Avenija Anrija Martena 101

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:15 pm



U jesen 1942. godine imanje Montijak se prilično izmenilo. Život je postao težak. Sreću je smenila tuga, a posle vremena bezbrižnosti nastalo je vreme lišavanja. U najgorem razdoblju nemačke okupacije, Lea Delmas je upoznala razna razočaranja, kukavičluk, kolaboracionizam. Neke od njenih najbližih su mučili, drugi su postali izdajnici. Nagonski je pronašla svoj put ka slobodi: pokret otpora.

Nehajući za opasnost, u Parizu punom lažnog uživanja i stvarnog užasa, ona se opire okupatoru nastojeći da spasi one koje voli... Njena volja za životom, mladost i nezadrživa senzualnost omogućavaju joj da nekeko ispliva...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:16 pm




Mojoj ćerci Kamij



PROLOG


U noći između 20. i 21. decembra 1942. godine, do tada toplo vreme počelo je da se kvari; padala je kiša i iz Žironde je svuda duž Garone duvao vetar, hladan za to doba godine.
Čitavog leta su besnele oluje, nekada praćene i gradom, koji je brinuo vinogradare. Sve je nagoveštavalo prosečnu godinu.
Na zvoniku katedrale u Sent Andreu izbilo je četiri.
U ćeliji u tvrđavi Ha, Prosper Gijo i njegov sin Žan probudili su se od zvuka udaraca po vratima. U tami su se pridigli i seli na slamarice, čekajući da se upali svetlo i da dobiju po šoljicu obojene vode, koju su zvali kafa. Žan je mislio na svoju ženu Ivetu, koja je bila zatvorena u kasarni u Budeu i o kojoj nije imao nikakvih vesti od onog julskog dana kada su ih u pet ujutru uhapsili Gestapo i francuska policija, upavši na njihovo imanje Violet u Toru. Ponovo je video hapšenje roditelja i onog para borbenih komunista, Albera i Elizabete Dipejron, koji su došli po oružje za partizansku grupu iz Bordoa.
Gabrijel Flero, majstor stolar, vrisnuo je i probudio se, skočivši iz sna. Tako je bilo svake noći otkako su ga ispitivale one dve bitange iz brigade komesara Poansoa. Stručno su mu polomili sve prste na desnoj ruci, ali nije progovorio. Crpao je hrabrost iz ljubavi koju je osećao za Auroru, devojku kojoj je na Keju Saliner, u prodavnici nameštaja gospodina Kadua, redovno doturao letke, za koje su on i Bergua bili zaduženi. Nije ni znao da mu je i prijateljica uhapšena. Pažljivo je pomerao izmrcvarene prste.
Na susednoj slamarici, Rene Antoan se pridigao gunđajući nešto. Video je lik svog desetogodišnjeg sina Mišela, koji je pružao ruke ka njemu i vikao: „Tata!“ Njega su s majkom Elenom odveli u kasarnu u Budeu. Mora biti da ih je neko prijavio, jer su Nemci pronašli zalihe oružja sakrivene u njihovoj bašti u Beglu.
To je mislio i Rene Kastera. Roditelji i brat Gabrijel su mu uhapšeni 8. jula, a njega su uhapsili 14. Ta porodica je već dve godina krila Jevreje i pomagala porodicama pohapšenih. Kao i Rene Antoan, nije imao vesti o porodici.
U drugoj ćeliji u prizemlju, Alber Dipejron je tešio Kamij Pedrijo, koja je imala samo dvadeset godina. Tako bar nije previše mislio na svoju mladu ženu Elizabetu, koju su uhapsili zajedno s njim.
Aleksandar Pato je stezao pesnice, misleći kako su mu zlostavljali ženu Ivonu, i to pred četverogodišnjim sinom Stefanom. Oboje su bili članovi pokreta otpora, a iznenada su uhapšeni u sopstvenoj kući, u Sent Andre de Konjaku, i odvedeni prvo u Konjak, a zatim u tvrđavu Ha.
Što se tiče Rejmona Bjerža, pitao se koja li je bitanga otkucala njegovu ženu Felisjen i njega da drže tajnu štampariju. Nadao se da baka lepo brine o detetu.
Žan Vinjo iz Langona se čudio kako se jasno seća one devojke u koju su njegovi prijatelji Raul i Žan Lefevr bili tako zaljubljeni, divne Lee Delmas. Poslednji put kada ju je video, vozila je bicikl putem ka svom imanju Montijaku, a kosa joj je lepršala na vetru.
Svetla su se palila u ćelijama, jedno po jedno. Zatvorenici su trljali oči i polako ustajali.
Od juče su svi znali.
Cele noći je vetar duvao u naletima, i provlačio se ispod vrata i između razdvojenih dasaka baraka u logoru Merinjak, donoseći malo svežeg vazduha ljudima koji su ležali ispruženi na neudobnim metalnim ležajima, jedva prekrivenim trošnim slamaricama. Bilo je pet ujutru, a zatvorenici nisu spavali.
Lisjen Valina iz Konjaka mislio je na svoje troje dece, a naročito na malog Serža, koji je napunio sedam godina, i koga je Margo, njegova žena, previše mazila. Kako su ih grubo Nemci bacili u kamione! Gde li su sada?
Gabrijel Kastera je mislio na oca Albera, koga je poljubio nekoliko sati pre toga, kada su došli da ga odvezu u baraku, malo dalje od drugih. Sećanje na njegovo lice, izbrazdano suzama, bilo je nesnosno. Dobro je da je tu Rene, njegov stariji brat.
Žanu Lapejradu se stezalo srce dok je gledao Renea de Oliveriju, i onog dečaka kome nije znao ime, kako noću sviraju harmoniku da bi oterali strah. Kako su samo bili mladi! Berta, gde li si sada?
„Nemoj odgajati dete u duhu mržnje i osvete“, pisao je Frank Sanson ženi.
U logoru je vladala neuobičajena živost. Kroz vrata, koja su se naglo otvorila, Rajmon Rabo je video kamione Vermahta, okružene desetinama vojnika u maskirnim uniformama. Vlažan i hladan vazduh ga je iznenadio. Još je bio mrak. Svetiljke, koje su držali vojnici, osvetljavale su velike bare. Nemci su ispred vrata postavljali mitraljez. Harmonika je zamuknula.
Od juče su svi znali.
Pomoćnik upravnika Rusoa, koji je pričao s nekim nemačkim oficirom, zaputio se ka baraci.
„Izlazićete onako kako vas budu prozvali, nemojte da vas gospoda čekaju već požurite. Espanje, Žugur, Kastera, Nutari, Portje, Valina, Šarden, Meje, Voanje, Eloa...
Jedan po jedan, zatvorenici su izlazili, vojnici su ih gurali u vrstu, a oni su podizali okovratnike i nastojali da natuku beretke, ili kačkete, na glavu.
„Požurite, penjite se u kamione. Žone, Brujon, Menije, Pueh, Mulija...“
Frank Samson je, sa svom gracioznošću svoje dvadeset dve godine, prvi uskočio u kamion.
Po logoru se širila priča. Iza prozora svake barake virili su zatvorenici, koji su bili tajno obavešteni. Jedan, dvojica, desetorica, stotina njih je zapevušila Internacionalu. Zvuk im je širio grudi i prenosio se prema onima koji su odlazili, hrabro i dostojanstveno. Blato, kiša, lajanje naredbi stražara, sve je to nestajalo pred veličanstvenim zvucima koji su donosili nadu.
Bilo je sedam sati ujutru. Kamioni su izlazili iz kasarne Bude, iz tvrđave Ha i logora Merinjak i vozili putem za Suž. Pri prolasku konvoja, žene su se krstile, a muškarci skidali kape. U kamionima, zatvorenici su bili izgubljeni u mislima i ravnodušni prema četvorici vojnika, koji su upirali oružje u njih. Džombe na neravnom putu bacale su ih jedne na druge.
Kamioni su se zaustavili. Vojnici su skidali cerade, spuštali stranice kamiona i skakali na pesak.
„Schnell... Schnell... Aussteigen...“1
Zatvorenici su se zgledali, okupljeni u uglu, i mahinalno se prebrojavali. Sedamdeset ih je. Bilo ih je sedamdeset... sedamdesetoro koje je od juče znalo da će umreti.
Posle atentata na nemačkog oficira Karla Oberga u Parizu, šef SS službe i policije i Helmut Nohen tražili su od vlade u Višiju listu od sto dvadeset talaca. Četrdeset šest zatvorenika iz logora u Kompjenju i Romanvilu ispunjavali su uslove. Vilhelm Doze iz Gestapoa u Bordou dopunio je tu listu.
„Gabrijele!“
„Rene!“
Braća Kastera su se bacila jedan drugom u naručje. Svaki od njih se nadao da će samo on umreti...
Neki debeljuškasti oficir je stao pred taoce i nešto im pročitao: to je, nesumnjivo, bila presuda. Nije im bilo važno. Odjednom je neki glas stihovima Marseljeze nadjačao Nemčev glas:


„Hajdemo, deco otadžbine...
... Dan slave je došao...
... Protiv nas su tirani....
... Krvav barjak podigli...“
Najpre bojažljivo, pesma se zaorila pred neprijateljem. Nisu razumeli strašne reči, ali su shvatili da se zbog njih uplašena gomila pretvorila u hordu koja vapi za osvetom.


„... Čujete li kako po poljima
Reže ti divlji vojnici...“
Na svakih pet metara bio je po jedan stubić. Bilo ih je deset duž peščanog nanosa do koga su doveli prvih deset ljudi. Vezali su ih za stubiće; svi su odbili da im vežu oči. Neki stari, drhtavi sveštenik ih je blagoslovio. Palo je naređenje... ispaljena je prva salva... pod mecima su se trzala tela, koja su se zatim polako smirila...
Glasovi su nakratko umukli da bi se zatim još jače orili u kišnom jutru:


„Na oružje, građani...“


Sedam puta je pucano. Tela pobijenih ubačena su u plitak jarak, iskopan iza onog peščanog nanosa. Kiša je prestala. Bledo sunce je obasjavalo peščaru. Miris pečuraka i borovine mešao se s mirisom baruta. U dnu stubića, krv se mešala s vodom u barice, koje je pesak lagano upijao.
Pošto su obavili zadatak, vojnici su otišli. Bilo je devet sati ujutru u Sužu kod Bordoa, 21. septembra 1942. godine.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:17 pm


POGLAVLJE 1.


Posle smrti Pjera Delmasa, njegova sestra Bernadet Bušardo pokušala je da preuzme brigu o kući. Dobra žena je imala dobru volju, ali nije bila sposobna da vodi imanje kao što je Montijak.
Sedela je za bratovim radnim stolom i rasturala hartije, šmrckajući prema Kamij d’Aržili, koja se ponudila da joj pomogne:
„Bože, šta će biti s nama? Ne razumem se u te brojeve. Treba pitati Fajara, upravnika.“
„Idite da se odmorite, gospođo! Ja ću probati da nešto razjasnim.“
„Hvala, mala moja Kamij, tako ste ljubazni“, kazala je ustajući... „Lea će morati da se pribere“, dodala je skidajući naočare, „a ni ja ne mogu da dođem sebi, ali se bar trudim.“
Kamij se na silu osmehnula:
„Vi ste svakako jači.“
„Svakako“, saglasila se Bernadet Bušardo.
Što je ova žena glupava, pomislila je Kamij.
Čuli su se teški koraci na stepenicama, škripanje desetog stepenika, a zatim je u uspavanoj kući opet nastala tišina, koju su povremeno narušavali naleti hladnog novembarskog vetra, od koga su se tresli zidovi i treperio plamen u ognjištu. Kamij je stajala usred zagrejane sobe i gledala u vatru, ne opažajući je. Odjednom se cepanica u kaminu prelomila i rastavila u padu, a iskre su se razletele po tepihu. Mlada žena se trgla i dohvatila mašice da pokupi komadiće žara. Pri tom je dodala još jedan komad drveta na vatru, što je izazvalo veselo pucketanje.
Pritegla je pojas kućne haljine i vratila se za pisaći sto Pjera Delmasa.
* * *

Kamij je radila dobar deo noći, ne dižući glavu osim da povremeno protrlja bolni potiljak.
Na satu s klatnom izbilo je tri.
„Zar još nisi legla?“, povikala je Lea, ulazeći.
„Koliko vidim, ni ti ne spavaš“, rekla je Kamij, s nežnim osmehom.
„Došla sam da uzmem neku knjigu, ne mogu da spavam.“
„Jesi li uzela tablete koje ti je dao doktor Blanšar?“
„Jesam, ali one doprinose tome da mi se danju spava.“
„Reci mu to, neka ti da neke druge, moraš da se ispavaš.“
„Htela bih, ali se plašim. Čim zaspim, pojavi mi se onaj čovek iz Orleana, lica prekrivenog krvlju. Kreće ka meni... pokušava da me zgrabi i kaže: ’Što si me ubila, kučko, droljo mala? Dođi da ti pokažem kako je lepo voditi ljubav s mrtvacima. Siguran sam da će ti se dopasti. Zar ne?... Đubre malo, ti voliš ovakve lešine, ti...“
„Ama prestani!“, povikala je Kamij, hvatajući je za ramena i drmusajući je. „Prestani!“
Zbunjenog lica, Lea je prevukla rukom preko čela i srušila se na staro kožno kanabe.
„Ti to ne možeš da zamisliš... To je strašno, a naročito kada mi kaže: ’Dosta smo se igrali, sada ćemo potražiti tvog oca: on nas čeka u prijateljskom društvu crva’...“
„Ama ćuti!“
„... ’i tvoje drage mame.’ Onda idem za njim i dozivam majku.“
Kamij se spustila na kolena i uzela je u naručje, ljuljajući je kao što je ljuljala sina Šarla kada bi se vičući uspravio u krevetu, preplašen lošim snom.
„Dobro, smiri se. Ne misli više na to. Ubile smo ga zajedno. Sećaš li se... Ja sam pucala prva. Mislila sam da je mrtav.“
„To je tačno, ali sam ja i samo ja bila ta koja ga je stvarno ubila.“
„Nisi imala izbora, bilo je ili on ili mi. Tvoj stric Adrijen je kazao da bi na tvom mestu učinio isto.“
„To je kazao da mi ugodi. Zar misliš da bi on to uradio?... Dominikanac?... Da ubije nekoga?“
„Ako bi bio prisiljen, mislim da bi.“
„To su mi rekli i Loran i Fransoa Tavernije. No, ubeđena sam da Adrijen nije u stanju da to uradi.“
„Dosta priče o tome. Završila sam sa sređivanjem računa tvog oca. Situacija nije tako sjajna. Ne razumem ništa od tog Fajarovog poslovanja. Ako malo stegnemo kaiš, nekako ćemo se izvući.“
„Kako ćemo to još stegnuti kaiš?“, povikala je Lea, ustajući. „Meso jedemo jednom nedeljno, i to kakvo? Da nas je manje, možda bismo i mogli, ali ovako...“
Kamij je pognula glavu.
„Znam da smo ti veliki teret. Kasnije ću ti nadoknaditi sve što si potrošila na nas troje.“
„Ama ne luduj, nisam na to mislila.“
„Znam da nisi“, kazala je tužno Kamij.
„Nemoj da praviš takvo lice. Zbilja ne smem ništa da ti kažem.“
„Oprosti mi.“
„Nemam šta da ti oprostim, ti si svoje učinila... A učinila si i dosta za mene, u ovom času.“
Lea je razvukla dvostruke zavese. Mesečina je hladnim svetlom obasjavala šljunak u dvorištu dok je vetar kidao poslednje listove sa stare lipe.
„Misliš li da će rat još dugo potrajati?“, pitala je. „Svi smatraju da je sasvim normalno da vlada u Višiju sarađuje s Nemačkom...“
„Ne, Lea, ne misle svi tako. Pogledaj samo ljude oko nas. Znaš bar desetak ljudi koji su nastavili borbu...“
„Šta je desetak ljudi prema hiljadama koje svakodnevno skandiraju ’Živeo Peten’?“
„Uskoro će biti stotine i hiljade koje će povikati ne.“
„U to više ne verujem... Svi misle samo kako da ne ostanu gladni i da se ne smrznu.“
„Kako možeš to da kažeš? Francuzi su još pod utiskom poraza, ali njihovo poverenje u maršala već je poljuljano. Čak mi je i Fajar pre neki dan kazao: ’Gospođo Kamij, zar vam se ne čini da je stari malo preterao?’...“
„Hoće da ti zamaže oči, znam ga ja, to je prepredenjak. Želi da zna šta misliš da bi to iskoristio kad mu zatreba. Za njega važi ono: RAD, PORODICA. DOMOVINA.“
„Važi i za mene, ali ne na sasvim isti način.“
„Budi oprezna. Jedini njegov cilj je da nam otme Montijak. Neće ustuknuti ni pred čim. A osim toga, ubeđen je da je njegov sin Matija otišao zbog mene.“
„Pa to je donekle i bilo tako, zar ne?“
„Nije tačno“, besno je povikala Lea. „Nije moja greška što nije hteo ništa da čuje, što je više voleo da ode u Nemačku da nešto zaradi nego da radi na Montijaku.“
„Preteruješ, draga, dobro znaš što je otišao.“
„Ne!“
„Zato što te je voleo.“
„Pa to je baš lepa priča! Ako me je voleo, kao što ti kažeš, trebalo je da ostane da mi pomogne i da spreči svog oca da nas potkrada.“
„Mogao je i da se pridruži generalu De Golu, ali je pre toga otišao.“
„Ti si suviše trpeljiva.“
„Nisam, ali razumem ga kad je reč o ljubavi... Ne znam šta bih ja uradila na Fransoazinom ili Matijinom mestu... Možda bih postupila isto kao i oni.“
„Pričaš koješta. Ti ne bi zatrudnela s Nemcem, kao jadna Fransoaz.“
„Nemoj tako da pričaš o sestri!“
„Pa i nije mi neka sestra. Zbog nje je tata umro.“
„Nije baš tako, doktor Blanšar je kazao da je njegovo srce bilo opterećeno već godinama, i da je, uprkos svim molbama tvoje majke, odbijao da se leči.“
„Ne želim da znam ništa o tome. Da ona nije otišla, i on bi bio živ“, povikala je Lea i prekrila lice rukama, a ramena su joj se tresla od jecanja.
Kamij je prigušila nežnost koju je osećala prema prijateljici. Kako Lea može toliko da ignoriše osećanja drugih ljudi?
„U tome je njena snaga“, govorio je Loran. „Ona vidi samo ono što je pred njom. Prvo nešto uradi, pa postavlja pitanja. To nije znak nedovoljne inteligencije, već preterane životne snage.“
Lea se uzdržavala da ne lupa nogama o pod, kako je činila kad je bila dete. Okrenula se prema Kamij.
„Nemoj tako da me gledaš. Idi da spavaš, vidi kako izgledaš.“
„U pravu si, umorna sam. I ti, takođe, treba da legneš. Laku noć.“
Kamij joj je prišla da je poljubi. Lea ju je ravnodušno pustila da to učini i nije joj uzvratila poljubac. Mlada žena nije kazala ništa, već je izašla iz sobe.
Besna na Kamij, kao i na samu sebe, Lea je ubacila cepanicu u kamin i iz ormana pored biblioteke izvukla škotsko ćebe, u koje je njen otac voleo da se umota; ugasila je lampu i opružila se po kanabeu.
Nije dugo posmatrala igru plamenova. Njihovo poigravanje ju je uspavalo.
Od očeve smrti Lea je često provodila noći na tom omiljenom mestu, jedinom na kome je nisu opsedali porodični duhovi.
Probudila ju je hladnoća. Trebalo je da donesem jorgan, pomislila je. Razvukla je zavese i učinilo joj se da se našla usred oblaka, toliko je magla bila gusta. Iza tog zastora se naziralo svetio. Prolepšaće se, mislila je. Pažljivo je raspalila vatru i malo se grejala uz nju. Mahinalno je brojala otkucaje sata. Jedanaest. Već je bilo jedanaest sati!... Što li su je pustili da se tako uspava.
Na velikom kuhinjskom ognjištu buktala je vatra od čokota vinove loze i obasjavala veliku prostoriju, koja je bila u priličnom mraku zbog magle. Na stolu prekrivenom plavim voštanim platnom bile su šolja i salveta, u koju je bila umotana kifla. S gurmanskim uživanjem, Lea je raširila nozdrve na taj lepi miris. To mora da je Sidonija umesila, pomislila je. Na uglu štednjaka nalazila se starinska posuda za kafu od plavog emajla. Lea je sipala tečnost, koja je bila kafa samo po imenu. Srećom, mleko joj je popravljalo ukus.
Dok je jela, upitala se: „Koji je danas dan kada imamo kifle?“ Kada je podigla oči i videla na kalendaru velike brojeve - 11. novembar - dobila je odgovor... Sidonija je na svoj način slavila kraj rata 1914. godine. S radosnim osmehom je slegnula ramenima. Kad li će se ovaj rat završiti? Već traje više od dve godine!... Danas, 11. novembra 1942. godine, Francuska je još bila podeljena u dva dela: sve veći broj mladih ljudi odbijao je da ide na rad u Nemačku i bežao u brda ili u šumu, formirajući odrede koji su tražili komandanta, a često su preživljavali zahvaljujući samo velikodušnosti lokalnog stanovništva ili pljačkajući. U svom sektoru, Loran d’Aržila je bio zadužen da okuplja te odmetnike i da ih povezuje s postojećom mrežom. Loran... Nije ga ponovo videla od očeve sahrane. Jednom mu se žena, Kamij, pridružila u Tuluzi, a Lea je bila prosto bolesna od ljubomore. A šta li je bilo s Tavernijeom? Mogao je bar da se javi. Bio je, ipak, njen ljubavnik, zar ne? Zbog njega je preživela najgori strah u životu: prepala se da je trudna. Ta lažna uzbuna doprinela je da shvati pometnju u kojoj se našla njena sestra Fransoaz, čije dete treba uskoro da se rodi. Fransoaz joj je napisala pismo i molila je da dođe do nje kada se bude porodila. Obuzeta bolom i mržnjom, Lea joj nije odgovorila.
„Kamij, Rut, Lea, tetka Bernadet!“, vikala je Lora, ulazeći u kuhinju.
„Šta se događa?“, pitala je Lea, ustajući.
„Lora, da li ti toliko vičeš?“ pitala je Rut, i sama ulazeći. Sva zadihana, Leina mlađa sestra nije bila u stanju da odgovori.
Fajar je ušao na vrata iz „uličice“, zajedno sa ženom.
„Jeste li čuli?“
„Jesmo li čuli šta? Pričajte!“ rekla je Rut.
„Švabe...“
„Šta Švabe?“ povikala je Lea.
„Ukinuli su slobodnu zonu“, kazala je Lora u jednom dahu.
Lea se svalila na stolicu. Preko puta nje je Kamij, koju nije videla kada je ušla, stezala dete na grudi, a ono je, misleći da je u pitanju neka igra, prasnulo u smeh.
„Čuli smo to na radiju“, kazao je Fajar.
„Radio Pariz je javio da su dnevni okupacioni troškovi oko petsto miliona franaka. Kako li će naći toliki novac?“, dodala je njegova žena.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:18 pm


POGLAVLJE 2.


Kuća gospođica De Monplejne veoma se promenila od Leinog poslednjeg boravka u Parizu. Dva stana, smeštena na istom spratu i spojena vratima, koja su ranije vrvela od života, bila su sada prepuštena hladnoći. Sestre i njihova služavka bile su smeštene u četiri prostorije: one koje su mogle bar donekle zagrejati. Tri sobe u dnu hodnika i ceo Albertinin stan nisu se upotrebljavali, a nameštaj je bio pokriven belim čaršavima, kapci na prozorima spušteni, a kamini ledeni. Gospođice su se navikle na ta ograničenja. Sve ono što nisu mogle da greju nazvale su „ledara“, i tamo nisu ni odlazile.
„Shvataš da je nismo mogli ostaviti samu i bolesnu u tom hotelu, tvoja majka nam to ne bi nikada oprostila“, kazala je Liza de Monplejne, ulazeći u sobu s mokrom maramicom u ruci.
„Ne treba se na to vraćati, to je bila naša rođačka i hrišćanska dužnost“, suvo je dodala njena sestra Albertin.
Stojeći u njihovom malom pariškom salonu, Lea je osećala da je spopada bes.
Jedno zbrkano pismo koje je Albertin poslala, što na nju uopšte nije ličilo, navelo je Leu da požuri na prvi voz za Pariz, pošto je pola dana provela čekajući na pretrpanoj stanici Sen-Žan u Bordou. Kad je stigla u Univerzitetsku ulicu, Estel, guvernanta i služavka gospođica De Monplejne, umotana u brojne šalove, dočekala ju je s vidnim olakšanjem, ponavljajući, kao da želi da samu sebe ubedi u to:
„Najzad ste stigli, gospođice Lea, najzad ste stigli...“
„Šta se dešava, Estel? Gde su tetke? Jesu li bolesne?“
„Kad biste znali, gospođice Lea...“
„Lea, najzad si došla!“, povikala je Liza, koja je ogrnula bundu preko kućne haljine.
Malo zatim pojavila se i Albertin, a za njom je išao ćovek s lekarskom torbom. Tetka ga je otpratila do vrata i kazala mu:
„Do viđenja sutra, doktore.“
Lea je s čuđenjem gledala u tri žene.
„Hoćete li mi najzad reći ko je to bolestan?“
„Tvoja sestra, Fransoaz“, kazala je Albertin.
Na taj odgovor Lea je ostala bez reči. Zatim se, začudo, naljutila. Njeni grubi komentari naveli su osetljivu Lizu da se opet rasplače.
„Lea, Lea, jesi li to ti?“, pitao je neki slab glas kroz vrata, koja su se polako otvorila.
U okviru vrata se pokazala Fransoaz, čiji se veliki stomak video i ispod pokrivača kojim se ogrnula.
Albertin se užurbala.
„Šta radiš na nogama? Doktor ti je zabranio da ustaješ.“
Ne slušajući tetku, Fransoaz je pošla ka sestri ispruženih ruku. Pokrivač joj je skliznuo s ramena, pa se videlo da joj je stomak ogroman, a to je naglašavala i preuska spavaćica, dok joj je lice bilo vrlo mršavo.
Pale su jedna drugoj u naručje.
„O, Lea... hvala ti što si došla.“
Lea ju je odvela u njenu sobu, koja je, kao i mali salon, bila slabo zagrejana.
Čim je legla u krevet, zgrabila je sestru i prinela njenu ruku usnama, ponavljajući:
„Došla si...“
„Smiri se, draga, biće ti zlo“, kazala je Albertin, nameštajući jastuke.
„Ne, tetka, od radosti nikome nije pozlilo. Lea, ispričaj mi sve. Sve što se događalo na Montijaku.“
Dva sata posle toga njih dve su još ćaskale.
* * *

Lea nije mogla da se natera da ustane iz toplog kreveta i izvuče se iz polusna u kome je lebdela otkako se probudila. Pomisao da ustane i odeva se u hladnoj sobi bila je nesnosna. Kad bi samo mogla da ostane u krevetu, tu, na toplom, do kraja zime, do kraja rata...
Sa čuđenjem se prisećala da je sinoć uživala s Fransoaz u sećanju na srećne dane detinjstva. Posle kratkog vremena osetile su neku solidarnost koju ranije nisu osećale. Imale su osećaj da su se ponovo našle, ali su pažljivo izbegavale temu koja ih je obe opsedala: rođenje deteta i Fransoazinu budućnost.
Neko je pokucao na vrata. To je bila Estel, s doručkom na poslužavniku.
„Šta? Čaj? Pravi šećer?“, vikala je Lea uspravljajući se. „Kako ste to postigle?“
„Ovo je prvi takav doručak posle tri meseca. To je u tvoju čast! Snabdevamo se zahvaljujući jednom prijatelju gospođe Milštajn... Čini mi se da je to neki pisac.“
„Rafael Mal?“
„Da, to je on. To je gospodin sa sumnjivim navikama. Jednog dana sam ga videla na terasi kafea De Mago s nekim mladim nemačkim oficirom, kog je držao oko struka i nešto mu šaputao u vrat. Svi su se okretali od njih, u neprilici.“
Lea se jedva uzdržala da se ne osmehne, što stara služavka ne bi shvatila.
„Pričala sam o tome s gospođicama i kazala sam im da više ne primaju tog gospodina“, nastavila je Estel. „Gospođica Liza je odgovorila da ja svuda vidim zlo i da je gospodin Mal pravi kavaljer, kao i da, zahvaljujući njemu, nećemo sasvim umreti od gladi. Što se tiče gospođice Albertin, ona je rekla da ničemu ne treba suditi po izgledu. Šta vi o tome mislite, gospođice?“
„Ne znam baš dobro gospodina Mala, Estela. Ipak ću reći tetkama da budu oprezne s njim.“
„Odnela sam posudu s vrućom vodom u kupatilo i uključila električni radijator. Ne greje previše, ali ipak malo ugreje prostoriju.“
„Hvala, Estel, rado ću se okupati.“
„Kupanje!... Prošli su već meseci kako se kada ne puni. Gospođice idu u javno kupatilo, jednom nedeljno.“
„E to bih tako volela da vidim! Svakako ne smeju da se svuku pre no što uđu u vodu.“
„Nije lepo da se rugate, gospođice Lea. Težak nam je život ovde. Mrznemo se i gladujemo. Takođe se i plašimo.“
„Čega se plašite? Ovde i ne rizikujete mnogo.“
„Ko zna, gospođice. Sećate li se one gospođe s prvog sprata, s kojom su vaše tetke ponekad pile čaj?“
„Gospođe Levi?“
„Da. E pa Nemci su došli da je uhapse. Bila je bolesna, izvukli su je iz kreveta i odveli, u spavaćici. Gospođica Albertin je obavestila gospodina Tavernijea...“
„... Tavernijea?“
„... da ga zamoli da se raspita o njoj.“
„I šta je bilo?“
„Kada je došao, posle nekoliko dana, bio je veoma bled i delovao je zastrašujuće.“
„Kazao je da su je odveli u Dransi, a zatim u neki logor u Nemačkoj, zajedno s još hiljadu ljudi. Posle njenog odlaska, u taj se stan doselila neka glumica, koja vodi buran život i prima nemačke oficire. Prave đavolsku buku. Niko ne sme da se požali, svi se boje odmazde.“
„Kad je gospodin Tavernije dolazio poslednji put?“
„Pre oko tri nedelje. On je navaljivao na vaše tetke da pozovu Fransoaz kod sebe.“
Lea je osećala da joj srce brže kuca. Fransoa je brinuo o njenim tetkama i sestri...
„Sad vas ostavljam, gospođice, izgleda da u Ulicu De Bisi oko podne stiže riba. Ne smem da zakasnim, jer ću videti samo zadnji deo praznog kamiona.“
Lea se brzo spremila, navukla preko plave vunene haljine crnu bluzu i jaknu, obula tople cipele, i tako odevena otišla sestri u sobu.
Sedeći u krevetu, umotana u ružičaste šalove koji su joj isticali ten, Fransoaz je delovala odmorno. Bila je brižljivo očešljana i smeškala se Lei.
„Dobro jutro, jesi li lepo spavala?“, pitala je. „Ja se već mesecima nisam ovako lepo naspavala. To je sve zahvaljujući tebi.“
Lea ju je poljubila ništa ne odgovorivši.
„Tako je lepo što si došla... Brzo ću se oporaviti. Ne želim da izostanem s premijere komada Anrija de Monterlana Mrtva kraljica.“
„Kad je ta premijera?“
„Osmog decembra, u pozorištu Komedi fransez.“
„Osmog decembra? Pa to je prekosutra!“
„Pa šta? Čekati bebu ne znači biti bolestan. Videćeš kad na tebe dođe red.“
„Nadam se da nikada neće.“
„Što? Divno je kad čekaš dete čoveka koga voliš.“
Pošto se Lea namrštila, Fransoaz je shvatila da je preterala. Pocrvenela je i spustila glavu. Zatim je prikupila svu hrabrost i podigla pogled, pa je rekla drhtavim glasom:
„Znam šta misliš. Pokušavala sam da ubedim sebe kako grešim što volim Ota. Nisam u tome uspela. Sve mi se kod njega dopada: njegova dobrota, ljubav prema muzici, talenat, hrabrost, čak i to što je Nemac. Jedino želim da se taj rat završi. Ti to razumeš, zar ne? Pokušaj da razumeš.“
Lea nije bila u stanju da o svemu tome misli mirno i sabrano. Nešto se duboko u njoj bunilo protiv te ljubavi, koja ju je sablažnjavala. Istovremeno je sasvim dobro shvatala da Oto i Fransoaz imaju mnogo toga zajedničkog. Da nije bio Nemac, bio bi idealan zet, bio je veoma šarmantan.
„Šta ćeš da radiš?“, pitala je.
„Venčaću se s njim čim se vrati iz Berlina i dobije dozvolu od pretpostavljenih. Obećaj da ćeš mi doći na venčanje. Molim te, obećaj mi.“
„Pa, to će zavisiti od trenutka. Ako to bude u vreme berbe, ili u proleće, neću moći.“
„Snaći ćeš se nekako“, rekla je Fransoaz smeškajući se, srećna što je nije odmah odbila. „Oto je divan, piše mi svakodnevno, veoma je zabrinut zbog mene i bebe. Ostavio me je na čuvanje Frederiku Hankeu. Sećaš ga se, pomogao je Kamij da se porodi.“
„Pa dobro je to, u slučaju nužde moći će ponovo da izigrava babicu.“
To je bilo rečeno tako ironičnim tonom da Fransoaz nije mogla da zadrži suze. Lea se postidela zbog svoje grubosti. Možda bi zamolila sestru za oproštaj da tetka Albertin nije ušla u sobu.
„Lea, neko te traži telefonom. Fransoaz, šta ti je?“
„Ništa, tetka, malo sam umorna.“
„Halo, ko je pored telefona?“
„Jeste li vi Lea Delmas?“
„Jesam. A ko ste vi?“
„Zar me ne prepoznajete? Imate li bar malo sluha?“
„Nemam. Kažite mi ko ste ili spuštam slušalicu.“
„Uvek živahni, kako vidim. Dakle, draga moja, napregnite se.“
„Nemam želju da se naprežem, a i takva mi šala deluje glupo.“
„Ne spuštajte slušalicu! Sećate li se restorana Šapon fen, Mandelovih trešanja, Male Žironde, Crkve svete Eulalije, Ulice Sen-Žene...“
„Rafaele!...“
„Trebalo vam je dosta vremena!“
„Oprostite, ali užasavam se tih telefonskih misterija. Kako ste znali da sam u Parizu?“
„Uvek sam dobro obavešten o prijateljima. Kad ćemo se videti?“
„Ne znam. Tek sam stigla.“
„Doći ću na čaj u pet. Ne brinite ni o čemu, doneću sve što treba. Vi samo zagrejte vodu.“
„Ali...“
„Kako su vaša šarmantna sestra i vaše gospođice tetke? Prenesite im moje izraze poštovanja. Videćemo se uskoro, draga. Radujem se tome.“
Rafael Mal je prekinuo i ostavio Leu zbunjenu. Kako li je samo znao? Zadrhtala je od glave do pete, obuzeta osećanjem mučnine.
„Nemoj da stojiš tu, u tom ledenom predsoblju, prehladićeš se, draga.“
Poskočila je kada je čula Lizin glas.
„Jeste li davno videle Rafaela Mala?“
„Ne znam, možda pre nekih petnaest dana.“
„Znači da je video Fransoaz?“
„Nije, ona je došla dan posle njegove posete i od tada se nije makla odavde. Što me sve to pitaš?“
„Sad mi je Rafael Mal upravo telefonirao i pitam se kako zna da sam u Parizu.“
„To je slučajno.“
„Kad je neko kao on u pitanju, ne verujem u slučaj.“
Liza je slegnula ramenima u znak neshvatanja.
„Da, zaboravila sam, doći će na čaj.“
„Pa nemamo ništa u kući!“
„Kazao je da će, osim vruće vode, sve drugo doneti.“
Kad je sat izbio poslednji put dok je otkucavao pet, zazvonilo je i zvono na vratima. Estel, koja je preko uobičajene bluze stavila besprekorno belu kecelju s volanom, otišla je da otvori vrata. Polusakriven hrpom naslaganih paketa uvezanih trakama, ušao je Rafael Mal.
„Brzo, dobra Estel, pomozite mi da se sve ove lepe grickalice ne sruče na tepih.“
Mrmljajući nešto, služavka ga je oslobodila paketa.
„Rafaele, sjajni ste!“
„Lea!“
Dugo su se zgledali pre nego što su prišli jedno drugome, kao da su želeli da pogledom upiju što više pojedinosti.
Bili su veoma različiti - imali su različite životne koncepcije, različite prijatelje, različito viđenje ljubavi, ali je postojala neka prijateljska privlačnost protiv koje nisu mogli da se bore i koja ih je gurala jedno ka drugome. Od njih dvoje, Rafael je bio taj koji je sebi postavljao više pitanja u vezi s onim što je nazivao „neiskvarenim delom svoje prirode“. On je bio prevarant, lažov, lopov, policijski doušnik, saradnik Gestapoa, Jevrejin, povremeni saradnik časopisa kao što su Ja sam svuda, Pilori, Gringoar i Nova vremena. Njegov antisemitizam je zgranjavao direktore i urednike tih listova, čiji je glavni posao bio, inače, opanjkavanje Jevreja... Prema Lei se postavio kao stariji brat koji želi da zaštiti sestricu od životnih nedaća.
„Lepa moja prijateljice, vi ste pravi praznik za oči i dušu, očaran sam kad vas vidim.“
Ona se nasmejala onim pomalo muklim smehom, koji je zbunjivao muškarce i nervirao žene, i poljubila ga u oba obraza.
„Sigurna sam da grešim, ali mi je drago da vas vidim.“
„Zašto morate u istoj rečenici reći nešto prijatno i još nešto mnogo neprijatnije? Ja sam dobri princ koji samo želi da pruža zadovoljstvo. Kada sam ušao, rekli ste da sam sjajan. Ja sam zbilja šik, zar ne?... Najviše se ponosim cipelama. Nisu loše, šta mislite? Koštale su celo bogatstvo. Pravio sam ih po meri, kod Hermesa.“
„Gde ste našli novac za to? Jeste li opelješili neku vremešnu damu, prodali se nekom nemačkom kapetanu, debeljuškastom i rumenom, ili podvodili nekog mladića fine kože?“
„Niste daleko od istine. Šta ćete, draga, čovek kroji sreću po svojoj meri, a ta je mera najčešće novac... Pošto sam ocenio da bi bez novca ona jadna sreća, koja mi je uopšte poznata, pobegla od mene, odlučio sam da je se domognem. U ovom času nema ničeg lakšeg. Sve je na prodaju: ljudska tela i savesti. Ja prodajem jedno ili drugo, prema prilici, ili oboje, ako je kupac velikodušan.“
„Vi ste besramni.“
„Dobro je tako nesavršeno da me ne zanima. Velika je greška, moja šarmantna prijateljice, smatrati čoveka razumnim bićem... Mogućnost razmišljanja ne uključuje obavezno razum. Uvek sam mislio da uživati u razumu znači biti mediokritet. Treba jednog dana da napišem Elegiju o mediokritetima. To bi odjeknulo u književnim krugovima. U očekivanju tog remek-dela, dozvolite da iskažem poštovanje vašim gospođicama tetkama i gospođi vašoj sestri.“
U Fransoazinoj sobi, na okruglom stolu pokrivenom vezenim stolnjakom, bio je postavljen pribor za čaj iz boljih dana.
„Mora da ste poharali sve poslastičarnice i delikatesne radnje u Parizu!“, viknula je Lea kad je ušla u sobu i našla se pred tanjirima punim čokoladica, sitnih kolača, kolača s kremom i ušećerenog voća.
„Nemojte misliti da nije tako, imao sam muke dok sam sve to prikupio: kolačići s glazurom su od Lamurea, iz Ulice Sen-Silpis, oni s kremom su od Žerboa, u Ulici Sevr, čokoladni kolač je naravno od Burdalua, marcipani od Galpena, Ulica Di Bak, a ostalo sam nabavio kod Debova i Galea, u Ulici Sen-Per; oni se reklamiraju kao ’snabdevači nekadašnjih francuskih kraljeva’.“
„Mi smo se pre rata takođe snabdevali kod njih“, uzdahnula je Liza, bacajući žudni pogled na slatkiše.
„Što se tiče čaja“, nastavio je Rafael, izvlačeći kutiju iz džepa, „doneo mi ga je prijatelj iz Rusije. Veoma je dobar, jak i mirisan. Kazaćete mi šta mislite o njemu.“
„Gospodine Male, vi nas kvarite... To je tako lepo od vas. Kako ćemo vam zahvaliti za sve te divote?“
„Tako što ćete ih pojesti, moje dame.“
U narednih nekoliko minuta samo se čuo rad vilica. Fransoaz je prva rekla da više ne može ni zalogaja, a ubrzo su to kazali i Albertin i Rafael. Samo su Liza i Lea nastavile da se kljukaju. Ruke su im se nevrovatnom brzinom kretale od stola do usta. Tetka i sestričina nisu bile ništa drugo nego dve nevaspitane devojčice, čija su lica i prsti bili umazani slatkišima... Nezadrživi smeh Rafaela Mala naterao ih je da poskoče. Brižno su se osvrtale, kao da su se plašile da im neko ne otme kolače.
„Zar te nije sramota, Lizo?“, pitala je Albertin lažno strogim glasom.
Liza je pocrvenela i pognula glavu.
„Kad bi te pustili, ne bi se ni setila jadne Estel“, nastavila je njena sestra, nemilosrdno.
„Bila sam vrlo gladna. Oprostite mi. U pravu si, odneću joj jedan tanjir slatkiša. Ne ljutite se na mene, sve je tako dobro“, dodala je tako pokunjeno da su se svi osmehnuli, čak i Albertin.
Već je bila uveliko noć kad se Rafael Mal oprostio od njih. Lea ga je ispratila do vrata.
„Treba da vas vidim nasamo, možemo li sutra da ručamo zajedno?“
„Ne znam, plašite me... Nikako ne želim da verujem da ste tako loši kao što kažete, a neka čudna odbojnost me goni da vam ne verujem.“
„Draga moja, i ne znate koliko ste u pravu. Nikad nećete biti suviše nepoverljivi prema meni. Već ste rekli, ljudi izdaju one koje vole. Pošto sam dobro upućen u Sveto pismo, neću vas začuditi ako kažem da je moj omiljeni lik Juda, koji je moj prijatelj, brat i dvojnik. On je onaj preko koga se prenelo zlo, ali on nije imao izbora već da učini ono za šta je bio određen. On je bio najpametniji, intelektualac među učenicima, a upravo je on izdao onoga koga je voleo, iz ljubavi. I tim činom, koji se protegao na celu večnost, Juda, učenik i izdajnik, zauvek je proklet. Ne mislite li da je to nepravedno?“
„Ne znam. Juda me nikada nije zainteresovao.“
„Tu grešite, on je jedini zbilja zanimljiv od dvanaestorice Hristovih učenika, osim ljupkog Jovana sa anđeoskim licem, koga je Isus najviše voleo i koji je bio njegov mali prijatelj“, precizirao je dok ga je Lea upitno posmatrala. „Jer, kao što i sami znate, oni su svi bili pederi, do ludila.“
„Vi ste ludi...“
„... A i peder sam.“
„... Da moje tetke čuju sve to svetogrđe, izbacile bi vas napolje.“
„Onda ću ćutati, jer obožavam stare gospođice. Od celog ženskog roda, one su mi najpodnošljivije. Osim vas, naravno, i moje lepe prijateljice Sare Milštajn. Kad smo kod nje, imate li nekih vesti? Već danima ništa ne znam o njoj.“
To je dakle ono što ga je zanimalo... Lea je uzdrhtala i osetila neki neprijatan ukus u ustima. Brzo i suvo je odgovorila:
„Ni ja nemam nikakvih vesti.“
„Pa vama je hladno! Ja sam gad što vas držim u ovoj ledenoj sobi. Idite svojoj šarmantnoj sestri, da se ugrejete. Znate li njenog budućeg muža? To je čovek široke kulture, pred kojim je velika budućnost; takav spoj je veoma koristan u današnje vreme. Hoće li vaš stric dominikanac blagosloviti taj brak?“
Neki neodređen strah obuze Leu.
„Dušo, pa vi cvokoćete... Potpuno ste bledi... To je moja greška, navući ću zlo na vas. Mora da imate temperaturu.“
Rafael ju je brižno zgrabio za ruke.
„Ne dirajte me, dobro mi je!“, povikala je, s neobičnom žestinom čupajući ruke iz njegovog stiska.
„Do sutra, lepa prijateljice, pozvaću vas kasno pre podne. U međuvremenu se odmorite, to vam je potrebno, ili će vam nervi popustiti.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:23 pm



POGLAVLJE 3.


Sutradan je Lea rano otišla iz Univerzitetske ulice, da ne bude tu kada dođe Rafael Mal.
Provela je lošu noć, jer je u Rafaelovim rečima stalno videla pretnju za sebe i svoje prijatelje. Morala je svakako da upozori Adrijena Delmasa i Saru Milštajn. Činjenica da ne zna gde su i bojazan da ne napravi neku strašnu grešku izazvale su u njoj paničan strah. Ko bi mogao da zna gde se kriju Sara i dominikanac? Fransoa: Fransoa Tavernije, naravno.
Na dan očeve sahrane, terao ju je da napamet zapamti neku adresu gde bi mogla da ga nađe ili da mu ostavi poruku u hitnom slučaju. Tada je mislila da on može doveka da čeka da ga ona potraži u Parizu i požurila je da zaboravi tu adresu. Šta je ono kazao?... Negde blizu Etoala. Avenija... avenija... uh... bilo joj je na vrh jezika. Bio je u pitanju neki general iz doba Carstva: Oš, Marso, Kleber... da, Kleber, to je, Avenija Kleber broj 32. Ustala je usred noći da zapiše adresu da je opet ne bi zaboravila, a zatim se vratila u krevet i zaspala, rekavši samoj sebi: treba ujutru da se setim da spalim cedulju.
Bilo je vedro i hladno. Lea je žurno hodala Bulevarom Raspaj prema raskrsnici Sevr Babilon, utopljena u vizonsku bundu, koju je pozajmila od Fransoaz; kosu je uvukla pod kapu od istog krzna, a na nogama je imala malo prevelike, postavljene čizmice.
Retki pešaci su se okretali za tom elegantnom mladom damom, koja izgleda nije znala za nestašicu, ni za hladnoću. Uživajući u dodiru mekog krzna na licu, Lea nije ni primećivala neprijateljske i prezrive poglede koje su joj dobacivali. Usporila je ispred knjižare Galimar. Smeđi mladić koji je voleo romane Marsela Ajmea sređivao je neke knjige u izlogu. Pogledi su im se sreli, poznao ju je, i pokazao joj knjigu Rafaela Mala, koju je držao u ruci. Žid, pisalo je na koricama, velikim slovima. Taj susret je pojačao njenu strepnju. Požurila je. Prolazeći pored stana u kome su nekada stanovali Kamij i Loran, i iz koga su u panici otišle u junu 1940. godine, bacila je na njega jedan ravnodušan pogled.
Nacističke zastave i natpisi prekrili su pročelje hotela Lutecija, mračni simboli, začuđujuće neprijatni usred tog lepog, sunčanog jutra. Na ulaznim stepenicama stajalo je nekoliko osoba koje su nešto raspravljale s dvojicom nemačkih oficira. Među njima... Ne, nemoguće. Da bi bila sasvim sigurna, Lea je prešla ulicu i usporila dok je prolazila pored te male grupe. To je zbilja bio Fransoa Tavernije, koji je, izgleda, bio u dobrim odnosima s dvojicom Nemaca. Osećajući da je noge ne drže, Lea se zagrcnula od muke. Suze su joj potekle niz obraze, a ona nije bila u stanju da ih zaustavi. To je bilo najveće poniženje: plakati tako pred tom bitangom i njegovim problematičnim drugarima.
„Evo jedne lepojke koja se, izgleda, nešto rastužila“, kazao je jedan od oficira kad je uočio devojku. Fransoa Tavernije je pratio njegov pogled. Nije moguće... Ma ipak je to bila ona; jedina žena za koju je znao da može da ostane lepa i kad plače.
„Izvinite, gospodo, to mi je mlađa sestra. Mora da joj jepobegla pudlica, a vrlo je osetljiva.“
„Prokleti lažljivče!“, kazao je jedan od onih civila lupajući ga po ramenu. „To je svakako još jedno od vaših osvajanja. Bravo, dragi moj, imate tako dobar ukus. Kako je samo sveža. Treba da vas bude sramota što čuvate tu lepoticu samo za sebe. Dovedite je na neku od naših večera.“
„Svakako ću to učiniti. Izvinite, gospodo, videćemo se uskoro.“
Preskočio je nekoliko stepenika, zgrabio Leu za ruku i odvukao je sa sobom.
Nekoliko trenutaka su hodali u tišini, a zatim su prešli Ulicu Šerš Midi i ušli u Ulicu Asas.
„Pustite me, mogu i sama da hodam!“, Fransoa ju je poslušao.
„Uvek ista prijatna narav. Srećan sam što vidim da se niste promenili, i sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da vam se materijalno stanje popravilo. To bogato krzno vam divno stoji.“
Lea je slegnula ramenima i nije mu odgovorila.
„No, to nije prikladna odeća za mladu devojku. Samo ljubavnice crnoberzijanaca i neke glumice, koje služe Nemcima za zabavu, mogu tako da se odevaju.“
Lea je pocrvenela i nije znala šta da kaže, pa je rekla, odmah se pokajavši zbog toga:
„Nije moja, pozajmila sam je od sestre.“
Fransoa je prigušio osmeh.
„Šta radite u Parizu?... I što ste plakali?“
„Nije važno.“
Zastao je, uhvatio je za mišicu i naterao da ga pogleda.
„Zar ne znate, glupačice, da mi je važno sve što ima veze s vama?“
Zašto su te reći delovale tako umirujuće? Ona se blago oslobodila stiska i nastavila da hoda. Stigli su do rešetkaste ograde na ulazu u Luksemburški park.
„Dođite ovamo, moći ćemo mirnije da razgovaramo ako uđemo“, kazao je.
Oko jezerceta su se jurila deca, s kapama i vunenim šalovima, glasno vičući, pod budnim okom žena koje su stajale unaokolo i čuvale ih tapkajući nogama i trljajući ruke da se ugreju.
„Sad mi kažite šta radite u Parizu?“
„Došla sam zbog sestre Fransoaz. Nije joj sasvim dobro...“
„Pa to je normalno, u njenom stanju.“
„Svakako. Tetke su se toliko zabrinule da sam uhvatila prvi voz. No ne mislim da ostanem dugo. Čim duže odsustvujem s Montijaka, bojim se da će se desiti nešto loše.“
„Imate li vesti o Loranu d’Aržili?“
„Nemam, od streljanja onih talaca u Sužu, 21. septembra.“
„Ja sam ga nedavno video. Prebacuje sebi što nije mogao da ih spase“, kazao je Tavernije i ponovo je uhvatio za nadlakticu.
„Pa šta je on tu mogao da uradi?“
„Odlično poznaje logor Merinjak, gde su Nemci smestili taoce.“
„A kako tako dobro zna to mesto?“
„Malo posle sahrane vašeg oca, uhvatili su ga u nekoj raciji u Ulici Sent Katerin, u Bordou. Njegovi lažni dokumenti su bili u redu. Bez posebnog razloga su ga poslali u logor Merinjak. Tri dana kasnije je pobegao, i poneo precizan plan logora, koji bi mogao biti od koristi. Kada je saznao da će streljati sedamdeset nasumično izabranih ljudi kao odmazdu za atentat u Parizu, pokušao je da s opatom Laserom i nekoliko drugova iz svoje mreže organizuje akciju spašavanja. Trebalo je da presretnu kamione koji su prevozili taoce, pobiju čuvare i oslobode zatvorenike. U poslednjem trenutku je stiglo naređenje da se ništa ne preduzima.“
„Ko je izdao to naređenje?“
„Ne znam ni ja. Valjda London.“
„Pa to je besmisleno.“
„U politici su naizgled besmislene stvari ponekad pravi zakon.“
Pogledao ju je u oči i naglo izjavio:
„Imam želju da vas poljubim.“
„Ne dok mi ne kažete istinu o svojim pravim odnosima s onim ’prijateljima’ ispred hotela Lutecija.“
„Ne mogu o tome da pričam. Bolje je za vas, a i za sve nas, da o tome ništa ne znate.“
„Zaprepastila sam se kad sam vas videla s njima. Upravo sam krenula da vas tražim na adresi koju ste mi dali.“
„U Aveniji Kleber broj 32?“
„Da.“
„Zahvalite mojim ’nemačkim prijateljima’, kako ste ih nazvali, što niste tamo otišli, upali biste pravo u vučje čeljusti. Nije sigurno ni da bih mogao da vas izvučem, uprkos prijateljskim odnosima s Otom Abecom.“
„Nemačkim ambasadorom?“
„Da, sećate li se da smo se sreli kod njega, i da smo tada plesali? Jeste li zaboravili na naš ples?“
Stajali su naslonjeni na ogradu oko travnjaka i jezerceta, a leđima su bili okrenuti kioscima i muzičkom paviljonu. U zimskom svetlu je zgrada Senata, zaštićena vrećama s peskom, izgledala kao uspavani zamak, koji je čuvalo crno drveće uzdižući gole grane prema nebu i izražavajući pretnju i molbu. Iza njih je neki baštovan gurao kolica sa šargarepom, repom i prazilukom. Škripa točkova ih je naterala da se okrenu.
„Šta li radi ovde sa svim tim povrćem?“
„Zar ne znate da su Luksemburški park pretvorili u povrtnjak?“
„To nije loša ideja“, kazala je tako ozbiljno da je Fransoa prasnuo u smeh.
„Ne, zbilja nije loša ideja, mada se pitam ko profitira od te trgovine. Još mi niste kazali zašto ste pošli da me tražite.“
„Sva sam zbunjena. Ko ste vi? Nemački ili francuski agent? Jeste li prijatelj Ota Abeca ili Sare Milštajn?“
„Još je rano da se na to odgovori. Mogu vam reći samo jedno: nikad vam se ništa loše neće desiti zbog mene. Možete sve da mi kažete.“
„Imate li vesti o Sari?“
„Ako nešto znate, recite mi. Ona je sada u opasnosti“, kazao je, hvatajući je za ruku.
Lea je uzalud pokušavala da pronikne u njegov pogled. Uprkos krznu, zadrhtala je.
Privukao ju je sebi i prekrio joj smrznuto lice poljupcima. Imala je utisak da je čekala na to od trenutka kada ga je videla na stepenicama ispred Lutecije. Kad su im se usne najzad spojile, osetila je toplu radost, koja joj je zahvatila telo, i pripila se uz njega.
„Zverčice, ženkice, nisi se promenila. Kako smo tako dugo izdržali razdvojeni?“
Ruka mu je kliznula pod njen pulover i dočepala se grudi... Bila je i hladna i vrela, i kinjila joj je krute bradavice.
„Filipe! Marijana! Nemojte gledati... Pa to je strašno... pred decom!... Zar vas nije stid?“, povikala je žena koja je prošla pored njih, odevena kao dadilja, gurajući velika kolica i vukući za sobom dvoje dece, od četiri i pet godina.
Kad su je najzad primetili, nestali su njihovi zaslepljeni pogledi i osmesi koje su namenili jedno drugome; pognuli su glave i nastavili da hodaju.
„Ta dama je u pravu, ovo mesto nije prigodno. Hajdemo na ručak kod moje prijateljice Marte Andrije, veoma je blizu.“
„Marte Andrije?“
„To je gazdarica tajnog restorana u Ulici Sen-Žak.“
Na izlasku iz parka, francuski policajci su im zatražili dokumenta. To je, svakako, bila rutinska kontrola. Pustili su ih da prođu ne postavljajući im nikakva pitanja.
„Koga li traže?“, pitala je Lea dok su prelazili Bulevar Sen-Mišel.
„Traže teroriste, Jevreje, komuniste, degoliste...“
„Šta rade s njima kad ih uhapse?“
„Zavisi od policije, ali nastoje obično da ih se reše. Predaju ih Gestapou, koji ih, zavisno od slučaja, muči, deportuje ili ubija.“
„A ako bi uhapsili Saru, šta bi učinili?“
„Kada sam je poslednji put video, pripadala je mreži pokreta otpora koja se specijalizovala za prebacivanje Jevreja u slobodnu zonu.“
„A sada, šta je s njom?“
„Sada strahujem za nju više no ikada. Ako bi znali da je u pokretu otpora, mučili bi je. Koliko je poznajem, ne bi ništa kazala, radije bi umrla.“
Spuštene glave i stegnutih vilica, Fransoa Tavernije je ubrzao korak. Držeći ga ispod ruke, Lea je načinila dva duga koraka da bi uhvatila njegov tempo hoda... Nagađala je da je veoma napet i to ju je brinulo.
Pred njima se Panteon dizao i ocrtavao prema nebu, koje je delovalo preteče, dok su naleti hladnog vetra vitlali prašinu u Ulici Suflo.
Grupa učenica u kratkoj odeći - uglavnom su bile u kratkim, plisiranim škotskim suknjama i lakim ogrtačima ili kišnim mantilima, a glave su im bile gole, kao i noge, obuvene u teške cipele i kratke vunene čarape živih boja - gurala ih je, prolazeći pored njih i pri tom se smejući.
„Trebalo bi da je pronađemo.“
„Koga?“
„Pa Saru. Ja se takođe plašim za nju. Juče je Rafael Mal došao kod tetaka. Pitao me je znam li nešto o njoj.“
„Pa ne vidim šta je tu tako loše? Sara i on se dugo poznaju, a znate da mu je ona naklonjena.“
„Pa i ja sam mu, na neki način, naklonjena. Uprkos samoj sebi, smejem se na njegove šale i zabavlja me to što kaže. No... sada... kako bih to objasnila... osećam da je on, nekako, izvan kontrole. To je to: on nije u stanju da kontroliše svoju lošu stranu... Ne mogu to drugačije da objasnim.“
„Je li kazao još nešto što vas je zabrinulo?“
Lea je pognula glavu i osetila da nije sposobna da opiše svoju zabrinutost. Bila je ubeđena da će se, zbog Rafaela Mala, Sari desiti nešto strašno...
„Pitao me je hoće li stric Adrijen blagosloviti Fransoazin brak sa... sa...“
Tavernije joj je pritekao u pomoć.
„... Šturmbanfirerom Kramerom. U nekim drugim okolnostima to bi bio savršen brak za vašu sestru. Šta je lepše nego par takvih ljubitelja muzike! No na nesreću, komandant Kramer nije samo muzičar, već je i oficir SS-a. Mogu vam reći da ga pretpostavljeni veoma cene, mada sumnjaju da se dobrovoljno javio u vojsku samo radi bolesnog oca, prijatelja komandanta SS-a Hajnriha Himlera, koga nije hteo da razočara. Štiti ga i drugi očev prijatelj, Paul Hauzer, osnivač škole za SS oficire, i zahvaljujući njemu može po nekoliko sati dnevno da se posveti muzici. Bio sam iznenađen kada sam saznao da je odlučio da se oženi vašom sestrom. Stari Kramer nikada neće dati saglasnost za to.
„Pa šta će biti s Fransoaz?“
Stigli su do stana u Ulici Sen-Žak, gde se nalazio tajni restoran Marte Andrije, pa ga je to spasio neposrednog odgovora na pitanje.
* * *

Kao i prethodnog puta, dočekani su dobrodošlicom, ali su gazdarici oči bile crvene od plača.
„Šta se događa, Marta? Plačete li od seckanja crnog luka?“
„Ne, gospodine Fransoa“, odgovorila je brišući obraze mokre od suza, „plakala sam zbog Renea.“
„Pa šta mu se desilo? Sasvim dobro izgleda.“
„Hoće da ga odvedu u Nemačku.“
Rene im je prišao, s tanjirom u ruci.
„Mama, smiri se. Mušterije se pitaju šta se događa.“
„Nije me briga za ono što misle mušterije, ne želim da ideš.“
Fransoa se pridigao i uhvatio je za rame.
„Dođite u kuhinju da mi sve ispričate. Izvinite, Lea.“
„Dođite, gospođice, smestiću vas za sto“, kazao je Rene, odvodeći je.
Pijuckajući sotern, Lea se osvrtala i pitala se ko su ti ljudi koji mogu da priušte sebi luksuz ručavanja u takvom restoranu. Otkako je poslednji put dolazila, cene su vrtoglavo skočile. Muškarci su bili lepo odeveni, uglavnom stariji, a lica su im delovala odbojno. Žene su sve nosile šešire i imale onaj sujetni, zadovoljni izgled, koji joj je bio nepodnošljiv. Preko naslona stolica bile su im prebačene bunde. Lea je shvatila da je i ona slična njima, pošto ima sestrinu bundu. To joj je bilo mrsko. Možda bi istog časa otišla da se Fransoa nije upravo vratio, veoma zabrinutog lica...
„Zar nešto ne valja?“
„Čuli ste, Rene treba da ide na rad u Nemačku. Savetovao sam mu da ode.“
„Govorite li to ozbiljno?“
„Sasvim ozbiljno. Ako se ne odazove pozivu, policija će doći ovamo i roditelji će mu imati velikih problema.“
„Ali učinićete nešto za njega?“
„Pokušaću. No to postaje sve teže. Nemci su najavli da u ovom tromesečju 250.000 osoba treba da ide na rad u Nemačku, a toliko će tražiti i za prvo tromesečje naredne godine.“
Fransoa Tavernije je bacio brz pogled oko sebe i promenio ton.
„Pričajmo o nečem drugom. Kako je Kamij?“
„Pa, mnogo mi pomaže u vođenju Montijaka.“
„A podrumar Fajar, je li ponovio svoje zahteve? Traži li i dalje svoje imanje?“
„On više ne priča o tome, ali nemam poverenja u njega; imam utisak da nas uhodi u svemu što radimo. Kada ga pitam za vesti o Matiji, čudno me pogleda i okreće mi leđa, gunđajući. Ne može da mi oprosti što mu je sin otišao u Nemačku.“
Jaja s pečurkama koja je Marta donela izgledala su divno.
U salu je ušao jedan čudan par. On je bio srednjeg rasta, umotan u kaput s krznenim okovratnikom i s dvostrukim kopčanjem, umornog izgleda koji su, doduše, njegove sitne, inteligentne oči i oštar pogled poricali, a ona je bila elegantna, u raskošnoj bundi od pantera, s velikim turbanom od crnog somota na glavi.
Marsel i Marta su im požurili u susret i s mnogo obzira ih smestili za sto. Žena je zahvalila, klimnuvši glavom odmereno i s visine, i nemarno pustila da joj bunda sklizne s ramena, otkrivajući besprekorni crni kostim i ogrlicu od nekoliko redova divnih bisera. Lea nije mogla da odvoji pogled od njih.
„Lea... Lea...“
„Da?“, kazala je, vraćajući se iz svojih misli.
„Nemojte tako buljiti u te ljude... Marta!“
Kuvarica, koja je je prolazila pored njihovog stola, zaustavila se.
„Jeste li želeli još nešto, gospodine Fransoa?“
„Da, brzo nam donesite račun.“
„Pa nismo završili!“, uzviknula je Lea.
„Zar nešto nije u redu, gospodine Fransoa?“
„Ne, draga prijateljice, ali sam se sada setio da imam važan sastanak... koji bi mogao biti od koristi i vašem sinu“, dodao je, spuštajući glas, zabrinutog izgleda.
„Pa, Fransoa, hoćete li mi konačno objasniti?“
„Sad je prekasno...“
Čovek koji je upravo došao, brzo se podigao i ispružene ruke pošao prema Tavernijeu.
„Dakle, čini mi se da je to gospodin Tavernije. Elen je bila u pravu. Vidim da i vi znate za dobra mesta. Treba da u vašem adresaru dopišete još jednu adresu - moju. Kod mene je, bez hvalisanja, najbolja trpeza u Parizu. Svakodnevno mi dolazi dvadesetak prijatelja, i nadam se da ćete i vi biti među njima. Naravno, i gospođica je podjednako dobrodošla.“
Naklonio se Lei, koja je odgovorila klimnuvši glavom.
Marta je donela račun.
„Zar već odlazite, gospodine Tavernije?“
„Imam važan sastanak“, kazao je Fransoa, vadeći vizitkartu iz novčanika.
Čovek je preturao po unutrašnjem džepu sakoa.
„Evo moje vizitkarte. Obratite pažnju na adresu: Ulica Prezbur broj 19. Svi koji nešto znače u Parizu dolaze kod mene... Tu ćete sresti ljude iz najviših krugova. Dođite da se pozdravite s mojom ženom pre nego što odete, inače vam neće oprostiti, a znate koliko njen bes može biti nezgodan.“
„Kako ste mogli i pomisliti, prijatelju, da neću doći da iskažem poštovanje najšarmantnijoj ženi u Parizu? Evo me, idem.“
Fransoa Tavernije je spustio ruku na Leinu mišicu i tiho joj kazao:
„Sačekajte me, vraćam se za koji minut.“
Lea se, zlovoljno, ponovo spustila na stolicu.
„Evo, pojedite ovo u međuvremenu“, kazala je Marta, i stavila pred nju komad kolača s jabukama.
U međuvremenu je Tavernije napravio čitavu predstavu, iskazujući poštovanje onoj ženi. Smešno je delovalo sve ono klanjanje i osmehivanje. Nije mogla da veruje, on je obično bio tako ironičan i uzdržan... no sada je delovao ulagivački. Najzad je odlučio da se odvoji od njih i da se priseti i nje.
„Vidim da niste gubili vreme“, rekao je, pokazujući mrvice kolača.
„To je Marta...“
„Ništa vam ne prebacujem.“
„Još bi i to trebalo! Da ste se samo videli dok ste obigravali oko one matore kokoške...“
„Nemojte tako glasno! Nepravedni ste prema toj dami. Dođite!“
* * *

U predsoblju ih je čekala Marta, zajedno s Reneom, koji je nastojao da uteši majku.
„Rene, možemo li da porazgovaramo?“
„Svakako, gospodine Fransoa.“
Ušli su u sobu gde je spavao Reneov i Žanetin sinčić, okružen šunkama, kobasicama, konzervama i gajbama povrća, naslaganim do tavanice.
„Hoćete li da prenesete poruku osobama koje ste smestili u malu sobu, rezervisanu za prijatelje?“
„Smestio sam ih tamo jer ste ih vi poslali.“
„Dobro ste učinili. Potražite gospodina Žaka Martela. To je smeđ čovek, pravilnih crta. Kazaćete mu da se stvari ne odvijaju dobro. Jeste li popravili vrata one sobe prema stepeništu za poslugu i stavili na njih veliki kineski pano i dva paravana?“
„Da, sve sam to lično uradio da mi niko ne bi postavljao pitanja.“
„Stepenište je bilo zazidano. Jeste li oslobodili prolaz prema podrumu?“
„Sve je obavljeno, a nisam dirao prašinu ni prljavštinu. Tako susedi neće primetiti da je nešto urađeno.“
„Sjajno. Hvala, Rene. Prvi put ćemo je iskoristiti. Njih je četvoro, zar ne?“
„Tako je.“
„Neka izlaze jedan po jedan, s razmakom od po dva minuta. Idite sada, i pazite da vas niko od gostiju ne vidi. To je važno radi bezbednosti svih nas. I još nešto, budite veoma oprezni u prisustvu gospodina Mišela i njegovih prijatelja. Ne sme ni za trenutak da posumnja da se ovde nešto događa.“
„Ne brinite, ni moji roditelji ništa ne znaju. Samo Žanet nešto sumnja.“
„Ne brinem zbog nje. No, za svaki slučaj, treba da pošaljete dete u Lot.“
„Mislio sam i na to, poslaću ga što pre.“
„Požurite, Rene, i ne zaboravite: Žak Martel. Treba da izađe drugi po redu.“
„Čovek bi pomislio da imamo posla sa samim generalom De Golom.“
Fransoa Tavernije nije ništa odgovorio, ali mu je u očima zablistao veseo zaverenički sjaj...
Rene je prvi izašao iz ostave. Fransoa je izašao za njim, pošto je pre toga pomilovao uspavano detence, kome je bio kum. U međuvremenu su Marta i Lea u kuhinji podizale sebi moral komadima šećera, umočenim u šljivovicu, koju je pravila porodica iz susednog Limonja. Sudeći po njihovim blistavim očima, verovatno su već više puta umočile šećer u čašice rakije.
Tavernije je zastao na pragu.
Lea je živahno pričala o sablažnjivim pogledima koje je Elen dobacivala Tavernijeu.
Prišao joj je i uhvatio je za mišicu. Ne vodeći računa o njenom negodovanju, odvukao ju je u malo predsoblje, a zatim i na stepenice.
„Pustite me, hoću da razgovaram s tom ženom. Zar niste videli kako vas je požudno posmatrala? To je bilo tako neprijatno. A pri tom je videla da ste došli s nekim! Kakva bezobraznica!“
Stigli su u predvorje. Fransoa se naprezao da bude ozbiljan s Leom, čije je lice, ispod naopako nameštene tokice, delovalo dražesno, onako zajapureno od pića.
„Na časnu reč, pa vi mi pravite scenu! Ljubomorni ste!“
„Ja? Ljubomorna? A zbog čega? Na koga?“
„Izgleda zbog mene.“
„Zbog vas? Potpuno ste poludeli! Smatrate da su vaše želje stvarnost... Pomešali ste me sa ženama koje obično posećujete. Ljubomorna... ja? Zasmejavate me...“
Naglo ju je privukao.
„Ćuti, samo ćeš napričati gluposti... Uvek previše govorimo. Nije mi važno da li si ljubomorna ili nisi. Mada, istinu govoreći, više bih voleo da nisi.“
Tvrdoglavo se dureći, ljuljala se s noge na nogu i nije pokušavala da ga izbegne. Prešla je jezikom preko suvih usana. To je delovalo kao signal; ud mu je nabrekao, a Lea se stomakom pripila uz njega.
Usne su im se spojile žestinom koja je posledica velike ljubavi ili dugog uzdržavanja. To se odnosilo na Leu. Od očeve sahrane nije je dotakao nijedan muškarac, osim Fransoa.
Pripijena uz njega, dahtala je i puštala sitne krike. Da je bila noć, Fransoa bi je uzeo tu, na licu mesta, uz prljavi zid predvorja čija su visoka ulazna vrata, srećom, bila zatvorena. No svakog časa je neko mogao ući ili je mogao izaći neko od gostiju tajnog restorana.
Ne bez muke, iskobeljao se iz njenog snažnog stiska.
„Dođite, ne možemo ostati ovde. Hajdemo kod mene.“
„Ne... sada...“
Na stepenicama su se čuli glasovi, koji su je malo otreznili. Bez daljeg otpora pustila je da je odvuče.
Lea se probudila i protegla se mrmljajući. Divno se osećala, bez obzira na bol, koji joj je pulsirao u slepoočnicama. Osvrtala se oko sebe, privlačeći na gola ramena pokrivač od lamine dlake, ležeći u krevetu među izgužvanim čaršavima. Nasmejala se kada je videla taj nered. Kakvo čudno mesto! Podsećalo je na tavan, ili na beduinski šator. Debele zavese od tamnocrvene tkanine, zakačene za grede na tavanici, padale su s obe strane najvećeg kreveta koji je Lea ikada videla. Ispred tog ležaja za razvratnike, u velikom kaminu s rezbarenim drvenim okvirom, gorela je jaka vatra. Ispred kamina se nalazio veoma lep tepih, po kome je bila razbacana odeća i jastučići. Plamenovi su poigravali i bacali odsjaj na grede, praveći senke. Van dela sobe osvetljenog vatrom iz kamina, sve je bilo u mraku. Zidovi sobe su se stapali s tamom.
„Kao da sam izgubljena u prostoru i vremenu“, glasno je kazala.
U tišini koju je remetilo samo pucketanje vatre, Leu je iznenadio zvuk sopstvenog glasa i vratio je u stvarnost.
Mora biti da je to ono što nazivaju grehom, pomislila je. To ju je nateralo da se nasmeje, jer joj je ideja greha od detinjstva bila jedna od najnejasnijih, bez obzira na veronauku i propovedi strica Adrijena, koje je slušala u katedrali u Bordou.
„Kako ste lepi ovako“, kazao je neki glas iz polutame.
„Fransoa, gde se krije te? Ne vidim vas.“
Upalila se lampa sa zelenim abažurom. Ispod nje je Fransoa Tavernije sedeo za velikim pisaćim stolom, prekrivenim papirima. Bio je odeven u neku vrstu duge vezene haljine, koja je naglašavala oštrinu njegovih crta i činila da izgleda kao mongolski varvarin.
„Što ste se tako prerušili?“
„O, Lea... Mislio sam da ću vas zavesti u ovoj dekadentnoj odeći. Znači, nije uspelo.“
„Odakle je to? Lepo izgleda.“
„Doneo sam iz Kabula pre nekoliko godina. Jedan avganistanski princ mi ju je poklonio. To je ceremonijalna odeća, koju su nekada nosili njihovi ministri. To je topla odeća, predviđena za veoma hladnu klimu. Od početka rata, nosim je zimi po kući.“
„Jeste li radi borbe protiv hladnoće stavili zavese oko kreveta?“
„Da. Kada sam ovo napravio, zaključio sam da sam ponovo stvorio svoj svet iz detinjstva: sto u trpezariji mojih bake i dede, koji mi je tada delovao ogromno, i ispod njega crveni tepih, na kome sam zamišljao da sam beduin, Hun, ratnik ili trgovac robljem.“
Lea ga je tako začuđeno gledala da je prasnuo u smeh.
„Pa bio sam i ja dečak, kao i drugi.“
„Da, nesumnjivo“, kazala je, takođe se smejući. „No teško mi je da vas zamislim kao dete.“
„Pa to je još jedna osobina koja nas razlikuje; meni nije nimalo teško da vas zamislim kao devojčicu, kakva ste donedavno u mnogo čemu i bili.“
Prišao joj je, gledajući je tako nežno da ju je to dirnulo. Spontano se bacila ka njemu i protrljala nos o vrat svog dragog.
„Volim taj vaš miris.“
Nežno ju je prigrlio, uživajući u prvoj njenoj lepoj reči, koja je za njega zvučala kao izjava ljubavi. U izjavi „volim vaš miris“, koja dolazi od senzualne žene, on je zapravo čuo „volim vas“, koje izgovara zaljubljena žena. To je bilo tako. Mada je bio pribran, nije želeo da joj se naruga. Znajući da je u pitanju prolazan trenutak i da je Lea prevrtljiva, ćutao je, u strahu da ne prekine taj trenutak prijatnog jedinstva.
Zazvonio je telefon.
Lea je poskočila i uspravila se, sa uzvikom:
„Bože, pa sad je već mrak! Tetke će se zabrinuti.“
„Neće, javio sam im da ste sa mnom.“
„E pa dobro“, rekla je dižući se, i ne obazirući se na svoju golotinju. „Zar se nećete javiti?“
„Ne, danas nisam tu ni za koga.“
„Možda je nešto važno. Molim vas, javite se!“
Poslušao je, zbog zabrinutosti koju je čuo u njenom glasu. No kada je podigao slušalicu, na drugom kraju žice nije bilo nikoga.
„Kako ste pobledeli, ne treba da se toliko uzbuđujete.“
„U pravu ste, baš sam glupa.“
„Zagrejaću vam vodu za kupanje, to će vas povratiti.“
„Kupanje...“
„Da, sada se retko prijateljima može ponuditi kupanje. Nemojte misliti da to često radim. Mislim da sada ima tople vode u kazanu. Uzmite ovo, prehladićete se.“
Lea je uzela kašmirski šal koji joj pružio.
„Sedite što bliže vatri, sipaću vodu i uključiću radijator.“
Kada se vratio, Lea je sedela ispred kamina, rukama obgrlivši kolena. Fransoa je seo kraj nje, leđa oslonjenih na jednu stranu okvira kamina.
„Da nemate cigaretu?“
Potražio je po džepu svoje odeće i izvukao lepu tabakeru.
„Engleske su, smeta li vam to?“
Bez odgovora je uzela cigaretu i zapalila je na lelujavom plamenu ugarka, koji joj je prineo mašicama.
„Hvala“, kazala je, udišući dim zatvorenih očiju.
On je takođe pripalio cigaretu. Nekoliko trenutaka su pušili u tišini.
„Ko je onaj čovek koji vam je prišao kod Marte?“
Pre nego što je odgovorio, Fransoa je malo oklevao.
„To je jedna izuzetno opasna bitanga.“
„Izgledalo je da ste u veoma dobrim odnosima.“
„To je naizgled tačno. Ne mogu drugačije da se ponašam. Neophodni su mi ljudi kao on.“
„Ne razumem.“
„Bolje je da ne razumete. No mogu vam reći ko je on. Zove se Mendel Skolnikov ili Školnikov, doseljenik ruskog porekla, iz porodice bogatih trgovaca iz Rige. Bio je carski dobavljač oružja, zatim revolucionar, otišao iz Rusije u Nemačku, a onda pobegao u Holandiju s porodicom da izbegne nacističke progone Jevreja. Posle je otišao u Brisel, gde su ga pronašli poverioci, koji su ga gonili zbog lažnog bankrotstva. Pošto je izdržao kratku zatvorsku kaznu, dobio je dozvolu da se doseli u Francusku. Razdvojio se od žene i, kako mi se čini, s bratom je 1934. godine osnovao preduzeće za trgovinu tkaninama, u Ulici Abukir. Poslovi nisu išli najbolje, pa se bavio prevarama. Od početka rata postao je poznat po mračnim poslovima, pod imenom Mišel. Godine 1940. se zabrinuo što je doseljenik jevrejskog porekla, pa se udružio s policijskim inspektorom koji ga je nadzirao i povezao se s nemačkim vlastima da bi mogao s njima da trguje. Od novembra mu je posao naglo krenuo i izgleda da dobro napreduje. Nove mušterije su, izgleda, veoma zadovoljne njime...“
„Na časnu reč, to je pravi izveštaj koji ste mi podneli.“
„Ako vam je dosadno, ja ću...“
„Ne, ne, nastavite, naučiću nešto.“
„Zahvaljujući novim vezama izbegao je nemačku i francusku finansijsku policiju, ali su u maju 1941. godine njegovo preduzeće okarakterisali kao jevrejsko, što je bio težak udarac. Tada je odlučio da ga zatvori. To mu nije smetalo da nastavi s trgovačkim poslovima.... Dođite, kupatilo je spremno.“
Lea se podigla i pošla za njim u kupatilo.
Skinula je šal i opružila se u vreloj vodi, koja je skoro ključala.
„Ah, ovo je baš dobro.“
Fransoa je seo na ivicu kade i, ne ispuštajući je iz vida, nastavio da priča.
„U to vreme je sreo nemačkog snabdevača s kojim je nastavio posao: to je zapravo bila žena, Nemica po imenu Elfrida, koju zovu Elen i koja se na kraju udala za tog jevrejskog trgovca. Iz tog susreta izrodila se najčudnija saradnja, zasnovana na nizu podvala i preprodaja. Kupovali su sve što može da se proda: krompire, tkaninu, lekove, parfeme, knjige, krzna, sve što bi im ponudili i što su mogli dobro preprodati onima koji su mogli da plate. Tako su postali i glavni snabdevači nemačke mornarice. Tada je u Pariz došao hauptšturmfirer SS-a Fric Engelke, iz centralne uprave SS-a, pa se ovaj par bacio na izuzetno velike poslove. Esesovac im je svojim vezama i uticajem pomagao da se dočepaju razne francuske robe. Skolnikov je zamolio izvesnog Ota, o kome ću vam pričati jednog dana, da ga predstavi Engelkeu. Posle nekoliko prvih poslova i nekoliko dobrih ručkova, njih dvojica su se sprijateljili, odnosno žene su im se sprijateljile i postale nerazdvojne. Tako je Skolnikov postao zvanični snabdevač SS-a. To je taj čovek. Zanimljiv je, zar ne?“
Lea je žmurila. Fransoa ju je sa uživanjem posmatrao. Verovao je da je zaspala. Pružio je ruku da joj skloni pramen kose sa čela. Otvorila je oči.
„Ne gledajte me tako. Operite me. Sećate li se bombardovanja u Orleanu, kad ste me okupali?“
„Ćutite!“
„Zašto? Često sam mislila na taj prvi put. U početku sam bila besna...“
„A sada?“
„Zavisi od trenutka. Imate li sapuna?“
„Žrtvovaću vam svoj poslednji Gerlenov sapunčić.“
Izvadio ga je iz neke fioke i skinuo omot.
„Dajte da ga pomirišem. Mmm... dobro miriše. Šta je to, nije baš muški miris?“, kazala je, pružajući mu ga.
„To je, zapravo, Šalimar.“
Fransoa je nasapunao veliki sunđer i počeo da joj trlja lepa ramena.
„To je svakako sapun neke od vaših krasnih prijateljica“, kazala je zajedljivije nego što je htela.
„Žalim čoveka koji vam bude muž, s obzirom na vašu toliku ljubomoru.“
„Budite srećni što to nećete biti vi.“
„Pa, draga moja, to se nikada ne zna...“
„To bi me začudilo, ne volim vas dovoljno za tako nešto.“
Znao je da je to blesavo, ali ta mala bezobraznica je stvarno bila u stanju da mu nanese bol.
„Ajoj, pazite, odraćete mi kožu...“
„Oprostite, mislio sam na nešto drugo.“
„Ovo je baš prijatno!... Tu sam, u vašim rukama, a vi mislite na nešto drugo.“
Nadureno mu je okrenula leđa i uronila u kadu. Ne brinući o tome hoće li se pokvasiti, zgrabio ju je, izvukao iz vode i naglo spustio na jastučiće ispred kamina.
„Ama ludi ste... nazepšću... dajte mi peškir...“
Ne trudeći se da joj odgovori, Fransoa je jednim pokretom smaknuo sa sebe tešku odeću. Nag i uspravnog uda, opkoračivši je obema nogama, dominirao je nad njom celim svojim stasom. Lea nije mogla da zadrži jecaj požude. Ličio je na razbojnika, koga je sanjala da će sresti u šumarcima na Landu kada je bila mala.
Prinela je ruku spoju svojih bedara. Fransoa je pao na kolena ispred te male ruke, sklonio joj prste i spustio usne na njihovo mesto. Na dodir njegovog ispitivačkog jezika pomerala se da mu se bolje ponudi. Zadovoljstvo ju je preplavilo tako snažno da je kriknula i zgrabila ga za kosu. Kao da žali, podigao je glavu, s blagonaklonošću i srećom koja mu je ozarila lice posmatrajući iznenađujući ishod svojih milovanja. Zatim se opružio odozgo i blago prodro u nju.
Probudila ju je hladnoća. Brzo se podvukla pod vuneni prekrivač i ponovo zaspala, sve do jutra.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:24 pm


POGLAVLJE 4.


Za Leu je bila velika sreća da dobije pismo. Pošto je ujutru pristiglo, zavalila se u veliki naslonjač u predvorju, podvijenih nogu i sva umotana u šalove, i preduzela beskrajan niz predostrožnosti da bi otvorila kovertu i pročitala...
„Draga Lea,
Sedim za pisaćim stolom u salonu koji ti je dobro poznat. Primakli smo ga kaminu da bismo osetili bar malo toplote. Napolju se crne čokoti loze, nebo je natušteno i reklo bi se kao da će pasti sneg. Sve je već nekoliko nedelja prilično uspavano. Probali smo, gospođa Bušardo i ja, da sredimo sve račune, ali mnoge nam informacije nedostaju. Fajar je pristao da se pobrine za sve. Žao nam je što nisi s nama.
Posle tvog poslednjeg pisma malo smo se zabrinuli za Fransoaz. Nadamo se da će njena beba biti lepa i da će nam se na vreme pridružiti u ovom sumornom svetu. Nema lepšeg dara, ni veće nade, nego što je detence. Sarl, koji se igra na tepihu ispred mene, upravo je divan. Svakodnevno nas oduševljava svojim otkrićima i napretkom. Stalno mu pričam o ocu i tebi, da vas ne bi zaboravio, i da nauči da vas pamti. Bliži se Božić. Kad on zaspi, Rut i ja u potaji pravimo igračke od komadića drveta i ostataka tkanine. Šteta što ne možemo svi da se okupimo... Imamo i neke novosti od L. Nemamo uvek pojma gde je, ali znamo da se njegov zadatak ostvaruje i da su oni koji mu pomažu svakodnevno sve brojniji. Dobro mu je.
Javi nam što pre kako je Fransoaz.
Šarl i ja te nežno grlimo.
Kamij“

Leu je uvek pomalo nervirala nežnost koju je Kamij pokazivala i nada koju je htela da očuva po svaku cenu, kao i njena strast prema detetu, za Leu prava zagonetka... Loran je bio dobro. Trebalo je da se zadovolji tim neodređenim vestima. Znala je da Loran i dalje vodi dnevnik i, kada može, dotura njegove odlomke do Kamij, ali je bilo previše rizično pustiti ta obaveštenja da kruže. Zadovoljila se tim oskudnim podacima i prelistala novine za jugozapadno područje, koje je dopiralo sve do Pariza. Iza svakog „terorističkog“ akta videla je Loranovu ruku; ako je neka nemačka patrola bila napadnuta, to mora da je bio Loran; ako su zarobljenici oslobođeni, opet je to bio Loran...
Pažljivo je presavila pismo i drhteći pošla u salon.


Od jutra do večeri
Gledati Fridolince
Tako je dosadno...
Slušati njihov glupi radio
Čitati njihove novine
Tako je dosadno...


Uključila je radio i pokušala da uhvati BBC.
„Gospođice Lea, ne pevušite tu pesmicu, ako vas čuju susedi, biće nevolje.“
„Ćutite, Estel, smetate mi da nađem Radio London.“
„Dobro znate da je to zabranjeno.“
„Sada nam je sve zabranjeno, u ovoj zemlji se gušimo. Brzo, uhvatila sam. Idite i javite tetkama.“
„Danas je 857. dan aktivnosti francuskog pokreta otpora. Čast i domovina pre svega. Francuzi govore Francuzima.“
Ama šta rade Liza i Albertin? Propustiće početak. Osam stotina i pedeset dana kako sve to traje! Strašno je što su svi na to navikli. Ljudi su navikli na smrzavanje, na stajanje u redu za komad lošeg hleba, na umivanje jednom nedeljno, na kupovanje mesa i putera na crnom tržištu, na susretanje Nemaca po ulici, na prihvatanje svakakvih uslova za sledovanje više. Naravno, povremeno se ljudi pobune, kao one žene iz Ulice De Bisi, koje su konzervama razbile izlog prodavnice hrane. Estel, koja se tamo zatekla, kaže da se nikada nije tako uplašila za sopstveni život. „Da ste samo videli one policijske grubijane kako su udarali sirote žene! Desetine su potrpali u kamione, a nekima su se deca držala za suknje. To je bilo tako tužno. Srećom, imam prijateljicu u Ulici De Sen, pa sam se sakrila kod nje. Izgleda da su ubili jednu ženu, a jednu su poslali u Nemačku. Verujete li, gospođice Lea, da je tako nešto moguće?“
„Sovjeti napreduju na južnom frontu. Posle povlačenja VII italijanske armije, koja nije bila opremljena za rusku zimu, ceo poduhvat je propao.“
Eto dobre vesti, mislila je Lea. Ama šta li rade? Nisu nikada propustile emisiju.
„O bože, bože, to je tako strašno...“, uzviknula je Liza ulazeći u salon.
Bez daha se srušila u naslonjač, koji je zaškripao pod njenom težinom.
„Pa šta ti je?“
„Tvoja... sestra...“
„Šta moja sestra?“
„Beba!“
„Eto, opet počinje. Posle Kamij, sada i Fransoaz. To nikada ne prestaje; pronašla sam novo zanimanje: babica...“
„Draga, isključi taj radio, boli me glava.“
„Jeste li obavestile lekara?“
„Doći će. Molim te, idi do sestre, zove te...“
Posle posete Frederika Hankea - prijatelja Ota Kramera, njenog verenika, kako ga je stidljivo zvala tetka Liza - sirota Fransoaz nije prestala da plače i da se nervira. Lea je od Frederika Hankea čula razlog te tuge: pretpostavljeni komandanta Kramera nisu mu dozvoljavali da se oženi Francuskinjom i, pošto je bio uporan, poslali su ga na Istočni front. Pre odlaska je uspeo da doturi Frederiku pismo za Fransoaz, u kome ju je uveravao u svoju ljubav i zamolio je da bude hrabra, kao svaka žena vojnika, i da ne čini ništa čime bi ugrozila život njihovog deteta. Frederik Hanke nije od Lee krio ni činjenicu da se Otov otac takođe žestoko protivio tom braku.
„Šta će biti s Fransoaz?“, pitala je.
„Neće biti materijalnih teškoća. Obećao sam Otu da ću se postarati da detetu ništa ne nedostaje.“
„Nisam o tome govorila, već o njenom položaju: pisaće u krštenici da je u pitanju dete nepoznatog oca.“
„Znam, ali šta da radimo?“
„Lea, požuri, sestra te zove“, kazala je tetka Albertin ulazeći u sobu.
U sobi se osećao miris znoja i povraćanja i bilo je zagušljivo. Fransoaz je ležala u rasturenom krevetu, uplašeno gledajući oko sebe. Lea je sela kraj nje. Šta drugo? Bila je to njena sestra, s kojom se trkala do Belvija i s kojom se krila u kapelicama na Kalvariji Verdelea2 i kupala u Garoni u Langonu; u vreme berbe su se gađale zrelim grožđem, zamazujući odeću; u toplim božičnim noćima krišom su se zgledale i poredile poklone i svaka od njih je mislila da je ona druga dobila lepše igračke; kada su, kao odrasle, dobile prve bicikle, Lea je dobila plavi, a Fransoaz crveni; a one njihove svađe...
Fransoaz ju je gledala izmučenim pogledom, koji je Leu podsetio na oca. To joj je bilo nesnosno, pa je spustila pogled.
„Oto nije ovde. Kad bi samo znala kako se plašim... Obećao je da će biti tu... Što me je napustio?...“
Pridigla se i nervozno zgrabila Leu za ruku.
„Zar mu dete nije važnije od firera? A Hitlera nešto i ne voli, to mi je rekao, pa što onda nije tu da prisustvuje rođenju svog deteta?“
„Smiri se. Nije to njegova greška. Rat je, pa mora da sluša naređenja...“
„Pa kazao mi je...“
„Nemoj sad na to da misliš.“
Fransoaz je tako vrisnula da je Lea poskočila.
„Da ne mislim na to! Kako misliš da mogu da zaboravim da mi dete nema oca... da će svi u porodici prstom pokazivati na mene... devojka-majka... Švabina ljubavnica... drolja... kurva...“
„Ama ćuti... Sad ne treba misliti o tome... O, doktore, stigli ste!“
„E pa, draga gospo, veliki trenutak se bliži.“
Sa lekarom su ušle Albertin i Estel. Lea je to iskoristila i kukavički pobegla.
U predsoblju je zazvonio telefon. Podigla je slušalicu.
„Halo, Lea?“
„Da?“
„Ovde Rafael Mal. Treba odmah da vas vidim.“
„To sad nije moguće, sestra mi se upravo porađa.“
„Prepustite stvar prirodi, lepo će se poroditi i bez vas. Moram da vas vidim.“
„Je li nešto ozbiljno?“
„Veoma ozbiljno.“
„Dobro, onda dođite.“
„Ne mogu.“
„A zašto?“
„Suviše je opasno davati obaveštenja telefonom. Kroz pola sata biću u Ulici Dofin broj 16; to je prilično neugledan restoran u kome tri sestre Rejmon prave kolače s karamelom, nema im premca. Molim vas da dođete.“
„Doći ću.“
Spustila je slušalicu. Uspeo je da na nju prenese svoj strah.
„Ko je to bio?“, pitala je Liza izlazeći iz salona.
„Jedan prijatelj. Moraću da izađem.“
„Moraćeš da iza...“
„Pusti me da prođem, važno je.“
„A tvoja sestra?“
„Nisam joj neophodna, ima dosta ljudi oko nje. Ako telefonira Fransoa Tavernije, kaži mu da sam otišla u Ulicu Dofin 16, u neki restoran, s Rafaelom Malom.“
„Raf...“
„Da. Nemoj da zaboraviš, Ulica Dofin broj 16. Ne brini, pokušaću da se vratim na vreme.“
„Šta će reći Albertin?“
„Ti ćeš joj objasniti.“
Lea je iz ormana izvukla postavljene čizmice s drvenim đonom, koje je dobila zahvaljujući Rafaelovim poslovnim vezama.
„Uzmi sestrinu bundu, biće ti manje hladno.“
Pošto joj je Fransoa rekao da samo neka vrsta žena nosi bunde, Lea je više nije nosila. No da ne bi morala da se prepire s tetkom, navukla je bundu i na glavu stavila odgovarajuću toku.
„Brzo se vrati“, kazala je stara gospođica, grleći je.
Univerzitetskom ulicom je duvao ledeni vetar. Trebalo je biti sasvim lud pa izaći po takvoj hladnoći. U crnoj i pustoj ulici samo je zvuk Leinih drvenih đonova odjekivao po zaleđenom pločniku.
Stigla je u Ulicu Dofin, zadihana i zajapurena, jer je trčala da pobegne zamišljenim goniocima. Nikakvo svetlo nije nagoveštavalo postojanje restorana gospođica Rejmon. Lea je gurnula neka vrata, a da se nije čuo zvuk nikakvog zvona. Je li to bilo tu? Prijatan miris supe bio je najbolji odgovor.
Sala je bila mala i slabo osvetljena. Na klupi s desne strane dremao je tigrasti mačak; drugi se Lei upleo u noge. Zavojito stepenište je vodilo na prvi sprat. Žena s predugom belom keceljom, visoka i obla kao bure, maslinastog tena i sede kose začešljane u punđu, krenula joj je u susret.
„Dobar dan, gospođice, tražite li nekoga?“
„Da, gospodina Mala.“
„Gospodin Mal još nije stigao, ali sto je spreman. Pođite za mnom.“
Prošla je kroz salu, a Lea ju je pratila do stočića s belim stolnjakom. Druga žena, koja je veoma ličila na onu prvu, približila se i obratila joj se s izrazitim overnjanskim akcentom:
„Želite li nešto da popijete dok čekate?“
Pošto je videla da je Lea neodlučna, dodala je:
„Imamo skoro sve aperitive.“
„Onda mi donesite porto.“
„U pravu ste, odličan je.“
Lea se osvrnula.
Za svim stolovima sedeli su gosti, koji su delovali kao dobrostojeći ljudi i pričali tiho; uglavnom su bili odeveni u tamnu odeću, a sestre Rejmon su im se obraćale kao starim znancima, s prisnošću koja je svojstvena ugostiteljima. Sve je ostavljalo utisak porodičnog restorana.
„Izvolite porto, gospođice.“
„Hvala.“
Lea je polako pijuckala, donekle zabrinuta, i nije smela da se zapita zbog čega Rafael kasni.
Svaki put kada bi se otvorila kuhinjska vrata, začulo bi se neko pevanje.
„To je jedan od domaćih momaka, počinje karijeru pevača u operi“, kazao je Rafael Mal, koga Lea nije zapazila kad je ušao.
„To je šarmantan momak.“
„Što ste zakasnili? Ali... Ranjeni ste?“
Nešto malo krvi se slivalo sa arkade i iz ugla Rafaelovih usta.
„Nije to ništa, svađa s jednom malom bitangom“, kazao je on, brišući se okrvavljenom maramicom.
„O, gospodine Male...“, kazala je jedna od sestara kada je to videla.
„Ćutite, molim vas! Privući ćete pažnju na nas.“
To nije sprečilo dobru ženu da se vrati s peškirom i posudom mlake vode.
„Nije trebalo...“
Pod strogim pogledom vlasnice, navlažio je peškir i prevukao ga preko lica. Lea je videla da je uzbuđen.
Druga sestra, nalik prvoj, došla je da preuzme porudžbinu.
„Danas imamo kupus na overnjanski način, kobasice, teleći gulaš i zečji paprikaš.“
„Šta ćete uzeti, Lea?“
„Uzeću kupus.“
„A vi, gospodine Male?“
„I ja ću to isto. Imate li još onog burgundca?“
„Naravno.“
„Donećete mi bocu koja je bila na podrumskoj temperaturi.“
„To već znam, gospodine, znam ukus naših mušterija. Hoćete li suhomesnatu zakusku, za početak? Bi li vam to prijalo?“
„To će biti fino. Donesite i jedan suze, dok čekamo.“
„Odmah ću, gospodine Male.“
„Hoćete li mi konačno kazati što ste me doveli ovamo?“
Rafael nije odgovorio, već je ispijao piće malim gutljajima. Lice mu je bilo potamnelo, a crte izmenjene. Pogledao ju je kao da je prvi put vidi.
„Lea, ja sam najveći dripac.“
„To i ja znam.“
„Ne, ne znate. Donesite mi još jedno piće!“, naručio je jednoj od sestara koja je prolazila.
„Zbog čega ste hteli da me vidite?“
„Gestapo će uhapsiti Saru Milštajn.“
Lea je za trenutak sedela ne shvatajući, a zatim joj se, malo-pomalo, užas ocrtao na licu, dok joj se u grlu stvarala knedla.
„Šta ste to uradili? Niste valjda vi?... Kažite mi da niste vi!...“
Poigravajući se čašom, Rafael je delovao kao matoro dete koje ne zna kako da se izvuče iz škripca.
„Nije moja greška... nisam mogao drugačije...“
Leu je, malo-pomalo, umesto besa obuzelo gađenje.
„Niste mogli drugačije!... Objasnite mi to.“
„To je prilično duga i komplikovana priča. Najkraće rečeno, priveo me je Gestapo zbog trgovine zlatom. Kazali su da će zaboraviti na to ako prihvatim saradnju s njima i dam im nekoliko korisnih informacija o osobama iz novinarskih i izdavačkih krugova...“
„Ili će šta?...“
„Ili će me predati francuskoj policiji da me propusti kroz šake ili poslati da se pridružim svojim sunarodnicima u nekom od koncentracionih logora.“
„Pa ste radije odlučili da tamo pošaljete Saru!“
„Nije bilo baš tako. U početku sam ih snabdevao pričama iz kuloara i kafana u koje zalaze intelektualci. Oni su, zauzvrat, zatvarali oči pred mojim trgovačkim poslovima. Znate da se, u ovom času, može dobro zaraditi ako ste vešti...“
„... i ako ste bitanga.“
„Ne sudite mi tako brzo.“
„Da li odavno radite za njih?“
„Nešto duže od godinu dana... ali povremeno. Posle okupacije dela slobodne zone postali su zahtevniji. Pre mesec dana su me pozvali i dali mi zadatak da otkrijem ko tajno prebacuje Jevreje u Španiju. ’Pošto ste Jevrejin, biće vam lako da se ubacite u te krugove. Nađite ih, pa ćemo zaboraviti ko ste.’ To je bilo sasvim jasno rečeno, zar ne? Šta sam mogao da uradim?“
„Mogli ste da pobegnete.“
„Kuda da pobegnem? Vi to ne shvatate, to je nemilosrdna i zadivljujuća rasa, stvorena da vlada svetom, dok je Jevrejin, kao što je rekao Mojsije, pripadnik naopake i lažljive rase...“
„Što vi, nažalost, savršeno potvrđujete.“
„To je, svakako, meni svojstvena narav. Malo je ljudi spremnih da istrpe sve posledice svoje hrabrosti. Mi ostali ne posedujemo tu veličinu, koja je svojstvena Nemcima; oni to shvataju i sve to čine bez napora. To je narod heroja. Nekada su i Francuzi bili takvi...“
„Nije me mnogo briga imaju li Nemci osećanje veličine, za mene su samo neprijatelji koji su okupirali našu zemlju i sanjam o času kada će biti isterani iz Francuske i drugih zemalja. Vaši se prijatelji loše provode u Rusiji. Treba da razmislite o mogućnosti da promenite stranu.“
„Govorite tiše. Razmisliću o tome kad dođe taj čas. Za sada su oni pobednici. Bez njih bih već bio u zatvoru.“
„Tamo vam i jeste mesto. Vratite se na Saru. Šta ste učinili? Mislila sam da ne znate njenu adresu.“
„To je tačno. No, vodeći svoju malu istragu, stigao sam i do njene mreže. Nije mi bilo teško da se povezem s njima. Svima sam pričao da moram da napustim Francusku, i navodio detalje. Za vreme jednog ručka, prilično lošeg, u nekom jevrejskom restorančiću u Belvilu, prišao mi je neki dečko i kazao da odem u kafe Selekt na Jelisejskim poljima i potražim Bobija. To me je ime podsećalo na nešto. Taj Bobi mora da je bio jedan od konobara iz Selekta, kud često idem, naročito subotom oko sedam sati. Kakva buka! Kakva gužva! Kakve ludorije! Tamo se mogu videti budale svih mogućih godina, našminkani transvestiti koji vrte zadnjicama, očijukaju bez zazora s malim žigolima i prepiru se oko tarifa za svoje usluge. To je mesto na tako lošem glasu da je okupacionoj vojsci zabranjeno da tamo odlazi. Mesto je, dakle, idealno za ostavljanje poruka. Onaj dečko mi je dao neku lozinku tipa: „Dugo sam rano odlazio na spavanje“, pa sam otišao tamo i pitao za Bobija. Zamislite najlepšeg mogućeg momka: zaobljen, zgodan, s dečjim glasom...“
„Poštedite me detalja.“
„... neverovatno svež, pravi dragulj! Pošto sam rekao lozinku, pozvao me je da pođem za njim. Otišli smo u podrum. Nisam se najprijatnije osećao. Odgovarao sam na njegova pitanja i izgleda da je bio zadovoljan odgovorima. Rekao mi je da je on samo jedna karika u lancu, i da ne poznaje ostale. Naložio mi je da se narednog dana u podne zaputim u bar Fuke, s crvenim cvetom i planom Pariza u ruci. To sam i uradio. Tu me je sačekao vrlo elegantan gospodin, koji mi je ponudio čašicu pića i kazao da smo pozvani kod prijateljice na doručak. Odvezli smo se taksi-biciklom do Ulice Tur i ušli u neki divan stan. Tu nas je čekala Sara. Znao sam da je Gestapo traži, zbog toga sam i vas pitao za nju, da bih je obavestio.“
„Sad više ništa ne razumem...“
„Pa, nije tako složeno. Mislio sam da Nemcima ispričam neke, ne previše značajne detalje, ali nisam imao nameru da otkucavam ljude, naročito ne besplatno.“
„To bi me začudilo! Baš ste besramni!“
„Pa, nisam baš toliko. Sari sam mogao sve da kažem, pa sam joj priznao zašto sam došao. Nije delovala začuđeno, to je zbilja izuzetna žena. Ipak sam se iznenadio kad me je zagrlila i kazala mi: ’Moj mali Rafaele, nećete se nikad promeniti.’ Odlučili smo da sačekamo četrdeset osam časova pre nego što obavestim Gestapo o svom otkriću.“
„Pa onda je dobro, imala je vremena da se skloni!“
„Nije bilo tako! Tu je sve pošlo naopako. Nemci mi nisu verovali, već su me pratili. Čekali su me pred stanom. Bila mi je potrebna sva moguća hladnokrvnost da ne počnem da bežim.“
„Vi ništa ne jedete?“
Tri sestre Rejmon su bacale na njih prekorne poglede, prolazeći kraj stola.
„Oprostite, zapričali smo se.“
„To smo primetile“, strogo reče jedna od njih.
„Evo, Lea, poslužite se.“
„Nisam gladna.“
„Napregnite se. Biće zainteresovane zbog čega ne jedemo, a zatim više neće hteti da me usluže. Važno mi je da mogu da dolazim ovamo.“
Rafael se potrudio da dâ primer, progutavši odjednom dva koluta kobasice.
„Šta su vam Nemci kazali?“
„Pitali su me za ime osobe kod koje sam bio u tom stanu.“
„I rekli ste im?“
„Bio sam zatečen...“
„O, jadničak!“
„Samo me vređajte, to je najlakše. Šta biste vi učinili na mom mestu?“
„Jesu li se popeli da uhapse Saru?“
„Nisu, jer sam im kazao da će mi kroz dva dana dati listu osoba koje takođe žele da se prebace u Španiju.“
„I poverovali su vam?“
„Mislim da jesu, u tom času; odvezli su me u Bulevar Flandren. Bio sam sasvim siguran na čemu sam kad sam za pisaćim stolom video Rudija de Meroda. Zajedno smo napravili nekoliko lepih poslova od početka rata. On je veoma važan čovek.“
„Šta vam je kazao?“
„Da njegovi šefovi očekuju od mene dokaz lojalnosti i da računaju da ću im u roku od četrdeset osam časova dostaviti imena svih članova mreže.“
„Znači, uspeli ste da upozorite Saru?“
„Nisam. Od juče me stalno prate, i pokušao sam, bezuspešno, da ih se rešim. To su me oni izudarali na stanici Sevr-Babilon. Zbog toga sam vas zvao da dođete ovamo. Treba da odete da je obavestite.“
„Ali kako ću to izvesti? Ulica Tur je veoma daleko.“
„Ne treba da idete u Ulicu Tur, već u Ulicu Genego broj 31.“
„Sad tek ništa ne shvatam.“
„Juče mi je kazala da je Ulica Tur postala previše opasna za njene prijatelje i da će nestati na neko vreme. Jedna od njenih prijateljica, koje su emigrirale u SAD, ostavila joj je ključeve stana, u koji se sklanja već mesec dana kada joj se čini da je prate do Ulice Tur.“
„Ona vam je, dakle, sve to ispričala? Nešto mi tu nije jasno. Ko kaže da niste dali Nemcima i novu adresu?“
„Zbilja sam to mogao da uradim. Ne mogu sasvim jasno da obrazložim što to nisam uradio. Ja vrlo volim Saru, ili bolje reći volim sećanje na neke naše provode po barovima na Monparnasu. Setite se reći Žila Renara: ’Nema prijatelja, postoje samo trenuci prijateljstva.’ To je više nego tačno kada je reč o Sari i meni.“
„Evo stiže kupus, kazaćete mi da li vam se dopada“, kazala je jedna od sestara Rejmon, spuštajući na sto tanjir koji se pušio.
Sačekali su da se vrati u kuhinju da bi nastavili razgovor.
„Ne pomerajte se... Ona dvojica što me prate upravo su ušla. Nisu me još videli. Ustanite i idite u kuhinju. U dnu su vrata koja vode u dvorište. Proći ćete kroz njih, pa ispod luka. Iza njega je drugo dvorište, a s desne strane su trošna vrata. Ući ćete u hodnik i izaći na vrata koja vode u Ulicu Never. Skrenućete desno, a zatim levo, i ući u Ulicu Genego. Hodajte normalno. Ako ne budete videli nikoga, idite u broj 31, popnite se na treći sprat i zvonite triput. Sara će vam otvoriti. Kažite joj da odmah ode odatle. Srećno!“
Rafael Mal nije spustio pogled pred Leinim koji je jasno govorio: „ Mogu li da vam verujem?“
Sasvim prirodno je ustala, ogrnula se bundom i prišla šanku, gde su stajala ona dvojica u kišnim mantilima. Tiho je upitala jednu sestru:
„Gde je toalet, molim vas?“
Nije ni saslušala odgovor, već je otišla prema kuhinji. Prošla je pored kuvarice i onog operskog pevača, držeći prst na ustima, i izašla u dvorište.
U malom restoranu u Ulici Dofin sve je i dalje bilo mirno, dva čoveka za šankom se nisu pomerala, a Rafael Mal je navalio na kupus.
* * *

U Ulici Never je bilo vrlo mračno. Ogromni pacovi su istrčavali pred Leu, koja samo što nije zavrištala. Nije bilo nikakvog šuma, sve je delovalo pusto. Nastojeći da priguši lupkanje drvenih đonova, pesnica stisnutih u džepovima bunde, načuljenih ušiju, dok joj je strah kidao utrobu, išla je prema Ulici Genego.
Odjednom se, na Mostu Pon-Nef, pojaviše neka kola ugašenih farova, vozeći brzo prema Ulici Dofin. Čulo se naglo škripanje kočnica, a Lea je, zaboravljajući Rafaelove savete, potrčala. Kola su pošla unazad.
Ušla su u Ulicu Genego, prošla pored devojke koja je brzo odmicala i zaustavila se nekoliko metara ispred nje. Vrata su se otvorila i izašao je čovek, koji joj je preprečio put. Lea je vrisnula.
„Ne bojte se, ja sam. Uđite u kola!“
Bez ikakvog otpora je pustila da je Fransoa Tavernije odvuče. Odvezli su se do keja, prošli Ulicom De Sen i zaustavili se pred slikarskom galerijom na kraju keja.
„Kuda ste tako potrčali?“
„Kada sam čula vaš auto, uplašila sam se.“
„Šta ste radili s Malom?“
„On zna gde je Sara. Gestapo joj je na tragu, a ja sam pošla da joj to javim.“
„Što on to nije uradio?“
„Nadgledaju ga dvojica u restoranu. Ja sam izašla na zadnja vrata.“
„Čini mi se da u toj celoj priči nešto ne valja. A i vi to mislite, čim ste mi ostavili poruku.“
„Može biti, ali moramo da javimo Sari.“
„Gde je ona?“
„U Ulici Genego broj 31.“
„Je li vam Mal dao tu adresu?“
„Jeste.“
„Pa, hvala bogu. Ostanite tu, a ako vidite da neko prilazi, odvezite se. Ako me nema u roku od dvadeset minuta, idite.“
„Neću, idem s vama.“
„Nije prilika da...“
„Ćutite, samo gubimo vreme.“
Fransoa ju je privukao, a ona je samo promrmljala:
„Bojim se.“
Zatim se odmakla i krenula ka Mazarenovoj ulici.
„Ne, nećemo tuda. Idemo Ulicom De Sen i Ulicom Žaka Kaloa. Odatle imamo pregled na Ulicu Genego.“
Fransoa je iz džepa mantila izvadio revolver i zavrteo doboš. Lea se osetila nešto sigurnije.
Brzo su hodali kroz tihu zimsku noć. U tom nedostatku svetlosti i zvuka bilo je nečega nestvarnog, nalik na zatišje pred buru. Zaustavili su se u starom prolazu Pon-Nef, a ispred njih je bila prazna raskrsnica i ulica. Koraknuli su još nekoliko puta... Sve se odigralo vrlo brzo. U Mazarenovoj ulici su se pojavila prvo jedna, zatim i druga kola, a treća su došla iz Ulice Genego. Fransoa je gurnuo Leu u jednu kapiju. Vrata su lupnula, a dvojica u civilu, sa oružjem u ruci, ušla su u broj 31, dok su drugi ostali na ulici, s puškomitraljezima na boku.
Čuo se krik, i pozivi u pomoć. Na ulici se ukazalo žensko obličje, koje je posrtalo, uspravilo se, i ponovo krenulo. Čuli su se novi krici. Žena se zaputila ka njima. Čuo se pucanj. Zavrtela se oko sebe i polako pala.
Fransoa je imao muke da zadrži Leu.
Ljudi su trčali ka njima. Ona se pridigla. U noći se nije videla krv na pločniku. Jedan udarac, a zatim i drugi. Jedna veoma bela ruka podigla se da zaštiti glavu. Fransoa je sprečavao Leu da glasno zajeca.
Čuo se i drugi pucanj. Podigli su telo. Jedan ju je agent držao za ramena, a drugi za članke na nogama. Duga crna kosa se vukla po tlu, uprljana krvlju i prašinom. Bacili su je u zadnji deo nekog kamiona. Videlo se svetlo cigarete, koju je neko upalio posle naporne akcije. Ponovo se čulo treskanje kapije i zvuci motora. Zatim je nastala tišina. Niko se nije pokrenuo. Niko nije čuo da su upravo pucali na jednu ženu.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:24 pm


POGLAVLJE 5.


Plač novorođenčeta je probudio Leu iz sna.
U snu je šetala s Loranom, u nežnom zagrljaju, po terasi Montijaka. Nije bilo ničega drugog, rat je uklonio sve prepreke među njima, bili su bez sećanja, izgubljeni u ogromnoj ravnici, iz koje se nisu čuli nikakvi zvuci.
Lea se probudila dozivajući majku, obraza mokrih od suza.
U susednoj sobi se dečji plač utišao. Estel je ušla, noseći poslužavnik s doručkom.
„Dobro jutro, gospođice Lea.“
„Dobro jutro, Estel. Koliko je sati?“
„Sad će deset. Niste zaboravili da danas imamo proslavu?“
„Proslavu?“
„Danas je 31. decembar, krstićemo malog Pjera, a vi ste kuma.“
„Malog Pjera... Da, tu je sada i mali Pjer. Kako je Fransoaz od jutros?“
„Mnogo joj je bolje. Juče je napravila nekoliko koraka; sada ću vas ostaviti, jer idem da pravim kolač.“
Lea je ustala i preko džempera, koji je noću oblačila preko spavaćice, navukla staru toplu kućnu haljinu od pirinejske vune, koju je nekada nosio njen otac, i gurnula noge u vunene patike. U ogledalu na ormanu spazila je svoj lik. Ovako odevena svakako ne bi dobila nagradu za eleganciju, ali joj barem nije bilo suviše hladno. Pošto je oprala zube i očetkala kosu za toaletnim stočićem, navalila je na doručak.
Zagrizla je krišku crnog hleba, tvrdog kao drvo. Zatim su joj se vratile slike iz sna... a onda i strašni prizori one noći kada su uhvatili Saru Milštajn.
* * *

Fransoa Tavernije nije imao velikih teškoća da sazna šta se dogodilo mladoj ženi; čuo je to od Helmuta Nohena lično. Odveli su je u Ulicu De Sose, tamo je trebalo da je ispitaju. Previli su joj rane, koje izgleda nisu bile mnogo ozbiljne. Držali su je u tajnosti i niko nije mogao da je vidi. Nohen ga je uveravao da s njom dobro postupaju. Izgleda da Fransoa Tavernije nije delovao uvereno u to, jer je nemački oficir dodao:
„Otkako je otišao Daneker, Ajhmanov čovek za sve, ispitivanja jevrejskih terorista postala su manje gruba.“
Helmut Nohen je preuzeo Istražnu komandu kada je došao u Pariz, 14. juna 1940. godine. To je bio tridesetdvogodišnji intelektualac, sin skromnog preduzimača, doktor filozofije koji je maštao da jednog dana bude profesor književnosti, a zatim urednik zvanične nemačke novinske agencije, gde bi bio zadužen za francusko, belgijsko i holandsko područje. Ušao je u službu SA 1933. godine. Bio je visok i vitak, visokog čela, kestenjaste kose i retko se osmehivao. Za manje od godinu dana uspeo je da se uključi u parisko visoko društvo i bio je omiljen gost u salonima članova tog društva, zahvaljujući duhovitosti i kulturi. U takvom jednom salonu upoznao je Tavernijea. Ubrzo su se ponovo sreli, iz sasvim različitih pobuda. Helmut Nohen mu je bez ustručavanja zatražio da se u krugovima koje poznaje raspita i pribavi mu obaveštenja o političkim ličnostima iz vlade u Višiju, o poznatim industrijalcima i, naravno, o članovima pokreta otpora i njihovim vođama. Fransoa Tavernije je delovao zainteresovano, a zauzvrat je saznao sve o zadivljujućoj organizaciji službe Gestapoa na francuskoj teritoriji. Za divno čudo, stekao je Nohenovo poverenje, jer je između Gestapoa i nemačke ambasade u Parizu postojalo izvesno trvenje. Tavernije, koji je često svraćao kod Ota Abeca, ambasadora, pričao je Nohenu o svemu što se tamo događa, i doturao mu tačne ili izmišljene kuloarske priče, tračeve iz salona i hodnika ambasade. Sada je saslušao data objašnjenja, dok mu se mala bora s leve strane usta sve više produbljivala.
Od tog prilično mladog čoveka, koji je u roku od nekoliko meseci stvorio organizaciju od koje je strepela i nemačka armija, sada je zavisila sudbina Sare Milštajn.
„Ne brinite, lično pratim taj slučaj.“
Fransoa je bio više nego zabrinut, ali se trudio da tom „slučaju“ ne pridaje naročitu pažnju da ne bi time privukao veću pozornost Helmuta Nohena.
Tako je Sara, već deset dana, bila u Ulici De Sose.
Neko je pokucao na Leina vrata.
„Uđite!“
Fransoaz, čije je lice delovalo odmorno i blistavo, ušla je s novorođenčetom u naručju.
„Tvoje kumče mora da te vidi“, kazala je, pružajući joj dete.
Lea je nevoljno prihvatila dete u naručje, ali ga je brzo vratila majci.
„Sladak je, ali je tako mali da se plašim da ću ga ispustiti.“
„Pa nije baš tako mali, imao je 3,2 kilograma kad se rodio. To je najlepša beba. Zar ti se ne čini da liči na oca?“
Ta primedba je iznervirala Leu.
„Znaš, nisam ga nikada mnogo ni zagledala.“
Fransoaz je zgrčila ramena i pognula glavu, i delovala je dirljivo, s detetom u naručju.
„Izvini“, kazala je Lea „nisam htela da budem neljubazna. Pusti me da se obučem, ako želiš da budem spremna za krštenje. Za kad je zakazano?“
„U tri sata.“
Lea je načas stajala nepomično pred zatvorenim vratima. Zatim je zbacila kućnu haljinu i spustila je na krevet, ispod spavaćice navukla držač za čarape i prikačila vunene čarape za njega, navukla gaćice i svukla spavaćicu i džemper. Drhtala je od hladnoće. Nikada se neće navići na tu hladnoću.
Šta bi majka mislila o svemu ovome? Šta bi dobra Izabel Delmas radila u ovim okolnostima? Bi li prihvatila da kumuje detetu nemačkog vojnika zato što je budući mali hrišćanin njen unuk? Mogao je Frederik Hanke, kao najbolji očev prijatelj, da mu bude kum...
* * *

Lea je bila suviše potresena zbog Sarinog hapšenja da bi bila u stanju da reaguje kada joj je Fransoaz zatražila da bude kuma njenom dečkiću. Vrlo će lepo izgledati u Crkvi svetog Tome Akvinskog dok bude držala dete nad krstionicom, u pratnji nemačkog vojnika. Ispričala je Tavernijeu da se predomišlja oko tog kumstva, ali ju je on ubedio da prihvati.
Od one tragične noći, viđali su se skoro svakodnevno. Tu je noć proveo kraj nje, u Univerzitetskoj ulici, u „ledari“. To je bilo u potaji od gospođica De Monplejne, koje su bile u velikoj pometnji zbog Fransoazinog porođaja, srećom, završenog pre njihovog povratka.
Fransoa se ponašao kao najbolji, najstrpljiviji i najnežniji prijatelj, koji je skoro naveo Leu da zaboravi na zabrinjavajuće događaje u životu. Svakodnevno je govorila sebi da treba da mu kaže neke stvari, i svakodnevno se zadovoljavala time da ode u njegovu sobu i baci mu se u naručje. I bez ikakvog njenog objašnjenja, shvatio je da ona ne želi da vodi ljubav, već samo da se pripije uz njega. Bila je u stanju da tako ostane satima, upijajući njegov miris i toplotu, tešena otkucajima njegovog srca i umirujućim rečima. Bilo je dobro ne strahovati više, pa nije želela da kvari tu krhku sreću pitanjima na koja ne bi odgovorio. Dan posle drame, kazala mu je da joj sada Rafael Mal predstavlja izvor pravog užasa.
„U ovom konkretnom slučaju, niste u pravu. Nije on imao veze sa Sarinim hapšenjem.“
Lea mu nije verovala. Od one večere u Ulici Dofin nije imala vesti o njemu.
Lea je u „svom“ naslonjaču u predsoblju glasno čitala tetkama, koje su sedele naspram nje, pismo od Kamij:
„Draga Lea,
Možeš misliti kako je svima nama ovde žao što nećemo prisustvovati krštenju Fransoazinog deteta! Malo smo razočarani što nam u poslednjem pismu nisi više pisala o detetu. Kaži Fransoaz da je nežno pozdravljamo i mislimo na nju. Sutra ću joj napisati pismo.
Šarl je poludeo od radosti zbog poklona. Nosi pulover koji su mu isplele gospođice De Monplejne i nikako ga ne skida. Molim te da im to kažeš.
Drvodelja je popravio vrata na ambaru, koja su se skoro raspala. Kada budemo imali nešto novca, treba promeniti i neke crepove. Na krovu ambara ima pukotina kroz koje prokišnjava.
Kiša pada već deset dana, a ja nemam vesti od L.
Grlim te.
Kamij“

Krštenje je prošlo mnogo bolje nego što su se nadali. Stanovnici Univerzitetske ulice iznenadili su se kada su ugledali Frederika Hankea, kuma, kako dolazi odeven u civilno odelo, ruku punih darova, i pošto su ih podelili, odveo ih je u mali restoran u Ulici Vernej. Ručak je bio veoma prijatan, pa čak i veseo, zahvaljujući ljubaznom domaćinu. S mnogo lepih osećanja govorio je o Kamij d’Aržili i onome što je osećao dok joj je pomagao da se porodi. Ispričao im je da je i dalje vezan za Montijak i tu oblast, i da bi posle rata voleo da tu i živi. Da li zbog toga što nije bio u uniformi, tek Lea je imala utisak da ga prvi put vidi. Iznenadila se na pomisao da bi ga, da nije bio Nemac, svakako uvrstila među svoje udvarače. Nasmešila se na to. U pola tri su otišli po Pjera i Estel. U tri sata ga je u Crkvi svetog Tome Akvinskog sveštenik posuo svetom vodicom, govoreći:
„U ime Oca i Sina i Svetog duha, krstim te imenom Oto Frederik.“
Fransoa Tavernije je stigao u Univerzitetsku ulicu oko šest sati i zatekao porodicu na okupu, kako pije šampanjac, stojeći oko kolevke. Nije mogao ništa drugo do da nazdravi novorođenčetu, ali je odbio da učestvuje u svečanosti u detetovu čast.
Fransoa Tavernije i Hanke se nisu poznavali, pa ih je Fransoaz upoznala. Rukovali su se. Posle nekoliko uobičajenih rečenica, Fransoa je odvukao Leu u njenu sobu.
„Možete ti mi dati ključ od stana, kao i od onog prednjeg stana?“
„Zbog čega?“
„Za slučaj da moram noćas da dojurim u žurbi.“
„Zašto ne idete kući?“
„Noćas imam neka posla u ovom kraju i trebaće mi blisko utočište.“
„Ne želite da mi kažete zbog čega sve to?“
„Ne...“
„To je neprijatno, uz vas nikada ništa ne znam. Ostavljate me da nagađam i pretpostavljam u vezi s vama nešto možda gore od onoga što je stvarno u pitanju. Ko kaže da vi niste prijavili Saru Milštajn?“
To je bilo tako neočekivano da je Fransoa za trenutak ostao bez reći, a zatim mu se lice zgrčilo, pobledeo je od besa koji mu je izobličio crte. Pred tim preobražajem Lea je ustuknula, ali ne dovoljno brzo da izbegne najjači šamar koji je ikada dobila. Od siline udarca je posrnula i udarila glavom u jedan od krevetskih stubova, a malo krvi joj je pošlo na nos. Jednim skokom se bacio na nju i tako je jako stegao za mišicu da je vrisnula.
„Nemojte nikada više reći tako nešto, Lea.“
Naginjao se nad nju s tako pretećim izrazom da je podigla slobodnu ruku da se zaštiti. Taj dečji gest je malo omekšao Tavernijea.
„Radim sve što mogu da Saru iščupam iz ruku Gestapoa. Ići ću tako daleko da ću probati da organizujem bekstvo.“
„Kada?“, uzviknula je Lea.
Tavernije ju je pogledao sumnjičavo.
„Zaista ste čudni, prvo se ponašate kao da nemate ni najmanje poverenja u mene, a verujete mi kad kažem da pripremam Sarino bekstvo.“
„To je zbog toga što verujem da ste sposobni za to. Vaši dobri odnosi sa okupatorom treba nečemu da posluže.“
„U ovom slučaju, nemam nameru da ih obaveštavam, već ću radije pokušati da se povezem s članovima njene mreže.“
„Znate li ih?“
„Znam neke od njih. Mislio sam da se okupimo ovde. Obavestite tetke da ostanu u sobama i da ne postavljaju pitanja.“
„A što ovde?“
U ovom stanu borave „verenica“ i dete jednog oficira Rajha, a na prvom spratu stanuje ljubavnica generala Fon Ripena. Zna se da su stanari ove kuće pronemački nastrojeni. Zbog toga je i nadzor manji.“
„Razumem. Mogu da se nekako dogovorim s tetkama, ali Fransoaz...?“
„Ona ne sme ništa da posumnja ili su naši životi ugroženi. Jeste li još uvek rešeni da pomognete Sari?“
„Više nego ikada.“
„Vrlo dobro. Vaša misija će se, od sutra, sastojati u tome da nađete tri do četiri osobe i da im prosledite poruke. Evo šta treba da im kažete.“
Narednog sata ona je naučila napamet poruke, ratna imena, imena određenih mesta i znake raspoznavanja.
„Nemojte ništa zaboraviti. Sastaćemo se ovde sutra uveče da me izvestite o svemu. Imate li bicikl?“
„Ovde ga nemam.“
„Probaću da ukradem jedan za vas, to će biti moj novogodišnji poklon. Koju boju najviše volite?“
„Svejedno mi je, no moj je bicikl plav.“
„Onda neka bude plav; to je odlična boja protiv zle sudbine. Na plavom biciklu bićete vesnica nade.“
„Čudno je što ste to rekli. Stric Adrijen mi je kazao potpuno isto.“
„Vidite da vaš stric i ja imamo dosta toga zajedničkog.“
Fransoa ju je uzeo u naručje i odvukao do kreveta.
„Dođite sada da se izvinite što ste mislili da sam izdajnik.“
„Pustite me, osećam se kao mrtva od one večeri.“
Nije je slušao. Njegove usne i prsti pretraživali su njeno telo. Lea se nije bunila, ali kada ju je poljubio, osetio je njene suze.
„Nemojte, ne pre nego što spasete Saru.“
Pridigao se i malo sredio odeću.
„Daćete mi ključeve?“
„Idem da ih nađem.“
Pružajući mu ključeve, kazala je: „Nemojte biti mnogo bučni.“
„Nisam siguran da ću se noćas vraćati. U predvorju ćete naći bicikl i propusnicu. Ne zaboravite sutra da kažete svima ovo: Trojni ih okuplja 3. januara, u deset uveče, na trećem spratu Univerzitetske ulice broj 29, da bi se donela ozbiljna odluka, koja uključuje Simona Mingoa, drugove Votrena, Omea, La Rošela i Bataja; svakome od njih daćete polovinu karte za metro prve klase, a oni će vam pokazati drugu polovinu. Budite oprezni, malena, na najmanju sumnju ili sumnjive znake, bežite. U međuvremenu se vratite na proslavu. Sutra je Nova godina. Nadam se da ću je dočekati s vama.“
Zagrlio ju je, veoma nežno.
Lea se pridružila porodici, tužna što je Fransoa otišao. Napolju je sneg počeo da pada. Sutradan je Lea u predvorju našla divan plavi bicikl, s lepim sedištem od veštačke kože. Tetke su se čudile što nisu čule da je isporučilac zvonio, a Lea se pravila da je to božični poklon od Deda-Mraza, koji je ostavio i par čokoladnih čizmica.
Sneg se nije dugo zadržao. Bilo je vrlo hladno. Lea je najavila nameru da se provoza biciklom i kazala da se neće vratiti na ručak, jer želi da iskoristi lepo vreme. Otišla je da navuče tople pantalone i dva debela džempera. Navukla je postavljene čizmice i na glavu stavila vuneni turban, a zatim obukla toplu jaknu, koju joj je poklonio Fransoa. Upotpunila je odeću parom postavljenih rukavica od zečje kože.
Tetke i sestra su joj poželele lepu vožnju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:25 pm



POGLAVLJE 6.


Nikada Lei Pariz nije delovao tako lepo kao tog jutra. Vazduh je bio bistar i hladan, i tako lagan da je starom kamenju na pročeljima kuća na Keju Volter davao izgled vesele krhkosti. Devojka je zastala na Mostu Roajal da posmatra kako Sena svetluca u sivim i zlatnim tonovima i polako teče ka Mostu Alma, noseći sa sobom crne tegljače. Pred tim prizorom, koji su posmatrali mnogi koji vole Pariz, osetila je tog jutra, 1. januara 1943. godine, takav mir da joj je obavio srce, a na usne dozvao molitvu iz detinjstva:
„Dragi Bože, nudim ti svoj dan, srećan ili ne, da s njim činiš šta želiš i nadajući se da se, bližeći se večnosti, bližim i tebi.“
Puna samopouzdanja, ponovo se popela na bicikl. Sve je bilo tako pusto da je čovek imao osećaj da je u napuštenom gradu. Nikakav zvuk ljudskog prisustva nije kvario taj utisak. Lea je uživala u toj samoći, ona joj je dopuštala da se pripremi za misiju koju joj je poverio Fransoa Tavernije. Uprkos svemu što joj je kod njega bilo nerazumljivo, ma šta da joj je kazao, imala je poverenja u njega. Bila je ubeđena da je on, ako za to ima bilo kakve mogućnosti, jedini koji bi mogao da oslobodi Saru.
Na Trgu Sen-Oportin Lea je vezala bicikl za ogradu stanice metroa i zaputila se ka Ulici Feroneri.
Gurnula je vrata jednog skromnog kafea s plavim staklima na prozorima. Hladan i neprijatan miris vlažne strugotine, kiselog vina, lošeg duvana i zamene za kafu odmah ju je zapahnuo. Imala je utisak da je zašla u močvaru, kroz koju se kretala između zelenkastih lica. Iza šanka su bile police s praznim i prašnjavim bocama, a među njima je dominirao bokasti radio-aparat, iz koga je dopirala neka moderna muzika. Gazda je bio krupan čovek sa zavrnutim rukavima, razbarušene retke kose, opreznog pogleda, sa ugašenim opuškom u ustima i neobrijan. Obratio joj se ovim recima:
„Danas nema nikakvog pića, ovo je dan bez alkohola.“
„Htela bih nešto toplo, recimo kafu“, kazala je, prilazeći šanku.
„Kafu!... Čujete li je?... Možda biste i malo mleka, i nekoliko kockica šećera...?“
Četiri-pet mušterija se ulagivaćki nasmejalo. Lea je pocrvenela. Baš je lepo počelo!
„Pošto ste mi simpatični, mogu vam dati jedno slično piće... Jeste li vi mlada dama koja dolazi na sastanak s polovinom karte za metro?“, brzo je prošaputao.
Lea je poskočila od iznenađenja.
„Ne treba da se izmičete, mala gospođice, zamena za kafu nije najgore što se može dobiti ovih dana.“
Pričajući joj to, dodao joj je veliku solju koja se pušila. Lea je prišla.
„Nemojte se zadržavati“, tiho je nastavio, „pohapsili su osobe koje tražite... Eto, popijte to... Pijte, zaboga, gledaju nas!“
Lea je prinela usne šolji; bilo je vrlo vruće, ali nije bilo tako gadno kao što je pomislila. Gazda je prasnuo u smeh.
„Vidite, može da se pije... Idite u Crkvu svetog Eustahija, tamo je misa i niko neće obraćati pažnju na vas... Dakle, gospodine Rene, šta mogu da vam ponudim da proslavimo Novu godinu?“
„Kao i obično, nešto iz svojih zaliha. Srećna Nova godina, mogu li vam ponuditi čašicu, gospođice?“
„Ali...“
„Pazite, naljutiću se, lepe gospe nikada ne odbijaju velikog Renea, zar ne Žužu?“
„Istina je, gospođice, još se nije pojavila ta koja bi mu odolela.“
„Pa, Žužu, pravi si drugar. Je li ti proradio telefon?“
„Jeste, pre dva dana.“
„Čuvaj mi gospođicu na sigurnom, samo da obavim jedan razgovor. Odmah se vraćam, srce.“
Lea je izbegla njegovu nametljivu ruku. Lepuškasti momak se nasmejao i slegnuo ramenima.
„Idite brzo, on radi za njih. U Crkvi svetog Eustahija u Bogorodičinoj kapeli se nalazi čovek koji u ruci drži novine Mala Žironda, i koji će vam kazati šta ćete raditi. Ništa mi ne dugujete, ovo je bilo na račun kuće. U svakom slučaju, srećna Nova godina.“
„I vama takođe“, kazala je, gurnuvši vrata što je mogla mirnije.
Kako je odvezala bicikl i pronašla put kroz uličice Hala i nekoliko minuta kasnije stigla u crkvu, Lea nije znala da kaže.
Crkva je bila puna vernika, a pre svega žena, koje su sa žarom pevale dok im se iz usta podizala hladna para. Jedino slobodno mesto za molitvu je bilo ispred Bogorodičinog oltara. Kleknula je, ne razmišljajući mnogo.
Bilo je vreme pričešća i većina vernika se uputila prema ikonostasu. Neki čovek je kleknuo kraj nje i uronio lice u ruke. Iz džepa njegovog starog mantila virile su novine.
Kao munjom osvetljeno, Lei se pred očima pojavilo ono veće u Bordou, kada su je pratili policajci i komesar Poanso i kada je, tražeći kuda da se skloni, na stalku na Pozorišnom trgu videla Malu Žirondu i odmah se setila kuda da ide. Okrenula je glavu. Čovek je bio mlad, a brada ga nije činila ništa starijim. Malo je ličio, ličio je na, ama ne, nije moguće, priviđa joj se...
„Lea...“
Neko je izgovorio njeno ime! Da li da se okrene? Ne, to je mladić s Malom Žirondom u džepu, znači...
„Ne mičite se, izaći ću prvi. Vratite se u Univerzitetsku ulicu.“
„Kući!“
„To je jedino donekle sigurno mesto.“
Posle njegovog odlaska brojala je do dvadeset i izašla.
U Univerzitetskoj ulici svi su se radovali Žanu Lefevru, Leinom drugu iz detinjstva koji je, kao i njegov brat Raul, bio najozbiljnije i ludo zaljubljen u nju...
Bacili su se jedno drugome u naručje.
Porodica je bila okupljena oko stola. Otvorili su bocu šampanjca da nazdrave ponovnom susretu, kraju rata i novoj godini. Prošlo je barem dvadeset minuta dok Žan nije uspeo da s Leom ode u sobu.
„Brzo, nemamo mnogo vremena. Više bih voleo da je u pitanju neko drugi, a ne ti“, kazao je Žan, stežući je u zagrljaj.
„E pa ja sam srećna što je tako, inače te, možda, ne bih ponovo ni videla.“
„To je istina, ali ovo je veoma opasno.“
„Znam to. Šta sada treba da radim? Treba li da idem na druge sastanke?“
„Svakako da ne. Posle hapšenja Simona Mingoa...“
„Simona Mingoa?“
„Da, to je ime pod kojim ga većina zna. Posle njegovog hapšenja, mreža se rasturila, kao što je i bilo predviđeno. Svako od nas, ipak, motri na svoje dosadašnje sanduče za pisma. Tako sam sreo Trojnoga...“
„Fransoa?...“
„Kazao mi je da će pokušati da organizuje Simonovo bekstvo i pitao me je slažem li se. Sve sam prihvatio. Kazao je da će mi neka mlada žena 1. januara ujutru doneti vesti. Sve je dobro išlo dok u zoru nisam čuo za hapšenje druga koji je znao moju adresu. Imao sam taman toliko vremena da se obučem i pobegnem preko krovova. Ljudi iz Gestapoa su već bili na stepeništu. Srećom, nije bilo snega. Mislio sam samo na jedno: da obavestim Trojnoga. Nije bio ni na jednoj od adresa koje mi je dao. Otišao sam, ipak, na sastanak u Ulici Feroneri. Iz Sevastopoljskog bulevara je naišao neki taksi-bicikl i sustigao me.
’Votrene!’, povikao je putnik.“
„Znači ti si Votren.“
Žan je ignorisao tu upadicu.
„... ’Nastavi da voziš, blesavko. Idi kako znaš u Ulicu Feroneri i pitaj gazdu gde je Crkva Svetog trojstva. Kazaće ti da si pogrešio kraj i da su ovde Sveti Eustahije, Sveti Lav i Sveti Meri. Pitaćeš: - Dobro, možete li mi pokazati put za Svetog Merija? On će izaći da ti pokaže pravac. Kazaćeš mu brzo da će jedna mlada devojka s bakarnom kosom i ljubičastim očima doći do njega.’
Kazalo bi se da je to portret neke prijateljice, rekao sam.
’To je ona’, rekao je i pokazao mi tvoju sliku.
Samo što nisam pao s bicikla. Trojni, pošto je to bio on, nastavio je mirnim glasom.
’Nije trenutak da se nešto pogreši. Ona treba da ti se pridruži, bez odlaganja, u Crkvi svetog Eustahija, ispred Bogorodičine kapele. Odatle idite kod gospođica De Monplejne. Jesi li dobro razumeo?’
Da, odgovorio sam, sasvim zbunjen.“
Dvoje prijatelja je ćutalo nekoliko trenutaka.
„Šta ćemo sada?“, pitala je Lea.
„Čekaćemo nova uputstva.“
„Hajde da se pridružimo ostalima, jer će se pitati šta radimo tako dugo.“
Za vreme njihovog odsustva iz salona naišao je Pjerov kum i doneo veliku kutiju čokoladnih bombona i pismo od Ota Kramera, koji je najavljivao svoje skoro odsustvo. Ta vest je obradovala Fransoaz.
Kada je ugledala Frederika Hankea, Lea je pobledela. No, nije bilo povlačenja, morala ih je upoznati. Zgrabila je Žana za ruku, prišla Nemcu, koji je bio u civilnom odelu, i kazala, pružajući mu ruku:
„Srećna Nova godina, Frederiče. Mogu li da vam predstavim druga iz detinjstva, koji je na proputovanju kroz Pariz? Ovo je Žan Lefevr. Žane, predstavljam ti kuma Fransoazinog sina, kapetana Frederika Hankea.“
Da ga Lea nije pridržala, verovatno bi pao. Nesposoban da ma šta kaže, pružio je ruku sagovorniku. Ne pokazujući da je primetio išta neobično, Frederik ju je stegao.
„Dobar dan, gospodine, srećan sam da upoznam Fransoazinog i Leinog prijatelja. Zahvaljujem na lepim željama, Lea. Nadam se da će vam ova godina biti bolja od prethodne.“
„Hvala, Frederiče. Žane, hoćeš li malo prave kafe?“
„Hoću“, promrmljao je Žan, ne znajući kako da se ponaša.
Kapetan Hanke im je prišao, vrlo raspoložen.
„Vi ste sused gospođica Delmas?“
„Prilično smo blizu, majčino imanje je u Kadijaku.“
„Verovatno joj pomažete da ga obrađuje?“
„Da.“
„Srećni ste što živite u tom lepom kraju. Nadam se da ćemo se videti kada se rat završi i da će se naša dva naroda ponašati kao jedan.“
Žan je hteo nešto da odgovori kada se umešala Lea.
„Kapetan se zaljubio u naše vinograde otkako je bio kod nas, na Montijaku.“
Najzad je Frederik Hanke odlučio da krene.
„Izvinite što sam vam upao na kraj ručka. No to je bilo jedino vreme kada sam mogao da dođem i čestitam vam Novu godinu. U tri sata moram da preuzmem dužnost. Fransoaz, ako sam vam potreban, znate gde ćete me naći. Do viđenja, gospođice, do viđenja Lea, do viđenja gospodine.“
Svi su odahnuli kada je otišao.
„Uh, mislila sam da nikada neće otići!“, uzviknula je Lea, padajući u naslonjač. „Što niste došli da nam kažete da je tu?“
„Nisam se toga selila“, rekla je Fransoaz, pognuvši glavu. „Bila sam tako srećna zbog vesti o Otu.“
„Nije to važno, deco. Taj mladi čovek je zaista šarmantan, veoma lepo vaspitan i uljudan“, uzviknula je Liza veselim glasom.
„’Vrlo uljudan!’ može se ovih dana čuti svuda oko nas. ’Zamislite, gospođo Dipon, taj oficir mi je pridržao vrata u metrou! Mladić se veoma uljudno ponaša!... Nisu oni kao mladi Francuzi, koji vas guraju na svakom koraku i ne izvinjavaju se zbog toga. Komunisti... bitange, gospođo, pa se posle čudimo što smo izgubili rat... Kažem vam, draga gospođo, kada neki narod zaboravi na Boga, i Bog na njega zaboravi i kažnjava ga... Treba uhoditi i prijavljivati loše Francuze, koji slušaju Radio London i ne slušaju maršala Petena, čoveka koji se, kao pravi svetac, posvetio Francuskoj radi njenog spasa...“
„Prestani, Lea!“, povikala je Fransoaz.
„... ’Imate pravo, gospođo Diran. Zamislite, pre neki dan sam srela jednu staru susetku, Jevrejku, i nije imala na rukavu žutu zvezdu. Nisam se ustručavala da joj to kažem, a ljudi oko mene su odobravali. Otišla je, sva crvena od bruke, gospođo’...“
„Dosta, prekini s tim!“
„Dobro, dobro, tetka Albertin. Izvinite, zbilja sam vašeg mišljenja: Nemci su veoma uljudni!“
„Savršeno su uljudni, dopadalo ti se to ili ne. Zaboravljaš, izgleda, da su oni pobedili i da mogu da nam rade šta god hoće. Ako se, uprkos atentatima, budu ponašali uljudno i strpljivo...“
„Nek streljaju taoce svuda pomalo i neka odvode, ko zna kuda, žene i decu...“
„To su teroristi.“
„Deca?“
„Ćuti! Ne pričaj o deci“, kazala je Fransoaz, briznuvši u plač.
Neprijatna tišina je smenila žamor glasova.
„Dođi, Žane, hajdemo u moju sobu.“
„To je sasvim nedolično“, piskavo reče Liza, što bi ih u drugoj prilici zasmejalo.
Lea je slegnula ramenima i izašla vukući prijatelja za sobom. Jedva su zamakli za vrata kad je zazvonilo na ulazu.
Dvoje mladih se zgledalo, dok su im srca ubrzano zakucala. Lea je pokazala na svoju sobu i sačekala da se Žan tamo zatvori da bi otvorila ulazna vrata.
„Tu ste, hvala bogu!“, kazao je Fransoa Tavernije, stežući je uz sebe.
Olakšanje, koje je osetila zbog njegovih ruku koje su je grlile, bilo je blisko pohoti.
„Tako sam se uplašio... Kada sam saznao da nas je jedan od Sarinih drugova izdao, već sam zamišljao da su vas uhapsili... Nikad to sebi ne bih oprostio... Je li Lefevr s vama?“
„Jeste. Što mi niste kazali da je reč o njemu?“
„Saznao sam u poslednjem času. Gde je sada?“
„U mojoj sobi. Dođite, dok tetka Liza nije izašla da vidi ko je zvonio.“
„Idem za vama, ali me prvo zagrlite.“
Prvi put je Lea spontano odgovorila na taj zahtev.
* * *

Žan Lefevr ih je čekao u Leinoj sobi, sedeći na kraju kreveta. Kad je podigao pogled, oči su mu bile vlažne.
Fransoa Tavernije ga je pažljivo posmatrao.
„Lea, ostavite nas!“
Kada su ostali sami, pitao ga je:
„Zar nemate nikakvih vesti o drugim članovima mreže?“
Mladić je odmahnuo glavom.
„Moraćete odmah da napustite Pariz. Evo vam novih dokumenata. Zovete se Žoel Lemer, rođeni ste u Trans sir Meru u Vandeji 10. oktobra 1920. godine od oca Žana Lemera, poljoprivrednika, i majke Tereze Pejon, domaćice. Sin ste jedinac, a roditelji su vam stradali pre dve godine, u mestu Sabl d’Olon, u buri koja im je zahvatila brod. Ribar ste u Egijonu. Tu su svi ti, kao i ostali podaci. Naučite sve napamet pre polaska i uništite svaki trag. Večeras ćete krenuti vozom za Poatje, a zatim ćete presesti za La Rošel. Budite veoma oprezni, u toj su oblasti kontrole vrlo česte. U La Rošelu ćete pokušati da uhvatite autobus za Lušon ili Egijon. U Egijonu idite u kafanu Mornarski sastanak. Tražite Žana Mera, s broda Vejant. Kad se sretnete, kažite mu da je tu vazduh bolji nego u pariskom metrou. On će vam odgovoriti: ’Svakako, a naročito oko crkve Svetog trojstva.’ Sledite strogo ova uputstva. Jeste li sve shvatili?“
„Jesam.“
„Vrlo dobro. Ostavljam vas, na deset minuta, da sve to proučite. Imate li novca?“
„Zapravo, nemam.“
„Uzmite, evo hiljadu franaka.“
Žan je učinio pokret kao da odbija.
„Uzmite slobodno, taj novac potiče iz Londona. Potpišite priznanicu i sve će biti u redu.“
Žan je stavio novac u džep i setio se još nečega.
„Mogu li nešto da vas zamolim, gospodine?“
„Da, svakako. O čemu je reč?“
„Ne bih hteo da Lea bude umešana u sve ovo.“
Fransoa Tavernije ga je tako pogledao da je pocrveneo.
„Ni ja to ne želim. No sada je kasno da se vraćamo na nešto što je prošlo.“
„Ne mislim tako. Što joj ne kažete da se vrati kući?“
„Pokušaću na sve načine, ali ona želi da pomogne našoj prijateljici.“
Vrata su se otvorila i Lea je ušla.
„Dosta je vremena prošlo. Jeste li završili? Mogu li da uđem? Fransoa... ne shvatam šta se dešava. Šta sad možemo da uradimo za Saru?“
Tavernije ju je pogledao pravo u oči, bez odgovora. Posle dugog ćutanja, rekao je bezbojnim glasom:
„Saru su mučili.“
Lea se bacila na njega i počela da ga udara po grudima.
„Lagali ste me!... Lagali ste me!“, vikala je. „Kazali ste mi da se lepo brinu o njoj... da će se, zahvaljujući vašim vezama sa Švabama, dobro ophoditi s njom... a oni su je mučili!... To je vaša greška... Neću vam oprostiti... Zbog vas su je uhapsili... Vi ste pravo đubre... đubre...“
„Ćuti... Dosta je toga!“, viknuo je Žan, odvlačeći je. „Pusti ga da ti objasni.“
„Nema šta da se objasni... On radi za njih. Videla sam ga kako se smeje pred hotelom Lutecija“, vikala je, otimajući se.
Bled i izobličenog lica, obrisao je ogrebotinu koju mu je napravila.
„Slagali su me. Nije bila u Ulici De Sose, već u Aveniji Anrija Martena. To sam saznao tek jutros, prekasno. Posle njenog hapšenja, uhvatili su još dva člana mreže i jedan od njih je progovorio i ispričao šta se desilo.“
„Ko vam je javio za Saru?“, pitao je Žan.
„Jedan od njenih prijatelja, Rafael Mal....“
„Rafael!... Pa vidite i sami...“
„... Da je on prijavio Saru, to mislite. Ne, siguran sam da nije. Ne da nije bio sposoban da to uradi, već zato što je znao da je ja štitim i da ću odmah srediti da i njega uhapse.“
„Pa kako onda zna da nije u Ulici De Sose, već u Aveniji Anrija Martena?“
„Saznao je od jedne bitange najvećeg formata, za koju on povremeno radi, a to je Frederik Marten, ili Rudi Merod, ili Rudi de Merod.“
„Pa šta mu je rekao taj takozvani Rudi?“
„Pričao mu je, smejući se, kako je s drugarima naterao jednu zgodnu Jevrejku da se okupa.“
„Da se okupa?“
„Da, tako zovu mučenje u kadi. Izgleda da je to izumeo neki Belgijanac... Kada je u pitanju muškarac, obično mu urone glavu u lavabo ili posudu napunjenu ledenom vodom, dok ne počne da se guši, a zatim ga gnjuraju tako više puta dok ne reši da progovori, ili ne padne u nesvest.“
„To je užasno.“
„Što se tiče žena...“
„Dosta!“, viknuo je Žan Lefevr.
Fransoa Tavernije je na njih bacio ironičan i sažaljiv pogled.
„Uleteli ste u pustolovinu u kojoj ste videli samo romantičnu stranu, ali postoji i ona druga, mučenje, ubijanje, silovanje i slanje dece u koncentracione logore. Trebalo je da pročitate knjigu Majn kampf, u kojoj je mladi kancelar Hitler jasno izneo svoje rešenje jevrejskog pitanja. Ako Lea nastavi da izigrava junakinju, treba da zna šta rade junakinjama kad ih uhvate. Što se tiče Sare, koja je znala šta rizikuje, poslali su je u ’previjalište’ i lečili joj ’povrede’. Premestili su je iz Ulice De Sose u Aveniju Anrija Martena. Prvo su je normalno ispitivali, a zatim su je, u vreme večere, zatvorili u neki metalni orman - jedan od onih u kojima osoblje drži odeću i koji su preniski da se stoji, a preuski da se u njima sedne. Ta večera je trajala tri sata... Vratili su se malo veseliji i razgovorljivi. Kada su otvorili plakar, morali su da je izvuku, jer je noge više nisu držale. Odvukli su je u kupatilo... Bila je tako slaba da su joj pomogli da se skine. Merod je sa šampanjcem u ruci procenjivao njenu lepotu...“
Lea se svalila na krevet. Fransoa Tavernije je nemilosrdno nastavio.
„... Zatražio je od vlasnika kuće, Kristijana Masija, da ih nakratko ostavi nasamo. On je to prihvatio i izašao s pomoćnicima, smejući se. Sara se nije micala, a malo krvi je probilo zavoj. Rudi joj je milovao grudi i kazao da bi mogao da joj pomogne ako bude dobra prema njemu. Izgleda da je ona na to prasnula u smeh, što je naš Don Žuan veoma loše primio, jer ju je, po sopstvenim recima, išamarao, a ona se i dalje smejala. To ga je tako naljutilo da je pozvao drugare, koji su joj stavili lisice i redom je silovali. Posle su popušili po cigaretu, vezali joj noge, dobacivali je jedan drugome i vikali joj: ’Progovorićeš ti, droljo! Zar nećeš da progovoriš?’ Pošto nije ništa rekla, ubacili su je u kadu. Posle prvog krika zbog ledene vode, Masi joj je uronio glavu u vodu. Voda se brzo obojila u crveno. Dva sata su je zlostavljali. ’Kakva tvrdoglava žena!’, kazao je sutradan Rudi Merod Rafaelu Malu, koji mi je to pričao sa stvarnim uzbuđenjem... Eto to je bio tretman u kadi, a ta gospoda su o tome pričala sa uživanjem...“
Ućutao je za trenutak, pa nastavio.
„Lea, zar možete i da pretpostavite da bih bio saučesnik takvih ljudi?“
Njen intenzivan i očajan pogled, i usta koja su podrhtavala, doprineli su da deluje kao osmogodišnje dete koje je upravo prisustvovalo nepravdi ili zlodelu koje ne shvata. I kao devojčica je bila sklona da se baci na one koji je rasplaču.
„Lea, odgovorite mi. I pored nekih privida, ne verujete valjda da sam na strani tih pokvarenjaka?“
Bacila se ka njemu.
Samo da bude u njegovom naručju... da može da udiše miris njene kose, vrata, da oseti slani ukus njenih usana. Fransoa je zatvorio oči, sav srećan.
Kada je progledao, video je Žanov očajni pogled. Jadni momak je takođe zaljubljen u tu nemoguću klinku, pomislio je. Blago ju je odgurnuo.
„Sutra će Saru vratiti u Ulicu De Sose. U toku večeri ću saznati vreme prebacivanja. Znamo već putanju, a troje naših je na strateškim tačkama.“
„Hteo bih i ja da budem tu“, kazao je Žan.
„Ne, stari moj, vi ste vruća roba, morate otići večeras. Pozdravite se s Leom. Ostavljam vas same. Idem da se pozdravim s Leinim tetkama.“
* * *

Dvoje prijatelja iz detinjstva su se zbunili kada su ostali sami.
„Nisam te ni pitala za Raula. Kako mu je? Gde je?“
„Od zajedničkog prijatelja sam saznao da je prošlog leta pobegao iz Nemačke. Od tada nemam vesti o njemu.“
„Jadni Raul, tako nam je bilo lepo zajedno utroje. Sećaš li se naših kupanja u Garoni i vožnji biciklom po brdima?...“
„Tada si nas još volela... Montijak je drugačiji bez tebe. Reklo bi se da je imanje napušteno. Žaluzine su zatvorene. Kada Rut i Kamij izađu, imaš utisak da idu na vrhovima prstiju. Izgleda da provode život u čekanju. Otkako je Matija otišao u Nemačku, Fajar više ništa ne govori. Povremeno ga viđamo u vinogradima, seče suvu lozu. Spopalo ga je nešto da radi noću, luta unaokolo s lampom u ruci. Prema ženi se ponaša kao prema psu.“
„A Loran?“
„Nisam ga dugo video, ali mreža mu je vrlo aktivna, među najaktivnijima na jugozapadu. Oni su iza svih ozbiljnih napada. Bilo bi mu bolje da ga ne uhvate, Nemcima nije baš prirastao za srce. Izgleda da je dolazio danju, u posetu ženi i detetu, bez zaštite. Voleo bih da sam mogao da radim s njim, ali sam Trojnome bio potreban u Parizu... Sećaš li se naših odlazaka u šumu?“
„Sve mi se čini da je to bilo tako davno, osećam se veoma starom. I plašim se, ne možeš zamisliti koliko se plašim.“
„To se ne vidi“, rekao je privlačeći je sebi. „Nisi se promenila, možda imaš drugačiji pogled... Da, pogled ti se promenio, malo je tvrđi i brižniji. Treba da se vratiš na Montijak i da se maneš svega ovoga. Da se pozabaviš vinogradima i mirno čekaš kraj rata.“
„Da mirno čekam kraj rata!... Pa ti kao da živiš u nekom drugom vremenu, jadni prijatelju. Šta da čekam? Da oni i dalje pljačkaju zemlju, muče nam prijatelje, progone Lorana i strica Adrijena. Ako ništa ne uradimo, oni nikada neće otići. Ne mogu da čekam, moram da budem deo života, hoću da živim, čuješ li, ne želim više da ih gledam u našoj zemlji. Kada su otišli s Montijaka, s Rut i Sidonijom smo napravili veliko spremanje. Da smo barem mogli da kuću pročistimo vatrom! Fransoaz, koja nije ništa shvatala, govorila nam je: ’Ali već smo napravili prolećno spremanje...’ U početku sam govorila sebi: moram da se naviknem na njihovo prisustvo. To je normalno, izgubili smo rat. Teško pobeđenima!... i sve tako. Posle sam, malo-pomalo, razgovarajući s Kamij i slušajući Radio London, i posmatrajući kako je većina naših rođaka i prijatelja pognula glave, počela da osećam stid. A kad sad pomislim šta rade Sari, dođe mi da uzmem pušku i odem da se borim.“
„To nije za ženu.“
„To je zastarelo mišljenje. Ne bi bilo prvi put da žene učestvuju u ratu.“
„Ne želim da ti se nešto dogodi.“
Neko je pokucao na vrata. Bila je to Fransoaz.
„Tetka Albertin me je poslala po vas.“
Izašla je, ne čekajući njihov odgovor.
„Moram da idem. Pozdravi gospođice De Monplejne u moje ime. Pusti me sad malo samog. Moram da naučim napamet uputstva koja mi je dao Trojni.“
„Zagrli me, i pokušaj da se povremeno javiš.“
Poljubac koji su izmenili vratio ih je u leto 1939. godine, na terasu Montijaka, kada im je glavni problem bio čime će se sledećeg dana zabavljati. Prepušteni osećanjima i uspomenama, nisu primetili da su se vrata otvorila, i da je ušao Fransoa Tavernije. Osmehnuo se kada ih je video zagrljene. Bez buke je izašao i zatvorio vrata za sobom.
„Volim te, Lea.“
„Znam, molim te da me voliš, to mi je vrlo potrebno.“
„Znajući te, mislim da ti ne nedostaju udvarači, recimo tvoj Tavernije.“
„Nećeš valjda sada biti ljubomoran?... Nije trenutak za to.“
„U pravu si. Ja, kao i Raul, ne mogu da podnesem da vidim da ti se neko drugi udvara.“
„Tvoj brat i ti ste uvek bili blesavi“, nežno je kazala.
„Zbogom, Lea. Budi oprezna.“
„Zbogom, Žane, budi i ti oprezan.“
Posle poslednjeg poljupca, Lea se pridružila porodici. Žan Lefevr je otišao iz Univerzitetske ulice.
* * *

U malom salonu, u kome su obedovali zbog uštede na grejanju, Albertin i Liza su čekale na večeru i slušale poruke iz Londona:
„Kraba će se sresti sa zmijama. Ponavljamo: kraba će se sresti sa zmijama.“
„Sanjareći, hodam po samotnoj stazi. Ponavljamo: sanjareći, hodam po samotnoj stazi.“
„Moris je proveo lep Božić s prijateljem i misli na dve mimoze, koje se rascvetavaju.“
„Drago mi je zbog njega“, kazala je Liza dobroćudno se osmehujući.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:31 pm




POGLAVLJE 7.


Lea je osećala da je obuzima bes. Već više od osam dana nije imala vesti od Fransoe Tavernijea. Je li Sara još bila zatočena? Je li Žan stigao u Vandeju? Čak je i Rafaelovo ćutanje bilo zabrinjavajuće. Pošto više nije mogla da izdrži, rešila je da ode u Ulicu De Sose.
Njena mladost i lepota, kao i prividna sramežljivost, pobedile su radoznalost i nepoverenje nemačkog oficira koji ju je primio. „Sara Milštajn?..“ To mu je ime nekako bilo poznato... A da, to je ona Jevrejka koju su doveli ranjenu... Ne, nije više bila tu. Treba da se raspita u Aveniji Anrija Martena 101; tamo bi mogla nešto saznati, a ako ne može, neka se vrati do njega, pokušaće da se raspita... Pa, podrazumeva se da će pomoći tako ljupkoj gospođici... Lea mu je zahvalila.
Na ulici je odvezala bicikl i Avenijom Marinji otišla do Jelisejskih polja. Na raskršću je stajao jedan nemački policajac i, okružen panoima sa signalnim znacima, regulisao nepostojeći saobraćaj: bilo je na vidiku samo nekoliko bicikala, poneki automobil, a pešaci su žurili, pritežući oko sebe lake kapute. Hladan vetar je duvao preko klizavih pločnika. Na kraju avenije, na Etoalu, dizala se Trijumfalna kapija, mračan simbol na pozadini sivog neba. Neraspoložena, Lea je rešila da se ne vozi tim putem i skrenula u Aveniju Montenj. Kada je stigla do Ulice Alma, kiša se pojačala. U Aveniji Anrija Martena je privezala bicikl za ogradu male bašte ispred zgrade u koju je pošla, praćena ravnodušnim pogledom prolaznika. Na ulazu je namestila beretku, zagladila kosu, prešla maramicom preko lica, a zatim obrisala noge.
Začuđeno se osvrtala oko sebe. Kako je sve delovalo mirno, građanski, nigde nikakvog znaka nemačkog prisustva. Nije moguće da se tu događaju strahote kakve je opisao Tavernije. Iza nastojnikove sobe, staklena vrata su vodila u unutrašnji deo zgrade. Neodlučno je zastala na sredini mermernog predvorja. Na desnoj strani je bilo lepo stepenište s tamnom drvenom ogradom, koje je vodilo na sprat. Kao nosač je služila karijatida svečanog izraza lica i isturenih grudi, na čijem su se uglačanom drvetu videli tragovi ruku posetilaca. Kroz visoki prozor s vitražima svetlost je padala na rešetke lifta. Nekoliko drvenih stepenika sa zaobljenim ivicama vodilo je do dvostrukih vrata, na kojima se nalazila mala bakarna pločica. Lea je prišla i pročitala: „Francuski ekonomski servis. Nabavno odeljenje.“ Šta li je to značilo? Shvatila je da su Saru odveli u prizemlje. No taj natpis je, ipak, nešto značio. Fransoa je govorio o nekom nabavnom odeljenju. Šta je ono rekao o tome? Tužna i zbunjena, sela je na prvi stepenik i naslonila glavu na karijatidu.
Jedno krilo onih dvostrukih vrata se naglo otvorilo i neki čovek je izleteo u predvorje, gurnut nevidljivim rukama. Nesrećnik je izgubio ravnotežu i pao na pod u predvorju. U tami, Lea je videla da su mu ruke vezane na leđima, a s lica mu je, na mermer i pozlatu, tekla krv. Ubrzo su izašla dvojica, smejući se i zakopčavajući kapute. Mlađi je šutnuo ispruženog čoveka, koji je drhtao.
„Hajde, bitango, diži se. Sad kad si nam sve ispričao, nisi nam više potreban. Možemo da te vratimo u Fren.“
„Ali obećali ste mi...“, počeo je zatvorenik, pridižući se.
„Šta smo ti obećali?“
„Da ćete ostaviti na miru moju ženu i ćerku.“
„Obećanja, obećanja, stalno nešto obećavamo, a glavni nas prekoreva zbog toga.“
„O, ne, to nije istina“, razdrao se čovek, a jedna nezarasla rana na licu mu se ponovo otvorila.
„Hajde, diži se, šef nije sasvim ubeđen da si nam sve kazao.“
Jadni čovek se vukao za nogama tih gadnih razbojnika.
„Kunem se da sam vam sve dao, imena, šifre, sve... sve“, kukao je jecajući.
„Dosta! Auto nas čeka... Prestani da cviliš kao curica, opaziće nas. Muškarac koji plače je neprijatan prizor. Ustaj!“
„Diži se, bedniče“, kazao je drugi, „ne misliš da ćemo nositi takvu kmezu.“
Jecanje je prestalo. Lea je, zavučena iza statue, posmatrala to stvorenje, koje je izgleda izgubilo svako dostojanstvo, kako se pridiže, prvo na kolena, pa na jednu nogu, zatim i na drugu, teturajući se, ali uspravan, što je bilo užasno i žalosno; oči su mu bile napola zatvorene kapcima nateklim od udaraca, donja usna razderana i krvava, na vratu tragovi davljenja i palčevi obe ruke bez noktiju. Prošao je pred svoje mučitelje i, zaustavljajući se ispred višeg, mirno mu pljunuo u lice.
Njegov drug je potegao pištolj.
„Pusti ga, Bernare, to bi mu samo pričinilo zadovoljstvo.“
Udarajući ga nogama i pesnicom, izašli su iz zgrade.
Zvuk lifta je dozvao Leu iz stanja potpune zgranutosti. Digla se, u jednom skoku. Bilo je krajnje vreme. Iz lifta su izašle dve elegantne dame, smejući se. U istom trenutku, dva dostojanstvena gospodina su zazvonila na vrata ureda za nabavke. Niko od njih nije uočio tragove krvi na podu.
Lea je stajala pred tim vratima kao začarana.
„Moram da idem“, govorila je sebi, ali nije mogla ni da se pomakne, kao da čeka neki događaj koji bi joj objasnio - ne ono što je videla, već razloge zbog kojih se to dogodilo. Osećala je da ne treba da ostane tamo. Niko nije znao da je došla. Treba da ode što pre da je ne uhvate i ne podvrgnu istom mučenju kao Saru i onog nesrećnika koga je upravo videla.
Stajala je nepomično i nije videla da se staklena vrata otvaraju. Kada se okrenula da izađe, jedan isuviše lepo odeven čovek, ne mnogo visok, vitak, prosede lepo očešljane kose, koji je pušio veliku cigaru, odmerio ju je svojim sivozelenim očima.
„Svakako nekoga tražite, gospođice, mogu li vam pomoći?“
Ton je bio uljudan, ali je Lea osetila čvor u grlu od straha.
„Jesam li vas uplašio? Zar sam tako strašan?“
Odmahnula je glavom sređujući misli i pokušavajući da smisli šta da kaže. Videla je bakarnu pločicu s natpisom „Ured za nabavke“ i setila se saveta koje joj je dao Fransoa Tavernije.
„Kazali su mi da se ovde otkupljuju plemeniti metali.“
„To je tačno. Imate li neki nakit za prodaju?“
„Da, to je porodični nakit.“
„Shvatam vas, gospođice, vremena su teška i čovek nekada mora i da se rastane od dragih mu stvari. Uđite, videću šta mogu da uradim za vas.“
Otvorio je vrata svojim ključem i propustio je da uđe. U velikom predvorju je bilo mnogo sveta: fina gospoda, ljudi ispod čijih se kaputa naziralo oružje, tri žene u crnini, koje su plakale u jednom uglu. Preko puta njih je bio mladić okovanih ruku i nogu, opružen na podu, s krvavim zavojem na glavi, koji kao da je spavao. Neku devojku, svu u suzama i pocepane odeće, izvukli su iz jedne prostorije i odvukli u drugu, uprkos njenim protestima. Svako od prisutnih izgledao je kao da ništa ne primećuje.
Lea se naglo okrenula.
„Šta se ovde događa? Ko su ti ljudi? Šta rade s tom ženom? Ko ste zapravo vi?“
„Tačno, oprostite, zaboravio sam da se predstavim: ja sam Kristijan Masi, iz francuskog ekonomskog biroa. Evo moje vizitkarte. Što se tiče ovih ljudi, svi oni imaju nešto za prodaju, kao i vi. Ako pođete u moju kancelariju, pozvaću sekretara.“
Kancelarija mu je bila velika i svetla. Prema Aveniji Anrija Martena nalazio se veliki francuski prozor. Drvenarija je bila veoma lepa, kao i rezbarena ograda kamina; tu je bio i veliki pisaći sto, na kome se nalazio portret neke žene i dve devojčice, kao i velike kožne fotelje i kanabe česterfild. Bilo je prijatno zagrejano.
„Sedite, molim vas. Želite li da popijete nešto?... Malo šampanjca bi vam prijalo... Smestite se udobno. Skinite tu mokru jaknu, razbolećete se. Nije tako toplo. Rat je, šta ćete. Zapaliću vatru.“
„Hvala, nije mi hladno.“
„Budite razumni, pa bar to skinite.“
Ton mu je bio drugačiji, pa ga je Lea poslušala. U tom trenutku je neki pedesetogodišnjak s brkovima i ogromnim obrvama, koje su se nadnosile nad svetle oči, ušao u sobu.
„Dobar dan, gospodine. Zvali ste me?“
„Uđite, Imber. Predstavljam vam gospođicu... kako se zapravo zovete?“
Uhvaćena na prepad, Lea je promucala: „Delmas.“
„Dobro, dakle gospođicu Delmas. Ona ima neki nakit da nam ponudi. Videćemo to s njom. U međuvremenu, zapalite vatru, ovde je ledeno.“
„Gospodine, pa radijatori su topli.“
„Ne raspravljajte, već uradite to što sam rekao.“
Dok se Imber bavio paljenjem vatre, Masi je otvorio onaj prozor i izvukao odnekud bocu šampanjca.
„Nema boljeg hladnjaka u zimskoj sezoni“, zadovoljno je kazao.
Iz fioke na stolu izvukao je dve čaše.
„Ne hvala, ne sipajte meni“, kazala je Lea.
„Ako ne prihvatite zdravicu sa mnom, uvrediću se. Najbolji poslovi se sklapaju za stolom, ili sa čašom u ruci.“
Lea je pomirljivo posmatrala kako sipa blistavo piće. Ruka joj više nije drhtala kada je uzela čašu.
„U vaše zdravlje, gospođice: neka vam 1943. godina bude puna izobilja. Videćete, napravićemo dobre poslove i zaradićemo dosta novca.“
„U vaše zdravlje, gospodine. Ne želim da se upuštam u poslove, velika sam neznalica. Samo želim da se otarasim nekih komada nakita, i srebra, da pomognem porodici.“
„Niste doneli te komade?“
„Nisam, jer nisam znala šta treba da radim, niti je li ovo dobra adresa.“
„Kad smo kod adrese, ko vam ju je dao?“
To je bilo ono nezgodno pitanje koje se od početka nametalo. Popila je gutljaj, pokušavajući da pronađe odgovor.
„Čula sam da neko od prijatelja pominje Aveniju Anrija Martena, ali se više ne sećam pod kojim okolnostima.“
„Imber? Jeste li završili s tom vatrom? Možete da idete.“
„Dobro, gospodine.“
U trenutku kada je izlazio, neko ga je gurnuo i ušao. Sekretar nije imao vremena ništa da uradi.
Masijevi refleksi su bili bolji; kada je nepoznati upao, već je držao pištolj u ruci.
„Pa, Kristijane, zar ne prepoznaješ prijatelje?“
„Prijatelji mi obično ne upadaju tako. Imao si sreće što nisi dobio metak među oči. Znaš da sam dobar strelac.“
„Izvini, molim te.“
„Osim toga, mislim da sam ti rekao da neću više da poslujem s tobom.“
„Pa ne radi se o meni, već o mojoj prijateljici, koja je ovde.“
„Ma šta pričaš? Zar je ova devojka tvoja prijateljica?“
Lea nije mogla da dođe sebi. Rafael Mal, i to ovde? Da li ju je pratio?...
„Imao sam sastanak s njom.“
„Je li to tačno, gospođice Delmas?“
„Da, ali pošto se nije pojavio, nisam znala šta da radim.“
Pogled sivozelenih očiju je nepoverljivo šetao od jednog do drugog.
„Mislio sam da ste dobra devojka, a vi se viđate sa čovekom kao što je Mal! Ne mogu da se ne začudim.“
Uprkos napetosti, Lea zamalo nije prasnula u smeh: to su upravo bile reči Rišara Šapona povodom istog čoveka. Očigledno, ni u jednoj sredini njen prijatelj Rafael nije imao najbolju reputaciju.
„Mi se odavno znamo. On mi daje poslovne savete.“
„I ostali ste prijatelji?“
Mali čovek je bio tako iskreno začuđen da su Rafael i Lea prasnuli u smeh. Ta veselost je naljutila Masija, koji lupi pesnicom u sto. To nije proizvelo željeni utisak. Lea se bukvalno gušila od smeha.
„Jadni Rafaele, čak i ovde su tako nepoverljivi prema vama, zar to nije smešno?“
„Pa, imaju razloga za to. Dobro me znaju... Zar ne, dragi moj? Ne mogu više, dozvolite mi da sednem...“
„Prestani, groteskno je.“
„I sam to znam... Ovim ljudima sam odvratan, kao i samom sebi... Bolje je smejati se, zar ne? Kakvo si lice napravio?... Maločas si bio rumen, sad si sasvim zelen... Treba češće da se smeješ, dobro je za ten. Vidi našu ljupku prijateljicu, veselje joj daje taj ružičasti ten... Dobro, dosta je šale, došli smo da popričamo o poslu. Znaš da na mene motre i francuska policija i tvoji drugari iz Gestapoa, pa ne mogu da se posvetim svojoj maloj, unosnoj trgovini. Ali ti me znaš, meni su prijatelji svetinja, ako mogu da učinim uslugu, ne oklevam. Kada me je gospođica Delmas zamolila da prodam njen dijamantski nakit, pomislio sam na tebe.“
Lea je zažmurila, razmišljajući o nepostojećem dijamanstkom nakitu.
„Dijamanti?“, pitao je Masi i ponovo seo. „Mislio sam da je reč o nekoj bižuteriji. Ja bih je svakako uzeo da pomognem ovako lepoj devojci. Ali dijamanti!... Kada mogu da ih vidim?“
„Treba da ubedim porodicu da mi ih daju.“
Masi je bacio zaverenički pogled.
„Sasvim vas dobro razumem, gospođice. Dođite uskoro, i to sami, bez ove bitange.“
„Dragi Kristijane, dokle ćete se ljutiti? Još dugo ćete me proganjati zbog nekoliko sitnih mutljavina?“
„To što nazivate sitnim mutljavinama koštalo me je milion franaka.“
„Nisam imao izbora, zloupotrebili su me. Videćete, posle ovog posla s gospođicom Delmas, bićete mi zahvalni.“
Lea je ustala, spremna da krene. Masi joj je uglađeno pridržao jaknu.
„Do viđenja, gospođice, očekujem vas. Do viđenja, Male, priseti se, što te manje viđam, biće bolje za tebe.“
„Ja sam žrtva nepoverenja“, teatralno je kazao Rafael, izlazeći.
Predsoblje je sada bilo puno ljudi koji su stajali i čekali. Neki su požurili čoveku u susret:
„Gospodine Masi, imali smo zakazano!“
„Razmislio sam, gospodine Masi, daću vam u pola cene...“
„Molim vas, gospodine, ima li vesti o mom mužu?“
„Šta će biti s nama? Uhapsili su mi sina.“
„Gospodine, kazali ste da opet dođem ako vidim nešto sumnjivo kod suseda. Čula sam da kod njih neko govori engleski, to je čudno, zar ne?“
„Budite strpljivi, prijatelji, sve ću vas primiti.“
Strah i gađenje obuzeše Leu.
Što joj Rafael tako jako steže ruku? Tako je boli... Lea ga je pogledala s namerom da se pobuni. U šta tako uporno bulji? U onu ženu s nateklim licem i dugom mokrom crnom kosom... To nije...
„Odvucite pažnju Masiju i njegovim ljudima“, protisnu Rafael kroz zube.
Lea ispusti torbu na pod i sadržaj se rasu na sve strane.
„Nije ništa strašno“, kazao je Masi saginjući se, „pomoći ću vam da pokupite te sitnice.“
Nije nikada razmišljala o tome šta sve ima u torbi. Kada su se ljubazna gospoda uspravila, bili su pomalo zajapureni.
„Hvala vam, gospodo, hvala.“
„Evo, Lea, pokupio sam vaš ruž za usne.“
„Ali...“
„Namučio sam se, pao je iza klupice.“
Odjednom sve shvatajući, brzo je u torbu stavila ruž za usne koji nije bio njen.
Kiša je prestala. Lea je odvezala bicikl od rešetke, popela se na njega i pošla, ne osvrćući se na Rafaela Mala.
„Hej, sačekajte me!“
Uskoro ju je sustigao, vozeći neki trkački bicikl.
„Nemojte bežati, imamo mnogo toga da ispričamo jedno drugome.“
„Pustite me na miru, ne želim da imam ništa s vama.“
„Tu grešite. Treba da mi budete zahvalni. Bez mene biste možda upoznali metode mog prijatelja Masija.“
„Ne sumnjam da ste vi savršeno upoznati s njima, verovatno vas povremeno izmlati.“
„Mislite šta god hoćete. U svakom slučaju, čovek mora da bude sasvim lud da dođe ovamo i baci se pravo u vučju čeljust. Šta ste uopšte tamo radili? Je li tačna priča o nakitu?“
„Tačna je koliko i vaša o dijamantima. Šta vam je trebalo da izmišljate takvu priču? Sada će hteti opet da me vidi.“
„Znam ga ja dobro. Dijamanti su mu strast. To je bio jedini način da izbegnemo da vam postavlja određena pitanja. Lea, molim vas, ne vozite tako brzo, nemam više dvadeset godina, ne mogu toliko da žurim.“
„To će vam dobro doći, previše jedete, ugojili ste se kao predratno prase.“
„Tako ste surovi. Ipak je potrebno da na miru popričamo.“
„Na biciklu, nasred Avenije Anrija Martena, zar to nije idealno mesto da se izbegnu radoznale uši?“
„Vi ste u pravu, ali sam se suviše zadihao. Pre nego što se zaustavimo, samo mi kažite šta ste tamo radili?“
„Isto što i vi, pretpostavljam. Pokušala sam da saznam nešto o Sari.“
Nekoliko trenutaka su vozili u tišini. Došli su na Trg Trokadero. Kiša je ponovo počela.
„Dođite, da se sklonimo.“
Vezali su bicikle za neko drvo i požurili u najbliži kafe. Seli su u unutrašnju salu, koja je bila skoro prazna.
„Gladna sam“, kazala je Lea.
„Imate li bonove za snabdevanje?“
„Imam ih nekoliko, zašto?“
„To je jedini način da ovde dobijemo hranu. Nemojte se žaliti, jer se ovde može jesti. Konobar, dođite, molim!“
Postariji konobar u beloj kecelji polako je prišao, vukući noge.
„Šta gospodin i gospoda žele?“
„Mlada dama je gladna, šta nam možete preporučiti za ručak?“
„Pa, to zavisi.“
„Imamo bonove.“
„U to ne sumnjam, jer bez njih ovde ne možete ništa naručiti.“
„Hoćete da kažete da uz bonove, i neki mali dodatak, možemo dobiti bolji obrok.“
„Gospodin je odlično razumeo. Što je taj dodatak veći, porcije su veće.“
„To je prava sramota“, rekla je Lea.
„Ćutite, uznemirićete ga“, tiho je kazao Rafael. „Imate li novca kod sebe, u ovom času slabo stojim finansijski.“
Lea je preturala po džepu i izvukla nekoliko presavijenih novčanica.
„Hoće li ovo biti dovoljno?“
„Sa onim što mi je ostalo, moralo bi da bude dosta.“
Rafael je konobaru doturio novčanicu, koju je ovaj gurnuo pod bluzu, a na kasu je odneo njihove bonove. Iz kuhinje se čuo uzvik:
„Dva ručka, kao za bolesnike.“
Lea je ustala i otišla do velike peći u sredini sale, koja je dominirala prostorijom. Skinula je mokru jaknu i stavila je na stolicu blizu peći. Za trenutak je pomislila da će joj se Rafael pridružiti, ali on je sedeo i dalje pušeći, zadubljen u misli.
Mislila je: ako Rafael nema veze sa Sarinim hapšenjem, kao što Fransoa tvrdi, šta je tamo radio? Videla sam, dok sam sakupljala stvari, da joj je prišao i da mu je nešto dala... to je valjda bio onaj ruž za usne, nesumnjivo. Ona svakako ne pomišlja da ju je on prijavio...
„Gospođice, stiglo je jelo!“
„Hvala!“
Na stolu se pušila činija s nečim što je delovalo kao zečji paprikaš. Lepo je mirisalo.
„To je zec, nabavljen od krijumčara“ prošaputao je konobar dok ih je služio.
Bez obzira na to je li zaista bio u pitanju zec, jelo se moglo jesti, kao što je i domaće vino moglo da se pije.
„Možda znam način da izvučem Saru iz...“
„Kako to?“
Rafael se osvrnuo oko sebe; sala se postepeno punila zaposlenima koji su radili u kraju.
„Ovde ima previše sveta. Brzo to pojedite. Odvešću vas zatim na jedno mirno mesto.“
Oko njih su se ljudi gurali i smejali. Za susedni sto su sele četiri devojke s vunenim maramama živih boja, mufovima i čarapama u istoj boji, i delovale veselo i nestašno. Svukle su kapute i kišne mantile, otežale od kiše. Bez obzira na ograničenja u snabdevanju tkaninom i na male plate, haljine su im bile lepe i dobro su im stajale. Lea im je dobacila zavidljiv pogled, poredeći s tom odećom svoj turobni sivi kostim, skrpljen od kompleta koji je nosila njena majka. Taj pogled nije izmakao Rafaelu.
„Vi ste takođe vrlo elegantni, delujete kao neki mudri miš, što nije vaš uobičajeni izgled. Uz tu kosu, žive boje vam ne bi tako dobro stajale.“
„Više bih volela te boje koje bi mi loše stajale nego izgled časne sestre u civilu. Trebalo je da obučem pulover od ružičaste angore.“
„To što volim kod vas žena jeste što u najtežim situacijama mislite o slaganju boja i kako da složite obuću i tašnu uz odeću. Kao deca ste: oplakujete sudbinu prijatelja, a dva minuta posle toga pričate o krpicama.“
Završili su ručak ćuteći.
Sala je sada bila puna, a galama zaglušujuća. Rafael je pozvao konobara i izmirio račun.
Kiša je najzad prestala. Slabo sunce pokušavalo je da se probije kroz oblake i doprinelo da kapi koje su još padale s drveća blago svetlucaju. Lea je pošla ka biciklima.
„Ne, ostavite ih, sada nam nisu potrebni.“
„Zašto?“
„Vodim vas na mesto gde možemo mirno da pričamo. Ceo kraj je pun uhoda, francuskih i nemačkih policajaca. Niko ne garantuje da nas nisu pratili. Na groblju će biti lakše uočiti ih.“
„Na groblju?“
„Da, vidite li zid pred nama? To je groblje De Pasi. U ovo doba je skoro potpuno pusto. Dođite, ne traćimo vreme, u pitanju je Sarin život.“
To je bio argument koji je naveo Leu da ga sledi.
Rafael se zaustavio na ulazu u groblje i u cvećari kupio buket ljubičica.
„To sam uzeo da bi sve delovalo ubedljivije“, prošaputao je.
„Ovo mi je prvi put da ulazim u parisko groblje“, kazala je Lea kad su prošli kroz kapiju.
Osvrtala se oko sebe: popločane staze i bele grobnice, koje su se uzdizale na sve strane. Mladi baštovan sa ženskim licem izašao je iz svoje kućice i odmerio ih pogledom. Rafael ju je uhvatio za ruku.
„Ništa se ne plašite, to je jedan od mojih mladih ljubavnika. Iznenađen je što me vidi sa ženom.“
Skrenuli su desno, razgovarajući. Lea je sa čuđenjem posmatrala grobnice.
„Kako su te kapelice kitnjaste! Pogledajte samo ovu, neverovatna je. Ko li je tu sahranjen?“
„Čudna devojka, po imenu Marija Baškircev, koja je u dvadeset četvrtoj godini umrla od tuberkuloze. Bila je slikar Maneove škole. Posle njene smrti, objavili su njen dnevnik i intimne beleške, trebalo bi da ih pročitate...“
Izbegavajući barice, stigli su do kraja groblja. Više puta, pokazujući Lei grobnice, osvrtao se da proveri da ih neko ne prati.
Najzad se svalio na kamenu klupu pored staze, skinuo šešir i uzdahnuo od olakšanja.
„Uh! Vratite mi sada onaj ruž za usne. U njemu su podaci gde će Sara biti noćas, kao i ime osobe kojoj se treba obratiti.“
„Osobe kojoj se treba obratiti?“, pitala je Lea, preturajući po tašni.
„Naravno, ne mislite valjda da bismo mogli da je izvučemo iz Masijevih kandži bez pomoći iznutra?“
„Ne znam, mislila sam da će ljudi iz njene mreže napasti ured.“
„Svi su oni pohapšeni.“
„Zar svi?“
„Svi osim njih dvoje.“
„Ne, ne!“
„Tako je bolje. Saru nisam ja prijavio, sama se odala svojim neopreznim postupcima. One ostale sam prijavio ja.“
Mada je nije stvarno iznenadilo to što je Rafael pričao, ovo priznanje prijavljivanja doživela je kao udarac. Pobledela je, toliko da je pomislio da će joj pozliti. Pružio je ruku da je pridrži. Izmakla se.
„Ne dirajte me ili ću vrištati. Vi mi ulivate užas, vi ste...“
„Pravite se da mažete usne...“
„Ali...“
„Poslušajte, za ime boga!“
Pored njih je prošao jedan ožalošćeni par.
„Oprostite, ali sada nikome ne mogu da verujem. Dajte mi taj ruž.“
„Ko kaže da to nećete iskoristiti protiv Sare?“
„Jadno dete... Dajte mi ga. Pogledajte malo unaokolo.“
Leđa okrenutih stazi, licem uz drvo, izvukao je crvenu masu i pronašao papirić koji je nervozno ispravio.
Lea je motrila oko sebe, lica uronjenog u buket ljubičica.
Kada je pročitao šta piše, Rafael se zamislio.
„Dakle?“
„Dakle, ako ovo uspe, moja koža neće mnogo vredeti, a i ako ne uspe, biće isto... Ma...! Treba igrati igru do kraja... Zamka se steže, u svakom slučaju... zgrabiće me, Francuzi ili Nemci, na kraju...“
„Ako ste bili u toj igri, što ste prijavili ostale?“
„Hajde da šetamo, ne smemo ostati ovde nepomični. Vi znate, draga prijateljice, da se ljudi moje vrste i moje rase ne smatraju posebno hrabrima, a naročito kada vam pokažu neki od oštrih, sjajnih i špicastih instrumenata iz hirurškog pribora. Pogled na skalpel je u meni uvek izazivao jaka osećanja, naročito ako mi neko opisuje šta sve njime može uraditi. Pošto su mislili da nisu bili dovoljno ubedljivi, odveli su me u neki podrum na Bulevaru Lan, gde je bio neki nesrećnik kome su odsekli očne kapke. Pošto nije ništa kazao, razmatrali su mogućnost da mu seku obraze i nos, sa ušima su to, čini mi se, već učinili...“
„Što mi pričate sve te strahote, koje svakako potiču iz poremećene mašte lošeg pisca...“
„Draga moja, možete mi reći sve, nazvati me pederom, prljavim Jevrejinom, saradnikom okupatora, potkazivačem, lopovom, ali ne možete reći da sam loš pisac. Moj talenat je jedino što vredi kod mene, nemojte ga potcenjivati.“
„Tako me briga za vaš talenat, to vam ne daje pravo da mi opisujete mučenja koja sprovode Nemci.“
„Ko kaže da ih sprovode samo Nemci?“
Lei je od zaprepašćenja onaj buket ljubičica ispao u blato. Rafael ga je uzeo i nežno joj pružio, mrmljajući:
„Jadna curice!... Pa šta vi zamišljate? Ova je zemlja okupirana već dve godine, a Peten, Lava i drugi njima slični preporučuju saradnju sa okupatorom. Neki zbilja i sarađuju, možda ne uvek potpuno dobrovoljno, ali to su oni najsuroviji...“
„Kako to?“
„Kada smo izlazili iz Avenije Anrija Martena, zar niste uočili jednog visokog, zgodnog momka, koji je baš ulazio?“
„Nisam. Nisam bila raspoložena da gledam zgodne momke.“
„To je šteta, moglo vam je koristiti. Možda se sećate da se izmakao da bi vas pustio da prođete?“
„Pa da, možda, mislim da se sećam: pomislila sam da liči na Matiju, mog druga iz detinjstva.“
„Taj simpatični momak je vatrogasac. Nije bio u pokretu otpora, pre bi se moglo reći da je bio simpatizer. U bistroima, i na svim mogućim mestima, pričao je šta misli o ratu, okupaciji i našim generalima u Londonu. Jednog dana je za nekim šankom započeo razgovor s nepoznatim čovekom. Ubrzo su izmenjali neke ubedljivo antinemačke stavove. Nepoznati je rekao da se zove Leskalije i poverio mu da pripada belgijskom pokretu otpora, da traži oružje i da je spreman da ga dobro plati. Onaj zgodni momak je pristao da se vide naredne sedmice. Na taj sastanak mu je doneo pet revolvera, ne baš najnovijih, ali sasvim upotrebljivih.“
„Kako ih je nabavio?“
„Nabavio ih je preko druga iz kasarne Sen-Uen. Leskalije mu je za njih dao dvesta franaka i pitao može li nabaviti još. Ostavio mu je telefonski broj i kazao da ga zove ako uspe da ih nabavi. Nekoliko dana kasnije, naš vatrogasac mu je zakazao sastanak na Trgu Bastij, i doveo još dvojicu drugova, koji su obećali da će doneti oružje. Čim su stigli na trg, sve su ih pohapsili i odveli u hotel Edvard VII, u ured nemačke obaveštajne službe Abver. U tom je uredu sedeo Leskalije ili, ako više volite, Masi. On je od 1940. godine agent Abvera. Ima jednu veoma korisnu osobinu: u stanju je da brzo procenjuje ljude. Našem je čoveku odmah ponudio sledeće: ili će raditi za Nemce ili će ga deportovati. Ovaj nije oklevao, pa je iste večeri pušten.“
„Je li obavestio nadređene?“
„Ne, vratio se u kasarnu, kao da ništa nije bilo. Njegovi su pretpostavljeni bili sumnjičavi i ispitivali su ga. Ispričao je sve, ali nije kazao kako je oslobođen. To mu je donelo mesec dana zatvora, a Masi ga je posetio i doneo mu cigarete. Kao dobro vaspitan mladić, čim je izašao, uzvratio je posetu. Vratio se u kasarnu i radio za Masija narednih šest meseci, za platu od dve hiljade franaka mesečno. Zatim je u julu 1942. godine dezertirao, pošto je pre toga učestvovao u hapšenju jednog francuskog specijalca, za koga je takođe navodno radio, kao i u hapšenju dvadesetak drugih osoba. Od tada je Masijev čovek od poverenja i njegova desna ruka. Aktivno učestvuje u ispitivanjima: zapamtite mu ime, zove se Bernar Falo.“
„Je li on bio taj čovek sa skalpelom?“
„Nisam to kazao, a vi previše pitate. Ionako znate više nego što je dobro za vašu bezbednost. Mogu samo da kažem da je bez velikog navaljivanja prihvatio ucenu.“
„Kako je to moguće?“
„Strah ga je, verovatno, naterao, kako je kazao Žil Renar posle jednog pada s konja, da izgubi svaki moralni kriterijum...“
„Kako vas nije sramota da se šalite s takvim stvarima?“
„Šta ćete, draga moja, nisam jedini koji će radije izgubiti prijatelja nego propustiti da kaže pravu reč.“
Lea je odustala od prepirke.
„Još mi niste rekli šta mislite da uradite da spasete Saru?“
„Da li zbilja to želite da znate?“
„Da.“
„To ne mogu da vam kažem. Ako bi vas uhapsili, ispričali biste im...“
„Ali...“
„Naravno da biste im rekli, to je pitanje vremena, sredstava, doziranja. Mogu vam samo reći šta očekujem od vas. Stigli smo do kapele, gde sam naumio da ostavim cveće.“
„Ko je tu sahranjen?“
„Paulina Tarn. To vama, naravno, ništa ne znači. To je jedna lezbejska pesnikinja, koju je Mora nazvao „Bodlerovom sestricom“ i o kojoj je čuvena Kolet veoma lepo pisala... Umrla je mlada, od posledica uživanja alkohola i droge. Objavljivala je pesme pod imenom Rene Vivijan, što zvuči prilično obično, a neke od pesama su lepe i dirljive kao i ona sama.


Daj mi te poljupce, gorke kao suze
U večeri, kad ptica se umori,
Spoj bez ljubavi, kad silom ti me uze,
Ko da nasilje u nama žarom gori.
To su stihovi kao napisani za mene. Ta žena, koja voli samo žene, govori o njima kao što bih ja govorio o mladićima


Kao kradljivac sam sad, pred retkim plenom
U groznici noći, pogled tvoj sve je belji.
Pobednički duh moj uživa sa ženom
Pobednički pevam trijumfu u postelji.
Ne zvuči loše! Kako vam se čini?“
Lea je pognula glavu i s razoružavajućim osmehom kazala:
„Jedino što znam jeste da ćete i na samrtnoj postelji pričati o književnosti.“
„Neka vas nebo usliši, to je jedino zbog čega vredi živeti.“
Provukao je buket cveća kroz rešetke na ogradi, gde je naslonio čelo.
„Moli se za mene, zaboravljena sestrice...“ Zatim je, ne menjajući položaj, nastavio: „Lea, slušajte me dobro. Ako sve bude u redu, kroz dva dana Sara će biti slobodna, ali neće joj biti dobro. Prekosutra ćete oko pola četiri biti u cvećari, na ulazu u groblje. Crno-žuti taksi-bicikl će se zaustaviti, a vi ćete izaći iz cvećare i pomoći jednoj ženi u dubokoj crnini da siđe. To će biti Sara. Platićete taksi, daćete joj ruku i ući ćete u groblje. Mladi baštovan, koga ste videli, prići će vam i ponudiće vam pomoć. Vas dvoje ćete pomoći Sari da se popne stepenicama koje vode direktno do grobnice Rene Vivijen...“
„Zbog čega treba da se penje uz te stepenice?“
„Tuda je kraće nego stazom, a iza tog groba sam otkrio vrata jedne otvorene kapelice. Tu već godinama niko ne dolazi. Čuvar će vas dovesti dotle i tu će vas ostaviti. Iznad ulaza piše: Porodica Mobison. Gurnućete vrata. Podmazao sam šarke i napravio ključ, evo vam ga. Daćete joj ga.“
Lea je uzela ključ i strpala ga u džep.
„Ispod malenog oltara biće ostavljeni hrana, lekovi i ćebe. Smestićete Saru što možete udobnije.“
„Zar je to najbolje mesto za skrivanje koje ste našli? Nemate neko drugo?“
„Pomislio sam na mušku javnu kuću, u koju ponekad odlazim, ali to nije sigurno jer je i Nemci krišom posećuju. Tako da, za sada, nemam bolji predlog.“
Lea je razočarano uzdahnula.
„Je li bar vaš plan za bekstvo iz Avenije Anrija Martena bolji?“
„Zapravo nije.“
„Kako to zapravo nije?“
„Ime koje mi je naškrabala ime je jednog bednog doušnika. Ne znam kako bi on bio od koristi, čak i uz pomoć novca.“
„Pa što ste onda inscenirali celu tu mračnu postavku, a da pri tom ne znate ni hoće li biti potrebna?“
Napravio je tužno lice.
„Ne treba da se ljutite na mene, ja nisam mnogo praktičan. No ovo sam bekstvo dobro organizovao. Obećavam vam da ću je izvući odande. Već mi je nešto drugo palo na pamet. U svakom slučaju, osim ako vam ne javim drugačije, kroz dva dana će ona biti u toj grobnici.“
„Mrtva.“
„Ne, već živa. Kada je budete odveli tamo, daćete joj ključ i kazati joj da zaključa vrata za vama. Objasnite joj da ćemo je, kad padne noć, izvući odande. Oko ponoći će neko pokucati na vrata i reći: ’Budi dobra, tugo moja, i budi što mirnija’... Ona treba da odgovori: ’Mrtvi, jadni mrtvi, pate od čudnog bola...“
„Opet književnost.“
„To je poezija, gospo, poezija. Tada će otvoriti vrata i poći će za tom osobom.“
„No, biće mrtva od straha ako bude provela deo noći sama, zatvorena tamo.“
„Sara nije žena koja se plaši, čak ni u grobnici, čak ni u prisustvu duhova.“
„Ćutite, već i sama ideja...“
„Više vam se dopada Masi, i ona kada?“
„Mislim da bih ipak više volela duhove porodice Mobison.“
„Volim kad ste razboriti.“
„Prestanite da mi se rugate!“
„Jeste li sve dobro razumeli?“
„Da. Nešto ipak moram da vam kažem. Ako Sara ne izađe odande, ili izađe, pa nekom nesrećom bude ponovo uhapšena, smatraću da ste za to vi neposredno odgovorni i ubiću vas. Osim ako ne odlučim, ovoga puta, da ja vas prijavim...“
On ju je razneženo pogledao.
„Nimalo ne sumnjam u žestinu vaše osvete.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:32 pm




POGLAVLJE 8.


Kad se Lea vratila u Univerzitetsku ulicu, u stanuje vladala neuobičajena živost.
Ne dajući joj vremena da skine jaknu, Fransoaz ju je zgrabila za ruke i zavrtela je ukrug, što im je u detinjstvu bila omiljena igra. Lea je prvo pokušala da se oslobodi, ali sestra ju je čvrsto držala.
„Okreći se, molim te, vrti se...“
Lea se prepustila: ispruženih ruku i skupljenih stopala, okretala se što je brže mogla, osetivši ponovo ono uzbuđenje iz detinjstva. U tom okretanju, sve se vrtelo oko njih. Zidovi predsoblja su nestali, kao i pariska zima i ono što je proteklo u međuvremenu. Ispod polusklopljenih kapaka blistale su jarke boje langonskog leta, na terasi se osećala toplota, a polja su se prostirala u beskraj. Čuo se nasmejani glas njihove majke, koji je vikao:
„Lea, Fransoaz, prestanite, zavrteće vam se u glavi, pašćete!“
Da, neka im se zavrti u glavi, neka vrtoglavica otera strašne prizore poslednjih nekoliko dana!... Da više ne mora da sluša Radio Viši i sladunjavi glas Tina Rosija, koji od jutra do mraka peva o radu, porodici, domovini, da ne mora više u metrou, na drveću i na opštinskim vratima gledati spiskove streljanih talaca. Da više ne mora da sreće starce i decu sa žutom zvezdom. Da ne misli da čuje Sarine krike dok je siluju i muče. Da se više ne oseća tako očajno i usamljeno... a Loran... Neka to okretanje nikad ne prestane, neka se njihovi isprepletani prsti ne razdvajaju. Neka joj se duh sasvim isprazni... brzo... još brže...
„Pazite, pašćete!“
Fransoaz i Lea su se srušile, smejući se i plačući, svaka na suprot nu stranu predsoblja.
Liza je požurila prema Fransoaz, dok se Albertin nagnula nad Leu.
„Ova šašava deca su mogla da se povrede“, šmrktala je Liza posmatrajući sestričinu, koja je još bila presamićena od smeha i pokušavala da se uspravi.
„O, kakva vrteška! Nisam se nikada vrtela tako brzo. Lea, gde si? Ne vidim ništa, sve mi se vrti... ne prestaje da se okreće. Možeš li da ustaneš?“
Lea se nije pomerala. Ostala je opružena na boku, a kosa joj se rasula preko lica. Zabrinuta, Albertin ju je zgrabila za rame i okrenula ka sebi. Bila je bleda, stisnutih nozdrva, zatvorenih očiju i obraza okupanih suzama, i delovalo je kao da se onesvestila.
„Brzo, Lizo, donesi svoju mirišljavu so!“
„Zašto, dobro mi je.“
„Nije za tebe, glupačo, već za Leu.“
Stara gospođica se s mukom uspravila i požurila što je više mogla. Spustila se na kolena kraj devojke, oprezno joj pridigla glavu i stavila joj pod nos mirišljavu so. Ubrzo su joj nozdrve zadrhtale, a nos se nabrao od jakog mirisa.
Fransoaz je u drugom uglu pokušavala da ustane, ali se morala uhvatiti za komodu da ne bi ponovo pala. Malo-pomalo vrtoglavice je nestalo.
„Aha, jednom sam i ja pobedila, digla sam se pre tebe. Hajde, napregni se malo!“
Lea je činila upravo suprotno, svom snagom je nastojala da ostane u onom vrtlogu u koji se bila bacila i koji kao da je bio ispunjen pamučnim oblačićima.
Fransoaz se nagnula nad nju i uhvatila je za ruke.
„Lea, pažljivo me slušaj: Oto stiže sutra! Moći ćemo da se venčamo.“
Leu je zahvatio talas gnušanja. Fransoaz je delovala tako srećno, i zračila je radošću, da je uspela da potisne svoje neodobravanje i kaže skoro prirodnim tonom:
„Radujem se zbog tebe.“
„Frederik mi je to javio. Dobio je odsustvo zbog zasluga na frontu. Radovaće se da vidi sina!“
Prepuštena sopstvenoj radosti, mlada žena nije videla nategnute osmehe svih oko nje.
„Kakav divan dan!“
Lea se ujela za jezik.
„O bože, zaboravila sam da je vreme za dojenje.“
U jednom skoku, Fransoaz je nestala, u vihoru sukanja.
„Je li ti bolje?“ pitala je Liza.
„Kakva vrteška!“
Lea se pridigla, i neko vreme se držala za dovratak.
„Kako ti je sestra bila srećna!“
Lea joj je dobacila takav pogled da nije bilo nikakve sumnje u njena osećanja povodom Fransoaz. Stara gospođica je promenila temu.
„Evo ti, dobila si pismo iz Nemačke...“
„Što to nisi ranije kazala?“
Lea joj je istrgnula pismo iz ruke, i požurila u „svoj“ naslonjač. Pogledala je poleđinu koverte. Matija! Matija Fajar! Sin upravnika Montijaka, njen stari drug iz detinjstva, koji je naglo odrastao, i koji je želeo da se oženi njom... Sećanje na Matiju bilo je puno mirisa: jesenja šuma, grožđe u kaci, vode Garone po letnjoj vrućini, kada se „oseća na ribu“, vlažni podrumi u Sen Makeru, rosa na verdeleskoj Kalvariji, seno u seniku, znoj posle njihovih igara, i posle vođenja ljubavi...
Pocepala je kovertu. Pismo je bilo ispisano sitnim, neujednačenim slovima:
„Lepa moja Lea,
Saznao sam od oca da si u Parizu i da ću uskoro i ja dobiti odsustvo. Voleo bih da se vratiš na Montijak pre mog dolaska.
Drago mi je što sam, uprkos opštem mišljenju, odlučio da odem u Nemačku. To je hrabar narod, jedinstveno slede vođu i sigurni su u pobedu. Svi se Nemci bore, u gradovima i selima više nema muškaraca između osamnaeste i šezdesete, svi su se rasuli po Evropi i Africi. Ovde su samo stranci, kao ja, koji rade u fabrikama i na poljima.
U proleće će Istočna armija nastaviti sa operacijama i do leta će se Nemačka zastava vijoriti u Moskvi i u svim velikim nemačkim gradovima. Treba da se udružimo s njima da bismo izbegli tu opasnost... Radim šta mogu, najbolje što mogu, za mir u svetu. Ljudi ovde su izloženi takvim lišavanjima kakva ne možete da zamislite. Hrana i odeća su racionirane i niko se ne buni. Želeo bih da mogu sve da ti ispričam.
Od oca sam čuo da berba nije bila dobra. Izgleda da se, u nedostatku radne snage, vinogradi loše održavaju. Za vreme odsustva ću nastojati da pomognem. No to će kratko trajati... Ne bih želeo da se nađem u nekom kaznenom logoru, s ruskim zarobljenicima. Umiru na stotine, od gladi i raznih bolesti.
Voleo bih da te stegnem u naručje, ali čekanjem ništa ne gubimo!
Uskoro ćemo se videti,
Matija“

Budala!, pomislila je Lea.
Od besa je zgužvala pismo u lopticu i bacila ga na drugi kraj predsoblja.
Kako Matija može biti takav izdajnik? Kakva ga sila goni? Lea je bila više zgranuta nego razočarana. Šta li mu se desilo?... Želela je, svim srcem, da to razume...
Telefon je dugo zvonio, pre nego što je Fransoaz, s bebom u naručju, podigla slušalicu.
„Halo... slabo čujem, ko je kod aparata?... Ko?... Fajar?... Fajar, vi ste? Ne razumem baš najbolje. Požurite, prekinuće nas... Šta? Ne!... Lea, dođi, pomozi mi, umesto što sediš u toj fotelji!“
Došle su Liza i Albertin, koje su istrčale iz svojih soba.
„Šta se desilo? Zašto tako plačeš?“, pitala je Albertin.
„Gospođice, molim vas... ne prekidajte... Halo, halo,... Fajar, da li ste još tamo? Halo?... Kuda su ih odveli? U Bordo?... Jeste li obavestili advokata Delmasa?... Učinite to... Halo... Halo... Ne prekidajte!“
„Prestani da plačeš! Šta se desilo?“, viknula je Lea.
Jecaji su sprečili Fransoaz da odgovori. Lea ju je zgrabila za kosu i nemilosrdno drmala.
„Govori!“
„Lora...“
„Lora i Kamij... uhapšene su...“
„Uhapšene... zbog čega? Ko ih je uhapsio?“
„Uhapsio ih je Gestapo. Jutros su došli na Montijak da uhapse tebe i Kamij. Ti nisi bila tamo... pa su odveli Kamij i Loru...“
Dvostruki Lizin i Albertinin vrisak Lei je zaparao uši. Besno je odgurnula Fransoaz, koja joj se obesila o ruku. Nastojala je da zaustavi bujicu psovki koje su joj se pele na usne. Da bi u tome uspela, okrenula im je leđa, otvorila vrata velikog salona, zatvorenog zbog hladnoće, i u polutami kišnog zimskog popodneva naslonila čelo na staklo visokog prozora, koji je gledao na ulicu. Malo-pomalo osetila je da joj bes prelazi u strah i pometnju, od kojih su joj klecala kolena. Mahinalno je uočila čoveka koji je stajao u kapiji preko puta i gledao u njenom pravcu. Ravnodušno je pomislila: Možda je sad na mene red.
„Šta su mogli imati protiv male Lore, koja je toliko volela Maršala da je htela da drži njegovu sliku na klaviru u salonu? A mirna Kamij? Kamij? Je li je Fajar prijavio? Je li ponovo raznosila letke ili tajne novine? Osim ako nisu uhvatili Lorana? Loran!...“
Ne primećujući šta joj se događa, sručila se na pod ispred prozora, na hladni parket. Ko zna koliko je vremena tako ostala? Dve ruke su je obuhvatile i povukle ka svetlu. Još jednom ju je otac pronašao kako spava u ambaru i nosio ju je kući, majci, oslonjenu na njegovo rame, gunđajući usput:
„Prava si velika beba!“
Bilo je lepo biti velika beba. Kakva sreća! Bila se, najzad, vratila kući. Svi su bili tu. Koliko se samo plašila da ih više neće videti! No, što je sve bilo tako malo... malo... Što ih je magla malo-pomalo sakrila?... Ne!... Neće tek tako nestati!.....Ne sada... Tu su i Lora, Kamij i Sara. Sara!...
Lea se pridigla, jednim skokom.
Ležala je na krevetu, okružena brižnim licima.
„Sve si nas prepala.“
„Je li ti sada bolje, dušo?“
„Opruzi se, treba da se odmoriš.“
„Treba pozvati doktora.“
„Tetka Lizo, nisam bolesna, nije mi ništa. Fransoaz, šta ti je Fajar tačno kazao?“
„Kazala sam ti.“
„A oni nisu ništa učinili?“
„Svi su se bunili. Rut nije htela da se odvoji od Lore, pa su i nju odveli.“
„A mali Šarl?“
„Kamij ga je ostavila gospođi Fajar i gospođi Bušardo.“
„Kud su ih odveli?“
„U Bordo. Ne brini, možda je neki nesporazum, izaći će odande...“
„Nije reč o nesporazumu, znaš to dobro. Uvek si znala da ja i Kamij prenosimo poštu, doturamo štampu i delimo letke.“
„To nije bilo nešto važno.“
„Streljaju ljude i za manje od toga.“
„Je li stric Lik još u dobrim odnosima s Nemcima?“
„Pretpostavljam, sestra od strica nam se udala za jednog od njih.“
„Treba ga potražiti. On će ih izvući odatle.“
„Otići ću do njega.“
„Ne!“, vrisnula je Fransoaz. „Suviše je opasno po tebe!“
„Kako ih dobro znaš, sestrice, kad mi to kažeš!“
„Ne krivi mene. Oto nije kao oni. Sutra će doći i sigurna sam da će nam pomoći.“
Hapšenja su usledila posle atentata na nemački automobil, koji se dogodio prethodnog dana, u kome je jedan Nemac poginuo, a dvojica su bila ranjena. Veče je bilo dugo i mučno za sve: Fransoaz i Lea su uzalud pokušavale da dobiju strica, Lika Delmasa. Telefonistkinja s centrale im je kazala da su linije u prekidu i da se ne zna do kada. Na radiju je bilo prosto nemoguće pronaći London, šumelo je tako da se glas spikera nije mogao čuti. Kao vrhunac tog dana, posle ponoći je dat znak za uzbunu, pa su zabrinute i uplašene žene požurile u podrum, u sklonište. Tu su zatekle susede, odevene na brzinu, s ćebadima prebačenim preko ramena. Estel je ponela termos pun lipovog čaja, koji joj je uvek stajao spreman na noćnom stočiću, za slučaj nekog nervnog napada ili kao sredstvo protiv hladnoće. Dobra žena nije uspela da ih napoji čajem, jer su svi ćutali, zavučeni svak u svoj ugao. Samo je Fransoazina beba davala oduška svom neraspoloženju. Srećom, uzbuna nije dugo trajala.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:32 pm



POGLAVLJE 9.


Rano sledećeg jutra Lea je na biciklu pošla u potragu za Tavernijeom. Nije bio kod kuće. U tajnom restoranu Andrijeovih, u Ulici Sen-Žak, Marta joj je kazala da ga nije videla od poslednjeg puta kada su bili zajedno kod nje. Pošto je zaključila da loše izgleda, naterala ju je da popije šolju supe i da uzme kobasicu, koja će ih „razdrmati“. Ljubazna kuvarica ju je izljubila u oba obraza i obećala da će kazati Tavernijeu da ga je tražila njegova mlada prijateljica, ukoliko ga bude videla.
Pošto ju je supa malo okrepila, kao i srdačni doček, Lea je krenula dalje i vozila se nasumce ulicama, uživajući u prijatnom zimskom suncu, prvom posle niza kišnih dana...
Posle uzbune od prethodne noći nije mogla ponovo da zaspi, pa je prebirala po glavi sve dnevne događaje, pokušavajući da sredi misli. Nikad se nije osećala tako bespomoćno. Nesnosne slike su joj se nizale pred očima: silovana Lora, Sara uronjena u kadu, Kamij mučena, Loran i Adrijen streljani, stara Rut bez glave, Fransoaz zadavljena, mali Šarl ubijen, a Montijak spaljen, pred Matijinim i Fajarovim očima. Pokušala je i da čita; redovi su joj igrali pred očima, u nekom mračnom plesu. Nije više mogla da izdrži, ustala je i lutala po hladnom stanu do zore, bosonoga. Nešto posle svanuća pokušala je, u više navrata, da dobije Bordo, ali nije uspela.
Lea je prešla preko Mosta Alma i krivudajući ušla u aveniju koja je vodila do Trokadera. S druge strane trga video se visoki zid groblja De Pasi, koji je dominirao svojom sivom masom. Šta li tu radi? Bila je zaduvana od napora i zaustavila se pred pivnicom, u koju je išla s Rafaelom Malom. Grupa mladih, verovatno gimnazijalaca, sudeći po njihovim torbama, nešto se došaptavala, zauzimajući ceo pločnik. Nehotice su gurnuli trojicu nemačkih vojnika. Jedan od njih je načinio ljutit gest, ali su ga drugovi umirili. Iza njihovih leđa, dečaci su se smejali i krišom pravili V, kao znak za pobedu.
Taj zabranjeni, buntovni gest oterao je Leinu strepnju, pa je ušla u kafe smejući se.
Dva radnika za šankom su zazviždala kada su videla da ulazi lepa devojka smejući se, sjajnih očiju i obraza zarumenjenih od hladnoće. Jednim pokretom je smaknula škotsku beretku, koja joj je pokrivala kosu.
„Auu! Ja Tarzan, ti Džejn!“, povikao je jedan od onih gimnazijalaca koji je ušao za njom.
Nije sasvim ličio na Tarzana, jer je bio prilično mršav i nosio je naočare za kratkovide. Lea je, međutim, onako raščupana, zaista ličila na divljakušu.
„Ludi ste što tako privlačite pažnju, izlazite!“
Odakle se ovaj stvorio? Što joj kvari jedan od retkih trenutaka zadovoljstva?
„Ali, Rafaele...“
Ne slušajući je, zgrabio ju je za ruku i odvukao ka stepenicama najbliže stanice metroa. Na peronu je seo kraj nje, zadihan, pošto se uverio da ih niko ne gleda.
„Šta vas je spopalo? Hoćete li da mi objasnite?“, besno je pitala Lea.
„Zamalo da sve pokvarite... Imam sastanak povodom Sarinog bekstva. Srećom, nije vas video.“
„Što, zar me zna?“
„Pomalo vas i zna, upali ste mu u oči.“
„Ne shvatam, o kome je reč?“
„O De Masiju.“
„O De Masiju?“
„Da, posle dobrog razmišljanja, zaključio sam da je on taj koji treba da nam pomogne.“
„Pa, zbilja vam ne nedostaje petlja.“
„Nemoguće nije francuska reč, draga moja.“
„Kako ste to izveli?“
„Pričao sam mu o dijamantima.“
„O mojim...?“
„Ne, o nekim drugim, nisam hteo da vas uvlačim u priču.“
Lea je teško mogla da sakrije osmeh.
„I to je uspelo?“
„Upravo imam sastanak s njim da bih mu pokazao uzorak i, ako i dalje bude saglasan, da mu ga ostavim kao predujam.“
„A ako se ne složi?“
„Znam ga ja, neće odoleti dijamantu od osam karata, naročito ako mu obećam još takvih posle bekstva.“
„Kako ste to nabavili?“
„To je preduga priča. No posle ovoga, moraću potpuno da iščeznem.“
„Za sutra nema promena?“
„Možda će ih biti. Ako bude teškoća, ili promena, onaj momak s groblja - sećate li ga se?...“
„Da, naravno.“
„... Doći će do vas i daće vam ovo“, rekao je, cepajući list iz najnovije Monterlanove knjige, koju je zatim pružio njoj, „i kazaće vam šta da radite. Sada moram da idem. Vratite se kući metroom.“
„A moj bicikl?“
„Dajte mi ključ od katančića, uzeću ga i u toku dana ostaviti ispred knjižare Galimar.“
„Ako smatrate da je tako bolje.“
„Mislim da jeste. Evo metroa. Ne zaboravite na presedanje na stanici Mot Pike Grenel.
Lea nije volela da se vozi metroom, koji je sada bio pretrpan u svako doba dana. Njena seoska priroda gnušala se raznih mirisa, velike blizine drugih ljudi, a naročito osećaja da je živa sahranjena. U vagonu u koji je ušla, nekoliko nemačkih vojnika nastojalo je da prođe neprimećeno, a pariška gomila ih zaista nije ni zapažala. Na stanici Sevr-Babilon neki čovek je delio komunističke letke, pa ga je uhapsila francuska policija. Nemački oficir se rukovao s francuskim komesarom.
Napolju je sijalo blago sunce, a deca su se igrala na Trgu Busiko, dok su na hotelu Lutecija visile iste zastave.
„Nikad te nema kod kuće kad treba. Gde si bila?“, pitala je neraspoložena Fransoaz.
„Ima li vesti o Lori i Kamij?“
„Ima, javio se stric Lik. Izdejstvovao je od komesara Poansoa da pusti Loru. On je na toj dužnosti do novog naređenja. Poanso je kazao da bi bilo bolje da se ti vratiš da bi te zvanično ispitali.“
„A Rut i Kamij?“
„Za Rut nije bilo problema, nisu imali šta da joj zamere. Ona je, takođe, sada kod strica Lika.“
„A Kamij?“
Fransoaz je spustila glavu, u neprilici.
„Odveli su je u tvrđavu Ha. Saslušanje će biti večeras, a možda i sutra.“
„Kamij neće moći da izdrži njihova ispitivanja... Ima li vesti o Loranu i stricu Adrijenu?“
„Nema. Obojicu ih traži policija iz Bordoa.“
„To znam.“
„Šta ćeš raditi? Hoćeš li ići u Bordo?“
„Ne znam još. Neću narednih dana, u svakom slučaju. I dalje nema vesti od Fransoe Tavernijea?“
„Nema. Neko te je zvao telefonom. Neka žena, mislim da se zove Marta.“
„Marta!“
„Je li ti to prijateljica?“
„Ne, ne, to je jedna krčmarica... Vidi, zaboravila sam, dala mi je neku kobasicu.“
„Dala!“, viknula je Fransoaz, razrogačenih očiju.
„Hoću da kažem prodala.“
„Pa i to me čudi. Daj da vidim.“
Lea je izvukla kobasicu iz papira u koji je bila umotana i pružila je sestri, koja je nestrpljivo cupkala.
„Ala je lepa! Odavno nisam videla ovoliku kobasicu. Estel, pogledajte šta je Lea donela!“
„Blagi bože! Divna je. Gospođice, gospođice, dođite da vidite!“
Albertin i Liza su dotrčale i takođe se zadivile. Od ručka na krštenju 31. decembra na porodičnom stolu nije bilo junetine više od dva puta, i jednom neka mršava piletina.
„Šta je kazala?“
„Ko to?“
„Marta.“
„Da će u četiri po podne biti na pijaci u Ulici Muftar.“
„Gde tačno?“
„Izgleda da ti je mesto poznato, kod Crkve Sen-Medar.“
To je bila vest. Znači, Crkva Sen-Medar...
Lea tamo nije nikada išla, ali će već pronaći to mesto. Važno je da je Fransoa obavešten. Samo je on mogao Marti dati njen broj telefona.
„Milo mi je što vidim da si zadovoljna“, rekla je Fransoaz. „A uskoro ću videti i Ota.“
Tada je tek Lea primetila elegantnu vunenu haljinu na svojoj sestri, koja je opet izgledala kao mlada devojka. Na to je bila zaboravila.
„Dolazi li ovamo?“
„Svakako“, kazala je Fransoaz, braneći se. „Valjda ima pravo da vidi svog sina.“
„Naravno. No, ja nemam želju da njega vidim. Ja ću otići.“
„Lea, to nije lepo. Oto te vrlo voli, biće tužan ako ne budeš tu.“
„E pa to mi je svejedno. Zemljaci tvog ljubavnika...“
„Venčaćemo se!“
„... uhapsili su Kamij, progone Adrijena i Lorana, kao i mene, muče moje prijatelje, teraju druge da ih izdaju i da rade za njih i za njihove mračne ciljeve. A sve što ti možeš da mi kažeš jeste da će tvoj Švaba biti tužan!... Zar ti se ne čini da ti nedostaje najosnovnija lojalnost?“
„Nemaš pravo da mi to govoriš, Oto nije takav, on osuđuje, upravo kao i ti, to što neki od njih rade...“
„Deco, smirite se, ne vičite toliko, čuće vas susedi!“
„Briga me za susede, tetka Lizo, dođe mi da urlam kad je čujem kako priča da njen Oto nije takav!.. On je isti kao i drugi: učinio bi sve za svog firera...“
„To nije tačno...“
„To je tačno, ili ga ti nisi slušala šta priča. No, ne zameram im najviše to što su dobili rat, već što su nam pokazali da smo kukavički narod, prestrašen toliko da je pao na kolena, kao stoka koja se vraća u tor smirujući bes i verujući u sve što im šapuće jedan pokvareni starac, kome je svejedno što deportuju cele porodice, streljaju taoce, od kojih su neki Lorinih godina, koji ohrabruje izdaju, koji čini da dobri momci kao Matija izgube glavu, kao i da neki ljudi, kao stric Lik, srljaju u beščašće...“
„Lea, ne govori tako o stricu!“
„Tetka Albertin, previše smo toga prihvatili tako kako jeste...“
Zvonce na vratima prekinulo je Leu.
„Bože, pa to je on!... A ja zbog tebe mora da izgledam grozno“, povikala je Fransoaz, bežeći u svoju sobu.
Lea se takođe zatvorila u sobu i ostavila Lizu i Albertin da se snalaze. One su, na kraju, pozvale Estel iz kuhinje dok je zvono na vratima zvučalo sve nestrpljivije.
„Evo, evo, dolazim!“
Pred Estel je stajao pravi nemački div u uniformi:
„Je li tu gospođa Fransoaz Delmas?“, pitao je na nemačkom.
Iskolačenih očiju i uzdignute glave, stara služavka je samo potvrdno klimala. Čovek je ponovio.
„Tražim gospođu Delmas, u ime komandanta Kramera.“
„Gospođice Fransoaz, gospođice Fransoaz, mora da je to za vas!“, povikala je Estel.
Fransoaz je u međuvremenu uklonila tragove suza s lica i izašla iz sobe, s blistavim osmehom.
„Oto!“...
Zastala je zbunjena ispred diva, koji ju je uljudno pozdravio, lupnuvši petom o petu.
„Gospođa Delmas?“
„Da...“
„Komandant Kramer mi je predao poruku za vas. Poslaće po vas automobil u pet sati. Treba da budete u večernjoj haljini. Po podne će vam doći krojačice s nekoliko modela, da izaberete. Do viđenja, gospođo Delmas.“
Ponovo je lupnuo petama.
Fransoaz je i dalje stajala nepomično, s blesavim osmehom na licu. Estel je za njim zatvorila vrata.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:33 pm


POGLAVLJE 10.


Lea je, malo pre četiri sata, stigla do crkve Sen-Medar, i veoma se loše osećala. Mada je bilo hladno, radije bi se vozila po Parizu biciklom nego da ide metroom. Rafael nije održao obećanje i nije joj vratio bicikl. Izašla je iz metroa na stanici Monž i nastavila da hoda po kiši, koja nije prestajala.
Osvrnula se oko sebe: nigde nije videla nijedno poznato lice. Duge povorke sićušnih starica kretale su se ka nekoj mesari i poslastičarnici. To je bila siva i bezlična gomila, koja je strpljivo čekala na kiši, slabo zaklonjena dronjavim kišobranima.
Izbila su četiri sata. Iz crkve je izašao neki krupan čovek i zaključao vrata za sobom. Ne znajući šta bi, Lea je krenula prema Ulici Muftar. Na uglu Ulice Arbalet dve žene su se kod nekog prodavca povrća svađale oko poslednjeg kilograma krompira. U Ulici Epe de Boa, načinila je poluokret i skoro se sudarila s nekom ženom, koja se pela.
„Izvinite, gospođo... O!“
Ispod mokrog šala, koji je bio vezan ženi oko glave, jedva je poznala Martu Andrije.
„Naći ćemo se malo dalje, na uglu, u bistrou s roštiljem na ugalj, koji drži jedan moj rođak. Ako kažete da ste iz Monkuka, znaće da ste prijateljica.“
U rođakovom kafeu je bilo prijatno. U dnu male sale huktala je zelena bubnjara, a na njoj je bio ogroman čajnik iz koga je izbijala para. Za svim stolovima su sedeli stariji ljudi, koji su ređali domine ili se kartali. Strugotina se uvijala na podu s plavim arabeskama. Za šankom je bio čovek sa zadivljujućim prosedim brkovima i beretkom na glavi, u crnoj jakni, koji je brisao površinu šanka ispred dva mlađa čoveka. Kada ih je poslužio, prišao je Lei.
„Dobar dan, gospođice. Šta mogu da vam ponudim?“
„Ja sam iz Monkuka“, odgovorila je kijajući. Izvesni blesak nepoverenja pojavio mu se u očima. Ipak je srdačno odgovorio:
„Svi su moji zemljaci dobrodošli. Izgleda da vam ne prija pariski vazduh, očigledno ste navukli kijavicu. Pripremiću vam dobar grog, kao nekada.“
„Napravi nam dva, rođače!“
„Rođako Marta! Koji vas dobar vetar nosi? Šta je novo od juče?“
„Ništa naročito, rođače Žil. Smrzla sam se u jednom od tih prokletih redova. Rekla sam sebi: idem do rođaka, on će nam ponuditi dobru kapljicu.“
„Draga Marta, uvek orna za piće!“
„Do vraga, po ovom vremenu čovek mora da priušti sebi i neko malo zadovoljstvo, kad god može. Zar nije tako, gospođice?“
„Jeste, gospođo.“
Žil je ispod šanka izvukao bocu bez nalepnice, spustio na šank tri čaše od debelog stakla i dopola ih napunio smeđom tečnošću u koju je ubacio po kocku šećera i po krišku limuna.
„Ovo je dobro protiv kijavice. Hej, rođako, dodaj mi ključalu vodu i pazi da se ne opečeš“, kazao je, dodajući joj krpu za prihvatanje.
Marta se vratila, noseći posudu s vrelom vodom na bezbednoj udaljenosti od sebe.
„Ovo piće je pravi beton“, rekla je, spuštajući posudu.
„Dobro je“, odgovorio je on, sipajući u čaše ključalu vodu.
U tišini je svako promešao piće kašičicom.
„U vaše zdravlje, moje dame!“, kazao je krčmar.
„U tvoje, Žil!“
„U vaše!“, rekla je Lea, odmičući čašu.
„Ovo jeste vruće, ali ga tako treba i piti.“
„Ako nemate ništa protiv, malo ću sačekati.“
Najzad se Martin rođak udaljio.
„Da li vam se javio Fransoa?“
„Jeste, preko sina. Poručuje vam da ne činite ništa neoprezno. U ovom času nikako ne može doći do vas. Ako imate poruku za njega, ja ću je preneti. Moj sin, koji me čeka kod kuće, ponovo će se naći s njim...“
„Ne biti neoprezan... To je lako reći, tako, iz daljine... Sutra ću biti potrebna Sari, ako nas Rafael nije obe izdao... Šta sad da radim?... Šta da mu kažem?
Možete da mu odnesete pismo?“
„Naravno.“
„Nemam čime da pišem.“
„Tražiću od Žila. Popijte grog, da mu udovoljimo.“
Lea ju je poslušala. Grog je još bio topao, ali se mogao piti. Bio je jak i prijatan. Kad je popila polovinu čaše, osetila je prijatnu toplinu. Kad se Marta vratila s listom papira, kovertom, držačem za pero i bočicom mastila, Lea je bila skoro euforična. Otvorila je mastionicu i umočila pero u mastilo.
„Dragi prijatelju, Kamij je u istoj situaciji kao i S. Stric Lik, koga poznajete, savetuje mi da se vratim. Šta da radim? Sestrin verenik se vratio, a Rafael se bavi pitanjem S. Da li da mu verujem? Javite mi šta je novo, bez vas se osećam sasvim sama. Ljubim vas. Lea“
Presavila je pismo, stavila ga u koverat i dala Marti.
„Zaboravili ste da ga zalepite“, rekla je Marta, prešavši jezikom preko dela s lepkom. „Obavestiću vas čim budem mogla.“
„Kažite da je vrlo hitno, treba da ga vidim.“
„Jadno dete, učiniću sve što mogu. Popijte grog i idite dok nije počeo policijski čas. Jeste li došli metroom?“
„Jesam.“
„Bolje je da se vratite pešice. U vašim godinama, za to vam neće trebati ni ceo sat. Krenite Ulicom Epe de Boa: ući ćete u Ulicu Monž i nalevo sići do Sene. Odatle već znate put. Zbogom.“
„Do viđenja, Marta, do viđenja, rođače Žil, hvala za okrepljenje, sad sam se zagrejala i osećam se kao da imam krila.“
„Ako, i treba. Idite, srećno!“
* * *

Kiša je prestala i bilo je hladno, ali nije osećala hladnoću, zahvaljujući grogu. Noć se već skoro spustila i nigde nije bilo svetla, a i veoma malo ljudi se moglo videti na ulici. Bilo je mračno. Lea je potrčala.
Bila je zadihana kada se zaustavila na Trgu Sen-Žilijen le Povr. S druge strane Sene uzdizala se mračna masa crkve Notr-Dam. Posle nekoliko trenutaka predaha, ponovo je potrčala. Pomisao da se nađe u društvu Ota i Fransoaz bila joj je nesnosna.
Policijski čas je trajao već dvadeset pet minuta kada je stigla u Univerzitetsku ulicu... Uz vrata je stajao privezan njen bicikl. To je delovalo kao dobar znak, Rafael je ipak održao reč. Odvezala ga je, ugurala kroz vrata i ušla zajedno s njim. U holu ju je neko zgrabio za ruku. Lea je skoro vrisnula.
„Jeste li vi gospođica Lea?... Ne bojte se, ja sam prijatelj gospodina Rafaela. Imam poruku za vas: ne dolazite sutra na groblje.“
„Nemate ništa da mi date?“
„Da, zaboravio sam, stranicu neke knjige, evo je, uzmite.“
Upalio je šibicu da bi mogla da vidi šta joj daje.
„Ne mrdajte iz kuće, to je vrlo važno. Dobićete vesti od nekoga koga poznajete. Imate li nešto da poručite gospodinu Rafaelu?“
„Ne, mislim da nemam. Da li se sve dobro odvija?“
„Ne znam ništa o tome. Ovo radim za ljubav gospodina Rafaela, a i zato što je to zabavnije nego da čuvam groblje.“
„Kako se zovete?“
„Zovite me Violet. Lepo zvuči, zar ne? To lepo ime mi je dao gospodin Rafael. Dopada li vam se?“
„Veoma.“
U stanu je sve bilo mirno. Gospođice De Monplejne su slušale Radio Pariz, na kome je bio koncert klasične muzike. U malom salonu je bilo prijatno.
„Ima li vesti o Kamij?“
„Ne, nikakvih, čuli smo se telefonom s Lorom i Rut. Kroz dva dana će se vratiti na Montijak.“
Lea je otišla u sobu da se presvuče. Nešto kasnije se vratila u salon, u velikom belom puloveru i dugoj škotskoj suknji, koja je nekad pripadala njenoj majci. Na nogama je imala neke ne tako elegantne papuče, koje su bile vrlo tople, a kosa joj je bila pažljivo očetkana i divno je izgledala.
„Ala si lepa, dušo!“, povikala je Liza. „Mladost je tako divna. Uživaj u njoj, dete, veoma kratko traje.“
„Zar misliš da je sada prijatno biti mlad?“
„Tačno je da tvoja generacija nije imala mnogo sreće“, kazala je Liza, ponovo se prihvatajući pletenja.
„Je li Fransoaz otišla?“
„Da, večeraće kod Maksima, gde će je verenik predstaviti svojim pretpostavljenima“, kazala je Albertin, lažno zadovoljnim tonom.
„Zar vas cela ta situacija ne zgranjava?“
Liza se pridigla da ubaci komad uglja u peć i sestri prepustila odgovor.
Kada je Albertin podigla lice, čije su stroge crte bile ublažene nežnim pogledom, njene inače lepe plave oči bile su pune suza. Stara gospođica je skinula naočare i bezuspešno pokušala da ih obriše.
„To nas više nego šokira. Prelazim preko naše bruke da ne bih mislila na nesrećnu budućnost, koja svakako očekuje tvoju jadnu sestru.“
„Sama je to htela.“
„Ružno je što to kažeš. To je moglo i tebi da se desi...“
„Nikada, ama baš nikada! Ja se ne bih zaljubila u neprijatelja!“
„Govoriš kao romantično dete. Možda se to ne bi desilo da je vaša majka kraj vas...“
„Ne pričaj o mami, molim te.“
„Što da ne pričam o njoj? Zar misliš da mi patimo manje od tebe?... Kad smo izgubile nju, kao da smo izgubile svoje dete. Stalno sebi prebacujemo da nismo vodile računa o Fransoaz. Možda smo, zbog naše sebičnosti, nešto i ubrzale. Da smo ostale na Montijaku...“
„To ne bi ništa promenilo.“
„Možda i ne bi, ali bi barem postojala mogućnost da se nešto drugačije desi, a ovako smo krive što nismo ni pokušale da je zaštitimo od nje same, dete naše sestre.“
Sada su se niz Albertinine naborane obraze slivale krupne suze.
„Tetkice, oprosti mi, ja sam kriva, ne želim da plačeš. Lizo, dođi da mi pomogneš da je utešimo!“
Liza je bila rastužena bolom svoje sestre, pa nije bila u stanju nikoga da uteši. To je važilo i za Leu, koja se i sama rasplakala. Tako ih je Estel zatekla kad je došla da postavi sto.
„Gospođice!... Za ime božje! Šta se to događa?“
„Ništa se ne događa“, kazale su u horu, šmrkćući.
Pomišljajući da svakako nešto kriju od nje, dobra Estel je, gunđajući, postavila sto.
Skromni obrok je protekao tužno. Radio London je bio neuhvatljiv. Lea je rano otišla na spavanje.
Naredni dan se protegao u beskraj. Išla je od telefona do prozora ka ulici, a zatim do ulaznih vrata, ka stepeništu. Ništa se nije dešavalo, samo je tišinu povremeno remetilo kmečanje bebe, koju je Estel čuvala.
Posle večere, Lea se smestila u naslonjač u predsoblju i bezuspešno nastojala da čita novine.
Bilo se već uveliko smrklo kad su čule zvono na ulaznim vratima. Lea, koja se nalazila blizu vrata, poskočila je od tog zvuka.
„Ko je to?“
„Rafael, brzo otvarajte!“
Poslušala je, drhteći od nelagodnosti.
Rafael nije bio sam. Pridržavao je neku ženu u crnini, s velom od krepa.
„Jeste li sami?“
„Jesam. Policijski čas je nešto pomeren. Tetke su u pozorištu, a Estel čuva bebu.“
„Odlično.“
Lea se zagledala u ženu.
„Sara?“, nasumce je pitala.
„Jeste, požurite!“, kazao je Rafael. „Da je odvedemo unutra, loše se oseća.“
„Pa što ste je doveli ovamo? To je opasno.“
„Morao sam brzo da delam, objasniću vam. Važno je da je živa...“
Lea ih je s lampom u ruci vodila kroz mračne hodnike i otvorila vrata jedne sobe. Veoma nežnim pokretima, Rafael ju je polako spustio na krevet i podigao joj veo.
„O, ne!“, zajecala je Lea i pritisnula usta rukom.
Vlažan zavoj bio joj je omotan oko glave, jedno je oko bilo zatvoreno, a usta su izgledala dvostruko deblja. No najstrašnije su bile tri otvorene rane na svakom obrazu.
„Tragovi upaljenih cigareta“, bezbojno je kazao Rafael.
„Upalite vatru u kaminu i donesite onaj električni radijator iz kupatila. Zatim ćete u kuhinji zagrejati vodu.“
Blistava vatra je buknula i visoko se vinula. Prekršetnih ruku, Lea je hodala gore-dole, a Sara ju je pogledom sledila. Nisu kazale ni reći. Rafael se vratio sa čajnikom punim vrele vode i nekoliko ubrusa, koje je stavio kraj kreveta. Polako i oprezno su je skroz svukli. Drhtala je.
„U kuhinji ima tople vode. Uzmite lavor i sunđer s toaletnog stočića.“
Kad je Rafael vodom napunio lavor, dodao ga je Lei.
Prelazila je pažljivo sunđerom preko lepog Sarinog tela, izbegavajući da dotakne opekotine na grudima; pažljivo je prešla preko rane iz Ulice Genego i oprala znoj sakupljen na bedrima i nogama. Kada su je prevrnuli na stomak, zajecala je. Leđa su bila živa rana. Mora da su je dugo mučili da je tako udese.
„Pogledajte ima li nečega u ormanu da posluži kao zavoj.“
Uprkos vatri i radijatoru, Sara je drhtala. Lea ju je prekrila crvenim pokrivačem.
„Ovo je sve što sam našao.“
To su bile neke gaze i tinktura joda, pa su morali s tim da se snađu.
* * *

Pošto je popila biljni čaj i jedno od Lizinih sredstava za smirenje, Saru su odenuli u dugu, belu batistanu Albertininu spavaćicu i pokrili je s tri pokrivača, pa je zaspala. Rafael i Lea su sedeli na tepihu ispred kamina i tiho pričali, pušeći Rafaelove engleske cigarete.
„Šta se desilo?“
Mal je duboko uvukao dim pre no što je odgovorio.
„Kao što je obećao, u zamenu za dijamant, Masi je oslobodio Saru, ali eto u kakvom stanju! Bitanga je do kraja nastojala da je natera da progovori. Hteo je što više da izvuče za svoj novac. Predvideo sam drugo utočište, ono s grobljem je bilo previše složeno i opasno...“
„Ne razumem zašto treba skrivati Saru sada kad ju je Masi lično pustio?“
„Zato što mu neće trebati mnogo vremena da utvrdi da je drugi dijamant lažan.“
„Svakako.“
„Na taksi-biciklu sam bio ostavio ovu lažnu udovičku odeću. Navukao sam joj je. Sećate li se mog stana u Ulici Rivoli?“
„Dobro se sećam.“
„Nisam vlasniku vratio ključeve. Pošto je on otišao u Nemačku, mislio sam da mogu da ga iskoristim.“
„Pa šta se desilo?“
„Kad smo stigli tamo, pred vratima je bio Masijev automobil. Napravio sam poluokret, sa onesvešćenom Sarom na biciklu. U takvom stanju nisam mogao da je vodim na groblje. Nisam znao kuda bih, pa sam pomislio na vas.“
„Imali smo mnogo sreće. Mogli ste naleteti na Fransoaz i njenog verenika. Šta bismo tom sjajnom oficiru kazali da nas je video kako nosimo ženu koju su mučili?“
„Nešto bismo smislili. Da li se oni večeras vraćaju?“
„Ne verujem. Mislim da je moja sestra s njim i detetom otišla u neki hotel. No, u svakom slučaju, može se vratiti svakog časa. Sarino prisustvo je velika opasnost i za tetke.“
„Znam to, ali za sada ne znam šta bih drugo. Sara neće moći da hoda barem još nekoliko dana.“
„Nekoliko dana? Pa zaboravili ste da Masi zna da se poznajemo! Neće mu dugo trebati da pronađe gde stanujem. Ako dođe ovamo, sve će nas pohapsiti.“
„Mislio sam i na to. Ako pronađe vašu adresu, otkriće i da kod vaše sestre dolaze nemački oficiri. Znam ga, biće oprezan.“
„Nadam se da ste u pravu, ne bih podnela ono što je prošla Sara, nisam hrabra kao ona. A niste ni vi, zar ne?“
„Kao što sam vam već kazao, ljudi kao ja veoma su slabi na fizički bol.“
„Ćutite! Kao da čujem tetke. Kad odu u sobe, moći ćete i vi da odete.“
„Ali nisam mislio da odem! Kud bih sada išao? Nemam više nikakvo sklonište u koje bih mogao otići. Pustite me da prenoćim ovde. Sutra će mi Violet doneti neku preobuku.“
„Kako će znati da ste ovde?“
„Trebalo je da me čeka u Ulici Rivoli. Video me je kako okrećem bicikl na Trgu Piramida i idem u pravcu Pon Roajala. Pošao je za mnom. Zastao sam na uglu da ga sačekam. Kazao sam mu da idem u Univerzitetsku ulicu. Sutra će mi doneti odeću.“
„Znači bili ste sasvim sigurni da ćete ostati ovde?“
Rafael Mal se s mukom uspravio.
„Nisam bio siguran ni u šta.“
Lea ga je prvi put te večeri pažljivo pogledala. Lice mu je bilo prljavo!... Telesna težina mu je usporavala kretnje, čelo mu je bilo naborano, a u uglu usana javljao mu se tik od nervoze; njegove lepe, prilično punačke ruke sve više su drhtale.
Primetio je njen pogled, pridigao se i kazao:
„Dobro, idem ja.“
„Ne budite ludi. Ostanite večeras. Sutra ćemo videti. Idem da vam nađem pokrivač.“
Lea ni na tren nije zaspala. Stalno je obilazila Saru. Ova se prevrtala u nemirnom snu, čelo joj je gorelo u groznici, a i mrmljala je nešto nerazgovetno, što je brinulo Leu. U nekoliko mahova zamalo je probudila Rafaela. No, on je čvrsto spavao na podu, umotan u pokrivač.
Oko šest sati nije više mogla da izdrži i otišla je u kuhinju da zagreje vodu. Ostalo je nešto malo kafe koju je za Novu godinu bio doneo Frederik Hanke. Lea je sebično razmišljala da sebi skuva pravu kafu, koju je zbilja i zaslužila. Uzela je mlin za kafu, sipala u njega ono malo dragocenih zrna, sela na tabure i počela da melje, stegnuvši mlin butinama. Ubrzo se prijatan miris proširio i podsetio je na kuhinju na Montijaku i na vreme kada ju je kuvarica, podmićujući je karamelama i kolačima, ubeđivala da bar kratko vrti mlin za kafu.
To tužno prisećanje na srećno doba nije je smirilo, što joj je od prethodne večeri bilo vrlo potrebno. Osećala je da joj neki teret pritiska grudi, a mučnina joj se pela u grlo dok, na kraju, nije zaplakala... Presavijena preko mlina, jecala je, kao napuštena deca nad telom mrtve majke za vreme bombardovanja Orleana. Bolelo ju je celo presamićeno telo. Njihala se napred-nazad, kao što to često deca rade. Otkucavanje kuhinjskog sata navelo ju je da poskoči. Pokušala je da se pribere.
Na vratima se pojavio taman obris. Ona priguši krik. Mlin za kafu pade na pločice i buka odjeknu u tihom stanu. Otvorile su se fiočice mlina i samlevena kafa i cela zrna se rasuše po podu.
Ona senka joj se približila.
„Fransoa!“
Stajali su licem u lice, napeti, bez reči. Ništa se nije micalo. Njegove ruke joj nežno skloniše kosu s lica. Palcima joj je milovao obraze... Sklopila je oči i polako se smirila.
„Oprostite!“
Rafael Mal je ušao, umotan u pokrivač, naduvenog lica i razbarušene kose. Fransoa je istog trena pustio Leu i potegao rukom u džep.
„Šta vi radite ovde?“
Rafael je zaustio da odgovori, ali ga je Lea pretekla.
„Ove noći sam mu ukazala gostoprimstvo, nije znao kuda da ode.“
„Valjda niste imali izbora. A Sara?“
„Nalazi se u sobi u dnu hodnika.“
Fransoa joj dobaci zadivljen pogled.
„Otkad je tu?“
„Od sinoć. Rafael ju je doveo.“
„Hvala vam, stari moj. Kako joj je?“
„Loše“, odgovorio je Rafael. „Treba pozvati doktora.“
„Nemoguće!“, viknula je Lea. „Prijaviće nas.“
„Treba rizikovati. Idem da je vidim“, kazao je Fransoa. „U međuvremenu, pokušajte da prikupite nešto od te kafe, prijala bi mi šoljica.“
„Samo malo... A kako ste ušli?“
„Pa, dali ste mi ključ.“
„A da, zbilja, izvinite.“
„Došao sam čim sam čuo da me tražite. To je, svakako, bilo zbog Sare.“
„Da. A takođe i zbog...“
„Sve ćete mi ubrzo ispričati. Idem da vidim Saru. Ne zaboravite na kafu.“
„Rafaele, pomozite mi da ovo sredim. Požurimo, Estel će uskoro ustati.“
Narednih nekoliko minuta su u tišini vraćali zrnevlje u mlin.
„Imate li metlicu da počistim ostatak?“, pitao je Rafael.
„Tamo je, u ormanu, čini mi se.“
U prolazu je Rafael isključio gas jer je voda uveliko ključala, našao metlicu, a Lea se trudila da samelje kafu pošto se malo umila. Smeškala se gledajući pisca kako čisti.
„Reklo bi se da ste to celog veka radili.“
„Draga moja, ja sam vam prava domaćica, pitajte moje prijatelje“, promjaukao je.
„Ne ludirajte se, nikako nije trenutak za to!“
„Draga moja, uvek je trenutak za šalu i smeh, naročito u ovom žalosnom vremenu. Ni vi ni ja ne znamo šta će biti sutra, ni hoćemo li biti živi.“
„Ne pričajte tako!“
„Zar ste uplašeni, lepo moje dete? Pa hrabri vitez je došao u pomoć kada ste ga pozvali... Eto, tako ste lepi kad se smeškate. Nikada nisam video tako ljubak osmeh. O, mladost... ljubav... Kako vam zavidim.“
Ne prestajući da se osmehuje, Lea je slegla ramenima, pridigla se i izručila samlevena zrna u lonče za filter kafu.
„Nema je dovoljno, samleću još malo.“
„Pustite, ja ću; idite do Sare, brinem se za nju.“
Sedeći na krevetu u Leinoj sobi, Fransoa je držao Saru za ruke.
„Kako joj je?“ ulazeći upita Lea. Bez reči je odmahnuo glavom.
Kleknula je pored njega i pogledala prijateljicu. Velike kapi znoja rosile su joj čelo, a rane na obrazima su joj živo odudarale od sivog lica.
„Fransoa... Sara neće umreti, zar ne?“
Suze su mu treperile na ivici kapaka. Zašto ju je to toliko čudilo? Videla je i druge muškarce da plaču: oca, Lorana, Matiju, sve ju je to potreslo, ali je nije tako začudilo. Pridigla se.
„Pozvaću doktora Diboa.“
„Ko je doktor Diboa? Jeste li sigurni u njega?“
„Znate ga, to je lekar koji je lečio Kamij. Možda je još uvek u Parizu.“
„Sećam ga se, to je sjajan čovek. Pozovite ga.“
Lea je bila odsutna samo nekoliko trenutaka.
„Imali smo mnogo sreće. Vratio se kući pošto je proveo noć u bolnici. Jedva sam mu, bez mnogo reči, objasnila šta se dešava. Doći će. Setio se mene i Kamij. Koliko je sati?“
„Šest i po.“
„O bože! Estel je svakako ustala. Ako nađe Rafaela u kuhinji, biće to prava drama.“
Sve je već bilo rešeno!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:33 pm


Estel i Rafael su sedeli jedno naspram drugog s kafom u rukama i pričali kao stari prijatelji.
„Evo i vas, gospođice Lea. Umalo nisam umrla od straha kad sam videla gospodina kako, opasan mojom keceljom, sprema doručak. Srećom, brzo mi je objasnio o čemu je reč.“
„Objasnio sam Estel da sam propustio poslednji metro i kako ste bili tako dobri da me pustite da prespavam u salonu.“
„Mogli ste da se smrznete“, gunđala je domaćica.
„Estel, znate li hoće li Fransoaz doći danas?“, pitala je Lea sa osmehom.
„Naravno, njen verenik će doći da se javi vašim tetkama i da im iskaže svoje poštovanje.“
Lea i Rafael su se zabrinuto zgledali.
„Ne znate kada će doći?“
„Čini mi se da je gospođica Albertin govorila o popodnevu. Gospođice Lea, trebalo je da budete malo štedljivi s tom kafom i da dodate cikoriju. Tako se i lakše probavlja... Doduše, manje je ukusna“, kazala je, završavajući svoju šoljicu prave kafe s gurmanskim uživanjem.
Ustala je uz zadovoljan uzdah.
„Lepo je to što ovde brbljam umesto da sam već u redu pred mesarom u Ulici De Sen. Danas gospodin Mulo dobija ovčetinu. Idem da se obučem. Gospođice ne vole da se šetam u kućnoj haljini i s papilotnama na glavi.“
Kad je najzad izašla, Lea je na poslužavnik poređala kafu i šoljice. Rafael je, tražeći po ormanu, našao paket bajatih biskvita i ponosno ih doneo.
Tiho su ušli u Sarinu sobu.
Sve troje su u tišini pili kafu, ne skidajući oka sa sirotice, koja je bila bez svesti i tiho ječala.
Zvuk zvona na vratima naterao ih je da poskoče. Tavernije je izvukao revolver.
„Lea, otvorite, brzo!“
Devojka ga je poslušala.
„Ko je to?“, pitao je kroz vrata.
„Doktor Diboa.“
Kako se promenio. Izgledao je kao pravi starac.
„Dobar dan, gospođice Delmas. Teško vam je da me prepoznate. I meni samom je teško. Svakog jutra pogledam u ogledalo i kažem sebi: ’Ko je ovaj dobri starčić?’ Vi ste i dalje divni. No, dosta brbljanja. Zbog čega ste me zvali, i to tako tajanstveno? Da li krijete neki engleski odred?“
„Dođite, doktore, i tiše govorite, tetke još spavaju.“
„Kako se drže?“
„Dobro“, odgovorila je Lea, otvarajući vrata sobe.
„Gospode!“, viknuo je lekar kad je video Saru.
„Ko je to uradio?“
„Ljudi koje ni vi ni ja ne volimo, doktore“, kazao je Tavernije, prilazeći im.
„Gospodine?... A pa da, znam i vas: vi ste onaj s kiflama.“
Pričajući s njima, proučavao je opekotine od cigareta.
„Čime su napravili ovu strahotu?“
„Cigarom“, kazao je Rafael.
„Gadovi!... Je li im davno pala u ruke?“
„Pre oko dvanaest dana.“
„Jadna žena! Izađite, gospodo!“
„Bolje je da ostanemo. Gospođice De Monplejne ne znaju da smo ovde. Ne znaju ni za našu prijateljicu.“
„Dobro, onda se okrenite. Gospođice Delmas, pomozite mi da je postavim u sedeći položaj... Dobro je tako... Sad je tako držite... Nisu je štedeli! Dodajte mi iz torbe veliku metalnu kutiju... hvala.“
Izvukao je neki krem i Sari namazao leđa, a zatim preko toga stavio gazu. Nastavio je da joj proučava bedra i butine i video da se sa unutrašnje strane butina nalaze tragovi starih opekotina.“
„Je li mogla da govori?“
„Nije“, odgovorila je Lea. „Poznala me je, ali je samo nešto nerazgovetno promrmljala.“
„Ima jaku groznicu, što je posledica šoka od mučenja. Daću joj sada jednu injekciju, a drugu sutra uveče. Biće joj bolje po podne. Ostalo će učiniti vreme.“
„Hoće li za to biti potrebno mnogo vremena?“
„Zavisi od opšteg stanja. Trebaće joj nedetja ili dve.“
„Nedelja ili dve!... Pa to je nemoguće! Ne samo da tetke ne znaju za nju, već će je Gestapo brzo pronaći.“
„Dete moje, tu ništa ne mogu da uradim. Ne smete je pomerati barem dva ili tri dana. Moraćete da kažete tetkama.“
Lea se, očajna, sručila u jednu nisku fotelju.
„A posle ta tri dana?“, pitao je Fransoa Tavernije.
„Mogao bih da je sakrijem u bolnici, na svom odeljenju, dok ne bude u stanju da hoda... Evo vam sredstvo protiv bolova. Deset kapi na svaka tri sata. Doći ću predveče. Samo hrabro!“, kazao je, milujući Leu po kosi. „Sve će biti dobro! Već imate iskustvo kao bolničarka. Setite se gospođe D’Aržile.“
„Nije to isto, tad još nije bilo Gestapoa.“
„To je tačno, ali danas izlažete život opasnosti da biste nekoga spasli... Do viđenja večeras. Do viđenja, gospodo i gospođice.“
Lea je za njim pažljivo zatvorila vrata predsoblja, a zatim se, očajna, naslonila na njih.
„Dobro jutro, dušo, učinilo mi se da sam čula da se vrata zatvaraju. Je li neko dolazio, ovako rano?“
Ušla je Albertin de Monplejne u kućnoj haljini, ogrnuta dugim bledoplavim šalom od pirinejske vune. Pramenovi prosede kose bili su joj pokriveni belom svilenom maramom. Onako natrontana, u dubokim postavljenim papučama, delovala je kao simbol Francuske, koja smrznuta pokušava da oblačenjem što više slojeva odeće prebrodi hladnoću u stanovima. Za razliku od sestre Lize, Albertin se nikada nije žalila na sva lišavanja, koja im je okupacija nametnula. Često je govorila da su povlašćene u odnosu na mnoge ljude i da na to ne smeju zaboraviti. Liza je gunđala kako je izbeglicama s poslednjeg sprata odnela nešto od namirnica koje su dobile prilikom Pjerovog krštenja.
I bez mnogo reči, Lea je shvatila da njena tetka ne prihvata bez gnušanja „darove“ koje su dobijale zahvaljujući Fransoaz. Mrske su joj bile posete Ota Kramera i objavljivanje njihove veze. Samo što nije umrla od stida kada je u apoteci u Ulici Di Bak čula kako dve mušterije govore o kolaboracionistima i uporno gledaju u nju. Zbunjeno je izašla ne kupivši ono radi čega je bila došla. Posle toga joj se ta reč stalno vrtela u glavi. Na Radio Londonu su stalno govorili o saradnicima okupatora. Na početku rata se veoma divila maršalu Petenu, kao i većina Francuza, ali kada je vlada u Višiju počela da preduzima mere protiv Jevreja i kada je njena stara prijateljica, gospođa Levi, uhapšena u stanu u kome je bila rođena, konačno se ohladila prema maršalu. Ako su Liza i Estel i dalje verovale u njega, to su činile da bi se saglasile s damama iz bridžkluba na Bulevaru Sen-Žermen, u koji su sestra i ona odlazile dva puta nedeljno. Od pre nekog vremena osećala se veoma usamljeno.
„Dakle, Lea, odgovori mi, je li neko dolazio? Šta ti je, dete, deluješ kao ptiče ispalo iz gnezda?“
„Tetka, moramo da popričamo. Hajdemo u tvoju sobu, objašnjenje će potrajati.“
Dvadeset minuta kasnije, Albertin de Monplejne je otvorila vrata Leine sobe i pošla prema krevetu na kome je ležala Sara.
Fransoa Tavernije i Rafael Mal su je gledali, pomalo zabrinuto.
„Sve je u redu“, mrmljala je Lea. „Tetka se složila da Sara ostane dok doktor Diboa ne bude mogao da je prebaci.“
Stara gospođica je utišini posmatrala nekada lepo lice mlade žene. Od užasa i zaprepašćenja ostala je kao prikovana na pragu i lice joj je sve više bledelo. Kada je najzad uspela da odvoji oči od tog izmučenog lica, tankim glasom začuđene devojčice upitala je Fransou Tavernijea:
„Gospodine, kako je to moguće?“
Ne odgovarajući na to pitanje, prišao joj je, uhvatio je za ramena i povukao je u ugao sobe.
„Hvala vam, gospođice, za sve što činite za gospođu Milštajn. Moram, ipak, da vas podsetim da nju traži Gestapo i da bi svi koji ovde stanuju mogli biti uhapšeni.“
„Znam ja to, gospodine, ali neću ustuknuti pred svojom hrišćanskom dužnošću, kao ni pred građanskom obavezom Francuskinje, niti pomisliti da joj uskratim utočište. Za sada neću ništa reći sestri, kao ni Estel ni Fransoaz. S Leom ću paziti na nju, na smenu; ostaćemo zatvorene u sobi. Moramo biti posebno oprezne za vreme posete komandanta Kramera.“
„Ako mi dopustite, biću tu za vreme te posete. Moji dobri odnosi s nekim članovima nemačke Vrhovne komande odvratiće mu pažnju od svega što bi mu moglo izgledati sumnjivo...“
„Vi ste u dobrim odnosima s članovima Vrhovne komande?“
„Da, ali mogu vam samo reći da slušam naređenja odozgo“, tiho je odgovorio.
„Naređenja? Ne shvatam!“
„Tako je i bolje. Ne zaboravite jedno: ja sam za vas poslovan čovek koji se udvara Lei. Komandant Kramer mora, danas po podne, u to potpuno poverovati.“
Albertin de Monplejne je pažljivo posmatrala tog čoveka markantnih crta lica, loše obrijanog, prevelikih usta, čije su lepe oči govorile o snazi karaktera i delovale iskreno. Spontano mu je stegla ruku.
„Učiniću kako kažete, gospodine. Verujem vam.“
Sa saučesničkim osmehom, Fransoa se nagnuo i s mnogo poštovanja joj poljubio ruku.
„Obično se udatim gospođama ljube ruke, a ne starim gospođicama!“
„Tetkice, divna si! Kakva si ti stara gospođica? Šališ se? Ti si mlađa od svih nas“, viknula je Lea, bacajući joj se oko vrata.
„Srušićeš me, pusti me, moram da odem da se obučem!“
U trenutku kad je izlazila iz sobe, na vratima je zazvonilo, jednom kratko i tri puta dugo. Svi su se ukočili u mestu, osim Rafaela, koji im reče:
„To je Violet, donosi mi odeću. Dogovorili smo se za taj signal. Mogu li da otvorim, gospođice?“
Albertin je prešla rukom preko čela.
„Radite kako mislite da treba, gospodine, nije mi uopšte jasno šta se zbiva. Radije ću vas sad ostaviti.“
Pre no što je otvorio, Rafael je pitao Leu:
„Mogu li otići u drugu sobu da se presvučem? Ne želim da on vidi Saru.“
„Idite u Fransoazinu sobu. To je treća zdesna... Pazite, evo Estel!“
Lea joj je požurila u susret i odvukla je u kuhinju i pored njenog protivljenja.
Najzad su otvorili momku koga je Rafael nazvao Violet. Ušao je vukući veliki kofer.
„Dobar dan, dame i gospodo, dobar dan, gospodine Rafaele. Uzeo sam sve što sam mogao. Bilo je kranje vreme, jer su gadovi došli upravo kad sam skrenuo za ugao.“
„Nisi zaboravio koferče sa šminkom?“
„Ne brinite, sve je tu.“
„Hvala, dušo. Nisu li te pratili?“
„Šalite se?... Nisu se još rodili ti kojima Violet neće umaći, ako želi.“
„Jesi li pronašao sklonište?“
„Da, u ulici...“
„Kazaćeš mi kasnije. Dođi da mi pomogneš da se obučem.“
„Ovo je prvi put, gospodine Rafaele, da želite da vas obučem“, našalio se Violet.
Mal ga je odgurao u Fransoazinu sobu i pažljivo zatvorio vrata.
Lea i Fransoa su ostali sami, a žudnja im se ogledala na licu.
„Želim te!“
„I ja tebe... Ali kako to da izvedemo?“
„Da odemo u ’ledaru’?“
„Ali tamo je zbilja strašno hladno.“
„Ugrejaću te!“
„Ne možemo ostaviti Saru samu.“
„Ona sad spava. Dođi!“
Zagrljeni su ušli u mračnu, ledenu sobu. Šunjajući se na prstima, Lea je uključila malu lampu na niskom stočiću, pored kanabeta koje je bilo prekriveno belim čaršavom, kao i ostali nameštaj u toj prostoriji u kojoj je i tepih bio podignut. Zato je salon delovao kao zbirka avetinjskog nameštaja. Bilo je izuzetno hladno.
Fransoa je sklopio ruke oko nje. Priljubljeni jedno uz drugo, teturali su se prema kanabeu i najzad pali na njega, podigavši malo prašine, mešajući poljupce i reči.
„Tako sam se uplašio kad mi je Marta rekla da me tražiš...“
„Plašila sam se da te neću više videti...“
„Nedostajala si mi, mala gaduro... Mislio sam stalno na tebe i nisam mogao da radim...“
„Ćuti i poljubi me...“
Njegovi prsti su pretraživali Leino telo, ispod debele spavaćice nago, uzdrhtalo od hladnoće i od uživanja. Njen nestrpljivi stomak pripijao se uz ljubavnika. Strah, Gestapo, mučenje, smrt, Sara, Kamij, Loran, ništa više nije postojalo, već samo ta životna želja da je on uzme; svako njegovo milovanje je donosilo sreću.
Kad je skliznuo u nju, obuhvatila ga je nogama oko struka da bi ga što bolje držala, što je delovalo kao zarobljavanje.
U tom čvrstom zagrljaju osećali su da su uzajamno zarobljeni, istovremeno i tužni i srećni, ne želeći da se oslobode.
Hladnoća im je presekla uživanje. Uredili su se i napustili to mesto, gde je beli čaršav nosio otiske njihovih tela.
Ušli su tiho u sobu u kojoj se Sara odmarala. Lice joj je bilo malo manje sivo, a i disala je normalno: spavala je. S rukom u ruci, ljubavnici su je nežno posmatrali.
„Je li vam bila ljubavnica?“, pitala je Lea.
„To vas se ne tiče, dušice, i sada zbilja ništa ne znači. Ja je smatram najboljom prijateljicom. To je osoba do koje mi je najviše stalo i koju izuzetno cenim.“
„A ja, gde sam tu ja?“
„Vi? Pa to nije nimalo slično, vi ste dete. Čak ni rat ni sve ovo“ - pokazao je na Sarino uništeno lice - „ne mogu da vas nateraju da odrastete.“
„Mislim da se tu varate. Vama odgovara da u meni vidite poluodgovorno dete, zgodnu zverčicu koju neko, veliki i odrastao, što vi mislite o sebi, može da upotrebi kada mu zatreba, kao privlačno i pokorno telo. Ja sam već žena, imam dvadeset godina, a ni vi niste stari. Ne znam čak ni koliko godina imate. Zbilja, koliko?“
Gledao ju je sa osmehom.
„Čak i kad ste u toj nimalo erotičnoj odeći, čovek poželi da se baci na vas.“
„O, bože! Zaboravila sam na tu groznu kućnu haljinu. Idem da se presvučem, nećete ništa izgubiti ako sačekate...“
Kad se Lea vratila, odevena u pulover i jaknu od tamnocrvene vune, koje je isplela Liza, i kratku plisiranu crnu suknju - koja joj je otkrivala lepe noge u najboljim crnim vunenim čarapama koje je imala - Fransoa je sedeo na krevetu i pričao sa Sarom. U strahu da će ih prekinuti, zaustavila se nasred sobe.
„Dođi, draga“, jedva čujno kaza Sara.
Lea je, ipak, malo oklevala.
„Dođi, vi ste prva osoba koju je tražila.“
Sara joj pruži ruku.
„Dođite što bliže!“
Lea je posluša i sede kraj bolesnice.
„Tako sam srećna što vidim da ti je malo bolje. Da li te mnogo boli?“
„Fransoa mi je dao neke kapi. Hvala ti za sve što si uradila.“
„Nije to ništa. Nemoj se naprezati da pričaš.“
„Ipak treba da pričamo. Fransoa će nekako izvesti da Gestapo ne dođe ovamo.“
„A kako?“
„To nije važno. Uradi sve što ti bude kazao.“
„Ali...“
„Obećaj mi.“
Lea je pristala, teška srca.
„Kada ćete mi verovati?“, pitao je on.
„Kad me budete smatrali odraslom.“
„Prestanite sa svađom. Ovde je samo jedna osoba opasna, a to je Rafael.“
„Ali on te je spasao.“
Sara nije mogla da odgovori; precenila je svoju snagu i onesvestila se.
Fransoa je otišao do toaletnog stola i vratio se s mokrim peškirom, koji je stavio izmučenoj ženi na čelo. Svežina mokrog peškira ju je povratila. Zahvalila mu je uz tužan osmeh:
„Čutaću, da bih prikupila snagu.“
Uskoro je ponovo zaspala.
„Treba sprečiti Rafaela da napravi neku štetu“, kazao je Fransoa.
„Mislite, treba ga ubiti“, pitala je Lea, iskolačenih očiju.
„Da ne bismo išli tako daleko, treba ga bar na nekoliko dana učiniti bezopasnim, dok se Sara i vi ne sklonite na sigurno.“
„Kako ćete to izvesti?“
„Predložiću mu jedan bludni odmor s Violetom.“
„Šta to znači?“
„To znači, moja lepa neznalice, da će neko vreme provesti u razvratu sa svojim miljenikom, što će ga sprečiti da se upušta u ulogu dostavljača ili doušnika, ako vam se taj izraz više sviđa.“
„A ako on to odbije?“
„Neće imati mnogo izbora. Dole moji ljudi čekaju da njega i njegovog prijatelja odvedu na mesto iz snova.“
Neko je lagano pokucao na vrata.
Ušla je krupna žena, preterano našminkana, sa stručno vezanim turbanom na glavi, u sivom kostimu i ružičastoj bluzi i s prilično lepom lisicom oko vrata; njihala se na visokim potpeticama cipela sa ortopedskim đonom.
„Rafaele?“
„Nije loše, zar ne? Skoro da sam vas prevario. Na nesreću, malo sam se ugojio od poslednjeg puta kada sam oblačio ovaj kostim, trebao bi mi nov. Šta kažete?“
Lea je slegnula ramenima.
„Crni Rafaele, tako ste smešni ovako odeveni.“
„To je jedini način da umaknem onoj gospodi.“
Fransoa Tavernije se zaputio ka vratima.
„Izvinite me načas. Vaše prerušavanje je veoma dobro, dragi moj, zbilja je dobro.“
„Kud je otišao?“, sumnjičavo je pitao Mal.
„Ne znam. Do tetke Albertin, nesumnjivo. Gde je Violet?“
„Čeka me u sobi vaše sestre. Sutra ću doći da čujem kako je Sari. Videću kako da je izvedem iz Pariza. Javiću vam se...“
Fransoa Tavernije je opet ušao u sobu.
„Zbogom, Lea, ostavljam Saru i vas u dobrim rukama“, kazao je Rafaet, pokazujući na Tavernijea.
„Ako bude moguće, javite nam šta je novo“, kazao je ovaj.
„Računajte na mene. Brinite o našoj prijateljici. Kada se probudi, zagrlite je umesto mene...“
Lea ga je ispratila do vrata predsoblja, pored kojih je stajao Violet, s velikim koferom.
Rafael ju je zagrlio, poslednji put, i kazao joj:
„Dobro vodite računa o sebi, budite oprezni i ne vraćajte se u Aveniju Anrija Martena.“
U predvorju zgrade čekala su četiri čoveka. Kada su ugledali par koji je izlazio, zgrabili su ih, odvukli do ulice i ubacili u kamion parkiran pred vratima.
Nisu izmenjali ni reči. Dvojica prijatelja nisu pružili nikakav otpor.
Fransoa Tavernije je takođe otišao iz Univerzitetske ulice, obećavši da će se vratiti oko tri sata, u vreme posete poručnika Kramera. Na vratima se okrenuo ka Lei, sa šaljivim osmehom.
„Evo“, kazao je Lei, pružajući joj smeđu papirnu kovertu. „U opštoj gužvi zaboravio sam da treba da budem i poštar.“
Pošto se ponovo uozbiljio, dodao je:
„Savetujem vam da to pismo pročitate i odmah ga spalite. Stiglo je do mene poznatim kanalima, a sada, kada je u vašim rukama, možete biti izloženi opasnosti.“
Nestao je na stepeništu, bez drugih komentara.
„Lea,
Budi oprezna. Ne želim da ti se neka nesreća desi zbog mene. Kamijina patnja mi je nesnosna i jedina mi je uteha što si ti na slobodi. Dobro odmeri svaki svoj postupak i ne donosi odluke bez savetovanja sa F. T.
Ja stalno strahujem. Ne plašim se za svoj život, od njega sam odavno digao ruke, već se bojim strašnih posledica koje mogu uslediti iz mojih postupaka. Pomisao da muče Kamij, možda upravo u ovom času, da bi joj izvukli informacije koje joj nisu poznate, dovodi me do ludila. Potrebna mi je sva snaga ubeđivanja mojih prijatelja da ne padnem u zamku koju su mi postavili. Ne mogu ništa da učinim za nju: trebalo bi napasti tvrđavu Ha!... Na svaki način tražim priliku da se utopim u akciji. Kamijino hapšenje me je dovelo do strepnje, koja od mene čini opasnog protivnika. Naučio sam da ubijam. Znam da zadam udarac tamo gde treba. Do sada sam ubijao jer je to bilo neophodno, a sada više nisam siguran da mi se to čak i ne dopada.
Ima nas sve više, iz dana u dan. Mnogo onih koji su bili u francuskoj vojsci došlo je da nam se pridruži, sve smo delotvorniji i pokretniji, ali svaki novi regrut znači i opasnost od infiltracije uhoda. Naše operacije su sve brojnije. Sve što radimo je tako intenzivno i snažno da se pitamo kako ćemo se vratiti u normalne životne tokove. Svaki od naših postupaka usmeren je na povratak u normalan život, miran, možda još mirniji nego nekada...
Kamij mi svojim ćutanjem pokazuje svoju beskrajnu ljubav, a ti mi dokaži svoja osećanja tako što ćeš biti oprezna.
Grlim te,
Loran

P.S. Nisam priključio svoj dnevnik ovom pismu. Više volim da njega ne spališ. Sada moraš da spaljuješ SVE što dobiješ od mene.“
Lea je zgužvala pismo u traku i gurnula ga u vatru u kaminu. Posmatrala je kako plamen uništava hartiju sve dok nije osetila da joj je vatra oprljila vrhove prstiju. Bila je suviše obuzeta mučninom da bi mogla o bilo čemu da razmišlja razumno. Jedino što bi joj u tom času možda moglo pomoći, bilo bi da se baci Tavernijeu u naručje.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:34 pm



POGLAVLJE 11.


Oto Kramer nije ni u jednom trenutku uočio da se Lea i Albertin nisu nijednog časa istovremeno nalazile u malom salonu gospođica De Monplejne, koje su, ljubazno kao i obično, primile verenika svoje sestričine. Franosaz je bila sva srećna što je opet sa svojim dragim, pa ni ona nije ništa primetila. Svakako je trebalo zahvaliti i prisustvu i neobičnim i izazovnim pričama Franose Tavernijea, koji je u toj prilici ispoljio svoje manire svetskog čoveka i kosmopolite. Pričao je, na nemačkom, o ratu koji nikako da se okonča, o restrikcijama, o crnoj berzi, koja je omogućila ljudima da prežive, o poslednjem Aragonovom romanu Putnici carstva, o svojoj naklonosti prema Lei (koja je, nažalost, bila neuzvraćena), a naročito o malom Pjeru, koji je dremao u majčinom naručju, i koji je, po njenom mišljenju, bio najlepša beba na svetu.
„To i ja mislim“, izjavio je otac.
Fransoaz je oduševljeno govorila o divnom stanu koji joj je našao u blizini Bulonjske šume, o dadilji, o kuvarici i sobaru koje su zaposlili.
Pošto ju je zamorilo to brbljanje, Lea je prepredeno, sasvim nedužnim tonom, upitala:
„Kada će biti venčanje?“
Naglo prekinuta u nabrajanju svojih domaćih radosti, Fransoaz je ogorčeno odgovorila, pocrvenevši:
„Kada Oto bude dobio firerovu saglasnost, a to će se svakao desiti, jer se i njegov otac saglasio.“
„Radujem se zbog tebe, draga, kao i zbog vas, Oto. Mislila sam da su brakovi između Nemaca i Francuza zabranjeni.“
Zbunjenog izgleda, koji nije nikome promakao, komandant Kramer je odgovorio:
„Nije uvek tako...“
„Utoliko bolje, znači da ćemo uskoro biti pozvani na svadbu.“
Lea se okrenula ka nemačkom oficiru.
„Nadam se da će, zahvaljujući vašim vezama, vaši prijatelji iz Bordoa osloboditi Kamij D’Aržilu?“
„Fransoaz mi je već pričala o tome. Telefonirao sam šefu Gestapoa, treba da mi se javi večeras.“
„Kako to? Uhapsili su gospođu D’Aržilu, a vi mi niste ništa kazali?“, pitao je Fransoa Tavernije, najnaivnijim mogućim tonom.
„Dragi prijatelju, tako smo se malo viđali u poslednje vreme.“
„Je li to bilo odavno?“
„Saznali smo desetog januara.“
„Za šta je optužuju?“
„Žele da znaju gde joj je muž.“
U tom trenutku je Albertin ušla s čajnikom i rekla veselim tonom:
„Nosim vam svež čaj, onaj od ranije mora da se već ohladio.“
To je bio ugovoreni znak. Lea je sada trebalo da zameni tetku pored Sarinog uzglavlja.
„Fransoa, dođite, želim nešto da vam pokažem“, kazala je, izlazeći iz salona.
U svojoj sobi, kraj uspavane Sare, ispričala mu je o intervenciji strica Lika povodom Kamij.
Kada je videla njegov natmuren izraz, Lea je prošaputala:
„Je li ozbiljno?“
„Veoma je ozbiljno. Da li, po vašem mišljenju, gospođa D’Aržila zna gde joj je muž?“
„Svakako da ne zna, kazala bi mi.“
„To bi me začudilo.“
Lei se presekao dah.
„Kako smete! Zar verujete da bih bila u stanju da izdam Lorana?“
„Kakvo razmišljanje! Ne, naravno. No kada vas muče, nikada se ne može reći kako ćete postupiti.“
„Radije bih umrla no da kažem nešto što bi naškodilo Loranu.“
Sa zlobnom ironijom je nastavio:
„Ne sumnjam u vašu hrabrost, ali znam kakve metode ta gospoda primenjuju. Ponekad je lakše umreti nego podneti neke vrste mućenja. Svi u sebi imamo neku slabu tačku, zbog koje postanemo podložni pritisku da prijavimo one koji su nam najdraži. Na dželatu je da to otkrije. Za neke je to silovanje, za neke odsustvo sna, kastracija, vađenje očiju, paranje utrobe, zmije, insekti, pretnje detetu. Naravno, ovde ne govorim o pravim herojima, koji su u stanju da podnesu najraznovrsnije muke...“
„Ne verujem vam. Sigurna sam da ima onih koji ne progovore.“
„To se događa, ali retko. Najhrabriji više vole da se ubiju, kao vaši prijtelj iz Bordoa, profesor Orijak, koji je to učinio posle prvog ispitivanja kod komesara Poansoa, s kojim ste se sreli.“
„A Sara, ona nije progovorila?“
„Šta vi o tome znate?“
Lea je još jednom ostala nema, otvorenih usta.
Malo-pomalo, njen pogled, koji je počivao na Sari, preneo se na Tavernijea. Vlažnih očiju sasula mu je u lice:
„Kako možete to da kažete za onu čije vam je mišljenje, po vašim sopstvenim rečima, važnije od svih drugih? Baš ste bezočni!“
„Nisam, samo sam realan.“
„To je tačno“, kazao je slabački glas iz kreveta.
Sa jednakim poletom su skočili prema prijateljici.
„On je u pravu“, kazala je Sara, „Pre ili posle bih progovorila pod njihovim besramnim milovanjima. Vidiš, Lea, na mučenje se navikneš, bar tako mislim, ali poniženje je nešto drugo, trpeti ruke i polne organe prekrivene krvlju drugih žrtava, trpeti da ti u usta gurnu ud prekriven tvojim sopstvenim izmetom... pretnje da će te dati nekoj životinji ako i dalje budeš ćutala... to je strašno... Da me Rafael nije izbavio iz Masijevih kandži i iz ruku njegovih saradnika, ispričala bih im sve što su hteli...“
„Ne govorite više o tome, Saro. Nisam ni trenutka sumnjao u vašu hrabrost. Budala sam što sam se pravio da u to sumnjam da bih Lei očitao lekciju... Sad moram da idem. Doći ću u vreme posete doktora Diboa. Saro... molim vas, nemojte plakati. Nisam hteo da vas povredim.“
„Niste me vi povredili... već samo sećanje na sve to. Idite sada i uskoro se vratite. Vi ćete me obavestiti i o Rafaelu.“
„Ne brinite o tome, na sigurnom je, i dobro se ponašaju prema njemu... Do skorog viđenja.“
Posle njegovog odlaska, Lea je pomogla Sari da ode do toaleta. Sara vrisnu kad se vide u ogledalu iznad lavaboa...
„Pretvorili su me u čudovište!“
Lea je tražila pravi odgovor. Stidela se, naknadno, što je nekada zavidela Sari na lepoti. Bilo je strašno videti kako joj suze teku preko još pomalo krvavih kratera na licu.
„Ostavi me malo samu“, zatražila je.
Lea ju je poslušala. Upravo u tom času je neko zakucao na vrata. To nije bio signal ugovoren sa Albertinom.
„Ko je?“
„Odlazimo!“, vikala je Fransoaz kroz vrata. „Hteli smo da se pozdravimo s tobom...“
Lea je brzo prekrila krevet i potrčala da otključa vrata.
„Sada se zaključavaš u sobi?“
„Valjda sam to mahinalno uradila, tako me je zabolela glava.“
„Je li vam malo bolje?“, ljubazno je pitao Fransoazin verenik.
„Da, malo mi je bolje, hvala vam. Opružila sam se nakratko“, odgovorila je zatvarajući vrata sasvim prirodnim pokretom.
Srećom, rastanak nije dugo trajao, ali je Lea morala da obeća da će navratiti nekog od narednih dana.
Kada se vratila u sobu, Sara je već ponovo bila u krevetu i izgledalo je da spava. Lea je takođe zaspala u obližnoj fotelji.
Probudili su je glasovi Albertine i doktora Diboa, kao i Fransoe Tavernijea. Uspravila se, posramljena, i protrljala oči.
„Oprostite, uspavala sam se.“
„To smo primetili“, dobroćudno je kazao lekar. „To je loše kada pazite na bolesnicu.“
„Zbunjena sam. Kako vam izgleda stanje gospođe Milštajn?“
„Dobro je, koliko može biti. Srećom, snažne je građe. Kroz dva dana moći će da ustane... Planirao sam da prekosutra pošaljem ambulantna kola. Zvanično ćemo reći da su za vašu tetku, koja se razbolela toliko da mora u bolnicu. Sve će biti dobro. Preuzeće je jedan moj prijatelj, koji je član pokreta otpora, a i bavi se opekotinama.“
„Zahvaljujem, doktore. Posle toga ćemo se postarati da gospođu Milštajn prebacimo u Švajcarsku ili u Španiju. Koliko dugo ćete je moći zadržati u bolnici?“, pitao je Fransoa Tavernije.
„Najviše pet dana, radi bezbednosti mojih kolega.“
„To znači do osamnaestog januara?“
„Da, osamnaestog ćemo je odvesti ambulantnim kolima, kada se obično izlazi iz bolnice, i otpremićemo je tamo gde nam budete naznačili. Posle toga će gospođica Delmas doći po tetku.“
„Hoću li morati da ostanem u bolnici sve to vreme?“, pitala je Albertin.
„To je glavni uslov da naš plan uspe.“
U tom času se Sara pridigla i prošaputala:
„Teško mi je što vam pravim tolike probleme.“
Izgledalo je da ne shvata što su svi prasnuli u smeh.
„Ne brinite, dete“, kazala je stara gospođica. „Samo gledajte da ozdravite. Najteže će biti lagati Lizu i zadati joj svu tu brigu...“
„Najvažnije je da vaša sestra poveruje u vašu bolest“, kazao je doktor.
„Znam, doktore, ali od najranijeg detinjstva nismo krile ništa jedna od druge...“
Okačena Tavernijeu o ruku, Lea je drhtala od hladnoće i vlage, koje su lebdele nad Parizom. U beskonačnim redovima pred prodavnicama domaćice su stajale i trupkale u mestu, u uzaludnom nastojanju da se malo ugreju.
Sve se odigravalo po planu. Sara je prikupila malo snage i otišla u nepoznatom pravcu, a Lea je morala da leci Lizu, koja se zbilja razbolela od pomisli da joj je sestra u bolnici... Matija je pisao da saopšti da je stigao u Bordo, a Fransoaz je telefonirala. Vesti su bile dobre: Kamij je bila puštena i Lea je slobodno mogla da se vrati na Montijak. Komandant Kramer je garantovao za nju. Lei se vratilo nešto njene vesele prirode i životne radosti i da bi to proslavili, Fransoa je odlučio da je odvede na ručak u restoran Šatenje, u Ulici Šerš-Midi. Kada su prolazili pored knjižare Galimar, na Bulevaru Raspaj, mahinalno su usporili i pogledali u izlog, u kome su se isticale Rebateove Ruševine.
„Evo dela koje je prošle godine doživelo najviše izdanja i koje je puno tužnih istina i svedoči o stvarnom talentu, mada je puno mržnje prema Jevrejima i drugim nižim rasama“, kazao je Fransoa Tavernije.
Iz knjižare je, kao čupoglavac iz kutije, izteteo Rafael Mal, koji je povikao:
„Lea, Fransoa!“
„Šta radite u Parizu?“, suvo je rekao Tavernije. „Mislio sam da smo se dogovorili da neposredno posle našeg poslednjeg susreta idete na jug.“
„Nemojte se ljutiti na mene, dragi prijatelju, taj put je samo odložen na nekoliko dana.“
„Mislila sam da će vas Masi tražiti“, kazala je Lea.
„Sada neće. Zahvaljujući meni, dočepao se nekih značajnih rezervi zlata. Sada smo opet u poslovnim odnosima.“
„Posle svega što je uradio Sari?“
„Draga moja, on je pokazao da je voljan da zaboravi moj udeo u bekstvu naše prijateljice, i moju ulogu. U zamenu za to, zaboravio sam na ono što je učinio jadnoj Sari.“
„Zaboravili ste?“
Rafael je zgrabio ruku koju je devojka podigla ka njemu.
„Nisam imao izbora. Bilo je ili to ili metak u stomak. To zbilja boli, metak u stomak“, opuštenije nastavi. „Budite uvereni da nemate razloga da strahujete od njega, sada zna vaše porodične veze s Nemcima, a i suviše je oprezan da bi napao prijateljicu gospodina Tavernijea, koji se viđa s ljudima iz hotela Lutecija i sa onima iz nemačke ambasade.“
Bleda i nepomična, Lea je zapazila pretnju koja se krila iza tih reči. U tome se nije varala.
„Dragi Fransoa, pošto ste se lepo poneli prema meni i Violet, neću vam uzeti za zlo naše zatočenje, a ne sumnjam da bi se vaši prijatelji iz Abvera i naš dragi ambasador Oto Abec zainteresovali za vaše, u najmanju ruku protivrečne, aktivnosti. No, pošto ste se poneli kao svetski čovek, mudar i oprezan, moj prijatelj i ja smo bili opskrbljeni dobrom hranom i finim vinima na mestu gde nam nije nedostajala literatura, ni muzika. Tako da sam vam zahvalan, pa sam zaboravio da vas pomenem...“
„Valjda sada treba da vam zahvalim“, suvo je odgovorio Fransoa.
„Ne bih išao tako daleko.“
„Dobro znate da biste u suprotnom bili uhapšeni, a možda i likvidirani.“
„Možda... No, znate, treba nešto priznati: smrt nikada nije slučajna.“
„Potpuno ste ludi, pa to je smešno.“
Rafael Mal je odustao od pretvaranja i u njegovom pogledu se naglo pojavio izraz patnje.
„Ne biste verovali kako je mučno biti na mom mestu! Vi se možete smejati mojoj ludosti, ali ja zbog nje patim.“
Rafael Mal je kroz izlog prijateljski mahnuo mladiću koji je ređao knjige. Lea ga je prepoznala, pa je i ona mahnula rukom.
„Kako je to šarmantan mladić! Čuli ste za poslednju Koktoovu Šalu? On mi je tu šalu ispričao. Pesnik je večerao u bistrou gospođice Valenten, sa Orikom. Ovaj je pričao kako se neki Jevrejin žalio što mora da nosi žutu zvezdu. ’Utešite ga da ćemo posle rata mi biti prisiljeni da nosimo lažne noseve’, rekao je Kokto. Veliki pesnik je uvek takav šaljivdžija, zar ne?“
Fransoa Tavernije se uzdržao od odgovora, ali nije mogao da se ne osmehne. Lea je prasnula u smeh, a zatim se naljutila na sebe zbog toga.
„Smejte se, devojko, smeh je dobar za vas... Treba se smejati pre no što zaplačemo. Zbogom, lepo dete. Nek vas Bog čuva. Zbogom, gospodine, ne očekujem da ćemo se opet videti“, kazao je, gurnuvši vrata knjižare.
Pre nego što je ušao, okrenuo se ka njima i rekao:
„Hvala vam za sve što ste učinili za Saru.“
Sve do Ulice Šerš-Midi Lea i Fransoa nisu izmenjali ni reči. Kod Šatenjea je sala bila puna. Natkonobar ih je odveo do njihovih mesta za stolom koji je bio postavljen za dvanaest osoba.
„Nadam se da naši susedi neće biti previše bučni“, kazao je Tavernije.
„Možda sam izbirljiva, ali ne volim ovakva mesta“, rekla je Lea osvrćući se.
„Ni ja ih ne volim, ali neka vam to ne smanji apetit. Želim da danas zaboravite na sve drugo, osim nas. Sebično vas želim samo za sebe.“
„Da popijemo bocu bordoa. Željna sam mirisa mog kraja.“
Posle nekoliko trenutaka, konobar im je, uz sve mere predostrožnosti, doneo jednu posebnu bocu.
Hrana je bila jednako dobra kao i vino.
Nastavili su s večerom, ne pričajući ni o čemu drugom osim o lakim i površnim temama: o suknjama koje su bile sve kraće, o podignutim kosama, o ekscentričnoj modi mladih, o putovanjima na koja će ići kada se rat završi... Noge su im se ukrstile ispod stola.
Kraj njih su prolazili razni ljudi: veseli, razgovorljivi muškarci, lepe žene u sjajnim toaletama, koje su se glasno smejale. Sedali su za njihov veliki sto, a okupljao ih je neki čovek širokog lica, živog pogleda iza naočara i atletske građe.
„Ko je to?“, pitala je Lea.
„Poznat čovek, koji se malo izgubio: Žak Dorio, osnivač francuske Narodne stranke. Daleko smo od kampanje vođene u listu Krik naroda, usmerene protiv crne berze i restorana za pet franaka po osobi.“
„To su bili dobri restorani za vas.“
„To je tačno.“
Onaj sklad s početka večeri bio je narušen. Završili su obrok ćuteći.
Na ulici ju je, uprkos njenom protivljenju, uhvatio pod ruku.
„Ne durite se, srdašce, imamo još malo vremena na raspolaganju.“
„Šta hoćete da kažete?“
„Odlazim rano ujutru.“
„A kuda?“
„To ne mogu da vam kažem.“
„Idete li na duže?“
„Ni to ne znam.“
„Ne možete me ostaviti samu!“
„Moram, a i vi ste sasvim sposobni da se branite.“
„I Sara je bila savim sposobna da se brani. Vidite šta su joj uradili.“
Laki grč mu je prešao preko lica. Nije se moglo reći da je umirao od želje da je ostavi na milost i nemilost Masiju i njegovoj ekipi. Proklinjao je sebe zbog naklonosti prema tom derletu. Za posao koji mu je predstojao bilo je potrebno da se isključe sva osećanja. Ona bi značila nepotrebno izlaganje opasnosti i žurbu. Posle kratkog ponovnog susreta na Montijaku, svestan opasnosti, nastojao je da ne misli na nju. To mu, istini za volju, i nije bilo mnogo teško. Od početka rata, devojke, čak i one dobro vaspitane, nisu bile tako odbojne. Život se odvijao tako brzo da su zaboravljale na vaspitanje i davale su se isto tako lako kao i Lea. No kada ju je ponovo video, nekad snažniju, a nekad krhkiju nego ranije, oživela su osećanja koja nije želeo i koja su služila samo za to da mu što više zakomplikuju život.
„Zašto ništa ne kažete?“
„Šta biste hteli da kažem? Mal je u pravu: veze vaše sestre vas štite, bar dok je komandant Kramer u Parizu. Na vašem mestu bih se vratio na Montijak, iz najmanje tri razloga. Prvi je taj što vaš stric dominikanac i vaš dragi D’Aržila nisu baš daleko...“
„Šta znate o tome?“
„Znam nešto... Drugi razlog je što ste potrebni gospođi D’Aržili, a treći je što ne možete prepustiti imanje svom podrumaru.“
„Ako su Loran i stric Adrijen tako blizu kao što kažete, što nisu ništa uradili za Kamij?“
„Uraditi ma šta za nju značilo bi pogoršavati svoj položaj, a iz tvrđave Ha se ne beži tek tako. Lakše je izaći iz logora Merinjak.“
„Mislila sam da su je pustili?“
„To je odloženo.“
„Zašto?“
„Ne znam... Verovatno da bi naveli Lorana da učini nešto neoprezno. Oni tako često čine, nadajući se da će slomiti protivnika. Jasno je da nisu ništa izvukli od Kamij. Ili ništa ne zna ili je pokazala da je zaista veoma hrabra.“
„Ona je, zbilja, u stanju da bude takva. Ispod onog stidljivog izgleda, ona je najtvrdoglavija osoba koju znam.“
„To je sreća za njenog muža.“
Lea je iznervirano slegla ramenima.
„Sigurna sam da ništa ne zna. Mislim da ću poslušati vaš savet. Vratiću se na Montijak...“
U razgovoru su stigli do Leine kuće.
„Hoćete li da uđete?“, pitala je.
„Ne mogu, imam sastanak. Pokušaću da svratim pre policijskog časa. Ako se ne budemo videli, ne ljutite se...“
„Uveravam vas da se neću ljutiti.“
Imala je utisak da ga je uvredila, i osetila je zlobnu radost, a zatim ogromnu prazninu. Ugurala ga je u predvorje i, pošto su tu bili zaklonjeni od pogleda retkih prolaznika, bacila mu se u naručje.
„Fransoa...“
Poklopio joj je usta rukom.
„Ništa ne govorite. Ostanite tako uz mene, bez pokreta. Zagrlite me.“
Te noći ga je Lea uzalud čekala.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:34 pm




POGLAVLJE 12.


„Draga Lea,
Izašla sam iz pakla. Posle poslednjeg ispitivanja kod Dozea u Gestapou, u Ulici Di Medok 197, bacili su me u podrumsku ćeliju. Bila je tako niska da nisam mogla da se uspravim. Na podu je bila vlažna zemlja i slama, a svuda unaokolo izmet i tragovi povraćanja: pravi užas. Iz drugih ćelija su dopirali krici. Urlao je čovek kome su odsekli testise. Neka žena je neprestano jecala. Rušila sam se od umora i straha. Ne znam ni koliko sam vremena tu provela, upola uspavana, drhteći od groznice, bez hrane, obavljajući nuždu na pod, kao životinja.
Kada je shvatio da mu ne mogu ništa reći, sve i da hoću, Doze me je prebacio u tvrđavu Ha. Tu sam, s temperaturom od četrdeset stepeni, provela tri dana na nekom bolničkom odeljenju, a sada sam u ćeliji s tri druge žene. To je skoro raskoš. Mogu da se uspravim, mogu da se umijem, mogu i da se pospem sredstvom protiv vašiju. Kada se popnem na krevet, mogu i da vidim gradske krovove kroz rešetke. Ujutru dobijam ’kafu’ i dvesta grama hleba, u deset sati neku supu, u četiri sata još jedno sledovanje supe, a povremeno i neko jelo od Crvenog krsta, i biskvite koji se osećaju na užeglo ulje. Zatvorski život se svodi na vesti ’rekla-kazala’, a to su novosti do kojih dođemo nedeljom na misi; radujemo se kad se domognemo olovke i parčenceta papira, a takođe i kad nađemo načina da proturimo napolje neko pismo... Bila mi je u poseti Amelija Lefevr, Raulova i Žanova majka, kao i Rut, koja je došla da mi ispriča novosti o mom malom Šarlu. Svakog trena mislim na njega, i to mi daje snage da izdržim. Nemam vesti od L... Nemam pojma šta će sa mnom biti, ni koliku ću vremena ovde ostati. Znam sigurno samo da će me, nekog od narednih dana, odvesti na novo ispitivanje i ne znam kako ću opet istrpeti njihove šamare, provokacije i ćeliju. Moje su drugarice sjajne: Odil, devetnaestogodišnja aktivistkinja koju su uhapsili zbog deljenja letaka; Elizabeta, komunistkinja čiji je muž streljan u septembru 1942. godine; Elen, čiji je muž u partizanima i koju su prijavili da skriva engleske pilote. U časovima krize uzajamno se hrabrimo.
Ako mi se nešto desi, brini o Šarlu, on mi je najvažniji na svetu. Oprosti što pišem ovako kratko pismo, ali ovde papir zlata vredi. Čuvaj se. Nežno te grlim. Neka te Bog štiti.
Kamij“

Lea se pridigla, umotana u pokrivač, i spustila listove papira na krevet. Na mladom licu su joj se ogledali neverica i užas.
„Kako smo dovde stigli?“, glasno se zapitala.
Činilo joj se da se zidovi oko nje stežu, i da je i sama u zatvoru.
Obrisala je oči nadlanicom i odlučila: vratiće se na Montijak. Tamo će s Matijom, supružnicima Debrej i gospođom Lefevr videti šta da urade da bi oslobodili Kamij. To ju je malo smirilo, ali je pre odlaska trebalo da popriča i sa Otom Kramerom.
U daljini je čula da telefon zvoni, a zatim se neko javio. Ubrzo je neko zakucao na vrata: to je bila Estel, koja je došla da joj kaže da je zove Fransoaz. Jednom se i ona javila u pravom trenutku. Lea je prihvatila da naredne večeri ode kod nje na večeru.
Posle večere u malom salonu, Lea je sedela na podu ispred kamina i tetkama i Estel čitala pismo koje je dobila od Kamij. Nijedna od tri starije gospođe nije je prekidala. Na kraju je Liza obrisala svoje crvene oči, Albertin je tapkala oči maramicom, koju je držala u drhtavoj ruci, a Estel se glasno išmrknula. Pletivo, vez i tapiserija, koje su prethodno radile, ležali su im na krilu. Lea se pridigla i uključila radio.
Posle nekoliko trenutaka pronašla je Radio London. Krčanje je bilo tiše nego obično, pa se mogao čuti glas spikera. Bilo je 21 sat i 25 minuta, 15. januara 1943. godine.


„Govori vam sin radnika sa severa, koga su Nemci ubili 1917. godine, stari borac za Francusku, zatvorski drug dvadeset sedmorice mučenika iz Šatobrijana - koji je u julu 1941. godine uspeo da pobegne, posle devet meseci mučenja u nemačkom zatvoru - Fernan Grenije, poslanik iz Sen Denija...
Francuzi i Francuskinje,
Pošto sam upoznao zatvore u Fontevrou i Klervoau, pošto sam devet meseci proveo sa Šarlom Mišeloom, Gijemom Mokeom i našim mučenicima iz Šatobrijana, pošto sam u Parizu svakodnevno delio rizik s pripadnicima pokreta otpora i spoznao sva lišavanja i patnje, kao i nade u naš porobljeni ali nepokoreni narod, došao sam u London, kao delegat francuske Komunističke partije, da bih generalu De Golu i Nacionalnom komitetu francuskog jedinstva preneo izraze podrške hiljada naših građana koji, uprkos teroru, u fabrikama, kao i u borbenim redovima i partizanima, na univerzitetima i u logorima Rajna, od Nanta do Strazbura, od Lila do Marselja, svakodnevno vode, rizikujući živote, nepoštednu borbu protiv mrskog hitlerovskog zavojevača.
Došao sam da, na ovom mestu, potvrdim da u duhu radnika i seljaka, industrijalaca i državnika, svetovnjaka i sveštenika, ne postoji treće rešenje. Ili su za vladu u Višiju ili za Francusku koja se bori i pruža otpor...“
Krčanje se pojačalo i poslednje reči su bile već teško razumljive. Liza je uplašeno iskolačila oči.
„Čuli ste to? General De Gol prima komuniste! Taj čovek je sasvim poludeo! Komuniste!“
„Ćuti!“, suvo je kazala Albertin, „ne znaš o čemu pričaš. Francuskoj su potrebni svi koji hoće da se bore. Za sada nisu baš mnogobrojni...“
„To ipak nije razlog da primaš svakoga!“
„Ćutite, da čujemo.“


„... Ogroman broj Francuza, svi koji se bore, svi koji pružaju otpor, svi koji se nadaju - a njih je bezbroj, i to su pravi Francuzi - stali su uz generala De Gola, koji ima istorijsku ulogu i nije se obeshrabrio kada se sve raspalo, već se sa svim ljudima iz pokreta otpora, koji su se već donekle okupili u grupe, a i dalje se u francuskoj okupljaju u zajedničkoj svetoj borbi za slobodu domovine...“
Ponovo je krčanje prekrilo glas Fernana Grenijea. Estel je to iskoristila da ode po večernji čaj; Albertin je dodala cepanicu na vatru:
„Treba biti štedljiv s drvetom za ogrev, više ga skoro i nemamo.“


„... Prijatelji Francuske, vaše su patnje strašne, a vaša hrabrost zadivljujuća, velike su vaše nade. Pozdravite svaku pobedu Crvene armije i svaki uspešan napad RAF-a, engleske avijacije, na Nemačku, svaki američki tenk ili artiljerijski napad. Nastavite da se držite hrabro! Budite solidarni sa saborcima i pomažite se uzajamno! Pojačajte hrabre i herojske akcije protiv okupatora! Neka vas prožima jedinstveni duh bratstva i hrabrosti!...“
Krčanje se opet pojačalo i ton se konačno izgubio.
Četiri žene su u tišini pile topli napitak, a zatim su se rastale i otišle na spavanje.
Sutradan se Lea veoma pažljivo odenula za večeru kod sestre. Obukla je finu crnu vunenu haljinu, nabranu na kukovima i s dubokim izrezom, koju joj je poklonio Fransoa Tavernije. To je bila kreacija Žaka Fata, koja mora da je mnogo koštala. Lea ju je tad prvi put obukla. Na prikupljenu kosu je stavila tokicu s malim velom, iza koga su joj blistale pažljivo našminkane oči. Oko vrata je nosila bisernu orglicu, koju joj je dala Kamij, a ogrnula je i neizbežni Albertinin ogrtač od crne lisice. Čarape sa šavom bile su takođe Tavernijeov poklon, koji je isticao njene lepe noge, a cipele sa ortopedskom petom, od lažne kože, davale su joj, kako je govorila, „lud“ izgled. To je bilo i Lizino mišljenje, koja joj je donela svoj poslednji par pristojnih rukavica.
Odvezla se metroom do Etoala.
* * *

Čim je ušla, Lea je omrznula taj stan na Aveniji Vagram. Oto Kramer i njena sestra su iznajmili namešten stan od nekog poznatog lekara, koji je više voleo svež vazduh na Azurnoj obali od pariškog.
„Mora biti da je Jevrejin“, kazala je Fransoaz o njihovom stanodavcu.
Ta izjava je naljutila Leu.
„Pa svakako ne liči na stanove buržuja iz Bordoa, koji vole da skrivaju svoje bogatstvo. Ovde ga, naprotiv, pokazuju. Čak ga i suviše pokazuju.“
„To i ja mislim“, kazao je Oto Kramer, smejući se, „no nama se žurilo. Što ste lepi i elegantni! Dođite da vidite dečju sobu, videćete kako vam je sestrić dobro smešten.“
Dečja soba je bila velika i svetla prostorija, u kojoj je Frederik Hanke pokušavao da priguši plač svog kumčeta, možda ga i malo prejako ljuljajući.
„Pa vidite valjda da je dete gladno“, povikao im je čim su ušli.
„Lea, tako se radujem što vas ponovo vidim. Hoćete li da pokušate da pokažete autoritet kume?“
Lea je prihvatila dete vrhovima prstiju i ubrzo ga spustila nazad u kolevku, rekavši:
„Sada ćeš biti dobar i zaspaćeš.“
Na najveće zaprepašćenje svih prisutnih, dete je zaćutalo i sklopilo oči.
„Bravo, kakav autoritet! Treba da dolazite češće, jer ni njegova majka ni ja nismo u stanju da ga uvek smirimo.“
„Pričaćemo o tome kasnije... kad ponovo zaplače. Sada sam htela da vas zamolim za uslugu: želim da se brzo vratim na Montijak, a moj ausweis za povratak u Bordo je istekao.“
Lea mu je pružila kartonče, na kome je hitlerovski orao delimično prekrivao fotografiju.
„Sutra ću vam izvaditi novu propusnicu. Uskoro vam neće ni biti potrebna jer će se demarkaciona linija povući sa okupacijom južne zone.“
„To znam“, kazala je Lea, tužnije nego što je želela da zvuči.
„O, oprostite, rastužio sam vas. Jednog dana će vaša zemlja ponovo biti slobodna, a naši narodi ujedinjeni i pomireni.“
Ona nije odgovarala, ali su dvojica nemaćkih oficira u njenim očima jasno pročitali odgovor: nikada.
Prešli su u trpezariju, gde ih je čekao raskošno postavljen sto.
„Zar će nas biti samo četvoro?“
„Zar vam je krivo zbog toga? Mislili smo da ne biste nimalo voleli da se nađete u društvu mojih zemljaka.“
„Hvala, ovako je vrlo dobro.“
Lea je u toj meri bila sigurna da će biti okružena nemačkim oficirima da je u ovoj situaciji uskoro pokazala znake dobrog raspoloženja, naročito zato što su Oto i Frederik bili u civilu.
„Spremila sam sve što ti voliš“, kazala je Fransoaz, dobroćudno se smeškajući.
„Šta to? Brzo mi kaži.“
„Videćeš ubrzo, gurmanko.“
Večera se odvijala na najbolji mogući način, i sa svakim jelom Lea je morala priznati da je zahvalna sestri za trud koji je uložila da joj ugodi: punjena jaja, ovčji ragu...
„Spremala sam ga sa samo petnaest grama maslaca, po receptu Eduara de Pomijana. To je onaj koji je pisao čuvenu knjigu Kuhinja u doba restrikcija“, ponosno je kazala Fransoaz.
Desert sa suvim kajsijama takođe je bio izvanredan. Lea se dvaput poslužila.
Ni u jednom času za večerom nisu pričali o ratu. Razgovarali su o muzici, književnosti, filmu i pozorištu. Potom su se prebacili u salon, u kome je gorela vatra, da popiju kafu. Fransoaz je domaćici kazala da će kafu sama poslužiti.
Lagano su u tišini pili kafu, posmatrajući poigravanje plamenova. Oto je ustao i seo za klavir, koji je zauzimao veliki deo prostorije.
„Iznajmili smo ovaj stan dobrim delom zbog tog klavira“, prošaputala je Fransoaz sestri na uvo.
Narednog sata vreme kao da je stalo. Nije bilo ni Francuza ni Nemaca, ni pobednika ni pobeđenih, muzika ih je spajala u bratstvu bez granica.
* * *

Dosta dugo postoje zamro i poslednji ton, sedeli su u tišini, oklevajući da se vrate u stvarnost. Lea je prva prekinula tu blaženu tišinu glasom koji je treperio od iskrenih osećanja, kazavši:
„Hvala, Oto, što ste nam priuštili ove časove pravog mira.“
Komandant Kramer je ustao i, vidno dirnut, poljubio joj ruku.
„Hvala vama što ste došli.“
Sada je Lea mogla da ga upita šta zna o „aferi Kamij“.
Oto nije odmah odgovorio devojci na pitanje. Izgledalo je da je dosta dugo bio utonuo u mračne misli. Kada je progovorio, zapravo se obratio svom prijatelju:
„Sholl ich him alles Sagen?“3
„Ja.“
„Ne krijem od vas da smo Frederik i ja veoma zabrinuti za gospođu D’Aržifu. Bila je uhapšena po prijavi u kojoj je optužuju da je služila kao agent za vezu između svog muža i vašeg strica, oca Delmasa, a obojica su u pokretu otpora i traže ih i francuska policija i Gestapo. Kod nje su nađeni leci kojima se mladi ljudi pozivaju da se pridruže partizanima. To je bilo dovoljno za njeno hapšenje. Osim toga, Doze je sumnjiči da je član iste mreže kojoj pripada i Loran d’Aržila...“
„To je potpuno ludo! Kamij se zanima samo za svoje dete i ne razume se u sve to što ste pomenuli. Zdravlje joj je loše i već mesecima nema vesti od Lorana.“
„Lea, nemojte misliti da smo budale. Kad sam bio u Langonu, dobijali smo desetine pisama koja su se odnosila na gospođu D’Aržilu, kao i na vas. Frederik i ja smo uništili neka koja su navodila precizne podatke. Dok je bilo reči o prenošenju neke pošte iz jedne zone u drugu, mogli smo i da zažmurimo. Sada su stvari ozbiljnije i njoj se zamera nešto drugo, a ako bude dokazano, sledi smrtna kazna. Vaša prijateljica je pion u Dozeovim rukama i on će se njom poslužiti, u nadi da će Loran d’Aržila i članovi njegove mreže biti neoprezni u nastojanju da je izbave. Kako se čini, ona zbilja ne zna gde joj je sada muž, niti su joj poznate njegove aktivnosti... U tim okolnostima, bio je oprezan dok ju je ispitivao. Osim toga, poznate su mu veze vašeg strica Lika Delmasa s našom zemljom.“
Pred Leinim očima pojavilo se izmučeno lice Sare Milštajn.
„Znam šta vaši prijatelji iz Gestapoa čine onima koje ispituju i kako se odnose prema zatvorenicima.“
„Ja sam prvi koji žali zbog toga. No vi morate to ignorisati. Zbog vašeg budućeg mira, molim vas da zaboravite na to.“
Lea se pridigla, sva besna:
„Da zaboravim!... Smete da mi kažete da zaboravim šta vaši svakodnevno rade našim ljudima, ženama i deci. Znate li da je Gij Moke imao samo sedamnaest godina kada su ga streljali u Sužu, zajedno sa ostalima, u septembru prošle godine? A ona stara prijateljica mojih tetaka, Jevrejka koju su odveli u jedan od vaših logora i koja je plakala: ’Gospodo, to mora da je neka greška, ja sam Francuskinja, muž mi je poginuo u ratu 1914. godine, a sin mi je zatvoren, jer je ratovao za Francusku.’“
Fransoaz ju je zgrabila za ruku, očiju punih suza.
„Molim te, ćuti.“
„Ne diraj me, pusti me!“
„Lea, ja vas razumem, ali rat je, ni vi ni ja tu ništa ne možemo. Sve što mogu da uradim, a da se ne kosi s mojom vojničkom čašću, učiniću za gospodu D’Aržilu, to vam obećavam. No radi vaše bezbednosti, kao i svih vaših, molim vas da javno ne ponavljate ovo što ste ovde kazali.“
„Možete li da mi se zakunete da ono što vam kažem u vezi sa zatvaranjem Kamij u tvrđavu Ha nećete upotrebiti protiv nje?“
Oto Kramer je nekoliko trenutaka razmišljao pre nego što je odgovorio.
„Dajem vam reč.“
„Možemo li da popričamo nasamo?“
Fransoaz je ustala.
„Dođite, Frederiče, vidite da im smetamo.“
Kako je umela da bude naporna sa svojim dramatičnim stilom. I kao mala je uvek bila sumnjičava i neprijatna, i izluđivala je Leu, kojoj se čak i otac podsmevao zbog toga.
„Ono što hoću da kažem nije samo moja stvar, i zato sam mislila...“
„Ne moraš ništa da objašnjavaš“, prekinula ju je sestra i s Frederikom izašla iz sobe.
„Jadni prijatelju, ne znam kako je trpite.“
„Prestanite da se svađate kao balavice“, dobroćudno je progunđao Oto. „Dođite i sedite preko puta mene.“
„Evo šta je. Dobila sam pismo od Kamij. Ostavili su je više dana zatvorenu u podrumu u kome nije mogla ni da se uspravi. Tri puta ju je Doze ispitivao. Pošto nije od nje ništa izvukao, bacio ju je u neku kužnu ćeliju, u kojoj se razbolela. Šta će sledeće uraditi? Dželati iz Buska nemaju dobru reputaciju. U Bordou se priča da nekih dana krici odjekuju tako jako da se čuju i kroz zidove tvrđave. Molim vas, pokušajte da izbavite Kamij iz ruku tih ljudi.“
„Ja, kao i vi, prezirem postupke ’tih ljudi’. U vojsci ne marimo za ljude iz Gestapoa. Na nesreću, oni su sve moćniji i njihova policijska vlast dopire i do nas. Verujte mi, među okupiranim zemljama Francuska još najmanje pati zbog njih. Što se tiče gospođe D’Aržile, nisam znao kako su s njom postupali. Lagali su me kada su rekli da su bili dobri prema njoj. Doze mora biti ubeđen da ona ima važna obaveštenja čim je, uprkos njenim vezama, drži u takvim uslovima. Neće biti lako ubediti ga da pusti plen.“
„Uveravam vas da se vara. Kamij ne zna ništa o Loranovim aktivnostima!“
„Je li vam to rekla?“
„Nije, ali živele smo zajedno i da je nešto saznala o njemu, ja bih prva bila obaveštena.“
„Ne želim da vas sekiram, Lea, ali kada pripadate tajnoj organizaciji, ne želite da se to razglasi na sve strane. Mada su članovi pokreta otpora, kako ga vi zovete, ponekad toliko neoprezni da se i mi tome čudimo.“
„Ne verujem u to. Kamij zna da u mene može imati poverenja i da sam spremna...“
Lea se naglo zaustavila.
„Ne plašite se, nastavite slobodno. Ja vas ne krivim, znam da bih na njihovom mestu učinio isto što i vaš stric i muž vaše prijateljice, i da bih nastavio da se borim. To ne znači da moj zadatak, kao i drugih nemačkih vojnika, nije da ih sprečim u tome. I vi to, takođe, morate razumeti. Kada uhapsimo i streljamo one koji podmeću bombe, streljamo taoce, hapsimo one koji dele letke i kriju engleske pilote, i one koji su u vezi s Londonom i tajno pomažu pokret otpora, to je zato što se rat nastavlja uprkos primirju. Ne crvenim zbog svega toga. No kada Gestapo brutalno ispituje članove pokreta otpora, a naročito žene, osećam stid zbog toga. Mada, u najvećem broju slučajeva, Gestapo te prljave poslove prepušta francuskoj policiji. Znate li da je još onda, dok sam bio u Langonu oko dve stotine francuskih agenata bilo priključeno mreži Gestapoa i njegovih pratećih službi? Otkako su se šef Gestapoa u Bordou, Doze i šef francuskog komesarijata Poanso ujedinili u aprilu 1941. godine, zajedno su obavili dobar posao.“
„Ćutite, molim vas.“
„To je samo jedan deo tužne stvarnosti. Verujte da oni veoma utiču i na prefekte, predsednike opština, gradonačelnike i francusku policiju. Oni svi primaju naređenja od šefa francuske države, maršala Petena, koji zahteva od tih funkcionera, kao i od svih Francuza, da sarađuju s nama. Oni su, dakle, na vlasti. Koliko mi je poznato, vaš maršal nije došao na vlast državnim udarom.“
„Bilo je časno nastaviti rat.“
„Čime? Zar ste zaboravili poraz koji je francuska vojska pretrpela u roku od samo nekoliko dana?“
Lea je okrenula glavu i ponovo su joj se pred očima ukazale grupe vojnika na orleanskom putu, prljavih, zaraslih u brade, koji su odbacili oružje da bi brže bežali, pljačkajući usput napuštene kuće i izbacujući civile iz njihovih sopstvenih automobila...
„Da se vratimo na slučaj gospođe D’Aržile - upotrebiću sav uticaj koji imam i koji mogu njoj u prilog, i to je sve što vam mogu obećati. Ako uspem da je izvučem iz tvrđave Ha, postarajte se da bude mirna, jer će je nadzirati, još više nego pre hapšenja. Ako u tome ne uspem, znači da sam ne samo izgubio svaki uticaj ovde, već će me taj potez nesumnjivo poslati na Istočni front. Ne plašim se toga zbog sebe, već zbog Fransoaz i našeg sina. Ne želim da ostanu sami pre nego što ozvaničim našu situaciju.“
Lea se pridigla.
„Hvala vam.“
Uputila se prema vratima salona i povikala:
„Fransoaz, Fransoaz, Frederiče! Možete da se vratite.“
„Luda si što tako vičeš, probudićeš Pjera!“
Narednog dana, Lea ne samo da je dobila produženi ausweis, već i rezervaciju u kupeu prve klase u vozu za Bordo, koji je polazio kroz dva dana. Ta dva dana je utrošila na odlaske u bioskop i pozorište s Fransoaz, na tešenje tetaka, koje su se rastužile zbog njenog odlaska. Albertini je ostavila poruku za Fransou Tavernijea, u slučaju da svrati u Univerzitetsku ulicu da čuje novosti. Otputovala je iz Pariza, ne žaleći što odlazi.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu