Veliki Getsbi

First topic message reminder :



The Great Gatsby (na srpskohrvatskom području prevođen kao Veliki Gatsby ili Veliki Getsbi) je roman američkog književnika F. Scotta Fitzgeralda. Prvi put je objavljen 10.4. 1925. Radnja je smještena na sjevernu obalu Long Islanda i New York u ljeto 1922.

Roman dopisuje doba koje je sam Fitzgerald nazvao "Doba jazza." Nakon šoka i kaosa prvog svjetskog rata, američko društvo je uživalo dotad nezapamćenu razinu prosperiteta u "Burnim" Dvadesetim dok je ekonomija cvala. Istovremeno je prohibicija, odnosno zabrana proizvodnje i distrubucije alkohola naložena Osamnaestim amandmanom, od bootleggera (krijumčara) napravila milionare i dovela do procvata organiziranog kriminala. Iako je Fitzgerald, poput svog junaka Nicka Carrawaya u romanu, slavio bogatstvo i sjaj svog doba, osjećao je nelagodu zbog neobuzdanog materijalizma i nedostatka morala svojih suvremenika.

Iako je godinu dana nakon objavljivanja adaptiran u brodvjeski kazališni komad i holivudski film, roman nije bio naročito popularan, te je prodano tek 25.000 primjeraka u preostalih petnaest godina Fitzgeraldovog života. Knjiga je bila gotovo zaboravljena za vrijeme Velike depresije i drugog svjetskog rata. Nakon što je ponovno izdana 1945. i 1953. godine, brzo je pronašla široku publiku i danas se smatra primjerom Velikog američkog romana. The Great Gatsby je otada postao dio obavezne lektire u američkim srednjim školama i tečajevima američke književnosti na univerzitetima.

Getsbi je, s rukama u džepovima, stajao oslonjen na kamin glumeći savršen mir, čak dosadu. Glava mu je bila toliko zabačena da je počivala na starom neispravnom zidnom

časovniku, tako da su iz te pozicije njegove zamućene oči posmatrale Dejzi, koja je sedela, preplašena ali zanosna, na ivici visoke stolice.
„Mi se poznajemo od ranije”, promrmljao je Getsbi. Pogledao me je na trenutak, a njegove usne su se razdvojile u pokušaju da mi se nasmeše. Srećom, časovnik je iskoristio taj momenat da se opasno nakrivi pod pritiskom njegove glave, na šta se on okrenuo i uhvatio ga drhtavim prstima, namestivši ga kako treba. Onda je seo, kruto, s laktom na naslonu kauča i s bradom u ruci.
„Žao mi je zbog časovnika”, rekao je.
Sada je moje lice postalo tropski preplanulo. Nisam mogao da izvučem ni jedan jedini izraz od hiljadu njih koji su mi se vrzmali po glavi.
„To je stari časovnik”, rekoh im maloumno.
Mislim da smo na trenutak svi poverovali da se razbio u paramparčad o pod.
„Nismo se sreli više godina”, reče Dejzi sasvim smireno.
„U novembru će biti pet godina.”
Automatizam Getsbijevog odgovora sve nas je zbunjivao barem još nekoliko trenutaka. Podigao sam ih na noge očajničkim predlogom da mi pomognu oko čaja u kuhinji kada ga je demonska Finkinja unela na poslužavniku.
Usred dobrodošle zbrke šolja i limuna uspostavila se izvesna fizička harmonija. Getsbi se povukao u senku i, dok smo Dejzi i ja razgovarali, posmatrao čas jedno čas drugo napetim, nesrećnim pogledom. Međutim, kako mir nije bio cilj sam po sebi, u prvom pogodnom trenutku sam se izvinio i ustao.
„Kuda ćeš?”, upitao me je uznemireno Getsbi. „Vraćam se brzo.”
„Moram da ti nešto kažem pre nego što odeš.” Pojurio je za mnom u kuhinju’ zatvorio vrata i prošaptao: „O, Bože!”, rekao je sav očajan. „Šta je bilo?”
„Ovo je strašna greška”, reče, vrteći snažno glavom, „strašna, strašna greška.”
„Samo si se zbunio, to je sve”, i na svu sreću, dodao sam: ,,I Dejzi se zbunila.”
„I ona se zbunila?”, ponovi on u neverici.
„Baš koliko i ti.”
„Ne pričaj tako glasno.”
„Ponašaš se kao dečak”, rekoh nestrpljivo. „I ne samo to nego si i grub. Dejzi tamo sedi sama.”
Podigao je glavu da bi me naterao da zaćutim, pogledao me je neverovatno prekorno i, otvarajući obazrivo vrata, vratio se u drugu sobu.
Izašao sam na zadnji izlaz - baš kao Getsbi kada je nervozno napravio krug oko kuće pola sata pre - i otrčao do velikog crnog čvornovatog drveta, čije je gusto lišće predstavljalo zaštitu od kiše. Kiša je ponovo lila kao iz kabla, a moj neuredni travnjak, koji je Getsbijev baštovan lepo ošišao, obilovao je malim blatnjavim barama i praistorijskim močvaricama. Ispod stabla nisam imao u šta da gledam, osim u ogromnu Getsbijevu kuću, tako da sam zurio u nju, kao Kant u crkveni zvonik, pola sata. Sagradio ju je jedan pivar u vreme pomodnog ludila, deceniju pre, a pričalo se da je pristao na to da pet godina plaća porez na

sve kućice u susedstvu ako vlasnici pristanu da pokriju krovove slamom. Možda je njihovo odbijanje upropastilo njegov plan da osnuje porodičnu lozu - odmah je dobio tuberkulozu. Njegova deca su prodala kuću sa crnim vencem koji je još stajao na vratima. Amerikanci, iako su spremni, čak veoma raspoloženi da budu i sluge, oduvek uporno odbijaju da budu seljaci.
Posle pola sata sunce je ponovo zasjalo i bakalinov automobil je napravio krug oko Getsbijeve kuće sa svežim namirnicama za večeru posluge - bio sam siguran da on neće ništa okusiti. Sobarica je počela da otvara gornje prozore kuće, na trenutak bi se pojavila na svakom od njih i, oslonjena na veliki centralni prag, zamišljeno bi pljunula u baštu. Bilo je vreme da se vratim. Dok je kiša padala činilo mi se da čujem žamor njiovih glasova, koji je povremeno nadolazio sa najezdom emocija. Međutim, u novonastaloj tišini osećao sam da je i u kući nastao muk.
Ušao sam - nakon što sam na sve moguće načine čangrljao po kuhinji, osim što nisam preturio peć - ali ne verujem da su oni išta čuli. Sedeli su na suprotnim krajevima kauča, zagledani jedno u drugo kao da je postavljeno neko pitanje, ili kao da visi u vazduhu, a nestao je svaki trag smetenosti. Dejzino lice bilo je umrljano suzama, a kada sam ja ušao ona je skočila i počela je da ga briše maramicom pred ogledalom. Međutim, promena na Getsbiju bila je jednostavno zapanjujuća. Bukvalno je blistao; bez jedne jedine reči ili gesta ushićenja iz njega je zračilo novo biće koje je ispunjavalo sobicu.
„O, zdravo, druže stari”, rekao je kao da me godinama nije video. Na trenutak sam pomislio da će se i rukovati sa mnom. „Prestala je kiša.”
„Je li?” Kada je shvatio o čemu govorim, da se soba ponovo kupa u sunčevoj svetlosti, nasmešio se kao meteorolog, kao zaneseni zaštitnik povratne svetlosti i ponovio je tu vest Dejzi. „Šta misliš o tome? Prestala je kiša.”
„Drago mi je, Džej.” Taj glas, pun bolne lepote, govorio je samo o njenoj neočekivanoj radosti.
„Hoću da ti i Dejzi dođete u moju kuću”, reče on, „hteo bih da je provedem po njoj i pokažem joj sve.”
„Siguran si da hoćeš da i ja pođem?”
„Apsolutno, druže stari.”
Dejzi se popela na sprat da opere lice - prekasno sam s poniženjem pomislio na svoje peškire - dok smo Getsbi i ja čekali na travnjaku.
„Moja kuća lepo izgleda, zar ne?”, upitao je on. „Pogledaj kako celo pročelje obliva svetlost.” Složio sam se da je veličanstvena.
„Da.” Pogledom je prešao preko svih zasvođenih vrata i četvrtastih kulica. „Trebalo mi je samo tri godine da zaradim novac kojim sam je kupio.”
„Mislio sam da si novac nasledio.”
„Jesam, druže stari”, reče mehanički, „ali sam najveći deo njega izgubio u velikoj panici
- u panici rata.”
Mislim da nije bio ni svestan šta priča, jer kada sam ga upitao kakvim biznisom se bavi, odgovorio je: „To je moja stvar”, pre nego što je shvatio da to nije pravi odgovor.

,,Oh, bavio sam se raznim stvarima”, ispravio je sam sebe. „Bavio sam se prodajom lekova, a zatim naftom. Sada se ne bavim nijednim ni drugim.” Pogledao me je pažljivije.
„Hoćeš da kažeš da si razmišljao o onome što sam ti pominjao pre neku noć?”
Pre nego što sam uspeo da odgovorim, Dejzi je izašla iz kuće i dva reda mesingane dugmadi na njenoj haljini zableštala su na suncu.
„Ta golema kuća tamo”, uzviknula je ona pokazujući prstom.
„Da li ti se sviđa?”
„Veličanstvena je, ali nije mi jasno kako u njoj živiš sam.”
„Uvek je puna zanimljivog sveta, i noću i danju. Ljudi koji rade zanimljive stvari.
Slavnih ljudi.”
Umesto da krenemo prečicom duž moreuza, sišli smo na drum i ušli na veliku zadnju kapiju. Zamamnim šapatom Dejzi se divila ovom ili onom aspektu te vlastelinske siluete koja se ocrtavala na nebu, divila se bašti, iskričavom mirisu narcisa i penušavom mirisu cveta kupine i šljiva, kao i bledozlatnom mirisu nezaboravka. Bilo je čudno doći do mramornog stepeništa i ne naići na talasanje belih haljina, ne čuti ništa drugo osim cvrkuta ptica.
A unutra, dok smo prolazili kroz salone u stilu Marije Antoanete i restauracije, osećao sam da se gosti kriju iza kauča i stolova, da im je naređeno da ni ne dišu dok mi prolazimo. Kada je Getsbi zatvorio vrata „biblioteke Merton koledža” zakleo bih se da sam čuo da se sovooki čovek avetinjski smeje.
Popeli smo se na sprat, prolazili smo kroz stilske spavaće sobe uvijene u ružičastu i ljubičastu svilu, živahne od novog cveća, a potom kroz sobe za oblačenje i biljarde, kroz kupatila sa dubokim kadama - upadajući u jednu sobu gde je razbarušeni muškarac u pidžami radio sklekove na podu. Bio je to g. Antilopa, „podstanar”. Tog jutra video sam ga kako skita po plaži. Konačno smo došli u Getsbijev stan, spavaću sobu i kupatilo i radnu sobu, še smo seli i popili po čašu šartrea koji je izvadio iz ormara u zidu.
Netremice je posmatrao Dejzi i mislim da je sve u kući ponovo vrednovao u zavisnosti od reakcije njenih voljenih očiju. Ponekad je, takođe, zverao u stvari koje poseduje kao da u njenom iznenađujućem prisustvu ništa više nije realno. Jednom se umalo nije skotrljao niza stepenice.
Njegova spavaća soba bila je najjednostavnija od svih - osim što je toaletni stočić bio ukrašen priborom od čistog zlata. Dejzi je oduševljeno uzela četku i provukla je kroz kosu, na šta je Getsbi seo, naneo senku na oči i počeo da se smeje.
„To je najčudnija stvar, druže stari”, rekao je ushićeno. „Ne mogu - kada pokušam da...”
Očito je prošao kroz dva stanja i sada je ulazio u treće. Posle zbunjenosti i nerazumne radosti, sada je bio zadivljen njenim prisustvom. Ta pomisao ga je tako dugo ispunjavala, sanjao je o njoj do samog kraja, čekao je, takoreći, stisnutih zuba u neverovatno visokom intenzitetu. Sada je reagovao tako što je radio kao preterano navijen časovnik.
Brzo se oporavivši, otvorio nam je dva glomazna ormana u kojima su se nalazila njegova odela, penjoari, kravate i košulje složene od vrha do dna poput cigala.
„Imam čoveka u Engleskoj koji mi kupuje odeću. Početkom svake sezone šalje mi jednu kolekciju, u proleće i jesen.”

Izvadio je hrpu košulja i počeo da ih baca, jednu po jednu, pred nas, košulje od čistog pamuka i debele svile i od lepog flanela, koje su prekrile sto u velikoj raskoši boja. Dok smo se divili, doneo je još košulja i meka bogata gomila je veoma porasla - košulje na linije i cvetiće i kockice u bojama korala, zelenih jabuka i lavande, blago narandžaste s modrim inicijalima. Iznenada, uz prigušen zvuk, Dejzi zagnjuri glavu u košulje i poče da rida.
„Tako su lepe ove košulje”, govorila je jecajući, a glas joj je bio prigušen debelim naborima košulja. „Rastužilo me je to što nikada pre nisam videla tako - tako lepe košulje.”

* * *

Posle kuće trebalo je da vidimo terene i bazen, hidroplan i letnje cveće - ali je ponovo počela kiša i stajali smo jedno kraj drugog posmatrajući namreškanu površinu moreuza.
„Da nema magle, videli bismo tvoju kuću preko zaliva’”, reče Getsbi. „Na kraju tvoga doka zeleno svetio gori celu noć.”
Dejzi iznenada stavi svoju ruku u njegovu, ali on kao da je bio opsednut onim što je upravo rekao. Verovatno mu je palo na um da je čudesno značenje tog svetla sada zauvek nestalo. U poređenju s velikom razdaljinom koja ga je odvajala od Dejzi, njoj je izgledalo veoma blizu, gotovo kao da je dodiruje. Izgledalo joj je blizu kao zvezda mesecu. Sada je to bilo ponovo samo zeleno svetio na doku. Bio je to za njega još jedan čaroban predmet manje.
Počeo sam da hodam po sobi, razgledajući razne nejasne predmete u polutami. Privukla me je velika fotografija starijeg gospodina u jedriličarskoj opremi, koja je visila na zidu iznad stola.
„Koje ovo?”
„To? To je gospodin Den Kodi, druže stari.” Ime mi je zvučalo pomalo poznato.
„Sada je pokojni. Pre više godina bio je moj najbolji prijatelj.”
Bila je tu i jedna mala Getsbijeva fotografija, takođe u jedriličarskoj opremi, na pisaćem stolu - Getsbi s glavom prkosno zabačenom - verovatno snimljen kad mu je bilo otprilike osamnaest godina.
„Obožavam jahte”, uskliknu Dejzi. „Nisi mi nikada govorio da si imao jahtu.”
„Pogledaj ovo”, reče brzo Getsbi. „Sva sila isečaka iz novina - o tebi.”
Stajali su jedno pokraj drugoga i pregledali ih. Taman sam hteo da upitam da vidimo rubine kad je zazvonio telefon i Getsbi uzeo slušalicu.
„Da... Ovaj, ne mogu sada da razgovaram... Ne mogu sada, druže stari... Rekao sam mali grad... Mora da zna šta znači mali grad... Nema ništa od njega ako smatra da je Detroit mali grad...”
Spustio je slušalicu.
„Dođite ovamo brzo!”, povika Dejzi na prozoru.
Kiša je još padala, ali se tama na zapadu raspukla, tako da se iznad mora pojavio ljubičasto-zlatni talas penušavih oblaka.

„Pogledaj ono”, prošaptala je i onda dodala: „htela bih da dohvatim jedan od onih ljubičastih oblaka, da te stavim u njega i vrtim do besvesti.”
Pokušao sam tada da odem, ali oni nisu hteli ni da čuju; možda su u mom prisustvu bili zadovoljniji nego sami.
„Znam šta ćemo sada”, reče Getsbi, „reći ćemo Antilopi da svira klavir.”
Izašao je iz sobe, dozivajući: „Juing!” i vratio se posle nekoliko minuta u pratnji zbunjenog, pomalo ispijenog mladića s naočarima i retkom plavom kosom. Sada je bio pristojno obučen u „sportsku majicu”, otvorenu na vratu, patike i pamučne pantalone neke nejasne boje.
„Da li smo vas prekinuli u vežbanju?”, upita uljudno Dejzi.
„Bio sam zaspao”, reče Antilopa zbunjeno. „To jest, pre sam spavao. Onda sam ustao...”
„Antilopa dobro svira klavir. Je ne sviram”, reče Getsbi prekidajući ga. „Nije li tako, Juing, druže stari?”
„Ne sviram dobro. U stvari, jedva da uopšte sviram. Nisam uopšte u for...”
„Sići ćemo dole”, prekinu ga Getsbi. Pritisnu prekidač. Sivi prozori nestadoše kada kuća zablista u punom sjaju svetlosti.
U muzičkoj sobi Getsbi upali jedinu sijalicu pokraj klavira. Upali Dejzinu cigaretu drhtavom šibicom i sede s njom na kauč u udaljenom uglu sobe, gde svetla nije bilo izuzev onoga što je divno uglačani pod upijao sa hodnika.
Kada je Antilopa odsvirao Ljubavno gnezdo okrenuo se na klupi i očajnički potražio Getsbija u mraku.
„Vidite da sam potpuno van forme. Rekao sam da ne mogu da sviram. Poptuno sam van for...”
„Ne pričaj toliko, druže stari”, naredi mu Getsbi. „Sviraj!”

U rano jutro, U kasno veče, Veselimo se mi...

Napolju je zavijao vetar i duž moreuza se čula potmula grmljavina. Sada su se u Vest Egu palila sva svetla; električni vozovi, sa mnogo putnika, probijali su se kroz kišu iz Njujorka. Bilo je to vreme dubokih ljudskih promena i ushićenje se osećalo u vazduhu.

Jedna stvar je sigurna i ništa sigurnije nije Bogati stiču sve više bogatstva a siromašni - dece. U međuvremenu, U međuprostoru...

Kada sam prišao da se pozdravim, primetih da se onaj izraz zbunjenosti vratio na Getsbijevo lice, kao da se pojavila mala sumnja u pogledu njegove trenutne sreće. Skoro pet godina! Mora da je bilo trenutaka čak i tog popodneva kada Dejzi nije ličila na onu iz snova - ne sopstvenom krivicom, nego ogromnom živošću njegove iluzije. Ta iluzija je prevazilazila snove - prevazilazila je sve. Bacio se u nju sa stvaralačkom strašću, dodajući joj sve vreme

pomalo, ukrašavajući je svakim svetlim perom koje bi mu doletelo. Nikakva vatra ili studen ne mogu da se izjednače sa onim što čovek može da stvori u svom utvarnom srcu.
Dok sam ga posmatrao očito se malko pribrao. Njegova ruka uzela je njenu, a kada mu je ona nešto šapnula na uvo, okrenuo se prema njoj pod naletom emocija. Mislim da ga je najviše uzbuđivao njen glas, sa onom talasastom, grozničavom toplinom, jer njega nije mogao da odsanja - taj glas je bio besmrtna pesma.
Mene behu zaboravili, ali me je onda Dejzi pogledala i pružila mi ruku; Getsbi me nije ni primećivao. Još jednom sam ih pogledao, oni su uzvratili pogled, odsutno, izdaleka, obuzeti intenzivnim životom. Onda sam izašao iz sobe i niz mramorno stepenište sišao u kišu, ostavljajući ih tamo same.

POGLAVLJE VI

Negde u to vreme, jednog jutra je na Getsbijeva vrata stigao mladi ambiciozni novinar iz Njujorka i pitao ga ima li šta da kaže.
„Šta da kažem o čemu?”, upitao je ljubazno Getsbi.
„Ovaj - možete li da date bilo kakvu izjavu?”
Posle nekoliko minuta zabune, ispostavilo se da je taj čovek na poslu čuo da se pominje Getsbijevo ime u vezi s nečim što ovaj nije želeo da otkrije ili nije u potpunosti razumeo. Kako je imao slobodan dan, požurio je „da ispita stvar”.
Bio je to nasumičan pucanj, pa ipak je novinarev instinkt bio ispravan. Getsbijeva popularnost, koja se širila preko više stotina ljudi koji su uživali u njegovoj gostoljubivosti i tako postali poznavaoci njegove prošlosti, povećavala se celog leta dok nije postao zreo za novine. Savremene legende kao što je „podzemni naftovod do Kanade” pripisivane su njemu, a uporno se pričalo da on uopšte ne živi u kući nego na brodu koji liči na kuću i koji se tajno kreće obalom Long Ajlenda. Međutim, zašto su ove izmišljotine predstavljale izvor zadovoljstva za Džejmsa Geca iz Severne Dakote, nije lako reći.
Džejms Gec - to je bilo njegovo stvarno, ili barem zakonito, ime. Promenio ga je u sedamnaestoj godini u naročitom trenutku koji je osvedočio početak njegove karijere - kada je video da jahta Dena Kodija baca sidro u najpodmuklijem plićaku na Gornjem jezeru. Džejms Gec je bio čovek koji je tog popodneva lunjao po plaži u pocepanoj zelenoj majici i pantalonama od grubog platna, ali je već kao Džej Getsbi pozajmio čamac na vesla, izvezao se do jahte Tulomi i obavestio Kodija da za pola sata vetar može da ga uhvati i razbije mu brod.
Mislim da je on već tada imao odavno spremno to ime. Njegovi roditelji bili su nepromućurni i neuspešni seljaci - u svojoj mašti nikada ih nije ni prihvatao kao roditelje. Džej Getsbi iz Vest Ega, Long Ajlend, u stvari je nastao iz platonskog poimanja samog sebe. Bio je božji sin - fraza koja znači baš to, ako uopšte nešto znači - zato on mora da se bavi poslom svoga Oca, što je služba ogromne, opšte i varljive lepote. Zato je izmislio onakvog Džeja Getsbija kakav priliči sedamnaestogodišnjaku i toj predstavi je ostao veran do kraja.
Duže od godinu dana potucao se južnom obalom Gornjeg jezera vadeći školjke ili loveći losos, ili u bilo kom drugom svojstvu koje mu je obezbeđivalo hranu i spavanje. Njegovo preplanulo, čvrsto telo trpelo je i čeličilo se u polusurovom, polulagodnom radu. Rano je upoznao žene, a kako su ga kvarile počeo je da ih prezire, mlade device zato što su neuke, druge zato što histerišu zbog stvari koje on u opsednutosti sobom smatra sasvim normalnim.
Međutim, njegovo srce bilo je u stalnom, turbulentnom košmaru. Noću, u krevetu, progonile su ga najgrotesknije i najfantastičnije misli. Ceo svet neizrecive lepote ispredao se u njegovom mozgu dok je časovnik otkucavao na umivaoniku, a mesec vlažnom svetlošću natapao njegovu odeću na gomili na podu. Svake noći dodavao je nove elemente obrascu svojih maštarija sve dok san ne bi velom zaborava prekrio neki blistavi prizor. Neko vreme su te sanjarije davale oduška njegovoj mašti; one su bile zadovoljavajući nagoveštaj nerealnosti stvarnosti, nada da čvrsti temelji sveta počivaju na vilinskom krilu.

Instinktivan osećaj buduće slave beše ga, nekoliko meseci pre, doveo do malog luteranskog koledža Sv. Olafa u južnoj Minesoti. Ostao je tu dve nedelje, razočaran njegovom surovom ravnodušnošću prema dobošima njegove lične sudbine, prema sudbini uopšte, i prezirući najniži sveštenički red koji je trebalo da mu obezbedi egzistenciju. Tada se vratio na Gornje jezero i još uvek je bio u potrazi za poslom kada je jahta Dena Kodija bacila sidro u plićak u blizini obale.
Tada je Kodi imao pedeset godina, bio je proizvod srebronosnih polja Nevade, Jukona, grozničave jurnjave za ovim plemenitim metalom od sedamdeset i pete. Transakcije bakrom u Montani, koje su ga učinile višestrukim milionerom, zatekle su ga u dobroj fizičkoj snazi, ali na rubu umne slabosti, tako da je bezbroj žena pokušao da ga odvoji od njegovog novca. Sasvim neukusne priče o tome kako je Ela Kej, novinarka, iskoristila njegovu slabost da odigra madam De Mentenon5 i pošalje ga jahtom na more, bile su opšta tema visokoparnog novinarstva 1902. Plovio je on pet godina duž gostoljubivih obala pre nego što se pojavio kao sudbina Džejmsa Geca u Malom devojačkom zalivu.
Mladom Gecu, koji se odmarao na veslima i zurio u palubu s visokom ogradom, ta jahta je predstavljala svu lepotu i glamur ovoga sveta. Pretpostavljam da se nasmešio Kodiju
- verovatno beše otkrio da ga svet voli kada se smeši ljudima. Bilo kako bilo, Kodi mu je postavio nekoliko pitanja (jedno od njih je izmamilo sasvim novo ime) i shvatio je da je hitar i neobično ambiciozan. Posle nekoliko dana, odveo ga je u Dulut i kupio mu plavi sako, šest pari pantalona i jedriličarsku kapu. I kada je Tulomi zaplovila prema Karibima, zaplovio je i Varvarski Obalni Getsbi.
Nalazio se u nejasnom svojstvu ličnog posilnog - dok je bio s Kodijem bio je naizmenično stjuard, kormilar, kapetan, sekretar, pa čak i tamničar, jer je trezni Den Kodi znao kakva divljaštva može uskoro da počini pijani Den Kodi, tako da se u slučaju takve eventualnosti sve više oslanjao na Getsbija. Ovaj aranžman trajao je pet godina, tokom kojih je lađa tri puta obišla kontinent. Verovatno bi trajalo beskonačno da se jedne noći u Bostonu nije ukrcala Ela Kej, a nedelju dana kasnije Den Kodi je naprasno umro.
Sećam se njegovog portreta u Getsbijevoj spavaćoj sobi, sedi čovek grubog ispraznog lica - pionir-razvratnik, koji je u jednoj fazi američkog života vratio na istočnu obalu surovo nasilje burdelja i saluna sa granice. Posredno zahvaljujući Kodiju, Getsbi je malo pio. Ponekad su žene, u toku razuzdanih zabava, utrljavale šampanjac u njegovu kosu; stvorio je naviku da sam uopšte ne pije.
Od Kodija je nasledio novac - zaveštanje od dvadeset pet hiljada dolara. Ali nije ga dobio. Nikada nije shvatio pravno sredstvo koje je upotrebljeno protiv njega, ali oni silni milioni otišli su netaknuti Eli Kej. On je ostao sa svojim naročitim i jedinstvenim iskustvom: nejasni obrisi Džeja Getsbija postali su suština jednog čoveka.

* * *

Ispričao mi je ovo mnogo kasnije, ali zapisao sam to ovde s idejom da raspršim one prve surove glasine o njegovim precima, koje ni izdaleka nisu bile istinite. Štaviše, ispričao

5 Druga žena Luja XIV, koji je bio pod njenim uticajem.

mi je to u vreme konfuzije, kad bejah došao do tačke da poverujem u sve ili ništa u vezi s njim. Zato koristim ovu kratku pauzu, dok Getsbi, takoreći, hvata dah, da raščistim sa pogrešnim mišljenjima.
Bila je to i pauza u mojim odnosima s njim. Nekoliko nedelja nisam ga video niti sam ga čuo telefonom - uglavnom sam se nalazio u Njujorku, lutajući sa Džordan i pokušavajući da se dodvorim njenoj senilnoj tetki - ali sam jednog nedeljnog popodneva konačno otišao u njegovu kuću. Nisam ostao ni dva minuta kada je neko doveo na piće Toma Bjukenena. Naravno da sam bio zapanjen, ali ono što je zaista bilo iznenađujuće, jeste činjenica da se to nije dogodilo pre.
Njih troje došli su na konjima - Tom i čovek po imenu Sloun i lepa žena u jahaćoj opremi, koja je dolazila ranije.
„Veoma mi je drago što vas vidim”, rekao je Getsbi, stojeći na tremu. „Veoma mi je drago što ste svratili.”
Kao da je to njima bilo važno!
„Sedite, sedite. Poslužite se cigaretama ili cigarama.” Motao se po sobi, delujući mi poznato. „Odmah ću doneti nešto za piće.”
Bio je duboko pod utiskom činjenice da je došao Tom. Međutim, ionako bi se osećao nelagodno dok im nešto ne ponudi, nekako čudno osećajući da su samo zbog toga došli. Gospodin Sloun nije hteo ništa. Limunadu? Ne, hvala. Malo šampanjca? Ništa, ništa, hvala... Izvinite...”
„Je li jahanje bilo prijatno?”
„Ovde su putevi odlični.”
„Mislim da automobili...”
„Ja.”
Gonjen neodoljivim instinktom, Getsbi se okrenuo prema Tomu, koji je prihvatio predstavljanje kao neznanac.
„Mislim da smo se negde već sreli, gospodine Bjukenen.”
„Ah, da”, reče Tom sa sirovom ljubaznošću, ali očito se ne sećajući. „Dakako da jesmo.
Odlično se sećam.”
„Otprilike pre dve nedelje.”
„Tačno. Bili ste s Nikom.”
„Poznajem vašu ženu”, nastavio je Getsbi gotovo agresivno. „Tako?” Tom se okrenu prema meni. „Ti stanuješ u blizini, Nik?”
„U kući pokraj ove.”
„Tako?”
Gospodin Sloun se nije mešao u razgovor, nego se lepo odmarao u stolici; ni žena nije ništa govorila - dok se iznenada, posle dva pića, nije raskravila.
„Na vašu sledeću zabavu svi ćemo doći, gospodine Getsbi”, rekla je ona. „Šta kažete na
to?”

„Naravno, bilo bi mi veoma drago da dođete.”
„Bilo je lepo”, reče gospodin Sloun ravnodušno. „Dakle, mislim da je vreme da pođemo kući.”
„Molim vas, nemojte da žurite”, reče Getsbi. Sada je bio sasvim priseban i želeo je da još razgovara s Tomom. „Zašto ne biste - zašto ne biste ostali na večeri? Ne bi me iznenadilo da navrate neki ljudi iz Njujorka.”
„Pođite vi na večeru kod mene, obojica”, reče ushićeno dama. „Obojica.”
I ja sam bio uključen u to. Gospodin Sloun ustade. „Ma nemoj”, reče on - ali samo njoj.
„Stvarno mislim”, bila je uporna. „Volela bih da mi budete gosti. Ima dosta prostora.”
Getsbi me je pogledao upitno. Želeo je da pođe, a nije primetio da gospodin Sloun uopšte nije raspoložen da im on pravi društvo.
„Ja, nažalost, ne mogu”, rekao sam.
„Vi ćete svakako poći”, koncentrisala se na Getsbija. Gospodin Sloun joj šapnu nešto na uvo.
„Nećemo zakasniti ako odmah krenemo”, reče ona glasno.
„Ja nemam konja”, reče Getsbi. „Jahao sam u vojsci, ali nikad nisam kupio konja.
Moraću da vas pratim kolima. Izvinite me na trenutak.”
Mi ostali smo izašli na trem, gde su Sloun i dama počeli žestoku prepirku.
„Bože, mislim da taj čovek ide”, reče Tom. „Zar ne zna da ga ona ne želi?”
„Ona kaže da ga baš želi.”
„Imaće veliku zabavu a on neće poznavati ni žive duše.” Namrštio se. „Pitam se gde je, do đavola, upoznao Dejzi. Možda sam, bogme, staromodan čovek, ali žene sada mnogo jure okolo da bi mi bilo drago. I upoznaju se sa svakojakim ludim svetom.”
Iznenada gospodin Sloun i dama siđoše niza stepenice i uzjahaše konje.
„Idemo”, reče gospodin Sloun Tomu, „kasnimo. Moramo da krenemo.” Zatim se obrati meni: „Recite mu da nismo mogli da čekamo, važi?”
Tom i ja se rukovasmo, sa ono dvoje razmenih hladno klimanje glavom i oni krenuše brzim kasom niz prilazni put, gubeći se u avgustovskom lišću baš kada je Getsbi, sa šeširom i mantilom u ruci, izašao na glavna vrata.
Tom je očito bio uznemiren zbog toga što Dejzi vrluda okolo sama, jer je sledeće subote došao s njom na Getsbijevu zabavu. Možda je njegovo prisustvo dalo večeri neki čudan osećaj mučnine - ona se sasvim izdvaja u odnosu na ostale zabave tog leta. Bili su tu isti ljudi, ili barem ista vrsta ljudi, isto obilje šampanjca, ista raznobojna i raznotonska gungula, ali sam u vazduhu osećao neprijatnost, neku sveobuhvatnu oporost koja se prvi put uselila. Ili se bejah sasvim navikao, prihvatajući Vest Eg kao svet za sebe, sa sopstvenim standardima i svojim velikim ličnostima, koji ni sa čim ne može da se poredi zato što ne poseduje svest da je takav, a sada sam ga posmatrao Dejzinim očima. Svakako je tužno gledati novim očima stvari kojima ste se prilagodili uz veliki napor.
Došli su u suton i dok smo se kretali među stotinama uskomešanih zvanica, Dejzin glas je čudesno žuborio.

„Ove stvari me tako uzbuđuju”, šaputala je. „Ako bilo kad u toku večeri poželiš da me poljubiš, Nik, samo mi reci i biće mi drago da ti priuštim to. Samo kaži moje ime. Ili pokaži zelenu karticu. Ja dajem zelene...”
„Gledaj oko sebe”, reče joj Getsbi.

„Gledam. Divno se...”
„Moraš da vidiš lica mnogih ličnosti za koje si čula.” Tomov nadmeni pogled lutao je masom.
„Mi ne izlazimo mnogo”, reče on, „u stvari, upravo sam razmišljao o tome da ovde ne poznajem nikoga.”
„Možda poznaješ onu damu”, pokaza Getsbi na divnu ženu koja je više bila nalik na orhideju, koja je svečano sedela pod stablom bele šljive. Tom i Dejzi se zagledaše onim čudno nerealnim osećanjem koje prati prepoznavanje do tada sablasne slavne filmske glumice.
„Divna je”, reče Dejzi.
„Čovek koji se nadvio nad njom je njen režiser.” Vodio ih je pompezno od grupe do grupe:
„Gospođa Bjukenen... i gospodin Bjukenen...” Posle kraće pauze, dodao je: „Igrač pola.”
„O, ne”, reagovao bi brzo Tom, „ne ja.”
Očito je ovo prijalo Getsbiju, jer je Tom ostatak večeri bio „igrač pola”.
„Nikada nisam upoznala toliko slavnih ličnosti”, kliktala je Dejzi, „svideo mi se onaj čovek - kako se zvaše? - sa plavim nosom.”
Getsbi ga je identifikovao, govoreći da je reč o malom producentu.
„Svejedno mi se svideo.”
„Više bih voleo da nisam igrač pola”, reče Tom prijatnim glasom, „više bih voleo da posmatram sav ovaj slavni svet ne... neprimećen.”
Dejzi i Getsbi su plesali. Sećam se da me je prijatno iznenadio njegov elegantni fokstrot
- nikada pre nisam ga video da pleše. Onda su otišli do moje kuće i pola sata sedeli na stepenicama, dok sam ja, na njen zahtev, ostao da pazim u bašti. ,,U slučaju da izbije požar ili nadođe poplava”, objasnila je ona, „ili da dođe do bilo kakvog božjeg čina.”
Tom je izronio iz zaborava kada smo seli da večeramo. „Da li će vam smetati ako budem večerao sa onim ljudima preko?”, upitao je. „Jedan tip ima nešto vrlo zanimljivo.”
„Samo izvoli”, odgovorila mu je veselo Dejzi, ,,a ako hoćeš da zapišeš neke adrese, evo ti moje malo zlatno nalivpero...”
Odmah potom se osvrnula i rekla mi da je devojka „obična ali lepa”, a menije bilo jasno da se ona, ako se izuzme onih pola sata koje je provela sama sa Getsbijem, uopšte ne provodi lepo.
Sedeli smo za posebno nacvrcanim stolom. Bila je to moja greška - Getsbi je morao na telefon a ja sam s tim istim ljudima bio dve nedelje pre. Međutim, ono što me je tada zabavljalo, sada je mirisalo na trulež.

„Kako se osećate, gospođice Bedeker?”
Devojka kojoj sam se obratio pokušavala je, neuspešno, da se nasloni na moje rame.
Na ovo pitanje uspravila se i otvorila oči.
„Šta?”
Krupna i troma žena, koja je pre toga navaljivala na Dejzi da sutradan igra s njom golf u lokalnom klubu, javi se u odbranu gospođice Bedeker.
,,U redu je sada. Posle pet-šest koktela uvek počne tako da vrišti. Kažem joj da mora da se ostavi pića.”
„Ostavljam se”, neubedljivo reče optužena.
„Čuli smo da vičeš, pa sam rekla doktoru Sivetu: ‘Ima neko kome je potrebna tvoja pomoć, doktore.”?
„Siguran sam da je mnogo zahvalna”, reče sarkastično druga prijateljica, „ali ste joj skroz promočili haljinu kada ste joj zagnjurili glavu u bazen.”
„Najviše mrzim kad mi zagnjure glavu u bazen”, promumla gospođica Bedeker.
„Jednom u Nju Džersiju zamalo da me udavi.”
„Onda treba da se ostaviš pića”, reče joj doktor Sivet.
„Pričaj za sebe!”, dreknu gospođica Bedeker. „Ruke ti se tresu. Ne bih dozvolila da operišmeše.”
Tako to beše. Gotovo poslednja stvar koje se sećam jeste da sam stajao sa Dejzi i posmatrao filmskog režisera i njegovu zvezdu. Još uvek su se nalazili pod stablom bele šljive i njihova lica su se skoro dodirivala, delio ih je samo tanki mesečev zrak. Palo mi je na pamet da se celo veče polako naginjao prema njoj, a na kraju je uspeo da napravi i onaj poslednji korak i da je poljubi u obraz.
„Sviđa mi se ona”, rekla je Dejzi, „mislim da je lepa.”
Ostalo ju je vređalo - nesumnjivo zato što u pitanju nije bio gest nego emocija. Bila je zgrožena Vest Egom, tim jedinstvenim „mestom” koje je Brodvej stvorio u ribarskom selu na Long Ajlendu - zaprepašćena njegovom sirovom snagom koja je strujala pod starim eufemizmima i previše nametljivom sudbinom, koja u krdo okuplja njegove stanovnike na prečici koja iz ničega vodi u ništa. Videla je nešto strašno u samoj jednostavnosti koju nije uspevala da shvati.
Sedeo sam s njima na prednjim stepenicama dok su čekali kola. Bilo je mračno; samo su osvetljena vrata slala malko svetlosti u meko crno jutro. Ponekad bi iznad nas, uz zavesu sobe za oblačenje, promakla neka senka, ustupila bi zatim mesto drugoj senci, beskrajna kolona senki, koja bi stavljala karmin i puder pred nevidljivim ogledalom.
„Ko je uopšte taj Getsbi?”, iznenada je upitao Tom. „Veliki švercer alkoholom?”
„Gde si to čuo?”, upitao sam.
„Nisam čuo. Zamislio sam. Mnogo novopečenih bogataša samo su veliki šverceri alkoholom.”
„Getsbi nije”, rekao sam kratko.

Zaćutao je na trenutak. Pesak je škripao pod njegovim nogama. „Mora da se svakako mnogo namučio da bi sastavio sav ovaj zverinjak.”
Vetar je zatalasao sivo krzno Dejzinog oko vratnika. „Barem su zanimljiviji od ljudi koje mi poznajemo”, rekla je s naporom.
„Nisi delovala mnogo zainteresovano.”
„Jesam, i te kako.”
Tom se nasmeja i okrenu se prema meni.
„Jesi li primetio izraz na Dejzinom licu kada ju je ona devojka zamolila da je stavi pod hladan tuš?”
Dejzi poče da žubori ritmičkom muzikom promuklog šapata, izvlačeći iz svake reči značenje koje nikada pre nije imala i koje više nikada neće imati. Kada je melodija dosegla vrhunac, njen glas se raspršio u više talasa tople ljudske magije.
„Dolaze mnogi koji nisu pozvani”, reče ona iznenada. „Ta devojka nije bila pozvana.
Oni se prosto uguraju, a on je suviše pristojan da bi im zamerio.”
„Hteo bih da znam ko je on i šta radi”, bio je uporan Tom. „I mislim da ću se potruditi da otkrijem.”
„Ne mogu da ti kažem odmah”, reče ona. „Bio je vlasnik nekih prodavnica, mnogo prodavnica. Sam ih je stvorio.”
Velika limuzina lagano je prišla.
„Laku noć, Nik”, reče Dejzi.
Pogled je skinula sa mene i potražila je osvetljeni vrh stepeništa, odakle je kroz otvorena vrata dopirala muzika valcera Tri časa ujutro. Uostalom, u samoj lepršavosti Getsbijeve zabave bilo je romantičnih mogućnosti kojih u njenom svetu uopšte nije bilo. Šta je to bilo u toj pesmi što kao da ju je pozivalo da se vrati unutra? Šta će se dogoditi sada u nejasnim, nepredvidljivim satima? Možda će doći neki neverovatan gost, osoba beskrajno retka i dostojna divljenja, neka blistava mlada lepotica koja će samo jednim pogledom u Getsbija, jednim trenutkom čarobnog susreta, izbrisati onih pet godina nepokolebljive vernosti.
Ostao sam do kasno te noći, Getsbi me je zamolio da pričekam dok on bude slobodan, tako da sam lunjao baštom dok nije došla neminovna grupa plivača, smrznutih i ushićenih, sa crne plaže, dok se nisu ugasila svetla u gostinskoj sobi na spratu. Kada je najzad sišao niza stepenice, njegova preplanula koža na licu bila je neobično zategnuta, oči su mu bile bistre i umorne.
„Nije joj se svidelo”, rekao je smesta.
„Još kako joj se svidelo.”
„Uopšte joj se nije dopalo”, bio je uporan. „Nije se lepo provela.”
Ćutao je, a ja sam naslućivao njegovu neizrecivu potištenost. „Osećam da sam daleko od nje”, reče. „Teško ju je ubediti da shvati.”
„Misliš u vezi s plesom?”

,,S plesom?” Pucnu prstima u znak odbacivanja svih plesova koje je organizovao.
„Druže stari, ples je nebitna stvar.”
Od Dejzi je očekivao ništa manje nego da priđe Tomu i da mu kaže: „Nisam te nikad volela.” Nakon što bi tom rečenicom izbrisala četiri godine, mogli bi da se odluče za preduzimanje praktičnijih mera. Jedna od njih je bila da se, nakon što ona bude slobodna, vrate u Luisvil i venčaju iz njene kuće - kao da se sve dešava pet godina pre.
„A ona ne razume”, govorio je on. „Nekad je razumevala. Sedeli bismo satima...” Zaćutao je i počeo da hoda gore-dole neveselom stazom sačinjenom od kora i ljusaka,
od odbijenih naklonosti i zgaženog cveća.
„Ne bih od nje tražio previše”, osmelih se da kažem. „Ne može prošlost da se ponavlja.”
„Ne može prošlost da se ponavlja?”, uzviknuo je u neverici. „Naravno da može!”
Osvrnuo se mahnito oko sebe kao da prošlost vreba tu iz senke kuće, kao da mu je nadohvat ruke.
„Srediću sve da bude baš kao što je bilo nekada”, reče, odlučno klimajući glavom.
„Videće ona.”
Pričao je mnogo o prošlosti i shvatio sam da želi da nešto vrati, možda neku predstavu o sebi koja se pretočila u dragu Dejzi. Od tada je njegov život postao zbrkan i nesređen, ali ako bi uspeo da se vrati na neko polazište i da sve ponovi polako, mogao bi da otkrije šta je to...
...Jedne jesenje noći, pre pet godina, šetali su ulicom kada je padalo lišće, došli su do mesta na kojem nije bilo drveća i gde se trotoar kupao u mesečini. Zaustavili su se i okrenuli se jedno prema drugom. Bila je hladna noć s nekim tajanstvenim uzbuđenjem u sebi koje se javlja u dve godišnje mene. Tiha svetla u kućama nešto su brujala u tamu. a zvezde su počele da se meškolje. Krajičkom oka Getsbi je video da se trotoari pretvaraju u merdevine i penju ka tajnom mestu iznad stabala - može da se popne ukoliko se bude penjao sam i kad tamo dođe može da sisa dojku života, da žudno ispija čudotvorno mleko.
Njegovo srce damaralo je sve jače dok se Dejzino lice primicalo njegovom. Znao je da, kad poljubi ovu devojku i kad zauvek preda svoje neizrecive vizije njenom prolaznom dahu, njegova misao neće više nikada igrati kao misao Boga. Zato je čekao, osluškujući još malo muzičku viljušku koju je neko udario o zvezdu. Zatim ju je poljubio. Na dodir njegovih usana ona se rascvetala poput cveta i inkarnacija je bila potpuna.
Ono što je govorio, pa čak i njegova grozna sentimentalnost, podsetilo me je na nešto - na nedokučivi ritam, delić izgubljenih reči koje sam davno negde čuo. Na trenutak su te reči pokušale da se uobliče u mojim ustima, usne su mi se razdvojile kao kod nemog čoveka, kao da borba s njima znači mnogo više od daška ustalasanog vazduha. Međutim, zvuka nije bilo i ono čega se gotovo bejah setio, ostalo je zauvek neizrečeno.

POGLAVLJE VII

Jedne subotnje večeri, kada je interesovanje za Getsbija bilo na vrhuncu, svetla u njegovoj kući nisu se upalila - i njegova trimalhionska karijera ugasila se neosetno kao što je i počela. Sa zakašnjenjem sam postao svestan činjenice da su automobili koji su s nadom skrenuli prema njegovoj kući ostali samo malo i onda se mrzovoljno udaljili. Pitajući se da li je bolestan, otišao sam da proverim - neki novi batler neprijatnog lica sumnjičavo je, sa vrata, žmirkao prema meni.
„Je li gospodin Getsbi bolestan?”
„Jok.” Posle kratke pauze dodao je nekako preko volje: „gospodine”.
„Nisam ga video i bio sam prilično zabrinut. Recite mu da je dolazio gospodin Karavej.”
„Ko?”, upitao je grubo. „Karavej.”
„Karavej. U redu, reći ću mu.” I zalupio je vrata.
Moja Finkinja me je obavestila da je Getsbi otpustio svu poslugu pre nedelju dana i da ih je zamenio novim ljudima koji nisu nikada išli u Vest Eg da ih podmite trgovci, ali je telefonom poručivao skromne količine namirnica. Bakalinov šegrt je rekao da kuhinja liči na svinjac, a u selu svi misle da novi ljudi uopšte nisu posluga.
Sledećeg dana Getsbi me je nazvao telefonom. „Odlaziš?”, upitao sam.
„Ne, druže stari.”
„Čujem da si otpustio svu poslugu.”
„Želeo sam da imam one koji neće tračariti. Dejzi dolazi često - u popodnevnim časovima.”
Tako se, samo zbog njenog neslaganja, ceo karavan-saraj srušio kao kula od karata.
„Reč je o ljudima za koje je Volfšim hteo nešto da učini. Svi su braća i sestre. Nekad su vodili mali hotel.”
„Jasno.”
Pozvao me je na Dejzin zahtev - da li bih sutradan došao kod nje na ručak? Biće i gospođica Bejker. Pola sata kasnije nazvala me je i Dejzi i kao da joj je laknulo što dolazim. Nešto se zakuvalo. Ipak, nisam mogao da verujem da su ovu priliku odabrali da naprave scenu - naročito ne onu mučnu scenu koju je Getsbi isplanirao u bašti.
Sledeći dan je bio uzavreo, gotovo poslednji, sigurno najtopliji tog leta. Kada je moj voz izronio iz tunela na sunce, samo je vrelo pištanje Nacionalne biskvit kompanije remetilo proključali podnevni muk. Slamnata sedišta vagona lebdela su na ivici sagorevanja; žena pokraj mene preznojavala se neko vreme u beloj bluzi, a onda se, kada su joj se novine ovlažile pod prstima, u očajanju prepustila teškoj vrelini uz neutešan krik. Novčanik joj pade na pod.
„O, Bože!”, zadahtala je.

Podigao sam ga uz velik napor i dao joj ga, držeći ga za sam kraj da pokažem kako nemam nikakvih namera u vezi s njim - a ipak su svi oko mene, uključujući i ovu ženu, posumnjali u mene.
„Vruće!”, reče kondukter poznatim licima. „Kakvo vreme!... Koja vrućina! Je li vama vruće? Je li vruće? Je li...?”
Kad mi je vratio kartu, na njoj se nalazila tamna mrlja. Zar bi neko po toj psećoj vrelini mogao da razmišlja čije bujne usne ljubi, čija glava vlaži džep pidžame na njegovom srcu!

* * *

... Kroz hodnik u kući Bjukenenovih duvao je povetarac, donoseći zvuk telefona Getsbiju i meni dok smo čekali pred vratima.
„Karoserija gazdinog automobila!”, urlao je batler u slušalicu. „Žao mi je, madam, ali ne možemo da je sređujemo - danas je toliko vruće da ne možemo ni da je taknemo!”
U stvari, rekao je: „Da... Da... videću.”
Spustio je slušalicu i prišao nam pomalo ozaren, da preuzme naše slamnate šešire.
„Madam vas očekuje u salonu!”, rekao je, bespotrebno pokazujući smer. Po takvoj vrelini svaki dodatni pokret skraćivao je poneki dan života.
Soba, dobro zasenjena tendom, bila je mračna i sveza. Dejzi i Džordan su ležale na ogromnom kauču, kao idoli od srebra koji pridržavaju haljine da ih ne podigne raspevani povetarac ventilatora.
„Ne možemo ni da se pomerimo”, rekoše uglas.
Džordanini prsti, premazani belim puderom, na trenutak su ostali u mojoj ruci.
,,A gospodin Tomas Bjukenen, sportista?”, upitao sam.
U istom trenu začuh njegov glas, osoran, prigušen, hrapav, na telefonu u hodniku.
Getsbi je stajao na sredini purpurnog tepiha i osvrtao se oko sebe kao opčinjen. Dejzi ga je posmatrala i onda se nasmejala onim slatkim, zanosnim smehom; dašak pudera podiže se sa njenih grudi u vazduh.
„Zucka se”, prošapta Džordan, „da je na telefonu Tomijeva devojka.”
Zaćutali smo. Glas u hodniku je od gneva prerastao u dranje. „Odlično, onda neću uopšte da prodajem kola... Prema tebi nemam nikakvih obaveza... a to što me maltretiraš u vreme ručka, to uopšte neću da podnosim!”
„Prekida razgovor”, reče cinično Dejzi.
„Ne prekida”, uveravao sam je ja. „To je dogovor. Slučajno mi je poznato.”
Tom je naglo otvorio vrata, zakrčivši ih na trenutak svojim krupnim telom, i grunuo je u sobu.
„Gospodine Getsbi!” Pružio je ručerdu sa dobro prikrivenom odbojnošću. „Drago mi je što vas vidim, gospodine.... Nik...”

„Napravi nam hladno piće”, reče Dejzi. Kada je napustio sobu, ona je ustala, prišla Getsbiju, spustila mu glavu i poljubila ga u usta.
„Znaš da te volim”, prošaputala je. „Zaboravljaš na prisustvo dame”, reče Džordan.
Dejzi se osvrnu. „Poljubi ti Nika.”
„Kakva prostakuša!”
„Baš me briga!”, podviknu Dejzi i nasloni se na kamin. Zatim se seti vrućine i pokajnički sede na kauč baš u trenutku kada je ušla sveže doterana dadilja, vodeći devojčicu.
,,Zla-to mo-je”, zapevuši, pružajući ruke. „Dođi svojoj pravoj majci koja te voli.” Dete pojuri preko sobe i stidljivo zagnjuri glavu u majčinu haljinu.
,,Zla-to mo-je! Je li majka napuderisala tvoju neošišanu zlatnu kosu? A sada ustani i kaži - Da’go mi je.”
Getsbi i ja se sagnusmo po redu i prihvatismo malu neodlučnu ruku. Kasnije je on netremice gledao u dete. Mislim da nije nikada pre poverovao u njeno postojanje.
„Obukla sam se pre ručka”, reče dete, okrenuvši se brzo prema Dejzi.
„To je zato što je tvoja majka želela da te pokaže.” Njeno lice se preli u jednu jedinu boru na malom vratu. „Ti si kao san. Savršen mali san.”
„Da”, priznade dete mirno. „Teta Džordan isto ima belu haljinu.”
„Koliko ti se sviđaju majčini prijatelji?” Dejzi ju je okrenula prema Getsbiju. „Misliš li da su lepi?”
„Gde je tata?”
„Ne liči na oca”, objasni Dejzi. „Liči na mene. Ima moju kosu i oblik lica.” Dejzi ponovo sede na kauč. Dadilja pođe korak napred i pruži ruku.
„Dođi, Pemi.”
„Do viđenja, sunce!”
Osvrćući se natrag, disciplinovano dete pruži ruku dadilji i bi izvučeno na vrata baš kada se Tom vratio, idući ispred četiri koktela sa džinom punim leda.
Getsbi je uzeo piće.
„Izgleda da je piće hladno”, reče vidno napetim glasom. Pili smo halapljivo.
„Negde sam pročitao da se sunce sve više zagreva”, reče Tom. „Izgleda da će Zemlja uskoro pasti na Sunce - ili je, čekajte malo - baš suprotno - Sunce se sve više hladi.”
„Dođite napolje”, reče Getsbiju, „voleo bih da malo pogledate kuću.”
Izašao sam s njima na verandu. Na zelenom moreuzu, mlitavo zbog vreline, jedno jedro je polako plovilo prema svežijem moru. Getsbi ga je odmah zapazio; podigao je ruku i pokazao preko zaliva.
„Ja sam tačno preko puta vas.”
„Znam.”

Uprli smo pogled preko leja cveća, travnjaka i sparušene travuljine duž obale. Bela krila jedrilice uskoro su se ocrtavala na plavom horizontu. Pred njima je ležao ustalasani okean i blažena bujna ostrva.
„To je pravi sport”, reče Tom, klimajući glavom. „Voleo bih da sam s njim na sat vremena.”
Ručali smo u trpezariji, koja je takođe bila zamračena zbog vrućine, i nervoznu veselost zahvali hladnim pivom.
„Šta ćemo da radimo sa sobom danas popodne?”, zavapila je Dejzi, ,,i sledećeg dana, i sledećih trideset godina?”
„Nemoj da budeš morbidna”, reče joj Džordan. „Život počinje iznova kada je jesen vesela.”
„Ali prevruće je”, govorila je Dejzi gotovo plačući, ,,i sve je tako zbrkano. Hajdemo svi u grad!”
Njen glas se borio s vrelinom, odbijao se o nju, pretvarajući svoju besmislenost u formu.
„Čuo sam da se od štale pravi radionica”, govorio je Tom Getsbiju, „ali ja sam prvi čovek koji je napravio štalu od radionice.”
„Ko hoće da ide u grad?”, upitala je Dejzi energično. „Ah”, reče mu ona, „ti si toliko nezainteresovan.”
Pogledi im se sretoše i oni se zagledaše jedno u drugo kao da su sami na svetu. Ona s naporom spusti pogled.
„Ti uvek deluješ tako nezainteresovano”, ponovila je.
Pre toga mu je rekla da ga voli, a Tom Bjukenen je to čuo. Bio je prosto ošamućen. Malko je zinuo, pogledao Getsbija, pa ponovo Dejzi kao da ju je upravo prepoznao kao nekoga koga je nekad poznavao.
„Podsećaš na reklamu za muškarca”, nastavila je bezazleno. „Znaš šta je reklama za muškarca...”
„U redu”, upade brzo Tom, „meni se savršeno ide u grad. Idemo - svi ćemo u grad.” Ustao je, pogled mu je još uvek sevao između Getsbija i supruge. Niko ni da mrdne.
„Idemo!” Strpljenje ga je pomalo izdavalo. „Šta je sad bilo? Ako ćemo u grad, onda da krenemo.”
Drhtavom rukom, uprkos nastojanju da se kontroliše, prineo je ustima poslednju čašu piva. Dejzin glas nas je podigao na noge i isterao na usijani prilazni put.
„Hoćemo li tek tako da krenemo?”, pobunila se ona. „Zar nećemo dozvoliti da oni koji žele najpre popuše po jednu cigaretu?”
„Svi su pušili u toku ručka.”
„Daj da se malo zabavimo”, molila ga je ona. „Previše je vruće da bismo stvarali frku.” Nije reagovao na ove reči.
„Kako hoćeš”, rekla je ona. „Idemo, Džordan.”

Njih dve su otišle na sprat da se spreme dok smo nas trojica muškaraca ostali na putu da nogom ćuškamo kamenčiće. Srebrni mesečev srp već je lebdeo na zapadnom nebu. Getsbi zausti da nešto kaže i predomisli se, ali ne pre nego što se Tom okrenuo i pogledao ga očekujući da nešto čuje.
„Da li su vaše štale ovde?”, upita Getsbi s naporom.
„Nekoliko stotina koraka dole niz put.”
,,Oh.”
Nastala je pauza.
„Ne vidim nikakvog smisla u odlasku u grad”, prasnuo je Tom. „Te žene samo nešto uvrte sebi u glavu...”
„Hoćemo li poneti nešto za piće?”, doviknula je Dejzi sa gornjeg prozora.
„Poneću viski”, odgovorio je Tom. Zatim je ušao u kuću.
„Ne mogu ništa da kažem u njegovoj kući, druže stari.”
„Ona ima tako čudan glas”, primetih ja. „Pun je...” Nisam znao šta da kažem.
„Njen glas je pun novca”, reče on iznenada.
To je bilo tačno. Nikada pre nije mi palo na pamet. Bio je pun novca - to je bila ona neiscrpna draž koja se u njemu prelivala u amplitudama, onaj zvuk cimbala... Visoko u beloj palati kraljeva kći, zlatno devojče...
Tom je izašao iz kuće, umotavajući peškirom flašu viskija, a za njim su išle Dejzi i Džordan sa šeširom na glavi i noseći tanke ogrtače preko ruke.
„Hoćemo li mojim kolima?”, predložio je Getsbi. Pipnuo je vrelu, zelenu kožu sedišta.
„Trebalo je da ga ostavim u hladu.”
„Da li je klasičan menjač?”, upita Tom.
„Onda vi uzmite moj kupe, a ja ću voziti vaša kola.” Ovo se uopšte nije dopalo Getsbiju.
„Mislim da nema dovoljno benzina”, reče on.
„Ima benzina koliko volite”, reče goropadno Tom. ,,A ako nestane, mogu da svratim u neki dragstor. Danas u njima može sve da se kupi.”
Nastupila je duga pauza. Dejzi je namršteno gledala Toma, a preko Getsbijevog lica prešao je neopisiv izraz, koji je istovremeno bio i potpuno nepoznat i nekako prepoznatljiv, kao da sam samo čuo da ga neko opisuje.
„Idemo, Dejzi”, reče Tom, gurajući je prema Getsbijevim kolima. „Ja ću da te pro vozam ovim cirkuskim kolima.”
Otvorio je vrata, ali se ona izvukla iz njegovog zagrljaja.
„Povezi Nika i Džordan. Mi ćemo ići za vama u kupeu.”
Prišla je Getsbiju, dodirujući njegov sako. Džordan, Tom i ja uđosmo na prednje sedište Getsbijevih kola. Tom ubaci u brzinu i jurnusmo u tešku vrelinu, ostavljajući njih van vidokruga.
„Jeste li videli to?”

„Videli šta?”
Pogledao me je oštro, shvatajući da Džordan i ja sve odavno znamo.
„Vi mislite da sam ja glup, je li tako?”, reče on. „Možda i jesam, ali imam - ponekad čak i drugo čulo koje mi kaže šta da radim. Možda ne verujete, ali nauka...”
Zaćutao je. Obuzela ga je stvarnost situacije i vratila ga sa ivice teorijskog ponora.
„Malo sam se bavio tim tipom”, nastavio je on. „Verovatno bih bio išao dublje da sam znao...”
„Hoćeš da kažeš da si bio kod vidovnjaka?”, upita šaljivo Džordan.
„Šta?” Zbunjen, zurio je u nas dok smo se smejali. „Kod vidovnjaka?”
,,U vezi sa Getsbijem.”
,,U vezi sa Getsbijem! Ne, nisam. Rekoh da sam malo istraživao njegovu prošlost.”
„I saznao si da je studirao na Oksfordu”, reče Džordan u želji da mu pomogne.
„Na Oksfordu!” Bio je u neverici. „Đavola je studirao! Nosi ljubičasto odelo.”
„Ipak je bio na Oksfordu.”
„Da, Oksford u Nju Meksiku”, prezirno frknu Tom, „ili nešto slično.”
„Slušaj, Tome. Ako si takav snob, zbog čega si ga pozvao na ručak?”, upitala je srdito Džordan.
„Pozvala ga je Dejzi; poznavala ga je pre nego što smo se uzeli - bogzna kako!”
Sada smo svi bili nadrndani i, svesni toga, vozili smo se neko vreme bez reči. A kada su se na putu pojavile izbledele oči doktora T. Dž. Ekleburga, setio sam se Getsbijeve primedbe u vezi s benzinom.
„Imamo dovoljno da stignemo do grada”, reče Tom. „Ali ovde desno je radionica”, primeti Džordan. „Neću da čekam negde po ovoj paklenoj vrućini.”
Tom nestrpljivo nagazi kočnice i siđosmo naglo na prašnjavi drum ispod Vilsonovog znaka. Odmah se iz utrobe radionice pojavi vlasnik i zagleda se u kola.
„Da natočimo malo goriva!”, reče grubo Tom. „Zašto misliš da smo stali - da se divimo panorami?”
„Bolestan sam”, reče Vilson ne pomerajući se. „Bolestan ceo dan.”
„Šta ti je?”
„Sav sam slomljen.”
„Pa, da se sam poslužim?”, upita oštro Tom. „Lepo si zvučao na telefonu.”
Uz veliki napor, Vilson napusti hladovinu i dovratak na koji se beše naslonio, pa teško dišući odvi čep rezervoara. Na suncu je njegovo lice bilo zeleno.
„Nisam mislio da te prekidam za vreme ručka”, reče on. „Ali novac mi je neophodan i hteo sam da znam šta ćeš sa svojim starim kolima.”
„Kako ti se sviđaju ova?”, upita Tom. „Kupio sam ih prošle nedelje.”
„Lepa su”, reče Vilson, stisnuvši ručicu. „Hoćeš da ih kupiš?”
„Nema šanse”, nasmeši se Vilson. „Ne, ali bih mogao da zaradim na onim drugim.”

„Zbog čega su ti odjednom potrebne pare?”
„Ovde sam već previše dugo. Hoću da se selim. Moja žena i ja hoćemo da idemo na Zapad.”
„Tvoja žena hoće na Zapad”, reče začuđeno Tom.
„Ona o tome priča već deset godina.” Na trenutak se naslonio na pumpu, zaklanjajući oči od sunca. ,,A sada će ići želela to ili ne. Ja ću je odvesti.”
Kupe projuri pored nas podižući prašinu, a jedna ruka nam je mahala iz kola.
„Koliko ti dugujem?”, upita grubo Tom.
„Tokom poslednja dva dana saznao sam nešto čudno”, objasni Vilson. ,,I zato hoću da odem. Zato sam te gnjavio u vezi s kolima.”
„Koliko ti dugujem?”
„Dolar i dvadeset.”
Nemilosrdna vrućina počinjala je da me ošamućuje i imao sam trenutak slabosti pre nego što sam shvatio da sve do tada njegove sumnje nisu padale na Toma. Otkrio je da Mirta živi još jedan, paralelan život negde drugde i od tog šoka se fizički razboleo. Zurio sam u njega, pa u Toma, koji je do istovetnog otkrića došao ni sat vremena pre - i dođe mi u glavu da između ljudi ne postoji tako duboka razlika, ni po inteligenciji ni po rasi, kolika je razlika između zdravih i bolesnih. Vilson je bio toliko bolestan da je delovao kao grešnik - kao da se pred njim nalazi devojka s bebom čiji je on otac.
„Daću ti ona kola”, reče Tom. „Poslaću ih sutra popodne.”
To mesto je uvek delovalo uznemirujuće, čak i usred bela dana, a sada sam okrenuo glavu kao da sam upozoren na nešto iza nas. Preko gomila pepela posmatrale su nas džinovske oči doktora T. Dž. Ekleburga, ali sam vrlo brzo shvatio da nas veoma intenzivno posmatraju i druge oči, sa udaljenosti manje od šest metara.
Najednom prozoru iznad radionice zavese su bile malo razmaknute, a Mirta Vilson je gledala dole u kola. Izraz njenog lica bio mi je čudno poznat - izraz koji sam često viđao na licu žena, ali na licu Mirte Vilson izgledao je besmisleno i neobjašnjivo dok nisam shvatio da ljubomornim strahom fiksira ne Toma, nego Džordan Bejker, za koju je mislila da mu je žena.

* * *

Ne postoji veća zbrka od zbrke priprostog uma, tako da je Tom prilikom vožnje osećao vrelo bičevanje panike. Žena i ljubavnica, pre sat vremena bezbedne i neotuđive, sada naglo izmiču njegovoj kontroli. Instinkt ga je terao da pritisne gas sa dvostrukim ciljem, da pretekne Dejzi i što dalje pobegne od Vilsona; jurili smo osamdeset na sat prema Astoriji, a onda smo među paučinastim metalnim nosačima primetili plavi kupe.
„Ovi veliki bioskopi oko Pedesete ulice su prava stvar”, reče Džordan. „Volim Njujork u letnja popodneva kada su svi van grada. Ima nečeg čulnog u njemu - prezrelog, kao da će ti svakojako voće pasti u ruke.”

Reč „čulno” je još više uznemirila Toma, ali pre nego što je uspeo da se pobuni, kupe se zaustavio, a Dejzi nam je dala znak da stanemo. „Kuda idemo?”, doviknula je. „Kako bi bilo da pođemo u bioskop?”
„Tako je vruće”, požalila se ona. „Idite vi. Mi ćemo se provozati i priključiti vam se kasnije. Naći ćemo se na nekom uglu. Ja ću pušiti dve cigarete.”
„Ne možemo o tome ovde da raspravljamo”, reče nervozno Tom kada je kamion iza nas nagazio sirenu. „Idite za mnom do južne strane Central parka, pred hotel Plazu. “
Nekoliko puta se osvrnuo da vidi njihova kola, a kada ih je saobraćaj usporavao i sam je smanjivao brzinu i čekao da se ukažu na vidiku. Mislim da se plašio da će njih dvoje skrenuti u neku sporednu ulicu i zauvek otići iz njegovog života.
Nisu otišli. A svi skupa smo pribegli teže shvatljivom koraku da uzmemo gostinsku sobu jednog apartmana hotela Plaza.
Duga i burna svađa koja se završila tako da nas je sjatila u jednu sobu izmiče mi iz pamćenja, ali se vrlo jasno sećam da se tokom nje moj donji veš penjao poput vlažne zmije, da su mi graške hladnog znoja jurile preko leđa. Ova ideja je proistekla iz Dejzinog predloga da uzmemo pet kupatila i da se istuširamo hladnom vodom, a onda je prerasla u opipljiviju formu kao „mesto na kojem možemo da popijemo zaslađeni koktel od nane”. Svako od nas je više puta ponovio da je to „luda zamisao” - svi smo se istovremeno obraćali zbunjenom recepcioneru i mislili smo, ili smo se pretvarali da mislimo, da smo veoma zabavni...
Soba je bila prostrana i zagušljiva i, mada je već bilo četiri sata, otvaranjem prozora samo nas je zadahnula toplina koja je dopirala od grmlja iz parka. Dejzi je prišla ogledalu i stajala je pred njim leđima okrenuta prema nama, nameštajući kosu.
„Divan apartman”, prošaptala je Džordan i svi su se nasmejali.
„Otvori drugi prozor”, naredila je Dejzi, ne okrenuvši se.
„Nema više prozora.”
„Biće bolje da telefoniramo da nam donesu sekiru i da...”
„Najbolje je da zaboravimo na vrućinu”, reče nervozno Tom. „Žaleći se na nju, činite je deset puta gorom.”
Odmotao je peškir i flašu viskija stavio na sto.
„Zašto je ne ostaviš na miru, druže stari?”, primeti Getsbi. „Ti si želeo da ideš u grad.”
Nastao je muk. Telefonski imenik skliznu sa eksera i pade na pod, na šta Džordan prošapta „Izvinite” - ali se ovaj put niko nije nasmejao.
„Ja ću ga podići”, ponudih se.
„Dohvatio sam ga.” Getsbi se zagleda u vrpcu imenika, promrmlja „Hm!” na zanimljiv način i baci imenik na stolicu. „To ti je velika poštapalica, zar ne?”, reče oštro Tom. „Šta to?”
„To vaše druže stari. Gde li si je pokupio?”
„Slušaj, Tome”, reče Dejzi, okrećući se od ogledala, „ako nameravaš da daješ lične primedbe, otići ću istog trena. Nazovi i naruči leda za ovo piće.”
Kako je Tom podigao slušalicu, tako je nabijena vrelina prasnula u zvuk i čuli smo čudesne akorde Mendelsonovog Svadbenog marša iz balske dvorane ispod nas.

„Zamislite da se venčavate po ovoj vrelini!”, zavapila je Džordan mršteći se.
„Pa šta, i ja sam se venčala usred juna”, seti se Dejzi, „Luisvil u junu! Nekoje pao u nesvest. Ko se ono onesvestio, Tome?”
„Biloksi”, odgovori on kratko.
„ Čovek po imenu Biloksi. Bloks Biloksi, pravio je boksove - to je činjenica - i bio je iz Biloksija, u državi Tenesi.”
„Odneli su ga u moju kuću”, dodade Džordan, „zato što je moja kuća bila odmah pokraj crkve. Ostao je tri nedelje, sve dok mu tata nije rekao da mora da ide. Odmah po njegovom odlasku tata je umro.” Posle male pauze dodala je: „Nije bilo nikakve veze.”
„Poznavao sam Bila Biloksija iz Memfisa”, rekoh ja.
„To mu je bio rođak. Poznavala sam njegovu celu familiju. Dao mi je aluminijumski štap za golf koji još uvek koristim.”
Muzika je prestala kada je svečanost počela, a do prozora je doplovio dugi pozdrav, posle kojeg su usledili isprekidani povici „Jea -ea-ea!” i najzad se oglasio džez, što je značilo da je počeo ples.
„Starimo, starimo”, reče Dejzi. ,,Da smo mladi, ustali bismo i zaigrali.”
„Seti se Biloksija”, upozori je Džordan. „Gde si ga upoznao, Tome?”
„Biloksija?” Koncentrisao se uz primetan napor. „Nisam ga poznavao. On je bio Dejzin prijatelj.”
„Nije tačno”, negirala je Dejzi. „Pre toga ga nisam nikad videla. Došao je privatnim kolima.”
,,E, pa, on je rekao da tebe poznaje. Govorio je da je odrastao u Luisvilu. U poslednji čas doveo ga je Ejsa Bird i pitao da li imamo mesta za njega.”
Džordan se nasmešila.
„Verovatno je dugo putovao do kuće. Rekao mi je da je bio predsednik vaše grupe u Jejlu?” Tom i ja se tupo zgledasmo. „Biloksi?”
„Prvo, mi nismo imali nikakvog predsednika...” Getsbijeva noga poče nervozno da dobuje po podu i Tom poče da ga fiksira.
„Nego, gospodine Getsbi, koliko sam razumeo, ti si sa Oksforda.”
„Ne sasvim.”
„Da, da, shvatam da si išao na Oksford.”
„Da - išao sam tamo.”
Nastala je pauza. Onda se oglasi Tom, u neverici i uvredljivo: „Mora da si išao tamo negde u vreme kada je Biloksi išao u Nju Hejvn.”
Usledila je još jedna pauza. Na vrata pokuca konobar i unese mlevenu nanu i led, ali njegovo „hvala” i tiho zatvaranje vrata nisu prekinuli muk. Ovaj neobično važan detalj morao je najzad da bude raščišćen.
„Rekao sam ti da sam išao tamo.”
„Čuo sam to, ali bih hteo da znam kada.”

„Bilo je to devetsto devetnaeste, ostao sam samo pet meseci. Zbog toga ne mogu za sebe da kažem da sam čovek sa Oksforda.”
Tom se osvrnu da vidi da li smo primetili njegovu nevericu. Međutim, svi mi smo gledali Getsbija.
„Bila je to prilika koju su pružali nekim oficirima posle potpisivanja mira”, nastavio je on. „Mogli smo da idemo na bilo koji univerzitet u Engleskoj i Francuskoj.”
Hteo sam da ustanem i da ga potapšem po ramenima. Ponovo mi se javilo potpuno poverenje u njega, koje sam već bio osetio.
Dejzi je ustala, blago se smešeći, i prišla stolu.
„Otvori viski, Tome”, naredi ona, ,,i napraviću vam nanovaču. Onda nećeš sebi delovati toliko glupo... Pogledaj nanu!”
„Čekaj malo”, prasnu Tom, „hoću da gospodinu Getsbiju postavim još jedno pitanje.”
„Samo izvoli”, reče uljudno Getsbi.
„Kakvu svađu hoćeš da izazoveš u mojoj kući?”
Konačno su bili na brisanom prostoru i Getsbi je bio zadovoljan.

„On ne izaziva svađu”, reče Dejzi, gledajući očajnički jednog pa drugog. „Ti izazivaš svađu. Hajde, kontroliši se malo.”
„Da se kontrolišem!”, ponovi Tom u neverici. „Mislim da je poslednja stvar da čovek sedi i da dozvoli da neki nikogović dođe niotkuda i da vodi ljubav s tvojom ženom. Dakle, ako je to ideja onda ja nisam u igri... Danas ljudi počinju sa ismevanjem porodičnog života i porodičnih institucija, a onda će sve da odbace i čak će početi brakove između crnih i belih.”
Zajapuren od strastvenog trtljanja, video je sebe kako stoji sam na poslednjem braniku civilizacije.
„Ovde smo svi beli”, promrmlja Džordan.
„Znam da nisam mnogo popularan. Ne priređujem velike zabave. Mislim da čovek mora da kuću pretvori u svinjac ako uopšte želi da ima prijatelje - u savremenom svetu.”
Onako ljut, što smo svi bili, došao sam u iskušenje da se smejem čim on otvori usta.
Prelazak iz razvratnika u konformistu bio je potpun.
„Imam nešto da ti kažem, druže stari...”, poče Getsbi. Međutim, Dejzi je naslućivala šta će da kaže.
„Molim te, nemoj!”, prekinula ga je očajnički. „Molim vas da svi pođemo kući. Zašto svi ne pođemo kući?”
„To je prava ideja.” Ustao sam. „Ma daj, Tome. Niko ne želi da pije.”
„Hoću da znam šta gospodin Getsbi ima da mi kaže.”
„Tvoja žena te ne voli”, reče Getsbi. „Nije te nikada ni volela. Ona voli mene.”
„Ti si lud!”, prodrao se Tom. Getsbi skoči na noge, sav ustreptao.
„Nije te nikada volela, da li me čuješ?”, vikao je on. „Udala se za tebe zato što sam ja bio siromašan a ona bila umorna od čekanja. Bila je to strašna greška, ali u svom srcu nije nikoga volela osim mene!”

U ovom trenutku Džordan i ja smo pokušali da krenemo, ali su Tom i Getsbi insistirali na tome da ostanemo - kao da nijedan od njih nema šta da krije i kao da je privilegija ako budemo saučesnici njihovih emocija.
„Sedi, Dejzi”, reče Tom glasom koji je uzaludno pokušavao da bude očinski. „Šta se to dešava? Hoću sve da čujem.”
„Rekao sam ti šta se dešava”, reče Getsbi. „Već pet godina - a ti nisi znao.” Tom se oštro okrenu prema Dejzi.
„Ti se sa ovim tipom viđaš pet godina?”
„Ne viđa”, reče Getsbi. „Ne, nismo mogli da se sastajemo. Ali smo se voleli sve vreme, druže stari, a ti nisi znao. Ponekad sam se smejao” - nije, međutim, sada bilo smeha u njegovim očima -„kada bih pomislio da ne znaš.”
,,Oh - i to je sve.” Tom sklopi ruke poput sveštenika i zavali se u stolici.
„Ti si lud!”, prasnu zatim. „Ne mogu da govorim o onom što se dešavalo pre pet godina, jer tada nisam poznavao Dejzi - i da sam proklet ako mi je jasno kako si mogao da joj priđeš na kilometar a da ja to ne vidim, osim ako nisi donosio namirnice na sporedna vrata. A sve ostalo je prokleta laž. Dejzi me je volela kada se udala za mene i još me voli.”
„Ne voli”, reče Getsbi, vrteći glavom.
„Voli, voli. Problem je jedino u tome što ponekad ima luckaste ideje i ne zna šta radi.” Mudro je klimao glavom. „I još nešto, i ja volim Dejzi. S vremena na vreme odem na terevenku i napravim budalu od sebe, ali se uvek vraćam i u srcu je sve vreme volim.”
„Odvratan si”, reče Dejzi. Okrenula se prema meni, a njen glas, koji je bio za oktavu niži, ispunio je sobu groznim prezirom: „Znaš li ti zašto smo napustili Čikago? Iznenađena sam što te nisu počastili pričom o toj maloj terevenci.”
Getsbi pređe sobu i stade pokraj nje.
„Dejzi, sada je sve gotovo”, reče ozbiljno. „Nije više važno. Samo mu reci istinu - da ga nikad nisi volela - i to je zauvek izbrisano.”
Ona ga tupo pogleda. „Pa - kako sam uopšte mogla da ga volim?”
„Nikad ga nisi volela.”
Zastala je. Pogled joj je pao na Džordan i mene, kao da nas moli, kao da je konačno shvatila šta radi - i kao da nikada nije nameravala da bilo šta uradi. Međutim, sada je bilo gotovo. Bilo je prekasno.
„Nikad ga nisam volela”, reče ona primetno se mučeći.
„Ni u Kapiolaniju?”, upita oštro Tom.
„Ne.”
Iz balske dvorane, na toplim talasima vazduha, dopirali su prigušeni akordi.
„Ni onog dana kada sam te nosio da ne pokvasiš cipele?” U njegovom glasu bilo je neke hrapave nežnosti... „Dejzi?”
„Nemoj, molim te.” Glas joj je bio hladan, ali u njemu više nije bilo gorčine. Pogledala je Getsbija. „Slušaj, Džej”, reče - ali joj ruka zadrhta pri pokušaju da pripali cigaretu. Iznenada baci cigaretu i zapaljenu šibicu na tepih.

„Oh, ti hoćeš previše!”, doviknu Getsbiju. „Volim te sada - zar to nije dovoljno? Ne mogu da promenim prošlost.” Počela je neutešno da jeca. „Nekad sam ga stvarno volela - ali volela sam i tebe.”
Getsbi razrogači pa zatvori oči.
„Volela si i mene?” ponovi on.
„Čak i to je laž”, reče besno Tom. „Nije znala ni da li si živ. Dakle, ima stvari između Dejzi i mene koje nećeš nikada saznati, stvari koje nijedno od nas ne može nikada da zaboravi.”
„Želim da razgovaram nasamo sa Dejzi”, energično je zahtevao. „Sada je previše uzbuđena...”
„Čak ni sama ne mogu da kažem da nisam nikad volela Toma”, priznade ona tužnim glasom. „To ne bi bilo istina.”
„Naravno da ne bi”, složi se Tom. Okrenula se prema mužu.
„Kao da tebi nešto znači”, reče mu.
„Naravno da mi znači. Od sada ću se bolje starati o tebi.”
„Ti ne razumeš”, reče Getsbi pomalo panično. „Ti se više nećeš starati o njoj.”
„Neću?”, Tom razrogači oči i nasmeja se. Sada je već mogao da se kontroliše. „Kako to?”
„Dejzi te ostavlja.”
„Glupost.”
„Ipak te ostavljam”, reče ona s primetnim naporom.
„Ona me ne ostavlja!”, Tomove reči iznenada pređoše na Getsbija. „Svakako ne zbog prevaranta koji bi morao da ukrade prsten da joj stavi na prst.”
„To neću da podnosim!”, kriknu Dejzi. „Jao, molim vas da bežimo odavde.”
„Ko si ti, inače?”, prasnu Tom. „Jedan iz bagre koja se mota okolo sa Maj erom Volfšimom - toliko znam. Malo sam istražio čime se baviš - a sutra ću još da proverim.”
„Možeš da uživaš u tome, druže stari”, reče godro Getsbi.
„Saznao sam šta su tvoje prodavnice.” Okrenuo se prema nama i ubrzao govor. „On i Volfšim su kupili mnogo prodavnica u sporednim ulicama ovde i u Čikagu i prodaju alkohol ispod tezge. To je jedna od njegovih malih majstorija. Čim sam ga video shvatio sam da je švercer i nisam pogrešio.”
,,I šta s tim?”, upita uljudno Getsbi. „Mislim da tvom prijatelju Volteru Čejsu nije ispod časti da se bavi takvim poslom.”
„I ostavio si ga na cedilu, zar ne? Poslao si ga na mesec dana u zatvor u Nju Džersi.
Bože! Treba da čuješ Voltera šta priča o tebi. “
„Došao je kod nas potpuno švorc. Bio je srećan da može da zaradi, druže stari.”
„Nemoj da me zoveš druže stari!”, dreknu Tom. Getsbi je ćutao. „Volter je mogao da vas stisne i zbog mahinacija s klađenjem, ali mu je Volfšim zapretio i zapušio mu usta.”
Onaj nepoznati, a ipak prepoznatljiv izraz, ponovo se pojavio na Getsbijevom licu.

„Taj posao s prodavnicama je sitna stvar”, nastavi polako Tom, „sada se baviš nečim što Volter ne sme ni da mi kaže.”
Pogledao sam Dejzi, koja je ukočenog pogleda stajala između Getsbija i muža, pa Džordan, koja je počela da balansira onim nevidljivim predmetom na bradi. Potom sam se ponovo okrenuo prema Getsbiju - i bio zapanjen njegovim izrazom lica. Izgledao je - ovo kažem uz sav prezir prema klevetničkom brbljanju gostiju iz njegove bašte - kao da je „ubio čoveka”. Na trenutak je izraz njegovog lica mogao da se opiše na baš takav fantastičan način.
Kada je taj trenutak prošao, ushićeno se obratio Dejzi, negirajući sve, braneći svoje ime od optužbi koje nisu ni izrečene. Međutim, ona se sve više povlačila u sebe, pa je odustao i samo su pusti snovi ostali još da se bore kako je popodne odmicalo, pokušavajući da dodirnu ono što više nije bilo opipljivo, boreći se očajnički da dođe do izgubljenog glasa preko sobe.
Taj glas je ponovo preklinjao da idemo.
„Molim te, Tome! Ovo više ne mogu da podnesem.”
Njene preplašene oči govorile su da su sve namere, sva hrabrost, koje je dotle imala, sada potpuno nestale.
„Vas dvoje da krenete kući, Dejzi”, reče Tom. „Kolima gospodina Getsbija.” Pogledala je Toma, krajnje uznemirena, ali je on insistirao sa gordim prezirom.
„Hajde. Neće te više maltretirati. Mislim da shvata da je s njegovim malim drskim flertom gotovo.”
Njih dvoje su se izgubili bez reči, bili su izbačeni, učinjeni marginalnim, izolovanim, nestali su kao utvare čak i iz našeg sažaljenja. Posle nekoliko trenutaka Tom je ustao i počeo da umotava u peškir neotvorenu flašu viskija.
„Hoćete li malo da popijete? Džordan?... Nik?” Ćutao sam.
„Nik?”, upitao je ponovo. „Šta?”
„Hoćeš malo?”
„Ne... samo sam se setio da mi je danas rođendan.”
Napunio sam trideset godina. Preda mnom se pružao zloslutan, preteći put nove decenije.
Bilo je sedam časova kada smo s njim ušli u kupe i krenuli prema Long Ajlendu. Tom nije zatvarao usta, uzbuđivao se, smejao, ali njegov glas je bio daleko od Džordan i mene kao neka nepoznata graja na trotoaru ili negde na spratu. Ljudsko saosećanje ima granice i bilo nam je drago što sve njihove tragične raspre iščezavaju u svetlima velegrada. Trideset godina - preda mnom je decenija samoće, sve tanji spisak poznanika, sve tanja aktovka oduševljenja, sve manje kose. Ipak, pokraj mene se nalazila Džordan, koja je za razliku od Dejzi bila dovoljno mudra da zaboravljene snove prenosi iz jednog doba u drugo. Kada smo prolazili preko tamnog mosta, njeno bledo lice naslonilo se na moje rame i onaj zastrašujući udar trideset leta nestao je s ohrabrujućim stiskom njene ruke.
Tako smo se kroz sveži suton vozili prema smrti.

* * *

Mladi Grk, Mihaelis, koji je vodio kafanicu pokraj pepelišta, bio je glavni svedok istrage. Branio se od vrućine tako što je odspavao do pet, a onda je otišao do mehaničke radionice i zatekao bolesnog Vilsona u kancelariji - teško bolesnog i bledog, koji se sav tresao. Mihaelis ga je savetovao da ide da spava, ali je Vilson odbio, govoreći da će propustiti mnogo na poslu ako ode. Dok ga je komšija ubeđivao, iznad njihovih glava nastao je pravi urnebes.
„Zaključao sam ženu”, mirno je objasnio Vilson. „Ostaće zaključana do prekosutra, a onda ćemo se odseliti.”
Mihaelis je bio zgranut; bili su susedi četiri godine i nikada Vilson nije delovao kao čovek sposoban za takvo nešto. Opšte uzev, bio je od onih istrošenih ljudi: kad nije radio, sedeo je na stolici pred vratima i posmatrao ljude i kola u prolazu. Kada bi mu se neko obratio, obavezno bi se dobrodušno nasmejao. Nije bio svoj, nego čovek svoje žene.
Zato je bilo prirodno da Mihaelis pokuša da otkrije šta se dogodilo, ali Vilson je odbijao da kaže bilo šta - umesto toga, počeo je da sumnjičavo pogleduje svog posetioca i da ga pita šta radi u određeno vreme određenih dana. Baš kad je ovom potonjem postalo nelagodno, neki radnici su prošli pokraj njih na putu u restorančić, tako da je Mihaelis iskoristio priliku da ode, nameravajući da se vrati kasnije. Ipak, nije se vratio. Misli da je zaboravio, to je sve. Kada je ponovo izašao, nešto posle sedam, glas gospođe Vilson podsetio ga je na onaj razgovor, glas koji je bio veoma snažan i prekoran, dole u radionici.
„Udri me!”, čuo je dreku. „Baci me dole i udri, prljava mala kukavice!”
Trenutak kasnije ona je izjurila u suton, mlatarajući rukama i vičući - pre nego što je uspeo da se pomeri sa vrata sve je bilo gotovo.
„Kola smrti”, kako su nazvana u jednim novinama, nisu se zaustavila; došla su iz sutona koji se zgušnjavao, tragično se zanela na trenutak i onda nestala iza sledećeg zavoja. Mavro Mihaelis nije čak bio siguran ni koje su boje bila - prvom policajcu je rekao da su svetlozelena. Ona druga kola, koja su išla prema Njujorku, zaustavila su se posle stotinak koraka i njihov vozač je požurio natrag do Mirte Vilson, čiji je život nasilno ugašen, klekao na drum i pomešao njenu gustu tamnu krv s prašinom.
Mihaelis i taj čovek prvi su stigli do nje, ali kada su pocepali njenu bluzu, još mokru od znoja, videli su da joj leva dojka visi na parčetu kože i da nema potrebe da slušaju rad srca. Usta su joj bila razjapljena i malko pocepana na krajevima, kao da se ugušila prilikom oslobađanja od strašne vitalnosti kojom je tako dugo odisala.

* * *

Još izdaleka smo primetili tri-četiri vozila i grupu ljudi. „Sudar!”, reče Tom. „To je dobro. Vilson će najzad imati malo posla.”
Usporio je, ali nije imao nameru da se zaustavlja dok nismo prišli sasvim blizu, kada su ga zgranuta lica na vratima radionice naterala da stisne kočnice.

„Pogledaćemo”, rekao je u nedoumici, „samo ćemo pogledati.”
Sada sam postao svestan naricanja koje je dolazilo iz radionice, naricanja koje se posle našeg izlaska iz kupea pretvorilo u reči: „O, moj Bože!”, koje su se neprestano ponavljale uz teško jecanje.
„Ovde se desila gadna nevolja”, reče potreseno Tom.
Propeo se na prste i preko kruga glava pogledao u radionicu, koja je bila osvetljena samo žutom lampom koja je visila u metalnoj korpi. Onda je zaroktao i snažnim rukama prokrčio sebi put.
Krug se ponovo zatvorio uz gunđanje i prekore; prošao je ceo minut pre nego što sam išta video. Onda su novodošli poremetili red i Džordan i ja smo iznenada ugurani unutra.
Telo Mirte Vilson, umotano u ćebe, pa u još jedno ćebe, kao da pati od groznice u vreloj noći, ležalo je na radnom stolu pokraj zida, a Tom je, leđima okrenut nama, stajao nadnet nad njim, potpuno ukočen. Do njega je stajao saobraćajac koji je zapisivao imena u svoj notes, preznojavajući se i ispravljajući greške. U početku nisam uspevao da uočim izvor naricanja koje je strašno odjekivalo u pustoj radionici - a onda sam ugledao Vilsona kako stoji na visokom pragu kancelarije, klateći se i držeći se obema rukama za dovratak. Neki čovek mu je tiho govorio, pokušavajući s vremena na vreme da položi ruku na njegovo rame, ali Vilson nije ništa čuo ni video. Pogled bi mu se polako spuštao sa zaljuljane lampe na olovni sto pokraj zida, a onda bi ponovo sunuo prema lampi, uz neprekidno, strašno naricanje:
„O, moj Bože! O, moj Bože! O, moj Bože!”
Odjednom, Tom podiže glavu i nakon što je zacakljenim očima pogledao po radionici, obrati se mumlajući policajcu.
,,M-a-v...” sricao je policajac, „ - o...”
„Ne, r...”, ispravio ga je čovek, ,,M-a-v-r-o...”
„Slušaj ti!”, reče besno Tom.
„R...”, reče policajac, „o...”
Podigao je pogled kada mu je Tomova teška ruka pala na rame. „Šta ‘oćeš ti?”
„Šta se dogodilo? - To hoću da znam.”
„Udarilo ju je vozilo. Ostala je na mestu mrtva.”
„Na mestu mrtva”, ponovi Tom razrogačenih očiju. „Istrčala je na put. Kučkin sin nije se ni zaustavio.”
„Bilo je dvoje kola”, reče Mihaelis, „jedna su dolazila, druga odlazila, jasno?”
„Odlazila kuda?”, upita policajac.
„Kola su išla u oba smera, svaka na svoju stranu. Ona je” -podigao je ruku prema ćebadima, stao na pola puta i ponovo je priljubio uz telo - „istrčala na ulicu i kola koja su dolazila iz Njujorka naletela su pravo na nju, išla su pedeset ili šezdeset na sat.”
„Kako se zove ovo mesto?”
„Nema imena.”
Tada je prišao lepo odeven crnac.

„Kola su bila žute boje”, reče on, „velika žuta kola. Nova.”
„Videli ste nesreću?”, upita policajac.
„Nisam, ali su me ta kola pretekla, vozio je najmanje sedamdeset. Možda osamdeset na sat

„Dođite ovamo da upišem vaše ime. Dozvolite, molim vas. Da zapišem njegovo ime.” Neke reči iz njihovog razgovora verovatno su doprle do Vilsona koji se klatio na

vratima kancelarije, jer je u njegovo naricanje iznenada upala nova tema:
„Ne morate meni da kažete kakva su kola bila! Znam ja kakva su to kola!”
Posmatrajući Toma, primetih da je snop mišića na njegovim plećima zaigrao ispod sakoa. Žustro je prišao Vilsonu i uhvatio ga čvrsto za mišice.
„Ti moraš da se sabereš”, rekao mu je prigušeno i grubo.
Vilson je iskolačio oči; propeo se na prste i bio bi pao na kolena da ga Tom nije zadržao.
„Slušaj”, rekao je Tom, malko ga cimajući. „Ja sam pre nekoliko minuta stigao iz Njujorka. Dovozio sam ti onaj kupe o kojem smo razgovarali. Ona žuta kola koja sam vozio popodne nisu moja - čuješ li ti? Nisam ih video celo popodne.”
Samo smo crnac i ja bili dovoljno blizu da čujemo šta govori, ali je policajcu bio sumnjiv ton i zainteresovao se.
„Čemu sve to?”, upitao je oštro.
„Ja sam mu prijatelj.” Tom je okrenuo glavu, ali je još čvrsto držao Vilsona. „Kaže da poznaje kola koja su to uradila... Bila su žute boje.”
Neki nejasni poriv naveo je policajca da sumnjičavo pogleda Toma. ,,A kakve boje su vaša kola?”
„Plave, kupe.”
„Mi smo sad stigli iz Njujorka”, rekoh ja.
Neko ko je vozio iza nas potvrdio je to i policajac se okrenuo.
„Molim, da mi ponovo kažete ime...”
Uzevši Vilsona kao lutku, Tom ga unese u kancelariju, posadi ga u stolicu i vrati se.
„Ako bi neko hteo da sedi s njim”, grmnu autoritativno. Posmatrao je kako se dva najbliža muškarca zgledaše i uđoše preko volje u kancelariju. Tom je tada zatvorio vrata iza njih i sišao niz onu jedinu stepenicu, izbegavajući da gleda u sto. Prišao mi je i šapnuo:
„Kidajmo odavde.”
Dok su njegove ručurde krčile put kroz gomilu koja se još okupljala, prošli smo pokraj užurbanog doktora s tašnom u ruci, po koga su poslali pre pola sata u uzaludnoj nadi.
Tom je polako vozio do prve krivine, a onda je kupe nagazio kroz noć. Nešto posle toga čuo sam tiho promuklo jecanje i video kako suze teku niz njegovo lice.
„Prokleta kukavica!”, zavapio je. „Nije se čak ni zaustavio.”

* * *


Kuća Bjukenenovih iznenada je zaplovila prema nama kroz mračno šuštavo drveće. Tom se zaustavio pokraj trema i pogledao prema spratu, gde su se dva prozora rascvetala od svetlosti među puzavicama.
„Dejzina kuća”, reče on. Kada smo izašli iz kola pogledao me je i malo se namrštio.
„Trebalo je da te ostavim u Vest Egu, Nik. Večeras ne možemo ništa da uradimo.”
Promenio se nekako, i sada je govorio ozbiljno i odlučno. Dok smo prelazili prilazni put obasjan mesečinom, on je u nekoliko jezgrovitih rečenica saopštio plan.
„Pozvaću taksi da te odbaci kući, a dok čekaš bolje je da ti i Džordan uđete u kuhinju i da im kažete da vam spreme večeru - ako vam je do jela.”
„Ne, hvala. Ali voleo bih ako bi pozvao taksi. Čekaću napolju.” Džordan položi ruku na moje rame. „Zar nećeš ući, Nik?”
„Ne, hvala.”
Bilo mi je mučno i hteo sam da ostanem sam. Međutim, Džordan se još nije predavala.
„Tek je pola deset”, rekla je.
Ni Bog me ne bi uterao unutra; tog dana bilo mi je dosta svih njih, što je iznenada uključilo i Džordan. Mora da je primetila nešto u izrazu mog lica, jer se odjednom okrenula, ustrčala uza stepenice trema i ušla u kuću. Sedeo sam nekoliko minuta s glavom zagnjurenom u ruke dok nisam čuo da batler uzima telefon i poziva taksi. Onda sam polako sišao niz prilazni put, s namerom da čekam pokraj kapije.
Tek što sam prešao dvadesetak koraka, čuh da me neko zove i Getsbi izađe na put između dva grma. Mora da sam se osećao vrlo čudno, jer nisam mogao da mislim ni o čemu osim o blistavosti njegovog ljubičastog odela na mesečini.
„Šta radiš?”, upitao sam.
„Stojim tu i ništa više, druže stari.”
Bila je to na neki način jadna zanimacija. Izgledalo mi je da će za tili čas opljačkati kuću; ne bih se bio iznenadio da ugledam ona zla lica „Volfšimovih ljudi” iza njega u žbunju.
„Jesi li video ikakvu nesreću na putu?”, upitao je nakon kraće pauze.
„Jesam.”
Na trenutak je opet zaćutao.
„Je li mrtva?”
„Jeste.”
„Tako sam i mislio, rekao sam Dejzi da mislim da je mrtva. Bolje je da šok dođe odjednom. Dobro je podnela.”
Govorio je kao da je Dejzina reakcija jedino što je važno.
„Otišao sam u Vest Eg zaobilaznim putem”, nastavio je on, ,,i ostavio sam kola u garaži.
Mislim da nas nije niko video, ali ne mogu da budem siguran.”
Već mi se toliko gadio da nisam smatrao za potrebno ni da mu kažem da nije u pravu.
„Koje bila ta žena?”, upitao je.

„Zvala se Vilson. Njen muž je vlasnik one radionice. Kako se, do đavola, to desilo?”
„Ovaj, pokušao sam da smotam volan...” Zaćutao je i ja sam iznenada naslutio istinu.
„Je li Dejzi vozila?”
„Da”, reče on nakon kratkog oklevanja, „ali, naravno, reći ću da sam vozio ja. Vidiš, kada smo napustili Njujork bila je vrlo nervozna i mislila je da će joj vožnja pomoći - a ona žena je istrčala baš kad smo se mimoilazili s kolima iz suprotnog smera. Sve se desilo u trenu, ali meni se čini da je ona htela da nam nešto kaže, mislila je da je neko koga ona poznaje. Ovaj, Dejzi je najpre skrenula od žene prema drugim kolima, a onda je izgubila nerve i vratila se. U trenutku kad sam uhvatio za volan, čuo sam udarac - mora da je ostala na mestu mrtva.”
„Kola su je rasporila...”
„Nemoj da mi pričaš više, druže stari.” Lecnuo se. „Bilo kako bilo - Dejzi je dodala gas. Pokušao sam da je nateram da se zaustavi, ali nije mogla, pa sam povukao ručnu. Zaustavili smo se i ona mi je pala u krilo. Dalje sam vozio ja.
„Ona će već sutra biti dobro”, nastavi on. „Ja ću čekati ovde i videti da li on pokušava da je gnjavi zbog popodnevne neprijatnosti. Zaključala se u sobu i ako bude pokušao sa bilo kakvim grubostima, ona će ugasiti i ponovo upaliti svetio.”
„Neće je ni taknuti”, rekoh ja. „Uopšte ne razmišlja o njoj.”
„Ne verujem mu, druže stari.”
„Koliko dugo ćeš čekati?”
„Celu noć, ako bude trebalo. U svakom slučaju, dok svi ne odu na spavanje.”
Tada mi se javi nova pretpostavka. Recimo da Tom otkrije da je vozila Dejzi. Mogao bi pomisliti da u tome vidi vezu - svašta bi mogao da pomisli. Pogledao sam kuću; dva ili tri prozora bila su osvetljena u prizemlju, a sa sprata je dopirala ljubičasta svetlost iz Dejzine sobe.
„Pričekaj tu”, rekoh. „Idem da vidim ima li kakve gužve.”
Vratio sam se duž ivice travnjaka, tiho prešao prilazni put i na prstima se popeo stepenicama verande. Zavese radne sobe bile su razmaknute i video sam da je soba prazna. Prešavši trem na kojem smo večerali one junske noći, pre tri meseca, došao sam do malog pravougaonika svetlosti za koji sam smatrao da je prozor ostave. Zavesa je bila navučena, ali sam u simsu pronašao procep.
Dejzi i Tom su sedeli za kuhinjskim stolom, s tanjirom hladne pečene piletine između sebe i sa dve flaše piva. On joj je sve vreme nešto govorio preko stola, a u toj ozbiljnosti držao je svoju ruku na njenoj. S vremena na vreme ona bi ga pogledala i klimnula glavom.
Nisu bili srećni, a nijedno nije ni taklo ni piletinu ni pivo - ali nisu bili ni nesrećni. U tom prizoru bilo je nesumnjivo neke prirodne intime, tako da bi svako rekao da nešto zajedno snuju.
Kada sam na prstima sišao sa trema, čuo sam kako tamnim drumom taksi lagano prilazi kući. Getsbi je čekao na istom mestu.
„Je li tamo sve mirno?”, pitao je nervozno.

„Da, sve je mirno.” Napravio sam malu pauzu. „Biće bolje da ideš kući i malo odspavaš.”
Zavrteo je glavom.
„Hoću da čekam ovde dok Dejzi ne ode da spava. Laku noć, druže stari.”
Stavio je ruke u džepove sakoa i ponovo se usredsredio na kuću, kao da moje prisustvo remeti svetost njegovog bdenija. Udaljio sam se i ostavio ga na mesečini - da bdi ni nad čim.

POGLAVLJE VIII

Cele noći nisam mogao da zaspim; na moreuzu je neprestano zavijala sirena, tako da sam se batrgao između groteskne realnosti i teških, zastrašujućih snova. Negde pred zoru čuo sam kako taksi dolazi Getsbijevim prilazom i odmah sam skočio iz kreveta i počeo da se oblačim - osećao sam da treba da mu nešto kažem, jer ujutro će biti kasno.
Prelazeći preko njegovog travnjaka, video sam da su ulazna vrata još otvorena i da on stoji oslonjen na sto u hodniku, umoran od utučenosti ili pospanosti.
„Nije se ništa dogodilo”, rekao je tužno. „Čekao sam, a oko četiri sata ona je došla na prozor i ostala nekoliko trenutaka, a onda je ugasila svetio.”
Njegova kuća nije mi nikada izgledala tako ogromna kao te noći kada smo prošli kroz velike sobe u potrazi za cigaretama. Razgrtali smo zavese koje su bile kao paravani i pipali po dugim mračnim zidovima tražeći prekidače za svetio - jednom sam tresnuo na tastaturu avetinjskog klavira. Svuda je bilo neobjašnjivo mnogo prašine, a sobe su bile buđave kao da dugo nisu provetravane. Na jednom neobičnom stolu našao sam kutiju sa dve cigarete u njoj. Otvorivši francuske prozore radne sobe, sedeli smo i pušili u mraku.
„Treba da odeš”, rekao sam. „Gotovo je sigurno da će ući u trag tvojim kolima.”
„Da sada odem, druže stari?”
„Idi na nedelju dana u Atlantik Siti ili u Montreal.”
Nije hteo ni da čuje. Nije mogao da ostavi Dejzi dok ne sazna šta će da uradi. Hvatao se za poslednji tračak nade, a ja nisam mogao da ga otrgnem od toga.
Te noći mi je ispričao čudnu priču iz mladosti povezanu sa Denom Kodijem - ispričao mi je zato što se „Džej Getsbi” razbio kao staklo pod Tomovom šakom zlobe i što je duga potajna ekstravagancija bila demaskirana. Mislim da je sada bio spreman na to da sve ispovedi, bez ostatka, ali je želeo da priča o Dejzi.
Ona je bila prva „pristojna” devojka koju je upoznao. U raznim skrivenim okolnostima dolazio je u kontakt s takvim svetom, ali uvek s nevidljivom bodljikavom žicom između. Bila je ushićujuće poželjna. Odlazio je u njenu kuću, najpre s drugim oficirima iz logora Tejlor, a potom sam. Bio je zadivljen - nikada pre nije imao priliku da bude u takvoj kući. Njena neverovatna lepota napajala se činjenicom da je u njoj živela Dejzi - za nju je ona bila nešto uzgredno kao njemu logorski šator. Bilo je u tome neke duboke misterije, slutnje da su spavaće sobe na spratu lepše i svežije od drugih spavaćih soba, da se u hodnicima te kuće odvijaju aktivnosti koje ozaruju, da tu romanse nisu bajate i odbačene u lavanduli, nego da su sveže i zajapurene, da mirišu na blistave automobile i na igranke čije cveće retko vene. Uzbuđivalo ga je i to što su mnogi muškarci već voleli Dejzi - u njegovim očima to joj je podizalo vrednost. Osećao je njihovo prisustvo po celoj kući, ispunjavali su vazduh bojama i tonovima još ustreptalih emocija.
Međutim, bio je svestan činjenice da se u Dejzinoj kući našao pukim slučajem. Ma koliko da bude blistava njegova budućnost u liku Džeja Getsbija, tada je bio siroti mladić bez prošlosti, a nevidljivi plašt uniforme mogao je u svakom trenu da sklizne sa njegovih ramena. Zato je koristio vreme koliko god je mogao. Uzimao je ono što može da dobije,

halapljivo i bezobzirno - najzad je uzeo i Dejzi jedne tihe oktobarske noći, uzeo je zato što nije imao stvarno pravo ni da joj dotakne ruku.
Možda je prezirao sebe zato što ju je sigurno uzeo lažno se predstavljajući. Ne želim da kažem da se hvalisao svojim fantomskim milionima, ali je s predumišljajem dao Dejzi osećanje sigurnosti; uverio ju je da je čovek iz približno istih društvenih slojeva iz kojih ona potiče - da je u potpunosti sposoban da se stara o njoj. U stvari, on nije uopšte imao takvih mogućnosti - nije iza sebe imao stabilno porodično okruženje i bio je izložen na milost i nemilost hirovima bezlične uprave da ga baca svuda po svetu.
Svejedno, nije prezirao sebe a stvari nisu ispale kako je zamišljao da hoće. Verovatno je nameravao da uzme ono što može i da ode - ali je sada shvatio da se predao traganju za gralom. Znao je da je Dejzi izuzetna, ali nije shvatao koliko izuzetna moža da bude jedna
„pristojna” devojka. Nestala je u svojoj bogatoj kući, u bogatom i ispunjenom životu, ostavljajući Getsbiju - ništa. On je osećao da je oženjen njom, to je bilo sve.
Kada su se ponovo sreli, dva dana posle, Getsbi je na neki način ostao bez daha, u izvesnom smislu bio je izdan. Njen trem je blistao od raskoši zvezdane svetlosti; vrbovo pruće klupe zanosno je škripalo kada se okrenula prema njemu i on poljubio njena mistična i sočna usta. Beše se prehladila, što joj je glas činilo promuklijim i zanosnijim nego ikada, a Getsbi je bio potpuno svestan mladosti i misterije koju bogatstvo tamnici i čuva, svestan svežine mnoštva odevnih predmeta i Dejzi, koja blista poput srebra, bezbedna i gorda iznad tegoba sirotinje.

* * *

„Ne mogu da ti objasnim koliko sam bio iznenađen kada sam otkrio da je volim, druže stari. Čak sam se ponadao da će me odbaciti, ali nije, jer je i ona mene volela. Mislila je da mnogo znam zato što sam znao drugačije stvari od nje... Tako sam se našao daleko od ambicija, sve više se zaljubljujući, a onda mi odjednom nije bilo stalo. Kakva je korist od činjenja velikih stvari ako može biti lepše ako joj kažem šta ću da radim?”
Poslednjeg popodneva pred njegov odlazak u inostranstvo sedeo je držeći Dejzi u krilu, dugo i nemo. Bio je hladan jesenji dan, u sobi je gorela vatra a njeni obrazi su prosto plamteli. S vremena na vreme ona bi se pomerila i malo promenila položaj njegove ruke, a jednom ju je on poljubio u tamnu sjajnu kosu. To popodne ih je malo ućutkalo, kao da je želelo da se duže sećaju dugog rastanka koji donosi sledeći dan. Nikada nisu bili bliskiji u tom mesecu ljubavi, niti su dublje međusobno opštili nego kada je ona nemim usnama ovlaš prešla preko ramena njegovog sakoa ili kada je on dotakao kraj njenih prstiju, nežno kao da je zaspala.

* * *

Dobro se pokazao u ratu. Pre odlaska na front nalazio se u činu kapetana, a posle Argonske bitke postao je major i komandant divizijskih mitraljezaca. Posle potpisivanja mira besomučno je nastojao da ode kući, ali je zbog nekih komplikacija ili nesporazuma bio

poslat u Oksford. Bio je zabrinut - u Dejzinim pismima dominiralo je očajanje preplavljeno nervozom. Nije joj bilo jasno zašto ne može da dođe. Osećala je pritisak spolja i želela je da ga vidi i da pokraj sebe oseti njegovo prisustvo i da, najzad, bude sigurna da postupa kako treba.
Jer Dejzi je bila mlada i njen izveštačeni svet mirisao je na orhideje i prijatnu, veselu snobovštinu, na orkestre koji su određivali ritam godine, sažimajući tugu i nametljivost života u novim tonovima. Cele noći saksofoni su beznadežno zavijali u ritmu Bil strit bluza dok je stotinak pari zlatnih i srebrnih papuča dizalo sjajnu prašinu. Na predvečernjim čajankama uvek je bilo kutaka koji su pulsirali ovom tihom, slatkom groznicom dok su se nova lica pojavljivala tu i tamo kao latice ruže koje po podu baca tužan dah trube.
Kroz taj svet koji živne u suton Dejzi je ponovo počela da se kreće s početkom sezone; iznenada je ponovo održavala više sastanaka sa više mladića, uspavljujući se u zoru sa đinđuvama i sifonom večernje haljine, pomešanim sa svelim orhidejama na podu. I sve to vreme nešto u njoj je vapilo za donošenjem odluke. Želela je da joj se život uobliči na licu mesta, odmah - a odluku mora da donese neka sila - ljubavi, novca ili neminovne praktičnosti - koja se nalazi nadohvat ruke.
Ta sila je poprimila obličje sredinom proleća, dolaskom Toma Bjukenena. I njegova ličnost i status odisali su korpulentnošću, pa je Dejzi bila polaskana. Nesumnjivo je došlo do izvesne borbe i do olakšanja. Getsbi je dobio pismo dok se nalazio u Oksfordu.

* * *

Na Long Ajlendu bila je već zora i krenuli smo da otvaramo ostale prozore u prizemlju, ispunjavajući kuću svetlošću koja poprima plavičastu i zlatnu boju. Senka drveta pala je naglo po rosi i avetinjske ptice počeše da pevaju u plavom lišću. U vazduhu se oseti lagan, prijatan dah, izdaleka podsećajući na vetar, obećavajući svež, lep dan.
„Mislim da ga nije nikad volela.” Getsbi se okrenu od prozora i pogleda me izazovno.
„Moraš da zapamtiš, druže stari, da je popodne bila veoma uzbuđena. Rekao joj je one stvari na način koji ju je uplašio - to je bio razlog što sam ja izgledao kao sitni prevarant. A rezultat je bio da ona nije praktično ni znala šta govori.”
Seo je utučen.
„Naravno, možda ga je volela vrlo kratko pošto su se venčali - a i tada je mene volela više nego njega, razumeš?”
Iznenada je izneo zanimljivu primedbu.
,,U svakom slučaju”, rekao je, „bilo je to s njene strane vrlo lično.”
Šta ste mogli zaključiti iz toga osim da pretpostavite neku dubinu njegovog poimanja događaja koja ne može da se izmeri?
Vratio se iz Francuske kada su se Tom i Dejzi još nalazili na svadbenom putovanju i otišao je u Luisvil, potrošivši svoju poslednju vojničku platu. Ostao je nedelju dana, hodao je ulicama kuda su zajedno prolazili one novembarske noći, obilazeći zabačena mesta na koja su odlazili njenim belim kolima. Baš kao što je Dejzina kuća uvek izgledala misterioznije i

veselije od drugih kuća, tako je i njegovo poimanje grada, iako nje više nije bilo u njemu, bilo natopljeno melanholičnom lepotom.
Napustio je grad ispunjen osećanjem da je mogao da je nađe samo da je tražio upornije - osećanje da je ostavlja iza sebe. U dnevnom vozu - sada je bio potpuno švorc - bilo je strašno vruće. Izašao je u hodnik i seo na pomoćno sedište, stanica promače pokraj njega, a pozadina nepoznatih zgrada klizila je sve brže. Pruga je zatim krenula u prolećna polja, gde se s njima ceo minut utrkivao žuti tramvaj pun putnika, koji su možda nekada videli čaroliju njenog lica u šetnji ulicom.
Pruga je savila i sada je bežala od sunca, koje, kako se spuštalo niže, kao da je prosipalo blagoslov na iščezavajući grad u kojem se ona rodila. U očajanju je ispružio ruku kao da želi da uhvati samo pramičak vazduha, da spase delić mesta koje je ona za njega učinila lepim. Sada je sve to, međutim, promicalo prebrzo za njegove zamagljene oči i znao je da je izgubio onaj nejsvežiji i najbolji deo za sva vremena.
Bilo je devet sati kada smo završili doručak i izašli na trem. Noć je sasvim promenila godišnje doba i u vazduhu se osećao dah jeseni. Baštovan, poslednji od Getsbijeve bivše posluge, došao je do stepeništa.
„Danas ću isprazniti bazen, gospodine Getsbi. Lišće će brzo početi da opada i onda uvek ima problema sa cevima.”
„Nemoj danas to da radiš”, odgovori Getsbi. Zatim se okrenu prema meni kao da se izvinjava. „Znaš, druže stari, nisam nijednom koristio taj bazen celog leta.”
Pogledao sam na sat i ustao.
„Dvanaest minuta do mog voza.”
Nisam želeo da idem u grad. Nisam uopšte bio za posao, ali je bilo nešto još jače od toga - nisam želeo da ostavim Getsbija. Propustio sam taj voz, pa još jedan, pre nego što sam uspeo da odem.
„Nazvaću te”, rekoh na kraju.
„Nazovi, druže stari.”
„Nazvaću te oko podne.” Polako smo sišli niza stepenice.
„Nadam se da će i Dejzi nazvati.” Pogledao me je bojažljivo kao da očekuje da to potvrdim. „Mislim da hoće.”
Rukovali smo se i pošao sam. Pre nego što sam stigao do žive ograde setih se nečega i okrenuh se.
„Oni su ogavna rulja”, doviknuo sam mu preko travnjaka. „Ti više vrediš od svih njih zajedno.”
Toliko mi je drago što sam to rekao. Bio je to jedini kompliment koji sam mu ikada udelio, jer ga od početka do kraja nisam gotivio. Najpre je klimnuo glavom, a onda se njegovo lice razlilo u blistav osmeh razumevanja, kao da smo povodom te činjenice sve vreme bili krajnje saglasni. Njegovo raskošno ljubičasto odelo tako je lepo blistalo na beloj podlozi stepeništa, što me je asociralo na noć kada sam prvi put došao u njegovu kuću, pre tri meseca. Tada su travnjak i prilaz bili puni lica ljudi koji su naklapali o njegovoj

pokvarenosti - a on je stajao na stepenicama, skrivajući svoj čedan san i mašući im u znak pozdrava.
Zahvalio sam mu na gostoprimstvu. Uvek smo mu zahvaljivali na tome - ja i drugi

gosti.


„Do viđenja”, doviknuo sam. „Uživao sam u doručku, Getsbi.”

* * *

Kada sam došao u grad pokušao sam da sredim spisak na kojem se nalazila beskrajna količina artikala, a onda sam zaspao u stolici. Pred samo podne probudio me je telefon, trgnuo sam se sa graškama znoja na čelu. Bila je to Džordan Bejker; često je zvala u to vreme zato što je nju bilo teško naći s obzirom na kretanje između hotela, klubova i privatnih kuća. Obično je njen glas dolazio kroz žicu kao nešto sveže i lepo, kao da na prozor kancelarije stiže busenčić trave sa terena za golf, ali tog jutra njen glas bio je opor i suv.
„Napustila sam Dejzinu kuću”, rekla je. „Sada sam u Hempstedu, a popodne idem u Sautempton.”
Verovatno je bilo taktično napustiti Dejzinu kuću, ali me je taj čin zabrinjavao, a njena sledeća primedba me je naljutila.
„Sinoć nisi bio ljubazan prema meni.”
„Kakve veze je to moglo da ima u onakvoj situaciji?” Nastao je kratkotrajan muk. Zatim:
„Međutim - ja hoću da te vidim.”
„Hoću i ja da vidim tebe.”
„Recimo da ne odem u Sautempton i da popodne dođem u grad?”
„Ne - mislim da ne mogu danas popodne.”
„Vrlo dobro.”
„Danas popodne je nemoguće. Razne...”
Neko vreme smo razgovarali u tom stilu, a onda smo naglo prekinuli razgovor. Ne znam ko je od nas zalupio slušalicu, ali znam da me uopšte nije bilo briga. Nisam tog dana mogao da razgovaram s njom intimno preko malog stola, pa makar nikada više ne razgovarao s njom.
Nekoliko minuta kasnije nazvao sam Getsbijevu kuću, ali je linija bila zauzeta. Pokušavao sam četiri puta; na kraju su mi sa centrale rekli da je linija otvorena za međugradski razgovor sa Detroitom. Uzevši vozni red, zaokružio sam lagano voz koji kreće u tri i petnaest. Onda sam se zavalio u stolicu i pokušao da razmišljam. Bilo je tek podne.

* * *

Kada sam tog jutra vozom prolazio pokraj pepelišta, namerno sam prešao na drugu stranu vagona. Pretpostavljao sam da će se tamo ceo dan nalaziti veća grupa radoznalaca sa dečicom koja će tražiti mrlje u prašini, s nekim brbljivim tipom koji neprestano prepričava šta se dogodilo, sve dok i njemu samom ne postane nestvarno i onda prestane da priča, a tragičan slučaj Mirte Vilson bude zaboravljen. Sada želim da se malo vratim i da ispričam šta se dogodilo kod radionice posle našeg odlaska prethodne noći.
Imali su problema da pronađu njenu sestru, Ketrin. Mora da je te večeri prekršila pravilo da ne pije, jer kad je stigla bila je potpuno natreskana i nije mogla da shvati da su kola hitne pomoći već otišla. Kada su je ubedili u to, pala je u nesvest kao da je to nepodnošljivi deo nesreće. Neko ju je, ljubazan ili znatiželjan, povezao da isprati sestrino telo.
Dugo posle ponoći svet je navirao na vrata radionice, dok se Džordž Vilson ljuljao na kauču unutra. Neko vreme vrata kancelarije bila su otvorena i svi koji su ulazili u radionicu obavezno su gledali kroz nju. Najzad je neko rekao da je to sramota i zatvorio je vrata. Mihaelis i nekoliko drugih muškaraca bili su s njim. Nešto kasnije Mihaelis je morao da zamoli poslednjeg stranca da ostane petnaest minuta da bi mogao da kod sebe skuva kafu. Posle toga ostao je s Vilsonom sam do zore.
Oko tri sata Vilsonovo nesuvislo mrmljanje promenilo je ton - bio je tiši i počeo je da priča o žutim kolima. Rekao je da zna na koji će način otkriti kome kola pripadaju, a onda je istrtljao da je pre mesec ili dva njegova žena došla iz grada s masnicama na licu i s nateklim nosom.
Međutim, kada je shvatio šta je rekao, lecnuo se i počeo da nariče „O, moj Bože!”, onim ječećim tonom. Mihaelis je nespretno pokušao da ga odvrati od toga.
„Otkad ste bili u braku, Džordže? Hajde nemoj, sedi malo mirno i odgovori mi na pitanje. Koliko dugo ste bili u braku?”
„Dvanaest godina.”
„Jeste li imali dece? Hajde, Džordže, sedi mirno - pitao sam te nešto. Jeste li ikada imali dece?”
Neke smeđe bube neprestano su udarale u prigušenu lampu, a kad god bi Mihaelis čuo da prolaze neka kola učinilo bi mu se da su kola koja se nisu zaustavila nekoliko sati pre. Nije voleo da ulazi u radionicu zato što je radni sto na kojem je ležalo telo bio umrljan, pa se nervozno muvao po kancelariji - do jutra je odlično poznavao svaki predmet u njoj – a s vremena na vreme seo bi pokraj Vilsona da ga umiri.
„Imaš li neku crkvu u koju katkad odlaziš, Džordže? Čak i ako nisi bio duže vremena?
Možda bih mogao da nazovem crkvu i da sveštenik dođe i porazgovara s tobom, jasno?”
„Ne pripadam nijednoj crkvi.”
„Moraš da imaš crkvu, Džordže, za ovakve slučajeve. Mora da si nekad išao u crkvu.
Zar se nisi venčao u crkvi? Slušaj, Džordže, slušaj me dobro. Zar se niste venčali u crkvi?”
„Bilo je to davno.”
Napor da odgovara na pitanja poremetio je ritam njegovog ljuljanja - na trenutak je bio miran. Onda se onaj isti polusvestan, poluunezveren pogled, vratio u njegove oči.
„Pogledaj tamo u fioku”, reče on, pokazujući na sto.

„Koju fioku?”
„Onu fioku - onu tamo.”
Mihaelis je otvorio fioku koja mu je bila najbliža. U njoj nije bilo ničega izuzev malog, skupocenog psećeg povoca, koji je bio napravljen od kože i pletenog srebra.
„Ovo?”, upitao je, podigavši ga. Vilson se zagleda i klimnu glavom.
„Našao sam ga juče popodne. Pokušala je da mi kaže o njemu, ali sam znao da je nešto smešno.”
„Hoćeš da kažeš da ga je tvoja žena kupila?”
„Umotala ga je u svilenu hartiju na svom stolu.”
Mihaelis nije video ništa čudno u tome i rekao je Vilsonu desetak razloga zbog kojih je njegova žena mogla da kupi povodac za psa. Razumljivo je da je Vilson neka od tih objašnjenja čuo od Mirte, jer je ponovo počeo da šapatom ponavlja „O, moj Bože!” -njegov tešitelj je ostavio nekoliko objašnjenja da lebde u vazduhu.
„Onda ju je on ubio”, reče Vilson. Njegova usta se iznenada oklembesiše.
„Ko ju je ubio?”
„Znam kako ću da saznam.”
„Ti si morbidan, Džordže”, reče njegov prijatelj. „Ovo je za tebe veliki napor i ne znaš više šta pričaš. Biće bolje da pokušaš da mirno sediš do jutra.”
„On ju je ubio.”
„Bila je to saobraćajna nesreća, Džordže.”
Vilson je vrteo glavom. Oči su mu se suzile, usta razjapila uz avet nadmoćnog „Hm!”
„Znam”, reče sa sigurnošću, „ja sam od onih dobrodušnih ljudi koji svima veruju i nikome ne misle zlo, ali kad nešto znam, onda znam. Bio je to čovek u onim kolima. Ona je istrčala da mu nešto kaže, a on nije hteo da se zaustavi.”
I Mihaelis je to video, ali mu nije palo na um da u toj činjenici ima bilo kakvog posebnog značenja. Mislio je da gospođa Vilson beži od muža, a ne da pokušava da zaustavi neka naročita kola.
„Kako je mogla da bude takva?”
„Ona je smotana”, reče Vilson, kao da je to odgovor na pitanje. „Ah-h-h...” Ponovo je počeo da se ljulja, a Mihaelis je stajao savijajući povodac u ruci.
„Džordže, možda imaš nekog prijatelja kome bih mogao da telefoniram?”
Bio je to očajnički pokušaj - skoro da je bio siguran da Vilson nema nijednog prijatelja: nije bio dovoljno posvećen ni sopstvenoj ženi. Malo kasnije bilo mu je drago što primećuje promenu u kancelariji, što plavetnilo promiče pokraj prozora, shvatajući da zora nije daleko. Oko pet časova napolju je bilo dovoljno plavetnila te on ugasi svetio.
Vilsonove zacakljene oči pogledale su prema pepelištu, gde su mali sivi oblaci poprimali fantastične konture i tu i tamo bili nošeni jutarnjim povetarcem.
„Lepo sam joj govorio”, promrmljao je on nakon dugog ćutanja. „Rekao sam joj da može od mene da pravi budalu, ali da ne može od Boga. Doveo sam je do prozora” - ustao je

uz primetan napor i otišao do zadnjeg prozora, naslonivši lice na njega - „i rekao sam joj ‘Bog zna šta ti radiš, sve što radiš. Možeš od mene da praviš budalu, ali ne možeš od Boga!’”
Stojeći iza njega, Mihaelis je u šoku primetio da posmatra oči doktora T. Dž. Ekleburga, koje se upravo behu pojavile, blede i ogromne, iz nestajuće noći.
„Bog sve vidi”, ponovio je Vilson.
„To je reklama”, uveravao ga je Mihaelis. Nešto ga je nateralo da se okrene od prozora i odvrati pogled. Međutim, Vilson je stajao dugo s licem naslonjenim na staklo prozora, klimajući glavom u praskozorje.

* * *

U šest časova Mihaelis je bio potpuno iscrpljen i laknulo mu je kada su se napolju zaustavila kola. Bio je to jedan od pređašnjih koji je obećao da će se vratiti, tako da je spremio doručak za trojicu, koji su pojeli njih dvojica. Vilson je sada bio smireniji i Mihaelis je otišao kući da odspava; kada se probudio četiri sata kasnije i požurio u radionicu, Vilsona više nije bilo.
Njegovo kretanje - sve vreme je išao peške - kasnije je praćeno do Ruzveltove luke, pa do Božjeg brega, gde je kupio sendvič, koji nije pojeo, i kafu. Mora da je bio umoran i da je išao sporo, jer do podne nije stigao u Božji breg. Dotle nije uopšte bilo teško objasniti na šta je potrošio vreme - bilo je dečaka koji su videli čoveka koji se „ponaša kao ludak” i vozača koje je čudno posmatrao sa ivice druma. Onda se na tri sata izgubio iz vida. Policija je, pod uticajem onoga što je čula od Mihaelisa, da „zna kako će da sazna”, pretpostavljala da ide od radionice do radionice u okolini, raspitujući se za žuta kola. S druge strane, nijedan mehaničar nije se javio da ga je video, tako da je možda imao lakši, sigurniji način da sazna ono što želi. U pola tri se nalazio u Vest Egu, gde je nekoga upitao kako se stiže do Getsbijeve kuće. Dakle, tada je već znao Getsbijevo ime.

* * *

Getsbi je u dva sata obukao kupaće gaće i rekao batleru da mu se javi na bazen ako iko bude telefonirao. Zaustavio se u garaži da uzme gumeni dušek koji je uveseljavao goste tokom leta, a vozač mu je pomogao da ga naduva. Onda je dao uputstva da otvorena kola ne smeju ni pod kakvim okolnostima da se izvoze iz garaže - što je bilo čudno, jer je prednji branik trebalo da se popravi.
Getsbi je zabacio dušek na rame i krenuo prema bazenu. Jednom se zaustavio da ga malo pomeri, vozač ga je upitao da li mu je potrebna pomoć, na šta je on zavrteo glavom i zamakao medu požutelo drveće.
Nije bilo nikakve telefonske poruke, ali batler nije spavao i čekao je do četiri sata - ukoliko se uopšte pojavi onaj kome je poruka mogla da stigne. Moje je mišljenje da ni sam Getsbi nije verovao da će poruka stići, a možda mu više nije ni bilo stalo. Ako je to tačno, mora da je osećao da je zauvek izgubio onaj stari topli svet, da je skupo platio što je tako

dugo živeo s jednim jedinim snom. Mora da je kroz zastrašujuće lišće pogledao u ono čudno nebo i zadrhtao kada je otkrio kako je ruža groteskna i sunce surovo na tek iznikloj travi. Jedan novi svet, materijalan a nerealan, gde se neočekivano kreću bedne utvare koje udišu snove kao vazduh... kao ona pepeljasta, fantomska figura koja klizi prema njemu kroz nakazno drveće.
Vozač - koji je bio jedan od Volfšimovih štićenika - čuo je pucnje - kasnije je samo rekao da o njima praktično nije ni razmišljao. Ja sam se odvezao sa stanice pravo ka Getsbijevoj kući i moje usplahireno trčanje uz glavne stepenice bilo je prvi znak koji je sve uznemirio. Ubeđen sam da su već znali. Gotovo bez reči, nas četvorica, vozač, batler, baštovan i ja, sjurili smo se na bazen.
Jedva se primećivalo da voda teče s jednog kraja na drugi, budući da je na jednoj strani ulazila sveža a na drugoj odlazila u drenažu. Uz mreškanje vode, koje nije ni ličilo na talase, teški dušek je lagano oticao niz bazen. Dašak vetra koji je blago talasao površinu bio je dovoljan da poremeti njegov neočekivan pravac kretanja s neočekivanim teretom. Dodir gomile lišća vrteo ga je polako, ostavljajući iza sebe, kao krak šestara, tanak crveni krug u vodi.
Tek kad smo s Getsbijevim telom krenuli ka kući, baštovan je, malo dalje u travi, primetio Vilsonovo telo, tako da je pomor bio potpun.

POGLAVLJE IX

Danas, posle dve godine, sećam se ostatka tog dana, te noći i sledećeg dana, samo kao beskrajnog defilea policije, fotografa i novinara, koji ulaze i izlaze na Getsbijeva velika vrata. Na glavnoj kapiji bio je zategnut konopac, policajac pokraj njega sprečavao je radoznalce da uđu, ali su dečaci uskoro otkrili da mogu da uđu kroz moje dvorište, pa se pokraj bazena uvek nalazila grupica začuđenih dečaka. Čovek samouverenog držanja, verovatno detektiv, upotrebio je izraz „ludak” kada se tog popodneva nadneo nad Vilsonovo telo, a autoritativnost njegovog tona odredila je obrazac za novinske izveštaje sledećeg jutra.
Većina tih izveštaja bila je košmarna - groteskna, posredna i neistinita. Kada je Mihaelisovo svedočenje u istrazi iznelo na svetlost Vilsonove sumnje u svoju ženu, pomislio sam da će se cela priča pretvoriti u sprdnju - ali Ketrin, koja je mogla svašta da kaže, nije rekla ni reči. Pokazala je s tim u vezi iznenađujuću snagu karaktera - gledala je islednika pravo u oči i klela se da njena sestra nije nikada ni videla Getsbija, da je bila potpuno zadovoljna mužem, da nije bila umešana ni u kakav opasan čin. Ubedila je sebe u to i plakala je u maramicu kao da je samo pominjanje takve mogućnosti bilo nešto što nije mogla da izdrži. Tako je Vilson bio sveden na čoveka „poremećenog bolom” da bi slučaj mogao da ostane u svojoj najjednostavnijoj formi. Tako je i bilo.
Međutim, sav ovaj deo slučaja činio mi se dalekim i nevažnim. Našao sam se na Getsbijevoj strani, i sam. Od trenutka kad sam telefonom javio vest o katastrofi Vest Egu, ljudi su u vezi sa svim praktičnim pitanjima počeli da se obraćaju meni. Najpre sam bio iznenađen i zbunjen; potom mi je, dok je on ležao u kući nepomičan, bez daha i reči, sve više dolazilo u glavu da sam ja odgovoran, jer niko drugi nije bio zainteresovan - zainteresovan u smislu dubokog ličnog interesovanja na koje, naposletku, svi imaju pravo.
Pola sata nakon što smo ga našli, nazvao sam Dejzi, onako instinktivno i bez oklevanja.
Međutim, ona i Tom behu nekud otišli rano popodne, i to s prtljagom.
„Nisu ostavili adresu?”
„Ne.”
„Ni rekli kada se vraćaju?”
„Imate li uopšte neku ideju gde bi mogli da budu? Kako bih mogao da dođem do njih?”
„Ne znam. Ne mogu da kažem.”
Hteo sam da mu nekoga dovedem. Hteo sam da uđem u sobu u kojoj je ležao i da mu kažem: „Dovešću ti nekoga, Getsbi. Nemoj da brineš. Veruj mi da ću nekoga dovesti...”
Ime Majera Volfšima nije se nalazilo u telefonskom imeniku. Batler mi je dao adresu njegove kancelarije na Brodveju, nazvao sam informacije i dobio broj, ali je tada već davno bilo prošlo pet časova, tako da na pozive nije niko odgovarao.
„Hoćete li ih ponovo nazvati?”
„Uradio sam to već tri puta.”
„Veoma je važno.”
„Izvinite. Nažalost, tamo nema nikoga.”

Vratio sam se u radnu sobu i na trenutak pomislio da su sve to slučajni posetioci, ti zvanični ljudi koji je ispunjavaju. Iako su oni povlačili čaršav i zaprepašćeno gledali Getsbija, njegov protest se nastavljao u mojoj glavi:
„Slušaj, druže stari, moraš mi nekoga dovesti. Moraš da budeš uporan. Ne mogu kroz sve ovo da prođem sam.”
Neko je počeo da mi postavlja pitanja, ali sam se otkačio i, popevši se na sprat, na brzinu pogledao otvorene fioke njegovog stola - nikad mi nije rekao da su mu roditelji pokojnici. Međutim, nisam ništa našao - samo sliku Dena Kodija, znamen zaboravljene osionosti, koja me je gledala sa zida.
Sledećeg jutra sam poslao batlera u Njujork da preda pismo Volfšimu, u kojem sam tražio informacije i molio ga da dođe prvim vozom. Kad sam je pisao, ta molba mi je delovala izlišno. Bio sam siguran da će krenuti čim pročita u novinama, baš kao što sam bio siguran da će telegram od Dejzi stići pre podne - ali nije bilo ni telegrama ni gospodina Volfšima; niko nije došao osim još policajaca, fotografa i novinara. Kada je batler doneo Volfšimov odgovor, u meni se probudilo osećanje prkosa, prezrive solidarnosti između Getsbija i mene protiv svih njih.

Dragi Gospodine Karavej,
Ovo je jedan od najtežih udaraca u mom životu, jedva da mogu da poverujem da je istina. Takav ludi čin kakav je počinio taj čovek trebalo bi da natera sve nas da se zamislimo. Ne mogu da dođem zato što imam veoma važan posao i ne mogu sada time da se bavim. Ako ima išta što mogu da učinim malo kasnije, javi mi u pismu po Edgaru. Ne znam ni gde se nalazim kad čujem tako nešto i potpuno sam ošamućen.

Iskreno vaš MAJER VOLFŠIM

A posle toga je usledio brzoplet dodatak:
Javi mi za sahranu itd. njegovu porodicu uopšte ne poznajem.

Kada je tog popodneva zazvonio telefon i operater najavio da je poziv iz Čikaga, pomislio sam da se najzad javlja Dejzi. Čuo se, međutim, muški glas, piskutav i veoma dalek.
„Ovde Slegl...”
„Molim?” Ime mi je bilo nepoznato. „Strašna vest, zar ne? Dobio si moj telegram?”
„Nije bilo nikakvog telegrama.”
„Mladi Paki je u nevolji”, reče brzo. „Pokupili su ga kada je ispod tezge prodao obveznice. Dobili su iz Njujorka cirkularno obaveštenje o brojevima obveznica samo pet minuta pre toga. Šta misliš o tome, ej? U ovim provincijskim gradovima nikad se ne zna...”
„Alo!”, prekinuo sam ga pometeno. „Slušaj tamo - nisam ja gospodin Getsbi. Gospodin Getsbi je mrtav.”

S druge strane žice nastalo je dugo ćutanje, posle kojeg je usledio uzvik... a potom kratko kreštanje koje je označilo prekid veze.

* * *

Mislim da je trećeg dana stigao telegram iz Minesote s potpisom: Henri K. Gec. U njemu je samo pisalo da pošiljalac kreće odmah i da se sahrana odloži dok on ne dođe.
Bio je to Getsbijev otac, ozbiljna starina, sasvim bespomoćan i očajan, umotan u dugu jeftinu kabanicu po toplom septembarskom danu. Njegove oči su neprestano suzile, a kada sam uzeo od njega torbu i kišobran, počeo je da tako uporno cupka retku bradu da sam jedva uspeo da mu skinem kabanicu. Bio je pred kolapsom, pa sam ga uveo u sobu za muziciranje i naterao da sedne i pričeka da mu donesu jelo. Međutim, on je odbijao da jede bilo šta, a čaša mleka se prolila iz njegovih drhtavih ruku.
„Video sam u čikaškim novinama”, reče on. „Sve je objavljeno u novinama. Odmah sam krenuo.”
Njegove oči, koje nisu ništa videle, neprestano su lutale po sobi.
„Bio je to neki ludak”, reče on. „Mora da je bio lud.”
„Zar ne biste popili kafu?”, pitao sam ga. „Neću ništa. Sada mi je dobro, gospodine...”
„Karavej.”
„Ovaj, sada mi je dobro. Gde drže Džimija?”
Uveo sam ga u radnu sobu, gde je ležao njegov sin, i ostavio ga. Neki dečaci behu došli na stepenice i provirivali su u hodnik; kada sam im rekao ko je došao, udaljili su se preko volje.
Posle kraćeg vremena gospodin Gec je otvorio vrata i izašao, usta su mu bila poluotvorena, lice pomalo zajapureno, iz očiju su padale krupne retke suze. On je već bio u godinama kada smrt nema svojstvo groznog iznenađenja, a kada se sada prvi put osvrnuo i video visinu i sjaj hola i prostranih soba koje se iz njega otvaraju u druge sobe, njegov bol je počeo da se meša sa nekim strašnim ponosom. Pomogao sam mu da se popne u spavaću sobu na spratu; dok je skidao sako i košulju, rekao sam mu da je sve odloženo do njegovog dolaska.
„Nisam znao šta ćete uraditi, gospodine Getsbi...”
„Ja sam Gec.”
„... Gospodine Gec. Mislio sam da ćete možda prebaciti telo na Zapad.” Zavrteo je glavom.
„Džimi je uvek više voleo Istok. Jeste li vi bili prijatelj mog dečaka, gospodine...?”
„Bili smo vrlo bliski.”
„Znate, on je pred sobom imao veliku budućnost. Bio je još mlad, ali je ovde imao mnogo snage.”
Kucnuo se po glavi a ja sam potvrdno klimnuo glavom.

„Da je poživeo, bio bi veliki čovek. Čovek kao Džejms Dž. Hil. Pomogao bi izgradnju zemlje.”
„To je tačno”, rekoh, osećajući se nelagodno.
Pipao je vezeni pokrivač, pokušavajući da ga skine sa kreveta, zatim legao ukočeno - i odmah zaspao.
Te večeri nazvala je neka očito uplašena osoba, tražila je da se predstavim pre nego što ona kaže svoje ime.
„Ovde gospodin Karavej”, rekao sam.
,,Oh!” Kao da mu je laknulo. „Ovde Antilopa.”
I meni je laknulo, jer je to značilo da će još jedan prijatelj biti pokraj Getsbijevog groba. Nisam želeo da vest o sahrani bude objavljena u novinama da ne bi privukla mnoštvo radoznalaca, pa sam nekoliko ljudi nazvao lično. Teško ih je bilo pronaći.
„Sahrana je sutra”, rekao sam mu. ,,U tri sata, polazimo odavde, iz kuće. Reci svakome koga bi interesovalo.”
„Hoću, hoću”, govorio je užurbano. „Naravno, mala je verovatnoća da vidim bilo koga, ali ako se desi reći ću im.”
Njegov ton mi je delovao sumnjivo.
„Naravno, ti ćeš biti tamo.”
„Svakako ću pokušati. Ja sam zvao zbog...”
„Čekaj malo”, prekinuo sam ga. „Možeš li da mi potvrdiš da dolaziš?”
„Ovaj, stvari stoje tako - istina je da sam s nekim društvom, ovde u Griniču, koje očekuje da budem s njima i sutra. U stvari, imamo nekakav piknik. Naravno, učiniću sve da se izvučem.”
Izbacio sam jedno nekontrolisano „Uh!” i mora da me je čuo budući da je nastavio nervozno:
„Zvao sam zbog patika koje sam tamo ostavio. Interesuje me da li bi bio problem da ih batler pošalje. Vidiš, reč je o patikama za tenis, osećam se nekako bespomoćno bez njih. Moja adresa je B. F...”
Nisam čuo ostatak imena zato što sam zalupio slušalicu.
Posle toga sam osećao izvestan stid zbog Getsbija - jedan gospodin kome sam telefonirao rekao je da je dobio ono što je zaslužio. Međutim, to je bila moja greška, jer on je bio jedan od onih koji su žestoko frktali na Getsbija zbog umešanosti u krijumčarenje alkohola, tako da nije trebalo da ga uopšte zovem.
Ujutro na dan pogreba otišao sam u Njujork da vidim Maj era Volfšima; činilo mi se da ne mogu drukčije da ga dobijem. Vrata koja sam silom otvorio, po savetu jednog liftboja, bila su obeležena sa Svastika holding kompanija i u početku je izgledalo da nema nikoga unutra. Kada sam, međutim, viknuo „alo” nekoliko puta uzalud, iza paravana je došlo do prepirke i odmah se na jednim unutrašnjim vratima pojavila lepa Jevrejka i odmerila me neprijateljskim pogledom svojih crnih očiju.
„Nema nikoga”, rekla je. „Gospodin Volfšim je otišao u Čikago.”

Prvi deo ove izjave očito je bio netačan, jer je neko unutra počeo lagano da zvižduće
Brojanice.
„Molim vas, recite mu da gospodin Karavej hoće da ga vidi.”
„Ne mogu da ga vratim iz Čikaga, zar ne?”
U tom trenutku iza vrata se čuo glas, nesumnjivo Volfišimov, „Stela!”
„Ostavite ime na stolu”, reče ona užurbano, „daću mu ga kad se vrati.”
„Alija znam da je on tu.”
Prišla je korak prema meni i počela da ljutito struže rukama po kukovima.
„Vi mladi ljudi mislite da u svako doba možete da uđete na silu”, prekorila me je. „Toga nam je već dosta. Kad kažem da je u Čikagu, onda je u Čikagu. “
Pomenuo sam Getsbija.
„Oh-h!” Ponovo me je odmerila od glave do pete. „Hoćete li - kako se zovete?”
Nestala je. Za tili čas na vratima je svečano stajao Majer Volfšim, pružajući obe ruke. Povukao me je u kancelariju, ponavljajući odmerenim glasom da je vreme tužno za sve nas i ponudio mi je cigaru.
„Sećam se kad sam ga prvi put sreo”, govorio je on. „Mlad major, tek došao iz vojske s odlikovanjima koja je dobio u ratu. Bio je u toliko teškoj situaciji da je morao da nosi uniformu zato što nije mogao da kupi odelo. Prvi put sam ga video kada je došao u Vinbrenerovu salu za bilijar u Četrdeset trećoj ulici i tražio posao. Nekoliko dana nije bio ništa jeo. ‘Hajde, ručaj sa mnom’, rekao sam mu. Za pola sata pojeo je hrane za više od četiri dolara.”
„Jesi li ga ti ubacio u posao?”, upitao sam.
„Ubacio! Ja sam ga napravio.”
,,Oh!”
„Digao sam ga ni iz čega, ravno iz jarka. Odmah sam video da je privlačan, otmen mladić, a kada mi je rekao da je bio na Oksfordu znao sam da mogu dobro da ga iskoristim. Uveo sam ga u Američku legiju i tamo je imao dobar status. Smesta je odradio odličan posao za jednog mog klijenta u Albaniji. Odlično smo se slagali u svemu” - podigao je dva debela prsta - „uvek zajedno.”
Pitao sam se da li je to partnerstvo podrazumevalo i transakciju u vezi sa lažiranjem finalne utakmice devetsto devetnaeste.
„Sada je on mrtav”, rekoh posle kraće pauze. „Ti si mu bio najbliži prijatelj, pa računam da ćeš sutra popodne svakako doći na sahranu.”
„Voleo bih da dođem.”
„Pa, onda dođi.”
Dlake u njegovoj nosnici malko zadrhtaše, a dok je vrteo glavom oči mu se napuniše suzama.
„Ne mogu - ne mogu da se mešam u to”, reče on.
„Nema u šta da se mešaš. Sada je sve gotovo.”

„Kada ubiju čoveka, ne želim ni na koji način da se mešam. Držim se po strani. Kada sam bio mlad, onda je bilo drugačije - ako bi poginuo moj prijatelj, bez obzira na koji način, ostao bih uz njega do kraja. Možeš to da smatraš sentimentalnim, ali stvarno tako mislim - do samog kraja.”
Video sam da iz nekih svojih razloga nema nameru da dođe, pa sam ustao da pođem.
„Jesi li ti fakultetski obrazovan?”, upitao me je iznenada.
Na trenutak pomislih da će mi predložiti „poslovnu vezu”, ali je samo klimnuo glavom i rukovao se.
„Naučimo da gajimo prijateljstvo s čovekom dok je živ a ne kada umre”, reče on. „Moje je pravilo da posle toga treba sve ostaviti na miru.”
Kada sam izašao iz njegove kancelarije, nebo se već beše smračilo, a kada sam stigao u Vest Eg počela je da rominja kiša. Presvukao sam se i otišao u Getsbijevu kuću, gde sam zatekao gospodina Geca kako ushićeno hoda hodnikom. Njegov ponos zbog sina i sinovljevog bogatstva neprestano se povećavao i sada je imao nešto da mi pokaže.
„Ovu sliku mi je poslao Džimi.” Drhtavim prstima je izvadio novčanik. „Pogledaj.”
Bila je to fotografija kuće, pocepana na uglovima i isprljana od mnoštva ruku kroz koje je prošla. Pažljivo mi je pokazivao svaki detalj. „Pogledaj to”, govorio je i onda nastojao da spazi divljenje u mom pogledu. Toliko ju je pokazivao da mislim da mu je bila stvarnija od same kuće.
„Vrlo dobro. Jeste li ga videli skoro?”
„Dolazio je da me vidi pre dve godine i kupio mi je kuću u kojoj sada živim. Naravno, mi smo bili švorc kada je on pobegao od kuće, ali sad vidim da je imao razloga za to. Znao je da pred sobom ima veliku budućnost. I otkad je postigao uspeh, uvek je bio dobar prema meni.”
Nije mu se ostavljala slika, držao ju je još neko vreme pred mojim očima. Onda je vratio novčanik i iz džepa izvadio iskrzani stari primerak knjige Hopalong Kesidi.
„Pogledaj ovo, ovo je knjiga koju je imao kao dečak. Ona sve govori.”
Otvorio ju je na zadnjoj korici i okrenuo je prema meni da je vidim. Na praznom listu na kraju knjige bila je odštampana reč RASPORED, a datum je bio 12. septembar 1906. Ispod je pisalo:

Ustajanje 6:00 pre podne
Vežbanje gimnastičkim đuladima i pentranje uza zid 6:15 — 6:30
Učenje o elektricitetu itd. 7:15 - 8:15 Posao 8:30 - 4:30 po podne
Bejzbol i zabava 4:30 - 5:00
Vežbanje dikcije i kako je postići 5:00 - 6:00 Proučavanje potrebnih izuma 7:00-9:00

GENERALNE ODLUKE
Bez traćenja vremena u Saftersu ili (naziv nemoguće desi/rovati) Bez pušenja ili žvakanja Kupanje svaki drugi dan
Čitati po jednu poučnu knjigu i časopis nedeljno Uštedeti 5 (precrtano) 3 dolara nedeljno Biti bolji prema roditeljima

„Slučajno sam naišao na ovu knjigu”, reče starac. „Ona sve govori, zar ne?”
„Ona sve govori.”
„Džimi je morao da napreduje. Uvek je imao neke odluke slične ovima. Da li primećuješ šta govori o poboljšanju razmišljanja? Uvek je u tome bio pravi. Rekao mi je da jedem kao svinja i istukao sam ga zbog toga.”
Nije želeo da zatvori knjigu, čitao je naglas svaku stavku i posmatrao moju reakciju.
Mislim da je očekivao da prepišem sve za sopstvenu upotrebu.
Nešto pre tri stigao je luteranski sveštenik iz Flašinga, a ja sam počeo da nehotično izvirujem u iščekivanju drugih kola. Kao i Getsbijev otac. Kako je vreme prolazilo i posluga ušla da čeka u holu, on je počeo nervozno da trepće, a kišu je pominjao zabrinutim i nesigurnim glasom. Sveštenik je nekoliko puta pogledao na časovnik, pa sam ga odveo u stranu i rekao mu da pričeka pola sata. Međutim, od toga nije bilo nikakve vajde. Niko nije došao.

* * *

Oko pet časova kolona od troja kola stigla je na groblje i zaustavila se na gustoj sitnoj kiši pokraj kapije - prvo mrtvačka kola, sablasno crna i mokra, zatim gospodin Gac i sveštenik i ja u limuzini, te nešto kasnije četiri ili pet članova posluge i poštar iz Vest Ega, u Getsbijevom pikapu mokri do gole kože. Kada smo krenuli kroz kapiju na groblje čuo sam da su se zaustavila neka kola i neko je šljapkao po raskvašenom tlu za nama. Okrenuo sam se. Bio je to čovek sa sovookim naočarima koga sam jedne noći pre tri meseca zatekao kako se divi Getsbijevim knjigama u biblioteci.
Nikada posle nisam ga video. Ne znam kako je saznao za pogreb, a nisam znao ni njegovo ime. Kapi kiše slivale su mu se niz naočare, tako da ih je skinuo i obrisao da bi video kako se zaštitno platno razmotava sa Getsbijevog groba.
Pokušao sam da na trenutak razmišljam o Getsbiju, ali je on već bio predaleko i mogao sam samo da se, bez ljutnje, setim da Dejzi nije poslala poruku ili cvet. Nerazgovetno sam čuo kako neko mrmlja: „Blaženi su mrtvi na koje kiša pada”, a onda je sovooki bodrim glasom rekao: „Amin.”
Brzo smo se kroz kišu udaljili do kola. Sovooki mi se obratio pokraj kapije.
„Nisam mogao da dođem kući”, rekao je.
„Nije mogao ni niko drugi.”
„Nastavi!” Trgnuo se. ,,O, Bože! A stotine ih je odlazilo kod njega.”

Skinuo je naočare i ponovo ih obrisao, spolja i iznutra. „Taj bedni kučkin sin”, reče.

* * *

Jedna od mojih najživljih uspomena vezana je za povratak na Zapad iz srednje škole i zatim iz koledža. Oni koji su odlazili dalje od Čikaga okupili bi se u šest sati u decembarskoj večeri u staroj neosvetljenoj stanici Junion, sa nekoliko čikaških prijatelja, koji bi već bili zahvaćeni sopstvenim prazničnim radostima, da se s njima pozdrave na brzinu. Sećam se bundi devojaka koje su se vraćale od gđice Te i Te, čavrljanja uz zaleđeni dah i ruku koje mašu preko glava kad ugledamo stare poznanike, te sudaranja poziva: „Hoćeš li doći kod Ordvejevih?, Kod Hersejevih?, Kod Šulcovih?” i dugih zelenih voznih karata čvrsto stisnutih u rukavicama. I najzad, tamnožutih vagona kompanije Čikago, Milvoki&Sent Pol, koji na šinama pored kapije izgledaju veselo kao sam Božić.
Kada bismo krenuli u zimsku noć i kada bi pravi sneg, naš sneg, počeo da se prostire pokraj nas i da svetluca pokraj prozora, kada bi promicala prigušena svetla malih stanica Viskonsina, u vazduhu bi se iznenada javilo oštro plahovito osveženje. Duboko bi ga udisali pri povratku sa večere kroz mračne hodnike, neopisivo svesni poistovećivanja sa ovim krajem u jednom čudnom času, pre nego što što bismo se ponovo neprimetno stopili s njim.
To je moj Srednji zapad - ne žitna polja ili prerije ili zabačene švedske varoši, nego uzbudljivi povratni vozovi moje mladosti, ulične svetiljke i praporci u mraznoj tami i senke venaca spletenih od božićnog drvceta koje osvetljeni prozori bacaju na sneg. Ja sam deo toga, pomalo svečan od sećanja na one duge zime, pomalo gord što sam odrastao u kući Karavajevih, u gradu u kojem se kuće još uvek zovu po imenu porodica. Sada mi je jasno da je ovo bila priča o Zapadu - uostalom, Tom i Getsbi, Dejzi, Džordan i ja, svi mi smo bili sa Zapada i verovatno smo imali neki zajednički nedostatak koji nas je činio neprilagodljivim na život Istoka.
Čak i kad me je Istok najviše uzbuđivao, čak i onda kad sam postajao krajnje svestan njegove nadmoći u odnosu na dosadne, prostrane, narasle gradove iza Ohaja, sa beskonačnim inkvizicijama koje nisu štedele nikoga, osim dece i staraca - čak i tada je on za mene imao neki izgled izvitoperenosti. Posebno se Vest Eg još uvek ističe u mojim najčudnijim snovima. Vidim ga kao noćni prizor sa slika El Greka: stotinu kuća, u isto vreme konvencionalnih i grotesknih, šćućurenih pod namrštenim, nadnetim nebom i mesecom bez sjaja. U prednjem planu trotoarom hodaju četvorica muškaraca u večernjim odelima s nosilima na kojima leži pijana žena u beloj večernjoj haljini. Njena ruka, koja visi sa nosila, hladno blešti sa draguljima na njoj. Muškarci se staloženo zaustavljaju kod jedne kuće - kod pogrešne kuće. Ali niko ne zna ime te žene, niti je kome stalo do nje.
Posle Getsbijeve smrti Istok je za mene bio tako sablastan, iščašen toliko da moj vid nije imao moć da ga popravi. Zato sam, kada je plavi dim krtog lišća lebdeo u vazduhu i vetar mlatio mokrim, ukočenim vešom na sušilu, odlučio da se vratim kući.
Morao sam pre odlaska da uradim jednu stvar, mučnu i neprijatnu, koju je možda bilo bolje ne dirati. Međutim, žarko sam želeo da stvari ostavim u redu, da ne prepustim tom predusretljivom i ravnodušnom moru da raznosi moje smeće. Video sam Džordan Bejker i

nadugo i naširoko razgovarao o onome što se dogodilo nama, što se kasnije dogodilo meni, a ona je savršeno mirno ležala zavaljena u stolici i slušala.
Bila je obučena za golf, sećam se da sam pomislio da izgleda kao dobra ilustracija, brada joj je bila prkosno podignuta, kosa joj je imala boju jesenjeg lišća, a lice istu braon nijansu kao rukavica bez prstiju koja je ležala na njenom kolenu. Kada sam završio rekla je, bez ikakvog komentara, da je verena za drugog čoveka. Sumnjao sam u to, iako ih je bilo nekoliko koji bi se njome oženili samo da klimne glavom, ali sam se pretvarao da sam iznenađen. Na trenutak sam pomislio da možda grešim, a onda sam se brzo presabrao i ustao.
„Ipak, ti si me odbio”, rekla je iznenada Džordan. „Odbio si me preko telefona. Sada mi do tebe nije uopšte stalo, ali je to za mene bilo novo iskustvo, neko vreme sam bila ošamućena.”
Rukovali smo se.
,,A da li se sećaš”, dodala je, „razgovora koji smo jednom vodili o vožnji kola?”
„Molim - ne baš.”
„Rekao si da se loš vozač oseća sigurnim samo kad upozna drugog lošeg vozača. Dakle, upoznala sam drugog lošeg vozača, zar ne? Hoću da kažem da sam bila nesmotrena što sam pogrešno procenila. Mislila sam da si pošten, iskren čovek. Mislila sam da se time tajno ponosiš.”
„Meni je trideset godina”, rekoh ja. „Da sam pet godina mlađi još bih lagao sebe i to nazivao čašću.”
Nije reagovala. Gnevan, poluzaljubijen u nju i strašno tužan, okrenuo sam se i otišao.

* * *

Jednog popodneva, krajem oktobra, video sam Toma Bjukenena. Išao je ispred mene Petom avenijom onim žustrim, agresivnim hodom, s rukama malo odvojenim od tela kao da se sprema da odbije eventualni napad, glava mu se oštro trzala prilagođavajući se nemirnom pogledu. Baš kada sam usporio da ga ne bih pretekao, on se zaustavio i počeo da pilji u izlog jedne zlatare. Iznenada me je primetio i vratio se prema meni, pružajući ruku.
„Šta ti je, Nik? Zar ne želiš da se rukuješ sa mnom?”
„Ne. Dobro znaš šta mislim o tebi.”
„Ti si lud, Nik”, reče brzo. „Lud kao noć. Jednostavno ne znam šta ti je.”
„Tome”, rekoh oštro, „šta si ono popodne rekao Vilsonu?”
Gledao me je zabezeknuto i znam da sam pogodio u vezi sa onim satima kad smo Vilsona bili izgubili iz vida. Htedoh da krenem, ali me on zgrabi za ruku.
„Rekao sam mu istinu. Došao je na vrata kada smo se spremali da pođemo, a kada sam poslao poruku da nismo kod kuće pokušao je da silom dođe na sprat. Bio je dovoljno lud da me ubije ako mu ne kažem ko je vlasnik kola. Držao je ruku na revolveru u džepu sve vreme dok se nalazio u kući...” Prkosno je prekinuo tiradu. „Pa šta ako sam mu rekao? Taj tip bi

svejedno tako prošao. Bacao je prašinu u oči tebi i Dejzi, a bio je veoma žilav. Pregazio je Mirtu kao što bi ti pregazio psa i nije se čak ni zaustavio.”
Nisam imao šta da kažem, osim preispoljne činjenice da laže.
,,A ako misliš da i ja nisam patio - slušaj dobro, kada sam išao da otkažem onaj stan i video onu prokletu kutiju sa keksom za pse na pomoćnom stolu, seo sam i plakao kao dete. Bože, to je bilo strašno...”
Nisam mogao da mu oprostim, niti da osećam simpatije prema njemu, ali sam video da je ono što je uradio iz njegove perspektive izgledalo sasvim opravdano. Sve je bilo nesmotreno i smušeno. Oni su bili nesmotreni, Tom i Dejzi - uništavali su stvari i bića i onda se vraćali svom novcu ili velikoj nesmotrenosti, ili bilo čemu što ih je držalo zajedno, ostavljajući drugima da čiste ono što su oni zabrljali...
Rukovao sam se s njim; izgledalo mi je luckasto da mu ne pružim ruku, jer sam se iznenada osećao kao da se obraćam detetu. Onda je on ušao u zlataru da kupi bisernu ogrlicu - ili možda dugmad za manžete - zauvek oslobođen moje provincijalne gadljivosti.

* * *

Getsbijeva kuća još uvek je bila prazna kada sam otišao - trava na njegovom travnjaku beše izrasla kao i na mom. Jedan od taksista u selu nije nikada prošao pored ulazne kapije a da se ne bi zaustavio i pokazivao unutra; možda je on bio čovek koji je prevezao Getsbija i Dejzi u Ist Eg u noći kada se nesreća dogodila, možda je on smislio potpuno svoju priču. Nisam želeo da je čujem i izbegavao sam ga kad bih sišao sa voza.
Subotnje noći sam provodio u Njujorku zato što su one blistave, zaslepljujuće zabave tako živo bile prisutne u meni da sam još uvek čuo muziku i smeh, tih i neprekidan, iz njegove bašte, čuo sam kola koja dolaze i odlaze. Jedne noći sam čuo stvarna kola i video sam kako se njihova svetla zaustavljaju pred glavnim stepeništem. Nisam istraživao ko je to bio. Verovatno neki gost koji je bio otišao negde na kraj sveta i nije znao da je zabava završena.
Poslednje večeri, sa spakovanim koferom i kolima prodatim bakalinu, otišao sam da još jednom vidim tu ogromnu i promašenu kuću. Na belim stepenicama neki dečak je crvenom ciglom nažvrljao jednu skarednu reč, izbrisao sam je trljajući cipelom po kamenu. Zatim sam sišao na plažu i ispružio se na pesku.
Većina velikih kuća uz obalu bila je zatvorena i jedva da je uopšte bilo svetla, osim fenjera na skeli koja je promicala s druge strane moreuza. A kako se mesec verao nebom, manje kuće su postepeno iščezavale dok polako ne postadoh svestan starog ostrva koje je nekad cvetalo za oči holandskih moreplovaca - sveže, zelene dojke novog sveta. Njegova iščezla stabla, stabla koja su napravila mesta za Getsbijevu kuću, nekada su šapatom pružala zadovoljstvo poslednjem i najvećem ljudskom snu; u jednom prolaznom čarobnom trenutku mora da je čoveku zastajao dah u prisustvu ovog kontinenta, koji pod prinudnom estetskom kontemplacijom nije ni razumevao ni priželjkivao, poslednji put u istoriji našao se oči u oči s nečim što stoji u srazmeri s njegovom sposobnošću da se čudi.

I dok sam sedeo tamo razmišljajući o starom, nepoznatom svetu, pomislih na Getsbijevu zadivljenost kada je prvi put ugledao zeleno svetio na kraju Dejzinog doka. Veliki put je prevalio da dođe na taj plavi travnjak, a njegov san je bio toliko blizu da je teško mogao da promaši da ga ne dohvati. Nije znao da se on već nalazio iza njega, negde tamo u ogromnoj tmini iza grada, gde se tamna polja republike talasaju pod pokrovom noći.
Getsbi je verovao u zeleno svetio, u zanosnu budućnost, koja iz godine u godinu izmiče pred nama. Izmakla nam je tada, ali to nije važno - sutra ćemo trčati brže, dalje pružati ruke... A jednog lepog jutra...
Tako plovimo dalje, kao čamci protiv matice, bez prestanka nošeni u prošlost.

BELEŠKA O PISCU I DELU

Frensis Skot Ficdžerald (1896-1940) je američki pripovedač i romansijer, predstavnik
„izgubljene generacije”, koji je naročito poznat po romanima i pripovetkama koje beleže neumerenost „ere džeza” u Americi dvadesetih godina prošlog veka.
Proslavio se već svojim prvim romanom Ova strana raja, koji je objavljen 1920. Sa lepom Zeldom Sejer, svojom suprugom, živeo je na visokoj nozi i provodio život između Amerike i mondenskih centara Evrope. Zato nije čudo što je sam govorio da ponekad ne zna da li su Zelda i on stvarni ili su likovi iz nekog od njegovih romana.
Upravo je i prepoznatljiv po prikazivanju mlade i dokone novčane aristokratije i pisac je kod koga nema utvrđenih verovanja u druge vrednosti sem mladosti i moći novca, niti interesovanja za druge društvene grupe sem povlašćenih. Ostala dela: Priče iz doba džeza, Blaga je noć; zbirka pesama, eseja i beležaka Prskanje.
Roman Veliki Getsbi, objavljen 1925, smatra se njegovim remek-delom. Čim je objavljen naišao je na izvrstan prijem kritike, a veliki pesnik T. S. Eliot nazvao je ovo delo
„prvim korakom američke književnosti posle Henrija Džejmsa”.
Prateći glavnog junaka, koji na neki način ostaje po strani zabava koje priređuje, čitalac oseća pulsiranje tamnije strane američkog života i uprkos glamuru i bleštavilu, u kojem lebdi zajedno sa likovima, neprestano strepi od sjajnog mača koji će se zariti u leđa. U isto vreme, međutim, živi divan san kojim uzleće među zvezde.
Jednom rečju, roman Veliki Getsbi govori nam o večitom rivalstvu između prave ljubavi i one koja to nije (a u kojoj se tako lako filistarski pobegne), o patnji, strasti i (ne)čovečnosti, nostalgičnim nizanjem pripovedačkih slika. Veliki Getsbi, glavni junak ove povesti po kojoj je snimljen istoimeni film, jedan je od najtragičnijih likova u svetskoj književnosti.
Ni stroga životna disciplina, ni sve bogatstvo koje je stvorio nisu mu pomogli da osvoji večnu ljubav voljene Dejzi. Da li je Getsbi svoje smirenje ipak pronašao ostaje tajna koju skriva mutna voda jezera u kojoj je njegova duša jedne jeseni zauvek nestala.