Pad kuće Ušera

Ići dole

Pad kuće Ušera

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 3:03 pm

PRIČE



 
 PAD KUĆE UŠERA


  Son coeur est un luth suspendu;

  Sitot qu’on le touche il resonne. 1

  Celog jednog sumornog, mračnog i tihog jesenjeg dana, kada su oblaci teško i nisko visili na nebu, prolazio sam sam, na konju, kroz neobično pust kraj; i najzad, dok su se večernje senke već prikradale, našao sam se na dogledu turobne Kuće Ušera. Ne znam kako, ali pri prvom pogledu na tu zgradu osećanje nepodnošljive tuge obuze mi dušu. Kažem, nepodnošljive, jer ta tuga nije bila ublažena nijednim od onih upola prijatnih - zato što su pesnička - osećanja kojima duša obično prima čak i najmračnije prirodne slike pustoši ili strahote. Gledao sam prizor pred sobom - samu kuću i jednostavni izgled celog imanja, hladne zidove, prozore nalik na prazne oči, ono malo izđikale trske, nekoliko belih stabala ogolelih drveta - a u duši sam osećao krajnju potištenost, koju bih od svih zemaljskih utisaka najpogodnije mogao da uporedim sa stanjem pušača opijuma posle sna, s onim gorkim vraćanjem u svakodnevni život, s onim odvratnim padanjem vela. Srce mi se ledilo, klonulo, malaksavalo, u glavi mi je vladala beznadežna pustoš misli koju nikakav podstrek mašte nije mogao silom da pretvori o nešto uzvišeno. Šta li je to - zastao sam da razmišljam - šta li je to što me je toliko obeshrabrilo pri posmatranju Kuće Ušera? To je bila potpuno nerešiva tajna, a ja nisam mogao da se rvem sa nestvarnim uobraženjima koja su gomilice navaljivala na mene dok sam razmišljao. Bio sam prinuđen da se vratim na zaključak koji me nimalo nije zadovoljavao, da svakako postoji povezanost veoma prostih prirodnih stvari koja ima moć da nas ovako uzbudi, ali da se analiziranje te moći zasniva na razmatranjima koja prevazilaze našu sposobnost poimanja. Mogućno je, razmišljao sam, da bi već i drukčiji raspored pojedinosti prizora, detalja slike, bio dovoljan da izmeni, ili možda i uništi, tu moć izazivanja tako tužnog utiska; i držeći se te misli, poterao sam konja ka okomitoj ivici crnog i sumornog ribnjaka sasvim glatke i mirne površine koji se prostirao pred zgradom, i pogledao dole - ali s jezom još oštrijom nego malopre - na preinačene i naopako okrenute slike sive trske i sablasnih stabala i prizora nalik na prazne oči.
  Pa ipak, u ovom domu sumornosti nameravao sam sada da provedem nekoliko nedelja. Njegov sopstvenik, Roderik Ušer, bio je jedan od mojih najmilijih drugova iz detinjstva; ali mnogo godina bilo je proteklo od našeg poslednjeg viđenja. Nedavno, međutim, zateklo me je jedno pismo u udaljenom kraju zemlje, pismo od njega - koje po svom neobuzdanom navaljivanju nije dozvoljavalo drukčiji odgovor no da lično dođem. Rukopis je odavao živčano uzbuđenje. Pisac je govorio o žestokom telesnom oboljenju, o duševnom rastrojstvu koje ga tišti i o žarkoj želji da vidi mene, kao svog najboljeg i stvarno jedinog ličnog prijatelja, u nadi da će u mom vedrom društvu naći neko olakšanje svojoj bolesti. Način na koji je sve to, i još mnogo više, bilo kazano - osećao sam da je uneo sve svoje srce u tu molbu - nije mi dozvoljavao da oklevam; i stoga sam se smesta odazvao pozivu, iako sam ga smatrao sasvim neobičnim.
  Mada smo kao dečaci bili čak i prisni drugovi ipak sam, u stvari, znao vrlo malo o svom prijatelju. Njegova uzdržljivost uvek je bila preterana i prešla mu je u naviku. Znao sam, međutim, da je njegova drevna porodica od nezapamćenih vremena bila zapažena po naročitoj osetljivosti naravi, koja se kroz vekove ispoljavala u mnogim radovima uzvišene umetnosti, a u poslednje vreme se pokazivala u često ponavljanim delima izdašnog a nenametljivog milosrđa, kao i u strasnoj naklonosti prema zamršenim izrazima, možda čak i više prema istinitim i lako shvatljivim lepotama, muzičke nauke. Saznao sam uz to i veoma značajnu činjenicu da stablo Ušerove loze, ma koliko da je bilo staro i slavno, nije nikad isteralo nijednu trajnu granu; drugim rečima, da je cela porodica vodila poreklo od jedne jedine direktne loze sa nekoliko sasvim beznačajnih i sasvim prolaznih izuzetaka. Taj nedostatak - zaključio sam razmišljajući o savršenom skladu između karaktera poseda i poslovičnog karaktera te porodice i mozgajući o uticaju koji je tokom dugih stoleća jedno moglo da vrši na drugo - taj nedostatak sporednih grana možda i, sledstveno tome, stalno prenošenje imanja i imena od oca na sina poistovetilo je vremenom oba ta pojma do te mere da se prvobitni naziv imanja utopio u čudno i dvosmisleno ime „Kuća Ušera” - ime koje je, izgleda, u glavama seljaka koji su ga upotrebljavali obuhvatalo i porodicu i porodični dom.
  Rekao sam da je jedino dejstvo mog pomalo detinjastog opita - to jest što sam pogledao bolje u ribnjak - bilo produbljivanje prvog čudnog utiska. Ne može biti sumnje da je svest o naglom rastenju moje praznoverice - jer zašto je ne bih tako nazvao - poslužila uglavnom da ubrza to rastenje. Takav je, znao sam to odavno, paradoksalni zakon svih osećanja koja se zasnivaju na strahu. I možda samo iz tog razloga, kada sam ponovo podigao pogled sa odraza u vodi na samu kuću, u glavi mi se rodila jedna čudna pomisao - pomisao tako smešna, zaista, da je pominjem samo zato da bih pokazao živu snagu utisaka koji su me pritiskivali. Toliko sam bio raspalio svoju maštu da sam zaista poverovao kako oko cele kuće i imanja lebdi neka atmosfera svojstvena njima i njihovoj neposrednoj okolini - atmosfera koja nije imala ničeg srodnog s nebeskim vazduhom, nego se isparavala iz ogolelog drveća, i iz sivih zidina, i iz tihog ribnjaka - neko kužno i tajanstveno isparenje, turobno, tromo, jedva primetno i olovne boje.
  Stresavši sa duše ono što je svakako bilo samo san stao sam pažljivije da ispitujem stvarni izgled zgrade. Njena glavna odlika, činilo mi se, bila je neverovatna drevnost. Izbledelost boja - delo vekova - bila je upadljivo velika. Sitne gljivice prekrile su celu spoljašnjost zgrade, viseći kao tanana isprepletena mreža sa streha. Ali sve to nije imalo veze sa nekim izuzetnim propadanjem. Ni delić zida nije bio pao; izgledalo je da postoji neka čudna nesaglasnost između još uvek savršene očuvanosti delova zgrade i trošnosti pojedinog kamenja. U tome je bilo mnogo štošta što me je podsećalo na prividnu celost starih drvenarija koje su godinama trunule u nekom zaboravljenom podrumu, neuznemiravane dahom spoljašnjeg vazduha. No sem ovog nagoveštaja znatne dotrajalosti, zgrada nije pokazivala znake da je sklona padu. Možda bi oko pažljivog posmatrača otkrilo jedva primetnu pukotinu koja je, polazeći od krova zgrade s prednje strane, krčila sebi put niza zid u krivudavom pravcu, dok se nije izgubila u sumornim vodama ribnjaka.
  Zapazivši te pojedinosti, odjahao sam preko jednog kratkog nasipa do kuće. Sluga na ulazu primi mog konja i ja uđoh u trem na svodove u gotskom stilu. Sobar nečujna koraka povede me ćutke kroz mnoge mračne i zamršene hodnike do sobe za rad svoga gospodara. Mnoge stvari na koje sam naišao na tom putu doprinele su, ne znam kako, jačanju neodređenih osećanja o kojima sam već govorio. Dok su predmeti oko mene - rezbarije tavanica, mračni zastori na zidovima, crna abonosovina poda, čarolijski trofeji oklopa i oružja, koji bi zazveketali od mog koraka - predstavljali stvari na koje sam, ili na njima slične, bio naviknut od detinjstva - a ja sam bez oklevanja priznavao koliko mi je to poznato i blisko - ipak sam sa čuđenjem zapažao kako su neobične misli što ih te obične slike izazivaju u meni. Na jednom stepeništu sretoh porodičnog lekara. Na njegovom licu, učinilo mi se, bio je izraz niskog lukavstva pomešanog s smetenošću. Prišao mi je zbunjeno i nastavio put. Sobar sad otvori jedna vrata i uvede me kod svog gospodara.
  Soba u kojoj sam se našao bila je veoma velika i visoka. Prozori su bili dugi, uski i šiljati, i na tako velikom odstojanju od crnog hrastovog poda da se iznutra uopšte nisu mogli domašiti. Slabi zraci crvenkaste svetlosti prodirali su kroz rešetkasta okna i činili istaknutije predmete unaokolo dovoljno vidljivim; ali oko se uzalud trudilo da dopre do udaljenih kutova sobe ili do udubljenja zasvođene i rezbarijama ukrašene tavanice. Tamni prekrivači visili su po zidovima. Nameštaj je uopšte bio raskošan, neudoban, starinski i pohaban. Mnoštvo knjiga i muzičkih instrumenata ležalo je razbacano svuda unaokolo, ali nije uspevalo da dâ života prizoru. Osećao sam kako udišem vazduh pun tuge. Dah opore, duboke i neizlečive turobnosti lebdeo je nad svim i prodirao u sve.
  Kad sam ušao, Ušer se diže sa divana na kome je ispružen ležao i pozdravi me sa živahnom toplinom koja je - pomislih u prvom trenutku - mnogo ličila na preteranu srdačnost, na usiljeni napor svetskog čoveka koji pati od dosade. Ali jedan pogled na njegovo lice uveri me u njegovu potpunu iskrenost. Seli smo; i nekoliko trenutaka, dok on nije progovorio, posmatrao sam ga sa osećanjem napola sažaljenja napola straha. Zaista, nikad se nijedan čovek, za tako kratko vreme, nije tako strašno promenio kao Roderik Ušer! S mukom sam naterao sebe da priznam istovetnost čoveka koji se nalazio preda mnom sa drugom mog ranog dečaštva. A njegovo lice je uvek bilo upadljivo izrazito. Mrtvačka boja kože; oko krupno, vlažno i neuporedivo sjajno; usne malo tanke i veoma blede, ali nenadmašno lepo izvijene; nos jevrejskog tipa, tanak ali širokih nozdrva, neuobičajenih kod sličnog oblika; fino izvajana brada koja nedostatkom ispupčenosti otkriva nedostatak moralne snage; kosa više nego paučinaste mekote i tananosti; ove crte, uz nepravilnu širinu iznad predela slepoočnica, sačinjavale su sve zajedno jedno lice koje se ne zaboravlja lako. A sada je u samim uveličanim bitnim crtama i u preteranosti izraza, koji im je inače bio svojstven, bilo toliko promene da sam prosto bio u nedoumici s kim govorim. Sada već avetinjsko bledilo kože i čudesni sjaj očiju zaprepastili su me, i čak zaplašili, više od svega ostalog. Uz to je svilastu kosu pustio da raste nesmetano, pa kako je ona, u svom neobuzdanom tkanju poput svilice, više lelujala no što je padala oko njegovog lica, nisam mogao, čak ni s naporom, da spojim njene šarolike uvojke sa predstavom običnog ljudskog lika.
  U ponašanju mog prijatelja odmah mi je pala u oči neka nepovezanost, neka nedoslednost; ubrzo sam pronašao da to potiče od niza slabih i uzaludnih napora da savlada stalno drhtanje - prekomernu živčanu razdraženost. Na nešto slično bio sam stvarno pripremljen ne samo njegovim pismom nego i sećanjem na izvesne crte iz dečačkog doba i zaključcima koje sam izveo iz njegovog naročitog telesnog sastava i njegove naravi. Ponašanje mu je bilo naizmenično živahno i ravnodušno. Glas mu se brzo menjao od drhtave nerešljivosti (kada su životni duhovi izgledali sasvim odsutni) do one snažne odlučnosti, onog odsečnog, značajnog, odmerenog izražavanja koje zvuči šuplje - onog olovnog, uravnoteženog i savršeno modulisanog grlenog glasa koji se može zapaziti kod nepopravljivog pijanca ili kod neizlečivog pušača opijuma u trenucima najžešćeg uzbuđenja.
  Tako je on govorio o cilju moje posete, o svojoj žarkoj želji da me vidi i o utehi koju je očekivao od mene. Govorio je nadugačko o onome što je smatrao prirodom svoje bolesti. To je, reče, urođena, porodična boljka za koju nema nade da će naći leka - prosto živčano oboljenje, dodade smesta, koje će bez sumnje brzo proći. Ono se ispoljavalo u mnoštvu neprirodnih uzbuđenja. Neka od njih, dok ih je podrobno izlagao, zanimala su me i zbunjivala; mada su, možda, izrazi i opšti način kazivanja imali u tom značajnog udela. Patio je mnogo od bolesne izoštrenosti čula; samo najbezukusnija ishrana bila mu je podnošljiva; mogao je da nosi odelo samo od izvesne tkanine; mirisi cveća gušili su ga; oči su ga bolele i od slabe svetlosti i samo izvesni zvuci, i to sa instrumenata na žicama, nisu ga ispunjavali užasom.
  Video sam da je on okovani rob jedne nenormalne vrste straha. „Ja ću propasti”, govorio je, „ja moram propasti u ovom žalosnom ludilu. Tako, tako, i nikako drukčije ću završiti. Strahujem od događaja koje nosi budućnost, ne zbog njih samih, nego zbog njihovih posledica. Zadrhtim pri pomisli na svaku, makar i najbeznačajniju nezgodu koja bi mogla da deluje na ovo moje nepodnošljivo duševno uzbuđenje. Ja se zaista ne grozim opasnosti, nego samo njenog stvarnog dejstva - straha. U ovom stanju rastrojstva - u ovom bednom stanju - osećam da će pre ili posle nastupiti trenutak kada ću neminovno izgubiti i život i razum hvatajući se ukoštac sa tom groznom utvarom, sa strahom.”
  Na mahove, i kroz iskidane i nejasne nagoveštaje, sagledao sam još jednu čudnu crtu njegovog duševnog stanja. On je bio okovan izvesnim sujevernim utiscima u vezi s kućom u kojoj je stanovao, a iz koje se već godinama nikad nije usudio da iziđe - u vezi s nekim uticajem čiju je tobožnju moć objašnjavao tako maglovitim izrazima da ih ne mogu ponoviti, nekim uticajem koji su izvesne osobenosti u samom obliku i građi njegovog porodičnog doma, usled duge patnje (reče on), zadobile u odnosu na njegov duh, dejstvo koje je spoljašnji izgled svih zidova, tornjeva i mračnog ribnjaka, u kojem su se svi oni ogledali, vremenom izvršio na celo njegovo biće.
  Priznavao je, doduše, mada s ustezanjem, da se postanak te čudne sumornosti, od koje je patio, velikim delom može svesti na jedan mnogo prirodniji i daleko opipljiviji uzrok - na tešku i dugotrajnu bolest, upravo, na očevidno blisku smrt nežno voljene sestre, njegovog jedinog druga u toku dugih godina, njegovog poslednjeg i jedinog srodnika na zemlji. „Njenom smrću”, rekao je s gorčinom koju nikad neću zaboraviti, „ostaću ja (ovako očajan i nemoćan) poslednji izdanak drevne loze Ušera.” Dok je on govorio, ledi Madelin (jer tako se zvala) prošla je polako udaljenim delom sobe i iščezla, i ne primetivši moje prisustvo. Gledao sam je s krajnjim čuđenjem pomešanim sa strahom, ali mi se činilo nemoguće da objasnim takva osećanja. Obuzela me je neka ukočenost dok sam očima pratio njene korake koji su se udaljavali. Kada se vrata najzad zatvoriše za njom, moj pogled nagonski i radoznalo potraži lice njenog brata; ali on ga je bio zario u šake, i ja sam mogao da zapazim samo kako se neko bledilo, daleko jače nego obično, raširilo po omršavelim prstima kroz koje su obilno kapale strasne suze.
  Bolest ledi Madeline dugo je zavaravala veštinu njenih lekara. Postojana apatija, postepeno iscrpljivanje snage i česti, mada prolazni, napadi gotovo kataleptične prirode, to je bila neobična dijagnoza. Sve dotada ona je istrajno odolevala pritisku svoje bolesti i nije pristajala da konačno legne u postelju; ali na izmaku dana mog dolaska u kuću, ona podleže (kako mi njen brat te noći reče s neizrecivim uzbuđenjem) rušilačkoj sili razoritelja; i ja sam shvatio da je onaj kratki pogled koji sam bacio na nju verovatno i poslednji - da ja nju, bar za njena života, više neću videti.
  U toku sledećih nekoliko dana njeno ime nismo spominjali ni Ušer ni ja: za to vreme trudio sam se svim silama da ublažim setu svog prijatelja. Slikali smo i čitali zajedno; ili sam ja, kao u nekom snu, slušao čudne improvizacije koje je on izvodio na svojoj rečitoj gitari. I tako, ukoliko mi je sve veća i veća prisnost dozvoljavala slobodnije poniranje u dubine njegove duše, utoliko sam s većom gorčinom uviđao jalovost svakog pokušaja da razvedrim duh iz kojeg se tama, kao neka stvarna i urođena osobina, izlivala na sve predmete duhovnog i telesnog sveta u neprekidnom zračenju tmine.
  Uvek ću se sećati mnogih svečanih časova koje sam proveo nasamo s gospodarom Kuće Ušera. Ali bih uzalud pokušao da dam neku predstavu o stvarnoj prirodi studija ili bavljenja u koja me je uvlačio ili mi ukazivao put do njih. Neki prenadraženi i bolesni idealizam bacao je sumporast blesak na sve stvari. Njegove duge, improvizovane tužbalice zvoniće mi večito u ušima. Između ostalog, s bolom se sećam izvesne žudne parafraze i varijacije na ionako čudnu melodiju poslednjeg Veberovog valcera. Od slika nad kojima je mozgala njegova razvijena mašta i koje su se, potez po potez, pretvarale u nešto maglovito, od čega me je obuzimala jeza utoliko jače što nisam znao zašto se ježim - od tih slika (mada su mi i sad živo pred očima) uzalud bih se trudio da izdvojim više nego malen delić koji bi se mogao izraziti samo pismenim rečima. Krajnjom jednostavnošću, nagotom svojih crteža privlačio je i zaprepašćivao pažnju. Ako je ijedan smrtnik ikad naslikao misao, taj smrtnik bio je Roderik Ušer. Bar za mene - pod okolnostima u kojima sam se tada nalazio - izbijao je iz čistih apstrakcija, što ih je taj nastrani čovek uspevao da baci na svoja platna, jedan neodoljivo silan i nepodnošljiv užas, od kojeg nikad dotle ni senku nisam osetio pri posmatranju bez sumnje usijanih, ali ipak i suviše konkretnih Fuzelijevih sanjarija.
  Jedna od nastranih zamisli mog prijatelja, koja nije bila tako strogo u duhu čiste apstrakcije, mogla bi se, mada slabo, nagovestiti rečima. To je bila mala slika koja je predstavljala unutrašnjost nekog beskrajno dugačkog i pravougaonog svoda ili prokopa, niskih, glatkih, belih zidova bez prekida i bez ukrasa. Izvesne sporedne pojedinosti crteža dobro su poslužile da stvore utisak kako se taj prokop nalazi u neizmernoj dubini ispod zemljine površine. Nigde, na čitavoj njegovoj bezmernoj dužini, nije se video nikakav izlaz, i nikakva baklja ili drugi neki veštački izvor svetlosti nije se mogao razaznati; pa ipak, bujica snažnih zraka valjala se kroz celi prokop i natapala sve nekim sablasnim i neshvatljivim sjajem.
  Malopre sam pomenuo ono bolesno stanje živaca sluha koje je jadniku svaku muziku, sem izvesnih zvučnih efekata instrumenata sa žicama, činilo nepodnošljivom. Možda su uske granice, u koje se on tako zatvorio na gitari, bile u velikoj meri uzrok fantastičnoj prirodi njegovih muzičkih izvođenja. Ali vatrena lakoća s kojom je izvodio svoje impromptuse nije se mogla objasniti na isti način. Oni su morali biti, i bili su, i u notama i u rečima njegovih čudnih fantazija (jer on je često pratio sebe rimovanim improvizacijama), rezultat one silne duhovne sabranosti i usredsređenosti koje se, kako malo pre napomenuh, ispoljavaju samo u naročitim trenucima najvišeg veštačkog uzbuđenja. Reči jedne od tih rapsodija lako sam zapamtio. Možda je ona učinila na mene utoliko snažniji utisak što sam, slušajući je, u njenom skrivenom značenju zamišljao da zapažam, i to prvi put, kako je Ušer potpuno svestan koliko se njegov uzvišeni razum ljulja na svom prestolu. Ti stihovi, koji su nosili naslov Ukleti dvorac, glasili su približno, ako ne sasvim tačno, ovako:
 

  I
  U dolini zelen-sveta
  Uz anđela dobrih trud -
  Dizao se dvorac - žud -
  Zračni dvorac neboleta.
  Vrhovnik mu Miso divna
  Vladar-knez -
  Serafimska sjajna grivna
  Dvorac kao zlatovez.
 

  II
  Stegovi od zlata plave
  Vijori im svetli baj -
  Davne slave
  Pradiskonski dobačaj.
  A čuv svaki što doleta
  Slatka leta
  Niz bedeme zelen - sveta
  Mirisima zanoveta.
 

  III
  Tanci im uz lira poj,
  Putnici, na zanos svoj,
  Kroz dva okna zračna slede
  Gde duhova pleše roj -
  Uz prezvučne redoslede -
  Oko trona - slavoluk -
  A na tronu, u porfiru,
  U tog slavlja zvučnom piru
  Vladar sedi - nebozvuk.
 

  IV
  Biser, rubin, svud se grle
  Na kapiji dvorca-sna -
  Kroz kapiju lete, hrle,
  Slašću koja nema dna -
  Sve odjeci, čiji glas
  Neodolno peva Kneza -
  Slavljem spreza, sviju veza.
  Veleuma: znanje, spas.
 

  V
  Al’ utvare, zle, prebrižne,
  Nasrnuše na taj kraj -
  Ojadiše nepostižne -
  Ne sviće im rumen sjaj -
  Sva je ona slava drevna,
  Sva je ona jarka cvast:
  Tamna priča davnosnevna -
  Prohujala mudrovlast.
 

  VI
  Pa kad putnik danas, gledne,
  Kroz dva okna krvav ruj,
  Vidi senke nedosledne,
  Uz razdešen svirke bruj -
  Utvarna se tiska rulja,
  Goroganske avet-kćeri,
  Kroz kapiju mutno kulja -
  Kikotom se stravnim ceri.
 

  Dobro se sećam kako su nas nadahnuća izazvana tom baladom navela na tok misli u kojima se ispoljilo Ušerovo shvatanje, koje pominjem ne toliko zbog njegove novine (jer i drugi ljudi2 su tako mislili) koliko zbog upornosti s kojom ga je podržavao. To je, u svom opštem obliku, bilo shvatanje osetljivosti čitavog biljnog sveta. Ali u njegovoj poremećenoj mašti ta zamisao dobila je još smelije oblike i prelazila je, pod izvesnim uslovima, i na neorgansko carstvo. Ja nemam reči da izrazim pun domašaj tog uverenja, kojem se on potpuno predavao. To verovanje, međutim, bilo je vezano (kao što sam već nagovestio) za sivo kamenje zidova njegove pradedovske kuće. Uslovi osetljivosti, uobražavao je on, bili su ovde ispunjeni načinom na koji je to kamenje naslagano, rasporedom njegovog uglavljivanja, kao i rasporedom mnogobrojnih gljiva koje ga prekrivaju i ogolelih drveta koja ga okružuju - a pre svega dugim neprekidanim trajanjem tog rasporeda i njegovim udvajanjem u ustajalim vodama ribnjaka. Dokaz - dokaz osetljivosti - može se videti, reče on (i ja uzdrhtah na te njegove reči), u postepenom ali sigurnom zgušnjavanju sopstvene atmosfere oko vode i zidova. Dejstvo toga, dodade on, ispoljava se u nemom ali nesnosnom i strašnom uticaju koji je kroz stoleća uobličavao sudbine njegove porodice i učinio njega onakvim kakvim ga sada vidim - kakav i jeste. Takvim shvatanjima nije potrebno nikakvo tumačenje i ja ga neću ni dati.
  Naše knjige - knjige koje su godinama sačinjavale ne mali deo bolesnikovog duhovnog života - bile su, kao što se može pretpostaviti, u potpunom skladu sa tom vizionarskom prirodom. Udubljivali smo se zajedno u dela kao što su Ververt i Utočište od Gresea, Belfegor od Makijavelija, Nebo i pakao od Svedenborga, Podzemno putovanje Nikole Klima od Holberga, Hiromantija Roberta Fluda, Žana d’Endažinoa i De la Šambra, Putovanje u plavu daljinu od Tika i Grad sunca od Kampanele. Jedna od njegovih omiljenih knjiga bilo je malo izdanje u osmini dela Directorium Inquisitorum dominikanca Emerika de Žirona; a bilo je odeljaka kod Pomponija Mela o starim afričkim satirima i egipanima, nad kojima bi Ušer satima kapao sanjareći. Ali glavno uživanje nalazio je u čitanju jedne izvanredno retke i čudne knjige gotskog izdanja u četvrtini - priručnika neke zaboravljene crkve - Vigiliae Mortuorum secundum Chorum Ecclesiae Maguntinae.
  Nisam mogao da ne pomislim na čudne obrede u toj knjizi i na njihov verovatni uticaj na ovog nastranog čoveka kada mi on jedne večeri, pošto me je kratko obavestio da ledi Madelin više nije među živima, saopšti svoju nameru da sačuva njen leš četrnaest dana (pre konačne sahrane) pod jednim od mnogobrojnih svodova u glavnim zidinama zgrade. Čovečanski razlog kojim je objašnjavao taj čudni postupak bio je, međutim, takav da sam osetio kako nemam prava da ga pobijam. Brat je doneo tu odluku (tako mi je on rekao) s obzirom na neobičnu prirodu pokojničine bolesti, na izvesna nametljiva i radoznala zapitkivanja njenih lekara i na udaljenost i izložen položaj porodične grobnice. Neću poreći da, kada sam se setio opakog lika one osobe koju sam sreo na stepeništu na dan svog dolaska u tu kuću, nisam ni osetio želju da se protivim onom što sam smatrao u najmanju ruku bezopasnom i nipošto neprirodnom predostrožnošću.
  Na Ušerovu molbu, pomagao sam mu lično u pripremama za privremenu sahranu. Pošto je telo položeno u kovčeg, nas dvojica smo ga sami odneli u njegovo počivalište. Svod pod kojim smo ga smestili (i koji je tako dugo bio neotvaran da su nam buktinje, napola utuljene u tom zagušljivom vazduhu, davale malo mogućnosti za razgledanje) bio je malen, vlažan i bez ikakvih otvora za propuštanje svetlosti; nalazio se na velikoj dubini, tačno pod onim delom zgrade u kojem je bila moja spavaća soba. Upotrebljavan je u staro feudalno doba, očigledno u najgore svrhe podzemnih utamničenja, a u docnijim vremenima kao skladište baruta ili neke druge lako zapaljive materije, jer su jedan deo njegovog poda i cela unutrašnjost dugačkog zasvođenog hodnika, kroz koji smo došli do njega, bili obloženi bakrom. Vrata od masivnog gvožđa bila su takođe zaštićena na sličan način. Njihova ogromna težina prouzrokovala je neobično oštru škripu kada da se pokretala na svojim šarkama.
  Pošto smo naš tužni tovar smestili na nogare u ovom carstvu užasa, povukli smo malo u stranu još neprikovani poklopac kovčega i pogledali u lice leša. Upadljiva sličnost između brata i sestre tek sad mi privuče pažnju; a Ušer, pogađajući možda moje misli, promrmlja nekoliko reči, iz kojih razabrah da su pokojnica i on bili blizanci i da su simpatije jedva pojmljive prirode uvek postojale među njima. Naši pogledi, ipak, nisu dugo počivali na samrtnici, jer nismo mogli da je gledamo bez osećanja straha. Bolest koja ju je, ovako u cvetu mladosti oterala u grob, ostavila je, kako to obično biva kod svih oboljenja izrazito kataleptične prirode, obmanu slabog rumenila na grudima i na licu, a na usnama onaj podozrivo potuljeni osmeh koji je tako jeziv u mrtvaca. Vratili smo i prikovali poklopac, pa pošto smo čvrsto zatvorili gvozdena vrata, s mukom smo se ispeli u gotovo isto toliko sumorne odaje gornjeg dela kuće.
  A onda, pošto je prošlo nekoliko dana gorkog bola, pokazala se primetna promena u obliku duševne poremećenosti moga prijatelja. Njegov uobičajeni način ponašanja iščezao je. Njegova redovna bavljenja bila su zanemarena ili zaboravljena. Lutao je iz sobe u sobu brzim, nejednakim i besciljnim korakom. Bledilo njegova lica dobilo je, ako je to mogućno, još sablasniju boju, ali sjaj očiju sasvim je nestao. Ona povremena hrapavost koja bi mu se ranije razabirala u glasu sada se više nije čula; neko drhtavo treperenje, kao od krajnjeg straha, postalo je obično obeležje njegova govora. Bilo je zaista trenutaka kada sam pomišljao da se njegov duh, neprestano uznemiren, muči nekom teškom tajnom a on, pored sveg naprezanja, ne nalazi potrebnu hrabrost da je otkrije. Ponekad, opet, bio sam prinuđen da sve objasnim prosto nerazjašnjivom ćudljivošću ludila, jer sam ga posmatrao kako satima bulji u prazno u stavu napregnute pažnje, kao da osluškuje neki uobraženi šum. Nije nikakvo čudo što me je njegovo stanje preplašilo - što me je zarazilo. Osećao sam kako mi se, s laganom ali sigurnom postupnošću, uvlače u dušu čudovišni uticaji njegovih sopstvenih fantastičnih ali upečatljivih praznoverica.
  Naročito sam jedne noći - sedmog ili osmog dana posle smeštanja ledi Madeline u podzemni svod - povukavši se dockan na počinak, iskusio svu moć takvih osećanja. San se nikako nije približavao mojoj postelji, dok su časovi prolazili i prolazili. Trudio sam se da razlozima suzbijem uznemirenost živaca koja je ovladala mnome. Upinjao sam se da poverujem kako mnogo štošta od onog što osećam, ako ne i sve, treba pripisati čarobničkom uticaju sumornog nameštaja u sobi - tamnih i pocepanih zastora, koji su, uznemiravani i pokretani strujanjem vazduha u buri koja se dizala, lepršali tamo-amo po zidovima i neprijatno šuštali oko ukrasa postelje. Ali moji napori bili su jalovi. Neko neodoljivo drhtanje postepeno mi obuze celo telo; i najzad mi sede na samo srce mora potpuno bezrazložne zebnje. Dahćući i upinjući se, zbacih moru, pridigoh se na jastucima i, buljeći uporno u gustu pomrčinu u sobi, stadoh da osluškujem - ne znam zašto, sem ako me nije neka nagonska sila na to gonila - neke slabe i neodređene šumove koji su u dugim razmacima, kroz trenutna zatišja bure, dopirali ne znam odakle. Savladan silnim osećanjem užasa, neobjašnjivog a nepodnošljivog, žurno se obukoh (jer sam osećao da te noći više neću ni oka sklopiti) i, koračajući brzo tamo-amo po sobi, pokušah da se oslobodim žalosnog stanja u koje sam bio dospeo.
  Taman sam se bio tako ushodao, kad mi laki koraci na susednom stepeništu privukoše pažnju. Odmah sam poznao da su Ušerovi. Trenutak docnije on tiho zakuca na moja vrata i uđe s lampom u ruci. Lice mu je, kao obično, bilo lešinasto bledo, ali je uz to bilo neke ludačke veselosti u njegovim očima, neke očigledno uzdržavane usplahirenosti u celom njegovom držanju. Njegov izraz me je zaprepastio; međutim, sve mi je izgledalo poželjnije od usamljenosti koju sam tako dugo podnosio, pa sam njegovo prisustvo dočekao čak kao neko olakšanje.
  „I vi to niste videli?” zapita on naglo, pošto je nekoliko trenutaka ćutke buljio oko sebe. „Dakle, niste to videli? Ali, čekajte! Videćete.” S tim rečima, i brižljivo zaklonivši lampu, on polete jednom prozoru i širom ga otvori buri.
  Pomamni bes vihora koji je prodro u sobu gotovo nas podiže s poda. Bila je to zaista burna, ali jezivo lepa noć, jedinstvena i čudna u svojoj strahoti i svojoj lepoti. Vihor je očevidno svu svoju snagu sabrao u našoj blizini; jer vetar je često i plahovito menjao svoj pravac, a neizmerna gustina oblaka (koji su se spustili tako nisko da su pritiskivali kule zgrade) nije nas sprečavala da zapazimo brzinu kojom su oni, kao živi, naletali sa svih strana jedni na druge, umesto da se izgube u daljini. Kažem da nas ni njihova neizmerna gustina nije sprečavala da to zapazimo; međutim, mi nismo videli ni krajičak meseca ili zvezda - niti je igde sevnula munja. Ali donje površine ogromnih masa uskomešane pare, kao i svi zemaljski predmeti u našoj neposrednoj okolini, presijavali su se u neprirodnoj svetlosti nekog bledo svetlećeg, a jasno vidljivog, gasovitog isparenja koje je lebdelo svuda unaokolo i obavijalo zgradu.
  „Vi ne smete, vi nećete posmatrati ovo!” rekoh Ušeru, sav naježen, odvlačeći ga blago od prozora ka naslonjači. „Ovi prizori, koji vas zaprepašćuju, samo su sasvim obične pojave elektriciteta, ili se možda njihov sablasni izvor krije u kužnom isparenju ribnjaka. Da zatvorimo prozor - vazduh je hladan i opasan za vaše zdravlje. Evo jednog od vaših omiljenih romana. Ja ću čitati a vi ćete slušati, i tako ćemo ovu strašnu noć provesti zajedno.”
  Starinska knjiga koju sam dohvatio bila je Med Trist od ser Lanselota Kaninga; ali ja sam je nazvao omiljenim Ušerovim romanom više u neveseloj šali nego ozbiljno; jer, uistinu, u njegovoj nespretnoj razvučenosti bez trunke mašte bilo je malo čega što bi moglo privući uzvišeni i tanani duh mog prijatelja. Ali to je bila jedina knjiga koja mi se našla odmah pri ruci i ja sam se predavao neodređenoj nadi da će uzbuđenje koje je sad obuzelo hipohondra možda naći olakšanja (jer istorija duševnih poremećaja puna je sličnih anomalija) baš u preteranosti budalaština koje ću pročitati. Zaista, da sam mogao da sudim po izrazu čudno napregnute pažnje s kojom je slušao, ili se pravio da sluša, reči pripovetke, slobodno bih mogao sam sebi da čestitam na uspehu svoje zamisli.
  Bio sam došao do onog dobro poznatog mesta pripovetke gde Etelred, junak dela, pošto je uzalud pokušavao da milom uđe u pustinjakovo prebivalište, navaljuje da uđe silom. Na tom mestu, kao što se valjda sećate, pripovedačeve reči glase ovako:
  „I Etelred, koji je po prirodi svojoj bio hrabra srca, a sada još ojačan silinom vina koje je popio, nije više čekao da vodi pregovore s pustinjakom, koji je uistinu bio uporan i podmukla duha, nego je, osećajući kišu na ramenima i plašeći se bure, bez ustezanja digao topuz i udarcima brzo prokrčio put kroz daske na vratima svojoj ruci u gvozdenoj rukavici; i trzajući sada snažno njome, tako je lomio i kidao i cepao sve da je šum suvog drveta, odjekujući tupim zvukom, uzbunio celu šumu.”
  Pri kraju te rečenice ja se trgoh i za trenutak zaćutah; jer, učinilo mi se (mada sam smesta zaključio da me je moja uzbuđena mašta obmanula) - da iz nekog veoma udaljenog dela zgrade nerazgovetno dopire do mojih ušiju neki šum koji bi po svojoj potpunoj sličnosti mogao da bude odjek (ali svakako prigušen i oslabljen odjek) baš onog treska i lomljave koje je ser Lanselot tako upečatljivo opisao. Jedino je ta podudarnost, bez sumnje, privukla moju pažnju; jer, sred one zveke prozorskih okvira i obične zbrke šumova izazvanih burom koja je postajala sve jača, u tom zvuku samom po sebi nije bilo ništa što bi me moglo zainteresovati ili uznemiriti. Nastavih priču:
  „Ali valjani junak Etelred, ušavši sada na vrata, bi žestoko razgnevljen i zapanjen što ne vidi ni traga od podmuklog pustinjaka; a umesto njega, jedan zmaj sav u krljuštima, čudovišna izgleda i plamena jezika, sedeo je kao straža pred zlatnim dvorcem sa podom od srebra; a na zidu visio je štit od sjajnog bakra sa ovim natpisom:
 

  Ko ovamo uđe pobednik biće,
  Ko ubije zmaja, i štit dobiće;
 

  Etelred podiže topuz i udari zmaja po glavi, te mu ovaj pade pred noge i ispusti svoj kužni dah s krikom tako užasnim i oštrim i uz to tako prodornim da Etelred morade šakama da zapuši uši od tog strašnog zvuka kakav niko nikad čuo nije.”
  Tu ja opet naglo zaćutah, sada sa osećanjem bezumnog zaprepašćenja - jer nije moglo biti nikakve sumnje da sam u tom trenutku zaista čuo (mada nisam mogao reći iz kog pravca dopire) neki dubok i očigledno udaljen, ali oštar, otegnut i sasvim neobičan pištav ili škripav zvuk, potpuno istovetan s onim što ga je piščev opis zmajevog neprirodnog krika već bio izazvao u mojoj mašti.
  Pritisnut kao morom - kakav sam svakako bio zbog te druge i sasvim neobične podudarnosti - mnoštvom suprotnih osećanja, među kojima su preovlađivali čuđenje i bezmerni strah, sačuvao sam ipak dovoljno prisustva duha da bih izbegavao da bilo kakvom primedbom uzbudim preterano osetljive živce mog prijatelja. Ja nipošto nisam bio siguran da je on čuo pomenute zvuke, mada je, očigledno, u toku poslednjih nekoliko trenutaka neka čudna promena bila nastala u njegovom držanju. Dok je prvobitno sedeo pravo prema meni, on je postepeno okrenuo svoju naslonjaču tako da je sad sedeo licem prema vratima sobe; i tako sam ja samo delimično mogao da vidim njegove crte, mada sam spazio kako mu usne podrhtavaju kao da mrmlja nešto nečujno. Glava mu se bila spustila na grudi - ipak sam znao da ne spava, sudeći po široko otvorenom i nepomičnom oku, koje sam nazirao s profila. Ni kretanje njegovog tela nije dozvoljavalo tu pretpostavku, jer on se njihao s jedne strane na drugu blagim, ali stalnim i jednoličnim zamasima. Zapazivši na brzinu sve to, nastavih ser Lanselotovu pripovetku, koja je dalje glasila ovako:
  „A sada junačina, pošto se spasao strašnog besa zmajevog, setivši se bakarnog štita, i da on sad više nije začaran, ukloni lešinu sa svog puta i hrabro se uputi po srebrnom podu dvorca ka mestu gde je na zidu visio štit, koji uistinu ne čekaše da mu se on sasvim približi, već mu sa silno jakim i strašno zvonkim zveketom pade pred noge na srebrni pod.”
  Tek što su ovi slogovi prešli preko mojih usana, kada - kao da je zaista neki bakarni štit u tom trenutku pao na srebrni pod - razabrah razgovetan, dubok, metalni i zvonak, ali kao malo prigušen odjek. Nisam više vladao sobom i skočih na noge; ali Ušerovo ravnomerno njihanje nije se prekinulo. Poleteh naslonjači na kojoj je sedeo. Oči su mu bile nepomično uperene napred a celim njegovim licem vladala je neka kamena ukočenost. Ali kada sam mu položio ruku na rame, jaka drhtavica obuze mu celo telo; bolesnički osmeh zatreperi mu oko usana; i ja videh kako govori tihim i nerazgovetnim šapatom, kao da nije svestan mog prisustva. Nagnuvši se sasvim nad njega, najzad razabrah užasno značenje njegovih reči:
  „Ne čujete to? Da, ja to čujem i čuo sam. Dugo... dugo... dugo... mnogo minuta, mnogo časova, mnogo dana čuo sam ja to... ali nisam se usudio... oh, teško meni kukavnom bedniku, kakav sam! Nisam se usudio... nisam se usudio da govorim! Mi smo nju živu sahranili! Nisam li rekao da su mi čula izoštrena? Sada vam kažem da sam čuo njene prve slabe pokrete u dnu kovčega. Čuo sam ih... pre mnogo, mnogo dana... ali nisam se usudio... nisam se usudio da govorim! A sada... noćas... Etelred... ha! ha!... razbijanje pustinjakovih vrata, i smrtni krik onog zmaja, i zveket onog štita! Recite bolje: prskanje njenog kovčega, i škripa gvozdenih šarki njene tamnice, i njeno naprezanje da se probije kroz bakrom popločani hodnik podruma! Oh, kuda da bežim? Zar ona neće uskoro biti ovde? Zar ne hita da me prekori zbog moje žurbe? Zar nisam čuo njen korak na stepenicama? Zar ne razabirem teško i strašno kucanje njenog srca? Bezumniče!” tu on besno skoči na noge i zaurla kao da u tom naporu ispušta svoju dušu. „Bezumniče! Ja vam kažem da ona sada stoji pred vratima!”
  Kao da se u natčovečanskoj snazi njegovih reči krila moć neke čarolije, ogromna starinska krila vrata, u koja je on upirao prstom, polako razjapiše u istom trenutku svoju tešku čeljust od abonosa. To je bilo delo besnog udarca vetra; ali pred tim vratima zaista je stajala, visoka i pokrovom obavijena, prilika ledi Madeline Ušer. Bilo je krvi na njenoj beloj odori i vidljivog traga neke ogorčene borbe na svakom deliću njenog smršalog tela. Za trenutak stajala je dršćući i povodeći se na pragu, a zatim, uz dubok, bolan krik, svom težinom pade unutra, na svog brata, i u svojoj mučnoj i sad već konačnoj samrtnoj borbi obori i njega mrtvog na pod, kao žrtvu užasa koji je naslućivao.
  Iz te sobe, i iz tog doma, pobegao sam obuzet užasom. Bura je još besnela svom silinom kada sam prelazio preko starog nasipa. Odjednom sevnu duž staze neka čudna svetlost i ja se osvrnuh da vidim odakle je mogao da dopire tako neobičan blesak, jer iza mojih leđa nalazila se samo prostrana kuća sa svojom senkom. Sjaj je poticao od punog i krvavo-crvenog meseca na zalasku, koji je sada živo sijao kroz onu nekad jedva primetnu pukotinu o kojoj sam ranije rekao da se u krivudavoj liniji spuštala od krova zgrade do temelja. Dok sam posmatrao, pukotina se naglo širila, svom žestinom navali vihor, čitav kolut Zemljinog satelita prsnu odjednom pred mojih očima, mozak mi se zavrte kad videh kako se moćni zidovi ruše i raspadaju, čula se duga buka poput buke hiljadu vodopada - i duboki i baroviti ribnjak pred mojim nogama zaklopi se tmurno i nemo nad ruševinama Kuće Ušera.
 

  Prevela: Vera Stojić

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pad kuće Ušera

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 3:03 pm

PREDEO ARNHEM



  Prekrasni vrt je ličio na ženu,
  Što počiva kao da je usnula očarana,
  Očiju sklopljenih pod nebeskim svodom.
  Svetloplavo prostranstvo neba pružaše sliku
  Beskrajne kružne leje posute svetlosnim cvećem.
  Cvetovi ljiljana i oble iskrice rose
  Sjali su s njegovog svetloplavog lišća
  Kao treperave zvezde koje svetlucaju u večernjem
  plavetnilu.
 

  Džajlz Flečer

 

 

  Od kolevke do groba val uspeha nosio je mog prijatelja Elisona. Međutim, reč uspeh ne upotrebljavam u njenom uobičajenom smislu. Uzimam je u istom onom značenju koje ima i reč sreća. Čovek o kome govorim kao da je bio rođen da nagovesti učenja Tirgoa, Prajsa, Pristlija i Kondorsea - da ličnim primerom potvrdi ono što se smatralo uobraženjem ljudi koji veruju u stalan napredak ljudskog roda. Činilo mi se da u kratkom životu Elisonovom vidim pobijanje tvrđenja da u samoj čovečjoj prirodi postoji izvesno skriveno načelo, protivnik potpune sreće. Pažljivo ispitivanje njegovog životnog toka pokazalo mi je da beda čovečanstva potiče uglavnom od gaženja nekoliko osnovnih ljudskih zakona - da mi kao vrsta raspolažemo dosad još neiskorišćenim mogućnostima za postizanje duševnog mira i da čovek, pojedinac, pod izvesnim retkim i sasvim slučajnim okolnostima, može da bude srećan čak i danas, u sadašnjoj tmini, i kad svaka pomisao da se može uspešno rešiti veliko pitanje društvenih uslova čovečjeg života predstavlja ludost.
  I moj mladi prijatelj je, isto tako, bio skroz prožet sličnim shvatanjima; i zato ne treba izgubiti iz vida da je neprekidno zadovoljstvo kojim se odlikovao njegov život bilo dobrim delom posledica predviđanja. Očigledno je zaista da bi gospodina Elisona, da je imao manje urođene mudrosti koja ponekad tako dobro zamenjuje iskustvo, upravo izvanredni uspeh njegovog života uvukao u uobičajeni vrtlog nesreće koji zahvata sasvim izuzetno obdarene ljude. Ja, međutim, ni u kom slučaju nemam nameru da pišem ogled o sreći. Pogledi mog prijatelja mogu se ukratko izložiti u nekoliko reči. Priznavao je samo četiri osnovna načela ili, bolje rečeno, uslova za potpunu sreću. Najvažnijim uslovom smatrao je (čudno je i reći!) prost i čisto telesni uslov slobodnog kretanja u prirodi: „Zdravlje”, govorio je, „koje se postiže na drugi način jedva zaslužuje to ime.” Navodio je kao primer oduševljenje koje osećaju lovci na lisice, i ukazivao je na zemljoradnike, jedine ljude koji se, kao društveni red, mogu s pravom smatrati srećnijim od ostalih. Drugi uslov bio mu je ljubav žene. Treći, i koji se najteže ostvaruje, bio je preziranje častoljublja. Četvrti je bio cilj koji se neprekidno obnavlja; i smatrao je, ukoliko se ostali uslovi ispune, da je količina ostvarljive sreće srazmerna produhovljenosti toga cilja.
  Sreća je Elisona neprestano obasipala obiljem svojih darova. Po ličnim dražima i lepoti prevazilazio je sve ljude. Duh mu je bio od one vrste za koju sticanje znanja predstavlja više neposredno shvatanje i potrebu nego napor. Pripadao je jednoj od najčuvenijih porodica u carstvu; nevesta mu je bila privlačnija i odanija od svih drugih žena. Oduvek je bio veoma imućan; ali kad je postao punoletan, ispostavilo se da se u njegovu korist zbila jedna od onih retkih ćudi sudbine koje ustalasaju čitavo društvo u kome se dogode, a često potpuno izmene i duhovni lik onih koje zadese.
  Pokazalo se da je nekih stotinak godina pre punoletstva gospodina Elisona u nekom zabačenom kraju zemlje umro izvesni gospodin Sibrajt Elison. Ovaj gospodin je stekao kneževsko bogatstvo, i kako nije imao bliskih srodnika, palo mu je na pamet da testamentom odredi da se njegovo imanje povećava još sto godina posle njegove smrti. Odredivši potanko i oštroumno razne oblike i načine na koje će se ulagati njegova zaostavština, on je celokupnu tako povećanu imovinu zaveštao svome najbližem krvnom srodniku koji bude nosio ime Elison i koji se bude nalazio u životu po isteku stote godine od njegove smrti. Činjeni su mnogi pokušaji da se poništi taj nastrani testament. Oni, istina, nisu uspeli, pošto su bili u suprotnosti s načelom nepovratne sile zakona; ali je probuđena pažnja države, koja je zazirala od velikih bogatstava, te je na kraju donet zakon kojim se zabranjuju sva slična nagomilavanja imovine. Taj zakon, ipak, nije sprečio mladog Elisona da na svoj dvadeset i prvi rođendan, kao naslednik svog pretka Sibrajta, postane vlasnik imovine od četiri stotine i pedeset miliona dolara.3
  Kad je svet saznao koliko je neizmerno veliko nasleđeno bogatstvo, bilo je, razume se, dosta nagađanja o tome na šta će se ono upotrebiti. Veličina svote i mogućnost da se njome odmah raspolaže zbunjivale su sve one koji su razmišljali o toj stvari. Vlasnik svake razumno velike količine novca mogao bi da zamisli hiljadu raznih stvari koje će izvesti s onim što ima. Kad bi bilo u pitanju bogatstvo nešto veće od imovine običnog građanina, lako bi se moglo pretpostaviti da će se vlasnik s krajnjom neumerenošću baciti u ludosti svoga vremena, da će se početi baviti politikom, ili da će gledati da postane ministar, ili da će kupiti viši stepen plemstva, ili će stvarati velike zbirke umetničkih predmeta i starina, ili će izigravati darežljivog poklonitelja književnosti, nauke i umetnosti, ili da će ovekovečiti svoje ime ostavljajući velike zadužbine. Ali, s obzirom na nepojmljivo veliko bogatstvo koje je pripalo nasledniku, osećalo se da ovi, kao i svi drugi obični ciljevi pružaju i suviše skučeno polje rada. Pribeglo se računanju, no ono je samo izazvalo pometnju. Uvidelo se da bi, čak i uz ulog od samo tri posto, godišnji prihod od nasledstva iznosio ne manje od trinaest miliona i pet stotina hiljada dolara, što čini milion i sto dvadeset i pet hiljada mesečno; ili trideset i šest hiljada devet stotina i osamdeset šest dnevno; ili hiljadu pet stotina četrdeset i jedan na sat; ili dvadeset i šest dolara na svaki protekli minut. Tako su uobičajena merila potpuno otpala. Ljudi nisu znali šta da misle. Neki su čak pretpostavljali da će se gospodin Elison odreći bar polovine svoje imovine, kao sasvim nepotrebnog bogatstva, i da će deobom druge polovine nasledstva obogatiti čitave čete rođaka. On je, u stvari, najbližim srodnicima i ustupio neobično veliko i lepo imanje čiji je vlasnik bio pre no što je dobio zaostavštinu.
  Nisam se, međutim, iznenadio kad sam zapazio da je već odavno doneo odluku u pitanju koje je izazvalo tolika raspravljanja među njegovim prijateljima. Nije me mnogo iznenadila ni sadržina odluke. Umirio je svoju savest u pogledu pojedinačnih dobročinstava. Žao mi je što moram reći da nije mnogo verovao u mogućnost opšteg poboljšanja položaja čovečanstva u pravom smislu te reči, poboljšanja koje sam čovek može donekle da ostvari. Sve u svemu, na sreću ili na nesreću, bio je u velikoj meri upućen na samoga sebe. Bio je pesnik u najširem i najplemenitijem smislu te reči. Shvatao je, štaviše, suštinu, uzvišene ciljeve, beskrajnu lepotu i dostojanstvo pesničkog osećanja. Nagonski je naslućivao da stvaranje novih oblika lepote predstavlja najpotpunije, ako ne i jedino pravo, zadovoljenje toga osećanja. Neke osobenosti, plod njegovog ranog obrazovanja ili priroda njegova duha, obojile su sva njegova etička shvatanja onim što se naziva materijalizam; i ta ga je sklonost, možda, navela na pomisao da najpovoljnije, ako ne i jedino moguće, polje za pesnička doživljavanja predstavlja stvaranje novih oblika čisto telesne lepote. Zbog toga nije postao ni muzičar, ni pesnik - ako ovaj poslednji izraz upotrebljavamo u njegovom svakodnevnom značenju. Ili možda on nije hteo da bude ni jedno ni drugo povodeći se jedino za svojom mišlju da preziranje, častoljublje treba smatrati jednim od dostojnih načela zemaljske sreće. Zar, zbilja, nije moguće da je, za razliku od velikog genija koji mora biti častoljubiv, najveći genije iznad onog što se naziva častoljubljem? I zar se, na taj način, nije moglo dogoditi da su mnogi kudikamo veći od Miltona smireno ostali „nemi i neslavni”? Ne verujem da je svet ikad video na prostranim područjima umetnosti svu onu moć pobedničkih dostignuća koja svakako može da ostvari ljudska priroda, i da će ih ikad i videti, sem ako neki niz slučajnosti ne podstakne najplemenitije duhove na taj mrski stvaralački napor.
  Elison nije postao ni muzičar ni pesnik, iako na svetu nije bilo čoveka koji je dublje od njega osećao muziku i poeziju. Pod drukčijim okolnostima nije isključeno da bi postao slikar. Vajarstvo, iako po svojoj prirodi oličenje pesništva, bilo je i suviše skučeno po svojim izražajnim mogućnostima da bi mu u kome bilo trenutku privuklo pažnju u većoj meri. I time sam nabrojao sve oblasti u kojima po opštem shvatanju može da se iživljava pesničko osećanje. Ali, Elison je tvrdio da je neopravdano zanemarena najbogatija, najvažnija, najprirodnija, ako ne i najšira oblast. Nigde se kao pesnik ne pominje umetnik koji predeo pretvara u vrt; mome prijatelju se, međutim, činilo da pretvaranje predela u vrt pruža pravoj Muzi najveličanstvenije mogućnosti. Tu se zaista nalazi najblagodarnije polje za primenu mašte u beskrajnom ukrštanju oblika nove lepote; sastavni delovi koji treba da obrazuju novu celinu predstavljaju kudikamo najzahvalniju građu koju je zemlja u stanju da pruži. U nebrojenim oblicima i bojama cveća i drveća video je najizrazitiju i najsnažniju težnju prirode ka telesnoj lepoti. A rukovođenjem i usredsređivanjem tih napora - ili, tačnije, njihovim prilagođavanjem očima koje će ih posmatrati na zemlji, uvideo je da će, primenom najpogodnijih sredstava i postupajući na najcelishodniji način, ostvariti ne samo svoju ličnu sudbinu pesnika, nego i uzvišene ciljeve radi kojih je Božanstvo u čoveka i usadilo pesničko osećanje.
  „Njihovim prilagođavanjem očima koje će ih posmatrati na zemlji”. Svojim objašnjenjem ovog izraza gospodin Elison je veoma mnogo doprineo rešavanju onog što mu je uvek bilo zagonetno: mislim na činjenicu (koju samo neznalice poriču) da u prirodi ne postoji takvo povezivanje prizora kakvo je kadar da stvori veliki slikar. U stvarnosti se ne može naći raj kakav zrači s Klodovih platna.4 I u najčarobnijim prirodnim predelima uvek će se naći neki nedostatak ili neka preteranost - mnoge preteranosti i mnogi nedostaci. Dok su sastavni delovi, pojedinačno, u stanju da prevaziđu najvišu umetnikovu veštinu, dotle će raspored tih delova uvek moći da se učini boljim. Ukratko, na čitavom prostranstvu netaknute zemljine površine nema mesta gde umetničko oko, posle dužeg posmatranja, ne bi otkrilo neki nedostatak u onom što se naziva „kompozicijom” predela. Pa ipak, koliko je to neshvatljivo! U svim drugim stvarima pravilno smo upućeni da prirodu treba da smatramo kao najviše postignuće. Kad su u pitanju pojedinosti, mi odustajemo od takmičenja s njom. Ko bi se usudio da podržava bojama lale ili da usavršava sklad đurđevka? Nije u pravu kritika koja tvrdi da vajarstvo i slikarstvo treba pre da usavršavaju i ulepšavaju prirodu no da se ugledaju na nju. Svako slikarsko ili vajarsko povezivanje pojedinosti ljudske lepote može najviše da se približi lepoti koja živi i koja diše. Načelo od kojeg taj kritičar polazi tačno je jedino kad je u pitanju predeo. I pošto je osetio da je ono ovde istinito, njega je samo nesmotrena naklonost prema uopštavanju navela da to načelo proglasi važećim za sve oblasti umetnosti. Pošto je, kažem, osetio na ovome pitanju njegovu istinitost; jer, osećanje nije uobraženje niti priviđenje. Matematika ne pruža potpunije dokaze od onih koje umetniku daje osećanje njegove umetnosti. On ne samo da veruje nego i pouzdano zna da taj i taj naizgled proizvoljan raspored stvari sačinjava, i da jedino on sačinjava, pravu lepotu. Njegovi razlozi, međutim, nisu još sazreli da se uobliče u izraz. Potpuno istraživanje i izražavanje tih razloga mora ostati kao predmet jednog dubljeg raščlanjavanja i ispitivanja no što ih je svet dosad video. Pri svem tom, ta njegova urođena gledišta potvrđuje glas sve njegove sabraće. Pretpostavimo da u nekoj „kompoziciji” ima nedostataka, izvršimo popravku jedino u rasporedu oblika; neka se ta popravka podnese svim umetnicima sveta; svaki od njih će priznati da je popravka bila potrebna. I još mnogo više od toga, pri otklanjanju nedostataka u kompoziciji svaki pojedini član bratstva predložio bi istovetnu popravku.
  Ponavljam da se telesna priroda može prevazići jedino u oblasti uređivanja predela, i da mi je zbog toga njena sposobnost za usavršavanje u tome jednom pravcu predstavljala zagonetku koju nisam bio kadar da rešim. Moji sopstveni nazori u vezi s tim predmetom počivali su na shvatanju da je priroda prvobitno nameravala da tako uredi površinu zemlje kako bi se u svakom pogledu zadovoljilo čovekovo osećanje savršenstva u lepoti, uzvišenog ili slikovitog, ali da je ta prvobitna namera osujećena poznatim poremećajima zemljine kore - poremećajima u oblicima i u rasporedu boja, čije popravljanje i ublažavanje predstavlja suštinu umetnosti. Ubedljivost ovog shvatanja bila je, međutim, osetno oslabljena tim što su, prema njemu, ovi poremećaji neprirodni i potpuno besciljni. Elison je prvi istakao misao da su oni predznak smrti. Njegovo objašnjenje je glasilo: uzmimo da je zemaljska besmrtnost čoveka bila prvobitna namera. Iskonsko uređenje zemljine površine bilo je, dakle, prilagođeno stanju njegovog blaženstva, još nepostojećeg, ali predodređenog. Poremećaji predstavljaju pripremanje zemljine površine za čoveka o kome je naknadno odlučeno da bude smrtno biće.
  „A sad”, rekao je moj prijatelj, „ono što smatramo ulepšavanjem predela možda je zaista to, ukoliko je u pitanju etičko ili ljudsko gledište. Svaka promena prirodnog poretka može da pokvari sliku, ako pretpostavimo da tu sliku posmatramo u prirodnom stanju - u sklopu s njenom okolinom - s neke tačke udaljene od zemljine površine, ali ne izvan granica njenog vazdušnog omotača. Lako je shvatljivo da je ono što izbliza može da ulepša posmatranu pojedinost istovremeno možda u stanju da pokvari opšti utisak ili utisak dobijen s veće daljine. Možda postoje bića koja su nekad bila ljudi, a sad su nevidljiva čovekovom oku i kojima, iz daljine, naš nered izgleda kao red - naša neslikovitost kao slikovitost; jednom reči, zemaljski anđeli, za čije je oko, više nego za naše, i za čije je smrću oplemenjeno ocenjivanje lepote bog uredio prostrane vrtove na zemljinom šaru.”
  Tokom razgovora moj prijatelj je naveo neke odlomke iz dela jednog pisca o uređivanju predela kao vrtova, pisca koji je, kako se verovalo, dobro obradio svoj predmet.
  „Postoje u stvari samo dva pravca u uređivanju predela: prirodni i veštački. Jedan teži da povrati kraju prvobitnu lepotu prilagođavanjem njegovih mogućnosti okolini; podizanjem drveća u skladu s brežuljcima ili ravnicom susednog tla; otkrivanjem i ostvarivanjem onih skladnih odnosa veličine, srazmere i boje koji se, skriveni običnom čoveku svuda ukazuju iskusnom posmatraču prirode. Svrha pravca prirodnosti u vrtarstvu nije stvaranje nekih naročitih čuda i čudesa nego odsustvo svakog nedostatka i nesklada, preovlađivanja zdravog sklada i reda. Veštačkih pravaca ima onoliko koliko i raznih ukusa koje treba zadovoljiti. Oni imaju u sebi nešto što ih čini srodnim s raznim pravcima u građevinarstvu. Tu su veličanstveni prilazi i skroviti kutovi Versaja; italijanske terase, razne mešavine starog engleskog stila, koji ima izvesnog srodstva s domaćom gotikom ili engleskim građevinarstvom iz Jelisavetinog doba. Ma šta se govorilo protiv zloupotrebe veštačkog uređivanja predela i njihovog pretvaranja u vrtove, izvesno dodavanje čiste umetnosti vrtu veoma mnogo doprinosi njegovoj lepoti. Ta lepota, unošenjem reda i određenog cilja, delom godi oku a delom je duhovna. Terasa sa starom ogradom od stubova, obrasla mahovinom, izaziva odmah pred očima sliku ljupkih prilika koje su tuda prolazile u minula vremena. Najmanji znak umetnosti dokaz je ljudskog staranja i ljubavi.”
  „Iz mojih dosadašnjih primedbi”, rekao je Elison, „shvatićete da ja odbacujem ovde izraženu misao o vraćanju prvobitne lepote predmetu. Prvobitna lepota nikad nije tolika kao ona koja se može naknadno stvoriti. Naravno, sve zavisi od izbora pogodnog mesta. Ono što je rečeno o otkrivanju i ostvarivanju skladnih odnosa veličine, srazmere i boje, samo je jedno od onih neodređenih tvrđenja koja služe da se iza njih sakrije pogrešna misao. Navedeno tvrđenje može da znači i sve i ništa, i nije nam ni od kakve pomoći. Shvatanje da prava svrha prirodnog pravca u vrtlarstvu nije stvaranje nekih naročitih čuda i čudesa, nego odsustvo svakog nedostatka i nesklada, jeste shvatanje koje više odgovara niskim pojmovima rulje nego žarkim snovima visoko obdarenog čoveka. Navedeni suprotan stav pripada onom naopakom pravcu koji bi, u književnosti, hteo da uzdigne Adisona do božanstva. U stvari, dok se ona vrlina koja se sastoji jedino u izbegavanju grešaka obraća neposredno razumu i tako se daje omeđiti pravilom, dotle se uzvišenija vrlina, ona koja sagoreva u stvaranju, može shvatiti jedino po svojim plodovima. Pravilo služi samo potrebama poricanja, ono sputava uzvišeni polet. Van toga, umetnička kritika može samo da naslućuje, nas mogu da nauče kako ćemo da napišemo Katona, ali će nam uzalud govoriti kako da zamislimo Partenon ili Inferno. Međutim, kad je delo stvoreno, čudo izvršeno, onda i mogućnost shvatanja postaje opšta. Predstavnici sofističke škole koji sve poriču i koji su se rugali stvaranju zato što su sami bili potpuno nesposobni da nešto stvore, onda najbučnije pljeskaju. Ono što je, kao larva u svom početnom stanju, vređalo likom skromni razum, uvek će, u zrelosti svog ostvarenja, iznuditi divljenje njihovom nagonu za lepo.”
  „Manje se može zameriti”, nastavio je Elison, „piščevim primedbama o veštačkom pravcu. Izvestan udeo čiste umetnosti u izgledu vrta doprinosi u velikoj meri njegovoj lepoti. To je tačno; kao što je tačno i pozivanje na ljudsko osećanje ljubavi. Navedeno načelo se može osporiti ali možda ima još nečeg pored toga. Možda postoji neki cilj koji je u skladu s tim načelom - cilj koji se ne da ostvariti sredstvima kojima obično raspolažu pojedinci, ali koji bi, ako se ostvari, predelu pretvorenom u vrt pružio čar mnogo veću od one koju bi mu moglo podariti samo osećanje ljudske ljubavi. Pesnik sa sasvim izuzetnim novčanim sredstvima mogao bi - zadržavajući potpuno shvatanje umetnosti ili kulture, ili, kako to naš pisac kaže, ljubavi - istovremeno prožeti svoje nacrte bogatom i novom lepotom, kako bi učinio da se oseti uticaj duha. Uvideće se da je on, idući za tim ciljem, zadržao sva preimućstva koja pruža celishodnost ili svrha, oslobađajući istovremeno svoje delo svih trapavosti i onog što je zanatsko u našoj zemaljskoj umetnosti. U najvećoj divljini - u najsurovijim predelima netaknute prirode očigledna je umetnost nekog tvorca; ta umetnost se, međutim, zapaža jedino razumom; ona ni u kom slučaju nema onu očevidnu snagu koju nosi u sebi osećanje. Pretpostavimo sad da smo taj izraz namere Svemogućeg donekle ublažili, da smo ga doveli u izvesnu vrstu sklada ili sloge s osećanjem ljudske umetnosti - da smo stvorili sponu između toga dvoga: zamislimo, na primer, predeo čije će prostranstvo i u isti mah određenost, čije će udružene lepota, veličanstvenost i neobičnost obaviti utisak staranja, ili negovanja ili brige od strane bića viših, ali srodnih čoveku - onda će se sačuvati osećanje ljubavi, dok će umetnost dobiti izgled posredničke ili drugostepene prirode - prirode koja nije bog, niti potiče od boga, ali je još uvek priroda, to jest delo anđela koji lebdi između čoveka i boga”.
  Nameravao je da upotrebi svoje neizmerno bogatstvo za ostvarenje takvog jednog sna, hteo je da se slobodno kreće pod vedrim nebom lično nadgledajući izvršenje svojih planova, koji su mu pružali stalan cilj, veoma produhovljen cilj, koji bi mu omogućio da zaista prezre častoljublje, da u večnim prolećima zadovolji, ali nikad da ne zasiti osnovnu strast svoje duše, žeđ za lepotom i iznad svega, Elison je mislio da će u ljubavi žene pune ženstvenosti, čije su ljupkost i ljubav obasjavale njegov život rumenom rajskom svetlošću naći, i našao je, utočište od svakidašnjih ljudskih briga, da će zahvaljujući njoj ostvariti mnogo veću istinsku sreću no što je ikad zračila iz ushićenih sanjarija gospođe de Stal.
  Nesrećan sam što ni u kom slučaju neću biti kadar da čitaocu pružim jasnu predstavu o čudesima koja je moj prijatelj zaista ostvario. Želim da ih opišem, ali mi teškoće opisivanja oduzimaju hrabrost, te se kolebam između pojedinosti i uopštavanja. Najbolje bi možda bilo sjediniti ovo dvoje u njihovim krajnostima.
  Gospodin Elison je, razume se, prvo morao da izabere mesto; i čim je počeo da razmišlja o tome pitanju, pažnja mu se odmah zadržala na tihookeanskom ostrvlju. U stvari, on se bio odlučio da otputuje na južna mora, ali je posle razmišljanja u toku jedne noći napustio tu nameru. „Da sam čovekomrzac”, rekao je, „takva bi mi mesta odgovarala. Njihova potpuna usamljenost i izdvojenost, uz teškoće dolaska i odlaska sa njih, predstavljale bi u tom slučaju za mene milinu nad milinama; ali ja zasad nisam Timon.5 Želim mir a ne čamu usamljenosti. Moram sebi da obezbedim izvestan uticaj nad strogošću i trajanjem svoje povučenosti. Biće često trenutaka kada će mi i radi onog što sam ostvario biti potrebno saosećanje pesničkih duša. Treba, dakle, da potražim mesto koje nije suviše udaljeno od nekog mnogoljudnog grada, čija blizina će mi isto tako najbolje omogućiti i ostvarenje mojih zamisli.”
  Tražeći takvo pogodno mesto, Elison je putovao nekoliko godina, a meni je dopustio da ga pratim. Hiljadu predela koji su me dovodili u ushićenje odbacio je bez kolebanja, navodeći razloge koji su me na kraju uverili da je u pravu. Najzad smo došli do jedne visoravni izvanredne plodnosti i lepote, s koje se pružao vidik po prostranstvu vrlo malo uži no što je vidik s Etne, ali koji je, i po Elisonovom i po mome mišljenju, nadmašivao nadaleko čuveni izgled s pomenute planine u svemu onom što stvarno sačinjava suštinu slikovitosti.
  „Svestan sam”, rekao je putnik, uzdahnuvši s dubokom nasladom, pošto je, zanesen, posmatrao skoro čitav sat prizor što mu je pucao pred očima, „znam da bi se na mome mestu zadovoljilo ovim devet desetina ljudi koje je najteže zadovoljiti. Pogled je zaista veličanstven i uživao bih u njemu samo da nije preterano veličanstven. Ukus svih meni poznatih arhitekata navodi ih da zbog ’vidika’ podižu građevine na vrhovima bregova. Greška je očigledna. Veličanstvenost ma u kom obliku, ali naročito u obliku prostranstva, ushićuje, uzbuđuje, a zatim zamara, izaziva potištenost. Za povremen prizor ništa bolje, za stalan izgled ništa gore. I kad je u pitanju stalan izgled, prostranstvo je oblik veličanstvenosti kome se može najviše prigovoriti; daljina je najgori vid prostranstva. Ona je na ratnoj nozi s osećanjem i smislom za povučenost - osećanjem i smislom koje želimo da zadovoljimo kad se ’povlačimo u unutrašnjost’. Kad gledamo sa vrha neke planine, nehotice se osećamo izgubljeni u svetu. Ljudi slomljena srca beže od suviše dalekih vidika kao od kuge.”
  Tek krajem četvrte godine našeg traganja našli smo mesto za koje je Elison izjavio da je njime zadovoljan. Naravno, nije potrebno da kažem gde je to mesto. Nedavna smrt mog prijatelja, koja je otvorila njegovo vlastelinstvo određenim vrstama posetilaca, dala je Arnhemu izvesnu skrivenu i prigušenu, ako ne glasovitu, slavu, sličnu iako neizmerno veću po značaju od slave koja je tako dugo krasila Fonthil.
  Do Arnhema se obično dolazilo rekom. Posetilac je napuštao grad u rano jutro. Tokom prepodneva plovio je između obala spokojne pitome lepote, po kojima su pasle nebrojene ovce, šarajući svojim belim runima jasno zelenilo talasastih livada. Postepeno, obdelavano zemljište bivalo je sve ređe i predeo je prelazio u stočarski kraj. Ovaj je polako tonuo u neku vrstu osamljenosti, a ova zatim u potpunu pustoš. Ukoliko se veče približavalo, korito reke sve više se sužavalo; obale su postajale sve vrletnije i vrletnije, i obrasle sve bujnijim, raskošnijim i tamnijim lišćem. Voda je bivala sve prozračnija. Reka je zavijala oko hiljadu okuka, tako da se njena blistava površina mogla videti najviše u dužini do dve stotine jardi. Svakog časa se činilo kao da je brod zarobljen u nekom začaranom krugu s neprobojnim i nepristupačnim zidovima od lišća i s krovom od modre svile, ali bez poda - kobilica broda je s neverovatnom spretnošću održavala ravnotežu na kobilici neke sablasne lađe koja je prevrnuta nekom slučajnošću plovila stvarno naporedo sa stvarnom lađom da bi je nosila na sebi. Rečno korito se sad pretvaralo u kazan; iako taj izraz nije sasvim na svome mestu, upotrebljavam ga samo zato što jezik nema reči koja bi bolje predstavila najupadljivije - ne i najbitnije - obeležje ovog prizora. Podsećalo je na kazan jedino zbog visine i strmenitosti obala; druge sličnosti inače nije bilo. Zidovi klisure (kroz koju je bistra voda i dalje mirno proticala) dizali su se sto, a ponekad i sto pedeset stopa visoko, i toliko su se naginjali jedan prema drugom da su u velikoj meri zaklanjali svetlost dana; dok je duga i gusta paperjasta mahovina koja se spuštala ozgo, sa isprepletanog žbunja, davala celoj provaliji izgled pogrebne tuge. Okuke su postajale češće i zapletenije, i više puta je izgledalo kao da se vrte oko samih sebe, tako da je putnik gubio svaki pojam o pravcu. On je, sem toga, bivao kao opijen nekim izuzetnim osećanjem neobičnoga. Jedan deo prirode još uvek je bio tu, ali njene osobine kao da su pretrpele izvesne promene; ta njena dela imala su čarobnu skladnost, dirljivu jednoličnost, divnu privlačnost. Nigde se nije mogla videti nijedna sasušena grana, nijedan uveo list, nijedan zalutali šljunak, ni trunčica crne zemlje. Talasi biljurne vode zapljuskivali su glatki granit ili netaknutu mahovinu, naslađujući i zbunjujući oko oštrinom svojih crta.
  Pošto se lađa nekoliko časova provlačila kroz splet tih klanaca, dok je tama postajala sve dublja i dublja, oštar i neočekivan zaokret iznenada ju je bacao, kao da je pala s neba, u i jednu kotlinu kružnog oblika, veoma prostranu u poređenju sa širinom kazana. Imala je oko dvesta jardi u prečniku i sa svih strana je, izuzev one što se nalazila prema mestu ulaza lađe, bila opasana bregovima uglavnom iste visine kao i zidovi klanca, iako sasvim druge prirode. Njihove padine uzdizale su se iz vodene površine pod uglom od nekih četrdeset pet stepeni i bile su od vrha do dna prekrivene - bez i jednog jedinog izuzetka - prekrivačem od najdivnijeg rascvetanog cveća; jedva ako se mogao zapaziti koji zeleni list u moru mirisavih boja finih preliva. Kotlina se odlikovala velikom dubinom, ali je voda bila tako prozračna da se dno, koje kao da se sastojalo od nebrojenih oblih alabasterskih šljunaka, u pojedinim kratkim trenucima jasno ukazivalo, to jest, uvek kad god bi oko moglo da se otme i da duboko dole u okrenutom nebu ne vidi udvojeno cveće sa bregova. Na ovima nije bilo drveća, čak ni žbunja bilo koje visine. Posmatrač je dobijao utisak bogatstva, topline, boje, mira, sklada, pitomine, nežnosti, istančanosti, raskoši i čudesnog obilja nege, tako da ga je sve to navodilo da sanja o nekoj novoj vrsti vila, preduzimljivih, punih ukusa, divnih i ponositih; ali dok se pogled penje uz padine bregova, koje se prelivaju u milijardu boja, polazeći od jasne granice prema vodi pa sve do njihovih vrhova, koji se gube u naborima niskih oblaka, čoveku je zaista teško da se otme utisku da se s neba nečujno spušta vodopad rubina, safira, opala i zlatnih oniksa.
  Posetilac koji iznenada iz tmine klisure izbije u ovaj zaliv ushićen je i zapanjen punoćom sunca koje zalazi i za koje je mislio da je već davno sišlo ispod vidokruga. To sunce sad ponovo iskrsava pred njim i jedino ono zatvara inače beskrajan vidik koji se pruža kroz drugu uzanu pukotinu između bregova.
  Ali putnik ovde napušta lađu što ga je dotle dovezla i ulazi u laki čun od slonovače, koji je i spolja i iznutra ukrašen jasnocrvenim arabeskama. Krma i kljun toga čamca izdižu svoje oštre vrhove visoko iznad vode, tako da ceo čamac ima oblik nepravilnog polumeseca. Počiva na površini vode ponosito i ljupko kao labud. Na njegovom hermelinom prekrivenom podu leži kao pero lako veslo od ferol-drveta; u čamcu nema ni veslača ni pratioca. Gost je pozvan da bude vedra duha - sudbina će se starati o njemu. Lađe nestaje i on je ostavljen sam u čunu koji leži prividno nepomičan u sredini jezera. Dok se on, međutim, rešava u kome pravcu da krene, primećuje da se vilinska barka tiho pokreće. Obrće se polako u mestu, sve dok joj se kljun ne postavi prema suncu. Polazi polako, ali postepeno povećava brzinu a laki talasi koje stvara poigravaju joj oko bokova od slonovače uz božanstvene šumove - kao da pružaju jedino objašnjenje za umirujuću, ali ipak setnu muziku čiji nevidljivi izvor zadivljeni putnik uzalud traži oko sebe.
  Čun neprestano odmiče i stiže do kamenih vratnica predela, tako da se jasnije mogu sagledati njegove dubine. S desne strane diže se lanac visokih bregova obraslih divljom i bujnom šumom. Pada u oči, međutim, da izvanredna čistota još uvek preovlađuje tamo gde se obala spušta u vodu. Nema ni traga od uobičajenog rečnog nanosa. S leve strane prizor je pitomiji i očigledno više veštački. Ovde se obala uzdiže nad rekom u veoma blagom luku, obrazujući prostranu, travom obraslu poljanu, koja se može uporediti jedino s kadifom, i čije je zelenilo tako sjajno da bi moglo izdržati poređenje s najčistijim smaragdom. Ta zaravan je široka od deset do tri stotine jardi; dopire od rečne obale do zida visokog pedeset stopa, koji nebrojenim zavijucima uglavnom prati tok reke, dok se ne izgubi u daljini prema zapadu. Ovaj zid sastoji se od neprekidne stene koja je nastala okomitim sasecanjem nekad hrapavih litica južne rečne obale; ali od sveg tog rada nije bilo dopušteno da ostane ni traga. Taj sklesani kamen nosi na sebi dah vekova i bogato je prekriven i obrastao bršljanom, koralnocrvenim orlovim noktima, divljim ružama i pavitom. Jednoličnost gornjih i donjih ivica zida potpuno odstranjuje džinovski visoko drveće, koje raste ovde-onde, usamljeno ili po nekoliko zajedno, kako po zaravni, tako i na prostoru iza zida, ali samo u njegovoj neposrednoj blizini; na taj način grane (naročito one od crnog oraha) često se spuštaju do površine reke i kvase svoje vrhove u vodi. Dubina predela je zaklonjena od oka neprozirnim zastorom od lišća.
  Ovo se zapaža dok se čun postepeno približava onome što sam nazvao vratnicama predela. Međutim, kad im priđe bliže, čarolije nestaje; na levoj strani se ukazuje još jedan izlaz iz zaliva; u tom pravcu vidi se kako zavija i zid, idući stalno za glavnim tokom reke. Kroz taj novi otvor oko nije kadro da prodre naročito daleko, jer reka, zajedno sa zidom, savija neprestano ulevo, sve dok ih oboje ne proguta lišće.
  Čamac, ipak, kao da je nošen magijom, klizi vijugavim koritom i tu obala prema zidu podseća na onu maločas opisanu. Visoki bregovi, obrasli divljim i bujnim rastinjem, koji ponekad dostižu visinu planina, i dalje zatvaraju vidik.
  Ploveći i dalje tiho napred, ali nešto povećanom brzinom, putniku posle nekoliko kraćih okuka prividno zatvaraju put džinovske vratnice, ili, bolje reći, vrata od žeženog zlata, sva pokrivena rezbarijama i ukrasima, koja tako raskošno prelamaju sjajne zrake sunca što naglo tone, da se čini kao da plamti čitava okolna šuma. Te vratnice su uglavljene u visoki zid koji ovde kao da preseca reku pod pravim uglom. Posle nekoliko trenutaka, međutim, vidi se da glavni vodeni tok i zid još neprestano, kao i dosad, savijaju u blagom i širokom luku ulevo, dok se prilično širok rukavac odvaja od glavnog toka, probija se ispod vrata uz laki žubor, i tako ga nestaje ispred pogleda. Čun ulazi u rukavac i približava se vratnicama. Njihova teška krila otvaraju se polako uz skladne i prijatne zvuke. Čamac klizi između njih i počinje naglo da se spušta u širok polukružni prostor, opasan sa svih strana rumenim planinama, čija podnožja duž celog polukruga kupa blistava reka. U istom trenutku ceo Arnhemski Raj puca pred očima. Do ušiju dopire zanosna svirka; neobični slatki mirisi opijaju čula; očima se, kao u snu, ukazuje visoko i vitko istočnjačko drveće, gusti šumarci, jata zlatnih i grimiznih ptica, ljiljanom oivičena jezera, livade pune ljubičica, lala, bulki, zumbula i tuberoza, dugi vijugavi srebrni potočići, a usred svega toga, kao u snu, visoko se uzdiže građevina pola gotska, pola mavarska, koja kao da nekim čudom lebdi u vazduhu, sa stotinama balkona, minareta i kula, što trepere u rumenom sunčanom sjaju; i kao da je to priviđenje zajednička rukotvorina vilenjaka, vila, anđela i podzemnih duhova koji čuvaju skrivena blaga u utrobi zemlje.
 

  Preveo: Božidar Marković

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pad kuće Ušera

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 3:04 pm

RUKOPIS PRONAĐEN U BOCI


  Qui n’a plus qu’un moment a vivre

  N’a plus rien à dissimuler 6

 

  Quianault, Atys

 

 

  Nemam mnogo da kažem o svojoj zemlji i o svojoj porodici. Zlopaćenje i duge godine odvojili su me od prve i otuđili od druge. Nasleđena imovina omogućila mi je obrazovanje višeg reda, a duh sklon razmišljanju pomogao mi je da sredim saznanja vredno sticana u mladosti. Iznad svega, radovi nemačkih moralista pružali su mi veliko zadovoljstvo; ne toliko što sam nerazumno obožavao njihovu rečitu ludost, koliko zbog lakoće kojom sam, vođen navikom da strogo mislim, otkrivao njihove greške. Često sam bivao prekorevan zbog jalovosti mog genija; oskudnost mašte uzimana mi je kao zločin, a pironizam mojih shvatanja u svakoj prilici me je skupo koštao. Zaista, bojim se da je snažna sklonost natur-filozofiji prožela moj duh zabludom veoma uobičajenom za ovo vreme - mislim na običaj da se svi slučajevi, čak i oni koji nemaju nikakve veze sa njom, zasnivaju na načelima te nauke. Uglavnom, niko ne bi teže nego ja dopustio da ga ignes fatui sujeverja odvede sa ozbiljnih područja istine. Mislim da je umesno što sve ovo unapred iznosim, kako neverovatnu priču koju moram da ispričam ne biste smatrali buncanjem nezrele mašte, već stvarnim iskustvom duha u kome je fantaziranje oduvek bilo prazno i mrtvo slovo na papiru.
  Posle mnogih godina provedenih u obilaženju stranih zemalja, isplovio sam 18. godine iz Batavije, luke na bogatom i naseljenom ostrvu Java, ka ostrvima Arhipelaga. Išao sam kao putnik - nemajući neki drugi podstrek osim naročitog živčanog nemira koji me je gonio kao zloduh.
  Naš predivni brod, težak oko četiri stotine tona i bakrom okovan, bio je sagrađen u Bombaju, od tikovine sa Malabara. Bio je natovaren pamukom i uljem sa Lakadivskih ostrva. Ukrcali smo takođe i kokosovo vlakno, palmin sok, topljeno maslo, kokosov orah i nekoliko sanduka opijuma. Zbog nespretnog skladištenja brod se kretao pomalo nesigurno.
  Pošli smo na put tek sa daškom vetra, pa smo više dana stajali pokraj istočne obale Jave, bez ijednog događaja koji bi razbio monotoniju naše plovidbe, osim povremenih susreta sa ponekim beznačajnim gusarom sa Arhipelaga prema kome smo se zaputili.
  Jedne večeri, nagnut preko ograde palube, primetio sam na severozapadu sasvim jedinstven usamljen oblak. Bio je uočljiv, kako zbog boje, tako i zbog toga što je to bio prvi oblak kojeg smo uopšte ugledali od našeg polaska iz Batavije. Posmatrao sam ga usredsređeno sve do zalaska sunca, kada se odjednom raširio i na istok i na zapad, opasujući horizont uskom trakom magle koja je izgledala kao dugačka linija neke niske obale. Malo posle, moju pažnju je privukla mrko-crvena pojava meseca i neobičan izgled mora. Na njemu su se dešavale brze promene i činilo se da je voda prozirnija nego obično. Mada se dno jasno videlo, uz pomoć viska sam utvrdio da je brod na dubini od oko petnaest stopa. Vazduh je odjednom postao nepodnošljivo vreo, prezasićen uzvitlanim isparenjima nalik na ona koja se dižu sa usijanog gvožđa. Kako je padala noć, svaki dah vetra je izumro i beše nemoguće zamisliti potpunije zatišje. Plamen sveće goreo je na krmi bez najmanjeg uočljivog treptaja, a dugačko vlakno visilo je između palca i kažiprsta i nije se moglo zapaziti da i najmanje podrhtava. Pošto je, međutim, kapetan izjavio da po njegovoj proceni nema nikakvih znakova opasnosti i kako smo bili nošeni sasvim prema obali, on naredi da se vežu jedra i baci sidro. Nikakva straža nije postavljena; posada, sastavljena uglavnom od Malajaca, polegala je svojevoljno po palubi. Siđoh pod palubu - već sasvim obuzet slutnjom nekog zla. Naravno, sve što sam opažao utvrđivalo me je u predosećanju samuma. Poverio sam kapetanu svoja strahovanja, ali on nije obratio pažnju na moje reči i okrenuo se, ne udostojivši me odgovora. Ipak, pošto mi uznemirenost nije dala da spavam, popeh se oko ponoći na palubu. Tek što spustih stopalo na poslednju prečku stubišta, trgnu me glasno brujanje, nalik onom koje proizvodi brzo okretanje mlinskog točka, i pre nego što sam bio u stanju da ustanovim odakle potiče, shvatio sam da se brod trese do samog svog središta. U sledećem trenu divlje penušanje zavitla nas na brodske grede, pa se strovali na nas sa svih strana i zbrisa sve sa palube od pramca do krme.
  Užasna snaga udara pokazala se, u velikoj meri, kao spas za brod. Iako potpuno ispunjen vodom i, štaviše, polomljenih jarbola, brod se posle samo jedne minute tromo podiže iz mora, pa, posrćući nakratko pod navalom oluje, konačno se ispravi.
  Nemoguće je objasniti kakvim sam čudom izbegao propast. Ošamućen naletom vode, pošto sam se malo povratio, našao sam se uklješten između krmenog stuba i kormila. Sa velikim naporom se vratih na noge i dok sam unezvereno gledao okolo, u prvi mah mi se učini da smo se našli između silnih valova plime; tako je bio strašan, iznad najluđe mašte, vrtlog gorostasnog, zapenušanog okeana koji nas je progutao. Utom sam začuo glas nekog starog Šveđanina, koji se ukrcao baš u času kad smo napuštali luku. Odgovorio sam mu vičući iz sve snage, te mi se on uskoro primače zanoseći se. Uskoro otkrismo da smo mi jedini preživeli nesreću. Osim nas samih, sve sa palube bilo je odneseno; kapetan i njegovi momci verovatno su nastradali u snu, jer su kabine bile napunjene vodom. Bez pomoći nismo mogli mnogo da učinimo za sigurnost broda; naši napori su u početku bili paralisani stalnim očekivanjem da smesta potonemo. Lanac za sidro pukao je, naravno, kao konac, još pri prvom naletu orkana - inače bismo u trenutku bili potopljeni. More nas je nosilo stravičnom brzinom, a voda se prolamala iznad nas. Kostur broda bio je načisto razglavljen i bili smo, skoro u svakom pogledu, znatno oštećeni; ali, na našu najveću radost, ustanovili smo da pumpe nisu propale i da nije došlo do nekog velikog pomeranja tereta. Glavna žestina udara vetra već je prešla preko nas, tako da smo predviđali malu opasnost od siline vetra, ali smo sa užasom iščekivali njegovo potpuno smirenje, s razlogom se plašeći da bismo ovako skrhani neizbežno propali u stravičnom kovitlacu koji bi se stvorio. Ipak, izgledalo je da se ova opravdana zebnja neće uskoro potvrditi. Čitavih pet dana i noći - tokom kojih se naš opstanak zasnivao na maloj količini palminog soka, s teškom mukom dovučenog s pramca - olupina broda je letela brzinom koja se ne da proceniti, pred naletima vetra koji su se brzo sustizali i koji su, iako ne uvek tako žestoki kao onaj prvi udar, ipak još uvek bili strašniji od svakog nevremena s kojima sam se ikada pre suočio. Prva četiri dana naš kurs, s neznatnim odstupanjima, bio je jugoistok i prema jugu; mora da smo jurili niz obalu Nove Holandije. Petog dana nastupi velika hladnoća, iako je vetar promenio pravac nešto više na sever. Sunce izroni s bolesno žutim sjajem i pope se tek nekoliko stepeni iznad horizonta - ne zračeći jasnim svetlom. Nisu se mogli uočiti oblaci; pa ipak, vetar je postajao sve jači, duvajući nestalnim i ćudljivim besom. Oko podne, kako smo približno mogli da procenimo, našu pažnju opet privuče pojava sunca. To nije bila svetlost u pravom značenju, već neko mutno zlokobno sijanje bez odsjaja, kao da su svi zraci sunca bili polarizovani. Neposredno pre no što će potonuti u nabreklo more, ugasi se njegov središnji plam, kao da ga je neka tajanstvena sila užurbano utrnula. Ostade samo nejasan srebrnast venac, kada se strovali u neizmerni okean.
  Uzalud smo čekali da svane šesti dan - taj dan meni još nije svanuo, a Šveđanin ga neće ni dočekati. Od tada pa nadalje bili smo okruženi mrakom crnim kao katran, kroz koji se nije videlo ništa na dvadeset koraka od broda. Nastavila je da nas obavija večna noć, neublažena svetlucanjem na koje smo navikli u tropima. Primetili smo, takođe, iako je nevreme i dalje besnelo nesmanjenom snagom, da se nije više moglo opaziti uobičajeno zapljuskivanje talasa i njihove pene. Svuda oko nas bio je užas i duboka tama, crna sparna pustinja ebonovine. Sujeverni strah postepeno se uvlačio u dušu starog Šveđanina, a moju obuze neko tiho divljenje. Odbacismo svaku brigu o brodu, kao nešto sasvim beskorisno, pa pošto smo se pričvrstili što je moguće bolje za trupac jarbola, gledali smo ogorčeno u beskraj okeana. Nismo imali načina da računamo vreme, niti smo mogli da uobličimo makar kakvu predstavu o svom položaju. Ipak, bili smo sasvim svesni da smo doprli na jug, dalje od ijednog prethodnog moreplovca, i grdno se začudismo što se nismo susreli s uobičajenim santama leda. U međuvremenu, svaki trenutak pretio je da bude poslednji - svaki gorostasni talas hrlio je da nas smlavi. Nadolaženje mora prevazišlo je sve što sam dotad smatrao mogućim, i samo zahvaljujući čudu nismo trenutno bili poplavljeni. Moj sapatnik govorio je o lakoći našeg tereta i podsećao me je na izvanredne kvalitete našeg broda, ali nisam mogao da ne osetim krajnju beznadežnost i samog nadanja, i pripremao sam se turobno za smrt koju, mislio sam, ništa neće moći da spreči u roku od samo jednog sata; jer, sa svakim čvorom koji je brod prelazio, nadolazak crnog zastrašujućeg mora postajao je sve jeziviji i stravičniji. Povremeno smo hvatali vazduh na visini većoj od albatrosove, a onda smo dobijali vrtoglavicu od brzine spuštanja u nešto kao vodeni pakao, gde je vazduh bio umrtvljen i nikakav zvuk nije prekidao dremež vodenih nemani.
  Bili smo na dnu jednog od takvih ponora, kada se kratak krik mog sapatnika strahovito prolomi kroz noć: „Gledaj! Gledaj!” vikao je zaglušujući mi uši. „Svemogući bože! Gledaj! Gledaj!” Dok je on vikao, postadoh svestan mutnog i nejasnog bleska crvenog svetla koje se slivalo ka dnu ogromnog bezdana gde smo ležali i bacalo nestalne odsjaje na našu palubu. Pogledavši uvis, spazih prizor od koga mi se zaledi krv u žilama.
  Na užasnoj visini, baš iznad nas i na samoj ivici strmoglavog bezdana, lebdeo je džinovski brod od nekih četiri hiljade tona. Iako uzdignut na vrh talasa stotinu puta većeg od njega, on je svojom znatnom veličinom još uvek prevazilazio sve postojeće brodove linijske ili istočnoindijske plovidbe. Njegov golemi trup bio je zagasitocrne boje, bez rezbarija uobičajenih za većinu brodova. Samo jedan niz tučanih topova pomaljao se iz otvora na trupu, odražavajući svojim sjajnim površinama plamen bezbrojnih bojnih svetiljki koje su se ljuljale napred-nazad na katarkama. Ali, najviše nas užasnu i zaprepasti to što se brod probijao pod pritiskom jedara kroz samo grotlo tog natprirodnog mora i tog nesavladivog orkana. Kad smo ga prvi put spazili, video se samo pramac kako polako izranja iz mutnog i strašnog vrtloga. Za jedan stravičan trenutak, brod zastade na vrtoglavom vršku talasa kao da razmatra svoju sopstvenu uzvišenost, onda zadrhta, zanese se - i siđe.
  U tom času, ni sam ne znam kakva iznenadna samouverenost obuze moj duh. Teturajući, da budem što mogu bliže krmi, iščekivao sam bez straha propast koja će nas sasvim smrviti. Naš brod se naposletku okanuo borbe i počeo tonuti pramcem. Udar survane vodene mase pogodio ga je tačno u onaj deo njegovog sklopa koji je bio skoro sasvim pod vodom i neminovno je bilo da me odbaci neodoljivom silinom na jedra i katarke stranog broda.
  Kako padoh, taj brod se zanese, pa, ne uspevši da uhvati vetar, okrenu se; zahvaljujući pometnji koja nastade, izmakoh pažnji posade. Bez većih teškoća i neprimećen, pronađoh put do glavnog prolaza na palubi koji je bio delimično otvoren i sačekavši zgodnu priliku, uskoro se sakrih u potpalublju. Teško mogu da objasnim zašto sam baš tako postupio. Neki neobjašnjiv osećaj strahopoštovanja ispunio mi je dušu pri prvom pogledu na posadu tog broda i verovatno me je to nateralo da se sakrijem. Nisam bio voljan da se prepustim na veru takve vrsti ljudi koji su na prvi letimičan pogled budili utisak tolike neobičnosti i izazivali sumnju i strah. Zato sam smatrao da je ispravno ako pronađem neko skrovište u potpalublju. To sam i učinio, pomerivši malo jednu pokretnu pregradu, što mi je pružilo zgodan zaklon između velikih brodskih greda.
  Jedva da sam završio svoj posao, kad me neki koraci u potpalublju nateraše da to utočište i iskoristim. Pored mog zaklona prođe čovek iznemoglog i nesigurnog hoda. Nisam mogao da mu vidim lice, ali ipak sam uspeo da steknem nekakav opšti utisak o njegovom izgledu. Bio je, po svemu sudeći, veoma star i nemoćan. Pod teretom godina kolena su mu klecala, i ceo telesni sklop drhtao je pod tim bremenom. Promuklim i isprekidanim glasom mrmljao je sebi u bradu neke reči na jeziku koji nisam razumeo, preturao nešto u uglu po hrpi instrumenata čudnog izgleda i propalih navigatorskih karata. Njegov izgled i ponašanje bili su sumanuta mešavina zlovolje drugog detinjstva i uzvišenog dostojanstva Boga. Konačno, on se pope na palubu, i više ga nisam video.
  * * *

  Osećanje, za koje nemam imena, obuzelo mi je dušu osećanje koje se opire analizi, kojem su znanja iz davnih vremena neprimerena i za koje mi, zebem, ni sama budućnost neće pružiti ključ. Za duhovni sklop kao što je moj, kobno je ovo drugo saznanje. Neću nikad - znao sam da neću nikad - dokučiti prirodu tih svojih misli. Ipak, nije sasvim čudno što su ove moje misli neodređene, jer potiču iz sasvim novih izvora. Novi osećaj - neka nova suština - uvećali su mi dušu.
  * * *

  Već je puno vremena prošlo od kad sam prvi put stupio na palubu ovog strašnog broda i zraci moje sudbine, mislim, pribiraju se u svoju žižu. Neshvatljivi ljudi! Obuzeti razmišljanjima kakva ja ne mogu da prozrem, prolaze pored mene ne primećujući me. Skrivanje je, s moje strane, bilo čista ludost, jer ti ljudi prosto ne žele da vide. Upravo malo čas prođoh neposredno ispred očiju jednog oficira; malo pre toga usudio sam se da uđem u kapetanovu ličnu kabinu i uzmem odande pribor kojim sada pišem. S vremena na vreme nastavljaću ovaj dnevnik. Tačno, možda neću naći priliku da ga isporučim svetu, ali neću prestajati da nastojim. U zadnjem času, rukopis ću zatvoriti u bocu i baciti je u more.
  * * *

  Jedan događaj me je podstakao na nova razmišljanja. Da li su takvi događaji tek delovanje neuhvatljivog slučaja? Drznuh se da izađem na palubu pa, ne izazivajući ičiju pažnju, provukoh se kroz hrpu konopaca i starih jedara i bacih se na dno čamca za spasavanje. Mozgajući o neobičnosti svoje sudbine, nehotice zamazah nakatranisanom četkom krajeve čvrsto savijenog pobočnog jedra koje je ležalo tu na jednom buretu. To bočno jedro sada se vijori na brodu, a nesvesni potezi četkom složili su se u jednu reč: OTKRIĆE.
  Odskora sam se okrenuo razmišljanjima o sklopu ovog broda. Iako je dobro naoružan, mislim da to nije ratni brod. Njegove katarke, građa i celokupna oprema, sve je protivno takvoj pretpostavci. Šta taj brod nije, lako mi je da uočim, ali šta on zaista jeste, bojim se da nije moguće reći. Ne znam kako, ali dok proučavam njegov neobičan model i jedinstven oblik jarbola, njegovu ogromnost i moćna platna jedara, njegov strogo jednostavan pramac i starinsku krmu, neumitno mi kroz misli i osećanja iskrsavaju poznate i prisne stvari i to se uvek meša s nejasnim senkama uspomena, s neobjašnjivim pamćenjem nekakvih drevnih hronika o nepoznatim zemljama i davno prohujalim vremenima.
  * * *

  Pregledao sam i kostur broda. Sastavljen je od materijala koji mi je sasvim nepoznat. Drvo je posebnog tipa i ostavlja utisak kao da je nepodesno za svrhu kojoj je i namenjeno. Imam u vidu njegovu veliku poroznost koja se zapaža nezavisno od crvotočnosti kao posledice duge plovidbe po ovim morima i nezavisno od natrulosti koja dolazi sa starošću. Možda će ovo moje zapažanje delovati preko mere neobično, ali to drvo je po svemu nalikovalo, španskom hrastu, ako zamislimo da je španski hrast nabubrio na jedan sasvim neprirodan način.
  Dok čitam prethodnu rečenicu, izranja iz mog sećanja neobična izreka jednog starog, nevremenom prekaljenog nemačkog moreplovca: „Istina je”, imao je običaj da kaže, kad god bi bila izražena sumnja u istinitost onoga što govori, „istina je kao što je istina da postoji more u kome brod raste u obimu kao živo telo mornara.”
  * * *

  Pre jednog sata okuražio sam se i umešao u grupu mornara. Nisu na mene nimalo obraćali pažnju, pa iako sam stao usred njih, izgledali su sasvim nesvesni mog prisustva. Kao i onaj čovek koga sam prvog video u potpalublju, svi su oni nosili žig drevne starosti. Kolena su im klecala od slabosti; ramena su im bila povijena od oronulosti; njihova smežurana koža šuštala je na vetru; glasovi su im bili promukli, drhtavi i isprekidani; iz očiju im je sjajuckala staračka sluz, a njihova seda kosa grozno je vijorila u oluji. Svuda naokolo po palubi ležali su razbacani matematički instrumenti sasvim starinske i začuđujuće konstrukcije.
  * * *

  Spomenuo sam pre izvesnog vremena podizanje bočnog jedra. Od tada, držeći se vetra, brod nastavlja svojim strašnim smerom prema krajnjem jugu, razapevši svako parče jedara, od vršnog kotura do najnižih jedrenih motki i svaki čas okreće krst svoga gornjeg jedra ka najgroznijem vodenom paklu koji je ikada mogao da se javi u nečijoj mašti. Shvativši da je nemoguće održati se na nogama, upravo sam napustio palubu, iako se činilo da posada oseća samo malu nelagodnost. Izgleda mi kao čudo nad čudima što ogromna masa broda nije već progutana odjednom i zauvek. Kao da smo osuđeni da neprekidno lebdimo na rubu večnosti, a da se nikada konačno ne sunovratimo u bezdan. Sa talasa, hiljadu puta ogromnijih od svih koje sam ikada video, kliznuli bismo kao strele s lakoćom galeba; a džinovska vodurina uzdizala bi svoju glavu iznad nas kao demon dubine, ali kao demon zauzdan da prosto zastrašuje, a ne da uništava. Prinuđen sam da ovo često izbegavanje propasti pripišem jednom prirodnom razlogu. Pretpostavljam da se brod nalazi pod uticajem ili neke snažne struje, ili neke žestoke podvodne protivstruje.
  * * *

  Video sam se sa kapetanom, licem u lice, i to u njegovoj sopstvenoj kabini ali, kao što sam i očekivao, on nije na mene obratio pažnju. Iako u njegovom izgledu za površnog posmatrača, nema ničeg što bi govorilo da je on nešto više ili manje od čoveka; ipak, dok sam ga posmatrao, osećanje neodoljivog strahopoštovanja mešalo se u meni sa osećanjem čuđenja. Dok stoji, on je gotovo moje visine; to je otprilike šest stopa. Čvrste građe i zbijenog telesnog sklopa, on u sebi nema ničeg robustnog, niti po ičemu drugom upadljivog. Ali, posebnost izraza koji vlada njegovim licem - to je snažno, divno, potresno svedočanstvo starosti, tako potpuno, tako vrhunsko, da pobuđuje u mom duhu neki sasvim neiskaziv osećaj. Njegovo čelo, iako sasvim malo naborano, izgleda kao da na sebi nosi pečat mirijada godina. Njegova seda kosa je svedočanstvo prošlosti, a njegove još sivlje oči su proročice budućnosti. Po podu kabine bila je rasuta gomila čudnih gvožđem učvršćenih tabaka, raspadnutih naučnih instrumenata i zastarelih, davno zaboravljenih mapa. Glave oslonjene na ruke, on je zažareno i uznemireno piljio u spis za koji smatram da je bio nekakva naredba, a u svakom slučaju nosio je potpis nekog monarha. Mrmljao je sebi u bradu kao što je to činio i onaj mornar koga sam prvog video u potpalublju - neke mukle i mrzovoljne slogove meni nepoznatog jezika; pa iako mi govornik beše vrlo blizu, činilo se da njegov glas stiže do mojih ušiju sa udaljenosti od jedne milje.
  * * *

  Brod i svi na njemu prožeti su duhom Eldorada. Članovi posade nečujno prolaze tamo-amo kao duhovi davno pokopanih vekova. Njihove oči gledaju žudno i nespokojno; a kada njihovi prsti popreče moju putanju, u sumanutoj svetlosti bojnih svetiljki, osećam se kao što se nisam osećao nikada pre, iako sam celog veka trgovao antikvitetima i upio u sebe senke srušenih stubova Balbeka, Tadmora i Persepolisa, sve dok i sama moja duša nije postala ruševina.
  * * *

  Kada pogledam oko sebe, osećam stid zbog svojih nekadašnjih bojazni. Ako sam drhtao pred udarima mora koji su nas dosada pratili, zar neću stati u užasu pred borbom vetra i okeana za koju su reči tornado i samum suviše tričave i slabe da je izraze? Sve u neposrednoj blizini mora mrak je večite noći i haos nezapenušane vode; ali, na oko milju od nas mogu se videti, nejasno i u razmacima, džinovski bedemi leda, koji paraju sumorno nebo i liče na zidove svemira.
  * * *

  Kao što sam i mislio, brod je bio nošen strujom - ako bi taj naziv tačno odgovarao za plimu koja zavija i urla u belini leda, bučeći prema jugu brzinom kojom se strmoglavljuje vodopad.
  * * *

  Pretpostavljam da je sasvim nemoguće sebi predstaviti užas mojih doživljaja; ali, radoznalost da prodrem u misterije ovih strašnih predela prerasla je čak i moj očaj i pomiriće me sa najgroznijim oblicima smrti. Očigledno je da jurimo napred ka nekom uzbudljivom saznanju - nekoj tajni koja ne sme biti izrečena i do koje dopreti znači propast. Možda nas ova struja vodi do samog južnog pola. Mora se priznati da je ova, retko sumanuta pretpostavka, u stvari i najverovatnija.
  * * *

  Posada prelazi palubu nemirnim i klecavim korakom, ali njihovo držanje izražava više žarku nadu nego ravnodušno očajanje.
  U međuvremenu, vetar je još uvek u krmi i pošto su nam raširena ogromna jedra, brod se povremeno bodro uzdiže iz mora. O, užas za užasom! - iznenada, led se otvara desno i levo, i mi se vrtoglavo kovitlamo u neizmernim koncentričnim krugovima, ukrug i ukrug, zidovima džinovskog amfiteatra, čiji se vrhovi gube u tami i daljini. Ali, ostaje mi malo vremena da lupam glavu zbog svoje sudbine! Krugovi se ubrzano smanjuju - ludački vrtlog nas hvata i guta - i usred rike, huke i grmljavine okeana i oluje, brod se trese i o, bože! - tone!
 

 

  Beleška. - „Rukopis pronađen u boci” izvorno je objavljen 1831. Neku godinu kasnije upoznao sam se sa Merkatorovim mapama, u kojima je okean predstavljen kao silan tok koji se iz četvero usta uliva u (severni) Polarni zaliv, da bi ga potom progutala utroba zemlje; sam Pol prikazan je kao jedna crna stena, gorostasno ustremljena u visinu.
 

  Preveo: Vuk Adamović

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pad kuće Ušera

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 3:04 pm

OVALNI PORTRET



  Dvorac u koji se moj sobar usudio da nasilno uđe, radije nego da mi u beznadežno ranjenom stanju dozvoli da noć provedem na otvorenom, bio je jedna od onih mešavina sumornosti i sjaja koja se duž Apenina ne trpi mnogo. Po svemu sudeći, bio je privremeno i nedavno napušten. Smestili smo se u jednoj od najmanjih i najskromnije nameštenih odaja. Nalazila se u zabačenoj kuli zdanja. Bila je bogato ukrašena, mada u dronjcima i starinama. Zidovi su bili okićeni mnogobrojnim i raznolikim heraldičkim trofejima i na njima su visile tapiserije, zajedno sa neobično velikim brojem vrlo smelih, modernih slika uokvirenih bogatim, zlatnim arabeskama. Te slike koje su visile po zidovima, ne samo po njihovim glavnim površinama već i po mnogim udubljenjima koje je bizarna arhitektura zamka smatrala potrebnim - te slike su me duboko zainteresovale zahvaljujući, možda, mom početnom delirijumu; zbog toga sam za molio Pedra da zatvori teške prozorske kapke - pošto je već bila noć - da upali jezičke visokog kandelabra koji je bio smešten pored uzglavlja kreveta - i da širom raširi resaste zavese od crnog somota koje su okruživale krevet. Želeo sam da se sve ovo uradi da bih se mogao posvetiti, ako ne snu, ono, u krajnjem slučaju, razmišljanju o ovim slikama i čitanju jedne male knjige koju sam pronašao pod jastukom, a čija je namera bila da ih kritikuje i opisuje.
  Dugo, dugo sam čitao - i pažljivo, pažljivo gledao. Časovi su protekli brzo i ushićeno i došla je duboka noć. Nije mi se dopalo mesto na kome se nalazio kandelabar, te sam sa mukom ispružio ruku, radije nego da uznemiravam pospanog slugu i namestio ga tako da svoje zrake baca jasnije na knjigu.
  Ali taj poduhvat je imao za posledicu efekat koji je sve u svemu, bio nepredvidljiv. Sada su zraci brojnih sveća (bilo ih je mnogo) padali u udubljenje sobe koje je i tada bilo u dubokoj senci jednog od stubova postelje. Tako sam u jasnoj svetlosti video sliku koju do tada nisam primećivao. Bio je to portret mlade devojke koja upravo postaje žena. Hitro pogledah sliku i sklopih oči. Zašto sam to učinio nije mi odmah bilo jasno. Dok su mi kapci bili sklopljeni, prebirao sam po glavi tražeći razlog tome. Bio je to nagli pokret da bih dobio na vremenu - da bih bio siguran da me vid nije prevario - da smirim i savladam maštu za suzdržaniji i pouzdaniji pogled. I posle nekoliko trenutaka, ponovo sam sa punom pažnjom posmatrao sliku.
  Da sada dobro vidim, nisam mogao, niti sam hteo da sumnjam; izgleda da je prvi blesak sveća preko platna rasuo pospanu tupost koja je zavladala mojim čulima i vratio me trenutno u javu.
  Kao što već rekoh, beše to portret mlade devojke. Sastojao se samo od glave i ramena, urađenih, kako se to tehnički naziva, u maniru vinjete, u stilu omiljenih Salijevih glava. Ruke, dekolte, pa i krajevi blistave kose bili su neprimetno uklopljeni u neodređenu, a ipak duboku senku, koja je obrazovala pozadinu portreta. Ram je bio ovalan, bogato pozlaćen i filigranisan u moresku. Što se tiče umetnosti, ništa se nije moglo porediti s divotom same slike: niti tehnika slikanja, niti besmrtna lepota lica koja me je tako iznenada i tako žestoko dirnula, a najmanje moja mašta koja je, prenuta iz poludremeža, zamenila glavu slike živom osobom. Odmah sam video da su neobičnosti crteža, vinjetisanja i rama morali trenutno da odagnaju takvu ideju - da su morali da spreče čak i moje trenutno bavljenje njome. Razmišljajući o ovim stvarima, ostao sam tako, možda sat vremena, pola sedeći, a pola naslanjajući se, sa pogledom prikovanim za portret. Na kraju, zadovoljan zbog istinske tajne koju je on izazvao, padoh natrag u krevet. Otkrio sam da je čarolija slike u potpuno živom izrazu, koji me je na početku trgao, a na kraju zbunio, savladao i zaprepastio. Sa dubokim i iskrenim strahopoštovanjem, vratio sam kandelabar na njegovo mesto. Pošto je tako uzrok moje duboke uznemirenosti bio uklonjen iz vidokruga, žudno potražih knjigu koja je opisivala slike i njihove istorije. Okrenuvši stranu koja se odnosila na ovalni portret, pročitao sam sledeće nejasne i staromodne reči:
  „Beše to deva najređe lepote i toliko lepa koliko i radosna. I proklet beše čas kada ugleda, zavole i udade se za slikara. On, strastan, studiozan, asketa, već imade u svojoj umetnosti mladu: beše to deva najređe lepote i prepuna radosti, lepršava i nasmejana, i sklona šali kao mlado lane; volela je i negovala sva bića, a mrzela jedino umetnost koja joj beše suparnica i plašila se jedino palete i četkica, kao i ostalih dosadnih sprava koje su je lišavale ljubljenog lica. Užasna stvar za nju beše kad ču slikareve reči da želi, čak i svoje mlade neveste, da napravi portret. Ali pošto poslušna i skromna beše, mnogo nedelja je sedela krotko u mračnoj, visokoj kuli dvorca, gde je na bledo platno svetlost padala jedino s vrha tavanice. A on, slikar, ushiti se svojim radom koji se nastavljaše iz časa u čas, iz dana u dan. Beše to strastan, neobuzdan i sumoran čovek, izgubljen u svojim sanjarenjima; zbog toga ne bi ni video da svetlost tako jezovito pada u usamljenu kulu, oduzimajući zdravlje i dušu njegovoj nevesti koja je venula, naočigled svih, sem njega. I ona nastavi da se smeši ne žaleći se, jer je videla da slikar (koji beše slavan) žarko i jarko uživa u svom poslu i radi dan i noć želeći da naslika onu koja ga je toliko volela, ali koja je svakim danom sve više i više slabila i postajala potištenija. I zaista, oni koji su videli portret govorahu tihim rečima o sličnosti kao o velikom čudu, i kao ne manjoj potvrdi slikareve snage od njegove duboke ljubavi prema onoj koju je tako nenadmašno dobro slikao. No konačno, kako se crtanje približavalo kraju, niko ne beše puštan u kulu; slikar u zanosu posla postade neobuzdan i retko skretaše pogled sa platna, čak i da bi pogledao lik svoje žene. I ne bi video da boje koje je nanosio na platno behu skinute sa obraza one koja je sedela pored njega. I pošto mnoge nedelje prođoše i ostade tek jedan potez po ustima da učini i tek jedna nijansa na oku, duša dame ponovo zatreperi kao plamen u čašici lampe. A onda, učinjen je potez četkicom, i onda, boja je naneta; i u prvom trenu slikar, zanet, stajaše pred delom koje je svršio, a u sledećem, još uvek gledajući, zadrhta i preblede, uplaši se i glasno kriknu: ’Ovo je zaista Život sam!’ A onda se iznenada okrenu ne bi li pogledao svoju voljenu: Ona beše mrtva.”
 

  Preveo: Sveta Bulatović

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pad kuće Ušera

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 3:05 pm

LIGEJA


  I tu leži volja koja ne umire. Ko zna tajne volje i njene snage?

  Jer Bog nije ništa drugo do velika volja koja prožima sve stvari

  po prirodi svoje namere. Čovek se ne prepušta anđelima

  niti smrti potpuno, sem kroz slabost svoje nejake volje.

 

  Džozef Glenvil

 

 

  Nikako se ne mogu setiti kako, kada, čak ni gde sam tačno prvi put upoznao ledi Ligeju. Od tada je proteklo mnogo godina i mnoge patnje su mi oslabile sećanje. Ili se, možda, sada ne mogu setiti tih činjenica zato što je, u stvari, karakter moje voljene, njeno retko obrazovanje, njen jedinstveni mada spokojni izraz lepote, uzbudljiva i opčinjujuća rečitost njenog melodičnog jezika, utirao put u moje srce koracima tako pouzdanim i tako skriveno postupnim da su ostali neprimećeni i nepoznati. Verujem da sam je prvi put i najčešće sretao u jednom ogromnom, starom i trulom gradu blizu Rajne. Potpuno sam siguran da mi je govorila o svojoj porodici. Ne može se sumnjati u to da je ona poticala iz vrlo velikih davnina. Ligeja! Ligeja! Zakopan u proučavanju prirode, koje je više nego sve drugo prilagođeno oslabljenim utiscima spoljašnjeg sveta, ta sama slatka reč - Ligeja - donosi mi pred oči sliku one koje više nema. I sada, dok ovo pišem, sinu mi saznanje da nikad nisam znao prezime one koja je bila moja prijateljica i zaručnica i koja je postala učesnik u mojim proučavanjima i, na kraju, žena mog srca. Da li je to što nikad nisam istraživao tu stvar bila razigrana optužba na račun moje Ligeje? Ili je bila provera jačine moje ljubavi? Ili sopstveni kapric - neobuzdana romantična žrtva na svetilištu najstrašnije privrženosti. Nejasno se prisećam samog upoznavanja - nije ni čudo što sam potpuno zaboravio okolnosti koje su ga prouzrokovale ili pratile. I, ako je ikada duh nazvan Romansa, ako je ikada, iznurena i nejasna krilata Aštofeta idolatrijskog Egipta vladala, kao što kažu, ukletim brakovima, onda je sigurno vladala mojim.
  Postoji, međutim, jedna druga stvar o kojoj me sećanje ne vara. To je ličnost Ligeje. Rastom je bila visoka, vitka, a u svojim kasnijim danima čak i iznurena. Uzalud bih pokušavao da naslikam dostojanstvo i mirnu lakoću njenog držanja, ili neshvatljivu lepršavost i gipkost njenog koraka. Dolazila je i odlazila kao senka. Nikad nisam postajao svestan njenog ulaska u moj zatvoreni kabinet, izuzev kroz dragu muziku njenog tihog, slatkog glasa, kada bi položila svoju mramornu ruku na moje rame. Lice joj je bilo zračenje opijumskog sna - vazdušasta i ushićujuća vizija, uzvišenija nego maštarije koje su lebdele oko pospanih duša deloskih kćeri. Ali ipak, crte joj nisu bile od onog pravilnog uzora, koji su nas pogrešno učili da obožavamo u klasičnim paganskim delima. „Ne postoji izuzetna lepota” - kaže Bekon, lord Verulamski, iskreno govoreći o svim oblicima i rodovima lepoga - „bez nečeg neobičnog u proporciji.” Ipak, mada sam video da Ligejine crte nisu klasično pravilne, mada sam primetio da je njena ljupkost zaista „izuzetna” i da je postojalo mnogo „neobičnog” što ju je ispunjavalo, uzalud sam pokušavao da otkrijem nepravilnosti i uđem u trag moje percepcije tog „neobičnog”. Ispitivao sam konturu visokog i bledog čela - bilo je bez greške - kako zaista hladno zvuči ta reč kada se primeni na tako božansku dostojanstvenost! - Koža je bila poput najčistije slonovače i nametala se širinom i mirnoćom nežnog ispupčenja predela iznad slepoočnica; a onda, oni vrani, blistavi, bujni i prirodno grguravi uvojci koji ističu punu snagu Homerovog epiteta „zumbulast”. Posmatrao sam delikatni obris nosa - i nigde, osim na elegantnim hebrejskim medaljonima, nisam video slično savršenstvo. Postojala je ista raskošna gipkost površine, ista, jedva primetna tendencija orlovskosti, iste harmonično povijene nozdrve koje su govorile o slobodnom duhu. Posmatrao sam slatka usta. Tu je zaista bila pobeda svega nebeskog: veličanstveni potez kratke gornje usne; meka, čulna pospanost donje; rupice koje su zabavljale i boja koja je sama govorila; zubi, od kojih se odbijao svaki zračak nebeske svetlosti koja bi pala na njih pri prozračnom i spokojnom, no pre svega najradosnijem od svih osmeha. Pažljivo sam proučavao oblik brade i pronašao sam, takođe, grčku nežnost širine, mekoću i veličanstvenost, punoću i produhovljenost - konturu koju je, u snu, bog Apolon obelodanio Kleomenesu, atinskom sinu. A onda sam se zagledao u Ligejine ogromne oči.
  Za oči nemamo obrasca u udaljenoj antici. Možda je tajna na koju aludira lord Verulamski ležala u očima moje ljubljene. Moram priznati da su one bile mnogo krupnije nego obične oči naše rase. Čak su bile krupnije od najkrupnijih očiju gazela plemena u dolini Nurdžehad. Ali samo u intervalima - u trenucima silnog uzbuđenja - ova čudnovatost je na Ligeji postajala više nego primetna. U takvim momentima je njena lepota - ili se samo tako pojavljivala u mojoj uspaljenoj mašti - bila lepota bića nad zemljom ili van nje, lepota legendarne turske hurije. Najblistavija crna je bila boja njenih zenica i daleko nad njima nalazile su se katranasto crne trepavice, neobično duge. Obrve, čiji je oblik bio pomalo nepravilan, imale su istu boju. „Neobičnost” koju sam, međutim, pronašao u njenim očima nije bila vezana za njihov oblik ili boju, ili savršenstvo crta, već mora da se pre svega odnosila na njihov izraz. Ah, reč bez značenja, iza njenog pukog zvuka sakrivamo svoje neznanje o toliko uzvišenom. Izraz Ligejinih očiju! Kako sam u dugim noćima razmišljao o njemu! Kako sam se samo kroz celu letnju noć borio da ga shvatim! Šta je bilo to - to nešto dublje od Demokritovog kladenca što je ležalo duboko u zenicama moje voljene? Šta je to bilo? Bio sam obuzet strašću da to otkrijem. Te oči! Te ogromne, te sjajne, te božanske zenice! Postale su mi zvezde bliznakinje Lede, a ja njen najodaniji astrolog.
  Ne postoji stvar, među mnogim nerazumljivim anomalijama psihologije, stravičnija od činjenice koja, verujem, nije nikad zabeležena u školama: da se, u nastojanju da u sećanje prizovemo nešto davno zaboravljeno, često nalazimo na samoj ivici sećanja, ali bez mogućnosti da se na kraju setimo. Koliko često sam, u intenzivnom istraživanju Ligejinih očiju, osetio kako mi se približava tajna njenog izraza, osetio kako mi se približava, ali još uvek ne potpuno moja, da bi na kraju potpuno iščezla. I (čudna, najčudnija od svih zagonetki) pronašao sam u najjednostavnijim likovima svemira krug analogija tom izrazu. Hoću reći da sam, pošto je Ligejina lepota prešla u moju dušu, prebivajući tu kao u svetilištu, da sam u mnogim bićima i stvarima materijalnog sveta nalazio isto osećanje kojim sam bio ispunjen dok su me njene ogromne i sjajne zenice posmatrale. Ipak, više ne bih mogao definisati to osećanje, niti ga analizirati, niti ga čak pouzdano razmatrati. Prepoznavao sam ga, dozvolite mi da ponovim, katkad gledajući puzavice što brzo rastu, katkad gledajući moljca, leptira, larvu; žuborenje potoka.
  Osećao sam ga u okeanu, u padanju meteora. Osećao sam ga u pogledu neobično starih ljudi. Postoje na nebu jedna ili dve zvezde (naročito jedna zvezda šeste veličine, dvostruka i promenljiva, u blizini ogromne zvezde u Liri) otkrivene teleskopom, pomoću kojih sam postao svestan tog osećanja. Neretko su me izvesni zvuci žičanih instrumenata i delovi knjiga ispunjavali njime. Između bezbroj drugih primera, dobro se sećam jednog, iz dela Džozefa Glenvila, koji nikad nije (ko će znati - možda zbog njegove mirnoće) propustio da me inspiriše tim osećanjem: „I tu leži volja koja ne umire. Ko zna tajne volje i njene snage? Jer Bog nije ništa drugo do velika volja koja prožima sve stvari po prirodi svoje na mere. Čovek se ne prepušta anđelima, niti smrti potpuno, sem kroz slabost svoje nejake volje.”
  Dužina godina i kasnija razmišljanja onemogućili su me da zaista tragam za nekom udaljenom vezom između ovog pasusa engleskog moraliste i delića Ligejinog karaktera. Silina mišljenja, akcije ili govora, u njoj je, verovatno, bila rezultat ili bar pokazatelj, ogromne volje koja je, za vreme našeg dugog odnosa, propustila da dâ drugi ili neposredniji dokaz svog postojanja. Od svih žena koje sam ikad poznavao, ona, spolja mirna, uvek spokojna Ligeja, bila je najneobuzdanija žrtva burnih krvopija surove strasti. Nisam mogao procenjivati takvu strast, osim po čudesnom razrogačenju tih očiju koje su me u isti mah ushićivale i užasavale, po skoro magičnoj melodiji, modulaciji, jasnoći i spokojnosti njenog tihog glasa, po silnoj energiji strasnih reči a koju je njen način izražavanja zbog kontrasta samo udvostručivao.
  Govorio sam o Ligejinom obrazovanju: bilo je ogromno, kakvo nisam poznavao kod žene. Bila je veliki poznavalac klasičnih jezika i onoliko koliko sam ja mogao da procenim, s obzirom na moje poznavanje evropskih jezika, nije nikad napravila neku pogrešku. Zaista, jesam li ikad uhvatio Ligeju da je pogrešila u vezi s bilo kojom temom mnogohvaljenog akademskog znanja, koje je toliko hvaljeno uglavnom zato što je najviše nejasno i nerazumljivo? Kako mi se jedinstveno, u ovom kasnom periodu, nametnula ta jedna stvar. Rekao sam da joj je znanje bilo takvo, kakvo nisam poznavao ni kod jedne žene - ali gde živi čovek koji je uspešno prošao kroz sve široke oblasti morala, fizičkih i matematičkih nauka? Kada nisam video ono što sada jasno primećujem, ali sam bio potpun svestan njene beskrajne nadmoćnosti, da bi se, s dečjim poverenjem prepustio njenom vođstvu kroz haotičan svet metafizičkih istraživanja, kojima sam bio vrlo okupiran za vreme prvih godina našeg braka. S kako beskrajnim trijumfom sam, s kako živim zadovoljstvom, s kojom količinom svega onog što je eterično u nadi, osećao, dok se ona naginjala nada mnom zagnjurenim u proučavanja - malo tražena a još manje znana - kako se polako, ispred mene širi slatki vidik, po čijoj bih dugačkoj, prekrasnoj i nekroćenoj stazi mogao doći do cilja jedne mudrosti, suviše božanski vredne da ne bi bila zabranjena!
  Kako je tek porazna morala biti žalost s kojom sam, posle nekoliko godina, gledao kako moja velika očekivanja dobijaju krila i odleću! Bez Ligeje sam bio samo dete koje je pipkalo izgubljeno u mraku. Njeno prisustvo, samo njeno čitanje je osvetlilo mnoge zagonetke transcendentalnosti u koju smo bili utonuli. Čeznući za jarkim sjajem njenih očiju, slova koja behu svetlucava i zlatna postajala su mutnija od saturnijanskog olova. A sada su te oči sve ređe sjale preko stranica nad kojima sam bio udubljen. Ligeja je obolela. Divlje oči su plamtele sa i suviše, i suviše sjajnim zračenjem; bledi prsti su postali providni kao voštana boja groba, plave vene na visokom čelu su oticale i naglo tonule sa menom najnežnijih osećanja. Video sam da mora umreti - u duši sam se beznadežno borio sa ljutitim Azraelom. A borbe moje strastvene žene, na moje veliko čuđenje, bile su čak energičnije nego moje. Bilo je u njenoj strogoj prirodi mnogo toga što mi je govorilo da će joj smrt doći bez užasa - ali nije bilo lako. Reči su nemoćne da stvore bilo kakvu sliku o žestini otpora koji je ona pružala dok se rvala sa Senkom. S bolom sam ječao zbog tog žalosnog prizora. Tešio bih je, urazumio bih je; ali prema jačini njene strahovite žudnje za životom, za životom, za samim životom - uteha i razum su bili jednaki najvećoj gluposti. Ali njeno mirno držanje je bilo uzdrmano tek u poslednjem trenutku, usred najgrčevitijih previjanja njenog oštrog duha. Njen glas je postajao nežniji, postajao tiši - ali ne želim da se zadržavam na neobičnom značenju mirno izgovorenih reči. Mozak mi se kovitlao dok sam, omađijan, slušao melodiju nadzemaljske žudnje i nadi koje smrtno biće nikad pre nije poznavalo.
  Uopšte nije trebalo da sumnjam u to da me je volela; i mogao sam lako postati svestan da u srcu kao što je njeno, ljubav vlada neuobičajenom strašću. Ali sam tek sa smrću bio potpuno zadivljen snagom njenih osećanja. U dugim časovima, držeći me za ruke, izlivala bi pred mene nabujalu sadržinu srca čija je više nego strasna naklonost dostizala do idolatrije. Zbog čega sam zaslužio da budem blagosloven takvim priznanjima? Zbog čega sam zaslužio da budem tako proklet oduzimanjem moje ljubljene u časovima kad ih je činila? Ali ne mogu podneti da se ovim opširno bavim. Dozvolite mi jedino da kažem, da sam u Ligejinom više nego ženskom odavanju ljubavi, nažalost, potpuno nezasluženo, potpuno bezvredno podarenoj meni, na kraju prepoznao načelo njene čežnje, toliko pomamne, iskrene žudnje za životom koji ju je sada tako brzo napuštao. Tu pomamnu žudnju, tu nezasitu vatrenost volje za životom - samo za životom - nemam snage da predstavim, jer nema reči koja je u stanju da je izrazi.
  Duboko u noći kada je otišla, zahtevala je, prizivajući me zapovedničkom rukom, da joj ponovim izvesne stihove koje je sama, pre nekoliko dana, sastavila. Poslušao sam je. To behu ovi:
 

  Gle! slavne li noći
  Na kraju godina samotnih!
  Mnogo je anđela krilatih, što su hteli doći,
  Pod velom i suzama natopljeni,
  U pozorište da vide
  Igru strahova i nada silnih,
  Dok svirači snažno izduvavaju
  Muziku svetova davnih.
 

  Mimeza, ko božanstvo sa visina samo,
  Mrmori tiho sebi u bradu,
  I leti tamo-amo -
  Obične lutke, oni što banu pa se iskradu
  Po naredbi velikih, bezličnih stvari
  Od pozornice prave paradu
  I krilima svojim od kondora stvaraju
  Nesrećnu nakaradu!
 

  Ta nemoguća drama! - uveren budi
  Zaboravljena neće biti!
  Sa svojim prividom gonjenim večno od ljudi
  Što ga nikad neće dohvatiti
  Kružeći istim putem, a uvek
  Na isto mesto dolaziti,
  I sa još mnogo ludila i mnogo greha
  I užasa u čitavoj ovoj uroti.
 

  Ali gle! sred igre što se odvija,
  Stvorenje neko puzeći upada!
  Krvavi stvor što se otud svija
  Ulazi na scenu sada!
  Uvija se! - vija! - u smrtnim trzajima
  I igra joj plenom pada,
  Serafini jecaju kraj zmijskog zuba
  Što u ljudsku krv ubada.
 

  Napolju - napolju su svetla - svi napolje sada!
  I na drhtave prilike
  Zavesa, pokrov mrtvih pada,
  Uz olujne hučne slike,
  I anđeli bezbojni i bledi
  Uspravni i otkriveni, slažu se bez replike
  Da je drama tragedija - „čovek”,
  A herojsko ime pobedniku, crvu pripada . 7
 

  „O, Bože!” - upola je kriknula Ligeja, skočivši na noge i grčevitim pokretom raširivši ruke uvis, kada sam završio ove stihove. - „O, Bože! O, sveti Oče! - moraju li ove stvari biti tako neumitne? Zar neće ovaj Osvajač jednom biti pokoren? Zar nismo deo i komad Tebe? Ko zna tajne volje i njene snage? Jer Bog nije ništa drugo sem velika volja koja prožima sve stvari po prirodi svoje namere. Čovek se ne prepušta anđelima niti smrti potpuno, sem kroz slabost svoje nejake volje.”
  I tada, kao da je iscrpena uzbuđenjem, dozvolila je da joj bele ruke padnu i svečano se vratila svojoj samrtničkoj postelji. I dok je disala svoje poslednje udisaje, s njenih usana je, izmešano s njima, dolazilo tiho mrmljanje. Prislonio sam uvo uz njih i ponovo prepoznao završne reči Glenvilovog pasusa: „Čovek se ne prepušta anđelima niti smrti potpuno, sem kroz slabost svoje nejake volje.”
  Umrla je; i nisam mogao duže, tugom zdrobljen u samu prašinu, podneti usamljenu pustoš boravka u tmurnom i trulom gradu pored Rajne. Nije mi nedostajalo ono što svet naziva bogatstvom. Ligeja mi je donela mnogo više, mnogo više nego što obično pripadne većini smrtnika. Zbog toga sam, posle nekoliko meseci iznurujućeg i besciljnog traganja, kupio i restaurirao jednu opatiju, koju neću imenovati, a koja se nalazi u jednom od najdivljijih i najpustijih delova lepe Engleske. Mračna i sumorna veličanstvenost zgrade, surovost okoline, mnogo melanholičnih i vremenom počastvovanih sećanja vezanih za obe te stvari, imali su mnogo srodnog sa osećanjima krajnje napuštenosti koja su me dovela u ovaj udaljeni i nedruštveni deo zemlje. Ipak, mada je spoljašnjost opatije, zajedno sa zelenim ruševinama oko nje, pretrpela male promene, zahtevao sam, s dečjom perverznošću i možda s bojažljivom nadom da ću se osloboditi svoje tuge, da se u njenoj unutrašnjosti izradi više nego kraljevska raskoš. Za takve ludorije sam još u detinjstvu pokazivao sklonosti i sada su mi se vraćale u nekoj vrsti opčinjenosti tugom. Nažalost, osećam koliko se mnogo, čak početne ludosti moglo otkriti u prekrasnim i fantastičnim draperijama, u svečanim egipatskim rezbarijama, u čudnim karnišama i nameštaju, u bedlamskim šarama ćilimova od ćubastog zlata! Postao sam pravi rob u mrežama opijuma i moji radovi i moji nalozi primili su boje mojih snova. Ali ne smem se zadržavati da bih podrobnije opisao ove bezumnosti. Dozvolite mi da jedino govorim o toj jednoj sobi, kuda sam, u trenutku mentalnog otuđenja, sa oltara doveo, kao nevestu kao naslednicu nezaboravljene Ligeje - plavokosu i plavooku ledi Rovenu Trevanjon od Tremjena.
  Ne postoji u toj svadbenoj sobi ni delić arhitekture ili dekoracije koji sada nije jasno ispred mene. Gde su bile ohole duše nevestine porodice kada su, zbog žeđi za zlatom, dozvolile tako voljenoj devojci i kćeri da pređe prag odaje tako nakićene? Već sam rekao da se do u sitnica sećam detalja sobe - mada sam žalosno zaboravan kad su u pitanju važnije teme - jer tu, u fantastičnom izlaganju, nije bilo sistema, nije bilo odnosa pomoću kojeg bi ih zadržao u sećanju. Soba koja je ležala u visokoj kuli utvrđene opatije bila je petougaonog oblika i vrlo prostrana. Obuhvatajući čitavu južnu stranu petougla, tu se nalazio jedan jedini prozor - komad nesalomljivog venecijanskog stakla - jedino okno, obojeno olovnom bojom, tako da su zraci, bilo Sunca, bilo Meseca, prolazeći kroz njega, osvetljavali jezivim sjajem unutrašnje predmete. Iznad gornjeg dela ovog ogromnog prozora pružala se vreža od starodrevne loze, koja se ispela uz masivne zidove kule. Tavanica od tamne hrastovine bila je prekomerno visoka, zasvođena i savršeno isprepletena najdivljijim i najgrotesknijim uzorcima polugotičkih, poludruidskih izmišljotina. U udubljenju na samom centru ovih melanholičnih svodova, na zlatnom lancu dugih karika, visila je ogromna kadionica od istog metala sa saracenskim šarama i mnogo rupica vešto izrađenih, tako da su kroz njih prolazili, unutra i napolje, kao obdareni zmijskom vitalnošću, neprestani mlazevi obojenih plamenova.
  Nekoliko otomana i zlatni kandelabri istočnjačkog oblika bili su svuda unaokolo - tu se takođe nalazila i postelja - bračna postelja - indijskog modela, izvajana od čvrste ebanovine i sa koprenastim baldahinom. U svakom od uglova sobe stajao je po jedan ogroman sarkofag od crnog granita, iz kraljevskih grobova preko puta Luksora, sa starim po klopcima prepunim drevnim skulpturama. Ali u zavesi te odaje ležala je najveća od svih maštarija. Visoki džinovski zidovi - upravo nesrazmerni u svojoj visini - bili su od vrha do poda prekriveni teškim i na izgled masivnim tapiserijama sa ogromnim naborima - tapiserijama od materijala koji je bio sličan ćilimu na podu, prekrivaču otomana i abonosovinog kreveta, baldahinu i raskošnim naborima zavesa koje su delimično prekrivale prozor. Materija je bila od najbogatije zlatne tkanine. Bila je išarana u nepravilnim razmacima arabesknim figurama, oko stope u prečniku, urađenim na platnu u šarama najcrnjeg uglja. Ali ove figure su imale udela u pravom karakteru arabeske jedino kada su se posmatrale sa određene tačke. Zbog majstorije, sada opštepoznate (a čiji se trag može pratiti do vrlo udaljenih epoha starog sveta), šare su imale promenljiv izgled. Onome ko bi ušao u sobu one su izgledale kao prosta čudovišta; ali kako bi dublje ulazio, ta pojava bi postepeno isčezavala i korak po korak, kako se posetilac pomera u sobi, on se vidi okružen beskonačnim nizovima jezovitih oblika koji pripadaju sujeverju Normana ili grešnim snovima sveštenika. Fantazmagorični efekat je znatno povećan sprovođenjem jake, stalne struje vetra iza draperija - vetra koji im je davao groznu i uznemiravajuću oživljenost.
  U takvim dvoranama, u venčanoj sobi kao što je ova, prvog meseca našeg braka proveo sam grešne časove sa ledi Tremjen, proveo ih sa jedva malom uznemirenošću. Nisam mogao a da ne primetim da se moja žena plaši moje strašne naravi, da me izbegava i da me malo voli; ali to mi je više nego bilo šta drugo pružalo zadovoljstvo. Gnušao sam je se sa mržnjom koja je pre pripadala demonu no čoveku. Sećanje mi je plovilo natrag (ah, sa kakvom tugom) Ligeji, ljubljenoj, dostojanstvenoj, divnoj, sahranjenoj. Uživao sam u prisećanju na njenu čistotu, mudrost, njenu uzvišenost, eteričnu prirodu, strastvenost, njenu idolatrijsku ljubav. Tako je sada sav moj duh počeo goreti i slobodnije, sa više nego svim vatrama nje same. U uzbuđenju mojih opijumskih snova (jer sam neprekidno bio sapet okovima droge) glasno bih uzvikivao njeno ime, u tišini noći, ili danju, među skrivenim uvalama brda, kao da sam je mogao, kroz divlji žar, svečanu strast, proždiruću vatrenost svoje žudnje za otišlom, vratiti na stazu koju je na zemlji - oh, može li to biti zauvek? - ostavila.
  Negde na samom početku drugog meseca našeg braka, ledi Rovenu je iznenada napala bolest od koje se sporo oporavljala. Groznica koja ju je proždirala učinila je njene noći nemirnim; u uzbuđenom stanju polusna, govorila je o zvucima i pokretima u sobi kule i oko nje koji, zaključio sam, nemaju nikakvo poreklo osim u poremećenosti njene mašte, ili, možda, u fantazmagoričnim uticajima same sobe. Najzad se poče oporavljati i na kraju postade zdrava. No, bilo je to samo nakratko, pre nego što ju je drugi, još žešći napad ponovo bacio u postelju patnje; a od tog napada, njen i inače slab organizam, nije se nikad oporavio. Njena je bolest, posle ove faze, bila uznemirujuća i s neospokojavajućim napadima, prkoseći tako znanju i velikim naporima njenih lekara. S porastom hronične bolesti koja je, očigledno, uzimala sve više maha, a s obzirom na njenu slabu konstituciju da bi se iskorenila ljudskim sredstvima, nisam mogao a da ne primetim porast nervne razdražljivosti u njenoj naravi i uzbuđenost usled sasvim ništavnih uzroka straha. Ponovo je govorila, sada češće i tvrdoglavije, o zvucima, o slabim zvucima i o neobičnim pokretima među tapiserijama koje je ranije spominjala.
  Jedne noći krajem septembra, sa više nego običnim isticanjem privukla je moju pažnju na ovu uzmemirujuću pojavu. Upravo se bila probudila iz nemirnog dremeža. Seo sam na jedan od indijskih otomana, pored njenog kreveta od abonosovina, sa polubrižnim osećanjem, a upola ispunjen užasom zbog njenog lica. Delimično se izdigla i govorila ozbiljnim, tihim šapatom, o zvucima koje je tada čula, a koje ja nisam mogao čuti, o pokretima koje je tada videla, a koje ja nisam mogao primetiti. Vetar je žurno naletao iza tapiserija i želeo sam da joj pokažem (ono u šta, dozvolite mi da priznam, nisam ni sam potpuno verovao) da su ova skoro nerazgovetna drhtanja i vrlo nežne promene figura na zidu bile samo prirodne posledice tog uobičajenog strujanja vetra. Ali mrtvačko bledilo koje je prekrivalo njeno lice dokazivalo mi je da moji napori ne bi bili plodni. Izgledalo je da se onesvešćuje, a niko od posluge nije bio u blizini. Setio sam se gde je bio stavljen bokal blagog vina koje su joj lekari prepisali i potrčao kroz sobu da ga pripremim. Ali kad sam iskoračio ispod svetlosti kadionice, dve su potresne okolnosti privukle moju pažnju. Osetio sam da je neki opipljiv, mada nevidljiv objekat lagano prošao pored mene; i video sam gde je na zlatnom ćilimu ležala, u samoj sredini bogatog osvetljenja sa kadionice, senka - slaba, neodređena senka, anđeoskog izgleda - takva kakva se može zamisliti za senku senke. Ali bio sam pomamno uzbuđen prekomernom dozom opijuma i na ove stvari sam obratio malo pažnje, nisam o njima govorio Roveni. Pošto sam našao vino, ponovo sam prošao kroz sobu i nalio pun pehar, koji sam prineo usnama onesvešćene ledi. Međutim, ona se do tada bila delimično oporavila i sama uzela posudu, dok sam ja, sa očima prikovanim za nju, potonuo u obližnji otoman. Tada sam jasno postao svestan nežnog šuma koraka na ćilimu i blizu postelje, a u sledećem trenutku sam, dok je Rovena dizala vino prema usnama, video, ili usnio da sam video, da su u pehar pale, kao iz nekog nevidljivog izvora u vazduhu sobe, tri ili četiri ogromne kapi brilijantne i rubinske tečnosti. Ako sam ja to video - Rovena nije. Odlučno je progutala vino, a ja sam odustao da joj bilo šta kažem o okolnosti koja mora da je, smatrao sam u stvari, bila samo sugestija žive mašte, koja je zbog daminog užasa, opijuma i samog časa postala morbidno aktivna.
  Ipak, ne mogu od sopstvenog opažanja sakriti da se, odmah posle padanja rubinske kapi, bolest moje žene naglo pogoršala, tako da su je posle treće noći ruke njene posluge pripremale za grob, a posle četvrte sam sam sedeo, s njenim umotanim telom, u toj fantastičnoj sobi koja ju je primila kao nevestu. Neobične vizije izazvane opijumom, kao senke su lebdele iznad mene. Gledao sam nemirnim okom sarkofage u uglovima sobe, promenljive figure zavesa i raznobojne, lelulajuće plamenove kadionice. Tada mi je, dok sam se prisećao jedne ranije noći, pogled pao na mesto ispod kadionice, gde sam bio video blede tragove senke. Međutim, nije više bila tamo; slobodnije dišući, skrenuo sam pogled prema bledoj i ukočenoj figuri u krevetu. Tada su nagrnule hiljade uspomena na Ligeju - i tada mi se sa žestinom bujice vratio sav neizreciv bol s kojim sam je posmatrao tako prekrivenu. Noć je izmicala; još uvek sam, s grudima punim gorkih misli o jednoj jedinoj i najvoljenijoj, ostao posmatrajući Rovenino telo.
  Mora da je bila ponoć, ili možda ranije, ili kasnije, jer nisam obraćao pažnju na vreme, kada me je iz mojih sanjarenja trgao tih, nežan, ali vrlo jasan jecaj. Osetio sam da dolazi sa kreveta od ebanovine - kreveta smrti. Osluškivao sam u agoniji sujetnog užasa - ali zvuk se nije ponovio. Napregnuo sam pogled ne bih li otkrio bilo kakav pokret leša - nije bilo ni najslabijeg pokreta. Ipak, nisam mogao biti obmanut. Zaista sam čuo zvuk, mada slab, i duša mi je bila probuđena. Istrajno i odlučno sam pažnju usmerio na telo. Mnogo je minuta prošlo pre nego što se bilo šta desilo što bi osvetlilo ovu tajnu. Na kraju je postalo jasno da se laka, vrlo slaba i jedva vidljiva primesa boje zarumenela na obrazima i duž upalih, malih vena očnih kapaka. Osetio sam neku vrstu neopisivog užasa i strahopoštovanja, za koji jezik običnog smrtnika nema dovoljno snažan izraz, da mi je srce prestalo da kuca, da su mi se noge oduzele. Ipak je, najzad, proradilo osećanje dužnosti i ja sam povratio hladnokrvnost. Više nisam mogao da sumnjam da smo u pripremama prenaglili - Rovena je još uvek bila živa. Trebalo je smesta nešto učiniti; ali kula je bila odvojena od zajedničkog dela opatije gde su stanovale sluge, nije bilo nikog koga bih mogao dozvati, nije bilo načina da ih skupim ne bi li mi pomogli, bez napuštanja sobe na nekoliko minuta - a to se nisam usuđivao da uradim. Tako sam se sam naporno borio da natrag prizovem duh koji je još uvek lebdeo. Međutim, bilo je jasno da se u kratkom periodu zamena dogodila; boja je sa oba kapka i obraza iščezla, ostavljajući čak izražajnije bledilo od mermernog; usne su postale dvaput smežuranije i stisnute u jezivom izrazu smrti; odvratna lepljivost i hladnoća su se brzo širile po površini tela i smesta je nastala sva, obično smrtna ukočenost. Sa jezom sam pao natrag na kauč, s koga sam se bio tako iznenada podigao i ponovo se vratio strasnim, probuđenim vizijama Ligeje.
  Tako je prošao sat vremena kada sam (da li je to bilo moguće?) po drugi put postao svestan nekog nejasnog zvuka koji je dopirao iz okoline kreveta. Osluškivao sam u krajnjem užasu. Zvuk je ponovo došao - bio je to uzdah. Nagnuvši se prema lešu, video sam, jasno sam video, drhtanje usana. Trenutak kasnije one su se opustile, otkrivajući svetlu liniju bisernih zuba. U mojoj duši zadivljenost se borila sa ogromnim strahom koji je do tada vladao. Osetio sam da počinje da mi se muti, da razum luta; strahovitim naporom volje na kraju sam uspeo da se usredsredim na još jedan pokušaj koji mi je dužnost, eto, još jednom na taj način naložila. Sada je na čelu, obrazima i bradi, tu i tamo, bilo rumenila; vidljiva toplota je prožimala celo telo; čak se i osećalo slabo pulsiranje srca. Ledi je živela; i sa dvostrukim žarom sam preuzeo zadatak povratka u život. Trljao sam i umivao slepoočnice i ruke, koristio svako sredstvo koje mi je iskustvo i nemalo medicinsko obrazovanje moglo nametnuti. Ali uzalud. Iznenada je boja pobegla, pulsiranje je prestalo, usne su ponovo dobile mrtvački izraz i u sledećem trenu, celo je telo primilo ledenu hladnoću, modru boju, jaku ukrućenost, upali izraz i sve one gnusne karakteristike onog koji je, dugo, bio stanovnik groba.
  I ponovo sam utonuo u vizije Ligeje i ponovo (kakvo čudo da se ježim dok ovo pišem?), ponovo je do mojih ušiju dopro tihi jecaj iz pravca kreveta od ebanovine. Ali zašto bih potanko opisivao neizreciv užas te noći? Zašto bih nastavljao da pričam kako se, jedna za drugom, ponavljala, sve skoro do sive zore, ova grozna drama ponovnog oživljavanja; kako je svaki užasni povratak bolesti bio jedino u sve složenijoj i očigledno neotkupljivijoj smrti; kako je svaka agonija nosila vid borbe s nevidljivim neprijateljem; i kako je svaku borbu sledila ne znam kakva promena u izgledu samog leša? Dozvolite mi da požurim sa zaključkom.
  Veći deo noći ispunjene strahom već je bio prošao, i ona koja je bila mrtva ponovo se pomerila - sada još više nego ranije, a to uzdizanje iz smrti je u svojoj potpunoj beznadežnosti bilo užasnije od svega. Odavno sam prestao da se borim ili pokrećem, ostao sam da ukočeno sedim na otomanu; bespomoćna žrtva u vrtlogu snažnih emocija, od kojih je krajnje strahopoštovanje bilo, možda, najmanje užasno, najmanje uništavajuće. Leš se, ponavljam, pomerio, i sada energičnije nego ranije. Nijanse života su se s neuobičajenom snagom zarumenele na licu, udovi su se opustili, i samo da očni kapci nisu još uvek bili teško pritisnuti jedni uz druge, i samo da zavoji pokrova još nisu odavali mrtvački karakter te figure, sanjao bih da se Rovena, zaista potpuno, otresla okova Smrti. Ali ako ova ideja, čak i tada, nije bila potpuno prihvaćena, nisam više mogao da sumnjam, kada se, ustajući iz kreveta, teturajući se, na slabašnim nogama, sa zatvorenim očima i sa držanjem nekog prenutog iz sna, ta prekrivena stvar, hrabro i opipljivo približavala sredini odaje.
  Nisam drhtao, nisam se pomerio, gomila neopisivih slika povezanih sa izgledom, stasom, ponašanjem figure, koje su žurno proletale kroz moju glavu, paralisala me je - stvrdnula u kamen. Nisam se pomerao, ali sam posmatrao utvaru. U mislima mi je vladalo ludilo - nesmirljivi metež. Može li to zaista biti živa Rovena, koja se suočava sa mnom? Može li to uopšte biti Rovena - plavokosa, plavooka ledi Rovena Trevanjon od Tremjena? Zašto, zašto bih sumnjao? Zavoj je čvrsto bio povijen oko usta - ali da li bi to onda mogla biti usta žive ledi od Tremjena? I obrazi - bili su crveni kao u njenim najboljim danima - da, to bi zaista mogli biti bledi obrazi žive ledi od Tremjena. I brada sa svojim rupicama, kao zdrava, zar i ona ne bi mogla biti njena? Ali da li je onda za vreme bolesti postala viša? Kakva me je neobjašnjiva ludost zgrabila sa tom mišlju? Jedan skok i bio sam do njenih nogu! Skupivši se od mog dodira, dozvolila je da joj sa glave spadnu trake pokrova koje su je obavijale; i onda, u grozničavoj atmosferi sobe, rasula se ogromna masa duge i raspletene kose; bila je crnja od okrilja ponoći! I sada su se polako otvorile oči figure koja je stajala ispred mene. „Ovde, konačno” glasno sam kriknuo, „stvarno ne mogu - stvarno ne mogu nikad pogrešiti, ovo su krupne, crne i divlje oči moje izgubljene ljubavi - ledi, ledi LIGEJE!”
 

  Preveo: Sveta Bulatović

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pad kuće Ušera

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 3:06 pm

CRNA MAČKA




  Toliko je čudovišna, a opet tako domaća ova priča koju nameravam da zabeležim, da niti očekujem niti tražim da se u nju poveruje. Lud bih odista bio da to očekujem, kad i sama moja čula poriču sopstveno svedočenje. Ipak, ja lud ni sam - a zasigurno ni ne sanjam. Ali sutra ja umirem, pa bih danas da rasteretim dušu. Prva mi je namera da iznesem pred svet prosto, sažeto i bez komentara, niz sasvim običnih događaja. Svojim posledicama ovi događaji su me zastrašili, izmučili i uništili. Ipak neću pokušati da ih objašnjavam. Za mene su oni bili samo užas - mnogima će izgledati manje strašni, pre barokni. Nekad će se, možda, naći neka pamet koja će svesti moje bunilo na svakodnevne stvari, neka pamet mirnija, logičnija, i daleko manje podložna uzbuđenjima od moje koja će prozreti u ovom dešavanju što ga užasnut tačno beležim, prosto nizanje vrlo prirodnih uzroka i posledica.
  Od malena sam bio zapažen po naravi mekoj i čovečnoj. Srce mi bejaše tako upadljivo nežno da su mi se drugari rugali. Posebno sam voleo životinje, pa su mi roditelji u tome popuštali i držao sam mnoge različite domaće ljubimce. Uz njih sam provodio najviše vremena, a nikad srećniji nisam bio nego kada sam ih hranio i mazio. Ova moja sklonost je rasla što sam bivao stariji, pa, kada dorastoh do muževnosti, od nje se izvede jedno od mojih glavnih životnih zadovoljstava. Onima koji gaje ljubav prema vernom i pametnom psu ne bi trebalo da moram s mnogo truda da objašnjavam prirodu i moć zadovoljstva koje iz toga proističe. Nečega ima u toj nesebičnoj i samopožrtvovanoj ljubavi životinje što pogađa ravno u srce svakoga ko je često bio u prilici da iskusi bedu prijateljstva i slabašnu vernost čoveka.
  Oženio sam se rano i imadoh sreću da u svojoj ženi ne nađem sklonosti protivne mojima. Čim je zapazila moju privrženost domaćim ljubimcima, nije propuštala prilike da nabavi one najprivlačnije. Držali smo ptice, zlatnu ribicu, jednog lepog psa, zečeve, malog majmuna, i jednu mačku.
  Ova mačka bejaše jedna upadljivo krupna i lepa životinja, potpuno crna i zapanjujuće pametna. Govoreći o njenoj inteligenciji, moja žena - u srcu poprilično sujeverna - često je pravila aluzije na starinska narodna verovanja da su sve crne mačke začarane veštice. Nije ona to uzimala baš ozbiljno - i ja tu stvar pominjem tek zato što mi je baš sad pala na pamet.
  Pluton, tako se mačka zvala, bio mi je najdraži ljubimac i pravi drugar. Ja sam ga jedini hranio, a on je išao za mnom po celoj kući. Bejaše mi čak teško da ga sprečim da me ne prati i po ulicama.
  Naše prijateljstvo potraja u ovom duhu kroz nekoliko godina tokom kojih se cela moja narav i moj karakter - uz pomoć Zlotvora Neumerenosti - bejahu (crvenim dok ovo priznajem) podvrgli teškoj promeni nagore. Postajao sam iz dana u dan sve turobniji, sve razdražljiviji, sve bezobzirniji prema tuđim osećanjima. Dešavalo se da mi izlete sasvim neodmerene reči u obraćanju svojoj ženi. Pa se desilo i da je izvrgnem nasilju. Naravno da su moji ljubimci morali osetiti promenu moje ćudi. Ne samo što sam ih zanemarivao nego sam ih i zlostavljao. Prema Plutonu, međutim, sačuvah dovoljno obzira, pa sam se uzdržavao od toga da ga kinjim, kao što sam bezobzirno kinjio zečeve, majmuna, čak i psa, kada bi mi se slučajno iz milošte, našli pod rukom. Ali moja bolest me je savladala - jer koja bi bolest mogla da se poredi sa Alkoholom! - pa najposle i Pluton, ostareo i on, i otud ponešto mrzovoljan - čak Pluton poče da trpi posledice moje gadne ćudi.
  Jedne noći, pošto sam se jako pijan vratio kući sa jedno od mojih gluvarenja gradom, uobrazio sam da me taj mačak izbegava. Zgrabio sam ga; utom prestrašen mojim besom on mi zubima nanese laku ranicu na ruci. Trenutno me obuze đavolska jarost. Nisam više znao za sebe. Moja rođena duša kao da se otrgla iz mog tela i neka prokleta pakost, rakijom natopljena, tresla je svaku moju česticu. Izvadih iz džepa na prsluku perorez, rastvorih ga, dograbih sirotu životinju za grlo i namerno joj iskopah jedno oko iz duplje! Hoću da puknem, gorim, drhtim, dok beležim ovu prokletu grozotu.
  Kada mi se razum vratio sa jutrom - kada sam odspavao sva isparenja noćne pijanke - doživeo sam osećanje pola straha, pola kajanja zbog zločina koji skrivih; ali beše to, u najboljem slučaju, neko slabo i dvosmisleno osećanje i ne doticaše se duše. Iznova se dadoh u teško piće i uskoro utopih u vinu svako sećanje na ovaj postupak.
  U međuvremenu se mačak polako oporavljao. Prazna očna duplja delovala je, istini za volju, zastrašujuće, ali on više nije pokazivao da ga išta boli. Kretao se kućom kao i inače, mada je, što se moglo očekivati, u užasu bežao čim bih se ja približio. Bejaše mi ostalo još toliko stare dobrote da me je spočetka rastuživalo ovo očito tuđenje od strane bića koje me je nekada toliko volelo. Ali ovo osećanje uskoro bejaše potisnuto razdraženošću. A onda me spopade, kao da me gura u konačan i nepopravljiv pad, taj duh Perverznosti. O tom duhu filozofija nimalo ne vodi računa. A ja ni u svoju živu dušu ne verujem toliko koliko u to da je ova perverznost jedna od prvobitnih pobuda ljudskog srca - jedno od nedeljivih primarnih svojstava, ili osećanja, koja upravljaju prirodom čoveka. Pa ko nije, po sto puta, uhvatio sebe da čini gadno ili glupo delo ni sa kojeg drugog razloga osim što zna da to ne bi smeo? Nismo li u stalnom iskušenju da, i pored svih dobrih razloga, narušimo ono što se zove Zakon, samo zato što ga takvog uvažavamo? Ovaj duh perverznosti, velim, naiđe da me konačno sruši. I baš ta neshvatljiva žudnja duše da sebe osporava - da siluje sopstvenu prirodu, da čini zlo tek zla radi - gonila me je da nastavim i dokrajčim muke koje sam nanosio nedužnoj životinji. Jednog jutra, sasvim hladnokrvno, namakoh joj omču oko vrata i obesih je za granu jednog drveta; obesih je, a suze su mi lile iz očiju i u srcu me grizlo najljuće kajanje; obesih je zato što sam znao da me je volela i zato što sam osećao da mi nije davala nikakvog razloga za to; obesih je zato što sam znao da time činim greh i to smrtni greh koji će moju besmrtnu dušu čak lišiti, ako je takvo što moguće, domašaja beskrajne milosti Najmilosrdnijeg i Najstrašnijeg Boga.
  Noću, toga dana kada je počinjeno ovo najsvirepije delo, trgli su me iz sna povici o požaru. Zavese oko moje postelje bejahu u plamenu. Cela kuća je gorela. Tek teškom mukom žena, sluga i ja sam, izbegosmo iz požara. Sve je bilo potpuno uništeno. Sve moje zemno blago bejaše progutano, a ja sam se od tada prepustio očaju.
  Neću pasti u slabost da sada pokušam da uspostavim vezu uzroka i posledice između ove nesreće i onog groznog dela. Ali ja podrobno iznosim lanac činjenica - ne želim da makar i sama mogućna povezanost ostane nejasna. Dan posle požara posetio sam zgarište. Zidovi su bili porušeni, s jednim izuzetkom. Taj izuzetak činio jedan pregradni zid, ne baš debeo, koji se dizao negde po sredini kuće i uz koji je bilo uzglavlje moje postelje. Malter je ovde u velikoj meri odoleo dejstvu vatre - ovu činjenicu sam objašnjavao time što je zid bio nedavno malterisan. Oko ovog zida bejaše se skupila gusta gomila, a mnogi od okupljenih kao da su zagledali jedan njegov poseban deo s velikom i napetom pažnjom. Reči „čudno!” „neviđeno” i drugi slični izrazi, pobudiše moju radoznalost. Priđoh i ugledah, kao urezanu u bareljefu na beloj površini, figuru ogromne mačke. Utisak je izazivala odista čudesna verodostojnost. Video se konopac oko vrata životinje.
  Kad isprva ugledah ovu utvaru - jer teško sam mogao drukčije da je smatram - zgranuh se od čuda i užasa. Ali naposletku mi je u pomoć priteklo razmišljanje. Mačka je, setih se, bila obešena u vrtu baš uz kuću. Čim je požar izazvao uzbunu, ovaj vrt je namah ispunila gomila - mora biti da je neko skinuo životinju s drveta i hitnuo je kroz otvoren prozor u moju sobu. To je verovatno bilo učinjeno zato da bi me digli iz sna. Rušenje drugih zidova utisnulo je žrtvu moje svireposti u masu svežeg nanosa maltera; kreč iz njega je, pod dejstvom plamena i ammonia iz lešine, potom dovršio priliku kakvu sam ugledao.
  Mada sam ovako spremno položio računa svom razumu, ako ne baš i svojoj savesti, o upravo iznesenoj zbunjujućoj činjenici, ona zato nije ništa manje potresla moju maštu. Mesecima se nisam mogao otresti priviđenja te mačke; a tokom ovog perioda vratilo mi se u duhu neko poluosećanje koje je sličilo, mada to nije bilo, kajanju. Odoh tako daleko da mi je bilo žao zbog gubitka te životinje, pa sam sve tražio oko sebe, po gadnim mestima koja sam sad po navici često posećivao, drugog ljubimca iste sorte i barem malo sličnog, kojim bih popunio njeno mesto.
  Jedne noći, dok sam sedeo gotovo otupeo u nekoj krajnje ozloglašenoj jazbini, pažnju mi iznenada prenu, neki crn predmet postavljen na vrh jedne od ogromnih bačvi rakije, ili ruma, kakve su činile glavni nameštaj te prostorije. Gledao sam netremice u vrh te bačve nekoliko minuta i sada me veoma iznenadi činjenica da nisam ranije opazio taj predmet na njoj. Prišao sam mu i dotakao ga rukom. Bio je to crni mačak, neki vrlo krupan, krupan baš kao Pluton i veoma nalik njemu u svakom pogledu, osim u jednome. Pluton nigde po sebi nije imao bele dlake, dok je ova mačka imala veliku, mada neodređenu mrlju beline koja joj pokrivaše gotovo cela prsa.
  Kada ga dodirnuh, on se pridiže, stade glasno da prede, pročeša se uz moju ruku, naizgled veoma zadovoljan što sam ga primetio. Ovo je, znači, baš onakav stvor kakvog sam tražio. Smesta ponudih da ga otkupim od gazde lokala, ali ovaj nije za njega ništa tražio - nije ništa znao o njemu, nikad ga nije video.
  Nastavio sam da ga mazim, a kada se pridigoh da krenem kući, ova životinja pokaza spremnost da me prati. Dopustio sam joj, a usput sam se saginjao povremeno da je pomilujem. Čim je ušla u kuću, namah se odomaćila i smesta postala najdraži ljubimac moje žene.
  Što se mene tiče, ja uskoro otkrih da u meni raste odbojnost prema njoj. Bilo je to baš suprotno od onoga što sam predviđao; ali - ne znam kako i zašto je tako bilo - njena očita vezanost za mene samo mi se gadila i nervirala me. I, malo-pomalo, ova osećanja gađenja i zlovolje porastoše do jetke mržnje. Izbegavao sam tog stvora; izvesno osećanje stida i sećanje na moje prethodno svirepo delo sprečavali su me da ga fizički zlostavljam. Skoro mesec dana nisam ga ni udario niti ga bilo kako podvrgao nasilju; ali postepeno, vrlo postepeno, dođoh dotle da ga doživljavam s neizrecivom odvratnošću i da bez reči bežim od njegova gnusnog prisustva, kao od najgore pošasti.
  Moja mržnja prema ovoj životinji, bez sumnje, samo je podstaknuta otkrićem već sledećeg jutra pošto sam je doveo kući, da joj je, kao i Plutonu, jedno oko bilo iskopano. Zbog ove okolnosti, međutim, ona je postala još draža mojoj ženi, koja je, kako već rekoh, posedovala u jednom visokom stepenu onu čovečnost osećanja kakva je nekada i mene krasila, i bila mi izvor mnogih najprisnijih i najčistijih uživanja.
  Međutim, koliko je rasla moja odbojnost prema ovoj mački, toliko kao da se uvećavala njena vezanost za mene. Pratila me je u stopu s istrajnošću koju bih teško objasnio čitaocu. Gde god da sam seo, smotala bi se ispod moje stolice, ili mi skočila u krilo, obasipajući me svojim odvratnim umiljavanjem. Ako sam nekuda krenuo, petljala mi se među noge i tako me skoro obarala, ili se, kačeći svoje dugačke i oštre kandže po mom odelu, verala na taj način na moja prsa. Tih dana, mada sam čeznuo da je jednim udarcem uništim, još sam se ustručavao, delimice zbog sećanja na svoj raniji zločin, ali uglavnom - da to odmah priznam - zbog apsolutne zastrašenosti od te životinje.
  Ova zastrašenost nije bila baš u strahu od fizičkog zla - ipak bih je teško drukčije odredio. Skoro da me je stid da priznam da, čak u samici za zločince skoro da me je stid da priznam, da su strava i užas koje je ova životinja izazivala u meni bili pojačani jednom od najčudnijih prikaza kakve se mogu zamisliti. Žena mi je skretala pažnju više puta na osobenost onog znaka od bele dlake, o kojem sam govorio i koji je sačinjavao jedinu vidljivu razliku između ove čudne životinje i one koju sam umorio. Čitalac će se setiti da je ovaj znak, mada veliki, prvobitno bio veoma neodređen; ali veoma postepeno, toliko postepeno da je to bilo gotovo neprimetno, i da se moj razum dugo borio da to odbaci kao izmišljotinu - on je najposle uzeo strogu određenost jednog oblika. To sada bejaše predstava jednog predmeta na čije ime uzdrhtim - jer zbog njega sam se, iznad svega, gnušao, i bio prestravljen, i bio spreman da se otresem tog čudovišta samo da sam smeo: bejaše to sada, velim, slika jedne grozne, jedne jezive stvari - VEŠALA! O, sumorna i strašna napravo Strave i Zločina - Agonije i Smrti!
  I postadoh tada ojađen da od mene nije moglo među ljudima biti ojađenijeg. A jedna beslovesna životinja čijeg sam sabrata sramno uništio , jedna beslovesna životinja da nanese meni - meni, čoveku načinjenom na priliku Boga Velikoga - toliko nepodnošljive patnje! Avaj! ni po danu ni po noći blagoslovenog spokoja za mene ne bi nikad više! Danju me ovaj stvor ni na tren ne napuštaše, a noću sam se svaki tren trzao iz snova neizrecive strave i zaticao njegov vreli dah na svom licu i njegovu masivnu težinu - ovaploćeni košmar koji nemam snage da istresem - naleglu na moje srce na veki.
  Pod teretom ovakvih muka iščileli su iz mene slabašni ostaci dobra. Zaokupile su me same opake misli, najmračnije i najpakosnije moguće misli. Turobnost mog uobičajenog raspoloženja prerasla je u mržnju prema svim stvarima i prema celom svetu; dok su iznenadni, česti i neobuzdani izlivi besa kojem sam se sada slepo prepuštao, od moje krotke žene, avaj, činili najčešću i najstrpljiviju žrtvu.
  Jednog dana ona pođe za mnom, nekog kućnog posla radi, u podrum stare zgrade u kojoj smo stanovali priterani sirotinjom. Mačka me je pratila niz stepenice i, spoplevši me da sam se gotovo strmoglavio, razgnevi me do ludila. Zamahnuh nekom sekirom, zaboravljajući u besu detinjasti strah koji mi je do tada zadržavao ruku i ustremih prema životinji udarac koji bi se, svakako, pokazao trenutno ubitačan da je pao kako sam želeo. Ali ovaj udarac zadržala je ruka moje žene. Njeno mešanje bacilo me je u jarost više nego demonsku i ja iščupah ruku iz njenog stiska i zakopah joj sekiru u mozak. Ona pade bez uzdaha na mestu mrtva.
  Pošto je izvršeno ovo grozno ubistvo, ja se smesta i potpuno pribrano, dadoh u posao da smislim kako bih sakrio leš. Znao sam da ga iz kuće, bilo danju ili noću, ne mogu izneti bez rizika da me susedi opaze. Mnoge su mi pretpostavke iskrsavale u svesti. Jedno vreme sam pomišljao da sasečem leš u sitne deliće i uništim ih vatrom. Zatim sam se odlučivao da iskopam raku u podu podruma. Premišljao sam, takođe, da ga bacim u bunar u dvorištu - ili, opet, da ga spakujem u sanduk, kao neki prtljag i tako ga po uobičajenom postupku dam nosaču da ga iznese iz kuće. Konačno se dosetih nečemu što sam mogao smatrati daleko celishodnijim rešenjem od dotadašnjih. Odlučio sam da ga zazidam u podrumu, kao što je zabeleženo da su kaluđeri u srednjem veku zaziđivali svoje žrtve.
  Podrum je sasvim odgovarao svrsi kao što je ova. Zidovi mu nisu bili čvrsto građeni, a nedavno su skroz omalterisani grubim malterom koji se nije mogao stvrdnuti zbog vlage u vazduhu ove prostorije. Štaviše, na jednom od zidova bejaše izbočina, kao mesto nekog lažnog dimnjaka ili kamina, kasnije popunjeno poput ostalih podrumskih zidova. Nisam uopšte sumnjao da mogu na tom mestu lako pomeriti cigle, ubaciti leš, i sve ponovo zazidati tako da niko ne bi bio u stanju da otkrije ma šta sumnjivo.
  I ova me računica nije prevarila. Pomoću jedne poluge lako sam povadio cigle, pa pošto sam leš postavio pažljivo uz unutrašnji zid, podupro sam ga u tom položaju i sa malo truda celu zidanicu vratio u prvobitni izgled. Zatim sam pribavio kreč, pesak i vlakna, uz svu moguću opreznost, i pripremio malter koji se nije mogao razlikovati od starog, pa sam njime veoma pažljivo premazao preslagane cigle. Kada sam završio, osetih zadovoljstvo što je sve dobro urađeno. Na zidu nije bilo ni najmanjeg traga da ga je neko dirao. Đubre sa poda pokupljeno je sa najsitničavijom pažnjom. Pogledah oko sebe pobedonosno, i rekoh sebi: „Barem ovde, dakle, moj trud ne beše uzalud”.
  Sledeća stvar bila je da potražim beštiju koja je prouzrokovala toliku nevolju; jer ja sam, najposle, čvrsto odlučio da je usmrtim. Da sam je samo mogao dohvatiti tog časa, znalo bi se šta je čeka; ali po svemu sudeći prepredenu životinju bejaše prestrašila silina mog pređašnjeg gneva, pa je izbegavala da se pojavljuje dok sam u ovakvom stanju. Nemoguće je opisati ili zamisliti duboko, blaženo osećanje olakšanja koje je nastalo u mojim grudima zbog nestanka omraženog stvora. Nije se pojavio tokom noći; i tako sam, barem jedne noći od kako ga uvedoh u ovu kuću, čvrsto i mirno spavao; dabogme, spavao čak i pod teretom umorstva na duši.
  Drugi i treći dan prođoše, a moj se mučitelj ne pojavi. Ponovo sam disao kao slobodan čovek. Čudovište je, zastrašeno, pobeglo iz kuće zauvek! Ne moram da ga gledam više! Moja sreća bila je neizmerna! Krivica zbog mračnog dela slabo me je uznemiravala. Bilo je nekih ispitivanja, ali za to sam ja imao spremne odgovore. Preduzeta je čak i istraga - ali naravno nije bilo ničeg što bi moglo biti otkriveno. Moje buduće blagostanje moglo se smatrati sigurnim.
  Četvrti dan posle ubistva u kuću sasvim neočekivano upade jedna grupa policajaca i iznova preduze temeljno pretraživanje svih prostorija. Kako sam, međutim, bio siguran da nema načina da se otkrije moje skrovište, ovo me uopšte nije zbunilo. Policajci su mi zapovedili da ih pratim u njihovom pretraživanju. Nisu propuštali nijedan budžak ili ćošak. Najzad, već treći ili četvrti put, spustiše se u podrum. Nije mi nijedan mišić zaigrao. Srce mi je kucalo mirno kao kod usnulog nevinašceta. Hodao sam podrumom s kraja na kraj. S rukama prekrštenim na grudima, tumarao sam ležerno tamo-amo. Policija je bila zadovoljna i pripremala se da ode. Razdraganost mog srca bila je prejaka da bi se mogla suzdržati. Izgarao sam da kažem bar jednu reč u znak trijumfa i da dvostruko osiguram njihovo uverenje u moju nevinost.
  „Gospodo”, rekoh najzad, dok je grupa kretala uz stepenice, „oduševljen sam što sam suzbio vaše sumnje. Želim vam mnogo sreće i malo više ljubaznosti. Uzgred, gospodo, ovo - ovo je jedna vrlo dobro građena kuća”, (u toj besomučnoj želji da kažem nešto ležerno jedva da sam znao šta uopšte govorim), „mogu vam reći, izvrsno dobro građena kuća. Ovi zidovi - pa zar idete, gospodo - ovi zidovi su solidno postavljeni”, i tu, iz čistog ludila razmetanja ja stadoh tući snažno nekim trščanim štapom koji mi se našao u ruci baš po onom delu prezidanih cigala iza kojeg stajaše leš moje rođene žene.
  Ali neka me bog sakloni i izbavi iz kandži Nečastivog! Još nisu ni utrnuli odjeci mojih udaraca kada mi je stigao u odgovor jedan glas iz unutrašnjosti grobnice! - neki plač, najpre prigušen i isprekidan, kao jecanje deteta, a onda se naglo podigao do dugog, glasnog i neprekidnog vriska, potpuno neprirodnog i neljudskog - do urlika - do bolnog jauka, pola iz straha a pola iz trijumfa, takvog kakav bi mogao doći samo iz pakla, iz udruženih grla onih koji su u agoniji prokletstva demona koji nad prokletstvom likuju.
  O mojim sopstvenim mislima da govorim glupo je. Obeznanjen, zateturah ka suprotnom zidu. U prvi mah grupa na stepeništu ostala je bez pokreta, u krajnjem strahu i užasu. U sledećem trenutku više snažnih ruku nasrnulo je na taj zid. Ceo se srušio. Leš, već uveliko načet raspadanjem i ulepljen skorelom krvlju, pokaza se uspravan pred očima posmatrača. Na glavi mu je, razjapljenih crvenih usta i jedinog gorućeg oka, sedela ta grozna beštija čija me je prepredenost namamila u zločin i čiji me je doušnički glas predao u ruke dželatu. Bejah zazidao to čudovište u samu grobnicu.
 

  Preveo: Ljubiša Jeremić

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pad kuće Ušera

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 3:07 pm

MASKA CRVENE SMRTI



  Crvena Smrt dugo je već pustošila zemlju. Nikad kuga nije bila toliko kobna ni toliko grozna. Krv je bila njeno ovaploćenje i njen pečat - crvena boja i strahota krvi. Prvo oštri bolovi i nagla vrtoglavica, a zatim obilno krvarenje iz svih pora i raspadanje. Skrletne pege po telu i naročito po licu žrtve - to prokletstvo kuge - isključivalo je žrtvu iz zajednice i lišavalo je pomoći i saosećanja bližnjih. A čitav početak, razvoj i ishod bolesti završili bi se za ciglo pola sata.
  Ali knez Prospero bio je srećan i neustrašiv i mudar. Kada su njegove zemlje već napola opustele, on pozva k sebi hiljadu zdravih i bezbrižnih prijatelja, odabranih između vitezova i gospi na njegovom dvoru i sa njima se povuče u duboku usamljenost jedne od svojih utvrđenih opatija. To je bila prostrana i veličanstvena građevina, tvorevina kneževog nastranog, ali ipak uzvišenog ukusa. Debeo i visok zid opasivao je opatiju, a kapije su bile gvozdene. Pošto su ušli, dvorani su dovukli peći za topljenje i teške čekiće, pa su zalemili reze. Odlučili su da ne ostave mogućnosti za prodiranje ni iznenadnih navala očajanja spolja ni mahnitosti iznutra. Opatija je bila bogato snabdevena. S takvim merama predostrožnosti dvorani su mogli da prkose zarazi. Spoljni svet neka se snađe kako ume. U međuvremenu, ludo bi bilo tugovati ili razmišljati. Knez se pobrinuo za svakovrsnu zabavu. Bilo je lakrdijaša, bilo je improvizatora, bilo je igrača, bilo je svirača, bilo je lepotica, bilo je vina. Sve to i bezbednost bili su unutra. Napolju je bila Crvena smrt.
  Pri kraju petog ili šestog meseca života u tom utočištu, kada je kuga najžešće besnela napolju, knez Prospero je, radi razonode svojih hiljadu prijatelja, priredio bal pod maskama neobične velelepnosti.
  Prizor je zaista bio raskošan. Ali dozvolite da vam prvo pričam o odajama u kojima je bal priređen. Bilo ih je sedam - carski niz. U mnogim dvorcima, međutim, takvi nizovi odaja obrazuju dug i prav red i pružaju oku slobodan pogled u dubinu kada se vrata širom otvore i krila im se sa obe strane priljube uza sam zid, tako da gotovo ništa ne smeta pogledu da sagleda sve prostorije odjedanput. Ovde je bilo sasvim drukčije, kao što se moglo i očekivati s obzirom na kneževu sklonost prema svemu što je nastrano. Odaje su bile tako nepravilno raspoređene da pogled nije mogao obuhvatiti istovremeno više od jedne. Na svakih dvadeset ili trideset jardi dolazio bi zaokret, a na svakom zaokretu pružao se nov prizor. Levo i desno, u sredini svakog zida, visok i uzan gotski prozor gledao je na zatvoren hodnik koji je pratio krivudanje niza odaja. Ovi prozori bili su od obojenog stakla, čija se boja menjala u skladu sa osnovnim tonom ukrasa odaje u koju su gledali. Krajnja odaja na istočnoj strani bila je, na primer, zastrta plavim i njeni prozori bili su žive plave boje. Sledeća odaja bila je ukrašena i zastrta skrletnim, i tu su okna bila skrletna. Treća je bila sva zelena, i takvi su bili i prozori. Četvrta je bila nameštena i osvetljena narandžasto, peta belo, šesta ljubičasto. Sedma odaja bila je sva u crnim somotskim zastorima, koji su pokrivali celu tavanicu i spuštali se niza zidove, padajući u teškim naborima na ćilim od iste tkanine i boje. Ali samo u ovoj odaji boja prozora nije odgovarala boji zastora. Okna su tu bila skrletna - jake krvave boje. Međutim, ni u jednoj od ovih sedam odaja nije bilo ni lampe ni svećnjaka sred sveg onog obilja zlatnih ukrasa što su ležali razasuti tu i tamo ili visili s tavanica. Nikakve svetlosti koja bi poticala od lampe ili sveće nije bilo u ovom nizu odaja. Ali u hodnicima duž odaja stajao je prema svakom prozoru po jedan težak tronožac s mangalom punim žara koji je bacao svoje zrake kroz obojeno staklo i tako bleštavo osvetljavao prostoriju. Na taj način se stvaralo mnoštvo sjajnih i fantastičnih utisaka. Ali u zapadnoj ili crnoj odaji dejstvo odsjaja vatre, što je kroz krvavo obojena okna padao na crne zastore, bilo je beskrajno jezivo i davalo je licima onih koji su tamo ulazili tako čudan izgled da je malo koji od zvanica imao dovoljno hrabrosti da uopšte prekorači njen prag.
  U toj odaji, sem toga, stajao je uza zapadni zid jedan ogroman časovnik od abonosovine. Njegovo klatno klatilo se tamo-amo s muklom, teškom, jednoličnom zvekom; a kada bi velika kazaljka završila svoj kružni put i trebalo da izbije čas, iz bakarnih pluća časovnika izlazio bi zvuk koji je bio jasan i zvonak, i dubok i neizmerno muzikalan, ali tako naročitog tona i takve siline da su pri isteku svakog časa svirači u orkestru bili primorani da za trenutak prekinu sviranje da bi oslušnuli taj zvuk; i tako bi igrači morali da zastanu sred vihora valcera i cela vesela družina namah bi se uznemirila; i dokle god je časovnik izbijao, zapažalo se kako i najlakomisleniji blede, a stariji i trezveniji prelaze rukom preko čela kao u smetenom sanjarenju ili razmišljanju. No kada bi odjek sasvim zamro, laka veselost odjednom bi obuzela čitav skup; svirači bi se zgledali i nasmešili kao da se smeju svojoj sopstvenoj usplahirenosti i ludosti, i šapatom se zaklinjali jedan drugom da iduće izbijanje časovnika neće izazvati u njima slično uzbuđenje; a zatim, po isteku šezdeset minuta (koji obuhvataju tri hiljade i šest stotina sekundi vremena što odmiče), došlo bi do novog izbijanja časovnika i do istog uznemirenja i podrhtavanja i sanjarenja kao i ranije.
  Ali, uprkos svemu tome, bila je to vesela i sjajna terevenka. Knežev ukus bio je osobit. On je imao dobro oko za boje i efekte. Nipodaštavao je čisto pomodni decorum. Njegove zamisli bile su smele i vatrene, a shvatanja su mu plamtela nekim varvarskim sjajem. Neki ljudi smatrali bi ga ludim. Njegove pristalice osećale su da on to nije. Bilo je potrebno da ga čovek čuje i vidi i dodirne pa da bude siguran da on to nije.
  Prilikom priprema za ovu veliku svečanost on je najvećim delom sam rukovodio ukrašavanjem svih sedam odaja; i njegov lični ukus odredio je stil prerušavanja. To su zaista bile veoma čudne zamisli. Bilo je mnogo bleštavog sjaja, mnogo zanimljivog i fantastičnog - mnogo štošta što se docnije moglo videti u Hernaniu.8 Bilo je tu šarolikih prilika neprikladnih udova i opreme. Bilo je čudovišnih zamisli kakve rađa ludilo. Bilo je mnogo lepoga, mnogo razuzdanoga, mnogo nastranoga, pomalo strašnoga i nemalo odvratnoga. Tamo-amo po tim odajama šepurilo se, zaista, mnoštvo snoviđenja. I ona - ta snoviđenja - krivila su se na sve strane, primajući boju odaja; i činilo se kao da je pomamna svirka orkestra samo odjek njihovih koraka. I opet izbija časovnik od abonosovine koji stoji u dvorani od somota. I, za trenutak, sve zastane i sve zanemi sem zvuka časovnika. Snoviđenja su ukočena - skamenjena u stavu u kojem su zastala. Ali odjek izbijanja zamire - trajao je samo trenutak - i lak, napola prigušen smeh zatreperi za njim. I opet muzika nabuja, i snoviđenja ožive, i krive se na sve strane veselije no ikad, primajući boju raznobojnih prozora kroz koje se probijaju zraci sa tronošca. Ali u onu odaju, koja leži najzapadnije od sedam prostorija, sada se nijedna maska ne usuđuje da uđe; jer noć prolazi i rumenija svetlost prodire kroz krvavo obojena okna, i sumornost crnih zastora zastrašuje; i onog koji kroči na crni ćilim ošine sa obližnjeg časovnika od abonosovine prigušen zvuk svečanijeg i značajnijeg izraza no što je ijedan koji dopire do ušiju onih što uživaju u udaljenijem veselju ostalih odaja.
  Među tim ostalim odajama vrvelo je od sveta i u njima je grozničavo kucalo srce života. A bučno veselje se nastavljalo vrteći se u kovitlac, dok najzad ne otpoče izbijanje ponoći sa časovnika. I tada svirka umuknu, kako rekoh, i okretanje igrača se prekide, i nastade mučno zamiranje svega, kao i ranije. Ali zvono časovnika imalo je sada da izbije dvanaest udaraca; i tako se možda dogodilo da su oni zamišljeniji među gostima, zato što su imali više vremena, dublje utonuli u razmišljanje nego pre. I tako se, pritom, dogodilo možda da su mnogi u toj gomili, pre no što će poslednji odjek poslednjeg udarca potpuno utonuti u tišinu, našli vremena da zapaze prisustvo jedne maskirane prilike koja dotle nije privukla ničiju pažnju. I pošto se vest o novoj pridošlici šapatom raširila svuda, najzad se iz cele družine diže neko mrmorenje, neko gunđanje koje je izražavalo neodobravanje i čuđenje - zatim, konačno, strah, užas i gnušanje.
  U jednom takvom skupu fantastičnih prilika kakav sam opisao neka obična pojava svakako ne bi mogla izazvati toliko snažan utisak. Sloboda u izboru maske bila je te noći uistinu gotovo neograničena; ali prilika o kojoj je reč prevazišla je po nastranosti i najnastranijeg i prešla čak i one neodređene granice koje je bio postavio knez. Ima struna u srcima i najbezbrižnijih koje se ne mogu dodirnuti bez uzbuđenja. Čak i kod najizopačenijih, kojima su i život i smrt podjednake lakrdije, ima stvari sa kojima se ne može lakrdijati. Zaista, ceo skup kao da je sad duboko osetio da u kostima i držanju nepoznatog nema ni duha ni pristojnosti. Prilika je bila visoka i mršava, uvijena od glave do pete u mrtvački pokrov. Maska koja je skrivala lice tako je savršeno odgovarala liku ukočena leša da bi i najbrižljivije ispitivanje teško otkrilo varku. Pa ipak, ovi veseli ludaci sve bi to možda otrpeli, ali ne i odobrili. Ali maska je otišla tako daleko da je uzela lik Crvene smrti. Njena odora bila je poškropljena krvlju, a široko čelo i sve crte lica poprskani skrletnom strahotom.
  Kada je pogled kneza Prospera pao na taj sablasni lik (koji se polako i svečano, kao u želji da što potpunije istakne svoju ulogu, kretao tamo-amo sred gomile igrača), videlo se kako se knez u prvi mah grči, sav uzdrhtao od užasa ili od gađenja; ali idućeg trenutka njegovo čelo pocrvene od besa.
  „Ko se to usuđuje?” promuklim glasom zapita dvorane koji su stajali u blizini. „Ko se usuđuje da nam se ruga takvom bezbožnom porugom? Ščepajte ga i skinite mu masku - da znamo koga treba o sunčevu porođaju da obesimo na bedemu!”
  Knez Prospero stajao je u istočnoj ili plavoj dvorani kada je izustio te reči. One su odjeknule kroz sedam odaja glasno i razgovetno - jer knez je bio odvažan i krepak čovek, a muzika je ućutala na pokret njegove ruke.
  Knez je stajao u plavoj dvorani sa grupom bledih dvorana kraj sebe. U prvi mah, dok je govorio, osetilo se u toj grupi neko lako kretanje kao da će svi da jurnu prema nezvanom gostu, koji im je u tom trenutku takođe bio na domašaju ruke, a sada se odlučnim i dostojanstvenim korakom sve više približavao govorniku. Ali iz nekog neodređenog straha, koji je ludačka drskost maske ulila celom skupu, niko se nije našao da pruži ruku da bi je ščepao; i tako je maska bez prepreke prišla na dva koraka knezu i dok je ogromna skupina, kao podstaknuta jednim jedinstvenim podsticajem, od sredine odaje uzmicala ka zidovima, maska nastavi svoj put bez prekida, istim svečanim i odmerenim korakom kojim se od prvog trenutka isticala, kroz plavu odaju u skrletnu, kroz skrletnu u zelenu, kroz zelenu u narandžastu, kroz ovu opet u belu, pa odatle u ljubičastu, pre no što je iko učinio odlučan pokret da je zaustavi. Tada, međutim, knez Prospero, izbezumljen od besa i stida zbog svog sopstvenog trenutnog kukavičluka, jurnu kroz šest odaja, ali niko ne pođe za njim, zbog smrtnog straha koji je sve spopao. Sa isukanim kratkim mačem u uzdignutoj ruci, knez se u nagloj žestini, već primakao na tri-četiri stope prilici koja je uzmicala, kada se ova, pošto je stigla do kraja somotske odaje, odjednom okrenu i prkosno stade pred svog gonioca. Začu se oštar krik i mač, sevnuvši, pade na crni ćilim, na koji se trenutak docnije sruši mrtav i knez Prospero. Tada, priživajući bezumnu hrabrost očajanja, gomila zvanica odjednom navali u crnu odaju i, ščepavši masku čija je visoka prilika uspravno i nepomično stajala u senci časovnika od abonosovine, zastade bez daha, u neizrecivom užasu, videći da mrtvački pokrov i lešu slična maska koje su oni s takvom žestokom surovošću zgrabili, ne sadrže nikakvo opipljivo obličje.
  Tada uvideše prisustvo Crvene smrti. Uvukla se kao kradljivica u noći. I gosti, jedan za drugim, srušiše se u krvlju orošenim dvoranama gozbe, i svak izdahnu u očajničkom stavu u kom pade. I život časovnika od abonosovine prestade sa životom poslednjeg od vesele družine. I plamen tronožaca se ugasi. A Tama i Raspadanje i Crvena smrt utvrdiše svoju neograničenu vlast nad svim i svačim.
 

  Prevod: Vera Stojić

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pad kuće Ušera

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 3:07 pm

GAVRAN

 
 


  Jednom, usred mračne noći, seđah tužan u samoći
  Nad knjigama čiju mudrost zaborava dani skriše
  San mi oči već sklopio, kad lupkanje začuh ti’o
  Na vratima moje sobe i kucanje neko tiše...
  „To poseta mora da je” - usne jedva prosloviše...
  Samo to i ništa više.
 

  Oh, sećam se vrlo jasno: decembarsko doba kasno.
  Sa panjeva dogorelih senke i još treperiše...
  Čekam osvit, ali nema zaborava ni melema
  Bolnom srcu za Lenorom. Nju anđeli uskriliše;
  Sad po raju s njima šeće... al’ ovde je niko neće
  Videt ni zvat nikad više.
 

  I od šuma i pokreta zavesa mi od skerleta
  Fantastične slutnje jezom svu mi dušu ispuniše -
  Da bih srcu mira steko - stah ponavljat što sam reko:
  „Posetilac neki to je na vratima sobe moje,
  Posetilac kasni to je, pa kucnuo malo tiše”,
  Samo to i ništa više.
 

  Ko ohrabren glasom tijem - ustah tajnu da otkrijem:
  „Gospodine ili Gospo!”, rekoh, „vaši kucnji biše
  Nešto tiho, poluglasno, a ja dremljiv ne čuh jasno...
  Oprostite, ja ih začuh tek kada se ponoviše.”
  I ja priđoh ka vratima da pogledam koga ima:
  Napolju mrak - ništa više!

 

  U noć pustu gledajući - dugo stajah strahujući:
  Sumnjah, sanjah čudne snove koje smrtni još ne sniše...
  Ali ništa kroz tu tminu ne naruši mir, tišinu,
  Samo reč „Lenora” ti’o kao da sam ponovio,
  Pa se i ti ponovljeni glasi mrakom izgubiše,
  Samo to i ništa više!
 

  Ja se vratim i zatvorim, a u duši jadom gorim,
  A kucanja, nešto jača, gle, opet se ponoviše...
  „Da, izvesno, nema spora: to se čuje sa prozora...”
  I želje me opet zovu da ispitam tajnu ovu,
  I odagnam slutnje koje moje srce uzbudiše;
  To je vetar, ništa više.
 

  Tad otvorih prozor sobni, a iz mraka Gavran kobni,
  Veličanstven, zaleprša, šumno mu se krila sviše.
  Davnog doba ptica mraka ni pozdrava ne da znaka;
  Gospodski se samo vinu ka poprsju Paladinu
  Iznad vrata moje sobe kud ga krila uzvisiše,
  Slete, stade, ništa više.
 

  Čudni izgled ptice crne bol mi u smeh preobrne,
  Dostojanstvo i ozbiljnost sa likom se crnim sliše...
  Rekoh: „Gle, ostrižen ti si, i plašljivac vidim nisi,
  Crn glasniče dana ovih, sa obala Plutonovih,
  Tamo, na tim obalama kako ti se ime piše?”
  Gavran reče: „Nikad više!”
 

  Začudi me ptica stara kako jasno odgovara,
  (Mada njene čudne reči s pitanjem se ne složiše)
  Jer baš niko dosad živi nema sreće da doživi:
  Ko ja sad što gledam kako crna ptica stoji tako
  Ko da ona i poprsje u jedan se lik sališe
  Sa imenom: Nikad više!

 

  Ali Gavran, sedeć tamo, tu reč jednu reče samo,
  Ko svi snovi duše crne da se u toj reči zbiše,
  Nit’ što reče, nit’ pomenu, niti jednim perom krenu;
  No kad šapnuh: sutra veče, ko i snovi moje sreće,
  I on će me ostaviti ko što me svi ostaviše!
  Gavran reče: „Nikad više!”
 

  Odgovor što ptica dade iznenadi mene sade.
  Nema sumnje: sva se znanja u toj jednoj reči zbiše.
  Što je čula ptica stara od nesrećnog gospodara
  Kog su mračne kobne sile progonile i gonile,
  Pa od pesme tugovanke samo refren ostaviše,
  Tužni refren: „Nikad više!”
 

  I gledajuć pticu tako - osmehnuh se opet lako
  A ruke mi ka njoj bliže naslonjaču prisloniše;
  Na kadivu meku sedoh i vezujuć misli htedoh
  Saznat: šta ta čudna, zlobna, od starina davnih kobna,
  Ko znak jada crna ptica koja i zlim duhom diše,
  Misli gračuć: „Nikad više!”
 

  Razmišljo sam tu sedeći, ništa više ne zboreći.
  Žarke oči ptice crne moje srce zapališe.
  Misli - jedna drugu gone... Na uzglavlje glava klone...
  Na uzglavlju od kadive, ljubičaste treperive,
  Počinuti - tu gde senke nekad žarko treperiše,
  Ona neće nikad više!
 

  I ko ruke serafima - nevidljivim kandilima
  Da, mašući, ceo vazduh miomirom ispuniše...
  I hod njihov ko da čujem... „Ah, jadniče!”, uzvikujem,
  „Bog te, eto, tim spasava; to je čaša zaborava.
  Ispij! To će i sećanje na Lenoru da ti zbriše.”
  Gavran reče: „Nikad više!”

 

  „Proroče i zlokobnjače! Ptico il’ anatemnjače!
  Bilo da te vražja tajna nosi hrabra i očajna,
  Pa oluje na ukletu obalu te izbaciše -
  K domu u kom užas vlada, reci: da li Gileada
  Ima leka srcu koje snovi sreće ostaviše?”
  Gavran reče: „Nikad više!”
 

  „Proroče i zlokobnjače! Ptico il’ anatemnjače!
  Zaklinjem te nebom, Bogom, čije ruke sve stvoriše,
  Jadnoj duši želju njenu - reci: da l’ ću u Edenu
  Zagrliti kad Lenoru, koju sad u rajskom horu,
  Zovu tako i anđeli što je k nebu uskriliše?”
  Gavran reče: „Nikad više!”
 

  „Ptico, ili vraže crni!”, rekoh, „mraku svom se vrni,
  Oluji i obalama koje tebe ispiliše!
  Jer ni perce neću koje da me seća laži tvoje!
  S poprsja se skidaj toga! Vadi kljun iz srca moga!
  Lik tvoj nek’ se iz očiju i sećanja mog izbriše!”
  Gavran reče: „Nikad više!”
 

  I sad iznad vrata moji’ nepomičan Gavran stoji,
  Na poprsju Paladinom, dok u sobi sve je tiše...
  Oči su mu - vatra živa ko demona koji sniva
  A lampa ga osvetljava i na podu ocrtava -
  Iz te senke treperive, koju zraci osenčiše
  Neću izić’ nikad više!
 

  Preveo: Trifun Đukić

 

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pad kuće Ušera

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 3:08 pm

FILOZOFIJA KOMPOZICIJE

 
 


  ČARLS DIKENS, u belešci koja leži preda mnom, a povodom jednog mojeg ranijeg ispitivanja sklopa Barnabi Radža, veli: „Uzgred budi rečeno, znate li vi da je Godvin pisao svog Kaleba Vilijemsa počinjući s kraja? On je svog junaka prvo upleo u mrežu teškoća, koje sačinjavaju drugu svesku, i tek je onda, povodom prve, stao da razmišlja kako da opravda ono što se već zbilo.”
  Ne mogu da zamislim da je Godvin upravo tako postupio i zaista, njegovi iskazi se ne slažu potpuno s gledištem gospodina Dikensa, ali pisac Kaleba Vilijemsa bio je i suviše dobar umetnik da bi prevideo preimućstvo koje pruža bar približno sličan postupak. Savršeno je jasno da svaki zaplet koji zaslužuje to ime, mora biti temeljno i marljivo razrađen do svog raspleta pre no što se uopšte latimo pera. Jedino ako stalno imamo pred očima rasplet, moći ćemo da pružimo delu onaj njemu neophodno potrebni izgled doslednosti, ili uzročne povezanosti, time što ćemo učiniti da svi događaji, a naročito celokupan način obrade, budu usmereni na razvijanje osnovne zamisli.
  Postoji, čini mi se, jedna osnovna greška u uobičajenom načinu građenja jednog književnog dela. Predmet za obradu pruža ili istorija, ili mu kao povod služi neki dnevni događaj, ili, u najboljem slučaju, sam pisac stavlja u pokret splet neobičnih zbivanja jedino da bi postavio osnovu za svoje delo, u nameri, po pravilu, da sve praznine u pogledu činjenica ili radnji koje se u toku pisanja ovde-onde ukažu popuni opisima, dijalozima ili sopstvenim razmišljanjima.
  Ja radije počinjem razmišljanjem o utisku. Imajući uvek u vidu novinu - jer obmanjuje samog sebe onaj ko se usuđuje da se liši tako očiglednog i tako dostojnog izvora zanimljivosti - kažem sebi na prvom mestu: „Od svih bezbrojnih utisaka ili predstava koje može da primi srce, ili razum, ili (opštije rečeno) duša, koju ću ja, u ovoj prilici da odaberem. Pošto sam izabrao, prvo, neki nov i, drugo, snažan utisak, počinjem da razmišljam o tome da li će on najbolje biti proizveden događajima ili izrazom - da li običnim događajima i naročitim izrazom, ili obrnuto, ili istovremeno i naročitim događajem i naročitim izrazom - posle čega tražim oko sebe (ili, bolje, u sebi) takva povezivanja događaja, ili izraza, koja će mi biti od najveće pomoći pri proizvođenju utiska.
  Često sam pomišljao kako bi zanimljiv članak mogao da napiše svaki pisac koji bi hteo - što će reći, koji bi mogao da izloži, korak po korak, način na koji je svako od njegovih dela dobilo svoj konačni oblik. Zašto sve do danas takav članak nije ugledao sveta, to nikako ne bih mogao reči - možda je, međutim, ta praznina više posledica književne taštine no ma čega drugog. Većina pisaca - naročito pesnika - više voli da svet misli kako oni stvaraju u nekoj vrsti plemenitog ludila, podsvesnog zanosa i nesumnjivo bi zadrhtali od straha kad bi pustili javnost da baci pogled iza kulisa, na ono mučno i nesigurno sazrevanje misli, na pravi smisao koji je shvaćen tek u poslednjem trenutku, na one nebrojene misli koje su samo sinule u glavi, a nisu dospele do pune zrelosti i jasnoće, na one potpuno uobličene predstave koje su u trenutku očajanja odbačene kao neupotrebljive, na ono oprezno odabiranje i odbacivanje, na mučno brisanje i umetanje - jednom reči, na točkove i zupčanike, na sprave za pokretanje pozornice, na lestvice i pod koji se otvara, na petlovo perje, rumenilo i veštačke mladeže - što u devedeset i devet odsto slučajeva sačinjava književnu pozornicu.
  S druge strane, svestan sam toga da se retko dešava da pisac uopšte može korak po korak da se vrati putem kojim je došao do svojih zaključaka. Uopšte uzev, podsticaji, pošto su se javili zbrda-zdola, na isti su način obavili svoj posao i pali u zaborav.
  Što se mene lično tiče, ne slažem se ni s onim zaziranjem koje smo pomenuli, niti mi je i najmanje teško da se u svako doba prisetim postupnog nastojanja bilo kojeg od svojih dela; a kako je zanimljivost toga raščlanjavanja ili građenja iznova, koju sam označio kao desideratum, potpuno nezavisna od stvarnog ili prividnog interesovanja za raščlanjavani predmet, neće se smatrati da sam povredio pristojnost ako budem prikazao modus operandi po kojem je nastalo jedno od mojih dela. Izabraću „Gavrana”, kao najopštije poznato. Namera mi je da jasno pokažem kako se nijedno mesto u njegovom sklopu ne može pripisati slučaju ili podsvesti - da je delo išlo napred korak po korak ka svom završetku s neumitnošću i strogom doslednošću matematičkog problema.
  Odbacimo, kao beznačajnu po pesmu per se, okolnost -ili, recimo, potrebu - zbog koje se, u prvom redu, rodila namera da se napiše jedna pesma koja će odgovarati istovremeno ukusu i čitalaca i kritike.
  Polazimo, dakle, od te namere.
  Prvo pitanje koje se postavilo bilo je dužina pesme. Ako je neko književno delo i suviše dugačko da bi se pročitalo u jednom dahu, moramo se odreći neizmerno važnog utiska koji se postiže jedinstvom predstave; jer, ako se mora čitati u dva navrata, upliću se poslovi svakidašnjice, i celina je samim tim odmah razbijena. A pošto se, ceteris paribus, nijedan pesnik ne može odreći ničega što je kadro da doprinese ostvarenju njegove zamisli, to treba razmotriti da li veća dužina pruža neko preimućstvo koje će nadoknaditi s njom povezani gubitak jedinstva. Na ovo bez predomišljanja kažem: ne. Ono što nazivamo dugačkom pesmom u stvari je samo niz kratkih pesama - što će reći, niz kratkih pesničkih utisaka. Nepotrebno je dokazivati da pesma samo onda zaslužuje svoje ime ako snažno uzbuđuje, uzdižući dušu; a sva snažna uzbuđenja su po psihičkoj nužnosti kratka. Iz toga razloga je najmanje polovina Izgubljenog raja u suštini proza - niz pesničkih uzbuđenja koja su, neizbežno, protkana odgovarajućim padovima - i zbog njegove do krajnosti velike dužine svemu je oduzet neizmerno važan umetnički činilac: celina ili jedinstvo utiska.
  Čini se, dakle, da očigledno postoji izvesna određena granica u pogledu dužine za sva književna dela, granica koja zahteva da se delo može pročitati u jednom dahu i ako se ta granica kod nekih proznih dela (koja ne zahtevaju nikakvo jedinstvo), kao što je Robinzon Kruso, i može s uspehom prekoračiti, u pesmi se ona nikad ne može prekoračiti u pravom smislu reči. U tome okviru dužina pesme treba da bude u matematičkom odnosu s njenom vrednošću, drugim rečima, s uzbuđenjem ili uzdizanjem - opet, drugim rečima, sa stepenom pravog pesničkog utiska koji je u stanju da proizvede jer jasno je da kratkoća mora da bude u pravoj srazmeri s jačinom željenog utiska; i to pod jednim uslovom - da je za proizvođenje ma koje vrste utiska neophodno izvesno trajanje.
  Imajući u vidu te razloge, kao i onaj stepen uzbuđenja za koji sam smatrao da nije iznad ukusa čitalaca, a ni ispod ukusa kritičara, došao sam odmah do pogodne dužine za pesmu koju sam naumio da napišem - dužine od stotinak stihova. Ona ih, u stvari, ima sto osam.
  Druga briga bila mi je izbor predstave koju treba izazvati ili utiska koji treba postići: i tim povodom bih mogao isto tako da primetim da sam, tokom čitavog pisanja, stalno imao u vidu nameru da napišem delo koje će svi da cene. Suviše bih se udaljio od svog neposrednog predmeta ako bih hteo da dokazujem postavku koju sam nekoliko puta isticao i koju uopšte ne treba dokazivati onima koji osećaju poeziju - postavku, mislim, da je lepota jedino priznato područje pesme. Nekoliko reči, međutim, radi razjašnjenja mog stvarnog gledišta, koje su neki moji prijatelji skloni da pogrešno prikažu. Ono zadovoljstvo koje je istovremeno najsilnije, najuzvišenije i najčistije nalazi se, verujem, u posmatranju lepog. Zaista, kad ljudi govore o lepoti oni, u stvari, nemaju u vidu neko određeno svojstvo, kao što se pretpostavlja, nego određen utisak, jednom reči, oni misle upravo na ono snažno i čisto uzdizanje duše - ne razuma, ili srca - o kome sam govorio, a koje se doživljava kao posledica posmatranja „lepog”. Ja označavam, dakle, lepotu, kao područje pesme jedino zbog toga što je to očigledan zakon umetnosti da utisci treba da proističu iz neposrednih uzroka - da ciljeve treba postizati sredstvima koja su najbolje prilagođena njihovom postizanju; niko se dosad nije pokazao toliko slaboumnim da bi poricao kako se ono naročito uzdizanje o kome je bilo reči najlakše postiže pesmom. Međutim istina, ili zadovoljenje razuma, strast, ili uzbuđenje srca, mada se do izvesne mere mogu postići u poeziji, daleko se lakše postižu u prozi. U stvari, istina traži tačnost, a strast jednostavnost (oni koji uistinu imaju strasti razumeće me), što je potpuno protivno onoj lepoti koja je, podvlačim, uzbuđenje ili prijatno uzdizanje duše. Iz svega što je ovde rečeno ni u kom slučaju ne proizilazi da se strast, pa čak i istina, ne mogu uneti, i čak korisno uneti, u pesmu - jer one mogu da posluže kao objašnjenje ili da doprinesu opštem utisku, kao što u muzici služi disonanca; ali će pravi umetnik uvek uspeti da ih, prvo, u dovoljnoj meri podredi osnovnoj svrsi i, drugo, da ih koliko je to moguće, obavije onom lepotom koja sačinjava duh i suštinu pesme.
  Smatrajući, dakle, lepotu kao svoje područje, iduće pitanje koje se postavilo preda mnom odnosilo se na izraz kroz koji će ona u najvišoj meri da se ispolji - a celokupno iskustvo pokazuje da je taj izraz tuga. Lepota bilo koje vrste, na svom najvišem stepenu razvitka, neizbežno uzbuđuje osetljivu dušu do suza. Seta je, tako, najzakonitiji od svih pesničkih izraza.
  Pošto su tako određeni dužina, područje i izraz, prihvatio sam se uobičajenog zaključivanja, s namerom da nađem neki umetnički začin koji bi mi poslužio kao osnovni motiv pri stvaranju pesme - neki stožer oko kojeg će moći da se okreće čitava građevina. Pažljivo razmatrajući sva uobičajena umetnička sredstva - ili, tačnije, majstorije, u pozorišnom smislu - odmah sam zapazio da se nijedna ne nalazi u tako opštoj upotrebi kao pripev. Okolnost što se on nalazi u tako opštoj upotrebi bila je dovoljna da me uveri u njegovu stvarnu unutrašnju vrednost i uštedela mi je trud da ga podvrgavam raščlanjavanju i ispitivanju. Posmatrao sam ga, međutim, s obzirom na mogućnost njegovog usavršavanja i ubrzo sam uvideo da se on još nalazi na niskom stupnju razvitka. Pripev, ili refren, kako se obično upotrebljava, ne samo da je ograničen na lirski stih nego utisak koji će načiniti zavisi i od snage jednolikosti - i zvuka i misli. Prijatnost počiva jedino na osećanju istovetnosti - ponavljanja. Odlučio sam da u utisak koji on proizvodi unesem raznolikost i da ga tako usavršim, ostajući uglavnom pri jednoličnosti zvuka, dok bih stalno unosio promene u jednoličnost misli: što znači, odlučio sam da stalno proizvodim nove utiske unošenjem raznovrsnosti u primeni pripeva, dok bi sam pripev ostao, najvećim delom, nepromenjen.
  * * *

  Pošto su ova pitanja rešena, počeo sam odmah zatim da razmišljam o prirodi mojeg pripeva. Kako je način njegove primene trebalo više puta menjati, bilo je jasno da sam pripev mora da bude kratak, inače bi se pojavile nepremostive teškoće pri čestim promenama u primeni bilo koje duže rečenice. Lakoća menjanja stoji, razume se, u srazmeri s kratkoćom rečenice. To me je odmah navelo na misao da je najbolji onaj pripev koji se sastoji iz jedne jedine reči.
  Zatim se pojavilo pitanje prirode te reči. Pošto sam se odlučio za pripev, iz toga se neizbežno nametao zaključak da pesma treba da bude podeljena na strofe: pripev bi predstavljao završetak svake strofe. Nije bilo nikakve sumnje da takav završetak, da bi delovao snažno, mora da bude zvučan i pogodan za otegnuto svečano naglašavanje: a ti razlozi su me neizbežno uputili na dugo o, kao na najvažniji samoglasnik, u vezi sa r, kao najbogatijim suglasnikom.
  Pošto je na taj način rešeno kako će da zvuči pripev, pojavila se nužnost da izaberem reč koja će predstavljati ovaploćenje toga zvuka i koja će istovremeno u najvećoj mogućoj meri biti u skladu sa setom, koju sam napred odredio kao izraz pesme. Pri takvom traganju bilo je potpuno nemoguće da se pređe preko reči „nevermore” (nikad više). U stvari, to je i bila prva reč koja mi se sama nametnula.
  Idući desideratum bio je naći opravdanje za stalnu upotrebu te jedne reči „nikad više”. Zapazivši teškoću na koju sam odmah naišao prilikom traženja dovoljno opravdanog razloga za njeno stalno ponavljanje, shvatio sam da ta teškoća potiče jedino iz prethodno usvojene pretpostavke, naime, da izabranu reč treba tako neprekidno ili jednolično da izgovara neko ljudsko biće - shvatio sam, ukratko, da teškoća leži u izmirenju te jednoličnosti s postojanjem razuma kod stvorenja koje ponavlja tu reč. Ovde se dakle, odmah javila misao o stvorenju koje nije obdareno razumom a koje može da govori; i, sasvim prirodno, u prvom trenutku se nametnuo papagaj, ali ga je odmah zamenio gavran, koji, isto tako, može da govori, a nesravnjeno je više u skladu s nameravanim izrazom.
  Dospeo sam tako do zamisli o gavranu - zloslutnoj ptici - koja jednolično ponavlja onu jednu reč nikad više na kraju svake strofe, u setnoj pesmi dugoj stotinak stihova. I onda, nikako ne gubeći iz vida kao cilj vrhunac, ili savršenstvo, u svim pojedinostima, upitao sam se: Od svih tužnih predmeta, koji je, po opštem ljudskom shvatanju, najtužniji? Smrt - glasio je nesumnjiv odgovor. „A kada je”, rekoh, „taj najtužniji predmet najviše pesnički?” Iz onog što sam već podrobno izložio, odgovor je i ovde očigledan: „Kad je najtešnje povezan s lepotom: dakle, smrt lepe žene je neosporno najpesničkiji predmet na svetu, i isto je tako van sumnje da je o takvom predmetu najpozvaniji da govori ožalošćeni ljubavnik.”
  Sad je trebalo da povežem te dve zamisli, zamisao o ljubavniku koji oplakuje svoju umrlu draganu i zamisao o gavranu koji stalno ponavlja „nikad više”. Trebalo je da ih povežem, imajući stalno na umu svoju nameru da pri svakoj upotrebi menjam način primene ponavljane reči: jedini prihvatljiv način takvog povezivanja jeste, međutim, da se zamisli kako gavran upotrebljava ovu reč odgovarajući na pitanja ljubavnika. I tu sam odmah uočio povoljnu priliku koja mi se pruža da postignem utisak na koji sam računao, što će reći, utisak raznovrsnosti u primeni. Zapazio sam da mogu prvo pitanje koje postavlja ljubavnik - prvo pitanje na koje gavran treba da odgovori „nikad više” - da od toga prvog pitanja mogu da učinim opšte mesto, od drugog manje opšte mesto, od trećeg još manje, i tako dalje, dok najzad, ljubavnik - prenut iz svoje prvobitne ravnodušnosti setnim prizvukom same reči, njenim čestim ponavljanjem, i uzimajući u obzir zloslutni glas koji uživa ptica koja je izgovara - postaje na kraju uzbuđen do sujeverja, te počinje razdraženo da postavlja pitanja sasvim druge prirode, pitanja čije mu rešenje strasno leži na srcu, postavlja ih pola iz sujeverja a pola u onoj vrsti očajanja koje predstavlja sladostrasno mučenje samog sebe, postavlja ih sve zajedno ne zato što veruje u proročku ili demonsku prirodu ptice (koja, razum mu to govori, samo ponavlja ono što je napamet naučila), nego zato što oseća mahnito zadovoljstvo podešavajući tako svoja čitanja da mu očekivano „nikad više” zada bol koji je najslađi, jer je najnepodnošljiviji. Uočivši priliku koja mi se tako pružila - ili, tačnije, koja mi se tako nametnula tokom stvaranja - prvo sam zamislio vrhunac, ili zaključno pitanje - ono pitanje na koje će se poslednji put odgovoriti s „nikad više”, ono pitanje na koje će odgovor „nikad više” ostvariti krajnji mogući stepen tuge i očajanja.
  Može se, dakle, reći da je pesma imala svoj početak - na kraju, gde svako umetničko delo treba da započne - jer sam ovde, na ovom mestu svojih razmišljanja, prvi put stavio pero na hartiju, sastavljajući strofu:
 

  „Proroče”, rehoh, „zloslutniče! Proroče, svakako, pa bio tica
  ili đavo!
  Onoga ti neba što se sad nad nama svodi - onoga ti boga
  kom klanjamo oba,
  Reci ovoj duši, koju tuga mori, hoću li ikad u Edenu dalekom
  Zagrliti devojku svetu koju anđeli Lenorom zovu -
  Zagrliti tu divnu devojku i bajnu koju anđeli Lenorom zovu?”
  Reče gavran: „Nikad više”.
 

  Sastavio sam tu strofu, u tome trenutku, da bih prvo, postavljajući vrhunac, uspešnije mogao da menjam i postupno raspoređujem, prema njihovom značaju i važnosti, pitanja koja pre toga postavlja ljubavnik i, drugo, da bih konačno mogao da odredim ritam, metar i dužinu i opšti sklop strofe, kao i da postupno rasporedim prethodne strofe; tako da nijedna od njih po ritmičkom dejstvu ne prevaziđe ovu. Da sam tokom daljeg stvaranja bio kadar da sastavim snažnije strofe, ja bih ih, bez stezanja, namerno oslabio kako ne bi smetale utisku koji treba da proizvede vrhunac.
  I ovde mogu odmah da kažem nekoliko reči o versifikaciji. Prvi mi je cilj uvek bio novina. Do koje je mere taj cilj versifikacijom bio zanemaren, predstavlja jedno od najneobjašnjivijih stvari na svetu. Dopuštajući da ne postoje velike mogućnosti za raznovrsnost samog ritma, ipak je jasno da su moguće raznolikosti metra i strofe zaista beskrajne; pa ipak, stolećima niko u pogledu stiha nije nikad ostvario, čak ni pokušao da ostvari, nešto novo. Činjenica je da stvaranje novog (sem kod duhova sasvim neobične snage) ni u kom slučaju nije stvar nadahnuća ili podsvesti, kao što bi neki hteli. Uopšte govoreći, da bi se došlo do novog mora se naporno i marljivo tražiti, i mada ono predstavlja nesumnjivu zaslugu najviše vrste, za njegovo postizanje zahteva se više poricanja nego mašte.
  Ja, razume se, ne tvrdim da sam u Gavranu stvorio ma šta novo bilo u pogledu ritma bilo u pogledu metra. Ritam je trohejski, stih je potpun osmerac koji se smenjuje s nepotpunim sedmercem, a ovaj se ponavlja u pripevu petog stiha i završava se nepotpunim četvorostihom. Manje cepidlački - stopa koja je svuda upotrebljena (trohej) sastoji se od jednog dugog sloga za kojim dolazi kratak: prvi stih strofe sastoji se od osam ovakvih stopa, drugi od sedam i po (u stvari, dve trećine), treći od osam, četvrti od sedam i po, peti isto tako; šesti od tri i po. Svaki od tih stihova, uzev za sebe, bio je upotrebljavan i ranije, a ono što je novo kod Gavrana to je povezivanje u strofu; nikad nije učinjen pokušaj da se izvede nešto što bi ma i približno bilo slično ovom načinu povezivanja. Utisku koji ostavlja novina u povezivanju doprinose i druga neubičajena, a neka od njih i sasvim nova, sredstva zasnovana na proširenoj primeni načela stiha i aliteracije.
  Iduće pitanje koje je trebalo uzeti u obzir bilo je način kako da se dovedu u vezu ljubavnik i gavran, a prvi deo tog pitanja bilo je mesto. Najprirodnije bi bilo u tu svrhu zamisliti neku šumu ili polje; ali meni se uvek činilo da je za postizanje utiska izdvojenog događaja neophodno strogo ograničavanje prostora: ono deluje kao okvir na sliku. Ono ima neospornu duhovnu moć da održava usredsređenu pažnju i, naravno, ne sme se mešati s prostim jedinstvom mesta.
  Odlučio sam, shodno tome, da ljubavnika postavim u njegovu sobu, u sobu za njega osvećenu uspomenama na onu koja je tu često dolazila. Odaja je zamišljena kao bogato nameštena, što je samo zaključak koji proističe iz mojih već izloženih shvatanja o lepoti kao jedinom pravom predmetu pesništva.
  Pošto je tako određeno mesto, trebalo je sad da uvedem pticu, i rešenje da je uvedem kroz prozor postavljalo se kao neizbežno. Zamisao da ljubavnik u prvom trenutku poveruje da je udaranje ptičijih krila po prozorskom kapku neko „lako kucanje” na vratima ponikla je iz želje da se putem odlaganja ojača čitaočeva radoznalost, kao i iz želje da se proizvede sporedni utisak koji se javlja kad ljubavnik, naglo otvarajući vrata, nalazi svuda mrak i stoga počinje upola da mu se pričinjava kako je to kucao duh njegove dragane.
  Noć sam učinio burnom, prvo, da bi Gavran imao razloga zašto traži da uđe i, drugo, da bih istakao suprotnost s tišinom koja vlada u sobi.
  Pustio sam pticu da sleti na Paladino poprsje da bih, isto tako, istakao suprotnost između mermera i perja; razumljivo je samo po sebi da me je na misao o poprsju navela tek ptica. Paladino poprsje izabrao sam, prvo, kao najviše u skladu s ljubavnikovom učenošću i, drugo, zbog zvučnosti same reči Palada.
  Dejstvom koje proizvodi suprotnost poslužio sam se i oko sredine pesme, s namerom da produbim krajnji utisak. Gavranovom ulasku dao sam, na primer, izgled neobičnosti koji se približuje smešnom koliko se god to moglo dopustiti. On ulazi „kočopereći se mnogo i lepršajući.”
 

  Ni najmanji poklon da učini , ni za trenut da je stao il’
  zastao,
  No s izrazom nadmenog gospara il’ gospe, posadi se iznad
  vrata moje sobe.
 

  U ovim dvema strofama, koje dolaze za njom, ta namera je još očiglednije došla do izraza:
 

  I ta crna ptica na mom setnom licu osmeh rodi
  Ozbiljnim i strogim dostojanstvom lika svog
  „Iako ti je ćuba ostrižena i još obrijana”, rekoh,
  „Gavrane, ti, natmureni i drevni, s noćnih obala što hodiš,
  kukavica sigurno da nisi,
  Reci meni kako glasi gospodsko ti ime na Plutonovim tim
  Noćnim obalama?”
  Reče Gavran: „Nikad više”.
  Začudih se mnogo čuvši tu nezgrapnu pticu kako lepo
  razgovara,
  Iako joj taj odgovor imadaše malo smisla malo veze;
  Jer priznati mi moramo da nijedan živi čovek
  Nikad sreće te ne beše da posmatra pticu iznad svojih
  sobnih vrata -
  Pticu niti zverku neku na poprsju iznad svojih sobnih vrata,
  S tim imenom: „Nikad više”.
 

  Pošto je na taj način obezbeđeno dejstvo raspleta, odmah sam neobično zamenio najdubljom ozbiljnošću: taj novi prizvuk počinje strofom koja neposredno dolazi za gore navedenom, stihom:
 

  Ali gavran, sedeći samotan na tom poprsju punom
  spokojstva, reče samo, itd.
 

  Od ovog trenutka ljubavnik više ne zbija šalu, ne zapaža više čak ni ono što je neobično u gavranovom držanju. Govori o njemu kao o „natmurenoj, nezgrapnoj, strašnoj, mrkoj i zloslutnoj ptici doba davnašnjega” i oseća kako mu njegove „ognjene oči sažižu srce živo”. Taj preokret u raspoloženju ili predstavama ljubavnika treba da proizvede sličan preokret i kod čitaoca, da bi se na odgovarajući način pripremio za rasplet, koji se sad privodi kraju što je moguće brže i što je moguće neposrednije.
  S raspletom u pravom smislu reči - s gavranovim odgovorom „nikad više” na ljubavnikovo poslednje pitanje da li će sresti draganu na drugom svetu - pesma je, može se reći, završena u svom spoljašnjem smislu, u smislu čistog pripovedanja. Dotle je sve u granicama objašnjivog, stvarnog. Neki gavran, naučivši napamet jedan jedini izraz „nikad više”, a pošto je pobegao od svog gospodara, primoran je žestokom burom da u ponoć pokuša da uđe kroz prozor koji je još uvek osvetljen - kroz prozor sobe jednog naučnika pola zadubljenog u neku knjigu a pola zanetog u sanjarije o svojoj voljenoj preminuloj dragani. Kad je na lepršanje ptičijih krila otvoren prozor, ptica je uletela i smestila se na najpogodnije mesto izvan neposrednog domašaja naučnikovog koji, iznenađen događajem i čudnim držanjem posetioca, u šali pita pticu kako se zove, i ne očekuje odgovor. Gavran, kome je pitanje upućeno, odgovara svojim uobičajenim rečima „nikad više” - rečima koje odmah nalaze odjeka u tužnom srcu naučnikovom. Događaj budi u njemu izvesne misli kojima on daje glasnog izraza, ali se opet trza kad ptica ponovi svoje „nikad više”. Naučnik sad pogađa pravo stanje stvari, ali ga nagoni, kao što sam napred objasnio, ljudska žeđ za samomučenjem, a delom i sujeverje, da postavlja ptici takva pitanja koja će njemu, ljubavniku, očekivanim odgovorom „nikad više” doneti najviše sladostrašće bola. Dajući do krajnosti maha ovom samomučenju, pripovedanje je dobilo svoj prirodan završetak, u onom što sam nazvao njegovim prvim ili spoljašnjim smislom i sve dotle nije bilo ničeg što bi predstavljalo prekoračenje granica stvarnog.
  Ali predmeti tako obrađeni, ma koliko vešto i s ma koliko živim nizom događaja, uvek zadržavaju izvesnu grubost ili šturost, koja vređa umetnikovo oko. Dve stvari su neizostavno potrebne: prvo, izvesna složenost, tačnije rečeno, celishodnost; i, drugo, izvesna moć nagoveštavanja, neki dublji, podzemni, iako neodređeni smisao. Ovo drugo naročito daje umetničkom delu toliko onog bogatstva (da pozajmimo iz svakodnevnog govora jednu izrazitu reč) koje mi tako rado mešamo sa savršenim. Preteranost nagoveštenog smisla, koja ga pretvara u gornji, vidljivi - umesto da ostane donji, skriveni - sloj obrađenog predmeta, upravo je ona odlika koja preobražava u prozu (i to najniže vrste) takozvanu poeziju takozvanih transcendentalista.
  Držeći se takvih nazora, dodao sam pesmi dve završne strofe; njihova moć nagoveštavanja treba, dakle, da osvetli čitavo izlaganje koje im je prethodilo. Skriveni smisao prvi put se javlja u stihovima:
 

  „Izvuci svoj kljun iz srca moga, i skloni spodobu svoju
  iznad mojih vrata!”
  Reče gavran: „Nikad više!”
 

  Primetiće se da reči „iz srca moga” predstavljaju prvi izraz s prenesenim značenjem u pesmi. On, uz odgovor „nikad više”, navodi duh da traži dublji smisao u svemu što je ranije pripovedano. Čitalac počinje da smatra gavrana nekim znamenjem; ali se tek u poslednjem stihu poslednje strofe jasno uviđa namera da se on učini znamenjem tužne i večite uspomene:
 

  Nepomičan, gavran sedi još i sada, još i sada,
  Na poprsju bledom Paladinom iznad samih mojih sobnih
  vrata;
  A oči su mu kao u demona koji sanja,
  Svetlost lampe što ga zari po podu mu baca senku;
  Iz te senke, što po podu lebdi, duša mi se
  Dići neće - nikad više.
 

  Preveo: Božidar Marković

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pad kuće Ušera

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 3:09 pm

Rabota nenormalna


  Pre ne tako mnogo vekova, u vreme kada je svet bio veliki, kada je putovanje po njemu imalo težinu iskustva taloženog mesecima pa i godinama, Edgar Alan Po je, u slutnji njegove skučenosti i teskobe, krenuo u potragu za prostorom beskraja, nesvodivim i neograničenim, koji će pripadnike tada mlade američke nacije osloboditi budućeg straha od nestanka novih teritorija za osvajanje. I mada će se njegov četrdesetogodišnji život okončati pedesetak godina pre nego što pioniri avanturističkog duha potroše zemlju severnoameričkog kontinenta, Po se u takav rizik neće upustiti. Oblasti kojima će se on prikloniti ne poznaju koncept granice i nacije; zbog toga nikada do kraja ne mogu biti osvojene, i zbog toga su nove, nikad do kraja otkrivene za svakoga od nas.
  U američkom književnom prostoru Pou je, kao i drugim piscima njegovog vremena, pripala pionirska misija stvaranja nacionalne književnosti. Malo toga im je išlo naruku. Za dela evropskih stvaralaca autorska prava nisu postojala, a izdavači kao izdavači, nisu imali ništa protiv da malo prištede. Novine i časopisi u kojima su objavljivali američki pisci, imali su obavezu da privuku čitalačku publiku vrlo šarolikog ukusa, a to se veoma jasno vidi i u Poovim senzacionalističkim ili komičnim pripovetkama, neretko dnevnopolitičkih tema. Ipak, kompromisi su, srazmerno broju napisanih strana, u Poovom slučaju bili malobrojni. Svoj misionarski rad Po je ozbiljno shvatao: u teorijskim, autopoetičkim tekstovima, poput Pesničkog načela i Filozofije kompozicije, u kojima upućuje čitaoce i kolege u principe nastanka jednog književnog dela; u velikom broju beskompromisnih kritičkih prikaza, podstaknut nadom da će dati svoj doprinos formiranju estetskih i etičkih načela svojih sunarodnika. S druge strane, njima je ta njegova plemenita prosvetiteljska intencija često izmicala, čineći mu život još teskobnijim i siromašnijim. Lokalni prostor je ovom čoveku uglađenih manira, aristokratskog držanja i lepog rukopisa u dobroj meri poslužio kao potvrda da njegovo traganje po sferama koje ga u potpunosti nadilaze ima i te kakvog smisla. U trenucima kada je taj smisao bledeo - a njih mu je život bio prepun - tu je bila strašna unutrašnja sila koja je pisca gonila na stvaranje i iz njega izgonila demone koji su svoje obličje dobijali u stihovima pesama, u rečenicama pripovedaka, u slikama umetničke vizije kojoj se, i dvesta godina posle autorovog rođenja, kraj ne nazire. Mudro kaže pronicljiva Isidora Sekulić o tom posebnom doživljavanju sveta i života ukletih pesnika: rabota nenormalna.
  U knjigama nekog imaginarnog Zavoda za književne patente, Poovo ime sigurno je upisano rekordno veliki broj puta. Mnoge studije i naučni radovi nesporno ga imenuju kao začetnika, ili jednog od začetnika, detektivskog žanra, naučne fantastike, pripovetke, gotskog žanra, stvaraoca koji u forme unosi novinu, prepoznaje njihov potencijal i prilagođava ih svojoj ideji. Teško dokučiv piščev intelekt koji naučnu analizu, logičko razmišljanje, intuiciju, emocionalnu distanciranost spaja sa strašću, iracionalnim, nadnaravnim i jezivim, obeležio je svoja dela trajanjem, bezvremenošću i, često precenjenom, univerzalnošću. Ali i nečim što je pojedinačno, lično, lokalno. Svako od nas ima svog Poa koji zajedno s nama prolazi kroz naše mene. Veliki je raspon u tom čitanju: od onog zarad jezovitog uživanja u gotskom, do lakanovskog doživljaja Poovog teksta kao metafore nesvesnog.
  Poov umetnički glas je prvo svoje obličje našao u poeziji. Mračni romantičar mladosti nikada se nije odrekao uverenja da svet treba graditi i stihovima, ali isto tako nikada nije nailazio ni na nedvosmisleno odobravanje kritičara. I mada su Poova antologijska poetska ostvarenja nesporna, sastavljači imaju velikih muka da pronađu prevode koji će preneti onaj poovski osećaj stvarnosti, ljubavi, života i smrti koji izbija iz svakog stiha na engleskom jeziku. Kraj sveg truda i veštine prevodilaca, čitalac mora prihvatiti činjenicu da su stihovi koje čita manje lepa maćehina kći kojoj staklena cipelica nikada neće pristajati kao salivena.
  U Poovim pripovetkama dominira naprsli ili raspolućeni prostor. Nisu to tek ruševni zamkovi i opatije iz vremena rađanja gotskog žanra; Poove građevine predstavljaju metaforu napuklog sveta i iste takve svesti. One su metafora za bol koji protagonisti neguju i čija snaga ima upadljive manifestacije u spoljašnjem svetu. Naprslina na zidu kuće Ušerovih kreće od rastočenog prvobitnog jedinstva unutrašnjih svetova Roderika i Medlin. Skeptični pripovedač je zbunjen i nemoćan da učini bilo šta što će njegovom prijatelju doneti olakšanje upravo zbog insistiranja na racionalnom i zanemarivanja nadnaravnog. On nema uvid u međusvetove brata i sestre i ne vidi vezu između kuće i njenih stanovnika. Ukoliko se budemo oslonili samo na njega, nećemo je uočiti ni mi. Po za svakoga ima domaći zadatak. Motiv osvetoljubivog moralnog dvojnika po kome je najpoznatija pripovetka Vilijam Vilson, ovde je modifikovan ali posledice, za one koji se odreknu svoje prave prirode da bi uspeli u svetu u kome vladaju drugačija pravila, ostaju a cena previsoka. Tu najvišu cenu plaća i princ Prospero u priči Maska crvene smrti. Sedam prostorija njegove palate, u koju se zatvara s odabranima kako bi sačekao da epidemija kuge jenja, nisu dovoljne da bi umakao crvenoj smrti. Efekat strave pred prizorom kostimirane prikaze primer je Poovog majstorstva u građenju atmosfere iščekivanja neminovnog, a ključni faktor u njegovom postizanju jeste vreme.
  Vreme je u Poovim pripovetkama višeslojno, upotrebljeno i kao sila koja razjeda, i kao omotač koji omogućava trajanje. Slika mlade žene u pripoveci Ovalni portret opčinjava naratora svojom životnošću, i on otkriva da je cena za to život modela. Umetnost nagriza život, znao je Po to vrlo dobro iz vlastitog iskustva, i iz iskustva svojih bližnjih, ali demoni stvaranja, često utapani u alkoholu, u njegovom slučaju bili su jači.
  Za razliku od pripovedaka u kojima likovi proživljavaju prevashodno unutrašnja previranja, Crna mačka igra na kartu jezivih događaja i zastrašujućih slika. Ispovest čoveka pred pogubljenje paradigma je svih pripovesti čiji pripovedači ostaju nerazrešivo zapitani nad razlozima svojih postupaka, nad postojanjem metafizičkih prostora i načinom na koji ih shvatamo.
  Pripovetka Ligeja, koju je sam pisac smatrao svojim vrhunskim ostvarenjem, ponovo govori o prelascima između naoko razdvojenih prostora: života i smrti, sna i jave, sadašnjosti i prošlosti. Posesivni i egocentrični pripovedač nije sposoban da uzvrati ljubav svojoj lepoj supruzi, naizgled gladnoj svakog znanja, a zapravo gladnoj ljubavi, jer u sopstvenoj materijalističkoj percepciji sveta on može samo da bude zadivljen svojom zanimljivom akvizicijom koja je, sasvim slučajno, i ljudsko biće. Ligeji su se naglas divili mnogi pisci. Džordž Bernard Šo sumira njihov stav prema ovom delu: „Kapa dole, gospodine Po, i haj’te vi samo napred.”
  Unutrašnjim pejzažima previranja i haosa odgovaraju opisi fizičkih predela u kojima vlada red i harmonija. Koliko su idealni, izmaštani pejzaži, kao i idealno uređeni prostori, stalna težnja u Poovom opusu, vidi se i u tekstovima kakvi su Predeo Arnhajm i Filozofija nameštaja. U prizorima perfektno uređene prirode, pisac i njegov protagonista slute mogućnost da se dosegne idealno duhovno stanje.
  Dobro organizovan i uređen prostor od ključne je važnosti i za detektivski žanr. Zlodelo ostavlja trag na prvobitnoj organizaciji prostora, i detektiv će postepenim vraćanjem ’stvari’ na mesto doći do počinioca i povratiti narušeni poredak. Da bi pripovest ovog žanra funkcionisala, pisac mora u potpunosti vladati mapom sveta u kome se slučaj odigrava. Racionalizacija, logika i intuicija na delu su u pripovetkama Ubistva u ulici Morg, Ukradeno pismo.
  U nekom svetu iza ogledala, Poovi junaci delovali bi sasvim normalno i rasterećeno, jer u svetu iza ogledala jezik možda i može da ispuni svoj zadatak: da odrazi svet bez prekida, izvitoperavanja i subverzivnih primisli. U njemu, ono što je unutra, unutra i ostaje, a ono što je spolja postoji u svojoj označiteljskoj blaženosti i neposrednosti. U njemu bi gotsko bilo tek dekor, standardna oprema ispražnjena od značenja, normalnost. S ove strane ogledala, ponore (još uvek) prepoznajemo i predajemo im se, dok tragamo s pesnikom i pripovedačem kroz unutrašnje mrakove koji, zbog Poovog majstorstva da iskaže, nikada neće prestati da mame.
 

  Ivana Đurić Paunović

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pad kuće Ušera

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 3:09 pm

Napomene


  1 Srce mu je k’o obešena lauta; čim ga dotakneš, ono odjekne (Prim. prev.).
  2 Vatson, dr Persival, Spalancani: naročito biskup od Landata
  3 Događaj u glavnim crtama sličan događaju koji je ovde zamišljen zbio se nedavno u Engleskoj. Srećni naslednik zvao se Teluson. Podatke o tome našao sam prvo u Putovanju kneza Piklera Muskaua* koji kao nasleđenu svotu navodi dvadeset miliona funti i s pravom primećuje da ima nečeg upravo uzvišenog u razmišljanju u koje se sve korisne svrhe može upotrebiti tako korisna svota novca. Da bih potkrepio ovo što pišem, pozvao sam se na kneževu izjavu, i pored toga što ona sadrži grubo preterivanje. Zametak i, u stvari, početak ovog napisa objavljen je pre mnogo godina - pre no što je izašao prvi broj Sijevog izvrsnog dela Juif Erranta** na čije su ga pisanje podstakli možda podaci objavljeni od strane kneza Muskaua.
  * Knez Pikler - Muskau (1785-1871), nemački književnik, pravnik i oficir; glavna dela su mu Putopis, Pismo jednog pokojnika i Semilaso; bavio se naročito uređivanjem vrtova (Prim. prir.).
  ** Jevrejin lutalica, od Ežena Sija (Eugene Sue), francuskog romansijera (1804-1857) (Prim. prir.).
  4 Klod Loren (Klaude Gelée, zvani Lorrain), francuski slikar, nazvan Rafaelom predela (1600-1682) (Prim. prir.).
  5 Timon, grčki filozof iz V veka pre Hrista, zvani „čovekomrzac”, kojega je Aristofan ismejao u svojoj komediji Ptice (Prim. prir.).
  6 Onaj kome je preostao samo tren života, više nema šta da skriva (Prim. prev.).
  7 Prevod i prepev Slobodan Škerović (Prim. prev.).
  8 Romantična tragedija Viktora Igoa (Prim. prev.).

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pad kuće Ušera

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu