Džek i Džil

Strana 4 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:59 am

First topic message reminder :



Triler koji krši sva pravila – i ne štedi ničije živce.

Neko je ubio jednog od najmoćnijih ljudi u američkom senatu – i privukao pažnju celog sveta. Neko je oduzeo život maloj crnoj devojčici na zloglasnim ulicama Vašingtona – i kao da nikoga nije briga. Jedino policajac Aleks Kros sluti da zlo ima isto stravično lice i u visokom društvu i na društvenom dnu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:54 am





POGLAVLJE 68

NAREDNIH dvadesetak minuta Džin Sterling me je precizno i sažeto informisala o Kevinu Hokinsu.
„Biće vam milo da čujete da je Hokins već pod prismotrom", reče mi dok smo se brzim, nečujnim liftom spuštali ka podzemnoj garaži gde smo parkirali kola.
„Vidite da vam ipak nije potrebna moja pomoć", rekoh. Hrabrila me je svaka pomisao na bilo kakav uspeh u ovom slučaju. Prvi put posle nekoliko dana sam počeo pozitivno da razmišljam.
„Oh, i te kako nam je potrebna, Alekse. Nismo ga doveli na razgovor, jer protiv njega nemamo ništa konkretno. Samo ružne, ružne sumnje. I, naravno, potrebu da uhvatimo krivca. Ne zaboravimo suštinu - sada je i vama sumnjiv."
„Zasad je to sve što imamo", podsetih je. „Sumnja."
„Znate i sami da je ponekad i to dovoljno. Mora da bude dovoljno."
Stigli smo do male garaže zatvorenog tipa ispod kompleksa CIA u Lengliju. Prostor su uglavnom zauzimala porodična vozila, kao što je karavan taurus, ali bilo je i nekoliko sportskih automobila za dizanje testosterona - mustanga, bimera, vajpera. Kola su uglavnom odgovarala profilu zaposlenih koje sam video gore.
„Mislim da bi svako svojim kolima trebalo da pođe“, predloži Džin. „Kad završimo, ja ću se vratiti, a vi možete da nastavite za Vašington. Hokins je u poseti sestri u Silver Springu. Sada je kod kuće. Kružnim putem stižemo za oko pola sata, ako ne i brže."
„Privešćete ga sada?", upitah. Tako mi je bar zvučala.
„Mislim da bi trebalo, zar ne? Znate, samo malo da porazgovaramo." Prišao sam kolima. Ona pođe ka svom karavanu.
„Posetićemo čoveka koji je profesionalni ubica", dobacio sam joj preko garaže.
Kada mi je odgovorila, glas joj odjeknu preko betona i čelika: „Kako čujem, jedan je od najboljih. Interesantno, zar ne?"
„Ima li alibi za dane kada su Džek i Džil izvršila ubistva?"
„Ne znam. Moraćemo da ga pitamo... potanko."
Ušli su svako u svoja kola. Počeo sam da zapažam kako generalni inspektor CIA nije tipičan birokrata; uopšte joj ne smeta što će zaprljati ruke. A ni moje. Idemo u posetu još jednom duhu. Da li je to Džek? Može li da bude ovoliko lako? I čudnije stvari su se događale.
Trebalo nam je punih pola sata da stignemo do kuće Hokinsove sestre u Silver Springu, Merilendu. Kuće su malo precenjene iako se misli da je čitav kraj namenjen srednjem staležu, ali ne mom srednjem staležu već nekom drugom.
Džin zaustavi karavan volvo pored crnog linkolna, parkiranog u blizini kuće Hokinsove sestre. Spustila je prozor sa suvozačke strane i razgovarala s dvojicom agenata u parkiranom automobilu, verovatno s timom za prismotru. A možda je pitala za skrovište ubice, što mi se učinilo smešnim. U poslednje vreme nema mnogo prilika za smeh.
Iznenada ugledah čoveka kako izlazi iz kuće Hokinsove sestre, građene u stilu Kejp Koda.50 S fotografije u dosijeu sam prepoznao Kevina Hokinsa. Nema sumnje, to je on.
Za trenutak pogleda niz ulicu i istog trena poče da beži. Sigurno nas je ugledao. Skočio je na

harli-dejvidson, parkiran na putu.
Kroz otvoren prozor automobila sam viknuo: „Džin!", i dao gas. Krenuo sam u poteru za... Džekom?



POGLAVLJE 69

HOKINS projuri motociklom između dve veće kuće, preko smrznutog travnjaka. Proleteo je pored nekoliko kuća, od kojih je jedna imala nadzemni bazen, prekriven svetloplavom ceradom zbog zime.
Poterao sam svoj stari porše van ulice, istom putanjom kojom je prošao Hokins. Srećom, proteklih dana je bilo hladno i tlo se stvrdlo. Razmišljao sam da li ukućani primećuju motocikl i auto koji sumanuto jurca njihovim dvorištima.
Iza poslednjeg niza kuća motocikl naglo skrenu udesno, na put u izgradnji. Neprekidno sam držao kratko rastojanje. Kola su žestoko odskakivala. Bučno sam očešao šasiju o visok ivičnjak. Kola snažno tresnuše o ulicu i ja udarih glavom u njihov krov.
Kako smo se približavali raskrsnici, priključiše nam se karavan volvo i linkoln. Grupa dece iz kraja, što su igrala zastavičin fudbal uprkos lošem vremenu,51 prekide igru da bi širom otvorenih očiju zijala u pravu policijsku poteru koja se besomučno odvijala na ulicama predgrađa.
Dok sam vozio, prozor mi je bio otvoren, a u ruci sam držao glok. Neću otvarati vatru ukoliko on to ne učini. Kevin Hokins nije gonjen ni za kakvo određeno krivično delo. Nije mu ni uručen sudski nalog. Zašto onda beži? Sigurno je nešto skrivio.
Oštro se nagnuvši, Hokins četvrtom brzinom skrenu harlijem u krivinu. Sećao sam se nekadašnjeg života i vremena koje sam provodio na brzom motociklu. Pamtio sam neverovatne manevarske sposobnosti dvotočkaša, vožnju do daske, osećaj zatezanja kože na glavi. Setio sam se Džizi Flanagan i njenog motocikla.52
Dok je šibao uzbrdo kao lansirana raketa, Hokinsov bajk je duboko i potmulo režao.
Trudio sam se da ne zaostanem i dobro sam se držao. Začudo, i karavan volvo i onaj drugi automobil su ostajali u trci, ali sam prizor potere je bio luđački - kao da je tiho predgrađe odjednom pomerilo pameću i pretvorilo se u trkalište.
Da li je preda mnom Džek? Da li je Hokins Džek?
Posmatrao sam ga savijenog preko upravljača motocikla. Ume da vozi. Šta još ume da radi taj obučeni ubica?
Ubacio je u petu brzinu vozeći brže od sto četrdeset na sat na uzanom putu u predgrađu, iako je mnoštvo saobraćajnih znakova opominjalo da je najveća dozvoljena brzina pedeset pet kilometara na sat.
Odjednom naletesmo na saobraćajnu gužvu!
Neprijatnost, koju proklinjemo kao najveće zlo našeg načina života, odjednom mi posta dar s neba.
Ulica zakrčena kolima.
Neki automobili i kombiji su već išli unazad, u susret nama, da bi se izvukli.
Na traci iz suprotnog smera stajao je jedan školski, jarkonarandžasti minibus. Kolona dece je izlazila iz njega kao, verovatno, svakog dana u ovo vreme.
Međutim, Hokins ne uspori. Iznenada je prešao duplu liniju. Motocikl nikako nije smanjivao brzinu.

Shvatio sam šta namerava.
Provući će se između zaglavljenih vozila i nastaviće da juri.
Počeo sam da kočim. Glasno opsovah. Znao sam šta moram da uradim.
Opet s puta skrenuh na travnjak kao da imam terensko vozilo. Neka žena u farmerkama i jakni boje crne grahorice vikala je na mene s verande i mahala lopatom za čišćenje snega.
Vozio sam ka zavijutku glavnog puta, ka mestu gde se spaja sa saobraćajnicom u kojoj sam se maločas zaglavio zbog gužve.
Džin Sterling me je pratila u svom karavanu. Linkoln je bio iza nje. Ludnica i džumbus u Silver Kriku.
Da li je ispred nas Džek? Hoćemo li ščepati lovca i ubicu poznatih ličnosti?
Iskreno sam se nadao. Bili smo tako blizu. Manje od sto metara.
Nisam odvajao pogled od zahuktalog motocikla koji je odskakivao. Iznenada je pao!
Motocikl je skliznuo u stranu, prosipajući po asfaltu hrpu narandžastih i belih varnica. Neka deca su još u koloni prelazila ulicu između autobusa i zaustavljenog saobraćaja.
Hokins je tada pao!
Pao je da ne bi pokosio decu. Skrenuo je da ne udari u njih! Hokins se našao na kolovozu.
Je li moguće da je pred nama Džek? Ako nije, koje, zaboga, on?
Izjurio sam iz kola, držeći glok, i kao sumanut pohitao k mestu čudnog udesa. Klizao sam se po ledu i snegu, ali nisam dozvolio da me to uspori.
Džin Sterling i ona dva agenta takođe istrčaše iz kola, ali se po lapavici nisu najbolje snalazili.
Nisam imao zaštitu.
Kevin Hokins je uspeo da se iskobelja. Osvrnuo se. Video je da dolazimo. Svuda oružje.
Imao je pištolj, ali nije pucao. Bio je samo nekoliko koraka udaljen od školskog autobusa i dece.
Ipak, nije ni pipnuo decu. Umesto toga je potrčao ka crnom kabrioletu kamaru, koji se nalazio na čelu kolone automobila što su čekali da se raščisti gužva.
Sta je ovog puta naumio, do vraga?
Čuo sam kako viče u vozača sportskog automobila. Onda bam - opalio je pravo kroz otvoren prozor.
Hokins je jednim pokretom otvorio vrata i telo ispade napolje.
Gospode bože, ubio je vozača! Tek tako.
Video sam, ali nisam verovao sopstvenim očima.
Plaćeni ubica se odvezao kamarom. Ubio je da bi oteo kola, a s druge strane umalo sam nije poginuo da bi izbegao masakr nevine dece u koloni.
Bez pravila... ili tačnije - živeti po sopstvenim pravilima.
Prestao sam da trčim i nemoćno stao nasred ulice u Silver Springu. Jesmo li bili tako blizu Džekovom hapšenju? Da li nam je malo nedostajalo da okončamo slučaj?


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:54 am






POGLAVLJE 70

KADA sam se te noći oko pola dvanaest vratio kući, Nana Mama je bila budna. Sampson je bio s njom.
Adrenalin mi je proradio istog časa kada sam ga video. Bez obzira na sve što sam preživeo tog dugačkog dana, njih dvoje su izgledali gore od mene.
Nešto nije u redu. Nešto ozbiljno kod kuće nije u redu. Siguran sam u to. Posle jedanaest uveče Sampson ne bi došao da pravi društvo Nani.
„Šta je? Šta se desilo?", upitah još s kuhinjskih vrata. Trbuh mi se zgrči kao da srljam u propast.
Nana i Sampson su sedeli za malim stolom za ručavanje. Razgovarali su zavereničkim tonom.
„Šta je?“, ponovih. „Šta se događa, bogamu?"
„Neko cele večeri telefonira, Alekse, ali prekida vezu kad se javim", reče mi Nana kada sam seo za kuhinjski sto pored njih.
„Zašto me odmah nisi zvala?", upitah čvrsto ali blago. „Imaš broj mog pejdžera. To mu je svrha, Nano."
„Zvala sam Džona", odgovori Nana. „Znam da si zauzet zaštitom predsednika i njegove porodice."
Nisam se obazirao na njenu uobičajenu ironiju. Nije vreme ni za to ni za sitne čarke.
„Je li rekao nešto taj što je zvao?", upitah. „Da li si uopšte razgovarala s njim?"
„Nije. Bilo je dvanaest poziva između pola devet i deset. Malo je nedostajalo da mu dunem u pištaljku." Nana drži srebrnastu sudijsku pištaljku blizu telefona. Tako odbija one koji uznemiravaju ljude skarednim pozivima. Ovog puta gotovo sam zažalio što nije upotrebila tu prokletu pištaljku.
„Odoh da legnem", reče i tiho i gotovo nečujno uzdahnu. Bila je to jedna od retkih prilika kada je moglo da se primeti koliko joj je godina. „Sada, pošto ste vas dvojica ovde.“
Teško je ustala sa škriputave kuhinjske stolice. Prvo je otišla do Sampsona, sagla se i poljubila ga u obraz.
„'Ku noć, Nano. Ništa ne brini. Mi ćemo se postarati za sve, ma koliko loše to sada izgledalo."
„Džone, Džone", ukori ga ona. „More je razloga za brigu što oboje znamo, zar ne?" Ona mi priđe i poljubi me.
„Laku noć, Alekse. Milo mije što si sada kod kuće. Ne da mi mira taj ubica koji se šunja po kraju.
Zlo je. Veliko zlo. Molim te, veruj u moju intuiciju."
Nekoliko trenutaka sam joj držao krhko telo dok se u meni skupljao bes. Čvrsto sam je držao i razmišljao kako je strašno ovo stoje nagovestila, ovaploćeno zlo koje me svagda prati kući. Niko pri čistoj svesti ne bi pretio porodici jednog policajca. Ali sumnjao sam da je ubica pri čistoj svesti.
„Laku noć, Nano. Hvala ti što si ovde za nas", prošaputah joj uz obraz i osetih talk s mirisom jorgovana. „Čuo sam te. I slažem se s tobom."
Kad je izašla iz prostorije, Sampson odmahnu glavom. Zatim se konačno osmehnu. „Nesalomiva je, čoveče. Zaista je izuzetna. Ali volim je. Volim tvoju baku."
„I ja. Uglavnom."
Zurio sam u svetlost na tavanici i pokušavao da se usredsredim na nešto što razumem - električnu struju, sijalice, ukrase. Niko ne može zaista da razume luđaka koji ubija. Oni su kao posetioci s druge

planete - doslovce.
Prvi put u životu sam gotovo ostao bez reči. Osećao sam se kao žrtva nasilja, neopisivo besna i uplašena za porodicu. Možda su ovi telefonski pozivi bezazleni, ali nisam mogao da budem siguran u to.
Iz frižidera sam izvadio dve boce piva i otvorio ih. Ionako sam morao da razgovaram sa Sampsonom. Celog dana nisam imao ni jedan slobodan trenutak.
„Ona se boji za decu. Sva se nakostrešila, izvukla kandže", reče Sampson i dobro nategnu iz boce.
„A ne da su joj oštre kandže, čoveče", uspeh najzad da se osmehnem uprkos krajnje nezavidnim okolnostima i sopstvenom umoru.
Obojica smo dugo osluškivali tišinu u staroj kući, u Petoj ulici. Naposletku je prekide poznata tupa jeka u grejnim cevima. Nastavili smo da praznimo boce. Više nije bilo nametljivih telefonskih poziva. Možda Nanina pištaljka i nije tako loša ideja.
„Kako ti i naša ekipa iz snova napredujete u potrazi za onim Murovim klincem?", upitah Sampsona. „Ima li pomaka? Jesi li čuo od ostalih nešto novo? Znam da nam se prismotra raspada. Premalo ljudi."
Sampson slegnu širokim ramenima i pomeri se na stolici. Pogled mu postade mračan i neumoljiv.
„U sobi smo mu našli tragove šminke. Možda je koristio šminku da bi se prerušio u starca.
Pronaći ćemo ga, Alekse. Misliš da je večeras on telefonirao?" Raširio sam ruke, a onda klimnuo glavom.
„Nije isključeno. On svakako želi pažnju, želi da ga vidimo kao značajnu osobu, Džone. Možda smatra da Džek i Džil odvlače pažnju od njega, da mu kradu slavu. Možda zna da radim na slučaju Džek i Džil, pa je kivan na mene."
„Moraćemo da pitamo mladog pitomca", reče Sampson. Zlobno se iskezio pokazujući jedan od svojih najboljih ili najgorih osmeha. „Zavidim ti na popularnosti, šećeru. Meni manijaci ne telefoniraju tako kasno, niti mi šalju ljubavne poruke - ništa slično."
„Ne usuđuju se“, rekoh. „Niko nije toliko lud, čak ni ubica iz škole Trus.“
Obojica se nasmejasmo, možda malo preglasno. Smeh je obično najbolje i jedino sredstvo odbrane u teškim istragama ubistava. Možda su mi telefonirali Džek i Džil. Ili Kevin Hokins. A možda čak i Gari Sonedži, koji odnekud vreba i čeka da izravna račune sa mnom.
„Ujutru će doći tehničar. U telefon će vam ubaciti priključak za praćenje poziva. Dovešćemo i nekog detektiva, bar dok ne pronađemo čudesnog dečaka. Razgovarao sam s Rakimom Pauelom. Rado će to učiniti."
Klimnuo sam glavom.
„To je dobro. Hvala ti što si došao i sedeo ovde s Nanom."
Sve gore od goreg. Sada mi prete kod kuće, prete mojoj porodici. Neko stoji iza toga. Demoni su mi na kućnom pragu.
Kada je Sampson te noći otišao, nisam mogao da zaspim.
Nisam seo za klavir. Muzika mi trenutno nije godila. Nisam se usudio ni da telefoniram Kristini Džonson. Otišao sam da obiđem decu. Mačka Rozi me je pratila, zevala i protezala se. Gledao sam ih baš kao što me je nedavno Dženi posmatrala kako spavam. Strepeo sam zbog njih.
U tri izjutra sam najzad zaspao. Hvala bogu, niko više nije telefonirao. Spavao sam na verandi, s glokom u krilu. Dome, slatki dome.



POGLAVLJE 71

IZJUTRA me je probudila cika i pištanje dece. Glasno su se smejali što me je istovremeno i okuražilo i obeshrabrilo.
Odmah sam se setio u kakvom smo položaju. Čudovišta su nam na kućnom pragu. Znaju gde živimo. Nema više pravila. Niko nije siguran, pa ni moja porodica.
Dok sam ležao na staroj sofi na verandi, na trenutak sam pomislio na mladog Mura. Začudo, ništa iz njegove prošlosti nije ukazivalo daje sposoban da izvrši dvostruko ubistvo. Jednostavno se nije slagalo. Razmatrao sam čudovišnu ideju o trinaestogodišnjaku koji ubija iz čisto egzistencijalnih pobuda. U glavi sam imao mnogo arhivskog materijala o tom predmetu. Maglovito sam se prisećao Lajkadijevih avantura Andree Žida, koje sam čitao u osnovnoj školi. Poremećeni glavni lik je gurnuo stranca iz voza samo da bi dokazao da je živ.
Pogledah na budilnik iznad glave. Već je bilo sedam i deset. U vazduhu sam osećao jak miris Nanine kafe. Nisam klonuo duhom zbog dosadašnjih promašaja. Baš za ovakve prilike sam imao spremnu izreku. Nije neuspeh kad padneš, neuspehje kad ostaneš da ležiš.
Ustao sam. Otišao sam u svoju sobu, istuširao se, presvukao i strčao u prizemlje. Nisam ostao da ležim.
Zatekao sam svoja dva omiljena Marsovca kako u sedam izjutra skaču po kujni i igraju šuge ili nešto slično. Zinuo sam podražavajući nemi krik istoimene slike Edvarda Munka.
Dženi se glasno nasmeja. Dejmon je na svoj način pravio grimasu nemog krika. Obradovali su se što me vide. I dalje smo bili najbolji drugari, najbolji prijatelji.
Neko je noćas telefonirao ovamo. Samner Mur?
Kevin Hokins?
„Dobro jutro, Nano“, rekoh sipajući iz posude kafu koja se pušila. Sve najbolje svakog jutra i slično. Srknuh kafu čiji ukus opija više od mirisa. Ova žena ume da kuva. Takođe ume da priča, razmišlja, raščišćava probleme i nervira.
„Dobro jutro, Alekse“, uzvrati mi kao da se noćas ništa nije desilo. Čvrsta je kao stena. Nije želela da uznemirava decu, da ih ičim plaši. U tome smo se slagali.
„Neko će doći da pogleda naš telefon", obavestio sam je o noćašnjem dogovoru sa Sampsonom.
„A osim toga, nekoliko dana će ovde biti neko. Detektiv. Verovatno Rakim Pauel. Znaš Rakima." Nani se ova novost uopšte nije svidela.
„Naravno da znam Rakima. Rakim je bio moj učenik u školi, za ime sveta. Samo, Rakim nema šta da traži ovde. Ovo je naš dom, Alekse. Strašno. Mislim da neću podneti... da se tako što događa ovde.“
„A šta ne valja s našim telefonom?", Dženi je bila radoznala.
„Ne valja to što radi", objasnio sam svojoj devojčici.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:55 am







POGLAVLJE 72

DVE istrage o ubistvima počeo sam da doživljavam kao neumoljiv košmar. Nisam stizao ni da predahnem. U stomaku sam osećao grč koji, po svoj prilici, neče proći dok ne resim oba slučaja. Sve je izgledalo kafkijanski što je izmoždilo ćelu gradsku policiju. Niko ne pamti tako nešto.
Odlučio sam, za svaki slučaj, da Dejmon ostane kod kuće s Nanom i detektivom Rakimom Pauelom. Nadao sam se da ćemo uskoro pronaći onog trinaestogodišnjaka, Samnera Mura, čime ćemo okončati bar pola ove horor priče.
Razmišljao sam da Nanu i decu pošaljem kod neke od svojih tetaka, ali sam ipak odustao. Rakim Pauel će boraviti s njima u kući. Mislim da im ne treba još više haosa i poremećaja u životu. Bar zasad.
Osim toga, skoro sam siguran da se Nana ne bi bez bitke i žrtava preselila kod neke od svojih sestara. Njen dom je u Petoj ulici. Radije bi se borila nego popustila. Umela je da bude vrlo teška.
Tog jutra sam se vrlo rano odvezao u Belu kuću. Sedeo sam u podrumskoj kancelariji sa šoljom kafe u rukama i gomilom materijala višom od pola metra. Svi su klasifikovani kao poverljivi, i trebalo je sve da pročitam i procenim. Doslovce stotine izveštaja CIA i memoranduma za unutrašnju upotrebu se odnosilo na Kevina Hokinsa i druge duhove u Centralnoj obaveštajnoj agenciji.
Nešto posle devet sam se sastao sa Donom Hamermanom, javnim tužiocem, Džejmsom Daudom i Džejom Grejerom. Našli smo se u kitnjastoj sali za konferencije, u zapadnom krilu, nedaleko od Ovalne sobe. Sećam se da je prvobitno Bela kuća bila sagrađena da zaplaši posetioce, naročito strane velikodostojnike. I dalje je ostavljala takav utisak, naročito u sadašnjim okolnostima. Američka palata je ogromna i činilo se daje svaka prostorija u njoj svečana i impozantna.
Hamerman je, začudo, na ovom sastanku bio pitom.
„Ostavili ste jak utisak na predsednika“, rekao je. „I ubedili ste ga.“
„Šta će se sada desiti?", upitah. „Šta ćemo preduzeti? Očigledno mi je stalo da pomognem."
„Započeli smo neke krajnje osetljive istrage", reče Hamerman. „Vodiće ih FBI." Hamerman se osvrte po sobi kao da želi da pokaže svoju moć, svoj uticaj.
„Da li je to sve ili ste hteli još nešto da mi kažete?", upitah ga posle nekoliko trenutaka ćutanja.
„Zasad je to sve. Vi ste to pokrenuli. Dovoljno je da znate. U pitanju je nešto zaista krupno."
„I jeste krupno", rekoh. „Jebena istraga o ubistvu u Beloj kući!" Ustao sam i vratio se u svoju kancelariju. Čekao me je posao. Stalno sam opominjao sebe kako sam sada timski igrač.
Oko pola dvanaest Hamerman je provirio u moju kancelariju. Oči su mu bile šire nego obično i unezverene. Pomislih da se možda predomislio u vezi s onim spomenutim istragama - ili ga je neko naterao da se predomisli.
Nije ličio na sebe.
„Predsednik želi odmah da nas vidi."



POGLAVLJE 73

KADA smo ušli u Ovalnu sobu, koja je zaista imala takav oblik, predsednik Berns se pozdravio sa svima iz kriznog tima.
„Hvala što ste došli. Zdravo, Džeje, En, Džin, Alekse. Znam koliko ste zauzeti i pod kakvim pritiskom radite", reče pošto smo ušli.
Krizni tim se okupio, ali predsednik Berns je nesumnjivo gospodario ovom prostorijom i neočekivanim sastankom. Nosio je tamnoplavo predsedničko poslovno odelo. Brižljivo mu je doterana kosa boje mrkog peska, pa se upitah da li ju je jutros podšišao i kako stiže da uradi još i to.
Šta se sada događa? Jesu li se Džek i Džil opet javili Beloj kući?
Na trenutak sam preko sobe upitno pogledao Džin Sterling. Ona slegnu ramenima i raširi oči. Nije bila obaveštena o razlozima zbog kojih smo pozvani. Izgledalo je da niko ne zna šta je predsednik naumio, čak ni Hamerman.
Kada smo seli, predsednik Berns nam se obrati. Stajao je tačno ispred dve zastave - zastave kopnene vojske i ratne avijacije. Činilo se da potpuno vlada svojim osećanjima, što je svojevrstan podvig.
„Hari Truman je imao običaj da kaže da, ako u Vašingtonu želite prijatelja, najbolje je da kupite psa", poče on. „Šta god ga navelo da formuliše tu duhovitu dosetku, lično sam se uverio u to. Gotovo sam siguran u to.“
Predsednik je neobično vest govornik. To sam znao na osnovu njegove pristupne besede na konvenciji, ali i iz drugih govora koje je prenosila televizija - njegovih verzija ćaskanja pored ognjišta FDR-a.53 Jasno je da svoj govornički dar ume da primeni pred odabranom grupom, u mnogo manjoj prostoriji, kao što je slučaj sa ovim skupom informisanih i ciničnih slušalaca. „Ponekad je ovaj kraljevski posao vrhunski davež. Verujte mi na reč da imam puno razumevanja za onoga ko je smislio frazu: Ako me kandiduju, neću se boriti; ako me izaberu, neću služiti.“
Predsednik se osmehnu. Imao je tu sposobnost da sve što kaže zvuči kao da se dugo poznajete.
Pitao sam se da li mu je to namera. Koliko u svemu ima prvorazredne glume?
Pogled predsednikovih izrazito plavih očiju obigra sobu zaustavivši se za trenutak na svakom licu. Izgledalo je kao da nas procenjuje, i što je još važnije - kao da ponaosob komunicira sa svakim od nas.
„Mnogo sam razmišljao o ovoj nesrećnoj situaciji. Sali i ja smo o tome razgovarali do kasnih sati, nekoliko noći zaredom. U stvari, ne prestajem da mislim o Džeku u Džil. Proteklih dana ovaj nesrećni cirkus je bio u središtu pažnje i ozbiljno je remetio rad izvršne grane vlasti. Nedopustivo je da se nastavi ova situacija. Loša je za zemlju, za narod, za svačije mentalno zdravlje, pa i za moje i Salino. U očima ostatka sveta smo slabi i nestabilni. Ne smemo da dozvolimo jednom paru luđaka da ometa rad administracije Sjedinjenih Država. Ne pristajemo da se to dogodi.
U skladu s ovim, doneo sam tešku odluku koja, na kraju krajeva, mora da bude u mojoj nadležnosti. Ovog jutra vas obaveštavam o tome, jer će ta odluka uticati na sve vas, kao i na Sali i mene.“
Predsednik Berns još jednom hitro prelete pogledom po sobi. Nisam znao čemu ovo vodi, ali postupak me je zadivio. Predsednik je, vodeći nas, napravio jedan korak, a onda je zastao da proveri

jesmo li još uz njega. Bilo je jasno da izdaje naređenje, ali se ponašao kao da još traži neki konsenzus u sobi.
„Jednostavno - vraćamo se uobičajenom radu u Beloj kući. Moramo. Sjedinjene Države ne smeju da budu talac stvarnih ili zamišljenih opasnosti i pretnji. Tako sam odlučio i odluka stupa na snagu završetkom današnjeg dana. Moramo da idemo dalje, da nastavimo svoje programe."
Ovo predsednikovo saopštenje je izazvalo nelagodno komešanje u sobi. En Roper glasno zaječa.
Don Hamerman obori glavu gotovo do kolena. Ja sam i dalje gledao predsednika.
„Da se blago izrazim, sasvim sam svestan koliko će vam to otežati posao. Kako, do đavola, da me zaštitite ako odbijam da sarađujem, ako ne slušam vaše preporuke? A ja jednostavno ne mogu više da sarađujem. Ne mogu jer to ćelom svetu šalje poruku da je par psihopata dovoljan da potpuno onesposobi državnu upravu. A upravo se to događa. Događa se, narode.
„Od sutra se vraćam redovnom rasporedu. Nema dalje rasprave o ovome. Oprosti, Done." Pogledao je načelnika štaba Bele kuće zvanično odbijajući njegove savete.
„Takođe sam odlučio da prema programu u utorak posetim Njujork. Opet oprostite, Done, Džej. Želim vam sve najbolje u zadacima koji su vam povereni. Molim vas da radite svoj posao. Ja ću pokušati da radim svoj. Bez ikakvog žaljenja, kakav god ishod da bude. Jeste li razumeli?"
„Razumeli smo, gospodine." Svi prisutni klimnuše glavom u znak potvrde. Niko nije odvajao pogled od predsednika, pa ni ja. Govorio je strastveno i umeo je da ostavi jak utisak.
Bez ikakvog žaljenja, ponavljao sam frazu u sebi. Bio sam siguran da ću je se sećati doveka, ma šta se dalje bude događalo, ma kakvi bili planovi Džeka i Džil.
Tomas Berns je jednostavno rizikovao život, zaista ga je rizikovao.
Predsednik je upravo stavio svoj život u naše ruke.
„Uzgred, Done", predsednik se obrati Hamermanu kada je grupa počela da se rastura, „pošalji nekoga da trkne i kupi mi prokletog psa. Mislim da mi je sada potreban prijatelj."
Svi se nasmejasmo mada nam nije bilo do toga.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:55 am







POGLAVLJE 74

U VAŠINGTONU je te noći napadalo oko dva i po centimetra snega. Temperatura je pala ispod minus sedam. Ubica iz škole Trus se probudio uplašen. Bio je usamljen, uhvaćen u zamku, a u stvari izuzetno potišten.
Nije srećan, srećan, ni radostan, radostan.
Obli ga hladan i mastan znoj i ispuni odvratnošću. Počeo je da se priseća sna u kome je ljude ubijao i sahranjivao ispod kamina od kamena u dedinoj i babinoj seoskoj kući u Lisbergu. Otkako zna za sebe, godinama je sanjao isti san -još kad je bio sasvim mali.
Da li je to san ili sam zaista počinio strašna ubistva?, upita se kada je otvorio oči. Pokušao je da se usredsredi na okolinu. Gde sam, do đavola?
Onda se seti gde je došao da prespava. Koji fazon! Kakva provala! U glavi mu je zvonila pesma, njegova pesma:

Gubitnik sam, mala. Zašto me onda ne ubiješ?

Ovo skrovište je kul do jaja. A možda je samo glup i nemaran. Kul do jaja? Ili glupan i tupan?
Procenite sami.
Bio je u svojoj kući, na drugom spratu.
Uljuljkivao se u ideju da je još čitav i zdrav. Čoveče, prosto ga je opijala silina te misli.
Imao je potpunu kontrolu. On je kontrolni centar. Podjednako je velik i važan kao Džek i Džil. Do vraga, može da bude veći i bolji od tih utripovanih kretena! Zna da može da bude. Ako hoće, može da im rasturi dupeta.
Pipao je po podu tražeći svoj verni ranac. Gde mu je oprema, do vraga? Aha, evo je. Sve je super. U torbi je pronašao baterijsku lampu i uključio je.
„I bi svetlost", prošaputa. „Hop-la!“
Aaah, žalim slučaj, navijači - nesumnjivo se nalazi na tavanu svoje kuće. Nije sanjao. Zaista je ubica iz škole Trus. Jarku svetlost je uperio na svoj ručni sat. Dobio ga je na poklon za dvanaesti rođendan. To je jedan od onih tehnološki naprednih satova kakve nose piloti. Vau, moćna stvar! Možda bi mogao, kad se ovo završi, da postane pilot mlaznog aviona, da nauči da upravlja nekim F- 16.
Sat pilota mlaznog aviona pokazivao je četiri sata! Onda je stvarno četiri izjutra.
„Čas vukodlaka", šapnu tiho. Vreme je da siđe s tavana. Vreme je da nastavi da ostavlja trag svog postojanja na svetu. Sada se mora dogoditi nešto sjajno i čudesno.
Savršena ubistva. Mora, mora.



POGLAVLJE 75

VRLO tiho je spuštao glomazne preklopne merdevine do prvog sprata kuće. Svoje kuće. Ako su mu poočim i pomajka ustali zbog kupatila - ETO VELIKIH PROBLEMA ZA NJEGA.
ALI I VELIKOG IZNENAÐENJA ZA NJIH.
TEŠKA ZAJEBANCIJA ZA SVE ZAINTERESOVANE.
Otežano je disao. Ovo uopšte nije lako. Tiho je spustio teške nezgrapne merdevine na prvi sprat, ali se ipak čulo malo tup.
„Do vraga, gubitniče!“, prošaputa.
Još mu se nije sasvim povratio dah. Telo mu je potpuno prekriveno znojem kakav imaju konji prilikom jutarnjeg vežbanja. Tu nezaboravnu sliku je video na dedinoj i babinoj farmi - znoj koji se njemu naočigled pretvarao u penu.
„Slabiću", šaputao je rugajući se sopstvenom kukavičluku. „Strino. Kukavice meseca. Baš si gubitnik, čoveče.“ Opet njegova tematska pesma.
Pokušao je malo da se oslobodi ledene panike i nervoze. Disao je dugo, lagano i duboko dok je stajao na vrhu merdevina. Bio je u frci. Navrat-nanos je jebeno pukao - u pravom životu, stvarnosti.
Najzad je klimavim drvenim nogama, koje je osećao kao štake, počeo da silazi niz podjednako klimave drvene merdevine. Trudio se da bude što je moguće tiši i pažljiviji.
Kada se konačno spustio osećao se malo bolje. Terra firma.54 Na vrhovima prstiju je prošao hodnik na spratu do glavne spavaće sobe. Čim je otvorio vrata, dočekao ga je nalet zbilja hladnog vazduha.
Poočim mu je i u decembru ostavljao otvoren prozor, čak i po jebenoj vejavici. Uobičajeno za njega. Valjda mu je arktička hladnoća održavala vojnički kratko podrezanu srebrnastu kosu. Mogao je da uštedi na šišanju. Kakav superdrkadžija!
„Da li je i krešeš po zimi u mraku?“, prošaputao je sebi u bradu. I to bi ličilo na njega.
Približio se njihovom prevelikom krevetu. Sasvim se približio. Stajao je kraj oltara njihove ljubavi, ispred svetog prestola.
Koliko puta je zamišljao ovakav trenutak! Upravo ovaj trenutak.
Koliko još dece zamišlja isti prizor po hiljaditi put! Ali nisu činila ništa. Gubitnici! Svet je prepun luzera.
Obuze ga jedan od najgorih napada besa, zaista težak. Nakostrešila mu se kosa na potiljku. MIR- NO! Bar mu se tako činilo.
Svuda u sobi je video crveno. Gledao je kroz crvenu maglu - kao da posmatra sobu kroz noćni nišan.
Samo... što... nije... eksplodirao... zar... ne?
Osećao je... kako eksplodira... na... milijardu... delića. Iznenada vrisnu iz sveg glasa: „Budite se i omirišite jebenu Foldžerovu kafu!“55
Jecao je. Ni sam ne zna zašto. Ne seća se da je ovako plakao još od malih nogu, od najranijeg
detinjstva.
Grudi su ga bolele kao da ga je neko udario, kao da ga je pogodio štap za bejzbol dugačak

četrdeset šest centimetara. Shvatio je da počinje da slini. Gospodin mlakonja se vratio. Osećao se kao Holden Kolfild - pokajnički.56 Triput bi razmislio o svakom prokletom potezu pre no što bi ga povukao, a i o onome što dolazi posle toga.
„BENG“, kriknuo je iz sveg glasa.
„BENG“, ponovio je.
„BENG.
„BENG.
„BENG.
„BENG.
„BENG.
„BENG.
„BENG.
„BENG.
„BENG.“
Povlačio je okidač smit i vesona sa svakim jezivim krikom. Ispalio je u usnula tela još jedan metak od 9 mm. Dvanaest metaka - tačno ih je prebrojao, i to vrlo pedantno. Dvanaest metaka, baš kao što su ih dobili Hoze i Kiti Menendez.57
Vojna obuka u školi Ruzvelt najzad se isplatila, nije mogao da ne pomisli. Ipak su mu nastavnici bili u pravu. Pukovnik Vilson bi se ponosio njegovim preciznim gađanjem - a naročito odlučnošću, jednostavnim i jasnim planom i velikom hrabrošću koju je noćas ispoljio.
Uništio je poočima i pomajku, izbrisao ih, gotovo razneo vatrenom moći koju je obezbedio za ovaj zadatak. Nije osećao ništa - osim, možda, ponosa zbog ovoga što je uradio, zbog svoje sposobnosti.
Nikoje bio ovde. Niko je to učinio, čoveče.
Njihovom krvlju je to ispisao.
Zatim je istrčao da se igra u snegu. Svuda po dvorištu je razneo krv. Smeo je, razumete. Sada sme sve što hoće. Niko ne može da zaustavi Nikoga.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:55 am




POGLAVLJE 76

PRONAŠLI SU još jedno ubijeno dete. Dečaka. Pre manje od sat vremena.
Oko sedam uveče su javili Džonu Sampsonu. Nije mogao da veruje. Nije mogao, nije hteo da prihvati ono što su mu upravo saopštili. Petak, trinaesti. Da li je datum namerno odabran?
Još jedno dete je ubijeno u Garfildovom parku. Barem je telo ostavljeno tamo. Žarko je želeo da ulovi Samnera Mura, i to odmah.
Parkirao se u Šestoj ulici i malo pešačio do pustog, turobnog parka. Ovo postaje sve gore i gore,
mislio je dok se približavao jarkim crveno-žutim signalnim svetlima, koja su treptala pred njim.
„Detektiv Sampson. Pustite me“, rekao je probijajući se unutar kruga policijskih uniformi.
Jedan uniformisani policajac je držao na uzici sivo-belog džukca koji je kevtao. Čudna scena na još čudnijem mestu. Sampson se obrati patroldžiji:
„Šta će tu ker? Čiji je?“
„Pas je otkrio telo žrtve. Kad se vratio kući s posla vlasnik ga je pustio, da se malo istrči. Neko je dečaka pokrio granama, ali ne mnogo. Kao da je želeo da ga pronađu.“
Sampson klimnu glavom i priđe telu. Žrtva je očigledno bila starija od Vernona Vitlija i Šanel Grin. Samner Mur je napredovao i više ne ubija osnovce. Mali zloduh se raspomamio.
Policijski fotograf je snimao telo i blicevi su dramatično sevali na snežnom pokrivaču parka.
Dečakov nos i usta su obmotani širokom srebrnastom trakom za pakovanje. Sampson duboko uzdahnu pre nego što je čučnuo do specijaliste sudske medicine, žene za koju je znao da se zove Ester Li.
„Koliko je već mrtav?", upita Sampson medicinsku islednicu.
„Teško je reći. Možda trideset šest časova. Raspadanje se usporava na zimi. Više ću znati posle autopsije. Dečak je brutalno pretučen. Olovnom cevi, ključem za zavrtanje, nečim tako opasnim i teškim. Pokušavao je da se odbrani od ubice. Vidite defanzivne modrice na obema šakama i rukama. Tako mi je žao ovog dečaka."
„Znam, Ester. I meni."
Džon Sampson je video samo deo dečakovog vrata, koji je bio bezbojan i naduven. Male crne bube su puzale po razdeljku. Tanka kolona crva izvirala je iz rane na vlasištu, iznad desnog uva.
Sampson proguta vazduh, iskrivi lice i natera se da obiđe dečakovo telo. Niko, pa ni Aleks, nije znao da on nema stomak za ovaj deo istrage. Pregled mrtvaca. Tela sa uznapredovalim znacima raspadanja.
„Neće vam se dopasti", opomenu ga Ester Li pre nego što je pogledao. „Moram da vas upozorim."
„Znam da neće", promrmlja on. Dunuo je u šake da ih zagreje, ali mu to nije pomoglo.
Video je dečakovo lice. Video je - ali nije verovao sopstvenim očima. Ester Li je u pravu - nimalo mu se nije dopalo.
„Gospode bože", izusti on glasno. „Bože blagi, bože, bože! Ima li kraja ovoj strahoti?"
Sampson se uspravi. Iako je bio dvometraš, osećao se nedovoljno visoko, nedovoljno krupno.
Nije mogao da veruje u ovo što vidi - dečakovo lice.

Ovo ubistvo je čak i za njega previše, a poslednjih godina se nagledao svega i svačega u ovom gradu.
Ubijeni dečak je Samner Mur.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:56 am





Peti deo

Bez pravila. Bez žaljenja.




POGLAVLJE 77

NIŠTA NE POČINJE onda kada mi to očekujemo. Ipak, o ovome razmišljam kao o početku.
Dženi i ja smo sedeli u kuhinji i razgovarali o nečemu što je za nas bitno, posebno. Reči ne znače mnogo, ali osećanja su važna.
„Znaš li da nam je ovo godišnjica?", rekao sam joj. „Specijalna godišnjica." Dotakao sam joj obraz. Tako je mek. Mek kao leptirov trbuh.
„Oh, zaista?“, upita Dženi gledajući me sumnjičavo kao Mama Nana. „A koja bi to godišnjica bila?"
„Pa, reći ću ti. Verovala ili ne, ovo je petstotiniti put da ti čitam Čoveka sa smrdljivim sirom.“
„Pa, lepo", reče ona i osmehnu se protiv svoje volje. „Pročitaj mi priču još jednom! Volim da slušam kako čitaš." Ponovo sam joj pročitao priču.
Pošto smo završili sa Smrdljivim sirom, neko vreme sam proveo s Dejmonom, a onda s Nanom.
Potom sam otišao na sprat da se spakujem.
Kad sam se vratio u prizemlje, razgovarao sam na verandi s Rakimom Pauelom. Čekao je smenu. Trebalo je da dođe Sampson i prespava kod nas. Čovek planina je po običaju kasnio i nije se javljao, što je bilo malo čudno, ali smo znali da će doći.
„Jesi li dobro?“, upitah Rakima.
„Nema problema, Alekse. Sampson će najzad doći. Čuvaj se.“
Otišao sam do svojih kola. Pustih sam kasetu koja je odgovarala trenutku - tačnije, mom raspoloženju. Bio je to zadnji deo Sen-Sansovog Drugog klavirskog koncerta. Sanjao sam o tome da odsviram tu deonicu na klaviru na verandi. Samo ti sanjaj, sanjaj.
Slušao sam vatrenu muziku dok sam se vozio u vazduhoplovnu bazu Endruz, na kome je čekao
vazduhoplov broj jedan.
Predsednik Berns je leteo za Njujork, a ja sam bio u pratnji. Bez žaljenja.



POGLAVLJE 78

POSTOJI MNOGO protivrečnih izveštaja, ali evo šta se desilo i kako se desilo. Znam to jer sam bio tamo.
U ponedeljakuveče, devet dana pred Božić, po sivkastoplavoj magli i laganoj kiši smo sleteli na aerodrom La Gvardija na Long Ajlendu. Mediji nisu dobili konkretne podatke o putnim planovima predsednika Bernsa, ali predsednik je ostao pri ranije datom obećanju da će sutradan izjutra držati govor u Njujorku. Bilo je poznato da Tomas Berns ispunjava svoje obaveze i da drži reč.
Odlučeno je da se s La Gvardije do Menhetna ne vozi helikopterom nego kolima. Predsednik se više nije krio. Jesu li Džek i Džil računali upravo na tu vrstu njegove hrabrosti ili arogancije?, pitao sam se. Hoće li Džek i Džil pratiti predsednika u Njujork? Gotovo sam bio siguran da hoće. To se slaže sa onim što smo dosad znali o njima.
„Vozite se s nama, Alekse", reče Don Hamerman dok smo žurili preko betonske ploče ispred hangara, pri čemu nam je u lice tukla hladna decembarska kiša. Iz vazduhoplova jedan sam izašao s Hamermanom i Džejom Grejerom. Za vreme leta smo sedeli zajedno planirajući kako da u Njujorku zaštitimo predsednika Bernsa od atentata. Toliko smo napregnuto razgovarali da nisam stigao da obratim pažnju na pojedinosti ovog specijalnog leta.
„Bićemo u kolima odmah iza predsednikovih. Možemo da nastavimo ćaskanje na putu do Menhetna", reče mi Hamerman.
Ušli smo u jedan mračan, plav linkoln taun kar, parkiran nepunih pedeset metara od mlaznog aviona. Bilo je skoro deset uveče, a ovaj deo aerodroma obezbeđivale su jake snage. Sve je vrvelo od pripadnika Tajne službe, agenata FBI-ja i njujorških gradskih policajaca.
Najmanje tridesetak plavo-belih patrolnih kola Njujorške policije okruživalo je pet limuzina predsedničke povorke a da ne pominjem motocikliste na harlijima. Agenti Tajne službe zurili su u maglovitu noć kao da očekuju da se Džek i Džil iznenada pojave na pisti La Gvardije.
Saznao sam da je u vreme predsednikove posete najmanje pet hiljada njujorških plavaca dobilo ovo specijalno zaduženje. Podršku će im pružiti više od sto detektiva. Tajna služba je pokušala da ubedi predsednika da odsedne u bazi Obalske straže na Gaverners ajlendu ili u Fort Hamiltonu, u Bruklinu, ali on je ostao uporan u nameri da naciji pošalje indirektnu poruku tako što će prenoćiti na Menhetnu. Bez žaljenja. Te reči, koje je izgovorio u Ovalnoj sobi, nisu mi izbijale iz glave.
Zavalio sam se u meko i udobno kožno sedište taun kara. Gotovo da sam vrhovima prstiju mogao da opipam moć. Kako li ću se osećati u povorci automobila iza predsedničkih kola, poštanske kočije, kako ih je već nazvala Tajna služba.
Dve policijske krstarice Njujorške policije predvodile su kolonu. Njihova crveno-žuta rotaciona svetla počela su da se okreću u brzom ritmu kaleidoskopa. Predsednička povorka je krenula sa aerodroma La Gvardija.
Čim smo krenuli, Don Hamerman je započeo razgovor.
„Kevina Hokinsa već tri dana niko nije video. Kao da je nestao s lica zemlje“, reče. Glas mu je bio nezadovoljan, ljut i uobičajeno mrzovoljan. Uživao je u kinjenju podređenih, ali ni Grejer ni ja se nismo primali na to.
„Niko ne zna kojim se putem krećemo", nastavi Hamerman. „Do pre nekoliko minuta nismo

saopštili konačnu trasu." Nisam otrpeo.
„Mi znamo trasu. Njujorška policija takođe zna ili će za koji sekund saznati. Kevin Hokins je majstor otkrivanja tajni. Kevin Hokins je majstor i gotovo. Jedan od naših najboljih.“
Džej Grejer je zurio u prozore niz koje se slivala kiša dok smo se vozili brzom trakom njujorškog autoputa. Glas mu je zvučao udaljeno.
„Šta vam instinkt govori o Hokinsu?", upita me.
„Mislim da je Kevin Hokins svakako umešan na neki način. On je ekstremni desničar. Povezan je s grupama koje se protive predsednikovoj politici i planovima. I ranije je imao teškoća. Bio je osumnjičen za jedno ubistvo u samoj CIA. Sve se slaže."
„Ali nešto vam smeta kod njega?", upita Grejer. Već me je dobro čitao.
„Prema onome što sam pročitao, on nikada ranije nije blisko sarađivao ni sa kim. Bar dosad je bio usamljenik. Ako izuzmemo sestru u Silver Springu, čini se da ima problema sa ženama. Ne shvatam kako bi se Džil uklopila s njim. Ne vidim Hokinsa kao nekoga ko bi iznenada sarađivao s jednom ženom."
„Možda je konačno našao srodnu dušu. Događa se", reče Hamerman. Sumnjao sam da ju je i sam Hamerman ikada imao.
„Šta je još izašlo na videlo?", nastavi da opipava Džej Grejer. Žmurio je dok me je slušao.
„Svi psihološki profili FBI-ja i njihove razrade pokazuju da je potencijalno van kontrole. Ne znam kako pravdaju činjenicu što su ga godinama držali aktivnog u Aziji i Južnoj Americi. Evo šta je zanimljivo. Hokins može da se veže za politički cilj u koji veruje. On je ubeđen da je obaveštajna služba i te kako važna za našu nacionalnu bezbednost. Predsednik Berns se ne slaže s tim, i nekoliko puta je javno govorio o tome. To bi moglo da objasni scenario Džeka i Džil. Moglo bi da ga objasni. Hokins je iskusan i dovoljno dovitljiv da izvede političko ubistvo. Bez sumnje bi mogao da bude Džek. Ako jeste, biće izuzetno teško zaustaviti ga.“
Približavali smo se Menhetnu preko mosta u Pedeset devetoj ulici. Njujork, Njujork. Zavijanje sirena i rotaciona svetla davali su predsedničkoj koloni izgled čudne i zloslutne parade. Pred nama je ležalo ostrvo Menhetn.
Njujork je začuđujuće veliki i impozantan, sposoban da nas sve odjednom proguta. Ovde može svašta da se dogodi, pomislih, a siguran sam da je ista misao prolazila kroz glavu Donu Hamermanu i Džeju Grejeru.
Bam! Bam! Bam!
Sva trojica odskočismo na zadnjem sedištu taun kara. Ruka mi je već bila na pištolju, spremna na sve, spremna za Džeka i Džil.
Užasnuto smo zurili u predsednikova kola pred nama - u poštansku kočiju. U našim kolima je vladala gluva tišina. Mrtva tišina. Onda se zasmejasmo.
Ovi glasni prasci nisu bili pucnji, samo su tako zvučali. Lažna uzbuna. Pa ipak, da se smrzneš.
Vozili smo preko istrošene i iskrivljene metalne rešetke na silaznoj rampi mosta. Nagli i neočekivani šum je kod svih nas u kolima izazvao trenutan srčani napad. Bez sumnje je tako i u predsednikovom automobilu.
„Bože blagi“, jeknu Hamerman glasno. „Tako bi zvučalo. Oh, svemogući bože!“
„Bio sam ispred Vašington Hiltona kada je Hinkli pucao u Regana i Brejdija", reče Džej Grejer drhtavim glasom. Znao sam da je u mislima tamo, s Reganom i Džejmsom Brejdijem. Doživljavao je

flešbek kakav niko od nas ne bi želeo.
Pitao sam se koliki je Grejerov ulog u svemu ovome, ali ne samo njegov već i svih ostalih iz našeg tima.
Posmatrao sam predsednikov automobil dok je prolazio zakrčenim, jarko osvetljenim ulicama Njujorka. Američke zastavice na blatobranima divlje su lepršale zbog vetra s reke.
Bez žaljenja.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:56 am







POGLAVLJE 79

U PONEDELJAK, šesnaestog decembra, rano izjutra je stigao fotoreporter da bi obavio posao u Njujorku.
Odlučio je da iz Vašingtona dođe kolima. Tako je mnogo sigurnije. Sada je šetao Park avenijom, gde će predsednikova kolona automobila proći sutra ujutru, za samo nekoliko sati. Opuštao se pred ovim istorijskim danom upijajući slike i zvuk Njujorka u prazničnoj atmosferi.
Kevin Hokins je imao povremene blic kadrove, fotografije koje su mu ostale u sećanju iz vremena kada je proučavao ubistva DŽ. F. K, Martina Lutera Kinga i Roberta Kenedija, pa čak i onaj nevešto izveden atentat na Regana.
Jedno je pouzdano znao: ovo ubistvo se neće završiti neveštim pokušajem. Gotovo je. Nema spasa Tomasu Bernsu. Nema izlaza.
Približio se hotelu Voldorf-Astorija, jer je znao da će tu odsesti predsednik i njegova žena. Tipično za ovog predsednika je da odbacuje preporuke savetnika za obezbeđenje. To se savršeno uklapalo u njegov psihološki profil.
Ne slušaj stručnjake. Popravljaj ono čemu ne treba popravka. Arogantna budala, beskorisno đubre. Izdajnik američkog naroda.
Noć je bila sveža i prijatna, laka kišica je najzad prestala. Prijao mu je vazduh koji mu je milovao kožu. Siguran je da u njemu niko neće otkriti Kevina Hokinsa. Postaiao se za to. Ne bi ga čudilo da hotel čuva dvesta uniformisanih njujorških policajaca. No, svejedno. I onako ga niko ne bi prepoznao. Ni roditelji ga ne bi prepoznali.
Za ovo doba noći na slikovito podeljenoj aveniji ispred hotela je bilo relativno mnogo sveta. Neki posmatrači su došli nadajući se da će videti kako neko puca u predsednika. Nisu znali kada će se predsednik pojaviti, ali su poznavali otmene hotele u srcu grada. Pametno su tipovali na Voldorf.
Lokalni tabloidi, pa čak i Njujork tajms, u tekstovima s upadljivim naslovima izveštavali su o Džeku i Džil i drami koja je još u toku. Tipično za štampu - novine gotovo u svemu greše, ali uskoro će mu to dobro doći.
Kevin Hokins se priključi čudnovato bučnoj i gotovo slavljeničkoj gomili. Tu je bilo i onih što su došetali posle posete svečano ukrašenoj božičnoj jelci koja se nalazi kod Rokafelerovog centra. Nemirni ljubitelji krvavih prizora, okupljeni pred hotelom, prosipali su izveštačene, ironične šale, a on je prezirao taj velegradski cinizam. Čak ih je i više prezirao od beskorisnog predsednika koga treba da ubije.
Ostao je na spoljnoj strani gomile u slučaju da mora brzo da se kreće. Nije želeo da zakasni, ali predsednička kolona automobila se nije pojavila na vreme, prema utvrđenom planu, planu koji je on dobio.
Najzad je video kako se glave i vratovi u gomili krive sasvim ulevo. Čuo je buku automobila koji su pristizali Park avenijom. Predsednička kolona se približavala hotelu. Nije moglo da bude ništa drugo.
Desetak vozila se zaustavilo ispod natkriljenog ulaza. Kevin Hokins nije mogao da poveruje sopstvenim očima.
Onaj arogantni kučkin sin umesto da uđe u hotel iz podzemne garaže, odlučio je da uđe s ulice,

peške. Želeo je da ga vide - i fotografišu. Želeo je ceo svet da uveri u svoju hrabrost... da dokaže da se Tomas Berns ne boji Džeka i Džil.
Fotoreporter je gledao kako samouverenog i hvalisavog šefa države izvode iz limuzine. Mogao je i odavde da skine Tomasa Bernsa! Sada, kada je nekadašnji budža u automobilskoj industriji odlučio da predsedničku funkciju obavlja kao obično, nije više imao nikakvih izgleda da izvuče živu glavu.
Amateri donose ovako amaterske odluke, znao je Hokins. Uvek. Računao je na tu činjenicu u svom poslu.
Mogu da ga odradim sada. Mogu da upucam predsednika ovde, u Park aveniji.
Kako bih se onda osećao? Uzbuđeno - napumpano. Bez ikakve grize savesti. Kakav sam čudan čovekpostao, pomisli Kevin Hokins.
Bio je to glavni razlog njegovog dolaska ovde - proveravao je svoje emocionalne reakcije. Ovo je generalna proba pred veliki događaj; jedina proba koja mu je potrebna i koju će imati.
Tim Tajne službe je glatko i stručno obezbedio predsednikov ulazak u hotel. Savršeno su ga štitili.
Trostruki prsten oko ZO - zaštićene osobe.
Predsednikova ekipa je bila dobra, ali nedovoljno dobra. Nijedna nije dorasla ovom zadatku - ne onome što je naumio Kevin Hokins.
Napad kamikaze! Samoubilački napad. Predsednik to ne može da izbegne. Niko ne može. Ubistvo je svršena stvar.
Posmatrao je kako se i ostale blistavoplave i crne limuzine prazne i prepoznao je gotovo sva lica.
Po običaju ih je snimao. Desetak snimaka za pamćenje - sve same memorisane slike.
Najzad je spazio Džil. Izgledala je tako smireno i potpuno bezbrižno. Veliki psihopata svoje klase, nema šta! Džil je stajala usred ove huke i buke. Potom je s ostalima nestala u Voldorfu.
Fotoreporter se konačno udaljio, krenuo je Park avenijom ka nekadašnjoj zgradi Pan Ama, koja je sada pripadala Met-Lajfu.
Nad njom je lebdeo balon sa Snupijem koji vozi Deda Mrazove sanke.
Predsednik bi noćas morao da kupi kratkoročno životno osiguranje, koliko god da košta, mislio je. Što god da se desi, pašče kao žrtva atentata. Smrt mu je zajemčena.
Kevin Hokins jedino nije posumnjao da je i sam pod prismotrom. Neko ga je baš u ovom času, ovde, u Njujorku, pažljivo posmatrao.
Džek je gledao Kevina Hokinsa kako šeta Park avenijom.



POGLAVLJE 80

DŽEK JE NAJSPRETNIJI.
Džek je najbrži.
Pošto je ispratio pogledom Kevina Hokinsa koji se udaljavao Park avenijom, Sem Harison napusti gomilu oko Voldorfa. Groznica u vezi sa Džekom i Džil već se preselila iz Vašingtona u Njujork, a to je dobro. Ova činjenica će sve olakšati.
Sada bi nešto morao da uradi bez obzira na rizik. Ništa mu nije važnije od toga.
Na uglu Avenije Leksington i Četrdeset sedme ulice zastao je kod jedne telefonske govornice.
Začudo, prokleta naprava je radila. Možda jedini telefon u poslovnom delu grada koji je ispravan.
Dok je birao broj, posmatrao je jednu drečavo namontiranu uličarku, koja je na Aveniji Leksington upražnjavala svoj zanat. Pored nje je neki sredovečan gej muškarac startovao jednog plavokosog tinejdžera. Gradski kauboji i devojke su ulazili u specijalizovan njujorški bar, nazvan Pojasi ih dobro. Žalio je za starim Njujorkom, za Amerikom koja je nekada postojala, za pravim kaubojima i pravim muškarcima.
U Njujorku ga je čekao važan i neodložan zadatak. Kulminacija slučaja Džeka i Džil. Bio je uveren da će pravu istinu odneti sa sobom u grob. Tako je moralo da bude.
Istina je uvek suviše opasna da bi se otkrila javnosti. Ona obično ne oslobađa ljude, samo ih izluđuje. Većina sveta ne podnosi istinu.
Najzad je dobio traženi broj u Merilendu. Zbog ovog telefonskog poziva se izložio sasvim malom riziku, ali je morao da ga obavi. Ako ništa drugo, sačuvaće mentalno zdravlje.
Javio mu se glasić jedne devojčice. Istog trena mu je neverovatno laknulo, a duša mu se ispunila radošću koju danima nije osetio. Glas devojčice je bio jasan kao da je ovde, u Njujorku.
„Ovde Karon. Šta mogu da učinim za vas?“, upitala je. On ju je naučio da tako govori.
On zažmuri i istovremeno se oslobodi i utučenosti zbog njujorškog kiča i svega što se spremao da uradi. U deliću sekunde prestade da misli i na Džeka i na Džil. Nalazio se na sigurnom mestu - kod kuće.
U ovom trenu mu je stalo samo do njegove devojčice. Od nje mu ništa nije bilo važnije. Dozvolili su joj da sačeka njegov kasni poziv.
Dok je bradom pritiskao slušalicu, nije više bio Džek.
Nije ni Sem Harison.
„Ovde tata", reče svom najmlađem detetu. „Zdravo, bundevice izelice. Mnogo mi nedostaješ. Kako si? Gde je mama?", upitao je. „Da li pazite jedna na drugu? Ubrzo se vraćam. Da li ti nedostajem? Ti meni mnogo nedostaješ, mnogo."
Mora da se izvuče iz ovoga, mislio je dok je razgovarao s ćerkom i sa ženom. Džek i Džil moraju da uspeju. Na njemu je da promeni istoriju. Ne sme da se vrati kući u vreći za transport leševa - osramoćen - kao najveći američki izdajnik posle Benedikta Arnolda.58

Džek i Džil su došli na Hil,
a cilj ne kriju - da ubiju, ubiju, ubiju.

A uskoro, vrlo brzo, biće sve gotovo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:57 am






POGLAVLJE 81

BILO je jasno da u hotelu nešto nije kako treba. Shvatio sam već posle nekoliko minuta u Voldorfu da je bezbednost ozbiljno narušena. Video sam da agenti Tajne službe prave krug oko predsednika Bernsa i njegove žene čim su stupili u blistavi hotelski foaje.
Žurno su ispratili Tomasa i Sali Berns do njihovog apartmana na dvadesetom spratu. U prste sam poznavao ceo postupak. Detektivi Njujorške policije su blisko sarađivali sa odeljenjem Tajne službe. Ispitali su svaki mogući i nemogući način ulaska neprijateljski nastrojenih ljudi u Voldorf, uključujući ubacivanje kroz tunele za metro, kanalizaciju i sve podzemne prolaze. Neposredno pre našeg dolaska psi, obučeni da nanjuše bombe, provedeni su kroz hotel koji se nalazi u centru poslovnog dela grada. Pse su tog popodneva takođe vodili u Plažu i Pjer, druga dva hotela u kojima bi predsednik mogao da boravi.
„Alekse“, začuh poziv iza leđa. „Alekse, dođite. Ovamo, Alekse." Džej Grejer mi je mahao rukom. „Već imamo mali problem. Ne znam kako su uspeli, ali neosporno su ovde, u Njujorku. Džek i Džil su ovde.“
„Šta se to, do đavola, ovde događa, Džeje?“, upitah agenta Tajne službe dok smo žurili kraj staklenih vitrina s bocama parfema i skupim odevnim predmetima.
Džej Grejer me odvede u administrativne prostorije hotela, neposredno iza recepcije u foajeu. Soba je već bila puna agenata Tajne službe i FBI-ja, kao i glavonja iz Njujorške gradske policije. Činilo se da svi imaju ili slušalice ili ručne odašiljače. Delovali su uzdrmano, a toga nije bila pošteđena ni hotelska uprava na čelu s direktorom obezbeđenja, koja se ponosila činjenicom da je posle Huvera u Voldorfu odsedao svaki predsednik.59
Grejer se najzad okrete k meni i reče:
„Pre desetak minuta je stigla pošiljka cveća. Poslali su je naši prijatelji, Džek i Džil. Uz cveće smo dobili još jednu strofu."
„Daj mi da je pogledam. Poruku, molim te."
Beleška je ležala na stolu od mahagonija, pored aranžmana krvavocrvenih ruža. Pročitao sam je dok ju je Grejer gledao preko mog ramena.

Džek i Džil su napustili Hil, sa cvećem za šefa, znate.
Tu, usred grada, odbrojavamo sada vaše poslednje sate.

„Oni žele da verujemo da su par ludaka", rekoh Džeju.
„Verujete li u to?"
„Ni slučajno, ali oni se toga drže. Vraški su dosledni i planiraju sve do najsitnijih pojedinosti.
Neosporno znaju šta rade, a kao što mi neosporno ne znamo." A Džek i Džil su neosporno bili u Njujorku.



POGLAVLJE 82

NEKOLIKO minuta posle ponoći otvoriše se teška drvena vrata predsednikove glavne spavaće sobe. Predsednički apartman u Voldorfu sačinjavale su četiri spavaće sobe i dva salona u tornju koji je bio deo hotela. Na ovom spratu, kao i na spratovima neposredno iznad i ispod apartmana, nije bilo drugih gostiju.
„Ko je?“ Predsednik diže pogled s knjige koju je čitao da bi se malo smirio. Obimna knjiga se zove Truman, a pisao ju je Dejvid Makalok. Kada se vrata neočekivano otvoriše, predsednik umalo ne ispusti teško izdanje.
Tomas Berns se osmehnu videvši ko stoji između vrata i velikog stilskog ormara.
„Oh, ti si. Pomislio sam da je možda Džil. Mislim da me potajno voli. Instinkt mi to govori", reče on i nasmeši se.
Sali Berns se usiljeno osmehnu.
„Samo ja. Htela sam da ti poželim laku noć. I da proverim da li si dobro, Tome."
Predsednik nežno pogleda svoju ženu. Proteklih nekoliko godina spavali su u odvojenim sobama. Imali su problema. Ipak, i dalje su bili bliski prijatelji. Verovao je da se još vole i da se to nikada neće promeniti.
„Nisi došla da me ušuškaš?", upita on. „Šteta."
„Naravno da jesam. I zbog toga. Noćas zaslužuješ da te ušuškam.“
Muž joj se tako osmehnu da se oboje podsetiše boljih vremena, mnogo boljih vremena. Kada je želeo, umeo je da bude i te kako šarmantan. Sali Berns je to znala bolje od ikoga. Podjednako vešto je umeo da iskida nečije srce. Sali je i to znala. Takva kolebanja su obeležila većinu godina koje su proveli zajedno. Ona je ovaj odnos nazivala agonija i ekstaza. Iskreno govoreći, bila je to više ekstaza nego agonija. Oboje su verovali u to. Znala je da je to što imaju prava retkost.
Tomas Berns lako potapša ivicu natprosečno velikog kreveta, delimično prekrivenog baldahinom. Sali priđe i sede kraj njega. Posegnu za njenom rukom i ona mu je spremno pruži. Voli kada se drže za ruke. Oduvek ga je volela. Znala je da ga voli uprkos jadima koje joj je ranije zadavao, i svim drugim teškoćama. Opraštala mu je sve preljube. Znala je da mu ništa ne znače. Bila je samouverena. Sali Berns je bolje razumela svog muža od ijedne osobe na svetu. Znala je da je sada uznemiren, duboko uplašen i ranjiv.
I zaista ga je volela, ceo složeni paket protivurečnosti - bezobzirnost, snebivanje, nesigurnost i povremeno preuveličavanje sopstvene ličnosti. Znala je daje voli i da će večno ostati najbolji prijatelji i srodne duše.
„Imam potrebu da ti kažem nešto čudno", reče on i nežno privuče ženu s kojom je proveo dvadeset šest godina u braku.
„Da čujem. Ne očekujem ništa manje od potpunog razotkrivanja, gospodine kralju.“ Oboje se nasmejaše toj frazi iz londonske postavke komada Ludilo kralja Džordža III. Kraljica je Džordža III u krevetu zvala „gospodin kralj".
„Mislim da je to neko koga poznajemo. Razgovarao sam s onim detektivom iz Odeljenja za ubistva. On je jedini imao hrabrosti da dođe kod mene s lošim vestima. Mislim da bi to mogao da bude neko blizak nama, Sali. Utoliko sve izgleda strašnije."

Sali Berns pokuša da sakrije strah. Pogled joj odluta i poče da kruži po visokoj tavanici spavaće sobe. Donja strana zidova je bila zaštićena drvenim vencima da ih ne bi oštetili nasloni stolica. Iznad ovih venaca su tapeti golubijeplave i krem boje. Gospode, šta bi dala da su kod kuće, u Mičigenu. Više od svega je želela da se Tom i ona vrate kući.
„Jesi li to kazao Donu Hamermanu?“
„Tebi kažem", prošaputa. „Tebi mogu da verujem. I verujem ti.“
Sali ga nežno poljubi u čelo, obraz i najzad u usta. „Jesi li siguran u to?“
„Sto odsto“, prošaputa on. „Mada bi ti imala mnogo više razloga da me se oslobodiš - boljih razloga. Boljih nego Džek i Džil, kladim se.“
„Drži me čvrsto", reče ona. „Ne puštaj me."
„Drži ti mene čvrsto", nastavi predsednik da šapuće svojoj ženi. „Ne puštaj me. Voleo bih da večno ostanem ovako s tobom. I molim te, Sali, oprosti mi."
To je neko blizak. Neko vrlo blizak. Dok je grlio ženu, predsednik Tomas Berns nije uspevao da istera iz glave ovu uznemirujuću misao. Neko vrlo blizak.
„Šta želiš za Božić, Tome? Znaš štampu... uvek postavljaju to pitanje." Predsednik Berns malo razmisli.
„Mir. Da se ovo završi."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:57 am







POGLAVLJE 83

VREME je da dokaže kako je bolji od Džeka i Džil. Znao je da je bolji. Neuporedivo. U suštini su Džek i Džil seronje.
Krosova kuća leži u mraku, u lelujavim senkama u Petoj ulici jugoistočne četvrti Vašingtona. Izgleda da su konačno svi zaspali unutra. Uskoro ćemo videti. lsteraćemo to na čistinu, mislio je ubica.
Ako vas baš zanima, zove se Deni Budro. Stojeći pod eukaliptusima koji su rasli na praznoj parceli, posmatrao je mesto obasjano uličnom rasvetom.
Razmišljao je o tome koliko mrzi Krosa i njegovu porodicu. Aleks Kros ga je podsećao na njegovog oca, takođe pandura. Bio je toliko posvećen svom glupavom poslu da je ostavio i njega i njegovu majku. Napustio ih je kao da su ispljuvak na pločniku. Ubrzo mu se majka ubila, a on je završio kod poočima i pomajke.
Porodice su mu se gadile, a glavonja Kros je izigravao savršenog taticu. Bio je folirant, majstor glumatanja. Još gore, Kros ga je ozbiljno potcenio i nekoliko puta otpisao.
Deni Budro je klasić Samnera Mura u školi Teodor Ruzvelt. Samner je uvek bio savršen dupelizac, savršen pitomac, kretenski savršen učenik i sportista. Od prošle godine mu je bio prokleti tutor. Dvaput nedeljno je Deni Budro morao da odlazi u Murovu kuću. Od prvog dana je omrznuo Samnera Mura, snishodljivog i naduvenog malog šiljokurana. Mrzeo je i celu snishodljivu Murovu porodicu. Pa, dao im je lekciju. Pokazao im je da je on tutor.
Njegova prva, neverovatno uspela ideja bila je da sve ubedi kako je Samner Mur, savršeni pitomac, ubica dece. Uključio se u sistem Prodidži koristeći Murov nalog i doveo policajce pravo u njihovu kuću. To je bilo fenomenalno - najbolje. Onda je dobio drugu paklenu ideju. Ubiti Samnera Mura bila je veća uživancija od razbijanja onih dečjih bombonica.
Sada je želeo i Krosu da održi lekciju. Kros očigledno nije smatrao da takozvani ubica iz škole Sodžerner Trus zaslužuje da mu posveti malo svog dragocenog vremena. U očima Aleksa Krosa Deni Budro nije novi Gari Sonedži. Nije ni Džek i Džil. On je Niko, zar ne?
Pa, to ćemo još videti, doktore Krose. Videćemo kako se kotiram u odnosu na Džeka, Džil i ostale. Pazi sad ovo, doktore defektive veliko mudo. Možda ćeš nešto naučiti.
Za nešto više od sat vremena i mnogi će naučiti da ne potcenjuju Denija Budroa, da ga više nikada ne shvataju olako.
Deni Budro pređe Petu ulicu pazeći da ostane u senci drveća. Ušao je u dobro održavano dvorište koje se graničilo s Krosovom kućom.
Ima trinaest godina, ali je sitan za svoj uzrast - visok samo metar i šezdeset centimetara i težak pedeset kilograma. Nije ostavljao bogzna kakav utisak. Ostali pitomci su ga zvali strina pošto se rasplače kad god ga zadirkuju, a to se, praktično, svakodnevno dešavalo. Za Denija Budroa grubo uvođenje u društvo traje cele školske godine. Ne, traje celog njegovog života. Zaboga, s kakvim je uživanjem ubio Samnera Mura! Kao da je ubio celu prokletu školu!
Dok je čekao preko puta Krosove kuće, razmazao je sivu senku po licu, vratu i šakama. Imao je tamne farmerke, crnu košulju i tamno obojeno lice što je zasluga firme Tribark. Da bi boravio u ovom afroameričkom kraju, morao je da se kamuflira, zar ne? Niko na njega nije obraćao pažnju u Šestoj

ulici, pa ni dok je išao Ulicom E, na putu do Krosove kuće.
U dubokom džepu svog ponča Deni Budro dotače dršku poluautomatskog pištolja smit i veson. Okvir sadrži dvanaest metaka. Napunjen je. I otkočen. Opet je zaplakao. Vrele suze su mu potekle niz lice. Obrisao ih je rukavom. Nije više strina.
Bio je savršeni ubica.



POGLAVLJE 84

NIKAKVA nebeska ni zemaljska sila ne mogu da spasu dražesnu malu porodicu Aleksa Krosa. Na njih je red došao da umru. Morao je da povuče taj potez. Pravi potez u pravo vreme. Haj, haj, još malo, pa kraj!
Centimetar po centimetar se primicao stepenicama koje su vodile na verandu iza kuće. Nije se čuo ni najmanji šum.
Kad je potrebno, ume da bude vraški dobar pitomac. Prvoklasan mlad vojnik. Noćas je na manevru, u noćnoj misiji, i to je sve.
Pronađi i uništi.
Ništa nije remetilo tišinu kuće. Nikakvi zvuci kasnih TV programa. Ni Leterman, ni Leno, ni Bivis i Bathed, ni reklamiranje sprava za nordijsko trčanje. Ni zvuci klavira - verovatno Kros sada spava. Neka spava. Snom mrtvih, zar ne?
On dotače kvaku i istog momenta požele da povuče prste. Metal mu ujede kožu kao suvi led. Ipak ga nije puštao. Mic po mic je okretao kvaku. Povuče je k sebi.
Prokleta vrata su bila zaključana! Iz nekog suludog razloga je mislio da će biti otključana. Još je mogao da uđe u kuću kroz ova vrata, ali digao bi buku.
Ne bi valjalo.
Ne bi bilo savršeno.
Odlučio je da s prednje strane priđe kući i proveri kakva je tamo situacija. Znao je da postoji zastakljena veranda. Veranda s klavirom. Kros je tamo svirao bluz - a za dobrog čika doktora bluz je tek počinjao.60 Od noćas, će mu ceo život postati bluz.
U kući je i dalje bio muk. Znao je da Kros nije preselio porodicu na sigurnije mesto - još jedan primer nepoštovanja. Kros ga se nije bojao, a trebalo je. Mora da se usere od straha pred njim!
Deni Budro pruži ruku da otvori vrata zastakljene verande. Mladog ubicu probi znoj. Pretrnu i ostade bez daha. Vide svoj najcrnji košmar, a njegovi košmari su zaista strašni.
Detektiv Džon Sampson je zurio pravo u njega! Crni džin je bio na tremu. Čekao ga je. Sedeo je tamo, lukav kao đavo.
Uhvaćen je! Gospode. Postavili su mu zamku. Kao krelacje upao je u nju. Ali čekaj malo, o'ladi. Ček, ček malo!
Nešto nije u redu s ovom slikom... Tačnije, sve je u najboljem redu s ovom slikom!
Deni Budro trepnu i izoštri čulo da bolje vidi. Dobro se koncentrisao. Sampson je spavao u velikoj mekoj naslonjači pored klavira.
Izuven, podigao je noge na jastuče fotelje. Pištolj u futroli nalazio se na stočiću, tridesetak centimetara od njegove desne ruke. Pištolj u futroli.
Tridesetak centimetara. Hmmm. Samo tridesetak nikakvih centimetara, mozgao je.
Deni Budro je držao kvaku kao da mu od toga zavisi život. Ukipio se. Grudi su ga bolele kao da ga je neko udario.
Šta da radi? Šta da radi? Šta, do vraga, da radi?... PIŠLJIVIH TRIDESET CENTIMETARA... Misli su mu letele milion kilometara u sekundi. Umalo mu mozak nije otkazao.
Želeo je da krene na Sampsona, upadne i sredi velikog tupana, a zatim da odjuri gore i pobije

porodicu. Toliko je to žarko želeo da mu se misao usijala pržeći mu moždane talase.
Naizmenično je uključivao i isključivao vojnički um. Mudrije je i sva ta sranja. Logika pobeđuje. Znao je šta mora da učini.
Sporije nego što se popeo stepenicama, povukao se od vrata verande Krosove kuće. Nije mogao da poveruje koliko je malo nedostajalo da naleti na krupnog, opasnog detektiva.
Možda je mogao velikog tupana da upuca - da mu prospe mozak. A možda i nije. Veliki tupan baš je tupan.
Ne, ubica iz škole Trus nije hteo da rizikuje. Ako bi to uradio, prokockao bi mnogo zabave i igre koji su ga tek čekali.
Sada ima iskustva. Postaje sve bolji i bolji u ovome.
Nestao je u noći. Imao je još kombinacija, još poslova koje je trebalo da obavi. Deni Budro je bio na slobodi i to mu se sviđalo. Osladilo mu se. Ima vremena za obračun s Krosom i njegovom glupom porodicom.
Već je zaboravio da je pre samo nekoliko minuta plakao kao kiša. Sedam dana nije uzeo lek.
Mrski podmukli depakot, sredstvo za proklete poremećaje raspoloženja.
Opet je nosio omiljenu majicu. Sreća, sreća. Radost, radost.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:58 am







POGLAVLJE 85

PROBUDIO sam se drhteći. Koža mi se ježila, a srce mi je besomučno tuklo.
Ružan san? Užas - san ili java? Soba je bila u mrklom mraku, s pogašenim svetlima. Pokušao sam da se setim gde sam to, zaboga.
I setih se. Setih se svega. Bio sam član ekipe čiji je zadatak da štiti predsednika - a predsednik je odlučio da nam ionako nezahvalan posao još više oteža. Odlučio je da otputuje iz Vašingtona, da se pojavi u javnosti i dokaže kako se ne boji ni terorista ni luđaka.
U Njujorku sam - u hotelu Voldorf-Astorija, na Park aveniji. I Džek i Džil su u Njujorku. Toliko su samouvereni da su nam poslali vizitkartu.
Opipao sam lampu na stočiću pored kreveta i nastavio da tražim prokleti prekidač. Najzad sam je uključio. Pogledah sat na noćnom stočiću. Dva i pedeset pet.
„Baš lepo“, promumlah. „Ovo je sjajno.“
Pade mi na um da pozovem decu u Vašingtonu, da se javim Nani. Nisam to ozbiljno mislio, ali proletelo mi je kroz glavu. Pomislio sam i na Kristinu Džonson. Da je pozovem? Ni govora! Ipak, setio sam je se i prijala mi je pomisao da razgovaramo telefonom.
Najzad navukoh pantalone kaki boje, obuh otrcane konvers patike i navukoh jednu staru majicu. Krenuo sam u šetnju po hotelu. Morao sam da izađem iz hotelske sobe. Morao sam da izađem iz svoje kože.
Voldorf-Astorija je čvrsto spavala. Tako i treba da bude. Izuzetak su jedino vrlo napeti agenti Tajne službe. Sreo sam ih u svakom hodniku kroz koji sam prošao. Predsednikovo obezbeđenje je dežuralo noću. To su uglavnom sportski građeni muškarci koji su me podsećali na računovođe u vrhunskoj formi. Samo dve žene su bile na zadatku u Njujorku.
„Pošli ste u noćno trčanje kroz centar Njujorka, detektive Krose?“, upita me jedna agentkinja Tajne službe dok sam prolazio kraj nje. Zvala se Kamila Robinson. Vrlo je ozbiljna i posvećena svom pozivu, a takav utisak su ostavljali i ostali agenti Tajne službe. Čini se da su vrlo odani predsedniku Bernsu, dovoljno odani da prime metak umesto njega.
„Mozak mi je svakako budan i već trči“, rekoh i uspeh da se osmehnem. „Verovatno će do jutra pretrčati dva maratona. Kako ste vi? Treba li vam kafa ili tako što?“
Kamila odmahnu glavom i zadrža ozbiljan izraz lica. Psi čuvari mogu da budu i ženskog pola.
Pozdravio sam marljivu agentkinju i nastavio da šetam.
Nekoliko misli me je i dalje mučilo dok sam lutao kroz zloslutno tih hotel. Glava mi je pucala.
Ubistvo Šarlote Kinsi je deo zagonetke koji me je uznemiravao. Izvršilac tog ubistva je mogao da bude i neko drugi, a ne Džek i Džil. Postoji li treći ubica? Zašto bi postojao treći ubica? Kako bi se to uklopilo?
Preda mnom se prostirao još jedan dugačak hodnik - još jedna dugačka staza u mojoj glavi.
A veće i složenije zavere? Dalas i DŽ. F. K? Los Anđeles i R. F. K? Memfis i dr King? Kuda će me odvesti ova luda i obeshrabrujuća linija razmišljanja? Neverovatno je dugačak spisak mogućih zaverenika, a ne vidim načina da doprem do većine osumnjičenih.
Krizna grupa je mnogo govorila o zaverama. Zavere su opsesija u Federalnom birou. U CIA takođe... ali jedna činjenica je neosporna: trideset godina posle ubistava Kenedijevih niko nije u

potpunosti ubeđen da su ti slučajevi rečeni.
Što sam dublje zalazio u teorije zavere, sve više sam uviđao daje gotovo neizvodljivo shvatiti im suštinu. U svakom slučaju, do sada to nikome nije uspelo. Razgovarao sam s nekim ljudima iz Arhiva za atentate i istraživačkog centra u Vašingtonu i njihov zaključak je bio isti - slepa ulica.
Otišao sam hodnikom do dvadeset prvog sprata, gde je spavao predsednik. Na um mi je pala jeziva pomisao da je možda mrtav u sobi; da su Džek i Džil već udarili i ostavili poruku, još jednu pesmicu koju ćemo naći izjutra.
,Je li sve u redu?", upitao sam agente koji stražare ispred samih vrata predsednikovog apartmana. Pažljivo su me gledali kao da se pitaju: Šta će on ovde?
„Zasad", odgovori jedan kruto. „Ovde nema problema."
Pošto sam napravio pun krug, vratio sam se u sobu. Bilo je skoro četiri ujutro.
Legao sam na krevet. Setio sam se razgovora sa Sampsonom, koji smo vodili te večeri, kada sam saznao da je Samner Mur ubijen. Po svemu sudeći taj dečak nije ubica iz škole Trus. Pokušao sam da ne mislim na taj slučaj.
Dremao sam do šest sati, kada je radio-budilnik pored moje glave odjeknuo kao znak za uzbunu. Zatutnjao je rokenrol. K-rok u Njujorku. Obraćao mi se Hauard Stern. Pre više godina je radio u
Vašingtonu. Stern kaže:
„Gazda je u gradu. Mogu li Džek i Džil da budu daleko?"
Svi su znali za to. U jedanaest će krenuti predsednikova kolona kroz Menhetn. Poštanska kočija je bila spremna za novu vožnju.



POGLAVLJE 86

U NJUJORKU će uskoro biti ispisana istorija. Ako ništa drugo, vreme je da se pesnice tako stisnu da zglavci pobele. Najozbiljnije. Igra je prestala da bude igra.
Džek je trčao Central parkom održavajući snažan, ravnomeran tempo. Još nije bilo šest sati. Već posle pet izjutra je bio na trčanju, opterećen mislima koje mu nisu davale mira. Konačno je svanuo dan D. Njujork je bio ratna zona, a bolju nije mogao da zamisli.
Dok je trčao Petom avenijom ka jugu, posmatrao je upečatljive obrise zgrada na Menhetnu. Iznad visoke nejednake linije zdanja prostiralo se nebo koje je imalo boju drvenog uglja, viđenog kroz najtanji papir. Visoki oblaci dima vijali su se nad građevinama podignutim na prelazu iz devetnaestog u dvadeseti vek.
Pakleno lepa slika, zaista. Bezmalo veličanstvena. Obično nije na takav način razmišljao o Njujorku. Ipak, to je samo fasada. Kao Džek i Džil, pomisli.
Preteče ga plavi gradski autobus koji je jurio Petom avenijom, i on se zapita hoće li u sledećih nekoliko sati umreti. Morao je da se pripremi za to, treba da bude spreman na sve.
Kamikaze, sudio je. Završni plan je smrtonosan i pouzdan koliko je to moguće u operacijama ovog tipa. Nije verovao da meta može da preživi napad. Niko ne bi uspeo. I drugi će izginuti. Ovo jeste rat, a u ratu se gine.
Džek najzad izroni iz parka na uglu Pete avenije i Pedeset devete ulice. Nastavio je da trči ka jugu, sve brže i brže.
Nekoliko časaka kasnije ušao je u svečani i privlačni foaje hotela Peninsula, u zapadnom delu pedesetih ulica. Bilo je šest i deset. Peninsula je dvadesetak i nešto više ulica udaljena od Medison skver gardena, gde je predsednik prema planu trebalo da se pojavi u jedanaest i dvadeset pet. Njujork tajms tek što je bio dopremljen u foaje hotela. Privuče ga naslov: NJUJORK ZA VREME PREDSEDNIKOVE POSETE STREPI OD UBICA DŽEKA I DŽIL. Ovo ostavi utisak na njega. Ni Tajms nije ostao pošteđen groznice.
Džek zatim spazi Džil. Tačno na vreme je stigla u foaje. Uvek tačna kao sat. Po dogovoru je došla u Peninsulu. Uvek po dogovoru.
Imala je srebrnasto-plavu trenerku, ali nije izgledalo da se preznojila dok je dolazila iz Voldorfa.
On se upita da li je trčala ili hodala ili, možda, uhvatila žuti taksi.
Ni jednim gestom nije pokazao da je poznaje. Ušao je u lift i odvezao se na svoj sprat. Sara će uhvatiti sledeći.
Čekao ju je u sobi. Posle nepunih šezdeset sekundi kucnula je jednom na vrata kao što su se dogovorili.
„Izgledam strašno", reče ona. Sarine prve reči tako tipične za nju. Nipodaštavala se osećajući ranjivost zbog načina kojim je posmatrala sebe. Sirota ćopava Sara.
„Ne, nije tačno", uveri je on. „Izgledaš lepo, zato što jesi lepa." Međutim, nije izgledala baš najbolje. Strahovita napetost ovih poslednjih sati ostavila je traga. Lice joj je bilo maska brige i sumnje, sa suviše šminke, maškare i svetlocrvenog karmina. Dan D. Plavu kosu je toliko poprskala lakom pa se činilo da može da se polomi.
„U Voldorfu su već svi uskomešani", obavesti ga ona. „Misle da je danas neizbežan pokušaj

ubistva. Spremni su za to ili bar misle da jesu. Pet hiljada redovnih pripadnika Njujorške policije zajedno sa Tajnom službom i FBI-jem. Na terenu je prava armija ljudi."
„Neka se zanose time da su spremni", reče Džek. „To ćemo uskoro proveriti, zar ne? A sada dođi", osmehnu joj se. „Uopšte ne izgledaš grozno. Nikada. Izgledaš zanosno, Saro. Smem li da te napastvujem?"
„Sada?", pobuni se nemoćno Sara. Šaputala je. Tako slabašno, ranjivo i nesigurno. Ali nije mogla da odoli njegovom čvrstom, ohrabrujućem zagrljaju. Nije bila kadra da mu se odupre, što je takođe igralo važnu ulogu. Sve je bilo dobro isplanirano i zato nije smelo da omane.
On skide gornji deo svoje trenerke i otkri blistave grudi. Malje su mu bile prekrivene znojem. Privio je Saru uza se. Ona izvi telo kako bi se čvršće priljubila uz njega. Srca su im tukla i utrkivala se. Džek i Džil. U Njujorku. Tako blizu kraja.
Osetio je da joj srce kuca ubrzano kao kod neke progonjene zverčice. To je ipak jače od nje.
Premirala je od straha, i to s punim pravom.
„Obećaj mi da ćemo se ponovo videti, čak i ako se to ne desi. Obećaj mi da se ovo neće završiti današnjim danom, Seme."
„Neće se završti, majmunče. Uplašen sam koliko i ti. Normalno je i psihički zdravo da se tako osećamo. Izuzetno si jaka. Oboje smo pri čistoj svesti."
„Za nekoliko sati ćemo otputovati iz Njujorka. Sav ovaj rusvaj sa Džekom i Džil će ostati za nama", prošaputa ona. „Oh, kako te volim, Seme. Volim te toliko da je to zastrašujuće."
Bilo je zastrašujuće. Više nego što je Sara mogla da zna. Više nego što je iko trebalo da zna ili će ikada saznati. Istorija nije za široku javnost - nikada nije ni bila.
Lagano i pažljivo je izvukao ruger, zadenut za elastičnu traku donjeg dela svoje trenerke. Šake su mu se znojile. Zadržao je dah. Prislonio je pištolj uz Sarinu glavu i pogodio je u slepoočnicu nagnuvši malo cev naniže. Samo jedan hitac.
Profesionalno pogubljenje. Bez strasti.
Gotovo bez strasti.
Ruger je imao prigušivač. Šum u hotelskoj sobi nije bio jači od tihog beznačajnog pljuvanja. Žestoki udar devetomilimetarskog zrna odnese mu je iz ruku. On nehotice zadrhta dok je gledao beživotno telo na hotelskom tepihu.
„Sada je gotovo“, reče. „Tvoji životni jadi su završeni, sva gorčina i sav bol. Žao mi je, majmunče.“
Stavio je poslednju belešku u desnu Džilinu ruku. Zatim joj stisnu pesnicu da bi se hartija prirodno zgužvala. Poslednji put je držao Sarinu šaku.
A Džil se sruši posle njega, setio se reči dečje pesmice. Ali Džek neće pasti.
Došao je dan krajnjeg ludila. Džek i Džil su najzad počeli.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:59 am






Šesti deo

Niko više nije siguran - niko




POGLAVLJE 87

DEBELI DOKUMENT u mojim rukama nosio je naslov Poseta predsednika Sjedinjenih Država gradu Njujorku 16. i 17. decembra. Sadrži osamdeset devet stranica i obuhvata praktično svaki detalj - od trenutka kada predsednik izlazi iz vazduhoplova jedan na aerodromu La Gvardija do momenta kada će se ponovo ukrcati u avion, otprilike u dva posle podne, i otputovati natrag u Vašington.
Tekst je bio popunjen crtežima skoro svakog mesta na kojem će predsednik biti: aerodrom La Gvardija, hotel Voldorf, Feltov forum u Medison skver gardenu, trase kojima će prolaziti predsednička kolona automobila i alternativne trase.
U dokumentu Tajne službe je pisalo:
10.55 Predsednik i gđa Berns ulaze u predsedničku kolonu.
Napomena: Predsednik i gđa Berns prolaze kroz kordon njujorških policajaca kod hotela Voldorf- Astorija.
11.00 Kolona napušta Voldorf (šifra C) u pravcu Medison skver gardena i Feltovog foruma. Zatvoren dolazak.
Bez prisustva medija.
Kako se bližilo vreme predsednikovog odlaska iz Voldorfa, vreme vožnje u koloni limuzina ka centru, propraćene policijskim radio-kolima i motociklima, razmišljao sam o zagonetki Džek i Džil. Protekla tri dana FBI, Tajna služba i Njujorška policija razrađivali su veliki plan hvatanja Džeka i Džil ukoliko stvarno dođu u Medison skver garden. Za vreme predsednikovog govora unutra će biti gotovo hiljadu agenata i detektiva u civilnim odelima. Sumnjali smo da će ta zaštita biti dovoljna.
Celog jutra me je proganjala uznemirujuća fiks-ideja: metak atentatora ne može da se zaustavi.
Osim žrtve niko ga ne može zaustaviti.
Šta će uraditi Džek i Džil? Kako će to izvesti? Verovao sam da će biti u Medison skver gardenu.
Predosećao sam da žele izbliza da napadnu i da već imaju smišljen plan bekstva.
Tačno u pet do jedanaest predsednika i gospođu Berns su otpratili do kola. Falanga od desetak agenata Tajne službe pratila ih je od apartmana u tornju do blindirane limuzine, koja ih je čekala u hotelskoj podzemnoj garaži.
Malo sam zaostajao za glavnom oružanom pratnjom. Moja uloga ovde nije bila da fizički štitim predsednika. Već sam izneo Džeju Grejeru svoju pretpostavku o tome kako će izvesti atentat - izbliza, spektakularno, ali s isplaniranim bekstvom.
Već tog jutra je došlo do promene plana. Na izlazu iz hotela nije bilo kordona visokorangiranih policajaca. Javnost nije dobila priliku da fotografiše. Predsednika su ubedili da ne prolazi ponovo kroz otvoreni foaje Voldorfa.
Gledao sam gospođu Berns i predsednika kako ulaze u limuzinu da bi se odvezli tri kilometra dalje. Njih dvoje su se držali za ruke. Bio je to dirljiv trenutak za očevice. Slagalo se sa svime što sam znao o Tomasu i Sali Berns.
Bez žaljenja.
Kolona automobila je krenula tačno na vreme. Tajna služba ima poseban naziv za to - zvanično

upakovana motorizovana kolona. Sastoji se od dvadeset osam vozila. Šest automobila prevozi antiterorističke ekipe. Jedna kola, obaveštajna, sadrže kompjutere za održavanje stalne veze s timovima za prismotru osoba koje su pretile predsedniku. Pitao sam se imaju li Džek i Džil podatke o rasporedu, pa čak i o broju vozila.
Kolona limuzina i automobila s četvora vrata i staklenom pregradom između vozača i putnika izvezla se iz strme podzemne garaže pod gotovo okomitim uglom. Gume su drndale prelazeći preko poklopaca kablovskih okana. Trasa je počinjala na Park aveniji, vodila dalje na zapad do Pete avenije, kroz Četrdeset sedmu ulicu.
Vozio sam se s Donom Hamermanom u trećim kolima iza predsednika. Čak je i Hamerman tog jutra bio ćutljiv i rezervisan. Još se ništa nije desilo. Je li moguće da su Džek i Džil promendi plan? Možda je ovo način da zametnu trag? Pojaviće se kad posumnjamo da su odustali. Hoće li me iznenaditi i napasti predsednikovu kolonu?
Sve sam posmatrao kroz prozor automobila. Jutro je bilo zloslutno, kao nekakav vantelesni doživljaj. Ljudi okupljeni na pločnicima bili su oduševljeni, pljeskali su i klicali dok je kolona prolazda. Bio je to jedan od razloga koji je predsednika Bernsa naveo da se više ne krije u Beloj kući. Narod je želeo da ga vidi, čak i Njujorčani. Dosad se kao predsednik dobro pokazao, bio je omiljen i hrabar.
Ko želi da ubije Tomasa Bernsa i zašto? Imao je mnogo potencijalnih neprijatelja, ali uvek sam se vraćao listi koju je sam predsednik sugerisao. Senator Glas, potpredsednik Maoni, neki reakcionari u Kongresu, moćnici povezani s Volstritom. Rekao je da pokušava da promeni sistem koji se ogorčeno odupire tome.
Sistem se ogorčeno odupire promeni!
Policijske sirene su zavijale i činilo se da su svuda oko nas. Vrištav zvučni zid je prigodna kulisa. Pogled mi je neprekidno lutao tamo-amo, od svetine koja je klicala do niza automobila u brzom pokretu, predsedničke kolone.
Vozio sam se u njoj, ali sam se ipak osećao kao da sve to posmatram iz daljine. Nisam prestajao da mislim na Dalas, na Džona Kenedija, Roberta Kenedija i dr Kinga, tragedije koje su u prošlosti zadesile našu zemlju, našu tužnu istoriju. Nisam skidao pogled s poštanske kočije.
Izgledalo mi je nemoguće, gotovo nezamislivo da dva od tri velika atentata ostanu tajanstvena i nerazrešena. Dva od tri najznačajnija ubistva u našem veku nikada nisu razjašnjena kako treba.
VIP garaža ispod Medison skver gardena bila je betonski bunker obojen u belo. Tamo se već okupilo stotinak agenata Tajne službe i njujorških policajaca. Svi agenti Tajne službe su nosili naglavne telefone i bili su u direktnoj vezi sa službenom mobilnom mrežom.
Gledao sam kako Tomas i Sali Berns lagano izlaze iz kola. Gledao sam predsednikove oči. Delovao je staloženo, samouvereno i smireno. Možda je tačno znao šta radi: možda nije bilo drugog načina da se ovo razreši.
Bio sam manje od četiri metra udaljen od predsednika i njegove supruge. Svaki sekund proveden na brisanom prostoru izgledao mi je kao večnost. U garaži za parkiranje je bilo suviše ljudi. Svako od njih je mogao da bude ubica.
Predsednik i Sali Berns su se odmereno i neusiljeno osmehivali i razgovarali s uglednim Njujorčanima, koji su ih dočekali da bi im poželeli dobrodošlicu. U tome su oboje bili vrlo vešti. Dobro su razumeli koliki je značaj ceremonijalne uloge u vršenju najviše državne funkcije. Simbolika i apsolutna moć. Zato su bili ovde. Vrlo mi je imponovalo njihovo osećanje dužnosti i odgovornosti. Nana se varala u vezi s njima. Bio sam ubeđen da su pristojni ljudi koji se trude da rade najbolje što mogu.

Razumeo sam sa kakvim se teškoćama sukobljavaju u svom poslu. Nisam to znao pre svog dolaska u Belu kuću.
Ništa ne sme da se dogodi predsedniku Bernsu ni Sali Berns, pomislih - kao da snaga volje može da zadrži metak atentatora i spreči da se ovde u garaži, odvije užas, ili gore, u prepunom Feltovom forumu.
Svako od ovih ljudi može da bude Džek ili Džil, nije mi izbijalo iz glave dok sam posmatrao gomilu.
Izvedite predsednika odavde. Odmah! Brže, brže.
Kenedijev centar u Vašingtonu! Pucanj u studentkinju prava Šarlotu Kinsi na javnom mestu, baš kao što je ovo! U mislima sam se vratio upravo tom ubistvu.
Tamo se nešto desilo, nešto što je otkrivalo prirodu Džeka i Džil. Napustili su šemu! Koja šema je prava?
Krenuli smo pešice u prepunu salu.
Ako su Džek i Džil spremni da umru, ovde mogu uspeti. I to lako!
Pa ipak, činilo mi se da nameravaju da pobegnu. U tom pogledu šema im je bila dosledna. Nije mi išlo u glavu kako to nameravaju da izvedu usred Medison skver gardena - ukoliko se odluče da napadnu ovde.
Stigli su pravi Džek i Džil - predsednik i prva dama Sjedinjenih Država. Na vreme.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:59 am




POGLAVLJE 88

S VRHA nosa lagano mi kanu graška znoja.
Teretnjak mi se navalio na grudi.
Grmljavina koja je odjekivala iz publike u sali od armiranog betona samo je pojačala već postojeću zbunjenost i haos. Kada smo ušli unutra, decibeli su nadmašili nivo zaglušivanja. Gotovo deset hiljada ljudi je ispunjavalo salu.
S ostatkom pratnje sam išao ka glavnoj bini. Agenti Tajne službe i FBI-ja, savezni šerifi i pripadnici Njujorške policije raspoređeni su svuda oko predsednika. Pogledom sam tražio Kevina Hokinsa nadajući se da ću kraj njega spaziti i Džil.
Predsedniku Bernsu nije silazio osmeh s lica niti je za trenutak usporio hod dok je išao dvoranom. Setih se njegovih reći: „Ne može se dozvoliti da jedan par ludaka ometa rad administracije Sjedinjenih Država. Ne pristajemo na to.“
Mada je u zgradi bilo toplo, probijao me je hladan znoj - hladan kao vetrovi koji duvaju s reke Hadson. Nepunih trideset metara smo udaljeni od ogromne bine, pune slavnih lica i poznatih političara, među kojima su i guverner i popularan gradonačelnik.
Sa svih strana su sevali blicevi. Iz jednog mikrofona na bini čulo se neprijatno pištanje. Na levom reveru sakoa sam name stio petokraku. Kodna boja zvezde je zelena i potvrđuje da pripadam timu Tajne službe. Za taj dan je određena zelena zvezda. Znak nade?
Dosad su Džek i Džil održali sva obećanja. Mogli su da nađu način i unesu oružje. U ogromnom amfiteatru ima najmanje hiljadu kratkih cevi, ali i pušaka i dvocevki. Pripadaju policiji i obezbeđenju.
Svako od njih može da bude Džek ili Džil.
I, nesumnjivo, svako od njih može da bude Kevin Hokins.
Don Hamerman je bio pored mene, ali bilo je suviše bučno da bi se iole normalno razgovaralo. S vremena na vreme smo se naginjali i vikali jedan drugom na uvo.
Čak i tada je bilo teško čuti bilo šta više od pojedinih reči ili fraza.
„Suviše oteže s izlaskom na binu!“, reče Hamerman. Mislim da je to rekao.
„Znam. Ne morate da mi govorite", uzvratih uzvikom.
„Pratite pokret svetine", povika. „Nastaće panično bekstvo ako vide da neko izvlači pištolj.
Predsednik provodi previše vremena u masi. Da li izaziva ubice? Šta misli time da dokaže?" Naravno, načelnik štaba Bele kuće je u pravu. Izgledalo je kao da predsednik zadirkuje Džeka i
Džil. Ipak, klopka u prepunoj dvorani mogla je da nam ide u prilog.
Iznenada, u masi izbi pometnja! Gomila poče da se razdvaja.
„Ubijte kučkinog sina! Ubijte ga!“, začuh uzvike s mesta udaljenog od mene red-dva. Hitro sam krenuo, laktao se gurajući sve pred sobom.
„Pazi kuda ideš, dubre", okrete se jedna žena i vrisnu mi u lice.
„Ubijte ga sada", čuo sam ispred sebe.
„Pustite me da prođem!", vikao sam iz sveg glasa.
Čovek koji je izazvao ovu uzbunu imao je dugačku plavu kosu, do ramena. Nosio je vrećastu crnu nepromočivu bluzu i crn ranac na leđima.

Zgrabio sam ga istovremeno kad i neko drugi sa suprotne strane prolaza. Grubo i brzo smo oborili plavušana. Udario je glavom o betonski pod.
„Njujorška policija!", viknu onaj drugi što je držao plavokosog.
„Policija grada Vašingtona, odeljenje Bele kuće", razdrah se. Već sam savladao osumnjičenog.
Njujorški policajac je držao pištolj uperen osumnjičenom u lice.
U plavokosom nisam prepoznao Kevina Hokinsa, ali nisam bio siguran, a nikako nismo smeli da rizikujemo. Morali smo da ga zadržimo. Tu nema kolebanja.
„Smrt kopiletu! Ubijte predsednika!", nastavi da urla plavokosi. Bio je sasvim lud. Sve je ludo, a ne samo ova kretenčina na podu.
„Povredili ste me!“, nastavio je da viče na mene i njujorškog policajca. „Povredili ste mi glavu!"
Ludak?, zapitah se.
Imitator?
Demonstrant za odvraćanje pažnje?



POGLAVLJE 89

NAPAD kamikaza! Već za koji trenutak. Ubica je spreman da izvrši samoubistvo. Ne mogu da ga spreče. Predsednik Bernsje mrtvac koji hoda.
Bez ikakvih teškoća je Kevin Hokins zauzeo prvoklasno mesto u bučnoj, prepunoj dvorani.
Poslužio se maštom i kreativnošću da bi sebi stvorio neobičan identitet.
Hokins je postao visoka crnka u tamnoplavom ženskom kostimu s pantalonama. Morao je sebi da prizna da nije naročito zgodna žena, ali utoliko su manji izgledi da privuče pažnju.
Hokins je takođe imao legitimaciju Federalnog biroa, autentičnu od pečata do debljine papira. Prema ispravi, zove se Linda Kol, i specijalni je agent iz Njujorka. Fotoreporter je stajao u šestom redu, pored sedišta Linde Kol, i spokojno posmatrao gomilu.
Snimak. Snimak.
U glavi je napravio nekoliko snimaka uglavnom protivnika iz FBI-ja, Tajne službe, Njujorške policije. U stvari, verovao je da nema dostojnih protivnika.
Kamikaze. Ko može da ih zaustavi? Niko. Možda Bog. Možda čak ni Bog.
Ipak, zadivila ga je brojnost protivnika. Ozbiljno su naumili da danas pre podne ščepaju Džeka i Džil. I ko zna? Možda im pođe za rukom s obzirom na brojno stanje i vatrenu moć. Događale su se i čudnije stvari.
Hokins nije verovao da će uspeti. Poslednju pravu priliku su imali pre nego što je ušao u dvoranu, ali više je nemaju. Fotoreporter protiv FBI-ja, Tajne službe, saveznih šerifa i Njujorške policije. Činilo mu se daje razuman odnos snaga. Obećavao je poštenu igru.
Postojala je neka ironija u obimnosti njihovih priprema. Čekao je da se pojavi meta. Njihov plan igre je suštinski deo njegovog plana. Dosada je predvideo sve što rade, svaki korak koji povlače, a sve to je neophodno za napad kamikaza.
Iz zvučnika je odjeknula himna Evo velike stare zastave i Hokins je zapljeskao s ostalima.
Najzad, bio je patriota. Posle današnjeg dana niko neće verovati u to, ali on je znao šta je.
Kevin Hokins je poslednji pravi patriota.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 12:00 pm








POGLAVLJE 90

NIKO ne može da zaustavi metak atentatora.
Osećao sam vatru u grudima. Žurno sam prolazio kroz gomilu - i svuda tražio Kevina Hokinsa.
U telu mi je svaki živac usijan i napet kao struna. Desna šaka mi je počivala na tvrdom rukohvatu gloka. Neprekidno sam razmišljao da bilo ko od prisutnih može da bude Džek ili Džil. U ogromnoj bučnoj masi pištolj mije izgledao kao nedovoljno moćno oružje.
Stigao sam do drugog reda, desno od bine visoke tri do tri i po metra. Činilo mi se da svetlost u dvorani počinje da se gasi, a možda se gasi u mojoj duši. Gasne li mi svetlost u duši?
Predsednik je upravo zakoračio na sive metalne stepenice. Rukovao se s ljudima koji su mu želeli sve najbolje. Tu i tamo bi potapšao nekoga po ramenu. Izgledalo je da i ne pomišlja na opasnost.
Sali Berns se popela stepenicama pre svog supruga. Jasno sam joj video crte lica. Kroz glavu mi prođe da ih možda vide i Džek i Džil. Imao sam utisak da su agenti Tajne službe zauzeli sva slobodna mesta oko bine.
Bio sam tamo kada se to najzad desilo. Bio sam tako blizu predsednika Bernsa.
Džek i Džil su napali zastrašujuće žestoko.
Eksplodirala je bomba, grmljavina kakvu je teško zamisliti, odjeknula je kraj bine - možda i na samoj bini. Telohranitelji, koji su okruživali predsednika, bili su potpuno zatečeni. Detonacija se desila unutar odbrambenog prstena.
Haos! Bomba umesto pucnjeva i pored toga što su eksperti za bombe još koliko jutros pažljivo pregledali dvoranu, mislio sam jureći napred. Primetio sam da mi šaka krvari - verovatno od tuče sa onim ludakom, a možda i od detonacije.
Počeo je najgori mogući razvoj događaja, i to prebrzo. Obezbeđenje u gomili je poteglo pištolje i dvocevke da bi suzbili nered. U tom trenu još niko nije znao gde je bomba eksplodirala, kako je eksplodirala i koliku je štetu nanela - i čemu je ta eksplozija trebalo da posluži.
U prvih dvadeset redova, i na samoj bini, svi su se bacili na pod.
Gust crn dim kuljao je ka tavanici, zastakljenom krovu i čeličnim nosačima koji su ga držali. Vazduhom se širio miris koji je podsećao na sprljenu ljudsku kosu. Odasvud su se čuli vrisci.
Nisam mogao da procenim koliko je sveta povređeno. Više nisam video predsednika.
Bomba je eksplodirala blizu bine. Blizu mesta gde je do pre nekoliko trenutaka predsednik Berns stajao, rukovao se i ćaskao. Prasak mi je još odzvanjao u ušima.
Izbezumljeno sam se gurao ka bini. Ni približno nije mogao da se odredi broj ranjenih ili poginulih od eksplozije. Dim i opšta jurnjava su me sprečavali da procenim gde su predsednik i gospođa Berns. TV snimatelji su se probijali ka mestu nesreće.
Najzad sam ugledao grupu agenata Tajne službe, koji su se zbili oko predsednika. Držali su ga na nogama. Tomas Berns je živ, čitav. Agenti su počeli da ga vuku ka bezbednijem mestu. Telohranitelji Tajne službe služili su kao ljudski štit za predsednika koji, izgleda nije bio povređen.
Izvukao sam glok i za svaki slučaj okrenuo cev ka gredama na krovu. Povikah:
„Policija!"
Isto je uradilo nekoliko drugih agenata i detektiva Tajne službe. Utvrđivali smo ko je ko i identifikovali se. Trudili smo se da izbegnemo da nas neko ne upuca ili da u ovoj stravičnoj pometnji

mi ne učinimo to. Nekoliko ljudi iz gomile je histerično plakalo.
Nastavio sam da se guram i krčim put ka jugozapadnom izlazu koji je Tajna služba koristila da bi izvela predsednika. Maršruta za spašavanje je bila unapred utvrđena.
Iza svetlećeg crvenog znaka, na kome je pisalo: IZLAZ, jedan dugačak betonski tunel vodio je do parkirališta za specijalne goste, na strani zgrade okrenutoj ka reci. Tamo su čekala blindirana kola, otporna na metke. I šta još čeka?, upitah se. Glas u glavi me je urlikom upozoravao na oprez. Džek i Džil su uvek bili korak ispred nas. Sada su ga promašili! Zašto su ga promašili?
Oni ne greše.
Od predsednika i obezbeđenja iz Tajne službe delilo me je nešto više od deset metara kada mi je sinulo, kada sam konačno shvatio ono što dosad niko nije.
„Menjajte maršrutu!“, povikao sam najglasnije moguće. „Menjajte pravac za spasavanje!“



POGLAVLJE 91

NIKO me nije čuo kako vičem. Jedva sam u ovoj gužvi i sam sebe mogao da čujem. Bilo je suviše vreve i zbrke u Medison skver gardenu.
Ipak sam nastavio da se probijam, očajnički prateči falangu koja je odavde ličila na rulju na nekom bokserskom meču za titulu. Dim od eksplozije stvarao je neku vrstu stroboskopskog efekta.
„Menjajte pravac za spašavanje! Menjajte pravac za spašavanje!", neprekidno sam vikao.
Najzad smo stigli do belog betonskog tunela. Svaki zvuk se čudno odbijao od zidova. Bio sam tačno iza poslednjeg agenta Tajne službe.
„Ne idite tamo! Zaustavite predsednika!", uzalud sam nastavio da vapim.
Tunel je bio pun specijalnih gostiju koji su kasnili, a bilo je i još pripadnika obezbeđenja. Gurali smo se kroz jaku struju, koja je nailazila iz suprotnog smera.
Sada je bilo prekasno da se promeni pravac.
Probijao sam se sve bliže i bliže predsedniku i gospođi Berns. Očajnički sam osmatrao gomilu tražeći u njoj lice Kevina Hokinsa. Još je bilo nade da ga zaustavim.
Svako lice, koje sam video, izražavalo je šok. Oči su im bile raširene od straha, ali su me
proveravale. Iznenada, iz srca tunela odjeknu nekoliko glasnih prasaka. Pucnji iz vatrenog oružja!
Pet hitaca je eksplodiralo u zbijenom bojnom redu oko predsednika. Neko se probio u odbrambeni prsten. Telo mi klonu kao da sam i sam pogođen.
Pet pucnjeva. Tri brza - zatim još dva.
Nisam mogao da vidim šta se preda mnom dešava, ali odjednom začuh najčudniji zvuk. Bio je to piskavi krik, vapaj.
Pet pucnjeva!
Tri - zatim još dva.
Vapaj stiže s mesta na kojem sam poslednji put u magnovenju ugledao predsednika Bernsa i gde su se pre samo nekoliko trenutaka razlegli pucnji.
Svom težinom grunuh u gomilu ne bih li dopreo u epicentar ludila.
Sve mi je ličilo na pokušaj plivanja u živom pesku. Bilo je nemoguće koračati, tiskati se, gurati. Pet pucnjeva. Šta se desilo tamo napred?
I tada sam video. Odjednom sam video sve.
Usta su mi bila neopisivo suva, oči vlažne. Tunel nalik na bunker iznenada je čudno utihnuo. Predsednik Tomas Berns je ležao na sivom betonskom podu. Mnogo krvi je teklo u potočićima šireći se po beloj košulji. Svetlocrvena krv mu je curila s desne strane lica ili možda iz rane visoko na vratu. Nisam mogao da odredim odakle.
Pucnji. U stilu pogubljenja. Delo profesionalnog ubice. Džek i Džil, ti zlikovci!
Bila je to njihova šema ili nešto slično.
Gazio sam napred, grubo gurajući ljude u stranu. Video sam Dona Hamermana, Džeja Grejera, a onda i Sali Berns. Kao da pred očima imam usporen snimak.
Sali Berns je pokušavala da dopre do muža. Izgleda da prva dama nije povređena. Ipak, pitao

sam se da li je i ona meta. Možda Džilina meta? Agenti Tajne službe su zadržavali gospođu Berns pokušavajući daje zaštite. Hteli su daje udalje s mesta krvoprolića, od njenog muža, od moguće opasnosti.
Onda videh i drugo telo. Šok je bio kao surov udarac u trbuh. Niko nije mogao da predvidi ovaj stravičan prizor.
Neka žena je bila izvaljena pored predsednika. Metak ju je pogodio u desno oko. Druga rana joj je na vratu. Izgledala je mrtvo. Kraj opruženog tela ležao je poluautomatski pištolj.
Atentatorka? Džil?
Ko bi drugi to mogao da bude?
Vratih pogled na nepomičnu priliku Tomasa Bernsa. Plašio sam se da je već mrtav. Nisam mogao da budem siguran, ali verovao sam da je pogođen bar tri puta. Videh da Sali Berns konačno stiže do muževljevog tela. Neobuzdano je plakala, i nije bila jedina.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 12:00 pm





POGLAVLJE 92

DŽEK je mirno sedeo i spokojno posmatrao krkljanac kola i prikolica gusto zbijenih i razvučenih duž Ulice vest, blizu ulaza u njujorški tunel Holand.
Čuo je kako radio-aparati trešte s obe strane njegovog crnog džipa. Posmatrao je zabrinuta i zbunjena lica u kolima. Jedna sredovečna žena u tamnozelenom leksusu je plakala. Hiljadu sirena je vrištalo poput vila koje predskazuju smrt i vitlaju gradom.
Džek i Džil su došli na Hil. Sada su svi znali zašto ili su bar mislili da znaju. Sada su svi mogli da razumeju koliko je ta igra bila ozbiljna.
Isključite vesti, želeo je da dobaci svim tim dobronamernim ljudima koji su se približavali tunelu da bi izašli iz Njujorka. Ono što se desilo nema veze s vama. Zaista nema. Vi nikada nećete saznati istinu. Niko nikada neće saznati. Uostalom, ne biste je ni podneli ni razumeli čak i da pokušam ovde, na licu mesta, da vam je objasnim.
Kada je konačno ušao u dugački klaustrofobični tunel, koji je vijugao ispod Hadsona, trudio se da ne misli o Sari Rozen. Posle tunela je krenuo ka jugu, ka autoputu za Nju Džerzi, a zatim putem 1-95 koji vodi u Delaver i još dalje na jug.
Sara je prošlost, a prošlost nije važna. Prošlost ne postoji osim kao lekcija za budućnost. Sare više nema. Ipak je mislio na sirotu Saru dok je jeo u Provincijskom bifeu, pored naplatne rampe kod Talivila, gde se nalazi izlaz na autoput. Važno je tugovati. Za Džil, ne za predsednikom Bernsom. Ona je vredela više od deset Tomasa Bernsova. Obavila je sjajan posao, gotovo savršen posao, mada je od početka bila iskorišćena. Nije mogao da porekne da se poslužio Sarom Rozen. Zahvaljujući njoj, imao je oči i uši u Beloj kući. Bila mu je ljubavnica. Siroto majmunče.
Kada se te večeri oko sedam sati približavao Vašingtonu, zbog Sarine sudbine se zarekao da sebi više neće dozvoliti sentimentalnost. Znao je da će održati to obećanje. Umeo je da vlada svojim osećanjima. Bio je bolji od Kevina Hokinsa, koji je zaista bio pravi vojnik.
On je bio Džek. Ali više nije Džek.
Džek više ne postoji.
Nije bio ni Sem Harison. Sem Harison je bio fasada, neophodna zaštita, deo složenog plana. Sem Harison više ne postoji.
Ponovo će se vratiti jednostavnom i uglavnom dobrom životu. Bio je nadomak kuće. Uspešno je okončao svoju nemoguću misiju. Sve je prošlo gotovo savršeno.
A onda je stigao kući i kolima skrenuo na poznati prilazni put kružnog oblika, posut raznobojnim školjkama i sitnim šljunkom, s nekoliko razbacanih dečjih igračaka.
Video je svoju devojčicu lepršave plave kose kako trkom izlazi iz kuće. Za petama joj je bila majka, njegova žena, koja mu je takođe trčala u susret. Niz obraze su joj tekle suze, a i on je plakao. Nije se plašio suza. Više se ničega nije plašio.
Hvala Svevišnjem, najzad se rat završio. Neprijatelj, zlotvor, bio je mrtav. Dobri momci su pobedili i još neko vreme je osiguran najdragoceniji način života na zemlji - bar za života njegove dece.
Niko nikada neće saznati kako i zašto se to dogodilo, niti ko je odgovoran.

Baš kao što je DŽ. F. K. pao u Dalasu. I R. F. K. u Los Anđelesu.
I Votergejt i Vajtvoter i skoro svaki značajan događaj u našoj skorašnjoj istoriji. U stvari, naša istorija se sastoji od neznanja: brižljivo je zaštićena od istine. To je američki način.
„Toliko te volim", bez daha prošaputa njegova žena prislonivši mu lice uz obraz. „Ti si moj junak.
Izveo si tako dobar, herojski podvig."
I on je u to verovao. U dubini duše je to znao. Više nije bio Džek. Džek više ne postoji.



POGLAVLJE 93

NIJE BILO GOTOVO!
Malo iza podneva Njujorška policija je obavestila Tajnu službu o još jednom ubistvu. Jaki su razlozi zbog kojih veruju da je to ubistvo u vezi s atentatom na predsednika Bernsa.
S Džejom Grejerom sam požurio u hotel Peninsula, koji se nalazio nedaleko od Pete avenije, na granici poslovnog i stambenog centra grada. Od jutrošnjeg užasa smo potpuno paralisani i još ne verujemo da je predsednik ranjen. Međutim, saznali smo pojedinosti o najnovijem ubistvu. Jedna hotelska sobarica je otkrila telo u apartmanu na dvanaestom spratu. U sobi je pronađena pesmica Džeka i Džil. Poslednja pesmica?“
„Šta kaže Njujorška policija?, upitah Džeja dok smo išli ka gornjem delu grada. „Znamo li detalje?"
„Prema prvobitnom izveštaju, pokojnica bi mogla da bude Džil. Džil je možda ubijena - ili se ubila. Osnovane su njihove sumnje da je poruka autentična."
Tajne unutar strašnih tajni i dalje su se nastavljale. Je li i ova smrt deo šeme Džeka i Džil?
Pomislih da jeste i da ćemo, pre nego što stignemo do srži užasa, otkrivati nove i nove slojeve.
Nas dvojica izađosmo iz pozlaćenog lifta na spratu gde se nalazilo mesto zločina. Njujorška policija je bila svuda. Video sam bolničare iz hitne pomoći, pripadnike specijalnih jedinica sa šlemovima i maskama od pleksiglasa, uniforme, detektive iz Odeljenja za ubistva. Sve je podsećalo na prizor iz ludnice. Nadao sam se da dokazi na mestu zločina nisu nepovratno uništeni, i da ovo ne procuri brzo u javnost.
„Predsednik?“, upita nas jedan njujorški detektiv čim smo stigli.
„Kakve su vesti? Ima li nade?"
„Još se drži. Ima nade, naravno", odgovori Džej Grejer. Udaljismo se od grupe detektiva.
Najmanje desetak njujorških policajaca se uguralo u hotelski apartman. Iz okolnih ulica je dopirao zlokobni zvuk policijskih sirena. Čula se glasna zvonjava crkvenih zvona, verovatno iz obližnje katedrale Svetog Patrika, koja se nalazi južno od Pete avenije.
Telo neke plavuše ležalo je na luksuznom sivom tepihu, pored nenameštenog bračnog kreveta.
Lice, vrat i grudi su joj prekriveni krvlju. Nosila je srebrnasto-plavu trenerku.
Naočari s tankim žičanim okvirom ležale su na tepihu, pored patika marke najk.
Ubijena je jednim metkom - kao ranije žrtve Džeka i Džil. Jedan hitac izbliza, u glavu.
Vrlo profesionalno. Vrlo hladno. Bez strasti.
„Da li je ikada bila na nekoj od naših lista osumnjičenih?", upitah Grejera. Obojica smo znali da se ubijena zove Sara Rozen. Kao članica osoblja imala je odobrenje za boravak u Beloj kući. Nismo je otkrili u dva temeljna proveravanja osoblja i ta okolnost je najstrašniji dokaz naše nesposobnosti.
„Koliko znamo, nije. Maltene su je smatrali delom kancelarijskog pribora za vezu u Beloj kući. Svi su cenili njenu efikasnost i profesionalizam. Uživala je poverenje. Gospode, kakva zbrka. Kakva nesreća. Verovali smo joj, Alekse."
Leva strana lica joj je bila razneta, kao da ju je rastrgla neka životinja. Imala je iznenađen izraz

lica. Obrve su joj bile dignute. Nije bilo straha u njenim očima.
Verovala je svom ubici. Dali je Džek povukao obarač? Garež oko rane je formirao sivi prsten, a to znači da je pucano izbliza. Sigurno je Džek pucao. Profesionalno. Bez strasti. Još jedno pogubljenje.
Pa ipak, da li je ovo zaista Džil?, zapitah se nagnut nad telom. Profesionalni ubica Kevin Hokins je umro u bolnici Svetog Vinsenta, u centru grada. Znali smo da se Hokins prerušio u agentkinju FBI- ja da bi ušao u Medison skver garden. Upotrebio je bombu s udarnim dejstvom da bi doveo svoju metu tamo gde je hteo i onda kada je hteo. Prerušen u ženu, čekao je u tunelu za izlaz. Plan mu je uspeo. U kakvoj vezi je Kevin Hokins sa ovom ženom? Šta se, kog vraga, dešavalo?
„Ostavio je pesmu. Neko ju je ostavio. Liči na one prethodne", reče mi Džej Grejer. Cedulja je bila u plastičnoj kesi za dokaze. On mi je pruži. „Poslednja volja i zaveštanje Džeka i Džil“, reče mi.
„Savršeno ubistvo", promrmljah, ali više za sebe nego Grejeru. „I Džek i Džil su poginuli u Njujorku. Slučaj je zaključen, zar ne?“
Agent Tajne službe je zurio u mene, a onda lagano odmahnuo glavom.
„Ovaj slučaj nikada neće biti zaključen. Bar ne za naših života."
„Samo sam bio ironičan", rekoh. Pročitao sam završnu poruku.

Džek i Džil su došli na Hil i Džil je pokazala dar.
Verna dok diše, ali nema je više. Umrla je za pravednu stvar.

„Jebi se, Džil", prošaputah nad telom pokojnice. „Nadam se da ćeš goreti u paklu zbog onoga što si učinila danas. Nadam se da postoji pakao samo za vas dvoje."


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 12:00 pm




POGLAVLJE 94

VEST o atentatu najteže je primljena u Vašingtonu. Tomasa Bernsa su voleli i mrzeli, ali on je bio sugrađanin, naročito sada.
Kristina Džonson je užasnuta, kao i njeni najbliži prijatelji i poznanici. Učitelji i deca u školi Sodžerner Trus potpuno su poraženi onim što se desilo predsedniku u Njujorku. Strašno je i nasilno, a nadasve tužno i nestvarno.
Zbog atentata su sve škole u Vašingtonu otkazale popodnevne časove. Od trenutka kada se vratila kući iz škole, gledala je košmarne televizijske izveštaje o pokušaju ubistva. Još nije mogla da veruje šta se dogodilo. Niko nije mogao da veruje. Predsednik je živ. Nije izdat nikakav drugi bilten o njegovom stanju.
Kristina nije znala da li je Aleks Kros u Medison skver gardenu, ali je zamišljala da je tamo. Brinula se i za Aleksa. Dopala joj se njegova iskrenost i snažan duh, ali još više saosećanje i ranjivost. Dopadao joj se njegov izgled, govor i ponašanje, ali i način na koji je vaspitao sina, Dejmona. U njoj je to jačalo želju da i sama ima decu. O tome mora da razgovara s Džordžom. Ona i Džordž moraju da razgovaraju.
On je te večeri došao kući pre sedam, dva sata ranije nego obično. Džordž Džonson je revnosno radio kao pravni zastupnik preduzeća. Imao je trideset sedam godina i glatko privlačno detinje lice. Bio je dobar čovek mada suviše sebičan, i istini za volju, na mahove bapi.61
Uprkos tome, Kristina ga je volela, prihvatala njegove dobre i loše strane. Mislila je o tome dok ga je snažno grlila na kućnom pragu. Nijednog trenutka to nije dovela u pitanje. Ona i Džordž su se upoznali na univerzitetu Hauard i otada su zajedno. Verovala je da tako treba da bude, i što se nje tiče - biće.
„Svet još plače na ulicama", reče Džordž. Posle zagrljaja je skinuo svoj sako od runske vune, marke bruk braders, i olabavio kravatu, ali nije otišao da se presvuče. Večeras je odustao od ustaljenih navika. Svaka čast, Džordže.
„Nisam glasao za predsednika Bernsa, ali ovo me je zaista pogodilo, Kris. Užas." Kada mu je u očima videla suze, ponovo je zaplakala.
Džordž je obično skrivao emocije potiskujući ih. Kristinu je ganula muževljeva osećajnost. Jako ju je ganula.
„Nekoliko puta sam zaplakala", poveri mu se. „Poznaješ me. Iako sam glasala za predsednika, to nije razlog. Čini mi se da kao narod više ne poštujemo institucije, tradiciju. Ni prema ljudskom životu više nemamo poštovanja. To vidim i u očima šestogodišnjaka. Svakog dana se susrećem sa tim u školi Trus."
Džordž Džonson opet zagrli ženu, snažno je zagrli. Bili su iste visine, oko metar i osamdeset. Kristina mu nežno nasloni glavu na telo. Osetio je lak citrusni miris koji je stavljala kad ide u školu. Toliko ju je voleo. Nije ni prineti drugim ženama, nijednoj osobi koju je poznavao. Sreća njegova što je ima, što ga voli, što je ovako drži.
„Razumeš li šta kažem?", upita ga želeći večeras da nastavi razgovor s Džordžom, da mu ne dozvoli da ode kao što je imao običaj.
„Naravno da razumem“, odgovori joj. „Svi to osećaju, Krisi. Nažalost, niko ne zna kako da se to

prekine."
„Spremiću nam nešto za večeru. Možemo da gledamo CNN“, reče najzad. „Delom mi je mrsko da gledam vesti, a delom osećam potrebu da ih vidim."
„Pomoći ću ti s klopom", ponudi joj Džordž, a to mu nije bila navika. Žalila je što češće nije takav, što mora da se dogodi nacionalna tragedija da bi pokazao osećanja. Uostalom, znala je da su mnogi muškarci takvi. Ima i gorih brakova.
Pripremili su vegetarijanski obrok s gumbo-mahunama i otvorili bocu šardonea. Tek što su večerali uz televizijske vesti, na vratima je odjeknulo zvonce. Bilo je blizu devet i nikoga nisu očekivali, mada se ponekad događalo da navrati neki komšija.
CNN je izveštavao iz Njujorške univerzitetske bolnice, gde su posle ranjavanja hitno dopremili predsednika. Aleks Kros se pojavio s brojnim drugim policajcima, koji su bili na mestu atentata, ali nije mnogo govorio za medije. Izgledao je uzrujano, iscrpljeno, ali - u redu - plemenito. Kristina nije spominjala Džordžu da ga poznaje i pitala se zašto. Nije mu ispričala ni za Aleksovu kasnu posetu jedne noći. On je to prespavao; Džordž je bio takav.
Pre nego što je stigao da ustane s kauča, zvonce se oglasi drugi put. Pa treći. Ko god da je bio, nije nameravao da ode.
„Ja ću, Krisi", reče on. „Ne znam ko bi, do vraga, mogao da bude u ovo doba noći. A ti?"
„Ni ja."
„U redu, dosta više", planu on. Kristina se osmehnu. U Džordžu je ponovo proradila preka priroda.
„Dolazim, boga mu poljubim! Dolazim. Dolazim. Čuvaj živce. Evo me, dolazim", gunđao je vukući noge u čarapama dok je prilazio vratima.
Provirio je kroz špijunku, pa se okrenuo prema Kristini i upitno se namrštio.
„To je neki beo klinac."



POGLAVLJE 95

DENI Budro je stajao na blistavoj, belo okrečenoj verandi učiteljičine kuće. Nosio je prevelik, maslinasti kišni pončo, zbog čega je izgledao krupnije, pa je ostavljao snažniji utisak. Ubica iz škole Sodžerner Trus lično! U punom sjaju. Međutim, čak i u ovakvom supersoničnom raspoloženju, osećao je kako nešto nije u redu s njim.
Nije se osećao najbolje i tugovao je - štaviše, užasno je utučen. Motor mu se kvario. Lekari nisu mogli da odluče da li je to bipolarno oboljenje ili nasilničko ponašanje. Ako oni ne znaju, kako bi, do đavola, on mogao da zna? Pa šta ako je malo prgav i ima velike oscilacije raspoloženja? Šta ako je otpadnik od društva? Fitilj je zapaljen. Spreman je da eksplodira. Kao da je nekome stalo!
Prekinuo je terapiju depakotom. Rekao je ne, i to je to! Neprekidno je pevušio mumlajući: „Mmm mm mm." Kras test damis. Tužna ljutita muzika nije prestajala da mu svira u glavi kao MTV Mjuzik.
Izgleda da mu je dugme za besnilo bilo pritisnuto - za sva vremena.
Bio je besan na Džeka i Džil, ozbiljno ljut na Aleksa Krosa. Besan na direktorku škole Trus, besan na svakog stanovnika ove planete. Sada je osećao bes i prema sebi. Baš je prokleta ništarija. Uvek je to bio i uvek će biti.
Gubitnik sam, mala. Što me onda ne ubiješ?
Vratio se u polustvarnost kada mu je vrata otvorio jedan crn kurajber u plavoj košulji s tankim prugama, elegantnim pantalonama, s žutim tregerima. Hej, dobro došli u kompjutersko predgrađe!
Isprva, Deni Budro nije shvatio ko je crni baja okruglaste face. Očekivao je naduvenu direktorku škole, gospođu Džonson, a možda čak Aleksa Krosa ukoliko nije otperjao u Njujork. Krosa i dišu je tri puta video zajedno. Pretpostavljao je da se tucaju.
Nije znao zašto ga to izbezumljuje, ali iskočio bi iz kože. Kros užasno podseča na njegovog prokletog oca, pravog oca. Još jedan jebeni policajac ga je izneverio, poštovao koliko i pseće govance. A Kros sada obaška kara ovu učiteljicu.
Ček, ček, stani malo. Deniju Budrou se odjednom razbistri u glavi. Ovaj samozadovoljni frajer, Kunta Kinte, sigurno joj je muž, zar ne?62 Pa, naravno.
„Da? Mogu li da ti pomognem?", upita Džordž Džonson mladića razbarušene kose i čudnog
izgleda, koji je stajao na verandi. Nije poznavao raznosača novina u komšiluku, ali možda je to bio ovaj momčić. Začudo, ovaj beli dečak ga je podsetio na uznemirujući film Delikventi, koji je gledao s Kristinom. Izgleda da je dečaka baš sada snašla neka nevolja u životu.
Po skromnom mišljenju Denija Budroa, crnac je do jaja izgledao neljubazno i osiono, naročito za ništariju od muža još gore učiteljice. Još više se iznervirao. Pala mu je crvena koprena na oči, s deset različitih nijansi. Nalazio se na ivici.
Osetio je kako ga hvata bes, jedan od najžešćih koji ga je ikada spopao. Uragan Danijel zadesiće Mičelvil.
„Neeeeee!“, gotovo je zaurlao na čoveka. „Ti ne možeš da pomogneš ni sebi. Vraga ćeš mi pomoći!“
Deni Budro odjednom izvuče poluautomatski pištolj. Džordž Džonson je s nevericom gledao u vatreno oružje. Brzo se pomeri s vrata. U samoodbrani je podigao obe ruke.

Ne oklevajući, Budro opali dva puta.
„Evo ti ga na, čamugo blentava!", razdrao se dajući oduška svim svojim glasovima. Dva metka pogodiše Džordža Džonsona u grudi.
On prolete kroz otvorena vrata kao da ga je mlatnuo težak kovački čekić. Telo mu odskoči s mermernog poda.
Frajer je bez sumnje bio mrtav. Načisto. Krv mu je lila iz obe rane.
Ubica iz škole Sodžerner Trus uđe pravo u učiteljičinu kuću. Prešao je preko tela kao preko smeća. Ništa nije osećao.
„Ući ću, hvala lepo“, reče on mrtvacu na podu. „Zbilja si gostoljubiv."
Kada je čula pucnje, Kristina Džonson je skočila s kauča u dnevnoj sobi. Zaboravio je koliko je vraški visoka. Deni Budro ju je video iz predsoblja, a ona je videla i njega i mrtvog muža.
Više nije izgledala tako silno poput Svevišnjeg. Brzo joj je spustio guzicu. Zaslužila je to. Kada su se prvi put sreli, teško ga je uvredila. Verovatno je to zaboravila.
„Sećaš li me se?“, obrati joj se. „Sećaš li se da si me kod škole Trus izribala, kučko? Sećaš me se, zar ne?"
„Oh, bože! Oh, Džordže! Oh, gospode bože, Džordže!", ječala je. Jedan suvi jecaj potrese joj telo. Izgledala je kao da će se srušiti. Na TV-u je video onaj jebeni par, Džekai Džil. Boga mu poljubim. Stalno pokušavaju da ga nadmaše. Čak i ovde, čak i sada!
Deni Budro je video kako učiteljici gori pod nogama da zbriše, ali nije imala kuda, osim da proleti kroz veliki prozor s pogledom na travnjak. Rukom je prekrila usta. Nije mogla da odvoji šaku kao da je zalepljena čičak-trakom. Verovatno je u šoku.
A ko danas nije, gospo?
„Nemoj više da se dernjaš", opomenu je on piskavim glasom koji je podsećao na vrisak. „Nemoj više da mi vrištiš da te ne bih ubio. Mogu i hoću. Ukokaću te kao onog vratara."
Primicao joj se. Držao ju je na nišanu. Želi da je uveri da komotno rukuje pištoljem, da je stručnjak za vatreno oružje - što je i bio zahvaljujući školi Tedija Ruzvelta.
„Ćao, gospođo Džonson", reče on i osmehnu joj se najjezivijim mogućim osmehom. „Ja sam ubio Šanel Grin i Vernona Vitlija. Svi su me tražili. No, izgleda da si me ti našla", reče joj. „Čestitam, maco. Dobra si."
Deni Budro poče da plače i nije mogao da se seti zašto je toliko tužan. Sa sigurnošću je samo znao da je besan kao ris - na sve. Ovoga puta sve je totalno sjebano. Najgore dosad.
Nema sreće, sreće. Nema radosti, radosti.
„Ja sam ubica iz škole Trus“, ponovi on. „Veruješ li? Kapiraš? To je istinita priča. Priča o slomljenom srcu i jadima. Čak me se i ne sećaš? Zar sam tako običan da si me zaboravila? Ja tebe i te kako pamtim."


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu