Plavi bicikl - Režin Deforž

Strana 4 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4

Ići dole

Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 11:50 am

First topic message reminder :



Godine 1939. Lea Delmas ima sedamnaest godina. Njena porodica poseduje imanje Montijak, u srcu vinogradarske oblasti oko Bordoa. Njen život se odvija prožet osećanjem pripadnosti toj zemlji, obasjan nežnošću koju joj pruža porodica. U kući vlada užurbanost zbog priprema za bal...
Objava rata uništava sklad tog poslednjeg predratnog leta i baca Leu u pravi kovitlac.
Ona će otkriti poraz i suočiti se sa njim, saznaće šta je bekstvo pred bombama, smrt, nacistička okupacija, iskorišćavanje zemlje, snaga požude, nežna osećanja.
Tih prvih ratnih godina, Lea se suočava sa nemogućim izazovima...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:09 pm


„Razumem, i tata ga je očito odbio.“
„Bila sam sigurna u to, znala sam da nećeš shvatiti i da ni u kom slučaju nećeš pomoći Franosaz. Kazala sam joj to, a ona je ponavljala: ’Varaš se, Lea je iskusna, zna ona šta je ljubav.’ Ja sam joj odgovorila da to nije istina, da ti o tome nemaš pojma, i da bi joj bilo bolje da savet i pomoć zatraži od Kamij.“
Lorina žestina je začudila Leu.
„Ti ne voliš ništa i nikoga osim Montijaka. Jadni Matija je to dobro razumeo, zato je i otišao.“
„Pusti Matiju na miru, molim te. Reč je o Fransoaz, i njenoj nedoličnoj ljubavi prema Nemcu.“
„I u to sam bila sigurna. Ti znaš samo tog tvog generala De Gola i njegove teroriste, koje šalje iz Londona da bi sekli telefonske linije, dizali vozove u vazduh i ubijali nedužne ljude.“
„Ubijali nedužne ljude! Kako smeš da nazivaš nedužnim neprijatelja koji je okupirao zemlju i koji nas izgladnjuje, deportuje i ubija? Da nije bilo tih ’nedužnih ljudi’, majka bi nam bila živa, tata ne bi poludeo, a stric Adrijen i Loran ne bi morali da se kriju...“
„Oni greše što su buntovnici.“
„Buntovnici! Ljudi koji se bore za čast Francuske?“
„To su samo reči, krupne i prazne reči. Čast Francuske predstavlja Maršal.“
„Ćuti, baš si glupa neznalica. Tvoj Maršal je Hitlerov saučesnik.“
„Nije istina, on se žrtvovao za Francusku.“
„Baš lep poklon. Francuskoj treba dobro opremljena vojska i vojskovođa koji će da nastavi borbu.“
„Što ga vređaš, on je star.“
„Pa šta onda? Zar je starost izgovor za podlost? Mislim da je to, naprotiv, dvostruko ružno. Poslužio se ugledom ratnog junaka iz 1914. godine da bi nas naveo na to da prihvatimo ovu sramnu situaciju.“
„Bez tog primirja stotine hiljada ljudi poginulo bi pod bombama, baš kao i mama.“
Čim je pomenula majku, Lora je ponovo zaplakala. Lea joj je uhvatila glavu i privukla je na rame.
„Možda ti imaš pravo, ne znam. Šta li bi mama uradila u ovoj situaciji?“
Sedele su tako, obe skrhane, oborenih glava i klateći nogama.
„Lora, zar nisi zgranuta što Fransoaz hoće da se uda za Nemca?“
„Pa, malo“, priznala je, „ali oni se vole.“
„Pa onda nek sačekaju da se rat završi.“
„To je nemoguće.“
„Što je to nemoguće?“
„Zato što Fransoaz očekuje dete.“
„Oh, ne...!“
„Da.“
Lea je naglo ustala. U daljini je crna linija pokrajine Land zatvarala horizont. Sa Garone se dizala izmaglica i širila se nad Langonom, prema izvorima u Malu. „Jadna Fransoaz“, promrmljala je.
Lora je to čula.
„Pa, pomozi joj. Pričaj sa tatom: tebe će saslušati.“
„Ne verujem. On je daleko od nas.“
„Pokušaj, molim te, pokušaj.“
„Da je bar Fransoaz ovde, mogla bih da razgovaram sa njom i saznam šta namerava da uradi.“
„Razgovaraj sa tatom. Mora da pristane, inače će se Fransoaz ubiti.“
„Ne pričaj gluposti!“
„Nisu to gluposti. Kunem ti se da je očajna.“
„Uradiću sve što mogu. Sad me ostavi da razmislim. Idi, i pošalji mi Kamij.“
„Idem.“
Pošto je malo oklevala, Lora je poljubila sestru u obraz.
„Hvala ti, Lea.“
Posle nekoliko trenutaka Kamij se pridružila Lei, koja joj je sve ukratko ispričala.
„Osećam se krivom što nismo ništa uradile.“
„Šta smo mogle da uradimo?“
„Da je okružimo sa više ljubavi i navedemo je da nam se poveri.“
„Znam je, to ne bi ništa promenilo. Idem sutra u Langon na pijacu: u povratku ću svratiti u bolnicu, da je vidim, a razgovaraću i sa tatom, već prema tome šta mi ona bude rekla. Večeras sam suviše umorna. Laku noć, Kamij.“
„Laku noć, mila moja.“
* * *

„Evo, gospođice Lea, prste ćete polizati posle ovih pihtija“, kazao je čiča Kordo vraćajući Lei korpu.
„Mnogo vam hvala, tata će se radovati, on je takav sladokusac.“
„Mnogo ga pozdravite, i kažite da bih se radovao da ga vidim ovih dana.“
„Reći ću mu, hvala. Do viđenja, gospodine Kordo.“
Lea je izašla iz restorana, noseći veliku korpu prekrivenu salvetom sa crvenim prugama. Pored njenog bicikla, naslonjenog na zid, stajao je nemački vojnik.
„Ne vam pametno gospođice da ovako ostaviti lepo bicikl. Puno je lopova, pripaziti.“
„Hvala.“
Ruke su joj drhtale, dok je uz njegovu pomoć privezivala korpu na prtljažnik.
Popela se na bicikl i uputila ka bolnici.
Dvorište je bilo puno kola hitne pomoći i vojnih automobila. U sekretarijatu je zatražila da vidi sestru. Kazali su joj da je u poslednjoj zgradi, u ambulanti za hitne slučajeve. Ponovo se popela na bicikl. Prva osoba koju je ugledala bio je kapetan Kramer, koji joj se kruto poklonio.
„Dobar dan, gospođice Lea. Radujem se što sam vas sreo, i što mogu da se pozdravim sa vama.“
„Da se pozdravite?“
„Da, moram hitno da se vratim u Pariz, i tamo ću i ostati. Polazim za jedan sat. Moj posilni će se pobrinuti za moje stvari. Prenesite moje pozdrave gospođi D’Aržili, to je divna žena. Ne bih voleo da je rodoljublje navede na neki neoprezan postupak. Kažite gospodinu ocu da mi je bila čast što sam ga upoznao, i da se nadam da će odustati od svojih predrasuda. Pozdravite i ljubaznu Loru, odanu
Rut i vašu gospođu tetku.“
„Niste li nekoga zaboravili?“
„Baš sam se oprostio s Fransoaz. Biće joj potrebna sva vaša ljubav. Mogu li da računam na vas?“
Zar i on? Kod tih muškaraca izgleda prelazi u maniju da joj poveravaju žene i ljubavnice.
„Učiniću što mogu, ali ne zavisi od mene.“
„Hvala vam. Fransoaz nema vašu snagu: nežna je i podložna uticaju. Nemojte da je osuđujete. Voleo bih da sam vas mogao bolje upoznati, ali uvek ste odbijali razgovor. Razumem vas. Na vašem mestu bih i ja isto postupao. Ali želim da znate da i ja volim Francusku i smatram je velikom zemljom, koja je ravnopravna Nemačkoj. Jednoga dana će se ova dva divna naroda ujediniti i doneti mir svetu.
To je već dovoljan razlog za jedinstvo.“
Lea ga skoro i nije slušala. Najgore je bilo to što je delovao iskreno.
„Možda bih vam i verovala da niste okupirali našu zemlju, i da ne progonite ljude koji misle drugačije. Zbogom, kapetane Kramer!“
Lea je ušla u odeljenje za bolničarke, sa korpom preko ruke. Sve bolničarke su se okupile u dnu prostorije. Lea je prišla.
Fransoaz je sedela, okružena koleginicama, glave naslonjene na položene ruke i plakala.
„Šta želite?“, pitala je jedna bolničarka.
„Htela bih da razgovaram sa sestrom, Fransoaz Delmas.“
„Tu je. Ako uspete da je smirite bićemo vam večito zahvalne.“
„Možemo li da popričamo nasamo?“
„Naravno. Gospođice, vreme je da se vratite na posao. Gospođica Delmas će da se pobrine za sestru.“
Kada su sve bolničarke izašle, Lea je sela pored Fransoaz, koja se nije ni pomakla.
„Hodi, Fransoaz, idemo kući!“
Kazala je baš ono što je trebalo. Ramena jadne zaljubljene devojke prestala su da se tresu, a ruka joj je plašljivo potražila sestrinu i stegla je.
„Ne mogu, šta će tata da kaže?“
Taj glasić izgubljenog deteta dirnuo je Leu više nego što je sama verovala da se može desiti.
„Ne brini, to je moja stvar. Hodi!“
Pomogla joj je da ustane.
„Moram da se presvučem.“
„Gde su ti stvari?“
„Tamo u plakaru.“
Lea je otvorila orman i izvadila haljinu od veštačke svile sa cvetnim dezenom, torbicu i cipele sa ravnom petom. Fransoaz je dovršavala oblačenje kad je ušla glavna sestra.
„Odmorite se, mala moja, sutra imate slobodan dan.“
„Hvala, gospođo.“
Sestre su prevalile tri kilometra od Langona do Montijaka, ne izmenivši ni reči. Kao i prethodnog dana, Lea je na obronku sišla s bicikla, dok je Fransoaz i dalje vozila, uspravljena na pedalama. „Mogla bi i da me sačeka“, pomislila je.
U kuhinji su Kamij i Rut završavale ručak.
„Niste videle Fransoaz?“
„Jesmo, kazala je da ide gore da legne“, rekla je Rut, koja je u tiganju pekla krompir.
„Gledajte šta sam donela, da pojedemo uz taj krompir!“
„Pihtije!“, viknule su obe uglas.
„Poklon čiča Kordoa.“
„Čiča Kordoa?“, pitala je Rut. „Obično nije bio tako široke ruke.“
„U međuvremenu ćemo se pogostiti. Tata će se obradovati.“
„Zašto ću da se obrađujem, kćeri?“, pitao je Pjer Delmas, ulazeći u kuhinju.
Lea se trgla kad je ugledala oca. On, koji je inače toliko vodio računa o izgledu, bio je neobrijan: prljava i zgužvana košulja izvukla mu se iz prašnjavih i umašćenih pantalona. Kako se samo promenio od juče! Ni pogled mu nije bio isti.
Delovao je očajno, ali sasvim pri svesti.
„Shvatio je da je mama umrla“, pomislila je Lea.
Uzdržala se da ga ne zagrli, da ga ne teši, i ne kaže mu da to nije istina, da će se Izabel vratiti svakog trenutka, sa korpom sveže nabranog cveća preko ruke i velikim slamnim šeširom, koji dobro štiti od sunca. Ta uspomena je bila tako jaka da se Lea okrenula ka vratima. Tada je shvatila da je, u duši, i sama poricala tu smrt, i da je tek sada, kad ju je i otac prihvatio, zauvek izgubila majku.
Tegla sa pihtijama iskliznula joj je iz ruke i razletela se po popločanom podu, sa bukom od koje su se svi trgli,
„Ala si nespretna, mila“, rekao je Pjer Delmas, saginjući se da pokupi komade stakla.
„Pustite to, gospodine“, rekla je Rut, „ja ću počistiti.“
Nezadržive suze slivale su se Lei niz obraze. Otac je to primetio.
„Hajde, nije strašno, očistićemo parčiće da nijedan neće ostati. Dođi i obriši nos, kao kad si bila mala.“
Kad bi mogla ponovo da bude mala devojčica, da mu sedne u krilo, šćućuri se pod njegov kaput kao da će da se sakrije, obriše nos njegovom maramicom, oseti kako je grle njegove krupne ruke i oseti poznati slab miris duvana, vinskog podruma, kože i konja, sa kojim se ponekad mešao i miris parfema.
„Tata...“
„Gotovo je, mila moja, sada sam tu.“
Zaista je bio tu, najzad se vratio među žive. Zbog kakvih novih drama i na koliko vremena?
Svi su sa zadovoljstvom jeli pihtije, koje je Rut pažljivo očistila od srče, osim Fransoaz, koja je ostala u sobi.
Pre ručka se Pjer Delmas obrijao i presvukao. Za vreme ručka porodica je zapazila da je postao isti kao i nekada.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:10 pm


POGLAVLJE 25.


Nekoliko dana kasnije, držeći se obećanja, Lea je pokušala da govori s ocem kada su posle večere krenuli u šetnju kroz vinograde. Posle prvih reči ju je prekinuo.
„Ne želim više da slušam o tom neprirodnom braku. Suviše lako zaboravljaš da su Nemci naši neprijatelji, da su okupirali našu zemlju i da je kapetan Kramer izneverio najosnovnije zakone gostoprimstva.“
„Ali tata, oni se vole.“
„Ako se stvarno vole, sačekaće kraj rata. Sada odbijam da dam pristanak za vezu koju bi i tvoja majka osudila.“
„Fransoaz čeka...“
„Nećemo više ni reči o tome, razbolim se od takvog razgovora. Već sam dovoljno umoran.“
Seo je na ivični kamen kraj puta.
„Moraš li stvarno sutra da ideš u Bordo?“
„Obavezno. Moram sa Likom da razgovaram o povlačenju obaveze o prodaji, koju sam potpisao Fajaru.“
„Obaveze o prodaji... o, tata, kako si to mogao da uradiš?“
„Nemam pojma. Od smrti tvoje jadne majke stalno mi je dosađivao, tražio još novca za kupovinu materijala. Na kraju, kada je video naše novčane teškoće, ponudio je da otkupi imanje. Kada mi je prvi put o tome govorio, glava mi se malo razbistrila i kazao sam da ću da ga oteram ako opet počne o tome.“
„Što mi ništa od toga nisi rekao?“
„Jadna moja curice, pa videla si da nisam bio sasvim pri sebi. Izabele nije bilo, a mislio sam da si ti još dete.“
„Ali, tata, Montijak još postoji zahvaljujući meni. Nosila sam u srcu tu zemlju i ljude, nadgledala Fajara i radnike, uspela da nas prehranim povrćem koje sam sama gajila, pokazala sam Fajaru gde mu je mesto, a ti sada kažeš...“
Lea nije bila u stanju da završi rečenicu. Pjer Delmas je uzeo njene ruke u svoje, i poljubio ih nežno.
„Znam ja sve to. Rut i Kamij su mi rekle koliko si bila hrabra. Upravo zbog toga moram da poništim tu obavezu o prodaji, i potreban mi je savet advokata.“
„Ne veruj stricu Liku, on sarađuje s okupatorom.“
„Ne mogu da verujem. Oduvek je bio privržen Morau, bio je vatreni pristalica jake desnice, ogorčeni antisemit i antikomunista, ali da sarađuje sa Nemcima...“
„Da je tu, stric Adrijen bi te uverio.“
„Lik i Adrijen se nikada nisu trpeli. Bili su u suprotnim taborima još kao deca. Obojica su bili dobri hrišćani, ali nisu naučili da opraštaju uvrede. Sve se malo smirilo kad se Adrijen zakaluđerio, ali je i tada stric Lik govorio da to znači pustiti vuka u ovčji tor. Adrijenov uspeh kao propovednika laskao je Likovoj sujeti i snobizmu, ali španski rat i pomoć republikancima, kao i govori koje je Adrijen držao u katedrali u Bordou, u kojima je kritikovao držanje naše crkve i države, opet su rasplamsali netrpeljivost blisku mržnji. Kamij mi je rekla da Adrijen održava veze s Londonom i da je prebegao u slobodnu zonu. Svakako da Liku to nije bilo po volji.“
„Kazao mi je da bi prijavio Adrijena kad bi znao gde je.“
„To baš ne verujem, to je kazao u besu. Lik ima mnogo mana, ali nije Juda.“
„Veoma bih volela da imaš pravo.“
„Nadam se i da ću dobiti neke vesti o Adrijenu, Pisao sam njegovom starešini i najavio posetu. Imam i zakazano kod beležnika.“
„Idem sa tobom, biću mirnija.“
„Kako hoćeš, mila. Sad me malo ostavi, potrebno mi je da budem sam.“
Poljubila ga je u obraz i udaljila se.


Hodala je zamišljeno prema kući, obasjanoj rumenim svetlom sunca na zalasku, nastojeći da ne misli na sutra: trebalo bi da padne kiša, zemlja je sasvim suva, negde se lišće već žuti. Ne zaustavljajući se, sagla se da zahvati šaku prašine. „Sutra ću reći Fajaru da očisti ovaj komad vinograda, jer je pun korova.“ Zaobišla je šumarak i stigla na terasu. Fransoaz ju je čekala u senci grabovog drvoreda, sklupčana na travi. Podigla je glavu. Delovala je jadno.
„Jesi li razgovarala sa tatom?“
„Pokušala sam, ali nije hteo da me sasluša. Naći ću već način, obećavam ti.“
„Neće te ni drugi put saslušati. Šta će biti sa mnom?“
„Mogla bi...“
Lea je oklevala, prebacujući grumen zemlje iz ruke u ruku.
„Mogla bi otići u Kadijak, dokotru Žirou. Kažu da on...“
„To je grozno! Kako smeš da mi predložiš tako nešto? Oto i ja želimo to dete.
Pre bih umrla nego da...“
„Onda prestani da cmizdriš i sama kaži tati da si trudna.“
„Ne, to nikako ne mogu da mu kažem. Otići ću i živeću sa Otom. Možda će ga to naterati da popusti.“
„Nemoj, za njega bi to bio prevelik udarac, pomisli šta je sve prepatio posle mamine smrti.“
„A ja, znaš li koliko ja patim.“
„Oprosti, ali ne mogu da te žalim. Odvratno je to što radiš.“
„A ti i Matija? A nesumnjivo i drugi?“
Lea se pobunila.
„Moji ljubavnici nisu Nemci.“
„To je suviše površan stav. Zar sam ja kriva što su nam zemlje zaraćene?“
„On je loše postupio.“
„Pa on me voli.“
Lea je slagnula ramenima. Fransoaz je nastavila.
„Znam toliko devojaka koje imaju Nemce udvarače. Naša sestra od strica Korin verena je sa komandantom Štrukelom. Stric Lik je malo oklevao s pristankom, ali mu je poseta komandantovog oca, visokog nacističkog funkcionera bliskog Hitleru, koji je iz Nemačke došao samo da bi zaprosio njegovu ćerku, toliko polaskala da je pristao. Osim toga, njihova je porodica veoma bogata i pripada starom sudetskom plemstvu. Sve je to po stričevom ukusu. Da je mama živa, govorila bih sa njom, shvatila bi me i pomogla bi mi.“
„Mogla si da kažeš i Ruti.“
„Nisam se usuđivala.“
„I zbog toga si se poverila Lori? Devojčici? Nisi mislila da ćeš je sludeti svojim poveravanjem?“
„Nisam. Ona nema ništa protiv Nemaca, a za mene je bilo važno da pričam sa nekim ko nije neprijateljski nastrojen.“
Dugo su ćutale, oborenih glava.
„Fransoaz, veoma želim da ti pomognem.“
„Znam, Lea, i zahvalna sam ti zbog toga. Bolje se osećam otkako ti sve znaš. Iako nemamo isto mišljenje ni o čemu, znam da mogu da računam na tebe“, kazala je, ljubeći sestru.
„Sutra idem s tatom u Bordo, do strica Lika. Možda će ga objava Korininog venčanja navesti da promeni mišljenje. Obećavam da ću probati da govorim s njim. Ti mi samo obećaj da nećeš uraditi ništa da mu naneseš bol.“
„Obećavam“, rekla je, brišući ruke o haljinu.


Lea je u Montijak vratila potpuno očajnog čoveka. Po rečima Lika Delmasa, poništenje obaveze o prodaji nije bilo moguće jer je zahtevalo visoku odštetu, koju Pjer Delmas nije bio u stanju da plati. Beležnik se opet nepovoljno izrazio o vrednosti prekomorskih imanja i njihovoj eventualnoj prodaji.
Poseta dominikanskom samostanu u Ulici Sen Žen bila je takođe iskušenje. Starešina nije krio da Adrijena smatra teroristom, izdajnikom i otpadnikom. Smatrao je da je dužan da obavesti maticu u Parizu, kao i da ona obavesti Rim, o postupcima ovog zabludelog brata. Adrijen se svojim ponašanjem sam isključio iz katoličke zajednice, i nije bio dostojan reda svetog Dominika, pa je sada bio raspop. Starešina je rekao da svakog dana moli Boga da vrati na pravi put tu izgubljenu ovcu. Lea je iz te pobožne kuće izašla s mučninom. Pored svega, Pjer Delmas je najavu Korininog venčanja primio s ravnodušnošću koju su jedva malo uzdrmale Likove reči:
„Morao bi dati pristanak da se Fransoaz venča s kapetanom Kramerom: on je iz isto tako ugledne porodice kao i moj budući zet.“
Tad je Pjer Delmas ustao da se pozdravi i samo rekao:
„Nećemo više o tome. Zbogom!“


Koliko li je puta Fransoaz prešla tih sto metara koji dele kuću od puta, vrebajući očev i sestrin povratak? Deset? Dvadeset? Vreme dolaska poslednjeg voza iz Bordoa odavno je prošlo. Odavno se dvokolica čiče Šombasa, koja je kao taksi saobraćala između Langona i Verdelea, morala zaustaviti na vrhu obronka, pred ulazom na imanje. A šta ako su rešili da prespavaju u Bordou? Neće izdržati još jednu besanu noć u neizvesnosti. Nikad od Otovog odlaska nije tako patila zbog njegovog odsustva. Zbog te ljubavi već je toliko pretrpela: prezir koleginica, očev i Lein prezir, samilost Kamij, Fajarovu podrugljivost, stid zbog tajnih sastanaka, strah da će ih zateći... Sve je bilo veoma mučno. Dok je Oto bio ovde imala je snage. Bez njega je bila samo sirota plašljiva devojčica.
Trgla se kad je čula kotrljanje dvokolice. Kao dete zatečeno u nestašluku, sakrila se iza jednog od velikih platana koji su rasli uz ivicu staze. Kad je videla oca kako, oslonjen na Leu, silazi s kola i polako korača teškim i nesigurnim korakom, Fransoaz je shvatila da je za nju sve izgubljeno. Naslonila je čelo na koru stabla, uočila jedan mravlji par koji je žurio svojim poslom, ponovo ugledala sebe kao malu devojčicu koja se krije iza ovog drveta da iznenadi oca, koji se vraća sa posla ili iz šetnje, sećala se radosti kad bi on viknuo:
„Ovde miriše na ljudsko meso! Čini mi se da je u blizini neka devojčica, naću ću je i pojesti...“
„Ne, tata! Ne, tata!“, vikala je izlazeći iz skrovišta i bacajući se u njegove ispružene ruke.
S tim je završeno... Otputovaće sutra, najkasnije prekosutra.
Sledećeg dana Lea je otišla u Kudro po poštu. Tu je zatekla poruku iz koje je saznala da bi trebalo da ode u La Reol, kod gospodina i gospođe Debrej. Zatekla ih je zabrinute i uzbuđene.
„Možete li večeras ili sutra da odete u Bordo?“
„Ne znam, išla sam juče tamo sa tatom, morala bih da nađem neki razlog.“
„Nađite ga! U pitanju su životi velikog broja ljudi koji pripadaju našoj mreži. Morate da odete na šetalište Verden broj 34, u osiguravajući zavod koji vodi gospodin Andre Gran-Kleman, i da mu kažete da je guščja džigerica iz Leona u Landu bila pokvarena. Odgovoriće vam da zna, jer su se i on i žena njom otrovali. Posle toga ćete kazati da dolazite zbog polise osiguranja koju vaš otac želi da napravi. Uvešće vas u kancelariju i predaćete mu ove hartije. To su lažni ugovori o osiguranju, koji sadrže naša obaveštenja. Posle nekog vremena kažite da vam nije dobro i da morate na vazduh. On će vas otpratiti. Na ulici mu kažite da mu je komesar Poanso na tragu i da ga još nisu uhapsili samo zbog zalaganja SS poručnika Dozea, koji verovatno ima čoveka u mreži, pa želi da prikupi što više podataka da bi zadao odlučni udarac. Neka bez odlaganja upozori sve osobe iz mreže da se sklone. Da li ste shvatili?“
Lea je ponovila sva uputstva.
„Odlično! Bolje da što pre odete u Bordo.“
„Zar taj Doze nije onaj isti što je ispitivao Kamij?“
„To je taj, opasan i pametan čovek, sa njuhom policijskog psa koji nikada ne napušta trag. Nije isključeno da neko za njegov račun uhodi Kamij. Vi, takođe, budite krajnje oprezni... Zbog vaše veće sigurnosti, jedan naš prijatelj će vas prevesti preko granice kroz šumu Fon de Lu.“
„Ali Nemci iz Sen Pjera me već znaju. Ako ne vide da se vraćam, pitaće se gde sam.“
„Ako vas budu to pitali kad opet budete prelazili demarkacionu liniju, kazaćete da ste se vratili preko Sen Lorana di Boa, gde ste išli u posetu prijateljici. Ja ću se postarati da vas se sete u Sen Loranu.“
„To će biti u redu.“
„Možda sam se prevarila u vama, mala“, rekla je gospođa Debrej ljubazno, i poljubila je.
„Možda, gospođo, no zar je to tako važno?“
„Jeste za mene. Juče smo dobili vesti od vašeg strica, koji poručuje da javite Bernadeti da je njen sin Lisjen sa njim.“
„To me raduje. Mnogo volim brata od tetke i plašila sam se da mu se nešto nije desilo. Stric Adrijen nije ništa drugo poručio?“
„Nije.“
„Vreme je da krenete. Proći ćete kroz Labart, gde vas čeka kovač. Zna vas i prevešće vas preko granice bez neprilika. Uradite tačno kako vam kaže i sve će biti u redu. Otpratiće vas do San Martin de Grava, a dalje znate put. Do viđenja, dete moje. Bog vas blagoslovio!“
„Do viđenja.“
Bračni par Debrej gledao je Leu kako odlazi na plavom biciklu, pitajući se imaju li pravo da tako izlažu opasnosti život te lepe i čudne devojke.
Kada su stigli u šumu Manšo, vodič je Lei dao znak da se sa biciklom sakrije što bolje ume. On sam je svoj bicikl gurnuo u paprat. Kroz šumu i vinovu lozu došli su do državnog puta 637, koji je činio granicu između slobodne i okupirane zone. Kod prelaza Mezon Nev, na mestu gde se put jako sužavao, nije bilo nikoga. Kovač je širokim pokretom pozvao Leu. Prešli su granicu bez problema. Do Sen Martin de Grava vozili su se na Leinom biciklu. Rastali su se na raskrsnici, kod mlina. U Mušaku joj je pukla guma, pa je, psujući, putovanje završila peške.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:10 pm


Kamij se igrala sa sinom na livadi ispred kuće. Dečko je potrčao Lei u susret, smejući se i pružajući ruke. Ona je ispustila bicikl i podigla ga.
„Dobar dan, Šarli, zdravo, mili. Joj, to me boli!“
Dete ju je stezalo ručicama iz sve snage. Kamij je prišla smejući se.
„Voli te. Morala bih da budem ludo ljubormorna...“
Obuhvatila ih je pogledom tako punim ljubavi i poverenja da je Lei pripala muka.
„Obećaj mi da ćeš se starati o njemu kao o sopstvenom sinu ako se meni nešto desi“, rekla je Kamij, uozbiljivši se odjednom.
„Prestani da pričaš gluposti. Što bi se tebi nešto desilo?“
„Nikad se ne zna. Obećaj, molim te.“
Ne samo da mora da štiti majku, jer je to tražio detetov otac, već sada mora da štiti i sina, jer ju je zamolila majka. A nju, ko nju štiti? Odgovorila je, sležući ramenima:
„Obećavam. Brinuću se za njega kao da mi je sin.“
„Hvala. Kako je prošlo sa poštom?“
„Dobro, ali moram opet u Bordo. Možeš li da smisliš neko objašnjenje za tatu i
Rut?“
„Ne brini, smisliću nešto.“
„Idem da se presvučem. Pozajmićeš mi tvoj bicikl, pukla mi je guma.“
„U redu.“
„Možeš li da kažeš tetki Bernadet da je Lisjen dobro i da je sa stricom
Adrijenom?“
„To je dobra vest. Odmah ću joj javiti.“
Dok je izlazila iz sobe, do nje je dopro glasan razgovor iz očeve radne sobe. Prvo je pomislila da uđe, ali je shvatila da neće stići na voz u šest sati. Srca punog zebnje, napustila je Montijak, zamišljajući bez mnogo napora žestoke reči koje je otac mogao izmenjati s Fajarom.
Poverila je Kamijin bicikl šefu stanice. Kao i obično, bez problema je prošla policijsku i carinsku kontrolu.
U kupeu su bila samo dve seljanke. Lea se malo opustila, pitajući se gde li će spavati. Ne može da ode Liku Delmasu. Odlučiće kad za to dode vreme. Dobra vest je da je Lisjen sa stricem Adrijenom. Možda je i Loran sa njima. Nedostajao joj je. Svaki put kada bi pomislila na Lorana, pomislila bi i na Fransou Tavernijea. Sećala se poslednjih reči iz pisma Sare Milštajn: „Stvorena si za njega kao i on za tebe.“ Smešno! Ona je bila stvorena za Lorana, i ni za koga drugog. A za koga je stvorena Fransoaz? Sirotica, ako zaista voli svog Nemca, onda je za žaljenje, jer će patiti. Šta će biti s njom kad rodi to dete? Trebalo bi svakako nagovoriti tatu da je pusti da se uda za Ota.
Voz je ušao u železničku stanicu Bordoa.
Od stanice Sen Žan do šetališta Verden trebalo je preći dobar komad puta. Lea je pošla kejom, do trga Kensons. U nekoliko navrata su nemački vojnici probali da zaustave lepu devojku u kratkoj beloj platnenoj haljini, čije su sandale sa drvenim đonom lupkale po pločniku. Neki su nudili da joj ponesu pleteni koferčić, u kome su bila dokumenta koje je dobila od Debrejevih. Nikad joj se ovaj put nije učinio tako dug.
Bilo je skoro osam uveče kad je stigla do šetališta Verden. Vrata su se otvorila tek posle trečeg zvonjenja, a čovek na vratima odgovarao je opisu koji je dobila.
„Gospodin Gran-Kleman?“
Potvrdio je, klimanjem glavom.
„Dobar dan, gospodine. Svakako sam htela da vam kažem da je guščja džigerica iz Leona u Landu bila pokvarena.“
„Znam to, nažalost, i moja žena i ja smo se njom otrovali.“
„Htela bih da se posavetujem sa vama u vezi s polisom osiguranja za oca.“
„Izvolite, uđite u kancelariju.“
Lea mu je dala papire, zatražila da izađe na vazduh i predala mu poruku.
„Zahvalite našim prijateljima na dragocenom obaveštenju. Preduzeću sve što je potrebno da upozorim naše ljude“, rekao je gospodin Gran-Kleman.
„Imate li nešto da mi date za njih?“
„Za sada nemam. Ne brinite, gospođice, uradiću sve u vezi s osiguranjem vašeg oca“, kazao je malo preglasno.
Pored njih su prošla neka dvojica, naizgled mirni ljudi koji uživaju u večernoj šetnji.
„Idite odavde, to su policajci komesara Poansoa!“
Lea je krenula pravo i stigla do trga Turni. Tu se malo zadržala. Kuda sad da ide? Osim strica Lika, ne zna nikoga u Bordou. Dok je silazila pustom alejom Turni, imala je utisak da je neko prati. Došla je do trga ispred velikog pozorišta. Tu je bilo nešto sveta, uglavnom vojnika. Zaustavila se ispred novinskog kioska na trgu. Petit Žirond, činilo joj se da joj to ime nešto kazuje. Petit Žirond... Rafael Mal... Šapon Fen... odgovorni urednik... Rišar Šapon. Uzdah olakšanja podigao joj je grudi: Ulica Ševeri, tamo bi trebalo da ode.
Na katedrali Svetii Andrea otkucavalo je devet sati kad je stigla do redakcije lista. Dočekao ju je isti čuvar kao i prilikom prve posete.
„Redakcija je zatvorena.“
„Tražim gospodina Šapona.“
„Nema ga, dođite sutra.“
„Molim vas, moram odmah da ga vidim“, kazala je Lea i uputila se ka vratima za koja je znala da vode u urednikovu sobu. Ona su se otvorila pre nego što je spustila ruku na kvaku. Istog časa, dvojica ljudi upadoše u predsoblje.
„Gospođo, gospodo, redakcija je zatvorena“, vikao je čuvar, postavljajući se ispred njih.
Lea je prepoznala šetače sa šetališta Verden. Jedan od njih je grubo odgurnuo čuvara.
„Gospodo, šta ovo znači?“, pitao je Rišar Šapon, pojavljujući se na vratima.
„Hoćemo da razgovaramo s ovom devojkom.“
Odgovorni urednik lista Petit Žirond okrenuo se prema Lei: „Da li poznajete ovu gospodu?“
„Ne...“, odmahnula je ona.
„Onda vas molim da napustite moju redakciju.“
„Žalim, moramo da je privedemo zbog ispitivanja“, kazao je onaj koji je izgleda bio glavni i pokazao je Šaponu iskaznicu, koju je ovaj pažljivo pogledao.
„Odgovaram za gospođicu Delmas, to mi je prijateljica. Štaviše, njen stric, advokat Lik Delmas, značajna je ličnost u gradu.“
„To se nas ne tiče. Mi izvršavamo nalog komesara Poansoa.“
„Već je mrak, zar to ispitivanje ne može da se odloži do sutra?“
„Ne, moramo da je privedemo.“
„Dobro, idem sa njom. Difur, obavestite advokata Delmasa da sam otišao s njegovom bratanicom.“
Zlovolja policajaca nije mu promakla.
„Šta čekate, Difure, zovite advokata Delmasa.“
Nije izašao iz zgrade dok nije utvrdio da je čuvar dobio Leinog strica.
Pred vratima je čekao sitroen sa prednjom vučom i šoferom. Lea i Rišar Šapon seli su pozadi, zajedno sa policajcem.
Vozili su se čuteči nekoliko minuta kroz lavirint mračnih ulica.
„Ovim putem se ne ide u Poansoov komesarijat.“
„Idemo u Aveniju maršala Petena.“
„U broj 224?“
„Da, komesar nam je naložio da tamo dovedemo gospođicu.“
Lea je primetila da se njen pratilac zabrinuo.
„Šta nije u redu?“, pitala je tiho.
Rišar Šapon joj nije odgovorio.
Lea je brzo razmišljala: kod sebe nema ništa sumnjivo, dokumenta su joj u redu, a za posetu Gran-Klemanu ima prihvatljivo objašnjenje. Malo se smirila, ohrabrena prisustvom Rišara Šapona.
Mrak je bio tako gust da Lea nije prepoznala kuću u koju su je uveli. Pored vrata za pisaćim stolom sedeo je nemački vojnik, koji je nešto pisao. Podigao je glavu i kazao na francuskom:
„Šta je?“
„Za poručnika Dozea.“
„Dobro, obavestiću ga.“
„Šta to znači? Mislio sam da komesar Poanso želi da vidi gospođicu Delmas?“
„Poručnik Doze takođe želi da je vidi.“
Vojnik se vratio.
U dnu hodnika ušli su u sobu sa dvostrukim vratima, obloženim crnom kožom.
Tu je stajao veoma visok crnokos čovek od tridesetak godina, i čekao ih.
„Ostavite nas!“, rekao je policajcima.
Obojica su izašla.
„Dobar dan, dragi gospodine Šapon. Otkud to da ste i vi došli?“
„Nisam iz zadovoljstva, verujte. Radije bih bio u krevetu. Dopratio sam prijateljicu, gospođicu Delmas, jer su vaši ljudi tvrdili da je vode komesaru Poansou.“
„Tačno, očekujem ga svakog trenutka. Jadni komesar je tako pretrpan poslom da mu nekad malo pomažem. Molim vas, sedite.“
„Znači, gospođice, vi ste bratanica slavnog advokata? Svaka čast, to je čovek koji zna svoju dužnost. Zar vaša sestra od strica ne bi trebalo da se uda za jednog od naših najboljih oficira? Ima li boljeg načina da se učvrsti prijateljstvo između dve zemlje? Uveren sam da ste i vi pravi rodoljub.“
„Očigledno“, kazala je Lea, smešeći se, uprkos sve većem strahu koji ju je obuzimao.
„Nisam ni sumnjao u to. Mnogi vaši sunarodnici, kao i vi, pružaju dragocenu pomoć u lovu na malobrojne teroriste, koji pokušavaju da stvore zbrku u zemlji. Vidite, naša je uloga nezahvalna i često pogrešno shvaćena, ali smo nagrađeni održavanjem reda i mira među građanima, zar ne? Išli ste kod gospodina Gran-
Klemana radi porodičnog posla?“
„Da, otac je želeo da proverim neke polise osiguranja.“
„Nesumnjivo, juče nije stigao da se time sam pozabavi?“
Lea je nagonski pronašla pravi odgovor.
„Znači nadgledali ste nas juče u Bordou?“
„Nadgledanje je preterana reč. Na stanicama imamo nekoliko agenata, koji nas obaveštavaju o dolasku određenih osoba.“
„A što nadgledate mog oca?“
„Zar on nije brat Adrijena Delmasa, za koga se osnovano sumnja da je londonski plaćenik?“
„I moj stric Lik je njegov brat, pa ga očigledno ne nadzirete.“
Rišar Šapon je odglumio napad kašlja, da bi prikrio smeh.
„Gospođice, vaš stric nam je pružio jamstvo za svoju privrženost Nemačkoj, zar nije?“
„Ne sumnjam u to“, nije mogla a da ne kaže.
Zazvonio je telefon. Doze je podigao slušalicu.
„Pa dobro, uvedite ih... dolazi komesar Poanso, a sa njim i advokat Delmas.“
SS poručnik je dočekao advokata s poštovanjem, a oba policajca s naglašenom poniznošću.
„Verujte da nam je žao što smo vas uznemirili. Komesar Poanso vam je nesumnjivo objasnio da smo sa vašom bratanicom hteli da porazgovaramo zbog rutinske provere.“
„Objasnio mi je, ali smatram nedopustivim da nekoga iz moje porodice pozivate na odgovornost. Kako možete i pomisliti da ovo dete interesuje nešto drugo osim haljina i šešira?“
„Nažalost, gospodine, danas su se devojke veoma promenile“, kazao je komesar Poanso.
„Ne u mojoj porodici, gospodine“, suvo je rekao Lik Delmas.
„Oprostite, Šapon, nisam vas pozdravio. Kako to da ste i vi ovde?“
„Nisam mogao da pustim gospođicu Delmas da ode sama, s policajcima koje ne poznajem.“
„Zahvaljujem, no šta je ona uveče tražila kod vas?“, pitao je komesar.
„Nisam ni stigao da je pitam. Vaši ljudi mi nisu dali vremena za to.
Lea je brzo razmišljala, tražeći obavezni zadovoljavajući odgovor.
„Mislila sam da zamolim gospodina Šapona da mi nađe posao.“
„Posao?“
„Pa da, jednom mi je rekao da mogu da računam na njega ako nešto zatreba, pa kako mi je posao potreban...“
„A zašto?“, čudio se stric.
„Da pomognem tati.“
Četvorica muškaraca se zgledaše.
„Znam za finansijske probleme tvog oca, ali ne verujem da bi tvoja plata bila dovoljna da mu pomogne. Čestitam ti, svakako, na dobroj nameri.“
„Dirnut sam vašim poverenjem, Lea. Verujem da ću za koji dan naći nešto za vas.“
„Dobro, gospodo, mislim da ste zadovoljni odgovorima moje bratanice. Kasno je, a sutra zastupam jednu stranku na sudu. Hajde, Lea, dođi, tvoje sestre i brat od strica čekaju na nas. Poanso, hoćete li da vas odvezem?“
„Hvala, gospodine, moram da se dogovorim s poručnikom oko dve-tri stvari.
Oprostite zbog neprijatnosti. Do viđenja, gospođice Delmas, do viđenja, Šapone.“
SS poručnik Fridrih Vilhelm Doze se naklonio.
„Do viđenja, gospođice, i pazite s kim se družite.“
Lea je, ne odgovarajući, klimnula glavom i izašla, a za njom su pošli Lik Delmas i Rišar Šapon.
Smestivši se u advokatova kola, odgovorni urednik lista Petit Žirond je primetio:
„Baš ste srećni što možete da se vozite, ja već dugo nemam auto.“
Lik Delmas nije odgovorio.
Rišar Šapon je nastavio.
„Znate, bilo je vruće. Bez vas to ne bi tako lako prošlo.“
„A što, ako nije bila kriva nizašta.“
„Pred njima je čovek uvek kriv za nešto.“
Lik Delmas nije odgovorio.
„Da vas ostavim kod redakcije?“
„Da, ako vam to nije nezgodno.“
Nisu izmenili više ni reči sve do Ulice Ševeri.
„Do viđenja, Lea, računajte na mene.“
„Do viđenja, gospodine, hvala vam za sve.“
Stric i bratanica su ćutali sve do njegove kuće. Kada su ušli u stan, Lik Delmas joj je rekao:
„Ne govori glasno! Dođi u moju radnu sobu!“
Došao je čas za objašnjenje, od koga je toliko strepela. Lea je ušla u sobu čiji su zidovi bili pokriveni knjigama u jednostavnom povezu. Neko vreme je stric hodao po sobi uzduž i popreko, držeći ruke na leđima. Najzad se zaustavio pred devojkom, koja je ostala na nogama.
„Da razjasnimo! Došao sam po tebe da bih izbegao sramotu koja bi mogla da padne na nas. Tvoj stric Adrijen je već dovoljan, kao jedna crna ovca. Nadam se, zbog tebe, da su poručnik Doze i komesar Poanso naseli na tvoju i Šaponovu komediju.“
I pored mržnje i prezira koji je osećala prema stricu, Lea je shvatila da bi trebalo da ga razuveri.
„Pa to i nije bila komedija. Ja stvarno tražim posao. U kući više nema novca.“
To je kazala tako iskreno da se Lik Delmas pokolebao.
„Zar zaista veruješ da bi tvoja pomoć spasla Montijak?“
Lea nije morala da se prisiljava da zaplače.
„Ne, naravno, ali bi to malo pomoglo. Izgleda da ćemo imati dobru berbu.“
„Što tako tvrdoglavo nastojiš da sačuvaš tu zemlju?“
„Pa i ti imaš staru kuću i borik u blizini Maršeprimea, i izgleda da ti je do njih veoma stalo.“
Po načinu kako ju je pogledao shvatila je da je pogodila u osetljivo mesto. Ovaj čovek, za koga su svi oduvek smatrali da nastoji samo da poveča imetak, sa strašću se brinuo za skromnu seljačku kuću okruženu šumom, koju je nasledio od siromašne dadilje.
„Da, razumem te“, kazao je najzad, odustajući od bitke. „Hajde na spavanje!“
Lea se iznenađeno trgla.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:10 pm


„Nisi valjda mislila da ću da te izbacim na ulicu?“
Sestra od strica Korin, sva sveža i otmeno očešljana, obučena u haljinu od crveno-plave providne svile, probudila ju je u kasnim jutarnjim satima i donela joj poslužavnik sa doručkom. Lea nije mogla da veruje očima: pekmez, beli hleb, puter i, prava divota, pletenica i puter-kifla! Korin se nasmejala njenom zadivljenom pogledu.
„Nemoj da misliš da je ovako svakog dana. Zahvaljujući tatinim vezama imamo svega, ali puter-kifle samo dva puta nedeljno.“
„Ako sam te dobro razumela, došla sam pravog dana“, rekla je Lea već punih usta.
„Da, ali nemoj tako brzo da jedeš, pozliće ti!“
„Ti to ne razumeš, tako je ukusno. A ova kafa? Pa to je prava kafa. Kako se snalazite?“
„Daću ti kesicu kafe. Dobili smo je od tatinog klijenta čiji teretni brodovi plove u Južnu Ameriku, na Antile i ko zna u koje sve zemlje. Svaki put kada mu se neki brod vrati, on nas snabde kafom, šećerom, kakaom i nekim tkaninama.“
„Tkaninama?“
„Da, tako da možemo da menjamo robu.“
„Vidim da ste dobro organizovani.“
„Moramo da budemo, u današnje vreme.“
Rekla je to piskavim glasom prave domaćice, koja brine o lepom izgledu svoje kuće. Kroz nekoliko godina biće ista kao njena pokojna majka, mislila je Lea, unapred žaleći nemačkog poručnika.
„Kasno je, trebalo je da me budiš ranije.“
„Tata je telefonirao u Montijak.“
„Zahvali mu na tome. Otići ću vozom u četiri sata.“
„Zar ne možeš da ostaneš do sutra? Tako bih volela da upoznaš mog verenika.“
„Nemoguće, moram kući. Možda u nekoj drugoj prilici.“
„Neću da navaljujem. Tata mi je danas kazao da imaš mnogo briga. Ali svakako želim da odeš sa mnom kod krojačke na probu venčanice. To ne možeš da mi odbiješ!“
Lea je s olakšanjem dočekala vreme polaska voza. U koferu je nosila šećer, kafu i tri kupona lepih tkanina. Korin je obavezno htela da je isprati na stanicu. Strica nije ponovo videla.
Prošla je pored imanja Priulet. Još malo pa će opet videti svoju kuću, koja se konačno oslobodila Nemaca i njihovog prisustva. Zamišljala je radost svih na Montijaku kad bude otvorila kofer...
Oko kuhinjskog stola sedele su Kamij, Lora, Bernadet Bušardo, Rut i stara Sidonija, očigledno veoma utučene.
„Lea!“, viknula je Lora, i bacila se sestri u naručje.
„Eto te, najzad!“, uzdahnula je Rut ne ustajući a lice joj je odavalo umor.
„Kakva nesreća, kakva sramota!“, cmizdrila je Bernadet Bušardo, sva podbula od plača.
„Jadnica mala“, mrmljala je Sidonija, držeći se za stomak.
Lea se okrenula prema Kamij, koja je ustala i nije govorila ništa.
„Šta se dešava?“
„Fransoaz je otišla.“
„Otišla? Kada? Kuda?“
„Sinoć, mislim. Doznali smo tek jutros. Ostavila je pismo za oca i tebe“, kazala je Rut.
„Gde je to pismo?“
Dadilja je izvukla zgužvanu kovertu iz džepa na haljini.


„Sestrice moja,
Idem kod Ota, suviše patim daleko od njega, nadam se da ćeš me razumeti. Znam da će to tatu veoma rastužiti i računam na tebe da ga utešiš. Poruči Lori da je nežno volim i da mi oprosti što sam joj dala loš primer. Rut će mi veoma nedostajati, to joj kaži. Poljubi tetku Bernadet. Neka se Kamij moli za mene, ona bolje od vas zna šta sam pretrpela. Pomeni nekad našoj dobroj Sidoniji malu Fransoaz, i popij u moje zdravlje njen liker od crne ribizle.
Ostavljam ti težak zadatak, ali ti imaš snage da sve podneseš. Ma šta da ti se desi, hrabro i ponosno ćeš se tome suprotstaviti. Nisam ti to nikada rekla, ali veoma sam ti se divila zbog toga što si tako brinula za našu kuću i dobijala žuljeve da bi iz zemlje izvukla što više hrane za nas. Ono malo mojih namirnica poboljšavalo je svakodnevni jelovnik, ali imale su gorak ukus u poređenju s tvojim povrćem.
Još nešto, Kamij i ti morate da budete veoma oprezne. Trebalo bi da znate da je u Otovu kancelariju prispelo mnogo pisama o tome kako vas dve prenosite poštu iz slobodne u okupiranu zonu, da se družite sa teroristima i prebacujete Engleze preko demarkacione linije. Oto ih je pocepao, ali možda će njegov naslednik obratiti pažnju na nove prijave. Dodajem da odobravam to što radite. Možda vas čudi što to kažem, jer volim Nemca, ali volim i svoju zemlju.
Lea, piši mi na post-restant u osmom okrugu. Kad budem imala stalnu adresu, poslaću ti je. Pisaćeš mi, zar ne? Nećeš me ostaviti bez vesti o tati.
Nemoj da me osuđuješ, mila, i oprosti što vas ovako ostavljam, ali nemam hrabrosti da vas ponovo vidim. Nežno te ljubim.“


Kad je završila čitanje, Lea je sela, drhtavih usana i praznog pogleda.
„Fransoaz je otišla u Pariz.“
„Onom njenom Švabi“, prošištala je Bernadet.
Pogled koji joj je Lea dobacila prekinuo je svaki dalji komentar. Zatim je Lea, po cenu velikog napora, svakoj od njih pročitala rečenicu koja se na nju odnosila.
„Kako se tata ponašao?“, upitala je Kamij.
„Prvo se strašno razljutio, a onda se potišteno spustio na klupu pored puta, gledajući niz put kao da se nada da će se ona vratiti. Tada je telefonirao stric Lik, i dugo su pričali. Ne znam o čemu. Tvoj otac je uzeo šešir i štap. Otišao je prema putu do krsta i nismo ga više videle. Sidonija je došla da nam kaže da ga je videla na groblju u Verdeleu, gde se molio na grobu tvoje majke. Prišla mu je i obratila mu se. Gledao je u nju kao da je ne poznaje i dao joj znak da ode. Izgledao je kao da je opet izgubio razum.“
„A posle?“
„Lora je otišla u Verdele, ali nije ga našla.“
„Bila sam u crkvi, obišla poznanike, otišla do krstova, ali ga nisam videla“, potvrdila je Lora.
„Moramo ga naći pre mraka. Biće svakako oluje“, rekla je Lea.
Oluja se digla oko osam uveče, malo posle Leinog povratka. Od Pjera Delmasa nigde nije bilo ni traga. Obavestili su doktora Blanšara o nestanku njegovog starog prijatelja, i on je odmah došao. Fajar je, zajedno sa psom, pretražio svaki deo vinograda i vratio se pokisao kad je pao mrak. Vratili su se i susedi koji su učestvovali u traganju. Svi su se sušili pored vatre i iznosili svoja mišljenja, pijuckajući kuvano vino koje je iznela Rut. Mali Šarl je bio strašno uzbuđen tom neobičnom strkom, pa je vičući išao od jednog do drugog. Oko ponoći su se svi vratili kućama, osim doktora Blanšara.
Lea nije htela da legne i s prvim svitanjem opet je otišla u polja. Zašla je na sva mesta gde je rado šetala s ocem kao dete. Nigde mu nije bilo ni traga. Sela je na vlažnu travu ispod Bordoskog raspeća. Sivo nebo s uskovitlanim oblacima prekrilo je ceo kraj, samo se u daljini prema Landu i moru nazirala traka svetla. Razvedriće se, pomislila je Lea, i zaspala naslonjena na raspeće.
Probudila ju je hladnoća. Nije se bilo razvedrilo, nebo je bilo ozbiljno natmureno, a svetla u daljini je nestalo. Opet je počela kiša. Lea je podigla bicikl i spustila se niz blatnjavi put. Kuhinja je bila puna ljudi u mokroj i blatnjavoj odeći. Bili su tihi. Previše tihi. Zar opet upravo u ovoj toploj i gostoljubivoj kuhinji mora da sazna ono čega se najviše boji? Lea je gledala oko sebe: svi su pognuli glave i skinuli šešire.
Strahovit bol probode joj srce, a bujica suza navre na oči i presuši već ispod kapaka, vrisak koji joj je stezao grlo ne izađe iz njega, dok je drugi, dečji glas u njoj prizivao oca.
Sveštenik iz Verdelea otkrio je telo Pjera Delmasa zgrčano u mračnom uglu kapelice ispod krsta, gde se, nesumnjivo, sklonio od kiše. Njegovo umorno srce, iscrpljeno od tolikog bola, prestalo je da kuca u toku noći.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:11 pm

POGLAVLJE 26.


Lea je patila nemo i bez suza, što je brinulo Rut i Kamij.
Dugo je posmatrala ukočeno telo, koje je doktor Blanšar prebacio na divan u radnoj sobi. Popravila je sedi pramen na ledenom čelu i gledala, nekako ravnodušno, ono što je nekada bio njen otac. Ko je taj mali starčić, jadnih nemoćnih ruku, čije telo tu leži? Njen otac bio je visok i jak, kad bi je uzeo u naručje osećala je da je zaštićena od svega na svetu, kao da joj se ništa loše ne može desiti; ruka bi joj se izgubila u njegovom toplom stisku koji joj je davao sigurnost; kad je koračala pored njega kroz vinograde to je značilo odlazak u pustolovinu, u osvajanje sveta. Govorio je o zemlji na isti način na koji je Izabel govorila o Bogu. Za njega su se jedno i drugo stapali u jednu jedinu istinu. Kod Lee je preživela samo njegova vera u zemlju. Zemlja je nije mogla izneveriti, ni napustiti. Kad su bili gladni, zemlja je obilno nagradila njen trud. Kao i njegova ćerka, Pjer Delmas je, takođe, iz tla Montijaka crpao hranu za njih. Pred tim tužnim posmrtnim ostacima Lea je spoznala da će u njoj zauvek ostati živa slika oca kako stoji usred vinograda.
Sa dubokim mirom davala je Ruti i tetki Bernadeti uputstva za pogreb, sama je pozvala Lika Delmasa, Albertin i Liz de Monplejne, i zamolila ih da jave vest Fransoaz, ako je vide.
Zadužila je Kamij da obavesti prijatelje i susede i pozove sveštenika iz Verdelea.
Otišla je u sobu da se presvuče i sišla je obučena u crnu kecelju, kakve nose stare žene i koje se još mogu videti na pijacama. Sa kuke u predsoblju uzela je slamni šešir i vezala trake ispod brade, jer se sunce opet pojavilo.
„Zar izlaziš?“, pitala je Rut.
„Da, moram u La Reol.“
„Sada?“
„Sada.“
Kamij joj je prišla.
„Hoćeš li da idem sa tobom?“
„Ne, hvala, potrebna si ovde. Moram da odem po poštu i da kažem Debrejovima šta se desilo u Bordou. Osim toga, zamolila bih ih da probaju da stupe u vezu sa stricem Adrijenom.“
Lea se udaljila, na svom plavom biciklu.
Svi koji su mogli da dođu, rođaci, prijatelji, susedi, pridružili su se žalosti na Montijaku. Uprkos opasnosti da ih uhvate, bili su tu i otac Adrijen, u dugoj beloj mantiji, i Loran d’Aržila. Lisjen je došao s njima, na veliku majčinu radost. Nedostajala je samo Fransoaz. Kad su joj tetke, u dubokoj crnini, ujutru pre polaska za Bordo rekle da idu na pogreb njenog oca i da žele da i ona pođe, Fransoaz je rekla da neće ići nizašta na svetu jer ne želi da je optuže zbog očeve smrti. Pobegla je, sva uplakana.
Adrijen je hteo da svakako on lično drži misu, pri kojoj će pomagati Lik i Loran.
U toku bogosluženja, sva trojica su zaboravila ono što ih je razdvajalo.
Poručnik Doze i komesar Poanso, koje su njihovi špijuni obavestili da će dvojica terorista koje su svuda tražili biti u Verdeleu, spremali su se da ih uhapse, kad su iz Pariza dobili naređenje da ni prstom ne mrdnu. Lik Delmas je zamolio budućeg zeta, komandanta Štrukela, da od svog oca zatraži da se ne preduzima ništa dok on bude u Montijaku.
Sedeći u prvom redu sa ženama iz porodice, Lea se iza vela od crnog krepa uljuljkivala jednoličnim dečjim glasovima iz crkvenog hora. Prebacivala je sebi radost što ponovo vidi Lorana, zbog koje je privremeno zaboravila na bol. Kad ju je prethodnog dana uzeo u zagrljaj i dugo privijao uz sebe, osetila je talas mira i sreće. Došao je iz ljubavi prema njoj, stavljajući život na kocku, i Lea je toliko bila ispunjena tom ljubavlju i tako sigurna u nju da nije ni osetila ljubomoru kad ga je videla da se sa Kamij penje stepenicama i odlazi na spavanje. Zaspala je čim je legla, a ujutru ni srećno lice Kamij nije pomutilo njen mir.
Malo-pomalo shvatala je da je sad ništa ne zadržava u Montijaku. Zašto bi se borila da zadrži zemlju od koje se i njen otac odvojio? Lora je samo sanjarila o životu u gradu. Prodaja imanja omogućila bi im da kupe stan u Bordou i nekoliko godina lagodno žive. Takođe, može dati vinograde u najam i zadržati kuću. Mora da pita za savet strica Adrijena i Lorana. Trebalo bi da i Fransoaz kaže svoje mišljenje. Ona je najstarija i punoletna je već mesec dana. Takođe, ništa je ne sprečava da se pridruži Loranu u borbi. Živeće pored njega i učestvovati u istim opasnostima i bitkama... Nesposobna da se moli, mahinalno je ustajala, sedala, prateći ponašanje ljudi oko sebe.
Odjednom joj je srce, bez razloga, jako zalupalo, neka toplina joj je oblila potiljak i ramena. Spopala ju je nezadrživa želja da se okrene. I okrenula se. Tamo, u senci kraj stuba... Imala je glup utisak da će srce da joj iskoči iz grudi. Okrenula je glavu, prisiljavajući se da gleda prema oltaru. Ipak se ponovo okrenula. Nije bilo priviđenje: Fransoa Tavernije stvarno je bio tu i gledao je... Zašto je bole grudi? Zašto oseća podrhtavanje utrobe? Kamij, koja je sedela do nje, spustila joj je ruku na nadlakticu. Lea se razdražljivo otrgla, spustila glavu i sklopila oči, kao da će tim pokretom sigurnije obuzdati nemir koji je rastao u njoj. Velikom brzinom kroz mozak su joj prolazile slike najluđih, najslađih, najbestidnijih trenutaka koje je upoznala s trojicom ljubavnika. Uzalud je pokušavala da otera te bestidne uspomene, zgranjavajući se što je obuzimaju tako nepristojne misli pored očevih posmrtnih ostataka... Obred se bližio kraju.
Naporni običaj izjavljivanja saučešća nikako da se okonča. Pogrebna povorka raštrkala se po strmim i ispucalim stazama malog groblja, pod suncem koje je peklo oči. Lea je osećala kako joj znoj teče niz leđa i kako joj se haljina od teške crne svile lepi za kožu. U glavi joj se vrtelo. Spopala ju je nekakva čudna želja da klizne u otvorenu raku, da se opruži na kovčeg od svetle hrastovine. Mora biti da je pod zemljom hladno. Zateturala se. Pridržala ju je nečija čvrsta ruka. Bilo je prijatno osetiti kako ta snaga prelazi na nju. Sklopila je oči i naslonila se na tog čoveka. Zapazila je oko sebe uznemireno komešanje, i čula brižne glasove dok ju je on vodio duž groblja, prema hladu pod drvećem pored puta. Spustila je glavu na rame za koje je znala da se bez straha na njega može osloniti.
S kakvom je samo nežnošću skinuo njen šešir sa velom, koji joj je smetao, podigao joj sasvim mokru kosu i otkopčao tri prva dugmeta na haljini. Da joj je tada rekao: „Vodim vas sa sobom!“, pošla bi za njim.
„O čemu razmišljate?“
„O odlasku.“
Fransoa Tavernije ju je pogledao, kao da hoće da joj pročita misli.
„Zašto o odlasku?“
„Ovde me suviše stvari podseća na one kojih više nema.“
„Pustite da vreme učini svoje. I ja računam na njega da mi pomogne da dovršim posao.“
„Kakav posao?“
„Još je rano da se o tome priča.“
Pridružili su im se Kamij, Adrijen i Rut.
„Idemo kući, hoćeš li sa nama?“, pitala je Kamij. Zatim se okrenula ka
Tavernijeu i poljubila ga: „Srećna sam što vas vidim, gospodine Tavernije.“
„I ja sam srećan, gospođo D’Aržila. Dobar dan, oče.“
„Dobar dan, Tavernije. Zahvaljujemo što ste sa nama. Kako ste saznali?“
„Od gospođica De Monplejne. Nisam očekivao da ćete biti ovde, oče. Ni vi, ni gospodin D’Aržila.“
„Zahvaljujući vezama mog brata Lika još nas nisu uhapsili, ali bilo bi neoprezno predugo ostati ovde. U toku večeri odlazimo.“
„Već!“, viknula je Lea.
„Ako ostanemo duže, bićemo u opasnosti. Vratićemo se u Montijak da vidimo sa stricem Likom i Fajarom kako možemo da zaštitimo vaša prava.“ Loran im se pridružio i rukovao se s Tavernijeom.
„Srećan sam, Tavernije, što mogu da vam zahvalim za sve što ste uradili za moju ženu. Ostajem zauvek vaš dužnik.“
„Ne preterujte! I vi biste isto tako postupili.“
„Svakako, ali sam svejedno zahvalan.“
Fransoa Tavernije se nekako podrugljivo naklonio, ili se to Lei bar tako učinilo. Zatim se okrenuo prema njoj i kazao:
„Dozvoljavate li da vas otpratim?“
„Ako hoćete.“
Naslanjajući se na njegovu ruku, Lea je sišla na trg pred crkvom, gde su ostavili automobile i kola. Ušla je u Tavernijeov sitroen zajedno s Adrijenom, Kamij i Loranom.
U Montijaku, u hladu lipa u dvorištu bila je spremljena zakuska. Lea je rasejano pustila svoju sestru, Kamij, Rut i tetke da brinu o gostima. Sa čašom u ruci sišla je na terasu.
Dva čoveka su istim pogledima pratila njen vitki crni lik dok je prelazila preko travnjaka. Fransoa Tavernije prvi je skrenuo pogled i obratio se Adrijenu.
„Oče Delmas, hoćete li mi pokazati vinske podrume?“
„Vrlo rado, ali oni su vrlo skromni u poredenju sa podrumima u kojima se čuvaju najbolje vrste vina u pokrajini.“
Njih dvojica odoše ka niskim vratima koja su vodila u dvorište.
„Da li je ovde dovoljno mirno?“, pitao je Fransoa. „Moram da popričam s vama.“
Lea je stajala naslonjena na zidić na terasi, i očima pratila voz koji je u daljini prelazio preko Garone.
„Kamij brine što si sama“, kazao je nežno Loran.
„Zar te je ona poslala? Više bih volela da si sam došao. Zar nemaš ništa da mi kažeš?“, upitala je, osvrćući se.
„Čemu to? Zaboravimo!“
„Zašto da zaboravim? Ne stidim se. Volim te, a i ti voliš mene“, kazala je, hvatajući ga za ruku i odvlačeći ga prema šumarku, daleko od pogleda iz dvorišta.
„Žao mi je zbog onoga što se desilo, loše sam se poneo prema tebi i prema Kamij. Ne znam kako sam mogao...“
„Mogao si zato što si to želeo kao i ja, i zato što me voliš, mada se odupireš tome. Voliš me, čuješ li. Voliš me!“
Tresla ga je dok je to govorila. Kosa, koju je bila podigla i skupila na potiljku, pala joj je na ramena, dajući joj divalj i izbezumljen izgled, kome je on s mukom odolevao. Njene sjajne oči su ga zanosile, poluotvorena usta privlačila, ruke grlile, a telo joj se pripijalo i pomamno pritiskalo uz njegovo. Odustao je od neravnopravne borbe i poljubio usne koje su mu se nudile.
Lea je cenila svoju pobedu i pokušavala da produži uzbuđenje.
Učinilo joj se da čuje korake na pošljunčanoj stazi. Telo joj se i nehotice ukrutilo. Loran ju je odgurnuo, a na zaokretu stazice pojavio se Fransoa Tavernije.
„Tu ste, dragi moj. Vaša žena je baš pitala za vas.“
„Hvala“, promucao je on, kao dečak uhvaćen u nestašluku. Lea i Fransoa su ga gledali kako odmiče dugim koracima.
„Vi zaista uvek morate da se nađete tamo gde ne treba.“
„Verujte, draga prijateljice, da žalim što sam prekinuo ovaj nežni razgovor udvoje“, kazao je drsko. „Pitam se samo šta devojka kao vi nalazi na čoveku kao što je on?“
„I vi se ponavljate. Šta mu zamerate? Sasvim je u redu.“
„Savršen je, da ne može biti savršeniji. Ali šta ćete, ne mogu da vas zamislim uz savršenog čoveka.“
„Svakako me lakše možete zamisliti uz nekog poput vas?“
„Nas dvoje smo na neki način veoma slični. Imamo čudan pojam časti, koji nas može navesti da budemo besmisleno hrabri i koji nam pomaže da nađemo ono što nam odgovara. Kao i ja, i vi ste za sve sposobni, čak i da ubijete da biste dobili ono što hoćete. Vaša želja uvek je jača od inteligencije i nagonske opreznosti. Vi želite sve, Lea, i to odmah. Vi ste razmaženo dete koje se ne ustručava da otme igračku drugom detetu, u ovom slučaju reč je o mužu, pa čak i ako igračka više ne izgleda tako lepo kad je se domognete.“
„To nije istina.“
„Naravno da jeste, ali biste više voleli da vam iščupaju jezik nego da priznate. Kao da je to važno? To što verujete da volite gospodina D’Aržilu nije bitno, proći će vas...“
„Nikada!“
On je drsko i nemarno odmahnuo.
„Pričajmo o nečem zanimljivijem. Morali biste da dođete u Pariz na neko vreme, to bi vas malo razonodilo. Tetke bi se radovale da im dođete u goste.“
„Ne ide mi se sada u Pariz. Moram da ostanem, da sredim očeve poslove.“
„Odraće vam kožu sa leđa. Ponudio sam vašoj porodici usluge svog advokata
Robera. To je pošten i sposoban čovek.“
„Što bih prihvatala vašu pomoć?“
„Zato što vas ja molim“, kazao je blažim tonom.
Stigli su do kraja imanja hodajući putem koji je vodio ispod terase.
„Da se vratimo?“
„Ne, ne želim da gledam sve one ljude, radije bih da budem sama.“
„Ostaviću vas.“
„Nisam pri tom mislila na vas“, rekla je obesivši mu se o ruku. „Hajde da prošetamo do Žerbete!“
Tavernije ju je u čudu pogledao. Koliko je protivurečnosti kod ove devojčice u crnini.
„Do Žerbete?“
„To je kućica u kojoj sam se igrala kad sam bila mala. Upola je ukopana u zemlju i u njoj je vrlo sveže. Tu držimo staro oruđe i detelinu za zečeve. Dugo nisam bila tamo.“
Spustili su se kroz strme vinograde i stigli do krovića od crepova, koji je bio skoro u visini tla. Zaobišli su ga. Strmi puteljak, zarastao u kupine i korov, vodio je do vrata, koja su bila zatvorena. Fransoa je ramenom razvalio zarđalu bravu. Mala prostorija sa zemljanim podom bila je dopola ispunjena senom. Sa greda je visila paučina.
„Ne izgleda baš lepo. U mom sećanju sve je bilo veće.“
Fransoa je skinuo sako i prostro ga po senu.
„Opružite se. Meni ovo mesto baš izgleda dražesno.“
„Nemojte da se rugate. Ovde sam se krila od Rut kad je htela da mi drži časove nemačkog. Iza onog valova ima jedno udubljenje. Što smo se zabavljali!“
„Vi ste još dete“, rekao je sedajući kraj nje.
Njen izraz lica od detinjastog postade izazovan. Pogledala ga je upola sklopljenih očiju, ispruživši se s rukama ispod glave, pa se izvila i besramno isturila grudi.
Fransoa ju je gledao kao da ga sve to zabavlja.
„Prestanite da se igrate zavodnice, jer ću smesta prestati da se ponašam kao stariji brat.“
„Baš vam se tako i sviđam, zar ne?“
„Tako, a i drugačije.“
„Ne prepoznajem vas više. Vi da budete tako razboriti?“
„Ne volim da služim kao zamena.“
„Šta hoćete da kažete?“
„Znate vi to vrlo dobro.“
„A ako se meni tako dopada? Mislila sam da smo isti? Zar me ne želite?“
U jednom skoku našao se na njoj, zadigao joj suknju i rukom zgrabio isturenu stidnicu.
„Droljice mala, nisam...“
Nije stigao da završi. Lea mu se obesila o vrat i pritisnula usne na njegove...

„Baš mi se puši.“
„To nije pametno“, kazao je Fransoa, i izvadio iz džepa kutiju američkih cigareta.
Pušili su goli i oznojeni, sa vlatima sena zalepljenim po koži, isprepletenih nogu. U kolibici je već bilo skoro sasvim mračno.
„Zabrinuće se.“
Ustala je ne odgovarajući, navukla crnu haljinu, smotala u gužvu rublje i čarape i sakrila ih pod kamen, otresla kosu i izašla sa cipelama u ruci.
Pela se natrag ka Montijaku ne okrećući se, a Fransoa ju je sustigao tek na pola puta. Ćutke su došli do terase. Kamij je sedela ispod glicinija i čim je ugledala Leu, ustala je da je zagrli.
„Gde si bila?“
„Nije mi se ništa moglo desiti. Bila sam s našim prijateljem.“
Kamij se ljubazno nasmešila.
„Loran i Adrijen su otišli. Bilo im je žao što se nisu pozdravili s tobom.“
Lea je pomirljivo odmahnula. Okrenula se prema ravnici, naslonila se rukama na topli kamen terase, nagnula se i zagledala u crveni kolut sunca, koje je zalazilo za verdeleski brežuljak.
Nije odgovorila na „zbogom“ koje je rekao Fransoa, ni na poziv Kamij da se vrati u kuću. Malo kasnije začula je zvuk motora, a onda je nastala tišina.
Morski povetarac podizao joj je kosu, a prve zvezde zasjale su na nebu. Spustila se na kolena pored zida, stapajući se s njegovom tamnom masom, i prve suze posle očeve smrti potekle su joj niz lice.
- KRAJ PRVOG DELA -

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:11 pm


Zabilješke


1 Kako se zovete? (Prim. prev.)
2 Da li ste iz porodice Montijak? (Prim. prev.)
3 Kuda da je odnesem? (Prim. prev.)
4 Zar nema nikoga? (Prim. prev.)
5 Da li lekar dolazi? (Prim. prev.)
6 Ne brinite, sve će biti u redu. (Prim. prev.)
7 Donesite mi peškire! (Prim. prev.)
8 Otac mi je lekar, pročitao sam par knjiga iz njegove biblioteke. (Prim. prev.)
9 Hajde, kako vi na francuskom kažete: Držite se! (Prim. prev.)
10 Dečak je! (Prim. prev.)
11 Zahvaljujemo vam, gospodine. (Prim. prev.)
12 Poručnik Frederik Hanke. (Prim. prev.)
13 Doviđenja, gospodine. (Prim. prev.)
14 To ste već učinili. (Prim. prev.)
15 Kuponi za racionalno snabdevanje namirnicama i drugom robom. - prim. prev. (Prim. prev.)
16 Georges Mandel, francuski političar i vođa otpora nemačkoj okupaciji Francuske na početku II svetskog rata, uhapšen u Maroku 1941. godine i ubijen u zatvoru u Francuskoj 1944. (Prim. prev.)
17 francuski pesnik Pjer de Ronsar (Pierre de Ronsard), citat iz pesme „Sonet za Elenu“ („Sonnet a Hellene“). (Prim. prev.)
18 „Srećan Božić!“ (Prim. prev.)
19 Deuxieme Bureau, francuska obaveštajna služba. (Prim. prev.)
20 Devojka s plavim biciklom. (Prim. prev.)
21 Nije potrebno, gospođice, devojka je sa mnom. (Prim. prev.)

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:13 pm



Režin Deforž je rođena 15. avgusta 1935. godine u Francuskoj. Svojim radom izazvala je brojne kontroverzne reakcije francuske kulturne javnosti. Ona je prva žena koja je samostalno otvorila i posedovala izdavačku kuću u Francuskoj. Knjige su joj godinama bile cenzurisane, proganjane i pogrdno nazivane agresivnom literaturom. S druge strane, Režin nazivaju „prvom sveštenicom francuske erotske literature“.

Roman Plavi bicikl, objavljen 1981. godine, u Francuskoj se nalazi u samom vrhu najprodavanijih romana svih vremena.

Preminula je u Parizu 2014. godine.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Plavi bicikl - Režin Deforž

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu