Plavi bicikl - Režin Deforž

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 11:50 am



Godine 1939. Lea Delmas ima sedamnaest godina. Njena porodica poseduje imanje Montijak, u srcu vinogradarske oblasti oko Bordoa. Njen život se odvija prožet osećanjem pripadnosti toj zemlji, obasjan nežnošću koju joj pruža porodica. U kući vlada užurbanost zbog priprema za bal...
Objava rata uništava sklad tog poslednjeg predratnog leta i baca Leu u pravi kovitlac.
Ona će otkriti poraz i suočiti se sa njim, saznaće šta je bekstvo pred bombama, smrt, nacistička okupacija, iskorišćavanje zemlje, snaga požude, nežna osećanja.
Tih prvih ratnih godina, Lea se suočava sa nemogućim izazovima...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 11:51 am


U znak sećanja na

princa Ivana Vjazemskog



PROLOG


Ustavši prvi, Pjer Delmas bi popio lošu kafu koju mu je služavka ostavljala na toplom kraju starinskog štednjaka. Zatim bi zviznuo psu i izašao, zimi po noći, leti u tužno praskozorje koje prethodi svitanju. Voleo je miris zemlje dok sve još spava. Često ga je dan zaticao na terasi, lica okrenutog prema tamnoj liniji koja od pokrajine Landa vodi ka moru. U porodici se govorilo da je njegova najveća tuga što nije postao mornar. Kao dete je u Bordou provodio mnoge sate na keju Šartron, posmatrajući teretne brodove. Video je sebe kao kapetana jednog od tih brodova, kako krstari morima i bori se s olujama, kao jedini gospodar broda posle Boga. Jednog dana pronašli su ga u dnu broda za prevoz uglja koji se spremao da krene za Afriku. Ni pretnje ni nežnosti nisu ga mogle nagnati da kaže kako se popeo na brod, ni zašto je želeo da ode tako, bez objašnjenja, od majke koju je obožavao. Od tada više nije lutao pretrpanim kejovima, punim robe s mirisom avanture, katrana i vanile.
Kao i njegov otac, Pjer Delmas se posvetio vinogradarstvu. Da li ga je njegova sklonost prema moru terala da godinu za godinom kupuje hektare borove šume, koja se povijala pod zapadnim vetrom? Sa trideset pet godina osetio je potrebu da se oženi. Odbio je predloge da uzme ženu iz kraja oko Bordoa, uprkos dobrim prilikama koje su mu se nudile. Sreo je Izabel de Monplejne u Parizu, kod jednog prijatelja, trgovca vinom.
Od trenutka kada ju je ugledao, zaljubio se u nju. Upravo je bila napunila devetnaest godina, a delovala je nešto starije, zbog punđe začešljane unazad i plavih melanholičnih očiju. Bila je pažljiva i šarmantna, mada je na momente delovala tužno i odsutno. Želeo je da otkloni njenu tugu, pa ju je zasmejavao, mada nije pravio gluposti.
Kada bi čuo Izabelin smeh, osećao je da je najsrećniji čovek na svetu. Bilo mu je drago što nije žrtvovala modi svoju raskošnu dugu kosu, kao što su učinile mnoge cenjene građanke Bordoa.
Izabel de Monplejne bila je ćerka jedinica bogatog veleposednika s Martinika. Živela je na ostrvu do desete godine, i sačuvala iz tog perioda raspevan izgovor i mekoću pokreta. Ta prividna nemarnost prikrivala je snažan i ponosan karakter, koji je jačao s godinama. Kad joj je umrla majka, divna kreolka, očajni otac poverio ju je svojim dvema sestrama. Albertin i Liz de Monplejne bile su dve starije gospođice koje su živele u Parizu. Šest meseci kasnije umro je i on, i ostavio ćerkama ogromne plantaže. Brzo posle toga, ne nadajući se previše, Pjer Delmas je rekao devojci da želi da se oženi njom. Na njegovo iznenađenje i radost, ona je prihvatila. Posle mesec dana su se venčali, veoma svečano, u Crkvi svetog Tome Akvinskog. Posle dužeg boravka na Martiniku, smestili su se u Montijak, sa starom guvernantom Rut, od koje Izabel nije želela da se odvaja.
Mada strankinja u tom kraju, Izabel se brzo prilagodila porodici svoga muža i susedima. Prilikom udaje dobila je znatan miraz, pa ga je iskoristila da sredi i ulepša svoj novi dom. Pjer je, kao stari momak, živeo u samo nekoliko prostorija, dok su ostale zjapile prazne. Za manje od godinu dana sve se promenilo, a posle rođenja njihove najstarije ćerke Fransoaz stara kuća nije se mogla prepoznati. Dve godine kasnije rodila se Lea, a nakon sledeće tri i Lora.
Pjer Delmas, vlasnik imanja Montijak, važio je za najsrećnijeg čoveka u kraju. Od Reola do Baza, od Langona do Kadijaka, bilo je mnogo onih koji su mu zavideli na mirnoj sreći uz ženu i tri ćerke.
Zamak Montijak bio je okružen hektarima plodne zemlja šumom i pre svega vinogradima, iz kojih je poticalo kvalitetno belo vino, slično čuvenom soternu. To vino je dobilo nekoliko zlatnih medalja. Takođe je proizvodio i crno vino jakog bukea. Zamak je možda prejaka reč za veliko zdanje s početka XIX veka, okruženo vinskim podrumima sa pripojenom farmom, ambarima, štalama i spremištima. Pjerov deda je zamenio originalne okrugle ružičaste i tamnosmeđe crepove na krovu zamka sivim škriljcem, modernijim u njegovo doba, ali su ostale zgrade sačuvale originalne krovove. Sivkasti škriljci davali su kući dostojanstven i pomalo tužan izgled, u skladu sa buržoaskim duhom predaka iz Bordoa.
Na ovo imanje, divno smešteno na bregu iznad Garone i Langona, između Verdelea i Sen Makera, stizalo se dugim putem oivičenim platanima, uz koje se uzdizao stari golubarnik, sve do poljoprivrednih zgrada. Odmah posle prvog senika, otvarala se uličica (tako su uvek zvali prolaz između zamka i farme, gde se nalazila ogromna kuhinja koja je prvobitno bila predvorje zamka). Samo su stranci ulazili kroz pravo predsoblje s raznorodnim nameštajem, popločano crnobelim pločama, preko kojih je bio prostrt tepih živih boja. Na belim zidovima nalazili su se stari tanjiri, minijaturni akvareli, veoma lepo ogledalo u stilu direktorijuma, što je unosilo izvesnu dozu veselosti. Iz tog lepog predvorja izlazilo se u dvorište u kome su bile zasađene dve ogromne lipe, pod kojima je cela porodica boravila po lepom vremenu. Nije se ni u snu moglo zamisliti lepše mesto: delimično oivičeno jorgovanima i kalininom živom ogradom, između dva kamena stuba otvarao se pogled na travnjak, koji se spuštao ka terasi, s pogledom na ceo kraj. Sa desne strane bile su šumica i bašta sa cvećem, a zatim se, sve do Belvija, prostirao vinograd koji je okruživao zamak. Pjer Delmas je naučio da voli tu zemlju i sada ju je obožavao skoro koliko i ćerke. On je bio nagao i osetljiv čovek. Otac mu je umro prerano i ostavio ga da upravlja imanjem Montijak, za koje njegove sestre i braća nisu bili zainteresovani jer je bilo previše udaljeno od Bordoa, a i donosilo je mali prihod. Kada se smestio na imanju, obećao je sebi da će uspeti. Da bi od braće i sestara otkupio njihov deo nasleđa, zadužio se kod prijatelja Rejmona d’Aržile, bogataša iz Sen Emiliona. Tako je, mada nije postao jedini gospodar posle Boga na nekom teretnom brodu, postao jedini gospodar imanja Montijak.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 11:51 am


POGLAVLJE 1.


Avgust je bio pri kraju. Lea, druga ćerka Pjera Delmasa, koja je upravo napunila sedamnaest godina, sedela je poluzatvorenih očiju na malom zidu terase Montijaka, okrenuta prema ravnici, odakle je dopirao primorski miris borova, klateći golim, pocrnelim nogama obuvenim u bazadeške sandale s trakama. Oslonjena obema rukama na ogradu, uživala je žudno u osećaju da joj telo diše ispod bele platnene haljine. Uzdahnula je od zadovoljstva i protegla se, izvijajući se, kao što je činila njena mačka Mona kad bi se probudila na suncu.
Kao i njen otac, Lea je volela ovo imanje, čije je i najskrovitije kutke poznavala. Kao dete se krila iza snopova puzavica, ili iza redova bačvi, jurila se s rođacima i rođakama, ili sinovima i ćerkama suseda. Njen nerazdvojni drug u igri bio je Matija Fajar, podrumarov sin, tri godine stariji od nje. Bio joj je potpuno odan i popuštao je pred svakim njenim osmehom. Lea je imala loknavu, stalno zamršenu kosu, večito oguljena kolena i ogromne ljubičaste oči, koje je zaklanjala dugim crnim trepavicama. Njena omiljena igra bila je da stavlja Matiju na probe. Kada je napunila četrnaest godina, zatražila mu je:
„Pokaži mi kako se vodi ljubav.“
Lud od sreće, uzeo ju je u naručje, zasuvši sitnim poljupcima njeno lepo lice, klonulo u seno u seniku. Poluzatvorenim ljubičastim očima posmatrala je pažljivo svaki njegov pokret. Kad joj je raskopčao tanku belu košulju, pridigla se da mu pomogne. Zatim je, u nastupu zakasnele stidljivosti, pokrila još nerazvijene grudi, osećajući u sebi do tada nepoznatu želju.
Negde u okolnim zgradama čuo se glas Pjera Delmasa. Matija je prestao s milovanjem.
„Nastavi!“, šaputala je Lea, privlačeći na grudi njegovu smeđu, kovrdžavu glavu.
„Tvoj otac...“
„Pa šta, zar se plašiš?“
„Ne, ali bilo bi me sramota da nas vidi.“
„Sramota? Zašto? Šta radimo loše?“
„Znaš ti dobro. Tvoji su roditelji uvek bili dobri prema meni i mojima.“
„Ali, pošto me voliš...“
On ju je dugo posmatrao. Baš je bila lepa, tako, zlataste kose pune sasušenih cvetića i vlati trave, otvorenih usta, nad krvoločnim belim zubićima i uzdignutih malih grudi, s napetim bradavicama.
Matija je ispružio ruku, a zatim je povukao. Rekao je, kao da govori sebi:
„Ne, to bi bilo loše. Ne tako...“, a zatim je dodao odlučnije: „Da, volim te i zbog toga ne želim da te... ti si gospođica iz zamka, a ja...“
Udaljio se i spustio niz lestvice.
„Kakva budala...“
Zakopčala je bluzu i zaspala. Spavala je sve do večeri, kada ju je probudio drugi zvuk zvona za večeru.
Sa zvonika u Langonu ili Sen Makeru otkucavalo je pet sati, što se nadaleko čulo. Sultan, pas sa farme, radosno je zalajao i pošao za dvojicom mladića, koji su, smejući se, dolazili preko travnjaka. Raul Lefevr i njegov brat Žan stigli su do zidića na kome je sedela Lea. Zadihani, naslonili su se svaki sa po jedne njene strane, dok ih je ona gledala podsmešljivo:
„Nije baš rano, mislila sam da više volite onu glupaču Noel Vilnev, koja ne zna šta bi sve izmislila da vam ugodi.“
„Nije ona glupača!“, uzviknuo je Raul.
Brat ga gurnu nogom.
„Njen otac nas je zadržao. Vilnev misli da će se uskoro zaratiti.“
„Rat, rat, ne priča se ni o čemu drugome. Dosta mi je toga. To me ne zanima“, reče Lea naglo, i prebaci noge preko zida. Žan i Raul joj se teatralnim gestom baciše pred noge.
„Oprosti nam, kraljice naših noći, sunce naših dana. Do vraga s ratom koji uznemirava devojke i ubija momke! Tvoja fatalna lepota ne bi trebalo da se spušta do takvih bednih detalja. Mi te volimo, ljubavlju kojoj nema ravne. Koga od nas više voliš, o kraljice? Biraj! Žana? On je srećnik, a ja umirem u trenutku očaja!“, izdeklamovao je Raul, padajući raširenih ruku.
Vragolasto gledajući, Lea je obišla oko ispruženog tela, koje je preskočila prezrivim pokretom, zatim se zaustavila, gurnula ga nogom i rekla istim melodramatičnim tonom:
„Izgleda veći mrtav nego živ.“
Uzimajući ga pod ruku, dok je nastojao da ostane ozbiljan, povukla je Žana.
„Ostavimo taj leš koji zaudara. Dođite, prijatelju, da mi se udvarate!“
Mladi ljudi se udaljiše, praćeni lažno razočaranim Raulovim pogledom. Pridigao je glavu da ih posmatra kako odlaze.


Raul i Žan Lefevr bili su izuzetno snažni. Imali su dvadeset i dvadeset jednu godinu i bili su neobično privrženi jedan drugome, skoro kao blizanci. Kada bi Raul napravio neku glupost, Žan bi odmah optuživao sebe; ako bi Žan dobio poklon, odmah bi ga dao bratu. Pohađali su srednju školu u Bordou, gde su izluđivali profesore potpunom nezainteresovanošću za nastavu. Bili su godinama na poslednjem mestu, da bi na kraju maturirali sa zakašnjenjem. To su učinili samo za ljubav majci Ameliji, govorili su. Svakako su to učinili i da bi izbegli udarce bićem, koje je, kako se pričalo, ova temperamentna žena delila nemilice svom brojnom i neobuzdanom potomstvu. Mlada je ostala udovica sa šestoro dece, od kojih je najmlađe jedva imalo dve godine, te je čvrstom rukom upravljala vinogradima, koje joj je muž ostavio na imanju Verdre.
Ona nije naročito volela Leu, za koju je mislila da je nesnosna i nevaspitana. Ni za koga nije bila tajna da su Raul i Žan Lefevr zaljubljeni u tu devojku, to je bila tema šala među mladićima i razlog za ljutnju devojaka.
„Ona je neodoljiva“, govorili su. „Kad nas pogleda polusklopljenih očiju, umiremo od želje da je uzmemo u naručje.“
„Ona je namiguša“, odgovarale su devojke. „Čim vidi da se neki muškarac interesuje za drugu, odmah mu upućuje nežne poglede.“
„Može biti, ali s Leom se može pričati o svemu: o konjima, borovima, vinogradima i o mnogim drugim stvarima.“
„To je taj seljački odgoj, ona se ponaša kao neuspeli dečak, a ne kao svetska mlada dama. Zar je primereno ići i posmatrati krave koje se tele, konje koji se pare, i to sama, u pratnji posluge ili muškaraca, ustajati noću i posmatrati mesečinu sa psom Sultanom? Majka joj je očajna. Izbacili su je iz pansiona za devojke zbog nediscipline. Trebalo bi da joj sestra Fransoaz bude primer. To je devojka dobro...“
„Da, ali je tako dosadna. Misli samo na muziku i svoje toalete...“
Zapravo, Lea je imala neograničen uticaj na muškarce. Nijedan joj nije mogao odoleti. Bili mladi ili stari, napoličari ili posednici, devojka ih je sve opčinjavala. Za jedan njen osmeh mnogi bi učinili razne gluposti. Njen otac je bio prvi među njima.
Kada bi napravila neku glupost, odlazila bi u njegovu radnu sobu, sedala mu u krilo i sklupčala mu se u naručju. U tim trenucima, Pjera Delmasa bi obuzimala takva sreća da je morao da zažmuri ne bi li je što bolje osetio.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 11:52 am




Raul se podigao jednim skokom, i pridružio se Lei i Žanu.
„Ku-ku, vaskrsnuo sam! O čemu pričate?“
„O baštenskoj zabavi koju gospodin D’Aržila pravi sutra, kao i o haljini koju će Lea obući.“
„Koju god haljinu da obuče, siguran sam da će biti najlepša“, rekao je Raul, obuhvatajući Leu oko struka.
Oslobodila se, smejući se.
„Stani, golicaš me. Biće to divna proslava. Na svoj dvadeset četvrti rođendan, Loran će biti junak dana. Posle piknika biće bal, a posle bala večera, pa vatromet.
Nema ničeg lepšeg.“
„Loran d’Aržila biće dvostruki junak dana“, rekao je Žan.
„Zašto?“, upitala je Lea, podižući prema Žanu lepo lice, prošarano pegicama.
„Ne smem da ti kažem, to je još tajna.“
„Kako, zar imaš tajni preda mnom? A ti, jesi li u toku?“, rekla je, okrećući se Raulu.
„Da, nešto malo...“
„Mislila sam da sam vam prijateljica i da me volite toliko da mi ne biste ništa skrivali“, kazala je Lea, bacivši se na malu kamenu klupicu prislonjenu uza zid zgrade vinskih podruma, okrenuta prema vinogradima, i praveći se da briše oči krajem haljine.
Šmrcajući, i dalje je posmatrala krajem oka braću, koja su se zgledala zbunjeno. Osećajući njihovu neodlučnost, Lea je izvela završni udarac, podigavši prema njima oči ispunjene lažnim suzama:
„Idite, previše me mučite, ne želim više da vas vidim!“
Raul je bio taj koji je odlučio da progovori:
„Eto, sutra će gospodin D’Aržila najaviti venčanje svog sina...“
„Venčanje svog sina?“, prekinula ga je Lea.
Prestala je sa glumom, i rekla grubim tonom:
„Ti si potpuno poludeo, Loran nema nameru da se ženi, već bi mi to rekao.“
„Svakako da nije imao priliku da ti to kaže, ali znaš da je veren od detinjstva s rođakom Kamij d’Aržilom“, nastavio je Raul.
„Kamij d’Aržila? Pa on je ne voli! To su bile dečje priče, da se zabave roditelji.“
„Varaš se. Sutra će biti objavljena zvanična veridba Lorana i Kamij, ubrzo će se i venčati, zbog rata...“
Lea ga više nije slušala. Malopre još tako vesela, sada je osetila da je obuzima panika. Osećala je čas hladnoću čas toplotu, kao i mučninu i glavobolju. „Loran se ženi? To nije bilo moguće... Ta Kamij, za koju su svi govorili da nije žena za njega, intelektualka uvek zadubljena u knjige, građanka. Ne može se oženiti njom, ja sam ta koju voli. Videla sam to onog dana po načinu na koji me je držao za ruku i gledao... Znam to, osećam to...“
„Hitlera nije briga za to...“
„Ipak, Poljska...“
Udubljeni u razgovor, dvojica braće nisu primećivali promenu u Leinom ponašanju.
„Treba da ga vidim“, kazala je glasno.
„Šta si kazala?“, upita Žan.
„Ništa, rekla sam da je vreme da se vratim.“
„Zar već? Tek smo došli.“
„Umorna sam i boli me glava.“
„U svakom slučaju, sutra u Roš Blanšu želimo da igraš samo sa mnom i
Raulom.“
„Slažem se, slažem se“, rekla je Lea nervozno ustajući.
„Pozdravi majku s naše strane.“
„To neću propustiti. Do sutra!“
„Ne zaboravi da su svi plesovi naši!“
Raul i Žan su otišli trčeći, podbadajući se kao mladi psi.


„Kakva derlad“, mislila je Lea, okrećući odlučno leđa kući, pa se uputila prema kapelici s raspećima, mestu njenih detinjih tugovanja.
Kao devojčica, kad god bi se posvađala sa sestrama, dobila kaznu od Rut zbog neurađenih zadataka ili grdnju od majke, uputila bi se prema jednoj od kapelica s raspećima da ublaži svoj jad, ili utiša bes. Zaobišla je Sidonijinu farmu. Sidonija je bila stara kuvarica u zamku, koju su starost i bolest naterale da prekine s tim poslom. Da bi joj zahvalio za vernu službu, Pjer Delmas joj je dao tu kuću, koja je nadvisila celu okolinu. Lea je često odlazila da ćaska sa staricom, i svaki put bi joj ova ponudila čašicu likera od crne ribizle, koji je sama pravila. Veoma se ponosila svojim proizvodom i očekivala je komplimente, koje Lea nikada nije zaboravljala, mada nije mogla da smisli taj liker.
Danas, međutim, pomisao na Sidonijino brbljanje i liker od ribizle bila je više nego što je mogla da podnese.
Zaustavila se bez daha u podnožju kapelice, i srušila se na prvi stepenik koji je vodio do nje, lica uronjenog u ledene šake. Strašan bol ju je prožimao, tuklo joj je u slepoočnicama, uši su joj gorele, osećala je ukus žuči u ustima. Pridigla je glavu i prasnula:
„Ne, to nije moguće! To nije istina!“
To su braća Lefevr izmislila iz ljubomore. Zar se neko ženi samo zato što je u detinjstvu bio veren? Osim toga, Kamij je bila suviše neprivlačna za Lorana, onako melanholična i mudra, osetljivog zdravlja, kako su pričali, i preterano blagog ponašanja. Kako bi bilo dosadno živeti sa ženom poput nje! Ne, nije moguće da je Loran voli, on voli nju, Leu, a ne tu mršavicu nesposobnu da se dobro drži na konju ili da pleše celu noć... On voli nju, bila je sigurna u to. Videla je to u načinu na koji ju je držao za ruku, u pogledu kojim je tražio njene oči... Još koliko juče na plaži... zabacila je glavu... osetila je da umire od želje da je poljubi. Naravno, nije ništa učinio... baš su naporni ti mladići iz dobrih porodica, tako sputani vaspitanjem! Ne, Loran ne može voleti Kamij.
Ova izvesnost joj je povratila hrabrost, te se podigla, rešena da sazna šta je istinito u toj priči, kao i da natera Lefevrove da skupo plate tu lošu šalu. Podigla je glavu prema krstovima i prošaputala:
„Pomozite mi.“
Otac je dan proveo na imanju Roš Bianš i trebalo je da se uskoro vrati. Odlučila je da mu krene u susret. Od njega će saznati o čemu je reč.
Na putu ga je iznenađeno spazila kako joj ide u susret.
„Video sam te kako juriš, kao da te đavoli gone. Jesi li se opet posvađala sa sestrama? Sva si crvena i raščupana.“
Kada je ugledala oca, Lea pokuša da napravi što smireniji izraz lica, kao što se na brzinu napuderišete kad se pojave neočekivani gosti: rezultat nije bio sjajan. Prisiljavala se da se smeška i, uzevši oca za ruku, rekla je, glave naslonjene na njegovo rame, najmaznijim tonom:
„Baš se radujem što te vidim, tatice, upravo sam ti krenula u susret. Baš divan dan, zar ne?“
„Da, dan je divan i miran: možda je to poslednji dan mira.“
Lea je naglo odgovorila:
„Poslednji? Zašto poslednji? Leto se još nije okončalo, a na Montijaku je jesen uvek najlepša.“
Pjer Delmas je olabavio stisak, i rekao sanjalačkim tonom:
„Da, to je najlepše doba, ali me čudi tvoja bezbrižnost; sve oko tebe najavljuje rat, a ti...“
„Rat, uvek rat!“, prekinula ga je ona naglo, „sita sam priča o ratu... Hitler nije toliko lud da objavi rat Poljskoj... a i ako se tamo zarati, šta se to nas tiče? Neka se snalaze sami, ti Poljaci.“
„Ćuti, ne znaš o čemu govoriš“, povikao je on, zgrabivši je za ruke. „Nemoj više da govoriš takve stvari: postoji savez između naših država. Ni Engleska ni Francuska ne mogu se izvući.“
„Rusi su sklopili savez sa Nemačkom.“
„Na svoju najveću sramotu, i Staljin će jednog dana shvatiti da je ispao pravi ćuran i da su mu doskočili.“
„A Čemberlen...?“
„Čemberlen će učiniti ono što čast nalaže, potvrdiće Hitleru da namerava da poštuje englesko-poljski savez.“
„I onda?“
„Onda, znači, biće rata.“
Nastala je tišina, ispunjena prizorima rata, koja je popunila prostor između njih. Lea je prekinula tu tišinu:
„Ali Loran d’Aržila kaže da nismo spremni za rat, da naše oružje datira iz rata 1914-1918. godine, i da mu je mesto u muzeju, avijacija nam je nikakva, a teška artiljerija bedna...“
„Za nekoga ko ne želi da priča o ratu, vidim da si obaveštenija o našim vojnim snagama od tvog starog oca. A šta kažeš za hrabrost naših vojnika?“
„Loran kaže da Francuzi ne žele da ratuju...“
„... ipak bi trebalo ratovati...“
„... i da će izginuti nizašta, u ratu koji nije njihov...“
„... umreće za slobodu...“
„... slobodu? Gde je tu sloboda kad si mrtav? Ne želim da umrem, ne želim da Loran umre.“
Glas joj se slomio, i okrenula je glavu da joj otac ne vidi suze.
Uznemiren ćerkinim rečima, on nije ništa primetio.
„Da si muškarac, Lea, rekao bih da si kukavica,“
„Ne znam, oprosti, tata, što te rastužujem, ali zaista se bojim.“
„Svi se bojimo...“
„Loran se ne boji, kaže da će učiniti ono što mu je dužnost, iako zna da ćemo izgubiti.“
„Isti defetistički stav koji sam po podne čuo od njegovog oca.“
„O, išao si na Roš Blanš?“
„Da.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 11:52 am


Lea je uhvatila oca za ruku, i povukla ga, smešeći mu se najnežnije.
„Hajde da se vratimo, kasnimo i mama će se zabrinuti.“
„Imaš pravo“, rekao je on uzvraćajući joj osmeh.
Zaustavili su se na Belviju da pozdrave Sidoniju koja je završila večernji obrok i uživala u svežini na klupici ispred kuće.
„Dakle, jesi li u formi, Sidonija?“
„O, gospodine, moglo bi biti i gore. Dok je lepo vreme, mogu da grejem stare kosti. A ovde, gospodine, srce mora da bude puno.“
Širokim gestom pokazala je divni pejzaž sa Pirinejima, koji se vide u daljini kad je vedro, kako je imala običaj da kaže. Sunce na zalasku bojilo je vinograde svetlucavim smaragdnim sjajem, pozlatilo prašnjave puteve, posvetlilo crepove na vinariji, i obasjavalo sve nekim varljivim mirom.
„Uđite da popijete koji gutljaj...“
Prvi zvuk zvona koje je najavljivalo večeru dopro je do njih i omogućio im da izbegnu čašicu likera od ribizle.
Na putu kući, okačena o očevu ruku, Lea je upitala:
„O čemu si pričao sa gospodinom D’Aržilom, osim o ratu? Da li ste govorili o sutrašnjem slavlju?“
U želji da joj odvrati misli od razgovora koji su upravo vodili, Pjer Delmas je odgovorio:
„Biće to lepa proslava, najlepša od svih koje smo nedavno imali. Čak ću ti i reći jednu tajnu, ako mi obećaš da nećeš reći sestrama, koje nisu u stanju da drže jezik za zubima.“
Lea je mahinalno usporila, osećajući kako su joj noge odjednom otežale.
„Tajnu?“
„Sutra će gospodin D’Aržila najaviti venčanje svog sina.“
Lea je zastala, bez glasa.
„Ne pitaš me s kim?“
„S kim?“, uspela je da promuca.
„Sa rođakom, Kamij d’Aržilom. To neće nikoga iznenaditi, ali pošto se pronose glasine o ratu, Kamij je želela da se venčanje ubrza... ali, šta ti je?“
Pjer Delmas je pridržao ćerku, koja je izgledala kao da će se onesvestiti.
„Dušo, sva si bleda... šta ti je? Nisi bolesna, zar ne? Da li je to zbog Loranovog venčanja?... Nisi valjda zaljubljena u njega?“
„Jesam... a i on mene voli.“
Zgranut, odveo je Leu do klupe pored puta, smestio je na nju i sručio se pored ćerke.
„Šta mi to pričaš, nije nikada mogao izjaviti da te voli, oduvek se zna da će se oženiti rođakom. Zašto misliš da te voli?“
„Znam to, i to je sve.“
„To je sve!“
„Kazaću mu da ga volim, tako da ne može da se oženi glupom rođakom.“
Pjer Delmas je tužno pogledao ćerku, a zatim je njegov pogled postao strog.
„Kao prvo, Kamij d’Aržila nije glupa, već šarmantna, vaspitana i veoma kulturna devojka, baš onakva žena kakva treba Loranu...“
„Sigurna sam da nije tako.“
„Loran je mladić strogih principa; devojka kao ti ubrzo bi se smrtno dosađivala sa njim.“
„Svejedno mi je, volim ga takvog kakav je. Reći ću mu...“
„Nećeš mu ništa reći. Ne želim da se moja ćerka baca o vrat momku koji voli drugu.“
„Nije tačno, on voli mene.“
Pred izbezumljenim licem svoga deteta, Pjer Delmas je malo oklevao, a zatim je rekao:
„Ne voli te, sam mi je radosno najavio venčanje.“
Krik koji se oteo iz Leinog grla pogodio ga je kao udarac. Njegova Lea bila je još pre kratkog vremena beba, koja je dolazila u njegov krevet kad bi se plašila vuka iz Rutinih priča, a sada je bila zaljubljena.
„Dušice, lepotice, jagnješce, molim te ne plači...“
„Tata... o, tata...!“
„Smiri se, smiri, tu sam... obrisi oči, ako te majka takvu vidi razboleće se. Obećaj mi da ćeš biti razumna. Nećeš se poniziti da priznaš ljubav Loranu. Moraš ga zaboraviti...“
Lea nije slušala oca. U njenom uznemirenom duhu rađala se polako jedna ideja, koja ju je smirivala. Uzela je maramicu koju joj je otac pružio, i ušmrknula se glasno, „ne kao svetska žena“, rekla bi Fransoaz, i podigla zaleđeno ali nasmešeno lice:
„U pravu si, tata, moram da ga zaboravim.“
Čuđenje koje se videlo na licu Pjera Delmasa bilo je svakako smešno, jer se Lea nasmejala.
„Konačno, ne shvatam žene uopšte“, rekao je sam sebi, osećajući da mu je skinut teret sa duše.
Zvuk drugog zvona naterao ih je da požure.
Lea se trkom popela u sobu, srećna što je izbegla podozrive Rutine poglede, pljusnula se hladnom vodom i očetkala kosu. Posmatrala je sažaljivo svoj lik u ogledalu. „Nema previše štete“, pomislila je, samo su joj oči bile nešto sjajnije nego obično.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 11:52 am


POGLAVLJE 2.


Pretvarajući se da ima migrenu, što je uznemirilo Rut, dok ju je majka pogladila po čelu, uz jednodušan zaključak da ima temperaturu, Lea nije otišla u redovnu večernju šetnju s porodicom, već se povukla u prostoriju koju su i dalje zvali „dečja soba“.
To je bila velika prostorija u najstarijem krilu kuće, gde su se nalazile sobe za poslugu i ostave za stvari koje su smetale. „Dečja soba“ bila je zatrpana svim i svačim, od starinskih kovčega od trske punih demodirane odeće, pogodne za dečje igre po kišnom vremenu i prerušavanja malih Delmasovih, do starinskih krojačkih lutki s prevelikim grudima i prenaglašenim oblinama, koje su delovale kao parodija ženskog tela; tu su bili i sanduci prepuni knjiga, koje su pripadale Pjeru i njegovoj braći. Iz tih knjiga su Lea i njene sestre učile da čitaju. Ta soba sa širokim gredama, u koju je svetlost dopirala kroz visoke prozore, van dečjeg domašaja, s izbledelim i okrnjenim pločama na podu, koje su negde bile polomljene i prekrivene izbledelim tepisima, sa donekle izbrisanim dezenom na papirnim tapetima po zidovima, bila je Leino utočište. Među polomljenim igračkama iz detinjstva, sklupčana u visokom gvozdenom krevecu u kome je spavala do šeste godine, ona je čitala, plakala, sanjarila, ljuljajući u naručju omiljenu lutku, ili spavala, kolena skupljenih ispod brade, ponovo pronalazeći u tom položaju spokojstvo lepe nasmejane bebe kakva je nekada bila. Poslednji odsjaji dana slabo su osvetljavali prostoriju, ostavljajući uglove u mraku. Lea je sedela na malom krevetu, obgrlivši rukama kolena i namršteno u tami fiksirala pogledom portret neke daleke prababe, ne videći ga pri tom. Od kada voli Lorana d’Aržilu? Oduvek? Ne, to nije istina. Prošle godine ga nije ni primećivala, a ni on nju. Tek ove godine je sve počelo, od poslednjeg uskršnjeg raspusta, kada je došao da obiđe bolesnog oca. Kao i prilikom svakog dolaska, svratio je da pozdravi gospodina i gospođu Delmas.
Tog dana bila je sama u malom ulaznom salonu, udubljena u čitanje poslednjeg romana Fransoa Morijaka, najbližeg suseda. Zaneta u knjigu, nije ni primetila da su se vrata otvorila. Zbog svežeg vazduha s početka proleća, koji je uneo u sobu snažan miris vlažne zemlje, uzdrhtala je i podigla glavu. Iznenađena, ugledala je visokog plavokosog momka u jahaćem odelu, s kačketom na glavi, bičem u ruci i rukavicama, kako je gleda s tako očitim divljenjem da je osetila veliko zadovoljstvo. Rastrojena, nije ga odmah poznala, ali joj je srce sve brže tuklo. Nasmešio se. Pošto ga je najzad prepoznala, bacila mu se oko vrata, kao dete.
„Lorane!“
„Lea?“
„Da, to sam ja.“
„Nemoguće, poslednji put kad sam vas... kad sam te video bila si dete, u pocepanoj haljini, raščupana, izgrebanih kolena, a sada... vidim divnu otmenu devojku“ (naveo ju je da se zavrti pred njim da bi joj se divio), „lepo očešljanu“ (tog dana ju je Rut očešljala, pa su joj kovrdže bile znalački ukroćene, i davale joj izgled srednjovekovne gospodarice zamka).
„Znači, sviđam ti se?“
„Više nego što rečima mogu da iskažem.“
Krupne ljubičaste oči nedužno su zatreptale, kao i svaki put kada je Lea želela da deluje zavodljivo. Toliko puta su joj već rekli da je neodoljiva s tim izrazom.
„Ne mogu da te se nagledam. Koliko imaš godina?“
„U avgustu punim sedamnaest.“
„Moja rođaka Kamij je dve godine starija.“
Zašto li je na zvuk tog imena osetila zlovolju? Bilo bi pristojno raspitati se o porodici, koju je dobro znala, ali i sama pomisao da izgovori ime Kamij bila joj je nepodnošljiva.
Loran d’Aržila se raspitivao za njene roditelje i sestre. Nije čula pitanja, već je odgovarala nasumce samo sa „da“ i „ne“, osetljiva čak i na zvuk tog glasa, od koga je drhtala.
Iznenada je prestao da priča, gledajući je pažljivo. Lea je bila sigurna da bi je u tom trenutku i zagrlio, samo da se majka i sestre nisu iznenada vratile.
„Kako to, Lea, Loran je ovde a nisi nas zvala?“
Mladić je poljubio pruženu ruku.
„Danas mi je jasnije od koga je Lea nasledila te divne oči“, rekao je, podižući glavu.
„Ćutite, Lei ne treba prečesto govoriti da je lepa, zna ona to i suviše dobro.“
„A mi?“, zajedno uzviknuše Fransoaz i Lora.
Loran se saže, i podiže malu Loru u naručje.
„Dobro je poznato da su žene iz Montijaka najlepše u kraju.“
Leina majka je zadržala Lorana na večeri. Lea je još uvek bila pod uticajem čarolije, čak i onda kada je Loran govorio o mogućem ratu. Na odlasku ju je poljubio u obraz, duže nego njene sestre, bila je u to sigurna. Od uzbuđenja je načas zatvorila oči. Kada ih je ponovo otvorila, Fransoaz ju je posmatrala sa zlobnom nevericom. Na stepenicama koje su vodile u njihovu sobu, šapnula joj je: „Ovaj nije za tebe.“
Sva obuzeta srećnim sećanjem ne proteklo veče, nije joj odgovorila, a to je, više od svega ostalog, začudilo Fransoaz.
Suza se skotrljala niz Lein obraz.
Bilo se sasvim smrklo. U do tada tihoj kući odjeknuli su glasovi šetača koji su se vraćali. Lea je pogađala kako otac u salonu pali vatru u kaminu da rastera večernju vlagu, seda u fotelju i, podigavši noge na podupirače, uzima s ovalnog stočića novine i naočare, dok majka veze goblen, a njeno lepo, blago lice obasjava lampa s ružičastim abažurom; Rut se povukla do stojeće lampe i završava haljine za sutrašnju svečanost; Lora se igra slagalicom, ili nekom malom lutkom, koju toliko voli. Čula je prve taktove Šopenovog valcera: to je Fransoaz sela za klavir. Lea je rado slušala sestru kako svira i divila se njenom talentu, iako joj to nikada nije kazala... Sva ta porodična toplina, koja ju je ponekada nervirala, sada joj je nedostajala u hladnoj tami dečje sobe. Poželela je da može, ne mičući se odatle, da sedne majci kraj nogu na mali podnožak, na kome je samo ona sedela, da gleda vatru, ili da joj spusti glavu u krilo i sanjari o ljubavi i slavi, ili da čita, ili, još bolje, da razgleda stare albume s fotografijama u otrcanim koricama, koje je majka čuvala kao najveću svetinju.
Skoro svakog dana od početka leta Loran je dolazio u Montijak. Vodio ju je na jahanje po vinogradima, ili u obilazak okoline svojim novim kolima, brzo vozeći po dosadno ravnim putevima Landa. Naslonivši potiljak na naslon sedišta otvorenog automobila, Lea je neumorno posmatrala kako monotono promiču vrhovi borova, koji su se uzdizali prema nebu, nestvarno plavom, kao na razglednici. Na te su izlete retko odlazili sami, ali bila je sigurna da su ostali prisutni samo iz potrebe da se ne prekrše pravila pristojnosti, i bila je zahvalna Loranu što ne pokazuje trapavu gorljivost braće Lefevr. Loran je govorio o drugim stvarima, a ne samo o lovu, vinogradima, šumi i konjima. Zaboravljala je kako se, pre nego što ga je srela, užasavala istančanih komentara o engleskim i američkim romanopiscima. Zbog Lorana je pročitala Konrada, Foknera i Ficdžeralda u originalu, što je bilo pravo iskušenje jer je teško čitala na engleskom. Inače nestrpljiva, podnosila je melanholiju koja bi ga obuzela čim bi pomislio na neizbežni rat.
„Toliko ljudi će umreti zbog drugorazrednog akvareliste“, govorio je.
Prihvatala je kod njega sve što joj je kod drugih smetalo. Nagrada za to bio je osmeh, nežan pogled ili stisak ruke.
„Tu si, Lea?“
Vrata su se otvorila, bacajući pravougaonik svetla u mračnu prostoriju. Lea se trgla kada je ćula majčin glas. Uspravila se, a krevetac je zaškripao pod njom.
„Da, mama.“
„Šta radiš u mraku?“
„Razmišljam.“
Od naglog bljeska svetla gole sijalice zabolele su je oči, pa ih je zaklonila savijenom rukom.
„Molim te, mama, ugasi.“
Izabel Delmas je poslušala i približila se, preskočivši hrpu knjiga koje su joj se našle na putu. Sela je udno postelje, na staro, razbijeno klečalo i pogladila ćerkinu raščupanu kosu.
„Kaži šta nije u redu, mila?“
Lea je osećala da joj se jecaji skupljaju u grlu, i poželela je da se poveri majci. Znala je koliko joj je majka stroga u pogledu nekih stvari, pa je obuzdala pomisao da prizna ljubav prema čoveku koji namerava da se oženi drugom. Nizašta na svetu nije htela da zabrinjava tu, pomalo udaljenu ženu kojoj se divila, poštovala je i na koju je tako želela da liči.
„Mala moja, pričaj sa mnom. Ne gledaj me kao zverčica uhvaćena u zamku.“
Lea je pokušavala da se osmehne i kaže nešto o sutrašnjoj svečanosti, o svojoj novoj haljini, ali joj je glas zastao u grlu i u suzama se bacila majci oko vrata, jecajući:
„Bojim se rata!“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 11:53 am




POGLAVLJE 3.


Narednog dana je kuća od ranog jutra odjekivala od uzvika, smeha i jurnjave sestara. Rut nije znala kuda da se okrene, obasuta zahtevima svojih „devojćica“.
Svuda je tražila torbice, šešire, cipele... „Požurite, dolaze stričevi i braća od strica.“
Zbilja, tri limuzine su se upravo zaustavile kod senika. Lik Delmas, stariji Pjerov brat, čuveni advokat iz Bordoa, kome je Mora bio jedini uzor, stigao je sa troje najmlađe dece: Filipom, Korinom i Pjerom. Lea ih nije naročito volela i smatrala ih je snobovima i licemerima, sve osim Pjera, koga su zvali Pjero da bi ga razlikovali od kuma, jer se već videlo da će biti drugačiji. Sa dvanaest godina isteran je iz svih verskih školskih ustanova u Bordou, zbog drskog i bezbožnog ponašanja, pa je školovanje nastavio u gimnaziji, na očevo veliko nezadovoljstvo.
Bernadet Bušardo, udovica pukovnika, svu svoju potrebu za nežnošću prenela je na jedino dete, Lisjena, rođenog malo pre nego što je postala udovica. Momku od osamnaest godina ta majčina briga bila je nesnosna i čekao je prvu priliku da od nje pobegne.
Adrijen Delmas, dominikanac i „porodična savest“ voleo je da zadirkuje brata Pjera. Od svih bratanaca i bratanica, jedino ga se Lea nije plašila, mada je bio pravi div, koji je delovao još snažnije zbog duge bele mantije. Kao poznati propovednik, držao je govore širom sveta i redovno se dopisivao sa verskim zvaničnicima svih vera. Govorio je nekoliko jezika i često odlazio u inostranstvo.
U otmenom društvu Bordoa, kao i u sopstvenoj porodici, otac Adrijen je važio za revolucionara. Zar nije pružao utočište španskim izbeglicama, ljudima koji su silovali kaluđerice i skrnavili grobove, kada su posle pada Barselone bežali iz zemlje? Zar nije bio prijatelj engleskog pisca Džordža Orvela, nekadašnjeg poručnika 29. divizije koji je, po nesnosnoj vrućini, ranjen lutao po kafanama i plažama, spavajući u porušenim kućama i šumarcima, pre nego što je uspeo da pređe u Francusku, gde mu je Adrijen ponudio gostoprimstvo. On je jedini od sve braće Minhenski sporazum proglasio bezakonjem i prorekao da se pribegavanjem takvoj podlosti neće izbeći rat. Samo je gospodin D’Aržila delio to mišljenje.
Rejmon d’Aržila i Adrijen Delmas bili su prijatelji od davnine. Voleli su Šamfora, Rusoa i Šatobrijana, ali se nisu slagali oko Zole, Zida i Morijaka, da bi se opet složili oko Stendala i Šekspira. Njihove rasprave o književnosti trajale su satima. Kada bi otac Delmas dolazio u posetu na Roš Blans, posluga je govorila:
„Evo ga ide opet dobri otac sa svojim Zolom, a morao bi znati da gospodar ne voli Zolu.“


Od svih devojaka, samo je Lea tog kasnog letnjeg popodneva imala tamnu toaletu.
Dugo je navaljivala na majku dok joj nije dozvolila da sašije haljinu od teške crne svile, sa sitnim crvenim cvetićima, koja je krojem isticala njen vitki struk, oble grudi i zaobljene bokove. Na bosim nogama imala je sandale od crvene kože, s visokim potpeticama. Nosila je smelo nakrivljeni šešir od crne slame, ukrašen kitom cveća iste boje kao i sandale, a u ruci je imala crvenu torbicu.
Braća Lefevr su joj prva pohitala u susret. Zatim ju je poljubio Lisjen Bušardo, a Žanu je prošaputao na uvo: „Strašne obline ima naša rođaka.“
Filip Delmas joj se približio kad je na njega došao red, i poljubio je, pocrvenevši. Lea ga je odmah ostavila i okrenula se Pjerou, koji joj se bacio oko vrata, naherivši joj šešir.
„Pjero, baš mi je drago što te vidim“, reče ona.
Razgrćući zbijeni skup obožavalaca, dominikanac u beloj mantiji najzad je uspeo da joj se približi.
„Hoćete li me pustiti da prođem da i ja poljubim kumče?“
„Oh, striče Adrijene, kako se radujem što ste došli! Ali šta vam je, kao da ste zabrinuti?“
„Ništa, dušo, nije mi ništa. Kako si samo porasla. Kad samo pomislim da sam te držao na krštenju! Uskoro bi trebalo misliti i na tvoju udaju. Imam utisak da ti udvarači ne nedostaju...!“
„O, striće“, prenemagala se ona, popravljajući šešir.
„Požurimo, požurimo, zakasnićemo na Roš Blanš. Svi u kola“, vikao je Pjer Delmas s usiljenom veselošću.
Polako su krenuli prema senicima, gde su bili parkirani automobili. Lea je odlučila da pođe sa kumom, na veliko razočaranje braće Lefevr, koji su za tu priliku bili uglancali svoj stari seltakatr.
„Idite vi napred sa svojom krntijom. Naći ćemo se na Roš Blanšu. Striče, smem li da vozim?“
„Znaš li da voziš?“
„Znam, ali nemoj da kažeš mami. Tata mi ponekad daje da vozim i uči me saobraćajnim propisima, to je najteže. Nadam se da ću uskoro položiti ispit.“
„Ali još si suviše mlada.“
„Tata kaže da ćemo to srediti.“
„Teško. U međuvremenu, pokaži mi šta znaš.“
Lisjen, Filip i Pjero seli su s njima u kola. Zadižući belu mantiju, sveštenik se popeo poslednji, pošto je kurblom pokrenuo auto.
„Bogamu...!“
Lea je prenaglo krenula.
„Oprostite, striče, nisam navikla na vaša kola.“
Posle nekoliko trzaja, koji su dobro protresli putnike, Lea je uspostavila kontrolu nad vozilom.
Stigli su poslednji na Roš Blanš, imanje gospodina D’Aržile, nedaleko od Sen Emiliona. Dugačak drvored hrastova vodio je do zamka otmene arhitekture s kraja osamnaestog veka, koja je bila u neskladu s neogotskim stilom susednih zamaka iz druge polovine devetnaestog veka. Loran i njegov otac bili su veoma privrženi svom domu, koji su održavali i ulepšavali što su bolje mogli.
Kad je Lea izašla iz automobila, suknja na preklop njene haljine širom se otvorila, visoko otkrivajući noge. Raul i Žan Lefevr nisu mogli da se uzdrže od zadivljenog zvižduka, zbog čega su navukli gnevne poglede gospođa i devojaka.
Sluga je krenuo da ostavi kola u dvorištu iza zgrada.
U gomili koja se gurala pred zamkom Lea je tražila samo jednu osobu: Lorana. Mala grupa se uputila prema domaćinu.
„Evo te najzad, Lea. Nijedna proslava ne bi bila uspešna bez tvog osmeha i tvoje lepote“, rekao je Rejmon d’Aržila, posmatrajući je s ljubavlju.
„Dobar dan, gospodine. Zar Loran nije tu?“
„Tu je, naravno. Samo bi još to trebalo! Pokazuje Kamij novouređene prostorije.“
Lea je zadrhtala. Sunce tog divnog septembarskog dana naglo je iščezlo. Pjer Delmas je opazio promenu u njenom držanju. Uzeo ju je pod ruku i povukao u stranu.
„Molim te, bez scena i suza. Ne želim da moja ćerka privlači svačiju pažnju.“
Lea je prigušila jecaj.
„Nije to ništa, tata, samo sam malo umorna, ali će proći čim nešto pojedem.“
Skinula je šešir i vratila se obožavaocima, visoko podignute glave. Oni su stajali ispred velikog stola na kome su bila poređana osvežavajuća pića. Smešila se njihovim rečima, smejala šalama, pila izvrsno vino iz Šato d’Ikema, dok joj se po glavi motala kratka rečenica: „On je sa Kamij.“
Izgledalo je da će proslava biti sjajna. Sunce je sijalo na nebu bez oblaka, travnjaci, zaliveni u zoru, bili su tamnozeleni i odisali su mirisom sveže pokošene trave, a žbunje ruža širilo je miomirise. Pod velikim sivo-belim šatorom bio je postavljen sto prepun jela, a uz njega je stajala posluga u belim košuljama. Svuda su bili namešteni stolovi pod suncobranima, kao i stolice i vrtne ležaljke. Ženske svetle haljine, pokreti, smeh i hod davali su izvesnu notu lakomislenosti, koja je bila u suprotnosti s tmurnim izrazom lica pojedinih muškaraca. Čak se i Loran d’Aržila, zbog koga su se svi okupili, Lei činio bled i napet kad se najzad pojavio, vodeći pod ruku devojku blagog izraza, čije je lice blistalo od sreće, odevenu u jednostavnu belu haljinu. Kada su stigli, svi zapljeskaše, osim Lee, koja je popravljala kosu.
Rejmon d’Aržila je dao znak da želi nešto da kaže:
„Dragi prijatelji, okupili smo se danas, 1. septembra 1939. godine, da proslavimo rođendan i veridbu mog sina Lorana s rođakom Kamij.“
Ponovo je odjeknuo pljesak.
„Hvala, prijatelji, hvala što ste došli u tako velikom broju. Radujem se da vas danas sve vidim u svom domu. Pijmo, slavimo, veselimo se na ovaj svečani dan...“
Tu se glas gospodina D’Aržile zagušio od uzbuđenja. Ozaren, njegov sin je stupio napred:
„Neka svečanost počne!“
Lea je sedela malo dalje, u društvu obožavalaca. Svi su se nadmetali za čast da je posluže. Uskoro je pred sobom imala dovoljno hrane za nekoliko dana. Smejala se, razgovarala, na sve strane dobacivala osmehe i poglede, praćena žalosnim izrazima drugih devojaka, koje su ostale bez udvarača. Nikada nije izgledala radosnija. No, od i najmanjeg osmeha bolele su je vilice, nokte je od besa zarivala u vlažne dlanove, ublažujući tim bolom onaj koji joj je kidao srce. Pomislila je da će umreti kad je videla Lorana kako ide prema njima, vodeći pod ruku isuviše srećnu Kamij, dok je njen brat išao za njima.
„Dobar dan, Lea, nisam stigao da te pozdravim“, rekao je Loran, naklonivši se. „Sećaš li se Lee, Kamij?“
„Naravno da se sećam“, reče ona, ispustivši ruku svog verenika. „Kako bih je mogla zaboraviti?“
Lea je ustala i posmatrala ovu nedostojnu suparnicu. Ukrutila se kada ju je Kamij poljubila u oba obraza.
„Loran mi je mnogo pričao o tebi. Volela bih da budemo prijateljice.“
Kao da nije opazila kako joj mlako Lea uzvraća poljupce, Kamij je gurnula ispred sebe brata, mladića stidljivog izgleda.
„Sećaš li se mog brata Kloda? Umire od želje da te opet vidi.“
„Dobar dan, Lea.“
Kako liči na sestru.
„Dođi, draga, ne zaboravimo na ostale goste“, reče Loran i povede verenicu sa sobom.
Lea ih je posmatrala dok su odlazili, osećajući se tako napušteno da se jedva uzdržavala da ne zaplače.
„Mogu li da vam se pridružim?“, pitao je Klod.
„Ustupi mu mesto“, nemilosrdno je rekla Lea, gurnuvši Raula Lefevra, koji je sedeo s njene desne strane.
Iznenađen i potišten, Raul je ustao i prišao bratu.
„Ne čini li ti se da je Lea danas nekako čudna?“
Žan je slegao ramenima, bez odgovora.
Lea je pružila Klodu tanjir pun suvih narezaka.
„Uzmite, nisam ih pipnula.“
Klod je seo, uzeo tanjir i zahvalio se, pocrvenevši.
„Ostaćete neko vreme na Roš Blanšu?“
„Teško, sa svim što se sprema...“
Lea nije slušala. Upravo je bila zatečena mišlju: „Pa Loran i ne zna da ga volim.“
Na to otkriće dobila je takav izraz olakšanja, a zatim prasnula u veseo smeh, da su je svi pogledali u čudu. Ustala je i pošla prema takozvanom šumarku. Klod d’Aržila i Žan Lefevr pošli su za njom. Ona ih je nemilosrdno i grubo oterala:
„Ostavite me na miru, želim da budem sama.“
Pokunjeno su se vratili do stola, oko koga su se gurali gosti.
„Misliš da ćemo se boriti?“, pitao je Raul Lefevr Alena de Ruseja, koji mu se, kao malo stariji, činio pogodnim da mu da pravi odgovor.
„Bez ikakve sumnje. Noćas ste jasno čuli radio: neodložno pripajanje Gdanjska Nemačkoj, ultimatum Poljskoj, kao posledica predloga koje je Hitler uputio poljskom opunomoćeniku i koji važe do 30. avgusta uveče. Danas je prvi septembar. U ovom trenutku možete biti sigurni da je gauleiter Forster proglasio priključenje Gdanjska Rajhu, kao i da je Nemačka napala Poljsku.“
„Znači, rat?“, upita Žan Lefevr, naglo ostarelim glasom.
„Da, rat.“
„Baš lepo, tući ćemo se“, razmetljivo je izjavio Lisjen Bušardo.
„Da, i pobedićemo“, kazao je Raul Lefevr sa dečačkim žarom.
„Ja sam manje ubeđen u to od tebe“, umorno je primetio Filip Delmas.
* * *

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 11:54 am



Lea je trkom prešla veliku livadu, koja je vodila do šumarka. Tu bi se čovek, u senci drveća, našao iznad imanja porodice D’Aržila. To je bila lepa zemlja, bogatija i izloženija suncu nego Montijak, pa je davala i bolje vino. Lea je oduvek volela Roš Blanš. Posmatrala je ova polja, vinograde, šume i zamak očima zemljoposednika.
Ne, niko ne bi mogao više od nje voleti ni razumeti ovu zemlju, osim možda njenog oca i gospodina D’Aržile, i naravno Lorana. Loran... voli je, u to nema nikakve sumnje. Ali on ne zna da i ona voli njega... kao da još uvek misli da je dete. Ipak, samo je malo mlađa od Kamij. Kamij... šta li on uopšte vidi u toj mršavici, ravnoj poput daske, loše obučenoj, tako nespretnoj kao da je tek izašla iz manastira. A tek ona frizura... kako neko u današnje vreme može onako da se češlja? Kruna ružnih plavih pletenica... samo joj nedostaje alzaska traka! U ovo vreme rodoljubivog zanosa to bi bilo savršeno! I ona lažna ljubaznost: „Volela bih da budemo prijateljice.“ Tek što nije. Ne, zaista, Loran svakako ne voli tu bezbojnu lutku. Izigrava gospodina u pogrešnim stvarima, i misli da je obavezan da se drži obećanja datog u kolevci. Ali kad sazna da ga ona, Lea, voli, raskinuće tu smešnu veridbu i pobeći će sa njom.
Sva uzbuđena ovim sanjarenjem, Lea nije ni primetila čoveka koji ju je, naslonjen na drvo, posmatrao kao da se zabavlja.
Uh, sad se bolje oseća! Ništa ne pomaže sređivanju misli kao malo samoće i razmišljanja. Sada je mirna, sve će ići kako ona želi. Ustala je i pesnicom desne ruke udarila o drugi dlan, pokret koji je preuzela od oca, i koji bi on napravio uvek kada je donosio neku odluku:
„Dobiću ga!“
Glasan smeh naterao ju je da se trgne.
„Siguran sam u to“, rekao je glas pun lažnog poštovanja.
„Uplašili ste me. Ko ste vi?“
„Prijatelj gospodina D’Aržile.“
„Nije valjda. O, oprostite...“
Ponovo je prasnuo u smeh. Skoro je zgodan kad se smeje, pomislila je Lea.
„Nemojte se izvinjavati, niste pogrešili. Pristojna gospoda D’Aržila i vaš ponizni sluga nemaju mnogo zajedničkog, osim nekih interesa. Uostalom, meni bi u njihovom društvu bilo veoma dosadno.“
„Kako možete to da kažete? Oni su najuljudniji i najobrazovaniji ljudi u pokrajini.“
„Baš sam na to i mislio.“
„O...!“
Lea je radoznalo pogledala sagovornika. To je bio prvi put da čuje da neko tako drsko govori o vlasnicima Roš Blanša. Čovek koji je stajao pred njom bio je veoma visok, pažljivo očešljane smeđe kose, drskih plavih očiju koje su se isticale na preplanulom i dosta ružnom licu, naglašenih crta, a iza punih usana nazirali su se zdravi zubi. Grizao je kraj zgnječene cigare, koja je širila oštar miris. Svetlosivo odelo s tankim belim prugama bilo je divno skrojeno, i odudaralo je od njegove tamne puti i grozne cigare.
Lea je odmahnula rukom, kao da želi da otera smrad cigare.
„Možda vam smeta dim? To je loša navika koju sam stekao u Španiji. Sada kad sam u otmenom društvu Bordoa, moraću ponovo da se naviknem na havane“, rekao je, bacivši cigaru i pažljivo je izgazivši nogom. „Istina je da ih zbog rata možda više i neće biti.“
„Rat, rat... vama muškarcima je samo ta reč u ustima. Zašto bismo ratovali? To me ne zanima.“
Čovek je gledao Leu, s osmehom sa kakvim se gleda ćudljivo dete.
„U pravu ste, baš sam prostak što dosađujem tako ljupkoj devojci beznačajnim stvarima. Govorimo radije o vama. Jeste li vereni? Niste? Onda imate momka? Ni to? Ne verujem! Malopre sam oko vas video gomilu ljubaznih mladića, koji kao da su svi zaljubljeni u vas, osim srećnog verenika, naravno...“
Lea, koja je bila ponovo sela, naglo je ustala.
„Nesnosni ste, gospodine, pustite me da se vratim svojim prijateljima.“
On se podrugljivo poklonio, naklonom koji je razbesneo devojku.
„Ne zadržavam vas, daleko sam od želje da budem neprijatan, ili da vas otimam od udvarača.“
Lea je prošla ispred njega i otišla ukočenog potiljka, bez pozdrava.
Čovek je seo na klupu, izvadio iz smeđe kožne kutije jednu od svojih cigara, odgrizao joj vrh koji je ispljunuo pred sebe i zamišljeno gledao za lepom prilikom zabavne devojčice koja ne voli rat.


Na podijumu pod stablima muzičari su postavljali instrumente, praćeni zainteresovanim pogledima mladih gostiju.
Lein povratak prijatelji su pozdravili povicima:
„Gde si bila? Svuda smo te tražili.“
„Nije nimalo lepo od tebe što si pobegla od nas.“
„Ali zaboga“, kazala je njena sestra od strica Korin, „Lei je milije društvo
Fransoe Tavernijea od društva mladića iz dobrih porodica.“
Leine obrve su iskazivale čuđenje:
„O kome govoriš?“
„Nećeš nas uveravati da ne poznaješ Fransou Tavernijea, s kojim si gugutala u šumarku?“
Lea je slegla ramenima i sažaljivo pogledala devojku.
„Rado bih ti prepustila društvo tog gospodina, koga sam danas prvi put videla i čije ime čujem od tebe. Šta ćeš, nisam kriva što me muškarci vole više nego tebe.“
„Naročito muškarci takve vrste.“
„Ti si nesnosna! Ne može biti tako strašan kako ti nagoveštavaš kad ga gospodin D’Aržila prima u kuću.“
„Mislim da je Lea u pravu. Ako gospodin D’Aržila prima gospodina Tavernijea u kuću, to znači da on to i zaslužuje“, rekao je Žan Lefevr, pritekavši prijateljici u pomoć.
„Svi u kraju misle da on krijumčari oružje i da ga je prodavao na tone španskim republikancima“, promrmljao je Lisjen Bušardo.
„Republikancima?“, užasnuto je pitala Korin Delmas, prevrćući očima.
„Pa šta onda? I oni moraju imati oružje za borbu“, izjavila je razdražljivo Lea.
U tom trenutku njene oči sretoše oči strica Adrijena, koji ju je posmatrao s osmehom odobravanja.
„Kako možeš da kažeš tako nešto?“, pitala je Korin. „Čudovišta koja su silovala kaluđerice, iskopavala leševe, mučila, ubijala?“
„A oni drugi, zar nisu i oni ubijali i mučili...?“
„Ali to su bili komunisti, antiklerikalci...“
„Pa onda? Imali su pravo na život.“
„Kako možeš da pričaš takve strahote, ti, jedna od Delmasovih, cela se vaša porodica molila za Frankovu pobedu.“
„Možda smo pogrešili.“
„Ovo su suviše ozbiljni razgovori za vaše lepe glavice“, rekao je Adrijen Delmas, iskoračivši. „Zar ne mislite da je bolje da se pripremite za ples? Orkestar je spreman.“
Kao jato golubica, petnaestak mladića i devojaka pohitalo je prema podijumu u dnu poljane, pod prostranim šatorom podignutih krila. Lea se nije pomerila.
„Ko je taj Fransoa Tavernije?“
Dominikanca kao da je iznenadilo i zbunilo to pitanje.
„Ne znam baš tačno. Iz bogate je porodice iz Liona, s kojom je, kažu, prekinuo sve veze zbog neke žene i političkog neslaganja.“
„Je li istinita ta priča o isporuci oružja?“
„Nemam pojma, on je ćutljiv čovek. Ako je to učinio, donekle je spasao čast Francuske, koja se u španskom ratu nije baš najlepše ponela.“
„Kako, striče, zar ti, sveštenik, možeš tako da pričaš? Zar papa nije dao podršku Franku?“
„Jeste, ali i papa može da pogreši.“
„Striče, sad si preterao“, glasno se nasmejala Lea. „Mislila sam da je papa nepogrešiv.“
Adrijen Delmas takođe se nasmejao.
„Ti si mala lukavica!“, kazao je. „A ja sam verovao da tebe sve te priče ne zanimaju.“
Lea je uhvatila strica pod ruku, i povukla ga za sobom, polako idući prema plesnom podijumu, odakle su dopirali odjeci divljeg passo doble.
„To kažem drugima, jer ako bi njih čovek slušao, samo bi o tome pričali. A kako oni često govore besmislice, više volim da ih ne slušam. Ali tebi, naravno, mogu reći da me to veoma interesuje. U potaji čitam novine, slušam radio, naročito
Radio London...“
„Slušala si ga jutros?“
„Nisam. Zbog ove zabave nisam imala vremena. Zaš...“
„Napokon si stigla, Lea! Jesi li zaboravila da si mi obećala jedan ples?“, rekao je Raul Lefevr.
„I meni“, kazao je njegov brat.
Lea je sa žaljenjem ispustila stričevu ruku i dozvolila da je odvedu na prostor za ples. Adrijen Delmas se osvrnuo. Pored njega je, pušeći zgnječenu cigaru, Fransoa Tavernije posmatrao Leu kako pleše.
U toku celog narednog sata Lea nije propustila nijedan ples, neprestano tražeći pogledom Lorana. Gde li je mogao biti? Videla je kako Kamij dolazi sama sa Fransoaz. Trebalo je iskoristiti priliku. Plesala je s Klodom d’Aržilom, koji je svakog časa sve više otkrivao da je zaljubljen. Usred jednog bostona, njegova je plesačica klonula.
„Lea, šta ti je?“
„Ništa, obična vrtoglavica. Malo sam umorna. Hoćeš li da me odvedeš na neko mirno mesto i doneseš mi čašu vode?“
Klod se užurbao i poveo je dalje od buke, u senku drveća, na pola puta između kuće i plesača. Sigurnim i nežnim pokretima smestio ju je na travnato uzvišenje.
„Ne miči se odatle, odmah se vraćam.“
Čim se udaljio, Lea je ustala i otrčala prema kući. Ušla je u staklenu baštu, ponos Roš Bianša. Unutra se vlaga lepila za kožu. Orkestar se čuo kao daleki odjek. Najneobičnije biljke puzale su po tlu, i uzdizale se prema staklenom krovu. Kamena staza vijugala je između leja i završavala kod veštačke pećine, po čijim su stranama rasli grozdovi orhideja. Jedna vrata vodila su u predvorje. Lea ih je gurnula. Iz velikog salona dopirao je glas njenog oca, strica Adrijena i gospodina D’Aržile. Oslušnula je, i učinilo joj se da Loran nije bio s njima. Nije ga bilo ni u biblioteci, ni u malom salonu. Vratila se u zimsku baštu. U vazduhu se osećao miris lakog duvana, miris Loranovih cigareta. Pored visoke vaze, iz koje su se spuštale duge stabljike s belim cvetovima jakog mirisa, svetlucala je u polumraku crvena tačkica.
„Lea, jesi li to ti...? Šta radiš ovde?“
„Tražim tebe.“
„Već su ti dosadili udvarači, pa bežiš od zabave?“, pitao je prilazeći.
Kako je bio lep, na zelenkastom svetlu koje mu je obasjavalo lice. Kako da ga ne voli. Ispružila je ruku.
„Lorane...“
On je prihvatio nervozne prste, kao da ne primećuje njenu zbunjenost.
„Šta je?“
Lea je prešla jezikom preko suvih usana. Ruka joj je drhtala u njegovoj. Osetila je da i Loranova ruka drhti. Tada joj je popustio stisak u grlu, požudni drhtaj prošao joj je kroz celo telo i promrmljala je, napola zažmurivši, kao životinja koja vreba:
„Volim te.“
Čim je izgovorila te reči, kao da joj je laknulo. Leino lice, s polusklopljenim očima, podiglo se prema njegovom, u očekivanju poljupca koji nije usledio.
Otvorila je oči i ustuknula za korak.
Loran je delovao iznenađeno i nesrećno. Baš kao njen otac, kada bi kao devojčica napravila neku glupost. Zar je toliko iznenađen? Morao je znati da ga voli, jer joj se udvarao, a ona je to prihvatala. Zašto ništa ne govori? Nasmejala se lažnim smehom.
„Ništa mi ne pričinjava veće zadovoljstvo od tvog prijateljstva.“
Ama, o čemu on govori. O prijateljstvu?
„... svi tvoji udvarači biće ljubomorni...“
„Šta li to priča? Kažem mu da ga volim, a on govori o mojim udvaračima...“
„Lorane“, viknu ona, „nemoj me zadirkivati. Volim te i ti to znaš. I ti mene voliš.“
Ruka s mirisom duvana spustila se na njene usne.
„Čuti, Lea. Ne smeš da govoriš stvari zbog kojih ćeš ubrzo zažaliti.“
„Nikada“, procedila je ona, sklanjajući ruku koja joj je zatvarala usta.
„Volim te i želim. Želim te isto koliko i ti mene. Samo reci suprotno, reci da me ne voliš!“
Lea nikada neće zaboraviti njegovo potreseno lice. Kao da se ceo jedan svet istovremeno rađao i nestajao pred njegovim očima: radost i strah otimali su se za prevlast nad njegovim duhom, stvorenim za tihu i mirnu ljubav.
Leina lepota je u tom trenutku delovala neobično. Kosa joj je bila raščupana od besa, lice uzbuđeno, oči blistave, usne napućene, sve je pozivalo na poljubac.
„Odgovori mi! Voliš me, zar ne?“
„Da, volim te“, promrmljao je.
Radost je obasjala i ulepšala Leu.
Dvoje mladih našli su se u zagrljaju, usne su im se sa žudnim uzbuđenjem spojile u poljubac. Loran ju je iznenada odgurnuo. Lea ga je pogledala s nežnim čuđenjem, poluotvorenih vlažnih usana.
„Lea, ludi smo, zaboravimo na ovo.“
„Ne, volim te, i hoću da se venčamo.“
„Ja ću se venčati sa Kamij!“
Njene ljubičaste oči su ga izgubljeno gledale i postajale sve crnje.
„Ali ti voliš mene. Ako se bojiš braka, hajde da odemo odavde. Sve što hoću je da živim sa tobom.“
„To je nemoguće. Otac je objavio moju veridbu sa Kamij. Oboje bi ih ubilo da je raskinem.“
Lea ga gurnu pesnicom.
„A ne bojiš se da ću ja da umrem?“
Ova rečenica izazvala je blag osmeh na Loranovom bledom licu. Uhvatio je Leu za ramena i rekao, odmahujući glavom:
„Ne, ti si jaka i ništa te ne može povrediti. Nosiš nagon za životom koji Kamij i ja nemamo. Mi smo iz suviše starih porodica, čije su se snaga i krv istrošile. Kamij i ja smo slični, mislimo na iste stvari, volimo isti način radnog i strogog života...“
„I ja volim učenje...“
„... Svakako“, nastavio je umornim tonom. „Ali bi se ti pored mene ubrzo počela dosađivati: voliš igru, flert, buku, ljude, sve što ja mrzim...“
„Nisi li i ti flertovao sa mnom?“
„Ne, mislim da nisam. Pogrešio sam što sam te prečesto viđao, što sam stalno bio sa tobom...“
„... i naveo me da verujem da me voliš.“
„Nisam to hteo. Uživao sam u tome da te gledam kako živiš, tako slobodna, tako ponosna i lepa... Bio sam bezbrižan, jer nisam mislio da bi te zanimao neko tako dosadan kao ja...“
„Nisi nikada bio dosadan...“
„... bio sam ti zahvalan što me slušaš... sve je u tebi slavlje života u njegovom najprirodnijem vidu...“
„Ali ti me voliš, rekao si.“
„Pogrešio sam. Kako da te ne volim, kao što čovek voli nedostižnu sreću...“
„Ništa nije nedostižno. Treba samo imati malo hrabrosti.“
„Naravno, treba imati malo hrabrosti... upravo to je ono što mi nedostaje.“
Lea je osećala da bes raste u njoj. Iznenada joj je lice otvrdnulo, i uzviknula je:
„Vi ste kukavica, Lorane d’Aržila. Volite me, kažete mi to i dozvolite da se pred vama ponizim... pretpostavljate mi tobožnju sveticu, neprivlačnu i neukusno odevenu, koja će vam roditi čopor plašljive i ružne dečurlije.“
„Ćuti, Lea, ne govori tako o Kamij!“
„Što bih se ustručavala? Šta je ta glupača uradila da ti se toliko dopada? Osim ako ne voliš sanjarski izgled, licemerne poglede, sladunjav izraz, kosu bez sjaja...“
„Lea, molim te...“
„Što si me naveo da verujem u tvoju ljubav?“
„Ali, Lea...“
Obuzeta svađalačkim besom, nije bila u stanju da uvidi da Loran nikada nije prešao granice prijateljstva. Sa besom se mešao i stid što je odbačena. Nasrnula je na njega i ošamarila ga iz sve snage.
„Mrzim te!“
Na njegovom bledom licu pojavio se crveni trag.
Grubost sopstvenog postupka smirila je Leu, ostavljajući je u očajanju. Kliznula je na tlo i pritisnula čelo o zid, pokrivajući ga sklopljenim rukama, rasute kose, a zatim je briznula u plač.
S izrazom duboke tuge, Loran je gledao u nju. Približio se devojci koja se tresla od bola, pružio ruku i ovlaš joj dodirnuo meku kosu, a zatim se okrenuo i polako otišao iz staklene bašte. Tiho je zatvorio vrata za sobom.
Šum jezička na bravi prekinuo je njeno jecanje. Sada je gotovo, sve je pokvarila, nikada joj neće oprostiti ovaj smešni prizor, uvrede. Nitkov... da joj dozvoli da se tako ponižava! Neće zaboraviti ovu sramotu dok je živa.
S mukom se pridigla, okamenjenog lica i izubijanog tela, kao posle pada.
„Nitkov, nitkov, nitkov...“
Šutnula je lonac sa krhkom orhidejom, koji se razbio o kamen.
„Je li ta komedija završena?“, pitao je neki glas, koji je iznenada dopro iz polumraka.
Leino srce je zastalo, a grlo joj se osušilo. Naglo se okrenula.
Fransoa Tavernije polako se približio. Zadrhtala je i prekrstila ruke na grudima.
„Hoćete li da vas zagrejem, ili da vam donesem čašicu konjaka?“
Zaštitnički i ironičan ton ošinuo je njenu sujetu, poput biča.
„Ništa mi ne treba. Šta radite ovde?“
„Odmarao sam se čekajući gospodina D’Aržilu. Zar je to zabranjeno?“
„Trebalo je da date do znanja da ste tu.“
„Draga moja, niste mi ostavili vremena za to. Bio sam zadremao i probudio sam se tek kad sam čuo kako izjavljujete ljubav našem domaćinu. Kakav zanos! Kakva strast! Gospodin D’Aržila mlađi to svakako ne zaslužuje.“
„Zabranjujem vam da tako pričate o njemu.“
„O, oprostite mi, nisam hteo da vas povredim, ali priznajte da se dotični gospodin poneo kao budala, odbijajući tako privlačan i... tako jasan predlog...“
„Vi ste prostak!“
„Možda, ali da ste vi pokazali i najmanje zanimanje za mene, ja bih...“
„Ne vidim koju bi ženu i najmanje zanimala osoba poput vas.“
„Varate se, devojčice, prave žene vole grube muškarce.“
„Žene sa kojima se vi družite, svakako, ali ne dobro...“
„... vaspitane devojke. Kao vi?“
Velika šaka odjednom je obuhvatila njene zglobove i privukla je. Našla se s rukama na leđima, pripijena uz muškarca koji je bio svedok njenog poniženja. Zatvorila je oči od mržnje koja ju je prožimala.
Fransoa Tavernije ju je posmatrao, kao da želi da dopre do njenih misli, a podrugljiv sjaj u očima mu se ugasio.
„Pustite me, mrzim vas!“
„Bes vam lepo stoji, divljakušo!“
Usnama je ovlaš dodirnuo njene, čvrsto je držeći. Ona se otimala besno i ćuteći. Stisak njegove ruke se pojačao, izmamljujući joj laki krik, dok ju je drugom rukom dohvatio za raščupanu kosu. Usne koje su mirisale na duvan i alkohol postale su nasilne. Bes je preplavio Leu... a onda je shvatila da uzvraća poljupce tom gnusnom... „odakle odjednom ta slabost u celom telu, ta slatka težina u bedrima?“
„Ne!“
Oslobodila se uz jauk.
Šta to ona radi? Luda je. Dopušta tom čoveku, koga prezire, da je ljubi! Čoveku za koga bi želela da je mrtav, jer voli drugoga! Da barem nije uživala u njegovim odvratnim poljupcima!
„Nitkove jedan!“
„Rečnik vam je prilično siromašan. Istu rečenicu ste malopre rekli drugome.“
„Mrzim vas!“
„Danas, ali sutra?“
„Nikada! Želim da izbije rat i da nestanete u njemu.“
„Što se tiče rata, želja će vam biti ispunjena. Kad je reč o mom nestanku, ne računajte suviše na to, ne mislim da ostavim kožu u ratu koji je unapred izgubljen.“
„Kukavice! Kako možete to da kažete?“
„Nisam kukavica ako vidim stvari jasnije. To je, uostalom, i mišljenje vašeg dragog Lorana d’Aržile.“
„Ne vređajte čoveka čiju veličinu duha ne razumete.“
Njegov glasan smeh ošinuo je Leu jače nego bilo kakva uvreda.
„Odvratni ste mi!“
„Malopre nisam imao taj utisak.“
Prikupljajući ostatke dostojanstva, Lea je izašla, zalupivši vrata.
* * *

Na velikom tremu sa podom od belog mermera, u dnu širokog stepeništa koje je vodilo u spavaće sobe, Lea se osvrnula kao neko ko ne zna kuda bi krenuo.
Buka i povici dopirali su kroz zidove radne sobe gospodina D’Aržile, a onda su se vrata naglo otvorila. Lea se povukla u senku zavese na vratima ispod stepenica, koja su vodila u podrum. Loran d’Aržila i Fransoa Tavernije sreli su se na sredini trema.
„Šta se događa?“, upitao je Tavernije.
„Na radiju ponovo prenose Forsterov poziv za napad na Gdanjsk i
’odobravanje da se grad pripoji Rajhu’.“
Loran d’Aržila bio je toliko bled da ga Fransoa Tavernije upita ironičnije nego što je nameravao:
„Zar to niste znali?“
„Naravno da jesmo, ali smo otac i ja, u dogovoru sa Kamij, ocem Adrijenom, gospodinom Delmasom i nekolicinom drugih, odlučili da vest držimo u tajnosti kako ne bismo pokvarili poslednju svečanost u danima mira.“
„Bah! Ako mislite da je tako bolje. A Poljska? Šta se priča o Poljskoj?“
„Od jutros u 5.45 vodi se bitka na celom frontu, a Varšava je bombardovana.“
Utrčali su Raul i Žan Lefevr.
„Vensan Leroj je stigao iz Langona, proglašena je opšta mobilizacija.“
Iza njih su se gurale zabrinute zvanice, u želji da saznaju pojedinosti. Neke žene su već plakale.
Gospodin D’Aržila je izašao iz radne sobe, u pratnji oca Adrijena i gospodina Delmasa.
„Prijatelji, prijatelji moji“, mrmljao je, pogrbivši se iznenada.
Kroz otvorena vrata čulo se krčanje radija, a zatim glasovi koji su govorili na poljskom i nemačkom, pa je onda sve nadjačao glas prevodioca.
Neko je pojačao ton.
„Građani i građanke Gdanjska, stigao je trenutak koji se već dvadeset godina priželjkuje. Gdanjsk od danas ponovo pripada velikom nemačkom Rajhu. Oslobodio nas je naš firer, Adolf Hitler. Prvi put iznad državnih zdanja u ovom gradu leprša zastava sa kukastim krstom, zastava nemačkog Rajha. Od danas će ta zastava lepršati iznad starih poljskih zdanja i u celoj luci.“
Tišina je pala na mali skup, dok je spiker govorio o tome kako se prihvata povratak Gdanjska Rajhu i opisivao narodno veselje i spomenike na kojima su istaknute nemačke zastave.
„Član prvi, ukida se položaj slobodnog grada i ova odluka stupa na snagu odmah“, naveo je Adrijen Delmas, kao da govori sam sa sobom.
„Nemačka je jutros izvršila neprijateljski napad na Poljsku“, nastavio je sa radija neustrašivi spikerov glas.
„To znači rat“, rekla je izdišućim glasom Bernadet Bušardo, srušivši se u fotelju.
„O, Lorane!“
Kamij je pohitala vereniku u zagrljaj, očiju punih suza.
„Ne plači, mila, to će se brzo završiti.“
Lea ih je posmatrala, stojeći sa strane. U opštoj pometnji niko nije uočio njeno bledo lice i raščupanu kosu. Zaboravila je na prizor u zimskoj bašti, na svoju odbačenu ljubav, i samo je mislila na to da bi Loran mogao poginuti.
„Mislio sam da ga mrzite“, promrmljao joj je na uvo topli Tavernijeov glas.
„Vas mrzim. Želela bih da u ovom ratu vi prvi poginete.“
„Žalim, draga prijateljice, ali kao što sam već rekao, ne nameravam da vam priuštim to zadovoljstvo. Tražite od mene šta god hoćete, dragulje, krzna, kuće, rado ću vam sve to položiti pred noge. Ali do života mi je stalo, ma kako on bio ništavan.“
„Vi ste jedini kome je sada do toga stalo. A o tome da se udam za vas...“
„Ko je pominjao brak? Žudim za tim da postanem vaš ljubavnik“
„Nit...“
„Znam, nitkov sam.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 11:54 am




POGLAVLJE 4.


Izabel Delmas je navaljivala da rođaci njenog muža prenoće u Montijaku. Razvukli su sklopive krevete i stavili ih u gostinsku sobu, u sobu sestara i u dečju sobu. Kao znak posebne pažnje, Lea je pristala da svoju postelju, kao utočište, ustupi Pjerou, koji je taj postupak cenio kao što i zaslužuje.
Cele večeri su rođaci, zaboravljajući na rat, pomagali Rut i Roz u prenošenju postelja i navlačenju posteljine. Kućom su odjekivali smeh, povici, topot nogu. Završivši posao, mladi ljudi su se zadihano bacili na krevete, na jastučiće ili na pod u dečjoj sobi, birajući radije ovu natrpanu prostoriju u kojoj je u vazduhu još lebdela prašina, koju je podigla metla energične Roz, nego salon, u kome su se okupili roditelji.
Lea je sedela na svom krevetiću i ređala pasijans udvoje, sa Pjeroom. Bila je rastresena i neprestano je grešila. Ljutito je odgurnula karte i zamišljeno se naslonila na gvozdene rešetke.
„O čemu misliš? Hoćeš li da igraš?“
„Misli na Fransoa Tavernijea“, reče Korin.
„Samo je sa njom razgovarao“, dodala je Lora.
„Varate se, ne misli ona na Fransoa Tavernijea“, prošaputala je Fransoaz.
„A na koga onda?“, pitala je Korin.
Lea se, mešajući karte, pravila da je ravnodušna. Šta hoće da kaže ta veštica? Još dok su bile male Fransoaz je pre svih pogađala šta njena mlađa sestra misli, znala je nepodopštine koje je napravila i mesta na kojima se krila. To je Leu dovodilo do takvog besa da je tukla stariju sestru. Koliko ih je samo puta Rut rastavljala kad bi se potukle... Fransoaz nije mogla da se obuzda da stalno ne uhodi sestru, i tužaka je zbog najmanje greške. Izabel Delmas nije podnosila tužakanje, pa ju je strogo kažnjavala, zbog čega se suparništvo među sestrama samo zaoštravalo.
„Da, na koga?“, ponovile su obe rođake.
Fransoaz ih je pustila da čekaju, zlobno i nadmoćno se osmehujući uglovima usana.
„Misli na Lorana d’Aržilu.“
„Pa on je veren sa Kamij.“
„Nije moguće...!“
„Luda si...!“
„Sigurna sam da se varaš...“
Svi ti povici kao da su se sudarali Lei u glavi, a pred sobom je videla veoma začuđeno Pjeroovo lice.
„Ali tako je, verujte, ona voli Lorana d’Aržilu.“
Lea je opasnom brzinom skočila s postelje i, pre nego što je Fransoaz napravila i najmanji pokret, zgrabila je za kosu. Mada iznenađena, Fransoaz je brzo uzvratila. Noktima je zaparala sestrin obraz. Pojavilo se malo krvi. Pošto je bila jača, Lea je ubrzo savladala sestru i, zajahavši je, počela da tuče njenom glavom o pod, držeći je pri tom za uši. Svi su pojurili da ih razdvoje. Kada su u tome najzad uspeli, sirota Fransoaz ostala je za trenutak nepomična na podu.
Buka i vriska uzbunile su roditelje.
„Nemoguća si, Lea. Što si tukla sestru?“, pitala je Izabel Delmas strogim glasom.
„U vašim godinama...“
„Mama...“
„Idi u sobu, ostaćeš bez večere.“
Lein bes je najednom splasnuo. Želela je da kaže majci koliko je nesrećna i koliko joj je potrebna njena uteha i nežnost. Ona je, međutim, grdi i tera od sebe. Lea bi možda i zaplakala da nije uhvatila Fransoazin pogled pun likovanja. Progutala je suze, i izašla uzdignute glave, prošavši pored stričeva i strina koji su je prekorno gledali. Samo je stric Adrijen napravio srdačan gest, propraćen osmehom, koji je govorio: nije to važno. Taj pokret je gotovo uništio njenu hrabrost, pa je trkom pobegla.
„Jadna moja Izabel, imaćete muke s tom malom“, rekla je snaha Bernadet Bušardo.
Izabel je, bez odgovora, izašla iz dečje sobe.
Lea nije poslušala majku, niti je otišla u sobu. Požurila je u baštu, prešla preko dvorišta i trkom preprečila kroz vinograde do Belvija. Da ne bi prolazila pored Sidonijine kuće, preskočila je zid kojim je imanje bilo ograđeno, i krenula prašnjavim putem prema kapelici i raspećima. Na pola puta ju je nalet toplog vetra naterao da uspori, a zatim i da se zaustavi.
Ruku prekrštenih na grudima, kao da želi da suzbije udaranje sopstvenog srca, ushićeno je posmatrala olujno nebo nad ravnicom. Svuda oko nje priroda se lomila pod naletom poludelog vetra, buntovno ječeći, kao da želi da izmakne oluji koja je dolazila sa mora. Iz časa u čas, nebo se zamračivalo i zastiralo pretećim oblacima.
Lei je vihor nosio kosu i vitlao njome, tako da je bila nalik na Gorgonine zmije, dok je nepomično posmatrala ovu provalu besa, koji je smirivao njen sopstveni. Osećala je podrhtavanje zemlje pod toplini kapima kiše i oslobađanje teških mirisa, koji su je opijali jače od najjačeg vina. Pod haljinom, koja se ubrzo pokvasila i priljubila uz telo, Leine obline jasnije su se videle nego da je bila gola, dok su joj bradavice na grudima otvrdnule od vetra. Pomamni elementi oduzimali su joj vlast nad sobom. Plava munja je proparala oblake, a zatim se začula i tutnjava grmljavine, od koje je zadrhtalo tlo. Lea je vrisnula. Lice joj je blistalo iskonskom radošću, a po njemu je tekla kiša, nalik na suze. Divlji oslobađajući smeh narastao je u njoj i prasnuo zajedno sa zvukom groma. Smeh je prešao u krik, krik likovanja i sreće što je živa. Kliznula je na zemlju nasred puta, koju je kiša pretvorila u blato. Dotakla je to blato, još toplo od sunca, usnama, zaronila ih je u tu meku masu. Liznula je ilovaču i učinilo joj se da ona u sebi nosi sve mirise Montijaka. Poželela je da se zemlja otvori i zatvori nad njom, da je proguta i da se ponovo rodi kao vinova loza, kao cvet, kao drvo u kraju koji voli. Okrenula se na leđa, izlažući umrljano lice nebeskom potopu.
Kad se sutradan kasno probudila sva slomljena, Lea je pokušala da se seti događaja prethodnog dana. Blatnjava odeća razbacana u neredu oko postelje prizvala joj je u sećanje oluju i sve što je bilo pre nje. Obuzela ju je teška tuga. Prvi put u životu nije dobila ono što je htela. Navukla je pokrivače preko glave, kao da želi njima da priguši svoj jad. Zvuk koraka i dozivanje prodrli su i kroz tu zaštitničku tkaninu, pa ju je odbacila i sela.
Bože moj! Šta će reći Rut kada vidi spavaćicu i čaršave umrljane blatom. Neko je energično zakucao na vrata.
„Lea, Lea, ustani! Loran i Klod d’Aržila dolaze da se oproste od nas.“
Strgnula je spavaćicu i požurila u kupatilo, pustila vodu u umivaonik i oprala tragove blata sa lice i tela. Snažno je očetkala kosu, tako zamršenu da se čupala u pramenovima. Zgrabila je prvu haljinu koja je bila pri ruci, staru haljinu od ružičastog platna, koju je veoma volela, a koja joj je sada bila preuska i prekratka. Obula je par starih espadrila i sjurila se niz stepenice.
Cela porodica se okupila u velikom salonu, oko Lorana i Kloda d’Aržile. Lica obojice mladića zasjala su kada su videli prijateljicu kako ulazi, obraza rumenih od žestokog trljanja, s oblakom blistave razbarušene kose oko glave, u tesnoj haljini devojčice koja je prebrzo izrasla.
Lea je suzbila želju da se baci Loranu u zagrljaj. Uz napor od koga je sva drhtala, prisilila se na mirnoću i kazala blagim glasom:
„Već odlaziš, Lorane?“
„Moram da se pridružim svome puku.“
„A ja svome u Turu“, dodao je Klod.
U želji da zavara oca, sestru i Lorana, Lea je uzela Kloda pod ruku i odvukla ga u stranu.
„Obećaj da ćeš paziti na sebe.“
„Obećavam. Hoćeš li malo misliti na mene kada budem na frontu?“
„Samo ću na tebe i misliti.“
Klod nije osetio ironiju u njenom glasu. Preplavila ga je čista sreća te je promucao:
„Ti... ti... me znači... malo voliš.“
U tom trenutku Lea je iza sebe čula Loranov glas:
„... venčaćemo se čim dobijem odsustvo. Kamij je veoma stalo do toga.“
Od bola je pognula glavu. Suza joj je skliznula niz obraz.
Klod se još jednom prevario.
„Lea, zar plačeš zbog mene...? Zar me zaista voliš?“
Ona je zadržala zlovoljan pokret. Kako može da veruje da joj je stalo do njega, tako bezličnog mladića, koji liči na sestru? Ah, osvetiće se ona! Kazniće Lorana zbog kukavičluka i Kamij zbog ljubavi prema njemu, kao i Kloda zbog gluposti.
Podigla je glavu, i nemilosrdno pogledala zaljubljenog mladića.
„Naravno da te volim.“
„Pa onda, hoćeš li da se udaš za mene?“
„Svakako.“
„Kada?“
„Kad budeš dobio prvo odsustvo.“
„Hajde da izađemo!“
S odlučnošću koja nije bila u njegovom karakteru, Klod je zgrabio Leinu ruku i odvukao je iz salona u baštu. Tamo ju je, iza žbuna hortenzija, privukao i poljubio. Devojka ga je skoro odgurnula, ali je pomislila da i to treba proći. Bože, kako je nespretan! Sećanje na Loranov poljubac i poljubac Fransoa Tavernijea, koji je odagnao onaj prvi, izazvalo je u njoj drhtanje, koje je Klod ponovo pogrešno shvatio.
„Ti me voliš?“
Lea samo što nije prasnula u smeh.
„Pristaješ li?“
„Na šta?“
„Da od tvog oca zatražim tvoju ruku?“
Lea je osetila da cela njena budućnost zavisi od tog odgovora. Zar je pametno da se uda za ovog nesrećnog momka samo da bi kaznila Lorana? Neće li ona prva patiti zbog toga?
Kroz lišće se nazirao Fransoazin lik.
„Da, dragi“, kazala je, zagrlivši Kloda.
Poslednje kapi vode isparavale su iz velikih bara na stazama u bašti, pod sivim i oblačnim nebom. Bilo je sparno. Pored staze su zujali rojevi muva. Lea je gurnula vrata senika, čiji su daščani zidovi posiveli od starosti. Kao u detinjstvu, popela se po lestvicama prislonjenim uz seno i bacila se na tu mirisnu i bockavu gomilu.
Razmišljala je o svemu što se dogodilo. Loran i Klod su otišli, a ona je odmah za njima pobegla, da umakne od bolnog i upitnog očevog pogleda. Setivši se toga, osetila je loš ukus u ustima. Nije bila dovoljno hrabra da prihvati raspravu. Zatvorila je oči, i potražila zaborav u snu. Još kao dete je pribegavala takvom bekstvu, kad bi je majka izgrdila, ili kad bi osetila neobjašnjiv umor od svega i od same sebe. Svaki put je blaženi san čekao na nju. Danas joj, međutim, nije dolazio.
Okrećući se i prevrćući po senu, Lea se osećala nekako izdanom.
Nečije telo svalilo se na nju.
„Matija, šta ti je?“
Drug iz detinjstva grlio ju je i prekrivao poljupcima mrmljajući:
„Droljo... droljo mala.“
„Prestani, pusti me, boli me!“
„Nisi to govorila malopre, kad te je grlio Klod d’Aržila.“
Lea je prasnula u smeh i odgurnula ga.
„Aha, o tome se radi!“
„Kako, o tome se radi, zar to nije dovoljno?“
„Ne vidim šta te se to tiče. Slobodna sam, i mogu da se ljubim s kim hoću.“
„Nećeš mi reći da ti se sviđa taj klipan.“
„Pa šta? Ne vidim šta ti tu možeš da prigovoriš?“
Matija je ljutito pogledao prijateljicu, a zatim mu je pogled postao nežan.
„Dobro znaš da te volim.“
To je bilo rečeno toliko nežno da je Lea osetila zadovoljstvo od uzbuđenja.
Prošla je rukom kroz njegovu gustu kosu i rekla sa više osećanja nego što je nameravala:
„I ja tebe volim, Matija.“
Sasvim prirodno, našli su se zagrljeni.
Za Leinu duboku tugu to milovanje bilo je utešno. Malo-pomalo zaboravila je i Kloda i Lorana i svoj bol, i samo je uživala u Matijinim poljupcima. Možda bi mu se sasvim prepustila da kroz gusto seno nije do nje dopro očev glas. Istrgla se iz zagrljaja i, ne koristeći lestvice, skočila na nabijenu zemlju u seniku.
Nebrojeno puta vešto je skočila s plasta sena, kao mačka. No jedan joj zglob popusti. Kriknula je, a Matija se odmah stvorio pored nje.
„Moja noga!“
Njen krik je čuo i otac, čiji se visok stas ocrtao u okviru vrata. Kad je video ćerku na tlu, požurio je ka njoj, odgurnuvši mladića.
„Šta ti je?“
„Ništa, tata, uganula sam nogu.“
„Daj da vidim!“
Kad je Pjer Delmas uhvatio njenu ozleđenu nogu, Lei se oteo krik. Zglob je već bio veoma otekao. On ju je pažljivo podigao.
„Matija, zamoli Rut da pozove doktora.“
Uskoro je Lea ležala ispružena na divanu pored ulaza u salon, a leđa i noge bili su joj poduprti jastucima. Stigao je doktor Blanšar. Pošto je pregledao i zavio povređenu nogu umirio je roditelje:
„Dobro uganuće. Nije ništa ozbiljno. Posle osam dana potpunog mirovanja, opet će trčati i skakati.“
„Osam dana mirovanja? Ne mogu to da izdržim, doktore.“
„Ne brini, brzo ćeš se navići.“
„Vidi se da niste vi uganuli nogu“, rekla je Lea nadureno.
Da bi je lakše posluživali, Izabel Delmas je odlučila da devojka spava u prizemlju, na divanu u očevoj radnoj sobi. Takav raspored izazvao je Lein smešak. Veoma je volela tu sobu, s ormanima za knjige duž zidova, koja je, kroz široki francuski prozor, gledala na najlepši deo bašte, iz koga su se mogli videti vinogradi i šume.
Potkraj popodneva došla su braća Lefevr, da se oproste. Bila je tako slatka, nežna i zavodljiva prema njima, da je svaki od momaka otišao uveren da je izabranik njenog srca.
„Nije ti dosta što trčiš za Loranom, što se kompromituješ sa Fransoom Tavernijeom, očijukaš sa Klodom i Matijom, nego moraš da zavrtiš glavu još i ovim jadnim Lefevrima?“, rekla je Fransoaz, koja je prisustvovala tom prizoru.
„Prava si...“
„Devojke, opet se svađate! Fransoaz, sestra ti je bolesna i trebalo bi da se odmara. Ostavi je na miru!“, rekla je njihova majka strogo, pošto je ušla u sobu. Sela je na stolicu kraj Lee.
„Boli li te još?“
„Pomalo, osećam probadanje u nozi.“
„To je normalno, podseti me da ti večeras dam sredstvo za smirenje.“
Lea je privukla majčinu ruku i poljubila je.
„Tako te volim, mama!“
Ganuta, Izabei je pomilovala ćerkinu ruku. Dugo su majka i ćerka ostale ćuteći, povezane zajedničkom nežnošću.
„Da li je istina ono što mi je tvoj otac rekao?“
Lea je povukla ruku, a lice joj je postalo beizrazno.
„Odgovori mi. Da li je istina da želiš da se udaš za Kloda d’Aržilu?“
„Jeste.“
„Ta mi ljubav deluje kao prilično iznenadna. Nisi ga videla više od godinu dana. Zar se desilo nešto što ne znam?“
Leu je obuzela nagla želja da joj sve kaže, da sve prizna i potraži majčinu utehu. Borila se protiv te želje: nikako ne sme da nanosi majci bol i da je razočara, mora nekako da je umiri.
„Ne“, rekla je odlučno, „volim ga!“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 11:55 am



POGLAVLJE 5.


Još uvek opružena na divanu, pretrpanom novinama sa očevog radnog stola, Lea je kroz otvorena vrata slušala govor Eduara Daladjea, koji je radio prenosio: „Mi vodimo rat jer su nam ga nametnuli. Svako od nas će ostati na svom mestu na francuskom tlu, u ovoj zemlji slobode, u kojoj je poštovanje ljudskog dostojanstva našlo poslednje utočište. Udružite sve napore u dubokom osećanju jedinstva i bratstva, za spas domovine. Živela Francuska!“
Klod d’Aržila je sedeo na niskoj stolici pored divana, s jednom rukom u gipsu, i maramom pričvršćenom oko vrata.
„Da nema ove proklete ruke, otišao bih da pokažem tim prljavim Švabama šta je sve kadar da uradi francuski vojnik.“
„Sam si kriv za to. Šta ti je trabalo da teraš staru ujakovu kobilu u ludi galop?“
„Imaš pravo“, priznao je nevoljno, „ali bio sam toliko srećan kad si rekla da me voliš, i da ćeš se udati za mene, da sam osetio potrebu da jurim na konju i u vihor vičem kako sam srećan što me voliš.“
„Jadni Klode, baš smo lep par ovako sakati.“
„Možda ćeš mi i zameriti, ali sam srećan zbog te glupe zgode, jer mi omogućava da budem s tobom, sad kada su drugi udvarači otišli. Jesi li govorila ponovo s roditeljima o našem venčanju? Ispričao sam Kamij sve i rekla je da je srećna što ćeš joj biti sestra.“
„Zašto si joj pričao o tome? Htela sam da to ostane među nama dok tata ne da pristanak!“, rekla je Lea ljutito.
„Ali, draga, Kamij mi je sestra, i uvek sam joj sve pričao...“
„O ovome je trebalo da ćutiš.“
„Što ponekad znaš da budeš zloća... Inače si tako blaga!“
„Nisam blaga. Ne volim da se bilo ko meša u moje stvari.“
„Ali Kamij nije bilo ko.“
„E sad je zbilja dosta, nesnosan si s tvojom Kamij. Idi i ostavi me samu!“
„Lea...“
„Idi i ostavi me samu!“
„Zaista, zaboravio sam, ja sam divljak, oprosti mi... kaži da mi opraštaš!“
„Da, da.“
„Hvala ti, draga, do viđenja do sutra.“
Malo posle njegovog odlaska ušao je Pjer Delmas.
„Kako je naša ranjenica?“
„Dobro sam, tata, ali bih želela da sam na nogama, osećam mravce po celom telu.“
„Budi strpljiva, mačkice, seti se one Kiplingove rečenice...“
„Prevelika žurba upropastila je žutu zmiju, koja je htela da proguta sunce.“
„Vidim da nisi zaboravila savete svog starog oca. Sprovedi ih u delo, kćeri, i videćeš kako su dobri.“
„Ne sumnjam u to“, uzdahnula je Lea.
Pjer Delmas je seo za radni sto, stavio naočare, premetnuo neke papire, prelistao nekoliko novina, otvorio fioku, zatvorio je, zagledao se u tavanicu, ustao i otišao do prozora.
„Dani postaju sve kraći“, rekao je kao za sebe, okrenut prema bašti.
Lea je pažljivo posmatrala njegov visok i krupan lik. Učinilo joj se da su mu ramena malo povijena, a da u kosi ima više sedih. Začudo, delovao joj je krhko. Nasmešila se na tu misao. Krhko, on, Pjer Delmas, sposoban da sam podigne bačvu, da na zemlji u Landu sam obara borove, isto tako brzo i spretno kao najbolji drvoseča.
„Tata!“, uzviknula je, obuzeta nekom nežnošću.
„Da?“
„Volim te!“
„Voliš me i želiš da me napustiš?“, rekao je okrenuvši se. Prišao joj je.
„Nije to isto.“
Pjer Delmas je uzdahnuo i seo na nisku stolicu, koja je zaškripala pod njegovom težinom.
„Da li si sasvim sigurna da želiš da se udaš za onog jednorukog trapavka?“
Lea nije odgovorila, već je nabusito oborila glavu.
„Ne želiš li možda da se udaš iz inata?“
Lea je pocrvenela i zatresla razbarušenom kosom.
„Brak je ozbiljna stvar, u koju se ulaže ceo život. Jesi li dobro razmislila?“
Njen otac je morao po svaku cenu da poveruje da je ona iskreno zaljubljena u Kloda, i da je „ona priča s Loranom“ stvar prošlosti, zaboravljena detinjarija.
„Slabo sam poznavala Kloda. Kad sam ga ugledala na zabavi, shvatila sam da volim njega i da za njegovog rođaka nisam osećala ništa više od prijateljstva, za koje sam mislila da je ljubav.“
Pjer Delmas ju je sumnjičavo pogledao.
„Ipak si mi, pre neko veče u kapelici, delovala nekako strasnije zaljubljena nego sada.“
Leino srce se steglo od straha da neće imati snage da i dalje igra ovu komediju.
„Pre neko veče sam bila umorna, iznervirana, besna što mi Loran nije ništa rekao o svom venčanju, a mislila sam da je zaljubljen u mene i očijukala sam sa njim. Uostalom, on je tako dosadan da se pitam kako ga Kamij podnosi.“
„To i ja mislim, verujem da bi devojci kao što si ti više odgovarao jedan od braće Lefevr.“
„Ali, tata, mi smo samo prijatelji!“
„Prijatelji? Jadno moje dete, ne znaš ništa o muškarcima. Njih dvojica su ludi za tobom, a nisu ni jedini. Sada idi na spavanje. Laku noć, mačkice!“
Lea se uskoro oporavila i mogla je opet da šeta po poljima, najčešće s Klodom. Približavala se berba i u Montijaku je, kao i svake godine u to doba, vrilo kao u košnici. Ove jeseni žene su zamenile momke, koji su otišli u rat. Nekoliko dana rat je bio potisnut u pozadinu. Grožđe nije moglo da čeka.
Pretila je oluja. Svi su žurili što su više mogli da završe posao pre nego što počne nevreme. U pet su pale prve kišne kapi, a za njima je usledio pljusak kao iz kabla, nateravši radnike da prekinu rad. Uskoro su volovska kola natovarena bačvama punim grožđa stigla u zaklon velikih spremišta.
U jednom seniku bili su postavljeni stolovi, pokriveni besprekorno belim stolnjacima, na kojima su se ređali u izobilju paštete, meso, živina, sirevi, činije za supu iz kojih se pušilo i bokali sa vinom. Pre ulaska, berači su prali ruke u velikoj bačvi s vodom, postavljenoj kod vrata, a zatim su, redom, zauzimali mesta na klupama pored stolova.
Pjer Delmas smestio se u čelu stola, dok je Izabel, sa velikom belom keceljom preko letnje haljine, posluživala goste, uz Fransoazinu, Lorinu i Rutinu pomoć. Lea, čiji su plikovi na rukama svedočili o njenom radnom zanosu, smestila se pored oca. Obožavala je ove gozbe i senik u doba berbe. Svake godine bi ta svečanost trajala po nekoliko dana. Svi bi se mladi ljudi iz okoline okupili, i sve se orilo smehom, pesmom i plesom. No ove godine nije bilo pravog raspoloženja. Većina zvanica bile su žene, a od retkih muškaraca samo starci. Nesumnjivo je svako mislio na one koji nisu bili tu i na veselje ranijih berbi, jer je obed započeo u tišini. Osećajući tugu svojih gostiju, Pjer Delmas je ustao, podigao čašu i rekao:
„Pijmo u zdravlje naših vojnika i u dobrom raspoloženju završimo posao koji oni ne mogu!“
„U zdravlje naših vojnika!“, povikaše svi za stolom.
Lea je položila ruku ocu na koleno, a on je ponovo podigao čašu, samo za nju.
„Pijem za tvoju sreću, mila moja“, dodao je tiho.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 11:55 am



POGLAVLJE 6.


„O, Lea, tako se radujem što ćeš se udati za mog brata. Dok ne nađete stan, smestićete se kod nas u ulici Ren.“
„Ali ja ne želim da idem u Pariz!“, uzviknula je Lea.
„Pa, moraćeš, mila. Kad se rat završi Klod će nastaviti studije.“
„A šta ću ja raditi za to vreme?“
Kamij je prasnula u veseo smeh.
„Otkrivaćeš Pariz u mom društvu. Sigurna sam da ćeš ga zavoleti, to je najlepši grad na svetu. Ići ćemo na izložbe, u muzeje, na koncerte, ići ćemo u operu, u
Komedi fransez.“
„Sve je to lepo, ali se meni više dopada Montijak.“
„Imaš pravo, Montijak je divan baš kao i Roš Blanš, ali ništa ne može zameniti
Pariz.“
„Nisam mislila da si tako površna.“
„Kako možeš to da kažeš? Nije površno voleti grad u kome ima mesta za sve što je umno. Loran, kao i ja, misli da se u Parizu bolje radi, jer se tu nalazi sve što je čoveku potrebno. Biblioteke...“
„Ne volim biblioteke, podsećaju na groblje za knjige.“
„Oh...!“
Lea je pomalo preterivala i bila je svesna toga, ali joj je Kamij išla na živce sa svojim Parizom i žudnjom za obrazovanjem...
Pošto je iscrpeo sve dokaze, Pjer Delmas je popustio ćerki. Dao je pristanak za brak, a Klod d’Aržila mu je zahvalio s takvim zanosom da je na kraju, ipak, pomislio da će njegova devojčica s njim biti srećna. Izabel se zadovoljila time da je snažno zagrli.
Fransoaz je mrmljala:
„Bolje vrabac u ruci nego golub na grani.“
Samo su Lora i Rut otvoreno pokazivale zadovoljstvo zbog tog braka. Lora je volela venčanja, a Rut je mislila da će to „dovesti malo pameti tu smušenu glavicu“.
Ubrzo posle službene objave veridbe stigla je vest koja je uznemirila obe porodice, i zbog koje se Lea skoro odala. Poručnik Loran d’Aržila ranjen je kad je pritekao u pomoć jednom od svojih ljudi na minskom polju. Pjer Delmas i njegova ćerka bili su na Roš Blanšu kada je glasnik doneo tu vest. Videći kako je gospodin D’Aržila pobledeo, Kamij je naslutila da se nešto desilo njenom vereniku. Ustala je i drhteći prišla stricu.
„Loran...?“
Pjer Delmas je takođe ustao.
„Odgovorite, molim vas, šta se desilo Loranu?“, preklinjala je Kamij.
„Ništa ozbiljno, dete, ništa ozbiljno“, procedio je gospodin D’Aržila.
„Ranjen je u ruku.“
U istom trenutku sluga je doneo telegram. Gospodin D’Aržila ga je pružio prijatelju.
„Pjere, otvorite ga, ja nemam hrabrosti.“
Pjer Delmas je poslušao i pročitao, a osmeh mu je obasjao lice.
„Od Lorana je. Dobrog je zdravlja i sutra stiže.“
„Sutra?“
„Da, sutra. Evo pogledajte...“
Kamij je istrgnula papir koji je pružio Loranovom ocu, dok je on gledao s nevericom.
„O, striče, istina je, Loran će doći sutra“, rekla je, briznuvši u plač.
Sve to vreme Lea je stajala po strani, savlađujući želju da viče, a zatim i da plače od sreće. Loran je živ! Vratiće se i ona će ga videti. Zatvorila je oči. Kamijin glas prenuo ju je iz prijatnog sanjarenja.
„Striče, iskoristimo ovu priliku da pomerimo datum venčanja, sigurna sam da i
Loran to želi.“
„Kako god ti hoćeš, Kamij, biće dobro kako god uradiš.“
„Lea, što se i vi ne biste venčali u Sen Makeru istog dana kad i mi. Bilo bi lepo da to bude istog dana.“
Glupača! Lea uopšte nije marila gde će to biti kad se već ne venčava s Loranom. Nizašta na svetu nije želela da čuje da čovek koga voli kaže „da“ drugoj. Zato je odsekla:
„Ja želim da se venčam u Verdeleu. Tata, hajdemo, mama nas čeka.“
Na povratku je Lea celim putem jedva zadržavala suze. Osećala je na sebi zabrinut pogled Pjera Delmasa. Mada inače brbljiva, odgovarala je jednosložnim rečima na očeva pitanja, pa je i on ubrzo ućutao.
Po povratku u Montijak nije imala hrabrosti da se suoči s Fransoazinim primedbama. Pobegla je u dečju sobu, gde je ostala do večere, sklupčana u krevetiću, suvih i bolnih očiju.
Probudila se već u zoru, i nije mogla da izdrži na jednom mestu. Klod je prethodnog dana obećao da će je pozvati čim Loran stigne. Stalno se motala po kući. Iznervirana, Izabel ju je poslala u Belvi, da vidi kako je Sidonija.
„Prijaće ti svež vazduh.“
Lea se, ljuta, trkom uputila prema Belviju, lomeći noge po putu izrovanom od kiše i kolskih točkova. Stari Sidonijin pas ju je radosno dočekao, lajući i poskakujući oko nje. Buka je dozvala gazdaricu, koja je otvorila vrata.
„To si ti, malena? Što nisi ušla? Sva si znojava. Uđi brzo, inače ćeš se prehladiti.“
Sidoniji se nije moglo protivrečiti. Lea je poslušala i ušla, poljubivši dobru ženu.
„Da li se nešto desilo u zamku kad si tako dotrčala?“
„Ne, mama me je poslala da vidim treba li ti nešto.“
„Divna ti je majka! Kaži joj da sam dobro, koliko mi starost dopušta. Ah, dušo, starost je najgore što čoveka može da zadesi!“
„Hajde, Sidonija, pa bolje je biti star nego mrtav.“
„Ne znam. To govorimo dok smo mladi, dok nam venama struji mlada i rumena krv, dok se možemo popeti na lestvice bez straha od pada. Pogledaj me sada!
Kakva je vajda od mene? Samo sam teret tvom ocu i briga tvojoj majci...“
„Ne smeš to da govoriš, Sidonija, znaš da te u Montijaku svi volimo.“
„Znam, naravno. Ali i pored toga osećam da sam svima teret, naročito sada, zbog tog prokletog rata. Više nisam u stanju ni da pletem, ispadaju mi igle i vuna iz ovih zgrčenih ruku. Baš bih htela da pletem čarape za naše vojnike. Bilo im je, jadnicima, tako hladno za vreme prošlog rata.“
Suza joj je kliznula niz izboran obraz. Lea ju je, stegnutog srca, posmatrala kako klizi i gubi se među borama u uglu usana. Obuzeta sažaljivom nežnošću, spustila se starici pred noge. Kleknula je, kao nekad kada bi je, kao dete, savladao neki veliki jad, i zagnjurila lice u njenu kecelju, koja je mirisala na oprano rublje. Kao i nekad, ruka, istrošena od grubih poslova u polju i služenja u kući, pogladila je zlatastu kosu.
„Ne budu tužna, lepotice moja. Ja sam stara luda, koja priča koješta i žali se. Nemoj da obraćaš pažnju, to je zbog oluje, seva mi u kostima pa sve vidim crno. Hajde, pogledaj me! Ma vidi samo kako mi se detence rastužilo! Da li je to odrasla devojka, koja će se uskoro udati? Lepo bi se obradovao tvoj verenik da te vidi takvu, crvenih očiju i nosa, kao u belog zeca. Sećaš se belih zečića? Koliko je bilo priče kad bismo hteli da ih zakoljemo za ručak. Nisi dala, stajala si ispred kaveza i vikala raširenih ruku: ’Ne, ne njih, to su princeze koje su zle vile pretvorile u zečiće!’ Tvoj otac i ja smo morali biti veoma lukavi da ih se domognemo. Morali smo da čekamo noć, a onda bismo u kaveze stavili onoliko traka koliko je bilo zečeva, da poveruješ da su se ponovo pretvorili u princeze, koje su na odlasku zaboravile trake...“
Uspomena na tu priču iz detinjstva izazvala je Lein osmeh.
„Onda sam bila glupa, verovala sam u vile.“
„Zar više ne veruješ? Grešiš. Ko te je učinio tako lepom? Naravno, dragi Bog, ali su i vile doprinele.“
Lea se smejala.
„Prestani, Doni, nisam više mala.“
„Za mene ćeš uvek biti moja mala devojčica, ona koju nisam imala“, rekla je Sidonija, nateravši je da ustane, i stežući je na grudi.
Ostale su dugo zagrljene.
Sidonija se prva izvukla iz zagrljaja. Izvadila je iz džepa na kecelji kockastu maramicu, bučno izduvala nos i obrisa oči.
„Hajde, ne treba da se raznežimo. Kazaćeš majci da ne brine i da mi ništa ne treba. Zahvali gospođici Rut za jučerašnju posetu... gde mi je glava? Nećeš otići bez kapljice likera od ribizle.“
„Hvala, Sidonija, ne treba.“
„Ni govora, ni govora!“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 11:55 am



POGLAVLJE 7.


„Lorane d’Aržila, uzimate li ovde prisutnu Kamij d’Aržilu za suprugu?“
„Da.“
To odlučno „da“ odjeknulo je pod gotskim svodom, i pogodilo Leu usred grudi. Osećala je kako joj se telo skamenilo, krv sledila, srce stalo i obuzela je samrtna hladnoća.
Kao kamenčić u kaleidoskopu, boje na oslikanim crkvenim prozorima stale su da podrhtavaju, šarajući dugom oltar na kome je sveštenik služio obred, stvarajući izmaglicu oko mladinog vela i pretvarajući Loranovu uniformu u arlekinsku odeću. „Kao moj stari lutak Jona“, pomislila je ona. Delovi te čarolije preplavili su crkvu, polako, zastirući sve prisutne. Uskoro se iz te pokretne obojene mase izdvajalo tek poneko hladno i sivo obličje. Lea je osećala olakšanje što, pod zatvorenim kapcima, samo ona vidi te boje. Na duboki zvuk orgulja, prema svodu koji se za trenutak ukazao šiknula je kao krv crvena boja, od nešto višeg tona raspršila se plava, dok se zelena prostirala kao taman tepih na koji su, poput latica, padale žuta, ružičasta i ljubičasta. Dok je gromki zvuk bivao sve jači, kao pod palicom nekog nevidljivog dirigenta, boje su se spojile u čudnovate oblike, okružene debelom crnom crtom, koja je naglašavala njihovu grozotu. Još strasniji od njih, plamenocrveni đavolski lik uspravio se pred Leom. Prepala se i čula sopstveni krik.
Odakle dolazi ta nesnosna vrućina? Ko je oterao ona čudovišta? Gde su one žive i drhtave boje? Zašto je sve mračno? A ova muzika, koja mrvi srce i kao čekić udara u slepoočnice?
„Gospođice, hoćete li da skupljate priloge?“
„Ne, hvala“, rekla je suvo.
Čovek je iznenađeno pogledao Leu. Devojke su obično volele da skupljaju priloge, jer su tako mogle da izazovu divljenje, pokazujući haljine... Razočaran, uputio se prema Fransoaz, koja je prihvatila poziv s izazovnim osmehom.
Misa se konačno završila. Pred oltarom, prekrivenim visokim buketima belog cveća, mladenci su primali čestitke rođaka i prijatelja.
Kad je došao red na Leu, koja se držala uspravno i gordo, Kamij joj je pružila ruke i zagrlila je, sva rumena i skoro lepa.
„Uskoro će i na tebe doći red, Lea! Kad bi mogla da budeš srećna kao što sam ja u ovom trenutku!“
Lea joj odsutno dozvoli da je poljubi. U njenom pometenom duhu kovitlale su se reči kojih se grčevito hvatala: „Ovo nije stvarno, to je san, ružan san... ovo nije stvarno...“
Klod ju je gurnuo, pa se našla pred Loranom i ostala nepomična.
„Poljubi ga!“, kazao je Klod.
Prodorni zvuči orgulja pratili su svadbenu povorku. Kamij je koračala, sva srećna i lepa, pod koprenom od malo požutele čipke, što su je mlade iz porodice D’Aržila nosile iz jedne generacije u generaciju, dok joj je žućkastobela satenska haljina svetlucala na suncu. Njena ruka lako je počivala na rukavu crnog Loranovog fraka, dok je on brižno usklađivao korak sa njenim. Iza njih je išlo osam deveruša, odevenih u ružičasti organdin, svežih lica uokvirenih šeširima iste boje i širokog oboda... Lea je mrzela ružičasto i organdin.
Na trgu pred crkvom čekala je velika gomila, koja je povicima i odobravanjem pozdravila mladence.
Fotograf duge crne kose, sa širokom umetničkom kravatom, postavio je mladence ispred portala radi tradicionalnog slikanja. Na jednoj od slika Lea se pomerila i lice joj je ispalo nejasno da se jedva mogla prepoznati, a na drugoj je tako oborila glavu da se video samo gornji deo njenog visokog šešira.
Na odlasku iz Sen Makera, u kolima strica Adrijena, u kojima su bili i Klod, Lisjen i Lora, Leu je obuzela slabost, zbog koje se, najzad, presamićena srušila na ivicu puta.
„Pa ovo dete gori u groznici“, povikao je stric Adrijen, pridržavajući joj glavu.
Kad je mučnina prošla, Lea je pala u travu, bledog lica posutog crvenim mrljama.
Adrijen joj je pomogao da se ispravi, podigao je na ruke i odneo u auto.
„Hladno mi je“, promucala je.
Lisjen je izvadio putno ćebe iz prtljažnika i pokrio je.
Doktor Blanšar je utvrdio da se radi o boginjama, i odredio strogu dijetu i potpuno mirovanje.
Venćanje, koje je trebalo da se održi početkom novembra, bilo je odloženo, a očajni Klod je otputovao da se pridruži puku ne videvši ponovo verenicu, koja je ležala u groznici.
Premda su otac, majka i Rut bdeli uz nju danju i noću, Lei je trebalo dosta vremena da se oporavi. U svojoj četrdeset godina dugoj lekarskoj praksi doktor Blanšar nije video tako težak slučaj boginja, pa se plašio početka epidemije. No ona nije izbila, i Lein slučaj ostao je usamljen.
Skoro svakog dana u Montijak su stizala pisma Kloda d’Aržile, i neotvorena se gomilala na noćnom stočiću. Svake nedelje Izabel Delmas ga je obaveštavala o zdravstvenom stanju njegove verenice. Krajem treće nedelje Lea je bila u stanju da majčinom pismu doda jednu kratku rečenicu.
Tu rečenicu Klod d’Aržila nije nikada pročitao. Malo pre nego što je to pismo stiglo u kasarnu, poginuo je u eksploziji granate, za vreme vežbe.
Nekoliko dana krili su tu vest od Lee, smatrajući da je suviše slaba da to podnese.
Jednog lepog i toplog decembarskog popodneva, Lea je napravila nekoliko koraka po terasi, oslonjena na Rutinu ruku. Osećala je nov život u telu i uzdisala od uživanja.
„Sada moramo da se vratimo. Dosta je za prvi put.“
„Ostanimo još malo, Rut, baš mi je dobro.“
„Ne, mala moja“, odlučno je rekla dadilja.
Lea je znala da se u nekim prilikama ne može opirati Ruti, pa nije navaljivala.
Koja li je ono sitna crna prilika što dolazi preko polja? Zašto nosi crni veo? S osećanjem užasa Lea je posmatrala dolazak žene u udovičkoj odeći.
„Loran!“
To voljeno i mrsko ime otelo joj se iz grla kao krik, koji je uplašio ptice na drveću. Rut je gledala u nju, ne shvatajući.
„Loran!“, jeknula je stežući vuneni ogrtač oko sebe.
Žena je podigla veo i pojavilo se potreseno Kamijino lice. Pružila je ruke bolesnici, koja je ukočeno dozvolila da je poljubi.
„Mila moja, jadnice moja mila.“
„Loran?“
„Kako si plemenita i misliš na druge. Loran je dobro, poručio mi je da te poljubim i kažem ti da je naša kuća i tvoja.“
Lea više nije čula ništa. Posle silnog straha obuzela ju je luda radost. Uz blistav osmeh poljubila je Kamij.
„Kako si me uplašila! Zašto ta čudna odeća? Zbog koga, zbog čega nosiš crninu?“
„O, Lea, pa zar ti ne znaš?“
„Šta bi to trebalo da znam?“
Kamij se srušila na zemlju, lica zagnjurenog u ruke.
„Šta se događa? Šta ti je? Rut, zašto je Kamij u žalosti?“
„Brat joj je poginuo.“
„Brat? Koji brat...? Oh...? Misliš...?“
Rut je klimnula glavom.
„Klod?“
„I tako mu ne moram reći da ne želim da se udam za njega“, pomislila je Lea, i nagonski pocrvenela zbog onog što je pomislila. Od stida su joj udarile suze na oči, ali ih je Kamij pogrešno shvatila.
„O, jadnice moja mila.“


Lea se očigledno oporavljala. Uprkos jakoj zimi, od koje su joj se crveneli obrazi i nos, odlazila je s ocem ponovo na duge izlete na konju, po vinogradima i poljima. Rat je izgledao udaljen. Crnina joj je dobro stajala.
Da bi je razonodio, Pjer Delmas joj je predložio da krene s njim u Pariz, gde je imao nekog posla. Odsešće kod Izabelinih tetaka, Liz i Albertin de Monplejne. Ona je oduševljeno prihvatila. U Parizu će možda sresti Lorana, koji je premešten u Ministarstvo rata.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 11:55 am


POGLAVLJE 8.


Otac i ćerka stigli su u Pariz večernjim vozom, na stanicu tako slabo osvetljenu da se na njoj jedva nešto moglo videti. Napolju je bio mrkli mrak. Retke ulične svetiljke nisu svojom prigušenom svetlošću prodirale kroz tamu. Posle čekanja koje im se činilo dugim, našli su taksi sa zastrtim svetlima, koji ih je polako povezao duž keja.
Lea je imala utisak da se voze kroz avetinjski grad, jer su vozila i prolaznici bili retki. Nekoliko plavičastih svetiljki naglašavalo je nestvarnost svega oko njih.
„Ovo je Crkva Notrdam“, rekao je Pjer Delmas.
Lea je zapazila masu, nešto tamniju od neba.
„A ovo je trg Sen Mišel.“
To je, dakle, ta čuvena Latinska četvrt, tako vesela i živahna! Samo je nekoliko prozeblih prilika prolazilo užurbanim korakom, kao da se međusobno izbegavaju. Odgovarajući na njenu misao, otac joj reče:
„Tužno je videti kako se sve promenilo! Nekada su u ovo doba sve kafane na trgu i duž bulevara bile otvorene.“
Izgubljeni u tužnom sanjarenju, stigoše u Univerzitetsku ulicu, ne progovorivši više ni reči.
Lizin i Albertinin doček izmamio im je osmehe. Lepo postavljen sto čekao ih je u trpezariji, koju je slika pejzaža na tapetima činila još prostranijom, a prikazivala je polazak na Antile. Kao dete je Lea, kad bi došla u pohod tetkama, od ove trpezarije stvarala svoj svet. Čim bi videla poluotvorena vrata, podvukla bi se pod stolnjak na dugačkom stolu. Iz tog zaklona je gledala brodove, cveće žarkih boja i izrazito plavo more. Koliko li je puta kao devojčica krenula na put čarobnom karavelom, koju su predstavljali sto i stolnjak od teške tamnozelene tkanine, sa dugačkim resama. Zidovi su pričali o životu punom šarenih boja i pustolovina, što je podsećao na legende koje je Izabel pričala ćerkama, svaki put kad su želele da slušaju, o dalekoj postojbini koju nisu poznavale.
„Kakva sreća, tetka! Ovde se ništa nije promenilo.“
„Što bi se promenilo, dušo? Zar nije dosta što se mi menjamo?“
„Pa ni vi se ne menjate, tetka Albertin. Isti ste otkad vas znam.“
„To znači da me oduvek znaš kao staricu.“
„O, ne, tetka Albertin, vi i tetka Liz nikada nećete ostariti!“
Albertin je poljubila sestričinu i smestila je za sto. Pjer Delmas je seo na suprotnu stranu.
„Mora da ste gladni. Estel vam je pripremila dinstanu teletinu sa smrčcima, onako kako vi volite, Pjer“, rekla je Albertin.
„Ona se i setila kakav ste sladokusac“, kazala je Liz izveštačeno.
„Osećam da ću dobiti nekoliko kila i da će me vaša sestričina grditi.“
„Ha, ha, ha! Nije se promenio, uvek je spreman za šalu“, nasmejale su se obe usedelice.
Lea se svojski poslužila, a kad ju je video kako jede s apetitom, njen otac nije mogao da ne pomisli na jadnog Kloda, koga je tako brzo zaboravila.
U sobi koja je nekada pripadala njenoj majci Lea je našla divan buket žutih ruža, u koji je bilo udenuto pisamce. Očarana lepotom cveća, uzela ga je i pročitala: „Za novu Parižanku, s nežnošću od Kamij i Lorana.“ To joj je pokvarilo zadovoljstvo: šta ima ona s nežnošću koja dolazi od Kamij? Ako Loran misli da svoju nežnost veže za ženinu, može da je zadrži za sebe. Pocepala je posetnicu i legla ozlojeđena.
Sutradan ju je probudio prijatan miris čokolade i blistavo sunce, zbog koga se podvukla pod pokrivače.
„Spustite zavese!“
„Ustaj, lenštino, ko još po ovakvom vremenu ostaje u krevetu? Znaš li ti koliko je sati?“
Lea je promolila vrh nosa ispod pokrivača.
„Koliko?“
„Skoro će jedanaest. Otac ti je davno izašao, a Kamij d’Aržila je već dva puta zvala“, kazala je Albertin, spuštajući poslužavnik s doručkom.
„O, do vraga!“, viknula je Lea sedajući, dok joj je Albertin pružala poslužavnik.
„Što to kažeš? Ljubazno je od Kamij da se tako raspituje za tebe.“
Lea nije odgovorila i udobno se namestila.
„Tetka, kako je ovo divno! Sve ono što volim!“, rekla je, i zagrizla toplo rumeno pecivo.
„Uživaj u tome, mila. Najavljuju niz ograničenja. Danas je dan s kolačima, bez mesa, a sutra će poslastičarnice biti zatvorene, a mesare otvorene. Moraćemo da se naviknemo na to.“
„Napokon si se probudila!“, gurnula je Liz svoj šiljati nos kroz vrata.
„Da li si dobro spavala?“
„Dobro jutro, tetka. Spavala sam kao top. Ova je soba toliko puna mame da mi se čini da je nije ni napustila.“
Pošto su je poljubile, sestre izadoše.
Lea je progutala još tri komada peciva i popila dve šolje čokolade. Pošto se zasitila, odgurnula je poslužavnik i ispružila se, ukrstivši ruke ispod glave.
Kroz jedan odškrinut prozor strujao je vazduh i ljuljao zavese od tila. Prolećno sunce kao da je po zidovima sobe oživelo likove sa tkanine iz Žuija, izbledele plave boje.
Lea je lako mogla da zamisli majku u ovoj sobi, blagoj i mirnoj kao i ona sama. O čemu li je sanjarila mlada Izabel u neko ovakvo prolećno jutro? Da li je mislila na ljubav, na brak? Da li je želela da zgrabi život obema rukama, da se pripije uz nečije zaljubljeno telo, da bude milovana i obasuta poljupcima? Ne, to je nemoguće. Ona je svakako bila daleko od takvih misli.
Telefon je zazvonio, negde daleko u stanu. Trenutak posle toga neko je zakucao na vrata.
„Napred!“
Vrata su se otvorila i ušla je snažna žena od pedesetak godina, obučena u svetlosivu bluzu, sa velikom, besprekorno belom keceljom.
„Estel! Kako se radujem što vas vidim. Kako ste?“
„Dobro, gospođice Lea.“
„Estel, ne budite tako zvanični, dođite da me poljubite.“
Kuvarica i sobarica gospođica De Monplejne nije se dala moliti. Poljubila je u oba obraza devojku koju je kao malu nosila u naručju.
„Jadno moje dete! Kakva nesreća... vaš verenik...!“
„Ćutite, ne želim da slušam o tome!“
„Da, naravno, oprostite mi, mala moja, tako sam netaktična.“
„Ama niste!“
„Uh, zaboravila sam... gospođice... gospođa D’Aržila vas je zvala na telefon. Zove već treći put.“
„Znam“, reče Lea nervozno. „Telefon je još uvek u malom salonu?“
Nastavila je razgovor, navlačeći tamnocrvenu kućnu haljinu od crvenog somota, koju joj je majka poklonila za Božić.
„Da, gospođice.“
Bosonoga je prošla kroz dug hodnik, i ušla u mali salon, omiljeno mesto sestara De Monplejne.
„Gle, promenile su tapete, i dobro su uradile, jer je ovaj uzorak veseliji“, opazila je Lea.
Prišla je stočiću, na kome je ležala podignuta slušalica.
„Halo, Kamij?“
„Ti si Lea?“
„Da, izvini što si čekala.“
„Nije važno, mila. Srećna sam što si u Parizu. Lepo je vreme, hoćeš li da prošetamo po podne?“
„Ako želiš.“
„Doći ću po tebe u dva. Da li ti odgovara?“
„Odlično.“
„Do skorog viđenja. Kad bi samo znala koliko se radujem što ću te opet videti.“
Lea nije odgovorila i spustila je slušalicu.
* * *
Sedeći na klupi u Tiljerijama, dve mlade žene u crnini uživale su u suncu, koje je opet granulo posle dugih nedelja zime, što je pokrivala Francusku debelim slojem snega. Sve je najavljivalo da je proleće konačno stiglo: blag vetrić, jasnija svetlost, od koje su zgrade u Ulici Rivoli i pročelje Luvra blago porumeneli, vrtlari koji su sadili prve lale po lejama obrubljenim zimzelenom, šetači koji su posmatrali ženske noge, tromost u pokretima, prodorniji glasovi dece koja su trčkarala oko bazena, a naročito onaj neodređen miris koji u proleće lebdi nad Parizom i sluđuje i najrazboritije ljude.
Kamij se, kao i Lea, prepuštala tom žudnom uživanju, koje je iz njenog duha brisalo bol zbog bratove smrti i strah da će se taj čudni rat nastaviti i oteti joj i muža. Iz sanjarenja ih je trgla lopta koja im se dokotrljala pred noge.
„Izvinite, gospođo.“
Kamij se osmehnula plavokosom dečačiću koji je stajao pred njom, podigla loptu i dala mu je.
„Hvala, gospođo.“
Kamij se zagledala za njim i razneženo uzdahnula.
„Kako je sladak! Pogledaj, Lea, kosa mu je iste boje kao Loranova.“
„Meni se ne čini“, odgovorila je Lea suvo.
„Mnogo bih volela da imam ovakvo dete.“
„Kakva smešna pomisao, da sada želiš dete. Za to bi čovek morao biti lud, ili bez savesti.“
Zbog oporog tona, Kamij je pomislila da je povredila prijateljicu, podsećajući je na sreću materinstva, a sirota Lea je nedavno izgubila...
„Izvini, tako sam sebična. Neko bi pomislio da sam zaboravila sirotog Kloda... a tako mi nedostaje“, rekla je briznuvši u plač, i pokrivši rukama lice.
Dve žene su zastale i sažaljivo pogledale sitnu crnu priliku, potresenu bolom.
Ti pogledi su doveli Leinu razdražljivost do vrhunca.
„Prestani, svi te gledaju!“
Kamij je uzela maramicu, koju joj je prijateljica pružila.
„Oprosti, nisam tako hrabra i dostojanstvena kao ti.“
Lea se uzdržala da ne kaže da nije reč ni o hrabrosti ni o dostojanstvu. Zašto bi stvarala neprijatelja od žene čoveka koga voli i koga će videti večeras, pošto ju je Kamij pozvala na večeru?
„Dođi, idemo odavde. Da popijemo čaj? Znaš li neko obližnje mesto?“
„Dobra ideja. Idemo u Ric, to je blizu.“
„Važi, hajdemo u Ric.“
Izašle su iz Tiljerija i pošle ka trgu Vandom.


„Zašto ne pazite?“, viknula je Lea.
Čovek koji je istrčao iz poznatog hotela svakako bi je srušio da je nisu pridržale dve snažne ruke.
„Oprostite, gospođo! Ali... zar to nije divna Lea Delmas? Draga moja, prepoznao bih vas među sto žena, uprkos tom prerušavanju. Ostali ste mi u nezaboravnom sećanju.“
„Pustite me! To boli!“
„Oprostite, baš sam grubijan“, kazao je s osmehom.
Fransoa Tavernije skinuo je šešir i poklonio se pred Kamij, osmehujući se.
„Dobar dan, gospođo D’Aržila, sećate li me se?“
„Dobar dan, gospodine Tavernije. Nisam zaboravila nikoga od prisutnih na mojoj veridbi.“
„Znam da vam je muž u Parizu. Smem li da pitam za kim nosite crninu?“
„Za bratom, gospodine.“
„Iskreno mi je žao, gospođo D’Aržila.“
„A mene niko ništa ne pita“, rekla je Lea, besna što je zapostavljena.
„Vi?“, rekao je šaljivim tonom, „pretpostavljam da ste se zavili u crno jer želite da se dopadnete. Mora da vam je neko od udvarača rekao da vam to dobro stoji i da ističe vaš ten i kosu.“
„O, ćutite, gospodine!“, viknula je Kamij. „Kako možete da kažete tako nešto...? Moj brat Klod bio je njen verenik.“
Da je Lea bolje gledala Fransoa Tavernijea, i da je bila manje ljuta, videla bi da su se na njegovom licu izmenjali razni izrazi: čuđenje, saosećanje, sumnja i konačno ruganje.
„Gospođice Delmas, na kolenima molim oproštaj. Nisam znao da ste bili zaljubljeni u gospodina D’Aržilu i da ste nameravali da se udate za njega. Primite moje iskreno saučešće.“
„Moj privatni život vas se ne tiče! Ne treba mi vaše saučešće!“
Kamij se umešala.
„Nemojte joj zameriti, gospodine Tavernije. Ona ne zna šta govori. Smrt mog brata veoma ju je potresla. Tako su se voleli.“
„Uveren sam u to“, rekao je Fransoa Tavernije, namigujući Lei.
Taj neotesanko, dakle, ta bitanga i nitkov, nije zaboravio prizor na Roš Blanšu, i imao je petlje da joj to stavi do znanja. Lea je uhvatila Kamij pod ruku.
„Kamij, umorna sam. Hajdemo kući!“
„Ne, nećemo odmah, hajdemo na čaj, dušo, pomoći će ti.“
„Gospođa D’Aržila ima pravo. Preporučujem vam čaj u Ricu. A i kolači su božanstveni“, rekao je Fransoa Tavernije izveštačenim tonom, koji je tako odudarao od njegovog izgleda da je Lea, uprkos besu, skoro prasnula u smeh.
Nije mogla sprečiti da joj kratak osmeh na trenutak ne obasja namrgođeno lice.
„To je već bolje“, uzviknuo je on. „Za jedan vaš osmeh, nažalost prolazan“, dodao je kad se njeno lepo lice opet namrštilo, „bio bih u stanju da prodam dušu đavolu.“
Čovek u sivoj uniformi i s vojničkom kapom u ruci, koji je od početka razgovora stajao malo dalje od njih, pored velike crne limuzine, sada je prišao.
„Oprostite, gospodine, zakasnićete, ministar vas čeka.“
„Hvala, Žermene. Šta je ministar prema lepotici? Nek čeka! Ipak, gospođe, moram da se pozdravim s vama. Dozvoljavate li, gospođo D’Aržila, da vam jednog dana dođem u posetu?“
„S velikim zadovoljstvom, gospodine Tavernije. Mom mužu i meni biće veoma milo.“
„Gospođice Delmas, hoću li imati sreću da vas opet vidim?“
„Teško, gospodine. Ostajem kratko u Parizu i vrlo sam zauzeta posetama prijateljima.“
„Onda ćemo se videti, jer osećam veliko prijateljstvo prema vama.“
Fransoa Tavernije ih je poslednji put pozdravio i ušao u kola. Vozač je zatvorio vrata, seo za volan i krenuo.
„Dakle, hoćemo li popiti čaj?“
„Mislila sam da želiš kući.“
„Promenila sam mišljenje.“
„Kako hoćeš, mila.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 11:56 am



U lepom stanu na bulevaru Raspaj, u kome je nameštaj u stilu Luja XIV bio pomešan sa modernim, uz sva obeležja prefinjene raskoši, Kamij je završavala slaganje cvetnog aranžmana na sredini stola. U mirnom zadovoljstvu zadubljena u ovaj posao kakvom se, s vlasničkim ponosom, prepušta svaka mlada supruga, Kamij nije čula Lorana kako ulazi. Kad ju je poljubio u vrat, iznad crne čipkane kragne na haljini od krepa, prigušeno je uzviknula:
„Uplašio si me“, rekla je nežno i okrenula se, sa buketićem jagorčevine u ruci.
„Kako je prošao dan sa Leom?“
„Dobro. Sirotica je još u šoku zbog Klodove snrti. Bila je naizmenično tužna i vesela. Shrvana i energična, nežna i gruba. Nisam više znala kako da joj ugodim.“
„Trebalo je da je vodiš negde gde ima dosta ljudi.“
„To sam i uradila. Povela sam je na čaj u Ric, i tamo smo srele Fransou
Tavernijea.“
„Ništa čudno, on tamo stanuje.“
„Sa mnom je bio ljubazan i pun saosećanja, a sa Leom veoma čudan.“
„Kako to čudan?“
„Kao da je hteo da je zadirkuje i izbezumi, a to mu je dobro polazilo za rukom.
Ti ga donekle poznaješ, kakav je on čovek?“
Loran je malo razmislio pre no što je odgovorio:
„To je prilično teško reći. U ministarstvu ga neki smatraju propalicom spremnom na sve zbog zarade; drugi misle da je on čovek koji najbolje procenjuje naš položaj. Niko ne sumnja u njegovu hrabrost, o tome svedoče i rane koje je zadobio u Španiji, kao ni u njegovu inteligenciji i znanje... priča se da ima nekoliko ljubavnica i ponekog vernog prijatelja.“
„Taj portret nije baš privlačan ni uverljiv. Šta ti misliš o njemu?“
„Još ne znam. Istovremeno mi je simpatičan i antipatičan. Slažemo se u mnogim pitanjima, naročito u pogledu vojne komande i našeg lošeg položaja - od iščekivanja slabi moral vojske. Složio sam se s njegovom ocenom poraznog ishoda rusko-finskog rata, uprkos ciničnim rečima kojima je to mišljenje izneo... Ali osećam i izvesnu odbojnost prema njemu: privlači me, a trenutak posle toga me odbija. Kao da je lišen svakog moralnog osećanja, ili ga dobro krije. Šta još da ti kažem? Suviše je složena ličnost da bih ga raščlanio u nekoliko reči.“
„Ovo je prvi put da te neko tako zbunjuje.“
„Da, inteligentan je na način koji ne razumem. Nešto mi izmiče. Imamo slično vaspitanje, išli smo u iste škole, potičemo iz iste sredine, književni i muzički ukusi nam se slažu, obojica smo dosta putovali, proučavali, razmišljali. Kod mene je ishod svega toga popustljivost prema ljudima i želja da se borim za očuvanje slobode, a kod njega se to pretvorilo u okrutnost i ravnodušnost prema budućnosti sveta.“
„Ne verujem baš da je okrutan ili ravnodušan.“
Loran je pogledao ženu, raznežen.
„Ti si tako dobra da ni kod koga ne vidiš zlo.
Odjeknuo je zvuk zvona.
„To su gosti. Dočekaj ih! Idem u kuhinju da vidim je li sve gotovo.“


„Kakva dosadna večera!“ Nikada u životu Lea se nije tako dosađivala. Kako neko može duže od pet minuta trpeti Kamij i njeno brbljanje i čavrljanje gospođica De Monplejne o teškoćama Parižana u snabdevanju, vazdušnoj odbrani i problemima s poslugom. Sreća što niko nema dece, jer bi sigurno naklapale poredeći majčino i mleko u prahu ili razne tehnike povijanja novorođenčadi. Čak se i njen otac, mada se u to nije naročito razumeo, upleo u razgovor.
Što se Lorana tiče, brak mu baš ne prija. Očigledno se ugojio, kosa mu se proredila, zubi su mu manje beli, a oči slabo sijaju. Ima i razloga za to, uz onako dosadnu ženu. Uprkos toj slici poružnelog Lorana, Lei se ipak činilo da se život zaustavio u času kada je prekoračila njihov prag. Kako je bio lep, vitak i prirodno otmen! Blistavim pogledom posmatrao ju je sa divljenjem, koje nije mogao sakriti. Kad ju je zadržao u zagrljaju, stežući je duže nego što je pristojno, mislila je, dotakao je usnama njene obraze i kosu... Šta je ono rekao, da je ona „njegova sestra“?! Odakle mu ta smešna pomisao? Njegova sestra! Šta je ono dodao? „Klod bi to voleo.“ Šta on zna o željama pokojnika? A ona? Zar ne bi trebalo i ona nešto da kaže? „Ovo je i tvoja kuća.“ Pa to je lepo. Neka to previše ne naglašava, mogla bi ga uhvatiti za reč. Jedino što je od njega želela bile su njegove usne na njenim. Zadovoljila se da odgovori:
„Hvala, Lorane.“
Tako se radovala ponovnom viđenju, a sve se rasplinulo u dosadi, zbog koje je postala nepravedna prema svojoj ljubavi.


Prošle su dve nedelje, a za to vreme Lea je skoro svakog dana viđala Lorana. Nažalost, nikada nisu bili sami. Zbog nekoliko trenutaka s njim podnosila je prisustvo Kamij, i sve više mrzela njenu ljubaznost. U retkim trenucima bistre svesti i dobrog raspoloženja priznavala je da je Kamij manje dosadna od većine žena, da ume da vodi razgovor o svemu, da nije sitničava i da se trudi da je razonodi. Zar nije pristala, mada je strogo pazila na pristojnost, da uprkos žalosti ode s njom u bioskop i pozorište? Lea je ponovo videla Kamij kako sa šešira skida dugi crni veo od krepa i sporo ga sklanja, što je više od reči naglasilo njen bol. To je uradila kada je Lea rekla da je obeshrabruju izlasci s udovicom, da joj to podriva hrabrost i čini je bolesnom...
Jednog jutra Pjer Delmas je ušao u ćerkinu sobu dok je doručkovala u krevetu.
„Dobro jutro, mila, da li si zadovoljna boravkom u Parizu?“
„O, da, tata, mada se ne bavim zabavnim stvarima.“
„Šta zoveš zabavnim stvarima? Svakodnevno izlaziš, bila si u muzejima, radnjama, vozila se čamcem u Bulonjskoj šumi. Šta bi još htela?“
„Htela bih na ples, u neki kabare, u Foli Beržer, htela bih nešto zabavno.“
„Shvataš li šta pričaš? Verenik ti je poginuo pre nepuna četiri meseca, a ti misliš samo na ples. Zar nemaš srca?“
„Pa nisam ja kriva što je poginuo.“
„Lea, prešla si sve granice. Nikada nisam verovao da si zaljubljena u jadnog Kloda, ali sad si me zaista razočarala.“
Očev ton pun prezira pogodio je Leu kao šamar. Najednom se osećala tako nesrećno, neshvaćeno i razotkriveno da je briznula u plač.
Pjer Delmas je mogao da podnese sve, osim suza svoje omiljene ćerke.
„Nije to ništa, malena, nije strašno. Razumem, teško ti je što u tim godinama moraš da se odrekneš nekih uživanja. Vratićemo se kući, bićeš uz majku, ići ćemo opet u šetnje...“
„Ne želim da se vraćam u Montijak.“
„Zašto ne želiš, ako ti je u Parizu dosadno.“
Lea nije odgovorila.
„Mila moja, odgovori mi!“
Podigla je ka ocu lice obliveno suzama, znajući da će on pred tim prizorom učiniti sve što bude htela.
„Želela bih da se upišem na Sorbonu i slušam predavanja iz književnosti“, rekla je slabim glasom.
Pjer Delmas je u čudu pogledao.
„Kakva čudna zamisao? U neko drugo vreme ne bih ništa rekao. Zar si zaboravila na rat?“
„Nije to čudna zamisao. Kamij i njene prijateljice to rade. A rat je daleko odavde. Molim te, tatice, kaži ’da’.“
„Moram da porazgovaram s tvojom majkom i pitam tetke da stanuješ kod njih“, reče Pjer Delmas, pokušavajući da odgurne Leu, koja samo što ga nije ugušila poljupcima.
„Telefoniraj mami, ja preuzimam tetke na sebe“, rekla je skočivši s kreveta. „Uostalom, Kamij mi je predložila da se smestim kod nje, ako bude ma kakvih problema.“
„Vidim da sam upao u pravu zaveru. Kuda ideš danas?“
„Ne znam još. Kamij će mi telefonirati. Šta ćeš ti da radiš?“
„Imam sastanak i poslovni ručak.“
„Ne zaboravi da uveče idemo kod Lorana, želi da nas upozna s nekim prijateljima.“
„Neću zaboraviti. Do viđenja do večeras!“
„Do viđenja. Ne zaboravi da telefoniraš mami!“
Kad su se vrata zatvorila Lea je zaigrala po sobi, sigurna da će otac pristati na njen zahtev. Danas će preći u napad. Juče je rekla Kamij da mora u kupovinu, a tetkama da ide na ručak sa Kamij. Kako je dobro biti slobodan i imati ceo dan samo za sebe! I kakva sreća što je lepo vreme. Može da obuče kostim, koji je tajno kupila u jednoj otmenoj radnji u predgrađu Sen Onore. Uz njega idu i šešir, torbica, cipele i rukavice. Na to je potrošila svu ušteđevinu. Ušla je u kupatilo pevajući. Kada je izašla, u širokom belom ogrtaču koji je jako mirisao na parfem, tetka Albertin, koja je prolazila hodnikom, zapitala se da li je razbila bočicu sa mirisom.
Bilo je skoro jedanaest. Pitala se hoće li do podne stići u ministarstvo rata, trebalo je požuriti. Brzo se obukla, drhteći na dodir svilene svetloružičaste bluze, u kojoj joj je lice delovalo vedrije. Suknja od teškog crnog krepa savršeno joj je stajala. Jakna je isticala uzan struk Na podignutu kosu pričvrstila je šeširić, kakav se može naći samo u Parizu, pljosnati valjak lepo ukrašen ružičastim cvetićima, sa kratkim velom. Obula je cipele s visokim potpeticama, uzela rukavice od najfinije kože i torbicu u skladu sa šeširom, koji je dopunio ovu strogu odeću, ali je nije učinio starijom, uprkos njenoj želji da deluje kao zrela žena. Bacila je poslednji pogled u ogledalo pre polaska, i proverila šavove na čarapama: slika koju joj je pokazalo ogledalo tako joj se dopala da se osmehnula sama sebi.
Sada je trebalo izaći a da je ne vide tetke, a ni Estel, koja bi se svakako čudila što verenica u crnini odjednom nosi ružičasto, i cveće na šeširu.
Na pločniku u Univerzitetskoj ulici vrata kolskog ulaza zalupila su se za njom, i Lea je odahnula od olakšanja. Drhteći, požurila je prema Bulevaru Sen Žermen, da nađe neki taksi. Kako je bilo hladno! Sunce je bilo varljivo, zima se vratila. Sreća što je vlada odobrila produžetak grejanja do petnaestog aprila.
Morala je da hoda do Sen Žermen de Prea da bi pronašla taksi, praćena zadivljenim odmeravanjem muškaraca i zavidnim pogledima žena. Na stanici su vozači stajali na suncu, naslonjeni na kola, i pušili, lupkajući nogama da se zagreju. Neki mlad vozač, s nemogućom kockastom kapom, seo je za volan.
„Kuda da vas vozim, crna prolećna lepotice?“
„U ministarstvo rata.“
„Dobro, u ministarstvo rata.“


Lea je prišla ordonansu.
„Želela bih da govorim s poručnikom D’Aržilom.“
„Imate li zakazano?“
„Imam“, promucala je, pod utiskom ovog mesta gde su, kao na železničkoj stanici, prolazili vojnici i oficiri svih rodova vojske.
„Lea, šta radiš ovde?“
„Gospođica kaže da ima zakazano kod vas.“
Loran je podigao obrve, ali je, videvši njen zbunjen pogled, i povukavši je sa sobom, rekao:
„Tako je! Šta se desilo? Da li je nešto ozbiljno?“
„Ne, jednostavno sam želela da te vidim“, odgovorila je gledajući ga iskosa. „I da ručam s tobom“, dodala je brzo.
„Dobra ideja! Srećom, slobodan sam. Dođi u kancelariju, nazvaću Kamij da nam se pridruži.“
„O, ne!“, viknula je ona.
Kad ju je Loran začuđeno pogledao, rekla je blažim tonom:
„Kamij danas neće moći da ruča sa nama jer mora da ide u nabavke za večeras.“
„Zaista, zaboravio sam na prijem. Kuda bi ti na ručak?“
„Na neko otmeno mesto.“
„U redu“, kazao je smejući se. „Šta kažeš za Maksima?“
„Divno!“
Vozač ministarstva odvezao ih je u Ulicu Roajal. Šef sale, Albert, dočekao ih je s uobičajenim ulagivanjem.
„Sto za gospodina D’Aržilu!“
Mnoge glave su se podigle kada je ušla Lea, čije je srce snažno tuklo pod ružičastom svilenom bluzom. Kad je sela, pogledala je oko sebe ne pokušavajući da prikrije zadovoljstvo što se nalazi u najčuvenijem restoranu na svetu. Sve je bilo nezaboravno: cveće u srebrnim vazama, porculansko posuđe, kristalne čaše, kelneri koji su brzo i tiho služili, ogledala koja su u beskraj produžavala redove ružičastih abažura, nakita i ženskih šešira, čipke na zavesama, crveni somot na pozadini tamnog furnira. Na sve strane je vladala raskoš: rat je bio daleko.
„Ono kao da je Moris Ševalije“, rekla je Loranu na uvo.
Bio je on. Tamo u dnu sedeo je Saša Gitri, a za susednim stolom lepa Meri Marke...
Jedan od kelnera doneo je jelovnik.
„Šta ćeš da jedeš?“
„Svejedno mi je, sigurna sam da je sve dobro. Izaberi umesto mene.“
Čim su naručili, približio se kelner zadužen za piće.
„Šta ćete piti, gospodine?“
„Šampanjac!“, viknula je Lea.
„Čuli ste. Dama želi šampanjac.“
Vino je ubrzo stiglo.
„Pijmo u naše zdravlje!“, reče Lea podižući čašu.
„U naše zdravlje, i onih koje volimo!“, dodao je Loran.
Pili su ćutke, gledajući se.
Pod njegovim pogledaom Lea je blistala od sreće. Kratak mrežasti veo davao je njenom svežem licu neki tajanstven izraz i činio da joj usne deluju još čulnije. Osećala je Loranov pogled kao milovanje. Sa smišljenom koketerijom, polako je digla veo, nudeći mu otkriveno lice.
„Kako si lepa!“
Odgovorila je grlenim smehom na njegov uzbuđeni glas. Loranove ruke su se zgrčile na belom stolnjaku. Od tog pokreta je zadrhtala, kao da su joj se njegovi prsti žarili u kožu. Učinila je pokret koji je ponela iz detinjstva, a koji je u ovoj prilici delovao neverovatno izazovno: palcem i kažiprstom stezala je donju usnu.
„Prestani!“
Prsti su joj zastali u vazduhu, udesila je lažno začuđen izraz lica. Lorana je od objašnjenja spasao dolazak hrane, na koju se Lea bacila proždrljivo i izgladnelo. Pojela je dimljenog lososa u nekoliko zalogaja.
„Uh, kako je ovo dobro!“
Zatim je, bez prelaza, nastavila:
„Misliš li da će se rat produžiti?“
Pitanje je bilo tako neočekivano da je umalo prevrnuo čašu.
„Da, moraću da se pridružim puku.“
„Kada?“
„Prekosutra.“
„Gde?“
„Kod Sedana.“
„Znaš li to već dugo?“
„Tri dana.“
„Da li si kazao Kamij?“
„Nisam još skupio hrabrosti.“
Lea je jedva okusila sledeće jelo, ali je popila nekoliko čaša šampanjca. Malopomalo izbledela je slika mrtvog ili ranjenog Lorana. Veselost koja ju je prožela bila je podstaknuta alkoholom.
„Hajde da pričamo o nečemu drugom!“, predložila je, spuštajući ruku na njegovu.
„Imaš pravo. Zašto da pokvarimo ove poslednje trenutke sreće i mira?
Sačuvaću tvoju sliku u najtežim trenucima - lepotica u ružičastom i crnom.“
Podupirći rukom bradu, Lea se nagla napred, polusklopljenih očiju.
„Vidiš da me voliš.“
Loranovo lice obojilo se mladalačkim rumenilom.
„Ne možeš to poricati, ja to osećam. Ne, ćuti, pusti mene da govorim. Ti bi samo napričao gluposti. Volim te, Lorane, volim te više nego onog dana kada sam ti to prvi put rekla. Verila sam se s Klodom samo da ti se osvetim i da te povredim.
Srećom on je... nisam to htela da kažem. Hoću da kažem da sam još slobodna.“
„Zaboravila si da ja nisam slobodan.“
„Tačno, ali ti me voliš.“
„To nije istina, a i da jeste, zar misliš da bih bio tako podmukao i ostavio Kamij?
Naročito...“
„Naročito...?“
„Gle, pa to je naš D’Aržila.“
„Tavernije! Kako ste?“
Njegova otmenost bila je nepodnošljiva. „Pravi skorojević“, pomislila je Lea, obuzeta jakom netrpeljivošću, posmatrajući visoku priliku u mišjesivom odelu besprekornog kroja.
„Nisam tako dobro kao vi, nažalost. Očaran sam što vas vidim, gospođice
Delmas.“
Lea je besno klimnula glavom, na šta se uljez nasmešio.
„Vidim da vi niste. Dozvolite da se pozdravim, večeras ćemo se videti na malo duže.“
Mahnuvši rukom Fransoa Tavernije se udaljio, pozdravivši još nekoliko osoba pre nego što je napustio salu.
„Ne mogu da ga smislim. Mora da nisam dobro razumela: nisi ga valjda pozvao večeras?“
„Jesam, već je nekoliko puta rekao da želi da pozdravi Kamij.“
„E pa, večeras će biti veselo.“
„Nepravedna si, on ume da bude prijatan i zabavan.“
„Teško, on je običan prostak. Sita sam ovog mesta, hajdemo odavde!“
Napolju se vreme pokvarilo, sunce je zašlo, a nebo se naoblačilo.
„Kao da će pasti sneg“, rekao je Loran, krenuvši prema kolima ministarstva, koja su se upravo zaustavila uz ivičnjak.
„Da, hajdemo kući, hladno mi je.“
„Ne čudi me, nisi dovoljno toplo odevena. Uđi brzo u kola.“
Smestivši se pored nje, pokrio ju je svojim mantilom i obgrlio rukom oko ramena.
Nekoliko trenutaka su se vozili ćutke.
„Univerzitetska ulica, molim.“
„Čvrsto me zagrli, tako mi je toplije“, kazala je, naslanjajući mu glavu na rame.
Sklopljenih očiju, Lea je osećala da nemir sličan njenom obuzima i mladića. Uskoro nije mogla više da izdrži.
„Poljubi me!“
Loran je pokušao da izbegne njene pružene usne, ali ga je Lea, polako, čvrsto privukla. Nije se više opirao. Zaboravljajući Kamij i vozača, njegova se usta spustiše žudno na te napasničke usne, dok se vreme zaustavilo. Kad je uspeo da se otrgne kola su već klizila Univerzitetskom ulicom.
„Pred kojim brojem da zaustavim, poručniče?“, pitao je tihim i zbunjenim glasom vozač.
„Ovde! Stanite!“
Lea ga je u tišini posmatrala, likujući. Kao neka životinjica, pomislio je Loran, nastojeći da se pribere i popravljajući kosu vrhovima prstiju. Automobil se zaustavio. Ne čekajući da joj vozač otvori vrata, Lea je izašla, sa šeširom u ruci. Loran ju je otpratio do vrata.
„Izvini za ono od malopre.“
„Zašto se izvinjavaš? Bilo je vrlo prijatno! Ne pravi takvo lice, nije katastrofa biti zaljubljen. Do viđenja do večeras, ljubavi!“
Poručnik D’Aržila ostao je trenutak nepomičan pred vratima koja su se zatvorila.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 11:56 am



Iako je otac navaljivao da se spremi na vreme, Lea je stigla sa dvadeset minuta zakašnjenja na prijem koji su u njihovu čast priredili Loran i Kamij. Prvi put je obukla dugu pripijenu haljinu od crnog satena, koju je kupila odmah po dolasku. Kad je Pjer Delmas ugledao ćerku tako obučenu, kao da joj druga, sjajna koža prianja uz telo, dok su ramena i ruke koje su izranjale iz haljine delovale još belje, uzviknuo je:
„Ne možeš ići tako obučena.“
„Ali, tata, takva je moda, sve žene nose ovakve haljine.“
„Može biti, ali ona nije prikladna za mladu devojku. Svući je!“
Leine oči su potamnele, a usta se stisnula.
„Nemam drugu haljinu. Ići ću u njoj, ili neću uopšte ići!“
Znajući svoju ćerku, Pjer Delmas je shvatio da je ništa ne može naterati da se predomisli.
„Barem stavi šal!“
„Imam nešto bolje. Vidi šta mi je tetka Albertin pozajmila - jaknu od crne lisice.“
Duge dijamantske naušnice, koje je pozajmila od tetke Liz, upotpunile su toaletu i činile da joj potiljak, na koji je podigla kosu, deluje još nežnije.
Mlada sobarica ih je uvela u garderobu pretrpanu kaputima. Uprkos očevom besnom pogledu, Lea je ostavila kaputić od crne lisice. Kad je ušla u salon, nemarnog držanja i pod ruku sa ocem, noseći u drugoj ruci pletenu torbicu od crnih i belih perli, svi pogledi usmerili su se prema njoj.
„Lea, kako si lepa!“, uzviknula je Kamij, odevena u dugu jednostavnu haljinu od crnog krepa, sa nabranom suknjom i belim gornjim delom, pristojno zakopčanim kamejom, sa rukavima do lakta.
„Imam iznenađenje za tebe. Vidi ko je došao!“
„Raule! Žane!“
Kao devojčica, bacila se u zagrljaj braći Lefevr u uniformama.
„Kakva sreća! Šta radite u Parizu?“
„Bili smo na odsustvu“, reče Raul.
„Vraćamo se na front“, objasnio je Žan. „Voz polazi tek sutra ujutru, pa smo navratili do Kamij i Lorana, i oni su nas pozvali da dođemo večeras.“
„Hteli smo da te posetimo, ali Kamij nam je rekla da ćeš doći ovamo i da bi trebalo da te iznenadimo.“
„Kakva divna zamisao!“, uzviknula je Lea, uputivši Kamij blistav osmeh.
„Dođi da te predstavim prijateljima!“
Lea se pozdravila sa: generalom, pukovnikom, akademikom, čuvenim piscem, poznatim slikarom, jednom lepom ženom, dve gospođe u godinama i... Fransoom Tavernijeom.
„Opet vi!“
„Kakav ljubazan doček! Po tome prepoznajem vaš ljupki karakter.“
Lea mu nevaspitano okrenu leđa.
„Pozadina je isto toliko lepa kao i prednja strana.“
Ona se hitro okrete.
„Prestanite s tim prostaklucima!“
„Draga moja, kad žena nosi takve haljine ne čini to zato da bi muškarci zapazili boju tkanine. Zar ne mislite tako? Pitajte našeg dragog Lorana d’Aržilu.“
„Šta bi to trebalo da me pita?“, pitao je Loran, zastajući kraj njih.
„Gospođica Delmas brine da li joj haljina dobro stoji, i da li vam se sviđa.“
„Veoma“, promucao je Loran. „Mislim da me Kamij nešto zove“, rekao je i udaljio se.
„Neotesanko!“, rekla je Lea Tavernijeu, a on se nasmejao, dok im je general prilazio.
„Pa, Tavernije, uspeli ste?“
„Još nisam, generale.“
Lea se uputila prema stolu s hladnim narescima, gde su Raul i Žan Lefevr nešto naveliko raspravljali s njenim ocem.
„Razgovarali smo o kući“, rekao je Raul. „Kad se vi vraćate?“
„Mislim da ću još ostati, hoću da pohađam predavanja na Sorboni. Tata, da li si telefonirao mami?“
„Jesam.“
„Slaže li se?“
„Kaže da je na Sorboni školska godina već odavno počela, ali da možeš ostati još dve nedelje, ako se tetke slažu.“
„Naravno da će se složiti! Hvala, tata! I ti ćeš ostati?“
„Ne mogu, otputovaću kroz dva dana.“
Raul je pružio Lei čašu šampanjca i odveo je u stranu.
„Ne bi smela da ostaješ ovde. Rat će se nastaviti, moglo bi biti opasno.“
„Misliš da će Nemci stići do Pariza? Pa vi ćete ih zaustaviti. Zar nismo brojniji?“
„To nema veze, oni su bolje opremljeni, oružje im je bolje od našega, a avijacija jača.“
„Možda, ali vi ste hrabriji.“
Raul je odmahnuo glavom.
„Znaš, hrabrost protiv tenkova...“
„Slušaj, srećna sam što te vidim, nemoj da kvariš ovo veče!“
„U pravu si, pijmo za pobedu i tvoju lepotu.“
Lea, Raul i Žan pošli su prema maloj prostoriji s dvokrilnim vratima koja su se otvarala prema salonu, u kome su se okupili gosti. Zidovi su tu bili prekriveni knjigama, vatra je gorela u belom mermernom kaminu, na kome je stajao krasan bronzani kip: konj i konjanik koje su napali vukovi. Lea je sela u jednu od dve fotelje sa bočnim naslonima za glavu, koje su stajale s obe strane kamina. Mladići su se smestili do njenih nogu.
Troje mladih je, ćuteći, gledalo u sjajan plamen. Osećali su prijatnu toplotu, a pucketanje cepanica ih je uspavljivalo. Fransoa Tavernije ih je neko vreme posmatrao, oslonjen na dovratak, sa čašom šampanjca u ruci. Osećao je nagonsku naklonost prema braći, čija je hrabrost bila jednostavna i očigledna. Zabavljao se posmatrajući ih tako očigledno zaljubljene u Leu, koja je očijukala s obojicom, pitajući se šta bi se desilo da ona izabere jednog od njih.
Lea se protegnula, srećno mrmljajući. Ruke, ramena i lice okrenuto vatri obasjavala joj je zlatasta svetlost. Čista linija njenog profila ocrtavala se na svetloj pozadini, dok su joj crte lica ostale u senci. Zatim je nagnula glavu napred, otkrivajući potiljak, koji je pozivao na poljubac, ili ujed.
Fransoa Tavernije tako je naglo prineo čašu ustima da je prosuo malo šampanjca po besprekornom smokingu. Morao je da dobije tu devojku. Nije se sećao da je ikada ovako žestoko želeo neku ženu. Šta ona ima više od ostalih? Naravno, lepa je, čak vrlo lepa, ali još je dete, svakako je nevina devojka. On se užasavao nevinih devojaka, koje su uvek tako glupo sentimentalne i neizbežno plaču nad izgubljenim devičanstvom. Ona je, međutim, delovala drugačije. Još mu je u ušima odjekivao njen glas kad je izjavila ljubav onom blesavom Loranu. Da je njemu tako nešto rekla, bacio bi je na divan ili odvukao u obližnji senik. Bio je siguran da bi joj se to dopalo: bockanje sena na nežnoj koži. Ud mu se ukrutio... jednog dana biće njegova.
Lea se okrenula prema vratima i uhvatila žarki pogled kojim ju je posmatrao. Nimalo se nije varala oko prirode tog pogleda. Volela je takve uporne, naglašene, nedvosmislene muške poglede. Mada je mrzela čoveka koji ju je tako gledao, osetila je nagli drhtaj zadovoljstva koji ju je naterao da stisne nogu uz nogu. Taj kratki pokret nije izmakao Tavernijeu, pa se nasmešio, kao zadovoljni mužjak. Leu je izazvao njegov osmeh, a nije znala da se iza njega kriju dublja osećanja.
„Šta ste se tu ukipili?“
„Gledam vas.“
Žestina tog odgovora još ju je više razdražila i ustala je proračunato usporeno.
„Dođite!“, rekla je braći Lefevr. „Ni ovde nemamo mira.“
Uputila se u salon ne čekajući ih. Dok je prolazila pored Fransoe Tavernijea, on je zadrža, zgrabi za ruku i reče napetim glasom:
„Ne volim kad se sa mnom tako postupa.“
„Moraćete na to da se priviknete, ako se kojom nesrećom opet sretnemo. Pustite me!“
„Pre toga dozvolite da vas posavetujem... da,... znam da vas ne zanima. Nemojte ostati u Parizu, ubrzo će biti opasno.“
„Svakako se varate, ne može biti tako opasno čim ste vi ovde, umesto da ste na frontu kao svi muškarci dostojni tog imena.“
Pobledeo je zbog uvrede, crte su mu otvrdnule, a pogled postao opak.
„Da niste devojčica, lupio bih vas šakom posred lica.“
„Žene su, nesumnjivo, jedini neprijatelji s kojima umete da se borite. Pustite me, boli me!“
Bez nekog naročitog razloga prsnuo je u glasan smeh, koji je nadjačao buku razgovora, i pustio joj ruku, na kojoj je ostao crveni trag.
„U pravu ste, žene su jedini protivnici kojima sam dorastao, a moram priznati da nisam uvek pobednik.“
„Čudi me da se to uopšte može desiti.“
„To ćete još videti.“
„Nema tu šta da se vidi, gospodine.“
Lea se pridružila domaćici, koja je ćaskala s jednom gošćom.
„Čini se da naša prijateljica ima neki obračun s Tavernijeom“, rekla je ta lepa mlada žena.
Lea je pogledala u nju oholo, kao što je radila kad bi joj neko postavio nezgodno pitanje, mada je majka uzalud nastojala da je odvikne od toga.
„Ne znam o čemu govorite.“
„Gospođa Milštajn dobro poznaje gospodina Tavernijea i govorila je o njemu samo pohvalno“, požurila je da kaže Kamij.
Lea nije odgovorila već je čekala nastavak, skoro neuljudno ravnodušno.
„Moj otac i muž osećaju veliko poštovanje prema njemu. On mi jedini pomaže da za njih isposlujem dozvolu da napuste Nemačku.“
„Zašto žele da odu iz Nemačke?“, pitala je Lea, nehotično radoznalo.
„Zato što su Jevreji.“
„Pa šta onda?“


Sara Milštajn je pogledala izazovnu i detinjastu devojku u pripijenoj haljini od crnog satena, i videla sebe kako pre nekoliko godina ulazi u otmeni berlinski kabare, pod ruku s ocem i mladim mužem, prvi put obučena u belu satensku haljinu. Prepoznavši njenog oca, svetski poznatog dirigenta Izraela Lazara, šef sale im je pohitao u susret i ponudio najbolji sto. Pošli su za njim, kad im je put preprečio visok plavokos čovek crvenog lica u uniformi SS-a, sa čašom konjaka u ruci, koji se obratio njenom ocu.
„Izrael Lazar?“
Njen otac je stao, nasmešio se i naklonio u znak pozdrava, na šta je čovek uzviknuo:
„To je jevrejsko ime...“,
U velikoj crveno-crnoj sali zamro je svaki razgovor, čuo se samo klavir, koji je naglašavao napetu tišinu. Šef sale je pokušao da se umeša, ali ga je oficir tako jako odgurnuo nadlanicom da je pao, sudarivši se s jednim kelnerom. Nekoliko žena je zavrištalo. Oficir je zgrabio Izraela Lazara za okovratnik smokinga i skresao mu u lice da ne voli Jevreje. Sarin muž se umešao, a oficir ga je oborio udarcem u glavu.
„Zar ne znate da u ovoj zemlji ne volimo Jevreje? Smatramo ih bezvrednijim od pasa? Smatramo da je samo mrtav Jevrejin dobar Jevrejin!“
Glasovi su se utišali. Oko Sare se sve okretalo. Začudila se što je bila više iznenađena nego uplašena, i zapažala je pojedinosti koje nisu imale veze s onim što se zbivalo: haljinu koja je dobro stajala visokoj plavuši, lepu bisernu ogrlicu na sedokosoj gospođi, igračice koje su se okupile pored crvene zavese i koje su imale lepe noge. Čula je svoj vrisak:
„Tata!“
Vojnici koji su pratili oficira okupili su se oko nje govoreći da nije loša za Jevrejku. Jedan je pružio ruku prema njenoj beloj haljini. Kao u nekom mučnom snu, čula je paranje tkanine. Muž je, došavši sebi, pohitao ka njoj. Neko mu je razbio bocu o glavu. Polako se srušio, lica oblivenog krvlju.
Njena bela haljina obojila se u crveno. S nevericom je oborila glavu, ne pokušavajući da pokrije gole i umrljane grudi. Sa čuđenjem se zagledala u svoje ruke, a onda je jauknula.
„Umukni, prljava Jevrejko!“
Sadržaj čaše sa konjakom presekao je njen krik, paleći joj oči i nozdrve. Pozlilo joj je od mirisa alkohola, nagnula se napred i povraćala u dugim mlazevima. Nije ni videla odakle je došao udarac. Vrh čizme ju je pogodio u stomak i odbacio.
„Prljava drolja, još se ispovraćala po meni!“
Od tog trenutka sve je bilo zbrkano: njen muž leži u sopstvenoj krvi, ona ispružena usred bljuvotine, otac koga vuku za belu kosu, koja se boji u crveno, zvuk pištaljke, sirene i poslednje reći koje je čula kad su se vrata kola hitne pomoći zatvorila za njom.
„Nije ništa, to su Jevreji...“


„Pa šta onda?“, ponovo je pitala Lea.
„Onde ih zatvaraju u logore, muče i ubijaju“, rekla je blagim glasom Sara Milštajn.
Lea je pogledala u neverici, ali je videla istinu u tamnim očima.
„Oprostite mi, nisam znala.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu