Avenija Anrija Martena 101

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:15 pm

First topic message reminder :



U jesen 1942. godine imanje Montijak se prilično izmenilo. Život je postao težak. Sreću je smenila tuga, a posle vremena bezbrižnosti nastalo je vreme lišavanja. U najgorem razdoblju nemačke okupacije, Lea Delmas je upoznala razna razočaranja, kukavičluk, kolaboracionizam. Neke od njenih najbližih su mučili, drugi su postali izdajnici. Nagonski je pronašla svoj put ka slobodi: pokret otpora.

Nehajući za opasnost, u Parizu punom lažnog uživanja i stvarnog užasa, ona se opire okupatoru nastojeći da spasi one koje voli... Njena volja za životom, mladost i nezadrživa senzualnost omogućavaju joj da nekeko ispliva...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:34 pm


POGLAVLJE 13.


Kada je stigla na stanicu Sen-Žan u Bordou, Lea se iznenadila kada je na peronu spazila Matiju. Ugledala ga je i pre no što se voz zaustavio. Delovao joj je viši i jači, a bio je i sveže obrijan do glave. Osetila je radost i neku nejasnu mučninu.
Požurio je da uzme njen kofer, poljubio je u oba obraza i malo se ćuteći klatio ispred nje, kao da ne zna kako da započne razgovor i kao da odmerava proteklo vreme, a zatim su se zaputili ka vozu za Langon. Kad su ušli u kupe, uhvatio ju je za ruku, a Lea ju je povukla.
Zašto su joj oči izgubile onaj zlobni sjaj?
„Želeo sam da ti prvi javim dobru vest: gospođa Kamij je puštena iz tvrđave Ha.“
„Je li došla kući?“
Matija je delovao pomalo zbunjeno.
„Nije. Prebačena je u logor Merinjak...“
„Pa zar to nazivaš dobrom vešću?“
„Da, jer se u logoru Merinjak može slobodnije kretati, čuvari su Francuzi, a ja poznajem upravnika.“
„Savim mi je svejedno poznaješ ti upravnika ili ne, želim da Kamij bude oslobođena.“
„Budi strpljiva, radi se na tome i to je pitanje, dana. Veruj mi da nije bilo lako iščupati je iz Dozeovih ruku, trebalo je dosta pregovarati.“
„Pregovarati...? Ko...? Ti...? Zar znaš tu bitangu?“
„Lako je reći da je on bitanga. On radi svoj posao, održava red u Bordou, koji vrvi od engleskih agenata, komunističkih terorista i raznih muvara koje žele da prave gužvu!“
Prostrelila ga je pogledom.
„Shvataš li šta pričaš?“, prošištala je kroz zube da ih susedi ne bi čuli.
„Ja vrlo dobro shvatam da se ti i Kamij ne menjate i da ste nastavile da sa simpatijama gledate na pokret otpora, i terate tako sve dok vas ne pogube. A ja ne želim da tebe pogube.“
Lea je slegnula ramenima i zavalila se na sedište. Bila je dirnuta Matijinom naivnošću i strašću, ali i uplašena od onoga što bi mogao učiniti. Koliko ga zna, mogao bi svašta učiniti za nju, pa i izdati. Koliko je bio dobar s Nemcima? Više je volela da brzo promeni temu i raspričala se o vinogradima i imanju, a na kraju se pravila i da je zaspala.
Na stanici je ponovo, sa zadovoljstvom, uzela svoj plavi bicikl, koji je Matija dovezao da je sačeka. I pored prilično jakog vetra, koji je duvao od Prijuleta, Lea je isprednjačila i prva stigla do belih stubića, koji su označavali početak njenog imanja. U jednom trenutku čak je načuljila uši očekujući da čuje očev glas.
U velikoj kuhinji popločanoj kamenim pločama čekala je večera. U garavom ognjištu gorela je vatra, na čijem su se svetlu presijavali bakarni sudovi i posude okačene o bele zidove. Na dugom stolu, prekrivenom stolnjakom od plavog voštanog platna, nalazio se praznični pribor za jelo. Kada je ušla, Lea je najpre uočila da su fotelje iz salona raspoređene oko ognjišta. Prateći njen pogled, Rut je kazala:
„Nismo imali dovoljno uglja i drva da grejemo druge prostorije. Ovde se grejemo na vatri od pripremanja hrane na štednjaku, a uveče uživamo u vatri od suve vinove loze, koju dodajemo na ognjište. Po ovoj hladnoći, kuhinja je postala jedino mesto u kući gde je prijatno. Već danima nam je teško da odlučimo da se vratimo u sobe. Kreveti su ledeni i pored boca za zagrevanje. Meni i nije tako teško. U Alzasu je hladnije no ovde, ali tvoja sestra i tetka se veoma muče. Imaju promrzline na rukama i stopalima. Imam ih i ja na rukama, ali to je zbog pranja u ledenoj vodi.“
Sirota Rut, dadilja i nastavnica, družbenica koja je uvek bila oličenje dobrote i delotvornosti, postala je devojka za sve u kući. Kao što je i nekada činila, Lea joj se bacila u naručje.
Rut je uspela da nađe nekadašnje reči tepanja:
„Sunašce moje, malena... divljakušice moja... kako sam srećna što si se vratila. Montijak nije isti bez tebe. Sećaš li se šta je tvoj jadni otac govorio?“
Lea je odmahnula glavom.
„Govorio je da si ti duh kuće i da bez tebe kuća ne bi postojala, ili bi izgubila dušu, ako ti zauvek odeš.“
„To se neće desiti, Rut, a i tata je to znao. Na ovoj zemlji, među ovim zidovima, ima nečega što je deo mene, isto kao što su to moje ruke ili srce, bez kojih ne mogu da živim. Vidiš, svaki put kada odem od kuće, bojim se da se nikada neću vratiti, a pri svakom povratku u meni se začnu takva radost i snaga da se i sama iznenadim.“
„To je ljubav, malena.“
Pridružila im se i Bernadet Bušardo. Smestile su se za sto da pojedu pasulj i pile, koje im je dao Fajar. Lea im je pričala pariske novosti, a Rut je pričala kako su je uhapsili s Kamij i Lorom.
Lea nikako nije mogla da se oslobodi mučnine koja ju je obuzela na stanici Sen-Žan. Nije uspela da ponovo pronađe svoj Montijak. Ova velika, hladna kuća nije ličila na njenu. Bilo joj je dosta smrzavanja i gladi: priželjkivala je leto, sunce, voće... Lora je veoma porasla i bila je prava žena. Šarl se muvao svuda unaokolo i ličio je na majku, imao je njena usta i oči... Lea je imala utisak da joj se sve dešavalo u inat, nekako iza leđa. I pored uobičajenih postupaka i starih navika, Montijak joj je izmicao. Razmestili su nameštaj, Rut je bila manje napeta i naboranija nego ranije...
U času kada je guvernanta zgrabila Šarla da ga odnese na spavanje, vrata su se širom otvorila.
Čovek s velikim brkovima i beretkom navučenom do obrva, s koferom u ruci, odeven u jaknu, pojavio se na pragu.
„Brzo zatvarajte, izaći će sva toplota“, povikala je Bernadet Bušardo.
Čovek ju je poslušao.
„Ko ste vi? Šta želite?“, pitala je. „Noć je, i nije doba za posete.“
Čovek nije ništa odgovorio, već se osvrtao oko sebe kao neko ko je došao na poznato mesto.
Lea se takođe osvrtala, a srce joj se steglo u grudima.
„Ama, gospodine, hoćete li nam reći ko ste?“
„Ćuti, tetka! Dobro došao, Lorane!“
Nastala je trenutna panika. Svi su hteli da pozdrave Lorana i prvi da ga zagrle. Rut se iz sve snage trudila da mu gurne sina u naručje. Mali je urlao od straha kada se našao pred ogromnim brkovima, koji su mu bili nepoznati.
Loran ih je smirio.
„Budite neupadljivi. Više bih voleo da Fajara i Matiju ne privuče vika.“
Smestio se za sto da nešto pojede: Pogled mu je lutao od Lee do Šarla, koji je odložio odlazak na spavanje i igrao se na podu.
„Tavernije me je obavestio da Lea treba da stigne večeras. Mislim da si došla uz blagoslov vlasti i da možeš da odeš da posetiš Kamij. Želim da joj odneseš poruku... Sutra u Bordou imam važan sastanak koji se odnosi na nju.“
Bernadet Bušardo je preturala po svim mogućim plakarima da pronađe malo hrane. Loran je imao muke da je ubedi da više nije gladan. Četvoronoške je puzao sa Šarlom koji je, bez rasprave, prihvatio novog druga u igri. Čak mu je dozvolio da ga odnese u krevet, uz obećanje za partiju žmurke, sutradan...
Kad su najzad svi otišli na spavanje, Lea i Loran su se našli zagrljeni na kamenoj klupici, uz ognjište. Lea je bila srećna. Milovala je Loranove brkove, smejući se, i prešla mu rukom preko grudi. Bile su tvrde kao kamen. Prešla je rukom preko sitnih bora koje je imao u uglovima očiju.
„Ostario si.“
„I ti si. No ti si sad još lepša. Čak je i Tavernije to primetio.“
Proveli su sate pričajući o svemu što im se desilo od rastanka.
* * *

Pošto su ih Lekusanovi ljudi gonili, Adrijen i Loran su morali da odu iz Tuluze za Limuzen, a usput su spavali po ambarima i torovima, kod pripadnika i simpatizera pokreta otpora. U toj je oblasti komandovao neki Raul, stari komunistički instruktor, koji je bio u ilegali od februara 1941. godine i koga su gonili ljudi komesara Komba, kao i Gestapo. Na početku tog dvomesečnog lutanja, Adrijen je odlučio da se tajno vrati u Bordo, gde je mislio da će biti korisniji nego u šumi. Loran je ostao u šumi da se bavi obukom mladih. Zajednički su upadali u opštine i javne ustanove, gde bi pokupili kartice za snabdevanje, neophodne za opstanak, zvanične propusnice, nove lične karte, i novac.
„Otkad je počeo rat, postao sam bandit velikog stila!“
On, ipak, nije bio komunista i ubrzo su se pokazale suštinske razlike u mišljenju, koje su postojale između njega i tajnih partijskih funkcionera. Sve je češće razmišljao o povratku u Tuluzu, odakle bi ga mogli poslati u London, a zatim u Severnu Afriku, da se tamo bori. U razmišljanjima je bio stigao do te tačke kada je saznao da je Kamij uhapšena i zatvorena u tvrđavu Ha. Iste večeri je napustio šume oko Limuzena i u Tuluzi se povezao s nekadašnjom mrežom. Tu su mu upriličili susret s Gran-Klemanom.
„Tatinim zastupnikom za osiguranje!“, povikala je Lea.
On je u međuvremenu postao šef građanske i vojne organizacije otpora na području Bordoa, što je iznenadilo Lorana, koji se sećao da je ovaj 1940. godine pokazivao simpatije prema vladi u Višiju. No nije on bio jedini pripadnik pokreta otpora koji je neko vreme polagao nade u maršala Petena. U Tuluzi su Loranu kazali da ode u kafe Bertran i da pita za Davida, koji je 1942, u avgustu, stigao iz Londona i spustio se padobranom kod Šatorua. Loran je trebalo da se predstavi pod pseudonimom Lucijus. David je trebalo da bude obavešten o njegovom dolasku posredstvom Radio Londona. Sastanak je bio zakazan za naredni dan.
Lea mu je pokazala pismo koje je dobila od Kamij i koje je pročitao sa osećanjima, koja kod nje, začudo, nisu izazvala nikakvu ljubomoru. Ispričala mu je o svom razgovoru sa Otom Kramerom i o njegovim obećanjima. Začudo, nije mu pričala o Matijinom povratku, ni o onome što je saznala o njegovim novim vezama. Zadovoljila se da mu kaže da je Kamij premeštena u logor Merinjak.
„Sutra je dan posete, pa ću otići. Ako želiš da joj pišeš, piši, pa ću naći načina da joj dam pismo.“
„Ne, to ne mogu da prihvatim, previše je opasno.“
„Ipak ga napiši, ako vidim da je suviše veliki nadzor, zadržaću ga kod sebe. Idem da ti nađem papir i mastilo.“
Kad se vratila, sedeo je za stolom.
Lagano mu je stavila ruku na rame.
„Ništa ne brini.“
Podigao je pogled ka njoj, a zatim prislonio glavu uz njen stomak. Dugo su ostali tako, nepomični. Lea se pribrala.
„Idem da spavam. Rut ti je spremila postelju u tatinoj sobi. Nadam se da nije previše hladno, stavila je dve tople boce. U koliko sati želiš da ustaneš sutra?“
„Ne prerano, sastanak mi je u tri sata po podne.“
„Onda lepo spavaj. Do sutra“, kazala je i sestrinski ga poljubila.
„Lea... Lea, nije to ništa... ne boj se... to je samo loš san...“
Lorana su naglo probudili krik i jecanje koji su dopirali iz sobe mlade žene. Požurio je tamo. U skladu sa uobičajenim košmarom, sanjala je da sedi u krevetu odbijajući napade čoveka koga je ubila u Orleanu. Sada je čovek imao i prijatelja - Masi, Sarin mučitelj, išao je ka njoj, vukući kadu punu gadosti, iz koje su gmizale zmije.
Lea se naglo probudila i u nežnom svetlu lampe ugledala Loranovo lice.
„Molim te, dođi kod mene, bojim se.“
Čim ju je stegao uz sebe, ponovo je zaspala, kao beba.
Lea je ubedila Lorana da ne mrda nikuda sa sprata dok ona ne proveri da Fajar ili njegova žena nisu negde u blizini. Zapravo se bojala Matijine pronicljive ljubomore. Bila je u pravu. Juče je mladić diskretno nestao čim je odneo njene stvari u sobu, i nije se više pojavljivao.
Kad je ušla u kuhinju, on je već bio tamo i ćaskao s Rut, koja je završavala jelo. Lea je poljubila svoju staru dadilju, kao i druga iz detinjstva.
„Divno izgledaš“, kazao joj je. „Deluješ odmorno uprkos tome što si kasno otišla na spavanje.“
Odmah je prešla u odbranu.
„Idem na spavanje kad mi se ide.“
„Ne ljuti se, to sam onako kazao.“
Lea se durila.
„Zapravo sam vrlo loše spavala, imala sam strašne košmare.“
„Večeras ću ti skuvati lipov čaj“, rekla je Rut, spremna kao i obično.
„Znaš da me je taj čaj nervirao i kad sam bila dete...“
„Da, da, pomešala sam s Fransoaz. Ti si više volela čaj od pomorandžinog cveta. Hoćeš li da ti prepečem malo hleba?“
„Neka, hvala, sama ću.“
„Ima i malo kafe na štednjaku.“
„Hvala, Rut.“
Dok je govorila, odsekla je debeo komad velikog tvrdog hleba, nabola ga na viljušku i postavila ga na rešetku u ognjištu.
„Hoćeš li i ti parče?“, pitala je Matiju.
„Ne, hvala, već sam doručkovao. Evo, doneo sam ti maslaca.“
„Pa to je celo mesečno sledovanje.“
„Ne brini, znam gde da ga nabavim.“
Seo je naspram nje i posmatrao je kako jede.
Odjednom se Lea namrštila.
„Šta ti je?“
„Mislila sam na Kamij, mogu da joj odnesem samo pekmez i odeću.“
„Mislio sam na to. Spremio sam joj korpu s nekim dobrim stvarima.“
„Ima i maslaca?“
„Ima maslaca, šećera, kolačića, kobasica, paštetica, pa čak i sapuna.“
„Divan si!“
„Znam“, progunđao je.
Lea je prasnula u smeh.
„Logor se otvara u dva sata, treba uhvatiti voz u jedanaest, nemaš previše vremena.“
Bacila je pogled na sat na kaminu.
„Idem da se obučem, dođi po mene kroz pola sata.“
Čim je izašao, pripremila je poslužavnik za Lorana, koji se oduševio kad je video maslac.
Nije bilo vremena da ugovore sastanak u Bordou, jer Loran nije znao kada će videti Gran-Klemana. Odlučili su da se oproste. Kad je Lea bila spremna da pođe, stisnula se uz njega.
„Budi oprezna i nemoj nepotrebno da se izlažeš opasnosti.“
Slegnula je ramenima, pomirena sa sudbinom, i izašla iz sobe. Pismo za Kamij bilo je sakriveno u njenoj desnoj cipeli.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:35 pm


POGLAVLJE 14.


Malom rukom u rukavici čvrsto je stezala ručku teške korpe, koju je nosila u desnoj ruci, dok su joj potplate cipela upadale u blatnjavi put, oivičen bodljikavom žicom, koji je vodio do logora Merinjak. Gomila sveta, pretežno žena, stajala je u redu, čekajući da se vrata otvore. Drhtale su u lakoj odeći, tihe, spuštenih glava, kao da se stide što tu stoje. Odjednom su se pokrenule: upravo su otvorili jedno krilo visokih drvenih vrata, premreženih bodljikavom žicom. Sve su se uspravile, a srca su im brže tukla. Lea je premestila korpu u drugu ruku. Kolona se polako pomerala unapred, a svako je pripremio dokumenta. Jedna stara žena bila je tako pretrpana paketima da su joj papiri ispali. Niko se nije ni maknuo da joj pomogne. Lea najzad dođe na red. Žalila je što je Matiji kazala da je ostavi samu. Pošto joj je pogledao ličnu kartu, žandar ju je pustio da prođe, a drugi joj je dao znak da uđe u prvu baraku. Tu su drugi žandari na stolu pretraživali sadržaj kofera, korpi, torbi i drugih paketa, beležeći ime posetioca i osobe kojoj je došao u posetu. Iza prijave zavese bila je organizovana detaljnija pretraga: bila je tu čuvarka koja je pretresala žene. Lea se ukočila pod rukama koje su joj opipavale mantil, i telo, preko haljine.
„Skinite cipele.“
Lea je zažmurila da sakrije radost koja joj je zablistala u očima. Kako je bilo pametno što je, u toaletu u vozu, izvadila pismo iz cipele. Mirno je ženi pružila cipele da ih pregleda.
„Nemojte se ljutiti, znate, ima ih koji tu sakriju pisma“, kazala je žena vraćajući joj obuću. „Možete da izađete.“
Lea je ponovo uzela korpu. Nije skidala rukavice. Pismo je bilo u levoj. Načinila je nekoliko koraka po blatnjavom tlu, ne videći ništa oko sebe i ne verujući da je uspela. Neko ju je u prolazu gurnuo i vratio je u stvarnost.
To je dakle logor Merinjak, o kome se priča u celoj oblasti, i gde se nalaze rezervni taoci: bilo je to desetak drvenih baraka s krovovima od talasastog lima, okruženih žicom, i sa osmatračnicama na uglovima. Nekoliko zatvorenika se slobodno kretalo, jedna baraka je bila pretvorena u salu za posete: u jednom uglu su bile žene, a u drugom nešto veći broj muškaraca; prostoriju je grejala mala peć na drva, smeštena u sredini. Lea je zastala na pragu.
„Vrata, za ime boga!“, zaurlao je neki muški glas.
Lea je ušla, odnosno ugurao ju je jedan od žandara, koji je za njom zatvorio vrata.
„Koga tražite, mala moja?“
„Gospođu D’Aržilu.“
„Stiže, ne brinite. Išli su da je potraže u ambulanti.“
„U ambulanti! Kamij je, dakle, još uvek bolesna!“
„Lea!... Oh, Lea!“
Telo joj je bilo tako lako, lice tako bledo, strašno je oslabila, kosa joj je bila bez sjaja, ruke su joj gorele u groznici, a oči... oči su pokazivale ogromnu radost što je ponovo vidi... Prekrila joj je lice poljupcima. Suze su joj kvasile usne i mešale se s njenima...
„Kako je Šarl?“
„Dobro je“, odgovorila je Lea. „Imam vesti od Lorana“, prošaputala je.
Osetila je da se mršavo telo navaljuje na nju. Uz pomoć nekih zatvorenica, opružila ju je na klupu.
„Ovako bolesna, trebalo je da ostane u postelji.“
„Ne, ne“, mrmljala je Kamij, pridižući se. „Nije mi ništa“, dodala je, a to je bilo namenjeno žandaru koji se približio.
Mlada žena nije mnogo zagledala sadržaj korpe, ali se umotala, sa uživanjem, u veliki vuneni šal koji je Rut isplela. Taj trenutak je Lea izabrala da joj doturi pismo.
„Ovo je od Lorana.“
Kamij je pocrvenela i drhteći zgrabila papir.
„Oh, hvala ti.“
Nakašljala se. Lea joj je spustila ruku na čelo, koje je gorelo.
„Imaš groznicu, luda si što si ustajala.“
„Nemoj da me grdiš. Zabranjene su posete u ambulanti, pa ne bih mogla da te vidim. Samo nemoj reći Loranu da sam bolesna.“
„Je li te pogledao lekar?“
„Jeste, jeste, došao je juče. Dolazi jednom nedeljno. Pričaj mi o Parizu, o svojim tetkama, o Fransoaz i njenoj bebi. Je li sladak?“
Ćaskale su o hiljadu stvari, i Kamij je prosto sijala.
Pošto je vreme za posete brzo prošlo, imale su utisak da nisu ništa stigle da kažu.
Kamij je od Lee dobila obećanje da će opet doći, i odjednom je briznula u plač.
„Bojim se da neću izdržati“, kazala je.
Mašući rukama, pošto se oslobodila korpe, Lea se udaljavala od logora s jednom jedinom mišlju: moramo je izvući odatle.
Kraj nje se, na biciklu, zaustavio Matija.
„Gospođice, mogu li vas odvesti nekuda?“
Došao je po nju! To je bilo sjajno, jer su tramvaji od Bordoa do Merinjaka bili retki, ali joj ipak nije odgovaralo: mislila je da ode u kafe Bertran na keju Šartron.
„Možeš li me odvesti do strica Lika?“
„Naravno. Nećeš tamo dugo ostati?“
„Ne znam još, možda sat ili dva. Naći ćemo se u šest, u kafeu koji se nalazi pored Velikog pozorišta.“
„Kako hoćeš.“
Lea je amazonski zajahala šipku bicikla i skoro udobno se zavalila Matiji u naručje.
Dok su se vozili, pričali su o Kamij, o njenom stanju i zdravlju. Mladić joj je kazao da ona neće tamo još dugo ostati i da je upravnik logora Ruso obećao da će paziti na nju i voditi računa da joj bude što udobnije. Neki neobjašnjiv nemir sprečavao je Leu da mu postavi pitanje koje joj je gorelo na vrh jezika.
Ostavio ju je u Ulici Šartr, ispred stričeve kuće. Ušla je u zgradu i nekoliko trenutaka pričekala u velikom predvorju od belog mermera,a onda je ponovo izašla. Matija je nestao. Brzo se zaputila ka keju Šartron, koji je bio vrlo blizu.
Osim nekoliko prilika koje su se skupile ispod ruševnog zida koji samo što nije pao, kej je bio pust. Lea je usporila da ne bi prošla pored kafea Bertran a da ga ne vidi. Njen ulazak nije remetio igrače karata, koji su sedeli za jednim stolom. Prišla je, praćena blagonaklonim pogledom jednog okruglastog konobara, koji je bio opasan plavom keceljom točilaca vina. Osim nje i onih igrača, nije bilo drugih gostiju. Čovečuljak je prošao iza šanka.
„Šta ćete popiti, gospođice?“
„Želim da vidim Davida“, prošaputala je.
Ono srdačno lice se zatvori.
„Mora da ste se prevarili. Ovde nema Davida.“
„Sigurna sam da ima, jedan moj prijatelj je po podne imao sastanak s njim.“
„To je moguće, ali ja o tome ne znam ništa.“
Nagli napad tuge zahvati Leu, i pošto je shvatila da od čovečuljka neće ništa izvući, smestila se za jedan sto.
„Donesite mi kafu, molim vas.“
Mešavina koju joj je doneo bila je grozna, ali je bar bila topla. Gazda je nestao u unutrašnjosti.
Posle nekoliko trenutaka, pred njom je stajao Loran.
„Luda si, šta radiš ovde?“
„Čekala sam te.“
„Dođi, nemoj sedeti tu.“
Bez odgovora je pošla za njim, u sobu iza bara. U njoj nije bilo prozora, samo razmešten krevet, sto od belog drveta, normandijski orman i stolice iz bistroa. Neka dvojica su stajala u toj sobi i pogledala u njih kad su ušli.
„To je zbilja ona“, kazao je Loran, gurajući je pred sobom. „Možete imati poverenja, Fortunat i ja smo je često koristili.“
„Ali što je došla? To je ludo opasno.“
Ta dvojica su se uzbudili, a i nastavili su sa ispitivanjem. O kom je Fortunatu Loran pričao? Sva trojica su bili smešni, s tim konspirativnim izrazima lica. Odjednom joj se onaj najniži osmehnuo.
„Pusti je, vidiš da je plašiš.“
Plaši? Zar im se sviđa da je smatraju slabom ženom.
Onaj mali smeđi, koji je pričao, upitao je:
„Što ste tražili da vidite Davida?“
„Znala sam da je Lo...“
„Ne pominjite imena.“
„Znala sam da je moj prijatelj imao sastanak s njim.“
„Ko vam je to rekao?“
Lea je uzdahnula.
„Pa on, naravno.“
„Je li to tačno?“, pitao je suvo, okrećući se ka Loranu.
„Jeste.“
„Shvatate li koliko je to bilo neoprezno od vas? Mada, mislim da ste u pravu“, kazao je, prasnuvši u smeh. „Izvinite zbog ovog ispitivanja, gospođice“, kazao je. „Dozvolite da se predstavim: Aristid, a evo i Davida. Kako da vas zovemo?“
Lea je čula sebe kako bez razmišljanja odgovara:
„Egziperans.“
„Egziperans...“, kazao je Aristid, „čudno ime; zvuči kao Esperans,4 to je dobar izbor.“
Loran ju je pogledao sa saučesničkim osmehom. Znao je odakle joj je to ime palo na um: zajedno su posmatrali statuu „male svetice“ u verdeleskoj bazilici.
„Videla sam Kamij i dala sam joj pismo.“
„Kako joj je?“
Lea je zaboravila na obećanje.
„Bolesna je i treba da izađe što pre.“
Loran se oslonio na naslon jedne od stolica i nije pokazivao zabrinutost.
„Aristid misli da je veoma rizično ići na sastanak s Gran-Klemanom. Ne veruje mu.“
„Greši“, povikao je David koji je do tada ćutao. „Poznajem Gran-Klemana. Zajedno smo pripremali teren za padobrance i pravili skrovišta za oružje. To je čovek koji uživa puno poverenje naših u Parizu. Ne znam šta Aristid ima protiv njega, nije hteo ni da se sretnu.“
„Čuj, Davide, nećemo se opet svađati oko tvog velikog čoveka. Možda je pouzdan kao što kažeš, ali previše priča, vodi suviše upadljiv život i kod njega je veliki promet. Svi znaju da je ’gospodin’ Gran-Kleman ’veliki šef pokreta otpora’. Ne znam šta je spopalo naše u Parizu da postave takvu marionetu za šefa sektora B2. Valjda samo Gestapo u Bordou to ne zna.“
„Preteruješ. Svako se bori na svoj način.“
„Znam da možda nisam pravedan, ali mi nešto kaže da će nas taj marinski oficir, bivši rojalista i blizak prijatelj pukovnika La Roka gadno izigrati.“
„Ti i tvoja predviđanja.“
Lea se zabavljala slušajući ovu razmenu mišljenja o „tatinom agentu osiguranja“. Pokušavala je da se seti kakav je utisak na nju ostavio prilikom njihovog jedinog susreta. Sećala se da je bio krupan i da je imao lepe manire, tip poslovnog čoveka kakve vole u Bordou, ništa posebno.
„A da ja odem do njega?“
Tri para očiju se uperiše u nju.
„Već sam poslovala s njim.“
„Kako to?“, pitao je Aristid.
Lea je ispričala kako su je zadužili da doturi dokumente Gran-Klemanu, pod izgovorom da ide da proveri očevo osiguranje.
Aristid ju je slušao i nije kazao ništa. Možda to i nije bila loša zamisao, trebalo je razmisliti.
„Kad je trebalo da se nađete?“
„Sutra, kod njega, na sat pre policijskog časa.“
„Možemo i da otkažemo“, kazao je David. „Ako treba, ja ću to uraditi.“
„Dobro, otkazi“, kazao je Aristid.
„Ja večeras treba da se vratim na Montijak. Moram da telefoniram, ili će se zabrinuti. Takođe treba i da se nađem s prijateljem, s kojim treba da se vratim u Langon.“
„Nemate vremena za to. Neko će s pošte javiti vašoj porodici. Što se tiče vašeg prijatelja, naći će se neki izgovor. Jedan od naših će vas izdaleka slediti do Trga Verdun i sačekaće vas da biste bili zaštićeni. Postavićete Gran-Klemanu jedno pitanje: „Je li naša komanda u Parizu saglasna da se organizuje bekstvo gospođe D’Aržile?“
Lea poslednjih nekoliko trenutaka nije pažljivo slušala, već je brzo razmišljala.
„To je besmisleno. Ako to upitam Gran-Klemana, koji, kao što vi kažete, priča suviše, znaće da vam pomažem i sam će biti sumnjičav prema meni. A ako to bekstvo uspe, Kamij će morati da se krije do kraja rata. Zbog njenog stanja, a i zbog deteta, to i nije tako poželjno.“
„To je tačno“, kazao je Aristid. „Šta predlažete?“
„Da odem da ga posetim u svoje ime i da ga zamolim da nešto učini, u ime humanosti.“
„Ali on već zna da ste u vezi s pokretom otpora, jer ste mu već doturali dokumenta“, kazao je David.
„Mislila sam i na to. Izigravaću glupaču koja nije shvatila njegovu ulogu.“
Aristid nije dugo razmišljao o tome, jer mu se dopao njen zdrav razum.
„Mislim da je ona u pravu. Davide, obavesti Kopača da je izdaleka prati čim izađe. Egziperans, ne smete se vraćati ovamo, to je previše opasno.“
David je izašao napolje.
„Snaći ću se.“
„Ne znam smem li da te pustim da se toliko izlažeš opasnosti za mene“, kazao je Loran.
„Nije za tebe, to je radi Kamij.“
Najčudnije je što je bila sasvim iskrena, i što se posle njihovog bekstva iz Pariza, i egzodusa, osećala odgovornom za mladu ženu.
Loran ju je bez reči privio uz sebe.
David se vratio.
„Kopač čeka sakriven napolju. Ako pri izlasku od Gran-Klemana nešto ne valja, stavite na glavu maramu umesto šešira. Kopač će razumeti i biće spreman da se umeša. Slediće vas sve dok ne budete stavili prste ispred usta da mu stavite do znanja da ste bezbedni. Jeste li razumeli?“
„Jesam, nije tako komplikovano.“
„Sutra ću vas od podneva čekati kod Regenta na Trgu Gambeta.“
Vlasnik se takode vratio.
„Sve je u redu, može da ide.“
Lea im je mahnula i izašla; dok je prolazila pored šankera, ovaj joj reče:
„Ne ljutite se, mala moja, ali i ja imam naređenja.“
Umesto odgovora, udelila mu je jedan od svojih najlepših osmeha.
Napolju je već bio skoro mrak; slabe trake svetla videle su se ispod vrata, a na prozorima se nije videlo ništa, kao ni u prodavnicama. Svetiljke su bile pogašene. Bilo je hladno i vlažno. Srećom, Trg Verdun nije bio daleko od keja Šartron.
Ispred broja 34 bilo je parkirano nekoliko automobila i neki elegantni ljudi su ulazili. Lea je malo oklevala, misleći da možda i nije najzgodniji čas za posetu Gran-Klemanu. Utoliko gore. Tu je, pa će i ući. Zazvonila je.
Sobarica joj je otvorila i pustila je da uđe ne pitajući ništa.
„Tu ste, draga prijateljice!“
Lea se okrenula i poznala onoga za koga se plašila da ga se neće setiti. I on je nju poznao.
„Šta želite?“
„Treba da porazgovaramo.“
„Nije trenutak, čekam prijatelje, dođite sutra.“
„Ne, ovo je pitanje života i smrti“, kazala je, melodramatično podižući glas, „samo vi mi možete pomoći.“
Gran-Kleman se zadovoljno osmehnuo.
„Verujte, gospođice, ne želim ništa drugo do da pomognem tako šarmantnoj osobi, no trenutak je loše izabran.“
„Molim vas, ukratko ću vam reći o čemu je reč.“
„Dobro, dođite u radnu sobu. Draga“, kazao je ženi koja je pošla ka njima, „imam nekoliko trenutaka posla, zabavi naše goste u moje ime.“
Ušli su u radnu sobu, koja joj je bila poznata. Ona je sve preduzela da ga zavede, gane i ubedi da joj pomogne.
Na kraju tog razgovora, zaključio je da osoba koju tako toplo preporučuje jedna šarmantna devojka zaslužuje da bude uskoro oslobođena.
„Ne uskoro, već odmah.“
„Kako vi to samo kažete. Rekao bi čovek da Nemci ne čekaju ništa drugo nego moje naređenje pa da oslobode zatvorenike.“
„Sigurna sam da ćete uspeti.“
„Dođite ponovo sutra oko četiri sata, pa ću vam reći kakva je situacija“, zaključio je, ustajući.
U predsoblju je neki visok čovek skidao kaput, uz pomoć služavke.
„Striče Lik!“
„Lea! Šra radiš ovde? Mislio sam da si kod tetaka u Parizu.“
„Došla sam da zamolim gospodina Gran-Klemana da mi pomogne da izvučemo Kamij d’Aržilu iz Merinjaka.“
„Znate li ovu devojku?“
„To je ćerka mog pokojnog brata Pjera, koji je umro prošle godine. Gospođa D’Aržila je njena prijateljica. Zajedno žive blizu Langona, s jednom mojom sestrom, otkako je muž te mlade žene nestao. Dobro je znam. To je sjajna osoba. Ako možete nešto da uradite za nju, biću vam zahvalan.“
„Dragi gospodine, obećao sam vašoj bratanici da ću uraditi sve što mogu.“
„Hvala vam.“
„Do viđenja, striče.“
„Kuda ideš? Nećeš se vraćati na Montijak u ovo doba. Nema više vozova, a uskoro će i policijski čas. Ako hoćeš, možeš da prespavaš kod nas.“
„Hvala, striče Lik, ali dogovorila sam se s prijateljima.“
„Kako hoćeš. Je li na Montijaku sve u redu?“
„Uglavnom jeste. Do viđenja. Do viđenja, gospodine.“
„Do viđenja, gospođice. Nadam se da ću sutra imati dobre vesti za vas.“
* * *

Bila je mrkla noć. Lea nije skinula šešir. Sada je trebalo videti je li Matija još uvek u onom kafeu kod pozorišta. Bio je tamo.
Bio je tamo, i to besan.
„Odakle dolaziš? Što si me tako izigrala? Nisi bila kod strica i niko te nije video. Gde si bila?“
„Objasniću ti.“
„Ha! Mogu da se kladim da su neki ljubavni sastanci u pitanju! Policijski čas počinje za deset minuta.“
„Dobro, dobro, idemo. Nisi ništa izgubio čekajući. Bojim se da ćeš mi se rugati.“
„Žao mi je, gospodine, zatvoreno je.“
Čovek je stajao na pragu, s rukama u džepovima mantila, i nije skidao pogled s Lee. To je bio Kopač, na koga je zaboravila. Dala mu je ugovoreni znak. Otišao je rekavši:
„Do viđenja, društvo.“
„Gde ćemo?“, pitala je Lea kada su izašli u noć, na kišu i hladnoću.
„Kaži mi gde si bila dok sam ja tamo trupkao čekajući te?“
„Kasnije, ako želiš. Sad sam smrznuta i umirem od gladi.“
„Rut i tvoja sestra će se brinuti.“
„Obaveštene su. Znaš li kuda možemo da odemo?“
To pitanje je ostalo bez odgovora. Nekoliko trenutaka su hodali u tišini, prelazeći preko Kenkonsa, koji je delovao kao mračna rupa. Mladić je iz džepa izvukao baterijsku lampu i dao je Lei. Zaobišli su vreće s peskom na Ulici De Turni i ušli u uličicu koja je vodila pored neke crkve.
Usko, izlizano i klizavo stepenište vodilo je do staklenih vrata, na kojima je velikim emajliranim slovima pisalo „otel“. Slovo H je nestalo, ostavljajući trag za sobom. Matija je dovezao bicikl i gurnuo ulazna vrata, pri čemu su bakarne cevi nad njima dugo zvonile. Mesto je bilo slabo osvetljeno i smrdelo je na mačju mokraću, supu od luka, a osećao se i neki dobar parfem.
„Ovde smrdi“, tiho je kazala Lea.
Matija je slegnuo ramenima.
„Ko je to?“, pitao je neki hrapav glas.
U dnu prostorije video se užareni vrh cigarete.
„To sam ja, gospođo Žinet. Jeste li mi sačuvali sobu?“
„To si ti, maleni. Imao si sreće, mogla sam je deset puta izdati, ali sam kazala sebi da tako dobrog momka ne mogu ostaviti na ulici. Do vraga! Imaš li društvo?“
Iz senke je izašla najdeblja žena koju je Lea ikada videla. Na preterano našminkanom licu sijala su dva pronicljiva i zlobna oka, iscrtana olovkom i utonula u salo. Izobličeno telo joj je bilo umotano u otrcanu somotsku kućnu haljinu, a približila im se vukući noge u otrcanim papučama. Lea je ustuknula kao uplašeno dete.
„Gospođo Žinet, to mi je drugarica iz detinjstva o kojoj sam vam pričao.“
„E, seljačiću, nisi mi rekao da je takva lutka i da tako izgleda. S takvom curom se brzo nađeš u horizontali“, rekla je u žargonu.
„Gospođo Žinet!“
„Šta ti meni ’gospodo Žinet’? Valjda u svojoj kući mogu da kažem šta mislim. Pravi si mladi švaler. Neću da ti postidim curu. S takvim izgledom bilo bi čudo da već nije u prometu. Zar nije slatka? Nije vajde da se matorka kao ja folira nekim takim pričama.“
Lea je spustila pogled pred bujicom reči koje nije razumela, izgovorenih bordeleškim i meriadeškim akcentom.
„Gospođo Žinet, molim vas!“
„Šta me moliš, napaljeni? Za dlaku iz zadnjice ne trebaju ti nosila. Ja sam dobre ćudi, a ti ’oćeš da me ljutiš. Falim ti curu, ništa loše ne rekoh. Ne znam što se ne okrenem da ti pokažem dupe. Bogamu! Baš me jediš...“
„Matija, treba da odemo“, kazala je Lea, „gospođa nije voljna da nas primi.“
„Otkud ti to lepojko: ’Gospođa nije voljna da nas primi...’? Nije o tome reč, srdašce. No ova lenčuga misli da sam budala, izgubi se bez reči, zatim se vraća, s biciklom, još i dovodi ’drugaricu iz detinjstva’. Šta da misliš o šaljivdžiji nego da nema više love da plati gajbu. Ako ’oćeš ovde da se smestiš, treba pljunuti neku kintu, ako nemaš, tutanj.“
„Evo, gospođo, ovo je sve što imam kod sebe“, rekla je Lea, izvlačeći nekoliko novčanica iz torbe. „Je li to dovoljno?“
Debela žena ih je prebrojala i smotala u džep kućne haljine.
„Može se reći da je u redu. Znaš put?“
„Znam, hvala.“
Matija je pritisnuo neki prekidač. Slabo svetio, koje je dopiralo iz jedne jedine sijalice, osvetlilo je hodnik prema kome je poveo Leu.
„Hej, mustro, zaboravio si bicikl.“
Matija se vratio po bicikl i stavio ga na rame.
Soba je izgledala kao i sve ostalo: mračna i ledena. Sva iznervirana, Lea je zastala nasred sobe i počela da plače. Matija je mogao da podnese sve osim njenih suza. Uzeo ju je u naručje. Odgurnula ga je.
„Ne dodiruj me!“
Opružila se na krevet i pokrila se velikim plavim prekrivačem, koji je na tom mestu delovao raskošno, mada je verovatno bio prilično prljav.
„Vratiću se.“
Pridigla se na krevetu, sva zabrinuta: neće je valjda ostaviti samu tu, s tom groznom debelom ženom koja joj je ulivala strah.
„Ne boj se, nimalo. Idem da potražim nešto za jelo. Vraćam se za desetak minuta.“
Za vreme njegovog odsustva Lea je ostala podvučena pod veliki pokrivač.
„Ugušićeš se ispod toga“, kazao je, otkrivajući je. „Supa ne treba da čeka, ohladiće se. Ako želite malo da se potrudite, gospođo, večera vam je poslužena.“
Bilo je prosto neverovatno! Odakle li je izvukao pokretni stočić, prekriven besprekornim belim čaršavom s naborima, na kome je bio postavljen srebrni pribor za jelo, dostojan nekog velikog hotela? Boca margoa ležala je na pletenom držaču, a pored nje je stajala korpica s četiri mala bela hleba, hladno pile, salata, čokoladni krem i velika posuda za supu, iz koje se dizao fini miris začina i belog luka.
Lea nije mogla da dođe sebi od čuda. Ovaj momak, koga je znala čitavog života, postajao je sve tajanstveniji. On je svakako jedini u Bordou koji je bio u stanju da posle policijskog časa pribavi obrok koji bi prijao i pristojnoj predratnoj devojci.
„Odakle se sve ovo stvorilo?“
„Nije odavde, svakako. Imam drugara koji radi u kuhinji u obližnjem restoranu. Možeš jesti bez straha, tu dolazi sav otmeni svet iz Bordoa.“
„Pa to mora biti strašno skupo. Mislila sam da nemaš novca?“
„To je tačno, ali kod njega imam kredit. Sedi za sto. Dosta priče, hajde da jedemo.“
Lea je progutala kašiku supe, a zatim odgurnula tanjir.
„Što si otišao u Nemačku?“
„To te muči, zar ne? Ne podnosiš što sam se opredelio za jaču stranu. Osećam da me izbegavaš otkako si se vratila iz Pariza... Ne zamišljaš valjda da Loran d’Aržila i Adrijen Delmas predstavljaju zakon? Zar misliš da ćemo pustiti da nas komunisti progutaju a da ne kažemo ni reći?“
„Ni Loran ni stric Adrijen nisu komunisti.“
„Možda i nisu, ali su teroristi, kao i oni.“
„Jadni Matija, sasvim si lud.... Zar misliš da je normalno da muče ljude?“
„Muče jevrejski ološ.“
„Jevrejski ološ? A Kamij?“
„Trebalo je da pazi i da se ne udaje za bilo koga.“
„Bitango!“
„Videćeš ti bitangu... Nisi uvek tako govorila.“
Pružio je ruku.
„Ako me takneš, ne moraš više da se pojavljuješ na Montijaku. Nikada.“
Pobledeo je. To više nije bila drugarica iz detinjstva, već gospodarica imanja koje su on i njegov otac obrađivali. Lea mu se prvi put obratila tim tonom. Radnik! Sluga! Eto šta je bio za nju. Obraćala mu se kao što su se nekada markizi i baroni obraćali svojim paževima.
„Zaboravljaš, jadnice, da je ’tvoj’ Montijak pod hipotekom i da ćeš, ako otac i ja budemo odlučili da je naplatimo, biti prisiljena da ga prodaš budzašto.“
„Odvratno je to što kažeš. Mislila sam da voliš tu zemlju, kao i ja.“
„Ne može se dugo voleti nešto što nije tvoje.“
Zgrabio ju je za pesnicu, preturio je na postelju i seo joj na noge da je smiri. Slobodnom rukom je raskopčao pantalone i izvukao penis.
„Nemoj, Matija! Stani!“
„Nećeš mi reći da više to ne voliš?“
Zadigao joj je haljinu i smaknuo gaćice. Lea se borila, udarala ga, grebala ga po licu... i najzad, ošamario ju je što je jače mogao. Usna joj je pukla i krv je potekla. Zaurlala je... a on joj je razmakao noge i prodro u nju.
Lea ga je gledala u strahu. Bilo joj je zlo, nikada joj nije bilo tako loše, strah ju je prosto preplavio. Suze su joj tekle i natapale jastuk.
„Prestani, Matija... Prestani! Zlo mi je!“
„Slušaj me dobro. Sada ćeš prestati s tim budalaštinama. Imam dovoljno toga da te pošaljem u zatvor kad god hoću: tvoja pisma koja si prenosila, poruke koje si nosila na plavom biciklu... sve znam. Imam puno prijatelja u Gestapou. Imam te u šaci. Zato ćeš biti pametna. Vratiću se u Nemačku posle berbe, a posle ću se mirno vratiti ovamo, udaćeš se za mene i bićemo gospodari Montijaka... Ja sam strpljiv.“
Sručio se na nju čitavom težinom, tražeći njene usne, a ud mu je lutao po njenoj utrobi. Lea je stezala zube i drhtala celim telom.
„Volim te, Lea, volim te.“
Svršio je i klonuo.
Posle nekoliko trenutaka, odvojio se od nje. Na njegovom udu je bilo malo krvi.
Lea je navukla pokrivač preko svog izmučenog tela i ostala nepomično opružena.
Milovao joj je lice; hladno mu je odgurnula ruku. Dugo ju je posmatrao bez reči. Zaspala je ili se pravila da spava. Ugasio je svetio.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:35 pm


POGLAVLJE 15.


Lea se probudila prva, sa strašnim bolom u stomaku. Izgledalo je da je lepo vreme, zrak sunca se probijao kroz ružne crvenkaste zavese ispod kojih se video tapet s velikim plavim i crvenim cvetovima, mestimično pocepan. Veliko ogledalo naspram kreveta pokazivalo joj je njenu sliku i uspavanog Matiju.
Uspravila se. Sat joj je pokazivao jedanaest. Jedanaest sati! Uz veliki napor se pridigla. Tapkajući po hladnoj sobi, navukla je čizmice i kaput. Matija se prevrnuo u postelji. Na trenutak je zastala, a zatim potražila ispod kreveta torbu, i pri tom zakačila stočić, na kome su zazveketale čaše i tanjiri. Matija je i dalje spavao.
Na drugom kraju hodnika, mršav čovek žućkastog lica, sa ugašenim opuškom u ustima, lagano je čistio pod metlom.
Napolju je nebo bilo plavo, a ne oblačno, kao juče. U vazduhu se osećao miris proleća, koji se vukao ulicama, ali nije donosio radost. Na crkvi Notr-Dam je odzvonilo dvanaest sati. Lea je potrčala duž Monteskjeove ulice. Protrčala je kroz dvorište Intendanture, zastala da propusti tramvaj, i stigla, zaduvana, do Regenta. Bilo je vreme za aperitive; terasa je bila puna sveta. Za nekim stolovima su sedeli nemački oficiri.
David je bio lud kad joj je ovde zakazao sastanak! Nije ga bilo na terasi. Lea je oklevala i ušla unutra. Odmah ga je videla, sedeo je na klupi i čitao Malu žirondu. Delovao je podmlađeno i zadovoljno.
„Znate li šta je novo?“
Odmahnula je glavom.
„Juče je Radio London javio da je Lenjingrad oslobođen. Aristid i ja smo plakali kad smo čuli Žaka Dišena da to radosno saopštava. Shvatate li?... Držali su se šesnaest meseci... Ne delujete mi baš zadovoljno...“
„Nije zbog toga, već imam strašnu glavobolju... To je, svakako, dobra vest.“
Pažljivije ju je osmotrio.
„Tačno je da izgledate gore nego juče. Jeste li imali problema?“
„Ne, sve je dobro prošlo.“
„A Gran-Kleman?“
„Obećao je da će učiniti sve što bude moguće. Zakazao mi je sastanak kod njega, danas u četiri sata.“
„Odlično. Kazaću Kopaču da se nađe u blizini. Ne zaboravite, ako nešto ne valja, stavite maramu.“
„Želi li gospođica nešto da popije?“
„Da... ne... ne znam.“
„Jeste li nešto jeli od jutros?“
„Nisam, nisam gladna. Dajte mi tonik od jagode i aspirin, ako imate.“
„Pogledaću, gospođice.“
Grupa mladih je ušla bučno se smejući. Lea je osetila da se David kraj nje ukočio. Mladići su delovali bezopasno.
Konobar se vratio s pićem i dve tablete na poslužavniku. „Imali ste sreće, gazdarica ih je imala u torbi.“
„Zahvalite joj u moje ime.“
„Koliko vam dugujem?“
„Tonik od jagode i sotern... šest franaka, gospodine, bez usluge.“
„Evo. Požurite, treba da idemo.“
Lea je progutala tablete i pošla za Davidom. Napolju ju je zgrabio za mišicu i odvukao u Ulicu Židaik.
„Što smo tako naglo otišli? Zbog onih mladića?“
„Da.“
„Zbog čega?“
„Nadam se da ih nikada nećete ponovo videti. To su ljudi komesara Poansoa.“
„Oni? Pa izgledali su kao studenti.“
„Čudni su to studenti. Više se razumeju u tojage nego u francuski jezik. To su opasni mali dripci, koji muče i ubijaju ljude, iz zadovoljstva koliko i radi novca.“
„Pa što ste mi zakazali sastanak na tom mestu?“
„Zato što je najbezbednije naći se između neprijatelja. Sada ćemo se rastati. Šta ćete raditi do sastanka s Gran-Klemanom?“
„Malo ću šetati, vazduh će mi prijati. Možda ću posle toga otići i u bioskop.“
„To je dobra zamisao. Daju se Karneovi Večernji posetioci u Olimpiji. Nije loš film, mada je kraj malo promašen.“
„Gledala sam ga u Parizu. Šta da radim kad izađem od Gran-Klemana?“
„Idite na stanicu Sen-Žan, na voz. Ispred kioska s novinama neka će žena držati vodič kroz francuske vinarije u ruci i kazaće vam: ’Voz za Pariz danas kasni’, a vi ćete odgovoriti: ’Ne verujem.’ Kažite joj šta ste saznali, pa idite u Langon.“
„A ako iz nekog razloga ne stignem na stanicu?“
„To će nam Kopač javiti, jer će vas pratiti sve vreme. No naređenje je da se što pre vratite kući.“
„Naređenje?“, pitala je Lea, mršteći se.
„Da, hteli vi to ili ne, sada pripadate našoj mreži i morate da poslušate, u sopstvenom interesu, kao i u interesu svih nas. Aristid je vrlo strog po tom pitanju.“
„A gde je Lo... Lucijus?“
„Na sigurnom je mestu, u Landu. Uskoro ćete čuti novosti o njemu. Do viđenja, Egziperans, i srećno!“
„Do viđenja, Davide.“
„Vaša će prijateljica biti sutra oslobođena.“
Lea nije mogla da poveruje ušima. On se šalio, to nije moguće.
„Kako to?“
„Gestapo je zaključio da ona ne zna ništa o aktivnostima svog muža i da joj nije poznato gde je on sada. Da vi to, slučajno, ne znate?“
Skoro je poskočila od tog iznenadnog pitanja. Kako da kontroliše bledilo i muku koji su joj navirali u lice da bi sasvim nedužnim glasom odgovorila:
„Ja? Nikako. Pa nisam ga videla još od očeve sahrane.“
Naivno ili ne, Gran-Kleman nije pokazao šta misli.
„To je, dakle, oprezan čovek, kakve volimo.“
„Kakve volite?“
„Da, u pokretu otpora.“
„Ali to je zbilja opasno“, kazala je, s mešavinom straha i divljenja, što je bilo tako ubedljivo da je njen sagovornik ozbiljno shvatio i odgovorio:
„Jeste, ali cena je sloboda naše zemlje.“
Lei je već dosadilo to pretvaranje, a i osećala se sve neprijatnije pred tim čovekom koji joj nije bio jasan, pa je upitala:
„Kada će gospođa D’Aržila biti puštena?“
„Negde oko podne. Biće vam potrebna kola, jer je vrlo slaba i bolesna. Pričao sam s vašim stricem, advokatom Delmasom, koji mi je obećao da će vam dati svoj auto da odvedete gospođu D’Aržilu kući.“
„Sjajno ste to izveli, zahvaljujem vam u njeno ime. Kako ste samo uspeli?“
„Istini za volju, nisam uradio ništa naročito. Kada sam kazao upravniku logora Merinjak za nju, kazao mi je da je upravo dobio naređenje da je oslobodi, kao i grupu od desetak drugih talaca koji su uhapšeni iz porodičnih razloga.“
Je li to bila istina? U svakom slučaju, bilo je moguće. Lea je prihvatila to objašnjenje i oprostila se od Gran-Klemana koji joj je kazao:
„Nadam se da ću vas ponovo videti u lepšim okolnostima.“
Sećanje na noć bilo je kao crna rupa u stomaku i samo što nije zaigrala od radosti kad se našla na Verdenskom trgu. Puštala je da je miluju poslednji sunčevi zraci tog zimskog popodneva. Odlučila je da ode do strica Lika Delmasa, da se umije i oslobodi osećanja prljavštine... i da prvi put malo razmisli o proteklom danu.
Onaj Matija iz njenog detinjstva i mladosti nestao je u mračnom hotelčiću koji drži neka besramna prostitutka. To mu nikada neće oprostiti. Ipak, nije mogla da proceni ozbiljnost njegovih pretnji. Znala je da je on sada spreman na sve, ali nije znala koliki uticaj na nju može imati. Nije bilo reči o tome da ga stvarno otera s Montijaka dok ne bude znala stvarnu situaciju sa imanjem i kakve bi informacije on mogao dati Gestapou...
U trpezariji advokata Delmasa bilo je toplo, a ručak je poslužila stara, verna kuvarica, ista ona od pre rata.
Između strica Lika i brata Filipa, koji je najzad završio studije prava i pomagao ocu u kancelariji, Lea se osećala sve neprijatnije.
„To je puki slučaj da je tata prijatelj s prefektom, jer bi inače gospođa D’Aržila ostala u zatvoru bar još nekoliko meseci.“
„Pa zar je tebi, pravniku, normalno da neko leži u zatvoru ako nije ništa uradio?“
„Ona možda nije ništa uradila, ali muža joj traži policija.“
„Koja? Nemačka ili francuska?“
„Znaš da one sarađuju.“
„To je teško ne znati...“
„Deco, ne svađajte se. Lea, grešiš što imaš takav stav. Mi ovde u Bordou samo sledimo naloge predsednika vlade. Svako drugačije ponašanje je protiv interesa naše zemlje. Svojim izborom maršal Peten je sačuvao Francusku od nereda i komunističke anarhije, a da ne govorimo o hiljadama spašenih života...“
„Striče Lik, zaboravljaš da ovde ljudski život ne vredi mnogo i da su desetine talaca streljane...“
„To je tužna posledica zločina koje su sprovodili neodgovorni ljudi pod uticajem Moskve i Londona...“
„Striče! Kako možeš to da kažeš kad ljudi kao stric Adrijen i Loran d’Aržila...“
Advokat Delmas je tako naglo ustao da se stolica prevrnula. Jednim pokretom bacio je salvetu na sto.
„Neću da čujem ni reči o svom bratu. Za mene je mrtav, to sam ti već rekao. Što se tiče Lorana d’Aržile, ne znam šta ga je spopalo, bio je dobar oficir. Laku noć, presekla si mi apetit.“
Lik Delmas je izašao lupivši vratima. Lea je dohvatila čašu s vinom.
„Nije lepo da ga dovodiš u takvo stanje. Neće spavati cele noći.“
„Neće mu škoditi malo nesanice. Moći će bar da razmisli o tome šta će raditi kad Nemci jednog dana izgube rat.“
„Sirotice! Sutra nije što i juče, ali ti bi svakako trebalo da se pozabaviš svojim udvaračima i da se ne baviš muškim poslovima.“
„Jadni Filipe! Uvek si bio tako glup! Nisi u stanju da svet vidiš drugačije nego očima svog oca. Pjero je to shvatio i više je voleo da ode.“
Sada je na rođaka došao red da pobledi i ustane.
„Dobro je da nisi o njemu pričala pred tatom, jer bih te izbacio.“
Lea je slegnula ramenima i pitala:
„Gde je on? Imate li nekih vesti?“
„U zatvoru je, u Španiji.“
„U zatvoru je?“
„Jeste, i to ne zbog krađe. Tata samo što nije umro kad je našao njegovo pisamce u kome najavljuje da će otići u rat u Severnu Afriku.“
„Ti, naravno, ne bi uradio tako nešto.“
„Možeš ti da se rugaš. Bez lošeg primera strica Adrijena on to ne bi uradio. Srećom, uhapsili su ga pre nego što je stigao u Maroko...“
„Srećom?“
„Da, tata ima prijatelje advokate u Madridu, koji su obećali da će ga vratiti ovamo.“
„Ponovo će otići.“
„To bi me čudilo. Ne izlazi se lako iz jezuitskih škola, naročito ako otac insistira na spasenju mlade duše od stradanja.“
„E to je baš pravi način!“
„Neophodan u sadašnje vreme, draga. Ti bi mogla da za primer uzmeš podrumarovog sina.“
„Matiju?“
„Da, bez obzira na nisko poreklo, on se ponaša bolje nego mnogi mladići iz našeg kruga.“
„Pa što se toga tiče, zbilja se lepo ponaša! Tako si smešan, stari moj, kao da slušam tetku Bernadet: ’Mladići iz našeg kruga’! Naš krug je propao, počišćen, nestao zauvek. Ti i tebi slični, preživeli, predstavljate dinosauruse...“
„Dinosaurusi ili ne, zahvaljujući ljudima kao što smo mi, zemlja se još uvek drži.“
„Misliš da je to neko držanje kada te gaze nemačke čizme i kada im ližeš đonove?“
„Vidim da redovno slušaš jadnike s Radio Londona, koji su bezbedni tamo na ostrvu i pozivaju sve komunističke ništarije iz naše nesrećne zemlje na subverzije.“
„Zaboravljaš da Englesku svakodnevno bombarduju.“
„Tim prokletim Englezima nikada neće biti previše.“
„Zar ti, momak iz Bordoa, tako govoriš o našim rođacima?“
„Tako si glupa, budalo.“
Opet je izbilo isto ono nerazumevanje, svađe i uvrede kao i u njihovom detinjstvu.
Lea je htela da ga ostavi i ode na spavanje, ali ju je brinulo ono što je rekao o Matiji.
„Šta si hteo da kažeš onom primedbom o Matiji?“
„Samo to da ga je boravak u Nemačkoj opametio; umesto da zaljubljeno bleji u tebe, sada je postao čovek na koga se može računati.“
„Šta ti to znači?“
„Suviše je komplikovano za objašnjavanje, ali ćeš i sama videti. Sutra moram rano u Palatu pravde. Laku noć, soba ti je pored Korinine, ne zaboravi da ugasiš svetio kad podeš.“
„Laku noć.“
Lea je dugo sanjarila, naslonjena laktom na sto, podupirući šakom bradu, i sa sve većom zabrinutošću se pitala šta li je Filip zapravo hteo da kaže za Matiju.
Sutradan ujutru su advokat Delmas i Lea otišli po Kamij u logor Merinjak. Mlada žena je bila tako slaba da ju je žandar doneo do kola. Završili su sve administrativne procedure i otišli iz logora praćeni sumnjičavim pogledima retkih zatvorenika, koji su se muvali po dvorištu na hladnoj kiši koja je opet počela da promiče.
Upola ležeći u kolima, Kamij je gledala kako se otvaraju vrata prekrivena bodljikavom žicom, suviše iznemogla da pokaže radost.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:36 pm


POGLAVLJE 16.


Kamij je jedva imala snage da stegne na grudi svoje dete, posle čega je od slabosti izgubila svest. Doktor Blanšar je utvrdio da ima upalu pluća i cerebralne smetnje. U naredne tri sedmice lebdela je između života i smrti. Rut, Lea i Lora su se smenjivale kraj njenog uzglavlja, očajnički očekujući da prođe groznica, koja je žegla njeno slabo telo, sve mršavije što je to duže trajalo. Lekar, koji je čupao ostatke svoje sede kose, došao je dotle da se pita ima li hodočašće Bernadet Bušardo do verdeleske Bogorodice više učinka nego njegovi lekovi, što je bilo nečuveno za takvog starog ateistu.
Sredinom februara groznica je odjednom prestala i Kamij se delimično povratila. Bila je tako slaba da nije bila u stanju da sama jede, i Rut ju je hranila kao detence. Govorila je s najvećim naporom. Prvih dana marta doktor Blanšar je konačno objavio da smatra da je opasnost prošla i sa zadovoljstvom je gledao kako prinosi kašiku supe ustima. Najzad je mogla sama da pročita pristigla Loranova pisma i odlomke iz dnevnika. To joj je vratilo malo snage. Čuvala ih je kao dragocenosti, u torbi za ručni rad od koje se nije odvajala.
Za vreme njene duge bolesti Lea nije nikuda odlazila s Montijaka. Nije znala ni o čemu je Loran pisao; takođe, nije bilo vesti ni od Matije. Je li se vratio u Nemačku? Supružnici Fajar su bili sve hladniji i obavljali su svoj posao ne obraćajući se nijednom rečju stanovnicima „zamka“, osim uobičajenih jutarnjih i večernjih pozdrava prilikom retkih susreta.
Krajem marta izveli su Kamij na sunce i poseli je u dugu ležaljku u dvorištu, pokrivenu ćebetom. Malo se popravila, ali su njeno bledilo i mršavost i dalje bili zastrašujući. Rut ju je iznosila napolje i unosila, bez napora.
Na Montijaku je novca bilo sve manje i manje. Lea i Lora su išle do očevog notara u Kadijak. On im je savetovao da prodaju nešto zemlje, ali im nije krio da će to biti teško, jer se u to vreme teško prodavalo, a i cene su bile veoma niske.
„Zar ne možemo uzeti hipoteku na borovu šumu?“, pitala je Lora.
„Imanje vam je već pod velikom hipotekom. Ne znam mogu li vas pustiti da uzmete još jednu.“
„Ali ako nemamo drugog rešenja - da ga imamo ne bismo došle ovamo da se posavetujemo s vama“, povikala je Lea.
„Znam dete, znam. Zbog sećanja na prijateljstvo s vašim ocem mogu vam dati predujam, koji ćete mi nekako vratiti kada se reši pitanje očevog nasleda.“
Lea je htela da odbije. Lora ju je sprečila.
„Mnogo vam hvala, gospodine Rigo, sa zahvalnošću prihvatamo.“
„Doneću vam novac na Montijak narednog četvrtka, s još nekoliko papira koje treba da potpišete. Ne zaboravite da, ako želite prodaju ili novu hipoteku, morate da se posavetujete sa svojom starijom sestrom i stricem Likom, koji je Lorin tutor.“
„Je li to neophodno?“, pitala je Lea.
„Da, naravno. Lora je još maloletna.“
Vozeći se biciklom kući, Lei se učinilo da neki biciklista, koga je nejasno uočila na putu, vozi za njom. To nije bio prvi put da je imala utisak da je neko nadgleda.
„Zastani malo!“, kazala je sestri.
Iznenađena, Lora ju je poslušala, i sišla s bicikla.
„Šta je bilo?“
„Da malo sednemo, umorila sam se.“
Sele su na travu s niže strane nagiba. Biciklista je prošao pored njih, ne gledajući ih. Bio je mlad i dobro obučen. Njegovo lice je Leu podsetilo na nekoga.
„Jesi li već videla tog momka?“, pitala je sestru.
„Jesam, na pošti u Langonu, kada sam slala paket tetki Albertin, bio je tik pored mene.“
„Jeste li razgovarali?“
„Nismo, samo mi se osmehnuo. Kao i juče, kad smo se sreli u Verdeleu. Ali...“
Lora je pogledala sestru s brigom i čuđenjem.
„Ali... Ne misliš valjda?“
„Mislim. Ja sam ga, takođe, već negde srela, ali ne mogu da se setim gde. Ovo je prvi put da sam izašla sa imanja otkako smo doveli Kamij iz Bordoa... To je to! Sad sam se setila! Bio je u Regentu, sa ćelom grupom mladića istog uzrasta, koji su bili vrlo bučni.“
„Možda je ovde na raspustu?“
„Na raspustu, usred marta?“
„Što da ne, uskoro će Uskrs.“
„Sumnjam da je tako. Treba, svakako, biti vrlo oprezan. To mi i ne odgovara, htela sam sutra da odem u La Reolu.“
„Zbog čega?“
„To ne mogu da ti kažem, ali treba da mi pomogneš.“
Lora je gledala sestru ćuteći. Gestapo ju je onda odveo, s Rut i Kamij, i tada je imala priliku da čuje kako se dvojica francuskih policajaca smeju pričajući kako oni imaju načina da svakoga nateraju da progovori. Od tada je petenističko raspoloženje mlade devojke bilo znatno poljuljano. Bila je spremna da pomogne Lei da pređe demarkacionu liniju.
„Uradiću sve što kažeš.“
Sestre su ušle, smejući se, kod mesara u Sen Makeru, pošto su ostavile bicikle u dvorištu, ispred skladišta. Mesarov sin je bio kumče njihove majke, pa ih je ovaj veoma srdačno pozdravio.
„Gle! Male Delmasove! Retko vas viđam zajedno, lepojke moje.“
Zatim je rekao nešto tišim glasom, mada nije bilo nikoga osim njih:
„Ostavio sam vam dobro parče mesa, za gospođu Kamij, pomoći će joj da povrati snagu. Je li joj sada bolje?“
„Nešto je bolje, hvala, Robere. Da vas nema, ne bismo često jeli meso na Montijaku. Sad možemo i da vam nešto platimo. Notar će nam dati neki predujam.“
„Ne brinite zbog toga, gospođice Lea, sredićemo to kad se ovaj prokleti rat završi. Nemam ni ja tako mnogo mesa, ali ima od čega da se napravi dobra supa. No danas će mi trebati nekoliko bonova.“
„Imaš li karticu za snabdevanje, Lora?“
„Imam.“
Lora se nagnula prema Lei i tiho nastavila:
„Sad sam ga opet videla. S njim je i neki drugi mladić.“
„Robere, možete li neupadljivo da pogledate na ulicu? Znate li one mladiće koji stoje pored piljarnice?“
Mesar je izašao na vrata i stao na prag brišući ruke o kecelju.
„Ne znam ih, ali sam ih već video da se muvaju unaokolo. Ne deluju mi kao veliki vernici, a i odeveni su suviše dobro za ovo teško vreme.“
„Lora, znaš šta da radiš. Mogu li da izađem na zadnji izlaz, Robere?“
„Dabome, gospođice. Ostavićemo ih tu da hvataju zjala, te bitange. S mesta na kome stoje ne mogu videti dvorište.“
Lea je prošla uličicom iza crkve, pored malih pećina, i zaputila se putem uz Garonu, a zatim skrenula kod crkve u Sen Pjer d’Orijaku na put koji vodi od La Reole do Gajara.
Kada je došla do prelaza demarkacione linije, videla je da je rampa podignuta. Ipak je sišla s bicikla. Neki stari nemački vojnik je izašao iz barake.
„Ah, gospođice na plavom biciklu, dugo vas nisam video. Sada ne morate ovde da se zaustavljate, prolaz je slobodan. Srećan vam put!“
To je tačno, mislila je, od kraja februara je prolaz slobodan, jer više nema demarkacione linije između dve zone.
Da bi smirila Kamij, a i smanjila svoju zabrinutost, odlučila je da ode u La Reolu i pita supružnike Debrej znaju li nešto o Loranu i mogu li mu preneti poruku. Ruti je poverila svoj strah da ih nadziru, pa je ova pokušala da je odgovori od tog puta, rekavši joj da je to opasno, ne samo za nju samu, već i za osobe kojima je pošla. Lea je odgovorila da joj je to dobro poznato, ali da više ne može da podnese da živi u neznanju o Loranovoj sudbini.
Stara guvernanta je pomireno gledala kako „njene“ dve curice odlaze, s razumevanjem koje nije htela da pokaže.
Lea je savladala uzbrdicu ispred grada. Na mostu je srela povorku nemačkih džipova i vojnih kamiona s nemačkim vojnicima, koji su joj mahali. Od tog susreta su joj se odsekle noge. Sišla je kraj puta i gurala bicikl, osećajući se sve nelagodnije. Dok je prelazila preko Trga Gabrijela Senja, neka grupa ljudi, koji su uzbuđeno galamili, naglo je ućutala kad se ona pojavila. Nije prošla ni nekoliko metara kada se neki čovek na biciklu našao naporedo s njom i rekao joj, ne gledajući je:
„Idite na Trg San-Pjer, a zatim u Ulicu Glasijer broj 1. Uđite, pa me sačekajte.“
Glas tog neznanca u radnom odelu i s marinskoplavim šlemom zvučao je tako autoritativno da je Lea bez razmišljanja skrenula u Ulicu Nima-Dikros, a zatim u Ulicu Glasijer, gde je kapija bila otvorena. Ušla je. Posle manje od pet minuta pojavio se i onaj čovek sa šlemom.
„Vi ste s imanja Montijak, kod Sen Meksan a?“
„Jesam.“
„Šta radite u La Reoli?“
Što li se on u to meša?
„To nije vaša stvar.“
„Ne pravite se važni, želim da vam pomognem da izbegnete neprilike.“
„Kakve neprilike?“
„Da vas Nemci uhapse, na primer.“
Lea je osetila kako joj hrabrost nestaje. Promucala je:
„Što bi me uhapsili?“
„Upravo su uhapsili dvoje mojih prijatelja koje poznajete.“
„Debrejove?“
„Da. Hej, devojko, neće vam valjda pozliti?“
Zgrabio ju je za ruku i posadio na stepenik.
„Simona, brzo donesi čašu vode“, povikao je.
Vrata ispred kojih je Lea sedela naglo se otvoriše i neka mlada žena, u kariranoj plavoj bluzi, pojavi se s čašom vode u ruci.
„Šta se dešava, Žak?“
„To je za gospođicu, nije joj dobro. To je prijateljica Debrejovih.“
„0, jadnica!... Evo, popijte!“
Drhtavim rukama uze čašu. Od knedle u grlu jedva je progutala malo vode.
„Šta se dogodilo?“, jedva je promucala.
„Nemojte sedeti tu, uđite u kuću“, pozva je Simona.
Prijateljski je pomogla Lei da se pridigne. Ušli su u veliku kuhinju, u kojoj se na ognjištu krčkala čorba od kupusa. Seli su na klupu kraj stola.
„Šta se dogodilo?“, pitala je Lea nešto jačim glasom.
„Mora biti da ih je neko prijavio. Jutros u zoru je dvadesetak nemačkih vojnika i onih dripaca, francuskih policajaca u civilu, opkolilo kuću. Jedan drugar, koji je pošao u vinograd, sakrio se kad ih je video. Preko megafona su agenti u civilu naredili da svi izađu ili će pripucati. Nastala je kratka tišina, a zatim su se iz kuće čula dva pucnja. Onda su i Švabe počele da pucaju kao lude. Kad su najzad prestali, sve je bilo obavijeno plavičastim dimom. Dvojica civila su s pištoljima ušla u kuću i brzo izašla, vukući telo gospođe Debrej. Sirota žena je bila u spavaćici, a seda kosa joj je bila sva krvava i vukla se po zemlji. Prislonili su je uz drvo i vratili se u kuću. Kada su ponovo izašli, vukli su, držeći ga ispod miški, gospodina Debreja, koji se još otimao.
Lice mu je bilo skroz krvavo. Spustili su ga pored žene. To je trebalo videti, kaže moj drug. Izgleda da je pucao sebi u usta, pošto je ustrelio ženu. Valjda je pri tom promašio.“
„Kakav užas! Što je to učinio?“
„Od njih su odašiljane poruke za London. Prethodne nedelje su padobranima bacali materijal za sklapanje radio-prijemnika. Pijanista je u ponedeljak stigao vozom.“
„Jesu li i njega uhapsili?“
„Nisu, nije odseo kod njih. Kad je čuo šta se dešava, pobegao je u šumu kod Diraa.“
„A posle?“
„Oni agenti u civilu i nekoliko vojnika pretražili su kuću. Kroz prozore su pobacali materijal za radio-prijemnike, knjige, nameštaj. Jedan od agenata je izašao i grubo postavio na noge gospodina Debreja, koji se opružio po ženinom telu. Moj drug je kazao da je jasno mogao da vidi kako mu se ramena tresu od jecaja. Drugi agent ga je pretresao i vikao kao divljak: ’Gde je spisak?... Gde je?... Kazaćeš ti to, stara huljo!’...“
„Preko njegovih razbijenih usana nije prešla ni reč. Onda ga je dripac bacio na zemlju i šutirao ga. Što je najstrašnije, gospodin Debrej se nije nijednim pokretom zaštitio, kao da je očekivao završni smrtni udarac. Kad je moj drug podigao pogled, Nemci su njihova tela ubacivali u kamion.“
Bili su u nekima od kamiona koje sam srela na putu i u kojima su se vojnici smejali, pomislila je Lea, potresena.
„Čula su se neka naređenja na nemačkom, a zatim su zapalili kuću. Koristeći dimnu zavesu, moj je drug pobegao odatle i došao da mi javi šta se desilo. Onda smo obojica nastojali da obavestimo sve ostale drugove.“
Začulo se kucanje na vratima i žandar uđe.
Lea je, potpuno paralizovana, gledala kako joj se približava.
„Ne bojte se, gospođice, on je od naših.“
„Alberte, ovo je dominikančeva bratanica, i bila se zaputila kod Debrejovih. Sećaš se, pričali su nam o njoj.“
„Za dlaku ste im umakli. Ostavili su stražare da spreče ljude da priđu, a i da uhapse sve koji im se učine sumnjivi. Uhapsili su Manuela, rođaka Rosijeovih. Srećom, gradonačelnik je došao da vidi kakav je to požar i garantovao da on ništa ne zna i da je sve radio iz dobrih namera.“
„Je li sigurno da je gospodin Debrej mrtav?“
„Po mišljenju mojih kolega, jeste. U svakom slučaju, toliko je mokrio krv da je, bez pomoći, do sada iskrvario. No, u svakom slučaju, naši prijatelji neće spavati u svojim kućama narednih nekoliko dana. Oče Strašni, mogu li da razgovaram nasamo s vama?“
Njih dvojica su izašli napolje.
„Imali ste sreće što vas je Strašni prepoznao“, kazala je Simona.
„Ko je Strašni?“, pitala je Lea.
„On je stolar i sjajan čovek. On je postavio radio-stanicu kod Debrejovih.“
„I vi pripadate pokretu otpora?“
Simona je prasnula u smeh:
„To je možda preterano reći. S nekoliko žena iz kraja prenosim poruke, ponekad doturamo oružje, krijemo pilote ili jevrejsku decu. Pravimo i supu za sve padobrance koji stignu usred noći.“
„Zar se ne plašite?“
„Ne, ne mislimo na to, a s ljudima kao što su Alber Rigule i Strašni, osećamo se bezbedno.“
„Čak i posle ovoga što se desilo?“
„To je bila sudbina. Svi oni kod kojih se nalaze skrivene radio-stanice, znaju u šta se upuštaju, a Debrejovi su to znali bolje no iko drugi. Čudi me samo da su se vernici kao oni odlučili na samoubistvo.“
„Nisu imali izbora“, kazao je Žak Strašni, koji je upravo ušao. „Gospodin Debrej ne bi progovorio ni posle mučenja, u to sam siguran, ali nije mogao da podnese ženine muke. Ako Bog postoji, sigurno će mu oprostiti. Kaži, Simona, ima li malo supe za nas?“
„Naravno, ova nesreća je doprinela da zaboravim na lepo ponašanje.“
Iz ormana je izvukla bocu vina i četiri čaše.
„Tri su dovoljne, Rigule je morao da se vrati u žandarmeriju.“
Simona im je sipala vino, nazdravili su i pili u tišini. Strašni je spustio čašu i coknuo.
„Je li to ono iz vašeg vinograda, Pje de Buk?“
„Jeste, to je dosta dobro vino.“
„Gospođice, pošto nas sada poznajete, hoćete li da mi kažete što ste pošli kod Debrejovih i jesu li znali da ćete doći?“
„Ne, nisu znali. Pošla sam do njih da upitam imaju li vesti o jednom prijatelju i da li ga mogu pronaći.“
„Ko je taj prijatelj?“
Lea je oklevala, misleći koje ime da kaže.
„Loran d’Aržila.“
„Znam ga.“
„Znate li gde je?“
„Znam.“
„Odvedite me do njega.“
„To nije tako lako, ali mogu da mu pošaljem poruku.“
„Kažite mu da mu se žena bolje oseća, ali je još uvek slaba; kuća nam je pod nadzorom i čekamo vesti od njega.“
„Prenećemo mu tu poruku. Ako kažete da vam nadgledaju kuću, kako ste sigurni da vas nisu sledili?“
„U to sam sasvim sigurna. No, moram da se vratim, ne smem da stignem prekasno.“
„Hoćete li i vi da prenesete jednu poruku?“
„Koju?“
„U Sen Pjer d’Orijaku, nedaleko od crkve, videćete kafanu s lepom nadstrešnicom od loze. Pitaćete za Lagurkadu, pa će vas uputiti. Kad se nađete, kazaćete: ’Hostensin pas je dobro’.“
„Hostensin pas je dobro?“
„Oni će već znati šta to znači. Kažite da ne zaborave da jave onima u Bariju.“
„Hostensin pas je dobro. Razumela sam.“
„Hvala, gospođice, stvarno nam činite uslugu. Ako želim nešto da vam javim, imate li neki ratni nadimak?“
„Egziperans.“
„Kao verdeleska svetica. Prvi put sam to ime čuo od vašeg strica.“
„Kako je stric Adrijen?“
„Dobro je. Podiže moral mladima. Često vodi one koji žele da prebegnu u Španiju.“
„Znate li, možda, je li rođak Lisjen s njim?“
„Lulu? Bombaš? Svakako.“
„Kažite stricu da treba da se vidimo. To je vrlo važno.“
„Kazaću mu. Sad idite. Simona će vas povesti do izlaza iz grada. Budite oprezni. Ako nešto ne valja, pošaljite mi razglednicu na radnju i napišite da se ’vrata loše zatvaraju’, pa ću znati. Zbogom.“
* * *

Kada je Lea ušla na zadnja vrata u Alberovu kuhinju u Sen Makeru, izbijalo je jedan na zvoniku. Mesar, njegova žena Mirej, pomoćnik i Lora bili su za stolom, na kome se nalazila jagnjeća plećka koja je terala vodu na usta.
„Lepo. Vidim da se ne dosađujete bez mene.“
„Čekali smo te“, rekla je Lora i pokazala na još jedan postavljen pribor za jelo.
„Niko drugi nije primetio da me nema?“
„Ne, izašla sam s Mirej da kupimo hleb i glasno sam joj zahvalila što nas je pozvala na ručak. Pratili su nas izdaleka. Posle su se zamenili. Jesi li videla prijatelje?“
Suze, koje je do tada uspela da zadrži, potekoše joj niz obraze. Mirej, Roberova žena, ustala je i privila je na grudi. Taj materinski gest samo je pojačao njen plač. Uzbuđen i zbunjen, mesar se vrteo oko njih.
„Bože dragi! Šta se desilo? Šta su ti uradili, malena?“
„Ništa... ništa... jutros... uhapsili su moje prijatelje... i sada su mrtvi...“
„Mrtvi?“
„Oboje?“
Malo umirena, ali još plačući, Lea ispriča sve što se desilo. Posle toga je nastala duga, mučna tišina. Rober je bučno išmrknuo nos. Uvek rumeno lice sada mu je posivelo. Ogromne grudi mu nalegoše na sto, od čega tanjiri i čaše zazvečaše.
„Jednog dana će ti kučkini sinovi platiti zbog toga. Gospođice Lea, molim vas, ne mešajte se više u to. Vaši prijatelji su bili nešto drugo, njihov sin je poginuo, nisu imali šta da izgube. Ali vi, gospođica Lora i gospođa Kamij, vi ste mlade, pustite starce kao ja, koji ih nisu mogli zaustaviti 1940. godine, da nešto pokušaju da urade.“
„Gazda, imamo i mi šta da kažemo! A Žano? On je pobegao u šumu.“
„To je tačno. No vi ste muškarci.“
„Uvek ista priča“, povikala je Mirej. „Ako ne nosimo puške, nismo manje od vas u opasnosti kao žene. Od te tvoje priče me boli stomak!“
„Ne nerviraj se, nisam to hteo da kažem.“
„Ipak si tako kazao. Da žena vredi manje od muškarca, da je za nju dobro da rađa decu, drži radnju, kuva, pere i povremeno vodi ljubav. Kad je reč o sakrivanju vašeg oružja ili vaših Engleza, ipak se ti i tvoji drugari obraćate ženama.“
Iz te bračne prepirke Lea je saznala pouzdano da i Rober radi za pokret otpora. Osetila je zbog toga takvo olakšanje da je ponovo ogladnela.
„Vi ste dirljivi, oboje, ali se meso hladi, a to je prava šteta.“
„Eto ko pametno priča“, kazao je mesar. „Nećemo te dobre ljude oživeti ako pomremo od gladi. No kunem se da će biti osvećeni.“
Tri dana posle toga, Lea je dobila pismo od Fransoe Tavernijea. Koverta je očito bila otvarana u policiji, a zatim ponovo zalepljena. Otišla je u radnu sobu da ga pročita. Uživela se u svaku reč, ispisanu širokim i kosim Tavernijeovim rukopisom.
„Prelepa Lea,
Odlučio sam da utrošim nekoliko dragocenih minuta na ovo pismo, tako da mi nećete prebacivati kako ne mislim na vas. Želim da vam čestitam na sjajnom smislu za poslove. Sinoć sam imao sreće da se nađem za trpezom Ota Abeca u Parizu, i tu sam probao bocu vašeg sjajnog vina s Montijaka.To je pravo čudo jednostavnog ukusa i kvaliteta, s karakterističnim bukeom i malom primesom slatkog ukusa. Vino tako liči na vas i čestitam što ste ga dobro plasirali. Ako tako nastavite, postaćete sjajna poslovna žena, zatrpana poslom i odgovornošću, trajno vezana za vinograde. Takva slika mi se čak i dopada.
Mada sam vas gustirao na rastojanju, neću propustiti priliku ni da dođem da vas okušam izbliza. Budite mudri i oprezni. Najnežnije misli na vas
Fransoa

P.S. Čuo sam za Debrejove.“
Ovo pismo je Leu prikovalo u mestu. Kako bi vino s Montijaka stiglo u Pariz? Kako bi bilo posluženo za trpezom Ota Abeca? Pomislila je na Matiju i Fajara. Kako su samo smeli? Osećala je da je ponižena, izdana i kolaboracionista...
Pošto je, u prvom naletu panike, htela da odloži susret s Fajarom, odlučila je da pre toga i sama napiše pismo. Pisala je Tavernijeu, tražeći detalje i savete. Ispisala je, tim povodom, pet dugih strana, nastojeći da mu javi novosti o svemu i svačemu i ne trudeći se da ga poštedi prekora što je njegovo pismo bilo tako kratko...
Kao što je i obećao, notar je u četvrtak doneo znatnu svotu novca, kojim je izravnala račune s Fajarom, a da pri tom nije pomenula njegovu trgovinu. On je bez reči strpao novac u džep.
Sedeći za očevim pisaćim stolom, posmatrala je nežno zelene čokote vinove loze, to prostranstvo po kome je trčala s Matijom, glasno vičući: s njim se u sezoni berbe krila po mirisnim bačvama ili se pentrala u visoka zaprežna kola puna sena, na kojima se ljuljala, ruku ukrštenih pod glavom, širom otvorenih očiju uperenih u laste koje su cvrkutale na plavom nebu, u ritmu koraka dva vola koja su vukla kola, a zvali su ih Larue i Kaube. Nikad nije mogla da se priseti spokojnih dana detinjstva, u kojima je Matija bio stalno uz nju, a da ne oseti tugu i razdiranje, koji su je ponekad satima mučili...
Rešila je da zaroni u račune da bi nešto razjasnila i shvatila kako to Fajar prodaje vino za svoj račun. Fransoa nije bio odgovorio na njeno pismo. Cifre su joj igrale pred očima. Kako da se nosi s Fajarom, koji je nesumnjivo već godinama za svoj račun sklapao ovakve posliće? Kako da nađe rupu u proračunima? Udubila se u uzaludan trud oko računa, a niko iz kuće nije mogao da joj pomogne, jer je odlučila da zadrži za sebe šta je Fransoa otkrio.
Kad god bi ostala sama, spopadao ju je strah da je Matija drži zarobljenu. Što je duže trajalo njegovo ćutanje, to je više strahovala.
Ta aprilska noć bila je veoma mračna. Čitavog je dana padala kiša, a hladan severac je drmao granje platana u velikom drvoredu. Sedeći u kuhinji, pred vatrom od vinove loze, Lora i Lea su postavile stočić i igrale karte, Rut je nešto krpila, Kamij je plela, a Bernadet Bušardo je otišla na spavanje. Prostoriju je osvetljavala samo vatra, koja je doprinosila da lica ovih žena deluju kao likovi s platna Žorža de la Tura. Fijuk vetra i poigravanje plamenova, zveket igala, smeh igračica, davali su utisak porodičnog mira. Rat je izgledao kao nešto veoma daleko.
Nalet hladne struje vazduha naterao je Kamij da zadrhti. Spustila je pletivo na kolena i pritegla šal oko ramena. Skrenula je pogled ka vratima. Ona su se malo otvorila: svakako od vetra. I pored svoje slabosti, ustala je da ih zatvori. Već se držala za kvaku kada se vrata naglo otvoriše, udarivši je po prstima. Njene drugarice kraj ognjišta ostale su ukočene u mestu.
Čovek u mokroj odeći, koji je pridržavao nekog druga, ušao je zatvarajući za sobom vrata nogom.
„Brzo, pomozite mi!“
„Kamij, pomeri se i sedi, samo nam smetaš. Rut i Lora, pomozite nam!“
Uz njihovu pomoć, čovek je opružio druga po stolu. Zatim je, kao neko ko je navikao na to mesto, uključio svetio.
„Lisjen!“ viknule su istovremeno Lora i Lea.
„Izgubio je mnogo krvi, Rut, idi potraži pribor za previjanje.“
„Hoću, oče.“
„Striče Adrijene!“
„Drage moje, nije čas za nežnosti. Lea, treba otići u Verdele i pronaći doktora Blanšara.“
„Zar ne možemo da telefoniramo?“
„Telefon je nepouzdan.“
„Dobro, onda idem.“
„Prođi preko Belvija, ne želim da Fajarovi nešto posumnjaju. Video sam kod njih svetio.“
Sat kasnije Lea je dovela lekara, koji je nešto gunđao i psovao Boga povodom tog „vraškog nevremena“.
„Felikse, ljutićeš se na Boga povodom nevremena nekom drugom prilikom, sad se pozabavi ovim momkom.“
Doktor Blanšar je svukao stari kišni mantil i prišao Lisjenu, čije su ruke bile oblivene krvlju.
„Za ime boga, ko je to uradio?“
„Bomba.“
„Pa šta je radio s tom bombom?“
„Pravio ju je.“
To je nesumnjivo zvučalo kao dobar razlog i okončalo je lekarevo ispitivanje. Počeo je da proučava povrede.
„Treba ga odvesti u bolnicu.“
„To nije izvodljivo. Obavestiće policiju, a ovi će javiti Gestapou.“
„Desna ruka mu je uništena, treba je amputirati.“
Pod blatnjavom korom koja mu je pokrivala lice, Adrijen Delmas je pobledeo.
„Jesi li siguran u to?“
„Pogledaj i sam, sve je to jedan plik.“
„Jadničak... Idem da pozovem njegovu majku.“
„Nemoj, Rut! Ne zovi moju sestru, vikaće, plakaće, uzbuniće susede. Ako to treba uraditi, Felikse, mi ćemo pomoći, kaži šta da radimo.“
„Ali ja to ne mogu sam da uradim. Poslednju amputaciju uradio sam 1917. godine, u jednoj poljskoj bolnici. Ja sam seoski lekar, a ne hirurg.“
„Znam to, ali nemamo izbora. Ako ga zgrabi Gestapo, mučiće ga dok ne oda drugove, a zatim će ga ubiti.“
Blanšar je gledao sve koji su stajali oko njega, svoje davnašnje prijatelje, a zatim i onesvešćenog mladića, koga je gledao dok je rastao, kako sad leži i gubi sve više krvi.
„Dobro. Moli tvog vraškog Boga da moje stare ruke suviše ne drhte. Stavite vodu da ključa. Sreća je da sam poneo veliku torbu. Nadam se da mi skalpeli nisu zarđali. Rut, Adrijene i Lea, pomoći ćete mi. Kamij, idite na spavanje, niste u stanju da se držite na nogama. Lora, postaraj se za nju.“
Lea bi dala sve na svetu da ne mora da bude na tom mestu. Ipak je, bez drhtanja, pritisnula tampon s hloroformom bratu od tetke na nos.
Nikada neće zaboraviti zvuk testere koja seče kost.
U toku operacije Lisjen je dva puta zajecao. Kada je doktor Blanšar stavio i poslednji zavoj, ishod svega bio je da je taj dvadesetogodišnjak izgubio desnu šaku, kao i dva prsta s leve.
Sledećeg dana se probudio oko podneva i video brižno majčino lice, kao i lice svog strica i doktora Blanšara, koji su se naginjali nad njim; osmehnuo im se i kazao:
„Zaboravio sam kako izgleda udoban krevet.“
Bernadet Bušardo je okrenula glavu da sakrije suze. U zoru je sve začudila kada je sasvim mirno primila priču o amputaciji sinove ruke. Svi su očekivali viku i padanje u nesvest. Samo su joj se niz lice slivale suze i kazala je jedino:
„Hvala Bogu, živ je.“
Lisjen je načinio pokret prema njoj.
„Mama!“
„Ne mrdaj, dečko moj. Izgubio si mnogo krvi i moraš sasvim da miruješ“, kazao je doktor Blanšar.
„Moja ruka, to nije bilo tako ozbiljno, doktore?“
Svi su pognuli glave, a majka je zajecala.
„Što ništa ne govorite?“
Kako je bila teška ta umotana ruka, koju je pokušao da podigne... kako je čudan oblik imala ispod zavoja.
Stojeći iza vrata, Lea je osetila Lisjenov krik kao udarac. Cele noći proganjali su je ti krici koji su joj tukli u slepoočnicama: NE! NE!... NE! NE! NE!


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:36 pm


POGLAVLJE 17.


Adrijen Delmas je hodao uzduž i popreko u dečjoj sobi, mučen najvećom mukom koja sveštenika može snaći. Više nije verovao. Od početka rata borio se sa sumnjom. Pre nego što je otišao u ilegalu, pričao je o tome sa svojim ispovednikom, koji mu je rekao da prihvati to iskušenje, poslato od Boga, da bi tako pokušao dokazati svoju veru. Za božju ljubav, i da bi mu služio, dominikanac je bio spreman da istrpi razne patnje, ali je sada bio tužan zbog svojih neuspešnih molitvi, čije su reči bile potpuno lišene svog prvobitnog smisla. Sve mu je to delovalo naivno, a ljudi koji su svoj život posvetili takvoj zabludi delovali su mu kao glupaci, ili zla bića, čija je duša u osnovi nepoštena. U toj pometnji zaboravio je na svoje učitelje, velike katoličke intelektualce, na čijem se primeru učio. Zanemario je Paskala, opata Ransea, svetog Avgustina, Žana od Krsta, Terezu Avilsku, Satobrijana, Bosijea i druge sledbenike Crkve. Svi su se oni varali. Svi su bili prevareni. Šta su mogle da učine njihove uzaludne reči za jedno osakaćeno dete? Šta je mogao da učini pred nemim prekorom jedne majke? Šta je ostalo od nežnih reči utehe, koje je umeo tako lepo da šapuće samrtnicima i ranjenicima u španskoj revoluciji? Osećao se kao beskoristan lik nekog jevanđeliste: suvo drvo koje ne daje ploda. Čemu njegovo postojanje ako nikome ne može da pruži utehu? Njegovom greškom je Lisjen doživotno osakaćen. Samo je njegova greška što se dečko pridružio pokretu otpora. Da je ostao u manastiru u Ulici Sen-Žene, kao što mu je pretpostavljeni sveštenik naredio, i da se nije igrao partizana sveštenika, njegov sestrić im se nikada ne bi pridružio. Možda je i znao da to razmišljanje nije najbolje i da njegovo angažovanje nije uticalo na Lisjena. Dugo su o tome pričali u dugim zimskim noćima na imanju koje je partizanima služilo kao utočište. Prvo ih je bilo manje od dvanaest, ali pošto je bilo sve više onih koji nisu hteli na rad u Nemačku, grupa se povećala. Sada je to bila grupa od tridesetak mladih, za koju je on bio odgovoran. On im nije bio samo vojni predvodnik, već i njihova moralna podrška. Nikada partizani nisu primetili njegove duševne patnje. Malo ih je i znalo da je bio sveštenik. Svi su se divili njegovoj opreznosti i smislu za tajnu organizaciju, i uživali u relativnoj udobnosti koju im je obezbedio. Zahvaljujući njegovom savršenom poznavanju cele oblasti, terena i stanovnika, uvek je znao na koja vrata može da zakuca da bi dobili pomoć, novac i hranu. Jedan od njegovih drugova iz škole, mason i ugledni građanin u La Reoli, uz pomoć drugih masona stvorio je mrežu koja je održavala veze sa engleskim masonima, a ovi su im padobranima doturali namirnice, oružje i odeću. Svakodnevni rad, zaštita, akcije usmerene protiv doušnika i vlasti, sabotaže na dalekovodima, deljenje letaka, izdavanje tajnih novina, pribavljanje lažnih isprava, prebacivanje jevrejskih porodica u Španiju, to ga je sve angažovalo danju i noću. No, bilo je i beskrajnih noći kada je čitao jevanđelja i pokušavao da vodi razgovor s Bogom koji mu je izmicao. U ranu zoru bi zapadao u kratak san, pun demonskih simbola koji su vodili poreklo iz srednjovekovne fantazije ili iz prefinjenih opisa zlostavljanja iz Vrta mućenja Oktava Mirboa, koji ga je opsedao u pobožnom razdoblju adolescencije. Iz tog kratkog sna budio se umoran i prožet tugom. U tom razdoblju, lice mu se prošaralo dubokim borama, kosa mu je pobelela, a odeća je počela da leprša oko njega. Doktor Blanšar je primetio sve te promene i zabrinuo se za njegovo zdravlje. Adrijen ga je smirivao smehom. Šta sada da učini s Lisjenom? Ne može ga dugo ostaviti na Montijaku, previše je opasno. Da ga vrati u logor? Ne može to učiniti, bar ne u sledeća tri do četiri meseca. Da ga pošalje u Španiju? Moguće, ali teško izvodljivo. Nedavno su uhapsili mnoge koji su pokušali da prebegnu. Trebalo je videti sa ocem Bertranom iz Tuluze, koji je imao veze sa švajcarskim kaluđerima.
Neko je pokucao na vrata.
„Ja sam, striče Adrijene.“
„Uđi. Izvini što sam upao na tvoju teritoriju. Dolaziš li još uvek ovamo?“
Lea se osmehnula.
„Sve ređe. Mnogo sam porasla, znaš.“
„To znam.“
„A ti, striće Adrijene, jesi li došao ovamo zato što si nesrećan?“
Rukom je odbila pokret kojim je negirao tu tvrdnju i nastavila:
„Nemoj pokušavati da tvrdiš da nisi, vidim to sasvim jasno. Znam te ja. Posmatram te od detinjstva. Nema više onog sjaja u tvojim očima koji je svima bio privlačan, onoga sjaja zbog koga su svi želeli da budu kao ti...“
„To je surovo!“
„Možda, ali ti bi se ljutio da drugačije govorim s tobom. Strašno je to što se desilo Lisjenu, ali nije tvoja greška. Lisjen je sam izabrao. Kamij i ja smo, takođe, same izabrale.“
„Nećeš mi valjda reći da ni na tebe nisam ja uticao. Ipak sam te ja poslao u Pariz.“
„Pa šta? Ništa mi se nije desilo.“
„Ne treba izazivati sudbinu. Video sam previše momaka i devojaka tvojih godina koji su poumirali u Španiji, a i ovde. Mani se svega toga.“
„Ne, sada je prekasno. Znaš li koji je moj ratni nadimak?“
„Egziperans!“
„Da, kao ona mala svetica koju si tako voleo, sećaš li se? I ja sam tebe volela zbog toga. S takvom zaštitnicom nisam ni u kakvoj opasnosti.“
Adrijen nije mogao da se ne osmehne. Nije mnogo vredela zaštita svetice u čije je postojanje čak i crkva sumnjala.
„Misliš li dugo da ostaneš na Montijaku?“
„Ne mislim, preopasno je za vas. Već vas i Lisjen može kompromitovati. Čim mu bude malo bolje, otići će.“
„Ali kuda će? Šta će raditi? Sada je invalid.“
Dominikanac je podigao glavu.
„Upravo sam o tome razmišljao kad si ušla.“
„Tetka Bernadet kaže da će ići s njim, ma kud pošao.“
„Samo nam još to treba. Moja draga sestra u partizanima.“
„Kako ti izgleda Kamij?“
„Nije tako loše. To je hrabra žena. Slažem se s Feliksom da će se izvući.“
„Ako bi Loran došao da je vidi, sigurna sam da bi se oporavila.“
„Vidi, vidi, zar nisi više zaljubljena u njega?“
Leino lice se zažarilo.
„To nema nikakve veze.“
„Nemoj više da misliš na njega, oženjen je, otac porodice i voli svoju ženu.“
Promena raspoloženja, odraženja na njenom licu, nije mu promakla.
„Vidim da si uvek jednako osetljiva na pridike. Ne brini, neću te opterećivati time, već hoću da te zaštitim od razočaranja. Neko ko se veoma zanima za tebe nedavno mi je pričao o tome.“
„Ko to?“
„Zar ne znaš?“
„Ne znam.“
„Fransoa Tavernije.“
Kako ga se nije setila? Ponovo je pocrvenela.
„Kažite mi, striče, kada ste razgovarali?“
„Pre oko dve nedelje, telefonom iz Bordoa.“
„Gde je tada bio?“
„U Parizu.“
„Što je zvao? Šta je rekao za mene? Nije mi odgovorio na pismo.“
„Tako si nestrpljiva. Mislio sam da ne možeš da ga smisliš.“
„Molim vas, striče.“
„Pričao je o sasvim običnim temama. Pitao me je šta je s tobom i s tvojom porodicom...“
„Je li to bilo sve?“
„Nije. Kazao je da će pokušati da dođe da te vidi posle Uskrsa.“
„Posle Uskrsa. Do tada još ima dosta vremena!“
„Ala si nestrpljiva! Sada je deseti april, a Uskrs je dvadeset petoga.“
Lea se osećala zbunjeno i uznemireno, i odlučila je da mu ne priča ništa o Matiji.
Čula se škripa točkova po šljunku na stazi, zatvaranje automobilskih vrata i glasovi nekih muškaraca.
„Brzo, vidi ko je. Ako je Gestapo, gotovi smo.“
Lea je požurila u hodnik i pogledala kroz prozor prema aleji. Ne, nije bilo moguće! Šta on radi ovde? Otvorila je prozor i, glumeći radost, povikala:
„Evo me, dolazim!“
Žurno se okrenula u dečju sobu.
„Nije Gestapo, ali ni ovo nije mnogo bolje.“
„Idem u Lisjenovu sobu“, kazao je Adrijen, ustajući.
Pre nego što je sišla, Lea je ušla kod Kamij i brzo joj objasnila šta se događa.
Dole je Rut već uvela posetioce u salon.
„Lea, kakvo zadovoljstvo da vas ponovo vidim, i to u ovom okruženju!“
„Rafaele!... Kakvo prijatno iznenađenje!“
„Draga!... Znao sam da ćete se obradovati starom prijatelju.“
Bes je ključao u njoj, ali se prisilila da se nasmeši. Nije nikako smela da pokaže strah. Jedan od trojice mladića koji su ga pratili posmatrao je portret njene majke, koji je naslikao Žak Emil Blanš. Kad se okrenuo, Lea je zabila nokte u dlanove. Trudila se da savlada strah.
Mladić koji se okrenuo ka njoj bio je isti onaj koga je zapazila u Kadijaku i Sen Makeru. Nerado mu se približila.
„Dobar dan, gospodine, jeste li iz kraja? Imam utisak da smo se već sreli.“
Momak je prihvatio loptu.
„Moguće je, gospođice, baka i deda su mi iz Langona.“
„Onda mora biti da sam vas tamo videla, u opštini ili nekog dana na pijaci. Kako se zovete?“
„Moris Fijo.“
Lea se okrenula ka Rafaelu i uzela ga pod ruku, pa ga je odvela u vrt.
„Dođite da vam pokažem Montijak. Za to vreme ćete mi ispričati kojim ste dobrom došli.“
„Znate da sam imao nekih malih teškoća sa osobama koje poznajete. Morao sam da odem jer je pariski vazduh postao nezdrav za mene. Setio sam se prijatnih časova koje sam u junu 1940. godine proveo u Bordou, veza s lokalnom štampom i činjenice da Španija nije predaleko. Ukratko, pomislio sam: zašto da ne odem u Bordo? Moram vam priznati da do juče nisam mislio na vas. Bio sam sa ovim šarmantnim momcima na čašici pića pre večere kod Regenta, kad se pojavio jedan od njihovih prijatelja. U razgovoru sam čuo vaše ime. Pitao sam je li reč o imanju porodice Delmas i odgovorili su potvrdno. Tako sam saznao da je mladić vaš drug iz detinjstva i da ste na Montijaku. Izrazio sam želju da vas vidim, a vaš je prijatelj predložio da me dovede. Eto kako sam došao.“
„Došli ste s Matijom?“
„Jesam, a on je otišao da pozdravi roditelje. Ne smeta vam što sam prihvatio njegov poziv?“
„Ni najmanje mi ne smeta. Mislim da treba da mu zahvalim što sam imala zadovoljstvo...“
„Kako je ovo divno mesto, draga moja. Da ovde živim, ne bih poželeo da ga napustim. Kakav mir!... Kakav sklad zemlje i neba! Osećam da bih ovde mogao da napišem remek-delo.“
Nalakćen na ogradu terase, Rafael Mal je posmatrao prostranstvo predela u kome su dominirali svetli i tamni redovi vinograda.
„Reklo bi se da je u pitanju crtež olovkom, tako je sve pravilno i čisto.“
„Došli ste prerano. Kroz dve do tri nedelje vinova loza će biti srebrna, a zatim će postati svetlozelena, pa će procvetati... Gle, evo i Lore. Rafaele, predstavljam vam svoju sestricu Loru.“
„Dobar dan, gospođice, sad sam upoznao sve gracije s Montijaka.“
Lora je prasnula u smeh, što je naljutilo Leu.
„Kamij je s Matijom. Zamolila sam Fajara da otvori podrume, da naši gosti probaju vino.“
„Dobro si uradila. Dođite da probate čuveni Šato Montijak“, kazala je veselo, nastojeći da zabašuri nemir koji ju je spopao čim je čula Matijino ime.
Tako su se sve troje vratili.
Ona trojica mladića išla su za njima bez reči. U podrumu su zatekli Kamij, Matiju i njegovog oca. Lea je poljubila Matiju, kao da se između njih ništa nije desilo, praveći se da ne primećuje kako mu se vilica steže.
„Preterao si, mogao si i ranije doći da nas posetiš.“
„Lea je u pravu“, rekla je Kamij. „Želim da vam zahvalim što ste se zalagali za moje oslobođenje.“
„Nisam za to zaslužan, malo sam mogao da učinim.“
„Nemojte to govoriti, možda bih još uvek bila tamo.“
„Otišli ste u času kad su počeli da sređuju logor. Sada tamo ima i tuševa“, kazao je jedan od njegovih prijatelja.
„Vrlo zanimljivo“, suvo je rekla Lea. „Šta je s frizerskim salonom i bioskopom?“
Mladić je pocrveneo, dok su se njegovi drugovi smejuljili. Rafael je promenio temu:
„Dakle, deco, da probamo to vino.“
Fajar se vratio s čašama, spustio ih na dasku pokrivenu belim papirom i ceremonijalno im nasuo vino.
„Ovo je iz berbe od pre dve godine, ali ćete mi reći kako vam izgleda.“
„Ovo je stiglo i do Pariza!“, ispalila je Lea.
Fajar nije reagovao.
Kad su svi bili posluženi, u tišini prinese čaše usnama.
Već su treći put kušali vino kad je Lea prišla Matiji i kazala mu:
„Hajde da izađemo. Hoću nešto da ti kažem.“
Posle podrumske svežine i vinskog mirisa koji je natopio zemljani pod i zidove, blagi miris prvih jorgovana napolju izazvao je u Lei želju da potrči.
Jurnula je, a Matija je potrčao za njom. Naglo se zaustavila i okrenula se, sva zadihana, pa ga je upitala:
„Mislila sam da si se vratio u Nemačku?“
„Predomislio sam se. Ovde mi je bolje.“
„Što si mi doveo Mala i prijatelje? Ne želim više da te vidim.“
„Mislio sam da ćeš se obradovati. Izgledalo je da te vrlo dobro poznaje.“
Lea je slegnula ramenima.
„A ostali? Zar me i oni poznaju?“
„Oni su imali auto, pa su predložili da nas dovezu.“
„Nisu mnogo simpatični.“
„Utoliko gore. Meni odgovaraju. U tvom je interesu da se i ti tako ponašaš.“
„Šta radiš s njima?“
„Radimo zajedno.“
Šta li je pa to značilo? Ako je istina ono čega se plašila, Matija nije mogao da „radi“ s njima, kao što je kazao. Nije smela da dopusti da je obuzme panika, trebalo je da deluje mirno i bezbrižno, jer su Adrijenov i Lisjenov život zavisili od toga. Ko zna da Rafael nije dogovorio s Gestapoom iz Pariza da pokuša da uđe u trag Sari? Uzela ga je pod ruku i najprirodnijim tonom, uz osmeh, upitala:
„Pričaj mi. Šta to radiš?“
Sav se ukočio, kao da ga je i sama pomisao uplašila. Okrenuo je glavu pred njenim nedužnim pogledom.
„Razne stvari.“
„Zbog tebe samog se nadam da to nisu iste stvari koje radi Rafael. Bilo bi mi mrsko da te hapse zbog crne berze“, kazala je sa osmehom.
„Ne brini za mene. Nema nikakve sličnosti između ’tetkice’ kao što je tvoj prijatelj i mene. Ja sam posrednik između bordeleških vinogradara i trgovaca vinom u Minhenu, Berlinu i Hamburgu. Znaš kako Nemci vole naša vina. Pored toga, većina viših nemačkih oficira, koji su sada u Žirondi, bili su i pre rata umešani u poslove s velikim preduzetnicima. Ja sam neka vrsta posrednika između malih proizvođača i nemačkih trgovaca.“
„Pa kako ti ide?“
„Veoma dobro. Poslovi su ipak poslovi, a ljudi i dalje piju dobra vina, bio rat ili ne.“
„Zabranjujem ti, Matija, da prodaš makar i jednu jedinu bocu vina s Montijaka, bilo kada!“
Lea nije bila u stanju da se uzdrži. Te reči su jasno odjeknule. Stajali su licem u lice, neprijateljski raspoloženi. Bledi u licu, posmatrali su se kao dve mačke spremne za skok.
Bože dragi! Kako je ta devojka bila lepa, onako besna na njega, raširenih nozdrva i uzburkanih grudi. Bio je neodlučan između želje da je udari i potrebe da je uzme u naručje.
„Kad se budemo venčali, prodavaču vino kome hoću.“
Rafael je izašao iz podruma i mahao im je. Pri tom je glasno vikao, ljuljajući se:
„Lea, vino je prava divota! Moram da prestanem da ga pijem ili ću se naljoskati.“
Dragi Rafael! Mogla je da ga zagrli zbog toga. Prišao im je.
„Ne verujem vam, treba vam malo više da se napijete.“
„Nije sasvim tako, draga moja. Ostario sam! Evo vam primera: pre rata sam mogao da pojedem ma šta, puf, kao da ništa nije bilo. Sada mi svaka jača hrana ili dobro začinjen obrok dodaju suvišne kilograme. Pogledajte mi struk!... To nazivaju ljubavnim jastučićima, ali ipak!... Teško je pomiriti se s tim da više nemate mladalački stas.“
Lea nije mogla da se ne nasmeje kada je skinuo sako da pokaže višak kilograma oko struka.
„Samo se vi smejte, videćete već... Sada se ponosite čvrstim grudima, ravnim stomakom i lepom zadnjicom! No sačekajte koju godinu i troje do četvoro dece... pa ćemo ponovo pričati o tome.“
„Pa ne želite da vas žalim što imate višak kilograma kada većina Francuza steže kaiš! Učinite kao i oni, i jedite repu.“
„Fuj! Zar želite da umrem?“
Kakav čudak! Lea je, izgleda, zaboravila ko je Rafael Mal.
„Čak i pred streljačkim vodom biste zbijali šale i uspeli biste da me nasmejete.“
Oči Rafaela Mala dobile su neki blaži i tužniji izraz.
„Niste mi mogli dati lepši kompliment: smejati se i zasmejavati ljude pod pretnjom smrti. Obećavam vam da ću se toga setiti, mala moja.“
Zatim je povratio svoju uobičajenu veselost i odvukao je dalje, uz pitanje:
„Imate li vesti o našem prijatelju Tavernijeu? Taj me čovek veoma zanima. Neki misle da je veliki prijatelj Nemaca, neki da radi za one u Londonu. Šta vi mislite o tome?“
„Ama uozbiljite se! Poslednji put kada sam ga videla, Fransoa Tavernije je bio u Parizu, a posle toga je načisto nestao. Ovde sam potpuno van svih događaja i imam suviše posla da bih se zanimala za tog pustolova. Šta vam je?... Pustite me!“
„Nemojte misliti da sam imbecil, draga, jer to nije tačno. Zar mislite da nisam video da je zaljubljen u vas i da vaši odnosi nisu platonski?“
„Ne znam o čemu govorite.“
„Zar mislite da sam zaboravio kako me je udesio?“
„Možda vam je zapravo spasao život.“
„Možda i jeste, ali ne volim kada se prema meni tako ponašaju.“
„Dobro, Rafaele, ne budite tako zlovoljni.“
Nisu ni primetili da su se udaljili od kuće i da između redova vinove loze hodaju putem za Belvi. Niko od ostalih nije pošao za njima.
Mal se osvrnuo, pogledao oko sebe, i odjednom je delovao staro i tužno.
„Mora biti da je divno živeti ovde! Kako mi ovo mesto deluje kao izvor nadahnuća! Nikada neću imati tako nešto, i nikada neću spoznati tu sreću: da bih pisao, potrebne su mi sile zla, koje me odvajaju od mog pravog bića, od stvaralačkih napora. Napor koji ulažem ne vodi nikuda. Sve što mislim da je produktivno pokaže se kao sterilno. Nažalost! Nedostaje mi pravi polet da bih zbilja bio veliki pisac. Pisci su najvećim delom entuzijasti koji služe nezainteresovanima. Pričaju šta žele, a pišu kako jeste...“
Kakvo je samo očajanje izbijalo iz tog čoveka, koji je delovao podmuklo, nečasno i beskrupulozno! Svaki put kad je tako govorio, shvatala je koliko pati što nije veliki pisac, o čemu je uvek sanjao. Lea oseti da je obuzima nesavladiva razneženost.
„Pogledajte ova polja i šume! Čovek u jednom trenutku samo nestane, a zemlja je tu i dalje, kao da se ništa nije desilo. Čovekova beskorisnost mi izgleda očita u odnosu na beskonačnost. Beskoristan i prosečan. Jednog dana ću, možda, napisati Elegiju o mediokritetu, o tome sam vam već možda pričao. Provodim vreme pričajući o knjigama koje nisam napisao. To je zgodna tema, zar ne? Možda ću napraviti antologiju ljudskih grešaka. To je neiscrpna tema. No ljudska slava je u tome da se spozna strahota lepote... To je jedan od razloga što nisam u stanju da verujem u dobrog Boga, koji je pažljiv i koji nas o svemu poučava. Sebi sam govorio: da je Bog sve to, ne bi dozvolio da ja uopšte postojim, ni da budem takav kakav sam. Osećam ponekad da sam se sav naduo od suza koje moje oči nisu isplakale, i ne znam kako da ih se oslobodim.“
Zaplakao je pričajući o tome, a taj je prizor bio sasvim nesnosan.
„Prezirete me, zar ne? Potpuno ste u pravu. Nikada me nećete prezirati onoliko koliko ja sam sebe prezirem... Više volim i vaš prezir od vašeg saosećanja. Mrzim neizmernu slabost saosećanja... Hajde da se vratimo, naši će se prijatelji pitati šta to muvamo.“
„Što ste zapravo došli, Rafaele?“
Pre no što je odgovorio, obrisao je oči maramicom.
„Kazao sam vam već. Želeo sam da vas vidim.“
„Imali ste i neki drugi razlog.“
„Možda i jesam, znate. Šta se desilo s našom prijateljicom Sarom?“
Lea se ukočila.
„Ne!... Nemojte me pogrešno razumeti, nisam došao da skupljam obaveštenja, samo sam hteo da vas pitam znate li nešto o njoj, veoma mi je draga.“
„Ne znam ništa o njoj.“
„Nadajmo se da se izvukla. Jeste li sigurni u vašeg prijatelja Matiju Fajara?“
Tu smo, pomislila je.
„Ništa više nego u vas.“
„U pravu ste“, kazao je ne trepnuvši. „Njegovi prijatelji su ubeđeni da radite za pokret otpora. Ja sam im kazao suprotno. Ne verujem da su mi poverovali.“
„Što mi sve to pričate?“
„Zato što vas volim i bilo bi mi krivo da vam se nešto desi.“
Jednostavnost te izjave imala je prizvuk iskrenosti. Lea ga je uhvatila pod ruku.
„Rafaele, sve je sada tako komplikovano. Sama sam ovde, razapeta između bolesne Kamij, tetke koja kuka, sestre koja se dosađuje, Fajarovih koji traže priliku, samo na Rut mogu da računam.“
„Imate porodicu i u Bordou.“
„Sa njima želim da imam što manje posla.“
„A vaš stric, sveštenik?“
„Vi sigurno znate da je nestao i da ga Gestapo traži.“
„Tačno, zaboravio sam!... Oprostite što to kažem, ali učinilo mi se da sam ga video neposredno posle dolaska u Bordo, mada se mnogo promenio, a i bez mantije...“
„Jeste li ga već znali kada smo prvi put pričali o njemu?“
„Prisustvovao sam njegovim prazničnim propovedima u Notr-Damu. Veoma mi se dopalo kako je govorio o milosti božjoj i o posvećenosti Bogorodici. Tada sam poželeo da se upoznam s njim, ali nisam to uradio. Posle mi je bilo veoma žao.“
„Znači on vas ne poznaje?“
„Ne.“
„Šteta, zanimao bi ga čovek kao vi.“
„Ko zna, možda ćemo se jednog dana sresti... Život je postao tako čudan.“
„Mnogo ga volim i veoma mi nedostaje. Nisam ga videla od očeve sahrane.“
„U Bordou sam čuo o toj sahrani. Čudno je da Gestapo nije uhapsio muža vaše prijateljice.“
„To je zasluga mog strica Lika.“
„Tačno je da položaj advokata Delmasa i brak njegove ćerke s višim nemačkim oficirom, kao i budući brak vaše sestre s komandantom Kramerom, stvaraju veze o kojima i okupator mora da vodi računa.“
„Ja ih se, ipak, stidim.“
„To ne treba ponavljati pred radoznalim ušima.“
„Što ćete vi odmah uraditi, pretpostavljam.“
„Draga prijateljice, uvek ste tako nepoverljivi prema meni. Zna te da delam samo iz interesa. Kakav bih imao interes da nekome pričam o tome ko je vama drag? Svi to znaju. Drugo bi bilo da, recimo, krijete Engleze ili članove pokreta otpora, ali to nije slučaj. To nije slučaj, zar ne?“
Lea je prasnula u smeh.
„Vi ste poslednji kome bih to kazala.“
„I bili biste u pravu.“
Vratili su se ruku pod ruku, smejući se, natrag u dvorište, gde su sedeli Kamij, Lora, Matija i ona trojica mladića.
„O, eto vas“, kazao je jedan od njih. „Upravo smo se pitali šta je s vama. Moramo da pođemo, čekaju nas.“
„Pa da, gde mi je bila glava! Potpuno sam zaboravio... Lea, hvala što ste nas tako lepo primili. Ako dođete u Bordo, ne zaboravite da me posetite. Odseo sam u Mažestiku, u Ulici Espri de Loa. Vrlo je prijatan i pun lepog starinskog nameštaja.“
„Hoćete li dugo biti u Bordou?“
„To zavisi od toga hoću li uspeti da objavim svoje članke u Maloj Žirondi ili u Fransu. Ako ne budem uspeo...“
„Onda?“
Rafael Mal nije odgovorio. Poljubio je ruku Kamij, a Loru je poljubio u oba obraza. Mladići su se uljudno pozdravili, a sve tri žene su izljubile Matiju.
Te noći Adrijen Delmas je otišao s Montijaka, pošto je Lei pokazao da je oružje sakriveno u jednoj od kapelica na verdeleškoj Kalvariji; bila je sedma po redu i trebalo je pomeriti rasklimanu ploču s desne strane ulaza.
„Nemoj ga uzimati ako to ne bude sasvim neophodno. Tamo je deset pušaka i dvadeset pištolja, i treba da znaš kako se upotrebljavaju.“
„Nadam se da to znam.“
„Odlično! Tamo su i granate i mitraljez, što ne treba da diraš.“
„Kada ćeš se vratiti?“
„Kada mi Feliks bude javio da bez straha možemo prevesti Lisjena. Čekajući to, budi dvostruko oprezna. Ova današnja poseta je veoma zabrinjavajuća, mada je neprijatelj uvek tu.“
„Neprijatelj?“
„Da, otac Fajar. On zna svaki kutak imanja i muva se svuda a da ga niko i ne zapaža, jer je postao deo okruženja. Što se tiče one trojice momaka koji su došli s Matijom, oni su nam dobro poznati. Jedan od njih je osuđen na smrt i biće verovatno uskoro likvidiran.“
„Šta je učinio?“
„Potkazivanja, krađe, silovanja, mučenja i ubistva svake vrste. Znam da je svojom rukom ubio jednog Jevrejina da bi ga pokrao. Tog je nesrećnika znao od detinjstva.“
„Pričaš o njemu kao da ga i sam znaš...“
„Majka mu je radila kod jednog od mojih prijatelja, lekara u Buskatu. Kako dečko nije imao oca, njime se pozabavio moj prijatelj. No imao je samo muke s njim... Čim su došli Nemci, ponudio je svoje usluge njihovoj komandi u Ulici Šapo-Ruž, i tako počeo da dobija dobru platu. Bio je neka vrsta telohranitelja, a onda je napredovao, zajedno sa svojim poslodavcima. Koristili su ga Poanso, Doze i Luter... A posebno je bio delotvoran u noći između 19. i 20. oktobra, u operaciji hapšenja sedamdeset troje Jevreja, koja je imala za cilj ’čišćenje oblasti od prisustva jevrejskih stranaca’. Uz pomoć policije učestvovao je u tom hapšenju muškaraca, žena i dece, od kojih je najveći deo bio deportovan. Naročito je dobro zaradio od ubistva starca kod koga je njegova majka radila. To je uspešno izveo... Toliko uspešno da mu je komandant Luter lično čestitao u svojoj lepoj kući u Aveniji Medok broj 224, kasnije Aveniji maršala Petena. Ta kuća je tačno naspram broja 197, gde se Kamij upoznala s njihovim metodama. Taj dripac je imao hrabrosti da posle toga dođe do majke i da se ruga nesrećnicima koje je izvukao iz kreveta... Moj prijatelj ga je umalo ubio kao divlju zver. Sav lud od besa, zadovoljio se da ga izbaci udarcima noge u zadnjicu. Čim se našao napolju, taj balavac je počeo da preti da će ga ubiti. Savetovao sam prijatelju da ode iz Bordoa, ali je odbio, tvrdeći da mu je tu mesto... Kod njega sam sreo šefa francuskog pokreta otpora, koji je, čudnim sticajem okolnosti, bio smešten stotinak metara od sedišta Gestapoa. Buskat je kao vrteška, na kojoj se smenjuju ljudi iz policije i pokreta otpora...“
„Ko je to od one trojice?“
„To je Moris Fijo.“
„Ne mogu da verujem. Kad ga pogledaš, ne deluje kao divljak.“
„Zbog toga i jeste opasan: deluje kao pristojan mladić i prilično je zgodan.“
„Zna li Matija sve to?“
„Ne zna. On je tek regrutovan, nemaju poverenja u njega. Neće mu verovati dok se ne dokaže.“
„Šta ti to znači?“
„To znači da treba da prijavi, muči ili ubije nekoga. Već je počeo... Još koja nedelja, i postaće prava bitanga. I to nepopravljiva.“
„Kako si se promenio, striče Adrijene!... Nekada si mi govorio da se pomolim... Da čak i kod zlih ljudi postoji neki nedužni deo sklon sanjarenju, dok sada... Čovek bi pomislio da ne veruješ ni u šta, čak ni u Boga.“
Svaka njena reč je delovala kao udarac nožem u bolnu dominikančevu dušu. Okrenuo je glavu od bratanice, proverio oružje, natukao do obrva baskijsku beretku, uzeo mali kartonski kofer s rubljem, knjigama i nešto hrane, i zaputio se ka vratima.
Lea je tada uradila nešto što se ne bi očekivalo od onoga ko je prestao da veruje: pala je stricu pred noge i kazala mu:
„Blagoslovi me.“
Adrijen je nakratko oklevao, a zatim je to i učinio. Kada su mu se prsti skupili u znaku krsta nad glavom dragog mu deteta, osetio je da ga obuzima mir. Pridigao je Leu i poljubio je.
„Hvala ti“, prošaputao je i nestao u noći.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:37 pm



POGLAVLJE 18.


„Pozvala sam Morisa Fijoa na ručak.“
Lei je od čuda ispao lonac iz ruku.
„Uh, što si nespretna!“, povikala je Lora. „Sve to fino mleko se prosulo.“
Nekoliko šamara joj je zabacio glavu unatrag. U plavim očima najmlađe sestre Delmas pojavile su se suze i, više iznenađeno nego ljutito, ona reče sestri:
„Šta te je spopalo?... Luda si. Baš me je zabolelo.“
„I nastaviću, sve dok ne otkažeš taj ručak.“
„Imam pravo da zovem koga hoću.“
„Nemaš!“
„A što? Nisi vlasnica Montijaka, koliko ja znam.“
„Znaš li koje Moris Fijo?“
„Znam da smo mislili da nas nadzire, zbog svih priča o pokretu otpora. To, međutim, nije bilo zbog toga.“
„Šta time misliš?“
Lora je spustila glavu, obrisala oči i protrljala obraze na kojima se videlo svih deset Leinih prstiju.
„On je zapravo pratio mene.“
„Tebe?“
„Da, mene!... Misliš da se samo ti dopadaš momcima. Nisam ni ja više mala devojčica od pre rata. Porasla sam.“
„Samo mirno. Da se dopadaš momcima, u to ne sumnjam. Ipak se nadam da nisi poverovala u to što ti je taj tip pričao?... Jesi li ga ponovo srela?“
„Jesam, jutros u Langonu. Šarmantan je, zabavan i lepo vaspitan. Na raspustu je kod bake i dede... Vraća se u Bordo posle Uskrsa. Mora da radi da bi pomogao majci.“
Lea je podigla oči ka nebu.
„To je tako dirljivo!! A šta radi taj dobri mladić?“
„Ne znam... Nisam najbolje razumela... Bavi se nekim poslovima.“
„Poslovima! To je zgodna reč, sve može da pokrije. Kazaću ti kakvim se poslovima bavi momak koji ti je prirastao za srce: radi za Gestapo.“
„Ne verujem ti!“
„Ni ja nisam mogla da verujem... To mi je kazao stric Adrijen. Mučio je i ubio mnoge ljude. Pozivajući ga ovamo, pala si u klopku i dovela nas sve u opasnost. Jesi li mislila na Lisjena?... Šta bi se desilo da ga pronađu?“
Na bledom Lorinom licu isticali su se samo tragovi prstiju. Stajala je uspravno, naslonjena na štednjak, opuštenih ruku, suviše potresena da bi primetila da su joj suze obilno natopile belu košulju... Lea se ražalila i spustila joj ruku na rame. Taj gest je pretvorio Lorin plač u detinje jecaje.
„Nisam znala!“
„Lora, Lea, šta se desilo?“, pitala je Kamij, ulazeći.
„Ova mala glupača je pozvala Morisa Fijoa sutra na ručak.“
„O bože moj!“
Narednih nekoliko trenutaka čulo se samo Lorino jecanje i kucanje sata. Kamij se prva pribrala.
„Ne vredi sada žaliti. Treba naći neko rešenje.“
„Kazala sam joj da otkaže.“
„To nikako ne treba učiniti! Biće još sumnjičaviji kad vidi da smo nepoverljive prema njemu. Naprotiv, treba se držati tog dogovora. Na nama je da ga ubedimo da se prevario u nama.“
„Zaboravljaš na Lisjena.“
„Ne. Upravo na njega i mislim. Moraće otići odavde.“
„Nije ni približno ozdravio.“
„Znam to.“
„Pa onda?“
„Dođi, nešto mi je palo na um. Lora, sutra se treba praviti da nije ništa ni bilo i da si uvek mislila da je pristojan mladić“, kazala je Kamij, odvlačeći Leu.
„Dobro“, promucala je ojađena devojka.
* * *

Dve mlade žene izašle su na severnoj strani kuće.
„Hajde da napravimo nekoliko koraka kroz vinograde. Tu smo bar sigurne da nas niko ne sluša.“
Hodale su u tišini, Kamij oslonjena na Leinu ruku.
Aprilsko sunce je obasjavalo polja veselom svetlošću koja je vinogradu, Sidonijinoj kući i tek ozelenelom drveću na Kalvariji davala reljefni izgled i stvarala utisak da je dosta ispružiti ruku pa da se sve to dotakne.
„Kako se takav mir oseća na zemlji, a ne deluje na ljude?“, rekla je Kamij usporavajući korak.
„Šta si smislila?“
„Da sakrijemo Lisjena kod Sidonije.“
„Na njenom tavanu?“
„Da. U nju možemo imati poverenja, mrzi Nemce.“
„Previše je blizu Montijaka.“
„Tako je. Neće im pasti na pamet da je neko sakriven tako blizu.“
Lea je razmišljala.
„Možda si u pravu. Da je reč o nekome drugom, a ne o Sidoniji, kazala bih da mržnja prema Nemcima nije dovoljan razlog da imamo poverenja u nju. Ali pošto je reč o Sidoniji...“
„Hajdemo do nje. Kod kuće je, dim se vije iz dimnjaka.“
Iz Sidonijine kuće videla se cela okolina, a za nekih vedrih dana, govorila je starica, video se ceo predeo, sve do mora.
Kao i obično, radosno je dočekala gošće i ponudila im neizbežnu čašicu likera od crne ribizle, koji je sama pravila i koji se nije smeo odbiti.
„Eh! Gospođo Kamij! Lepo je videti vas na nogama. Ti si, Lea, nešto turobna. Jesi li ti bila bolesna, kad je doktor Blanšar dva puta dolazio na Montijak?“
Sa praga ispred njenih vrata se videlo sve što se dešava na imanju, gde je tako dugo služila.
„Ne, Sidonija, to je bilo zbog Lisjena.“
„Jadnik mali! Mislila sam da je u partizanima?“
„Bio je vrlo teško ranjen. Sad je bolje, ali ne može ostati na Montijaku, preopasno je za njega. Suviše je slab da bi se vratio u šumu. Došle smo da te pitamo hoćeš li da ga kriješ nekoliko dana na svom tavanu.“
„To nije trebalo ni da pitate.“
„No to bi moglo biti gadno za tebe ako Nemci saznaju.“
„Tp nije važno. Kada ćete ga dovesti?“
„Noćas.“
„Dobro. Ko će znati za to?“
„Ako budemo mogli da zaobiđemo njegovu majku, onda samo nas tri.“
„Može li da hoda?“
„Mislim da može, ali treba proći ispod čempresa, gde je put lošiji.“
„Sačekaću vas. Biću kod trećeg reda loze, gledano od povrtnjaka.“
Lea je popila liker i ljubeći je kazala:
„Hvala ti, Sidonija.“
„Nema na čemu, mala... Ne misliš valjda da bih pustila te prljave Švabe da se dočepaju deteta s gospodin-Pjerovog imanja?“
U povrtaku su Lea i Kamij jedva izmenjale koju reč. Kad su stigle do kuće, Kamij je rekla:
„Nećemo Lori kazati ni reči o našoj poseti.“
„Zar misliš da bi ona kazala da krijemo Lisjena?“
„Nemam poverenja u zaljubljene devojke.“
Lea ju je gledala ne shvatajući.
„Zar misliš?...“
„Treba sve uzeti u obzir. Lori je dosadno. Prijatelji su joj u Bordou. Naravno da nije neosetljiva na udvaranje tog momka.“
„Pa on je samo koristi!“
„Verovatno, na nama je da je u to uverimo... Pričaću s njom.“
Noć je bila vrlo mračna, a vlažan vetrić duvao je Landom. Tri mračna obrisa su hodala alejom čempresa.
„Možeš li? Nije ti suviše teško, dušo?“, šaputao je jedan brižni glas.
„Nije, mama... idem nekako.“
„Ćutite! Kao da neko dolazi.“
Zvuk koraka i kamenčića koji su se kotrljali pod nogama čuo se s puta kraj vinograda, s druge strane u odnosu na stazu kojom su išli.
Svi su se ukočili u mestu.
„Brzo, sagnite se!“
Odmereni i mirni koraci su se polako udaljavali.
„Lisjene, Lea, ko je to bio?“
„Fajar. On ponekad tako šeta da vidi je li sve u redu. No to mi se ne sviđa.“
„Što ne vodi psa sa sobom?“, tiho je pitao Lisjen.
„Da... To je zbilja čudno. Možda zato što pas pravi veliku buku jureći kroz živu ogradu.“
„Ne budite tako bučni. Čuće nas.“
Nekoliko trenutaka su stajali sasvim mirno, a onda su ušli u vinograd.
„A, evo vas! Već sam počela da brinem. Gospođo Bernadet!... Nije trebalo da i vi dolazite.“
„Ne brinite, umeću da ćutim.“
„Razumem ja to, gospođo Bernadet, razumem...“
„Požurimo, umorio sam se“, kazao je Lisjen, polako hodajući uz pomoć majke i rođake.
Opet su ćuteći hodali.
„Sidonija, mnogo vam hvala što ćete sakriti mog sina kod vas.“
„Pa to je normalno, gospođo Bernadet. Obavestila sam doktora Blanšara da je Lisjen na Belviju. Sutra ujutru će navratiti da se pozabavi mojim reumatizmom.“
„O bože!“, uzviknula je tiho Bernadet Bušardo.
Lisjen samo što nije pao.
„Jesi li se povredio, maleni?“
„Nisam, mama... Nisam. Ali me malo bole ruke, to je sve.“
„Skoro smo stigli.“
* * *

Na stolu u skromnoj trpezariji Sidonijine kuće bilo je postavljeno jelo, na koje su vatra iz ognjišta i jedna upaljena sveca bacale skromno svetio. Malo okrepljen vinom, Lisjen se pridigao.
„Mama, sad moraš otići i obećati da nećeš dolaziti ovamo ako ti doktor Blanšar ili Sidonija drugačije ne jave.“
„Ali, maleni moj...“
„Mama, ako me uhvate, mučiće me i odaću drugove... Već sam toliko prepatio, i još patim, da ne bih podneo nove patnje. Shvataš li?“
Bernadet Bušardo je pognute glave plakala i u rukama gužvala vlažnu maramicu.
„Uradiću kako hoćeš.“
„Hvala. Znao sam da mogu računati na tebe“, kazao je, podižući ruke umotane u debele bele zavoje.
„Ne brinite, gospođo Bernadet, brinuću o njemu kao da je moje dete.“
„Treba li da ti pomognemo da ga odvedemo na tavan?“, pitala je Lea.
„Ne treba, hvala. Do viđenja, Lea, brini se o sebi.“
„Do viđenja, Lisjene“, kazala je ljubeći ga.
Napolju je počela sitna kišica. Bilo je vrlo mračno, i dve žene su krivile noge po neravnom tlu. Do Montijaka nisu progovorile ni reči. U tišini su se izljubile u dnu stepeništa koje je vodilo u sobe. Kao da na leđima vuče neki težak teret, Bernadet Bušardo se s mukom popela uz stepenice.
Lea je zaključala vrata i gurnula rezu. U salonu je proverila jesu li prozori dobro zatvoreni. Ovi uobičajeni postupci, izvedeni u tami, naveli su je da se osmehne: svake večeri radi isto što i njen otac: proverava jesu li vrata i prozori dobro zatvoreni. Nije vredelo da ide u radnu sobu, bila je tamo pre no što su otišli do Belvija. Ali!... Gle, zaboravila je da ugasi malu lampu.
„O!“
Udobno smešteni uz ognjište, sa one strane gde je još plamsala vatra na izdisaju, Kamij i Fransoa Tavernije mirno su sedeli jedno naspram drugog.
Lea se skamenila na vratima.
Jednim skokom je stigao do nje i zagrlio je tako jako da ju je zabolelo. Bio je tu... došao je.... više se nije plašila, on će je štititi...
„Dobro, ostavljam vas. Videćete da se Lea raduje vašem ponov nom susretu“, kazala je Kamij, ustajući.
Držeći Leu privijenu uz sebe, Fransoa je mladoj ženi uzeo ruku i poljubio je.
„Hvala što ste mi pravili društvo, gospođo D’Aržila, i pored toga što ste umorni.“
„Rut vas je smestila u sobu s pticama. Lea će vam je pokazati. Laku noć.“
Proždirali su se pogledom ne verujući da se toliko raduju što se ponovo vide. Svojom krupnom šakom ispitivao je obrise njenog lica i usana. Lea ga je pustila da to radi, osećajući pohotu koju su ti nežni pokreti budili. Onda su im se usne spojile. Žestok poljubac naveo ih je da zadrhte. Njegove ruke, lepe i veste, svlačile su joj odeću... Milovala mu je potiljak dok joj je skidao čarape. Naslonila mu se na rame, prepuštajući mu stopala. Uskoro je bila gola, i divno je izgledala. Telo su joj osvetljavali poslednji plamenovi vatre, pod kojima je, uprkos svojoj vitkosti, izgledala divlje snažno, kao sila koja, uz svu krhkost, deluje neuništivo. Sklupčan kod njenih nogu, podignutog lica, posmatrao ju je, očaran. Lea ga je povukla da ustane i polako ga skidala. Njeni nestrpljivi prsti delovali su nespretno. S blagim osmehom ih je odgurnuo i uskoro je stajao pred njom nag, nimalo zbunjen zbog uzdignutog uda. Podigao ju je i poneo na staro kanabe, gde ju je, kada je bila mala, otac često tešio u njenim jadima. Dodir sa starom kožnom presvlakom i njen miris preneli su je za trenutak u detinjstvo. Iza sklopljenih kapaka, videla je očev lik. Naglo je otvorila oči. Nagnut nad njom, Fransoa ju je šapatom zvao.
„Dođi!“, kazala je.
Dugo su vodili ljubav, želja im se stalno obnavljala. Tek u zoru, iznureni i bolnih udova, utonuli su u kratak san.
Prvo jutarnje svetio ih je probudilo.
Obukli su se žurno i smejući se.
Lea je odgurala Fransou u sobu s pticama, koju su davali prijateljima kad dođu u posetu, i zatvorila vrata. Ponovo su žurno zbacili odeću i bacili se u postelju, pod veliki jorgan od satineta, boje starog zlata. Stisnuti jedno uz drugo, odmah su ponovo zaspali.
„Lea, Lea, budi se... Ama gde je ona?“
Lora je zalupala na druga vrata.
„Izvini, Kamij, jesi li videla Leu? Već je skoro podne. Moris će doći na vreme.“
„Dobro jutro, Lora. Ne, nisam je još videla. Mora da je u bašti ili u povrtnjaku.“
„Nije, bila sam već tamo. Verovatno nije daleko, bicikl joj je tu... Da nije kod prijatelja koji je sinoć stigao?... Zar ti nije čudno što ti ljudi stižu bez najave, usred noći?“
„Gospodin Tavernije je uvek bio originalan...“
„O, izvini, zaboravila sam na jaja u pećnici!“
Čim je otišla, Kamij je pokucala na vrata sobe s pticama.
„Gospodine Tavernije, budite se, podne je!“
„Hvala, gospođo D’Aržila, ustajem.... Ljubavi, budi se.“
Lea je otvorila jedno oko i protegnula se.
„Tako mi se spava...“
„Draga, treba ustati... Podne je.“
Uspravila se u jednom skoku.
„Brzo, brzo, nema ni časa za gubljenje. Lorin gost će stići.“
„Malo će sačekati.“
„A ne, više bih volela da on ne čeka. A vi?... Ne možete ostati ovde.“
„A što? Zar me se stidiš?“, pitao je bacajući je na krevet.
„Ne, ne ludirajte se. Važno je. Gde mi je suknja?... Našla sam samo jednu čarapu... a cipele... Pomozite mi.“
„Evo, ovo sam našao.“
Istrgla mu je kombinezon iz ruku.
„Brzo se obucite, idem da se presvučeni pa ću doći.“
Pokušao je da je zgrabi, ali mu se brzo izmakla.
Kad se vratila u sobu u kratkoj vunenoj plavoj haljini - koja je pripadala njenoj majci i koju je Rut prekrojila - kose skupljene na potiljku, Fransoa je bio obrijan i upravo je vezivao kravatu.
„Ala si lepa!“
Navukao je sako.
„Ala ste elegantni!... Čovek bi pomislio da se odevate u Londonu.“
„Ja ne bih toliko provocirao. Ipak ima sjajnih krojača u Parizu, samo ako imate novca... Kažite mi nešto o tom gostu zbog koga ste se tako uzbudili.“
Lea mu je ukratko ispričala šta je saznala od strica i sve što je čula o bandi Morisa Fijoa. Pričala mu je i o Matiji, i o poseti Rafaela Mala.
„Zar je taj još živ?“, pitao je Fransoa.
„On je sve življi... No taj Moris Fijo, Lorin gost, gori je od svih. Zato mislim da je možda bolje da se ne sretnete. Razumeš li?“
„Pre svega, Lea, jesmo li na ti, ili si ti sa mnom na vi?“
„Sa tobom više volim da budem na vi“, kazala je, pružajući mu usne.
Trčanje po stepenicama i pozivi s raznih strana naveli su ih da se razdvoje. Lea je odškrinula vrata.
„Dolazim.“
„Kažite joj da doda još jedan pribor za jelo.“
„Ali...“
„Uradite što vam kažem.“
„Lora?“
„Da?“
„Jesi li dodala pribor za gospodina Tavernijea?“
„Jesam, naravno!“
Lea je zatvorila vrata.
„Jeste li ludi? Šta ako pretpostavi?“
„Ako pretpostavi šta?“
„Da ste u pokretu otpora.“
„Pih!“
Lea je lupkala nogom.
„Vi me tako nervirate! Kako da vas predstavim?“
„Kao poslovnog čoveka iz Pariza, koji je u poseti kod kolege iz Bordoa i koji je to iskoristio da dođe da vas vidi.“
„Ali kad se bude ponovo sreo s Rafaelom...“
„Ne brinite za Rafaela, on je pre svega opasnost za samog sebe. Dođite, dušo, tako sam nestrpljiv da vidim kakav je taj francuski gestapovac iz Bordoa.“
U dnu stepeništa sudarili su se s Lorom.
„Upravo je stigao!... Lea, ne mogu da verujem u ono što si mi kazala.“
„Sestrice, to je živa istina. Ne zaboravi da životi svih nas zavise od tvog ponašanja.“
„Dobro“, uzdahnula je. „Gde je Lisjen? Kamij mi je rekla da je sinoć otišao.“
„Ne znam gde je. Prijatelji su došli po njega. Idi, pridruži se svom gostu. Predstavljam ti prijatelja iz Pariza... Ovo je Fransoa Tavernije.“
„Dobar dan, gospođice.“
„Dobar dan, gospodine.“
Ušli su zajedno u salon, gde su već sedele Bernadet Bušardo, Kamij i Rut, koje su u čaše sipale slatko belo vino s Montijaka.
„Evo vas najzad“, uzviknula je Bernadet lažno srdačnim tonom, „već smo hteli da nazdravimo bez vas.“
„Fransoa, dozvolite da vam predstavim jednog od Lorinih prijatelja, gospodina Fijoa. Morise - smem li tako da vas zovem? - predstavljam vam gospodina Tavernijea, starog prijatelja iz Pariza, koji nam je pričinio zadovoljstvo svojom posetom, pošto je doputovao u Bordo.“
„Dobar dan, gospodine. Je li to vaš auto napolju?“
„Da, uslovno rečeno; prijatelj iz Bordoa mi ga je pozajmio da bih mogao da se dovezem ovamo.“
„Bavite li se vinom, gospodine?“
„Bavim se svime što može da se proda - vinom, metalima, tkaninama i hranom.“
„Nije li vam teško da sve to nabavljate?“
„Nije previše, imam neke veze u vladajućim krugovima. U Višiju ponekad ručam s Pjerom Lavalom, a u Parizu... uz neke pogodnosti - znate šta hoću da kažem? - mogu se sklopiti vrlo dobri poslovi.“
Moris Fijo je zamišljeno ispraznio čašu. Fransoa se zabavljao, misleći kako je vino s Montijaka ipak mnogo bolje na Montijaku nego u Parizu.
„Dođite za sto“, kazala je Lora, „ili će moj sufle splasnuti.“
Taj ručak!... Nikad Lea, koja je bila prava gurmanka, nije pomislila da obrok može tako da se otegne. Mučila se da pojede piletinu i najzad je ostavila povelik komad u tanjiru. Zato je dosta pila. I Moris Fijo je dosta popio.
Tavernije ga je vesto naveo da priča o sebi, i ovaj je to i učinio. Prvo oprezno, a zatim, pod uticajem vina, sve slobodnije, mladić je pomalo otkrivao šta radi u prefekturi.
„Proveravam tačnost adresa Jevreja koje treba uhapsiti... kao i jesu li svi članovi porodice na okupu. To je poverljiv posao, jer su neki policajci napravili propuste i pustili neke da pobegnu“, zadovoljno je kazao.
Lea samo što nije vrisnula kada je osetila da je neko gazi. To je bio Fransoa, koji se osmehnuo i kazao:
„Ta profesionalna savesnost vam čini čast. E, da su svi mladi ljudi kao vi... Francuska bi, uz pomoć Nemačke, povratila svoju slavu.“
„Nije neophodno da nas bude mnogo. Grupa odlučnih ljudi dovoljna je da se obračunamo s jevrejskom žgadijom.“
„Znate li kuda ih odvode?“, slatko upita Lora.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:37 pm


„U Dransi, verujem, a zatim u radne logore u Nemačku, ali bi mogli i da ih pošalju pravo u pakao, to mi je sasvim svejedno.“
„A deca, vode li i njih na rad?“, tiho je upitala Kamij.
„Ne, gospođo, iz humanosti ne žele da ih odvajaju od majki.“
Kada je govorio o jevrejskoj žgadiji, Lea je opet ugledala Sarino izgorelo lice i izmučeno telo, i čula promukli glas s lakim stranim akcentom: „Nacisti hoće sve da nas pobiju... i žene i decu.“
Sa kakvim je samo olakšanjem dočekala da se on digne.
„Izvinite... treba da idem, čekaju me... poslovi su u pitanju...“, kazao je, malo se ustručavajući.
Pozdravio ih je u žurbi. Lora ga je otpratila do kola. Niko nije rekao ni reč do njenog povratka, a onda se devojka plačući bacila Ruti u naručje.
„Ne želim da ga vidim... Ne želim više nikada da ga vidim...“, grcala je.
Kamij, Lea i Fransoa su polako odšetali do terase, gde su u tišini pustili da im vlažan i mirisan aprilski vazduh polako otera crne misli.
Po podne je naišao doktor Blanšar i doneo vesti o Lisjenu. Dečko je bio prilično dobro, koliko je to bilo moguće. Povukao je Leu u stranu.
„Raul i Žan Lefevr su mi ovo dali za tebe.“
Blesak radosti joj je obasjao lepo lice.
„Raul i Žan? Videli ste ih?“
„Jesam.“
„Kako su?“
„Veoma su dobro. Ako želiš da ih vidiš, dođi sutra do mene u doba kad primam pacijente.“
Lea je otvorila pismo i pročitala sledeće:
„Kraljice srca naših, pomisao na tebe olakšava nam život. Znamo da si nam blizu i to nas izluđuje, i ne možemo odoleti želji da te vidimo. Brzo dođi, željno i nestrpljivo te čekamo. Tvoji odani robovi.
Ž. i R.“

Osmehnula se.
„Jesu li neke dobre vesti?“, pitao je Fransoa Tavernije.
„Sećate li se momka koji me je čekao u Crkvi svetog Eustahija, s Malom Žirondom pod rukom?“
„Žan Lefevr?“
„Da, pismo je od njega i njegovog brata. Zadovoljna sam!... Toliko sam strahovala da su Raula ranili, ili ubili, pri pokušaju bekstva.“
„Jeste li sigurni da je to njegov rukopis?“
„Nije u pitanju samo rukopis, doktor Blanšar mi je rekao da su kod njega i da sutra mogu da ih vidim.“
„Nemojte ići!“
„Zbog čega?“
„Ne znam, ali se tu nešto ne uklapa sasvim.“
„Pa normalno je što žele da me vide... S obzirom na to kakve ljude viđate u Parizu, svuda vidite izdajice i pokvarenjake.“
„Vi ste, svakako, u pravu. Hajdemo do čuvene Kalvarije, gde ste se igrali kao dete.“
Lea je pocrvenela, misleći na nimalo dečje igre s Matijom u jednoj od kapelica.
Fransoa je to uočio.
„Kažite mi, lutkice, jeste li se igrali još nečega osim žmurke?“
„Hajde da prođemo kroz jelovu šumu i da izbegnemo Belvi.“
Kad su zašli pod drveće i bili daleko od pogleda, dvoje ljubavnika su se osećali slobodnije i polako su se peli uz nagib Kalvarije, zaustavljajući se ispred svake kamene kapelice. Kod sedme Lea nije ništa kazala. Došli su do džombaste staze koja je vodila na groblje. Već dugo Lea nije otišla roditeljima na grob i zbog toga je sebe prekorevala. No, izgleda da grob nije bio zanemaren. Na ploču su bile postavljene lepe bele ciklame, koje je njena majka volela. Mora biti da je Rut održavala to prijateljsko sećanje.
Težina njihovog odsustva ju je savila ka tlu i uzalud je tražila reči molitve.
Začuo se pucanj.
„To dolazi iz sela“, povikala je Lea ustajući.
Trčala je između grobova, klizala se po šljunku zapuštenih staza. Taj skok je bio tako iznenadan da se njen prijatelj začudio.
„Lea, čekajte me!“
I dalje je trčala bez osvrtanja, gurnula kapiju i preskakala stepenice, koje su vodile do trga pred verdeleskom crkvom. Tu je zastala. Sve je bilo mirno i pusto, što je bilo neobično za to doba dana.
U trenutku kad je Tavernije pristigao i zgrabio je za mišicu, začuo se i drugi pucanj.
„Gestapo“, promrmljao je on pokazujući dve pruge dima, koji je dolazio iz prodavnice gospođice Blanku.
Čuo se konjski galop i škripa točkova. Fransoa je pribio Leu uza zid.
„To je kočija doktora Blanšara.“
„Jeste li sigurni?“
„Svi znaju doktorovu kočiju.“
„Bože dragi!“
U trenutku kad su se nagnuli i izvirili, kočija je projurila u galopu.
„Doktore!... Doktore!...“
Kočija se i dalje kotrljala, obišla krug oko trga, i stala uza zid, naspram kuće pored one prodavnice. U tom času su se otvorila sva četvora vrata jednog džipa i izađoše trojica u uniformama, s mitraljezom. Jedan nemački oficir je požurio prema doktoru Blanšaru, koji je mirno vezivao konja i smirivao ga.
Fransoa je pogurao polako Leu unazad... Popeli su se stepenicama do trga, gde se nalazio spomenik postradalima. Tu su se potrbuške spustili na pesak. S mesta na kome su bili mogli su da vide trg, a sam prizor ih je činio samo nemoćnim posmatračima; mlado lišće lipa nije krilo pročelja kuća.
Vreme kao da je stalo dok je stari doktor vezivao konja za drvo... Kada je proverio je li dobro vezan, mirno se okrenuo.
Do njega je doprla vika onog oficira, koji je zvučao konfuzno. Po doktorovim pokretima reklo bi se da to nije primetio. Izgleda da nije odgovorio onako kako je oficir želeo, jer su se dvojica bacila na njega udarajući ga kundacima.
Lea je htela da skoči, ali ju je Fransoa držao prikovanu za tlo.
Zatim se sve brzo odvijalo. Čuli su se pucnjevi iz lekarove kuće. Neki mladić je izašao, ruku pritisnutih na grudi, načinio nekoliko koraka i pao pored starog prijatelja strica Adrijena, koji je ležao sede kose oblivene krvlju.
„Žane!“, jecala je Lea.
Čuo se dug ženski krik: to je bila doktorova služavka, koja je videla da joj je gazda ranjen i potrčala ka njemu. Za njom je išao drugi čovek, ranjen u lice.
„Raule!“
Dvojica naoružanih civila pokušavala su da odgurnu služavku. Približavala se, zovući onoga koga je celog veka služila i volela. Dobila je gadan udarac nogom... pala je i pridigla se. Čuo se pucanj s leđa. Teško telo se srušilo. Pucao je čovek sa šeširom.
„Ne!...“
Pesak je prigušio Lein krik.
Krik doktora Blanšara bio je strašan, i dopro je do njih.
„Marija!“
Pokušao je da joj pođe u pomoć. Zaustavio ga je udarac u potiljak. Dva čoveka su ga pridigla i ubacila u džip. To su uradili i sa Žanom. Raula su ubacili u drugi auto. Vrata su se zalupila, automobili su krenuli u oblaku prašine. Pošli su putem za Sen Meksan. Odnekuda se pojavio kamionet pun nemačkih vojnika i pošao za njima. Preduzeli su sve mere predostrožnosti. Prašina se polako slegla po telu služavke. Konj je stajao vezan.
I dalje opružen na pesku ispod spomenika, Tavernije je pridržavao Leu, koja je povraćala. Trgovac iz radnje tačno naspram spomenika trčao je ka njima, iskolačenih očiju:
„Jeste li videli? Jeste li videli?“
Meštani su počeli da se okupljaju.
„Je li devojka ranjena?“
„Nije. Možete li nam doneti malo vode?“
„Da, svakako.“
Vratili su se s vedrom, koje su uzeli s groblja, i napunili ga na česmi. Oslonjena na drvo, Lea je prestala da povraća. Lice joj je bilo umazano peskom i suzama, i potpuno neprepoznatljivo.
„Jeste li videli? Jeste li videli to?“, pitao je ponovo onaj trgovac, postavljajući vedro s vodom pred njih.
Zatim je otrčao prema kući doktora Blanšara.
Fransoa je namočio maramicu u vodu i sirotici oprao lice.
„Žedna sam.“
Načinio joj je kupu od svojih šaka, a ona se tri puta žedno napila vode.
„Zašto niste ništa učinili? Pustili smo da ih hapse i ubijaju pred našim očima...“
„Smirite se! Nismo ništa mogli učiniti.“
„Ne želim da se smirim, naprotiv, želim da vičem... da se borim.“
„Sada je najbolje boriti se tako što ćete sačuvati hladnokrvnost.“
„Da smo barem imali oružje!“
„Nismo ga imali, a i bilo je nas dvoje protiv njih deset, a možda i dvadeset. Nije bilo nikakve šanse da ih spasemo, već smo samo mogli sa sigurnošću računati na to da i nas uhvate.“
Lea je, lica oblivenog suzama, sve jače lupala glavom u stablo.
„Možda je i tako, ali smo mogli nešto da uradimo.“
„Dosta toga! Povredićete se. Bolje mislite na to da obavestimo sve one koji bi mogli biti uhapšeni. Postoji opasnost da vaši prijatelji progovore. Pravilo broj jedan u ilegali jeste da se svi sklanjaju i menjaju prebivalište kad neko od članova mreže bude uhapšen...“
Pridigla se kao da ju je nešto ubolo.
„Lisjen! Brzo.“
Ne gledajući više na trg koji se punio svetom, Lea je potrčala prema putu za Kalvariju. Trčeći je stigla do sedme kapelice, a Fransoa je trčao za njom.
„Pomozite mi! Podignite napuklu ploču!“
Fransoa ju je poslušao. Ispod polomljenog kamena bilo je skrovište s puškama, mitraljezima i granatama, umotanim u zaštitno platno.
„Kakav arsenal!“, rekao je uz zadivljeni zvižduk, i zgrabio jedan mitraljez. „To su mitraljezi tipa Sten, sjajni za borbe na malom rastojanju, ali su opasni u neiskusnim rukama. Šta to radite?“
„Vidite i sami, uzimam puške.“
„Ostavite ih tu. Zar mislite da sve to oružje nosite na Montijak u po bela dana?“
„Ali...“
„Nema nikakvog ali, strpajte u svaki džep po jednu granatu, a ja ću uzeti dva revolvera i tri paketa municije. Ako bude baš neophodno, doći ću noćas da uzmem ostatak... Da sad vratimo onu ploču!“
Pošto su pažljivo upakovali oružje, vratili su ga u skrovište. Fransoa je zameo svaki trag njihovog dolaska. Kad je sve to uradio, uzeo je Leu u naručje i poljubio je.
„Nije trenutak, pustite me!“
„Ćutite, čuo sam neku buku.“
Stojeći na ulazu u kapelu, bili su odlična meta.
„Hajdemo... Izgleda da sam se prevario.“
Oko njih je bio breg s kapelicama, koji je delovao pusto. No, nije se moglo znati... U svakoj od njih mogao je biti sakriven neki posmatrač.
Otišli su do podnožja tri ogromna krsta, koji su dominirali predelom. Gledajući dvojicu razapetih razbojnika, Fransoa je rekao, više kao za sebe:
„Uvek sam se pitao je li gore biti razapet i prikucan ekserima ili obešen o krst...“
Uznemirena tim recima, Lea se udaljila od njega:
„Zar ne biste mogli tu vrstu razmišljanja ostaviti za kasnije?“
Kad su izašli iz šumice, ispod Kalvarije, i prošli pored starih rudničkih okana, pred očima im se pojavi Montijak. Zastali su, bez ikakvog znaka upozorenja, i zagledali se u njega.
„Sve deluje tako uobičajeno!... Šta mislite o tome?“, pitala je Lea.
„Kako možemo znati?... Možda nas čekaju u kući. Ići ću prvi.“
„Nemojte! Ne želim to! Dođite!...“, kazala je i ponovo pošla. „Ja ću svratiti na Belvi. Ako se desilo nešto neobično, Sidonija će to znati.“
„Sidonija? Da li se vaš rođak Lisjen krije kod nje?“
„Ko vam je to kazao?“
„Gospođa D’Aržila.“
Bela, Sidonijina keruša, izašla je pred njih, trčkarajući i lajući. Kad su ušli u kuću, Sidonija je spustila staru lovačku pušku na sto.
„Učinilo mi se, po Belinom lajanju, da si to ti, ali mi je nešto govorilo da nisi sama.“
„Ovo je moj prijatelj. Jesi li uočila nešto čudno na Montijaku?“
„Ne, ništa nisam videla posle odlaska vašeg gosta, u podne. Je li to taj gospodin?“
„Ne, došao je noćas, dok smo mi bili ovde.“
„Čudno je da ništa nisam čula... Zašto sad pa ti plačeš?“
„O, Sidonija!“, viknula je, bacajući se Sidoniji u naručje.
„Malena moja... Šta se to desilo?“
„Ubili su... Mariju... i uhapsili doktora Blanšara...“
„Mili bože!“
„I Raula... i Žana...“
„Gospođo, nema ni časa za gubljenje, Lisjen mora da ode od vas jer više nije siguran.“
Sidonija je lagano odgurnula Leu i svalila se na jednu stolicu, stegnutih nozdrva i zadihana, držeći se rukom za grudi. Drugom je pokazivala na pregradu s pićem. Fransoa je shvatio. Otvorio ga je i na polici našao bočicu s natpisom ’kapi za slučaj nužde.“
„Donestite mi vodu.“
Lea je uzela zemljani bokal s kamenog podmetača i nasula vodu u čašu koju joj je Fransoa pružio.
„Popijte“, kazao je i prislonio starici čašu na usta.
Napolju je Bela grebala po vratima i cvilela.
„Neće valjda umreti?“
„Ne, vidite, već se malo smirila. Kakva je to buka?“
Iznad njihovih glava otvorio se poklopac prema tavanu, uglavljen između dve grede.
„Lisjene!“, povikala je Lea.
„Donesite lestve, eno ih napolju!“
„Pustite, ja ću ih doneti“, kazao je Fransoa Tavernije.
Brzo se vratio i prislonio lestve uz otvor. Lisjen je sišao ne pridržavajući se rukama.
„Sve sam čuo. Vi ste prijatelj strica Adrijena, zar ne?“
„Jesam. Je li vam bolje, gospođo? Morali biste da legnete.“
Sidonija je pustila da je odvedu do kreveta u istoj prostoriji. Fransoa ju je oprezno položio na postelju.
„Hvala, gospodine, mnogo vam hvala... Sad se postarajte za ovog dećaka.“
Lisjen je prišao i poljubio je u čelo.
„Hvala, Sidonija, neću to zaboraviti, hvala za sve.“
„Idi, idi... Brzo, treba da odeš!“
„Ne mogu odmah, treba sačekati noć. Otići ću s Leom na Montijak da uzmem auto i da pozovemo nekog lekara.“
„Ako mislite na mene, nije mi potreban... Pitajte gospođicu Rut bi li došla da prenoći.“
„Kako hoćete, gospođo.“
„Brzo se vratite. Osećam se kao u klopci, a nisam u stanju da se branim“, kazao je Lisjen, pokazujući na ruke.
Dobrih desetak minuta bez reči su se vozili slabo osvetljenim putem, a farovi su bacali plavičastu svetlost.
„Kud me vodite?“
„Prijateljima u Sen Pjer d’Orijak“, odgovorila je Lea.
„Jesu li i oni u pokretu otpora?“
„Jesu.“
„Ko su oni?“
„Stari mornar i njegov brat... Gde smo? Ne vidim ništa... Mislim da smo u Gajaru... Da, to je... uskoro ćemo stići.“
Izašli su iz sela i nekoliko minuta vozili se kroz polja. Ubrzo su stigli do nekih kuća.
„Staćemo na malom trgu iza crkve. Kafe Lafukard je s druge strane puta, preko puta spomenika žrtvama. Sačekajte, vratiću se.“
Vratila se posle nekoliko trenutaka.
„Požurite, čekaju nas.“
Prešli su preko puta i popeli se uz dve stepenice ispred kafea da bi ušli na ulaz iz uličice. U slabo osvetljenoj sali videli su se drveni stolovi i stolice. Žena od pedesetak godina, u crnoj odeći, pošla im je u susret.
„Uđite, deco, dobro došii. O, jadni dečko... Šta mu se desilo?“
„Baratao sam eksplozivom koji mi je otkinuo ruku.“
„Kakva nesreća! Dođi, sedi ovde. Žano, daj im neko piće.“
U čašama od debelog stakla crno vino je bilo oporo i imalo neki kameni ukus koji ostavlja gorčinu u ustima. Braća Žano i Maksim su bacali poglede na lepu devojku, koja je sedela na uglu stola i pila vino njihovog oca.
Fransoa Tavernije je ispričao šta se zbilo u Verdeleu.
„Čuli smo već od jednog tamošnjeg momka, koji služi kao kurir... Vi ste ih sve dobro znali, zar ne, gospođice?“
Lea je spustila glavu, ne mogavši da zadrži suze.
„Da... poznajem ih oduvek... doktor Blanšar je porodio moju majku... a Raul i Žan su mi bili najbolji drugovi pre rata... ne razumem...“
„Neko ih je izdao. Kad je doktor Blanšar otišao u posete, došao je džip s nemačkim oficirom i trojicom civila. Nedaleko se zaustavio kamionet pun vojnika... Ne moram ni da vam kažem da su se svi odmah pozatvarali u kuće. Zatim je stigao drugi džip, koji je vozio neki mladić. Pozvonio je doktoru na vrata. Neko je otvorio i ne zna se šta se tada desilo. Ljudi su čuli dva pucnja...“
„To smo i mi čuli.“
„Znate šta je dalje bilo.“
„Kud su ih odveli?“, pitala je Lea.
Maksim je okrenuo glavu, a njegov brat Žano je odgovorio.
“U Buskat, u sedište Gestapoa.“
„Svu trojicu?“
„Da.“
„Ali bili su ranjeni!“
„Tim bitangama to nije važno... Ako su ranjeni, ostaviće ih da izdahnu u nekom uglu.“
„Zar ne možemo ništa da pokušamo?“
„U ovom trenutku, ne.“
„Oh!...“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:37 pm


„Nemojte se obeshrabriti, Egziperans, platiće oni jednog dana za sve to “, kazao je Maksim. „U međuvremenu ćemo sakriti vašeg ranjenika, izlečiti ga i poslati u Severnu Afriku.“
„Imaćete velike troškove“, kazao je Tavernije. „Uzmite ovaj novac.“
„Gospodine“, rekla je njihova majka, „ne činimo to radi novca.“
„Znam, gospođo Lafukard, da to što radite nema cenu, ali voz, lekari i ostalo... Egziperans, nije pametno da se više zadržavamo.“
„U pravu je, idite pre policijskog časa.“
Fransoa se poklonio gospođi Lafukard.
„Gospođo, hoćete li mi ukazati čast da vas poljubim?“
„Ja sam počašćena“, odgovorila je, smejući se, i dodelila mu dva zvučna poljupca.
„Brinite o njemu“, kazala je Lea, takođe je ljubeći.
„Ne brinite... u dobrim je rukama.“
Žano se uverio da je put čist i otpratio ih do kola.
Naslonjena na Fransou, Lea ipak nije mogla da spava. Pred očima joj se stalno ponavljala krvava scena koju je videla prethodnog popodneva. Prekorevala je sebe što se nije setila oružja. Neko ih je izdao... Ko li je mogao znati da su braća Lefevr kod doktora Blanšara?... I ona sama je to saznala jedva sat pre nego što se drama odigrala. Šta je ono kazao Moris Fijo?... „Čekaju me radi nekog posla.“ Uprkos šeširu koji je skrivao lice, Lea je bila sigurna da je on bio taj koji je ubio Mariju i ranio Žana u grudi. To je znači bio „posao“ o kome je govorio. Adrijen je rekao da je to pravi ubica. Taj ubica je bacio oko na njenu mlađu sestru... Trebalo je svakako skloniti Loru s Montijaka; pogađala je da bi svako ko je pogodio ko je Moris Fijo na neki način nastradao. Prvo Nemac, a sad gestapovac!... Mora da se njihov otac prevrće u grobu. Najzad je, nekako, zaspala.
„Lea... Lea... ne bojte se... tu sam. Je li to opet onaj vaš košmar?“
„Jeste... progone me po Orleanu koji gori... dozivam... niko ne dolazi... mnogo ih je i žele da me ubiju... Moris Fijo je s njima... ono je bio on, zar ne?“
„Da, mislim da jeste.“
„Kako može tako hladnokrvno da ubija? Zar vam to ne deluje čudno?“
„Čudno?... Pa i ne. U Španiji sam, kao i u Francuskoj za vreme rata, upoznao mnoge ljude koji su za to sposobni.“
„Da li biste i vi to mogli?“
„Ako bi bilo neophodno.“
„Jeste li to već činili?“
Njenoj pažnji nije izmakao brzi grč koji mu je preleteo preko lica.
„Jesam, kad je bilo neophodno.“
„Sa istom ravnodušnošću?“
„Nije u pitanju ravnodušnost već odlučnost. Čak i vi, onda...“
„Nije to bilo isto! On je hteo da nas ubije... Nisam imala izbora.“
„Slažem se s vama, ali vam kažem - ako biste bili u istoj situaciji, opet biste to uradili, znajući da je u nekim situacijama nekima veoma lako da ubijaju.“
„Strašno je to što kažete... Poredite me s tim ubicom.“
„Priznajte i sami, da danas imate mogućnosti da ga ubijete ponovo, vi biste to opet uradili.“
Lea je malo razmislila.
„Bih.“
„Vi biste to, dakle, učinili iz osvete. A Fijo to radi iz čiste ravnodušnosti.“
„Pa to je besmisleno!“
„Slažem se s vama. U ovo doba noći kazaću bilo šta, toliko mi se spava.“
„To je smešno, mislite samo na spavanje.“
„Pokazaću ti mislim li samo na spavanje!“
Kamij je tri puta ustajala da napoji malog Šarla, koji je već dva dana imao visoku temperaturu.
„Gadan nazeb“, rekao je prethodnog dana doktor Blanšar. Sad je dete spavalo. Netremice ga je gledala; tako je bio ranjiv u tom nesvesnom stanju. Loran je kao dete svakako imao tu mekoću crta, bio isto tako plav i nežan. Kad li će ga videti? Dok je bila bolesna, Kamij se prilikom svakog buđenja nadala da će ga videti kraj uzglavlja.
Hodala je gore-dole nastojeći da smiri zebnju i da misli na nešto drugo... Sutra će kazati Bernadeti Bušardo da joj je sin otišao. Želela je da tu priglupu ženu poštedi bola. Lea ju je za to zamolila, a Lei nije mogla ništa da odbije. „Izgleda da je volim koliko i Šarla“, povremeno je sebi govorila. Pošto je bila misaoni tip, nije shvatala tu silnu privrženost. „Volim da je gledam kako živi, to je snažniji osećaj nego ono što sama proživljavam. Toliko strahujem za nju, možda više no za Lorana, valjda zbog toga što je ona žena, a mogu da pogodim koliko zla mogu da nanesu ženama, naročito otkako sam bila u ćelijama Gestapoa i u tvrđavi Ha. Čim nije na Montijaku, mislim na najgore. Fransoa Tavernije misli isto što i ja, plaši se da je ne izgubi.“
Udarac šljunka o kapke prozora na koji je naslonila čelo trgnuo ju je iz tih misli. Isključila je malu svetiljku kraj sinovljevog kreveta, vratila se na prozor i malo razmaknula kapke. Tamo dole - u dvorištu - nazirala je obličje nekog čoveka.
„Kamij!“, prošaputao je nepoznati.
Taj glas?... Od vrtoglavice se zanela unatrag, a srce joj je lupalo. Mršavim rukama se snažno uhvatila za okvir prozora.
„Kamij!“, ponovo se oglasio onaj nepoznati.
Nije bilo sumnje... To je bio on! Sva muka je nestala; požurila je ka vratima, štrcala niz stepenice, prošla kroz zamračenu trpezariju, otvorila vrata i odgurnula teške vratnice na ulazu. Loran joj je požurio u naručje.
Prvi put, posle skoro tri godine Loran D’Aržila i Fransoa Tavernije su se našli licem u lice. Taj susret je potresao Leu više nego što je i pomišljala. Videti njih dvojicu zajedno delovalo je na nju kao šok. Loran je imao bradu, predugu kosu i bezobličnu odeću i izgledao je kao probisvet prema elegantnom Tavernijeu, koji je bio isuviše elegantan u svom odelu poslovnog čoveka. Sada je Loran delovao kao pustolov, „To je previše“, mislila je.
Tiho su razgovarali u uglu dečje sobe, koju je Lea zaključala. Kamij i ona su zajednički odlučile da Bernadet i Lora ne treba da znaju ništa o Loranovom dolasku na Montijak.
Vreme je bilo tmurno i hladno, vrlo prigodno za Veliki petak.
„Gde je Šarl?“, pitala je Lea.
„Igra se s Lorom“, odgovorila je Kamij. „Da si samo videla kakvo je lice napravio kad ga je otac uzeo u naručje! Ovog puta ga je poznao.“
Muškarci su se vratili.
„Pokušali smo da rezimiramo, Tavernije i ja. Slažem se s njim u potpunosti: moraćete da na neko vreme odete s Montijaka, i da povedete Loru.“
„A Šarl?“, viknula je Kamij.
„Pa i Šarl, naravno.“
„I ja tako mislim, ali kuda ćemo da odemo?“
„U Pariz.“
„U Pariz?“, glasno su povikale.
„Da, tamo je ipak manje opasno za vas: delimično i zahvaljujući Fransoaz, a s druge strane, tamo je i Tavernije, koji može da organizuje nadzor oko vas.“
„A ti, Lorane, kuda ćeš otići?“, pitala je Lea.
„Ja ću još noćas otići. Odleteću avionom u London, a zatim u Severnu Afriku.“
Kamij se zateturala.
„Ubiće te!“, zajecala je.
„Mnogo je veća mogućnost da me ubiju ako ostanem ovde. Ako odem, imam veće šanse da preživim.“
„Onda... idi.“
Lea se smestila na svoje jastučiće i sedela je mršteći se.
„Želim da vidim bar jedan osmeh, draga, ili ću pomisliti da ste još uvek zaljubljeni u ovog romantičnog heroja“, prošaputao joj je Fransoa.
„Pustite me na miru!“
„Prestanite da se durite, na kraju će svi primetiti.“
„To mi je svejedno.“
„Ne pravite detinjarije, nije situacija za to. Slušate li me?... Dobro. Pozvaćete gospođice De Monplejne...“
„Zbog čega?“
„... da ih zamolite da vas prime, na neko vreme...“
„Sve tri, zajedno s bebom?“
„Tako je. Već sutra, ako Gestapo ne dođe da sve pohapsi, otići ćemo u Bordo, odakle ću i ja s vama vozom za Pariz.“
„Možda Lora neće hteti da ide.“
„Treba je ubediti. Svakako je treba skloniti s Montijaka. Ne sme ponovo da sretne Fijoa.“
„Shvatam... Telefoniraću.“
„Kažite tetkama da Kamij mora specijalisti na konsultacije i da ste rešili da je pratite, zbog njenog zdravstvenog stanja.“
„A šta da kažem za Loru?“
„Kažite da se ovde dosađuje, što nije laž.“
„Hoćemo li se videti u Parizu?“
„Čim to bude moguće, srdašce.“
„Dobro, telefoniraću im. Hoćete li sa mnom?“
„Ne mogu, moram još nešto da kažem Loranu pre odlaska za Bordo.“
„Idete odmah u Bordo?“
„Da. Pokušaću da saznam nešto o vašim prijateljima i da vam rezervišem mesta u vozu.“
Ostatak dana Lea je motrila na Loru. Ona nije prestajala da plače, sklupčana u fotelji u salonu.
„Dobro, pa što toliko plačeš?“
To je pitanje samo izazvalo novu bujicu suza, ali je ostalo bez odgovora.
Fransoa Tavernije je telefonirao da kaže da će doći sutradan i da rano ujutru budu spremne za odlazak. Rut, kojoj su objasnili situaciju, odobravala je njihov odlazak i ubedila Loru da tako mora biti.
„Ne brini ni za šta“, kazala je Lei. „Ja ću brinuti o svemu... Sidonija će doći ovamo čim se oporavi. Obećaj mi da ćeš često pisati i da ćeš me obaveštavati o svemu.“
Bernadet Bušardo, sva očajna što je još jednom morala da se oprosti od sina, nije ništa kazala.
Oko deset sati Loran se istrgao ženi iz naručja i, pošto je spustio poslednji poljubac uspavanom sinu na čelo, s torbom punom čistog rublja izašao u noć. Lea ga je pratila sve do puta, stazom koja je vodila ispod terase, da bi izbegli kuću Fajarovih. Iz jarka se pridigao neki čovek, koji im je uperio baterijsku lampu u lice.
„To si zbilja ti“, kazao je, gaseći je. „Da požurimo, avion nas neće čekati.“
Loran je poljubio Leu u čelo.
„Vodi računa o sebi i njima“, kazao je, odgurnuvši ruke koje su želele da ga zadrže.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:38 pm


POGLAVLJE 19.


Sto devedeset pet mrtvih!... Toliko ih je poginulo u savezničkom bombardovanju Bordoa 17. maja 1943. godine.
Sa kakvim je samo zadovoljstvom Erold Paki, s Radio Pariza, izgovarao to u više navrata. Četvrti oko železničke stanice bile su još u ruševinama koje su se dimile, a vozovi nisu redovno išli. „Dobro je“, sebično je mislila Lea, „što smo na vreme otišli.“
Kakva zbrka! Te Velike subote čitava gomila sveta natovarenog paketima, korpama, i s gomilom dece, uskakala je u vozove koji su išli za Pariz. Kako je Fransoa Tavernije dobio kupe prve klase samo za njih? To je bilo pravo čudo, jer su čak i hodnici prve klase bili prepuni. Kamij je odbila da ide s njima u vagon-restoran, navodeći Šarla kao razlog.
Kad su ušli, Lea je požalila što nije ostala u njihovom kupeu i ručala ono što ime je Rut spremila za put. Najveći broj putnika bili su nemački oficiri i neki ljudi i žene suviše dobrog izgleda. Više glava se podiglo kad su se pojavile dve lepe devojke. Dale su karte natkonobaru, da bi zatim dobile jedan od najgorih obroka koje su pojele za vreme rata. Fransoa se smejao Leinom razočaranom licu. Lora je gotovo ceo obrok ostavila u tanjiru, zbunjena zaluđenim pogledima jednog mladog vojnika...
Radost zbog ponovnog susreta sa Albertin i Lizom, kao i Fransoaz i njenom bebom, vratila je Lori nešto njenog dobrog raspoloženja.
Lea je zaključila da su tetke i Estel ostarile, i da su umorne.
Od dolaska u Pariz Fransoa je došao na večeru u Univerzitetsku ulicu samo jednom, i otišao odmah posle jela.
* * *

U jednom od pisama Rut ih je obavestila o samoubistvu doktora Blanšara. Kao i gospodin i gospođa Debrej, nije oklevao da se ubije da ne bi progovorio. Žan i Raul Lefevr bili su u tvrđavi Ha. Mučili su ih.
Fransoa Tavernije im je u kolima za Bordo ispričao šta je saznao o njihovoj sudbini. Odveli su ih u Ulicu Medok 197, i tamo su ih sve grublje ispitivali, mada je Žan bio teško ranjen u grudi i veoma se mučio. Pošto nisu ništa kazali, zatvorili su ih u podrume i tukli. Najzad su i dželati morali da se zaustave, u strahu da će ih ubiti. Bili su dopustili doktoru Blanšaru da leči Žana. Mogao je da mu izvuče metak, koji izgleda nije izazvao neke ozbiljne povrede. Te noći ubio se kapsulom cijanida, što je Tavernije saznao nekoliko dana kasnije.
Lora nije više nikada pomenula Morisa Fijoa.
U izlogu knjižare Galimar na Bulevaru Raspaj bilo je samo nekoliko starih knjiga. Lea je listala neku knjigu s požutelim stranama, čiji joj autor nije bio poznat. Prišao joj je onaj isti prodavač s početka rata. Bio je odeven u pantalone za golf i imao cipele s debelim donovima.
„Ne uzimajte tu knjigu, gospođice, ništa ne vredi.“
„Nemam više ničega za čitanje, ne znam šta da uzmem... Kako to da su police poluprazne?“
„U ovom času prodaje se sve i svašta. Mi smo prodali skoro ceo naš fond. No, nemamo mogućnosti da ga obnovimo.“
„Kako to?“
„Francuzi su se ponovo dali na čitanje. Šta bi i mogli da rade? Nije moguće svakog dana ići u bioskop, pa svi čitaju.“
„Pa šta čitaju?“
„Sve što im se ponudi: Homera, Rablea, Spinozu, versku literaturu, šta ja znam?... No imam nešto vrlo dobro za vas. Ne rezervišemo nove knjige, osim za dugogodišnje, veoma dobre klijente. Šta kažete na poslednji roman Marsela Ajmea?“
„Vi očito volite tog pisca.“
„Evo, umotaću vam ga da drugi ne vide.“
„Kako se zove?“
„Kroza zid.“
Izašla je stežući dragocenu knjižicu na grudi. Najzad će provesti jedno zanimljivo veče. Sve što je bilo u maloj biblioteci koja je pripadala tetkama već je bila pročitala, više puta. Lea se nikada nije toliko dosađivala u Parizu, između Kamij koja se bavila sinom, dve tetke koje su pričale o snabdevanju, Lore, koja je dane - a ponekada i noći - provodila kod Fransoaz, šetajući s njom po salonima i čajdžinicama, i Estel, koja je sve više teturala i gunđala jer su je mučile noge...
Nedostajao joj je Montijak. Sumnjala je da za vreme njenog odsustva Fajar radi po svome, bez obzira na Rut i Sidoniju. Bližio se jul, a Lea nije nameravala da leto provede u Parizu. Gušila se. Šta će tek biti u avgustu? Da se bar Tavernije potrudio da je malo zabavi... Ali to se nije desilo!... Gospodin je iščezao. Gde li je? Je li s prijateljima iz Londona ili sa onima iz Berlina? Ne bi joj to ni rekao.
Ljudi su se osvrtali za lepom devojkom, odevenom u marinskoplavu haljinu s crvenim tačkicama, koja je otkrivala lepe noge u sandalama od belog platna, s visokom petom, koje je dobila na poklon od Fransoaz. Sva obuzeta svojim mračnim mislima, Lea to nije ni primećivala.
U Univerzitetskoj ulici, Lea je spustila knjigu na policu u predsoblju, pored nekog šešira. Zaključila je da tetke imaju posetu.
„Najzad si došla! Gospodin Tavernije te čeka već duže od sat vremena.“
Gušila je želju da potrči i da mu se baci u naručje.
„Dobar dan, već sam pomislila da ste mrtvi!“
„Lea!“
„Pustite je, gospođice, to je samo šala. Taj humor je deo njenog šarma.“
„Gospodine Tavernije, mnogo ste popusdjivi prema tom detetu.“
„Tetka Lizo, nisam dete, i briga me za njegovu popustljivost.“
„Kakav karakter! Ne prija vam pariski vazduh.“
„Ne, ne prija mi i dosađujem se.“
„Toga sam se i plašio. Odvešću vas malo na selo.“
„U ovo doba. Pa skoro je pet sati.“
„Nije daleko... To je petnaest minuta odavde.“
„I vi to zovete selom?... Petnaest minuta odavde?“
„Videćete, to je divna divljina, za koju malo njih zna.“
Trebalo im je znatno više od petnaest minuta da stignu tamo gde je Fransoa Tavernije hteo. Vrteo se ulicama Banjo, Fontenej o Roz, So i Burg la Ren. Najzad su se zaustavili ispred panoa Šatenej-Malabri i pogledali plan.
„Ulica Šatobrijan, a zatim Lu Perdi... aha... evo je, Ulica Vale o Lu, to je tu.“
„Hoćete li mi najzad reći kuda to idemo?“
„Idemo da kupimo drveće.“
„Da kupimo drveće?“
„Da, obećali su mi sadnicu drveta koje je posadio Šatobrijan.“
„Pa šta ćete s njom?“
„Nije za mene. Jedan od mojih nemačkih prijatelja je ljubitelj francuske književnosti i divi se Šatobrijanovim delima, pa me je zamolio da mu to nabavim...“
„Sasvim ste ludi!“
„Telefonirao sam doktoru Le Savureu, koji živi na nekadašnjem imanju slavnog pisca. Kazao mi je da nisam prvi koji mu je to tražio i da sada ima jednu lepu malu sadnicu.“
„Pa zar nemate ništa drugo da radite nego da nabavljate drveće za nemačke prijatelje?“, pitala je Lea što je prezrivije mogla.
„Pa, moj prijatelj nije ma koji Nemac, a i sadnica nije ma kakvo drvo. Shvatate li da je u pitanju potomak drveta koje je zasadio i s ljubavlju negovao Šatobrijan?“
„Kao da slušam Rafaela Mala. On mi je sa suzama u očima pričao o Šatobrijanu, i čak mi je i dao jednu njegovu knjigu...“
„Da nije Ranseov život?“
„Kako ste pogodili?“
„Pa to nije teško, znajući Rafaela Mala... Jeste li je pročitali?“
„Pokušala sam... ali mi je bila dosadna! Život prljavog kaluđera u XVII veku!“
„Ćutite, nesrećnice! Upravo ulazimo na zemlju autora Mučenika; možda će piščev duh napustiti stenje Sen Maloa i doći ovamo da vam izvuče uši zbog takvog svetogrđa.“
Vozili su se dugom alejom, koja se pela uzbrdo i bila oivičena visokim drvećem, od koga se nije videlo nebo. Kroz otvorene prozore dopirao je vlažan i vruć vazduh.
„Tako je mračno ovo vaše mesto. Kako ga zovete?“
„Vale o Lu.“5
„Pa to vam kažem, zvuči kao ime ubice iz romana En Redklif.“
„Zar volite romane En Redklif?“, pitao je tako začuđeno da se naljutila.
„Zar mislite da samo vi znate da čitate? Moja je majka obožavala engleske romane iz tog razdoblja, sve ih je pročitala, a i ja sam. Možda mislite da je ta literatura suviše dirljiva, sentimentalna... suviše ženska.“
„Kakva priča!... Nisam znao da ste takav ljubitelj crnih romana. Jeste li čitali i nemačke pisce tog doba? Ima vrlo zanimljivih, i pozajmicu vam neku od tih knjiga, ako želite.“
„Neka, hvala.“
Stigli su pred kuću koja je bila prekrivena lozom, a kraj nje se uzdizala velika zgrada nalik na kasarnu ili bolnicu. Omanja žena ih je čekala na pragu.
„Dobar dan, gospodine. Vi ste gospodin Tavernije, ako se ne varam?“
„Da, gospođo. Dobar dan.“
„Ja sam gospođa Le Savure. Mom mužu je vrlo žao, ali je pozvan u Pariz, pa me je zamolio da vas ja primim i izvinim se u njegovo ime.
„To je vrlo nezgodno.“
„Verujte da mu je bilo vrlo žao, ali nije mogao da izbegne taj odlazak. Hoćete li da uđete, gospođice?...“
„Oprostite, ovo je gospođica Delmas.“
„Tako ste iepi, gospođice. Mom će mužu biti žao što nije bio tu.“
Lea se osmehnula i ušla.
To je dakle bila kuća velikog pisca! Unutrašnjost je delovala krhko. Prosto je odavala utisak da zidovi ne mogu da izdrže težinu slika, kao i da se pod udubio pod nogama nameštaja.
„Šta ste očekivali?“, pitao je Fransoa kad je video njeno razočarano lice.
„Ne znam... nešto impozantnije... ovo bi mogao biti i salon na Montijaku... O, Fransoa, Jeste li ste videli travnjak i drveće!“
„Lepo je, zar ne, gospođice? Moj muž i ja nastojimo da ovo mesto ostane onakvo kakvo bi se njemu dopalo... Ako hoćete, možemo prošetati po parku, i pokazaću vam drveće koje je sam sadio. Hoćete li poći za mnom, gospodine Tavernije? Izvinite, gospođice, nemamo mnogo vremena.“
Na stolu natrpanom papirima stajala je knjiga u kožnom povezu, koja joj je privukla pogled. Lea je pročitala naslov: Memoari s onu stranu groba, i sela na stepenice koje su vodile u salon. Gledajući u veliku površinu zelenila oivičenog drvećem, otvorila je knjigu.
„Vale o Lu, kod Olnija, 4. oktobra 1811. godine“ - ovde se u jesen oseća miris zemlje, mislila je, i nastavila da čita - „Ovo mi se mesto dopada, ono mi je zamenilo rodna polja, platio sam ga plodovima svojih sanjarenja i bdenja; velikoj pustinji Atala dugujem malu pustinju Olni; da bih sebi stvorio utočište, nisam, kao američki kolonizatori, pobio Indijance s Floride. Vezao sam se za drveće; upućujem im svoje elegije, sonete i ode. Nema nijedno među njima koje nisam negovao sosptvenom rukom, i kome nisam zalivao korenje, i negovao stablo i lišće; svakome od njih dao sam ime, kao da su moja deca; to i jeste moja porodica, druge nemam, i nadam se da ću među njima umreti.“
Ja bih mogla isto to reći za Montijak. Moja prava porodica je ta zemlja s drvećem, vinogradi i polja. Kao i on, znam imena sveg drveća i znam kako da ga lečim. Kad se vratim, zasadiću jedan kedar, u znak sećanja na ovaj dan.
„Lea... Gde ste sada?“
„Tu sam.“
„Izvinite. Nadam se da nije bilo predugo. Šta to čitate?“
Umesto odgovora, pružila mu je knjigu.
„Pa to je lektira koju vam ne bih smeo preporučiti posle onog što ste rekli za Ranseov život.“
„Nije to isto, ovde priča o detinjstvu, piše o ovom mestu s toliko ljubavi... Je li umro ovde kao što je toliko želeo?“
„Nažalost nije, lepa moja neznalice, nije imao priliku da počiva u senci drveća koje je zasadio. Morao je da proda ovo imanje, koje je ’kupljeno pod Bonapartom, a prodato pod Burbonima’, a prodao je i biblioteku, zadržavši samo jednog malog Homera. Toliko je patio za ovim imanjem da se zakleo da više nigde neće imati nijedno drvo.“
Veče je bilo divno; lagano su se vraćali kroz šumu ka kući koja je delovala kao izgubljena u svem tom zelenilu.
„Nećemo tuda“, gospođa Le Savure reče Lei, koja je išla napred.
„Što? Ova staza ne izgleda rđavo.“
„Nije zbog staze, već se bližimo mestu streljanja.“
„Mestu streljanja?“, pitala je Lea, zastajući.
„U ovom pravcu, s druge strane zida, tamo u šumi, Nemci su streljali taoce... još čujem pucnjavu. Od tada muž i ja ne odlazimo u taj deo parka.“
Ćuteći su posmatrali kuću, a ubrzo se Fransoa Tavernije pozdravio s gospođom Le Savure, stežući u naručju dragocenu sadnicu.
Dugo su se vozili kroz mirne ulice predgrađa. Ljudi su se kuglali, žene plele sedeći na pragu dok su se deca jurila po ulici, dovikujući se. Osećao se miris čađi, supe, pokošene trave. Kroz otvorena vrata bistroa povremeno bi se začuli glasovi i smeh. Nekoliko trenutaka ih je pratila neka pesma Edit Pjaf, rublje se sušilo po baštama, psi su spavali na ulici, jer su, zahvaljujući ratu, zaboravili na postojanje automobila. Pridigli bi se, zbunjeni, u poslednjem času. Bilo je to vreme posle večere, kada su se svi malo odmarali i sanjarili, gledajući u nebo. Malo-pomalo, umesto kućica su se pojavile zgrade, i bilo je sve više kafana. Kroz otvorene prozore dopirala je muzika s radija, koja se odbijala o zidove. Neki mladi ljudi na biciklima prošli su pored njih. Onaj seoski mir je skoro nestao, osećala se blizina grada. Na Port d’Orleanu su se videli veliki beli panoi, ispisani crnim slovima gotice, što ih je naglo podsetilo na prisustvo Nemaca. Otkako su krenuli iz predgrađa, nisu ni reci izmenili.
„Kuda želite na večeru?“, blago je upita.
Njen rastrojeni pogled ga je pogodio kao šamar. Zaustavio je auto uz pločnik i privukao je sebi.
„Znam na šta mislite, srdašce. Zaboravite malo na sve to. Ni vaš strah ni suze neće uskrsnuti mrtve... Izbacite iz te lepe glave ideje o osveti, nije još vreme... Plačite, devojčice... Više volim vaše suze nego taj nemi bol, pred kojim se osećam razoružano. Ne znate šta bih dao da vidim da ste veseli i bezbrižni... i da najzad budete srećni. Lea, vi ste tako jaki i hrabri, ne prepuštajte se. Borite se, u stanju ste da sve to pregurate.“
Lea je puštala da je taj ubedljivi i topli glas uljuljkuje. Nije važno i ako se on vara, ako ona i nije tako hrabra i jaka, već samo slaba devojka bačena u bujicu koja joj odnosi snove, suočena s novim svetom koji ne razume i gde se oslobađaju svi mogući nagoni, toliko divlji da potiskuju svaku slabost. Posle ubistva - za vreme bombardovanja Orleana - Lea je shvatila da u njoj postoji životna snaga koja će je naterati da ubije još nekoga ako bude nužno. No ipak je plakala u naručju tog čoveka, želela je da bude dete o kom neko vodi računa.
„Je li sad bolje... Evo, obrišite nos.“
Lea se išmrkivala kao neki stari pop.
„Ne znam kako vam uspeva da izgledate još lepše tako pokunjena i crvenih očiju?“
Ona se slabo osmehnula, a zatim duboko uzdahnula.
„Gladna sam.“
Fransoa Tavernije je prasnuo u glasan smeh.
„Sve dok ste gladni nimalo ne brinem za vas. Treba da požurimo da se vratimo pre policijskog časa. Hoćete li da odemo do prijatelja u Ulici Sen Žak?“
„Da, hoću... Volim Martu, kao i njenu hranu.“
* * *

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:38 pm



U Ulici Sen Žak bilo je dosta sveta, ali improvizovana trpezarija u spavaćoj sobi, namenjena prijateljima, bila je slobodna. Marta i njena snaha razvikale su se kad su ih videle.
„Gospodine Fransoa! Gospođice Lea! Kako se radujemo što vas vidimo.“
„Imate li vesti o sinu?“
Marta se osvrnula kao da se boji da se neko sakrio iza posuđa koje je visilo na zidu i kazala je šapatom:
„Negde je u Dordonji, u šumi. Izgleda da im nije lako, ali je to bolje od rada u Nemačkoj.“
Kao i obično, večera je bila sjajna, i pored restrikcija.
„Šalju mi kljukanu živinu.“
Lea, koja je malo više popila, smejala se zamišljajući bokove i krila gusaka i pataka koje, jedna po jedna, idu na kljukanje. Da bi čuo njen smeh što češće, Tavernije je bio spreman da pravi najveće budalaštine i da izmišlja najluđe igre reči. Uz nju je ponovo postajao nestašni dečak. Pričali su nove viceve, pominjali pohvale upućene Saši Gitriju, koji je bio najpopularniji francuski humorista i koga je i okupator cenio. Lea se smejala, smejala...
„Tako je lepa bezbrižna mladost“, rekla je Marta donoseći desert.
Dobro raspoloženi, iz tajnog restorana su izašli poslednji. Ulica Sen Žak je bila mračna i pusta. Miris ruža iz Luksemburškog parka dopirao je do njih. Lea je zabacila glavu i zatvorila oči da bi što bolje udahnula nestalni miris. Bilo je u tom njenom pokretu toliko prepuštanja da su Tavernijeu ruke zalutale pod njenu bluzu i suknju. Puna poverenja, pustila ga je da radi šta hoće. Kada su mu prsti dotakli njen vlažni polni organ, čvrsto je sklopila oči.
Krišom od Lee, Tavernije je ostavio Rut znatnu sumu kojom je mogla da izravna račune s Fajarom i petoricom radnika koji su radili na održavanju vinograda. Savesna guvernanta je prvo odbila da uzme novac, ali ju je Fransoa ubedio da će to Lei omogućiti da se malo rastereti od svih briga o Montijaku. Takođe je i Loranu pozajmio novac, a ovaj je obećao da će mu ga posle rata vratiti.
Kamij je svakog dana vodila sinčića u šetnju u Tiljerije ili u Luksembrurški park, a ponekad je s njom šetala i Fransoaz sa svojom bebom. Dva do tri puta im se pridružio i Oto Kramer, i u svakoj od tih prilika Kamij bi se brzo udaljila, pod izgovorom da mora u neku kupovinu ili da ima ugovoren sastanak. Razbolela bi se i od samog pogleda na nemačku uniformu. U pogledu komandanta Kramera, osećala se još gore: rizikujući da uvredi Fransoaz, nije mogla da stegne ruku nemačkom oficiru. Pošto je bio vrlo obziran, shvatio je to i nije više dolazio u park kada je znao da je Kamij tu.
Preko Radio Londona je saznala da je Loran dobro i da je stigao u Severnu Afriku.
Otkako su bili u predgrađu, Lea je bila veselija i opuštenija. Utonula je u Memoare sa onu stranu groba i klela se u Šatobrijana, što je veoma zabavljalo Fransou Tavernijea, koji je skoro svakodnevno svraćao u Univerzitetsku ulicu.
Loru niste više mogli prepoznati. Odevala se po modi „zazu“ i javno pušila engleske cigarete, posećivala je lokale u modi, kao Pam-pam i Kolize, i na tajnim igrankama plesala u ritmu melodija Aleksa Kombela i Danga Rejnharta, čije su se ploče vrtele na gramofonima svih plesnih tečajeva i popularnih barova u kojima se igralo. Zahvaljujući njoj, svakodnevno snabdevanje se malo popravilo. Jednog dana je bilo dodatno paklo maslaca, narednog dana kafa, šećer ili krompir. Odakle je nabavljala novac? Znalo se da je na crnom tržištu kilogram maslaca trista pedeset franaka, a kilogram kafe hiljadu do dve. Kad bi je tetke upitale o tome, odgovarala je:
„Bavim se poslovima. Povezujem one koji žele da kupe svilene čarape, a imaju maslac, dok onaj ko želi sto kila maslaca ima, recimo, dvadeset pari čarapa. Ja pri tom uzmem proviziju, to je prosto.“
Lora je odlučila i da nastavi školovanje, pa je pitala gospođice De Monplejne mogu li da je prime na duže. One su, naravno, pristale.
Devojka je Leu upoznala sa svojim novim prijateljima. Bili su čudni, cinični, nevaspitani i svi... vrlo mladi. Najstariji među njima bio je dve godine mlađi od Lee, a roditelji su im bili lekari, profesori, advokati ili trgovci. Ta mala grupa ju je dobro prihvatila; smatrali su da je vrlo lepa. S njima je mogla da se ponaša bezbrižno. Nije se smelo pričati o ratu, to je bila zabranjena tema. Hitler, De Gol, Gestapo, pokret otpora, o svemu tome nisu ništa znali, to nije bila njihova briga. To je problem njihovih roditelja, neka ga oni rešavaju. Stari su još imali obraza da kritikuju njihove duge jakne i prekratke pantalone, dugu kosu, spuštena ili previše podignuta ramena sakoa, prugaste čarape, razbarušene frizure i obavezne kišobrane, koje nikada nisu otvarali; bili su spremni na sve za deset kutija cigareta ili svilene čarape. Izgubili su i rat i obraz, i nisu imali više šta o tome da kažu, a naročito ne da pričaju o veličini Francuske ili Nemačke, zavisno od situacije. Glas Morisa Šumana nije im ništa značio, upravo kao ni glas Filipa Anrioa, bivšeg poslanika iz Liburna, nekadašnjeg velikog protivnika komunističke partije, koji je, posle nemačkog napada na Sovjetski Savez, postao glasnogovornik hrišćanskih boraca protiv boljševizma. Na Jelisejskim poljima, na Sen-Žermen de Preu, divno su ignorisali okupatore, ne primećujući ih kad bi im se našli na putu: oni prosto za njih nisu postojali. Srećom, sve do sada, njihova mladost je uticala da se vojnici ponašaju trpeljivo.
Rat je kod Lize de Monplejne razvio naviku da bude detaljno obaveštena o svemu: o povlačenju nemačkih trupa iz Rusije, zatvaranju nekih stanica metroa, o broju mrtvih u poslednjem savezničkom bombardovanju, o rastu cena maslaca, o poslednjoj pesmi u modi, o imenovanju novog guvernera od strane Komiteta pokreta otpora, o Musolinijevom padu, o skorom iskrcavanju saveznika, o svedočenju nekog Poljaka, koga je Fransoa Dišen doveo u emisiju Francuzi za Francuze, i koji je pričao o masakriranju Jevreja, što ju je posle proganjalo, i u čiji je užas odbijala da poveruje.


„... Logor je bio smešten na oko petnaest kilometara južno od grada Belzeca. Okruženje žičanom ogradom, na deset metara od pruge. To je uzak prolaz, čak i na mestu gde pruga ulazi u logor. Oko deset ujutru teretni voz se zaustavio pred logorom. Čuvari, na drugom kraju logora, počeli su tada da pucaju u vazduh da komanduju i da teraju Jevreje u voz.
Tako su stvorili paniku među zatvorenicima i sprečili ih da oklevaju ili da se bane. Gurali su ih prema onom prolazu o kome sam pričao i ugurali ih u vagon na kraju prolaza. To je bio sasvim običan vagon, na kome je pisalo „6 konja ili 36 osoba“. Daske su bile prekrivene slojem živog kreča debljine oko pet santimetara, ali u onoj žurbi i strahu Jevreji to, izgleda, nisu videli. Nagurali su ih po stotinu u jedan vagon, tako da više niko nije mogao ući. Svi su stajali, pridržavajući se međusobno. Onda su stražari grabili druge i bacali ih na glave onih koji su stajali; to im je bilo utoliko lakše što su zatvorenici bili preplašeni udarcima koje su dobijali u leđa. Tako su dželati uspeli da u vagon uguraju još po tridesetak njih, muškaraca i žena; to je bio strašan prizor; nekim ženama je bio slomljen vrat. Možete zamisliti tu strahotu: oko sto trideset osoba u tom prvom vagonu. Zatim su pozatvarali vrata vagona i zaključali ih, pa je voz polako krenuo i pomerio se malo unapred.
Na isto mesto su postavili sledeći vagon, i ponovila se ista scena. Izbrojao sam oko pedeset vagona, što znači da su u njih ukrcali oko šest hiljada zatvorenika iz logora. Kad su ispraznili logor i ukrcali sve zatvorenike, voz je polako krenuo.
Zaustavili su ga u nekom polju, na oko četrdeset kilometara od logora. Vagoni su tu stajali, hermetički zatvoreni, nekih šest ili sedam dana. Kada je grupa grobara najzad otvorila vrata, zatvorenici su bili mrtvi, a mnogi su se već uveliko raspadali. Pomrli su od gušenja. Jedna od osobina živog kreča jeste i da oslobađa hlorne pare kad dođe u dodir s vodom. Ljudi natrpam u one vagone morali su da se olakšaju, a onda je došlo do hemijske reakcije. Tako su se jevreji pogušili hlornim parama, a onaj živi kreč im je izjeo stopala do kostiju.“


„To je užasno!“, povikala je Liza, pokušavajući da zapuši uši.
„Kako dobri Bog to dopušta?“, pitala je dobra Estel, s gnevom koji bi u drugoj prilici delovao smešno.
„Kako je član poljskog pokreta otpora mogao, odeven u odeću dželata, sve to da posmatra, sva ta pogubljenja?“, mrmljala je Albertin, sama za sebe.
„Kazao je da je to bilo da bi se civilizovanom svetu doturio neoboriv dokaz“, mrmljala je Lora.
„Ne shvatam šta im je trebao taj živi kreč“, glasno je kazala Lea. „Za tih šest ili sedam dana svakako bi se pogušili.“
Spiker Radio Londona je nastavio:


„... Neki svakako misle da Francuska uživa u povlašćenom statusu, a neki opet misle da na našem tlu nije organizovan nijedan takav pokolj.
Ipak, treba se samo setiti šta se desilo Jevrejima u logorima u Dransiju, Kompjenju i na Zimskom stadionu. Treba se setiti užasnih scena koje su se odigrale u Lionu, kada su Jevrejkama otimali decu i trpali ih u vozove, a da se nisu ni oprostili od porodica. Treba se setiti da je ćutanje usledilo posle hapšenja ogromnog broja Jevreja, pa shvatiti da nijedna zemlja nije pošteđena.
Šta se desilo sa svim tim muškarcima, ženama, starcima, decom? Oni su svi otišli takođe ’na istok’, što je uobičajeni nemački eufemizam. Svaki francuski državnik, koji se bavi jevrejskim pitanjem, zna da njih ubijaju u skladu s naređenjima i tako postaje saučesnik u zločinu i pomoćnik nemačkih krvnika iz Ljvova ili Varšave.“


Tišina koja je nastala svedočila je o njihovoj zbunjenosti i stidu.
„Reklo bi se da je to antinemačka propaganda“, kazala je Lea kad joj se povratila moć govora. „Nijedan narod nije u stanju da čini takve strahote.“
„Seti se samo doktora Blanšara, Raula i Žana“, odgovorila joj je Lora.
„Nije to isto. S jedne strane, hapse ljude koji se bore, a s druge ljude, žene i decu čija je jedina krivica što postoje... Tu ima nečega što ne shvatam. Zbog čega to rade?“
„Očigledno zbog toga što su Jevreji.“
„Da li ti se čini da je to dovoljan razlog da se neko šalje u koncentracioni logor i ubija?“
„Ne, naravno.“
„Ko će ih sprečiti da sutra ubijaju riđokose zato što su riđi, grbavce zato što su grbavi ili starce zato što su stari?“
„Draga deco, svi smo u božjim rukama“, kukala je Liza.
„Jevrejskog boga u ovom času niko mnogo ne sluša“, kazala je Lea, zgranuvši tetke tom izjavom.
Liza i Estel nisu htele da priznaju, ali su mnogo više verovale Radio Parizu nego Radio Londonu, koji nisu rado slušale zbog stalnog krčanja.
Mada je bilo zabranjeno prodavati radio-aparate, gospođice De Monplejne su poklonile jedan Esteli kao nagradu za dvadeset pet godina verne službe. Otkako ga je dobila, nije nizašta na svetu propuštala svakodnevne emisije Žana Herolda Pakija pre informativnog programa, sedmog po redu, u osam uveče.
Iako su joj gazdarice kazale da ga plaćaju Nemci i da su njegove tirade protiv Jevreja, komunista i degolista odvratne i neukusne, ona nije mogla a da se ne oduševi kad čuje njegov frenetični glas kako, na kraju vesti, izgovara: ’Engleska će, kao i Kartagina, biti uništena.’ Svi su znali da te tirade diktira okupator, ali su se, ipak, mnogi slušaoci osećali uzdrmano kada bi grmeo protiv „boljševičke pretnje“, što je govorio prilikom svakog savezničkog bombardovanja.
Ako je Estel bila slaba na Pakija, Liza je gajila sličnu slabost prema Filipu Anriou, koji je „tako lepo govorio“ i bio „tako kulturan“. Oh! Taj njegov „začuđujuć, ozbiljan, pun, zvučan i negovan glas, koji je vešto koristio i kojim je prodirao u svest samozadovoljnih buržuja, i njegov pravi književni talenat, kakvih nema mnogo u Parizu, kao i njegovo korišćenje latinskih izraza“. Bivši poslanik iz Liburna vešto se izražava i svojim govorima dočarava slike koje ostavljaju utisak i na Parižane i na seosko stanovništvo. S koliko cinizma i umetničke veštine okreće nož u ranama pobeđenih! O tome svedoči njegov govor od 4. jula 1943. godine, zbog koga su mnogi smatrali da je on, zapravo, glas njihove savesti:


„Naši zemljaci, degolisti i njihovi saveznici, kod mene uvek iznova bude divljenje i iznenađuju me. Svi znaju da su oni nepokolebljivi rodoljubi. Oni su uzeli monopol na francusku čast. (...)
Nemačka je okupirala Francusku posle potpune pobede u ratu. Ne zaboravimo da ta gospoda kažu da nikada nismo bili pobeđeni, da maršal nije imao pravo da potpiše primirje. Ostavimo te smešne tvrdnje onima koji su se, u panici nastaloj 1940. godine od Garone do Pirineja, tresli u strahu da neće doći do tog primirja, koje sada toliko napadaju. Nije bilo više vojske, oružja ni aviona; Nemci su bili u Angulemu i Valensiji; vojni i civilni otpadnici i pljačkaši su harali drumovima, gužva na sve strane... U tom času su mogli da se čuju neki glasovi koji se do danas nisu čuli. Sada nije čas za njihovu zakasnelu reakciju. Ona, uostalom, sada nije ni logična.
Jer zašto bi ti ljudi, koji smatraju da je okupacija njihove zemlje, od strane protivnika koji ih je pobedio u ratu, tako nesnosna, smatrali da je utešna invazija naroda koji su im obećali pomoć, a zadovoljili se time da ih iskoriste? Zašto bi se ti ljudi toliko bunili što Nemačka, kao neprijatelj, troši naše rezerve i uzima ono što joj je neophodno, a trljali ruke kad vide kako Engleska i Amerika, njihovi prijatelji, odvlače naše zalihe iz Severne Afrike? (...)
Ja to, zbilja, ne razumem. I ja patim zbog sudbine moje zemlje. Patim zbog poraza, kao i svi pobeđeni. Ali koliko god da je bolan, to je, nažalost, naša stvarnost. No kad prihvatite lažnog prijatelja, nešto što pobednik od nas nije ni tražio, zar se ne osećate malo nelagodno? (...)
Tako sada Amerikanci rešavaju sukobe među francuskim liderima: engleski kralj preuzima nove kolonije, koje pripadaju Kruni; Čerčil i Ruzvelt ne priznaju Francuskoj suverenitet na sopstvenoj zemlji; četvrtog jula je bio američki Praznik nezavisnosti, koji treba da podseti i na pomoć koju je Francuska pružila Amerikancima da oteraju engleske okupatore, a dva stara suparnika sada se udružuju da nas vrate u ropstvo; Francuzi su se toliko pomirili s nedostatkom slobode da se nijedan glas nije podigao protiv ubistava iz vazduha njihovih sugrađana u metropoli. (...)
Da, ta gospoda nas smatraju nedostojnima jer smo odlučili da zemlji vratimo mir i mesto u svetu koje zaslužuje, i nismo počeli od toga da negiramo poraz koji smo pretrpeli. No, gospodo, od vaših prijatelja ćete doživeti sto puta veća poniženja nego što smo ih doživeli od neprijatelja. Oni nas tretiraju kao pobeđene u ratu, a vaši vas prijatelji tretiraju kao lakeje. Nas su pobedili Nemci, a vas su pokorili Anglosaksonci. To im daje neka prava nad vama. Kad izgubite rat, to znači da ste bili vojno slabiji; kad se pokorite nečijoj vlasti, znači da ste gluplji. Može se osetiti sažaljenje prema slabijima, ali niko ne žali budale.
Nastavite, dakle, da se prsite pred okupatorom; ljubite ruke onima koji vas potežu ili gone, po volji; zahvalite za svaki udarac nogom kada London ili Vašington opozovu nekog generala koji to nije ni trebalo da bude. Molite se da vaši gospodari zadrže još neko vreme svoje pozicije. Još nije sve gotovo. De Gol i Žiro piju vino u Africi, iz bifea Džordža VI. Sa Staljinom izmenjuju telegrafske čestitke.(...)
Vojni poraz je samo dokaz da, i po mišljenju pobednika, čast nije izgubljena. Našom čašću trguju ljudi koji se predstavljaju kao njeni najveći branioci.“


Ove svakodnevne besede bacale su Lizu u euforiju, i bila je potrebna sva moć ubeđivanja njene sestre da joj se dokaže da Filip Anrio govori o privremenom okupatoru s tom prividnom slobodom zato što je njihov saučenik, kao i da ne znači biti saučesnik terorista ili degolista ako ne verujete u ono što Francuzi pod nadzorom i pronacistički nastrojeni, govore o drugim Francuzima, koji nisu prihvatili poraz svoje zemlje. Posle dugih prepirki, Liza bi to prihvatila, sve do narednog govora Filipa Anrioa. Srećom, uticaj Albertin de Monplejne bio je jači od glasa koji je odjekivao preko Radio Pariza. „Radio Pariz laže, Radio Pariz laže... On je nemački“, šuškalo se šapatom.
Kao i veliki broj Francuza, Liza je bila sklona da podlegne toj radio-zagonetki, koja je bila nešto novo i tajanstveno. Ti glasovi koji su dolazili ko zna odakle, i šaputali kulinarske savete, preporuke, vesti iz celog sveta, ili koji su kritikovali, besedili, proricali budućnost, laskali i vršili pritisak na mozak, dokazivali su da je ljudima isto tako lako uliti mržnju kao i nadu. Slušaoci su sedeli u foteljama i slušali ih isto tako predano kao što je Jovanka Orleanka slušala božanske glasove u svojoj glavi.
Lea, Lora i Kamij nisu bile u stanju da pobegnu od te zaraze preko radio-taiasa. I pored prekora Lize i Albertin, koje su strahovale od prijava zlonamernih suseda, Lea i Kamij su slušale London skoro svakodnevno, a Lora je slušala modne radio-emisije. No, nijedna od njih nije uzimala zdravo za gotovo ono što bi čula, na jednoj ili drugoj stanici, kao ni većina mladića i devojaka njihovih godina.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:39 pm



POGLAVLJE 20.


Istinska obostrana naklonost koja je postojala između Kamij i Fransoe Tavernijea pretvorila se u savezništvo koje Lea nije podnosila. Nije bila ljubomorna na Kamij - mislila je da ova nije dovoljno zavodljiva da joj bude suparnica - ali nije mogla da podnese što je isključuju iz nekih razgovora, koji su se prekidali čim bi ona ušla. Šta su to skrivali? Lea je mislila da je saznala odgovor kada je videla da mali Šarl, izašavši iz kolica po povratku iz šetnje, steže u ruci neko parče papira. Lea ga je polako uzela i razmotala. To je bio komad stranice lista Liberasion, tajnih degolističkih novina. Šta je taj papir radio u dečjim rukama? Dete joj se koprcalo u naručju jer je želelo da ga ona spusti. Upravo je htela to da učini kad začu neki čudan zvuk iz njegovih pantalonica. Brzo ga je raskopčala...
Pažljivo je pokupila novine iz pantalona i, uhvativši Šarla za ruku, odvukla ga u svoju sobu. Zaduvana kao da je trčala, Lea se svalila na krevet; dete se pružilo kraj nje i milovalo joj kosu.
„Tvoja majka je poludela, sasvim je poludela! Šta bi bilo da je Fransoaz našla onaj komad novina!... Shvataš li to!... To bi značilo da nas sve deportuju, zajedno s tobom“, kazala je, grleći ga i ljubeći.
„O, Šarl je s tobom. Lepo, vidim da se mazite“, kazala je Kamij, ulazeći u sobu.
„Baš se lepo mazimo! Zatvori ta vrata! Kako si smela da ga upetljaš u sve to?“
„Ne razumem šta pričaš.“
„Ne razumeš? Misliš li da je normalno da se detetu stavljaju ovakve pelene?“, rekla je, pokazujući novine.
„Kako si ih našla? Zar nije dobro skrovište?“
Kakva drskost! Lea nije verovala da je Kamij sposobna za teko nešto.
„Dobro skrovište!... Pa mogao je da strada zbog toga!“
Mlada majka je pobledela.
„Pa to nema veze s njim.“
„Da, pa šta onda?“
Kamij je tek naknadno osetila strah. Sela je na krevet i stegla dete uz sebe.
„Mogla si bar da mi kažeš. Gospođa hoće krišom da izigrava junakinju. Šta misliš, koliko bi se Loran zabrinuo kad bi znao da deliš tajne novine?“
„Zna on to.“
„Kako to da zna?“
„Preko njega sam se povezala s mrežom.“
Lea ju je gledala, u neverici.
„Ne mogu da verujem.“
„Ipak je istina. Trebao mu je neko pouzdan. Prirodno, pomislio je na mene.“
„To je blesavo, ipak imaš dete. Trebalo je meni da kaže.“
„Mislio je da si ti već dosta učinila.“
„Otkako sam ovde, nisam bila u vezi s tim ljudima i lepo se ponašam. Ne želim da me uhapse, kao Žana i Raula, ni da umrem, kao doktor Blanšar, niti pred streljačkim vodom. Molim te da više ne donosiš te novine ovamo. Ovde se muva previše sveta.“
„Ovo danas je bilo izuzetno. Obično ih odmah podelim.“
„Što to sad nisi uradila?“
„Moja veza nije došla na sastanak. Nisam smela da ih bacim u korpu.“
„A Fransoa?“
„Šta Fransoa?...“
Kamij je loše lagala. Njen odgovor je imao lažni prizvuk, a Lea se pravila da joj veruje. Trebalo je da večera s Tavernijeom, i obećala je sebi da će to isterati na čistinu. Sada joj je bilo najvažnije da odluči šta će obući.
* * *

U pomamnom raspoloženju i željna uživanja, Lea nije više želela da misli na pokojne prijatelje, kao ni na one koji su nestali, koji su bili u borbi, ili sarađivali sa okupatorom. Nikakav poseban događaj nije uticao na tu odluku, već samo preterano tugovanje, želja za životom i akcijom. Je li na nju uticao primer njenih sestara, koje su živele samo za taj trenutak? Franosaz je živela obuzeta ljubavlju prema svom dragom i prema detetu, a Lora je bila zaokupljena američkom muzikom, crnom berzom i flertovanjem.
Fransoa se pomalo čudio toj promeni, ali je tajno osećao olakšanje. Otkako je zna, provodila je život u strahu. Kad je shvatio koliko se upetljala s pokretom otpora u svom kraju i da je Montijak pod stalnim nadzorom, video Matijino ponašanje i saznao za posete Rafaela Mala i hapšenje njenih prijatelja, bio se zbilja uplašio. Zato ju je požurivao da ode u Pariz. Na nesreću, bio je primoran da odsustvuje mesec dana. Sada je, već nekoliko dana bio tu, i najzad je mogao njom da se pozabavi. Tavernije je neobično uživao da je posmatra kako živi. Od njihovog prvog susreta, njena se ličnost iskazala, a njena lepota je bila očita. „To je tip žene od koje odmah treba pobeći, pre nego što počnu nevolje.“ On se nije sklanjao od tih nevolja, već im je hrlio u susret. Kao i danas, kad ju je pozvao na večeru kod Maksima, mada je pre toga bezuspešno smišljao neke izgovore da tamo ne idu, kao:
„Kuhinja im nije naročito dobra i sve je puno Nemaca.“
„To mi je svejedno“, kazala je. „Želim da odem na mesto gde ljudi deluju kao da se zabavljaju.“
Ništa je nije moglo odvratiti. Zato je Lea bila zabrinutija zbog priprema za večeru nego zbog tajnih novina. Zahvaljujući Lori, uspela je da kupi lepu tamnocrvenu haljinu od muslina, s rascepljenim porubom. Savetujući se s Fransoaz i tetkama, zaključile su da je u pitanju kreacija nekog poznatog kretora: Šanel ili Fat. S obzirom na prilično razumnu cenu, to je izgledalo nemoguće. Duga crna ešarpa i veoma izrezane crne sandale dopunjavale su tu elegantnu toaletu.
„Divna si!“, viknula je Kamij, koja joj je pomagala da se odene. „Svi će muškarci buljiti samo u tebe.“
Lea je uzela primerak tajnih novina.
„Šta ćeš s tim?“, pitala je Kamij.
„Da se našalim. Staviću Liberasion među Materi, Pari soar, Evr, Žerb, Pilari i Nuvo tan. Volela bih samo da vidim lica te gospode kada ga nađu.“
Kamij se osmehnula.
„Ti si luda!“
„Ali molim te, pa treba da se osete ugroženi upravo na mestima gde misle da su najbezbedniji. Maksim je jedno od tih mesta.“
„Ne razumem te. Mislila sam da te više ništa od toga ne zanima.“
„Pa šta? Mogla sam i da se predomislim...“
Lea je ipak stavila novine u malu crnu torbicu od jelenske kože kad je ušao Fransoa Tavernije. Bio je veoma elegantan, ali je delovao zabrinuto.
„Je li vam zbilja stalo do večere kod Maksima?.“
„Više nego ikada.“
„Pa onda hajdemo“, uzdahnuo je.
„Izgledate kao da smo pošli u smrt.“
Čudno ju je pogledao, delimično zabavljen.
„Smrt vreba i tamo, kao i drugde. No možda se može naći mnogo lošijih mesta za umiranje.“
„To i nije smešno.“
„Nisam ni hteo da vas zasmejavam... Vi imate tako lepu haljinu. Neće se videti krv na njoj.“
„Fransoa, prestanite, pokvarićete joj svako zadovoljstvo.“
„Manite se toga, Kamij, pa treba malo više od crnog humora da se našoj prijateljici pokvari veče.“
„Dobro! Ne dajte da utiče na vas! Sigurna sam da ćemo provesti divno veče. Laku noć, Kamij. Poljubi Šarla umesto mene.“
„Laku noć, lepo se provedite.“
Napolju ih je čekao auto s vozačem.
Na ulazu u bar čuvenog restorana, na dugim bambusovim držačima zakačenim za ploču od tamnog drveta, bili su časopisi i novine. Lea je izvadila svoje tajne novine, pažljivo ih ispravila i nemarno ih gurnula između poslednjeg broja lista Ja sam svuda, među članke Robera Brazilijaša, Fransoa Vineja,6 Alena Lobroa, Kloda Žantea i Žorža Blonda. Pošto se zadovoljno osvrnula oko sebe, pridružila se Tavernijeu, koji ju je čekao za stolom. Jedan nemački oficir se galanto sklonio da je propusti dok ju je Alber žurno vodio do stola.
„Odgovara li vam taj sto, gospodine Tavernije?“
„Savršeno, Albere.“
Lea je sela, opuštena, srećnog izgleda, sa smeškom na usnama.
„Imate izraz mačke koja je popila mleko iz podruma ili nevaljalice koja je napravila neku gadnu šalu.“
„Zar ja?“, pitala je tako nedužno da je odmah osetio da ga obuzima blaga zabrinutost. „Tako sam srećna što sam ovde. I vi ste, zar ne? Mora da ima dosta vaših prijatelja? Varam li se?“
Šef sale je doneo šampanjac koji su naručili.
„Da nazdravimo vašoj lepoti...“
„Dragi prijatelju, dozvolite da i ja nazdravim gospođici.“
Lea je odmah prepoznala čoveka koga je već srela u nekom restoranu s Tavernijeom. Danas nije imao sako od tvida, već svečani smoking po kome je, tu i tamo, padao pepeo velike cigare koju je pušio. Bilo je nemoguće izbeći ga.
Sa ledenim osmehom, Tavernije je podigao čašu.
„Gospodine Tavernije, moja žena je ubeđena da je izbegavate.“
„Kako bi gospođa Skolnikov mogla da pomisli tako nešto?“
„Niste nikako došli kod nas na večeru.“
„Pa, čekao sam zvaničan poziv.“
Skolnikov je prasnuo u gromki smeh.
„U naše vreme se sve to odvija nezvanično. Ćekam vas sutra u sedam sati, naravno, s gospođicom... Ona je tako dražesna.“
„Bojim se da neću biti slobodan.“
Osmeh „gospodina Mišela“ je trenutno nestao.
„Siguran sam da ćete naći načina da se oslobodite obaveza. Računam na vas. Da ne bude zabune... Ulica Prezbur broj 19, u sedam sati.“
Pošto je ponovo pronašao osmeh, dodao je:
„Što će Elen biti zadovoljna! Do sutra.“
Fransoa Tavernije je grčevito stezao pesnice ispod stola.
„Tako je šarmantna žena vašeg prijatelja, eno vam daje neke znake.“
Sva prekrivena nakitom, Elen Skolnikov je mahala ka njima rukom prepunom prstenja.
„Nemojte govoriti da mi je ta svinja prijatelj“, ljutito je kazao, i sam mašući.
„On možda i nije, ali njegova žena!...“
„Ne počinjite opet!“
„Ko je ono s njima?“
„Kapetan Engelke, s ljubavnicom.“
„To je ona prijateljica lepe Elene? Dobro, razgalite se. Nećete mi pokvariti veče praveći ljutito lice. Nisam ja kriva što srećemo osobe koje ne želite da vidite.“
Po onome kakav je izraz imao, Lea je pomislila da će zaboraviti na mesto na kome su se nalazili i lupiti joj par šamara. Oprezno se povukla i rekla najslađim glasom:
„Ne svađajmo se! Tako se lepo osećam. Hajde da pijemo, hoćete li?“
Uzeo je čašu šampanjca i ispio je. Konobar je pritrčao da je napuni. Mnogi muškarci i žene bacali su poglede na njih, zapanjeni Leinom mladošću i lepotom, kao i jednostavnošću njene toalete. Na njoj nije bilo nikakvog nakita, samo su blistala njena delimično obnažena ramena. Vrlo lepa devojka u elegantnoj beloj večernjoj haljini posmatrala ju je saučesnički i podrugljivo. Njeno lice nije joj izgledalo nepoznato.
„Ko je to?“
„To je Korin Lišer.“
„Lepa je i simpatična. S kim je?“
„Sa ocem, Žanom Lišerom i novinarima.“
„Znate li je?“
„Ne znam je.“
„Šteta, vrlo mi se dopada.“
Lea se sa žaljenjem okrenula ka stolu.
„Jeste li nešto odabrali, gospođice?“, pitao je natkonobar.
„Htela bih nešto skupo.“
„Onda uzmite kavijar. Ne znam kako ga nabavljaju, ali uvek ga imaju.“
„Dobro, uzeću kavijar.“
„Sada imamo samo jesetrin i ševrugin kavijar.“
„Koji je skuplji?“
Šef sale je malo oklevao, zgranut tim pitanjem. Zatim je ne odobravajući, odgovorio:
„Jesetrin, gospodine.“
„Dobro, dajte ga, a i ja ću uzeti isto.“
„Dobro, gospodine, a zatim?“
„Ja bih neku ribu.“
„Imamo list, oradu i poširanog lososa. On je veoma dobar i mogu vam ga preporučiti.“
„Dajte mi list.“
„Dobro, a gospodin?...“
„Ja bih rado probao vašeg lososa.“
„Nećete zažaliti, gospodine.“
„Kažite konobaru za vino da ćemo i dalje piti šampanjac. Slažete li se?“
„Slažem se.“
Iz predvorja je dopirala neka prigušena vika, a zatim se neki stari gospodin s bradicom, nalik na Alfonsa de Šatobrijana, pojavio u sali mašući nekom stranicom iz novina, da bi otišao da sedne za sto Žana Lišera. Mora da ga je novinar pitao zašto je ljut. Čovek je nešto besno govorio. Čuli su se odlomci razgovora, koji su dopirali do njih.
„... delo terorista... ima ih svuda... komunisti i degolisti... vreća nađe zakrpu... crvene bitange... sve treba streljati... bez milosti... taj komad papira... prigodne novine... prava sramota.“
Pokušavao je da ga smiri. Starac je ustao i pokazao onaj list papira nekom dostojanstvenom visokom čoveku.
Visoki čovek je okretao i obrtao onaj papir, ne shvatajući.
„To što držite, gospodine, to je strana iz degolističkih novina, koju je ruka nekog kriminalca ubacila među poštene novine.“
„Žak“, vikala je histeričnim glasom pratilja visokog čoveka, „bacite to!“
Potpuno zbunjen, pustio je list novina da padne i on se, graciozno lepršajući, spustio pred noge kapetana Engelkea. Svaki razgovor je prestao. Orkestar je neometano nastavio da svira spori valcer. Lea se s mukom uzdržavala od smeha. Prezrivo je gledala sve te ljude, koji su minut pre skandala bili nasmejani, kako se uzrujavaju pred nemačkim oficirima - a ovi su takode pokazali prava lica - i kako se kukavičluk sukobio s moći. Bilo je to odvratno. Lagano, uživajući možda u napetom iščekivanju gomile, Engelke je pokupio novine. „Liberasion“, glasno je kazao.
Pročitao je nekoliko redova, ne vodeći računa o napetosti u sali.
„Vrlo zanimljivo. Znate li za ovo?“, pitao je Mišela Skolnikova.
Sa mesta na kome je sedela, Lea je mogla da vidi da poslovnom čoveku drhti ruka. Muzika je prestala da svira.
„Sipajte mi piće“, kazala je Lea veselim glasom, koji je odjeknuo u tišini.
Svi su se okrenuli kao iglom ubodeni. Korin Lišer ju je gledala, zabavljajući se. Prasnuvši u smeh, podigla je čašu u njenom pravcu. Lea je takode trijumfalno podigla svoju, uz mali naklon glavom.
Drskost mladih žena malo je doprinela popuštanju pritiska i začuo se smeh s raznih strana. Engelke, kao pravi igrač, takođe se nasmejao, na veliko olakšanje Skolnikova.
„Te šarmantne mlade devojke, one su pravi duh Pariza“, kazao je SS kapetan i zgužvao novine u lopticu.
Fransoa Tavernije se s mukom pravio da je veseo.
„To ste vi priredili onom jadnom starčiću?“, pitao je.
„Ne znam šta hoćete da kažete.“
„Vi ste pravo malo čudovište, ali mi se dopadate takvi kakvi ste. Potpuno je ludo i neoprezno to što ste uradili. Ljude hapse i za mnogo manje. Evo vam vašeg kavijara.“
Sa velikom pažnjom šef sale im je uz pomoć dvojice konobara poslužio dragocena zrnca okružena ledom i poslužena na srebrnom posudu.
Bez ikakvog zazora, Lea je navalila na kavijar s tako gurmanskim izrazom da bi svakome, osim Taverniju, bilo neprijatno. Njega je, naprotiv, taj dokaz njene senzualnosti uzbuđivao i zabavljao.
„Gaduro mala!“, nežno je kazao, i uzeo i sam veliku kašiku kavijara.
Smisao te prijateljske grdnje nije joj izmakao. Volela je zabunu koju su izazivali njeni postupci i ironiju, koju je često pokazivao. Kraj njega se osećala bezbedno i brižno, ali iznad svega slobodno. To je bilo vrlo snažno osećanje. U njegovoj blizini nije osećala grčenje vagine, već više nešto kao eskalaciju sopstvene ženstvenosti, koja ima sopstvenu vrednost, umesto da ona sama bude objekat neke proračunate akcije. Njemu se moglo sve reći, i znao je, bolje no ona sama, šta je to što ona želi. On je imao neki svoj specifičan kodeks poštenja i njega se strogo pridržavao. Lea je nagađala da je veoma trpeljiv prema izboru drugih, čak i ako se s tim nije slagao, a u suprotnom slučaju je postajao borben. „Nema mržnje u njemu“, mislila je. To ju je podsetilo na razgovore između njenog oca i strica Adrijena. Stric je govorio o španskom ratu: „Video sam toliko razaranja i mržnje sa obe strane da sam i sam skoro postao žrtva i mogao sam da omrznem ljude. Onda sam, u njihovim delima, prepoznao demonski pečat, pa sam žalio i krvnike i žrtve istovremeno.“
U to vreme je Lea još bila dete i bila je pod velikim utiskom tih „demonskih pečata“ oznake koju nose nepopravljivo loši ljudi. Kod Tavernijea je postojala ista ta trpeljivost bez predrasuda, kakvu je pokazivao i dominikanac. Ona nije bila tako tolerantna jer je prema nekima počela da oseća takvu mržnju da bi bila u stanju da uživa u svireposti prema njima. Na tom mestu, pod ružičastim svetlom abažura, stomaka punog jake hrane i šampanjca, želela je da živi samo za taj trenutak i želela je da je taj čovek koji sedi preko puta uzme u naručje.
„Hajde da plešemo!“
„Kako odoleti tako privlačnom pozivu?“, kazao je, ustajući.
Prolazeći pored stola kapetana Engelkea, Tavernije je klimnuo glavom Eleni Skolnikov, koja mu je uzvratila pozdrav.
Lea se sasvim prepustila plesu u naručju svog ljubavnika, i gledajući ga, sve je više osećala požudu.
* * *

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:39 pm



Napolju je vladala potpuna tišina. Mesec je jasno osvetljavao obelisk na Trgu Konkord. Iako je bio policijski čas, Lea je tražila da se vrate pešice. Park Tiljerije i Jelisejska polja odisali su noćnim mirisima cveća i bilja. Neka noćna ptica je kriknula, a druga joj je odgovorila. Polako su prelazili preko velikog, praznog trga, a u tišini su im koraci odjekivali. Na mostu, preko puta zgrade Poslaničkog doma, izlepljenom nemačkim propagandnim plakatima, zastali su da posmatraju Senu, tamnu traku koja je tekla tako lagano da je delovala skoro nepokretno među kamenim kejovima. Do njih je dopirao miris vode. Naslonjeni na ogradu, spojenih usana, pripijenih tela, pod prividnim okriljem noći prepustili su se toku svojih želja.
Plesali su dugo iznad reke o kojoj se toliko pevalo. Bogovi su bili na njihovoj strani: nije bilo patrola, niti je ijedno neprijateljsko vozilo naišlo da remeti njihovu sreću.
Sledećeg jutra je Lea ispričala Kamij kako je ubacila tajne novine među one namenjene cenjenoj klijenteli Maksima, a ona se tome toliko smejala da nije imala srca da je grdi.
„Juče je telefonirala tetka Bernadet i javila da je Lisjen dobro stigao i da mu je zdravlje dobro, koliko može biti u onom stanju. Žandari su doveli Pjeroa kod advokata Delmasa. Izgleda da je rešio da ga smesti u neki strogi internat, u školu koju drže jezuiti.“
„Znam, brat od strica Filip mi je to kazao. Jadni Pjero... Je li tetka Bernadet čula nešto o Raulu i Žanu?“
„Da, samo to da njihova majka nema vesti o njima. Uzela je neki mali stan u Bordou i svakodnevno ide u tvrđavu Ha. Stalno joj odbijaju pravo na posetu. Nije čak ni sigurna da su tamo. Mnogo očekuje od prefekta. Obećao joj je da će se raspitati o njihovoj sudbini i da će se založiti za njih kod okupacionih vlasti.“
„Bolje bi joj bilo da ode do nadležnih Nemaca nego kod čoveka koji dobija naređenja iz Višija.“
„Da, možda si u pravu... Sve je to tako komplikovano, prefekt smatra da treba da bude lojalan...“
„Lojalan?... Ma kome?“
„Ne znam... no on je funkcioner.“
„Funkcioner! Takav koji pažljivo prebrojava deportovane Jevreje, ne zaboravljajući pri tom ni decu.“
„To znam. Kad sam bila u logoru Merinjak, žene su pričale samo o tome. Ko zna gde su one sada?“
Tužno su zaćutale.
„Ama kažem vam da neću da idem tamo.“
„Lea, samo još jednom, ne mogu drugačije da uradim i molim vas za uslugu da pođete sa mnom.“
„Pomisao da opet gledam te zločinačke njuške, lopove i ubice izaziva u meni želju za povraćanjem. Neću to podneti.“
„Dobro, ako ne želite da to učinite za mene, uradite to radi sebe.“
„Šta hoćete da kažete?“
„Da su aktivnosti vašeg strica i nekih vaših prijatelja poznate toj gospodi, Gestapo bi rado s vama razgovarao...“
„Trebalo je da mi to kažete!“
„Tako je bilo pre nekoliko meseci. Situacija se menja svakog dana i ne bi me čudilo da i mene jednog dana pozovu na ispitivanje.“
„Zbog čega?“
„Zato što smatraju da im nisam bio sasvim lojalan.“
„Fransoa! Nećete valjda da mi kažete da će vas uhapsiti?“, povikala je Lea, pobledevši od brige.
„Draga, zar bi vam bilo žao?“
„Prestanite da se poigravate sa mnom! Dobro znate...“
„Šta to dobro znam?“
„Ništa, nemogući ste. Ići ću s vama.“
Privukao ju je. Osećala je tvrdoću i napetost njegovog tela, njegove mišiće pod prstima. Skoro ju je zabolelo koliko ju je jako stezao.
„Hvala. Kada vide vas, srdašce, neće misliti, bar se tome nadam, da biste došli pravo u vučju jazbinu ako biste imali ikakve veze s pokretom otpora.“
„A ako to ipak pomisle?“
„Onda ćemo se pomoliti i gledati da što brže nestanemo.“
„Kako želite da se obučem?“
„Veoma jednostavno. Ne želim da ličite na te raskošne dame za zabavu. Obucite onu jednostavnu dugu haljinu koju ste doterivali onog dana. Sad je valjda gotova?“
„Da, zahvaljujući Kamij, koja mi je pomogla da napravim porub. Ne razumem se toliko u šivenje. Idem da se presvučem, neću dugo.“
„Evo, uzmite ove orhideje!“
„Divne su! Hvala.“
„Sjajno!... Baš ste sjajni! Zar ne, Elen?“
„Gospođica je divna, iako je vrlo jednostavno odevena. Što ne nosite nakit, draga?“
„Nemam ga, gospođo!“
„Kako? Jedna tako lepa devojka kao vi!... Pa o čemu vi mislite, dragi Tavernije? Nije vaš običaj da budete škrti prema ženama. Treba da se stidite.“
„U pravu ste. Zbilja su mi potrebni vaši saveti, vi imate tako sjajan ukus.“
„Pa, to je tačno. Sutra mi dolazi draguljar iz Ulice De la Pe, koji će mi doneti nekoliko novih modela. Dođite... dobrodošli ste...“, kazala je slatkim glasom. „No, šta vam je?“
„Ništa, samo sam osetio bol u ruci. Ništa ozbiljno, to je od stare rane.“
Dolazak novih zvanica naterao je domaćicu da se odvoji od njih.
„O, Frice! Uvek se tako radujem da nam dođete.“
„To je uvek radost i za mene, draga Elen, da dođem kod vas. Dozvolio sam sebi da pozovem i generala Oberga, koji se seća divne večere koju ste Mišel i ti napravili u čast mog prijatelja, rajhsfirera SS-a Hajnriha Himlera.“
Oberg se poklonio i lupnuo petama.
„Gospođo.“
„Dobro došli, generale.“
Lea se osvrtala naokolo i nije se ni trudila da krije svoje zaprepašćenje.
„Zašto ste me upravo uštinuli?“
„Tako čudno... mora da sanjam... Šta ste ono rekli?... A, da!... Pa mogli biste bar da ne očijukate s tom ženom meni ispred nosa.“
Fransoa Tavernije je prasnuo u glasan smeh i uzeo dve čaše šampanjca s poslužavnika koji je držao sluga.
„U vaše zdravlje! Zbilja ste neodoljivi.“
Lea je sanjalački obrtala čašu u rukama, a onda ju je odjednom ispila.
„Brzo, dajte mi još jednu!“
Pružio joj ju je.
„Ovo je zbilja veoma posećeno mesto... Samo nedostaje Rafael Mal. Vidite ko je sve tu.“
U raskošnom salonu, pretrpanom skupocenim nameštajem, slikama poznatih majstora, s divnim starim tepisima na podu i teškim svilenim draperijama, skupili su se čudni primerci ljudske faune. Bilo je tu napadnih lepih žena, previše našminkanih, koje su plivale u skupom nakitu, nemačkih oficira, veoma dostojanstvenih i krutih, u njihovim crnim i zelenim uniformama, dva do tri lepa mladića, odevena po „zazu“ modi, s licima žigola, poslovnih ljudi dobrostojećeg izgleda, nekih problematičnih individua koje su ružno delovale i u smokingu, jer im je pravio grbu na leđima, i koje su išle od jednog do drugog gosta i nešto žučno objašnjavale. Mišel Skolnikov je izgledao kao da nije skidao smoking od sinoć, toliko je bio usijan. Sad je ćaskao s nekim čovečuljkom koji je retku kosu češljao na stranu. Obojica su pušila debele cigare. Čovečuljak se okrenuo i uperio svoje sivozelene oči u Leu, koja je odmah ustuknula.
„Ko je ono?“, pitao je Tavernije.
„Masi“, prošaputala je.
„A to je, dakle, on! Nisam ga upoznao. Upravo odgovara onome što sam zamišljao.“
„Bojim se, ide ka nama!“
„Ne brinite ništa.“
„Draga gospođice Delmas! Kakvo iznenađenje i zadovoljstvo da vas vidim ovde večeras! Mislio sam da ste otputovali iz Pariza. Jeste li ponovo videli našeg prijatelja Mala?... Znate li da me je gadno izigrao?“
„Ne, brzo sam otputovala... Nisam ga ponovo videla.“
„Kazali su mi da je negde u okolini Bordoa. Vi ste iz tog kraja, ako se ne varam?“
„Jesam...“
„Kad ga ponovo vidite, kažite mu da mislim na njega. Što se vas tiče, gospođice, ako mogu da vam pomognem, ne oklevajle. Nažalost, ako želite da nešto prodate, to je teško. Kao što znate, naš ured za nabavke je zatvoren, bar skoro zatvoren...“
„Gospođo, večera je postavljena.“
Najava večere uštedela je Lei trud da ma šta objašnjava.
Trpeza je blistala od srebra i kristala. Smenjivala su se najfinija jela i točila se najbolja pića. Većina zvanica nije jela, već prosto proždirala hranu. Kod deserta su se svi pomamili: pune korpe voća, srebrni poslužavnici pretrpani sitnim kolačima, sladoledi, ledeni kremovi, prelivi, sve se smenjivalo u nizu koji je izazvao pravi aplauz. Na počasnom mestu, pored pudlice Pegi, ljubimice Skolnikovih, koja je imala salvetu oko vrata i koju je jedan sluga hranio, Lea više nije ni osećala strah, samo joj je bilo dosadno. Svakog dana je ova životinja obedovala za stolom svojih gospodara, zajedno s njihovim gostima, koji su se takmičili u tome ko će joj se dodvoriti da bi ostavili utisak na gazde.
U početku se Lei nije dopalo to mesto, ali je ubrzo čestitala sebi što je upravo tu; keruša nije zahtevala da se s njom razgovara. To, međutim, nije bio slučaj s drugim susedom za stolom, jednim „zazu“ momkom, koji je neprestano brbljao o odelima, barovima u modi i teškoćama vezanim za nabavku engleskih cigareta...
Sedeći levo od domaćice, Fransoa Tavernije je motrio na Leu i Eleni Skolnikov odgovarao jednosložnim rečima. Najzad je i ona to uočila.
„Pa, dragi moj, vidim da ste vrlo rasejani. Je li vam to ona mala zavrtela mozak? Nije loša, ali joj veoma nedostaje stil.“
Ova poslednja primedba je izazvala neupadljiv osmeh na licu njenog sagovornika.
„Pa ona je još tako mlada.“
„Pa i nije baš toliko mlada“, nadureno je kazala i okrenula se susedu s desne strane, generalu Obergu.
Svi prisutni pričali su o kupovini i prodaji. Bilo ih je koji su pričali o brojnim isporukama najrazličitije robe: bakra, olova, žita, konjaka, svile, zlata, slika, retkih knjiga... Neki industrijalac iz Rubea nudio je da isporuči odjednom pedeset hiljada metara vunene tkanine „predratnog kvaliteta“... neki Belgijanac je pričao o kilometrima kamuflažnog platna... izvesni Alzašanin o parfemima... neki industrijalac iz Troja o svilenim čarapama „uobičajenog tipa“, neki poslovni čovek sa Antila o dve tone sira grijera... Mišel Skolnikov je nabrajao hotele na Azurnoj obali čiji je vlasnik postao: Savoj, Rubi i Plaza u Nici, Martinez, Bristol i Mažestik u Kanu; nije ni pominjao zgrade, vile, preduzeća i fabrike koje je pokupovao. Pričao je o zamku u Eznu na Azeji, u Saonu na Loari, gde je završavao obimne radove na rekonstrukciji. Naravno, svi su prijatelji dobrodošli.
I pored svojih gurmanskih sklonosti, Lea nije skoro ništa jela. Nestrpljivo je čekala kraj večere, što je čak i „zazu“ sused primetio.
„Imam utisak da se dosađujete. Ako želite, odvešću vas posle večere u jedan kabare kakav niste u životu videli. Slažete li se?“
„Hvala, dosta mi je za večeras.“
„Vidim da se plašite da tamo dolaze ljudi nalik na ove ovde. Nema opasnosti, trojka je granica. Niko stariji od dvadeset i tri godine ne dolazi. Sluša se najnovija američka muzika.“
„Mislila sam da je zabranjena?“
„Jeste, ali se nekako snalazimo. Ja ih snabdevam pločama i cigaretama. Kod Skolnikovih uvek mogu da sretnem nekoga ko ima robu koja me zanima. A šta vi radite? Čija ste vi kokica?“
„Moja“, odgovorio je glas iza njegovih leđa.
Dečko je poskočio i brzo ustao.
„Izvinite, gospodine, nisam znao.“
„Nije ništa strašno. Dođi, kokice!“
Lea je, sva crvena i besna, takođe ustala.
„Šta vas je spopalo da me tako zovete?“
„Zašto niste ošamarili onog dripca kad vas je tako nazvao?“
„Toliko sam se zgranula da se nisam ni setila.“
„Sve je to moja greška. Nisam smeo da vas dovodim na mesto koje posećuju takvi ljudi. Oprostite, to se više neće desiti.“
„Mislila sam da vam je moje prisustvo neophodno.“
„Nije toliko da bih vas terao da trpite takvo društvo. Ponekad zaboravim ko su zapravo oni, smatram ih ratnim zlom.“
„Pa, je li vam moj dolazak ovamo koristio?“
„Jeste, Skolnikov se smirio kada me je video s lepom devojkom. To odgovara onome što misli o meni. Kad se „bavite poslovima“, lepa žena pomaže čoveku... tako je to, mada je glupo.“
„Možemo li sada da idemo?“
„Da, posle kafe koju će poslužiti u salonu; mislim da ću reći da nemate dozvolu za kretanje posle ponoći.“
„Hoće li vam verovati?“
„Kazao sam im da ste vi devojka iz dobre porodice i da živite kod tetaka, koje su dve poštovane gospođice. To znači da vodite računa o podobnosti posetilaca.“
Ubrzo su se pozdravili s domaćinima.
„Ne zaboravite... do sutra u jedanaest“, kazala je Elen i pružila ruku da je Tavernije poljubi.
„Do sutra, draga prijateljice, i hvala vam na ovoj divnoj večeri.“
„Hoćete li je videti sutra?“, pitala je Lea ulazeći u kola.
„Hoću, radi kupovine nakita.“
„Ali ne treba mi nakit!“
„Pa, izgledaće ružno da žena u koju sam zaljubljen nema nikakvog nakita.“
„To mi je sasvim svejedno. Zar mislite da želim da se kinđurim kao one babe, sve jedan kamen veći od drugoga?“
„Ne preterujmo, lep nakit neće poružneti lepu ženu.“
* * *

Patrola ih je zaustavila ispred Poslaničkog doma. Istog časa su zaurlale i sirene za uzbunu. Dežurni oficir je bacio brz pogled na njihova dokumenta i savetovao im da pođu do najbližeg skloništa. Bulevar Sen-Žermen, koji je nekoliko trenutaka pre toga bio sasvim prazan, bio je pun senki koje su jurile prema stanici metroa, koja je služila i kao sklonište. Lea je radije otišla u Univerzitetsku ulicu. U dvorištu zgrade bile su gospođice De Monplejne, Kamij sa sinom, Lora i Estel, sve u kućnim haljinama. U daljini su padale prve bombe.
„To je negde u pravcu Bulonje“, kazao je sused s trećeg sprata.
Sedeći na zemlji ili na prostirkama, svi su, poluuspavani, čekali kraj uzbune. Oslonjena na Fransou, Lea ga je puštala da je u polutami miluje. Kraj uzbune je prekinuo to uživanje.
Odmah posle toga, Albertin je ponudila Tavernijeu gostoprimstvo na divanu u salonu, što je on sa zahvalnošću prihvatio. Kad su svi legli, pridružio se Lei koja se s laskavim žarom bacila na njega. Odgovorio joj je na pravi način.
Sunce je bilo visoko na nebu kad se Fransoa vratio na divan i utonuo u dubok san.
Te noći je samo dvadesetak osoba poginulo u savezničkom bombardovanju. Na dan 14. jula u bombardovanju okoline Pariza poginulo je stotinak osoba. Žan-Erold Paki je pričao tu priču na radiju.
Lea se osećala kao zatvorenica u pregrejanom gradu. Fransoa Tavernije je ponovo morao da ode iz Pariza. Sve su joj teže padala njegova odsustvovanja.
Dva ili tri puta nedeljno, s Kamij ili bez nje, raznosila je letke, tajne novine ili lažna dokumenta na adrese koje su stizale u porukama, koje uglavnom nikada nisu bile iste. Da bi izbegli da ih uhvate, ona bi se vešto umuvala u gomilu u nekoj od velikih robnih kuća, umešala bi se u gužvu u metrou za prvi ili poslednji vagon, jer je tako mogla brzim pogledom da proveri prati li je ko i, ako to nije bio slučaj, da brzo uskoči u poslednjem trenutku. Volela je da kruži na biciklu, bez obzira na opasnost da je galantni mladići usput oslovljavaju.
Jednog dana ju je na stanici Opera neki mladić gurnuo, utrčao u metro, a zatim su se za njim vrata vagona brzo zatvorila. S druge strane prozora su dvojica, koja su trčala za njim, pretila pesnicama. Metro je ubrzao i nestao im s vidika. U kupeima su se svi pravili da ništa nije ni bilo. Lea je pogledala u mladića koji je uleteo i morala izuzetno da se napregne da ne vikne. Naspram nje je, bled i znojav od straha, stajao njen brat od strica Pjero i drhtao. Metro je već usporavao i ulazio u stanicu Šose d’Anten. Tu je trebalo da siđe. Kad se metro zaustavio, zgrabila je rođaka za ruku i povukla ga. On se, iznenađen, prvo opirao, a onda ju je konačno prepoznao.
„Ti!“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:40 pm


„Ne trči, daj mi ruku, idemo zajedno do galerija Lafajet. Koliko te već prate?“
„Ne znam. Pokušali su da me zgrabe na Šatleu.“
„Dva puta si im pobegao!... Za nekoga ko nije navikao na metro, uopšte nije loše. Otkad si u Parizu?“
„Od sinoć, probao sam da dođem do tetaka.“
„Mislila sam da si u nekoj jezuitskoj školi.“
„Bio sam, ali sam pobegao. Ne želim da čekam kraj rata, a da ništa ne uradim...“
„Pazi, ne pričaj tako glasno! Mora biti da ti je otac pobesneo.“
„Šta me briga. Muka mi je od njega i brata, potpuno su pod uticajem Staroga i Švaba.“
„Šta ćeš raditi?“
„Još ne znam. Škola je bila blizu Pariza, pa sam pomislio na tebe. Iz očevih aluzija sam shvatio da ti imaš veze u pokretu otpora...“
„To je preterano. Tu bi ti više vredeo stric Adrijen.“
„Mislio sam i na njega. No, niko ne zna, ili nije htao da mi kaže, gde je on.“
„Šta ću s tobom?... Čekaj, imam ideju.“
Polako su izašli iz galerija Lafajet i uputili se ka stanici Avr Komarten. Bila je strašna vrućina, i sa olakšanjem su sišli na Etoalu i krenuli peške niz Jelisejska polja.
„Srećom, dobro si odeven.“
„Tata je uvek polagao na moju odeću.“
„To je prava sreća. Dobro bi izgledao među Lorinim prijateljima.“
Tog lepog letnjeg popodneva su se Parižani i oni koji su se okupljali na terasama kafea pravili da se međusobno ne zapažaju. Lea je ušla u Pam-pam. U polusuterenu ovog bara, dvadesetak mladića i devojaka, zabludelih pogleda, lupkajući prstima ili nogama, skupilo se oko pijaniste. Strpljivo su sačekali kraj svirke. Lea se približila grupici.
„Ti, ovde? To je čudo“, kazao je lep dečko, još skoro dete, ljubeći je.
„Dobar dan, Rože. Kako je? Jesi li video Loru?“
„Šta ćeš?“, pitao je neki glas iz polutame, s klupice koju je društvo zvalo kutak za zaljubljene.
Lora se pridigla, razmazanog ruža za usne.
„Obriši se“, kazala joj je sestra, dodajući joj maramicu.
„Hvala.“
„Vidi ko je sa mnom.“
„Pjero!“, povikala je i potrčala prema rođaku.
On ju je gledao tako začuđeno da je razveselio celo društvo.
„Lora?...“
„To sam ja.“
„Nisam te poznao“, kazao je Pjero, ljubeći je.
Lea je odvukla sestru u stranu i objasnila joj situaciju.
„Stric Lik je besan“, kazala je uzdišući.
„Znaš šta treba da radiš: doći ćete u Univerzitetsku ulicu, smejući se i šaleći se, kao i obično. Ako nadgledaju kuću, neće obratiti pažnju na vas. Ja se vraćam da obavestim tetku Albertin i vidim hoće li sve dobro proći. Ako nešto nije u redu, otvoriću prozor velikog salona, a to će značiti: vraćajte se.
„... a ja ću ići kod Rožea. Shvatio sam.“
Sve je dobro prošlo. Kamij je uspela da dobije lažne isprave na ime Filip Dorije, student iz Liburna. Trebalo je da ode u Poatje; tamo će ga preuzeti neko iz lokalne mreže. Sastanak je ugovoren pred ulazom u Crkvu Notr-Dam la Grand, pijačnog dana, a lozinka je: „Znate li Crkvu svete Radegonde?“, na šta je Pjero trebalo da odgovori: „Ne, ali znam Sen-Iler.“
Četvrti put te nedelje Pariz se budio na zvuke sirena za uzbunu i njegovi su stanovnici trčali u metro. Izmorena svim tim, Lea nije htela da izlazi iz sobe, bez obzira na sva upozorenja iz novina i s radija. Svakodnevo su ljudi stradali zato što su odbili da siđu u sklonište.
Bilo je teško vreme, celog dana se spremala oluja. Lea je stala na prozor i ravnodušnim pogledom posmatrala svetle trake munja, tražeći pogledom avione i slušajući grmljavinu. Odjednom su joj bile mrske visoke građevine koje su zaklanjale nebo, ne zato što joj zaklanjaju vidik, već zato što su delovale kao zatvorski zidovi.
„Gušim se“, promrmljala je sama sebi.
Pred očima su joj se prikazala prostranstva Montijaka, more na horizontu, tihe noći, moćni miris zagrejane zemlje koju je poprskalo nekoliko kapi kiše, oslobađajući iz nje isparenja. Zatvorila je oči, mučena žudnjom.
Tri dana kasnije uhvatila je voz za Bordo. Posle nedelju dana su joj se pridružile Kamij i njen sin.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:40 pm


POGLAVLJE 21.


Bilo je veoma toplo. Svih tih dana, čim bi sunce počelo da zalazi, Kamij i Lea su uzimale bicikle i, zaštićene velikim slamnim šeširima, spuštale se do Garone, naspram Langona, da se okupaju. Šarl je bio s njima i osećao se bezbedno na svom pletenom sedištu iza tetke Lee. Kamij je iza sebe nosila korpu sa užinom, bocu hladne limunade, peškire i knjige.
Dve mlade žene bile su dobre plivačice i volele su da se takmiče koja će prva preplivati reku. Neki put bi izmislile i složeniju igru: trebalo je zaroniti i dohvatiti šljunak, ostati što duže pod vodom ili plivati oko stubova mosta, gde je bilo jakih struja. U trci je Lea pobeđivala, ali je Kamij bila bolja pod vodom. Šarl je plivao kao kučence. Svakog dana izvodile su pravu komediju da ga isteraju iz vode.
Posle kupanja bi se opružile na suncu, izmenjale koju reč, prožete zadovoljstvom. Iz tog sanjarenja bi ih prenula tek uporna dečja dreka. Sve je bilo tako tiho, samo se čuo cvrkut ptica, krik lastavica, smeh dečurlije, a povremeno bi se začulo i kloparanje voza, koji je prelazio obližnji vijadukt. To je bio poznat i umirujući zvuk.
Bez ikakvog dogovora, od povratka nisu pominjale ni pokret otpora ni Pjeroov odlazak i priključenje mreži. Ti sunčani dani na obali reke bili su kao predah, i obe su želele da se to produži. Od Lorana, koji se najzad uspešno pridružio pukovniku Lekleru i smestio se na duže vreme u Sabrati, stigle su dobre vesti. Fransoa se javio i najavio da će u septembru doći na nekoliko dana. Lisjen je prešao u Švajcarsku i nije ništa pisao o svojim strašnim ozledama. Adrijen je kružio između Tuluze i Bordoa, i pomagao svuda gde je trebalo. Žan i Raul Lefevr bili su i dalje zatočeni u tvrđavi Ha, ali ih je majka svakih petnaest dana smela posećivati, a moral im je bio na visini. Nije ponovo videla Matiju, koji je, po onome što su njegovi roditelji kazali, bio „pravi gospodin“. Lea je utvrdila da su Rut, Sidonija, pa čak i tetka Bernadet, obavile dobar posao u njenom odsustvu i nosile se s Fajarom, koji je upravljao imanjem. On je, više nego ikada, pričao o otkupljivanju imanja. Rut mu je kazala da će ga izbaciti napolje ako bude opet pričao o tome. Berba je bila dobra, a rat se bližio kraju.
Nalakćena na obali, Lea je pogledom pratila nekog plivača, koji je ronio prema langonskoj obali. Bio je vitak i brz. Izašao je na obalu i spustio se na travu, nedaleko od nje. Nekoliko trenutaka je bio nepomičan i malo zadihan, a zatim se okrenuo.
Odjednom se nebo zamračilo, a Lea je osetila da joj je hladno.
„Dobar dan“, kazao je Moris Fijo.
Kamij je zadrhtala. Podigla je glavu, shvatajući situaciju.
„Dobar dan“, kazale su uglas, bezličnim tonom.
„Kakvo divno leto, zar ne? Dolazite li često ovamo? Meni je ovo prvi put ove godine... Imam toliko posla u Bordou, ne možete ni da zamislite... Kad ste se vratile?... Išao sam dva puta na Montijak, ali nije bilo nikoga. Ptice su odletele...“
„Bile smo u Parizu, kod tetaka.“
„Znam“, kazao je suvo.
Kamij je odvratila pogled.
„Lora se nije vratila s vama?“, blaže dodade.
„Više je volela da ostane u Parizu. Tamo joj je veselije. Lora nikada nije volela selo i uvek se dosađivala na Montijaku“, dodala je Lea.
„Razumem je. Mogla je i da ode u Bordo, stricu, advokatu Delmasu. To je važan čovek, koji ima mnoge veze i poznanstva...“
„On je pomalo strog i uštogljen, pa joj ne bi dao takvu slobodu kakvu uživa u Parizu.“
„Da znate, Lea, običaji su se odskora izmenili čak i u Bordou. To je sada grad u kome ima zabave. Morali biste da dođete i obiđete ga, to bi podiglo raspoloženje vašem prijatelju Rafaelu Malu...“
„Zar je još tu?... A što se oneraspoložio?“
„Pa znate vi njega... Zaljubio se u neku malu bitangu iz Merijadeka, koji ga vara, bije i uzima mu novac. Napravio je nekoliko gluposti...“
„Kakvih?“
„Malo je preterao s crnom berzom. Uspeli smo ga izvući, uz pomoć naših veza, ali ga je policija držala na oku. Sve to ne bi bilo ozbiljno da nije pokušao da nam podvali.“
Lea nije mogla da se ne osmehne. Blaženi Rafael!
„Smešno vam je, zar ne? Nije, međutim, tako smešno. Meni to nije važno, na njegovom mestu bih i ja to uradio i pokušao da izvedem nešto slično, ako bi bilo vredno truda, ali moji drugovi to nisu mislili. Hteo je da ih pređe... Jedva sam ih ubedio da bi nam mogao biti koristan, i spasao mu kožu.“
„Pa to je grozno!“, povikala je Kamij.
„Šta ćete, gospođo, to je rat. Mal zna kakve uloge imaju neke osobe u pokretu otpora, koje pomažu teroristima i Jevrejima. U slučaju Strašnoga, bio je veoma koristan.“
„U slučaju Strašnoga?...“
„Niste znali?... Svi u kraju pričaju o tome. Gestapo je napravio čistku u La Reoli. Prvo je uhvaćen kapetan Goše, koji je u koferu nosio radio-stanicu, a zatim, nekoliko dana kasnije, 19. avgusta, Adoa... To vam ništa ne kaže?“
„Ne.“
„To je ratno ime jednog stolara iz La Reole...“
Lea je zabola nokte u zemlju da ne bi vrisnula. Prisilila je sebe da upita:
„Kakve veze ima Rafael Mal sa stolarom iz La Reole? Naš se prijatelj baš ne zanima za manuelne poslove.“
„Da, ali ga zanimaju masoni.“
„To nisam znala.“
„Bekman, pomoćnik doktora Hansa Lutera, šefa nadzorne službe u Bordou, zadužen za nadgledanje sveštenstva i masona, došao je na ideju da ga upotrebi kada je saznao da je bio član jedne masonske lože u Parizu. Izbacili su ga, negde pred sam rat, zbog malverzacija, ali je ostao u dobrim odnosima s nekim članovima. Tako se povezao s ložom u La Reoli i saznao za delatnost Žaka Strašnog, stolara.“
„Je li ga Rafael prijavio?“
„Nije ni morao, drugi su to već učinili.“
„Jesu li uhapšeni još neki?“
„Jesu, ali sam im zaboravio imena. Ako vas to zanima, mogu da se raspitam.“
„To sam tek onako pitala.“
„Jesu li streljani?“, pitala je Kamij.
„Nisu, jer mogu da daju mnoge informacije o lokalnoj mreži, koja prihvata padobrance, krije oružje, dotura lažna dokumenta, prenosi obaveštenja, organizuje skrivanje Jevreja i pripadnika pokreta otpora.“
„Gde su sada?“
„U zatvoru Sen-Mišel, u Tuluzi.“
To se hapšenje dogodilo dva dana ranije, a one su tek sada saznale, i to iz usta ove male bitange. Obe su se okrenule na drugu stranu da prikriju gađenje.
Na langonskom zvoniku je otkucalo sedam sati.
„Bože dragi! Zakasniću... zbogom... svratiću do vas ovih dana.“
Nekoliko kapi vode ih je poprskalo kad je zaronio. Nisu se ni pomakle.
„Mama... mama... Mogu li i ja da se kupam, kao i ovaj gospodin?“
Kamij ga je zgrabila i čvrsto stegla na grudi. Pobunio se.
„To me boli!...“
Poljubila mu je preplanule obraze.
„Da, dušice... idi okupaj se...“
Sledećeg dana i nekoliko narednih i bez nekog posebnog dogovora ostajale su kod kuće i nisu napuštale Montijak. Za njih su kupanje u Garoni i leto bili završeni. Kao začarane, dugo nisu bile u stanju da pričaju o onome što su čule i bavile su se povrtnjakom: trebalo je povaditi krompir, brati boraniju, zalivati, okopavati.
Uveče su se vraćale izmorene, bolnih ruku, ali je taj umor, na neki način, pomalo smirivao njihovu zabrinutost.
Uveče, posle večere, Lea je lutala po vinogradima, u doba kad sunce obasja ružičastim i zlatnim tonovima bordeleška polja. Ona je svim srcem volela tu zemlju, koja joj se uvukla pod kožu i gde je čovekovo prisustvo svuda bilo vidno, gde je sreća bila zasnovana na skladu, koji bi je uvek iznova očaravao. Posle onog nesrećnog susreta, ta čarolija je nestala. Lutala je stazama i tražila poznata mesta, koja su samo povećavala paniku što joj je u talasima zahvatala izmučeni duh. Sve je izgubilo draž. Ni verdelešla Kalvarija, ni tvrđavica Žerbet, napola utonula u tlo, ni Bordosko raspeće, koje je dominiralo celim krajem, ni crkva u Sen Makeru i Mornarska Bogorodica nisu joj vraćali spokojstvo. Odlazila je na duge vožnje biciklom u mesta gde je nisu znali, prema Langorenu i Targonu, ili na drugu obalu reke, prema Vilandrou i Bazasu... Ništa nije vredelo. Stalno je u sebi čula glas gestapovca, koji se, u njenim mislima, mešao s Matijinim:
„U slučaju Strašnoga bio nam je veoma koristan... Adoa... to vam ništa ne kaže?... To je ime stolara iz La Reole...“
Mada je Moris Fijo napomenuo da Rafael Mal nije prijavio Žaka Strašnog, Lea nije mogla a da ne pomisli kako ovaj, svakako, nije nedužan u tom hapšenju, kao što nije bio nedužan ni prilikom hapšenja Sare Milštajn. Nije mogla da savlada besmisleni strah od koga se preznojavala, osećala mučninu i klecanje nogu. Sledećeg puta će Gestapo doći po nju. Znali su, ili nagađali, dovoljno da je pošalju u podrume u Ulici Medok ili u ćeliju u tvrđavi Ha. Možda će je poslati i pred streljački vod. Lea je već videla uperene puške i čula sebe kako moli dželate...
U takvom stanju ju je zatekao Fransoa Tavernije. Čak ni umor od berbe nije bio dovoljan da nadvlada njen strah.
Lea i Fransoa su zagrljeni posmatrali kako se sunce rađa iznad pozlaćenih polja, gdegde crvenkastih.
Poslednjih pet dana svakog jutra su ustajali zasićeni i srećni, i s istim neverovatnim uživanjem posmatrali zoru, koja je donosila obećanje nove sreće. Prestala je da oseća strah; prisustvo tog čoveka i njegova milovanja su ga oterali. U njegovom naručju je mogla da se smeje Rafaelu Malu, Morisu Fijou i Gestapou. Lea je u uživanju s njim nalazila novu snagu.
Sa ratom su nestale i predrasude. Gospođa Bernadet Bušardo nije se čudila što Lea spava u sobi sa čovekom koji joj nije muž.
Istina je da im ona, svojim stavom, nije ostavila ni najmanjeg izbora. Po njenom izgledu bilo je jasno da neće hteti da čuje ni najmanju primedbu. Tako je sve bilo kazano i bez reći.
Tog lepog jesenjeg jutra, Tavernije je oklevao da Lei najavi svoj skori odlazak. Bio je zabrinut što je ponovo ostavlja samu. Znao je da je Gestapo na tragu Adrijenu Delmasu. Dominikanac je utekao pred zakonom u Tuluzi i pobegao svojim goniocima. Pre ili posle, Doze će poslati agente da je ispitaju, kao što je radio i s porodicama drugih za koje se sumnjalo da pripadaju pokretu otpora. Trebalo je mnogo sreće, i dobrih veza, da se i do sada to spreči. Osim toga, prisustvo Kamij d’Aržile na Montijaku, pošto je prethodno bila u zatvoru zbog muža, i veze stanovnika Montijaka s doktorom Blanšarom svakako će je odvesti do šefa Gestapoa u Bordou, koji će želeti da je ispita.
Prethodnog dana je dvema mladim ženama doturio lažne papire, za koje je rekao da bi mogli biti korisni, i savetovao im da se hitno povezu s Fransoaz, s kojom je i on bio u redovnom kontaktu. Takođe im je rekao da se vidno drže po strani od pokreta otpora. Verovatno su ih već nadzirali. Bila je neophodna velika opreznost. Takođe im je napomenuo da bi bilo dobro i da imaju pri ruci neko oružje, pod uslovom da bude dobro skriveno...
Uveče je najavio odlazak.
Lea iz ponosa nije htela da mu pominje teškoće u koje je zapalo imanje, ni Matijino ponašanje, kao ni svoje razmišljanje da će možda morati da se uda za njega da bi spasla Montijak. Pošto nije ništa govorila, pomislio je da je novac koji su dobile od notara, i onaj koji je ostavio Rut, bio dovoljan. Pošto nije hteo da je uvredi, ni on nije to pominjao.
Toplo odeveni i zaklonjeni velikim kišobranom, prošetali su poslednji put kroz vinograde, pošto su prethodno svratili do Sidonije na Belvi. Kad su se vraćali na Montijak, požurili su što su više mogli, zbog naleta vetra i sitne hladne kiše, koja je svuda prodirala.
Nad kuću su se nadneli teški crni oblaci, koji su delovali tako preteći da se Lei steglo srce. Sve je najavljivalo prerani dolazak hladne zime.
Neka crvenkasta tačkica vrtela se po zelenom travnjaku, a zatim dobila oblik deteta u trku. To je bio Šarl, koji je pobegao majci i trčao prema njima, brzo koliko su mu male noge dopuštale. Bacio se Lei u naručje, smejući se.
„Umalo da padnem zbog tebe, mali mangupe“, vikala je ona smejući se i vrteći se s njim na kiši.
Smeh i vika su se Tavernijeu učinili sasvim neprikladni pod onim natuštenim nebom, a ipak, kao da su govorili: eto, život ide dalje, danas pada kiša, a sutra... Kako su samo oboje bili lepi, čak se i Lea smejala onim svojim dečjim smehom!
Otkako je Fransoa otišao, Lei se činilo da kiša ne prestaje. Nije bilo hladno, ali su se polja natopila vlažnom, lepljivom maglom, koja je štetila vinovoj lozi.
Sedeći za očevim radnim stolom, da bi se malo razgalila posle svođenja računa koji su je stavljali na muke, prepisivala je reči pesme Pjera Daka, koju je Radio London emitovao 5. decembra, a koju je Mirej, žena mesara Albera iz Sen Makera, stenografski zapisala i prepisala za svoju mladu prijateljicu. Kad je završila, Lea je ustala i pevala parodiju na nemačku „vojničku himnu“ Lili Marlen:


Kad čujem nekog da peva pesmu tu
Poželim odmah da opet vidim nju
Da izvečeri odem ja,
Da čujem i da vidim šta
Kaže Lili Marlen,
Kaže Lili Marlen.


Hej, kažem, čemu izraz tužni taj,
I u očima tvojim vlažni sjaj?
Meni sreća više sad ne sja
Srce je moje tužno,
ko i ja Reče Lili Marien,
Reče Lili Marien.


Zar svom fireru ne veruješ ti?
Neće li on Boga nadmašiti?
Tri i po leta, evo, čekam ja,
da ta pobeda svima nam zasja,
Reče Lili Marien,
Reče Lili Marien.


Zar srećna nisi što pripadaš ti
Nemačkoj, velike budućnosti?
Znam samo da su bombe engleske
Padale posred zemlje Nemačke,
Reče Lili Marien,
Reče Lili Marien.


Pa zar ti zbilja ne znaš još, mila,
Da je Nemačka dominatna sila?
Znam samo da se rusko tlo
Nemačkom krvlju natopilo,
Reče Lili Marien,
Reče Lili Marien.


Pobeda biće, ipak, vaša znaj
I svastika će povratiti sjaj.
Nikakve nade nemam čak,
Poraza slutim bliski mrak,
Reče Lili Marien,
Reče Lili Marien.
„Bravo!“, povikala je Kamij, plješćući.
„Nisam čula kad si ušla.“
„Sva si se zanela u tu pesmu. Mogla bi nadmašiti Suzi Solidor, i to na njenom terenu.“
„Razmisliću o tome. Šta je novo?“
„Ništa. Kiša i dalje pada. Jesi li proverila Fajarove račune?“
„Jesam, ali u njima ne vidim ništa sumnjivo, ili se ja baš i ne razumem u to.“
„Zamoli gospodina Rabijea da proveri.“
„Tatinog knjigovođu?... ali on je potpuno pobrljavio. Sećaš li se da je prošle godine silno izgrešio u poreskoj prijavi, i koliko sam posle vremena izgubila s langonskim blagajnikom, koji nije hteo da čuje moje objašnjenje.“
„Zar ne bismo mogli da angažujemo nekog stručnog knjigovođu iz Bordoa?“
„Nemamo sad novca! Vidi samo ovaj paket računa... nemam ni santima da ih platim. Banka je od početka nedelje već dva puta zvala.“
Lea se, ojađena, svalila na fotelju iza pisaćeg stola. Kamij joj je prišla i pomilovala je po kosi.
„Da samo znaš kako sam očajna što ne mogu da ti pomognem...“
„Ćuti, molim te.“
Dve mlade žene su neko vreme ćutale.
„Jesi li mislila na božične poklone?“, pitala je Lea, podižući glavu.
„Jesam, ali ovo će biti najjadniji Božić. Rut je u ambaru našla neki mali auto s pedalama...“
„To je moj autić!“, posednički viknu Lea.
Kamij se zasmejala.
„Hoćeš li ga dati Šarlu?“
„Naravno“, kazala je Lea, smejući se takođe, i pocrvenevši malo.
Neko je pokucao na vrata. To je bio Alber, mesar iz Sen Makera, izobličenog lica i zadihan.
„Šta se desilo?“, povikale su one u isti glas.
Trebalo mu je malo vremena da odgovori, jer nije mogao da povrati dah.
„Je li u pitanju vaš sin?“
On je samo odmahnuo glavom.
„Ko je onda... kažite?“
„Uhapsili su oca Delmasa.“
„O bože moj!“ kazala je Kamij naslanjajući se na biblioteku.
Ledena hladnoća obuze Leu.
„Kako ste saznali?“
„Rano jutros jedan od drugova, učitelj iz La Reole, član Bukmasterove mreže, došao je u mesaru da me obavesti i da mi kaže da vam javim.“
„Kako je to saznao?“
„Od žandara iz La Reole, koga ste već videli kod Žaka Strašnog. Po onome što je čuo, Gestapo ne zna koga je uhvatio. Slučajno su ga uhvatili u Bordou, u nekoj raciji. Svakako bi ga i pustili da nije kod sebe imao neizrađene lične karte. Jedan od žandara koji su ga uhapsili javio je kolegi u La Reolu, iz iste su mreže.“
„Ako ga je jedan žandar prepoznao, mogu i drugi, pa će ga neko prijaviti.“
„Fizički se mnogo promenio, ali taj rizik postoji. Kad saznamo gde je, pokušaćemo da ga spasemo. U međuvremenu, treba da molimo Boga da on ne progovori. Večeras ćemo skloniti oružje iz sušionice duvana u Barijeu i Bel Asizu; braća Lafurkad će nam pomoći.“
„Mogu li?“
„Da, tu su i dva engleska pilota, koji treba da odu kroz dva dana. Nisu bezbedni blizu Vijoa. Možete li vi da ih sakrijete?“
„Da li bi ovde bili bezbedniji?“, pitala je Kamij. „Imamo razloge da strahujemo od Fajara.“
„Treba rizikovati, gospodo Kamij. Dovešćemo ih večeras, putem pored Belvija. Ja ću za to vreme da odem na čašicu kod starog prijatelja Fajara. Odgovara li vam to?“
„Vrlo dobro, Albere. Smestiću ih u malu sobu, pored radne. Tamo niko ne zalazi, služi nam kao ostava. U prizemlju je, što je zgodno ako treba brzo da beže“, rekla je Lea.
„Hvala. Ako vidite ma šta sumnjivo, zovite me u Sen Maker i kažite: ’Danas je meso bilo tvrdo“, pa ću razumeti i zadržaćemo Engleze.“
„Kako ćemo saznati šta je sa stricem Adrijenom?“
Mesar je slegnuo ramenima.
„Od hapšenja Gran-Klemana, u avgustu, i njegovog puštanja nešto kasnije, mnogi su naši uhapšeni. Izgubili smo vezu s dostavljačima informacija iz logora Merinjak i tvrđave Ha. Moramo biti veoma oprezni s novim regrutima. Jedina veza sada nam je žandar iz Bordoa. Čim nešto sazna, on javlja u La Reolu.“
„A da ja odem u Bordo?“, kazala je Lea.
„Nikako! Dovoljno je što je neko iz vaše porodice već uhapšen.“
„Da li bi advokat Delmas mogao da interveniše?“
„On je kolaboracionista i neće ništa učiniti za brata. Seti se šta mi je rekao: za njega je Adrijen mrtav.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:41 pm


POGLAVLJE 22.


„Vidiš, dobri smo kao dobra vila... dajemo ti da biraš: opšta grupa ili politički zatvorenici... što se odnosi na komuniste, sabotere i druge teroriste.“
„Mislio sam da su oni izmešani i da ne pravite razlike.“
„U početku je bilo tako, ali smo kasnije shvatili da mali lučki makroi i sitni crnoberzijanci mogu biti vrlo korisni. Ukoliko nisu zaraženi komunističkim i degolističkim idejama - a to je bila Poansoova ideja - treba sačuvati nekolicinu i ubaciti ih u ćelije političkih, kada treba nešto saznati. Čudo jedno šta se sve može čuti preko noći u ćeliji, u kojoj se nalazi šest do sedam zatvorenika... Ne možeš ni da zamisliš...“
„Mogu sasvim dobro da zamislim. To sve nije tako ludo privlačno. Zar nemate neki drugi predlog?“
„Pa imamo, uskoro ide transport Jevreja za Nemačku... ako bi voleo da im se pridružiš; svakako se ne bi osećao kao stranac među njima...“
„Pa, ni to me baš ne privlači... nije mi do putovanja bez povratka.“
„E pa onda odluči šta ćeš.“
„Zar ne bih mogao da budem sam u ćeliji?“
„I šta bi još hteo? Možda i itison, telefon i kupatilo?“
„Pa, sve bi mi se to dopalo.“
„Prestani da nas zezaš... šef je predobar... ja bih ti već smestio dva metka u potiljak... ili u zadnjicu... matori peder kao ti možda bi to voleo...“
„Moja strast prema velikom kalibru ne ide tako daleko.“
Oštar desni kroše poslao je Rafaela Mala među metalne registratore, u uredu u kome su ga nekadašnji prijatelji ispitivali od ranog jutra, sve dok mu usne nisu natekle. Najgori je bio Moris Fijo, koji kao da želi da izravna neke stare račune. Čudno je bilo što je Rafael, poznat kao kukavica, podnosio to zlostavljanje kao da ga sve to zabavlja. Nisu mu pomogli ni prijatelji iz Gestapoa. Samo je Matija Fajar odbio da učestvuje u toj koridi. To je bilo čudno. Od pre nekog vremena, Matija je, mračan i gnevan, nalazio sve moguće izgovore da ne učestvuje u ispitivanjima i hapšenjima. Rafael Mal se s mukom uspravio... Nije bio trenutak za razmišljanje o duševnom stanju Leinog druga iz detinjstva. Lea; možda se i zbog nje tako ponašao.
„Mislim da ću odabrati opštu grupu“, kazao je pre nego što se onesvestio.
Osvestio ga je zvuk kola u pokretu. Vozio je nemački vojnik, a pored njega je sedeo oficir. Pozadi su sedeli Moris Fijo i još jedan vojnik. Ispred impresivnih vrata tvrđave Ha, ulični prodavač knjiga, po čijoj je tezgi još juče preturao, upravo je sklapao tezgu...
Predali su ga nemačkim stražarima. Moris Fijo je otišao ne osvrćući se. Odveli su ga na prvi sprat da obave formalnosti oko prijema. U sobi u koju su ušli nalazila se pregrada, koja je odvajala novopridošle zatvorenike od službenika zaduženih za njihov prijem. Natpisi na francuskom, nemačkom i španskom upozoravali su pridošlice da se okrenu licem ka zidu i da ne pričaju. Iza tih natpisa bila su tri velika stola i ormani.
Iz susedne prostorije dopirao je zvuk kucanja na mašini. Taj jednolični zvuk izazvao je mučninu kod Rafaela Mala; uvek je bežao iz kancelarijskog ambijenta; već i u knjižari Galimar bežao je od kancelarije. Ta birokratija me progoni, mislio je. Iza pregrade su vojni pisari nastojali da što lepše ispisuju slova gotice. Rafael koji je, bez obzira na ispisano naređenje, morao da se okrene, zadrhtao je kad se setio časova jezika kod dobrih fratara i udaraca štapom koji su mu pljuštali po prstima. Nikada nije bio u stanju da napiše svoje ime i naslov školskog zadatka onim lepim slovima kakva su tražili profesori.
Jedan prilično uspavani činovnik je ustao i tražio mu dokumenta. Nije pokazivao da vidi na šta mu liči lice.
„Imate li novca, gospodine?“
Čuvar koji je ostao s njim gurnuo ga je prema pregradi. Rafael je klimnuo glavom.
„Treba takođe i da mi date svoj nakit, sat i kravatu. Sve će vam biti vraćeno prilikom izlaska.“
Brižno je ispisao podatke o novom zatvoreniku na nekom obrascu, prebrajao novac koji je ovaj izvadio iz novčanika i zabeležio iznos.
„Sat od zlata, sa zlatnom narukvicom... narukvica od zlata s dijamantom...“
„Stavite: s velikim dijamantom.“
„... s velikim dijamantom... zlatni lanac za sat... lanac sa zlatnim medaljonom...“
Rafaelu srce zadrhta kad je skinuo medaljon. To je bio medaljon s krštenja, do kog mu je bilo mnogo stalo. Voleo je da se seti nekih prizora iz detinjstva između luckaste bake, koja ga je obožavala, i problematičnog strica, koji je bio veoma šarmantan.
„Molim, dajte kravatu.“
Mučio se da razveže čvor ulepljen od krvi.
Činovnik je sve to stavio u veliku papirnu kesu i dao mu priznanicu.
Vrata su se otvorila i u prostoriju su grubo ugurana neka trojica, u gorem stanju nego on. Jedan od njih, isečenih ruku, očiju zatvorenih od otoka, hodao je pipajući, kao da je slep.
„Dovodimo teroriste. Digli su u vazduh kola jednog oficira. Jedan od njih je, izgleda, Englez... Kad su ga ispitivali, rekao je samo: ’Govnjivi Nemci, idite u dupe!’“
Rafael nije mogao da se ne osmehne.
„... Poručniku koji zna engleski to se nije dopalo, pa je tražio da ga sam ispituje.“
„Pa, je li nešto odgovorio?“
„Ne, kad nije psovao, rugao se.“
„Ima li neka dokumenta?“
„Nema, kod sebe je imao samo ovo.“
Narednik Nemac baci na sto fotografiju neke lepe žene.
Rafael je duboko uzdahnuo.
Još jedan heteroseksualac, pomislio je okrećući glavu.
Englez i drugi zatvorenik imali su najviše dvadeset godina. Treći je bio znatno stariji. Bio je prosed, s brkovima sada poprskanim krvlju i s dubokim borama na čelu i obrazima. Bez zagledanja, čovek bi zaključio da je to neki seljak iz Lota na Garoni. Jedno oko mu je bilo zatvoreno od udarca.
Mora da su dobili naređenje da nas unakaze, ili oslepe, mislio je Rafael.
„Dolazite ovamo... požurite... sve je gotovo.“
Čuvar, koji ga nije napuštao, pogurao ga je ka izlazu.
„Vaše ime, gospodine?“, pitao je činovnik nazovi-seljaka.
„Alan Dardern.“
Rafael Mal se zaustavio. Taj ga glas na nešto podseti, Nemački vojnik mu stavi ruku na rame.
„Napred.“
Odveli su ga u susednu prostoriju, sličnu prethodnoj, u kojoj su ga pitali je li komunista, mason, degolista ili član pokreta otpora. Odgovorio je negativno na sva ta pitanja. Je li Jevrejin? Da, upola, po majci. Ne, otac mu nije Jevrejin. Prividno zadovoljan tim odgovorom, činovnik, koji je upadljivo ličio na prethodnog, završio je ispunjavanje obrazaca i rekao, sa onim groznim akcentom:
„Do viđenja, gospodine.“
Čuvar ga je izgurao i Rafael Mal je sišao niz stepenište s neravnim gazištima. Žureći, pošto ga je stražar i dalje gurao, prošao je kroz salu za čuvare i ušao u veoma uzan hodnik s visokom tavanicom, u kome je bilo dvanaestoro vrata. To su bile „prijemne“ ćelije. Stražar je otvorio vrata broja 5 i gurnuo ga, s nepotrebnom žestinom, u tu ćeliju...
Mal je dugo stajao spuštene glave. Kad se uspravio, osvrnuo se i prasnuo u smeh. Taj smeh je izazvao oštar bol, jer je zaboravio da mu je vilica povređena, a usne rascepljene.
Prostorija, visoka tri metra, bila je široka oko metar i trideset i zato izgledala još viša. Od dva drvena kreveta na sprat, sa izmrljanim slamaricama, širio se miris mokre slame i povraćanja.
Rafael se spustio na donji krevet, umotao se u dronjavi pokrivač i zaspao, misleći: Ipak su uspeli da ga uhapse...
U naredna dva dana dobijao je samo vodu sa ukusom rđe. Uz ovaj režim ishrane brzo ću povratiti liniju, mislio je.
Trećeg dana su u šest ujutru došli po njega.
„Izlazi!“
Posle toga su ga odveli u neku vrstu svlačionice, gde su mu rekli da se potpuno svuče. Pred stražarom je ispraznio džepove, a ovaj mu je onda vratio odeću i obuću i kazao da se obuće. Sada zbilja nije imao više ništa... ni dokumenta, ni novac, ni beležnicu, ni olovku. Dali su mu neko pocepano ćebe, posudu koja je trebalo da mu posluži i za hranu i za umivanje, okrnjenu šolju, krivu limenu kašiku, priznanicu za stvari koje su mu uzeli, i kartončić s njegovim matičnim brojem i brojem ćelije: sada je bio broj 9793.
Praćen čuvarom, Rafael Mal je, noseći svoju oskudnu imovinu, ušao u neko ovalno predvorje. Najpre je uočio ogromnu peć s čunkom proturenim kroz prozor, kroz koji je u tu prostoriju dopiralo svetio. Ćelije su bile raspoređene na tri sprata, a vrata su im bila od tamnog drveta, visoka oko dva metra i svaka su imala broj ispisan crnim ciframa i daščicu na kojoj su bili natpisi s raznobojnim nalepnicama: crvenim, zelenim, žutim, s podacima o zatvorenicima koji su u ćeliji. Svaka ćelija je na vratima imala otvor s rešetkom.
„Stanite!“
Čuvar se zaustavio pred brojem 85. Drugi čuvar je ogromnim ključem otvorio vrata. Bilo je dosta mračno; uz svaki zid ćelije bili su poređani ljudi. Bilo ih je šest, Rafael je bio sedmi. Čim su se vrata zatvorila, požurili su ka njemu.
„E pa, stari moj, gadno su te udesili, ti dripci...“
„Zovem se Keradek Loik, Bretonac sam... iz Pon Avena... mornar. A ti?“
„Ja sam Španac... zovem se Fernando Rodrigez.“
„Ja sam Dede Dezmot, iz Bordoa.“
„Žorž Rigal, takođe iz Bordoa, student.“
„Marsel Rigo, lučki radnik iz brodogradilišta.“
„Doktor Lemetr, lekar iz Liburna. Dozvolite da vas pogledam... Nije tako strašno.“
Svi su bili mladi, vrlo mladi, osim lekara, koji je imao oko četrdeset godina.
„Rafael Mal, pisac i novinar iz Pariza.“
„Ovo je dobro, pisac će nam pričati razne priče“, kazao je Dede, umilnim glasom.
„Drago mi je što sam vas upoznao, evo, ostavite stvari“ - čovek mu pokaza mali prostor kraj ulaza.
To je bio klozet sa umivaonikom, a iznad njega su na polici bili poredani šolje, sapun, kašike, pasta za zube i velika kutija insekticida.
Rafael je stavio šolju i kašiku pored ostalih. Nije imao pastu ni četkicu.
Zatvorenici su ponovo seli na dva kreveta, zbunjeni i ćutljivi. Pomerili su se da mu načine mesta. Mal se osvrtao. Ćelija je bila otprilike četiri metra sa dva, s krivom tavanicom, visokom oko dva i po metra. Sedam osoba na osam kvadrata. U dnu su bila nekakva vrata, kao sporedni izlaz, s rešetkom kao i na prozorima u prijemnim ćelijama.
„Zar ima samo dva kreveta?“
„Da“, odgovorio je Rigo, „uveče ih primaknemo i razmestimo slamarice po podu... nas šestorica smo već bili stisnuti, ali stisnućemo se još malo.“
Rafael mu se osmehnuo zbog te ljubazne izjave.
„Pa, pričajte... kakve su vesti?“, pitao je mladi Loik.
„Koje vesti?..“
„Tja! Pa vesti spolja... uh... događaji...“, kazao je Dede Dezmot.
„O, izvinite, još nisam navikao. Šta želite da znate?“
„Eto, rat, dokle je stigao?“
„Postaje sve teže za Nemce...“
„To smo već znali“, kazao je Španac.
„Pustite ga da priča.“
„Grof Ćano, Musolinijev zet, pogubljen je.“
„Ura!“
„De Gol i Čerčil su se sastali u Marakešu.“
„Ura!“
„Saveznici su se iskrcali u Anciju.“
„Ura!“
„Berlin je bombardovan preko sto puta.“
„Ura!“
„Francuski članovi pokreta otpora pogubljeni su u Kolonji.“
Posle tog obaveštenja usledila je mučna tišina.
„Dopuštaš li da javimo i drugima?“
Rafael ih je pogledao začuđeno.
„Treba da znaš da i mi imamo radio... zovemo ga rekla-kazala.“
„A kako to funkcioniše?“
„Videćeš večeras, kada se svetla pogase. Svi se smeste pored otvorenih prozora i slušaju. Oni iz prizemlja zovu one s prvog sprata, koji zovu one s drugog, a oni zovu one s trećeg. Zidovi dvorišta su sjajna rezonatorska kutija. Vesti, možda ne uvek tačne, stižu preko pridošlica i preko retkih posetilaca kojima dozvole da uđu, kao i preko drugova koji idu na ispitivanje. Postoji i koncert.“
„Koncert?“
„Da... Nećete verovati, imamo i profesionalce. Bolje je od Radio Pariza. Ima pevača iz Portugala, Poljske, Španije, Češke, Engleske, čak i iz Rusije.“
„A Nemci vas puštaju da to radite?“
„Znate, oni se dosađuju kao i mi, pa ih muzika zabavlja. Jednog dana sam kroz otvor na vratima video podoficira garde kako plače slušajući fado. Prestanemo kad straža počne da udara nogom u vrata.“
„Ima li ih noću mnogo?“
„Ne, po tri stražara na spratu, koji hodaju unaokolo celu noć, kao i jedan podoficir garde, koji sedi za stolom preko puta naše ćelije.“
„Pričali ste o posetama... imaju li svi pravo na njih?“
„U principu da, deset minuta mesečno, četvrtkom. Jeste li već osuđeni?“
„Nisam.“
„Onda nemate pravo. Načelno samo osuđeni imaju pravo na posete, a oni koji čekaju suđenje, ne.“
„A kako je s poštom?“
„Sve je cenzurisano, naravno. Može se nešto i dobiti, mada su pisma retka. Ja, recimo, nisam mogao ništa da javim ženi... i ne zna jesam li mrtav ili živ...“
„Ustajte! Ustajte!“
Noćni stražar je propratio ovo naređenje grubim udarcima noge u donji deo vrata. U prolazu je u svakoj ćeliji uključio svetio prekidačem koji je bio napolju. Lampa ugrađena u tavanicu odavala je slabo treperavo svetio, a ljudi su počeli da ustaju.
Rafael se takođe pridigao, drhteći, razbarušene retke kose.
„Šta se to dešava?“
„Ovo je vreme za ustajanje. Požuri, svetlo neće dugo biti upaljeno.“
„Radi čega je to?“, pitao je Rafael, češući se.
„Da bi nas gnjavili... Hajde, diži se.“
Rafael se gunđajući digao, a svi su ga udovi boleli. Slamarica na podu nije bila baš debela.
„Pomeri se da vratimo krevet na mesto.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Avenija Anrija Martena 101

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu