Sećanja na kubansku revoluciju

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Ići dole

Sećanja na kubansku revoluciju

Počalji od Mustra taj Uto Apr 17, 2018 2:32 pm

First topic message reminder :



Kada je 1. januara 1959. godine Kuba konačno pala, svet je preplavila groznica levičarskih ideja i mogućih revolucija. Sećajući se svega toga nekoliko godina kasnije, a pripremajući se istovremeno za nove borbe, Če Gevara je opisao najslavnije dane revolucije pod njegovom i komandom Fidela Kastra. Udžbenik iz revolucije i biblija komunističkih ideja i ideala!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Sećanja na kubansku revoluciju

Počalji od Mustra taj Uto Apr 17, 2018 2:51 pm



Altos de Konrado

Dani koji su usledili nakon bitke kod Mar Verdea bili su ispunjeni nestrpljivošću i aktivnošću, ali i uverenjem da naše snage i dalje nemaju dovoljnu borbenu gotovost da u kontinuitetu izvedu borbu ili postave efikasne obruče, niti da odole frontalnim napadima, pa je trebalo preduzeti dodatne mere opreza u dolini El Ombrita. Ova dolina nalazi se na nekoliko kilometara od Mar Verdea i da bi se do nje stiglo, valjalo se popeti glavnim drumom koji ide do Santa Ane, prelazeći reku Gvajabo (zapravo planinski potok), a od Santa Ane stiže se u dolinu El Ombrita. Ali isto tako ima mogućih prilaza i kroz samu reku Gvajabo s juga, preko padine Botelje i, uz to, kroz glavni drum koji dolazi iz rudnika Frija.
Trebalo je odbraniti sve te tačke i uspostaviti stalni nadzor kako ne bismo bili zatečeni prilikom direktnog napredovanja trupe kroz brda.
Najveći deo opreme prebačen je u oblast La Mese, u kuću Pola Toresa, a i ranjenici su tamo prebačeni, i od njih jedini koji nije mogao da hoda zbog rana na nozi bio je Hoel Iglesijas.
Trupe Sančeza Moskere ulogorene su upravo u Santa Ani, mada je bilo i drugih koje su pošle putem Kalifornije, a njihov položaj nam nije bio poznat.
Četiri ili pet dana posle okršaja kod Mar Verdea, izdato je naređenje o borbenoj gotovosti jer su se trupe Sančeza Moskere primicale očekivanim i logičnim putem, onim koji iz Santa Ane vodi u El Ombrito. Odmah su upozorene zasede i pregledane mine. Ove prve mine koje smo sami napravili imale su rudimentarni upaljač napravljen od jednog federa i jednog eksera, a on bi, kad se izvadi, dodatno odgurnut federom, udarao u detonator. Međutim, te mine se nisu pokazale u zasedi kod Mar Verdea, a ni ovog puta nisu proradile.
Ubrzo posle toga s komandnog mesta su se začuli pucnji i stigla je vest da su povučeni borci, zato što mine nisu baš najbolje funkcionisale, a neprijateljske trupe koje su dolazile bile su veoma brojne, ali su one ipak nanele nešto gubitaka neprijatelju. Prvi od poginulih opisan je kao krupan, debeo poručnik sa 45-icom i municijom. On je bio na čelu kolone i jahao je na konju.
Poručnik Enrike Noda i borac koga smo zvali Meksikanac pucali su u njega iz svojih „garanda“ i njihovi opisi tog čoveka potpuno su se podudarili. Govorilo se, uz to, da ima još poginulih, ali je istina da su trupe Sančeza Moskere rasturile odbranu.
(Nekoliko nedelja kasnije, seljak Brito došao je da mi zahvali na našoj velikodušnosti, jer je bio prinuđen da predvodi kolonu pa je video kada su momci pucali u njega predstave radi. Taj isti seljak me je obavestio da tamo nije bilo poginulih, ali ih je zato bilo kod Altos de Konrada.)
Mesto na kojem smo se nalazili bilo je veoma teško za odbranu s našim malobrojnim snagama. Njih nismo najbolje ušančili, izuzev ranijih odbrana, formiranih da se spreči prodor iz rudnika Buejsita, pa je dolazeći glavnim drumom, neprijatelj ugrožavao sve naše zasede, tako da je izdata naredba da se sve one povuku i počeli smo da se povlačimo. Zbog toga su samo malobrojne porodice imale smelosti da ostanu i budu izložene okrutnosti žandarma, ili zato što su zaista bile hrabre ili zato što su imale neku tajnu vezu s njima.
Lagano smo se povukli putem koji ide prema Altos de Konradu. Altos de Konrado je brežuljak isturen u pravcu Maestre, a na njegovom vrhu je živeo seljak koji se prezivao Konrado. Ovaj drug je bio član Socijalističke narodne partije, i od prvog trenutka se povezao s našim trupama, pružajući nam dragocene usluge; bio je evakuisao porodicu i kuća mu je bila prazna. Ona je bila idealno mesto da tu napravimo zasedu, jer do tog mesta može da se stigne samo trima uzanim stazama koje vijugaju preko gusto pošumljenih padina, koje su zbog toga lake za odbranu. Sve ostalo je već „odbranjeno“ strmim liticama i jednako strmim padinama koje je izuzetno teško savladati penjanjem.
Put ide ivicom ponora, ali se širi kraj jedne male jaruge. Tamo smo pripremali načine odbrane od napada snaga Sančeza Moskere. Takođe, već od prvog dana, u ognjište kuće smo stavili dve bombe s fitiljem. Bila je to vrlo jednostavna zamka: ako se povučemo, to znači da će oni najverovatnije ostati u kući i da će koristiti ognjište. Dve bombe su bile potpuno pokrivene pepelom pa smo računali da će vatra ili neki žar koji dođe u kontakt s fitiljem izazvati eksploziju od koje će mnogo njih poginuti, ali, naravno, to je bila naknadna varijanta: prvo se treba boriti kod Altos de Konrada.
Na tom mestu smo tri dana strpljivo čekali držeći stražu neprekidno 24 sata. Na tim visinama i u to doba godine, noći su zaista bile jako hladne i vlažne, a mi nismo bili ni pripremljeni ni naviknuti da provedemo celu noć u zasedama na otvorenom.
Na šapirografu našeg lista „El kubano libre“, čiji je prvi broj upravo izašao tih dana, odštampali smo vojnicima objavu koju smo lepili po stablima uz put kojim će oni proći. Ujutru 8. decembra, s vrha klanca čuli smo graju trupe koja se penje vijugajući putem do zone gde smo se mi nalazili, nekih 200 metara iznad. Naredili smo da se postave objave, i to je uradio drug Luis Olazabal. Čuli smo kako se trupa razgalamila burno raspravljajući pa smo sasvim razgovetno mogli da čujemo – posebno ja, jer sam bio na ivici stene – viku nekog, po svemu sudeći nekog oficira, koji je naređivao: „Marš ispred mojih muda!“, dok je vojnik, ili ko god bio, besno odgovarao da neće. Rasprava je prestala i trupa se dala u pokret.
Skriveni iza drveća, mogli smo na trenutke da vidimo nadiranje kolone. Pošto su već proveli neko vreme penjući se putem, obuzela me je nedoumica da li je dobro ili nije što ih tim objavama upozoravamo o zasedi. Najzad, opet sam poslao Luisa da skine sve te papire, a on je u tome uspeo za delić sekunde, jer su prvi vojnici već grabili brzo gore.
Uputstva za borbu bila su veoma jednostavna: pretpostavljali smo da će, kada stignu do čistine, samo jedan krenuti ispred svojih drugova, na izvesnom odstojanju od njih, i da barem taj treba da padne. Iza velikog rasadnika čekao ga je Kamilo, koji će, kada vojnik prođe ispred njega, svakako zagledan napred, isprazniti mitraljez na manje od četiri metra, nakon čega će vatra početi i sa dva krila na kojima su se nalazili razni strelci, savršeno skriveni u brdu. Poručnik Ibrahim i još neko, tačno ispred puta, na desetak metara od Kamila, trebalo je da Kamila pokriju frontalnom vatrom kako niko ne bi prišao njegovom skloništu pošto on ubije vojnika iz prethodnice.
Moj položaj je bio na dvadesetak metara ukoso, iza stabla koje mi je dopola štitilo telo, pa sam nišanio pravo na početak puta kojim stižu vojnici. Neki drugovi i ja nismo mogli isprva da vidimo jer bismo tako bili primećeni i trebalo je da sačekamo da Kamilo otvori paljbu. Provirujući, suprotno naredbi koju sam sâm izdao, uspeo sam da vidim taj napeti trenutak pre borbe kada se ukazao prvi vojnik. On je nepoverljivo pogledao na jednu pa na drugu stranu, i nastavio sporo da napreduje. Zaista, tamo je sve mirisalo na zasedu, neobičan je bio taj prizor ogoljenih uzvisica s malim izvorom koji je neprekidno tekao sred bujne šume koja nas je okruživala. Drveće, neko uspravljeno a neko oboreno, mrtvo pod kestenovim cvetom, pružalo je jeziv prizor. Sakrio sam glavu u iščekivanju početka borbe. Začuo se prvi pucanj i odmah se rasprostrla paljba. Posle sam saznao da prvi nije pucao Kamilo, već Ibrahim. On je, nervozan zbog čekanja, pripucao pre vremena i pucnjava je odmah postala sveopšta, mada se, u stvari, sa svake osmatračnice malo toga moglo videti. Naši pojedinačni pucnji, koji su svaki put pretendovali da budu smrtonosni, i pucnjava soldateske, koja se odvijala u dugim rafalima, „spajali su se, ali se nisu mešali“, pri čemu se na osnovu jednih i drugih zvukova nije moglo znati ko zapravo puca. Nekoliko minuta kasnije – pet ili šest – nad našim glavama su se začuli prvi zvižduci granata kojima su nas vojnici gađali, ali su one preletele i eksplodirale iza nas.
Odjednom sam osetio neku neprijatnost, nešto kao da sam se opekao ili da me je uhvatio grč, što je bio znak da me je metak pogodio u levu nogu, koja nije bila zaklonjena iza stabla. Upravo sam bio pripucao iz svoje puške (imala je teleskopski nišan da bih bio precizniji u gađanju), i u isto vreme kada sam postao svestan rane, čuo sam buku ljudi koji su brzo napredovali prema meni, lomeći granje kao u jurišu. Puška mi nije bila od koristi, jer se ispraznila, a pištolj, koji je bio na zemlji, nije mi bio nadohvat ruke jer je bio ispod mog tela a ja nisam mogao da ustanem jer bih se direktno izložio neprijateljskoj vatri. Prevrćući se kako sam znao i umeo, očajničkom brzinom, dohvatio sam pištolj upravo u času kada se pojavio jedan od naših boraca koga smo zvali Kantinflas. Sred pretrpljene zebnje i bola od rane, odjednom se pojavljuje siroti Kantinflas, da bi mi rekao da se povlači jer mu se puška zaglavila. Snažno sam ga zgrabio za ruke dok se saginjao pored mene i bacio sam pogled na njegov „garand“, čiji je okidač bio neznatno iskrivljen pa se zato zaglavio. Popravio sam mu ga uz dijagnozu oštru kao britva: „Vi ste pravi mamlaz!“ Kantinflas, čije je prezime u stvari Onjate, uze pušku pa se uspravi, napuštajući sklonište iza stabla, kako bi ispraznio redenik „garanda“ i time dokazao svoju hrabrost. Međutim, nije u tome uspeo u potpunosti, jer ga je jedan metak pogodio u levu nadlanicu i izašao kroz lopaticu posle neobične putanje. Sad nas je već bilo dvojica ranjenih na istom mestu pa je povlačenje bilo otežano pod paljbom. Trebalo je da skliznemo preko debla a potom da hodamo pod krošnjama, onako ranjeni i bez znanja šta se dogodilo sa ostalima. Malo-pomalo smo se tako i povlačili, ali Kantinflas je sve više gubio svest, a ja, koji sam uprkos bolu uspevao bolje da se krećem, stigao sam do mesta gde su bili drugi da zatražim pomoć.
Znalo se da ima nekoliko poginulih među vojnicima, ali se nije znalo tačno koliko. Kada su spaseni ranjenici (nas dvojica), postepeno smo se udaljili prema kući Pola Toresa, na dva ili tri kilometra niz Maestru. Pošto je prošao prvi trenutak euforije i uzbuđenja u borbi, bol je postajao sve jači i sprečavao me je da hodam. Konačno, na pola puta, uzjahao sam konja koji me je odneo do improvizovane bolnice, dok je Kantinflas prebačen na našim poljskim nosilima, jednoj visećoj ležaljci. Pucnjava je već bila prestala pa smo pretpostavili da su oni već zauzeli Altos de Konrado. Postavili smo straže kako bismo ih zaustavili na obali malog potoka, na mestu kome smo mi nadenuli ime Pata de la Mesa\'7b12\'7d, dok smo organizovali povlačenje seljaka s njihovim porodicama i dok sam ja Fidelu slao dugo pismo sa objašnjenjem događaja.
Poslao sam kolonu pod komandom Ramira Valdesa da se pripoji Fidelu, jer se u našoj trupi primećivalo izvesno osećanje poraza i straha pa sam hteo da ostanem isključivo s ljudima koji su neophodni da bismo pripremili agilnu odbranu. Kamilo je ostajao na čelu male grupe odbrane.
Na osnovu navodnog mira, sutradan posle bitke poslali smo jednog od naših najboljih izviđača, Lijena, da izvidi šta radi neprijateljska vojska. Saznali smo tada da se trupa potpuno povukla iz zone, izviđač je stigao čak do Konradove kuće i nije bilo tragova vojnika, a kao dokaz svog izviđanja doneo je jednu od bombi koje su ostale u kolibi.
Kad smo pregledali oružje, nedostajala je jedna puška, puška druga Gilea Parda. On je s nekim zamenio svoje oružje, pa je prilikom povlačenja poneo samo novo naoružanje ostavljajući prethodno na bojištu. To je bila jedna od najvećih grešaka pa je naređenje bilo odsečno: uz kratko oružje mora da ode da preotme pušku iz neprijateljskih ruku ili da donese drugo. Pognute glave Gile pođe da obavi svoj zadatak, ali svega nekoliko sati posle toga vratio se nasmejan i držeći u ruci svoje oružje. Zagonetka je odgonetnuta: vojska nije stigla dalje od mesta gde se ušančila prilikom našeg napada, te su se svi vojnici povukli pa niko živ nije ni stigao do mesta okršaja; jedino što je puška pretrpela jeste pljusak.
Ovaj prodor vojske je dugo vremena predstavljao najdublje njeno poniranje u Sijeru, i konkretno u ovoj oblasti, to je bio njen najveći prodor. Niz spaljenih kuća, kao i uvek kad tuda prođe Sančez Moskera, bilo je sve što je ostalo u El Ombritu i u drugim oblastima. Naša peć za hleb temeljno je uništena i među ruševinama u dimu samo su pronađene neke mačke i poneka svinja koja je utekla invazivnoj vojsci da bi pala u naše čeljusti. Dan ili dva posle bitke, Mačadito, sadašnji ministar zdravlja, britvom mi je operisao ranu i izvadio metak karabina M-1, posle čega sam počeo brzo da se oporavljam.
Sančez Moskera je pokupio sve što je mogao, od vrećâ kafe do nameštaja što su njegovi vojnici odneli. Stekli smo utisak da neće uskoro ponoviti takav prodor na Sijera Maestru, a trebalo je pripremiti političke uslove u celoj oblasti i vratiti se organizovanju našeg osnovnog industrijskog centra koji više neće biti u El Ombritu, nego nešto iza njega, u samoj zoni La Mesa.

[„Verde olivo“, 6. oktobar 1963.]

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sećanja na kubansku revoluciju

Počalji od Mustra taj Uto Apr 17, 2018 2:52 pm




Godišnjica oružane borbe

Početkom 1958. proslavili smo nešto više od godinu dana borbe. Nužno je osvrnuti se na situaciju koju smo ostvarili na vojnom, organizacionom i političkom planu, i kako smo se dalje razvijali.
Što se vojnog plana tiče, prisetimo se ukratko da se naša trupa iskrcala 2. decembra 1956. na plaži Las Koloradas, da je presretnuta i potučena kod Alegrija de Pija tri dana kasnije, 5. decembra, i da se krajem tog istog meseca ponovno grupisala kako bi iznova preduzela akcije malog dometa, što je odgovaralo našoj novoj snazi kod La Plate, male kasarne na obalama istoimene reke na južnoj obali Orijentea.
Osnovne karakteristike naše trupe, tokom čitavog perioda od iskrcavanja do poraza kod Alegrija de Pija i bitke kod El Uvera, jesu postojanje jedne jedine gerilske grupe pod komandom Fidela Kastra, i stalni pokret (mogli bismo to nazvati nomadskom fazom).
Postepeno se uspostavljaju veze sa gradom, i to u periodu između 2. decembra i 28. maja, kada se odigrala bitka kod El Uvera. Ove veze, u posmatranom periodu odlikuju se nerazumevanjem rukovodstva Pokreta u ravnici, važnošću koju smo kao prethodnica revolucije imali i značajem Fidela kao njenog vođe.
Tog trenutka se stvaraju dva različita mišljenja o taktici koju treba slediti, i na osnovu dva različita strateška plana, koja smo tada označili kao brdski i ravničarski\'7b13\'7d, naše rasprave i naša interna sukobljavanja bili su dosta zaoštreni. Pa ipak, u toj fazi, osnovna preokupacija bila je da opstanemo i da postepeno stvorimo gerilsku bazu. Seljaštvo je pratilo proces koji smo već u više navrata razmotrili. U trenutku koji je usledio nakon poraza kod Alegrija de Pija, javilo se osećanje drugarstva i spontane podrške našoj poraženoj trupi, a posle ponovnog grupisanja i prvih akcija, uporedo sa represijom vojske koja seje teror među seljacima, osetili smo izvesno zahlađenje prema našim snagama. Osnovni problem je bio u tome što su seljaci bili prinuđeni da nas prijave ako nas ugledaju, jer ako vojska to dozna na drugi način, za njih je kraj; dojava je bila protivna njihovoj savesti a, osim toga, isto ih je izlagala opasnosti jer je revolucionarna pravda ekspeditivna.
Uprkos preplašenom seljaštvu, onom najmanje opredeljenom, najnesigurnijem, koje je izabralo da ode sa Sijere, kako bi na taj način izbeglo opasnosti s jedne i druge strane – naša vojska je dobijala sve više naklonosti, ovladavala je terenom i uspostavljala apsolutnu kontrolu nad jednim delom Maestre koji je od brda Turkino sezao dalje prema istoku, a na zapadu neposredno blizu vrha Karakas. Malo-pomalo, kada su seljaci uvideli da je gerila neuništiva i da je proces borbe dugotrajan, počeli su da reaguju na najlogičniji način te da pristupaju našoj vojsci kao borci. Od tog trenutka ne samo da su uvećali naše redove nego su se svrstali na našu stranu, na stranu gerilske vojske koja se čvrsto okrenula narodu, posebno zbog toga što su seljaci imali rođake po celom kraju. To smo nazvali trenutkom kada je gerila na svoju glavu stavila jarej\'7b14\'7dod palminog lišća.
Kolona se nije uvećavala samo dolaskom seljaka i pojedinih dobrovoljaca, već i snagama koje je slala Nacionalna i Pokrajinska direkcija Orijentea, koja je imala priličnu autonomiju. U periodu od iskrcavanja do El Uvera stiže kolona koju je sačinjavalo nekih pedeset ljudi podeljenih u pet vodova boraca, svaki s jednim oružjem, mada je to oružje bilo različite vrste i samo je trideset komada bilo dobrog kvaliteta. Pre dolaska ove grupe, odigrale su se bitke kod La Plate i Paklenog potoka, presreteni smo kod Altos de Espinose, izgubili smo jednog čoveka, i opet smo bili na ivici da nam se to ponovi u oblasti Gavira; u naše redove se uvukao izdajnik koji je u tri navrata doveo vojsku do nas s nalogom da ubije Fidela.
Uz gorko iskustvo ovakvih iznenađenja i težak život na brdu, postepeno smo se prekaljivali kao veterani. Nova trupa je imala svoje vatreno krštenje u bici kod El Uvera. Ova akcija je veoma značajna jer označava trenutak kada smo izveli frontalni napad protiv dobro branjenog položaja, i to usred dana. Uz to, bio je to i jedan od najkrvavijih okršaja tokom rata, ako se uzme u obzir trajanje okršaja i broj njegovih učesnika. Na osnovu ovog događaja neprijatelj je raselio žitelje priobalnih oblasti Sijera Maestre.
Posle El Uvera i ponovnog spajanja s glavnom kolonom, moja mala kolona s ranjenicima, koja mi je poverena i koja se hranila zahvaljujući izolovanim borcima, imenuje me vođom Druge kolone, zvane Četvrta, koja treba da dejstvuje istočno od Turkina. Valja reći da će kolona kojom Fidel lično rukovodi dejstvovati pre svega zapadno od tog vrha, a naša s druge strane, dokle god budemo mogli da obuhvatimo. Postojala je izvesna samostalnost kod taktičkih naredbi, ali Fidel je rukovodio svima nama, a s njime smo održavali kontakt preko kurira, jednom nedeljno ili na petnaest dana. Ova podela podudarila se sa godišnjicom 26. jula i dok su trupe Prve kolone „Hose Marti“ napadale Estrada Palmu, demonstrirajući tako svoje sposobnosti, mi smo ubrzanim maršem išli prema Buejsitu, gde smo napali i u prvoj akciji zaposeli zaseok. Od navedenog datuma do prvih dana januara 1958. ostvaruje se konsolidovanje ustaničke teritorije. Da bi ušla na tu teritoriju, vojska mora da usredsredi snagu i da napreduje u jakim kolonama; pripreme su velike, a rezultati oskudni jer im nedostaje pokretljivost. Više neprijateljskih kolona je opkoljeno a neke druge desetkovane ili, barem, uhapšene. Povećava se poznavanje čitavog kraja kao i manevarski kapacitet, i tada počinje period življenja u mestu ili trajnog vezivanja za teren. U prvom napadu na Pino del Agvu upotrebili smo suptilnije metode i potpuno smo prevarili neprijatelja, jer smo već poznavali njegove navike, shodno onome što je Fidel predvideo: nakon nekoliko dana bilo je jasno da će u zonu stići kaznena ekspedicija... A moja trupa ju je čekala u zasedi, dok se Fidel namerno pokazivao po drugim mestima.
Krajem godine, neprijateljske trupe su se još jednom povlačile sa Sijere i mi smo bili gospodari teritorije koja se prostire između vrha Karakas i Pino del Agve, od zapada ka istoku, mora na jugu, i malih sela po obroncima Maestre, koju je na severu okupirala vojska.
Naša zona operacija znatno će biti uvećana kada se drugi put napadne Pino del Agva, našim ujedinjenim snagama pod komandom Fidela, i kada se naprave dve nove kolone: Šesta, koja će poneti ime Franka Paisa, pod Raulovom komandom, i Almeidina kolona. Obe su nastale od Prve, pod Fidelovom komandom, a ona je stalno omogućavala stvaranje novih formacija radi postavljanja naših snaga na udaljenim teritorijama. Tako će biti osnažena tendencija koja je pokrenuta stvaranjem Četvrte kolone, što se može uporediti sa fenomenom stvaranja novih košnica počev od matične košnice, u ovom slučaju Prve kolone.
Osnovna karakteristika perioda do drugog napada kod Pino del Agve, 16. februara 1958, bila je konsolidacija naše vojske. Tokom tog vremena nismo mogli da idemo u napad zbog nedostatka snage i da tako osvojimo položaje koje je neprijatelj zauzimao na utvrđenim mestima koje je on mogao relativno lako da odbrani, ali ni on nije išao na nas.
Na našoj strani poginuli su neki mučenici sa „Granme“, i svakog od njih smo ožalili, a posebno Njika Lopeza i Huana Manuela Markeza. I drugi borci koji su zbog svoje predanosti i moralnih osobina stekli veliki ugled među ljudstvom, položili su svoj život tokom te prve godine, a među njima treba spomenuti Nana i Hulija Dijaza, koji nisu bili braća, ali koji su zajedno poginuli u bici kod El Uvera, a treba pomenuti i poslednjeg veterana Monkade Sira Redonda, koji je poginuo u bici kod Mar Verdea, te kapetana Sota, poginulog u bici kod San Lorenza. U borbi u gradovima, pored velikog broja mučenika, treba da istaknemo kao najveći gubitak revolucije do tog trenutka pogibiju Franka Paisa u Santijago de Kubi.
Spisku oružanih činjenica na Sijera Maestri treba pridodati rad koji su obavljale snage Ravnice u gradovima. U svim glavnim naseljima zemlje dejstvovale su grupe koje su se borile protiv Batistinog režima, ali dva glavna pola najvažnijih bitaka bila su u Havani i u Santijagu. U prvom gradu je Pokret bezuspešno pokušao da razbije jednu oružanu liniju koja će stalno davati znakove života i pokreta; nasuprot tome, Santijago će postati prvorazredni rov u dugoj bici protiv Batistine diktature, i geografski je povezan sa Sijera Maestrom.
Ono što je sve vreme nedostajalo jeste potpuna povezanost između snaga Ravnice i snaga Brda, i to zbog dva osnovna činioca: geografske izolovanosti Sijere i razilaženja u pogledu taktike i strategije između dve grupe Pokreta. Ova poslednja pojava proizlazila je i iz različitih društvenih i političkih pristupa.
Sijera je bila izolovana zbog svojih prirodnih osobina, a i zbog kordona nadzora koji su u nekim trenucima postali veoma teški za probijanje. U ovoj sažetoj skici borbe u zemlji tokom godinu dana, trebalo bi takođe ukazati na akcije, uglavnom bezuspešne, a koje su dovele do tužnih rezultata i koje su izvodile druge grupe boraca.
Trinaestog marta 1957. Studentski direktorijum napao je predsedničku palatu u nastojanju da presudi Batisti. U toj akciji palo je odabrano jezgro boraca na čelu sa predsednikom FEU-a\'7b15\'7d, inače velikim borcem, pravim simbolom naše omladine, Ečeverijom zvanim Manzanita.
Nekoliko meseci kasnije, u maju, pokušano je iskrcavanje koje je verovatno predato i pre polaska iz Majamija, pošto je finansirano sredstvima izdajnika Prija, a ishod toga bio je gotovo potpuni pokolj učesnika. Reč je o ekspediciji sa „Korintije“, kojom je komandovao Kaliksto Sančez, koga je, kao i gotovo sve njegove saborce, ubio Kauli, ubica iz severnog dela Orijentea, kome su članovi našeg Pokreta kasnije presudili.
Počinjalo je učvršćivanje borbenih grupa na Eskambraju, od kojih su neke bile pod upravom Pokreta „26. jul“, a druge pod Studentskim direktorijumom. Ovim drugima prvo je upravljao jedan član direktorijuma koji će izdati tu grupaciju, da bi kasnije izdao celokupnu revoluciju: reč je o Gutijerezu Menoju, koji je danas u izgnanstvu.
Borci verni direktorijumu obrazovali su zasebnu kolonu kojom će kasnije komandovati Čomon, a ostali su pokrenuli Drugi nacionalni front Eskambraja.
Osnovana su mala jezgra na brdima Kristal i Barakoja, ponekad dopola gerilski nastrojena a otpola posvećena „tamanjenju krava“\'7b16\'7d, a ta jezgra je Raul morao da pročisti u svojoj invaziji sa Šestom kolonom. Još jedna odlika oružane borbe tog razdoblja jeste ustanak pomorske baze Sijenfuegosa, 5. septembra 1957, pod komandom poručnika San Romana, koji je ubijen zbog toga što je taj udar propao. Naime, nije bilo predviđeno da se pomorska baza Sijenfuegosa sama od sebe digne na ustanak, niti je to bila spontana akcija. Bio je to deo velikog zakulisnog prestrojavanja među oružanim snagama, pod rukovodstvom grupe vojnika zvanih Čisti (to su oni koji nisu ukaljani zločinima diktature), a koji su – danas se jasno vidi – ipak zahvaćeni jenkijevskim imperijalizmom. Iz nekog mračnog razloga, ustanak je odložen za neki drugi datum, ali pomorska baza Sijenfuegosa nije dobila uputstva na vreme ili nije mogla to više da spreči, pa se digla na ustanak. U prvom trenutku su ovladavali situacijom, ali su počinili tragičnu grešku da se ne upute prema Sijera de Eskambraju, brdu udaljenom jedva nekoliko minuta od Sijenfuegosa, kada su već imali pod sobom ceo grad i raspolagali načinima da to brzo izvedu i da obrazuju solidan front na planini.
Aktivno učestvuju nacionalne i lokalne vođe Pokreta „26. jul“, a i narod učestvuje, ako ništa drugo, u zanosu koji izaziva ustanak, pa se neki i naoružavaju. To je moglo da stvori moralne obaveze vođama pomenutog pokreta, koje će ih još više povezati u osvojenom gradu. Međutim, ovi događaji se odvijaju poput svakog ustanka ove vrste, kakve je istorija toliko puta videla i kakve će videti..
Očigledno, ovde je pogubnu ulogu igralo omalovažavanje gerilske borbe od strane akademskih vojnih kadrova i nedostatak vere u gerilu, kao izraza narodne borbe. I tako se desilo da su zaverenici, verovatno misleći da će bez podrške svojih saboraca biti poraženi, odlučili da stupe u borbu na život ili smrt kod uzanih granica grada, okrenuti leđima ka moru, dok ih nadmoćnost neprijatelja koji je komotno mobilisao svoje trupe oko Sijenfuegosa nije praktično likvidirala. Pokret „26. jul“, učestvujući kao saradnik bez oružja, opet ne bi mogao da promeni opštu sliku, mada su vođe bile uverene da su jasno sagledale krajnji ishod, što se isto nije desilo. Nauk za budućnost jeste u tome da onaj ko raspolaže silom diktira i strategiju.
Velika krvoprolića među civilima, uzastopni porazi i ubistva koja je diktatura činila na različite načine, koji su ovde razmotreni, ukazuju na to da je na povoljnim terenima gerilska akcija najpotpuniji izraz tehnike narodne borbe protiv jedne despotske i još uvek snažne vlasti, ujedno najmanje bolne za sinove naroda. Dok su naši gubici mogli da se izbroje na prste, pošto se gerila učvrstila – iako su to bili drugovi koji su se isticali svojom hrabrošću i odlučnošću u borbi – i u gradovima će oni odlučni poginuti, ali njih je sledio veliki broj pojedinaca za revoluciju manje značajnih, koji čak nisu imali ikakve veze sa svim onim što im se pripisivalo. Oni su bili daleko ranjiviji u susretu sa represivnim dejstvima.
Kad je završena ova prva godina borbe, ukazala se slika opšteg ustanka po čitavoj teritoriji države. Smenjivale su se sabotaže, koje su išle od dobro promišljenih i tehnički valjano izvedenih akcija do banalnih terorističkih akcija nastalih usled pojedinačnih poriva, posle kojih je bilans nedužno poginulih i najboljih boraca bio tužan, a da te sabotaže stvarno nisu bile korisne za narod.
Naša vojnička situacija se ipak konsolidovala i mi smo zauzimali prostranu teritoriju. Bili smo u oružanom miru s Batistom, njegovi kapetani se nisu penjali na Sijeru a naše trupe nisu mogle mnogo da se spuste, neprijateljski obruč se stezao koliko je mogao, ali naše trupe su ga ipak probijale.
U organizacionom smislu, naša gerilska vojska je dovoljno napredovala tako da je na kraju te godine imala osnovnu infrastrukturu, nekoliko minimalnih industrijskih delatnosti, nešto bolnica i komunikacija.
Problemi gerilca bili su veoma jednostavni: da bi opstao kao pojedinac, potrebna mu je hrana, makar u malim količinama, nešto odeće i neophodnih lekova; da bi opstao kao vojnik gerile, tj. kao oružana snaga u borbi, potrebno mu je i oružje a i municija; a da bi se razvijao u političkom smislu, potrebni su mu i propagandni materijali. Da bi se podmirile ove minimalne potrebe, morao je da postoji aparat komunikacije i informisanja.
Na početku, male gerilske snage od dvadesetak ljudi jele su oskudno sledovanje nekog zeleniša sa Sijere, neki pileći čorbuljak, a u slučajevima gozbe – čak i poneku svinju seljaka, kome se pobožno plaćalo za to. Kako su se gerile uvećavale isto kao i broj predgerilaca koji su bili na obuci, bila su potrebna zamašnija snabdevanja. Seljaci sa Sijere nemaju stoku i, uopšteno govoreći, njihov opstanak je, što se toga tiče, pre svega zavisio od tanke razmene kafe preko koje se dolazilo do industrijskih proizvoda ili neophodnih namirnica poput soli, čega takođe nema na Sijeri. Kao prvu meru, naredili smo dopunske žetve nekim seljacima kojima smo obezbedili otkup pasulja, kukuruza, pirinča i tome slično, a u isto vreme smo s nekim trgovcima susednih naselja organizovali dotok snabdevanja, čime su do Sijere mogle da se dopreme druge namirnice i oprema. Stvoreni su punktovi za držanje tegleće marve u posedu gerilskih snaga.
Što se tiče lekova, oni su se nabavljali u gradu, ali ne uvek u traženim količinama i kvalitetu, zbog čega smo i tu morali da sprovodimo izvesnu organizaciju kako bismo ih obezbedili.
Teško je bilo doći do oružja iz ravnice. Na prirodne prepreke, geografsku izolovanost, nadovezivale su se i potrebe gradskih snaga i njihovo odbijanje da to oružje predaju gerilskim snagama, pa je Fidel morao da vodi teške pregovore da bi neki kontingenti stigli. Jedini važniji tovar koji možemo da pomenemo u toj prvoj godini borbe jeste onaj koji su sami borci donosili prilikom priključivanja, a to su bili ostaci oružja upotrebljenog u napadu na palatu, oružja koje je transportovano uz saučesništvo velikog zemljoposednika u kraju, proizvođača drveta po imenu Babun, koga smo već pominjali u ovim beleškama.
Municija je još ponajviše bila oskudna. Dobijali smo je na kašičicu i bez neophodne raznovrsnosti, ali za nas je bilo nemoguće da organizujemo fabrike, u tom prvom periodu nismo mogli čak ni da iznova punimo čaure, izuzev čaura metaka revolvera kalibra 38, koje je oružar iznova punio s malo baruta, i nekih 30-06 koji se koriste kod pušaka „na katanac“, jer se poluautomatske puške inače zaglavljuju i ne mogu valjano da funkcionišu.
U pogledu organizacije života u logorima i komunikacija, ustanovljeni su neki sanitarni propisi i tada su i iznikle bolnice. Jedna od njih nalazila se u zoni pod mojom komandom, na mestu dosta teškog pristupa, i ona je nudila relativnu bezbednost ranjenicima jer je bila nevidljiva iz vazduha, ali vlažnost celog predela okruženog brdima bila je prilično nezdrava za te iste ranjenike i bolesnike. Ovu bolnicu je organizovao drug Serhio del Valje. Lekari Martinez Paez, Valjeho i Piti Fahardo su u Fidelovoj koloni organizovali slične poljske bolnice, ali će one doseći višu kategoriju tek u drugoj godini borbe.
Potrebe trupe u pogledu opreme, kao što su redenici, futrole, rančevi, obuća, podmirivala je mala remenarska radionica koju smo razvili u našoj zoni. (Prvu vojničku kapu koja je proizvedena lično sam i ponosno odneo Fidelu nešto kasnije, ali su se tamo zgledali u čudu jer su rekli da je to kapa vozača autobusa, odnosno gvagvera, a to je reč čije značenje tada još nisam do kraja razumevao. Jedini koji se pokazao blagonaklonim prema meni bio je jedan Batistin odbornik iz Manzanilja, koji je, pod izgovorom nekakvih poslova, došao da se pridruži našim snagama, pa je poneo kapu kao uspomenu.)
Naše najvažnije industrijsko postrojenje bila je mala kovačnica i oružarnica, gde se popravljalo neispravno oružje, a istovremeno su se tu pravile bombe, mine raznih vrsta i čuvena M-26 [mala bomba]. Na početku mine su se pravile od lima pa su se punile sadržinom bombi koje je neprijateljska avijacija često bacala, a koje ne bi uvek eksplodirale. Ove mine su bile dosta defektne, a kontakt putem pritiska na okidač često je otkazivao. Kasnije je jedan drug došao na ideju da upotrebi kompletnu bombu za veće napade vadeći iz njih okidač i stavljajući umesto toga pušku sa čaurom: oroz puške je bio privezan konopcem pa bi se izdaleka okidalo. Još kasnije smo usavršili sistem topeći jače metale i stavljajući električne okidače, što je dalo bolje rezultate. Iako smo mi pokrenuli ovu delatnost, pravi doprinos je dao Fidel, a kasnije i Raul u svom novom operativnom centru, stvarajući snažnije industrije nego one koje su postojale u prvoj godini rata.
Na opštu radost pušača u našoj trupi, imali smo fabriku duvana, doduše vrlo rđavog, ali opet je bio milina u nedostatku drugog.
Mesara naše vojske snabdevala se komadima koje smo konfiskovali od doušnika i zemljoposednika, a deoba je bila ujednačena: deo za seosko stanovništvo, deo za naše sopstvene snage.
Što se tiče širenja naših ideja, prvo smo osnovali mali list „El kubano libre“, u sećanje na junake čestara, i izašlo je tri ili četiri broja pod našom upravom, da bi posle prešao u nadležnost Luisa Orlanda Rodrigeza, a kasnije Karlosa Frankija, koji mu je dao novi polet. Imali smo šapirograf dopremljen iz ravnice i na njemu smo izvlačili brojeve.
Krajem ove prve godine rata i početkom druge imali smo i mali transmisijski radio. Prvi zvanični prenosi ostvareni su u februaru 1958. i jedini slušaoci koje smo tada imali bili su Pelenčo, seljak čija je koliba bila na padini preko puta postrojenja, i Fidel, koji je bio u poseti našem logoru pripremajući uslove za napad na Pino del Agvu, pa je čuo prenos našeg odašiljača. Postepeno je poboljšan tehnički kvalitet emisija, kada je postrojenje prešlo u vlasništvo prve kolone i ti prenosi su bili još slušaniji na Kubi kada je završena kampanja u decembru 1958.
Sve ove male tekovine, uključujući i takve stvari kao što je velika bušilica posebne namene i nekoliko dinamo--mašina koje smo mukotrpno popeli na Sijeru da bismo imali električno osvetljenje, postignute su zahvaljujući našim sopstvenim vezama. Suočeni s teškoćama, morali smo da postepeno stvorimo sopstvenu mrežu komunikacija i informisanja, i u tom smislu važnu ulogu su odigrale Lidija Dose, u mojoj koloni, i Klodomira u Fidelovoj.
Pomoć u to vreme nije dolazila samo iz susednih naselja nego čak i iz gradske buržoazije koja je ustupala neku opremu gerilskoj borbi. Naše komunikacione linije stizale su do naselja Kontramaestrea, Palme, Buejsita, rudnika Buejsita, Estrada Palme, Jare, Bajama, Manzanilja, Gise, i ta mesta su korišćena kao relejne stanice. Kasnije su one bile prenošene na mulcima kroz skrovite staze Sijere, sve do naših položaja. Ponekad bi trupe na obuci koje još nemaju oružje silazile s nekim od naših naoružanih ljudi do najbližih naselja, kao što su Jao ili Minas, u bolje snabdevene prodavnice, pa smo na leđima nosili potrepštine do naših skloništa. Jedini artikal koji nam nikad, ili takoreći nikad nije nedostajao na Sijera Maestri bila je kafa; ponekad nismo uopšte imali so, iako je to jedna od najneophodnijih namirnica za život, čije smo korisnosti svesni tek kada je nema.
Kada je naša stanica počela sa radom pa se bez nedoumica u celoj zemlji pročulo ratoborno prisustvo naših trupa, veze su porasle i postale složenije, i tako stigle čak i do Havane i Kamagveja na zapadu, gde smo imali važne centre snabdevanja, i do Santijaga na istoku.
Naš servis za informisanje bio je organizovan tako da seljaci zone odmah jave prisustvo ne samo vojske nego bilo kakvog uljeza, pa smo mogli lako da ga uhvatimo i ispitamo njegovo delovanje. Tako su izbačeni iz stroja mnogi agenti vojske i doušnici koji su se uvlačili u zonu da bi saznali nešto o našem životu i našim podvizima.
Zakonodavni sistem je počeo da se formira, ali još nije bio donet nikakav zakon Sijere. Takva je bila naša organizaciona situacija na početku poslednje godine rata.
Što se tiče političke borbe, ona je bila veoma složena i protivrečna. Batistina diktatura je bila poduprta kongresom, koji je izabran putem prevare, tako da je vlada imala lagodnu nadmoć.
Kada nije bilo cenzure, mogla su da se izraze i neka disidentska mišljenja, ali zvanični ili revnosni branioci režima pozivali su na nacionalnu slogu svojim moćnim glasovima koji su se prenosili po celoj nacionalnoj teritoriji. Histerični glas Ota Meruela smenjivao se sa izveštačenim glasovima klovnova Parda Ljade i Kontea Agvera, a ovaj poslednji, u pisanoj formi je ponavljao stavove s radija, pozivajući „brata Fidela“ na koegzistenciju s Batistinim režimom.
Opozicione grupe bile su šarolike i prilično neujednačene, mada je zajednički imenitelj većine njih bio da za sebe zauzmu vlast (u prevodu: da se domognu javnih fondova). To je za posledicu imalo muklu unutrašnju borbu da bi se osigurala prevlast. Batistini agenti bili su infiltrirani u svim grupama i u pogodnom trenutku bi potkazali iole značajniju akciju. Uprkos gangsterskom i oportunističkom karakteru ovih grupacija, i one su imale svoje mučenike, od kojih su neki zaslužili i opšte priznanje, pošto je u kubanskom društvu zbrka bila potpuna, a pošteni i odvažni ljudi su žrtvovali svoj život u korist blagougodnog postojanja likova poput Prija Sokarasa.
Direktorijum se opredeljivao za ustaničku borbu, ali se razilazio s našim pokretom jer je sledio sopstvenu liniju. PSP\'7b17\'7d bi nam prišao u konkretnim akcijama, ali je bilo uzajamne surevnjivosti koja je sprečavala zajedničku akciju, a u osnovi, partija radnika nije dovoljno jasno sagledala ulogu gerile, niti ulogu Fidela u našoj revolucionarnoj borbi.
U jednoj bratskoj raspravi rekao sam vođi PSP-a rečenicu koju će on ponoviti ostalima kao izraz istinitosti tog trenutka: „Vi ste u stanju da stvorite kadrove koji će dopustiti da budu raskomadani u mraku zatvorske ćelije ne progovarajući ni reč, ali niste u stanju da stvorite i kadrove koji će na prepad zaposesti mitraljesko gnezdo.“
Onako kako sam ja to video sa svoje gerilske pozicije, to je bila posledica strateškog planiranja: odučnost da se bori protiv imperijalizma i zlodela eksploatatorskih klasa, ali i odsustvo vizije u pogledu mogućnosti da se zauzme vlast.
Posle toga će se nama priključiti neki ljudi gerilskog duha, ali je ostajalo još samo malo vremena za završnu oružanu borbu, i njihov doprinos nije naročito došao do izražaja.
U središtu našeg pokreta primetne su bile dve prilično izražene tendencije, koje smo već označili kao Brdo i Ravnica. Strateški koncepti su nam se razilazili. Brdo je bilo uvereno da može i dalje da razvija gerilsku borbu; da je prenese na druga mesta i da tako, sa sela, opkoli gradove tiranije, kako bi ona razbila ukupan aparat režima putem borbe postepenog davljenja i iznurivanja. Ravnica je naizgled zauzimala revolucionarniji stav, kao što je oružana borba u svim gradovima, uključujući tu generalni štrajk koji će oboriti Batistu i omogućiti zaposedanje vlasti za kratko vreme.
Ovaj stav je samo naizgled bio revolucionarniji, jer u to doba još nije upotpunjen politički razvoj drugova Ravnice, a njihove predstave o generalnom štrajku bile su skučene. Generalni štrajk iznenada sazvan, iz potaje, bez prethodne političke pripreme i bez akcije masa, sledeće godine će ih, 9. aprila, dovesti do poraza.
Ove dve tendencije su bile oličene u Nacionalnoj direkciji pokreta koja se u toku borbe i promenila. U etapi priprema, dok Fidel nije krenuo za Meksiko, Nacionalnu direkciju su sačinjavali sam Fidel, Raul, Faustino Perez, Pedro Miret, Njiko Lopez, Armando Art, Pepe Suarez, Pedro Agilera, Luis Benito, Hesus Montane, Melba Ernandez i Ajdee Santamarija, ako je moja informacija tačna, pošto je moje lično učešće u to doba bilo neznatno, kao i dokumentacija koja je sačuvana.
Kasnije, usled raznih inkompatibilnosti, od Direkcije su se odvojili Pepe Suarez, Pedro Agilera i Luis Bonito, a u toku priprema za borbu, dok smo mi bili u Meksiku, Nacionalnoj direkciji su pristupali Mario Idalgo, Aldo Santamarija, Karlos Franki, Gustavo Arkos i Frank Pais.
Od svih navedenih drugova, na Sijeru su stigli i u njoj ostali, tokom te prve godine, samo Fidel i Raul. Faustino Perez, koji je bio u ekspediciji „Granma“, starao se o akciji u gradu; Pedro Miret je uhapšen nekoliko sati pre nego što je trebalo da napusti Meksiko i ostao je tamo do naredne godine, kada će na Kubu stići sa kontingentom oružja; Njiko Lopez je poginuo u prvim danima nakon iskrcavanja; Armando Art je bio u zatvoru pri kraju godine koja je razmatrana, ili početkom naredne; Hesus Montane je uhapšen posle iskrcavanja „Granme“, isto kao i Mario Idalgo; Melba Ernandez i Ajdee Santamarija su ostale da deluju u gradovima; Aldo Santamarija i Karlos Franki priključiće se borbi na Sijeri sledeće godine, ali 1957. nisu bili tamo; Gustavo Arkos je ostao u Meksiku zbog političkih kontakata i mogućnosti snabdevanja otuda, a Frank Pais, koji je bio zadužen za akciju u Santijagu, poginuo je jula 1957.
Kasnije, na Sijeri, postepeno će se priključiti: Selija Sančez, koja je ostala s nama sve vreme tokom 1958; Vilma Espin, koja je radila u Santijagu i završila rat u koloni Raula Kastra; Marselo Fernandez, koordinator Pokreta, koji je odmenio Faustina posle štrajka od 9. aprila i s nama je proveo svega nekoliko nedelja jer je njegov rat bio u naseljima; Rene Ramos Latur, zadužen za organizaciju ravničarskih milicija, koji se popeo na Sijeru nakon poraza od 9. aprila i junački poginuo kao komandant bitaka druge godine rata; David Salvador, zadužen za radnički pokret, koji mi se urezao u pamćenje zbog svog oportunističkog i frakcionaškog delovanja, i koji će kasnije izdati revoluciju, tako da je trenutno u zatvoru. Osim toga, nešto kasnije su se pridružili neki borci sa Sijere, kao na primer Almeida.
Kao što može da se vidi, u toj etapi drugovi iz Ravnice su činili većinu, a njihovi politički stavovi, na koje nije izvršio naročiti uticaj proces revolucionarnog sazrevanja, navodili su ih na izvesnu „građansku akciju“, na izvesnu opoziciju u odnosu na vlastodršca, kakvim su u strahu smatrali Fidela, kao i na „vojničku frakciju“ koju smo predstavljali mi, ljudi na Sijeri. Već su se uočavale razlike, ali još nisu bile toliko snažne da izazovu žestoke rasprave koje su postale glavne odlike druge godine rata.
Važno je napomenuti da su grupe boraca na Sijeri i u Ravnici, protivne diktaturi, umele da zadrže stavove taktičke prirode ponekad dijametralno suprotne, a da pri tom ne izgube iz vida suštinu ustanka, koja je sve više produbljavana revolucionarnim duhom, do trenutka kada je, nakon izvojevane pobede i prvih iskustava borbe protiv imperijalizma, postignuta snažna partijska saglasnost kojom je bezpogovorno rukovodio Fidel, da bi se posle pridružili grupama Revolucionarnog direktorijuma i Socijalističke narodne partije, radi stvaranja našeg PURSC-a\'7b18\'7d. Pred spoljnim pritiscima i tendencijama da naš Pokret bude podvojen ili iznutra zahvaćen razdorom, mi smo uvek postavljali zajednički front borbe, pa su čak i drugovi čija perspektiva u tom trenutku nije bila u skladu s kubanskom revolucijom, umeli da budu u pripravnosti u odnosu na oportuniste.
Kada je Felipe Pazos, pozivajući se na ime Pokreta „26. jul“, pridobio za sebe i za interese najkorumpiranije oligarhije na Kubi položaje koje je nudio Pakt iz Majamija, gde je on isturen kao privremeni predsednik, ceo Pokret se snažno ujedinio protiv takvog držanja, a podršku su stekli iz pisma koje je Fidel Kastro poslao organizacijama borbe protiv Batiste. U celosti donosimo ovaj zaista istorijski dokument. Datiran je 14. decembar 1957, i prepisala ga je Selija Sančez rukom, jer u uslovima toga doba nije bila moguća druga vrsta štampe.

Kuba, 14. decembra 1957
Rukovodiocima:
Revolucionarne partije,
Partije kubanskog naroda,
Autentične organizacije,
Univerzitetske studentske federacije,
Revolucionarnog direktorijuma i
Revolucionarnog radničkog direktorijuma

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sećanja na kubansku revoluciju

Počalji od Mustra taj Uto Apr 17, 2018 2:52 pm



Moralna, patriotska pa čak i istorijska obaveza navode me da vam se obratim ovim pismom zbog činjenica i događaja nad kojima smo se proteklih nedelja duboko zamislili, a to su nedelje najveće uznemirenosti i teškoća od našeg dolaska na Kubu.
Upravo u sredu 20. novembra, istog onog dana kada su naše snage imale tri bitke u roku od svega šest sati – što govori o požrtvovanju i pregnuću što na sebe preuzimaju naši ljudi ovde, bez i najmanje pomoći drugih organizacija – u našu zonu operacija stigla je neočekivana vest i dokument koji sadrži javne i tajne osnove Pakta jedinstva, za koji se kaže da su ga u Majamiju potpisali Pokret „26. jul” i organizacije kojima se upravo obraćam. Prispeće tih papira se podudarilo – možda zbog još jedne ironije sudbine, pri čemu ono što nam je potrebno jeste oružje – s najžešćom ofanzivom tiranije protiv nas. U uslovima borbe komunikacija je otežana. Uprkos svemu, bilo je nužno da se sred kampanje okupe vođe naše organizacije kako bi se razmotrilo ovo pitanje, jer je pretila opasnost ne samo po naš ugled nego i po istorijsku opravdanost Pokreta „26. jul”.
Za one koji se bore protiv neuporedivo nadmoćnijeg neprijatelja u pogledu brojnosti i naoružanja; za one koji čitave jedne godine nisu imali podršku nego dostojanstvo kojim se valja boriti za stvar do koje se iskreno drži i uz uverenje da vredi za nju i poginuti, u gorkom zaboravu drugih sunarodnika koji su, iako su imali sve mogućnosti da tu pomoć pruže, a sistematski su je uskraćivali, da ne kažem zločinački; za one koji su tako izbliza videli svakodnevno požrtvovanje u njegovom najčistijem i najvelikodušnijem vidu, i koji su tako često pretrpeli najdublji bol videvši kako im najbolji drugovi ginu, kada se ne zna ko je od onih pored nas taj što će sledeći pasti u novim i neizbežnim holokaustima, ne videvši čak ni dan pobede o kome toliko predano sanjaju, nemajući drugog stremljenja i utehe osim nade da njihova žrtva nije uzaludna. Nužno je shvatiti da vest od nekom sporazumu koji je naširoko i namerno obnarodovan, što kompromituje buduće držanje pokreta, a da se pri tom nije vodilo računa o nekim osnovnim obzirima, da ne kažemo osnovnim obavezama, da vođe i borci budu konsultovani, mora dovesti do teške i ponižavajuće uvrede svih nas.
Nepravilno postupanje povlači uvek najgore posledice. A to je nešto što bi veoma trebalo da imaju na umu oni koji se smatraju sposobnim za tako težak poduhvat kao što je obaranje jedne tiranije, i ono što je još teže, preuređenje zemlje nakon revolucionarnog procesa.
Pokret „26. jul” nije imenovao niti ovlastio bilo kakvu delegaciju da raspravlja o takvim pregovorima. Ipak, ne bi imao teškoća da je odredi da je konsultovan o toj inicijativi, pa bi se još postarao da dâ vrlo konkretne instrukcije svojim predstavnicima, budući da su sadašnje i buduće delatnosti naše organizacije i te kako ozbiljne. Nasuprot tome, vesti koje smo dobili o odnosima s nekim od tih sektora svodile su se na izveštaj gospodina Lestera Rodrigeza, delegata ratnih pitanja u inostranstvu, koji je imao ograničena ovlašćenja po tom pitanju. Rekao nam je sledeće:
„Što se tiče Prija i direktorijuma, reći ću ti da sam imao niz susreta s njima radi koordinacije planova vojnog tipa, isključivo o tome, dok se ne postigne formiranje privremene vlade, koje će sva tri sektora garantovati i poštovati. Kao što je i logično, moj predlog je bio da se prihvati Manifest sa Sijere, u kojem se obrazlaže da ta vlada mora da se formira shodno volji civilnih snaga zemlje. To je stvorilo prvu teškoću. Kada se desila pometnja povodom generalnog štrajka, sazvali smo hitan sastanak. Predložio sam da se upotrebe sva raspoloživa sredstva na neposredan način i da pokušamo da konačno rešimo problem Kube. Prio je odgovorio da on nema dovoljno sredstava da sa uspehom ostvari tako nešto, te da bi bila ludost kada bi prihvatio moj pristup.
Odgovorio sam mu da me obavesti kada bude smatrao da ima sve spremno, kako bismo onda porazgovarali o budućim sporazumima, ali da me dotle pusti – shodno onome što ja predstavljam kao deo Pokreta ’26. jul’ – da barem ja radim potpuno samostalno. Ukratko, još uvek nemam nikakve obaveze u odnosu na tu gospodu i mislim da nije uputno da ih imamo ni ubuduće, jer u trenutku kada je to bilo najpotrebnije Kubi, rekli su da nemaju sredstva koja su nam tih dana bila neophodna, a čiji je iznos takav da pobuđuje gnušanje...”
Ovaj izveštaj, koji je već po sebi rečit, potvrđuje našu slutnju da mi ustanici ne možemo da očekujemo bilo kakvu pomoć spolja.
Priznajemo da su organizacije koje vi predstavljate smatrale da treba raspraviti osnove jedinstva sa nekim članovima našeg Pokreta, tim pre što inače u suštinskim stvarima donekle preinačuju stavove koje smo mi potpisali u Manifestu sa Sijera Maestre. Nezamislivo je da ih objavljujete bez znanja i odobrenja Nacionalne direkcije pokreta. Takav postupak znači izvitoperiti ime naše organizacije.
Desio se neobičan slučaj da je Nacionalna direkcija, ilegalno smeštena na nekom mestu na Kubi, spremajući se da odmah po primanju odbije javne i privatne osnove koje su predlagane kao temelji sporazuma, putem ilegalnih stranica i strane štampe saznala da su oni već objavljeni kao postignuti dogovor. Budući da je time stavljena pred svršen čin kod domaćeg i stranog javnog mnjenja, ona se našla pred izborom: ili da to demantuje, uz neminovnu a štetnu zbrku koju to uvek povlači za sobom; ili da to prihvati, a da nije čak iznela svoja gledišta.
Kao što se može pretpostaviti, kada su osnove tog sporazuma stigle do nas na Sijeru, dokument je već danima bio objavljen.
Na takvoj raskrsnici, pre nego što će javno demantovati pomenute sporazume, Nacionalna direkcija je vama predočila potrebu da odbor razradi niz tačaka koji će obuhvatiti stavove Manifesta sa Sijera Maestre, dok istovremeno biva zakazan sastanak na ustaničkoj teritoriji na kojem će biti razmotreni stavovi svih članova i jednoglasno prihvaćen odgovarajući sporazum, čiju sadržinu nadahnjuje ovaj dokument.
Jasno da svaki sporazum o jedinstvu nužno mora da bude dobro primljen kod domaćeg i međunarodnog javnog mnjenja. Između ostalog zato što se u inostranstvu ne zna realna situacija političkih i revolucionarnih snaga koje se suprotstavljaju Batisti, dok na Kubi, zbog toga što je reč jedinstvo stekla veliki ugled u danima u kojima je odnos snaga, istini za volju, bio bitno drugačiji od onoga kakav je danas, a i zato što je uvek dobro, kad se sve sabere, objediniti sve napore, od onih najpoletnijih do onih tek mlakih.
Ali ono što je važno za revoluciju nije jedinstvo po sebi, nego osnovi takvog jedinstva, način na koji će ono biti primenjivano, kao i patriotske pobude koje ga podstiču.
Jedno od najgorih saplitanja, s tim što jedna istinski revolucionarna organizacija ne sme da se saplete, jeste postavljanje takvog jedinstva na osnove o kojima nismo čak ni raspravljali, koje su potpisale osobe bez ovlašćenja za to, i to što su oni objavljeni tek tako, iz jednog lagodnog stranog grada, čime se Pokret našao u okolnosti da se mora suočiti s prevarenim mnjenjem zbog lažnog sporazuma. To je obmana zemlje, to je obmana sveta.
A sve je to moguće iz prostog razloga što, dok su rukovodioci ostalih organizacija, koje potpisuju ovaj pakt, u inostranstvu, odakle izvode jednu imaginarnu revoluciju, rukovodioci Pokreta „26. jul” su na Kubi, i izvode jednu stvarnu revoluciju. Ovi redovi bi ipak bili suvišni, ne bih ih napisao ma koliko gorak i ponižavajući bio postupak kojim se hteo uvući Pokret u taj sporazum, jer formalna razmimoilaženja ne treba nikada da sputavaju ono što je suštinsko. Mi bismo to prihvatili uprkos svemu zbog koristi koje mogu imati izvesni projekti onako kako ih je postavio odbor, zbog pomoći koja nam se nudi a koja nam je zaista potrebna, da nismo jednostavno nesaglasni u vezi s nekim suštinskim tačkama osnova.
Ma koliko očajnička bila naša situacija, ma koliko hiljada vojnika diktatura uspela da mobiliše protiv nas u nastojanju da nas likvidira, možda čak i s većom željom jer ništa nije uvredljivije za inače tegobne okolnosti nego kada stvar ne trpi odlaganje – mi nećemo nikada pristati da žrtvujemo neka od načela koja su ključna za način na koji mi sagledavamo kubansku revoluciju.
A ta načela su ugrađena u Manifest sa Sijera Maestre.
Izostaviti u dokumentu o jedinstvu izričitu izjavu da se odbija bilo kakva vrsta strane intervencije u unutrašnjim stvarima Kube predstavlja očiglednu patriotsku malodušnost i kukavičluk koji sam sebe razotkriva.
Izjaviti da smo protivni intervenciji ne znači samo da tražimo da ne bude u korist revolucije, pošto bi to bilo na uštrb našeg suvereniteta, pa čak i načela koja se tiču svih naroda Amerike. Znači takođe da se ne interveniše u korist diktature šaljući joj avione, bombe, tenkove i moderno naoružanje kojima se održava na vlasti, a koje smo mi na svojoj koži i te kako osetili, a naročito seosko stanovništvo Sijere. Drugim rečima, ako se postigne da nema intervencije sa strane, već smo na putu obaranja tiranije. Zar ćemo biti takve kukavice da ne zatražimo da se ne interveniše u korist Batiste? Ili tako neiskreni da je tražimo kako bi nam preuzeli vruće kestenje? Ili tako mediokritetni da se nećemo usuditi da kažemo reč o svemu tome? Kako onda da se smatramo revolucionarima i da potpišemo dokument o jedinstvu zamišljajući čak da je to istorijski događaj? U dokumentu o jedinstvu izostavljena je izričita izjava da se odbija svaki vid vojne hunte radi privremenog vladanja u Republici.
Najgore što bi moglo da se desi naciji u ovim trenucima, jer bi to bilo propraćeno varljivom iluzijom da je problem Kube rešen uklanjanjem diktatora, jeste zamena Batiste jednom vojnom huntom. A neki civili najgore vrste, saučesnici čak 10. marta a danas u razlazu s tim događajem, možda i zato što su još nezajažljiviji i skloni zapravo tenkovima, razmišljaju o takvim rešenjima na koja bi blagonaklono gledali samo neprijatelji napretka zemlje.
Ako je iskustvo pokazalo da u Americi sve vojne hunte uvek iznova skreću ka autokratiji; ako je najgora nevolja koja je pogodila ovaj kontinent ukorenjivanje vojnih kasti u zemljama s manje ratova nego što ih je imala Švajcarska i sa više generala nego što ih ima Pruska; ako je jedno od najlegitimnijih stremljenja našeg naroda u ovom ključnom času gde se ili spasava ili za mnogo godina potapa njegova demokratska i republikanska sudbina, onda je to čuvanje građanske tradiciju kao najvećeg legata njegovih oslobodilaca, tradicije koja je pokrenuta upravo u emancipatorskoj bici, a koja bi bila slomljena istog onog dana kada bi hutna u uniformama predsedavala Republikom (što nisu nikad pokušali ni najslavniji generali naše nezavisnosti, kako u ratu tako ni u miru). Do koje tačke treba da se odreknemo svega iz straha da ćemo povrediti osetljivosti, koje su više umišljene nego stvarne, kod poštenih vojnih lica koja mogu da nas podupru, pa da izostavimo tako važnu izjavu o načelima? Zar se ne shvata da jedna blagovremena definicija može na vreme da otkloni opasnost vojne hunte koja bi zapravo ovekovečila građanski rat? Prema tome, ne oklevamo da izjavimo da ukoliko vojna hunta zameni Batistu, Pokret „26. jul” odlučno će nastaviti svoju kampanju oslobođenja. Bolje je boriti se danas, nego sutra upasti u nove i nepremostive ponore. Ni vojna hunta, ni marionetska vlada u rukama vojnika. „Neka civili vladaju časno i pošteno; neka vojnici odu u svoje kasarne.” I neka svako ispuni svoju dužnost!
Ili pak čekamo na generale od desetog marta, kojima bi Batista rado ustupio vlast kada je bude smatrao neodrživom, verujući da je to najpogodniji način da obezbedi tranziciju s najmanje štete po svoje interese i interese svoje kamarile? Do koje mere odsustvo vizije, nedostatak visokih ciljeva, nemanje istinske želje za borbom mogu da zaslepe kubanske političare?
Ako nema vere u narod, ako se ne veruje u njegove velike zalihe energije i borbenosti – onda nema ni prava da se stavi šaka na njegovu sudbinu da bi taj narod bio iskrivljen i skrenut s puta u najhrabrijim trenucima, u trenucima koji najviše obećavaju u vezi s njegovim republikanskim životom. Neka se procesi takve politike ne pomešaju s revolucionarnim procesom, kao ni sa njihovom nezrelom ambicijom, niti sa željom za ličnim pokrićem, niti s podelom plena, jer na Kubi ljudi daju svoj život za nešto bolje. Neka političari postanu revolucionari ako to žele, ali neka revolucija ne bude pretvorena u kopilansku politiku, jer mnogo je krvi i velike su žrtve našeg naroda da bi u ovom času njemu sledila takva nezahvalna distorzija budućnosti!
Pored ta dva osnovna načela koja su izostavljena iz dokumenta o jedinstvu, potpuno smo nesaglasni i s drugim vidovima istog.
Čak i da je prihvaćen paragraf B, o tajnom osnovu pod brojem 2, u vezi sa ovlašćenjima oslobodilačke hunte gde se kaže: „Imenovati predsednika Republike koji će preuzeti svoju dužnost u privremenoj vladi”, ne možemo da prihvatimo paragraf C tog istog osnova, koji među navedenim ovlašćenjima pominje: „Odobriti ili ne odobriti, globalno, kabinet koji postavlja predsednika Republike, kao i promene što će se u njemu izvršiti u slučaju totalne ili parcijalne krize.”
Kako se može zamisliti da predsednik imenuje ili smeni svoje saradnike shodno odobrenju ili neodobrenju jednog organizma izvan vlasti države? Zar nije jasno da bi imenovanje članova kabineta, budući da je hunta sastavljena od predstavnika različitih partija i sektora, te prema tome od različitih interesa, preraslo u podelu položaja kao jedinog načina da se postigne dogovor svaki put kad ga treba postići? Zar je moguće prihvatiti osnov koji podrazumeva ustanovljavanje dve izvršne vlasti unutar države? Jedina garancija koju svi sektori u zemlji treba da zahtevaju od privremene vlade jeste uklapanje svoje misije u okvire određenog minimalnog programa, kao i apsolutna nepristrasnost budućih snaga modernizacije u fazi prelaska na potpunu ustavnu normalizaciju.
Mešanje u imenovanje svakog ministra povlači za sobom želju da se ostvari kontrola nad javnom upravom kako bi ona bila podređena političkim interesima, što je objašnjivo samo kod partija ili organizacija koje, zbog toga što ne uživaju podršku masa, mogu da opstanu jedino u okviru kanona tradicionalne politike, koja je inače u svađi s visokim revolucionarnim i političkim ciljevima do kojih je Pokretu „26. jul” i te kako stalo zarad dobrobiti Republike.
Već je po sebi neprihvatljivo sámo prisustvo tajnih osnova koji se ne odnose na pitanja organizacije borbe ili na akcione planove već na pitanja koja toliko zanimaju naciju, kao što je obrazovanje buduće vlade, te prema tome treba da budu javno proklamovane. Marti je rekao da su u revoluciji svi metodi tajni, ali da ciljevi treba uvek da budu javni.
Još jedna tačka koja je jednako neprihvatljiva za Pokret „26. jul” jeste tajni osnov broj 8, koji doslovce kaže: „Revolucionarne snage će se priključiti regularnim oružanim institucijama Republike, sa svojim oružjem.”
Kao prvo, šta se podrazumeva pod revolucionarnim snagama? Zar može da se izda knjižica policajca, marinca ili vojnika, svakome ko se u poslednjem času pojavi sa oružjem u ruci? Zar može da im se omogući uniforma i zar se mogu kao predstavnici vlasti ostavit oni koji danas imaju sakriveno oružje da bi ga na dan pobede izvukli i njime vitlali iako sada sede prekrštenih ruku, dok se za to vreme šačica sunarodnika bori protiv svih snaga tiranije? Zar ćemo u revolucionarnom dokumentu stvoriti prostor za začetak gangsterizma i anarhije kroz koje je ne tako davno prošla Republika?
Iskustvo na teritoriji kojom vladaju naše snage pokazalo nam je da je održavanje javnog reda ključno pitanje za zemlju. Činjenice su nam dokazale da čim se ukine postojeći red, nastaju brojne smetnje i delinkvencija, i ako ona nije na vreme suzbijena, uzima maha na sve strane. Blagovremena primena strogih mera, uz javno odobrenje, okončala bi pojavu hajdučije. Meštani, ranije navikli da u predstavniku vlasti vide neprijatelja naroda, sada su progonjenog ili begunca od zvanične pravde prihvatali sa osećanjem gostoprimstva. Danas, kada u našim vojnicima vide branioce svojih interesa, vlada najpotpuniji red i njegovi najbolji čuvari su sami građani.
Anarhija je najgori neprijatelj revolucionarnog procesa. Suštinska je potreba da se ona suzbije već sada. Ko to ne bude želeo da shvati, biće da ga ne zanima sudbina revolucije, pa je logično da to ne zanima one koji se za to nisu ni žrtvovali.
Zemlja treba da zna da će biti pravde, ali po najstrožem pravilu, i da će zločin biti kažnjen ma odakle dolazio. Pokret „26. jul” zahteva za sebe funkciju održavanja javnog reda i reorganizacije oružanih institucija Republike.
Zato što je on jedina organizacija koja raspolaže milicijama koje su disciplinovano organizovane u celoj zemlji i jednom poljskom vojskom s dvadeset pobeda nad neprijateljem.
Zato što su naši borci ispoljili viteški duh lišen bilo kakve mržnje u odnosu na vojne kadrove, poštujući bez razlike život zarobljenika, ukazujući negu njihovih ranjenicima u borbama, nikad ne podvrgavajući protivnika mučenju, čak ni kad je poznato da poseduje važne podatke, i to ratno držanje sprovedeno je svuda bez izuzetka.
Zato što takvim duhom pravde i viteštva treba nadahnuti oružane institucije, onako kako ih je Pokret „26. jul” posejao među svojim vojnicima.
Zato što je staloženost kojom smo delovali u ovoj borbi najbolja garancija da pošteni vojnici nema čega da se plaše u odnosu na revoluciju, oni neće morati da plate ceh onih koji su svojim ponašanjem i zločinima ukaljali vojničku uniformu. Ima još nekih delova u dokumentu o jedinstvu koje je teško shvatiti. Kako je moguće postići sporazum bez definisanja strategije borbe? Misle li Autentični na puč u glavnom gradu? Nastavljaju li da skupljaju i gomilaju oružje koje, ranije ili kasnije, pada u ruke policije pre nego što bude predato onima koji se bore? Jesu li, najzad, prihvatili tezu o generalnom štrajku koju podržava Pokret „26. jul”?
Po našem mišljenju, desilo se i žalosno nipodaštavanje važnosti koju sa vojničkog stanovišta ima borba u Orijenteu. U ovom času na Sijera Maestri ne odvija se gerilski rat, nego rat kolona. Naše snage, inferiorne u pogledu brojnosti i opreme, maksimalno iskorišćavaju prednosti terena, stalni nadzor neprijatelja i najveću brzinu u kretanju. Suvišno je reći da moralni faktor u ovoj borbi stiče izuzetan značaj. Rezultati su zadivljujući, i jednog dana će biti poznate sve njihove pojedinosti.
Čitavo stanovništvo je pobunjeno. Kada bi bilo oružja, naši odredi ne bi morali da čuvaju bilo kakvu zonu. Sami seljaci ne bi dopustili da neprijatelj kroči na nju. Gubici tiranije koja pošto-poto šalje brojne snage, mogli bi da budu katastrofalni. Sve što bih mogao da vam kažem o tome kako se probudila odvažnost u narodu bilo bi nedovoljno. Diktatura preduzima stravične odmazde. Masovna ubistva seljaka nimalo ne zaostaju za pokoljima koje su nacisti počinili u bilo kojoj zemlji Evrope. Ona naplaćuju svaki poraz kod nenaoružanog stanovništva. Izveštaji Vrhovnog štaba u kojima se pominju gubici među ustanicima uvek slede nakon nekog pokolja. To je dovelo narod do stanja apsolutne pobunjenosti. Ono što boli, što je ovaj narod mnogo puta ujelo za srce, jeste pomisao da mu niko nije poslao nijednu pušku, dok ovde seljaci vide kako su im kuće spaljene a porodice pobijene, očajnički prekljinjući da im se doture puške, jer na Kubi ima sakrivenog oružja koje se ne upotrebljava za likvidiranje ni najbednijeg otpadnika, nego se čeka da ih policija zapleni, ili da tiranija padne sama od sebe, ili da ustanici budu uništeni.
Ponašanje mnogih zemljaka nije moglo da bude nedostojnije. Još ima vremena da se stvari isprave i da se pomogne onima koji se bore. Sa našeg ličnog stanovišta, to je lišeno značaja. Niko ionako ne razmišlja o tome da li interes ili sujeta progovaraju.
Naša sudbina je zapečaćena i nijedna neizvesnost nas ne uznemirava: ili ćemo ovde poginuti do poslednjeg ustanika dok će u gradovima izginuti čitava jedna mlada generacija, ili ćemo pobediti uprkos najneverovatnijim preprekama. Za nas nema mogućih poraza. Godinu dana žrtava i junaštva, godinu koju su izdržali naši ljudi više ništa ne može da izbriše; tu su naše pobede, a ni one neće moći lako da se izbrišu. Naši ljudi će znati da se bore do poslednje kapi krvi. Poraz će biti za one koji su nam uskratili bilo kakvu pomoć; za one koji su isprva bili na našoj strani, a koji su nas posle napustili; za one koji su, lišeni vere u dostojanstvo i ideale, protraćili vreme i ugled u sramnim odnosima sa truhiljističkim despotizmom; za one koji su kukavički sakrili oružje u času borbe. Prevareni su oni, a ne mi.
Jednu stvar možemo da tvrdimo sasvim izvesno: da smo videli druge Kubance kako se bore za slobodu, progonjeni i na ivici da budu uništeni; da smo ih iz dana u dan videli kako se ne predaju niti posustaju u svom nastojanju, ni trenutka ne bismo oklevali da im priteknemo u pomoć i da, ako je potrebno, poginemo zajedno s njima. Jer smo mi Kubanci, a Kubanci se ne oglušuju ni kada se u bilo kojoj drugoj zemlji Amerike vodi borba za slobodu. Zar se Dominikanci ne okupljaju na jednom malom ostrvu da bi oslobodili svoj narod? Na svakog Dominikanca dolazi deset Kubanaca. Da li Somozine pristalice vrše invaziju nad Kostarikom? Tamo dotrčavaju Kubanci da se bore. I kako sada kada se u sopstvenoj otadžbini vodi borba za slobodu u najžešćoj bici, dok ima Kubanaca u izgnanstvu, koje je tiranija prognala iz njihove otadžbine, mogu da uskrate pomoć Kubancima koji se bore?
Ili treba da postave neprimerene uslove da bi nam pomogli? Treba li da ponudimo Republiku pretvorenu u ratni plen da bi nam pomogli? Treba li da se odreknemo ideala i da pretvorimo ovaj rat u veštinu istrebljivanja bližnjeg, treba li da prolivanje krvi pretvorimo u jalov čin koji ne obećava otadžbini nadoknadu koju očekuje od tolikih žrtava, samo da bi nam oni pomogli?
Rukovodstvo borbe protiv tiranije nalazi se i nalaziće se na Kubi u rukama revolucionarnih boraca. Oni koji u sadašnjosti i u budućnosti žele da budu smatrani vođama revolucije treba da budu u zemlji neposredno se suočavajući sa odgovornostima, opasnostima i žrtvama koje iziskuje kubanski trenutak.
Egzil treba da sarađuje sa tom borbom, ali je besmisleno da nam se spolja govori koju planinu treba da osvojimo, koji trščar smemo da spalimo, koju sabotažu moramo da izvedemo i u kakvom trenutku, pod kakvim okolnostima i na koji način možemo da izvedemo generalni štrajk. Osim što je to besmisleno, krajnje je smešno. Neka se iz inostranstva pomogne prikupljanjem novca među kubanskim izgnanicima i emigrantima i zalaganjem za stvar Kube putem kampanjâ u štampi i kod javnog mnjenja; neka se tamo razotkriju zločini koje ovde trpimo, ali neka se ne umisli da može iz Majamija da se upravlja revolucijom koja traje u svim gradovima i selima ostrva, sred bitaka, pometnje, sabotaža, štrajkova i bezbroj drugih načina revolucionarnog delovanja za koje je bila potrebna strategija borbe Pokreta „26. jul”.
Nacionalna direkcija je spremna, a to je istakla u više navrata, da na Kubi porazgovara s rukovodstvom bilo kakve opozicione organizacije kako bi se koordinirali specifični planovi i ostvarili konkretni rezultati koji budu smatrani korisnim za obaranje tiranije.
Generalni štrajk će uslediti na osnovu efektivnog koordiniranja napora Pokreta građanskog otpora, Nacionalnog radničkog fronta i svakog drugog sektora koji će biti podjednako udaljen od političkog strančarenja a u tesnoj vezi s Pokretom „26. jul”, jer je to do sada jedina opoziciona organizacija koja se bori u celoj zemlji.
Radnička sekcija Pokreta „26. jul” ide ka organizovanju štrajkačkih odbora u svakom centru rada i sektoru industrije, sa opozicionim aktivistima koji će tamo biti spremni da stupe u štrajk i ponude moralne garancije da će ga i izvesti. Organizacija ovih štrajkačkih odbora biće deo Nacionalnog radničkog fronta i on će biti jedino predstavništvo proletarijata koje će Pokret „26. jul” priznati kao legitimno.
Obaranje diktatora povlači sa sobom promenu Espuriovog kongresa, rukovodstva CTC-a\'7b19\'7d i svih njihovih načelnika, guvernera i ostalih funkcionera koji su posredno ili neposredno podržani da se zauzmu za položaj na navodnim izborima od 1. novembra 1954. ili prilikom vojnog udara od 10. marta 1952. Takođe povlači sa sobom trenutačno oslobođenje političkih zatvorenika i pritvorenika, bilo civilnih bilo vojnih, kao i izvođenje na sud svih umešanih u zločin, i okončanje samovoljnog ponašanja i same tiranije.
Nova vlada će se pridržavati Ustava iz 1940. i obezbediće sva prava koji on priznaje, pa će biti iznad svakog stranačkog sektaštva.
Izvršna vlast će preuzeti zakonska ovlašćenja koja Ustav daje kongresu Republike i njegov glavni zadatak biće da vodi zemlju ka opštim izborima, shodno Izbornom kodeksu iz 1943. i Ustavu iz 1940, te da razvije minimalni program onih deset tačaka izloženih u Manifestu sa Sijera Maestre.
Objaviće se da je raspušten Vrhovni sud jer nije bio kadar da razreši nezakonsku okolnost koja je stvorena državnim udarom, što ne znači da kasnije neki od njegovih sadašnjih članova ne mogu ponovo da budu imenovani ukoliko su uspeli da odbrane ustavna načela i zadržali čvrst stav pred zločinima, proizvoljnostima i zloupotrebama u ovim godinama tiranije.
Predsednik Republike odlučiće o načinu da konstituiše novi Vrhovni sud, a ovaj će sa svoje strane pristupiti reorganizaciji svih sudova i autonomnih institucija udaljavajući s njihovih funkcija sve one za koje bude smatrao da su bili u iskazanom saučesništvu s tiranijom, ne bežeći od toga da ih izvede na sud u slučajevima kada to bude potrebno. Imenovanje novih funkcionera obaviće se u skladu sa onim što zakon propisuje, za svaki slučaj.
Političke partije će imati samo jedno pravo tokom ovog prelaznog perioda: slobodu da pred narodom odbrane svoj program, da mobilišu i organizuju građanstvo unutar širokog okvira našeg Ustava, i da izađu na opšte izbore koji će biti sazvani.
U Manifestu sa Sijera Maestre uspostavljena je još tada potreba da se imenuje osoba koja će zauzeti predsedničko mesto u Republici, pri čemu je naš Pokret izložio svoj kriterijum da tu osobu treba da izaberu sve građanske institucije. Pošto ni nakon pet meseci to još nije urađeno, a sada je hitnije nego ikada da se zemlji pruži odgovor na pitanje ko će da nasledi diktatora, a nije moguće čekati ni jedan jedini način da bi se udovoljilo tom nacionalnom upitniku, Pokret „26. jul” odgovara i nudi svoj odgovor narodu kao jedinu moguću formulu da se garantuje zakonitost i razvoj ranih osnova jedinstva i sama privremena vlada. Ta osoba treba da bude uvaženi sudija iz Orijentea, dr Manuel Urutija Ljeo. Ne određujemo ga mi, nego ga određuje njegovo sopstveno držanje i nadamo se da neće uskratiti Republici svoje usluge. Razlozi koji sami po sebi na njega ukazuju jesu sledeći:
1. On je sudski funkcioner koji je najviše uzvisio pojam ustava kada je u predmetu povodom članova ekspedicije „Granma” na sudu izjavio da organizovanje oružane snage protiv režima nije delikt, nego naprotiv potpuno zakoniti postupak shodno duhu i slovu ustava i zakona, što je slučaj bez presedana u sudstvu, kao i u istoriji naših borbi za slobodu.
2. Njegov život posvećen pravedenoj primeni pravde garancija je da ima dovoljno spremnosti i čestitosti da bude faktor ravnoteže za sve legitimne interese kada tiranija bude svrgnuta delovanjem naroda.
3. Zato što niko kao doktor Manuel Urutija ne može da bude tako nepristrasan u odnosu na partije pošto ne pripada nijednoj političkoj grupaciji, upravo zato što je sudski funkcioner. I nema drugog građanina njegovog ugleda koji se, izvan bilo kakvog aktivizma, tako poistovetio s revolucionarnom stvari.

Osim toga, u svojstvu predstavnika sudstva, predstavlja obrazac koji je najbliži ustavnosti.
Ako budu odbijeni naši uslovi, nesebični uslovi jedne organizacije kojoj nijedna druga nije ravna u pogledu požrtvovanja, a koja nije konsultovana čak ni da li da se navede njeno ime u dokumentu o jedinstvu koji ona nije potpisala, mi ćemo sami nastaviti borbu kao i do danas, bez drugog oružja osim onog koje otimamo neprijatelju u svakoj bici, bez druge pomoći nego one koju dobijemo od napaćenog naroda, bez druge podrške osim naših ideala.
Jer, ukratko: Pokret „26. jul” je taj koji je izvodio i dalje izvodi akcije u celoj zemlji; samo su aktivisti Dvadeset šestog jula ti koji su preneli ustanak sa nepristupačnih planina Orijentea na zapadne provincije zemlje; jedino su aktivisti Dvadeset šestog jula ti koji su izveli sabotaže, suđenje otpadnicima, spaljivanje polja šećerne trske i druge revolucionarne akcije; samo je Pokret „26. jul” uspeo revolucionarno da organizuje radnike cele nacije; takođe, samo je Dvadeset šesti juli jedini sektor koji je sarađivao sa organizacijom Pokreta građanskog otpora u kojem se danas stiču građanski sektori gotovo svih mesta na Kubi.
To sve što je rečeno možda će neko shvatiti kao nadmenost, ali je činjenica da je, uz to, Pokret „26. jul” izjavio da ne želi da učestvuje u privremenoj vladi, već da stavlja svu svoju moralnu i materijalnu snagu u službu najpogodnijeg građanina koji će da predsedava privremeno.
Neka se dobro shvati da smo se mi odrekli birokratskih položaja ili učešća u vladi, ali neka se jednom za svagda shvati da se aktivisti Dvadeset šestog jula nisu, niti će se odreći mogućnosti da usmeravaju i rukovode narodom iz ilegale sa Sijera Maestre ili sa grobova odakle nam naši mrtvi izdaju naređenja.
A ne odričemo se jer nismo mi, nego čitava jedna generacija ta koja ima moralnu obavezu prema narodu Kube u pogledu suštinskog rešavanja njegovih ogromnih problema.
A mi znamo samo da pobedimo ili da poginemo. Da borba neće biti nikad teža nego što je bila kada nas je bilo samo dvanaestorica, kada na celoj Sijeri nismo imali jedan organizovan narod spreman na borbu, kada nismo kao danas imali jednu moćnu i disciplinovanu organizaciju u celoj zemlji, kada nismo mogli da računamo na veličanstvenu podršku masa što se pokazalo prilikom pogibije našeg nezaboravnog Franka Paisa.
Nije potrebno društvo da bi se dostojanstveno poginulo.

Fidel Kastro Rus

Sijera Maestra, 14. decembar 1957

[„Verde olivo“, 5. januar 1964.]

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sećanja na kubansku revoluciju

Počalji od Mustra taj Uto Apr 17, 2018 2:52 pm

Pino del Agva II

Početkom l958. uspostavljeno je izvesno primirje između naših snaga i Batistinih trupa. Vojska je, međutim, i dalje izdavala saopštenja u kojima se jednog dana govori o osmorici, drugog dana o dvadeset trojici poginulih ustanika, a pri tom, naravno, oni nisu pretrpeli nijedan gubitak. To je upravo bila tehnika koja je preovladavala, naročito u zoni u kojoj je dejstvovala moja kolona, gde se Sančez Moskera bavio imaginarnim bitkama protiv pobunjeničkih snaga, ubijajući seljake čijim je leševima popunjavao svoj radni list.
Poslednjih dana januara ukinuta je cenzura pa su novine, prvi put sve do kraja rata, objavile neke vesti. Vladini krugovi su disali vazduh primirja. Ramirez Leon, Batistin zakonodavac, pošao je na imanje, možda čak i kao na spontani put, u pratnji odbornika iz Manzanilja Lala Roke i jednog španskog novinara „Pari mača“ Menesesa, koji je napravio čitav niz razgovora na Sijeri.
U Sjedinjenim Državama su objavljene iscrpne izjave o razotkrivanju Sporazuma iz Majamija, što ih je dao Komitet Dvadeset šestog jula u izgnanstvu, na čijem čelu je bio Mario Ljerena, a čiji je blagajnik bio Raul Čibas. (Ovi delegati su se tako dobro osećali u tom delu sveta pa su očigledno Majami odabrali kao svoje trajno boravište i u sadašnjim trenucima, možda, imaju slične profesije kao i u doba oslobodilačkog rata, kada se činilo da su pošteni ljudi.)
Intervuji sa Menesesom, koji su objavljeni u časopisu „Boemija“, imali su odjeka i u celom svetu, ali, interno, bila je posebno zanimljiva polemika između Masferera i Ramireza Leona, u tim kratkotrajnim danima kada je havanska štampa objavljivala neke vesti.
Cenzura je ukinuta u pet od šest provincija. Orijente je i dalje bio sa ustavnim garancijama koje su ukinute, i sa cenzurom.
Sredinom januara grupa aktivista Pokreta „26. jul“ koja je zarobljena prilikom silaska sa Sijere predstavljena je novinarima: Armando Art, Havijer Pazos, Luis Buč i vodič po imenu Eulalio Valjeho. Ova vest nije nezanimljiva, iako su drugovi svakodnevno zatvarani a često i ubijani, jer je pokazatelj polemike koja se manje ili više otvoreno vodila između dva dela Pokreta „26. jul“. Stigao mi je odgovor na prilično nesuvislo pismo koje sam ja poslao drugu Reneu Ramosu Laturu, ali osim toga kružila je i kopija mog pisma. Armando Art mi je napisao pismo s polemičkom notom i nameravao je da mi ga pošalje sa Sijere, kuda je pošao da se vidi sa Fidelom, ali Fidel je pomislio da će to pismo izazvati novi odgovor, koji će sobom povući još jedan, pa još jedan, do trenutka kada jedan od njih može da padne u ruke neprijatelju, što nikome od nas ne bi odgovaralo. Armandito je disciplinovano ispunio naređenje, ali je zaboravio pismo u jednom od svojih džepova, pa kada je zarobljen, ono je bilo kod njega.
Život Armanda Arta i njegovih drugova visio je o koncu u dane kada su bili zatvoreni i odsečeni od sveta. Jenkijevska ambasada se mobilisala ne bi li doznala uzrok ovim kontroverzama. Na osnovu čitavog niza pojmova iznetih u uzajamnim argumentacijama, neprijatelj je naslutio da se nešto dešava pa je načuljio uši.
Nezavisno od pribeleženog incidenta, Fidel je došao na ideju da je bitno izvesti udarac koji će odjeknuti, koristeći okolnost da je ukinuta cenzura i da se pripremamo za to.
Odabrana tačka je iznova Pino del Agva. Jednom smo ga uspešno napali, ali od tog trenutka Pino del Agva je bio pod neprijateljskom okupacijom. Čak i kada se trupe nisu mnogo razletale, njihov poseban položaj na vrhu Maestre primoravao nas je na silna obilaženja jer kretanje u zoni je uvek bilo opasno, tako da poništavanje Pino del Agve kao isturene tačke vojske može da bude od velikog strateškog značaja, a s obzirom na uslove štampe u zemlji, može da ima i veliki nacionalni odjek.
Od prvih dana februara počele su grozničave pripreme i ispitivanje zone, u čemu su ključni udeo imali meštani odatle, Roberto Ruiz i Feliks Tamajo, obojica oficiri naše vojske u ovom trenutku. Osim toga, pojačavali smo pripreme našeg najnovijeg oružja, kojem smo pripisali izuzetnu važnost, reč je o M-26, zvanom još i sputnjik. To je mala limena bomba koja se na početku bacala preko komplikovanog aparata, neke vrste katapulta napravljenog od kaiševa podvodne puške. Kasnije je usavršena tako da bi bila aktivirana pucnjem iz puške, s metkom plotuna, što je omogućavalo da artefakt stiže dalje.
Ove male bombe su zaista bile bučne, izazivale su preplašenost, ali s obzirom na to da su jedino imale limeni oklop, njihova smrtonosna moć je bila ograničena jer su zapravo nanosile samo lakše povrede kada bi eksplodirale blizu nekog neprijateljskog vojnika, ne računajući da je bilo veoma teško tačno podesiti da od trenutka kada se upali fitilj do eksplozije, putanja u vazduhu bude podudarna sa zamišljenim ciljem. Usled efekta okidanja prilikom bacanja fitilj se često odvajao i mala bomba ne bi eksplodirala, tako da je netaknuta padala u posed neprijatelju. Kada je ovaj dokučio njeno funkcionisanje, prestao je da je se plaši; u prvoj bici je ipak postigla svoj psihološki učinak.
Stvari su pripremane prilično minuciozno, napad se odigrao 16. febuara, izveštaj naše vojske koji je objavljen u „El kubano libre“, a koji ovde donosimo u celosti, jeste dosta verna sinteza onoga što se desilo.
Strateški plan bio je vrlo jednostavan: znajući da se čitava jedna vojna formacija nalazi u pilani, Fidel nije verovao da naše trupe mogu da je zaposednu. On je nameravao da je napadnemo, da uništimo straže, da je opkolimo i sačekamo na pojačanje, jer već smo dobro znali da su trupe na putu znatno veštije od onih stacioniranih. Postavljeno je više zaseda od kojih smo očekivali velike rezultate, a na osnovu pretpostavke o putanji i brojnosti neprijatelja, svaku smo stacionirali na određeno mesto i sastavili od potrebnog broja ljudi.
Napadom je lično rukovodio Fidel, čiji je Vrhovni štab bio neposredno u vidokrugu pilane, na jednoj padini smeštenoj na severnoj strani, odakle se imao odličan pogled na cilj. Na karti br. 2 može da se pogleda plan akcije: trebalo je da Kamilo napreduje putem koji dolazi iz El Uvera prolazeći kroz Bajamesu. Njegove trupe, koje su sačinjavale vod prethodnice Četvrte kolone, trebalo je da zaposednu straže i da nastave proboj dokle teren to dopusti te da tamo ostanu. Bekstvo stražara bi sprečio vod kapetana Raula Kastra Merkadera, smeštenog pored puta koji vodi u Bajamo, i u slučaju da bi hteli da se dokopaju reke Peladero, kapetan Giljermo Garsija bi ih tamo sačekao sa 25 ljudi.
Kada bi se otvorila vatra, naš minobacač bi stupio u dejstvo, a on je imao tačno šest granata i njime je rukovao Kijala, i potom bi počela opsada. Jednom zasedom je rukovodio poručnik Vilo Akunja na padini Virhena, sa zadatkom da presretne trupe koje bi došle iz El Uvera, i nešto dalje prema severu, čekajući na trupe koje bi došle iz Jaoa preko Vege de los Hobosa, gde se Lalo Sardinjas nalazio s nekolicinom strelaca.
U toj zasedi prvi put je isprobana posebna vrsta mine koja se baš i nije nešto pokazala. Drug Antonio Estevez (on je kasnije poginuo u napadu na Bajamo) smislio je bio sistem za aktiviranje neeksplodiranih avionskih bombi koristeći pucanj iz puške kao detonator, pa smo artefakt postavili pretpostavljajući da će vojska naići kroz tu oblast u kojoj smo imali tako malo snaga. Desila se žalosna zabuna: drug zadužen da najavi dolazak neprijatelja, vrlo neiskusan i vrlo nervozan, dao je znak uzbune kada se civilni kamion penjao. Mina je proradila a vozač kamiona je bio nevina žrtva ovog novog razornog oružja koje je, nakon poboljšanja, postalo zaista delotvorno.
U zoru 16. februara Kamilo je pošao da zauzme straže, ali naši vodiči nisu predvideli da se stražari noću povlače do mesta vrlo blizu logora, tako da im je trebalo vremena da otpočnu napad; pomislili su da su promašili mesto pa su svaki korak pravili veoma oprezno a da nisu primetili kakav je to bio manevar. Za prevaljivanje tih petsto metara između dve tačke, Kamilu i njegovoj grupi od 20 ljudi, koji su išli jedan za drugim, bilo je potrebno ne manje od sata.
Na kraju su stigli do kuća. Stražari su bili postavili osnovni sistem za uzbunu: po zemlji su razvukli konopce o koje su bile vezane limenke, a one bi zveckale kada bi se nagazio ili dotakao konopac. Međutim, u isto vreme su ostavili i neke konje na ispaši, pa kada je prethodnica kolone naišla na alarm, pomislili su da je to zbog konja. Tako je Kamilo praktično uspeo da stigne do vojnika.
S druge strane, naš nadzor je bio pun zebnje zbog časova koji su proticali a nikako da počne željno očekivani napad; konačno se začuo prvi pucanj koji je označavao početak borbe, kada je krenulo naše bombardovanje sa šest minobacača, što se završilo uglavnom jadno.
Stražari su videli ili čuli kako prvi napadači otpočinju napad; jednim rafalom kojim je započeta borba ranili su druga Gevaru, koji će posle izdahnuti u našoj bolnici. Za nekoliko minuta Kamilove snage su raznele odbranu, zaplenile su 11 komada oružja (među njima dva puškomitraljeza), a zarobljena su tri stražara (pored toga je bilo 7 ili 8 poginulih), ali odmah je u kasarni organizovan otpor, pa su naši napadi zaustavljeni.
U nastavku su poručnici Noda i Kapote, kao i borac Rajmundo Lijen, poginuli u pokušaju da nastave proboj. Kamilo je ranjen u butinu, i Vireljes, zadužen za upravljanje mitraljezom, morao je da se povuče i da ga ostavi. Uprkos rani, kad se već razdanjivalo a usred paklene paljbe, Kamilo se vratio nazad ne bi li spasao oružje. On je opet ranjen, ali je imao neviđenu sreću da mu metak uđe kroz trbuh i izađe sa strane, a da nijedan vitalni organ nije oštećen. Dok su spasavali Kamila, a gubeći mitraljez, još jedan drug, po imenu Luis Masijas, ranjen je pa se vukao po žbunju prema suprotnom mestu od povlačenja svojih drugova i tamo ga je zadesila smrt. Nekoliko odsečenih boraca, iz pozicija blizu kasarne, bombardovali su je sputnjicima ili M-26, sejući konfuziju među vojnicima. Giljermo Garsija nije nikako uspeo da učestvuje u ovoj bici jer stražari nisu ni pokušali da izađu iz svojih skrovišta, nego su, kao što se pretpostavljalo, odmah pozvali u pomoć putem radija.
Sredinom prepodneva situacija je iznova bila mirna u celom kraju, ali s naših pozicija, pri Vrhovnom štabu, čuli smo poviku koja nas je veoma uznemiravala jer smo otprilike razabirali sledeće: „Eno ga Kamilov mitraljez“, dok su ispaljivali rafal. Zajedno sa izgubljenim mitraljezom na tronošcu, Kamilo je ostavio i kapu sa ispisanim imenom u zadnjem delu pa su se stražari na taj način nama podsmevali. Naslućivali smo da se nešto desilo, ali celog dana veza sa trupama smeštenim na drugoj strani nije mogla da bude uspostavljena, dok je Kamilo, kome je Serhio del Valje ukazivao pomoć, odbijao da se povuče pa su ostali tamo u iščekivanju.
Ostvarivala su se Fidelova predskazanja: iz Oro de Gise, formacija pod vođstvom kapetana Sijere slala je špic svoje prethodnice da ispita šta se dešava kod Pino del Agve. Na nju je čekao ceo vod Paka Kabrere, nekih 30 ili 35 ljudi postavljenih na način koji se vidi na mapi 3, pored puta, na padini zvanoj Kable, upravo zato što je tamo jedan kabl kojima se pomaže vozilima da savladaju taj težak uspon. Naše čete su bile stavljene pod komandu poručnikâ Sunjola, Alama, Rejesa i Vilijema Rodrigeza. Pako Kabrera je bio tamo kao šef voda, ali su Paz i Duke, ispred puta, bili zaduženi da zaustave špic prethodnice. Mala neprijateljska snaga je nastavila da napreduje, ali je potpuno uništena: 11 poginulih, 5 ranjenih zarobljenika, kojima je ukazana pomoć u jednoj kući u kojoj su i ostali. (Tada je zarobljen i potporučnik Laferte, koji je sada s nama.) Zaplenjeno je 12 pušaka, među njima i dve M-1 i jedan puškomitraljez, kao i jedan „džonson“.
Jedan ili dva vojnika koji su uspeli da pobegnu preneli su vest u Oro de Gisu. Kad su čuli tu vest, ljudi iz Oro de Gise verovatno su zatražili pomoć, ali između Gise i Oro de Gise upravo je bio postavljen Raul Kastro sa svim svojim snagama, jer je to bila tačka za koju smo pretpostavili da će njome najverovatnije pristići straže u pomoć napadnutima kod Pino del Agve. Raul je razmestio svoje snage tako da će Feliks Pena zatvoriti sa prethodnicom put pojačanju i odmah će potom sa svojom četom, zatim sa četom Sira Frijasa, kao i onom pod direktnom Raulovom komandom, napasti neprijatelja, dok će Efihenio zatvoriti obruč iz pozadine.
Jedan detalj je u tom trenutku prošao nezapaženo: dva bezopasna i ošamućena seljaka, koja su prošla kroz sve položaje noseći petlove ispod miške, bila su zapravo vojnici vojske Oro de Gise, poslati upravo zato da ispitaju put. Oni su mogli da vide raspored naših trupa pa su o tome izvestili svoje drugove u Gisi, zbog čega je Raul bio prinuđen da odoli ofanzivi koju mu je vojska, znajući njegove položaje, priredila sa visine koje se domogla pa je usledilo dugo povlačenje tokom kojeg je izgubljen jedan čovek, Florentino Kesada, dok je drugi ranjen. Put koji dolazi iz Bajama prolazeći kroz Oro de Gisu bio je jedini kojim je vojska pokušala da se probije. Iako je Raul bio prinuđen da se povlači budući da mu je položaj bio ispod puta, neprijateljske trupe su veoma sporo napredovale putem i celog tog dana se nisu pojavile. Mapa 4 pokazuje manevar u glavnim crtama. Tog dana smo bili izloženi stalnom napadu B-26 kojim je vojska mitraljirala padine bez drugog rezultata nego da nam pravi smetnje i navodi na posebne mere opreza. Fidel je bio razdragan zbog bitke a u isto vreme i zabrinut zbog sudbine drugova pa se više puta izložio opasnosti više nego što treba. To je dovelo do toga da mu nekoliko dana kasnije posredstvom grupe oficira pošaljemo dokument, koji prenosimo, moleći ga u ime revolucije da svoj život ne izlaže nepotrebno opasnosti. Taj pomalo detinjast dokument, koji smo sačinili podstaknuti altruističkim željama, verujemo da nije zavredeo nijedno njegovo čitanje, i suvišno je reći, i da ga je pročitao, ne bi se na njega obazirao.
Uveče sam u više navrata ponovio da je moguć napad kao taj što ga je Kamilo izveo i da se savladaju stražari postavljeni kod Pino del Agve. Činilo se da Fidel nije pristalica ove ideje, ali je na kraju pristao da probamo, šaljući jednu snagu pod komandom Eskalone u sastavu vodova Ignasija Pereza i Raula Kastra Merkadera. Ovi drugovi su prišli i uradili sve što je moguće da stignu do kasarne, ali žestoka vatra vojnika ih je odbijala, pa su se povukli ne pokušavajući više novi napad. Zatražio sam da mi se poveri komanda snage, na šta je Fidel pristao na jedvite jade. Moja je zamisao bila da priđemo što bliže i da sa molotovljevim koktelima, koje smo bili napravili od benzina pronađenog u pilani, zapalimo kuće sve od drveta i da ih nateramo da se predaju ili da se razbeže bez reda, nakon čega ćemo ih mi sustići svojom paljbom. Dok smo upravo stizali na mesto bitke spremajući se da zauzmemo pozicije, primio sam ovaj mali Fidelov dopis:

16. februar 1958
Če,
Ako sve zavisi od napada sa ove strane, bez Kamilove i Giljermove podrške, mislim da ne bi trebalo izvesti ništa pogibeljno jer preti opasnost da pretrpimo mnogo gubitaka a da ne postignemo cilj.
Veoma ozbiljno ti preporučujem da se paziš. Ovo je strogo naređenje, nemoj zauzeti poziciju borca. Postaraj se da dobro upravljaš ljudima jer to je ono što je neophodno u ovom trenutku.

Fidel

Osim toga, Almeida, koji mi je doneo poruku, usmeno mi je rekao da pod svojom odgovornošću mogu da napadnem, u skladu sa pismom, ali da on (Fidel) nije saglasan s time. Osećao sam teret strogog naređenja da ne stupim u borbu, mogućnost gotovo neizbežnu da će poginuti više boraca i neizvesnost da li će kasarna biti osvojena, ne znajući raspored Giljermovih i Kamilovih snaga koje su bile odsečene, a sva odgovornost je bila na mojim plećima. To je bilo previše za mene, pa sam pognute glave krenuo putem svog prethodnika Eskalone.
Narednog dana ujutru, tokom stalnog nadletanja aviona, izdato je naređenje o opštem povlačenju i, nakon nekoliko pucnjeva iz oružja s teleskopskim nišanom na vojnike koji su počeli da izlaze iz svojih skloništa, postepeno smo se povlačili kroz zemljane gudure Maestre.
Kao što može da se vidi iz zvaničnog saopštenja koje smo tada napravili, neprijatelj je imao od 18 do 25 poginulih a zaplenjene su 33 puške, 5 mitraljeza i dosta municije. Spisku navedenih poginulih treba dodati i pogibiju druga Luisa Masijasa, o kome tada nismo ništa znali, kao i još nekih drugova poput Luisa Olazabala i Kiroge, ranjenih u različitim akcijama produžene bitke. U novinama „El mundo“ od 19. februara pojavila se sledeća informacija:
„El mundo, sreda 19. februar 1958. Izdato saopštenje o pogibiji 16 ustanika i 5 vojnika. Ne zna se da li je Gevara ranjen. Vrhovni štab vojske izdao je juče u pet po podne saopštenje kojim se poriče da je uopšte bilo neke važnije bitke s pobunjenicima kod Pino del Agve, južno od Bajama. U zvaničnom saopštenju se isto tako priznaje da je ’došlo do ponekog okršaja između izviđačkih patrola vojske i pobunjeničkih grupa’, dodajući da se u trenutku izdavanja saopštenja ’broj poginulih kod pobunjenika penje na 16, dok kao posledicu pomenutih okršaja, vojska ih ima 5’. Što se tiče ranjavanja poznatog argentinskog komuniste Če Gevare, dodaje se u saopštenje, do sada to nije moglo da bude potvrđeno. O prisustvu ustaničkog vođe u tim okršajima ne može ništa da se potvrdi osim da je i dalje skriven po nepristupačnim jamama Sijera Maestre.“
Nešto kasnije, ili možda već u tom trenutku, Sosa Blanko je prouzrokovao pokolj u Oro de Gisi, a on je bio ubica koji je u prvim danima januara 1959. umro pred streljačkim vodom.
Dok je diktatura mogla jedino da potvrdi da je Fidel i dalje „skriven u nepristupačnim jamama Sijera Maestre“, trupe pod njegovom ličnom komandom tražile su od njega da se ne izlaže bez potrebe opasnosti, a neprijateljska vojska se nije penjala do naših baza. Nešto kasnije, zaselak Pino del Agva je raseljen, čime smo upotpunili oslobođenje zapadne oblasti Maestre.
Svega nekoliko dana nakon te bitke odigrao se jedan od najznačajnijih događaja tokom sukoba: Treća kolona, pod vođstvom komandanta Almeide, kreće iz oblasti Santijaga, a Šesta kolona „Frank Pais“, pod komandom Raula Kastra Rusa, prelazi istočne ravnice, zalazi u Mangos de Baragvu, prelazi u Pinares de Majari i potom obrazuje Drugi istočni front „Frank Pais“.


Pino del Agva

Pino del Agva je zaselak na vrhu Maestre u blizini vrha Bajamesa. Njega je branila vojna formacija kapetana Gere, veoma dobro ušančena i utvrđena. To je najisturenija tačka na Sijera Maestri. Cilj napada nije bilo zaposedanje pilane, nego uspostavljanje obruča koji će naterati vojsku da pošalje trupe u pomoć. Situacija najbližih trupa je bila sledeća: kod San Pabla de Jaoa, ljudstvo Sančeza Moskere na nekih dvanaest kilometara od pilane; kod Ora ljudstvo kapetana Sijere, na nekih šest kilometara; na dvadeset pet kilometara nalazi se El Uvero s mornaričkim garnizonom; druga mesta odakle se očekuju pojačanja bila su Gisa i Bajamo. Naše snage su bile postavljene da presretnu sve puteve koji polaze od tih mesta ka Pino del Agvi.
U pola šest ujutru 16. februara napad su započele snage Četvrte kolone, pod komandom kapetana Kamila Sijenfuegosa. Napad je bio tako silovit da su straže savladane bez ikakve teškoće prouzrokujući neprijatelju 8 poginulih, 4 zarobljenika i nekoliko ranjenika. Od tog trenutka intenzivira se neprijateljski otpor tako da su na našoj strani poginuli poručnici Hilberto Kapote i Enrike Noda, kao i drug Raimundo Lijen; drug Anhel Gevara je teško ranjen pa je preminuo nekoliko dana kasnije u nekoj od naših poljskih bolnica.
Obruč je potrajao ceo dan, pri čemu su se kretale snage Ora, sastavljene od 17 ljudi, radi ispitivanja u pravcu Pino del Agve. Te snage su na prepad zatečene i potpuno uništene, zarobljena su 3 ranjenika koja su ostavljena u kućama seljaka, zbog nemogućnosti transporta. Vođa kolone, potporučnik Evelio Laferte, bio je zarobljen. Samo dva čoveka, po svoj prilici ranjena, uspela su da pobegnu, a ostali su poginuli u akciji.
Snage koje su branile puteve iz Jaoa i El Uvera morale su da ostanu neaktivne pošto se te trupe nisu pomerile sa svojih položaja. Kolona komandanta Raula Kastra Rusa morala je da se bori u vrlo kritičnoj situaciji jer njegovi ljudi nisu smeli da pucaju na neprijatelja, pošto je ovaj napredovao iza živog zida ženâ i seoske dece. U toj akciji je poginuo drug Florentino Kesada. Nepoznati su nam gubici koje je pretrpela vojska.
Nekoliko sati pošto se povukla kolona komandanta Raula Kastra, vojska se probila do naših položaja, gde je još bilo grupâ preplašenih i razoružanih seljaka koji su se sklonili po kolibama da bi izbegli bitku. Naređeno je tada da izađu svi koji su se tako sklonili i na njih je bez milosti otvorena mitraljeska paljba pa ih je tako 13 ubijeno, većinom ženâ i dece. Oni koji su ranjeni u toj „slavnoj” akciji vojske prebačeni su u Bajamo da im se ukaže pomoć, i to su oni koji se navode u prvim zvaničnim ili nezvaničnim izveštajima o bici.
Uprkos maglovitom danu, sve vreme su borbeni avioni mitraljezom gađali pozicije koje su držale naše snage, ali one nisu pretrpele nikakvu štetu. U podne 17. februara naše snage su se povukle iz Pino del Agve, kada je akcija zatvorena novim napadom kod Ora delovanjem delova Šeste kolone. Nije poznat ishod ovog novog okršaja što se tiče neprijatelja, među našim snagama nema novosti.
Konačni bilans je sledeći: neprijatelj je imao od 18 do 25 poginulih, koliko i ranjenih, i 5 zarobljenika. To su potporučinik Evelio Laferte, vojnici Erasmo Jera, Fransisko Travijeso Kamačo, Seferino Adrijan Truhiljo i Bernardo San Bartolome Martinez Karal (ovaj poslednji ranjen); 33 puške, 5 mitraljeza i puno municije. Naše trupe su pretrpele pomenute gubitke, plus 3 ranjenika, od kojih je jedan kapetan Kamilo Sijenfuegos; svi lakše ranjeni.
Kod Pino del Agve nije u potpunosti ostvaren ambiciozni plan koji je osmislio Vrhovni štab naše vojske, ali je izvojevana potpuna pobeda nad vojskom, podrivajući još i više njen borbeni moral koji je bio u padu, i pokazujući celoj naciji rastuću snagu revolucije i naše revolucionarne vojske, koja se sprema da siđe u ravnicu i nastavi svoje pobede.

[„El kubano libre“, Sijera Maestra, februar 1958.]

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sećanja na kubansku revoluciju

Počalji od Mustra taj Uto Apr 17, 2018 2:53 pm



Komandantu
dr Fidelu Kastru
Sijera Maestra, 19. februar 1958

Druže,

Zbog neodložne potrebe i pritisnutosti vladajućim okolnostima, rukovodstvo, kao i sve odgovorno osoblje koje se bori u našim redovima, želi da Vas informiše o mišljenju trupe u vezi s Vašim prisustvom na bojnom polju.
Molimo Vas da preinačite stav koji uvek zauzimate, pošto nehotice dovodi u opasnost uspeh naše oružane borbe, a pre svega ostvarenje ciljeva istinske revolucije.
Znajte, druže, da ovo nije ni u kakvoj vezi s bilo kakvom sektaškom pobudom kojom bi se išlo za isticanjem bilo kakve nadmoći. Jedino nas pokreće, a da nam pri tom ni trenutka ne ponestaje privrženosti prema Vama i uvažavanja koje zaslužujete, ljubav prema otadžbini, prema našoj stvari, prema našim idejama.
Bez ikakvog samoljublja, trebalo bi da shvatite kakva odgovornost počiva na Vama, kao i kakve želje i nade u Vas polažu prošle, sadašnje i buduće generacije. Svesni svega toga, treba da prihvatite ovu molbu kao imperativ, možda pomalo i drzak i zahtevan. Ali to se čini zbog Kube i za Kubu, pa Vam zato tražimo još jednu žrtvu.

Vaša braća u borbi i u idealima



Komandant: Če

Pomoćnik komadanta: Huan Almeida

Selija Sančez

Raul Kastro Ruz

Siro Frijas

H. Martinez Paez

S. Valje

H. Ramon Mačado

Luis Krespo

Feliks Pena

Pako Kabrera

Giljermo Garsija

Ignasio Perez

Manuel Fahardo

Vitalio Akunja

Ramiro Valdes

Delio Homez Očoa

Eduardo Sardinjas

Kamilo Sijenfuegos

Raul Kastro Merkader

Efihenio Ameiheira

Luis Orlando Rodrigez

Marin

Universo Sančez

Hose Kijala

Idelfredo Figerero Rio

Markos Borero

Orasio Rodrigez

Kaliksto Garsija M.

R. Himenez Lahe

Hose Sotomajor

Ernesto Kasiljas

Fernando Vireljes Injigez

Abelardo Kolome Ibara

Umberto Rodrigez Dijaz

H. Diz

Ermes Kardero

Olvein Boteljo

F. Viljegas

Armando Velis


[„Verde olivo“, 19. februar 1964.]


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sećanja na kubansku revoluciju

Počalji od Mustra taj Uto Apr 17, 2018 2:53 pm



Između dva perioda

Aprila i juna 1958. mogla su se uočiti dva pôla pobunjeničkog talasa.
Počev od februara, nakon bitke kod Pino del Agve, taj talas je postepeno rastao preteći da se pretvori u nezadrživu lavinu. Narod je ustajao protiv diktature u celoj zemlji, a posebno u Orijenteu. Nakon propasti generalnog štrajka na koji je pozvao Pokret, talas se smanjio i u junu se nalazio na najnižoj tački, kada su trupe diktature sve više stezale obruč oko Prve kolone.
Prvih dana aprila Kamilo je izašao iz skloništa na Sijeri prema Kautu, gde će biti imenovan za komandanta Druge kolone „Antonio Maseo“, pa je izveo nekoliko zapanjujućih podviga u ravnicama Orijentea. Kamilo je prvi komandant vojske koji je pošao u ravnicu da se bori s moralom i delotvornošću vojske sa Sijere, dovodeći diktaturu u veoma neugodnu situaciju sve do poraza od 9. aprila, kada će se vratiti na Sijera Maestru.
Pod okriljem okolnosti, u danima porasta revolucionarnog talasa stvoren je čitav niz logora sastavljenih od ljudi koji su jedva čekali da se bore, kao i od onih koji su jedino razmišljali o tome da im uniforma ostane čista do trijumfalnog pohoda na Havanu. Posle 9. aprila, kada je kontraofanziva diktature uzela maha, ove grupe su počele da nestaju ili da se priključuju Sijeri.
Moral je toliko opao da je vojska osetila potrebu da nešto preduzme pa je pripremila letke koje je bacala iz vazduha u ustaničkim krajevima. Na letku je pisalo sledeće:

Sunarodniče,
Ako si još uvek na selu ili na brdu zbog toga što si bio upleten u ustaničke zavere, imaš priliku da ispraviš grešku i da se vratiš u krilo svoje porodice.
Vlada je naredila da se tvoj život poštuje i da budeš poslat kući ako odložiš oružje i prihvatiš zakon.
Prijavi se guverneru provincije, gradonačelniku svoje opštine, svom prijatelju u kongresu, najbližem vojnom, pomorskom ili policijskom odseku, ili bilo kojoj crkvenoj vlasti.
Ako si na čistini, donesi svoje oružje na ramenima, držeći ruke uvis.
Ako se prijavljuješ u gradskoj sredini, sakrij svoje oružje na sigurno mesto kako bi ga prijavio pa ono bilo odmah pokupljeno.
Učini to ne gubeći vreme jer će operacije za potpuno smirivanje biti nastavljene najvećim intenzitetom u zoni gde se ti nalaziš.

Posle su objavljivali fotografije onih koji su se prijavili, neki su to stvarno učinili, a neki nisu. Očigledno je bilo da kontrarevolucionarni talas raste. Na kraju će se skršiti na vrhovima Sijere, ali krajem aprila i početkom maja taj talas je i dalje rastao.
Naš zadatak u toj prvoj fazi posmatranog perioda sastojao se u tome da održimo front koji je zauzimala Četvrta kolona, a koji je sezao blizu naselja rudnika Buejsito. Tamo je bio ušančen Sančez Moskera, i naša borba se svodila na povremene okršaje jer ni jedna ni druga strana nisu htele da se upuste u odlučujući boj. Mi smo ih noću gađali iz naših M-26, ali su oni već znali slabu smrtonosnu moć tog oružja pa su jednostavno razapeli veliku žičanu mrežu, gde je punjenje TNT eksploziva pucalo u svojim čaurama od limenki kondenzovanog mleka, i time samo stvaralo veliku buku.
Naš logor je u nekom trenutku bio smešten na neka dva kilometra od Minasa, u oblasti zvanoj La Otilija, u kući tamošnjeg zemljoposednika. Tamo smo pratili kretanje Sančeza Moskere i iz dana u dan su se dešavale neobične čarke. Otpadnici bi zorom krenuli da pale kolibe seljaka, kojima bi sve oduzeli, pa bi se povukli pre nego što bismo mi intervenisali, a drugim prilikama bi napali neke od naših streljačkih snaga rasejanih u kraju, terajući ih u bekstvo. Seljak za koga bi se posumnjalo da je u dosluhu s nama bio bi ubijen.
Nisam nikad uspeo da saznam zašto je Sančez Moskera dozvolio da se komotno smestimo u kući, u prilično ravnoj oblasti oskudne vegetacije, a da ne pozove neprijateljsku avijaciju da nas napadne. Nagađali smo da njemu nije stalo do zapodevanja borbe, a da neće da avijacija vidi koliko su trupe blizu jer bi onda morao da objasni zašto neće da napadne. Međutim, kao što sam rekao, čarke između naših snaga su se ponavljale.
Jednog od tih dana pošao sam s pomoćnikom da se nađem sa Fidelom, koji je tada bio na Hibaru, trebalo je puno pešačiti, praktično ceo dan. Pošto sam proveo jedan dan s Fidelom, narednog dana smo krenuli nazad prema našoj kasarni u La Otiliji. Iz razloga kojeg se ne sećam, moj pomoćnik je morao da ostane pa sam bio prinuđen da prihvatim novog vodiča. Deo puta se odvijao po automobilskom drumu, posle se ulazilo u vijugava imanja prekrivena pašnjacima. U toj poslednjom etapi, već blizu kuće, ugledali smo neobičan prizor: na svetlosti punog meseca koji je jasno obasjavao okolinu, u nekom od tih zatalasanih maneža, s rasutim palmama, ukazao se čitav red uginulih mulaca, od kojih su neki bili osedlani.
Kada smo sišli s konja da pregledamo prvog mulca i kada smo videli rane od metaka, izraz lica kojim me je vodič pogledao podsetio me je na kakav kaubojski film: glavni junak filma stiže sa svojim drugom i vidi konja ubijenog strelom. On izgovara nešto kao „to su Sijuksi“ pa namešta prigodan izraz. Takav je bio izraz vodičevog lica, a možda i mog, ali ja nisam previše mario da sebe sada ispitujem. Nekoliko metara odatle nalazio se drugi mulac, potom treći, pa četvrti i peti ubijeni mulac. To je ustvari bio konvoj koji je trebalo da nas snabde a koji je Sančez Moskera presreo, mislim da je i neki civil ubijen. Vodič je odbio da nastavi sa mnom, reče da ne poznaje teren i jednostavno je uzjahao svog konja pa smo se prijateljski rastali.
Ja sam imao „beretu“ i držeći je otkočenu poveo sam konja za uzde, pa sam zašao u prve plantaže kafe. Kad sam stigao do jedne napuštene kuće, zaglušujuća buka me iznenadi tako da sam umalo pripucao, ali bila je to samo svinja, a i ona se uplašila mog prisustva kao ja njenog. Polako i s puno opreza obišao sam tih stotinak metara koji su me odvajali od našeg položaja, te sam ga zatekao potpuno napuštenog. Nakon poduže potrage pronašao sam druga koji je ostao da spava u kući.
Universo, koji je ostao da vodi trupu, bio je naredio evakuaciju kuće predviđajući neki napad u toku noći ili u zoru. Pošto su trupe bile dobro raspoređene u odbrani mesta, prilegao sam da spavam s jedinim pratiocem. Cela ta scena za mene nema drugi značaj osim zadovoljstva koje sam osetio što sam prebrodio strah tokom puta, za koji mi se tada učinilo da je beskonačan dok nisam najzad sam stigao do komandnog mesta. Te noći sam se osetio hrabrim.
Ali najteži okršaj sa Sančezom Moskerom usledio je u malom naselju zvanom Santa Rosa. Kao i uvek, u zoru su javili da je Sančez Moskera tamo pa smo se brzo uputili na to mesto. Ja sam imao mali napad astme pa sam jahao na doratu, s kojim sam se sprijateljio. Borba se širila fragmentarno u različitim pravcima. Trebalo je odustati od jahanja. Sa grupom ljudi koji su bili sa mnom zauzeli smo poziciju na malom brežuljku, raspoređujući se na dve do tri različite visine. Neprijatelj je ispaljivao nekoliko granata bez prevelike preciznosti.
U nekom trenutku paljba je uzela maha s moje desne strane pa sam krenuo da obiđem te položaje, ali na pola puta se razmahala i s leve strane, pa sam poslao svog pomoćnika ne znam na koju stranu i ostao sam sâm između dve vatre. S moje leve strane, snage Sančeza Moskere su se nakon granatiranja popele padinom sred neviđene ciče. Naši ljudi, nedovoljno iskusni, nisu uspeli da ispale više, no tek pokoji sporadični pucanj i u trku su se sjurili niz padinu. Sam na jednom ogoljenom manežu, video sam kako se pojavljuju vojničke kacige. Jedan od neprijateljskih vojnika potrča niz padinu jureći naše borce koji su se zavlačili u plantaže kafe. Pucao sam „beretom“ ali ga nisam pogodio, i odmah potom nekoliko pušaka me je lokalizovalo i počelo da gađa u mene. Dao sam se u cikcak trk noseći na ramenima hiljadu metaka u ogromnoj kožnoj futroli, i čuo sam kako me neprijateljski vojnici prezrivo pozdravljaju. Kad sam stigao blizu zaklona drveća, pištolj mi je ispao. Moj jedini dostojanstveni potez tog tužnog jutra bio je taj što sam se vratio, pokupio pištolj i opet potrčao, pri čemu me je ovog puta pozdravila prašina koju su oko mene dizali ispaljeni meci. Kada sam pomislio da sam na sigurnom, ne znajući šta je sa drugovima niti kakav je rezultat ofanzive, ostao sam da predahnem zaklonjen iza velike stene na brdu. Astma se smilovala pa mi je dopustila da potrčim nekoliko metara, ali sada mi se svetila i srce je žestoko tuklo u grudima. Čuo sam kako se lomi granje jer su se neki ljudi približavali, a nije bilo moguće pobeći dalje (a to je ono što sam zapravo voleo da učinim). Ovoga puta to je bio naš drug koji se kao regrut izgubio čim se priključio trupi. Njegova utešna rečenica je otprilike glasila: „Ne brinite, komandante, ja ću umreti s vama“. Meni se nije baš umiralo, nego sam poželeo da ga nešto na njegovu majku podsetim, čini mi se da to ipak nisam uradio. Tog dana sam se osetio kukavicom.
Uveče smo razmotrili sve događaje: jedan sjajan drug, prezivao se Marinjo, poginuo je u nekoj od čarki. Što se tiče ostalog, rezultati su po neprijatelja bili veoma bedni. Leš jednog seljaka s metkom u ustima, ko zna zašto ubijenog, bilo je sve što je podsećalo na povlačenje vojske s tog položaja. S malom boks-kamerom argentinski novinar Horhe Rikardo Maseti, koji je prvi put došao da nas poseti na Sijeri, i s kojim ćemo kasnije uspostaviti duboko i trajno prijateljstvo, napravio je fotografiju ubijenog seljaka.
Posle tih bitaka povukli smo se s La Otilije, ali kao komandanta Četvrte kolone već me je smenjivao Ramiro Valdes, koji je tih dana unapređen. Izašao sam iz zone u pratnji male grupe boraca, da preuzmem školu regruta u kojoj treba da prođu kroz obuku ljudi koji će morati da prevale put od Orijentea do Las Viljasa. Uz to, trebalo je obaviti pripreme za ono što je na pomolu: ofanziva vojske. Svi naredni dani, krajem aprila i početkom maja, posvećeni su pripremama defanzivnih tačaka i pokušaju da se do padina dopremi što veća količina namirnica i lekova kako bi se izdržalo to što će uslediti – velika ofanziva.
Kao uporedni zadatak nastojali smo da naplatimo porez proizvođačima šećera i stočarima. Tih dana je došao do nas Remihio Fernandez, stočarski posednik: on je nudio brda i doline, ali je zaboravio na obećanja čim je stigao u ravnicu.
Ni proizvođači šećera nisu ništa dali. Ali posle, kada je naša snaga bila solidna, mi smo to nadoknadili, mada smo dane ofanzive proveli bez neophodnih stvari za našu odbranu.
Nešto kasnije, Kamilo je pozvan da bolje pokrije našu malu teritoriju u kojoj je bilo neprocenjivo bogatstvo: jedan radio-prijemnik, poljske bolnice, skladište municije i, pored toga, aerodrom smešten na padinama La Plate, na koji je mogao da sleti laki avion.
Fidel se držao načela da nisu bitni neprijateljski vojnici već broj ljudi koji je nama potreban da bi pozicija bila neranjiva, te da toga treba da se držimo. To je bila naša taktika i zbog toga su se sve naše snage stacionirale oko komande, kako bi front bio kompaktan. Nije bilo više od dvesta upotrebljivih pušaka kada je 25. maja počela očekivana ofanziva sred jednog Fidelovog mitinga seljacima, na kome je s njima raspravljao o uslovima pod kojima će moći da se obavi berba kafe, pošto vojska nije dopuštala da se nadničari penju radi toga.
Fidel je pridobio nekih 350 seljaka koje je veoma zanimalo kako će da reše problem berbe kafe. Fidel je predložio da se stvori novac na Sijeri kako bi radnici bili isplaćeni, te da se donesu šeširi i vreće za pakovanje, da se stvore radne zadruge i jedna komisija za nadzor. Uz to, gerilska vojska se nudila da pripomogne u berbi. Svi ti predlozi su prihvaćeni, ali kada se sam Fidel spremao da okonča skup, počelo je mitraljiranje, neprijateljska vojska se sudarila s ljudima kapetana Anhela Verdesije i njena vojska je gađala okolinu.

[„Verde olivo“, 23. avgust 1964.]



Odlučujući sastanak

Skoro čitavog 3. maja 1958. na Sijera Maestri, kod Mompijeovih visova, odvijao se sastanak koji je do sada bio gotovo nepoznat, ali koji je bio od izuzetne važnosti u pogledu revolucionarne strategije. Od prvih jutarnjih časova pa sve do dva po podne, analizirane su posledice poraza od 9. aprila i razlozi tog poraza, pa su preduzete neophodne mere za reorganizaciju Pokreta i prevazilaženje nedostataka koji su nastali usled pobede diktature.
Mada ja nisam pripadao Nacionalnoj direkciji, pozvan sam da učestvujem na sastanku na predlog drugova Faustina Pereza i Renea Ramosa Latura (Danijela), koje sam ranije bio podvrgao žestokim kritikama. Pored imenovanih, bili su prisutni Fidel, Vilma Espin (u ilegali zvana Debora), Njiko Tores, Luis Buč, Selija Sančez, Marselo Fernandez (Sojilo u to doba), Ajdee Santamarija i David Salvador, a u podne nam se pridružio Enso Infante (Bruno).
Sastanak je bio napet jer je trebalo proceniti delovanje drugova iz Ravnice, koji su se do tog trenutka praktično bavili pitanjima Pokreta „26. jul“. Na tom sastanku su donete odluke iz kojih je izbijao moralni autoritet Fidela i njegov neosporan ugled, kao i uverenje većine tamo prisutnih revolucionara da su zaista napravljeni propusti. Direkcija Ravnice je omalovažila neprijateljsku snagu i precenila svoju sopstvenu, ne računajući primenjene metode njenog delovanja. Ali najvažnije jeste to što su se razmatrala i ocenjivala dva koncepta koja su bila u sukobu tokom čitave prethodne etape vođenja rata. Gerilski koncept će izaći kao pobednik i učvrstiće Fidelov ugled i autoritet pa će Fidel biti postavljen za vrhovnog komandanta svih snaga, uključujući tu i miliciju – koja je do tog trenutka bila pod upravom Ravnice, kao što će biti postavljen i za generalnog sekretara Pokreta.
Bilo je žučnih rasprava prilikom analize učešća svakog od učesnika razmotrenih događaja, ali je možda najžučnija bila ona između predstavnika radnika koji su se protivili učešću Socijalističke narodne partije u organizaciji borbe. Analiza štrajka je pokazala da su pripreme za njega i njegovo izvođenje patile od subjektivizma i pučističkih stavova. Veličanstveni aparat koji je Pokret „26. jul“ mislio da drži u rukama u vidu organizovanih radničkih ćelija srušio se kao kula od karata u trenutku akcije. Pustolovna politika radničkih prvaka pretrpela je poraz pred neumoljivom stvarnošću, ali nisu oni bili jedini odgovorni za poraz. Mi smo smatrali da najveća krivica pada na radničkog delegata Davida Salvadora, odgovornog za Havanu, na Faustina Pereza i Renea Ramosa Laturu, šefove ravničarskih milicija.
Prvi je bio odgovoran zbog toga što je podržavao i pokušao da primeni svoj koncept o frakcionaškom štrajku, koji će naterati ostale revolucionarne pokrete da kaskaju za našim. Faustino je bio kriv zbog nedostatka perspektive koju je ispoljio verujući da može da osvoji glavni grad svojim milicijama a da nije ovladao snagama reakcije u njenom glavnom bastionu. Danijelu se zamerao isti nedostatak vizije samo u vezi s milicijama Ravnice, koje su organizovane kao trupe paralelne našim, bez obuke niti borbenog morala, bez prethodnog rigoroznog odabira za rat.
Podela između Sijere i Ravnice bila je stvarna. Za to je bilo nekoliko objektivnih razloga proisteklih iz većeg stepena zrelosti koji je dosegnut u gerilskoj borbi među predstavnicima Sijere i manjeg stepena boraca iz Ravnice, ali je tu bio i izuzetno važan činilac, nešto što bismo mogli da nazovemo profesionalnom deformacijom. Drugovi iz Ravnice morali su da rade u svojoj sredini pa su se postepeno bili navikli da sagledaju metode rada koji su pogodni u tim uslovima, smatrajući ih idealnim i jedino mogućim za Pokret, a pored toga – što je s ljudskog stanovišta i logično – bili su uvereni da je Ravnica važnija od Sijere.
Posle poraza pred snagama diktature već se izdizao jedan jedini kapacitet rukovođenja, kapacitet Sijere, i konkretno jedan jedini rukovodilac: vrhovni komandant, Fidel Kastro. Na kraju iscrpne i povremeno žestoke rasprave, odlučeno je da će Faustino Perez biti smenjen i da će ga zameniti Očoa, a Davida Salvadora Njiko Tores. Tom poslednjom zamenom neće se postići naročiti napredak u pogledu koncepta borbe jer pred sagledavanjem jedinstva svih radničkih snaga radi priprema narednog generalnog revolucionarnog štrajka, koji će biti naložen sa Sijere, Njiko je izložio svoju spremnost da disciplinovano radi sa tzv. staljinistima, ali da to neće nikud voditi. Mislio je zapravo na drugove iz Socijalističke narodne partije.
Trećom, Danijelovom smenom, nije se došlo do zamene jer je Fidel direktno postao vrhovni komandant ravničarskih milicija. Osim toga, rešeno je da Ajdee Santamarija bude poslata kao specijalni izaslanik Pokreta u Majami, da bi preuzela finansije u izgnanstvu. U političkom delu Nacionalna direkcija prelazi na Sijera Maestru, gde će Fidel biti postavljen za generalnog sekretara, te je obrazovan petočlani sekretarijat, gde je jedan član bio zadužen za finansije, drugi za politička a treći za radnička pitanja. Ne sećam se sada koji su drugovi bili određeni za ta zaduženja, ali sve što se tiče slanja oružja ili odlučivanja o njima, kao i veza sa spoljnim svetom, od tada pa nadalje biće u nadležnosti generalnog sekretara. Tri smenjena druga treba da pođu na Sijeru, gde će David Salvador biti radnički delegat, a Faustino i Danijel komandanti. Danijel je postao vođa kolone koja je aktivno učestvovala u bici poslednje ofanzive vojske što je bila na pomolu, i poginuo je na čelu trupa dok je napadao jednu od kolona u povlačenju. Njegova revolucionarna putanja obezbedila mu je mesto u odabranom spisku naših mučenika.
Faustino je zatražio i dobio odobrenje da se vrati u Havanu i sredi čitav niz stvari za Pokret, da preda svoja rukovodeća ovlašćenja i da se potom pripoji borbi na Sijeri, i tako je i učinio pa je rat okončao kao pripadnik Prve kolone „Hose Marti“, kojom je komandovao Fidel Kastro. Mada istorija treba da uvaži činjenice onako kako se nešto i dogodilo, treba razjasniti veliko poštovanje koje smo oduvek osećali prema drugu koji je u nekom trenutku bio naš protivnik unutar Pokreta. Faustino je oduvek smatran časnim i poštenim drugom koji sebe nije uošte štedeo. Imam neposrednih dokaza njegove predanosti kada je spalio avion što nam je dopremio oružje iz Majamija, a koji je neprijateljska avijacija otkrila i oštetila. Pod mitraljeskom vatrom, Faustino je izveo neophodnu operaciju sprečavajući da avion padne u ruke vojske koristeći gorivo koje je curilo iz rupa stvorenih tokom paljbe. O njegovom revolucionarnim vrlinama dokaz je cela njegova životna putanja.
Na tom sastanku takođe su napravljeni manje važni dogovori i razjašnjen je čitav niz tamnih virova naših uzajamnih odnosa. Saslušan je izveštaj Marsela Fernandeza u vezi sa organizacijom Pokreta u ravnici, pa mu je naručen još jedan u vezi s jezgrima Pokreta, gde će biti podrobnije izloženi rezultati i sporazumi sastanka Nacionalne direkcije. Takođe je saslušan izveštaj o organizovanju građanskog otpora, njegovom konstituisanju, načinu rada, sastavnim delovima, širenju i jačanju tih organizacija. Drug Buč je izvestio o Komitetu u izgnanstvu i o klimavoj poziciji Marija Ljerene i njegovom sukobu sa Urutijom. Odlučeno je da Urutija bude ratifikovan kao kandidat našeg Pokreta i da mu se prosledi novčana pomoć koju je dotle Ljerena primao, kao jedini profesionalni kadar koji je Pokret imao u izgnanstvu. Osim toga, odlučeno je da Ljerena treba da napusti mesto predsednika Komiteta u izgnanstvu, ukoliko nastavi sa svojim ometanjem. U inostranstvu je bilo mnogo problema: u Njujorku na primer, Baronova grupa i grupa Pereza Vidala i Pabla Dijaza, radile su svaka za sebe pa su se ponekad i sudarale i uzajamno ometale. Odlučeno je da Fidel pošalje pismo emigrantima i izgnanicima, u kome će se kao jedini zvanični organ priznati Komitet u izgnanstvu Pokreta „26. jul“, razmotrene su sve mogućnosti koje nudi vlada u Venecueli, kojom u tom trenutku predsedava Volfgan Larazabal, koji je bio obećao da će podržati Pokret, a tako je i učinio. Jedina primedba koju smo mogli da imamo u vezi sa Larazabalom odnosila se na to što nam je zajedno sa avionom oružja poslao i „zaslužnog“ Manuela Urutiju Ljeoa, ali, u stvari, mi smo i sami napravili tako žalostan izbor.
Na tom sastanku postignuti su još neki dogovori. Pored toga da Ajdee Santamarija treba da ode u Majami, Luisu Buču je naloženo da ode u Karakas s preciznim instrukcijama u vezi sa Urutijom. Karlosu Frankiju je naređeno da ode na Sijeru da preuzme upravu nad Radiom Rebelde. Kontakti će se uspostavljati radio-vezama preko Venecuele na osnovu šifara koje je Luis Buč osmislio i koje su bile u upotrebi sve do završetka rata.
Kao što se na osnovu dogovora postignutih na ovom sastanku može videti, on je bio od prvorazrednog značaja, najzad su razrešeni konkretni problemi Pokreta. Na prvom mestu, rat će vojnički i politički voditi Fidel u svom dvostrukom svojstvu vrhovnog komandanta svih snaga i generalnog sekretara organizacije. Slediće se linija Sijere o neposrednoj oružanoj borbi sa ciljem da ona bude proširena i na druge oblasti i da cela zemlja njome bude obuhvaćena. Na taj način stavljena je tačka na neke naivne iluzije o revolucionarnim generalnim štrajkovima kada situacija još nije dovoljno sazrela da bi se na taj način nešto postiglo, kada prethodni rat još nema karakteristike valjane pripreme za događaj takvih razmera. Osim toga, Nacionalna direkcija će biti smeštena na Sijeri, čime su objektivno razrešeni neki praktični problemi kod donošenja odluka, problemi koji su pre toga onemogućavali da Fidel stvarno primeni autoritet koji je već bio stekao. U stvari, time je samo potvrđena realnost, politička prevlast ljudi sa Sijere, što proizlazi iz njihove tačne pozicije i njihovog ispravnog tumačenja činjenica. Potvrđena je osnovanost naših sumnji kada smo razmišljali o tome da je moguće da snage Pokreta pretrpe poraz u pokušaju revolucionarnog generalnog štrajka, ako se on izvede onako kako je skiciran na sastanku koji je prethodio 9. aprilu.
Trebalo je obaviti još nekoliko važnih zadataka: pre svega odoleti ofanzivi na pomolu, jer su snage vojske već formirale obruč oko glavnog bastiona revolucije, a to je komandno mesto Prve kolone, kojom upravlja Fidel, potom invazija Ravnice, osvajanje centralnih provincija, i na kraju uništavanje celokupnog vojno-političkog aparata režima. Bilo nam je potrebno sedam meseci da bismo u potpunosti obavili te zadatke.
Tih dana najhitnija je bila potreba da se ojača front na Sijeri i da se osigura mali bastion koji će moći i nadalje da se obraća Kubi i da poseje revolucionarno seme u našem narodu. Takođe smo imali komunikaciju sa inostranstvom i nju je bilo važno održavati. Nekoliko dana ranije bio sam svedok radijskog razgovora između Fidela i Husta Karilja, koji je predstavljao grupu sledbenika Monte Krista, što će reći kandidata za gorile, gde su se nalazili predstavnici imperijalizma kao sam Kariljo i Barkin. Hustiko je obećavao med i mleko, ali je tražio da Fidel dâ izjavu kojom će podržati „čiste“ pripadnike vojske. Fidel mu je odgovorio da to nije nemoguće, ali da će našem Pokretu biti teško da shvati jedan takav poziv kada naš narod pada kao žrtva vojnika i kada je teško razgraničiti koji su dobri a koji su loši kada su svi na gomili, te da, ukratko, to ipak nije izvodljivo. Takođe je razgovarano sa Ljerenom, čini mi se da se toga sećam, i sa Urutijom, da bi se uputio poziv na jedinstvo i da se ne spreči slamanje krhko grupisanih persona koje su iz Karakasa pokušavale da kapitalizuju oružani pokret radi sopstvene koristi, ali koje su ipak predstavljale odraz našeg stremljenja da napolju steknemo priznanje, te smo utoliko morali da ih sačuvamo.
Odmah posle sastanka učesnici su se razišli i meni je pripalo da izvršim nadzor čitavog niza oblasti u nastojanju da se uspostave defanzivne linije s našim malim trupama kako bi se odolelo naletu vojske, sve dok ne počne zaista snažan otpor u brdovitijim krajevima od Sijere do Karakasa, gde će biti malobrojne i loše naoružane grupe Kresensija Pereza, pa sve do oblasti La Botelje ili La Mese, gde su bile raspoređene snage Ramira Valdesa.
Ova mala teritorija treba da se odbrani sa ne više od 200 ispravnih pušaka kada, nekoliko dana kasnije, otpočne ofanziva „obruča i uništenja“ Batistine vojske.

[„Verde olivo“, 22. novembra 1964.]


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sećanja na kubansku revoluciju

Počalji od Mustra taj Uto Apr 17, 2018 2:54 pm



Završna ofanziva:
bitka kod Santa Klare

Devetog aprila\'7b20\'7d je s velikim odjekom zabeležen poraz koji ni na trenutak nije doveo u opasnost stabilnost režima. I ne samo to: nakon tog tragičnog datuma, vlada je počela da izvodi trupe i da ih postepeno razmešta u Orijenteu i da na Sijera Maestri krene u razaranje. Naša odbrana morala je sve više da se izvede iz unutrašnjosti Sijera Maestre, a vlada je i dalje povećavala broj pukova koje je postavljala ispred naših položaja, sve dok tu nije bilo oko deset hiljada ljudi. S tom silom je započeta ofanziva 25. maja u naselju Las Mersedes, koje je bilo naš istureni položaj.
Tu se pokazala slaba efikasnost boraca Batistine vojske, ali i naših resursa: dvesta upotrebljivih pušaka za borbu protiv deset hiljada svakojakog oružja – bio je to veliki nedostatak. Naši momci su se hrabro borili tokom dva dana u odnosu jedan prema deset ili petnaest; borili su se protiv minobacača, tenkova i avijacije, dok mala grupa nije bila prinuđena da napusti naselje. Tom grupom je komandovao kapetan Anhel Verdesija, koji će mesec dana kasnije hrabro poginuti u borbi.
Već je u to vreme Fidel Kastro primio pismo izdajnika Eulohija Kantilja, koji je shodno svom politikantskom držanju akrobate, kao šef operacijâ neprijatelja, pobunjeničkom vođi pisao da će se ofanziva u svakom slučaju izvesti, ali da „Čovek“ (Fidel) sačeka ishod bitke. Ofanziva je išla svojim tokom i za dva i po meseca žestokih bitaka neprijatelj je izgubio više od hiljadu ljudi: što mrtvih, što ranjenih, što zarobljenih ili u dezerterstvu. Prepustio nam je šest stotina komada oružja, a među njima jedan tenk, dvanaest minobacača, dvanaest mitraljeza sa tronošcem, više od dvanaest puškomitraljeza i bezbroj automatskog oružja, osim toga i ogromnu količinu municije i svakovrsnu opremu, i 450 zarobljenika koji su predati Crvenom krstu kada su dejstva okončana.
Batistina vojska je iz njih izašla slomljene kičme, a posebno iz ove ofanzive na Sijera Maestru, ali još nije bila pobeđena. Borba je morala da se nastavi. Tada je utvrđena završna strategija, napad iz tri pravca: iz Santijago de Kube, pod elastičnim obručem; iz Las Viljasa, odakle treba ja da pođem; i iz Pinara del Rija, na drugom kraju ostrva odakle treba da pođe Kamilo Sijenfuegos, sada komandant Druge kolone nazvane „Antonio Maseo“, u znak sećanja na istorijsku invaziju velikog vođe iz 1895, koji je u svom epskom pohodu obišao celu teritoriju Kube, a taj pohod je kulminirao kod Mantue. Kamilo Sijenfuegos nije uspeo da ostvari drugi deo svog programa jer su ga ratne obaveze i zahtevi primorali da ostane u Las Viljasu.
Pošto su likvidirani pukovi koji su pošli na Sijera Maestru i pošto je front vraćen na svoj uobičajeni nivo, a naše trupe ojačane i efektivno i moralno, odlučeno je da se započne marš ka centralnoj provinciji, Las Viljasu. U vojnoj zapovesti koja mi je izdata naznačeno mi je da će glavni strateški posao biti u tome da sistematski budu presečene komunikacije između dva kraja ostrva, a osim toga, naređeno mi je da uspostavim vezu sa svim političkim grupama kojih bude bilo na planinskim masivima te oblasti, i data su mi široka ovlašćenja da se vojno vlada zonom. S takvim instrukcijama i u nameri da stignemo za četiri dana, krenuli smo u marš kamionima 30. avgusta 1958, kada nas je nepredviđena okolnost prekinula u planovima: te noći je stigao kamionet sa uniformama i potrebnim gorivom za vozila koja su već bila spremna kada je avionom isto tako stigao kontingent oružja do aerodroma blizu puta. Avion je primećen u trenutku sletanja iako je bila noć. Aerodrom je sistematski bombardovan od osam uveče do pet ujutru, kada smo spalili avion kako ne bi pao u ruke neprijatelja ili kako se bombardovanje ne bi nastavilo i preko dana, s još gorim ishodom. Neprijateljske trupe su napredovale ka aerodromu i presrele su kamionet s gorivom i time smo mi svedeni na obične pešake.
Tako smo zapravo otpočeli marš 31. avgusta, bez kamiona i bez konja, u nadi da ćemo ih naći pošto pređemo drum od Manzanilja do Bajama. I zaista, kada smo ga prešli, našli smo dva kamiona, ali – prvog dana septembra – i opaki ciklon koji je presekao sve puteve, osim središnjeg, jedinog asfaltiranog u tom delu Kube, čime nas je primorao da odustanemo od prevoza vozilima. Od tog trenutka trebalo je ići ili na konju ili pešice. Bili smo natovareni sa dosta oružja, jednim minobacačem sa 40 projektila, i svime što je potrebno za jedan dugi marš i brzo postavljanje logora.
Smenjivali su se dani koji su postajali teški uprkos tome što smo se nalazili na prijateljskoj teritoriji Orijentea: prelazak poplavljenih reka, kanali i potoci pretvoreni u reke, mukotrpna borba da nam se ne skvasi municija, oružje, granate; ostavljanje umornih konja i traženje novih; bežanje u naseljene krajeve kako smo se sve više udaljavali od istočne provincije.
Hodali smo teškim poplavljenim terenima, trpeći napad pošasti komaraca koji su činili časove odmora neizdržljivim, jedući malo i loše, pijući vodu iz močvarnih reka ili jednostavno iz močvara. Naši dani su počeli da se odužuju i postaju zaista užasni. Nedelju dana nakon polaska iz logora, pošto je prešla reku Hobabo, koja razdvaja provincije Kamagvej i Orijente, trupa je bila prilično oslabljena. Ova reka, kao i sve prethodne i one koje ćemo kasnije proći, bila je nadošla. Takođe se osećao nedostatak obuće među našim ljudstvom, mnogi ljudi su išli bosi a pešice po blatištima na jugu Kamagveja.
U noći 9. septembra, ulazeći u mesto poznato kao La Federal, naša prethodnica je upala u neprijateljsku zasedu, i tom prilikom su poginula dva dragocena druga, ali najžalosnije je bilo to što su nas neprijateljske snage lokalizovale i nisu nam nadalje dale predaha. Nakon kraće bitke savladan je mali tamošnji garnizon, odakle smo poveli četiri zarobljenika. Trebalo je da sada marširamo veoma oprezno jer je avijacija već znala kuda se otprilike krećemo. Tako smo dan-dva kasnije stigli u mesto poznato kao Laguna Grande, pridruživši se Kamilovim snagama, koje su bile mnogo bolje opremljene nego naše. Ovaj kraj zaslužuje da bude upamćen po neverovatnom broju komaraca, zbog čega nismo uopšte mogli da se odmorimo bez zaštitnih mreža, a njih nisu svi imali.
To su dani iscrpljujućih marševa kroz nepregledna prostranstva u kojima je bilo samo vode i blata. Mi gladni, žedni, a jedva da se moglo napredovati jer su noge teške kao olovo, a i oružje je neobično otežalo. I dalje se probijamo sa boljim konjima koje nam Kamilo ustupa kada on uzima kamione, ali moramo da ih napustimo u blizini centra Makarenja. Terenci koje je trebalo da nam pošalju nisu stigli, pa smo sami krenuli pomalo nasumice. Naša prethodnica sudara se s neprijateljskom stražom na mestu zvanom Kuatro Kompanjeros, te počinje iznurujuća bitka. U zoru smo uz velike napore uspeli da okupimo veliki deo trupe na najvećem brdskom grebenu u kraju, ali je vojska nadirala sa strana pa smo morali da se žestoko borimo kako bismo omogućili prolaz nekih naših trupa koje su zaostajale idući železničkom prugom kroz brdo. Avijacija nas je tada lokalizovala pa su osmatrački avioni B-26, C-46 i C-3, kao i mali avioni, započeli bombardovanje na površini ne većoj od 200 metara po dužini. Posle svega smo se povukli ostavljajući jednog poginulog od bombe i vodeći nekoliko ranjenika, a među njima i kapetana Silvu, koji je izveo ostatak invazije iako mu je rame bilo slomljeno.
Prizor koji se video sutradan bio je manje bedan jer su se pojavili neki drugova koji su zaostali za nama pa smo uspeli da skupimo celu trupu, sa izuzetkom deset ljudi koji su produžili da se pripoje Kamilovoj koloni i sa njome stignu do severnog fronta provincije Las Viljas, u Jagvahaju.
Uprkos teškoćama, nikada nam nije ponestala pomoć seljaka. Uvek bismo našli nekoga ko bi nam poslužio kao vodič po nepoznatom terenu, ili ko bi nam dao neophodnu hranu da bismo nastavili put. Naravno, nije to bila jednodušna podrška celog naroda u Orijenteu, no ipak, uvek bi nam neko pomogao. Ponekad bismo bili prijavljeni, samo što prođemo kroz neko imanje, ali to nije bilo zbog direktne akcije seljaštva protiv nas, nego zbog uslova života koji te ljude pretvaraju u robove vlasnika imanja pa su, u strahu da će ostati bez sredstava za goli život, gazdi javljali da prolazimo tuda, a onda bi se gazda već potrudio da to veselo dojavi vojnim vlastima.
Jedno popodne na svom poljskom radiju smo čuli izveštaj generala Fransiska Tabernilje Dolza, koji je u to vreme, sa onom tipičnom nadmenošću nasilnika, najavljivao uništenje hordi kojima rukovodi Če Gevara. On je iznosio čitav niz podataka o poginulima, ranjenima, imenima naših pripadnika – sve to na osnovu podataka iz naših rančeva koje su zaplenili nakon onog užasnog okršaja s neprijateljom nekoliko dana ranije. Sve to je bilo pomešano s lažnim podacima o žetvi Vrhovnog štaba vojske. Lažna vest o našoj pogibiji izazvala je među ljudstvom radost. Međutim, i pesimizam je postepeno uzimao maha: glad i žeđ, premor, i osećaj nemoći pred neprijateljskim snagama koje su se sve više stezale oko nas, a naročito užasna bolest stopala koju seljaci zovu mazamora, a od koje i najmanji korak prerasta u nesnosno mučenje – bili su pretvorili naše vojnike u vojsku senki. Teško je bilo napredovati, veoma teško. Svakim danom se pogoršavalo fizičko stanje naše trupe, a i hrana: jedan dan bi je bilo, drugog dana ne, trećeg možda, ali to nikako nije doprinosilo smanjivanju jada koji smo tada morali da izdržimo. Proveli smo najteže dane opkoljeni u blizini centra Baragve, u smrdljivim močvarama, bez kapi vode za piće, neprekidno izloženi napadima avijacije, bez ijednog konja koji bi mogao da najnemoćnije prevede preko nenastanjenih baruština. Obuća je bila potpuno uništena usled izjedajućeg dejstva muljave vode mora, dok je žbunje dodatno ranjavalo bose noge. Naša situacija je zaista bila žalosna kad smo na jedvite jade izašli iz obruča Baragve i stigli do čuvenog puta Hukaro–Moron, do mesta od istorijskog značaja jer je tu bilo poprište krvavih borbi između rodoljuba i Španaca u ratu za nezavisnost. Mi nismo imali vremena da se bar malo oporavimo jer su nas kiše i klimatske nepogode, pored neprijateljskih napada ili vesti o njegovom prisustvu, opet gonile na marš. Trupa je bila sve umornija i obeshrabrenija. Međutim, kada je situacija bila najnapetija, kada sam samo putem psovki, preklinjanja, i svake vrste podvikivanja uspevao da teram te iscrpljene ljude da hodaju, samo jedan prizor u daljini ozario je njihova lica i uneo novi duh u gerilu. Taj prizor je bio plava mrlja prema zapadu, plava mrlja planinskog masiva Las Viljasa koji su naši ljudi tada prvi put ugledali.
Od tog trenutka iste ili slične teškoće izgledale su nam podnošljivije i sve je delovalo lakše. Izbegli smo poslednji obruč preplivajući reku Hukaro, koja razdvaja provincije Kamagvej i Las Viljas, pa je već izgledalo da nas nešto novo obasjava.
Dva dana kasnije bili smo u srcu planinskog venca Trinidad-Sankti Spiritus, na sigurnom, spremni da otpočnemo drugu etapu rata. Predah je potrajao dva dana jer smo odmah morali da nastavimo svoj put i pripremimo se da sprečimo održavanje izbora zakazanih za 3. novembar. U planinski predeo Las Viljasa stigli smo 16. oktobra. Vreme je bilo kratko, a posao ogroman. Kamilo je ispunjavao svoj zadatak na severu sejući strah među režimskim ljudima.
Pošto smo prvi put stigli na planine Eskambraja, naš zadatak je bio precizno definisan: treba ometati vojni aparat diktature, naročito u pogledu njegovih komunikacija. A kao neposredni zadatak, treba sprečiti održavanje izbora. Ali posao je bio težak zbog kratkog vremena koje je preostajalo, kao i zbog nepovezanosti među revolucionarnim faktorima, što se odrazilo kroz unutrašnje razmirice koje su skupo plaćene, čak i ljudskim životima.
Trebalo je da napadnemo obližnja naselja da bismo sprečili glasanje pa je razrađen plan da se to izvede istovremeno u gradovima Kabaigvan, Fomento i Sankti Spiritus, u bogatim ravnicama središnjeg dela ostrva, dok je mala kasarna – u brdima – kod Gvinije de Mirande savladana, a potom napadnuta i ona kod Banaoa, sa slabim rezultatom. Pre 3. novembra, kada su zakazani izbori, bilo je neuobičajenog posla na sve strane: svuda su se naše kolone mobilizovale, čime su gotovo u potpunosti onemogućile da glasači dođu do glasačkih mesta u tim oblastima. Trupe Kamila Sijenfuegosa, u severnom delu provincije, sprečile su izbornu farsu. Uopšteno govoreći, od transporta Batistinih vojnika pa do prenosa robe, sve je bilo obustavljeno.
U Orijenteu praktično nije ni bilo glasanja, u Kamagveju je izlaznost bila nešto veća, a u zapadnom delu, uprkos svemu, očigledna je bila narodna uzdržanost. Ta uzdržanost je postignuta spontano u Las Viljasu, pošto inače nije bilo vremena da se sinhronizovano organizuje pasivni otpor masa uz delovanje gerile.
U Orijenteu su se smenjivale bitke na Prvom i Drugom frontu, mada takođe i na Trećem, i s Devetom kolonom „Antonio Giteras“ uporno je vršen pritisak u Santijago de Kubi, glavnom gradu provincije. Sa izuzetkom opštinskih prvaka, vlada više ništa nije imala u Orijenteu.
Uz to, situacija u Las Viljasu je postajala veoma ozbiljna zbog pojačanih napada na puteve i veze uopšte. Kad smo stigli na odredište, promenili smo način borbe u gradovima u celini, jer smo neverovatno brzo prebacili najbolje gradske aktiviste u logor za obuku kako bi dobili instrukcije o sabotažama koje su se u gradskim zonama pokazale delotvornim.
Tokom novembra i decembra 1958. postupno smo zatvorili sve drumove. Kapetan Silva je sasvim blokirao put od Trinidada do Sankti Spiritusa, a centralni put ostrva teško je oštećen kada je prekinut most na reci Tuiniku, iako nije do kraja porušen. Centralna železnica je presečena na nekoliko mesta: južne deonice je prekinuo Drugi front, dok su severne deonice presekle trupe Kamila Sijenfuegosa, čime je ostrvo bilo podeljeno na dva dela. Orijente je, kao zona najvećih potresa, samo iz vazduha i s mora mogao da prima vladinu pomoć, i to sve neujednačenije. Simptomi raspadanja neprijatelja su se uvećavali.
U Eskambraju je bio potreban izuzetno intenzivan rad na revolucionarnom jedinstvu, jer je tu bila grupa kojom je rukovodio komandant Gutijerez Menojo (Drugi nacionalni front Eskambraja), druga grupa Revolucionarnog direktorijuma (pod rukovodstvom komandanata Faura Čomona i Rolanda Kubele), pa još jedna manja grupa Autentične organizacije (OA), pa još jedna grupa Socijalističke narodne partije (pod Toresovom komandom), i mi: znači, pet različitih organizacija pod takođe različitim komandama a u istoj provinciji. Nakon podrobnih razgovora koje sam morao da obavim s njihovim vođama, došlo se do niza zajedničkih sporazuma pa je moglo da se pristupi obrazovanju manje-više zajedničkog fronta.
Od 16. decembra sistematski prekidi mostova i svake druge komunikacije doveli su diktaturu u veoma težak položaj kod odbrane svojih isturenih delova pa čak i samih mesta na centralnom drumu. U zoru tog dana porušen je most na reci Falkon, na glavnom drumu, i praktično su onemogućene veze između Havane i gradova na istoku Santa Klare, glavnog grada Las Viljasa, kao i sa nizom naselja koje su naše snage opkolile i napadale, a od njih je najjužnije bilo naselje Fomento. Zapovednik grada je uspeo manje-više efikasno da se brani tokom nekoliko dana, ali uprkos napadu avijacije protiv naše Pobunjeničke vojske, demoralisane trupe diktature nisu stizale u pomoć svojim drugovima. Shvatajući da je svaki otpor uzaludan, predali su se, i više od sto pušaka je prešlo u redove oslobodioca.
Ne ostavljajući neprijatelju vremena da predahne, odlučili smo da odmah parališemo glavni drum pa je 21. decembra izveden istovremeni napad na Kabaigvan i Gvajos pored pomenutog druma. Za nekoliko sati ovo poslednje naselje se predalo, a dva dana kasnije i Kabaigvan, sa svojih 90 vojnika. (Predaja kasarni bila je utvrđena na osnovu političkog dogovora da garnizon bude pušten na slobodu pod uslovom da napusti oslobođenu teritoriju. Na taj način vojnici su bili u prilici da predaju oružje i da se spasu.) U Kabaigvanu se još jednom pokazala neefikasnost diktature koja nijednog trenutka nije pešadijom pritekla u pomoć opkoljenima.
Kamilo Sijenfuegos je napadao severni deo Las Viljasa, gde je zauzeo čitav niz naselja, dok je istovremeno postavljao obruč oko Jagvahaja, poslednjeg mesta gde je još bilo trupa tiranije pod rukovodstvom kapetana kineskog porekla, koji je jedanaest dana pružao otpor sprečavajući kretanje revolucionarnih trupa u toj oblasti, dok su naše snage kroz glavni drum već napredovale prema glavnom gradu, Santa Klari.
Kad je pao Kabaigvan, odlučili smo da u savezništvu s ljudima iz Revolucionarnog direktorijuma napadnemo Plasetas, mesto koje se predalo nakon svega jednog dana borbe. Pošto smo zauzeli Plasetas, brzim delovanjem smo oslobodili Remedios i Kaibarijen na severnoj obali, pri čemu je Kaibarijen važna luka. Slika događaja je postajala sve tmurnija za diktaturu, jer je pored neprekidnih pobeda koje su postizane u Orijenteu, Drugi front Eskambraja savladavao male garnizone i Kamilo Sijenfuegos je kontrolisao sever.
Kada se neprijatelj povukao iz Kamahuanija bez otpora, bili smo spremni za definitivni napad na glavni grad provincije Las Viljas. (Santa Klara je centar središnje ravnice ostrva, sa 150.000 stanovnika, železničkim čvorom i komunikacijama sa celom zemljom.) Grad je okružen manjim ogoljenim brdima koje je prethodno držala diktatura.
U času napada naše snage su znatno povećale svoje naoružanje, gospodarili smo različitim tačkama i raspolagali teškim oružjem iako nismo imali municiju. Imali smo minobacač bez projektila, a morali smo da se borimo protiv desetine tenkova, ali takođe smo znali da ukoliko želimo da postignemo uspeh u borbi, moramo da stignemo do naseljenih četvrti grada, gde je tenkovima efikasnost znatno umanjena.
Dok su se trupe Revolucionarnog direktorijuma starale da zaposednu kasarnu br. 31 Seoske žandarmerije, mi smo opkoljavali gotovo sva bitnija mesta Santa Klare. Mada smo prvenstveno usmeravali svoju borbu protiv branilaca oklopnog voza na prilazu puta prema Kamahuaniju, a to su položaji koje je vojska uporno branila, mi smo raspolagali sjajnom ekipom s obzirom na svoje mogućnosti.
Dvadeset devetog decembra započeli smo borbu. U prvom trenutku univerzitet je poslužio kao operativna baza. Posle smo uspostavili komandni punkt blizu centra grada. Naši ljudi su se tukli protiv trupa oslonjenih na oklopne jedinice i uspevali su da ih teraju u bekstvo, ali mnogi od njih su životima platili svoju odvažnost pa su mrtvi i ranjenici počeli da pune improvizovana groblja i bolnice.
Sećam se epizode koja oslikava kakav je bio duh naših snaga tih poslednjih dana borbe. Ja sam prekoreo vojnika zato što je spavao u jeku bitke pa mi je odgovorio da su mu oduzeli oružje jer mu se oteo jedan pucanj. Svojom uobičajenom odsečnošću rekao sam mu: „Nađi drugu pušku tako što ćeš bez oružja otići na prvu borbenu liniju, ako si u stanju to da uradiš.“ U Santa Klari, bodreći ranjenike u bolnici „Sangre“, jedan od njih, na samrti, dotakao mi je ruku i rekao: „Sećate li se, komandante? Poslali ste me da potražim oružje u Remedios... I ovde sam ga dobio.“ Bio je to onaj borac kome se omakao pucanj i koji je nekoliko minuta kasnije umro, a delovao mi je zadovoljan što je pokazao hrabrost. Takva je naša Pobunjenička vojska.
Padine Kapira bile su i dalje neosvojive, i tamo smo se borili čitavog dana tog 30. decembra, postepeno osvajajući i različita mesta u gradu. Tada su već bile presečene veze između centra Santa Klare i oklopnog voza. Oni koji su se nalazili u njemu, shvatajući da su opkoljeni na padinama Kapira, pokušali su da pobegnu železničkom prugom i s dragocenim tovarom su upali u raskrsnicu koju smo prethodno mi rasturili, tako da je lokomotiva ispala iz šina zajedno s nekoliko vagona. Povela se tada veoma zanimljiva borba kojom su ljudi isterivani iz oklopnog voza dejstvom molotovljevih koktela. Ljudi su bili dobro pokriveni iako su se spremali da se bore samo iz daljine, sa svojih pogodnih položaja protiv praktično nenaoružanog neprijatelja, poput kolonizatora severnoameričkih Indijanaca. Upravo zbog neprobojnog lima, voz se pretvarao u pravu pećnicu za vojnike opkoljene ljudima koji su iz neposredne blizine i iz drugih vagona bacali flaše zapaljenog benzina. Za nekoliko sati cela kompozicija se predala, sa svoja 22 vagona, protivavionskim topovima, protivavionskim mitraljezima i basnoslovnim količinama municije (basnoslovnim, naravno, u odnosu na ono čime smo mi raspolagali.)
I elektrana je osvojena kao i ceo severozapadni deo grada, pa je u etar pušten proglas da je Santa Klara gotovo u potpunosti u posedu revolucije. U tom proglasu koji sam dao kao vrhovni komandant oružanih snaga Las Viljasa, sećam se da mi je pripala tužna dužnost da narodu Kube predočim pogibiju kapetana Roberta Rodrigeza zvanog El Vakerito, čoveka niskog rasta i malog broja godina, vođe tzv. Samoubilačkog voda, koji se hiljadu i jedan put poigrao smrću u borbi za slobodu. Samoubilački vod je bio primer revolucionarnog morala, i u njemu su bili samo odabrani dobrovoljci. Međutim, kad god bi neko poginuo – a to bi se desilo u svakoj bici – prilikom odabiranja novog kandidata, oni koji bi otpali pravili su bolne scene koje su nekada dovodile i do neutešnog plača. Bilo je neobično videti prekaljene i plemenite ratnike kako u mladosti žale, roneći gorke suze, što im nije pripala čast da budu na prvoj liniji borbe i smrti.
Posle je pala policijska stanica i predala tenkove koje je branila, i u brzom sledu događaja komandantu Kubeli i našim snagama su predati kasarna br. 31, zatvor, sud, palata Provincijske vlade i hotel „Grand“, odakle su sa desetog sprata snajperisti pucali takoreći do kraja bitke.
U tom trenutku jedino se kasarna „Leonsio Vidal“ nije predala, a to je najveće utvrđenje u središnjem delu ostrva. Ali već 1. januara 1959. bilo je simptoma rastuće slabosti među odbrambenim snagama. U zoru tog dana poslali smo kapetane [Antonija] Nunjez Himeneza i Rodrigeza de la Vegu da paktiraju predaju kasarne. Vesti su bile protivrečne: Batista je tog dana pobegao i tako je obezglavljeno rukovodstvo Oružanih snaga. Naša dva delegata su uspostavila radio-vezu s Kantiljom, da mu ponude uslove predaje, ali ovaj je smatrao da nije moguće da ih prihvati jer je to bio ultimatum a on je bio član rukovodstva vojske, shodno preciznim instrukcijama lidera Fidela Kastra. Odmah smo kontaktirali Fidela, da mu prenesemo novosti, ali smo mu isto tako izneli svoj stav o izdajničkom držanju Kantilja, što se potpuno podudaralo s njegovim mišljenjem. (U tim odlučujućim trenucima Kantiljo je dozvolio da pobegnu svi visoki zvaničnici Batistine vlade, a njegovo ponašanje je bilo tim žalosnije ako se uzme u obzir da je to oficir koji je imao kontakt s nama i za koga smo smatrali da je častan vojnik.)
Sledeći rezultati su opštepoznati: Kastrovo odbijanje da prizna Kantiljov autoritet; Fidelova naredba da se krene u pohod na grad Havanu; pukovnik Barkin zaposeda Glavni štab vojske posle izlaska iz zatvora u Isli de Pinesu; zaposedanje kampa „Kolumbija“ pod rukovodstvom Kamila Sijenfuegosa te utvrđenja Kabanje dejstvom naše Osme kolone, i konačno ustoličenje, za nekoliko dana, Fidela Kastra kao premijera privremene vlade. Sve to pripada aktuelnoj političkoj istoriji zemlje.
Sada smo u poziciji kada više nismo tek puki činioci nacije; sada predstavljamo nadu ustaničke Amerike. Sve oči – i oči velikih tlačitelja i oči onih ispunjenih nadom – uprte su u nas. Od stavova koje budemo zauzimali ubuduće, od naše sposobnosti da rešimo bezbroj problema, u velikoj meri zavisi razvoj narodnih pokreta u Americi, i svaki korak koji budemo pravili biće pomno praćen sveprisutnim pogledom velikog poverioca i optimističnim očima naše braće u Americi.
Čvrsto na zemlji, prionuli smo na posao da ostvarujemo prva revolucionarna dela, suočavajući se s prvim teškoćama. Ali, koji je suštinski problem Kube, ako ne onaj isti koji ima cela Amerika, onaj isti koji ima ogromni Brazil, sa svojim milionima kvadratnih kilometara, s tom čudesnom zemljom koja po sebi predstavlja ceo jedan kontinent. Monokultura. Na Kubi smo robovi šećerne trske, pupčane vrpce koja nas vezuje za veliko tržište na severu. Moramo da poljoprivrednu proizvodnju diverzifikujemo, da podstičemo industriju i da garantujemo da će naši poljoprivredni i rudarski proizvodi, kao i – u doglednoj budućnosti – naša industrijska proizvodnja, biti usmereni na tržišta koja nam budu najviše odgovarala, a preko naših sopstvenih prevoznika.
Prva velika vladina bitka biće agrarna reforma, koja će biti odvažna i celovita ali i fleksibilna: uništiće zemljoposednički sistem na Kubi, ali ne i kubanska proizvodna sredstva. Biće to bitka koja će dobrim delom upiti snagu naroda i vlade tokom predstojećih godina. Zemlja će se besplatno razdeliti seljacima, a platiće se onome koji pokaže da je poštenim putem došao do njenog poseda, s bonovima za otkup na dugi rok. Ali će se isto tako pružiti tehnička pomoć seljaku, obezbediće se tržišta za prodaju poljoprivrednih proizvoda. Proizvodnja će biti usmerena shodno širokom nacionalnom shvatanju iskorišćavanja svih potencijala a u saglasnosti s velikom bitkom za agrarnu reformu, kako kubanskoj industriji u povoju uskoro bude omogućeno da se takmiči sa čudovišnim industrijama zemalja gde je kapitalizam dosegao svoj najviši stupanj. Uporedo sa stvaranjem novog unutrašnjeg tržišta koje će obezbediti agrarna reforma, i raspodelom novih proizvoda shodno potrebama tržišta u začetku, ukazaće se potreba da se izvezu i neki drugi proizvodi, pa će biti neophodan i odgovarajući instrument kako bi ti proizvodi mogli da stignu u sve krajeve sveta. Taj instrument će biti trgovačka flota koju već predviđa Zakon za pomorsko unapređenje.
S tim osnovnim oružjem, mi Kubanci ćemo otpočeti bitku za potpuno oslobođenje teritorije. Svi znamo da to neće biti lako. Ali smo svi svesni ogromne istorijske odgovornosti Pokreta „26. jul“, kubanske revolucije, i uopšte nacije, da bi se postavio primer za sve narode Amerike koje ne smemo da izneverimo.
Naši prijatelji nepokorenog kontinenta mogu biti uvereni da ćemo se mi, ako bude potrebno, boriti do poslednje ekonomske posledice po svoje postupke, pa ako borba potraje, mi ćemo se boriti do poslednje kapi pobunjeničke krvi, kako bi ova zemlja postala jedna suverena republika sa istinskim atributima kao što su srećan narod, demokratski i bratski nastrojen prema svojoj braći u Americi.

[Završni odlomak članka „Revolucija koja počinje“
objavljenog u časopisu „O Kruzeiro“
16. juna i 16. jula 1959.]

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sećanja na kubansku revoluciju

Počalji od Mustra taj Uto Apr 17, 2018 2:54 pm

DODACI


Fidelu Kastru
(o invaziji)

3. septembar 1958


Fidele,
Pišem ti sred ravnice, bez aviona, s relativno malo komaraca i bez mogućnosti da jedem samo zbog brzog tempa marša. Ukratko ću te izvestiti: krenuli smo noću 31. avgusta, sa četiri konja, pošto nije bilo moguće da krenemo kamionima jer su Magadanu zaplenili sve gorivo a pribojavali smo se i zasede u Hibakoji. Tuda smo prošli bez novosti, žandarmerija je napustila to mesto, ali smo mogli da napredujemo još samo nekoliko milja, pa smo prespavali na malom brdskom grebenu s druge strane druma. Preporučujem da se osnuje stalni vod u Hibakoji kako bi omogućio snabdevanje iz te zone, za sada pod priličnom kontrolom. Prvog septembra smo prešli drum i zaplenili tri vozila, koja su se užasno često kvarila pa smo nekako ipak stigli do imanja „Kajo Redondo“, gde smo proveli dan dok se uragan približavao. Pripadnici žandarmerije, njih četrdeset, primakli su se blizu, ali povukli su se bez borbe. Nastavili smo kamionima uz pomoć četiri traktora, ali je bilo nemoguće pa smo morali da ih se odreknemo do narednog dana, 2. septembra, kada smo nastavili pešice s nekoliko konja i tako stigli do obala reke Kauto, koju uveče nismo uspeli da pređemo jer je bila izuzetno nabujala. Prešli smo je preko dana i za to nam je bilo potrebno osam sati, a te noći smo krenuli iz pukovnikove kuće kako bismo sledili predviđeni put. Nemamo konje, ali moći ćemo da ih nabavimo u putu i nameravam da stignem do područja ratnih dejstava koje mi je povereno, tako što će ljudi biti na konjima. Ne može se tačno proračunati vreme koje će mi za to biti potrebno zbog niza teškoća koje iskrsavaju po ovim zamršenim putevima. Nastojaću da te i dalje izveštavam kako bi bio informisan o ljudima koje budemo sreli. Odavde za sada preporučujem samo dvojicu: Pepina Magadana, koji ima svoje nedostatke ali je zadivljujuće efikasan, i kome se može poveriti snabdevanje robom i novcem, i Konsepsiona Rivera, koji je po svoj prilici ozbiljan čovek.
Za sada ništa više. Veliki zagrljaj za daleki svet koji se jedva nazire na vidiku.



8. septembar 1958

1.50 h


Posle iscrpljujućih noćnih marševa najzad ti pišem iz Kamagveja, bez neposrednih izgleda da ubrzam marš kojim se u proseku prevaljuje tri do četiri milje dnevno, pri čemu je samo pola ljudstva na konjima, i to bez sedala. Kamilo je u blizini pa ću ga ovde sačekati, kod plantaže pirinča Bartles, ali on još nije stigao. Ravnica je veličanstvena; nema tako mnogo ni komaraca, nijedna kaciga nije viđena, a avioni deluju kao bezazleni golubovi; sa mnogo smetnji Radio Rebelde se čuje dalje od Venecuele.
Sve ukazuje na to da pripadnici žandarmerije ne žele rat, kao ni mi. Moram ti priznati da se bojim povlačenja sa 150 neiskusnih regruta kroz ove nepoznate oblasti, ali oružana gerila od 30 ljudi može čuda da učini u kraju i da izazove revoluciju. Uzgred, ja sam postavio osnove za jedan sindikat proizvođača pirinča u Leoneru i porazgovarao sam o porezu, ali ta ideja nije primljena nikako. Ne znači da se kapituliralo pred gazdama, ali mislim da je namet preveliki. Rekao sam im da bi o tome moglo da se razgovara pa da će to biti za narednu plantažu koja padne. Čovek društvene svesti može čuda da napravi u ovom kraju, a ima i dovoljno brda za skrivanja. O svojim budućim planovima ne mogu ništa da ti kažem jer ih ni ja ne znam. To pre zavisi od posebnih okolnosti, kao sada kada čekamo na neke kamione da vidimo hoćemo li se osloboditi konja, koji su savršeni za Maseovo preavionsko doba, ali koji su i previše vidljivi iz vazduha. Da nije zbog konjice, mogli bismo da hodamo danju potpuno spokojno. Blato i voda su svuda okolo a fidelovske poruke koje sam morao da upućujem kako bismo stigli sa ispravnim minobacačima čisto su filmske. Morali smo da preplivamo nekoliko potoka uz ogroman napor ali trupa se dobro drži, mada kaznena četa već deluje svom snagom i obećava da bude ona najpotpunija u koloni. Sledeći izveštaj ćeš dobiti putem vazdušnih talasa, ako je moguće, iz Kamagveja. Ništa više od bratskog zagrljaja onima na Sijera Maestri, koja se više ne vidi.


13. septembar 1958

21.50 h


Posle nekoliko teških dana, još uvek ti pišem iz Kamagveja, gde smo danas umalo prošli kroz najopasniji deo ili barem jedan od najopasnijih na našem putu. Preksinoć je Kamilo uz dosta tehničkih teškoća već prešao, ipak, bez vojnih problema. Od poslednjeg izveštaja koji sam ti podneo desile su se neke neprijatnosti, jer uz promašaj terenaca, upali smo u jednu zasedu na imanju Remihija Fernandeza u Federalu, i tom prilikom je poginuo dobri kapetan Markos Borero. Savladali smo stražare kojih je bilo osam, od čega smo ubili trojicu a četvoricu zarobili i zadržali ih dok nismo našli priliku da ih pustimo; jedan je pobegao. Stiglo je 60 žandarma, i po savetu Kamila, koji je bio blizu, mi smo se povukli gotovo bez borbe, ali smo izgubili još jednog čoveka, Dalsija Gutijereza, sa Sijere.
Erman je lakše ranjen u nogu, a Enrikito Asevedo malo ozbiljnije u obe ruke. Istakli su se pomenuti Asevedo, kapetan Anhel Frijas i poručnik Roberto Rodrigez Vakerito. Kasnije su opet pokušali da napreduju pa smo presreli jedan kamion, ali samo sa četiri svoja čoveka u zasedi, i barem dvojicu ubili. Povukli smo se na Federal i ubrzo otišli vodeći Enrikea radi lečenja, sutradan su B-26 krenuli u mitraljiranje. Kamilo je mogao da ide brže, a mi čekamo na kamione koje sam naredio da se zaplene.
Ovde se dešavaju veoma čudne stvari koje ukazuju na preku potrebu da što pre dođe iskusni vođa. Nipošto ne mora da ima više od 30 naoružanih ljudi, ali ovde može da prikupi sve što nađe za shodno, u svakom pogledu. Treba poraditi u oblasti Naboas, gde se primećuje povoljna klima oko centra Fransiska. Tu je i brdo koje se prostire od Santa Kruza do Santa Beatriza, zgodno za toliki broj ljudi. Oni moraju da prate šta radi direkcija u Kamagveju jer svima obećavaju priključenje pa nas opkoljavaju nenaoružani ljudi koji traže da ih primimo. Raspitao sam se o ludaku, i čovek stvarno pati od jezive ratne psihoze.
Ovde ima još mnogo drugih problema koje bih želeo da podelim s tobom, ali nemam vremena za to. Moram već da pođem. Kažu da ima puno straža na putu, ali dok ti ovaj izveštaj stigne, ti ćeš već i na drugi način biti obavešten.


Greh revolucije

Revolucije, te korenite i ubrzane društvene promene sazdane od okolnosti, nikad, skoro nikad, ili možda nikad nisu dovedene do zrenja niti su naučno predviđene u svojim pojedinostima. Sazdane od strasti, od improvizacije ljudi u borbi za društvenu pravdu, nisu nikada savršene. Ni naša nije bila. Počinila je greške i neke od tih grešaka se skupo plaćaju. Danas nam se otkriva jedna koja nije imala posledice, ali koja pokazuje koliko je tačno kad se u narodu kaže „sila Boga ne moli“, kao i ona druga poslovica, „nije kako je rečeno nego kako je suđeno“.
Kada su napaćene trupe invazije, izranjavljenih nogu, raskrvavljenih i obolelih usled gljivica, održavajući netaknutom samo veru, nakon četrdeset i pet dana marša stigle do okoline Eskambraja, do njih je stiglo jedno neobično pismo. Njega je potpisao komandant Karera i u njemu je rečeno da kolona Revolucionarne vojske, kojom ja komandujem, ne može da se penje na Eskambraj ako se ne razjasni zašto bi išla, te da pre penjanja treba da zastanem da to objasnim. Da stanemo u ravničarskom području, u uslovima u kojima smo se nalazili, pod pretnjom svakodnevnog obruča, iz kojeg možemo da se izvučemo samo brzinom kretanja! To je bila suština dugog i uvredljivog pisma. Produžili smo dalje, začuđeni, čak i povređeni, jer se tome nismo nadali od onih koji su govorili da su naši saborci, ali smo bili odlučni da svako pitanje rešimo izvršavajući izričita naređenja vrhovnog komandanta Fidela Kastra, koji je jasno naložio da se poradi na jedinstvu svih boraca. Stigli smo do Eskambraja i ulogorili se blizu vrha zvanog Obispo, koji se vidi iz Sankti Spiritusa, i na njemu postoji jedan krst. Tamo smo uspeli da postavimo svoj prvi logor, i odmah smo krenuli da se raspitamo o kući u kojoj je trebalo da nas sačeka najcenjeniji proizvod kod gerilca: cipele. Cipelâ nije bilo; njih su odnele snage Drugog fronta Eskambraja, iako je do njih došla organizacija Pokreta „26. jul“. Sve je mirisalo na oluju. Međutim, uspeli smo da ostanemo pribrani, da porazgovaramo s nekim kapetanom, za koga smo posle saznali da je ubio četvoricu narodnih boraca koji su hteli da zauzmu mesto u revolucionarnim redovima Pokreta „26. jul“ napuštajući Drugi front, pa smo imali razgovor, nikako prijateljski, ali ni zakukuljen, s komandantom Karerom. Ovaj je već bio popio pola flaše nečeg alkoholnog, što je inače bila polovina njegovog dnevnog sledovanja. Lično nije bio tako drzak i agresivan kao u pismu od pre nekoliko dana, ali se nazirao neprijatelj.
Posle smo upoznali komandanta Penju, čuvenog u kraju zbog lova na krave seljaka, koji nam je strogo zabranio da napadnemo Gvinija de Mirandu jer narod pripada njegovom području. Kad mu je predočeno da područje pripada svima, da se valja boriti i da mi imamo više naoružanja i boljeg, kao i većeg i boljeg iskustva, jednostavno nam je rekao da je naš minobacač isto što i dvesta pušaka i da dvesta pušaka pravi istu rupu kao i minobacač. Bio je izričit. Bilo je predviđeno da Drugi front zaposedne Gvinija de Mirandu pa mi nismo smeli da napadnemo. Naravno da nismo poslušali, ali smo znali da se nalazimo pred opasnim „saveznicima“.
Nakon niza otimačina, čije bi nabrajanje iziskivalo mnogo vremena, a gde je naše strpljenje stavljeno na probu bezbroj puta, pa smo izdržali i više nego što treba, shodno pravednoj kritici druga Fidela, uspostavljen je status kvo kojim nam je bilo dozvoljeno da izvedemo agrarnu reformu u celoj oblasti u nadležnosti Drugog fronta, samo ako se njima dozvoli da naplate dažbine. Naplaćivanje dažbina, to je bila lozinka!
Priča je duga. Mi smo tokom neprekidne i krvave borbe zauzeli glavne gradove zemlje, a imali smo dobre saveznike u Revolucionarnom direktorijumu, čiji su ljudi, u manjem broju a i manjeg iskustva, ipak dali sve od sebe da doprinesu zajedničkom uspehu. Prvog januara Revolucionarna komanda je tražila da sve borbene trupe budu stavljene pod moju komandu u Santa Klari. Po rečima njihovog vođe Gutijereza Menoja, Drugi nacionalni front Eskambraja odmah je prelazio pod moju komandu. Nije bilo nikakvih problema. Izdali smo tada instrukciju da se sačeka na nas jer je trebalo da rešimo neka građanska pitanja u prvom velikom gradu što smo ga osvojili.
Tih dana je bilo teško držati stvari pod kontrolom i dok smo to shvatili, Drugi front je „herojski“ već bio ušao, za Kamilom Sijenfuegosom, u Havanu. Pomislili smo da je to neki manevar da bi delovali moćno, da bi nešto zauzeli ili da bi podstakli neku stvar. Mi smo ga već upoznali, ali iz dana u dan smo ga još bolje upoznavali. Oni su zaista zauzeli najvažnije strateške položaje shodno svom mentalitetu... Nakon nekoliko dana već je stizao prvi račun hotela „Kapri“ sa Fleitasovim potpisom: 15.000 pesa potrošeno je na jelo i piće šačice šićardžija.
Kad je došao čas dodele vojnih činova, gotovo stotinak kapetana i dobar broj komandanata nadao se unosnim državnim poslovima, osim toga veliko i „probrano“ jezgro ljudi koje su nerazdvojni Menojo i Fleitas isturali u prvi plan, očekivalo je čitav niz položaja u državnom aparatu. Nisu to bila previše plaćena mesta, ali ipak, sva ta mesta imala su jedno obeležje: bila su to mesta odakle je mogla da se potkrada predrevolucionarna uprava. Sva mesta finansijskih inspektora, sakupljača poreza, sva mesta kuda novac teče i prolazi kroz njihove gramzive prste, to je ono čemu su stremili. To je bio deo Pobunjeničke vojske s kojim je trebalo da se nosimo.
Od samog početka je bilo ozbiljnih razmimoilaženja koja bi ponekad dovela do razmene oporih reči, ali uvek je preovladavala naša prividna revolucionarna trezvenost pa smo popuštali u ime jedinstva. Držali smo se načela. Nismo dozvoljavali pljačku, niti smo dodeljivali ključna mesta onima za koje smo znali da su kandidati za izdajnike, ali nismo ih ni isključivali, već smo nastojali da se usklađujemo, sve u korist jedinstva koje nije bilo sasvim shvaćeno. To je bio jedan od grehova revolucije.
To je isti greh zbog kojih su pozamašne nadoknade isplaćene mnogima poput Barkina, Felipea Pazosa, Tetea Kasusa, i tolikim drugim unutrašnjim i spoljašnjim ispičuturama koje je revolucija održavala u nastojanju da izbegne sukob: da kupi ćutanje prećutnim sporazumom plaćenim jednom flašom i jednom vladom na koju su oni čekali da bi je izdali. Ali neprijatelj ima više novca i sredstava da podmiti ljude. Na kraju krajeva, šta smo mogli da ponudimo jednom Fleitasu ili jednom Menoju, nego mesto rada i požrtvovanja?
Oni koji su živeli na račun borbe koju nisu izveli, obmanjujući ljude, tražeći mesta, nastojeći uvek da se primaknu mestima gde leži novac, „gurajući“ po svim ministarskim kabinetima, koje su čisti revolucionari prezirali, ali koji su morali da ih makar i preko volje prihvate, predstavljali su uvredu za našu revolucionarnu savest. Svojim prisustvom stalno su nam pokazivali naš greh: greh popustljivosti pred nedostatkom revolucionarnog duha, pred potencijalnim ili faktičkim izdajnikom, pred slabićem, kukavicom, lopovom, ulizicom.
Naša savest je pročišćena jer su svi oni zajedno otišli na splavovima put Majamija. Hvala vam, ulizice Drugog fronta. Veliko vam hvala što ste nas oslobodili nepoželjnog prisustva lažnih komandanata, šupljih kapetana, junaka koji ne znaju šta je rat, ali koji zato znaju kako da se nauživaju seljačkog gostoprimstva. Veliko hvala što ste nam održali ovu lekciju, što ste nam dokazali da se savest ne može otkupiti revolucionarnim nagradama jer revolucija pred sve postavlja zahteve. Hvala što ste nam pokazali da moramo da budemo nepokolebljivi pred greškom, slabošću, bolom, bilo čijom zlom namerom, te da ustanemo i razotkrijemo i kaznimo bilo gde da se pojavljuje kakav porok nauštrb visokih dostignuća revolucije.
Neka nas primer Drugog fronta, neka nas primer našeg dragog i dobrog prijatelja, bivšeg lopova Prija, dozove stvarnosti. Neka nam ne bude teško da lopova nazovemo lopovom, jer smo i mi sami, u čast onoga što smo olako nazvali „revolucionarnom taktikom“, „bivšim predsednikom“ nazvali lopova, u doba kada nas „bivši predsednik“ nije kao sada nazivao „prezrenim komunistima“, nego spasiocima Kube.
Lopov je lopov i umreće kao lopov, barem će tako umreti onaj koji iole drži do sebe, ali ne i onaj koji u nekim zemljama mora u očajanju da uzme neku mrvicu kako bi nahranio svoju decu. Onaj prvi koji krade da bi došao do ženâ, drogâ ili pićâ, da bi udovoljio niskim strastima koje ga pokreću, biće lopov celog svog života.
Tamo su zajedno oni koji udaraju na našu savest, svi oni nalik na Felipea Pazosa, oni koji prodaju svoju čast kao veliku vrednost da bi se stavili na čelo „ozbiljnih institucija“; svi oni koji su kao Rufo Lopez ili Husto Kariljos brzo poskočili da se uklope u situaciju i dosegnu još koji stepenik; svi oni koji su večiti optimisti poput Miroa Kardone; beznadežni lopovi umešani u ubistva naroda, svi paraziti čiji su se „podvizi“ odvijali u seljačkoj trpezariji među seljacima koje su pobili u oblasti Eskambraja, sejući veći užas nego sami pripadnici žandarmerije. Oni su naša savest. Oni ukazuju na naš greh, greh revolucije, koji ne sme da se ponovi. To je nauk koji moramo da zapamtimo.
Revolucionarno ponašanje je ogledalo revolucionarne vere i kada neko sebe naziva revolucionarom a ne ponaša se shodno tome, nije ništa drugo nego bezočni lažov. Neka se uhvate pod ruku: Venturas i Toni Varona, koji se toliko svađaju između sebe; svi oni poput Prija i Batiste, Gutijereza Menoja i Sančeza Moskere; krvnici koji su ubijali da bi zadovoljili svoju nagonsku želju, ubice koje su ubijale da utole svoju nezajažljivost, a sve u ime slobode; lopovi, preprodavci časti, oportunisti svih fela, kandidati za predsednika... Lepa družina.
Koliko su nas tome naučili! Hvala lepo.

[„Verde olivo“, 12. februar 1961.]


Lidija i Klodomira

Upoznao sam Lidiju svega šest meseci pošto je počela revolucionarna borba. Tek sam bio postavljen za komandanta Četvrte kolone pa smo se u munjevitoj akciji spuštali po namirnice u malo naselje San Pablo de Jao, blizu Bajama, u okolini Sijera Maestre. Jedna od prvih kuća naselja pripadala je porodici pekara. Lidija, kojoj je možda bilo četrdeset pet godina, bila je vlasnica pekare. Ona, čiji je sin jedinac pripadao našoj koloni, pridružila nam se od prvog trena poletno, i uzornom prilježnošću se posvetila poslovima revolucije.
Kada pominjem njeno ime, ima u tome i više od srdačnog sećanja na besprekornu revolucionarku, jer ona je iskazivala posebnu privrženost prema meni, zbog čega je najradije radila pod mojim zapovestima, bez obzira na operativni front na koji budem postavljen. Nebrojeni su slučajevi kada je Lidija bila specijalni izaslanik, moj ili Pokreta. Odnela je u Santijago de Kubu i Havanu izuzetno kompromitujuće dokumente, sve kominikee naše kolone, brojeve lista „El kubano libre“. Donosila je dokumente, donosila je lekove, ukratko: donosila je sve što je potrebno i onoliko puta koliko je potrebno.
Njena bezgranična hrabrost dovodila je do toga da kuriri izbegavaju njeno društvo. Uvek se sećam procene jednog od njih koji mi je, što službenim, što zbrkanim rečima, govorio: „Ova žena ima veća... nego Maseo, ali sve će nas pokopati. To što ona radi, može da uradi samo ludak, a ovo nije vreme ludorija.“ Lidija je, međutim, i dalje iznova prelazila neprijateljske linije.
Prebacili su me u oblast rudnika Frijo, kod Vegas de Hibakoe, i tamo je ona postepeno napustila pomoćni logor na čijem je čelu bila neko vreme, kao i ljude kojima je odvažno a ponekad i tiranski zapovedala, pobuđujući izvesnu podozrivost među Kubancima koji nisu navikli da im žena naređuje. To je bio najistureniji položaj revolucije, smešten kod Kueve, između Jaoa i Bajama. Morao sam da joj oduzmem komandu jer je položaj bio previše opasan, a pošto je lokalizovan, momci su često morali da pobegnu pred pucnjavom. Pokušao sam da je definitivno uklonim odande, ali u tome sam uspeo samo kad je pošla za mnom na novi borbeni front.
Među zgodama koje pokazuju Lidijinu narav sećam se dana kada je poginuo golobradi borac Heilin iz Kardenasa. Ovaj momak je bio u redovima naše prethodnice u logoru, kada je i Lidija bila tamo. Kad se ona uputila upravo k njemu vraćajući se s nekog zadatka, videla je kako se žandarmi nečujno primiču prema položaju, svakako na osnovu neke dojave. Lidijina reakcija je bila trenutna: izvadila je svoj mali revolver trideset dvojku da dâ znak za uzbunu s nekoliko pucnjeva u vazduh, ali su je ruke prijatelja na vreme sprečile u tome, jer bi inače svi platili glavom. Međutim, vojnici su nastavili dalje i na prepad savladali logorsku stražu. Giljermo Heilin se odvažno branio sve dok, već u dva navrata ranjen, a znajući šta će da se desi ako živ padne u ruke žbira, nije počinio samoubistvo. Vojnici su stigli i spalili sve što je moglo da se spali, pa su otišli. Sutradan sam pronašao Lidiju. Odavala je izraz najvećeg očajanja zbog pogibije mladog borca, kao i gneva protiv osobe koja ju je sprečila da dâ znak za uzbunu.
Mene bi ubili, govorila je, ali bi se dečko spasao. Ja sam već stara, a on nije imao ni dvadeset godina. To je bila središnja tema njenih razgovora. Ponekad je delovalo kao da ima izvesnog hvalisanja u tom njenom stalnom preziru prema smrti, međutim, svi poslovi koji bi joj bili povereni bili su obavljeni do savršenstva.
Ona je znala da volim štenad i stalno mi je obećavala da će mi doneti jedno štene iz Havane, mada nije uspevala da ispuni to obećanje. U danima velike ofanzive vojske, Lidija je ipak i tu misiju obavila. Ušla je i izašla sa Sijere, donela je i odnela izuzetno važna dokumenta, uspostavila je naše veze sa spoljnim svetom. Bila je u pratnji borca njenog kova, a sećam se samo imena tog borca koga Pobunjenička vojska pamti i poštuje: Klodomira. Lidija i Klodomira su već bile nerazdvojne drugarice u opasnosti, zajedno su išle na sve strane.
Bio sam naredio Lidiji da čim stigne u Las Viljas, posle invazije, stupi odmah u kontakt sa mnom, jer treba da bude glavno sredstvo komunikacije sa Havanom i Opštom komandom Sijera Maestre. Stigao sam i ubrzo smo pronašli njeno pismo kojim mi javlja da ima jedno štene spremno da mi ga pokloni i da će mi ga doneti prilikom narednog puta. To je put koji Lidija i Klodomira nisu nikada obavile. Nedugo posle toga sam saznao da je slabost jednog čoveka, koji je bio sto puta inferiorniji kao čovek, kao borac, kao revolucionar ili kao ličnost, omogućila da bude lokalizovana grupa u kojoj su bile Lidija i Klodomira. Naši drugovi su se borili do smrti. Lidija je bila ranjena kada je odvedena, a njihova tela su nestala. One bez sumnje spavaju svoj poslednji san zajedno, kao što su se zajedno borile tokom zadnje bitke za slobodu.
Jednog dana možda budu pronađeni njihovi zemni ostaci u nekom odvodu ili na nekom usamljenom polju ovog ogromnog groblja kakvo je ostrvo postalo. Međutim, među Pobunjeničkom vojskom, među onima koji su se borili i žrtvovali tih neizvesnih dana, večno će živeti sećanje na žene koje su, svakodnevno se izlažući opasnostima, omogućile uspostavljanje veza po čitavom ostrvu. Kod svih nas – nas koji smo bili na I frontu, i lično kod mene – Lidija zauzima posebno mesto. Zato danas polažem ove reči kao skromni cvet u njenu čast na mnogoljudnu grobnicu koja je razjapila svoje čeljusti na našem nekad veselom ostrvu.

[Tekst objavljen pod naslovom „Lidija“
u časopisu „Humanizmo“ br. 53–54
januar–april, 1959.]

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sećanja na kubansku revoluciju

Počalji od Mustra taj Uto Apr 17, 2018 2:55 pm

INDEKS IMENA

AKOSTA FERALS, KLODOMIRA (1937–1958). Rođena u Jari. Član Pokreta „26. jul“. Borac Pobunjeničke vojske u kojoj je radila kao kurir. Klodomira i Lidija su bile nerazdvojne drugarice u raznim opasnostima, u životu i u smrti. Uhvaćena je 12. septembra 1958, tokom misije u Havani, mučena je i ubijena.
AKUNJA NUNJEZ, HUAN VITALIO zvani Vilo (1925–1967). Rođen u Granmi. Seljak sa Sijera Maestre, koji se priključio gerili Prvoj koloni I fronta. Posle je prebačen u Četvrtu kolonu I fronta, a zatim i u Treću kolonu III fronta. Stekao je čin komandanta Pobunjeničke vojske i bio na čelu jednog odreda.
ALMEIDA BOSKE, HUAN (1927–). Rođen u Siudad de la Havani. Član napada na kasarnu Monkada, zarobljen i osuđen po predmetu 37/53. Član ekspedicije „Granma“. Stigao do čina komandanta. Šef III fronta. Komandant revolucije.
AMEIHEIRAS DELGADO, EFIHENIO (1931–). Rođen u Las Tunasu. Član ekspedicije „Granma“, borac gerile u Prvoj, a potom i u Šestoj koloni II fronta. Unapređen u komandanta Oslobodilačke borbe.
ART DAVALOS, ARMANDO (1930–). Rođen u Havani. Po zanimanju advokat. Član Nacionalnog revolucionarnog pokreta i osnivač Pokreta „26. jul“. Učestvovao u organizovanju ustanka 30. novembra. Uhapšen i osuđen na robiju koju je izdržavao u Isli de Pinos do pobede revolucije.
ASEVEDO GONZALES, ENRIKE (1942–). Rođen u Las Viljasu. Priključen Pobunjeničkoj vojsci u Četvrtoj koloni I fronta. Pripadnik Osme invazione kolone. Stigao je do čina kapetana.
BORDON MAČADO, VIKTOR (1930–). Rođen u Kemado de Gvinesu. Član Ortodoksne omladine, a potom Pokreta „26. jul“. Borio se u generalnom štrajku 9. aprila. Prvi je osnovao gerilsku grupu u nekadašnjoj provinciji Las Viljas (oblast Sagva la Grande). Pristupio je Osmoj invazionoj koloni oktobra 1958.
ČOMON MEDIJAVILJA, FAURE (1929–). Vođa Omladinskog diretorijuma. Učestvovao u napadu na predsedničku palatu. Stigao u oružanoj ekspediciji na Kubu 1958, na brodu „Skapejd“. Organizovao je gerilski odred i pristupio Pobunjeničkoj vojsci na brdima Eskambraja.
DEL VALJE HIMENEZ, SERHIO (1927–). Član Pokreta „26. jul“. Priključio se gerili kao lekar, u Prvoj koloni, na I frontu. Lekar i komandant Druge invazione kolone.
DIJAZ GONZALES, HULIO zvani Hulito (1929–1957). Rođen u Havani. Učestvovao u napadu na Monkadu. Uhapšen, osuđen i kažnjen po predmetu 37/53. Bio u meksičkom egzilu i član ekspedicije „Granma“. Poginuo u bici kod El Uvera 28. maja u činu kapetana.
DOSE SANČEZ, LIDIJA (1912–1958). Rođena u Olginu. Aktivista Pokreta „26. jul“. Pristupila Pobunjeničkoj vojsci u Prvoj i Četvrtoj koloni kao kurir. Mučena i ubijena 12. septembra.
EČEVERIJA, HOSE ANTONIO zvani Manzanita. Predsednik Studentske univerzitetske organizacije (FEU). Istaknuti borac protiv Batistine tiranije. Bio na čelu akcija od 13. marta 1957, kada je Studentski direktorijum napao predsedničku palatu i Radio Reloh, u pokušaju da se Batista izvede pred lice pravde. Poginuo u oružanom sukobu s policijom.
ESKALONA ALONSO, DERMIDIO. Priključio se Pobunjeničkoj vojsci na I frontu. Istakao se u bitkama kod Pino del Agve II i kod Blankizala. Određen da 1958. otvori gerilsni front u planinskom vencu Organos, Pinar del Rio. Kraj rata dočekao u činu komandanta.
ESPIN GILJOIS, VILMA zvana Debora (1930–). Rođena u Santijago de Kubi. Član Nacionalne direkcije Pokreta „26. jul“ u Santijago de Kubi, pod rukovodstvom Franka Paisa. Koorinatorka Pokreta u Orijenteu. Godine 1958. priključila se Pobunjeničkoj vojsci u Šestoj koloni II fronta.
FAHARDO RIVERO, MANUEL EUHENIO zvani Piti (1930–1960). Rođen u Granmi. Po zanimanju lekar. Priključio se Pobunjeničkoj vojsci u Prvoj koloni, a potom prelazi u Dvanaestu kolonu, V fronta. Stekao čin komandanta.
FAHARDO SOTOMAJOR, MANUEL ENRIKE (1932–1995). Rođen u Granmi. Jedan od prvih seljaka koji se 1956. priključio Pobunjeničkoj vojsci na I frontu. Posle se prebacio na Drugi front. Stekao čin komandanta.
FERNANDEZ FONT MARSELO zvani Zoilo (1932–2004). Rođen u Havani. Nacionalni koordinator Pokreta „26. jul“ u gradu.
GARSIJA FRIJAS, GILJERMO (1928–). Rođen u Granmi. Jedan od prvih seljaka koji je pružio pomoć i pridružio se Pobunjeničkoj vojsci u Prvoj koloni, osnivač III fronta. Stekao čin komandanta. Bio komandant revolucije.
GARSIJA MARTINEZ, KALIKSTO (1931–). Rođen u Matanzasu. Učestvovao u napadu na kasarnu „Karlos Manuel de Sespedes“ u Bajamu. Bio u egzilu i član ekspedicije „Granma“. Član Pobunjeničke vojske, Prva kolona. Komandant.
IGLESIJAS LEJVA, HOEL (1941–). Rođen u Santijago de Kubi. Priključio se gerili u Prvoj koloni, potom prešao u Četvrtu kolonu, a kasnije u Osmu kolonu „Siro Redondo“. Učestvovao u invaziju kod Las Viljasa, pod rukovodstvom komandanta Gevare. Završio sa činom komandanta.
INFANTE URIBAZO, ENZO zvani Bruno (1930–). Rođen u Santijago de Kubi. Član Provincijske direkcije Pokreta „26. jul“ u Santijago de Kubi. Borac ustanka 30. novembra. Koordinator Pokreta „26. jul“ u Kamagveju zadužen za propagandu Nacionalne direkcije u istom mestu. Bio je u zatvoru do 1. januara 1959.
KASTRO MERKADER, RAUL (1937–). Rođen u Las Tunasu. Član Pokreta „26. jul“. Član prvog kontingenta koji je poslao Frank Pais – Marabuzaleros – na Sijeru. Pripadnik Prve i Četvrte kolone I fronta. Unapređen u čin kapetana u koloni pod komandom Ernesta Če Gevare.
KRESPO KASTRO, LUIS (1923–). Rođen u Matanzasu. Član ekspedicije „Granma“. Pripadnik Pobunjeničke vojske, Prva kolona, I front. Unapređen u komandanta.
KUERVO NAVARO, PELAJO (1901–1957). Rođen u Gvantanamu. Istaknuti advokat i borac Ortodoksne partije. Ubijen nekoliko sati nakon napada na predsedničku palatu 13. marta, a njegovo telo je nađeno u kantri klubu u El Lagitu.
LAFERTE PEREZ, EVELIJO. Oficir, potporučnik Batistine vojske. II Pobunjenička vojska ga je zarobila kod Pino del Agve. Priključio se gerili 1958, pod Fidelovim naredbama. Stekao čin kapetana.
LAMOTE KORONADO, UMBERTO (1919–1956). Bio u meksičkom egzilu i član ekspedicije „Granma“. Poginuo u Alegriji de Piju 5. decembra.
LOPEZ FERNANDEZ, ANTONIO zvani Njiko (1934–1956). Rođen u Havani. Rukovodio napadom na kasarnu „Karlos Manuel de Sespedes“. U izgnanstvu, u Gvatemali, sprijateljio se sa Čeom. Član Nacionalne direkcije Pokreta „26. jul“ i ekspedicije „Granma“. Ubijen kod Boka del Tora 28. decembra 1956.
MAČADO VENTURA, HOSE RAMON zvani Mačadito (1930–). Član Pokreta „26. jul“, borac i lekar Pobunjeničke vojske. Pripadnik Šeste kolone II fronta. Načelnik saniteta II fronta. Stekao čin komandanta.
MARK, HERMAN. Severnoamerikanac priključen Pobunjeničkoj vojsci, I frontu. Instruktor Škole regruta kod rudnika Frijo 1958, član Osme invazione kolone i šef voda prethodnice. Stekao čin kapetana.
MARKEZ RODRIGEZ, HUAN MANUEL (1915–1956). Rođen u Havani. Aktivista Pokreta „26. jul“. Odigrao aktivnu ulogu u pripremama ekspedicije „Granma“ i bio njen drugi vođa. Ubijen na imanju La Norma 16. decembra 1956, nakon iskrcavanja „Granme“ kod plaže Las Koloradas.
MAS LOPEZ, KARLOS zvani Karlitos Mas (1939–1958). Rođen u Granmi, seljak koji je sarađivao sa gerilom. Priključio se Pobunjeničkoj vojsci, Četvrtoj koloni, I frontu. Stekao čin kapetana. Teško ranjen u bici kod Naranha. Preminuo 14. jula 1958. u bolnici u La Plati.
MASETI BLANKO, HORHE RIKARDO zvani Segundo (1929–1964). Rođen u Argentini. Po zanimanju novinar. Posetio gerilce na Sijeri i napravio intervju sa Fidelom Kastrom i Če Gevarom, s kojim će dugo godina biti dobar prijatelj. Poginuo predvodeći gerilska dejstva u severnoj Argentini.
MONTANE OROPESA, HESUS (1923–1999). Rođen u Nuevi Hironi, Isla de la Huventud. Učestvovao u napadu na kasarnu Monkada i bio jedan od vođa tog napada. Uhvaćen i osuđen po predmetu 37/53. Bio u meksičkom egzilu i član ekspedicije „Granma“. Nakon poraza kod Alegrije de Pija zarobljen je 12. decembra 1956. i ostao u zatvoru do pobede revolucije.
MORA MORALES, MENELAO (1905–1957). Rođen u Pinar del Riju. Bio je aktivni borac protiv Mačadove diktature. Poginuo je prilikom napada na predsedničku palatu 13. marta 1957.
MORALES ERNANDEZ, KALIKSTO (1929–). Rođen u Kamagveju. Član ekspedicije „Granma“. Član Pobunjeničke vojske, Prve i Osme kolone. Stekao čin kapetana.
NUNJES HIMENEZ, ANTONIO (1923–). Rođen u Havani. Borac Pobunjeničke vojske. Učestvuje u pripremama za štrajk od 9. aprila. Učestvovao u stvaranju Eskambrajskog fronta.
PAIS GARSIJA, FRANK zvani David ili Karlos (1934–1957). Rođen u Santijago de Kubi. Bio je osnivač i nacionalni vođa akcije i sabotaže Pokreta „26. jul“ u Santijago de Kubi. Rukovodio operacijama ustanka od 30. novembra 1956. Ubijen je kod Kaljehon del Mura, u svom rodnom gradu, 30. jula 1957, zajedno sa svojim drugom Raulom Puholom.
PAIS GARSIJA, HOSUE (1937–1957). Rođen u Santijago de Kubi, brat Franka Paisa. Kapetan ilegalnih milicija Pokreta „26. jul“. Istakao se u ustanku od 30. novembra 1956. Ubijen je 30. juna 1957. u svom rodnom gradu.
PARDO GERA, RAMON zvani Gile (1939–). Borac Pobunjeničke vojske od 1957. Pripadnik Četvrte kolone I fronta, a kasnije je priključen Osmoj invazionoj koloni.
PENJA TORES, ERMES. Borac Pobunjeničke vojske i pripadnik Osme invazione kolone.
PEREZ ERNANDEZ, FAUSTINO (1920–1992). Rođen u Kabaigvanu, u nekadašnjoj provinciji Las Viljasa. Po zanimanju lekar. Bio je u meksičkom egzilu i član ekspedicije „Granma“. Odgovoran za borbu u gradovima, nacionalni vođa akcije i sabotaže Pokreta „26. jul“. Posle štrajka od 9. aprila ponovo se priključuje borbama na Sijera Maestri, gde je dobio čin komandanta.
PEREZ MONTANO, KRESENSIO (1895–1986). Rođen u Granmi. Osnivač Pokreta „26. jul“. Zajedno sa Selijom Sančez, pružio podršku iskrcavanju „Granme“. Pripadnik Prve kolone, I fronta, potom rukovodio Sedmom kolonom. Unapređen u komandanta.
PONSE DIJAZ, HOSE (1926–). Rođen u Havani. Bio je učesnik napada na kasarnu Monkada i član ekspedicije „Granma“.
RAMOS LATUR, RENE (Danijel) (1932–1958). Rođen u Olginu. Član Pokreta „26. jul“ , a radio je u oblastima na severu: Majari, Kauto, Antilja i Nikaro. Bio je na čelu Nacionalne akcije i sabotaže kao pripadnik Nacionalne direkcije. Stigao je na Sijera Maestru 1957, sa Prvom kolonom. Stekao čin komandanta.
REDONDO GARSIJA, SIRO (1931–1957). Rođen u Havani. Učestvovao u napadu na kasarnu Monkada. Uhapšen, izveden na sud i osuđen po predmetu 37/53. Neko vreme proveo u meksičkom egzilu. Bio je član ekspedicije „Granma“, član Vrhovnog štaba Pobunjeničke vojske, i pripadnik Četvrte kolone. Stekao čin kapetana. Poginuo u bici kod Mar Verdea 29. novembra 1957, a posthumno je unapređen u komandanta.
RODRIGEZ DE LA VEGA, ALFONSO zvani Kuko. Borac Pobunjeničke vojske, bio je lekar u akciji kod Las Viljasa, kao i kapetan Osme invazione kolone.
RODRIGEZ FERNANDEZ, ROBERTO zvani El Vakerito (1935–1958). Rođen u Sankti Spritusu. Pripadnik Prve i Četvrte kolone I fronta. Prema Čeovim rečima, bio je „jedan od najsimpatičnijih i najomiljenijih likova našeg revolucionarnog rata“. Vođa tzv. Samoubilačkog voda Osme invazione kolone. Poginuo je u napadu na policijsku upravu Santa Klare 30. decembra 1958..
RODRIGEZ KORDOVI, HEONEL (1934–1958). Rođen u Palmi Sorijano. Član Pokreta „26. jul“ pri Univerzitetu u Havani. Bio član Četvrte kolone I fronta. Stekao čin kapetana. Ranjen je 11. jula kod El Naranha, a izdahnuo je u bolnici u La Plati 12. jula 1957.
RODRIGEZ KRUZ, RENE zvani El Flako (1931–1990). Rođen u Kardenasu. Aktivista Pokreta „26. jul“, član ekspedicije „Granma“ i pripadnik Osme invazione kolone.
RODRIGEZ PEREZ, FRUKTUOSO (1933–1957). Rođen u Las Viljasu. Bio je potpredsednik FEU-a i učesnik u napadu na predsedničku palatu 13. marta. Nakon smrti Hosea Antonija Ečeverije, zamenio ga je na mestu predsednika FEU-a, a bio je i generalni sekretar Revolucionarnog direktorijuma. Nakon dojave, ubijen kod Humbolta, 20. aprila 1957.
ROKE NUNJEZ, ROBERTO (1915–1989). Rođen u Sijenfuegosu. Bio je pripadnik Ratne mornarice, aktivista Pokreta „26. jul“, član ekspedicije „Granma“, na mestu kormilara. Posle poraza kod Alegrija de Pija, uhapšen je 1956. i ostao u zatvoru do pobede revolucije.
SANČEZ ALVAREZ, UNIVERSO (1919–). Rođen u Matanzasu. Član Pokreta „26. jul“ i član ekspedicije „Granma“. Unapređen u komandanta.
SANČEZ MANDULEJ, SELIJA (1920–1980). Rođena u Granmi. Osnivač Pokreta „26. jul“ u Manzanilju. Pripremila je doček članova ekspedicije „Granma“. Zajedno sa Frankom Paisom organizovala je prvi kontigent pojačanja poslatog na Sijera Maestru. Priključila se borbi na Sijera Maestri i bila član Opšte komande Pobunjeničke vojske, uvek pored komandanta Fidela Kastra.
SANČEZ VAJT, KALIKSTO (1924–1957). Rođen u Novoj Škotskoj. Pilot i aviomehaničar, borac Drugog svetskog rata. Bio je u egzilu u Majamiju, organizovao i rukovodio grupom članova ekspedicije koja se iskrcala sa broda „El Korintija“ preko Majarija, čiji je ishod bio gotovo potpuni masakr učesnika. Poginuo, gotovo kao svi njegovi saborci, 28. maja 1957.
SANTAMARIJA KUADRADO, AJDEE zvana Jeje (1922–1980). Rođena u Las Viljasu. Bila je učesnik napada na kasarnu Monkada, nakon čega je uhapšena, izvedena pred sud i osuđena po predmetu 37/53. Kao članu Nacionalne direkcije Pokreta „26. jul“, naloženo joj je da shodno Vrhovnoj direkciji tog pokreta obavlja misije izvan Kube radi podrške revolucionarnoj borbi.
SARDINJAS MENENDEZ, GILJERMO (1916–1964). Katolički sveštenik koji se priključio Pobunjeničkoj vojsci; stekao je čin komandanta.
SIJENFUEGOS GORIJARAN, KAMILO (1932–1959). Rođen u Havani. Član ekspedicije „Granma“. Komandant Druge invazione kolone „Antonio Maseo“. Januara 1959. postavljen je za vođu Pobunjeničke vojske. Poginuo u avionskoj nesreći 28. oktobra.
SOTO ALBA, PEDRO zvani Pedrin. Rođen u Granmi. Član Pokreta „26. jul“ i član ekspedicije „Granma“. Posle bitke kod Alegrija de Pija ostao je neko vreme sakriven pa se priključio Pobunjeničkoj vojsci u prvom kontingentu (Marabuzaleros), koji je Frank Pais poslao na Sijeru. Bio je pripadnik Prve kolone I fronta. Poginuo je u bici 26. juna 1958, a Raul Kastro ga je posthumno unapredio u komandanta u Drugog istočnog fronta „Frank Pais“.
SUAREZ MARTINEZ, RAUL (1935–1956). Rođen u Sijenfuegosu. Učestvovao je u ilegalnim studentskim borbama, bio je u meksičkom egzilu, kao i član ekspedicije „Granma“. Ubijen u Boki del Toru, 8. decembra 1956.
SUNJOL RIKARDO, EDI (1926–1971). Rođen u Olginu. Član Pokreta 226. jul“ u Santjago de Kubi pod naredbama Franka Paisa. Borac Prve kolone, potom vođa Četrnaeste kolone, IV fronta Pobunjeničke vojske. Stekao čin komandanta.
VALDES MENENDEZ, RAMIRO (1932–). Rođen u Artemisi, nekadašnjoj provinciji Pinar del Rija. Učestvovao je u napadu na kasarnu Monkada, zbog čega je uhapšen, izveden pred sud i osuđen po predmetu 37/53. Bio je u meksičkom izgnanstvu i član ekspedicije „Granma“. Ostaje na čelu Četvrte kolone kada Če prelazi na stvaranje Osme, kod rudnika Frijo. Bio je drugi vođa Osme invazione kolone i komandant revolucije.
VESTBRUK ROSALES, HOSE zvani Hoe (1937–1957). Rođen u Havani. Član Revolucionarnog direktorijuma, učesnik napada na predsedničku palatu 13. marta 1957. Nakon dojave, ubijen u događajima kod Humbolta, 20. aprila 1957.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sećanja na kubansku revoluciju

Počalji od Mustra taj Uto Apr 17, 2018 2:55 pm


\'7b1\'7d Zauvek do pobede!
\'7b2\'7d Misli se na šećernu trsku (Prim. ur.).
\'7b3\'7d Nema pouzdanih dokaza o vesti u vezi sa identitetom ubice. (Prim. šp. izdavača)
\'7b4\'7d Iz ovog nabrajanja nedostaje jedno ime kojeg se ne sećam. (Prim. autora)
\'7b5\'7d Reč je o generalu Herardu Mačadi, poznatom kubanskom diktatoru koji je bio na vlasti od 1925. do 1933.
\'7b6\'7d Ovom sintagmom se na Kubi označava način usmenog prenošenja glasina, a njoj je u srpskom jeziku srodna sintagma „radio Mileva“.
\'7b7\'7d Hombre (šp.), čovek; hombrito – mali čovek. (Prim. prev.)
\'7b8\'7d Sao (šp.), reč kojom se na Kubi označava mala savana. (Prim. prev.)
\'7b9\'7d Radnička partija Gvatemale (Partido Guatemalteco del Trabajo).
\'7b10\'7d Alegria (šp.), radost. (Prim .prev.)
\'7b11\'7d Pelua (šp.), narodska izvedenica od prideva peludo/-da, u značenju dlakav/-a. (Prim. prev.)
\'7b12\'7d Pata de la Mesa (šp.), nogar od stola.
\'7b13\'7d Sierra (šp.), brdo; llano (šp.), ravnica. (Prim. prev.)
\'7b14\'7d Yarey (šp.), tradicionalni šešir kubanskog seljaka. (Prim. prev.)
\'7b15\'7d Federation of University Students – Studentska federacija.
\'7b16\'7d I u izvorniku među navodnicima, ova sintagma sastavljena je od reči comer (jesti) i vacas (krave) i označava koristoljubivog i prepredenog čoveka. (Prim. prev.)
\'7b17\'7d Narodna socijalistička partija (Popular Socialist Party).
\'7b18\'7d Ujedinjena partija kubanske socijalističke revolucije.
\'7b19\'7d Savez kubanskih radnika.
\'7b20\'7d Misli se na generalni štrajk koji je bio organizovan 9. aprila 1958.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sećanja na kubansku revoluciju

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu