Sećanja na kubansku revoluciju

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Ići dole

Sećanja na kubansku revoluciju

Počalji od Mustra taj Uto Apr 17, 2018 2:32 pm



Kada je 1. januara 1959. godine Kuba konačno pala, svet je preplavila groznica levičarskih ideja i mogućih revolucija. Sećajući se svega toga nekoliko godina kasnije, a pripremajući se istovremeno za nove borbe, Če Gevara je opisao najslavnije dane revolucije pod njegovom i komandom Fidela Kastra. Udžbenik iz revolucije i biblija komunističkih ideja i ideala!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sećanja na kubansku revoluciju

Počalji od Mustra taj Uto Apr 17, 2018 2:34 pm






















_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sećanja na kubansku revoluciju

Počalji od Mustra taj Uto Apr 17, 2018 2:45 pm

Napomena španskog izdavača

Sadašnje izdanje knjige Sećanja na kubansku revoluciju, koju je napisao komandant Ernesto Če Gevara, obuhvata više od dve godine koliko je potrajala epopeja Sijera Maestre, gde se iskrcao brod „Granma“ 2. decembra 1956, pa sve do pobede kubanske revolucije 1. januara 1959.
Ovo izdanje sadrži dva dela. Prvi deo obuhvata Sećanja onako kako su 1963. u izvornoj verziji objavljena kod izdavača „Union“, uz odobrenje i ispravke samog Čea, s tim što su se pre toga tekstovi pojavljivali odvojeno u časopisu „Verde olivo“. Drugi deo donosi ostale priče koje su naknadno objavljene kao novinski članci u pomenutom časopisu, zbog čega se u njima ne prati hronološki sled događaja.
Dakle, ovom prilikom je izdanje iz 1963. „prošireno i ispravljeno“ rukom samog Ernesta Gevare, koji je na jednom od svojih primeraka uneo ispravke „...za ponovno moguće objavljivanje“. Ove ispravke pojavljuju se tokom čitavog teksta u kurzivu, kao što se sada takođe objavljuju i neki faksimili ispravljenih stranica.
Poštovani čitaoci, pozivamo vas da uživate u uzbudljivoj priči onoga koji je bio ne samo jedan od glavnih nosilaca velikog revolucionarnog poduhvata na Sijera Maestri nego ujedno i jedan od njegovih najistančanijih, najobjektivnijih i najverodostojnijih hroničara.

Centar za studije „Če Gevara“
Ošn pres


„Ovo je knjiga Sećanja... ispravljena i dopunjena, ukoliko u budućnosti bude ikada ponovo štampana.“
Če Gevara

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sećanja na kubansku revoluciju

Počalji od Mustra taj Uto Apr 17, 2018 2:45 pm

Predgovor

Prilikom sređivanja Čeove lične arhive moja majka je pre nekog vremena – dok je tražila jedan dokument – među papirima moga oca našla napomenu koju je on napisao, a na kojoj je stajalo: knjiga Sećanja, ispravljena i dopunjena, ukoliko u budućnosti bude ikada ponovo štampana.
Priča počinje 8. maja 1963, kada se u rukama čitalaca prvi put našla knjiga koja je donosila neke odlomke o revolucionarnom ratu, odlomke koje je napisao Če, a koje je on posle i ispravio uz neke manje dopune i izmene u samom pisanju, za slučaj da knjiga bude ponovo objavljena. Svi ti tekstovi nastali su na osnovu beležaka iz njegovog ratnog dnevnika, kao što je isto uradio i s beleškama s puta, sa svojom prvom knjigom svedočanstava, mada su sada detaljniji i napisani bolje definisanim stilom, ali sa istom svežinom i dinamikom, prerastajući tako u hroniku izuzetne vrednosti i u dokument isto tako izuzetnog istorijskog značaja.
Nekoliko godina kasnije knjiga je ponovo objavljena, i u nju su priključeni još neki tekstovi koji se odnose na istu tu etapu i koje je, naravno, isto napisao Če, a koji su bili objavljivani u raznim novinama i časopisima, ali bez navedenih izmena. Potom su se pojavila nova izdanja od kojih neka donose i predložene izmene, ali bez odgovarajućih objašnjenja, kako bi čitalac mogao tačno da zna gde se one nalaze.
Centar za studije „Če Gevara“, radeći na očuvanju istorijskog pamćenja, te imajući na umu manjkavosti prethodnih izdanja, zamislio je da ponovo objavi sve ove tekstove sa svim predloženim i jasno naznačenim izmenama, te da tako ispuni želju samog Čea.
Izdanje koje čitaoci sada imaju u rukama znatno je preciznije i zaokruženije nego prethodna, jer pored napomena donosi i neke faksimilne stranice, koje upravo pokazuju pomenute ispravke.
Centar još jednom ima zadovoljstvo da predstavi tekst koji se smatra jednim od Čeovih klasika, a koji nam omogućava da se približimo vrlo posebnim trenucima njegovog života posredstvom jedne jasne i neposredne proze, tako svojstvene njegovom narativnom pristupu, gde nam on predočava ključne trenutke gerilskih akcija koje su izveli predstavnici kubanskog naroda, muškarci i žene posvećeni osvajanju budućnosti.
Ako Če uspe da komunicira s vama putem ovih jedinstvenih ratnih hronika, a naročito s mladima koji nisu bili u prilici da ih ranije pročitaju, onda ćete posle čitanja svakako imati bolju predstavu o našem narodu i bolje ćete razumeti jedan od najvažnijih vidova našeg revolucionarnog procesa, ali pre svega saznaćete u čemu je veličina onih ljudi koji su se borili, kao i kakva su bila njihova strahovanja, njihova ograničenja, iz čega ćete upravo doznati u čemu je njihova veličina.
Čitajući svaku od epizoda, moći ćemo i sami da delujemo s njima, da osetimo njihove brige i da uživamo u njihovim uspesima. Iz prve ruke biće nam data analiza toga kako se razvijala borba i predočen edukativni način na koji su oni delovali kad god bi bili u prilici da naprave kritičku analizu pa i autokritiku, što bez sumnje služi kao iskustvo i nauk svima onima koji nameravaju da od revolucionarne borbe naprave svoje oružje, a da ne naprave iste greške.
Od prvog časa kada sam pročitala knjigu, u pamćenje mi se najviše urezao tekst „Ubijeni štenac“, koji od onda nisam zaboravila: tačno čujem lavež mladunca i naslućujem osećaj krivice. Ne može se poreći da se, kada je čovek u središtu borbe, odluke moraju donositi za tili čas, da ponekad i brzina kojom se donose odlučuje o životu mnogih saboraca, i da tada može biti uveren da je postupio ispravno, ali da se ne može osloboditi bola koji je neretko skopčan s takvim odlukama. Sve to ostaje u biću borca; da, oni su ljudska bića, kao vi ili kao ja, ili kao mnogi drugi, sa svim složenim osećanjima koja nas kao ljude individualizuju i koja nam omogućavaju da se osećamo pripadnicima jedne vrste.
Nadam se da ćete uživati i naučiti uz ovo štivo koje je napisao onaj koga bismo mogli da odredimo kao hroničara poslednjeg segmenta oslobodilačkog rata moga naroda. Pristupite zasedama, donosite odluke, i borite se za slobodu zajedno s njegovim borcima kroz događaje i treptaje jednog od najpredanijih i najviše voljenih vođa. Ali po završetku čitanja nemojte spuštati oružje, ono najkorisnije, dakle oružje saznanja i razumevanja – i nastavimo zajedno da se borimo za znatno bolji svet. Hasta la Victoria Siempre!\'7b1\'7d

Aleida Gevara Marč

2005

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sećanja na kubansku revoluciju

Počalji od Mustra taj Uto Apr 17, 2018 2:45 pm


PRVI DEO


Uvod

Od nekog vremena razmišljali smo kako da sačinimo istoriju naše revolucije koja bi obuhvatala njene brojne vidove i delove. Često su njene vođe – privatno ili javno – izrazile želju da sačine tu istoriju, ali posao je obiman, godine prolaze i sećanje na pobunjeničku borbu postepeno se rastvara u prošlosti a da činjenice nisu jasno fiksirane, iako već pripadaju čak i istoriji Amerike. Zbog toga započinjemo seriju ličnih sećanja na napade, čarke, borbe, kao i na bitke u kojima smo učestvovali. Naša namera nije da ovu fragmentarnu istoriju iznesemo kroz sećanja i nekoliko beležaka; naprotiv, želimo da se tema razvija za sve one koji su to proživeli.
Naše lično ograničenje, dok smo se borili na nekoj određenoj i naznačenoj tački karte Kube, tokom cele kampanje sprečilo nas je da istovremeno učestvujemo u bitkama i događajima na drugim mestima. Verujemo da možemo da počnemo od prve bitke, kako bismo svim učesnicima revolucionarnog poduhvata omogućili da ga ispričaju, i to na sređen način – to jest od one jedine u kojoj je učestvovao Fidel, a koja je po nas bila nepovoljna: reč je o iznenađenju kod Alegrije de Pija.
Mnogi preživeli ćute o ovoj akciji, ali svaki od njih je takođe pozvan da iznese svoja sećanja kako bi ona bila priključena istoriji, i time istorija kompletirana. Tražimo samo da pripovedač bude potpuno objektivan: da nikada ne kaže nešto netačno tek da bi razjasnio svoju ličnu poziciju ili da bi je uveličao, još manje da bi se pravio da je bio na nekom drugom mestu. Tražimo da, pošto napiše nekoliko stranica tako da svako prema svom obrazovanju i ustrojstvu može da ih razume, bude što je moguće više samokritičan kako bi s tih stranica uklonio sve one reči koje se ne tiču realnog događaja ili onog o čijoj izvesnosti nije potpuno siguran. S druge strane, upravo takvim nastojanjem i sami započinjemo svoja sećanja.


Alegrija de Pio

Alegrija de Pio je mesto u provinciji Orijente, opština Nikero, smešteno blizu Kabo Kruza, gde smo se zatekli 5. decembra 1956, kada su nas tu našle trupe diktature.
Bili smo iscrpljeni posle pešačenja koje nije bilo toliko dugo koliko otežano. Iskrcali smo se 2. decembra na mestu poznatom kao plaža Las Koloradas, kada smo izgubili gotovo svu opremu i hodali beskonačno dugo, satima kroz močvare morske vode u novim čizmama. To je izazvalo pojavu žuljeva na nogama gotovo celog našeg ljudstva. Ali nije obuća bila jedini naš neprijatelj, kao ni gljivična oboljenja. Stigli smo na Kubu posle sedam dana plovidbe preko Meksičkog zaliva i Karipskog mora, bez hrane na brodu, u lošem stanju. Gotovo svi su bili ošamućeni jer nisu navikli na morsko talasanje, pošto smo 25. novembra izašli iz luke Tukspana, jednog dana kada je more bilo uzburkano i plovidba zabranjena. Sve je to ostavilo traga na trupi novajlija koji nikad pre toga nisu bili u borbi.
Od naše ratne opreme ostala je bila pokoja puška, remen i nekoliko pokvašenih metaka. Naš lekarski arsenal je bio nestao, naši rančevi većinom su ostali u močvarama. Dan ranije smo hodali noću po stazama unutar trščara\'7b2\'7d Sentral Nikera, koje je tada pripadalo Huliju Lobou. Zbog našeg neiskustva, podmirivali smo glad i utoljavali žeđ jedući šećernu trsku pored puta i ostavljajući tamo otpatke, ali i bez toga, stražarima nisu bile potrebne posebne potrage, jer naš vodič, kako smo godinama kasnije saznali, bio je glavni krivac za izdaju pošto ih je on doveo do nas. Vodič je pušten na slobodu kad smo stigli do tačke odmora, čime smo pogrešili, i to na način koji ćemo iskusiti još koji put tokom bitke, sve dok nismo naučili da pojedini elementi civilnog stanovništva, čije karakteristike nisu poznate, moraju biti pod nadzorom kad god je reč o opasnim zonama. Nije trebalo da ga pustimo da ode, tog lažnog vodiča, u takvim okolnostima.
U zoru 5. decembra malo je bilo onih koji su mogli da načine još koji korak; ljudi iznemogli, prevaljivali su kratka rastojanja tražeći sve duže predahe. Zbog toga je naređena pauza pored trščara, u retkom šumarku, relativno blizu brda. Većina nas je to prepodne prespavala. Neobični signali počeli su da se primećuju u podne, kada su avioni „biber“ i druge vrste manjih vojnih letelica, kao i privatnih aviončića, počeli da nadleću okolinu. Neki iz naše grupe mirno su sekli trsku dok su avioni preletali, ne razmišljajući koliko su vidljivi, s obzirom na niski let i sporo letenje tih neprijateljskih aviona. Moj posao u to doba, kao lekara trupe, sastojao se u lečenju ranjenih stopala. Mislim da se sećam svog poslednjeg lečenja tog dana. Zvao se Umberto Lamote, taj drug, i to je takođe bio i njegov poslednji dan. U mom sećanju se nalazi umoran i zabrinut lik kako u rukama nosi cipele što ne može da obuje, dok od ranca s lekovima za prvu pomoći ide do svog položaja.
Montane i ja smo bili naslonjeni o stablo i govorili o svojoj deci. Jeli smo oskudno sledovanje – pola kobasice i dva keksa – kada je odjeknuo pucanj, i za svega nekoliko sekundi čitav uragan metaka – ili se barem tako učinilo našem uznemirenom duhu tokom tog vatrenog krštenja – nadvijao se nad grupom od 82 čoveka. Moja puška nije bila od najboljih; namerno sam takvu tražio jer moje fizičko stanje je bilo žalosno posle dugog astmatičnog napada koji sam podneo tokom čitavog morskog puta pa nisam želeo da se izgubi dobro oružje u mojim rukama. Ne znam u kojem trenutku, niti kako su se odigrale stvari; sećanja su već mutna. Sećam se da sred pucnjave, Almeida – tada kapetan – dođe do mene da pita kakva su naređenja, ali tamo više nije bilo nikoga da ih izda. Kako sam kasnije saznao, Fidel je uludo pokušao da skupi ljudstvo u obližnjem trščaru do kojeg se moglo stići samo ako se pređe međa. Iznenađenje je bilo isuviše veliko, meci isuviše gusti. Almeida ponovo preuze vođstvo nad svojom grupom. U tom času, jedan drug ostavi kutiju s municijom gotovo do mojih nogu, to sam mu rekao, a čovek mi je odgovorio, sa izrazom kojeg se savršeno sećam zbog zebnje koju je odavalo njegovo lice, nešto kao „nije sad vreme za kutiju s municijom“, i odmah potom nastavi put trščara (posle ga je ubio neki od Batistinih žbirova). Možda je to bio prvi put kada se preda mnom praktično postavila dilema o mojoj posvećenosti medicini ili o mojoj dužnosti revolucionarnog vojnika. Ispred sebe sam imao ranac s lekovima i kutiju s municijom; zajedno je bilo preteško da se prenose, pa sam uzeo kutiju s municijom i ostavio ranac kako bih prešao čistinu koja me je odvajala od trščara. Tačno se sećam Faustina Pereza kako čuči na međi pucajući iz svog automatskog pištolja. Pored mene drug po imenu Arbentosa hodao je prema trščaru. Rafal koji se nije razlikovao od ostalih sustigao je obojicu. Osetim snažan udarac u grudi i ranu na vratu; sebe tu otpišem kao pokojnika. Arbentosa, kome je krv šikljala na nos i usta, i koji je imao ogromnu ranu od jednog 45--kalibarskog metka, povika nešto kao „ubiše me“ i stade da sumanuto puca jer se inače u tom trenutku niko nije video. Sa zemlje rekoh Faustinu: „Skenjali me.“ Faustino me pogleda sred svog posla pa mi reče da nije to ništa, ali u njegovim očima mogla je da se pročita presuda u vezi s mojom ranom.
Ostao sam da ležim, ispalio metak prema brdu sledeći isti mračni poriv drugog ranjenika. Odmah sam počeo da razmišljam o najboljem načinu da umrem u tom času kada je sve izgledalo izgubljeno. Prisetio sam se davnašnje priče Džeka Londona, u kojoj se glavni junak prislonjen na stablo drveta sprema da dostojanstveno okonča svoj život znajući da je osuđen na smrt zbog mraza na ledenim obalama Aljaske. To je jedina jasna slika. Neko je čučeći vikao da treba da se predamo, a iza se začuo glas, za koji posle doznadoh da pripada Kamilu Sijenfuegosu, kako viče: „Ovde se niko ne predaje...“ – i posle toga psovku. Ponse se približi sav usplahiren, isprekidanog disanja, pokazujući mesto gde mu je metak po svemu sudeći prošao kroz pluća. Rekao mi je da je ranjen, a ja sam mu ravnodušno odgovorio da sam i ja. Nastavi da se vuče prema trščaru, isto kao i drugovi koji nisu bili ranjeni. Za trenutak sam ostao sâm, ležeći i dalje, očekujući smrt. Almeida stiže do mene i obodri me da nastavim; uprkos bolovima, ja sam to učinio i ušli smo u trščar. Tamo sam video velikog druga Raula Suareza, kome je metak razneo palac, i Faustina Pereza kako mu ga previja pored stabla. Posle toga se sve pomutilo zbog malih aviona u niskom letu, pri čemu je bilo i mitraljeskih pražnjenja koja su sejala još veću zbrku usred čas danteovskih, čas grotesknih prizora, kao što je onaj kada je krupan borac hteo da se sakrije iza nekih trski, dok je drugi tražio tišinu usred zaglušujuće buke pucnjave, a da se ne zna tačno zašto.
Oformljena je grupa koju je vodio Almeida i u kojoj smo bili još Ramiro Valdes, tada poručnik, i drugovi Čao i Benitez. Sa Almeidom na čelu prošli smo poslednju među trščara da bismo se dokopali spasonosnog brda. U tom trenutku su se začuli prvi povici „vatra“, nad trščarom su se izdigli stubovi dima i vatre; mada to ne mogu pouzdano da tvrdim, jer sam više mislio na gorčinu poraza i neizbežnu smrt nego na dešavanja u vezi sa samom borbom. Hodali smo sve dok nam noć više nije dozvolila da napredujemo, pa smo odlučili da spavamo svi zajedno na gomili, dok su nas napadali komarci, dok su nas morili žeđ i glad. Tako je izgledalo naše vatreno krštenje 5. decembra 1956. u blizini Nikera. Tako je počela da se stvara buduća Pobunjenička vojska.


Bitka kod La Plate

Napad na malu kasarnu na ušću reke La Plata, na Sijera Maestri, bio je naša prva pobeda i ona je svakako odjeknula dalje i od nepristupačnog područja gde se napad odigrao. Bio je to svima poziv na pažnju, dokaz da Pobunjenička vojska postoji i da je spremna da se bori, a za nas i potvrda o mogućnosti završne pobede.
Četrnaestog januara 1957, svega nešto više od mesec dana posle iznenađenja kod Alegrije de Pija, dospeli smo na reku Magdalena koja je od La Plate odvojena zemljanim jezikom koji izlazi iz Maestre i nestaje u moru odeljujući tako dve male uvale. Tamo smo napravili nekoliko vežbi gađanja, koje je Fidel naredio kako bi se ljudstvo obučavalo; neki su pucali prvi put u životu. Tamo smo se takođe i okupali, nakon mnogo dana kako nismo znali za higijenu, i oni koji su mogli, presvukli su odeću. U tom trenutku je bilo 23 efektivna oružja: 9 pušaka s teleskopskim nišanom, 5 poluautomatskih, 4 repetirke, 2 „tompson“ mitraljeza, 2 automatska pištolja i 1 puška kalibra 16. Toga dana po podne popeli smo se uz poslednju padinu pre nego što smo stigli blizu La Plate. Do šume smo pratili uzani puteljak kojim je malo sveta prošlo tako da ga je baš za nas mačetom prokrčio jedan seljak iz kraja po imenu Melkijades Elijas. To ime nam je dao naš vodič Eutimio, neophodan personal za nas i sliku pobunjenog seljaštva; ali nešto kasnije ga je uhvatio Kasiljas, koji umesto da ga ubije, kupi ga uz ponudu od 10.000 pesa i čin u vojsci ako ubije Fidela. Bio je vrlo blizu svog nauma, ali mu je ponestalo hrabrosti da ga ostvari; međutim, njegovo delovanje je i te kako imalo posledica jer je potkazao naš logor.
U to doba, Eutimio nas je verno služio: bio je jedan od mnogih seljaka koji su se borili za svoje posede protiv zemljoposednika tog područja, a onaj koji se bori protiv zemljoposednika istovremeno se bori protiv žandarmerije koja je sluga te klase.
Tokom hodanja toga dana, zarobili smo dva seljaka za koje se ispostavilo da su u srodstvu s vodičem. Jedan je pušten na slobodu, ali je drugi zadržan kao mera opreza. Sutradan, 15. januara, ugledali smo kasarnu La Plate, dopola izgrađenu od pocinkovanih ploča, i videli smo grupu polugolih ljudi, na kojima se ipak prepoznavala neprijateljska uniforma. Mogli smo da primetimo kako, u šest po podne, pre zalaska sunca, stiže čamac prepun žandarma; neki su silazili, drugi su se penjali. Kako nismo dobro shvatali šta se tačno dešava, odlučili smo da napad odložimo za naredni dan.
Od svanuća 16. januara kasarna je stavljena pod prismotru. Tokom noći se povukla obalska straža; započeto je izviđanje okoline, ali se vojnici nisu nigde videli. U tri po podne odlučili smo da se postepeno približimo putu koji se iz kasarne penje pored reke ne bismo li nešto uočili. Predveče smo prešli reku La Plata, koja je u stvari plitka, i rasporedili se uz put; posle pet minuta zarobili smo dva seljaka. Jedan od njih je podsećao na potkazivača; kad su saznali ko smo i kad smo im rekli da nam namere nisu dobre ako ne budu jasno govorili, izneli su dragocene podatke. Bilo je nekoliko vojnika u kasarni, oko 15, a uz to uskoro treba da prođe jedan od trojice čuvenih starešina oblasti: Čičo Osorio. Ove starešine pripadaju latifundiji porodice Laviti koja je stvorila ogroman feud i održavala ga posredstvom terora, uz pomoć individua poput Čiča Osorija. Ubrzo posle toga pojavio se pomenuti Čičo kako pijan jaše na mazgi noseći crnčeta opkoračke. Universo Sančez mu je rekao da stane u ime seoske žandarmerije a ovaj je jednostavno odgovorio: „Moskito.“ To je bila lozinka.
Uprkos našem stravičnom izgledu, mi smo ipak uspeli da prevarimo Čiča Osorija jer je bio veoma pijan. Navodno ljut, Fidel mu reče da je on pukovnik vojske i da je došao da ispita iz kog razloga još nisu likvidirani pobunjenici, da on može da zađe u brda i da je zato zarastao bradom a da to što vojska radi jeste „čisto smeće“; ukratko, prekorno se izrazio o gotovosti neprijateljskih snaga. Vidno skrušen, Čičo Osorio ispriča kako žandarmi stvarno provode svoje vreme u kasarni, gde samo jedu i ne dejstvuju; da idu u nebitne obilaske, i empatično ponovi da treba likvidirati sve pobunjenike. Tako je otpočelo nabrajanje prijateljskih i neprijateljskih ljudi u kraju, diskretno ispitujući Čiča Osorija za sve njih, s tim što smo, naravno, sva pitanja preokretali, ili smo njegove odgovore prevodili naopako. Kad je Čičo govorio da je neko loš, mi smo već imali osnova da kažemo da je dobar. Tako je prikupljeno više od dvadeset imena, a potkazivač je i dalje govorio: ispriča nam kako su poginula dva čoveka tamo, „ ali moj general Batista me je odmah oslobodio“. Reče nam kako su upravo šamarali neke seljake koji se behu malo „uzjogunili“ i da su osim toga, shodno njegovim rečima, žandarmi nesposobni za to: puštali su ih da pričaju ne kažnjavajući ih. Fidel ga upita šta bi on uradio s Fidelom Kastrom kad bi ga uhvatio, a Čičo onda odgovori jednim rečitim gestom da bi mu razbio... a isto to je rekao i za Kresensija. „Slušajte“, reče pokazujući na obuću naše trupe izrađenu u Meksiku, „to su cipele kučkinih sinova koje smo mi ubili.“ Tu, i ne znajući, Čičo Osorio upravo beše potpisao svoju smrtnu presudu. Na kraju, a na osnovu Fidelovog predloga, pristao je da nas vodi kako bismo iznenadili sve vojnike i pokazali im da su vrlo rđavo pripremljeni i da ne ispunjavaju svoju dužnost.
Primakli smo se kasarni a Čičo Osorio nam je bio vodič, iako lično nisam bio sasvim siguran da taj čovek nije već primetio našu prevaru. Međutim, on je nastavio veoma bezazleno, jer je bio toliko pripit da nije mogao uopšte da rasuđuje, pa smo tako iznova prešli reku da bismo se primakli kasarni. Fidel mu reče da vojni propisi predviđaju da zatvorenik mora da bude vezan: čovek se ne suprotstavi, već nastavi kao zatvorenik iako toga nije bio svestan. Objasni da se jedina postavljena straža nalazi na ulazu u kasarnu i da je tek u izgradnji i da je kuća drugog predradnika po imenu Onorio isto tu, pa nas povede do mesta blizu kasarne kuda prolazi put za Masio. Drug Luis Krespo, danas major, poslat je u izviđanje pa se vratio s vešću da su podaci koje je dao predradnik tačni, jer se vide dve građevine i u sredini crvena tačka od zapaljene cigare žandarma.
Kada smo bili spremni da se približimo, bili smo prinuđeni da se sakrijemo i da pustimo da tri stražara prođu na konju terajući sa sobom kao mazgu jednog zatvorenika pešice. Dok su prolazili pored mene, sećam se reči jadnog seljaka koji je govorio: „Ja sam kao i vi“, i odgovora nekog čoveka koji je posle identifikovan kao kaplar Basol: „Umukni i teraj dalje da te ne bih poterao bičem.“ Mi smo mislili da je taj seljak van opasnosti čim nije u kasarni te prema tome nije izložen paljbi u trenutku napada; međutim, sutradan, kada su saznali za napad i njegov ishod, njega su mučki ubili u Masiou.
Napad smo bili pripremili sa dvadeset dva raspoloživa oružja. Bio je to važan trenutak pošto smo inače imali malo metaka; kasarna je ipak morala da bude osvojena, u suprotnom znači da smo potrošili municiju, te da ostajemo bespomoćni. Drug poručnik Hulio Dijaz, koji je junački pao kod El Uvera, s Kamilom Sijenfuegosom, Benitezom i Kalikstom Moralesom, s poluautomatskim puškama opkoliće kuću od palme s krajnje desne strane. Fidel, Universo Sančez, Luis Krespo, Kaliksto Garsija, Fahardo – danas major istog prezimena kao naš lekar Piti Fahardo, koji je pao u Eskambraju – i ja, napašćemo iz centra. Raul sa svojim ljudima i Almeida sa svojim, napašće kasarnu s leve strane.
Tako smo počeli da se primičemo neprijateljskim položajima sve dok nismo stigli na četrdesetak metara. Bila je zgodna mesečina. Fidel je započeo pucnjavu s dva mitraljeska rafala koja su odmah propraćena svim raspoloživim puškama. Odmah su vojnici pozvani na predaju, ali bez ikakvog rezultata. Kad je započela pucnjava, presuđeno je doušniku i ubici Čiču Osoriju.
Napad je počeo u dva sata i četrdeset minuta iza ponoći, a stražari su pružili veći otpor od očekivanog. Tu je bio i saržant koji je imao M-1, te je uzvraćao paljbom svaki put kada smo mu govorili da se preda. Izdata je naredba da se bace naše stare granate brazilskog tipa, pa Luis Krespo baci svoju, a i ja onu koja mi je sledovala. Međutim, nisu eksplodirale. Raul Kastro baci dinamit bez ikakvog efekta. Trebalo je tada da priđemo i spalimo kuće, čak i rizikujući sopstveni život. U tim trenucima Universo Sančez pokuša da to prvi učini pa nije uspeo, posle je to pokušao Kamilo Sijenfuegos, ali takođe nije uspeo, i na kraju smo Luis Krespo i ja prišli jednoj šupi koju je on zapalio. Na svetlosti vatre mogli smo da vidimo da su na tom mestu jednostavno čuvali plodove obližnje plantaže kokosovih palmi, ali smo naložili vojnicima da napuste borbu. Jedan od njih, u bekstvu, umalo da se nabode na pušku Luisa Krespa, koji ga rani u grudi, oduze mu oružje i tako smo nastavili da pucamo na kuću. Kamilo Sijenfuegos iza jednog drveta krenu da puca na saržanta u bekstvu i tako potroši ono malo municije koju je imao.
Vojnici, gotovo bez zaštite, bivali su ranjeni našim mecima. Kamilo Sijenfuegos, s naše strane prvi uđe u kuću odakle su dopirali povici o predaji. Ubrzo smo napravili bilans okršaja u pogledu oružja: 8 „springfilda“, 1 mitraljez „tompson“ i nekih 1.000 metaka; mi smo potrošili nekih 500 metaka. Osim toga, imali smo remena, goriva, noževa, odeće, nešto namirnica, a što se tiče gubitaka, oni su imali dva poginula i pet ranjenika, uz tri zarobljenika. Neki pored doušnika Onorija uspeli su da pobegnu. S naše strane, ni ogrebotine. Spaljene su kuće vojnika i onda smo se povukli, nakon što smo ranjenicima ukazali najbolju moguću pomoć, od čega su trojica njih bili u ozbiljnom stanju pa su posle i preminuli, kako smo saznali nakon konačne pobede; njih smo predali na dalju negu zarobljenim vojnicima. Jedan od tih vojnika kasnije se pridružio trupama komandanta Raula Kastra i tako stigao do čina poručnika, a poginuo je u avionskoj nesreći pošto je rat već bio dobijen.
Naš odnos prema ranjenicima oduvek se razlikovao od odnosa vojske koja nije samo ubijala naše ranjene, nego je i svoje napuštala. Ova razlika je vremenom počela da ostavlja posledice, i time postala jedan od činilaca naše pobede. Tamo, što je bilo veoma bolno za mene jer sam kao lekar osećao potrebu da sačuvamo zalihe za naše trupe, Fidel naredi da se zarobljenicima predaju svi raspoloživi lekovi radi nege ranjenih vojnika, pa smo tako i postupili. Isto tako smo na slobodu pustili civile, i u 4.30 17. januara krenuli smo ka Palma Moči, gde smo stigli pred zoru, brzo zalazeći i tražeći najnepristupačnije delove Maestre.
Tužan prizor se otvarao pred našim očima: jedan kaplar i jedan predradnik veče pre toga rekoše svim porodicama iz tog mesta da će avijacija sve to bombardovati i da će gotovo kod većine seljaka izazvati pravi egzodus prema obali. Kako niko nije znao za naš boravak u tom kraju, delovalo je kao da je to manevar između predradnika i seoske žandarmerije, ne bi li oni od seljaka oteli njihovu zemlju i ostala dobra, ali njihova laž se podudarila s našim napadom i to je postajala istina, tako da je teror u tom trenutku posejan pa je egzodus bilo nemoguće zaustaviti.
Ovo je bila prva pobedonosna bitka Pobunjeničke vojske; desilo se da smo u ovoj i u sledećoj bici mi jedini put za života naše trupe imali više oružja nego ljudi... Seljak nije bio spreman da se pridruži borbi, a veza s bazama u gradu praktično nije postojala.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sećanja na kubansku revoluciju

Počalji od Mustra taj Uto Apr 17, 2018 2:45 pm


Bitka kod Paklenog potoka

Pakleni potok je potočić kratkog toka koji se uliva u reku Palma Moča. Udaljavajući se od Palma Moče i idući uzvodno kroz padine koje ga okružuju, mi smo obalom stigli do jedne male kružne uvale na brdu, gde su se izdizale dve male kolibe pa smo tu postavili logor, prazneći, naravno, kuće seljaka.
Fidel je računao da će vojska doći po nas i da će nas manje-više lokalizovati, pa odluči da tu postavi zasedu kako bi bili uhvaćeni neprijateljski vojnici. Shodno tome je rasporedio ljude.
Fidel je stalno nadzirao linije i išao u obilazak da bi se uverio u delotvornost odbrane. Devetnaestog januara ujutru desio se slučaj koji je mogao da ima teške posledice. Kao trofej iz bitke kod La Plate, ja sam bio poneo kacigu kaplara Batistine armije te sam je sav ponosan nosio, pa i prilikom obilaska trupa, kroz brda, a prethodnica čula izdaleka kako stižemo i onda videla kako grupu predvodi jedan s kacigom. Srećom, u tom trenutku su upravo čistili oružje i samo je u funkciji bila puška Kamila Sijenfuegosa, koji je osuo paljbu na nas, mada je odmah shvatio svoju grešku: prvi metak nije pogodio metu i automatska puška se zaglavila tako da nije mogla dalje da puca. Ovaj slučaj pokazuje stanje napetosti u kome smo svi bili dok smo iščekivali bitku kao neki vid oslobođenja. To su trenuci kada čak i oni s najdebljim živcima osećaju izvesno klecanje kolena i svi jedva čekaju da kucne zlatni čas rata, a to je bitka. Međutim, nije to bila želja za borbom, daleko od toga – mi smo to radili jer je bilo neophodno.
U zoru 22. januara začuli su se sporadični pucnji u oblasti reke Palma Moča i to nas je podstaklo da održimo svoju liniju u boljem stanju; podstaklo nas je da se bolje pričuvamo i da sačekamo predstojeće prisustvo neprijateljske trupe. Pošto se pretpostavljalo da su vojnici blizu, nije bilo ni doručka ni ručka. Sa seljakom Krespom bili smo otkrili kokošarnik pa smo racionalizovali upotrebu jaja ostavljajući jednu koku, kao što je prirodno da bi i dalje snela. Tog dana, s obzirom na pucnjavu koju smo čuli u toku noći, Krespo odluči da treba da pojedemo poslednje jaje, i tako smo i uradili. Bilo je podne kada smo primetili ljudsku priliku u jednoj od koliba. Isprva smo pomislili da neki od drugova nije poslušao naredbu da se ne približi kući. Međutim, nije bilo tako. Jedan od vojnika diktature došao je da ispita kolibu. Posle su se pojavila njih šestorica, a kad su krenuli, trojica su bila izložena pogledu. Mogli smo da vidimo kako stražar, pošto se osvrnuo na sve strane, čupa neke trave, stavlja ih na uši u pokušaju kamuflaže, te seda u hladovinu sasvim mirno, bez ikakve strepnje na licu, jasno vidljivom kroz teleskopski nišan. Fidelov pucanj, a Fidel je otvorio vatru, usmrti ga smesta, a vojnik je samo stigao da povikne nešto kao „joj majčice!“, te pade da ne bi nikad više ustao. Pucnjava je uzela maha pa su pala i dva drûga nesrećnog vojnika. Odjednom sam otkrio da je u drugoj kolibi, još bližoj mom položaju, vojnik koji pokušava da se skloni od naše paljbe. Videle su mu se samo noge jer ga je s mog položaja zaklanjao krov kolibe. Prvi put sam opalio i promašio; drugi pucanj pogodi čoveka u grudi i on pade zabadajući pušku bajonetom u zemlju. Dok me je seljak Krespo pokrivao, stigao sam do kuće, odakle sam mogao da vidim leš i da uzmem municiju, pušku i još neke stvari. Čovek je dobio metak posred grudi i mora da mu je on razneo srce pa je smrt bila trenutna; već je ispoljavao prve znakove mrtvačke ukočenosti, možda i usled zamora svog poslednjeg dana.
Borba se odigrala izuzetnom brzinom i ubrzo smo svi počeli da bežimo, svako sa svoje strane, pošto smo postigli postavljene ciljeve.
Kada smo se presabrali, ustanovili smo da smo potrošili otprilike 900 metaka i da je 70 nadoknađeno iz jednog punog remena, kao i jedna puška. Bio je to „garand“ koji je pripao Efiheniju Ameiheirasu, koji ga je nosio tokom bezmalo čitavog rata. Izbrojana su četvorica mrtvih kod neprijatelja, ali mesecima kasnije smo doznali, kad smo uhvatili jednog doušnika, da su ih u stvari bila petorica. Nije bila potpuna pobeda, ali ni Pirova. Odmerili smo svoje snage s vojskom, i pokazali se u novim okolnostima.
To nam je bitno popravilo raspoloženje i omogućilo da ceo dan nastavimo pentrajući se na najnepristupačnija brdâ kako bismo izmakli poteri većih grupa neprijateljske vojske. Tako smo dospeli na drugu stranu planine, gde smo išli uporedo s Batistinom trupom koja se takođe dala u bekstvo, pa se popela na ista brda da bi nastavila s druge strane. Tokom dva dana, naše trupe i trupe neprijatelja hodale su maltene zajedno i ne primećujući to: jednom smo spavali u dve kolibe, jedva razdvojeni malom rekom kao što je La Plata, na svega nekoliko okuka jedni od drugih. Poručnik koji je komandovao patrolom bio je Sančez Moskera i njegovo ime se pročulo na Sijera Maestri zbog njegovih pljački. Valja objasniti da su pucnji koje smo mi čuli nekoliko časova pre akcije bili ispaljeni kako bi bio ubijen jedan „haićanski žutokljunac“ koji nije hteo da povede trupe do našeg skloništa. Da nisu počinili to ubistvo, ne bismo mi bili tako pripravni.
Ponovo smo bili pretovareni, mnogi od nas su nosili i po dve puške; u takvoj situaciji nije bilo lako prevaliti put, ali, očigledno, moral je bio iznad svega, suprotno moralu koji je ovladao nakon propasti kod Alegrije de Pija. Nekoliko dana ranije porazili smo manje brojnu grupu koja se bila ušančila u jednoj kasarni; sad smo u maršu porazili kolonu čiji je broj prevazilazio naše snage, pa smo mogli da shvatimo važnost koju u ovakvom ratovanju ima likvidiranje prethodnice, jer bez prethodnice – vojska ne može da napreduje.


Vazdušni napad

Posle pobedonosne bitke protiv snaga Sančeza Moskere, išli smo obalom reke La Plata, a posle, pošto smo prešli reku Magdalena, vratili smo se u oblast koju smo mi već znali kao Karakas. Ali atmosfera koja je tu vladala odudarala je od one koju smo osetili kada smo se prvi put krili na toj istoj padini i kada nas je ceo narod podržavao. Sada su Kasiljasove trupe prošle tuda i posejale teror na celom području. Seljaci su otišli i samo su ostale prazne kolibe i poneka životinja koju bismo mi žrtvovali radi jela. Iskustvo nam je govorilo da nije uputno živeti po kućama, tako da, pošto smo prenoćili u jednoj od njih, koja je bila izdvojena, popeli smo se uzbrdo i postavili logor pored bare, gotovo na vrhu brda kod Karakasa.
Tamo dođe do mene Manuel Fahardo, da me upita može li se dogoditi da izgubimo rat. Naš odgovor, nezavisno od euforije i pobeda, bio je uvek isti: rat se dobija bez pogovora. Objasnio mi je da me to pita jer mu je izvesni Moran rekao da nije moguće dobiti rat, da nam se crno piše, i da ga je pozvao da napusti borbu. Preneo sam Fidelu ove informacije i otkrio sam da je upravo taj Moran sâm već bio izvestio Fidela Kastra kako opipava puls ljudstvu da proveri moral trupe. Složili smo se da to nije najprimereniji način, i Fidel održa manju bukvicu pozivajući na veću disciplinu i objašnjavajući kakve sve opasnosti vrebaju ako se ona ne poštuje. Uz to je najavio da će tri prekršaja biti kažnjena smrtnom kaznom: neposlušnost, dezerterstvo i defetizam.
Situacija nije tih dana bila previše vesela. Kolona, bez bodrosti koja se kuje u borbi a uz to i bez jasne ideološke svesti, nikako da se konsoliduje. Jedan dan jedan, drugi dan drugi – drugovi su nestajali; tražili su funkcije koje su ponekad bile znatno opasnije u gradu, ali koje su uvek značile bekstvo pred nemilosrdnim uslovima brda. Ipak, vojnički život se nastavljao svojim tokom. Moran zvani Galicijac nije štedeo snage tražeći hranu i uspostavljajući veze sa seljacima iz obližnjih mesta.
U takvim smo uslovima bili 30. januara ujutru. Eutimio Gera, izdajnik, bio je zatražio dozvolu da obiđe bolesnu majku, i Fidel mu to odobri, dajući mu uz to i nešto novca za put. Prema njegovim rečima, put će potrajati nekoliko nedelja; mi još nismo bili shvatili niz činjenica koje su kasnije bile jasno razjašnjene naknadnim ponašanjem pomenutog. Kad se iznova priključio trupi, Eutimio reče da je bio stigao blizu Palma Moče kada je doznao da su nam vladine snage na tragu i da je pokušao da nas obavesti, ali da je samo naišao na leševe nekih vojnika u Delfinovoj kolibi, a Delfin je jedan od seljaka na čijem imanju se odigrala bitka kod Paklenog potoka, i da je sledio naš trag kroz Sijeru dok nas nije tamo našao. U stvari, desilo se da je on bio uhvaćen i da je već radio kao agent neprijatelja, jer je pristao da primi novčanu nadoknadu i vojni čin ako ubije Fidela.
Kao deo plana, Eutimio beše napustio logor dan ranije, i ujutru, posle hladne noći, kad smo tek ustajali, začuli smo brujanje aviona koje nismo mogli da lokalizujemo jer smo bili na brdu. Vatra za kuvanje je bila upaljena dvesta metara niže, pored male bare, tamo gde je logorovao špic prethodnice. Odjednom se začulo pikiranje borbenog aviona i štektanje mitraljeza, a ubrzo potom i bombe. Naše iskustvo je bilo veoma nedovoljno u tim trenucima, dok smo odasvud slušali pucnjeve. Meci kalibra 50 milimetara eksplodirali bi u dodiru s tlom i padajući blizu nas stvarali su utisak da izlaze iz samog brda, dok su se istovremeno čuli i mitraljeski pucnji iz vazduha. To nas je navelo na pomisao da je posredi zapravo kopneni napad.
Naređeno mi je da sačekam ljude sa špica prethodnice i da prikupim stvari koje smo ostavili zbog vazdušnog napada. Mesto okupljanja bila je Dimna jama. U tom trenutku moj drug je bio Čao, veteran španskog rata. Sačekali smo neko vreme da stigne neko od nestalih drugova, ali nismo nikoga našli. Krenuli smo da pratimo tragove kolone sledeći neke neprecizne znakove i noseći veliki tovar, dok nismo odlučili da sednemo i predahnemo na čistini šume. Nakon nekog vremena, kad smo začuli buku i primetili kretanje, videli smo da i oni napreduju sledeći iste tragove koje su sledilli i Giljermo Garsija (sada major) i Serhio Akunja, obojica pripadnici prethodnice, koji su dolazili da se pripoje grupi. Posle izvesnog razmatranja, Giljermo, Garsija i ja ponovo smo krenuli prema logoru da vidimo šta se dešava, jer se nije čuo nikakav zvuk: avioni su bili nestali. Videli smo prizor pustoši: s neobičnom preciznošću koja se tokom rata, srećom, više nije ponovila, kuhinja je bila napadnuta, peć razbijena u paramparčad usled dejstva mitraljeza, a jedna bomba je eksplodirala tačno posred logora naše prethodnice, ali tek nešto posle povlačenja ljudi. Galicijac Moran i jedan drug pošli su u izvidnicu i samo se Moran vratio javivši da je izdaleka video avione, da ih je pet, a da, osim toga, nema trupa u blizini. Nastavili smo nas petorica da hodamo s velikim tovarom, sred pustošnog prizora kuća naših nekadašnjih prijatelja, sada potpuno spaljenih. Sve što smo u jednoj od njih našli bila je mačka koja je bolno mjaukala, kao i svinja koja je grokćući izašla kada nas je čula. Čuli smo za Dimnu jamu, ali nismo tačno znali gde je to mesto. Tako smo u velikoj neizvesnosti proveli noć, čekajući da vidimo drugove, a strepeći da ne naiđemo na neprijatelja.
Trideset prvog januara ulogorili smo se na vrhu padine s koje su se videle neke oranice, zbog čega smo pretpostavili da će to biti Dimna jama; obavljeno je nekoliko istraživanja, ali ništa nije nađeno. Serhio, jedan od petorice, pomislio je da je video dve osobe s kačketima, ali nije mogao brzo da nas obavesti, tako da nismo nikoga ni sustigli. Sa Giljermom smo pošli u izvidnicu do kraja doline, blizu obala Ahija, gde nam je jedan Giljermov drug dao nešto da pojedemo, ali su svi bili veoma zaplašeni. Taj drug nam je javio da su stražari zaplenili i spalili svu robu Sira Frijasa: mazge su rekvirirane a gonič ubijen. Prodavnica Sira Frijasa je spaljena a njegova žena privedena. Ljudi koji su ujutru prošli bili su pod naredbama komandanta Kasiljasa, koji je prenoćio u blizini kuće.
Prvog februara ostali smo u našem malom logoru, praktično pod vedrim nebom, oporavljajući se od umora zbog pešačenja prethodnog dana. U jedanaest pre podne začula se pucnjava s druge strane padine, a posle, još bliže, i neko zapomaganje, kao da neko traži pomoć. Izgleda da je sve to dokrajčilo živce Serhija Akunje, koji je nečujno ostavio svoj remen i svoju pušku i napustio stražarsko mesto koje je njemu bila povereno. Zapisali smo u svom ratnom dnevniku da je odneo seljački šešir, limenku kondenzovanog mleka i tri kobasice; u tom trenutku nam je teško pao nestanak kondenzovanog mleka i kobasica. Nekoliko sati kasnije čuli smo buku pa smo se pripremili za odbranu iako nismo znali da li nas je dezerter izdao, ali se pojavio Kresensio s dugom kolonom, koju su sačinjavali gotovo svi naši, kao i neki novi ljudi iz Manzanilja, koji su se pridružili pod vođstvom Roberta Pesanta. Od naših nije bilo Serhija Akunje, dezertera, kao ni drugova Kaliksta Moralesa, Kaliksta Garsije i Manuela Akunje. Tu je bio i novi regrut koji se nedavno bio pridružio koloni, a koji se izgubio u pucnjavi prvog dana.
Ponovo smo se spustili u dolinu Ahija i na putu su razdeljene stvari koje su doneli ovi iz Manzanilja, uključujući tu i hiruršku opremu i preobuku za sve. Veoma nas je dirnulo to što u tom trenutku možemo da obučemo čiste stvari sa inicijalima koje su izvezle devojke iz Manzanilja. Sutradan, 2. februara, kada se navršavalo dva meseca od iskrcavanja s „Granme“, na okupu je bila jedna homogena grupa; njoj se priključilo još desetak ljudi iz Manzanilja i osećali smo se jačim i bodrijim nego ikada. Imali smo više rasprava o tome kako se desilo iznenađenje i napad aviona, i svi smo se složili da su vatra založena tokom dana i dim koji se širio i doveli avione do nas. Tokom mnogih meseci, a možda čak i čitavog rata, sećanje na to iznenađenje pritiskalo je duh trupe i do kraja rata, vatra više nije paljena preko dana na otvorenom, iz straha da se ne ponovi neki neprijatan događaj.
Činilo nam se nemogućim, i mislim da to nikome nije palo na pamet, da je u osmatračkom avionu, kako smo nazivali doušnika, bio izdajnik Eutimio Gera i da je objašnjavao Kasiljasu gde se mi nalazimo, ali bilo je tako. Bolest njegove majke bila je samo izgovor koji je on upotrebio da bi izašao i potražio ubicu Kasiljasa.
Još neko vreme posle toga Eutimio Gera je igrao važnu negativnu ulogu u razvoju našeg oslobodilačkog rata.


Iznenađenje
kod Altos de Espinose

Posle prethodno opisanog vazdušnog iznenađenja, napustili smo padine Karakasa nastojeći da se po svom tragu vratimo u poznate oblasti, odakle bismo mogli da uspostavimo direktnu vezu s Manzaniljom, da dobijemo veću pomoć spolja i da malo bolje shvatimo prilike u zemlji.
Zbog toga smo se vratili, prelazeći Ahi, na teritorije koje smo već svi poznavali, dok nismo stigli do kuće starog Mendoze. Put kroz padinu morao je da se krči mačetom jer tim putem odavno niko nije prošao, pa je napredovanje bilo veoma sporo. Proveli smo noć na nekoj od tih visina praktično bez jela.
Još uvek se kao jedne od velikih gozbi u svom životu sećam trenutka kada se seljak Krespo, zahvaljujući njegovom prethodnom štekovanju i govoreći da je to za prijatelje, pojavio s limenkom – a u njoj četiri kobasice. Seljak, Fidel, ja i još neko i te kako smo se zasladili tim oskudnim sledovanjem, baš kao da je u pitanju izdašna gozba. Marš je nastavljen do kuće koja se nalazila s desne strane Karakasa, gde će stari Mendoza da nam spremi nešto za jelo, uza sav svoj strah ali i uz seljačku odanost. On nas je primao kad god bismo tuda prolazili odazivajući se tako na prijateljsku obavezu prema Kresensiju Perezu ili nekim drugim seljacima koji su već bili u trupi.
Za mene je marš bio veoma naporan jer sam dobio napad malarije pa su seljak Krespo i nezaboravni drug Hulio Zenon Akosta ti koji su mi pomogli da izguram tako težak dan. Kada bismo stigli u takva mesta, nikada ne bismo spavali po kućama; ali moje stanje kao i stanje čuvenog Galicijca Morana, koji je uvek iznalazio zgodnu priliku da se razboli, učinili su da nas pošalju da spavamo pod krovom kuće dok je trupa nadzirala okolinu i dolazila kući samo radi jela.
Bilo je neophodno da se gerila pročisti jer je u njoj bila i grupa ljudi vrlo niskog morala, a i poneki koji su bili ozbiljno ranjeni. Među ovim poslednjima bili su sadašnji ministar unutrašnjim poslova Ramiro Valdes i Ignasio Perez, jedan od Kresensiovih sinova koji je posle slavno poginuo u činu kapetana. Ramirito je pretrpeo težak udarac u koleno, koje mu je inače bilo osetljivo nakon ranjavanja u kasarni Monkada, tako da smo morali da ga pustimo. Otišli su još neki momci čiji je odlazak pre bio dobitak za trupu. Sećam se jednog koji je dobio nervni slom i počeo da vrišti, sred one samoće brda i gerile, da su mu govorili o jednom logoru s puno hrane i sa protivvazdušnom odbranom, a da ga umesto toga avioni saleću i da nemaju utvrđeno mesto, niti hrane, pa čak ni vodu za piće. Manje-više to je utisak boraca tokom prvih dana ratovanja. Kasnije, oni koji su ostali i odoleli početnim iskušenjima, navikli su se na prljavštinu, nedostatak vode, hrane, krova nad glavom, sigurnosti, i naučili su da žive uzdajući se stalno i jedino u pušku i u okrilje jedinstva i otpora malog gerilskog jezgra.
Siro Frijas je stigao s nekim drugovima koji su se tek priključili gerili donoseći niz vesti koje nas danas zasmejavaju, ali koje su nas tada ispunile pomešanim utiscima: da Dijaz Tamajo samo što se nije preokrenuo, te da „ašikuje“ s revolucionarnim snagama; da je Faustino uspeo da prikupi na hiljade pesa; ukratko, da se sabotaža širi po celoj zemlji i da se haos primiče vladi. Osim toga, bila je tu i tužna ali poučna vest: Serhio Akunja, onaj dezerter od pre nekoliko dana, otišao je u kuću nekih rođaka, tamo je stao da priča svojim rođacima o svojim gerilskim podvizima, to je čuo izvesni Pedro Erera, prijavio ga žandarmeriji, pa je došao kaplar Roseljo\'7b3\'7d, podvrgao ga mučenju, ispalio u njega četiri metka i, po svemu sudeći, na kraju ga obesio. To pokazuje ljudstvu vrednost jedinstva i jalovost pokušaja da se pojedinačno izmakne kolektivnoj sudbini; ali, osim toga, to pred nas postavlja potrebu da promenimo mesto, jer vrlo je verovatno da je čovek progovorio pre nego što je ubijen, a on je poznavao Florentinovu kuću u kojoj smo mi tada boravili. U tom trenutku desio se neobičan događaj, koji nam je kasnije, kad smo sve povezali, obasjao um: Eutimio Gera reče da je u snu saznao za smrt Serhija Akunje i da ga je, štaviše, kaplar Roseljo ubio. To je pokrenulo podužu filozofsku raspravu o tome da li je moguće predskazati događaje kroz san ili nije. Deo mog svakodnevnog posla sastojao se u tome da ljudima pružim objašnjenja kulturoloških ili političkih sadržaja, zbog čega sam pokušao da objasnim da to nije moguće, da je možda posredi velika slučajnost, da svi inače mislimo da se tako nešto moglo desiti nekome kao Serhiju Akunji, da je Roseljo onaj koji vreba u kraju itd. Universo Sančez reši zagonetku rekavši da je Eutimio „krijumčar“, da će biti da mu je neko rekao, jer on je bio izašao dan ranije, kada je doneo pedeset limenki mleka i jednu vojnu baterijsku lampu. Jedan od onih koji je najviše insistirao na teoriji prosvetljenja bio je nepismeni seljak od nekih četrdeset pet godina, koga sam inače već pomenuo: Hulio Zenon Akosta. Bio je to moj prvi učenik na Sijeri, trudio se da se opismeni, i tamo gde bismo zastali, ja sam ga podučavao prvim slovima; bili smo u fazi raspoznavanja A i O, E i I. S puno predanosti, ne obazirući se na protekle godine nego na ono što tek predstoji, Hulio Zenon prionu na posao. Možda njegov primer može u ovoj godini da posluži mnogim seljacima, njegovim drugovima u tom kraju u vreme rata ili onima koji poznaju njegovu istoriju, jer Hulio Zenon Akosta je bio jedan od velikih drugova toga doba. Bio je to neumoran čovek, poznavalac područja, onaj koji uvek pomaže borcu u nevolji, onome u gradu koji još nema dovoljno snage da izađe iz meteža; onaj koji donosi vodu sa udaljenog izvora, koji brzo loži vatru, koji pronalazi potrebno drvo za potpalu, po kišnom danu; ukratko, bio je to čovek za sve u to doba.
Jedne noći Eutimio reče da nema ćebe, i upita da li Fidel može da mu pozajmi jedno. Tog februara je na vrhu brda bilo hladno. Fidel mu odgovori da će na taj način obojici biti hladno, i predloži mu da spavaju pokriveni istim ćebetom te da će to bolje poslužiti i jednom i drugom. Tako je i bilo: Eutimio Gera je proveo celu noć s Fidelom, uz pištolj 45-icu, kojim mu je Kasiljas bio naložio da ga ubije, kao i s dvema granatama kojima je trebalo da obezbedi svoje povlačenje s brda. On je Universa Sančeza i mene, jer smo u to vreme bili uvek blizu Fidela, upitao o Fidelovim stražarima rekavši nam: „Mnogo me zanima to u vezi sa stražama; valja uvek biti na oprezu.“ Objasnili smo mu da se u blizini nalaze tri stražara, i mi sami, veterani „Granme“ i Fidelovi ljudi od poverenja, smenjivali smo se čitave noći da bismo ga lično štitili. Eutimio provede tu noć pored vođe revolucije, držeći ga na nišanu, iščekujući priliku da ga ubije, ali se ne usudi. Cele noći dobar deo kubanske revolucije zavisio je od premišljanja, sabiranja i oduzimanja hrabrosti i straha, užasa i, možda, prigovora savesti, od ambicije o moći i novcu jednog izdajnika; ali srećom po nas, zbir inhibirajućih činilaca bio je veći, i osvanu naredni dan a da se ništa nije desilo.
Već smo bili izašli iz Florentinove kuće i nalazili smo se u kanjonu presahlog potoka gde smo logorovali. Siro Frijas beše otišao u svoju kuću, koja je bila relativno blizu, tek da je obiđe, pa donese neke kokoške i nešto hrane. Duga kišna noć koju smo podneli bez nepromočive zaštite nadoknađena je ujutru toplom čorbom i još nekim namirnicama. Doneli su vest da je i Eutimio prolazio tuda. Eutimio je ulazio i izlazio, i bio je čovek od poverenja. On nas je zatekao u Florentinovoj kući i objasnio da je, posle njegovog izlaska da vidi bolesnu majku, video šta se sve desilo u Karakasu, te da je pratio naše tragove da vidi šta se dešava, i reče da mu je majka dobro. Odlikovao se izuzetnom odvažnošću. Mi smo bili u mestu zvanom Altos de Espinosa, vrlo blizu kompleksu brdâ El Lomon, Loma del Buro, Karakas, koje su avioni stalno mitraljirali. Sa izrazom onoga koji predskazuje budućnost, Eutimio je govorio: „Danas sam vam rekao da će mitraljirati Lomu del Buro.“ Avioni su mitraljirali Lomu del Buro a on je skakao od radosti što je pogodio.
Devetog februara 1957. Siro Frijas i Luis Krespo pošli su u uobičajena izviđanja u potrazi za hranom i sve je bilo mirno, kad utom, u deset pre podne, seoski momak po imenu Labrada, nedavno pridružen, uhvati osobu koja je bila blizu mesta. Ispostavi se da je to Kresensiov rođak i prodavac u Selestinovoj radnji, gde se nalazila Kasiljasova trupa. On nas izvesti da u kući ima 140 vojnika, i s našeg položaja stvarno se mogla videti jedna uzvišena golet u daljini. Osim toga, uhapšeni je rekao da je porazgovarao sa Eutimiom i da mu ovaj reče da će narednog dana čitavo područje biti bombardovano. Kasiljasova trupa bila je u pokretu, pri čemu nije moglo da se odredi u kom pravcu se kreće. Fidel je posumnjao; čudnovato Eutimiovo ponašanje je najzad doprlo do naše svesti pa su počela nagađanja. U 13.30 Fidel odluči da napusti to mesto pa smo se popeli na vrh brda, gde smo sačekali drugove koji su bili u izvidnici. Nedugo posle toga, stigli su Siro Frijas i Luis Krespo; ništa neobično nisu videli, sve je bilo normalno. Upravo smo razgovarali o tome kada se Siru Redondu učini da vidi kako se neka senka šunja; zatražio je tišinu i pripremio pušku. U tom času se začuo pucanj a potom i pražnjenje. Vazduh je ubrzo bio ispunjen pucnjevima i eksplozijama izazvanim napadom koji je bio uperen u mesto na kojem smo pre toga logorovali. Polje je ubrzo bilo prazno; posle sam saznao da je Hulio Zenon Akosta zauvek ostao na vrhu brda. Neobrazovani seljak, nepismeni seljak koji je umeo da shvati ogromne zadatke što će ih revolucija imati nakon pobede i koji se pripremao za to već od prvih slova, neće moći da dovrši svoj posao. Mi ostali smo se razišli u trku; ranac, koji je bio moj ponos, pun lekova, neke rezervne hrane, knjigâ i ćebadi, ostade u mestu. Uspeo sam da izvadim ćebe batističke vojske, trofej s La Plate, i trčeći pođoh s njime.
Ubrzo sam se sastao s jednom grupom. Tamo su bili Almeida, Hulito Dijaz, Universo Sančez, Kamilo Sijenfuegos, Giljermo Garsija, Siro Frijas, Motola, Pesant, Emilio Labrada, Jajo i ja\'7b4\'7d. Pošli smo krivudavim putem ne bismo li izmakli pucnjavi, a nismo znali šta je sa ostalim drugovima. Pojedinačne detonacije su se čule za nama, naše tragove je bilo lako pratiti, jer zbog brzine bekstva nismo mogli da ih otklonimo. U 17.15, po mom satu, stigli smo do strmine kojom se brdo završavalo. Posle izvesnog oklevanja, odlučili smo da je bolje da tu prenoćimo, jer ako pređemo preko dana, oni će nas videti; a ako stignu prateći naše tragove, položaj nam je omogućavao odbranu. Međutim, pošto se oni nisu pojavili, mogli smo da nastavimo put uz neprecizno vođenje Sira Frijasa, koji je donekle poznavao kraj. Predložena je podela u dve patrole kako bi marš bio lakši i kako bi ostalo manje tragova, ali Almeida i ja smo se usprotivili kako bismo sačuvali celinu grupe. Prepoznali smo mesto zvano Limones i, posle malo oklevanja, pošto su neki drugovi hteli da se udalje, Almeida, kao vođa grupe u svojstvu kapetana, naredi da se produži do El Lomona, a to je bilo mesto okupljanja, kako Fidel reče. Neki drugovi su prigovorili da Eutimio zna za El Lomon, te da će tamo biti vojska. Više nismo imali nikakve sumnje u to da je Eutimio izdajnik, ali Almeidina odluka je bila da se ispuni Fidelovo naređenje.
Posle tri dana razdvojenosti, 12. februara sastali smo se s Fidelom blizu El Lomona, na mestu zvanom Dereča de la Karidad. Tamo smo već imali potvrdu da je Eutimio Gera izdajnik pa se složila cela priča: sve je počelo kada ga je posle La Plate uhvatio Kasiljas i kada mu ovaj, umesto da ga ubije, ponudi novac za Fidelov život. Saznali smo da je Eutimio potkazao našu poziciju u Karakasu i da je upravo on naložio da se avijacijom napadne Loma del Buro jer je to bio naš itinerarij (promenili smo ga u poslednjem času), i da je on takođe organizovao napad koncentrisan na malo udubljenje koje nam je služilo kao sklonište u kanjonu potoka, odakle smo se spasli samo s jednim gubitkom zahvaljujući blagovremenom povlačenju koje je Fidel naredio. Osim toga, potvrđena je i smrt Hulija Akoste i barem jednog žandarma koji je poginuo, a govorilo se da ima i nekoliko ranjenika. Moram da priznam da se ni ubijeni ni ranjenici ne mogu pripisati mojoj pušci, jer sam se u tom okršaju ja sveo na „strateško povlačenje“ u punom trku. Sad smo opet bili na okupu, nas dvanaestorica, bez Labrade, koji se izgubio dan ranije, sa ostatkom grupe: Raul Ameiheiras, Siro Redondo, Manuel Fahardo, Ečevarija, Galicijac Moran i Fidel, ukupno osamnaestorica. To je bila „revolucionarna vojska iznova jedinstvena“ 12. februara 1957. Neki drugovi su se izgubili, neke novajlije su tog časa napustile gerilu, a izgubili smo i jednog veterana „Granme“ koji se zvao Armando Rodrigez i koji je imao mitraljez „tompson“; poslednjih dana mu je lice odavalo takav užas kad god bi se začula pucnjava, i to u daljini ili oko naših položaja, da smo mi posle takav izraz lica nazvali lice opsade. Svaki put kada bi neko napravio lice prestravljene životinje, kao što je imao taj bivši saborac u danima koji su prethodili događajima kod Altos de Espinose – mi smo već mogli da prognoziramo da će doći do nekog neprijatnog raspleta; lice opsade je nespojivo s gerilskim životom. Lice opsade pritisnu treću brzinu, kako smo gerilskim žargonom govorili, a njegov mitraljez se pojavio znatno kasnije u jednoj seoskoj kući veoma udaljenoj odande. Njegove noge su zaista bile bez premca.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sećanja na kubansku revoluciju

Počalji od Mustra taj Uto Apr 17, 2018 2:46 pm



Kraj jednog izdajnika

Pošto se ova mala vojska okupila, odlučili smo da napustimo oblast oko El Lomona i pođemo dalje. U međuvremenu, uspostavljali smo kontakt s lokalnim seljacima i postavljali potrebne baze za naš opstanak. U isto vreme odvajali smo se od Sijera Maestre i išli prema ravnici, gde je trebalo da se sretnemo s ljudima zaduženim za organizaciju u gradovima.
Prošli smo kroz naselje zvano La Monterija i posle smo se ulogorili na jednom malom grebenu, na brdu u blizini nekog potoka, na imanju čiji je gazda čovek po imenu Epifanio Dijaz, čiji su sinovi bili aktivisti revolucije.
Prišli smo da bismo uspostavili tešnji kontakt s Pokretom, jer naš nomadski život u ilegali onemogućavao je razmenu između dva dela Pokreta „26. jul“.
Praktično, to su bile dve odvojene grupe s različitim taktikama i strategijama. Još se nisu bile desile duboke podele koje će za nekoliko meseci dovesti u opasnost jedinstvo Pokreta, ali već se videlo da su koncepti različiti.
Na tom istom imanju videli smo najvažnije likove Pokreta u gradu. Među njima su bile tri žene koje danas zna ceo kubanski narod: Vilma Espin, danas predsednica Saveza žene i Raulova saputnica; Ajdee Santamarija, predsednica organizacije „Kasa de las Amerikas“ i saputnica Armanda Arta, i Selija Sančez, u svakom trenutku borbe naša draga drugarica, koja se, nešto kasnije, definitivno pridružila gerilama, da nas nikad više ne bi napustila. Još jedan posetilac bio je Faustino Perez, naš stari znanac, saborac s „Granme“, koji je bio pošao da obavi neke zadatke u gradu i koji se vraćao da izvesti o tome, da bi potom nastavio svoje delovanje u gradovima. (Nešto kasnije će biti uhvaćen.)
Osim toga, upoznali smo Armanda Arta, i za mene je to bila jedina prilika da stupim u vezu s velikim rukovodiocem Santijaga, Frankom Paisom.
Frank Pais je jedan od onih koji se nameću već u prvom razgovoru. Izgledao je manje-više kao što to pokazuju sadašnje fotografije, ali je imao oči neverovatno prodorne.
Teško je danas govoriti o mrtvom saborcu koga je čovek samo jednom video i čija je istorija u rukama naroda. Ja bih mogao samo da navedem da su u tim trenucima njegove oči odmah ukazale na čoveka obuzetog opštom stvari, ispunjenog verom u nju i da je, uz to, taj čovek bio više biće. Danas o njemu govorimo kao o „nezaboravnom Franku Paisu“; za mene, koji sam ga samo jednom video, upravo je tako. Frank je jedan od onoliko drugova čiji je život presečen u cvetu mladosti, a danas bi bio posvećen zajedničkom zadatku Socijalističke revolucije. To je deo visoke cene koju narod mora da plati za svoju slobodu.
Frank nam je i bez reči održao lekciju o redu i disciplini dok je čistio naše prljave puške, brojao metke i sređivao ih kako se ne bi izgubili. Od tog dana sam odlučio da bolje pazim na svoje oružje, i to sam ispunio (mada ne mogu da kažem da sam bio uzor urednosti).
Ali taj mali greben na brdu bio je pozornica još nekih događaja. Prvi put će doći da nas poseti jedan novinar, i taj novinar je bio stranac. Reč je o čuvenom Metjuzu, koji je na razgovor doneo samo malu kameru i njome napravio snimke koji su posle svuda kružili zbog kontroverze nastale usled glupih izjava jednog Batistinog ministra. Prevodilac je u to vreme bio Havijer Pazos, koji će se kasnije isto priključiti gerilama, gde će provesti neko vreme.
Metjuz, kako mi ispriča Fidel, jer ja nisam prisustvovao tom susretu, postavio je konkretna pitanja, nijedno zlonamerno, i pokazao se kao simpatizer revolucije. Sećam se Fidelovih komentara, kako mu je on potvrdno odgovorio na pitanje da li je on antiimperijalista i kako je prigovorio o predaji oružja Batisti, pokazujući mu da to oružje neće biti za interkontinentalnu odbranu, već samo za tlačenje naroda.
Metjuzova poseta je, naravno, bila veoma kratka. Odmah smo ostali sami, i bili smo spremni da pođemo. Međutim, javili su nam da udvostručimo budnost, jer je Eutimio u okolini, i ubrzo je Almeidi naređeno da ga uhvati. Patrolu su još sačinjavali Hulito Dijaz, Siro Frijas, Kamilo Sijenfuegos i Efihenio Ameiheiras. Siro Frijas je bio zadužen da ga savlada, što je bio lak posao, pa je doveden do nas, gde su mu pronađeni pištolj 45-icu, tri granate i jedna Kasiljasova propusnica. Naravno, pošto je shvatio da je uhvaćen i da su mu pronađene navedene stvari, više nije mogao da sumnja u to šta će mu se desiti. Pade ničice pred Fidelom i jednostavno zamoli da ga ubiju. Reče da zna da zaslužuje smrt. U tom trenutku je izgledao kao da je ostario, na slepoočnicama su mu se videle mnoge sede, što ranije nisam primećivao. To je bio trenutak izuzetne napetosti. Fidel mu je oštro zamerio izdaju, a Eutimio je samo tražio da bude ubijen, priznajući svoju grešku. Za sve koji su to videli nezaboravan je trenutak kada je Siro Frijas, njegov drugar, počeo da mu govori. Kada ga je podsetio šta je sve učinio za njega, male usluge što su ih on i njegov brat učinili Eutimiovoj familiji, i kako je ovaj sve to izdao, prvo tako što je naložio da Frijasov brat bude ubijen, jer ga je on potkazao, pa su ga žandarmi ubili nekoliko dana ranije – a potom što je pokušao da likvidira i celu grupu. Bilo je to jedno poduže i potresno obraćanje koje je Eutimio ćutke saslušao pognute glave. Upitan je da li ima neku želju, i on je odgovorio da ima: da želi da se revolucija, ili bolje rečeno mi – staramo o njegovoj deci.
Revolucija je ispunila obećanje. Ime Eutimija Gere je ime koje se iznova pojavljuje prilikom pisanja ovih sećanja, ali je inače već zaboravljeno, možda već i među njegovom decom. Ona pohađaju školu pod drugim imenom i uživaju pažnju svih sinova naroda, pripremajući se za bolji život, ali jednog dana će morati da saznaju da je njihovom ocu revolucionarna vlast presudila zbog njegove izdaje. Takođe je pravedno da znaju da seljak koji je podlegao iskušenju korupcije i nameravao da počini gnusno delo u želji za slavom i bogatstvom, osim što je priznao svoju grešku – ni pored svega toga nije zatražio pomilovanje za koje je znao da ga ne zaslužuje, nego da se u poslednjem času prisetio svoje dece i da je za njih zatražio odgovarajuću pažnju i brigu našeg vođe.
U tim trenucima je nastala snažna oluja i sve se zamračilo. Sred velikog pljuska, dok je nebo bilo ispresecano munjama i grmljavinom, kada je jedna od tih munja sevnula praćena udarom groma u blizini, okončan je život Eutimija Gere, a da ni drugovi koji su bili nedaleko odatle nisu čuli pucanj.
Sutradan smo ga zakopali na tom mestu i desio se incident kojeg se sećam. Manuel Fahardo htede da mu napravi krst, a ja sam se suprotstavio tome jer je vrlo opasno da za gazde imanja ostane takvo svedočanstvo o presudi. Onda je na obližnjem drvetu urezao mali krst – i to je znak koji pokazuje gde je sahranjen izdajnik.
Galicijac A. Moran odvojio se tada od nas, on je već znao koliko ga malo cenimo, i svi smo ga smatrali potencijalnim dezerterom (bio je nestao na dva-tri dana izgovarajući se da je sledio Eutimiove tragove i da se izgubio u brdu).
U trenutku kada smo se spremali da pođemo, odjeknuo je pucanj pa smo našli Morana s prostrelnom ranom na nozi. Drugovi koji su bili blizu mesta događaja, tih dana su žučno raspravljali, jer neki su govorili da je pucanj bio nehotičan, a drugi da je tako pucao u sebe da ne bi nastavio s nama.
Potonja Moranova priča, s njegovom izdajom i pogibijom iz ruku revolucionara kod Gvantanama, ukazuje na to da je tada najverovatnije namerno pucao u sebe.
Na polasku je dogovoreno da će Frank Pais poslati grupu ljudi za prve dane narednog meseca marta: mesto sastanka će biti kuća Epifanija Dijaza, u blizini Hibara.


Gorki dani

Dani koji su usledili nakon izlaska iz kuće Epifanija Dijaza za mene predstavljaju najteži period rata. Ove beleške nastoje da pruže izvesnu predstavu o tome šta je inače za sve borce bio taj prvi deo naše revolucionarne borbe. Ako u ovoj deonici sećanja moram da se osvrnem na svoje lično učešće više nego na ostalo, to je zato što je to povezano sa sledećim događajima, a oni ne mogu da se izdvoje a da se ne izgubi celina kazivanja.
Posle izlaska iz Epifaniove kuće, našu revolucionarnu grupu činilo je 17 vojnika koji su se ranije priključili vojsci i trojica drugova koji su se sad pridružili grupi: Hil, Sotolongo i Raul Dijaz. Ta trojica su stigli na „Granmi“, neko vreme su se krili u blizini Manzanilja i, kada su saznali za nas, odlučili su da se pridruže grupi. Njihova priča je priča svih nas: uspeli su da izbegnu progon pripadnika žandarmerije, da se sklone u kuću nekog seljaka, potom u kuću nekog drugog, pa da stignu u Manzaniljo i da se uspešno kriju. Sada su spojili svoju sudbinu sa sudbinom cele kolone. U to vreme, kao što se vidi, bilo je mnogo teško uvećati našu vojsku: dolazili su neki novi ljudi, ali drugi su odlazili; fizički uslovi borbe bili su veoma teški, ali moralni uslovi su bili još i teži, pa se živelo pod stalnim utiskom opkoljenosti.
U tim trenucima smo pešačili bez određenog cilja, i to veoma sporo, krili smo se po malim grebenima i proplancima brdâ, u oblasti gde je stočarstvo već prevagnulo nad vegetacijom pa je jedva preostajalo to malo brda. Jedne od tih noći, na malom Fidelovom radiju, čuli smo vest o hapšenju jednog od drugova s „Granme“, koji se bio povukao s Kresensiom Perezom. Mi smo već imali vesti da su ga uhvatili, jer nam je to Eutimio priznao, ali nije objavljena zvanična vest; kad smo je čuli, saznali smo da je živ. Sa ispitivanja Batistine vojske nije se uvek ostajalo u životu. Svakog časa su se na različitim mestima čuli mitraljeski rafali žandarma, upereni u grebenove na brdu, gde pucnjava, iako je nje bilo puno, uglavnom nije dopirala do protivničke trupe.
U svom ratnom dnevniku sam 22. februara zapisao da sam imao prve simptome onoga što je moglo da bude jak napad astme, jer nisam imao svoju tečnost protiv te bolesti. Datum novog kontakta je 5. mart, tako da smo morali da sačekamo nekoliko dana.
Pešačili smo vrlo sporo, nemajući tačan pravac, i jednostavno smo čekali 5. mart, kada Frank Pais treba da nam pošalje grupu naoružanih ljudi. Bilo je odlučeno da pojačamo naš mali front pre nego što ga brojčano uvećamo te, prema tome, sve raspoloživo oružje u Santijagu treba da se dopremi na Sijera Maestru.
Jedan dan nam je bio potreban da osvanemo na obali malog potoka, gde gotovo da nije bilo vegetacije. Proveli smo neizvestan dan u tom mestu, u dolini blizu Las Mersedes, mislim da se zove La Mahagva (nazivi su sada malo neprecizni u mom sećanju), pa smo uveče stigli u kuću starog Emilijana, jednog od mnogih seljaka koji su se u to vreme prepadali kad bi nas videli, ali su za nas odvažno izlagali svoj život opasnosti i doprinosili svojim radom razvoju naše revolucije. Bila je sezona kišâ na Sijeri i svake noći smo bili skroz mokri pa smo u kuće seljaka stizali izlažući se opasnosti, jer je područje bilo načičkano žandarmima.
Astma je bila tako jaka da mi nije dopuštala da napredujem dobro pa smo morali da prenoćimo na jednom malom grebenu iznad plantaža kafe, blizu jedne seoske kuće, gde smo obnovili snagu. Tog dana o kojem govorim, 27. ili 28. februara, uvedena je cenzura u celoj zemlji, pa je radio neprekidno izveštavao o svemu što se proteklih meseci dešavalo. Govorilo se o terorističkom delovanju i o Metjuzovom intervujuu s Fidelom. Tog trenutka je Ministarstvo odbrane iznelo čuvenu tvrdnju da je Metjuzov intervju budalaština i da je nečuvena drskost da fotografija bude objavljena.
Seljak Ermes, sin starog Emilijana, bio je tih dana drug koji nam je pomagao snabdevajući nas hranom ili nam je barem pokazivao pravac koji treba da sledimo. Ali 28. februara ujutru nije obavio svoj uobičajeni obilazak i Fidel je smesta naredio da se mesto evakuiše i da se prebacimo na drugo odakle ćemo moći da nadgledamo puteve u toj oblasti, jer se nije znalo šta će se dogoditi. Negde oko četiri po podne, Luis Krespo i Universo Sančez su osmatrali puteve, i ovaj poslednji, na putu koji vodi u Las Vegas, vide brojne vojnike koji su upravo dolazili da zaposednu okolinu. Trebalo je odmah potrčati da bi se stiglo do ivice padine i da bi se prešlo na drugu stranu pre nego što nam trupe preseku put. To nije bilo teško, budući da smo ih na vreme ugledali. Već su počinjali da odjekuju minobacači i mitraljezi u pravcu u kome smo se mi nalazili, što je dokazivalo da Batistina vojska zna za naše prisustvo tamo. Svi su lako uspeli da se dokopaju vrha i da ga pređu, ali je za mene to bilo izuzetno naporno. Uspeo sam da stignem, ali s takvim napadom astme da mi je i jedan korak predstavljao napor. Sećam se kako se seljak Krespo mučio da mi pomogne da hodam: kada više nisam mogao dalje i kada sam zatražio da me ostave, seljak, uobičajenim rečnikom našeg ljudstva, reče mi: „Us... Argentincu, ili ćeš da hodaš, ili ću da te teram kundakom.“ Osim što mi je to rekao, preuzeo je na sebe sav teret moga tela i mog ranca kako bismo prevalili teške uslove na padini, praćeni provalom oblaka na leđima.
Tako smo stigli do male kolibe i saznali da se nalazimo na mestu zvanom Purgatorio. Tamo se Fidel predstavio kao komandant Gonzales iz Batistine vojske u potrazi za pobunjenicima. Vlasnik kuće, ljubazan ali hladan, pozvao nas je da uđemo i potom nas uslužio. Međutim, tu je bio i drugi žitelj, neki prijatelj iz obližnje kolibe, koji je bio neverovatni brbljivac. Moje fizičko stanje me je sprečilo da uživam u izvanrednom dijalogu Fidela, u ulozi komandanta Gonzalesa iz Batistine vojske, i seljaka koji ga je savetovao i objašnjavao mu zašto se onaj momak Fidel Kastro nalazi na brdu pucajući otuda.
Trebalo je doneti neku odluku, jer mi je bilo nemoguće da nastavim. Kad je komšija njuškalo otišao, Fidel je rekao vlasniku kuće ko je on stvarno. Čovek ga je odmah zagrlio i kazao mu da je pravoveran, da uvek sledi Čibasa i da može da naređuje. U tom trenutku je trebalo poslati seljaka u Manzaniljo i uspostaviti kontakt – ako ništa drugo, a ono da se kupe lekovi – i trebalo je da ja ostanem blizu seljakove kuće a da ni njegova žena ne zna da sam tu.
Poslednji borac koji se priključio trupi, čovek sumnjivog morala ali snažan, dodeljen mi je kao drug. Fidel mi je prilikom rastanka dao „džonson“ pušku na repetiranje, jedan od dragulja naše gerile, da bismo se branili. Odglumili smo da izlazimo svi zajedno u jednom pravcu i posle nekoliko koraka, ovaj drug (zvali smo ga Uča) i ja smo zašli u brdo, na dogovoreno mesto. Tog dana smo čuli vest da je Metjuz preko telefona najavio da će se objaviti čuvene fotografije. Dijaz Tamajo beše rekao da to ne može biti, da niko ne može da probije obruč trupa. Armando Art je u zatvoru pod optužbom da je drugi vođa Pokreta. Bio je 28. februar.
Seljak je ispunio zadatak i snabdeo me dovoljnim adrenalinom. Od tada pa nadalje usledilo je deset dana najteže bitke na Sijeri. Hodao sam zastajući i oslanjajući se na jedno pa drugo stablo i na kundak puške, u pratnji preplašenog vojnika koji bi zadrhtao svaki put kad bi počela neka paljba i koji bi dobijao nervni slom kad god bih zbog astme morao da se zakašljem na nekom opasnom mestu, pa smo tako idući prevalili rastojanje, koje se dâ prevaliti i za jedan dan, za čitavih deset dana, da bismo se ponovo obreli u Epifaniovoj kući. Za 5. mart je bio dogovoren sastanak, ali to nije bilo moguće postići. Obruč vojnika u tom području i nemogućnost brzih kretanja učinili su da tek 11. marta budemo u gostoprimljivoj kući Epifanija Dijaza.
U međuvremenu su se odigrali događaji za koje su žitelji kuće već znali. Kod mesta zvanog Altos de Merinjo, grupa od 18 Fidelovih ljudi greškom se odvojila misleći da će ih žandarmi ponovo napasti: dvanaest ih je nastavilo s Fidelom, a šest sa Sirom Frijasom. Posle je Siro Frijas upao u zasedu, mada su svi izašli netaknuti i bili negde u okolini. Samo jedan od njih – Jajo, koji se vraćao bez svoje puške, svrati u kuću Epifanija Dijaza na putu za Manzaniljo. Od njega sam sve ovo saznao. Uz to, već je bila spremna trupa koju je trebalo da pošalje Frank, mada je on zatvoren u Santijagu. Imali smo razgovor s vođom trupe; njegovo ime je Horhe Sotus i imao je čin kapetana. On nije uspeo da stigne petog jer je procurila vest i putevi su bili potpuno nadzirani. Preduzeli smo sve mere kako bi se brzo ostvario dolazak grupe koja je brojala oko 50 vojnika.


Pojačanje

Trinaestog marta, dok smo čekali novu revolucionarnu trupu, preko radija smo čuli vest da je pokušano ubistvo Batiste pa su navedena imena nekih rodoljubâ koji su poginuli u pokušaju. Na prvom mestu pomenut je Hose Antonio Ečeverija, lider studenata, a zatim još neki, kao i Menelao Mora; pašće i neki ljudi koji nisu imali veze s tim. Sutradan se saznalo da je ubijen Pelajo Kuervo Navaro, borac čvrste linije koji je zadržao uspravan stav pred Batistom, i da je njegovo telo ostavljeno u nekom aristokratskom kutku kantri kluba poznatog kao El Lagito. Valja kao neobičan paradoks zabeležiti da su ubice Pelaja Kuerva Navara i sinovi ubijenog zajedno došli na propalu invaziju plaže Hiron da bi „oslobodili“ Kubu od „komunističke opasnosti“.
Uprkos vladajućoj cenzuri procurile su neke pojedinosti propalog napada kojih se narod Kube dobro seća. Lično nisam poznavao studentskog vođu ali jesam njegove drugove. Upoznao sam ih u Meksiku, prilikom dogovora oko zajedničke akcije, dogovora koji je 20. jula postignut sa studentskim rukovodstvom. To su bili sledeći drugovi: komandant Faure Čomon, Fruktuoso Rodrigez i Džo Vestbruk, i svi oni su učestvovali u napadu. Ako se dobro sećamo, nedostajalo je samo još malo snage da se stigne do trećeg sprata, gde je bio diktator, ali ono što je moglo da bude uspešan udarac pretvorilo se u pokolj za svakoga ko na vreme nije uspeo da se izvuče iz klopke u koju se pretvorila predsednička palata.
Za petnaesti mart je bio najavljen dolazak pojačanja. Satima smo čekali na dogovorenom mestu, u klisuri potoka gde se put spušta pa je bilo lako da se deluje neopaženo, ali niko nije stigao. Posle su nam objasnili da je bilo nekih teškoća. U zoru 16. marta stigla je trupa; jedva je uspela da napravi nekoliko koraka i da se domogne jednog grebena na brdu i tamo je čekala čitavog dana usled iscrpljenosti. Vlasnik kamiona je bio lokalni proizvođač pirinča, i bio je u strahu zbog posledica događaja pa je zatražio azil i otišao na Kostariku, odakle se vratio kao heroj u avionu kojim je iz te zemlje dopremljeno oružje, a zvao se Ubert Matos.
Nekih 50 ljudi činilo je pojačanje, i od njih je samo tridesetak bilo naoružano. Tu su bila dva puškomitraljeza: jedan „madzen“ i jedan „džonson“. Tokom tih nekoliko meseci provedenih na Sijeri, mi smo se pretvorili u veterane i među ljudstvom smo uočavali sve slabosti prvobitnog okupljanja na „Granmi“: nedostatak discipline, nedostatak prilagodljivosti na veće teškoće, nedostatak odlučnosti, nemogućnost navikavanja na ovakav život. Grupom od 50 vojnika komandovao je Horhe Sotus u činu kapetana, a grupa je bila podeljena na 5 četa od po 10 ljudi, čiji je šef bio jedan poručnik. Te činove je delila organizacija iz ravnice, i tek ih je trebalo ratifikovati. Četama je komandovao drug koji se prezivao Domingez, koji je umro u Pino del Agvi nedugo posle toga; drug Rene Ramos Latur, junački poginuo u boju pred kraj završne ofanzive diktature, organizovao je ravničarsku miliciju; Pedrin Soto, naš stari drugar sa „Granme“, koji je najzad uspeo da nam se priključi, takođe je ubijen u borbi i posthumno ga je Raul Kastro unapredio u komandanta, na Drugom istočnom frontu „Frank Pais“; uz to, drug Pena, student iz Santijaga, stigao je do čina komandanta a njegov život se ugasio posle revolucije; a tu je i poručnik Ermo, jedini šef grupe koji je preživeo do današnjeg dana.
Od svih problema, jedan od najvećih bila je nemogućnost hodanja. Šef Horhe Sotus bio je jedan od najgorih u tome i stalno je zaostajao čime je davao rđav primer ljudstvu. Uz to, meni je naloženo da preuzmem odgovornost za tu trupu, ali kada sam o tome porazgovarao sa Sotusom, on mi je rekao da ima naređenje da trupu preda Fidelu i da pre toga ne može nikom drugom da je poveri, da je on šef i tako dalje, i tako dalje. U to doba ja sam i dalje osećao kompleks što sam stranac, i nisam hteo da zaoštravam stvari mada se među ljudstvom osećala velika nelagodnost. Nakon kratkih pešačenja, koja bi se, međutim, odužila u beskraj zbog nedovoljne pripremljenosti, stigli smo do mesta na La Dereči gde je trebalo da sačekamo Fidela Kastra. Tamo se nalazila manja grupa drugova koja se prethodno bila odvojila od Fidela: Manuel Fahardo, Giljermo Garsija, Huventino, Pesant, trojica braće Sotomajor, Siro Frijas i ja.
Tih dana se osećala ogromna razlika između dve grupe: naša je bila disciplinovana, kompaktna, prekaljena; grupa novajlija bolovala je još uvek od početničkih boljki – nisu bili navikli da imaju samo jedan obrok na dan i nisu hteli da pojedu sledovanje ako nisu znali šta tačno jedu. Novajlije su u rančevima prtili nepotrebne stvari pa kada bi im na leđima postalo preteško, više su voleli, na primer, da predaju limenku kondenzovanog mleka nego da se oslobode jednog peškira (zločin povrede gerile), pa smo tu priliku koristili da skupimo sve limenke i ostalu hranu koju su ostavljali usput. Pošto smo se smestili kod La Dereče, desila se jedna vrlo napeta situacija izazvana stalnim trzavicama između Horhea Sotusa, autoritarnog duha koji nije umeo s ljudima, i glavnine trupe: morali smo da sprovedemo dodatne mere opreza, i Rene Ramos, koga su u ratu zvali Danijel, zadužen je za mitraljesce na izlazu iz našeg skloništa, kao garancija da se neće ništa desiti.
Neko vreme posle toga Horhe Sotus je poslat u Majami u posebnu misiju. Tamo je izneverio revoluciju pridruživši se Felipeu Pazosu, čija ga je nezajažljiva ambicija za vlašću dovela do toga da zaboravi na svoje obaveze, i da sebe proglasi privremenim predsednikom „kuhinje“ u kojoj je Stejt department odigrao važnu ulogu.
Vremenom je kapetan Sotus počeo da daje znakove kao da hoće da bude rehabilitovan, pa mu je Raul Kastro pružio priliku koju ova revolucija nikome nije uskratila. Međutim, opet je počeo da kuje zavere protiv revolucionarne vlade pa je osuđen na 20 godina zatvora, odakle je uspeo da pobegne zahvaljujući saučesništvu jednog od čuvara koji je pobegao s njim do idealnog skloništa za gnjide: do Sjedinjenih Država.
U onom času, međutim, pokušali smo što više da mu pomognemo, da ublažimo zategnutost s novim drugovima i da mu predočimo potrebu za disciplinom. Giljermo Garsija pođe u oblast Karakasa da potraži Fidela, dok sam ja išao u kraći obilazak da pokupim Ramira Valdesa, koji se donekle oporavio od povrede na nozi. Dvadeset četvrtog marta uveče stigao je Fidel; impresivan je bio njegov dolazak sa 12 drugova koji su tada čvrsto stajali uz njega. Primetna je bila razlika između bradatih muškaraca s rančevima napravljenim od koječega i privezanim kako je ko znao i umeo, i novih vojnika u svojim još uvek čistim uniformama, sa urednim istovetnim rančevima i obrijanim licima. Izložio sam Fidelu probleme s kojima smo se suočili i ustanovljen je mali savet da donese odluku o budućem ponašanju. Njega su sačinjavali sam Fidel, Raul, Almeida, Horhe Sotus, Siro Frijas, Giljermo Garsija, Kamilo Sijenfuegos, Manuel Fahardo i ja. Tu je Fidel iskritikovao moj stav što nisam nametnuo autoritet koji mi je poveren i što sam to prepustio tek pristiglom Sotusu, protiv koga nije bilo nikakvog animoziteta, ali čije držanje, prema Fidelovom mišljenju, nije trebalo da bude dopušteno u tom času. Takođe su ustanovljeni novi vodovi, i cela trupa je integrisana tako da budu formirane tri grupe pod komandom kapetana Raula Kastra, Huana Almeide i Horhea Sotusa. Kamilo Sijenfuegos će komandovati prethodnicom, a Efihenio Ameiheiras pozadinom; moje zaduženje je bilo da budem lekar Vrhovnog štaba, Universo Sančez je bio vođa čete zadužene za komandne poslove. Naša trupa je sticala nove mogućnosti sa grupom novopridošlica, a osim toga, već smo imali dva puškomitraljeza, mada sumnjive delotvornosti usled starosti i izanđalosti; međutim, već smo bili jedna snaga dostojna poštovanja. Povela se reč o tome šta možemo odmah da uradimo. Moje mišljenje je bilo da napadnemo prvo mesto kako bismo u borbi pripremili nove drugove, ali Fidel i ostali članovi saveta procenili su da je bolje da oni neko vreme idu u marševe kako bi se navikli na oštre uslove života u prašumi i po brdima, kao i na pešačenja između nepristupačnih litica. Tako je odlučeno da se pođe ka istoku i da se pešači što više, dok se ne ukaže prilika da se na prepad ovlada grupom pripadnika žandarmerije, pošto je na ovaj način obavljena osnovna praktična škola gerile.
Ljudstvo se s velikim poletom pripremilo i krenulo da ispuni zadatak koji mu je poveren a čije će vatreno krštenje biti El Uvero.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sećanja na kubansku revoluciju

Počalji od Mustra taj Uto Apr 17, 2018 2:46 pm



Sticanje iskustva

Mart i april 1957. protekli su u restrukturisanju i šegrtovanju pobunjeničkih trupa. Pošto je stiglo pojačanje, počev od mesta zvanog La Dereča, naša vojska je brojala nekih 80 ljudi i bila je sastavljena na sledeći način:
Prethodnica, pod vođstvom Kamila, imala je četiri čoveka. Naredni vod je vodio Raul Kastro i on je imao tri poručnika, sa po jednom četom svaki od njih. To su bili Hulito Dijaz, Ramiro Valdes i Nano Dijaz. Ta dva Dijaza, dva druga koji su junački poginuli u El Uveru, nisu bili ni u kakvom srodstvu. Jedan od njih je bio iz Santijaga, a rafinerija „Braća Dijaz“ u tom gradu diči se tim imenom u znak sećanja na Nana i još jednog njegovog brata koji je poginuo u Santijago de Kubi. Onaj drugi, drug iz Artemise, veteran iz „Granme“ i Monkade, ispunio je svoj poslednji zadatak u napadu na El Uvero.
Sa Horheom Sotusom, koji je tada bio kapetan, bili su poručnici Siro Frijas, koji je kasnije poginuo na frontu „Frank Pais“; Giljermo Garsija, sada načelnik Zapadne vojske, i Rene Ramos Latur, koji je poginuo u činu komandanta na Sijera Maestri. Potom je dolazio Vrhovni štab ili Vrhovna komanda, koju su sačinjavali Fidel (vrhovni komandant), Siro Redondo, Manuel Fahardo (danas komandant vojske), seljak Krespo (komandant), Universo Sančez (danas major), i ja, kao lekar. Vod koji je obično išao iza, u koloni koja je marširala tako što su ljudi išli jedan iza drugog, bio je pod vođstvom Almeide, koji je u to doba bio kapetan a čiji su poručnici bili Ermo, Giljermo Domingez, koji je poginuo u Pino del Agvi i Penja. Efihenio Ameiheiras, u činu poručnika, s tri čoveka zatvarao je kolonu kao pozadina.
Ljudi su počinjali da se uče kuvanju po četama, jer je naša borbena grupa bila tih razmera, tako da su se namirnice, lekovi i municija razdeljivali na taj način. Manje-više u svim četama, a u svakom slučaju u svim vodovima, bilo je veterana koji su nove podučavali veštini kuvanja – da izvuku najveću dobit od hrane – veštini pravljenja rančeva i načinu hodanja na Sijeri.
Put između La Dereče, El Lomona i El Uvera može kolima da se prevali za nekoliko časova, ali za nas je to bilo višemesečno sporo napredovanje, uz mnogo opreza, sa osnovnom misijom da pripremimo ljude za borbu i kasniji život. Tako smo iznova prošli kroz Altos de Espinosu, gde smo mi stari napravili počasnu gardu pred grobom Hulija Zenona, koji je ranije poginuo. Tamo sam pronašao deo svog ćebeta još uvek zakačenog za trnje, kao sećanje na moje „strateško“ povlačenje u punom trku. Stavio sam ga u svoj ranac, čvrsto rešen da više nikad ne izgubim nešto na takav način.
Poveren mi je novi drug – zvao se Paulino – kao pomoćnik za nošenje lekova, tako da je moj posao bio nešto olakšan pa sam nakon pešačenja mogao da se barem nekoliko časaka dnevno posvetim zdravlju naše trupe. Ponovo smo prošli vrh Karakasa, gde smo imali onako neprijatan susret s neprijateljskom avijacijom zbog Gerine izdaje i pronašli pušku koja je ostala posle bitke kod La Plate i koju je neki naš vojnik ostavio prilikom povlačenja da bi to brže postigao. Trupi nisu pretekle puške, naprotiv – nedostajale su joj. Bila je to nova epoha. Ostvarena je kvalitativna promena: postojala je čitava jedna oblast u koju neprijateljska vojska nije ni pokušavala da zađe kako se ne bi sudarila s nama, mada je takođe tačno da ni mi nismo bili željni sudara s njima. Politička situacija je tada bila puna oportunizma. Poznati glasnogovornici Pardo Ljada, Konte Agver i drugi likovi iste fele, utrkivali su se u demagoškim tiradama, pozivajući na slogu i na mir, i stidljivo kritikujući vlast. Vlada je govorila o miru; novi premijer, Rivero Agvero, izjavljivao je da će poći na Sijera Maestru, ako treba, ne bi li uspostavio mir u zemlji. Međutim, nekoliko dana kasnije, Batista je izjavio da nema potrebe da se razgovara s Fidelom ili pobunjenicima, reče da Fidel Kastro nije na Sijeri, te da tamo nema nikoga; prema tome, nema zašto da se govori sa „šačicom odmetnika“.
Tako je s Batistine strane potvrđena volja da se borba nastavi, i to je bila jedina stvar gde smo s njime lako mogli da se složimo, jer je i naša odluka bila da je svakako nastavimo. Tih dana će pukovnik Barera biti imenovan za šefa operacijâ, a on je bio veoma poznat zbog halapljivosti u odnosu na vojnička sledovanja, da bi posle iz Karakasa, glavnog grada Venecuele, gde je postao vojni ataše, mirno posmatrao kako se urušava Batistin ugled.
Imali smo tada i simpatične likove koji su poslužili za gotovo komercijalnu propagandu našeg pokreta u Sjedinjenim Državama, iako su nam stvorili, naročito njih dvojica, i neke nevolje. To su bila tri jenkijevska momka koja su pobegla od svojih roditelja u pomorskoj bazi Gvantanama da bi se pridružili borbi. Dvojica njih nikada nisu začula pucanj na Sijeri, i iscrpljeni klimom i oskudicom, prilično velikom, povukla su se za novinarom Bobom Taberom. Drugi od te dvojice je učestvovao u bici kod El Uvera, ali se posle, iako je bio u borbi, povukao zbog bolesti. Ideološki, ti momci nisu bili spremni za jednu revoluciju, nego su, jednostavno, tokom nekoliko meseci u našem društvu utolili svoju žeđ za pustolovinama. Videli smo kako odlaze sa osećanjem privrženosti, ali i olakšanja. Naročito sam se u to sâm uverio jer sam kao lekar morao da vodim računa o njima pošto nisu mogli da izdrže oštre uslove tadašnjeg načina života.
Istih tih dana, vlada je u vojnom avionu, na nekoliko hiljada metara visine, „prošetala“ novinare, pokazujući im da nikoga nema na Sijera Maestri. Bila je to neobična operacija koja nije nikoga ubedila, a istovremeno i demonstracija načina koje je Batistina vlada koristila da prevari javno mnjenje uz pomoć svih Konte Agvera prerušenih u revolucionare što su se svakodnevno oglašavali obmanjujući narod. Tokom tih dana isprobavanja, konačno sam bio u prilici da imam na raspolaganju viseću ležaljku od cirade. Viseća ležaljka je dragoceno blago do kojeg nisam mogao ranije da dođem zbog strogog zakona gerile po kojem viseće ležaljke od cirade treba davati onima koji su svoje već napravili od vreće, kako bismo se borili protiv lenjosti. Svako je mogao sebi da napravi ležaljku od vreće, i time je sticao pravo da pređe na ležaljku od cirade čim takva stigne. Međutim, ja nisam mogao da koristim ležaljku od vreće zbog svoje alergije; grumuljice od tog materijala veoma mi škode pa sam bio prinuđen da spavam na podu. Pošto nisam imao ležaljku od vreće, nisam imao pravo na ležaljku od cirade. Te male svakodnevne pojedinosti su delić muke svakog pojedinca u gerili, kao i njene ekskluzivne prirode; ali Fidel je shvatio pa je preinačio pravilo da bi se meni dodelila ležaljka. Bilo je to na obalama reke La Plata, kad smo savladavali poslednje visove da bismo stigli do Palma Moče, dan nakon što smo pojeli svog prvog konja.
Konjetina je bila luksuzna hrana, nešto kao vatrena proba sposobnosti prilagođavanja ljudi. Seljaci koji su pristupili našoj gerili, ojađeni, nisu hteli da pojedu svoje sledovanje mesa, a neki su čak smatrali da je Manuel Fahardo ubica, čiji je zanat u mirnodopskim uslovima mesarski, korišćen u slučajevima kao ovaj kada je žrtvovana prva životinja.
Ovaj prvi konj je pripadao seljaku po imenu Popa, s druge strane reke La Plata. Verovatno Popa već zna da čita, posle one kampanje opismenjavanja, pa će moći da se priseti, ako do njega dođe časopis „Verde olivo“, te noći kada su tri gerilca zastrašujućeg izgleda zakucala na vrata njegove kolibe, pri čemu su ga neosnovano pobrkali s jednim potkazivačem pa mu oduzeli tog starog konja s velikim ranama na sapima, što je posle postao naš obilati dnevni obrok, a čije je meso predstavljalo veoma ukusno jelo za neke, ali i iskušenje za želudac seljaka s predrasudama, jer su oni mislili da je to čin kanibalizma, dok su žvakali starog čovekovog prijatelja.


Slavni susret

Sredinom aprila 1957. mi smo se vraćali sa svojom obučavanom vojskom do oblasti Palma Moče, u blizini Turkina. U to vreme naši najdragoceniji ljudi za borbu na planini bili su seoskog porekla.
Giljermo Garsija i Siro Frijas išli su s patrolama seljaka svuda po Sijeri, donosili su vesti, odlazili u izvidnicu, nabavljali namirnice. Ukratko, bili su prave mobilne prethodnice naše kolone. Tih dana smo iznova bili u oblasti Paklenog potoka, svedoka još jedne naše bitke, i seljaci koji su dolazili da nas pozdrave obaveštavali su nas o tragičnim događajima koji su posle usledili: o tome ko je bio čovek koji je direktno doveo gardiste do nas, o ljudima koji su ubijeni; ukratko, seljaci koji su vešti kod prenošenja usmenih vesti, naširoko su nas obaveštavali o životu u toj oblasti.
Fidel, koji je tada bio bez radija, zatražio je jedan prijemnik od lokalnog seljaka i ovaj mu ga je ustupio, pa smo tako mogli da čujemo, na velikom aparatu koji se prenosio u rancu jednog borca, neposredne vesti iz Havane. Preko radija se opet govorilo sa izvesnom jasnoćom i verodostojnošću, s obzirom na ponovno uspostavljanje takozvanih garancija.
S velelepnom uniformom kaplara Batistine vojske, Giljermo Garsija i dva druga prerušena u vojnike pošli su da potraže potkazivača koji je neprijateljsku vojsku doveo prilikom prethodnog okršaja. Išli su „po nalogu pukovnika“ i s njime su se sutradan vratili. Čovek je doveden na prevaru, ali kad je ugledao vojsku u dronjcima već je znao šta ga čeka. S velikim cinizmom nam je ispričao sve u vezi sa svojim odnosima s vojskom i da je on, kako reče, „onom mamlazu Kasiljasu“ kazao da može lako da nas uhvati i da može da povede vojsku do nas, jer nas je već bio uhodio, ali da ga nisu poslušali.
Jednog od tih dana, na jednoj od padina, umro je potkazivač i na proplanku Maestre je pokopan. Tih dana je stigla Selijina poruka s najavom kako će doći s dvojicom severnoameričkih novinara, koji žele da intervjuišu Fidela, pod izgovorom da hoće da vide tri mala gringa. Osim toga, Selija je slala nešto novca što je prikupljeno među simpatizerima Pokreta.
Odlučeno je da Lalo Sardinjas dovede Severnoamerikance preko oblasti Estrada Palme koju je dobro poznavao kao nekadašnji trgovac u tom kraju. Mi smo tada bili zaokupljeni poslom da uspostavimo vezu sa onim seljacima koji će i sami poslužiti za povezivanje i koji će moći da održe stalne logore, gde će moći da se stvore kontaktni punktovi u zoni koja je postajala sve veća. Tako smo počeli da lokalizujemo kuće koje su služile za snabdevanje naše trupe, i tamo smo postavljali skladišta odakle se snabdevanje prebacivalo već prema potrebi. Ta mesta su takođe služila i kao štafeta za brze ljude diližanse koji su se kretali ivicom Maestre, s jedne na drugu stranu Sijere.
Pešaci Sijere pokazuju izvanrednu sposobnost da prevale veoma velika rastojanja za kratko vreme i zbog toga smo mi često bili prevareni njihovim tvrdnjama. Oni su govorili „to je tu na pola sata“, „dok petao kukurikne“, kako smo na kraju izvrgli karikaturi tu vrstu informacije koja je, međutim, za seljake bila tačna, mada njihovo poimanje vremena i onoga što jeste jedan sat nema naročite sličnosti s poimanjem gradskog čoveka.
Tri dana pošto je izdato naređenje Lalu Sardinjasu, stigla je vest da se šestoro ljudi penje kroz oblast Santa Dominga: te osobe su bile dve žene, dva gringa, novinari, i dva pratioca za koje se nije znalo ko su. Međutim, vesti koje su stizale o tome bile su protivrečne: govorilo se da su žandarmi imali vest o njihovom prisustvu preko jednog potkazivača i da su opkolili kuću u kojoj su se nalazili. Vesti se pronose munjevitom brzinom kroz Sijeru, ali se isto tako i izvitoperuju. Kamilo pođe s jednim vodom s naređenjem da u svakom slučaju izvuče Severnoamerikance i Seliju Sančez, za koju smo znali da je u grupi. Stigli su, međutim, živi i zdravi. Lažna uzbuna je nastala na osnovu kretanja žandarma izazvanog dojavom koja u to vreme nije bila neobična među zaostalim seljacima.
Dvadeset trećeg aprila novinar Bob Taber i jedan kamerman stigli su do nas. S njima su bile drugarice Selija Sančez i Ajdee Santamarija i izaslanici Pokreta u ravnici, Markos ili Nikaragva, komandant Iglesijas, koji je u to doba bio zadužen za akciju u Santijagu, i Marselo Fernandez, koji je tada bio koordinator Pokreta a sada je predsednik Nacionalne banke, kao tumač, jer je znao engleski.
Ti dani su kako red nalaže protekli u nastojanju da Severoamerikancima pokažemo svoju snagu i u pokušaju da izbegnemo svako iole indiskretnije pitanje, jer nismo znali ko su ti novinari. Napravljeni su, međutim, intervjui s trojicom Severnoamerikanaca, koji su veoma dobro odgovorili na pitanja shodno novom duhu koji su pokazali u tom primitivnom životu s nama, čak i kad nisu uspevali da se aklimatizuju i nisu imali ničeg zajedničkog s nama. Tih dana nam se takođe priključio jedan od najsimpatičnijih i najmilijih likova našeg revolucionarnog rata – El Vakerito. El Vakerito, zajedno s još jednim drugom, našao nas je jednog dana i rekao da nas je čitav mesec tražio, kazao je da je Kamagvejac, iz Morona, a mi, kao i uvek u takvim slučajevima, pristupili smo njegovom ispitivanju i prosleđivanju osnova političkih smernica: posao koji je često meni zapadao. El Vakerito nije imao nikakvu političku predstavu i nije izgledalo da je ništa drugo nego zdrav i veseo momak koji na sve ovo gleda kao na čudesnu pustolovinu. Došao je bos i Selija Sančez mu je pozajmila cipele koje su joj pretekle, ručne ili meksičke izrade, čak i optočene metalnim ukrasima. Ovo su jedine cipele koje je El Vakerito mogao da obuje zbog njegovog niskog rasta. U novim cipelama i sa ogromnim seljačkim šeširom zaista je ličio na meksičkog goniča, i otuda nadimak Gonič ili El Vakerito.
Kao što je poznato, El Vakerito nije doživeo okončanje revolucionarne borbe jer je kao vođa Samoubilačkog voda Osme kolone poginuo dan pre osvajanja Santa Klare. Iz našeg zajedničkog života pamtimo njegovu nepresušnu razdraganost, njegovu neiscrpnu živahnost i neobičan, pomalo romaneskni način suočavanja sa opasnostima. El Vakerito je bio i veliki lažov, možda nikad nije ni s kim popričao a da u priči nije bilo koliko istine toliko i ukrasa, tako da je ona prosto bila neprepoznatljiva, ali u svom delovanju – bilo kao kurir u prvo vreme, bilo kasnije kao vojnik ili vođa Samoubilačkog voda – El Vakerito je pokazivao da stvarnost i mašta za njega nemaju određene granice i da ono što njegov hitri um može da izmisli, on to može na bojnom polju i da ostvari. Njegova potpuna predanost postala je legendarna kada se završila epopeja čiji kraj on nije video.
Jednom mi je palo na pamet da posle jedne od večernjih seansi čitanja, koje smo održavali u koloni, ispitam El Vakerita o njegovom životu pre pristupanja koloni. On počeo je da pripoveda o tome, a mi uzeli olovku da to izračunamo. Kad je završio, posle niza zapaljivih zgoda, upitali smo ga koliko ima godina. El Vakerito je u to doba imao svega nešto preko dvadeset godina, ali iz računa svih njegovih zgoda i podviga ispalo je da je počeo da radi pet godina pre nego što se rodio.
Drug Nikaragva je doneo vest o postojanju oružja u Santijagu, koje je ostalo nakon upada u palatu. Deset mitraljeza, jedanaest pušaka „džonson“ i šest karabinki, po njegovim rečima. Bilo je još toga, ali razmišljalo se o uspostavljanju još jednog fronta u zoni Sentral Mirande. Fidel je bio protiv te ideje i samo je odobrio nekoliko oružja za taj drugi front, izdajući naredbu da sve ostalo bude dopremljeno ovamo kako bi naš bio ojačan. Nastavili smo marš da bismo se udaljili od neprijatnog prisustva nekih pripadnika žandarmerije koji su se vrzmali u blizini, ali prvo smo odlučili da se popnemo na Turkino. To je bila gotovo mistična operacija da se popnemo na naš najviši vrh, a uz to smo već bili veoma blizu vrha Mirande.
Cela kolona se popela na Turkino i tamo gore je završen intervju koji je Bob Taber napravio sa Pokretom, pripremajući film koji je prikazan na televiziji Sjedinjenih Država dok još nismo ulivali toliki strah. (Ilustrativni događaj: jedan seljak koji nam je pristupio, rekao je da mu je Kasiljas bio ponudio 300 pesa i jednu kravu, koja se otelila, ako ubije Fidela.) Nisu se samo Severnoamerikanci varali o ceni našeg vrhovnog komandanta.
Shodno jednom vojničkom altimetru koji smo nosili sa sobom, Turkino vrh se izdiže 1.850 m iznad nivoa mora. To beležim kao zanimljiv podatak jer nikad nismo proverili taj uređaj. Međutim, na nivou mora je radio dobro, a podatak o visini Turkina dosta odudara od zvaničnih podataka.
Kako je jedna vojska pratila naše tragove, Giljermo je poslat s grupom drugova da otvori vatru na nju, a kako sam zbog svoje astme bio prinuđen da hodam u začelju kolone i nisam smeo da se izlažem dopunskim naporima, oduzeta mi je puška koju sam nosio, „tompson“, jer nisam mogao da idem u okršaj. Budući da im je bilo potrebno tri dana da mi je vrate, to su za mene bili veoma teški dani na Sijeri pošto sam bio razoružan, a svakog dana smo mogli da imamo okršaj s pripadnicima žandarmerije.
Tih dana maja 1957. dvojica Severnoamerikanaca su napustila kolonu s novinarom Bobom Taberom, koji beše završio svoju reportažu, pa su živi i zdravi stigli na Gvantanamo. Mi smo nastavili svoje sporo napredovanje po planinskom vencu Sijera Maestre ili po njenim padinama: uspostavljali smo kontakte, istraživali nove oblasti i širili smo revolucionarni plamen i legendu o našoj trupi bradatih i po drugim oblastima Sijere. Novi odnosi su se uspostavljali na Maestri. Seljaci su bez ranijeg straha dolazili da nas pozdrave, a ni mi se nismo plašili njihovog prisustva, jer je naša relativna snaga znatno porasla i osećali smo se sigurnim u odnosu na bilo kakvo iznenađenje Batistine vojske, te boljim prijateljima naših seljaka.


Dani marša

Prvih 15 dana maja bili su dani neprekidnog marša prema našem cilju. Na početku meseca bili smo na obroncima Maestre, blizu vrha Turkina, i prevaljivali smo područja koja su posle postala pozornica bitnih događaja revolucije. Prošli smo kroz Santa Anu, kroz El Ombrito, potom kroz Piko Verde, našli smo kuću Eskudera na Maestri, i produžili do padine Bura. Išli smo tim putem koji ide prema istoku kako bismo potražili oružje za koje je rečeno da će stići u Santijago i da bismo se smestili u oblasti padine Bura, relativno blizu Ora de Gise. Tokom tog puta koji je potrajao nekoliko nedelja, jedne noći kad sam išao da obavim nešto nebitno, promašio sam puteve pa sam bio izgubljen dva dana dok nisam ponovo našao ljude na mestu zvanom El Ombrito. Tada sam bio u prilici da shvatim da na leđima nosimo sve što je potrebno da bismo sami sebi bili dovoljni. So i ulje koji su tako važni, nešto hrane u limenkama a među njima i mleko; sve što je potrebno za spavanje, da se potpali vatra i spremi hrana, i jedan dodatak u koji sam se do tog trenutka veoma uzdao – kompas.
Kad sam shvatio da sam se izgubio, narednog jutra pošto mi se to desilo, uzeo sam kompas i držeći se njega nastavio sam dan i po da hodam dok nisam shvatio da sam se opet izgubio, pa sam se približio jednoj seoskoj kući i tek su me odatle uputili ka pobunjeničkom logoru. Posle ćemo svi shvatiti da po tako razuđenim mestima kao što je Sijera Maestra kompas može da posluži samo za opštu orijentaciju, nikada za određivanje konačnih odredišta. Pravci se moraju odrediti uz vodiče ili ako čovek i sâm poznaje teren, kao što smo ga mi upoznali posle toga, kada je upravo meni zapalo da delujem u oblasti El Ombrita.
Ponovni susret s kolonom bio je veoma dirljiv zbog toplog dočeka koji mi je priređen. Kada sam stigao, upravo je bilo okončano suđenje trojici potkazivača, a jedan od njih, onaj koji se prezivao Napoles, osuđen je na smrt. Kamilo je bio predsednik suda.
U to doba sam morao da ispunjavam svoje zadatke lekara i u svakom manjem naselju ili mestu do kojeg bismo stigli – ja sam to i radio. Posao je bio jednoličan jer nisam imao puno lekova da ponudim, a klinički slučajevi na Sijeri nisu se međusobno mnogo ni razlikovali: žene prerano ostarele, bez zuba, deca ogromnih trbuha, parazitizam, rahitis, opšta avitaminoza – to su bile odlike na Sijera Maestri. Toga ima i danas, ali u znatno manjim razmerama. Deca tih majki sa Sijere pošla su na školovanje u Obrazovni centar „Kamilo Sijenfuegos“. Ta deca su već izrasla: zdrava su, veoma se razlikuju od onih zakržljalih stanovnika našeg pionirskog obrazovnog centra.
Sećam se da je jedna devojčica bila prisutna tokom mog pregleda ženâ u kraju, ženâ koje su dolazile gotovo sa pobožnom uverenošću da će saznati razlog svojih boljki. Kada je stigla njena majka, posle nekoliko pregleda koje je pre toga takođe veoma pažljivo pratila u jedinoj sobi kolibe koja mi je služila kao ordinacija, devojčica joj došapnu: „Mama, ovaj doktor svima isto govori.“
I bila je to istina: moja znanja nisu mogla preko toga, uostalom, sve su imale istu kliničku sliku i iznosile istu potresnu priču a da to nisu ni znale. Šta bi se desilo da je u tom trenutku onaj čudni zamor koji pritiska mladu majku nekoliko dece, nastao zbog tegljenja kofe vode od potoka do kuće, lekar protumačio kao posledicu prevelikog naprezanja za tako malo i tako nekvalitetnu hranu? Ta iscrpljenost je neobjašnjiva jer je žena čitavog svog života vukla iste kofe vode do istog odredišta, a tek se sada oseća premorenom. Stvar je u tome što ljudi na Sijeri niču kao poljsko cveće i bez mnogo nege pa se ubrzo potroše, u naporima bez nadoknade. Tada, kod takvih poslova, do srži smo postajali svesni potrebe definitivne promene u životu naroda. Ideja o agrarnoj reformi potpuno se razjasnila i prožetost s narodom prestala je da bude teorija da bi postala sastavni deo nas samih.
Gerila i seljaštvo su se postepeno stapali u jednu jedinstvenu masu, a da niko nije mogao da kaže u kojem trenutku dugog puta se to desilo, u kojem trenutku je ono što smo proklamovali postalo istina i kada smo postali deo seljačke mase. Znam samo, što se mene tiče, da su ti pregledi seljaka na Sijeri pretvorili spontanu i pomalo lirsku odluku u snagu drugačije, smirenije vrednosti. Ti seljaci i odani žitelji Sijera Maestre i ne slute ulogu koju su odigrali kao kovači naše revolucionarne ideologije.
Na tom istom mestu Giljermo Garsija je unapređen u kapetana, i on se postarao za sve seljake koji su prišli kolonama. Možda se drug Giljermo ne seća tog datuma. On je zabeležen u mom ratnom dnevniku: 6. maj 1957.
Sutradan je Ajdee Santamarija odlazila s jasnim Fidelovim uputstvima da uspostavi potrebne kontakte, ali dan posle toga je stigla vest o hapšenju Nikaragve – komandanta Iglesijasa – a on je bio zadužen da nam dopremi oružje. To je izazvalo veliku neizvesnost među nama jer nismo znali kako ćemo doći do oružja; međutim, odlučili smo da nastavimo ka istom odredištu.
Stigli smo do mesta blizu Pino del Agve, male udoline s jednom napuštenom „grobnicom“ u podnožju Sijera Maestre, gde su postojale dve prazne kolibe. Blizu druma, jedna patrola je zarobila jednog kaplara vojske. Taj kaplar je bio poznat po svojim zločinima još iz doba Mačade\'7b5\'7d, zbog čega je nas nekoliko iz trupe predložilo da se nad njim izvrši smrtna kazna, ali Fidel odbi da mu se bilo šta uradi; jednostavno smo ga zarobljenog prepustili nadzoru novih regruta, još uvek bez dugog oružja, i uz upozorenje da će mu svaki pokušaj bekstva doći glave.
Većina nas je produžila istim putem u nameri da vidi da li je naoružanje stiglo na dogovoreno mesto, i da, ako jeste, započne njegovo prebacivanje. Bilo je to dugo pešačenje, premda bez tereta, pošto su naši puni rančevi ostali u logoru gde se nalazio zarobljenik. Međutim, marš nas nije doveo ni do kakvog ishoda: oprema nije bila stigla, i mi smo to, naravno, pripisali Nikaragvinom hapšenju. Uspeli smo da kupimo dosta namirnica u jednoj prodavnici i da se vratimo do polazišta s drugačijim ali takođe dobrodošlim tovarom.
Vraćali smo se istim putem, sporim, umornim korakom, obilazeći visove Sijera Maestre i prelazeći vrlo oprezno čistine. Odjednom smo začuli pucnjavu u pravcu našeg marša, što nas je zabrinulo jer je jedan od naših drugova je bio krenuo ispred nas, kako bi što pre stigao do logora. Bio je to Giljermo Domingez, poručnik naše trupe i jedan od onih koji je morao da stigne s pojačanjem iz Santijaga. Pripremili smo se za svakakav rasplet dok smo slali izvidnicu. Nakon nekog vremena opreznosti, pojavili su se izviđači, a s njima je došao i drug po imenu Fijaljo, koji je pripadao Kresensiovoj grupi, a koji se iznova pridružio gerili tokom našeg odsustva. Dolazio je iz našeg baznog logora i objasnio nam je da je na putu jedan poginuli i da su imali okršaj sa žandarmima, koji su se povukli u pravcu Pino del Agve, gde se nalazio veći odred, ali je prilično blizu. Nastavili smo veoma oprezno i zatekli leš koji sam ja morao da identifikujem.
Bio je to upravo Giljermo Domingez. Bio je go od pasa nagore i imao je prostrelnu ranu na levom laktu, na levoj strani grudi, iznad srca, ubodnu ranu bajonetom, a glava mu je doslovce bila razneta pucnjem iz, po svemu sudeći, njegove sopstvene puške: sačma je ostala kao dokaz u izrešetanom telu našeg nesrećnog druga.
Uspeli smo da rekonstruišemo događaj analizirajući različite podatke: po svemu sudeći, dok su krenuli u obilazak tražeći svog zarobljenog druga, tog kaplara, žandarmi su čuli kako Domingez stiže, on je išao napred, potpuno samouveren, jer je tuda prošao i dan ranije, ali su ga zarobili. Međutim, neki od Kresensiovih ljudi su dolazili da uspostave kontakt s nama iz drugog pravca puta (to se sve dešava na vrhovima Sijera Maestre). Prepadajući žandarme s leđa, Kresensiovi ljudi su otvorili vatru, a žandarmi se povukli ubivši pre toga našeg druga Domingeza.
Pino del Agva je jedna pilana sred Sijere, a put kojim su išli žandarmi je stari drum za prenošenje drveta, put koji smo mi morali da pređemo pošto smo njime prevalili sto metara kako bismo nastavili uzanom stazom pored vododerine. Naš drug nije preduzeo osnovne mere opreza u takvim okolnostima i desio mu se peh da naiđe na pripadnike žandarmerije. Njegova tužna sudbina nam je poslužila kao nauk za budućnost.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sećanja na kubansku revoluciju

Počalji od Mustra taj Uto Apr 17, 2018 2:46 pm



Stiže oružje

U oblasti Maestre, blizu pilane Pino del Agve, žrtvovali smo veličanstvenog konja koji je bio sa zarobljenim kaplarom, jer nam inače nije bio od pomoći za napredovanje tako nepristupačnim krajem, ali smo zato oskudevali hranom. Anegdotski podatak jeste taj da nam je čovek u više navrata preporučivao konja koga mu je neki prijatelj pozajmio, i objašnjavao ko je taj prijatelj, ne bi li mu po mogućstvu bio vraćen, dok je istovremeno slasno jeo konjski paprikaš i supu od tog konja. Konjsko meso i meso drugih životinja uzgajanih na Sijeri bilo je za nas prilog nimalo za nipodaštavanje u našoj uobičajenoj dijeti.
Tog dana smo preko radija čuli vest o presudi naših drugova sa „Granme“, kao i da je jedan sudski zvaničnik podigao glas protiv presude. Bio je to sudija Urutija, koji će zbog svog poteza poštenja kasnije biti predložen za privremenog predsednika Republike. Događaj po sebi, usamljeni glas jednog sudije nije imao drugi domet osim što ukazuje na dostojanstvo, kao što je to u tom trenutku i bio, ali je posle za posledicu imao ustoličenje lošeg predsednika, nesposobnog da shvati naredni politički proces, nesposobnog da svari dubinu jedne revolucije koja nije bila pravljena za njegov retrogradni mentalitet. Njegov karakter i odbijanje da se postavi na mesto koje mu je istinski sledovalo stvorilo nam je dosta nevolja, sve dok se nije kristalizovala, u danima proslave slobode prvog 26. jula, njegova ostavka na mesto predsednika pred jednodušnim odbacivanjem naroda.
Jednog od tih dana stigao je naš „kontakt“ iz Santijaga – njegovo ime je bilo Andres – i on je imao vest da je oružje na sigurnom i da će tokom narednih dana biti prebačeno. Kao mesto predaje utvrđena je oblast jedne pilane na obali gde su delovala braća Babun, pa će oni doneti to oružje uz saučesništvo drugih građana koji su se nadali da će izvući debelu korist od svog učešća u revoluciji. (Kasniji događaji su ih razdvojili, i trojica sinova jednog od članova firme „Babun“ imala su neslavnu privilegiju da budu jedni od onih gnjida uhvaćenih kod Hirona.)
Zanimljivo je videti kako su u to doba mnogi od njih mislili da naprave posao sa revolucijom zarad sopstvenih ciljeva pa su pružali usluge kako bi posle svako potražio ono što je očekivao od novih vlasti. U ovom slučaju ustupanje svih brda za nemilosrdnu seču šumâ i proterivanje seljaka kako bi se uvećalo imanje porodice Babun. Tih dana nam se bio pridružio jedan severnoamerički novinar iste fele kao i Babunovi. Po rođenju je bio Mađar i zvao se Endrju Sent Džordž.
Tada su pokazivali samo jedno lice, ono manje rđavo, a tako je bilo i lice jenkijevskog novinara, koji je uz to, bio i agent FBI. Kako sam bio jedini koji je govorio francuski u koloni (tada niko nije govorio engleski), ja sam određen da se pozabavim njime i, istini za volju, nisam se proslavio opasnom temom koja je pokrenuta na potonjem razgovoru, gde je već bilo jasno da je razotkriveni agent. Išli smo po Pino del Agvi da bismo stigli do izvora reke Peladero; hodali smo veoma nepristupačnim područjima i sa znatnim tovarom na leđima. Rekom Peladero se stiže do pritoke, potoka zvanog Del Indija, i tu smo ostali nekoliko dana i nabavili nešto hrane pa smo ovamo i prebacili primljeno oružje. Već smo prolazili pored manjih naseljenih mesta u kraju gde smo uspostavljali neku vrstu ilegalne revolucionarne vlasti i ostavljali smo simpatizere sa zadatkom da nas izveste o svemu što se dešava, a takođe i o kretanju neprijateljske vojske. Ali uvek smo živeli na brdima, samo poneku noć bismo eventualno iznenada upali u skupinu kuća pa su neki od nas prespavali u njima, većina uvek pod okriljem brda, a preko dana svi na straži pod zaklonom krova krošnji.
Naš najgori neprijatelj u to doba godine jeste „makagvera“, vrsta obada tako nazvanog jer polaže jaja i rađa se na drvetu zvanom makagva; u određeno doba godine veoma se širi brdima. „Makagvera“ ujeda nezaštićena mesta koja, kada bivaju počešana, a mi onako prljavi, lako bi se inficirala i napravila veće ili manje apscese. Uvek nezaštićeni delovi naših nogu, zglobova i vrat imali su živo svedočanstvo prisustva „muve“.
Konačno, 18. maja stižu vesti o oružju, a takođe i o njihovom približnom sastavu. Vest je izazvala veliku pometnju u logoru, jer odmah se pronela među borcima i svako se nadao da popravi svoje naoružanje. Gajili su potajnu nadu da će doći do nečega, bilo direktno do novog oružja, bilo zato što će penjanje starog naoružanja omogućiti da dođu makar i do neispravnog oružja koje će biti ostavljeno kad stigne novo. Takođe smo dobili vest da je prikazan film koji je novinar Bob Taber napravio na Sijera Maestri i da je pobrao veliki uspeh u Sjedinjenim Državama. Ova vest je obradovala sve osim Endrjua Sent Džordža, koji je, uprkos svom poslu agenta FBI, imao i svoje novinarsko srculence, pa je bio razočaran. Sutradan pošto je čuo lošu vest, krenu brodićem sa imanja Babunovih prema Santijago de Kubi.
Tog istog dana, uporedo sa vešću o mestu gde se nalazi oružje, primećeno je da je jedan čovek pobegao, što je opasno jer, kao što sam rekao, ceo logor je znao za prispeće oružja. Poslate su patrole u potragu za njim i one su se vratile tek posle nekoliko dana sa vešću da je uspeo da se ukrca na brod u Santijagu. Mi smo pretpostavili da je to zato da bi izvestio vlasti, iako se posle ispostavilo da je to bilo jedno obično dezerterstvo zbog fizičke i moralne nesposobnosti da izađe na kraj sa surovim uslovima našeg života. Za svaki slučaj, mi smo pojačali mere opreza. Naša borba protiv nedostatka fizičke, ideološke i moralne pripremljenosti boraca bila je svakodnevna, ali rezultati nisu uvek bili pohvalni. Oni su često su tražili dozvolu da se povuku iz najbeznačajnijih razloga i ako je ne bi dobili, desilo bi se nešto kao što se sada desilo. Treba imati na umu da se dezerterstvo kažnjavalo smrću na mestu hapšenja.
Uveče je stiglo oružje, i za nas je to bio najčudesniji prizor na svetu: oruđe smrti bilo je kao izloženo pred halapljivim očima boraca. Tri mitraljeza sa tronošcem, tri puškomitraljeza „madzen“, devet karabina M-1, deset automatskih pušaka „džonson“ i, ukupno, 6.000 metaka. Iako su karabini M-1 imali po 45 metaka, deoba je obavljena na osnovu već stečenih zasluga boraca i vremena provedenog na Sijeri. Jedan od ovih karabina M-1, a to je najtraženije oružje, dat je danas komandantu Ramiru Valdesu, a dva za prethodnicu pod Kamilovom komandom. Ostala četiri su predviđena za čuvanje mitraljeza sa tronošcem. Jedan od puškomitraljeza je otišao vodu kapetana Horhea Sotusa, druga vodu Almeide i treći Vrhovnom štabu, pri čemu je meni poverena njegova upotreba. Tronošci su bili: jedan za Raula, drugi za Giljerma Garsiju i treći za Kresensija Pereza. Na taj način ja sam postajao neposredni borac, jer do tada sam samo to bio po potrebi, ali mi je stalan posao bio lekarski: sada je za mene počinjala nova etapa na Sijeri.
Zauvek ću se sećati trenutka kada mi je predat taj puškomitraljez, veoma starog i slabog kvaliteta, ali koji je tada predstavljao pravi dobitak. Četiri čoveka su predviđena kao poslužioci, ali su četiri saborca sledila vrlo različitu putanju, jer su dvojica bila braća Pupo i Manolo Beaton, koje je revolucija streljala, pošto su ubili komandanta Kristina Naranhoa, a posle su se pobunili na brdima Orijentea, sve dok ih jedan seljak nije uhvatio. Drugi je bio petnaestogodišnji dečko koji je skoro uvek morao da nosi ogroman teret punioca puškomitraljeza, a zvao se Hoel Iglesijas, sada komandant Pobunjeničke vojske. Četvrti jeste kapetan naše vojske i njegovo prezime je Onjate, ali mi smo ga iz milošte zvali Kantinflas. S predajom ovog oružja, međutim, nije se završila odiseja trupe u smislu sticanja borbene i ideološke snage. Nekoliko dana kasnije, 23. maja, Fidel je naredio nova otpuštanja, a među njima čitavog jednog odreda, pa je naše ljudstvo bilo svedeno na 127 ljudi, većinom sa oružjem, od čega osamdesetak čak i sa dobrim naoružanjem.
Iz voda koji je čak zajedno s vođom napustio borbu, ostao je samo jedan čovek zvani Krusito, koji je posle postao jedan od najomiljenijih boraca. Krusito je bio rođeni pesnik i imao je duge razgovore s gradskim pesnikom, Kalikstom Moralesom, sa „Granme“, koji je samog sebe nazvao, na šta je Krusito sa svojim seljačkim desetercima uvek odgovarao refrenom na račun Kaliksta: „Kao laka svraka sa Sijere.“
Ovaj izvanredni drug imao je celu istoriju revolucije do trenutka polaska „Granme“ u desetercima, koje je sastavljao dok je pušio lulu prilikom svakog odmora. Kako na Sijeri nije bilo mnogo hartije, on je napamet učio svoje deseterce, tako da njih same nismo mogli da upamtimo, kada je jedan metak okončao njegov život u borbi kod Pino del Agve.
U oblasti pilanâ imali smo neprocenjivu pomoć Enrikea Lopeza, starog Fidelovog i Raulovog znanca još iz detinjstva, koji je u tom trenutku radio za Babunove pa nam je služio kao veza da bismo se snabdevali i da bismo čitavim krajem mogli da se krećemo bez opasnosti. Ti krajevi su bili puni puteva kojima su prolazili kamioni vojske; više puta smo postavili zasede ne bismo li uhvatili neke od njih, ali u tome nismo nikad uspeli. Možda je to bilo i dobro za uspeh operacije na pomolu, jedne od onih sa najvećim psihološkim odjekom tokom čitave istorije rata, kao što je to bila borba kod El Uvera.
Dvadeset petog maja saznali smo da se na Majari iskrcala grupa članova ekspedicije pod komandom Kaliksta Sančeza, iz čamca „El Korintio“; nekoliko dana posle toga doznaćemo za katastrofalan ishod te ekspedicije: Prio je slao svoje ljude u smrt ne donoseći nikad odluku da ih prati. Vest o tom iskrcavanju ukazala nam je na neophodnu potrebu da skrenemo pažnju neprijatelja na drugu stranu kako bismo pokušali da premestimo te ljude do nekog mesta gde će moći da se reorganizuju i otpočnu akciju. Sve smo to radili iz solidarnosti prema borbenim elementima, iako nam nije bio poznat socijalni sastav, niti stvarne namere tog iskrcavanja.
Ovde smo održali zanimljivu raspravu u kojoj su posebno učestvovali ovaj što to piše i Fidel: ja sam smatrao da se ne može propustiti prilika da zaplenimo jedan kamion te da treba posebno da radimo na tome po drumovima gde kamioni bezbrižno prolaze gore-dole, ali je Fidel već imao na umu akciju kod El Uvera, pa je smatrao da je to znatno izazovnije i da će se tom akcijom, zaposedajući El Uvero, postići mnogo veći uspeh, jer će to imati snažan psihološki odjek i za to će se saznati u celoj zemlji, što ne bi bio slučaj s napadom na kamion, kada bi mogli da puste vest samo o nekim poginulima ili ranjenima u drumskom udesu i, mada bi ljudi slutili istinu, nikada ne bi saznali za naše stvarno borbeno prisustvo na Sijeri. To nije značilo da je potpuno odbačena ideja da se zapleni neki kamion kada prilike budu pogodne, ali nećemo to da pretvorimo u osnovu naše aktivnosti.
Sada, nekoliko godina posle te rasprave u kojoj je Fidel doneo odluku, iako me tada nije ubedio, moram da priznam da je njegova procena bila ispravna i da bi za nas bilo znatno manje delotvorno da smo imali neku izolovanu akciju nad nekom od patrola koje su kružile kamionima. Stvar je u tome što nas je želja za borbom tada sve dovodila do toga da se priklonimo najdrastičnijim stavovima a, možda, i bez vizije daljih ciljeva. U svakom slučaju, stizali smo do završnih priprema za akciju kod El Uvera.


Bitka kod El Uvera

Kad je utvrđeno mesto napada, trebalo je da tačno odredimo način na koji će on biti izveden. Trebalo je da rešimo bitne stvari, kao što je da saznamo koliko je postojećih vojnika, koliko straža, koju vrstu veze koriste, da saznamo sve o prilaznim putevima, o civilnom stanovništvu i njihovom rasporedu itd. U svemu tome sjajno nam je pomogao drug Kardero, danas komandant Pobunjeničke vojske, koji je bio zet jednog od upravitelja pilane, ako me pamćenje ne vara.
Pretpostavljali smo da vojska ima manje-više tačne podatke o našem prisustvu u kraju, jer je uhvaćeno nekoliko potkazivača koji su imali dokumenta za identifikaciju, i koji su priznali da ih Kasiljas šalje da bi doznali gde se nalazi Pobunjenička vojska i koja su mesta njenog uobičajenog sastajanja. Zaista je bio odvratan a ujedno i bolan, prizor kada dva čoveka traže milost, ali zakoni rata u tim teškim trenucima nisu mogli da se prekrše pa je nad obojicom sutradan izvršena smrtna kazna.
Tog istog dana, 27. maja, Vrhovni štab se sastao sa svim oficirima, i Fidel je najavio da ćemo u narednih 48 sati imati bitku i da treba da ostanemo sa ljudstvom i stvarima spremni za polazak. Tada nam nisu izdata druga uputstva.
Kardero će biti vodič jer je tačno poznavao El Uvero, sve njegove ulaze i izlaze i prilazne puteve. Uveče smo krenuli u marš. Bilo je to dugo pešačenje, nekih 16 kilometara, ali skroz nizbrdo kroz puteve koje je kompanija „Babun“ posebno izgradila za svoje pilane. Ipak nam je bilo potrebno osam sati marša jer smo zbog dodatnog opreza morali da ga prekidamo, naročito kako smo se približavali mestu opasnosti. Na kraju je izdato naređenje o napadu, a ono je bilo veoma jednostavno: treba zauzeti straže i pucnjavom savladati drvenu kasarnu.
Znalo se da kasarna nema veću odbranu osim nekoliko osmatračnica rasutih po okolini, uporišta su bile straže od po tri do četiri vojnika na svakom stražarskom mestu, a ta mesta su strateški postavljena iznad kasarne. Iznad kasarne je bila padina tačno preko puta, a tu će se utvrditi Vrhovni štab da rukovodi borbom. Bilo je izvodljivo prići na nekoliko metara od zgrade preko žbunja obližnjih brda. Jedna precizna instrukcija odnosila se na to da se ne puca protiv postrojenja šećerane jer je u njima bilo ženâ i dece, čak je tu bila i žena upravitelja, koji je znao za napad ali koji nije hteo da ode odande kako bi izbegao da posle bude sumnjiv. Civilno stanovništvo je bila najveća briga dok smo polazili da zauzmemo mesta za napad.
Kasarna El Uvera nalazila se na obali mora, tako da nam je bilo dovoljno da je opkolimo iz tri pravca.
Na stražu koja je nadgledala drum koji iz Peladera ide uz obalu mora, a koji smo i mi delom koristili, poslati su vodovi pod komandom Horhea Sotusa i Giljerma Garsije. Almeida treba da se pobrine za likvidiranje straže ispred same planine, manje-više ka severu. Fidel će biti na padini koja ima pogled na kasarnu, a Raul bi sa svojim vodom napredovao spreda. Meni je dodeljen posrednički položaj, s mojim puškomitraljezom i pomoćnicima. Kamilo i Ameiheiras treba da idu frontalno, u stvari između mog i Raulovog položaja, ali su noću promašili pravac pa su okršaj započeli s moje leve umesto s moje desne strane. Vod Kresensija Pereza treba da napreduje putem koji, izlazeći iz El Uvera, ide prema Čiviriku, i da spreči prispeće bilo kakvog pojačanja koje bi došlo otuda.
Mislilo se da će akcija biti brzo gotova usled iznenađenja koje priređujemo; međutim, minuti su prolazili a mi nikako da savladamo ljude na način koji smo idealno predvideli. Vesti su stizale preko vodiča, Kardera i nekog lokalnog vodiča po imenu Elihio Mendoza, pa smo gledali kako odmiče noć i počinje da se razdanjuje a da još nismo u poziciji da prepadnemo žandarme onako kako smo isprva zamislili. Horhe Sotus je javio da iz svoje pozicije ne vlada mestom koje mu je određeno, ali je bilo kasno da se započnu nova kretanja. Kada je Fidel otvorio vatru sa svojim teleskopskim nišanom, prepoznali smo kasarnu na osnovu pucnjave kojom su odmah uzvratili. Ja sam se nalazio na maloj uzvišici i imao sam savršen pogled na kasarnu, ali je ona bila veoma daleko, pa smo napredovali kako bismo našli bolje pozicije.
Svi su napredovali. Almeida je išao prema straži koja je branila ulaz u kasarnu iz tog sektora, a s moje leve strane videla se Kamilova legionarska kapa, kakvu su nosili pripadnici Legije stranaca, ali sa oznakama Pokreta. Napredovali smo sred sada već opšte pucnjave, uz sav oprez koji je neophodan u ovakvoj borbi.
Malom odredu postepeno su se priključivali borci koji bi ostali rasuti u odnosu na svoje jedinice. Jedan drug iz Pilona koga su zvali Bomba, kao i drugovi Mario Leal i Akunja, pripojili su se onome što je već bila mala borbena jedinica. Otpor je bio žestok, a mi stigli do čistine gde je trebalo da napredujemo uz beskrajni oprez, jer su neprijateljski pucnji bili neprekidni i precizni. Iz svoje pozicije, na svega 50 ili 60 metara od neprijateljskog nadiranja, video sam kako iz rova, koji je bio ispred, izlaze dva vojnika i pucao sam na obojicu, ali su se sklonili u zgrade postrojenja koje su za nas bile svetinja. Nastavili smo da napredujemo, mada tu više nije bilo ničega do malog ogoljenog prostora između nas i neprijatelja, a meci su fijukali blizu naših glava. U tom trenutku čuo sam blizu sebe jauk i zapomaganje usred borbe, pomislio sam da je ranjen neki neprijateljski vojnik pa sam puzeći išao napred dok sam ga nagovarao da se preda; u stvari, to je bio drug Leal, ranjen u glavu. Napravio sam kratak pregled ulazne i izlazne rane u parijetalnoj regiji; Leal je padao u nesvest dok je već počinjalo kočenje udova s jedne strane tela, ne sećam se tačno koje. Jedini zavoj koji mi je bio pri ruci bio je komad hartije koji sam stavio preko rane. Hoel Iglesijas pođe kasnije da mu se nađe dok smo mi nastavljali napad. Odmah potom, i Akunja je ranjen. Mi koji više nismo napredovali, pucali smo dok je pred nama bio dobro podešen rov odakle se uzvraćalo na našu paljbu. Vraćala nam se hrabrost i učvršćivali smo se u odluci da na prepad osvojimo sklonište jer je to bio jedini način da slomimo otpor, kada se kasarna preda.
Sve ovo je ispričano za nekoliko minuta, ali je zapravo prošlo 2 sata i 45 minuta od prvog pucnja do momenta dok nismo osvojili kasarnu. S moje leve strane, nekoliko drugova iz prethodnice – mislim da su to bili Viktor Mora i još neki – zarobljavalo je nekoliko vojnika koji su pružali poslednji otpor, i iz rova ispred nas izroni vojnik koji je davao znake da će da preda svoje oružje. Sa svih strana su se začuli povici o predaji. Brzo smo se probili do kasarne pa se začuo poslednji mitraljeski rafal za koji sam kasnije saznao da je pokosio poručnika Nana Dijaza.
Stigli smo do postrojenja gde smo zarobili onu dvojicu što su izmakli mom mitraljezu, kao i lekara i njegovog pomoćnika. S lekarem, sedokosim i smirenim čovekom čiju potonju sudbinu ne znam – ne znam da li je danas priključen revoluciji – desilo se nešto neobično: moja znanja iz medicine nikada nisu bila prevelika. Broj ranjenih koji su pristizali bio je ogroman, a moj poziv u tom trenutku nije bio usmeren na sanitet. Međutim, kada sam vojnom lekaru otišao da predam ranjenike, upitao me je koliko mi je godina a odmah potom i kada sam diplomirao. Objasnio sam mu da je to bilo pre nekoliko godina, a on mi iskreno reče: „Slušaj, momče, preuzmi ti sve ovo jer sam ja tek sada diplomirao i imam veoma malo iskustva.“ Čovek, što zbog neiskustva, što zbog logičnog straha u takvoj situaciji, kad je shvatio da je zarobljen, bio je čak zaboravio i na poslednju reč medicine. Tog trenutka sam morao još jednom da zamenim pušku za svoju lekarsku uniformu, koja se, u stvari, sastojala od pranja ruku.
Posle te bitke, jedne od najsurovijih kroz koje smo prošli, povezali smo događaj i stekla se celovitija predstava a ne ovaj pregled koji sam sada dao iznoseći svoje lično učešće. Bitka se manje-više odigrala ovako: kada je Fidel svojim pucnjem otvorio paljbu, svi su počeli da napreduju ka postavljenim ciljevima, a vojska da uzvraća gustom paljbom, često uperenom prema padini odakle je naš vođa upravljao bitkom. Svega nekoliko minuta pošto je akcija započela, Hulito Dijaz je izdahnuo pored Fidela, kada ga je pogodio metak tačno u glavu. Prošlo je još nekoliko minuta i otpor je i dalje bio žestok. Najvažniji zadatak u centru bio je Almeidin: on je bio zadužen da na sve moguće načine likvidira stražu kako bi oslobodio prolaz trupama, kao i Raulovoj, koja je frontalno grabila prema kasarni.
Drugovi su posle ispričali kako je vodič Elihio Mendoza uzeo svoju pušku i bacio se u borbu. Elihio je bio sujeveran, nosio je sa sobom „sveca“ koji ga štiti, i kada mu je rečeno da se pripazi, on je sa nipodaštavanjem odgovorio da ga njegov svetac štiti od svega; nešto kasnije ga je pogodio metak koji mu je doslovce razneo trup. Neprijateljske trupe, dobro ušančene, odbijale su nas na ovakav način i bilo je veoma teško da se napreduje po centralnoj zoni. Sa pozicije udaljene od puta za Peladero, Horhe Sotus je pokušao da s boka podupre tu poziciju sa pomoćnikom zvanim Policajac [Fransisko Soto], ali i njega je neprijatelj odmah ubio pa je Sotus morao da uskoči u more kako bi izbegao sigurnu smrt, tako da je od tog trenutka njegovo učešće u borbi praktično bilo prekinuto. Drugi članovi njegovog voda pokušali su da napreduju, ali su takođe odbijeni: jedan drug sa sela, koji se, čini mi se, prezivao Vega, ubijen je; Manals – ranjen u pluća; Kike Eskalona je dobio tri rane u mišicu, u butinu i u ruku dok je pokušavao da se probije. Straža ušančena iza solidne zaštite drvenih taraba, ispaljivala je vatru iz puškomitraljeza i poluautomatskih pušaka desetkujući našu malu trupu. Almeida naredi poslednji juriš ne bismo li ipak savladali neprijateljske snage koje su bile ispred njega; tom prilikom su ranjeni Sileros, Maseo, Ermes Lejva, Pena i sam Almeida – u jedno rame i levu nogu, a drug Mol je ubijen. Međutim, ovim probojem je savladana straža pa je otvoren prolaz do kasarne. S druge strane, nepogrešivi pucnji mitraljeza Giljerma Garsije likvidirali su trojicu branilaca, četvrti izađe u trku, i ubijen je u pokušaju bekstva. Raul, sa svojim vodom podeljenim na dva dela, brzo je nadirao prema kasarni. Bila je to akcija dvojice kapetana – Giljerma Garsije i Almeide – i ona je odlučila ishod bitke: svaki od njih je likvidirao određenu mu stražu i time je omogućen završni prepad. Zajedno sa prvim treba istaći delovanje Luisa Krespa, koji je došao iz Vrhovnog štaba da bi učestvovao u prepadu.
U trenutku kada je neprijateljska odbrana slamana, kad smo već zaposedali kasarnu iz koje je istaknuta bela marama, neko, verovatno iz naše trupe, iznova pripuca, i iz kasarne su odgovorili rafalom koji je pogodio u glavu Nana Dijaza, čiji je mitraljez do tog trenutka sejao smrt među neprijateljem. Kresensiov vod gotovo da i nije učestvovao u borbi jer se njegov mitraljez zaglavio pa mu je učešće bilo da nadzire put iz Čivirika. Tamo je nekoliko vojnika uhvaćeno prilikom bekstva. Okršaj je potrajao 2 sata i 45 minuta i nijedan civil nije ranjen uprkos broju ispaljenih metaka.
Kada smo napravili bilans bitke, ustanovili smo sledeće: sa naše strane u tom trenutku je poginulo šest drugova. Bili su to Mol, Nano Dijaz, Vega, Policajac, Hulito Dijaz i Elihio Mendoza. Teško su ranjeni Leal i Siljeros. Teže ili lakše ranjeni bili su: Maseo – ranjen u rame; Ermes Lejva – metak u grudnom košu; Almeida – leva ruka i leva noga; Kike Eskalona – desna nadlanica i ruka; Manals – metak u plućima, bez većih simptoma; Pena – u koleno, i Manuel Akunja – u desnu nadlanicu. Ukupno 15 drugova izbačeno iz borbe. Oni su imali 19 ranjenika, 14 mrtvih, još 14 zarobljenika a pobeglo ih je 6, što je ukupno 53 ljudi, pod komandom drugog poručnika koji je istakao belu zastavu pošto je i sam ranjen.
Ako se uzme u obzir da je naših boraca bilo oko 80 a njihovih 53, dakle ukupno oko 133 vojnika, od toga je 38 njih, tj. više od četvrtine, bilo izbačeno iz stroja za nešto više od dva i po sata borbe. Bio je to juriš ljudi koji su gologrudi napredovali protiv drugih koji su se branili bez mnogo mogućnosti zaštite, te valja priznati da je sa obe strane bilo mnogo hrabrosti. Za nas je, uz to, ova pobeda označila punoletstvo naše gerile. Od te bitke naš moral je izuzetno porastao, kao i naša rešenost i vera u pobedu, i mada su naredni meseci bili veliko iskušenje, već smo posedovali tajnu pobede nad neprijateljom. Ova akcija je zapečatila sudbinu malih kasarni smeštenih podalje od većih neprijateljskih grupacija i ubrzo su sve one savladane.
Jedan od prvih metaka je razneo telefonski uređaj pa je tako prekinuta veza sa Santijagom i jedva da je neki avion jednom ili dvaput nadleteo bojno polje, tako da se, sve u svemu, neprijateljska avijacija nije pojavila. Tek nekoliko sati kasnije su stigli izviđački avioni, kada smo mi već bili u brdima. O gustini paljbe s naše strane govori podatak o četrnaestorici poginulih, ali i taj da je nastradalo tri od pet papagaja koje su držali stražari kasarne. Treba imati na umu koliko su sićušne te ptice da bi se stekla predstava o sili metaka koja se sručila na drvenu građevinu.
Ponovni susret sa pozivom lekara priredio mi je nekoliko uzbudljivih trenutaka. Prvi ranjenik kome sam ukazao pomoć, s obzirom na ozbiljnost njegovog stanja, bio je drug Siljeros. Metak mu je slomio desnu ruku i pošto je prošao kroz pluća, činilo se da se zario u kičmu, zbog čega su mu obe noge bile oduzete. Njegovo stanje je bilo izuzetno ozbiljno i jedva sam uspeo da mu dam neko sredstvo za umirenje bolova i da mu čvrsto privežem grudni koš kako bi lakše disao. U tom trenutku smo pokušali da ga spasemo na jedini mogući način: poveli smo četrnaest zarobljenih vojnika sa sobom i ostavili dva ranjenika, Leala i Siljerosa, kod neprijatelja, uz garancije lekarske časti. Kada sam to saopštio Siljerosu govoreći mu ohrabrujuće reči koje je u tom trenutku neophodno kazati, pozdravio me je setnim osmehom koji je govorio više od svih reči i koji je odavao da je uveren u to da je sve gotovo. I ja sam to znao pa sam poželeo da mu u tom trenutku spustim poljubac oproštaja na čelo, ali za mene, više nego za bilo koga drugog, to bi značilo da je drug osuđen na smrt, a dužnost mi je govorila da ne treba dalje da zagorčam njegove poslednje trenutke potvrđujući nešto u šta je on već bio potpuno uveren. Rastao sam se najnežnije što sam mogao, uz veliki bol, od oba borca koja su ostala u rukama neprijatelja. Oni su preklinjali i govorili da više vole da umru među nama, ali mi smo bili dužni da se do poslednjeg borimo za njihove živote. Tamo su ostali zbratimljeni sa 19 ranjenika Batistine vojske kojima smo ukazali pomoć najbolje što smo mogli. Neprijateljska vojska je pristojno prihvatila dvojicu drugova, ali jedan od njih, Siljeros, nije stigao čak ni do Santijaga. Drugi je preživeo ranu, pritvoren je na Isli de Pinos do kraja rata i danas još pokazuje neizbrisive tragove te važne epizode našeg revolucionarnog rata.
Tovareći u jedan od Babunovih kamiona što veću količinu svega i svačega, a naročito lekova, poslednji smo krenuli put naših skloništa na planini, gde smo ipak stigli na vreme da ukažemo pomoć ranjenima i da se rastanemo od poginulih, koji su pokopani pored jednog pregiba puta. Predviđalo se da će progon biti veliki pa je odlučeno da oni koji su kadri da hodaju moraju da se udalje od tog mesta, dok će ranjenici biti povereni meni i Enrikeu Lopezu, koji će se postarati da mi obezbedi transport, skrovište i još neke pomoćnike da prebacimo ranjenike i da uspostavi sve kontakte kako bismo dobijali lekove i mogli da ih lečimo na odgovarajući način.
U zoru su se još prepričavale pojedinosti bitke. Gotovo niko nije spavao ili je samo nakratko to činio pa bi se pridružio razgovoru iznoseći svoje podvige ili one koje je kod drugih video. Iz statističke radoznalosti, pribeležio sam imena svih pobijenih neprijatelja koje su naveli svedoci, pa je ispalo da ih je više nego što je protivnički sastav ukupno imao vojnika; mašta svakog od njih ukrasila je njihova svedočenja. Sa ovim i još nekim sličnim iskustvima tačno smo naučili da se podaci moraju proveriti. Čak i sami skloni preterivanju, tražili smo poneku stvar od svakog poginulog vojnika da bismo stvarno bili uvereni da je to neprijateljski vojnik, jer briga o istini je oduvek bila centralna tema izveštaja Pobunjeničke vojske i nastojalo se da se među drugovima razvije najdublje poštovanje prema njoj i svest o tome koliko je neophodno s njom tako postupiti bez obzira na bilo kakvu prolaznu prednost.
Ujutru smo videli kako pobednička trupa odlazi pozdravljajući nas s tugom. Sa mnom su ostali moji pomoćnici Hoel Iglesijas i Onjate, vodič po imenu Sinesio Tores i Vilo Akunja, danas komandant Pobunjeničke vojske koji je ostao uz svog ranjenog strica.


Nega bolesnika

Sutradan posle bitke kod El Uvera, avioni su od rane zore počeli da patroliraju. Pošto smo se pozdravili s kolonom koja je nastavila marš, mi smo se bacili na brisanje tragova o svom ulasku u brdo. Bili smo na svega stotinak metara od prilaznog puta za teretna vozila i čekali smo da stigne Enrike Lopez, koji je bio zadužen da nam pomogne u traženju našeg skloništa i u prebacivanju do njega.
Almeida i Pena su bili ranjenici koji nisu mogli da hodaju, a Kike Eskalona je bio u istom stanju. Manals, koga sam posavetovao da ne hoda zbog rane na plućima; Manuel Akunja, Ermes Lejva i Maseo: ova trojica su mogli sami da hodaju. Da bismo ih štitili, negovali i prebacili, tu smo bili Vilo Akunja, vodič Sinesio Tores, Hoel Iglesijas, Alehandro Onjate i ja. Već je jutro bilo odmaklo kada je jedan glasnik došao da nam kaže da Enrike Lopez ne može da nas prihvati jer ima bolesnu devojčicu pa je morao da ide u Santijago; ostalo je na tome da će nam biti poslati neki dobrovoljci u pomoć, ali do kraja dana mi smo i dalje čekali.
Situacija je bila teška jer su rane Kikea Eskalone bile inficirane, a nije mogla da se odredi ozbiljnost Manalsovih rana. Istražili smo obližnje puteve i nismo naišli na neprijateljske vojnike, pa smo odlučili da se prebacimo do jedne kolibe koja je bila na tri ili četiri kilometra, a gde se nalazilo podosta pilića koje je gazda napustio.
Tog prvog dana dvojica radnika pilane pomogla su nam u napornom zadatku da ranjenike nosimo na nosilima. U zoru narednog dana, nakon obilnog obroka i likvidiranja solidnog kontigenta pilića, brzo smo napustili mesto jer smo posle bitke praktično proveli ceo jedan dan na istom mestu blizu drumova kojima su mogli da stignu neprijateljski vojnici. Nalazili smo se na mestu kraj jednog od onih drumova koje je kompanija „Babun“ napravila radi eksploatacije šume. S našim malobrojnim raspoloživim ljudstvom započeli smo kratak ali vrlo otežan marš. Trebalo je da se siđe do potoka zvanog Del Indio pa da se potom popnemo uzanom stazom do proplanka, gde je seljak zvani Israel živeo sa suprugom i jednim zetom. Zaista je bilo naporno prebacivanje drugova kroz tako nepristupačne predele, ali ipak smo uspeli, i ti ljudi su nam ustupili bračni krevet da bi tamo prespavali ranjenici.
Na mestu prvog logora sakrili smo deo naoružanja u lošem stanju, koje nismo mogli da prenesemo, kao i veću količinu dodatnih stvari koje su činile ratni plen manje vrednosti i koje smo ostavljali usput, onako kako bi se teret ranjenika uvećavao. Na svakoj kolibi je uvek ostajao neki trag našeg boravka u vidu nekog zaboravljenog predmeta. Zbog toga, pošto smo imali vremena, odlučili smo da dobro pregledamo prethodno mesto kako bismo izbrisali svaki trag jer je upravo od toga zavisila naša bezbednost. U isto vreme vodič, Sinesio pođe da potraži neke poznanike koje je imao u tom delu Peladera.
Ubrzo posle toga, Akunja i Hoel Iglesijas su mi javili da su čuli čudne glasove na drugoj padini. Zaista smo pomislili da je kucnuo čas da se iznova borimo u ovim otežanim uslovima, jer naša dužnost je bila da po cenu smrti odbranimo dragoceni tovar ranjenika koji nam je poveren, pa smo napredovali nastojeći da se okršaj desi što dalje od kolibe. Tragovi bosih nogu po putu, što nam je bilo veoma čudnovato, ukazivali su na to da su uljezi prošli istim tim putem. Obazrivo se približavajući, čuli smo neki bezvoljni razgovor u kojem je učestvovalo više ljudi. Pripremajući svoj mitraljez „tompson“ i računajući na podršku Vila i Hoela, nastavili smo dalje i upali sred razgovora. Ispostavilo se da su to zarobljenici iz El Uvera koje je Fidel oslobodio i koji su tuda išli jednostavno tražeći izlaz. Neki su bili bosonogi. Jedan stari kaplar, gotovo onesvešćen, s glasom astmatičara, izrazi svoje divljenje prema nama i našem poznavanju brdâ. Dolazio je bez vodiča i nosio je samo propusnicu koju mu je Fidel potpisao. Mi smo iskoristili utisak koji je kod njih nastao usled načina na koji smo ih prepali, pa smo ih nagovorili da nipošto ne zađu u brda.
To su bili gradski ljudi, nenaviknuti na mukotrpne uslove brda koje nisu umeli da savladaju. Izašli smo na čistinu ispred kuće gde smo jeli piliće i pokazali im put do obale, ali smo im pre toga ponovili da smo na brdu mi gazde i da će naša patrola – jer smo mi delovali kao takva – odmah obavestiti ostale snage o neželjenim prisustvima.
Uprkos svemu, najrazumnije je bilo da što pre stupimo u pokret.
Tu noć smo proveli u gostoprimljivoj kolibi, ali u zoru smo se prebacili na brdo i naložili vlasnicima kuće da potraže kokoške za ranjenike; proveli smo ceo dan čekajući povratak bračnog para, ali se oni nisu vratili. Kasnije smo saznali da su uhapšeni u toj maloj kući i da su ih, uz to, dan posle našeg odlaska, neprijateljski vojnici upotrebili kao vodiče i tako prošli pored našeg prethodnog logora.
Mi smo budno nadgledali okolinu i niko nas ne bi iznenadio, ali ishod nove bitke u takvim uslovima nije teško predvideti. Predveče je stigao Sinesio s tri dobrovoljca: starcem Felisijanom i još dvojicom koji će postati borci Pobunjeničke vojske – Banderasom, koji je poginuo u činu poručnika u bici kod Higvea, i Israelom Pardoom, najstarijim članom mnogoljudne porodice boraca, koji sada ima čin kapetana. Ovi drugovi su nam pomogli da brzo prebacimo ranjenike u kolibu s druge strane zone opasnosti, dok smo Sinesio i ja, praktično dok se nije sasvim smrklo, i dalje čekali dolazak bračnog para s namirnicama; naravno da nisu mogli da stignu kad su zarobljeni. Strepeći od nekakve izdaje, odlučili smo da iz nove kuće takođe treba rano da krenemo. Jelo je bilo veoma oskudno i sastojalo se samo od ono malo namirnica izvučenih iz obližnjeg ambara. Narednog dana, šest meseci nakon iskrcavanja sa „Granme“, rano smo otpočeli dan. Marševi su bili naporni i neverovatno kratki za nekoga naviknutog na pešačenje planinom, a što se tiče naših mogućnosti, mogli smo da prebacimo svaki put samo jednog ranjenika jer, u tim teškim brdskim uslovima, ranjenike treba prebacivati na ležaljkama privezanim za čvrstu granu koja doslovce rastura ramena nosača, pa onda oni moraju da se smenjuju na svakih deset ili petnaest minuta, a bilo nam je potrebno od šest do osam ljudi da u takvim uslovima prenesemo jednog ranjenika. Prateći Almeidu koji je malo puzao a malo se oslanjao, nastavili smo veoma sporo da hodamo, praktično od stabla do stabla, sve dok Israel nije napravio prečicu kroz brdo pa su nosači došli da ga prebace.
Posle nas je strašan pljusak sprečio da stignemo do kuće Pardoovih, ali smo se predveče nje ipak domogli. Kratko rastojanje od jedne milje, četiri kilometra puta, prevaljeno je za dvanaest sati, što će reći jedan kilometar za tri sata.
U tim trenucima naša mala trupa je imala sreće što je s njom bio Sinesio Tores, jer je on poznavao puteve i žitelje te oblasti pa nam je pomagao u svemu. On je taj koji je dva dana kasnije izvukao Manalsa kako bi se uputio u Santijago na lečenje. Takođe smo pripremali uslove da se i Kike Eskalona prebaci jer su mu rane bile gnojne.
Tih dana su stizale protivrečne vesti, ponekad su javljali da je Selija Sančez uhapšena, ponekad da je ubijena. Takođe su kružile glasine da je jedna patrola vojske uhapsila Ermesa Kaldera, jednog našeg druga. Mi nismo znali da li da poverujemo u neke od tih vesti koje su bile jezive, jer Selija, na primer, jeste bila naša jedina poznata i pouzdana veza. Njeno hapšenje je za nas značilo izolaciju. Srećom, ispostavilo se da to u vezi sa Selijom nije tačno, mada jeste ono u vezi sa Ermesom Kalderom, koji je čudom spasao život posle tamnice tiranije.
Na obali reke Peladero živeo je predradnik jednog zemljoposednika, David je bilo njegovo ime, i on je puno sarađivao s nama. David je za nas ubio jednu kravu i trebalo je otići po nju. Krava je ubijena na obali i tamo je raskomadana, ali je trebalo noću prebaciti meso. Poslao sam prvu grupu sa Israelom Pardoom napred, a potom i drugu koju je vodio Banderas. Banderas je bio prilično nedisciplinovan i nije ispunio svoj zadatak, tako da je ukupan teret žrtvovane životinje pao na ostale, i zbog toga je cela noć prošla u tom prebacivanju. Već se formirala mala trupa pod mojom komandom, jer je Almeida bio ranjen. Svestan svoje odgovornosti, saopštio sam Banderasu da on prestaje da bude borac i da postaje puki simpatizer, ukoliko ne promeni svoje ponašanje, a on ga je zaista i promenio; nikada nije postao uzor što se tiče discipline, ali je bio primer preduzimljivog, jednostavnog i naivnog čoveka otvorenog duha, koji je progledao i sagledao stvarnost tek u susretu s revolucijom. On je inače obrađivao svoju malu parcelu otetu od brda i gajio je istinsku strast prema drveću i poljoprivredi, živeo je u maloj kolibi s dve male svinje, od kojih je svaka imala ime, i s jednim malim psom. Jednog dana mi je pokazao sliku dvojice sinova koji su živeli sa ženom od koje se on bio rastao, u Santijagu, objašnjavajući da će jednog dana, kada revolucija pobedi, moći da ode negde gde će dobro da radi, a ne u toj zabiti koja maltene visi s vrha brda.
Govorio sam mu o zadrugama, ali on to nije baš najbolje razumeo. Želeo je da obrađuje zemlju za svoj račun, sopstvenim trudom. Međutim, postepeno sam uspeo da ga ubedim da je bolje da zemlju svi obrađuju, da mašine mogu da povećaju produktivnost. Bez ikakve sumnje, Banderas bi danas bio istureni borac na polju poljoprivredne proizvodnje; tamo na Sijeri je usavršio čitanje i pisanje pa se pripremao za budućnost. Bio je to bistar seljak koji je znao vrednost saradnje i koji je ulažući sopstveni napor ispisao time stranice istorije.
Tih dana sam imao dug razgovor sa predradnikom Davidom koji mi je zatražio spisak svih važnih stvari što su nam potrebne, jer će otići u Santijago pa će ih tamo potražiti. Bio je to tipični predradnik, veran gazdi, prezriv prema seljacima, rasista. Međutim, vojska ga je zarobila kad je doznala za naše kontakte i nemilosrdno ga izložila mučenju. Njegova prva briga kada se ponovo pojavio, a mi već mislili da je mrtav, bila je da nam objasni da nije progovorio. Ne znam da li je David danas na Kubi ili je sledio svoje stare gazde koje je revolucija već konfiskovala, ali je bio čovek koji je u tim trenucima osetio potrebu za promenom, iako nije smatrao da se to odnosi i na njega i na njegov svet, ali je shvatio da tu promenu treba neizostavno sprovesti. Od iskrenih nastojanja jednostavnih ljudi napravljena je revolucionarna građevina, naša misija je da razvijemo ono što je dobro i plemenito u svakom od ljudi i da svakog čoveka pretvorimo u revolucionara. Ona se sastoji od raznih Davida koji ne razumeju baš najbolje i od raznih Banderasa koji su poginuli ne videvši njen osvit, od neznanih žrtava i žrtava bez nadoknade – eto od toga je napravljena revolucija. Mi koji vidimo danas njena dostignuća treba da mislimo i na one koji su ostali na tom putu i da se založimo da u budućnosti bude manje onih koji kaskaju.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sećanja na kubansku revoluciju

Počalji od Mustra taj Uto Apr 17, 2018 2:47 pm


Povratak

Ceo juni 1957. protekao je u lečenju ranjenih drugova tokom bitke kod El Uvera i u organizaciji male trupe kojom ćemo se pridružiti Fidelovoj koloni. Kontakti sa spoljnim svetom uspostavljani su preko predradnika Davida, čiji su saveti i umesne napomene, pored pribavljene hrane, u velikoj meri olakšali našu situaciju. Tih prvih dana nismo mogli da računamo na neprocenjivu pomoć Panča Tamaja, onog istog koji je posleratnih godina ubijen rukama braće Beaton. Pančo Tamajo, stari seljak iz kraja, kasnije je stupio u vezu s nama i takođe je pokrivao kontakte.
Kod Sinesija su počeli da izbijaju neki znakovi revolucionarne malodušnosti, jer se napio novcem Pokreta, pa je počinio nedoličnosti u pripitom stanju. Uz to nije ispunjavao izdata mu naređenja, a prilikom nekog od svojih kretanja doveo nam je jedanaest potpuno razoružanih drugova, čime je prekršio izričito naređenje. Reč je bila o tome da se spreči izolovanje drugova bez oružja, ali nije samo Sinesio to ignorisao. Priključivanje ljudi mladoj gerili odvijalo se svim sredstvima i u svim uslovima, i seljaci, koji su znali našu lokaciju, dovodili su nam nove drugove koji su želeli da nam pristupe. Kroz malu oformljenu kolonu prošlo je ne manje od 40 ljudi, ali je i napuštanje redova bilo stalno, ponekad uz našu saglasnost, a ponekad protiv naše volje, tako da mala trupa nije nikad imala više od 25 ili 30 efektivnih članova.
Tih dana se moja astma nešto pogoršala i nedostatak lekova naterao me je na nepokretnost sličnu onoj kod ranjenika. Uspeo sam da malo ublažim bolest pušeći sasušeni cvet „klarin“ (to je lek na Sijeri), dok nisu stigli lekovi iz civilizacije i dok nisam opet bio u optimalnoj formi za polazak, ali on se odlagao iz dana u dan. Najzad smo organizovali jednu patrolu da pođe u potragu za svim oružjem koje je bilo odbačeno posle bitke kod El Uvera jer je delovalo kao neupotrebljivo, ali smo nameravali da ga osposobimo za gerilu.
U novim uslovima sve te stare puške sa ozbiljnim ili manje ozbiljnim oštećenjima, uključujući tu i 30-kalibarski mitraljez bez udarne igle, predstavljali su potencijalno blago, pa smo uložili celu jednu noć u potragu za njima. Konačno smo odredili polazak za 24. juni. U to doba smo sačinjavali vojsku sledećih karakteristika: pet ranjenika koji se oporavljaju, pet pratilaca, deset priključenih iz Bajama, dva nedavno priključena iz udaljenijih krajeva, i četiri iz kraja – ukupno dvadeset i šest vojnika. Marš je organizovan sa Vilom Akunjom na prethodnici, potom sa onim što bi moglo da se nazove komandom, na čijem čelu sam bio ja, jer Almeidi je već sámo pešačenje bilo preveliki napor pošto se još oporavljao od rane na butini, i na kraju s dva mala odreda pod rukovodstvom Masea i Penje.
Penja je u to doba imao čin poručnika. Maseo i Vilo su bili vojnici, a najviši čin je imao Almeida kao kapetan. Nismo pošli 24. juna, jer su počele da se ređaju sve nekakve teškoće: ponekad bi bilo javljeno da stiže neko od vodiča s novopriključenima pa ih je trebalo čekati, drugi put bi se čekalo na novi kontigent lekova i hrane; stari Tamajo je stalno išao i dolazio donoseći vesti i robu, hranu u limenkama, odeću. U jednom datom trenutku morali smo da potražimo neku jamu da bismo uskladištili namirnice jer su se najzad kristalizovali kontakti sa Santijagom, a David nam je bio doneo zamašan kontigent koji je bilo nemoguće preneti, s obzirom na uslove marša naše trupe rekonvalescenata i novajlija.
Dvadeset šestog juna sam debitovao kao stomatolog, mada su mi na Sijeri nadenuli skromno zvanje „vadizub“. Moja prva žrtva bio je Israel Pardo, danas kapetan vojske, koji je prilično dobro prošao. Druga, Hoel Iglesijas, kome je bilo dovoljno da mu se stavi čaura dinamita na očnjak da bi mu on bio iščupan, ali je Hoel do kraja rata izdržao s njim pošto su moji napori bili bezuspešni. Na moje neiskustvo se nadovezivao nedostatak drugih osnovnih sredstava, tako da je trebalo veoma štedeti anesteziju i često sam pribegavao tzv. psihološkoj anesteziji, nazivajući ljude oporim nazivima kada bi se premnogo žalili zbog onoga što se radi u njihovim ustima.
Pred samom pomišlju na marš, neki su ispoljavali svoju neodlučnost pa su odlazili, ali drugi bi ih, novi, nadomestili. Tamajo nam dovede novu grupu od četiri čoveka. Sa njima je bio Feliks Mendoza, koji je imao pušku, i objasnio nam je kako je jedna trupa vojske zatekla njega i njegovog druga: dok je drug uhvaćen, on se baci preko nekih litica pa pobeže u trku a da mu vojska ništa nije uradila. Posle smo saznali da je „vojska“ u stvari patrola kojom je upravljao Lalo Sardinjas, koji beše našao druga, i da je on već u Fidelovoj trupi. Takođe se priključio Evelio Saborit, danas komandant Pobunjeničke vojske.
S priključenjem Feliksa Mendoze i njegove grupe bilo nas je trideset šestorica, ali sutradan su trojica otišla. Posle su nam se priključili još neki pa nas je na kraju bilo 35. Međutim, kada je marš započinjao, opet se broj ljudi smanjivao. Penjali smo se visovima Peladera u marševima kratkog dometa.
Radio nas je obaveštavao o nasilju na čitavom ostrvu. Prvog jula smo čuli vest o smrti Hosea Paisa, Frankovog brata, koji je poginuo s još nekim drugovima sred neprekidne bitke u Santijagu. Uprkos kratkim marševima, naše trupe su osećale klonulost pa su neki od novoprimljenih tražili da se povuku kako bi „obavljali korisnije zadatke u gradu“. Silazeći niz padine Botelje, prošli smo pored kuće Benita More, koji nas je lepo dočekao u svom skromnom domu, koje kao da visi sa samih stena ovog dela Sijere. Nešto pre nego što smo stigli, sazvao sam malu trupu da joj predočim kako se primiču trenuci velike opasnosti, da je vojska blizu, da ćemo verovatno morati da provedemo i više dana gotovo bez hrane, pešačeći sada već i po čitav dan, i da onaj ko se ne oseća spremnim, neka to kaže. Neki su se snebivali da izraze svoja strahovanja i odu, ali bio je jedan po imenu Čičo koji je u ime neke grupe, sa prizvukom izuzetne uverenosti i odlučnosti tvrdio da će oni ići dalje sve do smrti. Nemalo je bilo naše iznenađenje kada nam je, pošto smo prošli kuću Benita More i ulogorili se pored malog potoka da provedemo noć, ta ista grupa saopštila da želi da napusti gerilu. Pristali smo na to i u šali krstili mesto kao „potok smrti“ jer je dotle sezala golema odlučnost Čiča i njegovih drugova. To ime je ostalo toj tankoj niti vode sve do našeg izlaska sa Sijere.
Ostalo nas je dvadeset osmorica, ali kad smo sutradan krenuli priključila su se dva nova regruta, dva bivša pripadnika vojske, koji su dolazili na Sijeru da se bore za slobodu. Bili su to Gilberto Kapote i Nikolas. Dovodio ih je Aristides Gera, još jedan od naših veza u kraju koji je posle za našu kolonu bio od neprocenjive vrednosti i koga nazvasmo Kralj klope. Kralj klope je u svakom trenutku ratovanja činio ogromne usluge, ponekad i opasnije nego što je sama borba protiv neprijatelja, prebacujući mazge iz Bajama do zone naših operacija.
Dok smo pešačili tokom kraćih marševa, nastojali smo da se regruti upoznaju s pucanjem. Postavili smo dva bivša vojnika da oni poduče ostale osnovama puške, naoružanja, razoružanja i preciznog gađanja, i to s takvim pehom da samo što je podučavanje počelo, jednom od njih se ote pucanj. Morali smo da ga povučemo s tog zadatka pa smo ga sumnjičavo gledali, mada je izraz njegovog lica odavao takvu zabrinutost da bi zaista bila potrebna velika sposobnost simuliranja da ta zabrinutost ne bude stvarna. Dva bivša vojnika nisu mogla da izdrže marš i ponovo su otišla sa Aristidesom, ali Gilberto Kapote nam se vratio, i herojski je poginuo u Pino del Agvi, u činu poručnika.
Napustili smo mesto gde smo bili ulogorovani, kuću Pola Toresa, na Mesi, što će kasnije postati jedan od naših operativnih centara, i krenuli pešice, pri čemu nas je sada vodio seljak po imenu Tuto Almeida. Naš zadatak je bio da stignemo do Nevade, a potom, prelazeći severnu stranu Turkina, i do mesta gde se nalazio Fidel. Išli smo u tom pravcu kada smo u daljini ugledali dva seljaka koji su pokušali da pobegnu kad smo se mi primakli pa smo morali da potrčimo da ih uhvatimo. Bile su to dve devojke, Afro-Kubanke, koje su se prezivale Moja. Te dve adventistkinje su nam, iako su bile protiv ikakvog nasilja na osnovu svojih verskih uverenja, pružile iskrenu podršku, i tada i tokom čitavog rata.
Obnovili smo snagu i tamo smo veličanstveno jeli, ali kada smo svratili u Mar Verde (trebalo je proći kroz Mar Verde da bi se stiglo na Nevadu), saznali smo da se u čitavom kraju nalaze trupe vojske. Posle kraćeg razmatranja između našeg sićušnog vrhovnog štaba i vodiča, odlučili smo da se vratimo nazad i da direktno pređemo preko Turkina, što je nepristupačniji ali manje opasan put u tim okolnostima.
Na našem malom tranzistoru hvatali smo uznemiravajuće vesti: govorilo se da ima velikih bitaka u zoni Estrada Palme i da je Raul teško ranjen. (Sada, kada je to vreme prošlo, ne umem da preciziram da li je to bio naš radio ili je „radio Bemba“\'7b6\'7d bio taj koji je saopštio tu vest.) Mi nismo znali da li da poverujemo takvim informacijama, jer smo iz iskustva znali da su netačne, ali smo nastojali da ubrzamo marš, koliko smo mogli, da bismo stigli do Fidela. Krenuli smo uveče i prenoćili u kući usamljenog seljaka zvanog Viskainac, zbog njegovog porekla, na obroncima Turkina. Viskainac je živeo sam u maloj kolibi i njegovi jedini prijatelji bile su neke marksističke knjige koje je on pažljivo čuvao u maloj rupi ispod jednog kamena daleko od kolibe. On je ponosno saopštio da je po opredeljenju marksista, o čemu većinom niko nije imao pojma u kraju. Pokazao nam je put kojim treba da nastavimo, i mi smo nastavili svoj spori marš.
Sinesio se postepeno odvajao od svog operativnog centra, i za njegovu priprostu, seljačku dušu – sada izvan uobičajenih tokova – situacija je postajala teskobna. Jednog lepog dana, za vreme pauze na putu, dok je na straži bio regrut zvani Kuervo, kome je data puška „remington“ zbog njegove dobre spremnosti, Sinesio Tores mu se pridruži na straži s još jednom puškom. Kada sam za to saznao, otprilike za pola sata, pošao sam po njih, jer nisam imao previše poverenja u Sinesija, a puške su bile velika dragocenost u tom trenutku, ali obojica su već bila dezertirala. Banderas i Israel Pardo krenuli su njihovim tragovima svesni da su begunci naoružani dugim cevima a oni jedva pištoljima, ali begunci tada nisu pronađeni.
Bilo je veoma teško očuvati moral trupe, bez oružja, bez direktnog kontakta s vođom revolucije, hodajući praktično nasumice, bez ikakvog iskustva, okruženi neprijateljima koji bi dobijali divovske razmere u glavama i skaskama seljaka. Slaba spremnost naših novopriključenih, koji su poticali iz ravničarskih krajeva pa nisu bili navikli na hiljade teškoća brdskih staza, stalno je dovodila u krizu duh gerile. Desio se pokušaj bekstva na čijem čelu je bio izvesni, kako je nazvan, Meksikanac, koji je došao čak do čina kapetana, a sada je u Majamiju kao izdajnik revolucije.
To sam saznao na osnovu dojave druga Ermesa Lejve, rođaka Hoela Iglesijasa, pa sam ga pozvao na suočavanje kako bi se ovaj problem rešio. Meksikanac se zakleo u sve svoje pretke da, iako je bio pomislio na odvajanje, on to nije činio da bi pobegao iz borbe, nego da bi izveo malu gerilu koja će presresti i ubiti potkazivače jer u našim redovima je bilo malo akcije. U stvari, on je nameravao da ubije doušnike da bi im uzeo pare, a to je tipično banditski stav. U jednom kasnijem okršaju, kod El Ombrita, Ermes je bio naš jedini gubitak a ostala je sumnja da je možda Meksikanac vinovnik tog događaja jer ga je ovaj potkazao. Međutim, nikada nisam uspeo do ovaj slučaj isteram na čistac.
Meksikanac je nastavio u koloni dajući svoju reč čoveka i revolucionara itd., itd., da neće ni otići ni pokušati da pobegne, niti će koga na to nagovarati. Posle teških i kratkih marševa, stigli smo do oblast Palma Moče, na zapadnoj strani Turkina, u blizini Kuevasa. Tu su nas seljaci veoma lepo dočekali pa smo uspostavili i neposredan kontakt zahvaljujući mojoj novoj profesiji – vadizub – koju sam veoma poletno upražnjavao.
Jeli smo i obnovili snage da bismo ubrzo produžili prema zoni starih znanaca iz Palma Moče i Paklenog potoka, gde smo stigli 15. juna. Tamo nas je Emilio Kabrera, lokalni seljak, izvestio da se Lalo Sardinjas ulogorio u jednoj obližnjoj zasedi zajedno sa svojom trupom, pa mi se požalio, jer u slučaju napada na neprijateljsku patrolu, njegovu kuću izlaže opasnosti.
Šesnaestog juna susrele su se nova mala kolona i vod Fidelove kolone kojim je rukovodio Lalo Sardinjas. On nam je ispričao kako je bio prinuđen da pristupi revoluciji, pošto je on inače trgovac koji se stara o tome da nam dopremi namirnice iz ravničarskih oblasti, ali kako su ga presreli, pa je morao da ubije čoveka, zbog čega se opredelio za gerilu. Lalo beše primio instrukcije da tamo sačeka nadiranje kolone Sančeza Moskere. Još jednom smo saznali da je uporni Sančez Moskera prodro kroz oblast reke Palma Moča i da ga je umalo opkolila Fidelova kolona, ali da je uspeo da izbegne obruč prelazeći Turkino forsiranim maršem i tako izbio na drugu stranu tog masiva.
Mi smo imali neke vesti o blizini trupa jer nekoliko dana ranije, kad smo stigli u jednu kolibu, videli smo rovove koje su do prethodnog dana držali vojnici, ali nismo mogli da naslutimo da ono što je izgledalo kao dokaz stalne ofanzive protiv nas su u stvari bili znakovi bekstva neprijateljske kolone, što je ukazivalo na potpunu promenu kvaliteta delovanja na Sijeri. Već smo imali dovoljno snage da kolone neprijateljske vojske opkolimo i nateramo u bekstvo pod pretnjom njihovog likvidiranja.
Dobro su naučili tu lekciju i više nije bilo sporadičnih upada na Sijeru, ali jedan od najupornijih, najagresivnijih i najsvirepijih vođa neprijateljske vojske bio je Sančez Moskera, koji je od običnog poručnika 1957. napredovao do čina pukovnika, dakle do čina kojim je posle konačnog poraza u bitkama sveopšte ofanzive vojske nagrađen juna naredne godine. Njegova karijera je bila meteorska što se tiče činova i plodotvorna što se tiče oduzimanja svakojakih dobara i stvari seljaka koje je nemilosrdno poharao svaki put kada bi sa svojim trupama prošao lavirintima Sijera Maestre.


Priprema se izdaja

Bila je prava milina videti kako naša trupa ima više discipline, mnogo veći moral, sa blizu 200 ljudi i ponekim novim oružjem. Zaista se uočavala kvalitativna promena o kojoj smo već govorili, i to se očitavalo na Sijera Maestri. Postojala je jedna stvarno slobodna teritorija, mere opreza više nisu bile tako neophodne, a bilo je i malo slobode za noćne razgovore, za leškarenje na visećim ležaljkama, kao i za slobodno kretanje po naseljima Sijere i odlazak kod meštana, čime su uspostavljani prisniji odnosi s njima. Takođe je bila prava radost i doček koji su nam stari drugovi priredili.
Ali glavne zvezde tih dana bili su Felipe Pazos i Raul Čibas. To su bile dve potpuno različite ličnosti. Raul Čibas je živeo jedino od ugleda svoga brata, istinskog simbola jednog razdoblja na Kubi, ali nije imao nijednu od njegovih vrlina. Nije on bio ni izražajan ni promućuran, pa čak ni pametan. To što mu je omogućavalo da bude isturena i amblematska ličnost Ortodoksne partije, bila je upravo njegova potpuna osrednjost. Bio je škrt na rečima i hteo je da brzo napusti Sijeru.
Felipe Pazos je bio samosvojna ličnost, uživao je ugled velikog ekonomiste i, uz to, glas poštenjačine koja nije zavukla ruku u državnu blagajnu, niti je uzela učešća u sistemu sveopšteg lopovluka za vreme Prija Sokarasa, iako je tada bio predsednik Nacionalne banke. Izuzetno pohvalno, moglo bi se pomisliti, da u to vreme neko ostane neiskvaren. Svakako to i jeste za pohvalu, ali on je ipak bio činovnik koji se drži svoje administrativne karijere, neosetljiv na krupne probleme države. Uostalom, kakav je to revolucionar koji ne raskrinkava iz dana u dan nepojamne zloupotrebe toga doba? Felipe Pazos je smislio kako da to izbegne i da napusti mesto predsednika Nacionalne banke Kube posle napada na Batistu, i to okićen najvećim vrlinama: poštenjem, razboritošću i blistavim znanjem ekonomiste. Samouveren, mislio je da dođe na Sijeru da ovlada situacijom jer je u svom umu malog makijaveliste video sebe pozvanim da vodi sudbinu zemlje. Možda je već tada počela kod njega da se javlja misao o izdaji Pokreta, ili je možda to usledilo kasnije; tek, njegovo ponašanje nikada nije bilo do kraja iskreno.
Pod okriljem zajedničke izjave koju ćemo razmotriti, samog sebe je imenovao delegatom Pokreta „26. jul“ u Majamiju, a trebalo je i da bude postavljen za privremenog predsednika Republike. Na taj način je Prio sebi stvarao čoveka od poverenja u prelaznoj vladi.
Tih dana smo imali malo vremena za razgovor, ali Fidel mi ispriča o svojim naporima kako bi taj dokument zaista bio borben i kako bi uspostavio osnove deklaracije o principima. Bio je to težak pokušaj protiv ta dva nazadna i neosetljiva mentaliteta pred pozivom borbe naroda.
Manifest je poseban naglasak stavio na „obrazovanje širokog civilnog revolucionarnog fronta koji će obuhvatiti sve političke opozicione partije, sve građanske institucije i sve revolucionarne snage“.
U tom smislu, obuhvatao je niz predloga: „formiranje revolucionarnog civilnog fronta kao zajedničkog fronta borbe“; postavljanje „ličnosti koja će biti na čelu prelazne vlade“; izričitu izjavu da front ne priziva niti prihvata posredovanje druge države u unutrašnjim stvarima Kube; „neće prihvatiti da Republikom privremeno vlada bilo koji tip vojne hunte“; odluku da se vojska potpuno odvoji od politike i da se naoružanim institucijama garantuje njihova nedodirljivost, kao i izjavu da će izbori biti održani u roku od godinu dana.
Program kojem je privremena vlada trebalo da se povinuje najavljivao je slobodu za sve političke, civilne i vojne zatvorenike; apsolutno jemstvo slobode informisanja pisanim i radijskim medijima, i sva pojedinačna i politička prava koja Ustav garantuje; postavljanje privremenih gradonačelnika u svim opštinama nakon konsultacija sa građanskim institucijama svakog pojedinog mesta; suzbijanje pronevera i utaja u svim njihovim oblicima i usvajanje mera radi povećanja efikasnosti svih državnih organa; uvođenje administrativne karijere; demokratizaciju sindikalnog života putem unapređenja slobodnih izbora u svim sindikatima i industrijskim federacijama; trenutno pokretanje intenzivne kampanje protiv nepismenosti i obrazovanje građana, koje će posebno istaći prava i dužnosti što ih građanin ima u odnosu na društvo i na otadžbinu; „utvrđivanje osnova za agrarnu reformu koja će ići za raspodelom ničijeg zemljišta i za pretvaranjem svih nadničara i napoličara u vlasnike, isto kao zakupce manjih parcela, bilo u vlasništvu države bilo u vlasništvu privatnih lica, nakon obeštećenja prethodnih vlasnika“; usvajanje zdrave finansijske politike koja će obezbediti stabilnost naše valute i investirati u nacionalne kredite zarad produktivnosti proizvodnje, ubrzanja procesa industrijalizacije i otvaranje novih radnih mesta.
Na to su se nadovezivale dve tačke do kojih se posebno držalo:
„Prvo: potreba da se od sada odredi osoba koja će rukovoditi privremenom vladom Republike kako bi se svetu pokazalo da je kubanski narod sposoban da se ujedini nakon postignute slobode i da podrži osobu koja, objedinjujući nepristrasnost, integritet ličnosti, sposobnost i poštenje, može da otelovljuje ovo načelo. Na Kubi ima ljudi napretek, sposobnih da preuzmu odgovornost predsednika Republike.“ (Naravno, barem je Felipe Pazos, jedan od potpisnika, duboko u sebi dobro znao da takvih ljudi nema na pretek, da zapravo ima jedan jedini, i da je on taj.)
„Drugo: da tu osobu odrede sve građanske institucije jer su, kao takve, apolitične, čime će podrška privremenog predsednika biti oslobođena svake partijske obaveze, te će time biti omogućeni potpuno čisti i nepristrasni izbori.“
Uz to, u dokumentu još piše: „Nije potrebno doći na Sijeru radi rasprave, mi možemo da budemo predstavljeni u Havani, u Meksiku, ili gde god bilo potrebno.“
Fidel je pokušao da utiče kako bi neke izjave o agrarnoj reformi bile eksplicitnije. Međutim, bilo je teško razbiti monolitni front pred dvojicom retrogradnih elemenata. „Utvrđivanje osnova za agrarnu reformu koja će ići za raspodelom ničijeg zemljišta“ – pa to je upravo politika koju jedino može da prihvati „Dijario de la Marina“. Povrh svega, ustanovljeno je prethodno „obeštećenje prethodnih vlasnika“.
Neke od ovde postavljenih obaveza, revolucija je ispunila na prvobitno utvrđen način. Treba naznačiti da je neprijatelj prekršio prećutni dogovor sadržan u manifestu kada se oglušio o autoritet Sijere i pokušao da stvori razna druga ograničenja budućim revolucionarnim vlastima.
Nismo bili zadovoljni kompromisom, ali je on bio nužan. U tom trenutku je bio napredan. Nije mogao da traje duže od trenutka kada bi zapretio obustavom revolucionarnog procesa, ali mi smo bili spremni da ga poštujemo. Svojom izdajom, neprijatelj nam je pomogao da pokidamo neugodne veze i da narodu ukažemo na njegove prave namere.
Mi smo znali da je to minimalni program, program koji ograničava naš napor, ali takođe smo znali da nije moguće da uspostavimo svoju volju iz Sijera Maestre te da tokom dužeg perioda moramo da računamo sa čitavim nizom „prijatelja“ koji su pokušavali da upotrebe našu vojnu snagu i veliko poverenje koje je narod već osećao prema Fidelu Kastru, za svoje mračne zavere i, nadasve, za održavanje vladavine imperijalizma na Kubi preko svoje merkantilne buržoazije, tesno povezane s gazdama sa Severa.
Manifest je imao i pozitivnih strana. Pominjao je Sijera Maestru i izričito saopštavao: „Neka niko ne bude obmanut vladinom propagandom o situaciji na Sijeri. Sijera Maestra je već nesalomiv branik slobode koja se rasplamsala u srcima naših sunarodnika, te ćemo tu znati da odamo počast veri i poverenju našeg naroda.“ „Pa ćemo tu znati“ u stvari znači da je Fidel Kastro to znao, druga dvojica nisu bila kadra da, čak ni kao posmatrači, nastave da razvijaju borbu na Sijera Maestri, pa su odmah odatle otišli. Jednog od njih, Čibasa, zatekla je Batistina policija i onda ga podvrgla mučenju, a obojica su se kasnije vratila u Sjedinjene Države.
Zadat je dobar udarac: grupa posrednika i drugih zastupnika najotmenije kubanske oligarhije počela je da pristiže na Sijera Maestru, „u odbranu slobode“, kako bi se potpisala zajednička deklaracija s gerilskim vođom, zatočenikom po brdima Sijere koji sada stiče slobodu delovanja kako bi se na tu kartu igralo u Majamiju. Prevideli su samo da politički udarci imaju onaj domet koji protivnik dozvoli, a u ovom slučaju oružje je bilo u rukama naroda. Brza akcija našeg šefa, koji je imao puno poverenje gerilske vojske, sprečila je da se izdaja proširi i vatrena replika koja je usledila nekoliko meseci kasnije, kada se saznalo za ishod sporazuma iz Majamija, paralizovala je neprijatelja. Optuženi smo da smo sejači razdora i da umišljamo da ćemo nametnuti svoju volju iz Sijere, ali su morali da izmene taktiku i da pripreme novu zamku: Pakt iz Karakasa.
Manifest je datiran 12. jula 1957. i objavljen je u tadašnjim novinama. Ova deklaracija je za nas bila samo mali zastoj na putu: valjalo je nastaviti osnovni posao, a to je pobeda nad represivnom vojskom na bojnom polju. Tih dana obrazovana je nova kolona čije mi je vođstvo, kao kapetanu povereno, a tu je bilo još nekih unapređenja: Ramiro Valdes postaje kapetan i njegov vod ulazi u sastav moje kolone, a Siro Redondo je unapređen u kapetana na čelu još jednog voda. Kolona se sastojala od tri voda i na čelu prvog je bio Lalo Sardinjas, koji je predvodio prethodnicu i koji je ujedno bio drugi starešina odreda. Ramiro Valdes i Siro Redondo predvodili su druga dva voda. Ova kolona, koju su zvali „Seoba seljaka“, bila je sastavljena od 75 ljudi različito odevenih i različito naoružanih; međutim, ja sam bio veoma ponosan na njih. Još ponosnijim, još više vezanim za revoluciju, ako je to ikako moguće, i još željnijim da pokažem da su dodeljena priznanja zaslužena, osetiću se nekoliko noći kasnije...
Poslali smo pismo čestitke i priznanja „Karlosu“ (to je ilegalno ime Franka Paisa), koji je proživljavao svoje poslednje dane. Potpisali su ga svi oficiri gerilske vojske koji su znali to da učine (seljaci iz Sijere nisu baš bili vični tome, a već su predstavljali bitan deo gerile). Pismo je potpisano u dve kolone i dok je navodio zvanja članova druge, Fidel je jednostavno naredio: „Stavi komandant“, kada je trebalo da se navede moj čin. Na taj neformalni način, gotovo u prolazu, ja bìh imenovan za komandanta Druge kolone gerilske vojske, koja će kasnije biti preimenovana u Četvrtu kolonu.
Desilo se to u jednoj seoskoj kući, ne sećam se sada tačno u kojoj, gde je sačinjena ova topla poruka gerilaca bratu u gradu koji se tako junački borio da nas snabde i da nam olakša pritisak iz samog Santijaga.
Doza sujete koju svi nosimo u sebi, učini da se ja tog dana osetim najponosnijim čovekom na svetu. Znamen mog naimenovanja, jednu malu zvezdu, dala mi je Selija, zajedno s ručnim časovnikom koji je bio naručen u Manzanilju. Sa svojom kolonom skorašnjeg sastava, kao prvi zadatak mi je poveren obruč oko Sančeza Moskere, ali ovaj, najprepredeniji od svih žbirova, već je bio napustio tu oblast.
Trebalo je nešto da uradimo da bismo opravdali taj polunezavisni život koji ćemo voditi u novoj zoni, prema kojoj treba da se uputimo u oblasti El Ombrita, pa smo počeli da brižljivo razmatramo svoje delovanje.
Trebalo je da se pripremimo da dostojno proslavimo slavni datum 26. jul, koji se približavao, pa mi Fidel dade odrešene ruke da uradim šta mogu, ali oprezno. Na poslednjem sastanku je bio prisutan novi lekar priključen gerili, Serhio del Valje, danas načelnik Vrhovnog štaba naše revolucionarne vojske, koji je tada obavljao svoju profesiju u uslovima koje mu je Sijera omogućavala. Trebalo je da pokažemo da smo živi, jer smo u ravnici primili nekoliko udaraca: oružje predviđeno za otvaranje još jednog fronta iz Sentral Mirande palo je u ruke policiji koja je u zatvoru držala nekoliko istaknutih prvaka, među njima i Faustina Pereza. Fidel se usprotivio razdvajanju snaga, ali je na kraju popustio pred insistiranjem drugova iz Ravnice. Od tog trenutka je potvrđena ispravnost njegove teze pa smo se posvetili jačanju Sijera Maestre kao prvom koraku ka ekspanziji gerilske vojske.


Napad na Buejsito

S prvim vidovima samostalnog života počeli su i problemi u gerili. Trebalo je sada uspostaviti čvrstu disciplinu, obrazovati komandne strukture i na neki način stvoriti generalštab kako bi se u novim bitkama obezbedio uspeh, što uopšte nije bio lak posao s obzirom na slabu disciplinovanost boraca.
Čim je stvoren odred, od nas se odvojio jedan voljeni drug, poručnik Maseo, koji je pošao u Santijago po zadatku, a koga više nismo videli, jer je tamo pao u boju.
Imali smo i nekoliko unapređenja: drug Vilijam Rodrigez unapređen je u poručnika, kao i Raul Kastro Merkader. Time smo pokušali da postepeno organizujemo svoju malu gerilsku snagu. Jednog jutra smo se suočili s neprijatnom vešću da je jedan čovek dezertirao odnoseći pušku kalibra 22, što je bila prava dragocenost u žalosnim prilikama toga doba; dezertera su zvali Kinez Vong. On je bio u prethodnici i verovatno je pošao put svoje četvrti koja se nalazila na nekoj kosi Sijera Maestre. Poslata su dva čoveka po njega ali, kao da time treba da se razveju nadanja u vezi s njihovom misijom, usledilo je ponovno priključivanje drugova Israela Pardoa i Banderasa, koji su se posle jalove potrage za ranijim dezerterima vraćali gerili. Zbog dobrog poznavanja terena i sjajne fizičke kondicije, Israel će pored mene početi da obavlja specijalne funkcije.
Počeli smo da razrađujemo veoma ambiciozan plan koji se sastojao u tome da prvo napadnemo Estrada Palmu čim padne mrak, odmah potom da se uputimo u obližnja naselja Jare i Vegitasa, da zaposednemo male kasarne i da se istim putem iznova vratimo na planinu. Na taj način smo mogli da zauzmemo tri kasarne jednim jedinim jurišem, računajući svakako i na faktor iznenađenja. Malo smo uvežbali gađanje, štedeći pri tom municiju, i ustanovili da je sve oružje dobro osim puškomitraljeza „madzen“, vrlo starog i vrlo prljavog. Preneli smo Fidelu, u kratkoj poruci, našu zamisao, pa smo ga zamolili da nas pismenim putem obavesti da li je plan prihvaćen ili nije. Fidelov odgovor nismo dobili, ali preko radija smo saznali, tog 27. jula, za napad na Estrada Palmu: prema zvaničnim izveštajima, 200 ljudi je izvršilo napad pod komandom Raula Kastra.
Časopis „Boemija“ objavljuje, u jedinom tadašnjem broju bez cenzure, reportažu koja pokazuje štetu što su naše trupe pričinile u Estrada Palmi, gde je spaljena stara kasarna, pa se pominju Fidel Kastro, Selija Sančez i čitava plejada revolucionara koji su sišli s brda. U svemu se istina mešala s legendom, kao što se i dešava u ovakvim slučajevima, a novinari nisu uspeli to da razmrse. U stvari, napad nije izvršilo 200 ljudi, nego znatno manji broj, a njima je komandovao Giljermo Garsija (tada kapetan). Desilo se jednostavno da bitka nije mogla da se uspostavi jer se Bareras upravo tada povukao, logički razmišljajući da 26. jula mogu da se dese žešći napadi a možda i zazirući od položaja. Praktično, to što je izvedeno u Estrada Palmi bila je jedna ekspedicija. Kako bilo, sutradan su vojne trupe otpočele progon naših gerilâ, a pošto još nismo imali dovoljan stupanj organizacije, uhvaćen je čovek koji se bio uspavao u blizini San Lorenca, ako se dobro sećam.
Pošto smo primili ovu vest, mi smo odlučili da se brzo premestimo kako bismo pokušali da napadnemo neku drugu kasarnu u danima koji će neposredno uslediti nakon 26. jula, te da i dalje održimo pogodan ambijent za ustanak.
Dok smo pešačili kako bismo se domogli Maestre, blizu mesta zvanog La Heringa sustigao nas je jedan od dvojice koji su bili pošli po dezertera. On nam je predočio da je njegov drug prvo rekao da je dobar prijatelj s Kinezom Vongom, te da ne može da ga izda, posle ga je pozvao na dezertiranje i izjavio da se ne vraća u gerilu. Ovaj drug mu je naredio da stane, ali je dezerter nastavio da ide zbog čega je ovaj pucao u njega i ubio ga. Okupio sam ljudstvo na padini ispred pozornice mračnog događaja objašnjavajući našoj gerili šta će da vidi i šta to znači; zašto će se smrću kažnjavati dezertiranje i zašto se donosi takva presuda u odnosu na svakoga ko izda revoluciju. U najdubljoj tišini smo jedan za drugim prošli tuda, i mnogi drugovi su još bili potišteni pred prvim primerom smrti, pored leša onog čoveka koji je pokušao da napusti svoje mesto, možda podstaknut nekim obzirima lične privrženosti prema prvom dezerteru i zbog političke slabosti koja je tada bila rasprostranjena, pre negoli zbog želje da revolucija bude izneverena. Naravno, vremena su bila teška i proglašeno je da je osuda primerena. Ne vredi ovde navoditi imena aktera, samo ćemo reći da je ubijeni dezerter mlad momak, skromni seljak iz tog kraja.
Ponovo smo prošli nekim oblastima koje smo od ranije znali. Tridesetog jula Lalo Sardinjas je uspostavio vezu sa starim prijateljom, trgovcem iz oblasti rudnika po imenu Armando Oliver, dogovorili smo se za sastanak u kući u blizini oblasti Kalifornije, i tamo smo se sreli sa ovim i sa Horheom Abičem, kome smo izneli nameru da napadnemo Minas i Buejsito. Rizično je bilo to što tajnu poveravamo drugima, ali ih je Lalo Sardinjas poznavao pa je imao poverenja u te drugove.
Armando nas je izvestio da nedeljom Kasiljas obilazi ceo kraj, jer je, držeći se ukorenjenih navika vojske, tamo imao jednu ljubavnicu. Mi smo, međutim, bili skloni da izvedemo brzi napad, pre nego što se dozna za naše prisustvo, pre nego pokušamo da uhvatimo tog vojnika, poznatog po svojim nedelima. Dogovorili smo se da ćemo naredne noći, 31. jula, krenuti u napad. Armando Oliver će se postarati da nam obezbedi kamione, vodiče kroz mesta, i jednog rudara koji će dići u vazduh mostove što povezuju put iz Buejsita s putem Manzaniljo–Bajamo. U dva po podne narednog dana otpočeli smo marš, trebalo nam je nekoliko sati da stignemo do vrha Maestre, gde smo sakrili sve rančeve i nastavili s našom poljskom opremom. Predstojao nam je dug put i obišli smo niz kuća, u jednoj od njih je bila proslava. Svakako da smo privukli pažnju svih zvanica pa smo im „održali bukvicu“ kako bi im bilo sasvim jasno da će biti odgovorni ako se sazna za naš prolazak u tom trenutku, i mi smo nastavili da hodamo što bržim korakom. Jasno da opasnost u takvim susretima nije prevelika, pošto u to vreme nije bilo ni telefona niti bilo kakve komunikacije na Sijera Maestri, tako da bi doušnik morao da potrči kako bi stigao pre nas.
Stigli smo u kuću druga Santiestebana, koji nam je stavio na raspolaganje kamionet i još dva kamiona koje nam je Armando Oliver poslao. Na taj način je Lalo Sardinjas bio u prvom kamionu, Ramirito sa mnom u drugom a Siro sa svojim vodom u trećem, i tako smo produžili prema naselju Minas, što je potrajalo skoro tri sata. U Minasu vojska beše raspustila stražu, tako da se sav posao sastojao u tome da se preduzmu mere opreza kako niko ne bi krenuo prema Buejsitu. Tu je ostala pozadina pod komandom poručnika Vila Akunje, danas majora naše Pobunjeničke vojske, i sa ostalima smo nastavili da se približavamo Buejsitu.
Na ulazu u naselje zaustavili smo kamion sa ugljem i poslali ga napred s jednim čovekom da vidi ima li nadzora, jer je ponekad na ulazu u Buejsito straža vojske pregledala sve što izlazi iz Sijere. U tom trenutku nije bilo nikog, jer su svi stražari blaženo spavali.
Napravili smo jednostavan plan, mada pomalo pretenciozan: Lalo Sardinjas treba da upadne sa istočne strane kasarne, Ramiro sa svojim vodom da ga potpuno opkoli, Siro s mitraljezom komandnog odreda treba da bude spreman za frontalni napad, a Armando Oliver će bezbrižno stići vozilima da bi odjednom uperio farove na čuvare. U tom trenutku Ramiritovi ljudi treba da upadnu u kasarnu i da sve zarobe, a u isto vreme treba preduzeti mere opreza da se uhvate i svi stražari koji spavaju u svojim kućama. Četa poručnika Node, ubijenog kasnije u napadu kod Pino del Agve, bila je zadužena za zaustavljanje bilo kakvog drumskog saobraćaja dok ne otpočne paljba, a Vilijam je poslat da digne u vazduh most koji je povezivao Buejsito s raskrsnicom glavnog puta, kako bi se barem malo zaustavile represivne snage.
Plan nije mogao da bude ostvaren jer je bio pretežak za ljude koji nisu poznavali teren i nisu imali mnogo iskustva. Ramiro je izgubio deo ljudstva u toku noći pa je stigao sa zakašnjenjem a vozila nisu uspela da izađu. Utom su psi počeli jako da laju dok smo mi raspoređivali ljude po pozicijama.
U jednoj kući, dok sam išao glavnom ulicom naselja, pojavi se čovek. Naredio sam mu: „Stoj! Ko tu živi?“, a on, misleći da je to neki njegov drug, odgovori: „Seoska žandarmerija“. Kada sam upro pušku u njega, on uskoči u kuću, brzo zatvori vrata i iznutra se začu buka stolova, stolica i slomljenog stakla dok je neko iskakao iza kuće. To je bio gotovo prećutni dogovor između žandarma i mene, jer mi nije odgovaralo da pucam pošto je bitno bilo da se zaposedne kasarna, a on nije povikao da upozori svoje drugove.
Nastavili smo da napredujemo tražeći pozicije za preostale ljude, kada je čuvar kasarne istupio začuđen brojem pasa koji laju, a verovatno i zbog buke nastale u susretu s vojnikom. Suočili smo se oči u oči, na svega nekoliko metara udaljenosti; imao sam „tompsona“ u pripravnosti, a on jedan „garand“. Moj saputnik je bio Israel Pardo. Naredio sam mu da stane i čovek koji je nosio repetiranog „garanda“ načinio je jedan pokret. Za mene je to bilo dovoljno: pritisnuo sam okidač u nameri da ispalim šaržer u telo; prvi metak je otkazao pa sam bio bespomoćan. Israel Pardo je pokušao da puca ali njegova mala puška, dvadeset dvojka, neispravna, isto nije okinula. Ne znam tačno kako je Israel izvukao živu glavu, sećam se samo da sam sred kiše metaka vojnikovog „garanda“, potrčao brzinom koju nikad više nisam postigao i zamakao već iza ugla te tako izbio na poprečnu ulicu i tamo popravio mitraljez. Međutim, vojnik je nepromišljeno dao znak za napad, jer je to bio prvi pucanj koji se začuo. Kad je čuo pucnjavu sa svih strana, vojnik, sav zatečen, sakrio se iza jednog stuba i tamo smo ga našli po okončanju bitke koja je potrajala svega nekoliko minuta.
Dok je Israel išao da uspostavi vezu, pucnjava je već prestajala i stizala je objava predaje. Ramiritovi ljudi, kad su čuli prve pucnje, preskočili su ogradu i napali kasarnu otpozadi, pucajući kroz jedna drvena vrata.
U kasarni je bilo dvanaest žandarma, od kojih je šest bilo ranjeno, mi smo imali jedan trajni gubitak – gubitak druga Pedra Rivera, nedavno priključenog, koga je metak pogodio posred grudnog koša a, uz to, imali smo i trojicu lakših ranjenika. Zapalili smo kasarnu pošto smo iz nje izvukli sve što je moglo da nam bude od koristi i otišli kamionima, vodeći kao zarobljenike saržanta toga mesta i doušnika po imenu Oran.
Narod nam je u putu donosio hladno pivo i osvežavajuće napitke jer se već bilo razdanilo.
Mali drveni most blizu glavnog druma dignut je u vazduh; kada smo mi prolazili poslednjim vozilima, u vazduh smo digli još jedan mali drveni most preko potoka. Rudar koji je to uradio došao je do nas preko Olivera već kao pripadnik trupe, i za nas je to bila dragocena dobit. Njegovo ime je Kristino Naranho, komandant koji je ubijen posle pobede revolucije.
Nastavili smo da napredujemo i stigli do Minasa. Tamo smo zastali da bismo održali manji miting. Kao deo komedije, jedan iz familije lokalnog trgovca Abiča, u ime naroda nam je zatražio da oslobodimo saržanta i doušnika, a mi smo mu objasnili da ih držimo zarobljene samo zato da njihovim životima obezbedimo da ne bude odmazde nad stanovništvom, ali da pošto već to tako uporno traži, mi pristajemo. Na taj način su dva zarobljenika vraćena a narod osiguran. Polazeći prema Sijeri, sahranili smo druga na lokalnom groblju. Samo je poneki izviđački avion leteo iznad nas, na velikoj visini, zbog čega smo ušli u jednu krčmu, još uvek na putu, da bismo ukazali pomoć trojici ranjenika. Jedan je imao prostrelnu ranu, ali mu je rame razvaljeno pa je lečenje bilo otežano; drugi je na ruci imao malu ranu od malokalibarskog oružja, a treći čvorugu na glavi koja mu je iskočila u kasarni kad su mazge, ranjene ili preplašene vatrom, počele da se ritaju i udaraju kopitama u svim pravcima, i utom, shodno tom drugu, na njega su sručile deo maltera na glavu. Kod Alto de Kalifornije, pošto smo ostavili kamione, razdeljeno je oružje, i premda je moje učešće u borbi bilo neznatno i nimalo junačko, jer sam ono malo pucnjeva što su ispaljeni na mene dočekao zadnjim delom tela, sebi sam dodelio puškomitraljez „brauning“, koji je bio dragulj kasarne, i ostavio sam stari „tompson“ i njegove opake metke koji nikada ne bivaju ispaljeni u pravom trenutku. Obavljena je raspodela tako da je najbolje oružje pripalo najboljim borcima, dok su iz te deobe izostavljeni oni koji su podbacili, uključujući tu i „mokre“, grupu ljudi koja je upala u reku bežeći prilikom prve pucnjave. Među onima koji su se tada istakli možemo da navedemo kapetana Ramira Valdesa, koji je rukovodio napadom, i poručnika Raula Kastra Merkadera, koji je zajedno sa svojim ljudima učestvovao u malom boju na odlučujući način. Kad smo iznova stigli na brda, saznali smo da je proglašeno opsadno stanje i da je uvedena cenzura, a uz to, i da je revolucija pretrpela veliki gubitak pošto je Frank Pais ubijen na ulicama Santijaga. Tako je okončan jedan od najčistijih i najslavnijih života kubanske revolucije, i narod Santijaga, Havane i cele Kube izašao je na ulicu i spontano započeo avgustovski štrajk, vladina polucenzura prerastala je u potpunu cenzuru, i mi smo započinjali novo razdoblje, iskazano tišinom dotadašnjih klepetuša i divljačkim ubistvima koja su Batistini ljudi činili po celoj Kubi, koja je bila na ratnoj nozi.
Sa Frankom Paisom izgubili smo jednog od najdragocenijih boraca, ali reakcija na njegovo ubistvo pokazala je da se nove snage priključuju borbi i da raste borbeni duh naroda.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sećanja na kubansku revoluciju

Počalji od Mustra taj Uto Apr 17, 2018 2:47 pm


Bitka kod El Ombrita


Formirana kolona imala je svega mesec dana i već smo započinjali privikavanje na život u mestu, na Sijera Maestri. Bili smo u dolini zvanoj El Ombrito, jer kada se Maestra gleda iz ravnice, to je par ogromnih stena koje se na vrhu stapaju, i liče na čovečuljka\'7b7\'7d.
Ljudstvo je još uvek bilo veoma odmorno. Trebalo je da ljudi budu pripremljeni pre nego što budu izloženi žešćim zadacima, ali uslovi našeg revolucionarnog rata navodili su nas da svakog časa stupimo u borbu. Imali smo obavezu da presečemo put kolonama koje bi prodrle u ono što je već počinjalo da postaje slobodna teritorija Kube, a to je znatan deo Sijera Maestre.
Dvadeset devetog avgusta, bolje reći u noći 29. avgusta, jedan seljak nas je izvestio da se jedna velika trupa sprema da se popne na Maestru upravo putem koji se iz El Ombrita spušta do doline ili ide kroz Altos de Konrado presecajući Maestru. Već smo bili izlečeni od strahova zbog lažnih vesti koje su kružile, zbog čega sam čoveka uhvatio kao taoca da bi rekao istinu i pripretio mu užasnim kaznama ako laže, ali se on neprekidno kleo da govori istinu i da su žandarmi na imanju Hulija Zapatera, na nekoliko kilometara ispred Maestre.
Uveče smo se prebacili postavljajući svoje snage. Vod Lala Sardinjasa trebalo je da zauzme poziciju kod oblasti sao\'7b8\'7d, gde je bilo suve paprati nevelike visine, i da svojom vatrom tuče po koloni kada ova bude zaustavljena. Ramiro Valdes, s ljudima manje vatrene moći, sa zapadne strane treba da proizvede „akustična neprijateljstva“ da bi posejao uzbunu. Iako slabo naoružana, njegova pozicija je bila manje opasna jer žandarmi treba da pređu duboku liticu da bi stigli do njih.
Staza kojom je trebalo da se popnu na padinu bila je načičkana ljudima Lalove zasede. Siro će ih napasti iskosa, a ja, s malom kolonom najbolje opremljenih strelaca, prvim pucnjem treba da dam zapovest za otvaranje paljbe. Najbolja četa je bila pod vođstvom poručnika Raula Merkadera, iz Ramirovog voda, zbog čega je postavljena kao udarna snaga kod zaplene plodova pobede. Plan je bio vrlo jednostavan: kad se stigne do male krivine na putu gde on pravi ugao gotovo od 90 stepeni obilazeći stenu, ja treba da propustim, otprilike, deset ili dvanaest ljudi, i da pucam na poslednjeg od njih dok bude obilazio stenu na krivini, tako da budu odsečeni od ostalih. Onda će strelci brzo likvidirati ostale, četa Raula Merkadera bi i dalje napredovala, preuzelo bi se oružje poginulih i odmah bismo se povukli pokriveni vatrom pozadine pod komandom poručnika Vila Akunje.
U zoru, s jedne plantaže kafe, iz pozicije koja je dodeljena Ramiru Valdesu, mi smo gledali na kuću Hulija Zapatera, nešto niže na padini brda. Kad je sunce granulo, videlo se kretanje ljudi koji su ulazili i izlazili kao prilikom buđenja. Nedugo posle toga neki su stavljali kacige čime je potvrđena seljakova tvrdnja da se tamo nalazi kolona. Svi naši ljudi su već bili na svojim borbenim položajima.
Otišao sam da zauzmem svoje mesto dok smo gledali kako se čelo kolone mukotrpno penje. Čekanje je postajalo beskonačno u tim trenucima i prst mi je poigravao na okidaču mog novog oružja, puškomitraljeza „brauning“, spremnog da prvi put stupi u akciju protiv neprijatelja. Konačno se proneo glas da se primiču, a osim toga su se čuli njihovi bezbrižni glasovi i njihovi povici. Preko stene prođe prvi, drugi, treći, ali nažalost, išli su veoma odvojeni jedan od drugog, pa smo izračunali da neće biti vremena da prođe onih predviđenih dvanaestak. Dok je prolazio šesti, začuo sam povik ispred i jedan od vojnika podiže glavu kao da je iznenađen, pa odmah otvorih vatru i šesti vojnik pade. Vatra se istog trena razbuktala i kod druge paljbe automatske puške šestorica vojnika nestadoše s puta.
Naredio sam napad četi Raula Merkadera dok su neki dobrovoljci takođe upadali u mesto pa se sa obe strane otvarala vatra na neprijatelja. Poručnik Orestes iz prethodnice i sam Raul Markader; Alfonso Zajas, Alsibijades Bermudez i Rodolfo Vaskez između ostalih, napredovali su i sa stene otvarali vatru na neprijateljsku kolonu, glavninu jedne formacije pod naredbama komandanta Meroba Sose. Rodolfo Vaskez je uzimao oružje vojniku koga sam ja ranio, a koji je, u tim trenucima kao nama u inat, u stvari bio sanitetlija koji je sa sobom nosio samo pištolj seoske žandarmerije, 45-icu sa 10 ili 12 metaka. Ostala petorica su pobegla spuštajući se pored puta s njihove desne strane i bežeći kroz korito tamošnjeg potoka. Ubrzo su počeli da odjekuju prvi minobacači koje su ispaljivale trupe već oporavljene od velikog iznenađenja, jer nisu očekivale da će naići na bilo kakav otpor na svom maršu.
Mitraljez „maksim“ je bilo jedino oružje izvesne težine koje smo imali – ne računajući moj puškomitraljez, koji je bio neupotrebljiv – ali Hulio Perez, zadužen za njega, nije uspevao da izađe nakraj s njim.
Sa strane Ramira Valdesa, Israel Pardo i Hoel Iglesijas su napredovali prema neprijatelju noseći sa sobom svoje gotovo dečje naoružanje dok su puške stvarale paklenu buku pucajući na sve strane i povećavajući zbunjenost žandarma. Naredio sam povlačenje dva bočna voda i kada su oni pristupili po naređenju, mi smo započeli svoje povlačenje, ostavljajući da pozadina održi vatru dok ne prođe ceo vod Lala Sardinjasa, jer je bila predviđena i druga linija otpora.
Ubrzo posle toga sustigao nas je Vilo Akunja, koji je obavio svoj zadatak, i izvestio nas o pogibiji Ermesa Lejve, rođaka Hoela Iglesijasa. Dok smo se povlačili, ispred nas se stvorio vod koji je Fidel poslao jer sam ga ja izvestio o neminovnosti sudara s većim snagama. Njime je rukovodio kapetan Ignasio Perez. Povukli smo se na nekih hiljadu metara od mesta okršaja i tu postavili novu zasedu u iščekivanju pripadnika žandarmerije. Oni su stigli do male visoravni gde se odigrala bitka i pred našim očima žandarmi su spalili leš Ermesa Lejve demonstrirajući tako svoju osvetu. Naš nemoćni bes svodio se na puškaranje iz daljine i na neke rafale na koje su oni odgovarali minobacačima.
U tom trenutku sam saznao da je to što je žandarm uzviknuo kada je izazvao moj ishitreni pucanj bilo: „Ovo je veselo!“, i verovatno je mislio da je već stigao do vrha padine. Ova bitka nam je pokazala slabu borbenu spremnost naše trupe, nevešte da nepogrešivo puca na neprijatelja, koji je, kao što se desilo u toj bici, bio na maloj udaljenosti, jer je između čela neprijateljske kolone i naših položaja bilo svega deset-dvadeset metara. Uprkos tome, za nas je to bio veliki uspeh. Potpuno smo zaustavili kolonu Meroba Sose, koji se, predveče, povlačio, pa smo nad njima postigli malu pobedu uz neznatnu nadoknadu u vidu kratkog oružja, čija je cena, s druge strane, bio život dragocenog borca. Sve smo to postigli sa šačicom delimično efikasnog oružja boreći se protiv dobro opremljene formacije od najmanje 140 ljudi, koja je imala sve što joj je potrebno za moderno ratovanje, i koja je na naše pozicije bacila silne minobacačke projektile, a možda i bazuke, jednako nasumično kao što su i naši pucnjevi nasumično bili upereni na špic neprijateljske prethodnice.
Posle ove bitke usledila su neka unapređenja: Alfonso Zajas je unapređen u poručnika zbog hrabrog držanja u ovoj bici, a bilo je i drugih unapređenja, ali se njih u ovom trenutku ne sećam. Te noći, ili sutradan, pošto su se pripadnici žandarmerije udaljili, imali smo razgovor sa Fidelom, koji nam je, euforičan, pričao kako je izveo napad na Batistine snage u oblasti Las Kuevasa, a isto tako mi je predočio da su u toj bici poginuli neki od dragocenih drugova: Huventino Alarkon iz Manzanilja, jedan od prvih koji se priključio gerili; Pastor, Jajo Kastiljo i Oliva, sin jednog poručnika Batistine vojske, veliki borac i sjajan momak, kao i prethodna četvorica.
Bitka koju je Fidel izvojevao bila je mnogo važnija jer posredi nije bila zaseda nego napad na logor uz određenu defanzivnu pripremu. Iako neprijateljske snage nisu likvidirane, pričinjene su im prilične štete, pa su sutradan napuštale položaj. Jedan od heroja te bitke bio je Crni Pilon [Feliks Lugones], hrabar borac naših trupa za koga se priča da je stigao do jedne kolibe gde su bile „gomile čudnih cevi s nekim kutijicama pored“, što bi, po svemu sudeći, bili neprijateljski projektili koji su već bili napušteni, ali pošto mi nismo poznavali to oružje, osim po imenu, a još manje Feliks (Crni Pilon), on ih je ostavio pa je posle morao da se povuče jer je bio ranjen u nogu. Tako smo propustili priliku da se domognemo tako delotvornog oružja za napad na mala neprijateljska utvrđenja.
Bitka je imala jednu novu posledicu. Dan ili dva posle toga obnarodovan je izveštaj vojske u kome se govorilo o petorici ili šestorici poginulih, ali smo posle saznali da pored našeg druga, čiji je leš oskrnavljen, treba da zažalimo i zbog pogibije četvorice ili petorice seljaka za koje je mračni Merob Sosa po svoj prilici pretpostavio da su krivi za zasedu jer nisu dojavili prisustvo naših trupa po tim predelima. Pamtim Abigajila, Kaliksta, Pablita Levona („haićanskog pileta“) i Gonzalesa. Oni nisu imali nikakve veze s našom borbom, ili su pretežno bili izvan nje, ali su znali za naše prisustvo tamo. Bili su simpatizeri, kao i celokupno seljaštvo, u vezi sa našom stvari, ali su bili potpuno nedužni kada je reč o pripremljenom manevru. Mi koji smo poznavali sisteme vođa Batistine vojske, nismo iznosili svoje namere seljacima, i ako bi neko od njih prošao kroz mesto zasede, zadržali bismo ga dok ona ne bude gotova. Nesrećni seljaci su pobijeni u svojim kolibama, koje su posle spaljene.
Ova bitka nam je pokazala da je u određenim okolnostima lako napasti neprijateljske kolone u pokretu a, uz to, u nama se rađala izvesnost o taktičnoj prednosti gađanja u čelo trupe u pokretu kako bi se po mogućstvu ubio prvi ili njih nekoliko, čime se onemogućavalo dalje nadiranje i imobilizacija neprijateljske snage. Postepeno je ova taktika razrađena i na kraju je bila tako sistematična da je neprijateljska vojska zaista prestala da zalazi na Sijera Maestru pa su izbijali skandali, jer su vojnici odbijali da budu u prethodnici, ali je trebalo da se odigra još dosta bitaka da bi to postala stvarnost.
Za sada, sa Fidelom, mogli smo da govorimo o svojim malim uspesima koji su ipak bili veliki, s obzirom na ogroman nesrazmer između naših vojnika, slabo naoružanih, i savršeno naoružanih snaga represije.
Ta bitka je manje-više označila trenutak povlačenja Batistinih trupâ sa Sijere. Posle toga, u nju zalazi, i dalje nadmeno i odvažno, ali ipak tek samo s vremena na vreme, Sančez Moskera, najdrčniji, najsvirepiji i jedan od najvećih pljačkaša od svih Batistinih vojskovođa.


El Patoho

Pre nekoliko dana, osvrćući se na događaje iz Gvatemale, telegram je doneo vest o pogibiji nekoliko rodoljuba, među njima i Hulija Roberta Kaseres Valjea. U ovom složenom poslu revolucionara, sred klasne borbe koja potresa ceo kontinent, smrt je čest slučaj. Ali smrt prijatelja, saborca u teškim časovima i drugara u svetlijim trenucima, uvek je bolna za onoga koji prima vest, a Hulio Roberto je bio veliki prijatelj. Bio je veoma niskog rasta, gotovo kržljave građe, zato smo ga i zvali El Patoho, što u gvatemalskom žargonu znači mali, dete. El Patoho je u Meksiku video kako se rađa projekat revolucije, čak se ponudio kao dobrovoljac, ali Fidel nije hteo da povede još stranaca u poduhvat nacionalnog oslobođenja u kojem mi je pripala čast da učestvujem.
Nekoliko dana po trijumfu revolucije, rasprodao je ono malo što je imao i s koferom se pojavio preda mnom. Radio je na nekoliko mesta javne uprave i postao prvi šef personala Odeljenja industrijalizacije, a sada Nacionalne institucije za agrarnu reformu (INRA), ali nikad nije bio zadovoljan svojim poslom. El Patoho je uvek tražio nešto drugačije, tražio je oslobođenje svoje zemlje; kao i kod svih nas, i kod njega se desio duboki preobražaj. On je bio brzopleti momak koji je napustio Gvatemalu a da o mogućem porazu, ako se sve ne uradi kako treba, čestito nije ni razmislio, da bi tek vremenom prerastao u svesnog revolucionara kakav je sada bio.
Prvi put smo se videli u vozu, bežeći iz Gvatemale, nekoliko meseci nakon Arbenzovog pada [1954], kad smo išli prema Tapačuli odakle je trebalo da pređemo u Meksiko. El Patoho je bio nekoliko godina mlađi od mene, ali odmah smo se sprijateljili. Zajedno smo putovali od Čijapasa do Meksika, zajedno smo se suočili sa istim problemom: obojica smo bili bez novca, poraženi, prinuđeni da zarađujemo pare za goli život u sredini koja je bila ravnodušna ako ne i neprijateljski nastrojena.
El Patoho je bio bez prebijene pare, a ja sam imao nekoliko pesa. Kupio sam fotoaparat i zajedno smo započeli ilegalni posao pravljenja fotografije po parkovima u saradnji s jednim Meksikancem koji je imao malu laboratoriju gde smo razvijali fotografije. Kada smo upoznali ceo grad Meksiko, pošto smo ga prepešačili uzduž i popreko da bismo prodavali rđave fotografije koje smo pravili, borili smo se sa svakojakim mušterijama ne bismo li ih ubedili da je naslikano detence lepo ispalo i da je za takvu divotu vredno platiti jedan meksički peso. Od tog zanata smo jeli nekoliko meseci, postepeno smo sebi prokrčili put, ali su nas uslovi revolucionarnog života razdvojili. Već sam rekao da Fidel nije hteo da ga povede, ne zbog neke njegove negativne osobine, nego da ne bi od naše vojske napravio mozaik nacionalnosti.
El Patoho se okrenuo svom životu: bavio se novinarstvom, studirao je fiziku na Univerzitetu u Meksiku, napustio je studije, pa im se potom vratio, ali nikad nije preterano napredovao, zarađivao je hleb radeći razne poslove i zauzvrat ne tražeći ništa. O tom osetljivom i marljivom momku ni dan-danas ne mogu da znam da li je bio beskrajno stidljiv ili previše ponosan da bi priznao neke slabosti ili svoje najličnije probleme kako bi prišao prijatelju i zatražio pomoć. El Patoho je bio introvertan duh velike inteligencije, širokog obrazovanja, u stalnom napredovanju, retke osetljivosti koju je on u poslednje vreme stavio u službu svoga naroda. On je već bio partijski čovek, bio je član PGT-a\'7b9\'7d, stekao je disciplinu radeći i sazrevao je kao veliki revolucionarni kadar. Malo je ostajalo od njegove nekadašnje preosetljivosti i izraza gordosti. Revolucija pročišćava ljude, popravlja ih kao što iskusni zemljoradnik popravlja nedostatke biljke i intenzivira njene dobre osobine.
Po dolasku na Kubu, skoro uvek smo živeli u istoj kući, kao što je i red među starim prijateljima. Ali nekadašnje uzajamno poverenje nije moglo da se održi pri ovom novom životu i samo sam mogao da naslutim šta to El Patoho hoće kada bih ga ponekad video kako predano izučava neki starosedelački jezik svoje otadžbine. Jednog dana mi reče da odlazi, da je kucnuo čas i da mora da ispuni svoj zadatak.
El Patoho nije bio profesionalni vojnik, jednostavno je osećao da ga dužnost zove pa će pokušati da se bori u svojoj zemlji sa oružjem u rukama kako bi na neki način ponovio našu gerilsku borbu. Imali smo jedan od retko dugih razgovora u tom periodu, i ja sam mu skrenuo pažnju na tri stvari: stalnu mobilnost, stalno nepoverenje, stalnu budnost. Mobilnost znači ne biti nikad na istoj poziciji, ne provesti dve noći zaredom na istom mestu, nikad ne prestati da se pomeraš s jednog mesta na drugo. Nepoverenje isprva znači da ne smeš poverovati ni u sopstvenu senku, ni u prijateljski nastrojene seljake, ni u doušnike, ni u vodiče, ni u veze; valja biti podozriv prema svemu dok teritorija ne bude osobođena. Budnost znači stalne straže, stalna izviđanja, postavljanje logora na sigurnom mestu i, nadasve, nikada ne spavati pod krovom, nikada ne prenoćiti u kući koja može biti opkoljena. To je ukratko bila suština našeg gerilskog iskustva, jedino što sam, uz stisak ruke, mogao da pružim prijatelju. Da ga posavetujem da to ne čini? S kojim pravom, kada i mi pokušavamo nešto za šta se mislilo da je neizvodljivo, a on sada zna da ipak jeste.
El Patoho ode i posle nekog vremena je stigla vest o njegovoj pogibiji. Kao i uvek, isprva smo se nadali da su greškom naveli njegovo ime, ali, nažalost, njegova rođena majka je identifikovala leš, i nije bilo nikakve sumnje da je mrtav. I ne samo on nego i čitava grupa drugova zajedno s njime, tako dragocenih, tako požrtvovanih, možda isto tako inteligentnih kao on, ali koje mi lično nismo poznavali.
Još jednom je ostao gorak ukus poraza, pitanje na koje nikada nema odgovora: zašto se ne obazirati na tuđa iskustva? Zašto u većoj meri nisu uzeta u obzir tako jednostavna uputstva koja su davana? Uporno i radoznalo ispitivanje kako se to dogodilo, kako je ubijen El Patoho. Još uvek se ne zna šta se tačno desilo, ali može se reći da je oblast delovanja pogrešno izabrana, da borci nisu bili fizički pripremljeni, da nisu bili dovoljno obazrivi, i da, naravno, nisu bili dovoljno budni. Represivna vojska ih je zatekla, pobila nekolicinu, rasturila ih, iznova ih progonila i, praktično, izbacila iz stroja; neke je pohapsila, a drugi, poput El Patoha, poginuli su u borbi. Pošto je jedinstvo gerile uništeno, usledio je verovatno lov na pojedinca, kao što se to s nama dogodilo odmah posle Alegrije de Pija.
Naša mlada krv oplodila je polja Amerike da bi sloboda bila moguća. Izgubljena je nova bitka, a dok se ponovo oštre mačete, mi moramo da izdvojimo malo vremena da bismo oplakali pale drugove, i da poučeni dragocenim i nesrećnim iskustvom voljenih poginulih, čvrsto rešimo da ne ponovimo iste greške, da osvetimo smrt svakog od njih u novim pobedničkim bitkama i dosegnemo konačno oslobođenje.
Kada je El Patoho otišao, niti mi ostavljajući nešto niti me uputivši na koga, gotovo da nije imao ni odeće niti bilo čega od ličnih stvari. Međutim, stari zajednički prijatelji iz Meksika doneli su mi neke pesme koje je on napisao i koje je tamo ostavio u jednoj beležnici. To su poslednje pesme jednog revolucionara, ali uz to, i ljubavni spev o revoluciji, otadžbini i jednoj ženi. Tu ženu je El Patoho upoznao i zavoleo na Kubi. Završni stihovi te pesme poručivali su:

Uzmi ovo, to je samo srce moje
drži ga u svojoj ruci
a kada osvane dan,
da bi ga sunce ugrejalo,
otvori dlan...

Srce El Patoha ostalo je među nama i čeka da ga voljena i prijateljska ruka čitavog jednog naroda ugreje pod suncem novog dana koje će bez sumnje zasijati i za Gvatemalu i za celu Ameriku. Danas u Ministarstvu industrije, gde je ostavio mnoge prijatelje, u čast sećanja na njega nalazi se mala Škola statistike „Hulio Roberto Kaseres Valje“. Kasnije, kada sloboda stigne u Gvatemalu, tamo njegovo voljeno ime treba da bude dato nekoj školi, nekoj fabrici, nekoj bolnici – bilo kojem mestu gde se ljudi bore i gde se radi na izgradnji novog društva.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sećanja na kubansku revoluciju

Počalji od Mustra taj Uto Apr 17, 2018 2:47 pm



DRUGI DEO






Revolucija koja počinje

Istorija vojne agresije koja se odigrala 10. marta 1952. – udar bez prolivene krvi kojim je upravljao Fulhensio Batista – naravno da ne počinje istog dana kad i napad na kasarnu. Uzroke bi trebalo potražiti znatno pre toga u istoriji Kube: znatno pre intervencije severnoameričkog ambasadora Samnera Velesa 1933, pre Platovog amandmana iz 1931, pre iskrcavanja heroja Narsisa Lopeza – direktnog izaslanika severnoameričkih anekcionista – da bi se stiglo do srži problema u vreme Džona Kvinsi Adamsa, koji je početkom XIX veka obnarodovao stalnu politiku svoje zemlje prema Kubi – to je jabuka koja, otkinuta od Španije, neminovno treba da padne u ruke Ujka Sema. To su karike dugog lanca kontinentalnih agresija koje se ne odnose samo na Kubu.
Ova plima i oseka, ovo imperijalno talasanje, obeleženo je padom demokratskih vlada ili stvaranjem novih vlada na osnovu nezadrživog pritiska naroda. Istorija ima slične karakteristike u celoj Latinskoj Americi: diktatorske vlade predstavljaju manjinu i dolaze na vlast putem državnog udara; demokratske vlade imaju široku bazu u narodu i marljivo se uzdižu, neretko, i pre dolaska na vlast, a već su obeležene nizom ustupaka koje su prethodno morale da naprave da bi se održale. I mada kubanska revolucija u tom smislu označava izuzetak u celoj Americi, neophodno je da se ukaže na ono što je prethodilo celom tom procesu, jer onaj koji o tome piše, i sam nošen i povučen talasima društvenih previranja koja potresaju Ameriku, imao je prilike da upozna, upravo zbog ovoga, još jednog američkog izgnanika: Fidela Kastra.
Upoznao sam ga jedne od tih hladnih noći u Meksiku, i sećam se da se prvi razgovor odnosio na međunarodnu politiku. Nekoliko časova kasnije iste te večeri, u zoru, ja sam bio jedan od budućih članova ekspedicije. Ali mi je stalo do toga da razjasnim kako i zbog čega sam u Meksiku upoznao sadašnjeg šefa vlade na Kubi. To se desilo na tragu demokratskih vlada iz 1954, kada se poslednja američka demokratska revolucija na snazi u tom delu sveta – demokratija Hakoba Arbenza Guzmana – urušavala pred promišljenom i hladnokrvnom agresijom koju su Sjedinjene Američke Države pokrenule iza dimne zavese njihove kontinentalne propagande. Njihova isturena glava bio je državni sekretar Foster Dales, koji je usled neobične podudarnosti takođe bio advokat i akcionar „Junajted frut kompani“, glavnog imperijalističkog preduzeća koje je postojalo u Gvatemali.
Otuda se čovek vraćao poražen, ujedinjen u bolu sa svim ljudima Gvatemale, čekajući i tražeći način da se iznova sastavi budućnost za tu namučenu otadžbinu. A Fidel je dolazio u Meksiko da potraži neutralni teren gde će pripremati svoje ljude za veliki nalet. Već se desila unutrašnja podela nakon napada na kasarnu Monkada u Santijago de Kubi, kada su se izdvojili svi malodušni, svi koji su se iz ovog ili onog razloga priključili političkim partijama ili revolucionarnim grupama koje nisu tražile tolike žrtve. Nove promocije već su stupale u tek osnovane redove Pokreta „26. jul“, kada se 1953. dogodio napad na kasarnu Monkada. U uslovima neophodnog ilegalnog delovanja u Meksiku, odgovorni su započinjali izuzetno napornu obuku ljudi za borbu protiv meksičke vlade, protiv agenata severnoameričkog FBI-ja i Batistinih agenata, protiv ove tri sile koje su se na ovaj ili onaj način prožimale, i u kojima je veliki uticaj imao novac i spremnost ljudi da se i sami prodaju. Osim toga, trebalo je boriti se protiv Truhiljovih špijuna, protiv rđavog odabira ljudskog „materijala“ – naročito u Majamiju – i posle savladavanja svih ovih teškoća, trebalo je da postignemo nešto od izuzetne važnosti: da izađemo... potom... da stignemo, a onda da ostvarimo i sve ostalo što nam se u tom trenutku činilo gotovo nedostižnim. Danas naplaćujemo sve te napore, koliko su nas oni stajali u žrtvama i životima.
Fidel Kastro, uz podršku male grupe najbližih, celim svojim bićem i svojim izvanrednim radnim duhom predao se poslu organizovanja naoružanih boraca koji će poći na Kubu. Skoro nikad nije održao predavanja o vojnoj taktici jer mu je vreme bilo prekratko za to. Mi ostali smo uspeli dosta da naučimo s generalom Albertom Bajoom. Dok sam slušao prve časove, moj prvi utisak je bio da je pobeda moguća iako mi je isto tako ona bila pod znakom pitanja čim se ja pripajam pobunjeničkom komandantu, za koga su me od početka vezivali romantična avantura i stav da vredi poginuti na tuđoj plaži zbog tako čistih ideala.
Tako su proticali meseci. Naša preciznost pri gađanju bila je sve veća pa su pošli majstori streljaštva. Našli smo jednu šupu u Meksiku gde su izvršene, pod rukovodstvom generala Baja – i mene kao šefa osoblja – poslednje pripreme za pokret marta 1956. Međutim, tih dana, dva policijska korpusa iz Meksika, koje je Batista platio, bili su u lovu na Fidela Kastra, a jedan od njih je uspeo i da ga uhvati, pri čemu je počinio besmislenu grešku što ga nije ubio kada ga je već zarobio. Za nekoliko narednih dana pale su mnoge Fidelove pristalice, a policija se domogla i naše šupe smeštene izvan Meksika, i svi smo završili u zatvoru.
To je odložilo početak poslednjeg dela prve etape.
Bilo je nas koji smo u zatvoru proveli 57 dana, u kontinuitetu jedan za drugim, uz stalnu pretnju da će nad nama biti izvršena ekstradicija (svedoci toga smo komandant Kaliksto Garsija i ja), ali nijednog trenutka nismo izgubili poverenje u Fidela Kastra, a upravo zbog toga što su neki Fidelovi postupci bili takvi da bismo mogli reći da je on zarad prijateljstva doveo u pitanje svoj revolucionarni stav. Sećam se da sam mu posebno izložio svoj slučaj: stranac, ilegalac u Meksiku, sa čitavim nizom optužbi pride. Rekao sam mu da revolucija nipošto ne treba da se zaustavi zbog mene i da može da me ostavi; da ja razumem situaciju i da ću pokušati da odem u borbu tamo gde mi bude naređeno, te da bih jedino želeo da budem poslat u neku obližnju zemlju a ne u Argentinu. Takođe se sećam bespogovornog Fidelovog odgovora: „Ja te ne ostavljam.“ I tako je i bilo pošto je potrošeno puno dragocenog vremena i novca da bismo bili izvučeni iz meksičkog zatvora. Ovi Fidelovi postupci prema ljudima koje on ceni predstavljaju ključ za razumevanje preterane lojalnosti kojom je okružen. Istovremena odanost principima i odanost ličnosti čine da ova Pobunjenička vojska bude jedna stegnuta pesnica.
Dani su proticali u ilegalnom radu, krili smo se gde smo znali i umeli, izbegavajući što više bilo kakvo javno pokazivanje, bezmalo i ne izlazeći na ulicu. Pošto je prošlo nekoliko meseci, doznali smo da se u našim redovima nalazi izdajnik čije ime nismo saznali, a koji je prodao jedan kontigent oružja. Takođe smo znali da je prodao brodić i jedan predajnik, iako još nije bio sklopljen tzv. zakonski ugovor o prodaji. Ova prva predaja poslužila je da se kubanskim vlastima dokaže da izdajnik zaista poznaje našu organizaciju. Ujedno, to je ono što nas je i spaslo, pošto je i nama to na taj način pokazano i dokazano.
Od tog trenutka pristupili smo grozničavom radu: „Granma“ je pripremljen najvećom brzinom; prikupljeno je hrane koliko smo mogli da pribavimo, doduše sasvim malo, a i uniformi, pušaka, opreme, kao i dve protivtenkovske puške, maltene bez metaka. Najzad, 25. novembra 1956, u dva ujutru počele su da se ostvaruju Fidelove reči kojima se zvanična štampa izrugivala: „Godine 1956. bićemo slobodni ili ćemo biti mučenici.“
Pošli smo ugašenih svetala iz luke Tukspan, sred paklenog utovarivanja svakojakih stvari i ljudi. Vreme je bilo loše i mada je plovidba bila zabranjena, ušće reke je bilo mirno. Prošli smo Meksički zaliv i nešto kasnije su se upalila svetla. Započeli smo mahnitu potragu za antihistaminicima protiv morske bolesti, a oni se nisu pojavljivali. Otpevali smo nacionalnu himnu Kube i Pokreta „26. jul“, pa je posle oko pet minuta brod dobio tragikomičan izgled: posada, čija se zebnja videla na njihovim licima, bolno se držala za stomak. Jedni su držali glave u kofama, a drugi su ležali u najneobičnijim položajima, nepokretni i odeće prljave od povraćanja. Sa izuzetkom dvojice ili trojice mornara i četvorice-petorice ljudi, ostala 83 člana posade patila su od morske bolesti. Ali četvrtog ili petog dana opšta slika je poboljšana. Otkrili smo da voda koja se pojavljivala na brodu nije zbog kakve pukotine nego zbog toga što je bio odvrnut sanitarni ventil. Već smo bili bacili sve nepotrebne stvari kako bismo olakšali teret.
Pravac koji smo odabrali išao je velikim lukom s juga Kube, ploveći pored Jamajke, ostrva Veliki Kajman, sve do iskrcavanja na neko mesto blizu naselja Nikera, u provinciji Orijente. Planovi su ostvarivani prilično sporo: 30. novembra čuli smo preko radija vest o pobunama u Santijago de Kubi koje je pokrenuo naš veliki Frank Pais, u nameri da budu sinhronizovani s dolaskom ove ekspedicije. Sutradan, u noći 1. decembra, okrenuli smo pramac pravo prema Kubi, očajnički tražeći svetionik rta Kruz, a više nismo imali vode, petroleja i hrane. U dva ujutru, po mrkloj olujnoj noći situacija je bila krajnje uznemiravajuća. Osmatrači su na sve strane tražili svetlosni trag koji se nikako nije ukazivao na vidiku. Roke, bivši poručnik Ratne mornarice, još jednom se popeo na mali gornji most ne bi li ugledao svetlost svetionika, ali se okliznuo i pao u more. Kad smo nastavili plovidbu, već smo mogli da vidimo svetlo ali astmatičarsko napredovanje našeg brodića učini beskrajnim poslednje časove puta. Već tokom dana, stigli smo na Kubu preko mesta poznatog kao Belik, na plaži Las Koloradas.
Remorker nas ugleda i telegrafski to dojavi Batistinoj vojsci. Čim smo stupili na tlo, noseći što brže možemo sve što nam je neophodno, zašli smo u močvaru kada nas je neprijateljska avijacija napala. Naravno, pošto smo išli po močvarama prekrivenim mangrovima, avijacija nije mogla da nas vidi niti da puca na nas, ali je vojska diktature već išla za nama. Trebalo nam je nekoliko časova da izađemo iz močvare u koju smo upali zbog nespretnosti i neodgovornosti druga koji reče da je poznaje. Izašli smo na čvrsto tlo ne znajući tačno gde, spotičući se; bili smo vojska senki, utvara koje hodaju kao da slede poriv nekog mračnog psihičkog mehanizma. Pre toga smo sedam dana gladovali i tokom plovidbe stalno imali morsku bolest, a tome treba dodati još tri užasna dana na kopnu. Desetog dana od polaska iz Meksika, 5. decembra u zoru, nakon noćnog marša prekidanog zbog onesvešćivanja i iscrpljenosti, kao i zbog odmora trupe, domogli smo se tačke koja je paradoksalno poznata kao Alegrija de Pio\'7b10\'7d. To je bio greben na brdu pored trščara, s jedne strane, a s druge je bio okrenut prema malim uvalama iza kojih je počinjala gusta šuma. Mesto nije bilo pogodno za logorovanje, ali smo tu zastali da provedemo dan i nastavimo marš odmah te noći.

[Početni odlomak članka „Revolucija koja
počinje“ objavljenog u časopisu „O Kruzeiro“
16. juna, 1. jula i 16. jula 1959.]

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sećanja na kubansku revoluciju

Počalji od Mustra taj Uto Apr 17, 2018 2:48 pm




Lutanje

Sutradan nakon neprijatnog iznenađenja kod Alegrije de Pija hodali smo po brdima na kojima se crvena zemlja smenjivala sa „psećim zubom“, slušajući sporadične pucnje u svim pravcima i ne uspevajući da odredimo odakle dopiru. Čao, veteran španskog rata, reče da će nas takav način neminovno dovesti do toga da upadnemo u neku neprijateljsku zasedu pa sam predložio da potražimo pogodno mesto gde ćemo sačekati noć i potom nastaviti dalje.
Bili smo praktično bez vode, a s jednom jedinom konzervom mleka. Benitez, koji je bio zadužen da je čuva, beše je stavio u džep uniforme koju je obukao naopako, što će reći da je ispala iz džepa, pa kad smo hteli da uzmemo svoje sledovanje – ono se sastojalo od prazne tube vitamina što smo punili kondenzovanim mlekom i gutljajem vode – shvatili smo s tugom da je sve nestalo iz džepa Benitezove uniforme.
Uspeli smo da se smestimo u neku vrstu jame koja je pružala širok pogled s jedne strane, ali koja je imala nedostatak da s druge onemogućava praćenje napredovanja neprijatelja. Međutim, mi smo više mislili na to da nas oni ne vide nego da se branimo, te smo odlučili da ostanemo tamo celog dana uprkos izričito preuzetoj obavezi o kojoj smo se sva petorica dogovorili, a to je da se borimo do smrti. Oni koji su se tako dogovorili bili su: Ramiro Valdes, Huan Almeida, Čao, Benitez i ovaj koji to pripoveda. Svi smo preživeli užasno iskustvo poraza i potonje borbe.
Kada je pala noć, ponovo smo krenuli. Utvrdio sam zvezdu Severnjaču, shodno svojim znanjima o tome, i tokom narednih nekoliko dana hodali smo upravljajući se njome prema istoku kako bismo stigli na Sijera Maestru. (Znatno kasnije ću saznati da zvezda koja nas je povela ka istoku nije bila Severnjača, nego da smo slučajno pogodili traženi pravac dok nismo osvanuli na strminama već sasvim blizu obale.)
Mogli smo da vidimo more od koga nas je delila litica od nekih 50 m i primamljiv prizor vode pri dnu, po svemu sudeći slatke. Naša najveća muka je bila žeđ; te noći se pojavilo mnoštvo rakova te smo gonjeni glađu ubili nekoliko, ali nismo mogli da potpalimo vatru, pa smo ispili njihove želatinaste delove naživo, što nam je stvorilo neutoljivu žeđ.
Nakon dugog traženja pronašli smo prohodan put kojim ćemo se spustiti do vode, ali u toj pometnji odlaska i dolaska, jezerce koje smo videli odozgo izgubilo nam se iz vida pa smo žeđ uspeli da utolimo tek neznatnim količinama kišnice koja se još nalazila na udubljenjima „psećeg zuba“: tamo smo tražili vodu i izvlačili je pumpicom iz bočice protiv astme; svako je od nas uzeo svega nekoliko kapi.
Hodali smo bezvoljno, bez određenog pravca, a povremeno bi poneki avion preleteo iznad mora. Hodanje među hridima je vrlo naporno i neki su predlagali da ostanemo prilepljeni uz obalske strmine, ali to je postavljalo ozbiljnu teškoću: tamo su mogli da nas vide. Na kraju smo ostali da ležimo u senci nekog žbunja čekajući da sunce zađe. Predveče smo pronašli malu plažu pa smo se okupali.
Pokušao sam da uradim nešto što sam bio pročitao u nekim polunaučnim publikacijama ili u nekom romanu gde je bilo objašnjeno da se od slatke vode pomešane s trećinom morske vode dobija sasvim dobra voda za piće i uvećava količina tečnosti. Tako smo postupili sa onim što je ostalo u jednoj čuturici, ali ishod je bio žalostan: slani napitak doprineo je tome da me svi drugovi iskritikuju. Nešto osveženi nakon kupanja, ipak smo nastavili da hodamo. Bila je noć i čini mi se da se sećam da je mesečina bila prilično dobra. Almeida i ja, koji smo bili na čelu, iznenada smo primetili u jednoj od tih malih koliba koje ribari prave pored obala mora da bi se sklonili, senke nekih ljudi koji su spavali. Pomislili smo da su to vojnici, ali već smo bili suviše blizu da ustuknemo pa smo nastavili brzo napred. Almeida pođe da naloži spavačima da se predaju kada smo naišli na prijatno iznenađenje: bila su to tri člana ekspedicije „Granma“ – Kamilo Sijenfuegos, Pančo Gonzales i Pablo Urtado. Odmah smo počeli da razmenjujemo mišljenja, iskustva i vesti o ono malo toga što smo znali jedni o drugima, ili svako od nas o borbi. Dok nas je Kamilova grupa častila komadom trske koja je iščupana pre bekstva, a koja je poslužila da zavaramo stomak nečim slatkim i sočnim, oni su ravnodušno žvakali rakove. Bili su našli način da žeđ utole pijući vodu direktno iz udubljenja preko neke cevčice ili šuplje grančice.
Nastavili smo da hodamo zajedno. Sada je bilo nas osam boraca koji smo činili preostalu vojsku sa „Granme“ i nismo imali vesti da ima još preživelih. Logično smo razmišljali da mora biti još grupa poput naše, ali nismo imali čak ni predstavu gde se mi nalazimo, jedino što smo znali jeste da hodajući tako što nam je more s naše desne strane idemo prema istoku, tj. prema Sijera Maestri, mestu gde treba da se zaklonimo. Nije nam promicala činjenica da nam strmine i more potpuno onemogućavaju bekstvo u slučaju da se sudarimo s nekom neprijateljskom trupom. Ne sećam se sada da li smo obalom hodali jedan ili dva dana, znam jedino da smo pojeli neke male plodove kaktusa koji su rasli uz obalu, jedan ili dva po vojniku, što nije zavaralo glad, dok je žeđ postajala sve nesnosnija, jer odbrojane kapljice vode morale su da budu maksimalno racionalno iskorišćene. Jedne zore, već potpuno iznureni, stigli smo do obale mora pa smo utonuli u dremež dok se ne odredi kuda proći, jer se činilo da se strmine odjednom zarivaju u vodu.
Čim je osvanulo, izvršili smo pretraživanje okoline i pred našim očima se ukazala velika kuća od palminog drveta koja je izgledala kao da pripada nekom imućnijem seljaku. Odmah sam izneo mišljenje da ne treba da priđemo takvoj kući, jer će po svoj prilici u njoj biti naši neprijatelji ili ju je vojska možda već zaposela. Benitez je imao potpuno suprotan stav i na kraju smo obojica pošli ka kući.
Ja sam ostao napolju dok je on preskakao ogradu od bodljikave žice (s nama je bio još neko koga se sada ne sećam) i odjednom sam u pomrčini jasno razaznao priliku čoveka u uniformi koji je u ruci držao karabin M-1. Pomislio sam da nam je odzvonilo, posebno Benitezu, koga nisam mogao da upozorim jer je on bio bliži čoveku nego meni. Benitez je došao gotovo do samog vojnika pa se vratio odakle je bio pošao, govoreći mi sasvim bezazleno da se vraća jer je ugledao „gospodina s puškom“ i pomislio da nije zgodno da ga išta upita.
Zaista, Benitez i svi mi ostali smo se iznova rodili, ali naša odiseja nije tamo završena. Posle opreznog obilaska, pokušali smo da se uspentramo mnogo nižom strminom, jer smo stigli do oblasti nazvane Oho de Buej, gde se mala reka uliva u more te na tom mestu kao i da ga buši.
Dan nas je zatekao na padini, pre nego što smo uspeli da pređemo i jedino smo uspeli da stignemo do pećine iz koje se videla cela okolina: ona je bila sasvim mirna. S jednog plovila mornarice iskrcavali su se neki ljudi – njih oko tridesetak, kako smo izbrojali – dok su se drugi ukrcavali, po svemu sudeći, u okviru operacije smene straže. Uspeli smo kasnije da saznamo da su to Laurentovi ljudi, a Laurent je ubica Ratne mornarice koga se svi plaše pošto je ispunio mračnu misiju da pobije grupu drugova, vršeći smenu svojih ljudi.
Pred začuđenim Benitezovim očima pojavila su se još neka „gospoda s puškom“ u svojoj dramatičnoj stvarnosti. Situacija je bila prilično neugodna. U slučaju da budemo otkriveni, nema ni najmanje mogućnosti da se spasemo; preostajalo nam je samo da se borimo do kraja.
Proveli smo dan bez ijednog zalogaja, veoma racionalno upotrebljavajući vodu koju smo razdeljivali u sočivu teleskopskog nišana kako bi mera bila tačna za svakoga od nas, i uveče smo iznova započeli pešačenje da bismo se udaljili iz te zone gde smo proveli jedan od najneprijatnijih dana rata, između žeđi i gladi, osećaja poraženosti i neposredne, opipljive i neizbežne opasnosti koja je činila da se osećamo kao opkoljeni pacovi.
Posle nekoliko peripetija stigli smo do potoka koji je izbijao u more, ili do neke njegove pritoke. Bačeni na tlo, počeli smo halapljivo da pijemo kao konji, i to je trajalo sve dok su naši želuci bez hrane mogli da prime toliku vodu. Napunili smo čuturice i nastavili svoj put. U zoru smo stigli do vrha brežuljka gde je bilo nešto drveća. Tamo smo se rasporedili kako bismo pružili otpor i kako bismo se što bolje sakrili pa smo celog dana gledali kako mali avioni lete veoma nisko iznad naših glava i kako sa njihovih razglasa dopiru nerazumljivi zvukovi, koje su Almeida i Benitez, veterani Monkade, razabrali kao poziv na predaju. Iz šume su se tu i tamo čuli povici koje nismo mogli da identifikujemo.
Te noći smo nastavili pešačenje dok nismo stigli blizu jedne kuće odakle je dopirao zvuk orkestra. Još jednom se pokrenula rasprava: Ramiro, Almeida i ja smo smatrali da nipošto ne treba otići na tu igranku ili tako nešto, jer će seljaci, makar zbog prirodne nesmotrenosti, odmah razglasiti o našem prisustvu u zoni; Benitez i Kamilo Sijenfuegos su smatrali da ipak treba otići jer bismo mogli da dobijemo hranu. Na kraju smo Ramiro i ja izabrani da odemo do kuće, saznamo novosti i obezbedimo hranu. Kad smo već bili blizu kuće, muzika je prestala pa se začuo udaljeni glas čoveka koji je govorio nešto kao: „A sada ćemo da nazdravimo svim našim drugovima po oružju zbog tako briljantnog delovanja“ itd. To nam je bilo dovoljno da se što brže i što tiše vratimo, i da izvestimo svoje drugove o tome ko su ti koji se vesele na tom slavlju.
Nastavili smo svoj put, ali ljudi su se sve više opirali pešačenju. Te noći, ili možda naredne, svi su se drugovi gotovo usprotivili da se nastavi, pa smo morali da pokucamo na vrata jednog seljaka pored glavnog druma, na mestu zvanom Puerkas Gordas, devet dana nakon iznenađenja.
Seljaci su nas srdačno primili i odmah je usledio dugotrajni festival hrane u toj seljačkoj kolibi. Jeli smo satima i satima dok nas nije zatekao dan i više nismo mogli da iziđemo odatle. Ujutru su počeli da stižu seljaci obavešteni o našem prisustvu, seljaci koji su, radoznali i predusretljivi, dolazili da nas upoznaju i da nam daju nešto za jelo ili kakav drugi poklon. Mala kuća u kojoj smo se nalazili odjednom je postala pakao: Almeida je otvorio redaljku proliva a potom je još osam nezahvalnih želudaca ispoljilo svoju nezahvalnost, trujući smradom taj mali prostor; neki su i povraćali. Pablo Urtado, iznuren višednevnim maršem, premorom, mučninom, nagomilanom gladi i žeđi, nije mogao ni da ustane.
Odlučili smo da marš nastavimo još te noći. Seljaci rekoše da imaju vesti o tome da je Fidel živ i da mogu da nas povedu u oblast gde se po svoj prilici nalazi s Kresensiom Perezom, ali je trebalo da ostavimo uniforme i oružje. Almeida i ja smo zadržali neke „tu star tompson“ automatske pištolje; osam pušaka i sva municija ostale su u seljakovoj kući dok smo se mi delili u dve grupe od tri i četiri čoveka kako bismo se smestili po kućama seljaka i na taj način se korak po korak domogli Maestre.
Ako se grdno ne varam, našu grupu su sačinjavali Pančo Gonzales, Ramiro Valdes, Almeida i ja; drugu: Kamilo, Benitez i Čao; Pablo Urtado je ostao bolestan u kući.
Čim smo pošli, vlasnik kuće nije mogao da odoli a da ne prenese vest prijatelju, kako bi s njime razgovarao o tome gde da sakrije oružje. Ovaj ga ubedi da može da ga proda, stupajući u pregovore s trećim, koji je to prijavio vojsci, i nekoliko časova pošto smo napustili prvo gostoprimljivo imanje na Kubi, neprijatelj upade u kuću, uhapsi Pabla Urtada i zapleni celokupno naoružanje.
Mi smo bili u kući adventiste po imenu Arhelio Rosabal koga su svi zvali Propovednik. Ovaj drug, kad je saznao neveselu vest, odmah je stupio u kontakt s drugim seljakom u kraju, koga je dobro poznavao i za koga je tvrdio da je simpatizer pobunjenika. Te noći su nas izvukli odatle i prebacili u bezbednije sklonište. Seljak koga smo tog dana upoznali zvao se Giljermo Garsija, a on je danas načelnik Zapadne vojske i član Nacionalne uprave naše Partije.
Posle smo bili u još nekim seoskim kućama: kući Karlosa Masa, koji će se kasnije priključiti vojsci, Peruča, i još nekih drugova čijih se imena ne sećam. Jedne zore, pošto smo prošli put Pilona, i hodali bez ikakvog vodiča, stigli smo do imanja Monga Pereza, Kresensiovog brata, gde su se, od onih naših trupa koje su se iskrcale, nalazili svi preživeli članovi ekspedicije, do tog trenutka i dalje na slobodi. Drugim rečima, Fidel Kastro, Universo Sančez, Faustino Perez, Raul Kastro, Siro Redondo, Efihenio Ameiheiras, Rene Rodrigez i Armando Rodrigez. Nekoliko dana kasnije priključiće nam se Moran, Krespo, Hulito Dijaz, Kaliksto Dijaz, Kaliksto Morales i Bermudez.
Naša mala trupa je bila bez uniformi i bez oružja, jer su samo dva pištolja bila ono što smo uspeli da spasemo, a Fidelov prigovor je bio veoma žestok.
Tokom celog rata, pa i danas, sećamo se njegove opomene: „Niste platili grešku koju ste počinili, pošto se ostavljanje pušaka u ovakvim uslovima inače plaća životom. Jedina nada da preživite, u slučaju da se vojska sudarila s vama, bilo je to oružje. To što ste ga ostavili jeste i zločin i glupost.“


Pino del Agva

Posle susreta s Fidelom 29. avgusta, nekim danima smo zajedno kretali u marš, a nekim odvojeno, na izvesnom rastojanju, ali s namerom da ujedinjeni prođemo kroz pilanu Pina del Agve. Tada smo imali obaveštenje da u Pino del Agvi nema neprijateljskih trupa ili da je, u najgorem slučaju, tamo mali garnizon.
Fidelov plan je bio sledeći: zaposesti mali garnizon ako ga bude; u suprotnom, ozvaničiti prisustvo te da on nastavi sa svojom trupom ka oblasti Čivirika. Mi treba da ostanemo u zasedi i sačekamo Batistinu vojsku, koja u tim slučajevima odmah dolazi da demonstrira svoju snagu i da kod seljaštva razveje revolucionarni efekat našeg prisustva.
Tokom dana koji su prethodili Pino del Agvi, u maršu od Dos Brazos del Gvajaba, gde smo se mi nalazili, do mesta borbe, desili su se neki slučajevi čiji su glavni akteri bili povezani s potonjom istorijom revolucije.
Jedan od tih događaja jeste dezertiranje Manoloa i Pupoa Beatona, seljakâ iz tog kraja koji su se bili priključili gerili neposredno pre El Uvera, te se tamo borili a sada napuštali našu borbu. Naknadno su njih dvojica ponovo primljena u gerilu jer im je Fidel oprostio izdaju, ali nikada nisu prevazišli svoju polunomadsku i hajdučku prirodu, usled čega je, iz nekog ličnog razloga, jedan od njih, Manolo, ubio komandanta Kristina Naranhoa, posle pobede revolucije. Kasnije je uspeo da pobegne iz La Kabanje, gde se bio povukao, pa je stvorio malu gerilu u samoj oblasti odakle se borio na Sijera Maestri. Tu je počinio, sred drugih zlodela, i ubistvo Panča Tamaje, srčanog druga koji se priključio već prvih dana revolucije. Na kraju je jedna grupa seljaka zarobila njega i njegovog brata Pupoa, posle čega su obojica streljana u Santijagu.
Takođe nam se desio neprijatan događaj: drug po imenu Roberto Rodrigez razoružan je zbog neposlušnosti. Bio je vrlo nedisciplinovan, i poručnik čete kojoj je pripadao oduzeo mu je oružje shodno disciplinskom pravu. Roberto Rodrigez je preoteo revolver jednom drugu i izvršio samoubistvo. Imali smo i mali incident zato što sam ja bio protiv toga da mu se ukažu vojne počasti. Dok su borci smatrali da je on još jedan od palih, mi smo objašnjavali da je samoubistvo u tim uslovima za nas čin dostojan prezrenja, nezavisno od dobrih osobina druga. Nakon nekih pokušaja neposlušnosti, telo druga je samo prekriveno: počasti mu nisu ukazane.
Dan-dva pre toga ispričao mi je deo svoje priče i bilo je očigledno da je on momak preterane osetljivosti, koji je ulagao ogromne napore da bi se prilagodio teškom životu gerile, a i vojničkoj disciplini, što se nije slagalo s njegovom slabašnom fizičkom konstitucijom i njegovom buntovnom prirodom.
Dva dana kasnije poslali smo malu grupu u rudnike Buejsita da bismo demonstrirali svoju snagu pošto je bio 4. septembar. Na čelu male trupe bio je kapetan Siro Redondo, i on je kao zarobljenika doveo neprijateljskog vojnika po imenu Leonardo Baro. Ovaj Baro je odigrao važnu ulogu u snagama kontrarevolucije: bio je naš zarobljenik neko duže vreme dok mi jednog dana nije patetično ispričao kako mu je majka bolesna a ja poverovao njegovim rečima, nastojeći usput da ga ubedim da sve izvede i uz politički efekat. Predložio sam mu da sedne na autobus, obiđe majku u Havani a potom zatraži azil u nekoj ambasadi, govoreći da ne želi više da se bori protiv nas te razotkrivajući Batistin režim. On je prigovorio da ne može da potkaže režim za koga se njegova braća bore pa je ostalo na tome da će prilikom traženja azila samo reći kako ne želi više da se bori protiv nas.
Poslali smo ga sa četvoricom drugova, svima im striktno naredivši da ga ne ostavljaju samog i da mu ne dozvole da se usput vidi s nekim, budući da je poznavao mnoge seljake koji su nas obilazili u logoru. Osim toga, četvorica prijatelja koja su se starala o tome da ga vode, trebalo je ceo put da prepešače do blizu Bajama, gde mogu da ga ostave, i da se vrate drugim putem.
Ljudi se nisu držali uputstava. Dozvolili su sebi da ih vidi mnogo sveta, čak su pred nekima imali neke sastanke, na kojima je Baro hvaljen kao slobodni zatvorenik i navodni simpatizer, pa su uzeli džip i prebacili se u Bajamo. Na putu su ih Batistine trupe presrele i četvorica drugova je ubijena. Nikad nismo tačno saznali da li je Baro učestvovao u tom zločinu ili nije, ali je činjenica da se odmah potom smestio u rudnicima Buejsita i potčinio naredbama ubice Sančeza Moskere i počeo da identifikuje one seljake koji su išli tamo u nabavku, a koji su imali kontakte i s našom gerilom. Moj previd je narod Kube koštao mnogih žrtava.
Nekoliko dana nakon pobede revolucije, Baro je uhapšen i izveden na sud.
Posle toga smo sišli u San Pablo de Jao, gde smo sred opšte graje svetine, mirno ušli i za nekoliko sati zaposeli selo (nije bilo neprijateljskih trupa), pa smo počeli sa uspostavljanjem kontakata. Upoznali smo se s nekim lokalnim ljudima i svu moguću robu smo natovarili na kamione koje smo nabavili kod istih trgovaca kod kojih smo pazarili na kredit, jer u to vreme smo plaćali bonovima. Tada smo upoznali Lidiju Dose, koja će posle postati naša velika drugarica zadužena za sve poslove uspostavljanja veza u koloni sve do svoje smrti u Havani.
Prebacivanje robe iz Jaoa bilo je veoma teško jer put koji se penje iz San Pabla de Jaoa do Piko Verdea, pored rudnika La Kristina, vrlo je strm i samo kamioni s duplim diferencijalom koji nisu pretovareni mogu da savladaju taj put; naši kamioni su se slomili na putu pa je sav tovar morao da se prebaci što mazgama što ljudima.
Tih dana su se desili i neki rastanci izazvani različitim uzrocima. Jedan drug, dobar borac, izbačen je iz gerile zato što se napio tokom ekspedicije u Jaou i to dok je bio na straži, čime je doveo u opasnost celu kolonu. Drugi, Horhe Sotus, napustio je svoj položaj komandanta voda pa je po zadatku otišao u Majami po Fidelovom nalogu. Istina je da se Sotus nikad nije prilagodio Sijeri i da ga zbog njegove despotske naravi ljudi nisu voleli. I njegov život je bio pun uspona i padova. U Majamiju je zauzeo jedno oklevajuće ako ne i izdajničko držanje, i vratio se našoj vojsci, gde je dobio amnestiju pošto su mu oprošteni prethodni gresi. U doba Uberta Matosa je počinio izdajstvo pa je osuđen na 20 godina robije. Pobegao je uz saučesništvo jednog od čuvara zatvora i stigao u Majami. Dok je pripremao čamac radi piratskog upada na kubansku teritoriju, izgleda da je poginuo od strujnog udara.
Još jedan od drugova koji su se tih dana rastali od nas bio je Marselo Fernandez, koordinator Pokreta u gradovima, koji se vratio svom poslu u bazama, pošto je neko vreme proveo na Sijera Maestri.
Nakon ovih incidenata nastavili smo svoj marš i približili se Pino del Agvi, gde smo stigli 10. septembra. Pino del Agva je malo naselje izgrađeno oko pilane na čvrstom delu Maestre. U to doba upravnik je bio neki Španac, a u naselju je bilo samo nekoliko radnika, i nikog iz neprijateljske vojske. Te noći cela trupa je zaposela naselje i Fidel predoči lokalnim ljudima svoj itinerarij, računajući da će nešto od toga da procuri do vojske.
Bio je to mali diverzantski manevar, i dok je Fidelova kolona nastavljala marš prema Santijagu, mi smo se naočigled celog sveta u toku noći postavili u zasedu, očekujući neprijateljsku vojsku. O našim stvarima za osnovne potrebe biće zadužen stari Tamajo, koji je živeo tu, u kraju zvanom Kuevas de Peladero, ukoliko ne bude moralo dugo da se čeka na neprijatelja.
Rasporedili smo ljudstvo tako da svi putevi budu nadgledani. Naš nadzor je s jedne strane stizao do puta koji ide od Jaoa do Piko Verdea nekoliko milja pre Pino del Agve, a drugi, nešto direktniji put penje se na Maestru i njime ne mogu da prolaze kamioni. Grupa koja je nadgledala Piko Verde bila je manja, to su pre bili borci s lovačkim puškama, i imala je nalog da dâ znak za uzbunu u slučaju potrebe, jer je to bio dobar put koji smo mislili da koristimo za odstupnicu posle akcije. Efihenio Ameiheiras je bio zadužen da nadgleda jedan od puteva za pristup prethodnice, koji takođe dolazi iz Piko Verdea. Lalo Sardinjas s jednim vodom ostaje u zoni Zapata, nadzirući splet puteva za prevoz drveta koji se uglavnom završavaju na obalama reke Peladero. To je bila prekomerna obazrivost, jer neprijatelj je morao da izvede veoma dug marš kroz Sijeru da bi izbio na ovaj put, a on nije imao običaj da ide planinom u koloni. Siro Redondo je sa čitavim svojim vodom bio zadužen da brani prilaz kroz Siberiju. To je oblast između El Uvera i Pino del Agve, gde se spajaju dve pilane koje su povezane drumom što prolazi tačkom koja je odabrana za Sira, na obroncima Maestre.
Mi smo svoje snage rasporedili po bočnoj strani puta koji se penje iz Gise, na bregu iznad stene, tako da možemo da presretnemo kamione i usredsredimo vatrenu silu na mesto odakle nam se činilo da će najverovatnije i doći. Odabrano mesto omogućavalo je da se kamioni vide iz velike daljine. Plan je bio jednostavan: pucaće se na njih sa obe strane i zaustavićemo prvi kamion na krivini, otvarajući vatru na sve ostale koji bi išli iza njega kako bismo i njih zaustavili, računajući da možemo da zaposednemo tri do četiri vozila, ako uspemo sa faktorom iznenađenja. Vod koji će dejstvovati imao je najbolje oružje i bio je pojačan ljudima kapetana Raula Kastra Merkadera.
Strpljivo smo proveli sedam dana u zasedi ne videvši da trupe stižu. Sedmog dana, dok sam bio u malom Vrhovnom štabu gde se spremala hrana za celu trupu u zasedi, javili su mi da se neprijatelj približava. Kako na tom mestu ima veoma okomitih uzbrdica, čak i kad se kamioni ne vide, čuje se brujanje koje se penje uz oštru strminu.
Naše snage su se pripremile za bitku. Na glavnom mestu su postavljeni ljudi pod komandom kapetana Ignasija Pereza koji treba da zaustave prvi kamion, a sa strane, ostali koji će pucati na naredna vozila. Dvadeset minuta pre bitke nastala je prapotopska kiša, što je uobičajena pojava na Sijeri, pa smo bili mokri do gole kože, ali su neprijateljski vojnici bili više zabrinuti zbog vode nego zbog mogućeg okršaja, tako da nam je to poslužilo za iznenađenje. Drug koji je bio zadužen da otvori paljbu imao je mitraljez „tompson“ i on je stvarno njime i otvorio vatru, ali uslovi su bili takvi da nije nikoga pogodio. Pucnjava je krenula na sve strane i vojnici prvog kamiona, koji su se više uplašili i bili zatečeni nego što su u akciji ranjeni, poiskakali su na put i zamakli iza stene pošto su ubili jednog velikog borca, pesnika naše kolone, koga smo zvali Krusito, a čije je pravo ime bilo Hose de la Kruz.
Bitka se razvijala nekako neobično. Jedan neprijateljski vojnik se sakrio ispod kamiona, na krivini puta, i nije dopuštao da iko pomoli glavu. Bilo je prošlo nekoliko minuta kad sam stigao do mesta događaja i otkrio da se mnogi ljudi povlače zbog lažne naredbe, a to se ne dešava tako retko tokom bitaka. Arhimedes Fonseka je ranjen u ruku u pokušaju da spase puškomitraljez što ga je ostavio puškomitraljezac. Trebalo je svima dati instrukcije da se vrate u borbu i naložiti im da sarađuju sa snagama Lala Sardinjasa i Efihenija Ameiheirasa da bi bio zadat koncentrisan udarac.
Na drumu se nalazio borac zvani Tatin, koji mi, dok sam silazio na drum, reče začikavajući me: „Eno ga ispod kamiona, hajde, hajde, da se sad vidi ko je muško!“ Naoružao sam se hrabrošću, uvređen u najdubljem delu svoga bića zbog rečenice koja kao da krije neku sumnju, ali kada smo pokušali da se primaknemo nepoznatom neprijateljskom borcu, koji je pucao iz automatske puške ispod kamiona, morali smo da priznamo da će cena dokazivanja naše neustrašivosti biti prevelika; ni onaj koji me je začikavao ni ja nismo položili ispit. Vojnik se povukao sa svojim puškomitraljezom puzeći po zemlji i spasao se toga da bude zarobljen ili ubijen.
Bilo je pet kamiona vojske i prevozili su jednu vojnu formaciju. Četa pod komandom poručnika Antonija Lopeza u potpunosti je izvršila naredbu da nikome ne dozvoli prolaz čim započne okršaj, tako da je tamo zaustavljen treći kamion. Međutim, neki vojnici su pružali grčevit otpor i nisu dopuštali da idemo napred. Lalo Sardinjas i Efihenio Ameiheiras su stigli s pojačanjem i oni su nadirali prema kamionima slamajući otpor. Neki vojnici su počeli da beže nizbrdo, a drugi su se popeli na dva kamiona koja su uspeli da spasu napuštajući sve ostale stvari.
Zahvaljujući Hilbertu Karderu, saznali smo o njihovim snagama i o nekim njihovim namerama. Ovaj drug je bio zarobljen prilikom upada naših snaga u nekim drugim oblastima, bio je neko vreme zatvoren pa su ga posle uputili k nama ne bi li otrovao Fidela sredstvom iz jedne tube koju je trebalo da uspe u njegovu hranu. Kad je čuo pucnjavu, Kardero je iskočio iz kamiona kao i ostali vojnici, ali umesto da beži od pucnjave, došao je pred nas i odmah se priključio trupama iznoseći svoju odiseju.
Kad smo zaposeli prvi kamion, našli smo dva poginula i jednog ranjenika koji je u svojoj agoniji pravio pokrete kao da se bori s nekim. On je dokrajčen bez mogućnosti predaje, ali to ne bi ni bio sposoban da učini jer je bio u polusvesnom stanju. Taj vandalski čin je počinio borac čiju je porodicu pobila Batistina vojska. Oštro sam mu zamerio takav postupak i ne primećujući da me upravo čuje drugi ranjeni vojnik, koji se pokrio nekim ćebadima, pa se pritajio na krevetu kamiona. Kad je to čuo, neprijateljski vojnik se pokazao i zatražio je da ga ne ubijemo. On je bio ranjen u nogu koja je uz to bila slomljena, pa je ostao pored puta dok se bitka nastavljala na drugim kamionima. Kad god bi neko prošao pored njega, čovek bi povikao: „ Nemojte me ubiti! Nemojte me ubiti! Če kaže da se zarobljenici ne ubijaju!“ Kada je borba okončana, odveli smo ga u pilanu, pružili mu osnovnu negu i ostao je tamo da bi bio vraćen.
Na ostalim kamionima, mi smo izbacili iz stroja malo ljudi, ali u našem posedu je sada bila pristojna količina oružja.
Završni ishod bitke: automatska puška „brauning“, pet „garanda“, jedan tronožac sa municijom i još jedna puška „garand“ koju su trupe Efihenija Ameiheirasa otele. Efihenio je pripadao Fidelovoj koloni pa je tvrdio da je učešće njegovog voda u bici bilo odlučujuće tako da mu je sledovalo zaplenjeno oružje, ali Fidel je tu trupu meni poverio, upravo zato da nama pomogne u borbi za žetvu oružja, tako da sam se oglušio o proteste i razdelio trofeje ljudima svoje kolone, sa izuzetkom puške koja nije obuhvaćena brojanjem.
„Brauning“ je predat Antoniju Lopezu, poručniku jedne od četa koje su najbolje dejstvovale, a „garandi“ poručniku Hoelu Igesijasu Vireljesu, članu ekspedicije „Korintija“ koji se priključio našim trupama, vojniku Onjateu i još dvojici kojih se ne sećam. Pristupilo se paljenju tri zaplenjena kamiona kako bi se pričinila još veća šteta neprijatelju, pošto ionako nismo mogli da ih koristimo.
Dok smo se okupljali kod postrojenja, nekoliko malih aviona je preletelo pošto su bili obavešteni o našem napadu, ali mi smo pucali na njih i tako ih rasterali.
Jedan od braće Pardo, Mingolo, pošao je da obavesti Fidela o tome kako se približavaju žandarmi, ako se grdno ne varam, ali smo odlučili da pošaljemo još jedan izveštaj s rezultatima borbe (a da Kardero ispriča šta mu se sve pre toga desilo).
Poslali smo čoveka da obavesti Sira da treba da napusti svoj položaj jer je borba završena pa ćemo se povući. S tim obaveštenjem je pošao kurir Mongo Martinez.
Posle nekog vremena začuli smo pucnjeve. Grupa naših s lovačkim puškama beše otkrila vojnika koji se povlačio krijući se. Rečeno mu je da stane pa kako je vojnik pokušao da pruži otpor, pucano je na njega. Čovek je pobegao ostavljajući pušku; bio je to „springfild“, kao znak uspeha. Zabrinula nas je okolnost da u kraju još uvek ima rasutih vojnika, ali smo pušku priključili plenu.
Nakon dva ili tri dana Mongo Martinez se pripojio koloni i najavio da su mu se neki neprijateljski vojnici isprečili pucajući na njega, pa je bio prinuđen da pobegne jer je bio ranjen. Tragovi sačme su mu se videli na licu koje je bilo doslovce izbušeno njome. Bio je to „springfild“ što su drugovi s lovačkim puškama zaplenili neprijatelju. Kao rezultat toga, ranjeni drug je pošao prečicom misleći da su pripadnici žandarmerije blizu pa se zagubio po brdima a da nije javio Siru Redondu za našu bitku, niti naredio povlačenje. Sutradan je Siro, koji je čuo odjeke okršaja, poslao kurira pa smo tada ponovili naredbu.
Dok su avioni B-26 nisko leteli nad pilanom tražeći žrtve, mi smo mirno doručkovali po raznim građevinama, pili čokoladu koju nam je gazdarica iznela, iako nije bila presrećna što letelice B-26 samo što ne krzaju krovove. Letelice su otišle, i kada smo se pripremali za mirno povlačenje, videli smo kako putem iz Siberije, koji je Siro do pre nekoliko časova nadgledao, stižu četiri kamiona natovarena vojnicima. Bila je to grupa koja je dolazila iz suprotnog smera da se pripoji prvoj, a i njoj smo mogli da postavimo sličnu zasedu, ali već je bilo kasno: dobar deo ljudstva se već bio povukao na bezbednija mesta. Ispalili smo dva hica u vazduh, što je bio znak povlačenja, i mirno smo krenuli.
Ova bitka imala je značajan odjek, i pročula se po celoj Kubi. Neprijateljskoj vojsci smo ubili tri čoveka i ranili joj jednog (to je zarobljenik koji joj je vraćen), a osim toga, vod Efihenija je sutradan zarobio još jednog vojnika na poslednjem grebenu zone. Bio je to kaplar Alehandro, koga smo poveli sa sobom i koji je do kraja rata bio u našoj koloni, gde je radio kao kuvar. Na tom istom mestu je sahranjen Krusito, obavijen tugom cele trupe koja je izgubila velikog saborca i seoskog barda. Krusito je imao običaj da stupi u vatrene poetske duele sa Kalikstom Moralesom, koga je Krusito zvao „papagaj Sijere“ nasuprot samom sebi, „slavuju Maestre“.
U ovoj bici su se istakli poručnik Efihenio Ameiheiras, kapetan Lalo Sardinjas, kapetan Viktor Mora, poručnik Antonio Lopez i njegova četa; Dermidio Eskalona, koji je tada bio vojnik, i Arhimedes Fonseka, koji je takođe bio vojnik, a kome je predat mitraljez sa tronošcem kako bi ga koristio pošto mu se izleči ruka kroz koju je metak prošao. S naše strane smo imali jednog lakšeg ranjenika, jednog poginulog i nekoliko kontuzovanih ili okrznutih mecima, uključujući tu i sačmu Mongita.
Napustili smo Pino del Agvu različitim putevima i vratili se u oblast Pika Verdea da bismo se reorganizovali i sačekali dolazak druga Fidela, koji je već bio upoznat s događajima.
Analiza borbe je pokazala da su naši nedostaci ogromni, iako je njome postignuta politička i vojna pobeda. Faktor iznenađenja je morao da bude iskorišćen do kraja kako bismo, maltene u potpunosti, izbacili iz stroja putnike prva tri vozila. Osim toga, kad je već započela bitka, izdato je lažno naređenje o povlačenju, zbog čega je izgubljena kontrola nad ljudima i njihovim borbenim žarom, i bilo je malo odlučnosti da se zaposednu vozila koja su branili malobrojni vojnici, zatim smo se nepotrebno izložili opasnosti ostajući jednu noć u pilani, a konačno povlačenje je izvedeno u priličnom neredu. Sve to je ukazivalo na neodložnu potrebu da poboljšamo borbenu gotovost i disciplinu ljudstva, čemu smo se posvetili narednih dana.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sećanja na kubansku revoluciju

Počalji od Mustra taj Uto Apr 17, 2018 2:48 pm



Neprijatna epizoda

Nakon bitke kod Pino del Agve bacili smo se na posao da poboljšamo čitav organizacioni aparat gerile, u tom trenutku ojačane nekim Fidelovim jedinicama, kako bi bila od veće koristi i u službi borbenog korpusa.
Četa poručnika Lopeza, koja se istakla kod Pino del Agve i čiji su članovi bili sve ozbiljni mladići, odabrana je kao personal Disciplinske komisije. Ona će ubuduće nadgledati i kontrolisati poštovanje postavljenih propisa budnosti, opšte discipline, čistoće logora i revolucionarnog morala. Ali Komisija je imala kratkotrajan život i rasturena je u tragičnim okolnostima svega nekoliko dana nakon što je obrazovana.
U to vreme, blizu padine zvane La Botelja, u malom logoru koji smo obično koristili kao tranzitnu stanicu, presudili smo starom dezerteru iz kolone, zvanom Kuervo, koji je nekoliko meseci pre toga bio pobegao s puškom. Mi nismo saznali šta se kasnije desilo sa oružjem, ali smo zato saznali delatnosti ove individue, jer pod izgovorom da se bori za revolucionarnu stvar i pravednu osudu doušnika, jednostavno je pljačkao čitav jedan sektor Sijere, možda u dosluhu s vojskom.
Postupak je bio veoma ekspeditivan, budući da je reč o dezerteru, pa se pristupilo njegovoj fizičkoj eliminaciji. Postupak izvršenja presude nad antisocijalnim individuama koje pod okriljem sile u datim okolnostima čine u kraju zlodela i varaju stanovništvo, morao je, nažalost, da bude prilično često primenjivan na Sijera Maestri.
Saznali smo da je Fidel završio obilazak oblasti Sonador, pošto je pre toga stigao u Čiviriko, te da je na putu k nama, zbog čega smo krenuli prema Peladeru u nastojanju da se što pre povežemo s njime.
U priobalnoj oblasti u to vreme je bio trgovac po imenu Huan Balansa, čije su veze sa diktaturom i zemljoposednicima bile znatne, iako za njega nije moglo da se kaže da je bio aktivno neprijateljski element protiv naših gerila. Ali, osim toga, Huan Balansa je imao mulca koji je u kraju bio čuven zbog otpornosti i korisnosti pa smo mu ga oduzeli na ime ratnog poreza.
Mulac nam je stigao u zonu zvanu Pinalito, blizu reke Peladero, do čijih obala je trebalo da se spustimo gotovo potpuno strmim stenama. Javila se nedoumica da li da ga žrtvujemo i ponesemo meso u komadima, da ga ostavimo na neprijateljskoj teritoriji, ili da pokušamo da životinja hoda dokle bude mogla. Odlučili smo da pokušamo, jer bi isto tako teško bilo da prenesmo meso ako ga ubijemo. Životinja se odlučno i znalački spustila kroz mesta kojima je čovek jedva uspevao da se ne stropošta, držeći se za neku granu ili žbun, ili za neku neravninu u kamenu, kada je čak i mala maskota koju smo vodili – psić – morala da bude preneta u rukama boraca. Mulac nam je demonstrirao izvanredan gimnastički talenat.
Ponovio je podvig prilikom prelaska reke Peladero, u tom delu prepunog velikog kamenja, i to tako što bi pravio zapanjujuće skokove sa stene na stenu, što mu je i spaslo život, a kasnije sam ga ja zajahao, čime je postao moj prvi stabilni prevoz sve dok nije pao u ruke Sančeza Moskere u jednom od mnogobrojnih okršaja koje smo imali na Sijeri.
Na obalama reke Peladero desila se neprijatna epizoda koja je prouzrokovala gašenje Disciplinske komisije. Ona je pokušavala da radi svoj posao uprkos otporu mnogih drugova koji su bili nezadovoljni uvođenjem disciplinskih pravila, što je navodilo na potrebu da se preduzmu drastične mere.
Jedna od grupa pozadinskog voda smislila je vrlo neugodan vic na račun članova Komisije, terajući ih da hitno dođu radi razmatranja ozbiljnog problema koji se, prema njima, ticao prljavštine što su je ostavili baš da bi se izrugivali drugovima. Kao posledica toga, uhapšeno je nekoliko članova grupe. Među njima je bio Umberto Rodrigez, koji se tužno proslavio zbog svoje sklonosti da bude dželat u okolnostima kada smo morali da obavimo mučan čin izvršenja osude nad nekim izgrednikom, a koji će kasnije, nakon pobede revolucije, ubiti jednog zatvorenika u saradnji s još jednim pobunjenim vojnikom, nakon čega su obojica pobegla iz zatvora kod La Kabanje.
Dva ili tri druga su zatvorena zajedno sa Umbertom; u uslovima gerile zatvor ne znači ništa posebno, ali kada je prekršaj ozbiljan, kazna se sastojala u tome da kažnjenik ostane bez hrane tokom jednog ili više dana, što se odnosilo na one koji se ne pridržavaju discipline, a kazna se i te kako osećala. Dva dana nakon incidenta, dok su još bili pritvoreni glavni akteri, javljeno je da je Fidel u blizini, u zoni zvanoj El Zapato, pa sam pošao tamo da ga dočekam i porazgovaram s njim. U razgovoru je prošlo nekoliko minuta kada je stigao Ramiro Valdes s vešću da se Lalu Sardinjasu, prilikom impulsivnog kažnjavanja nedisciplinovanog druga, a u nameri da ga pištoljem lupi po glavi, oteo pucanj i da ga je smesta ubio. U trupi se osećao početak pobune. Odmah sam otišao do mesta događaja, stavljajući Lala pod nadzor. Raspoloženje protiv njega je bilo veoma snažno, i borci su tražili preki sud i odgovarajuću kaznu.
Počeli smo da prikupljamo izjave i da tražimo dokaze. Stavovi su bili oprečni, bilo je onih koji su otvoreno govorili da je to bilo ubistvo s predumišljajem, a drugi, da je to bio nesrećni slučaj. Nezavisno od toga, fizičko kažnjavanje saborca je čin koji gerila ne dopušta a koji je Lalo Sardinjas već i ranije počinio. Situacija je bila teška: drug Sardinjas je bio veoma odvažan borac, zahtevni pobornik discipline i čovek velikog požrtvovanja. Oni koji su najupornije tražili smrtnu kaznu za njega nisu ni izdaleka bili najbolji članovi grupe. Niz činilaca, među kojima je vrlo prisutna bila borba za uvođenje discipline, odigrao je odlučujuću ulogu.
Izjave svedoka su se nastavile do noći, kad je Fidel stigao u naš logor. On se protivio smrtnoj kazni, ali je smatrao da nije uputno doneti odluku takve vrste a da se svi borci ne izjasne. Tada je nastavljena etapa suđenja na kojoj je Fidelu i meni pripala uloga branilaca okrivljenog koji je mirno slušao kako se raspravlja o njegovoj smrti, ne odajući ni najmanji znak straha. Posle brojnih govora u kojima je žustro tražena njegova smrt, došao je red na mene pa sam zatražio da se dobro razmisli o problemu, pokušao sam da objasnim da smrt druga mora biti primerena uslovima borbe i samoj ratnoj situaciji te da je, sve u svemu, krivac diktator Batista. Ali moje reči su bile slabo uverljive za taj neprijateljski nastrojen auditorijum.
Noć je već bila odmakla, pa smo upalili nekoliko baklji od borovine i nekoliko sveća da bi se rasprava nastavila. Fidel je tada govorio, jedan dugi sat objašnjavajući zašto, po njegovom mišljenju, drug Sardinjas ne treba da bude osuđen. Objašnjavao je sve naše manjkavosti: nedostatak discipline, druge svakodnevne greške, slabosti koje su one prouzrokovale i kako je, sve u svemu, u odbrani koncepta discipline počinjen mrzak čin i da uvek treba to imati na umu. Njegov glas, dok je onako stajao na brdu obasjan bakljama, postajao je dirljiv te se primećivalo kako mnogi ljudi počinju da menjaju svoje mišljenje čuvši mišljenje našeg lidera.
Njegova moć ubeđivanja je te noći bila na probi.
Uprkos njegovoj rečitosti, nije sve bilo jasno. Došlo se do toga da treba da stavimo na glasanje dve alternative: trenutačna smrtna presuda streljanjem ili ražalovati ga uz sledstvenu kaznu.
Mnogo sila, kao proizvod užarenih duhova, bilo je u igri u tom malom brdskom odlučivanju o životu jednog čoveka. Glasanje je moralo da bude obustavljeno zato što su neki glasali i po dva puta i zato što se vršila propaganda izvitoperivanja postavljenih uslova. Iznova je objašnjeno za šta se glasa pa je od svih zatraženo da jasno iznesu svoj stav.
Meni je pripalo da zapisujem glasove u malu beležnicu. Mnogi od nas su voleli Lala; bili smo svesni njegove krivice ali smo želeli da se spase kao dragoceni element revolucije. Sećam se da je Onirija, devojka koja se pridružila našoj koloni, gotovo dete u to doba, zabrinutim glasom upitala da li može i ona da glasa kao borac kolone. Dopušteno joj je da iznese svoje mišljenje, i kada su svi završili s glasanjem, pristupilo se prebrojavanju.
U male kvadrate slične onima koji se u medicini koriste za laboratorijske nalaze, ja sam unosio rezultate ovog neobičnog glasanja. Glasovi su bili veoma izjednačeni te je nakon biranja između dve mogućnosti, mišljenje 146 pripadnika gerile koji su glasali bilo podeljeno: 76 njih se priklonilo drugoj vrsti kazne, a 70 ih je zatražilo smrtnu kaznu. Lalo se izvukao.
No, stvar se nije završila na tome. Sutradan je grupa onih koji nisu bili zadovoljni odlukom većine odlučila da napusti gerilu. Među njima je bilo i onih elemenata veoma male vrednosti, ali je bilo i dragocenih momaka. Paradoksalno, poručnik koji je bio šef Disciplinske komisije, kao i nekoliko pripadnika čete koji su bili nezadovoljni, napuštaju Pobunjeničku vojsku. Prisećam se nekih imena: druga zvanog Pop i Parda Himeneza, koji je, uprkos tome što je nećak jednog Batistinog ministra, učestvovao u borbi. I Antonio Lopez se povlači. Ne znam šta je dalje bilo s tim drugovima, ali s njima su otišla i tri brata Kanjizares, čije sudbine nisu bile slavne. Jedan je poginuo na plaži Hiron, a drugi je tamo zarobljen u pokušaju invazije plaćenika. Ti ljudi koji se nisu povinovali većini i koji su iskazali svoje nezadovoljstvo napuštajući borbu, posle su se stavili u službu neprijatelja pa su došli kao izdajnici da se bore na našem tlu.
Već su bile stvorene snage koje su davale nove karakteristike razvoju našeg revolucionarnog rata: produbljivala se svest vođa i boraca, shvatali smo nužnost agrarne reforme i dubokih i celovitih promena društvenog tkiva koje treba ostvariti da bi zemlja ozdravila. Ali to produbljivanje svesti najvećeg i najboljeg dela nas dolazilo je u sukob s nizom onih elemenata koji su pošli u borbu samo zbog želje za pustolovinom ili možda da bi se okitili ne samo lovorikama nego i ekonomskim blagodetima zbog takvog učešća.
Povukli su se još neki nezadovoljnici čijih se imena u ovom trenutku ne sećam, ali se ipak prisećam jednoga koji se zvao Roberto i koji je posle ispričao jednu podužu i neistinitu priču smešnom Konteu Agveru, a on ju je objavio u „Boemiji“. Lalo Sardinjas je smenjen i osuđen da izdejstvuje svoje iskupljenje boreći se samo s malom patrolom protiv neprijatelja. S njime je odlučio da pođe jedan od naših poručnika, Hoakin de la Rosa, koji je bio Lalov ujak. U zamenu za kapetana Sardinjasa, Fidel mi je dodelio jednog od svojih najboljih boraca: Kamila Sijenfuegasa, koji je postao kapetan prethodnice naše kolone.
Odmah je trebalo da pođemo kako bismo okončali pokušaj nekih razbojnika koji su, u ime naše revolucije, pravili zlodela na prvim ratištima naše bitke i u zoni blizu Karakasa i El Lomona. Prvi posao Kamila u našoj koloni bio je da ubrzano pohapsi sve elemente kako bi im se posle moglo suditi.


Borba protiv razbojništva

Uslovi na Sijeri već su omogućavali slobodan život na prilično prostranoj teritoriji. Vojska i inače nije bila tu prisutna, a često tamo nisu zalazile ni njene snage, ali nismo imali organizovani sistem vlasti koji bi bio dovoljno snažan a ujedno i rigorozan da bi se sprečilo delovanje nekih grupa koje su se odale, pod izgovorom revolucionarnog delovanja, pljački, razbojništvu i čitavom nizu zločinačkih dela.
Osim toga, politički uslovi na Sijeri još su bili prilično krhki: politički razvoj njenih žitelja bio je prilično površan, a prisustvo jedne neprijateljske preteće vojske u blizini nije dozvoljavalo da se ove slabosti prebrode.
Neprijateljski obruč se stezao i bilo je znakova ponovnog pohoda na Sijeru. To je unosilo nervozu među stanovništvom i najslabiji su već tražili mogućnost da se spasu najezde Batistinih ubica. Sančez Moskera je bio ulogoren u naselju rudnika Buejsito i novi pohod je bio na pomolu.
Međutim, mi smo u dolini El Ombrita, oktobra 1957. postavljali osnove jedne slobodne teritorije, kao i začetke industrijske delatnosti koja će se odvijati na Sijeri; tada je pokrenuta i peć za hleb. U toj istoj oblasti El Ombrita nalazio se logor koji je bio neka vrsta predvorja za gerilske snage, gde su grupe mladih koje su dolazile da se priključe, stavljane pod autoritet nekoliko seljaka od poverenja. Šef grupe zvao se Aristidio, pre bitke kod El Uvera pripadao je našoj koloni, ali nije učestvovao u samoj bici jer je polomio rebro prilikom pada, posle čega nije pokazao veću želju da sledi gerilu.
Ovaj Aristidio bio je tipičan primer seljaka koji se pridružio revoluciji bez jasne svesti šta ona znači, te kad je razmotrio situaciju, došao je do zaključka da mu je zgodnije da bude na „ogradi“, pa je prodao revolver za nekoliko pesa i počeo u kraju da agituje da nije on glup da bi bio uhvaćen u svojoj kući jer on je miran pa kad gerile odu, on će se povezati s vojskom. Nekoliko verzija ovih Aristidiovih izjava došlo je do mene. To su bili teški trenuci za revoluciju i, shodno jednom od ovlašćenja koje sam kao šef jedne zone imao, a posle skraćene istrage – presudili smo seljaku Aristidiju.
Danas se pitamo da li je stvarno bio toliko kriv da bi zaslužio smrt i nije li mogao taj život da se spase za etapu revolucionarne izgradnje. Rat je težak i složen, i u trenucima kada neprijatelj pojačava svoj nalet, ne može se dozvoliti ni najmanji trag izdaje. Nekoliko meseci ranije, zbog znatno veće slabosti gerile, ili nekoliko meseci kasnije, zbog relativno veće snage – možda bi njegov život bio spasen, ali Aristidio je imao tu nesreću da su se njegove slabosti revolucionarnog borca podudarile sa časom kada smo bili dovoljno snažni da drastično sankcionišemo takav jedan postupak, a da još uvek nismo tako jaki da ga drugačije kaznimo, jer nismo imali zatvor niti mogućnost da ga na drugi način držimo pod prismotrom.
Privremeno smo napustili zonu i uputili se sa svojim snagama u pravcu Los Kokosa, na reci Magdalena, gde je trebalo da se spojimo s Fidelom i uhvatimo čitavu jednu bandu koja je pod vođstvom Kineza Čanga pustošila oblast Karakasa. Kamilo, koji je pošao s prethodnicom, već je imao nekoliko zarobljenika kada smo mi stigli u tu zonu, gde smo proveli nekih deset dana. Tamo, u jednoj seoskoj kući, Kinez Čang je osuđen na smrt jer je bio na čelu bande koja je pobila seljake, bande koja je neke druge izložila mučenju i koja je u ime revolucije i njenih potreba, posejala teror u čitavom kraju. Zajedno s Kinezom Čangom na smrt je osuđen seljak koji je silovao mladu devojku, takođe pozivajući se na svoj autoritet kurira Pobunjeničke vojske, a zajedno s njima suđeno je i dobrom delu članova bande koju su činili momci iz grada, kao i neki seljaci koje je privukla ideja slobodnog života, bez ikakvih stega, onako kao što im je Kinez Čang nudio.
Većina ih je razrešena, a trojicu njih smo odlučili da simbolično opomenemo. Prvo je presuđeno seljaku silovatelju i Kinezu Čangu. Obojica smireni, privezani su za štapove na brdu pa je prvi, silovatelj, umro bez poveza okrenut prema puškama, uzvikujući: „Živela revolucija!“ Kinez se sasvim mirno suočio sa smrću, ali je zamolio za obred oca Sardinjasa, koji je u tom trenutku bio daleko od logora. Budući da se nije moglo udovoljiti njegovoj želji, Čang je zamolio da bude pribeleženo da je zatražio sveštenika, kao da će mu to javno svedočanstvo poslužiti kao olakšavajuća okolnost u drugom životu.
Potom je pristupljeno simboličnom streljanju trojice mladića koji su najviše učestvovali u zlodelima Kineza Čanga, ali je Fidel pomislio da im treba pružiti još jednu priliku; svoj trojici su oči povezane pa su izvedeni na simulirano streljanje. Kada su nakon pucanja u vazduh shvatili da su živi, jedan od njih mi je iskazao najčudnovatiji izraz spontane radosti, tako što me je zvučno poljubio, kao da je pred svojim ocem. Svedok ovih događaja, koji je o tome ostavio čak i pisano svedočanstvo, bio je agent CIA Endrju Sent Džordž. Njegova reportaža, objavljena u časopisu „Luk“, a koja je te godine bila jedna od najvećih senzacija, dobila je nagradu u Sjedinjenim Državama.
Kad se sada osvrnemo, možda taj metod, koji je prvi put primenjen na Sijeri, deluje kao varvarski, ali nije bilo nijedne druge kazne za one koji su imali niz ozbiljnih prekršaja na svojoj savesti. Sva trojica su se priključila Pobunjeničkoj vojsci, i o dvojici od njih kasnije sam saznao da su pokazali briljantno držanje tokom čitave ustaničke etape. Jedan je dugo vremena pripadao mojoj koloni i u raspravama među vojnicima, kada bi se prosuđivalo o ratnim zbivanjima ili kada bi neko doveo u sumnju onoga koji to iznosi, uvek je sa izrazitim poletom govorio: „Ja se stvarno ne bojim smrti, i Če je toga svedok“, prisećajući se epizode svoga streljanja.
Posle dva ili tri dana isto je tako zarobljena još jedna grupa, čije je streljanje za nas bilo bolno: seljak po imenu Dionisio i njegov zet Huan Lebrihio, dvojica koji su među prvima pomogli gerilu. Dionisio, koji je pomogao da izdajnik Eutimio Gera bude raskrinkan, i to u jednom od najtežih trenutaka revolucije, potpuno je izneverio naše poverenje, kao i njegov zet. Njih dvojica su za sebe prisvojili sve namirnice koje su nam poslale gradske organizacije, pa su postavili nekoliko logora gde su stoku klali bez razlike, i gde je čak počinjeno ubistvo.
U to doba na Sijeri ekonomski status jednog čoveka merio se prvenstveno brojem žena koje on ima, a Dionisio, držeći se običaja i smatrajući da mu se to sada može zbog ovlašćenja koja mu je revolucija dala, imao je tri kuće, a u svakoj od njih po jednu ženu, i obilato je bio snabdeven raznim proizvodima. Na suđenju, pred srditim Fidelovim optužbama zbog izdaje revolucije i nemoralnosti što novcem naroda izdržava tri žene, seljačkom bezazlenošću je tvrdio da nisu tri nego dve, jer jedna mu je inače prava žena (što je bilo istina). S njima su streljana dva doušnika koje je Masferer poslao (što su oni i priznali), kao i momak koji se prezivao Ečevarija, a sva trojica su pri pokretu ispunjavala specijalne zadatke. Ečevarija, član jedne porodice boraca Pobunjeničke vojske, čiji je jedan brat stigao na „Granmi“, stvorio je malu trupu u iščekivanju našeg dolaska, i padajući ne zna se tačno u kakva iskušenja, počeo je da se odaje oružanim pljačkama na gerilskoj teritoriji.
Ečevarijin slučaj bio je patetičan jer, iako je priznao svoje greške, nije hteo da bude streljan; molio je da mu se dozvoli da pogine u prvoj borbi, kleo se da će potražiti takvu smrt jer nije hteo da ukalja čast svoje porodice.
Ečevarija, koga smo zvali Razrooki i koji je osuđen na smrt, posle toga je napisao dugo i potresno pismo majci, objašnjavajući pravednost presude i poručujući joj da bude odana revoluciji. Poslednji među streljanima bio je živopisni lik zvani Uča, koji je bio moj saborac onda kada sam bolestan lutao po brdima a on bio moje jedino društvo, ali posle se izdvojio od gerile pod izgovorom neke bolesti i takođe se odao nemoralnom životu. Vrhunac toga bilo je to što se predstavljao mojim imenom, pa je kao nazovi lekar pokušao da iskoristi seljančicu koja mu se obratila zbog nekih tegoba. Svi su oni izdahnuli iskazujući odanost revoluciji, osim dvojice Masfererovih špijuna, i mada nisam bio tada prisutan, pričaju da je, kada je otac Sardinjas pošao da kao sveštenik porazgovara s nekim od ovih osuđenika, osuđenik rekao: „Slušajte, oče, otiđite da vidite da li ste nekom drugom potrebni, jer pravo da vam kažem, ja mnogo ne verujem u to.“
Od takvog materijala se pravila revolucija. Isprva, protivnici svake nepravde, ovi usamljeni pobunjenici su se postepeno navikavali da udovolje ličnim potrebama i nisu shvatali socijalni karakter borbe. Kada bi revolucija i na tren zapostavila svoje tužilačko delovanje, takvi elementi bi počinili zločin, i to sa neverovatnom prirodnošću. Dionisio ili Huanito Lebrihio nisu bili gori od nekih drugih izgrednika kojima je revolucija oprostila i koji su danas čak u našoj vojsci, ali tada je trenutak zahtevao da se njima presudi čvrstom rukom i da se primerno kazne kako bi se time predupredio svaki pokušaj neposlušnosti i likvidirali elementi anarhije koji su se uvlačili u ova područja izvan stabilne vlade. Štaviše, Ečevarija je mogao da postane heroj revolucije, mogao je da bude istaknuti borac kao njegova dva brata, oficira Pobunjeničke vojske, ali je imao nesreću da te prekršaje pravi upravo u tom razdoblju, pa je morao životom da plati svoju grešku. Mi smo se pitali da li da ga pomenemo u ovim sećanjima, ali njegovo držanje je bilo tako dostojanstveno, tako revolucionarno, bio je tako uspravan pred smrću i tako je jasno priznao pravednost kazne – da smo zaključili da njegov kraj nije ponižavajući. Poslužio je kao primer, doduše tragičan ali i dragocen, kako bi se shvatila potreba da naša revolucija mora biti čista, nipošto uprljana razbojništvom na koje su nas bili navikli Batistini ljudi.
U tim suđenjima prvi put je kao advokat učestvovao čovek koji je došao da se skloni na Sijeru zbog nekih razmirica s vođama Pokreta „26. jul“ u ravnici. Bio je advokat i ministar poljoprivrede za vreme revolucije, sve do trenutka dok nije potpisan Zakon o agrarnoj reformi (ostali su ga potpisali jer on nije hteo da stane iza njega), a zvao se Sori Marin.
Kad je okončan mučan posao smirivanja i dizanja morala u celoj zoni što će biti pod Pobunjeničkom upravom, otpočeli smo povratak prema našoj oblasti El Ombrita, u koloni podeljenoj na tri voda. Vod prethodnice je bio pod komandom Kamila Sijenfuegosa, a poručnici su bili Orestes (danas major, koji je tada bio na čelu prethodnice), Boldo, Lejva i Noda. Drugi vod je bio pod komandom kapetana Raula Kastra Merkadera i njegovi poručnici su bili Alfonso Zajas, Orlando Pupo i Pako Kabrera. Naša komanda je bila u sastavu malog generalštaba pod rukovodstvom Ramira Valdesa, a Hoel Iglesijas je bio poručnik. (Hoel Iglesijas još nije bio navršio 16 godina, a pod njegovim naredbama bili su stariji ljudi od preko 30 godina kojima se s puno poštovanja obraćao sa „vi“ kada bi im izdavao naredbe, dok su mu ovi odgovarali ne persirajući mu, ali su disciplinovano slušali Hoelove naredbe.) Vod pozadine je bio pod komandom Sira Redonda, a poručnici su bili Vilo Akunja, Feliks Rejes, Vilijam Rodrigez i Karlos Mas.
Krajem oktobra 1957. ponovo smo se smestili u El Ombritu kako bismo pristupili radovima što će omogućiti da taj kraj bude pod čvrstom odbranom naše vojske. Iz Havane su bila stigla dva studenta, jedan je studirao za inženjera a drugi za veterinara, i s njima smo počeli da razrađujemo planove o maloj hidroelektrani koju ćemo pokušati da izgradimo na reci El Ombrita, kao i da postavimo temelje našeg lista. Za to smo raspolagali starim geštetnerom dopremljenim iz ravnice, i na njemu su odštampani prvi brojevi lista „El kubano libre“, čiji su glavni urednici i tipografi bili studenti Heonel Rodrigez i Rikardito Medina.
Tamo, prigrljeni otvorenom velikodušnošću meštana El Ombrita, a naročito naše dobre prijateljice „stare“ Čane, kako smo je svi zvali, počeli smo da razvijamo život u mestu i najzad uspeli da napravimo i peć za hleb u napuštenoj kolibi, kako avijacija ne bi uočila nijednu novu gradnju. Osim toga, naložili smo da se spremi velika zastava Pokreta „26. jul“ na kojoj će pisati: „Srećna nova 1958“, i ta zastava je zabodena na jednoj od viših stena El Ombrita, u nameri da je vide i žitelji Buejsita, dok smo mi obilazili čitav kraj da bismo postepeno uspostavili vlast a isto tako se pripremali za sada već neizbežni pohod Sančeza Moskere utvrđujući prilaze oko El Ombrita na tačkama gde bi najverovatnije usledio proboj.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sećanja na kubansku revoluciju

Počalji od Mustra taj Uto Apr 17, 2018 2:51 pm



Ubijeni štenac

U okviru teških uslova Sijera Maestre, bio je to dan radosti. Preko Agva Revesa, jedne od najstrmijih i najvijugavijih dolina u basenu Turkina, mi smo strpljivo pratili trupu Sančeza Moskere. Okoreli ubica je za sobom ostavljao trag spaljenih koliba i duboke žalosti u celoj oblasti, ali put ga je bez potrebe vodio na jedno od dva-tri uzvišenja Sijera Maestre gde bi trebalo da se nalazi Kamilo. Moglo je to da bude na deo Nevade ili na onaj drugi koji smo mi zvali „šepavim“ delom, sada nazvanim i „mrtvačkim“.
Kamilo je užurbano pošao s nekih dvanaest ljudi. Bio je to deo njegove prethodnice i taj svedeni broj vojnika morao je da se rasporedi na tri različita mesta kako bi se zaustavila kolona od preko stotinu vojnika. Moj zadatak je bio da s leđa iznenadim Sančeza Moskeru i da ga opkolim. Naša osnovna želja je obruč, zbog toga smo tako strpljivo i na propisnoj razdaljini sledili pometnju među kolibama koje su gorele u plamenu neprijateljske pozadine; bili smo udaljeni, ali su se čuli povici pripadnika žandarmerije. Nismo tačno znali koliko ih ukupno ima. Naša kolona je mukotrpno napredovala po gudurama padinâ, dok je u dubini uzane doline napredovao neprijatelj.
Sve bi bilo savršeno da nije nove maskote – malog lovačkog psa starog tek nekoliko nedelja. Uprkos ponovljenim pokušajima u kojima ga je Feliks terao da se vrati u naš operativni centar – kuću u kojoj su ostajali kuvari – štenac je išao za kolonom. U tom delu Sijera Maestre prelazak preko padina je veoma otežan jer nema staza. Prešli smo jednu tešku „pelua“\'7b11\'7d grobnicu – stara, mrtva stabla – prekrivenu novom vegetacijom koja je u međuvremenu izrasla, pa je prelazak zaista bio više nego naporan. Preskakali smo granu po granu i preko žbunja pokušavajući da ne izgubimo „goste“ iz vida. Mala kolona je išla u tišini koju takvi slučajevi iziskuju, tako da čak ni slomljena grančica nije remetila uobičajene zvuke brdâ, ali je tišina ipak iznenada poremećena neutešnim lavežom uznemirenog psetanceta. Bilo je zaostalo i očajnički je lajalo tražeći da mu neko pomogne u tom teškom napredovanju. Neko je prebacio psetance pa smo opet nastavili, ali dok smo se kod potoka odmarali sa stražom koja prati kretanja neprijateljske snage, opet je zalajalo i histerično zavijalo; više mu nije bilo dovoljno da zove u pomoć, plašilo se da će biti napušteno pa je nezaustavljivo lajalo.
Sećam se svog odsečnog naređenja: „Felikse, ovaj pas neće više da laje, ti ćeš se postarati za to. Zadavi ga. Ne može ponovo da laje.“ Feliks me bezizražajno pogleda. U centru iscrpljene trupe, kao u krugu, bili su on i mali pas. Krajnjom sporošću izvadi konopac, zategnu ga oko vrata životinje i stade da steže. Nežno mahanje repa odjednom je postalo grčevito, pa postepeno prestade, uporedo sa cvilenjem koje je jedva uspevalo da se probije kroz grlo. Ne znam koliko je to potrajalo, ali svima nam se vreme odužilo dok se to nije okončalo. Nakon poslednjeg trzaja, štenac prestade da se koprca. Ostade tamo skvrčen, savijene glave, na granama brda.
Nastavili smo marš bez reči. Trupa Sančeza Moskere izmakla nam je napred i nešto kasnije su se začuli pucnji. Brzo smo se spustili niz padine, tražeći sred otežanog terena najbolji put da stignemo do pozadine, ali smo znali da je Kamilo već dejstvovao. Dugo nam je trebalo da stignemo do poslednje kuće pre uspona; išli smo veoma oprezno, smatrajući da svakog časa možemo da naiđemo na neprijatelja. Pucnjava je bila obilata ali kratkotrajna, svi smo bili u napetom iščekivanju. I poslednja kuća je bila napuštena. Ni traga od soldateske. Dvojica su se popeli na „ćopavca“ da izvide okolinu i ubrzo su se vratili sa vešću: „Gore je grobnica. Otvorili smo je i pronašli zakopani mali šlem“. Takođe su donosili papire koje su našli u džepu žrtve. Znači, bila je jedna bitka i jedna smrt. Poginuli je bio njihov, ali nismo znali ništa više.
Lagano smo se vratili, potišteni. Dva izviđanja su ukazala da ima puno koraka sa obe strane tog dela Maestre, ali ništa više od toga. Povratak je bio spor, ali već smo bili na putu prema dolini.
Uveče smo stigli u jednu kuću, takođe praznu. To su bili kućerci Mar Verdea, i tamo smo mogli da predahnemo. Ubrzo je skuvana jedna svinja i nešto juke pa je jelo bilo gotovo. Neko je pevušio uz gitaru, jer su seoske kuće iznenada napuštene sa svim stvarima unutra.
Ne znam da li je pesma bila sentimentalna, ili je to bilo zbog noći, ili umora... Činjenica je da je Feliks jeo sedeći na podu, i da je tu ostavio jednu kost. Jedan pas iz te kuće došao je pitomo i uzeo ju je. Feliks mu stavi ruku na glavu, pas ga pogleda, Feliks mu uzvrati pogled, a mi u tom trenu razmenismo nekakav pogled krivice. Iznenada je sve zamrlo. Među nama se desila jedva primetna pometnja. Svojim pitomim pogledom, nestašnim, s nešto prekora, iako je to činio drugi pas, posmatrao nas je ubijeni štenac.


Bitka kod Mar Verdea

Nešto pre zore, u pet ili pola šest, probudio sam se posle mirnog sna, sa šestim čulom, razvijenim tokom vojničkog života, pošto me tog dana savladao umor i pogodnost seoskog kreveta u zaseoku Mar Verdea. Mirno smo pripremili doručak dok se čekalo na vesti brojnih kurira koji su poslati da uspostave kontakt s gerilskim grupama.
Sunce tek što je osvanulo, kada je jedan od malobrojnih seljaka koji su ostali u kraju došao s neobičnom i uznemiravajućom vešću. Beše video nekoliko vojnika kako traže kokoške i jaja u kući udaljenog svega pola kilometra od nas. Smesta sam ga poslao da sazna što je moguće više o žandarmima; da uspostavi kontakt s njima i da ispita kolika je njihova snaga. Seljak se ne usudi da do kraja ispuni zadatak, ali donese vest da se u Rejesovoj kući, na kilometar ili dva naviše ka Sijera Nevadi, nalazi velika grupa ulogorovanih vojnika. To je mogao da bude samo Sančez Moskera.
Trebalo je tada na brzinu organizovati na koji će se način zapovedati borbom kako bi Moskera na pogodnom mestu bio opkoljen a potom i likvidiran.
Prvo je trebalo pretpostaviti koju će aktivnost on preuzeti. Imao je dva moguća puta: da pođe ka Nevadi kako bi, nakon mukotrpnog puta, prolazeći kroz Santa Anu, izbio na Kaliforniju, a otuda na rudnike Buejsita, ili, što se činilo logičnijim, zbog kraćeg puta i mogućnosti koje je on tu mogao imati, da Sančez Moskera pođe obratnim putem i stigne, pored reke Turkino, do malog naselja u podnožju brda Turkino, do Okuhala. Za svaki slučaj morali smo brzo da pojačamo obe tačke odbrane kako bismo sprečili da probije obruč. Ako odluči da pođe gornjim delom puta prema Nevadi, mi nismo bili u prilici da mu se suprotstavimo, osim ako ga Kamilo nije pratio.
Kamilo se prethodnog dana sukobio s njima u oblasti Altosa de Konrada, i sada se nije znalo gde se nalazi.
Međutim, brzo su stizali kuriri. Rezervne snage koje smo imali u El Ombritu mobilisale su se po Nevadi i grobljima, kako bi se postavile iznad Sančeza Moskera i preprečile mu put. Kamilo beše stigao, i bio je u toj oblasti. Prosleđeno im je naređenje da ne smeju biti viđeni, niti smeju stupiti u borbu dok se ne začuju prvi pucnji, osim u slučaju povlačenja kroz zonu koju oni brane. Na zapad su poslate čete poručnikâ Node i Vila Akunje, a na istoku su čete kapetana Raula Kastra Merkadera zatvarale obruč. Moja mala četa, sa izvesnim pojačanjem, bila je zadužena da izvede zasedu u slučaju da, kao što smo pretpostavljali, pokušaju da siđu do mora.
U prvim jutarnjim časovima, kada je obruč već bio kompletiran, dat je signal za uzbunu. Moglo se videti kako špic neprijateljske prethodnice napreduje glavnim drumom koji, prateći mali potok u tom delu, izbija na reku Turkino. Na mestu koje je odabrano za borbu, u slučaju da stignu s moje strane, nalazio se i manež koji će omogućiti da ostanemo skriveni s jedne njihove strane, do naših trupa, ali da ne dejstvujemo niti iznosimo zapažanja sve dok bitka ne otpočne. To se dešavalo s jedne strane puta, a s druge je bio brežuljak s drvećem, na čijem kraju se nalazilo drvo manga. Tu sam ja bio postavljen, sa zadatkom da bez okolišanja pripucam na vojnike, a na metar ili dva ispred bili su Hoel Iglesijas i još neki drugovi. Položaj je bio idealan da se presretnu i ubiju prvi koji naiđu, ali nije dozvoljavao da se borba nastavi. Pomislili smo da će se neprijateljske trupe odmah povući tražeći bolje pozicije, te da ćemo i mi moći da napustimo zasedu.
Začuli su se koraci vojnika takoreći iznad nas. S maneža su ostali videli svega tri čoveka, ali nisu mogli da nam to jave blagovremeno. U to vreme moje jedino oružje je bio pištolj „luger“, a bio sam nervozan zbog sudbine dvojice ili trojice drugova koji su neprijatelju bili bliži nego ja, tako da sam zbrzao prvi pucanj i promašio. Odmah potom, kao što to i biva u takvim okolnostima, pripucalo se sa svih strana i napadnuta je kuća gde se nalazila glavnina snaga Sančeza Moskere. Ovde, kod zasede, usledio je minut čudnovate tišine. Kada smo pošli da pokupimo poginule, nakon prve pucnjave, na glavnom drumu nije bilo nikoga. Pored tog puta je čestar, a u njemu jedna izdubljena rupa na Tibisiju kuda su se provukli neprijateljski vojnici. Odmah smo se dali u poteru da bismo ih opkolili, pošto se drugi vojnici nisu pojavljivali.
Dok smo tako išli, Hoel Iglesijas, u pratnji Rodolfa Vaskeza i Heonela Rodrigeza, stupao je na isti put kuda su prošli vojnici, prateći tunel od rastinja. Čuo sam njegov glas kako ih poziva na predaju obećavajući da zarobljenici neće biti ubijeni. Iznenada se začuo rafal i drugovi su mi javili da je Hoel teško ranjen. Hoelova sudbina je, kad se sve sabere, neverovatna: tri puške „garand“ su na njega pucale bez dvoumljenja; njegov „garand“ je izrešetan sa dva metka a kundak je bio slomljen, drugi mu je spržio ruku, sledeći jedan obraz, dva su mu probila mišicu, dva jednu nogu, a i još neki meci su ga isto potkačili. Bio je obliven krvlju, međutim, njegove rane su bile relativno lake. Odmah smo ga izvukli i na visećoj ležaljci smo ga poslali u bolnicu na lečenje.
Pre nego što se okrenemo opštoj borbi, trebalo je da nastavimo da tražimo trojicu vojnika. Ubrzo se začuo jedan glas, glas kapetana Silve koji je vikao: „Eno ih tamo!“, pokazujući na mesto i okidajući iz puške kalibra 12, a nedugo potom i glas vojnika kako se predaju. Tako smo dobili tri „garanda“ i njihove zarobljene vlasnike, a jedan od naših dobrih boraca bio je ranjen. To je za sada bio bilans.
Poslali smo zarobljenike istim putem kuda i ranjenike, pa smo već mogli da se okrenemo organizovanju bitke. Shodno ispitivanju vojnika, Sančez Moskera ima između 80 i 100 ljudi. Nije se moglo znati da li je brojka tačna ili nije, ali takve su bile tvrdnje zarobljenika. Moskera se nalazio na dobro utvrđenom položaju i imao je mitraljeze, lako naoružanje i obilje municije.
Shvatili smo da je najbolje da ne stupimo u neposrednu borbu koja je neizvesnog ishoda, pošto su naše snage imale otprilike isti broj boraca ali inferiorno naoružanje, a Sančez Moskera je bio u defanzivi, dobro pozicioniran. Odlučili smo da vrebamo na njega kako bismo sprečili njegovo kretanje sve do noći, kada će nastupiti pogodan trenutak za naš napad.
Nekoliko sati kasnije, međutim, stigla je vest da se pojačanje pod komandom kapetana Sijere upravo penje s mora. Odmah smo organizovali dve patrole da ih zaustave: jedna od njih, pod komandom Vilijama Rodrigeza, treba da napadne trupu u zoni Dos Brazos Turkina. Druga, pod komandom poručnika Lejve, treba da sačeka pojačanje kako bi ih napala kad oni budu već bili na vrhu nekog brda, na svega dva kilometra od mesta borbe, na položaju veoma pogodnom za nas, i da tamo izbaci prethodnicu iz stroja. O pripremama ovog poslednjeg položaja lično sam se pobrinuo, prepuštajući inicijativi ostalih drugova pripremu prethodnih zaseda.
Ceo front je bio miran i samo smo tu i tamo ispaljivali neki metak na pocinkovani krov kuće gde su bili vojnici, kako bismo ih držali u mat poziciji. Međutim, sredinom popodneva, začula se duga pucnjava na gornjem delu položaja, a nešto kasnije, do mene je stizala tužna vest: u pokušaju da savlada neprijateljske snage, Siro Redondo je ubijen a njegovo telo je nestalo, za razliku od njegovog oružja, koje je Kamilo spasao. I s naše strane mi smo začuli pucnje kojima su neprijateljski vojnici najavljivali svoj dolazak. Ubrzo posle toga nastala je žestoka pucnjava i naše odbrane s južne strane bile su pregažene pojačanjem koje je stiglo Sančezu Moskeri.
Morali smo da se povučemo. Još jedanput se baraba izvukla. Izdali smo odgovarajuća naređenja kako bi povlačenje bilo mirno, pa smo se povukli sporim korakom kako bismo stigli do potoka Gvajaba, a potom i u dolinu El Ombrita, našeg najbezbednijeg skrovišta.
Kad smo stigli tamo i sabrali sve akcije, mogli smo da zaključimo sledeće: na osnovu kazivanja boraca, na strani vojske je bilo više poginulih, s tim što verodostojnost tog podatka nije mogla da se proveri; to su isto tvrdili oni koji su branili položaj krajnjeg juga pod komandom poručnika Lejve. Međutim, izgubljeni su rančevi koji su ostali na čuvanju kod naših boraca u južnoj zoni. Jedan od tih boraca, po imenu Alberto, bio je poslat da odvede jutrošnje zarobljenike, ali je u povratku odlučio da na tom mestu spava umesto da prati borbu, pa su ga neprijateljske trupe zatekle u snu zajedno sa svim rančevima, a njega zarobile. Posle smo saznali da je ubijen u zoni El Ombrita.
Prethodnog dana su ranjeni Roberto Fahardo i Hoel Pardo, u još jednom okršaju sa Sančezom Moskerom, jedan borac koji se prezivao Rejes, a koji je poginuo u činu kapetana, Havijer Pazos i Hoel Iglesijas, dok je Siro Redondo poginuo. Žalost je bila velika i ona se nadovezivala na osećanje da nismo uspeli da iskoristimo pobedu nad Sančezom Moskerom, kao i na osećanje gubitka našeg velikog druga Sira Redonda.
Poslao sam tada pismo Fidelu predlažući njegovo posthumno unapređenje pa je to ubrzo i usledilo, što je onda i objavljeno u našem listu „El kubano libre“.
Borba i smrt Sira Redonda odigrale su se 29. novembra 1957.
Neposredno pre povlačenja, jedan metak se zario u stablo drveta na svega nekoliko centimetara od moje glave i Heonel Rodrigez me je opomenuo što se nisam sagao. Posle je taj drug raspredao, možda usled sklonosti ka matematičkim spekulacijama naučenim na studijama, da on ima više izgleda od mene da dočeka kraj revolucije, jer se nikada ne izlaže nepotrebnim opasnostima. I to je bila istina, mada Heonel Rodrigez, kome je ta bitka bila vatreno krštenje, nikada nije bez potrebe izlagao život opasnosti, a opet je bio uzoran borac, zbog svoje hrabrosti, odlučnosti i pameti. Međutim, on je taj koji nije dočekao kraj revolucionarnog rata. Nekoliko meseci posle toga, pao je tokom velike vojne ofanzive na naše položaje
Prespavali smo u Gvajabu. Trebalo je pripremiti sve uslove da se ne bi desila neprijatna iznenađenja i da bismo došli u El Ombrito bez oštre borbe. To je bio naš osnovni zadatak u tom trenutku.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sećanja na kubansku revoluciju

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu