Proročka noć - Pol Oster

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Ići dole

Proročka noć - Pol Oster

Počalji od Mustra taj Sre Maj 09, 2018 11:38 am

First topic message reminder :



Pisac Sidni Or u jednoj od šetnji tokom dugog oporavka od gotovo smrtonosne bolesti prolazi pored jedne papirnice i u njoj kupuje plavu svesku. Ubrzo otkriva da upravo ona podstiče njegovu maštu i on prvi put nakon bolesti počinje da piše roman, furiozno ispisujući njene stranice. Sama granica između stvarnosti i fikcije počinje da se gubi, pošto je pisac tako misteriozno uvučen u sopstvenu priču. Prepoznatljivi Osterovi motivi - priče u priči, likovi koji nestaju i menjaju identitet, prisutni su i u ovom romanu ilustrujući tezu o relativnosti istine i beznačajnosti stvarnosti.

Pol Oster je izuzetan pripovedač, eksplozivne mašte i još jednom nas, svojom vrsnom tehnikom mešanja priča koje se rađaju jedna iz druge, vodi na uzbudljivo putovanje otkrivanja izvora i postupka književnog stvaralaštva, gde čitalac zajedno sa piscem probija granice ne samo realnog već i imaginarnog.

Uz sve te bitne elemente ne samo ovog romana, već i Osterovog celokupnog književnog opusa, Proročka noć je, pre svega, ljubavni roman, priča o odanosti i prijateljstvu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Proročka noć - Pol Oster

Počalji od Mustra taj Sre Maj 09, 2018 11:44 am






Iz Trausovog stana otišao sam potpuno pokoren, zanemeo od zahvalnosti, tako da čak ni mala nelagodnost zbog toga što sam u prizemlju morao da se oprostim i sa Režin, nije mogla da umanji moju sreću. Rukopis se nalazio u bočnom džepu moje jakne, ušuškan u žućkasti koverat, i dok sam hodao prema stanici podzemne železnice, držao sam ruku na njemu, boreći se sa iskušenjem da ga otvorim i počnem da čitam. Džon je oduvek podržavao i mene i moj rad, ali sam znao da za to treba da zahvalim Grejs isto onoliko koliko i sebi samom. Bio sam napola uništeni bogalj kome je bilo povereno da se stara o njoj i, ako je postojalo išta što je mogao da učini da bi nam pomogao da stanemo na noge, on je bio spreman da to učini - spreman čak i da za tu svrhu podari neobjavljen rukopis. Postojali su tek sasvim slabašni izgledi da će se iz te ideje ikada išta ispiliti, ali bez obzira na to jesam li ili nisam bio u stanju da njegovu priču pretvorim u film, važna je bila njegova spremnost da pređe uobičajene granice prijateljstva i uplete se u naše probleme. I to nesebično, bez ikakve primisli o nekakvoj koristi od svog postupka.
Bilo je već prošlo pet sati kada sam stigao do stanice u Zapadnoj četvrtoj ulici. Saobraćajni špic bio je u punom jeku, i dok sam silazio niz dva stepeništa ka peronu F za centar grada, i čvrsto stezao ogradu da se ne bih zateturao, očajnički sam priželjkivao da pronađem slobodno mesto u vozu. Biće tu gomila putnika koji se vraćaju u Bruklin. To je značilo da ću Džonovu priču morati da pročitam stojeći, a pošto je tako nešto moralo biti izuzetno naporno, pripremio sam se da se borim za malo dodatnog prostora, ako budem primoran na to. Kada su se vrata voza otvorila, zanemario sam pravila lepog ponašanja u podzemnoj železnici, pa sam se provukao pored gomile putnika koji su izlazili i ušao u vagon pre bilo koga drugog na tom peronu, ali od toga nije bilo nikakve koristi. Masa ljudi pokuljala je za mnom. Odgurali su me do sredine vagona, i kada su se vrata zatvorila a voz krenuo iz stanice, bio sam već toliko stešnjen da su mi ruke bile prikovane uz bokove, tako da nisam imao prostora da zavučem prste u džep i izvadim koverat. Bilo je to sve što sam mogao da učinim da se ne bih sudarao sa svojim saputnicima dok smo se njihali i probijali kroz tunel. U jednom trenutku, uspeo sam da izvučem ruku dovoljno visoko da mogu prstima da ščepam šipku iznad glave, ali je u tim okolnostima to bio najveći pokret koji sam mogao da izvedem. Na dve-tri uzastopne stanice izašlo je po nekoliko putnika, ali se za svakog od njih barem dvoje proguralo da zauzme upražnjeno mesto. Stotine putnika ostalo je na peronima čekajući sledeći voz, i ja do kraja vožnje nisam dobio priliku da zavirim u priču. Kada smo stigli u stanicu u ulici Bergen, pokušao sam da zadržim ruku na kovertu, ali sam bio odgurnut otpozadi, pritisnut i s leve i s desne strane, i dok sam se okretao oko šipke na sredini da se pripremim za izlazak iz vagona, voz je iznenada stao, vrata su se otvorila, i bio sam izguran na peron pre no što sam uspeo da proverim da li je koverat još uvek kod mene. A nije bio. Talas gomile koja je izlazila poneo me je sa sobom još dva-tri metra napred, i kada sam se okrenuo da prokrčim put natrag u vagon, vrata su se već zatvorila i voz je krenuo dalje. Počeo sam da udaram pesnicom o prozor koji je odmicao, ali kondukter me nije ni pogledao. Voz je otklizio iz stanice, i nekoliko sekundi kasnije više ga nije bilo.
Otkako sam se vratio kući iz bolnice, nekoliko puta sam se osećao krivim zbog sličnih padova koncentracije, ali nijedan nije bio gori ili bolniji od ovog. Umesto da držim koverat u ruci, ja sam ga glupavo ugurao u premaleni džep, i sada je Džonov rukopis ležao na podu vagona podzemne železnice koji je hrlio prema Koni Ajlendu, izgažen i isprljan polovinom od ukupnog broja cipela i patika u okrugu Bruklin. Bila je to neoprostiva greška. Džon mi je poverio jedini primerak svoje neobjavljene priče, i s obzirom na akademsko interesovanje za njegov rad, i sam rukopis je verovatno vredeo nekoliko stotina, možda i hiljada dolara. Šta da mu kažem kada me bude upitao za mišljenje? On mi jeste rekao da ga ako mi se ne dopadne bacim u đubre, no to je bio tek hiperboličan vid nipodaštavanja vlastitog rada, obična šala. Naravno da će zatražiti da mu vratim rukopis - bez obzira na to hoće li mi se dopasti ili neće. Nisam imao pojma kako da popravim stvar. Da je neko meni učinio ono što sam ja upravo učinio Trausu, bio bih toliko gnevan da bih mogao da ga zadavim.
Koliko god da je taj gubitak bio obeshrabrujući, ispostaviće se da je to bio tek početak jedne duge i tegobne noći. Kada sam se vratio kući i uz stepenište se popeo do stana, zatekao sam vrata otvorena - ne tek odškrinuta, već širom otvorena i prislonjena uza zid. Prva pomisao bila mi je da se Grejs vratila kući ranije, možda s punim rukama paketa i kesa iz prodavnice, i da je zaboravila da zatvori vrata za sobom. Jedan pogled u dnevnu sobu, međutim, bio mi je dovoljan da shvatim da Grejs s tim nije imala nikakve veze. Neko je provalio u stan, najverovatnije tako što se popeo uz požarne stepenice i razbio kuhinjski prozor. Knjige su ležale rasturene po podu, našeg malog crnobelog televizora više nije bilo, a jedna Grejsina fotografija, koja je oduvek stajala na kaminu, bila je pocepana u komadiće i bačena na sofu. Doživeo sam to kao izuzetno opak gest, gotovo kao sasvim lični napad. Kada sam prišao polici za knjige da ustanovim štetu, primetio sam da nedostaju samo najvrednije knjige: potpisani primerci Trausovih romana, kao i knjige mnogih drugih prijatelja pisaca, uz još nekoliko prvih izdanja koje sam tokom godina dobijao kao poklone. Hotorn, Dikens, Henri Džejms, Ficdžerald, Volas Stivens, Emerson. Ma ko da nas je poharao, to nije bio običan lopov. Taj je znao nešto o književnosti, i zato se usredsredio na ono malo istinskih dragocenosti koje smo posedovali.
Činilo se da je moja radna soba ostala netaknuta, ali je spavaća soba bila sistematski i temeljno ispreturana. Sve fioke bile su izvučene iz komode, madrac je bio okrenut, a litografija Brama van Veldea koju je Grejs početkom sedamdesetih kupila u galeriji Maeght u Parizu, nestala je sa mesta na zidu iznad postelje. Kada sam pregledao sadržaj fioka iz komode, ustanovio sam da je i Grejsina kutija s nakitom takođe bila odneta. Nije ona imala mnogo toga, ali se u toj kutiji nalazio i par minđuša s mesečevim kamenom koje je nasledila od svoje bake, kao i čarobna narukvica iz njenog detinjstva i srebrna ogrlica koju sam joj poklonio za poslednji rođendan. Sve te stvari sada je odneo neki tuđin, što je meni delovalo svirepo i besmisleno, kao silovanje, kao divljačka pljačka našeg malenog sveta.
Nismo imali uplaćeno osiguranje protiv krađe, niti osiguranje domaćinstva, pa nisam imao volje da pozovem policiju i prijavim provalu. Provalnike nikada ne uspeju da uhvate, i zato nisam video nikakvu svrhu u pokretanju slučaja koji mi se činio beznadnim, ali pre no što sam doneo tu odluku, morao sam da proverim da li je još neko u zgradi bio opljačkan. Bila su tu još tri stana - jedan iznad i dva ispod nas - pa sam najpre sišao u prizemlje i porazgovarao s gospođom Karamelo, koja je delila dužnosti nastojnika sa svojim suprugom, penzionisanim berberinom koji je najveći deo svog vremena provodio gledajući televiziju i kladeći se na rezultate ragbi utakmica. Njihov stan bio je netaknut, ali je vest koju sam doneo toliko uznemirila gospođu Karamelo, da je pozvala svog muža, te je ovaj vukući noge u papučama došao do vrata i jednostavno uzdahnuo kada je čuo šta se desilo. „Verovatno jedan od onih prokletih narkomana”, rekao je. „Trebalo bi da staviš rešetke na prozore, Sid. Ne postoji drugi način da sprečiš da ti se to đubre uvuče u kuću.”
Stanari u ostala dva stana takođe su bili pošteđeni. Izgleda da su svi osim nas imali rešetke na prozorima, pa smo zato postali sasvim logična meta - naivne budaletine koje se nisu potrudile da preduzmu prave mere predostrožnosti. Svi su izjavljivali da im je žao, ali je podrazumevana poruka bila ta da smo dobili što smo zaslužili.
Vratio sam se u stan, i sada kada sam nešto pribranije mogao da osmotrim taj haos, još sam više bio užasnut. Jedan po jedan, detalji koje sam ranije prevideo iznenada su iskakali preda me, i svaki od njih činio je posledice upada sve gorim. Stajaća svetiljka sa leve strane sofe bila je prevrnuta i slomljena, vaza sa cvećem ležala je na ćilimu polomljena u komade, a čak je i naš kukavni toster, vredan devetnaest dolara, bio nestao sa svog mesta na kuhinjskom pultu. Pozvao sam telefonom Grejs u kancelariji, želeći da je pripremim za šok, ali niko nije podigao slušalicu, što je po svoj prilici značilo da je već krenula s posla i da je na putu kući. Ne znajući šta da činim sa sobom, počeo sam da sređujem stan. Tada je već verovatno bilo oko šest i trideset, i mada sam očekivao da Grejs naiđe svakog trenutka, predano sam radio oko sat vremena, počistio krhotine, vratio knjige na police, uspravio madrac i vratio ga na krevet, fioke vratio u komodu. U početku mi je bilo drago što uspevam toliko puno da uradim pre Grejsinog povratka. Što bolje uspem da dovedem stvari u red, to će povratak u stan za nju biti manje neprijatan. No kada sam dovršio započeti posao, ona se još nije bila vratila kući. Bilo je već sedam i četrdeset pet, i odavno je bilo prošlo vreme kada se to što još nije stigla u Bruklin moglo objasniti zastojem u podzemnoj železnici. Jeste ona ponekad ostajala duže na poslu, ali bi me tada uvek pozvala da me obavesti kada će krenuti iz kancelarije, a ovog puta na telefonskoj sekretarici nije bilo njenih poruka. Ponovo sam pozvao njen broj u Holtu i Makdermotu, tek za svaki slučaj, ali ponovo niko nije podigao slušalicu. Nije bila na poslu, a još nije stigla kući, i odjednom je provala počela da deluje beznačajno, kao sitna neprijatnost iz daleke prošlosti. Nisam znao gde je Grejs, i u trenutku kada je sat otkucao osam već sam bio uterao sebe u grozničavu, potpunu paniku.
Obavio sam nekoliko telefonskih razgovora - pozvao sam prijatelje, kolege s posla, čak i njenu rođaku Lili u Konektikatu - ali mi je tek poslednja osoba s kojom sam porazgovarao dala kakvo-takvo obaveštenje. Greg Ficdžerald bio je šef odeljenja za likovnu umetnost u Holstu i Makdermotu, i po njegovim rečima, Grejs ga je tog jutra oko devet telefonom pozvala u kancelariju da mu kaže da toga dana neće moći da dođe na posao. Rekla je da joj je žao, ali da je iskrslo nešto neočekivano što iziskuje njeno neposredno prisustvo. Nije rekla šta je to nešto, ali kada ju je Greg upitao da li je sve u redu, Grejs je primetno oklevala pre no što je odgovorila. „Mislim da jeste”, rekla je na kraju, pa je Grega (homoseksualca napola zaljubljenog u svoju najlepšu koleginicu), takav odgovor zbunio. „Nije mi ličilo na nju”, bila je fraza koju je upotrebio, čini mi se, ali kada je u mom glasu osetio sve veću paniku, pokušao je da me umiri dodavši da je Grejs okončala razgovor tako što mu je rekla da će sutra ujutro svakako doći na posao. „Nemoj da brineš, Sidni”, nastavio je Greg. „Kad Grejs kaže da će nešto učiniti, ona to i učini. Radim s njom već pet godina, i nijednom me nije izneverila.”
Ostao sam budan cele noći, čekao sam je, pomalo lud od straha i pometnje koji su vladali u mom umu. Pre razgovora s Ficdžeraldom, bio sam ubedio sebe da se Grejs desilo neko zlo na neki nasilan način - da je opljačkana, zlostavljana, da ju je pregazio kamion ili taksi, da je postala žrtva jedne od nebrojenih brutalnosti koje mogu snaći usamljenu ženu na njujorškim ulicama. To je sada izgledalo malo verovatno, ali ako nije bila mrtva ili fizički ugrožena, šta joj se onda dogodilo, i zašto me nije pozvala da mi kaže gde se nalazi? Bez prestanka u sebi sam ponavljao razgovor koji smo vodili toga jutra na putu do podzemne železnice, i pokušavao da nešto dokučim iz njenih neobično emotivnih izjava o poverenju, sećao sam se poljubaca koje mi je podarila i toga kako se bez upozorenja otrgla iz mojih ruku i potrčala preko trotoara, pri čemu se nije čak ni okrenula da mi mahne u znak pozdrava pre no što je nestala niz stepenice. Bilo je to ponašanje nekoga ko je iznenada i impulsivno doneo određenu odluku, nekoga ko jeste nešto odlučio, ali je ostao prepun sumnji i nedoumica, nekoga čija je odlučnost bila toliko krhka da se nije usudila ni da zastane da se još jednom osvrne, u strahu da će ako me još jednom pogleda uništiti svoju rešenost da učini to što je namerila, ma šta to bilo. Toliko sam uspeo da shvatim, činilo mi se, ali ne i bilo šta dalje od toga. Grejs je za mene postala nepoznanica, i te noći se svaka pomisao o njoj brzo pretvarala u priču, u malu jezivu dramu koja se poigravala s mojim najdubljim strepnjama za našu budućnost - budućnost koja je sve brže prestajala to i da bude.
Vratila se kući nekoliko minuta posle sedam, otprilike dva sata pošto sam se pomirio s činjenicom da je nikada više neću videti. Na sebi je imala odeću drugačiju od one koju je odenula prethodnog jutra, i bila je sveža i lepa, sa sjajnim crvenim ružem za usne, elegantno našminkanim očima i blagim tragom rumenila na obrazima. Sedeo sam na sofi u dnevnoj sobi, i kada sam je ugledao kako ulazi bio sam toliko zaprepašćen da nisam mogao ni da progovorim, bio sam doslovno nesposoban da izustim ijednu reč. Grejs mi se osmehnula - spokojno, blistavo, potpuno samosvesno - a onda mi je prišla i poljubila me u usta.
„Znam da sam ti priredila pravi užas”, rekla je, „ali moralo je tako da bude. To se više nikada neće desiti, Sidni. Obećavam.”
Sela je pored mene i ponovo me poljubila, ali ja nisam uspeo da nateram sebe da je zagrlim. „Moraš mi reći gde si bila”, kazao sam, i sam zbunjen gnevom i ogorčenjem u svom glasu. „Nema više ćutanja, Grejs. Moraš da mi ispričaš.”
„Ne mogu”, rekla je.
„O, da, možeš. Moraš.”
„Juče ujutro, rekao si da mi veruješ. Nastavi da mi veruješ, Sid. To je sve što tražim.”
„Kad čovek izgovori tako nešto, to znači da nešto krije. Neizbežno. To ti je kao matematički zakon, Grejs. Šta je u pitanju? Šta to kriješ od mene?”
„Ništa. Jednostavno mi je juče bilo potrebno da budem sama, to je sve. Bilo mi je potrebno vreme da o nečemu razmislim.”
„Baš lepo. Samo ti nastavi da razmišljaš. Ali nemoj da me mučiš tako što nećeš pozvati da mi javiš gde se nalaziš.”
„Htela sam, ali nekako nisam mogla. Ne znam zašto. Osećala sam kao da moram da se pretvaram da te više ne poznajem. Samo nakratko. Znam da je grozno postupiti na takav način, ali mi je pomoglo, zaista jeste.”
„Gde si provela noć?”
„Nije to tako kao što misliš, veruj. Bila sam sama. Uzela sam sobu u hotelu Gramersi park.”
„Na kom spratu? Koji je bio broj sobe?”
„Molim te, Sid, nemoj tako. To nije u redu.”
„Mogao bih da ih pozovem da proverim, zar ne?”
„Naravno da bi mogao. Ali bi to značilo da mi ne veruješ. A onda bismo bili u nevolji. Ali mi nismo u nevolji. U tome je stvar. Dobro nam je, a činjenica da sam sada ovde to i dokazuje.”
„Pretpostavljam da si razmišljala o bebi...”
„Pored ostalog, da.”
„Ima li novih razmišljanja?”
„Još sam neodlučna. Još nisam sigurna na koju ću stranu.”
„Juče sam proveo s Džonom nekoliko sati, i on misli da bi trebalo da prekineš trudnoću. To je isticao veoma odlučno.”
Grejs je delovala iznenađeno i uznemireno u isti mah. „Džon? Ali on i ne zna da sam trudna.”
„Ja sam mu rekao.”
„O, Sidni. Nije trebalo to da učiniš.”
„A zašto ne? On nam je prijatelj, zar ne? Zašto ne bi znao?”
Nekoliko sekundi je oklevala pre no što je odgovorila na moje pitanje. „Zato što je to naša tajna”, konačno je rekla, „i što još nismo odlučili kako ćemo postupiti. Nisam rekla čak ni svojim roditeljima. Ako Džon bude porazgovarao s mojim ocem, stvari bi mogle užasno da se zapetljaju.”
„On to neće učiniti. I suviše brine za tebe da bi uradio tako nešto.”
„Brine?”
„Da, brine. Baš kao što i ja brinem. U poslednje vreme ne ličiš na sebe, Grejs. To mora da zabrine sve koji te vole.”
Kako se razgovor nastavljao, sve je manje pokušavala da se izvuče, i hteo sam da je provociram sve dok čitava priča ne izađe na videlo, sve dok ne shvatim šta ju je nateralo na to tajnovito, dvadeset četiri časa dugo bekstvo. Osećao sam da je toliko toga stavljeno na kocku, i da ako se ona ne otvori i ne kaže mi istinu, više neću moći da joj verujem. Ona je od mene tražila samo poverenje, a otkako se rasplakala u taksiju u subotu uveče, postalo je nemoguće izbeći osećaj da nešto nije u redu, da se Grejs polako slama pod pritiskom nekog tereta koji odbija da podeli sa mnom. Jedno vreme se činilo da je trudnoća objašnjenje, ali sada više nisam bio u to uveren. Postojalo je tu nešto drugo, još nešto osim bebe, i da ne bih počeo da mučim sebe razmišljanjima o drugim muškarcima i tajnim vezama i opakim izdajama, bilo mi je neophodno da mi ona kaže šta se zapravo događa. Na nesreću, razgovor se iznenada prekinuo baš u tom trenutku, i ja više nisam mogao da nastavim da sledim svoj tok misli. To se dogodilo odmah pošto sam rekao Grejs koliko brinem za nju. Uzeo sam je za ruku, i kada sam je privukao sebi da bih je poljubio u obraz, ona je konačno primetila da svetiljka ne stoji tamo gde je obično stajala, da je prostor s leve strane sofe ostao prazan. Morao sam da joj ispričam za provalu, i tada se čitava atmosfera jednostavno promenila: umesto da razgovaram s njom o jednoj stvari, bio sam primoran da joj pričam o nečem sasvim drugom.
Isprva se činilo da je Grejs mirno primila tu vest. Pokazao sam joj prazninu na polici tamo gde su ranije stajala prva izdanja, pokazao prema stočiću na kome je doskora stajao portabl televizor, a onda sam je poveo u kuhinju i tamo je obavestio da ćemo morati da kupimo novi toster. Grejs je otvorila i fioke ispod kuhinjskog pulta (što sam ja propustio da učinim) i otkrila da je naš najbolji srebrni pribor za jelo, poklon od njenih roditelja za prvu godišnjicu braka, takođe nestao. Tek ju je tada obuzeo gnev. Desnom nogom je šutnula donju fioku i počela da psuje. Grejs je retko koristila nepristojne reči, ali je toga jutra na minut-dva bila potpuno van sebe, pa je iz nje pokuljala bujica psovki kakve nikada ranije nisam čuo s njenih usana. Posle toga smo otišli u kupatilo, gde se gnev pretočio u suze. Donja usna joj je zadrhtala kada sam joj ispričao za kutiju s nakitom, ali kada je primetila da je i litografija nestala, sela je na krevet i zaplakala. Iz sve snage sam se potrudio da je utešim, obećao sam da ću što pre potražiti novog Van Veldea, ali sam znao da ništa neće moći da zameni onog koga je kupila kada joj je bilo dvadeset godina, na svom prvom putovanju u Pariz: uskovitlani splet šarenkastih, svetlucavih nijansi plave boje, sa okruglastom prazninom i izlomljenom crvenom linijom u samom središtu. Živeo sam s tom slikom nekoliko godina, a da mi nikada nije dosadilo da je gledam. Bilo je to jedno od onih dela koja čoveku neprestano daruju nešto, koja kao da se nikada ne potroše.12
Trebalo joj je nekih petnaest do dvadeset minuta da se pribere, a onda je otišla u kupatilo da opere razmazanu maskaru i dovede lice u red. Sačekao sam je u spavaćoj sobi, misleći da ćemo tamo moći da nastavimo razgovor, ali kada se vratila, učinila je to samo zato da bi objavila da već kasni i da mora da krene na posao. Pokušao sam da je odgovorim od toga, ali je ostala nepopustljiva. Obećala je Gregu da će ovoga jutra biti tamo, rekla je, i kada je već on juče bio tako zlatan da joj dâ slobodan dan, ona nije želela da dodatno iskorišćava njegovo prijateljstvo. Obećanje je obećanje, rekla je, na šta sam ja dodao da još nismo završili razgovor. Možda i nismo, odgovorila je, ali to može da sačeka dok se ona ne vrati kući s posla. Kao da želi da dokaže svoje dobre namere, pre odlaska je sela na krevet, obavila me rukama i čvrsto zagrlila. Činilo se da je to potrajalo dugo. „Ne brini za mene”, rekla je. „Ja sam sada stvarno okej. Jučerašnji dan mi je puno značio.”

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Proročka noć - Pol Oster

Počalji od Mustra taj Sre Maj 09, 2018 11:45 am





Uzeo sam svoje jutarnje pilule, vratio se u spavaću sobu, i odspavao do polovine popodneva. Nisam imao nikakvih planova za taj dan, i jedino što sam imao na dnevnom redu bilo je da što spokojnije provedem vreme do Grejsinog povratka kući. Obećala mi je da ćemo te večeri nastaviti razgovor, a ako je obećanje zaista obećanje, nameravao sam da je držim za reč i učinim sve što je u mojoj moći da iz nje izvučem istinu. Nisam bio preveliki optimista, ali bez obzira na mogućnost da uspem ili ne uspem, znao sam da neću nikuda stići ako ne prikupim snagu i pokušam.
Nebo je toga jutra bio svetlo i čisto, ali se temperatura spustila petnaest stepeni, i ja sam prvi put od onog dana osetio u vazduhu dodir zime, nagoveštaj onoga što je moralo doći. Moj redovni raspored spavanja još jednom je bio poremećen, pa sam se osećao gore no obično - kretnje su mi bile otežane, ponestajalo mi je daha, i nesigurno sam se teturao pri svakom koraku. Činilo se kao da sam se vratio u neki raniji stadijum svog oporavka, u period pomešanih boja i izlomljenih, nepouzdanih opažaja. Osećao sam se izuzetno ranjivo, kao da je i sam vazduh predstavljao pretnju, kao da je kakav neočekivani nalet vetra mogao da prođe pravo kroz mene i razveje mi telo u komade.
Kupio sam novi toster u prodavnici kućnih aparata u ulici Kort, i u toj jednostavnoj transakciji potrošio gotovo svu svoju fizičku snagu. U trenutku kada sam odabrao jedan koji nam je bio finansijski dostupan i kada sam iščeprkao novac iz novčanika i predao ga ženi za kasom, već sam sav drhtao i bio sam na ivici suza. Zapitala me je da li je sve u redu. Rekao sam da jeste, ali je moj odgovor svakako bio neubedljiv, pošto me je odmah zatim upitala da li bih možda hteo da sednem i popijem čašu vode. Bila je to žena u ranim šezdesetim, s blagim tragom brkova na gornjoj usni, a radnja koju je vodila bila je tamna i prašnjava rupa, propala porodična firma u kojoj je gotovo polovina polica ostala bez robe. Koliko god da je njena ponuda bila velikodušna, nisam hteo tu da ostanem ni minut više. Zahvalio sam joj i krenuo, oteturavši se do izlaza i naslonivši se na vrata da bih ih otvorio ramenom. Nekoliko trenutaka posle toga ostao sam da stojim na trotoaru, duboko udišući prohladni vazduh, čekajući da prođe napad. Kasnije sam shvatio da sam sigurno izgledao kao da ću svakog trenutka izgubiti svest.
Dve radnje dalje, u Viniju, kupio sam komad pice i veliku koka-kolu, i kada sam ustao i izašao otuda već sam se osećao nešto bolje. Bilo je to oko pola četiri, a Grejs se nije mogla vratiti kući pre šest. Nisam imao snage da nastavim da obilazim prodavnice radi kupovine namirnica, a znao sam i da neću imati volje da spremam večeru. Izlasci u restorane za nas su u to vreme bili luksuz, ali sam pomislio da bismo mogli da naručimo hranu iz Sijam Gardena, tajlandskog restorana koji je nedugo pre toga bio otvoren na aveniji Atlantik. Znao sam da će Grejs imati razumevanja. Uprkos oskudici koja nas je mučila, znao sam da dovoljno brine za moje zdravlje da mi ne bi zamerila na tome.
Kada sam pojeo i poslednje mrvice pice, odlučio sam da odem do biblioteke u ulici Klinton i proverim imaju li neku od knjiga romansijerke koju je Traus spomenuo prethodnog dana, Silvije Monro. U katalogu su postojala dva naslova, Noć u Madridu i Jesenja proslava, i nijedan od njih nije bio pozajmljivan već duže od deset godina. Prelistao sam obe knjige, sedeći za jednim od dugačkih drvenih stolova u čitaonici, i brzo zaključio da Silvija Monro nema ničeg zajedničkog sa Silvijom Maksvel. Knjige Silvije Monro bile su konvencionalne detektivske priče, napisane u maniru Agate Kristi, i dok sam čitao živu, pronicljivo napisanu prozu ta dva romana, osećao sam sve veće razočaranje, sve više sam bio ljut na sebe zbog toga što sam pretpostavio da može postojati ma kakva sličnost između dve Silvije M. Ako ništa drugo, pomislio sam da sam možda još kao dečak pročitao neku od knjiga Silvije Monro i potom zaboravio na nju, da bih kasnije naleteo na nesvesno sećanje na nju u liku Silvije Maksvel, navodne autorke navodne Proročke noći. Činilo se, međutim, da sam Maksvelovu iskopao niotkuda i da je Proročka noć originalna priča, koja nema veze ni sa jednim drugim romanom izuzev sa samim sobom. Verovatno je trebalo da osetim olakšanje, ali nisam.
Kada sam se u pola šest vratio u stan, na telefonskoj sekretarici čekala me je poruka od Grejs. Bez okolišanja i tiho, kroz niz jednostavnih, sasvim jasnih rečenica, rasturila je građevinu ojađenosti koja je tokom proteklih nekoliko dana narastala oko nas. Rekla je da zove iz kancelarije, i da zato mora da govori tiho, „ali ako možeš da me čuješ, Sid”, počela je, „hoću da znaš četiri stvari. Prvo, otkako sam jutros izašla iz kuće ne prestajem da razmišljam o tebi. Drugo, odlučila sam da zadržim bebu, i više nikada nećemo izgovoriti reč abortus. Treće, nemoj da se mučiš da spremaš večeru. Tačno u pet izlazim iz kancelarije, a otuda ću otići do Baldučija da kupim neku finu gotovu hranu koju ćemo podgrejati u pećnici. Ako ne bude zastoja u podzemoj, trebalo bi da stignem kući do šest i dvadeset, pola sedam. Četvrto, gledaj da gospodin Džonson bude pripravan za akciju. Napašću te čim kročim na vrata, ljubavi, zato budi spreman. Gospođica Virdžinija jedva čeka da se skine gola sa svojim čovekom.”
Gospođica Virdžinija bilo je jedno od mojih imena od milja za nju, ali ga posle godinu ili dve braka više nisam koristio, naročito ne posle povratka iz bolnice. Grejs je tim izrazom želela da me podseti na naše lepe početke, i dirnulo me je saznanje da ga još pamti, pošto je izraz bio korišćen gotovo isključivo u trenucima postkoitalnog opuštanja: Grejs ustaje iz kreveta posle ljubavnog čina i korača kroz sobu put kupatila, razmetljiva, opuštena, srećna u nagoti svoga tela, a ja sam je ponekad nazivao (sada mi se to sećanje vraćalo) i gospođica gola Virdžinija, na šta bi se ona uvek namejala, da bi potom, neizbežno, zastala da bi zauzela komičnu pozu devojke s naslovnice koja pokazuje noge, što bi opet mene nateralo na smeh. Gospođica Virdžinija zapravo je bila skraćenica za gospođica gola Virdžinija, i kad god bih je pred drugima oslovio sa „gospođica Virdžinija”, to je bila i tajna poruka o našem seksualnom životu, obraćanje goloj koži ispod njene odeće, odavanje priznanja njenom prelepom, obožavanom telu. Sada je ona, odmah pošto je objavila da neće prekinuti trudnoću, vratila u život mitski lik gospođice Virdžinije, i tako mi je, spojivši te dve izjave jednu sa drugom, saopštila da je ponovo moja, moja isto kao i pre, a opet moja i na jedan drugačiji način. Pritom je i suptilno (kako je samo Grejs umela) najavila da je spremna da uđe u sledeći stadijum našeg braka, da u našem zajedničkom životu upravo otpočinje nova era.
Odbacio sam pomisao na ono konačno razračunavanje koje sam nameravao da podstaknem te večeri, i nisam joj postavio nijedno pitanje o njenom odsustvu u noći između srede i četvrtka. Uradili smo sve ono na šta me je upozorila posredstvom telefonske sekretarice, uhvatili smo se u koštac na podu čim je ušla u stan, da bismo potom napola razodeveni krenuli da vučemo jedno drugo prema spavaćoj sobi, do koje nismo uspeli da stignemo. Kasnije, kada smo se uvukli u bademantile, zagrejali smo hranu u pećnici i seli za sto uz kasnu večeru. Pokazao sam joj novi toster sa širokim otvorom, pogodnim za zemičke, koji sam kupio tog popodneva, i mada nas je to navelo na kratak neveseli razgovor o pljački, priča o tome bila je prekinuta kada mi je iz nosa iznenada krenula krv, i pokuljala pravo na pitu od kajsija koju mi je Grejs upravo bila poslužila kao dezert. Stajala je iza mene kraj umivaonika, dok sam stajao s glavom nagnutom unazad i čekao da krv prestane da teče, grlila me rukama, ljubila me u rame i vrat, i sve vreme predlagala smešna imena koja bismo mogli nadenuti bebi. Ako bude devojčica, odlučili smo, daćemo joj ime Goldi Or. Ako bude dečak, ime ćemo mu nadenuti po jednoj Kjerkegorovoj knjizi, Ajra Or.13 Bili smo blesavo srećni te noći, i ne sećam se da je Grejs u iskazivanju svojih osećanja prema meni ikada bila toliko vetropirasta i neobuzdana. Kada je krv konačno prestala da mi teče iz nosa, ona mi je okrenula glavu i oprala mi lice vlažnim komadom tkanine, pri čemu me je sve vreme netremice gledala u oči i brisala mi usta i bradu sve dok nisu nestali i poslednji tragovi krvi. „Kuhinju ćemo pospremiti sutra ujutro”, rekla je. A onda me je ne rekavši više ni reč, uzela za ruku i povela prema spavaćoj sobi.


Sledećeg jutra spavao sam dugo, i kada sam se u pola jedanaest konačno iskobeljao iz kreveta, Grejs je bila već odavno otišla. Otišao sam u kuhinju da popijem pilule i napravim kafu, posle čega sam lagano počistio nered od koga smo prethodne noći pobegli. Deset minuta pošto sam vratio u kredenac poslednji komad posuđa, Meri Sklar se javila telefonom da mi saopšti lošu vest. Ljudi koji rade za Bobija Hantera pročitali su moj sinopsis i odlučili da ga ne prihvate.
„Žao mi je”, reče Meri, „ali neću se pretvarati da sam zaprepašćena.”
„U redu je”, rekoh, manje ojađen no što sam mislio da ću biti. „Ta ideja bila je čisto sranje. Drago mi je što je ne žele.”
„Rekli su da ti je zaplet suviše intelektualan.”
„Čudi me da uopšte znaju šta ta reč znači.”
„Drago mi je što nisi razočaran. Ne bi ovo bilo vredno toga.”
„Želeo sam te pare, to je sve. Čista pohlepa. Nisam se poneo preterano profesionalno, zar ne? Obično ne pišeš ništa ako nemaš ugovor. To je prvo pravilo u ovom poslu.”
„Da znaš da jesu bili prilično iznenađeni. Samom brzinom. Nisu navikli na takav ho-ruk pristup. Oni vole da prethodno obave silne razgovore s advokatima i agentima. To im pomaže da se osećaju kao da rade nešto značajno.”
„I dalje mi nije jasno šta su zaključili o meni.”
„Nekome se tamo tvoje delo dopalo. Možda Bobiju Hanteru, možda momku koji je zadužen za poštu. Ko bi to znao? Kako god bilo, oni će ti poslati ček. Kao gest dobre volje. Napisao si te stranice bez ugovora, ali oni žele da ti nadoknade utrošeno vreme.”
„Ček?”
„Na simboličnu svotu.”
„Koliko simboličnu?”
„Hiljadu dolara.”
„Pa, sad, i to je nešto. To je prvi put posle dugo vremena da sam nešto uspeo da zaradim.”
„Zaboravljaš Portugal.”
„Ah, Portugal, kako bih mogao da zaboravim Portugal?”
„Ima li novosti o romanu koji pišeš ili možda ne pišeš?”
„Ne previše. Možda bi se jedan deo toga mogao iskoristiti, mada nisam siguran. Roman u romanu. Neprestano razmišljam o njemu, pa je i to možda dobar znak.”
„Daj mi pedeset stranica, i ja ću ti srediti da potpišeš ugovor, Sid.”
„Nikad još nisam dobio novac za knjigu koju nisam dovršio. Šta ako ne budem mogao da napišem pedeset prvu stranicu?”
„Ovo su teška vremena, prijatelju. Ako ti je potreban novac, ja ću pokušati da ti omogućim da ga dobiješ. To mi je posao.”
„Pusti me da razmislim.”
„Ti razmisli, a ja ću čekati. Kad budeš spreman da me pozoveš, biću ovde.”
Kada smo završili razgovor, otišao sam do spavaće sobe da iz ormana uzmem kaput. Sada kad je posao sa Vremeplovom bio zvanično upokojen, trebalo je da počnem da smišljam novi plan, pa sam pomislio da bi mi šetnja po svežem vazduhu mogla biti od koristi. Međutim, baš kada sam se spremao da izađem iz stana, telefon je ponovo zazvonio. Načas sam bio u iskušenju da se ne javim, ali sam se predomislio i na četvrto zvono podigao slušalicu, s nadom da me to možda zove Grejs. Ispostavilo se da je u pitanju bio Traus, verovatno poslednja osoba na svetu s kojom sam u tom trenutku želeo da razgovaram. Do tada mu još nisam bio saopštio da sam izgubio priču, i dok sam se spremao da izreknem priznanje koje sam odlagao tokom prethodna dva dana, bio sam toliko zaokupljen sopstvenim mislima da sam s mukom pratio njegove reči. Eleonora i njen muž pronašli su Džejkoba, rekao je. Već su ga smestili u kliniku za odvikavanje od droge - u ustanovu po imenu Smiters, na Aper Ist Sajdu.
„Jesi li me čuo?” upitao je Džon. „Stavili su ga na dvadesetosmodnevni program. To verovatno neće biti dovoljno, ali to je bar nekakav početak.”
„Oh”, izustio sam neubedljivo. „Kada su ga pronašli?”
„U sredu uveče, nedugo posle tvog odlaska. Bilo je potrebno dosta dovijanja da bi ga tamo smestili. Srećom, Don poznaje nekoga ko poznaje nekog drugog, pa im je pošlo za rukom da razbiju bedem birokratije.”
„Don?”
„Eleonorin muž.”
„Naravno. Eleonorin muž.”
„Jesi li dobro, Sid? Zvučiš potpuno odsutno?”
„Ne, ne, dobro mi je. Don. Eleonorin novi muž.”
„Pozvao sam te da bih te zamolio za uslugu. Nadam se da nećeš zameriti.”
„Ne zameram. Šta god da je u pitanju. Samo reci, i ja ću to učiniti.”
„Sutra je subota, i na klinici je od podneva do pet vreme za posete. Razmišljao sam bi li ti mogao da umesto mene odeš tamo i navratiš do njega. Ne moraš dugo da ostaneš. Eleonora i Don neće moći to da učine. Vratili su se na Long Ajlend, a uostalom, već su dovoljno učinili. Želim samo da znam da li mu je dobro. Tamo ih ne drže pod ključem. To je dobrovoljni program, i ja bih hteo da se uverim da se nije predomislio. Posle svega kroz šta smo prošli, bilo bi šteta kad bi odlučio da pobegne.”
„Zar ne misliš da bi trebalo da odeš lično. Otac si mu, na kraju krajeva. Ja momka jedva i poznajem.”
„On je odlučio da prestane da govori sa mnom. A svaki put kad zaboravi da ne bi trebalo da razgovara sa mnom, kljuka me isključivo lažima. Kad bih mislio da bi od toga moglo biti ikakve koristi, odskakutao bih tamo na svojoj štaki da se vidim s njim. Ali ne bi vredelo.”
„A zašto misliš da će sa mnom hteti da razgovara?”
„Dopadaš mu se. Ne pitaj me zašto, ali on smatra da si kul tip. To je doslovan citat. ’Sid je kul tip.’ Možda je to zato što izgledaš tako mlad, ne znam. Možda zato što si jednom prilikom porazgovarao s njim o nekoj rok-grupi koju on sluša.”
„’Bin Spazms’, pank grupa iz Čikaga. Jedne noći mi je jedan stari prijatelj pustio nekoliko njihovih pesama. Nisu baš bogzna šta. Mislim da više i ne postoje.”
„Makar si znao ko su.”
„Bio je to moj najduži razgovor sa Džejkobom. Trajao je oko četiri minuta.”
„Pa, četiri minuta i nije tako loše. Ako ti sutra pođe za rukom da od njega iskamčiš četiri minuta, biće to priličan uspeh.”
„Zar ne misliš da bi bilo bolje da sa sobom povedem i Grejs? Ona ga poznaje duže nego ja.”
„To ne dolazi u obzir.”
„Šta hoćeš da kažeš?”
„Džejkob nju prezire. Ne može da podnese ni da bude s njom u istoj prostoriji.”
„Niko ne prezire Grejs. Samo bi budala mogla prema njoj da oseća tako nešto.”
„Moj sin ne misli tako.”
„Nikada mi o tome nije izustila ni reč.”
„To seže u prošlost sve do njihovog prvog susreta. Grejs je imala trinaest godina, a Džejkob tri. Eleonora i ja tek smo se bili razveli, a Bil Tebets me je pozvao u svoju seosku kuću u Virdžiniji da provedem nekoliko nedelja s njegovom porodicom. Bilo je leto, i ja sam sa sobom poveo Džejkoba. Izgledalo je da se dobro slaže s ostalom decom Tebetsovih, ali kad god bi Grejs ušla u prostoriju, on bi počeo da je udara ili gađa različitim stvarima. Jednom prilikom, dohvatio je kamion-igračku i raspalio je njime po kolenu. Krv je šiknula na sve strane iz rane nesrećnog deteta. Brzo smo je odveli lekaru, i za ušivanje rane bilo je potrebno deset kopči.”
„Znam taj ožiljak. Grejs mi je jednom pričala o njemu, ali nije spomenula Džejkoba. Rekla je samo da joj je to uradio jedan dečačić, i to je bilo sve.”
„On je nju, izgleda, mrzeo od samog početka, od trenutka kada ju je prvi put ugledao.”
„Verovatno je osetio da je tebi previše draga, pa mu je postala suparnica. Trogodišnjaci su prilično iracionalna stvorenja. Oni ne znaju mnogo reči, i zato kada su besni, mogu da govore jedino pesnicama.”
„Možda. Ali je on zadržao taj stav i kada je poodrastao. Najgore je bilo u Portugalu, otprilike dve godine posle Tinine smrti. Bio sam upravo kupio kućicu na severnoj obali, pa ga je Eleonora poslala da kod mene provede mesec dana. Bilo mu je četrnaest godina, i znao je isto onoliko reči koliko i ja. Grejs se slučajno zatekla tamo kada se on pojavio. U to vreme je završila studije i spremala se da u septembru počne da radi za Holst i Makdermot. U julu je stigla u Evropu da bi obišla galerije - najpre u Amsterdamu, potom u Parizu, i na kraju u Madridu. Posle toga, doputovala je vozom u Portugal. Pre toga se nismo videli duže od dve godine i imali smo puno toga da ispričamo jedno drugom, ali, kada je Džejkob stigao, zasmetalo mu je što je ona tu. Mrmljao je sebi u bradu uvrede na njen račun, pretvarao se da je ne čuje kada bi ga nešto pitala, a jednom ili dva puta čak mu je uspelo i da prospe hranu na nju. Neprestano sam ga upozoravao da treba da prestane s tim. Još jedna nepodopština, rekao sam, i poslaću ga natrag majci i očuhu u Ameriku. A onda je prevršio meru, pa sam ga smestio u avion i poslao kući.”
„Šta je uradio?”
„Pljunuo joj je u lice.”
„Bože dragi.”
„Sve troje smo bili u kuhinji i seckali povrće za večeru. Grejs je izrekla neku sasvim bezazlenu primedbu o nečemu - ne sećam se čak ni šta je bilo u pitanju - i Džejkob se uvredio. Prišao joj je vitlajući nožem i nazvao je glupom kučkom, i Grejs je konačno izgubila nerve. Tada ju je pljunuo. Danas, kada o tome razmišljam, pretpostavljam da je sreća što nije uzeo nož i probo je posred grudi.”
„I ti tražiš od mene da sutra razgovaram s tom osobom? Snažan šut u dupe, to je ono što on zaslužuje.”
„Kad bih ja otišao tamo, bojim se da bi se to i dogodilo. Bilo bi bolje za sve nas ako ti odeš umesto mene.”
„Da li se išta slično dogodilo posle Portugala?”
„Nastojao sam da se ne sretnu. Putevi im se nisu ukrstili godinama, i što se mene tiče, svet će biti bezbednije mesto ako njih dvoje više nikada ne vide jedno drugo.”14

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Proročka noć - Pol Oster

Počalji od Mustra taj Sre Maj 09, 2018 11:45 am




*



Grejs sledećeg jutra nije morala da ide na posao, pa je još spavala kada sam ja izašao iz stana. Posle razgovora koji sam s Trausom vodio u petak, odlučio sam da joj ne kažem da sam mu obećao da ću tog popodneva otići do Smitersa. To bi me primoralo da spomenem Džejkoba, a nisam hteo da se izložim opasnosti da joj probudim ružne uspomene. Upravo smo bili proživeli nekoliko teških dana, pa nisam hteo da progovorim o bilo čemu što bi moglo da je ma i najmanje uznemiri - i možda uništi krhku ravnotežu koju smo uspeli da ponovo uspostavimo tokom poslednjih četrdeset osam sati. Na kuhinjskom stolu ostavio sam joj poruku kojom sam je obavestio da idem na Menhetn da obiđem nekoliko knjižara i da ću se vratiti kući najkasnije do šest. Još jedna laž, povrh svih onih sitnih laži koje smo protekle nedelje rekli jedno drugom. Ali ja nisam imao nameru da je obmanem. Jednostavno, želeo sam da je zaštitim od novih neprijatnosti, da prostor koji smo delili sačuvam kao što manji i što intimniji, da sprečim da se upetljavamo u bolne teme iz prošlosti.
Centar za rehabilitaciju bio je smešten u jednoj velikoj kući koja je nekada pripadala brodvejskom producentu Biliju Rouzu. Nisam znao kako su i kada to mesto pretvorili u Smiters, ali je sama zgrada bila dobar primer njujorške arhitekture: palata od krečnjaka iz vremena kada je bogatstvo razmetljivo paradiralo s dijamantima, cilindrima i belim rukavicama. Bilo je odista neobično to što su njeni stanari sada postali ljudi sa dna, pripadnici sve mnogobrojnije populacije narkomana, alkoholičara i bivših kriminalaca. Zgrada je bila pretvorena u usputnu stanicu izgubljenih duša, i kada sam, pošto su vrata zazujala, ušao u nju, primetio sam da je već počela da deluje malo pohabano. Skelet građevine bio je još netaknut (na ulazu veliki hodnik sa crno-belim pločicama na podu, zavojito stepenište s ogradom od mahagonija), ali joj je telo izgledalo jadno i prljavo, propalo od dugih godina napora i prekomernog rada.
Na recepciji sam upitao za Džejkoba, predstavivši se kao porodični prijatelj. Ženi koja je tamo sedela po svoj prilici delovao sam sumnjivo, pa sam morao da ispraznim džepove da bih dokazao da ne pokušavam da prokrijumčarim drogu ili oružje. Mada sam taj test uspeo da prođem, nekako sam osećao da se sprema da me odbije, ali pre no što sam počeo da protestujem, Džejkob se slučajno pojavio u holu: zajedno s još troje-četvoro pacijenata bio je krenuo u trpezariju na ručak. Izgledao mi je viši nego kada sam ga poslednji put video, ali je onako mršav u crnoj odeći i sa zelenom kosom delovao i pomalo groteskno i klovnovski, kao kakav avetinjski Punčinelo koji je krenuo da izvede svoj ples za Vojvodu Smrti. Pozvao sam ga po imenu, i kada se okrenuo da me pogleda, izgledao je preneraženo - ni radosno ni razočarano - već jednostavno preneraženo. „Sid”, promrmljao je. „Šta ćeš ti ovde?”
Izdvojio se iz grupe i prišao mi, što je ženu za pultom podstaklo da mu postavi suvišno pitanje: „Poznajete li ovog čoveka?” „Aha”, reče Džejkob. „Poznajem ga. On je prijatelj mog oca.” Ta izjava bila je dovoljna da mi omogući da uđem. Žena mi je prikačila bedž, i pošto sam upisao svoje ime u spisak posetilaca, krenuo sam za Džejkobom niz dugi hodnik prema trpezariji.
„Niko mi nije rekao da nameravaš da dođeš”, reče. „Pretpostavljam da te je matori nagovorio, je l’ tako?”
„Ne baš. Slučajno sam se zatekao u blizini, pa mi je palo na pamet da svratim, da vidim kako si.”
Džejkob zagunđa, ne potrudivši se čak ni da naglas kaže koliko mi ne veruje. Bila je to providna laž, ali sam je izrekao da bih sprečio dalji razgovor o Džonu, pošto sam mislio da ću iz Džejkoba izvući više ako izbegnem razgovor o njegovoj porodici. Nekoliko trenutaka smo ćutali, a onda mi je on, neočekivano, spustio ruku na rame. „Čujem da si bio bolestan”, reče.
„Jesam. Sad se, izgleda, oporavljam.”
„Mislili su da ćeš da umreš, je l’ da?”
„Tako kažu. Ali sam ih zeznuo i otišao otuda pre nekih četiri meseca.”
„Što znači da si besmrtan, Sid. Nećeš ti da pandrkneš pre sto desete godine.”
Trpezarija je bila prostrana osunčana prostorija sa kliznim staklenim vratima koja su vodila u mali vrt, gde su neki od pacijenata sa članovima svojih porodica pušili i pili kafu. Hrana je služena kao u ekspres-restoranu, i kada smo Džejkob i ja na poslužavnike natovarili faširanu šniclu, krompir-pire i salatu, dali smo se u potragu za praznim stolom. U prostoriji je bilo najmanje pedesetoro-šezdesetoro ljudi, pa smo nekoliko minuta hodali ukrug dok nismo pronašli sto. To zadržavanje ga je, izgleda, rasrdilo, kao da je reč o kakvoj ličnoj uvredi, kada smo konačno seli, upitao sam ga kako je, a on je otpočeo svoju ogorčenu i ojađenu tiradu, i dok je govorio, neprestano je pocupkivao levom nogom.
„Ovo ovde je čisto sranje”, rekao je. „Sve vreme samo držimo sastanke i govorimo o sebi. Je l’ možeš da shvatiš koliko je to dosadno? Boli mene uvo za te skenjane tipove i njihove glupave priče o tome kako su imali zajebano detinjstvo i kako su skrenuli s pravog puta i pali u šake Satani.”
„Šta biva kad dođe red na tebe. Da li ustaneš i govoriš?”
„Moram. Ako ne kažem ništa, počnu da pokazuju na mene prstom i da me nazivaju kukavicom. Zato izmislim nešto tako da liči na ono što svi ostali pričaju, i onda zaplačem. Tako ih uvek zeznem. Znaš, ja sam prilično dobar glumac. Najpre im kažem koliki sam ološ, a onda prsnem i ne mogu da nastavim da govorim, i svi budu srećni.”
„Zašto ih obmanjuješ? Samo trošiš vreme ovde ako to činiš.”
„Zato što nisam džanki, eto zašto. Jeste da se ovde-onde zezuckam s drogama, ali to kod mene nije ozbiljno. Mogu da uzmem ili ostavim.”
„Tako je govorio i moj cimer s koledža. A onda je jedne noći umro od prekomerne doze.”
„Aha, pa dobro, verovatno je bio glup. Ja znam šta radim, i sigurno neću da riknem od prekomerne doze. Nisam navučen na gudru. Moja majka misli da jesam, ali ona nema pojma.”
„Zašto si onda pristao da dođeš ovamo?”
„Zato što je rekla da će mi obustaviti isplate ako ne pristanem. Već sam odjebo tvog ortaka, svemoćnog ser Džona, pa ne bih voleo da i ledi Eleonora počne da gaji nekakve glupave ideje o mogućnosti da mi obustavi novac za izdržavanje.”
„Mogao bi da nađeš posao kad god hoćeš.”
„Tako je, mogao bih, ali nemam nameru. Imam drugačije planove, i potrebno mi je još malo vremena da ih sprovedem u delo.”
„I tako si rešio da sediš ovde i čekaš da prođe dvadeset osam dana.”
„Ne bi tu ni bilo tako loše, da nam neprestano ne izmišljaju šta da radimo. Kad ne žuljamo guzice na onim glupavim sastancima, teraju nas da proučavamo one odvratne knjige. Ti takvo sranje u životu nisi pročitao.”
„Koje knjige?”
„Priručnik za odvikavanje, program u dvanaest etapa, i slična sranja.”
„Možda to i jesu sranja, ali su mnogima pomogla.”
„Ma, to je za kretene, Sid. To baljezganje o verovanju u neku višu silu. To ti je kao nekakva religija za malu decu. Potčini se toj višoj sili i bićeš spasen. Čovek treba da bude moron, pa da to proguta. Ne postoji viša sila. Hajde, pogledaj svet pa mi reci gde bi ona mogla biti. Ja je ne vidim. Tu smo samo ti i ja i svi ostali. Horda kukavnih pizduna koji čine sve ne bi li se održali u životu.”
Proveli smo zajedno svega nekoliko minuta, a ja sam se već osećao izmoždeno, iscrpljen rezigniranim, ciničnim rečima tog momka. Želeo sam da se što pre izgubim odatle, ali sam da bi sve izgledalo kako treba odlučio da sačekam do kraja obeda. Trausov bledi i izgladneli sin izgleda nije previše mario za kulinarske čarolije Smitersa. Malo je pročeprkao po svom krompir-pireu, probao jedan zalogaj šnicle, a onda je odložio viljušku. Trenutak kasnije, ustao je sa svog mesta i pitao me da li želim dezert. Zavrteo sam glavom, a on je ponovo otišao do vitrina s hranom. Kada se vratio, doneo je dve šolje čokoladnog pudinga koje je postavio preda se i pojeo ih jednu za drugom, pokazavši za slatkiše znatno veće zanimanje od onog koje je ispoljio prema glavnom jelu. U nedostatku droge, šećer je bio jedina dostupna zamena, pa je prosto progutao puding s užitkom malog deteta, pogrebavši svaku trunku iz obe šolje. Negde između prve i druge šolje, jedan čovek je zastao kraj stola da ga pozdravi. Izgledao je kao da ima oko trideset pet godina; imao je grubo lice sa ožiljcima kao od boginja, i kosu uvezanu u kratak konjski rep. Džejkob mi ga je predstavio kao Fredija, a ovaj mi je s toplinom i revnošću veterana ovakvih ustanova pružio ruku i izjavio da mu je zadovoljstvo da upozna jednog Džejkovog prijatelja.
„Sid je slavni romanopisac”, objavi Džejkob, bez ikakvog povoda. „Objavio je pedesetak knjiga.”
„Ne slušajte ga”, rekoh Frediju. „Ima običaj da preteruje.”
„Da, znam”, odgovori Fredi. „Taj momak je vatra živa. Treba ga neprestano držati na oku. Je l’ tako, mali?”
Džejkob obori pogled ka stolu, na šta ga Fredi potapša po glavi i ode. Kada je kašikom krenuo da kopa po svom drugom čokoladnom pudingu, Džejkob me je obavestio da je Fredi vođa njegove grupe i da, sve u svemu, nije tako loš tip.
„Nekada je puno krao”, reče. „Znaš ono, profesionalni kradljivac po prodavnicama. S tim što je on imao dobar fazon, pa ga nikad nisu uhvatili. Umesto da obilazi prodavnice odeven u široki mantil, kao što čini većina njih, on bi se obukao kao sveštenik. Niko nikada nije posumnjao u njega. Otac Fredi, božji čovek. Jednom se, ipak, uvalio u gadnu frku. Bio je negde u centru grada, i spremao se da orobi jedan dragstor, kad se dogodila teška saobraćajna nesreća. Jednog tipa, dok je prelazio ulicu, udario je auto. Neko ga je dovukao na trotoar, tačno tamo gde je stajao Fredi. Bilo je krvi na sve strane, tip je bio bez svesti, i činilo se da će da umre. Oko njega se okupila masa, i odjednom je jedna žena spazila Fredija u svešteničkom kostimu i zamolila ga da izgovori molitvu za samrtnika. Tu se otac Fredi skenjao. Nije znao reči nijedne molitve, ali je znao da će, ako krene da beži, shvatiti da je varalica pa će ga uhapsiti zato što se pretvarao da je sveštenik. I tako ti on klekne iznad tog tipa, sklopi šake kao da se moli, i počne da trtlja nekakve pobožne pizdarije koje je jednom čuo u nekom filmu. Onda ustane, prekrsti se, i uhvati crtu. Baš dobra fora, je l’ da?”
„Izgleda da na tim sastancima možeš dosta toga da naučiš.”
„Ma, nema to veze. Hoću da kažem, Fredi je jednostavno bio džanki koji se trudio da novčano podupire svoju naviku. Gomila drugih ljudi ovde takođe je radila svakojake budalaštine. Vidiš onog crnca za stolom u uglu, onog velikog u plavoj trenerci. Džerom. Taj je odležao dvanaest godina u Atici zbog ubistva. Ili ovu plavušu koja sedi s majkom ovde za susednim stolom? Sali. Odrasla je na Park aveniji i potiče iz jedne od najbogatijih njujorških porodica. Juče nam je ispričala kako je ordinirala na Desetoj aveniji, tamo kod tunela Linkoln, kresala se po kolima za dvadeset dolara. A je l’ vidiš onog hispano tipa tamo na drugom kraju, onog u žutoj košulji? Alfonso. Taj je bio u zatvoru zbog silovanja svoje desetogodišnje kćeri. Da znaš, Sid, u poređenju s većinom ovih likova, ja sam ti jedan sasvim fini momak iz srednje klase.”
Ta dva pudinga kao da su mu dala malo energije, pa je dok smo nosili prljave poslužavnike natrag u kuhinju, nekako poskakivao u koraku, ni nalik onom usporenom mesečaru koga sam pre ručka ugledao u holu. Sve u svemu, mislim da sam s njim bio nekih trideset ili trideset pet minuta - dovoljno dugo da sam mogao da smatram da sam odužio svoj dug prema Džonu. Dok smo izlazili iz trpezarije, Džejkob mi je ponudio da se popnem na sprat da pogledam njegovu sobu. Rekao je da je za pola dva zakazan veliki grupni sastanak, na koji su pozvani svi članovi porodica i gosti. Rekao mi je da sam dobrodošao ako želim da prisustvujem, i da u međuvremenu možemo da posedimo u njegovoj sobi na četvrtom spratu. Bilo je nečeg patetičnog u tome kako se zakačio za mene, kako mu je bilo teško da me pusti da odem. Nas dvojica bili smo jedva poznanici, a opet, čini se da je tamo bio dovoljno usamljen da o meni počne da razmišlja kao o prijatelju, premda je znao da sam došao kao tajni agent njegovog oca. Pokušao sam da prema njemu osetim kakvo-takvo sažaljenje, ali nisam uspeo. On je bio neko ko je jednom prilikom pljunuo mojoj ženi u lice, i mada se to dogodilo pre šest godina, nisam mogao da nateram sebe da mu oprostim. Pogledao sam na sat i rekao mu da kroz deset minuta treba da se sretnem s nekim na Drugoj aveniji. U očima sam mu najpre opazio odsev razočaranja, da bi mu se potom, gotovo istog trenutka, lice stvrdnulo u masku ravnodušnosti. „Nema frke, čoveče”, rekao je. „Ako treba da ideš, idi.”
„Pokušaću ponovo da svratim sledeće nedelje”, rekao sam, znajući sasvim pouzdano da neću.
„Kako god rešiš, Sid. Tvoja volja.”
Pokroviteljski me je potapšao po ramenu, i pre no što sam stigao da se rukujem s njim u znak oproštaja, on se okrenuo na petama i pošao prema stepenicama. Nekoliko trenutaka ostao sam da stojim u holu, čekajući da vidim da li će se osvrnuli da me klimanjem glave još jednom pozdravi, ali nije to učinio. Nastavio je da se penje uz stepenice, i kada je skrenuo iza zavoja i nestao, ja sam otišao do one žene na recepciji i odjavio se.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Proročka noć - Pol Oster

Počalji od Mustra taj Sre Maj 09, 2018 11:45 am






Bilo je tek prošlo jedan. Retko sam dolazio na Aper Ist Sajd, i pošto se tokom prethodnog sata vreme prolepšalo, otoplivši do te mere da je moja jakna sada delovala kao nepotreban teret, odlučio sam da svoju uobičajenu dnevnu šetnju pretvorim u izgovor da malo prošetam po tom kraju grada. Shvatio sam da mi neće biti lako da ispričam Džonu koliko me je ta poseta sneveselila, i umesto da ga odmah pozovem telefonom, odlučio sam da to odložim do povratka u Bruklin. Taj razgovor nisam mogao da obavim iz stana (bar ne ako Grejs bude kod kuće), ali je kod Landolfija u jednom zabačenom uglu stajala prastara telefonska govornica, sa harmonika-vratima, pa sam verovao da ću imati dovoljno privatnosti ako taj razgovor obavim odatle.
Dvadeset minuta po odlasku iz Smitersa, našao sam se na aveniji Leksington ispod broja devedeset, gde sam, krećući se među malobrojnim pešacima, počeo da pomišljam da krenem kući. Tada je neko naleteo na mene, slučajno se u prolazu očešavši o moje levo rame, i kada sam se okrenuo da vidim ko je to, dogodilo se nešto neobično, nešto što je bilo toliko izvan granica mogućeg da sam isprva pomislio da je u pitanju priviđenje. Tačno preko puta, na drugoj strani avenije, pod savršenim pravim uglom u odnosu na mesto na kome sam stajao, ugledao sam jednu malu radnju iznad čijih je vrata stajao natpis PALATA PAPIRA. Zar je moguće da je Čang uspeo da preseli svoju radnju? To mi je delovalo neverovatno, a ipak, s obzirom na brzinu kojom je taj čovek svršavao svoje poslove - u jednoj noći je umeo da zatvori radnju, da u svojim crvenim kolima jurca po gradu ulažući novac u sumnjive poduhvate, pozajmljuje novac, troši novac - zar je trebalo da sumnjam? Činilo se da Čang živi u izmaglici ubrzanih pokreta, kao da su svi satovi na ovom svetu za njega kucali sporije nego za sve druge ljude. Njemu je minut svakako izgledao kao sat, i sa toliko dodatnog vremena na raspolaganju, zar nije mogao da u onih nekoliko dana otkako smo se poslednji put videli preseli radnju na aveniju Leksington?
S druge strane, mogla je to biti i čista slučajnost. Palata papira i nije bilo neko naročito originalno ime za prodavnicu kancelarijskog materijala, pa ih je u gradu lako moglo biti i više od jedne. Prešao sam ulicu da bih proverio šta je posredi, sve više uveren da ova menhetenska verzija ne pripada Čangu, već nekom drugom vlasniku. Roba u izlogu bila je drugačija od one koja mi je prethodne subote u Bruklinu privukla pažnju. Nije bilo kula od papira aranžiranih tako da podsećaju na njujorške nebodere, ali je umesto njih stajalo nešto što je po meni bilo još maštovitije, još bolje smišljeno. Mala statua čoveka, veličine lutke, sedela je za malenim stolom na kome je stajala minijaturna pisaća mašina. Ruke su mu bile na tipkama, u cilindar je bio uvučen list papira, a onaj ko bi prislonio lice uz izlog i pomno se zagledao, mogao je da pročita reči otkucane na listu: Bilo je to najbolje doba, bilo je to najgore doba, bilo je to doba mudrosti, bilo je to doba ludosti, bila je to epoha vere, bila je to epoha neverovanja, bilo je to vreme Svetlosti, bilo je to vreme Mraka, bilo je to proleće nade, bila je to zima očajanja, sve je bilo pred nama, pred nama nije bilo ničega...
Otvorio sam vrata i ušao, a kada sam prešao prag začuo sam onu istu zvonjavu zvonca kakvu sam osamnaestog čuo u onoj drugoj Palati papira. Bruklinska radnja bila je mala, ali je ova bila još manja, i u njoj je gomila robe stajala na drvenim policama koje su se pružale sve do tavanice. I opet, u prodavnici nije bilo nijedne mušterije. U prvi mah nisam video nikoga, ali se odnekud iz predela tezge čulo tiho, ravnomerno pevušenje, kao da je neko čučao iza tezge - neko ko se možda sagnuo da zaveže pertlu ili podigne olovku koja mu je pala. Nakašljao sam se, i nekoliko sekundi kasnije Čang se podigao s poda i položio dlanove na tezgu, kao da pokušava da održi ravnotežu. Ovoga puta bio je odeven u smeđi džemper, a kosa mu je bila neočešljana. Delovao je još mršavije nego prethodnog puta, s dubokim pukotinama oko usta i lako zakrvavljenim očima.
„Čestitam”, rekoh. „Palata papira je ponovo stala na noge.”
Čang je bezizraznog lica zurio u mene, nesposoban ili nevoljan da me prepozna. „Izvinite”, reče. „Nisam siguran da se poznajemo.”
„Naravno da se poznajemo. Ja sam Sidni Or. Pre neki dan smo čitavo popodne proveli zajedno.”
„Sidni Or nije moj prijatelj. Pre sam mislio da je dobar momak, ali ne više.”
„Ne znam o čemu govorite?”
„Vi mene izneverili, gospodine Sid. Doveli ste me u vrlo neprijatan položaj. Ja više ne želim da vas dalje poznajem. Gotovo s prijateljstvom.”
„Ne shvatam. Šta sam to uradio?”
„Ostavili ste me u radionici za šivenje. Niste kazali ni do viđenja. Kakav ste to prijatelj?”
„Svuda sam vas tražio. Prošetao sam po čitavom baru, i kada vas nisam našao, zaključio sam da ste u nekoj od kabina i da ne želite da vas bilo ko uznemirava. Pa sam odlučio da odem. Bilo je kasno, i morao sam da krenem kući.”
„Kući svojoj dragoj ženi. Odmah pošto vam je Afrička princeza popušila. Ala je to zabavno, gospodine Sid? Kad bi Martina sada ušla ovamo, opet bi isto uradili. Ovde na podu moje radnje. Jebali ste se kao kučići i uživali u svakom trenutku.”
„Bio sam pijan. Ona je bila vrlo lepa, pa sam izgubio kontrolu. Ali to ne znači da bih opet učinio isto.”
„Niste vi bili pijani. Vi ste jedan napaljeni licemer, kao i svi sebični ljudi.”
„Sami ste rekli da niko ne može da joj odoli, i bili ste u pravu. Trebalo bi da se ponosite sobom, Čang. Prozreli ste me i uvideli moju slabost.”
„Zato što sam znao da imate ružne misli o meni, eto zašto. Ja znam šta je vama na pameti.”
„Je li? A šta sam mislio toga dana?”
„Mislili ste da Čang radi prljav posao. Pogani kurvar bez srca. Čovek koji sanja samo o novcu.”
„To nije tačno.”
„Jeste, gospodine Sid, tačno je. Veoma je tačno. A sad više nema priče. Ozbiljno ste mi povredili dušu, i sad je gotovo. Možete da razgledate po radnji, ako hoćete. Dobro ste došli u moju Palatu papira kao mušterija, ali više ne kao prijatelj. Prijateljstvo je mrtvo. Prijateljstvo je sada mrtvo i sahranjeno. Sve je gotovo.”
Mislim da me niko nikada nije uvredio tako duboko kao Čeng tog popodneva. Jesam mu naneo veliki bol, nenamerno povredio njegovo dostojanstvo i osećaj časti, i dok me je šibao svojim krutim, odlučnim rečenicama, činilo se kao da smatra da zaslužujem da zbog svojih zločina budem raščerečen. Njegov napad je još neprijatnijim činila činjenica da su optužbe koje je izrekao najvećim delom bile opravdane. Ostavio sam ga u krojačkoj radionici bez pozdrava, dozvolio sam sebi i da padnem u naručje Afričke princeze, i doveo sam u sumnju njegov moralni integritet pitanjem da li želi da uloži novac u Klub. Malo šta sam mogao reći u svoju odbranu. Svako poricanje bilo bi besmisleno, a iako su moji prestupi bili srazmerno sitni, zbog svog provoda s Martinom tamo iza zavese još sam si osećao i suviše krivim da bih ponovo pokrenuo tu temu. Trebalo je da tog trenutka kažem Čangu zbogom i izađem iz radnje, ali ja to nisam učinio. One portugalske sveske do tada su već bile postale previše opsesivno utisnute u moju svest, pa nisam mogao da odem a da prethodno ne proverim ima li u zalihama još neku od njih. Shvatao sam koliko je glupo zadržati se na mestu gde sam nepoželjan, ali nisam mogao protiv sebe. Jednostavno sam morao da saznam.
Bila je ostala još jedna, smeštena između nemačkih i kanadskih svezaka na jednoj niskoj polici u dnu radnje. Bila je crvena, nesumnjivo je to bila ona ista crvena koja je prethodne subote bila u Bruklinu, a i cena je bila ista kao i tada, ravno pet dolara. Kada sam je odneo do tezge i dodao je Čangu, izvinio sam mu se za bol i neprijatnosti koje sam mu priredio. Rekao sam mu da i dalje može na mene da računa kao na prijatelja i da ću nastaviti da svoj pribor za pisanje kupujem kod njega, čak i ako radi toga budem morao da putujem znatno dalje no obično. Uprkos mom silnom nastojanju da pokažem skrušenost, Čang je samo zavrteo glavom, i desnom rukom potapšao svesku. „Žao mi je”, reče. „Ova nije za prodaju.”
„Kako to mislite? Ovo je prodavnica. Sve što je u njoj jeste za prodaju.” Izvadio sam iz novčanika novčanicu od deset dolara i položio je na tezgu. „Evo mojih para”, rekoh. „Na ceni piše pet dolara. A sada mi, molim vas, dajte kusur i svesku.”
„Nemoguće. Ova crvena je poslednja portugalska sveska u radnji. Rezervisana je za drugu mušteriju.”
„Ako je čuvate za nekog drugog, trebalo je da je stavite iza tezge, tako da je niko drugi ne bi video. Ako je izložena na polici, to znači da svako može da je kupi.”
„Ali ne i vi, gospodine Sid.”
„Koliko je ta druga mušterija trebalo da plati za nju?”
„Pet dolara, baš kao što piše na ceni.”
„E, pa, ja ću vam dati deset, pa da završimo posao. Može li tako?”
„Ne deset dolara. Deset hiljada dolara.”
„Deset hiljada dolara? Da niste poblesavili?”
„Ova sveska ne za vas, Sidni Or. Kupite drugu svesku, i svi srećni. Važi?”
„Čujte”, rekoh, pošto sam konačno izgubio strpljenje. „Ova sveska košta pet dolara, a ja sam spreman da vam dam deset. Ali više od toga neću da platim.”
„Da mi date pet hiljada sad i pet hiljada u ponedeljak. Tako može. Inače, moliću vas kupite neku drugu svesku.”
Sad smo već bili zašli u oblast čistog ludila. Čangove poruge i apsurdni zahtevi konačno su me naterali da izgubim strpljenje, i da ne bih nastavio da se preganjam s njim, ščepao sam i povukao svesku ispod njegovog dlana, i krenuo prema vratima. „To je to”, rekoh. „Uzmi tu deseticu i jebi se. Ja odoh.”
Nisam načinio ni dva koraka, kada je Čang iskočio sa svog mesta iza tezge da bi se isprečio preda me i zatvorio mi put prema vratima. Pokušao sam da se provučem pored njega, odgurnuvši ga ramenom, ali je Čang odoleo napadu, a samo časak kasnije obema rukama držao je svesku i pokušavao da mi je otme. Vukao sam je natrag i pritiskao uz svoje grudi, nastojeći da je zadržim, ali je vlasnik Palate bio mala besna mašina načinjena od žica i žila i čvrstih mišića, pa je za približno deset sekundi istrgao tu stvarčicu iz mog stiska. Znao sam da neću uspeti da je povratim od njega, ali sam bio tako ozlojeđen, tako pomahnitao od osujećenosti, da sam ga levom rukom uhvatio za mišicu a desnom zamahnuo prema njemu. Bio je to još od osnovne škole prvi udarac koji sam nekome pokušao da zadam, i promašio sam. Zauzvrat, Čang je karate-udarcem pogodio moje levo rame. Njegova šaka pogodila me je kao sečivo noža, i bol je bio toliko jak da sam pomislio da će mi ruka otpasti. Pao sam na kolena i, pre no što sam uspeo da ponovo ustanem, Čang je počeo da me šutira u leđa. Vikao sam mu da prestane, ali je on nastavio da vrhom cipele pogađa moja rebra i kičmu - kratki nemilosrdni udarci smenjivali su se, dok sam se kotrljao prema izlazu, vođen očajničkim nastojanjem da se izgubim odatle.
„Da se više nisi pojavio!” viknuo je. „Kad se vratiš sledeći put, ima da te ubijem! Je l’ ti čuješ mene, Sidni Or? Ima da ti isečem srce i bacim ga svinjama!”


*

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Proročka noć - Pol Oster

Počalji od Mustra taj Sre Maj 09, 2018 11:46 am







Nikada nisam ispričao Grejs o Čangu ili batinama ili bilo čemu drugom što se tog popodneva dogodilo na Aper Ist Sajdu. Boleo me je svaki mišić u telu, no uprkos snazi Čangove osvetničke noge, iz tog batinanja sam umakao sa tek jedva vidljivim modricama duž donjeg dela leđa. Mora biti da su me zaštitili jakna i džemper koje sam imao na sebi i, kad se setim kako sam, dok sam šetao po tom kraju, sasvim ozbiljno pomišljao da skinem jaknu, shvatio sam koliko sam imao sreće što je bila na meni kada sam ušao u papirnicu - premda reč „sreća” u takvom kontekstu možda zvuči neobično. U toplim noćima, Grejs i ja smo uvek spavali nagi, ali sada kada je ponovo zahladilo, ona je počela da na spavanje odlazi u svojoj beloj svilenoj pidžami, i nije me ništa pitala kada sam joj se s majicom na sebi pridružio ispod pokrivača. Čak i kada smo vodili ljubav (nedeljom uveče), u spavaćoj sobi bilo je dovoljno mračno da ona ne primeti masnice.
Trausa sam pozvao iz Landolfija, kada sam u nedelju ujutro izašao da kupim Tajms. Ispričao sam mu sve čega sam mogao da se setim iz svoje posete Džejkobu, uključujući i činjenicu da su one pribadače iz uha njegovog sina nekud nestale (što je nesumnjivo bilo jedna od mera predostrožnosti) i ukratko mu izložio svaki od stavova koje je on iskazao od trenutka mog dolaska pa do trenutka kada sam ga ugledao kako nestaje na zavoju stepeništa. Džon je hteo da zna da li mislim da će Džejkob uspeti da ostane čitav mesec, ili će pobeći pre no što to vreme istekne, i ja sam mu odgovorio da ne znam. Izrekao je i jednu zloslutnu opasku o nekakvim planovima, rekoh, što je nagoveštavalo da u njegovom životu postoje stvari za koje ne zna niko iz njegove porodice, tajne koje nije želeo ni sa kim da podeli. Džon je pomislio da to ima neke veze s dilovanjem droge. Upitao sam ga zašto gaji takve sumnje, ali osim usputnog spominjanja ukradenog novca za školarinu, nije mi rekao ništa. Razgovor je u tom trenutku zamro, i u kratkoj tišini koja je usledila, konačno sam prikupio hrabrost da mu ispričam o nezgodi koja mi se desila u podzemnoj železnici ranije te nedelje, i o tome kako sam izgubio Imperiju kostiju. Nisam mogao odabrati nezgodniji trenutak za pokretanje te teme, i Traus u prvi mah nije ni shvatio o čemu govorim. Ponovio sam čitavu priču još jednom. Kada je shvatio da je njegov rukopis verovatno otputovao sve do Koni Ajlenda, nasmejao se: „Nemoj da se grizeš zbog toga”, rekao je. „Još imam dve-tri kopije. U to vreme nismo imali aparate za fotokopiranje, pa je svako kucao najmanje po dve kopije svega što je radio. Staviću jednu u koverat i zamoliti madam Dima da ti je pošalje ove nedelje.”
Sledećeg jutra, u ponedeljak, poslednji put sam se vratio u plavu svesku. Četrdeset od ukupno devedeset šest stranica već je bilo ispunjeno, ali je ostalo i dovoljno praznih da potraju za još nekoliko sati rada. Počeo sam na otprilike polovini nove stranice, ostavivši debakl s Flitkraftom zauvek iza sebe. Bouen će zanavek ostati zarobljen u sobi, a ja sam zaključio da je konačno kucnuo čas da dignem ruke od nastojanja da ga izbavim Ako sam iz svog surovog subotnjeg susreta s Čangom išta naučio, onda je to bila činjenica da je ta sveska za mene izvor nevolja, i da će se sve što budem pokušao da u njoj napišem, okončati neuspehom. Svaka će priča zapeti na sredini; sve što započnem odvešće me do određene granice, da bih potom podigao pogled i shvatio da sam izgubljen. Ipak, bio sam dovoljnu ljut na Čanga da bih poželeo da mu uskratim zadovoljstvo da njegova reč bude poslednja. Znao sam da ću morati da se oprostim s portugalskom caderno, i da će to, ako se ne odigra onako kako ja budem želeo, nastaviti da me progoni i kao moralni poraz. Ako ništa drugo, osećao sam da moram da dokažem sebi da nisam kukavica.
Zaronio sam u svesku lagano, obazrivo, podstaknut više prkosom nego neodoljivom potrebom za pisanjem. Ubrzo sam, međutim, uhvatio sebe kako razmišljam o Grejs, i dok je sveska ostala otvorena na stolu, otišao sam do dnevne sobe da bih iskopao jedan od foto-albuma koje smo držali u donjoj fioci komode od hrastovine, namenjene držanju svega i svačega. Lopov ju je, na sreću, prilikom one provale u sredu popodne, ostavio netaknutu. Bio je to sasvim poseban album, koji smo dobili kao svadbeni poklon od Grejsine mlađe sestre, Flo, i u njemu je bilo preko sto slika, vizuelna istorija dvadeset sedam godina Grejsinog života - one Grejs kakva je bila pre no što sam je ja upoznao. Još od povratka iz bolnice nisam otvarao taj album, i dok sam toga jutra u svojoj dnevnoj sobi okretao stranice, ponovo sam se setio priče koju nam je Traus ispričao o bratu svoje žene i trodimenzionalnom projektoru, pošto sam, kada su me slike povukle u prošlost, osetio da sam na sličan način uhvaćen u klopku.
Bila je to slika Grejs kao novorođenčeta u kolevci. Pa onda Grejs sa dve godine, naga u polju visoke trave, ruku podignutih prema nebu, nasmejana. Zatim Grejs sa četiri i šest i devet godina - kako sedi za stolom i crta kuću, kako se krezubim osmehom kezi u objektiv aparata školskog fotografa, kako uspravljena sedi u sedlu i kaska kroz seoske predele Virdžinije na riđoj kobili. Grejs u dvanaestoj godini, sa konjskim repom, nespretna, komičnog izgleda, s nelagodom u vlastitoj koži, a onda Grejs sa petnaest, najednom lepa, sasvim formirana, najranije otelovljenje žene kakva će na kraju postati. Bilo je tu i grupnih fotografija: porodični portreti Tebetsovih, Grejs sa različitim neidentifikovanim prijateljima iz srednje škole i sa koledža, četvorogodišnja Grejs koja sedi u Trausovom krilu dok njeni otac i majka stoje svako sa po jedne strane, Traus koji se saginje i ljubi je u obraz na proslavi njenog desetog ili jedanaestog rođendana, Grejs i Greg Ficdžerald dok prave smešne grimase na božičnoj proslavi u Holstu i Makdermotu.
Sedamnaestogodišnja Grejs u maturskoj haljini, Grejs kako kao dvadesetogodišnja studentkinja koledža u Parizu, s dugom kosom i crnim džemperom sa rol-kragnom, sedi u bašti jednog kafea i puši cigaretu. Grejs s Trausom u Portugalu, sa dvadeset četiri godine, kratko podšišana, sasvim nalik na zrelu Grejs, ozarena nekom uzvišenom samouverenošću, konačno oslobođena dilema ko je i šta je ona zapravo. Grejs u svom elementu.
Mora biti da sam duže od jednog sata razgledao fotografije, pre no što sam uzeo pero i počeo da pišem. Do ove pometnje u proteklih nekoliko dana došlo je s nekim razlogom, a bez činjenica koje bi mogle potkrepiti ovakvo ili onakvo objašnjenje, mogao sam da se rukovodim isključivo sopstvenim instinktima i sumnjama. Svakako je postojala neka priča iza Grejsinih zbunjujućih promena raspoloženja, njenih suza i zagonetnih rečenica, njenog nestanka u noći između srede i četvrtka, njenog nastojanja da donese odluku o bebi, i kada sam seo da zapišem tu priču, ona je počela i završila se Trausom. Bilo je moguće, dakako, i da nisam u pravu, ali sada kada se činilo da je kriza prošla, osećao sam se dovoljno snažnim za razmatranje najmračnijih, najneprijatnijih mogućnosti. Zamisli ovo, rekao sam sebi. Zamisli ovo, a onda proveri kuda će te to odvesti.
Dve godine posle Tinine smrti, sada već odrasla, neodoljivo privlačna Grejs, odlazi u Portugal u posetu Trausu. Njemu je pedeset godina, krepak je i mladolik pedesetogodišnjak, i već dugi niz godina aktivno se zanima za njen razvoj - šalje joj knjige koje treba da čita, preporučuje joj koje slike da proučava, čak joj pomaže i pri kupovini litografije koja će postati njena najdragocenija svojina. Ona je verovatno još od vremena kada je bila devojčica potajno zaljubljena u njega, ali je i ona Trausu, koji je poznaje od rođenja, oduvek izuzetno draga. Sada je on usamljen, još zaokupljen nastojanjima da posle smrti svoje supruge nekako povrati ravnotežu, a ona je zbunjena mlada žena u zenitu svoje lepote, tako topla i saosećajna, tako dostupna. Ko bi ga mogao okriviti ako se zaljubi u nju? Ako se ja pitam, svaki normalan muškarac morao je da poludi za njom.
Njih dvoje otpočnu ljubavnu vezu. Kada im se Trausov četrnaestogodišnji sin pridruži u kući, biva ogorčen onim što se događa između njih dvoje. Njemu se Grejs nikada nije dopadala, a sada kada je zauzela njegovo mesto i ukrala mu oca, on se laća zadatka da naruši njihovu sreću. Prolaze kroz užasan period. Na kraju, Džejkob postaje toliko nesnosan da biva proteran iz kuće i vraćen majci.
Traus voli Grejs, ali je Grejs dvadeset šest godina mlađa od njega, kći je njegovog najboljeg prijatelja, i polako ali sigurno osećaj krivice odnosi pobedu nad žudnjom. On spava sa devojkom kojoj je dok je bila dete pevao uspavanke. Da je u pitanju bilo koja druga dvadesetčetvorogodišnja žena, ne bi bilo problema. Ali, kako da ode svom najboljem prijatelju i saopšti mu da voli njegovu kćer? Bil Tebets bi ga nazvao pervertitom i izbacio iz kuće. To bi izazvalo skandal, a ako bi Traus ostao nepokolebljiv i odlučio da se ipak oženi njome, Grejs bi bila ta koja bi patila. Njena bi se porodica okrenula protiv nje, a on to sebi nikada ne bi mogao da oprosti. Zato joj kaže da joj treba neko ko je njenih godina. Ostane li s njim, dodaje, postaće udovica pre no što napuni pedeset godina.
Romansa se okončava i Grejs se vraća u Njujork, skrhana, s nevericom, slomljenog srca. Prođe još godina i po, a onda se i Traus vrati u Njujork. Useli se u stan u ulici Berou i romansa ponovo počinje, ali koliko god da je Traus voli, još su tu stare sumnje i sukobi. On njihovu vezu drži u tajnosti (da bi sprečio da vest o tome stigne do njenog oca), i Grejs na to pristaje, pošto je pitanje braka, sada kada je njen muškarac ponovo kraj nje, više ne zanima. Kad god je neko od muškaraca iz Holsta i Makdermota pozove da izađu zajedno, ona odbija. Njen lični život ostaje tajna; do grla zakopčana Grejs ni pred kim ne progovara o tome.
U početku, sve ide kako treba, ali posle dva-tri meseca počinje da se pojavljuje utvrđena šema, i Grejs shvata da je uhvaćena u mašinu. Traus nju i želi i ne želi. Zna da bi trebalo da je ostavi, ali ne može da je ostavi. On nestaje i ponovo se pojavljuje, uzmiče pa se vraća, i svaki put kada je pozove, ona mu spremno dotrči u zagrljaj. Voli je po jedan dan ili nedelju ili mesec, a onda mu se vrate sumnje pa se ponovo povuče. Mašina se isključuje i uključuje, isključuje i uključuje... a Grejs nema dopuštenje ni da priđe kontrolnom prekidaču. Nemoćna je da učini bilo šta da bi promenila taj utvrđeni tok zbivanja.
Devet meseci nakon početka tog ludila, na scenu stupam ja. Zaljubljujem se u Grejs i uprkos vezi s Trausom, ni ona nije sasvim ravnodušna prema meni. Počinjem nemilosrdno da je progonim, svestan da postoji još neko, svestan da postoji bezimeni suparnik koji se bori za njenu naklonost, ali čak i kada me upozna s Trausom (Džon Traus, slavni pisac i stari porodični prijatelj), meni nijednog trena ne padne na pamet da je on taj drugi muškarac u njenom životu. Nekoliko meseci ona ide tamo-amo između nas dvojice, ne uspevajući da se odluči. Kada je Traus neodlučan, Grejs je sa mnom; kad Traus poželi da mu se vrati, ona mi postaje nedostupna. Prolazim kroz agoniju takvih razočaranja, neprestano se nadajući da će se stvari okrenuti u moju korist, ali onda ona odjednom raskine sa mnom, i ja pomislim da sam je zauvek izgubio. Možda ona i zažali zbog svoje odluke, istog trenutka kada se vrati u mašinu, ili je možda Traus toliko voli da počne da je odbija od sebe, svestan da joj ja nudim mnogo izgledniju budućnost od onog skrivenog, u slepu ulicu zatvorenog života koji deli s njim. Moguće je čak da upravo on uspeva da je nagovori da se uda za mene. To bi bilo objašnjenje za njenu iznenadnu, neobjašnjivu promenu stava. Ne samo da poželi da mi se vrati, već istovremeno u jednom dahu objavi da želi da se uda za mene, i da bi trebalo da se venčamo što pre.
Potom usledi naše dvogodišnje zlatno doba. Oženjen sam ženom koju volim, a Traus postaje moj prijatelj. On poštuje moj književni rad, prija mu moje društvo, a kada smo nas troje zajedno, ja ne nazirem znakove njegove pređašnje veze sa Grejs. On se pretvara u izuzetno prisnu, kvaziočinsku figuru i, kako posmatra Grejs kao svoju imaginarnu kćer, tako i mene vidi kao svog imaginarnog sina. Na kraju krajeva, on snosi i dio odgovornosti za naš brak, pa nema nameru da učini bilo šta što bi ga moglo dovesti u opasnost.
A onda dolazi do katastrofe. Dvanaestog januara 1982. godine, ja na stanici podzemne železnice u 14. ulici izgubim svest i padnem niz stepenice. Nekoliko polomljenih kostiju. Nagnječenje unutrašnjih organa. Dve odvojene povrede glave i neurološko oštećenje. Odvoze me u bolnicu Sent Vinsent, gde ostajem četiri meseca. Tokom prvih nekoliko nedelja, lekari su pesimisti. Jednog jutra, doktor Džastin Berg odvodi Grejs u stranu i saopštava joj da oni više nemaju nikakve nade, da ne veruju da ću poživeti duže od još nekoliko dana, i da bi trebalo da se pripremi za najgore. Da je on na njenom mestu, dodaje, počeo bi da razmišlja o mogućnostima darovanja organa, o mrtvačnicama i grobljima. Grejs je preneražena otvorenošću i hladnoćom njegovog nastupa, ali čini se da je presuda konačna i da nema drugog izbora do da se pomiri sa izvesnošću moje skore smrti. Teturajući se, ona izlazi iz bolnice, smoždena doktorovim rečima, i kreće pravo u ulicu Berou, udaljenu svega nekoliko blokova. Kome bi drugom mogla da se okrene u jednom takvom trenutku, ako ne Trausu? Džon u svom stanu ima bocu viskija i ona, čim sedne, počinje da pije. Popije previše i, kroz pola sata, počne nekontrolisano da rida. Traus kreće da je uteši, grli je i miluje po glavi i, pre no što postane svesna šta čini, usne su joj priljubljene uz njegove. Nisu dotakli jedno drugo duže od dve godine, i taj im poljubac iznova oživi sve. Njihova tela prisete se prošlosti i, kad ponovo počnu da proživljavaju sve što su osećali dok su bili zajedno, više ne mogu da se obuzdaju. Prošlost odnosi pobedu nad sadašnjošću, a budućnost za neko vreme prestaje da postoji. Grejs se potpuno prepušta, a Traus nema snage da ne krene s njom.
Ona me voli. To da me ona voli ne dolazi u pitanje, ali ja sam sada mrtav čovek, a Grejs se rasprskava u komade, gotovo je poludela od jada, i Traus joj je potreban da bi uopšte opstala. Nemoguće je osuđivati je, nemoguće je osuđivati bilo koga od njih dvoje, ali pošto u narednih nekoliko nedelja ja nastavljam da kopnim u Sent Vinsentu, još uvek ne mrtav, ali ni sasvim živ, Grejs nastavlja da odlazi u Trausov stan, i malo-pomalo ona se ponovo zaljubi u njega. Sada voli dva muškarca, pa čak i kada se budem usprotivio medicinskim stručnjacima, i kada počne moj čudesni oporavak, ona nastavlja da voli i mene i njega. U maju, prilikom izlaska iz bolnice, ja sam tek maglovito svestan ko sam zapravo. Ne primećujem stvari oko sebe, tumaram naokolo kao u bunilu, a pošto je tableta za umanjenje libida deo mog dnevnog režima u toku prva tri meseca nisam u stanju ni da obavljam svoje supružanske dužnosti. Grejs se prema meni ponaša pažljivo. Postaje pravi uzor ljubaznosti i strpljivosti, srdačna je i nežna, hrabri me, ali ja nisam u stanju da joj na bilo koji način uzvratim. Ona nastavlja svoju vezu s Trausom, mrzeći sebe zbog toga što vodi dvostruki život, što više moj oporavak napreduje, to gore ona pati. Početkom avgusta, događaju se dve stvari koje će sprečiti da se naš brak raspadne u paramparčad. Događaju se jedna za drugom u kratkom razmaku, ali bez međusobne povezanosti. Grejs pronalazi u sebi snage da raskine s Džonom, a ja prestajem da uzimam tabletu. U mojim preponama ponovo se budi život i, prvi put otkako sam izašao iz bolnice, Grejs više ne spava u dva kreveta. Nebo se razvedrava, a ja sam, pošto ne znam ništa o obmanama iz poslednjih nekoliko meseci, blaženo i naivno srećan - doskorašnji rogonja koji obožava svoju ženu i neguje prijateljstvo s čovekom koji mu je umalo nije preoteo.
Trebalo bi da je to i kraj priče, ali nije. Usledi mesec dana skladnog života. Grejs se ponovo skrasila uz mene i, baš kada se učini da je s našim nevoljama svršeno, izbije nova nepogoda. Do katastrofe dolazi dotičnog dana, osamnaestog septembra 1982. godine, ne više od sat ili dva pošto sam pronašao plavu svesku u Čangovoj radnji, možda baš u trenutku kada sedam za sto i upisujem u svesku prve reči. Dvadeset sedmog, otvaram svesku poslednji put i beležim ova razmišljanja u nastojanju da shvatim ono što se zbivalo tokom poslednjih devet dana. Bez obzira na to jesu li ta razmišljanja ispravna ili ne, da li se mogu ili ne mogu potvrditi, priča se nastavlja kada Grejs ode kod lekara i sazna da je trudna. Veličanstvena vest, može biti, ali ne i ako ne znate ko je otac. U mislima, ona prebire po datumima, ali ne može pouzdano da utvrdi da li je beba moja ili Džonova. Odlaže trenutak kada će mi saopštiti vest što duže može, ali je razdiru muke, oseća da su se njeni gresi vratili da je progone, oseća kao da je sustiže kazna kakvu je zaslužila. Zbog toga će doživeti slom u taksiju osamnaestog uveče i napasti me kada krenem da se prisećam Plavog tima. Ne postoji drugarstvo i dobrota, reći će tada, zato što čak i najbolji ljudi čine loše stvari, zato i otpočinje priču o poverenju i prevladavanju teških perioda; zato me preklinje da nastavim da je volim. I zato, čim mi saopšti vest o bebi, zato odmah počne da govori o pobačaju. Nije to zato što nemamo dovoljno novca - već zato što ne zna čije je dete. Pomisao da to ne zna gotovo je uništi. Ne želi da zasnuje porodicu na takav način, ali ne može da mi kaže istinu, a pošto ne znam ništa ni o čemu, ja se okomim na nju i pokušavam da je nagovorim da zadrži dete. Ako sam ma u kom trenutku ispravno postupio, bilo je to kada sam se sutradan ujutro vratio i rekao joj da odluku prepuštam njoj. Prvi put u proteklih nekoliko dana, ona počinje da oseća mogućnost slobode. I tako pobegne da bi malo bila sama, nasmrt me prestraši kada je nema cele noći, ali kada se sledećeg jutra vrati, čini se da je pribranija, sposobnija za jasno razmišljanje, manje uplašena. Treba joj još samo nekoliko sati da odluči šta da čini, i tada mi na telefonskoj sekretarici ostavlja onu čudnovatu poruku. Zaključuje kako mi duguje gest odanosti. Sama želi da veruje da je beba moja, pa odbacuje svoje sumnje. To jeste čin istinskog poverenja, i shvatam koliko joj je hrabrosti bilo potrebno da donese takvu odluku. Želi da ostane sa mnom u brak. Epizoda s Trausom je okončana, i dokle god bude želela da ostane udata za mene, ja neću ni reč progovoriti o priči koju sam upravo ispisao u plavoj svesci. Ne znam da li je istinita ili izmišljena, ali na kraju krajeva nije me ni briga. Sve dok me Grejs i dalje želi, prošlost nema nikakvog značaja.


Tu sam prestao da pišem. Zatvorio sam nalivpero, ustao od stola, i odneo foto-album natrag u dnevnu sobu. Još je bilo rano - jedan sat, možda pola dva posle podne. Na brzinu sam u kuhinji pripremio sebi nekakvu užinu i, kada sam pojeo sendvič, vratio sam se u radnu sobu noseći malu plastičnu kesu za smeće. Jednu po jednu, iskidao sam sve stranice iz plave sveske i iscepkao ih u komadiće. Flitkraft i Bouen, tirada o mrtvoj bebi u Bronksu, moja sapunska verzija Grejsinog ljubavnog života - sve je otišlo u kesu za smeće. Malo sam zastao, a onda odlučio da istrgnem i prazne stranice, pa sam i njih strpao u kesu. Zatvorio sam je čvrstim dvostrukim čvorom, i nekoliko minuta kasnije, kada sam krenuo u svoju šetnju, doneo sam taj zavežljaj niz stepenice. Na ulici Kort skrenuo sam prema jugu i nastavio da hodam sve dok nisam Čangovu praznu zakatančenu radnju ostavio nekoliko blokova iza sebe, i tada sam, bez ikakvog drugog razloga osim tog da sam bio daleko od kuće, ubacio kesu u kantu za đubre na uglu, zatrpavši je buketom uvelih ruža i zabavnim stranicama Dejli njuza.


Na samom početku našeg prijateljstva, Traus mi je ispričao priču o francuskom piscu koga je početkom pedesetih upoznao u Parizu. Ne mogu da se setim njegovog imena, ali Džon mi je rekao da je taj pisac objavio dva romana i jednu zbirku priča i da je smatran jednom od perjanica mladog naraštaja. Pisao je i poeziju, i nedugo pre Džonovog povratka u Ameriku 1958. godine (živeo je u Parizu šest godina), taj njegov poznanik objavljuje u jednoj knjizi dugu narativnu poemu čiju je okosnicu radnje predstavljala smrt jednog malog deteta koje se udavilo. Dva meseca po objavljivanju te knjige, pisac je sa svojom porodicom otišao na odmor na obalu Normandije i, poslednjeg dana njihovog boravka, njegova petogodišnja kći ušla je u uzburkanu vodu kanala Lamanš i utopila se. Pisac je bio razborit čovek, rekao je Džon, osoba poznata po svojoj pronicljivosti i bistrini uma, ali je za smrt svoje kćeri okrivio poemu. Razdiran bolom, ubedio je sebe da su reči koje je napisao o jednom imaginarnom utapanju izazvale stvarno utapanje, da je fiktivna tragedija izazvala stvarnu tragediju u stvarnom svetu. Zbog toga se taj neizmerno daroviti pisac, taj čovek koji je bio rođen za pisanje knjiga, zarekao da nikada više neće napisati ni reč. Reči mogu da ubiju, zaključio je. Reči mogu da izmene stvarnost i zbog toga su odviše opasne da bi se mogle poveriti čoveku koji ih voli više od svega. Kada mi je Džon ispričao tu priču, piščeva kći bila je već dvadeset jednu godinu mrtva, a pisac se i dalje držao svoje zakletve. U francuskim književnim krugovima, to ga je ćutanje pretvorilo u legendarni lik. Uživao je ogroman ugled zbog dostojanstva svoje patnje, žalili su ga i gledali sa strahopoštovanjem svi koji su ga znali.
Džon i ja smo porazgovarali o toj priči, i sećam se da sam ja prilično odlučno piščevu odluku odbacivao kao pogrešnu, kao pogrešno čitanje sveta. Ne postoji veza između imaginacije i stvarnosti, rekao sam, ne postoji odnos uzroka i posledice između reči u jednoj pesmi i događaja u našim životima. Možda se tom piscu tako učinilo, ali to što se njemu desilo nije bilo ništa drugo do užasna slučajnost, ispoljavanje zle sreće u njenom najokrutnijem, najizopačenijem vidu. To nije značilo da ga osuđujem zbog toga što se osećao tako kako se osećao, ali uprkos tome što sam s tim čovekom saosećao zbog njegovog stravičnog gubitka, njegovo ćutanje tumačio sam kao odbijanje da prihvati moć nasumičnih, potpuno slučajnih sila koje oblikuju naše sudbine, pa sam rekao Trausu kako smatram da je kažnjavao sebe bez ikakvog razloga.
Bio je to bezličan, zdravorazumski argument, odbrana pragmatizma i nauke naspram tmine primitivnog, magijskog načina mišljenja. Na moje iznenađenje, Džon je zastupao suprotno gledište. Nisam siguran da me pritom nije možda zavitlavao ili glumio đavoljeg advokata, ali rekao je da je za njega piščeva odluka bila savršeno smislena, i da se divi svom prijatelju zbog toga što je održao obećanje. „Misli su stvarne”, rekao je. „Reči su stvarne. Sve što je ljudsko stvarno je, a mi ponekad znamo za neke stvari i pre no što se one dogode, čak i ako nismo svesni toga. Živimo u sadašnjosti, ali je budućnost u svakom trenutku u nama. Možda je u tome vaskoliki smisao pisanja, Sid. Ne u beleženju događaja iz prošlosti, već u stvaranju onih koje će se dogoditi u budućnosti.”
Otprilike tri godine posle tog mog razgovora s Trausom, iscepao sam plavu svesku i bacio je u kantu za smeće na uglu Terd Plejsa i ulice Kort u Kerol Gardensu, Bruklin. U tom času, činilo mi se da je to ispravan postupak, i dok sam se tog septembarskog ponedeljka popodne, devet dana posle onog dana, vraćao u svoj stan, bio sam manje-više ubeđen da je svršeno s neuspesima i razočaranjima iz protekle nedelje. Ali nije bilo tako. Priča je tek počinjala - ona prava priča počela je tek tada, pošto sam uništio plavu svesku - i sve što sam do sada napisao jedva da je i preludijum za užase o kojima se spremam da pripovedam. Postoji li veza između pre i posle? To ne znam. Ono što znam jeste da danas više ne bih osporavao odluku onog pisca. Poštujem ćutanje koje je on sebi nametnuo i shvatam odbojnost koju je morao osećati svaki put kad ponovo pomisli na pisanje. Više od dvadeset godina posle tog događaja, ja sada verujem da je Traus o njemu pravilno prosudio. Ponekad znamo za neke stvari i pre no što se dogode, čak i ako ne znamo da znamo. Tumarao sam kroz tih devet dana iz septembra 1982. godine kao neko ko je zarobljen u oblaku. Pokušao sam da napišem priču i zašao u ćorsokak. Pokušao sam da prodam ideju za film i bio sam odbijen. Izgubio sam rukopis svog prijatelja. Umalo nisam izgubio i svoju ženu, a premda sam je strasno voleo, nisam oklevao da smaknem gaće u zamračenom seks-klubu i poverim svoje telo ustima jedne neznanke. Bio sam izgubljen čovek, bolestan čovek, čovek koji se grčevito trudi da ponovo oseti tlo pod nogama, ali negde iza svih pogrešnih koraka i gluposti koje sam počinio te nedelje, znao sam nešto što nisam ni bio svestan da znam. U pojedinim trenucima tokom tih dana, osećao sam se kao da mi je telo postalo providno, kao kakva porozna membrana kroz koju mogu da prođu sve nevidljive sile ovog sveta - neksus vazdušnih električnih pražnjenja prenetih posredstvom misli i osećanja drugih ljudi. Podozrevam da je takvo stanje bilo ono što je dovelo do rađanja Lemjuela Flega, slepog protagoniste Proročke noći, čoveka koji je na vibracije oko sebe osetljiv do te mere da uvek pre samih događaja zna šta će se zbiti. Ja nisam znao, ali me je svaka misao koja mi se javila u glavi, vodila u tom pravcu. Mrtvorođene bebe, zverstva počinjena po koncentracionim logorima, atentati na predsednike, nestali supružnici, nemoguća putovanja napred-natrag kroz vreme. Budućnost je već bila u meni, i ja sam se pripremao za nesreće koje će doći.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Proročka noć - Pol Oster

Počalji od Mustra taj Sre Maj 09, 2018 11:46 am




S Trausom sam se u sredu sreo na ručku, ali ako izuzmemo ona dva telefonska razgovora krajem te nedelje, nisam se s njim čuo ni video do dvadeset sedmog, kada sam se otarasio plave sveske. Porazgovarali smo o Džejkobu i o izgubljenom rukopisu one stare pripovetke, ali ništa više od toga, te tako nisam imao pojma šta je on tih dana radio - osim što je ležao na sofi i brinuo o svojoj nozi. Tek ću 1994. godine, kada Džejms Gilespi objavi knjigu Lavirint snova: život Džona Trausa, konačno saznati detalje o tome čime se Džon bavio od dvadeset drugog do dvadeset petog. U Gilespijevoj povelikoj knjizi od šest stotina stranica ima malo književne analize, i malo je pažnje poklonjeno istorijskom kontekstu Džonovog dela, ali su biografske činjenice obrađene krajnje temeljno, a pošto je autor na tom svom delu radio deset godina i pritom izgleda porazgovarao sa svim živim osobama koje su ikada poznavala Trausa (uključujući i mene), nemam razloga da sumnjam u preciznost njegove hronologije.
Kada sam u sredu izašao iz Džonovog stana, on se sve do večere posvetio poslu, radeći na korekturi i unošenju manjih izmena u rukopis romana Neobična sudbina Džeralda Fuksa, koji je po svoj prilici dovršio nekoliko dana pre no što ga je spopao napad flebitisa. Bila je to knjiga za koju sam sumnjao da je piše, ali nikada nisam bio siguran: rukopis nešto kraći od petsto stranica, za koji Gilespi kaže da ga je Traus započeo tokom svojih poslednjih meseci u Portugalu, što je značilo da mu je bilo potrebno preko četiri godine da ga dovrši. Toliko, što se tiče glasina da je Džon posle Tinine smrti prestao da piše. Toliko što se tiče glasina da se jedan svojevremeno veliki romansijer odrekao svoje vokacije i počeo da živi od svojih ranih ostvarenja - da je postao čovek prošlosti koji više nema šta da kaže.
Te večeri, Eleonora je pozvala da javi da su pronašli Džejkoba, a rano sledećeg jutra, u četvrtak, Traus je telefonom javio svom advokatu, Frensisu V. Berdu. Advokati retko odlaze u kućne posete, ali je Berd bio Trausov zastupnik već više od deset godina, a kada klijent od ugleda kakav je Džonov obavesti svog advokata kako leži na sofi s bolesnom nogom, i kako treba da se u dva sata vidi s njim povodom jedne hitne stvari, tada će advokat odbaciti sve druge planove i doći u zakazano vreme, opremljen svim neophodnim papirima i dokumentima, koje će pokupiti iz dosijea u svojoj kancelariji pre no što se zaputi u centar grada. Kada je Berd stigao u stan u ulici Berou, Džon ga je ponudio pićem, i pošto su ispili skoč sa sodom, dali su se na posao ponovnog pisanja Trausovog testamenta. Onaj stari bio je sačinjen pre sedam godina, i više nije predstavljao pravi odraz Džonovih želja u pogledu raspodele njegovog imetka. Posle Tinine smrti, imenovao je Džejkoba za svog jedinog naslednika, odredivši pritom svog brata Gilberta kao izvršioca dok dečak ne napuni dvadeset pet godina. Sada je, jednostavnim činom cepanja svih primeraka tog dokumenta, Traus pred očima advokata lišio svog sina nasledstva. Potom je Berd otkucao nov dokument kojim je sva Džonova imovina bila zaveštana Gilbertu. Svu gotovinu, sve akcije i menice, svu imovinu, i sve buduće autorske honorare za Trausova dela naslediće tako njegov mlađi brat. Posao su završili u pet i trideset. Džon se rukovao s Berdom, zahvalivši mu na pomoći, pa je advokat otišao iz stana s tri potpisana primerka novog testamenta. Dvadeset minuta kasnije, Džon se vratio korektorskom iščitavanju svog novog romana. Madam Dima poslužila mu je večeru u osam, a u devet i trideset Eleonora ga je ponovo pozvala, obavestivši ga da je Džejkob primljen na program rehabilitacije u Smitersu, i da se od četiri sata popodne nalazi u toj ustanovi.
Petak je bio dan kada je Traus trebalo da ode u bolnicu Sent Vinsent da mu pregledaju nogu, ali on je propustio da pogleda u kalendar, pa je zaboravio da ode. U toj sveopštoj pometnji oko Džejkoba, prevideo je zakazani pregled, pa je upravo u trenutku kada je trebalo da se sretne sa svojim lekarom (vaskularnim hirurgom po imenu Vilijam Danmor), on telefonom razgovarao sa mnom, pričao mi o davnašnjoj netrpeljivosti koju je njegov sin gajio prema Grejs, i molio me da u subotu umesto njega odem u Smiters. Prema Gilespijevim recima, lekar je u jedanaest i trideset telefonom pozvao Trausa u stanu da ga pitam zašto se nije pojavio u bolnici. Kada mu je ovaj objasnio da su mu iznenada iskrsli porodični problemi, lekar mu je ljutito očitao lekciju o značaju pregleda i rekao svom pacijentu da je takav nehajan odnos prema vlastitom zdravlju neodgovoran te da može dovesti do vrlo neprijatnih posledica. Traus ga je upitao da li bi bilo moguće da se pojavi tog popodneva, ali je Danmor odgovorio da je prekasno i da će morati sve da odlože do ponedeljka u četiri. Strogo je podsetio Trausa da ne zaboravi da uzme lek i da tokom vikenda što više miruje. Kada je u jedan stigla madam Dima, zatekla je Džona na njegovom uobičajenom mestu na sofi, zaokupljenog korekturom svoje knjige.
U subotu, dok sam ja bio u Smitersu u poseti Džejkobu i dok sam se u Čangovoj radnji otimao oko crvene sveske, Traus je nastavio da radi na svom romanu. Zapisi o telefonskim razgovorima svedoče da je obavio tri međugradska poziva: najpre je pozvao Eleonoru u Ist Hemptonu, zatim svog brata Gilberta u En Arboru (Gilbert je radio kao profesor muzikologije na Univerzitetu Mičigen), i konačno svog književnog agenta, Alisu Lazar, u njenoj vikendici u Berkširsu. Javio joj je da dobro napreduje s knjigom i da, ako u predstojećim danima ne iskrsne nikakav nepredviđeni problem, može da očekuje da će do kraja nedelje dobiti dovršen rukopis.
U nedelju ujutro, ja sam ga pozvao iz Landolfija i podneo mu izveštaj o svojoj kratkoj poseti Džejkobu. Zatim sam mu priznao da sam izgubio njegovu priču, i Džon se nasmejao. Ako ne grešim, to je pre bio smeh olakšanja, nego smeh nekoga koga je razveselilo ono što je upravo čuo. Teško je sa sigurnošću reći, ali mislim da mi je Traus tu priču dao iz vrlo složenih razloga - pri čemu je priča o tome da mi nudi temu za film bila tek izgovor ili, u najboljem slučaju, sporedni motiv. Priča se bavila nemilosrdnim mahinacijama jedne političke zavere, ali isto tako i temom bračnog trougla (žena odlazi s najboljim prijateljem svoga muža), i ako u nagađanjima koja sam dvadeset sedmog zapisao u svesku ima imalo istine, onda mi je Džon možda dao tu priču da bi mi njome nešto saopštio o stanju mog braka - posredno, kroz fino nijansirane kodove i metafore umetničke proze. Nevažno je bilo to što je priča napisana 1952, one godine kada se rodila Grejs. Imperija kostiju bila je slutnja onoga što će doći. Bila je odložena u kutiju i ostavljena da odleži trideset godina, pa se malo-pomalo pretvorila u priču o ženi koju smo obojica voleli - o mojoj supruzi, mojoj hrabroj i srčanoj supruzi.
Kažem kako se nasmejao s olakšanjem zato što mislim da je žalio zbog onog što je učinio. Prilikom našeg zajedničkog ručka u sredu, izuzetno je snažno emotivno reagovao na vest o Grejsinoj trudnoći, a odmah nakon toga našli smo se na samom rubu veoma ružne prepirke. Taj trenutak je minuo, ali danas se pitam nije li Traus na mene bio gnevan mnogo više no što je pokazao. On jeste bio moj prijatelj, ali je isto tako morao biti ogorčen na mene zbog toga što sam uspeo da povratim Grejs. Njihov raskid bio je njena ideja, a sada kad je zatrudnela nije više bilo izgleda da će ikada ponovo biti s njom. Ako je to tačno, onda je to što mi je dao priču trebalo da mi pokaže kako me je prešišao - kao da je hteo da kaže: nemaš ti pojma, Sidni, nikad ništa nisi ni znao, ali ja sam u svemu ovome prisutan mnogo duže no ti. Možda. Nema načina da išta od toga dokažem, ali ako sam pogrešno protumačio njegove postupke, kako u tom slučaju shvatiti činjenicu da mi Džon posle toga priču nikada nije poslao? Obećao je da će zamoliti madam Dima da mi pošalje kopiju rukopisa, ali mi je na kraju poslao nešto drugo, a ja sam to primio ne samo kao čin vrhunske velikodušnosti, već i kao čin pokajanja. Time što sam u podzemnoj železnici izgubio koverat, ja sam ga poštedeo nelagode zbog tog trenutnog nastupa srdžbe. Bilo mu je žao zbog toga što je dozvolio da mu se strasti otmu kontroli, i sada kada ga je moja nespretnost rasteretila, bio je rešen da mi se oduži spektakularnim, premda nepotrebnim gestom ljubaznosti i dobre volje.
U nedelju smo razgovarali negde između deset i trideset i jedanaest sati. Madam Dima je stigla u podne, a deset minuta kasnije Traus joj je uručio svoju bankovnu karticu naloživši joj da ode do obližnje Siti banke blizu Šeridan skvera i prebaci četrdeset hiljada dolara s njegove štednje knjižice na njegov tekući račun. Gilespi nas obaveštava da je Traus ostatak dana proveo radeći na svom romanu i da se te večeri, posle večere koju mu je poslužila madam Dima, odvukao sa sofe i othramao do svoje radne sobe, gde je seo uz radni sto i na moje ime ispisao ček na trideset šest hiljada dolara - tačan iznos mojih neplaćenih bolničkih računa. Potom mi je napisao sledeće kratko pismo:


Dragi Sid,
Znam da sam ti obećao kopiju rukopisa, ali ne vidim čemu to? Osnovna zamisao bila je u tome da zaradiš nešto para, i zato sam odlučio da skratim priču i ispišem ti ovaj ček. Reč je o poklonu, čisto i jasno. Bez uslova, bez obaveza, bez potrebe da mi vratiš novac. Znam da si u besparici i zato te molim da ne demonstriraš svoj ponos tako što ćeš pocepati ček. Potroši taj novac, iskoristi ga za život, gledaj da ponovo staneš na noge. Ne treba da traćiš vreme bakćući se s filmovima. Drži se knjiga. U tome je tvoja budućnost, i ja od tebe očekujem velike stvari.
Hvala ti što si se juče potrudio da posetiš ono derište. Na tome sam ti izuzetno zahvalan - ma, i više nego izuzetno, pošto znam koliko ti je to moralo biti neprijatno.
Možemo li ove subote na večeru? Još ne mogu reći gde, pošto to zavisi od ove proklete noge. Neobična činjenica: ugrušak je stvorila moja škrtost. Deset dana pre no što su počeli bolovi, otišao sam na kratko putovanje u Pariz - tamo i natrag za trideset šest sati - da bih održao govor na sahrani mog starog prijatelja i prevodioca, Filipa Žubera. Leteo sam putničkom klasom, spavao u oba pravca, i lekar kaže da je sve nastalo od toga. Zbog toga što sam se grčio na onim patuljastim sedištima. Od sada nadalje, putujem samo prvom klasom.
Poljubi Grejsi u moje ime - i nemoj da dižeš ruke od Flitkrafta. Treba ti samo nova sveska, i reči će ponovo početi da naviru.
Dž. T.



Zapečatio je pismo i ček u jednom kovertu, i preko prednje strane štampanim slovima ispisao moje ime i adresu, ali u kući nije imao više maraka, i kada je madam Dima u deset krenula iz ulice Berou u svoj stan u Bronksu, Traus joj je dao novčanicu od dvadeset dolara i zamolio je da sutradan ujutro svrati u poštu i kupi novu zalihu maraka. Ažurna madam Dima obavila je taj zadatak, i kada se u ponedeljak u jedanaest sati pojavila na poslu, Džon je konačno mogao da zalepi marku na pismo. U jedan mu je poslužila lakši ručak. Posle obeda, nastavio je s radom na korekturi svog romana, a kada je madam Dima u dva i trideset krenula u kupovinu namirnica, Traus joj je predao pismo i zamolio je da ga pošalje. Žena je obećala da će se vratiti do tri i trideset, da bi mu pomogla da siđe niz stepenice i uđe u taksi koji je ranije naručio da ga odveze u bolnicu na sastanak s doktorom Danmorom. Posle izlaska madam Dima, kaže Gilespi, samo jednu stvar možemo smatrati izvesnom. Eleonora je pozvala u dva i četrdeset pet i obavestila Trausa da je Džejkob nestao. Izašao je iz Smitersa negde usred noći, i od tada se nikome nije javio. Gilespi navodi kako je Eleonora rekla da je Džon postao „krajnje uznemiren” i da je nastavio da razgovara s njom još petnaest-dvadeset minuta. „Sada je sasvim sam”, rekao je Džon na kraju. „Ne možemo za njega da učinimo više ništa.”
Bile su to Trausove poslednje reči. Ne znamo šta se s njim dogodilo kada je spustio slušalicu, ali kada se madam Dima u tri i trideset vratila, zatekla ga je kako leži na podu u podnožju kreveta. To kao da nagoveštava da je možda bio otišao u spavaću sobu da se presvuče za sastanak s Danmorom, no to je smo nagađanje. Jedino što pouzdano znamo jeste to da je umro negde između tri i tri i trideset, 27. septembra 1982. godine - manje od dva sata posle onog trenutka kada sam ostatke plave sveske bacio u kantu za smeće na jednom uličnom uglu u Južnom Bruklinu.
Prva je pretpostavka bila da je smrt nastupila od srčanog udara, ali su dalja ispitivanja stručnjaka promenila sud istakavši da je uzrok bio pulmonalna embolija. Ugrušak krvi koji je tokom prethodne dve nedelje boravio u Džonovoj nozi iznenada se oslobodio, otputovao naviše kroz njegov sistem, i pronašao svoju metu. Ta mala bomba u njemu konačno je eksplodirala, i moj prijatelj je umro u pedeset šestoj godini. Prerano. Trideset godina prerano. Prerano da bih mu zahvalio za to što mi je poslao novac i pokušao da mi spase život.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Proročka noć - Pol Oster

Počalji od Mustra taj Sre Maj 09, 2018 11:46 am





Vest o Džonovoj smrti objavljena je kao upravo pristigla na kraju lokalnih vesti u šest sati. U normalnim okolnostima, Grejs i ja smo uključivali televizor dok postavljamo sto i pripremamo večeru, ali više nismo imali televizor, pa smo to veče proveli ne znajući da Džon leži u gradskoj mrtvačnici, ne znajući da je njegov brat Gilbert već u avionu koji leti iz Detroita za Njujork, ne znajući da je Džejkob pobegao. Posle večere, otišli smo u dnevnu sobu i zajedno se ispružili na sofi, i otpočeli razgovor o Grejsinom predstojećem pregledu doktorke Vital, akušerke koju je preporučila Beti Stolovic, čija je prva beba bila rođena u martu. Pregled je bio zakazan za petak popodne, i ja sam saopštio Grejs da želim da tamo budem s njom, i da ću se u četiri sata pojaviti u kancelariji na Zapadnoj devetoj ulici. Dok smo se dogovarali o tome, Grejs se iznenada setila da joj je Beti toga jutra dala jednu knjigu o trudnoći - jedan od onih velikih priručnika u mekom povezu, prepunih tabela i ilustracija - pa je skočila sa sofe i otišla u spavaću sobu da uzme knjigu iz tašne. Dok je bila odsutna, neko je pokucao na vrata. Pomislio sam da je to neko od naših suseda došao da pozajmi baterijsku lampu ili kutiju šibica. Nije mogao biti niko drugi, pošto su ulazna vrata zgrade uvek bila zaključana, pa je osoba koja dolazi bez ključa morala da pritisne zvonce pred vratima i da se preko interfona najavi da bi mogla da uđe. Sećam se da sam bio bos i da sam, kada sam sišao sa sofe i pošao da otvorim vrata, levim stopalom nagazio komadić iverice. Sećam se i da sam pogledao na sat i video da je osam i trideset. Nisam se potrudio ni da pitam ko to kuca. Jednostavno sam otvorio vrata, a kada sam to učinio, svet je postao drugačiji svet. Ne znam kako drugačije to da iskažem. Otključao sam vrata, i tog trenutka je ono što je prethodnih dana raslo u meni nenadano postalo stvarnost: budućnost je stajala preda mnom.
Bio je to Džejkob. Kosa mu je sada bila obojena u crno, i bio je umotan u dugi tamni mantil koji mu je visio do članaka. S rukama nabijenim u džepove, nestrpljivo je pocupkivao na petama, kao kakav grobar iz budućnosti, koji je došao da odnese telo pokojnika. Onaj zelenoglavi klovn s kojim sam razgovarao u subotu izazivao je nelagodu, ali me je ovo novo stvorenje uplašilo, pa nisam hteo da ga pustim da uđe. „Moraš da mi pomogneš”, rekao je. „U velikoj sam nevolji, Sid, a nemam kome drugom da se obratim.” Pre no što sam uspeo da mu kažem da treba da ode, on se progurao u stan i zatvorio vrata za sobom.
„Vrati se u Smiters”, rekao sam. „Ne mogu ja ništa da učinim za tebe.”
„Ne mogu da se vratim. Oni su otkrili da boravim tamo. Ako se vratim, mrtav sam.”
„Ko su to oni? O kome to govoriš?”
„Ta dva tipa, Riči i Fil. Oni misle da im dugujem novac. Ako ne ispljunem pet hiljada dolara, oni će me ubiti.”
„Ne verujem ti, Džejkob.”
„Zbog njih dvojice sam otišao u Smiters. Ne zbog majke. Otišao sam da bih se sakrio od njih.”
„I dalje ti ne verujem. A čak i kad bih ti poverovao, ne bih mogao da ti pomognem. Nemam pet hiljada dolara. Javi se majci. Ako te ona odbije, pozovi oca. Samo nemoj Grejs i mene da petljaš u ovo.”
S druge strane hodnika začuo se zvuk vode iz vodokotlića, znak da će se Grejs svakog trenutka vratiti u sobu. Zbunjen tim šumom, Džejkob je okrenuo glavu prema tom delu stana, i kada ju je ugledao kako s knjigom o trudnoći ulazi u dnevnu sobu, lice mu se razvuklo u širok osmeh. „Ćao, Grejsi”, reče. „Otkad se nismo videli.”
Grejs je zastala u mestu. „Šta on radi ovde?” reče, obraćajući se meni. Delovala je zaprepašćeno, a reči je izgovarala s nekim potisnutim gnevom, odbijajući da okrene pogled ka Džejkobu.
„Traži novac na zajam”, rekoh.
„Daj, Grejsi”, reče Džejkob, glasom napola razdraženim, a napola sarkastičnim. „Zar nećeš ni zdravo da mi kažeš? Hoću da kažem, ljubaznost ne košta ništa?”
Dok sam stajao i gledao u njih dvoje, nisam mogao da prestanem da razmišljam o onoj pocepanoj fotografiji koja je posle provale ostala na sofi. Ram jeste bio ukraden, ali je samo neko ko gaji duboku, davnašnju netrpeljivost prema osobi na portretu, mogao da se potrudi i da iscepa sliku u komadiće. Profesionalni provalnik ostavio bi je netaknutu. Džejkob nije bio profesionalac; bio je mahniti balavac zavisan od droge, koji se ozbiljno pomučio da bi nas povredio - da bi povredio svog oca time što će napasti dvoje njegovih najprisnijih prijatelja.
„Sad je dosta”, rekoh. „Ona ne želi da razgovara s tobom, a ne želim ni ja. Ti si osoba koja nas je opljačkala prošle nedelje. Uvukao si se kroz kuhinjski prozor i napravio haos, a onda si otišao ponevši sa sobom sve stvari od vrednosti koje si uspeo da pronađeš. Hoćeš li da uzmem telefon i pozovem policiju, ili ćeš mirno da odeš? Možeš da biraš između te dve stvari. Veruj mi, pozvaću ih s ogromnim zadovoljstvom. Optužiću te za provalu, i završićeš u zatvoru.”
Očekivao sam da će poreći optužbu, da će se pretvarati da je uvređen time što sam se usudio da o njemu pomislim tako nešto, ali je momak bio pametniji. Ispustio je lepo modulisan uzdah pokajanja, a onda seo u fotelju, lagano vrteći glavom, držeći se kao da je šokiran sopstvenim ponašanjem. Bila je to upravo ona vrsta predstave gađenja nad samim sobom, koju mi je spomenuo u subotu, kada se hvalisao svojim glumačkim talentom. „Žao mi je”, reče. „Ali ovo što sam ti rekao za Ričija i Fila, to je istina. Oni su mi za petama i, ako im ne budem dao njihovih pet soma dolara, prosviraće mi glavu. Dolazio sam ovamo pre neki dan s namerom da pozajmim tvoju čekovnu knjižicu, ali nisam uspeo da je nađem. Zato sam pokupio neke druge stvari. Glup potez. Iskreno mi je žao. Te stvari nisu ni vredelo toliko, i nije trebalo da to uradim. Ako hoćete, sutra ću vam sve to vratiti. Stvari su još u mom stanu, i sve ću doneti natrag koliko sutra ujutro.”
„Ne seri”, reče Grejs. „već si prodao sve što si mogao, a ostalo pobacao. Prestani da igraš tu „malom-bati-je-žao” predstavu, Džejkobe. Preveliki si za tako nešto. Ojadio si nas prošle nedelje, a sad si došao da tražiš još.”
„Ta dva tipa su čvrsto rešila da mi skrate život”, reče on, „i hoće svoje pare do sutra. Znam da ste vas dvoje kratki s lovom, ali boga mu, Grejsi, tvoj matori je federalni sudija. Neće se prepasti ako mu zatražiš malo para na zajam. Stvarno, šta je pet hiljada dolara za jednog starog južnjačkog gospodina?”
„Zaboravi”, rekoh. „Nema šanse da u ovo uvučemo Bila Tebetsa.”
„Isteraj ga odavde, Sid”, reče mi Grejs, glasom napetim od besa. „Ne mogu više ovo da slušam.”
„Mislio sam da smo rod”, oglasi se Džejkob, netremice zureći u Grejs, gotovo je prisiljavajući da ga pogleda. Napućio je usne, ali na neki čudno izveštačen način, kao da pokušava da joj se naruga i da istovremeno njenu netrpeljivost preobrati u svoju korist. „Na kraju krajeva, ti si mi nekakva nezvanična maćeha, zar ne? Ili si makar bila. Zar ti to ništa ne znači?”
U tom trenutku, Grejs je već krenula kroz sobu, na putu ka kuhinji. „Smesta ću pozvati policiju”, rekla je. „Ako ti nećeš to da učiniš, Sid, ja ću. Hoću da ova gnjida nestane odavde.” Međutim, da bi stigla do telefona u kuhinji, morala je da prođe ispred fotelje u kojoj je sedeo Džejkob, i pre no što je uspela da do nje stigne, ovaj se već podigao da joj prepreči put. Do tog časa, sukob se odvijao isključivo posredstvom reči. Nas troje smo razgovarali, i koliko god da je taj razgovor bio mučan, nisam bio pripremljen za mogućnost da te reči eksplodiraju u fizičko nasilje. Stajao sam blizu sofe, dobrih dva i po do tri metra udaljen od te fotelje, i kada je Grejs pokušala da se provuče pored Džejkoba, on ju je ščepao za ruku i rekao: „Ne policiju, glupačo. Nego svog oca. Ti sad možeš da pozoveš samo sudiju - i da zatražiš pare.” Grejs pokuša da se istrgne iz njegovog stiska, poskakujući kao razjarena životinja, ali Džejkob je bio deset-petnaest centimetara viši od nje, što mu je obezbedilo ogromnu nadmoć i omogućilo mu da na nju nasrne odozgo. Poleteo sam ka njemu, usporen bolnim mišićima i onim iverom u nozi, ali pre no što sam stigao do njih, Džejkob ju je već bio dohvatio za ramena i počeo da je udara o zid. Skočio sam na njega otpozadi, pokušavši da ga uhvatim oko grudi i otrgnem ga od nje, ali balavac je bio snažan, mnogo snažniji no što sam očekivao, pa mi je i ne osvrnuvši se zabio lakat pravo u stomak. Od toga sam izgubio vazduh i pao na tlo, i u času kada sam uspeo da se ponovo ustremim na njega, on je već udarao Grejs po ustima i šutirao je u stomak svojim teškim kožnim čizmama. Ona je pokušavala da uzvrati udarce, ali svaki put kad bi ustala on bi je snažno raspalio po licu, udario je o zid, i bacio je na pod. Krv joj je potekla iz nosa u trenutku kada sam bio spreman za novi napad, iako sam bio svestan da sam suviše slab da bih išta postigao, suviše iscrpljen da bih ga zaustavio svojim jadnim i krhkim pesnicama. Grejs je jaukala, bila je gotovo bez svesti, i osetio sam da postoji istinska opasnost da je pretuče nasmrt. Umesto da se ustremim pravo na njega, potrčao sam u kuhinju i iz najviše fioke kraj sudopere izvukao golemi nož. „Prestani”, povikao sam. „Prestani, Džejkobe, ili ću te ubiti!” Mislim da me u prvi mah nije ni čuo. Bio je obeznanjen od besa, pomahnitali uništitelj, koji, činilo se, više nije znao šta čini, ali kada sam s nožem krenuo prema njemu, mora da me je opazio krajičkom oka. Okrenuo je glavu ulevo, i kada me je ugledao s podignutim nožem u ruci, iznenada je prestao da je udara. Pogled mu je bio sumanut i pogubljen, nos orošen znojem koji mu je kapao na usku, uzdrhtalu bradu. Bio sam siguran da će me sledećeg trenutka napasti. Da je to učinio, ne bih oklevao da mu zarijem nož u telo, ali kada je spustio pogled ka okrvavljenoj i nepokretnoj Grejs, spustio je ruke uz bokove i rekao: „Mnogo ti hvala, Sid. Ja sam sada mrtav čovek.” Zatim se okrenuo i izašao iz stana, iščezavši u bruklinskim ulicama nekoliko minuta pre no što su se policijski automobili i vozilo hitne pomoći zaustavili pred kućom.


Grejs je izgubila bebu. Udarci Džejkobove čizme povredili su joj unutrašnje organe, i kada je počelo krvarenje, majušni embrion se odvojio od zida njene materice da bi potom u tužnoj krvavoj barici bio izbačen napolje. Spontani abortus, kako se to kaže; pobačaj; jedan život koji se nikada neće roditi. Odvezli su je preko kanala Guanus do Metodističke bolnice u Park Sloupu, i dok sam sedeo kraj nje u zadnjem delu ambulantnog vozila, stešnjen između boca s kiseonikom i dvojice bolničara, bez prestanka sam gledao u njeno jadno izubijano lice, nemoćan da prestanem da drhtim, mučen neprestanim grčevima koji su mi prolazili kroz grudi i čitavom dužinom tela. Nos joj je bio slomljen, leva strana lica pokrivena modricama, a desni očni kapak bio joj je toliko natekao da je izgledalo kao da na to oko više nikada neće moći da gleda. U bolnici, odgurali su je na kolicima do rendgena u prizemlju, a onda su je odvezli na sprat u operacionu salu, gde su radili na njoj duže od dva sata. Ne znam kako mi je to pošlo za rukom, ali dok sam čekao da hirurzi završe svoj posao, uspeo sam da se priberem tek toliko dugo da bih mogao da pozovem Grejsine roditelje u Šarlotsvilu. Tada sam i saznao da je Džon mrtav. Na moj poziv javila se Sali Tebets, koja mi je na kraju našeg iscrpljujućeg, beskrajnog razgovora, saopštila kako ih je nešto ranije te večeri Gilbert pozvao da im saopšti tu vest. Ona i Bil su već u šoku, rekla je, a sad od mene čuje da je Džonov sin pokušao da ubije njihovu kćer. Zar je ovaj svet poludeo, upitala je, a onda ju je glas izdao i počela je da plače. Predala je slušalicu svome mužu, i kada se Bil Tebets javio, odmah je prešao na stvar i postavio mi jedino pitanje koje je vredelo postaviti. Da li će Grejs preživeti? Hoće, rekao sam, preživeće. Tada to još nisam znao, ali nisam imao nameru da mu kažem da je Grejs u kritičnom stanju i da se možda neće izvući. Nisam želeo da umanjim njene izglede time što ću izgovoriti pogrešne reči. Ako su reči zaista mogle da ubiju, onda je trebalo da pomno pazim šta govorim i da vodim računa da ni u jednom trenutku ne iskažem nijednu sumnju ili negativnu misao. Nisam se vratio iz mrtvih zato da bih gledao svoju ženu kako umire. Već je i to što sam izgubio Džona bilo dovoljno strašno, i nisam hteo više nikoga da izgubim. To se jednostavno nije smelo dogoditi. Čak i ako sam u svemu tome bio potpuno nemoćan, bio sam rešen da ne dozvolim da se to dogodi.
Tokom naredna sedamdeset dva sata, sedeo sam pored Grejsinog kreveta, i nisam se mrdnuo otuda. Umivao sam se i brijao u kupatilu kraj te sobe, obedovao gledajući kako joj bistra tečnost infuzije kaplje u ruku, i živeo za one retke trenutke kada bi otvorila svoje neozleđeno oko i uputila mi nekoliko reči. Sa tolikom količinom analgetika u krvi, činilo se da se ne seća šta joj je Džejkob uradio i da je tek maglovito svesna da se nalazi u bolnici. Tri ili četiri puta, upitala me je gde se nalazi, ali bi potom ponovo odlutala i istog trenutka zaboravila šta sam joj rekao. Često je jecala u snu, tiho jaukala tapkajući se po zavojima na licu, a jednom se probudila sa suzama u očima i zapitala: „Zašto me sve toliko boli? Šta nije u redu sa mnom?”
Ljudi su tih dana dolazili i odlazili, ali ja ih se tek sasvim nejasno sećam, i ne mogu da se prisetim nijednog razgovora koji sam vodio bilo s kim od njih. Napad se odigrao u ponedeljak uveče, a već u utorak ujutro Grejsini roditelji doleteli su iz Virdžinije. Njena rođaka Lili se istog dana u toku popodneva dovezla automobilom iz Konektikata. Njene mlađe sestre, Darsi i Flo, stigle su sledećeg jutra. Došli su i Beti Stolovic i Greg Ficdžerald. Došla je i Meri Sklar. Došli su gospodin i gospođa Karamelo. Mora biti da sam razgovarao s njima i s vremena na vreme napuštao sobu, no ja se ne sećam ničega izuzev toga da sam sedeo uz Grejs. U utorak i sredu, najveći deo dana provela je u polusvesnom mrtvilu - dremala je, spavala, budila se tek na po nekoliko minuta - ali se u sredu uveče učinilo da je postala prisebnija i da počinje da ostaje svesna tokom dužih vremenskih perioda. Te noći je čvrsto spavala, a kada se u četvrtak ujutro probudila, konačno je uspela da me prepozna. Uzeo sam je za ruku, i kada su nam se dlanovi dotakli, promrmljala je moje ime, a onda ga ponovila sebi još nekoliko puta, kao da je ta jednosložna reč nekakva inkantacija koja je od utvare može ponovo pretvoriti u živo biće.
„Ja sam u bolnici, je li tako?” rekla je.
„Metodistička bolnica u Park Sloupu”, odgovorio sam. „A ja sedim kraj tebe, držim te za ruku. Ovo nije san, Grejs. Mi smo zaista ovde, i malo-pomalo biće ti bolje.”
„Znači, neću umreti?”
„Ne, nećeš umreti.”
„On me je pretukao, zar ne? Udarao me pesnicama i šutirao me je, i sećam se kako sam mislila da ću umreti. Gde si ti bio, Sid? Zašto mi nisi pomogao?”
„Držao sam ga rukama, ali nisam mogao da ga otrgnem od tebe. Morao sam da mu zapretim nožem. Bio sam spreman da ga ubijem, Grejs, ali on je pobegao pre no što se bilo šta desilo. Potom sam pozvao devet-jedan-jedan, pa su te ambulantna kola dovezla ovamo.”
„Kada je to bilo?”
„Pre tri noći.”
„A šta mi je ovo na licu?”
„Zavoji. I udlaga za nos.”
„Slomio mi je nos?”
„Jeste. Izazvao ti je potres mozga. Ali sada ti se glava polagano bistri, zar ne? Počinješ da dolaziš sebi?”
„A šta je bilo s bebom? Osećam snažan bol u stomaku, Sid, i mislim da znam šta to znači. Reci mi da to nije istina?”
„Bojim se da jeste. Sve ostalo će se oporaviti, ali to ne.”


Dan kasnije, Trausov pepeo bio je rasut po jednom travnjaku u Central parku. Toga jutra nas je sigurno bilo tridesetoro ili četrdesetoro, skup prijatelja, rođaka, i kolega pisaca, bez prisustva zvaničnog predstavnika bilo koje veroispovesti, i bez ijednog spominjanja reči Bog u govorima svih koji su mu održali posmrtno slovo. Grejs nije znala za Džonovu smrt, pa smo njeni roditelji i ja odlučili da tu vest od nje krijemo što je moguće duže. Bil je došao sa mnom na ceremoniju, ali je Sali ostala u bolnici da bi bila uz Grejs - kojoj je bilo rečeno da sam otišao na aerodrom da otpratim njenog oca na povratku u Virdžiniju. Grejs se postepeno oporavljala, ali joj još nije bilo dovoljno dobro da bi mogla da podnese takav udarac. Jedna po jedna tragedija, rekao sam njenim roditeljima, ne više od toga. Kao one kapljice tečnosti koje su jedna po jedna padale iz plastične kese u intravenoznu cevčicu pričvršćenu uz Grejsinu ruku, taj lek je trebalo razdeliti u male doze. Izgubljeno dete za sada je bilo više nego dovoljno. Džon je mogao da sačeka dok ona ne ojača dovoljno da bi mogla da podnese drugi nastup bola.
Na pogrebnoj svečanosti niko nije spomenuo Džejkoba, ali on mi je bio prisutan u mislima dok sam slušao Džonovog brata i Bila i druge prijatelje koji su tog jesenjeg jutra govorili o Džonu. Kako je grozno što je čovek umro ne dobivši priliku da ostari, rekao sam sebi, kako je mučno razmišljati o delima koja je tek trebalo da ostvari. Ali ako je Džon morao da umre baš sada, osećao sam, onda je svakako bolje što je umro u ponedeljak, a ne u utorak ili sredu. Da je poživeo još dvadeset četiri sata, saznao bi šta je Džejkob učinio Grejsi, i bio sam uveren da bi ga to saznanje uništilo. Ovako, nikada neće morati da se suoči s činjenicom da je bio otac jednog čudovišta, neće morati da živi s bremenom nedela koje je njegov sin počinio osobi koju je on voleo više od ikoga na svetu. Džejkob je postao neko čije se ime ne spominje, ali ja sam goreo od mržnje prema njemu, i nestrpljivo iščekivao trenutak kada će ga policija konačno uhvatiti i kada ću moći da na sudu svedočim protiv njega. Na moje neizmerno žaljenje, ta prilika mi nikada nije bila pružena. Još dok smo stajali u Central parku oplakujući smrt njegovog oca, Džejkob je bio mrtav. Niko od nas nije to tada mogao znati, pošto je proteklo još dva meseca pre no što je pronađeno njegovo telo u raspadanju - umotano u crnu plastiku i zatrpano u kontejneru na napuštenom gradilištu blizu reke Harlem u Bronksu. Bio je pogođen s dva metka u glavu. Riči i Fil odista nisu bili utvare iz njegove mašte i, kada je pred sudom na koji su bili izvedeni sledeće godine podnet izveštaj veštaka za sudsku medicinu, pokazalo se da su ta dva metka bila ispaljena iz različitih pištolja.
Tog istog dana (prvog oktobra), pismo koje je s Menhetna poslala madam Dima stiglo je na svoje odredište u Bruklinu. Pronašao sam ga u svom poštanskom sandučetu kada sam se vratio kući iz Central parka (da bih se presvukao pre no što ponovo krenem u bolnicu), a pošto na kovertu nije bilo povratne adrese, nisam shvatio od koga je pismo sve dok ga nisam odneo u stan i otvorio. Traus je pismo napisao rukom, a rukopis je bio tako nečitak, tako uzrujan, da sam ga s mukom dešifrovao. Morao sam nekoliko puta da pročitam tekst da bih uspeo da razrešim tajne tih nečitljivih vijuga i crtica, ali kada sam jednom počeo da te znake prevodim u reči, čuo sam Džonov glas kako mi se obraća - živi glas koji je progovarao s druge strane smrti, s druge strane ništavila. Tada sam u kovertu pronašao ček, i osetio da mi se oči pune suzama. Video sam Džonov pepeo kako se rasipa iz urne toga jutra. Video sam sebe kako cepam stranice plave sveske, i posle nekoliko trenutaka - po rečima Džonovog šuraka, Ričarda - sedeo sam s glavom zaronjenom u šake i jecao iz sveg glasa. Ne znam koliko je dugo to potrajalo, ali čak i dok su iz mene tekle suze, bio sam srećan, više no ikada ranije srećan zbog toga što sam živ. Ta sreća uzdizala se iznad svake utehe, iznad jada, iznad svake rugobe i lepote na ovom svetu. Konačno, suze su usahle, i ja sam otišao u spavaću sobu da promenim odeću. Deset minuta kasnije, ponovo sam bio na ulici. Išao sam prema bolnici da vidim Grejs.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Proročka noć - Pol Oster

Počalji od Mustra taj Sre Maj 09, 2018 11:47 am




NOTE




1 Od tog jutra prošlo je dvadeset godina, te je dobar deo onoga što smo nas dvojica rekli jedan drugom zaboravljen. Tragam po svom sećanju za dijalogom koji nedostaje, ali pronalazim samo nekoliko nepovezanih fragmenata, deliće istrgnute iz prvobitnog konteksta. U jedno ipak mogu da budem siguran, a to je da sam mu rekao kako se zovem. To se sigurno dogodilo onda kada je saznao da sam pisac, jer ga čujem kako pita koji to pisac, za slučaj da je naleteo na nešto što sam objavio. „Or”, odgovorio sam mu, rekavši prvo svoje prezime. „Sidni Or.” Čang nije govorio engleski dovoljno dobro da bi me razumeo. Čuo je Or u značenju ’ili’, i kada sam se rukovao s njim i osmehnuo se, na lice mu se obruši izraz zbunjenosti i neugodnosti. Upravo kada sam hteo da ispravim grešku i da svoje prezime izgovorim slovo po slovo, O-r-r, pogledao je kao da mu je sinulo i počeo rukama da pravi odsečne, sumanute pokrete kao da vesla misleći da reč koju sam izgovorio znači ’veslati’ (par). I opet, zavrteo sam glavom i nasmešio se. Čang je, tada potpuno poražen, ispustio glasan uzdah i rekao: „Grozan jezik, taj engleski. Suviše spetljan za moga jadnog mozga.” Zabuna je trajala sve dok nisam sa pulta kod kase uzeo plavu svesku i velikim slovima ispisao svoje ime na njenoj prvoj strani. Izgleda da je to proizvelo željeni rezultat. Posle toliko truda nisam hteo da se upuštam u objašnjavanje o tome kako su prvi Orovi u Americi bili Orlovski. Moj deda je skratio prezime da bi zvučalo više američki - upravo ono što je Čang uradio dodavši dekorativne ali besmislene inicijale, M. R. svome imenu.
2 Džon je imao pedeset i šest godina. Možda i nije bio mlad, ali nije imao dovoljno godina da bi o sebi razmišljao kao o starcu, posebno zbog toga što je lepo stario i još je uvek izgledao kao čovek u kasnim četrdesetim. Naše poznanstvo sezalo je tri godine unazad, a prijateljstvo je bilo direktna posledica mog braka s Grejs. Njen otac je, neposredno nakon Drugog svetskog rata studirao na Prinstonu s Džonom, pa iako su se bavili različitim strukama (Grejsin otac bio je sudija Oblasnog federalnog suda u Šarlotsvilu, u Virdžiniji), bliski su prijatelji još od tog doba. Stoga sam ga i upoznao kao prijatelja porodice, a ne kao poznatog pisca čija sam dela čitao još od srednje škole - i koga još uvek smatram jednim od naših najboljih pisaca.
Između 1952. i 1975. objavio je šest knjiga proze, ali već sedam godina nije objavljivao ništa novo. Međutim, Džon nikada nije brzo radio, samo zbog toga što je razmak između knjiga bio nešto duži nego obično, to nije značilo da ne radi. Otkako sam izašao iz bolnice proveo sam s njim nekoliko popodneva i ono što je bilo raštrkano između naših priča o mom zdravlju (zbog koga je bio veoma zabrinut, neumoljiv u svom staranju), o njegovom dvadesetogodišnjem sinu, Džejkobu (koji mu je u poslednje vreme zadavao mnogo brige), i nastojanjima smušenih Metsa (našoj zajedničkoj opsesiji), govorilo je dovoljno o njegovim trenutnim aktivnostima i o tome da je u potpunosti u nečemu, da veliki deo vremena posvećuje nekom projektu koji je ne tako skoro otpočeo - i da ga sada verovatno okončava.
3 I ja sam se, slučajno, upoznao s Grejs u kancelariji jednog izdavača, što bi moglo biti objašnjenje zbog čega sam Bouenu dao upravo taj posao. Bilo je to januara, 1976, nedugo pošto sam završio svoj drugi roman. Prvi roman i knjigu pripovedaka pre njega, objavio je jedan mali izdavač iz San Franciska, ali sada sam prešao u veću, komercijalniju kuću iz Njujorka, Holst i Makdermot. Negde dve nedelje nakon što sam potpisao ugovor, otišao sam do kancelarije svoje urednice i u jednom trenutku počeli smo da diskutujemo o idejama za korice knjige. Tada je Beti Stolovic rekla, „Zašto ne bismo pozvali Grejs ovamo, da vidimo šta ona misli?” Ispostavilo se da Grejs radi u likovnom odeljenju Holsta i Makdermota, i da je dobila da uradi omot za Autoportret s izmišljenim bratom - što je bio naslov moje knjižice hirova, sećanja i turobnih noćnih mora.
Beti i ja smo nastavili da razgovaramo još tri-četiri minuta, a onda je u prostoriju ušla Grejs Tebets. Ostala je petnaestak minuta, i dok je izašla i otišla do svoje kancelarije, ja sam se već bio zaljubio u nju. Bilo je do te mere iznenadno, do te mere neopozivo i neočekivano. U romanima sam čitao o tome, ali oduvek sam pretpostavljao da pisci preteruju u vezi s tim koliko je prvi pogled moćan - taj trenutak o kome se neprekidno priča, kada se muškarac prvi put zagleda u oči svojoj dragoj. Za rođenog pesimistu poput mene bilo je to, sve u svemu, zapanjujuće iskustvo. Osetio sam se kao da me je neko bacio u doba trubadura, kao da proživljavam neki pasus iz uvodnog poglavlja dela La Vita Nova (kada veličanstvenu gospu iz svojih snova ugledaše moje oči), kao da dolazim iz bajatih tropa hiljade zaboravljenih ljubavnih soneta. Gorim. Čeznem. Venem. Ostah nem. I sve to dogodilo se meni, u najsumornijem od svih okruženja, pod neprijatnim, fluorescentnim svetlom jedne američke kancelarije, na kraju dvadesetog veka - poslednjem mestu na svetu na kome bi neko očekivao da nabasa na strast svog života.
Za takav događaj nema pravog objašnjenja, nema objektivnog razloga, kojim bi se objasnilo zbog čega se neko zaljubi u nekoga. Grejs je bila zgodna žena, ali čak i u tih nekoliko burnih sekundi dok sam je posmatrao kako se smešta u stolicu pored Betinog stola, video sam da nije bila prelepa, nije bila jedna od onih filmskih boginja koje umeju da zaslepe savršenstvom svog izgleda. Nema sumnje da je bila atraktivna, da je skretala pažnju, da je godila oku (koji god od tih izraza da odaberemo), međutim koliko god snažno da sam bio privučen, bilo mi je jasno da nije reč o isključivo fizičkoj privlačnosti, da je san koji sam započeo da sanjam nešto više od pukog naleta sirove želje. Video sam da je Grejs pametna, no kako je sastanak odmicao i kako sam je duže slušao dok je govorila o svojim idejama za naslovnu stranu, shvatio sam da nije naročito elokventna (često je zastajkivala u razmišljanju, držala se vokabulara koji se sastojao od kratkih, funkcionalnih reči, činilo se da ne poseduje smisao za apstraktno) i ništa od onoga što je rekla tog popodneva nije bilo posebno briljantno niti vredno pamćenja. Izuzev toga što je izrekla nekoliko prijateljski intoniranih komentara na račun knjige, ničim nije pokazala da je iole zainteresovana za mene. A ja sam, eto, stajao tu u stanju krajnje izmučenosti - goreo sam i čeznuo i venuo, muškarac uhvaćen u zamku ljubavi.
Imala je metar i sedamdeset pet, i šezdeset i tri kilograma. Elegantan vrat, tanke ruke i duge prste, bledu kožu i kratko ošišanu pepeljastoplavu kosu. Ta kosa, kasnije sam to shvatio, donekle je podsećala na kosu koja se nalazila na crtežima koji su predstavljali junaka Malog princa - imala je špicaste pramenove i kovrdže - i možda je to dodatno pojačavalo tu androginu auru kojom je Grejs zračila. I odeća koju je nosila tog popodneva, skoro muška, svakako je doprinosila takvom utisku: crne farmerke, bela majica i svetloplavi laneni sako. Pet minuta nakon šio je došla, skinula je sako i zaogrnula njime naslon stolice na kojoj je sedela, i tada sam ugledao njene ruke, te duge, glatke, beskrajno ženstvene ruke, i znao sam da mi nema mira dok ne budem mogao da ih dodirnem, dok ne budem zaslužio pravo da svoje šake položim na njeno telo i njima pređem preko njene gole kože.
Ali želim da odem dalje od Grejsinog tela, dublje od te slučajne činjenice njenog fizičkog bića. Telo je, naravno, važno - važnije nego što smo spremni da priznamo - ali ne zaljubljujemo se u tela, zaljubljujemo se jedni u druge, i koliko god da je ono što čini našu ličnost vezano za krv i meso, mnogo je i onog što je izvan toga. Svi to znamo, ali onoga trenutka kada prodremo iza izgleda i onog spoljašnjeg, reči počinju da nas izdaju, da se drobe u neobjašnjivoj konfuznosti i nejasnim, nedostatnim metaforama. Neki to nazivaju plamenom bića. Drugi kažu da je to unutrašnja iskra ili svetlo unutrašnjeg bića. A neki opet o tome govore kao o vatrama suštine. Ovi izrazi uvek se zasnivaju na predstavama o toplini i svetlosti, a ta sila, ta suština života koju nekada nazivamo dušom, uvek se drugoj osobi prenosi očima. Pesnici su svakako bili u pravu kada su insistirali na tome. Tajanstvenost čežnje započinje pogledom u oči voljene osobe, jer jedino u njima možemo uhvatiti tračak onoga što neko jeste.
Grejsine oči su bile plave. Tamnoplave prošarane tragovima sivog, možda i smeđeg, a možda i nekim nagoveštajima kestenjastog kontrasta. Bile su to kompleksne oči, oči koje su menjale boju u zavisnosti od jačine i kvaliteta svetlosti koja u određenom trenutku pada na njih. I toga dana kada sam je u Betinoj kancelariji ugledao prvi put, palo mi je na pamet kako nikada ranije nisam sreo ženu koja je odisala takvom staloženošću, takvim spokojnim držanjem, kao da je Grejs, koja tada još nije bila napunila dvadeset i sedam godina, već dostigla neki viši nivo bića od nas ostalih. Ne želim da zvuči kao da je u vezi s njom bilo nečeg suzdržanog, kao da lebdi iznad okolnosti u nekakvoj božanskoj izmaglici samodovoljnosti ili indiferentnosti. Naprotiv, tokom sastanka bila je vrlo zainteresovana, smejala se bez suzdržavanja, osmehivala se, izgovarala prave stvari i činila ispravne gestove, ali ispod tog profesionalnog uključivanja u razmatranje zamisli koje smo joj Beti i ja predlagali, osetio sam neverovatno odsustvo unutrašnje borbe, ravnotežu uma zbog koje kao da je bila izuzeta od uobičajenih konflikata i agresivnosti savremenog života: sumnji u sebe, zavisti, sarkazma, potrebe da se omalovažavaju drugi, prekora, nepodnošljivog bola zbog lične ambicioznosti. Grejs je bila mlada, ali je imala staru i iskusnu dušu, i dok sam toga dana sedeo u prostorijama firme Holst i Makdermot i posmatrao njene oči, dok sam izučavao obrise njenog vitkog, koščatog tela, ja sam se u sve to i zaljubio: u osećaj smirenosti koji ju je obavijao, u blistavu tišinu koja je plamtela iznutra.
4 Džon je bio jedina osoba na svetu koja ju je još uvek zvala Grejsi. Čak ni njeni roditelji to više nisu činili, a ja koji s njom živim već više od tri godine, nikada joj se nisam obratio u deminutivu. Ali, Džon ju je poznavao čitavog života - bukvalno od dana kada je rođena - i postojao je izvestan broj privilegija koje je imao samo on, a zbog kojih je od statusa kućnog prijatelja avanzovao do nezvaničnog krvnog srodnika. Gotovo kao da je dostigao status omiljenog ujaka - ili, ako hoćete, kuma-bez-portfelja.
Džon je voleo Grejs, i Grejs je volela njega, i zbog toga što sam ja bio muškarac u Grejsinom životu, Džon me je primio u najuži krug onih koje voli. U toku moje bolesti, veliki deo svog vremena i energije žrtvovao je da bi pomogao Grejs u krizi, a kada sam se konačno oporavio od bliskog susreta sa smrću, počeo je da se pojavljuje svakog popodneva u bolnici, da sedi kraj mog kreveta i pravi mi društvo - da bi me zadržao (kako sam kasnije saznao) u zemlji živih. Kada smo Grejs i ja otišli kod njega na večeru te noći (18. septembra, 1982), Džon u Njujorku nije imao nikoga bliskijeg od nas dvoje. Time bi moglo da se objasni zašto su subotnje večeri za njega bile toliko važne, i zbog čega nije želeo da otkaže susret, iako je imao problema s nogom. Živeo je sam, a kako se retko pojavljivao u javnosti, susret s nama bio je za njega glavni oblik društvenog života, njegova jedina prilika da provede nekoliko sati u neprekidnom razgovoru.
5 Tina je Džonova druga žena. Njegov prvi brak trajao je deset godina (od 1954. do 1964) i završio se razvodom. U mom prisustvu nikada nije pričao o tome, ali Grejs mi je rekla da niko u njenoj porodici nije naročito voleo Eleonoru. Tebetsovi su je doživljavali kao uobraženu curu s Brin Mora čiji su preci generacijama unazad pripadali plavoj krvi Masačusetsa, kao hladnu osobu koja je s prezrenjem gledala na radničku klasu Džonovih Patersona, porodice iz Nju Džersija. Bez obzira na to što je Eleonora bila cenjeni slikar i što je njena karijera bila značajna skoro isto koliko i Džonova. Nije ih iznenadilo kada se taj brak raspao, i baš nikome nije bilo žao zbog toga što je otišla. Jedino je šteta, kazala je Grejs, što je Džon bio prisiljen da ostane u kontaktu s njom. Ne zato što mu je to bila bog zna kakva želja, već zbog neprekidnih problema s njihovim izrazito nestabilnim sinom, Džejkobom.
A onda je upoznao Tinu Ostrov, balerinu-koreografa, dvanaest godina mlađu od sebe i, kada se oženio njome 1966, klan Tebetsovih oduševljeno je pozdravio njegovu odluku. Bili su sigurni da je Džon najzad pronašao ženu kakvu je zaslužio, a vreme je pokazalo da su bili u pravu. Malena, živahna Tina bila je predivna, rekla je Grejs, i volela je Džona (po Grejsinim rečima) do obožavanja. Jedini problem s ovim brakom bio je taj što Tina nije poživela dovoljno dugo da dočeka svoj trideset i sedmi rođendan. Rak materice ju je polako, za osamnaest meseci, uzeo od njega, i nakon što ju je sahranio, rekla je Grejs, Džon se na veoma dugo vreme bio potpuno zatvorio, „jednostavno se sledio i prestao da diše”. Odselio se na godinu dana u Pariz, potom u Rim, a onda u jedno malo selo na severnoj obali Portugala. Kada se 1978. vratio u Njujork i uselio u svoj stan u ulici Berou, prošlo je tri godine otkako mu je objavljen poslednji roman, i krenule su priče kako Traus posle Tinine smrti nije napisao ni jednu jedinu reč. Prošlo je još četiri godine od tada, a on i dalje nije ništa napisao - bar ne nešto što je bio voljan da pokaže drugima. Ali radio je. Znao sam da radi. Toliko mi je i sam rekao, ali nisam znao na čemu je radio iz prostog razloga što nisam imao hrabrosti da ga pitam.
6 Za crtački deo svog posla Grejs je inspiraciju u najvećoj meri nalazila posmatrajući umetnička dela, tako da smo, pre nego što sam početkom godine kolabirao, subotnja popodneva uglavnom provodili u zajedničkim lutanjima kroz galerije i muzeje. Slikarstvo je, u određenom smislu i omogućilo da nas dvoje stupimo u brak i, da se umetnost nije umešala, sumnjam da bih imao hrabrosti da pokušam da je osvojim. Srećna je okolnost bila to što smo se upoznali na neutralnoj teritoriji izdavačke kuće Holst i Makdermot, u takozvanom radnom okruženju. Da smo se našli na bilo koji drugi način - na nekoj večeri, recimo, ili u autobusu, avionu - nikako ne bih mogao da joj se obratim, a da ne razotkrijem svoje namere, a instinktivno sam osećao da Grejs treba prići s oprezom. Da sam prerano krenuo u akciju, gotovo sam sasvim siguran, zauvek bih propustio šansu da budem s njom.
Na sreću, imao sam izgovor da je pozovem. Dobila je da radi korice za moju knjigu, i ja sam, pod izgovorom da imam novu ideju o kojoj treba da razgovaramo, okrenuo broj njene kancelarije dva dana nakon prvog sastanka, i upitao je da li bih mogao da dođem da se vidimo. „U bilo koje doba želite”, rekla je. Bilo koje doba, ispostavilo se, bilo je teško pronaći. Tada sam imao redovan posao (predavao sam istoriju u srednjoj školi Džon Džej, u Bruklinu), i mogao sam da dođem kod nje tek posle četiri. A desilo se da je Grejsin raspored popodnevnih aktivnosti bio popunjen do kraja nedelje. Kada mi je predložila da se vidimo narednog ponedeljka ili utorka, rekao sam joj da neću biti u gradu jer imam književno veče (što je bilo istina, ali verovatno bih isto to rekao i da nije), tako da je Grejs popustila i ponudila mi da se nađemo u petak, posle posla, između njenih sastanaka. „Imam nekih obaveza u osam”, kazala je, „ali ako se budemo na sat-sat i po našli u pola pet, ne bi trebalo da bude problema.”
Naslov za svoju knjigu ukrao sam s jednog crteža Vilema de Kuninga, iz 1938. godine. Autoportret s imaginarnim bratom je mali, pažljivo urađen rad na kome su prikazana dva dečaka koji stoje jedan pored drugog; jedan je godinu ili dve stariji od drugog, jedan je u dugim pantalonama, drugi u gaćama. Koliko god da sam se divio crtežu, mene je prvenstveno interesovao naslov i upotrebio sam ga ne zato da bih uputio na De Kuninga, već zbog reči samih. Učinilo mi se da su duboko evokativne i da odgovaraju romanu koji sam napisao. U kancelariji Beti Stolovic početkom te nedelje, predložio sam da na koricu stavimo taj De Kuningov crtež. Sada sam nameravao da kažem Grejs kako mislim da to nije dobra ideja - da su potezi olovkom suviše bledi i da se neće jasno videti, da će efekat biti suviše prigušen. Ali, zapravo mi je bilo svejedno. Da sam u Betinoj kancelariji bio protiv crteža, sada bih se zalagao za njega. Jedino sam želeo da nekako ponovo vidim Grejs - i slikarstvo mi je pružilo priliku za to, bila je to jedina tema zbog koje se moja prava namera ne bi razotkrila.
Njena spremnost da se sa mnom sretne posle radnog vremena ulivala mi je nadu, ali istovremeno nada se raspršila zbog saznanja da ona izlazi u osam. Nije bilo velike sumnje oko toga da izlazi s muškarcem (privlačne žene uvek su petkom uveče s nekim muškarcem), ali nikako nisam mogao znati koliko je snažno ona vezana za njega. Možda je to bio prvi sastanak, a možda i tiha večera s verenikom ili mladićem s kojim živi. Znao sam da je neudata (Beti mi je to rekla pošto je Grejs izašla iz njene kancelarije prilikom našeg prvog sastanka), ali dijapazon drugih vrsta bliskosti bio je bezgraničan. Kada sam upitao Beti da li Grejs ima stalnu vezu, rekla je da ne zna. Grejs o svom ličnom životu nije govorila, i niko u kompaniji nije imao pojma kako ona provodi vreme van kancelarije. Otkad je počela da radi na tom mestu, dvojica ili trojica urednika su je pozvala da izađe s njima, ali ih je ona sve odbila.
Brzo sam saznao da Grejs nije neko ko se poverava. U tih deset meseci koliko sam je poznavao pre nego što smo se venčali, ni jedan jedini put nije otkrila neku tajnu, ili aludirala na bilo koju od pređašnjih veza s drugim muškarcima. Niti sam je ja pitao da mi ispriča nešto o čemu mi se činilo da ne želi da govori. To je bila moć Grejsinog ćutanja. Ukoliko ste nameravali da je volite onako kako je ona to zahtevala, onda ste morali da prihvatite liniju koju je povukla između sebe i reči.
(Jednom prilikom se, u nekom od naših prvih razgovora o njenom detinjstvu, prisetila svoje omiljene lutke koju su joj roditelji poklonili kada joj je bilo sedam godina. Dala joj je ime Perl i narednih četiri-pet godina nosila ju je svuda sa sobom i smatrala ju je svojom najboljom prijateljicom. Neverovatna stvar kada je Perl u pitanju bilo je to što je umela da govori i što je razumela sve što joj se kaže. Ali Perl nikada nije izgovorila ni reč u Grejsinom prisustvu. Ne zbog toga što nije umela već zato što nije želela.)
U vreme kada sam je upoznao postojao je neko u njenom životu - u to sam siguran - ali nikada nisam saznao njegovo ime ni to koliko su bila duboka njena osećanja prema njemu. Prilično duboka, rekao bih, jer je period od prvih šest meseci protekao veoma burno i završio se vrlo loše; Grejs mi je rekla da želi da prestanemo da se viđamo, i da je više ne zovem. Ipak, kroz sva razočaranja tih meseci, sve nevažne pobede i retke nalete optimizma, odbacivanja i predaje, noći kada je bila previše zauzeta da bismo se videli, i noći kada bi me pustila u svoju postelju, kroz sve uspone i padove te očajničke, neuspele veze, Grejs je za mene uvek bila čarobno biće, blistava tačka dodira između želje i sveta, neumoljiva ljubav. Održao sam reč i nisam je pozvao, ali šest-sedam nedelja kasnije, iz čista mira, pozvala je ona mene i rekla mi da je promenila mišljenje. Nije ponudila nikakvo objašnjenje, ali pretpostavljam da je čovek koji mi je bio konkurencija nestao iz njenog života. Ne samo da je htela da se ponovo viđamo, rekla je, već je htela i da se venčamo. Venčanje je reč koju u njenom prisustvu nikada nisam izgovorio. Bila mi je u glavi od prvog trenutka kada sam je ugledao, ali nikada se nisam usudio da je izgovorim iz straha da će je uplašiti. Sada je Grejs prosila mene. Pomirio sam se s tim da ću do kraja života živeti napuklog srca, a sada mi je govorila da umesto toga mogu da živim s njom - ceo, čitav moj život zajedno s njom.
7 Kanzas Siti bio je nasumičan izbor za Bouenovu destinaciju - prvo mesto koje mi je palo na pamet. Možda zato što je bio toliko udaljen od Njujorka, grad smešten u centralnom delu kopna: Oz u svoj svojoj veličanstvenoj neobičnosti. Ipak, čim sam Nika poslao u Kanzas Siti, setio sam se katastrofe u hotelu Hajat ridžensi koja je istinit događaj, i koja se dogodila četrnaest meseci ranije (jula, 1981). U tom trenutku u lobiju se zateklo skoro dve hiljade ljudi - ličio je na ogroman otvoreni atrijum sa svojih dve hiljade kvadratnih metara. Svi su gledali gore, posmatrali su takmičenje u plesu koje se održavalo na jednom od pešačkih mostova (o kojima se govorilo i kao o „plutajućim stazama”, ili „nebeskim stazama”), kada su se široki stubovi koji su spajali i podržavali konstrukciju otkinuli od svojih vezova i srušili se u lobi četiri sprata niže. Dvadeset jednu godinu kasnije, ovo se i dalje smatra jednom od najvećih nesreća u hotelima u američkoj istoriji.
8 Podignuti poklopci Patrika Gordon-Vokera (London, 1945). Nedavno je istu priču prepričao Daglas Boting u knjizi Iz ruševina Rajha: Nemačka 1945-1949 (Njujork: Kraun pablišers, 1985), str. 43.
Samo da se zna, trebalo bi takođe da pomenem da posedujem primerak telefonskog imenika Varšave iz 1937/38. Dobio sam ga na poklon od prijatelja novinara koji je išao u Poljsku da bi izveštavao o pokretu Solidarnost, 1981. On ga je navodno pronašao na buvljoj pijaci, i pošto je znao da su mi baba i deda po ocu oboje rođeni u Varšavi, dao mi ga je na poklon kada se vratio u Njujork. Zvao sam ga moja knjiga duhova. Pri kraju 220. strane, pronašao sam bračni par čija je adresa navedena kao Wejnerta 19 - Janina i Stefan Orlowscy. Tako se moje prezime pisalo na poljskom, i ja nisam bio siguran da su mi ovi ljudi rođaci ili ne. Osećao sam da postoji solidna šansa da ipak jesu.
9 Pre četiri godine, uradio sam adaptaciju jedne priče iz svoje prve knjige, Tabula rasa, za mladog reditelja Vinsenta Frenka. Bio je to mali niskobudžetni film o muzičaru koji se oporavlja posle duge bolesti i polako nastavlja sa svojim životom (ispostavilo se da je ovo delo bilo proročko), i kada je film juna 1980. počeo da se prikazuje, sasvim je dobro prošao. Film Tabula rasa prikazivan je u svega nekoliko umetničkih bioskopa širom zemlje, ali je kod kritičara postigao veliki uspeh, i - kao što je Meri umela da me podseti - pomogao je u tome da moje ime zapazi i takozvana šira publika. Prodaja mojih knjiga donekle se poboljšala, to je istina, a kada sam devet meseci kasnije predao rukopis svog novog romana, Mali rečnik ljudskih emocija, uspela je da od Holsta i Makdermota isposluje dvostruko veću sumu na ugovoru, u odnosu na onu za prethodnu knjigu. Taj novac, kao i skromna suma koju sam zaradio od scenarija, omogućili su mi da napustim posao u školi od koga sam živeo u proteklih sedam godina. Sve do tada, bio sam jedan od onih opskurnih, opsednutih pisaca koji pišu između pet i sedam ujutro, koji nikuda ne idu vikendom, koji ne odlaze nikuda za vreme letnjih raspusta. Sedeo sam u svom zagušljivom stanu u Bruklinu i nadoknađivao propušteno vreme. Sada, godinu i po dana otkako sam u braku s Grejs, dospeo sam u lagodnu situaciju nezavisnog piskarala koje se bavi svojim poslom. Ne bi se moglo reći da smo živeli lagodno, ali ako budem nastavio da objavljujem u pravilnim razmacima, s udruženim prihodima uspeli bismo nekako da opstanemo. Nakon što je film Tabula rasa bio prikazan, dobio sam još neke ponude da pišem za film, ali me ti projekti nisu zanimali. Odbio sam ih da bih nastavio s radom na romanu. Kada je Holst & Makdermot u februaru objavio knjigu, ja ničega nisam bio svestan - čak ni toga da doktori misle kako mi ostaje svega nekoliko dana života.
Film Tabula rasa je urađen u produkciji sindikata, i da bi mi rad na scenariju bio priznat morao sam da se učlanim u Udruženje pisaca. Članstvo u njemu podrazumevalo je kvartalno uplaćivanje članarine i predaju malog dela zarade, ali među onim što su oni nudili nalazila se i sasvim pristojna polisa zdravstvenog osiguranja. Da nisam imao tu polisu, zbog bolesti bih dopao dužničkog zatvora. Najveći deo troškova bio je pokriven, ali kao i kod svih drugih troškova lečenja trebalo je uračunati i bezbroj drugih stvari: stavke koje ne podležu porezu, dodatne troškove za eksperimentalno lečenje, misteriozne procente i klizne troškove za raznorazne lekove i potrošna sredstva, neverovatne liste računa koji su me sabili u rupu duboku trideset šest hiljada dolara. To je bio teret koji smo Grejs i ja nosili, i što mi se snaga više vraćala, sve sam više brinuo o tome kako da nas izvučem iz tog duga. Grejsin otac ponudio je pomoć, ali sudija nije bio bogat čovek, a kako su dve Grejsine mlađe sestre još uvek studirale, nismo je mogli prihvatiti. Umesto toga, svakog meseca uplaćivali smo manje količine novca pokušavajući da mrvicu po mrvicu smanjimo taj ogroman dug, ali s obzirom na tempo kojim smo to radili, zaći ćemo u pozne godine dok ga u celosti ne izmirimo. Grejs je bila zaposlena u izdavaštvu, što znači da joj je plata u najboljem slučaju bila bedna, a ja nisam ništa zaradio gotovo godinu dana. Nekoliko simboličnih honorara i uplata stranih izdavača, i to je bilo sve. Zbog toga i jesam tako brzo pozvao Meri pošto sam preslušao njenu poruku. Nisam razmišljao o tome da i dalje pišem scenarija, ali ako bih za ovaj posao dobio pristojnu svotu, svakako ga ne bih odbio.
10 Nisam učinio bog-zna-kakav napredak, ali sam shvatio da bih Bouenovo stanje mogao donekle da poboljšam i da pri tome ne menjam glavnu liniju priče. Sijalica mu je pregorela, ali nije bilo toliko neophodno držati Nika u totalnoj tami. Mogli bi da postoje i drugi izvori svetla u Edovom dobro opremljenom skloništu. Šibice i sveće, recimo, baterijska lampa, stona lampa - nešto što će pomoći Niku da se ne oseća kao da je živ sahranjen. To bi svakog čoveka gurnulo preko ivice zdravog razuma, a poslednje što sam želeo bilo je da Nikovu sudbinu pretvorim u studiju strave i ludila. Odmakao sam se od Hameta, ali nisam želeo da Flitkraftovu priču zamenim novom verzijom Prevremene sahrane. Zato ćemo Niku dati svetlo i pokloniti mu tračak nade. A čak i kada potroši sveće i šibice, čak i kada baterije iz lampe izgube snagu, mogao bi da otvori vrata frižidera i da donekle osvetli sobu pomoću male sijalice koja gori unutar te bele emajlirane kutije.
Još značajnije bilo je pitanje sna koji je Grejs sanjala. Dok sam je tog jutra slušao kako ga prepričava, bio sam previše uznemiren zbog sličnosti koje je imao s mojom pričom da bih primetio da i razlike takođe postoje. Njena soba bila je hram namenjen tome da ga deli dvoje ljudi, mali erotski raj. Moja soba bila je sumorna ćelija koju nastanjuje jedan čovek čija je jedina ambicija da odatle pobegne. Ali šta ako bih nekako uspeo u tome da mu se Rosa Lajtman pridruži? Nik se ionako zaljubio u nju, i ukoliko bi se našli zajedno u sobi na neodređeno vreme, možda bi ona počela da mu uzvraća osećanja. Rosa je bila Grejsin duhovni i fizički dvojnik, pa bi stoga mogla da ima iste seksualne apetite kao i Grejs - istu raskalašnost i isti nedostatak inhibicije. Nik i Rosa mogli bi vreme da provode čitajući jedno drugom odlomke iz Proročke noći, otvarajući dušu jedno drugom, vodeći ljubav. Sve dok bude bilo dovoljno hrane, zbog čega bi uopšte poželeli da izađu?
Bila je to mala fantazija koju sam nosio u mislima dok sam lutao ulicama Vilidža. Čak i dok sam je samo vrteo u glavi, znao sam da je puna mana. Grejs me je uzbudila svojim erotskim snom, ali uprkos iskušenju koji je on naizgled nudio, bio je to još jedan ćorsokak. Ako Rosa bude mogla da uđe kod Nika, onda bi i Nik mogao da izađe, i čim bi se ukazala takva mogućnost, on ne bi časio časa da je iskoristi. Ali poenta je u tome što on ne može da izađe. Dao sam mu kakvo-takvo osvetljenje, ali još uvek je bio zaključan u toj sivoj odaji, i bez odgovarajućih alatki pomoću kojih bi uspeo da se izvuče, na kraju će tu i umreti.
11 Kada mi je Čang pre dvadeset godina ispričao ovu priču, bio sam siguran da govori istinu. Glas mu je bio suviše ubedljiv da bih posumnjao u njegovu iskrenost. Ipak, pre nekoliko meseci, dok sam se pripremao za rad na jednom projektu, pročitao sam nekoliko dela o Kini u periodu Kulturne revolucije. U jednom od njih, naišao sam na isti događaj koji je prepričao Liu Jan, učenik pekinške Srednje škole broj jedanaest u vreme kada se dogodio incident sa spaljivanjem knjiga, koji je bio svedok tog događaja. U njemu se ne pominje nastavnik po imenu Čang. Pominje se nastavnica jezika, Ju Čangjiang, koja nije izdržala i počela da plače pred prizorom spaljenih knjiga. „Njene suze nagnale su Crvenu gardu da je udare još koji put, i kaiš je ostavio ružne ožiljke na njenoj koži.” (Kineska kulturna revolucija, 1966-1969, urednik Mihael Šonhols; Armank, Njujork: M. E. Šarp, 1996.)
Ne tvrdim da je ovo dokaz o tome da me je Čang slagao, ali u svakom slučaju baca sumnju na njegove reči. Možda je dvoje nastavnika plakalo, a Liu Jan nije primetio drugog. Ali treba istaći da je spaljivanje knjiga bio događaj koji je privukao veliku pažnju javnosti u Pekingu u ono vreme, kako Liu Jan kaže, „(koji je) izazvao nezapamćeno komešanje u čitavom gradu”. Čang je o tome mogao da zna čak i da njegov otac nije bio tamo. Možda mi je tu zloglasnu priču ispričao da bi me impresionirao, ne znam. S druge strane, njegova verzija je bila izuzetno živopisna - živopisnija od mnogih opisa iz druge ruke - što me čudi ukoliko Čang sam nije bio prisutan prilikom spaljivanja knjiga. I ukoliko jeste, to sigurno znači da je tu bio kao član Crvene garde. Inače bi mi rekao da je bio učenik škole - što nije istina. Čak je moguće (iako je ovo čisto nagađanje) da je upravo on bičevao nastavnicu koja je plakala.
12 Grejs se u to vreme, kao student Dizajnerske škole Roud Ajlend, nalazila u Parizu na jednogodišnjem programu studija u inostranstvu. Traus je bio taj koji joj je pisao o Van Veldeu, s kojim se tokom pedesetih godina jednom ili dvaput sreo, i koji je bio, po njegovim rečima, omiljeni slikar Samjuela Beketa (u pismu joj je naveo i Beketov dijalog o Van Veldeu sa Žoržom Dituitom. Smatram da je Van Velde bio... prvi koji je priznao da biti umetnik znači biti spreman na neuspehe, na kakve se niko ne bi usudio; priznao je da je neuspeh sudbina umetnika). Van Veldeova platna bila su retka i skupa, ali su se njegove grafike iz šezdesetih i ranih sedamdesetih u to vreme prodavale po sasvim prihvatljivim cenama, tako da je Grejs od svoga novca kupila tu sliku na otplatu, ali je svakog meseca štedela na hrani i drugim potrepštinama da bi ostala u okvirima džeparca koji joj je otac slao svakog meseca. Ta litografija bila je značajan deo njene mladosti, simbol njene sve veće strasti prema umetnosti - most između poslednjih dana njene rane mladosti i prvih dana zrelog doba - pa joj je značila više od bilo kog drugog predmeta koji je posedovala.
13 Aluzija na Kjerkegorovo delo Ili-ili koje je na engleski prevedeno kao Either-Or - Napomena prevodioca.
14 Razgovor je okončan mojim pristankom da posetim Džejkoba - sam. Bio sam voljan da učinim Džonu tu malu uslugu, ali i zastrašen onim što mi je ispričao o netrpeljivosti koju je taj momak gajio prema Grejs. Čak ako je i imao razloga za zavist (zanemareni sin odbačen zarad voljenog „kumčeta”), nisam mogao da osetim saosećanje prema njemu - samo gađenje i prezir. Pristao sam da odem na tu kliniku za ljubav njegovog oca, ali se nisam radovao trenucima koje ću provesti u njegovom društvu.
Koliko sam mogao da se setim, pre toga sam se s njim sreo samo dva puta. A pošto nisam znao ništa o njegovom odnosu prema Grejs, nikada mi nije palo na um da se zapitam zašto u tim prilikama ona nije bila sa nama. Prvi put je to bio odlazak na stadion Šej, jednog petka uveče, na utakmicu između Metsa i Sinsinati redsa. Traus je prethodno dobio ulaznice od nekoga ko je imao sezonsku kartu, i pošto je znao da sam navijač, pozvao me je da pođem s njim. Bilo je to u maju 1979. godine, samo nekoliko meseci pošto sam se zaljubio u Grejs, i nekoliko nedelja posle mog prvog susreta s Džonom. Džejkob je tih dana trebalo da napuni sedamnaest godina, pa nas je uz jednog njegovog druga iz razreda bilo ukupno četvorica. Od trenutka kada smo ušli na stadion bilo je očigledno da ni jednog ni drugog dečaka bejzbol nimalo ne zanima. Tokom prva tri ininga sedeli su sa sumornim izrazom dosade na licu, a onda su ustali i otišli, navodno da kupe hot dog i „da malo procunjaju”, kako je to Džejkob rekao. Vratili su se tek pred kraj sedmog dela, zakikotani, staklastih pogleda, i znatno bolje raspoloženi nego pre odlaska. Nije bilo teško pogoditi šta su do tada radili. U to vreme sam još radio kao nastavnik, i video sam dovoljno uduvanih klinaca da bih mogao da prepoznam simptome. Džon je bio zaokupljen igrom i činilo se da ništa ne primećuje, a ja nisam hteo da mu bilo šta spomenem. Tada sam ga još jedva poznavao, pa sam zaključio da ono što se događa između njega i njegovog sina nije moja stvar. Osim što smo jedan drugom rekli zdravo i do viđenja, mislim da Džejkob i ja nismo te večeri razmenili više od osam do deset reči.
Sledeći put smo se videli nekih šest meseci kasnije. Tada je on bio na sredini poslednje godine koledža, suočen s opasnošću da padne na svim kursevima, i Džon me je iznenada pozvao da provedemo veče igrajući bilijar. On i Džejkob tada gotovo da nisu razgovarali, pa mislim da je želeo da poslužim kao tampon, kao neutralna treća strana koja će sprečiti da između njih dvojice izbije rat na javnom mestu. Te noći smo Džejkob i ja razgovarali o Bin Spazms, i ja sam zavredeo ugled kul tipa. Ostavio je na mene utisak izuzetno bistrog i ogorčenog momka, odlučnog u nameri da na svaki mogući način upropasti svoj život. Ako sam i naslutio kakav tračak nade, on se krio u njegovoj rešenosti da potuče svog oca u bilijaru. Bio sam očajan igrač i brzo sam zaostajao u svakoj partiji, ali je Džon bio veštiji, a nekada ranije očito je uspeo da i svog sina poduči u toj igri. To je u obojici probudilo takmičarski duh, a sama činjenica da se Džejkob usredsređio na nešto, za mene je bilo znak ohrabrenja. Tada još nisam znao da je Džon u vojsci bio šampion u bilijaru. Da je hteo, mogao je da rasturi Džejkoba, ali on to nije učinio. Pretvarao se da se trudi, i na kraju puštao momka da pobedi. U tim okolnostima, verovatno je postupao ispravno. Teško da im je to kasnije bilo od ma kakve koristi, ali je, kada su okončali igru, ako ništa drugo, Džejkob uspeo da iscedi osmeh i priđe ocu da se rukuje s njim. Možda jedini put u životu, bar koliko ja znam.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Proročka noć - Pol Oster

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu