Džek i Džil

Strana 5 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5

Ići dole

Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:59 am

First topic message reminder :



Triler koji krši sva pravila – i ne štedi ničije živce.

Neko je ubio jednog od najmoćnijih ljudi u američkom senatu – i privukao pažnju celog sveta. Neko je oduzeo život maloj crnoj devojčici na zloglasnim ulicama Vašingtona – i kao da nikoga nije briga. Jedino policajac Aleks Kros sluti da zlo ima isto stravično lice i u visokom društvu i na društvenom dnu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 12:01 pm






POGLAVLJE 96

TE NOĆI sam oko jedanaest žurio natrag u Vašington. Ubica iz škole Sodžerner Trus se raspomamio. Osećao sam da će pući, ali mi to nije pružalo satisfakciju. Bio bih zadovoljan tek ukoliko bih sprečio eksploziju.
Možda nije slučajnost što je udario iste noći kad i Džek i Džil. Sigurno je hteo da ih nadmaši?
Želeo je da bude važan, slavan, u svetlosti reflektora. Nije mogao da podnese da bude Niko.
Za vreme kratkog leta vojnim avionom nastojao sam da skrenem misli na nešto drugo. Potpuno sam klonuo i svega mi je bilo preko glave. Pregledao sam pozna večernja izdanja, koja su na naslovnim stranicama objavljivala izveštaje o predsedniku Bernsu i atentatu u Njujorku. Predsednik je bio u krajnje kritičnom stanju. Smešten je u Njujoršku univerzitetsku bolnicu, koja se nalazi u istočnom delu Trideset treće ulice, na Menhetnu. Saopšteno je da su Džek i Džil mrtvi. Lekari na Univerzitetskoj bolnici nisu mogli da potvrde da li će predsednik preživeti noć.
Totalno sam otupeo. Pometen, preopterećen, i sam se nalazio na klizavoj graničnoj liniji posttraumatskog šoka. A sada mi je još gore. Nisam siguran da ću izaći s tim na kraj, ali nemam izbora.
Ubica je zahtevao da me vidi. Tvrdio je da sam ja njegov detektiv i da mi je proteklih dana telefonirao kući.
Dogovor je da me jedna policijska patrolna kola čekaju u vazduhoplovnoj bazi Endruz. Odande će me odvesti do obližnjeg Mičelvila, gde je Deni Budro kao taoca držao Kristinu Džonson. Budro je dosad ubio dvoje male dece, školskog druga koji se zvao Samner Mur, i poočima i pomajku. Potpuno je zastranio u tom divljanju i slučaj zahteva mnogo više pomoći od one koju sam dobio od gradske policije.
Kao što su obećali, u Endruzu su me sačekala policijska kola. Neko mije skupio materijal o Danijelu Budrou. Dečakje od sedme godine bio pod psihijatrijskom negom. Patio je od teških depresija. Izgleda da se još kao sedmogodišnjak upuštao u čudne činove mučenja životinja. Njegova biološka majka je umrla dok je bio dete i on je zbog toga krivio sebe. Otac mu se ubio. Otac mu je inače bio policajac u državnoj policiji. Još jedan žaca, primetio sam. U dečakovoj glavi se verovatno odvija neki oblik transferencije.63
Prepoznao sam Ulicu samer čim smo skrenuli sa autoputa Džon Hanson. Kraj mene je na zadnjem sedištu automobila sedeo detektiv iz okruga princa Džordža. Zvao se Henri Fornije. Pokušao je da me izvesti o situaciji s taocem koliko je to moguće u ovim čudnim okolnostima.
„Prema onome što znamo, Džordž Džonson je pogođen i možda leži mrtav u kući, doktore Krose. Dečak ne dozvoljava da se telo iznese niti da mu se ukaže medicinska pomoć", reče mi detektiv Fornije. „Nitkov pokvareni, kažem vam. Pravi mali skot."
„Budro je lečen depakotom koji otklanja napade besa i periodične pojave depresivnih i nasilnih raspoloženja. Kladim se u sve da je prestao da uzima lek", rekoh. Razmišljao sam naglas pokušavajući da se spremim za ono što me čeka nekoliko uglova dalje, u ovoj ulici pitomog izgleda.
Bilo je nebitno što Budro ima samo trinaest godina. Već je pet puta ubio. Eto na šta se navadio:
da ubija. Još jedno čudovište. Vrlo mlado, užasno čudovište.
Ugledao sam Sampsona koji je za pola glave viši od ostalih policajaca raspoređenih oko kuće

Džonsonovih. Pokušao sam sve da sagledam. Na mestu događaja ima mnogo policajaca, ali i vojnika u maskirnim uniformama, pod punom opremom za suzbijanje nereda. Celom ulicom su parkirana kola i kamioni s vladinim registarskim tablicama.
Išao sam pravo ka Sampsonu. On je znao šta treba da saznam i način na koji će mi to kazati.
„Ćao, šećeru", pozdravi me s primesom ironičnog osmeha. „Baš lepo što si stigao na žurku."
„Da, i meni je milo što te vidim", rekoh.
„Tvoj prijatelj želi da te vidi. Želi da se ispriča s doktorom Krosom. Imaš prijatelje da te bog sačuva."
„Jes', u pravu si", rekoh Sampsonu. I on je jedan od njih. „Ne otvaraju vatru zato što je dečak? Je li to u pitanju?"
Sampson klimnu glavom. Bio sam u pravu.
„On je samo još jedan okoreli ubica, Alekse", reče. „Zapamti šta ti kažem. Okoreli ubica."



POGLAVLJE 97

TRINAESTOGODIŠNJI UBICA.
Vrlo pažljivo sam osmotrio borbene snage raspoređene oko kuće Džonsonovih. Iako je relativno malobrojna, lokalna policija se izveštila u ovakvim situacijama. Ni varošice s nazivima kao što su Rubi Ridž, Vejko, ili sada Mičelvil nisu pošteđene terora.
Najnoviji model tamnoplavog kombija s otvorenim zadnjim vratima imao je TV monitore, audio- opremu, poslednju reč tehnike, telefone i radnu stanicu visokih performansi. Jedan tehničar se skupio kraj vrbe, čije su grane letele na vetru, i osluškivao kuću mikrofonskim pištoljem. Pištolj je mogao da uhvati glasove na razdaljini većoj od sto metara.
Izviđački snimci i probrane dečakove fotografije zakačeni su na tablu, naslonjenu na jedna patrolna kola. Jedan helikopter je jakim reflektorima obasjavao krovove kuća i drveće. Ovde se odvijala drama s taocima kakvu znamo i kakvu volimo.
Ovog puta u predgrađu.
Trinaestogodišnji dečakpo imenu Danijel Budro. Još jedan okoreli ubica.
„Koga su odredili da razgovara s njim?“, upitah Sampsona dok smo se približavali kući. Primetih jedan crni leksus parkiran na prilaznom putu. Kola Džordža Džonsona? „Ko je ovog puta pregovarač?"
„Čim su saznali za ozbiljnost ove situacije s taocem, doveli su Pola Lozija." Klimnuh glavom i malo mi laknu kad čuh ko pregovara.
„To je dobro. Lozi je žilav i dobro podnosi pritisak. Kako dečak komunicira iz kuće."
„Prvo je telefonirao. Onda je tražio megafon. Prosto je pobesneo. Zapretio je da će ubiti učiteljicu i sebe na licu mesta. I tako je zloća dobio šta je hteo. Sada ga koristi. On i Lozi nisu baš, kako se kaže, idealan par."
„A Kristina Džonson? Je li ona dobro? Šta si čuo?"
„Izgleda da je zasad u redu. Ne gubi glavu pod vatrom. Mislimo da nekako kontroliše zloću, ali na jedvite jade. Čvrsta je."
To sam već znao. Čvršća je i od tebe, tata. Nadao sam se da je Dejmon sto posto u pravu. Nadao sam da je čvršća od svih nas.
Dok smo razgovarali, priđe nam Džordž Pitman. Načelnik detektiva je bio poslednja ličnost koju sam želeo da vidim - bezuslovno poslednja. I dalje sam mislio da me je on prijavio kao dobrovoljca za rad u Beloj kući. Progutao sam bes koji me je obuzeo; progutao sam i ponos.
„FBI je doveo snajperiste", obavesti nas Pitman. „Maler je što nam vlasti ne dopuštaju da ih iskoristimo. Mali kopilan je dvaput bio na otvorenom."
Trudio sam se da u Pitmanovom prisustvu budem strpljiv i pribran. Još mi je držao pištolj uperen u glavu. Obojica smo to znali.
„Nevolja je što je ubica trinaestogodišnjak. Verovatno je suicidan", rekoh. Zasnovao sam tu pretpostavku na svojoj stručnosti i siguran sam da ne grešim. U kući Džonsonovih je samog sebe saterao u klopku, a onda se razvikao: „Dođite po mene!"
Pitmanovo lice se natušti. Obli ga izrazito crvenilo sve do bivoljeg vrata.

„On smatra da je zabavno to što je dosad ubio petoro. Pizdica to ne krije i već je rekao pregovaraču. Smeje se dok priča o ubistvima. A sada, šta misliš o strelcima?", upita me Pitman pre nego što sam se udaljio.
Sampson odmahnu glavom.
„I ne pomišljaj da se igraš s nekim kao što je Denis Napast", reče on.
„Moram bolje da ga razumem. A da bih to postigao, moram da razgovaram s njim“, promrmljao sam gledajući kuću Džonsonovih. Prizemlje je bilo jarko osvetljeno, ali je sprat bio u mraku.
„Ti si ga već pročitao đavolski dobro mada to poričeš. Toliko razumeš ludake da ćeš i sam odlepiti. Čuješ li šta kažem? Jesi li razumeo?"
Razumeo sam. Imam dosta jasnu predstavu o svojim dobrim i lošim stranama. Rekao bih da je uglavnom imam. Međutim, možda ih nisam potpuno svestan u ovakvoj noći.
Glas iz megafona nas prekide. Ubica iz škole Sodžerner Trus je rešio da govori.
„Hej! Hej vi tamo! Hej, bando krelaca! Da niste nešto zaboravili? Sećate li me se?“
Prvi put sam čuo Denija Budroa. Glas mu je zvučao dečački. Nazalan, piskav, prokleto običan - glas trinaestogodišnjaka.
„Vi, kučkini sinovi, jebete me u zdrav mozak, zar ne?“, zakreštao je. „Odgovoriću na svoje pitanje. Da, upravo to radite! Ali jebete se s pogrešnim sokolom."
Pol Lozi mu odgovori preko svog zvučnika:
„Stani malo. Nije tako, Deni. Ti si sada glavni. To znaš i sam, Deni. Budimo iskreni."
„Ne seri!", odbrusi mu Deni Budro ljutito. „Toliko sereš da mi je muka da te slušam. Muka mi je od tebe, Lozi. Znaš li da si me poprilično nadrndao, Lozi?"
„Kaži mi šta te muči", pregovarač ostade hladnokrvan pod ovom paljbom. „Razgovaraj sa mnom, Deni. Želim da razgovaramo. Možda ne veruješ, ali zaista to želim."
„Znam da želiš, smradu. Posao ti je da me zagovaraš. Nevolja je što si me varao, lagao, rekao da me voliš. Lagao si! Zato sada letiš iz mog tima. Još jednu reč li pisneš, ubijam gospođu Džonson. Ti ćeš biti kriv."
„Roknuću je sada. Tako mi svega, uradiću to, mada je bila dovoljno ljubazna da mi napravi sendvič s jajetom na oko. BENG... BENG... MRTVA JE!"
Policija je bila svuda oko kuće Džonsonovih. Počeli su da spuštaju tamne maske od pleksiglasa. Lagano su podizali štitove za zaštitu od rulje. Spremali su se za juriš. Ali, ako to učine, Kristini Džonson verovatno nema spasa.
„Šta te muči?", nastavi pregovarač oprezno da ispituje dečaka. „Razgovaraj sa mnom.
Smislićemo nešto, Deni. Možemo da nađemo rešenje koje ti odgovara. Šta te muči?"
Neko vreme je vladala zloslutna tišina na travnjaku ispred kuće i na ulici. Čuo sam kako vrba i okolno drveće šume.
Onda Deni Budro kriknu:
„Šta me muči? Šta me muči? Muči me to što si lažljivi dupeglavac... A takođe me muči to što je onaj čovek ovde. Aleks Kros je ovde, a ti mi nisi rekao. Morao sam to da saznam iz televizijskih vesti!
„Imaš ravno trideset sekundi, detektive Krose. Dvadeset devet, dvadeset osam. Jedva čekam da se sretnemo, naivčino. Dvadeset sedam, dvadeset šest, dvadeset pet...“
Ubica iz škole Sodžerner Trus diktira pravila igre. Trinaestogodišnji dečak - komandant parade.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 12:01 pm





POGLAVLJE 98

„OVDE Aleks Kros", doviknuh tinejdžeru ubici. Stajao sam na ivici smrznutog travnjaka Džonsonovih. Nije mi bio potreban megafon da bi me Deni Budro čuo. Tvoj detektiv je ovde. Sve je onako kako ti želiš.
„Ovde detektiv Kros", povikah ponovo. „U pravu si, tu sam, ali sam stigao tek maločas. Došao sam, jer si ti to tražio. Shvatamo ovo ozbiljno. Niko se ne kači s tobom. Niko to ne želi."
Bar ne još. Ako mi se ukaže i najmanja prilika, tako ću te dokačiti da ćeš se pušiti. Setio sam se sirote male Šanel Grin. Setio sam se sedmogodišnjeg Vernona Vitlija. Razmišljao sam o Kristini Džonson, zarobljenoj u kući s mladim ubicom koji joj je na oči ubio muža. Čekao sam priliku da se dokačim s Danijelom Budroom.
Budro se iznenada nasmeja preko megafona - zakikota se piskavo kao devojčica. Da se smrzneš. Nekolicina ljudi iz gomile posmatrača, i među onima što se lože na tuđu nesreću, pridruži se dečaku smejući se. Utešno je znati da čovek tamo ima prijatelje.
„Pa, bilo je krajnje vreme, detektive Alekse Krose. Baš lepo što si me ubacio u svoj pretrpani raspored. I gospođa Džonson to misli. Čekamo te, čekamo, čekamo... Dakle, 'ajd u kuću da pravimo žurku."
Dečak je otvoreno izazivao i mene i moj autoritet. Imao je potrebu da naređuje. Razvijao sam dijagram u glavi, pratio svaki njegov potez, ali i redosled. Moguća dijagnoza je paranoidna šizofrenija, mada sam navijao za bipolarno oboljenje ili poremećaj ponašanja kao sigurniju varijantu. Moram da razgovaram s njim da bih sve saznao.
Ipak, činilo se da Deni Budro ne govori nesuvislo. Izgledalo je da prati događanja u stvarnom vremenu. Pomislih da je možda uzeo depakot.
Neko se iza mene oglasi:
„Alekse, dođi ovamo, do đavola. Hoću da govorim s tobom. Alekse, hodi ovamo."
Okretoh se da čujem pridiku. Sampsonu je celo lice bilo namršteno.
„Ne treba nam tamo još jedan talac“, reče bez okolišanja. Već se ljutio na mene. Oči ispod namrgođenih obrva su mu postale crni nišani kojima me je streljao. „Nisi ga čuo kako besni najvećim delom noći. Zloća je lud da ne može biti luđi. Momak je lud ko struja, Alekse. Samo želi još nekog da ubije."
„Mislim da ću izaći s njim na kraj", rekoh. „Znam takve momke: Gari Sonedži, Kazanova, Deni Budro. Osim toga, nemam izbora."
„Imaš izbora, šećeru, samo nemaš pameti."
Pogledah ka kući. Kristina Džonson je bila unutra s ubicom. Ako ne uđem, ubiće je. On je to rekao i ja sam mu verovao. Kakav mi izbor preostaje? Osim toga, svako dobro delo se plaća, zar ne?
Načelnik Pitman mi dade znak da imam njegovu dozvolu. Odluka je zavisila od mene. Od doktora detektiva Krosa.
Duboko sam udahnuo i krenuo prema kući preko vlažnog travnjaka koji mi se ugibao pod nogama. Za nekoliko trenutaka, koliko mi je bilo potrebno da stignem do kuće, fotoreporteri su napravili sijaset snimaka sevajući blicevima. Iznenada su se sve TV kamere okrenule k meni.
Šakom sam dotakao kvaku na ulaznim vratima. Obamreo sam pomalo nesvestan onoga što me

okružuje. Vidno polje mi se ekstremno suzilo. Usredsredio sam se na bela vrata i ni na šta više.
„Otvoreno je", dopre glas iza vrata.
Dečački glas. Pomalo hrapav. Bez megafona - slabašan i krhak.
Imao sam više nego ozbiljne razloge da strepim od Denija Budroa. Sada je neverovatno opasan. Tresla ga je groznica ubijanja. Pet puta je nasumično ubio u poslednjih nekoliko nedelja, a sada se zabio u mišju rupu, i što je još gore, sam sebe je naterao u tu rupu.
Otvorio sam kućna vrata i najzad ugledao ubicu iz škole Trus u svoj luđačkoj slavi. Nema više od metar i šezdeset ili metar i šezdeset tri-četiri. Ima male, škiljave oči poput glodara, klempave uši i ružnu kosu, podšišanu na jedinicu. Izgleda kao osobenjak, očigledno neprilagođen-frik. Osećao sam da ga druga deca ne vole, da je usamljenik i da je to bio celog života.
U grudi mi je uperio poluautomatski smit i veson.
„Vojna škola", podseti me. „Odličan sam strelac, detektive Krose. I ne zazirem od pucanja u ljudske mete."



POGLAVLJE 99

SRCE mi je zvečalo u metalnom kavezu, mom grudnom košu. Glasno brujanje u glavi nije prestajalo podsećajući na razdražujući elektrostatički šum u radio-aparatu. Uopšte se nisam osećao kao policijski junak. Plašio sam se više nego obično. Možda zato što je preda mnom ubica koji ima samo trinaest godina.
Deni Budro je umeo da se služi poluautomatskim pištoljem; čvrsto ga je držao i pre ili kasnije će ga upotrebiti. U ovom trenutku mi ništa nije bilo važnije od toga da mu otmem taj smit i veson.
Prizor koji se pružao preda mnom zahtevao je punu pažnju: mršavi bubuljičavi trinaestogodišnjak s moćnim, smrtonosnim pištoljem. Cev poluautomatskog oružja uperena mi je u srce. Mada se Budrou nije tresla ruka, mentalno i fizički je bio u gorem stanju nego što sam mislio. Verovatno zbog obustavljanja terapije. Očekivao sam sve čudnije ponašanje. Očigledno je nestabilan i teško sam prikrivao strah. To sam mogao videti iz njegovih očiju. Lepršale su okolo kao ptice zarobljene u nekom staklenom mehuru.
Lako se klatio dok je stajao u predsoblju kuće Džonsonovih. Malo je kružio pištoljem ciljajući u mene. Nosio je čudnu majicu s porukom: SREĆA, SREĆA, RADOST, RADOST.
Glava mu se toliko preznojila, da mu je znoj kapao i s kose. Stakla na naočarima su lako zamagljena po ivici. Oči su mu bile staklaste i blistave od vlage. Potpuno je odgovarao ulozi ubice iz škole Trus. Sumnjao sam da je Budro ikada uživao nečije dublje simpatije. Moje svakako nije.
Odjednom mu se žilavo telo ispravi u stav mirno: „Dobro došli na palubu, detektive Krose,
gospodine!“
„Zdravo, Deni“, rekoh mu što sam mogao smirenije, pazeći da ništa u mom tonu ne zvuči kao pretnja. „Zvao si me i došao sam.“ Kad te dohvatim, nećeš znati gde ti je dupe a gde glava.
Držao se na odstojanju. On je klupko sirovih živaca i neverovatno nagomilanog besa. Lutka bez lutkara. Nisam mogao da predvidim njegov sledeći potez.
Skoro sigurno pati zbog prestanka uzimanja prepisanog leka. Kod Denija Budroa se ispoljavao čitav niz simptoma: agresivnost, depresija, psihoza, hiperaktivnost, pogoršanje ponašanja.
Trinaestogodišnji okoreli ubica. Kako da mu oduzmem oružje?
Kristina Džonson je stajala iza njega, u zamračenoj dnevnoj sobi. Nije se pomerala. Uprkos svojoj visini izgledala je kao da je kilometrima udaljena i sitna. Činilo se da su je savladali strah, tuga i umor.
S njene desne strane se nalazio sjajno isklesan kamin koji je izgledao kao da je dopremljen iz neke velegradske kuće od smeđeg peščara. Prethodnog puta nisam mnogo obratio pažnju na njihovu dnevnu sobu. Sada sam je pažljivo razgledao. Tražio sam nešto što bi moglo da posluži kao oružje. Bilo šta što bi moglo da nam pomogne.
Džordž Džonson je ležao na mermernom podu u predsoblju. Kristina ili dečak prekrili su mu telo kariranim crvenom ćebetom. Izgledalo je kao da je ubijeni advokat prilegao tamo da odrema.
„Kristina, jesi li dobro?", obratih joj se preko sobe. Ona pokuša da odgovori, ali odustade.
„Super je, čoveče. Strava riba. Ništa joj ne fali“, brecnu se Budro. Gutao je slova u recima, pa je to zvučalo kao „nita joj neli“. „Ona je okej, nema frke. Ja sam baldisao. Nije mi najbolje."
„Razumem koliko si umoran, Deni", rekoh mu. Verovao sam da ga hvata vrtoglavica, da mu

koncentracija opada i da mu je jezik otežao.
„Je l' da? Pogodio si. Šta još imaš da kažeš za sebe? Još neki grumen mudrosti o mom mentalno poremećenom ponašanju?"
Tras! Iznenada je zalupio kućna vrata iza nas. Još nepredvidljivih postupaka. Nesumnjivo sam stigao na žurku. Izuzetno je pazio na odstojanje - cev poluautomatskog pištolja je stalno bila uperena u mene.
„Pucam iz ovog opakog macana vrlo dobro", reče on za svaki slučaj da ne bih zaboravio tu činjenicu. Samo je potvrdio moj utisak da je krajnje paranoidan, uzbuđen i nervozan.
Suviše mu je stalo do mog mišljenja i procene njegovih sposobnosti. Brkao me je sa svojim pravim ocem; ocem policajcem koji je napustio njega i njegovu majku. Za tu vezu sam saznao kad sam dolazio ovamo, ali imala je smisla. Štaviše, savršeno se uklapala u opštu sliku.
Podsetio sam sebe da je ovaj nervozni, mršavi dečak, ova šaka jada - ubica. Nije mi bilo teško da mrzim takvog satanu. Pa ipak, u tom deranu ima nečeg tragičnog. Danijel Budro je bio tako usamljen u svojoj nakaznosti.
„Verujem da si vrhunski strelac", rekoh mu tiho. Znao sam da želi to da čuje.
Verujem ti.
Verujem da si okoreli ubica. Verujem da si mlado čudovište i verovatno ti nema spasa. Kako da se dočepam tvog pištolja?
Verujem da ću morati da te ubijem pre nego što ti ubiješ mene ili Kristinu Džonson.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 12:01 pm





POGLAVLJE 100

GLEDAO sam reci ispisane na njegovoj majici: SREĆA, SREĆA. RADOST, RADOST. Tačno sam znao odakle potiče taj tekst.
Niklodijen. Dečja TV.64 Dejmon i Dženi su je voleli, pa donekle i ja. Niklodijen je porodični kanal i Denija Budroa je verovatno hvatao neobuzdani bes kada bi video taj program.
Cerio mi se u lice! Pogled mu je tako satanski, luđački.
Obrati mi se tiho, baš kao i ja njemu. Vešto je podražavao moju zabrinutost za njega. Instinkti su ga terali da bude oštar i svirep. Opet me je prepao. Želeo sam da se bacim na njega i tako ga udarim da ne vidi belog boga.
„Ne moraš da šapućeš. Ovde niko ne spava ako ne računaš Džordža vratara."
On se zacereka uživajući u svom ludačkom i užasno neumesnom humoru. Namerio sam se na pravog psihopatu. Deni je već u svojoj trinaestoj godini slika i prilika ubice iz zadovoljstva.
„Jesi li dobro?", upitah ponovo Kristinu.
„Ne. Baš i nisam“, prošaputa ona.
„Začepite gubicu!“, dreknu Budro na oboje. Nanišanio je u Kristinu, pa opet u mene. „Kad nešto kažem, ja to i mislim.“
Shvatio sam da neću uspeti da otmem pištolj dečaku. Moram pokušati nešto drugo. Izgledalo je da popušta, da svakog trena može da se slomi.
Odlučio sam odmah da reagujem.
Usredsredio sam se na dečaka i na otkrivanje njegovih slabih tačaka. Krišom sam ga posmatrao, jer nikako ne srne to da nazre.
Načinio sam nekoliko sporih, obazrivih koraka prema prozoru u dnevnoj sobi. Tamo se nalazila jedna prastara afrička stolica za mužu. Kratko sam pogledao napolje, u policijske redove na rastojanju raspoređene iza travnjaka. Video sam štitove za suzbijanje nereda, maske od pleksiglasa, borbene uniforme, pancirne bluze, masu oružja. Bože blagi, kakav prizor. Sve je to izazvao ovaj poremećeni dečak.
„Ne zanosi se glupim idejama", reče mi.
Već sam se zaneo jednom glupom idejom, Deniboje. Već sam povukao potez. Gotovo je! Zar nisi provalio? Ako si tako pametan, kao što veruješ, skote, morao bi da provališ.
„Zašto?", upitah. On mi ne odgovori. Spremao se da nas ubije. Šta je mogao da učini više od toga?
Imao sam vrlo dobar razlog da se primaknem prozoru. Sada smo Kristina i ja na suprotnim stranama dnevne sobe.
Uspeo sam. Već sam povukao taj potez. Činilo mi se da Budro to nije primetio.
„Šta sada misliš o meni?", zareža. „Kakav mi je rejting u odnosu na one govnare, Džeka i Džil? Ili u odnosu na velikog Garija Sonedžija? Slobodno možeš da mi kažeš istinu. Nećeš mi povrediti osećanja jer ih i nemam."
„Pošto već želiš da čuješ, reći ću ti istinu", uzvratio sam. „Nemam visoko mišljenje o ubicama, pa ni o tebi. Nisam zadivljen."

On iskrivi usta i zareža.
„Je l' tako? Da znaš, ni ja nisam zadivljen tobom, doktore veliko mudo Krose. Osim toga, ko ovde ima pištolj?"
Napregnuto je zurio u mene i taj trenutak se odužio. Iza naočara mu se videla ljutnja u očima. Zenice su mu se suzile. Izgleda kao da će me na licu mesta ubiti. Srce mi je ludački tuklo. Preko sobe sam pogledao Kristinu Džonson.
„Moram da vas ubijem. To znaš i sam“, reče on kao da je to nešto najrazumnije na svetu. Glas mu se odjednom ispuni dosadom. Vraški uznemirujuće. „Ti i Kristina ste odsvirali svoje."
Okrznu je pogledom. Oči su mu ličile na tamne rupe.
„Crna kučka! Podla, dvolična kučka. Naružila si me ispred one svoje glupave škole. Kako se usuđuješ da me ne poštuješ?", ponovo je planuo.
„Nije istina", reče Kristina Džonson. Odmah se usprotivila. „Pokušavala sam da zaštitim decu u dvorištu. To nije imalo nikakve veze s tobom. Nisam znala ko si. Kako sam mogla da znam?"
On snažno udari crnom čizmom. Prgav je, nestrpljiv, nemilosrdan. Mali zlobni gad u svakom pogledu.
„Ne uči me onome što već znam! Nemaš pojma šta ja mislim! Ne možeš da mi uđeš u glavu! Niko ne može!"
„Zašto misliš da moraš bilo koga da ubiješ?", upitah Budroa. On me opet ošinu pogledom. Uperio je cev u mene.
„Zajebi psihoanalizu sa mnom! Da se nisi usudio."
„Ne bih to učinio", rekoh odmahnuvši glavom. „Niko ne voli laži niti ljude koji se služe jeftinim fazonima. Niko, pa ni ja."
Iznenada on okrete smit i veson ka Kristini.
„Moram da ubijam ljude, jer... to mi je posao." Ponovo se nasmeja, krešteći i šišteći kao sam nečastivi.
Kristina Džonson oseti šta se sprema. Znala je da nešto mora da učini pre nego što Deni Budro eksplodira.
Dečak se ponovo okrete k meni. Njihao se bedrima. Izgledalo je kao da se šepuri. Shvatio sam da glumi i pažljivo promatra samoga sebe. Ovo mu se dopada.
„Pokušavaš da me nadmudriš", reče on. „Zato si pribran i hladan kao špricer. Udaljavaš se od mene da ne bi izgledao tako krupno i preteći. Pročitao sam te.“
„U pravu si“, rekoh, „ali ne sasvim. Govorio sam ovako... polako... da bih ti odvukao pažnju od onoga što zaista radim. Izvisio si u igri koju si sam započeo. Upravo si je izgubio, glupane mali! Licemerni, mali kučkin sine."



POGLAVLJE 101

„NE MOŽEŠ oboje da nas ubiješ", rekoh Deniju Budrou.
Govorio sam razgovetno i čvrsto. Istovremeno sam se okrenuo postrance kako bih mu umanjio metu.
Napravio sam još jedan korak ka svojoj strani velike dnevne sobe. Povećao sam rastojanje između Kristine Džonson i sebe.
„Kako to misliš, do vraga? O čemu pričaš, Krose? GOVORI, KROSE! ZAHTEVAM!" Nisam mu odgovorio. Neka dokuči sam. Znao sam da će shvatiti. Pametna je on zloća.
Danijel Budro je zurio u mene, a onda je hitro pogledao Kristinu. Puklo mu je pred očima. Najzad je prozreo zamku, prepredenu i jedva primetnu.
Pogled mu se kao burgija zari u moju lobanju. Pogodio je šta sam uradio. Jedno od nas dvoje će stići do njega ukoliko puca u drugo. Oduzeo sam mu poslednji blesak slave.
„Glupi seronjo", zareža on na mene, tiho i preteći. „Onda ćeš ga ti dobiti prvi!" Podigao je smit i veson. Zurio sam pravo u cev.
„DA TE ČUJEM, ÐUBRE!"
„Dosta je bilo!", viknu Kristina s druge strane sobe. Neverovatno je kako u ovim okolnostima podnosi pritisak. „Dosta si ubijao", reče ona Budrou.
Denija Budroa poče da hvata panika. Izbuljene oči mu kolutaju oko stožera.
„Ne, nisam pobio dovoljno jebenih beskorisnih robota. Tek sam počeo!" Zategla mu se koža na licu.
Okrenuo je smit i veson ka Kristini. Ruke su mu bile ispružene i prave kao strela, ali telo mu se treslo i naginjalo ulevo.
„Deni!“, viknuo sam i krenuo ka njemu.
Trenutak je oklevao, a onda je trgnuo pištolj i opalio. U zatvorenoj prostoriji je plamen iz usta cevi zvučao zaglušujuće.
Pucao je u Kristinu!
Ona je pokušala da izbegne metak, ali nisam mogao da ocenim da li je uspela. Nastavio sam da grabim napred, a onda se vinuo u vazduh.
Deni Budro okrete poluautomatski pištolj k meni. Oči su mu bile prestravljene i pune bezgranične mržnje. Telo mu se treslo od besa, straha i očaja. Možda če ipak uspeti da nas oboje smakne.
Kretao sam se brže nego što sam verovao da mogu. Bio sam nadomak njegove ispružene ruke i pištolja.
Grunuo sam na Denija Budroa kao na odraslog čoveka, naoružanog i opasnog. Bio je to žestok sudar dva tela. Dodir me je ispunio zadovoljstvom.
Nađosmo se na gomili. Valjali smo se, mlatarali rukama, bacakali se i udarali nogama. Pištolj je ponovo opalio. Još nisam osetio nepodnošljiv bol, ali sam okusio krv.
Dečak je cičao i zavijao. Zavijao je! Istrgnuo sam mu pištolj iz šake. Pokušao je da me ugrize, da mi zarije zube u meso. Zarežao je.
Dobio je napad, verovatno zbog neuzimanja lekova. Snažan talas moždane aktivnosti obuzeo mu je telo. Tresao je rukama i nogama. Isturao je karlicu kao da svršava na mojoj nozi.

Prevrnuo je oči i telo mu odjednom postade mlitavo. Pena mu udari na usta. Nastavio je da se trese i trza rukama i nogama. Možda se na sekund-dve i onesvestio. Balavio je i dalje, gušio se i krkljao.
Okrenuo sam ga na bok. Usne su mu bile modre. Posle kolutanja oči mu se vratiše u normalan položaj. Žurno je zatreptao. Napad se završio isto tako naglo kao što je počeo. Malaksalo je ležao na podu, šaka jada koja je predstavljala podivljalog zloću.
Policija je čula pucnje. Nagrnuli su u sobu, s jurišnim puškama i pištoljima na gotovs. Mnogo vike i pištanja radio-prijemnika. Kristina Džonson je otišla do muža. Pridružila su joj se i dva lekara iz hitne pomoći.
Kada sam ponovo pogledao, Kristina je klečala kraj mene. Nije bila povređena.
„Jesi li dobro, Alekse?“, upitala je promuklim šapatom.
Još sam držao Denija Budroa. Činilo se da nije svestan šta ga okružuje. Probijao ga je hladan, uljast znoj. Sada je ubica iz škole Sodžerner Trus izgledao tužno, izgubljeno i nepodnošljivo zbunjeno. Trinaesto godišnjak. Petostruki ubica. Možda i više od toga.
„Grand mal?“65 upita Kristina. Klimnuo sam glavom.
„Mislim da jeste. A možda je samo preveliko uzbuđenje."
Deni Budro je pokušavao nešto da kaže, ali ga nisam razumeo. Od bele pene u ustima je nevezano govorio i balavio.
„Šta kažeš? Šta je?“, upitah ga. Glas mi je bio promukao, a grlo me je bolelo. I sam sam se tresao obliven znojem.
Govorio je jedva čujnim šapatom, kao da u njemu nema nikoga više.
„Bojim se“, rekao je. „Ne znam gde sam. Uvek se tako bojim." Klimnuo sam gledajući malo, užasnuto lice.
„Znam", rekoh mladom ubici. „Znam šta osećaš." To je najstrašnije od svega.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 12:02 pm






POGLAVLJE 102

UBICA zmajeva živi, ali koliko mi života još ostaje? Zašto se izlažem ovakvim opasnostima?
Lekaru, izleći se sam.66
U kući Džonsonovih sam ostao duže od jednog sata, dok nisu odveli onog dečaka, Budroa, i odneli telo Džordža Džonsona. Zbog izveštaja sam morao Kristini Džonson da postavim još neka pitanja. Zatim sam telefonirao kući i razgovarao s Nanom. Zamolio sam je da legne. Živ sam i uglavnom zdrav. Bar noćas.
„Volim te, Alekse", prošaputala mi je preko telefona. Po glasu bih rekao da je Nana takođe jako umorna i iscrpljena.
„I ja tebe volim, stara", rekoh joj.
Te noći, gle čuda nad čudima, prepustila mi je poslednju reč.
Gomila, okupljena da prati dramu u Ulici samer, napokon se rasturila. Otišli su čak i najuporniji novinari i fotoreporteri. Jedna od sestara Kristine Džonson došla je da bude uz nju u ovim časovima užasa. Snažno sam zagrlio Kristinu pre nego što sam otišao.
Još se tresla. Pretrpela je strašan, neopisiv gubitak.
„Ne osećam ništa. Sve je tako nestvarno", rekla je. „Znam da ovo nije ružan san, pa ipak mi se čini da ne može da bude istina."
U jedan sat posle ponoći Sampson me je odvezao kući. Činilo mi se da više nemam očne kapke.
Mozak mi je jurio milion kilometara na sat, i dalje je, pregrejan, glasno zujao.
Kuda ide naš svet? Gari Sonedži? Bandi? Davitelj s Hilsajda? Koreš? Makvej?67 I tako dalje, i tako dalje, i tako dalje. Gandija su jednom pitali šta misli o zapadnoj civilizaciji. Odgovorio je:
„Mislim da je to mogla da bude dobra ideja."
Ne plačem često. Ne mogu. Isto se dešava i s mnogim policajcima koje znam. Voleo bih da se ponekad isplačem, dam sebi oduška, oslobodim se straha i otrova, ali ne uspevam lako. U meni postoji neka kočnica.
Seo sam na stepenište u kući. Krenuo sam u svoju spavaću sobu, ali sam posustao. Htedoh da zaplačem, ali nisam mogao.
Razmišljao sam o svojoj ženi Mariji, koja je pre nekoliko godina ubijena u pucnjavi iz kola. Nas dvoje smo imali divan odnos. Nije to bilo moje selektivno sećanje. Znao sam koliko je ljubav dobra i važna - znao sam da je to nešto najbolje što sam imao u životu - pa ipak, bio sam sam. Nerazumno sam se izlagao opasnosti. Iako svima pričam da sam dobro, to je obmana.
Ne znam koliko sam dugo ostao u mraku, u svojim mislima. Možda deset minuta, možda mnogo više. U kući je vladao poznat, gotovo prijatan mir, ali te noći nije mogao da me uteši.
Osluškivao sam šumove koje sam slušao godinama. Setio sam se ranog detinjstva i kako sam se, odrastajući uz Nanu, pitao šta ću postati jednog dana. Konačno sam dobio odgovor na to pitanje - višestruki stručnjak za ubistva, prinuđen da rešava najteže i najgore slučajeve. Ja sam ubica zmajeva.
Najzad pređoh i ostatak stepenica i zastadoh kod Dejmonove i Dženine sobe. Čvrsto su spavali u zajedničkoj spavaćoj sobi naše male kuće.
Volim kako Dejmon i Dženi spavaju, volim san svoje dece, sina i ćerkice, tako pun poverenja i bezazlen. Dugo mogu da ih gledam, čak i u noćima poput ove, kada zavijam od muke. Ne može se

prebrojati koliko sam puta gvirio unutra i samo stajao na pragu. Oni mi ulivaju snagu, ne daju mi da prsnem u nekim noćima.
Zaspali su s priprostim naočarima za sunce u obliku srca, kakve nose deca iz pevačke grupe Inosens. Bili su preslatki. I dražesni. Seo sam na ivicu Dženinog kreveta. Tiho sam se izuo i pažljivo spustio cipele na pod da ne bih dizao buku.
Zatim sam se ispružio preko donjeg dela oba kreveta. Slušao sam kako mi kosti pucketaju. Želeo sam da budem blizu svoje dece, da budem s njima, i da svi budemo bezbedni. Valjda ne tražim suviše od života - preveliku nagradu za ono što sam danas preživeo.
Nežno sam poljubio čarapicu Dženine pidžame s gumom na tabanima. Ovlaš sam stavio šaku na Dejmonovu hladnu golu nogu.
Najzad sam zažmurio i pokušao da odagnam slike ubistva i haosa iz glave. Nisam uspeo.
Čudovišta su te noći bila svuda. Okružila su me sa svih strana.
Bilo ih je tako vraški mnogo. Izgledalo je da naviru u talasima. Mlada, stara svih uzrasta.
Odakle ta čudovišta u Americi? Šta ih stvara?
Ležeći pored svoja dva deteta, najzad sam nekako uspeo da zaspim. Bar sam na nekoliko sati zaboravio ono najstrašnije, razlog svoje najdublje brige i nemira.
Tu vest sam čuo pre nego što sam otišao iz kuće Džonsonovih - rano jutros je predsednik Tomas Berns umro.



POGLAVLJE 103

U NARUČJU sam držao mačku i blago je milovao. Otvorio sam kuhinjska vrata, pogledao napolje i video Sampsona.
On je stajao tamo, na ledenoj kiši. Ličio je na veliku mračnu stenu koja odoleva pljusku ili možda stoički podnosi grad.
„Košmar se nastavlja", reče mi. Obična obaveštajna rečenica. Poražavajuća.
„Zbilja? I šta s tim? Možda me jednostavno više nije briga."
„Aha. A možda će Bulitsi osvojiti šampionat NBA, Oriolsi pobediti u Svetskoj seriji, a oni dronjavi Redskinsi stići do Superboula. Nikad se ne zna.“
Prošao je tek jedan dan od one dugačke noći u kući Džonsonovih i još dužeg prepodneva u Njujorku. Ni izbliza dovoljno da vreme zaleči rane, pa čak ni da se žrtve propisno ožale. Predsednik Edvard Maoni je juče položio zakletvu. Iako je to bilo po zakonu nužno, izgledalo mi je gotovo nepristojno.
Na sebi sam imao farmerke i belu majicu. Stajao sam bosonog na hladnom linoleumu i držao u ruci šolju kafe koja se pušila. Lepo sam se oporavljao. Nisam oprao bradu, kako Dženi zove postupak brijanja. Maltene sam se ponovo osećao kao ljudsko biće.
Još nisam pozvao Sampsona da uđe.
„Dobro jutro, šećeru", uporan je Sampson. Zatim podiže gornju usnu pokazujući mi zube. Zverski veselo. Najzad sam svom prijatelju i bezdušnom progonitelju morao da uzvratim osmeh.
Prošlo je devet sati i samo što sam ustao, a to je prekasno za mene. Prema Naninim standardima - sramno ponašanje. I dalje sam bio neispavan, u stanju traumatskog šoka, na pragu gubljenja ostataka zdravog razuma kada mogu da izbljujem nešto usrano i neočekivano. Ipak, osećao sam se mnogo bolje. Izgledao sam dobro: izgledao sam sjajno.
„Zar nećeš da mi kažeš ni dobro jutro?", upita Sampson pretvarajući se da je uvređen.
„'Bro jutro, Džone. Ne želim ništa da čujem", rekoh mu. „Što god te ovog hladnog i tmurnog jutra dovelo, ne zanima me."
„Prve pametne reći koje sam poslednjih godina čuo iz tvojih usta ", reče Sampson. „Ali bojim se da ti ne verujem. Ti želiš da znaš sve, moraš da znaš sve, Alekse. Zato svakog prokletog jutra čitaš četiri dnevna lista."
„Ni ja ne želim da znam", podrža me Nana iz kuhinje. Već satima je budna, naravno. „Ja ne moram da znam sve. Iš, gubi se. Idi čisti sneg. Vataj maglu, Džoniboje."
„Imamo li vremena da doručkujemo?", upitah ga najzad.
„Baš i nemamo", reče on suzdržavajući osmeh, „ali daj da jedemo. Ko može tome da odoli?"
„On te je pozvao, ne ja“, opomenu ga Nana, zaposlena oko šporeta.
Šalila se sa Sampsonom. Voli ga kao rođenog sina, kao da je on moj stariji i krupniji brat. Obojici nam je pripremila kajganu, domaće kobasice, pržen krompir, tost. Ume da kuva i lako bi nahranila ceo sportski kamp vašingtonskih Redskinsa. Za Nanu to ne bi predstavljalo problem.
Sampson je čekao da završimo s jelom pre nego što je prešao na aktuelne događaje, kakvi god oni bili. Krio je malu mračnu tajnu. Možda izgleda čudno - ali kada je nečiji život ispunjen različitim ubistvima i tragedijama, čovek mora naučiti da odvoji vremena za sebe. Ubistva nikuda neće pobeći.

Uvek će te čekati.
„Nedavno mi je telefonirao tvoj gospodin Grejer", reče Sampson dok je treći put u solju dolivao kafu. „Rekao je da ti daju dva slobodna dana kako bi oni mogli da obave to što rade. Oni, kao naslov onog starog horora kojeg smo se svi plašili."
„Uspeo si da me zabrineš i uplašiš. Šta to treba da obave?“, upitah ga.
Završio sam poslednju polovinu kriške tosta od debele vekne domaćeg hleba s cimetom. Bila je to bez šale božja hrana. Nana tvrdi kako je bila tamo gore i ukrala neke recepte. Sklon sam da joj poverujem. Video sam i oprobao dokaz njene bajke.
Sampson pogleda u svoj sat, staru bulovu koju mu je poklonio otac za četrnaesti rođendan.
„Sada pregledaju Džilinu kancelariju u Beloj kući. Zatim idu u njen stan, u Dvadeset četvrtoj ulici. Hoćeš li s nama? Kao moj gost. Uzeo sam ti gostinsku propusnicu, za svaki slučaj."
Naravno da sam želeo da budem tamo. Osećao sam dužnost da odem. Baš kao što je Sampson rekao - morao sam da saznam sve o Džil.
„Ðavole", prosikta Nana gledajući Sampsona.
„Hvala, Nano." Oči mu sinuše i pokaza joj hiljadu i jedan zub. „Zaista veliki kompliment."



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 12:02 pm



POGLAVLJE 104

SAMPSONOVIM nepouzdano brzim crnim nisanom odvezli smo se do stana Sare Rozen. Nanin vrući doručak u najmanju ruku me je vratio u stvaran svet. Delimično sam fizički živnuo, ali ne i emotivno.
Poseta Džilinom domu već mi je probudila bezgraničnu radoznalost. Želeo sam da vidim i njenu kancelariju u Beloj kući, ali zaključio sam da to može da sačeka dan-dva. Ali njena kuća! To je neodoljivo i za detektiva i za psihologa.
Sara Rozen je živela u desetospratnici na uglu Dvadeset četvrte i Ulice K. Zgrada je imala službenog kapetana u prijavnici, koji je pažljivo pregledao naše policijske legitimacije pre no što nas je nerado pustio da uđemo. Zastrven tepihom, s mnogo cveća u saksijama, foaje je izgledao vedro. Ovo nije baš zgrada koju bi čovek povezao s atentatorkom.
Ipak, Džil je nesporno živela ovde.
U stvari, stan je odgovarao profilu Sare Rozen. Bila je kći jedinica pukovnika kopnene vojske i srednjoškolske nastavnice engleskog jezika. Odrasla je u Aberdinu, Merilendu, a zatim je pohađala koledž Holins u Virdžiniji. Studirala je istoriju i engleski jezik i diplomirala s odličnim uspehom. U Vašington je došla pre šesnaest godina, kada je imala dvadeset jednu godinu.
Nikada se nije udavala mada je ovde imala nekoliko prijatelja. Pojedinci zaposleni u kancelarijama za odnos s javnošću i veze Bele kuće zvali su je seksi usedelica.
Njen stan se nalazio na četvrtom spratu ove desetospratnice. Bio je svetao, s pogledom na unutrašnje dvorište. FBI je već bio unutra. Iz stereo-uređaja je dopirala tiha Šopenova muzika. Atmosfera je bila opuštena, gotovo prijatna, nemarna. Slučaj je, na kraju krajeva, bio zatvoren.
Nas dvojica smo nekoliko sati proveli s federalnim tehničarima, koji su pretraživali stan ne bi li pronašli nešto što bi pružilo neki nov trag o Sari Rozen.
Džil je živela ovde.
Do vraga, Džil, ko si ti bila? Kako ti se ovo dogodilo? Šta se događalo, Džil? Kaži nam.
Siguran sam da želiš to da nam ispričaš, usamljena devojko.
Pretražili smo svaki kvadratni centimetar ovog jednosobnog stana, s malim radnim delom. Žena koja je živela ovde pomogla je da se ubije predsednik Tomas Berns. Radna soba im je poslužila da u njoj montiraju onaj film. Stan je sada imao istorijsku važnost. Dokle god ova zgrada bude stajala, svet će upirati prst u nju i govoriti: „Ovde je stanovala Džil. “
Kupovala je bezličan nameštaj, kakav bi odgovarao nekom kantri-klubu. Stan je sredila po ukusu srednje klase. Sofa i naslonjača su presvučene pamučnom tkaninom s dijagonalnim prugama. Imale su nalepnice lokalnih prodavnica nameštaja: Masterkraft intirijers, Koloni haus, iz Arlingtona. U svim sobama su neutralne i hladne boje. Mnogi predmeti su boje slonovače. Tepih ima ledenoplave šare, ormar od blede borovine žalosno izgleda.
Na zidu je visilo nekoliko uramljenih božičnih čestitki i pisama koje je dobila od uglednih ličnosti iz Bele kuće: od sadašnjeg sekretara za štampu, načelnika štaba, čak i kratka poruka od Nensi Regan. Nije bilo slika nijednog neprijatelja koje mi je pomenuo predsednik Berns. Sara Rozen je bila tajna zvezda jebačica, zar ne? Da li je Džek za nju bio zvezda? Je li Džek zaista Kevin Hokins?

Kaži nam, Džil. Znam da želiš da govoriš. Kaži nam šta se zaista desilo? Daj nam bar neki trag.
Na malom sekreteru, koji se otvarao podizanjem roletne, nalazila se pošta Fondacije Heretidž i Instituta Kejto, dve konzervativne organizacije. Bilo je nekoliko primeraka US njuza & vrld riporta, Sadern livinga, Gurme.
U njima si mogao pronaći informacije o budućim večerima poezije u ograncima klubova u Ulici K, o politici i prozi, o knjižarama u Vašingtonu. Da li je Džil bila pesnikinja?
Jedna pesma, isečena iz neke knjige, zalepljena je na zid iznad stola.

Kako je otužno - biti - Neko! Eto, i žaba - ličnost javna – krekeće ime - da živi jun –
i u kaljuzi je slavna!
- Emili Dikinson

Izgleda da je Emili Dikinson delila mišljenje o slavnim ličnostima sa Džekom i Džil.
Zidovi radne i spavaće sobe bili su puni knjiga. Zidovi jesu police za knjige. Ima beletristike, publicistike, poezije. Bilo je tu i čuvenih dela i onih jeftinih, namenjenih širokoj čitalačkoj publici. Čitateljka Džil. Usamljenica Džil. Seksi usedelica Džil.
Ko si ti, Džil. Ko si ti, Saro Rozen?
Jedan dokazni predmet čak govori o njenom smislu za humor. U predsoblju je visio uramljeni natpis: I ko svira harmoniku ide u zatvor.68 To je zakon.
Ko si ti, Saro-Džil?
Da li je iko ikada zaista mario za tebe? Zašto si pomagala u izvršenju ovih stravičnih zločina?
Je li vredelo da umreš ovako, kao usamljena usedelica? Ko te je ubio, Džil? Džek?
Ako otkrijem jedan nepobitan delić istine, samo jedan, ostalo će se samo složiti i najzad ćemo razumeti. Želeo sam da verujem u to.
Pregledao sam ormar s Džilinom garderobom. Našao sam konzervativne ženske kostime, uglavnom tamnih boja. Etikete su otkrile da su marke bruks braders i en tejlor. Damske cipele s niskim potpeticama, obuća za trčanje, s ravnim đonom za opuštanje. Bilo je nekoliko trenerki za trčanje.
Nije bilo mnogo večernjih haljina za zabave, za provod.
Ko si bila, Saro?
Tražio sam lažne zidove, lažna dna, mesta na kojima bi mogla da čuva privatne beleške, nešto što bi nam pomoglo ili da zanavek zatvorimo ovaj slučaj ili da ga širom otvorimo.
Hajde, Saro, otkrij nam svoj tajni život. Kaži nam ko si stvarno bila.
Šta te je podsticalo, Džil? Ko si bila, Saro? Seksi usedelica? Želiš to da saznamo. Znam da želiš. Još si u ovom stanu. Osećam te. Gdegod da pogledam osečam tvoju usamljenost.
Želiš nešto da saznamo. Šta je to, Saro? Daj nam još jedan stih. Samo jedan.
Dok sam stajao kraj prozora u dnevnoj sobi, koji je gledao u dvorište, s leđa mi priđe Sampson.
Prebirao sam po glavi sve mogućne ishode ovog slučaja.
„Jesi li rešio problem? Da li si sve provalio, slatkišu?"
„Nisam još. Ipak, ima nečega. Potrebna su mi još dva dana."
Sampson zastenja, zgrožen tom idejom. I ja sam zastenjao, ali sam znao da ću se vratiti ovde.

Skoro sam siguran u to da je Sara Rozen ostavila nešto po čemu ćemo je se sećati..
Pesnikinja Džil.



POGLAVLJE 105

MOŽDA sam nezajažljiv kada su zločin i kazna u pitanju, ali sutradan sam bez ikoga i vrlo rano došao u njen stan. Već sam u osam bio tamo, mnogo pre ostalih. Po malom stanu sam šetao tamo-amo grickajući njutri-grejn iz kutije.
Još nešto me je mučilo u vezi sa seksi usedelicom i njenim skrovištem u Fogi Botomu.69 Detektivska slutnja. Intuicija psihologa.
Skoro sat vremena sam sedeo pognut u stolici kraj prozora koji je gledao na Ulicu K. Posmatrao sam plakat na autobuskoj stanici, reklamu za parfem eskejp Kalvina Klajna. Model na plakatu je izgledao neopisivo tužno i izgubljeno. Kao Džil? Neko je iznad glave modela nacrtao oblak iz stripa i ispisao: „Nahrani me, molim te.“
Koje Sari Rozen pružao hranu za život?, pitao sam se posmatrajući vašingtonski etar. Šta je njena tajna? Šta ju je navelo da ludo uhodi i prati slavne ličnosti - šta god radila pre nego što je ubijena u hotelu Peninsula? Ko ju je likvidirao u Njujorku? Kakva je bila njena veza s Džekom?
Kako glasi cela priča? Kako glasi njena stvarna priča? Koja tajna se krije iza sedam brava?
Zurio sam u ogromnu zbirku knjiga, kojih je bilo svuda, čak i u kuhinji. Sara je bila nezasita čitateljka. Najviše je bilo književnih i istorijskih dela, i bezmalo su sva dela američkih autora. Intelektualka Sara, mudrica Sara.
Diplomatija od Henrija Kisindžera. Specijalna dužnost od Roberta Makfarlanda. Caveat od Aleksandera Hejga.70 Kisindžer od Voltera Ajzaksona, i tako dalje, i tako dalje. Beletristika En Tajler, Robertsona Dejvisa, Eni Prul, ali i Roberta Ladlama i Džona Grišama. Poezija Emili Dikinson, Silvije Plat, En Sekston. Komplet knjiga Sama žena.
Otvarao sam svaku knjigu i pažljivo je tresao. U stanu je bilo više od hiljadu izdanja. Možda nekoliko hiljada, što je mnogo knjiga za pregledanje.
U nekim knjigama su se nalazile rukom ispisane cedulje. Sarine beleške. Čitao sam svaki komadić papira. Prolazili su sati. Propuštao sam obroke, ali nisam mario.
U Napoleonovoj i Žozefininoj biografiji Sara Rozen je zapisala: „N. je smatrao da za žene nije normalno da budu visoko inteligentne. Javno je milovao grudi Ž. Džukela. Ali Ž. je dobila po zasluzi. Pizda."
Pesnikinja Džil. Ljubiteljka knjiga Džil. Tajanstvena, maštovita žena, enigma. Ubica.
U radnoj sobi nalazilo se nekoliko filmova na video-trakama, pa sam počeo da otvaram kutiju po kutiju.
U filmskoj zbirci Sare Rozen bilo je poznatih melodrama i detektivskih filmova, kao i romantičnih trilera: Princ plime, Bez izlaza, Razotkrivanje, sva tri dela Kuma, Prohujalo s vihorom, Oficir i džentlmen.
Takođe je volela i starije filmove, naročito one koji su pripadali kategoriji filma noir Rejmonda Čendlera, Džejmsa Kejna, Hičkoka.71
Otvarao sam svaku kasetu, jednu po jednu, kutiju za kutijom. Mislio sam da je to važno, naročito
kad je neko uredan kao Sara. Da se Sampson zatekao ovde, krv bi mi popio. Rekao bi da sam luđi od Džeka i Džil.

Otvorio sam kasetu Hičkokovog filma Ozloglašena. Ne sećam se da sam gledao taj film, ali na omotu kutije je bila slika jednog od omiljenih Hičkokovih glumaca, Kerija Granta.
U kutiji sam našao neobeleženu kasetu. Nije ličila na neki film. Radoznalo sam gurnuo kasetu u video-rikorder. Bila je to četvrta ili peta neobeležena kaseta koju sam dosad proverio.
Ovaj film nije bio Ozloglašena.
Gledao sam snimljeni materijal ubistva senatora Danijela Ficpatrika.
Ovo je, izgleda, neskraćena i znatno duža verzija od one što su poslali CNN-u.
Višak snimljene trake sadržao je još neprijatnije i surovije scene od onih koje smo videli u vestima TV mreže. Bilo je užasno slušati glas senatora Ficpatrika, izobličen od straha. Preklinjao je ubice da ga poštede, a onda se rasplakao, glasno je jecao. U materijalu montiranom za CNN ovaj deo je bio pažljivo uklonjen. Suviše je žestok. Bezumno brutalan. Bacao je najružnije svetio na Džeka i Džil.
Bili su bezdušne ubice bez milosti, strasti i ljudskosti.
Pritisnuo sam dugme za pauzu. Glavni zgoditak! Sledeći kadar u filmu počeo je usmeravanjem kamere na senatora Ficpatrika, a onda se udaljio zahvativši širok ugao, možda širi nego što je bilo planirano.
Ubica nije bio Kevin Hokins!
Iznenada sam se zapitao da li je Džil ostavila ovde traku kako bi je neko pronašao. Možda je sumnjala da će je Džek izdati? Da li je ovo njena osveta? Pomislih da je to sasvim moguće: Džil je pravo iz pakla dokusurila Džeka.
Posmatrao sam zamrznuti kadar koji je otkrivao pravog Džeka. Ima kratku plavu kosu boje peska. To je zgodan muškarac u poznim tridesetim godinama. Kada je povukao okidač, nikakva osećanja mu se nisu ocrtala na licu.
„Džek“, prošaputah. „Najzad smo te našli, Džek."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 12:03 pm







POGLAVLJE 106

FBI, Tajna služba i Vašingtonska policija blisko su sarađivali u masovnom i važnom lovu na čoveka. Svi su želeli svoj deo kolača. Reč je o vrhunskom slučaju ubistva: ubijen je predsednik. Džek je još živ; bar smo se nadah da je tako.
I jeste živ!
Dvadesetog decembra, rano izjutra, gledao sam Džeka dvogledom. Nisam mogao da odvojim oči od ubice koji je zamislio ovaj zločinački poduhvat.
Želeo sam da ga uhapsim, da to učinim sam. Međutim, morali smo da čekamo. Tako je isplanirao Džej Grejer. Ovo je njegov veliki dan, njegova predstava, njegov plan dejstva.
Džek je upravo izašao iz trospratnice izgrađene u kolonijalnom stilu. Krenuo je ka svetlocrvenom fordu bronku parkiranom na kružnoj prilaznoj stazi. Već smo skoro sve saznah o njemu. Mnogo bolje smo razumeli Džeka i Džil. Oči su nam širom otvorene - vrlo, vrlo široko.
„Eno Džeka. Eno našeg momka", reče mi Džej Grejer.
„Ne liči na ubicu", rekoh, „ali obavio je posao. On lično. Bio je njihov dželat, uključujući i Džil." Džek je pazio na dečkića i devojčicu. Slatka deca. Znah smo da se zovu Aliks i Arti. Poveli su u vožnju i dva porodična psa, Ovčara i Mudraca, crnog desetogodišnjeg retrivera i nestašnog mladog
kulija.
Džekova deca. Džekovi psi.
Džekova lepa kuća u prigradskom naselju.
Džek i Džil su došli na Hil... da ubiju predsednika. A onda je Džek usmrtio svoju partnerku i ljubavnicu, Džil. Hladnokrvno je pogubio Saru Rozen. Džek je mislio da se izvukao s tim ubistvima, da je bezbedan i slobodan. Imao je gotovo savršen plan, ali sada je bio pod našom prismotrom. Gledao sam Džeka. Svi smo ga posmatrali.
U skoro svakom pogledu je slika i prilika savršenog tate iz prigradskog vašingtonskog naselja. Imao je nepromočivu bluzu s kapuljačom, po uzoru na one iz ratne mornarice, ali ju je otkopčao iako je bilo hladno. Ispod otvorene jakne videli smo plavu kariranu flanelsku košulju i fabrički izbledele farmerke. Preko sivih vunenih čarapa obuo je lagane žutomrke patike.
Kratko je podšišan, vojnički. Kosa mu je sada bila tamnosmeđa. Isticao se robusnom muškom lepotom. Tridesetdevetogodišnjak. Atentator na predsednika. Hladnokrvni ubica nekoliko političkih neprijatelja.
Zaverenik.
Izdajnik svetskog kalibra. I zaista bezdušno đubre.
Maltene savršeni američki ubica, pomislih gledajući ga kako naređuje svojoj poslušnoj ekipi dece i kućnih ljubimaca. Gotovo nepogrešiv atentator. Tata, muž, na izgled bez mane. Ničim nije budio sumnju. Imao je čak i alibi za sva ubistva, mada nijedan nije mogao da se održi jer je snimljen dok puca u senatora Ficpatrika. Šakal našeg doba, zemlje, naivnog i vrlo opasnog načina života.
Pitao sam se da li je na televiziji pratio prenos ceremonije predsednikove sahrane ili joj je možda čak i prisustvovao. Možda je bio blizu mene.

„Mrtav 'ladan, jebem mu miša“, reče Džej Grejer. Sedeo je kraj mene, na prednjem sedištu neobeleženih kola. Do danas nisam čuo Grejera da psuje. Bilo mu je vraški stalo da se dočepa Džeka, i gadno se nameračio.
A tako će i biti. Ovo jutro proslaviće sve nas. Sve je teklo po planu.
„Spremite se da pratite Džeka", reče Grejer preko mikrofona koji je držao u ruci. „Ko ga izgubi,
neka slobodno nastavi vožnju, i neka se ne vraća."
„Nećemo ga izgubiti. Uopšte ne verujem da će bežati", rekoh. „On je domaćin čovek, naš Džek.
On je tata. Ima korene u ovoj zajednici."
U kakvoj čudnoj zemlji živimo - s toliko ubica, toliko čudovišta, toliko pristojnog sveta koji postaje njihov plen.
„Verovatno ste u pravu, Alekse. Nastavite da osmatrate. Još ga ne kapiram, ne shvatam ga potpuno, ali mislim da ste u pravu. Pritisli smo ga. Samo, šta nam je palo šaka? Koji je Džekov motiv? Zašto je to radio?"
„Novac", ponudih mu teoriju o Džeku. „Tražite novac. To preseca sumnje i uprošćava sve drugo. Malo politike, malo ciljeva i mnogo novca. Ideologija i finasijski dobitak. Teško oboriva kombinacija u ovim podmitljivim danima i ovom vremenu."
„Mislite?"
„Ubeđen sam. Kladio bih se. On ima dosta čvrsta uverenja, a jedno od njih je da on i njegova porodica zaslužuju lep život. Dakle, apsolutno sam ubeđen da je novac u tome igrao važnu ulogu. Verovatno poznaje neke moćne i bogate ljude, ali ne toliko moćne koliko bi hteli da budu."
Bronko je skrenuo, a mi smo ga pratili na komotnom rastojanju. Džek je pažljivo vozio, jer je imao dragocen tovar. Sigurno je na decu ostavljao snažan utisak, možda i na pse, a nesumnjivo i na susede.
Džek Šakal. Da li je to još jedna igra rečima Sare Rozen?72
Pitao sam se koja joj je bila poslednja misao kada ju je ljubavnik izdao u Njujorku. Da li je to očekivala? Je li znala da će je izdati? Da li je zato ostavila kasetu u svom stanu?
Džej je želeo da razgovara, možda zato što mu je bilo potrebno da nečim okupira mozak.
„Vozi ih u privatnu osnovnu školu. Vratio se normalnom životu. Ništa se nije desilo da to poremeti. Samo je planirao ubistva i pomogao da se ukloni predsednik. To je sve. Ništa naročito. Život ide dalje."
„Prema onome što sam saznao iz njegovog službenog dosijea bio je prvoklasan vojnik. Napustio je vojsku s pukovničkim činom. Otpušten je iz vojske časno. Učestvovao je u Pustinjskoj oluji", rekoh Džeju.
„Džek je ratni junak. Zadivljen sam. Toliko sam zadivljen njegovom ličnošću da sam ostao bez teksta. Možda će mi se jezik odrešitipred njim."
Džek je ratni junak - zvanično.
Džek je patriota - nezvanično.
Dok smo se vozili, setio sam se natpisa na grobu Neznanog junaka, na Nacionalnom groblju u Arlingtonu. Ovde počiva u slavi i časti američki vojnik znan samo Bogu. Ne znam zašto sam pomislio da Džek verovatno tako vidi sebe. Vojnik i junak znan samo Bogu.
Verovatno smatra daje posle nekoliko ubistava uklonio sve tragove - u pravednom ratu.
Pa, nije. I sada će pasti.
Decu je ostavio pred školom Bejard-Velington. Bila je to lepotica, zidana od neobrađenog

kamena i sa zatalasanim travnjacima koji su postali glatki od poledice; škola kakvu bih voleo da pohađaju Dejmon i Dženi; škola u kojoj bi trebalo da predaje Kristina Džonson.
Mogao bi da se odseliš iz Vašingtona, znaš, rekoh sebi dok sam gledao kako se Džek rastaje s decom ljubeći ih.
I zašto to ne učiniš? Zašto ne odvedeš Dejmona i Dženi iz Pete ulice? Zašto ne uradiš ono što ovaj kvarni i usrani kučkin sin radi za svoju decu?
Džej Grejer opet progovori preko ručnog mikrofona: „Sada napušta školu Bejard-Velington. Skreće na glavni put. Bože, baš je zgodno ovde, u Džekvilu, zar ne? Uhvatićemo ga napred, kod semafora! Postoji jedan uslov: hvatamo ga živog! Imamo četvora kola kod semafora. Nas četvorica naspram Džeka. Hvatamo ga živog."
„Imate pravo da ćutite", rekoh.
„Šta, do đavola, pričate?", upita me Džej Grejer okrenuvši se k meni.
„Samo uklanjam prepreku. Nema on nikakva prava. Gotov je".
Grejer iskrivi usta u osmeh. Obojica smo razumeli zašto. Sada je na pomolu bio uspeh, jedino što valja u celom ovom slučaju. „Trenutak slave? Hajde da zgrabimo tog kučkinog sina."
„Nego šta! I sam želim da se do mile volje ispričam s Džekom. Rado bih ga celim putem, od onog semafora do Vašingtona, šutirao u dupe.
Želeo sam da upoznam pravog Džeka.



POGLAVLJE 107

NIKO dosad ni približno nije shvatio plan atentatora. Dok nije bilo prekasno, niko nije znao da razreši zagonetku Džeka i Džil. Možda ćemo sada uspeti da razjasnimo celu zbrku. Retrospektiva o Džeku i Džil.
Udaljeni smo manje od sto metara od mesta hapšenja Džeka. On se spuštao ka semaforu niz strm, valovit brežuljak.
Scena je inspirativna za fotografisanje objektivom s velikom žižnom daljinom, kao u skupim filmovima. Na semaforu se upalilo crveno svetio i Džek je zastao - građanin koji poštuje zakon. I sasvim je bezbrižan.
Slobodan čovek.
Zaustavili smo auto tačno iza njegovog pomodnog terenskog vozila. Pročitao sam nalepnicu na zadnjem braniku bronka: DARE, da se deca zaštite od droga.73
Kodirani naziv naše operacije je Zamka za medveda. Imali smo četiri glavna vozila i podršku još šest automobila i dva helikoptera. Nisam video mogućnost Džekovog bekstva. Razmišljao sam o nesagledivim posledicama hapšenja atentatora i još šokantnijim otkrićima do kojih ćemo doći.
Biće gore od ovoga, mnogo gore.
„Hvatamo ga na tri“, reče Džej Grejer preko ručnog mikrofona. Potpuno je hladnokrvan, profesionalac do srži, što je, u stvari, bio od samog početka. Uživao sam da sarađujem s njim. Nije manijakalno isticao sebe, već je dobro radio svoj posao.
„Hvatamo ga vrlo blago", dodao sam. Zamka za medveda se aktivirala.
Bio sam jedan od šestorice koji su iskočili iz kola za presretanje, što smo zaustavili kod naizgled bezazlenog semafora na regionalnom putu. Bila je to čast.
Još dva civilna automobila su čekala ispred semafora. Siva honda i sab.
Sigurno im je ovo ličilo na pravu ludnicu. Bilo je mnogo gore nego što je izgledalo. Čovek u bronku je ubio predsednika. Ovo je kao da kod najobičnijeg semafora u severnom Merilendu hapsimo Lija Harvija Ozvalda, Sirhana Sirhana, Džona Vilksa Buta.
Tu sam! Srećan sam što sam tu. Debelo bih platio da u ovom času budem ovde.
Otvorio sam vrata na suvozačkoj strani dok je jedan agent Tajne službe poleteo s mesta vozača.
Nas dvojica smo bili najhitriji, a možda smo najviše želeli da se dočepamo Džeka.
Džek se okrete k meni - i zagleda se pravo u široka usta cevi mog gloka. U magnovenju mu se pružila prilika da pogleda smrti pravo u lice.
U stilu pogubljenja! Vrlo profesionalno!
„Ne mrdaj. Da se nisi usudio ni vazduh da udahneš preduboko. Ni za milimetar da se nisi pomerio!“, rekoh mu. „Ne želim da imam razlog i bolje mi ga nemoj davati."
Nije nas očekivao. To mi je govorio njegov šokiran izraz lica. Mislio je da se nekažnjeno izvukao posle ubistava. Mislio je da je slobodan kao ptica na grani.
E pa, ovog puta se preračunao. Džek je prvi put pogrešio - konačno.

„Tajna služba. Uhapšen si. Imaš pravo da ćutiš i to bi ti bilo najpametnije!", zalaja jedan agent na Džeka. Lice mu se zacrvenelo od besa. Bio je gnevan na ovog čoveka koji je ubio predsednika Tomasa Bernsa.
Džek pogleda agenta Tajne službe, pa opet mene. Prepoznao me je. Znao je ko sam. Šta još zna?
Isprva je bio preneražen, ali se začas smirio. Zapanjujuće je brzo povratio spokojstvo, ovladavši sobom. Spokojan je kao sama smrt, pomislih.
Iznenađenju nema mesta. Pred nama je pravi Džek, predsednikov ubica.
„Vrlo dobro", reče on najzad, hvaleći nas za dobro odrađen posao, za profesionalnost. Kučkin sin je s odobravanjem klimnuo glavom. „Ponosim se vama. Sjajno ste obavili zadatak." Krv mi je proključala, ali sam se držao dnevne zapovesti: uhapsiti ga na najblaži mogući način. Postaviti nežnu zamku za medveda.
On lagano iziđe iz blistavocrvenog vozila. Visoko je podigao obe ruke. Nije pružao otpor; nije želeo da ga ustrelimo.
Iznenada ga jedan agent Tajne službe udari ne upozorivši ga. Siloviti agentov kroše završi direktno na ubičinoj vilici. Nisam mogao da poverujem svojim očima, ali bilo mi je milo što je to uradio.
Od udarca mu se glava zabaci unazad i on se prosu po zemlji. Džek je bio lukav. Ostao je da leži. Nije izazvao agenta da ga ponovo udari jer nema opravdanja za to - osim činjenice da je nitkov na tlu hladnokrvno ubio predsednika.
Gledajući nas s pločnika, Džek protrese glavom i razmrda vilicu.
„Koliko znate?", upita.
Nismo mu odgovorili. Niko ne izusti ni reč. Došao je red na nas da određujemo pravila igre.
Ovoga puta smo mi imali nekoliko iznenađenja za Džeka.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 12:03 pm







POGLAVLJE 108

DŽEK je bio samo početak. Znali smo da je on samo deo mozaika koji pokušavamo da složimo.
Odlučili smo prvo njega da uhapsimo, ali na red je došla naredna ključna stanica.
Dok smo se vozili njegovoj kući u Ulici Oksford, činilo mi se kao da sam odvojen od zbivanja, kao da posmatram sebe u nekom snu. Setio sam se malobrojnih susreta s Tomasom Bernsom. On je tražio da postupamo bez žaljenja, ali taj savet nije vredeo u stvarnom svetu. Predsednik je bio mrtav i zbog toga ću uvek osećati delimičnu odgovornost, mada nisam bio odgovoran.
Nisam mislio samo na predsednikovo ubistvo. Tu je i trinaestogodišnji Deni Budro. Od samog početka sam osećao neugodnu vezu između ta dva slučaja. Svet oko nas je vrveo od ubistava i nasilja bez presedana. Neka čudna pošast je obogaljila svet, šireći se svuda, a naročito ovde, u Americi. Već sam prečesto bio svedok njenih kobnih posledica. Nisam znao kako da zaustavim tu noćnu moru. Niko nije znao.
Nije bilo završeno.
Najzad smo stigli na izvor jezive tajne. Sve je počelo ovde,
u kući koja se ukazala na vidiku.
Džej Grejer poruči ostalima preko ručnog mikrofona:
„Doktor Kros i ja prilazimo ulaznim vratima. Svi ostali će nas pokrivati kao ćebe. Ne pucajte.
Čak i ne uzvraćajte vatru ako dođe do toga. Da li je to svima jasno?"
Svi agenti su upoznati s postupkom i znali su šta je na kocki. Zamka za medveda još nije bila zatvorena.
Grejer dotera crna zatvorena kola do ulaza u kuću.
„Jeste li spremni za još jednu govnjavu situaciju?", upita me. „Hoćete li biti dobri u ovome, Alekse?"
„Biću odličan", odgovorih mu. „Hvala što mi ukazujete poverenje. Potrebno mi je da budem ovde."
„Da nije bilo vas, ni mi ne bismo bili ovde. Hajde da završimo s tim."
Nas dvojica izađosmo iz neobeleženih kola i stazom od crvene cigle pohitasmo ka kući. Uskladili smo kretanje, korak po korak.
Sve je počelo ovde.
Velika kuća i čitava ulica izgledale su tako bezazleno i privlačno. Pred nama se dizala lepa bela kolonijalna zgrada. Imala je veliku staru verandu poduprtu stubovima sa stopama. Uz verandu su uredno prislonjeni dečji bicikli. Sve je izgledalo tako uredno. Da li je to bila maska? Naravno da jeste.
Džej Grejer zazvoni na ulaznim vratima i zvonce se oglasi kao džingl kozmetičke kuće Ejvon.
Džek i Džil su došli na Hil... Džek i Džil su svoj put započeli ovde, zar ne? Upravo u ovoj kući.
Vrata nam otvori žena u kariranoj crvenoj kućnoj haljini. Izgledala je kao da je sišla pravo sa stranica kataloga Džej Kru.
Venac vinove loze, jedan od onih čudnih dekorativnih predmeta koji liče na Isusovu krunu od trnja, okačen je na ulaznim vratima kuće zbog božičnih praznika. Ukrašavala ga je široka crvena

traka, opasujući ga.
Evo Džil, pomislih. Konačno, prave Džil.



POGLAVLJE 109

„ALEKSE, Džeje. Bože, šta se to dešava? O čemu se radi? Nemojte mi reći da je ovo društvena poseta."
Džin Sterling je stajala na pragu svoje kuće. Video sam kako iza nje blistaju uglačane hrastove stepenice. Kroz unutrašnja klizna vrata, takođe od uglačanog hrastovog drveta, pružao se pogled na svečanu trpezu. Zavidna gomila upakovanih božičnih poklona naslagana je između pisaćeg stola i ogledala visokog oko dva metra, postavljenog na pod foajea.
Džilina kuća. Kuća generalnog inspektora CIA. Džine Poštenjačine.
„Šta se desilo? Upravo sam skuvala kafu. Molim vas, uđite." Ponašala se kao da smo komšije iz ulice. Društvena poseta - kako da ne! Osmehnula se, ali je zbog isturenih zuba izgledalo kao da pravi grimasu.
Šta se desilo? Je li neko od suseda čuknuo druga kola? Maločas sam pripremala kafu, sveža je.
Dobra je kao ona iz Starbaksa. Hajde da proćaskamo.
„Prijala bi nam kafa", reče Džej dokazujući da je sposoban da ćaska. Ušli smo u kuću u kojoj je stanovala s decom i mužem. Sa Džekom.
Uočavao sam pojedinosti - sve mi je bilo značajno kako bih skinuo koprenu s tajne kao dokazni materijal. Obilje svetlih boja u unutrašnjosti kuće i stil pun životne radosti govorio je američki dom, ali sitnice su prenosile poruku putovanja po svetu: francuske gravure, flamanska tkanja, kineski porcelan.
Svetska putnica Džil. Vrhunska špijunka Džil.
U klasičnim detektivskim filmovima i romanima postoji jedna stara izreka koja mi nikada nije zvučala naročito logično - cherchez la femme. Tražite ženu. Imam sopstvenu krilaticu za rešavanje mnogih savremenih krivičnih dela - cherchez l'argent. Tražite novac.
Nisam verovao da su Džin Sterling i njen muž delovali samostalno. Nisam u to verovao kao što nikad nisam kupio verziju po kojoj su Džek i Džil bili lovci na poznate ličnosti. Oldrič Ejms je navodno dobio dva i po miliona da razotkrije desetak američkih agenata. Koliko je dobio bračni par Sterling da bi uklonio problematičnog predsednika Sjedinjenih Država, najmoćnijeg čoveka van kontrole, koji je podrivao sistem.
I ko im je dao novac? Cherchez l'argent. Možda će nam Džin otkriti ako joj malo zavrnemo ruku, što sam svakako nameravao.
Ko bi najviše profitirao od ubistva predsednika Tomasa Bernsa? Potpredsednik, sada predsednik? Volstrit? Organizovani kriminal? CIA? Moram da pitam Džin. Možda uz šolju kafe koja se puši. Možda je to prava tema za ćaskanje.
Ona se okrete i povede nas nazad u kuhinju. Bila je tako mirna i pribrana. I dalje sam obraćao pažnju na nameštaj, besprekorno čiste dekorativne elemente, krajnju urednost i pored tri deteta u kući. Verovao sam da znam kako su Džin i njen muž mogli sebi da priušte ovako sjajnu kuću u Čevi Čejsu. Cherchez l'argent.
„Nešto ste sigurno otkrili?", reče ona, okrete se i pogleda nas. „Ne mogu ni da pretpostavim šta bi to moglo da bude. Šta se desilo? Kažite mi.“ Likujući je protrljala šake. Kakva gluma! Kakva glumica!

„Nešto smo otkrili", rekoh najzad. „Zanimljive pojedinosti o Džeku." Odlučili smo da uhapsimo prvo njega. Sada je na tebe red.
„To je sjajna novost", reče Džin Sterling. „Molim vas, kažite mi sve. Najzad, Kevin Hokins je bio jedan od naših."
Ušli smo u veliku kuhinju koju sam pamtio od svoje prve posete. Zidovi su obloženi pločicama boje terakote, s ormarima od punog drveta koji nisu izgledali jeftino. Šest prozora je gledalo na baštensku kuću i teniski teren.
„Uhapsili smo vašeg muža, Breta, zbog ubistva predsednika“, obavesti je Džej Grejer hladnim, ravnodušnim glasom. „Sada je u pritvoru. Ovde smo da uhapsimo vas."
„Tako je vraški teško postarati se za svaku sitnicu, zar ne? Bila je dovoljna mala omaška", rekoh Džin. „Sara je pogrešila. Mislim da se zaljubila u vašeg muža. Jeste li to znali? Mora da ste znali za Sarinu ljubavnu vezu s Bretom?"
„Alekse, šta to pričate? Šta vas je spopalo, Džeje? Govorite potpune besmislice."
„Oh, neće biti, Džin. Sara Rozen je u svom stanu u Vašingtonu zadržala kopiju snimljenog materijala na kojem je zabeleženo ubistvo senatora Ficpatrika. Na toj traci je vaš muž. Sirota usedelica je bila zaljubljena u njega. Možda ste i to isplanirali. Morali ste da posumnjate. U stanu Sare Rozen, u Fogi Botomu, našli smo čak i njegov otisak prsta. Verovatno ćemo naći još više pošto znamo šta treba da tražimo."
Pogled joj se smrači, a oči skupiše. Osetio sam da možda ne zna sve o bliskoj vezi svog muža i Sare Rozen.
Naravno, znala je za Saru. Poslednjih dana smo otkrili da je Sara Rozen bila špijunka Agencije, ubačena u Belu kuću. Osam godina je provela tamo kao krtica Agencije. Džek ju je tako pronašao i znao je da će biti lojalna. Politička uverenja su joj bila ekstremno desničarska. Tomas Berns je želeo krupne promene u Pentagonu i CIA. Neka moćna grupa je osećala da takve promene vode uništenju zemlje, štaviše, da će je uništiti.
Ovaj centar moći je odlučio da umesto toga uništi Bernsa. Tako su rođeni Džek i Džil.
„Ovo će biti gore od afere sa Oldričom Ejmsom, znate. Mnogo, mnogo gore“, reče Džej Grejer. Džin Sterling lagano klimnu glavom.
„Da, mislim da hoće. Mislim da se ponosite svojom ulogom u razaranju jedne od malobrojnih, zaista malobrojnih institucija koje Sjedinjenim Državama pružaju nadmoć nad ostatkom sveta", nastavi ona gledajući čas u mene, čas u Grejera. „Naša obaveštajna mreža je bila bez premca. I smatram da je i dalje. Predsednik je bio samo glup amater koji je želeo da rasformira obaveštajnu službu i vojsku. U ime čega? Populističkih promena? Kakva sprdnja, kakva jadna, opasna lakrdija. Tomas Berns je bio prodavač automobila iz Detroita! Uopšte nije bio pozvan da donosi odluke koje su mu bile poverene. Većina predsednika pre njega je to razumela. Ne interesuje me vaše mišljenje o nama. Moj muž i ja smo patriote. Je li to jasno? Je li to jasno, gospodo?“
Pre nego što je uzvratio, Džej Grejer je pusti da završi:
„Vi i vaš muž ste ljigavi izdajnici. Ubice. Je li to jasno? Međutim, u jednome ste u pravu.
Ponosim se što sam vam stao za vrat. Osećam se sjajno zbog toga. Zaista, Džin." U kuhinji iznenada planu bela svetlost! Blesak iz cevi.
Zaglušujući pucanj se razleže tamo gde smo ga najmanje očekivali. Telo Džeja Grejera se izboči.
On pade preko kuhinjskog šanka i obori nekoliko visokih drvenih stolica.
Džin Sterling je pucala u njega iz neposredne blizine. Pištolj joj je bio sakriven u kućnoj haljini. Opalila je kroz džep. Možda je videla kako prilazimo kući, a možda uvek ima oružje pri ruci. Najzad, ona je Džil.

Džin zauze drugačiji položaj i okrete pištolj k meni, ali već sam se bacio u zaklon iza kuhinjskog šanka.
Ona ipak opali iz poluautomatskog pištolja.
Još jedan zaglušujući prasak u kuhinji. Blesak. Zatim, još jedan pucanj.
Paljba se nastavljala dok se povlačila iz kuhinje. Zatim je potrčala. Kučna haljina je lepršala za njom kao ogrtač.
Požurio sam k mestu gde je pao Džej Grejer. Bio je ranjen u grudi, blizu ključne kosti. Lice mu je bilo bledo, ali se, ipak, nije onesvestio.
„Samo je uhvatite, Alekse. Uhvatite je živu“, jedva je izgovorio. „Drž'te ih. Oni znaju sve."
Oprezno ali hitro sam se kretao kroz kuću Sterlingovih. Ne smemo daje ubijemo. Ona zna istinu. Moramo da saznamo od nje makar to. Ona zna zašto je predsednik ubijen i ko je nalogodavac. Ona zna!
Iznenada, jedan agent Tajne službe upade na prednja vrata. Drugi agent ga je pratio u trku.
Još dva agenta se pojaviše iz pravca kuhinje. Svi su izvadili oružje. Izraz lica je otkrivao njihovu potresenost i zabrinutost.
„Do đavola, šta se ovde desilo?", viknu jedan agent.
„Džin Sterling je imala pištolj. Treba nam živa. Moramo da je uhvatimo živu!"
Iz predsoblja sam začuo šum. Tačnije, dva šuma. Razumeo sam šta se dešava i srce mi siđe u pete.
Proradio je automobilski motor.
Čulo se podizanje automatskih vrata na garaži..
Džil je bežala.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 12:04 pm







POGLAVLJE 110

IAKO su gromki otkucaji nagoveštavali da će mi grudi eksplodirati, srce mi se ledilo.
Hvataj je živu, po svaku cenu! Važnija je čak i od Džeka.
Do garaže se stizalo uzanim hodnikom, pored zastakljenog dela dnevne sobe, izloženog suncu. Ova prostorija se kupala u zaslepljujućem sjaju prepodnevnog sunca. Duboko sam udahnuo. Polako sam otvorio vrata garaže kao da su minirana. Možda i jesu. Kuća je puna prljavih trikova.
Između kuće i garaže pružao se tesan i mračan prolaz. Hodnik je bio dug oko metar i dvadeset.
Pognutih leđa sam se uputio njime.
Još jedna zatvorena vrata na kraju.
Hvataj je živu. Ništa ne sme da te spreči.
Naglim trzajem sam otvorio druga vrata i uskočio u odeljenje za koje sam pretpostavljao da je garaža. I bila je.
Istog trena odjeknuše tri bučna praska. Tresnuh na betonski pod. Pucnji iz pištolja!
Zastrašujuća je grmljavina u zatvorenom prostoru. Ali, hvala bogu, nijedno plop, tup udar metka u moje grudi ili glavu.
Videh Džin Sterling, koja se naginjala kroz prozor svog karavana. Jednom rukom je stezala poluautomatski pištolj. Naterah se ponovo da skočim.
Hvataj je živu!, vrištao je moj mozak dok sam jurio u zaklon.
U kolima sam video još nekoga. S njom je bila njena najmlađa ćerka. Trogodišnja Karon. Koristila je Karon kao živi štit. Znala je da nećemo pucati ako nas devojčica ometa. Mala je glasno vrištala. Bila je prestravljena. Kako Džin Sterling može tako da postupa s rođenim detetom?
Sagnuo sam se u mračnom i skučenom prostoru, iza rezervoara za gorivo. Pokušavao sam da sredim misli.
Na trenutak sam zatvorio oči. Ma nije prošlo ni pola sekunde.
Punim plućima sam udisao hladan vazduh pomešan s benzinskim isparenjima. Nastojao sam samo da sledim logiku i ništa drugo. Nadam se da sam doneo pravu odluku.
Kada sam se opet uspravio, opalio sam. Pažljivo sam nišanio da ne pogodim devojčicu, ali sam ipak pucao.
Ponovo sam se sagnuo i sakrio iza mračnog rezervoara. Znao sam da nisam nikoga pogodio.
To je bio pucanj opomene - poslednje. Endru Klok je bio u pravu kada smo razgovarali u dvorištu Sterlingovih. Duh iz CIA mi je rekao sve što treba da znam - u ovoj igri nema pravila.
„Džin, spusti prokleti pištolj!", doviknuh joj. „Devojčica ti je u opasnosti." Nije bilo odgovora, samo stravična tišina.
Da bi pobegla, Džin Sterling ni od čega neće zazirati. Ubila je predsednika, naredila da se to učini, u svakom pogledu pomagala u organizovanju i izvođenju plana. Pa ipak, da li bi Džin Sterling žrtvovala sopstveno dete? Zašto? Zbog novca? Zbog svojih i muževljevih političkih uverenja? Kakva uverenja su važnija od predsednikovog života? Ili života sopstvenog deteta?
Hvataj je živu, mada zaslužuje da umre ovde, u ovoj garaži, da bude pogubljena.
Ponovo sam skočio. Ispalio sam drugi metak u vetrobran - na vozačevu stranu, sasvim desno.

Staklo se rasu po celoj garaži. Srča odlete do tavanice, a onda se spusti kao pljusak.
Od buke u skučenom prostoru zaglunuše nam se uši. Karon je jecala i vrištala.
Ugledah je kroz mozaik krhotina vetrobrana. Jedna strana lica joj je okrvavljena. Izgledala je preneraženo i užasnuto. Jedno je planirati ubistvo, a sasvim drugo biti meta vatrenog oružja. Biti ranjen. Dobiti metak. Osetiti ono smrtnosno, tupo zarivanje zrna u telo.
U tri hitra koraka sam stigao do karavana.
Zgrabio sam vrata na kolima i otvorio ih snažnim trzajem. Glavu sam pognuo do grudi. Toliko sam škripao zubima da su me vilice bolele.
Ščepao sam je za plavu kosu. Udario sam je. Raspalio sam je grubo i snažno istim udarcem koji je dobio i njen muž. Desna strana lica joj je krenula pod mojom pesnicom.
Džin Sterling klonu preko volana. Mora da je imala staklenu bradu. Džin je ubica, ali ne i bokser.
Pala je od prvog dobrog udarca. Sada smo je imali. Uhvatio sam je živu.
Najzad smo dobili Džeka i Džil.
Na prednjem sedištu je plakala njena ćerkica, ali nije ranjena. Kao ni majka. Ni na koji način to nisam mogao da izvedem blaže. Uhvatili smo Džeka, a sada smo uhvatili Džil. Možda ćemo čuti istinu. Ne možda - čučemo istinu!
Zgrabio sam devojčicu i privio je uza se. Želeo sam da izbrišem sav njen strah. Nisam hteo da se seča ovoga. Stalno sam ponavljao. „Dobro je, dobro je. Sada je sve dobro."
Ali nije bilo. Sumnjao sam da će ikada moći da bude dobro - deci Sterlingovih, mojoj deci. Bilo kome.
Više nema pravila.



POGLAVLJE 111

TE NOĆI, kada su uhapšeni Džin Sterling i njen muž Bret, sve televizijske mreže su dale ogroman publicitet toj dramatičnoj i krajnje uznemirujućoj vesti. Dao sam kratak intervju CNN-u, ali sam uglavnom odbijao da prihvatim zasluge. Otišao sam kući i ostao tamo.
U devet sati je emitovana zvanična izjava predsednika Edvarda Maonija. Džek i Džil su želeli da Edvard Maoni postane predsednik, neprekidno mi se ta misao motala po glavi dok sam ga slušao kako se obraća milionima ljudi širom sveta. Možda je bio upleten u atentat, možda nije. Međutim, neko je silno želeo da on bude predsednik umesto Tomasa Bernsa, a ni Berns mu nije verovao.
O Maoniju sam jedino znao da se obogatio u poslovima s kablovima zajedno sa svoja dva kubanska partnera. Posle toga je postao popularan guverner Floride. Sećam se da je mnogo novca uloženo u tu kampanju. Tražite novac.
S Nanom i decom sam gledao dramatičan televizijski cirkus maksimus. Dejmon i Dženi već su previše znali da bih ih sada isključio iz velike slike. Oni su me posmatrali kao junaka, kao nekoga kime mogu da se ponose, možda čak i da ga s vremena na vreme poslušaju, mada uglavnom nisu to činili.
Dženi i mačka Rozi su se priljubile uz mene dok smo na kauču gledali beskrajnu paradu novinskih izveštaja o atentatu i naknadnom hapšenju pravog Džeka i prave Džil. Svaki put kad bih se pojavio u nekoj filmskoj sekvenci, Dženi me je ljubila u obraz.
„Imaš lepo mišljenje o svom tati?“, upitao sam je kad me je naročito jako i zvučno cmoknula.
„Da, vrlo“, reče mi Dženi. „Volim da te gledam na televiziji. I Rozi to voli. Lep si i fino govoriš.
Ti si moj ju-nak.“
„A imaš li ti nešto da kažeš, Dejmone?“, proveravao sam kako njegovo visočanstvo reaguje na ove neobično događaje.
Dejmon se isceri od uva do uva. Nije odoleo.
„Dosta dobro", priznao je. „Toplo mi je unutra."
„Čujem te", rekoh svom mladunčetu. „Da li bi me zagrlio?"
On to učini i uverih se da je Dejmon u ovom času srećan zbog mog uspeha. Bilo mi je važno da to utvrdim.
„Materfamilias?",74 upitah najzad Nanu za mišljenje. Sedela je poduprta u svojoj omiljenoj naslonjači. Skupila se ko dve pare u kesi dok je s napregnutom pažnjom i uz poneki zajedljiv komentar pratila traumatične izveštaje.
„U poslednje vreme ti je familija bila deveta rupa", požali se Nana hitro. „Inače, uglavnom se slažem s Dženi i Dejmonom. Jedino ne razumem zašto pripisuju takve zasluge onom belcu iz Tajne službe. Izgleda da su na predsednika pucali u vreme kada ga je on čuvao."
„Možda su pucali kada smo ga svi čuvali", rekoh. Nana slegnu prividno krhkim ramenima.
„U svakom slučaju, ponosim se tobom, Alekse, kao i uvek, ali to nema nikakve veze s tvojim junačenjem. Ponosim se jer si ti ti."
„Hvala", rekoh Nani. „Nema lepše pohvale. Ni za koga."
„Znam." Nana se nije odrekla poslednje reči; najzad se osmehnula. „Šta misliš, zašto sam to

rekla?"
Poslednje četiri nedelje nisam često bio kod kuće i svi smo se uželeli porodičnog druženja.
Štaviše, bili smo gladni toga.
Nisam mogao da se krećem po kući, a da mi jedno ili drugo dete ne visi okačeno za ruku ili nogu.
Čak se i mačka Rozi ugledala na njih. Konačno se uključila u porodicu i svima nam je bilo milo što je kod nas našla dom.
Nije mi to smetalo. Nijednog časa nisam tu pažnju doživljavao kao teret. I sam sam bio gladan pažnje. Malo sam žalio što moja žena Marija nije tu da uživa u ovim dragocenim trenucima, ali sve ostalo je bilo sasvim okej. U stvari, izuzetno mi je prijalo. Sada ćemo opet normalno živeti. Zaricao sam se da me ovog puta više ništa neće sprečiti u tome.
Izjutra sam ustao da Dejmona odvedem u školu Sožerner Trus. Tamo je sve ponovo oživelo. Nevinost ima kratko pamćenje. Svratio sam u kancelariju Kristine Džonson, ali ona se još nije vratila na posao.
Niko nije znao kada će opet doći u školu, ali svima je nedostajala kao vakcina protiv gripa. I meni, i meni. Imala je nešto posebno. Nadao sam se da će se ubrzo oporaviti.
Tog jutra sam se vratio kući u petnaest do devet. Kuća u Petoj ulici je bila izuzetno tiha i mirna. Neverovatno mi je prijalo zatišje. Pustio sam Bili Holidej: The Legacy 1933-1958, jednu od omiljenijih ploča.
Telefon je zazvonio oko devet. Prokleti pakleni telefon!
Bio je to Džej Grejer. Nisam mogao da zamislim šta ga je navelo da mi telefonira ovde. Gotovo da nisam želeo da čujem razlog.
„Alekse, morate da dođete u zatvor Lorton“, rekao je užurbano. „Molim vas da odmah krenete."


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 12:04 pm






POGLAVLJE 112

DOK sam vozio ka federalnom zatvoru u Virdžiniji, prekršio sam sva naznačena ograničenja brzine. Vrtelo mi se u glavi, kao da će se svakog trenutka odšrafiti i pravo kroz vetrobran odleteti s ramena. Detektiv Odeljenja za ubistva mora da veruje u svoju snagu kako bi mogao da podnese sve što ga zadesi, ali pre ili kasnije čovek otkrije da je to nemoguće. Niko nije toliko jak.
Nekoliko puta sam već bio u zatvoru Lorton. Tu su pod maksimalnim merama obezbeđenja neko vreme čuvali kidnapera i masovnog ubicu Garija Sonedžija.
Stigao sam u deset sati izjutra. Dan je bio svež, ali je nebo bilo vedro. Kada sam stigao, na parkiralištu i travnjaku je bilo nekoliko reportera.
„Šta znate, detektive Krose?“, upita me jedan od njih.
„Prelep dan“, rekoh. „Možete da me citirate. Slobodno."
Ovde je pritvoren i bračni par Sterling. Vlada je odlučila da ih tu drži do suđenja za ubistvo Tomasa Bernsa.
Alekse, morate da dođete u zatvor Lorton. Molim vas da odmah krenete.
Na trećem spratu zatvorske zgrade sam sreo Džeja Grejera. Društvo mu je pravio i upravnik Marion Kembel. Obojica su bili bledi poput gipsanog maltera na zidovima.
„Oh, do vraga, Alekse", proštenja doktor Kembel videvši me kako prilazim. Nas dvojica smo se poznavali odranije. Rukovasmo se. „Hajdemo gore“, reče on.
Ispred sobe za sudsku medicinu na četvrtom spratu bilo je još policajaca i zatvorskih čuvara. Grejer i ja zauzesmo mesto u koloni iza upravnika zatvora i njegovih najbližih saradnika. Uzbuđenje me je gušilo.
Za ovu priliku smo morali da stavimo plave hirurške maske i prozirne plastične rukavice. Teško smo disali i bez maski.
„Oh, da sam proklet?, promrmljah kada smo ušli u sobu.
Džin i Bret Sterling su bili mrtvi.
Dva tela su ležala na stolovima od nerđajućeg čelika. Bili su potpuno nagi, obasjani surovo jarkom svetlošću s tavanice. Neprijatno bleštavom.
Ceo prizor mi je bio potpuno neshvatljiv, ali nisam jedini mislio tako.
Džek i Džil su mrtvi.
Džek i Džil su ubijeni u federalnom zatvoru.
„Da sam proklet. Nek su prokleti", rekoh kroz hiruršku masku.
Bret Sterling je bio dobro građen. Čak i mrtav je ostavljao utisak muškosti. Mogao sam da ga zamislim kao ljubavnika Sare Rozen. Primetio sam da su mu tabani prljavi. Verovatno je po svojoj ćeliji hodao bosonog. Šetao gore-dole? Čekao da neko dođe po njega?
Ko je ušao u Lorton i uradio ovo? Da li je ubijen? Šta se desilo, za ime božje? Kako je to moglo ovde da se dogodi?
Koža Džin Sterling je bila bleda poput testa, a ni telo nije održavala u savršenom stanju. Izgledala je mnogo bolje u sivim i plavim kostimima, šivenim po meri, nego naga.
Imala je mek valjak trbuščića iznad crnih malja na stidnici. Noge su joj izukrštane ograničeno proširenim venama. Dok je umirala, krv joj je curila iz nosa.

Izgledalo je da ni muž ni žena nisu mnogo patili. Je li to neki trag za nas? Stražari su ih prilikom redovnog obilaska, u pet sati izjutra, oboje pronašli mrtve u ćelijama.
Umrli su u približno isto vreme. Prema planu? Naravno, prema planu. Ali prema čijem planu?
Džek i Džil su došli u zatvor Lorton. ..Išta im se dogodilo? Šta se ovde noćas izdešavalo, do đavola? Koje ubio Džeka i Džil?
„Kada su dovedeni, oboje su podvrgnuti najrigoroznijem telesnom pregledu", reče upravnik Kembel Džeju i meni. „Moguće je da je posredi zajedničko samoubistvo, ali i za to su morali da imaju pomoć. Neko im je juče dao otrov između šest po podne i rane jutarnje smene. Neko je ulazio u njihove ćelije."
Doktor Marion Kembel me pogleda. Oči su mu bile zamućene, divlje i neverovatno crvene.
„Ispod njenog desnog kažiprsta je nađeno malo krvi. Borila se s nekim. Džin Sterling je pokušavala da se odbrani. Ubeđen sam da je ubijena. Nije htela da umre, Alekse."
Zažmurio sam na trenutak. Nije pomoglo. Isto me je čekalo kada sam otvorio oči. Džin i Bret Sterling su i dalje ležali goli i mrtvi na dva stola od nerđajućeg čelika.
Pogubljeni su. Profesionalno. Bez strasti. Bilo je to najjezivije od svega - kao da su Džek i Džil posetili i ubili Džeka i Džil.
Da li je neki duh ubio Džin Sterling i njenog muža Breta? Strahovao sam da to nikada nećemo saznati. Ne treba da znamo. Nismo dovoljno važni da bismo znali istinu.
Postoji samo jedan princip, jedno načelo: nema pravila. Bar za neke ljude.



POGLAVLJE 113

VOLIM kada je sve lepo upakovano i vezano trakom vedre boje s mašnom. Želim da u svakom pojedinačnom slučaju budem nepobedivi ubica zmajeva. To se jednostavno ne dešava - valjda ne bi bilo zabavno kada bi se uvek tako završavalo.
Dva i po dana sam proveo u kući Sterlingovih radeći s Tajnom službom i FBI-jem. I Džej Grejer i Kajl Krejg su došli u kuću u Čevi Čejsu. U nekom kutku glave kljucala me je ideja da je Džin Sterling za svaki slučaj možda ostavila neki trag koji bi mogao da se prati - nešto što će nas odvesti do njenih ubica. Nagađao sam daje bila sposobna za tako potuljen osvetoljubiv postupak - svoj poslednji prljavi trik!
Međutim, ništa nismo pronašli u kući. Ako je i postojao trag, neko nas je pretekao i uklonio ga iz kuće. Nisam odbacivao tu mogućnost.
Kasno po podne trećeg dana u kući razgovarao sam s Kajlom Krejgom. Obojica smo bili smoždeni do koske. Otvorili smo dve boce piva iz mikropivare Breta Sterlinga i razgovarali o životu, smrti i beskonačnosti.
„Jesi li ikad čuo frazu - previše logično osumnjičenih?“ upitah Kajla dok smo u tišini kuhinje Sterlingovih pijuckali pivo.
„Ne taj sklop reći, ali jasno mi je kako može da se primeni ovde. Imamo scenarije s naznakama da je umešana CIA, vojska, krupni biznismeni, a možda i sam predsednik Maoni. Istorija se retko kreće pravolinijski."
Kajlov odgovor me podstaknu da klimnem glavom. Po običaju je brzo shvatao.
„Trideset pet godina posle atentata na Kenedija jedino je izvesno da je postojala nekakva zavera“, rekoh.
„Nema načina da se fizički dokazi - balistički i medicinski - pomire s teorijom o jednom strelcu u Dalasu", reče Kajl.
„Ovde, dakle, imamo isti prokleti problem - previše logično osumnjičenih. Do dana današnjeg niko ne može da isključi mogućnost da su u to bili umešani prsti Lindona Džonsona, vojske, jedinica za tajne operacije CIA, mafije ili starog šefa vaše službe.75 Očigledne su sličnosti sa ovim što se sada desilo, Kajle. Moguć državni udar s ciljem da se ukloni uznemiravajući faktor sa čela izvršne vlasti i zameni pogodnijom ličnošću koja čeka u prikrajku - nekada je to bio L. B. DŽ, a sada Maoni. CIA i vojska su izuzetno kivni, kako na Kenedija, tako i na Tomasa Bernsa. Sistem se žestoko odupire promeni."
„Zapamti to, Alekse", reče mi Kajl. „Sistem se žestoko odupire promeni i pojedincima koji su skloni da ga remete."
Namrštih se, ali klimnuh glavom.
„Zapamtiću. Hvala na pomoći." Kajl mi pruži šaku da se rukujemo.
„Previše logično osumnjičenih", rekoh. „Je li i to deo ružne, prljave zavere čiji je cilj da se zametnu tragovi?"
„Ne bih se iznenadio da je tako. Ništa više ne može da me iznenadi. Idem kući kod svoje dece", rekoh naposletku.

„Mislim da ti je to najpametnije", osmehnu se Kajl i pokaza mi rukom da krenem.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 12:04 pm





POGLAVLJE 114

VRATIO sam se kući i igrao se s decom - pokušavao sam da im posvetim svu pažnju. Ipak, povremeno bi mi pred očima iskrsnulo lice Tomasa Bernsa. Na mahove sam se prisećao lepog lišca Šanele Grin ili Vernona Vitlija, pa čak i lik nesrećnog Džordža Džonsona, Kristininog muža. Video sam i tela Džin Sterling i Breta Sterlinga na onim čeličnim stolovima u zatvoru Lorton.
Narednih dana sam po nekoliko sati dnevno provodio baveći se volonterskim radom u kuhinji za siromahe pri bolnici Sv. A. Tamo me znaju kao g. Kikiriki puter čovu. Delim sledovanja kikiriki putera i marmelade uz poneki pro bono savet onima koji su manje-više nesrećniji od mene.76 Zbilja mi prija kada radim s njima. Vraćaju mi više nego što dajem.
Ipak, nisam uspevao da se usredsredim na bilo kakav posao. Duša mi je stalno bila odsutna. Ideju bez pravila osećao sam kao riblju kost u grlu. Gušila me je. Zaista je bilo previše osumnjičenih da bi istraga ubistva Tomasa Bernsa bila uspešno privedena kraju. U ovakvo velikom slučaju mogućnosti jednog vašingtonskog policajca su ograničene. Gotovo je, ubeđivao sam sebe. Ostaje samo ono što ćeš zauvek nositi sa sobom.
U poznim satima jedne noći sam sedeo na zastakljenoj verandi. Po leđima sam češkao mačku Rozi koja je od miline prela. Razmišljao sam da sviram klavir, ali nikako nisam mogao da se nakanim. Nisam bio raspoložen za Bilija Smita, Geršvina i Oskara Pitersona. Čudovišta, furije i demoni mahnitali su mi po glavi - u svim oblicima i veličinama, u oba pola, ali svi ljudskog roda. Ovo je bila Danteova Božanstvena komedija sa devet krugova, u kojima smo svi zajedno živeli.
Najzad sam seo za klavir. Svirao sam Star Dust, a onda Body and Soul i ubrzo sam se izgubio u prekrasnim zvucima. Prestao sam da mislim na telefonski poziv koji mi je te nedelje stigao kao čestitka. Zbog težeg prekršaja radne discipline bio sam suspendovan s posla u policiji. Udario sam starešinu, načelnika Džordža Pitmana.
Jesam, ne poričem. Kriv sam po svim tačkama. Pa šta? I šta sad? Iznenada neko zakuca na vrata verande. Kucanje se ponovi.
Nisam očekivao društvo niti sam ga želeo. Ni Sampsona nisam želeo da vidim. Već je kasno za ma kojeg posetioca i ne znam koga bih želeo da vidim.
Dograbio sam pištolj - refleksni postupak, moć navike. Kad čovek malo bolje razmisli, to je jeziva navika.
Ustao sam i otišao da vidim ko je. Posle svih preživljenih strahota maltene sam očekivao Garija Sonedžija, ubicu koji je došao da se konačno obračuna sa mnom ili bar da okuša sreću.
Otvorio sam sporedna vrata i... na licu mi se ukaza osmeh. Ne, prosto sam zablistao. Svetlost je sinula, odnosno ponovo sinula u mojoj glavi. Kakvo prijatno iznenađenje. Osetio sam se bolje, mnogo bolje.
Tek tako. Za tren oka su nestale sve moje brige i jadi.
„Nisam mogla da spavam“, reče Kristina Džonson. Prepoznao sam rečenicu kojom sam se poslužio prilikom prve posete njenoj kući.
Setio sam se i Dejmonove rečenice: Ona je čvršća čak i od tebe, tata.
„Zdravo, Kristina. Kako si? Bože, tako se radujem što te vidim“, prošaputah.
„Što vidiš mene umesto koga?“, upita ona.

„Umesto bilo koga“, rekoh.
Uhvatio sam Kristinu za ruku i uveo je u kuću u Petoj ulici. U moj dom. Tu još važe pravila, svako je siguran, a ubica zmajeva je živ i zdrav.



POGLAVLJE 115

ZAISTA nema kraja surovoj, nemilosrdnoj noćnoj mori, paklenoj vožnji toboganom.
Bilo je Badnje veće i čarape su pažljivo okačene o dimnjak. Sa Dejmonom i Dženi sam kitio jelku i skoro je bila gotova - završni ukrasi su dugački lanci od kokica i blistavocrvenih brusnica.
Prokleti telefon je zazvonio te sam podigao slušalicu. Melodija na telefonu je interpretacija Net King Kola i njegovih božičnih pesama. Na našem malom travnjaku pred kućom je blistao svež snežni pokrivač.
„Halo“, rekoh.
„Oh, zdravo živo. Nije li to lično doktor detektiv Kros. Kakvo prijatno iznenađenje."
Nisam morao da pitam ko me zove - prepoznao sam mu glas. Godinama sam ga slušao u košmarima.
„Odavno se nismo čuli", reče Gari Sonedži. „Nedostajao si mi, doktore Krose. A ja tebi?"
Gari Sonedži je pre nekoliko godina kidnapovao dva mala deteta u Vašingtonu, a onda nas je naterao na neverovatnu potragu, koja je trajala mesecima. Od svih ubica, koje sam poznavao, Sonedži je bio najlukaviji. Neke od nas je uspeo da obmane kako je on podvojena ličnost. Dva puta je bežao iz zatvora.
„Mislim na tebe“, konačno mu priznadoh istinu. „Često.“
„Pa, upravo zovem da tebi i tvojima poželim srećne svete praznike. Nanovo sam rođen, vidiš."77 Ništa mu nisam rekao. Čekao sam. Deca su shvatila da me je ovaj telefonski razgovor uznemirio.
Gledali su me dok im nisam pokazao rukom da nastave da kite božično drvce.
„Oh, još nešto, doktore Krose", prošaputa Sonedži posle duge pauze. Znao sam da ima nečega.
„Šta je, Gari? Šta je to - još nešto?"
„Uživaš li u njoj? Prosto moram da pitam. Moram da znam. Da li ti se sviđa?" Zastade mi dah. Zna za Kristinu, proklet da je!
„Vidiš, ja sam ostavio onu macu Rozi tebi i tvojoj porodici. Zar nije dobar fazon? Kad god pogledaš slatku macu, pomisliš: Gari je u kući! Gari je zaista blizu! I da znaš - jesam blizu. Želim ti srećnu i bezbrižnu Novu godinu. Vidimo se uskoro."
Gari Sonedži spusti slušalicu. Začu se samo blago klik.
Uradih isto. Vratih se lepoj jelci, Dženi, Dejmonu i Net King Kolu. Do sledećeg puta.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 12:05 pm


{1}Aqualung - u standardnom engleskom ronilački aparat s kompresovanim vazduhom; u slengu narkomana - cev koja se stavlja u vodu da bi se rashladio dim prilikom pušenja kanabisa. (Prim, prev.)

{2} Parafraza početka Dikensovog romana Pripovest o dva grada: Bilo je to najbolje doba, bilo je to najgore doba... doba razuma, doba ludosti itd. (Prim, prev.)

{3} Naziv projektantske firme i izvođača radova. (Prim, prev.)

{4} Škola je nazvana po prvoj crnkinji koja je javno govorila protiv ropstva, Izabeli Baumfri ili Benfje (Baumfree, Bainfier?, 1797-1883). Po božjoj volji, kako je osećala, uzela je nadimak Sodžerner Trus (Sojourner Truth), Gostujuća istina, tj. Hodočasnica istine, i više od trećine stoleća aktivno se zalagala za ljudska prava, ukidanje ropstva i emancipaciju žena, boreći se protiv diskriminacije zasnovane na boji kože i polu. (Prim, prev.)

{5} Federalni stil - dekorativni i arhitektonski stil karakterističan za vreme između Američke revolucije i obnove klasicizma. (Prim, prev.)

{6} Kangol je jedna od najpoznatijih marki beretki i šešira na svetu. Proizvode ove engleske firme nosili su general Montgomeri i Bitlsi, ali i današnje zvezde: Samjuel L. Džekson, B. B. King, Kventin Tarantino, Džud Lou, Bred Pit, Šakil O'Nil itd.

{7} Picnuta, namontirana, skockana brigada (engl. Mod Squad) - policajci u civilu, obično mladi i odeveni po trenutnoj modi tinejdžera ili mlađih dvadesetogodišnjaka, koji se ubacuju među studente i u lokalne omladinske centre gde tragaju za kriminalcima. (Prim, prev.)

{8} Eksploziv na bazi piroksilina i nitroglicerina. (Prim, prev.)

{9} Misli se na Kapitol Hil, deo Vašingtona oko američkog Kongresa. (Prim, prev.)

{10} Fr.: Pied-d-terre - stan koji se koristi povremeno ili privremeno. (Prim, prev.)

{11} Biserka, vrsta kokoši poreklom iz Afrike i s Madagaskara (Numida meleagris); sada se gaji u raznim delovima sveta. (Prim prev.)

{12}Fr.: Tout le monde - ceo svet (ovde = celom svetu); pardon his French (engl.) - odgovara našem: da prostite (u engleskom etnički stereotip, jer su Francuzi navodno vulgarni); s'il vous plait (fr.) - molim. (Prim, prev.)

{13} U engleskom nameran solecizam (umesto Toys are us, tj. We are toys) - Mi smo igračke; naziv trgovinskog lanca. (Prim, prev.)

{14} U slengu: stanar (Artful Dodger se rimuje s lodger). Prvobitni Vesti Dodžer je nadimak lika iz Dikensovog romana Oliver Tvist (u prevodu Božidara Markovića - Vrdalama Prepredenjaković). Epitet vesti kod Dikensa se odnosi na veštinu džeparenja, u slengu na tradicionalno interesovanje

stanara za gazdaricu, a ovde se misli na interesovanje za dečaka. (Prim, prev.)

{15} Hamelinski frulaš, junak nemačke legende koga je popularisao engleski pesnik Robert Brauning u poemi The Pied Piper of Hamelin (1842), sinonim za čoveka koga drugi slepo slede u nekom bezumnom poduhvatu. (Prim, prev.)

{16} Fr.: Haricot verts - boranija. (Prim, prev.)

{17} Fr.: Dujour - dnevne, aktuelne. (Prim, prev.)

{18} GATT (General Agreement on Tariffs and Trade) - Opšti ugovor o tarifama i trgovini. (Prim, prev.)

{19} Vrsta veoma izdržljivog pamučnog vlakna dobijenog selekcijom i ukrštanjem egipatskog pamuka, nazvana prema okrugu Pima u Arizoni. (Prim, prev.)

{20}Polijana (Polyanna) - preterano ili slepo optimistična osoba, junakinja serije knjiga američke spisateljice Elenor Hodžman Porter (Eleanor Hodgmart Porter, 1868-1920). (Prim, prev.)

{21} Agencija za borbu protiv narkotika (Drug Enforcement Agency). (Prim, prev.)

{22} Šp.: Pronto - odmah, neodložno. (Prim, prev.)

{23} Tajdel bejsn (Tidal Basin), park u Vašingtonu, naročito poznat po cvetanju trešanja (krajem marta, početkom aprila) i Festivalu trešnjinog cveta. (Prim, prev.)

{24} Šp.: Hombre - čovek. (Prim, prev.)

{25} Prezime Cross na engleskom znači krst. (Prim, prev.)

{26}Džejms Redfild (James Redfield) autor je knjiga Celestinsko proročanstvo (The Celestine Prophecy) i Deseti uvid (The Tenth Insight). Glavna tema njegovih dela je spiritualno uzdizanje. (Prim, prev.)

{27} Fr.: Sang-froid - hladnokrvan, staložen. (Prim, prev.)

{28} John W. Hinckley, Jr, atentator koji je 1981. ispalio šest hitaca u predsednika Regana dok je ovaj izlazio iz hotela Hilton. Metak je pogodio Regana u grudi promašivši srce. Drugi je pogodio u glavu Reganovog sekretara za štampu, a ozbiljno su ranjeni jedan policajac i jedan agent Tajne službe. Hinkli je bio optužen za pokušaj ubistva predsednika, ali je bilo jasno da je ozbiljno poremećen i porota ga je oslobodila kao neuračunljivog. Sam Hinkli je opisao atentat kao najveću ljubavnu poruku svih vremena (navodno je to učinio za glumicu Džodi Foster, u koju se zaljubio posle gledanja filma Taksista). (Prim, prev.)

{29} Šala se zasniva na igri reči: overhead je izdignuti projektor (za razliku od tehnološki naprednijeg LCD projektora), ali upotrebljen u množini može da ima značenje režijskih troškova.

(Prim, prev.)

{30} Dr Ralf Džonson Banč (Dr. Ralph Johnson Bunche, 1903-1971) bio je prvi Afroamerikanac kome je dodeljena Nobelova nagrada za mir četrnaest godina pre dr Martina Lutera Kinga. Dok Sevidž (Doc Savage) je izmišljen lik, jedan od najpopularnijih arhetipskih junaka dvadesetog veka. (Prim, prev.)

{31} Margaret Elajza Kun (Margaret Eliza Kuhn, 1905-1995) osnovala je organizaciju Sivi panteri (Gray Panthers) koja se borila protiv diskriminacije osoba u godinama, za olakšanje položaja penzionera, reformu sistema staračkih domova i druga pitanja koja se tiču starijih ljudi. Umesto pravog imena koristila je nadimak Megi. Pred smrt je napisala autobiografiju No Stone Unturned - The Life and Times of Maggie Kuhn. (Prim, prev.)

{32} Farakan (Louis Farrakhan, pravo ime Louis Eugene Wolcott, rođ. 1933.) - američki crnački verski vođa i osnivač organizacije Islamska nacija (Nation of Islam). Godine 1995. organizovao je Marš milion ljudi. (Prim, prev.)

{33}Džozef Malord Vilijam Tamer (Joseph Mallord William Turner, 1775- 1851), engleski slikar, slavni pejzažista, kome su kritičari zamerali da slika obojenom parom. (Prim, prev.)

{34} Šp.: Ko zna (Prim, prev.)

{35} Hoja (Hoya), tradicionalni naziv za studente univerziteta Džordžtaun. Poreklo reći je nejasno: neki ga dovode u vezu s fr. reči oyez (uzvik O-je, koji se triput ponavlja pred zasedanje suda, a znači čujte i počujte), drugi misle da potiče od nautičkog uzvika ahoy (ehej), a treći da je u pitanju indijanska reč. Pravni pregled (engl. Law Review) je časopis koji uređuju studenti, u kome objavljuju prikaze i eseje studenata, profesora, pravnika i stručnjaka. (Prim, prev.)

{36} Oldrič Ejms (Aldrich Hazen Ames, rođen 1941), bivši službenik i analitičar CIA, osuđen 1994. zato što je špijunirao za SSSR. (Prim, prev.)

{37} Džon Džej (John Jay) - Koledž za krivično pravo pri Gradskom univerzitetu Njujorka. (Prim, prev.)

{38} Danijel Patrik Mojnihan (Daniel Patrick Moynihan, 1927-2003), istaknuti američki političar, diplomata, profesor univerziteta i senator. (Prim, prev.)

{39} Oliver Nort (Oliver L. North, rođen 1943), član Nacionalnog saveta za bezbednost i zamenik direktora za vojno-politička pitanja, 1981-1986. Smenjen u novembru te godine zbog učešća u tajnoj operaciji prodaje oružja Iranu i usmeravanju sredstava za pomoć kontrašima u Nikaragvi. Godinel990. oslobođen svih optužbi. Pisac knjige Pod vatrom: Jedna američka priča (1991) i predsednik V-PAC (grupe za političku akciju).

{40} Djupont serkl (Dupont Circle), jedna od najotmenijih lokacija u gradu. (Prim, prev.)

{41} Devojčica iz popularne dečje bajke The History of Little Goody Two-Shoes (1765). Misli se da ju je napisao Oliver Goldsmit (Oliver Goldsmith, 1728-1974), engleski pesnik, romansijer i dramski pisac. (Prim, prev.)

{42} Jedna od uzrečica drskog desetogodišnjaka Barta u animiranoj TV seriji Simpsonovi (The Simpsons). Don't have a cow, man - Nemoj da navreš ko june otprilike znači: Nemoj da otkačiš ili: Nemoj da prolupaš. (Prim, prev.)

{43} ROTC (engl. Reserve Officer Training Corps) - Služba za obuku rezervnih oficira. (Prim, prev.)

{44} Lekros (engl. Lacrosse, prema kanadskom fr. La crosse) – igra potekla od indijanaca, slična hokeju na travi.(Prim. prev.)

{45}Napitak pripremljen od listića čaja ili travki potopljenih u vodu i izloženih direktnom uticaju sunca, najčešće se pije rashlađen. (Prim, prev.)

{46} Dželirol Morton (Jellyroll Morton, pravo ime Ferdinand Joseph La Menthe, 1885-1941), crni pijanista, vođa benda i kompozitor. (Prim, prev.)

{47} Lat.: per se - po sebi. (Prim, prev.)

{48} Mada je osnovno značenje reći gri-gri (fr.gris-gris, zapadnoafričkog porekla), amulet ili talisman koji se nosi da bi se privukao novac ili ljubav, sprečilo ogovaranje, zaštitio dom i slično, vernici vudua veruju u delotvornu moć ovakvih predmeta - dakle, čini. (Prim, prev.)

{49} Popaj Doji (Popeye Doyl) - glavni junak romana Robina Mura (Robin Moore) i filma Francuska veza (French Connection, 1971) u režiji Vilijama Fridkina (William Friedkiri). Uloga ovog detektiva proslavila je Džina Hekmena (Gene Hackman). (Prim, prev.)

{50} Prizemna kuća, tipično pravougaonog oblika, s drvenom okvirnom konstrukcijom. Stil je nazvan po Kejp Kodu u Masačusetsu, a potiče s kraja osamnaestog i početka devetnaestog veka. (Prim. prev.)

{51} Zastavičin fudbal (engl. flag football) - varijanta američkog fudbala gde igrač mora da skine zastavicu s odeće nosača lopte da bi zaustavio igru. (Prim, prev.)

{52} Lik iz Patersonovog romana Prikrade se pauk. (Prim, prev.)

{53} Inicijali Frenklina Delano Ruzvelta, 32. predsednika SAD (1882-1945). (Prim, prev.)

{54} Lat.: čvrsta zemlja. (Prim, prev.)

{55} Foldžer - poznati proizvođač kafe. (Prim, prev.)

{56} Holden Kolfild (Holden Caulfild), junak romana lovac u žitu (1951) američkog pisca Džeroma

Dejvida Selindžera. (Prim, prev.)

{57}U avgustu 1989. Hoze i Kiti Menendez bili su izrešetani u svojoj luksuznoj kući na Beverli Hilsu. Do kraja te godine su braća Menendez potrošila više od milion dolara. Zbog ubistva roditelja osuđeni su na doživotnu robiju 1992. (Prim, prev.)

{58} Benedikt Arnold (Benedict Arnold, 1741-1801), general Kontinentalne armije u Američkom ratu za nezavisnost. Godine 1780. planirao je da preda Britancima tvrđavu u Vest Pointu, Njujorku. Da mu je plan uspeo, Englezi bi stekli kontrolu nad dolinom reke Hadson i razbili bi kolonijalne snage. Zavera je otkrivena, ali je Arnold prebegao u Njujork Britancima koji su ga nagradili činom brigadnog generala. U SAD njegovo ime je sinonim za izdaju. (Prim, prev.)

{59} Herbert Klark Huver (Herbert Clark Hoover, 1874-1964), trideset prvi predsednik SAD (1929-1933). (Prim, prev.)

{60} Osnovno značenje engl. reći blues je tuga, melanholija, duševna utučenost; vrsta muzike komponovana ili izvođena u stilu koji je ponikao u američkoj crnačkoj populaciji. (Prim, prev.)

{61} Bapi (engl. buppie, skr. za black upwardly mobile young professional) - ambiciozni mladi crnački profesionalac, crni japi. (Prim, prev.)

{62} Posle emitovanja TV serije Koreni {Roots, 1977), dramatizacija autora Aleksa Hejlija, koja prati rodoslov od najstarijeg upamćenog pretka, crnog roba Kunta Kinte, do oslobođenja njegovih potomaka, postala je bestseler i hit u celom svetu. (Prim, prev.)

{63} U psihoanalizi, generalno, svaki prenos osećanja s jednog objekta ili subjekta na drugi. (Prim, prev.)

{64} Tačnije iz animirane serije Ren i Stimpi (The Ren & Stimpy Show, 1991-1995) koja je do krajnosti pomerila granice neukusa i dobila kultni status među studentskom omladinom, što je odmah komercijalizovano na nizu proizvoda. (Prim, prev.)

{65} Fr.: veliki napad epilepsije. (Prim, prev.)

{66} Luka 4. 23. (Prim, prev.)

{67} Bandi (Theodore Robert „Ted“ Bundy, 1946-1989), jedan od najozloglašenijih serijskih ubica. Silovao je i ubijao žene širom SAD. Tačan broj njegovih žrtava nije poznat, ali je priznao da ih je bilo više od trideset. Nadimak Davitelj s Hilsajda (The Hillside Strangler) odnosi se na dvojicu ubica 1977-1978, o čemu je 2004. snimljen i film. Koreš (David Koresh), manipulative psihopata i vođa apokaliptičke verske grupe, nagomilao je arsenal eksploziva i vatrenog oružja u teksaškom gradu Vejku, a zahvaljujući bezumnoj policijskoj akciji, napad se završio katastrofom neviđenih razmera. Makvej (Timothy James McVeigh, 1968-2001), Bombaš iz Oklahome, ugasio je 168 života 1995. godine, što je u američkoj istoriji bio najgori slučaj domaćeg terorizma. (Prim, prev.)

{68} Engleska fraza Use an accordion, go to jail otprilike znači da se i za najbanalnije stvari ide u zatvor. (Prim, prev.)

{69} Fogi Botom (Foggy Bottom, tj. Maglovito dno) - deo Vašingtona oko reke Potomak i ujedno podrugljiv naziv za Stejt department (Ministarstvo spoljnih poslova), jer se glavnina kancelarija nalazi u tom kraju, a birokratija prodaje maglu. (Prim, prev.)

{70} Lat.: Upozorenje; opomena. (Prim, prev.)

{71} Fr.: doslovce: crni film. Tip trilera sa zloslutnom atmosferom i negativnim junakom ili junakinjom. Vrhunac je doživeo četrdesetih godina prošlog veka, a otkrivao je ili duboko nepoverenje prema ženama ili podjednako surovu otuđenost muškarca. (Prim, prev.)

{72} Ne može se prevesti. U engleskom igra reći, zasnovana na aliteraciji (Jack the Jackal). (Prim, prev.)

{73} DARE, skraćenica za Drug Abuse Resistance Education, obrazovni program za decu. Ciljevi su mu obeshrabrivanje zanimanja za drogu, pristupanje bandama i nasilje. U ovaj program je uključeno 36 miliona dece širom sveta, a samo u Americi 26 miliona. (Prim, prev.)

{74} Lat.: majka, fig. stub porodice. (Prim, prev.)

{75} Stari šef Džon Edgar Huver (John Edgar Hoover, 1895-1972), autoritarni direktor FBI-ja, koji je na čelu ove institucije bio neverovatnih četrdeset osam godina. (Prim, prev.)

{76} Lat: Pro bono ili pro bono publico - za javno dobro. (Prim prev.)

{77} Odnosi se na hrišćane koji su ponovo našli veru, naročito posle snažnih religioznih iskustava. Prema Jovanu 3. 3: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može vidjeti carstva Božijega.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 5 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu