Hana Filding-Noć karnevala

First topic message reminder :



Izgubljena ljubav. Neobuzdana strast. Neočekivana izdaja.

Duboko razočarana u ljubav, mlada Veniša odlazi u Italiju i tamo započinje novi život. Uspešni arhitekta, ona je godinama marljivo gradila i neprobojnu tvrđavu oko sopstvenog srca. Međutim, kada je jedne karnevalske noći u Veneciji zagonetni Paolo spase od maskiranih napadača, njena uspavana osećanja rasplamsaće se neodoljivim žarom. Uprkos brojnim glasinama i Paolovoj reputaciji ženskaroša, Veniša ipak ne može da se odupre tajanstvenom muškarcu koji je uspeo da otključa sve kapije do njene duše.

Kada dobije novi projekat u Paolovoj velelepnoj kući u Toskani, Veniša će biti prinuđena da se uhvatiti ukoštac s nizom poteškoća koje prete da ugroze njihovu romansu – lepoticom odlučnom da Paolovu ljubav pridobije za sebe, mračnim grofom čije su namere daleko od dobrih i demonima prošlosti koji vrebaju iz senke.

Da li će ih poražavajuće tajne zauvek razdvojiti ili će uspeti da se izbore za svoju ljubav?

„Da, to sam ja. Kako si, Veniša?“ Srdačno su se rukovali, a on ju je pažljivo gledao. „Odavno te nisam video. Tvog oca često viđam u klubu, i na bridžu. Rekao mi je da sada živiš u romantičnoj Veneciji.“
„Da, dopada mi se ovde. Kako je tata? Nije baš pričljiv kad mu telefoniram.“ Odjednom joj je bilo neprijatno zbog očeve nezainteresovanosti. „Nikad nije voleo telefoniranje“, dodala je.
„On je jako dobro. Pomalo stari, naravno, kao i svi mi.“ Robert Rajli se nasmejao. „Morao je da odustane od vina i veselog života nekoliko napada kostobolje.“
Veniša je podigla obrve. „Nisam to znala ništa mi nije rekao. Kad god pitam, kaže da je dobro i nikad ne govori o zdravlju. Posećujem ga samo jednom godišnje, za Uskrs, i uvek sam mislila da je zdrav... Ali baš sam nepristojna, nisam vas upoznala. Ovo je moja kuma, Đovana Lombardi.“
„Da, tvoja kuma sreli smo se pre dosta godina. Sinjora Lombardi, drago mi je da se opet srećemo“, rekao je Rajli, prihvatajući Đovaninu pruženu ruku.
„A ovo je sinjor Barone. Paolo i ja smo se verili praktično ovog jutra, i baš smo krenuli da proslavimo. Nisam još javila tati, to ću sutra ujutro.“
Robert Rajli se okrenuo ka Paolu, ali nije mu pružio ruku. „Ĉestitam.“ Učtivo je klimnuo glavom.
„Grazie“, odgovorio je Paolo, jedva ga pogledavši.
Veniša je pogledala u svog verenika. Stajao je ispod lampe, dobro osvetljen, i primetila je koliko umorno izgleda, usukan i izmučen, s borama koje ranije nije primećivala. „Nisam videla gospodina Rajlija otkako sam se odselila iz Engleske“, objasnila je.
Paolo je odgovorio pomalo žalosnim osmehom dok je naizmenično gledao svoju
verenicu i prijatelja njenog oca. „Svet je mali, cara.“
„Stvarno, nikad se ne zna na koga ćeš naleteti“, odgovorio je Robert Rajli. „E pa, drago mi je što smo se ponovo videli, Veniša, posle toliko vremena.“ Uhvatio ju je za obe ruke. „Sad vas ostavljam da slavite srećan događaj.“
„Sećam ga se“, rekla je Veniša, obraćajući se kumi dok je nestajao iza ugla. „Jedan od tatinih uštogljenih prijatelja iz vlasti! Nisam ga odmah poznala. Prošlo je više od deset godina i stvarno je ostario. Osim toga, dosad sam ga viđala samo u odelu ovako ofucan izgleda prilično jadno. Ne bih nikad pomislila da ću ga sresti u ovom romantičnom gradu.“
Đovana je gledala u Paola koji je pošao ispred njih; onda se nagnula ka Veniši i spustila glas.
„Nemoj da te prevari, dušo. Ti agenti MI-5 i MI-6 prosto iskaču širom sveta. Dobro ga pamtim. Tvoja mama ga nije volela rekla je da loše utiče na tvog oca. Družili su se u Itonu, i potom u Oksfordu. Studirao je političke nauke, kao i tvoj otac, ali Vilijam je samo kratko radio u obaveštajnoj službi. Sve je napustio da bi se bavio porodičnim poslom posle smrti tvog strica Džona, ali sigurna sam da je i dalje ostao u kontaktu s prijateljima iz vremena kada je radio kao tajni agent. Tvoja mama je mislila da on da je velike priloge svojoj staroj organizaciji. On je veliki nacionalista i mislim da nije preboleo što je morao da se odrekne karijere u obaveštajnoj službi.“
Veniša je uzdahnula i odmahnula glavom. Vrlo retko je s Đovanom razgovarala o svom ocu, jer nije želela da se priseća svog nesrećnog po rodičnog života pre dolaska u Veneciju.
„To nisam znala, ali činjenica je da nisam ni želela da razmišljam o tome šta je sve radio, a on nije pričao o poslu. Mislim da mama često nije ni znala čime se on sve bavi. Osim toga, znaš da se tata i ja nismo slagali. Njega nije zanimalo šta ja želim da radim u životu; uvek mi je naređivao i terao me da se osećam kao da nisam ispunila njegova očekivanja, i zato sam se postepeno udaljila od njega. Mislim da je zapravo žalio što nema sina.“
Đovana je klimnula glavom i značajno pogledala u Paola, koji je i dalje išao nešto ispred njih. „Pa, ne moramo baš sada o tome“, rekla je prigušenim glasom. „Večeras ćemo slaviti lepe vesti, i ne smeš dozvoliti da ti mračne misli to pokvare.*'
Kad su stigli u Rigoleto, šef sale im je ponudio da biraju između dva stola. Mogli su da sednu u klasičnu italijansku salu od mermera, prigušeno osvetljenu, s crvenim svilenim zavesama, kožnim sedištima i zidovima ukrašenim slikama Amedea Modiljanija, koji je bio bliski prijatelj vlasnika; a na raspolaganju je bila i bašta, gde su stolovi bili postavljeni među cvećem. Biljaka je bilo svuda: ne samo na tlu, nego su rasle i u kotaricama okačenim o grane drveća, i u ogromnim etrurskim vazama raspoređenim po travnjaku, koji je bio relativno mali, kao i svaki zeleni prostor u gradu, ali su ga cvetni aranžmani oživljavali.
Odlučili su se za baštu i smestili se za sto osvetljen svećama, ispod srebrne breze kraj male fontane. Veniša je bila opijena sopstvenim emocijama, koje kao da su narastale od lepote oko nje. Atmosferu je upotpunjavala muzika, a ritam bubnjeva kao da se potpuno slagao s pulsiranjem njenog srca.
Ipak, bila je svesna da Paolo nije pričljiv kao obično. Povremeno bi se okrenuo da je pogleda, a ona je videla da mu je lice napeto i smesta bi je obuzela krivica. Povremeno bi zastao da otpije malo viskija pa bi se naslonio u stolici, gledajući oko sebe po bašti, a sreća kojom je zračio otkako je Veniša pristala da se uda za njega prosto mu je nestala s lica. Izgledao je zabrinuto, čak uznemireno.
Veniša je primetila da je naručio još jedan viski. Uopšte nije ličilo na njega da uzme dva žestoka pića jedno za drugim. Pitala se šta ga to muči. Poseta bolnici mora da je uticala na njega mnogo više nego što je mislila. Sigurno je premoren, nije trebalo da pristanem da večeras izađemo. Mogla je lepo s kumom ostati kod kuće i Selestina bi im spremila nešto jednostavno, na primer njoke sa crema di pomodoro i malo salate, pomislila je. Baš u tom trenutku, kao da je osetio njen pogled, Paolo je pogledao pravo u nju i nasmešio se. Istog časa sva je zatreperila iznutra, kao i uvek kad bi je on tako pogledao, i opustila se.
U jelovniku kod Rigoleta uopšte nije bilo jednostavnih jela. Venišina večera bila je veoma obilna, počev od rižota Milaneze i hrskavih telećih brizli s crnim tartufima, za koje je šef sale tvrdio da su prvi prolećni rod i da su tog jutra stigli iz Umbrije. Za desert je uzela sveže majušne mušmule sa sladoledom od nevrcanog meda i crnu kafu.
Posle večere otpratili su Đovanu do njenog stana.
„Doći ću ujutro u bolnicu, kumo. Laku noć.“
Na ulazu u zgradu Đovana je poljubila Venišu, pa Paola. „Laku noć, cara, i hvala ti na lepoj večeri, Paolo.“
On je kruto klimnuo glavom. „Bilo mi je zadovoljstvo, signora, i nadam se da će ih biti još mnogo. „
Dok su Veniša i Paolo polako išli ka pristaništu, Veniša se stresla bez nekog očitog razloga. „Neko je zakoračio preko mog groba“, našalila se.
„Ne govori takve stvari“, smesta je rekao Paolo. „Morbidno je!“ Skinuo je jaknu i prebacio joj preko ramena, pažljivo kao da je od porculana. „Evo, uzmi ovo“, rekao je blažim glasom. „Sigurno si umorna, carissima, treba da se naspavaš.“ Veniša se umotala u jaknu i pogledala ga, svesna da ga nikada nije videla tako umornog; ipak, nije ništa rekla nego se samo nasmešila.
Spokojna noć delovala je i na njih dvoje. Neko vreme stajali su ćutke jedno kraj drugog na pustom keju, gledajući vodu Velikog kanala koja se talasala s mnoštvom raznobojnih odsjaja crvenih, zelenih, žutih i plavih. Gondole pune turista, svaka sa po jednim fenjerom na pramcu i krmi, klizile su kraj njih nalik na lokvanje, a iza njih su blistale srednjovekovne fasade, veličanstveno osvetljene tako da se istaknu najlepši detalji. Mesečina je bila meka i sedefasta nad vodom. Ljubavnici, mladenci na medenom mesecu i budući mladenci kretali su se kanalom kao da lebde.
„Hoćeš li da dođeš kod mene umesto da ideš u hotel?“
Paolo je pogledao u Venišu. Pod mesečinom je primetila kratak osmeh. „Ako dođem kod tebe, nećemo spavati, amore mio, veruj mi.“
„Možemo da pokušamo.“ Stidljivo se osmehnula, gledajući u vodu.
„Priznajem da sam umoran, ali ne bih mogao da ti odolim. Samo budala i svetac odbili bi noć u.tvom naručju, cara, a ja nisam ni jedno ni drugo.“
Od tih reči Veniša je osetila da je zapljuskuje spori talas vreline.
Paolo ju je iznenada uhvatio za ruku, grčevito joj stežući prste. Veniša se polako okrenula prema njemu i videla da je netremice gleda. Pogled mu je bio nekako pun nestrpljenja, toliko molećiv da joj se srce steglo. Oči su mu blistale, a lice, vitko i preplanulo, bilo je skoro zastrašujuće ozbiljno s nekom novom žestinom. Sledećeg trenutka pustio joj je ruku; zagrlio je Venišu, privlačeći je uz sebe. Pokušao je da kaže nešto, ali kao da nije uspevao.
„Šta ne valja, Paolo? Odjednom si tako bled i uznemiren.“
„Molim te, zapamti, amore mio: volim te, Veniša. Znao sam to od samog početka, od prvog dana kad sam te sreo. želim da se staram o tebi dok god smo živi. Prosto ne mogu da živim bez tebe...“
„Sve ja to znam, ljubavi. Ni ja ne mogu bez tebe.“
„Jesi li sigurna? Šta ako...“
„Ššššš, umoran si i ja sam za to kriva, dovukla sam te ovamo i pokvarila sam ti odmor nemaš razloga za brigu.“
Paolo je zavrteo glavom, mada Veniša nije razumela zašto. Pažljivo ju je gledao u oči. Osetila je njegove usne na čelu i čula kako šapuće njeno ime. „La mia piccola strega, mala moja čarobnice“, rekao je. Naslonio je obraz uz njen i to kao da ga je smirilo, ali delovao je užasno tužno; Veniši se činilo da su mu ramena povijena, kao da ih opterećuje neka teškoća. Možda je shvatio da je, zaprosivši je, dodatno iskomplikovao život i sad se pokajao. Možda joj se sve to samo pričinjava.... Tišina je trajala neprijatno dugo, prekidana samo tihim pljuskanjem vode o kej.
„Hajde, Paolo, idemo. Odvezi me kući i idi da se naspavaš biće ti bolje ujutro.“ Sišli su u Paolov brodić i odvezli se ka okrugu Dorsoduro.
* * *
Venišu je opkoljavala izmaglica sna. Ĉinilo joj se da je zatvorena u nekakvom mehuru, da lebdi između zemlje i neba. Kroz poluprozirnu opnu, nejasne crte njenog voljenog ličile su joj na nedostupno priviđenje i znala je da če nestati svakog časa ako ne bude odmah otišla tamo.
Tiho je uzdahnula i pridigla se, pružajući ruke ka njemu. „Ljubavi“, šapnula je.
„Najdraža ljubavi moja, jedina ljubavi, nemoj ići. Volim te. Nikad nisam prestala da te volim. Uvek ću te voleti... tebe... samo tebe.“
I dalje ga je videla izdaleka, ali maglovita slika nastavila je da bledi, a onda da se vraća... sad ga je videla skoro jasno, ali onda se lice ponovo stopilo s uskovitlanom maglom nestvarnog.
Počela je da ga doziva, trčeći, obuzeta strašnom potrebom da ga sustigne. A onda se iznenada našla u njegovom zagrljaju. Paolo... grlio ju je... Paolo... milovao je... ljubio je. Pokušala je da se privije uz njega... da ga oseti, jer podrhtavala je od emocija i žudela za njegovim dodirom... za njegovom toplinom, ali dočekalo ju je ništavilo... praznina... vazduh... hladan vazduh. Zašto ne može da ga oseti?
Šaputao joj je na uvo. Reči su bile nejasne, iako je znala da su pune nežnosti... reči ljubavi... melodija koja odjekuje i narasta... Paolo... Paolo, odgovori mi. Jesi li to ti? Naravno da je on, ko bi drugi bio? Iako nije mogla dobro da čuje odgovor, u glasu koji je govorio bilo je nečeg poznatog, nalik na duboki ton violončela jedva se oseća, ali znaš da je tu.
Paolo, šapnula je, podižući pogled ka njemu... Paolo... Ali nije ugledala Paolovo lice već Džadovo... počela je da drhti od straha, a s usana joj se oteo prodoran vrisak... Džadov duh!
Venišin um i dalje je odzvanjao od te dve reči kad se trgla iz sna da bi mu pobegla. Sedela je u krevetu, dahćući za trenutak dezorijentisana, razrogačenih očiju. Kosa joj se zalepila za lice, a usta i grlo bili su joj suvi. Plašeći se da se pomeri, privila je ruke na grudi, suviše uplašena da bi sklopila oči, u strahu da će ga ponovo videti ako zaspi... Džadov duh!
Zraci srebrnaste mesečine koji su poigravali po pokrivaču i zidovima bili su jedino svetlo u mračnoj sobi. Veniša se osvrnula, polako se pribirajući. Da, tako je... još uvek je u Veneciji. Obgrlila je kolena i položila čelo na njih, pokušavajući da umiri disanje i dozvoli srcu da uspori otkucaje.
Posle nekog vremena malo se smirila i puls joj se vratio na normalu, tako da je mogla da počne da razmišlja. „Ponovo Džad“, uzdahnula je glasno. „Uvek Džad.“
Taman kad je poverovala da se oslobodila sećanja na njega, ono joj se vratilo da je progoni. Suviše je dugo bežala od senke njegovog odlaska. Da li da pokuša da ga potraži, i time okonča godine mučenja, jednom zauvek? Možda bi joj to donelo smirenje, pa bi prestali da je progone odjeci te ljubavi; tada bi mogla da nastavi sa životom. Naravno, morala bi da kaže i Paolu, ako se odluči da to učini. Ali uprkos svojim filozofskim sklonostima Paolo je strastan i svojeglav čovek. To je već znala njegovo stanje je svakako samo pojačalo potrebu za sigurnošću i kontrolom. Možda bi takav pristup dodatno iskomplikovao stvari. Moraće još malo da razmisli.
Veniša je uključila lampu pored kreveta i odmah je isključila: svetlo je bilo prejako. Ustala je i otišla u kupatilo. Svukla je spavaćicu i ušla pod tuš. Stresla se od zadovoljstva kad je na vreloj koži osetila osvežavajuće mlazeve; sklopila je oči, zamišljajući da je to Paolov baršunasti dodir. Volela je osećaj kad se njegove ruke kreću preko nje, čvrste i snažne, ali i nežne. Uprkos strasti i vatri koji su goreli u njemu, nikada nije bio grub prema njoj, ponašao se kao da je njeno telo dragulj. Takva nežnost kod tako krupnog muškarca bila joj je veoma uzbudljiva, i nekako ju je privlačila. Paolo ju je naučio da se ne plaši sopstvenog tela i njegovih želja.
U njoj su se budili talasići emocija dok joj je voda prskala između nogu, stapajući se s vlagom koja je izvirala iznutra. Pošto je dobro znala šta joj je sada potrebno, Veniša je požalila što nije insistirala da Paolo ipak provede noć kod nje znala je da bi sigurno popustio. Sad je bilo suviše rano da ga pozove. Bio je premoren... sigurno je u dubokom snu. I ona je bila premorena; san ju je uznemirio, ali ipak je to samo san, pomislila je filozofski, pa bi možda trebalo da pokuša da odspava još koji sat. Da, to će biti najbolje: vrati se u krevet, zatvori oči i spavaj. Tako će vreme brže proći a onda, čim izađe sunce, telefoniraće Paolu.
* * *

Kad se Veniša ponovo probudila, uveliko je svanulo ali je i dalje bilo prerano da zove Paola. Neka se što bolje odmori, pomislila je. Pre oblačenja napravila je sebi veliku, jaku kafu. Nije bila gladna, ali morala je imati dovoljno energije za današnji dan. Iznela je šolju na uzanu terasu i sela, u tankom ogrtaču, lenjo gledajući saobraćaj na kanalu kroz balkonsku ogradu od kovanog gvožđa. Ĉula je gukanje golubova i nasmešila se, poredeći ovaj pogled s onim iz Mirađa koji joj je postao prisno poznat.
Jutro je bilo savršeno, plavo i zlatno. Nebo je bilo potpuno vedro, a voda kao da je poigravala od tečnih odsjaja i topline sunca.
Ĉula se zvonjava mobilnog telefona i Veniša je pohitala da ga izvadi iz tašne, zadovoljno se smešeći. Paolo, pomislila je. Rano se probudio, možda ni on nije mogao da spava.
Ipak, nije bio Paolo nego Đovana; zamolila ju je da ne dolazi u bolnicu nego u firmu. Jedna velika ploča s oštećenim mozaikom upravo je stigla u njeno odeljenje, a vlasnik, Španac, želi da je što pre dobije nazad. Radi se o veoma velikom komadu, otpalom s murala u Granadi. Đovana je smatrala da bi Veniša, ako već danas počne da radi s Frančeskom, mogla brzo da restaurira mozaik i vrati ga senjor Hereri za nekoliko dana.
Veniši je pomalo laknulo što neće ponovo morati u bolnicu. Obukla se, i pre polaska pokušala je da pozove Paola preko mobilnog i dogovori se da se vide za ručak. Telefon mu je bio isključen, pa je pozvala njegov hotel.
„U sobi se niko ne javlja, signorina“, rekla je telefonistkinja u hotelu Ĉiprijani. Pokušala je i s trpezarijom, jer možda je sišao na doručak, ali nije ga bilo ni tamo.
„Molim vas, povežite me s recepcijom.“ Veniša je sačekala nekoliko minuta da se recepcioner javi.
„Signor Barone je rano jutros uzeo taksi ispred hotela i još se nije vratio. Ključ je još uvek na recepciji.“
Veniša je bila uvređena. Zašto joj se nije javio? Najverovatnije nije hteo da je probudi vrlo lepo od njega, ali ipak nezgodno. Osim toga, zašto mu je telefon isključen? Nisi poštena, ljutnula se na sebe. Nije hteo da smeta jer je dogovoreno da ćeš biti ceo dan sa Đovanom u bolnici, pa je rešio da radi nešto svoje. A postoji mnoštvo razloga da ljudi isključe telefon.
žurno je izašla iz zgrade i pridružila se povelikoj grupi ljudi na stanici vaporeta. Tog jutra morala je dugo da čeka. Ove godine kao da je bilo više turista, verovatno zbog povoljnog kursa lire, pomislila je. Kad je najzad stigla do Trga Svetog Marka, morala je da požuri kako bi na vreme stigla do kancelarije Bjanki i Lombardi.
Frančeska je skočila da je pozdravi čim je Veniša ušla u sobu.
„Veniša! Kakvo divno iznenađenje što si se tako brzo vratila. Mislila sam da ćeš odsustvovati mesecima“, uzviknula je i čvrsto je zagrlila. Potom se vragolasto nasmešila. „Verovatno treba da zahvalimo sirotom Ugu zbog toga.“
Veniša je uzdahnula. „Da, sirotom Ugu, i sirotoj Đovani, ali dobra vest je što je on ipak imao samo blag infarkt i uskoro će izaći iz bolnice.“
„A šta je s tobom? Izgledaš nekako umorno nadam se da te ona životinja nije suviše mučila.“
Veniša se namrštila. „Kakva životinja? Ne misliš valjda na Paola.“
„Oooo, sad je dakle Paolo“, nasmejala se Frančeska, imitirajući Venišin razneženi ton.
Veniša je osetila izdajničko crvenilo na obrazima. „Ne šali se, Frančeska... Znam da je sve potpuno neočekivano... Kao što znaš, nisam očekivala ništa slično kad sam otišla tamo, ali...“
„Ali l’Amante delle Quattro Stagioni te je ipak šarmirao, je li?“
„Nije bilo tako. U prvi mah pokušala sam da se borim protiv osećanja, ali znaš da mi je bio privlačan od samog početka. I ti si videla poljubac.“
„Si, ali taj čovek je mascalzone, imao je stotine ljubavnica. Svašta se priča o njemu.“
Veniša se bojažljivo nasmešila. „Veruj mi, on je veoma brižan, pažljiv i osećajan čovek. Nikad nisam srela nikog takvog.“
„Dio mio, upecana si, caral Ljubav je šlepa i već vidim da je taj čovek postao tvoj vitez na belom konju.“ Frančeska ju je sumnjičavo gledala, očito nimalo ubeđena.
„Nije to što ti misliš. Hajde da radimo, pa ću ti usput objasniti imam toliko toga da ti ispričam.“
„Pa naravno da imaš. Chipuofare da testimone alla sposa, se non sua madre, ko će hvaliti nevestu ako ne njena majka.“
„Ne budi cinična, Frančeska. Umem da budem nepristrasna kada treba.“
„Idem da nam donesem kafu, a onda možeš sve da mi ispovediš, dok se bavimo ovim neopisivo pipavim poslom koji moramo da završimo za neopisivo kratko vreme.“
Ĉim je Frančeska otišla po kafu, Veniša je ponovo pozvala Paola, ali on se još uvek nije vratio u hotel. Možda je otišao na Torčelo, pomislila je. Ali da su ga pozvali nekuda zbog posla, sigurno bi mi to rekao. Pokušala je da otera prve znake nelagodnosti.
Veniša i Frančeska provele su celo prepodne radeći i pričajući. Frančeska samo što nije prosula kafu po sebi kad je čula da ju je Paolo zaprosio i da je prihvatila. No do ručka je dozvolila da je Veniša ubedi da promeni mišljenje o Paolu. Jedva. Ipak, tražila je od Veniše da pripazi i da ne gleda svet kroz ružičaste naočare. Uostalom, još se nisu venčali. Non ćepeggior cieco di chi non vede, niko nije tako slep kao oni koji neće da vide, rekla je.
U pauzi za ručak Veniša je ponovo telefonirala u hotel, ali Paolo se još nije vratio. Potom je pozvala Mirađo i navalila na Ernestinu tražeći vesti o Paolu. Domaćica joj je rekla da se signore nije javljao otkako su njih dvoje krenuli na Sardiniju, ali obećala je da će mu preneti da ga je signorina tražila ako se slučajno pojavi tamo. Posle tog razgovora Veniša je mogla da smisli samo jednu stvar koja bi joj ublažila sve veću strepnju.
„Idemo na ručak“, predložila je Frančeska, gledajući na sat. „Danas ja častim, povodom tvoje veridbe.“
Veniša je skočila i zgrabila kaput. „Hvala, Frančeska, ali to ćemo neki drugi put moram nešto hitno da obavim. Vratiću se na vreme da nastavimo posao.“
Dva bronzana diva na vrhu tornja sa satom otkucala su jedan sat. Veniša je žurila ka svom odredištu, okružena mnoštvom ljudi koji su se slivali sa svih strana na osunčani trg, govoreći na svim jezicima sveta. Prvi put nije se u hodu divila Duždevoj palati, koja je zaklanjala nebo svojim veličanstvenom fasadom oslonjenom na dvostruki niz lukova, niti renesansnoj Biblioteci Svetog Marka, u kojoj je provela mnoga zimska popodneva čitajući i učeći. Prešla je preko velikog trga pod Kampanilom, na kojoj su se videle senke oblaka u prolazu; strogost građevine od crvene cigle bila je glavna odlika Crkve Svetog Marka, koja je izgledala kao iz bajke sa svom čipkom isklesanom u mermeru i zlatim mozaicima. Stotine golubova šepurilo se i gukalo oko nje, dostojanstveno se sklanjajući dokje ona žurila preko prostranog trga.
Veniša ie bila zadubljena u misli: morala je da razgovara s Ping Luom. Poslednji put kad je otišla kod starog Kineza, radnja je bila zatvorena; ipak, danas ju je obuzelo čudno ubeđenje da će ga naći i da će joj on razjasniti sve sumnje koje su joj se celog jutra motale po duši. Kao da je onaj čudni san pokrenuo neku nevidljivu struju koju je deo njenog mozga osetio. Neki ljudi bi se tome smejali... ali osećala je tiho uverenje, uprkos svemu. Baš kao što neki osetljivi instrumenti osećaju drhtaje zemljotresa, iako se zemlja trese možda hiljadama kilometara daleko, tihi mrmor znanja u nama ponekad može da se čuje uprkos buci. Puste nade, javljao se Venišin zdrav razum. Intuicija, šaputao je neki unutrašnji glas.
Uličica Kale del Paradizo bila je puna ljudi. Kao i svaki put kad je dolazila u ovaj neobični deo grada, bila je svesna srednjovekovne atmosfere, kakve nije bilo u ostalim delovima Venecije.
Veniša se probijala kroz uličicu, pokušavajući da prođe kroz mnoštvo ljudi koji su koračali tamo-amo. Već je bila skoro stigla do cilja kad je naišla na gužvu koja joj je preprečila put; ljudi su stajali zbijeni, vireći kroz rešetke prozora u dve mračne podrumske prostorije jedne zgrade, koje su bile prepune ptica u kavezima. Svuda naokolo osećao se užasni zadah perja, i čulo se kako mala stvorenja cvrkuću, pevaju i pište. Ĉula je za venecijanske ptice u kavezima uvozne zebe, kanarince, golubove i kosove koji se prodaju u kićenim, ponekad pozlaćenim kavezima. 1 Fabricio je imao kosa koji je živeo u kavezu na njegovom sunčanom balkonu, okružen cvećem u saksijama i puzavicama. Prolaznici su zastajali i zviždali kratke melodije, a vesela ptičica ih je potpuno verno ponavljala. Fabricio. On je tako opušten i vedar momak. Svaka devojka bi ga poželela. A ipak, ona se nije zaljubila u njega... nedostajalo mu je ono nešto neopipljivo što pomaže muškarcima poput Paola da uđu pravo u žensko srce.
Kad se konačno izvukla iz gužve, Veniša je stigla do Ping Luove prodavnice. Srce joj je poskočilo od radosti radnja je bila otvorena i čovečuljak je sedeo ispred nje, sunčajući se. Kad se Veniša približila, ustao je da je pozdravi.
„Tako mi je milo što sam vas našla“, rekla je Veniša. „Jednom sam već dolazila, pre nekoliko nedelja, ali radnja je bila zatvorena.“
„Da, moja supruga i ja smo se upravo vratili s putovanja po planinama. Ali šta vas dovodi ovamo, dete moje? Vidim da senke još nisu nestale s vašeg lica.“
„Našla sam ljubav, ali...“
Ping Lu je ušao u radnju. Nasmešio se onim svojim smirenim osmehom. „Hodite, idemo u moju baštu za meditaciju. Tamo je tamnije, sveže je i tiho, a to je mnogo bolje za razmišljanje.“
Prošli su kroz prodavnicu i izašli kroz velika dvokrilna vrata, koja Veniša prošli put nije primetila, u senovitu egzotičnu baštu s izuvijanim vilinskim drvećem, neobičnim biljkama: grmljem. U uglu je stajao drevni mali oltar, koji kao da je načinjen za iskazivanje poštovanja nekom čudnom, divljem bogu, a sad je bio okružen mirišljavim štapićima i kamenim svetiljkama koje su bacale prigušeno, zlatasto svetlo. Ulaz su čuvala dva velika bronzana psa kineski carski čuvari, kako joj je objasnio Ping Lu; mužjak je držao šapu na planeti, a ženka je pred sobom imala mladunče.
„ženka štiti dom iznutra, a mužjak spolja. Mladunče predstavlja ciklus života, koji je važan za sve nas.“ Klimnuo je glavom i nasmešio se. „Hodite, dete moje, hajde da sednemo ispod drveća.“
Staro drveće, jasno ocrtano prema svetlosti, ličilo je na ono koje je Veniša viđala na japanskim grafikama: cvetovi su bili bledi i nestvarni. Vazduh je bio mirisan i potpuno nepomičan; jedini zvuk čuo se od fontane, oko koje je raslo naročito mirišljavo cveće.
Ping Lu je seo na drvenu klupu i pokazao Veniši da sedne na stolicu prema njemu. Već samo prisustvo sićušnog starca pomoglo joj je da se smiri. Kad su se smestili, on joj se zagledao u lice.
„Dakle, kažete da ste našli ljubav?“
„Da, zove se Paolo.“ Oklevala je, ne znajući odakle da počne. „On je divan čovek i imao je vrlo tragičan život.“
„Ali?“
„Pa, problem nije kod njega, znate... nego kod mene.“
„Muče vas sumnje? Niste sigurni u svoja osećaja prema... Paolu?“ „Upravo suprotno, volim ga više nego išta, ali progone me snovi i misli o mojoj prvoj ljubavi.“
„Znači, vaše srce se dvoumi između prve ljubavi i ove nove?“
„Ne... nije to. Paolo je otišao, on...“
„Da li ste čitali Heraklita?“
Veniša se namrštila. Šta mu to znači? „U školi smo učili nešto malo o njegovoj filozofiji, ali nisam čitala njegova dela.“
„On veruje da se sve kreće ukrug.“
„Ne razumem.“
Ping Lu ju je gledao netremice. Nekako je postigao da izbriše svaki izraz iz očiju, koje su sad gledale tupo i prazno. „Vatra zamire i pretvara se u vazduh, vazduh zamire i postaje voda, voda zamire i postaje zemlja i tako dalje. Postoji stalna smena života i smrti između pojedinih elemenata, i to u oba pravca. Sve se kreće ukrug. Heraklit kaže ovako: Odozgo naniže i odozgo naviše, sve je jedno isto. Ne brinite, dete moje, na dobrom ste putu.“
Starčeva neizmerna smirenost i duboka nežnost s kojom joj se obraćao umirili su Venišu, iako je i dalje bila zbunjena i nije razumela ni reč od ovog što joj je govorio.
„Vidim da ste i dalje zbunjeni, ali da ste učili meditaciju, odgovor bi vam bio jasan. Sad ću doneti tarot. U Kini se ne koristi, više volimo Ji đing, ali moja žena je Italijanka pa me je naučila i zbog vas ću napraviti izuzetak.” Vratio se u radnju, ostavljajući Venišu da se premišlja o svemu što je rekao. Pogledala je na sat: trebalo bi da se vrati u kancelariju, ali nije htela da ode pre nego što razume da li je na dobrom putu. želela je još mnogo toga da pita, ali bilo bi sebično da ostane dugo. Nije bilo u redu zbog Đovane, koja joj je poverila važan posao, ni zbog Frančeske, koja je sad morala da radi sama.
Kada se Ping Lu vratio, Veniša je ustala. „Jako mi je žao, ali stvarno više nemam vremena. Moram da se vratim na posao i ne znam kada ću moći ponovo da dođem.“
Kinez ju je pažljivo pogledao i nasmešio se. „Nemojte toliko razmišljati, dozvolite da vas srce vodi. Već ste blizu kraja svog puta i bogovi vam se smeše. Ĉeka vas još jedna oluja, i moraćete da je savladate uz pomoć velikodušnosti. Konfučije kaže: Naneta nepravda ne znači mnogo, osim ako nastavite da je pamtite. Zdrobite ružu besa, dete moje, tako da vam ostane samo miris na rukama... Naučite da opraštate zla dela, kako ne biste ostali večita žrtva njihovih posledica.“
„Hvala vam, Ping Lu. Svakako ću razmisliti o svemu što ste mi danas rekli. Mada ne razumem značenje vaših reči, sigurna sam da ću u njima na kraju naći odgovore na svoja pitanja.“
„Vidim da i dalje nosite amajliju koju sam vam dao.“
„Da, uvek.“

„Onda se nemojte plašiti. Setite se da sledite svoje srce i bogovi će vam se uvek smešiti.“
Ping Lu je otpratio Venišu do izlaza. Pružila mu je ruku i on ju je za trenutak zadržao u svojoj, gledajući je u oči. „Danas sam pun mudrih izreka“, rekao je uz nagoveštaj osmeha. „Konfučije kaže: Ljudska duša nikada ne izgleda tako snažna kao kada odustaje od osvete i odvaži se da oprosti naneti bol.“
„Ali ja sam Džadu odavno oprostila, Ping Lu. Nimalo ga ne mrzim, ostalo mi je samo malo tuge u dubini duše. Ali stvarno bih želela da sećanje na njega prestane da me progoni, pa da mogu mirno da nastavim sa životom. Ja volim Paola, sigurna sam u to, i želim da provedem ostatak života s njim.“
Govorila je puna žudnje, a starčeve oči su na to mangupski sinule. „Sve se kreće ukrug, vrlo jednostavno. Zbogom, dete moje, i neka vas bogovi prate.“
Ping Lu je jeste delimično umirio, ali Veniša je i dalje bila zabrinuta. Više od svega želela je da razgovara s Paolom. Gde je on? Kad je shvatila da je ostavila telefon u kancelariji, Veniša je zastala kraj srebrnaste telefonske govornice i pozvala njegov hotel. „Ne, signor Barone nije ovde, odjavio se danas po podne“, rekla joj je telefonistkinja. Možda je ostavio poruku kod Ernestine? Pozvala je Mirađo, ali ovog puta niko se nije javljao.
Kad je stigla u kancelariju, pitala je ima li nekih poruka za nju, ali uzalud. Bila je očajna; zapljusnula su je sećanja na vreme kad je uzalud čekala da joj se Džad javi ili piše. Počela je da je obuzima strašna panika. Nije moguće da se ovo dešava. Ne mogu ponovo da prolazim kroz to!
Frančeska je pokušavala da je umiri, ali Veniša nije htela da sluša. Nije bilo nikakvog razloga da Paolo napusti Veneciju a da joj se ne javi, niti da iznenada postane potpuno nedostupan. Doživela je to već jednom; znala je šta se dešava. Da li se toliko prevarila u Paolu? Da li je pobegao od nje onog časa kad mu je konačno prepustila svoje srce? Obuzela ju je mučnina. VAmante delle Quattro Stagioni se vratio. Svi njeni divni, blistavi snovi o večnoj ljubavi raspali su se i pretvorili u najstrašniji košmar.
„Prerano donosiš zaključke, Veniša. Bolje sačekaj moguće je da je hitno otišao zbog posla, ili mu se pokvario telefon. Ne smeš tako brzo da ga otpišeš.“
Veniša se kratko, mračno nasmejala, stežući pesnice. Njen najdublji strah upravo se ostvarivao. „I nije mogao da nađe drugi telefon da mi se javi, čak ni na minut? Lepo si me upozoravala, i ti i onaj užasni Umberto dakle, kao i prošli put, samo sam ja kriva. Istorija se ponavlja. Nadam se da ovog puta barem nisam trudna.“
Pokušala je da se udubi u posao i do kraja radnog vremena je ćutala. Laknulo joj je kad je došlo vreme da se ide kući. Počela je da sklanja stvari i obratila se Frančeski. „Mislim da ću svratiti do kume pre polaska.“ Možda će Đovana imati ideju gde bi Paolo mogao biti.
Frančeska je videla izmučen izraz na njenom licu i pogladila ju je po mišici. „Idi“, rekla je, požurujući je. „Ja ću srediti radionicu. Ako kasnije poželiš da večeraš, posle razgovora s kumom, ili da pričaš s nekim telefonom, ne planiram ništa za večeras.“
„Hvala, Frančeska.“ Veniša je pokušala da se nasmeši. „Trenutno sam suviše zbrkana da bih mislila kako treba. Verovatno postoji sasvim logično objašnjenje za sve ovo i ja samo dramim zbog onog što sam preživela sa Džadom i zbog čudnog sna od noćas. Bolje da odem pravo kući, a onda ću telefonirati kumi da vidim šta je planirala za večeras.“
Dok je izlazila iz zgrade, jedan od portira požurio je niz stepenice. „Signorina,
signorina...“
Okrenula se. „Mene zovete?“
„Si“, rekao je čovek i prišao joj, pružajući belu kovertu. „Jedan gospodin ostavio je ovo za vas, pre jednog sata.“
Srce joj je poskočilo. Paolo... Paolo joj je ostavio poruku. Zašto nije došao gore? No nije ni važno. Odahnula je od olakšanja. Baš je smešan, valjda nije hteo da je uznemirava. I liči na njega da bude preterano uviđavan.
Široko se nasmešila. „Grazie mille.“
žurno je pocepala kovertu, umalo da pocepa i pismo u njoj. Ĉim je pogledala potpis na dnu, osmeh joj je nestao s lica. Pročitala je tekst nekoliko puta, kratak i koncizan:

Draga Veniša,
Veoma je važno da se vidimo na večeri, u osam sati, u Buon Appetito na Trgu Svetog Jovana i Pavla. Imam važne informacije koje će te svakako zanimati.
Srdačno,
Robert Rajli

XII

Ritam točkova voza koji je putovao kroz hladne predele kao da je bio u skladu s nestrpljivim otkucajima Venišinog srca. Bio je sunčan aprilski dan, proleče je upravo dostiglo vrhunac u svemu što niče; konačno su se razmahnule sveže, nove boje umesto sivih i smeđih koje su vladale preko zime. Nebo je bilo plavo, s ponekim paperjastim oblakom, i čitav svet bio je zaogrnut zelenilom; kestenovo drveće dičilo se visokim cvastima u ružičastoj i beloj boji, zemlja je prštala od novog života. Na poljima su blejala mlada jagnjad, a telad i ždrebad isprobavala su nesigurne, mršave noge. Gusto busenje narcisa i nezaboravka cvetalo je duž železničkih šina, a drveće u grupicama izgledalo je zaobljeno i bujno; u voćnjacima su krošnje bile pune cvetova. Ovo je bilo englesko proleće, toliko drugačije od italijanskog; Veniša ga je sa zanimanjem gledala, kilometar za kilometrom, dokje voz putovao sve dalje i dalje.
Smetala joj je sporost seoske lokomotive, koja se zaustavljala na svakoj maloj stanici. Ĉak ju je i buka nervirala: koraci putnika po šljunku, zveket prtljaga, glasovi, škripanje vrata na kupeima kad god je voz usporavao ili ubrzavao.
Veniša je bila sama u kupeu, i mada je kupila knjigu da čita tokom puta, misli su joj se stalno vraćale na prethodno veče i sastanak s Robertom Rajlijem. Stotine pitanja kovitlalo joj se u glavi dok je gledala kroz prozor, obuzeta naizmenično nadom i očajanjem. Njen svet bio je u haosu: više nije znala šta je istina a šta laž. Bezbroj puta ponovila je u sebi razgovor koji je vodila s očevim prijateljem: pitanja i odgovori, nepovezane činjenice i delići informacija, sve to i dalje joj se činilo suviše zbrkano i fantastično da bi imalo ikakvog smisla.
Nakon što je pročitala Rajlijevo pismo dok joj je srce ubrzano tuklo, Veniša umalo da ne ode na sastanak s njim. Nikada joj se nisu dopadale očeve kolege iz Organizacije, kako ih je majka zvala. Uvek su delovali nekako tajanstveno kad god bi došli u posetu; rano je naučila da se takvog tipa ljudi treba plašiti i izbegavati ih.
Pročitala je mnogo detektivskih romana Džona le Karea i Lena Dajtona, pa je umela da prepozna dvosmisleni jezik koji su uvek koristili, a koji se ticao nepoželjnih aktivnosti i neprijatelja, i domaćih i stranih. Veći deo prigušenih razgovora koje su vodili iza zatvorenih vrata ser Vilijamove radne sobe odnosio se na nevolje. Mada su vrlo retko otvoreno govorili o problemima u Severnoj Irskoj, Veniša je znala da se razgovori skoro uvek vode baš o tome. Pretpostavljala je da, mada je njen otac napustio tu grupu, i dalje na neki način učestvuje u njihovim aktivnostima biće da onaj koga jednom prime nikada ne može sasvim da ode. Ipak, nikad nije ni pomislila u kolikoj meri će njegovi postupci uticati na njen život.
Neprijatelji. Ta reč je mračno odjekivala u Venišinom umu. Bogati, otmeni, ugledni neprijatelji, s kandžama koje umeju da prikriju toliko dobro da niko i ne pomisli koliko zlo vreba iz pozadine. Krem engleskog društva. Pri toj pomisli maltene se stresla od gađenja, utoliko pre što je sada znala da se njen otac nalazi u središtu čitave stvari. Kako čovek može tako neopisivo okrutno da se ponese prema rođenoj kćeri?
Pomisao na oca, sada još više nego pre, otvarala je nezalečenu ranu. Vilijam Aston Montegju je čitavog njenog života određivao šta njegova kći sme a šta ne sme da radi. Ĉinio je to iz ljubavi, naravno, tako je bar govorio Veniši, a njena majka ga je slepo podržavala. Možda bi činjenica da je to činio za njeno dobro trebalo da bude opravdanje, ali nije tako bilo osećala se kao u klopci, i čim je bila u stanju da ode, Veniša je napustila kuću. I dalje bi se trgla kad bi se setila užasnih svađa koje je vodila s ocem svaki put kad bi želela nešto što se ser Vilijamu nije dopadalo. Trebalo je da me majka štiti, nastavljala je Veniša da govori u sebi. Ali naravno, njeni stavovi bili su pod ogromnim uticajem ljubavi prema njemu, do te mere da na kraju nije imala slobodnu volju, čak ni kad se radilo o tome da ne nanese bol sopstvenoj kćeri.
Veniša se detaljno prisećala sastanka s očevim prijateljem. Robert Rajli nije joj rekao mnogo. Ĉekao ju je u Bon Apetitu, sedeći za stolom u najdaljem uglu restorana...
* * *
Na Venišino iznenađenje, čim ju je ugledao, ustao je i dao je znak konobaru da želi da plati.
„Dobro veče, Veniša. Drago mi je što si došla“, rekao je uz srdačan osmeh. „Nadam se da ti neće smetati da malo odložimo večeru. Rezervisao sam sto za deset uveče. Pošto Italijani inače večeravaju u to doba, a veče je veoma lepo, mislio sam da prvo malo prose tamo.“
Veniša je pokušala da ne pokaže koliko ju je ovaj predlog iznervirao: nije bila raspoložena za ćaskanje. Ĉitavog dana bila je na mukama, pokušavajući da dođe do Paola i pitajući se otkud ovaj iznenadni poziv koji je, sudeći po tonu pisma, imao veze s nečim neprijatnim.
„O čemu se radi, gospodine Rajli?“, upitala je kruto. „Nije mi stalo do večere nisam zato došla ovamo.“
„Kako god želiš, draga moja, ali mislim da moramo da popričamo nasamo.“
Izašli su iz restorana i ćutke koračali nekoliko trenutaka; uskoro su našli mali park kraj samog kanala, koji je u ovo doba bio prazan osim nekoliko zaljubljenih parova koji su se ljubili na klupama.
„Ovde nam niko neće smetati“, rekao je Rajli i poveo je ka klupi kraj same vode. „Hajde da sednemo, biće ti udobnije osim toga, ovo što imam da ti kažem možda će ti predstavljati šok pa je bolje da sediš.“
Veniša je nagonski osetila nelagodnost, ali sela je ne gledajući u njega već u mutne odraze zgrada u vodi kanala. „Molim vas, pređite na stvar, gospodine Rajli. Ovo je bio dugačak i težak dan i nemam vremena za igranje tih špijunskih igara koje vi i vaši prijatelji tako volite.“
Robert Rajli se hladno osmehnuo. „Nemoj biti takva, dušo mogao sam te ostaviti u mraku, ali u nekom trenutku ti bi svakako saznala istinu. Mislim da je pošteno da je saznaš što pre, pogotovo što, koliko vidim, sada ima direktne veze s tobom.“ „Pretvorila sam se u uvo“, rekla je uz iznervirani uzdah.
Agent joj nije odmah odgovorio. Izvadio je paklu cigareta i ponudio i nju, ali Veniša je odbila pokretom glave. Veče još nije prešlo u noć i sve je bilo svetlucavo i puno svitaca; atmosfera je bila topla i prijatna, puna mirisa ruža i zvuka tihog pljuskanja vode uz nasip. „Koliko dobro poznaješ Paola Baronea?“
„Sasvim dobro, zašto?“
„Veniša, moraš mi verovati kada kažem da ne želim da te povredim, već upravo suprotno. Nekim stvarima suđeno je da se dese i život ume da nas nauči tome na čudan način. Možda je Napoleon bio u pravu kad je rekao: Ne postoje slučajnosti; to je samo drugi naziv za sudbinu.“ Kratko se nasmejao. „Nije da naročito uživam što ću razgovarati s tobom o ovome, i stvarno ne znam kako to da kažem a da ne budem grub.“
„Dobro, onda budite grubi ne obazirite se na mene.“ U Venišinom glasu osećali su se nestrpljenje i nervoza, a u pogledu, kad ga je najzad pogledala u oči, jasno se video prezir.
On je dunuo dim cigarete i zagledao se u njega. „Jednom davno, kad ti je bilo možda osamnaest godina, bila si veoma zaljubljena u jednog mladića.“
Veniša se sva zgrčila iznutra. Zašto ovaj čovek to baš sad pominje? To se njega ionako ne tiče. „Da, u Džada Kartera. To je stara priča koju sam odavno završila, i ne vidim kakve veze moj lični život ima s bilo čim što biste imali da mi kažete“, brecnula se.
„Garet Džordan Karter. Pa, život ima čudan osećaj za humor i ponekad se stvari odvijaju na veoma neobičan način.“
Sećanja su se vratila i Veniša je osetila da joj srce ubrzava. Usta su joj bila suva. „Da li vi to meni kažete... kažete da znate gde je Džad?“
On je podigao ruku. „Korak po korak, draga moja. Nemoj trčati pred rudu.“
Tog časa Venišu je zahvatio trenutni i iracionalni talas panike. O čemu se ovde radi?
„Pitali ste me koliko poznajem Paola, a sad odjednom pričate o Džadu!“
Rajli se promeškoljio na klupi kao da mu je neprijatno. „Pa, nema drugog načina da ti ovo kažem...“ Opet je zastao i bacio opušak u vodu. „Veniša, drago moje dete, Paolo Barone i Garet Džordan Karter su jedna ista osoba.“
Ona ga je belo gledala, a svet joj se vrteo oko glave. Osetila je ledeni znoj po leđima. Srce joj je tuklo kao ludo, dlanovi su joj bili vlažni; listovi na drvetu iznad nje pretvorili su se u uskovitlani kaleidoskop tamnih mrlja. Onesvestiću se, pomislila je i uložila svu svoju snagu da se ne sruši. To što je Robert Rajli upravo rekao bilo je potpuno suludo; nije imalo nikakvog smisla. Stotinu pitanja rojilo joj se u umu, ali bila je suviše zbunjena da išta kaže.
„Ne razumem“, promrmljala je, drhteći od šoka i neverice. „O čemu vi to govorite? To je nemoguće. Džad je Englez, a Paolo je Italijan i uopšte nisu slični, čak ni približno. Potiču iz potpuno različitih svetova... Šta vi to govorite?“
„Bojim se da nisam u situaciji da ti dam mnogo više informacija. Tvoj otac zna sve odgovore.“
Veniša se ohladila. „Kakve veze moj otac ima s tim?“
„Nažalost, Vilijam je imao velikog udela u čitavoj zbrci i bojim se da je učestvovao u svemu.“ Rajli se nagnuo k njoj, s laktovima na kolenima, prepletenih prstiju.
„A šta sa Džadom... Paolom?“
„On je sada Paolo Barone. Garet Džordan Karter je u svakom praktičnom smislu mrtav i tako mora i ostati duga je to priča.“
Veniši su oči planule. „Dakle, cela ta priča kako je Paolo udovac i kako je izgubio pamćenje, to je gomila laži?“
„Ne, Paolo zaista ima potpunu amneziju. Garet je bio teško ranjen tokom poslednje misije u Severnoj Irskoj, pre deset godina. Umalo da izgubi život.“
„Ali Džad nije bio agent. Bio je oficir u padobranskoj jedinici.“
Robert Rajli je uzdahnuo i pogledao je nekako bojažljivo. „Da, znam, i to je ono u čemu smo tvoj otac i ja igrali ne baš jako časnu ulogu. Garet je bio veliki rodoljub i bilo mu je pomalo krivo što ne može da bude član najužeg kruga nije išao u privatne škole i sve ostalo što uz to ide. Nije bilo teško ubediti ga da postane heroj.“
Veniši je počelo da sviće pred očima kad je shvatila o čemu joj govori. Njen otac je bio toliko neopisivo nemilosrdan da to nije mogla ni da zamisli. U njoj je počeo da narasta spor i užasan gnev, potpuno nespojiv s njenim obično promenljivim temperamentom. Za trenutak je mržnja bila nalik vrelom ognju, jača od svih osećanja koja je ikada iskusila. Ako je to što podozreva istina, onda je njen otac uništio njenu sreću jednako efikasno kao da ju je ubio na spavanju.
„Odvratni ste!“ jeknula je dok se borila da ne zaplače. Neko vreme nije mogla da progovori. Potom je progutala knedlu i pokušala da joj glas zvuči mirno. „Da li Paolo to zna?“
Agent se ponovo naslonio na klupu i zagledao se pravo pred sebe. Kada je odgovorio, glas mu je bio tih. „Ne, Paolo Barone zna samo ono što smo mu rekli kada se probudio iz duboke kome u kojoj je bio nekoliko meseci. Nije bilo nikakve potrebe da sazna više nego što smo mi mislili da treba. Bio je užasno unakažen i bile su mu potrebne brojne operacije. Veruj mi, tvog oca je mučila krivica i iz svog džepa je platio operacije kod najboljeg američkog plastičnog hirurga. Takođe je dao i veliku svotu novca kako bi Paolu obezbedili udoban život. Garet je bio sjajan vojnik, hrabar i istrajan čovek. Opasna misija za koju se prijavio umalo da ga košta života. Za sve koji ga znaju on je mrtav i tako mora i da ostane, jer njegova glava je bila ucenjena. Paolo je našim neprijateljima veoma važan, a oni misle da je poginuo u skladištu municije koje je digao u vazduh. Morali smo da mu smislimo novi identitet, potpuno novi život. Obučavali smo ga pune dve godine da bi postao ova nova osoba. Nije mu bilo teško da prihvati novu ličnost, baš zbog amnezije. Smestili smo ga u Italiju jer imamo dobre odnose s italijanskim tajnim službama. On je bio i uvek će ostati, iz sasvim očitih razloga, pod nadzorom.“
Veniša, koja ga je ćutke slušala, jedva sposobna da poveruje u to što čuje, užasnuto ga je pogledala. „Znači, Paola uvek neko prati? I prisluškuju mu telefon, i uopšte nema privatnosti?“
Robert Rajli se mračno nasmešio. „Ne tako dramatično kao što ti misliš, draga moja, ali imamo mi svoje metode. Tako sam i znao kako da te nađem. Paolov obračun s grofom Palermijem di Orelanom uključivao je i tvoje ime. Jedan od naših agenata bio je tamo, i baš zahvaljujući njemu Paolo je tako brzo pušten. Grofov telohranitelj podneo je prijavu, tvrdeći da je Paolo prvi napao njega. Italijanska policija bi ga, s obzirom na status Umberta Palermija, verovatno zadržala u pritvoru bar dvadeset četiri časa.“
„Da li Paolo zna da ga pratite?“
„Da, do izvesne mere, ali naučen je da to ignoriše, čak i da zaboravi. Uostalom, mi smo tu da ga zaštitimo, a ne da mu komplikujemo život.“
Venišu je obuzeo bes. „Ne, ne komplikujete mu život... Bože sačuvaj da vi gurate nos u tuđe živote!“
„To je radi njegove zaštite, i Paolo je svestan toga.“
„Kako ste znali da se vraćamo u Veneciju? Plan je bio da provedemo celu nedelju na Sardiniji. Vratili smo se samo zato što se muž moje kume razboleo.“ Stresla se od pomisli da su ona i Paolo bili pod prismotrom tokom poslednjih dana, kada je bila toliko zaokupljena sopstvenom srećom i mislima o zajedničkoj budućnosti.
„Znali smo da se oboje vraćate u Pizu, jer su vaša imena bila na spisku putnika. Kad god se njegovo ime pojavi u nekoj luci ili aerodromu u Italiji, i nekoliko drugih zemalja, mi ćemo to saznati. A potom je bilo lako naš agent vas je pratio do Venecije.“
„Dakle, naš susret juče nije bio slučajan.“
„Pa, i jeste i nije. Obavestili su nas kada ste se ti i Paolo prvi put slučajno sreli i uveravam te da je to podiglo veliku prašinu. Ali nastavili smo da posmatramo i čekamo, ne znajući šta će se dešavati između vas. Onda je postalo jasno da ćemo uskoro morati da se upletemo. Doleteo sam u Veneciju istog dana kad sam saznao kuda ste se uputili. Nameravao sam da te nađem kod kuće i da razgovaram s tobom, ali onda smo se sreli na ulici to je stvarno bilo slučajno. Kada si mi predstavila Paola Baronea kao svog verenika, znao sam da moram brzo da delujem. Telefonirao sam tvom ocu, pa smo odlučili da ti odmah kažemo istinu, i zato sam ti poslao pismo s pozivom da dođeš na sastanak.“
„I dalje se uplićete u sve... Da li vas Paolo poznaje?“
„Da, naravno radio sam s njim od samog početka i sastajemo se dva puta godišnje da procenimo situaciju.“
Veniša je pomislila na Paolovo ponašanje posle njihovog prvog susreta, na sve načine na koje je njeno šesto čulo pokušavalo da joj kaže nešto o njemu i kako je, najzad, sve objašnjeno. Ponovo je progutala knedlu kad je shvatila ogromne razmere ovoga što je saznala.
„Da li ste mu rekli sve činjenice o čitavoj ovoj zbrci?“

„Da, razgovarali smo sinoć.“
„Dakle, ponovo ste se upleli i uništili ste mi život po drugi put“, zaključila je obuzeta besom. Ustala je s klupe i udaljila se nekoliko koraka, grčevito prekrštenih ruku. Da joj je rekao ovo pre nego što je razgovarao s Paolom, mogla je ona da mu sve kaže, da mu ispriča na svoj način, blago i postupno, uz ljubav koju oseća prema njemu, sada više nego ikada. Zagledala se preko kanala. „Nikakvo čudo što je Paolo nestao i što neće da mi se javi ne mogu da poverujem!“
„Ne verujem da sam ti uništio život, Veniša“, mirno je odgovorio agent. „Jasno je da te
Paolo veoma voli.“
Ona je oćutala, jer nije želela da razgovara o svojim osećanjima prema Paolu s ovim čovekom koji je, zajedno s njenim ocem, bio kriv za tolike njene patnje, za tolike godine jada i zbunjenosti. Pogledala ga je hladno.
„Danas nisam uspela da ga nađem. Odjavio se iz hotela, a nije ni kod kuće. I ne javlja se na mobilni. Očito mu se smučila čitava priča i ne bih mu zamerila kad bi odlučio da me više nikad ne vidi.“
„On je u manastiru na Sardiniji. Otišao je tamo i jednom ranije, posle izlaska iz bolnice, kada je tek počinjao novi život u Italiji. Pošto mu nismo rekli da je bio u vezi sa tobom, za njega je to saznanje svakako predstavljalo veliki šok.“
Robert Rajli je izvadio novu cigaretu i upitno pogledao Venišu. „Povređen je i mora da izađe s tim na kraj. Ne čudi me što je tamo nedostupan, ali on zna da si ti bila žrtva isto koliko i on. Ipak, to dodaje novo opterećenje njegovoj ionako komplikovanoj situaciji, a kao što sam rekao, on mora naučiti da izađe na kraj s tim.“
„Stvarno ste pravi makijavelisti, svi odreda, izigravate Boga, uplićete se ljudima u živote. Nikakvo čudo što je svet u ovakvom haosu... Kako možete da se pogledate u ogledalo?“ Veniša je besnela, koračajući tamoamo pred njim. „Dakle, šta se tačno desilo?“
„Bojim se da ne mogu ništa više da ti kažem moraćeš da pitaš svog oca. Ja sam samo hteo da znaš da te Garet nije ostavio kao što si mislila, i da Vilijama i dalje muči ono što je radio proteklih deset godina.“
„Ali...“
„Razgovaraj s ocem, Veniša. On te čeka u Engleskoj.“
* * *
Veniša se naglo trgla iz mračnih misli kad je čula škripu kočnica dok se voz polako zaustavljao i potom glas šefa stanice kako objavljuje da su u Ĉičesteru. Ustala je i skinula putnu torbu s police iznad sedišta. Ponela je samo najneophodnije, pošto nije nameravala da se duže zadržava u Engleskoj. Najduže četrdeset osam sati koliko je potrebno da se suoči s ocem. Odavno je trebalo to da učini.
Vazduh je bio prilično oštar kad je sišla na peron; počela je i sitna kiša, ono što Englezi vole da opisuju kao aprilski pljusak. Spremna da istrpi hladnoću i očajanje, Veniša je prošla kroz staničnu kapijicu, napolje na ulicu. Srebrni rols-rojs stajao je pred staničnom zgradom, a postariji šofer u elegantnoj sivoj uniformi došao joj je u susret.
„Dobro došli kući, gospođice Veniša“, rekao je uz širok osmeh, uzimajući joj torbu iz ruku. „Je li ovo sve?“
„Da, Džajlse, hvala. Ovog puta došla sam samo nakratko.“
Džajls je radio kod njene porodice otkako Veniša zna za sebe. Počeo je kao sluga kad je ser Vilijam bio mladić, a unapređen je u šofera dok je Veniša još bila u privatnoj osnovnoj školi. Otvorio joj je vrata automobila i ubacio torbu u prtljažnik. U Britaniji je počelo letnje računanje vremena pa je, iako je bilo gotovo sedam uveče, i dalje bio dan; tačnije, onaj sat između dana i noći kada je suviše vidno za veseli sjaj lampi, ali spoljašnji svet već polako tone u prve naznake sumraka.
Automobil je skrenuo kroz kapiju od kovanog gvožđa s dobro poznatim grbom, a potom je gotovo bešumno prošao dobro održavanim prilaznim putem između drvoreda jela koji se pružao skoro čitav kilometar. Veniša se stresla, uprkos grejanju u automobilu. Iznutra je ključala od zbrke emocija, pokušavajući da se pripremi za možda najveći izazov s

kojim će se ikada morati suočiti.
Vilijam Aston Montegju bio je čovek naviknut da sve uvek bude po njegovom; verovatno je baš zbog vojničke karijere postao tako nepomirljiv, pomislila je. Ipak, baš zbog tog tiranskog ponašanja Veniša se otuđila od njega još kao dete, a njena buntovnička i nezavisna priroda njega je samo dodatno ljutila. Nije se radovala susretu s ocem, ali znala je da radi sopstvenog mira mora saznati sve činjenice o ovoj mračnoj epizodi svog života. Mora da se objasni s njim kako bi mogla ostaviti prošlost iza sebe, ali ma koliko se trudila da se opusti, osećala se upravo suprotno toliko toga se desilo u poslednja dvadeset četiri časa da se zapravo osećala ošamućeno, kao kontuzovana.
Setila se mudrog saveta koji je dobila od Ping Lua. Dotakla je amajliju i ponovila ga u sebi dok su se primicali kući. Naneta nepravda ne znači mnogo osim ako nastavite da je pamtite... Zdrobite ružu besa tako da vam ostane samo miris na rukama... Naučite da opraštate zla dela, kako ne biste ostali večita žrtva njihovih posledica. Odlučila je da, ma koliko je truda to koštalo, neće izgovoriti nijednu uvredu.
Aston Hol je kao arhitektonska celina bio pod zaštitom države; sagrađen je krajem šesnaestog veka s namerom da traje. Dominirao je okolnim predelom, s fasadom od crvene cigle koja je nosila dvokrilne prozore ukrašene romboidnim umecima, i centralnim tremom s nosećim stubovima pod kojim su se nalazila dvokrilna vrata od hrastovine okovana gvožđem. Stroga a prostrana kuća imala je tri sprata, s razuđenim krovom, tjudorskim lukovima i izuvijanim dimnjacima karakterističnim za doba u kom je podignuta. S obe strane okruživali su je veliki žbunovi rododendrona, koji su umnogome ublažavali njen inače mračan izgled. Sve zajedno bilo je pre veličanstveno nego lepo, pompezno a ne udobno - i Veniša je oduvek mrzela to mesto.
Svuda je bilo drveće: topole, vrbe i tuje; procvetalo žbunje i fontane. U daljini, iza kuće s pogledom na jezero, stajala je ogromna magnolija u punom cvatu, u čijoj je senci Veniša provodila leta u čitanju.
Mogla je u mislima da vidi terasastu baštu iza kuće, koja je u ovo doba godine puna prolećnog cveća: lale, narcisi, cinije i neveni, naizgled nasumično razbacani duž krivudavih staza; anemone koje se pružaju preko kamenih zidova terasa u blistavom obilju. Najviše je volela one delove imanja koji su, pošto nisu pred očima, bili manje uštogljeni i mnogo živopisniji.
Automobil se zaustavio pred glavnim ulazom. Veniša je nagonski prkosno podigla glavu i ispravila ramena pre nego što joj je Džajls otvorio vrata. Okovana hrastova vrata otvorila su se kao na neki tajni znak i pojavio se Soms, batler.
„Dobro veče, gospođice Veniša. Dobro došli kući. Nadam se da ste prijatno putovali.“
„Dobro veče, Somse. Veoma prijatno, hvala.“
„Ser Vilijam je u radnoj sobi. Rekao je da mu javimo kada budete spremni da mu se pridružite za čašicu šerija u salonu. Večera će biti u osam, kao i obično.“
„Molim vas, recite ocu da ću mu se pridružiti u pola osam. Hvala, Somse.“
Ulazni hol bio je veličanstven, s crno-belim mermernim podom. Zidovi su bili u boji starog zlata, a široko stepenište koje je vodilo na gornje spratove bilo je prekriveno debelim zelenim tepihom. Skrivene električne lampe osvetljavale su unutrašnjost; zavese na velikom prozoru na odmorištu bile su tamnozelene sa zlatnim šarama. Jedini ukras bio je okrugli sto od abonosa na samoj sredini hola, s velikom vazom punom belih kala - delovale su hladno, strogo i prekrasno.
Veniša je mrzela ovo mesto više nego ikada ranije. Nagonski gaje uporedila s Mirađom. Iako je Aston Hol bio mnogo spektakularniji i veličanstveniji, nekako nalik na muzej, jedva je čekala da se vrati u toplinu Italije. Stojeći časovnik u holu izbio je sedam puta dok se penjala ka svojoj sobi.
U sobi je sve bilo potpuno isto kao pre godinu dana. Veniša je skinula moderni pariški mantil i pošla da pogleda kroz prozor. Mlečnobela izmaglica lebdela je nad jezerom i pokrivala donji deo bašte i imanja. Daleko na suprotnoj obali pružala se šuma, nalik na crni greben zapljusnut srebrnastom penom. Ostala je bez daha pred nezemaljskom lepotom čitavog prizora, a ipak iluzija mira koju je videla pred sobom imala je i preteći prizvuk. Jer u njenom srcu mira nije bilo, samo divlja strast koja je gorela poput plamena. Bila je zaprepašćena i pomalo uplašena njenom silinom.
Nedostajao joj je Paolo, čeznula je za njim; nije mogla da podnese bol što su razdvojeni, pogotovo što je znala da je i on patio kada je čuo istinu. Osećala se kao da je zahvaćena nekim ogromnim talasom. Hoće li on moći da oprosti? Hoće li moći da zaboravi? Ako je u njegovim očima ona nepopravljivo okaljana svojim vezama s ovom porodicom, kako će uspeti da nastavi život bez njega? Neka nevidljiva ruka dohvatila joj je srce, stežući ga i uvrćući.
Džad i Paolo su ista osoba. Ping Lu je imao pravo mudri Kinez je to odmah znao. Sve se kreće ukrug, rekao je, s onim svojim tajanstvenim bledim osmehom. Veniši je bilo teško da odredi šta je osećala prema Džadu svih ovih godina. Verovatno bi rekla da ga nije volela. Osim toga, kako da ga voli? Bila je povređena i slomljena. A ipak, tokom sveg tog vremena u njenim mislima su skoro uvek bila sećanja na neku šetnju ili razgovor s njim. Iako su Paolo i Džad ista osoba, sada je znala da voli baš Paola čoveka koji je patio i kroz tu patnju stekao neku vrstu saosećanja, velikodušnosti i mudrosti, koje su, sad kad razmisli o tome, Džadu uvek nedostajale.
Veniša se umila i očešljala; nije nameravala da se presvlači. Nije došla ovamo da uživa niti da učestvuje u društvenom životu, nego da sazna poslednje mučne detalje svoje uništene ljubavne priče.
Kuća je utonula u mračnu tišinu dokje silazila na sastanak s ocem. Ĉula je samo kucanje sopstvenog srca i tiktakanje velikog časovnika u holu.
Dnevna soba u Aston Holu bila je jedna od šest soba za prijem. Bila je prostrana, gotovo kvadratnog oblika. Tri zida bila su prekrivena ogledalima, a između njih stajale su diskretne zidne lampe koje su prostoriji davale meki, ružičasti sjaj. Na četvrtom zidu nalazile su se slike, Tarner i Endru Vajet. Sve je bilo u boji slonovače, s lakiranim hrastovim podom preko kojeg je bilo prostrto nekoliko čilima pastelnih boja. Preko tavanice su se protezale teške hrastove grede, a vrata i prozorski okviri bili su takođe od tamnog drveta. Pod prozorima su stajale tapacirane niše za sedenje, sa zavesama i jastucima koji su se savršeno dopunjavali s drevnim rezbarenim nameštajem i blagim sjajem starog srebra. Na jednom kraju prostorije nalazilo se nekoliko stolova i tapaciranih stolica, a između njih crveni lakirani kineski stočić. U velikom kamenom kaminu gorela je vatra, a iznad njega visila je velika uljana slika Aston Hola iz devetnaestog veka, okruženog negovanim baštama.
Kada je Veniša ušla, nije odmah ugledala oca. Sedeo je u jedinoj fotelji na drugom kraju sobe, kraj jednog od prozora, pod svetlošću stojeće lampe. Pušio je lulu.
„Zdravo, oče.“
Ustao je da je pozdravi kad je pošla ka njemu. Ser Vilijam Aston Montegju bio je visok i videlo se da je nekada bio snažan. Imao je grubo ali lepo lice, ali sada je bio ugojen i proćelav, s gustim, čupavim obrvama koje su uvek jasno pokazivale svaku promenu raspoloženja.
„Veniša, dete moje... izgledaš umorno.“
Pošto nije pokazala nikakvu nameru da ga srdačno pozdravi, nego se zaustavila kraj prozora, njen otac je ponovo seo.
„Pa eto, nisam spavala dvadeset četiri sata.“
Nastupila je tišina dok su se uzajamno odmeravali.
„Da...“
„A koliko vidim, za to mogu tebi da zahvalim“, nastavila je oštro.
„Došla si da me ispitaš, dakle. Pa, izgleda da ti dugujem objašnjenje.“
Veniša se zagledala u oca, a oči su joj plamtele od besa i neisplakanih suza. „Mislim da mi duguješ mnogo više od toga, oče; da li se slažeš?“
Opet je nastupila tišina dokje ser Vilijam pućkao lulu. Izraz lica bio mu je neproziran, ali oči su mu izgledale umorne i stare, kao nikada ranije. „Da. Znaš, nije bilo planirano da ispadne tako nije trebalo ništa da mu se desi.“
Veniša je prekrstila ruke da joj se ne bi tresle od besa. Glas joj je bio hladan i grub. „To sad nije bitno. Kako si mogao da se uplićeš, da manipulišeš mojim životom i Paolovim... mislim, Džadovim... na tako odvratan način? Da li shvataš šta si učinio? Zar uopšte nemaš savesti?“
„Razumem tvoj bes, ali u ono vreme mislio sam da činim ono što je najbolje za tebe.“
Zagledala se u oca, rastrzana između besa i ogromne tuge. „Ja sam bila zaljubljena u Džada, planirala sam da rodim njegovo dete, za ime božje tvoje unuče.“
Ser Vilijam je podigao ruke kao da se brani, ali gledao ju je sa svojim uobičajenim osornim i iznerviranim izrazom lica, mada uz primesu nelagodnosti.
„Da, dušo... znam... sve je to veoma žalosno, ali ja sam zaista mislio da te time štitim.“ Zagledao se u vatru u kaminu i zaćutao, kao da bira reči, boreći se protiv svog ponosa. „Sada shvatam da sam pogrešio, i već deset godina živim s tom krivicom. To je bio težak teret... pokušao sam da pomognem Džadu koliko god sam mogao, ali tako da on, naravno, ne zna odakle je pomoć došla. Oduvek je verovao da mu je naša vlada obezbedila taj novi život...“
Njene oči boje ćilibara ispunile su se prezirom. „Misliš, pokušao si da novcem iskupiš savest.“
Lice ser Vilijama je otvrdlo. „E pa, draga moja, ako želiš tako da gledaš na stvar, samo izvoli“, rekao je suvo, istresajući pepeo iz lule u pepeljaru na stolu. „Ali u neku ruku, tvom Džadu je mnogo bolje sada kao Paolu i...“
Veniša je ostala bez daha od tih reči. „Ne mogu da verujem! Kako možeš da budeš tako ciničan? Ti si potpuno bez morala...“
„Ne, draga moja, nego sam realan i praktičan“, odbrusio je on.
Mlada žena zagledala se u oca, a oči su joj plamtele. „Džad je potpuno izgubio sećanje. Da li shvataš koliko je užasno živeti s vakuumom u glavi... izgubiti pojam o tome ko si zaista?“
Ser Vilijam je klimnuo glavom. „Verujem da je prilično gadno, ali pogledaj to s vedrije strane“, rekao je mirno. „On zna da je bio junak i da je učinio veliku uslugu svojoj domovini. Dobio je potpuno nov identitet, i sredstva da stvori sebi odličan život što je i učinio, moram priznati, i to veoma uspešno.“
„Ne budi takav licemer, oče! Sve bi to bilo u redu da nije namerno izmanipulisan da prihvati tu opasnu misiju. Tvoj dragi prijatelj Robert Rajli mi je rekao da si iskoristio njegov patriotizam. Ti si dobro znao koliko se nesigurno osećao među kolegama koji su išli u privatne škole.“
„Imaš pravo, Veniša, naravno. Priznajem da sam molio Roberta da mi učini uslugu i regrutuje ga za ovaj zadatak. To je trebalo da vas razdvoji dovoljno dugo da... pa, da bar jedno od vas raskine veze koje vas vezuju... A priznajem da sam presretao pisma koja ste pisali jedno drugom...“
„Pisma? Moja pisma Džadu?“
„Da, tvoja pisma Džadu, koja su zaplenjena po dolasku, i pisma koja je Džad pisao tebi, i koja su zaplenjena pre nego što bi napustila kasarnu.“
„Dakle, Džad nikad nije saznao da sam trudna, nije imao pojma da sam trudna?“ Veniša je mehanički ponavljala reči, kao da jedva može da pojmi šta se dešava.
Ser Vilijam je malo oklevao. „Nije.“
Kažu da se davljeniku čitav život odvija pred očima, a sada je i Veniša videla, neverovatno jasno, sve dane koje je provela čekajući Džadovo pismo, i osetila je razočaranje koje ju je obuzimalo kada se vraćala praznih ruku posle odlaska do poštanskog sandučeta u prizemlju. Sada su se sve kockice složile. Više nije bilo nikakve misterije: Džad ju je sve vreme voleo. Oboje su bili žrtve manipulacije onih koji je trebalo da joj budu najbliži.
Sela je na tapaciranu klupu ispod prozora, grčevito stežući ivicu jastučeta. Oči su joj se napunile suzama.
„O, oče, kako si mogao da učiniš tako užasnu stvar rođenom detetu?“, uzviknula je, stegnutog grla. „Samo zato... samo zato što ti se Džad nije dopadao... jer nije rođen u istoj visokoj klasi kao ti! Kako si mogao? Kako si mogao?“ Podigla je pogled, ali jedva je mogla da pogleda u oca. „Da li je i majka to znala?“
Otac se nelagodno premeštao u stolici. „Da, ali ona je uvek bila odana najpre meni. Ne smeš da je okrivljuješ ona je verovala da imam pravo i da treba da te zaštitimo.“
„To nije nikakvo opravdanje za toliku podlost, sigurno si svestan toga. Mrzim te!“ Veniša je sva drhtala; nije mogla da prikrije svoju uznemirenost pred otkrićem ovolike podlosti oboje svojih roditelja.
„Pa, imaš pravo na to, dete moje.“ Glas mu je bio prigušen dokje ponovo uzimao lulu.
„Nikad ti neću oprostiti.“
„To me žalosti, Veniša, ali sasvim mogu da razumem tvoju reakciju. Ima dana kada i sam sebi jedva mogu da oprostim“, poluglasno je rekao ser Vilijam. Ponovo se zagledao u vatru i polako izvadio duvankesu iz džepa, pa počeo da puni lulu. „Kada si izgubila bebu, i kad sam te video kako ležiš u bolničkom krevetu, a Džad je isto bio u bolnici... pa, imao sam vremena da razmislim. Znam da će ti možda biti teško da poveruješ, ali svih ovih godina želeo sam da nekako popravim stvar, a kada smo saznali da si se slučajno ponovo srela s momkom, to je izgledalo kao odlična prilika.“
Veniša je prvi put te večeri malo bolje pogledala oca. Da, svakako je ostario; čak kao da se i smanjio. Zaprepastila se kad je shvatila da on na nekada ponosnom licu nosi pečat tuge. Tokom čitavog njenog detinjstva on je bio toliko obuzet poslovima da se veoma retko zanimao za nju; a kada je odrasla, jedva da je i mislio na nju osim kada su se svađali oko toga čime će se ona baviti u životu, naravno. Uprkos onome što je sada pokušavao da joj kaže, njen bes nije mogao tek tako da umine; i dalje nije mogla da mu oprosti sav jad koji je naneo Paolu i njoj. Odlučno je podigla bradu.
„A da si se ponovo upleo, kao Rajli, možda bi mi po drugi put uništio život. Ne mogu da zamislim kako će ti Paolo oprostiti sve zlo koje si mu naneo. Kako da mi pogleda u oči posle onoga što si mu učinio, ti, moj otac?“
Ser Vilijam je podigao čupave obrve. „Mislim da ga potcenjuješ. Paolo je pametan čovek. Njegova reakcija bila je veliko iznenađenje. Više se potresao zbog tebe nego zbog sebe. Prvo što je rekao, kada je saznao istinu, bilo je: Sirota Veniša, kako je njoj bilo teško.“ Ispustio je zvuk nalik na nešto između gunđanja i smeha i pogledao kćerku u oči. „Stvarno je neobičan, taj tvoj Paolo! Sad kad ste ponovo našli jedno drugo, i uprkos svim nesrećnim događajima, ipak ćete imati svoj srećan kraj, a ja ću moći mirno da legnem u grob. Tvoja nana Horen često je govorila: Ako su dva srca istinski suđena jedno drugom, sudbina će naći načina da ih ponovo sjedini. Nikad nisam razumeo ni pola od svega što je ta žena govorila, niti šta joj je to značilo a sada znam. Dobra je to žena bila, nana Horen... Vas dvoje ćete na kraju
ipak biti zajedno, a posle svega što se dešavalo, drago mi je što je tako ispalo.“
Veniša ga je pogledala. „Pretpostavljam da si uništio sva pisma.“

„Ne, sačuvao sam i tvoja i Džadova pisma, i držao sam ih u sefu sve vreme.“ Ser Vilijam je posegnuo ka stočiću kraj fotelje i podigao debeli beli paket. „Evo ih, neotvorena su. Radi s njima šta god želiš.“
Veniša je pogledala u oca s licem punim čuđenja i prebacivanja. Ustala je da uzme pisma. „Malo je kasno, ali uzeću ih, hvala. Barem si imao obraza da ih ne otvaraš i ne čitaš sigurna sam da će Paolo želeti da pročita moja pisma, isto kao što ja želim da pročitam njegova.“ Bilo joj je teško da ne zvuči sarkastično. Otac se namrštio.
„Zar moraš da budeš tako ogorčena? Veniša, žao mi je što sam te toliko povredio. Ne zameram ti što me mrziš. Ipak, nadam se da ćeš jednog dana smoći snage da mi oprostiš.“
Veniša se zagledala u koverat, okrećući ga u rukama. Tiho je uzdahnula. Posle svega što se desilo, uprkos besu, i dalje je želela da veruje da je njenom ocu iskreno žao. „Pretpostavljam da sam ti, negde duboko u sebi, već oprostila. Ipak si mi otac... ali nikad ne bih dozvolila da te Paolo vidi. On je već dovoljno prepatio i zaista ne znam kako ću moći da ga pogledam u oči. Stvarno se stidim.“
Vilijam Aston Montegju ustao je iz fotelje i zakoračio ka kćerki. Spustio joj je ruku na mišicu.
„Neću vam se nametati, ali molim te, znaj da će vam ova kuća uvek biti otvorena vama i vašoj deci.“
Pažljivo ga je pogledala u lice. „Hvala ti“, šapnula je. Potom joj se lice ponovo smračilo i odmakla se od njega, odbijajući njegovo nespretno saosećanje; kratkotrajno primirje bilo je okončano.
Ser Vilijam dugo je gledao u svoju kćer. „Daću ti još jedan savet na kraju“, rekao je najzad. „Nije dobro stalno gledati unazad. Svakako predaj pisma Paolu, ali ne bi valjalo da ponovo preživljavaš sve to. Sada kad znaš sve što je potrebno da znaš, ostavi prošlost na miru i budi srećna.“
Veniša se žalosno osmehnula. „Ovaj put si možda u pravu...“
„Hoćeš li da večeraš sa mnom?“
„Ne, hvala; veoma sam umorna i volela bih da mi Soms ili Dženi donesu nešto u sobu. Odlazim odmah ujutro.“
Ser Vilijam se suvo osmehnuo i klimnuo glavom, kao da ga njen odgovor ne čudi. „U poslednje vreme veoma malo spavam možda po par sati svake noći. Biću u radnoj sobi, ako budeš želela da se pozdraviš.“
Venišin pogled malo se ublažio. Nikada nije videla oca ovako skrušenog. U ovoj prostranoj sobi izgledao je upola manji nego što ga je pamtila.
„Da, oče, naravno. Doći ću da se pozdravim pre odlaska.“
* * *
Spuštala se noć. Paolo je dobro napredovao krivudavim putem ka San Stefanu. Pogledao je na svoj roleks. Već je bilo kasno, a on je hteo da se naspava pre nego što ujutro krene za Veneciju. Ĉitavo telo obuzela mu je blaga uznemirenost, jer svaka krivina na putu vodila ga je sve bliže Mirađu, gde će moći da se nadiše i da se spakuje. Barem neće morati da se raspravlja s Antoniom, pomislio je. Kada je telefonirao Ernestini da joj javi da stiže, ona ga je s velikim zadovoljstvom obavestila da je domar napustio kućicu i nestao, povevši i psa. Kao da je znao šta mu se sprema, pa je radije izbegao suočavanje s gnevom poslodavca.
Šuma je ustupila mesto vinogradima, koji su se širili na obe strane puta dok je auto hitao ispod sve tamnijeg neba. Paolo je pogledao u mesec, koji tek što je izašao. Pitao se šta u tom trenutku radi Veniša, gde je, šta oseća. Možda je napustila grad; mogla bi biti bilo gde. Sada je znao da mora da je pronađe.
Veniša... uprkos šoku koji je doživeo kada je saznao da je bio žrtva opake manipulacije, Paolo je osetio i neku vrstu olakšanja. Skoro kao da je povratio deo svog identiteta... Veniša je bila, i još uvek je, jedina ljubav njegovog života. Oduvek je postojala samo ona. Zašto ga to nije čudilo? Sada je sve imalo smisla. Od trenutka kad ju je ugledao one maglovite večeri u Veneciji, osećao se kao da je oduvek poznaje.

Duboko je udahnuo, pokušavajući da obuzda bolnu želju za njom, koja mu je obuzela čitavo telo. Mišići oko usana trzali su mu se od napetosti što ne mogu da je smesta poljube, ruke su ga bolele od želje da je zagrli, svaki delić tela želeo ju je kraj sebe. želeo je da je privije uz sebe i da ispuni pluća slatkim mirisom njene kose... da dotakne njenu baršunastu, svilastu kožu. Tek tada će uminuti ovaj nemir koji ga drži, ovo osećanje izgubljenosti i usamljenosti koje ga je zaposedalo kad god se odvoji od nje.
Pokušao je da misli na druge stvari, na ono što mu je bilo na pameti otkako mu je Robert Rajli rekao istinu. Dočekao je to s pomešanim osećanjima. U prvi mah srce mu je lupalo kao ludo i grlo mu se steglo da je jedva disao; za trenutak je mislio da će ga šok od saznanja ubiti. Potom, kad je efekat prvog udarca prošao, zamenili su ga neverica, bes, revolt, mržnja, ali i ljubav, čak i neka vrsta radosti, boreći se za nadmoć u njegovom izmučenom, zbunjenom umu. Rajli je planirao da se sastane i s Venišom, i da joj sve ispriča; uveriće je da potom ode u Englesku da razgovara sa svojim ocem. Kako će ona reagovati? Hoće li oprostiti laži i varke u proteklih deset godina? Hoće li oprostiti laži koje je on bio primoran da joj govori? Polako, kako mu se vraćala sposobnost da razumno misli, potražio je utočište u manastiru na Sardiniji, gde je već odlazio u potrazi za pomoći i savetom, jer to je bilo jedino mesto gde je znao da će mu ponovo pomoći. Šok i strah od Venišine reakcije naterali su ga da se zatvori u sebe. Iako ga je to bolelo isto koliko i ovaj novi sudar sa stvarnošću, nije mogao da se natera da razgovara s njom dok ne nađe prave reči kojima će je vratiti.
Sama pomislio na ono što je ser Vilijam Aston Montegju učinio njemu, kao i sopstvenoj kćerki, i dalje mu je nanosila fizički bol, ali silina prvobitnog užasa je prošla i sada je znao da mu je tih nekoliko dana koje je proveo usamljen u manastiru stvarno koristilo. To što je pričao o besu i mržnji prema tom čoveku stvarno je, u neku ruku, ublažilo bol i ogorčenje; iako je i dalje osećao gnušanje, bio je svestan ogromnog mira i prihvatanja, koje nije osetio otkako se probudio u bolničkom krevetu pre deset godina.
Paolo se sećao monaha kojem je otvorio srce; slušao ga je pažljivo i strpljivo, lica nepokretnog kao od kamena, držeći koščate prste smireno prepletene kao da mu je to prešlo u naviku posle beskrajnih molitvi; njegove plave oči mirno su i ljubazno gledale Paolovo izmučeno lice.
Reči tog visokog, mršavog čoveka s orlovskim crtama lica i neobično grubim glasom sad su mu odjeknule u sećanju; „Mržnja ne leči ništa, sine moj, i nije na nama da sudimo bilo kome. Velika je šteta kada se roditelj toliko uplete u život deteta, ali znaš, Bog u svojoj beskonačnoj dobroti ne napušta nikoga... život nije tako lako uništiti... i čak i da nije na kraju sve ispalo dobro, kao što jeste, valja da oprostimo. Bog u svojoj velikoj dobroti svakog dana oprašta svakome od nas. Veoma je lako oprostiti kada razumete nečije motive. Ne verujem da su Venišini roditelji bili vođeni sebičnošću, samo su pogrešili.“
Paolo je čvršće stegao volan dokje put krivudao pred njim. Ponovo su mu se vratile misli koje su ga već danima progonile. Hoće li Veniša moći da mu ponovo veruje? Šta ako... Oblio ga je hladan znoj od pomisli daju je možda izgubio... Venišu, ljubav svog života.
Drevni zidovi Mirađa pojavili su se iza sledeće krivine. Paolo je pritisnuo gas, i moćni auto poleteo je uzbrdo. Osetio je da mu se mišići napinju a puls ubrzava. Kad je prošao kroz kapiju, naglo je usporio i stao pred ulaznim vratima. Blistavi prozori na velikoj kući bacali su bledožutu svetlost na pošljunčani prilaz. Mesec je sijao na nebu, zapljuskujući čitavo mesto svojim sjajem.
Bez razmišljanja je pošao ka Sireni. Ako noćas ne može da bude s Venišom, može makar da prođe kroz baštu oko kućice i okruži se odjekom njenog prisustva.
Kad se približio kućici, ugledao je nečiji obris ocrtan pred tamnoljubičastim večernjim nebom. Osetio je da mu krv ključa u venama i da uzbuđenje narasta u njemu. Za trenutak je sklopio oči, kao da želi da izbriše priviđenje.
Ali kad je ponovo pogledao, ona je i dalje bila tu: Veniša je sedela na padini, okrenuta leđima, zagledana u more.
Zemlja, more, žena njegova ljubav sve je ležalo kao začarano pod večernjim svetlom a ta lepota imala je ogromnu snagu. Svet kao da se polako okretao, izgubljen u dubinama potpune tišine, postajuči sve čudniji i sve lepši iz časa u čas. Sve je bilo prigušeno, kao u ekstazi.
Paolo je stajao kao izgubljen u slici, kao da stoji tik izvan celog prizora. Srce mu je snažno tuklo: ona je došla kod njega. Za trenutak je jasno video da je uvek bila s njim: godinama je bila negde duboko u njemu, odjek ljubavi toliko čiste i duboke da je preživela čak i uništenje njegovog pamćenja. Paolo nije mogao da odredi šta Veniša predstavlja za njega, jer je to bilo nešto izvan i svuda oko njega.
Sova je dva puta nesigurno huknula, što je samo naglasilo opštu tišinu. Posle kratke pauze s drugog kraja bašte začuo se prigušeni odgovor, a onda je ptica proletela s teškim zamasima velikih krila, mlečnobela u polutami, skoro bešumna. Veniša ju je ipak čula i okrenula se... i pogledala ga pravo u oči. Za trenutak se tišina produbila, kao i tama, koja je postala skoro opipljiva.
Veniša je ustala, kao u snu, i pošla ka Paolu, a oči su joj blistale od bezbroj emocija. Dok ju je, nepomičan, gledao kako mu se približava, Paolo se pitao kako ljudi išta uspevaju da saopšte govorom. Znao je da bi mu reči odlično služile sa drugim ljudima, u drugom životu; bilo je polutonova i prizvuka razumevanja koje mogu da razumeju samo oni koji su doživeli nešto slično... ali reči, same reči koje bi izrazile ovo jedinstveno i konačno sjedinjenje koje je u ovom trenutku osećao prema Veniši reči su tu bile nedovoljne. U vazduhu između njih postojala je prekrasna, nema napetost.
Zato Paolo nije rekao ni reč dok mu je ona prilazila, ali pogled mu je počivao na njoj dokje koračala u potpunoj tišini. Kada je stigla do njega, upitno ju je pogledao. Ne govoreći ništa, prosto ju je privukao u zagrljaj, tako da su im tela bila priljubljena jedno uz drugo. Gledajući je, osećao je da ona više nije samo ona; bila je i deo njega, kao što je on bio deo nje, postali su jedno. Muke su bile okončane.
Paolove oči, nekad ozbiljne i neprozirne, možda i pomalo upitne negde u dubini, sad su se promenile i odražavale su potpuni mir. Sagnuo se i nežno je poljubio, najpre u čelo, pa u usta koja su čekala razdvojenih usana. Dok su stajali čvrsto zagrljeni, okruženi mesečinom u bašti Sirene iznad mora, mogao je da joj vidi lice, uvek iznova očaravajuće, kako postaje još privlačnije toliko je spokojno bilo. Onda je oblak zaklonio mesec i podigao se hladni vetar. Kao da im nije bilo dozvoljeno da vide sopstveno ushićenje da ne bi naljutili bogove. Paolo je podigao Venišu i poneo je u kućicu.
Te noći vodili su ljubav s prisnošću kakvu ranije nisu osećali. To novo osećanje nije imalo nikakve veze s onim kad su nedavno vodili ljubav. Njihova tela kao da su se setila svega, pa i onoga što ni sami nisu očekivali. Imali su osećanje ispravnosti, kao da su se vratili kući, i to ih je obavijalo poput nežnog zagrljaja.
život će se nastaviti, takav je prirodni red stvari, i mnogo šta u njima dvoma moraće da zaceli; ali večeras su tuga, bes, žaljenje nestali u zaboravu dok su vodili ljubav.
„O, Paolo, toliko sam srećna da bih mogla da umrem odmah!“ šapnula je Veniša dok je on grlio njeno još uvek uzdrhtalo telo, a oči su joj blistale poput zvezda od ljubavi, nade i smeha.
„Ne govori o smrti, tesoro mio dovoljno dugo smo bili mrtvi. Sutra počinjemo da živimo.“
„Da, sutra... kakva divna reč... naš život će se sastojati od budućnosti.“
Oni su dvoje zaljubljenih ljudi, muškarac i žena. Koračaće ruku pod ruku svojom srebrnastom stazom i penjaće se stepeništem ka mesecu; Paolo će je paziti i štititi dok god je živ, a Veniša će mu stvoriti dom, rodiće mu decu i nadoknadiće mu godine jada koje je trpeo. Pripadaju jedno drugom... ništa drugo nije važno. Najzad su odjeci njihove ljubavi stigli do bogova, a život je postao divan jer su dokazali da ipak zaslužuju svoj srećni kraj priče.
Noć je odmicala i mesec je nestao, i tamne senke prekrile su njihova prepletena tela, ali sve što su njih dvoje videli bilo je čudo novog svitanja u očima onog drugog.

Hanino pismo

Draga čitateljko,
Hvala ti što si pročitala Noć karnevala nadam se da je priča o Veniši i Paolu dotakla tvoje srce koliko i moje. Ako si uživala u priči, bila bih ti zahvalna ako napišeš prikaz. Povratne informacije od mojih čitalaca za mene su neverovatno zadovoljstvo, a pomažu i da ubedimo druge čitaoce da uzmu u ruke neku od mojih knjiga.
Za vesti o mojim novim delima, molim da me posetiš na mom sajtu www.hannahfielding.net ili me potraži na Fejsbuku ili Tviteru.
Sve najbolje,
Hana

INTERVJU S HANOM FILDING

LJUBAVNI ROMANI

Koji su najvažniji elementi savršenog ljubavnog romana?
Bekstvo od stvarnosti s uverljivim zapletom, malo napetosti, veličanstvena okolina i likovi koji su stvarni i zanimljivi.
Šta čini savršenog junaka?
Fizički izgled je važan, ali harizma i snaga karaktera su još važniji, po mom mišljenju. Volim da vidim ravnotežu između muževnosti i ljubaznosti, zatim duhovitost i naravno strast, strast, strast! Volim gospodina Ročestera iz Džejn Ejr baš zato što je ljudsko biće.
Volim junake koji nisu savršeni; to čini priču mnogo življom.
Šta čini savršenu junakinju?
Lepa, snažna ali ipak ženstvena, inteligentna i strasna; određena količina nevinosti i nesebičnost pri vođenju ljubavi. Moja omiljena klasična junakinja je Džejn Ejr: odlučna ali ženstvena, strasna po prirodi, s jakim osećanjem samopouzdanja i pravde; divim se njenoj doslednosti i velikodušnosti. Sve moje junakinje su do izvesne mere naivne kada se radi o emotivnim iskustvima: to je svakako element koji ukazuje na to da sam i ja u mladosti bila naivna.
Hana Filding Zašto pišete ljubavne romane?
Ja sam neizlečivo romantična strasna i maštovita sanjarka, zaljubljena u prekrasna mesta koja sam posetila putujući. Pišem ono što potiče pravo iz srca: ljubavne romane.

NADAHNUĆA

Kada i gde ste počeli da pišete?
Priče i pisanje su oduvek bili deo mog života. Moja baka je objavljivala poeziju, a moj otac, vešt pripovedač, objavio je knjigu o istoriji naše porodice.
Guvernanta mi je pričala neverovatne priče, a kad mi je bilo sedam godina, sklopile smo dogovor: za svaku priču koju mi ispriča, ja ću njoj ispričati jednu. Ogromna kuća u kojoj sam odrasla nalazila se u egipatskom gradu Aleksandriji, na brdu s pogledom na Sredozemno more. Moja soba imala je veličanstven pogled na večito promenljivo more, i to mi je neopisivo podsticalo maštu. Sanjala sam o prinčevima koji su na letećem ćilimu dolazili iz dalekih zemalja, o princezama obučenim u haljine istkane od sunčevih i mesečevih zraka, o zmajevima koji izranjaju iz talasa i udaraju o stenje ispod mojih prozora. Kasnije, u manastirskoj školi u koju sam išla, francuske monahinje koje su nas učile posejale su u meni ljubav prema rečima i književnosti. Kad mi je bilo četrnaest godina, pisala sam kratke ljubavne priče koje su kružile mojim razredom; zato sam bila veoma popularna kod vršnjakinja, ali ne baš i kod nastavnika!
Citiraću Anais Nin: „Ako ne dišete kroz pisanje, ako ne plačete kroz pisanje, ako ne pevate kroz pisanje, onda nemojte pisati.“ Ja radim sve to. Pisanje je moj život.
Umetnost, kultura, hrana i moda osnovne su odlike Noć karnevala. Po čemu mislite da one pomažu pričanju priče?
Volim da prenesem na papir svaki detalj koji smisli moja mašta sva čula su uključena, tako da čitalac može da stvori jasnu sliku o sceni koju opisujem i da razume likove i njihove reakcije. „Piši o onom što znaš“ i „piši iz srca“, to su moje devize.
Moja guvernanta bila je polu-Italijanka i polu-Francuskinja, a moja kćerka Aleksandra, kojoj sam posvetila Noć karnevala, predaje istorije italijanske umetnosti širom Italije, pa sam za ovu knjigu imala mnoštvo odličnih podataka. Osim toga, mnogo sam putovala po Italiji, a u okviru istraživanja za ovu knjigu spremala sam mnoge venecijanske i toskanske specijalitete, slušala sam italijansku muziku i gledala sam klasične italijanske filmove... Oduvek su me zanimali moda i nakit, i zato uživam da opisujem šta moja junakinja ima na sebi. Italijanska moda je divna!
Da li verujete u sudbinu?
Do izvesne mere verujem u sudbinu, ali pravo da vam kažem, verujem da i sami kreiramo svoju sudbinu: Aide toi et le ciel t’aidera, volela je da kaže moja guvernanta: pomozi sebi pa će ti i nebo pomoći. Definitivno verujem da ima ljudi koji poseduju šesto čulo. Osim toga, ja sam romantična i uvek mi se činilo da vidovnjaci deluju tajanstveno i romantično.
Zato u mojim romanima često učestvuju i sudbina i vidovnjaci.
Da li svoje romane uvek smeštate na egzotična mesta?
Do sada je bilo tako, jer ta mesta dobro poznajem, i zanimljiva su mi i inspirišu me. Topla ljudska priroda, zanimljivi običaji i tradicija, žive boje predela, bogati ukusi njihove kuhinje, strast u njihovoj muzici i njihov jezik... sve to pomaže mi da naslikam bogatu i živu sliku u koju ću smestiti moje ljubavne zaplete; da ne pominjem njihove tamnopute, seksi, mračne junake koji će oboriti moje junakinje s nogu svojom strašću i svojom muževnom sredozemnom preduzimljivošću!
Ako bih morala da odaberem četiri najromantičnija mesta na svetu, to bi bili Alhambra u Španiji, koja je prava palata iz Hiljadu i jedne noći, zapanjujuće lepa i prosto poziva na maštanje; zatim Oksford u Engleskoj, grad prepun starine; Nacionalni park Jelouston u Sjedinjenim Američkim Državama, zbog fantastičnih predela koje je oblikovala priroda; i Asuan u Egiptu, gde pustinjske noći donose beskraj, večnost i lepotu upravo one velike emocije koje nadahnjuju ljubavne priče.
U vašim knjigama uvek je prisutna priroda, gotovo kao poseban lik. Zašto vam je priroda toliko važna?
Oduvek sam kao pisac obraćala posebnu pažnju na okruženje: na opis prizora i zvukova, mirisa, ukusa i teksture. Lokacija ima ogromnu moć da oboji čitavu priču. Sve moje knjige su nastale na putovanjima; dok njuškam po sporednim uličicama i kafeima, srećem se s lokalnim žiteljima i razgledam predele i naravno, mnogo čitam o različitim kulturama. Moj cilj je da čitaoce prenesem na mesta koja sam posetila i koja volim. U neku ruku, svoja lepa iskustva delim s osobom koja mi je učinila čast da čita moju knjigu.
Tokom pola godine moj dom je u Kentu, u Engleskoj, a drugu polovinu provodim u Francuskoj, na južnoj obali Provanse u okrugu Var. U mojoj francuskoj kući mogu da gledam prekrasne izlaske i zalaske sunca, najlepše moguće. Kad god sedim na verandi i gledam čarobnu predstavu koju priređuje priroda, prosto moram da se zaljubim u to mesto, u čitav svet, u sam pojam ljubavne priče a tada reči same teku na papir.
Vaše knjige su pune divnih izreka. Imate li neku omiljenu?
Imam mnogo omiljenih izreka i citata, ali najviše mi je koristila ova: „Ako ne uspeš iz prve, probaj ponovo i ponovo.“ To mi je otac govorio svaki put kad bih se iznervirala što ne mogu da uradim ovo ili ono. Kad god sam na kraju nerava i u iskušenju da odustanem od toga, čujem njegov ohrabrujući glas i to mi daje novu energiju.

AUTORKIN žIVOT

Kada i gde pišete?

U neku ruku, ja uvek pišem ako ne baš bukvalno, onda razmišljam o tome.
Kad sam u Francuskoj, uglavnom pišem u svojoj sobi s pogledom na najlepši pejzaž na Sredozemlju, ali pišem i u senici. Po sunčanim danima, kad nije velika gužva, ponekad odem na jedno od mojih omiljenih mesta na obali i tamo sedim satima sanjareći i planirajući, ili ujedan od mnogih uličnih kafea u obližnjim gradovima, gde mogu da pijuckam belu kafu i do mile volje posmatram ljude. Engleski predeli nisu tako upečatljivi i živih boja kao zaliv Sen Trope, pa mi je ovde glavno utočište i nadahnuće naša hrastovinom obložena biblioteka, u kojoj pišem okružena delima svojih omiljenih autora dok vatra bukti u peći a napolju zavija oluja.
Ko je vaš omiljeni živi pisac?
Moj omiljeni pisac je obično onaj koji je napisao poslednju knjigu koju sam pročitala!
Pohlepno čitam i redovno stavljam prikaze na svoj veb-sajt.
Noć karnevala Koje vaš omiljeni klasični pisac?
Omiljeni su mi svi francuski romantičari iz devetnaestog veka, sa čijim knjigama sam odrasla. Proždirala sam ih kao tinejdžerka i još uvek rado ponovo čitam meni omiljene priče i pesme Viktora Igoa, Teofila Gotjea, Balzaka, Stendala, Šatobrijana i Lekonta de Lila, da nabrojim samo neke.
Da niste pisac, čime biste se bavili?
Renovirala bih starinske kuće (to sam i radila pre nego što sam se dala na ozbiljno pisanje) ili bih bila trgovac antikvitetima. Volim da preturam po buvljim pijacama različitih zemalja i da učim o drevnim civilizacijama.