Želim te...

„Da li ću ikada uspeti da se vratim tamo, gde samo zaljubljeni žive, tri metra iznad neba?”

Ostavili smo ga sa ovim pitanjem. A sada, posle dve godine u Njujorku, Step se vraća u Rim. Mnogo toga se promenilo. Uvek je tako kad se, nakon izvesnog vremena, vratiš na neko mesto.
Zahvaljujući ocu, Step počinje da radi u svetu televizije. Stanuje kod svog brata, ponovo se zbližava s majkom i, naravno, sreće sa starim prijateljima Budokanijevima. Lukone, Skelo, Bardato, Balestri i svi ostali. Imaju ožiljke koje bol ostavlja iznutra, pre nego spolja, na koži. Buntovnici, ali svesno buntovnici, i što je još važnije – nisu se promenili.
Ali, koliko se promenili ona, njegova Babi? Da li vredi oživeti jednu ljubavnu priču koja je bila tako lepa i važna, je bolje zauvek je okončati?
Ionako je nemoguće povratiti staru magiju.
„Vraćaju se Babi i Step, zajedno sa Paolom, Palinom, Danijelom, Rafaelom. Klaudijem ... imena koja dobro poznajemo. I koja se sada vraćaju da se izmešaju sa drugim, novim, svežim. Zato što igra života nikad ne prestaje. Ne može da prestane. A ljubav ima svoja pravila, prelepa i uvek drugačija od očekivanih."

Za Đin

Tvoj osmeh mi je ispričao ovu priču. Za baka Elizu i tetka Mariju, koje su dobro i s ljubavlju kuvale. I koje su mi, onog dana, došle u posetu

Želim da umrem." Ovo sam pomislio kada sam krenuo. Kada sam seo u avion, pre nepune dve godine. Želeo sam da završim sa životom. Najbolje – nekim nesrećnim slučajem. Zato što se tako niko ne bi osećao krivim, zato što ja ne bih morao da se stidim, zato što niko ne bi morao da se pita zašto ... Sećam se da je avion igrao čitavim putem. Bilo je nevreme i svi su bili napeti i uplašeni. Ja ne. Ja sam se jedini smešio. Kada se osećaš loše, kada sve vidiš crno, kada nemaš budućnosti, kada nemaš šta da izgubiš, kada ... svaki trenutak je težak. Neverovatno. Nepodnošljivo. I stalno sliniš. I želiš da se oslobodiš. Na bilo koji način. Najprostije, najkukavičkije, da opet sutra ne pomisliš: nje nema. Nema je više. I onda, jednostavno, ni ti ne želiš da postojiš. Nestati. Puf! Bez mnogo problema, nikoga ne gnjaveći. Da niko ne kaže zabrinutim glasom: „Ah, jesi li čuo? Jeste, baš on ... Da znaš samo kako je završio ..." Da, taj neko ispričaće tvoj kraj, nakititi ga ko zna kakvim detaljima, izmisliti nešto besmisleno, kao da te oduvek poznaje, kao da je samo on oduvek znao koji su zaista tvoji problemi. Kako je to čudno ... Kad možda ni ti sam nisi uspeo da na vreme to skapiraš. I ništa više nećeš moći protiv tog ogromnog rekla-kazala. Kakvo sranje. Sećanje na tebe biće zabava nekog govnara, a ti tu ništa nećeš moći da uradiš. Eto, tog i takvog dana želeo sam da sretnem jednog od onih čudnih mađioničara. Onih što stave maramu na goluba koji tek što je provirio i ... paf, njega više nema. Nema ga i gotovo. I ti.
„Kažite."
Stjuardesa dolazi i stavlja mi malu flašu sa čašom na papirni podmetač.
„Izvolite svoje pivo. Ne mogu vam doneti više nijedno jer uskoro slećemo."
„Ne bih vam ni tražio. Upravo vas zaboravljam. Iako je prilično teško."
„Ah, da ... Pa, hvala."
Probam pivo.
„Savršeno, hvala, hladno taman koliko treba. A pošto ste ga vi doneli, izgleda kao ono pivo iz reklame."
„Ali, baš me interesuje, šta ćete prvo zaboraviti?"
„Možda kako ste obučeni ..."
„Ne sviđa vam se naša uniforma?"
„Veoma mi se sviđa. Samo što je ja zamišljam na drugi način ..."
Gleda me pomalo zbunjena, ali ne ostavljam joj vremena za odgovor.
„Ostajete duže u Rimu?"
„Nekoliko dana ... U Rimu je septembar najlepši. Hoću malo da prošetam i da odem u kupovinu. Možda ću naći nešto u čemu me neće zaboravljati."
„Ah, u to sam potpuno siguran. Naći ćete savršene haljine za sebe. Zato što ste vi ... kako bih rekao ... kako se ono kaže?"
Okrećem se gospođi do mene.
„Pomozite mi ..."
Gospođa je malo zaplašena, onda se osmeli: „Vi ste ... njoka!"
Stjuardesa je zbunjeno gleda jedan trenutak, onda gleda mene. Podigne obrvu i iznenada prsne u smeh. Srećom. Odlazi. I ja se smejem.
„Bravo, gospodo, baš sam i ja to hteo da kažem!"
Stjuardesa po imenu Eva udaljava se vrteći glavom.
„Molim vas, vežite pojaseve."
Njen visoki rep se pokreće, savršen kao i sve ostalo. Savršen kao krila leptira. Leptira koga treba uhvatiti. Jedna pesma izluđivala me je u Americi, jedna engleska pesma od pre nekoliko godina ... I'm gonna keep catching that butterfly ... „Verv". Pokušavam da se setim cele. Ne uspevam. Jedan zvuk mi smeta. Gospođa petlja s nečim. I to ne radi u tišini.
„Uh, ne mogu nikad da nađem pojas u ovim avionima."
Pomažem gospođi, koja je, doslovno, sedela na njemu.
„Evo ga ispod."
„Hvala, mada ne shvatam čemu bi mogao da posluži. Baš će nas on zadržati!"
„A, to ne, sigurno."
„Da, naprotiv ... Odnosno, ako tresnemo, to baš i nije kao da smo u kolima."
„Ne, kao u kolima nije ... Jeste li nervozni?"
„Umirem." Gleda me i kao da se pokajala što je upotrebila tu reč.
„Pa, gospodo, ako je suđeno ..."
„Šta hoćete da kažete?"
„To što sam rekao."
„Da, ali šta ste rekli?"
„Savršeno ste razumeli."
„Da, ah sam se ponadala da nisam. Užasno se plašim aviona."
„Ne vidi se." Gledam je tako zabrinutu, smeši mi se kriveći skoro potpuno suva usta. Srknem svoje pivo i odlučujem da se zabavim.
„Zamislite, većina avionskih nesreća događa se pri poletanju ili ..."
„Ili? ..."
„Pri sletanju. Odnosno, uskoro."
„Ma šta pričate?!"
„Istinu, gospođo, uvek treba govoriti istinu."
Povlačim jedan dug gutljaj, dok krajičkom oka vidim da me probada pogledom.
„Molim vas, recite mi nešto."
„Šta želite da vam kažem?"
„Razonodite me, ne, dajte mi da mislim na ono što bi moglo ..." Steže mi jače ruku.
„Boli me."
„Ah, izvinite." Popušta malo, ali ne odustaje. Počinjem neku priču. U misli mi nadolaze delići mog života, pomalo zbrkani.
„Pa, želite li da znate zbog čega sam otišao?" Gospođa klima glavom. Ne uspeva da progovori. „E, to vam je duga priča ..." Klima glavom malo življe, želi samo da sluša, šta bilo, samo da joj odvuče pažnju. Čini mi se da pričam sa prijateljem, sa svojim prijateljem ... „Zvao se Polo, eto. Čudno ime, je l' da?" Gospođa ne zna da li da kaže da ili ne, bilo šta, samo da bih ja nastavio. „To je prijatelj koga sam izgubio pre više od dve godine. Uvek je bio zajedno sa svojom devojkom Palinom. Jaka ličnost, nemirnih, uvek veselih očiju, vrcavog duha ..." Sluša tiho, radoznalog pogleda, prikovanog mojim rečima. Čudno ... Ponekad se sa osobom koju ne poznaješ dobro, najbolje razumeš, najlakše pričaš. Zaista se poveravaš. Možda zato što te ne interesuje njen sud. „Ja sam bio sa Babi, Palininom najboljom drugaricom." Babi. Pričam joj sve ... Kako sam je upoznao, kako sam počeo da se smejem, kako sam se zaljubio, kako mi je nedostajala ... Lepotu jedne ljubavi sagledaš tek kada je izgubiš. Možda se ovako osećaš kad ideš na psihoterapiju. To sam se uvek pitao. Ali, sa onima tamo, da li uspevaš da budeš iskren? Moraću da pitam nekoga ko je išao. Razmišljam dok pričam. Svaki čas pravim male pauze. Zainteresovana i radoznala, gospođa odmah ulazi u priču, sada nešto mirnija, čak mi je i ruku pustila. Zaboravila je na avionsku nesreću. Sada je zauzeta mojom.
„A sa tom Babi, jeste li se čuli?"
„Ne. Povremeno sam se čuo sa svojim bratom. I sa ocem, ponekad. Ali, ne suviše često, telefoniranje iz Njujorka prilično košta."
„Jeste li bili usamljeni?"
Odgovaram joj nešto neodređeno. Ne uspevam da se izrazim. Osećao sam se manje usamljenim nego u Rimu. Potom, neizbežno, dotičem se i mame. Propadam u to sećanje i skoro se zabavljam rušeći sve ono što ta žena predstavlja. Moja majka je prevarila mog oca. Ja sam je uhvatio sa onim tipom koji je stanovao preko puta. Skoro da ne veruje. Taj detalj je ... Avion? Čak se i ne seća da je u avionu. Postavlja hiljadu pitanja ... Skoro ne uspevam da je pratim. Kako to da se ljudima toliko sviđa da njuškaju po tuđim stvarima? Sočne rasprave, pikantni detalji, skoro nerazumljivi postupci ili prijatni gresi. Možda čovek ne prlja ruke ako samo sluša o tome. Čini se da gospođa pati i uživa u mojoj priči. Ne znam da li je to iskreno zanimanje, niti me interesuje. Pričam joj sve, bez problema. O batinama za maminog ljubavnika, o mom ćutanju u kući, o tome da nikad nisam otkrio ni ocu ni bratu. A onda, sud. I moja majka koja sedi tamo, preko puta mene. Tiha, bez hrabrosti da prizna šta je uradila. Moja majka nije uspela da ponudi svoju prevaru kao opravdanje za moje nasilje. A ja, opušten, skoro sam se smejao sudiji koji me je krivio za nešto što sam ja smatrao potpuno normalnim: uništiti govnara koji je oskrnavio utrobu žene koja me je rodila. Gospođa me gleda otvorenih usta. Vidite, gospodo, možemo to reći na hiljadu načina ... Ali, jedno je zezati se kao što je uradio Beninji kad je skočio na Rafaelu Karu1. Ovde je reč o mojoj majci. Gospođa shvati. Iznenada je ponovo ozbiljna. Tišina. Sad pokušavam da ublažim situaciju.
„Kao što bi rekao Polo, meni se od Beautiful povraća!"
Umesto da se zgrozi, ona se smeje, već je saučesnik: „I onda ...?" radoznalo me pita, iščekujući siedeću epizodu. A ja pričam bez problema, bez naplate. Moja priča nema cenu. Objašnjavam joj zašto Amerika, zašto sam želeo da odem, sakrivajući se u neki kurs grafike ... I pošto je i u velikom gradu lako naleteti na nekoga ... najbolje je skroz se preseliti. Samo novi doživljaja, nova lica, i naročito, bez uspomena. Godina teškog sporazumevanja na engleskom, koje je prolazilo zahvaljujući Italijanima koje bih slučajno sreo. A sve uz mnogo zabave, život pun boja, muzike, zvukova, saobraćaja, provoda, novina. Sve je velika buka presvučena tišinom. Ništa od onog što su drugi govorili nije imalo veze s njom, ništa nije moglo ponovo da je dozove, da joj da život. Babi. Uzaludni dani u pokušaju da odmorim svoje srce, svoj stomak, glavu. Babi. Potpuna nemoć da se vratim nazad, da budem na trenutak ispod njene zgrade, da je sretnem na ulici. Babi. U Njujorku nema opasnosti ... U Njujorku nema prostora za Batistija2. 1 ako se vratiš u moje misli, dovoljno je pomisliti da nisi tu, da beskorisno patim, zato što znam, ja znam, ja znam da se nećeš vratiti. Lažni akordi kao pokušaj da se izbegnu sva ona mesta koja poznaje i na koja ide i ona, Babi. Gospođa se smeši.
„I ja znam tu pesmu." Pevuši nešto nerazumljivo.
„Da, baš ta." Pokušavam da dam neki oblik ovoj predstavi.
Ali, spasava me avion. Krrr. Suv, metalan zvuk. Oštar pokret i mali trzaj aviona.
„O Bože, šta je to?!" gospođa se baca na moju desnu ruku.
„To je stajni trap, nemojte se brinuti."
„Ma kako da se ne brinem! Sa svom tom bukom?! Kao da se prepolovio ..."
Malo dalje, stjuardesa i ostali članovi posade zauzimaju slobodna mesta i neko čudno mestu sa strane, blizu izlaza. Pogledom tražim Evu, nalazim je, ali ona ne gleda više na moju stranu. Gospođa pokušava sama da se smiri. Uspeva. Pušta mi ruku u zamenu za poslednje pitanje.
„Zašto se priča završila?"
„Zato što se Babi smuvala s drugim."
„Kako!? Vaša devojka? Uz sve ovo što ste mi ispričati?"
Sad se ona skoro raduje stavljajući mi so na ranu. Avion i sletanje prošli su po planu. Obasipa me pitanjima sve do poslednjeg trenutka, štaviše, u žaru progovara sa mnom na ti. I direktno prelazi na stvar. Da li sam vodio ljubav s drugom otkad smo se razišli? I na kraju, u obrušavajućem letu ... Da li bih ponovo bio s njom? Tišina, onda opet paljba. Da li je moguć oproštaj? Da li sam pričao s nekim o tome? Ili je pivo učinilo svoje ili mi se od njenih pitanja vrti u glavi. Ili, možda, bol one ljubavi još nije zaboravljen. Više ništa ne razumem. Čujem samo ... Ah, imam ideju kako da se spasem ovog ispitivanja ...
„Gledajte svetla na pisti. Nećemo uspeti", pokazujem joj uz smešak. Opet ja upravljam igrom.
„O Bože, zaista, evo ih ...!" Uplašeno gleda kroz prozor avion i njegova krila koja skoro dodiruju zemlju i neodlučno se njišu. Skokom starog pantera, u letu mi grabi desnu ruku. Ponovo gleda napolje. Još jedan trenutak, zabacuje glavu u sedište, gura nogama napred, kao da želi njima da zakoči. Njeni nokti ostaju mi na ruci. Uz poneki meki trzaj, avion dotiče zemlju. Turbine motora odmah se uključuju na suprotni smer, ogromna masa čelika pobesnelo drhti sa svim svojim sedištima, uključujući i gospođu. Ali, ona ne priznaje poraz. Zatvara oči i drhti, rvući se sa mojom rukom.
„Kapetan vas obaveštava da smo stigli na aerodrom „Roma Fjumičino". Spoljašnja temperatura ..."
Pokušaj aplauza diže se iz utrobe aviona, odmah utihnuvši. To više nije moderno.
„Pa, dobro, uspeli smo."
Gospođa uzdiše: „Hvala Bogu!"
„Možda se sretnemo nekom drugom prilikom."
„Ah, da, bilo mi je veliko zadovoljstvo da pričam sa tobom. Ma, je l' istina sve ovo što si mi rekao?"
„Kao što je istina da ste mi stezali ruku." Pokazujem joj desnu ruku i otiske noktiju.
„Oh, izvinite."
„Nema veze."
„Dajte ovamo."
„Ne, zaista, sve je u redu."
Nečiji mobilni telefon počinje da zvoni. Osmesi i opuštanje nakon sletanja. Skoro svi otvaraju bokseve iznad sedišta i izvlače pakete sa manje-više beskorisnim poklonima iz Amerike. Spremno staju u red da bi izašli što je pre moguće. Nakon sati nepomičnosti u avionu, gde ste prinuđeni da svodite račune prošlih godina, vraćate se brzini nerazmišljanja, lažnim mislima, trci ka poslednjem cilju.
„Do viđenja."
„Hvala, do viđenja." Manje-više simpatične stjuardese pozdravljaju nas na izlasku iz aviona. Eva, profesionalnog držanja i nacrtanog osmeha, sve pozdravlja.
„Hvala za pivo."
„To mi je dužnost." Smeši mi se prirodnije ... možda.
„Ako budeš imala problema ..." dajem joj posetnicu.
Gleda je zbunjeno: to je moj broj u Rimu.
„To je bio moj ispit na kursu grafike."
„Jesi li položio?"
„Svi su bili vrlo zadovoljni. Mislili su da je genijalno podeliti je na belo i plavo."
„Simpatično."
Stavlja je u džep. Nisam se usudio da joj kažem da sam iz Lacija3. Onda silazim niz stepenice.
Prijatan povetarac. Septembar. Zalazak sunca, još malo pa će pola devet. Baš u pravo vreme. Lepo je ponovo hodati nakon osam sati letenja. Penjemo se u autobus. Gledam naše društvo. Poneki Kinez, rmpalija Amerikanac, mladić koji nije prestajao da sluša jedan od onih „samsungovih" YP-T7X od 512 MB koje sam video i u Njujorku. Dve prijateljice na raspustu koje više ne govore, možda zasićene dugim životom udvoje. Jedan zaljubljeni par. Smeju se, razmenjuju neke nežne reči, šale. Zavidim im, ili bolje, prija mi da ih gledam. Moj sadrug na putovanju, punačka gospođa koja skoro sve zna o mom životu, približava se. Gleda me sa osmehom kao da kaže: „Uspeli smo, a?" Klimam glavom. Skoro da se kajem što sam joj toliko ispričao. Onda se smirujem. Pa, nikad je više neću videti. Pasoška kontrola. Nekoliko vučjaka na povocu nervozno šeta gore-dole tražeći malo kokaina ili trave. Nezadovoljni psi gledaju nas pametnim očima, drogirani zbog dresure. Policajac nemarno otvara moj pasoš. Onda se predomisli, beži mu jedna strana, on je ponovo dohvati i pažljivije zagleda. Otkucaji mog srca za nijansu se ubrzavaju. Ništa. Ne interesujem ga. Vraća mi pasoš, zatvaram ga i stavljam u ranac. Kupim svoj prtljag. Izlazim slobodan, ponovo u Rimu. Bio sam dve godine u Njujorku, a čini mi se da sam juče krenuo. Hodam brzo prema izlazu. Susrećem se sa ljudima koji vuku svoje kofere, neki tip trči prema avionu na koji možda neće stići. Iza ograde, rođaci očekuju nekog ko ne dolazi. Lepe i još uvek pocrnele devojke čekaju svoju ljubav ili ono što je ostalo od nje. Skrštenih ruku, s očima nemirnim ili spokojnim, šetaju ili stoje, ali čekaju. „Taksi, je l' vam treba taksi?" Jedan lažni taksista trči mi u susret praveći se pošten: „Spustiću vam cenu." Ne odgovaram. Shvata da nisam dobar posao i odustaje. Okrećem se. Lepa gospođa, u svetloj haljini i sa zlatnim lančićem oko vrata, mirno posmatra moj hod. Prelepa je. Smešim joj se. Ona odgovara jedva primetnim naklonom koji, ipak, sve govori. O preljubi ... volela bih, ali ne mogu ... o želji za slobodom ... Onda gleda na drugu stranu, poričući. Još uvek gledam okolo. Ništa. Kakva budala. Pa sigurno, šta sam očekivao? Koga tražim? Jesi li se zbog toga vratio? Znači, ništa nisi shvatio, još uvek ništa nisi shvatio. Dođe mi da se smejem, osećajući se kao kreten.
„Trebalo bi da je stigao ..."
Skrivena iza jednog stuba, tiha, ali sa srcem koje kuca hiljadu u minuti, govori samoj sebi. Možda da nadglasa svoje srce koje, u stvari, kuca dve hiljade u minutu. Onda se osmeli. Dug uzdah i lagano se pojavljuje. „Eno ga. Znala sam, znala sam!" Skoro da skače od zemlje „Ne mogu da verujem ... Step. Znala sam, znala sam, bila sam sigurna da se danas vraća. Ne mogu da verujem! O Bože, kako je smršao. Ali, smeje se ... Da, čini se da je dobro ... Hoće li biti srećan? Možda mu je tamo bilo dobro. Suviše dobro. Ma daj, al' sam budala. Ljubomorna sam? Kakvo ja pravo imam? Nikakvo ... Pa šta onda? O Bože, kako sam zbunjena. Zaista, stvarno mi je loše, suviše. To jest, suviše sam srećna. Suviše. Vratio se. Ne mogu da verujem. O Bože, gleda u mom pravcu!"
Odmah se krije iza stuba. Uzdah. Zatvara oči, čvrsto ih stiskajući. Naslanja glavu na hladan beli mermer, odupire se rukama o stub. Tišina. Dug udah ... Hmmm. Izdah ... Hmmm. Otvara oči. Baš u tom trenutku prolazi jedan turista i zbunjeno je gleda. Ona pokušava da se nasmeši da bi mu dala do znanja da je sve u redu. Ali, nije. Nema sumnje.
„Do đavola, video me je, osećam! O Bože, Step me je video, znam!"
Ponovo se pojavljuje. Ništa. Step je prošao kao da se ništa nije dogodilo.
„Pa, sigurno, kakva sam ja budala. A ako, ipak, jeste ...?"
Evo me. Vratio sam se. Rim. „Fjumičino", da budem precizan. Idem prema izlazu. Prolazim staklena vrata i izlazim na ulicu. Ispred taksija. Ali, baš u tom trenutku, osetim nešto čudno. Čini mi se da me neko gleda. Naglo se okrećem. Ništa. Nema ničeg goreg za onog ko nešto očekuje ... I ništa ne nađe.

Sunce na zalasku boji u narandžasto retke rasute oblake. Bledi mesec na nebu krije se među poslednjim olistalim granama jednog drveta. Čudno daleki zvuci pomalo nervoznog saobraćaja. Sa nekog prozora dopiru note lagane i prijatne muzike, zvuk klavira koji se vremenom popravio. Taj isti mladić, sada stariji, sprema nove ispite za specijalizaciju. Malo niže, bele prave linije teniskog terena svetle pod mesečevim bledilom, a dno praznog bazena, kao i svake godine, tužno iščekuje sledeće leto. I ovog puta ga je čuvar cepidlaka suviše rano ispraznio. Na prvom spratu, kroz biljke i linije drvene roletne, devojka se smeje.
„Danijela, ama jesi li završila!? Imate mobilni, vaš otac vam plaća kredit skoro svaki dan! Što ste uvek na ovom fiksnom?"
„Ma daj, mama, ko da ne znaš da ovde nema dometa. Ima samo u dnevnoj sobi, a tamo uvek vi slušate!"
„Imaj na umu da i mi živimo u ovoj kući!"
„Dobro, mama. Pričam sa Đuli. Samo još jednu stvar i završavam."
„Ali, celo pre podne ste bile zajedno u školi. Ko zna šta se svedesilo od tada! A? Šta imaš toliko da joj pričaš!"
Danijela pokriva slušalicu rukom.
„Čak i da je najgluplja stvar na svetu, volela bih da ja odlučim da li to treba svi da znaju ili ne! U redu?!"
Danijela okreće leđa Rafaeli, misleći da je tako na neki način u pravu. Majka sleže ramenima i odlazi. Danijela krajičkom oka kontroliše da li je ostala sama.
„Đuli, jesi li čula? Moram da spustim."
„Onda, šta ostaje?"
„Videćemo se tamo."
„Ne ... nisam na to mislila!"
„Slušaj, ja sam odlučila." Danijela se zabrinuto osvrće. „Nije baš trenutak da ti sad pričam o tome kad se svi muvaju po kući!"
„Ali Dani, to je suviše važno! Ne možeš tek tako da odlučiš ... nalaktivši se na sto!"
„Čuj, ali zar ne možemo o tome da pričamo tamo, na žurci?"
„OK, kako želiš. Znači, vidimo se tamo za četrdeset pet minuta. Hoćeš li uspeti?"
„Ne, bar za sat i petnaest!"
„OK, ćao."
Dani spušta slušalicu. Đuli je ponekad nemoguća. Pa zar ne razume da mi treba tih pola sata. Moram da budem savršena, prelepa. Retko se u životu dešava da možeš da se spremaš za veče kao što je ovo. To jest, smeje se u sebi, nikad se ne dešava. Obično se „to" desi kad najmanje očekuješ. Onda odlazi u svoju sobu, prvi put neodlučna šta da obuče ispod. Oseća se drugačijom, čudno nesigurnom. Onda se smiruje. Normalno je što se tako oseća, nikad se ne zna kako će biti kad prvi put vodiš ljubav. Udahne duboko. Istina je. Jedina stvar u koju sam sigurna jeste da ću to uraditi večeras i s njim. Rafaela je baš u tom trenutku susreće na hodniku.
„Danijela, što si tako zamišljena, na šta misliš?"
„Ma ništa, mama ... gluposti."
„Ako su gluposti, misli onda na nešto pametnije!"
Na trenutak Danijela želi sve da joj kaže. Svoju važnu i, pre svega, neopozivu odluku. Onda se predomisli. Zna da bi bilo gotovo. „Naravno, mama, imaš pravo."
Ionako ne vredi raspravljati se s njom. Nasmeše se jedna drugoj. Onda Rafaela gleda na sat u dnevnoj sobi.
„Ah, ništa se ne može učiniti. Rekla sam tvom ocu da dođe ranije, treba da idemo kod Pentestijevih, koji stanuju na Olđati. Ali, on se nikad neće popraviti ..."



Stefano!" Na sredini ulice, naspram mene, stoji moj brat.
Smejem se. „Ćao, Pa'." Drago mi je što ga vidim. Skoro sam dirnut, ali uspeva mi da se to toliko ne vidi.
„Jesi li dobro? Nemaš pojma koliko si mi nedostajao."
Širok zagrljaj. Steže me. Drago mi je. Prisećam se, na trenutak, poslednjeg Božića koji smo proveli zajedno. Pre nego što sam krenuo. I one paste koju je spremio, a mislio je da mi se neće svideti ...
„Pa ... Je l' bilo dobro dole u Americi?"
Iz ruke mi uzima jednu torbu. Naravno, onu najlakšu.
„Da, bilo je dobro dole. Ma zašto se kaže dole?"
„Nemam pojma, tako se kaže."
Moj brat govori žargonom. Vremena su se baš promenila.
Smeje se dok me gleda. Vedar je, srećan. Zaista me voli. Ali, uopšte mi ne liči na onog starog. Podseća me na Džonija Čačkalicu.
„Pa dobro, što se smeješ?"
„Ništa, ništa." Zagledam ga bolje. Sav ispeglan, nova, savršena košulja, tanke tamnobraon pantalone sa manžetnama na nogavicama, sako na romboide i konačno ...
„Hej, Paolo, izgubio si kravatu?!"
„Pa, leti je ne stavljam. Što, je l' loše izgledam bez nje?"
I ne čeka odgovor.
„Evo nas. Vidi, ponovio sam se ..." Širokim pokretom ruke pokazuje mi ono što je, po njegovom mišljenju, njegov najveći ponos: „'Audi kvatro', poslednji model. Sviđa ti se?"
Kako reći ne na toliki entuzijazam?
„Uopšte nije loš, baš je lep."
Pritiska dugme koje drži u ruci. Nakon dva bip i paljenja migavaca, alarm se gasi. Paolo otvara prtljažnik. „Stavi torbe ovde."
Bacam unutra dve američke vreće pored one male koju je on već uredno stavio na mesto: „Ej, lakše malo!"
Odmah mi se javlja jedna ideja: „Hoćeš da mi daš da ga probam?"
Gleda me. Izraz na licu mu se menja. Srce preskače. Ali, pobeđuje ljubav prema bratu.
„Ma, naravno, drži." Sa pomalo nategnutim osmehom, baca mi ključeve sa sve daljinskim upravljačem. Ludak. Nikada nemoj voleti brata kao što sam ja. Naročito ako ti zatraži ovakav audi. Potpuno nov. Sedam za volan. Mašina savršena, možda malo nerazradena, još uvek miriše na novo. Tabla se osvetljava i palim motor.
„Lepo ide."
„Ne zaboravi da je još uvek na probnim tablicama ..." Gleda me zabrinuto i vezuje pojas. A ja, možda zbog povratka u Rim, možda zbog toga što bih želeo da zaurlam, da se, na neki način, oslobodim ove dve godine ćutanja, svog besa što sam bio daleko, iznenada dajem gas. Audi kvatro škripi, cvili, buni se, urla, njegove gume paraju vreo asfalt. Paolo se sa obe ruke hvata za ručku na vratima.
„Eto, znao sam, znao sam! Ma zašto sa tobom uvek završi ovako!?"
„Šta pričaš! Jedva sam malo pipnuo gas!"
„Hteo sam da kažem da s tobom čovek nikad nije siguran!"
„OK ..." Menjam brzine, ulazim u krivinu, i poigravam se volanom tek toliko da zamalo dodirujem bankinu.
„Je l' ovako u redu?"
Paolo se vraća u sedište, nameštajući sako.
„Ništa ne vredi, s tobom čovek nikad nije načisto."
„Daaj, pa znaš da se zezam. Nemoj da brineš, promenio sam se."
„Opet? A koliko si se promenio?"
„To ne znam, došao sam u Rim da proverim."
Ćutimo.
„Je l' može da se puši unutra?"
„Nije preporučljivo."
Stavljam cigaretu u usta i krešem upaljač. „Šta, ipak ćeš da zapališ?!"
„Zeznulo te je ono 'preporučljivo'."
„Čuj ... Zaista si se promenio. Nagore."
Smejem se i gledam ga. Volim ga. Možda se on promenio, izgleda mi zrelije, kao pravi muškarac. Povlačim jedan dim marlboroa i nudim mu.
„Ne, hvala."
Kao odgovor, otvara malo prozor. Onda se opet razveseli: „Znaš šta ima novo? Zabavljam se s jednom devojkom."
Moj brat stariji je od mene sedam godina. Neverovatno je kako ponekad liči na dečačića, s tom željom da mi ispriča neke stvari. Hajde da ga zadovoljim.
„I, kakva je, je l' slatka?"
„Slatka? Prelepa je! Visoka, plava, moraš da je upoznaš. Zove se Fabiola, bavi se uređenjem enterijera, ide samo na određena mesta, ima puno ukusa ..."
„Aaa ... Ne sumnjam, naravno ..."
„OK, OK. Ovo je očekivana šala od tebe, u stvari, očekivana 'ša-la-la'. Ha, šta sad kažeš na ovo? Ona se uvek ovako izražava!"
„Malo je dvosmislena, zar ti se ne čini? Morala bi da bude opreznija. Sve u svemu, sad sam razumeo zašto vam je tako dobro zajedno."
„Pa da, dobro se slažemo."
Dobro se slažu. Šta hoće time da kaže? Slažu se boje. Ili, još gore, slažu se dve strane u ugovoru. A ljubav je kad ne dišeš, kad je sve neverovatno, kada ti nedostaje, kada je lepo čak i kad ne ide, kad je ludost ... Kad bi čak i na pomisao da je vidiš sa nekim drugim, popio okean samo da ga pređeš.
„Da, bitno je da se dobro slažete. A onda ..."
Pokušavam da lepo završim razgovor. „Fabiola je lepo ime." Banalan završetak. Ali, ništa drugo nisam smislio. Uopšteno govoreći, zabole me uvo, ali ako mu kažem da je ime totalno sranje, neće mu se svideti, ovakvom kakav je. Paolo želi da čuje svačije mišljenje. Najveća glupost na ovom svetu. A i koji su to svi? Čak ni naši roditelji nisu u potpunosti na našoj strani.
Skoro mi čita misli: „Znaš da i tata ima neku?"
„Kako mogu da znam kad mi niko ništa ne kaže."
„Monika, baš lepa žena. Pedeset godina, ali se dobro drži. Preokrenula mu je kuću naglavačke. Malo je sklonila antikvitete, osvežila je."
„I tatu?"
Paolo se smeje kao lud: „Ova ti je baš dobra."
Moj brat i njegov imbecilni smisao za humor. Ma, je l' i ranije bio takav? Kad se vratiš s putovanja, sve ti izgleda drugačije.
„Žive zajedno, treba da je upoznaš."
Treba. Sta to znači „treba"? Oštro zavijam volan da izbegnem jednog koji ne zna da se ukloni. Pa skloni se! Ablendujem, ništa. Dajem gas, povećavam brzinu. Auto odskače nadesno da bih ga prestigao.
Paolo pritiska nogama napred i drži se za ručku između mene i sebe. Onda se vraćam u levu traku i smirujem ga.
„Sve je u najboljem redu. Nikad ovo nisam mogao u Americi, u milimetar te kontrolišu."
„I baš si se vratio da se izduvaš na mojim kolima!?"
„Kako je mama?"
„Dobro."
„Šta to znači – dobro?"
„A šta to znači – kako je?"
„Što si naporan. Je l' spokojna? Je l' ona s nekim? Da li se čujete? Da li se vidi ili čuje s tatom?"
Ne uspevam da postavim poslednje pitanje: je l' pitala za mene?
„Često me je pitala za tebe." Jedino mi na ovo pitanje odgovara. „Htela je da zna da li se javljaš iz Njujorka, kako ide kurs, i sve to ..."
„A ti?"
„A ja sam joj rekao ono malo što sam znao. Da kurs ide dobro, da, začudo, nisi još nikog umlatio, a onda sam malo i izmislio."
„Na primer?"
„Da si već dva meseca sa nekom devojkom, Italijankom. Da sam rekao Amerikankom, odmah bi shvatila da je farsa, vas dvoje ne biste razumeli jedno drugo."
„Ha, ha. Upozori me kad treba da se nasmejem. Je l' i ovo bila 'ša-la-la'?"
„Onda, rekao sam joj da se zabavljaš, da često izlaziš, nikakva droga, samo mnogo društva. Sve u svemu, da nemaš nameru da se vraćaš i da si dobro. Kakav sam bio?"
„Pogodio si, manje-više."
„To jest?"
„Zabavljao sam se sa dve Amerikanke i odlično smo se razumeli."
Ne uspeva da se na vreme nasmeje, povećavam brzinu i sečem nadesno. Niz autoput, na krivini dajem gas, gume škripe, neki stari auto svira iza mene. Nastavljam da skrećem kao da se ništa ne dešava i isključujem se sa autoputa. Paolo se ponovo namešta u sedište. Povlači sako nadole. Onda i on pokušava da kaže svoje.
„Nisi dao migavac."
„Da." Još malo vozim u tišini. Paolo često gleda napolje, onda ponovo u mene, pokušavajući da privuče pažnju.
„Šta je?"
„Kako se završilo ono sa sudom?"
„Pomilovao sam."
„Šta to znači?" gleda me radoznalo. Okrećem se i zadržavam pogled na njemu. On ćuti, vedar je. Ne verujem da laže. Ili je neverovatan glumac. Paolo je dobar brat, ali među njegovim hipotetičkim vrlinama ne provlači se pridev „neverovatan". Ponovo gledam put.
„Ništa, pomilovan sam, i tačka."
„Pa, objasni mi bolje."
„Kao ti ne znaš kako to ide? Jesi li čuo za oproštaj poreza bespravne gradnje, koji dolazi baš u vreme izbora? Eto, ovo je baš takav slučaj, krivična dela kao što je ovo moje zaboravljaju se, a za uzvrat se setiš predsednika."
Smeši se.
„Znaš, već neko vreme se pitam zašto si prebio tog tipa što je stanovao preko puta."
„I jesi li uspeo da rešiš tu neverovatnu zagonetku?"
„Da, čak sam još nešto radio pored toga."
„U Americi ne bi opstao ni jedan jedini dan. Tamo nemaš vremena da se pitaš."
„Ali, pošto sam bio u Rimu, između kapućina i aperitiva, mislio sam malo i o tome. I čak sam došao do nekog zaključka."
„Bravo! A to je ...?"
„A to je da je naš komšija na neki način dosađivao mami, neukusnim komplimentima, nekom slobodnijom šalom. Ne znam kako, ali ti si to nekako saznao i ... tras, poslao ga u bolnicu."
Ćutim. Paolo me uporno gleda. Želeo bih da izbegnem taj pogled.
„Pa ipak, ima nešto što ne razumem, jedna stvar mi stalno izmiče ... mama je bila na sudu i ništa nije rekla, nije ispričala šta se desilo, šta je taj tip mogao da joj kaže ili zašto si ti onako reagovao. Da je samo rekla, sudija bi možda razumeo."
Paolo. Šta, zaista, zna Paolo? Gledam ga na trenutak, onda vratim pogled na ulicu. Bele linije na tlu mirno se nižu ispod audija kvatro. Jedna za drugom, neke malo deblje. Buka ulice. Dum, dum, audi kvatro mekano se podiže i spušta na svaku neravninu. Zakrpljeni delovi asfalta se osećaju, ali ne smetaju. Da li je ispravno reći istinu? Prikazati pod pravim svetlom jednu osobu. Paolo voli mamu takvu kakva je. Voli je onakvo kakva veruje da jeste. Ili kakva želi da veruje da jeste.
„Paolo, a zašto me to pitaš?"
„Ma onako, čisto da znam ..."
„Ne slaže ti se račun, je l' da?"
„Pa da, u stvari."
„A za jednog računovođu kao što si ti, to je mora."
Đovani Ambrozini – tako se zvao naš komšija, to sam otkrio tek na suđenju. U stvari, ne, prvo prezime. Kad sam zazvonio na njegova vrata, bilo je napisano na zvoncetu. Otvorio mi je u boksericama. Kad me je video, odmah je zalupio vrata. A ja sam došao samo da popričamo. Da ga lepo zamolim da smanji muziku. A onda je srce počelo ludački da mi udara. U prorezu vrata, njeno lice. Taj pogled koji nas je spojio i razdvojio zauvek. Nikad ga neću zaboraviti. Naga kao što je nikada nisam video, lepa kakvu sam je uvek voleo ... Moja mama. Među čaršavima nekog drugog. Ne sećam se ničega, osim te cigarete u ustima. I njenog pogleda. Kao da je želela još nešto da proždre posle njega, tu cigaretu i na kraju ... Mene. Vidi, sine moj ... to je stvarnost, to je život. Još uvek mi gore obrazi. A onda, Đovani Ambrozini. Izvukao sam ga za kosu iz kuće. Završio je licem na zemlji. Udarcem u potiljak zdrobio sam mu jagodice. Zapleo se u ogradu stepeništa, i ja sam nastavio da ga udaram đonom po desnom uvu, po licu, rebrima, po prstima, sve dok ih nisam pretvorio u kašu. Te prste koji su je doticali. I ... Dosta. Dosta. Dosta, molim te. Ne mogu više. Uspomene koje te nikad ne napuštaju. Nikad. Gledam Paola. Uzdah. Samo mirno. Još dublji uzdah. Samo mirno i laži.
„Žao mi je, Paolo, ali ponekad se račun ne slaže. Taj tip mi je, jednostavno, išao na kurac, to je sve. Naravno da mama nema ništa s tim."
Izgleda zadovoljno. Sviđa mu se da čuje ovu verziju. Gleda kroz prozor.
„Ah, nisam ti nešto rekao."
Gledam ga zabrinuto.
„Šta to?"
„Preselio sam se. I dalje sam na Farnezini, ali sam iznajmio potkrovlje."
Konačno, neka mirna vest. „Je l' lepo?"
„Super je. Moraš da ga vidiš. Ionako ćeš da spavaš večeras kod mene, zar ne? Broj telefona je isti. Uspeo sam da ga dobijem ponovo preko nekog prijatelja u Telekomu."
Zadovoljno se smeje zbog svog malog preimućstva. Do đavola, na ovo nisam pomislio! Sva sreća što je zadržao isti broj. To je broj koji sam stavio na svoju vizitkartu. Onu koju sam dao stjuardesi. Evi, njoki. Smejem se u sebi. Prelazim Aveniju Franča, Vinja Stelutu, prema Trgu Doki Delfiči. Prolazim pored Ulice Kolahani, koja vodi do Trga Jačini. Jedna vespa iznenada se zaustavlja ispred znaka stop. Devojka. O, Bože! Ona. Pepeljastoplava duga kosa ispod kacige. Nosi čak i kačket. Ima plavi ipod i nebeskoplavu jaknu, baš kakve su i njene oči. Da, izgleda da je ona ... Usporavam. Njiše glavom u ritmu muzike i smeši se. Zaustavljam se. Ona kreće. Puštam je da prođe ispred nas. Okreće se srećna ispred naših kola. Kaže mi 'hvala' samo usnama ... Moje srce usporava. Ne, nije ona. Ali, jedna uspomena me zaokuplja. Kao kada se ujutru rano kupaš u moru. Hladno je. Neko te zove i ti se osvrćeš, pozdravljaš ga. Ali, kada se ponovo okreneš, nailazi iznenadan talas. I tako, bez imalo želje, ponovo sam tamo, brodolomnik u nekom danu, dve godine ranije. Noć je. Njeni su izašli. Telefonirala mi je i rekla da dođem. Preskačem stepenice. Ostavila je otvorena vrata. Otvaram polako.
„Babi ... Jesi li tu? Babi ..."
Ništa ne čujem. Zatvaram vrata i idem kroz hodnik. Na prstima, prema spavaćim sobama. Neka lagana muzika dopire iz sobe njenih roditelja. Čudno, rekla je da su u Čirčeu4. Kroz poluotvorena vrata nazire se prigušena svetlost. Približavam se. Otvaram vrata. Iznenada se kod prozora pojavljuje ona. Babi. Obukla je majčinu odeću, svilenu košulju boje peska, providnu i raskopčane. Ispod se nazire brus boje kože. Onda jedna duga suknja sa detaljima od kašmira. Podigla je kosu. Izgleda starija, želi da izgleda starija. Smeje se i drži u ruci čašu sa šampanjcem. Sada sipa jednu za mene. Vraća flašu u posudu sa ledom, na noćnom stočiću. Oko nas su sveće i miris divljih ruža koji nas lagano obavlja. Stavlja nogu na stolicu. Suknja se otvara, prorez otkriva čizmu i njenu nogu u mrežastoj čarapi boje meda, koja seže do iznad kolena. Babi me očekuje sa dve čaše šampanjca i njene oči se iznenada menjaju. Kao da je iznenada sazrela.
„Uzmi me kao da sam ona ... Ona koja te ne voli, ona koja me svaki dan iscrpljuje, pokušavajući da nas rastavi ..." Dodaje mi čašu. Pijem naiskap. Hladan, dobar, savršen. Onda je divlje ljubim, kao što je divlja želja koju osećam. Naši jezici imaju ukus šampanjca, usnuli, izgubljeni, pijani, omamljeni ... Iznenada se bude. Provlačim ruku kroz njenu kosu i prsti mi ostaju zapleteni u njenim isfeniranim pramenovima. Držim joj glavu tako, izgubljenu u mojim rukama, moja je, samo moja ... dok jedan njen poljubac postaje sve požudniji. Gospodarica mojih usta, kao da želi da uđe unutra, da me proždre, da dođe do mog srca. Ma šta radiš? Polako, već je tvoje. Onda se Babi odvaja i gleda me. Zaista izgleda kao njena majka. I plaši me žestina koju primećujem, koju do sada nikada nisam video. Uzima me za ruku, podiže malo suknju i uvlači me unutra. Vodi me gore, još više ... duž noge. Zabacuje glavu unazad. Zatvorenih očiju. Jedan osmeh. Skriven. Jedan uzdah, glasan i dubok. Moju ruku i dalje vodi nagore. Bez žurbe, u svoje gaćice. Evo ih. Pomera ih lagano i prsti mi se gube u njenom zadovoljstvu. Babi sada dublje diše. Otvara mi pantalone i trza ih nadole, čak i ovde pohlepna, kako nikad nije bila. I nežno ga pronalazi. Zaustavlja se. Gleda me u oči i smeši se. Liže mi usta. Grize me. Gladna je. Gladna je mene. Naslanja se, gura svoje čelo o moje, smeši se, uzdiše, ide rukom gore-dole, gubeći se u mojim očima i ja u njenim ... Onda svlači gaćice, poslednji put me lagano poljubi i pomazi rukom ispod brade. Leže na krevet na kolenima, otvara suknju. Zadiže je na leđa i okreće se prema meni.
„Molim te, Step, uzmi me, kao da sam ja moja majka, povredi me ... Molim te, preklinjem, treba mi to."
Neverovatno. Ali, činim to. Slušam je, a ona počinje da ječi kao što nikad nije, i skoro se onesvešćujem od zadovoljstva, od želje, od besmisla čitave ove situacije, od ljubavi prema onome za šta nisam verovao da je moguće. Opet sam zadihan od želje, i skoro mi ponestaje daha ...
„Hej, Step!"
„Da?"
Iznenada se vraćam. Paolo.
„Ma šta se dešava? Stao si nasred ulice."
„A?"
„Iznenađuješ me. Jesmo li to postali pristojni? Nikad te nisam video da radiš nešto slično: devojka nema prednost, a ti si je pustio! Neverovatno. Ili ti je Amerika zaista prijala ili si se ozbiljno promenio. Ili ..."
„Ili?"
„Ili ti je ona devojka ličila na nekog?"
Okreće se prema meni i gleda me.
„Hej ... Ne zaboravi da smo braća."
„Tačno, baš to je ono što me brine ... Ovo je bila 'ša-la-la', ako nisi razumeo."
Paolo se smeje. Ponovo krećem, pokušavajući da uspostavim kontrolu. Uspevam. Onda dubok uzdah. Još dublji. I bolno saznanje da me onaj talas nikad neće napustiti.

4 je predivan auto. Dao bih ne znam šta da ga nabavim. Klaudio Đervazi je u Porti Pinčani, ispred prodavnice zastupnika BMW-a. Gleda ga kao oduševljeno, željno dete, tužno zato što ne može da ga poseduje. Kad bi Rafaela samo znala šta on upravo želi, bilo bi svašta. Kad bi znala i sve ostalo, bio bi mrtav. Bolje da ne misli o tome. Nikada neće saznati. U tom trenutku, pošto je već došao dotle, trebalo bi da uđe. Nema ničeg lošeg u tome što čovek ima jednu želju. Ili i to ulazi u sveopšte društvene grehove? Klaudio pokušava da ubedi samog sebe. Ionako ću se pomučiti na neki način ... želim samo da znam koliko mi daju za hipotetičku razmenu. Možda ću dobiti dobre pare za moj mercedes 200. Naravno da je prešao mnogo. Ali, ja sam ga dobro održavao ... Kruži oko kola. Osim one male ogrebotine zbog Babi i Danijele, a naročito zbog toga kako parkiraju svoju vespu. Pa, da čujemo šta će mi reći ... Ulazi u radnju. Odmah mu prilazi mlad, savršeno obučen prodavac sa velikom, lepom kravatom plave boje kao što je i savršeno krojen sako i pantalone na špic. Zavrnute su, da meko padaju na tamne mokasine, jednostavne, ali savršeno izglancane. Baš kao i ovaj automobil. Izbliza izgleda još lepši. Bledoplave boje, a unutrašnjost malo tamnija, sa svetlobež ukrasima i crnom kožom koja mekano obavija svaki deo. Od volana do menjača. Neodoljiv.
„Dobro veče, izvolite?"

„Da, želeo bih da znam koliko košta ovaj BMW. To je Z4, zar ne?"
„Da, gospodine. Dakle, uključujući sve: ključeve u ruke, zajedno sa ABS-om i naravno, alu-felgama ... da vidimo ... Gospodine, imate sreće, upravo nam je period promocije. Za vas, samo četrdeset dve hiljade evra. Evro više ili manje, razume se."
Sigurno više. Sva sreća da ja imam sreće ... i da je sad period promocije. Pošto vidi da je malko razočaran, prodavac mu se smeši.
„Znate da je to bio auto Džejmsa Bonda?"
Klaudio ne veruje sopstvenim očima.
„Baš ovaj?"
„Ma ne, ne ovaj!" Prodavac ga gleda, pokušavajući da shvati da li mu se ruga. „Mislim da je onaj koji su koristili u filmu bio Z3. To je BMW prethodne generacije, i da budem precizniji, njega su demolirali ili stavili na neku licitaciju! Ali, ovaj je još sigurniji, korišćen je i u filmu „Okeanovih dvanaest" ili „Jedanaest"? Ne sećam se baš dobro. Kako god, vozili su ga: Džordž Kluni, Met Dejmon, Endi Garsija, Bred Pit i sada ... vi!"
Klaudio se usiljeno smeši.
„Možda ..."
Prodavac shvata da ispred sebe ima hronično neodlučnog čoveka. Ne zna istinu. Ima ispred sebe upornu senku, strašni pečat, lasersku projekciju, Klaudija, obavijenog mislima o svojoj ženi. Momak odlučuje da zagreje potencijalnog klijenta još nekim informacijama. Kruži oko automobila sa podacima: brzina, potrošnja, sve vrste performansi i, naravno, mogućnostima lizinga.
„Kad smo kod toga ...", na ovaj poslednji podatak Klaudio dobija malo nade, „da li biste, u nekom slučaju, uzeli stari auto u zamenu za novi?"
„Naravno, kako da ne! Iako je, gospodine, u ovom trenutku tržište polovnih automobila nešto slabije."
Klaudio i ne sumnja u to.
„Da li biste mogli malo da ga pogledate? Tu je, napolju."
„Naravno, idemo da ga vidimo."
Klaudio izlazi iz radnje zajedno sa prodavcem.
„Evo ga, to je taj."
Ponosno pokazuje svoj metalik mercedes 200, tamnosive boje.
Mladić je sada oprezan, ozbiljan, pažljiv. Gleda ga, povremeno ga pipkajući, kontrolišući eventualne, podmuklo skrivene popravke. Klaudio pokušava da ga razuveri.
„Uvek sam išao na sve tehničke preglede, čak sam nedavno menjao i gume ..."
Prodavac obilazi kola i gleda drugu stranu, onu koju je vespa oštetila. Klaudio sada pokušava da mu odvuče pažnju.
„Čak sam uradio i generalni tehnički pregled, baš prošle nedelje."
Ali, ovakvom prodavcu ništa ne može da promakne.
„Da ... ali ovde ste ga baš lepo udarili, a!"
„Eh, moje kćerke. Sto puta sam im rekao da prilepe vespu uza zid, i ništa!"
Prodavac sleže ramenima, kao da kaže „a šta sad ja tu mogu?".
„Kako bilo, srediće se. Onda, trebalo bi da proverimo motor? Pogledaće ga naš glavni mehaničar. Pa dobro, ako ne bude bilo problema, verujem da je njegova vrednost oko ... četiri-pet hiljada evra."
„Ah ..." Klaudio ostaje bez reči. Nadao se bar dvostrukoj rumi. „Ali, devedeset deveto je godište."
„Ja sam, zapravo, mislio da je dve hiljadito, ali nema veze, cena koju sam vam rekao ostaje, u redu?"
U redu? U redu, kako da ne! Verujem da je tebi u redu. A vama bi trebalo da dam trideset sedam i po hiljada evra, evro više, evro manje. Ali Klaudio odlučuje da ne razmišlja o tome.
„Da, naravno ..."
„Onda, pozdravljam vas. Mi smo tu za svaki dogovor."
Mladi prodavac snažno mu steže ruku, uveren da ga je manje-više ubedio. Zatim mu daje posetnicu sa svojim imenom i znakom BMW-a. Klaudio ga gleda kako se udaljava. Kad je već u radnji i ne može ga više videti, Klaudio cepa karticu i baca je u obližnju kantu za đubre. Samo bi još falilo da Rafaela pronađe ovaj trag. Ulazi u svoja kola i stavlja ruke na volan. Draga, znaš da te ja nikada ne bih izneverio! Onda uzima mobilni telefon, osvrne se okolo i piše SMS. Šalje poruku i sekund kasnije isključuje telefon. Na kraju, kao poslednji gest velike slobode, pali jedan marlboro.



Evo, Step, broj dvesta trideset sedam. Sačekaj da otvorim kapiju. Parkiraj ga ovde, ja sam broj šest." Paolo je ponosan. Uzimamo torbe. „Lift ide direktno iz garaže." Ponosan je čak i na to. Stižemo na peti sprat. Otvara vrata kao da je u pitanju sef. Alarm, dve brave, blindirana vrata. Na njima je njegovo ime – Paolo Mančini, odštampano na maloj, zlatno uokvirenoj, pločici. Strašno, ali to mu ne govorim.
„Jesi li video? Stavio sam jednu od svojih vizitkartica na vrata. Ima čak i telefon. Dobra stvar, a? Ma zašto se smeješ? Ne sviđa ti se, je l' da?"
„Kako ne. Ma šta misliš, zar ja uvek moram da te lažem? Stvarno mi se sviđa, veruj mi." Smeši se, razuveren, i pušta me da uđem.
„OK, uđi, evo vidi ..."
Stan unutra nije loš, novi parket, svetle boje, beli zidovi.
„Nedostaje nameštaja, ali kompletno sam ga renovirao. Gledaj, postavio sam regulatore, pa mogu da regulišem svetlost kako hoću. Vidiš?"
Proba jednu sijalicu pojačavajući i smanjujući svetlo. „Super, je l' da?"
„Superiška." Još sam na vratima sa torbama. Paolo se smeje, zadovoljan svojom idejom.
„Pokazaću ti gde spavaš."
Otvara vrata u dnu hodnika. „Ta-na-na-naaa!"
Paolo ostaje na vratima sa osmehom od uva do uva.
„E ..." Mora da je neko iznenađenje. Ulazim.
„Pokupio sam tvoje stvari i doneo ih ovde. Neki džemper, majice, dukseve. A ovde ..." Pokazuje mi jednu sliku na zidu.
„Ostao je jedan crtež Andree Pacience.5 Ovaj nisi spalio."
Podseća me, bez ikakve zle namere, na taj Božić, pre dve i po godine. Verovatno je shvatio šta je rekao, i pomalo mu je žao.
„Pa, dobro, idem ja u svoju sobu. Smesti se kako ti odgovara."
Stavljam torbu na krevet, otvaram rajsferšlus i počinjem da izvlačim stvari. Džempere, vindjakne, jednu motorku Abercrombie, izbledele farmerke marke Junya. Jedan duks boje peska, Vintage 55. Lepo složene košulje Bruks Bradrs. Stavljam ih u beli orman sa mnogo fioka. Otvaram i drugu torbu i popunjavam sve fioke. Na dnu torbe je uvijeni paket. Vadim ga i izlazim. Paolo je u svojoj sobi, opružen na krevetu dok mu noge vire.
„Drži", bacam mu paket na stomak. Prima ga kao da je udarac pesnicom i savija se napola, stavljajući paket na krevet.
„Hvala, a zašto?" uvek traži neko objašnjenje.
„To je poslednji američki hit."
Otvara ga i širi pred očima. Izgleda zbunjeno.
„To je jakna Fire. Tamo to oblače novajlije." Sad mu se još više sviđa.
„Daj da je probam!" Oblači je preko sakoa i gleda se u ogledalo. Pokušavam da se ne smejem.
„Jebote, al' je dobra!" Ovaj izraz ne liči na njega. Stvarno mu se dopala.
„Potrefio si i veličinu."
„Dobro je pazi. Vredi pola ovog stana."
„Stvarno je tako skupa?"
„A, pa tvoja soba je ipak lepša, veća."
„Daj, Step, u redu je, ali ..."
„Paolo ... šalim se."
Paolo odahne s olakšanjem.
„Ne, ozbiljno, stvarno si dobro izabrao."
„Nemaš pojma koliko sam potrošio na nju."
Evo ga, pomalja se komercijalista. Vraćam se u sobu. Počinjem da se skidam. Želim jedan topao tuš. Paolo ulazi u sobu, još uvek je u jakni sa cenom koja mu visi na vratu i paketićem u ruci. „I ja imam jedno iznenađenje za tebe." Pokušava da mi ga baci, ali se onda predomisli i predaje mi ga lagano. „Ne sme da se baca. Lomljivo je."
Radoznalo ga otvaram. „To ti je za rođendan." Uspeo je da me postidi. „Odnosno, to ti je za rođendan u Americi. Mogli smo samo da ti telefoniramo."
„Da, čuo sam sa sekretarice." I dalje odvijam poklon. Pokušavam da ne mislim na taj dan. Ali, ne uspevam. Dvadeset prvi jul ... Svesno tumaranje napolju da ne bih uzalud čekao pored telefona. A onda, povratak kući i sekretarica koja svetli. Jedna poruka, dve, tri, četiri. Četiri poruke, četiri poziva. Četiri „možda". Četiri nade. Prva, ode. „Ćao, Stefano, tata ovde ... Čestitam! Mislio si da sam zaboravio, a?"
Moj otac. Uvek mora da doda malo humora u sve što radi. Pritiskam dugme i idem dalje. „Mnogo sreće! Step, mnogo sreće ..." Moj brat. Moj brat koji mi upravo peva preko telefona. Bljak! Ostaju još dve. Pretposlednja. „Ćao, Stefano ..." Ne. To je moja majka. Slušam je u tišini. Njen glas teče mekano, lagano, pun ljubavi, možda malo umoran. Čvrsto zatvaram oči. I pesnice. I uspevam da zadržim suze. Danas je moj rođendan, mama. Želim da budem srećan, želim da se smejem, želim da budem dobro, mama ... Da, i ti mi nedostaješ. Toliko toga mi nedostaje ... Ali, danas ne želim da mislim na to. Molim te. „Još jednom srećan rođendan, Stefano, i molim te, pozovi me kad budeš mogao. Ljubim te." I tako ostaje poslednja poruka. Zelena lampica nemo svetluca. Gledam je u tišini. Lagano se pali i gasi. To zeleno svetlo moglo bi biti najlepši poklon mog života. Njen glas. Pomisao da i ja njoj mogu nedostajati. Da mogu na trenutak da se vratim unazad, u ono vreme, da ponovo počnemo ... Sanjam još jedan trenutak. Onda pritiskam dugme. „Ćao, care! Šta ima?! Ah, kakvo je to glupavo zadovoljstvo da čujem tvoj glas, pa čak i preko sekretarice. Nemaš pojma koliko mi nedostaješ ... Užasno mnogo. Rim je prazan bez tebe. Prepoznao si me, je l' da? Ovde Palina. Naravno, glas mi je malo ženstveniji. Imam svašta da ti pričam. Odakle da počnem? Da vidimo ... Ionako mogu lagano, moji su izašli. Sad je telefon samo moj i trošim li trošim, pošto su uspeli čak i da me iznerviraju. Tako ću ih malo kazniti ..." Smejem se, drago mi je. Slušam je s osmehom. To nije bio telefonski poziv koji sam ja očekivao. Nije mi rođendan bez njenog glasa. Čak mi se i ne čini da sam rođen. A onda, nakon više od dve godine, evo me opet ovde.
„Onda, šta kažeš, je l' ti se sviđa?"
Raspakovao sam poklon i sada gledam kutiju.
„Ovo je poslednji model: nokia fantastik!"
„Mobilni telefon?"
„Baš je jak, je l' da? Svuda ima domet. Zamisli, dobio sam ga preko prijatelja, još uvek ga nema u radnjama. To je N70, sve ima, a mali je. Možeš u džepu da ga nosiš.” Stavlja ga u svoj džep da se uverim da je istina ono što priča.
„Vidim da imaš sposobne prijatelje."
„I opla, jesi li video? Ovako se otvara, a možeš i da isključiš ton, pa samo da vibrira. Drži." Nije ni čuo moju upadicu. Samo čeka moju reakciju.
„Hvala" je jedina stvar koju uspevam da prozborim. „Baš mi je bio potreban mobilni telefon."
„Već imaš i broj: 335-808080, lak je, zar ne? I to je sredio moj prijatelj iz Telekoma."
Izgleda još zadovoljnije. Moj brat i njegovi prijatelji. Sada imam broj. Žigosan sam. Identifikovan. Dostupan. Možda.
„Predivan je, ali sada zaista moram da se istuširam."
Bacam telefon na krevet.
Paolo izlazi vrteći glavom: „Kratko će ti trajati taj telefon ako ga tako budeš bacao."
Moj brat. Ništa se tu ne može uraditi. Kakva dosada! Pa ipak, obojica smo rođeni iz istog semena. Mog oca, nadam se. Palim radio na komodi i podešavam stanicu. Smejem se dok se skidam. Moja majka, koja je Paola donela na svet sa drugim. Baš bi bila dobra fora. Barem bi mi bilo sve jasno. Ali, isključujem tu mogućnost. To je bilo drugo vreme. Vreme ljubavi. Sviđa mi se ova stvar. Počinjem da pevušim.
Nalazim se ispod Paolove zgrade. Videla sam svetlo koje se pali. Znam da je ovo novi stan njegovog brata. Eno, vidim ga! Step prolazi pored prozora. Mora da je to njegova soba. Hej, skida se! I nešto pevuši. Stavljam slušalice i palim radio na svom telefonu. Menjam stanice sve dok ne nađem ono što Step, možda, pevuši. Gledam stanicu. Ram Power 102,70. Onaj ko živi, taj i pamti. Bogzna šta voli Step ... Gledam na sat. Kasno je, moram da se vratim kući. Moji me sigurno čekaju.
„Paolo, je l' imaš neki peškir?"
„Već sam ti ih stavio u kupatilo. Složeni su po bojama, plavi, najsvetliji za lice, tamniji za bide i tamnoplavi ogrtač je iza vrata."
Pa, naravno, u poređenju s njim, Furio6 je neuredan ludak.
„Hej, Step, pokaži se malo."
Dolazim do vrata.
„Auu, što dobro izgledaš. Jesi li smršao?"
„Da, u Americi se drugačije vežba. Puno boksa. Odmah na početku, shvatio sam koliko smo mi ovde u Rimu spori."
„Izdefinisao si svaki mišić."
„A otkud to da ti znaš ovakvu žvaku?"
Željno se prepuštam svom starom žargonu.
„Krenuo sam u teretanu."
„Ne verujem svojim ušima. Bilo je i vreme! Otkud to, posle svih onih priča! Pa što gubiš vreme u teretani, pa šta te briga toliko za fizički izgled, pa ... I na kraju!?"
„Fabiola me je ubedila."
„A, to li je. Čuj, Fabiola mi se već dopada."
„Rekla je da mnogo sedim i da muškarac sa trideset tri godine mora da odluči kako hoće da izgleda."
„Sa trideset tri?"
„Tako je rekla."
„Znači, imaš još dve godine slobode."
„Ne bih baš želeo da budem u top-formi."
„Bravo za Fabiolu." Odlazim u kupatilo. „A kuda ideš?"
„U Sportski centar 'Roma'." Tišina. Ponovo se pojavljujem na vratima.
„Je l' i to odlučila Fabiola?"
„Ne", smeje se, ponosan na svoj izbor. „Ja ... pa, dobro, i ona je već išla tamo."
„Ah, to li je ..." Vraćam se u kupatilo i zatvaram vrata. Ne mogu da verujem. Nema ništa gore nego ići u istu teretanu kao i tvoja žena. Čak i pod svim onim tegovima misliš na nju, kontrolišeš ko joj se približava, šta joj priča, gledaš nekog nesposobnjakovića koji se pravi da joj pokazuje vežbu ... pa, onda, šta ona radi i kako se ponaša. Užas. S vremena na vreme, viđam takve parove. Poljubac na kraju svake serije. A onda, na kraju treninga, obavezno pitanje: „Kuda ćemo večeras?"
Par mora da ima svoje planove. Ako ih nema, pa kakav je to onda par. A ako si solo, onda je SC 'Roma' pravo mesto. Mišići automatski rade duplo, moraš da se pokažeš da bi nešto uhvatio. Mašine i tegovi, koji su se nagledati ko zna kakvih zamišljenih ljubavi, jedva se i podižu. Pa da, zato što nakon svake serije ... pogledi, osmeli i kreće ćaskanje. Odakle si, gde si bio juče, koji je kafić danas otvoren, šta planiraš večeras, šta radiš sutra i koliko para imaš. Odnosno, da li vredi ili ne pojebati se s tobom.
Puštam vodu i uvlačim se ispod mlaza. Hladnu vodu. Oslanjam se o zid i guram ga, skoro pokušavajući da ga oborim. Nadimaju mi se grudi i prskaju mlazevi, sada već mlake vode. Onda zabacujem glavu, poluotvorenih usta ... A voda, iznenada, menja jačinu. Sad je divlja rečica koja pronalazi okuke i zavijutke između mojih očiju, nosa i usta, između zuba i jezika. Pljujem je, udišući. Moj brat. Moj brat koji ide u Sportski centar 'Roma'. Moj brat sa svojim novim audijem kvatro. Moj brat sa svojom ženom. Moj brat koji vežba s njom i između dve šale odlučuje šta će večeras raditi. Sada je sve jasno. On je tatina fotokopija, bez ikakve sumnje. Što više raste, to više liči na njega. A ja sam bleda kopija, negde u zapećku. Hteo bih da znam ko je sjebao moj toner. Izlazim ispod tuša. Oblačim mantil i brišem kosu peškirom, baš kako bi on poželeo. Oštro trljam kratku kosu i za tren oka je suva. Ostavljam peškir na glavi i odlazim u sobu. Paolo me vidi.
„Neverovatno je koliko ličiš na mamu. Nazovi je, obradovaće se."
„Važi, malo kasnije." Sada baš nemam volje da ikog obradujem.

Zvuk ključa koji se okreće u bravi dopire iz hodnika. Rafaela se okreće.
„A ... evo Klaudija!"
Vrata u dnu hodnika lagano se otvaraju. I u svoj svojoj lepoti ulazi – Babi.
Rafaela joj trči u susret.
„Pa šta si to radila!?"
„Šta – šta sam to uradila?"
„Pa kasniš, a i ošišala si se!"
„O, Bože, mama, baš si me uplašila! Mislila sam ...! Da, jutros sam se ošišala. Je l' mi dobro stoji? Artur mi je rekao da mi je ovako Iepše, on me je šišao."
„Da ... ali svi smo se složili da ti lepo stoji tvoja duga kosa!"
„Mama, pa samo sam je malo stepenasto skratila", Babi se smeši, „znala sam da ćeš tako nešto reći. Pogledaj ..." Otvara torbicu i iz nje vadi tri fotografije. „Evo, uradila sam odmah i probu. Pa ...? Zar mi nije bolje?"
Rafaela je gleda. Onda se smeši zadovoljna i srećna zbog ćerke i njene nove frizure, zbog onog što vidi na fotografijama. Ali, ne želi da prizna poraz. Ne, ne želi da bude isključena iz odluka, naročito u ovako važnoj stvari.
„Da, lepo ti stoji. Ali, onako kako smo izabrali, onu frizuru ... činilo mi se lepše."
„Daj, mama, nemoj da si teška! Videćeš da će brzo porasti. A ja sam se vratila ranije zato što idemo na večeru kod Manđilija, zar ne?"
„Ne, odložila sam za sledeću nedelju."
„Ali, mama, onda je trebalo da mi kažeš! Žurila sam da bismo išli kod njega! Pozovi me, uvek imam telefon sa sobom! Zoveš me za razne gluposti, a ne zoveš me kad treba!"
„Nikad te ne zovem zbog gluposti."
„Da, znam. Ali mi je baš bilo stalo da rešim ovaj problem."
Babi frkće s rukama na bokovima. Zaista je pravo dete kad je neko iznervira. Fali samo da počne da udara nogama o pod.
„Daj, Babi, nemoj da si takva, ići ćemo kod Manđilija sledeće nedelje ..."
„Da, ali što pre! Hoću da budem sigurna u njega, nikad ranije tamo nismo išli. Niko ga ne poznaje."
„Ali, on organizuje večere i za Vatikan."
„Znam, znam, ali oni nigde i ne izlaze, nisu navikli na to! Otkud oni znaju šta je dobro, a šta ne od onog što im serviraju u samostanu!?"
„Babi, nemoj, Videćeš da će sve biti odlično."
Rafaela pokušava da je umiri.
„To je obična večera ..."
„Da, ali to je moja večera i za mene je važna! I nadam se, nije poslednja, ali bar da bude jedinstvena!"
S tim rečima Babi odlazi u svoju sobu i Tupa vratima. Rafaela sleže ramenima. Normalno je što je nervozna u ovakvoj situaciji. Baš u tom trenutku, otvaraju se vrata i ulazi Klaudio.
„Evo me, ljubavi!"
„Konačno. Pa gde si do sad!?"
Klaudio je žurno ljubi u usta.
„Izvini, morao sam da proverim neke predmete u kancelariji." Neće joj sigurno reći da je proveravao svaku moguću opciju, potrošnju i fantastične performanse BMW-a Z4. I ne samo to. Čak je procenio i svoj mercedes ...
„Promeni košulju i stavi drugu kravatu. Brzo. Sve sam ti spremila na krevetu."
„Ali, izvini, zar nije trebalo da idemo na ketering kod mog prijatelja Manđilija? Što bih se presvlačio?"
„Klaudio, ama jesi li izgubio glavu? Jutros sam te zvala u kancelariju. Potpuno sam zaboravila da večeras treba da idemo na večeru kod Pentestijevih. Manđilija sam odložila za sledeću nedelju! Hajde, požuri, već kasnimo."
„Da, da, u pravu si."
Klaudio odlazi u sobu i pokušava da nadoknadi izgubljeno vreme. Brzo se raskopčava, skida lako. Baš, u tom trenutku, čuje se insistirajući zvuk mobilnog telefona. Klaudio ga vadi iz džepa jakne. Stiže odgovor na njegovo pitanje. Čita ga. smeši se, i uspeva da ga obriše u trenutku kada Rafaela ulazi u sobu.
„Požuri, što gubiš vreme na telefonu. Ko je to bio?"
„Da, izvini, Filipo Akado mi je poslao poruku."
„Filipo? A otkad to vi razmenjujete poruke?"
„Ah, jednom treba početi."
Klaudio skida košulju i oblači čistu, zakopčavajući je samo oko vrata da bi ubrzao stvar, ali i da bi sakrio lice.
„Ništa, kaže da u ponedeljak neće igrati bridž, ne znam šta sc desilo."
„I bolje. Znači da ćemo u ponedeljak organizovati ketering kod Manđilija. Hajde požuri, čekam te u salonu."
Klaudio završi uvlačenje košulje i sruči se na krevet. Nikad nije bio u goroj situaciji. Eto, čak je i bridž ispao. Pa, dobro, to je bila prva stvar koje sam se setio, nečeg se moram i odreči. Stavlja kravatu, podiže okovratnik košulje i vezuje čvor. A ako kod Pentestijevih budu i Akadijevi? Sranje, na to nije pomislio. I ako onaj kreten od Filipa ne bude odmah shvatio? Već čuje njegov glas. „Ali, Klaudio, o čemu pričaš? Nikakvu poruku ti ja nisam poslao." U tom trenutku ne želi na slavlje. Steže oko vrata elegantnu plavu kravatu po Rafaelinom izboru. Onda se gleda u ogledalo. I na trenutak, ta kravata mu izgleda kao konopac za vešanje.



Paolo gleda TV i priča s nekim telefonom. Ispružen je na krevetu, noge mu vire, a prst skače po upravljaču. Traži nešto interesantnije od osobe s druge strane žice.
„Ćao, izlazim."
„Kuda ćeš?"
Gledam ga bez osmeha: „Da se malo promuvam."
Kaje se što me je pitao i pokušava da zagladi stvar.
„Duplikat ključeva ti je u kuhinji u ormanu, s leve strane pre vrata, u vazici ..." Njegova uobičajena preciznost. Zatim onome s druge strane telefona objašnjava šta radi, s kim, zbog čega. Ja sam brat koji se vratio iz Amerike. Onda mi izdaleka urla. „Jesi ga našao?" Stavljam ključeve u džep i prolazim pored njega. „Našao." Smeje se. Kreće ponovo s razgovorom, ali onda, iznenada, pokriva slušalicu levom rukom, zategnut kao uže: „Ali ... hoćeš da ti pozajmim kola?" Zabrinutost u glasu dok postavlja ovo pitanje, kajanje što je to ponudio, očaj na pomisao da bih mogao reći da. Namerno ćutim koji trenutak. I uživam. Osim toga, nisam ja tražio.
„Ne, nema veze."
„OK, OK." Dubok udah. Sad je opušten. Onda pokušava na neki način da reši moj život. „Step, jesi li video? Sredio sam da dovezu tvoj motor dole u garažu."
„Da, video sam, hvala." Ali, moj život se ne rešava tako lako. Ulazim u lift i silazim u garažu. Pod nekom sivom ceradom, dole u dnu dvorišta, vidim točak kako viri. Prepoznajem ga. Pomalo istrošen, ali još uvek živ, pomalo prašnjav i s mnogo kilometara u točkovima. Pokretom toreadora skidam ceradu. Evo ga. Honda kastom VF 750, metalik plava. Milujem rezervoar. Moja ruka ostavlja nežan trag u prašini koja spava na ovom plavetnilu. Onda dižem sedište, spajam žice akumulatora, i vraćam sedište. Sedam. Vadim ključeve iz jakne i uvlačim u bravu. Blizu motora. Privezak se lagano njiše, oscilira, poskakuje, svaki čas dotičući hladan motor. Iznad njega slabašna lampica boji u zeleno i crveno uređaj za paljenje. Akumulator je prazan. Probam ga da zadovoljim želju, ali nema šanse da ga upalim. Pritiskam crvenu lampicu rukom. Potvrđuju se moje jalove nade. Ništa od motora za sada, moram da ga ugasim. Izlazim iz garaže s motorom oslonjenim na svoju desnu stranu. Mišići se napinju. Jedan za drugim, spori koraci, potom sve brži. Zvuk koraka smenjuje se sa zvukom šljunka, jedan, dva, tri, sve brže. Izlazim iz dvorišta i guram ga na ulici. Sada brže. Još koji korak i već ubacujem u drugu. Levom držim kvačilo. Evo, sad je trenutak. Puštam kvačilo i motor skoro istog trenutka koči. Ali, ja guram dalje i on klokoće. Stiskam kvačilo i ponovo puštam. Kašlje. Sad, ponovo, jako. Znojim se. Poslednji pokušaj, osećam. I iznenada se pali. Trza napred. Povlačim kvačilo i desnom rukom dajem gas. Motor oživljava i riče u noći, pored zgrada, u mračnoj ulici. Još jednom gas. Iz izduvnog lonca izlazi gusti dim, izlaze oblaci koji iskašljavaju prošlo vreme, dugo ležanje. Gas. Sedam i palim svetla. Onda puštam kvačilo i napred u noćni vetar. Oznojen, sušim se leteći Farnezinom. Prolazim ispod nadvožnjaka. Ulećem u krivinu povijen, bez kočenja. Oduzimam gas da bih ga odmah pojačao u pola krivine. Honda poigrava. Dodajem još gasa i kao poslušan pas ona leti sa mnom prema Ponte Milviju, posle crkve, Palota, milioni pojedenih pica, Đanfornajo na levoj strani, i tamo blizu, cvećara. Do đavola, koliko sam cveća poslao iz ove jeftine cvećare. Toliko cvetova, različitih, za nju istu. Ne mislim na to, ne želim da mislim. Pistola, prodavac lubenica, stoji napolju i isprobava mobilni telefon. Dva puta svirnem, i on me pogleda. Pozdravljam ga, ali me ne prepoznaje. Kasnije ću ga obići i setiće me se. Briga me, dajem gas, i klizim kroz noć. Auuu, jebote ... što je Rim lep. Nedostajao si mi. Dajem gas i kroz Lungotevere. Driblam automobile. Desno, levo ... Na kraju, popuštam, krećući se brzo ivicom ulice. Dodirujem borove pored Foruma. Nekoliko kamenjarki zauzima mesto pored već ugasle vatrice. Debele noge se nadimaju i samo ih tesne čarape zaustavljaju. Jedna čita novine, pravi se da je obrazovane. Smeje se razglavljenih usta zbog neke idiotarije na stranicama. Možda je neka tužna vest, a ona je nije shvatila. Druga već sedi na pokretnoj stoličici, drži u rukama ukrštene reči i brzo ih popunjava olovkom. Ili piše nasumice ili zaista zna odgovore. Dajem ponovo gas i istovremeno popuštam. Peta, četvrta, treća, oštra krivina nadesno. Kočim ispred otvorenog bioskopa. Spuštam nogare i silazim sa motora. Grupa devojaka radosno se smeje i puši cigaretu, dok im roditelji i ne sanjaju šta rade. Jedna plavuša sa kratkom kosom i previše šminke gleda me, laktom gurajući prijateljicu. Crnka, očiju boje lešnika, sa paž frizurom, sedi prekrštenih nogu na motoru SH 50, petrolejsive boje. Ona me zapanjeno pogleda otvorenih usta. Dodirujem svoju kratku kosu. Pocrneo sam, mršav, smejem se, dobro se osećam. Miran sam. Želim jedno hladno pivo i dobar film. Da budem iskren, želim još nešto, ali znam da to ne mogu imati.
„Step, ne mogu da verujem!"
Crnka silazi sa SH 50 i trči mi u susret vičući kao luda. Gledam je pokušavajući da se setim. Onda je prepoznajem: Palina. Ne verujem svojim očima ... Palina. Palina, devojka mog prijatelja, mog najboljeg prijatelja. Pola, druga u prvim pijanstvima, prvim ženama, u hiljadama gluposti, smehu i udarcima, i tučama na zemlji, po kiši, u blatu, u noćima, kad je hladno, kad je toplo, na nezaboravnim putovanjima. I cigarete popola i stotine litara piva, da, Polo, čovek hiljadu trka na motoru i one poslednje ...
„Palina." Skače mi oko vrata, snažno me grleći. Snagom koja me upravo podseća na njega, na mog prijatelja koga više nema. Pokušavam da ne mislim. Stežem je jako, jače, dišem u njenu kosu, pokušavajući da dođem do daha, da se vratim u sadašnjost, u život. „Palina." Odvaja se od mene i gleda me sjajnim očima. Smeh mi navire.
„Jebote, ala si ti postala super riba!"
„O, konačno si shvatio!"
Razdragano se smeje, i plače, luda kakva već jeste, lepa kakva je postala.
Briše rukom nos i šmrče.
„Pa ko bi te pozvao!"
Kruži oko mene smejući se, s ljubavlju u očima. Prolazi ispred mene kao na pisti.
„Pa kakva sam? Smršala sam, a? I ošišala se. Šta kažeš? Je l' prepoznaješ frizuru?"
„Definitivno, ne."
„E, jebi ga! Daj, pa ovo je po poslednjoj modi! Baš ti koji si bio u Americi i ne znaš!" Smeje se kao luda.
„Baš sam mondenka. Videla sam u Kosmopolitenu i Vogu. Znaš Anđelinu Žoli i Kameron Dijaz, eto, njih dve sam pomešala i prevazišla ih!"
Prošao je težak prvi trenutak. Udara me.
„Step, koliko si mi samo nedostajao!" I ponovo me grli.
„I ti meni."
„Ah, a ti baš dobro izgledaš. Daj da te vidim. Smršao si. A ove, je l' još imaš?"
Dodiruje mi majicu i rukom prelazi po stomaku.
„Evo ih, nego šta ... Jači nego ikad!"
Golica me.
„Hej, stani malo."
Smeje se.
„Auu, al' si se zateg'o. Dođi da te upoznam. Ovo je moja drugarica Dada."
„Ćao."
„Ovo je Đorđo, a ovo Simona." Klimamo glavom u znak pozdrava. Zadržavam sekund duže pogled na Đadi, koja crveni zadajući svom, već previše našminkanom licu, poslednji udarac. Palina to primećuje.
„Baš lepo. Samo što si se vratio i već krećeš u pohod."
Đada se okreće tako da joj kosa pada na lice. Krije se, smeši, zelene oči proviruju ispod svetlih veselih čuperaka. Kao Bambi. Palina vrti glavom.
„Ma ... Evo ... Otišla je. Haj'mo i mi. Idemo da popijemo jedno pivo. Pridružite nam se posle, važi? Treba da pričamo o prošlim vremenima."
Ne stižem da se pozdravim, a Palina me već odvlači: „Jebote, imam svašta da ti pričam. Da si mi bar nažvrljao dva-tri reda, jednom pozvao, poslao razglednicu. Je l' se bar sećaš mog broja telefona?"
Izgovaram ga bez greške. Onda se izdajem: „Tamo sam uvek tražio Pola." Sranje, voleo bih da to nisam rekao. Srećom, već smo na kapiji. Palina me spasava. Ili nije čula ili se pravi. Pozdravlja se s nekim kržljavim izbacivačem: „Ćaos, Andrea. 'Oćeš da nas pustiš?"
„Naravno, Palina, jesi li sama s prijateljem?"
„Da, a je l' znaš ko je on?"
Andrea ne odgovara.
„Daj, pa to je Step, sećaš se, pričala sam ti ..."
„Kako da ne." Smeje se: „Jebote, jesu tačne sve te priče koje sam čuo o tebi?"
„Baci u vodu šezdeset posto i nešto će ostati."
Palina vrti glavom, vuče me za ruku i ulazi.
„Skroman je." Palina ga potapše po ramenu: „Hvala, Andrea."
Ulazim za njom, nasmejan.
„Vremena su se baš promenila ..."
„Zašto?"
„Pa je l' ovakve izbacivače sad unajmljuju?"
Palina gleda Andren koji nas neodlučno sledi pogledom. Možda nije sasvim uveren da sam ja onaj Step o kome je čuo tolike priče.
„Čuj, Step, ali on je siguran."
„Da, siguran. Šta znači 'siguran'? U stara dobra vremena, pre nego što staneš na neka vrata, prvo te dobro preplaše da vide da li ćeš se izvući. Znaš da su mi jednom u 'Grin tajmu' rekli da odnesem novac u neku sobu ... Ušao sam i njih troje je skočilo na mene." Počinjem da pričam. I Polo je bio tamo. Ovog puta, međutim, ne pominjem ga u priči, puštam ga na miru, na tom njegovom mestu, gde god to bilo. Nadam se samo da sluša, i da se radnje ovoj uspomeni.
„U svakom slučaju, malo sutra što su mi uzeli novac. U cugu sam izvukao kaiš i bam! u lice svoj trojici. Jednog sam dohvatio kopčom i razbio mu jagodicu. Druga dvojica su bili mačji kašalj. Nalupao sam im šamare. I od tog dana bio sam puna četiri meseca na vratima 'Grin tajma'. Stotka za veče. To je bio život."
„Polo je imao jedan ožiljak ispod leve jagodice. Rekao mi je da je od kaiša."
Ništa ne može da joj promakne. „Možda ga je otac ..."
Gleda me i smeje se. „Lažovčino, ništa se nisi promenio."
Sedamo za jedan plastični sto sa belim stolicama i ćutimo. Osvrćem se okolo. Iza nas je ogromni gumeni čamac nekako prepravljen u bazen. Unutra galama i skokovi. Urlajući kao lud, jedan dečak skuplja noge i izvodi „bombu" tako da voda pršti na sve strane. Debela gospođa u plavom kostimu brže-bolje pokriva kosu: „O bože ...!" Grdi, podižući ruku u pravcu dečaka, koji se smeje sa svojim drugovima. Žena mrmlja još nešto i ulazi i ona u tu toplu i penušavu vodu. Na suprotnom kraju, proćelav i debeo muž gleda je i smeje se. Vrti glavom i puši. Sigurno sada piša unutra. Onda počinje da kašlje, a cigareta mu ispada u vodu i gasi se. On je laganim pokretom gura još dalje u bazen gde neki dečačić pokušava da pliva nekim smešnim slobodnim stilom.
„Pa, kako si?"
„Odlično, a ti?"
„Dobro, dobro." Sedimo ćutke, zbunjeni vremenima kojih više nema. Srećom, iz zvučnika sa svih strana dopiru note jedne pesme: The lion sleeps tonight. Ko zna ko je od nas sada lav. I, naročito, da li zaista spava. Konobar dolazi po porudžbinu.
„Čekaj, daj da pogodim. 'Korona' sa kriškom limuna."
Smejem se: „Ne, sada je 'bad'."
„Daaj, i meni se mnogo sviđa. Dva 'bada', hvala."
Ko zna da li je to ozbiljno mislila.
„Znaš, često sam mislila na tebe dok si bio dole ... U Njujorku, je l' da?"
„Da." Zabavlja me, nije se promenila, priča kao navijena, nekad samo priče radi. Toliko je često mislila na mene da čak i nije sigurna gde sam bio. Pa, jebi ga, Step, to je Palina. Takva je kakva je. To je žena tvog druga Pola. Nemoj i njoj da sudiš, da stalno analiziraš njene reči. O'ladi malo, čoveče. Prekorevam sebe: „Da, u Njujorku. I super sam se provodio."
„Mogu misliti. Dobro je što si otišao. Sve je bilo tako teško, ovde." Stižu dva 'bada'. Podižemo ih. Znamo čemu ćemo nazdraviti.
„Za njega ..." kažem tihim glasom. A ona klima glavom. Oči su joj zamagljene ljubavlju, uspomenama, prošlošću. Ali, sadašnjost teče. I dva piva žestoko se sudaraju. Pijem ga naiskap, onako savršeno ledeno. Želeo bih da nikad ne prestanem, ali na pola kočim i uzimam vazduh. Stavljam pivo na sto. „Dobro je." Tražim po jakni. Palina je brža. Vadi kutiju marlboroa lajt iz svetlozelene košulje sa vojničkim remenjem i džepovima. Vadi cigaretu i dodaje mi kutiju. Uzimam i primećujem da više nema cigarete koja kruži, „cigarete želje". Nema više snova? Ražalostio sam se. Zatvaram kutiju i vraćam joj. Stavljam je u usta, a ona mi pruža upaljač, u stvari, insistira da mi upali. Ruke su joj hladne, ali se smeje. „Znaš da od onda nisam imala čoveka." Povučem dim. Ulazi duboko u pluća.
„Čoveka? Dečka!" pokušavam da banalizujem stvar.
„Kako god, u svakom slučaju, nisam." Možda pivo, cigareta, haos, sva ova prljavština oko nas. Smejemo se. I sve je kao u ona stara dobra vremena, bez problema. Pričamo o svemu, o uspomenama, o novostima, o drugima. Sranja, uobičajena sranja. Ali, dobro nam je. Obaveštava me o novostima u Rimu. „Ma daj, ona tamo, sećaš se nje? Ne znaš šta je postala!"
„Riba, a?"
„Bure!" Smeh.
„A Frulino je opet zaglavio."
„Zezaš me!?"
„Ne, potukao se sa Paperom zato što se ovaj petljao s njegovom ženom i ovaj ga je prijavio."
„Ne mogu da verujem, zar nema više poštovanja?"
„Kunem ti se."
Smejemo se.
„Braća Bostini otvorila su piceriju."
„Gde?"
„Na Flaminiji."
„I kakva je?"
„Dobra je, ima starog društva, ali i novih ljudi. Super je, a i nije skupa. Đovani Zmanela još nije položio maturski."
„Neee, ne mogu da verujem, pa šta taj ima umesto mozga?"
„Mal ... Znaš da mi je ove zime dosađivao."
„Daj ... kakav seronja!"
Ponovo izranjaju dobra, stara vremena. Palina me zabrinuto gleda.
„Ma ne, bio je baš sladak. Postali smo prijatelji. Često mi je pričao o Polu."
„Baš!" Čutim.
„Jebote, Step", Palina ispija dug gutljaj, „nisi se ni trunku promenio!"
Napet sam, onda dižem ruke. Pa naravno, šta me se tiče. Nije uradila ništa loše. Na kraju krajeva, život teče dalje.
„Promenio sam se." Smejem se.
„Ah, sva sreća, onda možemo da pređemo i na druge teme?" Smeje se i tera me da napravim onaj svoj lukavi izraz lica. „Aha ..." Naravno da menjam izraz. „Evo bolne tačke. Baš si tražio." Ispija poslednji gutljaj, a onda se u njoj javlja žena: „Pa, onda ... jesi li se ikad više čuo s njom? Koliko ima kako se niste čuli? Jesi li probao da je nazoveš odande?"
Kao mašinica koja nikad neće stati.
„Hej, stani malo, jebote! Kao da me je murija uhvatila u unakrsno!" Pokušavam da pokažem kako me razgovor nije previše dotakao. Ali, ne znam da li sam uspeo: „Ne, nisam je čuo."
„Nikad više?"
„Nikad više."
„Zakuni se!"
„Kunem se."
„Ne verujem ti."
„E pa, jebi ga. Je l' misliš da te lažem? Onda, čuo sam se!"
„Ne, ne, u redu, verujem ti. Ja sam je srela." Onda pravi pauzu. Dugu pauzu. Suviše dugu. Namerno ništa ne govori. Gleda me i smeje se. Hoće da ja progovorim. Još uvek čeka.
Ali, zašto? Kakva gadura. Ne uspevam.
„Pa daj, Palina, ispljuni to, pričaj."
„Još uvek je vrlo slatka, ali ..."

„Ali?"
„Različita. Ne znam kako da kažem ... promenila se, eto to je."
„Pa dobro, nisam ni sumnjao, svi smo se promenili."
„Da, znam ... Ali, ona ... Promenila se na način ... Otkud znam, na drugačiji način."
„Pa to si već rekla! Šta ti to znači 'drugačiji način'?"
„Vidiš, ne znam. Drugačija je, i gotovo. Ne znam kako da objasnim. Ili razumeš, ili je moraš videti da bi razumeo."
„Baš ti hvala."
Zatim ne znam kako, ali postavljam to pitanje. Čini mi se normalnim. Mislio sam na to, ali nisam želeo da ga postavim. Pa ipak mi beži, tek tako. Nisam to želeo, kao da i ne pitam ja.
„A ... je l' bila sama?"
„Da. I znaš šta radi? Ide u šoping."
Dođe mi da se smejem. Prisećam je se, zamišljam i iznenada je vidim pred sobom. Babi. „Tu me čekaj. Nemoj da si se makao! Step, nemoj da nestaneš kao obično. Ne, stvarno, nemoj da ideš, hoću tvoje mišljenje ..." Ostavlja me ispred izloga. Ulazi, razgleda, bira, onda me zove. „Vidi, odlučila sam, uzeću ovo. Je l' ti se sviđa?" Ali, ne pušta me da odgovorim. Predomišlja se, menja model. Proba drugi, dobro joj stoji. Sad ponovo izgleda odlučna. Šetka se ispred mene, onda me gleda: „Pa? Šta kažeš?"
„Mislim da ti odlično stoji."
Ponovo se gleda u ogledalo. Ali, nalazi nešto što joj se ne sviđa, što samo ona zna.
„Izvini, ali hoću još malo da razmislim."
Onda izlazi iz radnje i grli me.
„Ne, ne, odlučila sam, neću. Suviše je skupa"
I srećna je jer je donela najbolju odluku. Na kraju joj ja to poklanjam za nekoliko dana. A ona se smeje. I to je postalo igra. Još jedna igra. Babi, zašto si želela da prekineš? Ali, ne uspevam da nađem odgovor na vreme.
„Ah, znaš da nije više s onim?"
„Ne, ne znam. Kako bih i mogao da znam? Rekao sam ti da se više nismo čuli. Misliš da imam doušnike?"
„Mislim da nema nikog." Kaže to namerno, misli da mi je drago zbog toga. Ne znam šta misli ili ne želim da znam: „Kako god, Babi me ne interesuje."
Ne veruje mi: „Šta?!"
„Ne interesuje me. Ozbiljno. S druge strane, neki kažu: Ako uspeš u Njujorku, možeš svuda. A ja verujem da sam uspeo."
„Razumem. Nije bio neko. Bilo je: Nešto se promenilo. U redu, verujem ti." Smeje se i podiže obrvu. Ispijam još jedan gutljaj.
„Zaista me ne interesuje."
„Izvini, a zašto to ponavljaš?"
Nečiji mobilni telefon počinje da zvoni. Ima nenormalan ton. U stvari, mnoštvo tonova, ali prigušenih, neujednačenih, raštimovanih. Mladić za stolom blizu našeg, izvlači telefon iz džepa i privližava ga uvu. Nije njegov. Nastavlja da priča sa devojkom preko puta, crven u licu. Ko zna kakav je poziv želeo. Devojka se pravi da ništa ne primećuje. Telefon i dalje zvoni, a ton se pojačava. Neki debeli čovek izvlači majušan telefon iz košulje i gleda ga. Ne vidi dobro i približava ga uvu. Ne, nije njegov. Skoro ga treska o sto: „Do đavola i s ovim telefonima."
„Ja sam svoj ostavila kod kuće", kaže Palina, „nije moj. Ponekad, kad se smorim, isključim ga, ali večeras sam ga zaboravila." Telefon insistira.
„Čini mi se da je tvoj." Završavam poslednji gutljaj i skoro se zagrcnem. Sranje, stvarno, nisam ni pomislio. Vadim ga iz džepa. Moj zvoni. Sad još jače. Mora da je Paolo birao zvono. Ljudi me gledaju. I Palina. Pokušavam da se opravdam. „Paolo mi ga je poklonio ove večeri." Palina klima glavom.
„Molim ..." Moj je.
„Sva sreća, mislila sam da si u diskoteci. Pa, zar ga nisi čuo?" Lep ženski glas koji počinje da se smeje. „Pitaš se ko ima tvoj broj. Tvoj brat mi je sve objasnio. Nadam se samo da sam ja prva koja otvara sezonu. Eva ovde."
Na trenutak ćutim. Eva? Ma, naravno ... Eva, stjuardesa. Eva koja mi donosi pivo, Eva koja skakuće gore-dole po avionu. Eva „njoka". Eto kad vredi imati brata. I mobilni telefon.
„Pa ... je l' me čuješ?"
„Kako da ne."
„Jesi li razumeo ili si zaista uspeo da me zaboraviš?"
„Kako bih mogao da zaboravim ..." Želim da kažem Eva „njoka", ali shvatam da nije trenutak. „Eva. A ja mislio da ovaj telefon ne radi. Još me niko nije zvao."
„A zašto? Kome si sve dao broj?"
Već je pomalo ljubomorna. Smejem se: „Nikome ..."
„Gde si?"
„Evo, sedim ovde sa jednom drugaricom."
Tišina s druge strane: „Gde – ovde?"
„Ovde u gradu ..."
Čudna stvar s mobilnim telefonima je da si svuda i nigde.
„I kakva je ta tvoja prijateljica?"
„Jedna prijateljica."
„A šta kaže tvoja prijateljica što si tako dugo na telefonu?"
Palina se osvrće okolo i pozdravlja prijatelje koji su upravo ušli.
„Ne kaže ništa. Rekao sam ti, prijateljica je." Već čujem mekši ton.
„Čuj, ako želiš, možemo negde da se vidimo. Možda da izađemo."
„Imam jedan problem."
„Tvoja prijateljica?"
„Ne, moj motor. Na motoru sam."
„Ah, pa onda je baš problem."
„Plašiš se?"
„Ne, ne plašim se, zar bi trebalo?"
„Ne." Sviđa mi se ova devojka.
„Problem je što ne mogu da idem. Osiguranje kompanije mi to zabranjuje."
Ne znam da li da joj verujem. Ali, nije ni važno.
„Pa naravno, ako letiš na motoru, oni ti ne plaćaju."
„Što ti ne dođeš kod mene? Ja sam u hotelu 'Vila Borgeze'."
Palina me gleda i pokazuje mi „pa, kol'ko ti traje taj razgovor?"
„A posle ćemo taksijem? Ili nisi osigurana ni za njih?"
Eva se smeje: „A posle ćemo videti."
Završavam razgovor.
„Dobro je! Neka žena?"
„Baš si postala radoznala, a?"
Ustajem i uzimam račun.
„Šta radiš, ideš?"
„Aha, ali ja plaćam."
Palina je malo razočarana: „Vidimo se ovih dana ili se odmah vraćaš?"
„Ne, ostajem."
„Daj mi broj, tako ću te naći."
„Ne znam ga napamet."
Gleda me zbunjenog lica. Naginje glavu na jednu stranu i fiksira me pogledom. Lepša je, ženstvenija. I volim je. Ali, ništa od toga, ne veruje mi.
„Daj, evo sad ću te cimnuti. Ili, zovi na kuću, tamo sam kod brata, broj je isti."
Smirujem je. Podiže se i ljubi me: „Ćao, Step. Dobro došao." I odlazi kod prijatelja.



Motor odmah pali. Akumulator se napunio bez problema. Prva, druga, treća. Za jedan tren evo me ispod nadvožnjaka Avenije Franča. Pada mi nešto na pamet i vraćam se nazad. Možda će se nekoj, kao Eva, svideti. A naročito, zato što ja u ovom trenutku želim to da uradim. Pet minuta kasnije. Avenija Franca, Trg Euklide, Bulevar Parioli. Bedni restorana i automobili u dva reda. Lažno elegantni prodavci, najverovatnije Poljaci koji pokušavaju da budu Italijani. Jedna gospođa koja baš i ne ume da vozi pokušava da se dobro uparkira. Bar ona tako misli. U stvari, blokirala je celu krivinu. Dečaci i devojčice iz 'Duke' otežavaju saobraćaj. Brz zaokret kroz automobile, izbegavam jednu oštru krivinu, i evo me na Trgu Ungerija. Nadesno, i onda pravo do zoološkog vrta. Nalevo do kraja, i onda ponovo nadesno. Hotel „Vila Borgeze". Parkiram motor i silazim sa kesom u ruci. „Dobro veče." Jebi ga, na ovo nisam mislio. Ne znam prezime. „Dobro veče ..." Ponovo pokušavam. Ko zna odakle će doći inspiracija. Vratar, od nekih šezdeset godina, simpatičnog i mirnog lica, odlučuje da me spase.
„Gospođica vas očekuje. Soba dvesta dva, drugi sprat."
Želeo bih da ga pitam zašto misli da idem baš kod nje. Možda sam želeo sobu ili nešto drugo? Na primer, običnu informaciju. Ali shvatam da je bolje da ćutim. „Hvala." Gleda me kako odlazim i napola se osmehuje, a onda uzdiše. Klima glavom gore-dole. Zavidi zbog Eve ili zbog prohujalih godina, možda i lepših od nje. Penjem se uz stepenice. Soba dvesta dva. Zaustavljam se i kucam.
„Šampanjac?" pita veselim glasom klizeći prema vratima.
„Ne, pivo je."
Otvara: „Ćao, uđi." Ljubi me dva puta u obraz. Mirno korača. Pomalo uzvišeno, ali slobodnije nego u avionu. Ovo je druga stvar. Kosa joj je puštena.
„Salu na stranu, hoćeš nešto da popiješ? Pozvaću da donesu."
„Da, rekao sam ti. Pivo."
„Piva ima u frižideru." Pokazuje mi mali frižider u suprotnom uglu. Odlazim do njega, a kad se okrenem, ona već sedi na krevetu. Ruke su joj raširene, oslonjene na naslon i jastuk. Noge na podu, sa skupljenim kolenima. „Preneražena sam. Obišla sam krug po prodavnicama kako si mi rekao."
„I ... kako je prošlo?"
„Dobro. Kupila sam jednu spavaćicu i jedan sladak komplet, specifične plave boje, 'morskoplava', tako sam je nazvala. Sviđa ti se?"
„Veoma."
Smeje se i podiže: „Hoćeš da vidiš kako mi stoji?"
Živahna, pažljiva, nasmejana. I smeši mi se. Sad me gleda direktnije. S nekom čudnom lukavošću. Da nešto dokaže i pokaže, svoju nazovi-eleganciju ili ko zna šta. Izazov? Prihvatam. „Pa, naravno."
Uzima kesu. Podiže obrvu i, uz poslednji pogled, veselo se udaljava. Ali, znam šta želi da kažem.
„Pa kuda ideš?"
„U kupatilo. Šta si ti mislio?" I zatvara vrata za sobom, s osmehom tipa „ali za tren sam ovde, ne brini".
Dovršavam pivo taman na vreme. Evo je. Eva.
„Kako mi stoji?" Nosi providnu spavaćicu koja joj pada niz telo kao talas, tako da već osećam more. Plavičaste je boje. Morskoplave, kako je ona rekla. Čak je i kosu očešljala. I osmeh je, nekako, drugačiji.
„Fina je. Veoma. Ako je to spavaćica ... sad bih želeo da vidim komplet."
Smeje se. Onda menja izraz i približava se profesionalnim korakom. Vratila se stjuardesa. „Vi ste pozvonila? Sta želite?" Ne dolaze mi zanimljivi odgovori. Isprobavam jedan: „Kao što bi gospođa rekla: 'Tebe, njoka'." Ali, bez veze je, pa ćutim. I dobro je.
Ali, ona čeka.
Blizu mog lica. I ponovo mi dolazi na trenutak ona Nirvanina pesma If she ever comes down now ...
„Pa ... šta želiš?"
„Da zaronim u to tvoje more."
Ovo joj se sviđa. Eva se smeje, smatra da je odgovor dobar. I prihvata, mogu odmah da zaronim. Ljubi me. Fantastično dobro, mirno, opušteno, dugo. Igra se mojom donjom usnom, sisajući je, uvlači je u svoja usta. Onda je, iznenada, pušta. Koristim priliku.
„Doneo sam ti nešto."
Uostalom, nema potrebe za žurbom. Nije predviđeno sletanje. Ne sada. Odvajam se od nje i vadim kesu. Iznenađeno me gleda. Bradavice joj se naziru kroz nabore spavačice. Ali, sad ne želim da se izgubim u tim strujama. Otvaram kesu pred njenim očima.
„Neee ... predivno. Dva parčeta lubenice!"
„Uzeo sam ih kod prijatelja na Ponte Milviju. Nisam ga video dugo, poklonio mi ih je."
Dodajem joj jedno parče.
„Ima najbolje lubenice u Rimu." Posle tvojih, hoću da dodam. Ali, to bi baš bila loša šala. Grize lubenicu i odmah prstom kupi sok koji joj klizi niz usta. Sisa ga, ne želeći da izgubi nijednu kap. Smejem se. Da. Bez žurbe. I ja grizem svoje parče. Sveža je, slatka, dobra, nije brašnjava. Eva i dalje jede. Sviđa joj se. Proždiremo je, gledajući se uz osmeh. Ovo se pretvara u takmičenje. Na kraju nam samo ružičasti polumeseci ostaju u rukama, dok i dalje žvaćemo. Sok nam klizi sve do brade. Ona stavlja svoju krišku na sto, i ponovo me ljubi, a da nije ni obrisala usta.
„Sad si ti moja lubenica." Grize me za bradu i liže mi usta, sve do ivice brade. A ona je odlučna, gladna, dobro raspoložena. Još više žena.
„Čuj, želela sam te u avionu ... i sada te želim ..."
Ne znam šta da joj odgovorim. Čudno mi je kad govori. Ćutim, dok mi se ona osmehuje. „Prvi put sam s nekim prolaznim."
Mirno izvlačim telefon iz džepa. Mislim na zvono i gasim ga. Naravno, sudeći po tome kako se stvari odvijaju, ovo je najlepši poklon koji mi je Paolo mogao dati.
„A ti si, naprotiv, jedina stjuardesa koja mi je nedostajala." Pokušava da me ošamari. Hvatam joj ruku u letu, i lagano je ljubim. Pravi se da je ljuta, namrgođene.
„Ali si i najslađa lubenica koju sam ikad probao."
Vrti glavom, ponovo raspoložena i oslobađa se stiska. Seda ispred mene prekrštenih nogu. Odlučna, drska, samouverena. Uvlači mi ruku. Lagano, mirno. Gde, ona zna. Gde, znam i ja. Gleda me u oči, izazivački, bestidno. I ja gledam nju, ne odustajem, smešim se. Povlači me na sebe, željno, požudno, skoro se zarivajući u moja ramena. I prepuštam se. Davim se u ovom plavom moru, privučen slašću Eve stjuardese. Kao i lubenice.

Daleko. Na Aureliji, pre Fređenea, u Kastel di Gvido. Jedan stari zamak ponovo je obnovljen. Pedeset crtača radilo je dva dana. Pet Amerikanki stajalo je sa svetiljkama svih vrsta kako bi za trenutak moglo sve da se osvetli. Unutra, tri konzole sa dve stotine zvučnika od po 100 kW, razmeštenih po napuštenim salonima, gore po stenama, po sobama sa starim slikama koje je vreme već načelo, čak i po podrumima. Pet hiljada sveća rasutih po vrtu. I kao da to nije dovoljno, dva kamiona sa više od dve stotine dušeka još uvek pokrivenih celofanom. Da, pošto se nikad ne zna ... A to, nikad se ne zna, Alehandro Barberini ne dopušta da mu se desi. Ovo je njegovo veče. Za njegov dvadeseti rođendan, otac mu je poklonio crnu „dajners" karticu. I koji je bolji povod da mu je uruči ako ne ovaj? Dvesta hiljada evra, jedan potez karticom i op-la! zabava može da počne. A Đani Mengoni sigurno nije propustio ovakvu priliku. On je sve preuzeo u svoje ruke. Naručio je više od hiljadu flaša alkohola i trista šampanjca, četrdeset pet kada na naduvavanje punih leda i dvadeset konobara ... pa, zašto da štedi? On je, samo za organizaciju, uzeo ček na trideset hiljada evra. Već unovčen. „Čuj, s ovim pomalo propalim plemićima nikad se ne zna", rekao je sirotom Ernestu, koji se, u stvari, pobrinuo za celu organizaciju. Za Ernesta, naprotiv, hiljadu osamsto evra i dirinčenje koje traje duže od mesec dana. AH, za njega je ovih hiljadu osamsto dar s neba. Želi da osvoji srce lepe Made. Mesec dana je kako se ljubakaju, ali još uvek ništa. Večeras zna da ide na sigurno. Kupio joj je jaknu koja joj se tako sviđa. Izbrojao je hiljadu evra za ružičastu, lažno izlizanu kožu. Ali, zadovoljna ona ... zadovoljan je i on. Poklon je sakrio u auto, i kad veče bude pri kraju, u zoru ... ili, kad bude bilo, biće ... Već je siguran u onaj njen osmeh. Osmeh koji ga je pogodio kao grom, koji ga je ubedio da je uzme za pomoćnika čak i za ovo veče. I to za 'samo' petsto evra. Ali, ako sve bude išlo kako treba, na kraju večeri, Ernesto će staviti trista evra u džep, ali će, za uzvrat, dobiti ono što nema cenu. Neka zadovoljstva nemaju cenu.
„Dani, pa gde si ti?! Čekam te napolju već sat vremena!"
„Znam, ali morali smo da ostavimo kola tamo dole. Uvek se boji da će ih neko ogrebati."
„Zašto, s kim si došla?"
„Kako s kim? Rekla sam ti, s Kikom Brandelijem!"
„Ne mogu da verujem!"
„Kad ja nešto kažem, možeš verovati!"
„Ali, još uvek ide ... Ma on te je pozvao da izađete samo da bi se osvetio tvojoj sestri!"
„Aha, kako si ljubomorna. Prema meni je dobar. Osim toga, šta želiš da znaš? Molim te, zašto Đovani Frančeskini, onaj koji je uvek trčao za onom ... onom iz IIIa, kako se zove?"
„Kristina Đaneti."
„Da. Zar on nije pošao sa mladom sestrom kad ju je upoznao?"
„Baš! Ona prva je časna sestra, a ova druga je stigla do brojke da je Eva Henger7 za nju malo dete!"
„E pa, meni se Brandeli mnogo sviđa, a i rekla sam ti, za četiri dana je moj rođendan i već sam odlučila."
„Opet ista priča? Vidi, neće ti isteći rok sa osamnaest godina! To si ti sebi uvrtela u glavu. Čak i da ti prvi put bude za dve godine, šta te briga?"
„Za dve godine?! Ama, jesi li poludela? A kad ću to nadoknaditi? Pa, zar sad kad sam skupila hrabrost, ti me tako spuštaš? A onda, izvini, kad si ti to uradila?"
„U šesnaestoj."
„Vidiš, a meni nešto govoriš."
„Ma kakve to veze ima, ja sam sa Luiđijem bila već dve godine."
„E, čuj, nemoj da me daviš. Meni se Kiko Brandeli sviđa, i ja sam odlučila da ću to večeras uraditi s njim. Pa daj, budi bar jednom „Pa to ti i pričam zato što sam ti prijatelj!"
Dani se okreće i vidi ga u daljini.
„Daj, dosta s tim, dosta. Evo ga, dolazi. Hajde da uđemo, nećemo više o tome."
„Ćao, Đuli." Kiko Brandeli je ljubi u obraz. „Kako si, dobro, nisam te video sto godina! Baš si lepa ... Pa? Jesam li se pokazao za ovo veče? Lutke, zadovoljne? Hajde, idemo unutra."
Kiko Brandeli uzima Dani za ruku i kreće prema ulazu. Iza njegovih leđa Đuli hvata Danijelin pogled i gestikulirajući imitira Brandelija ... „lutke". Onda pravi facu kao da hoće da kaže „au, kakav je on smor". Danijela, otpozadi, pokušava da je neprimetno šutne. Đuli se izmiče, smejući se. Kiko ponovo privlači Danijelu.
„Ma, šta radite? Daj, budite dobre, uvek nešto izvodite. Ulazimo." Približava se četvorica momaka na ulazu, ogromnim, crnim tipovima obrijanih glava, obučenim u crno. Jedan od njih kontroliše karte. Kad vidi da je sve u redu, klimne glavom. Spušta zlatnu traku i pušta ih da uđu. Mala družina ulazi, dok ostali pristižu.



Malo kasnije, ili mnogo kasnije. Kad zaspiš na krevetu, i ne znaš koliko je sati prošlo. Budim se, ona je tu, blizu. Kosa joj se rasipa po jastuku, usta traže dah. Počinjem u tišini da se oblačim. Navlačim košulju, a Eva se budi. Brzo pruža ruku i pipa oko sebe. Vidi da nisam tu. Onda se okreće. I nasmeši se kad me ugleda.
„Ideš?"
„Da, moram kući."
„Mnogo mi se svidela lubenica."
„I meni."
„Znaš šta mi se najviše svidelo?"
Prisećam se svega što smo radili i sve mi se čini prelepim. A i zašto istrčavati?
„Ne, šta?"
„To što me nisi pitao kako je bilo?" Ostajem bez reči.
„Znaš, to me uvek svi pitaju, a meni je to tako ... glupo, ne mogu da objasnim."
Svi. Koji svi? Želeo bih da pitam. Ali i nije tako važno. Kad je samo seks u pitanju, ne tražiš razloge. A kada nije samo on u pitanju, onda tražiš sve ostalo.
„Nisam te pitao jer znam da je bilo dobro."
„Kretenu!" To mi kaže sa mnogo ljubavi. Brinem se. Približava se i steže mi noge, a onda me ljubi u leđa.
„Zašto, kako je bilo?"
„Odlično."
„Vidiš!"
Ona podiže cenu: „I više."
„Znam", ljubim je na brzinu i klizim prema vratima.
„Htela sam da ti kažem da ostajem još koji dan ..."
Pomalo razočarana žena.
„Zbog šopinga?"
„Da ..." Smeši se pomalo zbunjena što je toliko radosna. „I ..." Ne dajem joj vremena da izgovori.
„Pozovi me, imaš moj broj", onda brzo izlazim. Usporavam na stepenicama. Ponovo sam. Navlačim jaknu i vadim cigaretu iz džepa. Sumiram situaciju. Sati je pola četiri. U polu se promenio vratar. Mlađi je. Drema naslonjen na stolicu. Izlazim na ulicu i palim motor. Još uvek mirišem na lubenicu i na sve ostalo. Šteta. Želeo sam da zahvalim vrataru koji je bio ranije. Šta znam, da mu ostavim bakšiš ili da se nasmejem malo, da popušimo cigaretu. Možda bih mu nešto rekao, uobičajena sranja koja se pričaju o onome što se upravo desilo. Ko zna, možda je ranije i on to isto radio sa nekim prijateljem. Nema lepše stvari nego prijatelju pričati detalje. Naročito kad ona nije ukrala naše srce. Ne kao onda. Ona. O njoj nikad ništa i nikom nisam pričao, čak ni Polu. Ali, ovo je samo jedan trenutak. Ništa, ništa se tu ne može učiniti. Kad je samo seks u pitanju, ljubav prošlih dana dolazi da te potraži. Odmah te nalazi. Ne lupa na vrata. Ulazi tako, iznenada, nevaspitana i lepa kao što samo ljubav može biti. I za tren, ponovo sam izgubljen u toj boji, u plavetnilu njenih očiju. Babi. Taj dan.
„Daj pomeri se, pa koliko ti treba."
Sabaudija8. Riva. Motor je pod nekim borom, blizu dine.
„Onda? Step, nisam razumela. Pa je l' ti želiš ovaj sladoled ne?"
Savijen sam, zaključavam motor lancem.
„Kako nisi razumela, nemoj da si dosadna. Rekao sam ti ne, Babi, ne, hvala!"
„Ma, naravno da ga želiš, znam."
Babi, tvrdoglavica.
„Pa zašto me onda pitaš? Pa ako ga želim, što ga ne bi donela, a, Babi? Ništa te ne košta."
„Eto, vidiš kakav si ... Odmah misliš na pare, baš si potkupljiv."
„Ma ne, mislio sam, led nije skup. Šta te briga, Babi, neko će ga, uostalom, uzeti i svejedno baciti."
Babi se približava sa dva sladoleda u ruci.
„A ja i jesam uzela dva. Drži, za mene od pomorandže, za tebe mentu."
„Ali, meni se menta uopšte ne sviđa."
„Pa izvini, malopre ga uopšte nisi hteo, a sad se još i žališ! Baš si naporan. A i svideće ti se, videćeš."
„Pa znao bih da mi se neka stvar sviđa ili ne!"
„Sad to kažeš zato što si tvrdoglav. Daj, dobro te poznajem."
Prvo otvara moj i počinje da ga liže. Onda mi ga dodaje.
„Vauu ... Odličan je."
„Pa onda ga uzmi!"
„Ne, sad mi se jede ovaj s pomorandžom."
I liže svoj sladoled, gleda me i smeje se. A onda postaje bezobrazna, zato što se sladoled brzo topi i stavlja ga celog u usta. I smeje se. A onda ponovo želi da proba moj.
„Daj mi malo od tvog", namerno to kaže, uz smeh. Pripija se uz mene, nagnuti smo na motor, širim noge, a ona se uvlači unutra. Ljubimo se. Sladoledi se tope, eure niz ruku. I svaki čas jezikom ližemo malo pomorandžu, malo mentol. Po rukama, između prstiju, po zglobu, po nadlaktici. Meka. Slatka. Kao devojčica. Ima dug pareo, svetloplavi sa tamnijim šarama. Obavijen oko struka. Nosi plave sandale i dvodelni kupaći kostim, i on plave boje, i dugu ogrlicu sa belim školjkama, okruglim, manjim i većim. Gube se i igraju među njenim toplim grudima. Ljubi me u vrat.
„Jao!" Prislonila mi je sladoled na stomak.
„Jadni moj mali ...", imitira me. „Šta, povredila sam te? Hladno ti je?"
Stežem mišiće, a ona se još više raduje. Razmazuje sladoled po mojim nogama, po jednoj, pa po drugoj. A i ja se svetim.
„Aj!"
„Eto ti, malo mentola po tvojim bokovima." I nastavljamo tako da mažemo pomorandžu i mentol po leđima, po vratu, po nogama i onda po njenim grudima. Sladoled se lomi. Jedan komadić uvlači se u kostim.
„Jao, jesi kreten, pa ledeno je!"
„Naravno da je leden, pa to je sladoled."
I smejemo se. Izgubljeni u hladnom poljupcu pod toplim suncem. A u našim ustima pomorandža i mentol se nalaze dok se mi gubimo.
„Daj, Babi, hajde sa mnom."
„Pa, kuda?"
„Dođi ..."
Gledam levo i desno, onda brzo prelazim ulicu vukući je sa sobom, a ona trči, skoro se sapliće, gubeči sandale na vrelom asfaltu.
Ostavljamo more, put, i penjemo se gore, na dine. I trčimo dalje. Nedaleko od jednog turističkog kampa, stajemo. Sakriveni u zelenom, oskudnom rastinju, s pomalo peska, pod suncem voajerom, pružam se na njen pareo. Sad smo na zemlji. Ona se penje na mene, bez kostima, samo moja. Graške znoja klize na vrućini niz slapove pepeljastoplave kose, gubeći se na njenom već pocrnelom stomaku, a onda dole među njene tamnije kovrdže, i još dalje među moje ... Naše slatko zadovoljstvo. Babi se lagano pomera, gore-dole. Zabacuje glavu, smejući se suncu. Radosna što je voljena. Lepa, u svoj toj svetlosti. Mentol. Pomorandža. Mentol. Pomorandža. Mentol. Pomoraaaandža ...
Dosta! Ponovo sam izvan uspomena. Prošlosti. Ali sam i van sebe. Pre ili kasnije, uvek te stižu stvari koje si ostavio za sobom. A kad si zaljubljen, najgluplje stvari su ti ujedno i najlepše. Zato što se njihova jednostavnost ne može porediti ni sa čim. I doće mi da kriknem u ovoj tišini koja boli. Dosta. Pusti to. Stavi sve na svoje mesto, ponovo. Eto. Zatvori. Dvaput okreni ključ. U dnu srca, iza ugla. U tom vrtu je poneki cvet, neka senka i bol. Tu ih ostavi, molim te, sakrivene, gde ne mogu da zabole, gde ih niko ne može videti. Gde ih ti ne možeš videti. Eto. Ponovo sahranjena. Sad je bolje. Mnogo bolje. Udaljavam se od hotela. Vozim lagano Ulicom Pinčana, Ulicom Paizjelo, pravo prema Trgu Euklide. Nikog nema u vidokrugu, samo jedan policijski auto stoji ispred ambasade. Policajac spava. Njegov drug čita ko zna šta. Ubrzavam. Prolazim semafor, onda Ulicom Antoneli. Osećam svežinu vetra koji me miluje. Na trenutak zatvaram oči i čini mi se da letim. Dug uzdah. Lepota. Stjuardesa je bila savršeno uslužna. Eva. Izgubljena u tom „morskoplavom". I lepa. Ima savršeno telo. A i sviđa mi se žena koja se ne stidi svoje želje. Slatka. Slatka kao lubenica. U stvari, još slađa. U mrkloj noći izlazim na Aveniju Franča i vozim se duž nadvožnjaka. Sad je skoro hladno.
Galebovi se dižu sa Tibra i pojavljuju na mostu, u znak stidljivog pozdrava. Onda ponovo zaranjaju prema reci. Blago ponavljaju neki poziv, prigušenim kricima kao da se plaše da nekog ne probude. Onda počnem da se smejem sam za sebe. Eva ... Čudno. Ne znam čak ni njeno prezime.

U Kastel di Gvidu žurka dostiže vrhunac. U kući grmi muzika. Crvena, ljubičasta, plava svetla. Potpuno gole igračice njišu se na balama sena. Neki bodibilder sa kapicom na glavi i nauljenim telom ogrnutim samo komadom tkanine oko struka reži, praveći se da kida lanac sa zida da bi ih dohvatio. Dani i Đulija oduševljeno vrište. Vitez i njegova gola dama prolaze salonom na konju. Na divanu raskalašni mladići i devojke piju, smeju se, ljube se skriveni u polumraku, na trenutke osvetljeni zelenim šarajućim svetlom koje reče prostoriju u taktu muzike. Konobari u besprekornim belim uniformama prolaze sa čašama služeći vrhunski alkohol, od ruma 'džon bejli' do džina 'sekvoja'. Kiko u letu hvata dve čaše i ispija ih naiskap, igrajući s rukama podignutim prema nebu.
„Ma, ovde je super! Pakao za usamljene bogataše, znači ovo je samo za nas ... Strava!" Zavrti Danijelu u ritmu muzike, smeje se s njom, grli je i pažljivo ljubi u usta. Onda je pušta iz ruku u manje-više istom, frenetičnom ritmu.
„Lutke, čekajte me ovde, idem po još pića!"
Đuli gleda kako on odlazi, a onda se okrene prema Danijeli i fiksira je pogledom bez reči.
„Dani ... ama jesi li stvarno odlučila?"
„Ne mogu to da uradim ..."
„Eto vidiš!"
„Ma ne, mnogo mi se sviđa, samo što moram da se prepustim, a ti mi još više otežavaš."
„Ja!?"
„Ma, čini ti se! Moram da se opustim. Ali, kad pijem, posle se osećam loše."
„Dani, vidi, zar ono nije Andrea Palombi?"
„Da, on je. Bože, koliko dugo ga nisam videla!"
„Baš se promenio. Pa šta su mu to uradili? Neko ga je prebio?"
„Ne, kad smo raskinuli, imao je slom."
„Potpuno! Eto, s njim je trebalo prvi put, s nekim ko te je bar iskreno voleo. Koliko ste dugo bili zajedno?"
„Šest meseci."
„I za šest meseci niste mogli ...?"
„Mogli smo, ali nismo! Znači ... A onda, to i nisu stvari koje se mogu isplanirati za stolom!"
„Ma šta mi napriča! Ali, večeras si baš sve uradila za stolom!"
„Dosta, nerviraš me. Nikad neću uspeti. Moram da uzmem jedan ekstazi! Eto, to mi treba."
„Da, super. Ja sam uzela na Đadinoj žurci, baš pomaže."
„Kako ti je bilo?"
„Bilo mi je super. Bio je i Đovani i vodili smo ljubav. Bilo je predivno."
„Pa, verujem ti, bila si pod ekstazijem."
„Ma kakve veze ima, meni je sa Đovanijem uvek dobro! S te strane uvek smo se dobro slagali, među nama vlada jaka seksualna privlačnost."
„Naravno, on ima jaku seksualnu privlačnost sa svakom koja nosi suknju!"
„E, sad si ti otrovna. Onda si mogla to sa Đovanijem, bez mnogo premišljanja, zar ne!?"
„Daj, dosta, nećemo se svađati. Gde da ga nađem?"
„Šta?"
„Đovanija! Daj, molim te ... pa ekstazi! Ej, sad si se ti uvredila?!"
„Vidi, ovde je jedna ganša."
„Kako?!"
„Ganša. Baš si aut. Ganše su one tvrde ribe, one koje valjaju robu. Vidiš onu sa kikicama? E baš si ... Onu blizu konzole? Eto, ona ima sve. Videla sam je na ulazu. Jesi li shvatila? Eno, ona tamo, vidiš?"
„Da, ona blizu Made."
„Blizu koga?"
„Blizu Made Federiči. To je ona što se tukla sa mojom sestrom pre dve godine."
„Ma šta te briga. A i kakve ti imaš veze s tim? One rade zajedno. Pozdravi je i videćeš da neće biti problema."
„Misliš?"
„Naravno, idi."
Danijela skuplja hrabrost i prolazi kroz salon. Mada je izdaleka vidi kako dolazi. I prepoznaje. Nikad ih nije zaboravila. Ni jednu, ni drugu. Okreće se ganši.
„Sofi, šta ti je ostalo?"
„Jedan ekstazi i jedan skup."
„Vidiš ovu što sad dolazi?"
Ganša gleda prema Danijeli.
„Aha, pa ...?
„Ako ti bude nešto tražila, daj joj u svakom slučaju skup."
„A kol'ko da joj tražim?"
„Tvoja stvar."
Danijela se zaustavlja ispred njih dve. Ganša upitno podiže bradu u stilu „tražiš nešto?". Danijela prvo pozdravlja Madu.
„Ćao, kako si?"
Mada ne odgovara. Danijela nastavlja.
„Izvini, je l' imaš jedan ekstazi?"
„A je l' ti imaš pare?" Ganša će njoj.
„Koliko?"
„Pedeset evra."
„OK, drži." Danijela vadi novac iz pantalona i pruža joj. Ova ga, u trenu, sakriva u svoje džepove, a onda iz narukvice vadi belu pilulu. Danijela je uzima i okreće se da pođe.
„Ej, stani." Mada je zaustavlja. „To se ne nosa okolo. Piješ je ovde. Drži!" I pruža joj svoju flašu piva.
Danijela je zabrinuto pogleda.
„Zar mi neće biti loše s pivom?"
„Ako si dovde došla, ne može da ti bude loše!"
Danijela stavlja pilulu u usta i ispija dug gutljaj. Onda spušta flašu i duboko udahne. Proguta i nasmeši se.
„Gotovo."
Mada je zaustavlja.
„Da vidim ... zini."
Danijela posluša. Mada je pažljivo kontroliše. Da, stvarno je progutala pilulu.
„OK, ćao i lep provod."
Danijela se udaljava, dok je Mada i Sofi gledaju. Kiko Brandeli, u tom trenutku, stiže do Đuli sa dve čaše šampanjca.
„Videćeš, ova će da poludi. Ako nikad ništa nisi probao, skup će da te satre. Neće se ni sećati šta je bilo."
„Biće dobro. Tako će preneti moje pozdrave sestri."
„Čovek ne treba da se kači sa tobom, a?"
„Nikad. Samo je pitanje vremena ..."
„OK, Mada, idem ja."
„A sa ovim poslednjim ekstazijem, šta ćeš?"
„Trgnuću ga kući. Damijano se večeras vraća kući ranije. Bar ćemo se malo jebati."
„OK, uživaj, sestro. Hoćeš samo još nešto da mi učiniš? Znaš Ernestova kola?"
„Da, ona plava."
„Vidi, sad ću ti objasniti šta ćeš da uradiš."
Kao da se muzika pojačava. Skup počinje da deluje. Dani neobuzdano igra ispred Đuli.
„Kako si?"
„Kao u snu."
„A šta osećaš?"
„Otkud znam! Ne znam. Ništa više ne razumem, znam samo da hoću da se tucam! Hoću da se tucam!"
Danijela skače kao luda i urla. Muzika je ponekad zagluši, ponekad ne. Baš u trenutku kad se našla ispred Andree Palombija, zaurla „hoću da se tucam!"na sav glas. Andrea joj se nasmeši.
„Konačno!" odgovara. „I ja!"
„Da, ali ja neću sa tobom!"
I Danijela nastavlja da trči, skače od sreće, praveći džumbus, izgubljena među rukama koje je dodiruju, pijući iz čaša koje joj dodaju, igrajući sa nepoznatima, sve dok ne nade te ruke, te usne, to lice, taj osmeh ... Evo. Tebe sam tražila. Sviđaš mi se. Baš si lep. I vidi plavog, onda crnog, onda više ništa ne vidi. Nalazi se u nekoj sobi i gleda ga kako se skida. Gleda i sebe kako se skida. Celofan sa dušeka cepa se kao omot sladoleda, sladoleda na lizanje. I ona ga liže. Onda se gubi na tom ogromnom, hladnom dušeku. Neke ruke je vuku odozdo, šire joj noge. I lagano je miluju. Ah, loše mi je ... loše mi je ... Zar mora da mi bude loše? Mora tako, misli u sebi. Da, tako mora. Lepo je čak i kad je loše. I dalje vidi ovo čudno more oko sebe. Sve se talasa, gore-dole. Kao ovo telo na njoj. A onda se smeši. I smeje. I ima samo jedno pitanje: hoće li sutra ujutru za mene neko napisati nešto na zidu? Tako to ide, zar ne? Jedna ljubavna izjava samo za mene ... I smeši se. Već zaspala. Ne znajući da neće biti nikakvog natpisa. Čak ni imena.
Malo kasnije. Zora je.
„Ne, ne mogu da verujem!" Ernesto očajno trči prema plavim kolima.
„Obili su mi kola!"
„Čuj", kaže Mada ulazeći u kola, „ionako su potpuno provaljena!"
„Ma ne, nisi shvatila, ukrali su mi prelep poklon za tebe! Ti i ne znaš, potrošio sam brdo para. Za onu roze jaknicu, onu što ti se toliko sviđala!"
„Da, ti si se baš ispružio, hiljadu evra za mene!? A šta si hteo za uzvrat? A!? Šaneru! Verujem ti, al' zamalo! Daj, vozi me kući, umorna sam, hoću da džonjam!"
„Mada, kunem ti se! Kupio sam je!"
„Da, da, u redu! Vidi, moram da idem kući, sutra ujutru rano krećem."
„Kuda krećeš!?"
„Idem za Firencu, na nedelju dana. Možda ćemo se čuti kad se vratim."
„A zašto?"
„Ma onako, imam neka posla. Ma daj, je l' ti to mene preslišavaš? Smaraš me ... stalno si mi za vratom, prekini!"
I tako, Mada izleće iz kola i ulazi u prva koja nailaze. To su Mengonijeva kola, a ona je još srećnija što odlazi baš s njim. Ernesto trči za njom, vičući.
„Kuda ćeš!? Čekaj!"
Mada se smeje u sebi. Ma šta da čekam? Roze jaknica me već čeka kod kuće. Čak ti nisam ni dala. Kakvo veče. Predivno! Smestila sam i onoj maloj Đervazijevoj. Stvarno je bilo predivno! A Mada, u stvari, ne zna kakvu je moru pokrenula.



Polusan. Čujem Paola, mog brata, u kuhinji. Pomera nešto pokušavajući da ne pravi buku. Shvatam to po načinu na koji postavlja tanjire na sto i zatvara police. Moj brat je žena. Pažljiv je kao moja majka. Moja majka. Ima dve godine kako je nisam video, ko zna kakvu kosu sada ima. Cesto je menjala frizuru te poslednje godine. Pratila je modu, slušala savete prijateljica, kopirala slike iz nekih časopisa. Nikad nisam razumeo zašto su žene toliko opterećene kosom. Pada mi na pamet film sa Linom Venturom i Fransoaz Fabijan, „Žena i bitanga". Godina 1970. On završava u zatvoru. Ona odlazi u posetu. Mrak. Čuju se samo njihovi glasovi.
„Šta je bilo? ... Što me tako gledaš?"
„Ošišala si se."
„Ne sviđa ti se?"
„Ne, kad žena menja dužinu kose znači da će promeniti i muškarca."
Smešim se. Moja majka je više puta gledala ovaj film. Možda je ozbiljno shvatila ove reči. Jedno je sigurno: kad god je vidim, ima drugačiju frizuru. Paolo se pojavljuje na vratima, lagano ih otvara da ne škripe: „Stefano, hoćeš da doručkuješ?"
Okrećem se prema njemu: „Je l' nešto dobro?"
Na trenutak je zbunjen: „Pa, mislim da jeste."
„Dobro, onda dolazim." Nikad ne shvata da se šalim. To nije pokupio od mame. Navlačim neki duks, a ostajem u gaćama.
„Jebote, ala si smršao."
„Opet ... Već si mi to rekao."
„Moraću i ja da se preselim u Ameriku na godinu dana."
Prstima hvata svoj stomak: „Vidi ovo."
„Moć i bogatstvo nagrađuju te stomakom."
„Onda bih bio kao čačkalica." Pokušava da okrene na šalu. I u ovom se razlikuje od mame, jer mu šala ne uspeva.
„Na šta misliš?"
„Kako dobro postavljaš sto."
Zadovoljno seda: „Pa da, sviđa mi se ..." Dodaje mi kafu.
Uzimam i odoka dodajem malo hladnog mleka, čak i ne probajući.
Onda umačem veliki čokoladni keks: „Mmm, što je dobro."
„To je kakao. Uzeo sam za tebe. Meni se ne sviđa. Suviše je gorak. Mama ti je uvek to kupovala dok smo živeli svi zajedno."
U tišini pijem belu kafu. Paolo me gleda i na trenutak vidim da bi želeo nešto da kaže. Ali, predomišlja se i priprema svoj kapućino.
„Ah, sinoć te je zvala neka devojka, Eva Simoni, je l' te našla?"
Eva. Eto kako se preziva: Simoni. Moj brat zna i prezime.
„Da, našla me je."
„Jesi li se video s njom?"
„Šta znače sva ta pitanja?"
„Radoznao sam, imala je lep glas."
„Kao i sve ostalo."
Završavam belu kafu: „Ćao, Pa', vidimo se."
„Blago tebi kad si takav."
„Šta hoćeš da kažeš?"
Paolo se diže i rasklanja sve na svoje mesto: „Pa, znaš, što si tako slobodan, provodiš se, radiš šta hoćeš. Bio si napolju, na uslovnoj si, nisi u zatvoru."
„Da, baš sam srećnik." Odlazim. Mogao bih štošta da mu kažem. Mogao bih da mu ljubazno objasnim da je izrekao neverovatnu, veliku, strašnu glupost. Da čovek traži slobodu samo kada se oseća zatvorenim. Ali, umoran sam. Sad mi se baš ne da, baš mi se ne da. Ulazim u sobu, gledam na sat na stočiću i izlećem ponovo.
„Sranje, pa ti si me probudio, a tek je devet?"
„Da, moram u kancelariju."
„Ali, ja ne moram!"
„Da, znam, ali pošto već ideš da se vidiš sa tatom ..." Gleda me zbunjeno. „A ... nisam ti rekao?"
„Ne, nisi mi rekao." Još uvek deluje sigurno. Onda me sumnjičavo pogleda. Potpuno je siguran da mi je rekao, ili je veliki glumac.
„Pa dobro, očekuje te oko deset. Dobro je što sam te probudio, zar ne?"
„Naravno, kako da ne! Baš ti hvala."
„Nema na šta."
Ništa. Bez trunke ironije. I dalje rasklanja tanjire i aparat za kafu, stavlja ih uredno u desnu sudoperu, uvek, i samo, u desnu sudoperu.
Onda se ponovo vraća na temu.
„Ej, pa ne pitaš zašto tata želi da te vidi u deset? Nisi radoznao?"
„Pa, ako želi da me vidi, pretpostavljam da će mi to tada i reći."
„Da, naravno."
Vidim da mu je pomalo krivo.
„OK ... Zašto želi da me vidi?"
Paolo prestaje da pere sudove i okreće se prema meni brišući ruke nekom krpom. Entuzijasta je.
„Ne bi trebalo da ti kažem, pošto je u pitanju iznenađenje."
Primećuje da mi ide na nerve.
„Ali reći ću ti, zato što želim. Mislim da ti je našao neki posao!
Jesi li srećan?"
„Veoma."
Ali, zaista sam se popravio. Uspevam da odglumim zadovoljstvo čak i na ovakvo pitanje.
„Pa, šta kažeš?"
„Ako budem nastavio da ćaskam sa tobom, zakasniću."
Odlazim da se spremim.
Jesi li srećan? Najteže pitanje. „Da bi čovek bio srećan", kaže Karen Bliksen9, „potrebna je hrabrost." Srećan ... Takvo pitanje mogao je da postavi samo moj brat.

Minut do deset. Gledam svoje prezime na interfonu. Ali, to je stan moga oca. Napisano je olovkom, ukrivo, bez mašte, bez topline, da ne govorimo o radosti. U Americi ne bi prošlo. Ali, šta ima veze. U Rimu smo, na malenom trgu u Ulici Trieste, blizu prodavnice koja prodaje falš robu. U izlogu gomila stvari po ceni od 29,90 evra. Kao da neka budala ne shvata da ovakve stvari vrede tih njegovih trideset evra. Trgovački duh, lukavci i obavezan osmeh. Zvonim.
„Ko je?"
„Ćao, tata, ja sam."
„Tačan si. Amerika te je promenila." Smeje se.
Hteo bih da se vratim kući, ali već sam ovde: „Na kojem si spratu?"
„Na drugom."
Drugi sprat. Ulazim i zatvaram vrata iza sebe. Kako je to čudno, drugi sprat mi se nikada nije sviđao. Uvek sam ga smatrao sredinom između potkrovlja i vrta, mračno mesto za nekog ko preživljava. Pritiskam dvojku. Ovo važi i za lift. Put presečen napola. Beskorisno za nekog ko želi malo da se bavi sportom, neugodno za onog ko ne želi. Tata me čeka na vratima: „Zdravo." Uzbuđen je i grli me jako. Nekako suviše dugo, suviše dugo. Zastaje mi knedla u grlu, ali borim se. Ne želim da mislim na to. Lagano me potapše po leđima: „Pa ... kako je?"
„Odlično." Izborio sam se. Normalno govorim: „A ti? Kako si?"
„Dobro. Kako ti se sviđa ova kućica? Preselio sam se pre šest meseci, i dobro mi je ovde, ja sam je opremio."
Hteo bih da kažem „i vidi se", ali ne izgovaram. Ne tiče me se. „A i komotna je, nije suviše velika, ima oko osamdeset kvadrata, ali za mene je odlična, skoro uvek sam sâm."
Gleda me. Veruje ili se nada da ovo „skoro uvek" vodi nečemu. Ipak ne. Ako je to bilo zbog mene ... Leži tamo, nasukan. Smeši se neodlučno, onda ponovo počinje: „Slučajno mi se ukazala prilika i ja sam prihvatio, i znaš šta? Uvek sam mislio da mi se drugi sprat ne bi svideo, a naprotiv, bolje je, više je ... izolovan."
Nadam se da me neće pitati šta to znači. To sam čuo hiljadu puta. To je jedan od izraza koje mrzim.
„A i prostranije je, mirnije."
Pogrešan izbor skoro uvek se pravda suvišnim pridevima. Podseća me na jednu rečenicu Saše Gitrija: „Ima ljudi koji pričaju, pričaju ... dok najzad nešto ne kažu."10
„Da, slažem se s tobom." Kamo sreće da je to odgovor na citat, ali ne mogu. Samo sam pomislio na to. Neću mu reći.
Smeši mi se.
„Pa?"
Pogledam ga obeshrabreno. Pa? Šta znači to „pa"? Sećam se da je u mom razredu u gimnaziji bio neki Čiro Monini, koji je sedeo u prvoj klupi i stalno govorio: „Pa? Pa?" A zaljubljeni, onaj iza njega, stalno je odgovarao: „Pa? Šezdeset minuta!" I smeh. A najgore je što se i ovaj smejao. Tako su radili skoro svaki dan. Ne znam da li se još uvek viđaju. Ali, plašim se da igraju istu igru s nekim drugim ... Pa? Pa, ja volim svog oca. Jebote, kako je neudobna ova fotelja. Ali se trudim. „Nemaš pojma kako mi je bilo dobro u Njujorku, odlično."
„Je l' bilo nekoga?" Gledam ga. „Mislim, nekog od Italijana." Na trenutak sam zabrinut.
„Da, mnogo Italijana, ali drugačiji su od ovih na koje smo navikli ovde."
„Na koji način drugačiji?"
„Ne znam. Pametniji, pažljiviji. Manje seru. Druže se, pričaju bez problema, razgovaraju između sebe ..."
„Šta to znači razgovaraju između sebe?"
Da smo barem za večerom. Za stolom bih svakom oprostio. Čak i svojim roditeljima. Koje to rekao? Bio sam u gimnaziji i nasmejao sam se na to. Možda Oskar Vajld. Ne verujem da ću uspeti, ali pokušavam.
„Da se ne skrivaju. Gledaju istini u oči. A onda ... priznaju kad im je teško. Nije slučajno što svi imaju psihoterapeuta."
Gleda me zabrinuto: „I ti si išao?"
Moj otac, uvek pogrešno pitanje u pravo vreme.
Smirujem ga. „Ne, tata, nisam išao." Hteo bih da dodam: „Ali možda je trebalo. Možda bi taj američki psihoterapeut razumeo moje italijanske probleme." A možda i ne bi. Zeleo bih da mu to kažem, ali dižem ruke. Ne znam koliko ćemo izdržati. Pokušavam da pojednostavim stvari.
„Ja nisam Amerikanac. A mi Italijani suviše smo ponosni da bismo priznali da nam treba pomoć."
Ćuti. Zabrinut je. Žao mi je. Pokušavam da mu pomognem, da ne misli da je on za nešto kriv.
„A onda, šta misliš, zar bih ja bacao svoje pare? Da idem kod psihića i da ne razumem šta mi on kaže na engleskom ... onda bih zaista imao problem sa glavom!" Smeje se.
„Radije sam potrošio novac na kurs jezika, bacio sam ga, ali bez nade da će mi biti bolje!"
Ponovo se smeje. Ali, čini mi se, usiljeno. Ko zna šta bi želeo da mu kažem.
„Ponekad nismo u stanju ni sebi da priznamo probleme."
Postaje ozbiljan.
„To je istina."
„Zbog toga, pročitao sam, sve je manje i onih koji se u crkvi ispovedaju."
„Da ..."
Nije baš ubeđen. „A gde si to pročitao?"
Kako sam i mislio. „Ne sećam se."
„Da se vratimo našim temama."
Zašto? Kuda smo otišli? Da se vratimo našim temama ... Kakav izraz. Loše mi je. Neudobno mi je. Moj otac. Počinjem da bivam nervozan.
„Paolo ti ništa nije rekao?"
„O čemu?" Lagati ocu. Ja ne ulazim u onu priču o ispovesti, ne idem u crkvu. Više ne. „Ne, ništa mi nije rekao."
„Pa, dobro ..." Smeši se s entuzijazmom. „Našao sam ti posao." Pokušavam da odglumim što bolje mogu: „Hvala" i osmeh. Trebalo bi da budem glumac.
„Je l' mogu da znam o čemu je reč?"
„Ma, naravno. Baš sam budala. Pa ... ja sam razmišljao, budući da si bio u Njujorku i završio grafički kurs i fotografiju, je l' tako?" Dobro nam ide. Ni on nije siguran šta je njegov sin radio u Njujorku. A da ne govorimo da je baš on plaćao tu školu svaki mesec. „Da, naravno."
„Eto, najbolje je da nađeš nešto što ima veze sa onim što si učio. I ja sam našao! Zaposlili su te u jednom televizijskom programu kao nadležnog za grafičku animaciju i sliku!"
Ovo izgovara tonom koji zvuči kao italijanski prevod američkog Oskara: „end d viner iz ... A pobednik je ... ja sam pobednik?"
„Naravno, prvo ćeš biti asistent, odnosno neko ko će pratiti onog koji radi svu kompjutersku grafiku i ispravlja neke slike, pretpostavljam."
Znači, nisam pobednik. Samo drugoplasirani.
„Hvala, tata, čini mi se da je to odlična stvar."
„Ili nešto slično, ne umem ja da ti objasnim."
Približan kao i uvek. Neprecizan. Blizu istini ili nečem sličnom.
Moj otac. Da li je ikad, zaista, shvatio ono što se desilo sa mamom? Mislim da nije. Ponekad se pitam šta ja imam njegovo. Zamišljam jebanje koje je mene stvorilo. Gledam ga, on na mami. Dođe mi da se nasmejem. Da samo zna o čemu razmišljam. Zvoni interfon. „Ah, mora da je za mene." Brzo ustaje, pomalo zbunjen. Pa naravno, za koga bi moglo biti? Ja više ne stanujem ovde, kao Alisa. Tata se vraća, ali ne seda. Ostaje na nogama i nervozno krši ruke: „Znaš, ne znam kako da ti kažem, ali ima neko koga bih voleo da upoznaš. Čudno je da to kažem sopstvenom detetu, ali recimo da smo muškarci, zar ne? To je jedna žena." Smeje se da bi olakšao situaciju. Ne želim da mu još više otežavam.
„Naravno, tata, nema problema ... pa, muškarci smo."
Cutim. On je i dalje na nogama i gleda me. Ne znam šta da kažem, a vidim da izbegava moj pogled. Začuje se zvono na vratima i on odlazi da otvori.
„Evo, ovo je Monika."
Lepa je. Nije mnogo visoka, ali je mnogo našminkana. Ima jak parfem, elegantnu haljinu, suviše natapiranu kosu, suviše iscrtana usta. Smeši se, zubi joj nisu bogzna šta. I nije tako lepa. Ustajem kako me je učila moja majka i stežemo ruku jedno drugom.
„Drago mi je."
„Toliko mi je pričao o tebi, sad si se skoro vratio, je l' da?"
„Juče."
„Kako ti je bilo napolju?
„Dobro, zaista dobro."
Mirno seda i prekršta noge. Duge, veoma lepe noge, pomalo izlizane cipele, možda malo više nego što bi trebalo. Pročitao sam da se po cipelama vidi prava elegancija neke osobe. Pročitam gomilu stvari, ali se nikad ne sećam gde. Ah da, bio je to „Klas", na aerodromu. Intervju sa nekim izbacivačem. Rekao je da uvek prema cipelama odlučuje da li da pusti nekoga unutra ili ne. Ona bi ostala napolju.
„A koliko si bio u Njujorku?"
„Dve godine."
„Toliko", smeši se gledajući mog oca.
„Ali, brzo je prošlo, za tren."
Nadam se da neće više postavljati pitanja. Možda je shvatila i zaustavlja se. Vadi iz tašne kutiju cigareta. Dajana blu. I prema ovome bi izbacivač ostao neodlučan. Ona pali jednu upaljačem u boji i nakon što je povukla dim, osvrće se okolo. Čini to samo da bismo mi primetili, u stvari ništa ne traži.
„Evo, Monika", užurbao se moj otac oko nje sa pepeljarom koju je u trku dohvatio sa stočića iza sebe.
„Hvala", pokušava da otrese pepeo u pepeljaru. Ali još je rano. Na cigareti je ostao trag njenih crveno nakarminisanih usana, sa svim svojim linijama. Mrzim karmin na cigareti.
„Pa dobro, idem ja, do viđenja."
„Ćao, Stefano, drago mi je što sam te upoznala", smeši mi se malo prenaglašeno. I prati pogledom dok odlazim.
„Čekaj, ispratiću te."
Idem sa ocem prema vratima.
„Znamo se nekoliko meseci. Znaš, na kraju krajeva, četiri godine ima kako nisam izašao sa ženom." Smeje se. Svaki put kad mora da progura nešto što mu se čini teškim, on se smeje. Ma šta je ovde smešno? A i suviše se pravda. Uvek izgleda kao da samog sebe ubeđuje zbog izbora koji čini. U svakom slučaju, nije me briga. Jedva čekam da završimo.
„Pa, simpatična je ..."
Priča mi nešto o njoj. Ali, ne slušam ga. Vidim da priča, priča, priča. Ali, ja mislim na nešto drugo. Sećam se da sam bio mali, i moja majka se šalila sa njim u trpezariji. Onda je počela da trči, a on odmah za njom u hodnik, sve do vrata spavaće sobe, a ja sam trčao iza tate i vikao: „Daj, hvataj, zarobi je!" Onda su se malo borili na vratima. Mama se smejala i pokušavala da se zaključa, a on je pokušavao da uđe. Na kraju je ona pustila vrata i potrčala prema kupatilu. Ali, on ju je stigao i bacio na krevet. Onda se smejao jer je počela da ga golica. I ja sam se smejao tog dana. Onda je došao Paolo, ali su nas mama i tata isterali iz sobe. Rekli su da imaju da pričaju, ali su se smejali dok su to govorili. Paolo i ja otišli smo u svoju sobu da se igramo, a malo kasnije su i oni došli kod nas. Ali, pričali su tiho, usporeno, lica su im bila blaga. Sećam se da su bili kao obavijeni nekom posebnom svetlošću. Čak i po kosi, u očima, u osmehu. I počeli su da se igraju s nama, mama nas je grlila i smejala se i češljala mi kosu. Stalno ju je začešljavala unazad, snažno, kao da hoće da mi otkrije lice. Smetalo mi je to, ali sam je pustio. Zato što joj se sviđalo. I zato što je moja mama.
„Izvini, tata, ali stvarno moram da bežim ..." Presecam ko zna kakav razgovor.
„Ali, jesi li me čuo? Razumeo si? U dva kod 'Vanija'. Gospodin Romani očekuje te za program." O tome je pričao.
„Da, naravno, razumeo sam. Gospodin Romani, u dva kod 'Vanija'." Hukćem. „Izvini, OK?"
Onda brzo silazim niz stepenice, ne osvrćem se. Za tren sam na motoru. Žurim se da odem. Da odem nekud daleko. Menjam brzine, ne znam zašto, prija mi.



Gabi, šta je s tobom? Neka lepa pesma govorila je da je lako sresti se i u velikom gradu. Danima već lutam okolo. Tražim je, i ne želeći to. Zeznula me je pesma. Nema ni traga od nje. Nisam ni primetio, evo me kod njene zgrade. Fjorea, vratara, nema. Spuštena rampa. Nova radnja sa odećom otvorena je u blizini, tamo gde je nekada bila automehaničarska radionica. Bar „Lacareski" više nije tu. Nov restoran „Jačini". Elegantan, beli enterijer. Kao da neko želi da nas natera da budemo bolji. Ali, ja sam takav kakav sam, u svojoj pomalo iscepanoj Levi's jakni i propalim auspuhom na motoru.
„Hej, pa jesi li to ti, Step?"
Okrećem se i ne verujem. A ko je sad pa ova ovde?! Sedim na motoru ispred prodavca novina, a s rukama na bokovima, kao da nisam nešto dobro uradio, približava mi se ova čudna klinka, svetlosmeđe kose i nasmejanog lica.
„Pa? Jesi li to ti ili nisi?"
„Ama ko si ti?"
„Zovem se Martina, živim ovde. Hoćeš da mi odgovoriš?"
„A što me to pitaš?"
„A ti odgovori ... šta, je l' se bojiš?"
Skoro sam se nasmejao. Baš je žestoka, a ima negde oko jedanaest godina.
„Da, ja sam Step."
„Stvarno si Step? Ne mogu da verujem. Ne mogu da verujem. Ne mogu ... da verujem."
Gledam je i zabavljam se. Ja ne mogu da verujem.
„Pa?"
„Ti se mene sigurno ne sećaš, pre dve godine sam bila na stepeništu sa dve drugarice i jela sam picu sa kečapom. Ti si strčao dole i rekao: 'Mmmm, što je dobra ta pica', a ja nisam ništa odgovorila, ali sam svašta pomislila, i dala sam ti da je probaš!"
„Možda sam bio gladan ..."
„Ma ne, to nema veze."
„Ne razumem."
„Ne, hoću da kažem, meni, odnosno nama je bilo strava šta si uradio. Stalno o tome pričamo sa svojim drugaricama, kunem ti se, o onom grafitu na mostu kod Avenije Franča ... Ja i ti ... Tri metra iznad neba. Bože, stalno mislimo na to. Kako si se samo setio? To jest, jesi li stvarno ti napisao?"
Ne znam šta da odgovorim, ali nije ni važno. Ionako mi ne daje vremena da joj odgovorim.
„To jest, za mene je to najlepši grafit na svotu. Kad me mama prati u školu, ja ga gledam. Ali, je l' znaš da je neko drugi isto to napisao? Kopirali su te! Ima tog grafita i na drugim mestima u Rimu, kunem ti se, stvarno je ludo, ima ga na sve strane! A jedna moja drugarica je ovog leta, na moru, videla i u svom gradu!"
„Stvarno nisam hteo da pokrećem novu modu."
Na trenutak zamišljam da sad ovuda prođu moji nekadašnji prijatelji i da me vide kako ćaskam sa ovakvom klinkom ... ipak, sviđa mi se.
„To je ludo, sve mi sanjamo dečka koji će napisati tako nešto za nas. Ali, nije lako naći takvog tipa!"
Gleda me i smeši se. Misli da mi je upravo dala kompliment. „Eto, vidiš onog tamo ..."
Krišom mi pokazuje na nekog dečačića blizu ulaza. Sedi na lancu koji se proteže između dva stuba i ljulja se, odgurujući se svojim ogromnim patikama. Debeljuca, duge kose svezane u rep trakom u boji.
„Zove se Tomas, mnogo mi se sviđa, i on to zna." Tip je vidi. Smeši se izdaleka i klimne glavom u znak pozdrava. Čak je i zainteresovan što Martina priča sa starijim momkom.
„Da, mislim da zna. Sa mojim drugaricama ponaša se kretenski, i to mi smeta! Ako saznam ko mu je rekao ... Ali, sve dok nisam sigurna ... Ali, kad bi se on setio tako lepe rečenice, a?"
Gledam Martinu i mislim na sve ono što će još preživeti. Na lepotu njene prve ljubavi, na ono što će biti, na ono što misli da se nikada neće završiti.
„Najbolje što može je neki glupi grafit za klub. A i znaš šta? Ovo ti moram ispričati. Jednom su se moji roditelji, koji su već dugo zajedno, bar malo pre mog rođenja, pa jednog dana su se njih dvoje svađali kao ludi po kući, ja sam bila u svojoj sobi i dobro sam ih čula. Moja majka je u jednom trenutku rekla mom ocu: „Ti mene ne voliš, ti si se dobro preračunao, video si da sam dobra devojka i da bismo mogli zajedno ... ali to nije ljubav, razumeš? Ljubav nije račun iz prvog razreda. Ljubav je kad uradiš nešto ludo, kao onaj grafit na mostu. Ja i ti ... Tri metra iznad neba. Eto, to je ljubav. Tako mu je rekla, razumeš? Lepo, zar ne? Šta misliš, Step, je l' moja majka u pravu?"
„Taj grafit je bio za jednu devojku."
„Ah, pa znam to, bio je za Babi. Ona živi ovde, u zgradi D, viđam je s vremena na vreme. Znam da je bilo za nju, pa šta ti misliš, znam sve."
Počinje da me nervira. Šta ona može znati? Šta zna? Ne želim da znam.
„Pa dobro, Martina, hvala, sad stvarno moram da idem."
„Stalno pričamo, ja i moje drugarice, da je ona baš imala sreće. Takav grafit! Kad bi meni neki dečko napisao takav grafit, ja ga nikad ne bih ostavila. Je l' mogu nešto da te pitam?"
Nemam vremena da odgovorim.
„A zašto ste se rastali?"
Ćutim. Onda palim motor. Jedina stvar koju mogu.
„Ne znam. Kad bih znao, kunem se da bih ti rekao."
Izgleda da je stvarno razočarana. Onda je ponovo obuzima njena radost.
„Pa, ako još nekad prođeš ovuda, možemo zajedno da pojedemo parče pice sa kečapom, a?"
Gledam je i smešim se. Ja i Martina od jedanaest godina kako jedemo pitu. Moji prijatelji bi poludeli. Ali, ne kažem to. Neka se bar ona, u tim godinama, drži svojih snova.
„Naravno, Martina, ako budem prolazio."

Paolo se nije vratio. Možda i neće za ručak. Kuća je u savršenom redu. Suviše u redu. Pakujem u torbu čarape, majicu, šorts, duks i gaćice. Gaćice. Paolo mi se uvek rugao što koristim deminutive za sve. „Hajde da se provozamo jedan krugić. Je l' može kafica? Potrebne su mi dve olovčice ..." Mora da mi je to ostalo od majke. Rekao sam to jednom Polu. On je počeo da se smeje. „Ala si ženskast," govorio je „imaš ženu u sebi." A moja majka se smejala kad sam njoj rekao. Zatvaram rajsferšlus na torbi. Nedostaješ mi, Polo. Nedostaje mi moj najbolji prijatelj. A ništa ne mogu da učinim da ga vratim nazad. Ne mogu da ga sretnem. Uzimam torbu i izlazim. Do đavola, ne želim da mislim. Gledam se u ogledalu dok se lift spušta. Da. Ne želim da mislim. Počinjem da pevam neku američku pesmu, iako se ne sećam reči. Samo sam nju i slušao u Njujorku. Neka Brusova stara. Jebote, dobro je pevati. A ja želim da se osećam dobro. Izlazim iz lifta sa torbom preko ramena i pevušim: Needs a local hero, somebody with the right style ... Da, tako nešto. Ma nema veze. Pola više nema. Malog heroja. Lookin' for a local hero, someone with the right style ... Tako bih želeo malo da popričam s njim, ali to nije moguće. A moja majka živi tu negde, ali s njom ne želim da pričam. Ponovo pokušavam ... Lookin' for a local hero. Jebi ga, ništa nisam naučio od ove pesme.
„Fleks Apil", moja teretana, naša teretana. Naša, naših prijatelja. Uzbuđen silazim sa motora. Šta li se promenilo? Da li ima novih mašina? A i koga li ću sresti? Zaustavljam se koji trenutak na malom trgu pre ulaza. Gledam u staklo zamagljeno od napora i znoja.
U velikoj sali devojke igraju u ritmu neke američke pesme. Među njima samo dva muškarca pokušavaju da uhvate korak sa trenerom Džimom. To čitam na letku koji je zakačen na ulaz i promoviše posebne vežbe ili tako nešto. Nose patike, bodije, trenerke – skoro sve markirano. Kao da je neka revija u toku. Arabesque, Capezio, Gamba, Freddy, Magnum, Paul, Sansha, So Danca, Venice Beach, ili Dimensione Danza. Kao da će igrati bolje ako se sakriju iza nekog imena. Kako se ova dvojica ne stide svog jadnog pokušaja gimnastike. I to među ženama. Uski, šareni bodiji, savršena šminka, uske, crne majičice, pripijeni šortsevi ili trenerke ... i onda, dva muškarca u šortsevima. Jedan dlakav, drugi skoro ništa. Širokim majicama sakrili su stomake. Nekoordinisano skaču, zadihani, u očajničkoj jurnjavi za ritmom. Ali, ne stižu ga. U stvari, mora da im je to neko sakrio još od detinjstva. Žalosno ih je gledati. Prolazim i evo me u teretani. Na prijavnici, polunašminkan momak duge kose i pocrnelog lica. Tiho priča mobilnim telefonom sa nekom zamišljenom ženom. Pogleda me i nastavlja još malo da priča, a onda podiže pogled i izvinjava se izvesnoj „Fedi" u telefon.
„Izvolite?"
„Hteo bih da se učlanim. Čitav mesec."
„Jesi li već bio ovde kod nas?"
Pogledam okolo, onda pogledam njega.
„A Marko Tulije nije ovde?"
„Ne, napolju je. Možeš ga naći sutra ujutru."
„OK, onda ću se upisati sutra, ja sam njegov prijatelj."
„Kako god želiš ..."
Nije ga mnogo briga, uostalom, nije njegov novac. Odlazim u svlačionicu. Dva dečaka menjaju se na spravama. Smeju se i zezaju. Pričaju o svemu pomalo, pa i o izvesnoj devojci. „Pa ništa, bili smo na večeri u piceriji 'Montekarlo'. Ne možeš da zamisliš ... Svaka dva minuta zvonio joj je mobilni. Neki vojnik ju je tražio. A ona mu je pričala gluposti."
„Ma daj!"
„Kunem ti se."
Slušam dok se presvlačim, ali već zamišljam kraj: „A ona mu je pričala: 'Ma, ne, ne, s Dorom sam na večeri. Ma daj, sećaš se nje, ona što ima radnju, frizerka je' ..."
„Nemoj da pričaš, a on?"
„A šta može? Veruje. Na kraju smo otišli kod nje kući, i dok mi je ona pušila, ponovo je zazvonio telefon."
„Ne seri! A ti, šta si uradio?"
„Ja? Javio sam se, pa šta sam mogao da uradim?"
„I šta si mu rekao?"
„Žao mi je, ali u ovom trenutku ne može da se javi, raspravlja se sa Dorom!"
„Ma daj! Strava!" I smeh.
„Od tada svog malog zovem Dora. Evo ga ...", vadi ga napolje i pokazuje prijatelju. „Ćao, Dora, pozdravi Marija!"
Smeju se kao ludi dok tip sa „Dorom" u rukama bos skače po kupatilu. Na kraju se oklizne i padne. Drugi se smeje još jače, a ja odlazim u salu.
„Čuvaj mi ključeve, evo ih ovde." Stavljam ključeve ormarića na olovke na stolu. Tip na prijemu klimne mi glavom i nastavlja da priča telefonom. Onda se predomisli. Stavlja ruku preko slušalice i odlučuje se da mi kaže nešto.
„Hej, šefe, danas možeš u salu, ali od sutra moraš da se učlaniš."
Zadovoljno me gleda, glumeći tvrdog momka. Sa priglupim osmehom na licu nastavlja priču i okreće mi leđa. Razmeće se. Smeje. Čujem njegove poslednje reči: „Razumeš, Fede? Ušetao se i misli da je ovo njegova kuća."
Nema vremena da završi. Hvatam ga za kosu. Celom šakom. Skoro ga dižem iz stolice. Zauzima stav mirno, glave nagnute prema meni. Ludački boli kad te neko čupa za kosu. Znam to. Sećam se. Ali, sada je to njegova kosa.
„Spusti slušalicu, seronjo." Muca nekakvo „nazvaću te, izvini." I prekida vezu.
„A sad, kao prvo, ovo jeste moja kuća. A drugo ..." vučem ga jače. „Jao, jao, boli me!"
„A ja, eto, želim da se osećaš dobro: nemoj da si me ikada više nazvao šefe. Jesi li me razumeo?"
Pokušava da klimne glavom potvrdno, ali samo se vidi lagani pokret. Još jače vučem da bih bio siguran.
„Nisam čuo ... Jesi li razumeo?"
„Jao, ah ...! Da."
„Nisam čuo."
„Daa!!!" skoro urla od bola. Suze su mu u očima. Čak mi ga je i žao. Lagano ga odgurnem i on se ruši u stolicu. Odmah masira glavu. „Kako se zoveš?"
„Alesio."
„Evo, nasmeši se”, lagano ga šamaram po licu, „sad ako želiš, možeš ponovo da je pozoveš. Reci joj i da si reagovao, da si me izbacio iz teretane, da si me prebio, ma reci joj šta god hoćeš, ali ... nemoj da zaboraviš. Nikada više da me nisi nazvao šefe!"
A onda glas iza mojih leđa.
„Zato što si morao da znaš. On se zove Step." Okrećem se iznenađeno, čak pomalo sumnjičavo. Nisam očekivao da čujem svoje ime. Nisam video nikog od mojih prijatelja, nikog ko bi mogao da zna moje ime. A, eto, ima nekog. On. Mršav je, u stvari kao čačkalica. Visok, dugih ruku, uobičajene frizure, pomalo gustih obrva. Spojene su iznad dugog nosa koji štrči nad stisnutim usnama ogromnih usta. Možda su tako velika zato što se smeje. Liči na nekog Francuza. Siguran u sebe, miran, nasmejanih očiju, drži ruke u džepovima. Nosi donji deo trenerke i iscepani duks, izbledele crvene boje. Preko njega Levi's jaknu. Ne mogu da ga ocenim.
„Ne sećaš me se, je l' da?" Ne, ne sećam se. „Dobro me pogledaj, možda sam porastao." Bolje ga zagledam. Ima ožiljak iznad čela, sakriven ispod kose. Nije ništa ozbiljno. Primećuje šta gledam. „Imao sam nesreću s kolima, daj, čak si mi i u posetu dolazio."
Jebote, kako se nisam setio!
„Gvido Balestri! Čoveče, koliko je prošlo ... Bili smo zajedno u završnim razredima osnovne škole."
„Da, i dve godine u gimnaziji. Onda sam se ja ispisao."
„Jesi li pao? Ne sećam se baš svega."
„Ne, samo sam sledio svog oca."
Ah, da. Kako ne! Balestri. Otac mu je neki glavonja, stalno u velikim poslovima, akcionarsko društvo ili tako nešto. Uvek po svetu. „Pa ... kako si?"
„Dobro, a ti?"
„I ja sam dobro. Lepo što te opet vidim. Čuo sam svašta o tebi, Step, ovde, u Vinja Klari, već si legenda."
„Pa, ne bih baš rekao."
Vraćam pogled na Alesija. Slaže papire i pravi se da ne sluša. Stalno se hvata za glavu. Gvido se smeje.
„Šta ima veze, ti si legenda za one koji znaju naše priče. Još uvek se priča o onim čuvenim tučama ... Sećam se kad si se potukao sa Toskanom iza Vile Flaminije, u šumici."
„Bili smo deca ..."
Gvido je malo razočaran.
„Znam da si bio u Njujorku."
„Da, bio sam napolju dve godine."
„Večeras se viđam sa društvom, idemo malo na picu. Što ne dođeš i ti?"
„Koga sve ima?"
„Ima ljudi iz Vile Flaminije. Daj, sigurno ih se sećaš ... Pardini, Blasko, Maneta, Curli, Bardato, svi oni. Sa devojkama ili bez. Hajde, dođi i ti, svi će se radovati što te vide. Idemo u Bračano u 'Ženske vode'."
„Nikad bio."
„Prelepo je, u stvari, ako imaš devojku, povedi je. Čarobno mesto. Jednom kad jedeš tamo ... šetnja ... i onda sve niže. Desert ti po pravilu sleduje ... ali, kod nje kući."
Uspeva da me nasmeje: „Kad se skupljate?"
„Oko devet."
„Doći ću da jedem, ali bez šetnje ..."
„To jest, bez žene." Čudno se smeje. Bio je bistriji. Jedan prednji zub mu je slomljen i nikad nije ulivao suviše poverenja. Sada se dobro sećam. Zvali smo ga Kora. Bio je potpuno ukočen. Trčao je kao rasklimatan. Kad smo se zagrevali u školi na terenu Vile Flaminije, trčao je u poslednjoj grupi. „Prasci", tako ih je zvao Čerone, naš profesor fizičkog. I profa je bio strašno čudan. Dok smo radili gimnastiku, on je čitao sportske novine, a da bi nas kontrolisao, iscepao bi dve rupe na sredini novina. Kao da mi to nismo primećivali. Ali, sa tri prasca bio je nepobediv. Stizali su na cilj utroje, Lepi i Zaljubljeni, mrtvački beli, sa ispalim jezikom. „Prasci!" vikao je profa. „Treba da vas stavimo na ražanj da se zarumenite malo!" I onda smeh. Ali ne sećam se toga u vezi sa Balestrijem. Možda je i bolje. Na kraju krajeva, pozvao me je na večeru. Čak mu je stalo i da me podseti.
„Znači, u devet kod 'Ženskih voda', sa ženom ili bez."
„Važi."
Pozdravlja me i odlazi. Šta radi u teretani? Nema kilograme, nije debeo, mršav je kao moje najbleđe sećanje. Njegova stvar. Ali, simpatičan je.
Evo. Znala sam! Znala sam da će Step doći ovde u teretanu da vežba. Bila sam sigurna. I bila sam sigurna da će doći baš u ovu teretanu! Baš sam pametna. A on je suviše staromodan. Suviše. Nadam se da se bar u nečemu promenio!!! Pa, sad idem. Nije me video. A ja sam čula ono što je trebalo.
Sedam na prve mašine, brzo se zagrevam i ponavljam vežbe da omekšam mišiće. Stavljam najmanje tegove, samo onoliko koliko je neophodno.Vidim neku devojku sa narandžastim šeširom natučenim na glavu kako u žurbi izlazi iz teretane. Na svetu ima baš čudnih ljudi. Blizu mene neke druge dve devojke pričaju i smeju se nečemu. Priče o prošloj večeri ili o onome što tek treba da se desi. Jedna je lagano našminkana, ima kratku kosu s pramenovima i stalno je namešta. Zgodna je i stoji raširenih nogu da bi ih istakla. Druga je bucmasta i ne tako visoka, kosa do ramena, tamnija nego obično, možda zato što je prljava. S rukama na bokovima, siva, pomalo uflekana trenerka iz koje proviruje stomak.
„Vežbajte! U teretanu se dolazi da se vežba ..." Smejem se dok prolazim. Ona niža mi odgovara grimasom.
Druga je mirnija: „Sad se odmaramo."
„Od čega?"
„Od težine vežbi."
„Mislio sam od nečeg boljeg."
„To će doći kasnije ..."
„Ne sumnjam." Sad se obe smeju. U suštini, imam nekih sumnji u vezi s ovom drugom. Ali, žena uvek uspe u onom što želi. Ništa se tu ne može, moramo biti dosledniji, bar u nekim slučajevima. Gledam je bolje. Nešto govori prijateljici pokazujući pogledom na mene. Druga me gleda. Vidim joj odraz u ogledalu kako se smeje. Lepa je sa kratkom kosom, ima male grudi koje se savršeno ocrtavaju ispod bodija. Vide joj se bradavice. Zna, ali ne pokriva se. Smešim se i mislim na svoje stomačne mišiće. Odmah radim prvu seriju od sto. Kad sam završio, dve devojke više nisu tu. Sigurno su otišle na tuširanje. Ko zna da li ću ih prepoznati kad ih sretnem. Neverovatno je kako žena koja izlazi iz svlačionice može biti drugačija od one koju si video malo ranije ispod tegova. Ali, bez diskusije, sve izgledaju mnogo bolje. U krajnjem slučaju, ti je zamišljaš elegantnom, a ona koja izlazi nosi čizme sa zlatnim kopčama ili nešto slično. Ali, u svakom slučaju su različite. Čuda šminke. Eto zašto dobijaju ono što žele. Druga serija od stotinu. Gledam tavanicu bez zaustavljanja, jedan za drugim, sa rukama iza glave, otvorenim, napregnutim laktovima u istoj ravni. Jedan za drugim. Još jače. Ne mogu više, počinjem da osećam bol, mislim na svog oca, na njegovu novu ženu. Nastavljam bez prekida. Osamdeset osam, osamdeset devet, devedeset. Mislim na svoju majku. Devedeset jedan, devedeset dva. Koliko ima da je nisam video. Devedeset četiri, devedeset pet. Moram da je zovem, trebalo bi da je zovem. Devedeset osam, devedesetdevet, sto. Gotovo.
„Step, ne mogu da verujem!" Okrećem se, skoro ne mogu da govorim od bola u stomačnim mišićima. Na trenutak se setim Troizi jevog filma, kad on, iako vidi ženu koja mu se mnogo sviđa, trči oko kuće i kad je sretne, nema daha da priča s njom. Super je Troizi.
„Šta radiš ovde? Ah, vratio si se ... Rekli su mi da si bio napolju, u Njujorku!"
Opet? Avaj, ništa se ne može. Baš nisam mogao da prođem neopažen.
Konačno dolazim do daha i njega lako prepoznajem.
„Ćao, Jedrilice, kako si?"
„Opet taj nadimak. Je l' znaš da me tako niko više ne zove?"
„Hoćeš da kažeš da si se promenio?"
„Promenio – u čemu? Nikad i nisam shvatao zašto me svi zovete Jedrilica, da kažem da volim čamce, nikad i nisam plovio."
„Stvarno ne znaš odakle ti nadimak?"
„Ne, kunem ti se."
Gledam ga. Veliki zubi, kao i nekad, pocepan duks, svetlozeleni šorts, spale, pocepane čarape, u savršenom skladu sa dotrajalim adidaskama. Jedrilica. „Pa?"
Lažem. „Zvali su te Jedrilica jer si toliko voleo more."
„A to li je! Sad razumem, istina je. More mi se mnogo sviđa." Sad je zadovoljan, ponosan na svoje ime. Čini mi se da se gleda u ogledalu, toliko je porastao u sopstvenim očima. A, u stvari, nikad nije imao nijednu liru, uvek je išao s nama da jede picu i da se ogrebe za nešto. Zbog toga su svi govorili da „jedri". Siroti Jedrilica. Jednom je dobio takve batine od neke kamenjarke dole na kuglanju, blizu Anjenea, zato što je posle nekog poslića još tražio i popust. Imao je samo deset evra u džepu, a uživao je za dvadeset.
„Ah, baš sam srećan što te vidim."
Zadovoljno me gleda, stvarno je srećan.
„Jesi li već video nekoga?"
„Ne, juče sam došao. Nikog nisam video ovde u teretani."
„Ma, znaš, sad su svi na različitim stranama. Neki su počeli i da šljakaju, neki su otišli napolje, u inostranstvo. Ej, vidi ko dolazi."
Kroz prozor se vidi tamnoplava torba kako prolazi na ramenu nekog kratko ošišanog čoveka.
„Ne prepoznajem ga." Zagledam bolje. Ništa. Jedrilica pokušava da mi pomogne.
„Ma, daj, pa to je Crni. Ne sećaš se?"
„Ah, da, shvatam, ali ja sam ga znao samo iz viđenja."
Tip ulazi unutra i pozdravlja Jedrilicu: „Ćao, Andre. Š'a ima, je l' vežbaš?"
Jedrilica u neverici ponosno pokazuje na mene. „Ma, je l' vidiš s kim sam? To je Step."
Crni me na trenutak gleda. Onda se smeši. Ima simpatično lice, jednu jagodicu pomalo nagnječenu. Ide mi u susret: „Ma, daj, Step ... Naravno, kako ne. Kol'ko je prošlo otkad se nismo videli?"
Sad ga prepoznajem. Ima kratku kosu. Ranije je uvek bila malo duža, masna, stalno je visio u nekoj plavoj jakni na Euklidu Vinje Steluti.
„Nisam znao da ti je to nadimak. Crni. Sećam se da se zoveš Antonio."
„Da, ali nakon svega onoga sa Tajsonom ... kažu da pomalo ličim na njega ..."
Ima bikovski vrat, rošavo lice i malo nagnječen nos, kratku kosu kao Tajson. Oči pomalo buljave i gornja usna veća nego što je uobičajeno.
„Pa, u stvari, baš i ne ličiš toliko."
„Ma ne fizički!" Smeje se grohotom, i počinje da kašlje. „Zbog tuče! I ja sam išao na neki izbor za mis u Teračinu, a onda sam pritisnuo jednu koja je učestvovala. Razumeš? Zbog toga kažu da sam Tajson. Ta kurva me je pozvala u svoju sobu, ja sam 'teo da tucam, a ona je šatro mislila da ću da joj pričam pričice. Uvredila se i nije 'tela. Ali ja sam joj pokaz'o da je njen problem što ne zna koje šef. I od tad me zovu Crni." On i Jedrilica smeju se kao ludi.
„Znaš, izašla je priča u svim lokalnim novinama. Tajson iz Pontine, mit. A na kraju, ja sam bio u pravu, njoj se čak i svidelo."
Jedrilica se nameće: „Bolji od Tajsona", i dalje se smeju i kašlja.
„Kad smo već kod toga, znam da si bio u Americi, u Njujorku, ako se ne varam."
Ponovo počinje.
„Da, bio sam dole. Dve godine, išao sam na neki kurs, juče sam se vratio. A sad bih želeo još malo da vežbam." Pokušavam da prekinem.
„'Oćeš da malo razmenimo udarce? Svi su mi govorili da si bio najbolji u boksu."
Crni se smeje na svoj predlog. Siguran je u sebe i nastavlja: „Ma, sigurno već dugo ne vežbaš, ako ne možeš, sve OK. Samo svi pričaju, a legenda, legenda, a sad je legenda ispred mene ..."
Crni se radosno smeje, suviše siguran u sebe. Sigurno je jedan od onih koji vežbaju svaki dan, bar sat i po.
„Ma, daj, naravno da hoću."
„Idem onda odmah da se presvučem."
Vidim kako mu oči svetle drugačije, sad su budnije, oštrije, poluzatvorene.
A Jedrilica je i dalje idiot: „Oho, al' će biti dobro. Ludački sam žedan. Je l' mogu na tvoj račun, Crni, danas sam baš švorc?"
Crni klima potvrdno glavom i ide pravo u svlačionicu. Jedrilica radosno odlazi do bara, potvrđujući tako svoj nadimak. A ja ostajem sam. Alesio sa prijavnice me fiksira. Sisa čupa-čups i gleda me drugačije. Spušta pogled, čita neki strip koji mu stoji na stolu. Prevrne dve stranice, onda me ponovo pogleda i nasmeje se. „Step, izvini za ono pre. Nisam te poznavao. Nisam znao ko si."
„Zašto, koji sam ja kurac?"
Na trenutak je zbunjen, tražeći odgovor u vazduhu. Ali, ništa ne nalazi. Onda promisli, i skupi hrabrost.
„Pa, ti si neko koga znaju."
„Neko koga znaju ..." Razmišljam o tome na trenutak. „Da, baš interesantan razgovor. Bravo. Vidi, ponekad ... nisam to imao u vidu."
Smeje se srećan, nimalo svestan da ga zajebavam.
„Čuj ...
„Reci, Step."
„Je l' imaš nešto za boks?"
„Kako ne."
Izlazi iz prijavnice i brzo ide prema klupi na ulazu. Podiže sedišta. „Ovde ispod su stvari Marka Tulija. On ne voli da ih neko drugi koristi."
„Hvala."
Gleda me sa entuzijazmom. Sedam na klupu i navlačim rukavice. Ne gledam ga, ali osećam njegove oči na sebi.
„Hoćeš da ti ih stegnem?"
Pogledam ga. „OK."
Brzo dolazi do mene. Pažljivo uzima uzice, obavlja oko rukavica. Sad se ne smeje, ozbiljan je. Lagano grize usnu dok mu duga kosa svaki čas pada na oči. Drugom rukom sklanja je pozadi dok nastavlja svoj posao. Lagano, pažljivo, precizno steže. „Evo ih!" Smeje se. Dižem se na noge. Udaram rukavicom o rukavicu.
„Dobre su, je l' da?"
Želi da bude siguran da je dobro odradio posao.
„Odlične."
Iz ženske svlačionice izlaze one dve devojke odranije. Ona visoka ima crne, uske pantalone do članaka, laganu šminku i karmin na izazovnim usnama. Torba preko ramena na beloj košulji sa sitnim bisernim dugmićima, sve u skladu s njenim elegantnim korakom. Ona druga, niža, nosi škotsku suknju sa plavo-braon kvadratićima, suviše kratku za njene noge, i crne cipele koje su nepravda za njenu plavu košulju. Šminka pokušava da napravi čudo od njenog lica. Ali, izgleda da su oni iz Lurda danas na odmoru. Zaustavljaju se na prijavnici. Alesio odlazi i daje im članske karte.
Ona visoka mi se približava: „Ćao, ja sam Aliče."
„Stefano." Pružam rukavicu, kao da joj dajem ruku.
Ona je steže, smešeći se: „Ono je moja drugarica Antonela."
„Ćao."
„Šta to radiš, biješ se?"
„Da, probaću."
„Je l' ti smeta da ostanemo malo da gledamo?"
„Što hi mi smetalo? A ako budete i navijale za mene, tek mi onda neće smetati."
Smeju se. „Važi, kladimo se na tebe. Šta dobijamo?"
U tom trenutku izlazi Crni. Obukao je dugački, plavi šorts, kao pravi bokseri. Već je navukao rukavice. Ima ožiljke na rukama i dve-tri tetovaže viška. Dobro je nabildovan. Ne sećam ga se takvog.
Aliče mi se približava: „A ti se sa Crnim tučeš?"
Znači, i on je poznat.
„Da, zašto?"
„Čini mi se da smo pogrešile što smo se kladile na tebe."
Gledaju me, izgleda da su stvarno zabrinute.
Pokušavam da ih umirim. „Hajde, hajde, devojke, bar će kratko trajati."
Crni nas prekida. „Pa ... ulazimo?"
Žuri mu se.
„Naravno. Hajde ti prvi."
Ulazi u salu za aerobik. Dve devojke rade trbušnjake na plavim strunjačama. Kad su nas videle da ulazimo, uzdišu.
„Hej, pa nemojte nam reći da moramo da idemo."
Pokušavam da okrenem na šalu: „Pa, osim ako i vi ne želite da se tučete."
Crni nema smisla za šalu: „Hajde, brzo, izlazite." Za tren su napolju. „Pune tri runde, OK?" kaže mi veoma oštrim tonom.
„Da, važi. Baš ćemo se dobro zagrejati."
„Baš ćemo se lepo tući", odbojno se nasmeje.
„OK, kako želiš." Aliče je blizu prozora. „Hoćeš li da nam meriš vreme?"
Klimne glavom uz osmeh. „Hoću, samo kako se to radi?"
„Lako je. Na svakih minut i po viči: Stop!"
„Razumem." Gleda u sat, čekajući da dâ znak za početak. U međuvremenu, skakućem na svom mestu. Zagrevam ruke. Pada mi nešto na pamet. Antonela, ona niža, mogla bi na svakih minut i po da uđe sa tablom na kojoj piše broj runde i onda da provrcka oko sale kao u najboljim američkim filmovima. Ali, nismo u Americi. Niti u nekom filmu. Sad smo u teretani. I Crni počinje da skakuće, neprekidno udarajući rukavicom o rukavicu, fiksirajući me pogledom. Aliče diže pogled sa sata. Susreće moj pogled. Malko je zabrinuta. Na neki način, oseća se odgovornom. Onda odlučuje da više nema čekanja i skoro urlajući daje znak: „Napred!"
Crni mi odmah polazi u susret. Smešim se u sebi. Jedina stvar koju nisam prestajao da radim u Americi ove dve godine bio je upravo odlazak u teretanu. Da budem još precizniji, boks. Samo što su tamo pravi obojeni muškarci, i svi su brzi i jaki. Bilo je teško držati glavu uspravno. Vrlo teško. Ali, to sam radio srcem. I nije mi Loše išlo. Ma šta radim? Dok se ja zabavljam drugim mislima ... Jedva na vreme. Crni mi upućuje dva jaka udarca u lice. Eskiviram desno i levo. I saginjem se na njegov pokušaj krošea. Onda udahnem i odskočim. Eskiviram još dva udarca i počinjem da skakućem oko njega. Crni napravi lepu fintu telom i nisko me pogađa pravo u stomak. Trzam se, savijam napola. Sranje, treba mi vazduha. Počinjem da krkljam i vidim salu kako se okreće oko mene. Da, baš me je dobro dohvatio. Stižem jedva na vreme da se podignem i vidim kako se zdesna spušta njegova rukavica. Instinktivno je eskiviram. Ali me zakači i cepa gornju usnu. U kurac! U kurac! Nije to morao. Kakav kučkin sin. Smeši mi se.
„Pa, slavni bokseru, kako ti se ovo čini?"
Baš je seronja. Skačem: „Sad je bolje, hvala."
Vraćam se u borbu. Sve je ponovo čisto. Kružim oko njega. Na prozoru sale skupila se gomila. Prepoznajem Aliče i njenu drugaricu Antonelu, Alesija, Jedrilicu i još neke. Skrećem pogled i koncentrišem se na njega. Sad je na mene red. Zaustavljam se. Crni skakuće i kreće napred, spušta levicu i napada desnicom. Puštam ga da me prođe, eskivirajući nadesno, a onda ga svojom levicom jako pogađam iznad obrve. Ponovo ulazim u gard i svom snagom ga desnicom pogađam u lice. Osećam kako nos krcka ispod rukavice. Ne stiže da uzmakne na vreme, a ja ga pogađam dva puta u levo oko, prvi udarac dobro odbija, onda spušta gard i drugi mu dolazi pravo kao bolid. Uzmiče i trese glavom. Otvara oči taman na vreme da vidi moju pesnicu kako dolazi. Cepam mu desnu arkadu. Krv mu odmah poteče niz obraz kao da plače crvenkaste suze. Pokušava da se pokrije rukavicama. Šaljem mu jedan aperkat pravo u stomak. Savija se i spušta rukavice. Greška. Čuj ... Greška. Video sam jedanput u Americi i odmah mi je došlo instinktivno. „Hej, Crni, a ti, kako si ti sada?" Ne čekam njegov odgovor. Već ga znam. Puštam desnicu i teram ga da eksplodira. Odozdo prema gore, na njegovu bradu. Crni skoro skače unazad, pod pritiskom udarca. Predivno leti. Završava na strunjačama, ružičaste i lila boje i ruši ih na zemlju. Onda se on ruši s licem uz ogledalo i lagano klizi ostavljajući bledi trag. Na kraju stiže do zemlje, do bež linoleuma, koji se odmah prekriva krvlju.
Gledam u Aliče: „Pa, koliko još?"
Aliče gleda u sat. Još neka sekunda.
„Stop. Gotovo je."
„Jesi li videla, šta sam ti rekao? Nije dugo trajalo."
Izlazim iz sale. Jedrilica žuri unutra da vidi kako je Crni.
„Nemoj da se brineš. Već sam video, diše."
Jedrilica se smiruje: „Auu, Step, alaj si ga sravnio!"
„Bilo mu je mnogo stalo do prave tuče i – dobio je."
Odlazim do ogledala. Gledam usnu. Rascepana je i već se nadula. Ali, obrva je na mestu. Aliče mi se približava.
„Da je bio pravi boks meč i da sam sve svoje pare uložila, izgubila bih."
„Šta ima veze, u tom slučaju bismo se dogovorili, i ja bih se bacio dole na prvi napad."
Alesio mi se približava: „A ja bih sve svoje pare povratio i zaradio. Eh, ne znam zašto, ali znao sam da ćeš ti pobediti."
„Kako 'ne znam zašto'." Ponovo je u neprilici, hteo bi nešto da kaže, ali ne zna šta. Pomažem mu.
„Daj, skini mi rukavice ... hajde."
„Drži, donela sam ti malo leda za tu usnu."
To je Aliče. Prilazi mi sa papirnom maramicom i kockicama leda.
„Hvala, reci svojoj drugarici da uzme malo hladne vode i da je stavi Crnom na lice, biće mu bolje."
„Već mu stavlja."
Aliće me gleda sa čudnim osmehom. Provirujem. Antonela je u sali i pomaže Jedrilici da stave obloge na Crnog. Šminka ili čudo, ako sve bude dobro, devojka će uspeti. Kod Jedrilice ili kod Crnog. Ne znam s kim joj je gore. Jedan možda ne plaća, a drugi će je tući. Ali, to već nije moja stvar. Sedam na klupu. Stavljam maramicu na usnu. Vidim da me Aliče posmatra, htela bi i ona nešto da kaže, ali ne zna šta. Ne dajem joj vremena. Nemam želje. Bar ne sada. „Izvini, idem da se istuširam." I tako iščezavam sa scene. Ostavljam ih same. Na trenutak zamišljam večeru između Alesija i Aliče, njihove pokušaje da održe konverzaciju. Fede će biti razočarana. Ali, ni to nije moja stvar. A onda se, prazne glave, uvlačim pod tuš.

Ko nije bio kod 'Vanija', ne može da shvati. Možda ne mogu ni oni koji su bili. 'Vani' je neka vrsta birtije gde se skupljaju obojeni. Zaustavljam motor i silazim. Žena sa ogromnim isturenim ustima i grudima, priča sa nekim proćelavim tipom. Nosi kratku suknju, a dve savršene noge nagore se rasplinjavaju u dve butine, koje su, kao i grudi, bile na doradi. Naravno, smeje se ćelavkovoj priči, onda odgovara na telefonski poziv, i sigurno laže. Ćelavko se pravi da je rasejan, zavlači obe ruke u džepove izbledele jakne. Pronalazi cigaretu i pali je. Ispušta dim praveći se da uživa, ali njegove oči stalno gledaju u grudi žene preko puta. Ona mu se smeši. Ko zna, možda će uspeti i nju da ispuši. Malo dalje, haos. Svi su u priči, neko traži zamrznuti jogurt, mladi na motorima spremaju se za veče. Neki maserati prolazi, tražeći mesto. Jedan mercedes odlučuje se da parkira ispred. Svi se pozdravljaju, svi se znaju. Tu je i Džepi, sedi na SH 50. Kratka kosa, tetovirana narukvica na ruci u maorskom stilu, i još jedna izbledela tetovaža odranije na člancima desne ruke. Još uvek se nazire reč „loše." Možda se nada da će tako udarci koje šalje biti efikasniji. Osmeh ne postoji, kao i obično. Gleda okolo, iako ne traži ništa određeno. Nosi pocepani duks, zavrnutih rukava da bi istakao broj četrdeset osam, pedeset najviše, loše nabildovane i definisane ruke. Rasejano me pogleda i ne prepoznaje me. I bolje. Ja moram da sretnem vlast, a on nije deo ovog posla. A vlast zamišljam po opisu koji mi je dao otac. Govo rio je o obrazovanom čoveku, visokom, elegantnom, mršavom, uvek savršeno obučenom, duge kose, tamnih očiju, kravata Regimental i bar jedan deo okovratnika razvezan. Moj otac je na ovom detalju insistirao. „Razvezan okovratnik ima svoje značenje, Step, ali nikad niko nije shvatio razlog."
Verovatno ga nikad niko nije ni pitao. Gledam okolo. Niko ne odgovara opisu „vlasti". Kad bolje pogledam, niko nije ni mršav. Džepi. Pa, dobro, Džepi jeste mršav. Ali, sve ostalo mu nedostaje. Stalno je tamo, na svom SH 50. Neka debela Ciganka od pedesetak godina prolazi tuda i koristeći Džepijevu rasejanost, dohvata mu ruku i gleda u nju.
„Jedan evro da ti gledam u budućnost. Ajde ... doneću ti sreću."
„Ma šta ćeš? Niko te nije tražio. Jesi l' luda?"
„Veruj mi, gospodine ... da ti gledam u dlan."
Ciganka prstom povlači po ruci kao da je čita. „Evo, vidim dobar život ..."
Džepi je uplašen i pokušava da izvuče ruku.
„Ma, nosi se! Neću da znam svoju budućnost."
Ali, Ciganka je uporna i drži mu ruku.
„Daj bolje da vidim ... samo jedan evro, rekla sam ti."
„Ma, jesi li završila!? Ideš mi na kurac! Prekini ..."
Ali, Ciganka navaljuje. Stalo joj je da mu pročita budućnost. I to nizašta, za pare! Prerasta u smešnu borbu. Onda Džepi izvlači ruku, pljune je u lice i počinje da se smeje. Ciganka diže jedan kraj suknje pokazujući crne noge i briše lice. Svetao trag pojavljuje se na njenom licu dok tamna usta počinju da bljuju kletve. „Proklet bio! Videćeš šta će ti se ..."
„Šta? Šta 'oćeš da kažeš, a? Šta? Ajd' da čujemo, sa' ću da te ..." Džepi skače sa svog SH 50 da je šutne, ali Ciganka beži. Neki gledaju scenu. A onda se svi prave da se ništa nije ni desilo i nastavljaju međusobne razgovore. Ovo je bila samo zabavna anegdota koju će ispričati za nekom večerom ili ko zna kad. Jedno je sigurno. Džepi sigurno nije čovek koga tražim. Onda ga ugledam. Eno ga. Kao da je potpuno isključen iz svega što se događaoko njega. Sedi sam za stolom i pije piće svetle boje, po kojem pliva jedna maslinka. Ima dugu kosu, kao u opisu, tamno laneno odelo, belu, besprekorno ispeglanu košulju. Lagana kravata na plavocrne pruge meko pada preko grudi i preko kaiša, sve do prekrštenih nogu. Dole, malo ispod podvijenih nogavica proviruju Top-Sider, ni potpuno nove, ni potpuno stare, taman iznošene da budu u tonu sa kaišem na pantalonama. I da mi je ostala neka blaga sumnja, otklanja je okovratnik na košulji, razvezan samo na jednoj strani. To je on. „Zdravo."
Diže se. Izgleda da mu je drago što me vidi: „Oh, dobar dan, vi ste Stefano?" Rukujemo se.
„Vaš otac mi je pričao sve najbolje o vama."
„Šta mu je drugo preostalo."
Smeje se. „Izvinite." Zvoni mu telefon. „Ćao. Naravno, nemoj da se brineš. Već sam sve rekao, sve sam sredio. Sve je u najboljem redu. Videćeš da će potpisati."
Čovek od vlasti, voli reč „sve".
„Sad me izvini, na sastanku sam. Da, ćao. Ma, naravno, naravno da mi je drago, rekao sam ti ..."
Zatvara telefon. „Neki gnjavator ..." Smeši se.
„Izvinite. Onda, o čemu smo pričali?"
Ponovo počinjem da pričam o kursu koji sam pohađao u Njujorku.
„Znači, 3D grafika."
„Da."
„Savršeno." Zadovoljno klima glavom. Izgleda da odlično poznaje materiju. Ponovo zvoni telefon. „Izvinite, danas je baš dan ..."
Klimam glavom, praveći se da razumem. Zamišljam da je njemu svaki dan ovakav. Prisetim se da i ja imam telefon. Glupavo pocrvenim. Vadim ga iz jakne i isključujem. Primećuje? Možda i ne.
Završava razgovor: „Dobro, i ja ću ga isključiti, tako ćemo pričati na miru."
Primetio je.
„Ovako, radićeš kao asistent sadašnjem grafičaru. On se zove Markantonio Macoka i odličan je stručnjak. Uskoro ćeš ga upoznati, doći će ovde. To je on malopre zvao telefonom."
Nadam se da to nije onaj prvi razgovor, pošto je prekinuo vezu rečju „gnjavator".
„Misli da je plemić, ima nepregledne vinograde tamo na severu. Odnosno, njegov otac ima, u Veroni. Onda je počeo da slika, da crta. Došao je ovde u Rim i išao od lokala do lokala i pravio, znaš ... one pozivnice za različita slavlja i takve slične posliće. Onda, se malo-pomalo, specijalizovao za kompjutersku grafiku i na kraju sam ga ja zaposlio." Slušam ga. Da citiram frazu iz jednog velikog filma „U zagrljaju pauka": „Čovek radi ono što jeste"? Ali, odlučujem da prećutim. Prvo želim da ga upoznam, tog Macoku. Srkne gutljaj. Pozdravlja se s nekim ko prolazi. Onda se briše salvetom. Smeši. Ponosan je na svoju moć, na svoje odluke, na to što je uzeo jednog plemića samo da mu radi grafiku u njegovim TV produkcijama.
„Pa, nadam se da ćeš se dobro slagati s njim. Doduše, on jeste malo gnjavator ..."
Prvi razgovor.
„... ali je izuzetno precizan u svom poslu i ..."
Nema vremena da završi rečenicu. „Step, ma jesi li to ti?!" Dižem pogled. Ovo mi baš nije trebalo. Džepi je ispred mene sa tupavim, nasmešenim licem, otvorenih, podignutih ruku. Ličio bi na nekog budalastog propovednika da nije njegovih dlaketina koje vire ispod loše skrojenog duksa i kratke kose.
„Ne mogu da verujem, čoveče, pa to si ti!" Tapše jako. „Stvarno si to ti! Ma gde si, koji kurac, zaglavio!?"
„Zdravo, Džepi, kako si?"
„Super, e nemaš pojma kol'ko sam srećan što te vidim. Ma šta radiš ovde tako nakinđuren. E, ne mogu da verujem. Step je ponovo u sedlu!"
Hteo bi to nekome da zaurla, okreće se okolo, ali ne shvata da njegov šou nije baš nikome namenjen. A gospodin Romani ... Pa, ne verujem da spada u njegovu ciljnu grupu.
„Izvini, Džepi, ali ja ovde razgovaram." Gledam u gospodina Romanija tražeći, ne znam zašto, njegovu podršku. Ali, on se zabavlja i pravi lice u stilu „ma ne brini se, takve stvari se dešavaju, nemaš pojma koje seronje meni dolaze". Bar je to ono što ja želim da pročitam.
„Hej, Step, još se sećam kako si oborio Levicu. Bili smo kod Đovanija, na sladoledu, sećaš se? Onaj je bio šef dok se ti nisi pojavio. Nisi stig'o na vreme da siđeš sa motora, ma nisi ga ni video kako je krenuo na tebe. Dobio si nokaut, majko moja. Levica je poverovao da si gotov, kad ono ..."
Džepi se grohotom smeje.
„Bum, pesnica u stomak, nisi mu ni dao vremena. Bum, bum, bum, kakva serija u facu!"
Džepi skakuće ispred nas zadajući udarce vazduhu. „Bum, bum, bum, sećam se kao da je bilo juče. Prava klanica kako si ga složio na zemlju. I onda, kod benzinske pumpe u Aveniji Franča, kod 'Bepea'. Kad su došle one dve cepanice u renou 4, koji su mi posle rekli da su njegovi drugovi, kad su te okružili ..."
„Džepi, izvini, ponavljam, pričam sa gospodinom."
„Ma ništa se ne brini."
Romani srkuće aperitiv, izgleda da je stvarno zainteresovan. „Samo neka priča."
Džepi me upitno pogleda, a onda bez ikakvog potvrdnog znaka, mirno nastavlja: „Imali su i lanac. Ha, ha, pa ništa ... loše sam rek'o ... izgleda da više nisu ostali prijatelji sa Levicom! Hi, hi, hi ..."
Smeje se još prostačkije.
„Koja si ti faca! Nema više tih vremena, prošla su ta vremena. Sad su svi mirni, svi k'o ovce, nema velikih imena, nema pravila, nema časti ... Zamis'i, sad kad pokušaš s nečijom ženskom, taj se više ne petlja. Nema više vere."
Ova poslednja rečenica, malo nostalgična, malo gorka, daje mi podsticaj.
„Čuj, možda da se vidimo neko veče, a?"
„Kako da ne. Drži, daću ti svoj broj." Vadi neki papirić iz zadnjeg džepa na farmerkama. Skoro odbijam da pogledam. Piše svoj broj telefona, a pozadi je Džepijeva fotografija savršeno odštampana u crno-beloj tehnici. On go do pojasa, kao bodibilder ili nešto tako. „Strava je, je l' da? Dao sam da mi urade dve 'iljade," a onda ozbiljno, „služe mi i za pos'o!"
Onda ide unazad s klasičnom pozom: palac, mali prst, uvo, usta.
„Cimni me, Step, da odemo na tu picu. Računam nato!" Potvrđujem sa bledim osmehom na usnama.
Džepi vrti glavom i odlazi skakućući.
„Izgleda neki simpatičan tip." Romani me nesigurno gleda.
Nije baš sasvim siguran u svoju tvrdnju.
„Pa ... na svoj način. Nisam ga dugo video. U ono vreme bio je vrlo zabavan."
„U ono vreme? Kao da je čitav vek prošao. A reč je o nekoliko godina."
Njegovo pitanje odjekuje u prazno. Pa i jeste čitav vek prošao. Romani dovršava svoj aperitiv. „Evo ga, stiže. To je Markantonio."
Neka čudna mešavina Džeka Nikolsona i Džona Malkoviča dolazi sa cigaretom u ustima. Nabijen, kratke kose preko ušiju i dugim zulufima koji mu miluju obraze završavajući se kao zarez. Lep osmeh, lukav pogled. Baca cigaretu, a onda skoro pravi piruetu i seda na slobodnu stolicu blizu nas: „Pa, kako ide? Baš sam bio gnjavator preko telefona, a?"
Ne dozvoljava Romaniju da odgovori.
„Ali, to mi je osnovni talenat. Iznuriti, lagano, ali iznuriti. Kao kineske kapi, tak, tak, sve dok ne unište i najtvrđi metal. Samo je pitanje vremena, dovoljno je ne žuriti, a ja imam vremena." Vadi kutiju plavih česterfild lajt i stavlja je na sto, i preko crni upaljač. „Markantonio Macoka, propali plemić, ali s tendencijom uzdizanja." Pružam mu ruku: „Stefano Mančini, verujem tvoj asistent."
„Asistent, kakav sraman naziv su smislili da bi nam dodelili uloge." Romani ga prekida: „Može ti se činiti sramnim koliko god hoćeš, ali on će biti tvoj asistent. Pa, sad vas ostavljam. Objasni mu sve potanko, pošto od ponedeljka počinjemo. Idemo u etar za tri nedelje i sve mora biti savršeno!"
„I biće savršeno, šefe! Doneo sam logo za naslov, ako biste bili ljubazni da prokontrolišete ..." dodaje mu malu fasciklu koja se, kao čudom, pojavila iz unutrašnjeg džepa njegove lake jakne. Romani je otvara.
Markantonio ga mirno posmatra, siguran u svoj rad.
Romaniju se sviđa, onda primećuje: „Hmm, treba da bude malo svetliji i ... Izbaci sve ove šare, i ove strele ovde ... Treba da bude malo jednostavnije!"
Romani odlazi sa fasciklom ispod miške.
„Uvek mora nešto da prigovora, tako se oseća sigurnijim. A mi smo u igri."
Pali drugu cigaretu. Onda se opušta, zavaljuje se u stolicu i vadi drugu fasciklu. Otvara je. „I hopla!" Isti crtež, samo sa svetlijim logom i bez strela, kao što je Romani i zahtevao.
„Jesi l' video? Rečeno-učinjeno!"
Onda se skida gledajući okolo. „Baš je dobro ovde, zar ne, asistente? Pogledaj te boje, žene ... vidi ovu!"
Pokazuje plavušu kratke kose, mišićavog tela. Podignuta guza koja se gubi u tesnoj suknji, nos pomalo velik u odnosu na usta koja šalju najgoru poruku, podsećajući oblikom na svoj prijatan posao.
„Upoznao sam je na najdublji način. Ona je deo ovoga, znaš ..."
„Što znači?"
„Deo ovoga ... ovog našeg posla, žene pokretnih slika", povlači dim smejući se. „Jesi li video usta? Isisala mi ga je!"
Potvrden je njen prijatan posao. „Hoćeš da kažeš da su sve takve?"
„Nisu sve takve. Još više, sve su prelepe. Videćeš ih, videćeš. Prave žene, fantastične, sakrivene iza šarenih haljina, balerine, najavljivačice, statistkinje. Smeju se, pale se k'o ništa, kao male bombice sa kratkim fitiljem. A iza tih grudi sabijenih u nemoguće prslučiće, iza čvrstih guza, ukleštenih u minijaturne kostime, stoje njihove priče. Tužne, vesele, apsurdne. To su devojke koje još uvek studiraju, koje već imaju dete, a više nemaju muža, koje nikad nisu studirale, koje su pred udajom ili pred razvodom, koje se nikad neće udati ili koje još uvek sanjaju da hoće. Sve su ovde sa samo jednim zajedničkim ciljem: pojaviti se u čarobnoj kutiji. Pojaviti se ..."
„Pa i te kako ti se sviđaju kad o njima toliko pričaš. Ličiš na pesnika."
„Ja sam Markantonio i dolazim sa severa, iznad Milana, iz najbogatijeg Veneta. I nemam više ni prebijene pare. Ostala mi je plemenita krv i želja da ih sve volim, po tome ću uvek biti bogat. Moraš da ih vidiš ... I videćeš ih, je l' da?"
„Mislim da da."
„Ne, samo 'da'. Jesi li moj asistent ili nisi? Provodićeš se kao nikad u životu!"
Lupne me po ramenu, dižući se od stola. „E, pa, pozdravljam te."
Uzima cigarete i upaljač, i stavlja ih u džep. Onda se nasmeje i podigne obrvu. Odlazi prema plavuši kratke kose i obilazi oko nje. Gledam ga. Obilazi još jedan krug oko devojke, onda staje ispred nje sa rukama u džepovima. Počinje da priča, miran, siguran, nasmejan. Ona ga zainteresovano sluša, onda počinje da se smeje. Vrti glavom. On joj daje znak, ona razmišlja na trenutak, onda se, izgleda, odlučuje i kreće za njim u kafić. Markantonio me gleda, smeje se i namiguje. Onda je sustiže. Stavlja joj ruku na leđa da joj „pomogne" da uđe. Ona pušta da je vodi i nestaju iz mog vidokruga.

Zvuk je na najjačem. What if there was no light, nothing wrong, nothing right, what if there was no time ... Glas Krisa Martina iz „Koldpleja" ispunjava sobu. Možda da bi prikrio drugi zvuk. Ovaj potmuo i stalan zvuk koji sada oseća unutra kao nadražaj, poziv koji ne prestaje da je muči, i to sve više kako sati prolaze.
„Danijela, pa jesi li gluva!? Hoćeš li, molim te, da smanjiš? Ili i Fjore na kapiji treba da nauči reči?"
Na trenutak slika Fjorea kako peva englesko-rimsku verziju dok potkresuje biljke, zbunjuje je i tera na smeh. Na trenutak. Zato što ona sumnja, njena sumnja, ponovo počinje da priča, da je zove. Da, mama, kad bih bar bila gluva, kad ne bih više čula taj glas koji mi stalno priča jedinu istinu koju ne želim da čujem. Štaviše, bolje je pojačati, bolje je pevati sa Krisom te reči koje sada izgledaju tako istinite, tako prikladne ... Danijela počinje da ih prevodi u glavi. Šta bi se desilo kad ne bi bilo svetlosti, ničeg pogrešnog, ničeg pravog, šta bi se desilo kad ne bi bilo vremena ... Da. Kad ne bi bilo vremena. Kad ga ne bi bilo više. Dosta. Treba nešto učiniti, treba to rasvetliti jednom zasvagda.
„Halo, Đuli? Je l' ti smetam? Šta radiš?"
„Ćao! Ne, naravno da ne. U stvari, baš sam mislila na tebe!"
„Mislila si na mene? Pa, mislila sam da si strejt!"
„Baš si duhovita, vidim da je simpatija obostrana. Hoćeš da znaš zašto?"
„Kaži."
„Skidam sa telefona na kompjuter slike sa žurke. Strava su! Super su ispale, iako nije bilo puno svetlosti. Ima i tebe dok igraš i praviš se luda!"
„Stvarno!? Nisam primetila da me slikaš."
„Pa, to ti verujem, bila si skroz odlepila! Ti sa Brandelijem, pa sa dvojicom ludaka koji skaču oko tebe, onda opet ti kako vičeš nešto nekome ... onda ništa, jer si u nekom trenutku samo nestala! Nisam mogla više da te vidim! Ma gde si, kog đavola, bila? Sad ćeš mi ispričati sve ono što nisam mogla da slikam!"
„Da! Baš je bila super žurka, je l' da? Strava sam se provela! I konačno sam to uradila! Jesi li videla? Kiko je baš bio sladak, a ti, što uvek pričaš loše o njemu ... Ali, kad sam nestala s njim?" Đuli ništa ne primećuje. Zašto bi? Danijelin glas pomalo drhti dok je to pita, pokušavajući da izgleda što sigurnija i prirodnije. „Da, koliko sam bila tamo s njim? Ti si bila svesna, primetila si to, zar ne?! Kad sam se vratila kod tebe? Kad smo otišle?"
„Jebote, pa zar se ničega ne sećaš?! Ekstazi je stvarno čudno delovao na tebe! Ne znam kad si s njim otišla, pošto je Brandeli sedeo na kauču s nekim ribama, ali ti već nisi bila tu. Možda ste pre toga nestali zajedno. Kod mene si se vratila tek posle nekoliko sati. Što znači da ste se baš proveli! Daj, pričaćeš mi? Kakav je bio? Kako je bilo? Je l' ti se svidelo?"
„Bilo je drugačije nego što sam mislila, ali na kraju krajeva, kako i možeš da zamisliš ono što nikad nisi probala? Sve dok se ne nađeš u takvoj situaciji ... daj, pričaću ti sve čim se vidimo. Sve ... ono malo čega se sećam! Kako i mogu sada preko telefona? Znaš da me ovde svi čuju. Ako mama prođe, gotova sam. Čak i da pustim jako muziku, ona ima uši k'o Indijanac. Doći ću uskoro kod tebe. Sad moram da prekinem."
„Baš lepo, uvek bežiš kad je najlepše. Čekam priču, ženo. Pošalji mi, pre toga, jednu poruku, da budem kod kuće. Pa ko bi propustio 'prvi put' male Đervazijeve?!"
Kamo sreće, Đuli, kamo sreće da sam pobegla kad je bilo najlepše. Sada bih, barem, u sebi čula samo „Koldplej", umesto ove sumnje koja mi ne da mira.
„OK, ćao."
Ništa. Sumnja je i dalje tu. Tanana, kao veo koji sakriva istinu. Teška, kao kamen koji razbija vedrinu u paramparčad.
You don't have to be alone, you don't have to be on your own ... Tragovi se pojavljuju. A message ... „Ne treba da budeš sama, ne treba da budeš ..." Da, Kris, zašto ne dođeš ti da mi daš poruku koju očekujem, novost koju ne znam? Zvuk je i dalje na najjačem. Rafaela se predala. A Fjore možda uči engleski. Reči koje izlaze iz zvučnika i dalje pogađaju svoj cilj. Ali, nema tu ničeg čudnog: duša uvek zna da izabere najbolji ton. A pesme nikad ne dolaze slučajno. Kao ni istina, uostalom.
„Halo, Kiko? Je l' smetam?"
„Ćao, mala, kako si? Baš je bilo dobro pre neko veče, a? Kakva žurka! A večeras? Da dođem po tebe, idemo nekud na kafu?"
„Pa, videćemo. Da, stvarno je bilo lepo veče, super sam se provela, super! A ti si bio divan! Stvarno sladak ..."
„Video sam, svašta si lupetala! Kažeš sladak, divan? Ali, nisam ništa uradio! Štaviše, mogao sam da budem i bolji da nisi nestala! Odmah sam te izgubio i nisam te više video. Ma gde si završila? Bio je onaj divan sentiš, I ... od Vaska. Hteo sam da odigram sa tobom. Gde si bila? Onda sam hteo da te otpratim kući, ali ni ti ni Đuli niste više bile tamo! Zašto?"
Nije u pitanju neodigrani sentiš. Ni propušteni povratak kući nije razlog što se njen stomak grči, a srce počinje da kuca brže. To je zato što Danijela traži odgovore. A umesto toga, samo pitanja dolaze.
„Da, u stvari, htela sam da ti kažem, Đuli je zvala svog brata koji nas je otpratio, jer te nismo našle, a nisi odgovarao na telefon! Možda ti se baterija ispraznila. Izvini što sam nestala ... muvala sam se okolo, igrala, smejala se, i tako sam izgubila pojam o vremenu! Daj, čućemo se kasnije, pa da vidimo za tu kafu, važi?"
„Važi, malena, onda kasnije!"
Malena. Kamo sreće ... Kad bi bilo kao nekad, kad sam se igrala sa Babi ovde u sobi. Kad ni o čemu nisam morala da brinem. Kad sam nalazila sve odgovore, jer su pitanja bila jednostavna. A ne kao ovo. Ovo je teško. I apsurdno. Toliko da ni Đuli ni Kiko nisu razrešili sumnju. A oni su bili tamo. Da. Tamo. Ali, ne sa mnom, ne u toj sobi. Samo mi vreme sada može pomoći. Moram samo sačekati koji dan ... samo ... izgleda lako.
Danijela otvara orman i gleda se u ogledalu. Pokušava da pronađe na svom licu neki znak, neku promenu, nešto što će joj pomoći da shvati, što će joj dati makar malenu sigurnu tačku za koju će se uhvatiti. Ništa. Samo jedna mala bubuljica sakrivena ispod šiški, koja se pojavila ko zna kada, možda preko noći. Premalo da bi bila znak duboke istine koja isplivava. Biće da je od čokolade koju je pojela juče. A onda i neki osećaj koji je obavija odozdo.
Poslednja pesma sa CD-a. How do you see the world? Još jedno pitanje. Čak ni na ovo nije lako odgovoriti.



Kako je prošao sastanak?"
Ne uspevam ni da uđem u kuću, a Paolo me radoznalo saleće.
„Mislim da je dobro."
„Šta to znači, mislim da je dobro?"
„Znači da mislim da je prošao dobro, da sam, možda, ostavio dobar utisak."
„To jest?"
„Počinjem sledeće nedelje!"
„Divno! Moramo da proslavimo! Spremiću ti divnu večeru.
Postao sam zmaj u kuhinji. Znaš, dok nisi bio tu, išao sam na kurs kod Kostantinija ..."
„Ne mogu večeras."
„Kako to?"
„Izlazim sa prijateljima."
„Ili sa Evom?"
Gleda me lukavo kao da bih imao neki razlog da ga lažem.
Dođe mi da se nasmejem. „Rekao sam sa prijateljima. Isti si kao mama."
„Kad smo kod toga, bila je. Htela je da se pozdravi."
U sobi sam i ne želim da ga slušam. Bar ne o ovome. Ali, Paolo, naravno, ne želi to da zna i urla mi izdaleka. „Ma, je l' me čuješ? S tobom pričam."
Kakav čovek. Pojavljuje se na vratima.
„Pogledaj." U ruci drži providnu kesu. Gleda me iznenađeno: „Kako ne prepoznaješ? Morzeleti. Sećaš se? Oni keksići što ti je mama uvek pravila sa medom i lešnicima. Ma, daj, kako ih se ne sećaš?! Stalno ih je stavljala na radijator da omekšaju, i nas dvojica, koji smo jeli kao ludi kad bi nam dozvolila da gledamo film ponedeljkom uveče." Izvlači jedan: „E, ne verujem ti da ih se ne sećaš."
Prolazim ispred njega, očešavši se.
„Da, sećam se, ali sad mi se ne jedu. Idem na večeru."
Paolo je razočaran. Stoji tamo sa kolačićem u ruci i gleda me dok oblačim jaknu i uzimam ključeve.
„Ma, daj, poješću neki sutra za doručak, važi?"
„OK, kako hoćeš."
Paolo me gleda kako izlazim, onda svoju pažnju usmerava na kolačić i pokušava da ga zagrize: „Aj, ala je tvrd ..."
„Stavi ih malo u rernu."
Već sam u liftu i zakopčavam jaknu. Kakvo sranje! Provlačim ruku kroz kratku kosu i nameštam je, onoliko koliko se može. Morzeleti su najbolji keksići na svetu, ni mnogo slatki, u početku malo tvrdi za žvakanje, ali posle ... Liče na gurnu, malo tvrđi, imaju dobar ukus i svaki čas ti naleti neki lešnik.
Mama. Vraća mi se u mislima tamo u kuhinji. „Umešati med u šerpi, promešati, izmešati i svaki čas probati ..." Prinosila bi tek vrh varjače ustima, podizala oči nagore žmureći kako bi se bolje koncentrirala na ukus. „Ovde bi trebalo još malo šećera. Šta ti kažeš?" I tako bi me pozivala u igru, da probam varjačom. Ja bih klimao glavom. Uvek bih se slagao s njom, s mamom. Mojom mamom. Onda bi ona pevušila: „I pilula ide dole, ide dole." Skidala bi crveni poklopac sa posude za šećer i puštala da joj šećer iscuri kroz ruku u šerpu. Onoliko koliko je potrebno, bar po njenom mišljenju. Onda bi zatvarala posudu, vraćala je na mesto, brisala ruke o kecelju sa cvetovima i dolazila do mene da vidi kako ide: „Ako brzo završiš učenje, daću ti jedan keksić više nego Paolu ... ionako neće znati." I smejali bismo se zajedno, a ona bi me ljubila u vrat, a ja dizao ramena zbog žmaraca ...
Kakvo sranje! Kako je teško zaboraviti lepe stvari.
Odlazim u brzini, na motoru. Vetar je prijatan i hladan ove septembarske noći. Malo automobila. Ulazim u Aveniju Franča iz Vinja Steluti i dolazim do semafora, onda skrećem i ulazim u Flaminiju. Ubrzavam, dodajući gas. Semafor u dnu je zelen, ubrzavam još više pre nego što promeni boju. Ovde je hladnije, ježim se. Na rubovima puta je zelenilo. U najvišim brdima, poneka skrivena pećina i mesec koji svaki čas sakriva drveće. Motor sam usporava. Na rezervi sam. Čudno. Napunio sam rezervoar do vrha. Biće da je karburator prljav, pa troši više nego obično. Dodajem gas i ne zastajući, pipam rukom levu stranu rezervoara sve dok ne nađem polugu. Pomeram je nadole, na rezervu. Moram da sipam benzin. Prolazim veliki Centar „Euklide"
s desne strane i, malo kasnije, pojavljuje se svetlost jedne benzinske pumpe. Zaustavljam se pored točionika koji svetli. Gasim motor i stavljam ključeve u rezervoar, a onda se pridignem da izvučem novčanik iz džepa farmerki. I dalje na motoru, uzimam dve novčanice od po deset evra i stavljam ih u mašinu. Druga novčanica izlazi napolje. Vraćam je i dok ulazi, udaram po točioniku. Nekoliko sekundi, i mehanički zvuk obaveštava me da je uzeo i ovu. Idem malo unazad na motoru i pružam se da uzmem crevo. E, jebi ga, ne može! Ne može!
Na točioniku je katanac. Blokiran je. Nije uobičajen katanac. Veći je.
I blokirao je i dugme za uzimanje novca. Prevara! Prevara nekog jebenog kučkinog sina koji preda mnom hoće da napuni rezervoar.
Taj kučkin sin mi je maknuo dvadeset evra ... Sranje. Sranje. Sranje.
Nemam vremena. Moram na sastanak. Ovo mi baš nije trebalo. Zatvaram rezervoar i iznerviran dajem pun gas. Benzinska pumpa ostaje sama u tišini noći. Poneki automobil proleti prema ko zna kakvom magičnom vikendu ili možda prema nekoj večeri nedaleko od oboda grada. Jedna mačka prelazi preko benzinske pumpe. Iznenada se zaustavlja kao da je čula neki čudan zvuk. Ostaje nepomična u polumraku, okrećući glavu na sve strane, vrata malo povijenog i poluzatvorenih očiju. Kao da nešto traži. Ali, ničeg nema. Mačka se opušta i ponovo kreće svojim putem, ko zna kuda. Poneki oblak brzo prolazi. Lagani vetar s vremena na vreme otkriva mesec. Neki auto pokreće se iza kućice na benzinskoj pumpi. Samo sa pozicionim svetlima, izlazi tamnoplava mikra. Lagano se kreće prema pumpi. Parkira se, gasi motor i izlazi oniži tip, sa crnim, pomalo ženskastim šeširom na glavi i tamnom Levi's jaknom. Gleda okolo. Pošto nikog ne vidi, vadi iz džepa ključ od katanca i otključava ga. Ne stiže da uzme crevo u ruku, a ja sam na njemu, bacam ga na haubu i penjem se na njega. „Mojim parama sipaš benzin, seronjo!" Hvatam ga za vrat, ali se on otima. U gušanju, šešir mu spada. Slap duge crne kose prosipa se na plavu haubu. Zatežem desnicu da ga pogodim pravo u lice, ali ga bledi mesec iznenada osvetljava.
„Sranje ... Pa ti si žensko!"
Pokušava da se oslobodi ispod mene. Držim je još malo dok spuštam desnu ruku: „Žena, jebena žena!"
Puštam je. Ustaje sa haube i popravlja jaknu.
„OK, žena sam, pa?! Šta je, koji kurac, smešno? Hoćeš da se bijemo palicama? Uopšte te se ne plašim!"
Ova je baš drčna. Zagledam je bolje: raskrečenih nogu, u farmerkama sa spuštenim strukom i haj-tek patikama. Nosi crnu majicu ispod jakne od tamnog teksasa. Ova ima stila. Podiže šešir i zavlači ga u džep pantalona: „Pa?"
„Šta – pa? Ti si htela da mazneš moje pare."
„Pa šta s tim?"
„Opet? Ništa s tim." Ulazim u mikru i vadim ključeve iz brave.
„Tako se nećemo još i juriti." Stavljam ih u džep, onda idem napred. Trenutak kasnije, izlazim s motorom. Vratio sam se sve do ograde sa ugašenim motorom. Palim ga i za tren sam ispred nje. Gasim i otvaram rezervoar.
„Dodaj mi crevo."
„Ne pada mi na pamet."
Vrtim glavom, uzimam ga sam i sipam benzin. Onda mi jedna ideja pada na pamet, sipam samo za deset evra i zaustavljam se. Obilazim njenu mikru sa crevom u ruci, otvaram rezervoar i sipam preostalih deset u njen auto. Ona me radoznalo gleda. Lepa je, iako još ima stav tabadžije. Možda se samo dosađuje, zato što je uhvaćena. Na lice joj pada stepenasto ošišana kosa, oči velike, tamne i lep osmeh, ono malo što se moglo videti od njega. Pravi čudnu grimasu čuđenja.
„A šta sad radiš?"
„Sipam ti benzin."
„A zašto?"
„Zato što idemo zajedno na jednu večeru." Pomeram motor i zaključavam ga iza benzinske kućice.
„Nema ni govora o tome. Ja, sa tobom, na večeru?! Imam ja druga posla ... Idem na žurku da se vidim sa svojim prijateljima."
Pravim se tvrd, ali mi doće da se nasmejem: „Hajde da to ovako postavimo, htela si da se provedeš večeras sa mojih dvadeset evra, a eto, imala si više sreće i provešćeš se lično sa mnom."
„Ma čuj ovo!"
„Ili, ako to još uvek nije dovoljno za tvoj fantastični ponos ... recimo da ćeš provesti svoje veče sa mnom, inače ću te prijaviti. Da li je tako jednostavnije?"
Devojka mi uputi jedan iskrivljen osmeh. „Pa, naravno, ja ću da uđem u kola, to jest, da budemo precizniji, u svoja kola, sa nepoznatim muškarcem."
„Nisam više nepoznat. Ja sam onaj koga si zamalo opljačkala." Ponovo odhukuje.
„Onda, hajde da gledamo s te druge strane. Ja ulazim u svoja kola sa zamalo opljačkanim, OK? Dotle smo stigli. Ali, kako da znam da me ti nećeš odvesti ko zna kuda i iskoristiti? Daj mi jedan dobar razlog."
Ćutim. Do đavola svi oni zbog kojih je ona sad zabrinuta.
Govnari koji ste nam upropastili grad, kukavice nesposobne za osvajanja, beskorisna bića ovog prelepog sveta. „OK ... OK ..."
Počinjem da se smejem, ali znam da je u pravu: „Ovako ćemo.
Vidiš ovaj telefon?"
Vadim ga iz džepa.
„Da li znaš da bih jednim pozivom mogao da 'iskoristim' bolje žene od tebe? Zato, ućuti i ulazi."
Eto kada mobilni telefon postaje koristan!
Upućuje mi pogled pun mržnje i kreće prema meni. Postavlja se ispred i podiže ruku. Ja spremno pariram. Mislim da hoće da me ošamari. Pogrešio sam.
„Za sad te neću ošamariti. Daj mi ključeve, ja vozim."
Smešim se uvlačeći se u njena kola: „Ni govora."
„Ma, kako zamišljaš da ti verujem?"
„Ne, kako ti zamišljaš da ja tebi verujem? Tebi, koja si me prevarila na početku!"
Protežem se na drugu stranu, otvarajući joj vrata. Smešak.
„Jesam li u pravu ili ne? Hajde, penji se."
Na trenutak je zbunjena, onda uzdiše i ulazi u auto sa prekrštenim rukama i pogledom uprtim pravo napred. U početku vozim u tišini.
„Hej, dobro leži ovaj tvoj auto."
„Je l' u posao uključeno i to da moramo da razgovaramo?"
Tek što smo prošli Saksa Rubra.
„Ne, ali sada možemo da zaključimo drugi. Vidi, ja mogu ovde da te iskrcam i da ti, naravno, uzmem auto, a da te ne 'iskoristim', kako ti kažeš ... Jednostavno, tvoja kola ... ali je moj benzin. Znači, potrudi se da budeš ljubazna, zabavljaj se, nasmej se, imaš tako lep osmeh."
„Ali, nisi ga još video ..."
„Baš tako ... Pa šta čekaš?"
Pravi grimasu smeha pokazujući zube: „Evo ga, jesi li zadovoljan?"
„Veoma."
Pružam otvorenu ruku prema njoj. Brzo se izmiče.
„Sta radiš?"
„Bože, ala si nepoverljiva! Predstavljam se, ne, kao vaspitane osobe, one koje ne kradu. Ja sam Stefano, Step za prijatelje."
Ostavlja mi otvorenu ruku u vazduhu, u polumraku auta: „Dobro ... Ćao, Stefano, ja sam Đinevra, Đin za prijateljice. A za tebe, uvek Đinevra."
„Đinevra, super ... Kako su tvoji znali da će doneti na svet ovakvu princezu?"
Gledam je dižući obrvu, onda ne mogu više da izdržim i praskam u smeh: „O, Bože, izvini, došlo mi je da se smejem, a ne znam zašto. Princeza."
Nastavljam u tom stilu. Gledam je i smejem se. Zabavlja me. Simpatična je. Možda zato što nije lepa. Auto brzo napreduje. Svetlost uličnih svetiljki prelazi preko njenog lica. Boji ga u svetlo, onda u tamno. I svaki čas je mesec ljubi. Ima visoke jagodice, malu bradu. Tanke obrve, kao putići, teku prema kosi. Smeđe oči, živahne i vesele, iako izgleda smorena. Da, baš sam pogrešio. Nije lepa. Prelepa je.
„Baš su ti super roditelji. Odličan izbor imena: princeza Đinevra ..."
Gleda me u tišini.
„Stefano, moji roditelji više ne postoje. Mrtvi su."
Ledi mi se krv. Najgori udarac, pravo u lice, u stomak, u zube. Menjam izraz.
„Izvini."
Ostajemo tako u tišini neko vreme. Auto brzo ide. Gledam pravo u put pokušavajući da izbrišem svoju glupu grešku među ovim brzim belim trakama. Čujem je kako uzdiše, možda plače. Ne mogu da se okrenem, ali moram. Moram ... Tamo je, u uglu i gleda me. Sedi ukoso, sva zgrčena uz prozor. Onda, iznenada, počinje da se smeje kao luda: „O, Bože, ne mogu više, zajebala sam te! Sad smo jedan – jedan, OK? Moša." I u letu stavlja CD u plejer.
„Tražio si rat, i dobio si ga. Osećaš se loše, a? Praviš se da si neki tvrd momak, ali ispod, ispod ... imaš meko srce. Jadničak ..." Đinevra se smeje i pokreće u ritmu „Red hot čili pepersa".
„Pa; kuda idemo na dobru klopu?" Sad je mirnija, gospodarica situacije. Cutim. Sranje, zeznula me je. Dobar potez, ali nizak. Kako možeš da se šališ s takvom stvari? Vozim i dalje, gledajući pravo. Krajičkom oka vidim da igra. Savršeno drži ritam, radosno igra uz Scar Tissue. Pokreće se, dok joj kosa leti. Svaki čas se smeje grizući donju usnu.
„Daj, nisi se valjda uvredio?"
Gleda me. „Pa, izvini. Ti si za upravljačem mojih kola. Naravno, sa tvojim benzinom, da ja kažem prva, da ne bi ti morao da se ponavljaš. Vodiš devojku na večeru sa svojim prijateljima, je l' da? Ili tako nešto ... Znači, nemaš nikakvog razloga da se ljutiš, ili grešim? Sam si rekao ... Zabavljaj se ... Nasmej se!!! I ja sam tako uradila. Zašto i ti ne bi sad to uradio?"
I dalje ništa ne govorim.
„Shvatićeš, dugo ti treba. Gledaj mu facu. Da li bi voleo da su stvarno mrtvi? Dobro, hajde da probamo malo sa konverzacijom ...
Kako su tvoji?"
„Odlično, razvedeni su."
„Kopiraš me! Bože, kako si predvidiv. Ma, zar nisi uspeo nešto bolje da smisliš?"
„Pa šta ja tu mogu ako je istina. Baš si tvrdoglava. Vidi, ti si kriva što si oduzela verodostojnost našim dijalozima."
„Ma, nisi valjda ozbiljan ..."
„Kažem ti da jesam."
Još uvek nije sasvim sigurna u ono što sam joj rekao. Dok vozim, okrećem se da je pogledam. I na trenutak tako fiksiramo jedno drugo. Neka vrsta takmičenja. Onda ona prva obara pogled. Izgleda da je pocrvenela. Ali, suviše je mračno da bih bio siguran.
„Hej, gledaj napred, gledaj na put. Tvoj je benzin, ali su kola moja, OK? Znači, nemoj da mi ih slupaš."
Smešim se, a i ne primećujem.
„Zajebao si me, je l' da? Nisu razvedeni."
„Kako ne, već nekoliko godina."
„Pa, ako je istina, žao mi je. Ipak, negde sam pročitala, više od šezdeset procenata razvedenih ima odraslu decu. Znači ..."
„Znači?"
„To je podatak koji ne možeš iskoristiti da bi od sebe napravio žrtvu."
„Ma ko hoće da napravi žrtvu od sebe. Čuj samo ovo ...!"
Želeo bih da joj ispričam celu istinu, možda zato što ne zna ništa o meni ili zato što uliva poverenje, ili zbog nekog drugog razloga koji ne shvatam. Ali, ne činim to, nešto me koči.
„Na šta sad misliš? Na svoje?"
„Ne, mislim na tebe."
„A na šta misliš kad me i ne poznaješ?"
„Mislim na to koliko je lepo kad nekog ne poznaješ, ali, tu je, pored tebe, kako nema problema, možeš da izmišljaš maštovite igre, ideš kuda želiš."
„I dokle si stigao?"
Namerno pravim pauzu.
„Daleko."
Iako nije tačno, zabavlja me da joj tako kažem.
„U stvari, predomislio sam se, čini mi se da si u pravu."
„U vezi s čim?"
„Iskoristiću te."
„Kreten! Baš si kreten! Hoćeš da se zabrinem, je l' da? Ali, ne možeš, žao mi je. Ja imam treći dan. Znaš šta znači treći dan ili ni to ne znaš? Pa, objasniću ti ukratko."
Govori brzo, a ja je slušam i zabavljam se.
„Znači da nećeš imati vremena da staviš ruku na mene, a ja sam te već sredila! Razumeš? Treći dan, u karateu. A trenirala sam i kikboks. Probaj da pružiš ruku i gotov si! Gotov!"
„Sva sreća. Znači, siguran sam."
Ne stižem da završim rečenicu, a volan mi beži iz ruku. Mikra skreće s puta. Naglo motam nalevo i skidam nogu s gasa. Đinevra završava na meni. Lagano vozim auto nadesno, dok se ona pridiže. Prestrašena je. Jako me udara pesnicom po ramenu, uvek u istu tačku.
„Budalo jedna, prestrašila sam se! Kretenu!"
Smejem se. „Hej, polako, budi dobra. Nemam ja ništa s ovim.
Čini mi se da nam je pukla guma."
„Ma šta pričaš! Namerno si to uradio!"
„Nisam, kažem ti da nisam."
Izlazim iz auta i naginjem se ispod haube da pogledam gume.
„Evo, vidiš?"
Izlazi i ona i vidi probušenu gurnu.
„I šta sad?"
„Sad se nadam da imaš rezervni točak."
„Naravno da imam."
„Bravo!"
Na trenutak se gledamo.
„Pa?"
„Šta – pa? Idi da je uzmeš!"
„E, pa, izvini, ti voziš. Znači, ti si kriv."
„Možda ... Ali, tvoj je auto. Znači, točak menjaš ti."
Đinevra othukuje i ide prema motoru.
„Guma je pozadi!"
„Proveravam da se nešto nije pokvarilo." Laže.
„Naravno ... Naravno ... Kako da ne."
Otvara prtljažnik i podiže ceradu ispod koje se nalazi točak. „Ma kako se izvlači?"
„Vidiš ove šrafove? Odvrni ih i onda povuci točak prema sebi." Prati moje instrukcije, točak je slobodan. Pokušava da je izvuče, ali, na pola puta, točak joj odskoči nazad u prtljažnik. Ne može. „Izvini, a zašto mi ne pomogneš?"
„Kakve ja veze imam. Ja kao i da nisam tu. Sama si rekla da nisam bio predviđen za tvoj izlazak, zar ne? Da ne govorimo one priče o jednakosti, a ima tu jedna još važnija stvar."
Staje ispred mene sa rukama na bokovima. „Da čujemo! Šta?"
„Rekla si da imaš treći dan, je l' tako? Pomisli samo da izgubiš od jedne gume ... Ha, ha, ha ..."
Gleda me sva iznervirana. Skoro zaranja u prtljažnik, grli točak i uspravlja se. Muči se, idem brzo prema njoj da joj pomognem, ali uspeva pre nego što stignem.
„Uspela sam, šta si mislio." A onda me, prolazeći, namerno zakači ramenom.
„Pa, pomeri se! Nemoj stajati nasred puta, samo smetaš!" Gura točak držeći je pravo, skoro naleće na mene.
„Hoćeš li se skloniti ili ne?!"
„Naravno, naravno, u stvari, idem ispod onog drveta da popušim jednu. Hej, nemoj mnogo da se naprežeš, važi?!"
„Daj, sklanjaj se više!"

Sedam na ivicu puta, na neki zidić i palim cigaretu. Posmatram je tako u mraku. Onda joj vičem izdaleka: „Bravo, bravo, super ti ide."
Podvlači se ispod auta da postavi dizalicu. Kleči, s rukama na zemlji, i prstima napipava gde treba da uvuče dizalicu. Guza u farmerkama štrči kao mali brežuljak tamo na asfaltu, ističući se u odnosu na karoseriju auta, kao da je plavo nebo u pitanju. Pomera je dok pokušava da pronađe pravu tačku gde da postavi vršak dizalice. Pravo uživanje.
„Hej, nemaš pojma kakav je pogled odavde. Trebalo bi da vidiš. Mesečina, savršena. Znaš, pun je mesec?"
Podiže se, brišući ruke. Lagano trlja jedan dlan prstima da skine gar koji se utisnuo u nežnu kožu.
„Ma kakav mesec kad se ništa ne vidi."
„Pre dva minuta je bio, kunem ti se, jedan mesec u farmerkama, divota jedna. Baš ispod tvojih kola je virio."
„Neću ti ni odgovoriti."
Počinje da radi na dizalici, pumpajuči gore-dole, dok se kola lagano njišu.
„Obavesti me kad završiš, možda ću zaspati."
Skliznem iza zidića. Posmatram oblake koji prolaze iznad mene po tamnom nebu. Već se mešaju sa dimom koji ispuštam iz usta. Čisti, providni, obojeni skrivenom svetlošću, ovaj mesec koji se ne vidi, ali je tu, malo više, i nije u farmerkama. Udišem duboko. Okrećem se da vidim šta ona radi. Tamo je, odvrće šrafove. S naporom pokušava da okrene ključ. Ne uspeva joj i ona nogom udara po njemu. Ključ odskače i pada na zemlju. Ona othukuje i nadlanicom, da se ne isprlja, sklanja kosu s lica. Lepa i zajapurena. Ponovo stavlja ključ i pokušava. Pojavljuje se automobil. Taman, prilazi srednjom brzinom, ablenduje i svira. Malo kasnije, začujem kočnicu i zvuk vraćanja unazad. Tojota korola. Vraća se punom brzinom nazad, malo ševrdajući. Pravi polukrug unazad, a onda se zaustavlja ispred Đinevrine mikre. Izlaze. Sedam na zidić. Tri momka. Bacam cigaretu na zemlju i pratim scenu.
„Ćao, šta radiš sama ovde po noći!?"
„Probušili ti se guma, a? Kakav baksuz."
„Kakvi smo mi baksuzi, na trenutak smo pomislili da si kamenjarka."
Smeju se.
Jedan od njih kašlje. Imaju oko dvadeset godina, kratku kosu, biće da su vojnici.
Đinevra ne gleda na moju stranu.
„Hoćete da mi pomognete da zamenim točak, molim vas?"
„Kako da ne ... Biće nam zadovoljstvo."
Najmanji seda na zemlju i počinje da odvrće šrafove.
„Auu, ala su zapekli."
„Hm, nikad nisam menjala gumu na ovom autu ... Prvi put mi se probušila."
„Pa, uvek postoji prvi put."
Jedan od njih se kreštavo nasmeje, ostali za njim.
„Sva sreća što ti se desilo večeras, kad smo mi tu."
„Da, sva sreća što ste vi tu." Ovog puta Đinevra baca jedan pogled na moju stranu i neprimetno mi pokazuje rukom: „Ha, jesi li video? Ovi su mi pomogli."
Maleni menja iscepanu gumu, u letu vadi sve šrafove i zamenjuje je. Baca je na zemlju tako da odskače i odmah namešta novu. Za tren pronalazi rupice i stavlja sve šrafove. Zavrće ih, jedan po jedan, bez mnogo stezanja, onda sve ponovo prelazi da proveri. Biće da je preko dana mehaničar. Poslednji udarac ključem i diže se.
„Hop-la, gotovo! Sve je na mestu, gospodice!"
Briše ruke, udarajući po farmerkama iznad kolena. Već su dovoljno prljave, tako da ne ostavljaju tragove.
„Hvala, ne znam kako bih uspela da nije bilo vas."
Ništa se tu ne može uraditi, mislim u sebi. Prava princeza. Prave reči u pravo vreme. Ili pogrešne. Pokušaj da ih se reši na fin način. Ali, nisam imao nikakvih sumnji, ne uspeva.
„Hej, š'a je ovo? Otkačinješ nas?"
Viši tip, i malo krupniji od ostalih, preuzima situaciju u svoje ruke.
„Pa, rekla sam vam hvala. Trebalo bi mi više vremena, ali bih ja i sama promenila točak!"
Tip gleda u ostale i smeši se. Ima širok džemper sa uskim okovratnikom i crnom prugom preko grudi. „Važi, al' daj nam bar poljupčić."
„Ne dolaziš u obzir."
„Ha, a da sam tražio pušenje ..."
Razdragano se smeje, otkrivajući osmeh koji i mene rastužuje. Zubi su mu tako pokvareni da od njegove face prave grotesknu masku. „Daj, bolje ti je jedan poljupčić."
Tip dohvata Đinevru i privlači sebi. Đinevra je okružena. On je grli oko struka i pokušava da je poljubi. Ona, instinktivno, udaljava glavu. Tip je malo lizne po obrazu, i dalje pokušavajući da joj ugura jezik u usta. Ona se otima. Tip je jak, odlučno je steže. Đinevra pokušava da ga pogodi kolenom među noge, ali je on isuviše stegao. Ne uspeva. Maleni, koji je promenio točak, ćuti, u tišini gleda scenu. U stvari, čini se da mu smeta. Drugi, debeljuškasti, smeje se u uglu, sav zanet, skoro uzbuđen, navija za svog druga.
„Bravo, Pie, uguraj joj jezik u usta."
Pie, pretpostavljam Pjetro, ipak ne uspeva. Štaviše, Đinevra se toliko otima da mu zadaje udarac glavom.
„Ah, jebem li ti!" Pjetro stavlja ruke na čelo.
„Tako ćeš naučiti, govnaru!" Đinevra namešta kosu, nepomična nasred ulice, blizu njega. Ne beži, ne zove mene.
„Govnaru – meni! Sa' ću ti ja pokazati!" Tip odlučno kreće prema njoj. Đinevra obara glavu i štiti se rukama obavijajući se kao jež. Pjetro je hvata za jaknu.
Sad je vreme da se umešam: „Hej, zabavio si nas, sad je dosta, OK?"
Pjetro je pušta, druga dvojica su iznenađena, videći da se pojavljujem iz tame. Idem prema njima.
„A ko si sad pa ti?!"
„Neko ko je slučajno prolazio. A ti, koji kurac, misliš da si ti?"
Stigao sam. Pjetro me gleda. Vaga da li vredi da mi odgovori, odnosno da li sme ili ne sme. Odlučuje se za da: „Skini mi se s kurca! Briši!" Greši. U letu ga direktno pogađam, savršeno. Ne uspeva čak ni da vidi udarac. Stežem ga, ne suviše, tek da mu razbijem nos. Vidim kako se klati na nogama, očajnički pokušavajući da uzvrati. Ponovo ga udaram, sleva, pravo iznad desne obrve, punim preciznim zlobnim udarcem. Prostire se na zemlju sa suvim kašljem, ne uspeva na vreme da se skloni kad ga pogađam nogom pravo u lice. Bam! Nisam ni vratio nogu, a već se stvorila barica krvi. Lagano, u mraku, teče meka i topla iz nosa na ulicu i meša se sa asfaltom. Pjetro, ili kako se već, koji kurac, zove, diše otvorenih usta, praveći smešne balončiće od krvi koja kaplje na njegove usne. Svaki čas pljune poneku kap pomešanu sa pljuvačkom. Ali, više se ne smeje.
„Pa ..." Gledam u Đinevru. „Idemo, inače ćemo zakasniti."
Uzimam probušenu gumu, bacam je u prtljažnik i zatvaram gepek. Prolazim pored malenog koji je promenio gumu, obilazim ga. Onaj debeljko, međutim, stoji blizu kola. Spor je u reagovanju. U letu ga dohvatam desnicom. Njegovo uvo mi se nade između palca i kažiprsta, jako ga stežem i besno uvrćem. Želeo bih da mu ga iščupam.
„Joj, u kurac, joj!"
„Pomeri se s puta, seronjo. I smršaj." Još jednom ga krvnički povučem i puštam. Ostaje savijen, s rukama preko uva dok ulazim u kola. Sačekam da Đinevra zatvori vrata i krećem punom brzinom. Gledam onu trojicu u retrovizoru. Već su daleko, obavijeni tamom koja nas deli.
„Kako si?"
Ćuti. Pokušavam da je nasmejem.
„Ova trojica nemaju pojma koliko su srećni. Da se otkačio treći dan, bili bi pokojni, a?"
Ali, ne uspevam. Ništa, ni reči. Gledam je. Kosa joj pada, pokrivajući jednu stranu lica. Zatvorena usta izviruju iza njenog zaklona, nesigurna i neodlučna, pomalo drhte.
„Daj, Đinevra, sve je u redu."
„Kurac je sve u redu! Pomisli da mi se probušila guma a da sam bila sama!"
„Ali, nije."
„Ali, moglo je biti. Ova trojica se zaustavljaju i kako se završava?"
„Da, ali sam i ja mogao da prolazim motorom i jednostavno ti pomognem da zameniš gumu." Pokušavam da je smirim.
„Ne mogu da verujem da ste takvi gadovi ... Da trojica poušavaju da iskoriste devojku, sranje!"
Vidim da je baš potresena. Pokušavam da smirim situaciju.
„Recimo da si imala sreće."
„Zato što si ti bio tu?"
„Ne, kakve ja veze tu imam. Možda tvoji imaju veze. Imaš zaista dobro dupe, u pravom smislu te reči.11 To jest, videlo se dok si menjala točak. Recimo da si i ti pomalo kriva ... Da budeš tamo, na taj način ... U stvari, suviše si zagrejala duhove onih jadnika."
„Ha, znači ti hoćeš da kažeš da je moje dupe, u najobičnijim farmerkama, atak na mirnoću."
„Da, baš tako."
„Ma gde ti živiš!? Šta bi se desilo da se Dženifer Lopez probuši guma! Šta bi se desilo!? Novi svetski rat!"
„Ma kakve to veze ima. Ona je svoju pozadinu osigurala na milione dolara ..."
„Pa?"
„Može mirno da je prokocka."
„Ma, nosi se. Pravi si kreten."
„Samo sam pokušavao da te nasmejem."
„E, pa, nisi uspeo."
Zaćutimo i ja nastavljam da vozim. Đin pojačava radio, ne želi da misli. „Mnogo mi se sviđa ova pesma. Znaš o čemu govori?"
Pokušavam da je slušam. Ali, sebe ne mogu da lažem. Savršeno sam naučio da koristim kompjuter, grafiku, 3D i sve ostalo, ali sa engleskim je i dalje stalno mučenje. „Ponešto razumem ..."
„Kaže: 'Ne znam ništa iz istorije, iz matematike ..."' Đin prevodi i dalje, spasavajući me.
Slušam njene reči. Priča lagano, čini se kao da joj ništa ne promiče. „Ove reči mi se sviđaju."
„Baš je lepa pesma." Ne znam zašto, ali izgleda da je došla slučajno, savršena za ovaj trenutak. „Da, lepa je." I odmah posle nje, kreće druga. Ali, ovog puta nemam problema. „Ti, obučena u cveće svetlosti grada, sa maglom ili bojama, bereš ruže bosih nogu, a onda ..." Prepuštam se. Gledam napolje, u tamnu noć. Jedna od onih čudnih slučajnosti, muzika u pravom trenutku, auto koji nije tvoj, put bez svetiljki, bez saobraćaja, beskonačnost ispred, devojka pored. Između ostalog, prelepa. Popravlja jaknu.
„Je l' ima još mnogo do tog susreta?"
Baš u tom trenutku prolazimo krivinu pre tunela za Prima Porta. Svi su tamo, Bardato, Maneta, Curli, Blasko, i još nekolicina. Nazirem i poneku devojku. Prolazim bez zaustavljanja.
„Ne, tu smo za trenutak." Ubrzavam, iako verujem da me nisu prepoznali. Znali su da dolazim motorom. I sam. A ja sam u kolima, s njom. Nastavljam da vozim kao da se ništa nije dogodilo. Đin gleda kroz prozor.
„Jesi li video? Tamo je neka grupica koja čeka zakasnelog člana. Kakvo suludo mesto za sastanak."
Gleda me nakon što je to rekla. Srce mi Tupa. Ne mogu da verujem da je skapirala.
„Da, baš suludo."
I dalje me posmatra: „Baš je ovo čudna situacija, zar ne?"
„Koja situacija?" Nadam se da više neće pričati o grupici.
„Pa, to što smo ti i ja u kolima, dva potpuna neznanca. A već se svašta dogodilo. Kako smo se upoznali, bilo je samo što se ne potučemo ... i to za tričavih dvadeset evra."
„Koje si ti htela da mi mazneš."
„Da, ali nemojmo ulaziti u detalje. Onda nam se probuši guma, i ja moram da je promenim."
„Samo napred, nemoj sad ti ulaziti u detalje." Đin se smeje.
„Trojica se zaustavljaju, jedan pokušava sa mnom, ti ih prebijaš i sad da zaključimo, idemo na večeru sa tvojim prijateljima. Već ličimo na one uobičajene parove ... Klasično veče sa ponekim iznenađenjem ..."
„Da, samo što mi nismo zajedno."
„Ah, naravno."
Nastavljam da vozim, ali njene tvrdnje mi zvuče pomalo čudno.
„Šta to znači 'ah, naravno'?"
„Znači 'ah, naravno', ništa više." Počinje da se smeje.
„Pa, to 'ah, naravno' ne znači samo 'ah, naravno'. Iza se nešto krije, tačno?"
Gledam je, očekujući odgovor.
„Ma ti si pomalo opterećen tim 'iza', a? Moje iza je atak na moju mirnoću, a tvoje iza je neka zadnja misao koja nema granica.
Izvini, ali šta, jesmo li mi zajedno?"
„Za sada, ne."
„Ne, odgovor u ovom slučaju, pošto se već raspravljamo, jednostavno je ne, a ne – za sada, ne. Jasno?"
Malena se baš uzrujala.
„Ah, naravno."
„Znači, nismo zajedno."
„Ne."
„E, dobro."
Sačekam koju sekundu: „Za sada."
Đin me iznervirano gleda: „Tvoja uvek mora da bude poslednja, a?"
„Uvek."
„Pa, hajde da to kažemo ovako. Nas dvoje nismo zajedno, za sada i sigurno do kraja večeri. I ako nastaviš da se svađaš, dodaću i druge termine, sve do nekoliko meseci, je l' jasno?"
„Savršeno jasno."
Smešim se.
„Naučio sam da, kada se ljudi previše trude da izgledaju sigurni, upravo to pokazuje nesigurnost. Hoćeš da budem jasniji?"
„Da."
„Bilo je bolje da si samo rekla za sada." Smešim se. Đin vrti glavom.
„Za sada ću prekinuti, jer mi je dosadilo. A uostalom, je l' to, uopšte, ide da se svađamo oko toga da nismo zajedno?"
„Da, obično se ljudi svađaju kad su već zajedno. Znači, pošli smo obrnutim putem."
„Nismo baš pošli."
Lagano kočim i stajem sa strane.
Đin me zabrinuto gleda: „A šta ćeš sad? Pokušavaš?"
„Ne, za sada. Sastanak je bio ovde, ali ne vidim nikoga. Biće da su već otišli, zakasnili smo."
„Zakasnio SI."
„OK. Zakasnio SAM."
„Kako to da mi sada daješ za pravo?"
„Ako o svemu budemo ovako raspravljali, rastaćemo se i pre nego što budemo zajedno."
Ovoga puta Đin počinje da se smeje. I ja se smejem. Gledamo se i smejemo u senci nekog izlaska koji nije ni postojao. Muzika je glasna, smenjuju se stari i novi hitovi.
„Divno! Ova je super!"
Verujem ti: upravo ide legendarna Love me two times od „Dorsa".
„Love me two times, girl, one for tomorrow one just for today ...
Love me two times, l'm goin' away ... ali ovo ti neću prevoditi."
„Mislim da sam razumeo šta kaže."
Okolo je mrak. Ali „za sada", možda ona ima pravo, bolje je poći.
„Gde me vodiš?"
„Ja i ti idemo na večeru. Što znači da ćeš moje prijatelje upoznati drugom prilikom."
„Kojom drugom prilikom?"
Gledam je očekujući reakciju. Prihvatam izazov.
„Dobro, ako ikad bude druge prilike."
„Eto, ako ikad bude."
Zadovoljna, pojačavam radio i menjam stanicu, frenetično tragajući za ko zna kojom pesmom. A onda, i ne primećujući odmah, krajičkom oka u polumraku kola gledam Stepa.
Ne mogu da verujem ... Ja, Đin, u kolima s njim. Kad bi moji znali. Ne znam zašto, ali to je uvek prva misao koja mi pada na pamet. To jest, kad bi moji znali da sam sada u kolima sa neznancem, u stvari sa nekim za koga oni misle da je neznanac, šta li bi rekli? Već zamišljam svoju majku: „Ama, jesi li poludela? Đinevra, nikada ne smeš nikome verovati. Hiljadu puta sam ti to rekla ..." Ah, tu se ne može ništa uraditi, šta god da je u pitanju, ne zna se zašto, ali moja majka će uvek reći da mi je rekla hiljadu puta. Jedno je sigurno: ovome se nikada ne bi nadala. A i šta bih mogla da joj kažem? Znaš, to je bilo zbog benzina ... Kako bih mogla da joj objasnim kako zaista stoje stvari? Ne, ne želim da mislim na to. Ni ja ne mogu da verujem.
„Znaš na koga si me podsetio malopre?"
„Kad?"
„Dok sam ja menjala točak i naišla ona tri kretena."
„Na koga?"
„Na Ričarda Gira."
„Ričarda Gira?"
„Da, u sceni iz „Oficira i džentlmena", kada on i njegov prijatelj izlaze zajedno sa one dve devojke u neki bar. A onda, na izlazu, stoji onaj tip i sa svojim prijateljima dobacuje svakoj devojci. Ričard Gir na sve načine pokušava da izbegne svađu, ali na kraju, više ne uspeva i razbija mu facu."
„I Ričard Gir je imao treći dan?"
„Ne, budalo. Ono su bili udarci iz fulkontakta."
„Ali si ih izmislila."
„Već sam ti rekla. Trenirala sam i kik-boks i pomalo fulkon-takt. Ne veruješ? Pre ili kasnije ću ti dokazati."
„Ne sumnjam u to ... pa ipak, pre nego 'Oficir i džentlmen', mislim da više pristaje drugi primer. Ezekija 25:17: 'I moja pravda će pasti u velikoj osveti i strašnom gnevu na one koji se usude da zagade i na kraju da unište moju braću, a ti ćeš znati da je moje ime Gospodovo, kad se moja osveta bude spustila na tebe.'"
„Ha, baš smo smerni?! Pa ipak, je l' ti se sviđa 'Palp fikšn'?"
„Da."
„Veoma, kad vidim kako si ih poređao."
Step se smeši i nastavlja da vozi. Ko zna šta je hteo da kaže ovom pričom: ah, ovo je sigurno ... Bolje ne istraživati. Gledam ga dok vozi. Desna ruka mu je zategnuta i odlučno drži volan, ali u isto vreme mirno. Levi lakat oslanja se na ivicu prozora, a rukom se drži za bradu. Desna ruka je visoko, na centru volana, steže ga jako i lagano ispraća krivine. Ima tetovažu na ručnom zglobu blizu zlatne narukvice. Tetovaža mi izgleda kao ... Približavam se neprimetno i zagledam bolje.
„Galeb."
„Šta?"
„To je galeb, tetovaža na mom zglobu."
Smeši mi se, na trenutak gubeći put iz vida.
Osećam da crvenim, ali sigurna sam da se ne primećuje: „Gledaj na put."
„A ti gledaj svoje tetovaže."
„Nemam tetovaže."
„Nisu ti dozvolili da uradiš ni jednu jedinu?"
Step se neprijatno smeje, zajebava me.
„Moji nemaju veze s tim, to je moj izbor."
„Ah, naravno, razumem ..."
Značajno me gleda i podiže obrvu, rugajući se.
„Tvoj izbor ..."
„Da, moj!"
Tišina. Malo kasnije, dosadi mi da ćutim.
„A i slagala sam te. Imam predivnu tetovažu, ali sumnjam da ćeš je ti ikad videti."
„Dobro je sakrivena?"
„Zavisi odakle se gleda."
„To jest?"
„Ah, savršeno si razumeo."
„Da, ali ne znam koliko savršeno sam razumeo, ili bolje rečeno, gde sam razumeo."
„To je jedna mala ruža u dnu mojih leđa, OK?"
„OK. Obožavam da berem cveće."
„To je jedina reljefna tetovaža na svetu."
„Što znači?"
„Puna trnja."
„Uvek imaš spreman odgovor, a? Ali, moje ruke su pune žuljeva." I on se smeši. Ima lep osmeh. To ne mogu da poreknem. Ne mogu ni da mu kažem. Ima čudnu rupicu na levom obrazu. E, jebi ga, baš mi se sviđa. A i potpuno je drugačiji od Frančeska. Ne znam zašto sam se njega setila baš u ovom trenutku. Možda zato što me još uvek boli cela ta priča. Frančesko je poslednji momak s kojim sam bila. To jest, praktično jedini. I najveći gad, da budemo precizni.

Frančesko. Pa ipak mi je bio toliko sladak. Tačno je i da će ti istinu o ljubavi samo vreme ispričati. Sve ti na početku izgleda slatko. Onda ono što je bilo slatko, može prerasti u lepo. Čak u beskrajno lepo ... Ali, najčešće, postaje jednostavno ružno. Eto. Frančesko je bio izuzetak. Uspeo je da ostane u još goroj uspomeni. Užasno ružnoj. Očekivana greška na putu sve je razrušila. Ne mogu da zaboravim to veče.
„Pa šta kažeš, hoćemo da skoknemo do Đilde?"
„Ne, hvala, Fran, sutra pita istoriju, a ja još nisam ni završila lekciju."
„OK, kako želiš ... vodim te kući." Vozio je brže nego obično te večeri, alija, onako zamišljena, nisam obratila pažnju. Izlazim iz kola. „Ćao, laku noć ... Sta ćeš ti da radiš, ideš kod Đilde?"
„Ne, ne, kad ne ideš ti, ne ide se ni meni. A i ja sam umoran."
Ne prati me do vrata zgrade, nikad to, uostalom, nije ni uradio. Čudno, pa ipak mi je to, te večeri, zasmetalo. Nije da sam ja od onih žena koje se plaše ili koje obožavaju da ih prate kuda god da idu. Pa ipak, to gubljenje vremena, tih nekoliko koraka do kapije, to mi se oduvek dopadalo, a nikad mi se nije desilo. Možda zato što te podseti da si važnija od vremena i žurbe, možda zato što može da iskoči još jedan, poslednji poljubac. Pa ipak, Frančesko je jedva sačekao da se moj ključ okrene u bravi, moj pozdrav izdaleka da bi naglo krenuo svojim poslednjim mercedesom 200 SLK. Brzo. Suviše brzo. Predosećanje. Budalasto predosećanje. Ponekad, ipak, mudro predosećanje.
Malo kasnije. Prelazila sam i prelazila lekciju, i na kraju mi je nešto i ušlo u glavu. Gledam na sat. Pola tri. Zvrcnuću Frančeska. Želim da čujem njegove reči, da se malo opustim uz njegov glas. Ne mogu još uvek da idem u krevet sa ovim lekcijama iz istorije u glavi. Ništa, telefon zvoni u prazno. Čudno. Živi u stanu ispod svojih roditelja koji mu je ostavila baka kad se preselila u Rijeti. Telefon ponovo zvoni. Ne čuje, ili duboko spava ili ... Nemoguće da ne čuje. Do đavola, čim je u stanu, mora da ga čuje. To su samo dve sobe, plus kuhinja i kupatilo. Dobro poznajem taj stan, tamo sam provodila vikende. Misao na prošlo vreme, provedeno s njim, čini me još nervoznijom. Onako intimni vikendi, a on ne odgovara. Ništa, ionako mi se ne spava. Znaš šta ću da uradim? Izaći ću i idem kod njega kući, na interfon. Kamufliram krevet najbolje što mogu, jastuk ispod pokrivača umesto mog tela i odeća za sutra ujutru, već pripremljena. Onda, najtiše, prolazim sobu svojih roditelja, uzimam ključeve pola (tad još nisam imala svoju divnu mikru) i napred u noć. Ma, da vidiš kad je taj govnar otišao kod Đilde? Tri i deset. Bolje da prvo prođem onuda. Parkiram u Ulici Mario dei Fjori i idem na vrata. Pozdravlja me Masimo izbacivač: „Hej, ćao Đin, šta radiš ovde u ovo doba?"
„Sta misliš?"
„Baš ti se igra, a?"
Idiot.
„U stvari, htela sam da budem izbacivač na jednu noć."
Iskreno se smeje: „Ova ti je dobra."
„Čuj, ne vidim Frančeskov mercedes."
„Dobar autić, a?"
„Da, super je. Je l' on unutra?"
„Ne, večeras je samo prošao. Znam sigurno, nisam se makao sa vrata. A i tražio ga je Antonelo, ušao je pre pola sata. Tražio ga je unutra i onda je otišao. Nije bio tu, baš ga je zeznuo, trebalo je da se nađu, tako mi je rekao. Izvolite." Pušta jednog debeljka sa gospođom koja je više obučena u zlato nego u odeću, i sa tako jakom šminkom da su se i njene prve bore uplašile.
„OK, ako ga vidiš, reci mu da ga tražim."
„OK, ćao, Đin. Laku noć."
Da, laku noć ... kamo sreće! Ovo s njegovim nestankom čini me nervoznom. Prolazim ispod Frančeskove zgrade. Ništa, mercedes nije tu. Obično se parkira napolju, pošto su u blizini karabinijeri koji kontrolišu nekog političara pod istragom ili nekog povratnika, nisam ni kad shvatila. Jedan karabinijer je blizu kola. Pozdravljam ga dok prolazim u svom polu. Pokušavam da mu, na neki način, ulepšam veče. Gleda me dok odlazim. Vidim ga u retrovizoru kako netremice gleda moj polo koji se udaljava, iskreno se pitajući za razlog onog pozdrava. Ako ništa drugo, bar sam ga zainteresovala. Napuštam karabinijera i ponovo se vraćam na Frančeska. Ma, gde je, kog đavola, završio? Uh, već je pola četiri. Sutra je propitivanje. Ostaju mi još četiri sata za spavanje. Naravno, ako uspem da ga nađem na vreme. Preuzimam ulogu karabinijera u mojoj ljubavnoj priči i odlučujem da idem do kraja. Šteta što Eleonora nije ovde. Ele, kako je mi zovemo, moja je najbolja prijateljica. Morala je da otputuje u Toskanu u posetu nekim rođacima. Ele je Firentinka po rođenju, potom se preselila u Rim. Toskanka, tako je zovemo.
„O, Ela, luda, vilovita ..." Naglašeno: „...Profesor će da te pita."
Svaki put kad smo u razredu i kad je možda na nju red, mi smo se zezali na njen račun. Do đavola, da je ovde, mogla bi da mi pravi društvo. Za Elu je svaki razlog dobar da bude van kuće do zore. Steta. Pa, pošto stanuje ovde blizu, hajde da svratim do Simone. Simona je Rimljanka, plave kose, zgodna, pomalo čudna. Ali, simpatična. Već godinu dana se družimo i razvile smo dobar odnos. Naravno, uz Elinu ljubomoru. Ona kaže da je ova ispod osmeha prava gadura.
„Veruj mi, veruj Toskanki, ovoga puta, ti si luda." Ja se smejem. Ele je ljubomorna. To je normalno, ne podnosi da se Simona i ja svaki čas viđamo. Evo, dolazim do njene kuće i ovde se dešava nešto nezamislivo ... Ili, bolje rečeno, zamislivo, pošto se, upravo u trenutku kad pritiskam interfon, vrata zgrade otvaraju i izlazi Frančesko. Petnaest do četiri. Kao da nije bilo vremena, sad nema kravatu, košulja je raskopčana i, najgore od svega, na licu mu je izraz koji sam videla mnogo puta. Suviše puta. Sad žalim zbog svakog od njih. Nakon ljubavi, svi smo slađi. Naše crte lica omekšaju, oči su pomalo vlažne, usne mesnate i lakše se nasmejemo, ali i sporije. Frančesko nema vremena da bilo šta kaže.
„Đin, ja ..." Pokušava, ali mu ja pljujem u lice. Lepa šlajmara. Centriram i ne gledajući ga. Dok odlazim, mislim samo o tome da će se oprati.
„Đin, stani, sve ću ti objasniti!"
„Šta – sve? Šta ima da se objašnjava?"
Sedam u polo, koji sam ostavila na ulici, a on me stiže, pokušava da mi blokira vrata, ali ne uspeva na vreme. Zaključavam se i vezujem pojas.
„Đin, nije ono što misliš. Ovo je prvi put da sam sa njom. Daj, nemoj da ideš, Đin." Sačeka trenutak, a onda kaže ono što, nikako, nisam želela da čujem od njega. Bar ne u ovom trenutku. „Đin, volim te."
Otvaram prozor: „Ah, zaista?! Zbog toga jebeš ovakve kao što je Simona. E pa, ja kod tebe volim samo tvoja kola!" Krećem punim gasom i tražim ga nekoliko metara. Evo ga. Čak ga je i parkirao blizu zgrade, ne brinući se da će ga neko videti. Evo ga, njegov predivni mercedes 200 SLK metaliksive boje. Mirna sam u svom polu. Osećam se kao bik pre nego što se suoči sa toreadorom, izduvavam vazduh dok se nogom igram pedalom. Dajem gas i pritiskam ga dva ili tri puta. Mislim na mamu i na njen polo. Pa, nešto ću izmisliti, suviše mi se sviđa kad samo pomislim na ovo. Vidim u retrovizoru Frančeska kako trči. Suviše je kasno, suviše je lepo ... Kakvo uživanje! Kakav san! U životu ima stvari kojih se ne treba odricati. Ovaj trenutak je jedna od njih. Puštam kvačilo i krećem punim gasom. Evo. Vidim kako se približava neverovatnom brzinom. Njegov mercedes, njegov lepi, novi, blistavi mercedes. Kočim na kraju, ali instinktivno, da ne poginem. Buum! Fantastičan udarac, odskačem na sedištu. Pravo u centar, u bok, u vrata. Ubacujem u rikverc. Polo se s mukom odvaja, ali kreće fantastično. Mercedes je ispred mene, potpuno slupan, čak se i jedan prozor otkačio. Ne usuđujem se da pomislim na svoju štetu, ali na Frančeskovo lice, o da! Njegovo lice dobro vidim i pravi je šou-program. Divno ... Gleda svoj uništeni auto. Preneražen je, ne može da veruje, ne želi da veruje, ali je primoran da poveruje. Pa, ako mora da poveruje ... Znaš šta? Još jednom ću ga udariti. Da. Suviše je dobro, suviše lepo. Krećem svom brzinom i ciljam ga s prednje strane. Buum! Udaram u centar još jače, ovoga puta bez straha, čak i ne kočim. Ionako sam se poduhvatila posla. Imam ludačku želju da ga potpuno uništim. Branik je razbijen i čak se i hauba nabrala. Frančesko je tamo, ispred mene, bez reči. Gledam ga, počinjem da se smejem i odlazim uz pozdrav. Jebite se i ti i tvoj mercedes. Govnaru. Kad te hoće, hoće te. A sad moram da mislim na Simonu. Ah, kako ću je srediti, tu gaduru, kako ću je srediti. Ali, to mora biti inteligentna osveta, hladna, proračunata, ubistvena. Genijalna. Želela bih da nađem još prideva, ako je to moguće. Parkiram ispod zgrade i izlazim iz kola. Siroti polić. Sav je razlupan napred. Hauba mu je skroz skvrčena, liči na neku ruku u grču, sa dva slomljena svetla i spojlerom. Baš jebeno, a sada da kažemo mami. Intenzivno razmišljam u liftu. Nešto ću izmisliti za siroti polo i onu gaduru Simonu. Da, nešto će već iskočiti, sigurna sam u to. Skidam se i uvlačim u krevet. I dalje mislim na svoja dva problema, na njihovo moguće rešenje. Prisećam se udaraca, razbijenog mercedesa. Malo-pomalo, samo što nisam zaspala. Poslednja misao u polusnu. Smešim se. Buum! Kakav udarac, lepota! Više nisam pomislila na Frančeska. Puf. Nestao. I tako osmehnutu, Morfej me krade.
Sledećeg jutra budim se bistra kao nikad do tad. Za tren mi dva rešenja padaju na pamet. Odmah krećem s prvim, problem pola. Telefoniram Alu, svom prijatelju koji je uvek u nevolji, ali ovoga puta može da me izvuče iz moje.
„Halo ... Ma ko je to?" Promukao glas, mora da je zaspao pre nepun sat.
„Ale? Đin ovde."
„Đin, šta se, do đavola, dešava? Koliko je sati?"
„Sedam."
„Sedam!? Ama jesi li ti normalna!?"
„Ale, moraš da mi pomogneš, molim te, reci mi da imaš tu neki ukradeni auto."
„Đin, ne preko telefona ... u tri lepe!"
„Izvini, Ale."
Smiruje se: „Koji ti auto treba?"
„Bilo koji, samo da je ukraden. Trebaju mi samo tablice."
„Samo tablice? Pa ti si baš luda."
„Molim te, Ale, veoma je važno."
„Sve tvoje stvari su veoma važne, sačekaj trenutak."
Nakon nekoliko sekundi vraća se na telefon: „Hajde, piši. Rim R27031. Plavi klio."
„Savršeno, hvala, Ale."
„Hej, je l' sve u redu?"
„Da, sve je u redu."
„Odlično. Vidi, ja se sad vraćam na spavanje i isključujem telefon."
„OK, zovem te po podne i sve ću ti objasniti."
„Boli me uvo." I spušta.
Baš na vreme. Dolazi mama u kućnoj haljini, tek što je ustala:
„Đinevra, ma šta radiš? Već si se probudila?"
„Mama, nemaš pojma šta se desilo. Sinoć me je neki ludak udario autom."
„O Bože, dete moje, jesi li dobro?"
„Da, dobro sam. Uništio je polo i pobegao je ... Ali, vidi, zapamtila sam tablice!" Pružam joj papirić na kome sam ispisala brojeve. „Tamni klio bio je u pitanju. Moramo da ga prijavimo." Mama uzima papirić.
„Daj, odmah ću reći tvom ocu. Sva sreća da tebi nije ništa. Ma, jesi li sigurna? Nisi udarila glavu?"
„Ne, mama, zaista, sve je u redu."
„Sva sreća." Ljubi me u čelo.
„Idi da doručkuješ, inače ćeš zakasniti."
„Da, mama." Odlazim kao svaka dobra devojčica pod budnim okom svoje brižne majke. Osećam krivicu. Mama, izvini, ali morala sam to da uradim. Ko zna, možda ću ti jednoga dana ispričati čitavu priču. Jednog dana. U međuvremenu, da razmislimo o današnjem. Našla sam rešenje kako da sredim Simonu. Trenutak kasnije, već sam u školskoj klupi. Prošao je prvi čas, veronauka. Gadura se dva puta susrela sa mojim pogledom, i okrenula na drugu stranu. Nema čak ni hrabrosti da se suoči sa posledicama svog delovanja. Vrhunac je što je don Pepino, tako zovemo sveštenika koji predaje veronauku, pitao, a Simona je čak imala hrabrosti da odgovara ... Dabogda crkla. Pa dobro, ne želim da zazivam Boga u ovakvim sranjima. Ali, drugi čas je moj, i treći takođe. Praćakam se, uživam, dva predivna časa. Danas imamo kontrolni iz italijanskog. A meni je, čim sam se probudila i počela da spremam tašnu, sinula ideja. Veličanstvena ideja ... Eto, pronašla sam pridev iskovan baš za osvetu. Moja olovka brzo klizi po belom papiru, ispunjavajući ga rečima, redovima, činjenicama, sećanjima, razočaranjima, pridevima, naklapanjima, uvredama. Leti da je prava milina, kao da je začarana ova moja olovka. Treba reći da sam ja u italijanskom uvek bila nekako ukočena. Promašila sam temu, bez ikakve sumnje, ali kakvo je to zadovoljstvo, kakva zabava posvetiti svoj kontrolni svojoj prijateljici, u stvari, bivšoj prijateljici. U stvari, da budemo još precizniji, toj gaduri. Čak sam joj i naslov posvetila: „Bedan kraj jednog prijateljstva". Sigurna sam da će mi moja profesorka italijanskog dati prelaznu ocenu, možda i lepu sedmicu, a možda i ne, ovog puta ne, promašila sam temu. Možda četvorku, ali kakva lepa četvorka! Sasvim sigurno me neće poslati kod direktora i možda će mi čak reći da ga pročitam u razredu. Profesorka će biti na mojoj strani, sigurna sam. Ne zato što imamo lep odnos, već zato što se nedavno razvela.
Nedelju dana kasnije. Uzimam temu. Pa, da ne poveruješ ... Iznad svih očekivanja. Sedam i po! Nikada nisam iz italijanskog dobila ovu ocenu. I nije se na tome završilo. Profesorki sam izgleda vrlo simpatična, ili, što je verovatnije, sigurno je mnogo propatila zbog svog razvoda. Uglavnom, lupila je rukom o sto.
„Devojke, tišina! Sada želim da pozovem jednu posebnu devojku da pročita svoj sastav. Jednu vašu drugaricu iz razreda koja je shvatila da su kultura, obrazovanje i lepo vaspitanje najbolje oružje u našoj zajednici: Đinevra Biro."
Ustajem i na trenutak mi se čini da ću pocrveneti. Pred svima. Pred drugima. Onda stavljam na stranu to crvenilo. Jebi ga, ne može! Ovo je moj dan, nema šanse, pripada meni. Koji stid, koji drugi. Ne postoje drugi u nekim situacijama. A ovo je jedna od njih. Odlazim do profesorke i počinjem da čitam. Brzo klizim sa zanosom i uživanjem. Sa belom i entuzijazmom. Pogađam prave pauze, ton. Onda me priča obuzima. Ma jesam li zaista ja napisala ovaj sastav? Do đavola, meni se čini savršenim! I nastavljam tako u zanosu da ga čitam, skoro pevuckajući. Jedna za drugom reči idu, siede lagano u redovima, gore-dole, bez zastajanja, kao talasi u plavom moru. Teku blizu, a nikad se ne sudaraju. Dolazim do kraja, skoro u jednom dahu. Još dva reda. Zaustavljam se i kad odvojim pogled od lista, Simona je tamo i gleda me. Otvorenih usta, bela, nepomična. Ispričala sam čitavu našu priču, naše prijateljstvo, moje poverenje, njenu izdaju. Pravim poslednju pauzu. Udah i evo finala:
„Eto, gospodo. Sada svi vi znate ko je Simona Kostati. Da je njena majka imala više hrabrosti, nazvala bi je njenim pravim imenom: Gadura!"
Savijam papir i zadovoljna, gledam u razred. Prasak. Svi zajedno zadovoljno urlaju: „Bravo, dobra si, baš si dobra, Biro! Daj ponovo, moraš je sahraniti, ti si jedina!"
I iznenada polazi, ne znam od koga, sigurno ne od mene ili profesorke, još manje od Simone, diže se savršen glas, sigurno inspirisan mojim sastavom punim kulture.
„Gadura, gadura, gadura!"
Simona ustaje iz klupe. Prelazi razred vukući noge, oborene glave, bez imalo hrabrosti da nekoga pogleda u lice. Onda brizne u plač i izleti iz razreda.
„Bravo, odličan sastav." To je profesorkin glas. Neverovatno. Mislila sam da će me izbaciti napolje zbog, ne znam, klevetanja učenice? Ipak, ne. Vidi se da je poštovala formu! Ili suštinu ... U svakom slučaju, smeši mi se. Ko zna, možda je u jednom trenutku zažalila zbog nečega. Možda je želela da i ona napiše sličan sastav svom mužu.

Na šta sad misliš?"
„Na školu."
„E, ne mogu da verujem. Voziš se u kolima sa najpoželjnijim mladićem u Rimu ... i šta radiš? Misliš na školu!"
„Dobro, i škola ima svoju interesantnu stranu."
„Možda više svoju stresnu stranu."
„Ja verujem da se čak i tebi negde podsvesno sviđalo da učiš nove stvari."
„Naravno, kako ne: anatomiju. Ali, direktno na drugaricama!"
„Bože ... e baš si opsednut, a?"
„Pa, to je jedna strana koja me privlači."
„Da, već te zamišljam. U detinjstvu si se stalno igrao doktora."
„U detinjstvu?! Juče! Hoćeš li tebe odmah da pregledam?"
„Vidiš kako je to čudno, ja tebe više gledam kao zabavnu osobu nego okorelog zavodnika."
„Pa, i to je već nešto."
„Da, zato što me uobražena osobe silno zabavljaju. Neko ko veruje da je najpoželjniji u Rimu. Baš šou-program."
Gleda me, onda prsne u smeh, iskreno se zabavljajući. Tamna kosa joj pada na nasmejane oči, u savršenoj harmoniji sa osmehom:
„O Bože, ovo je bilo jače od mene, pravi si klovn. Baš si dobar!" Jedna krivina dolazi u pravom trenutku. Oštra krivina, i to s moje strane. Obuhvatam volan odozdo i svom snagom ga okrećem ulevo. Đin je skoro katapultirana na mene. Naglo kočim, prikovan s njom u zagrljaju. Obuhvatim joj kosu desnom rukom i čvrsto je držim, koliko treba. „Niko me nikad nije nazvao klovnom." I poljubim je u usta. Drži stisnute usne i pokušava da se oslobodi. Držim je za kosu, jako, migolji se pokušavajući da se oslobodi. Stežem je još jače. Na kraju popušta i otvara usne.
„Konačno", šapućem u pola glasa i onda se gubim u njenim usnama. „Jao!" besno me ugrize. Prinosim ruku ustima i puštam je.
Đin se vraća na svoje mesto: „Sve u redu? Mislila sam sve najbolje."
Prelazim prstima preko usana tražeći krv. Nema krvi. Đin je u gardu sa podignutim rukama, spremna na odbranu.
„Pa, Stefano, ili Step, ili kako god želiš, hoćeš da se svađaš?" Gledam je i smešim se: „Imaš brze reflekse, a?"
Pogađa me jako u rame, jedan za drugim pljušte udarci odozdo nagore, stalno pogađajući u istu tačku.
„Jao, boli!"
Zaustavljam joj ruku u letu, onda i drugu. Držim je mirnu, nepomičnu na sedištu. Onda joj se nasmešim, jer me zabavljaju sve ove batine.
„Izvini, Đin. Nisam to uradio namerno. A onda kad sam video da i ti pomalo želiš ..."
Ponovo pokušava da me udari, ali čvrsto je držim. „Stigli smo, u redu?"
Izlazim brzo iz kola pre nego što pokuša da me ponovo udari.
„Zaključaj, važi? Ah, u stvari, kako hoćeš, ionako su kola tvoja, ne? Ma OK, ko mari za ovu staru kantu od mikre ... ionako je loša u krivinama."
Đin na brzinu zaključava kola i sustiže me.
„Imaš da paziš sa mnom, nemoj da se kačiš, inače ćeš loše završiti."
Onda pogleda iznad, u tablu.
„'Kolonelo'12. Ma, je l' se baš tako zove?"
„Da, baš se tako zove. Šta si mislila, da je nadimak nekog restoratera koji su stavili umesto table?"
„Ma, je l' ti misliš da devojku vučeš na prvi sastanak sa tako veselim šalama?"
„Ne, sa tobom sam opušten. Idem na sigurno!"
„Ah, naravno, baš na sigurno ... Čuj ga samo!"
„Primirje, važi? Daj, hajde da pojedemo dobar biftek."
..Ok. što se tiče primirja, važi, ali za večeru ... ti plaćaš, je l' da?"
„Zavisi ..."
„Od čega?"
„Od toga kako će ići ono posle večere."
„Opet? Ono posle večere će ići tako što ću te ja otpratiti do motora i kraj. Jasno? Odmah mi odgovori, inače neću pojesti nijednu brusketu13. Ako misliš da me uceniš večerom, gadiš mi se!"
I Đin ulazi u restoran uzdignute glave, veselo. Idem iza nje. Nema mnogo ljudi. Sedamo za sto koji je prilično daleko od usijane peći. Skidam jaknu. Baš sam ogladneo.
Odmah dolazi keiner za porudžbinu.
„Pa, deco, šta donosim?"
„Ovako, za gospođicu samo jednu brusketu. A za mene taljatele14 sa karfiolom i biftek na firentinski način sa salatom kao prilogom."
Smešim se: „Ili se možda gospođica predomislila i želi nešto drugo?"
Đin gleda u kelnera smejući se: „Isto što je i on naručio. Hvala. I još jedno pivo."
„Pivo i za mene." Keiner sve to brzo zapisuje i udaljava se, srećan zbog tako brze narudžbine.
„Ako želiš da svako plati za sebe, kaži mi gde stanuješ i sutra ti vraćam novac, OK? Ovo čisto da shvatiš da neće biti deserta."
„Ne, a? Ali, grešiš. Ovde služe sladoled sa tartufima koji je pravo uživanje kad se umoče u kafu."
„Ćao, Step. Hej, ala si nestao. Postao si ugledan građanin kao ostali."
Približava se Vitorio, pukovnik, ljubazan kao i uvek: „Svi idu u Čelestinu, baš me briga, sad je u modi, pa svi idete. Ma, uostalom, ionako ste ulizice." Ali se ipak naslanja na sto: „Hej, smršao si, je l' znaš to?"
„Bio sam dve godine u Njujorku."
„Ma, daj, eto zašto te nisam video. Ama je l' se baš tako loše jede tamo?"
Smeje se na svoju šalu.
„Ej, Vito ... Najbolji si! Daj odmah neku brusketu!"
Stavljam ključeve Đininih kola na sto, dok Vitorio odlazi, sa isturenim stomakom, njišući se kao i uvek, kao nekad. Ostareo, ali uvek veseo. Ima lice deteta sa crvenim obrazima, kosom ukovrdžanom na ušima, mali zraci srebrnobelog na ovom licu uvek rumenom od šnicli i bifteka. Osvrnem se okolo. Gosti su različiti, nema ih mnogo, nisu bučni, niti suviše elegantni. Jedu u slast, ne tražeći suviše komplikovana jela, niti njih neko traži. Možda sa teškim danom za sobom i dobrim jelom ispred, jedu bez nekih teških misli. Par blizu nas večera u tišini. On upravo skida kost sa šnicle. Ona je upravo zagrizla prženi krompir i liže prste. Hvata moj pogled i nasmeje se. I ja se nasmejem. Onda se ponovo baca na krompiriće bez straha da će se ugojiti.
Đin prelazi u napad.
„Onda, odmah da razjasnimo: izjebao si moje ključeve, izjebao si moja kola, i pre svega, izjebao si mene."
„Kamo sreće! Ova poslednja stavka sigurno bi mi se dopala!" Đin je ispred mene sa rukama na bokovima i hukće.
„Kretenu, u smislu da si mi zajebao veče. Hajde da to postavimo ovako, jer će ti, inače, pasti čudne stvari na pamet. Malopre u kolima ..."
„Malopre? Kako se izvlačiš!"
„Onda, da pređemo na stvar. Da razjasnimo jednom zasvagda. Ko će se odrešiti?"
„Što znači?"
„Praviš se lud?"
„Da vidimo, ako izvučeš neke zabavne razloge iz rukava, ja plaćam. Ako ne ..."
„Ako ne?"
„Opet ja plaćam."
„Ah, onda ostajem."
„Ali ćeš mi dati!"
Šamar u letu. Jebote, baš je brza. Pravo u lice.
„Jao!"
Ona sa krompirima prestaje da jede i gleda nas. I još dve ili tri osobe sa susednih stolova.
„Izvinite je." Smešim se dok trljam obraz. „Zaljubljena je." Đin i ne obraća pažnju na ljude koji nas gledaju.
„Hajde, ovako ćemo, ti plaćaš večeru, ništa ne zamišljajući, a ja ću ti u zamenu dati nekoliko lekcija iz vaspitanja. Hajde, sklopili smo posao. Još ćeš i zaraditi."
Vitorio stavlja bruskete na sto: „Pa, je l' i gospođica hoće jednu?" Đin mi u letu krade brusketu sa tanjira i grize ogroman zalogaj, odnoseći pola svežeg paradajza. To je paradajz koji Vitorio seče s ljubavlju, ne kao oni koje iseku po podne na kockice, a onda ih ostave u posudi da se hlade u frižideru.
„Donesi mi još jednu, Vit."
„Mmm, kako je dobra."
Đin stavlja u usta jedno parče paradajza i liže prste.
„Bravo, Step! Čini mi se da se ovde dobro jede. Kako obraz?"
„Odlično! Reci mi istinu, je l' ti bilo krivo što sam prekinuo poljubac? Ima vremena, daj, nemoj da se ljutiš. Vi devojčice sve ste iste. Hoćete sve, i to odmah."
„A ti želiš i picu u lice, a?"
„Dobro ti je prolazno vreme. Bravo. Teško je danas naći pristojnu devojku sa spremnim odgovorima kao što su joj i ruke."
„Ha, ha ..." Đin mi se iskrivljeno smeši, praveći grimasu 'vrlo si duhovit' ...
„Šta je?"
„Ono 'pristojna' ne mogu baš da progutam."
„A sa mojom brusketom ti to ide dobro, a? Nju si lako progutala."
Iznenada začujem glasove.
„Ma daj, Step! Znao sam. Rekao sam vam da je on."
Ne mogu da verujem. Svi su tu, iza mojih leđa. Jedrilica, Balestri, Bardato, Curli, Blasko, Lukone, Bani ...Baš svi, ne mogu da verujem. Nedostaje samo jedan, najbolji: Polo. Steže mi se srce, ne želim da mislim na to, ne sada. Osećam ledene žmarce i na trenutak zatvaram oči, ne sada, molim te ... Na svu sreću, za vrat mi skače Skelo: „Ah, prevarantu, što se separatišeš?"
„Kao Amerikanac, u krajnjem slučaju."
„Ah, da, zato što je on bio u Americi ... U SAD-u ...Ma kako to da nisi došao na sastanak? Svi smo bili tamo da sačekamo heroja. Ali, heroj je pao ... Sad ide na večerinke, u četiri oka, sa ženom."
„Možda nešto drugo u četvoro ...!"
„Vidi kakve lopte ima ..."
„Kao prvo, ja nisam njegova žena."
„Drugo, momci, pazite se, jer ima treći dan."
„Jesi li završio s tom pričom o trećem danu? Ponavljaš se."
„Ja? Pa ti si to podvukla tri puta od kad smo se upoznali. I toliko si utrenirana da sam morao jednog da patosiram da bih te odbranio."
„OK! Sam si to želeo!" Đin ustaje od stola, kruži oko mojih prijatelja, zagleda ih jedan trenutak. Onda, bez razmišljanja, iznenada se okreće, hvata Skela obema rukama za jaknu, prislanja ga na bok, brzo se saginjući. Savršeno, bez oklevanja. Skelo beči oči, Đin povija desnu nogu i gura uvis pomažući se ramenima. Skelo leti kao perce i sleće na leđa na sto ćutljivog para. Sad će imati o čemu da razgovaraju. Tip odskače od stola.
„Ma, koji kurac ...!" Kraj, kako za njega tako i za nju. Izgovaraju ovo u jednom glasu.
„Moji krompirići ..." Ona.
„Jebi ga, moja kožna jakna ..." On.
Ako ni zbog čega drugog, zbog ovog apatičnog para o Skelovom padu pričaće se skoro kao o legendi.
Skelo se bolno podiže. „Jao, ma koji je to kurac bio?"
„Treći dan, ili tako nešto", Đin spremno odgovara.
Svi se smeju: „Strava. Super je. Da, baš ti je super devojka."
„Opet ... Nisam njegova devojka!"
„Za sada."
„Pa šta onda radiš sa Stepom na večeri?" Karlona, mislim da je tako zovu, Lukoneova večna devojka. Podiže obrvu, zabavljajući se, kao da kaže „poznajem ja nas, žene". Đin se smeši: „Pa, u pravu si.
Ništa, znači da ću se ogrebati za večeru i onda nestajem."
„Večera sa Stepom i onda – do viđenja. Mission Impossible je u poređenju s tim šala."
„A ko će mi ovo nadoknaditi?"
Skelo ga zbunjeno gleda. Tip je skinuo kožnu jaknu kandiranu voćem i gura mu pod nos.
„Tebe pitam ... ko će mi nadoknaditi?"
„Ma, daj, jesmo li u 'Skrivenoj kameri'? Je l' me vi to svi zajebavate?! Gde je kamera?"
Skelo počinje da skače po lokalu.
„A? Gde je?! ... Gde je?!"
Svuda traži hipotetičku kameru, ispod slika, iza vrata, u tašni neke žene okačenoj o naslon stolice. Podiže stvari i sve pipa, bez imalo poštovanja kao i obično, duhovit i drzak, na granici bezumlja. Tražiti kameru ispod stolnjaka nekog ko upravo jede ... tip se, naravno, buni.
„Jesi li završio? Govnaru! Ma koji kurac to diraš? A? Hoćeš još jedan let?"
Odlučno se diže sa rukama na bokovima, jakim rukama, sa zglobovima koje su obeležili sati rada. A ruke su mu izgrebane ranama, obložene prašinom, gipsom i malterom, ispucale od pretrpljenih napora.
„Pa? Jesi li razumeo, seronjo?!"
„Jao ... Fly down."
Skelo koristi šansu misleći da ovaj ne razume ni reč engleskog. Naravno, u pravu je.
„Sta to pričaš, psuješ me? Ma sad ću ti razbiti njušku!"
Zidar mu stavlja ruke oko vrata, to je njegov elegantan način da ispadne lep u očima devojke.
„U stvari, to je bilo izvinjenje, ali na engleskom, razumeš, vrlo učtivo."
Zidar zateže pesnicu, mi se cerekamo, srećom Vit interveniše: „Sad je dosta, daj, svako na svoje mesto. Jesam li ja vaš pukovnik nisam? Dosta!"
Pomaže tipu da izađe nagrađen iz sukoba. „Doneću ti limončelo15, hajde. Kuća časti." Onda hvata Skela za ramena i prati ga do grupe. „Niste se nimalo promenili, a? Zaista mi je zadovoljstvo što vas vidim, stvarno. Ne znam kako to, Step, ali kad si ti tu, večeri nisu nikad dosadne. Hajde, smeštajte se. Da vam odmah namestim sto za dvanaestoro?"
„Možda Step želi da nastavi svoju romantičnu večeru?" Gledam u Đin. Ona širi ruke.
„Neki drugi put, je l' važi, dragi?"
'Simpatična' je simpatična. Ali ... To 'ali' ostavlja me u nedoumica: „Ma da, draga, drugi put. Kad opet ostaneš bez benzina i bez kinte ..." Đin se smeši, onda me Tupi po ramenu, čak prilično jako. Lukoneu nikad ništa ne može da promakne. „Jebote, mala je baš dobra, nije joj loš udarac, a!"
Svi klimaju glavom. Sedaju uz veliku buku, premeštajući stolice, smejući se, svađajući se oko mesta. Samo se žene gledaju među sobom nipodaštavajući Đin glumljenim odstojanjem. Divljenje izraženo drugoj ženi uvek je problem, čak i ako je u pitanju tvoja najbolja drugarica. Zatim večera brzo prolazi u ćaskanju i obaveštavanju o malim velikim novinama. „Ah, pa ti i ne znaš ... Đovani i Frančeska su se rasturili. Nemaš pojma šta mu je uradila: pošla je s Andreom, njegovim prijateljem. A on mu je, naravno, razlupao nos. Ah, ovo je prava bomba: Alesandra Felini konačno je dala! Davidu. Sad ga zovu 'Her Kapljica'. Znaš zašto, Step? Četiri godine stajao je tamo kao kineska kapljica. Proleća, leta, na planini, na moru ... uvek je tu. Pokloni, poklončići, karte. I je l' položio? Položio je kod nje! Dala mu je. Pa da, samo što sad, kad je krenula, čini se kao da je na Olimpijadi. Svi manje-više polažu kod nje!"
„Pa, to ti verujem, pokušava da nadoknadi izgubljeno vreme."
„Auu, što ste zlobni." Karlona pokušava da je brani iz solidarnosti.
„Ali istina je ... Pa ipak, zasluga pripada Her Kapljici."
„Da, prvi uvek ostaje prvi. Velika zasluga."
Gvido Balestri preuzima priču.
„Baš je lep poklon dala Her Kapljici, samo je falilo još da ima žabe u toj prepotopskoj pećini." Smeh. „A posle je David došao do trga i imao neku vrstu govora ..."
„Ma daj, ne mogu da verujem."
„Kunem ti se. Svima je ispričao kako je ona uživala i drala se kao luda."
„Nee ..."
„Da!"
„Pa verujem ti, četiri godine vukao se za njom ... A i kad neka popusti, pravo je da popusti u velikom stilu!"
„Ah, čuli su je kako urla mesecu. Bolje nego čuvena Lasi iz 'Bludnika'. Sećaš se?"
„Kako ne! Čuveni film."
„David je glavni u njemu."
„Da, nije samo on glavni. I glavić mu je glavni! David bi, u neko drugo vreme, postideo Golijata!"
Na ovo se skoro niko ne smeje. Đin, da. I to je veliko zadovoljstvo. I tako nastavljaju dalje, uz dranje i smeh.
Gledam ih dok jedu. Ništa. Uopšte se nisu promenili. Pravi su spektakl. Navaljuju na tek pristiglo jelo, bacaju se viljuškama na pečenje, na pršutu, na salamu. Proždiru parčiće ćaskajući, puštajući da im vise iz zuba skoro do brade. Dolaze ražnjići. Svi se, u letu, bacaju na njih. Još uvek su vrući i puše se: kobasice i paprike, malko prepečene, postaju mirisne sablje u očajničkoj borbi između Skela i Lukonea. I Huk se priključuje ovoj dvojici i počinju borbu. Čuje se zvuk gvožđa prigušen na trenutke tek porumenelim mesom. Skelov napad, koji Lukone brzo odbije. A tamo, odleće jedna kobasica. Đin je hvata desnom rukom, odlični refleksi. Još više, grize još uvek vruće parče.
„A! Jesi li video koja brzina? Kladim se da sam te podsetila na neki film, hajde, napregni vijuge ..."
„Zaista, na nešto si me podsetila, scena iz jednog filma, da, ali iz kojeg filma?"
„OK, pomoći ću ti, to je priča o jednoj prostitutki, u stvari, pre nego priča, to je bajka o jednoj prostitutki."
Upada Lukone, preterujući kao i uvek: „Znam: Snežana i sedam kurčeva." Đin ga zgađeno gleda, kriveći usta i gutajući poslednje parče kobasice.
„Ala si vulgaran ... 'Zgodna žena'. Samo probaj da kažeš da ga nisi gledao i ovog puta ću te zaista umlatiti."
Gleda me podižući obrvu. „Zgodna žena", kako ne, sa Džulijom Roberts.
„Pa, je l' se sećaš ili ne?"
Iznenada se vraćam unazad. Ja i Babi, Huk i Sicilijanac, ko zna kako, svi zajedno u bioskopu. Huk i Sicilijanac su na pola filma izašli.
„Ma, kakvo je ovo sranje. Šta, niste valjda ludi?"
„Da, mi ostajemo."
I konačno sam mogao Babi da uhvatim za ruku dok me je ona hranila kokicama.
„Da, sećam ga se."
Ali, ne pričam joj ceo svoj film.
„Ma hajde, to je scena kad konobar u letu hvata puža koji je Vivijen, tako se u filmu zvala Džulija Roberts, lansirala sa tanjira pokušavajući da ga pojede."
„Da, kako da ne. Uprkos svem podučavanju direktora hoteia."
„Vidiš da se sećaš! Step se pravi da je tvrd momak, ali ispod je mekan!"
„Mnogo ispod."
„Ali, ja volim da iskopavam. Ko se žuri? U detinjstva sam želela da postanem arheolog. A onda ... onda sam shvatila da patim od klaustrofobije i da nikada ne bih mogla da uđem u neku piramidu."
„U stvari, više ti se sviđa da budeš gore nego dole."
„Ama zar nemaš neke bolje pošalice?"
„Pričekaj dok zapnem." Stavljam ruke na glavu kao da se koncentrišem. Onda ih spuštam na sto i smešim joj se.
„Ne, žao mi je, ništa bolje ne izlazi."
Ali, baš u tom trenutku – paf! Đin pogađa jedan raskvašeni hleb u lice. Eksplodira joj na obrazu i mrvice završavaju u njenoj kosi. Ne mogu da se ne smejem. Lukone se izdaleka izvinjava.
„E, jebi ga, izvini, bilo je namenjeno Stepu."
„E, onda zaista imaš Đin trlja obraz, još uvek crven i mokar.
„Povredio si me ... sad ćeš da vidiš!" Kao da je dala znak za bitku. Svi nešto vade. Kao da nije dovoljno, Skelo vadi „dečaka" i u letu pali play.
„Bitka mora da ima muzičku podlogu."
Ne uspeva da izgovori do kraja, a jedna šnicla centrira njegovu aivu dok kreće „Kosa". Svi počinju da igraju, sedeći i dižući ruke uvis, u isto vreme pokušavajući da izbegnu svaku vrstu hrane. Ovog puta jedan krompir leti prema Đin, koja naglo ustaje kao da je poludela. Evo, mislim u sebi, sad je zaista izvan sebe. I to zaista radi dobro. Najlepšu stvar koju ja mogu da zamislim. Skače na stolicu i napred ... imitirajući najbolje što može čuvenog Treta Vilijamsa iz „Kose". Jednom nogom staje na sto, i tako redom, korak za korakom. Đin igra, puštajući kosu da joj padne na lice, a onda ga ponovo otkriva. A sve uz smešak, prvo senzualan, onda ponovo tvrd, ali u svakom slučaju, prelep. Uopšte nije loša. I svi su u igri. Sklanjaju već prazne tanjire, viljuške i čaše na svaki njen korak. Huk, Lukone, Skelo. Čak su i žene u tome. Svi sklanjaju ono što je ispred njih. Prave se da su obuzeti ovom ekstravagantnom Đin, baš kao i zvanice u „Kosi" za onim velikim stolom. Đin prelepo pleše. Skelo, kao i obično, sve kvari. Penje se na sto i počinje da pleše iza Đin. Bez ikakvog stila, sve uništavajući svojim savršenim nepoznavanjem ritma. Jedan udarac desno. Jedan levo. I tako dalje. Hukova žena ne uspeva na vreme da skloni tanjir. Jedan Skelov pokret centrira tanjir koji leti pravo ... i precizno. Kao da je Di Kanio šutnuo penal. Op-la! Pogađa posred lica zidarevu ženu. Ona se strovaljuje na zemlju. Prinosi ruke licu i počinje da urla tako krvnički da nadjačava sve, čak i Skelovog „dečka". Vit trči kao lud.
„E, sve do đavola, ama jeste li ludi!? Silazite odatle. Gospođo, kako ste?"
Vitorio joj pomaže da ustane. Sva sreća, nema ničeg ili skoro ... u stvari, nije se otvorila. Samo ogromna čvoruga, tamo na desnoj strani. Iznenadan nezaslužen rog, ili možda i nije nezaslužen.
„Ko je to bio?"
„Ma kakve veze ima koje bio."
Skelo u nekim stvarima nikad ne zaostaje u vremenu, naročito ako rizikuje da on bude u centru.
„Bilo je slučajno, nesreća."
„Da, to je ono što će se tebi dogoditi!"
Vit se odmah postavlja u sredinu i zaustavlja zidara.
„Daj, nemojte tako. Bolje ne."
„A ne, i šta ćeš da uradiš, da mi ponudiš još jedan limončelo!?
Je l' znaš šta ću ja da uradim sa tvojim limončelom!? Opraću sebi kurac!"
„Pa, ako to tako uzimate ... Izvolite, rešite vi ovu stvar."
Zidar uzima zalet i pokušava na brzinu da uhvati Skela, koji uzmiče po stolu i pada unazad, završavajući sa nogom u stolici, a onda na zemlji.
Zidar ne gubi na duhu, trči, obilazi sto. Skelo je na podu, sa nogom zaglavljenom u stolici i ne uspeva da se pridigne. Pomišljajući na svoju ženu, zidar se zatrči da ga šutne pravo u lice. Možda se nada da će izjednačiti. Ali, nije tako. Njega obaraju otpozadi i šutira u prazno. Lukone ga tera da napravi polukrug i pušta ga da padne na noge malo dalje: „Hajde, dosta, stvarno je bila ... nesreća."
„Da ..."
Interveniše Huk.
„Izvini, ali bolje ti je da misliš na svoju ženu, i da joj staviš malo leda."
„Je l' znaš gde ću da ti stavim leda?! Nabiću ti ga u dupe!"
„Pa ako to tako shvataš, onda zaista nema leka. A onda mi još kažu da sam se prosrao!"
Huk se smeje, zidar ne shvata, pokušava nešto da kaže, ali ga je Huk u letu nacentrirao. Bam! Pa, napredovao je. Biće da je prošao mnogo rundi dok sam bio napolju. Aterira malo dalje na jednu stolicu koja pada naopako i slama se pod njim. Opružen. Svi počinju da viču. Čitav lokal se uzbunio. U dnu gosti ustaju. Jedna gospođa uzima mobilni telefon i telefonira. Magla. Nema potrebe da se gledamo. Lukone, Huk, Jedrilica, Balestri, Zurli, Bardato odvlače žene.
„Do đavola, ali ja ništa nisam jela."
„Ni ja."
„Budi dobra, hajde idemo, posle ti kupujem divan sladoled kod 'Đovanija'."
„Znam ja šta će ti dati. Sladoled na štapiću, od vanile."
Smeju se, čak se i Skelo oslobađa, otresajući stolicu koja, na nesreću, ponovo završava na zidaru. On je, možda, tek sad shvatio gde se nalazi. Vučem Đin sa stola za ruku. Samo što nije pala, ali ja je hvatam.
„Šta je, šta se dešava?"
„Za sada ništa, ali je bolje da idemo."
„Čekaj ... jakna", vraća se nazad, uzima tamnu Levi's jaknu i onda – magla.
„Ćao, Vit, izvini, ali imamo neku žurku."
„Da, žurku ... vi uvek tako, a?! Ja ću vam napraviti žurku!!!" Kao da je ljut, ali se, u stvari, zabavlja. Stoji na vratima. Gleda nas kako izlećemo, praveći nered. Skelo skače, udara jednom nogom o drugu sa strane kao Džon Beluši. Ostali se smeju, Lukone i Bani kradu nešto za jelo sa drugih stolova: jednu brusketu, komad kobasice. Balestri ide lagano. Ima umoran pogled, pomalo ohol ili ko zna kakav. Pa ipak se smeši i širi ruke kao da kaže: „Takvi su, kakvi su". Pošto je, na kraju krajeva, on „takav". Skelo krade komad piletine, bukvalno ga istrgnuvši iz usta jednoj gospođi, koja grize u prazno. Skoro grize svoj jezik i ljutito treska pesnicom o sto.
„Ma, ne mogu da verujem! Najslađi zalogaj ... moj poslednji zalogaj."
Vit, koji upravo ispija vino, praska u smeh i poliva ga po sebi. U tom trenutku ja prolazim sa Đin, i da ne bih zaostajao, kradem gospođi jedan krompir. Grizem: „Savršen, još uvek topao, velik kao što ih Vit pravi, reče ručno, nisu oni iz zamrzivača. Drži!"
Pola preostalog krompira dodajem Đin.
„I posle nemoj da kažeš da ti nisam ponudio večeru."
I trčimo za ostalima, s rukom u ruci. Ona se smeje, mašući glavom sa polovinom krompira u ustima.
„Uhh, al' je vruć ...!"
Žali se kobajagi, smeje se i trči kao luda. S nogama napred, kosom na vetru i tamnom jaknom. I u tom trenutku, te noći, imam samo jednu misao. Srećan sam što me je prevarila za dvadeset evra.

Malo kasnije, u kolima.
„Pomalo ludi, ali simpatični, ovi tvoji prijatelji. Ponekad se desi nama ženama da izađemo sa mlakonjama."
„Nama ženama ... kojim ženama?"
„OK, pa recimo da se meni ponekad desilo da izađem sa mlakonjama ... Je l' ovako u redu?"
„Bolje je."
„U redu. Šta je trebalo da kažem: Baš su legende ovi tvoji prijatelji. Je l' tako još bolje?"
„Legende. Kakav ružan izraz. Ponovo sa legendama, liči na naslov filma. Reci, recimo, carevi ."
Đin počinje da se smeje: „OK, 'tuše'." Onda me pogleda i nabere obrve. „Ups, izvini. Ne razumeš pravi francuski?"
„Kako ne, 'tuše' ... 'tuše' znači ..."
Iznenada ulećem u desnu krivinu. Doleće mi pravo u ruke. Njene sise nekako završavaju pravo u mojim rukama.
„Eto, ovo je 'tuše', je l' da?"
Pokušava da me ošamari, ali ovog puta sam ja brži od nje. Odmah joj uzvraćam.
„Ups, izvini. U stvari, pardon! Nisam želeo da ti zadam 'tuše', ali 'tu e tre žoli'.16 Pa, kako mi ide taj francuski? U svakom slučaju, stigli smo. Ali, to zaista ne umem da kažem na francuskom."
Izlazim iz kola. Đin je besna.
„Molim te, baš sam radoznala: ako su tvoji prijatelji takvi carevi kao što ti kažeš, zašto si se, onda, kad smo prošli pored njih, pravio da ih ne vidiš?"
Sranje. Baš je smrtonosna. Ništa ne može da joj promakne. Koračam, okrenutih leđa. Ali, nešto me zaboli u stomaku.
„A ovo se, možda ne znaš, kaže 'tomb', odnosno pogođen i sahranjen, govnaru!"
Đin ponovo ulazi u svoja kola, odmah ih pali, i kreće dvesta na sat, uz škripu guma. Trčim prema motoru. Još metar i stigao sam.
„Ma, vidi ti ovoga. Jebi se! Ama kako se čupa, šta on misli, ko je!? OK, zove se Step, pa? Ko ga, koji kurac, poznaje ... Da, on je čuven ili je bio čuven, ali za svoje prijatelje. Carevi, kako ih on zove. Pa šta s tim?"
„Pa, malkice ti se sviđa."
Još odmalena sam se zabavljala, igrajući se Đin jedan – osvetnice i Đin dva – pametnice. Barem sam ih ja tako zvala. Prva, Đin jedan – osvetnica, Divljakuša je. Između ostalog, u detinjstvu sam imala drugaricu koja se nekako tako zvala i uvek mi se sviđala ideja da joj ukradem ime. Druga, Đin dva – pametnica, je Vedrana, romantična i uravnotežena. A Divljakuša i Vedrana se raspravljaju, stalno i o svemu.
„Da, sviđa mi se, pa šta s tim?"
„Pa, onda si pogrešila."
„Objasni malo tu ideju."
„OK, mnogo mi se sviđa! Sviđa mi se njegova kratka kosa, njegove pune usne, vesele i dobre oči, njegove ruke i ... uh, da, strašno mi se sviđa njegovo dupe."
„Ala si bezobrazna."
„Bože, ala gnjaviš."
„Ha, gnjavim te?"
„Da!"
„Ama, ako ti se sve to sviđa, onda mi objasni ... zašto si mu ukrala ključeve motora?"
„Zato što niko ne sme da dira moje sise ako mu ja to nisam odobrila. Jasno? A Stepu, legendi, odnosno jednom od careva, nisam odobrila. A ove lepe ključeve zadržaću za uspomenu."
„Sigurno upravo misliš na mene."
Do đavola, Step, na motoru. Ma kako je samo uspeo da krene?
„Stani sa strane, inače ću ti išutirati ovu kartonsku kutiju."
Sigurno na kontakt, jebi ga. Đin usporava i na kraju se zaustavlja. Ako je tako brzo skinuo blokadu i krenuo, možda nije legendaran, ali je, svakako, brz.
„Pa? Bravo, zaista zabavno."
„Sta?"
„Ha, još se i praviš luda? Ključevi."
„Ah da, izvini. Tek sam sad primetila. Pa, vidi se da ... U stvari, možda si pogrešio jaknu i stavio ih u moju."
Hvatam je za okovratnik.
„Ne, Step, kunem ti se, nisam primetila."
„Nemoj da se kuneš ... lažljivice!"
„Pa dobro, možda sam ih greškom uzela."
„Ha, što se greške tiče, pogrešila si sigurno. Uzela si ključeve od kuće."
„Ma daj, zakuni se?!"
„U ovo se sigurno kunem."
„Ne mogu da verujem."
„Veruj." Puštam je: „Kakav si prevarant."
„Nemoj da me zoveš prevarant", vadi ključeve iz jakne i snažno mi ih baca. Brzo se izmičem i hvatam sa strane: „Prevarantu, ne možeš čak ni da me pogodiš. Hajde, uskači u kola, otpratiću te do kuće."
„Ne, ne moraš se brinuti."
„Brinem se i te kako. Ti si od onih opasnih devojaka."
„Što znači?"
„Što znači da će ti opet pući guma, neko će ti pomoći da je zameniš, ti ćeš poverovati kao prava naivka, loše ćeš završiti i ...
poslednji s kim su te videli, to sam ja."
„Ha, samo zbog toga?"
„Kažu da mi se sviđa miran život, kad se može. Uh, nemoj da gnjaviš, ulazi u kola i dosta."
Đin hukće i ulazi u auto. Pali motor, ali pre nego što krene, spušta prozor: „Shvatila sam zašto to radiš."
Stajem: „Ah, da, zašto?"
„Tako ćeš otkriti gde stanujem."
„Ova kanta ima tablice Roma R24079. Potrebno mi je deset minuta i prijatelj u policiji da saznam tvoju adresu. A uštedećeš mi put. Kreći, prevaranta podozrivi!"
Krećem uz škripu guma. Do đavola, Step zna moje tablice napamet. Ja još nisam uspela da zapamtim broj. Za tren je iza mene. Vidim ga u retrovizoru. Kakav tip. Sledi me, ali ne približava se suviše. Čudno, pažljiv je. Nikad mu to ne bih rekla. Pa, na kraju krajeva, i ne poznajem ga tako dugo ... Ma!
Stižem je postepeno i držim se podalje. Ne bih želeo da se Đin našali i iznenada zakoči. To je najbolji način da se izbaci motociklista. Ne stigneš na vreme da zakočiš. Prokockaš i prednji deo i ceo motor. Lepo udariš i više ne možeš da kreneš i da je pratiš. Avenija Franča, Trg Euklide, ulica Antoneli. Podozriva se čupa. Ne staje ni na jednom semaforu. Prolazi pored „Ambasade" punom brzinom. Obilazi automobile koji čekaju ispred semafora, onda samo pravo, skreće desno, pa levo, i sve bez sirene. Neki iznervirani tip joj svira, ali s malim zakašnjenjem. Ulica Panama. Zaustavlja se malo ispred Trga Muza. Đin iz prve parkira uvlačeći se između dva automobila a da ih uopšte nije dotakla, u samo jednom potezu. Praktična i precizna. Ili je to, možda, samo sreća?
„Hej, dobra si u manevrisanju."
„Nisi ti video šta ja još umem."
„Ama, da li je moguće reći nešto, a da ti ne kažeš poslednju!?"
„OK ... Onda, hvala za večeru, bilo mi je prelepo, bio si fantastičan, tvoji prijatelji su legende, izvini carevi. Izvini zbog greške sa ključevima i hvala što si me dopratio. Je l' ovako u redu? Jesam li nešto zaboravila?"
„Da. Nećeš me pozvati gore kod sebe?"
„Štaaa? Ma, ne dolazi u obzir. Nikad nijedan od mojih mladića nije se popeo kod mene, a zamisli da sad pozovem tebe, potpunog neznanca. Ma zamisli!"
„Zašto, je l' ih bilo mnogo?"
„Mladića?"
„Pa čega drugog?"
„Prilično."
„I kako su te podnosili?"
„Bili su jaki u matematici. Zbrajali su i na kraju je bilo mnogo više pozitivnih stvari nego ovog ostalog. Ali, nažalost, čini mi se da tebi matematika baš ne ide od ruke."
„Iskreno, to je bila jedina stvar u kojoj sam bio onako."
„Eto, baš to – onako. Ovde ti fale brojevi ... dobro veče, gospodine Valijani ..."
Okrećem se da pogledam koga pozdravlja, nema nikog. Čujem zvuk kapije iza leđa.
„Ta dan!"
Okrećem se ponovo: Đin je s druge strane kapije koja se još uvek trese. Zaključala se unutra. Baš je bila brza.
„Rekla sam ti, care. Ali, padaš na sitnicama."
Đin trči prema vratima. Traži po džepovima ključ. Potrebna mi je jedna sekunda: desnom, levom, preskačem kapiju i trčim prema njoj, dok očajnički traži ključeve vrata. Paf. Iza nje sam i grlim je otpozadi. Počinje da viče. Čvrsto je držim.
„Ta dan! Jesi li se, kao mala, igrala jedan, dva, tri, zvezda? Nisi uspela na vreme da se okreneš, a već sam te ščepao. Sad si moja."
Njena kosa miriše. Ali, ne sladunjavo. Mrzim sladunjave parfeme. Miriše na čisto, oštro, na radost, na život. Batrga se, pokušavajući da se oslobodi, ali ja je držim. „Ako nećeš da me pozoveš gore u stan, možemo ovde da se bolje upoznamo."
Pokušava da me pogodi štiklom otpozadi, ali brzo širim noge. „Blizu ... Hej, pa ne radim ti ništa loše. Nisam te udario, samo sam te zagrlio."
„Ali, ja ti to nisam tražila."
„Pa, je l' ti tražiš od tipa: 'hajde, molim te, zagrli me'? Đin, Đin ... meni se čini da taj poveći broj mladića nije zadovoljio."
Moj obraz je blizu njenog. Gladak je, mekan i svež kao predivna breskva, pomalo osenčen svetlim maljama, providan, bez šminke. Otvaram usta i prislanjam ih na njen obraz, ali bez poljupca, bez ujedanja. Pomera glavu levo-desno pokušavajući da me udalji, ali ja sam iza nje kao senka. Neki lagani noćni povetarac donosi nam miris jasmina iz bašte.
„I, kako je? Jesi li se predomislila?"
„Ni u snu."
Odgovara čudnim glasom, tihim, skoro promuklim.
„Da, ali ti se sviđa ..."
„Ama šta pričaš?"
„Osećam to po glasu."
Pročišćava grlo.
„Čuj, hoćeš li da se odlepiš od mene ili ne?"
„Ne."
„Kako ne?"
„Pa, jesi li me pitala? Ne je moj odgovor."
Ponovo pokušavam. U tišini. Prigušenim glasom koji nosi noćni povetarac.
„Kuc, kuc, Đin, je l' mogu da uđem?"
„Ali, ne znaš šta ćeš naći."
„Nikad ne ulazim na neko mesto a da ne znam kako da izađem."
„Lepo rečeno."
„Sviđa ti se? Pozajmio sam iz 'Ronina'."
„Budalo."
Sviđa joj se, možda. Dok je grlim, čvrsto je držim i lagano se njišem levo-desno, držeći joj ruke uz telo svojim rukama. Pevušim nešto. To je Brus, ali ne znam da li ga prepoznaje. Moje mekane i lagane note pretvaraju se u topao dah koji se meša s njenom kosom, onda silazi dole, niz vrat. Đin opušta ruke. Izgleda da je malo popustila. I dalje pevam lagano, pokrećući telo. Ona me sledi, sada je sa mnom. Vidim joj usta, prelepa. Poluotvorena su, sanjalačka, uzdišu, imaju meku neravninu. Možda je drhtaj. Smešim se. Malo je oslobađam, ali ne suviše. Odmičem desnu ruku i stavljam je na njen bok. Lagano. A ona me polako sledi, sa očima u polumraku, sa maštom u tami emocija. Zabrinuta da bih ja mogao nešto da dodirnem, kao dete koje otkriva šminku ko zna kakve predivne magije. Ali, ne želim – ja to. Lagano, nežno, gubim se u njenoj kosi. Milujem joj vrat, dlan joj stavljam na obraz. Guram ga pomalo, igrajući se ... Okrećem joj glavu na levo. Sada joj je lice prislonjeno uz staklo, kosa pada na njega, i onda iznenada, polusakrivena u tom mirisnom, crnom žbunu, pojavljuju se njena usta. Kao neka ljubavna ruža, tek otvorena, meka i orošena. Uzdiše, napuštena, i crta oblačiće pare na staklu tih vrata. Tada je ljubim. A ona se smeši, pušta me, pomalo gricka, pomalo pristaje, prelepo je. Dramatično, komedija, raj, ne ... Bolje je. Pakao. Zato što sam uzbuđen.
„Đin, jesi li to ti?"
Neki muški glas iza mojih leđa. Baš sada ... Ne! Ne mogu da verujem. Kapija, koraci ... Ništa nismo čuli. Omamljeni željom. Naglo se okrećem, spreman više da se odbranim nego da napadnem. Uostalom, njen muškarac je u pravu. Gledam ga. Nije mnogo visok, pomalo mršav.
„Do đavola, ne mogu da verujem." Više se zabavlja nego što je besan. Đin namešta kosu, s izrazom dosade na licu.
„Pa, poveruj, ili želiš da se ponovo poljubimo?"
Aiii, baš je oštra ova mala.
„Ah, za mene."
Još uvek su mi ruke podignute.
„Stefano, ovo je Đanluka, moj brat."
Spuštam gard, lagano udahnem, ali to više nije zabrinutost oko eventualne borbe. Ni govora o borbi. Druge misli. Možda i najzabrinjavajućija.
„Ćao."
Pružam mu ruku i smešim se. Sigurno nije baš najbolji način za upoznavanje. Neko ko ti pokušava sa sestrom.
„Pa, sada si u dobrim rukama, mogu da idem."
„Da, ne verujem da bi me on napao."
Smeši se, rugajući mi se.
„Možeš da ideš, Step – care."
Odlazim prema kapiji, i ostavljam ih tako, brata i sestru, kod vrata. Palim motor i krećem, ostavljajući u tom noćnom mirisu jasmina poljubac napola.
Đanluka zapanjeno gleda u Đin.
„Ama, je l' istina, ne mogu da verujem!"
„Poveruj, tvoja sestra je ista kao i druge, i ako te to može utešiti, kao što si video, nije lezbejka."
„Ne, nisi razumela, ne mogu da verujem, ljubila si se sa Stepom!"
Đin je konačno pronašla ključeve i otvara vrata.
„Zašto, poznaješ ga?"
„Da li ga poznajem!? Želeo bih da znam ko ga u Rimu ne poznaje!"
„Eto. Imaš primer ispred sebe, ja ga nisam poznavala."
Đin misli u sebi, to je, ionako, moj brat, poneka laž ne znači ništa.
„Ne verujem. Nemoguće je da nikada nisi čula da pričaju o njemu. Hajde, pa svi ga poznaju. Taj je svašta prošao, izašao je i u novinama, na svom motoru sa devojkom pozadi, usred policije. Ne mogu da verujem! Moja sestra ljubi Stepa." Đanluka vrti glavom.
„Što si navalio: moja sestra, moja sestra!?"
Ulaze u lift.
„Ipak, ne znam da li će ti se mit srušiti, ali čuveni Step, tabadžija, tvrd momak, taj što se propinje motorom sa devojkom iza sebe ..."
„Da, razumeo sam, šta s njim?"
„Ljubi se isto kao i svi drugi."
U tom trenutku, Đin pritiska broj četiri. Onda se pogleda u ogledalo. Pocrveni. Sebe ne može da laže. Pošto je bratu upravo izrekla veliku laž i to odlično zna.

Noć. Jurim punom brzinom na motoru. Trg Ungerija, pravo do zoološkog vrta. Ne nalazim reči kojima bih opisao Đin. Ipak, pokušavam. Simpatična; ne, slatka, ma daj! Prelepa, zabavna, drugačija. A i zašto bih je opisivao, ona je možda sve ovo zajedno. Možda i još nešto drugo. Ne želim da mislim na to. Ali, nešto mi pada na pamet i ja se nasmešim. Sledeći njen auto, prešao sam Trg Euklide. Nisam ni pogledao na „Falkonijeri", nisam pomislio na Babina bežanja iz škole, na sebe kako je čekam, na prošla vremena. Sad mi je to došlo. Iznenada, kao grom iz vedra neba. Uspomena. Taj dan. To jutro. Kao da je danas. Ja sam ispred njene škole. Gledam je izdaleka, vidim kako silazi, smeje se sa svojim drugaricama, priča o ko zna čemu. Sujetno se nasmešim. Možda o meni ... Čekam je.
„Ćao ..."
„Hej, kakvo lepo iznenađenje! Došao si po mene u školu."
„Da, hajde sa mnom."
„Mama to i zaslužuje. Uvek kasni."
Babi seda na motor iza mene. Odmah me jako steže.
„Izvini, nisam shvatio, ne bežiš da bi bila sa mnom, već da kazniš svoju majku koja stalno kasni! Baš si super ..."
„Znaš kako se kaže: jednim udarcem ...?"
Prolazimo pored njene sestre koja čeka.
„Dani, reci mami da ću se vratiti kasnije. A ti nemoj mnogo da žuriš, važi?"
Malo kasnije, u Ulici Kola di Rijenco. Pečenjara 'Franki'. Izlazimo sa punom kosom hrskavih i još uvek toplih kroketa od pirinča koje ona toliko voli, a prave ih samo ovde. Tu je i gomila salveta, voda za nas dvoje i neverovatnu glad. Proždiremo ih tako, ona na motoru, a ja nasuprot njoj. Gledamo se bez reči i jedemo. A onda, iznenada, počinje da pada grad, u neverovatnim naletima. I mi trčimo, trčimo kao ludi, sklanjamo se ispod neke zaključane kaplje, skoro se klizajući samo da što pre stignemo do skloništa. Stojimo onako mokri ispod natkriljenog dela, a onda se grad polako pretvara u sneg. Pada sneg u Rimu. Ali, ovaj sneg se topi i pre nego što padne na zemlju. Malo se smejemo, ona grize svoj kroket, ja pokušavam da je poljubim ... A onda, paf, baš kao i onaj sneg, tako se i ova uspomena topi. Nikad ne treba pitati zašto nam se javlja neka uspomena. Dolazi iznenada i ne traži dozvolu. I nikad ne znaš kada će da ode. Jedino što znaš jeste da će se opet vratiti. Ali, obično su to samo trenuci i sad već znam šta treba raditi. Dovoljno je da se ne zaustavljaš. Čim ti doće uspomena, brzo se sklanjaj, odmah, bez žaljenja, bez ustupaka, bez pokušaja da je pobediš, da se kockaš. I bez rizika da te povredi. Evo, bolje je ... Već je prošlo. Onaj sneg se već potpuno otopio.
Gasim motor i ulazim. Vratar je isti: „Dobro veče, zadovoljstvo je ponovo vas videti."
Prepoznaje me.
„Meni je zadovoljstvo."
U svakom smislu, ali mu to ne kažem.
„Želite li da vas najavim?"
„Ako je to neophodno."
Gleda me i smeši se.
„Ne, nema nikog kod nje."
„OK, onda ću se popeti i prirediti joj iznenađenje."
Ulazim u lift. Vratar proviruje.
„Ništa od lubenice večeras?" Jedva stižem da odgovorim: „Ne, večeras ne." Neverovatan je. Vratarima ništa ne može da promakne. 202. Stojim ispred vrata i kucam. Čujem njene brze korake. Otvara mi, ne pitajući ko je. „Čao! Kakvo iznenađenje!" Eva je srećna što me vidi: „Probala sam da te nazovem, ali telefon je bio isključen. Da li je društvo bilo zanimljivo?"
„Samo prijatelji."
Lažem i osećam se pomalo krivim, a ne znam čak ni zašto. Nema razloga.
„Ja tebe nisam tražio."
„Da, došao si direktno. Dobro si uradio, sutra ponovo krećem."
„Kuda ideš?"
„U Južnu Ameriku, hoćeš sa mnom?"
„Kamo sreće. Moram da ostanem u Rimu, imam neke stvari da završim."
„Ah, razumem."
Sva sreća, ne pita me koje stvari. U stvari, ne znam ni sam šta to imam da završim. Da počnem da radim, da započnem jednu priču. Da, konačno, završim drugu. Onu priču. Ne. Ne sada. Nije trenutak. Uspomena se vraća, ali je ja brišem sa lakoćom. Možda zato što Eva ima na sebi drugi komplet. Sladak i elegantan, kao i onaj prethodne. Još providniji. Nazirem joj grudi.
„Vidi, Eva, prolazio sam i nisam znao da li si sa nekim ...?"
„Nakon onog sinoć ... Ma, za koga me ti smatraš?"
Eva počinje da se smeje, pravi smešnu facu i vrti glavom. Onda klekne, otkopča mi farmerke i oliže usne. Nemam više nikakvih sumnji. Da, za koga je ja to smatram?



Jutro. Kod 'Vanija' vrvi od ljudi koji su svi u poslu. Obučeni su dobro, odlično, loše, odvratno. Svi različiti, do ludila. Korisni i beskorisni članovi velikog svetlucavog sveta televizije. Pa ipak, prisutni. Stalno.
„Ćao, direktore."
„Dobar dan, gospodine."
„Izvinite, da li me se sećate? Ne bih da vam smetam, ali šta je bilo s onim projektom?"
„Je l' istina da su stopirala onu emisiju?"
„Ama, hoće li više krenuti ovaj program?"
„Pa ipak, svakako moramo staviti onu devojku."
„Kakva je, je l' lepa?"
„Kakve veze ima? Ionako je moramo ubaciti."
I gore od ovog. Stvoriti, izmanipulisati, zaraditi, gristi, obraditi, uceniti, napraviti, oduševiti, stvoriti i požnjeti sate i sate televizije. Nek ide kako ide, sa novim idejama, starim okvirom, kopiranjem tu i tamo, ali u svakom slučaju, program mora da ide. Na hiljadu načina, kroz taj mali kućni aparat koji smo svi upoznali čim smo se rodili. Televizija je naš veliki brat, ili sestra, naša mala druga mama. Ili možda prva i jedina.
Ona nam je pravila društvo, volela nas, dojila iz generacije u generaciju, istim katodnim mlekom, svežim, s produženim rokom trajanja, pokvarenim ...
„Jesi li razumeo?"
„Znači, ovo je ono što čovek zamišlja. I ti si došao čak iz Verone na televiziju."
„Da stvaram slike i špice na plemenit način i ... pa to je to, otprilike."
„Ma prekini s tim 'otprilike'. Neodređeno je, suviše neodređeno." Markantonio me pogleda. Smeši se.
„Bravo, sve si bolji. Agresivan kučkin sin, sviđaš mi se."
„Prepoznajem rečenicu: 'Vod'."
„Stvarno počinješ da me zadivljuješ ... Dođi, idemo da vidimo dokle je stiglo u TdV-u."
„A šta je TdV?"
„Šta, ne znaš?! Teatro dele Vitorije, istorijski spomenik nekadašnje televizije."
„E, ako je 'istorijski spomenik', idemo."
Prelazimo ulicu. Na zelenoj površini je tezga sa knjigama. Mladići i devojke, budući intelektualca, listaju knjige po sniženim cenama.
Jedna debeljuškasta devojka drži u rukama kuvar. Markantonio ne propušta priliku.
„Kupi seks i sport, više će ti se isplatiti."
Smeje se sam za sebe dok ga ona poluutučeno gleda. Markantonio pali česterfild i požudno ga puši aludirajući na ko zna kakav seksualni čin.
„Dobar dan, Toni."
„Zdravo, grofe, kako ide?"
„Loše otkako je monarhija pala."
Toni počinje da se smeje. On je običan nadzornik u Teatro dele Vitorije i sviđa mu se tu gde jeste. Stekao je moć u svom malom carstvu. Stoji na vratima i pušta važne ljude, direktore, statiste, glumce. Ostale, bez propusnice, zaustavlja. U stvari, on je običan izbacivač u pozorištu.
„Imaš pravo, grofe. Baš si mogao da pošalješ neki niži rod da otvori ova sigurnosna vrata. Već ima nedelju dana kako sam zvao tehničare i nikog ni od korova."
Pa, mislim se u sebi, bar je siguran. Malo nam se približi i tihim glasom kaže: „Da mi bar nisu potrebni, al' ja moram tuda da prođem da pišam u ve-ceu ispod. Ovako, moram celu smenu da odradim, pa onda ... zajebano, nema šta."
I počinje da se smeje, obični improvizator, protivnik udobnosti. „Savršeno, Toni, konačno imamo nekog ko će rešiti ovaj tvoj suštinski prioritet."
„A ko bi to mogao biti?"
„On, Step!"
„A ko je on, neko s tvog dvora?"
„Ma, šališ se. Heroj kraljevske važnosti ... Stranac u zemlji koji je tiranski vladao ... A, Toni, hoćeš ti da pišaš na brzaka ili ne?"
„Nego šta ... Ej, Step, ako me zameniš, dužnik sam ti."
„Toni ... Heroj kraljevske važnosti samo je plemenit duhom. Jedan heroj se ne cifra! Znači, uslugu duguješ meni."
„Važi, kako god, on će da popravi vrata ... Čini mi se da je pravo da njemu ..."
Mogli bi tako satima. Heroj, u stvari ono što on predstavlja ... u svakom slučaju, prekidam ih.
„Pa, kad budete završili i kad mi pokažete gde su vrata ..."
„U pravu si, izvini ..."
Toni nas vodi: „Ovuda". U pozorištu lupnjava, zvuk alata, električnih testera, zavarivača.
„Skoro je gotovo. Sad montiraju svetla", Toni se skoro izvinjava. „Evo, to su ta vrata, sve sam probao. Ništa, ni makac. Nikakavo sranje im ne pomaže."
Pažljivo zagledam. To su jedna od onih pokretnih vrata, biće da se blokirala brava sa strane. Verovatno je neko iznutra blokirao.
Možda baš Toni, a ne seća se ili neće da prizna da je on sjebao.
Trebaće mi ključ. Ili: „Imaš neku šipku, ne mnogo dugačku?"
„Ovakvu, na primer?" uzima jednu iz kutije na zemlji: „Da se razumemo, ja sam sve probao".
„Razumeli smo se." Uglavljujem šipku u bravu i odsečno lupim po njoj. Ne mnogo jako. „Sezame, otvori se".
I vrata se, kao čudom, otvaraju. „Op-la, gotovo!"
Toni je presrećan, kao dečačić. „Ej, Step, ne znam kako da ti zahvalim, pa ti si čarobnjak."
Vraćam mu šipku.
„Dobro, dobro, ne preterujmo."
Markantonio preuzima stvar u svoje ruke: „Tako je, ne preterujmo. Imaj na umu samo da svakom duguješ po uslugu, OK?"
„Ostvarljivo, ostvarljivo ...", smeši se Toni i, ohrabren, svečano otvara vrata odlazeći na pišanje. Markantonio mi namigne i krene napred.
„Dođi da ti pokažem pozorište." Silazimo dole na scenu, pored sedišta u parteru, ispod velikog luka galerije. I eno ih! Na zvuk neke zanosne muzike. Balerine. Našminkane, sa spuštenim grejačima, duge kratke kose, ili delimično ošišane i obojene. Balerine. Plave, crne, crvenokose ili obojene u plavo. Mršave, izvajanih, suvonjavih tela, sa jakim stomačnim mišićima. Mišićavih nogu i zaobljenih, ali čvrstih zadnjica. Spremnih da eksplodiraju na jedan visok ton. Savršene vladarke pokreta, umorne, ali ipak nasmejane. Glasna muzika ispunjava pozornicu. A one puštaju da ih muzika nosi, usklađuju se međusobno, ukrštaju, spajaju na vreme, vraćaju nazad, puštaju da ih obuzme, potčinjavaju se. Njihova tela obavlja snop svetlosti iz velikih reflektora. Miluje njihove otkrivene noge, njihove male grudi, oskudne kostime. „Stop! Dobro je, dobro je, dosta!"
Muzika staje. Koreograf, čovečuljak od nekih četrdeset godina, zadovoljno se smeje.
„Dobro je, pravimo pauzu. Kasnije ćemo opet probati."
„Ovo je balet."
„Da, shvatio sam."
Prolaze blizu nas, sve su nasmejane i pomalo u žurbi da se ne ohlade. Još uvek su zagrejane, ali mirisne i lake. Dve ili tri ljube Markantonija: „Ćao, devojke." Izgleda da ih dobro poznaje. Jednu čak lagano pljesne po guzi. Uopšte se nije zbunila, čak se i smeje: „Nisi me nazvao."
„Nisam stigao."
„Probaj da stigneš." I beži, uz osmeh koji obećava.
Gleda me s podignutom desnom obrvom: „Balerine ... Baš volim ovu televiziju!"
Smešim se gledajući poslednju. Malo je sitnija od ostalih, izlazi trčeći. Zaostala je da bi uzela svoju duksericu. Okrugla i hitra, sa malo više oblina, ali na pravim mestima. Smeši mi se: „Ćao". Ne stižem da joj odgovorim, a već je odletela.
„Počinjem i ja da ih volim."
„Bravo, sviđaš mi se. Ovako, ovo je pozornica, a ono je naš logo. Vidi, tamo na prednjem delu pozornice: 'Veliki geniji'. Moj skroman rad ..."
„Nisam ni sumnjao, vidi se po slici ..."
Bezočno lažem.

„Ma daj, je l' ti to mene zajebavaš?"
„Šališ se?" smejem se.
„Kako god, isti logo je već u 3D grafici. Program je sledeći:
određen broj običnih ljudi, pravih pronalazača, dolazi ovde na scenu i pokazuje kako je rešio neki veliki ili mali problem našeg društva običnom domišljatošću."
„Dobra ideja."
„Mi ih predstavljamo, kreiramo balet, pravimo predstavu od toga, a oni prikazuju ideju koju su smislili sa onim što imaju. Jednostavan program, ali verujem da će se ljudima svideti. Ne samo to, ovi koji kod nas pokažu svoje izume imaju odskočnu dasku na televiziji, koja ih može odvesti ko zna kuda. Mogu da naprave pare sa svojim izumima."
„Da, naravno, ako su interesantni ili ako zaista služe nečemu."
„I jesu interesantni. Super je ovaj program. To je Romanijeva ideja ... Zovu ga kralj Mida televizije."
„Zbog zgrade?"
„Zbog uspeha. Sve što dotakne, pretvori se u zlato."
„Pa, onda treba da budem srećan što ću raditi s njim."
„Počeo si od vrha. Evo ih."
Ulaze skoro kao na procesiji. Romani je na čelu grupe. Slede ga dva mladića od oko trideset pet godina, jedan ogroman, potpuno ćelav, s tamnim naočarima na čelu, drugi mršav i proćelav. Iza njih ulazi tip sa dugom, ali urednom kosom. Ima lukavo lice, stalno se osvrće okolo, orlovski nos i nervozan pogled, koji skače s predmeta na predmet. Nosi odelo od tamnozelenog somota, bez revera. Ivica pantalona je malo pomerena, vidi se tamnija crta. Dao je svojim nogama koji centimetar više i svojoj eleganciji manje. Ako je to uopšte još moguće.
„Pa, dokle smo stigli?" Romani se osvrće. „Šta, nema nikoga?"
Trkom prilazi onizak čovek, plave kose i očiju. „Dobar dan, maestro.
Završavam montažu sijalica, do večeras je sve na mestu."
„Bravo, Teraci, uvek kažem da si najbolji."
Teraci se zadovoljno smeje.
„Vraćam se na konzolu da namestim reflektore."
„Idi, idi."
Tip sa dugom kosom približava se Romaniju: „Treba ih uvek ohrabriti, a? Malo ih zagrejati kako bi dali sve od sebe, je l' da?"
Romani zažmuri i oštro ga pogleda.
„Teraci je zaista dobar, najbolji. Montirao je svetla pre nego što si se ti rodio."
Dugokosi se ćutke vraća na svoje mesto.
Staje u red, poslednji. Ponovo gleda okolo, pravi se da ga interesuje neki ugao scenografije. Na kraju, da bi se iskalio na nekome, ljuti se na svoju desnu ruku i počinje da grize nokte.
„Ono su autori. Romani je i režiser, sećaš se?" kaže mi ironičnim glasom.
„Kako da ne. On nam je dao posao."
„Ona dvojica, onaj ogroman i onaj mršav, to su Sesto i Toskani, poluoljušten i oljušten. Zovu ih 'Mačak i Lisac'17, i oduvek su bili dva Romanijeva roba. Onda su probali da sami naprave neki program, prekinuli su ih posle dve emisije i od tada ih zovemo 'Mačak&Mačak'. U toj grupici, jedino je Romani pravi, pravcati lisac. Onda, osim 'Mačka&Mačka', tu je Renco Mikeli, Zmija. To je onaj niski i debeljuškasti sa dugom kosom i orlovskim nosem. On je iz Salerna, trpa se u sve i ima njuh bolji od miša. Romani ga voda sa sobom više od godinu dana. Mislim da plaća neku skupu uslugu. Zovu ga Zmija jer sve olajava, čak i Romanija, u stvari naročito njega, a on mu je jedina propusnica za ovaj svet. A najapsurdnije je što i Romani to zna."
„Zmija, baš dobar nadimak."
„Step, čuvaj se njega, ima blizu četrdeset godina, jake prijatelje, i pokušava sa svakom, naročito sa devojčicama."
„E, pa, Macoka, grešiš, ako stvari tako stoje, onda on mene mora da se čuva. A sad mi pokaži naše mesto."



Djin, ne razumem kako smeš da me povedeš sa sobom na audiciju. Zar nisi shvatila da sam ja večiti baksuz?!"
Gledam Eleonoru i smešim se. A ona vrti glavom.
„U stvari, ja mislim da ti uživaš da gledaš kako me odbijaju.
Mora da sam ti nešto uradila u prošlom životu ili ko zna šta u ovom."
„Ma, Ele, nemoj tako da pričaš. Ti meni donosiš sreću."
„Shvatila sam, ali zar ne možeš kao svi, ne znam, da nosiš neki privezak u džepu, neku životinjicu, na primer neku žabu, ili prasca, slona sa podignutom surlom?"
„No, I want you."
„Ličiš na ujka Sema sa sirotim američkim vojnicima. Samo nam još fali da se odlučiš na akciju u Vijetnamu."
„A ti bi me, naravno, sledila."
„Naravno, kako da ne ... pa, donosim ti sreću!"
A onda iznenadan sudar.
„E, jebi ga, moj jogurt."
Ceo jogurt je sada na Markantonijevoj jakni. Đin počinje da se smeje: „Donosiš sreću, ali ne njemu."
„Hej, devojke, a što ne gledate ispred sebe dok hodate?"
„A u šta si ti gledao? U svoj jogurt?"
„Da, samo što sad živim od uspomena."
„E, pa, što onda prebacuješ krivicu na nas?"
Malo kasnije izlazim i ja sa svojim jogurtom, još uvek neotvorenim. I ugledam Đin. Ne mogu da verujem. I ona je ovde. Dođe mi da se nasmejem. Približavam se.
„Gle, gle, koga to vidim. Čekaj, shvatio sam. Hoćeš da te pozovem i na ručak."
„Ko, ja?! Ma šališ se? Jedna večera je više nego dovoljna. U stvari, šta ti radiš kod 'Vanija'? Čekaj, shvatila sam, pratiš me."
„Samo polako. Zašto misliš da se sve vrti samo i uvek oko tebe? Zar ne vidiš? Kupujem jogurt sa prijateljem."
„Čudno. Ceo život dolazim ovde i nikad te nisam srela."
„Ceo život – ne verujem. Možda dolaziš ove poslednje dve godine dok sam ja bio napolju."
Markantonio se meša: „Izvinite, ne smeta vam da uđem da se operem, dok vi raspredate svoju istoriju ... I, Step, požuri, imamo važan sastanak."
Markantonio ulazi u 'Vani' vrteći glavom. Eleonora sleže ramenima: „Kakav prostak ovaj tvoj drug. Nije se ni predstavio."
„Ne razumem, prospeš mu jogurt na jaknu i očekuješ da ti se nakloni. Čini mi se da si prava Đinina drugarica." A onda se okrećem njoj.
„Pa? Osim što pravite štetu, otkud vi u ovim krajevima?" Eleonora samouvereno odgovara: „Došle smo na audiciju." Đin je udara laktom. „Joj!"
„Ne istrčavaj, čak ga i ne poznajem, a odmah mu sve pričaš ..." Probam jogurt. Dobar, nije loš: „A ko ste vi, neka nova grupa? Spajs Grls?"
„Ha,ha ... Znaš, Ele, on ima fenomenalne pošalice. Samo treba shvatiti kad se šali."
„Ah, evo."
„Pa, ne, ovo nije bila šala, ovo je stvarnost. Mnoge devojke zapošljavaju se u detektivskim agencijama. A takve kao što ste vi ne padaju u oči."
„Da, jednu šljivu preko oka trebalo je da ti dam. Sinoć, dok si očajnički pokušavao ..."
Ele nas iznenađeno gleda: „Ovo mi nisi pričala!"
Đin se smeši gledajući me.
„Toliko je nebitno da sam potpuno zaboravila!"
Vadim kašičicu iz usta i pokušavam da pokupim jogurt sa zatvarača.
„Jesi li joj rekla da si u određenom trenutku uzdisala?"
„Jebi se!"
„Čini mi se da mi to sinoć nisi rekla."
„E, kažem ti danas, i to dva puta: jebi se!"
Smešim se: „Obožavam kad si delikatna."
„Šteta što ne možeš duže da uživaš. Pa, nas dve moramo da idemo, žao mi je samo zbog jedne stvari ... Ele, zar nisi mogla na njega da prospeš jogurt, kiselo na kiselo."
Odlaze. Gledam ih kako se udaljavaju. Đin oštrokonđa i njena drugarica, malo niža od nje. Ele, kako je ona zove, Elena, Eleonora ko zna kako. Smešne su. „Hej, pozdravite mi Toma Poncija!"18
Đin se i ne okreće, samo diže levu ruku i pokazuje srednjim prstom uvis. Markantonio dolazi baš na vreme da vidi ovaj pozdrav.
„Obožava te, a?"
„Da, luda je za mnom."
„Ama, šta ti radiš ženama, treba da te se bojim. Sranje, baš treba da se bojim."
Đin i Ele i dalje hodaju. Čini se da je Ele ozbiljno uvređena.
„Da li se može znati kako to da mi ništa nisi rekla?"
„Ma kunem ti se, Ele, stvarno sam zaboravila na to."
„Aha, naročito ... Ti si se, u stvari, ljubila s onim super komadom i to si zaboravila!"
„Stvarno ti se toliko sviđa?"
„Pa, da je dobar – dobar je, ali nije moj tip. Ja bih više volela onog drugog. Liči na Džeka Nikolsona u mladosti. Čini mi se da mu se samo prljave misli motaju po glavi ... prljavi bludnik."
„A sviđa ti se prljavi bludnik?"
„Pa, onda bi i seks bio fantazija, a ja bih ga, verovatno, zapanjila ... Počela bih da ližem sve ono što sam mu zaprljala jogurtom, a onda bih mu to iskidala zubima."
„Da, a onda bi te uhapsili ispred 'Vanija'."
„Da se vratimo onda na onog manekena?"
„Rekla si 'super komad'."
„Pa dobro, to je što je. Šta radi, gde živi, kako si ga upoznala, jeste li se stvarno ljubili, kako se on, uopšte, zove?"
„Nisi ti Tom Ponci, ti si mnogo gora. Je l' zaista treba da odgovaram na ovaj rafal?"
„Pa, naravno, šta si očekivala?"
„Dobro, onda ću na sve odgovoriti. Ne znam, ne znam, upoznala sam ga sinoć, desio se jedan poljubac, zove se Stefano."
„Stefano?"
„Step."
„Step? Step Mančini?"
Eleonora me gleda razrogačenih očiju.
„Da, zove se Step, pa šta onda?"
Hvata me za jaknu i trese.
„Jaoo, ne mogu da verujem! Ući ćemo u istoriju. Kad budem svima ispričala novost, izaći ćemo u novinama! Step, tabadžija, žestok momak. Ima tamnoplavu hondu 750, vozi kao Valentino Rosi19, tukao se s pola Rima, stalno vili na Trgu Euklide, prijatelj Huka, Skela, a zbog svoje žene tukao se čak i sa Sicilijancem. Step i Đin, pa to je neverovatno!"
„Ah, pa vi svi poznajete tog Stepa, samo ja ne!"
„I s kim se on smuva!? S tobom!"
„Na stranu što se nismo smuvali. To je prvo, a drugo – ko je ta njegova žena?"
„Aha, ipak te interesuje. Pala si!"
„Ma daj! Samo sam radoznala i to je sve!"
„Bio je sa jednom prelepom devojkom, mislim da je starija od nas, išla je u „Falkonijeri". Ona je sestra one debeljuškaste Danijele, što je bila sa Palombijem, koji je bio ..."
„Shvatila sam, koji je bio sa Đovanom, koja je bila sa Pjetrom, koji je bio sa Alesandrom i tako dalje, i tako dalje. Tvoja beskrajna mreža. OK, ne znam nikog od tih ljudi, a i ne interesuje me. Sad idemo na audiciju jer su mi potrebne pare. Hoću da kupim vespu za sebe i brata."
„Pa, zar ne možeš da tražiš pare od svojih?"
„Ni govora. Hajde, vadi dokumenta."
Đin i Ele vade lične karte i pokazuju tipu na ulazu. „Đinevra Biro i Eleonora Fjori, idemo na audiciju za telefonistkinje, ali video, odnosno, videćemo se na ekranu."
Tip pogleda dokumenta, onda prekontroliše na poledini neke fascikle. „Dobro je, ulazite, sad će da počnu. Samo ste još vas dve ostale."

Na sredini pozornice stoje postrojene devojke. Visoke, plave, crne, crvenkaste, sa tek izvučenim pramenovima. Neke od njih su veoma elegantne, druge manje, obučene kežual ili kičerski, u očajničkom pokušaju da sastave dve stvari koje samo naizgled idu jedna s drugom. Patike ispod savršenih sivih kompleta, trenutna modi, koja je već u zalasku. Pravilni ili loše operisani nosovi, a neki, još uvek, nisu prošli kroz to zbog nedostatka novca. Neke su mirne, druge nervozne, pa onda tvrdoglave sa nekim izazivačkim pirsingom, druge stidijivije, sa tek stavljenim pirsingom. I tetovaže, neke skrivene, neke ne, ko zna koliko još potpuno sakrivenih. Devojko na audiciji. Đin i Ele kradom se ubacuju u poslednji red.
„Onda ..."
Romani, Mačak&Mačak, Zmija i još neki ljudi zaduženi za posao sede u prvom redu, spremni na malu-veliku predstavu, na malo zabave pre ozbiljnih napora.
Sedim u dnu reda, sa preostalim jogurtom i izdaleka uživam u sceni. Đin me ne vidi. Čini se da je sigurna u sebe, mirna, ruke drži u džepovima. Ne mogu da odredim kojoj grupi pripada. Meni se čini da je jedinstvena. Ni njena drugarica nije loša. Svaki čas pomera glavu, pokušavajući da kosu drži pozadi. Koreograf drži mikorofon u ruci.
„Ovako, svaka će izaći ispred, predstaviti se, ime, prezime. godine, i šta ste sve do sada radile. Gledajte u centralnu kameru, broj dva, onu sa crvenim svetlom, odakle vas sad onaj gospodin pozdravlja.
Pino, mahni!"
Čovek koji sedi za centralnom kamerom, ne odvajajući pogled od monitora, pušta na trenutak kameru i podiže ruku, mašući u njihovom pravcu.
„OK! Razumele?"
Neke od devojaka nesigurno klimaju glavom. Đin, naravno, ostaje nepomična, kao što sam i očekivao.
Razočarani koreograf spušta rezignirano ruke, onda opet u mikrofon: „Hej, devojke, dajte da vam čujem te lepe glasiće, recite nešto ... Dajte da se uverim da postojim!" Iz grupe kreće raštimovani hor od „u redu, da, OK", čak i poneki osmeh.
Koreograf je zadovoljniji.
„Dobro, a sada počinjemo."
Markantonio mi prilazi.
„Hej, Step, šta radiš pozadi? Idemo napred, u prve redove, bolje se vidi."
„Ne, ja ću odavde da uživam."
„Kako god želiš."
Seda blizu mene.
„Videćeš da će nas Romani pozvati. O svemu želi da čuje i naše mišljenje."
„Pa, kad nas bude pozvao, ići ćemo,"
Devojke predaju jedna drugoj mikrofon i predstavljaju se.
„Čao, ja sam Ana Mareli, imam devetnaest godina. Učestvovala sam u raznim emisijama kao valeta20 i studiram pravo. Imala sam čak i ulogicu u jednom Cekerinijevom filmu ..."
Renco Mikeli Zmija je zainteresovan.
„Koju si ulogu imala?"
„Bila sam prostitutka, ali samo u jednoj sceni."
„I, je l' ti se svidela uloga?"
Svi se cerekaju, ali krišom.
Čini se da je samo Romani ravnodušan. Ana Mareli odgovara:
„Da, sviđa mi se veliki ekran. Ali, mislim da imam više šansi na televiziji."
„Dobro, idemo, sledeća!"
„Dobar dan, ja sam Frančeska Rotondi, imam dvadeset jednu godinu i sad treba da diplomiram na ekonomiji. Radila sam ..."
Romani se okreće levo-desno tražeći nešto, a onda nas ugleda. „Macoka, Mančini, dođite bliže."
Markantonio me pogleda ustajući. „Šta sam ti rekao?"
„Evo idemo ... kao da smo u školi, ali ako je to deo igre ..."
Devojkama bije svetlo u lice i ne mogu da nas vide. Redom se predstavljaju. Onda počinje jedna blizu Đin. Na kraju, sedam u prvi red s desne strane. Ona me još uvek nije videla. Ali, Ele, njena drugarica, jeste.
Naravno da ne propušta priliku.
„Hej, Đin", kaže tiho. „Vidi koga to imamo u prvom redu."
Štiteći rukom oči od jakog svetla, Đin se malo pomera i vidi me. Ja prinosim desnu ruku licu i pozdravljam je, bez pokazivanja. Ne želim da je zajebavam. Shvatam da je ovde zbog posla. Ali, ona ništa, ne prihvata, i ponovo, kao i obično, levom rukom uz nogu pokazuje srednji prst, šaljući me do đavola. E jebi ga.
„Crna, na tebe je red."
Ovo je njen trenutak, ali su je, onako rasejanu, iznenadili.
„Kako?! Ah, da." Uzima mikrofon koji joj pruža devojka s njene desne strane. „Zovem se Đinevra Biro, devetnaest godina, studiram pozorišnu i scensku umetnost. Učestvovala sam u različitim emisijama kao valeta. Ta dan!" Đin gura ruke napred, a onda uvis, koraknuvši napred i malo se naklonivši. „Da imam uobičajenu kesu, sada bi odletela."
Onda se vraća na svoje mesto. Svi se smeju.
„Dobra je."
„Da, simpatična, a i slatka je."
„Da, duhovita."
I ja se smešim i gledam je. Ona me pogleda, samouverena i sigurna. Uopšte se ne plaši što je tu ispred svih, ispod reflektora. Čak mi se i naruga. Naginjem se prema Romaniju. „Gospodine Romani, izvinite ...", on se okreće prema meni.
„Je l' mogu da postavim pitanje ovoj devojci, želim da je bolje upoznam?"
Začuđeno me gleda.
„Da li je pitanje u vezi s poslom ili želiš njen broj telefona?"
„Apsolutno u vezi s poslom."
„Onda, naravno, ovde smo zbog toga."
Vraćam se u stolicu, gledam je i na trenutak se prepuštam.
Onda krećem u napad.
„Kakvi su vaši planovi za budućnost?"
„Muž i gomila dece. Ti, ako želiš, možeš da budeš dete."
Sranje! Ala me je uhvatila. Svi se smeju kao ludi. Valjaju se od smeha, i više nego što je potrebno. Čak se i Romani smeje i gleda me, šireći ruke kao da kaže: „Ona je pobedila". I stvarno je pobedila. Čak i da sam se susreo s Tajsonom, ne bi me tako udario. OK, Đin, kako želiš. Briga me za druge, i ponovo krećem.
„A izvini, zašto si, onda, ovde na audiciji, umesto da se daš u potragu za tim svojim čovekom?"
Đin me gleda i smeši se. Pravi se da je dobra, naivna, i odgovara kao najveća svetica među ženama.
„A zašto ne bi mogao da bude baš ovde moj idealan muškarac? Vidim da ste zabrinuti, ali ne bi trebalo. Vi ste iz moje potrage isključeni."
Poneko se još cereka.
„OK, sad je dosta", kaže Romani. „Jesmo li završili?"
„Ne, u stvari, samo sam ja ostala."
Pojavljuje se Đinina drugarica Ele.
„Dobro, predstave se."
„Ja sam Eleonora Fjori, dvadeset godina. Pokušala sam u raznim emisijama, sa jadnim rezultatima, ali studiram slikarstvo, i tamo postižem odlične rezultate."
Neki tihi glas s lošom šalom: „Pa što onda ne nastaviš to?"
Mora da je Sesto. Onaj iz Mačka&Mačka. Ali, niko se ne smeje. Onda se Mikeli Zmija osvrće okolo. Romani se pravi da nije čuo, pa naravno, i Zmija tako radi. Toskani, drugi Mačak, smeje se na tren. A onda, kad shvati da to nije u redu, gasi se u nekom lakom kašlju, lažnoj improvizovanoj promuklosti.
„Odlično, hvala gospodice."
Romani odlazi kod koreografa, gleda list koji ovaj drži u rukama i prstom pokazuje neka imena. Onda pogleda nas i pride.
„Da li biste neku izdvojili?"
Gledam u list. Već postoje neki krstići kod imena devojaka. Izabrano je njih pet ili šest. Gledam dole, u dno liste. Evo je! Đinevra Biro već ima svoj krstić. Neverovatno, Romani i ja imamo isti ukus, smešim se. A i nije tako teško. Sesto i Toni pokazuju na neke, Romani im čini po volji. Zmija pokazuje dve, ali mu Romani ostavlja samo jednu. Onda dolazi i Macoka, i on daje svoju preporuku.
„Romani, možda ti se učini apsurdnim, ali trebalo bi jednu da uzmemo. Možda ti se neće svideti, ali ako dobro razmisliš, mislim da je genijalno baš nju izabrati."
„Da čujemo, koju to?"
„Svideće se svim nesigurnim osobama, onima koji kod kuće misle da ne mogu nikad uspeti. Nju treba da uzmeš, Romani."
„A koju?"
„Poslednju."
Mačak&Mačak, zajedno sa Zmijom kreću skoro u jedan glas: „Uaaa." Uopšte se ne slažu. Romani ne kaže ništa, a ova trojica se zaustavljaju, ne čuvši ništa od njega. Zmija se već suviše istrčao.
„Ali, to je apsurdno. Pa je l' mi to biramo mis Italije? Pošaljite nam predloge sa objašnjenjem kući ..." Odlučuje da se drži priče. Macoka vrti glavom.
„To je super ideja. Romani, već si razmišljao o tome, zar ne?"
Romani, na trenutak, ćuti. Onda se iznenada nasmeje. „Ne, nisam o tome mislio, ali ona je dobra, zaista dobra. U redu, obeleži i ovu, Karlo." Koreograf nije ništa razumeo, ali stavlja i taj poslednji željeni krstić!
„OK, devojke, malo pažnje ..."
Koreograf se iz prvih redova penje na pozornicu. „Zahvaljujem onima koje su učestvovale, a nisu primljene ..."
Ele sleže ramenima: „Molim, molim ..."
Đin je gurne laktom.
„Nemoj da si pesimista. Budi konstruktivna, pozitivna, ti baš prizivaš neki baksuzluk."
Koreograf počinje da čita: „Ovako: Kalendi. Đazmini, Fedri ..." Prozvane devojke odjednom se razvedre, smeju se, istupe napred. One druge, čije je ime već prošlo, gase se, dok se njihov san da blesnu na trenutak na televiziji udaljava. „Bertarelo, Solezi, Biro i Fjori." Đin i Ele poslednje istupaju. Ele je gleda.
„Ne mogu da verujem. Sad će biti kao u Chorus Litze, kad one koje su iskoračile pošalju napolje, a ove ostale ostanu."
„Ovako, one koje sam prozvao počinju sledećeg ponedeljka. Molim vas, u podne u kaneelariju po ugovor, a u dva, ovde u pozorištu, na početak proba. Probe se održavaju od ponedeljka po podne do subote. Subotom uveče idemo direktno u program. Da li je sve jasno?"
Jedna od izabranih devojaka, i to jedna od najslađih, sa ogromnim očima i pomalo glupavim izrazom na licu, diže ruku.
„Šta je bilo?"
„Ja, u stvari, nisam razumela."
„Sta nisi razumela'?"
„Ono što ste rekli."
„Lepo smo počeli. Ovako, ti budi blizu one sa crvenom kosom i radi sve ono što i ona. Jesi li to razumela?"
„Manje-više." Pravi grimasu gledajući u crvenokosu, koja joj se smeši pokušavajući da joj ulije malo sigurnosti. Možda ni ona nije dobro razumela.
Ele provlači ruku kroz kosu.
„Ne mogu da verujem, izabrali su me!"
„E, pa, veruj! Jesi li sad završila s tom pričom o večitom izbacivanju?!"
Đinevra i Ele idu prema izlazu.
„Postaću zvezda! Ju-huu! Ne mogu da verujem!"
„Pa, od ovog ću se mirno izdržavati."
Toni ih ugleda, i pozdravi ih sa smeškom.
„Pa, kako je prošlo?"
„Odlično."
„Obema?"
Ele ga pogleda kriveći usta.
„Da, uzeli su nas obe, i to prve". Izlaze smejući se i gurkajući.
„Povremeno se treba dobro prodati, a?"
„E, jebi ga ... kola!"
„Gde su?"
„Nema ih." Đinevra zabrinuto gleda okolo. „Parkirala sam ih ovde ispred. Moja ... zajebali su me! Prokleti lopovi!"
„Hej, nemoj da se ljutiš na lopove", kažem joj pojavljujući se iza njenih leđa, zajedno sa Markantoniom. „Koga je briga za onu kanta?"
„Nemoj još i ti ...! Moram da prijavim kradu."
„Pa ti si onoj kanti i ime dala. Da daš kolima nadimak Moja?!"
„Ali, ona jesu Moja!"
„Bila su tvoja, sad su njihova ili njegova. U stvari. dovoljno je samo da im promeniš ime i sve je u redu!"
„Ja mislim da ćeš samo platiti kaznu, jednostavno su ti je odneli. Pa, ako baš želiš da se ljutiš na nekoga, ljuti se na saobraćajce.
U stvari, ako hoćeš da budeš precizna, kao što inače voliš, ljuti se na samu sebe."
„Slušaj, ja sam pobesnela od muke, a ti me još više izluđuješ tom bujicom reči. Ama, šta hoćeš da kažeš?"
„Da si parkirala ispred sigurnosnog izlaza pozorišta. Ništa više."
„Gospodin ima pravo: Jedna žena saobraćajac prolazi blizu nas. Čula je čitav naš razgovor i odlučuje da se umeša.
„Morali smo da vam je odnesemo."
„Pa, to 'morali' čini mi se preteranim, mogli ste da sačekate dva minuta. Bila sam u pozorištu zbog posla."
Policajka prestaje da se smeši.
„Šta, želite da prigovarate?"
„Samo vam pričam šta je bilo."
Ova se udaljava bez odgovora. Đinevra ne gubi vreme, isplazi jezik za njom, i čak tiho kaže: „Jebena policajka. Malo se više jebi noću, pa ćeš ujutru biti bolja." Smejem se uz zvižduk.
„Fijuu! ... Konačno jedna devojka koja poštuje naše institucije!
Dobra, zdrava i, pre svega, puna poštovanja. Sviđaš mi se."
„A ti meni uopšte!"
„A je l' i ti slediš taj savet?"
„Koji?"
„Taj da se više jebeš, pa si ujutru bolja. Ako ne, znaš, ja ću ti pomoći ... važi?"
„Naravno, kako da ne."
„Vidi, to ću uraditi samo zbog tvog raspoloženja."
„Već je na vrhuncu, hvala ti."
Markantonio odlučuje da prekine ovo.
„OK, dosta je bilo. Budući da nam je popodne slobodno, a naročito zbog toga što ste obe prošle selekciju, ja se odlučujem za piće i zdravicu, da odemo nekud svi zajedno ..." Markantonio se smeši Eli, onda vrti glavom. „Eh, osim toga, nas dvojica smo glasali za vas!"
„Imaš pravo. Pa, idemo na piće."
Gledam Ele i širim ruke.
„Hej, to ti je kao da kažeš: „Nažalost, red je na mene"!"
Veoma odlučna, Đin iskrsava ispred mene.
„Hej, Step, legendo, ne kači se za moju drugaricu, je l' jasno?"
Na trenutak se stvarno uplašim.
„OK, da vidimo kako ćeš ti odgovoriti na naš poziv."
„A šta je ovo, druga audicija? Hoćete mi i platiti?"
Smešim joj se: „Ako želiš."
„Ne sumnjam da bi i to uradio. Ali, žao mi je, možeš samo da sanjaš."
Markantonio se postavlja između nas dvoje: „Ama, je l' moguće da šta god kažete jedno drugom, završite u svađi?! Samo sam rekao – 'hajdemo zajedno na piće'. Hajde malo živosti, do đavola!"
Ele viče kao luda. „Ju-huuu! Predivno, da! Hajde da se napijemo, da se provedemo kao ludi ..." Zabacuje kosu, ruke diže uvis, onda počinje da igra i da se vrti ukrug. Zaustavlja se i gleda me: „Jesam li bila dobra?"
Smešim se: „Može da prođe!"
Pa šta sam očekivao? One su prijateljice.
Markantonio vrti glavom, onda uzima Elu pod ruku: „Hajdemo, kreći, inače ćemo ovde dočekati zoru ... a ima i lepših načina da se ona dočeka." I odvodi je, skoro je vukući. Đinevra ostaje da gleda za njom.
„Aj, aj, Odveli su ti malu prijateljicu."
„Velika je i vakcinisana, problem bi bio da je otišla s tobom."
„Zašto? Bila bi ljubomorna?"
„Hej, kako da ne! Bila sam zabrinuta za nju. OK, gde ti je motor?"
„Zašto?"
„Odvešćeš me kući, i ruke k sebi, inače ćeš dobiti još jednu šamarčinu, kao u restoranu."
„Ah, neverovatno. Odnosno, ja moram da te odvezem kući, a da te i ne pipnem? Pa, to je previše! Nikad čuo. Kakve budalaštine!"

Dolazimo do motora, sedam i palim ga. Ona pokušava da sedne, ali ja odskačem napred.
„Ništa od posla, ja sam taksista koji uvodi neke novine."
„A novine su ...?"
„Plaća sc pre vožnje."
„Šta ti to znači?"
.,To znači da ćeš mi dati poljubac."
Nagnem se prema njoj sa napućenim usnama i zatvorenim očima. U stvari, desno oko držim poluotvoreno. Ne želim da me pređe kao što obično biva. Đin se približi i oliže mi usne odozdo na gore, kao što se liže poluotopljen kornet da ti ne iscuri.
„Hej, šta je to?"
„Pa, poljubac! I ja sam devojka koja uvodi novine." I skoči iza mene. „Hajde, sa ovim što sam platila, trebalo bi najmanje u Ostiju da me odvezeš."
Počinjem da se smejem i krećem s podignutim prednjim točkom. Ali, Đin je vrlo brza. Hvata se čvrsto za moj struk i stavlja mi glavu na rame. „Hajde, Step legendo, obožavam vožnju motorom!" Ne čekam da mi kaže dva puta. Letim po putu, a ona skuplja noge, jako me stežući. Kao da snio jedno telo na ovom motoru. Desno, levo, meki i lagani zaokreti, uz gas. Okrećemo ispred 'Vanija' i onda pravo prema Lungotevere. Krivina nadesno. Na trenutak usporavam ispred crvenog semafora koji se, kao čudom, pretvara u zeleno. Prelazim u punoj brzini dva zaustavljena automobila. Desno, nagnati pod uglom, levo, pod uglom, i evo nas pored Tibra – napred, s vetrom u lice! U retrovizoru vidim den njenog lica. Njene poluzatvoreno oči, liniju kose, meki rub njenog belog lica. Duga, tamna kosa mrsi se grleći sunce koje zalazi iza naših leđa. Meki pramenovi boje se u crveno, divlje se boreći sa vetrom. ali kad dodam gas, prodaju se i prepuštaju brzini. Još uvek drži oči zatvorene.
„Evo nas, gospođice, stigli smo."
Zaustavljam se ispred njene kuće, spuštam nogare na motoru i ostajem da sedim.
„Do sto vragova! Za tren!"
Gledam je uz osmeh: „Do sto ... šta!?"
„Do sto vragova, verzija između do vraga, i boga mu."
Nikad čuo ranije. „Do sto vragova. Koristiću to."
„Ne, to je moje, ja držim prava u celoj Italiji."
„Čak?"
„Da. Pa, hvala ti, možda ću te iskoristiti još ponekad. Moram da priznam da uopšte nisi loš taksista."
„E onda bi trebalo da mc pozoveš u kuću."
„A zašto?"
„Da napravimo ćlansku kartu, tako ćeš uštedeti na pojedinačnim vožnjama."
„Ne brini se. Zadovoljstvo mi je da plaćam."
Ovog puta Đin misli da je brža od mene i brzo zatvara ulaz za sobom misleći da me je prevarila. ,.A ne! Mala šala!" Vadim iz džepa farmerki njene ključeve i puštam ih da se klate ispred njenog nosa.
„Ti si mi ih dala, zar ne?"
„OK, legendo, daj mi ih!"
Gledam je i smejem se. „Care! ... Pa, ne znam baš. Čini mi se da ću sad da obrnem jedan krug na motoru, i vratiću se kasnije. Možda će to biti i jedna noćna vožnja."
„Ne odgovara ti. Za pola sata ja ću promeniti sve brave."
„Ali, potrošićeš više novca nego što je deset vožnji."
„OK, hoćeš pregovore?"
„Naravno."
„Pa, šta želiš u zamenu za moje ključeve?"
Dižem glavu i upućujem joj jedan šaljiv pogled.
„Nemoj da mi kažeš, hajde da se popnemo. Bolje je završiti s jednim 'da popijemo nešto' kao u dobrim filmovima. Ali, prvo mi daj ključeve."
Otvaram ulaz i držim ključeve stisnute u desnoj ruci.
„Daću ti ih u kući, sad ću ti biti 'šaperon'21."
Đin se nasmeje: „Do đavola, ne prestaješ da me iznenađuješ."
„Zbog mog francuskog?"
„Ne, ostavio si otključan motor." I dostojanstveno ulazi.
Stavljam blokadu za tren oka i već sam ispred nje. Prelazim je i ulazim u lift.
„Pa, gospodice, hoćete da uđete u lift, ili se plašite, pa ćete peško?"
Ulazi sigurnim korakom i staje ispred mene. Blizu, veoma blizu. Suviše blizu. Ipak, dobra je. Onda se udaljava.
„Dobro, verujete svom 'šaperonu'. Sprat, gospodice?"
Sad je naslonjena na zid i gleda me. Ima krupne oči, nezamislivo nevine.
„Četvrti, hvala." Smeši se zbog ove igre. Nagnem se prema njoj praveći se da ne nalazim dugme. „Ah, konačno. Četvrti."
Ali, ona ostaje na mestu, prilepljena uz ovaj zid od starog drveta izlizanog od stalne vožnje gore-dole u srcu ovih spiralnih stepenica. Penjemo se u tišini. Naslonjen sam na nju, ali ne pritiskam, udišem njen miris. Onda se odvajam i gledamo se. Naša lica su tako blizu, ona, na trenutak, trepne, a onda drži postojan pogled na meni. Sigurna, samouverena, nimalo zaplašena. Smešim se, ona me gleda, obrazi se razvlače, osmejak i na njenom licu. Onda se približava i šapuće mi na uvo, topla, senzualna.
„Hej, 'šaperon' ..."
Jeza.
„Da?" Gledam je u oči. Ona diže obrvu.
„Stigli smo." I klizne, okretno i brzo, iz mojih ruku. Za tren je izvan lifta. Zaustavlja se ispred vrata. Sustižem je i vadim ključeve.
„Hej, gori su od onih ključeva Svetog Petra!"
„Daj ovamo."
Svi tu i tamo pričamo tu priču o ključevima Svetog Petra. Osećam se kao budala što sam je sad izvadio odnekle, tu, u tom trenutku. Pa, dobro ... Možda da popunim vreme. Ko zna zašto je pričamo. Sveti Petar treba da ima samo jedan jedini ključ, a možda mu ni taj ne treba. Ali, zar bi njega ostavili ispred vrata? Đin završava otključavanje. Ja sam spreman da stavim nogu u vrata i da ih blokiram ako pokuša da me ostavi napolju. Ali, Đin me zaobilazi. Radosno se smeje, ljubazno otvara vrata. „Hajde, ulazi i nemoj da praviš nered." Pušta me da prođem i zatvara vrata iza mene, onda me sustiže i počinje da zove: „Hej, stigla sam! Ima li koga?" Stanje prijatan, skroman, nije pretrpan, miran. Fotografije rođaka na jednom sanduku, druge na maloj, polukružnoj komodi prislonjenoj uza zid. Vedra kuća, umerena, bez čudnih slika, bez heklanih šustikli. Ali, pre svega, devetnaest časova, zalazak sunca, i nikog unutra.
„Hej, imaš sreće, Step legendo, uvalio si dupe."
„Jesi li završila više s tim – legendo? A onda, zašto sam uvalio dupe? Naročito što jedina osoba koja ovde ima dupe, i to ne u figurativnom smislu, to si ti. Okruglo, čvrsto, savršeno."
Pružam ruku prema njenoj zadnjici.
„Hej, jesi li završio? Ličiš na zatvorenika koji je izašao iz zatvora, a šest godina nije video ženu."
„Četiri."
Gleda me nabirajući čelo.
„Šta četiri?"
„Izašao sam juče posle četiri godine robije."
„Ha, je l' tako?" Ne zna da li da me shvati ozbiljno ili ne. Radoznalo me gleda i ipak se odlučuje na igru.
„Na stranu što si, sigurno, bio nevin ... šta si uradio?"
„Ubio sam devojku koja me je pozvala u svoju kuću, tačno u ...", pravim se da gledam u sat, „pa, otprilike u ovo vreme, i koja nije htela da mi da."
„Brzo, brzo ... Čula sam šum, to su moji. E, jebi ga!" Gura me prema ormanu.
„Ulazi unutra."
„Hej, još uvek nisam tvoj ljubavnik, nisi ni udata! U čemu je problem?"
„Ššššš!"
Đin me zatvara unutra i onda otrči. Stojim tamo u tišini, ne znam šta da uradim. Čujem udaljeni zvuk vrata koja se otvaraju i zatvaraju. Onda opet ništa, tišina. Opet je tiho. Pet minuta, ništa. Osam minuta. Još uvek ništa. Gledam na sat. Sranje, prošlo je skoro deset minuta. Šta da radim? Pa, dosadilo mi je. Uostalom, ništa loše se nije dogodilo. Izlazim. Polako otvaram krilo ormana. Gledam kroz otvor. Nema nikog. Nameštaj, i neka čudna tišina, bar za mene. Onda iznenada, deo divana. Otvaram vrata malo više. Tepih, vaza, i onda njene noge, prekrštene. Đin je opružena na divanu, glavu je stavila na naslon i puši cigaretu. Razdragano se smeje.
„Hej, legendo, baš lepo. Šta si radio sve ovo vreme u ormanu? Sam si se radio, a?! Egoisto!"
Sranje, zajebala me je! Iskačem napolje i pokušavam da je uhvatim. Ali, Đin je brža od mene. Upravo je ugasila cigaretu i daje se u trk. Tresne o jedna vrata, skoro prokliza na tepihu, koji se uvrće pod njenim nogama, ali nadoknađuje na krivini. Dva skoka i već je u svojoj sobi, naglo se okreće i pokušava da zatvori vrata. Ah, ne uspeva joj. Ja guram čitavom težinom tela. Đin pokušava da se odupre, onda odustaje. Pušta vrata i baci se na krevet s nogama podignutim prema meni. Rita se, smejući se kao luda. „OK, izvini, Step legendo, u stvari ne, cure, u stvari samo Step, Step i gotovo, savršeni Step. Ih bolje. Step kako god ti želiš! Daj, šalila sam se. Moje su šale, barem, zabavne, nisu kao tvoje."
„Zašto?"
„Tvoje su mračne! Ti koji ubijaš devojku dok ste u njenoj kući. Ma, daj!"
Kružim oko kreveta pokušavajući da uletim u njenu odbranu, ali me ona sledi ritajući se nagore. Brza i pažljiva, prati moje pokrete opružena na krevetu i kruži, ne skidajući pogled sa mene. Naglo skačem udesno, pravim fintu, i bacam se na nju. Ulazim u njenu odbranu, a ona odmah povlači svoje ruke i stavlja ih ispred lica. „OK, OK, prednjem se, hajde da se pomirimo."
„Naravno da ćemo se pomiriti."
Smeje se i naslanja obraz na levo rame. „OK ..." Nasmeši mi se i kreće prema meni. I pušta da je ljubim, meka, mirna, topla, još uvek zadihana, ali mirna. Pušta da je ljubim, i ona mene ljubi, klizi i vraća se među moje usne pažljivo, predano, strastveno. Otvaram oči na trenutak, i vidim je kako upravlja, tako blizu mog lica, tako obuzeta, tako saučesnički, tako zaposlena. Ne, ovaj put nema šala, skrivenih u njenim malim džepovima. Ponovo zatvaram oči i prepuštam se. Putujemo zajedno, mali surf na našem sopstvenom talasu mekanih jezika, s rukama koje se malo porvu, a onda se ponovo zagrle. Usne koje se susreću pokušavajući da sebi naprave malo mesta, da se uglave najbolje što mogu, u ova uska i meka kola koja se zovu poljubac. Onda Đin počinje da odmahuje. Ja je i dalje ljubim. Ponovo odmahuje. Šta je, strast? Odvaja se od mene. „O Bože, izvini." Praska u smeh. „Ne mogu više ... Ti si bio jedanaest minuta i trideset dve sekunde zatvoren u ormanu u dnevnoj sobi, ne mogu da zamislim! Auu, pa to je za priču! Izvini, molim te, izvini." I skače sa kreveta, a ja ne uspevam da je dograbim. „Ali, lepo se ljubiš, ako će te to utešiti." Ja sam i dalje opružen na krevetu, naslonjen na lakat i netremice je gledam. Teško je naći tako slatku devojku, a uz to još i zabavnu i duhovitu. U stvari, grešim. Tako zabavnu, duhovitu i tako lepu. Ne, opet grešim. I tako ... prelepu. Ali, ne govorim joj to.
„Znaš šta je najneverovatnije? Što ćemo raditi zajedno svaki dan, ko zna koliko dugo, i pošto se sve vraća, bićeš tamo i ja ću te kazniti."
„Ha, bravo, prelaziš na nisko udarce, pretiš ... baš lepo! A šta si, pa, želeo? Da ti pokažem gajbu, da ti ponudim nešto za piće ... Čista formalnost? Suviše lako!" Diže glas za oktavu: „Šta želiš, Stefano? Aperitiv? Možda sa krompirićima ..." Pravi se da se smeje: „Aha, ha. ha!"
„Čuj, ti bi prošla savršeno kao krompir."
1 dalje nastavlja istim, piskavim glasom.
„Ah, ne mogu da verujem. Kakva predivna šala! Ni Vudi Alen u svojim najboljim danima ..."
„Da, možda posle jebanja sa svojom, nazovi ćerkom Korejkom!"
„Ama, zašto si uvek tako težak? Zar ne misliš da su se jednostavno zaljubili? Znaš, to se dešava!"
„Naravno, u skoro svim bajkama, Čim mi se?"
„U svim!"
„Dobro ih poznaješ."
„Naravno, i odlučila sam da živim svoj život kao bajku. Samo što takva bajka još nije napisana. Ja sam ta koja odlučuje, korak po korak, trenutak po trenutak, ja sam ta koja piše bajku!"
Odustajem od odgovora .Ogledam se po sobi. Neke plišane igračkice, Elina fotografija, bar mi se tako čini, i neke droge devojke, i dva ili tri tipa. Prati moj pogled.
„Ovo su modeli iz reklame. Radili smo zajedno, ništa više." Đin ništa ne propušta.
„Ma, ko te je šta pitao."
„Videla sam da sise zabrinuo."
„Apsolutno ne, ne poznajem tu reč."
„Ah, naravno, zaboravila sam, ti si tvrd momak. Brrr, al' mi je frka!"
Ustajem i šetam po sobi.
„Znaš li da se sve može shvatiti o jednoj ženi ako samo pogledaš u njen orman? Hajde da bacimo pogled!"
„Ne!"
„Čega se plašiš, nekog kostura? O Bože, ama koliko ti stvari imaš?! I sve novo, novcato! Još uvek vise cene. I sve markirano, prava gospođica! Bogata, i to ne samo oblinama, a?"
„Vidiš kakva si budala? I nimalo nisi utoku. To su sve stvari koje ne plaćam."
„Da, evo je gospođica, model neke marke."
„Ne, koristim Yoox. Sve naručujem preko interneta, na sajtu gde je sve autlet. Tu su sve najbolje marke. Izaberem ono što želim, i dam nalog da mi doće na kuću. Nosim tu stvar nekoliko dana, pazeći da ništa ne pocepam i da ne skinem cenu. Onda im vratim u roku od deset dana, i kažem kako nisam zadovoljna, da je broj bio suviše veliki."
I dalje idem kroz njenu odeću. Ima svega: Cavalli i majice Costume National, suknje Jil Sander i Haute, dve tašne D&G, kašmirski džemper Alexander McQueen, teksas mantil Moschino, vesela karirana jakna Vivienne Westwood, bluza Miu Miu, farmerke Miss Sixty Luxury ...
„Auu, kakve marke."
„Da."
Baš je dobra. Lepa, zabavna, bez predrasuda. Zna kako se živi i provodi. Ama, samo pogledaj šta je izmislila. Evo jedne koja to radi inteligentno. Yoox da bi se oblačila uvek različito, uvek moderno, a da, pri tom, ne potroši nijednu paru. Sviđa mi se.
„Stoj! Imaš neki glupavi izraz! Na šta misliš!?"
Uzima nešto sa stola i upravlja na mene. „Nasmeši se, mrgude!" Polaroid. Dižem obrvu, baš kad ona okida. „Daj, na kraju karajeva, baš ćeš lepo ići između ova dva modela. Naravno, nemaju tvoje priče iza leđa, ali biće srećni da žive pored 'legende'!"
„Da, naravno, kao dva lopova na krstu, pored Hrista."
„Pa, poređenje ti je malo nategnuto."
„Da, ali i njih dvojica su postali slavni."
„Ali, sigurno nisu bili srećni zbog toga! Nisu oni tamo bili zbog ljubavi."
Kradem joj fotoaparat i slikam je.
„Ni ja!"
„Daj, stani! Ja uvek ispadnem loše na slikama!"
Okidam i brzo premotavam.
„Loše ispadneš na slikama? A uživo si kao bolja?"
„Budalo, kretenu, daj mi ga!" Pokušava da mi ga istrgne na sve načine. Suviše kasno. Stavljam ga u džep jakne. „Videćeš, ako se ne budeš lepo ponašala, ako pokušaš da ispričaš ono sa ormanom, naći ćeš plakate sa svojim likom svuda po Rimu."
„Aha, to samo kažeš!"
„A šta znači ovaj karton?" Pokazujem list koji je izdeljen na dane, nedelje i mesece, i zakačen iznad stola. Na njemu su ubeležene različite teretane.
„Ovo? To su teretane u Rimu, vidi, po jedna za svaki dan. Podeijene su po instruktorima, lekcijama i zonama. Jesi li skapirao?"
„I da i ne."
„Do đavola, Step, pa kakva si ti to legenda?! Daj, pa lako je. U svaku teretanu odem na prvi čas, uvek na drugo mesto, to je više od pet stotina u Rimu, a čak i nisu mnogo daleko. Hoćeš li da treniraš gratis?!"
„Sutra, na primer ..."
Gledam karton, pokazujem prstom na dan, kao da se igram podmornice.
„Imaš čas kod 'Urbanija' i ne plaćaš nijednu liru!"
„Bravo, potopljen! I tako redom! Ja sam izmislila taj sistem.
Ekstra, je l' da?"
„Da, kao i onaj s katancem, da naspeš benzin."
„Da, to su sve lekcije iz mog velikog priručnika ušteda. Uopšte nije loše, a? Hej, vidi kako si dobro ispao."
Polaroid je sad čistiji. „Daj, staviću je između ovo dvoje. Ne odskačeš mnogo. Ali, vidim da te moj karton teretana mnogo interesuje. Šta je, legendo, hoćeš i ti da treniraš za džabe? Ha, shvatila sam ... Daj, napraviću i tebi plan, s razlikom od jednog dana, i tako ćeš lepo da treniraš, a nećemo se nikad sresti."
„Nema potrebe."
„Lovan, a?"
„Ma kakvi! Ali, teretane me već koriste kao model!"
„Da, naravno, kako da ne! A ja ću da se primim na to. Pa, gotova je poseta s vodičem. Ispratiću te, pošto se moji uskoro vraćaju. Ili hoćeš ponovo u orman? Ionako si se sad već navikao."
Prolazi pored i diže obrvu. „Samo opušteno, rekla sam ti da nikome neću reći."
Ispraća me do vrata i ostajemo tako u tišini na trenutak. Onda ona kreće: „Pa, nemojmo otežavati ovaj pozdrav. Ćao, taksisto, ionako se vidimo, zar ne?"
„Kako da ne."
Hteo bih nešto da kažem. Ali, ni ja dobro ne znam šta. Nešto lepo. Ponekad, kad ne nalaziš reči, najbolje je ovako.
Privlačim je i ljubim, Đin se na trenutak opire, onda se prepušta. Meka kao i prvi put. U stvari, još više. Neko je iza naših leđa ...
„Izvinite! Ali pozdravljate se baš ispred vrata ..."
Iz lifta izlazi njen brat Đanluka. Đin nije baš zbunjena, više je smorena.
„Ti si baš uvek u pravom trenutku na pravom mestu. A?"
„Ha, sad sam još ja kriv! Baš si dobra. Slušaj, Step, učini mi uslugu. Malo je prevaspitaj između dva poljupca, gospođicu!"
I prolazi između nas u stan. Đin koristi priliku i tresne me po grudima.
„Znala sam da su s tobom samo nevolje."
„Jao! Sad sam ja kriv."
„A ko drugi? Još jedan poljubac i još jedan i još jedan. Ama, zar ne možeš da se odupreš? Već si se navukao na mene? Ma ..." I zatvara mi vrata pred nosom. Sav razdragan zovem lift i za tren sam u prizemlju.
Đanluka ulazi u Đininu sobu.
„Baš je super Step. A je l' se već zvanično zabavljate?"
„Ama, otkud? A i zašto je super?"
„Pa, stalno se ljubite ..."
„Shvati, jedan poljubac ..."
„Dva, po onom što sam ja izbrojao."
„Ma daj, je l' ti to mene pratiš? Da zaokružiš, mogao bi da brojiš glasačke listiće."
„Ali, to je politika."
„Step je sigurno još jedan soler."
„Šta hoćeš da kažeš?"
„Da ne verujem takvima kao što je on, simpatičan je, zabavan, ali ko zna šta krije."
„Ako ti tako kažeš."
„Naravno, Luka. Sve se vidi iz jednog poljupca. A on je ... on je čudan."
„Što znači?"
„Ne prepušta se, ne veruje, a kad neko ne veruje, znači da on prvi ne ceni poverenje."
„Možda!"
„Jeste!"
Đanluka izlazi i konačno me ostavlja samu. Dobro. Dosta. Sad želim da se sredim. Odmahujem glavom, a kosa mi leti. Đin, molim te, dođi k sebi. Ne verujem da si se zacopala u mit, u legendu. Step nije za tebe. Problemi, tuče, ko zna kakva je njegova prošlost. I zar nisi shvatila? Svaki put kad ga poljubiš, kad je najlepše, to jest, budi precizna, kad je predivno kad je neverovatno, kad je najbajnije, uvek dolazi Luka, tvoj brat. Sta to znači? Znak sudbine, svetac koga su poslali iz raja da bi ti izbegla pakao, spasonosno sidro? Ili, jednostavno, baksuz? Jebote, mogli smo se onako ljubiti satima. Kako se ljubi. Kako se on ljubi! Kao ... kao ... – ne znam šta! Jedan poljubac je sve. Jedan poljubac je istina. Nema mnogo stilova, bez krajnjih uvijanja, akrobatskih uvrtanja. Prirodno, najlepše što može. Ljubi se baš kako ja volim. Ne mora da se predstavlja, ne mora da se zaustavlja, jednostavno. Sigurno, meko, mirno, bez žurbe, s radošću, bez posebne tehnike, ukusno ... mogu? S ljubavlju! O Bože! Ne, to ne. Jebi se, Step.

Pa.
„Stefano, ma gde si bio? Samo si nestao."
„Eh", prolazim prema sobi, „znaš koja je prva stvar koju naučiš u Americi?"
„Da, ako želiš da živiš, gledaj svoja posla."
„Bravo. A druga?"
„Ne znam."
„Fak ju!"
Ulazim u sobu i zatvaram vrata.
„Vidim da si nešto od engleskog, ipak, naučio. Nadam se samo da znaš još neku reč."
Ne odgovaram mu i bacam se na krevet. Baš u tom trenutku, začujem interfon. Brzo izlazim, ali Paolo je već u dnevnoj sobi i ide prema vratima.
„Ja ću odgovoriti."
Skoro mu istrgnem slušalicu iz ruke. Ostaje zbunjen.
„Ma, ne razumem, ovo je moja kuća, ti si gost, a ponašaš se kao gazda."
Pogledam ga popreko, onda se nasmešim.
„Daj, biću ti majordom." Opet zvono. Dižem slušalicu. Srce mi tuče.
„Zdravo, je l' Step tu?" Ženski glas. Udarci se pojačavaju. „Palina ovde!"
„Ah, ja sam, šta ima?"
„Došla sam da vidim tvoju novu gajbu i onda te odvlačim na jednu turu po kafićima."
„Za ovo poslednje ćemo videti. OK, penji se. Peti sprat."
Pritiskam dugme za otvaranje ulaza. Paolo me gleda i smeši se.
„Žena?"
Klimam glavom.
„Hoćeš da ti ostavim stan? Da se zatvorim u sobu i pravim da nisam tu?"
Moj brat. Ma, šta on može da shvati, šta, zaista, zna o meni?
„To je Palina, Polova žena."
Tišina. Onda se rastuži.
„Izvini."
Odlazi u svoju sobu u tišini. Moj brat. Kakav lik, čovek izvan vremena. U ovome ima osećaj za tajming. Zvonce. Otvaram vrata.
„Jao!"
„Jebote, Step!"
Baca mi se s rukama oko vrata i jako steže.
„Još uvek ne mogu da verujem da si se vratio."
„Ako budeš ovako nastavila, ponovo ću otići."
„Eh, izvini, OK?"
Palina se sređuje.
„Hajde, pokaži mi stan."
„Dođi."
Zatvaram vrata i obilazim je, sad sam vodič.
„Ovo je dnevna soba, svetle boje, tende, i tako dalje i tako dalje."
Opisujem. Gledam je kako ide iza mene, pažljivo razgleda, svaki čas dodiruje nameštaj da bi ga bolje procenila, da bi odmerila svaki predmet. Palina, kako si porasla, smršala, imaš drugačiju kosu.
Čak je i šminka nešto jača ili su to moje uspomene izbledele?
„A ovo je kuhinja ... Hoćeš li nešto?"
„Ne, ne, za sada ne."
„Ha, tebi komplimenti baš ne idu, a?"
Praska u smeh.
„Ne, ne, zaista."
Njen smeh se nije promenio. Izgleda zdrava, odmorna, mirna.
Kad bi samo Polo mogao sada da te vidi. Bio bi ponosan na sebe. Tvoj prvi muškarac i njegove priče, Palina. A meni Polo nije lagao, nije bilo potrebe, nije morao da preteruje da bi se prikazao u boljem svetlu, da bi ispao laf, za mene, svog prijatelja, svog najvećeg prijatelja. Polo je oblikovao ovu gusenicu od voska, on, više od daška, uzdah ljubavi za ovu mladu leptiricu na njenom prvom letu ... I evo je, ispred mene. Palina. Korača sigurno. Iznenada, ona menja izraz lica.
„A nećeš da mi pokažeš spavaću sobu?"
Drugačije drugačija. Senzualna i lukava. Srce mi se steže. Ima li drugog muškarca? Da li je posle njega imala druge muškarce? Šta se desilo posle Pola? Step, prošle su skoro dve godine. Da, ali ne želim to da slušam. Step, ona je devojka, mlada je, slatka ... Da, znam. Ali, ne interesuje me. Ne želiš da je opravdaš? Ne, ne želim da mislim na to.
„Evo, to je to."
Otvaram vrata, lagano kucajući.
„Možemo?"
Paolo skida košulju, ali se odmah oblači i dolazi do vrata.
„Kako da ne, ćao, Palina!"
„Evo, on je opremio ceo stan."
„Ćao."
Pružaju ruku jedno drugom. Palina se malo zbunjeno osmehuje.
„Čestitam, stvarno je prelep, odličan ukus. Mislila sam da je sve izabrala žena."
Paolo zausti da nešto kaže, ali mu ne dajem vremena.
„Pa, on je pomalo žena."
I polako zatvaram vrata, odsecajući ga od našeg daljeg obilaska.
„Hej, ali ja sam mislila 'tvoju' spavaću sobu."
I gura me napred, lako me udarivši po ramenu.
„Nisam razumeo. Evo, ovo je moja."
Otvaram vrata svoje sobe.
„Hej, nije loše!"
Palina ulazi i gleda okolo.
„Malo je praznjikava, fale joj boje."
Primetim da mi je Đinin polaroid na komodi. Pokrivam ga neprimetno.
„Ma, ima nekog šarma ovako. A i ima vremena za boje."
Radoznalo me gleda tražeći objašnjenje ove rečenice, ali baš u tom trenutku, zazvoni joj telefon. Palina ga vadi iz džepa jakne, gleda, onda prinosi uvu.
„Hej, pa nije moj zvonio."
Uzimam svoj mobilni telefon sa obližnjeg stola.
„Moj je, u stvari!" Ne poznajem broj.
„Da?"
„Dobro došao."
Crvenim. Slušam njen glas.
„Nadam se da ćemo se videti, sada kad si opet u Rimu."
„Da."
„Sviđa ti se tvoj novi stan?"
„Da."
„Je l' ti bilo lepo napolju?"
„Da."
Klimam glavom, onda slušam dalje, slatke, ljubazne reči, pune pažnje i ljubavi. Plašim se da ću razbiti taj nežni kristal. Našu prošlost, našu tajnu. Odgovaram i dalje. Čak uspevam da kažem još nešto osim svojih jednostavnih 'da'.
„A ti, kako si?"
I nastavlja da priča. Palina me gleda, ali ništa ne govori. Pita „ko je" pokretom glave. Ali, ne dajem joj vremena. Okrećem se prema prozoru. Gledam u daljinu kako teče njen glas.
„Da, obećavam, nazvaću te, da, doći ću ..."
Onda neprijatna tišina, treba reći nešto za rastanak.
„Ćao," I prekidam.
„Hej, ma koje to bio? Još neka od tvojih žena?"
„Da i ne."
Smešim se lažno srećan, pokušavajući da zbacim sa sebe ovaj težak razgovor. Ali, ne dajem joj vremena da me opet pita. „Moja majka. Pa, je l' idemo na tu turu po kafićima ili ne?"

Sunce lagano zalazi. Ali, ova svetlost koja joj obasjava lice ne dolazi od njegovih zraka. Babi izlazi iz kuće. Kreće se lako, brzo. Kao kad ideš u susret nečemu što si odavno očekivala. Možda i oduvek. Obukla je svoj novi komplet, svetloplave boje. Skupila je kosu, otkrivajući dva crvena obraza. Ali, ne od brzine s kojom je sišla niz stepenice. Nije išla liftom, jer joj se danas činio naročito sporim. Ponekad stvari ne idu u korak sa našom radošću. Zbog toga sad ide u garažu da uzme vespu. U ovo doba, sa svim onim saobraćajem, bilo bi ludo ići kolima. Vespa je brža. Ili je bar bliža njenom srcu. To je i Kremonini rekao kad je pevao sa „Lunapop"22 ... „Kako je dobro vozikati se sa krilima ispod stopala, ako imaš vespu specijal koja ti rešava probleme ..." Ali, Babi, problema nema. Štaviše. Ima samo želju i potrebu da potrči, da ne zakasni na svoj sastanak. Ko zna kako će proći, ako bude onako kako ona očekuje.
Neko čudno šuštanje prekida njene misli. Nije mačka. Ni vetar. Nije ni Fjore.
„Ćao."
Koliko puta je čula ovaj glas. Samo što joj danas zvuči drugačije. Promuklo. Kao da dolazi izdaleka, sa nekog mesta koje ona, možda, nikada nije posetila. Gde se stiže samo kad si usamljen. Suviše usamljen. A tamo glas više ne služi ničemu, zato što nikog nema da sluša.
„Alfredo. Čao ... kako si? Ama šta radiš iza tog žbuna?"
„Ćao, čekao sam tebe."
„Ah, a izvini, što se kriješ?"
„Nisam se krio, bio sam iza, bilo je dovoljno da pogledaš i da me vidiš. Kuda si krenula? Baš si lepa, lepo izgledaš."
„Pa, hvala ... imam sastanak. Kako si ti?"
„Zašto nisi odgovorila na moj SMS od juče? Držao sam uključen telefon cele noći, ali mi ništa nije stiglo."
„Da, izvini, istrošila sam kredit, a sad kad si me već podsetio, bolje je da ga posle dopunim. Da, videla sam poruku. Čuj, nemam sad vremena da pričamo, je l' možemo to kasnije? Možda da za neki dan dođeš gore, pa ćemo na miru ..."
„Kurac moj, na miru!"
„Alfredo, šta ti je?! Kakve su to reči?"
„'Alfredo, šta ti je, kakve su to reči'. Ma, čuj je samo. U stvari, kuda ideš? Viđaš se s nekim u Vinja Steluti? Ili u Aveniji Franča? Ili možda ispred „Falkonijerija" na par uspomena?"
„Alfredo, ne razumem ... i ne sviđa mi se tvoj ton. Reci mi, šta se desilo? Šta ti je? Baš si čudan."
„Pa, šta se zaista desilo, to bi trebalo ti da mi kažeš, zar ne?"
„Vidi, nije to toliko tragično."
„Ha, ma nema veze! Ionako te zabole, a? Ona je srećna, ona je dobro. Izlazi iz kuće lepa, brza i ide da se vidi ko zna s kim. Ili, možda, znam ko je taj 'koznako'?"
„Je l' mogu da znam šta hoćeš od mene? Šta znače sva ova pitanja?"
„A zašto? Zar ne mogu i ja ponešto da pitam? Je l' zabranjeno? Sećaš se mene, zar ne? Ja sam Alfredo, onaj koji ..."
„Onaj koji – šta? Onaj koji se krije u žbunju i drži mi pridike? Onaj koji pokušava da mi nametne osećaj krivice, a ne zna se zbog čega? Taj Alfredo?"
Rafal pitanja završava se urlikom. Babini obrazi sada su stvarno crveni. I to ne od radosti.
„Da, baš taj Alfredo. Taj koga si tako dobro vukla za nos. Bravo, Babi!"
„Ako nastaviš ovako, biće samo još gore, shvataš li ti to? Gore po tebe. Vidi, stvari ponekad ne idu onako kako smo mi želeli, niko za to nije kriv, ne treba to da radiš ... Nemoj sve da kvariš."
Kad reči nisu dovoljne. Zato što iznutra gori nešto što ne možeš reći. Što ne uspevaš da kažeš. Kad onaj preko puta tebe, umesto da ti kaže ono što si želeo, govori nešto drugo. Govori više. Govori previše. Previše i ništa. Što ne služi ničemu. A boli dvostruko. I jedina želja je da uzvratiš bolom. Da povrediš. Nadajući se da ćeš se tako osećati bolje. Alfredo joj lupi šamar, jak, lep, precizan, besan, bezobrazan. Ne uspeva da nađe još prideva, toliko mu se svideo.
„Alfredo, jesi li poludeo?!"
Ne zna. Stoji i gleda ruku kao da nije njegova. Ali, jeste njegova. I završila je na pogrešnom mestu. A čak nije ni siguran da se sad oseća bolje. Babi je smetena. Oči su joj pune suza. Jedan obraz sad je crveniji. I to ne od besa.
„Ti si lud, ti si napasnik. Ti si baš to. Step se nikad ne bi usudio, on nikad ne bi ni pomislio da mi uradi ovako nešto! Kretenu, nisi ti miran i pristojan mladić, ti si životinja! Zver! Ja odlazim, to je sve što ću reći. I da, ako želiš da znaš, idem da uradim važnu stvar. Veoma važnu. Koja se tiče mog budućeg života. I ljubavi. I nikad ti neću oprostiti što sam zbog tebe zakasnila."
Odlazi, držeći ruku na obrazu, brzo, ali ne više tako lako kao kad je izlazila iz kuće. Pokušava da dođe k sebi, da se smiri. Podiže roletnu na garaži i gleda se u retrovizoru na vespi. Ko zna, misli u sebi, možda će mi vetar ohladiti obraz. Bar će nestati crvenilo. Jer, kakva bih onda ispala tamo? Pa, zar je zaista poludeo? Čitav dan sam se spremala da lepo izgledam i pogledaj me sad, lice mi je izbezumljeno, a oči crvene.
Nije se okrenuo. Nije odgovorio. Ruka mu još uvek drhti. Ali, ne može se ni uporediti sa zemljotresom koji se odvija unutra. Ne zna šta da kaže. Pa, neće reći ništa. Ta tišina u kojoj već danima živi, ponovo ga grli, krade ovu poslednju kap nade koja ga je dovela ovamo da se sakrije iza nekog žbuna i da je čeka. Da sazna istinu koju bi već trebalo da zna. Pošto dela govore jasnije od ljudi. Ali, on ih nije slušao. Ni pre ni sada. I dok se penje stepenicama, čuje iza leđa zvuk vespe, nervozan zvuk kao što je nervozna osoba koja je vozi.
Izvini, Babi, nisam hteo. Stvarno nisam hteo. Sledeći put će biti bolje. Sledeći put ćemo mirno pričati, možda ću doći do tebe, i popićemo čaj. I ispričaćeš mi kuda si išla danas.



Napolju smo u noći, na motoru, Palina i ja. Puštam hondu da sama vozi. Lagana vožnja, misli lete sa vetrom. Ona se pripija uz mene, ali ne preteruje. Dve ljudske zablude, dve astralne konjunkcije neke čudne sudbine. Ja, najbolji prijatelj njenog čoveka, ona, najbolja prijateljica moje žene. Ali, sve ovo pripada prošlosti. Pojačavam gas i letim, vetar nas hladi. Odnosi moje misli. Ah, uzdahnem. Nekad je tako lepo ništa ne misliti. Ne misliti. Ne misliti ... Vetar, brzina i udaljeni zvuci. Ne misliti. Niz kafića. 'Akab' je prva stanica.
„Hajde, ovde sve poznajem, biće srećni što te vide."
Puštam da me vodi. Ulazimo, pozdravljam se. Neke i prepoznajem.
„Jedan rum, hvala."
„Svetli ili tamni?"
„Tamni."
Drugi kafić. 'Čaro'. Puštam da me vodi.
„Još jedan rum, s ledom i limunom."
Onda u 'Alfeus'. I još jedan rum. Led i limun. Ovde se sve meša: muzika sedamdesetih i osamdesetih, hip-hop, rok, denn. Onda u 'Ketum bar'. Zaboravljam gde sam parkirao motor. Kakve veze ima. „Još jedan rum. Led i limun." Smejemo se. Pozdravljam nekog. Neko skače na mene.
„Jebote, Step, vratio si se! Opet počinjemo stari život, a?"
Da, da, počinjemo. Ma, koji je kurac ovaj ovde? Još jedan lokal i još jedan rum i onda još jedan i još jedan. I još dva ruma. Ama ko je ono bio. Ah da, Lisica. Jedanput je zaspao u planini. Da, bili smo u Peskaseroli. Ispod pokrivača, s nogama napolju. Stavili smo mu među prste na nogama šibice sa glavom napolje i upalili ih. Čoveče, kako je skočio kad se probudio osetivši da gori. A mi polegli po zemlji od smeha. Polo i ja. On skakuće po sobi sa nagorelim nogama i urla: „Jebote, kakva mora! Kakva mora, sranje!" A mi se smejemo, skoro do iznemoglosti. Polo i ja. Kakav smeh. Kao ludi. Polo i ja. Ali, Pola više nema. Neka tuga me sveg obuzima. Još jedan rum, naiskap. Dok igram s Palinom, njegovom damom, ženom mog prijatelja, prijatelja koga više nema. Ali, igram, samo igram i smejem se, smejem s njom. Smejem se i mislim na tebe. Još jedan rum i, ne znam kako, evo nas ispod stana.
„Hej, stigli smo!"
Pomalo nesigurno silazim sa motora. Onaj poslednji rum bio je suviše.
„Gde si ostavila SH?"
„Ne, došla sam kolima, sad imam 500, novi model."
„Ah, slatka su." U stvari, to su jedna od onih kola koja mi se najmanje sviđaju. Zar bi koristilo da to kažem? Ne, i prema tome, umukni, čak i povećavam dozu.
„Odlično idu, ništa ne troše, a rezervni delovi su džabe."
„Da, baš tako."
„Lepo veče, a?"
„Super." Za ovo govorim istinu. „Kafići su se promenili."
„Kako?"
„Nabolje. Dobra muzika, čini se da se ljudi stvarno zabavljaju.
Super stvari, igra se. Da, baš lepo veče."
Palina traži po džepovima i jakni.
„Hej, izgleda da sam zaboravila ključeve gore kod tebe."
„Nema problema, idemo."
U liftu, čudna tišina. Naši pogledi se ukrštaju. I dalje bez reči.
Palina se smeši. Nežno. Ja lupkam po metalnom zidu, po ogledalu. Sranje, ponekad se čini da lift neće nikad ni stići. Ili suviše ruma usporava ovo putovanje? Ili nešto drugo? Stigli. Otvaram vrata stana i Palina se uvlači unutra. Gleda okolo, onda ide prema stolu. „Evo ih, našla!" Pokriva mi vidik, ništa nisam video. Jesu li zaista bili na stolu, ako ih je zaboravila, ili je samo bio izgovor da se popne? Ama, šta ti to pada na pamet? Loše ti je. Zašto si ovo pomislio, Step? Suviše ruma. Ključevi su bili na stolu, morali su da budu na stolu.
„Hej, pa ti imaš i terasu."
„Da, da znaš da nisam ni obratio pažnju."
„Ma daj! Rasejan, kao i obično."
Otvaram vrata i izlazim napolje. Mesec je prelep. Visoko na nebu, okrugao između dalekih palata obasjanih njegovim bledilom. Siluete starih antena, modernih putanja, a onda, kao suprotnost, okačena odeća od prethodnog dana. Udišem duboko miris letnjih jasmina, septembarski noćni vazduh, zrikavci u daljini, svuda okolo tišina. Palina dolazi iza mojih leđa.
„Drži, donela sam ti još jedan." Pruža mi čašu.
„Da lepo završimo veče."
Uzimam je i prinosim ustima, mirišući.
„Još jedan rum. I to čak dobar, čini mi se."
Paolo me sve više iznenađuje. Rum u kući. Poboljšava se.
Srknem. Biće da je „pampero". Ne, „havana klub", vejo sette anos23, bar. „Odličan."
Ponovo gledam u daljinu. Začuje se zvuk automobila odnekud.
„Znaš, Step, moram nešto da ti kažem."
Cutim. I dalje gledam u daljinu. Još jedan gutljaj, bez okretanja. Palina nastavlja. Osećam je iza, blizu svojih leđa.
„Nećeš verovati. Od kad je Polo mrtav, nisam bila ni sa jednim mladićem. Je l' veruješ ti u to?"
„Zašto ne bih verovao?" I dalje sam okrenut leđima.
„Ni poljubac, kunem ti se."
„Nemoj da se kuneš. Ne verujem da bi me ti lagala."
„Jednom jesam."
Okrećem se i gledam je u oči. Ona se smeši.
„Ključevi su mi bili u džepu."
Lagani, topli povetarac lako pomera njenu tamnu kosu. Palina.
Mala žena koja je odrasla. Koža joj se ježi i ona zatvara oči, duboko uzdahnuvši. Onda se približi i zagrli me. Stavlja glavu na moje grudi.
Lepa, mirisna prijateljica. Puštam je kod sebe.
„Znaš, Step, mnogo sam srećna što si ti ovde."
Držim raširene ruke ne znajući dobro šta da radim. Onda stavljam čašu na sims i lagano je grlim. Čujem kako se smeši. „Dobro došao. Molim te, stegni me jače."
Ostajem tako, ne nalazim snage da je još jače stegnem.
Pokušavam da se izvinim.
„Čuj ...
Ali, to je samo trenutak. Ona diže glavu sa mojih grudi i ljubi me. Gura moje usne i otvara mi usta. Onda pokušava da se okrene, lagano se pokreće, zatvorenih očiju. Pomera usta nadesno i nalevo, tražeći pravi spoj, položaj, prirodan tok. Ali, nemoguće je. Ja sam nepomičan. Ne znam šta da radim, ne bih želeo da je povredim. Ostajem tako, zatvorenih usta, sigurno hladnih, možda od kamena. Palina lagano zaustavlja svoj očajnički pohod. Ponovo naslanja glavu na moje grudi i počinje da plače. U tišini. Laki trzaji njene glave, sve kraći, očajni jecaji. Steže me da se ne bi odmakla, sramota je da me pogleda. Ja je lagano mazim po kosi. Onda joj šapućem na uho: „Palina ... Palina, nemoj tako."
„Ne, nisam to smela nikad da uradim."
„Ma, šta si uradila? Ništa se nije desilo. Ništa. Sve je u redu."
„Ne. Probala sam da te poljubim."
„Stvarno? Nisam ni primetio. Daj, naš prijatelj nas sigurno gleda i smeje se zbog nas."
„Možda, zbog mene."
„Na mene je ljut, zato što nisam bio prisutan."
Palina se smeje. Ali, to je nervozan smeh, šmrče i briše se rukavom jakne. Malo se smeje, malo plače.
„Izvini, Step."
„Eh, ponovo ... Ama, zašto da izvinim? Vidi, ako nastaviš tu priču, odvešću te u krevet."
„Da, možda."
Ponovo se smeje, ovog puta mirnije. Pretim joj kažiprstom.
„Da te uspavam, na šta si ti mislila, a?" Ponovo se smeje.
„E, to idem sad stvarno da uradim."
Još uvek posramljena, bez reči, kreće prema vratima. Zastaje na trenutak. „Molim te, Step, zaboravi ovo i pozovi me." Smešim joj se i klimam glavom. Onda zatvaram oči i tren kasnije, Palina više nije tu. Ostajem tako u tišini, nasred dnevne sobe, onda se okrenem i vidim flašu ruma. Bio sam u pravu. „Havana klub". Ali, svega tri godine. Paolo škrtac. Izlazim na terasu. Gledam dole, jedva na vreme da vidim Palinin auto kako se okreće u dnu ulice. Naginjem poslednji gutljaj iz boce, ne sipajući u čašu, i dalje na terasi. Prekrštenih ruku, naslonjen na sims, sa skoro praznom flašom tu blizu sebe. „Sranje". Neki bes je u meni i ne znam na koga da ga ispraznim. U pizdu materinu. Zašto? Zašto? Zašto? U kurac. Ne mogu tu ništa da uradim. Čak ni da psujem. Ne, ne bi ničemu vredelo. Ali, ne želim da mislim na to. Sranje, loše mi je. Gledam dole. Evo ga. Hvala. Sad sam srećniji. Hvatam flašu za grlić, skupljam svu svoju snagu i bacam je dole kao bumerang, savršeno, brzo, nadam se samo da se neće vratiti. Flaša rotira i paf! Pravo na šoferšajbnu tvinga, lomeći je. Bio je novi tvingo, savršen. Mislim da je crni, u svakom slučaju taman. Sve ono što mrzim. Samo jedan udarac. Kao u „Lovcu".

Lagani povetarac gubi se među malim, urednim kućama, između belog i sivog mermera, između tek procvetalog cveća i onog što će procvetati. Fotografije i datumi u znak sećanja na prošle ljubavi, protraćene živote ili prirodno prekinute. U svakom slučaju, prošle. Istrgnute. Kao onaj mog prijatelja. A ponekad se sve to Jesi bez objašnjenja i bol je još uvek veliki. Hodam između grobova. Nosim buket cveća u rukama, najlepše suncokrete koje sam mogao da nađem. U prijateljstvu, kao i u ljubavi, ne gledaš na cenu. Evo, stigao sam.
„Ćao, Polo."
Gledam u fotografiju, u taj osmeh koji mi je toliko puta pravio društvo. Tu malu sliku, a kako je bilo veliko i darežljivo njegovo srce. „Doveo sam ti ovo."
Kao da me vidi, kao da zna. Sagnem se, izvadim uvelo cveće iz neke vazice. Pitam se ko mu je to doneo i kada. Možda baš Palina. Ali, onda se otresem ove misli, bacim je daleko, baš kao i ovo uvelo cveće. Nameštam najbolje što znam velike suncokrete. Izgledaju još uvek jaki kao na poljima, zdravi od sunca. Raspoređujem ih pažljivo, praveći razmak. Kao da se prirodno nameštaju sami. I odmah se okreću prema suncu, kao dubok uzdah zadovoljstva, kao da su, oduvek, tragali za ovom vazom.
„Eto, sredio sam."
Postojim malo u tišini, skoro zabrinut da bi me mogao pogrešno shvatiti, da bi mogao imati pogrešnu misao, ne onako čistu kao što je bilo naše prijateljstvo.
„Ali, nije tako, Polo, i ti to znaš. Nije tako bilo ni jedan jedini trenutak."
A onda, skoro da branim Palinu.
„Moraš da je shvatiš, ona je devojčica i ti joj nedostaješ. A ti znaš, a možda i ne, šta si joj sve davao. Šta si bio za nju, koliko si je zasmejavao, koliko si je učinio srećnom. A mi to možemo da kažemo. Koliko si je voleo ..."
Gledam okolo, zabrinut da bi neko mogao čuti ovu ispovest.
Daleko, daleko, neka starija žena obučena u crno. Moli se. Malo dalje, baštovan i njegove grabulje pokušavaju da sakupe već požutelo lišće. Vraćam se svom prijatelju. I njoj.
„Moraš da je shvatiš, Polo. Ona je lepa devojka. Postala je žena. Neverovatno je kako se menjaju. Vidiš ih, ponovo sretneš, i samo malo vremena, jedan tren, i već je na njihovom mestu neka druga. Juče nisam uopšte sumnjao, ne znam, nikad ne bih mogao. Znam da smo se hiljadu puta smejali i šalili na račun 'nikad ne reci nikad', ali lepo je u životu imati bar neko uporište, a? Jebi ga, istina je da samo mi možemo biti svoje uporište. I mnogo mi se sviđa da kažem 'ne', razumeš? Mnogo mi se sviđa da kažem 'ne'. I još više da kažem 'nikad'! Sranje, sviđa mi se da to kažem zbog tebe, zbog onog što je bilo naše prijateljstvo. Zato što je to uporište. Moje uporište. Već te zamišljam, smeješ se. Zajebavaš me, a? U stvari, ne, znam. Da sam ti sve ovo ispričao dok smo bili negde zajedno, na kraju bi se našalio sa mnom. Ali, pošto ne možeš da mi odgovori, ... moraćeš da prihvatiš ovu priču ovakva kakva je, OK? A ionako već znam šta bi me pitao. Ne. Nisam je video i nemam nameru. Bar ne u ovom trenutku. Nisam spreman. Znaš, ponekad pomislim šta bi bilo da se sve drugačije odvijalo. Da je otišla ona, umesto tebe. Ti i ja, dva prijatelja, nikad ne bismo napustili jedan drugog, a nju, možda, tako ne bih mogao nikad da zaboravim. Znam, egoista sam, ali sada bar imam neke šanse da je zaboravim. U stvari, hteo sam da ti pričam malo o toj Đin. Nov, svež dah. Kunem ti se, vesela je, simpatična, inteligentna, duhovita. Više od ovog ti ne mogu reći, zato ... zato što nismo bili u krevetu."
U tom trenutku, blizu mene prolazi ona starija gospođa. Završila je sa svim svojim molitvama. Radoznalo me gleda. Ćudan osmeh. Ne razumem da li je to osmeh saosećanja ili radoznalosti. Ali, smeje se i udaljava.
„Pa, Polo, idem i ja. Nadam se da ću ti uskoro pričati o Đin nešto lepo."
Malo dalje, već je došao drugi gost. Neki ljudi u tišini izlaze iz auta. Uplakane oči, sveže cveće, poslednje uspomene. Reči, izgovorene poluglasno, u nadi da će shvatiti šta da rade dalje. Bol. Onda se sagnem poslednji put. Bolje namestim jedan veliki suncokret. Još ih malo razmaknem, pružam im priliku da prave društvo mom prijatelju. Setim se jedne Vinčelove24 rečenice: „Prijatelj je neko ko ulazi kad je čitav svet izašao." A ti, Polo, ti si još uvek u meni.




I šta si radio, jesi li izlazio?"
Smešim se.
„Izašao sam sa jednom starom prijateljicom."
„I zamočio si keks u prošla vremena ..."
Gledam ga. Markantonio ima lice Džeka Nikolsona i simpatično pokušava da ukopča moje tajne. Ali, on ne zna priču. Ne zna ko je Palina. Ne zna ništa o meni i Polu. Da li bi mu to bilo simpatično?
„A ja sam se video sa Fjorijevom."
„I?"
„Pa, ne razumem žene. Jedan poljubac, drugi poljubac, malo trljanja, počneš da je ispipavaš kao što treba, ali na kraju krajeva, zar nije bolje odmah se pojebati? E ne, suviše je rano, suviše rano. Ma za šta?!"
Malo kasnije. Isti grad, ista priča. Ili, još bolje, ženska verzija.
„I šta si sad uradila?"
Tišina. Obuhvatam Elu otpozadi za vrat i upirem joj svoj broš u vrat.
„Ako ne budeš pričala, zaklaću te."
Ele se skoro zakašlje.
„U redu, u redu, ama jesi li normalna? Skoro si me zaklala. A i ko bi ti pričao svoje prudité?"
„Sta?"
„Prudité: male, slatke tajne, baš si aut."
Ele me gleda i vrti glavom.
„Čuj, Ele, na stranu što mi imamo reč za to, ali je l' moguće da ti ne možeš da sastaviš tri reči na italijanskom a da odmah ne lupiš i neku pozajmljenu!"
„Jes, aj du."
Dižem oči prema nebu. Nepopravljiva. „OK, hoćeš li da pričaš ne?"
„E pa, znaš šta je uradio? Pozvao me je na večeru u svoju kuću."
„Ma ko?"
„Markantonio, grafičar."
„Stepov prijatelj!"
„Markantonio je Markantonio, i kraj. Nemaš pojma koliko je sladak, koliko se potrudio, spremio mi je predivnu večeru."
Markantonio se smeši. Kao neko ko zna znanje. Ili, još bolje, napamet ga zna, pa toliko puta ga je praktično primenjivao.
„Pa, za početak sam otišao do Paola, Japanca iz ulice Kavur, i uzeo neke stvari. Tempura, suši, sašimi, pešn frut. Nešto da utolimo želju, ali da podignemo erotski naboj. Doneo sam ih gore, malo zagrejao tempuru, i op-la, večera spremna. Postavio sam sto, stavio one japanske štapiće plus viljušku, ako nije naviknuta da jede na istočnjački način ..."
„Jesi li uzeo i ono uobičajeno cveće od Marokanca na semaforu?"
„Pa naravno, ono je idealno: minimalni troškovi za centar stola!"
Ele je baš zadovoljna večerom.
„Pa, nastavljamo. Znači, postavio je pažljivo, sve izabrano s ukusom ..."
„S mnogo ukusa."
„Jesi li spremna? Najvažnije pitanje: je l' bilo cveća?"
„Naravno! Ružice, prelepe, čak se poigrao i mojim prezimenom ...25
Smeh, a onda se ja uozbiljim.
„Eto, znala sam! Do viđenja do sledeće epizode." Ponovo joj skačem za vrat: „Ovog puta ću te stvarno zaklati."
„Ne, dobro, dobro, pričaću!"
Oslobađam je stiska. Ele me zabrinuto gleda, čak podiže i obrvu.
„Hej, a nećeš me posle ovog zaklati?"
Zabrinuto je gledam. „Šta si uradila?"
„OK ... Popušila sam mu!"
„Ne, Ele, nemoguće! Na prvom sastanku! To nikad nisam čula!"
„Ma o čemu pričaš? Benedeta, ona za koju si ti mislila da je svetica, Paoletijeva, sećaš se nje? Uhvatili su je u 'Pajperu' u ve-ceu kako kleči u svetom oralnom uživanju sa izvesnim Maksom koga je upoznala na podijumu. Koliko su se poznavali: pola diska Vila Janga ... obrada „Dorsa" Light my fire. Posle čega ju je stvarno obuzela neka čudna vatra. Pevala je na mikrofonu i čak je pustila da je uhvate. A Paola Macoki? Znaš da su je uhvatili u ve-ceu u školi sa profom fizičkog, Mariotijem? Ha, je l' znaš ili ne znaš!? Posle samo jedne nedelje u školi! Ljubiteljka sicilijanskih valjušaka! Da te podsetim da je taj nadimak kružio po celoj školi. A znaš li zašto? Zato što Marioti ima farbanu plavu kosu, ali je iz Katanije."
„Da, ali to su gradske priče. Marioti i dalje predaje. Pa zar bi ga ostavili da je stvarno bio uhvaćen?"
„Ha, ne znam. Znam samo da je Macokijeva imala četvorku iz fizičkog ..."
„Kakve to veze ima?"
„Ima, ima ... Znači da čak ni da mu popuši nije znala."
„Ma daj, ti si izgubljena. Hoćeš da kažeš da se ti ponosiš svojom bravurom? Ma, zaklaću te stvarno."
Markantonio priča s uživanjem.
„Uradio sam joj bodi art."
„Šta to znači?"
„I ti došao iz Njujorka i ne znaš!? Ja bih još mogao da se opravdam, ja sam svoj odmor proveo u Kastiljončelu ... Ali, ti u 'Velikoj jabuci', i ne znaš o čemu pričamo?"
Uzdišem i smejem se.
„Znam šta je. Ali, šta to znači, to je sasvim drugo pitanje."
„Ah, eto, tako mi se sviđaš. Islikao sam joj telo. Celu sam je skinuo, a onda sam počeo da slikam. Sa vrućim četkicama za temperu, lagano po njenom telu, gore-dole, svaki čas ih umačući u toplu vodu. Klizio sam po njoj gledajući je. I njeni obrazi su se zarumeneli, a ja tu nisam ništa radio. Naslikao sam joj gaćice koje sam joj upravo skinuo, onda lagano kjaro-skuro26 po bradavicama, koje su se sve više krutile pod onim toplim četkicama, skoro do ludila."
„A onda?"
„Pošto je doživela orgazam u boji, ona je htela da oboji moju četkicu."
„Što znači?"
„Popušila mi je."
„Auuu! Da mi je neko ..."
„Gajiš neke nade prema drugarici, o tome razmišljaš?"
„Glasno sam razmišljao, grešim ... A onda?"
„Onda ništa, malo smo ćaskali, malo smo štrpkali one japanske hrane koja je ostala i otpratio sam je kući."
„Ma daj, nisi je pojebao posle pušenja?"
„Ne, nisam hteo."
„Izvini, hajde mi objasni, pušenje da, a jebanje ne? Koja je to logika?"
„Sve ima svoju filozofiju. Bar mi je tako ona rekla."
„I ništa drugo ti nije rekla?"
„Da, rekla mi je: 'Čovek mora da zna kako da se zadovolji'. U stvari, još bolje. Rekla je: 'Ko se zadovolji, uživa.' A onda je počela da se smeje."
„Ali, Ele ... pa onda si lepo mogla i u krevet s njim. Seks je seks ..."
„Ma kakve to veze ima: jebanje je sasvim druga stvar, savršen spoj. Potpuno spajanje. On u tebi, mogućnost da napravite dete ... Razumeš? A pušenje je opet nešto drugo."
„Naravno! Kako da ne!"
„Čuj, za mene je to kao malo srdačniji pozdrav. Eto ... kao stisak ruke."
„Stisak ruke!? Idi pa reci to svojima!"
„Naravno, kad bi se pokrenulo u razgovoru ... A, izvini, oni to nisu radili!? Mi ne vidimo koliko je seks normalna stvar, trebalo bi o njemu pričati kao i o ostalim stvarima, problem je samo što smo svi mi uštogljeni. Zamisli, na primer, svoju majku ..."
„Ele!!!"
„Ama zašto, i tvoja majka je tako teška?"
„Mrzim te."
„Pa, Step, pozdravljam te. Kad se sastajemo sa Romanijem, Zmijom i ostatkom šume?"
„Sutra u jedanaest. Pa, ovo je previše ... Sad te još moram podsećati i na sastanke."
„Naravno, to je pravi 'asistent'. Znači, vidimo se sutra malo pre jedanaest."
Gledam ga kako odlazi, pomalo nesiguran, već pripaljujući cigaretu. Odmah se okreće. Pogleda me i nasmeši se: „Hej ... Javni ako bude novosti s tobom i onom Birom. Nemoj da ćutiš, a? Očekujem tvoje priče i nemoj da izmišljaš! Ionako se pušenje lako dobija!"



Popodne kao i mnoga druga. Ali, ne i za nju. Rafaela Đervazi nervozno se šetka po stanu. Nešto joj se ne uklapa. Neka čudna slabost. Unutrašnji nemir. Nešto što je zaboravila ... ili nešto čega ne uspeva da se seti. Rafaela pokušava da se smiri. Kakva sam budala, možda sam takva zbog Babi. Moja kćerka se tako promenila. Promenila nabolje. Konačno zna šta želi. Izabrala je i sad više nema sumnji. A ja? Sta ja želim? Iznenada je ispred ogledala u salonu. Približava se zabrinuta zbog svog izgleda, gleda se, rukama pokušava da izgladi kožu, da pomogne sama sebi, gura obraze unazad, da izbriše sa lica to prošlo vreme, te godine koje leže u njenim očima. Eto, želela bih manje bora, ali to je lako. Dovoljna je injekcija botoksa. Sad je u modi. Prave se zabave gde se ispravljaju te „estetske nepravilnosti". Prolaze sa srebrnom posudom, nekom vrstom igle ... zahvate, i daju ti je kao da je šampanjac. Lako, bezbolno, čak koštaju manje od Moeta27. Ali, da li je to, zaista, tvoj jedini problem? Rafaela se gleda u oči i pokušava bar sa samom sobom da bude iskrena. Ne, imaš četrdeset osam godina i prvi put u svom životu sumnjaš da te muž vara. Šta se dešava s njim? Sve se kasnije vraća s posla. Čak sam proverila i zajednički račun u banci. Podiže mnogo novca, suviše. Kao da to nije dovoljno, čak je kupio i neke CD-ove. On ... i muzika? Proverila sam u kolima. Sluša neki Maggese od Čezara Kremoninija, nekog dečaka, onda kompilaciju „Montekarlo najts", onu čudnu i senzualnu noćnu muziku, i vrhunac ... „Buda bar VII", još gore! Za nekog ko je, uvek i samo, slušao klasičnu muziku i koji se, najdalje, upuštao u neki specifičan džez, sve ovo je neka vrsta revolucije. A iza ovakve revolucije ne može biti ništa drugo nego žena. Ma, kako je moguće? Klaudio ... i neka druga! Pa, ne mogu da verujem. Zašto ne možeš da veruješ? Koliko se parova iz vašeg okruženja rasturilo? I zbog čega? Svađe oko izbora posla? Diskusije kuda otići za letnji odmor, na more ili na planinu? Razilaženje u vezi sa vaspitanjem dece? Ili kako preurediti stan? Ne. Iza je uvek i samo – neka druga osoba. Neka žena. I skoro uvek – mlada. I dok to priznaje sama sebi, Rafaela brzo prelazi listu, prelazi hipoteze, lica svih tih žena, tih prijateljica, bilo pravih, bilo lažnih. Ništa. Ništa ne izlazi. Ništa joj ne pada na pamet. Čak ni najmanja hipoteza, ime, bilo kakva indicija. I onda, obuzeta još žešćom ljubomorom, baca se u Klaudijev orman i prevrće svaki Bako, svaku jaknu, kapute, pantalone, tražeći bilo kakav dokaz, njuškajući okovratnike, unutrašnjost, da bi osetila, da bi pokušala da nađe taj izdajnički miris, tu suvišnu dlaku, taj račun, čestitku, ljubavnu izjavu, neku želju ... plan za bekstvo! Bilo šta što bi joj pomoglo da smiri ovo svoje histerično ludilo, ovu besnu nesigurnost. Klaudio i neka druga. Da izgubi sve ono što je za nju i njen život izgledalo kao skoro banalna sigurnost. A onda iznenada, pali se svetlo, sijalica, ideja. Možda rešenje. Rafaela juri prema trpezariji u potrazi za onom srebrnom posudom gde se nalazi tek prispela pošta. Evo je. Tu je sve. Nije ništa ni otvoreno. Grabi je obema rukama i počinje brzo da lista. Za Babi, za Danijelu, za mene, opet za Babi ... evo ga, za Klaudija! Ali, to je „Enel", to je za mene promocija sniženja. Ma šta me briga sada za to. Evo je. Klaudio Đervazi. Izvod sa „dajners" kartice. Rafaela trči u kuhinju, uzima nož i pažljivo otvara. Ako nađem neki dokaz, zatvoriću je ponovo kao što je i bilo i praviću se da ništa ne znam. Tako ću ga posle uhvatiti in flagranti i uništiti. Uništiću ga. Kunem se da ću ga uništiti. Vadi izvod i počinje da ga odmerava kao da je najveća partija pokera koja se ikad igrala. Svaki red je jedan uzdah. Hipoteza da protivnik može imati u rukama četiri dame. Ili samo jednu, ali ipak je to ona druga. Rafaela frenetično kontroliše sume. Ništa. Uobičajena plaćanja. Izvod od kredita, dizel-gorivo za kola ... evo ga! Čudna stavka. Kupovina u prodavnici CD-ova. Koliko li je uzeo? Pa po ovim cenama koje vidim, trebalo bi da su ona tri što ima u kolima. Ništa se ne može učiniti. Evo ga komplet Frančeskinija, onog u ulici Kola di Rijenco. To je onaj što je uzeo na rasprodaje, za koji mu je Tereza, krojačica, napravila porub na pantalonama. Da, sve je u redu. Sada znatno mirnija, Rafaela gleda dva poslednja reda, telefon u kući ... O Bože, za ova dva meseca potrošili smo četiristo trideset pet evra. Ali, ne stiže da se razbesni. Da pomisli šta će reći kćerkama, jedinim krivcima za ovu sumu. Zato što njene oči iznenada padaju na jedan drugi trošak. Sto osamdeset evra za nešto što ona nikad ne bi očekivala.

Na Pratiju, blizu RAI-ja, na uglu između ulice Nikotera i Bulevara Macini, nalazi se „Residence Prati", kuća i hotel za mnoge zvezdice filma, sapunica, šoua, čitave italijanske televizije. Eto, malo dalje, nalazi se i jedna teretana. Silazim dole, pošto je napola ukopana. Ne izgleda tako, ali tu je dobrih četiri stotine kvadrata, ako ne i više, na dobroj lokaciji, sa mnogo ogledala, malih prozora i savršenom ventilacijom u vida ogromne čelične cevi koja se uvija od podruma iznad naših glava udišući i izdišući.
„Ćao, je l' tražiš nekog?"
Devojka s kratkom kosom i smešnom frizurom nasmeši mi se, skrivena iza nekog čudnog stola. Krije neku knjigu iz prava, obeleženu olovkom po sredini, i dva markera, klasika svih brucoša.
„Da, tražim prijateljicu."
„Koju? Možda je poznajem. Je l' se odavno upisala?"
Dođe mi da se nasmejem i želeo bih da joj odgovorim: „Od nikad!" Ali, to bi bilo kao kad bih digao u vazduh svaku mogućnost sa Đin. Naterati je da se otkrije u njenoj mreži teretana, super.
„Ne, rekla mi je da danas želi samo probni trening."
„Reci mi ime, pa ću je pozvati preko razglasa."
„Ne, hvala." Smešim se, praveći se nevinim. „Hteo bih da je iznenadim."
„OK, kako želiš."
Devojka mirno seda i nastavlja da uči. Krivični zakonik. Pogrešio sam, sigurno je bar na trećoj godini, ako nema između još neki predmet. Onda se smejem u sebi. Ko zna, možda bi, jednog dana, mogla da postane moj advokat. Verovatno.
Eno je, Đinevra. Đin. Biro28. Neverovatna. Služeći na čast svom prezimenu, ona u vazduhu ispisuje savršene trajektorije pre nego što će pogoditi vreću. Stalno poskakuje. Lažni bokser. Iznenada me podseća na Hilari Svonk kad ide u teretanu da sama proslavi svoj rođendan. Kruži brzo oko vreće i Morgan Frimen odlučuje da joj da neke savete o tome kako treba udarati. Čuo sam da su se Italijanke zapalile za boks. Ali, mislio sam da su to samo priče. Medutim, ovo je realnost.
„Još jednom ... bravo, gađaj direktno!" Neko je trenira. Ali, ne liči na Klinta Istvuda. Izgleda čak zadovoljno, možda samo želi da je odvede u krevet. Pa ipak, posmatram je. Ipak, zato što mi se čini da je gledam u drugom svetlu. Čudno. Kad izdaleka posmatraš ženu, primećuješ i najmanje sitnice, detalje, kako pomera usta, kako se mršti, kako grize usnu, kako hukće, kako popravlja kosu, kako ... svašta nešto. Stvari koje ti izbliza promaknu, stvari koje ne primećuješ zbog njenih očiju.
Đin i dalje hukće neprekidno udarajući vreću. „Desnom, levom, dole! Bravo, nazad, desnom, levom, dole! Još jednom ..."
Znoji se i dalje dok udara i pomera crnu kosu unazad. Onda, izgleda kao usporenje, pomera kosu s lica rukavicom i stavlja je iza ušiju. Nedostaje samo da popravi šminku. Žene i boks, ludilo. Lagano se približavam, da me ona ne vidi.
„Sad probaj uron i odozdo ..."
Đin udara dvaput levom i onda proba dole desnom. Iznenada joj izmičem vreću i blokiram desnu ruku. „Bum!" Vidim njeno iznenađeno lice, skoro zaprepašćeno. Brzo, zatvaram svoju ruku u pesnicu i lagano je pogađam u bradu. „Ćao, Million Dollar Baby. Bum, bum, mrtva si!" Izvija se i oslobađa.
„Kog đavola ti tražiš ovde?"
„Hteo sam da isprobam ovu teretanu."
„Ma, nije valjda! Baš ovu!?"
„Može da se Jesi, prijatna je, a pošto i ja 'radim' blizu ..."
„Uzeli su me uprkos tebi."
„Ma, ko ti je šta rekao."
„Aludirao si."
„Ti si bolesna."
„A ti si seronja!"
„Dosta, tišina ... Ne morate se raspravljati baš ovde u teretani, zar ne?"
Trener se postavlja između nas.
„A i Đinevra ... tebi je ovo prvi probni trening ovde kod nas, zar ne? Nisi ovde upisana. Znači, on nije mogao da zna, nije mogao biti siguran da će te naći. To je slučajnost."
Gledam je i smešim joj se. „To je slučajnost. Život je pun slučajnosti. I čini mi se apsurdnim tražiti razloge ove slučajnosti. Je l' u redu? To je slučajnost i gotovo."
Đin hukće sa rukama na bokovima, još uvek u rukavicima.
„Ama o kakvoj 'slučajnosti' ti pričaš?"
„Budi dobra, Đinevra", trener će. „Mnogo je jeda između vas dvoje. Kao da se mrzite."
„Nije 'kao'. Mrzimo se!"
„Onda morate biti pažljivi. Ti si tek izašla iz školske klupe, sigurno se sećaš: 'Mržnja i ljubav. Koje li je od to dvoje ... zaista ne znam ..."'
Đin diže oči ka nebu.
„Da, da, hvala, znam. Ali, ovde su drugi problemi u pitanju."
Gledam je i smešim se.
„Da, zaista ... Evo jedne dobre ideje. Prihvataš?"
„Moraš biti oprezan. Nemoj da je potcenjuješ, Đinevra je jaka, znaš?"
„Kako ne bih znao. Ona čak ima treći dan."
„Ma daj ..." trener je zainteresovan. „Nisam to znao. Stvarno?"
„Da, čudno, ali priča istinu."
Trener se udaljava vrteći glavom.
„Jed, jed. Ne valja to, ne valja."
Onda se nasmejan vraća, kao da je pronašao rešenje za sve svetske probleme. A kamoli za ove moje i Đinine.
„Zašto ne napravite jednu malu borbu? Pa to bi bilo idealno, davanje oduška tenzijama."
Đin diže ruku sa otvorenom rukavicom prema meni.
„Tsss, da je ovaj ovde poneo opremu."
„E pa, ovaj ovde jeste poneo opremu."
Smešim joj se i uzimam iza stuba svoju torbu. „A sad, sledim savete tvog trenera i idem odmah da se presvučem. Nemoj da se brineš, vidimo se uskoro."
Đin i trener me gledaju dok se udaljavam.
„Baš dobro, ovaj momak mi se u suštini sviđa, a tako ćeš moći i da isprobaš ove udarce koje sam ti pokazao. Mada mi se čini da si ih ti savršeno razumela."
„Da, ali jesi li ti razumeo ko je ovaj?"
Trener me zbunjeno gleda. „Ne, zašto, koje?"
„To je Step."
Malo se zadubi u razmišljanje, poluzatvorenih očiju, prebirajući po pamćenju, po uspomenama, i po govorkanjima o svim legendama metropole. Ništa. Ne nalazi ništa.
„Step, Step, Step. Ne, nikad čuo."
Zabrinuto ga gledam, a on mi se zadovoljno smeje. „Ne, zaista, nikad čuo. Ali, nemoj da brineš, zbrisaćeš ga!"
I u tom trenutku, shvatim dve stvari. Prvo, on sigurno nije dobar trener, i drugo, baš zbog toga treba da počnem da se brinem.
Tanka majica, šorts, čarape i nove najke, kupljene u „Najki taunu" u Njujorku. „Hej, Step, ćao." U svlačionici srećem tipa koga poznajem, ali se ne sećam njegovog imena. „Šta radiš, ovde treniraš?"
„Samo danas. Došao sam na probni trening, čisto da vidim kakva je teretana."
„Više nego dobra, eto takva je! Na stranu što je puna riba. Jesi li video onu kod vreće? Dobro parče."
„Sad ću malo razmeniti udarce s njom."
„Ma daj!"
Tip kome se apsolutno ne sećam imena, gleda me iznenađeno, a onda i malo zabrinuto.
„Da nisam nešto pogrešio? Nije to trebalo da kažem?"
„Šta?"
„Da je dobro parče?"
Zaključavam ormarić, stavljam katanac u džep.
„A zašto? Pa istina je!" Nasmešim mu se i izađem.
„Pa, treći dan, je l' počinjemo?"
Đin me gleda praveći grimasu od osmeha.
„Na stranu što treći dan nema veze s ovim, ponavljaš se, ne možeš ništa novo da smisliš?"
Smejem se kao lud i širim ruke.
„Ne mogu da verujem. Upravo treba da se boksujemo, jedan dobar boks meč je na pomolu ... a ti, šta radiš? Fircaš!"
„Lepo, 'fircati' ... nedostajala mi je ta reč."
„Ne možeš to da koristiš, u ovom slučaju ja imam pravo!" I upravo posle toga ... Bam! Ovo nisam očekivao. Pogađa me desnicom pravo u lice, brzo, precizno, mogu da kažem neočekivano, kao opravdanje. Ali, pogađa me.
„Bravo, odlično."
Trener oduševljeno skače.
„Desnom, levom dole i zatvaraš se."
Pomeram vilicu levo-desno uz laki bol.
„Ništa nije slomljeno?"
Đin skakuće, gleda me s podignutom obrvom. „Ako želiš, možemo početi."
Onda, skakućući, dolazi mi bliže.
„Ovo je bila samo proba, Step legendo. Ah da, moj trener nikad nije čuo za tebe."
Gledam je dok navlačim rukavice.
„Ako je do toga, nije video ni sliku sa polaroida. Naravno, da je vidi ..."
„Da je vidi ...?"
„Pa, možda bi ponovo promislio. Na toj slici si tako privlačna da bi ga odmah prošla volja da te odvede u krevet!"
„E sad si stvarno preterao."
Đin skače na mene kao furija i počinje da udara. Smejući se, odbijam udarce koji dolaze sa svih strana, otvorenom rukavicom, onda zatvorenom, čvrstom. Na kraju dolaze direktni udarci.
„Hej ...!"
Pogoden i potopljen. Nisko u stomak. Pravi udarac. Savijam se od bola. Hvatam dah.
„Ne važi!"
„Sa tobom sve važi!"
„Vidi, Đin, čak i da želim da ti dokažem svoju ljubav, u ovom trenutku svakako ne bih bio na visini!"
„Ne brini se! Verujem ti na reč."
Kučka, zavarala me je, nasmejala i onda me potopila. I dalje sam savijen, pokušavajući da se povratim. Približava se trener.
„Problemi?"
Stavlja mi ruku na rame.
„Ne, ne, sve je u redu ... Skoro."
Skupljam noge, stavljam ruke na kukove i duboko udišem, uspravljajući se.
„Eto vidiš, sada sam mogla da te dovršim, samo da mi nije žao."
„Kako si darežljivu. Hoćemo li u ring?"
„Naravno."
Đin mi se mirno smeši. Polazi napred sigurna u sebe. Trener dolazi do ivice ringa i podiže konopce, pomažući nam da prođemo ispod.
„Hej, momak, molim te ... Nema zabranjenih udaraca, i lagano, važi? Jedna lepa borba, hajde."
Đin me sustiže u centru ringa, lagano se udaramo rukavicama. Oboje, kao u filmu.
„Jesi li spremna?"
„Spremna sam na sve. I nemoj da ga slušaš, on nije moj trener, a ti si gotov! Upozoravam te da su svi udarci dozvoljeni, naročito oni nedozvoljeni, bar sa moje strane!"
„Aj, aj, aj ... ala si ti strašna!"
Pokušava da me, u odgovor, pogodi pravo u lice, ali ovog puta sam spreman, odbijam levicom i zadajem joj jedan lep udarac po zadnjici, ali ne mnogo snažan, naravno.
„Hej, hej, hej ... Sad sam i ja u igri. Pa, počinjemo?"
Skakućemo, kružimo jedno oko drugog odmeravajući se, dok Nikola, trener, pritiska vreme na svom hronometru marke svoč nešto tako. Đin počinje da me udara i smeši se.
„Hej, dopada ti se, a? Bravo, to ti je dobro, zato što ću uskoro ..." Onda mi jedan direkt u stomak, na trenutak, oduzima dah. Brza mi je ova mala.
„Štedi dah, Step legendo, trebaće ti. Jesam li ti rekla da sam dugo trenirali ful kontakt?" Skakućem i dalje, oporavljajući se. „Prvo pravilo, uvek moraš da napadneš posle niskog udarca, inače ..."
Prilazim joj blizu, ali ne suviše jako, ne brzo. Desnicom, opet desnicom, onda levicom, pa ponovo desnicom. Prva tri udarca parira savršeno, poslednji desnicom pogađa. Vidim kako se Đin žali na udarac, izmiče levo i kao da klizi. Pogodio sam je suviše jako. Pokušavam da je uhvatim pre nego što padne na zemlju.
„Hej, izvini, jesam li te povredio?" iskreno sam zabrinut. „Ja sam samo ..."
Đin mi odgovara jednim aperkatom, okrznuvši mi bradu. Razbija mi reči u ustima, srećom samo njih.
„Nije mi ništa." Hukće ponosno i brzo maše glavom kako bi sklonila kosu, onda kreće u napad. Duple makazice. Desno, levo, i odgurne me nogom, a onda odozdo. Desno, levo i opet desno. Levo, desno, kroše, odbijam kako umem, da je ne bih ponovo udario. Odbijam uz smešak, ali mi ponekad ide malo teže, da budem iskren. Sve smo bliži. Sabija me u ugao, ponovo napada. „Hej, previše žara." Pokrivam se rukavicama, a ona i dalje udara, onda pokuša direktan udarac zdesna i, tap, evo je. Brzo širim levu ruku i obuhvatam je. Blokiram joj desnicu svojom rukom i čvrsto je držim. „Zarobljena!"
Ostaje tako blokirana, još uvek malo udaljena levicom. „Uvela si suviše žara, vidiš šta se dešava?"
Đin pokušava da se oslobodi na sve načine. Izmiče se, naslanja na konopce, ide prema meni, ponovo se otima, sudara se sa mnom pokušavajući da se izmigolji. Lagano je udarim desnicom po licu. „Bam ... Vidiš šta mogu da ti uradim?" Udaram je i dalje. „Bam, bam, bam. Đin vreća za udaranje ... Gotova si!"
Kao odgovor, pokušava kao luda da me pogodi slobodnom rukom. Lako se branim, ne predaje se, bam, bam, bam, pariram udarce, jedan za drugim. Đin pokušava odozdo, onda direktno, krošeom, ponovo odozdo, staje jednom nogom na konopac i uzima zalet da još bolje udari. Ništa od toga, stojim nepomičan u uglu i čvrsto joj držim desnu ruku uz sebe. Đin je izvan sebe. „Ajaaa!" Pokušava da me pogodi kolenom, ali brzo podižem svoje i ovo odbijam. Pokušava ponovo da me pogodi levim krošeom, ali sporije, možda se umorila. Greška koju sam očekivao. Širim desnu ruku i blokiram joj i levicu, držeći je čvrsto uza sebe. „A šta ćemo sad?" Gleda me na trenutak, potpuno blokirana. „Šta će sad Đin, tigrica?" Pokušava da se oslobodi. „Mirna, budi mirna. Ovde, kod mene!" Ponovo pokušava da se oslobodi, ali ne uspeva. Približim joj se i poljubim je, čini se da se umirila na trenutak. „Jao!" Ugrizla me je. Odmah je puštam oslobađajući joj obe ruke. „Kučko!" Prinosim rukavice ustima da vidim da li ide krv. „Odgrišćeš mi usnu. A šta će posle ostale!? One će krenuti na tebe, a mnogo ih je."
„Već sam ti rekla. Ja se ne plašim."
I da bi mi dokazala, pokušava „vaikiki". Okreće se oko sebe da bi me pogodila nogom u zaokretu. Ali, ja sam brži, kliznem na zemlju i pokupim je, tako da pada blizu mene.
„Nema šanse, Đin, kao kad Apolo, u „Rokiju 4", kaže: „Ja sam te skoro svemu naučio. Ti se boriš na veliko, ali ja sam veliki!"
I za tren sam iznad nje, blokiram joj telo, obavijajući noge oko struka, a desnom rukom joj čvrsto pritiskam lice na pod, baš pored mog.
„Pa? Je l' znaš da si prelepa ovako? Stvarno to mislim." Ne znam zašto, ali me to toliko podseća na „Smrtonosno oružje". Kad se Mel Gibson i Rene Ruso svađaju oko ožiljaka, a onda padnu na zemlju. Ali, mi smo lepši, mi postojimo.
„Đin, hoćeš li da vodimo ljubav?"
Đin se smeje i vrti glavom. „Ovde? Sada, na parketu teretane, pred Nikolom i drugima koji nas gledaju?"
„Fora je u tome da ne misliš na to."
„Ma, šta pričaš, Step, jesi li poludeo? A čuješ li da nam odbrojavaju vreme?"
„OK, onda da se borimo dalje, kako već hoćeš. Ja sam ti pružio šansu."
Zajedno se dižemo. Ovoga puta, napadam ja. Sabijam je u ugao i udaram. Ali, ne suviše jako. Đin je brza i pokušava da izađe. Jednim udarcem je ponovo vraćam u ugao. Ona se spušta, eskivira, pokušava da izađe, ali je opet odbijam i vraćam. Pravi se da kreće levicom, a u stvari je širi. Ja lagano krećem udarcem prema njenom telu. Ona brzo zatvara ruku, blokirajući moju desnicu. Odmah zatim, brzo to isto radi sa mojom levicom.
„Ta-ta-taaa ... Blokirala sam te. Šta ćemo sad?"
U stvari, jednim udarcem glavom, odmah bih se oslobodio, ali naravno, neću. Đin uzdiše.
„Kad smo već ... ti si moj zarobljenik, nemoj da si se usudio da grizeš. Kunem ti se da ću te složiti na pod ako samo pokušaš."
Privlači me i ljubi. Puštam je da to uradi, razdragan, pljuvačka i znoj, poljupci lagani i meki, željni i neuhvatljivi. Da, puštam je. Igra se mojim usnama, stežem je u rukavicama, ona se tare o mene, šorts i majica, znojava na pravom mestu. Njena kosa mi pada na lice, krijući me od radoznalih pogleda.
Ali Nikoli, koji nam meri vreme, ne može da promakne ovaj čudan susret.
„Prvo žele da pobede jedno drugo, a onda sve prođe samo u vici. Kakva čudna mladež."
I odlazi vrteći glavom. Vika, ovo što radimo? Čoveče, ovo je umetnost. Fantastična umetnost, fina, mistična, divlja, elegantna, iskonska. I dalje se ljubimo u uglu, ne mareći ni za šta, sad već slobodnija u stiskanju i uzbuđeni, barem ja jesam. Vreme je isteklo ... odlično. Puštam rukavicu da padne, i to, gle slučaja, pravo među njene noge, ali Đin se pomera. A onda, kao da nije dovoljno, u ring ulaze dva tipa od nekih četrdeset godina sa štitnicima oko vrata, sedom kosom i izboranim licima.
„Izvinjavamo, he, ne bi' da kvarimo ovaj meč. Ali, mi bi' da boksujemo, ako bi' se mrdnuli odavde."
„Da, možda da nastavite idilu na drugom mestu, važi?"
Smeju se. Uzimam Đin za ruku stiskajući je prstom rukavice, i pomažem joj da izađe iz ringa. Krupniji, koji se još uvek oseća na dim, ne odustaje.
„A i što bi se tukao sa nekom ženom ..."
Đin beži iz mojih ruku i za tren se podvlači pod konopce, ponovo uskačući u ring.
„Što bi, što bi ... hoćeš da vidiš!?" I staje u gard. Postavljam se između njih pre nego što sve ode do đavola.
„OK, OK. Kao da nije ništa rečeno, ostavljamo vas da se borite. Izvinite nas. Devojka je nervozna."
„Nisam nervozna!"
„Hmm, onda je bolje da odemo na jedan sladoled."
I šapućem Đin na uho: „Ja častim, samo, molim te, prekini."
Đin širi ruke: „OK, OK."
„Eto, bravo, idite na sladoled."
„Da, sladoled od poljubaca."
Obojica se smeju. Jedan sa teškim kašljem. Baš nam je Ha potrebna pošalica. Đin pokušava ponovo da se okrene, ali je ja snažno guram napred.
„Na presvlačenje, tuš, i onda sladoled. Odmah i bez raspravljanja."
„Hej, strašniji si od mog tate. Vidi, sva se tresem." I imitira neku vrstu plesa zadnjicom kao afričko žene. Ali, snažno je pljesnem po dupetu.
„Brzo, rekao sam. Na presvlačenje."
Poslednjim trzajem uspevam da je uguram u svlačionicu. Uhhh, koja snaga. Kad bi mi samo tako dala. Mission Impossible. Ne verujem. Đin ponovo proviruje iz svlačionice.
„Presvući ću se samo zato što je već jedanaest, i završila sam svoj trening."
„Da, naravno."
Gleda me zbunjeno na trenutak, sa podignutom obrvom, onda odustaje i smeši se.
„OK." Shvata da sam je pustio da pobedi.
„Treba mi samo minut, vidimo se za šankom, tamo u dnu teretane."
Odlazim i ja na presvlačenje. Kakva borba. Ne znam da li je bilo bolje u ringu ili napolju. Vadim ključeve iz ormarića i presvlačim se. Ma, šta je to toliko specijalno? Bacam se pod tuš. Dobro, dobro, lepo dupe, lep osmeh ... Pronalazim ostavljeni šampon i praznim ga na glavu. Da, i zabavna je, plovi punim jedrima. Uvek spreman odgovor. Ali je i zamorno. Da, ali koliko ima kako nisam imao priču kako valja? Dve godine. Ali je lepo. Slobodan i lep. Smejem se kao lud dok mi se sladunjav šampon uvlači u oči. Sranje. Peče. Nema trzanja: šta radiš večeras, šta ćemo sutra, šta za vikend, nazvaću te kasnije, reci da me voliš, ti me više ne voliš, ama kako te ne volim, ko je ona, zašto si pričao s njom, s kim si pričao telefonom? Ne, nema šanse. Tek sam nedavno došao k sebi, AKO sam došao. Želim „kalendarke". Svakog prvog u mesecu – ova, drugog – ona, trećeg – neka treća, četvrtog – ko zna, možda i nijedna, petog – ona riba, strankinja, koju si slučajno upoznao, šestog ... šestog ... Sestog si sam, znaš to. Da, naravno, ali šta me briga, ne želim da upadnem u kolotečinu. Brišem se i navlačim pantalone. Ne želim da objašnjavam. Zakopčavam košulju i uzimam torbu. Idem prema izlazu. Neću se ni pozdravljati, ionako ću je videti posle u Teatro dele Vitorije. Ah, ne, danas nemaju probu. Nema veze, reći ću joj sutra kad je budem video. Shvataš, ta je u stanju da mi upadne u kuću i napravi haos. Ako ne budem ja bio tu, uhvatiće Paola. Sa Paolom je lako, zgromiće ga. Shvataš, misliće da je zver u ljudskom obliku, furija, tigar. Kakvo smaranje! Ipak moram da je sačekam. Ko zna koliko joj treba da se spremi. Koji li je tip žene? Sofisticirana, „boli me uvo" žena, faćkalica, nemoguća? Stižem u bar i naručujem getorejd, srednje hladan.
„Od čega, izvini?"
„Od pomorandže."
A onda odgovori dolaze sami od sebe. Đin je prirodna, divlja, elegantna, čista, strastvena, zakleti apstinent, altruista, zabavna. A onda se smejem. Ma daj, čoveče! Možda stalno kasni i moraću da je čekam.
Vadim dva evra, skidam čep i pijem getorejd. Gledam okolo. Neki tip, nakinđuren posle treninga, čita „Tempo". Povremeno jede, nagnut nad nezačinjenim pirinčem, obojenim tu i tamo ponekim zrnom kukuruza i paprikom koja je tu slučajno dospela. Za obližnjim stolom još jedan lažni mišićavko priča s nekom izveštačenom devojkom. Pokazuje naglašenu radost, šta god da ona kaže. Dve drugarice planiraju ko zna šta za neki hipotetički odmor. Neka druga priča svojoj najboljoj drugarici koliko se loše popeo prema njoj neki tamo „on". Mladić na klupi, znojav posle serije vežbi, već menja teg. Devojka koja pije frape i odlazi, druga koja čeka ko zna šta. Tražim lice ove druge u ogledalu preko puta klupe. Ali, pokriva je mladić naslonjen na šank. On nešto služi i onda je otkriva, odlazeći. Kao željena karta koja ti dolazi u pokeru, kao poslednji skok loptice na ruletu koja će se možda zaustaviti na broju koji si označio ... izlazi ona. Evo je. Gleda me i smeje se. Kosa joj je pala na oči, lako našminkane, zatamnjene nekom sivom senkom. Crvena i pomalo namrštena usta. Okreće se prema meni.
„Pa, šta ti je, ne prepoznaješ me?" Poker. En plein. To je Đin. Nosi plavi komplet. Na jednom reveru se čitaju dva mala slova. D&G. Smešim se. Cipele na štiklu iste boje. Veoma elegantne. René Caovilla. Tanki kaišići na trenutak otkrivaju njene gležnjeve. Na prsti ma nogu, nokti premazani svetlije plavim lakom, kao mali, razdragani osmesi, pojavljuju se lagano pocrneli. Chanel naočare na glavi. Kao da se neki veo od meda, savršeno oblikovan za njene ruke, njene otkrivene noge, njeno lice koje se osmehuje, zalepio za nju.
„Pa?"
Pa ... Pa, sva moja razmišljanja nek idu do đavola. Tražim reči. Dođe mi da se smejem, a istovremeno se setim one scene iz „Zgodne žene". Ričard Gir koji traži Vivijen u hotelskom baru. A onda je nalazi. Spremnu da ide na operu. Đin je savršena kao i ona, savršenija. Baš sam se uvalio. Uzima tašnu i prilazi.
„Misliš na nešto?"
„Da." Lažem. „Kako je piće suviše hladno,"
Đin se smeši i obilazi me.
„Lažljivče, mislio si na mene."
Odlučno i nasmejano odlazi, ne njišući se preterano, ali ipak, sigurna na stepenicama teretane. Noge proviruju iz lako plisirane suknje i gube se, naglašene i koprcave, možda malo namazane, meko nestajući da bi ustupile mesto odlučnoj štikli.
Zaustavlja se na vrhu stepenice i okreće. „Pa, šta sad radiš, gledaš mi noge? Daj, nemoj da si tako ... Idemo na aperitiv ili šta god ti želiš, posle idem na ručak sa svojima i sa stricem. Dve gnjavaže. Inače, koji sam se đavo ovako sredila."
Žene. Vidiš ih u teretani. Mali trikoi, čudne trenerke, uski šortsevi i istegnute majice. Aerobik do iznemoglosti. Oznojene, bez šminke, zamršena kosa zalepijena za lice. A onda – paf! Gore od Aladinove lampe. Izlaze predivne iz svlačionice. One nakaze koju si malopre video, nema više. Našminkala se. Sakrivena je ispod dobro odabrane odeće, ima duže trepavice, izvučene skupom maskarom. Savršeno ocrtane usne, ponekad skoro tetovirane, još više dovode do izražaja ta usta koja još nisu dodirnuta onom žaokom kolagena. Žene, mladi, maskirani labudovi. Naravno, ne pričam o Đin. Ona je ...
„Ah, pa o čemu razmišljaš?"
„Ja?"
„Pa ko drugi? Samo smo ti i ja."
„Ništa, onako."
„Da, naravno. Pa, mora da je veoma specijalno ništa. Kao da si ošamućen. Malo si previše dobio, a?"
„Da, ali oporavljam se."
„Ja idem svojim kolima."
„OK. Prati me."
Penjem se na motor, ali ne uspevam da se uzdržim. Nameštam „Dobro sam te isprašila.” „Opet!"
„OK, OK, popićemo piće, 'primirje', sećaš se?"
retrovizor kako bih je video kad seda u kola. Obilazim je. Držim je na oku. Evo je, ulazi. Đin se naginje napred, seda na sedište, laka i meka, njene noge Tete jedna za drugom. Brze i oštre, skoro u isti mah, sem tog delića sekunde, sem tog delića čipke koji je, ipak, za mene ceo jedan film. Kakav senzualan fotofleš. Onda se vraćam u stvarnost. Ubacujem u brzinu i krećemo. Đin me, bez problema, sledi. Vozi kao probni vozać. Nema problema u saobraćaju, razmiče, prelazi i uleće. Svaki čas svira kako hi preduhitrila tuđe greške. Prati kola u krivinama, pomerajući glavu u ritmu muzike. Đin gradska divljakuša. Svaki čas mi ablenduje kad primeti na mom retrovizoru da je kontrolišem, dupli blesak kao da kaže: „Hej, budi miran, tu sam ja." Još neka krivina i tu smo. Zaustavljam se, puštam je da klizne, staje uz mene. „Daj, parkiraj se ovde, tamo se ne može ući." Ne traži dalja objašnjenja. Zaključava kola i seda iza mene držeći suknju zbog ove čudne operacije jahanja.
„Baš je dobar ovaj tvoj motor, sviđa mi se. Malo sam takvih viđala."
„Ni jedan jedini. Napravili su ga samo za mene."
„Da, naravno! Znaš li koliko bi koštao jedinstveni model za samo jednu osobu!?"
„Četiristo petnaest hiljada evra."
Đin me gleda razrogačenih očiju.
„Toliko?"
„A meni su čak spustili cenu."
Vidi kako se smejem u retrovizoru koji sam okrenuo prema njoj da je gledam. Pokušavam da izdržim jednu malu borbu pogledima. Onda padam i nasmejem se. Ona me snažno udara po ramenu. „Ma daj, kakve gluposti, baš si seronja!" Ovo, iz vremena čuvenih tuča na Trgu Euklide, od pljačkaških pohoda na Kasiji, sve do Talentija i nazad, ovo mi se nikad nije desilo. Step, seronja. I ko to kaže? Jedna žena. Ova žena, ova ovde iza mene. I još nastavlja.
„Na stranu koliko košta, stvarno mi se mnogo sviđa ovaj motor. Moraćeš da mi ga malo pozajmiš ovih dana."
Neverovatno! Neko mi traži motor. I ko to? Opet žena. Ova ista koja me nazvala seronjom! Ali, najneverovatnija stvar je što joj ja kažem: „Da, važi."
Ulazimo u Vila Borgeze, vozim brzo, ali bez žurbe, i zaustavljam se ispred malog kafića blizu jezerceta.
„Evo, stigli smo, ovde nema mnogo ljudi, mirnije je."
„Šta je, nećeš da te vide?"
„Hej, danas baš želiš da se svađaš? Da sam znao, bio bih oštriji u teretani."

Klaudio parkira kola u garažu. Srećom, vespe nema. Nijedna od kćerki nije se vratila. I bolje. Barem nema opasnosti da će još više izgrebati krilo. Iako teško da cena može biti niža od one koju su mu ponudili za mercedes. I sa ovom poslednjom slobodnom misli, posvećenom snu o svom Z4, zaključava garažu i penje se u kuću.
„Ima li koga?"
Čini se da je u stanu samo tišina. Uzdah olakšanja. Lepo je dopustiti sebi neki trenutak mira. Radi boljeg plana za večerašnji izlazak. Neće biti lako. Mislio je na to čitavog popodneva, ali je želeo da ga ponovo prođe, da ga usavrši čak i u najmanjim detaljima. Želi da bude siguran da neće biti nepredviđenih događaja. Ali, baš u tom trenutku, Rafaela iskrsava iza njegovih leđa.
„Ja sam tu, a tu je i ovo."
Baca mu u lice izvod sa njegove kreditne kartice, sa žuto podvučenim pretposlednjim redom. Klaudio ga zbunjeno uzima u ruke. Rafaela je još upornija.
„Pa, šta to znači? Možeš li da mi objasniš?"
Klaudio oseća vrtoglavicu. Njegov račun je otvoren. Ovako bačen, pred svima. Svima ... pred njegovom ženom. O Bože, razmišlja, šta li je pronašla? Brzo se preslišava u sebi. Ne. Ne bi trebalo. Onda ugleda. Na dnu računa pretposlednji red se ističe. Neoboriv dokaz njegove krivice, njegovog bića koje je želelo da se vrati na mesto zločina. Ali, ona ne može znati, ne može ni zamisliti.
„Ah, ovo ... ali ništa, nije to ništa."
„Sto osamdeset evra ni za šta? Čini mi se da to nije dobar posao."
„Ma ne, kupio sam štap za bilijar."
„Je li? To znam. Na izvodu se savršeno dobro vidi: bilijarska radnja. Ono što ne znam je od kada ti igraš bilijar. A naročito, ko zna šta sve još ja ne znam."
„Ali, Rafaela, molim te. Grešiš, to nije bilo za mene."
A onda lampica, svetlo u noći, mogućnost da izađe nepovređen iz ove bure, iz ove plovidbe između oštrih hridi koje je uragan Rafaela sakrio.
„Nisam znao šta da poklonim gospodinu Fariniju, a pošto znam da u kući ima bilijar, mislio sam da bi ovo bio lep poklon! Štaviše, mnogo mu se svideo. Večeras ćemo se videti, idemo na večeru i čak ćemo odigrati jednu partiju!"
Ovo nije baš bio onaj plan o kojem je razmišljao čitavo popodne, ali improvizacija ponekad rada predivne laži. Rafaela ne zna da li da poveruje u to.
„Znači, ti i on idete na bilijar?"
„Da, ali ti i ne znaš. Kaže da se sa štapom koji sam mu poklonio ponovo zapalila stara strast. Otkad je počeo da igra, čak se i stanje u firmi popravilo, razumeš? Bilijar ga opušta, zar to nije čudesno?" A onda ponosno, skoro se naduvši: „Pomisli samo da mi je poverio poslove vredne stotine hiljada evra zahvaljujući jednom bilijarskom štapu od samo sto osamdeset evra. Zar nisam prepametan?"
Vidi da je još uvek sumnjičava. Tad odlučuje da sve stavi na kocku, neustrašiv akrobata prevare, trapezist najnižih laži, letač po najapsurdnijim glupostima.
„Čuj, ne znam kako da te ubedim, evo ... vidi, mogli bismo to ovako, hajde i ti s nama! Idemo na večeru, a onda ćeš nam ti brojati bodove u bilijarskoj sali, a?"
Na trenutak Rafaela ćuti.
„Ne, hvala."
Pred ovim skokom u prazno, ona se smiruje. I Klaudio. A da je rekla da? Gde bih, u sedam uveče, našao Farinija? Skoro godinu dana ne čujem se s njim, bilo bi teško organizovati neku večeru tako ... nadvoje-natroje, a naročito partiju bilijara, budući da Farini zasigurno ne izgleda kao igrač. Klaudio odbacuje ove misli. Loše mu je i na samu ideju. Osmehuje joj se, pokušavajući da kod nje u potpunosti rastera i najmanju sumnju. Ali, Rafaela ima još jednog asa u rukavu.
„Izvini, ali ako je to bio poslovni poklon, zašto nisi koristio karticu s posla?"
„Ah, pa ti znaš kakav je Panela, on gura nos u sve, i šta da se Farini nije odlučio za naš studio? Već znam, prebacivao bi mi to cele godine! Mislio sam da za sto osamdeset evra mogu da rizikujem!" I upravo, dok govori, Klaudio shvata koliko je rizikovao ovog puta. Skida jaknu, znoji se. Ide prema spavaćoj sobi da bi na neki način sakrio trenutnu napetost.
„Hej, Rafaela, nemoj da brineš, OK? Sad kad je Farini došao kod nas, ja ću tih sto osamdeset evra nadoknaditi, još pitaš!"
Rafaela ide za njim u sobu. Želi još nešto da kaže, ali Klaudio više ne može. Približi joj se i uzima je za ruke.
„Znaš, sviđa mi se što si ti i nakon svih ovih godina još uvek ljubomorna. Znači da je naš odnos još uvek živ."
Rafaela se smeši. Čini joj se da se na neki način vratila u mladost, pa dobro, bar za neku godinu unazad, i kao da su u jednom trenu ove bore, koje je videla u ogledalu, iščezle. Klaudio se približi i poljubi je. Lagano počinju da se svlače, kao što dugo, dugo nisu radili. I Klaudio oseća uzbuđenost kao krivac. Rafaela ga gleda.
„Da, čini mi se da je nemoguće da ti tako nešto možeš da uradiš. Evo, baš mi je nadošla ludačka želja ... u stvari, bes koji se pretvara u želju."
Klaudio spušta pantalone i zadiže njenu suknju, pušta je da lagano sklizne na krevet. Skida joj gaćice, podižući joj noge, još uvek u cipelama. U polumraku sobe i još uvek nesigurnoj atmosferi, retkoj od sumnji i laži, od očajničke potrage za istinom, počinju da se pipaju. Onda Klaudio skida gaće, širi joj noge i uzima svoju ženu. Ide gore-dole. Dahće i znoji se u košulji. Rafaela to vidi.
„Pa, skini se skroz."
„A ako nam dođu ćerke?"
Rafaela se smeši i zatvara oči, uživajući, uvlačeći ga u sebe.
„Imaš pravo ... ovako je lepo ... nastavi, hmmm ... hajde."
I Klaudio nastavlja, pokušavajući da je zadovolji, uzbuđen, ali i zabrinut. Kakav će biti kasnije njegov učinak na bilijarskom stolu-krevetu sa Farinijevom dublerkom? Radije bi da ne misli na to. Pročitao je jedan članak na temu anksioznosti zbog učinka. Treba ga apsolutno izbaciti iz misli. Jedno je sigurno: ogrebotine od prethodne nedelje ostale su dobro sakrivene pod znojavom košuljom. Iznenada se iz hodnika začuje Babin glas.
„Tata, mama ... jeste li tu?"
Rafaela, pomalo promuklim glasom, pokušava da dobije u vremenu.
„Samo trenutak, dolazimo."
I baš u tom trenutku, Klaudio, uzbuđen zbog apsurdnosti cele situacije, svršava. Rafaela ostaje tako, prekinuta kad je najlepše. Prisiljena je da se nasmeši. Onda je Klaudio lako poljubi u usta.
„Izvini ...", i nestane u kupatilu. Brzo se pere. Pere i lice. Čini mu se gadnim, baš gadnim. Pa ipak, sve je dobro prošlo. Sad se samo nada da će biti na visini večeri, budući da je plan tako savršen. Onda se seti da o tome apsolutno ne sme da razmišlja. Inače, zna. Obuzeće ga anksioznost zbog učinka.



Đin i ja, dobro raspoloženi, sedamo za sto. Malo dalje, neki intelektualac, sa naočarima i knjigom na stolu, srkuće kapućino i čita članak iz „Leđerea". Na drugom kraju, žena od četrdesetak godina, duge kose i sa džukelom pod svojom stolicom, bezvoljno puši cigaretu. Možda je tužna i oseća nostalgiju zbog sve one neispušene „trave" koja joj više neće doći pod ruku.
„Lepa atmosferica, a?"
Đin je primetila šta ja gledam.
„Ma, hajde da se nas dvoje družimo. Šta ćeš da popiješ?"
Iza naših leđa materijalizovao se konobar.
„Dobar dan, gospodine i gospodice."
Ima oko šezdeset godina i prema nama se ponaša galantno.
„Za mene jedan ade."
„A za mene koka-kola i mala pica sa šunkom i mocarelom."
Lako se naklonivši, konobar odlazi.
„Hej, ne živiš loše posle teretane, a? Pica i koka-kola, ishrana sportista!"
„Kad smo kod sportista, pošto si ti sportista na tuđ račun, moraš da mi daš listu svojih teretana za trista šezdeset pet dana."
„Važi, odmah ću ti je fotokopirati."
„U svakom slučaju, čestitke, odlična ideja ..."
„Ne samo to, već ako si pažljiv, možeš da radiš svake nedelje
isti tip vežbi, jedino što moraš da se sprijateljiš sa instruktorima, zato što te, pre ili kasnije, uhvate."
„I šta onda?"
„Posle treninga odvedeš ih na nekoliko pića, izložiš svoja finansijska ograničenja i mirno odjedriš. Lako, zar ne?"
„Je l' još neko koristi isti način?"
Konobar se vraća.
„Izvolite, aće za gospođicu, a za vas mala pica i koka-kola."
Stavlja sve na sredinu stola, račun pod neku srebrnu tacnu i odlazi.
„Ne, mislim da ne."
Đin zagrize jedan poveliki krompirić. A onda smejući se pokriva usta rukom. „Bar se nadam ..." Ćaskamo tako i dalje, upoznajemo se, smejemo, pokušavamo da pogodimo šta imamo zajedničko.
„Ma daj, nisi bila izvan Evrope?"
„Ne, Grčka, Engleska, Francuska, jedanput čak i Nemačka za 'Oktoberfest'29, sa dve drugarice."
„I ja sam tamo bio."
„Kad?"
„Dve hiljade druge."
„I ja!"
„Stvarno!?"
„Da. Najbolje je što je jedna od mojih drugarica bila potpuni trezvenjak. Ne znaš šta je postala: uzela je litarsko pivo, znaš one velike bokale koje peru u ogromnim kadama. Iskapila je pola i nakon pola sata igrala je na stolu neku vrstu trantele30. Onda je počela da viče: 'Fontanica, fontanica ...' i onda je ispustila pod sebe, užas."
Gledam je dok pije. Bila je jedna devojka koja je igrala na stolu u našoj sali. Ali, ko nije igrao na stolu na 'Oktoberfestu'!? Sećam se kad sam rekao Babi da idem sa Polom i Skelom i da idu još jedna puna kola za Minhen. Bila je ljuta kao ris.
„Znači ti krećeš za Minhen, a ja?"
„Ti ne ...Idu samo muškarci."

„Je li!? Baš bih to volela da vidim!"
A onda onaj seronja od Manetija u drugim kolima, šta radi? Dođe ti sa ženom. I kad smo se vratili kući, svađa sa Babi. Naravno, uvek se sve otkrije.
„Na šta misliš?"
Lažem. „Na tvoju drugaricu koja je igrala na stolu. Trebalo je da je slikate. Zamisli posle to zezanje."
„Ma mi smo se tog trenutka smejale ko lude, koga je briga za ono posle. Ha, posle ...! Bitno je ono što je sada!"
I srkne još jedan gutljaj gledajući me napadno. Au, šta to znači? Stvari postaju loše. Loše. Đin hoće „sada". Ali, ne sada, još ne. Možda sutra, da, još malo kasnije ...
„Na šta misliš? Još uvek na moju drugaricu koja igra na stolu? Ne verujem, mislim da si na 'Oktoberfestu' upoznao neku i sad se prisećaš vaših bravura."
„Gledaš nas lošim očima."
„A ne! Ja imam odličan vid."
„Ne, vidiš loše našu grupu. Misliš da smo ko zna kakvi, a mi smo mirne, vedre osobe. Naravno da smo veseli, nismo sigurno od onih što idu po restoranima i samo misle na lepo ponašanje. 'Ne, ovo se ne radi, ni ovo ...', i takvi slični smarači." Okrećem se i imam sreće. Jedan par tek što je seo. Vode sa sobom engleskog setera, nose markiranu odeću, i kao da je to najprirodnija stvar, od svih besmislica, oboje pod rukom nose „Manifesto"31. Konobar im prilazi i oni nešto naručuju.
„Eto, vidiš ovo dvoje. Uopšte se ne obraćaju jedno drugom." Naručuju odvojeno, svako za sebe, ne pitajući za želje onog drugog u tom trenutku. Rasejano, 'pa, podrazumeva se', prepuštaju se kolotečini.
„Vidi, konobar odlazi i oni nastavljaju da čitaju, oboje čitaju 'Manifesto' ... Nije da ja imam nešto protiv tog časopisa ..."
U stvari, imam, ali ne znam šta Đin misli o tome. Neko bi sad mogao reći: znači, nećeš da se istrčavaš? Da, daveži, baš tako.
„A da i ne govorimo da su oboje kupili iste novine. Šta ima gore od toga? Potpuna indiferencija ..."
Konobar se brzo vraća za sto. Oboje su uzeli običnu kafu.
„A sada će muškarac da plati, jer je na njega red, takvo je pravilo." Tip se malo pridiže sa stolice, premešta težinu na desnu nogu, očigledno novčanik drži u levom, uvlači ruku u džep i plaća, dok žena, i ne gledajući ga, pije svoju kafu.
„Rasejani i bezvoljni. Dobro su došli moji prijatelji, zar ne? I šta, koji kurac! Prave lom, podriguju, tuku se, ne plaćaju, ili plaćaju svađajući se oko jednog evra po glavi, i sve drugo, ali, jebi ga, za njih život barem nije preživljavanje!"
Đin se smeje.
„Da, da, imaš pravo, barem si za ovo u pravu."
I ovo mi je dovoljno, ne želim više. Bar ne za sada.
„U redu, ali opusti se sada, Step, zato što imaš i druga posla."
„A to je?"
„Moraš da rešiš problem sa gospodinom."
Okrećem se, iza mojih leđa smeška se konobar. Nisam ga ni primetio.
„Dozvoljavate?"
Ne uspevam ni da odgovorim. Tip se naginje napred i uzima račun ispod srebrne tacnice. Uopšte ga nisam čuo da dolazi iza mojih leđa. Čudno, ne liči na mene. Eto, sa Đinam prvi put opušten. Da li je to dobro?
„To je jedanaest evra, gospodine."
Pravim identičan pokret kao bledi tip onog bezvoljnog para i vadim iz džepa novčanik. Otvaram ga i smešim se.
„Sva sreća."
„Šta?"
„Da se razlikujemo od ona dva mrtva puvala."
„Što znači?"
Đin me gleda dižući obrvu. „Budi jasniji!"
„Pa, jednostavno je. Moraćeš ti da platiš, ja nemam para."
„Volela bih da ne padamo toliko u oči, čak i ako smo drugačiji. To jest, bilo bi bolje da smo isti kao ono dvoje i da si ti platio."
Elegantna i nasmejana, savršeno obučena i našminkana, Đin mi se iskezi, praveći se da je ljuta. Onda se opet nasmeši konobaru, izvinjavajući se zbog čekanja. Otvara torbicu, vadi novčanik, otvara ga i ... više se ne smeje. U stvari, pomalo zbunjena, crveni.
„Baš se razlikujemo od ono dvoje. Ni ja nemam para." A onda, gledajući u konobara: „ Znate, presvukla sam se zato što idem na ručak sa roditeljima, i pošto oni plaćaju, nisam uopšte mislila na to".
„Pa, to je loše ..."
Konobar menja ton, izraz lica. Ona njegova uglađenost iščezava.
Možda on, mator čovek, odrastao, oseća da mu se dvoje mladih ruga.
„Mene ništa od toga ne interesuje."
Preuzimam situaciju u svoje ruke.
„Vidite, nemojte se brinuti, ispratiću gospođicu do kola, uzeću novac iz bankomata i vraćam se da platim."
„Da, naravno ... a ja sam Supermen! Je l' vam izgledam kao potpuni glupan? Vadite pare ili zovem policiju!"
Nasmešim se Đin "Izvini." Ustajem i hvatam konobara za ruku, u početku pažljivo, a onda na njegovo „ma šta hoćeš, ruke sebi", stežem ga jače i vodim ga malo dalje.
„OK, gosn' konobaru. U nevolji smo, ali ne preteruj. Nećemo te sigurno prevariti za jedanaest evra. Jasno?"
„Ali, ja ..."
Stežem jače, ovog puta odlučno. Na licu mu vidim bolan izraz i odmah ga puštam.
„Molim vas, lepo vas molirn. Prvi put izlazim sa ovom devojkom ..." Ovo moje poslednje priznanje ga je možda više od svega pogodilo i ubedilo, i on klima glavom.
„Dobro, sačekaću vas."
Vraćamo se za sto. Smešim se. „Sve je rešeno." Đin se diže i, s iskrenim žaljenjem, gleda konobara.
„Stvarno mi je žao."
„U redu, nemojte se brinuti. Dešava se."
Smešim se konobaru. On me gleda. Mislim da pokušava da shvati da li ću se vratiti ili ne.
„Nemojte se suviše kasno vratiti."
„Ne brinite."
I odlazimo. Sa ljubaznim osmehom i mrvicom dostojanstvene nade.



Na motoru sam, iza Stepa, misli mi lete na vetru. Ama, vidi ti ovo. Gde si se to zaglibila, Đin? Ovo je apsurdno. Prvi izlazak ili bolje, drugi. Na prvom su on i njegovi prijatelji pobegli sa onog mesta. Kako se beše zove? 'Kolonelo'. A sada, danas, jutros kad ima mogućnost, ekskluzivno pravo da izađe sa tobom, Đin jedinstvena, neponovljiva, izvanredna. Sta on radi? Pojavljuje se bez para. Malo je falilo da nas još izmlate unutra. Da poludiš. Moj stric Ardizio bi rekao: „Budi oprezna, Đin, oprezna, ovaj nije princ na belom konju." Već zamišljam njegov glas, promukao, malo povišen, sa isceđenim „e" i sa „z" koje lako postaje „s" ... „Opresna, opresna, princezo ..." Stric Ardizio. „Ovaj je svinjski princ ... Ni jedan jedini cvetić za moju princezu, moraš da satvoriš oči i da se nateraš da sanjaš ... Opresna, opresna, princezo moja ..." Odmahujem glavom, ali on se, uporno, pojavljuje. Pravim se da gledam na drugu stranu. Step me prati u svom retrovizoru i naginje se unazad da bih ga bolje čula.
„Sta je? Obrukao sam se?"
„Ma, zašto?"
„Prvi izlazak, ne plaćam, skoro te nateram da platiš, još gore, skoro nas hapse. Već znam šta misliš ..."
Step se smeje i podiže glas da je imitira. „Eto, znala sam da je ovaj prevarant."
Dosadno nagvaždanje. Ja sam i dalje pri svome.
„Vidi s kim sam. Kad bi moji znali ..."
Step se i dalje smeje i spokojno nastavlja. Ah, pogodio je svaku moju misao. Pa ipak je simpatičan. Pokušavam da se ne nasmejem, ali ne uspevam.
„Naljutila si se, je l' da? Reci mi istinu, daj."
„Ne, mislila sam šta bi na ovo rekao moj stric Ardizio."
„Vidiš da sam u pravu? Dobro, nečeg iskrenog je bilo u tvom osmehu."
„Nazvao bi te svinjskim princem."
„Mene?" Pravim se da sam ljut. „Nek samo proba."
Zaustavljam se. Đin silazi kod svojih kola. Vedra je, vesela, zaista elegantna. Ostaje tako, sa nogama pomalo razmaknutim i kosom koja joj pada na oči dok traži ključeve po tašni. Ima malu tašnu, ali tamo mora da ima gomilu stvari. Đin pretura, opipava, premešta stvari tamo i ovamo. Ja je, sve vreme, posmatram. Uokvirena je lukom na početku Ulice Veneto. Sija njena moderna lepota u ovom drevnom ramu.
Povetarac miluje providnu, plavu suknju. Ispod ovog plavetnila, među ovim naslikanim cvetovima, pojavljuje se neprobojna plava koja skriva, među njenim još uvek pocrnelim nogama, zabranjeni cvet.
„Evo ih! Ah, ne znam kako, ali uvek završe na dnu."
Vadi iz tašnice ključeve zakačene na jednu crnu ovčicu.
„To je poklon od Ele, ovca Embe! Super, je l' da? Ali, pazi se ovce Embe ..."
„Zašto?"
„Išutira sve vukove koji joj se približe."
„Samo budi mirna, ja sam svoje već dobio ..."
„Budalo ... Pa, hvala na piću, bilo je ... kako da kažem ... neponovljivo. Hoćeš da ti donesem nešto da jedeš kad završim sa svojim rođacima?"
„Shvatićeš, never ending story, gore nego u filmu. Hej, dešava se da ljudi zaborave novac, zar ne?!"
„Kako da ne ... ah je čudno da se tako nešto uvek tebi dešava." I sa ovom rečenicom, odlazi i seda u kola.
„Idi do tog konobara. On te čeka. Da ne ispadne naivčina."
A onda kreće, skoro uz škripu guma, vozeći na svoj uobičajeni način. Došlo mi je da zaurlam: „Hej, lepa! Još mi duguješ dvadeset evra od benzina ...!" ali, pokajem se čak i zbog same pomisli.

Evo je, stiže! Đin!"
Mašem im. Kakva su čudna grupa ovako zajedno, različitih visina, tako različito obučeni. Moj brat u farmerkama i najk majici, moja majka u tamnoj haljini sa cvetovima i plavom mantiliću, moj otac besprekorno obučen u sako i kravatu i moj stric Ardizio u narandžastom sakou i crnoj kravati sa belim tufnama. Neverovatno kako uspeva da nađe takvu odeću. Kostimografi na televiziji, ma i sam Felini, bili bi ludi za njim. Sa ovom neukrotivom kovrdžavom, sedom kosom koja uokviruje smešno lice, još izražajnije zbog okruglih naočara. Kao znak uzvika posle rečenice: koja je faca moj stric!
„Ćao", ljubimo se između sebe s ljubavlju, sa nežnošću, a mama me, kao i obično, ljubi stavljajući mi ruku na obraz kao da želi da utisne još više ljubavi u ovaj jednostavni poljubac, kao da želi da ga zadrži koji trenutak duže u odnosu na sve ostale. Moj stric, kao i obično, preteruje, i dok me ljubi, privlači me palcem i kažiprstom ispod brade, primoravajući me da vrtim glavom levo i desno.
„Evo moje princezice." Onda me pušta. Moram da protrljam bradu zbog lakog bola, a stricu dobacujem jedan mrzovoljni pogled. Ali, to je samo na tren, a onda mu uzvratim osmeh. Takav je moj stric.
„Pa?" Ovako počinju svi naši susreti. „Ko je izabarao ovo mesto?"
Stidljivo dižem ruku. „Ja, striče ..." I zastanem. On me gleda sa lako podignutom obrvom, pomalo ispitivačkim izrazom lica i usnama koje drhte. Pauza je duga, počinjem da se zabrinjavam.
„Bravo, lepo je, bravo sine, baš je lepo. Zaista. Nekada se jelo usred umetničkih dela ..."
Udahnem, uhhh ... Prošlo je, iako nisam „njegov sin", volim svog strica. Nadala sam se da će mu se svideti da ruča sa svima nama u 'Kafeu umetnosti' blizu Bulevara Bruno Buoci.
Stric Ardizio započinje jednu od svojih priča.
„Sećam se kad sam leteo iznad logora, iznad svojih vojnika ..."
Njegov glas postaje promukao od uspomena, prekinut na trenutke zbog nostalgije. „I ja sam im dovikivao: 'Učile, čitajte!' Ali, oni su bili suviše zabrinuti zbog smrti. A onda bih okrenuo krug sa svojim dvomotorcem i vraćao se da javim vesti. Sleteo bih na travu ovde u blizini. Brum, brum, bacakao se moj avion, čudo aviacije ..."
Luk, koji je naravno uvek precizan u momentima kad ne bi trebalo: „Avijacije, striče, avijacije, sa j."
„A šta sam ja rekao? Aviacije, a?"
Luk odmahuje glavom i smeje se. Sva sreća što ovog puta odustaje.
Do stola dolazi mlad i uljudan konobar, kratke kose, ali ne suviše, i s pogledom prostodušnim, ali lucidnim. Skoro savršen, usudila bih se da kažem, da ne gura kolica sa blistavim čašama i flašom u posudi sa ledom. To je Moët, odličan šampanjac, a samo nam je još to falilo, ionako mi plaćamo.
„Hej, izvinite? Ali, neki je nesporazum ... Niko nije naručio ..." Već vidim kako me mama zabrinuto gleda. Mladi konobar upada sa smeškom.
„Ne, gospođo, ovu flašu je nar ..."
„Hvala za 'gospođo', ali nema šanse."
„Kad biste dozvolili da završim, ovo je poslao onaj gospodin dole."
Sad ozbiljniji, konobar pokazuje na neke udaljene stolove, skoro u dnu restorana. Uokviren drvećem koje se vidi kroz prozor iza njega, sedi on, Step. Diže se od stočića i smešeći se, saginje glavu u znak malog naklona. Ne mogu da verujem, sledio me je sve dovde. Naravno, želeo je da vidi kuda idem, hteo je da otkrije da li sam zaista sa svojom porodicom. To je prva misao Đin osvetnice. Đin Divljakuše. Ali, Đin nije takva! Jedan deo mene se buni. Možda je samo želeo da se izvini zbog pića, a na kraju krajeva, i ti si se obrukala. To je misao Đin pametnice. I nešto me, ne znam razlog, preobraća u simpatičniju Đin Vedranu.
„Ova poruka je za vas, gospođo."
Konobar mi pruža papir i ovo me još više uveri da sam dobro izabrala. Otvaram ga, pomalo zbunjena pod pogledima svih njih, tate, mame, Luka, strica Ardizija. Crvenim pre čitanja. Kakav blatu. Zašto baš sada. Čitam. „Predivno je gledati te izdaleka ... ali, izbliza je još lepše ... Hoćeš li da se vidimo večeras? P.S. Ne brini, našao sam bankomat i već sam platio konobaru naš aperitiv."
Zatvaram poruku i smešim se, zaboravljajući, načas, da su sve oči uprte u mene. Stric Ardizio, tata, mama, Luk. Svi žele da znaju šta piše, čemu ova flaša šampanjca, a naravno, najradoznaliji, najnestrpljiviji od svih upravo je stric Ardizio.
„Pa, princezo ... Čemu smemo da zahvalimo na ovom šampanjcu?"
„A da, ovom momku sam ja pomogla ... nije bio u stanju, nije znao, hm ... u stvari, sprema jedan ispit."
„Ardizio, ma šta se tebe tiče?" Mama me spasava u korneru. „Ovde je jedna lepa flaša pića, nazdravimo i mir! Je l' tako?"
„Eto, upravo ..."
Gledam u Stepa i smešim mu se, on me vidi izdaleka, ponovo seda. Ma šta sad radi? Što ne ide? Baš je bio sladak, ali sad je dosta. Hajde, Step, idi, šta čekaš?
„Izvinite?"
Konobar mi se osmehuje, još uvek nije otvorio flašu. „Da?"
„Gospodin mi je rekao da bi trebalo da mi odgovorite."
„Na šta?"
„Ne znam, valjda na poruku."
Opet se svi pogledi okreću ka meni, sad još pažljiviji.
„Odgovorite mu potvrdno." Onda gledam u njih. „Da, hteo je da zna da li sam ja položila ispit."
Uzdah olakšanja. Izuzev mame, naravno, koja me posmatra, ali ja izbegavam njen pogled. Ponovo gledam u konobara koji vadi drugu poruku. „Onda vam moram dati i ovo."
„Još jednu?"
Sad su već svi pred kapitulacijom.
„Ali, reći ćeš nam ovaj put šta piše?"
„Ma, šta je ovo, lov na blago?"
Naravno, ponovo crvenim i otvaram. „Onda, u osam sam ispod tvoje zgrade. Čekam te, nemoj da zakasniš, nemoj da napraviš neku glupost ... P.S. Ponesi pare, nikad se ne zna."
Smejem se u sebi.
Konobar je, konačno, otvorio bocu, brzo sipa šampanjac u čaše i kreće.
„Izvinite, molim vas ..."
„Da?"
Okreće se oko sebe i pogleda me.
„A da sam odgovorila ne, da li biste imali još jednu poruku?" Konobar se smeje i odmahuje glavom. „Ne, u tom slučaju, samo mi je rekao da vratim bocu."



Rafaela se pridružuje Babi u salonu.
„Ćao, Babi, reci ... šta je bilo?"
„Ne, ništa, samo sam htela da ti ovo pokažem, mama, pa šta ti je? Sva si crvena ..." Babi je zabrinuto gleda. „Jeste li se svađali?"
„Ne, baš suprotno ..."
Rafaela joj se smeši. Ali, Babi ne shvata i pokazuje joj neki časopis.
„Evo, vidi, je l' ti se sviđaju ovakvi na stolovima? Zar nisu slatki? Ili više voliš ovakve, prirodnije? Klasje i žito, lepo, zar ne? Bolji su ovi, je l' da?"
„Moram li večeras da odlučim?"
„Izlaziš?"
„Da, idem kod Flavijevih."
„Mama, ali moramo da odlučimo, ti sve to uzimaš olako!"
„Babi, sutra ćemo odlučiti o svemu, sada kasnim."
Rafaela odlazi u kupatilo i brzo se šminka. Baš u tom trenutku, nailazi i Danijela.
„Mama, moram da pričam s tobom."
„Kaaasnim ..."
„Ali, važno je!"
„Sutra! Nije toliko važno da ne može da čeka do sutra!"
U tom trenutku, prolazi Klaudio. I on žuri. Danijela pokušava da ga zaustavi na neki način.
„Ćao, tata, je l' možeš trenutak ...? Moram nešto da ti ispričam, veoma je važno!"
„Idem na večeru sa Farinijem. Već sam sve rekao mami. Izvini, ali u pitanju je vrlo važan posao, a tu je i jedna partija ..."
Klaudio žurno ljubi Danijelu, Rafaela ga stiže kod vrata.
„Klaudio, sačekaj, sići ćemo zajedno."
Danijela ostaje nasred hodnika i gleda svoje roditelje kako odlaze. Onda prilazi Babinoj sobi. Ali, vrata su zatvorena. Danijela kuca.
„Napred, ko je?"
„Ćao ... izvini, moram nešto da ti kažem. Je l' možemo da pričamo?"
„Ne, vidi, upravo izlazim. Mama je otišla, a trebalo je brdo stvari da rešimo. Izvini, al' baš nije trenutak. Idem kod Zmeralde, bar će mi ona nešto pomoći. Ako ti zatrebam, nazovi me na mobilni."
Tako i ona nestaje sa scene. Pošto je ostala sama, Danijela prilazi telefonu i bira jedan broj.
„Halo, Đuli ... ćao ... šta radiš? Ah, dobro ... čuj, izvini, a je l' mogu da svratim? Moram nešto da ti kažem, da, važno je. Da, kunem ti se, samo dva minuta. Da, ali ... hm ... baš ne znam šta da radim. Obećavam, pričaćemo između reklama. OK, hvala."
Danijela spušta slušalicu, zalupi vrata kuće i kao raketa silazi niz stepenice. Otvara vrata i izlazi.
Baš u tom trenutku, iza neke ograde: „Dani!"
Alfredo.
„O Bože, samo što se nisam onesvestila ... stvarno, srce će mi iskočiti! Ma šta radiš, što se tako kriješ!?"
„Izvini, sad sam video Babi kako izlazi."
Danijela primećuje da je bled, smršao, nervozan.
„Eto, ne ... hteo sam s tobom da popričam, pošto si njena sestra."
Danijela ga gleda. O Bože, ovaj ovde ne bi mogao ni nosač da bude Babi.
„Ne, izvini, Alfredo, vidi, ja ne znam ništa ... moraš s njom da pričaš."
„OK, izvini, imaš pravo. A ti, kako si?"
„Dobro, hvala ..." Danijela ga bolje pogleda. Alfredo bi mogao biti prava osoba s kojom bi mogla da popriča. On je lekar, zreo je, možda će mi dati neki dobar savet.
„Vidi, žao mi je ako sam te preplašio."
„OK, nema veze, ne brini, prošlo je."
„Eh, a mene ne prolazi. Stalno mislim na tvoju sestru i mnogo sam loše. Čak i antidepresive uzimam."
„Žao mi je."
Tišina. Onda Danijela odlučuje da prekine ovu besmislenu konverzaciju.
„Pa ... sad izvini, ali zaista moram da idem, drugarica me očekuje ..."
„Važi, važi, izvini ti ..."
Danijela odlazi trkom do garaže da uzme vespu. Nada se da će stići kod Đuli dok film ne počne. Onda ponovo pomisli na Alfreda. Jadničak, na šta se napravio. Strast za Babi baš ume da uništi čoveka. U ovom trenutku, on je gotov čovek, nestabilan, labilan. A o svojoj odluci, Danijela više nema sumnje. Alfredo je bio poslednja osoba kojoj bi mogla reći da je trudna.

Smiren i elegantan kao nikad pre, bar ja mislim. Gledam se u retrovizoru i ne mogu da prepoznam samog sebe. Kosa još uvek mokra od tuširanja, plava jakna, bela košulja i bež lanene pantalone sa tamnobraon američkim cipelama, sa štepovima, koji ipak ne upadaju previše u oči, a daju im moderan izgled. Kaiš sa velikom šnalom, tamnobraon, baš kao i cipele. Ah, zaboravio sam, košulja zakopčana do pretposlednjeg dugmeta i mobilni telefon u džepu. Ja i mobilni! Još uvek ne mogu da verujem. Uvek dostupan, bilo gde, znači nikad slobodan, i kao magijom ili kao za baksuz, upravo zvoni. Sranje, baš sada, otvaram ga, da vidiš kad Đin ima nekih problema. Ako je tako, baš me briga, ići ću da je pokupim ispod zgrade, u stvari ne, popeću se i oteti je. Roje mi se misli po glavi.
„Halo?"
„Step, sva sreća što si se javio ..."
Paolo, pa naravno, kako se nisam setio?
„Step, desilo se nešto užasno! Ukrali su mi kola!"
„Jebi gal ... Uh, pomislio sam na mamu i na tatu ..."
„Ne, oni su dobro. Sišao sam i nije ga bilo, mog audija kvatro. U pizdu materinu, ali kako su uspeli?! Nema stakla na zemlji, znači nisu polupali prozor. Ali, garaža je bila otvorena i nema tragova obijanja. Ama, kako su to uradili?!"
„Pa', čuj, i lopovi sada imaju savršene metode, znaš? Garaže sa telekomandom više niko i ne obija. Imaju neki modelator frekvenciju. Okreću ga dok se garaža ne otvori."
„Baš, nisam ni pomislio na to. Sranje!!!"
Sviđa mi se da čujem svog brata tako iznerviranog, kao da je više života u njemu, i jebote, konačno se raspalio zbog nečega. Ali, i dalje je to zbog beznačajne stvari ... zbog kola. Što znači, ni zbog čega.
„Baš sad su mi maznuli. Jebeno sranje!"
Eto, 'jebeno sranje'. Šta sad znači 'jebeno sranje'?
„Prošle nedelje sam platio poslednju ratu. Mogli su baš i ranije da mi ga ukradu, bar bih uštedeo te pare."
Bljak! Odvratno. Kalkulant. Trgovac do Brži.
„U redu, Pa', šta ćeš da radiš?"
„Ne, ja sam se nadao ..."
„Da sam ga ja maznuo?"
„Ne, ma daj, šališ se? Ionako i ključevi i rezervni ključevi još uvek stoje ovde."
„Aha, znači na trenutak jesi pomislio, a?"
„Ne, zato ... to jest ..."
„Ne, ako si otišao da proveriš i rezervne, znači da jesi pomislio. Samo sam ja mogao da ih uzmem."
Pauza.
„Pa, da, na trenutak jesam pomislio. Ali, to bi mi bilo drago ... to jest, bolje ti ..."
Moj brat. „Pa', ćuti, molim te, bolje ti je."
„Zašto?"
Da, kaže mi zašto. A ja, glupan, pokušavam da mu dam do znanja.
„Ništa, Pa', sve je u redu."
„Eto, ja sam želeo da znam, Step, nemoj da se uvrediš ... važi?"
„Šta? Reci mi ..."
„Ne, pošto ti poznaješ, dobro ili loše, gomilu ljudi koji se muvaju okolo. Eto, ako budeš mogao ... ako možeš da saznaš da li se zna ... ko ga je uzeo?"
„Hej, ali takvi žele novac, je l' da? Ne želiš valjda da se tučem sa takvima, i to za nekakav auto?"
„Nekakav ... Za audi kvatro!"
„Dobro, za audi kvatro."
„Ne, ne, to nikako ... Eto, ja sam već razmislio, ja sam spreman da dam i četiri hiljade i trista evra ..."
„A što baš tu sumu?"
„Pa, mislio sam da sa franšizom i ostatkom ..."
Moj brat, veliki komercijalista. Najbolji.
„OK, Pa', pokušaću."
„Hvala ti, Step, znao sam da mogu da računam na tebe."
Moj brat, koji može da računa na mene, ovo je vrhunac. Dve krivine i pred njenom sam zgradom. Idem do interfonu, ali pre nego što pritisnem zvonce, setim se da ima mobilni. Dva puta je cimnem da je upozorim. Hoće li shvatiti? Oklevam koji trenutak. Pre ili kasnije će sići. Pre ili kasnije. Žene i njihovo spremanje. Možda je bolje da zvonim na interfon. Još minut. Dozvoljavam Bebi još jedan minut čekanja. Palim cigaretu. Eto, ispušiću jednu i onda ću pozvoniti. Ulica je tiha. Gledam okolo. Neki auto prolazi u daljini. Jedan uleće zato što ga drugi kreten nije pustio. Onda i ovaj kreće i sve se nastavlja po starom, kolotečina u velikom gradu. Kakvo sranje! Kakve misli! Gde ću da je vodim večeras? Čudno, na sve sam mislio samo na to nisam. Gde ću da je vodim? To je stvar za razmišljanje. Pada mi jedna ideja na pamet, ali se onda zabrinem. Zabrinem se zbog onoga što sam pomislio. Ja se brinem gde ću da je vodim da jede! Zar se ne brinem malčice suviše? Kad izlaziš sa ženom, ako počneš da planiraš u tančine, propadaš.
I to naveliko! Ne, ne pristajem na to. Potrebno je malo opuštanja, slučajnosti, šta bude, biće. A onda mi, iznenada, pada ideja na pamet. Sranje, baš mi se sviđa ta moja ideja. Još jedan dim i zvonim. Ali, kapija se u tom trenutku otvara. Zvuk škljocanja brave i lagano se otvara. Pomalo narandžasta svetlost probija se kroz otvor. Osvetljava lišće u vrtu, udaljeno stepenište, parkirane vespe. Zatim izlazi jedna starija gospoda. Hoda lagano, nasmejana, na nogama lako iskrivljenim pod teretom godina. A onda, odmah iza nje, ona. Ona ju je propustila, još uvek joj pridržava kapiju, pomaže joj da izađe, smeje se i priča, klima glavom na neko uobičajeno pitanje, ona, ljubazna, ona, lepa, ona, nasmejana. Ona. Gospoda prolazi ispred mene i, iako je ne poznajem, otima mi se jedno: „Dobro veče".
Smeši mi se. Kao da me oduvek poznaje.
„Dobro veče i vama", i udaljava se, ostavljajući me samog sa Đin. Skupila je kosu, nosi kratku kožnu jaknu, sa rajsferšlusima i kaišićima, veseli plavi kaiš 55 DSL, tamne pantalone s niskim strukom, s pet džepova i izvrnutim štepovima. Velika platnena torba Fake London Genius. Ima stila. A za to nije ni pare potrošila. Neverovatno je kako sve primećuješ kad ti se neko sviđa. Malo je zbunjena. Ma, šta pričam? Prelepa.
„A motor? Nisi došao motorom?"
„Ne."
„A ja se ovako sredila." Pravi neku vrstu piruete ispred mene.
„Zar ne izgledam pomalo divlje, kao Marion Brando?"
Smejem se. „Manje-više."
„Pa, čime si onda došao?"
„Ovim, mislio sam da će ti biti udobnije."
„Audi kvatro! Od koga si maznuo?"
„Ah, potcenjuješ me, moj je."
„Da, a ja sam Džulija Roberts."
„Zavisi od filma. Znam, znam, 'Zgodna žena'."
„Tsss."
Đin kreće prema vratima i treska me po ramenu.
„Jao."
„Loše smo počeli. Nije mi se svidela ta pošalica."
„Ma ne, 'Zgodna žena' u smislu da je potreban jedan san ..."
„I, šta s tim?"
„Pa, našla si svoj san ..."
„Šta!? Audi kvatro?"
„Ne, mene." Smešim se, ulazimo u auto i krećem uz škripu guma.
„Ovo mi više liči na moru nego na san. Daj, reci mi, kome si ga maznuo?"
„Bratu."
„Eto, tako mi se sviđaš, i dalje lažeš, ali sad je bar malo verovatnije."
Lagano ubrzavam i gubimo se u noći. I mislim na rezervne ključeve koje sam kupio od onog tipa blizu kafea 'Sorči Verdi', u Aveniji Franča, onog što ima duplikate od svih ključeva svih automobila koji se mogu zamisliti. Mislim na Pola, kad me je prvi put odveo, na šale, mislim na svog brata, zabrinutog zbog ukradenog auta, mislim na večeras, mislim na prošlost. Jedna misao, jača od ostalih. Prolazim ispred 'Asuncjone'. Želim da se opustim. Okrećem se prema Đin. Upalila je radio, pevuši neku pesmicu uz cigaretu. Onda me pogleda i nasmeje se.
„Pa, kuda ćemo?"
„E, to je iznenađenje."
„Nadala sam se da ćeš to reći."
Nasmeje mi se i naginje glavu u stranu, odvezuje kosu. I u tom trenutku, shvatam da je pravo iznenađenje ona sama.



Pa? Kakvo je to iznenađenje? Lepo?"
„Ima više iznenađenja."
„E, pa, reci mi jedno."
„A ne. Onda to nije iznenađenje."
Parkiram se i izlazim iz kola. Neki Marokanac ili nešto takvo već mi trči u susret sa ispruženom rukom. Dograbim je i stegnem je.
„Ćao, šefe ..." smeje se, pokazujući mi vilicu 'eto zašto su zubari tako skupi!'.
„To je dva evra."
„Naravno. Ali, plaćam kad se vratim." Stežem mu ruku jače.
„Tako sam siguran da ću ga naći u savršenom stanju, je l' da? Plaća se posle usluge."
Gleda me zabrinuto. „Znači, drži ga dobro na oku, ne želim ogrebotine. Jasno?"
„Ali, ja posle ponoći ..."
„Vratićemo se ranije." I odlazim.
„Ondak ću da čekam?"
Ne odgovaram i gledam u Đin.
„Tvom bratu je baš stalo do ovih kola, a?"
„Više od života. U ovom trenutku očajava zato što misli da su mu ih ukrali."
„Ako nas zaustavi policija i završimo u zatvoru?"
„Dao mi je jednu noć da ih nađem."
„A onda?"
„A onda prijava. Ali, ne brini, pa već sam mu ih našao, zar ne?" Đin se smeje i vrti glavom.
„Jadan taj tvoj brat, mogu misliti šta si mu do sad priređivao."
„Pa on i ne zna, ali ja sam ga spasao iz mnogih neprilika." Pomislim na svoju majku na trenutak. Došla mi je želja da joj kažem ... Ali, ovo je naše veče, samo ja i ona. I dosta.
„Na šta misliš?"
„Kako sam gladan ... dođi!"
I povučem je za ruku. Kod 'Anhela', jedan aperitiv, martini sa ledom za oboje, promućkan sa ledom i limunom kao Džejms Bond ili tako nešto. To je san za prazan stomak. Đin se smeje i priča. Dogadaje iz prošlosti, o svojim i Elinim prijateljicama, i kako su se upoznale, o njihovim svađama i ljubomori. A ja je uzimam za ruku i pozdravljam nekog tipa sa minđušom koji me izgleda poznaje i onda je vodim sa sobom u kupatilo.
„Hej, ma šta hoćeš? Ovo i nije baš mesto, a?"
„Ne, čuj ..." Dajem joj dvadeset centi ili možda pedeset, možda jedan evro, moguće dva, i ne vidim. Stavljam joj u ruku. Mislim na onog tipa na parkingu. Kako ću se vratiti i reći mu da nemam više sitno.
„Ovo je bunar želja, vidiš koliko ima novca na dnu?" Đin gleda u neku vrstu fontane u ovom kupatilu punom biljaka i šarenih zidova, crveno, ljubičasto, narandžasto i neka plava i žuta svetlost, a zidovi beli i ciglacrveni. „Daj ... Jesi li zamislila?" Ona se smeje, okreće se i baca novčić za svoju želju. U nadi da će se ostvariti, novčić pada na dno. Ja je sledim i bacam svoj preko ramena. Predivan let i novčić nestaje tonući posred vode u nekom čudnom cikcak kretanju da bi se smestio na dno, među hiljadu drugih snova i ponekom željom koja je, manje-više, ostvarena.
Izlazimo u tišini, dok neki tip trkom ulazi, skoro nas oborivši i već otkopčava pantalone, ali onda se predomisli i skoro se baca na lavabo, povraćajući. Pogledamo se i počnemo da se smejemo, uz gađenje i odvratnost ... Bljak ... Zatvaramo vrata i odlazimo.
Ostavljam petnaest evra na stolu i za tren smo napolju. Srećem Anhela, koji me pozdravlja.
„Ćao, Step, koliko je vremena ..."
„Da, da. Možda ću kasnije navratiti."
On se, u stvari, zove Pjer Anđelo, još uvek se sećam, prodavao je strancima čudne slike na Trgu Navona, neverovatne mazarije za još neverovatnije sume. Neki Nemac, poneki Japanac, Amerikanac, njegovo čudno objašnjenje, na ne baš savršenom engleskom, i ode još jedan „paket" da bi jednog dana mogao da kupi svoj kafe. I kupio ga je, 'Anhel's'.
„Pa? Je l' sve u redu?"

„Budi mirna ... shvatio sam, nećeš da se zamaraš."
Hvatam je i podižem na leđa. „Ne, daj, ma šta radiš!?" Smeje se i pokušava da me udari, ali se, naravno, samo pravi.
„Ja ću te nositi ... Samo nemoj više postavljati pitanja."
„Daj, spusti me na zemlju!"
Prolazimo pored jedne grupice mladića i devojaka koji nas gledaju sa simpatijama – one sanjareći, a oni pomalo zbunjeni. Bar tako čitam na njihovim licima. I odlazimo. Cul de sac.32
„Evo, sad možeš da siđeš. Ovde je aperitiv od sireva i vina."
Đin namešta jaknu koja se povukla i majicu koja je otkrila stomak, mekan i bez čudnih pirsinga na pupku, prirodan i okrugao.
„Šta gledaš? Moj stomak nije najlepši deo."
Lepa i nesigurna. „Hoćeš da kažeš da ima i drugih lepih delova?"
Đin uzdiše.
„Privučen sam, nezadrživo usisan, smrvljen ..."
„Da, da, OK. Shvatila sam smisao."
Sedamo za prvi sto i naručujem nekom obojenom, verovatno Francuzu, sa belom keceljom oko pasa.
„Ovako, kiseo i zreo kozji sir i dve čaše traminera33."
Tip klima glavom i ja se samo nadam da je on to shvatio.
„Gde si pročitao tu priču o tramineru i kozjem siru? Da te nije brat naučio?"
„Pokvarenštino ..."
Pravim prema njoj znak V okrenut naopako.
„Otrovna zmijo. Ne, žao mi je, imao sam lični kurs sa jednim francuskim enologom. Enologom ženskog roda, da budem precizan.
U Eperneju, u Šampanji. Sive čarape. Providne i uvek do iznad kolena sa halterima. Hoćeš i ostale detalje?"
Uzdiše sa dosadom.
„Ne, hvala, inače ćeš opet početi, znaš ja sam privučen ... itd., itd. I slične gluposti ..."
Prividni Francuz stavlja jedan drveni tanjir na stočić i op-la. Shvatio je: kozji sir i hladan traminer. Neverovatno, a to nije sve.
„Doneo sam vam i meda ..."
„Hvala."
Kako je lepo kad neko voli svoj posao. A nema ničeg lepšeg od devojke koja jede sa uživanjem. Kao ona. Smeši se i maže med na još vruć hleb, tek izvađen iz tostera, prepečen, ali ne crn. Stavlja komad Bira na sve to i zagrize, odlučno, ali lagano, dok se drugom rukom štiti od poludelih mrvica. Onda vrhovima prstiju dotakne dlan i kao da svira neki čudan motiv, pušta ih da padnu na tanjir, pored preostalog hleba. Drugom rukom uzima traminer i malenim gutljajem završava.
Savršena je, jebote, savršena, znam to. Lagano bockanje. Koje li je značenje ovoga, ne znam ... Ali, u stvari ... Znam. Traminer silazi, brzo i hladno sa svojim kiselkastim ukusom. Leden. Čaša za čašom. Da. Znam, savršena je. I iz ovog o čemu razmišljam, kako se unosim, po ovom „znam, znam", shvatam da sam već polupijan. Sačekam da iskapi poslednji gutljaj, stavljam novac na sto i grabim je.
„Hajde, idemo."
„Ma, kuda?"
„Na jedno specijalno mesto."
I trčimo tako, malo od vina, malo od smeha. Pod indiskretnim pogledima ljudi za drugim stolovima, pogledima sa strane, da vide, da špijuniraju, da gledaju ovo dvoje neznanaca ... Nas dvoje, meteori u nekoj noći, u nekom lokalu, u trenutku koji nije običan, već samo naš. Kao ova gastro-tour.
„Hej, Step?"
„Da?"
„Koliko će biti stavki?"
„Šta hoćeš da kažeš?"
„Pa, pošto na svakom mestu jedemo nešto drugo, htela bih da znam koliko će ih biti, inače ću pući. Da, na koliko ćemo mesta još ići?"
„Dvadeset jedno!"
Odlučno odgovaram, pomalo dosadnim glasom, jebi ga. Ali, ni jedna naznaka, šta znam: ideja je lepa, originalna, zabavna. Đin se, iznenada, zaustavlja. Staje nasred ulice.
„Šta se dešava?"
Grabi me za jaknu i privlači Bebi obema rukama, držeći je za revere.
„Reci mi, kome si ukrao?"
„Audi kvatro? Rekao sam ti već, bratu ..."
„Ne, ovu ideju. Da na svakom mestu jedemo nešto drugo, od koga si je uzeo?"
Smejem se vrteći glavom, pijaniji nego ikad od alkoholno radosti.
„Ja sam je smislio."
„Znači da je to samo tvoja ideja, nisi je nekome ukrao? Iz neke blesave knjige, romantičnog filma, iz neke gradske legende?"
Širim ruke i još malo ispravljam leđa. „Potpuno moja." Uz smešak „došla mi je tek tako ..." Pucnem prstima. Đin me, još uvek, drži za revere i gleda sa još sumnjičavijim izrazom.
„I nisi to radio s nekom drugom?"
„Ne. Samo je za tebe. Ako je do toga, i na ovim mestima nisam bio ni s jednom drugom."
Pušta me naglo, gurajući me od sebe.
„Ma daj! Ovo si baš slagao!"
„Bam!" Pukne jedan balončić pljuvačke, duvajući ga kroz usta. „Bam!"
„Sranje! Aj, aj, Step je izvalio obično sranje!"
Skoro da pravi pesmicu od toga. Sad je ja hvatam za revere, okrećem je oko sebe pre nego što se suviše udalji. Pravi poluokret i završava blizu mog lica. Njena usta.
„OK, izvalio sam. Ali, uvek sam bio u grupi. Nikad sam, kao što sam sada s tobom ..."
„Dobro, sad je već bolje. U to već mogu da poverujem."
„Moraš da poveruješ."
Glas mi postaje tih i čak sam i ja iznenađen što ga čujem tako prigušenog, skoro šapćućeg, na njenim ušima, oko njenog vrata, u njenoj kosi. Gledam u njene oči, iskreno se smešim. Ceni to, veruje mi. Ali, želim da zapečatim. „Kunem se ...", i ovog puta veruje. Smeši se i prepušta. Poljubac. Mekan, spor, nije silovit. Poljubac s ukusom vina, blag, poljubac dva jezika u borbi, klizeći poljubac, poljubac na talasima, poljubac sa ujedom, poljubac hteo bih i dalje, ali ne smem. Poljubac ne može se dalje. Poljubac ima ljudi ...



Ne mogu da verujem. Ja, Đin, u Ulici Governo Vekio, ljubim se sa Stepom. Ljudi prolaze, ljudi me gledaju, zaustavljaju se, posmatraju ... A ja, nasred ulice. Bez razmišljanja, bez osvrtanja, bez briga. Zatvorene oči. Ljudi oko nas. Eto, mislim da bi upravo sad mogao biti neko ko sa pet metara posmatra naš poljubac. Provirim na desno oko. Ništa. Sve je čisto. Zatvaram ga. Ko zna, možda sa druge strane ... Ma, baš me briga! Ja i Step. U ovo sam bar sigurna. Grlim ga još jače, i dalje se tako ljubimo, bez problema, bez misli. Onda prsnemo u smeh, ko zna zašto. Možda zato što je malo pomerio ruku, dotakao mi bok, klizeći ko zna gde. Ali, iskrena sam. Ja nisam ni pomislila na to. Samo mi je došlo da se smejem i gotovo. A tako i njemu. I učinili smo to! Prsnuli smo u smeh. Desni obraz naslanjam na rame, smejući se, a prolaze me žmarci ... Ili želja.
„Hajde, čekaju nas Prvaci."
„A ko su oni? Neki tvoji prijatelji bubalice?"
„Ma, kakvi! To je mesto gde se jede samo pasta."
„Ha, pa dobro, otkud znaš? Možda je kuvar diplomirao filozofiju." Pokušavam tako da izvučem svoju vancinijevsku, blesavu šalu. A sa Stepom uspevam. Ko zna, možda bi se čak i ona dva brata, uprkos svim svojim uspesima, nasmešila da su je čula.34
Vlasnik se predstavlja – izvesni Alberto. Pozdravlja nas, ljubazan je, smešta nas, preporučuje „triptih", kako kaže. „Trofije al pesto, tortelini sa tikvicama i pirinač sa račićima i šampanjcem."35
Pogledamo se i klimnemo glavom, OK, može, da. A, u stvari, čuj Albertu, što više ne odeš?
„A za piće?"
Step pita da li imaju neko belo vino, bar ja tako mislim. Ali, nisam dobro čula ... Leptirić" ili nešto slično.
„Odlično." Alberto je razumeo i odlazi.
Gledam po restoranu. Lukovi od stare cigle, kamen koji izlazi iz zidova, belo, braon, crveno, svetla okrenuta nagore. Gledam dole. Novo, savršeno. Malo dalje, kuhinja. Falš antika, gvožđe tamnije boje, kovano gvožđe ili nešto slično i dva krila vrata koja se zatvaraju kao u salunima dok izlazi mladić sa tanjirom koji se puši, a niko ne puca u njega. U stvari, za jednim stolom veselo ga pozivaju, srećni što su dobili jelo. Ko zna koliko su čekali.
„Evo vaše 'falangine'."
Alberto donosi bocu belog vina na sto i otvara je sa lakoćom. 'Falangina' ... ne farfalina. Malo sam izgubljena. Step je uzima i sipa u čašu. Sačekam da to isto učini i sebi i dižemo ih.
„Sačekaj, daj da nazdravimo."
Zabrinuto ga gledam.
„Da čujemo", smešim se „čemu ćemo nazdraviti?"
„Čemu god ti želiš. Svako nek se odluči i onda ćemo zajedno nazdraviti."
Na trenutak se koncentrišem. On me gleda u oči. Onda pruža čašu prema meni i lupne je.
„Možda je ista želja."
„Možda ćemo, jednog dana, jedno drugom reći."
„Ako bude ..."
Gledam u Stepa pokušavajući da shvatim. On mi se smeši.
„Biće ... biće ..."
I pijem naiskap, sigurna da će se, pre ili kasnije, želja, barem moja, ostvariti. Vodićemo ljubav ... Ah! U pomoć! Ma, šta to pričam? O Bože! Rasejana sam. Gledam oko sebe. Kako drugi parovi za stolovima izgledaju drugačije. Ko zna kakvi smo mi, ali uvek verujemo da smo najbolji. Barem je tako u mom slučaju. Da, Đin uobražena. Ali, nikad ne bih mogla da sedim za istim stolom sa nekim kome se ne obraćam. Da jedem u tišini. Kakvog to ima smisla? Tako radi ono dvoje. Svaki čas, između dva zalogaja, gledaju napolje, izvan svojih života, izvan svojih misli. U potrazi za nečim drugim. Đosadilo im je ono što imaju pored sebe. Njihov sopstveni život koji su oni sami izabrali! Virkaju prema drugim stolovima, u druge ljude, žvaču pokušavajući da nađu nešto zanimljivo. Shvataš li ti to?
„Aaaa!!!"
„Ma, šta to radiš, što urlaš?!" Step me zabrinuto gleda, ali ja se smejem.
„Ti si potpuno luda."
„Ne, potpuno sam srećna!"
I ponovo zaurlam, a ona 'smorena' za stolom na trenutak je prestala da žvaće i iznenađeno i zainteresovano me gleda. A ja ... pa, ja joj mahnem. Uzimam zalogaj tek pristiglog jela i stavljam u usta. „Mmm, baš je dobro ..."
Vrtim kažiprstom po obrazu i dalje gledajući smorenu, koja ništa ne shvata. A čovek preko puta nje ništa od ovog nije ni primetio. Step se smeje. I gleda me. I vrti glavom. A ja mu se smešim.
„Hej, da nije ovo malo skupo za tebe?"
„Večeru časti moj brat. U stvari, on je pomalo škrt, ali nema problem s parama."
„Super, a zašto to radi?"
„Ma, možda da bi pomogao meni, mlađem bratu koji ima problem sa ženama."
„Ma daj, prestani! Da, sigurno je tako!"
I tako dalje, uz smeh. Onda se smeštamo u kola. Ne znam kako pronalazim još dva evra u džepu. Dajem ih Marokancu, koji se možda nadao boljem. Ali, onda promisli, povlači se, ipak zadovoljan, i već kao rođeni Rimljanin pomaže mi da se izvučem: „Hajde, hajde, gosn', gledao sam kolica kao da su cvetić."
Moje klimanje glavom je jedini odgovor. Da, da, dobro je ovako.
Muzika. 107,10. Reči di-džeja gube se u muzici „U2". A Đin, naravno, zna pesmu. „And I miss you when you're not around, I'm getting ready to leave the ground ..."
„A ti ih baš sve znaš!?"
„Ne. Samo one koje govore o nama."
Idemo duž Tibra. Onda prelazimo most. Desno, levo, Trg Kavur, Ulica Krešenco. „Papilon". Mario, vlasnik, pozdravlja nas. „Zdravo, jeste li samo vas dvoje?"
„Da, ali dvoje posebnih, a?" Smešim se Đin privlačeći je sebi. Tip nas gleda. Poluzatvorenih očiju. Da li misli: „Ma, ja ovog poznajem? Koje? Neka zverka?"
Ali, odgovora nema, možda zato što i ne postoji.
„Izvolite, molim vas, smestiću vas ovde, tako će vam biti udobnije."
„Hvala."
Pošto nije siguran, odlučuje da nas ugosti najbolje što može. Za svaki slučaj. Prolazimo kroz salu punu ljudi, uglavnom su žene u pitanju, i to lepe. Plave, brinete, crvenokose, smeše se, smeju, našminkane, glasno pričaju, ali vaspitano jedu, seku komade tek pristigle pice koja stoji na sredini stola. Malo dalje, pregladnele viljuške bacaju se na neku pršutu, tek isečenu, ružičastu i laku, dete ko zna koje svinje.
„Bedniče ..."
„Jao, šta je?"
Đin me je upravo pogodila direktnim udarcem u slabinu.
„Iznenadila si me."
„Videla sam kako si gledao onu."
„Ma, koju? Mislio sam na pršutu."
„Da, naročito. Misliš li da sam ja budala?"
Mario se pravi da ne čuje. Smešta nas za jedan sto u uglu i odmah odlazi.
„Da, na pršutu ... znam ja na šta si mislio. Ove su sigurno balerine iz 'Bagaljina'. Proslavljaju premijeru ili nešto slično. Onaj tamo sa malo kose na glavi je režiser, a one dve su, pored njega, primabalerine."
„Otkud znaš?"
„Pa, primetićeš da ja svaki čas idem na audicije ... Ti si taj koji je u svetu TV-a."
Jedna iz grupe ustaje od stola, kreće prema ve-ceu i prolazeći pored nas, nasmeši se. Onda zaokreće gubeći se u dnu sale, ali ostavljajući savršen pogled, dve mišićave noge, okruglu zadnjicu, uvučenu s mukom u pomalo tesnu suknju.
„Da, pogledaj se kako balaviš, a mislio si na pršutu! Šteta!"
„Šta je šteta?"
„Prokockao si veče."
„Što znači?"
„I da si imao neku šansu kod mene, a postojala je trunčica nade, sad si je izgubio."
„A zašto?"
„Zato! U stvari, daću ti jedan savet. Idi u ve-ce, za onom, možda opališ na brzaka ili izvučeš dve karte za 'Bagaljino'."
„A onda ćemo ići tamo zajedno."
„Ni mrtva."
„Ne sviđa ti se 'Bagaljino'?"
„Ti mi se ne sviđaš!"
„Odlično."
„Šta znači to – odlično?"
„Znači da imam šanse ..."
„Kako?"
„Znači da si ljubomorna, pomalo gnjavež, ali u suštini ..."
„U suštini?"
„Pristaješ!"
Đin kreće, ali je ja, brzo, zaustavljam rukom.
„Sačekaj! Hajde bar da naručimo."
Mario izranja iza Đininih leda.
„Pa, šta ću vam pripremiti?"
„Došli smo da probamo one predivne krvave odreske. Čuli smo da se priča o njima."
„Odlično."
Mario se smeši, srećan što je barem po odrescima poznat.