Plavi bicikl - Režin Deforž

Strana 3 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 11:50 am

First topic message reminder :



Godine 1939. Lea Delmas ima sedamnaest godina. Njena porodica poseduje imanje Montijak, u srcu vinogradarske oblasti oko Bordoa. Njen život se odvija prožet osećanjem pripadnosti toj zemlji, obasjan nežnošću koju joj pruža porodica. U kući vlada užurbanost zbog priprema za bal...
Objava rata uništava sklad tog poslednjeg predratnog leta i baca Leu u pravi kovitlac.
Ona će otkriti poraz i suočiti se sa njim, saznaće šta je bekstvo pred bombama, smrt, nacistička okupacija, iskorišćavanje zemlje, snaga požude, nežna osećanja.
Tih prvih ratnih godina, Lea se suočava sa nemogućim izazovima...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:03 pm



POGLAVLJE 17.


Više od nedelju dana Lea je bila ošamućena, bez suza, ćutala je i jela ono što bi joj doneli, spavala je sklupčana na krevetiću u dečjoj sobi, pila lekove koje joj je prepisao doktor Blanšar i satima sa terase buljila pravo ispred sebe. Ni ocu, ni Rut, ni sestrama nije uspelo da je izvuku iz tog ćutanja. Dadilji se srce stezalo kada bi videla vitku siluetu u crnini, nepomično okrenutu prema Verdeleu, kao da čeka nekoga.
Tek kada je, u jednom od velikih starih kofera iz dečje sobe, pronašla ružičastu bluzu od krepa koja je nekada pripadala majci, potekle su joj suze olakšanja. Kada je čula da Lea plače, Kamij se nekako dovukla iz svoje sobe u beloj spavaćici i, govoreći istim tonom kao i Izabel, našla reći da malo-pomalo devojci ublaži bol.
Opijena suzama i iscrpljena jecanjem, Lea je zaspala Kamij u naručju.
Kada se mnogo kasnije probudila, bila je sama. Na brzinu je umila lice, začešljala se i pošla u majčinu sobu. U toj prostoriji se još osećao Izabelin miris, a kapci na prozorima bili su spušteni. Pored uredno nameštenog kreveta popadale su poslednje latice sa buketa ruža. Lea je kleknula i prislonila lice na pokrivač od belog pikea. Lagano su joj potekle suze.
„Mama... mamice...“
Otac je ušao i kleknuo kraj nje.
„Sutra ujutru otići ćemo zajedno na groblje“, rekla je. „Sad mi kaži kako se to dogodilo.“
„Zaista to želiš?“
„Da.“
„Onda hajdemo u radnu sobu, ne mogu da pričam ovde.“
U radnoj sobi, Pjer Delmas je prvo popio jednu za drugom dve čaše porta, seo na stari divan rasparan na više mesta, i malo pričekao.
„To se desilo u noću između 19. i 20. juna. Majka ti je otišla u Bordo, u kancelarije Ženske lige, katoličke organizacije za smeštaj izbeglica i prikupljanje namirnica za njih. Trebalo je da prenoći kod strica Lika. Nešto posle ponoći dat je znak za uzbunu. Bombe su padale po celom gradu, kod dokova, u četvrti Bastid, na šetalište Luz, na četvrt Sen Seren, a desetak ih je palo na Ulicu Rempar, između ulica David Džonston i Kamij Godar, na šetalište Alzas i Loren, kod južne železničke stanice i na sklonište u Ulici Darmur, gde je izginulo mnogo sveta. Jedna je bomba pala baš blizu palate pokrajinskog komandanta, u kojoj su uredi maršala Petena i generala Vejgana.“
Lea je jedva suzbila nestrpljenje koje ju je obuzelo. Nije joj bilo važno gde su pale bombe. Želela je da zna kako joj je majka poginula.
Pjer Delmas je ponovo sipao vino.
„Majka ti je, zajedno s ostalim gospođama, izašla iz zgrade Katoličke organizacije i pošla ka najbližem skloništu. Nesumnjivo je predugo čekala. Bomba je pala na Ulicu Segalije i ranila je u glavu i noge. Među prvima se tamo našao neki pariski novinar, koji ju je prevezao u bolnicu i javio meni. Kad sam stigao bila je u komi, i probudila se tek dan pre smrti, 10. jula.“
„Da li mi je nešto poručila?“
Pjer Delmas je iskapio čašu pre nego što je odgovorio, već malo nejasnim glasom:
„Tvoje ime bilo je poslednje što je izgovorila.“
Talas čiste sreće prožeo je Leu. Pre smrti majka je, dakle, mislila na nju.
„Hvala ti, Bože!“, promrmljala je i bacila se ocu u zagrljaj.
„Ne smemo da plačemo, mila. Noću se ona vraća i priča sa mnom.“
Lea ga je začuđeno gledala.
„Da, tata, verujem da je ona još sa nama.“
Lea je izašla, ne videvši njegov osmeh pun čvrstog ubeđenja.
* * *

Kad su se sledećeg dana Lea i njen otac vratili sa groblja, našli su Frederika Hankea i još jednog oficira usred prepirke sa Rut. Bila je to žestoka rasprava, ako se moglo suditi po njenom besnom izrazu lica.
„Šta je bilo, Rut?“
„Gospoda nameravaju da se smeste ovde. Imaju, izgleda, nalog za rekviziciju.“
„Nije moguće!“, viknula je Lea.
Nažalost jeste, kao da je pokretima govorio Frederik Hanke, pokazujući papir koji je Rut držala u ruci.
„Nemamo mesta, u gostima su nam članovi porodice iz Pariza i Bordoa.“
„Žao mi je, gospodine, ali zapovest se mora izvršiti. Ja sam poručnik Oto Kramer. Potrebne su mi dve pristojne sobe i mesto za spavanje za trojicu mojih ljudi. Trudićemo se da vam što manje smetamo“, kazao je oficir na savršenom francuskom jeziku.
„To će biti teško“, rekla je Lea kroz zube.
„Ne možete ostati ovde kad smo u žalosti“, rekla je Rut jedva suzbijajući bes.
„Primite naše najiskrenije saučešće. Možemo li da pogledamo kuću?“
Pjer Delmas je prepustio poručniku svoju sobu, i preselio se u ženinu.
„Uzmite moju sobu, već vam je poznata“, rekla je Lea Frederiku Hankeu.
„Ne želim da vas isteram Fraulein.“
„Es ist schon gemacht.“14
„Kunem vam se da ništa nisam mogao da uradim, nalog je došao iz Bordoa.“
Tako je počelo mučno stanovanje pod istim krovom. Rano ujutru Nemci bi silazili u kuhinju, gde im je Kramerov posilni već pripremio doručak. Fransoaz, koja je bila bolničarka u langonskoj bolnici, morala je da ustaje rano i često se sa njima sretala pored štednjaka na kome se grejala voda. Malo-pomalo počeli su da izmenjuju pokoju reč, a jednom je podelila i obrok sa njima, doduše obilniji nego što je bio njen. Preko dana ih niko nije viđao: bili su uglavnom u Langonu ili
Bordou. Uveče su nastojali da se vrate što kasnije. Albertin i Liz de Monplejne cenile su veoma tu pristojnost. Njihovo prisustvo najteže je podnosila Kamij, koja se sporo oporavljala od porođaja. Činjenica da su Nemci pod istim krovom s njom prosto ju je dovodila do ludila, i to je bilo iscrpljujuće. Doktor Blanšar, koji je lečio Kamij, protivio se njenom povratku na Roš Blanš, rekavši da mu je to suviše daleko za svakodnevne posete. Nad detetom, divnim dečkićem koga je nazvala Šarl, trebalo je stalno bdeti, zbog premale težine sa kojom je rođen, mada je bio dobrog zdravlja i napredan. Kamij je bila prisiljena da se pomiri s tom situacijom. Krajem nedelje dolazio joj je svekar da provede dva dana pored snahe i unuka, jer mu je i sam pogled na dete pomagao da lakše podnese odsustvo sina i nedostatak vesti od njega.
Zahvaljujući poručniku Krameru, cela porodica je lako dobila propusnice za prelazak u slobodnu zonu. Život u kući poremetio se zbog Izabeline smrti. Rut je ubrzo primetila da je ostava skoro prazna: nije bilo ulja, sapuna, čokolade, kafe, ostalo je samo malo šećera i pekmeza i nekoliko konzervi. Zajedno sa Rut i Fransoaz, otišla je u Langon u kupovinu. U gradu su za vreme najveće vrućine ulice bile puste, kafane skoro prazne, ili pune nemaćkih vojnika koji su se dosađivali pijući pivo. Kao da su sve radnje bile opljačkane: nije bilo mešovite robe, obuće ni odeće. Izlozi nekoliko poslastičarnica bili su prazni, kao i izlozi radnji sa suhomesnatim proizvodima. Kod trgovca vinom moglo se videti nekoliko prašnjavih flaša: Nemci su prošli i tuda i pokupovali vino za sebe, ili da ga šalju porodici u Nemačku.
„Čak je i gvožđarski trgovac napravio nekoliko dobrih poslova“, rekla je gospođa Volar iz prodavnice mešovite robe, kod koje je porodica Delmas uvek kupovala. „Vlasnik knjižare žalio se da Langonci ne čitaju, a sada je ostao bez ijedne knjige i olovke. Ovih dana je zaista imao dobru prodaju. Sada su za sve uveli ograničenja.“
„Pa šta ćemo sada, kad nemamo više ničega u kući?“, povikala je Lea.
„To se ne bi desilo da je vaša jadna mama živa. Eto, videla sam je samo dan pre onog bombardovanja. I pored tačkica15 uspela sam da joj napunim korpe. Ali danas...“
„Ne možete ništa da nam prodate?“
„Ne baš mnogo. Šta vam treba?“
„Kafa, sapun, ulje, šećer...“
„Kafe nema, ali mi je ostala cikorija, koja je odlična s mlekom. Jutros sam dobila puter. Mogu vam dati dva litra ulja i tri kila šećera. Imam i još malo čokolade, testenine i sardina.“
„Dajte nam sve što možete. A sapun?“
„Biće i to. Imate li tačkice?“


Po povratku u Montijak Fransoaz i Lea su se dogovorile da pozovu porodicu u salon.
„Trebalo bi nešto da uradimo ako ne mislimo da umremo od gladi“, rekla je Lea. „Da prekopamo livadicu pored perionice i napravimo povrtnjak, da kupimo piliće, zečeve, svinje...“
„O, ne, to sve smrdi“, prekinula je Lora.
„Bićeš vrlo zadovoljna kad budeš jela šunku i usoljenu svinjetinu.“
„I kravu, zbog mleka“, rekla je Liz.
„Da, praviće društvo Kaubeu i Laureu“, viknula je veselo Lora.
„Sve je to lepo“, rekla je Fransoaz, „ali šta ćemo sa mesom i mešovitom robom?“
„Dogovorićemo se nekako s mesarom iz Sen Makera: njegov sin je mamino kumče. Što se tiče mešovite robe, Fransoaz ide tri puta nedeljno u langonsku bolnicu, pa može da svrati do gospođe Volar. No, dok Lein povrtnjak ne bude rodio, biće vrlo teško.“
„Do tada će maršal Peten sve srediti“, rekla je tetka Bernadet.
Bernadet Bušardo nije se vratila u Bordo. Zahvalno je prihvatila gostoprimstvo Pjera Delmasa. Njen sin Lisjen je pobegao i pridružio se generalu De Golu, što je napisao u pismu koje je ostavio majci. Od tada se više nije javljao, a ona je, prema londonskom dezerteru, kako ga je zvala, gajila neumoljivu mržnju. Obaveštenje od 2. avgusta s njegovom osudom na smrt u odsustvu ispunilo ju je zadovoljstvom.
Pred kraj avgusta, Rejmon d’Aržila je pismom iz Nemačke obavešten da mu je sin, koji je prethodno bio ranjen, ratni zarobljenik u Vestfalenhofu, u Pomorju. Živ je, živ je! Ista radost sijala je Lei i Kamij u očima.
„Neću više videti sina“, rekao je Rejmon d’Aržila.
„Hajde, prijatelju, nemojte da kvarite našu radost. Pričate koješta. Loran će se uskoro vratiti“, odgovorio je Pjer Delmas.
„Biće prekasno za mene.“
Njegova sigurnost zbunila je Pjera Delmasa, pa je pažljivo pogledao prijatelja. Zaista, u poslednje vreme bio je veoma ostario i omršaveo.
Drugog septembra, neki čovek na biciklu stigao je na Roš Blanš i tražio da razgovara s gospođom D’Aržilom.
„Šta želite od nje?“, pitao je stari podrumar.
„Nosim joj vesti od muža.“
„Od gospodina Lorana? O, gospodine, kako mu je? Znate, znam ga od detinjstva“, kazao je uzbuđeno starac.
„Nadam se da je još dobro: bili smo zajedno zarobljeni. Dao mi je neke papire za ženu. Od tada ga nisam više video.“
„Gospođa D’Aržila nije ovde. U Montijaku je, kod Langona. I stari gospodin
D’Aržila je tamo.“
„Da li je to daleko?“
„Četrdeset kilometara.“
„Ih! Neki kilometar manje ili više.“
„Ipak, trebalo bi da pazite jer je imanje u okupiranoj zoni. Moj sin će vas otpratiti, pošto dobro zna put.“
Dva mladića su bez neprilika stigla kasno po podne, a putnika su uveli kod Kamij.
„Dobar dan, gospođo! Ja sam potporučnik Valeri. Bio sam zarobljen zajedno s vašim mužem. Bio je ranjen u obe noge, pa nije mogao da beži. Dao mi je za vas ove papire. Izvinite što sa zakašnjenjem obavljam ovaj zadatak. Da li ste vi dobili neke vesti?“
„Ne... odnosno da, znam da je bio ranjen i da je zarobljenik u Pomorju.“
„Hvala Bogu, nije poginuo.“
„Volite li ga?“
„On je dobar i hrabar čovek, svi su ga njegovi vojnici voleli.“
„Da li ste vi begunac, gospodine?“
„Jesam.“
„Šta nameravate?“
„Mislim da odem u Španiju, a odande u Severnu Afriku.“
„Kako to mislite da izvedete?“
„Postoji veza u Bordou. To je neki dominikanac.“
„Dominikanac?“, upitala je Lea, koja je prisustvovala razgovoru. „Kako se zove?“
„To ne znam, ali mesto sastanka je u krčmi na dokovima.“
„Lea...? Ne misliš valjda...?“
„Ama ne...! Potporučnik ne može da ostane u Montijaku, previše je opasno.“
„Dva nemačka oficira stanuju kod nas“, dodala je Kamij.
„Kako mislite da stignete u Bordo?“
„Vozom.“
„Na železničkim stanicama je pojačan nadzor, a večeras i nema više vozova.
Spavaćete u mojoj sobi.“
„Ne, nego u mojoj“, kazala je Kamij. „Zbog deteta niko ne sme da mi smeta.“
„U pravu si. Sutra ujutru krenuću sa vama na stanicu. Do tada, nećemo ništa reći drugima. Nema potrebe da ih uznemiravamo.“
„Sigurno ste gladni, gospodine?“, upitala je Lea.
„Rado bih nešto pojeo.“
Lea je donela iz kuhinje poslužavnik sa hladnim mesom, sirom, hlebom i bocom vina. Čovek se tako halapljivo bacio na hranu da su se nasmejale.
„Izvinite“, rekao je punih usta, „ali već dva dana nisam ništa jeo.“
„Ostavićemo vas da se odmorite. Mnogo vam hvala, gospodine, što ste mi doneli pisma od muža. Otkako sam dobila vesti o Loranu bolje mi je, a ova pisma govore da ću ga uskoro videti.“
Na terasi je Kamij sela na gvozdenu klupu, u senici na kojoj su venule poslednje glicinije, otvorila debeli koverat i počela da čita:

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:04 pm



„Najdraža moja ženo, ako Bog bude hteo, potporučnik Valeri daće ti ove stranice koje sam pisao u retkim trenucima predaha. Čitanje će ti možda biti malo dosadno, ali mi je, zbog umora i potištenosti, teško da se otmem od besmislene svakodnevice. Znaj da stalno mislim na tebe i naše dete. Vas dvoje mi dajete snage da se i dalje nečemu nadam.
Voljena moja, oprosti mi što je ovo pismo tako kratko i suvoparno, ali video sam previše prijatelja i drugova kako umiru pored mene. Trebalo bi svi da znaju da su se hrabro borili. Nemoj to da zaboraviš, jer će možda biti mnogo onih koji će tvrditi da su francuski vojnici pobegli pred neprijateljem. To je za neke od njih, nažalost, istina. Video sam ljude koji su opljačkali Rems, bacajući oružje u jarak da brže trče, i to što sam video neći nikad zaboraviti. No, isto tako sam video i skromne junake koji su radije ginuli nego da se povuku. Njih bi trebalo pamtiti.
Pazi dobro na sebe, neka Bog blagoslovi tebe i Leu.
Pored Vel le Roza, 15. juna 1940. godine.

P.S. Šaljem ti stranice dnevnika.“


Jadni Loran, mislila je Kamij. Skinula je spajalicu kojom su listovi, ispisani olovkom u sitnom rukopisu, bili vezani u snopić. Pripremila se za dugo čitanje i mnogo odlomaka. Zbog Lee je, po običaju, čitala naglas.


„Utorak, 28. maj 1940.
Pronašao sam Hudoja u lokalnoj krčmi. Iznemogao je jer je, vodeći konje, prešao 245 kilometara za četiri dana. Mnogo konja je povređeno. Ostatak dana proveo sam tražeći hranu po okolnim imanjima.


Sreda, 25. maj 1940.
Putovao sam sa Hudojem i Vjazemskim. Cele noći smo pričali. Prošli smo kroz Konži, Puizije, Senevije, Nantej i Baton. U šest izjutra ulogorili smo se na jednom imanju. Posle nekoliko sati odmora, počeli smo da pregledamo materijal i oružje, jer smo se bližili frontu. Pukovnik je želeo da nas obiđe. Pošli smo u 23 časa i 30 minuta.


Četvrtak, 30. maj 1940.
Prošli smo kroz Senlis oko jedan sat ujutru. Na cilj smo stigli, prešavši oko 45 kilometara, za sedam sati i trideset minuta. Odred je logorovao na livadi i teško se dolazilo do vode.


Petak, 31. maj 1940.
Zbor je bio u jedan ujutru, a polazak u jedan i trideset. Kratak komad puta, oko 25 kilometara, prevalili smo do Boa di Parka, gde smo se ulogorili. U toku dana kamionom sam sišao do Bovea, da se snabdemo hranom. U gradu je sve bilo tiho, a radnje otvorene. Kupio sam lokalne novine. Ponovo sam krenuo oko 16 časova, sa zadatkom da pripremim naredno mesto za logorovanje u Ekeneu. U 22 časa logor je bio spreman, a onda mi je pukovnik poslao poruku da nam to mesto za logorovanje više nije na raspolaganju. Nasumice idemo dalje.


Ponedeljak, 3. jun 1940.
Dok sam doručkovao sa Vjazemskim, videli smo da avion pada u šumu, iza leđa trećeg odreda. Svi smo se rastrčali. Srećom, pilot je preživeo. To je neki Englez, visok oko metar i devedeset. Pukovnik mi je dao nalog da ga odvedem do baze, oko osam kilometara od Ruena. Na povratku sam se zaustavio u Gurnej an Breju, da kupim sendviče i čokoladu. Po radnjama je bilo dosta robe i sve je bilo mirno. Večerali smo u komandnom mestu. Pričalo se da će nas poslati u Forž Lezo. Šetao sam po šumi s Ivanom Vjazemskim; sve više uživam u razmeni misli sa njim. Nema u puku privlačnije osobe od njega, nikoga ko me je tako osvojio. Lep je momak, dobro građen, zgodno izgleda, bez obzira na prevelike uši, lagano hoda i rasejano gleda oko sebe; obdaren je velikom inteligencijom i divnom dušom. Na neki način me je prisvojio i doveo u puk, odmah smo prešli na ’ti’ i razvilo se drugarstvo, koje je za mene vrlo dragoceno. Pored Hudoja, on mi je ovde najbolji prijatelj.


Utorak, 4. jun 1940.
Miran dan bez događaja. Teško se nalazi seno.


Sreda, 5. jun 1940.
Pišem pri svetlu sveće, zalepljene na prevrnuti sanduk. Posle snabdevanja namirnicama, rano kao i obično, otišao sam kod seoskog berberina da me ošiša i obrije. Lice mi je bilo nasapunjano kad je došao Vjazemski, mašući naređenjem iz brigade: ’Neprijatelj je jutros napao na Somi prilično jakim snagama, i uspeo na više mesta da prodre u divizijski sektor.’ Znamo šta to znači... Vladala je strašna vrućina. Iznad nas je preletalo mnoštvo aviona. Dosta blizu nas praštale su granate. Kapetan mi je dozvolio da sa prikolicom i vozačem idem za komandom. Krenuli smo u 14 časova i u oblaku prašine prestigli puk. U više navrata sam uspostavljao vezu s prethodnicom. Oko 16 časova zaustavili smo se u još nastanjenom Hornoju, gde sam orobio sve kafane da napojim sve iz komande. Krenuli smo dalje i upali u neverovatnu gužvu na putu za Beloj. Stanovništvo se evakuisalo. Odredi nisu mogli da idu dalje. Neki oficir mi je došao i rekao da general Majar hitno želi da vidi pukovnika. Otišli smo nas četvorica, pukovnik, Kresken, Vjazemski i ja. Raširivši kartu na blatobranu panharda, general je objašnjavao da su Nemci sasvim blizu i da će tenkovima napasti četvrti husarski puk u Valrusu. Neprijatelj je jutros prešao Somu. Trebalo ga je zaustaviti prilikom spuštanja prema Boveu. Pukovnik je diktirao raspored odreda, i prekinuo da bi mi naredio da smesta krenem po municiju i mine koje su ostale u Agnijeru. Pošao sam odmah, oko osamnaest časova. Kad sam se vratio, nemački tenkovi su se sasvim približili i kretali su se, između bojnih redova, na prilazu selu. Doznao sam da je Ševalijeov kamion naleteo na minu pri izlasku iz Hornoja. Bližila se noć, a pucalo se na sve strane. Našao sam Ševalijea kako u mraku luta, teško ranjen u leđa. Bio je veoma hrabar i nije se žalio. Čekao sam kraj njega da dođe lekar, koji je rekao da je rana teška. Stisnuo sam mu ruku, dok su ga odnosili u pozadinu.
Komandu sam pronašao u Bromenilu, gde je bio Hudoj, sa ljudima i konjima. Rekao mi je da smo stavljeni na raspolaganje generalu De Kontensonu. Sada je 23 sata, kad ovo pišem. Kratko sam odspavao.


Četvrtak, 6. jun 1940.
U dva sata ujutru komanda je premeštena u Frenvil, dok su odredi zauzimali položaje u bojnim redovima. U ranu zoru uspostavili smo vezu s Navarom, u dvorcu Aven. Iznenadila nas je grupa bombardera u niskom letu. Najvećom brzinom bacili smo se sa kola u zaklon nekog zida. Avioni su u prolazu gađali kola. Video sam kako meci buše lim. Najzad su se udaljili, a mi smo krenuli prema Argelu.
Sada je osam sati. U komandnom mestu je sve mirno, uprkos navali nemačkih tenkova. Puk se premestio u toku noći. Malo kasnije krenuo sam prema Hornoju. Tu sam sreo jednog vrlo uzbuđenog inženjerijskog poručnika, koji je kazao da je beskorisno i dalje postavljati mine. Selo je opkoljeno. Puškaranje je sve bliže. Pitao sam ga misli li da napusti selo, a on je odgovorio: ’Nikako!’ Ponudio sam mu pomoć. Uhvatio sam tri senegalska strelca u pokušaju bekstva. S užasom sam, jedan sat kasnije, video kako sva trojica padaju pokošeni mitraljeskim rafalom. Presamitio sam se od muke. Da nije bilo moje revnosti, ti bi nesrećnici možda postali dezerteri, ali bi ostali živi. Meci su zviždali sa svih strana. Pokupio sam pušku pored nekog beživotnog tela i pucao; čuo se krik u žbunju. Neki mladić se uspravio, bez šlema. Bio sam zapanjen njegovom mladošću i plavom kosom. Iz razderanog grla liptala mu je krv. Oči su mu bile širom otvorene, i pao je gledajući u mene. Nečiji uzvik mi je spasao život: ’Poručniče, poručniče, mičite se odatle!’ Više nagonski nego smišljeno, bacio sam se na zemlju, izgleda baš na vreme. Kamenje me je zasulo po leđima. Na putu su bila dva prevrnuta motora. Pored njih su bili vozači, presečeni rafalom. Jedan motor je ostao čitav, pa sam ga uzeo, u nameri da stignem komandu. U četiri sata po podne podneo sam raport. Nisu mi dali ni da odahnem, več su me odmah poslali s kamionima u Senapron, po namirnice. Razdelio sam odredima hranu za dva dana. Sada je devet sati uveče, i iscrpljen sam.“


„Uzmi i čitaj!“, kazala je Kamij, pružajući ispisane strane Lei. „Ja moram da se pobrinem da Šarl ne plače.“
Lea je uzela dnevnik i nastavila čitanje.


Petak, 7. jun 1940.
Bio sam u Roan-Šaboovom komandnom mestu, u trenutku kada je nemački napad na celom frontu bio na pomolu. Bombardovanje se udvostručilo, nemački napad se pojačao. Vratio sam se do drugog puka, gde je malo pre toga poginuo Kolomb; Keroža je ranjen, a zatim i RoanŠabo.
U 20 sati i 30 minuta pukovnik je izgubio vezu sa Sezeom, i poslao me da mu prenesem naredbu za povlačenje. Brzo sam otišao, dok su oko mene padale bombe.
U ranu zoru ponovo smo se našli u Kampnevilu, oko 25 kilometara odatle. Ovaj deo puta bio je težak. Kraj je bio opustošen, a mnoge kuće srušene. U pet sati pukovnik nas je okupio: definitivno smo odsečeni, pokušaćemo proboj prema Seni, štiteći zajedno s Petom pešadijskokonjičkom divizijom povlačenje Planinske divizije. Puk se s mukom postrojio. Predložio sam da zakoljemo neku tegleću životinju, rekviriramo hleb i snabdemo se jabukovačom. Zajedno s Vjazemskim prikupio sam 500 kilogama hleba i 600 litara jabukovače. Za ostalo su se odredi sami snašli.


Nedelja 9. jun, ponedeljak 10. jun i utorak 11. jun 1940.
Puk je organizovao otpor na liniji Ovilije-Mortimer. Javili su da Nemci nadiru sa svih strana. Oko 17 časova dobili smo naređenje za povlačenje, koje je bilo vrlo teško ostvariti. Jedini upotrebljivi izlaz, Sen Žermen, bio je već zauzet kada je stigao Treći odred. Nastala je ulična borba, u kojoj je ubijen Došez. Nemci su se povukli i mi smo prošli, zajedno sa Trećim i Četvrtim odredom.
Stigao sam da zakoljem tri tegleće životinje i razdelim meso, pa smo ponovo krenuli ka dvorcu, u kome je smeštena komanda. Dobili smo novi odbrambeni raspored i saznali da smo definitivno opkoljeni.
Poveo sam Četvrtu jedinicu mobilne garde, koja je jedina ostala čitava, kao pojačanje Trećem odredu i smestio komandno mesto u Sternov zaštitni rov. Imao sam toliko vremena da saznam da je Seze, zajedno sa tri čete, odsečen u Belkombru, a to je... bio pravi pakao. Kazenov je pokušao da stvori uporište sa leve strane, ali je ubijen, a za njim i Šambon, koji je pao pored Odoa, sa komadom granate u čelu. Nemački tenkovi prosto su pregazili Četvrtu jedinicu mobilne garde. Ubijeni su Ehenbrener, Lurio i Branšu, a Novat i Sarten su ranjeni.
Okupio sam preživele i odveo ih do komandnog mesta u kamenolomu ispod grebena. Nemački tenkovi prošli su na trista metara i zasipali nas 37-milimetarskim granatama i zapaljivim mecima. Naši kamioni s municijom okupili su se na ulazu u Venul le Roz, i jedan za drugim odleteli u vazduh. Nebo se zažarilo, a konji su bili začuđujuće mirni.
Nastala je noć grozničavog iščekivanja. Smirivao sam se pišući ove beleške u zaklonu stene, uz svetlo sveće zaklonjene šinjelom, koji sam obesio na dve puške poduprte kundacima. Neko vreme je sve bilo mirno. Čuo se i šum narastajuće plime. Sa druge strane vode bila je sloboda, a možda i život. Mislim na svoju dragu Kamij, na naše dete koje možda neće upoznati oca, na ponosnu i snažnu Leu, na oca, na francusku zemlju koju je pregazio neprijatelj, na sve prijatelje koji su poginuli da bi naša zemlja bila slobodna, na nemačkog oficira koga sam ubio ja, koji mrzim nasilje. Obuzima me čudan mir. Noć je lepa i tiha. Miris, mora meša se sa toplim konjskim mirisom.“


Kamij se približila prozoru otvorenom prema parku, noseći malog Šarla u naručju i prisiljavajući se da zasmeje dete, da sama ne bi zaplakala. Lea je zaneseno čitala dalje:


Sreda 12. jun, u ranu zoru.
Doznali smo da su se vojnici uspešno ukrcali na samo tri engleska nosača (jedan je ostao nasukan na žalu, a drugi potonuo na izlazu iz luke). Vjazemski je zarobljen u toku noći, a Mesnil je nestao. Od četvrtog puka ostalo je samo nekoliko jedinica, pod Dimasovim, Ponbrijanovim i mojim zapovedništvom. Komandant Oger mi je kao sektor dodelio stene severoistočno od Veleza, sa morem iza leđa. Rasporedio sam ljude i popeo se na vrh brda. Na tri do četiri kilometra istočno, južno i zapadno kreću se kolone tenkova.
Oko podneva nas je zasula neprekidna paljba 37-milimetarskih granata i svetlećih metaka. Ranjeni su Ravije i još nekoliko ljudi.
Komandant Oger mi je poručio da nema svrhe i dalje se truditi, pa smo ponovo sišli, da organizujemo otpor po seoskim imanjima. Zajedno sa svojim vojnicima, pucao sam sve do 16 sati. Ranjen sam u obe noge, te sam pao na kolena. Zatim smo se, ostavši bez municije, zatvorili u neki ambar, da sačekamo noć. Oko 17 časova nemački vojnici sa mašinkama u rukama provalili su u naše sklonište. Bacio sam prazan revolver i dvojica ljudi su me iznela. Odveli su nas na usečeni put, gde smo sreli ostale preživele iz našeg puka.
Prebacili su nas u poljsku bolnicu, u kojoj sam sada.
Potporučnik Vateri poverio mi je da namerava da pobegne. Pošto sam prikovan za krevet zbog rana na nogama, dao sam mu ove beleške i pismo za ženu. Neka ga Bog štiti!“


Poslednji redovi zaigrali su Lei pred očima. Osećala je Loranove patnje celim telom. Iz ovog kratkog izveštaja naslućivala je sve muke koje je pretrpeo. Gde li je sada? Da li su mu rane ozbiljne? O tome nigde ništa nije rekao.
Kamij se vraćala plačući, sa malim Šarlom u naručju.
„Nemoj toliko da plačeš, razbolećeš se. Evo, stiže Rut, idi sa njom gore!“, rekla je Lea vraćajući joj listove pisma.
Kamij je sakrila papire u džep haljine.
„Kamij, opet ste plakali. Niste baš razboriti, mislite na sina. Hajde, dođite!“
Mlada žena je dopustila da je odvedu, ne govoreći ništa.
Lea je ostala sama sa detetom. Polja ispred terase ničim nisu odavala zlo koje se na njih obrušilo. S nežnošću punom strepnje, Lea ih je gledala kao lice voljene majke, možda pogođene nekom neizlečivom bolešću. Sve je izgledalo isto kao i uvek. Vinova loza treperila je na večernjem povetarcu, u daljini je lajao pas, a deca su vikala po putu.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:04 pm


POGLAVLJE 18.


Sledećeg jutra, pre nego što su Nemci i Fransoaz ustali, Lea je otpratila poručnika Valerija na langonsku železničku stanicu, gde su do sedam sati čekali dolazak prvog voza za Bordo. Potporučnik je predao bicikl kao svoj prtljag, i bez neprilika prošao carinu i pregled putnika: Lea ipak nije bez zabrinutosti gledala na ozbiljnost s kojom su nemački vojnici i francuski policajci pregledali isprave putnika. Pokoravajući se trenutnom impulsu, predala je bicikl šefu stanice, koga je znala od detinjstva, i uzela povratnu kartu do Bordoa.
„Nemate prtljaga?“, pitao je jedan policajac.
„Ne, idem u Bordo na jedan dan, u posetu bolesnoj tetki.“
Lea se popela u voz u času kada je odjeknula zviždaljka šefa stanice.
Putovanje se oteglo bez kraja. Voz se dugo zadržavao i na najmanjim stanicama. Bilo je skoro deset sati kad je ušao na stanicu Sen Žan. Lea je probala da nađe potporučnika Valerija, ali je na peronu bilo tako mnogo sveta da se našla u predvorju stanice a da nije ni primetila.
„Lea!“
Devojka se trgla. Pred njom je, veoma otmen, stajao Rafael Mal.
„Rafaele, baš mi je milo što vas opet srećem.“
„A tek meni, draga moja. Od svih mojih dragana koje su u ovim besmislenim danima otišle iz Pariza, vi ste mi najviše nedostajali.“
„Preterujete, kao i obično.“
„Pustite da vas pogledam. Čini mi se da ste još lepši nego pre našeg tužnog poraza.“
Nekoliko glava okrenulo se ka njima.
„Pripazite, gledaju nas!“
„Pa šta, zar nije istina, zar nas nisu nezaboravno isprašili...?“
„Molim vas da ućutite“, rekla je Lea preklinjući.
„Ali... vama kao da je bolno to što kažem, devojčice. Hajde de, šalio sam se, dođite da izađemo sa stanice. Kuda ste krenuli?“
„Ne znam.“
„Divno! Onda vas pozivam na ručak. To će biti ručak ’kao nekad’. Prste ćete polizati.“
„Kako hoćete.“
„Nemojte govoriti tako tužnim glasom. U toj crnoj haljini delujete kao da ste izgubili i oca i majku.“
„Majka mi je poginula.“
„Lea, baš mi je žao, uvek pričam gluposti.“
Ispred stanice su čekala kola sa vozačem. Rafael je otvorio zadnja vrata i pustio Leu da uđe.
„U redakciju!“, kazao je, ulazeći i sam.
Nekoliko trenutaka vozili su se ćutke.
„Ispričajte mi kako se to desilo.“
„Mama je poginula u bombardovanju 19. juna.“
„Bio sam tada u Bordou. Putovao sam sa vladom od Tura. Sledećeg dana posle tog glupog bombardovanja, koje je šezdesetak osoba koštalo života, hteo sam da odem iz Francuske. Imao sam rezervisano mesto na brodu Masilija, ali sam sreo prijateljicu koju i vi znate, Saru Milštajn, koja je pokušavala da izvede oca iz
Francuske. Imali su vize, ali ne i mesta na brodu. Prepustio sam im svoje mesto.“
„To je veoma plemenito od vas.“
„Ne, nisam mogao ostaviti u rukama Nemaca takvog dirigenta kao što je Izrael
Lazar.“
„Šta je bilo sa Sarom Milštajn?“
„Ne znam. Bordo je proglašen otvorenim gradom 21. juna; 25. juna Peten je proglasio Dan nacionalne žalosti. Nemci su sa muzikom ušli u grad 27. juna, a vlada je otputovala 30. juna. Na Radio Mondijalu, koji su preuzeli Nemci, objasnili su mi da moje prisustvo više nije poželjno. Srećom, neki su mi prijatelji našli mesto u Pari-Soaru. Tako sam opet došao ovamo zbog reportaže.“
Kola su se zaustavila pred uredništvom lista Petit Žirond, gde je Rafael Mal imao zakazan sastanak. Smestio je Leu u mračnu kancelariju zatrpanu gomilama novina.
„Sedite, neću dugo. Imate tu nešto i za čitanje, pa se malo obrazujte“, kazao je, pokazujući na novine.
Vratio se pola sata kasnije i poveo je u restoran Šapon Fen.
„Dobar dan, gospodine, sto vas čeka“, rekao je šef sale, naklonivši se.
„Hvala, Žan. Ima li danas nešto dobro?“
„Ništa naročito, gospodine Mal“, kazao je, pridržavajući Lei stolicu. „Mogu da vam ponudim guščju džigericu, uz vino Šato d’Ikem, jagnjeći odrezak u seckanom povrću, punjeno pile, ili file od lista.“
„Fino, a od slatkiša?“
„Kolač od jagoda u malinovom sirupu, ili čokoladne jastučiće.“
„Mora da sanjam“, rekla je Lea. „Mislila sam da su obroci u restoranima određeni propisima.“
„Ne u svim restoranima, gospođice, ne u svim restoranima.“
„Donećete guščju džigericu i sotern. Šta kažete na jagnjeći odrezak, draga moja? Božanstven je. Zatim ćete nam doneti vino ot brijon. Izaberite dobru godinu.“
„Poslaću vam kelnera zaduženog za vino.“
„Ne treba. Recite samo da nam odmah donese sotern.“
„Dobro, gospodine.“
„Da li često dolazite ovamo?“, pitala je Lea osvrćući se.
„Ponekad. Cene su vrlo visoke. No, sad su u svim dobrim restoranima cene vrlo visoke. Dok je vlada bila ovde često smo večeravali kod Katrin, to je sjajan restoran, vlasnik je gospodin Dije, veliki kulinar i bibliofil, sa kojim sam se posvađao oko godine izdanja Nordenovog Putovanja u Egipat i Nubiju. On je tvrdio da je to 1755, a ja da je 1757, i ispostavilo se da je on imao pravo.“
„Vidite li one nemačke vojnike koji sedaju za sto?“
„Šta je tu čudno? Ne jedu ni oni samo kobasice i kupus. Znam među njima mnoge poznavaoce najboljih vrsta vina.“
„Svakako, ali to je prilično neprijatno.“
„Na to, draga moja, morate da se naviknete, ili se pridružite generalu De Golu u
Londonu. Oni će, verujte, ostati ovde još neko vreme.“
Kelner je, pažljivo je držeći, doneo bocu Šato d’ Ikema iz 1918. godine.
„Vino pobede“, tiho je rekla Rafaelu Malu.
„Ćutite!“, kazao je on osvrćući se.
„Sipajte mi to vino, brzo“, kazala je Lea, pružajući čašu, „hoću da pijem za pobedu!“
Usne Rafaela Mala razvukle su se u šaljiv osmeh.
„Što da ne? Za pobedu.“
„Za pobedu!“, glasno je povikala Lea, dižući čašu.
Čaše su kucnule jedna o drugu veoma glasno u tišini zbog koje je njen smeh još jače odjeknuo.
„Gospodine, molim vas“, promrmljao je vlasnik koji je pritrčao, bacajući pogled prema stolu s nemačkim oficirima.
Jedan od njih je ustao, naklonio se prema Lei i podigao čašu sa šampanjcem:
„Pijem za lepotu francuskih žena.“
„Za lepotu francuskih žena“, uzviknuli su njegovi pratioci, takođe ustajući.
Lea je pocrvenela od besa i htela da ustane. Rafael je uspeo da je zadrži.
„Ostanite gde ste!“
„Ne želim da budem na istom mestu sa njima.“
„Ne budite smešni, i ne privlačite još veću pažnju. Nije pametno, mislite na porodicu!“
„Zašto mi to kažete?“
Rafael je snizio ton.
„Kazao sam vam da sam došao zbog reportaže. U stvari, vodim istragu o ilegalnoj mreži čiji je zadatak da organizuje prelazak u Španiju određenim ljudima koji žele da se pridruže generalu De Golu, ili da odu u Severnu Afriku.“
„Pa kakve to veze ima sa mnom?“
„O, pa nema veze sa vama. Ali me neke informacije navode na misao da bi na čelu te mreže mogao biti izvesni dominikanac.“
„Dominika...“
„Da, dominikanac, baš kao što je i vaš stric, čuveni propovednik Adrijen
Delmas.“
„To je besmislica, moga strica ne zanima politika.“
„To baš i nije ono što se priča u otmenim krugovima Bordoa.“
„Kako to?“
„Ljudi nisu zaboravili da je pomagao špansku revoluciju. Kao dobar Francuz, morao bih da ga prijavim vladi u Višiju.“
„Zar ćete to uraditi?“
„Ne znam. Jedite tu guščju džigericu, izvrsna je.“
„Nisam gladna.“
„Hajde, Lea, kako možete ozbiljno da shvatate moje reči? Znate dobro da se uvek šalim.“
„Čudna tema za šalu.“
„Jedite, kad vam kažem!“
Halapljivost je prevagnula.
„Dobra je, zar ne?“
„Mmm...“, mrmljala je Lea,
„Znate li da je za ovim stolom sedeo Mandel16 kad su ga uhapsili?“
„Ne, nisam znala ni da je uhapšen. Verovala sam da je otputovao Masilijom.“
„Stvarno je nameravao da ode, ali su ga uhapsili, po naređenju maršala Petena. Sedeo sam za susednim stolom. Završavao je ručak u društvu glumice Beatris Breti, kad mu je prišao policijski pukovnik i zatražio da razgovaraju. Mandel ge je odmerio, i nastavio da jede trešnje. Posle nekog vremena, koje mi je izgledalo beskonačno, ustao je i pošao za njim. Jesti trešnje 17. juna 1940. godine! One će postati simbol izopačenosti ovog režima. Pukovnik ga je odveo u kancelariju i saopštio mu da je uhapšen, kao i general Birer, njegov nekadašnji saradnik i zapovednik glavnog štaba kolonijalnih trupa.“
„Zašto su ga uhapsili?“
„Uverili su Petena da kuje zaveru za sprečavanje primirja.“
„Kako se to završilo?“
„Veoma dobro po Mandela. Njegov naslednik u Ministarstvu unutrašnjih poslova Pomare otišao je Maršalu, koji ga je primio zajedno s Aliberom, ministrom pravosuđa, koji je Mandela nazivao ’jevrejinom’. Pre toga je Pomare bio oštar prema Maršalu, optužujući ga da je napravio veliku grešku što je dozvolio da stvari odu tako daleko. Peten je zahtevao da odu po Mandela i Birera, koji je plakao i žalio se da su ga, i pored njegovih pet zvezdica, uhapsili pred sopstvenim oficirima. Mandel je samo rekao: ’Neću se ponižavati da vam dajem objašnjenja, dajte ih vi meni.’
Na opšte zaprepašćenje, Peten se povukao u kancelariju, i nešto kasnije se vratio sa tekstom koji je pročitao naglas: ’Gospodine ministre, nakon objašnjenja koje ste mi dali...’ ’Nisam vam dao nikakva objašnjenja, pa bi taj odlomak trebalo izostaviti’, odgovorio je Mandel. Maršal je onda prepravio pismo, koje se pretvorilo u niz plitkih izvinjenja, koje je Mandel iste večeri pročitao Lebrunu i još nekolicini. Prilično zabavno, zar ne?“
„Neverovatno!“, kazala je Lea odmahujući glavom. „Odakle ste vi to doznali?“
„Čuo sam od Pomarea.“
„Ko ih je naveo na misao o zaveri?“
„Izvesni Žorž Ru, pisac, advokat i saradnik u listu Petit Žirond. Uhapsili su ga, ali su ga ubrzo posle toga i pustili.“
„Mora da je Bordo bio interesantan u to vreme“, kazala je Lea zamišljeno, vrteći pred očima čašu sa vinom.
„Nisam nikada video ništa slično. Zamislite, dva miliona izbeglica u gradu, a nijedne raspoložive sobe. U hotelima Bordo i Splendid iznajmljivali su fotelje u holu. Ceo Pariz bio je u Bordou. Čovek je na svakom koraku naletao na prijatelje i poznanike, čak smo i zaboravili na izgnanstvo i radovali se ponovnom susretu. Po kafanskim terasama se krojila i prekrajala vlada. U konzulatima su redovi za dobijanje pasoša bivali sve duži. Ministri su savetovali porodici Rotšild da ode iako niko nije verovao da će Nemci stići do Bordoa. Restorani su se otvarali već u deset sati pre podne. Po podne bih svaki čas zastajkivao, ćaskajući sa poznanicima: Žilijenom Grinom, Odibertijem, Žanom Igoom. Uveče sam tumarao po trgu u potrazi za srodnom dušom. Ništa tako ne podstiče na blud kao teške situacije. Do vraga, ne znaš šta će biti sutra, pa je bolje brzo uživati. Osim toga, najbolje je zaista potražiti zaboravu razvratu i alkoholu, kad si nemoćni posmatrač rasula cele jedne nacije. Nikada ne bih pomislio da ću biti svedok tolikog kukavičluka. Mi smo, zapravo, nemoćni starci u staroj zemlji, koja se već dvesta godina raspada iznutra. Sa tim moramo da se pomirimo.“
„Ja ne želim da se pomirim sa tim. Nisam jedan od tih staraca o kojima govorite.“
„Vi možda niste. Gde su, međutim, oni snažni mladići, naši branioci? Video sam ih kako guraju u stranu uplašene civile koji su im stajali na putu, kako odbacuju puške da bi brže trčali, debeli, sa trbušinama, oćelaveli pre vremena, sanjareći samo o plaćenom odmoru, sigurnosti i penziji.“
„Ćutite! Šta ste vi učinili? Gde vam je uniforma? A puška?“
„O! Ja se, draga moja, kao i svi meni slični, grozim vatrenog oružja“, počeo je da se prenemaže Rafael. „Tetkice vole uniformu samo kao ljubavni začin. Eto, samo pogledajte naše slatke osvajače, tako plavokose i opaljene suncem, istovremeno muževne i nežne, nalik na mlade rimske bogove. Od njih mi pođe voda na usta.“
„Gnusni ste!“
„Ama ne, samo sam realan. S obzirom na to da je najlepši cvet francuske omladine izginuo, ili je zarobljen, prisiljen sam da se okrenem na nemačku stranu. Draga moja, i vi biste to morali učiniti, inače ćete ostariti pre kraja rata.
’Sad berite ruže što stazom života vam cvatu...’“17
„Pustite Ronsara da u miru počiva, i ispričajte mi radije nešto o svom poslu?“
„Radoznalice mala, voleli biste da vam nešto više kažem o onom dominikancu. To je tajna, lepojko, i nije za vaše slatke uši. Pogledajte kolač sa jagodama: zar vam ne ide voda na usta od njega? A ovi čokoladni jastučići? Razboleo bih se jedući ih. Gle, dobar dan, dragi prijatelju!“
„Dobar dan, Mal! Imate dražesno društvo. Hajde, predstavite me!
„Izvinite, ma gde mi je glava? Lea, predstavljam vam mog prijatelja Rišara Šapona, odgovornog urednika u listu Petit Žirond. Rišare, ovo je gospođica Delmas.“
„Dobar dan, gospođice, očaran sam što sam vas upoznao, makar i u lošem društvu“, kazao je on namigujući. „Ako vam budem potreban, nemojte oklevati, dođite do mene. Bio bih srećan da vam učinim neku uslugu.“
„Hvala, gospodine.“
„Do viđenja, Mal.“
„Do viđenja.“
Završili su ručak ćuteći. Sala se postepeno praznila. Lea nije bila navikla da toliko pije, pa joj se pomalo vrtelo u glavi.
„Dođite, idemo da malo prošetamo.“
Zapahnula ih je sparina.
„Kada ću vas opet videti, Lea?“
„Ne znam. Vi ste u Parizu, a ja ovde. Vi delujete srećno i zadovoljno, a ja ne.“
„Ne vredi da vas razuveravam, devojčice. Imam nekih srećnih trenutaka, ali to nikada nije potpuna sreća. U meni se nalazi snažna, nejasna i duboka patnja, koja me ne napušta. U dvadesetoj sam želeo da napišem uzvišenu knjigu; sada ću se zadovoljiti i time da napišem dobru. Jer ja tu knjigu nosim u sebi, Lea. Moj rad kao pisca jedini je koji stvarno volim i jedini koji mi ne polazi za rukom. Sve me rastrojava i odvlači mi pažnju, trošim se uludo. Imam ambicija da steknem buduću slavu, ali nemam svakodnevnih ambicija. Sve me brzo umori. Volim svakoga, a i nikoga, kišu i lepo vreme, grad i selo. U dnu duše čeznem za čašću i zakonima, koje nikada nisam priznavao. Mada se ljutim zbog svog lošeg glasa, dovoljno sam sujetan da se njime i ponosim. Škodi mi to što nisam potpuno pokvaren, što sam nekad do preterivanja plemenit, doduše najčešće iz kukavičluka, što se nikada nisam pravio da sam upola čestit, kao svi ostali, što više volim loše momke nego licemere koji se pozivaju na svoje osećanje časti, a to njihovo osećanje možda je samo malo jače od moga. Ne volim sebe, ali sam sebi ipak naklonjen.“
Poslednja rečenica naterala je Leu da prsne u smeh.
„Sigurna sam da ćete postati veliki pisac.“
„Kao da je to važno. No, videćemo. Možda će me čitati posle smrti... No, ja govorim samo o sebi, a vi ste interesantniji. Dođite u Pariz, nemojte da ostajete ovde.“
„Potrebna sam ocu.“
„Kako je to lepo“, izrugivao se, „kako ste vi dobra devojčica! Divan je taj porodični duh. Kad već pričam o porodici, morate reći stricu dominikancu da ubuduće bude oprezan. Ja neću u članku obelodaniti ono što sam otkrio, ali neko drugi bi to mogao da uradi.“
Hodali su držeći se pod ruku. Lea ga je malo zadržala i podigla ka njemu svoje sjajne oči.
„Hvala, Rafaele, neću vam to zaboraviti!“
„Zašto zahvaljujete? Nisam vam ništa rekao. Ovde se rastajemo“, kazao je, pokazujući na Crkvu sent Eulali. Ako verujete u Boga, zapalite sveću za mene. Do viđenja, lepojko, i ne zaboravite me. Ako bude potrebno da dođete u vezu sa mnom, pišite mi na knjižaru Galimar na Bulevaru Raspaj, proslediće mi pismo.“
Poljubio je Leu, ne skrivajući da je potresen.
„Ulica Sen Žen je tu blizu.“
Poslednji put mahnuvši rukom, Rafael se udaljio.
Lea je ušla u crkvu. Posle one pasje vrućine napolju, zadrhtala je od svežine tog mesta. Mahinalno je uzela voštanicu, ubacila nekoliko novčića u kasicu i pošla prema statui svete Tereze s malim Isusom, koju je njena majka posebno volela. „Mama...“ - sela je pred oltar i pustila da joj suze teku... „Ulica Sen Žen je tu blizu...“, zašto li joj je to rekao? Šta je u Ulici Sen Žen? To ime joj je nešto značilo, ali šta? Ljutila se što ne može da se seti. Neki sveštenik i kaluđer prošli su kroz crkvu. Stric Adrijen...! Ulica Sen Žen bila je adresa njegovog dominikanskog samostana. Počela je da shvata zašto ju je Rafael dopratio ovamo. Mora da upozori strica, i to brzo.
Ulica Sen Žen bila je pusta zbog vrućine. Manastirska vrata odmah su se otvorila.
„Šta mogu da uradim za vas, dete moje?“, pitao je neki stari kaluđer.
„Želim da govorim sa svojim stricem, ocem Delmasom. Ja sam Lea Delmas.“
„Otac Adrijen nije tu već nekoliko dana.“
„Šta je to, brate Žorž?“, pitao je neki visoki kaluđer strogog lica, ublaženog lepom sedom kosom, ušavši u sobu za razgovor.
„Gospođica Delmas želi da vidi oca Adrijena.“
„Dobar dan, dete moje. Vi ste sigurno jedna od ćerki Pjera Delmasa? Dobro sam znao vašu majku, bila je divna žena. Nek vam Bog da hrabrosti da podnesete bol!“
„Hvala, oče.“
„Stric vam nije ovde“, rekao je suvim glasom, „šta ste važno hteli da mu kažete?“
„On bi morao...“, zastala je ne znajući ni sama zašto.
„Morao bi... šta?“
Zašto ne može da mu kaže cilj svoje posete? Obuzelo ju je neko neobjašnjivo nepoverenje.
„Ja sam starešina vašeg strica: morate mi reći zašto ste želeli da govorite s njim.“
„Potreban je mom ocu, koji želi da ga što pre vidi.“
„Kojim povodom?“
„Ne znam.“
Starešina je hladno pogledao Leu. Izdržala je taj pogled, ne trepnuvši.
„Čim se bude vratio, obavestiću ga o vašoj poseti i želji vašeg oca. Do viđenja, dete moje, Bog vas blagoslovio!“
Napolju je dunuo laki vetrić, ali nije doneo osveženje. Lea je osećala da joj se crna haljina lepi za kožu. Kako da stupi u vezu sa stricem Adrijenom? Gde li je potporučnik Valeri? Zar nije pominjao dokove? Ali koje dokove? Lea je zastala, obeshrabrena. Jedini koji bi mogao da je uputi jeste Rafael. Uz mnogo muke uspela je ponovo da nađe ulicu Ševeri i divnu zgradu u kojoj se nalazila redakcija Petit Žirond. Kazali su joj da se gospodin Mal malo pre toga vratio za Pariz.
„Ko to pita za tu bitangu?“, čuo se neki glas iz kancelarije.
„Neka gospođica, gospodine odgovorni uredniče.“
„Gospođica koja pita za Mala, hajde da vidimo i to čudo! Uvedite je!“
Lea je teška srca ušla, ali nije videla nikoga.
„Tu sam, malopre sam srušio gomilu knjiga.“
Glas je dopirao ispod pisaćeg stola, čija se radna površina gubila pod gomilom novina, pisama, knjiga i spisa. Lea se sagnuta.
„Pa to je gospođica Delmas! Odmah ću vam biti na raspolaganju!“
Rišar Šapon se pridigao, ruku punih knjiga, pa ih je, odustavši od namere da ih složi na sto, stavio na fotelju, ne nalazeći drugo slobodno mesto u prostoriji.
„Tražite Mala? Otputovao je. Čudim se da se lepa devojka iz viđene porodice u Bordou druži sa nekim njegove vrste. Nesumnjivo i to spada u običaje našeg vremena. Možda ja mogu da ga zamenim?“
Lea je trenutno oklevala. Kako da ga pita a da ne pobudi radoznalost? Može li imati poverenja u njega?
„Kako čovek može da napusti Francusku?“, ispalila je u jednom dahu.
Na licu Rišara Šapona pokazalo se najveće čuđenje, a zatim i trenutni izraz straha. Polako je otišao do vrata i zatvorio ih.
„Baš ste Malu hteli da postavite to pitanje?“
Lea je osetila da mora da bude oprezna, pa je navukla što je mogla bezazleniji izraz.
„S obzirom na to da je novinar, mislila sam da će znati da li je to izvodljivo.“
„Sve je moguće, ali me čudi takvo pitanje od mlade devojke. Koga to znate ko želi da napusti Francusku?“
„Nikoga, pitala sam iz radoznalosti.“
„Vrlo ste mladi i neupućeni, gospođice. Morate znati da se u ovakvim okolnostima neka pitanja ne postavljaju samo iz radoznalosti.“
„Dobro, nećemo više o tome“, kazala je naizgled ljutito, „žao mi je ako sam vas uznemirila.“
„Draga gospođice, nikada me nećete dovoljno uznemiriti“, kazao je on šaleći se uglađeno. „Da li je to važno?“, šapnuo joj je zatim zadržavajući joj ruku, koju je spustila na okruglu kvaku na vratima.
„Nije“, rekla je, a zatim se predomislila i dodala, „možete li da javite stricu
Adrijenu Delmasu da bude oprezan?“
„Onom dominikancu?“
„Da.“
„Ne brinite, javiću mu.“
„Mnogo vam hvala, do viđenja.“
Lea je uskočila u voz koji je već kretao. Nije bilo mesta za sedenje. Stajala je u hodniku, gledajući kako promiču predgrađa Bordoa i njegove fabrike, povrtnjaci železničara uz prugu, polja, sela, usputne stanice. Pokušala je da sabere sve događaje tog neuspešnog dana. Prebacivala je sebi da je bila neoprezna. Da li će svojim ponašanjem izazvati niz katastrofa? S kim da popriča o tome, u koga se može pouzdati? Oko deset sati voz je stigao u Langon.
„Mila moja, tako smo se prepali, gde si bila?“, uzviknuo je Pjer Delmas, privijajući Leu uz sebe.
Cela porodica, koja je slušala Fransoazino sviranje u salonu, ustala je kad je ona stigla. Kamij ju je uporno gledala, blistavih očiju. Rut je energično izduvala nos. Liz je mahala svojim punačkim rukama, a Albertin pročistila grlo. Bernadet je duboko uzdahnula, Fransoaz se namrštila, a samo je Lora ostala da mirno prelistava knjigu.
„Poželela sam da odem u Bordo i vidim strica Adrijena.“
„U Bordo, pored tolikih Švaba?“, uzviknula je tetka Bušardo.
„Tetka, prestanite Nemce da nazivate Švabama, oni to ne vole“, kazala je Fransoaz razdraženo, što je Lei zazvučalo kao preterivanje.
„Oni su Švabe, pa ih tako i zovem, gospođice.“
Fransoaz je slegnula ramenima.
„Što mi nisi rekla da hoćeš da vidiš strica? Pošao bih sa tobom. I tvoja majka bi se radovala da ga vidi.“
Zbunjenost i tišina spustile su se na sve okupljene. Lea je gledala u oca sa bolnim čuđenjem. Jadni tata, kako se promenio! Izgledao je krhkije, zbog izraza lica koje je na momente delovalo skoro detinjasto. Izgledao je kao da mu treba zaštita, njemu, njenom prirodnom zaštitniku.
„Izvini, tata...“
„Molim te, mila, nemoj to više da radiš, previše sam se zabrinuo. Da li si videla strica?“
„Nisam, nije bio tamo.“
„Nije bio ni na Izabelinom pogrebu“, progunđala je Bernadet.
„Nisi večerala, sigurno si gladna“, kazala je Kamij. „Spremiću ti nešto, dođi u kuhinju.“
Lea je pošla za Kamij, koja je otvorila hladnjak i izvadila jaja.
„Može li kajgana?“
„Odlično!“, odgovorila je Lea, sedajući za veliki sto.
„Pa onda?“, pitala je Kamij, razbijajući jaja u činiju za salatu.
„U Langonu potporučnik nije imao nikakvih problema, a verujem ni u Bordou. Srela sam Rafaela Mala na stanici Sen Žan. Sećaš li se, pričala sam ti o njemu? Ručala sam sa njim. Mislim, po onome što mi je rekao, da bi stric Adrijen mogao da bude onaj dominikanac o kome se priča.“
„To me ne čudi“, rekla je Kamij, bacajući u tiganj komadić putera.
„Sad više ne shvatam. Zar ne bi trebalo da se držimo uputstava maršala Petena? Zar nije on spasilac Francuske i otac svih Francuza, kako kažu tetke Liz i Bernadet?“
„Ne znam ni ja, ali znam da je dužnost svakog Francuza da se bori protiv neprijatelja.“
„Ali kako, šta hoćeš da uradimo?“
„Ne znam još, ali ću saznati. Jedi!“, kazala je stavljajući kajganu pred Leu.
„Hvala.“
„Uskoro će berba. Tvoj otac ništa ne govori o tome.“
„Istina je, zaboravila sam. Pitaću ga sutra.“
Nekoliko trenutaka jela je u tišini.
„Ne čini li ti se da je tata već neko vreme nekako čudan?“
Jedan deo berbe bio je izgubljen, jer nije bilo dovoljno ruku za taj posao. Ipak su svi u Montijaku učestvovali u berbi, ali su žene, nenaviknute na radove u vinogradu, bile spore i nespretne, uprkos svojoj dobroj volji. Lea i Rut odradile su najveći deo posla. Kamij, koja zbog zdravlja nije mogla da učestvuje u berbi, pomagala je staroj Sidoniji i gospođi Fajar u vožnji kola, u koja su bila upregnuta oba vola, kao i u spremanju hrane.
Lea je morala da organizuje pripreme za berbu jer je Pjer Delmas pokazivao potpunu ravnodušnost. Čak ni podrumar Fajar, koji nije imao vesti od sina, nije pominjao svoju nekadašnju nadležnost. Gospodin D’Aržila mogao je samo da deli savete, jer je i sam na Roš Blanšu bio u teškom položaju.
Lea je, uprkos Fransoazinoj molbi, ponosno odbila pomoć koju su ponudili nemački „stanari“, pa je s nemoćnim besom gledala kako neobrano grožđe trune.
Te jeseni 1940. godine sve je išlo naopako. Lea i Rut „poharale“ su selo da bi nabavile svinje, piliće, zečeve i patke, ali donele su samo nekoliko mršavih pilića, od kojih je polovina uginula, i jednu svinju, koja je bila skupa za tov.
Lea nije znala ništa o porodičnim finansijama. Oduvek je mislila da su joj roditelji bogati. Otac joj je objasnio da je najveći deo porodičnog imetka na Ostrvima, i da su neka predratna ulaganja bila kobna.
„Zar nemamo više novca?“, pitala je, ne verujući u to.
„Ne, osim stanarine za zgradu u Bordou“, odgovorio je otac.
„Koliko je te mesečno?“
„Ne znam, pitaj majku, ona brine o svemu tome.“
„Pitaj majku...“, koliko bi puta to ćula? Nekoliko puta dnevno, činilo se. Prvo nije obraćala naročitu pažnju, jer joj je to samo zadavalo bol. Što je vreme više prolazilo, osećala je strah o kome nije smela ni da govori. Uostalom, svi u kući su osećali isto. Jednog dana Lea je skupila svu hrabrost i počela razgovor sa doktorom Blanšarom, kad je došao da obiđe Kamij.
„Znam. Prepisao sam mu neke lekove još pre nekog vremena. Morate biti strpljivi, još je u šoku.“
„Ali čini mi se da mu je stanje iz dana u dan sve gore, da je sasvim odsutan duhom. Bojim se.“
„Hajde, nemojte klonuti duhom. Osim Rut, vi ste jedina odgovorna osoba u kući. Ne računam gospođu Kamij, koja će se uskoro vratiti na Roš Blanš.“
„Zar već?“
„Zar niste srećni zbog toga? Mislio sam da jedva trpite njeno prisustvo.“
Lea je razdraženo slegnula ramenima.
„Nije tako, Kamij je ovde veoma korisna, a i obećala sam Loranu da ću brinuti o njoj.“
„Da li ste dobili još neke vesti?“
„Da, dobili smo pismo od dvadeset pet redova, u kome kaže da je dobro, traži cipele, rublje i cigarete. Juče smo mu poslali paket. Oko cipela smo se dosta namučili. Fransoaz ih je nekako nabavila, ali nije htela da kaže kako: divne cipele sa gumenim đonovima.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:05 pm


POGLAVLJE 19.


Božić 1940. godine bio je jedan od najtužnijih na Montijaku.
Tri nedelje pre Božića sahranili su gospodina D’Aržilu, koji je umro u snu, od bolesti za koju niko od bližih nije slutio koliko je ozbiljna. Umro je ne videvši ponovo sina, onako kako je i predvideo. Na vest o smrti najboljeg prijatelja, Pjer Delmas je zapao u potpunu otupelost. Lea je morala da se postara za sve formalnosti. Pisala je Loranu da mu javi tužnu vest, i pitala ga šta da radi s imanjem. Tim povodom se žestoko posvađala sa Fransoaz, prebacujući joj da od nje nema nikakve pomoći u vođenju kuće, i da ova samo misli na bolnicu, iako je potrebna porodici.
„Brinem se za porodicu koliko i ti. Ko donosi meso kad ga nigde nema? A ulje i šećer? Dvadeset vreća uglja? Da li si to bila ti? Da radim samo ovde, kao ti, ne bismo imali baš mnogo hrane.“
To je bila istina, i Fransoaz je bila u pravu. Da nije bilo nje, porodica bi jela repu, krompir i kestenje, koje su ona, Rut i Lora brale po šumama pored La Reole. No, kako se ona snalazi? Naročito kad se ima u vidu da nikada ne traži novac, govoreći da joj je dovoljna bolničarska plata. Lea je sumnjala u to, jer je videla da Fransoaz, pored neophodnih namirnica, često sebi priušti suknju, bluzu, maramu, pa i par cipela. Obećala je da će probati i njoj nešto da kupi u zadružnoj bolničkoj prodavnici.
Lea je nebrojeno puta pokušala da zainteresuje sestru za sudbinu Montijaka, da je pita za mišljenje o načinu upravljanja imanjem dok se otac ne prene iz obamrlosti, ali uvek bi dobila ravnodušan odgovor:
„Sve to što radiš je odlično, sestrice.“
„Pa to se i na tebe odnosi, ovo je naša zemlja i kuća u kojoj smo rođene, koju je mama volela i ulepšavala.“
„Nikad nisam shvatala šta svi vi nalazite u toj staroj kućerini, a naročito u tom smrtno dosadnom selu.“
Lea je na to ostala bez reči i, kao u doba detinjstva, bacila se na sestru da je istuče. Posle toga, odnosi dve sestre su zahladneli.
Kao i svake godine, i pored bombardovanja koja su se čula povremeno iz pravca Bordoa, Rut je u salonu postavila tradicionalnu jelku i okitila je staklenim ukrasima, koje je Izabel Delmas od rođenja najstarijeg deteta čuvala u kutijama za cipele, kao najveću dragocenost. Ovo je bilo prvi put da Izabel nije položila voštanog malog Isusa u jaslice. Taj simbolični čin obavila je Kamij.
Estel i gospođa Fajar uspele su da nadmaše sebe božićnom večerom, što je bacilo u zaborav ukusna jela koja je nekad pravila kuvarica, otpuštena zbog štednje: tu je bio veliki ćuran, Fransoazin poklon, kupus dinstan u soku od ćuretine, kesten-pire i čokoladna panj-torta, Estelino remek-delo. Nekoliko flaša domaćeg vina upotpunilo je taj svečani obed.
Bilo je tako hladno da su odustali od odlaska na ponoćnu misu, i rešili da rano večeraju. I pored žalosti, svi su se nekako doterali: poneka marama, ogrlica ili cvet oživljavali su njihovu crninu. Mali Šarl je prvi put počeo da se osmehuje.
Posle večere svi su prešli u salon, koji je bio topao i blistavo osvetljen svećama sa božićnog drveta i vatrom koja je gorela u kaminu. Kamij je Lei poklonila prekrasnu bisernu orglicu, koja je nekada pripadala njenoj majci.
„Kamij, kakva lepota! Ne mogu to da uzmem.“
„Molim te, mila, da mene obrađuješ.“
Lea se zastidela svog skromnog poklona za Kamij: portreta njeneg deteta nacrtanog perom, koji je Kamij odmah privila na grudi.
„Ništa me ne bi više obradovalo. Dozvoljavaš li da ga pošaljem Loranu?“
„Tvoj je, pa uradi kako hoćeš.“
Fransoaz i Lora dobile su svaka po jednu lepu zlatnu narukvicu, Rut broš sa safirom, Liz čipkastu kragnu, Albertin staro izdanje Paskalovih Misli, Bernadet Bušardo i Estel po jednu svilenu maramu. Pjer Delmas je od Kamij dobio kutiju omiljenih cigara.
Rut i Bernadet su im poklonile rukavice, šalove, kratke čarape i džempere koje su plele uveče pre spavanja. Svako se snalazio kako je znao da obraduje ostale, prema svojim mogućnostima. Gospođice De Monplejne poklonile su sestričinama tople materijale za kapute. U atmosferi tromog zadovoljstva, koja nastaje pošto se podele božićni pokloni, svi su za nekoliko trenutaka zaboravili na svoje jade, strahove i rat, slušajući Fransoaz koja je svirala Bahovu Fugu.
Prvi put te večeri Lea je pomislila na Izabel bez gorčine i suza. Nečija ruka stezala je njenu. Nije povukla ruku, mada je prepoznala mršave prste Kamij. Fransoaz je prestala da svira. Pre nego što su zapljeskali, odjeknuo je pljesak sa trema. Svi su se osvrnuli. U predsoblju su stajali Oto Kramer i Frederik Hanke. Fransoaz je ustala i krenula im u susret. Posle nekoliko trenutaka, svi su ušli u sobu.
„Vaša gospođica ćerka navaljivala je da se moj drug i ja večeras vratimo kući“, kazao je poručnik Kramer. „Bili smo tako slobodni da siđemo da čujemo Baha“, dodao je, obraćajući se Pjeru Delmasu. „Majka mi je sjajna muzičarka i naročito voli Baha. Dozvolite da vam, uprkos svemu, poželim srećan Božić.“
Lupnuo je petama i zaputio se prema vratima.
Sasvim neočekivano, Kamij je predložila:
„Na ovaj dan trebalo bi da zaboravimo da smo neprijatelji. Popijte nešto sa nama.“
„Hvala, gospođo Kamij“, kazao je Frederik Hanke.
„Heilige Weinacht“,18 kazala je ona.
„Srećan Božić!“, odgovorili su na francuskom.
„Poručnice, rekli ste da vam je majka muzičarka. Da li se i sami bavite muzikom?“, pitala je tetka Liz malo izveštačeno.
„On je jedan od najboljih pijanista u Nemačkoj“, odgovorio je njegov pratilac.
„Ne verujte mu, moj drug preteruje.“
„Ali, poručniče...“
„Ćutite, Frederiče!“
„Poručnice, molim vas odsvirajte nam nešto“, zamolila je Fransoaz.
Svi pogledi okrenuli su se ka njoj. Devojka je pognula glavu i pocrvenela. Svi su znali za njenu strasnu ljubav prema muzici. Nikada nije propuštala nijedan koncert u Bordou. Nije li išla na Samsona i Dalilu i Ravelov Bolero odmah na početku operske sezone, iako su joj Rut i tetke prebacivale? Ali, od toga do molbe nemačkom oficiru da nešto odsvira...
„Ako vaš gospodin otac dozvoli, gospođice, biće mi zadovoljstvo da vam to učinim.“
„Molim vas, gospodine, moja žena veoma voli muziku“, rekao je Pjer Delmas, crven u licu i odsutnog pogleda, povukavši dim cigare.
Oto Kramer je seo za klavir.
„Videćeš da će nam svirati Vagnera“, šapnula je Lea Kamiji.
Vođen uviđavnošću koju su svi osetili, on je virtuozno odsvirao nekoliko Debisijevih klavirskih kompozicija. Kad je utihnula i poslednja nota, posle nekoliko sekundi tišine, odjeknuo je pljesak. Fransoazino lepo lice oblili su sreća i ponos, koje je primetila samo Kamij.


Narednog dana posle te božićne večeri, Loran d’Aržila pobegao je, sa još jednim prijateljem, iz logora Vestfalenhof, u kome je bio zarobljen. Dvojica ljudi iskoristila su izlazak na rad van logora, pa su se, uz pomoć dvojice drugova, prijavili da su bolesni i napustili bolnicu, umešavši se u malu grupu tek kad su ih čuvari prebrojali. Kada su stigli do šume, Loran i njegov drug sakrili su se pod suvarke. Hladnoća je bila jaka, sneg je padao, a vreme je bilo tmurno. Čuvari su skratili posao, prebrojali zatvorenike: svi su bili na broju. Mala grupa zaputila se ponovo prema logoru.
Ludi od radosti, Loran i njegov pratilac izvukli su se, uspravili i požurili u susret slobodi. Sneg je bio dubok. Posle pola sata zastali su da predahnu i skinu zatvorsku odeću. Loran je od uniforme nekog holandskog policajca napravio nekakav crni kaputić, ispod koga je nosio dva džempera, koja mu je poslala Kamij. Postavljene kožne rukavice, Fransoazine cipele i kapa prodavca uglja upotpunile su njegovu odeću. U rancima je bila hrana i vreće za spavanje. Krenuli su ka Jastrovskoj železničkoj stanici, udaljenoj oko četrdeset kilometara.
Prvu noć spavali su u putarevoj kolibi. Sledeće večeri prošli su kroz selo Jastrov. Po ulicama su bili okačeni božićni ukrasi, a zagrljeni parovi išli su na igranke. Kroz otvorena vrata vinare dopirao je mlak zadah alkohola i duvana, praćen svirkom na harmonici... Požurili su prema železničkoj stanici, nadajući se da će im proviđenje poslati neki voz. No, svi vozovi su išli u suprotnom smeru. Smrznuti, sklonili su se u jedan vagon na sporednom koloseku. I pored vreća za spavanje, smrzavali su se do zore.
Posle te duge noći, ušli su bez karte u voz za Šajndemil. Šest dana su krišom putovali vagonima natovarenim krompirom, stokom ili šljunkom. Ponekad bi ušli u putnički voz, bez karte, nastojeći da se izgube u gomili. Loranovo znanje nemačkog nekoliko puta je pomoglo da ih ne uhvate. Tako su stigli do Frankfurta na Odri, Kotbisa, Lajpciga, Hala, Frankfurta na Majni. Rajnu su prešli kod Majnca, sakriveni u kućici kočničara.
Pustolovina im se završila u Bingenbriku, pred redom vožnje vozova, jer Loranov pratilac, koji nije znao nemački, nije bio u stanju da se izvuče kad mu se jedan policajac obratio. Nisu ga odmah uhapsili, jer su pomislili da ima saučesnika. Posmatrajući ga izdaleka kako mirno sedi, Loran je krenuo ka njemu, kad je njegov drug odjednom potrčao prema teretnom vozu, koji je upravo prolazio. Uspeli su da uskoče u niski otvoreni vagon, dok su policajci trčali i vikali po peronu. Na nesreću, voz je stao i Nemci ih se dočepaše, držeći revolvere u rukama. Ne štedeći ih, odvukli su ih u železničku policijsku stanicu. Raspoloženje se promenilo kad je Loran na njihova pitanja odgovorio na savršenom nemačkom jeziku. Dali su im toplu supu i neko meso, i izrazili divljenje zbog njihovog podviga. Zatim su ih smestili u gradski zatvor, a sutradan, pod najpažljivijim nadzorom trojice čuvara, otpremili ih nazad u logor Vestfalenhof.
Ispitivao ih je neki obaveštajni oficir, koji im je priznao da su zaslužili da uspeju u poduhvatu. Osuđeni su na mesec dana samice, a njihovo bekstvo trajalo je devet dana.
Kad su izašli, morali su da saslušaju pridiku nekog pukovnika Malgorna, najstarijeg člana sekcije II D, o sebičnosti njihovog poduhvata i nemilim posledicama koje su izbegli zahvaljujući velikodušnosti zapovednika. Savetovao im je da razmisle o istinskom smislu njihove trenutne dužnosti: biti korektan zarobljenik bio je najdelotvorniji doprinos Maršalovoj politici, koja je bila glavni zalog skorog osnivanja „evropske Francuske“.
Pošto su okajali svoj greh, vratili su se u baraku. Tu nisu ostali dugo jer su ih, zbog veće bezbednosti, ubrzo premestili u drugi logor.
Bilo je prošlo više od sedam meseci otkako su Lorana zarobili na onoj francuskoj plaži.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:05 pm



POGLAVLJE 20.


Zima se otegla bez kraja. Zbog nedostatka ogreva, u velikoj kući temperatura nije prelazila deset stepeni. Svi su jeli u staroj kuhinji, koju je grejao veliki štednjak na drva, na kome su Estel i Rut pripremale jelo. Svi su bili gladni, i pored namirnica koje je Fransoaz povremeno donosila iz Langona.
U tom vinogradarskom kraju svi su patili zbog gladi i hladnoće u toku oštre zime 1940-1941. godine. Sa besom u srcu, železničari su posmatrali kako vagoni puni mesa, brašna, povrća i drva odlaze u Nemačku.
U Montijaku su svi prihvatili odricanje da bi Loranu slali pakete. U februaru su dopisnicom obavešteni da je premešten u tvrđavu Koldic.
U martu im Albertin i Liz saopštiše nameru da se vrate u Pariz. Dve gospođice, navikle na grad, nisu više mogle da podnesu selo. Pokušali su da ih zadrže, ali samo bi Izabel Delmas možda uspela u tome...
Proleće je malo olakšalo život na imanju. Povrće je bilo posađeno i posejano, na delu livade koji su Lea i Rut nekako poorale. Lea je zaneseno motrila i najmanji zeleni izdanak kako raste. Uspeh povrtnjaka postao je za nju veoma važan, jer je bio ostvaren po cenu povijenih leđa, ispucalih ruku, promrzlina i gladi, za koju se zaklela da je više neće doživeti. Vinova loza, koja je u toj pokrajini tražila stalnu brigu, sada ju je manje zaokupljala, otkako je Fajar postao novi upravnik imanja, dobivši vesti od sina, zarobljenog u Nemačkoj, ali uz obećanje da će se on uskoro vratiti, za šta je jamčio Maršal.
Fajarova ljubav i zahvalnost Maršalu nije imala granica. On je za njega bio zapovednik koji se brine o sudbini jadnih zarobljenih vojnika. Francuska je bila u dobrim rukama: rad, porodica, domovina. U tome je bila budućnost. S kakvim se samo probuđenim žarom vojnik iz rata 1914. godine opet bacio na posao! Njegovu radost mutilo je samo jedno: teško se navikavao na prisustvo Nemaca u Montijaku. Svaki pogled na njihove unifrome bio mu je kao udarac.
Matija Fajar pušten je u maju. Kad ga je ugledala, Lei se na usnama opet javio osmeh, koji se nije mogao videti od majčine smrti. Kad ju je mladić snažno stegao uz sebe, žestok drhtaj probudio je njeno usnulo telo. Ravnodušna prema prekornim pogledima Rut, i veselim treptanjima Kamij, dugo ga je grlila. On je gledao u nju, u srećnoj neverici, izgledala mu je drugačije, ženstvenija, lepša, puna neke divlje lepote, i s novom surovošću u očima.
„Mršav si i prljav da te se čovek uplaši. Dođi, spremiću ti kadu.“
„Ali, gospođice Lea, on može da se opere i u našoj kući“, kazao je čiča Fajar, grickajući brk.
„Pustite ga, Fajare, sve što moja ćerka radi dobro je. Njena majka mi je baš jutros rekla...“
„Hajde, tata...“
Ne ostavljajući Matijinim roditeljima vremena da se pobune, Lea ga je odvukla uz stepenice, pa u dečju sobu. Valjali su se po jastucima, zagrljeni.
„Živ si, živ“, ponavljala je ona neprestano.
„Nisam mogao da poginem, mislio sam na tebe.“
Dodirivali su se, njuškali se, da bi se svako uverio da ono drugo postoji.
Zagnjurivši glavu u mladićev vrat, Lea ga je grickala.
„Pusti me, prljav sam da se čovek uplaši, a možda imam i vaške.“
Na reč „vaške“ Lea ga je odgurnula. Matija je znao šta radi kad ih je spomenuo. Nikada, još od zajedničkog detinjstva, Lea nije podnosila pomisao da bi mogla da dobije vaške. Na sam njihov pomen osećala je nesavladivo gađenje. On se nasmejao njenom gadljivom izrazu.
„U pravu si. Čekaj tu, napuniću ti kadu.“
Kupatilo pored dečje sobe bilo je najstarije i najveće u kući. Malo su ga koristili, jer bi velika kada uvek progutala celu zalihu tople vode. Sa dvostrukim umivaonicima pričvršćenim uza zid, stočićem za češljanje oko koga je bila nabrana pamučna tkanina, sa cvetnim uzorkom izbledelih boja, pletenom ležaljkom, sa visokim prozorom okrenutim ka jugu na kome je bila zavesa od belog kretona, ova je prikladna prostorija za Leu imala čar detinjstva. U toj velikoj kadi Izabel je svake večeri kupala svoje ćerke, dok su se one smejale, vrištale i prskale se vodom. Ponekad bi se i otac, kao uznemiren tolikom galamom, popeo, mršteći se ko bajagi. Tada bi ludovanje dostiglo vrhunac, nadmetale su se koju će tata da obriše. Lori je, kao najmlađoj, pripadala ta povlastica, naveliko Leino nezadovoljstvo, jer je ona htela da bude jedina koju će on odneti do sobe, umotanu u veliki ogrtač za kupanje.
Lea je sipala u vodu poslednje mrvice majčine soli sa mirisom lavande. Vruća i mirisna para koja se dizala iz kade potresla ju je toliko da je zajecala. Skliznula je na prostirku pred kadom i, naslonivši glavu na rub, dala oduška svome bolu.
„Lea!“
Kamij je klečala pored nje, gladeći je po kosi.
„Šta ti je, mila?“
„Mama...“
Pred tom dubokom dečjom tugom Kamij je takođe briznula u plač. Tako ih je zatekla Rut.
„Šta je to, neka nezgoda...?“
„Ne... nije... Rut, ne brinite. Samo prevelika tuga.“
Majčinskim pokretima, umila je Leu hladnom vodom.
„Gospođo Kamij, dole je poručnik Kramer. Hoće da govori sa vama.“
„Šta radi tu preko dana? Što hoće da me vidi?“
„Ne znam, ali deluje prilično mrgodno.“
„Bože moj! Samo da se nije nešto desilo Loranu!“
„Šta bi se desilo Loranu? Zarobljenik je i nije u opasnosti“, kazala je Lea, brišući lice.
„Pođi sa mnom, nemam hrabrosti da idem sama!“
„Prvo ćemo da se očešljamo, vidi kako izgledamo. Ako vidi da smo plakale, pitaće se zašto.“
„U pravu si.“
Obe žene pokušale su da uklone s lica tragove bola.
„Rut, molim te reci Matiji da mu je kupatilo spremno“, rekla je Lea, nameštajući suknju. „On je u mojoj sobi.“
Poručnik je stajao u salonu i mirno čekao. Naklonio se kad su ušle.
„Hteli ste da me vidite, gospodine?“
„Da, gospođo, moram da vam kažem nešto veoma neprijatno: vaš muž je pobegao.“
Kamij je ostala potpuno hladna.
„Naravno“, kazao je oficir, „vi o tome ništa ne znate?“
Ona je samo odmahnula glavom.
„Kada se to desilo?“, pitala je Lea.
„Za Uskrs.“
„I tek ste sada doznali?“
„Ne, znao sam to pre tri nedelje.“
„Zašto mi tek sada javljate?“
„Nadzirali smo kuću i njegovo imanje Roš Blanš, za slučaj da pomisli da vas potraži.“
„Uhapsili biste ga?“
„Izvršio bih dužnost, gospođo! Sa žaljenjem, ali bih je izvršio. Pošto sam vaš gost i prema vama gajim poštovanje i naklonost, svakako sam hteo lično da vam javim.“
„Šta će se desiti ako ga ponovo uhvate?“
„Ovo mu je već drugi pokušaj bekstva. Ubuduće bi bili mnogo stroži prema njemu.“
„Pa zar nije normalno da čovek pokuša da beži ako je zarobljen?“, ljutito je pitala Lea.
„Mislim isto što i vi, gospođice. Da sam zarobljen, i ja bih probao da bežim po svaku cenu. Ali ja nisam zarobljen, i mi smo dobili rat, i...“
„Za sada“, prekinula ga je Lea.
„Da, slava je prevrtljiva, ali u ovom času nijedna zemlja ne može da potuče veliki Rajh.“
„Čak ni Amerikanci?“
„Čak ni oni. Gospođo D’Aržila, dozvolite da vam dam savet. Ako nekim slučajem vaš muž uspe da izigra naš nadzor, savetujte mu da se preda.“
„Neću nikada učiniti tako nešto.“
„Gospođo, govorim za vaše i njegovo dobro. Mislite na sina.“
„Upravo zato što mislim na njega neću mužu nikad savetovati nešto tako.“
Poručnik Kramer je s izvesnom nežnošću posmatrao krhku mladu ženu koja mu je prkosila.
„Ah, gospođo, da su svi Francuzi mislili kao vi!“
„Sigurna sam da u dubini srca svi misle kao ja.“
„Onda je ta ljubav prema časti veoma duboko zakopana.“
Lupnuvši petama, poručnik ih pozdravi i izađe.
Kamij i Lea sedele su dugo sasvim nepomične i tihe.
„Samo da Loran ne dođe ovamo“, mislile su.
„Treba javiti stricu Adrijenu“, rekla je Lea.
„Kako? Od kraja februara, kad se pojavio na kratko, o njemu više nismo čuli ni glasa.“
„Pre odlaska je rekao da, ako bude hitno, možemo ostaviti poruku kod Rišara
Šapona, koji će mu je preneti. Poći ću u Bordo.“
„Poći ću s tobom.“
„Ne. Ako obe odemo, poručnik će da posumnja, i možda pošalje nekoga da nas prati. Imam ideju. Sutra tata i Rut idu u zavod, da posete Loru. Reći ću da želim da vidim mlađu sestru.“
Lea je izašla, i na tremu se sudarila s nekim visokim mladićem koji je prijatno mirisao na lavandu i koji ju je zagrlio.
„Prestanite... o, ti si to, Matija... zaboravila sam na tebe.“
„Zar već? Tek što sam stigao, a već sam izašao iz tvog života. To baš nije lepo od tebe. Kroz jedan sat sastaćemo se kod kapelica.“
Kad se Lea našla s Matijom kiša je upravo počela da pada. Sklonili su se u jednu od kapelica i tamo se tesno pripili jedno uz drugo, da se zagreju, te su oboje pričali šta im se dešavalo posle rastanka u Orleanu.
Lea je ispričala sve, čak i to da je ubila čoveka koji je hteo da ih opljačka, ali je prećutala svoj odnos s Tavernijeom.
Matija je, opet, pošto je u Orleanu pomogao u spašavanju ranjenika, uzalud lutao kroz gomilu izbeglica tražeći prijateljicu. Naišao je na neku malu grupu vojnika pod komandom mladog potporučnika, i borio se nedaleko od katedrale. Svi su mu drugovi poginuli, osim jednog kaplara, sa kojim je zajedno zarobljen. Smestili su ih u privremeni logor, okružen bodljikavom žicom kod Crkve sen Euverte, a zatim su se našli na Mot Sangenu. Sledećeg dana pomagao je u gašenju požara, koji je pet dana besneo u Orleanu, raskrčivao je ruševine, prenosio ranjenike i sahranjivao mrtve. Peške se, zajedno sa jadnom gomilom, pridružio gomili od osamnaest hiljada zarobljenika u logoru u Pitivijeu. Spavali su na goloj zemlji, u blatu, izgladneli, prljavi, puni gamadi, ne primećujući gadan smrad koji se širio od njih, jer su neki već mesec dana nosili istu košulju i čarape. Tukli su se među sobom za koru hleba, za kašiku ječmene čorbe sipane u slučajno pronađenu vojničku porciju, u staru okrnjenu činiju, ili konzervu.
Matija je spuštene glave ispričao sve po redu... o trideset grama konjskog mesa, koje su dobijali s vremena na vreme, o opštoj radosti kad im je Udruženje francuskih gospođa donelo nekoliko pokrivača, o sendvičima sa guščjom džigericom koje im je podelila Američka legija, o sapunu s mirisom karanfila koji mu je poklonila neka devojka, o nadi u skoro oslobođenje, koje se stalno odlagalo, o opštem poverenju u Maršala, o paketiću duvana koji se prodavao deset puta skuplje, o sve većem gubitku hrabrosti, o misama na koje je dolazio sve veći broj zatvorenika: sto od osamnaest hiljada početkom juna, a dve hiljade od dve hiljade pet stotina, koliko ih je ostalo, početkom avgusta. Rekao je da je bio među te dve hiljade, jer se molio da je opet vidi. Ispričao je besnim glasom o opštem strahu od bekstva, koje je, međutim, bilo sasvim lako izvodljivo, o radosti posle objave primirja, o razočaranju kada su pročitani uslovi o prekidu neprijateljstva, naročito Dvadeseti paragraf, po kome će „svi francuski ratni zarobljenici ostati u nemačkim logorima sve do zaključenja mira“, o dugim dokonim satima koje su provodili spominjući „stara vremena“, izmišljajući, praznog želuca, razne pantagruelovske gozbe, sanjareći o ženama... Srećom po njega, stiglo je vreme žetve. Bio je jedan od mladih poljoprivrednika koje su slali širom Francuske kao zamenu za odsutne muškarce.
„Nikada ne bih verovao da ću sa tolikim zadovoljstvom zgrtati snoplje žita, go do pasa, pod vrelim suncem. Tada smo se konačno dobro najeli.“
Sa nekog imanja u pokrajini Bos pisao je ocu i njoj. Nijedno od tih pisama nije stiglo do njih. Kako nije dobio odgovor, probao je da pobegne, „pozajmivši“ odelo vlasnika imanja. Uhvatili su ga posle tridesetak kilometara, i ukrcali u stočni vagon za Nemačku. U logoru blizu Frankfurta ostao je petnaest dana, a odatle su ga poslali na neko šumsko gazdinstvo, gde je ostao dok ga konačno nisu oslobodili. Nije mu bilo jasno zašto su ga oslobodili, nije bio hranilac porodice. Jedino prihvatljivo objašnjenje bilo je da šumaru posle završetka radova više nije bila potrebna radna snaga, i da su logori u pokrajini bili pretrpani. Istina je da je vlada u Višiju stavila sve u pokret da bi oslobodila zatvorenike. Imao je sreće, a naročito što je našao nju živu i zdravu.
„Šta ćeš sada?“, pitala je Lea.
„Radiću. Potreban sam ocu.“
„Da, svakako, ali rat?“
„Šta je s ratom?“
„Ima ljudi koji se bore i dalje.“
„Misliš li na Severnu Afriku?“
„Da, i na generala De Gola.“
„Znaš, o De Golu su mi pričali pre dva dana u vozu. Mnogi misle da to nije ozbiljno i da bi se trebalo osloniti na Maršala.“
„A šta ti misliš?“
„Ja? Znaš, u ovom času mislim samo na jedno. Vratio sam se kući i držim u naručju ženu koju volim. Dakle, De Gol može da pričeka“, kazao je, obasipajući je poljupcima.
Lea ga je zlovoljno odgurnula.
„Ne sviđa mi se kad tako pričaš.“
„Hajde, mila, nemoj mi reći da te zanima politika i da podržavaš De Gola?“
„Ne razumeš, to je više od političkog pitanja, u pitanju je sloboda.“
Matija se grohotom nasmejao.
„E pa stvarno, sve sam očekivao samo ne to da lepa i zavodljiva Lea Delmas drži govore o slobodi, očijuka sa generalom De Golom i ne pokušava više da očara momke. Šta se to s tobom desilo da si se tako promenila?“
Lea se besno podigla.
„Šta mi se desilo? Videla sam žene i decu kako ginu strašnom smrću... ubila sam čoveka... majka, za koju sam verovala da je ovde sigurna, poginula je pod bombama u Bordou... Loran je izgubljen, a da ne znamo gde... nemamo više novca... gotovo nema hrane... Nemci su nam skoro zauzeli kuću, a otac... otac je poludeo...“
Lea je pesnicama lupala po zidovima, premazanim šalitrom.
„Oprosti, bilo je neumesno. Sada sam tu i pomoći ću ti.“
Ljubio joj je lice, glavu, tražio u njenoj kosi stari miris sena, koji je zaostao posle valjanja po seniku, osećao na njenom vratu miris kože pomešan s mirisom vanile. Snažno ju je stezao. Dok su mu prsti nestrpljivo petljali po dugmadi njene bluze, već joj je nestrpljivo grizao usne.
Lea se nije pomerala, iznenada se usredsredila na odjek koji je u njoj izazivalo Matijino grubo telesno milovanje. Govorila je sebi da ne sme to, da voli Lorana, da je luda i nerazumna, ali je u njoj svaki otpor bio unapred slomljen, tako je snažna bila želja za nečijim telom koje se pripija uz njeno, za nečijim udom u utrobi. Čula je sopstveno stenjanje, dok je nevezano mucala. Brzo... brzo... neka je uzme... šta to čeka? Razdraženo je skinula gaćice i ponudila mu se, bestidna i divna.
„Dođi!“
Mladić je gledao u njeno crvenkasto runo, među držačima koji su zatezali crne pamučne čarape, ističući nežnu belinu unutrašnje strane butina. Zagnjurio je lice u tu mirisnu vlagu. Pod njegovim jezikom, Lea je stenjala bez uzdržavanja.
U jednom ternutku su joj se oči otvorile, a pogled spustio na lice Isusa koji je padao pod teretom krsta. Učinilo joj se kao da je kip oživeo, da joj Sin Božji dobacuje pogled pun razumevanja. Ispustila je krik i svršila pod njegovim poljupcima. Nabrekle grudi prijatno su je bolele. Otrgla je njegovu glavu sa svog stomaka i pohlepno poljubila usne koje su joj pružile takvo zadovoljstvo, opijajući se njihovim ukusom.
„Uzmi me!“, rekla je šireći noge.
Ponovo je zastenjala od zadovoljstva kada se njegov ud zabio u njenu stidnicu, još nabreklu od požude.
* * *

Napolju se kiša pojačavala, bilo je tmurno kao usred zime. U jednoj od kapelica, mladić i devojka upola razgolićeni spavali su u podnožju kamene grupe, a njeni bledi likovi kao da su ih štitili.


Dan posle Matijinog povratka, Lea je pošla sa ocem, tetkom Bernadet i Rut u Bordo, pod izgovorom da ide u posetu Lori i da kupi seme za povrtnjak. Posle neprijatnog ručka kod strica Lika, tokom koga se govorilo samo o sreći koja je zadesila Francusku što je našla junaka poput maršala Petena, dobila je odobrenje da pođe u kupovinu.
„Idem sa tobom“, rekla je Lora ustajući.
„Ne, nije potrebno, neću dugo da se zadržim“, kazala je Lea nervozno.
„Mogu li i ja sa vama?“, pitala je sestra od strica Korin.
Lea je pogledala molećivo u Rut.
Rut je sumnjičavo gledala na zamisli svoje „devojčice“, kako ju je nazivala, iako je uvek tvrdila da će se to dete izvući iz svake situacije i da joj je potrebno više slobode nego sestrama.
„Lea u sebi nosi životnu snagu, nagon za preživljavanjem koji gazi sve pred sobom. Teško onima koji se usude da joj se suprotstave“, kazala je Adrijenu Delmasu poslednji put kada ga je videla.
Uprkos nepoverenju koje ju je u tom času mučilo, priskočila je Lei u pomoć.
„Lora, zar ti ne moraš da odeš do knjižare Mola? Možemo da odemo do tamo sa Korinom, dok Lea bude kupovala seme za baštu. Ona će nam se u povratku pridružiti.“
Jedva je Rut završila rečenicu, a Lea je već izjurila iz stričeve kuće. Srećom, stričev stan nije bio daleko od redakcije Petit Žirond u Ulici Ševeri. Knjižara Mola bila je u Ulici Vital-Šarl, blizu redakcije tih novina.
Prilikom vrlo kratke posete, stric Adrijen joj je rekao da, ako bude potrebno, može doći u vezu s njim preko Rišara Šapona.
Primio ju je isti službenik kao i ranije, i rekao da je odgovorni urednik odsutan i da ne zna kada će se vratiti.
„Ali, ovo je važno“, navaljivala je Lea.
„I drugi njegovi poslovi su i te kako važni, gospođice!“
Kad je video Lein izgubljen pogled, dodao je:
„Idite do njegovog prijatelja sveštenika u Crkvi sent Eulali, možda će vam on pomoći.“
Crkva sent Eulali? To je odmah pored dominikanskog samostana, tamo gde se rastala od Rafaela Mala. Odlučila je da ode tamo.
„Hvala, gospodine.“
Vreme se pokvarilo, bilo je hladno. Lea je podigla kragnu starog Izabelinog kišnog mantila i popravila filcani šešir pre nego što je potrčala u tom pravcu, stežući pod rukom torbicu sa dugom drškom.
Zadihano se zaustavila u podnožju crkvenih stepenica. U trenutku kad je gurnula crkvena vrata, počela je kiša.
Nekoliko žena molilo se pred oltarom, na kome je gorelo malo crveno kandilo. Da bi se pribrala, kleknula je blizu sakristije, razmišljajući o tome šta bi mogla da uradi ili kaže.
„Lea, šta radiš ovde?“
Trgla se i skoro vrisnula kad je osetila nečiju ruku na ramenu. Posmatrao ju je neki čovek u smeđem odelu, sa šeširom u ruci i dugim brkovima.
„Striče Adrijene?“
„Pssst, pođi sa mnom!“
Uputio se ka izlazu.
Napolju je pljuštalo. Adrijen Delmas je natukao šešir, uhvatio Leu za nadlakticu i povukao je za sobom.
„Što si tako obučen?“
„Dominikanska mantija je malo suviše upadljiva za neke moje šetnje. Zahvaljujem Gospodu što sam te sreo. Gestapo već nekoliko dana motri na crkvu.
Da nisam video kako ulaziš, ko zna šta bi se desilo.“
„Tražila sam te.“
„To sam i pomislio, ali nemoj više da dolaziš ovamo! Šta ti je?“
„Loran je pobegao iz Nemačke.“
„Otkud znaš?“
„Kamij je čula od poručnika Kramera.“
„Da li je to bilo davno?“
„Na Uskrs.“
Kiša se pojačala, pa su se zaustavili pod nastrešnicom, sa suprotne strane od katedrale.
„Kamij nije dobila direktne vesti od njega?“
„Nije.“
„Šta, dakle, vas dve želite da uradim?“
„Bojim se... Kamij se boji da će pokušati da joj se javi. Kuća je pod nadzorom.
Šta da radimo ako dođe ovamo?“
Dvojica nasmejanih nemačkih vojnika potražili su zaklon pored njih.
„Loše je vreme u Francuskoj“, kazao je jedan od njih sa gadljivom grimasom.
„Da, ali je vino dobro“, dodao je drugi.
Bez prethodnog dogovora, Lea i njen stric napustili su zaklon. Neko vreme su hodali ćuteći.
„Moram da odem u Langon naredne nedelje, u posetu jednom od braće koji leže u bolnici. Iskoristiću to da dođem i u Montijak. Moram da stvorim veze u tom kraju.“
„Mogu li ja da odem umesto tebe?“
I dalje hodajući, Adrijen je steže uz sebe.
„Ne, mila moja, suviše je opasno. Već znaš suviše toga što bi moglo da ugrozi i tebe i mene.“
„Hoću da pomognem Loranu.“
„U to ne sumnjam. No, najbolji način da mu pomogneš je da se ne mešaš.“
U glasu Adrijena Delmasa bilo je neke uzrujanosti.
„Kako ti je otac?“
Lea je duboko uzdahnula.
„Zabrinuta sam. Toliko se promenio, više ga ništa ne zanima. Posle smrti gospodina D’Aržile stanje je još gore. Stalno priča o mami kao da je živa. Ostaje sam u radnoj sobi ili na terasi i priča sam sa sobom. Kad neko dođe da mu pravi društvo, izgleda da mu to smeta. ’Pusti me, vidiš da razgovaram sa mamom.’ To je strašno, striče, bojim se za njega.“
„Znam, mala, znam. Šta kaže doktor Blanšar?“
„Ne želi da priča o tome. Prepisao mu je lekove, a Rut ga tera da ih redovno uzima.“
„Jedan deo njega je umro, i nikakvi lekovi neće ga vratiti u život. Treba se moliti Bogu...“
„Bogu? Zar ti još veruješ u Boga?“
„Ćuti, Lea, nemoj da huliš!“
„Striče, ne verujem više ni u Boga, i bojim se da u Montijaku niko ne veruje u njega, osim, možda, sirote Kamij.“
„Nemoj to da govoriš, za mene bi to bilo strašno.“
Prošli su pored ruševina neke bombardovane zgrade u Ulici Rempar. Ta slika je Leu surovo podsetila na majku.
„Zašto nisi došao na mamin pogreb?“
„Nisam mogao, nisam bio u Bordou. Kuda ćeš sada?“
„Moram da se nađem sa Rut i Lorom, u knjižari Mola.“
„To je sasvim blizu. Ostavljam te jer neću da me one vide u ovoj odeći. Drži se mojih saveta: ne pokušavaj da dođeš u vezu sa mnom, ni u samostanu ni u redakciji Petit Žironda. Novine su pod nadzorom, pa ću se javljati ja tebi. U svakom slučaju, doći ću u Montijak naredne nedelje. Do tada budi oprezna. Ako, na nesreću, Loran stigne pre toga, kazaću mu da ide u Sen Maker, kod kumčeta tvoje majke. On zna šta treba da uradi. Neka mu Loran samo kaže: ’Pločice za domino su okrenute’, i on će shvatiti.“
„Pločice za domino su okrenute.“
„Tako je.“
Rastali su se kod Port Dižoa. Kiša je prestala da pada.


U knjižari je prodavac rekao Lei da su gospođe Delmas otišle malo pre njenog dolaska. Srećom, prodavnica sa semenom na trgu kod pijace bila je otvorena, i Lea je uspela da kupi nekoliko kesica, a kao vrhunac raskoši, našla je i nekoliko sadnica paradajza i salate.
Kod strica Lika, Lora ju je dočekala hladno, spremajući se nazad u školu.
„Htela sam da ti kažem nešto važno“, šapnula joj je, „ali ostaviću to za narednu priliku.“
„Ne budi glupa, kaži mi sada.“
„Ne, nemoj da žališ zbog toga.“
„Otpratiću te.“
„Nije potrebno. Samo pitaj Fransoaz da li se dobro provela pre neko veče na koncertu. Do viđenja.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:06 pm


POGLAVLJE 21.


„Striče Adrijene!“
Lea, koja je u crnoj seljačkoj košulji sa belim i plavim cvetićima i velikim slamnim šeširom na glavi klečala u povrtnjaku, uspravila se naglo, držeći snop korova u ruci.
Zajedno sa Kamij, dominikanac je stigao do nje, zadižući mantiju. Lea se bacila u njegove ispružene ruke.
„Kako se radujem što te vidim, striče!“
„Video je Lorana, u Bordou je!“, rekla je Kamij u jednom dahu.
„U Bordou...?“
„Hteo je da dođe da me vidi, ali ga je tvoj stric sprečio...“
„Za sada je sve u redu, na sigurnom je.“
„Gde je? Hoću li ga videti?“
„To sada nije moguće, suviše je opasno. Uskoro ću da vam javim kad možete da se sastanete sa njim.“
„Nadam se da će to biti brzo.“
„Kako mu je?“, pitala je Lea.
„Dobro je, mada je umoran. Posle bekstva iz Koldica sklonio se u Švajcarsku. Tamo se tako ozbiljno razboleo da nije mogao ni da se javi. Za nekoliko dana prebaciću ga u slobodnu zonu.“
„Treba li mu nešto?“
„Za sada ništa. Narednog četvrtka dolazim opet u Langon, da posetim oca Diprea. Doći ću ovamo, da vam kažem kako se Kamij može sastati s njim. Do tada, preklinjem vas, ne mrdajte odavde i ništa ne govorite. Ako ne budem mogao da dođem do Montijaka, ostaviću poruku kod Fransoaz. Ona radi na odeljenju gde je otac Dipre.“
„Da li je pametno da baš njoj poveravate takav zadatak?“, pitala je Kamij obarajući pogled.
Stric i nećaka pogledali su je iznenađeno.
„Ali... zašto to kažeš?“
„Zar Fransoaz nije Leina sestra? Zar ne žive pod istim krovom?“
„Znam to...“
Adrijen i Lea gledali su se ne shvatajući. Odakle ta iznenadna odbojnost i nepoverenje? To nije bilo nalik na Kamij.
„Ona bi mogla da izgubi poruku... mogu da je uhvate Nemci“, mucala je Kamij, zacrvenevši se.
„Kamij, da li krijete nešto od nas? Što sumnjate u Fransoaz?“
„Ne, ne... nije to ništa. Samo se bojim za Lorana.“
Otac Delmas se odmakao nekoliko koraka pa se vratio.
„Staviću adresu u korice Puta savršenstva Tereze Avilske. Tolika predostrožnost verovatno neće biti potrebna, pa ću ja lično doći da vam je dam.“
I dalje pričajući, išli su prema kući.
Pjer Delmas je sedeo na kamenoj klupi licem okrenut prema Belviju i verdeleskom bregu, podupirući bradu rukama, naslonjen na težak kvrgav štap i gledao ispred sebe sa zbunjenim osmehom.
„E pa, brate, odmaraš li se?“, veselo je pitao Adrijen.
„Malo. Izabel me je naterala da iznosim nameštaj iz njene sobe. Ne mogu više to da radim.“
„Tata, mama je...“
„Razumem vas, gospodine Delmas, nema ničeg napornijeg od guranja nameštaja“, kazala je Kamij, presekavši je u pola reći.
„Eto vidite“, odgovorio je radosno. „Izabel neće da shvati da sam počeo da starim...“
Lea se okrenula.
Sedeći na livadici koja se spuštala prema terasi, Kamij i Fransoaz pomagale su malom Šarlu u prvim koracima.
„Prohodaće kroz mesec dana“, kazala je Fransoaz.
„To misle i Sidonija i Rut. Kažu da dete koje nije debelo brže prohoda.“
„Loran bi se radovao da ga vidi. Čudno je da posle njegovog bekstva nisi dobila nikakve vesti.“
Kamij je grizla usnu.
„Da nije pobegao, svakako bi ga pustili na slobodu, kao Matiju“, nastavila je Fransoaz, podižući dete koje se smejalo i bacakalo.
Bio je to lep plavokos dečačić, koji je istovremeno ličio i na oca i na majku. Rastao je kao iz bare, i nije se razboljevao. Kamij mu je bila životinjski privržena i nežno zabrinuta nad njim. Gutala ga je pogledom, kao da se boji da će joj nestati pred očima. Bio je veseo i nikada nije plakao. Svi su ga obožavali osim Lee, koja nije mogla da ga pogleda a da ne oseti ljubomoru, mada je on od početka pokazivao da nju voli više od ostalih.
„Hoćeš li pročitati knjigu koju mi je stric Adrijen dao za tebe? Put savršenstva svakako nije baš zabavna knjiga.“
„Možda nije zabavna, ali je korisna, jer nas može naučiti kako smoći snage za život.“
„Valjda si u pravu“, rekla je Fransoaz namrgođeno.
Kamij je zapazila promenu njenog raspoloženja, ali se pravila da je ne vidi.
Igrala se sa sinom, smejući se njegovim grimasama i prevrtanju preko glave.
„Materinstvo joj prija“, mislila je Fransoaz.
Zaista, te nedelje na Duhove, Kamij d’Aržila je tako blistala od sreće da je delovala divno. Pošto nije mogla da nabavi odgovarajući materijal, skinula je crninu za svekrom i bratom kad su počeli lepi dani i nosila jednu staru haljinu od bledoplavog platna, koja joj je isticala oči, preplanulu kožu i kosu, posvetlelu od sunca. Bila je tako vitka da je delovala kao krhka nezrela devojka. Pored nje je smeđa Fransoaz delovala starije i odraslije, iako je bila tri godine mlađa.
Otkako je počela da radi u langonskoj bolnici, Fransoaz se veoma promenila, postala je ženstvenija, zavodljivija, divno se češljala i šminkala (preterano, po mišljenju tetke Bernadet i Rut), i lepo se oblačila uprkos ratnim ograničenjima. Njena crvena haljina od providne svile sa mornarskoplavim tačkicama i širokim pojasom izgledala je kao delo nekog poznatog kreatora, a ne male krojačice iz Langona, kod koje ju je, po njenim rečima, sašila.
„Sutra ću da vidim Lorana“, mislila je u tom času Kamij.
* * *

Lea je bila veoma zle volje. Sastala se sa Matijom u Sen Makeru, u stanu jednog njegovog prijatelja, koji je preko celog dana bio odsutan. Matija se radovao tim trenucima koje su provodili daleko od Montijaka i podozrivog Rutinog oka, kao i od zabrinutih pogleda njegovih roditelja. Posle zagrljaja u kapelici nije uspeo ni za trenutak Leu da vidi nasamo. Čak je počeo da se pita da li ga ona izbegava. Bio je iznenađen kad je u četvrtak uveče sva bleda ušla u kuhinju i pozvala ga da pođe sa njom. Otišli su do senika i tamo mu se bez reči bacila u zagrljaj, drhteći kao jagnješce. Nežno joj je poljubio ledene usne i spustio je u seno, pokušavajući da joj ugreje ruke, koje mu je obavila oko potiljka i koje su bile mrtvački ledene. Toliko je stezala butine da se namučio da ih raširi, a njoj je, uprkos požudi, bilo potrebno dosta strpljenja dok je njegov ud prodro u nju. Vrisnula je od zadovoljstva kao što se vrišti od bola. Posle tog zagrljaja Matiji je ostao neki čudan osećaj gorčine.
U glasu Adrijena Delmasa bilo na taj doživljaj, pripremio je u stanu svog prijatelja zakusku kakvu je Lea nekada volela: pitu sa jagodama, staro, slatko belo vino, trešnje u rakiji i krem-karamel. Trebalo mu je mnogo snalažljivosti da sakupi sve te poslastice. Skromna stara kuća odisala je mirisom belih ruža, koje je razmestio na sve strane. Sve te pripreme izmamile su osmeh na njenom licu. Kao pravi domaćin, pružio joj je čašu vina:
„Pijmo za našu sreću!“
Lea je ispila naiskap.
„Daj mi još, ovo mi baš prija.“
Matija joj je ponovo sipao, smešeći se.
Lea je hodala po sobi sa čašom u ruci i dugo se zadržala pred visokim kaminom, koji su krasili slika Lurda, naslikana na komadu kore drveta, umoljčana punjena lasica, poštanski kalendar, buket ruža i požutele fotografije.
„Tvoj prijatelj ima fini stan“, kazala je polako. „Gde je spavaća soba?“
Trunčica ljutnje pojavila se u Matijinom pogledu: nije mogao da se navikne na njenu neusiljenost u njihovom odnosu. Mada nesvesno, želeo je da ona bude stidljivija. Imao je mučan utisak da ona vodi igru, i to mu nije izgledalo prirodno ni pristojno. Njemu je već bilo jasno da bi trebalo da se oženi njom. Zar bi moglo biti drugačije? Ušavši u spavaću sobu, Lea je skoro prasnula u smeh, toliko je prostorija ličila na Sidonijinu sobu: isti visoki krevet od orahovine prekriven belim pamučnim prekrivačem, sa velikom perinom od crvenog satineta, veliko raspeće od tamnog drveta iznad kreveta, ukrašeno osvećenom grančicom; na suprotnoj strani sobe bila su dva portreta seljaka u prazničnoj odeći, a pored vrata veliki orman.
Ne odvezujući sandale, bacila ih je preko sobe. Prijala joj je hladnoća ploča na podu. Spustila je čašu na noćni stočić i skidala se pevušeći.
Matija je razgrnuo pokrivače i krevet sa belim čaršavima učini mu se ogroman.
Lea se, gola, ispružila na krevet.
„Miriše na lavandu“, pomislila je i nešto je trenutno ujede za srce.
„Daj mi još pića!“
„Suviše piješ“, rekao je Matija vraćajući se sa flašom.
Lea je pila polako, gledajući ga kako se svlači.
„Morao bi da se skineš do pasa kad radiš. Zbog traga košulje, glava ti je preplanula od sunca i kao da stoji na telu kome ne pripada. To ne izgleda lepo.“
„Pokazaću ja tebi kako to lepo izgleda“, reče on, ispruživši se pored nje i privlačeći je sebi.
„Čekaj, pusti me da ostavim čašu.“
Kada se nagnula, ustima je zgrabio jednu njenu dojku, dok je prstima stezao drugu.
„Jao, to me boli!“
„Ne mari ništa.“
Smejući se i vrišteći, kotrljali su se jedno preko drugog, praćeni ravnodušnim pogledima porodičnih portreta.
Sedeći na razbacanoj postelji raširenih i podvijenih nogu, s vidnim podočnjacima, Lea je halapljivo jela kolače, voće i krem i pila vino od koga joj se vrtelo u glavi, dok je Matija zadivljeno gledao u nju.
„Prestani tako da me gledaš!“
„Ne mogu da te se nagledam, tako si lepa.“
„Kao da je to neki razlog.“
„Kad mi budeš žena, gledaću te koliko hoću.“
Ruka kojom je prinosila ustima komad kolača zastala je u vazduhu.
„O čemu ti to pričaš?“
„O tome da hoću da se oženim tobom, zaboga!“
„Ne želim da se udajem.“
„A što?“
Lea je slegnula ramenima.
„Zar nisam dovoljno dobar za tebe?“
„Prestani sa glupostima! Ne želim da se udajem i to je sve.“
„Sve devojke žele da se udaju.“
„To je moguće, ali ja nisam kao one. Molim te, nemoj više o tome.“
„Naprotiv, govorićemo o tome. Volim te, i želim da se oženim tobom“, kazao je, hvatajući je za nadlakticu.
„Pusti me, boli me!“
Matija ju je samo stegao malo jače.
„Sasvim si lud, naređujem ti da me pustiš!“
„Neću, dok ne obećaš da ćeš se udati za mene!“
„Nikada, čuješ li, neću nikada!“
„Ali što?“
„Ne volim te!“
Zamahnuo je rukom na nju.
„Hajde, udari me... no, hajde... šta čekaš?“
Matija je tako pobledeo da se Lea nagonski skupila uz drveno zaglavlje kreveta.
„Šta si to rekla?“
Ona je jednim skokom ustala i počela da se oblači.
„Matija, ne zameri mi, drag si mi... oduvek sam te veoma volela... ali ne kao tvoja žena.“
„Ali ti jesi moja žena.“
Lea je zakopčala preostalu dugmad na haljini. Pogledala je još uvek golog Matiju, kako sedi na zgužvanim čaršavima, obešenih nogu, povijene glave, sa pramenom kose koji mu je pokrivao lice. Osetila je iznenadnu nežnost prema njemu. Kako liči na onog dečačića iz detinjstva, koji se pokoravao svim njenim ćudima. Lea je sela pored njega i naslonila mu glavu na rame.
„Slušaj, pa budi razuman, ako smo spavali ne znači da moramo da se venčamo.“
„Ko je on?“
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Ko je taj tvoj ljubavnik?“
„Ne znam o čemu pričaš.“
„Smatraš da sam budala? Misliš li da nisam primetio da nisi devica?“
Crvena u licu, Lea je ustala i počela da traži sandale. Jedna je bila ispod kreveta, a druga pod ormanom. Spustila se četvoronoške pokušavajući da je dohvati, ali je Matija bio brži i zgrabio je sandalu.
„Hoćeš li da mi odgovoriš? Ko je on?“
„Gnjaviš me, ne tiče te se.“
„Gaduro... nisam hteo da verujem, mislio sam, ne, ona je poštena... možda je to bio njen verenik... htela je da mu ugodi pre nego što ode u rat... ne zameram joj, sad jasno vidim da nije od tebe napravio drolju jadni Klod... baš si đubre... ti... hteo sam da se oženim tobom... ista si kao i tvoja sestra... švapska kurva... švapska kurva...“
Jadnik se srušio na krevet jecajući.
Uspravna i sva skamenjena, osećajući kako joj krv nestaje iz tela, Lea je buljila ispred sebe, ne videći ništa.
Dugo su tako ostali, ona stojeći nepomična a on plačući. On se prvi pribrao. Odjednom se uplašio zbog nje, obrisao čaršavom mokre obraze i prišao joj. Na samrtnički nepokretnom licu gledale su ga ukočene oči. Po cenu ogromnog napora, pomakla se i progovorila promuklim glasom:
„Šta si to rekao?“
Matija je već zažalio zbog svojih reći.
„Ništa, bio sam ljut.“
Ona je ponovila:
„Šta si rekao?“
„Ništa, veruj mi, to nije ništa značilo.“
„... kao i tvoja sestra... švapska kurva...“
Zatim se, kao trava koja se povija pred kosom, polako zateturala i pala. Matija je pao zajedno sa njom i pokušao da na hladnim, crvenim pločicama poda ublaži dejstvo svojih reči.
„Nemoj ništa da mi kažeš, samo me stegni... kako si mogao da veruješ...?“
„Oprosti mi.“
„... da sam ja...“
„Ćuti...“, mucao je obasipajući je poljupcima, da bi je sprečio da govori.
„Fransoaz... oh... sada shvatam... tata... jadni tata... on ne sme da sazna... Matija, šta da radim...?“
„Nemoj više da misliš o tome, draga... možda se varam.“
Lea mu je uzvraćala poljupce, a stomak joj se pripijao uz njegov uzdignuti ud.
Još su jednom vodili ljubav.
Lea nije htela da on ide sa njom do Montijaka.
Izgovarajući se glavoboljom, otišla je na spavanje bez večere. Dok se penjala, mimoišla se sa dvojicom nemačkih oficira, koji su je pozdravili i sklonili se u stranu da je propuste.
Kada se našla sama u svom omiljenom neredu, spustila se na jastuk. Ono što je nejasno slutila sada joj se jasno ukazalo pred očima: Fransoaz, njena sestra, ljubavnica je jednog od te dvojice Nemaca. Koga od njih? Ota Kramera, očito. To je dakle bila ta ljubav prema muzici!
Neko je kucnuo na vrata.
„Ko je?“
„Ja sam, Kamij, mogu li da uđem?“
„Da.“
„Jadnice moja, stvarno ne izgledaš dobro, donela sam ti aspirin.“
„Hvala“, kazala je Lea, uzevši lek i čašu vode koje joj je dala.
„Lepo od tebe što ideš sutra sa mnom, Loranu će biti milo, tako te voli.“
„Da li si u poslednje vreme primetila nešto neobično kod Fransoaz?“
„Ne, na šta misliš?“
Lea ju je sumnjičavo pogledala.
„Što si onda pre neki dan bila onako odbojna?“
Kamij se zacrvenela i nije odgovorila.
„I ti znači misliš da su ona i poručnik...?“
„Ćuti, to bi bilo suviše odvratno.“
„Ali i ti to misliš?“
„Nemoguće... mora da se varamo.“
„Ali, ako se ne varamo?“
„To bi onda bilo strašno“, kazala je tiho Kamij, i pokrila lice rukama.
„Treba biti načisto, idem da je pitam?“
„Nemoj sada... ne dok se ne vidim s Loranom.“
„Ko bi to pomislio za Fransoaz?“
„Nemoj da je osuđujemo... nismo sigurne ni u šta. A... ako je istina, znači da ga voli.“
„Kao da je to neki razlog.“
„To je najbolji mogući razlog.“
Lea je sa zaprepašćenjem gledala u Kamij. Šta? Šta čedna gospođa D’Aržila zna o ljubavi i strasti? Setila se prizora Kamij kako, nesigurna na nogama, ipak stoji spremna da ubije, da bi nju odbranila. U tom času uopšte nije bila bojažljiva. A možda to nije ni u ljubavi... ta je pomisao bila nesnosna: zamisliti Kamij svu usplamtelu u Loranovom zagrljaju... ne!
„Ne znaš šta pričaš. Zaboravljaš da je on Nemac.“
„Ne zaboravljam. Nažalost, eto već nedeljama...“
„Kako? Pa nisi mi ništa rekla...“
„Šta sam pa mogla da ti kažem? Bio je to samo moj utisak, nekoliko uhvaćenih pogleda, ništa stvarno.“
„Pa ipak, trebalo je da mi kažeš. Ah, da je bar mama tu! Misliš li da drugi nešto sumnjaju?“
„Ne znam. Trebalo bi da spavamo, sutra putujemo. Dala sam da se proveri plinski generator, sve je u redu. Lea, tako se radujem! Uskoro, kroz nekoliko sati, opet ću videti Lorana. Oprosti, draga, nespretna sam i sebična. Uskoro ćeš i ti sresti dobrog mladića, koji će te usrećiti, kao što bi to učinio moj brat“, kazala je Kamij, nežno je poljubivši.
Lea se besno svukla, navukla kratku spavaćicu u kojoj je delovala kao devojčica. U kupatilu je oprala zube i energično raščešljala kosu. Ogledalo joj je pokazivalo sliku tvrdoglavog i napetog lica. Ako sutra u La Reolu bude tako izgledala, Loranu možda neće biti lepa... Blistavi osmeh naglo je izbrisao namrgođeni izraz, oči su joj zasjale, zubima je grickala usne i isturila grudi...
„Red je na nas, Lorane.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:06 pm




Prelazak demarkacione linije prošao je bez ikakvih neprilika. Kola su punom brzinom išla pustim putem, kao opijena činjenicom da su u slobodnoj zoni.
Izašavši iz La Reola, Lea je skrenula nalevo, na sporedni put. Ubrzo se pojavila potkresana živa ograda. Gvozdena vrata bila su otvorena. Nekoliko trenutaka vozila je po šljunku širokom stazom, oivičenom ružinim grmljem, a onda se zaustavila u dnu spoljašnjeg stepeništa velike masivne i ružne kuće s početka veka. Ugasila je motor. Čuo se ptičji cvrkut i Šarlovo kmečanje, jer se upravo probudio u majčinom naručju. Iza ugla kuće pojavila se visoka figura, koja je hramala. Kamij je dala dete Lei, i potrčala prema tom čoveku vičući:
„Lorane...!“
Lea je jače stegla dete, koje ju je ručicama zagrlilo oko vrata. Želela je da se odvoji od prizora dva zagrljena tela, ali nije bila u stanju da se pomeri. Posle nekog vremena, koje joj je delovalo beskrajno, njih dvoje su, držeći se za ruke, krenuli prema njoj. Od pogleda kojim ju je Loran obuhvatio, umalo nije ispustila dete od radosti, da bi mu se bacila oko vrata, ali je Kamij uzela dete i pružila ga ocu. On ga je nespretno pridigao uvis i gledao ga s nevericom.
„Sine moj“, mucao je, a suze su mu potekle niz obraze i izgubile se u brkovima, zbog kojih je izgledao stariji.
„Šarle, sine moj!“
„Da nije bilo Lee, ni on ni ja ne bismo bili ovde.“
Loran je vratio Šarla majci i privukao Leu.
„Hvala“, procedio je tiho i sa žarom.
Leu je spopala želja da glasno vikne da ga voli.
„Lorane... Lorane, da samo znaš...“
„Znam, bilo ti je vrlo teško. Adrijen mi je već sve ispričao. Baš si bila hrabra.“
„Ma ne, nije to hrabrost“, ljutnula se Lea, „nisam imala izbora, to je sve.“
„Ne veruj joj, Lorane, ona je divna.“
„Znam.“
Prišli su im čovek i žena šezdesetih godina.
„Kamij, Lea, predstavljam vam gospodina i gospođu Debrej, moje domaćine, koji su na sebe preuzeli veliki rizik da bi primili begunca kao što sam ja.“
„Ćutite, gospodine D’Aržila, čast nam je da pomažemo vojnicima“, kazao je ubeđeno gospodin Debrej.
„Samo izvršavamo svoju dužnost“, potvrdila je blagim glasom njegova žena.
„Ovo je Kamij, moja žena, i moj sin Šarl.“
„Šarl...! Niste oprezni, draga gospođo, zar ne znate da je sada u modi ime Filip?“, kazao je šaljivim tonom gospodin Debrej.
„Svaka moda je prolazna, gospodine. Srećna sam što mogu da vam zahvalim za sve što činite za mog muža.“
„Nemojte se zahvaljivati, na našem mestu i vi biste uradili isto. Na ovaj način nastavljamo borbu i osećamo se bliže svom sinu.“
„Sin naših prijatelja junački je poginuo u Denkerku.“
Kamij je htela nešto da kaže.
„Nemojte ništa da govorite... reči su tu nemoćne. Dođite, da uđemo u kuću. Ko je ova divna devojka?“
„Gospođica Delmas, Lea Delmas, draga prijateljica kojoj dugujemo našu sreću.“
„Dobro došli, gospođice! Mogu li da vas zovem Lea?“
„Naravno, gospodine.“
Ostali su tri dana u toj gostoljubivoj kući. Drugog dana im se pridružio Adrijen Delmas, u civilnom odelu. Njegovo prisustvo malo je ublažilo strašnu ljubomoru koja je razdirala Leu. Nije mogla više da podnosi pogled na srećno i blistavo lice Kamij, ni na Loranovu nežnu pažnju.
Loran je među prvima pobegao iz Koldica, te nekadašnje kraljevske tvrđave, koja se, visoka četrdeset metara, izdiže na strmom bregu iznad gradića od ružičastog peščara i opeke, na desnoj obali Mulde.
Vrlo brzo je shvatio da mu se jedina mogućnost za bekstvo pruža u vreme šetnje. Poverio se trojici drugova, koji su mu pomogli da skupi hranu, odeću i nešto novca.
Jedno popodne, sišavši u šetnju, Loran je primetio da se popravlja pročelje trospratne zgrade koja se nalazila pored puta kojim su zatvorenici išli u park. Jedna vrata, obično zatvorena, bila su otvorena.
Zbog jakog nagiba, prvi sprat bio je u visini prizemlja, gledano s puta. Gledajući uvis kroz zarđale rešetke, u visini tla, opazili su da su iza njih podrumi i skladišta. Trebalo je brzo delovati: vrata su se po završetku radova mogla zatvoriti svakog časa. U povratku iz jedne šetnje, sa malo prtljaga pod kaputom, on je odlučio da pokuša. Promrmljao je drugu iz vrste:
„Sad je trenutak.“
Drug je malo usporio povorku.
„Polako, budite mirni, gledajte pred sebe.“
Prvi stražar nije se nijednom osvrnuo. Loran je iz trećeg reda video dlake na njegovom debelom vratu. Iza njega je bilo nekoliko redova zatvorenika i stražar na začelju.
U tri koraka provukao se ispod podrumskih vrata. Očekivao je u svakom trenutku metak u leđa. Srce mu je tuklo kao da će da iskoči, zavrnuo je nogavice na plavim pantalonama, pretvarajući ih u pumparice ispod kojih su virile debele, bele vunene čarape. Skinuo je stari platneni kaput i ostavio samo debeli žutosmedi pulover sa pletenicama, koji mu je poslala Rut.
Sa kragnom plave košulje izvučenom ispod pulovera, kapom presavijene ivice i malim koferom, u kome je bio najnužniji pribor, u udobnim cipelama sa gumenim đonovima, izgledao je kao neki zgodan nemački izletnik.
Prošao je već ceo minut. Nije bilo nikakve vike, poziva ni lajanja.
Pitao se kako da izađe iz vlažnog podruma, da preskoči zidić i vrati se na put. Nipošto nije smeo da trči, to je nebrojeno puta sebi ponovio. Jedina prava opasnost bile su straže na kružnom putu.
Plan mu je bio jednostavan: hteo je da se vrati na put, pošto je preko slomljenog debla prešao potočić koji je utvrđenje razdvajao od šetališta, da se popne preko drvene ograde koja je okruživala teren za igru, na koji su dolazili nemački vojnici, a odatle, preko malog kamenog ispupčenja, da pređe zidine na koje se ograda naslanjala. Tu njegovu nameru osujetilo je prisustvo nemačkih vojnika koji su se loptali. Morao je da ostane skriven u podrumu, gde je nekoliko puta pomislio da je otkriven: dva dečaka došla su da igraju klikera na glavnoj stazi, neki vojnici prošli su pored zida, jedan par sa psom stajao je dugo pred otvorenim vratima. Loran se najviše plašio psa. Kad se udaljio, uprkos vlažnoj hladnoći podruma, bio je sav oznojen. Mada je to delovalo neverovatno, čuvari još nisu bili prijavili njegov nestanak. Kroz dva sata je zbor. Loran je najzad izašao iz podruma i uradio tačno ono što je planirao. Stigao je u podnožje zida i osvrnuo se: pred njim je bio pust park, a sa leve strane velika tvrđava, koju su večernje senke činile još zlokobnijom. Na kružnom putu videli su se likovi stražara, koji su se ocrtavali na još svetlom nebu. Ako neki od njih pogleda na njegovu stranu, gotov je. Pošto se smirio, počeo je polako da se penje. Mada mu je rana na nozi još smetala, bez teškoća je stigao do vrha. Jednim skokom bacio se u prazninu, a suvo lišće je ublažilo udarac: izašao je iz dvorca Koldic. Nešto niže je počinjao put koji je vodio u slobodu. Loran je sredio odeću i obrisao zemlju sa cipela. Neki glasovi su se približili. Mimoišao se sa dvojicom oficira iz tvrđave i njihovim suprugama, a oni, u živom razgovoru, nisu obratili pažnju na njega. Pretvorio se u prosečnog Nemca. Glumeći je uzvratio osmeh nekom starcu, i zvučnim Heil Hitler pozdravio jednu grupu mladića. Kad je stigao na glavni put, zadovoljno se okrenuo i osmotrio skladnu masu dvorca Koldic: pobedio je osmišljeni i veličanstveni sistem nadzora kojim je tvrđava bila okružena.
Tri dana kasnije prešao je granicu kod Šafthauzena. Uveče je u Rošlicu ušao u voz bez karte, i bez novca stigao do Berna, gde se teško razboleo. Nekoliko dana ležao je u gradskoj bolnici i napisao je ocu i ženi dva duga pisma, koja nikada nisu stigla. Samo je pismo upućeno Adrijenu Delmasu stiglo do njega, prošavši nekim čudom kroz mrežu cenzure. Dominikanac je stupio u vezu s njim preko nekog švajcarskog pripadnika istog reda, koji mu je nabavio lične dokumente i novac.


Prijatno i mirno kasno popodne sijalo je nad gradićem La Reol, kuda su se Loran i Lea zaputili u kupovinu. Kamij, zbog Šarla, nije mogla da pođe sa njima. To je bilo prvi put da su se našli nasamo. Gospođa Debrej im je rekla da je u Ulici Aržentije pekara s najboljim hlebom u pokrajini, kao i da se tu još uvek može kupiti brašno. Izgubili su se u uličicama i obreli se pored dvorca Kat’Sos, koji se uzdiže nad dolinom Garone. Prošli su pored benediktinskog samostana. Lipe su opojno mirisale. Lea je želela da uđe u crkvu. Loran se dugo zadržao pred kapelicom presvete Bogorodice. Lea mu je prišla, uzela ga za ruku i naslonila mu glavu na rame. Pritisnuo je poljubac na njenu kovrdžavu kosu. Na dlanu je osećala puls čoveka koga je volela. Kad je podigla lice, pogledi su im se spojili i nisu mogli da se razdvoje. Ovlaš su se dotakli usnama, od čega im je usplamtelo celo telo. U blizini su se zalupila neka vrata i to ih je vratilo u stvarnost. Čari je bilo nestalo.
Loran je nežno odgurnuo devojku.
„Ne... ne puštaj me!“
„Lea, ludi smo. Ne smem... ja ne smem.“
„Ćuti, volim te.“
Devojka se ponovo očešala o njega. Zgrabio ju je za bokove i privukao.
„Volim te.“
Lea se zanjihala, milujući stomakom njegov uspravljeni ud. Odgurnuo ju je tako jako da je pala na klecalo.
„Prestani!“, viknuo je.
Trljajući udarena leđa, pogledala ga je s likovanjem, ustala i uputila se ka izlazu. On je pošao za njom, oborene glave.
„Brzo, požurimo, pekara će se zatvoriti!“
Pekara nije bila zatvorena, ali su samo zahvaljujući imenu gospođe Debrej uspeli da dobiju hleb od četiri kila i paket brašna.
Pored železničke stanice pokupili su bicikle. Ravnodušni i izgubljeni u sanjarenju, prošli su pored panorame Sinjal di Miraj i ne pogledavši je. Ubrzo su stigli do imanja Debrejovih.
Čim su ušli u baštu, Kamij im je dotrčala u susret.
„Gde ste bili? Premrla sam od brige.“
„A šta bi nam se desilo? Razgledali smo La Reolu“, kazala je Lea, ne zbunivši se.
Za vreme večere Lea je bila vesela i zabavna, duhovito je ćaskala o raznim sitnicama, u čemu su je gospodin Debrej i Adrijen podsticali jer su ih zabavljale njene reči.
Tek kasnije, dok su u bašti pili lošu kafu, dominikanac je najavio Loranu:
„Našao sam onog čoveka koga smo tražili. To je Žan Benaze iz Varilesa kraj Foa, u kafani Kod Pošte.“
„Zar već?“, viknula je Kamij.
„Molim te, draga, pridružićeš mi se čim to bude moguće.“
„Ali, želim da pođem s tobom!“
„Ni govora o tome. Misli na Šarla, kome si potrebna.“
Gospođa Debrej je ustala i spustila joj ruku na rame.
„Dete moje, nemojte suzama oduzimati hrabrost mužu ako želi da nastavi borbu i da izvršava dužnost. Hoćete li da ostanete ovde? Moj muž i ja bismo bili srećni da ste s nama.“
„Nemoguće!“, kazao je Loran. „Kamij bi trebalo da me zameni na Roš Blanšu. Saznao sam iz pisma našeg upravnika Delpeša da nije samo kuća zaposednuta, već je i vinova loza u lošem stanju jer nema radne snage.“
„Kao i u Montijaku“, kazala je Lea.
„Kao i u čitavoj pokrajini“, potvrdio je dominikanac.
„Šta ćete da uradite?“, pitao je gospodin Debrej.
„Nemam pojma. Stalno mislim na mog jadnog oca. Pitam se šta bi on uradio. Iskušenja koja nam satiru zemlju ispunjavaju mi srce besom i bolom. Bio sam za zbližavanje među narodima, za udruživanje u sjedinjene evropske države, a sada osećam da sam postao nacionalista, što mi je pre rata izgledalo prevaziđeno. Nisam ni znao da sam toliki Francuz, niti da toliko volim svoju zemlju.“
„Mladi prijatelju, zahvaljujući ljudima poput vas, pokušaćemo da joj vratimo čast i slobodu“, tvrdio je ubedeno gospodin Debrej.
„Zaista verujete u to?“
„Da ne verujem u to, moja žena i ja bismo sebi presudili istog dana kad smo čuli kako Maršal objavljuje da je tražio sklapanje primirja. Bilo nam je kao da nam je sin poginuo po drugi put. Plakali smo i molili Boga da nas prosvetli. Sutradan smo dobili odgovor, izgovoren glasom generala De Gola.“
Nekoliko trenutaka svi su ćutali. Čulo se samo dozivanje ptica i cvrkut lastavica koje su se ganjale po nebu. Tišinu je prekinuo Adrijen Delmas:
„Moralo bi biti više ljudi koji se ponašaju kao vi. Svuda vlada opuštenost, zbrka, sklapanje pogodbi, uhođenje, izopačeno doušništvo, prihvatanje ropstva. Vidimo kako talentovani pisci kao Brazilaš, Rebate, Drijo, univerzitetski profesori, poslovni ljudi, pa čak i, neka im Bog oprosti, sveštenici stavljaju svoje sposobnosti u službu sramne ideologije. Kao malaksale životinje, prevrću se na leđa i izlažu stomak okupatorskoj čizmi... Očajan sam zbog toga.“
„Vera u Boga vratiće vam i veru u ljudski rod“, rekla je gospođa Debrej, prekinuvši ga.
„Da, nesumnjivo, vera u Boga...“, kazao je ustajući.
Lea, kojoj je ta rasprava bila dosadna, takođe je ustala, iznenađena stričevim tonom. Činilo se da u njemu sluti razočaranje puno mržnje. Zar je izgubio veru? To bi bilo zgodno, kaluđer koji ne veruje u Boga.
„Striče Adrijene, izgledaš baš nesrećno“, kazala je umiljato, pridruživši mu se pod velikim kestenom.
On je zapalio cigaretu, ne odgovarajući joj ništa.
Lea ga je posmatrala krajem oka: nije bio samo nesrećan, bio je očajan. Stidljivost, koja je poticala iz detinjstva, sprečavala ju je da ga teši. Da bi promenila temu razgovora i odagnala strepnju koja ju je spopadala dok je gledala čoveka nekad tako čvrstog u svojim uverenjima kako sada sumnja u Boga, zbog koga je nekad sve ostavio, ona ga upita:
„Znaš li da li je potporučnik Valeri stigao u Maroko?“
„Srećno je stigao.“
„A za Lorana? Misliš li da će biti u redu?“
Dominikanac je pažljivo zagledao Leu. Nije se prevario: ova mala je oduvek bila zaljubljena u Lorana d’Aržilu. Odlučio je da raščisti to pitanje.
„Sve će biti u savršenom redu. Vodič je pouzdan. U Alžiru će se naći s ostalim drugovima. Kamij i sin moći će brzo da mu se pridruže.“
Lea je pobledela, ali nije ni trepnula.
„Mora da si srećna kad vidiš da tvojim prijateljima sve dobro ide“, dodao je on malo sadistički.
„Vrlo sam srećna“, odgovorila je suvo i okrenula se. „Izvini, umorna sam, idem u kuću. Laku noć!“
„Laku noć, neka te Bog štiti.“
Lea je utrčala u kuću.
Zatvorila se u sobu, i nije više našla načina da vidi Lorana nasamo pre odlaska. Ležeći gola u krevetu, prizivala je u sećanje svaki trenutak proveden u La Reoli, pred kapelicom presvete Bogorodice u Crkvi svetog Petra. Od sećanja na dodir sa njegovim voljenim telom sva se izvila, a rukom je između bedara izazvala takvo uživanje da se kasnije naljutila sama na sebe. Ubrzo je zaspala, savijajući ruku preko lica.
Dan se otegao.
Loran i Adrijen su rano prethodnog jutra ušli u voz za Tuluzu, gde su presedali za Foi. Oproštaj je bio dirljiv, taman kako i priliči, ironično je mislila Lea u sebi. Ipak je uspela da gurne pismo mladiću u ruke, a njegovo iznenadno rumenilo nije promaklo Adrijenu, ni gospođi Debrej. Lei je to bilo sasvim svejedno: važno je bilo samo da on zna da ga ona voli i da mu to ponovo kaže.
„Još jednom ti poveravam ono što mi je najdraže“, rekao je ljubeći je.
Najzad su se začuli koraci po šljunkovitoj stazi. Lea se uzdržala da ne potrči u susret stricu da bi ga ispitivala, pogotovu što je, od prethodnog dana, gospođa Debrej stalno motrila na nju.
„Da li je sve dobro prošlo?“, viknula je Kamij, zadihana od trčanja i pritiskajući rukom srce, koje je lupalo.
„Jeste, veoma dobro.“
„Kada kreće za Španiju?“
„Večeras, u toku noći. Neće biti sam, ima ih sedam-osam.“
„Kada biste samo znali koliko se plašim, oče.“
„Ne bojte se, biće sve u redu.“
„Nadam se, ali šta ću ja u međuvremenu? Zar u Francuskoj nema ničega što bi se moglo preduzeti? Oče, vi, eto, nešto radite, a i gospodin i gospođa Debrej. Želim da vam pomažem. Dajte da budem od neke koristi.“
Dominikanac je ganuto posmatrao krhku mladu ženu koja je nudila pomoć.
„Vaša je prva dužnost da se oduprete očajanju i budete krajnje oprezni. Vrlo nas je malo uključeno u akciju. To jasno vidite kad se osvrnete oko sebe. Trebalo bi još sačekati, da splasne poverenje u maršala Petena. Ono je već dosta poljuljano, ali mnogi muškarci i žene, ništa manji rodoljubi od nas, još oklevaju da se odmetnu od zakona. U Londonu su neki oficiri neprijateljski raspoloženi prema De Golu. Mnogi nemaju poverenja u Englesku. Događaj u Mers el Kebiru teško je poremetio odnose naše dve zemlje. Budite strpljivi. Čim bude mogao, stupiće u vezu s vama, i javiće vam kad ćete moći da mu se pridružite. Međutim, možete da mi učinite uslugu: odnesite pošiljku pisama u Sen Emilijon. To podrazumeva i izvesnu opasnost u trenutku prelaska demarkacione linije.
„Kuda da odnesem pošiljku?“
„Gospodinu Lefranku, u uličici Šato di Roj. Predaćete mu primerak Mišlenovog Vodiča po Bretanji, razumeće on to. Zatim sve to zaboravite i vratite se na Roš
Blanš. Dođi, Lea, da prošetamo, hoću da razgovaram sa tobom.“
Dok je išla za njim stazom u parku, srce joj je jako lupalo jer se plašila tog razgovora.
„Večeras moram ponovo da idem, uzeću voz u šest sati za Bordo. Sutra odvedi Kamij u Sen Emilion, a zatim na Roš Blanš. Odatle se, što brže, vrati kući preko Kadijaka, gde ćeš gospodinu Furžonu, opštinskom činovniku, predati ova tri pisma, što ih šalje opat.“
„Da li je to sve?“
„Da. A ne, nije. Umalo da zaboravim. Loran mi je ovo dao za tebe.“
Lea se jako zacrvenela dok je uzimala opasno pismo koje joj je stric pružao.
„Hvala.“
„Nemoj da zahvaljuješ. Ne činim to zbog tebe, već zbog njega, iako ne odobravam to što piše. Uzeo sam ga samo zato što sam osetio da on veoma pati.“
Pognuvši glavu, Lea nije odgovorila, mahinalno prevrćući koverat u rukama: nije bio zalepljen. Dobacila je Adrijenu jedan kratak pogled.
„Budi mirna, nisam ga čitao.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:06 pm




POGLAVLJE 22.


Lea nije mogla ni pomisliti da će osećati i najmanju tugu zbog rastanka od Kamij. Ipak joj se srce kidalo kad joj se pre odlaska bacila u zagrljaj.
Prelazak demarkacione linije u Sen Pjer d’Orijaku prošao je bez neprilika, jer su pisma bila sakrivena u dečjem koferčiću. U Sen Emilijonu je Kamij predala gospodinu Lefranku Vodič po Bretanji. Na Roš Blanšu je Delpeš ganuto dočekao mladu ženu i njenog sina.
Lea je sada prvi put ponovo videla kuću posle svečane veridbe, kojom je bio označen kraj jednog srećnog doba. Želela je samo jedno, da ostane što kraće. Pošto je osvežila lice i ruke, otela se pažnji kojom ju je Kamij zasula, i ponovo krenula.
Stigla je u Kadijak malo pre zatvaranja opštine. Na stepenicama se mimoišla sa dvojicom nasmejanih nemačkih vojnika. Na prozorčićima matičnog ureda neki službenik je krasnopisom nešto pažljivo ispisivao: bio je to Bužeron. Lea mu je dala pisma, i za uzvrat dobila zadatak da jednu kovertu preda na poštu u slobodnoj zoni. Nije imala vremena da bilo šta kaže, nemački vojnici bili su loše raspoloženi. Lea je brzo gurnula kovertu u torbicu.
Od tada je redovno prenosila poštu iz jedne zone u drugu. Zbog toga je morala od poručnika Kramera da zatraži poseban ausweis, pod izgovorom da nadgleda radove na očevoj zemlji u Munisenu i La Loransi, blizu Sen Pjer d’Orijaka. Zahvaljujući njenim odlascima na ta imanja poboljšala se ishrana u Montijaku. Čak je slala pakete Albertini i Lizi, koje su pisale da u Parizu polako skapavaju od gladi.
Za vreme školskog raspusta Lora se vratila iz zavoda, rešena da se više tamo ne vraća, pošto je dobila svedočanstvo. Postala je lepa šesnaestogodišnja devojka, površna i koketna, velika obožavateljka Maršala: skupljala je njegove portrete u svim veličinama i oblicima. Nije oprostila Lei što je bacila na zemlju fotografiju s potpisom njenog idola, koju je ponosno stavila na klavir u salonu. Požalila se ocu, pa ju je, uprkos svemu, pogodio njegov odgovor:
„Majka bi uradila to isto.“
Od tada je Lora napadno izlazila iz sobe svaki put kad je Lea slušala Radio London. Što se tiče Fransoaz, niko nije znao šta ona misli. Kad nije radila u bolnici, čuli bi je kako celo prepodne svira klavir, razdraganog lica, zbog čega je Rut govorila:
„Ne bi me čudilo da se ta mala zaljubila.“
U koga? Na to pitanje Lea nije želela da odgovara. Nekoliko dana motrila je sestru, ne primećujući ništa sumnjivo u njenom ponašanju. Ipak, jednom kad je ranije no obično silazila da sebi spremi doručak, u polumraku na stepenicama sudarila se s poručnikom Hankeom, koji ju je vrlo glasno pozdravio: „Dobro jutro, gospođice Delmas!“
„Dobro jutro!“, odgovorila je otresito.
U kuhinji je poručnik Kramer završavao doručak. Kad je ušla, on se pridigao i naklonio.
„Dobro jutro, gospođice Delmas, danas ste poranili. Sigurno morate da idete da nadgledate zemlju vašeg gospodina oca u okupiranoj zoni?“
Što li su na stolu bile tri šolje, i to jedna od njih puna?
Malo posle Lore, stigli su Filip i Korin Delmas i njihov mlađi brat Pjero, deca strica Lika. Stara kuća ponovo je odzvanjala vikom i smehom. Zbog prisustva Nemaca morali su malo da se zbiju.
Lea se radovala susretu sa rođakom Pjeroom, koji je u četrnaestoj godini sebe smatrao muškarcem. Ipak je spavao sa njom, u dečjoj sobi.
Za vreme obeda rasprave su bile tako živahne da je Bernadet Bušardo žurila da zatvori prozore.
„Hoćete li da nas svi čuju? Sve će nas pohapsiti.“
Društvo za stolom podelilo se u tri tabora. Tu su bile zaklete pristalice Petena: Bernadet, Filip, Korin i Lora, koji nisu mogli naći dovoljno oštrih reči za sve koji kukavički izdaju Maršala i Francusku; De Golove pristalice i oni koji nisu prihvatali okupatora: Lea i Pjero; neopredeljeni: Pjer Delmas, Fransoaz i Rut.
Prva grupa je na sav glas hvalila saradnju s okupatorom, koju je Peten zatražio 30. oktobra 1940. godine, kao jedini način, kako su tvrdili, da se red, dostojanstvo i vera vrate u zemlju koju su uništili Jevreji i komunisti. Drugi su govorili da je jedina šansa da Francuska ponovo stekne čast i slobodu da pođe za generalom De Golom.
„Izdajnik!“
„Junak!“
Treća grupa je najmanje govorila: Rut iz obzira, Pjer Delmas iz ravnodušnosti, a Fransoaz... Fransoaz? To nisu znali. Često je, kad bi rasprava postala suviše žučna, ustajala od stola.
Jednog dana, kad nije više mogla da se uzdržava, Lea je pošla za njom. Fransoaz je jecala na gvozdenoj klupi na terasi. Lea joj je prišla i blago je zapitala: „Šta ti je?“
Jecanje se pojačalo.
„Dosta mi je tih razgovora o Hitleru, Petenu, De Golu, ograničenjima, Rusima, slobodnoj i okupiranoj zoni, Engleskoj, o... o... dosta mi je. Hoću da me svi ostave na miru... hoću slobodno da volim... hoću... hoću da umrem...“
Malo-pomalo, Leino saosećanje pretvorilo se u ljutnju, a zatim i u gađenje. „Kad je neko tako ružan dok plače, bolje da se ne pokazuje“, pomislila je.
„Ćuti! Da se samo vidiš kako izgledaš! Ako nešto nije u redu, kaži. Ako se tako osećaš zbog tvog dragog, ostavi ga!“
Lea je to rekla zadirkujući je, ne misleći to što je rekla. Žestina Fransoazinog odgovora ju je zapanjila i oduzela joj moć govora.
„Šta ti znaš o mom dragom, ti koja se valjaš po senu sa slugom i usput misliš na muža druge žene? Moj dragi bi, kad bi hteo, mogao sve da vas uhap... To se tebe ne tiče, nikoga se ne tiče. Mrzim vas sve, i volela bih da vas nikada ne vidim.“
Pošto joj je sve to skresala, pobegla je kroz mali prolaz preko terase. Lea ju je posmatrala kako se posrćući udaljava kroz vinograd i nestaje iza Valentona.
Dugo je ostala tako nepomična, lica okrenutog prema poznatom predelu, dok joj se ona kratka rečenica motala po glavi: „Moj dragi bi, kad bi hteo, mogao sve da vas uhapsi...“ Kao i uvek, lepota polja, šuma, vinograda, sela i tamne linije pokrajine Land u daljini umirila joj je strah, i ućutkala onu jezivu muziku.
Sledećeg dana je Fransoaz najavila da ide kod prijateljice u Arkadon. Lea se setila kako joj je Lora nabacila da pita Fransoaz da li se dobro provela na koncertu. Lea se tada bila začudila pitanju. Mlada sestra joj je odgovorila neodređeno, da to nije važno, da je zaboravila. Na Leino navaljivanje najzad je priznala:
„Mislim da sam je videla s poručnikom Kramerom. Ali valjda to ipak nije bio on, taj je čovek bio u civilu.“
Lea više nije sumnjala: njena sestra voli Nemca, i verovatno je njegova ljubavnica.
Govorila je o tome sa Kamij, koja je došla u posetu nekoliko dana pre berbe. Šta da radi? Da obavesti oca? Rut? Adrijena?
„Nemoj ništa da uradiš!“, odgovorila je Kamij. „To je suviše ozbiljna stvar. Samo bi Fransoaz i poručnik Kramer mogli reći da li je to istina.“
„Ali ona rečenica...?“
„To je kazala u besu.“
Za vreme Fransoazinog boravka u Arkadonu i poručnik Kramer je bio odsutan.
U jesen su se svi gosti vratili u Bordo, čak i Lora, koja je selo smatrala smrtno dosadnim. Lea je odgovornost za vinovu lozu prebacila na Matiju i Fajara, i jedva je dočekala taj odlazak jer, i pored tačkica, nije bilo lako hraniti tolike ljude. Očekivala je zimu bez straha, zahvaljujući konzerviranom povrću iz povrtnjaka i dobro popunjenom dvorištu za živinu, sa brojnim pilićima, kunićima i dve svinje.
Jedno ju je ipak zabrinjavalo: novca je bilo sve manje. Prodajom vina jedva su isplatili radnike koji su obrađivali lozu, a i to ne sasvim. Poslednjih šest meseci Fajar nije primio platu. Lea je od Kamij saznala da je Loran u Alžiru ostao nekoliko meseci. Sada je bio u Londonu. Sa zadovoljstvom je konstatovala da Kamij više ne pominje svoj odlazak kod njega.
I pored ljubavi prema Loranu, održavala je redovne odnose s Matijom, koji su bili sve strasniji i sve je više razočaravali. Posle svakog ljubavnog zagrljaja sa njim obećavala je sebi da je to poslednji put, ali bi se, posle nedelju dana ili najviše dve nedelje, opet sastali na seniku, u vinogradu, ili u staroj kuću u Sen Makeru.
Dvadeset prvog oktobra 1941. godine u Bordou je izvršen atentat na nekog nemačkog oficira, a dva dana posle toga pobijeno je pedeset talaca.
Lea je sve jače osećala da je nešto guši, mučila ju je teška dosada i uzalud je tražila zaborav od jednoličnosti u knjigama iz očeve biblioteke. Nijedan autor nije joj odgovarao: Balzak, Prust, Morijak, sve ih je ispuštala iz ruku. Noću su je mučile strašne more: čas joj se priviđala majka usred ruševina, čas bi je čovek koga je ubila stezao u sramnom zagrljaju. U toku dana dobijala je napade plača, od kojih se posle osećala slomljeno. Montijak je bio težak teret za njena pleća. Pitala se je li zaista potrebno da toliko nastoji da sve to održi i sačuva zemlju, koju samo ona voli, jer ni otac ni sestre ne brinu za nju. Neko drugi je, međutim, voleo tu zemlju toliko da je želeo da je poseduje: bio je to Fajar. Posle povratka sina, ponovo mu se vratio razlog za život, a i pohlepa, koju je uspešno krio sve do dana kad se otvoreno obratio Lei:
„Sve je to preteško za mladu osobu kao vi. Jadni gospodin Delmas nije pri zdravoj pameti, i uskoro će morati u ludnicu. Potreban vam čovek koji će voditi ovo imanje. Trebalo bi da savetujete ocu da ga proda. Imam nešto ušteđevine, a žena mi je dobila neko nasledstvo. To neće biti baš dovoljno, ali će vaš otac pristati da vam da razliku kao miraz.“
Sva sleđena, Lea nije bila u stanju da ga prekine. Shvatila je da je on tokom svih godina, dok je obrađivao tu zemlju, mislio samo na jedno: kako da postane njen vlasnik. Da je Izabel Delmas živa, ne bi se drznuo da predloži tako nešto. Sad joj je čak stavio do znanja da je dobro obavešten o njenim odnosima s njegovim sinom.
„Ništa ne odgovarate...? Vidim. Bojite se da ćete morati da odete iz kuće. Ali samo od vas zavisi hoće li ona uvek biti vaša. Udajte se za mog sina.“
S mukom je suzbijala bes koji ju je obuzeo.
„Zna li Matija za te vaše krasne namere?“
„Manje-više. On kaže da to nisu stvari o kojima bi sada trebalo govoriti.“
Lei se učini da deo njenog tereta postaje lakši.
„Varate se, Fajare, ne dolazi u obzir da prodajemo zemlju, ni vama ni bilo kome. Rođena sam na ovoj zemlji, i svakako želim da je sačuvam. Što se tiče očevog stanja, nije tako strašno kako ga vi prikazujete.“
„Nemate više novca, a prošlo je šest meseci kako nisam primio platu.“
„Naši poslovi vas se ne tiču. Što se tiče vaše plate, dobićete je do kraja meseca.
Laku noć, Fajare.“
„Grešite, gospođice Lea, što to primate na takav način“, rekao je preteći.
„Dosta je bilo! Nemam više šta da kažem o tome. Laku noć!“
Fajar je izašao gunđajući.
Odmah sledećeg dana Lea je napisala pismo tetki Albertin, moleći je da joj pozajmi sumu koju duguje Fajaru. Tetka joj je poslala novac povratnom poštom, a Rut je dobila nalog da ga odnese podrumaru. Tom prilikom su se otac i sin tako žestoko posvađali da je Matija odlučio da se prijavi kao dobrovoljac u Nemačkoj. Lea ga je preklinjala da odustane od te namere, govoreći mu da joj je potreban i da odlazak tamo znači izdaju domovine.
„Ne, nisam ti potreban. Kad tako pričaš, misliš na Montijak. E, pa, briga me za Montijak“, rekao je pripitim glasom.
„Nije istina, pijan si!“, vikala je ona.
„Da, istina je, nisam kao otac. Ja želim tebe, sa zemljom ili bez nje. Ali sam najzad shvatio da me ne voliš, da si samo uspaljena kučka, koju povremeno treba opaliti kitom...“
„Ćuti, prost si!“
„Baš me briga jesam li prost! Ništa mi više nije važno. Dakle, ostajem li ovde, ili idem u Nemačku...?“
„Ali, najzad, ako baš hoćeš negde da ideš, mogao bi da se pridružiš generalu De Golu.“
„Briga me, kažem ti. De Gol, Hitler, Peten, za mene su svi isti. To su vojnici, a ja ne volim vojnike.“
„Molim te, Matija, ne ostavljaj me!“
„Još malo pa da čovek poveruje da si iskrena! Gle, sad se i rasplakala. Znači, nedostajaće ti jadni Matija? Jadni Matija i njegova velika kita?“
„Ćuti!“
Bili su u maloj borovoj šumici, pored povrtnjaka. Matija je dolazio ovamo da se nađe sa Leom i da joj kaže šta je rešio. „Da li je pio da skupi hrabrost?“
Naglim pokretom gurnuo ju je na zemlju. Okliznula se po borovim iglicama. U padu joj se suknja podigla, otkrivajući bela bedra iznad crnih vunenih čarapa. Bacio se na nju.
„Sve što tebe zanima, droljo, to je kita, velika, dobra kita. Ne plači više, dobićeš je!“
„Pusti me, smrdiš na vino!“
„Nema veze, zbog toga te ne volim ništa manje.“
Lea se bezuspešno otimala, a pijanstvo je udvojilo njegovu snagu. Borove iglice, zagrejane blistavim zimskim popodnevnim suncem, mirisale su na njihove dečje igre i valjanje ispod borova. Ta uspomena ju je tako rastužila, da je prestala da se otima i prepustila se njegovom udu koji ju je tražio.
„Zbilja si prava drolja!“
Snažno ju je protresao, isprekidano dišući, nastojeći da joj nanese bol i kazni je što ga ne voli. Oboje su vrisnuh od uživanja.
Niko ne zna koliko su vremena proveli plačući zagrljeni, groteskno razgolićeni, dok ih je svako mogao videti iz povrtnjaka. Hladnoća i neudoban položaj vratili su ih u žalosnu stvarnost. Bez ijedne reči su ustali, popravili odeću, otresli je da se očiste od zemlje, izvukli borove iglice iz zamršene kose i, izmenivši pogled kojim su iskazali svu svoju tugu, otišli svako na svoju stranu.
U toku noći Matija je uhvatio voz za Bordo, odakle je 3. januara trebalo da otputuje u Nemačku.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:07 pm


POGLAVLJE 23.


Pas Fajarovih pratio je Leu u šetnju. Zajedno su se odmarali u podnožju Bordoskog raspeća, koje se uzdiže nad ravnicom. Vreme je bilo vedro i sunčano, a od oštrog i hladnog vetra obrazi šetačice su se zarumeneli dok je sedela umotana u široku kabanicu landskih pastira i gledala ispred sebe, zureći u prazno. Iznenada je pas, osluškujući, podigao glavu i ustao režeći.
„Šta je, Kusonjo?“
Pas je glasno zalajao, i trkom krenuo prema putu. „Sigurno kunić ili poljski miš“, pomislila je. Ponovo se povukla u besciljno sanjarenje.
Blizu nje skotrljao se kamen. Lea je okrenula glavu i u tren oka se našla na nogama.
„Striče Adrijene!“
„Kćeri moja!“
Zagrliše se, srećni.
„Uh! Zaboravio sam kako je strm uspon kojim se penje ovamo“, kazao je on, spustivši se zadihano na travu. „Osim, ako to nije zbog godina“, dodao je, skupljajući nabore mantije.
„Šta ćeš ovde? Kad si došao?“
„Tek sam stigao, i tebe tražim. Srećan sam što sam te našao daleko od kuće, da ti kažem ono što sam hteo.“
„Loran...?“
„Ne, nije reč o Loranu. On je dobro... bar je bio dobro poslednji put kad sam ga video.“
„Poslednji put kad si ga video...? Znači on je u Francuskoj?“
„Da, vratio se iz Londona. Spustio se padobranom.“
„Gde je?“
Dominikanac nije odgovorio.
„Da li je Kamij obaveštena?“
„Ne verujem. Dobro me slušaj, Lea. Znam da i dalje prenosiš poštu između dve zone, i da tvoj plavi bicikl poznaju svi oni koji se još uvek nadaju. U nekoliko navrata si dokazala da imaš hrabrosti i hladnokrvnosti. Moram da ti poverim veoma važan zadatak. Možda ću uskoro biti otkriven, i moraću da pređem u slobodnu zonu. Nosim poruku koju bi trebalo predati u Parizu, pa ćeš ti ići umesto mene.“
„Ja?“
„Da, ti. Sutra ćeš dobiti pismo od tetke Albertine, u kome te moli da dođeš i pomogneš joj u negovanju sestre.“
„Zar je tetka Liz bolesna?“
„Nije bolesna, to je samo izgovor, ali treba ti uverljiv razlog da otputuješ. Krenućeš sutra uveče, noćnim vozom. Putovaćeš drugom klasom. Evo ti karta. Kad stigneš u Pariz, telefoniraćeš tetkama sa železničke stanice. Pazi šta ćeš da kažeš. Uzećeš metro i otići u Univerzitetsku ulicu, ali ćeš usput proći kroz Ulicu Bak...“
„Ali...“
„Znam da to nije najkraći put, ali ići ćeš onuda. Kad stigneš do njih, izmisli nešto da objasniš svoj dolazak. Kad bi Liz mogla da ostane u krevetu nekoliko dana, to bi bilo savršeno. Po podne ćeš prošetati kroz četvrt, kupiti nešto u Bon Maršeu, razgledati izloge. Kad se budeš vraćala, proći ćeš pored knjižare Galimar na Bulevaru Raspaj. Znaš li gde je to?“
„Znam.“
„Pogledaćeš izlog i ući ćeš. Prelistaćeš knjige izložene na stolu naspram blagajne, i zaustavićeš se na slovu ’P’, kao ’Prust’, uzećeš drugi tom njegove knjige U potrazi za izgubljenim vremenom. U knjizi ćeš naći prospekt izdanja N.R.F. u kome se najavljuju nove knjige. Biće malo deblji od prospekata koje tamo obično stavljaju. Ovaj ćeš staviti na njegovo mesto.“
Lea je uzela bledozeleni papir na kome su bili otisnuti naslovi knjiga.
„I ovaj je debeo.“
„Da. U njemu je poruka koju bi svakako trebalo predati. Vratićeš knjigu na policu. Pored nje ćeš uzeti bilo koju knjigu objavljenu kod Galimara, i platićeš je na blagajni.“
„Da li je to sve?“
„Nije. U knjižaru ćeš ući tačno u pet sati, i izaći ćeš deset minuta kasnije. Može se desiti da iz ovog ili onog razloga ne uspeš da zameniš prospekte. Doći ćeš ponovo sledećeg dana, u jedanaest. Ako te i tada nešto spreči, vratićeš se u
Univerzitetsku ulicu i tamo ćeš dobiti nova uputstva. Da li si shvatila?“
„Jesam. Šta da uradim sa drugim prospektom?“
„Stavićeš ga u knjigu koju budeš kupila. Sutradan ćeš, ako sve bude u redu, otići da gledaš film Luja Dakena Mi, dečaci, projekciju u dva sata, u bioskopu na Jelisejskim poljima. Sešćeš u pretposlednji red, što bliže prolazu u sredini. Pred kraj filma gurnućeš knjigu pod sedište i izaći. Ako ne uspeš, uradićeš isto za vreme projekcije u četiri sata. Dva dana kasnije otići ćeš u muzej Greven u tri sata. Pred slikom kraljevske porodice u Templu neko će ti prići, i reći: „Nećemo više ići u šumu.“ Ti ćeš odgovoriti: „Lovori su posečeni.“ On će ispustiti muzejski prospekt, ti ćeš ga podići, a on će ti reći: „Zadržite ga, možda će vas zanimati.“ Zahvalićeš mu i nastaviti razgledanje, tu i tamo listajući prospekt.
„A posle?“
„Posle ćeš se vratiti tetkama. Sledećeg dana uzećeš jutarnji voz za Limož. Na stanici u Vijerzonu pregledaju putnike. Kad stigneš u Limož ostavićeš kofer u garderobi. Izaći ćeš sa stanice, šesti na tramvaj i sići na trgu Denis Disub. Videćeš da se na njemu nalazi bioskop Olimpija. Na uglu Trga i Bulevara Viktora Igoa nalazi se knjižara. Prići ćeš punijoj ženi od nekih šezdesetak godina u radnoj uniformi i pitati da li je dobila Tajne Pariza od Eužena Suea. Odgovoriće da ima samo Tajne Londona od Pola Fevala. Daće ti primerak, u koji ćeš ubaciti muzejski prospekt. Zatim ćeš joj vratiti knjigu, i reći da ti je žao, ali da te ne zanima. Kad izađeš, skrenućeš desno u Ulicu Adrijen Dibuš, a zatim ćeš ući u Crkvu sen Mišel sa lavovima, koja je dobila ime po dva kamena lava na ulazu. Obići ćeš crkvu, a neće smetati ni da se pomoliš. Kad izađeš, spustićeš se Ulicom Kloše, pored Nuvel Galeri i pored hotela Central na trgu Žurdan. Proći ćeš pored parka na trgu i krenućeš alejom prema stanici. Biće oko pet sati, a voz za Bordo polazi u pola šest. U Bordou će te sačekati stric Lik. Prenoćićeš kod njega. On ne zna ništa, verovaće da dolaziš od tetke koju si negovala. Sledećeg dana ćeš se vratiti u
Montijak, i nastojati da sve zaboraviš. Da li si shvatila?“
„Mislim da jesam.“
„Ponovi!“
Lea je bez greške ponovila sve što bi trebalo da kaže i uradi.
„U načelu, trebalo bi sve da prođe dobro. Neka te ne brine prelazak demarkacione linije, isprave su ti u redu. Dođe li do neplaniranog pretresa, nemoj se uplašiti. Ako u Parizu budeš imala neki ozbiljan problem, obavesti ili nazovi
Fransou Tavernijea...“
„Fransou Tavernijea...!“
„Pa da, seti se, upoznala si ga na dan veridbe Lorana i Kamij.“
„Da li si siguran u njega?“
„Kako kad. Neki pričaju da sarađuje s okupatorom, a drugi da je agent Drugog biroa19. Znam kad mogu da se pozovem na njega. Zato, ako bude bilo problema, pozovi ga.“
Lea je zadrhtala.
„Pa tebi je hladno! Potpuno sam lud što te teram da sediš ovde. Ustani, prehladićeš se, a sad baš nije trenutak za to.“
U Montijaku su celu porodicu našli u salonu kako pored vatre pije čokoladu i jede veliku pletenicu.
„Pa to je prava gozba!“, viknuo je Adrijen ulazeći.
„Zahvaljujući Fransoaz“, rekla je Bernadet Bušardo. „Jedan od bolesnika poklonio joj je, u znak zahvalnosti, ove divote.“
Dok je malim gutljajima pila čokoladu, Lea nije mogla a da sestri ne dobaci brižan pogled. Da li da saopšti stricu svoje sumnje?
Sve je prošlo kako je Adrijen predvideo. Zajedno su ušli u voz za Bordo, a ona se, bez osvrtanja, sama popela u voz za Pariz.
Od radosti što opet vide sestričinu tetke se nisu mnogo čudile njenom dolasku. Njihova sreća dostigla je vrhunac kada je Lea iz kofera izvadila šunku, desetak jaja i kilo putera. Halapljivoj Liz udariše suze na oči, pa je čak i Albertin izgledala tronuto, a Estel je poljubila Leu u oba obraza i nazvala je „dobrom devojčicom“, pre nego što je, kao pravi škrtac, odnela to blago u kuhinju.
Tri žene su veselo ručale retku čorbu, posni krompir i malo šunke.
„Da nema tebe, opet bismo imale samo ovaj tužni jelovnik“, uzdahnula je punih ustiju Liz, pokazujući na tanjir sa supom.
„Sestro, nemojmo se žaliti, znamo i nesrećnije od nas. Zahvaljujući skromnom novcu koji nam preostaje, možemo ponekad priuštiti meso ili živinu sa crne berze.“
„Istina je, ali nikada ne jedemo kolače.“
Ta detinjasta izjava zasmejala je Leu i Albertin.
Posle ručka, Lea im reče da će malo prošetati po kraju.


Izlazeći iz metroa, Lea nije obraćala pažnju na ono što se zbiva oko nje. Tek na Bulevaru Sen Žermen postala je svesna tišine koja je vladala: nije bilo automobila, samo nekoliko bicikala ili taksi-bicikala, tu i tamo poneki pešak i jedan blistavi mercedes, u kome su dva nemačka oficira grlila dve lažne plavuše u krznenim ogrtačima. Lea je pratila pogledom mercedes, stežući oko sebe, zimogrožljivo, laki mantil. Žalila je što nije obukla Klodove pantalone koje joj je poklonila Kamij. Mislila je da nisu dovoljno otmene za Pariz. Oko nje su užurbano promicali retki prolaznici, ozbiljnih lica i pognutih glava, kao da žele da se zaštite od naleta ledenog vetra. Brzo se popela Bulevarom Raspaj. Kad je stigla do hotela Lutecija usporila je korak. Duž pročelja su lepršale nemačke zastave. Mada to nije bio nov prizor, jer su se i u Bordou videla obeležja okupacije, ipak joj se srce steglo. U Ulici Babilon posrtala je zbog vetra. U Bon Maršeu je bilo toplo. Na policama uglavnom nije bilo robe. Stric Adrijen joj je rekao da kupi nešto, i dao joj je novac, Lea je samo to i želela, ali nije znala šta da kupi. Za skoro sve su bile potrebne tačkice. Na odeljenju papirnice kupila je drvene bojice i kutiju boje, na odeljenju parfimerije toaletnu vodu Šanel. Ceo sat je tumarala po robnoj kući, popela se na sprat u poslastičarnicu i tamo popila vruć napitak koji je samo po imenu bio čaj. Najzad je bilo pola pet. Ako bude hodala polako, u pet će biti u knjižari Galimar.
Lei se činilo da je svi u knjižari gledaju. Nikada ne bi verovala da je tako teško prirodno skinuti knjigu sa police. A taj mladi prodavac stalno je motri svojim crnim izgladnelim dečačkim očima. Naslovi su joj igrali pred očima.
„Dakle, tražimo neku dobru knjigu?“
Pre nego što se okrenula, Lea je gurnula natrag na policu drugi tom knjige U potrazi za izgubljenim vremenom.
„Vi?“
„Pa da. Zar se nismo prvi put sreli upravo ovde?“
„Rafaele! Čini mi se da je od tada prošlo veoma mnogo vremena“, rekla je ona pružajući mu ruku.
„Dobar dan, lepa devojko iz Bordoa! Baš je to čudno! Pri svakom našem susretu osećam isti ubod u srcu, istu čežnju. Oh, draga prijateljice, što nisam drugačiji... mogao bih vas tako voleti“, kazao je Rafael Mal, obasipajući joj ruku sitnim poljupcima.
„Vi se, znači, nećete nikada promeniti?“, pitala je izvlačeći prste.
„Što bih se menjao? Rekao sam vam da volim sebe ovakvog kakav jesam:
Jevrejin i peder.“
„A da to kažete još malo glasnije?“, ljutito je pitala.
„Oh! Ovde me svi znaju. Zar nisam i autor ove kuće? Istina slabo poznat, ali cenjen. Onaj dražesni smeđi mladić, koga tamo vidite, živa je enciklopedija, sve je pročitao, čak i moja dela. Nevrovatno, zar ne? Kako se zovete?“
„Žan-Žak, gospodine.“
„Žan-Žak, tako je. Mali moj, da li ste mi našli knjigu koju sam tražio?“
„Nisam još, gospodine, ali je u pitanju dan ili dva.“
„Čim je dobijete, donesite je u hotel u Ulicu Sen Per, a ja ću vam dati da probate veoma star i redak porto“, kazao je uštinuvši dečaka za obraz, a ovaj ga je gledao drskim i zabavljenim pogledom.
„Da li ste videli te oči? Kakav plamen? Oprostite, srdašce, što vas zanemarujem. Šta radite u Parizu? Poslednji put kad smo se videli, stajali ste pred nekom crkvom u Bordou. Kad smo kod toga, kako su dominikanci u tom lepom gradu?“
Lea je jedva zadržala drhtaj, i odgovorila odsečnije nego što je nameravala:
„Izvrsno.“
„Srećan sam zbog toga. Ali niste mi rekli šta ćete ovde?“
„Jedna tetka je bolesna, a druga premorena, pa sam došla da im malo pomognem.“
„Kakva dobra curica... naravno, večeras ćete sa mnom na večeru.“
„To nije...“
„Koješta! Doći ću po vas u pola sedam. Sada se u Parizu rano večera. Gde ono stanujete?“
„U Univerzitetskoj ulici 29. Ali uveravam vas...“
„Ni reči više! Pronašao sam vas ponovo, pa ću vas zadržati. Lepo se doterajte, jer vas izvodim među otmen svet. Najpre ćemo večerati u Tur d’ Aržanu, a zatim ćemo otići na prijem, na kome ćete vi biti glavni ukras.“
„Kako da ga se rešim?“, pitala se Lea. Bilo je prekasno da zameni prospekte.
„Molim vas, prihvatite iz prijateljstva prema meni.“
„Dobro, dođite, dakle, po mene.“
„Hvala, ne znate kakvo ste mi zadovoljstvo priredili.“
„Šta ako je on špijun?“, ponavljala je u sebi Lea dok je trčala prema Univerzitetskoj ulici. „Ma ne, nije moguće. Zar mi nije u Bordou dobrovoljno pomogao? Samo da sutra ne bude nikoga u knjižari. Šta ću da obučem večeras? Zamerala je sebi zbog takvih misli, a nije uspela ni da izvrši zadatak. Preko volje je nabrajala odeću koju je ponela. Nije imala ništa prigodno za izlazak u Tur d’ Aržan.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:07 pm


„Zaboga, Lea, ne misliš valjda ozbiljno da izađeš na večeru sa tim gospodinom, koga ne poznajemo.“
„Ali, tetka Albertin, upoznaćeš ga kada dođe po mene.“
„Možda, ali to nije pristojno.“
„Molim te, tetkice, to mi je pva prilika za zabavu otkako sam otišla odavde.“
Albertin je s tugom gledala najdražu sestričinu. Istina, jadno je dete imalo neveselu mladost. Malo zabave će joj koristiti.
„Imaš li neku otmenu haljinu da obučeš?“
„Nažalost, nemam.“
„Pogledaću sa Estel i Liz možemo li nešto da nađemo za tebe. Hvala bogu, nisam prodala onu lisicu.“
Izvukle su iz velikih kovčega haljine, od kojih je najnovija poticala iz dvadesetih godina.
„A šta li je ovo?“, pitala je Lea, razmotavajući suknju od crnog tila sa čipkanim umecima.
„Nemam pojma, mora da je nešto od naše majke.“
„Vrlo je lepa“, rekla je, navlačeći je preko svoje haljine. „Pogledajte, kad se ispegla, biće to savršena suknja. A ova bluza?“
„Mila moja, ne možeš to obući, potpuno je demodirano.“
„Estel, pomozite mi, molim vas. Sredićemo to.“


Lea je svojom pojavom izazvala pravu senzaciju u Tur d’ Aržanu, jer joj je dugi vrat bio pokriven visokim čipkastim okovratnikom bluze iz nekog davnog vremena, čiji su rukavi lepršali oko zglobova, dok joj je široka suknja padala oko stolice. Kosa joj je bila okićena crnim perjem i podignuta, te joj je davala ponosan izgled. Veoma otmene i našminkane žene, prekrivene draguljima, sa zavišću su gledale u devojku čije je bledo lice jedva dotakao puder i na kome su se isticale oči sa trepavicama otežalim od crnila. Svi koji su znali sumnjivu reputaciju Rafaela Mala čudili su se što se otmena mlada žena pokazuje u njegovom društvu.
Lea je osećala silno sujetno zadovoljstvo što je tako gledaju. Bila je srećna što ne nosi haljinu po poslednjoj modi, i time naglašava razliku između tih žena i sebe. To je bilo i Rafaelovo mišljenje, jer ju je, sa svojom uobičajenom rečitošću, zasuo bujicom pohvala.
„Bravo! Najlepši ste! Pogledajte kako vas svi posmatraju, naročito žene. To je baš smešno. Odakle ste samo izvukli tu toaletu, koja je istovremeno veoma stroga i tako sexy, kako kažu Amerikanci? Retke žene iz visokog društva koje su ovde deluju kao obične namiguše pored vas. Hvala vam što ste tako lepi! Konobaru, šampanjac. Staro godište.“
„Dobro, gospodine.“
„Moramo dostojno da proslavimo ovaj ponovni susret. Smatram da su vaše gospođe tetke veoma dražesne. Mislio sam da je jedna od njih bolesna?“
„Bolje joj je“, rekla je Lea brzo.
„Veoma mi je drago zbog toga. Ah, evo šampanjca. Zbog rata koji nas je lišio osvetljenja ne možete se diviti začelju Crkve Notrdam, Seni i ostrvu Sen Luj, ali obećavam da će vam kuhinja nadoknaditi panoramu. Nalazite se u najstarijem i najsjajnijem od svih pariskih restorana.“
Lea je pogledala svog pratioca. Veoma se promenio od njihovog poslednjeg susreta: ugojio se, i smoking mu se zatezao na pojedinim mestima. Imao je nezdravu boju onih koji kasno ležu, delovao je zabrinuto i pušio je cigaretu za cigaretom.
„Dajte i meni jednu!“
„Mislio sam da ne pušite“, rekao je, pružajući joj otvorenu kutiju.
Lea je uzela cigaretu s pozlaćenim vrhom. Priskočio je šef sale i zapalio joj.
„Hvala“, rekla je odbijajući dim.
„Da li vam se sviđaju?“
„Odakle su? Imaju čudan ukus.“
„To su turske cigarete. Portir iz Krijona mi ih nabavlja na pakete. Ako vas zanimaju, mogu da vam nabavim.“
„Hvala, to sigurno nije u okviru mojih mogućnosti.“
„Nema govora o novcu među nama, draga prijateljice. Platićete kasnije.“
„Ne hvala, više bih volela dobar par cipela.“
„Lako ćemo i za to, mogu vam ih nabaviti. Kažite šta hoćete: cipele, čizmice, sandale? Sve vam mogi nabaviti. Hoćete li krzno od mrmota ili nerca, svilene čarape, kašmirski pulover, mantil od kamilje dlake. Mogu da vam nabavim sve to.“
„Kako to uspevate?“
„To je, lepa moja prijateljice, moja tajna. Mojim kupcima je svejedno odakle dolazi roba. Zadovoljavaju se time da uzmu, plate i... laku noć. Verujte mi, što manje o tom znate to bolje za vas.“
Konobar zadužen za piće poslužio ih je šampanjcem.
„Pijmo za vašu lepotu!“
Lea je, ne odgovarajući ništa, zabacila glavu i nadušak ispila čašu.
„No, draga moja, ovo vino se pije polako, to nije limunada. Šta ćete da jedete?“
„Morske plodove, mnogo morskih plodova i onu čuvenu krvavo pečenu patku, o kojoj sam toliko slušala.“
„Odličan izbor, i ja ću uzeti isto.“
Malo kasnije stigao je raskošan tanjir sa ostrigama, ježinama, dagnjama i prilepcima. Zatim su pojeli čuvenu krvavo pečenu patku, sir bri, sazreo taman koliko treba, i veliki čokoladni kolač. Progutavši poslednji zalogaj, Lea se zavalila na stolici, praćena veselim pogledima suseda.
„Mmm... prvi put posle toliko meseci nisam više gladna.“
„Nadam se da niste, jeli ste za četvoro.“
„Da li mi prebacujete?“
„Ma ne. Pravo je zadovoljstvo gledati vas dok jedete. Delujete kao da uživate u ljubavi. To je božanstveno.“
„Mislite?“, pitala je namršteno. „Ja se toga stidim. Dajte mi cigaretu i kažite ko su svi ovi ljudi ovde, naravno, osim Nemaca?“
„To su isti ljudi koji su dolazili i pre rata. Pravilo otmenog pariskog sveta uvek je bilo videti i biti viđen. Tu je ceo Pariz, draga moja. Kao i kod Maksima, Fukea,
Karerea i Ledoajena, svuda gde se treba pojaviti.“
„Ne verujem.“
„Vidite one dve žene između otmenog nemačkog oficira i lepo obučenog čoveka, kose ofarbane u plavo.“
„Liči na pevača Sašu Gitrija.“
„To je on. Sa njegove desne strane je čuvena pijanistkinja Lisijen Delforž. Od nje smo čuli onu dosetku: ’Kad bi neko zatražio od mene da definišem saradnju s okupatorom, rekla bih da je saradnja s okupatorom - Mocart u Parizu’.“
„Ne vidim kakve to veze ima.“
„Nemate smisla za humor, draga. Druga je gospođa Žermen Liben, najveći stručnjak za Vagnera. Onaj nemački oficir je poručnik Rademaher, glavna i odgovorna osoba u Uredu za cenzuru. Bez njegovog odobrenja u Parizu se ne može prikazati nijedan komad, nijedna predstava. Tamo pored prozora sede Alber Bonar, Bernar Grase, Marsel i Elvira Žuando. Pogledajte, tamo je Arleti: ona je najlepša žena posle vas...“
Prišao im je neki čovek, još mladalačkog izgleda, oštrog profila, u ogrtaču postavljenom crvenom svilom, prebačenom ležerno preko smokinga, čvrstih i nervoznih ruku, za kojim je išao veoma lep mladić, takođe u smokingu.
„Rafaele, tu si! Srećan sam što vidim da ti poslovi, izgleda, bolje idu.“
„Bolje, mnogo bolje, ovo je vreme za mene. Lea, dozvolite da vam predstavim veoma dobrog prijatelja, Žana Koktoa.“
„Žana Koktoa... dobro veče, gospodine. Vaš Tomas varalica mi se veoma dopao.“
„Hvala, gospođice. Nisam znao da moj prijatelj Rafael poznaje tako dražesne osobe kao što ste vi.“
„Žane, ovo je gospođica Delmas, koja živi u Bordou.“
„Bordo! Kakav divan grad! Nigde ne postoji taj privid aristokratske otmenosti kao tamo. Čak i male protuve na trgu Kensons nemaju premca među sličnima. Mogu li negde da vas odvezem? Prijatelj mi je ljubazno pozajmio kola sa vozačem.“
„Biće nam tesno.“
„O, oprostite, dragi moj. Gde mi je glava? Ova devojka me je zbunila.
Gospođice... izvinite, nisam vam zapamtio ime.“
„Delmas.“
„Gospođice Delmas, predstavljam vam najčuvenijeg plesača u Parizu, ma ne, u
Evropi, mog prijatelja Serža Lifara.“
Vitak i otmen mladić, u smokingu boje noći, poklonio se kratkim naklonom.
„Kuda idete?“, pitao je pesnik.
„Do mog prijatelja Ota.“
„Baš zgodno, i mi idemo tamo. Dođite, ostali smo poslednji.“


Nemački vozač otvorio je vrata raskošne tamne limuzine. Lea je malo ustuknula.
„Dođite, draga prijateljice, nema opasnosti, u dobrim ste rukama, a mesto na koje idemo je od najposećenijih u Parizu. Znam neke slavne ljude koji su se ponižavali da bi tamo bili primljeni.“
Lea se smestila između Koktoa i Rafaela. Plesač, koji se još durio, seo je pored vozača.
Vozili su se ćuteći pored pustih kejova. U svetloj i hladnoj noći, crna masa Crkve Notrdam kao da je bdela nad gradom. Ta slika je podsetila Leu na dolazak u Pariz s ocem. Kako je to izgledalo davno...
Skrenuli su u Ulicu Sen Per, i uputili se Ulicom Lil. Posle nekoliko trenutaka, kola su prošla kroz širok kolski ulaz koji su čuvali nemački vojnici, i zaustavila se pred velikim stepeništem privatne palate.
Žan Kokto je galantno pomogao Lei da izađe.
„Gde smo?“, pitala je ona.
„U palati koju je Bonaparta poklonio Žozefini.“
Popeli su se uz stepenice. Zavese na širokim zastakljenim vratima razmakle su se uz šuštanje. Dočekao ih je talas svetlosti, toplote i mirisa. Sluge u frakovima su im uzele kapute. Lea je sa žaljenjem ostavila jaknu od lisice. Osvrtala se zaslepljena, sa dečjim ushićenjem koje je pomalo kvarilo osećanje nelagode, koju je uzaludno pokušavala da savlada.
„Gde smo?“, ponovo je pitala.
„U nemačkoj ambasadi.“
Lei se činilo da ju je neko tresnuo šakom u želudac. Pokušala je da se vrati, ali ju je Rafael zaustavio snažnim stiskom ruke i povukao ka osvetljenim salonima.
„Želim da odem.“
„Nećete mi valjda to učiniti. U svakom slučaju, prekasno je, evo ambasadora.“
Neki lep i još mlad čovek, veoma otmen u smokingu koji je prikrivao početnu debljinu, pozdravio je Žana Koktoa.
„Dragi prijatelju, uvek mi je zadovoljstvo da u svojoj kući primim pesnika kao što ste vi.“
„Ekselencijo...“
„Predstavite mi svoje prijatelje.“
„Ekselencijo, ovo je Serž Lifar, za koga ste već sigurno čuli.“
„Svakako. Divim se vašem plesu, gospodine.“
„Ekselencijo...“
„Pisac i novinar Rafael Mal.“
„Poznajem gospodina“, reče ambasador prošavši pored njega ne pružajući mu ruku.
Lagano crvenilo oblilo je Rafaelove obraze, i on se ukočeno poklonio.
„Ko je ova čarobna devojka? Da li je to buduća interpretatorka vaših narednih remek-dela?“
„Dopustite da vam predstavim Leu Delmas. Lea, predstavljam vam njegovu ekselenciju Ota Abeca, nemačkog ambasadora u Parizu.“
Lea se nije usudila da odbije pruženu ruku ambasadora, a on joj je, na izvrsnom francuskom, držeći je prisno za nadlakticu, rekao:
„Dođite, gospođice, da vas predstavim supruzi. Ona je Francuskinja kao i vi, siguran sam da ćete se dobro slagati.“
Gospođa Abec ljupko je prihvatila Leu:
“Draga moja, ova haljina vam je veoma originalna, moraćete da mi date adresu vašeg krojača.“
Zatim je, ne čekajući odgovor, pošla u susret novim gostima. Lea je ostala sama usred salona, dok su oko nje na sve strane prolazili otmeni i namirisani ljudi, smejući se i ćaskajući, sa čašama u ruci. Skoro svako od njih je bacio pogled na vitku devojku u čudnoj širokoj crnoj haljini, koja je isticala njeno bledilo. Pod tim pogledima Lea bi se ukočila, radujući se što joj dugačka suknja pokriva ružne i izlizane tetka Lizine cipelice. Ne prikrivajući radoznalost, gledala je kako se oko nje kreće ta naizgled vesela i opuštena gomila, srećna što je tu, gde su raskošne ženske toalete i nakit unosili vedrinu među crna muška večernja odela.
„Čudno je to, zar ne?“
„Šta je čudno?“
„Svi ti ljudi koji se dodvoravaju neprijatelju.“
„ A vi, šta vi radite?“
„O, ja. Ja sam samo bedni crv, a i rekao sam vam da volim pobednike.“
„Možda neće uvek biti pobednici.“
„Malo tiše, srce moje“, kazao je, bacivši zabrinut pogled oko sebe. „Zar mislite“, nastavio je držeći je za nadlakticu i šapćući joj na uvo, „da svi ovi i njima slični nisu uvereni u potpunu pobedu velikog Rajha?“
„Pa ipak, nemačke trupe sve više gube ljude u Rusiji.“
„Pst! Zar hoćete da nas zatvore? To je nešto što ne biste smeli da znate, a naročito ne biste smeli to da ponavljate. Daću vam savet: slušajte Radio Pariz radije nego Radio London, manje je opasno.“
Zaustavili su se pred stolom sa jelima, gde je Lea progutala pet-šest čajnih kolačića jedan za drugim.
„Kao da gledam sebe iz vremena kad sam se hranio po koktelima, na levoj obali Sene. Koliko li sam samo sendviča sa lososom i kavijarom mogao strpati u sebe?
To mi je bila hrana za dva naredna dana. Hajde, popijte nešto, udavićete se!“
Iz susednog salona dopirali su zvuci valcera.
„Počinje ples. Baš šteta što loše plešem, silno bih voleo da vas ponesem u naručju uz zvuke bečkog valcera. Dođite da razgledate kuću! Pokazaću vam Žozefinin salon.“
U maloj prostoriji bilo je toliko sveta da su odustali od ulaska. Seli su sa strane, u salon, pored stola na kome je stajala prekrasna kineska vaza pretvorena u svetiljku. Žućkasta svetlost koju je širio abažur davala je Leinoj puti i kosi neki naročit sjaj. Pored njih je prošao krupan čovek srednje visine.
„Zar to nije glavom i bradom moj izdavač?“
„Vi se zbilja možete svuda videti. Je li ova mlada lepotica s vama? Predstavite me!“
„Lea, predstavljam vam gospodina Gastona Galimara, velikog izdavača i ljubitelja žena. Gospođica Delmas.“
„Ne slušajte ga, gospođice!“, rekao je on sedajući pored nje.
„Gastone, hoćete li doći začas, traži vas ambasador.“
„Oprostite, gospođice, nemojte ići nikuda, vratiću se. Evo me, Mari.“
„Zar to nije Mari Bel?“
„Da, to je ta dražesna žena. Danas je pravo književno veče. Osim našeg prijatelja Koktoa, tu su i Žorž Dijamel, Žan Žirodo, Rober Brazilaš, lepi Drije de la
Rošel, Pjer Benoa, koji naveliko priča s prijateljem Arnoom Brekerom...“
„Vajarom?“
„Da, došao je da pripremi veliku izložbu, koja će biti otvorena u maju. Gle, tu su i dvojica njegovih manje darovitih kolega, Belmondo i Despijo, i sada mu prilaze.
Tamo su Žan Lišer i Edviž Fejer...“
„Dosta, ne nabrajajte više, to je na kraju krajeva suviše žalosno...“
„Mogu li vas zamoliti za ples, gospođice?“
„Fransoa...“
Podigla se u jednom skoku.
„Lea...“
Stajali su jedno prema drugom i gledali se, ne usuđujući se da se dotaknu.
„Ponovo se srećemo na čudnom mestu“, promrmljao je Fransoa. „Zaboravio sam da ste tako lepi. Dođite da plešemo!“
Lea već dugo nije imala tako lep san: da lagano igra valcer u naručju čoveka koga želi i koji očito želi nju. Kako je to divan osećaj prepustiti se ovako. Jače se privila uz njega. Zaboravila je mesto na kome se nalazi, ljude oko njih, Nemce ili Francuze, zadatak koji joj je dao Adrijen, rat, pa čak i Lorana. Želela je samo da bude žena u muškom naručju.
„Dragi prijatelju, ne bih vam mogao zameriti što i dalje plešete, čak i bez muzike“, kazao je Oto Abac, spuštajući Tavernijeu ruku na rame.
On ga je samo pogledao i bez odgovora odvukao Leu dalje.
„Ah, samo Francuzi umeju ovako da vole“, mrmljao je ambasador, prateći par zavidljivim pogledom.
U predvorju je Lei prišao Rafael.
„Odlazite li?“
„Da“, odgovorio je Tavernije, „gospođica Delmas je umorna, otpratiću je.“
„Ali...“
„Laku noć, gospodine.“
„Laku noć, Rafaele.“
* * *

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:07 pm



Fransoa je pomogao Lei da uđe u bugati koji je stajao u dvorištu ambasade.
Na neosvetljenim pariskim ulicama nije bilo žive duše. Trg Konkord delovao je kao filmske kulise, stabla na Jelisejskim poljima visoko su uzdizala gole grane.
„Kuda ćemo?“
„Ne znam“, rekao je zaustavljajući kola uz ivičnjak.
Zapalio je upaljač i prineo ga Leinom licu koje mu se nudilo, izazivajući neizdržljivu napetost.
Plamen se ugasio, a njihova tela su poletela jedno ka drugome. Usne su im ubrzo poprimile slan ukus krvi, koja je pojačala njihovu požudu.
Da nije naišla nemačka patrola, kojoj je Fransoa Tavernije morao da pokaže isprave, i koja ode uz izvinjenje, nesumnjivo bi vodili ljubav u kolima.
„Stanujete li kod tetaka?“
„Da.“
„Ja sam trenutno u vašoj neposrednoj blizini, u palati na Pon Roajalu. Hoćete li da odemo tamo?“
„Hoću.“


„Lea, tetke će vam poludeti od brige, sad je pet ujutru.“
„Baš mi je dobro, ne mrda mi se odavde.“
„Morate da se pomerite, draga.“
„Da... imate pravo.“
Lea se pospano obukla.
„Kakva ludost“, mislio je on.
„Gotova sam.“
„Nadam se da vas tetke ne čekaju na vratima. Bilo bi teško objasniti odakle podočnjaci i raščupana kosa.“
„Tačno je, izgledam kao da sam ustala iz kreveta“, kazala je ona gledajući se u ogledalu.
U Univerzitetskoj ulici svi su spavali. Lea i Fransoa stajali su na odmorištu, nesposobni da se odvoje.
„Ljubavi moja, toliko sam ovih meseci mislio na vas. Morate mi ispričati sve što vam se dešavalo.“
„Spava mi se.“
„Idite na spavanje, srce moje, sutra ću vas voditi na večeru.“
Posle poslednjeg poljupca, Lea je zatvorila ulazna vrata stana. Kao mesečarka je stigla do sobe. Prsti su joj nestrpljivo otkopčavali kopče čipkastog okovratnika. Ispod pokrivača izvukla je debelu spavaćicu, u koju je neko zamotao bocu sa toplom vodom. Pošto je bilo hladno, navukla ju je drhteći.
Zahvaljujući termoforima tetke Liz, čaršavi su bili topli. Lea je zaspala pre no što se spustila na krevet.
„Oh, ne! Gasite svetio, spustite zavese“, gunđala je Lea, sakrivajući se pod pokrivače.
„Ali, mila moja, rekla si juče da moraš u kupovinu. Zato sam mislila da bi trebalo da te budim.“
U kupovinu...? Šta li hoće da kaže? Kakva kupovina? O, do vraga, prospekt! Zbacila je čaršave i skočila iz postelje.
„Koliko je sati?“
„Pola jedanaest, mislim.“
„Pola jedanaest... Bože... zakasniću.“
Potrčala je u kupatilo, površno se umila, navukla debele čarape, vuneni kombinezon, suknju i debeli pulover.
„Nećeš valjda otići bez doručka?“
„Nemam vremena. Gde mi je torbica?“
„Tamo, na fotelji. Kakav nered, jadna moja curice!“
„Posle ću raspremiti.“
Prospekt... gde li je taj prospekt...? Evo ga... kako se samo uplašila!
„Popij bar čaj!“
Da bi ugodila tetki, Lea je popila gutljaj.
„Dobro se utopli, danas je hladno“, rekla je Albertin, koja je ušla u sobu dok je Lea navlačila mantil i preko njega vezivala debeli šal od crvene vune.
Silazeći niz stepenice, namestila je crvenu beretku.
Prestala je da trči tek nekoliko metara pre knjižare. Bilo je dva minuta do jedanaest. Sva zadihana, gurnula je vrata.
Osim trojice prodavaca, knjižara je bila prazna. Jedan je izašao, drugi je sišao niz stepenice, ostao je samo smeđi mladić inteligentnog i radoznalog pogleda, koji je ispunjavao kartice. Podigao je glavu.
„Mogu li da vam pomognem?“
„Ne hvala, samo gledam.“
Kao i juče, zaustavila se pred policom s autorima čije je ime počinjalo slovom P.
Koliko god je juče bila grozničava i zabrinuta dok je ulazila u knjižaru, toliko je u času kad je uzela drugi tom knjige U potrazi za izgubljenim vremenom bila mirna i opuštena. Izvukla je knjigu i počela da je prelistava. Prospekt je bio tu. Mahinalno je proverila debljinu i spretno ga stavila u džep mantila. Držeći knjigu u ruci, osvrnula se i napravila nekoliko koraka, praveći se da čita. Mladić je i dalje bio zadubljen u kartice. Izvadila je iz torbe drugi prospekt i gurnula ga među stranice knjige. Prirodno i bez žurbe, vratila je knjigu na policu.
U knjižari i dalje nije bilo kupaca.
Lea je sa stola uzela knjigu sa skraćenicom N.R.F. i pročitala prve redove: „Noseći u kožnoj torbi zadatke četrdeset i dvojice učenika koje je trebalo ispraviti, gospodin Žoseran je sebe zamišljao kao pesnika Vergilija, koji je izašao iz podzemnog sveta na glavni izlaz stanice metroa Kliši i oštroumno i naivno se čudio što je vraćen na svetlo sunca, u kraju u kome je video mnogo toga što je trebalo saznati.“ Podigla je glavu i srela se s pogledom smeđeg momka.
„To je sjajna knjiga, svakako je uzmite“, kazao je, prišavši joj bliže.
„U redu, verujem vam. Od ovog pisca nisam ništa čitala.“
„Tu ste pogrešili. Marsela Ajmea svakako treba pročitati.“
„Hvala, zapamtiću.“
Lea je platila i izašla.
„Do skorog viđenja, gospođice.“
Niko od kupaca nije bio ušao. Bilo je jedanaest i petnaest minuta.
* * *

Bilo je pola četiri po podne kad je Lea izašla iz metroa na kružnom toku na Jelisejskim poljima. Prisiljavala se da ne gleda u teške ploče kojima je bilo okruženo pešačko ostrvce u sredini skvera, sa koga je saobraćajac upravljao retkim prometom.
Popodne je bilo lepo. I pored hladnoće, mnogi su šetači žurno hodali alejom.
Pred bioskopima su bili dugi redovi. Film Mi, dečaci davao se u bioskopu Normandija. Lea je stala u red. Dokumentarac o omladinskim kampovima kao da nije imao kraja. Filmske novosti prikazivale su podvige slavnih nemačkih vojnika, gomilu koja kliče Maršalu, mlade dobrovoljce kako rado odlaze na rad, neko otmeno venčanje u Višiju, probu jednog Monterlanovog komada, Morisa Ševalijea koji u Nemačkoj peva za zarobljenike, kao i novu prolećnu modu. Film se otegao bez kraja. Kad se najzad završio, ona je tobože ispustila rukavicu, i to iskoristila da gurne knjigu što dalje pod sedište. Ustala je i izašla, ne osvrćući se.
Na Jelisejskim poljima imala je utisak da je svi gledaju. Očekivala je da svakog trenutka čuje:
„Pođite za mnom, gospođice!“
Možda je to samo zamišljala, ali činilo joj se da je prepoznala smeđeg mladića iz knjižare. Uzdržavala se da ne potrči.
Metro je bio krcat. Lea se našla pritisnuta između nekog nemačkog vojnika, koji je nastojao da se ne naslanja na nju, i debele devojke namirisane parfemom od koga je dobila glavobolju. Presela je na trgu Konkord, a za njom je pošla i ona debela devojka.
Bilo je šest po podne kada je ušla na kapiju u Univerzitetskoj ulici. Prvo što je čula bilo je da se tetka Liz smeje, a za njom se nešto tiše smejala i Albertin. Ko je to zasmejavao gospođice De Monplejne? Ušla je u mali salon, jedinu prostoriju u stanu koja je bila pristojno zagrejana zahvaljujući peći na drva, koja je bila zamena za centralno grejanje. U fotelji je sedeo Fransoa Tavernije i trljao ruke ispružene prema vatri. Ustao je kad je Lea ušla.
„Mila moja!“, viknula je Liz, „što nam nisi rekla da si srela gospodina
Tavernijea...?“
„... i da ćeš da večeraš sa njim“, dodala je Albertin.
„Nisam jutros stigla to da vam pomenem.“
„Morala bi da zahvališ gospodinu Tavernijeu za ono divno cveće.“
„Manite, gospođice, to je sitnica. Nadam se da niste zaboravili da idemo na večeru?“
„Nisam, izvinite, idem da se presvučem.“
„Nije potrebno, i ovako lepo izgledate. Mesto na koje vas vodim veoma je jednostavno, ali dobro.“
„Samo da se očešljam i vaša sam.“
Posle četvrt sata Lea se vratila. Presvukla se i malo našminkala oči.
„Dragi gospodine, nemojte je prekasno vratiti kući. Vremena su takva da se veoma plašimo.“
„Lepo se provedi, mila, i dobro se najedi“, kazala je halapljiva Liz.


Ni po čemu se nije moglo zaključiti da je u pitanju restoran. Kad su se popeli na drugi sprat građanske kuće u Ulici Sen Žak, Fransoa je zvonio na određeni način i vrata su se odškrinula, a zatim i otvorila.
„Gospodine Fransoa!“
„Dobar dan, Marsel, uvek ste u formi?“
„Ne mogu da se požalim. Dobro ste naišli, dobio sam komad govedine, osim ako ne volite više prepelice ili piliće.“
„Odlučite vi! Biće sjajno, kao i obično.“
„Šta kažete na beli burgundac kao aperitiv?“
„Odlično, smestite nas u neki miran ćošak.“
„Znate, imam samo spavaću sobu“, rekao je ne gledajući Leu.
„Odlično, idemo u spavaću sobu.“
Mesto je bilo slikovito. U četvorosobnom stanu je bračni par Andrije smestio tajni restoran, u koji su dolazili samo stalni gosti, a oni su tu adresu ljubomorno čuvali i skrivali. Najbliži susedi, kojima je to bilo poznato, bili su bogato nagrađeni za ćutanje.
U porodičnoj trpezariji, za gostinskim stolom, moglo je da se smesti dvanaest gostiju. Orman za posuđe u stilu Anrija II, sto za odlaganje jela i loše urađeni seoski pejzaži, okačeni preko izbledelih tapeta cvetnog dezena, viseća lampa koja je davala slabu svetlost, crveni kockasti stolnjak, tanjiri od debelog belog porculana, velike čaše, raspareni pribor za jelo, sve je to ovom mestu davalo prijatan i jednostavan izgled.
Za ovu provincijsku atmosferu bila je zaslužna gospođa Andrije, krupna i vesela žena čije su dobro srce i odlike vrhunske kuvarice dolazile do izražaja pred štednjakom na drva. Poreklom iz Sen Sirk Lapopiježa u Lotu, sačuvala je slikovitost svojstvenu tom plodnom kraju, a naročito dobre veze sa brojnom porodicom, čiji su ih članovi snabdevali jelen-gljivama, guščjom džigericom, svakovrsnom živinom, obiljem suhomesnatih proizvoda, sjajnim vinom iz Kaora, orahovim uljem, najlepšim voćem, najsvežijim povrćem, veoma ukusnim malim kozjim sirevima, pa čak i malim količinama duvana, gajenog u tajnosti.
Naravno, za redovno snabdevanje trebalo je podmititi neke saučesnike, da bi se mogla obezbediti redovna dostava. „Ali, samo za Francuze“, sa ponosom je ponavljao gospodin Andrije, kad bi ga zapitali kakvim se to čudom kod njega mogu naći jagode pre nego što se pojave u Maksimu, Ledoajenu ili Kareru.
Čovek je mogao biti siguran da kod bračnog para Andrije neće sresti nemačke uniforme. Njihovi glavni gosti bili su penzioneri, univerzitetski profesori, pisci, bogati trgovci i nekoliko čuvenih umetnika. Nekad su se tu mogla videti i neka mračna lica i upadljive žene, ali bi im vlasnica brzo, sasvim otvoreno, pokazala da nisu poželjni.
Pre rata je ovaj bračni par u petnaestom okrugu posedovao mali restoran sa specijalitetima iz Kversija, u koji je Fransoa Tavernije veoma rado zalazio. Vrlo brzo su muž i žena gostioničari prema ovom jednostavnom i velikodušnom gostu osetili nešto više od obične naklonosti. Krajem prethodne godine jedna bomba je naglo okončala njihovo blagostanje. Preko noći su sve izgubili.
Upravo je Tavernije bio taj koji im je pribavio stan u Ulici Sen Žak. Namestili su ga jevtinim pokućstvom sa buvlje pijace. Kao i većina Francuza, osetili su veliko olakšanje kad je proglašeno primirje. Očekivali su da će se njihov jedinac brzo vratiti. Vrlo brzo je Marta Andrije shvatila kakvu korist može imati od porodice u zavičaju. Kao i pre rata, stričevi i bratanci postali su im snabdevači. Uz jednu do dve intervencije Fransoe Tavernijea, restoran je već godinu dana odlično poslovao.
Zbog tog uspeha morali su svuda da postave stolove: šest u salonu, tri u hodniku, a jedan čak i u svojoj spavaćoj sobi. No taj što je bio namenjen samo prijateljima.
Sto u bračnoj sobi bio je osvetljen svećama, u vrlo lepom srebrnom svećnjaku. Isti takav svećnjak stajao je na ormanu za rublje, koji je služio kao stočić za serviranje jela. Zbog čednijeg utiska, krevet je bio sakriven iza kineskog paravana, koji je odudarao od ostalih stvari.
Pre nego što su seli za sto, Fransoa je morao da ode i poljubi vlasnikovog unuka, koji je bio njegovo kumče. To je bio neizbežan ritual, koji nije mogao preskočiti ako nije želeo da uvredi ove dobre ljude. Lea se glasno nasmejala kad ga je ugledala sa detetom u naručju.
„To vam uopšte ne priliči. Nisam znala da volite decu.“
On se osmehnuo, dok je mališan balavio po njegovoj košulji.
„Mnogo ih volim. A vi ne volite decu?“
„Nimalo. Dosadna su i bučna.“
„Jednog dana ćete promeniti mišljenje.“
„Ne verujem“, suvo je odgovorila.
Vratio je dete majci.
„Čestitam, Žanet, kumče mi je sve lepše i lepše.“
Žena je zadovoljno pocrvenela.
„Poslaću vam muža da preuzme porudžbine.“
Fransoa je pomogao Lei da sedne. Treperavi plamen sveće oživljavao je zmajeve sa paravana i davao njenom licu neku blagost, koja je bila u suprotnosti s oštrim pogledom. Fransoa ju je posmatrao ćuteći.
„Prestanite tako da me gledate.“
„Često zam zamišljao vaše lice u toku svih ovih meseci...“
Ušao je vlasnikov sin, sa flašom u ruci:
„Evo me, gospodine Fransoa, oprostite što ste čekali, ali večeras je došlo mnogo sveta.“
„Dobar dan, Rene, kako je?“
„Dobro, gospodine Fransoa. Šta kažete na guščju džigericu i nadevene pačje vratove, za početak?“
„Izvrsno.“
„Kao nastavak, mama priprema pileći paprikaš sa lisičarkama i krompir pečen u pačjoj masti; zatim salatu s orahovim uljem i male kozje sireve, od kojih ćete polizati prste. Za desert ima penasti krem od čokolade.“
„O, da!“, viknula je Lea.
„U redu, znači penasti krem od čokolade. Donećete nam i flašu kaora.“
„Dobro, gospodine Fransoa. Probajte ovaj beli burgundac“, rekao je pružajući čašu.
„Mmm... pa nije loš.“
„Zar ne?“
Rene je sipao Lei vino, dopunio njegovu čašu i izašao. Neko vreme su pijuckali u tišini.
„Pričajte šta vam se događalo. Prvo mi kažite kako je gospođa D’Aržila.“
„Izvrsno je. Rodila je dečkića koji se zove Šarl.“
„To me ne čudi. A njen muž?“
„Dva puta je bežao iz zarobljeništva, drugi put uspešno. Pridružio se generalu De Golu u Londonu.“
Lea je to rekla istovremeno ponosno i izazivački, i odmah je zažalila zbog toga. Fransoa Tavernije joj je na licu čitao sve što se zbivalo u njoj.
Ispio je dve čaše vina zaredom. Morao je da priča sa njom. No, šta da joj kaže? Njen strah i nepoverenje bili su mu nepodnošljivi. Kako da joj objasni...?
„Lea...“
Polako je podigla pogled ka njemu.
„Da...?“
„Loran je dobro uradio što se pridružio generalu De Golu, to je vrlo hrabro od njega. No vi ne biste smeli da pričate o tome, čak ni sa mnom.“
„Pogotovo ne sa vama, hteli ste da kažete.“
On se umorno nasmešio.
„Ne, meni možete sve da kažete, bez ikakvih posledica. Juče sam se uplašio za vas, kad sam video kako ulazite sa onim malim gadom, Rafaelom Malom.“
„On je moj stari prijatelj. Što ga nazivate gadom? Uostalom, druži se s istim ljudima kao i vi.“
„Pun pogodak. U tom pogledu ste u pravu. Ali samo u tom pogledu. Gad je iz više razloga. Jedan od njih je što za novac potkazuje prijatelje Gestapou, bez oklevanja.“
„Ne verujem.“
„Ako ga ponovo vidite, što ne preporučujem, pitajte ga. Pošto je pokvaren do srži i prikriveni mazohista, sigurno će vam odgovoriti, a pošto voli preciznost, ispričaće vam i detalje.“
„Nemoguće, to bi bilo suviše gadno.“
„Sa njim je sve moguće. Zar nije uzeo neko jevrejsko dete...“
„Eto vidite da nije tako loš.“
„... koje je posle nekoliko meseci vratio u sirotište jer je smatrao da dečak nije dovoljno darovit. Opljačkao je nekoliko osoba koje su mu poverile svoj poslednji novac da bi im pomogao oko prelaska u slobodnu zonu, trguje zlatom, devizama, heroinom. Francuska policija ga je dva puta zatvarala, i oba puta su morali da ga puste.“
„Kako tumačite to što ga primaju po salonima i što se njegove knjige objavljuju?“
„Njega ne primaju nigde, osim kod onih ljudi kod kojih smo bili sinoć, kojima je on koristan, kao i kod velikih crnoberzijanaca. Što se tiče objavljivanja njegovih knjiga, to je bilo pre rata. Verujte, bolje je da ga izbegavate. On prlja sve što mu se približi.“
„Ali baš me je on u Bordou upozorio da moj stric...“
Lea nija završila rečenicu i otpila je malo vina da se pribere.
„Znam šta radi Adrijen, ali vi to ne biste smeli da znate.“
„Ko govori o stricu Adrijenu? Šta vi znate o njemu?“
„Ništa, manimo to. Nastavite priču. Kakve je još divote uradio vaš prijatelj
Rafael?“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:08 pm


„U Bordou je svoje mesto na Masiliji prepustio ocu Sare Milštajn.“
„To je istina, ona mi je to rekla. Priznajem da sam se začudio. Sara je, kao i vi, popustljiva prema njemu. Kaže da on nije sasvim loš.“
„Da li je Sara još u Parizu?“
„Da, ne želi da ode. Dosta joj je bežanja.“
„Pa to je prava ludost.“
„Znam, to joj i ja kažem svaki put kad se vidimo. No u njoj se nešto slomilo posle očeve smrti.“
„Nisam znala da je umro.“
„U Alžiru ga je višijevska policija strpala u zatvor.“
„A zašto?“
„Zato što je Jevrejin i stranac. Nije podnosio život u zatvoru. Bio je umoran stari gospodin koji je živeo samo za muziku. Jednog jutra zatekli su ga mrtvog u ćeliji.“
„Veoma ste ga voleli?“
„Jesam. Bio je izuzetan čovek. Bolji deo čovečanstva umro je sa njim.“
Ušla je Žanet, sa dva bogato napunjena tanjira.
„Dobar apetit, gospođo.“
Lea je pogledala u svoj tanjir. Pripade joj laka muka, pa je rukom prešla preko čela.
„Znam šta osećate, Lea. Morali biste biti slepo zaljubljeni da imate poverenja u mene. No to bi značilo tražiti previše, prerano je za to. Jedite! U ovim danima to je retko zadovoljstvo.“
„Za vas očigledno nije.“
„Hoćete li još burgundca ili više volite kaor?“
„Uzeću kaor.“
On je ustao, uzeo čašu sa ormana i sipao joj crno vino.
U početku je Lea jedva probala hranu, ali joj sjajna guščja džigerica i dobar ukus vina vratiše apetit.
Kad je komadom hleba pažljivo pomazala tanjir, pogled joj je postao blaži.
„Baš ste kao neka zverčica, Lea, dosta je da vas čovek nahrani i pomiluje pa da zaboravite na sadašnjost.“
„Nemojte misliti da mi je to tako lako“, promrmljala je nerazumljivo, punim ustima.
Marta Andrije ušla je brišući ruke o belu kecelju, a za njom je išao sin, noseći poslužavnik pokriven srebrnim poklopcem. Ponosito je podigla poklopac.
„Pomirišite ovo, gospodine Fransoa. Mene taj miris uvek iznenadi, vraća mi u sećanje zavičaj. Vidim svoju sirotu majku kako stoji pred ognjištem na imanju i peče vrganje, lisičarke i trubice. Niko nije umeo da sprema pečurke kao moja majka.“
„Osim vas, draga Marta.“
„O, ne, gospodine Fransoa, njene su bile mnogo bolje.“
Osmehnuo se tom bezazlenom izrazu dečje ljubavi i probao jelo, spremljeno sa isto toliko veštine koliko i ljubavi.
„Gospođo, nikada nisam probala nešto ovako dobro“, rekla je Lea, brišući zamašćenu bradu.
Kuvarica se zadovoljno nasmešila i rekla Fransoi saučesnički i nestašno:
„To je dobar znak kad lepa devojka voli dobru kuhinju... ostavljam vas, gosti čekaju.“
Lea je skoro sasvim sama pojela čitavo pile, lisičarke i krompir. Uz to je i dosta pila. Potpuno se predala uživanju u hrani, i zaboravila je na sve svoje strahove, pa je u punoj meri koristila taj trenutak. Nije se bunila kad su se noge njenog pratioca obavile oko njenih ispod stola, ni kada je prstima pomilovao unutrašnju stranu njenog ručnog zgloba.
Sa salatom su stigli i kozji sirevi, pa je Lea pojela tri komada, dok ju je Fransoa ushićeno gledao. Druga flaša kaora bila je dobro načeta.
Kada je dovršila krem od čokolade, život joj je izgledao lepo.
Više nego jednom, Fransoa se uzdržao da se ne baci na nju i ne ponese je na krevet iza paravana. Sada je pušila tanku cigaru, upola zavaljena na stolici, koju je odmakla od stola i prebacila nogu preko noge, tako da se videla čipka na ivici podsuknje. Upola sklopljenih očiju, uživala je u tom trenutku potpunog opuštanja.
Kroz trepavice je motrila čoveka koji je bio njen ljubavnik. Dopadala joj se snaga koja je zračila iz njega i njegove čas svetle čas crne oči, nežne i okrutne, blagonaklone i prezrive, lice izražajnih crta i usta koja su umela dobro da je ljube. Sećanje na prethodno veče izazvalo joj je drhtaj. „Želim ga“, mislila je.
„A da vodimo ljubav?“
Fransoa se osmehnuo. Pravo rečeno, očekivao je takav predlog, ali se iz opreznosti uzdržavao da to sam ne predloži. U toku svog bogatog ljubavnog života sreo je malo žena koje su imale takav prirodan dar za ljubav. Ona je volela spontano i s vedrom bezbrižnošću, koju joj svakako nije usadila majka, ni gospođe iz udruženja Svetog srca Isusovog u Bordou. Nije nikada pokazala ni najmanji strah od trudnoće. „Da li je neupućena ili nesavesna?“
Krevet iza paravana izgledao je kao tamna masa. Polako ju je spustio na postelju, nežno joj ljubeći očne kapke, usne i vrat. Pasivno mu se prepustila. Odjednom ga je zagrlila i zubima snažno ugrizla za usnu.
„Neka me zaboli, uzmite me kao onda u Monmorijonu!“
Sa kakvim je uživanjem silovao žrtvu koja je sa tim bila potpuno saglasna.


Fransoa je naručio korpu punu najboljih zaliha iz ostave porodice Andrije i dao Lei da je odnese tetkama.
„Kažite im da ovo ja šaljem!“
„Hvala.“
„Kad ću vas opet videti?“
„Ne znam, putujem za dva dana.“
„Zar već?“
Dirnuo ju je način na koji je to rekao. Nešto nežnije je odgovorila:
„Tatino stanje nakon mamine smrti ne dozvoljava mi da ga predugo ostavljam samog.“
„Ako opet vidite strica Adrijena, prenesite mu moje najlepše pozdrave.“
To ju je podsetilo na stričeve reči: „Ako budeš imala neki ozbiljan problem, pozovi ili obavesti Fransou Tavernijea.“ Kako bi joj koristio neko ko je očigledno s Nemcima u najboljim odnosima?
„Neću zaboraviti, naročito jer mi je i on rekao da se obratim vama u slučaju potrebe.“
Lice mu se razvuklo u zadovoljan osmeh.
„U pravu je, kažite mu da se ništa nije promenilo.“
„Kazaću mu. Laku noć! Hvala za divnu večeru i za ovo“, rekla je pokazujući na korpu. „Kako će se samo tetka Liz radovati!“


Naredni dan Lea je provela zatvorena u sobi, zbog napada žuči.
Sledećeg dana, pomalo bleda i nesigurna na nogama, uputila se u obližnji muzej Greven. Sve je prošlo kako je bio predvideo stric Adrijen. Kada se vratila u Univerzitetsku ulicu, tamo ju je čekala Sara Milštajn.
„Fransoa Tavernije mi je rekao da ste u prolazu svratili u Pariz. Poželela sam da vas vidim“, kazala je ljubeći je.
Kako se samo promenila! Još uvek je bila isto onako lepa, možda i lepša, ali je izgledala kao da je pretrpela duboku unutrašnju promenu, zbog koje je imala drugačiji pogled i izraz lica. Lea je imala čudan utisak da se u njoj krije neko drugi. Kao da želi da to potvrdi, Sara je rekla:
„Toliko sam se promenila u poslednje vreme da samu sebe ne prepoznajem.“
„Fransoa mi je rekao za vašeg oca...“
„Nećemo da pričamo o tome, molim vas.“
„A vaš muž?“
„Nadam se, radi njega samog, da je sada mrtav.“
Lea je naglo osetila gorak ukus u ustima.
„Prvo su ga mučili, a onda poslali u koncentracioni logor, ali ne znam u koji.“
Sara je utonula u dugo ćutanje, koje niko nije smeo da prekine.
„Fransoa je rekao da ste prijateljski naklonjeni Rafaelu Malu. I ja sam, uprkos tome što znam sve o njemu. Ipak se čuvajte, taj čovek čini zlo i onima koje voli.“
„Ali vi se i dalje družite?“
„U položaju u kome sam ne znam šta mi to može naškoditi? Viđam se s njim iz radoznalosti, a volela bih i da shvatim odakle u njemu to zlo i ta bistrina. Zašto sam sebe uništava, zašto se prezire, zašto voli da se ponižava, a istovremeno je i veoma ohol? Znam da je u stanju da učini dobro delo, onako bez razloga, a trenutak kasnije ismeva svoj postupak, i kao da želi sebe da kazni zbog dobrote.“
„Zašto ne odete iz Francuske?“
„Ne znam, volim ovu zemlju, umorna sam od bežanja. Osim toga, ne želim da se suviše udaljim od Nemačke, jer se, uprkos svakoj logici, nadam da će mi možda muž biti oslobođen.“
„Što bar ne pređete u slobodnu zonu?“
„Možda i hoću. Fransoa želi da odem u Limuzen, sa nekim njegovim prijateljima.“
„Kuda? U Limož?“
„Ne, već u Ejmutije, to je jedan od obližnjih gradića.“
„Ja sutra idem u Limož, možete sa mnom.“
„Šta ćeš ti u Limožu?“, uzviknula je Albertin.
„Neki tatin zakupac duguje nam novac, pa idem da vidim šta je s tim.“
„Trebalo je da nam kažeš ranije.“
„Izvinite, tetkice, zaboravila sam. Šta kažete, Sara, hoćete li sa mnom?“
„Što da ne, svejedno mi je gde sam.“
Sve četiri žene ukočile su se na zvuk zvona na ulaznim vratima. Vrata salona su se otvorila i ušao je Fransoa Tavernije.
„Ala ste nas uplašili“, uzviknula je Sara, „mislila sam da su gestapovci.“
„Zbog toga sam i došao. Ne možete da se vratite kod Donatijevih, malopre su ih uhapsili.“
„Ne...!“
„Morate da otputujete. Doneo sam vam isprave i propusnicu sa kojom ćete preći u slobodnu zonu.“
„Pa ne mogu da odem tek tako, a odeća, knjige...“
„Znam, Saro, ali nemate izbora. Večeras više ne idu vozovi za Limož, a prvi sutra polazi u pola osam. Ići ćete tim vozom. U Limožu možete presesti na voz za
Ejmutije. Moram i da vam nađem smeštaj za večeras.“
„Gospođa Milštajn može da spava ovde“, rekla je Albertin. „Zar ne, Lizo?“
„Svakako, biće nam milo.“
Fransoa Tavernije je s osmehom pogledao obe stare gospođice.
„To je vrlo plemenito od vas. No, moram vam reći da može biti i opasno.“
„Nećemo da pričamo o tome, gospodine.“
„Pripremiću vam krevet“, kazala je Liz.
„Nema potrebe, gospođice, spavaću sa Leom, ako se ona slaže, tako ćemo se lakše probuditi i nećemo zakasniti na voz.“
„Zar Lea ide u Limož?“
„Da, i predložila sam Sari da putujemo zajedno, baš pre nego što ste vi došli.“
„Biću mirniji ako znam da putujete zajedno. Najopasniji je trenutak pregleda dokumenata prilikom prelaska demarkacione linije. Lea, možemo li začas da popričamo nasamo?“
„Dođite u moju sobu.“
Lea je sela na krevet i umotala se u perinu.
„Neću da vas pitam zašto idete u Limož, jer pretpostavljam da mi nećete reći.
No preklinjem vas da budete oprezni. Hoćete li da mi učinite uslugu?“
„Ako budem mogla.“
„Voleo bih da otpratite Saru do mojih prijatelja u Ejmutijeu. Ona sjajno govori francuski, ali se bojim da njen naglasak ne izazove pažnju nemačke ili francuske policije.“
„Zašto bi je uhvatili?“
„Hvataju sve strane Jevreje. Da li se slažete?“
„Pristajem.“
„Hvala.“
Zvonce je ponovo odjeknulo. Lea je u skoku ustala i otišla da otvori. Rafael Mal je uleteo, odgurnuvši je.
„Gde je Sara?“
Lea se pridržala za zid od iznenađenja. Samo da Estel, koja je upravo došla, ne kaže ništa!
„O kome pričate?“
„O Sari Milštajn, očigledno.“
„Nisam je videla još od pretprošle godine. Što mislite da je ovde?“
„Ona vas veoma voli, a rekao sam joj da ste u Parizu, pa sam mislio da će vam doći u posetu. Tražim je svuda već dva sata.“
„Zašto?“
„Da joj kažem da se ne vraća kući, jer je tamo čeka Gestapo.“
Lea je odglumila iznenađenje što je bolje mogla.
„O, Bože moj!“
Rafael se spustio na klupicu u predsoblju.
„Gde li bi mogla biti? Ne mogu da vrebam pred njenim vratima da bih je upozorio. Imam ionako već dosta neprilika.“
„Mislila sam da ste u dobrim odnosima sa tom gospodom.“
„Jesam, dokle god mogu da im poslužim za nešto. Ako bi, recimo, doznali da pokušavam iz njihovih kandži da iščupam ćerku Izraela Lazara, ja bih otišao u koncentracioni logor umesto nje.“
„Jadni Rafaele, ne očekujete valjda da vas žalim? Najzad, to su vaši prijatelji.“
„Imate pravo“, kazao je ustajući, „nemojte me žaliti, nisam vredan toga, ostavljam vas i idem dalje da je tražim. Ako je slučajno vidite, kažite joj da se ne vraća kući. A vi, srdašce, opet se vraćate na selo?“
„Da.“
„Pa dobro, srećan vam put. Pomislite nekad na mene. Zbogom.“
„Do viđenja, Rafaele.“
Lea je polako, zamišljeno, zatvorila vrata za njim i oslušnula, dok se zvuk njegovih koraka gubio na stepenicama.
„Bravo, bili ste veličanstveni!“, rekao je Fransoa, hvatajući je za ramena.
„Vidite da nije tako loš kako kažete.“
„Moguće, mada sumnjam. To je mogla biti i zamka.“
„Nije. Sigurna sam da je bio iskren.“
„I ja sam“, rekla je Sara, izlazeći iz salona.
„Dobro, dobro. I pored svega, moramo biti veoma oprezni. Sutra će neko doći po vas i otpratiti vas do stanice. Popeće se ovamo u pola šest, zazvoniće i reći: „Taksi vas čeka.“ To je čovek koji vozi taksi-bicikl i čije usluge povremeno koristim. Doneće vam karte. Ostaće sa vama do polaska voza... Saro, moram sad da idem. Obećajte mi da se nećete ničemu izlagati.“
„Pokušaću, Fransoa, obećavam“, rekla je ljubeći ga. „Hvala vam za sve!“
„Sve dok budete zajedno, pazite na Leu“, kazao je tiho.
„Obećavam.“
U Leinoj duši vladala je prava zbrka: ko su zapravo bili Fransoa Tavernije i Rafael Mal? Pa čak i Sara Milštajn? Šta svi izigravaju? A i ona sama, ispušta knjige u bioskopu, podiže sa poda prospekte po muzejima, a sutra ide vozom za Limož, zajedno s Jevrejkom koju traži Gestapo, a u nekoj knjižari bi trebalo da pita za Tajne Pariza? Sve je to ludo. Zašto je prihvatila taj zadatak od strica Adrijena?
Toliko se zadubila u misli da se trgla kad je Fransoa rekao:
„Nemojte suviše da razmišljate, Lea! Nema pouzdanih odgovora na vaša pitanja. Sve je istovremeno i mnogo prostije i mnogo složenije nego što zamišljate. Do viđenja, devojčice, nedostajaćete mi!“
Lea je osećala da joj se nešto kida u grudima. Veoma začuđeno je pomislila: „Kao da mi teško pada što ga ostavljam?“ Naljutila se na sebe zbog toga, i pružila mu obraz. Utisnuo je na njega tako lak poljubac da ga nije skoro ni osetila.
Bio je još mrkli mrak kad je vozač taksi-bicikla pozvonio na vrata.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:08 pm



POGLAVLJE 24.


Na raznim prelazima demarkacione linije Nemci su već znali Leu. Zvali su je: Das Madchen mit dem blauen Fahrrad20. Kada bi se sa korpom punom voća na prtljažniku vraćala iz neokupirane zone, ne bi zaboravila da stražare ponudi jagodama, trešnjama, breskvama ili kajsijama. Često su se ispod voća nalazila sakrivena pisma, koje bi malo pre toga podigla na pošti u Sen Pjer d’Orijaku.
„E, vi baš imate dosta udvarača!“, nije propuštao da joj kaže stari poštanski službenik.
Zbog veće sigurnosti, nekada je pisma savijala, pa bi ih gurnula u cev ispod sedišta, ili u upravljač. Jednoga dana joj je neki Nemac, manje sklon poverenju od svojih drugova, rekao:
„Otvorite torbe i tašnu, vi prenosite poštu!“
Lea se glasno nasmejaja, pokazujući tašnu.
„Kada bih prenosila poštu, sakrila bih je ispod sedišta, a ne u tašnu!“
„To bi zaista bilo dobro skrovište“, kazao je čovek i vratio joj tašnu, nasmejavši se.
Lea se uplašila i noge su joj klecale dok se ponovo pela na bicikl. Tog dana joj je uspon uz Montonoar bio veoma naporan. Ipak je volela tu vožnju kroz polja, to joj je pomagalo da pobegne od atmosfere u Montijaku, koja je svakog dana bivala sve gora zbog pritajenog ludila Pjera Delmasa, nesnosnog Fajarovog pritiska da mu prodaju imanje, žalopojki Bernadet Bušardo zbog sina, prisustva dvojice nemačkih oficira, koji su bili sve manje obzirni, a naročito zbog Fransoaz, koja je poslednja dva meseca bila nesnosna. Nestajalo je novca. Rut je poverila Lei svoju ušteđevinu. Pre nego što je došlo do toga, Lea je pokušala da se obrati stricu Liku, porodičnom bogatašu. Advokat, čiji su kolaboracionistički stavovi bili svima poznati, savetovao joj je da proda imanje Fajaru, pošto njen otac nije u stanju da se brine za njega, a nema ni sina koji bi ga nasledio.
„Ali tu smo ja i moje sestre.“
„Žene...! Kao da je žena u stanju da upravlja vinogradarskim posedom! Ako ti je stalo do Montijaka, nađi muža koji je sposoban da brine o njemu. To ne bi smelo da bude mnogo teško za lepu devojku kao što si ti, čak i bez miraza.“
Sva bleda od poniženja, ona je navaljivala:
„Ali, striče, postoje mamina imanja na Martiniku. Kad prođe rat moći ćemo da ih prodamo.“
„Jadno dete, sve je to veoma nesigurno. Ko kaže da te zemlje već nisu zauzeli komunisti ili ukrali crnci... Izvini, imam neki dogovor. Prenesi sirotom ocu moje pozdrave. Sledeće nedelje priređujem zabavu u čast tvoje sestre od strica. Doći će
Lora i Fransoaz, hoćeš li i ti da nam se pridružiš?“
„Ne hvala, striče, ne volim ljude koje bih mogla sresti kod vas.“
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Znate vi to dobro. Primate u kuću šefa policije u Bordou, pa...“
„Ćuti! Primam koga hoću. Mislim da si pala pod uticaj jadnog Adrijena. Njegov mi je pretpostavljeni rekao pre nekoliko dana: ’Molim Boga da našeg jadnog brata vrati na pravi put, i pokaže mu gde je istinska dobrobit Francuske.’ Smatram da je Adrijen izdao zemlju i crkvu. Za porodicu je velika sramota što se jedan njen član povezao s teroristima. Hvala nebu, ovde niko ne misli da ja delim te kobne stavove. Uostalom, rekao sam prijateljima da ću ga, ako se pojavi, bez oklevanja prijaviti. Moj brat je mrtav za mene.“
„Nitkove!“
Lik Delmas je preteći zakoračio prema njoj.
„Znaš li ti s kim razgovaraš?“
„Vi ste mrtvi za mene i pljujem na vaše mrtvo telo.“
Lea je to i uradila, pljunula je stricu u lice.
Sa Rutinim novcem nekako će izdržati do kraja berbe.
* * *

Početkom jula Lora se vratila kući. Bila je puna mržnje jer je posle svađe između Lee i strica više nisu primali u stričev lepi stan. Provodila je dane zatvorena u sobi ili u Langonu, kod drugarice iz zavoda, ćerke nekog beležnika.
Lea je, doduše, pokušavala da se približi mlađoj sestri, koju je volela, ali ona je odbijala svaki kontakt. Lora se šetala po vinogradima sa Frederikom Hankeom, glasno se smejući i ponašajući se kao prava namiguša.
Tog jula 1942. godine vratila se u Montijak i Kamij sa sinčićem. Gestapo ih je izbacio sa Roš Blanša. Imanje i dobra Lorana d’Aržile, koga su proglasili londonskim špijunom, stavljena su pod prinudnu upravu. Poručnik SS-a Vilhelm Fridrih Doze dugo je u Bordou ispitivao Kamij. Hteo je da zna gde joj se nalazi muž. Mlada žena je, najmirnije što je mogla, odgovorila da nije dobila druge vesti osim onih koje je poslao zvanični ured za ratne zarobljenike. Doze nije naseo na to, ali je prosudio da će biti korisnije da je pusti, misleći da će Loran d’Aržila pre ili kasnije pokušati da joj pošalje poruku, ili se sastane s njom.
Svake nedelje na pošti u Sen Pjer d’Orijaku Lea je dobijala po jedno pismo od Sare Milštajn, koja je duhovito opisivala svoj život u Limuzenu. Sa dirljivim humorom je opisivala izraze lica stanovnika Ejmutijea kad je prošetala gradom sa žutom zvezdom na haljini, iz solidarnosti sa Jevrejima iz okupirane zone.
„Da sam šetala skroz gola ne bi bili toliko zbunjeni. Većina je okretala glavu od mene. Prišao mi je samo neki jednoruki starac, sa velikim prosedim brkovima kakve ovde nose seljaci, s ordenjem nanizanim na somotskom kaputu, skinuo veliki crni filcani šešir i mrgodno izjavio: ’Bio bih srećniji da nosim zvezdu kao što je vaša, umesto ove gvožđurije koju sam dobio kod Verdena’.“
U drugom pismu se rugala uvredljivim merama preduzetim protiv Jevreja:
„Prvo su zabranili da imamo radio i telefon, sad nam brane ulazak u restorane, kafane, bioskope, telefonske kabine, na bazene, plaže, u muzeje, biblioteke, tvrđave, na izložbe, pijace, sajmove, trkališta, sportske terene i kampove, u parkove... Verovatno je isto tako zabranjeno voditi ljubav s nekim ko nije Jevrejin.
Nacisti sanjaju samo o jednom: da nam zabrane da dišemo, sve iz straha da vazduh koji izdišemo ne ukalja jevrejskim smradom čistu nemačku rasu.“
U pismima je često pominjala Fransou Tavernijea, njihovo predratno prijateljstvo i potpuno poverenje koje ima u njega. Povlađivala je Lei što želi da sačuva Montijak, i savetovala joj opreznost u razgovorima sa Fajarom.
Poslednje Sarino pismo stiglo je 27. jula. Lea je stala ispod drveta i pocepala koverat.
„Kad budeš čitala ove redove biću opet u Parizu. Događaji poslednjih dana ne dozvoljavaju mi da ostajem sakrivena dok pripadnike mog naroda vode na klanje. Budući da cenzura savršeno funkcioniše, možda ti to i ne znaš. Evo ti činjenica, onako kako su mi ih preneli prijatelj Jevrejin i njegova devojka zaposlena u Uredu za jevrejska pitanja.
Noću između četvrtka i petka, između tri i četiri sata ujutru, francuski policajci zakucali su na vrata nekoliko hiljada stranih jevrejskih porodica različitog porekla i sve ih pohapsili. Nekolicina je uspela da pobegne, zahvaljujući milosrdnim ili potkupljivim policajcima, ali je takvih, nažalost, vrlo malo. Ostali - žene, deca, starci, muškarci, čak i bolesnici - odvedeni su, zajedno sa skromnim prtljagom koji su im dali da ponesu, najslabiji autobusima, a ostali pešice. Dok su prolazili, Parižani su okretali glave u stranu. Smestili su ih na zimsko biciklističko trkalište: njih 7000, od čega oko 4000 dece. Drugih 6000 odvedeno je u logor u Dransi. Francuska policija pohapsila je ukupno 13.000 ljudi, samo zato što su Jevreji...! Izgleda da su nemačke vlasti razočarane: očekivali su 32.000...! Da bi izbegli raciju, mnogi su nesrećnici izvršili samoubistvo. Žene, koje su se iz detinjstva sećale pogroma u Poljskoj, skakale su kroz prozore zajedno sa decom.
Ništa nije bilo pripremljeno za smeštaj te gomile, koja je tamo ostala sedam dana, pod krovom od staklenih i limenih ploča, usijanih od sunca, bez otvora za vetrenje, u smradu koji je bio jači iz dana u dan. Nije bilo dovoljno klozeta, koji su uskoro postali neupotrebljivi, pa su nesrećnici gazili po fekalijama, a mokraća se slivala niz klupe. Strahu se pridružilo i poniženje. Bolesnici su umirali zbog nedostatka nege. Samo je dvojici lekara bilo dozvoljeno da uđu tamo, ali se oni, ni uz pomoć nekoliko bolničarki Crvenog krsta, nisu mogli boriti sa pobačajima, dizenterijom, šarlahom... Samo je desetak osoba uspelo da pobegne. U nedelju 19. jula, oko 1000 ljudi, većinom muškaraca, zatvoreno je u stočne vagone i odvezeno u Nemačku.
Znam kakva ih sudbina čeka tamo, ali to je toliko strašno da niko ne želi da mi veruje, pa čak ni prijatelji Jevreji, kad im to kažem. Ipak su neki od njih čitali, kao i ja, Hitlerov Mein Kampf i englesku Belu knjigu, objavljenu u Francuskoj 1939. godine, u kojoj se iznose grozni detalji o logoru Buhenvald i životu u njemu. Oni su do sada u tome videli samo naučnofantastičnu pripovetku. Osim toga, imali su toliko poverenja u Francusku!
Zašto Francuzi prihvataju saučesništvo u onome što će ostati večna sramota za čovečanstvo? Zašto?
Zahvaljujući putovanjima, jezicima koje govorim, svom kosmopolitskom obrazovanju, a budući da pre ovih događaja nisam bila vernica niti obavljala verske dužnosti, smatrala sam se slobodnom građankom sveta. Sada sam Jevrejka, i samo Jevrejka. Pridružujem se zato svom narodu znajući da to znači put u smrt. Prihvatam to. Ako se pokaže da je moguća borba kojom će se nekolicina nas spasti od uništenja, ja ću se boriti. Pozvaću i tebe. Znam da me nećeš izneveriti.
Čuvaj se, draga prijateljice, ti si tako mlada. Pomisli ponekad na mene, to će mi dati hrabrosti. Šaljem ti poljubac i volim te, Sara.“
Na poslednjoj stranici nalazio se post skriptum:
„Šaljem ti i ovu sramotu objavljenu u antisemitskom listu O Pilori od 23. jula 1942, da nikada ne zaboraviš ono što se usuđuju da pišu ljudi kao Rebate, Selin, Šatobrijan, Filip Anrio, Brazilaš... Isto tako ne zaboravi na mog prijatelja Fransou Tavernijea. Znam da te voli, a mislim da ne grešim kad kažem da i ti njega voliš, ali to još ne znaš. Stvorena si za njega, kao i on za tebe.“
Isečak iz novina koji joj je poslala prijateljica pao je na zemlju. Bio je to jedan deo pomenutog članka koji je potpisao Žak Buro.


Četrnaesti jul 1942. godine. Po ulicama Pariza prenosi se čudesna novost o kojoj smo bili obavešteni i u pregledima vesti na nacionalnom radiju i televiziji: nedavno je umro i poslednji Jevrejin. Time je izumrla ova odvratna rasa, čiji je poslednji predstavnik još od rođenja živeo u nekadašnjem ZOO vrtu u Vensanskoj šumi, u jazbini koja mu je posebno bila data na korišćenje i gde su deca mogla da vide kako veselo skakuće u prividnoj slobodi, ne iz uživanja što ga gledaju već zbog svog ličnog obrazovanja. Mrtav je, a tako je i bolje. Lično sam se uvek bojao da ne pobegne, a sam Bog zna kakva bi sve zla počinio jevrejin na slobodi! Doduše, ostao je sasvim sam nakon smrti drugarice, koja je srećom bila jalova, ali sa tom rasom čovek nikada nije načisto. Moraću da odem u Zoološki vrt, da se uverim da li je ova vest istinita.


Bilo je divno letnje jutro, ne previše toplo, bez ijednog oblaka, sa lakim povetarcem, a pravougaonici polja i vinograda prelivali su se u svim mogućim zelenim tonovima. Na livadama su se, tu i tamo, videla stada kao svetle mrlje. U daljini su seoski zvonik i krovovi dopunjavali sklad blago zatalasanog pejzaža.
Lea je ustala, nameravajući da kasnije pročita Adrijenovo pismo. Ponovo je uzela bicikl, i pošla da odnese poštu u Mušak, Verdele i Liloj.
Kad se vratila u Montijak, sklonila se u dečju sobu da najzad pročita pismo. Stric joj je ponovo čestitao na uspešno izvršenom zadatku u Parizu i Limožu. Tražio je od nje da svake večeri sluša Radio London, preko koga su joj slali poruku da se sastane sa njim u Tuluzi. Na glavnoj pošti bi trebalo da podigne pismo u kome će biti označeno mesto sastanka. Trebalo je da krene dva dana posle poruke, koja je glasila: „Na putu do krsta cvetaju ljubičice.“
Tek što je spalila pismo, Kamij je ušla bez kucanja.
„Izvini što smetam. Ima li nešto za mene?“
„Ne, samo jedno Adrijenovo pismo“, odgovorila je, pokazujući izgoreli list. „Ima još jedno, od Sare Milštajn. Otišla je iz Ejmutijea.“
„Kuda je krenula?“
„U Pariz.“
„U Pariz? Pa ona je luda.“
„Uzmi i pročitaj šta piše, bolje ćeš razumeti.“


Lea je poruku preko Radio Londona čula 2. avgusta. U njenom odsustvu Kamij je preuzela raznošenje pošte.
Na pošti u Tuluzi našla je lakonsku poruku koja joj je govorila da se oko pet sati uputi u Crkvu svetog Sernina, a da se pre toga zaustavi u Crkvi Bogorodice Taurske.
Bilo je toplo i zagušljivo, a Lea je bila gladna i žedna jer je na stanici Matabijo popila samo mlaku limunadu. Bilo je vrlo malo sveta u Ulici Bajar i Ulici Remiza, kao i na trgu Kapitol. Crkvica u Ulici Taur učinila joj se kao oaza, u pustinji od usijanih cigli. Dugo joj je trebalo da oči privikne na polumrak. Približila se oltaru, pored koga je gorelo malo crveno kandilo. Odlomci molitve odzvanjali su joj u glavi: Oče naš koji si na nebesima... Bogorodice milosti puna... Bože svemogući... koji si vaskrsao iz živih i iz mrtvih... jagnješce božje... neka bude volja tvoja... oslobodi nas od zla...
Ostavila je kožno koferče, koje je nekada pripadalo njenoj majci i kleknula, ispunjena željom da još veruje i da se prikloni božjoj zaštiti. Osećala je samo duboku dosadu. Bilo je tek četiri sata! Neka bakica je ušla u crkvu vukući noge. Lea ju je dugo posmatrala. Zastala je pred Leom, dugo je gledala i otišla gunđajući:
„U crkvu se ne ulazi u ovakvoj odeći.“
Zbog letnje vrućine sasvim je zaboravila da joj je plava haljina prekratka i suviše izrezana oko vrata. Preturala je po koferčetu tražeći maramu, kojom je pokrila glavu i delimično ramena. Tako će manje privlačiti poglede.
Bilo je pola pet. Lea je izašla iz crkve i pošla prema bazilici Svetog Sernina. Još je bila velika vrućina, bez daška vetra. Njeni drveni đonovi odjekivali su po nejednakim kamenim pločama, na uzanom pločniku. Iznenada se ispred nje otvorilo teško krilo kolske kapije neke palate iz XVI veka, a odatle je izašao čovek koji ju je povukao ispod ulaznog svoda.
„Ali...“
On joj je poklopio usta rukom.
„Ćutite, u opasnosti ste!“
Iz Ulice Taur začulo se trčanje, a onda sasvim blizu i glasovi:
„Gadovi, ne mogu nam više pobeći...“
„Nemoj da se raduješ prerano, ti su prokleti Čivuti lukavi.“
„Jesu, ali je gazda lukaviji od njih.“
„Da li je istina da im i popovi pomažu?“
„Tako se priča, ali ja mislim da su to komunisti prerušeni u popove.“
„Onaj koga smo juče uhvatili ipak je bio pravi dominikanac.“
Pripijena uz čoveka koji ju je još uvek čvrsto držao, počela je da drhti.
„Videćemo. Ako je pravi, požaliće što se rodio, bio pop ili ne.“
Ulicom je odjeknuo dug zvižduk.
„Hajdemo!“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:09 pm


Oba čoveka su otrčala. Zatim su se čuli uzvici, psovke, hici i... tišina.
Lea se naslonila na kapiju, sklopljenih očiju.
„Dođite, proći ćemo kroz podrume!“
„Molim vas, recite da li su mi uhapsili strica?“
„Ne znam. Juče su Lekusan i njegovi ljudi postavili klopke nekim Jevrejima i njihovim vodičima. Znam da je među njima bio i jedan sveštenik.“
„Kako je izgledao?“
„Nemam pojma. Dođite, uskoro će cela četvrt biti opkoljena.“
„Još jedno pitanje. Kako ste znali da ću proći ovuda?“
„Naređeno mi je da vas pratim od Crkve Bogorodice Taurske do Svetog Sernina. Dok sam prolazio pored bazilike prepoznao sam Žozefa Lekusana i dvojicu njegovih ljudi, pa sam pomislio da su možda tu zbog vas. Da li je sada jasno? Hoćete li da pođete sa mnom?“
„Hoću.“
„Dajte mi koferče!“, rekao je, gurajući pod pazuh pištolj koji je dotle držao u ruci.
Ušli su u palatu na mala vrata, sišli niz nekoliko stepenika i našli se pred drugim vratima, koja je čovek otključao. Neko vreme, koje se Lei činilo beskrajnim, prolazili su lavirintom polusrušenih hodnika, razrušenih stepenica koje su se penjale i spuštale, i prošli pored divnih svodova, koje je čovek brzo osvetlio baterijskom lampom.
Lea je zastala, zadihana.
„Gde smo?“
„Ispod Kapitola. U starom delu Tuluze podrumi su ponekad imali po nekoliko spratova. Neki su od njih na zlom glasu jer su bili mučionice u vreme inkvizicije. Mnogi od njih su vekovima služili i kao skloništa. Kad je rat počeo, nekoliko drugova i ja smo ih poduprli, popravili, otkopali i raščistili ulaze.“
Hodali su ćuteći još neko vreme. Zatim su ušli kroz uzan prolaz, u kome su morali da sagnu glavu, i našli se u velikoj dvorani od ružičaste cigle, sa divnim šiljastim lukovima, osvetljenoj bakljama zabodenim u peščani pod. Lea je zastala zapanjena, podigla glavu prema gotskom svodu i polako se osvrnula unaokolo. Nije bilo nijednog vidljivog otvora, osim onog kroz koji su malopre ušli. Treperavo svetio još je više naglašavalo tajanstvenost i sjaj ovog mesta.
Kad je spustila pogled, duž zidova je spazila stolove, sanduke i poljske krevete na kojima su ležali bedno odeveni ljudi, od kojih su neki bili veoma mladi.
„Da li ste završili razgledanje?“, pitao je njen pratilac.
„Divno je!“
Prišao im je neki čovek.
„Što ste je doveli ovamo?“
„Šefe, mislio sam da dobro činim, nisam mogao da je ostavim da padne
Lekusanu u ruke. Znate kako on postupa sa ženama?“
„Mišele, ne brinite, ja odgovaram za nju.“
Taj glas...
„Stari moj, ako vi odgovarate...“
„Preuzimam odgovornost.“
„Lorane...!“
Pritiskajući obema rukama usta, zadivljena i u neverici gledala je kako joj se približava čovek koga je volela.
„Ala se promenio!“
„Da, Lea, ja sam!“
„Lorane!“, ponovila je.
Privukao ju je i zagrlio.
Za Leu nije postojalo ništa drugo osim te topline koja joj je prožimala telo, daha koji joj je milovao vrat, glasa koji je mrmljao njeno ime. Začaranost se nije prekinula ni kada im je čovek po imenu Mišel rekao:
„Noćas može da ostane, ali mora da ode sutra ujutru.“
Nije marila za sutra, bilo je važno samo sada, jer je znala da je voli, uprkos pitanju:
„Kako su Kamij i mali Šarl?“
„Dobro su. Znaš da su u Montijaku, otkako je Gestapo stavio pod prinudnu upravu Roš Blanš. Šarl je vrlo umiljat i liči na tebe. Mislim da me vrlo voli.“
„Ko te ne bi voleo? Kako ću ti ikada zahvaliti za sve što činiš za nas?“
„Ćuti, sve što je moje i tvoje je. To ti kažem jednom zauvek.“
„Bojim se da ne navučeš nevolje na sebe.“
„Dok je kapetan Kramer u kući nećemo imati nevolja.“
„Kako možeš da budeš tako sigurna? Ima toliko potkazivanja.“
„Ko bi nas potkazao? Svi nas poznaju i vole.“
„Kakvo poverenje! Svakog dana nekog od drugova potkažu susedi, pa čak i prijetelji.“
„Dok smo se krili u Ulici Taur čula sam da pričaju o hvatanju nekog dominikanca...“
„Smiri se, nije to tvoj stric, već jedan od njegovih prijatelja, otac Bon.“
„Ali, možda su malopre uhapsili strica u bazilici?“
„Nisu nikoga uhapsili! No nema sumnje da je neko potkazao.“
„Šta sad da radim?“
„Prvo se odmori.“
„Gladna sam i žedna.“
„Dođi i sedi ovde.“
Loran ju je smestio na sanduk pored stola. Ubrzo se vratio, sa paštetom u velikoj zemljanoj činiji, veknom hleba, korpicom bresaka, flašom vina i dve čaše.
Lea se bacila na načetu veknu hleba i duboko udahnula njegov prijatan miris.
„Odakle vam ovakav hleb? Naš je crn i gnjecav.“
„Imamo sreće sa hranom. Seljanke sa trga Kapitol nas snabdevaju mesom, paštetom, povrćem sirom i voćem. Pekar iz Karamana nam peče hleb, a vinogradar iz okoline Vilmura šalje nam vino. Plaćamo kad možemo. Mreža nije velika, i biće teže kad nas bude više.“
„Kakva je to buka?“
„To je naša tehnika. Štampamo dobar deo ilegalnih novina za Tarn, Garonu, Ero i Od, kao i letke, lažne bonove za hranu i lažna dokumenta. Sad smo dobro organizovani.“
„Ali to je opasno!“
„Oprezni smo, a ovde praktično i nismo u opasnosti.“
„Potpuno ste zatvoreni, kao u zatvoru.“
„To ti se samo čini. Svuda ima nevidljivih izlaza, preklopnih vrata, podzemnih hodnika i podzemnih samica. Podzemlje Tuluze pravi je švajcarski sir, a neki od nas ga znaju još od detinjstva.“
„Ako ga znaju neki od vas, znaju ga i oni drugi“, prekinula ga je Lea.
„To je istina, zato smo zazidali najpoznatije i najlakše ulaze.“
„A ulaz iz Ulice Taur?“
„Noćas ćemo izazvati klizanje zemljišta i zatvoriti ga.“
Lea je, razgovarajući s njim, sekla veliku krišku hleba i mazala paštetu na nju.
„Ala je ovo dobro!“
„Nikad nisam video nekoga da jede kao ti. Kao da u tebi i duh i telo učestvuju u jelu.“
„Pa zar ti tako ne jedeš?“, pitala je punih usta. To ga je zasmejalo.
„Ne, ne verujem.“
„Grešiš. Doduše, sada je to možda i bolje. Ti si kao i Kamij, koja skoro ništa ne jede. Nesnosno je stalno slušati njeno ’nisam gladna’ kada ti je želudac stalno prazan.“
Osmehnula se i pružila mu čašu.
„Sipaj mi da nazdravimo!“
„Čemu nazdravljamo?“
„Nama“, rekla je dižući čašu.
„Za nas... i za pobedu!“
„A meni, znači, niko ne nudi piće?“
Prljav i loše odeven čovek stajao je pored njih.
„Striče Adrijene!“
„Oče Delmas!“
Dominikanac je prasnuo u smeh zbog njihovog zaprepašćenja.
„Dobar dan, deco!“
Lea mu je pružila čašu koju je popio naiskap.
„Uplašio sam se kao nikada u životu kad sam video da nadgledaju baziliku. Da su te uhvatili, ne bih to sebi nikad oprostio.“
„Žake je bio sjajan, na vreme ju je zadržao i doveo ovamo.“
Lea je neprekidno gledala strica.
„Znaš, da sam te videla ovakvog, ne bih te prepoznala i verovatno bih pobegla.“
„Ne sviđa ti se, znači, moje prerušavanje? Ovo odelo je savršeno. Potpuno se utapam u masu sirotinje koja prosi milostinju ispred Svetog Sernina.“
Zaista je bilo nemoguće prepoznati u prljavoj skitnici sede brade, u bezobličnim pantalonama zavezanim uzicom oko struka, sa zelenkastim zgnječenim filcanim šeširom i neverovatnim vojničkim cokulama natučenim na bose noge, onog otmenog propovednika na čije su besede dolazili vernici iz celog sveta, pobožnog dominikanca koga su znali svi u Bordou.
„Nisam znala da ti je brada seda, striče!“
„Nisam ni ja, iznenadio sam se, nisam mislio da sam toliko star. Slušaj me pažljivo! Neću moći dugo da ostanem, moram da idem, noćas očekujemo da se neko spusti padobranom. Tražio sam da dođeš iz više razloga. Ostanite, Lorane, za vas to nije tajna. Moraš biti opreznija nego ranije. Pojačaće nadzor na prelazu demarakacione linije. Ubuduće ćeš ići po poštu u Kodro. Upravnik pošte i njegova službenica naši su ljudi. Kamij i ti ćete ići naizmenično, a svaki peti put zajedno. Ponekad ćete morati da date poruku primaocu u ruke. U tim slučajevima će vam gospodin i gospođa Debrej dati uputstva. Jednog dana čućete na Radio Londonu „Silvija voli šampinjone“, i to će značiti da više ne smete da idete u Kodro. Primaćete poštom novine i letke koje bi trebalo razdeliti. Da li si ponela kofer, čvrst i ne prevelik?“
„Jesam, evo ga!“, kazala je Lea pokazujući ga.
„Odlično! Ono što treba da nosiš je opasno. Možeš da odbiješ. Da sam imao nekog drugog, ne bih te zvao.“
„O čemu je reč?“
„Treba otići u Langon i odneti primopredajnik Oliverovima.“
„Tamo sve vrvi od nemačkih oficira.“
„Zbog toga i jeste idealno mesto. Dan posle povrtaka stavićeš aparat u korpu kojom idete u kupovinu, i pričvrstićeš je na prtljažnik bicikla. Biće pijačni dan. Krenućemo rano, kupićeš sve što budeš mogla: voće, povrće i cveće. Kao slučajno ćeš sresti Kordoa, starog podrumara Oliverovih. Poznaćeš ga. Pitaće te kako ti je otac i kazati da ima neke poslastice za ćerku starog prijatelja. Dok budete ćaskali, stići ćete do restorana. Tamo će uzeti korpu i odneće je. Kad ti je bude vratio, biće lakša, ali će izgledati puna kao i ranije. Na vrhu će biti tri tegle guščjih pihtija i tegla kiselih vrganja. Slažeš li se?“
„Od toga mi već ide voda na usta. Za pihtije bih uradila bilo šta“, kazala je Lea, smejući se.
„Srdačno ćeš mu zahvaliti i otići. Teškoća je samo u tome kako proći kroz langonsku železničku stanicu. Šef stanice je naš pristalica, ali bojim se da mu ovo kažem.“
„Znam ga, često mu nosim pisma od sina. Čim me vidi, vešto udalji policajce i carinike. Biće u redu, videćeš. On mi čuva bicikl i pomoći će mi da učvrstim kofer.“
„Čini mi se da bi to moglo proći u redu. Šta misliš, Lorane?“
„I meni se tako čini.“
„Neće valja čiča Kordo da koristi predajnik?“
„Ne, sinoć je iz Londona stigao neki pijanista i spustio se padobranom.“
„Pijanista?“
„Da, tako zovemo onoga ko emituje poruke.“
„A gde je on?“
„To ne moraš da znaš. Tvoja jedina veza biće Kordo. Ako želiš da pošalješ važnu poruku, obavesti njega, preneće mi poruku i kazaće ti šta da radiš. Da li si shvatila?“
„Jesam.“
„Ako te uhvate, ne izigravaj junakinju, nego probaj da odugovlačiš ispitivanje što duže možeš, kako bismo imali vremena da sve pripremimo.“
„Pokušaću.“
„Još nešto: u ilegali sam poznat kao Alber Dival. Sad moram da idem.“
Adrijen Delmas je ustao, i za trenutak se zagledao bratanici u oči.
„Ne brini, striče Adrijene, sve će biti u redu“, rekla je ona privijajući mu se u zagrljaj.
„Neka te Bog čuva“, rekao je blagosiljajući je.
„Do viđenja, Lorane!“
„Do viđenja, oče!“
Posle njegovog odlaska dugo su ćutali.
Lea se sagla da ga na uvo upita:
„Gde je klozet?“
„Videćeš, nije baš udobno. Uzmi baterijsku lampu. Iza ovog prolaza skreni u drugi hodnik, a onda nadesno u dvoranu: klozet je tamo. Videćeš i lopatu, koja služi da se sve zatrpa peskom, kao što rade mačke.“
Kada se Lea vratila, Loran je proveravao šaržer revolvera.
„Ovi podrumi su čudesni. Provedi me okolo.“
Loran je uzeo baklju i ponovo su prošli kroz otvor.
„Ovo je jedini izlaz iz dvorane, zar ne?“, pitala je Lea.
„Ne, postoji još jedan, ali može da se koristi samo u slučaju krajnje potrebe.“
„Ovako mi se više dopada, imam utisak da sam zatočenica. Zar ti nemaš taj utisak?“
„Čovek se navikne na takav život. Ja sam retko tu. Dođi i pogledaj zidove.“
„Šta, zapravo, znače ovi natpisi?“
„U raznim periodima dvorana je služila i kao zatvor.“
Lea je pročitala:
„Godine 1763. već pet godina. Godine 1848, Amelija, ljubim te. Živeo kralj, živela smrt! Ko je taj Lekusan o kome ste malopre pričali?“
„Bivši mornarički oficir, poreklom iz Gornje Garone. Posle sklapanja primirja otišao je u Englesku. Posle Mers el Kebira Englezi su ga zatvorili, a zatim vratili u Francusku. On je osorni prostak, veliki protivnik Engleza i antikomunista, ali sve to nije ništa u poređenju sa njegovim fanatičnim antisemitizmom. Da ti navedem samo jedan primer: studenti skloni antisemitizmu sa medicinskog fakulteta u Tuluzi u znak priznanja poklonili su mu Davidovu zvezdu od ljudske kože, isečenu sa tela nekog Jevrejina i lepo uštavljenu.“
„To je grozno.“
„Kad se napije, pokazuje je zadovoljno i govori: ’To je koža sa zadnjice.’ Tu krasnu osobu je Ksavijer Vala imenovao upravnikom Ureda za jevrejska pitanja u Tuluzi. Već godinu dana progoni Jevreje i teroriste, a u tome mu pomaže banda sastavljena od tipova isto tako odvratnih kao i on, koje bogato nagrađuje.“
Nekoliko trenutaka hodali su ćuteći.
„Ovo je moje carstvo, doneo sam nekoliko knjiga, pokrivače i petrolejku. Sklanjam se ovamo kad osetim potrebu da budem sam, ili posle nekog teškog poduhvata“, kazao je razgrćući izbledele zavese.
Bila je to jedna od najmanjih prostorija. Tavanicu su podupirala dva ukrštena šiljasta luka, a pod je bio pokriven mekim belim peskom. Na zidovima od ružičaste opeke mestimično je bilo tragova vatre. U jednom uglu je bilo Loranovo malo utočište. Lea je kleknula na pokrivače, a onda pažljivo pogledala svog pratioca, koji je zabadao baklju u pesak: kao da je naglo postao ukočen i nesrećan.
„Dođi, i sedi pored mene.“
Odmahnuo je glavom.
„Dođi, molim te!“
On se približio, preko volje. Lea ga je privukla, tako da je pao na kolena kraj nje.
„Otkako sam stigla, samo čekam na trenutak da budemo sami!“
„To ne valja!“
„Zašto? Voliš me, a i ja tebe volim. Sutra ćeš možda biti ranjen, ili uhvaćen, ili... Ne bih mogla da podnesem da ti ne pripadnem potpuno i da mi kao uspomena ostane tek nekoliko poljubaca. Ne... nemoj da govoriš, kazaćeš nešto glupo ili, što je još gore, nešto otrcano. Ono što za tebe osećam prevazilazi sva pravila pristojnosti. Svejedno mi je što ću biti samo tvoja ljubavnica. Želim da budeš moj ljubavnik, kad već nisi hteo da mi budeš muž.“
„Ćuti...“
„Što da ćutim? Ne stidim se što te želim, i ne stidim se da to kažem. Zbog rata se promenilo i devojačko ponašanje. Pre možda ne bih smela ovako da pričam sa tobom... tako lako... ne, ne bih bila mnogo drugačija: kao i sada, rekla bih ti da te volim, da želim da vodimo ljubav i da me ništa i niko neće sprečiti u tome.“
Svukla je preko glave plavu haljinu. Osim belih pamučnih gaćica, malih poput dečjih, bila je sasvim gola.
Loran nije mogao da odvoji oči od njenog veličanstvenog tela, od dojki koje su mu privlačile ruku. Kako da se odupre spretnim prstima koji mu raskopčavaju košulju, a zatim navaljuju na kaiš pantalona...? Naglo se trgao i izmakao.
„Lea, ne smemo.“
Prišla mu je na kolenima.
Svetio baklje, stoletni svodovi, pesak po kome mu se primicala, kao životinja sigurna u svoj plen, njena raščupana kosa i dojke koje su se lako njihale, lako izvijena leđa i duga bedra, sve je to u njemu, koji je to posmatrao, stvorilo utisak da je vraćen u svitanje civilizacije, kada je prva ženka birala sebi druga.
Kada su ga dočepale njene drhtave i snažne ruke, prestao je da se opire. Nije odbio usta koja su se sklopila oko njegovog uda. Hteo je da to milovanje nikada ne prestane, ali se ipak otrgnuo iz slatkog zagrljaja. Lea je viknula:
„Ne!“
Taj krik pretvorio se u pobednički uzvik kad je on najzad prodro u nju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:09 pm



Zbog belog peska koji ih je oblepio, ličili su na kamene kipove. Lea je prva otvorila oči, okrenula glavu prema ljubavniku i pogledala ga pogledom u kome su se mešali nežnost i ponos: on je bio njen, sasvim njen. Jadna Kamij! Šta je ona prema njihovoj ljubavi? Ubuduće ništa neće moći da ih razdvoji. Ipak je osećala nekakvo razočaranje, kome nije shvatala uzrok. Nije se nikome tako potpuno prepustila. Loranu nije dala samo telo, već i dušu. To nije bio slućaj sa Fransoom i Matijom. Njima je davala samo telo, ali joj je sada, sa čovekom koga je volela, srce bilo potpuno zadovoljno. Posle prvog instinktivnog navaljivanja, postao je blag i nežan, suviše blag i nežan da bi zadovoljio njenu požudu. Ponovo je poželela da je on uzme, da joj njegove ruke pruže zadovoljstvo i bol, da se njegov ud nemilosrdno zabije u nju, ali ju je iznenadna stidljivost sprečila da to od njega zatraži.
Kako je bio lep ovako plav, čistih crta lica, glatke i bele kože na grudima. Sa zatvorenim očima, ličio je na dete. Kad je ponovo otvorio oči, uzdrhtala je od radosti.
„Oprosti, ljubavi“, kazao je ljubeći je po vratu.
Da mu oprosti. Šta? Baš je lud. Legla je na njega i osetila kako je preplavljuje talas sreće. Pogledi su im se sreli i izgubili jedan u drugome. U tom trenutku, Lea je osetila uživanje od koga je još dugo treperila.
Nečije dozivanje ih je osvestilo.
„Dolazim!“, viknuo je Loran, blago je odgurujući.
Ona se obesila o njega.
„Ljubavi, moram da idem. Hoćeš li ovde da prenoćiš? Ne plašiš se?“
„Ne plašim se. Zar stvarno moraš da ideš?“
„Moram.“
Brzo je navukao odeću, u kojoj je izgledao kao poljski radnik: mešavina plavog i smeđeg, sa beretkom koja je upotpunjavala celinu. Nije bilo traga otmenom mladiću koji ju je u leto 1939. godine vodio u duge šetnje, po beskrajnim putevima i kroz šume pokrajine Land.
„Lep si.“
To ga je zasmejalo.
„Draga, želim da znaš da nikada neću zaboraviti ovo kratko vreme koje smo ovde proveli, uprkos stidu koji osećam zato što sam zloupotrebio okolnosti i tvoju naklonost prema meni.“
„Pa ja sam te...“
„Znam, ali nisam smeo da prihvatim, ni zbog tebe ni zbog Kamij.“
„Ali ne voliš je, ti voliš mene.“
„Da, volim te. Verujem da ne razumeš šta osećam prema Kamij. Ona je za mene istovremeno sestra, ćerka i supruga. Krhka je i potreban sam joj, znam da bez mene ne bi mogla da živi. Ne gledaj me tako. Pokušavam da ti objasnim da Kamij i ja pripadamo istoj rasi, volimo iste stvari, iste knjige, isti način života...“
„To si mi već rekao. Videćeš, promeniću se: voleću ono što ti voliš, čitaću tvoje knjige, živeću na tvoj način, biću ti i ja sestra, ćerka i ljubavnica. Postaću pokroviteljica dobrotvornih društava ako se to tebi dopada. U stanju sam sve da učinim, da te zadržim.“
„Ćuti, plašiš me.“
„Nisi valjda kukavica?“
„Jesam, pred tobom.“
„Ne želim to, hoću da budeš jak. Hoću da ti se uvek divim.“
„Pokušaću da te ne razočaram. Sutra ujutru ustaješ rano, pa se odmori. Obećaj da ćeš u svemu biti oprezna.“
„Obećavam, sada sam neranjiva! Budi i ti oprezan, neću ti oprostiti ako ti se nešto desi!“
Izmenili su samo jedan poljubac, ali su u njega ulili sve ono što nije stalo u reči.
Loran se zaustavio sa rukom na zavesi, okrenuo glavu ka njoj, ali je nije pogledao.
„Ne zaboravi i da sam ti poverio Kamij. Bdij nad njom. Mogu da računam na tebe, zar ne?“
Pesak je prigušio bat njegovih koraka. Kakva tišina, Lea je tek tad primetila kako je sve tiho. „Grobna tišina“, odjeknuo je u njoj podrugljivi glas.
Kada su je probudili, celo telo ju je tako bolelo da joj se činilo da je tek zaspala i da neće nikada moći da ustane.
Žake, mladić koji ju je juče doveo, otpratio ju je na stanicu i poneo njen kofer i jednu putnu torbu. Bez mnogo muke našao joj je mesto u trećoj klasi. Gurnuo je kofer pod sedište, a torbu stavio u mrežu iznad glave.
Poranili su, pa su izašli u hodnik da popuše po cigaretu. Lea je od pre nekoliko meseci počela da puši, delimično krivicom Fransoaz, koja je ostavljala cigarete da se razvlače po kući, a nije joj bilo teško ni da ih nabavi.
„Nisam stavio kofer u mrežu za prtljag jer sam se bojao da nećete moći sami da ga skinete, a nekome bi se mogao učiniti neuobičajeno težak ako bi hteo da vam pomogne. U torbi su, ispod sireva i kobasica, leci i naše novine Sloboda i Federacija. Potrudite se da se razdele po pokrajini. To je broj od 23. juna, u kome je objavljen proglas generala De Gola. Ako ga niste pročitali, pročitajte ga, koristiće vam.“
„Zar hoćete da me streljaju?“
„Bilo bi šteta za tako lepu devojku. U vozu su dvojica drugova, spremni da se umešaju u slučaju opasnosti. Ako vam se učini da će vas uhvatiti, ostavite prtljag. Ako vas budu ispitivali, kažite da vam je ukraden. Jasno?“
„Jasno.“
Odjeknuo je zvižduk.
„Voz kreće. Srećno!“
Iskočio je iz voza koji je već kretao.
Nagnuvši se kroz prozor, Lea mu je dugo mahala.
„Tužan je rastanak sa dragim“, rekao je glas sa nemačkim naglaskom.
Lea se okrenula, osećajući da su joj noge malaksale.
No nemački oficir je, sav nasmejan, prošao natrpanim hodnikom, ne dodajući više ništa. Dok joj je srce lupalo, Lea se vratila u kupe i sela.


„Langon. Demarkaciona linija. Stojimo četrdeset pet minuta. Neka putnici siđu iz kola, sa svojim prtljagom.“
Lea je propustila ostale putnike. Ala je taj kofer težak! Samo da Lorio, šef stanice, bude na peronu! Stojeći na stepenicama, pokušavala je da pronađe neko poznato lice u gomili ljudi koji su, sa dokumentima u ruci, tapkali u mestu čekajući pretres. Odjednom je spazila da u prazne kupee ulaze nemački carinici, da pretraže voz. Sa njima je išao i neki oficir.
„Poručniče Hanke!“
„Gospođice Lea, šta ćete vi ovde?“
„Dobar dan, poručnice. Gledam kako da pronađem nekog poznatog da mi pomogne oko kofera, veoma je težak.“
„Dozvolite da vam pomognem. Zbilja, pa šta ima u njemu, kao da je olovo?“
„Niste daleko. To je top, rastavljen u delove.“
„Nemojte da se šalite sa takvim stvarima, gospođice, svakodnevno hvatamo ljude koji prenose ilegalnu robu.“
„Spadaju li i knjige u tu robu?“
„Neke knjige spadaju.“
„Jednog dana pitaću vas koje.“
U razgovoru su stigli do izlaza. Lea je, ko bajagi, krenula prema mestu za pretres žena.
„Es ist nutzlich, Frauelein, das madchen ist mit mir“,21 kazao je Hanke jednoj od dve žene zadužene za pregled putnica.
U holu stanice prišao im je Lorio.
„Dobar dan, gospođice Delmas, idem po vaš bicikl! Dobar dan, poručniče.“
„Dobar dan, gospodine Lorio. Moram da se vratim na peron. Pomozite gospođici Delmas oko prtljaga“, kazao je, pružajući mu kofer. Poručnik Hanke je već usavršio svoj francuski.


Bicikl, neravnomerno natovaren koferom i torbom, pretio je da se svakog časa prevrne. Zadihana i zažarena u licu, Lea je sišla, i odgurala ga do imanja. Prva osoba koju je videla bio je otac, naizgled veoma uzbuđen. Naslonila je bicikl na zid ambara, i nastojala da dođe do daha.
„Gad... gnjida... Izabel će da vas otera...“
„Šta ti je, tata?“
„Gde ti je majka? Moram odmah da govorim sa njom.“
„Ali, tata...“
„Bez toga ’ali tata’! Idi po majku! Moram nešto važno da joj kažem.“
Lea je prešla rukom preko oznojenog čela, i odjednom ju je preplavio umor, koji se nakupio poslednjih sati: otac koji traži svoju mrtvu ženu, kofer težak kao olovo, Loran koji je postao njen ljubavnik, poručnik Hanke koji joj nosi prtljag, gotski svodovi u Tuluzi, stric kao skitnica, zvezda od jevrejske kože i Kamij, koja joj prilazi ispruženih ruku... pala je Pjeru Delmasu pravo pred noge.
Kad je otvorila oči glava joj je bila u Rutinom krilu, a Kamij joj je mokrim peškirom vlažila slepoočnice, kvaseći ga u umivaoniku sa vodom koji je držala Lora. Očiju iskolačenih od užasa, otac je plakao i govorio Fajaru:
„Čujte, moja devojčica nije mrtva? Njena majka mi to ne bi oprostila.“
„Ne brinite, gospodine“, rekla je Rut, „to je samo toplotni udar. Kako li joj je palo na pamet da vozi bicikl bez šešira po ovakvom vremenu?“
„Nije mi ništa, tata, ne brini. Lora, pobrini se za njega, molim te.“
Leina nesvestica trajala je nekoliko trenutaka. Uz pomoć Kamij, vrlo brzo se pridigla.
„Žao mi je što sam vas toliko prepala. Gde su mi kofer i torba?“
„Fajar ih je uzeo, i odneo u kuću.“
„Brzo, moram da ga stignem!“


Našli su ga u kuhinji.
„Ne znam, gospođice Lea, šta vam je u torbama, ali su jako teške. Odneću vam ih gore u sobu.“
„Ne, pustite to, zahvaljujem, sama ću ih odneti.“
„Ne, nikako, preteške su za vas.“
Lea nije više smela da navaljuje, da ne izazove sumnju. Pošla je za njim u dečju sobu.
„Hvala, Fajare, mnogo vam hvala.“
„Nema na čemu, gospođice.“
Ušle su Kamij i Rut. Rut je nosila čašu.
„Popij ovo, biće ti bolje.“
Lea je popila bez reči.
„A sad lepo lezi i odmori se.“
„Ali...“
„Nema raspravljanja. Možda imaš sunčanicu.“
„Ne brinite, Rut, ja ću da se pobrinem za nju. Idite bolje da vidite šta je sa gospodinom Delmasom.“
Lea se ispružila na jastuke i zatvorila oči, da ne gleda Kamij.
„Otkako si otišla tako sam brinula da nisam spavala. Čim bih zadremala videla bih tebe i Lorana u smrtnoj opasnosti, bilo je strašno.“
Dok je to govorila, skidala joj je cipele i nežno joj masirala noge. Lei je došlo da zavrišti, pa je ustala.
„Videla sam Lorana u Tuluzi.“
Kamij se naglo pridigla.
„Baš si srećna! Kako mu je? Šta ti je kazao?“
Leu je spopala gadna želja da joj sve kaže: da se Loran i ona vole i da su ljubavnici. Nešto u umornom i napetom Kamijinom lišcu ipak ju je zaustavilo.
„Vrlo je dobro. Zamolio me je da ti kažem da mnogo misli na tebe i Šarla, i da ne smeš previše da brineš zbog njega.“
„Kako da ne brinem?“
„Videla sam i strica Adrijena. Poverio mi je jedan zadatak, i dao nova uputstva za raznošenje pisama.“
„Mogu li da ti pomognem u tom zadatku?“
„Ne možeš.“
„Brine me tvoj otac. Od sinoć ga ne prepoznajemo, samo psuje i preti. Pokušala sam da razgovaram sa njim i saznam o čemu je reč, ali samo ponavlja: ’Šta će reći Izabel?’ Prvo sam pomislila da se posvađao sa Fajarom, što se nažalost često deševa, ali Fajar je rekao da je poslednja svađa bila prošle nedelje. Rut o tome ne zna ništa, ni tvoja tetka Bernadet. Što se tiče Fransoaz, ona je dežurna u bolnici već tri dana. Izgleda da samo Lora nešto zna o tome, ali neće da razgovara sa mnom i zatvara se u sobu, a onda je čujem kako plače.“
„Idem do nje.“
„Prvo se malo odmori.“
„Ne, imam neki predosećaj da je u pitanju nešto ozbiljno. Bojim se za tatu.“
Lea je tražila sestru po celoj kući, ali nije mogla nigde da je nađe.
Videle su se tek za večerom. Maloj su oči bile crvene od plača, a nikome nije bilo do jela. Lea je neprestano motrila oca, koji je delovao smirenije, ali ju je taj mir brinuo više nego ono popodnevno uzbuđenje. Čim su večerali Lea je uhvatila sestru pod ruku, i odvukla je sa sobom.
„Hajde da malo prošetamo, trebalo bi da razgovaramo!“
Lora se prvo opirala, a zatim je popustila. Sišle su na terasu.
„Šta se to desilo kad je tata tako nervozan?“
Lora je oborila glavu. Dve suze su joj kapnule na ruke, položene na kolena.
„Sestrice, nemoj da plačeš! Kaži mi šta se desilo?“
Lora se jecajući bacila starijoj sestri oko vrata.
„Ne usuđujem se da kažem, naročito ne tebi.“
„Zašto naročito ne meni?“
„Zato što ti to ne možeš da razumeš.“
„Šta to ne mogu da razumem?“
Jecanje je postalo glasnije.
„Reci mi, molim te, misli na tatu.“
„O, to sa tatom nije najgore.“
Šta li je time htela da kaže? Lea ju je ljutito prodrmala.
„Šta to znači? Čega to ima goreg?“
„Fransoaz...“, promucala je.
„Fransoaz...?“
„Fransoaz i Oto.“
„Fransoaz i Oto? Objasni mi, ne shvatam?“
„Hoće da se venčaju.“
„Da se venčaju...?“
„Da, kapetan ju je juče zaprosio od tate.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu