Đavo se tome još smeje

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:45 pm



Sa približavanjem kraja Drugog svetskog rata u Francuskoj, borbe između pripadnika pokreta otpora i Nemaca i njihovih saradnika se zaoštravaju, a sve više ljudi nestaje, zauvek, u nemačkim zatvorima i logorima. Lea Delmas se nalazi razapeta između potrebe za borbom za slobodu svog naroda i nastojanja da sačuva lični identitet, mučena strahom, košmarima, gnevom i ljubavlju prema onima koje ne može uvek da zaštiti.

Posmatrajući kako nestaju mnoge bliske osobe, ona koristi sve moguće izvore životne snage, u nastojanju da dočeka mir, i čoveka koga voli, i da pritom sačuva zdrav razum, u vremenu u kome se zaboravljalo na razumno ponašanje i postupalo pod dejstvom apsurdnih impulsa, besa, mržnje, nagona za osvetom...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:46 pm




PLAVI BICIKL, treći deo (1944-1945)



Mome ocu
Franku, mom sinu



Wo wir sind, da ist immer vorn
Und der teufel der lacht nur dazu.
Ha, ha, ha, ha, ha, ha, ha!

Tamo gde smo mi, uvek se ide napred,
A đavo se tome još smeje,
Ha, ha, ha, ha, ha, ha, ha!


Eto kako vreme čini svoje.
Jednog će dana suze presušiti, bes će utihnuti,
grobovi će biti zaravnjeni,
ali će ostati Francuska.

„Ratni memoari“
Šarl de Gol
Le Saiut

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:46 pm





POGLAVLJE 1.


Za Leu je počelo razdoblje dugog čekanja.
Početkom 1944. godine vreme je bilo toplo i kišovito, da bi naglo zahladnelo 14. februara, kada je jutranja temperatura naglo pala na pet stepeni ispod nule. Dve nedelje severac se borio sa snegom. Sredinom marta je konačno otoplilo i osećalo se da se proleće bliži. Na Montijaku je Fajar pomno zabrinuto proučavao nebo. Nije bilo ni oblačka, a dugo nije bilo ni kiše. Ta suša je bacala u očajanje poljoprivrednike, koji nisu znali kako da hrane stoku i pitali su se kako doći do sena.
Odnosi stanovnika „zamka“ s podrumarom Fajarom bili su veoma zategnuti posle pažljivog pregleda računskih knjiga, koji je obavio jedan stručni računovođa. Fajar je morao da prizna da je prodavao vino okupacionim vlastima, uprkos Leinoj zabrani, kao i zabrani njenog oca pre toga. Jedino opravdanje koje je mogao da navede jeste da su oni bili jedini vinogradari koji nisu prodavali vino Nemcima; takođe je naveo da su im ga prodavali pre rata, i da je većina Nemaca, koji su bili na odgovornim mestima u tom regionu, spadala među poznate trgovce vinom u svojoj zemlji; mnogi od njih imali su svoje predstavnike u Bordou duže od dvadeset godina. S nekima od njih postojali su i dugotrajni trgovački odnosi; zar se gospođica ne seća onog starog prijatelja gospodina D’Aržile, koji je je dolazio da ih pozdravi za vreme berbe 1940. godine?
Lea se vrlo dobro sećala tog trgovca. Takode se sećala i da su njen otac i gospodin D’Aržila zamolili tog časnog minhenskog trgovca, pošto je postao oficir Vermahta, da više ne dolazi dok rat traje. Fajar je priznao da je „stavio na stranu“ sume novca koje je zaradio tom prodajom, jer je znao kakav stav ima gospođica... ali je potvrdio da je uvek nameravao da joj da taj novac. U svakom slučaju, jedan deo tog novca je upotrebljen za održavanje vinograda i kupovinu potrebnog materijala. Gospođica nije shvatala koliko su i najmanje sitnice poskupele.
Da, ona je svakako bila vrlo svesna svih poskupljenja. Stari bankar iz Bordoa je s olakšanjem prihvatio ček Fransoe Tavernijea, jer je pre toga imao nevolja s čekovima bez pokrića i neplaćenim menicama ćerke svog starog druga iz gimnazije, Mišela Montenja. Nažalost, crepovi na desnom krilu kuće stradali su u jednoj olujnoj noći, pa su se opet zadužili, da bi popravili krov. Stručnjak koga je Tavernije poslao dao im je predujam, za koji su svi mislili da će uskoro biti vraćen, ali ni ekspert ni Lea nisu videli Tavernijea od sredine januara. Bio je već skoro kraj marta.
Računovođa je završio svoj posao i savetovao im da se nagode s Fajarom ili da ga tuže zbog zloupotrebe sredstava. Lea je i jedno i drugo odbila. Bez malog Šarla, koji je unosio nešto veselja svojom igrom i vikom, atmosfera na Montijaku bila bi sasvim mračna. Svako od njih ulagao je velike napore da krije od ostalih svoju zabrinutost. Samo bi Bernadet Bušardo ponekad potekle suze niz mršave obraze. Kamij d’Aržila je vodila sasvim povučen život, danju i noću slušajući poruke Radio Londona i čekajući Loranov znak. Sidonija je od smrti doktora Blanšara veoma oslabila, šetala se od kreveta do naslonjače koja je stajala pred vratima. Odatle je lutala pogledom po imanju i prostranoj ravnici, a u daljini se mogao videti i dim iz dimnjaka u Sen Makeru i Langonu. Prolazak vozova preko Garone davao je ritam njenim dugim, usamljeničkim satima. Stara kuvarica više je volela da se vrati na svoj Belvi nego da ostane s njima na Montijaku. Svakoga dana Rut je dolazila da joj donese hranu, a i Lea, Kamij i Bernadet su se smenjivale u posetama i provodile s njom neko vreme. Svi su znali da je te posete održavaju u životu. Čak je i mirna Rut bila zahvaćena tom klimom tuge i brige. Prvi put od početka rata i nju je obuzela sumnja. Strah od policije i Gestapoa nije dao ovoj staloženoj Alzašanki da mirno spava.
Lea je u dokolici navaljivala na rad u povrtnjaku i plevila svaku korovsku travku udarcima motičice. Kada je to ne bi dovoljno izmorilo, ni uspavalo joj duh, vozila je bicikl kilometrima kroz valonsku ravnicu. Kad bi se vratila, samo bi se svalila na dvosed u očevoj radnoj sobi, gde bi utonula u nemiran san u kome nije nalazila odmora. Pri svakom buđenju pored nje je bila Kamij, s čašom mleka ili šoljom supe u ruci. Prijateljice bi tada izmenjale osmehe i ostajale bi dugo ćuteći, zagledane u igru vatre u kaminu. Kad bi im tišina postala previše mučna, jedna od njih bi uključila veliki radio koji je stajao na komodi pored dvoseda i pokušala da uhvati London. To je bilo sve teže, šumelo je i krčalo, pa je bilo teško čuti te drage glasove, koji su pričali o slobodi.


Čast i domovina. Govori vam jedan zatvorenik koji je pobegao iz logora, član Upravnog komiteta ratnih zarobljenika Francuske, gospodin Fransoa Morlart...
Ratni zarobljenici Francuske, vi koji ste se vratili ili pobegli, drugovi iz pokreta otpora: želim svima da vam ponovim dobru vest...


Krčanje je ponovo pokrilo glas govornika.
„To je uvek ista priča; sad nećemo saznati tu dobru vest“, kazala je Lea lupajući pesnicom po radio-aparatu.
„Sačekaj malo, znaš i sama da to ne vredi“, kazala je Kamij, nežno je odvlačeći.
Nekoliko puta je isključila i ponovo uključila radio. Taman je htela da odustane kad se ponovo začuo isti glas.
„U vaše ime sam saopštio generalu De Golu da i dalje verujemo u njega. U vaše ime sam rekao i komesaru Freneju, koji je pobegao kao i svi mi, sve ono što za vas predstavlja razlog življenja. No ti ljudi, čija je zasluga što veruju u budućnost, već su shvatili kakve su naše nade...“
Ponovo je počelo da krči, čuli su se samo odlomci nekih rečenica, a zatim se naglo svako krčanje izgubilo.


...No njihova očekivanja su još veća i plemenitija. U logorima i među komandosima ljudi su naučili da se prepoznaju i dobrim delom su zaboravili na znake starenja i na umor. Ti ljudi su se ponovo pronašli i žele domovinu u kojoj će klase, kategorije, lestvice biti prožete osećanjem pravde, jačim od dobročinstva. U gradovima i selima, kroz koje su prošli bežeći, delili su sudbinu s ljudima svih rasa i nacionalnosti, pa žele da s njima podele i buduće blagodeti.
Da, drugovi, za sve to se mi borimo. Zbog svega toga smo se opredelili za borbu. Setite se reći izrečenih u času kada smo za sobom ostavljali sve koji su nam dragi. Oni su nam rekli: „Nemojte nas izneveriti, neka nam Francuska dođe u susret s najlepšim izrazom lica.“
Pošto smo pobegli i rasejali se na razne strane, i vi iz našeg centra i vi iz tajnih izdvojenih grupa, imajte u vidu da je došao čas da se to obećanje održi.


„Eto još jednog idealiste!“, povikala je Lea. „Stvarno je lepo to lice Francuske! Nek samo dođe taj Morlan da vidi na šta ono liči... izobličeno od straha, mržnje i zavisti, podmuklog pogleda a usta punih laži i potkazivanja...“
„Ama smiri se! Dobro znaš da Francuska nije samo to, već da je čine ljudi i žene kao što su Loran, Fransoa, Lisjen, gospoda Lafukard...“
„Šta me briga!“, dreknula je Lea, „oni će umreti ili već jesu, pa nam ostaju ovi drugi...“
Kamij je pobledela.
„O, ćuti... nemoj tako da govoriš...“
„Ćuti! Evo i ličnih poruka.“
Približile su se radio-aparatu, toliko da su glavama dodirivale lakirano drvo.


Sve se urotilo protiv mene, svi me napadaju i dovode u iskušenje... Ponavljam: sve se urotilo protiv mene, svi me napadaju i dovode u iskušenje... Žinetine patke su dobro stigle... Ponavljam: Žinetine patke su dobro stigle... Barbarina keruša ima tri šteneta... Ponavljam. Barbarina keruša ima tri šteneta... Loran je popio čašu mleka... Ponavljam...


„Jesi li čula?“


... Loran je popio čašu mleka...


„Živ je! Živ je!“
Smejući se i plačući, bacile su se jedna drugoj u naručje. Loran d’Aržila je bio dobro. To je bila jedna od ugovorenih poruka, da znaju i da ne brinu. Te noći su i Lea i Kamij dobro spavale.
Nedelju dana posle Uskrsa, mesar iz Sen Makera, koji je pomogao u bekstvu ocu Adrijenu Delmasu, došao im je u posetu svojim kamionom na gas. Bio je tako bučan da su ga čuli nekoliko minuta pre nego što je ušao na imanje. Kad je stigao, Lea i Kamij su već bile na pragu kuhinjskih vrata.
Alber im je prišao, sa širokim osmehom, noseći neki paket umotan u bleštavo belu salvetu.
„Dobar dan, gospođo Kamij, dobar dan, Lea.“
„Dobar dan, Albere, baš je lepo da vas vidimo! Ima već skoro mesec dana kako nam niste dolazili.“
„Eh, gospođo Kamij, ovih dana ne možemo da radimo ono što želimo. Mogu li da uđem? Doneo sam lep komad teleće džigerice za mališana. Mirej je dodala i neku zečetinu. Kažite mi, šta je novo?
„Hvala vam, Albere. Da nema vas, slabo bismo jeli meso. Kako vam je sin?“
„Dobro je, gospođo Kamij, dobro je. Kaže da je prilično teško i da je dosta prepatio od ovih daveža, ali sada je situacija bolja.“
„Dobar dan, Albere. Hoćete li popiti šolju kafe s nama?“
„Dobar dan, gospođice Rut. Sa zadovoljstvom ću je popiti. Je li to prava kafa?“
„Skoro da jeste“, odgovorila je dadilja, uzimajući s kraja štednjaka još toplu posudu s kafom.
Mesar je spustio šolju i obrisao usta nadlanicom.
„U pravu ste, skoro je prava. Dođite bliže, imam važne vesti za vas. Eto... juče sam dobio poruku od oca Adrijena. Moguće je da ćemo ga uskoro videti u ovom kraju...“
„Kada to?“
„Ne znam ni ja. Uspeli su da izvuku braću Lefevr iz bolnice.“
„Kako su?“
„Leči ih neki lekar kod Daksa. Kad se budu oporavili, pridružiće se Dedeovim partizanima u Baskiji. Sećate li se Stanislasa?“
„Stanislasa?“, pitala je Lea.
„Aristida, ako vam to nešto znači.“
„Da, naravno.“
„Vratio se u naš kraj da bi formirali mrežu i kaznili izdajnike koji su prijavljivali naše prijatelje.“
„Da li radite s njim?“
„Ne, radim s drugovima iz La Reole, ali kako sam na granici dve oblasti, ja sam posrednik između Ilera i njega. Trebalo bi da jedna od vas dve obavesti gospođu Lefevr i da joj kaže da su joj sinovi dobro.“
„Ići ću ja“, kazala je Lea. „Toliko se radujem zbog njih. Je li bilo veoma teško izvući ih?“
„Nije. Imali smo pomagače u bolnici, a policajci iz straže su bili Lanselotovi ljudi. Da li ste juče na radiju čule poruku gospodina Lorana?“
„Jesmo. Izgleda da su, posle svih tih briga, počele da pristižu dobre vesti.“
„Te su vesti dobre samo za neke. Ne mogu a da ne mislim na sedamdeset momaka iz grupe Morisa Buržoa, koje su ti dripci streljali 27. januara.“
Svi su se prisetili izdanja Male Žironde od 20. februara, koja je objavila streljanje terorista u Bordou.
„Jeste li ih poznavali?“, prošaputala je Kamij.
„Neke od njih. Prema prilici su nam činili usluge, bili komunisti ili degolisti. Bio je među njima jedan mladić koga sam stvarno voleo, Serž Arno, koji je bio godište mog sina. Gadno je to, umreti u devetnaestoj godini.“
„Kad li će se, već jednom, sve to okončati?“, uzdahnula je Rut brišući oči.
„Uskoro, nadam se! Nema nas više mnogo. Ovi iz Gestapoa su gadni. Posle tolikih hapšenja, deportacija i streljanja po Žirondi, Aristid i drugovi teško nalaze nove dobrovoljce.“
Začulo se zvono bicikla, koje ih je prekinulo. To je bio Arman, poštar.
„Dobar dan, moje dame. Imam pismo za vas, gospođice Lea. Nadam se da će vam pričiniti više zadovoljstva od onog koje sam odneo ocu Fajaru.“
„Opet nešto iz banke“, uzdahnula je Lea.
„Znate li šta je bilo u tom pismu?“, nastavio je Arman. „Nemojte se truditi, nećete pogoditi... Bio je to mrtvački kovčeg.“ Svi osim Albera su glasno povikali:
„Kovčeg?“
„Kao što vam rekoh. Bio je to mali crni kovčeg, isečen i nalepljen na karton.
Mislim da je na njemu stajalo ime Fajar.“
„Ali zašto?“, čudila se Kamij.
„Eh! Kolaboracionisti koji su suviše bliski sa Švabama dobijaju to da bi shvatili da će posle rata morati da beru kožu na šiljak.“
„Sve to zbog nekoliko boca vina“, mrmljala je Kamij prezrivo.
„Nije to samo zbog vina, gospođo Kamij“, hladno je kazao mesar.
„Šta hoćete da kažete, Albere?“, pitala je Lea.
„Nisam siguran. No bar dva puta je Fajar viđen kako izlazi iz Komandature u Langonu.“
„Pa, svi smo tamo išli, u nekoj prilici.“
„Znam ja to, gospođo Kamij, ali pronose se i glasovi o njemu i njegovom sinu. Kad pomislim da sam oduvek znao tog dečaka. Još vas vidim kako trčite kroz vinograde i čupkate grožđe. Sećate li se, Lea?“
„Da... reklo bi se da je to bilo veoma davno...“
„To Fajaru neće popraviti raspoloženje“, kazala je Rut sipajući poštaru čašu vina.
„Neće, svakako, bio je sav bled i crven kad je video šta je u koverti. Nisam ni čekao kusur, već sam brzo otišao.“
Jednim pokretom je ispraznio čašu.
„Sve je to lepo... ja samo brbljam, brbljam... još nisam završio obilazak. Do viđenj, društvo, videćemo se uskoro.“
„Do skorog viđenja, Armane.“
„I ja treba da idem“, kazao je Alber.
Otpratile su ga do kamiona.
„Uskoro će nam padobranima doturiti oružje. Da li biste mogle otići do skrovišta na Kalvariji i videti je li ga neko provalio? Tamo treba da se nalazi sanduk s municijom i sanduk s granatama.“
„Otići ću sutra tamo.“
„Ako je sve u redu, nacrtajte kredom beli krst na rešetkama oko statue anđela na raskrsnici.“
„U redu.“
„Budite oprezni, vaš stric mi ne bi oprostio ako bi vam se nešto desilo. Budite oprezni sa starim Fajarom.“
U kapelici na Kalvariji sve je delovalo sasvim normalno, a sanduci su stajali nedirnuti. I pored lepog vremena, nije bilo nigde nikoga.
U noći između 15. i 16. aprila kiša je obilno padala i natopila nedavno sređene staze, nanevši i šljunak koji se kotrljao pod nogama. U povratku je Lea prošla kroz groblje. Zaustavila se pred roditeljskim grobom i iščupala neki korov koji je izmakao Rutinoj pažnji. Mesto je bilo pusto. Čula se dečja vika. Ovo je vreme odmora, pomislila je Lea gurajući velika crkvena vrata. Ledena vlaga je natera da zadrhti. Kada je ušla, tri starice koje su se molile okrenule su se ka njoj. Šta li uopšte radi ovde? Sveta Egziperans je u svojoj niši više no ikada ličila na ono što je zbilja i bila: na voštanu lutku u prašnjavoj odeći. Gde su njena osećanja iz detinjstva? Gde je onaj divni lik male svetice, čije ime ona danas nosi bar za nekoliko njih? Sve je to postajalo smešno, ali i opasno.
Obuzimalo ju je rastuće neraspoloženje. Osećala je želju da sve pošalje do vraga i da se nađe na Bulevaru Sen Mišel ili na Jelisejskim poljima, zajedno s Lorom i njenim „zazu“ društvom, da pije neke šarene koktele čudnog imena, da sluša zabranjene američke ploče, pleše na tajnim igrankama, umesto što vozi bicikl kroz polja i vinograde i prenosi poruke i granate, proverava račune i čeka ispred radio-aparata novosti od Lorana i Fransoe, ili očekuje najavu malo verovatnog iskrcavanja. Bilo joj je dosta života u strahu od Gestapoa i policije, od Matijinog povratka i nedostatka novca. Mora da je Fransoa Tavernije mrtav, čim nije ispunio obećanje... Od te pomisli skoro da je pala na kolena.
„Bože, samo ne to!“
Sva unezverena, izašla je iz crkve.
Ogromna tuga je obuze. Loše cipele s drvenim đonom bile su joj teške, kao da su pune olova. Kad je prošla kraj poslednjeg imanja u selu, mršavi psi su lajući malo trčkarali za njom, a zatim su se smirili i vratili u kućice. Na raskrsnici gde je bio anđeo uverila se da nigde nema nikoga, pa je kredom našarala beli krst na ogradi. Na verdeleškom zvoniku je izbilo šest sati. Veliki tamni oblaci plovili su nebom.
Je li to bio poziv prostranog i uzburkanog neba? Lea se našla na putu koji je vodio do Sidonijine kuće, veoma sićušne u tom prostranom krajoliku. Kako je strarica bila u pravu što je htela da se vrati na Belvi! Ovde je duh stremio ka udaljenom Landu, okeanu i beskrajnom nebu. Pred tim poznatim prizorom osetila je mir, želju za odmorom i snom, za meditacijom, kako je govorio Adrijen Delmas.
Neko cviljenje je prenu iz misli. To je bila Bela, Sidonijina keruša, koja je cvilela pred vratima.
Lea je pružila ruku ka životinji, koja se režeći povukla.
„Zar me ne poznaješ?“
Kad je čula taj prijateljski glas, životinja je prišla Lei i legla joj kraj nogu. Počela je tužno da zavija. Lea je otvorila vrata i ušla. U sobi je vladao neobičan haos, kao da je prošao uragan koji je isprevrtao nameštaj, porazbijao posuđe i rasturio rublje i papire. Čaršavi su bili strgnuti s kreveta, a ispod prevrnutog dušeka video se madrac. Ko bi se mogao tako okomiti na kuću jadne, bolesne starice? Lea je znala odgovor, ali nije želela da ga sroči.
„Sidonija... Sidonija...?“
Keruša je ležala pod krevetom i cvilela. Između zida i krevetskog okvira ležala je Sidonija, bez svesti. Lea se namučila da je izvuče i smesti na dušek. Koža joj je bila boje zemlje, a malo krvi joj je teklo iz desne nozdrve dok je na levoj strani lica imala veliki otok. Lea se nagnula nad nju. Iz poluotvorenih usta izlazio je lagan dah. U izrezu bele pamučne spavaćice, oko vrata, videli su se tragovi davljenja.
Lea je, potpuno zgranuta, gledala opruženo telo žene koju je uvek smatrala svojom tešiteljkom i koja joj je krišom davala slatkiše kada bi je Rut ili majka kaznile. Sećanje na priče u velikoj naslonjači ispred kuhinjskog ognjišta na Montijaku nateralo ju je da zajeca i da dečjim glasom zavapi: „Doni, Doni, odgovori mi...“
Čupajući se iz zagrljaja smrti, starica je otvorila oči. Lea se baci kraj nje.
„Sidonija, molim te, kaži nešto...“
Ona je lagano podigla ruku i spustila je na glavu koja se naginjala nad njom. Usta su joj se otvarala, ali se nije čuo nikakav zvuk. „Napregni se, molim te... kaži ko je to učinio...“
Ruka je otežala. Lea je prilepila uvo za njene usne.
.....pasi se... spasi... spasi se...“
„Šta hoćeš da kažeš?“
Ruka je teško pala s njene bujne kose, kao da žali što je napušta, i s tupim zvukom udarila o stranu kreveta.
Bela je glasno zaurlala.
Lei su suze stale u neverici, dok je posmatrala kako lice koje je toliko volela odjednom postaje strano i neprijateljsko.
To nije istina... Još trenutak pre toga osećala je njen topli dah na obrazu, a sada je tu ležala bezlična masa u podignutoj spavaćici...
Besno je poravnala tkaninu.
Što taj pas ne umukne!... Šta urla kao lud... Da li ona plače?“
Iza sebe začu zvuk i naglo se okrenu. Neki čovek je stajao na pragu. Skamenila se od užasa. Šta je radio tu, u ispreturanoj kući, pored još toplog tela? Ona je odjednom shvatila. Besmislen strah joj podstače odbrambene nagone.
„Molim te!... Nemoj me povrediti!“
Matija Fajar ju je odgurnuo ne gledajući je i prišao krevetu, bledog lica i stegnutih pesnica. „Usudili su se!“
Sa kakvom je nežnošću sastavio njene izobličene ruke i sklopio oči onoj koju je kao dete zvao „mama Sidonija“ i koja je umela da ga zaštiti od očevog besa. Kleknuo je kraj kreveta da izgovori molitvu koju je odavno zaboravio, ali se u bolu setio.
Lea ga je uplašeno posmatrala, ali kada mu je videla lice, izobličeno od suza, bacila mu se u naručje, i sama plačući.
Ko zna koliko su dugo ostali tako, klečeći, zagrljeni ispred tela koje je u hladni grob odnosilo ostatke njihovog detinjstva?
Bela se popela na krevet i cvileći lizala gazdaričina stopala.
Matija se prvi pribrao.
„Moraš da odeš.“
Lea se nije pokrenula. Mladić je iz džepa izvukao maramicu sumnjive čistoće i obrisao joj oči, a zatim i svoje. Ona ga je pustila da to uradi, sasvim nesvesna svega što se događa. Prodrmao ju je, prvo lagano, a zatim i jače. „Slušaj. Moraš otići sa Montijaka. Neko je prijavio tebe i Kamij.“ Kad je video da i dalje ne reaguje, poželeo je da je ošamari.
„Bože dragi! Čuješ li me? Dozeovi ljudi i policija će te uhapsiti.“
Najzad je izgledalo da je čula, i da ga vidi. Tuga i očaj su polako ustupili mesto neverici i strahu.
„A ti mi to kažeš?“
Taj uzvik ga je naterao da pogne glavu.
„Čuo sam Denana kako daje naređenja Fijou, Gilbou i Lakutiru.“ Opet je pronašla snage da prezrivo odgovori:
„Mislila sam da radiš za njih.“
„Dešava se i to. No, šta ti misliš, ne želim da te se dočepaju.“
„Zar ne znaš njihove metode?“
Matija se pridigao i pogledao Sidonijino telo.
„Mislio sam da znam.“
Lea je pratila njegov pogled, a oči joj se opet napuniše suzama.
„Što nju?“
„Čuo sam da je Fijo kazao da je dobio pismo u kome su optužili Sidoniju da je krila tvog rođaka Lisjena i da zna gde su braća Lefevr. Ni na trenutak nisam pomislio da će doći da je ispituju. Mislio sam samo na tebe i kako da ti javim. Nije mi jasno zašto nisu otišli u zamak posle toga?“
„Otkud znaš da nisu?“
„Prošao sam kroz vinograd da dođem ovamo. Čuo bih i video njihove automobile. Osim ako ih nisu sakrili u borovoj šumici.“
„Ni ja nisam ništa videla. Prošla sam tuda dolazeći iz Verdelea.“
„Dođi, idemo ovuda.“
„Pa ne možemo ostaviti Sidoniju tako.“
„Za nju više ništa ne možemo da uradimo. Kad padne mrak, pozvaću sveštenika. Sada požuri.“
Lea je poslednji put poljubila ledeni obraz i ostavila kraj tela kerušu koja je zavijala, da ga čuva.
Napolju je nebo delovalo veoma preteče.
Matija je zastao ispod terase.
„Čekaj tu. Idem da vidim koga ima.“
„Ne, idem i ja s tobom.“
Slegnuo je ramenima i pomogao joj da se popne. Sve je delovalo mirno. Bio je mrak, pa se pročelje kuće slabo videlo.
Lea je shvatila da se krije u zaklonu još retkog zelenila da bi bio izvan vidokruga onih na imanju ili u pomoćnim zgradama. Nije želeo ni da ga roditelji vide.
Malo svetla je dopiralo kroz francuski prozor koji je gledao na dvorište. Mora da je Kamij motrila, jer se prozor naglo otvorio i pojavila se mlada žena u plavom kaputu, kao da se spremila da izađe.
„Najzad si došla!“
Lea ju je pogurala unutra.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:47 pm


„Sidonija je mrtva!“
„Šta?..“
„Drugovi ovog ovde su je ispitivali.“
Stežući ruke na grudima, Kamij je u neverici gledala Matiju.
„Ne gledajte me tako, gospođo Kamij. Ne znamo šta se tačno desilo.“
„Slušaj ga samo!... Ne zna se tačno šta se desilo!... Zar misliš da smo budale?...
Vrlo dobro znamo šta se desilo, hoćeš da ti tačno kažem?“
„Nije potrebno, to neće ništa promeniti. Ima prečih stvari. Morate otići.“
„A ko kaže da to nije zamka, i da nas nećeš odvesti pravo svojim prijateljima u Gestapo?“
Matija je stegnutih vilica pošao ka njoj, podignute pesnice.
„Dabome, udari me, radi njihov posao... Dopada ti se da bijes ljude?“
„Gospođo Kamij, ućutkajte je. Gubimo silno vreme...“
„Kako da znamo da vam možemo verovati?“
„To ne možete znati. Ali, pošto toliko volite muža, verovaćete mi kad vam kažem da se kunem da volim Leu i da, i pored svega što nas razdvaja, i što sam uradio, jesam spreman da umrem samo da se njoj ništa ne desi.“ Kamij mu je spustila ruku na mišicu.
„ Verujem vam. A što pokušavate i mene da spasete?“
„Lea mi nikada ne bi oprostila da vas uhapse.“ Rut je ušla noseći pun ranac, koji je dala Lei.
„Evo ti! Stavila sam nešto tople odeće, baterijsku lampu i dve tegle džema. Sad idite!“
„Idite... idite....“, pevuckao je mali Šarl, s kapom natučenom do ušiju.
„Požurite!“, kazala je Rut gurajući ih napolje.
„Zar ne ideš s nama?“
„Ne, neko treba da ostane da razgovara s njima ako dođu.“
„Ne bih to htela! Posle onoga što su učinili Sidoniji.“
„Sidoniji?“
„Ubili su je mučeći je.“
„Bože dragi“, kazala je dadilja krsteći se.
„Brzo odlučite, gospođice Rut! Idete li ili ne?“
„Ne, ostaću, ne mogu ostaviti kuću gospodina Pjera. Ne brinite, znaću ja s njima... Važno je samo jedno...“
„Biće lakše nama dvema da ih ubedimo da ste otišle u Pariz“, ulazeći reče Bernadet Bušardo.
„Tetka ima pravo, ako ona ostane vaš odlazak će delovati prirodnije.“
„Ali rizikuju da ih ubiju.“
„Ne više nego vi, ako ne pođete.“
„To je tačno“, kazala je Rut. „Pođite! Sada je noć. Matija, ti odgovaraš za njih.“
„Jesam li vas ikada slagao?“
„Šta misliš da uradiš?“
„Vodim ih kod Albera da ih sakrije.“
„Zašto kod Albera?“, skoro je viknula Lea.
„Zato što je on u pokretu otpora i znaće gde da vas sakrije.“
„Zašto si to kazao?“
„Nemoj misliti da sam budala. Znam ja odavno da on krije engleske pilote i da zna gde se spuštaju padobranci, kao i da je učestvovao u organizovanju bekstva braće Lefevr.“
„I nisi ga prijavio?“
„Ne bavim se time da prijavljujem ljude.“
„Pa onda tvoje gazde stvarno nemaju dobro mišljenje o tebi?“
„Dosta!“, strogo povika Kamij. „Kasnije ćete se obračunavati. Ovoga časa je važno da ne budemo tu kad dođu. Jeste li sigurni, Rut, i vi, gospođo, da nećete s nama?“
„Potpuno, draga Kamij. Biću tu ako budem potrebna bratu ili Lisjenu. A i suviše sam stara da lutam drumovima i spavam pod zvezdama. Ostavite nam Šarla, brinućemo se o njemu.“
„Hvala, ali biću sigurnija ako bude sa mnom.“
„Idem do roditelja da se postaram da vas ne vide kako odlazite. Kroz četvrt sata ćemo se naći u Montonoaru, gde sam ostavio džip.“ Matija je izašao na kuhinjska vrata.
Dve mlade žene i dete su popili po šolju supe, zakopčali mantile i izašli u noć, pošto su poslednji put izljubile Rut i Bernadet Bušardo.
Čekale su Matiju skoro dvadeset minuta, sakrivene blizu crnog džipa.
„Neće doći. Kažem ti da neće doći.“
„Ama ćuti, doći će. Ćuti i slušaj!... Neko dolazi drumom.“ Kamij je čučala kraj džipa i stezala dete uza se.
Bilo je tako mračno da se ni obris nije ocrtavao naspram neba.
„Lea, ja sam.“
„Stvarno ti je trebalo vremena.“
„Nisam mogao da prekinem očevu dreku i majčin plač. Zapravo sam pobegao od njih. Brzo, ulazite!“
Šarl je stezao Leinog plišanog mecu, kojeg je Rut pronašla i doterala, i smejući se uskočio u kola. On je jedini smatrao da je cela situacija vrlo zabavna.
Nikad uličice malog srednjovekovnog grada Sen Makera nisu delovale tako uzano i mračno. Plavičastvo svetlo zaklonjenih farova nije bilo dovoljno za vožnju. Najzad su došli do mesarove kuće. Matija je ugasio motor. Nije bilo nikakvog svetla, ni zvuka... Neprijatna tišina mračne noći delovala je kao da nikada neće prestati. U kolima su svi napeto zadržavali dah, čak i Šarl, koji je zagnjurio lice u majčin vrat. Neko škljocanje je nateralo Leu da poskoči. To je Matija otkočio pištolj.
„Bilo bi dobro da odeš i vidiš šta se dešava“, prošaputao je.
Tiho je kliznula napolje i pokucala na vrata, a kod petog kucanja prigušeni glas upita:
„Ko je?“
„Ja sam, Lea.“
„Ko?“
„Lea Delmas.“
Vrata je otvorila mesarova žena, u spavaćici, ogrnuta šalom i s baterijskom lampom u ruci.
„Brzo uđite, mala moja. Baš ste me prepali, mislila sam da se nešto desilo Alberu.“
„Zar nije tu?“
„Nije, otišao je u Sen Žan de Blenjak, za padobr... No što ste vi došli?“
„Gestapo... Ja sam tu s Kamij d’Aržilom i njenim sinom. Dovezao nas je Matija Fajar.“
„Matija Fajar?... Ovde?... Onda smo izgubljeni!“
Gurajući Kamij i Šarla, Matija je ušao i zatvorio vrata.
„Ne bojte se, Mirej, da sam hteo da vas prijavim mogao sam to odavno da uradim. Sve što tražim od Albera i njegovih drugova jeste da ih sakriju, ne želim ni da znam gde, sve dok ja ne pronađem neko rešenje.“
„Ne verujem ti. Svi znaju da radiš za njih.“
„Nije me briga šta znate. Nije reč o meni, već o njima. Ako će to uveriti Albera i ostale, neka uzmu moje roditelje kao taoce.“
„Kakav dripac!“, prezrivo povika Mirej.
„Nije mi važno šta mislite o meni. Važno je da ih Gestapo ne uhapsi. Ako Alber hoće nešto da mi javi, neka ostavi poruku u krčmi Zlatni lav u Langonu. Ići ću tamo kuda mi kaže da odem. Sada treba da idem.“
Kada joj je prišao, Lea se okrenula. Samo se Kamij sažalila kada je videla kako mu se patnja ocrtava na licu.
„Hvala, Matija.“
Tri žene su ostale nepomične na ulazu u kuhinju, slušajući zvuk motora koji se udaljavao. Šarl je zaspao na stolici, pored ugašene lampe, ne puštajući igračku iz ruku.
Bilo je tri ujutru kad se Alber vratio sa žandarom Ririjem, vlasnikom garaže Dipejronom i bakalinom Kazanevom iz akcije prihvatanja padobranaca. Sva četvorica su nosila mitraljeze na ramenu.
„Lea... gospođo Kamij... Šta se to dešava?“
„Traži ih Gestapo.“
Ostala trojica su se pogledala.
„A to nije sve“, nastavila je Mirej, sve uzbuđenija, „ubili su Sidoniju, a Fajarov sin ih je dovezao ovamo da ih sakriješ.“
„Pasja mu mater“, gunđao je vlasnik garaže.
„Odaće nas“, promrmljao je žandar.
„Ne verujem“, zamišljeno je kazao mesar.
„Kazao je da, ako mu ne verujete, uzmete kao taoce njegove roditelje.“
Kamij je smatrala da treba da se umeša.
„Sigurna sam da neće izdati nikoga.“
„To je moguće, gospođo Kamij, ali ne smemo da se izlažemo opasnosti. Mislim, draga Mirej, da ćemo morati u šumu.“
„Nemoj ni da misliš na to! A šta je s radnjom? A šta ako mali krene da nam se pridruži i ako smo mu potrebni? Idi ako hoćeš, ja neću.“
„Ali Mi...“
„Ne navaljuj, rešila sam.“
„Onda ću i ja ostati.“
Punačka mesarka se bacila mužu oko vrata, a on ju je stegao na grudi, ne krijući osećanja.
„Dobro“, kazao je „Videćeš da ću zaklati vola gospođe Lekuje.“ To ih navede da se osmehnu.
„Nije samo to, šta ćemo s njima?“, pitao je žandar pokazujući na Leu i Kamij.
Alber je odvukao drugove na drugi kraj kuhinje, nešto su malo šaputali pa su Riri i Dipejron izašli.
„Čim se vrate, ako sve bude u redu, mi ćemo otići. Odvešćemo vas pouzdanim prijateljima, gde možete ostati nekoliko dana. Posle toga ćemo videti. Mnogo toga zavisi i od onoga što će Matija reći kad ga budem video.“ Okrenuo se ženi.
„Mirej, spremi nam jednu dobru korpu s hranom!“
„Ne treba, imamo sve što treba“, rekla je Kamij. „Neka, ne znate koliko dugo ćete se kriti.“ Vratio se vlasnik garaže.
„Može da se ide, sve je mirno, Riri čuva stražu.“
„Mirej, idemo, a ti ne brini ako me nema do jutra... Poneću malog, a Kazanev neka nosi korpu. Oprostite se.“
Kamion nije bio najudobniji i poskakivao je na neravninama po drumu.
„Idemo li daleko?“, pitala je Lea.
„Nije daleko, malo iza Vijandroa. Ta je oblast bezbedna. To su prijatelji koji kriju partizane. Vaš stric ih dobro zna.“
„Mislite li da ćemo tu dugo ostati?“
„Ne znam ništa o tome. Videćemo, posle mog susreta s Matijom. Evo stižemo.“
Posle kratke vožnje između niskih kuća, stali su pred jednom koja je bila malo izdvojena od ostalih. Vrata su se otvorila i izašao je neki čovek s puškom.
„Jesi li ti to, Albere?“, tiho je upitao.
„Da, dovodim ti prijatelje koji imaju problema.“
„Mogao si da mi javiš.“
„Nije bilo moguće. Imaš li mesta za njih?“
„Imate sreće, Englezi su otišli sinoć. Je li to na duže?“
„Ne znam ništa.“
„Dve žene i dečak“, mrmljao je „To mi se ne sviđa. Uvek neke nezgode s prokletim ženama.“
„Stvarno ljubazno“, kroza zube reče Lea.
„Ne obraćajte pažnju na to“, kazao je Alber, „otac Leon uvek nešto gunđa, ali nema boljeg strelca u Landu, a ni boljeg srca.“
„Nemojte stajati napolju. Susedi su svi naši, ali se danas lako nađe crna ovca u stadu.“
Ušli su u dugu i nisku odaju sa podom od naboja. Tri velika kreveta, okružena crvenim zavesama zakačenim za tavanične grede, bila su razdvojena sanducima od rezbarenog drveta, a na dugom stolu su stajale kutije s municjom, zamke za divljač, razmontiran mitraljez na nekim novinama, prljavo posuđe i rublje, rasparene stolice, štednjak pocrneo od upotrebe, veliko ognjište s dubokim brazdama iz prošlog rata, kamena ploča na koju su bili prikačeni požuteli kalendari uprljani muvama (kalendar za 1944. godinu, sa slikama mačića, jarkim bojama odudarao je od ostalih). To je bio sav nameštaj u toj sobi, osvetljenoj žućkastim svetlom jedne gasne lampe. Na imanju nije bilo struje.
Sva ta rustika, kao i jak miris snopova duvanskog lišća, okačenog o tavanicu, navela je mlade žene da zastanu na pragu.
„Nisam tako brzo računao na nove goste, pa nisam imao vremena da namestim krevete“, kazao je Leon, izvlačeći posteljinu iz sanduka.
„Zar nema drugih prostorija?“, pitala je Lea Albera.
„Pa, nema“, kazao je njihov domaćin, koji je došao kroz druga vrata, „to je sve što imam da vam ponudim, gospođice. Pomozite mi da namestim krevete. Oni su dobri, pravo guščje perje. Kad se nađete u njima, prosto vam se ne ustaje.“ Čaršavi su bili pohabani, ali su imali prijatan biljni miris.
„Toalet je iza kuće, imate dovoljno prostora“, kazao je zlobno.
„A za umivanje?“
„Imate napolju posudu s vodom, a ni bunar nije daleko.“
Lea mora da je napravila veoma smešan izraz, jer Kamij, i pored svog umora, nije mogla da se ne nasmeje.
„Videćeš, biće nam dobro. Pusti da ti pomognem.“
Šarl se nije probudio ni kada ga je majka svukla i smestila u krevet.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:47 pm



POGLAVLJE 2.


Već dugo Lea i Kamij nisu tako dobro spavale. Čak je i dečak, koji se obično rano budio, još spavao, mada je već bilo dosta kasno. Kroz crvene zavese svetlost je prodirala ružičasta i blaga. Moglo se pogoditi da je napolju lepo vreme. Mora da su se vrata otvorila, jer su se čuli zvuci s farme: kakotanje kokošaka, škripanje lanca na bunaru, udarac vedra o zid bunara, gugutanje grlica, udaljeno njištanje konja, glas deteta koje je dozivalo majku. Neko je ušao u prostoriju i ubacio ugalj u štednjak. Ubrzo se osetio miris prave kafe. Kamij i Lea, kao začarane tim mirisom, istovremeno su razvukle zavese. Kada je video dve mlade raščupane glave, Leon je zagroktao, što je ličilo na smeh.
„Pa, drage moje, potrebno je nešto ozbiljno da vas izvuče iz kreveta: ništa manje nego prava kolumbijska kafa.“ Lea je tako požurila da umalo nije pala, zaboravljajući koliko je krevet visok, i zgrabila šolju koju joj je Leon pružio.
Prinela ju je nozdrvama, žudno udišući lepi miris.
„Stavio sam dve kocke šećera. Nadam se da nije previše.“
„Dve kocke?... Čuješ li, Kamij?“
„Čujem“, kazala je prilazeći, a onako vitka, u dugoj beloj spavaćici, delovala je kao učenica.
Leon je i njoj dao šolju, radujući se njihovom uživanju.
„Kako ste nabavili sve ovo?“
„Ostavili su mi Englezi kad su odlazili. A to nije sve.“
Iz nekog sandučeta, koje je služilo kao ostava, izvukao je veknu hleba.
„Kazaćete mi da li vam se dopada, to je pravi beli hleb, kao onaj za kifle.“
Izvadio je džepni nož, polako ga otvorio i odsekao tri velika parčeta. Lea je uronila nos u mirisno i lako testo, koje je mirisala tako žudno kao da se boji da će miris nestati. Kamij je posmatrala svoje parče hleba s onom ozbiljnošću s kojom je sve radila.
„Hleb... hleb...“
Šarl je iskočio iz kreveta i pružio ručice. Leon ga je uzeo u naručje i držeći ga na kolenima odsekao mu kriškicu.
„To mu je mnogo, gospodine, on nikada ne pojede toliko“, kazala je njegova majka.
„To me čudi, od takvog malog veseljaka. No pijte tu kafu, ohladiće se.“ Stari seljak je bio u pravu, jer je Šarl pojeo sve.
Prošla su tri idilična dana. Bilo je lepo i pomalo sveže.
Alber se vratio 21. aprila uveče. Sreo se s Matijom u Langonu. Mladić je pristao da pođe s njim, vezanih očiju i ruku, u automobilskom prtljažniku, do partizana u blizini Morijaka. Tamo je bez ustručavnja odgovarao na pitanja mesara i okupljenih partizana. Pošto je bio zadovoljan odgovorima, Alber ga je odvezao i ostavio kod železničke stanice u La Reoli.
„Je li nam Gestapo dolazio u kuću?“, pitala je Lea.
„Nije Gestapo, ali su dolazili ljudi komesara Penoa.“
„Da li je Moris Fijo bio s njima?“
„Nije.“
„Šta se desilo? Kako su tetka i Rut?“
„Vrlo su dobro. Uljudno su ih ispitivali i nisu mnogo obraćali pažnju na njihove odgovore, po onome što je rekla Rut.“
„Pa šta su hteli?“
„Hteli su da čuju imaju li vesti od oca Adrijena. Nisu pomenuli, nijednom rečju, ni vas ni gospođu D’Aržilu.“
„To je čudno. Zašto mi je Sidonija pre smrti kazala da se spašavam i što je Matija mislio da će nas uhapsiti?“
„Zato što je Matija čuo razgovor šefa policije i Morisa Fijoa, u kome je rečeno da ste vi odavno znali za bekstvo braće Lefevr i za mesto gde se kriju otac Adrijen i vaš rođak Lisjen.“
„Pa što su onda otišli Sidoniji?“
„U nekom pismu policiji, a ja imam ideju ko ga je mogao napisati, javljeno im je da ona krije članove pokreta otpora.“
„Što nas Matija nije ranije obavestio?“
„Zato što ga je Denan zadržao u kancelariji više sati...“
„Ko je Denan?“, presekla ga je Lea.
„To je pravo đubre, Lisjen Denan! Došao je u Bordo s izbeglicama. U početku je bio prodavač u radnji Francuske dame, u kojoj se prodaje tekstil. Posle toga je otišao da radi za policiju i ispričao im sve što je znao o zaposlenima u prodavnici. Postao je pomoćni inspektor za jevrejsko pitanje, a kada su formirali posebnu policiju u Bordou, postao je šef drugog odeljenja. Kažu da je radio i na prikupljanju podataka za Nemce, pod imenom ’gospodin Anri’. To je taj fini čovek. Da se vratimo na Fajarovog sina; čim je mogao da izađe, uzeo je službena kola. Na nesreću po Sidoniju, stigao je prekasno. Već su se bili dočepali jadne starice. Nije nas bilo dovoljno da ih sledimo.“ Lea nije mogla da zadrži suze.
„Rut je sve dobro sredila“, kazao je Alber. „Ja sam uzeo Belu. Bojim se ipak da će se jadna životinja pridružiti gazdarici.“
„Traže li nas ili ne?“, pitala je Kamij.
„Po onome što sam čuo od Matije, zvanično vas ne traže. On misli, ipak, da treba neko vreme da se krijete.“
„Zna li gde smo?“
„Naravno da ne zna, nemamo baš toliko poverenja u njega. Imamo sastanak na stanici u Bordou, 24. aprila. Pokušaću da dođem sutra. Zasad nemojte mnogo da se pokazujete.“
Vreme je bilo lepo i toplo, mada je ujutru bilo hladno. Kad bi osetile primorski miris borova, Lea i Kamij su imale osećaj da su na letovanju. Obuzela ih je neka malaksalost duha i tela, protiv koje nisu mogle da se bore. Prethodnih dana su išle na izlete u šumu i sanjarile opružene po peskovitom tlu, igrale žmurke sa Šarlom i zaboravljale na stvarnost. Naglo su se prenule iz sanjarenja i vratile u stvarnost koja im je nanela udarac kada je neki partizan došao da obavesti oca Leona da su uhapsili Albera i Mirej. Nju su odveli u tvrđavu Ha, a Albera u Ulicu Medok broj 197 (sadašnja Avenija Maršala Petena), gde su ga podvrgli ispitivanju.
Kamij je prebledela. Setila se strašnih dana koje je provela u toj mračnoj tvrđavi, kao i krikova i molbi zatvorenika.
„Kad su ga uhapsili?“
„Kad je išao na sastanak s Fajarovim sinom, na stanici Sen-Žan.“
„On ih je prijavio.“
„Mislimo da nije. Zbog naše bezbednosti smo obavestili Aristida. Dvojica su nadzirala stanicu, a treći je blizu mesta sastanka čekao Matiju. Sve je delovalo normalno. Došao sam s Alberom i Ririjem pet minuta pre ugovorenog vremena. Razdvojila nas je gomila koja je izlazila iz pariškog voza. Riri i ja smo videli Matiju, izgleda da je bio sam. Okrenuli smo se. Na desetak metara od nas videli smo da su Albera okružili nemački oficir s dvojicom vojnika i tri agenta u civilu. Čuli smo da im je rekao: ’Varate se!’
Narod se povukao kad je video tu gužvu, a u tom trenutku je i Matija shvatio šta se dešava. Pobledeo je, napravio nekoliko koraka ka njima, a zatim se povukao. Bio sam blizu njega.
’Bitango’, kazao sam mu. ’Ovo ćeš skupo platiti.’ Gledao me je kao da ne shvata.
’Ne znam o čemu pričate, ništa ne razumem. To je neka slučajnost.’
’Ta slučajnost će te skupo koštati.’
’Prestanite s tim glupostima, osim mene niko nije znao da ću se naći s njim.’
’Je li to, po tvom mišljenju, neki dokaz?’
’Misli šta hoćeš, sledićemo ih i videćemo kud ga vode. Pođi sa mnom!’
’Pa da središ da i mene uhapse?’
’Evo, uzmi moj pištolj, možeš me ubiti ako misliš da ću te izdati.’
Dao mi je svoje oružje, tek tako, nije čak ni pokušao da ga krije. Svi su ga mogli videti. Istrgao sam mu ga iz ruke i pitao ga: ’Jesi li lud?’
Proverio sam je li napunjen i stavio ga u džep, pa smo pošli ka izlazu. Riri nam se pridružio. Po onome kako ga je gledao, mislio sam da će ga ubiti na mestu.
’Objasni mu’, mirno je kazao Matija i pošao ka džipu koji je stajao uza stepenice...
Za to vreme, na samo nekoliko metara od nas, Albera su ugurali u sitroen petnaesticu sa nemačkim registarskim tablicama. Ja sam ušao u džip s Matijom, a Riri je otišao.
’Zar neće i on s nama?’, pitao me je.
’Ne veruje ti, pa će nas slediti s drugovima.’
’Neka onda požure’, kazao je žureći za nemačkim automobilom.
Izvukao sam pištolj i nišanio u Matiju, spreman da iskočim na najmanji sumnjiv znak. Nekoliko puta sam se osvrtao pitajući se kako bi nas Riri i drugovi mogli pratiti. Ispred nas su Nemci brzo vozili.
’Do vraga, ne idu u Šapo Ruž’, kazao je Matija.“
„Šta je u Šapo Ružu?“
„Jedan od Poansoovih ureda.“
„Pa šta s tim?“
„To je značilo da će ga predati Nemcima, a njima je teže umaći nego francuskoj policiji.
Na Trgu Aristida Brijana skrenuli su ka Trgu Alber. Pomislio sam da ga vode u tvrđavu Ha, ali su prošli pored nje, i nastavili. U Ulici Abe de l’Epe Matija me je pitao vidim li da li nas drugovi prate. Osim bicikla i nemačkog vojnog kamiona, nisam video nijedna kola. U Ulici Kroa de Segej shvatio sam kuda idu. Kod rampe Medok su nas zaustavili nemački policajci. Vratio sam pištolj u džep, nije mi bio od koristi. Matija im je pokazao neku iskaznicu, a oni su mu dali znak da prođe. Na ulicama u Buskatu nije bilo mnogo sveta, a ni automobila. Matija je usporio da poveća rastojanje između nas. Nije bilo traga od naših drugova. Kad su oni stali, stali smo i mi, oko sto metara dalje. Videli smo kako guraju Albera u Gestapoov centar za ispitivanje. Nismo ništa mogli da uradimo. Pogledao sam Matiju, koji je i dalje bio vrlo bled, a ruke, prikovane za volan, bile su mu bele kao mermer. Poželeo sam da ga ubijem na mestu. Mora da je to osetio, jer je kazao: ’Ničemu neće poslužiti da i tebe uhapse. Treba obavestiti njegovu ženu i ostale. Kunem ti se da nisam nikoga izdao. Kod vas postoje izdajnici.’
Pustio sam ga da polako krene, pa smo prošli pored broja 224, a to je mali zamak u kome stanuje komandant Luter, skoro naspram broja 197. Sve je bilo mirno.“
Čovek je popio čašu vina, koju mu je dao Leon.
„A posle toga?“, pitala je Lea.
„Otišli smo ponovo na stanicu Sen-Žan, da vidimo jesu li i ostali tamo. Pošto smo pretražili stanicu, Matija je kazao:
’Ne zadržavajmo se više ovde, bićemo uočeni. Hajdemo u Sen Maker, da obavestimo Mirej.’
Vozili smo desnom obalom Garone. Malo pre Riona zaustavila nas je policija, tražeći neke sabotere od prethodnog dana. Na izlazu iz Sen Maksena stajala je druga kontrola, ovog puta nemačka. Kad smo najzad stigli u Sen Maker, prošla su bila već tri sata od Alberovog hapšenja.
’Bolje da idemo kroz kapiju’, kazao je Matija.
Zaustavio je kola ispod ruševina starog zamka i sakrio ih u neku pećinu, koja je krijumčarima služila kao skrovište. Posle toga smo se našli iza crkve.
“Nemoj biti bučan’, kazao mi je, ne obraćajući pažnju na pištolj koji sam držao uperen u njega.
Nije bilo ni mačke na ulici, veći deo kapaka na prozorima je bio zatvoren, mada je bio dan. Na ulici su odjeknula dva pucnja.
’To dolazi negde od Albera’, viknuo je Matija.
Sklonili smo se ispod nadstrešnice u nekoj kapiji i posmatrali kako nemački podoficir hapsi Mirej i gura je u automobil. Ispred mesare je ležao neki pas i krvario. Neki vojnik je, smejući se, šutnuo telo koje se dokotrljalo do nas. Čuo sam kako Matija šapuće. To je Bela... ubili su Belu...’“
„Sidonijin pas!“, viknula je Lea. „Jadna životinja!“
„Šta ste uradili posle toga?“, pitao je Leon.
„Naterao sam ga da se vratimo po auto i odvezao me je blizu Bazasa, gde sam ga predao Žoržovim ljudima dok ne rešimo šta ćemo s njim.“
„Kako ste saznali gde su odveli Mirej?“
„Kad smo stigli kod Žorža, došao je jedan od drugova da nam javi o dvostrukom hapšenju i da kaže gde su ih odveli.“
Sedeli su u tišini, zgranuti. Prvi se pribrao Leon; dvema mladim ženama, od kojih je jedna držala uza se stisnuto dete, koje je lutalo pogledom od jedne do druge, kazao je:
„Ovde više niste bezbedne.“
„Što to kažete?“, odlučno reče Lea. „Alber nas nikad ne bi izdao.“
„Izdržaće koliko bude mogao, u to sam siguran, ali taj rizik ne treba da preuzimamo. Ne zaboravite da su mu uhapsili i ženu. Ako je budu mučili pred njim, progovoriće.“
„U pravu je.“
Leon je naglo zgrabio svoju pušku iz gomile oružja sakrivene u krevetu i uperio je u vrata. Čulo se grebanje po vratima, i ušao je čovek u vetrovki. „Zaboga, Leone, zar me ne poznajete?“ Starac je spustio pušku i mumlao:
„Aristide, nije baš pametno tako upadati kod ljudi.“
„U pravu ste. Dobar dan, Lea, sećate li me se?“
„Vrlo dobro vas se sećam, radujem se što vas vidim.“
„Gospođa D’Aržila, nesumnjivo?“, pitao je okrećući se prema Kamij.
„Da, dobar dan, gospodine.“
„Imam dobre vesti za vas. Vaš muž je pošao iz Maroka s divizijom koju je oformio general Leklerk, u nameri da učestvuje u iskrcavanju. Stigao je u Englesku 21. aprila, u luku Svansi, na jugu. Lično je general došao da ga dočeka.“
Radost je obasjala Kamijino lice. Kako je lepa!, pomislila je Lea. U nastupu radosti, poljubila ju je. Kako joj se činilo daleko ono vreme kad je mrzela ženu onoga koga je mislila da voli, i koga je učinila svojim ljubavnikom, jedne noći, u crvenim pećinama ispod Tuluze. Sad je, bez zadnjih misli, delila radost sa ženom koja joj je postala najbolja prijateljica.
„Hvala vam, gospodine, za tu dobru vest.“
„Mislim da vam mogu reći da će uskoro biti i drugih vesti. No, u međuvremenu, morale biste da odete odavde. Ja ću vas odvesti do prijateljice u Suprose, ali se brinem da je ne nadgledaju Gran-Klemanovi ljudi, koji me traže.“
„A da se vratimo na Montijak, ako nas ne traže?“
„Ne znam. Ne bismo smeli toliko da rizikujemo.“
„Kroz nekoliko dana moći će da se ode u golubarnik“, kazao je Leon. „Njega prosto nije moguće naći u šumi. Nije toliko udobno, ali...“
„Život je važniji od udobnosti“, kazao je Aristid. „Prikupite odeću i hranu za nekoliko dana, poći ćemo odmah. Ima li tamo nekih pokrivača?“
„Mislim da ima. Naći ću neki čist, za dete.“
„Šta ćete s Matijom?“, pitala je Lea.
„Ako bi mene pitali, visio bi na drvetu“, gunđao je Leon.
„Ne možemo tek tako da ga ubijemo. Treba ga ispitati. Ja sam nepoverljiv prema svima, ali mislim da nije imao veze s tim hapšenjima.“
„Ipak, radi za njih.“
„U tome, nažalost, nije sam! Ali dok se ne dokaže suprotno, nećemo ga ubiti.“
„Spremne smo, gospodine“, kazala je Kamij, s malom putnom torbom u ruci.
Pukovnika Kloda Bonijea, regionalnog vojnog funkcionera, poznatog pod imenom Hipotenuza, u Francusku je poslao Centralni biro za obaveštenja i akcije u novembru 1943. godine, s misijom da reogranizuje pokret otpora u Akvitaniji posle Gran-Klemanove izdaje.
Gestapo ga je uhapsio u februaru 1944. godine, u Ulici Galar u Bordou, upravo kada je bio pored radija i spremao se da pošalje poruku za London (uhapšen je radio-operater, na osnovu anonimne dostave, koji je onda njega odao), pa je Hipotenuza pao u ruke poručniku Kunešu.
Odveli su ga u Buskat i tu ga je Doze lično ispitivao nekih osamnaest sati. Tvrdoglavo je odbijao da prizna da ga je poslao London, tvrdio je da se zove Klod Bonije ili Borden (mada su ga prepoznali Tusen, braća Lespin, Diran i Grolo) i nije priznao da je naredio smaknuće pukovnika Kamplana, osumnjičenog da je izdajnik.1
Posle dvadesetak minuta, iznervirani Doze je naredio da ga vode u ćeliju. Rekao je da će nastaviti ispitivanje posle večere. Zatvorili su ga i nisu mu skinuli lisice. Kasno te večeri po Dozea su došli u oficirski restoran: u Hipotenuzinoj ćeliji su se desile neke čudne stvari. Kad je Doze stigao u podrum u Ulici Medok broj 197, gde je bio zatvor, Bonije je ležao na podu, grčeći se, s penom na ustima, lica i usana posutih prašinom i tiho je ječao. Šef čuvara, nagnut nad nesrećnikom, uspravio se i na nemačkom kazao: „Otrovao se cijanidom.“
„To vidim, budalo. Zar ga niste pretražili?“
„Naravno da jesmo, gospodine poručnice. Mora da je imao kapsulu ušivenu u jakni.“
„Kako je mogao da je izvuče ako je bio vezan?“
„Mora da ju je izvukao zubima, zagrizao i polizao tečni sadržaj, što objašnjava prašinu na licu i činjenicu da nije odmah umro.“
„Zovite doktora, brzo!“
„Dobro, gospodine poručnice!“ Izašao je vičući:
„Lekara, brzo lekara!“
U susednim ćelijama zatvorenici su uzalud zatvarali uši da ne bi čuli krike i jecaje. Jesu li osećali krivicu zbog onoga koga su odali i njegovih patnji, ti dvadesetogodišnjaci pripadnici pokreta otpora kojima je Doze manipulisao?
Svakako da nisu. Izgledalo im je pravo da onaj ko je naredio da im ubiju komandanta, pukovnika Kamplana, plati životom.
Klod Bonije je umro u zoru i ništa nije rekao. Veoma zadivljen, Fridrih Doze je mrmljao:
„Ti ljudi iz Londona nisu ni nalik na ostale.“
Sasvim paradoksalno, ta strašna smrt koja je mogla sve da demorališe podstakla je partizane i dala im novu snagu.
Isto se dogodilo i kad je Alber nestao.
Ni mesar nije bio čovek poput drugih.
Njegovo uključenje u pokret otpora poticalo je iz dubokog ubeđenja da Nemci nemaju šta da traže u Francuskoj i da ljudi kao on treba da preduzmu sve što mogu da ih oteraju ako ne žele da jednog dana pred svojom decom crvene. Sin verdenskog borca, koji je umro od posledica zadobijenih rana, usvojio je jednu od očevih omiljenih fraza. Svaki put kad je šetao padinama Pijana, koji je dominirao tim krajem, razbarušeni starac bi se zaustavio da osmatra tu lepu i bogatu zemlju, i kazao bi: „Francuska zaslužuje da se za nju umre.“
Mesar nije imao kod sebe kapsulu cijanida, a Doze se nije postavio između njega i Poansoovih dželata. Oni su ga vrlo prefinjeno mučili, koristeći pri tom mesarske noževe.
Pokušao je čak i da se našali:
„Eto kako me dragi Bog kažnjava što sam poubijao tolike životinje.“ Udarali su ga i ubacivali mu komadiće belog luka u rane.
„Ovo se zove pravi uskršnji butić!“
Sipali su mu so i biber na ogoljene stomačne mišiće, uvezivali ga „kao rolat za pečenje“. Kada im je dosadilo da se iživljavaju na „tom mesu“, koje je postalo nepokretno, a da pri tom nisu uspeli ni reč da mu izvuku, šutnuli su ga niza stepenice u ćeliju u kojoj je umro Bonije. Osvestio se taman na vreme da čuje kako se njegovi mučitelji gadno smeju i kažu: „Ako sutra ne progovori, pretvorićemo onu njegovu mesarku u kobasice, i to na njegove oči.“
„Progovoriću“, pomislio je.
U beskrajnoj noći, dok mu je svaki pokret pričinjavao nepodnošljiv bol, nije mogao uvek da se uzdrži od jaukanja. Satima je strugao konopac kojim su mu bile vezane nadlaktice. Uprkos vlažnoj hladnoći, uskoro je bio u goloj vodi. Negde pred zoru, konopac je popustio. Toliko je bio izmučen da mu telo nije više izdržalo, pa se onesvestio... Kad se osvestio, već je svitalo. Napregao se da se oslobodi veza, koje su mu se urezale u telo i obojile njegovom krvlju. Te nove muke nisu urodile plodom, pa je pri tom plakao od bola, kao što nije plakao od očeve smrti, kad je imao samo devet godina. To su bili glasni jecaji koji su tom jakom čoveku potresali krupno telo. Pao je na vlažan pod i dosegao dno svog očaja... Da su se njegovi dželati vratili tada da ga ispituju, verovatno bi progovorio. Suze su mu na obrazu načinile vlažnu mrlju, na koju se nalepila prašina... Prsti su mu pretraživali tlo... iz te zemlje će izvući snagu da se oslobodi onih veza. Malo svetla dopiralo je kroz loše namešten zaklon. Kod tog otvora Alber je video veliku alku, koju je mogao da dohvati ako podigne ruku. Kanalizaciona cev je išla duž zida; popeo se na nju i provukao konopac kroz alku, a na drugom kraju je načinio omču, koju je navukao oko vrata. Bacio se u prazninu... zakoprcao se nogama... U jednom času ga je nagon za samoodržanjem gonio da se popne na cev, ali mu se tanak konopac usekao u vrat i davio ga. Trebalo mu je dosta vremena da umre.
U susednoj ćeliji, dvojica partizana iz San Foj la Granda pevali su glasovima koji su sve jače odzvanjali:


„Ako padneš, druže,
iz senke će stići drug
da te odmeni.


Sušiće se sutra
crna krv na suncu
i drumovi crveni.


Zviždite, drugovi,
noćas se sloboda
javila i meni.“2


Alberova žena i prijatelji saznali su za njegovu strašnu smrt tek dan posle oslobođenja Bordoa.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:48 pm


POGLAVLJE 3.


Draga Lea,
Ne znam kako je u Montijaku, ali ovde u Parizu su svi ludi. Nestrpljivo se čeka iskrcavanje i nikada nije bilo toliko antianglo-američkog raspoloženja zbog tih prokletih bombardovanja. Ono u noći između 20. i 21. aprila bilo je stvarno strašno. Bila sam kod prijatelja koji stanuju na poslednjem spratu jedne zgrade blizu Trga Panteon. Duže od sat vremena sedeli smo gledajući taj prizor i pijući šampanjac i viski. Bilo je upečatljivije od vatrometa za praznik 14. jula; na crkvi Sakre Ker nijedno staklo nije ostalo čitavo. Poginulo je preko šest stotina ljudi. Tetke su se sasvim izbezumile. I meni je bilo teško, ali ne želim da mislim na to jer bih se ponašala kao i one: provodila bih dane u molitvi, u podrumu ili u metrou, kao i u nekim bioskopskim salama koje su otvorene do jutra da posluže kao sklonište. Skoro svake noći su uzbune, a ima ih i preko dana. To i nije neki život.
Dobro je što se nekako snalazim za snabdevanje, inače bi u Univerzitetskoj ulici bila prava pustoš. U Montijaku je valjda to lakše. S drugovima pričam o doktoru Petijou i zločinima iz Ulice Leser. Imala sam prave košmare. Tetka Liza vadi isečke iz novina i prati sve što se odnosi na taj strašan slučaj. Izgleda da su Englezi bacali iz aviona kutije s eksplozivom koji je bio spakovan kao kolači. Jesi li ćula za to? Mada se misli da je to antiengleska propaganda, neki misle da su Englezi sposobni za sve. Moj omiljeni istorijski lik bio je u Parizu. Maršal se lično pojavio na trgu pred većnicom, gde su mu svi pljeskali. Tetka Albertin i ja smo imale muke da ubedimo Lizu da ne ide tamo.
Povremeno viđam Fransoaz i bebu. Oto je imao dvodnevno odsustvo prošle nedelje. Još nije dobio dozvolu za venčanje.
Mislim da se Fransoaz mnogo sekira zbog toga, ali ništa mi ne govori. Izgleda kao da se zabavlja sa ženama koje su u sličnoj situaciji, ali to su prave soldatuše. Savetovala sam joj da do kraja rata bude na Montijaku, ali mi je rekla da ne dolazi u obzir. Moraš da joj pišeš. Oto je ponovo otišao na Istočni front. Pokušaću da ti doturim cigarete i lep kupon za plavi štof.
Smejaćeš se, ali sad dosta čitam. Prijateljica mi je pozajmila neku knjigu koja je izašla pre rata. To je istorija jedne porodice i imanja, koje dosta podseća na naše, samo što se sve dešava u Sjedinjenim Državama, na jugu, pre građanskog rata. Knjiga se zove Prohujalo s vihorom i divna je. Idi do Molaa u Bordou i traži da ti je nabavi.
Kako su Kamij, Šarl, Rut i tetka Bernadet? Poljubi ih u moje ime. Ne zaboravi ni da poljubiš Sidoniju. Jesi li ponovo videla onog čudnog Fransou Tavernijea? Jesu li stric Lik i njegov šarmantni sin još onako pronemački nastrojeni? Šta je s Matijom? Ne mogu da verujem da radi za Gestapo. Da li nas njegovi dragi roditelji još potkradaju? Nisam uspela da skupim onu sumu koju si tražila. Pričala sam o tome s Fransoaz i tetkama, ali znam njihovu finansijsku situaciju: jedva imaju za život. Kad sam rekla Otu za našu situaciju, bio je očajan što ne može da pomogne; otac mu je ukinuo izdržavanje, pa ima samo platu. Možda treba da pregovaraš s Fajarom. Šta misli Kamij?
Znam da poludiš na pomisao da prodaš Montijak, ili bar jedan njegov deo.
Napuštam te, jer me zovu u bioskop. Idemo u Elder da gledamo Putnika bez prtljaga.
P.S. Uprkos bombardovanjima treba da dođeš u Pariz, promenila bi ideje. Volela bih da mogu da te vodim u jedan podrum u Latinskoj četvrti da slušaš džez.


Kad je završila čitanje, Lea se smeškala. Moja sestrica je zbilja bezbrižna, mislila je. Zatim je razmotala treći list hartije, umotan u prva dva i ispisan elegantnim rukopisom.
Devojćice moja,
Koristim priliku da se ubacim uz Lorino pismo i da ti kažem koliko mislim na tebe i na dragu kuću u kojoj ste se sve tri rodile i koju je tvoja jadna majka toliko volela. Liza i ja smo veoma zabrinute zbog tvoje novčane situacije. Preračunavale smo se više puta, ali smo zapravo bez prebijene pare. Pored stanova u Univerzitetskoj ulici, u stvari više ništa nemamo. Da bismo nabavljale hranu, morale smo da prodamo neke od najlepših komada nakita naše majke i to po niskim cenama, a one koji su nam ostali čuvamo više kao uspomenu, jer ne vrede mnogo. Sve hartije od vrednosti koje smo imale pre rata sad ne vrede ništa, a bankar nam je pobegao sa zlatom koje smo mu ostavile. To znači da ako ne prodamo stan, ne možemo da ti pomognemo, Liza i ja smo očajne zbog toga. Jesi li se posavetovala sa stricem Likom? Znam da niste u dobrim odnosima, ali zbog uspomene na brata sigurna sam da će ti pomoći, najviše što može. Suviše nepoštenih ljudi koristi rat da zloupotrebi žene koje su se našle same i ne mogu da se suoče sa situacijom za koju nisu bile spremne. Rat će se skoro završiti, gledaj da izdržiš do tada.
Lora nas veoma brine: stalno je napolju, vraća se kasno uveče, trguje ko zna čime sve, brine nas koliko i Fransoaz, od čijeg braka zasada nema ništa. Šta će s njom biti posle rata?
Javljaj nam se češće i piši šta radi draga Kamij, da preko tebe bar to saznamo. Pozdravi tetku, gospođu Bušardo, i Rut.
Drago dete, oprosti što ne možemo da ti pomognemo. Liza i ja se svakodnevno molimo za tebe i blagosiljamo te. Tetka koja te voli,
Albertin

Lea je zgužvala pismo i bacila ga kraj nogu. Osećala se očajno i napušteno. Ipak se nešto moralo učiniti.
Mlade žene su, s detetom, provele dve noći u golubarniku. Trećeg dana ujutru, Lea se iz polusna probudila na zvuk poznatog glasa, koji nije bila u stanju odmah da prepozna.
„Ova mala spava kao mrmot.“
„Oče, kako se radujem što vas opet vidim.“
„Striče Adrijene!“
„Moja uspavana lepotice!“
Sklupčana na pokrivaču, Lea nije puštala stričevu ruku, gledajući ga radosno i u neverici.
„Mislila sam da te neću videti pre kraja rata...“
„Kraj je blizu.“
„Kada si došao?“
„Spustio sam se noćas padobranom, nedaleko odavde. Aristid me je čekao, i rekao mi za Albera i Mirej...“
„Treba nešto učiniti.“
„Aristid i njegovi ljudi se time bave, zajedno s onima iz La Reole. Sada ne mogu da učine ništa.“
„Stalno mislim da su stradali zbog nas“, reče Kamij.
„Ne verujem u to. Gestapo je pohapsio neke članove pokreta otpora, i kod njih našao dokumenta. Druge su mučili ili su im pretili, pa su dali njihova imena. Kad sam u Londonu čuo da se pominje čovek koji je imao puno poverenje komesara Poansoa, uplašio sam se za vas, i za Albera i Mirej. On je dugo znao da su u pokretu otpora.“
„Pa što to nije ranije kazao?“
„To je onaj nastrani deo njegove ličnosti: hteo je da sam organizuje veliko hapšenje i da svojim pretpostavljenima izruči velike šefove partizanske organizacije iz kraja.“
„Ako se zna ko je, što ga ne uklone?“
Izmršavelo lice dominikanca, koji je sada imao fine tanke brkove i bio sasvim neprepoznatljiv, naglo se smrklo. Lea je uočila da mu se mršavo telo ukrutilo. Jadni stric Adrijen, ni u ratu ne može da ne bude pravi sveštenik, koji u ubistvu čoveka, pa i neprijatelja, vidi kršenje prve božje zapovesti: Ne ubij! Eh, da je bar ona muškarac...
Kamij je takvu pomisao prva izrekla:
„Mislim da znam o kome pričate. Ja sam samo žena, ali sam spremna da ga likvidiram ako mi naredite.“
Lea je, u najvećem čudu, gledala prijateljicu. Ona je dugo smatrala Kamij za nežnu kmezu, a ova je uvek bila spremna da je iznenadi. Zar nije i onda, u Orleanu, pucala na čoveka koji ih je napao?... Otac Delmas je nežno i s ljubavlju gledao u mladu ženu.
„Nije to posao za osobu kao što ste vi. Okružen je stražarima i telohraniteljima, koji su opasni koliko i on...“
„Ali u mene neće posumnjati.“
„Molim vas, da ne pričamo više o tome.“
„Naprotiv, treba da pričamo o tome. Kamij je u pravu. U nas neće posumnjati.“
„Ne znate o čemu pričate. To su opasni ljudi, veoma opasni, i imamo mnogo iskusnih ljudi koji mogu to da urade ako se donese takva odluka.“
„Ali...“
„Kamij, ne navaljujte.“
Adrijenov ton je bio bez pogovora. Nasmešio se i nastavio:
„Imam iznenađenje za vas, zar ne nagađate?“
„Jeste li... videli Lorana?“
„Jesam, za vreme posete generalu Leklerku.“
„Kako je on?“
„Dobro koliko to može biti. Prihvatio sam, mada je to zvanično zabranjeno, da ponesem jedno pismo za vas. Izvolite.“
Drhtavom rukom mlada žena je prihvatila koverat, koji joj je dao Adrijen Delmas.
„Nikako ga nemojte čuvati. Čim ga pročitate, uništite ga. Dođi, Lea, idemo da se prošetamo.“
Kad je ostala sama, Kamij je okretala i obrtala u rukama kovertu, na kojoj nije bilo primaoca. Najzad ju je pocepala, naglim pokretom kakav joj nije bio svojstven. Izvukla je dva lista lošeg papira na kvadratiće:
Mila moja ženo,
Ovo što radim vrlo je neoprezno, i zbog nas i zbog našeg prijatelja, ali ne mogu više da podnesem ovo dugo ćutanje. Nema noći da te ne sanjam i da ne sanjam naše dete, stalno vas vidim u očevoj kući, gde se ponovo sastajemo. Za to se sada borim. Ovih nekoliko meseci provedenih u Africi, među odlučnim ljudima, s komandantom koji je veoma zahtevan ali ga svi obožavaju, ulivaju mi veliku veru u budućnost.
Divno smo smešteni, usred lepog parka. Zapovednik je u dvorcu, a ljudi u udobnim barakama, koje nam je na raspolaganje stavila britanska vlada. Imamo na raspolaganju četiri hiljade hektara za obuku. Uvek mislim na tebe kad uđem u ured koji je smešten u biblioteci: polovina knjiga su dela francuskih autora iz XVIII veka, poređana u divnim redovima. Ta bi ti se soba dopala. Visoki prozori se otvaraju na travnjak, oivičen ogromnim drvećem, a takvo zelenilo nikada nisam video u Francuskoj.
Otkako sam se nedavno ovde smestio, general je rešio da večera sa svojim višim oficirima, pa ja večeram u tišini, s vlasnikom, koji nije mnogo pričljiv. Još jedna čudna čast mi je pripala, a svi je izbegavaju: da učestvujem u takozvanoj „velikoj šetnji“, ako vremenski uslovi dozvole, ili u „maloj šetnji“ ako je vreme loše. To znači prevaljivanje rastojanja od tri kilometra, a možda i još dodatnih dva do tri, prema raspoloženju. Njegovo ćutanje je povremeno prekidano pričama iz Čada ili Ksar el Rilana, o dvostrukom bekstvu iz zarobljeništva, vožnji biciklom kroz Francusku. Pre neko veče me je pitao za sina. To je za njega toliko neuobičajeno da sam ostao bez reći. To ga je razbesnelo: ’Što mi ne odgovarate? Isti ste kao i drugi vaši zemljaci, kojima je teško da šetaju sa mnom po imanju i da slušaju moje monologe. Ja sam u stanju da pokažem interesovanje i za nešto drugo osim rata.’ To je svakako tačno, ali niko od nas nije imao taj utisak. Onda sam počeo da pričam o tebi, o našem sinu, o našem kraju i njegovim stanovnicima. Kad sam počeo, prosto nisam bio u stanju da se zaustavim. Nije me nijednom prekinuo. Kad smo se našli pred kapijom zamka, lupnuo me je po ramenu i kazao, s osmehom koji mu je podmladio lice i naveo ga da zažmirika: ’Vidite da sam u stanju da slušam. Laku noć.’
Ustajemo pre zore, a ležerno kasno. Svi smo napeti i donekle na ivici živaca. Sutra ćemo uveče ići u katedralu da slušamo Bramsov Rekvijem i Betovenovu Petu simfoniju. Misliću na vas više nego ikada i pustiti da me muzika nosi k vama.
Draga moja, brini o sebi i našem detetu. Kaži našoj lepoj prijateljici da mi je velika uteha što znam da je i ona s vama. Prenesi joj moju naklonost. Molim Boga da nas uskoro spoji. Pričaj detetu o meni da bi me prepoznao kad ga budem stegao u naručje. Ovo je poslednje pismo što ćeš dobiti od mene; nemoj ga čuvati. Ljubim tvoje nežno lice i lepe ruke. Volim te.
Loran

Suze radosnice tekle su niz Kamij i ne obraze. Otkako ga zna, čak i kad je bio odsutan, njegov je lik bio prisutan i voljen. Kad se sve ovo završi...
Začuo se hitac. Mlada žena, zanesena u svoja ljubavna sanjarenja, poskočila je uvis. Izašla je napolje. Otac Leon i trojica mladića, s velikim beretkama na glavi, gurali su mitraljezima ispred sebe nekog momka, izbezumljenog lica, koji je pritiskao grudi okrvavljenom rukom. Jedan udarac, jači od prethodnih, bacio ga je pred noge Lei i njenom stricu.
„To je uhoda“, kazao je jedan od partizana.
„Nije istina!“
„Đubre! Što si se onda krio?“
„A taj pištolj? Zar si njime lovio zečeve?“
„Čovek nije bezbedan u ovom kraju...“
„To ti kažeš, bitango!“
Udarili su ga po okrvavljenoj ruci. Tako je zaurlao da je Kamij požurila ka njima.
„Nemojte ga tući!... Ranjen je!“
„Govorite, momče... Šta tražite ovde?“
„Tražio sam partizane, da im se pridružim.“
„Ne verujte mu. Kažem vam da je uhoda.“
„Molim vas, oče, sprečite ih...“
Leon do tada nije bio ništa kazao. Sa beretkom zaturenom unazad, sedeo je na nekom trupcu i ceo prizor posmatrao premećući ugašeni opušak među usnama. Ustao je, kao protiv volje.
„Krvari kao svinja... Gospođo Kamij, nađite, molim vas, neku krpu da napravimo zavoj... Ne plači, mali, biće još gore.“
Šarl, na koga su svi zaboravili, okačio se Lei o suknju.
„Što su povređivali tog gospodina?“
Kamij je došla s nekom čistom krpom i zavila mu povređenu ruku.
„Biće što mora biti“, kazao je Leon. „Vi se vratite na stražu! Oče, mislim da treba da se pakujemo.“
„To i ja mislim.“
„Ne mrdaj, momče!“
Zarobljenik, koji se bio pridigao, jecajući se sruči na peskovito tlo. Stari Landejac ga je držao na oku i prišao dominikancu, prošaputavši mu:
„Znate li klanac Siron?“
„Znam.“
„Tamo su naši ljudi. Treba li vam vodič?“
„Samo dok ne izađemo iz vašeg okruga. Dalje mi je kraj poznat.“
„U Burideju idite u kuću s plavim kapcima, tamo su naši prijatelji, i kažite da je Leon otišao da bere pečurke; čovek će uzeti kola i obavestiti Aristida, a i vas će odvesti u pećinu.“
„To nije naročito daleko, mogli bismo i pešice.“
„Ne možete sa ženama i detetom.“
„U pravu ste. Šta ćete s ovim?“
„Pa ispitaćemo ga, naravno.“
„Znate na šta sam mislio.“
„Oče, on nije vaš problem. Ovo je moja oblast. Moraću da smislim šta ću.
Previše naših je pohvatao u poslednje vreme.“
„Znam to. Aristid je iz Londona dobio uputstva da ukloni Gran-Klemana...“
„Nije on jedini koji sarađuje sa Švabama.“
„To, nažalost, znam. Zbog toga sam i došao. GranKleman i oni koje je uvukao u svoju mrežu već su načinili dosta zla, ali sve mislim da iza tih veza s Dozeom...“
„Oče, iza tih veza, kako kažete, stoji izdaja pravih patriota, prijavljivanje drugova komunista i predaja tona oružja koje smo dobili od Engleza. Za mene je to sasvim dovoljno: takvo đubre treba ubiti kao psa.“
Dominikanac je slegnuo ramenima jednim tužnim gestom i pošao ka zatvoreniku.
„Govori, dečko, biće bolje za sve!“
„A naročito za tebe“, kazao je Leon, gurajući ranjenika mitraljezom.
Kamij i Lea su se vratile noseći stvari. Lea je svoje spakovala u neku plavu maramu, vezanu na krajevima. Zakačila je zavežljaj na cev lovačke puške njihovog domaćina. S haljinom na cvetiće, espadrilama i slamnim šeširom, ličila je na seljanku koja nosi ručak radnicima u polju.
„Žano!“, pozvao je Leon.
Bradati mladić je izašao iza bora.
„Pokaži im stazu do druma. Otvori oči i uši. Ovaj nije mogao doći sam.“
„Dobro, šefe.“
„Do viđenja, gospodine. Hvala na gostoprimstvu.“
Kamij je gledala starog Landejca, kolibu i šumu sa žaljenjem koje je i nju samu iznenadilo. Ta mlada žena, obično tako uzdržana, odjednom je srdačno zagrlila Leona, očiju punih suza.
„Nikada neću zaboraviti dane koje smo ovde proveli. Nadam se da ću ponovo doći. Zbogom.“
Zašto je sunčev sjaj odjednom Lei delovao bledo?
„Dobro, pa da krenemo“, kazala je, uzevši Šarla za ruku.
Hodali su kroz šumu oko sat vremena. Adrijen Delmas je nosio dete na ramenima. Ubrzo su stigli do Burideja. Brzo su pronašli kuću o kojoj je Leon govorio i našli onoga koji je trebalo da ih vodi do pećina. Konj, upregnut u kola, nije bio voljan da vuče tolike ljude. Njištao je i saginjao glavu, mnogo temperamentnije nego što je kaskao. Ipak su dosta brzo stigli u Prešak. Na ulazu u seoce, zaustavila su ih dvojica žandara.
„O, to si ti, Dima?“
„Zdravo, Reno, zdravo, Lafone. Šta se desilo?“
„Ko su svi ti ljudi?“, pitao je sumnjičavo Lafon.
„Pusti... to su prijatelji. Vodim ih u pećine. Poslao mi ih je Leon Landejac. No, niste mi odgovorili. Šta se dešava?“
„Dešava se to da ne možeš u pećine.“
„Nemci i policija sve pretresaju.“
„Izgleda da su padobranom spustili nekog važnog iz Londona.“
Kamij je stisnula dete uza se... Lea je mahinalno uvrtala uvojak... Adrijen Delmas je gladio svoje suviše tamne brkove...
„Jesu li uhapsili nekoga od naših?“, pitao je Delmas.
„Nisu još. No dripci su bili dobro obavešteni. Da nije bilo nekog momka iz Marimboa, koji je u zoru pošao na pecanje i otišao kod Žijea da obavesti drugove, sve bi pohvatali. Umalo da se dočepaju Lanselota i Dedea Baskijca.“
„Do vraga!... Šta ću sada s ovima?“
Žandar Lafon je dao znak Dimi da želi s njim nasamo da popriča.
„Jesi li siguran u tog brku?“
„Pa da, jesam... Stari Leon ga inače ne bi poslao. Mislim, čak, da je on taj koga su spustili padobranom.“
„Dobro, postaraćemo se. Odvešćemo ih kolima žandarmerije. Ti idi, nemoj se zadržavati previše. Gospodo i gospođe, treba da izađete. Znate li gde biste mogli da odete?“
„Da, u Brukejran, kod Orosa. Verovatno znate gde je to?“
„Da, znamo... Ako odete kod Siflete, primiče vas. To je dobra žena i moja rođaka...“
„Ne pričajmo toliko o tvojoj porodici... opasno je zadržavati se ovde.“
„U pravu si... u pravi si... hajde da potražimo auto. Dođite svi!“
„Do viđenja!“, viknuo je Šarl, mašući rukama čoveku koji je upravljao kolima i upravo okretao konja da se vrati natrag.
Dok su se vozili od Prešaka do Kaptijea, oko sedam kilometara, nisu progovorili ni reči. Mali Šarl je zaspao majci na krilu. Na ulazu u gradić žandar Dima se okrenuo ocu Delmasu.
„Imate li dokumenta?“
„Imamo.“
„A vi, damice?“
„Imamo i mi. Što?“, pitala je Lea.
„U slučaju da sretnemo nemačku patrolu i da nas zaustave, kažite da ste pošli u posetu rodbini u Grinjolu, Pušovima.“
„Ko su oni?“, pitao je dominikanac.
„Dobri ljudi, koji su već spasli mnoge.“
No sve je dobro prošlo i stigli su u Brukejran bez nezgoda. Mesto za okupljanje bila je neka vrsta novinarnice i bakalnice, kod Siflete, žandarove rođake.
Vlasnica je očigledno izuzetno držala do svog nadimka (Zviždačica), jer je zviždukala neku pesmicu i dok im je sipala piće i dok je ređala čaše po šanku.
„Dobar dan, rođače. Dovodiš mi još nekoga?“
„Kao i obično, rođako.“
Lea se osvrtala oko sebe. Iza starog drvenog šanka, na praznim policama na kojima je nekada stajala roba, samo se, tu i tamo, videlo nekoliko prašnjavih kutija. Uza zid je, na zemlji, stajala vreća žita i kotur žice. Usred prostorije bio je dugački sto s klupama, a po izlizanim pločicama bio je nanesen tanki sloj strugotine.
„Možemo li nasamo da porazgovaramo?“, pitao je Adrijen Delmas gazdaricu.
„Hajdemo u dvorište, mirnije je... Osećajte se kao kod kuće... Lafone, daj im nešto da popiju, a malom heruvimu daj limunadu.“
Bili su odsutni neko vreme. Kad su se vratili, Šarl je pio limunadu, a Lafonova vojnička kapa mu je upadala u čašu. Kad ga je videla, Sifleta je prasnula u smeh.
„Sa ovakvim regrutima, rat će se uskoro završiti.“
„Mi treba da idemo... Drugovi će se pitati šta li je s nama. Zbogom, maleni...
Hoćeš li mi vratiti kapu?“
„Ne, želim da je zadržim.“
„Vidi, dušo, treba da je vratiš... Prevelika ti je“, pokušala je Kamij da ga ubedi i da mu je uzme.
„Ne... ne...“, razdralo se dete.
„Ama, hoćeš li da je vratiš!“, viknula je Lea i grubo zgrabila kapu da je vrati vlasniku.
Dete je nastavilo da se dere, sve glasnije.
„Neka ućuti ili ću ga zadaviti!“, prodrala se Lea, uvrćući mu ruku.
Šarl je bio tako zapanjen tim grubim tonom da je zaboravio da ga je ruka zabolela i ućutao je.
„Ne treba tako s decom, gospojice. Ne razume on“, kazala je Sifleta i uzela ga u naručje.
Lafon je uzeo kapu, natukao je i otišao s Renoom.
Kada su oni otišli, otac Delmas, koji se od dolaska u golubarnik nije odvajao od starog, naizgled teškog kovčega, pitao je Sifletu ima li neko mirno mesto gde bi ga ostavio.
„Ima gore, na tavanu, jedna soba koja se ne koristi. Tamo ostavljamo staru odeću i neupotrebljive komade nameštaja. Daću vam je jer ima dva ulaza.“
Šarl i Lea su se mrko gledali. Durili su se. Kamij, koja ih je posmatrala, nije mogla da se ne osmehne.
„Lea, zbilja se pitam ko je od vas dvoje veće dete. Moram da te podsetim da on ima samo četiri godine.“
„Pa šta!... Nije to razlog da se tako dere.“
„Ti si zloća, zloća... Više te ne volim... Nisi mi najbolja drugarica... Kad porastem, neću se oženiti tobom.“
„Svejedno mi je, naći ću nekog drugog, lepšeg.“
„To nije moguće! Ja sam najlepši, zar ne, mama?“
„Jesi, ljubavi, ti si najlepši i sigurna sam da i Lea to misli...“
„Ona ništa ne govori... Eto, vidiš!... Više me ne voli!...“
To je bilo previše za dete puno ljubavi, i on brižnu u plač.
„Nemoj, Šarle, ne plači!... Samo sam se šalila... Volim te, volim te više od svega“, povikala je Lea i otela ga od majke, pokrivajući ga poljupcima.“
„Je li to istina?“
„Jeste, istina je, dušice.“
„Pa što si me onda tukla?“
„Molim te da mi oprostiš, bila sam premorena i nervozna. Obećavam ti da više neću. Poljubi me.“
U narednih nekoliko trenutaka pljuštali su poljupci, čuo se smeh i tepanje, dok ih je Kamij razneženo gledala.
„Jesu li se golupčići pomirili?“
Sifleta se uputila ka šanku i zviždeći nasula čašicu nekog pića i iskapila ga.
„Mora biti da ste gladni. Spremiću vam omlet s pečurkama i baštensku zelenu salatu. Imam i parče domaćeg kolača. Odgovara li vam to?“
„Divno, gospođo. Stvarno ste ljubazni. Mogu li da vam pomognem?“, pitala je Kamij.
„Dosta! Zahvalićete mi posle... Tišina! Evo ih, dolaze.“
Tri postarija čoveka, odevena u stare crne pamučne jakne kakve se nose u oblasti Bazas, ušla su na vrata.
„Zdravo svima, društvo!“
„Imaš goste, Sifleta... Jesu li i to neki tvoji rođaci?“, pitao je jedan od njih, s lažno ozbiljnim izrazom, skidajući s glave iznošeni šešir.
„Mani, Lubri, ne zanimaju nas porodične priče.“
„U pravu si, Diklu, naročito u ovakvim vremenima.“
„Dakle, vinopije, šta ćete da popijete?“
„Ima li još onog belog od juče?“
„Preskupo je za ispičuture kao što ste vi. Juče sam vas častila, ali ne treba da vam pređe u naviku.“
„Kakva veštica!... Nemoj da gunđaš, već donesi piće.“ Sifleta im je donela bocu rozea i tri čaše.
„Kaži nam, dakle! Zar ne znaš?... Švabe divljaju po našem kraju, baš tu, u blizini.“
„Izgleda! Moj rođak žandar je došao da mi to javi.“
„Pa šta traže?“
„Idi pa ih pitaj, pasje sinove!“
„Misliš da sam krelac? Ne želim da misle da sam prokleti terorista.“
„Nema šanse. Odmah bi videli da se samo duvaš.“ Lubrijevi drugari su se nacerili.
„Ne treba Sifleti pričati te priče.“
„Ona te dobro zna, mustro jedna.“
„Vi ste mustre!... Ne treba da slušate zle jezike. A gazdarica bi dobro uradila da prima manje stranaca. Već se pronose glasine po kraju.“
„Ako misliš da sam se prepala od tih tvojih baljezganja, stara zamlato, varaš se.“
„Pa nisam hteo da te gnjavim, već da ti učinim uslugu. Ove Švabe postaju sve nervoznije. Nisu ni oni ludi. Čuju engleske avione, upravo kao i mi.“
„Pa čak i da ih ne čuju, uvek ima bitangi koje drže otvorene oči i načuljene uši, pa im dojavljuju.“
Lubri je tako naglo iskapio čašu da mu je malo vina poteklo na neobrijanu bradu i zagrcnuo se. Diklu ga pljesnu po leđima.
„Eto ti ga na! Kakav alavko! Ne treba to da radiš! Ako nemaš šta sebi da prebaciš, partizani ti neće ništa uraditi, kažu da su to fini momci... Pazi, pusti da ti obrišem okovratnik, jer će te Rajmonda, koja je preterano pedantna, dobro isprašiti“, kazala je Sifleta, smejući se.
Lubri je odgurnuo ruku koja je htela da ga obriše i progundao:
„Prestani da me tetošiš kao bebu.“
Trojica staraca su izašla, a za njima je odjeknuo gazdaričin smeh; zatim je navukla rezu.
„Eto, sad smo mirni. Ne može se mnogo verovati ovim njuškalima. Noćas ću otići da se raspitam. A gde ti je tatica?... U ratu, do vraga...“
Pričajući tako, Sifleta je spremala omlet. U šerpi na uglu starog i izanđalog štednjaka cvrčala je guščja mast.
„Gospođice... hoćete li da postavite?“, pitala je Leu.
„Tanjiri su na polici, iza bifea. Ubrzo ćemo ručati.“
„Mmm! To dobro miriše. Podseća me na detinjstvo, kada nam je Sidonija pravila omlet s pečurkama ili šunkom“, kazao je Adrijen Delmas, koji je upravo ušao. „Gospođo, noćas treba da obavestite ljude iz Orosa i Bazasa da budu vrlo oprezni. Ja ću javiti onima iz Vilandroa i Sen Simforijena. Lea, ti ćeš ići u Langon i Sen Maker i obavestićeš sve. Poanso i njegovi ljudi saznali su za sva skrovišta oružja i mesta za skrivanje begunaca. Nemci pretražuju klanac Siron da bi pohvatali koga mogu. Operaciju predvode Moris Fijo i poručnik Kuneš. Doze i policija hoće da potpuno spreče Aristida da obnovi mrežu. Pokušavaju i da iskoriste Gran-Klemana, ali ni najlakoverniji iz pokreta otpora više mu ne veruju... Iz Londona je stiglo naređenje da njega i Fijoa likvidiraju. Hajdemo za sto, noć će biti duga.“
„Oče, želim i ja da učestvujem.“
„Ne, Kamij, vi nećete učestvovati.“
„A zašto?“
„Dugujete to Šarlu. Nikako ga ne možemo ostaviti ovde samog.“ Kamij je s uzdahom pognula glavu.
„Pa dobro... u pravu ste.“
„Jedite brzo, omlet se hladi. Dopada li ti se, maleni? Odseći ću ti krišku hleba.
Oče, da li vam se dopada omlet?“
„Prava bruka“, kazao je, smejući se.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:49 pm




POGLAVLJE 4.


Nebo je divno izgledalo posuto zvezdama. Pre nego što je prešla Garonu, u Langonu, Lea se zaustavila ispred crkve i sišla s bicikla koji je pozajmila od Siflete i koji je, izgleda, preživeo Prvi svetski rat. Bez teškoća je prenela stričevu poruku kuvaru u hotelu Nuvel: „Voda iz Sirona ne teče više u lagunu Puj Blan.“
„Kažite mu da sam razumeo... Dobro to radite, gospođice Lea, tata bi se ponosio vama.“
Ćerka Pjera Delmasa osetila je da je zahvata talas radosti i tuge. Sve je bilo tako mirno! Kako bi se i moglo zamisliti da nedaleko odatle, možda na nekoliko koraka od nje, čekaju sakriveni ljudi, spremni da ubiju na prvo naređenje. Kad je stigla do raskrsnice, Lea nije skrenula desno prema Sen Makeru, već je okrenula nalevo i prošla ispod vijadukta. Želja da vidi Montijak bila je jača od nje.
Na strmini je stari bicikl tako škripao, oplakujući svoju starost, da je Lea morala da siđe. Bordeleški krst je i dalje dominirao nad Prijuletom svojim tamnim kracima. Upravo ispod tog krsta od strica je prihvatila svoj prvi partizanski zadatak. Kako joj je sve to sad izgledalo daleko! Pogled na crnu masa drveća s imanja ubrzao joj je otkucaje srca. Kuća joj je bila tu, sasvim blizu. Zaustavila se pred drvoredom koji je vodio do nje, boreći se protiv želje da potrči ka starom zdanju i da se, pre ponovnog odlaska, baci Ruti u naručje. Zalajao je neki pas, a zatim i drugi. Pod Fajarovim vratima se ukazalo svetio. Do nje je sasvim razgovetno dopro glas podrumara koji je naređivao psima da zaćute. Nije bilo pametno duže se zadržavati na tom mestu. Opkoračila je bicikl i krenula natrag.
Bio je već jedan sat ujutru kad je Lea otvorila vratanca na prelazu preko pruge, na skretanju za Sen Maker. Jedva se uzdržala da ne vrisne kad je čuvarov pas zalajao na nju, zvekećući lancem. Trčeći je prešla prugu, uzjahala bicikl i krenula putem ka kapiji Benož. Na Republičkom korzou zaustavila se pred garažom Dipejronovih. Otvorio joj je žandar Riri. Kad ju je prepoznao, brzo ju je uvukao u kuću.
„Gospođice Lea, šta vas dovodi ovamo?“
„Imam važnu poruku za vas: ’Voda iz Sirona ne teče više u lagunu Puj Blan’.“
„Do vraga, treba obavestiti sve iz kraja.“
„Javila sam onima u Langonu. Do sada su obavešteni i u Sen Simforijenu, Bazasu i Orosu.“
„Utoliko bolje. Dipejrone, ti javi Kazenavu, a ja se vraćam u žandarmeriju.“
„Zaboga, pa zar nećeš s nama?“
„Neću da napustim svoje mesto, to bi naškodilo drugovima. I ovako je već dovoljno loše.“
„Imate li vesti o Alberu i Mirej?“
„Nikakvih naročitih, gospođice. Za Mirej, koja je zatočena u kasarni Bude, znam da i nije tako loše. O Alberu se ne zna ništa. Rene i Matija Fajar su ga poslednji videli. Posle toga nismo imali nikakvih vesti. Niko ga nije video da je izašao iz kuće u Buskatu. Vi to verovatno ne znate, ali prošle noći Matija je uspeo da pobegne, što je nateralo momke iz Morijaka koji su ga čuvali da menjaju mesto boravka.“
„Mislite li da će ih prijaviti?“
„Ne znam, više ne razumem te mlade. Svi su poludeli. Dobro znam Matiju, igrali smo fudbal i išli u lov, i bili skoro drugari, mada sam mnogo stariji od njega. On nije rđav momak. No taj boravak u Nemačkoj ga je potpuno izmenio. Vratio se s nekim političkim idejama. Politika je nezdrava, naročito sada. Mislim da on nije previše opasan, ali Moris Fijo mi uliva strah. On je zbilja loš, uživa da čini zlo. A dobro poznaje kraj... Zbogom, gospođice, kažite tome koji vas je poslao da ću učiniti što je neophodno i da zna gde će me naći ako bude potrebno... Pre nego što izađete, baciću pogled na ulicu... Eto, možete da idete. Srećan put, gospođice. Zbogom...“
* * *

Presekao ju je nalet veoma hladnog vetra, koji je usporavao vožnju bicikla. Ipak je kroz Konstantinovu šumu vozila sva preznojena. Zaleđene šake zalepile su joj se za ručke bicikla. Kod mesta zvanog Šapitr istrošena guma je iznenada pukla. Bicikl se zanese i prevrnu.
Lea je neko vreme ostala sklupčana na zemlji, nemajući snage da se pomeri. U noćnoj tišini se čuo samo zvuk točka koji je nastavio da se okreće.
Hladnoća ju je naterala da se uspravi. Osetila je da joj krv teče niz noge. Kolena su je bolela, ali manje nego ruke. Podigla je bicikl, koji više nije mogla da vozi, i videla da su oba točka iskrivljena. Besno je gurnula tu starudiju kraj puta i hramljući nastavila.
Pre nego što je stigla do Brukejrana, zvuk motora naterao ju je da se skloni u jarak. Na samo nekoliko metara od nje brzo su prošla tri automobila. Jesu li to bili prijatelji ili neprijatelji? Nije mogla znati.
Prašina se još nije ni slegla kada je čula lupanje vrata i neke glasove koji su se približavali. Zaustavili su se u Brukejranu. „Nadam se da se stric Adrijen nije vratio“, pomislila je trčeći u smeru žagora.
„Hajde, provalite vrata!“
Taj glas je naveo Leu da se ukopa u mestu. Strah ju je odjednom sasvim obuzeo. Bežati... Trebalo je bežati... Pala je na kolena a da čak nije ni osetila da su je ponovo zabolela. Ljudi su, u međuvremenu, provaljivali vrata dok su drugi pretraživali okolinu kafea. Nadajmo se da neće naći odašiljač!... Odašiljač!... Ama nije važan odašiljač!... Kamij i Šarl su sami u kući!... Pridigla se i potrčala da vidi šta se dešava... Krici Kamij zaustavili su je u trku...
„Ne!... Ne... Nemojte ga povrediti.“
Neki čovek je izašao noseći dete koje se otimalo. Majka mu se okačila o ruku, pa ju je odbacio udarcima noge, koji su presekli njene molbe.
„Mama... mama...“
Sakrivena iza niskog zida Opštine, Lea je pokušavala pogledom da pronikne u tamu i da nađe neko oružje.
Plamen je buknuo iz kuće i osvetlio prizor. Nije bilo vojnika u uniformi... neka dva dripca u uniformama s oznakama policije... to su bili mladići čija su lica osvetljena sjajem požara... s mitraljezima koji su delovali kao igračke... ubacivali su boce u prtljažnik... čuo se smeh... francuski glasovi koji su psovali, napadali, vređali...
„Hoćeš li da nam kažeš gde su ostali, gaduro?“
„A Sifleta? Zar je ne poznaješ, do vraga?“
„Alber... Mirej... Lisjen... Aristid... Tvoj vražji dominikanac, sve ti to, znači, ništa ne govori?“
„Ne znam o čemu to pričate. Vratite mi sina!“
„Vratićemo ti ga kad budeš progovorila.“
„Pusti je, Žerome, i vrati joj klinca, progovoriće kad bude na pravom mestu.
Ovde ćete, s tom vašom blesavom paljevinom, samo privući partizane iz šume.“
„Do vraga!... Ne brini, Morise, dočekaćemo ih.“
„Mama!“
„Vrati joj ga, zaboga!... Ulazite!“
Privijajući sina na grudi, Kamij je ušla u džip. Moris Fijo je seo za volan.
„Idemo u La Reolu!“ vikao je ostalima.
Sklupčana iza zidića, Lea je posmatrala kako se automobili u noći udaljavaju prema Orosu.
Adrijen Delmas je, zahvaljujući svetlu vatre, pronašao bratanicu, koja je u groznici drhtala od hladnoće.
„Gde su Kamij i Šarl?“
„Fijo... Moris Fijo...“
Pognula je glavu, cvokoćući zubima, nesposobna da ma šta drugo kaže.
Dominikanac ju je pridigao i očajan krenuo prema požaru. Kao prava veštica, Sifleta se pojavila iz plamena.
„Blagi Bože! Gde su mališan i njegova majka?“
„Ne znam. Izgleda da su dolazili Moris Fijo i njegova banda.“
„Šta li su uradili, ti vražji sinovi? Oče!... Je li ranjena?“
„Pregledao sam je, nije. Znači, ovde nije ostao niko drugi?“
„Koliko znam, razbežali su se kao zečevi. Jadni mi! I zbog takvih zamlata ljudi kao vi rizikuju život!“
„Ćutite! I vi ste takođe rizikovali život i sve ste izgubili. Je li crkva otvorena?“
„Nije, ali znam gde sveštenik krije ključ. No kažite, oče, ambar još nije izgoreo. Možda je vaš odašiljač....“
Pažljivo je položio onesvešćenu Leu uza zid malog groblja i potrčao prema ambaru, vičući:
„Kamij... Šarle...“
Sifleta je uzela ključ iz neke rupe u zidu i otvorila crkvena vrata. Bez mnogo napora je odvukla devojku unutra, sve do oltara. Nekada debeo tepih, vremenom izlizan, bio je poklon meštana Miraja; u svakom slučaju, bio je zgodniji nego hladne pločice, pa ju je položila na njega. Iza velikog Jevanđelja je napipala kutiju šibica. Posle nekoliko pokušaja, uspela je da upali jednu. Sifleta je upalila dve velike sveće, koje su stajale s obe strane oltara, uzela jednu u ruku i otišla da pretraži malu sakristiju. Našla je samo beli mrtvački pokrov, s belim krstom, kojim su prekrivali kovčege za vreme pogrebnih ceremonija, i umotala onesvešćenu devojku.
Kada je izašla, mahinalno se prekrstila.
Izgledalo je kao da požar jenjava. Iz pravca Bazasa čula se vatrogasna sirena. Na taj umirujući zvuk vlasnica novinarnice i kafeterije iz Brukejrana samo je slegnula ramenima.
„Bili ste u pravu, radio-stanica je bila na mestu“, kazao je Adrijen Delmas vukući teški kovčeg. „Evo vatrogasaca... treba je sakriti.“
„I vi se sakrijte, ne smeju da vas vide. Evo vam ključ od crkve, pa se zatvorite unutra. Ako me neko pita, kazaću da smo izgubili ključ.“
„Ima li nekih vesti?“
„Nema... Ali ću ići da se raspitam. Mora biti da su ih odvezli u Bordo.“
„Ne znam možemo li im to poželeti.“
„Oče, ne treba to reći... Čak ni ti ljudi neće nauditi detetu.“
„Neka vas nebo čuje.“
Sifleta nije čula tu sveštenikovu želju jer je potrčala vatrogascima u susret, glasno vičući.
* * *

Lea se osvestila uz lelujavi plamen sveca. Iako sva smrznuta, više nije drhtala. Pridigla se na laktove. Celo to mesto, pokrov, svece... Nekoliko trenutaka je mislila da je mrtva. Snažan osećaj nelagodnosti naterao ju je da se digne na noge, odbacujući mračni pokrivač. Mesni sveštenik bi svakako pomislio da mu se ukazuje Bogorodica. U tom času joj je stric ušao u crkvu. Kako je divno i strašno ovo dete, pomislio je pošto je okrenuo ključ u ključaonici.
„Ko je?“
„Ne boj se, ja sam.“
„O, striče...“
Adrijen joj je prišao, spustio kofer na stepenice koje su vodile do oltara, privukao ju je sebi i umotao u čaršav.
„Kaži mi sve.“
Tiho i odlučno mu je ispričala šta je videla.
Pognuo je glavu, sav ojađen, i prebacivao sebi što se nije umešao na vreme.
Spolja su dopirali prigušeni glasovi vatrogasaca, koji su se borili s požarom.
„Je li kazao da idu u La Reolu?“
„Jeste.“
„Što baš u La Reolu?... Tu mi nešto nije jasno. Trebalo bi da ih odvedu u Bordo...“
„Kako su saznali?“
„Neko nas je prijavio, kao i obično. Mislili su da će nas sve pohapsiti... Jesi li sigurna da s njima nije bilo Nemaca?“
„Mislim da nije... Svi su govorili francuski, i niko od njih nije nosio uniformu.“
„To potvrđuje informacije koje smo dobili iz Londona: Gestapo nije obavešten o onome što Fijo čini sa svojom bandom. Oni rade iz lične koristi, i zbog toga su još opasniji, i sasvim nepredvidljivi.“
„A što bi to činili bez naređenja?“
„Kao i obično, postoji nekoliko odgovora.“
„Ti ih znaš?“
„Da, i to me plaši. On želi da se sveti ovom društvu i da postane šef koga poštuju i plaše ga se. Pokazalo se i da voli da ubija, muči i zlostavlja svet.“
„Ne možemo ostaviti Kamij i Šarla u njegovim rukama...“ Prekinulo ga je kucanje na vratima.
„Otvorite, to sam ja, Sifleta.“
Sa pištoljem u ruci, Adrijen Delmas je otišao do vrata i okrenuo ključ.
Sifleta je ušla, gurajući ispred sebe mladića s prevelikim vatrogasnim šlemom na glavi.
„Sreća je što je otac Dep slomio ruku. Ovo je njegov sin Klod, koji je došao da ga zameni. Znam ga, radi s partizanima iz Leona i Landa i pokušaće da uspostavi kontakt s njim. Kazala sam mu za dečaka i njegovu majku.“
„To je dobro... Izgleda da su ih odveli u La Reolu.“
„U La Reolu? Nadam se da se varate. Šire se glasine po kraju da je gradski Gestapo francuskim kolegama ustupio prostorije u školskim podrumima, da tamo ispituju uhvaćene komunističke partizane.“
„Jeste li sasvim sigurni?“
„Ne, to se samo priča.“
„Striče, zaboravila sam, Matija je pobegao.“
„Znači, možda ima neke nade...“
„Moram da idem, gospodo, drugovi će se pitati gde sam.“
„U pravu si. Javi svešteniku iz Orosa da potraže Alfonsa Diparka. Jesi li razumeo?“
Sifleta i vatrogasac izađoše.
„Striče Adrijene, šta si ono kazao za Matiju?“
„Odmori se, i pusti mene da razmišljam.“
„Gle, gle, tu su naši prijatelji žandari.“
Lea s mukom otvori oči.
„Evo, malena, popijte dok je toplo.“
Sifleta joj je pružala posudu s nečim što je ličilo na kafu. Progutala je gutljaj, iako ga zamalo nije ispljunula.
„Čega ima u njoj? Čini mi se da ima i nekog alkohola?“
„To je malo pojačana kafa, a alkohol popravlja ukus cikorije. Popijte, jer ćete se u ovoj ledenoj crkvi nasmrt razboleti.“
Mada joj je pripala muka, Lea je nekako popila tu mešavinu. Zaista joj je prijala. Uspela je bez mnogo muke da ispravi kolena, gde se preko rana stvorila krasta koja je zatezala kožu.
Napolju je svitao lep dan. Pocrneli ostaci kafea i novinarnice još su se pušili.
Žandari Lafon i Dima, naslonjeni na automobil, namršteno su posmatrali prizor.
„Kuda ćemo, striče?“
„U La Reolu.“
Lea ga je gledala ne shvatajući.
„Preći ćemo Garonu u Kastetu, to će biti najoprezniji potez. Zatim ćemo stići na farmu kod La Reole, koristeći male seoske puteve.“
„A što baš u La Reolu?“
„Ceo kraj je pod nadzorom, više nemamo gde da se krijemo. S mesta na koje ćemo otići mogu lako da stupim u vezu s Ilerom.“
„Nisam se vraćala u La Reolu od smrti gospodina i gospođe Debrej...“
Sifleta je nekim vilama preturala po zgarištu, tražeći nešto što je možda preživelo požar. Nijedna žalba ni jecaj nisu se čuli s njenih usana. No bilo je teško gledati je kako po toplom pepelu traži ostatke celog jednog radnog veka, koji je nestao u dimu.
„Hajde, stara moja, treba da krenemo“, kazao je Lafon i nežno spustio ruku na držalje onih vila.
„U pravu si, ne treba prekopavati po uspomenama.“
Pomirljivo je odbacila alatku i, ne gledajući više u zgarište, ušla u kola. Niko se nije pojavio s novim vestima.
Sa farme su ih ugledali da dolaze, kao što je kazao Žan Kaled. Pošto su je srdačno dočekali, Sifleta je otišla u kuhinju da pomaže gospođi Kaled. Mnogi partizani su već bili probali njihove čuvene kobasice na roštilju i zalili ih dobrim domaćim vinom.
* * *

Bilo je suđeno da Lea i Sifleta ne uživaju dugo u mirnom gostoprimstvu domaćina; prethodnog dana je stigla poruka iz Londona: Čast se sreće s hrabrošću, što je značilo da će naredne noći stići padobranci. Dve žene su zahtevale da učestvuju u toj akciji. Zahvaljujući autoritetu oca Delmasa, članovi pokreta otpora pristali su, mada nerado, na njihovu pomoć; „ženice su uvek dobrodošle kad treba sakriti padobrance i oružje u kuhinju“, kazala je Sifleta. Adrijen je opet morao da ode i pridruži se ocu Djezaidu, iz grupe Žadea Amikola, Aristida, Dedea Baskijca, Lanselota i Žorža, da bi napravili plan za spašavanje Kamij i njenog deteta i uklanjanje Morisa Fijoa.
Bilo ih je više od deset, zajedno s Leom i Sifletom, raspoređenih po terenu, sklupčanih i nevidljivih u mraku, s baterijskim lampama u ruci. Drugi se se rasporedili oko druma i nadgledali pristup, načuljenih ušiju. Odjednom se čulo neko udaljeno brujanje.
„To je to“ šapnuo je Kaled. „Pazite!“
Brujanje se pojačalo. Čula se zviždaljka. Skoro istovremeno su se upalile lampe... jedna... dve... tri... četiri... pet... a zatim su se gasile... jedna...dve... tri... i ponovo se palile. Brujanje je prešlo u glasnu buku motora... pojavila se velika crna masa iznad polja, spustila se i uspostavljala ravnotežu, motori su se utišali... Senka se pojavila iz aviona... čulo se neko škljocanje... zatim se otvorio jedan padobran... sledili su ga i drugi. Uz metalni zvuk, bačeni kontejneri su se spuštali na tlo. Avion se udaljio, ali su poslednja dva padobrana ostala zakačena ispod pilotske kabine, a belo platno je lepršalo na vetru iznad La Reole. Posle ovog će Gestapo i žandarmerija biti svakako upozoreni... Ljudi su se užurbali oko prikupljanja delova isporuke. Sve tragove padobrana trebalo je uništiti. Sifleta i Lea su otkačile padobrane, presavile ih i složile na kola, koja su vukla dva vola. Članovi pokreta otpora pokupili su kontejnere na tri kamiona, da ih odvezu u strugaru Bjenveni. Oružje je sakriveno u strugaru, ambare i sušionice duvana. Ništa se nije micalo u La Reoli... Sifleta je vozila kola. Lea je sakrila padobrane u ambaru ispod slame... Na farmi je sve bilo mirno, ali niko nije mogao da spava.. Svima su pred očima lebdele bele kupole padobrana, koje su lepršale nad Garonom i starim gradom.
Sledećeg jutra je na biciklu došao Depejr, sav zadihan, i uleteo u kuću.
„Nemci idu po selima, Rigule nas je obavestio. Morate se postarati da dobro sakrijete oružje i sklonite te dve žene.“
„Pa kud da ih vodimo? Rosijeu?“
„Ne, to je preblizu. Možda Toreovima u Morizeu.“
Ubrzo posle njihovog odlaska stigli su Nemci; sve su pretraživali i drmali Kaleda i njegovu ženu da im nešto kažu, ali bez ikakvog rezultata. Ipak je Žan Kaled drhtao od straha, jer je u žurbi zaboravio na dva padobrana, smotana u neke stare cirade, kao i na nešto metaka, sakrivenih u kutijama za šećer. Mada nisu ništa našli, Nemci su odveli Kaleda, Luea, Depejra, Bjenvenija, Šarloa i Šijansona, da ih ispitaju u prostorijama Gestapoa u La Reoli.
Kad se povorka automobila zaustavila pred školom, pretvorenom u zatvor, nekim slučajem se tu zatekao gradonačelnik Žironde na Drotu. Znao je lično sve uhapšene, a nije znao ništa o njihovim ilegalnim aktivnostima. Tražio je da razgovara s komandantom i garantovao za svoje zemljake. Pustili su ih sve, osim Pjera Šijansona. Njega je, svakako, neko prijavio zbog padobranskog desanta u Sen Feliks de Fonkodu.
Sifleta i Lea nisu imale odeće osim onoga što su nosile one noći kada je došlo do požara. Sav Lein prtljag je uništen. Odlučila je da ode na Montijak, krišom od svih, i kad su svi zaspali, u potaji se dočepala nekog bicikla.
Noć je bila lepa i ne suviše hladna. Pre nego što je stigla u Sen Foj la Long, zaustavila se da malo posmatra ogromnu ravnicu, nad kojom su svetiucale zvezde, ispresecanu blistavom trakom Garone. Pred tim poznatim predelom navrla su razna osećanja. Uvek ju je taj prizor ispunjavao divljenjem i čuđenjem. Uvek je imala isti osećaj blaženog spokoja. Uvek ju je obuzimalo osećanje da joj se tu ništa rđavo ne može desiti. To je bilo osećanje poverenja, koje zrači iz zemlje u vreme odmora... Sve će biti dobro. Stric Adrijen će naći načina da oslobodi Kamij i Šarla... Sećanje na dečkića, koji je rekao da želi da se oženi njom, prostrelilo ju je naglim bolom... Krajolik joj se zamagli pred očima... Nastavila je put, teškog srca. U mestu Sent Andre di Boa umalo nije oborila nekog čoveka koji je mokrio nasred puta, i brzo pobeže odatle, praćena njegovim psovkama.
Lea je sakrila bicikl u travi iza krsta, prešla put, izbegla pošljunčanu stazu zbog škripanja šljunka i prešla preko livadice. Iza zatvorenih kapaka očeve radne sobe videla je tračak svetla. „Mora da se Rut bavi računima“, pomislila je, približavajući se. Čula je i glasove. Nastojala je da ih prepozna, ali bez uspeha. Taj smeh!... opet taj smeh... Ne brinući se više o tome hoće li je čuti, obišla je oko kuće. Teške vratnice su bile razmaknute, a ulazna vrata predsoblja pritvorena. Izbegavajući u tami nameštaj u salonu, gurnula je vrata radne sobe.
„Lea!“...
Mali Šarl joj je pohrlio u naručje.
„Mili moj... mala moja dušice... kako se radujem!... Kad si se vratio?“
„Večeras, doveo me je Matija.“
„Matija?“
„Igrali smo se žmurke... Mama nije htela da se igra s nama... Ali sad, kad si došla, ići ćemo da je tražimo. Kaži, hoćeš li?“
„Hoću, hoću...“
I Matija je bio tu... Još mršaviji, bio je besprekorno odeven i obrijan, ali mu je kosa bila razbarušena... „Rut...“
Ne puštajući dete, Lea je zagrlila staru uplakanu dadilju.
„Mala moja, tako sam srećna... Mislila sam da te neću više videti. Toliko se nesreće sručilo na ovu kuću... Zar nije neoprezno što si se vratila?“
„Jeste, ali nisam više imala šta da obučem... Matija, kako si našao Šarla? Što nisi spasao i Kamij?“
„Nisam mogao da izvučem oboje. Kamij to zna, i poverila mi je sina.“
„To je neverovatno!“
„E pa tako je. Takođe me je zadužila da ti kažem da mu budeš prava majka ako ona strada.“
„Ne želim da ona strada.“
„Učiniću sve što budem mogao da je spasem. Dugo sam pregovarao s Fijoom da izvučem maloga, jer je hteo da ga zadrži da bi nju naterao da govori. Ispitivao ju je, i od nje izvukao samo: ’ne znam ništa’. No da je tukao dete, kao što je nameravao, ona bi progovorila.“
„On je bio zao, taj gospodin“, mrmljao je Šarl, koji se rasplakao. „Vukao me je za kosu, a i mamu je udario nogom u stomak... a posle se... nije pomerala. Morao sam dugo da je ljubim da se osvesti... Onda sam se još više uplašio... Bila je noć, a ona je zapevala: ’Spavaj, Kola, brate moj mali’...“
Nagli talas mržnje obuze Leu. Na grudima joj je jecalo i drhtalo dete čijem je dolasku na svet ona pripomogla. Psovke na račun druga iz detinjstva same su joj se pele na usne, a u duši je gajila ubilačke misli... Osećala je neku nečuvenu snagu, želju da se bori i da ubija...
„Znam šta misliš, ali to nije važno... Treba spasti Kamij.“
„Kako?... Imaš li neku zamisao?“
„Imam... Pokušaću da izdejstvujem da je premeste, ali imamo malo vremena, ona je na kraju snage. Ako uspem, javiću ti. Gde se kriješ?“
„Ne mogu ti reći.“
„Ipak treba da znam.“
„Niko ne zna gde sam sada.“
Pogledao ju je s izvesnom dozom prezira.
„Uz takvu disciplinu nije ni čudo što svaki čas uhvate nekog od tvojih drugova.“
„Ne bi ih uhvatili da ih neko ne prijavi.“
„Sirotice moja, zar veruješ da je Nemcima to potrebno? Dosta im je da oslušnu razgovore po kafanama...“
„Ali su Francuzi ti koji prisluškuju za njih!“
„Nisu uvek. Ponekad ste tako neoprezni da bi morali biti slepi da ništa ne primete.“
Rut se umešala.
„Molim vas da se sada ne svađate. Slušaj Lea: mislim da sada treba da imamo poverenja u Matiju.“
„Možda i treba, ali mu ne mogu reći gde sam, i on to dobro zna.“
„Onda javi stricu, Aristidu ili Ileru ovakav moj predlog: čim isposlujem da preste Kamij d’Aržilu u Bordo, ja ću ti javiti. Daću ti opis prevoznih sredstava u konvoju, broj ljudi - mislim da ih neće biti mnogo - vreme polaska i tačnu putanju.
Tada će tvoji drugovi presresti konvoj i osloboditi Kamij.“
Lea je i dalje stezala na grudi zaspalog Šarla, i tiho upitala Matiju:
„Misliš li, zbilja, da je to moguće?“
„Mislim da jeste.“
„Mogu li nešto da te pitam? Što si ostao s Fijoom i njegovom bandom? Zbog novca?“
Matija je slegnuo ramenima.
„Nećeš mi verovati ako ti kažem.“
„Ipak mi reci.“
„Tu, gde sam sada, mogu bolje da pazim na tebe.“
„U pravu si, ne verujem ti.“
„Eto vidiš“, reče s pomirljivim osmehom i opet slegnu ramenima.
„Šta ćemo sa Šarlom? Zar nije bilo opasno vratiti ga ovamo?“
„Nije, dok Fijo zna da je tu. Osim toga, zadužio sam oca da pazi na njega.“
„Je li pristao?“
„Nije imao mnogo izbora.“
Lea je pažljivo spustila Šarla na stari ležaj i svalila se u jednu od naslonjača pred kaminom.
„Rut, gladna sam i smrznuta. Ima li nečega za jelo?“
„Naravno, malena, sad ću upaliti vatru.“
„Pustite mene, gospođice Rut, ja ću je upaliti.“
„Hvala, Matija.“
Ubrzo je zapucketao jasan plamen i nekoliko trenutaka su slušali zvuk vinove loze koja gori u kaminu. Taj veseli zvuk i prijatna toplota na ovom domaćem mestu neko vreme su zaokupili pažnju dvoje mladih ljudi. Njihovi pogledi, upereni u ognjište, u jednom trenutku se sretoše. Lea je delovala zbunjeno i tužno, a Matijin pogled bio je pun obožavanja i beznadežne ljubavi.
Mladić se borio protiv želje da je uzme u naručje, znajući da će ga odgurnuti. Ona je, sa svoje strane, želela da izbriše ružno sećanje na noć u sumnjivom hotelčiću u Bordou, kako bi mogla da se nasloni na njega i ispriča mu svoje muke, kao što je radila kada je bila mala i kada su bežali u dečju sobu ili u žitni ambar, u seno.
Ne primećujući to, oboje su skoro istovremeno uzdahnuli, a u tom uzdahu bio je sadržan sav bol, i tuga u kojoj ih niko nije mogao utešiti.
Rut se vratila s poslužavnikom sa dve šolje supe, domaćom paštetom, hlebom i bocom crnog vina s Montijaka. Smazali su taj skromni obrok s apetitom koji je služio na čast njihovoj mladosti. Kao i uvek kada je jela s uživanjem, Lea je zaboravljala na trenutnu opasnost.
„Izuzetno ti je dobra ova pašteta“, kazala je, punih usta.
„Tačno, sjajna je“, potvrdio je Matija.
Završili su obrok u tišini, uživajući u tom času mira. Kad su popili i poslednju čašu vina, Lea je upitala:
„Rut, izgubila sam svu odeću. Možeš li mi spakovati nešto odeće u torbu? Imamo valjda dve-tri haljine za nekoga ko je stasa tetke Bernadet... A kako je ona, zapravo?“
„Nije najbolje, žali se što nema vesti od Lisjena, kao i na reumu.“
„Sirotica... Potraži mi te haljine i nešto vuneno.“
„Idem da pogledam.“
Šarl je nešto mrmljao u snu. Lea ga je pokrila škotskim ćebetom, u koje je njen otac voleo da se umota kad je zimi radio u radnoj sobi.
„Treba da utvrdimo neko mesto gde ćemo se sastajati.“
„U crkvi, u La Reoli.“
„Ne, previše je opasno za tebe. Fijo i ostali znaju za to mesto, pa rizikuješ da te uhapse.“
„Pa gde onda?“
„Znaš li za groblje Sent Andre di Boa?“
„Naravno da znam“, rekao je sležući ramenima.
„Videćeš pećinu Le Roj de San Arno, desno od ulaza.“
„Da.“
„U panju čempresa s leve strane je pukotina. Ostaviću ti tu poruku. Prođi tuda svakog dana. Ako imaš nešto da mi javiš, koristi to mesto. Jesi li razumela?“
„Pa nisam idiot, ali šta ako ne mogu da dođem?“
„Nađi načina da ih ubediš da te puste da dođeš, u pitanju je Kamijin život.“ Rut je ušla s velikom torbom.
„Suviše je glomazna.“
„Staviću ti je na prtljažnik. Gde ti je bicikl?“
„Iza krsta.“
„Aha, dobro. Rut, imate li nekakvog kanapa?“
„Da, setila sam se da ga uzmem.“
Dok je Matija vezivao torbu na svoj bicikl, Lea se nagnula nad usnulog Šarla i pomilovala mu plavu kosu.
„Brini dobro o njemu...“
„Trudiću se... Skoro da više i nemamo novca. Tvoja tetka Bernadet je ponudila da proda borovu šumu, ali u međuvremenu...“
„Znam, Rut... Šta da ti kažem? Prodaj nešto od nameštaja ako nađeš kupca, ni ja nemam više ništa.“
Suza je kanula na obraz detetu koje je nešto mrmljalo u snu.
„Izvini, dušice. Ja sam prava stara budala što ti pričam o svemu tome u ovakvom času. Snaći ću se već nekako.“
„Nikad ti neću moći dovoljno zahvaliti za sve što činiš za nas...“
„Hoćeš li da ućutiš! Zar treba da čekam na zahvaljivanje! Stiglo ti je i nekoliko pisama u međuvremenu, stavila sam ti ih u torbu.“
„Možeš da podeš kad hoćeš. Prtljag ti je tako dobro vezan da možeš da pređeš celu Francusku, a da se ne pomeri“, ulazeći reče Matija.
„Zbogom, Rut, poljubi tetku umesto mene.“
„Do viđenja, dušo moja, nek te Bog čuva. Matija, poveravam je vama.“
„Ne brinite, gospođice Rut, biće sve dobro.“ Kada su došli do bicikla, Matija je upitao:
„Želiš li da te otpratim?“
„Znaš dobro da to nije moguće. Pusti me da idem.“
Sa žaljenjem joj je prepustio upravljač. Nekoliko trenutaka su stajali nepomično, u tišini, nesrećni. Lea je zadrhtala.
„Idi brzo, sigurno imaš da prevališ više kilometara, a ja ne želim da mislim na to kako sama noću voziš po drumovima.“
„Matija... ne razumem... Šta nam se ovo dešava?“
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Evo, ti i ja se krijemo... postali smo neprijatelji... a opet...“
„A opet šta?“
Kakva se samo nada začula u njegovom glasu... svakako ne zamišlja da će mu oprostiti.
„Ništa. Samo kažem da živimo u čudnom vremenu, u kome ne znaš ko su ti prijatelji, jer te oni najdraži izdaju.“
Matija nije čuo njen strogi ton, već samo ono „oni najdraži“. On je sebe tako video, van svake sumnje. Ne mari što je ona mislila da je on izdajnik; prema kome je, uostalom, izdajnik - važno je da nju nikada nije izneverio. Sve ostalo je bilo politika i nije imalo veze s njegovim osećanjima.
Neupadljivo joj je mahnuo rukom, i otišao ne osvrćući se. Lea je zbunjeno posmatrala kako se udaljava.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:57 pm


POGLAVLJE 5.


U Morizeu su svi spavali. Lea je ostala sama u kuhinji, gde su joj namestili krevet, i gledala kako se vatra u kaminu polako gasi; pušila je cigaretu zavijenu od duvana koji je tajno gajio Kaled. Oštar i jak dim joj je palio grlo i štipao je za oči, ali je malo smanjivao njenu brigu zbog saznanja da je Kamij veoma bolesna. Gestapo je morao da je prebaci u bolnicu Sen-Žan u La Reoli. Tu niko nije mogao doći do nje.
Otac Delmas je sreo Matiju i prihvatio ponuđenu pomoć. Aristid i njegovi ljudi su se složili. Zatim su čekali na dalji tok događaja. Moris Fijo i njegova ekipa vratili su se u Bordo.
Lea se digla s niske stolice da uključi radio. Već nekoliko dana krčanje je onemogućavalo slušanje Radio Londona. Posle malo lupkanja po aparatu, poznati glas Žana Oberlea začuo se iz aparata:


Pesnik Maks Jakob umro je u logoru Dransi. Tamo je dospeo zato što je bio Jevrejin. Bio je pokršteni katolik poslednjih trideset godina. Sva njegova dela iz tog razdoblja odišu najiskrenijim duhom katolicizma. No Nemce to nije zanimalo.
Nemci lepe žute zvezde na grudi onih koje muče. Za njih je to znak bešćašća, a jedini častan simbol jeste njihov kukasti krst. Za njih je isto biti katolik ili jevrejin, pošto im je Hitler Bog. Šta čuvarima u logoru Dransi znači što je umro Maks Jakob, to je samo jedan jevrejin manje...
Maks Jakob je bio sitan ćelav čovečuljak, koji je ironično gledao kroz monokl. Veoma produhovljen čovek, bio je sposoban da ispriča najlepše priče o onome što je saznao ili što je sam izmislio.
Snobovska kritika ga je otkrila kada se bližio pedesetoj godini. Pojavio se iz potkrovlja Monmartra, gde je živeo s pesnicima i slikarima, i stigao do pariških salona, koje je brzo napustio da bi otišao u manastir Sen Benoa na Loari. Tu je mirno živeo, posvećen pisanju i slikanju. Dovodio je prijatelje iz Pariza i s drugih strana da vide tu crkvu. Na zvuk zvona, koje poziva na službu božju, Maks bi ostavljao pero ili slikarski pribor da bi otišao da se pomoli.
Imao je skoro sedamdeset godina. Dvojica njegovih prijatelja pesnika, Žan Kokto i Andre Salmon, otišli su u Dransi nadajući se da će nekako uspeti da isposluju njegovo oslobađanje. Kazali su im da je umro.
Tako surovi neprijatelji, koji zlostavljaju našu zemlju već četiri godine, ne štede ni stare pesnike, isto kao ni mlade rodoljube. Za Nemce je on Jevrejin, kao što su oni komunisti, i to je sve. A i čemu služe pesnici kad imamo prozu gospode Anrioa i Deata?
Obozavaoci dela Maksa Jakoba u celom svetu, svi koji znaju za njegovu poeziju ili prozu, ili imaju njegove crteže i slike u gvašu, neće zaboraviti ovog umetnika i šarmantnog čoveka. Setiće se i da je umro, kao i mnogi drugi, kao žrtva nemačkog divljaštva u koncentracionom logoru, u kadi...


„Eto, čak i pesnici“, pomislila je Lea gaseći radio.
Svlačila se u polutami i sećala se kako joj je stric pričao o susretu s Maksom Jakobom u Sen Benoi, za vreme jednog njegovog kraćeg boravka u manastiru, i o njegovoj naivnoj veri sveže pokrštenog katolika. Sad je bio mrtav, upravo kao i Rafael Mal, a možda i Sara, a svi su bili Jevreji. Osećala se neprijatno što izjednačuje bednika i kolaboracionistu kao što je bio Mal s herojskim i borbenim likom pesnika, čak i u smrti. No, i u Rafaelu Malu postojalo je neko dirljivo očajanje. I pored toga što se veoma trudila da ga omrzne, nije u tome uspela, a njegov strašni kraj posebno ju je potresao. Nedostajao joj je, kao što joj je te večeri uopšte nedostajalo prisustvo prijatelja.
Kliznula je među grube čaršave, koji su uvek bili pomalo vlažni. Slab odsjaj vatre davao je prostoriji neki nestvaran i turoban izgled. Kroz poluzatvorene kapke videla je ognjište u jednoj drugoj sobi... Težak crveni jorgan podsetio ju je na prekrivač od lamine dlake... Kroz tanku spavaćicu grubo platno čaršava nadraživalo joj je bradavice na grudima. Okrenula se ka zidu da ne bi videla poslednje odsjaje vatre. Takođe se trudila da ne misli na njega, na milovanje njegovih ruku, na poljupce koji su joj padali svuda po telu što se sad s mukom borilo sa sopstvenim željama. Tako dugo nijedan muškarac... Besno se uspravila, ljuta što oseća nezadrživu želju da vodi ljubav. Strgla je spavaćicu i grubo zadovoljila tu želju.
Narednog dana je Adrijen Delmas došao u Morize s komandantom partizanskih odreda na području oko Monsegira, poručnikom Pjerom Vensanom, koga su zvali Veliki Pjer, i trojicom njegovih ljudi. Svi su veoma uzbuđeno pričali o razaranju skladišta goriva u Sen Marten de Seskasu, koje su 5. maja izvela četrnaestorica njihovih ljudi. Poručnik i dominikanac su jedva uspevali da priguše njihovo oduševljenje. Lea ih je sa zavišću posmatrala: oni su barem nešto preduzimali...
Posle njihovog odlaska Adrijen Delmas je prišao bratanici.
„Uspeo sam da vidim Kamij, zahvaljujući opatu Šajuu, bolničkom svešteniku. Mnogo joj je bolje. Njena hrabrost je bezgranična, ne žali se ni na šta, samo brine za tebe i sina.“
„Da li bih mogla i ja da je vidim?“
„To je veoma teško i čini mi se da bi vas obe nepotrebno izložilo opasnosti. Pred njenim vratima po jedan oficir Gestapoa danonoćno čuva stražu. No, jedan od tih oficira je slab na sotern.“
„Pa da ga onda napijemo.“
Ta primedba je navela Adrijena da se osmehne.
„Videćemo. To sada nije najvažnije. Treba da je izvučemo odande.“
„Šta kaže Aristid?“
„Sada je veoma zauzet na farmi u močvari, nastoji da pojača svoje snage, da izbegne Gran-Klemana i njegove ljude, koji žele da ga smaknu, i da uspostavi red u svojim raznorodnim trupama. No, ako bude neophodno, poslaće nam potrebne ljude.“
„Imaš li vesti o Matiji?“
„Ne otkako nam je javio za Kamijin premeštaj.“
„Sad ja treba da odem do Sent Andre di Boe.“
„Ne zaboravi, ako nešto pođe naopako, možeš pozvati Žila Koafara, koji stanuje u velikoj kući na putu. On i susedi često prenose poruke i pisma. Ja ću po podne biti u Šapel de Loretu. Francuska policija i Nemci povećavaju aktivnosti u tom sektoru otkako se američka leteća tvrđava srušila u Kur Monsegiru. Uništenje skladišta u Sen Marten de Seskasu nije ih baš smirilo. Zbog jednog od njih, izvesnog Kuboa, koji je ranije bio bakalin u Ulici Kroa Blanš i koji se predstavljao kao kanadski oficir, žandari su uhapsili kapetana Levija i predali ga Gestapou u Tuluzi.“
„Jesu li ga mučili pre pogubljenja?“
„To ne znam, ali verovatno jesu.“
„Kad li će se sve to okončati?“
„Bog...“
„Nemoj da mi pričaš o Bogu“, povikala je, „ne veruješ više u njega, isto kao ni ja.“
„Ćuti!“, progunđao je, jako joj stežući rame.
Šta je bilo s onim ljubaznim, mirnim i nežnim čovekom, koga je oduvek znala? To izmučeno lice, grozničav pogled, izobličene crte lica, usne stegnute da ne izgovore neku tajnu, te nekad tako lepe, a sad istrošene ruke koje su se stezale savlađujući želju da udare, sve to nije moglo pripadati onom propovedniku od čijeg bi glasa nekada zatreperila srca hiljada vernika svuda u svetu; njegova goruća vera dugo je pokretala mlake duhove pripadnika episkopata u Bordou, a njegova očinska pomoć bila je dobrodošla Lei i njenima.
„Boli me rame.“
Pustio joj je rame, naslonio čelo na okvir kamina, i odjednom je, pognutih ramena, delovao veoma staro. Kako je samo očajno i usamljeno izgledao. Da, to je bilo u pitanju, bio je sam, potpuno sam, suočen sa sobom i mnogim ojađenim ljudima, čije ideje nije često ni prihvatao. To je bila osoba za koju je Lea posle smrti roditelja bila najviše rođenjem vezana. Svesno ili ne, vodila je računa o svemu što on kaže. On je bio neka vrsta vođe, neko koga ne sme razočarati, ljudski ideal koji je teško dostići. Ako taj čovek podlegne sumnji i strahu, to je značilo da nestaju svetska ravnoteža, pamet i dobrota. To nije mogla da podnese. Nemi bes joj je orosio čelo graškama znoja i srce joj zbog toga jače zakuca.
Kada se, posle nekog vremena, koje joj je delovalo veoma dugo, okrenuo, osećala se neka napetost među njima.
„Izvini, draga. Umoran sam... nesumnjivo. U ovakvim trenucima se naljutim ni zbog čega. Opraštaš li mi?“
„Da, striče“, drhteći reče i privi se uz njega. Osećala je, međutim, da ona nevidljiva prepreka među njima nije nestala.
Najzad je stigla i jedna dobra vest: pojavili su se njeni udvarači iz mladosti, Žan i Raul Lefevr, koje nije videla od njihovog dramatičnog hapšenja s doktorom Blanšarom, onoga dana kada je ubijena Marija, na trgu u Verdeleu.
Troje mladih nisu mogli da se razdvoje, zadivljeni činjenicom da su svi još živi.
Večera je za sve bila pravi praznični obed. Lea se stisnula između dvojice prijatelja, na klupici, očiju blistavih od radosti i belog vina Kaledovih, i spuštala je svaki čas glavu na rame jednom ili drugome od njih, milovala im ruke ispod stola, radosno se trljala o njih. Smejala se i, blistajući od mladosti i lepote, pričala o svemu i svačemu, prožeta osećanjem radosti, na koje je već bila zaboravila.
„Eh, baš je lepo videti vas ovako. Supruga i ja smo se već pitali umete li da se smejete i zabavljate“, kazao je njihov domaćin.
„Ista si kao i pre“, kazao je Žan, ljubeći je u vrat.
„Još si lepša“, dodao je Raul, takode je ljubeći.
Braću je Leon iz Landa poslao da se pridruže ljudima Dedea Baskijca i da zajedno pripreme sabotažu na stanici u La Reoli. U mestu Šapel de Loret saznali su da im je drugarica u Morizeu. Ispričali su joj priču o svom bekstvu i kazali kako su Alber i još neki bili hrabri i nepokolebljivi. Sećanje na Albera malo je rastužilo veselo društvo, ali sećanje na životnu snagu mesara iz Sen Makera, o kome nisu imali vesti, brzo je odagnalo tugu. Da bi to podstakao, Kaled im je doneo još jednu bocu vina.
Bilo je vrlo kasno kada su odlučili da se raziđu. Dogovoreno je da će Raul i Žan otići narednog jutra. Noć će provesti umotani u pokrivače ispred kamina.
Dugo pošto su svi otišli na počinak, nastavili su da brbljaju, piju i puše. Sedeli su na krevetu i nije im se ustajalo s njega.
Stisnuta na uskom krevetu između mladića, Lea je pustila da je preplavi sreća zbog njihovog prisustva i uživala je u toploti njihovih tela. Prstima im je mrsila kovrdžavu kosu dok su oni udisali miris njenog vrata i pokrivali je poljupcima. Svi su osećali samo želju da budu zajedno, i udovi su im se izmešali, kao u životinjica koje se igraju. U radosti zbog ponovnog viđenja, zaboravili su da su oni muškarci a ona žena, da su mladi i da život u ilegali nije doprineo poboljšanju njihovog ljubavnog života. Bez ikakvog predumišljaja, poljupci mladića postajali su sve nežniji, ruke su im bile zaposlene skidanjem njene odeće, a ona se nije branila, već se smejala onim grlenim smehom, koji ih je nekada tako izluđivao. Te četiri ruke na njenom telu otvarale su nova svetlosna prostranstva, terale su od nje tugu i mučninu, koja ju je bila obuzela poslednjih dana. Nije više bilo straha... rata... ni smrti... Kada je Žan prodro u nju, Raulove usne su prigušile njen prvi uzvik.
Jutarnja hladnoća im je prožela obnažena tela. Nagnuta nad prijateljicom, braća su se užasnuto zgledala, očiju punih suza.
„Hladno mi je“, mrmljala je.
Raul se pridigao i bacio hrpu suve vinove loze na pepeo u kaminu koji je bio još topao. Ubrzo je jasno svetio obasjalo sobu.
„Oprosti nam“, mrmljao je Žan, lica uronjenog u Leinu kosu.
Ona nije odgovarala, već je prstom vukla po dubokom ožiljku koji je presecao njegove grudi i stomak.
„Dođi“, kazala je Raulu, koji se već obukao.
Pokunjen, on sede na krevet.
„Ne treba žaliti zbog onoga što se desilo, naprotiv. Mi se oduvek volimo, odrasli smo zajedno, a vas dvojica ste uvek sve delili.“
„Ali ne i tebe!“
Taj uzvik od srca nagnao ju je da se zasmeje. Rat nije promenio Žana. Ostao je onaj dečačić, rastrzan između ljubavi prema njoj i odanosti bratu. „Nemoj da se smeješ!“, kazao je Raul. „Grozno je to što smo učinili.“ Lea se uozbiljila, a glas joj je otvrdnuo.
„Nemoj to da govoriš. Nismo mi grozni, nego okolnosti. Možda ćete sutra poginuti, a i ja takode. Normalno je da koristimo ono što možemo od života, u retkim časovima kad je to uopšte moguće. Ne stidim se što sam vodila ljubav s obojicom, ne osećam ni kajanje ni grižu savesti. Žalim samo što to nismo češće radili.“
„Ćuti, nemoralna si.“
„ A ti si blesav, zar ne vidiš da više nema morala?“
„Pa ako više nema morala, objasni mi što si odabrala pokret otpora, a ne saradnju s okupatorom? Mogla si mirno da piješ čaj u pariskim salonima, zajedno s Fransoaz...“
„Raule!“, povikao je Žan.
„... Ili da prodaješ vino Nemcima, umesto da juriš drumovima prenoseći poruke, skrivajući oružje, uz opasnost da te uhapse i muče... Kaži, što si s nama, ako više nema morala?“
„Ama pusti je na miru!“
„Pusti ga, Žane, probaću da mu odgovorim. To nije pitanje morala, bar ne za mene. Sećaš li se svih onih predratnih razgovora, priča o Nemcima, saveznicima, Mažino liniji i Poljskoj, koji su mi bili dosadni i nisam htela da ih slušam? A zatim ste ti, Žan, Loran i svi drugi otišli... Poraženi smo. Kamij i ja smo na drumu upale u mitraljesku vatru, ljudi su umirali oko nas, sećam se Žozetinog tela, izrešetanog mecima, i njenog razderanog grla iz koga je šikljala krv, onog čoveka koji nas je napao... smrti gospode Le Menestrel i njene dece... mamine smrti za vreme bombardovanja... a zatim i tatine... Svi ti užasi me, možda, ne bi naveli da prihvatim ideje strica Adrijena i vaše da se Nemci nisu pojavili na Montijaku, u mojoj kući. Svaki put kad bih ih videla na terasi, u vinogradu ili podrumu, osećala sam se orobljeno i poniženo. Stalno sam mislila da nemaju prava da budu tu. Tad sam razumela šta znači izgubiti rat, biti okupiran, i to nisam mogla da prihvatim.
Vidiš, nije nikakva slavna priča u pitanju.“
„Možda i nije, ali nisu svi Francuzi reagovali kao ti.“
„To je, svakako, zbog toga što nisu vezani za komad zemlje i ne osećaju da su njegov deo, ni da mu pripadaju.“
„Ti si, kao i tvoj otac, zaljubljena u Montijak“, kazao je Žan ljubeći je. „Ti si zbilja u pravu. Sačuvaćemo sećanje na ovu noć kao na divan trenutak kad smo zaboravili na moral i na rat.“
„Hajde, Raule, ne pravi takvo lice, nismo uradili ništa loše.“
Raul je, veoma rastužen, gledao dve osobe koje je voleo najviše na svetu. Ljubav prema Lei činila ga je ljubomornim na brata, što inače nije mogao da zamisli. Uz veliki napor uspeo je da se osmehne.
Pošto su popili po šolju toplog mleka i pojeli po krišku hleba, otišli su u Šapel de Loret.
Jedanaestog maja, braća su se pridružila partizanima Velikog Pjera. U mestu Sovter de Gijen došlo je do okršaja između njih i Nemaca. Žan je bio ranjen i brat ga je odveo u dvorac Madajan, a pošto ni to mesto nije bilo bezbedno, produžili su svešteniku iz Blazimona, opatu Morisu Gresijeu, koji je pristao da ga krije. Raul se, s drugovima, neko vreme nalazio u šumama kod Kolona, blizu dvorca Vilpre, pre nego što je otišao u partizanski logor Puj.
Nije Lea našla Matijinu poruku, u kojoj javlja za Kamijino preseljenje u kasarnu Bude u Bordou u ponedeljak petnaestog maja, već je to bio neki dečak koga je poslao Kaled. Polazak je bio predviđen za jedan sat po podne. Prethodnog dana Lea se obukla kao bolničarka i otišla da poseti Kamij s opatom Šajuom, koristeći činjenicu što ima manje osoblja u logoru, jer je bio praznik Jovanke Orleanke. Oficir na straži, ljubitelj soterna, pio je vino u društvu prsate bolničarke, upravo onakve kakve je on voleo. Tu su ženu angažovali da ga udalji sa stražarskog mesta, na dvadesetak minuta, dok je časna sestra iz Sen Vensan de Pola čuvala ulaz u bolnicu, a druga je stražarila kod kapele.
Lea je bila spremna da vidi Kamij omršavelu i izmorenu; ipak se prestravila kad je videla u kakvom je stanju njena prijateljica. Bila je sama kost i koža, s užarenim očima okruženim tamnim kolutovima. Pokušala je da se osmehne, poljubila ju je... i briznula u plač.
„O bože, zar sam toliko strašna?... Ti si divna u toj uniformi. Ne plači, mnogo mi je bolje, zar ne, opate?“
„Jeste, gospođo“, kazao je on, skrećući pogled.
Lea se borila da se pribere. Jedva je uspela da se osmehne.
„Požurite, nemamo mnogo vremena. Idem da vidim je li naš pijanac miran.“ Dve prijateljice su ostale same, isprepletanih prstiju, suviše potresene da bi mnogo pričale. Kamij je prva prekinula ćutanje.
„Opat je u pravu, nemamo mnogo vremena. Kako je Šarl? Je li mnogo nesrećan? Imaš li vesti o Loranu?“
„Šarl je vrlo dobro, nije nesrećan. Nemamo novosti o Loranu, ali dok je u Engleskoj, nema razloga za brigu.“
„A imaš li vesti o Tavernijeu?“
„Nemam nikakvih“, odgovorila je, teška srca.
„Sigurna sam da ćeš uskoro nešto čuti. On nije čovek koga je lako uhvatiti. Veruj u to. Kako se ti snalaziš?“
„Uvek misliš samo na druge“, kazala je, osmehnuvši se bez radosti. „A šta je s tobom?“
„Meni je sasvim dobro.“
„Sutra će pokušati da te otmu. Hoćeš li imati snage?“
„Hoću, želim da vidim sina.“
„Dobro, slušaj onda.“
Ukratko joj je izložila deo plana, koji su napravili članovi pokreta otpora... No, taj plan neće možda poslužiti.
Kada se vratila u Morize, Lea je stricu kazala da treba otkazati onoj petorici koju je Aristid poslao da napadnu ambulantna kola, jer je Kamij suviše slaba da beži kad se kola budu zaustavila. S opatom Šajuom je smislila drugi plan.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:57 pm


POGLAVLJE 6.


Dugo očekivana kiša najzad je pala.
Džip s ugašenim farovima čekao je u Ulici Perdi, naspram bolnice. Na Trgu Sen Mišel u kamionu su čekali Rigule i Sifleta. Iza njih je sedeo mladi partizan, ruku prekrštenih preko mitraljeza, zadržavajući dah. Dvojica su bila sakrivena u Ulici Dez Ekol, a još jedan preko puta kuće Crnog Princa.
„Pazite, evo ih.“
U Ulici Sen-Nikola neki muškarac i žena su potrčali. Čovek je bio visok i nosio je nekoga u naručju, što ga je usporavalo.
Zadnja vrata džipa su se otvorila, a istovremeno je vozač dao dva kratka signala farovima. Oni iz kamiona su odgovorili na isti način. Motori su se uključili.
„Onesvestila se.“
Matija je spustio Kamij na klupicu.
„Požurite, brzo će videti da je nema.“
„Hvala, momče. Ovo što ste učinili iskupljuje vaše greške. Pridružite nam se, bićete dobrodošli.“
„Nisam siguran u to, oče. Za mene je, u svakom slučaju, prekasno.“
„Šta ćete sad?“
„Motriću na ovo mesto. Idite sad. Zbogom, Lea.“
„Zbogom, Matija... Hvala ti.“
Kola su krenula, a za njima i kamion.
Bilo je krajnje vreme. Iza njih su se palila svetla na bolničkim prozorima, čula se pištaljka i vika dok su se kola uputila u pravcu Bazasa. Na oko dva kilometra od grada skrenula su levo i zaustavila se u Sent Enjanu, na farmi nekih prijatelja. Onesvešćenu Kamij su uneli u kuću. Rigule je, pošto se uverio da je sve u redu, otišao za La Reolu dok ie džip nastavio za Bazas.
Otac Delmas je odlučio da sve ovo ogranizuje i ubedio drugove da Nemci neće pretpostaviti da je zatvorenica tako blizu njih. Trebalo je i vremena da se organizuje njen smeštaj i stvori mreža koja će je prebaciti u Švajcarsku. Odlučeno je da Lea, Sifleta i dvojica partizana ostanu pored bolesnice.
Ovo bekstvo, posle uništenja skladišta goriva, kao i napad u Sovteru i brojni pokušaji sabotaža i atentata, naveli su policiju i Nemce iz te oblasti da sve stave u stanje pripravnosti. Pretresali su sela i zaseoke, kuće, ambare i crkve, svuda su bile sivozelene i plave uniforme. Upali su u Sen Pjer d’Orijak, Frontenak, Sovter, Rozan, Blazimon, Morijak, Pelegru, Monsegir, La Reolu. Između sedamnaestog i dvadesetog maja pohapsili su mnoge članove pokreta otpora: Žana Lafukarda, Albera Rigulea, Žana Lolana, Žorža Lubijera, Arnoa Benkea, Noela Dikoa, Žana Galisera, Pjera Espanjea, Gabrijela Darkoa... ukupno njih sedamnaest iz Bukmasterove grupe. Neke su mučili, ubili ili deportovali. Četrnaest ih se nije više pojavilo.
Devetnaestog maja, zajedno sa Sifletom, Lea je, zabrađena maramom, odvezla Kamij, skrivenu u kolima punim sena, u Morize. Stanje joj je bilo nepromenjeno.
Bilo je krajnje vreme. Narednog dana se porodica Rosije, kod koje su bile smeštene, vratila s pijace u La Reoli. Kad su stigle u Sent Enjan, majka i ćerka su spremale ručak, dok je otac porodice pio nešto s poštarom i njegovim pomoćnikom Manuelom. Odjednom se na drumu začula buka motora. Deset dana pre toga, drugovi su ih upozorili, pa su svi bili noću pobegli. Sada je bila ozbiljnija situacija. Crni krov džipa video se u blizini imanja. Ne ponevši ništa sa sobom, Rosijeovi su s ćerkom pobegli preko polja, do Morizea, kod Toreovih. Poštar je takođe pobegao. Niko tom prilikom nije uhapšen, ali su Nemci pronašli sedam tona oružja u sušionici duvana.
Lea je shvatila da se Kamijino zdravstveno stanje neće popraviti ako bude daleko od sina. Uz pomoć gospođe Rosije i Siflete, odlučila je da ode po njega. Otišle su na biciklima. Lea je ostavila prijateljice u mestu Sent Andre di Boa. Dogovoreno je da Sifleta dođe po nju dva sata kasnije.
Oko podruma je bila velika gužva: Fajar i neka trojica nepoznatih ljudi trpali su sanduke vina u kamion. Kad ju je video, podrumar je od čuda ispustio sanduk vina koji je držao.
„Dobar dan, Fajare, izgleda da poslovi dobro idu.“
Pošto se otarasio onog sanduka, podigao je kapu i pokazao prosedu kosu.
„Dobar dan, gospođice“, promucao je. „Zar ste se vratili?“
„Budite uvereni da se nisam vratila na duže. No, dobićete uskoro vesti od mojih prijatelja.“
Zašto li je to kazala? Nešto joj je palo na um kad je ugledala strah na njegovom licu. Podsećanje na kaznenu akciju partizana iz Lota na Garoni, usmerenu protiv crnoberzijanca koji je osumnjičen da je prijavljivao članove pokreta otpora, verovatno je delovalo. Osetila je zlobno uživanje kad je videla kako mu krupne šake drhte, jer je tog čoveka ljubav prema njenoj zemlji, kao i pohlepa, nagnala da trguje s neprijateljem i da postane izdajnik. A još kad pomisli da možda može da joj uzme Montijak!
Besno se okrenula i pošla ka kući.
Bilo je teško, olujno vreme, ali stara kuća je sačuvala još nešto zimske svežine. Sve je bilo mirno, nepomično, a u vazduhu se osećao miris voska pomešan s mirisom belih ruža, prvih u godini, koje su rasle na spoljnom zidu podruma. Izabel Delmas je zasadila te puzavice, koje su rano cvetale i imale opojan miris. Buket tih ruža stajao je na stočiću u predsoblju... „Ako zažmurim, videću mamu kako ulazi.“
„Lea!“
Šarl joj je trčao u susret, ispruženih ruku.
„Vratila si se... Gde je mama? Hoću da vidim mamu.“
„Videćeš je, dušo. Došla sam po tebe.“
„Došla si po njega? Ne misliš valjda ozbiljno.“
„Rut, to je neophodno. Bez njega, Kamij neće ozdraviti.“
„Ali to je previše opasno.“
„Molim te, nemamo mnogo vremena. Spremi mu neku odeću.“
„Dođi sa mnom, imam svašta da ti ispričam. Šarle, idi do tetke Bernadet.“
„Neću, hoću da ostanem s Leom.“
„Poslušaj je. Ako budeš dobar, odvešću te da vidiš mamu.“
„Je li to istina?“
„Kunem ti se.“
Dečko je izašao dozivajući Bernadet Bušardo. Pakujući odeću u torbu, dadilja joj je ispričala šta se događalo u njenom odsustvu.
„Tvoj stric Lik i brat od strica došli su prošle nedelje. Hteli su da te povežu s Fajarovim beležnikom, povodom prodaje Montijaka.“
„Pa šta se to tiče strica Lika?“
„Fajar je možda nekako dobio saglasnost od Fransoaz...“
„Šta!“
„Kazala sam’možda’. Beležnik je pričao o tome. Lora je još maloletna, a stric je njen tutor, ti si se pridružila teroristima i nalaziš se van zakona, pa je na tvom stricu odluka da li da se imanje prodaje ili ne.“
„To je sasvim besmisleno.“
„Možda, ali tvoj stric i brat od strica, koji su pravnici, kažu da to može da prođe, naročito u tvom odsustvu.“
„Vidim da bi svima odgovaralo da me uhapse i da nestanem zauvek.“
„Fajaru svakako bi, ali tvom stricu ne bi. Ti si ćerka njegovog omiljenog brata i želeo bi da zadržite imanje. Znaj da se posle Pjeroovog odlaska mnogo promenio...“
„Promenio!.. To bi me začudilo. Prema poslednjim informacijama, i dalje je kolaboracionista.“
„Ne verujem. On je samo petenovac, i to je sve.“
„Ipak je dozvolio ćerki da se uda za Nemca.“
„To je tačno, ali je, ipak, pošten čovek.“
„Brojni su takvi pošteni ljudi. Nešto ću ti reći. Bolje razumem Fajara, on želi zemlju, a u ratu vidi samo sredstvo da dođe do svojih ciljeva i da se obogati. Francuzi ili Nemci, njemu je svejedno, on sarađuje s onima koji će mu više koristiti u nameri da se dočepa imanja. Čak i ne shvata da izdaje svoju zemlju, a pri tom je stari borac iz Prvog svetskog rata. Što se tiče strica Lika, stvar je ozbiljnija, on je intelektualac, on zna pravo značenje reči i ozbiljnost sopstvenih postupaka. Njegov smisao za red i buržoaski poredak, kao i njegova profesija, tera ga da ceni zvaničnu vlast. Za njega je samo Peten legitimni šef države, a taj je od Francuza tražio da sarađuju s okupatorom. Mislim da uopšte nema mašte, inače bi uvideo da će, pre ili posle, Nemačka izgubiti rat i da će današnji teroristi sutra biti na vlasti.“
„Pa to je upravo ono što on ne želi. Kaže, ako se Amerikanci iskrcaju i De Gol bude trijumfovao, Francuska će pasti komunistima u ruke i Rusi će kod nas sprovoditi svoje zakone. Po njemu, samo Nemačka može spasti Evropu od komunističke pošasti. U to je duboko ubeđen.“
„A moj dragi brat od strica svakako misli to isto.“
„Još gore. Priča da će se pridružiti nemačkoj avijaciji.“
„To bi me začudilo, Filip se nije nikada isticao hrabrošću.“
„Međutim, stric misli da bi, ako hoćeš da izbegneš prodaju, trebalo da napišeš tom beležniku pismo u kome to odbijaš. Nije siguran da će to biti dovoljno, ali će se tako dobiti u vremenu.“
„Govoriću o tome s Adrijenom i s Kamij.“
„Nemoj mnogo da oklevaš. Pogledaj me... Ne izgledaš baš najbolje. Deluješ umorno.“
„Obično vozim bicikl po trideset do četrdeset kilometara dnevno. Stalno se vozim po ovom kraju. Ako rat još potraje, imaću mišiće kao Gevel ili Van Flit, i moći ću da se trkam na Gran priju u Bordou. Pored toga, mnogo me brine Kamij.“
„Jadna mala! Ona stvarno nije imala sreće. Jesu li je...? Znaš šta mislim?“
„Mučili? Nisu mnogo, bar ne onako kako je Denan nameravao. Znaš li da su oni gadovi iz policije smislili elegantniju novu reč koja bolje zvuči od mučenja? Sada kažu ’tujagirati’. To im je omiljena razonoda.“
„Tujagirati?“
„Da, to je izvedeno od imena Tujaga.“
„Tujaga?“
„Da, to je jedan sposobni računovođa, koga je policija uhapsila na osnovu prijave. Pjera Tujagu su palili, tukli pendrekom, drali mu kožu, čupali nokte, palili stopala i genitalije. Marsel Furkej, iz drugog odeljenja policije u Bordou, bio je zadovoljan svojim radom, kao i radom svojih pomoćnika, Gilboa i Bejrana, pa su izmislili novi glagol. Sad bordeleška policija više ne muči, nego ’tujagira’.“
„To je prava sramota!“
„Kamij je prošla s blažom varijantom ’tujagiranja ’. Nekoliko šamara i udaraca nogom i pesnicom. Pošto je bila tako slaba, ta slabost ju je spasla. Nisu mogli dalje da je zlostavljaju a da je ne ubiju. No, odonda se ne oporavlja. Mislim da bi joj Šarlovo prisustvo pomoglo.“
„No, to prisustvo, imajući u vidu vaš opasni život, može biti opasno za njega.“
„Ne verujem, partizani sad pomno motre, a Nemci su se posle ovih poslednjih hapšenja opet povukli u kasarne. Najveća opasnost su ljudi kao Fijo i Denan. Znam da je Aristid dobio naređenje da ih ukloni i da stric Adrijen radi na tome. A Kamij i Šarl će ubrzo biti prebačeni u Švajcarsku. Ima li tople vode? Htela bih da operem kosu. Ne mogu da se naviknem na hladnu vodu.“
Pošto se okupala i oprala kosu, Lea se osećala kao druga žena. I pored savetâ koje je slao Radio London i savetâ partizanskog vođe, u njihovim logorima nije vladala velika čistoća, kao ni na farmama na kojima su nalazili utočište. Neke vođe su nastojale da uvedu pravu vojnu disciplinu: pozdrav zastavi, fizičke vežbe, rukovanje oružjem, što korektnije odevanje, poštovanje činova, održavanje lične i higijene logora, ali to je bilo moguće samo u velikim logorima, u Limuzenu, Verkoru i Bretanji, u utvrđenjima.
U Akvitaniji početkom 1944. godine partizanski odredi nisu bili veoma brojni. Od maja je situacija počela da se menja i Aristid je mogao da u Bejker Strit prenese podatke o novim prikupljenim trupama. Na području Bordoa i Sent Ogistena - 500 ljudi, u Merinjaku - 45 boraca, u Bazu u Marinu - 15, u Rezo Lormonu - 40, u grupi iz Pesaka - 20 boraca, u grupi sabotera iz Buskea - 5, u grupi iz Begla - 25, u grupi Leona iz Landa - 500 ljudi, u grupi iz Arašona - 300 ljudi. Ukupno je bilo 595 boraca odlučnih da istraju i obučenih za te zadatke. Mada ih nije bilo mnogo, i to je trebalo da bude dovoljno dok se ne iskrca 15.000 ljudi kada dođe određeni dan. U međuvremenu je pukovnik Bukmaster delovao zadovoljno.
Lea je vrlo rado ostavila stari bicikl, koji je pozajmila od Toreovih, i uzela svoj plavi bicikl, a na prtljažnik stavila sedište za Šarla. Trebalo je požuriti. Fajar je možda obavestio Gestapo iz Langona.
Rut i Bernadet Bušardo bile su zabrinute što odvodi dečaka, koji im je bio jedina radost u tim danima, a on se uzbuđeno smejao na svom sedištu. „Prestani da se vrtiš, pašćemo.“
Blizu Bernija pronašla je Sifletu.
Sreća majke i deteta, koji su se ponovo našli, malo je smirila bes Adrijena Delmasa zbog neopreznog postupka tri žene. Sifleta je preuzela odgovornost na sebe i kazala da je ona najstarija, pa je samo ona odgovorna. Dominikanac se pravio da prihvata njene argumente.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:57 pm


POGLAVLJE 7.


Moris Fijo i njegova banda nikako nisu mogli da svare Kamijino bekstvo iz bolnice Sen-Žan. Otac Delmas je znao da su policija i Gestapo uspeli da ubace nekoliko agenata među partizane na zapadu, oko Libea i u njihovom regionu, što i nije bilo teško, jer su mladi partizani često bili naivni i poverljivi. Ponekad je bila dovoljna čaša vina preko mere, ili prisustvo lepe devojke pred kojom su hteli da izigravaju heroje, neka prijateljska reč izrečena u prilog pokretu otpora ili generalu De Golu, utisak iskrenog prijateljstva, pa da se iz običnog razgovora izvuku podaci, koji bi, stigavši do Dozea i Robera Franka, mogli da dovedu do hapšenja. Pričalo se i da se jedan Gran-Klemanov čovek ubacio među Aristidove komandose. Naređenja za likvidaciju stizala su iz Londona. Do tada je šef policije uspevao da izbegne sve zamke, ali je britanski agent Aristid bio odlučan da ukloni sve koji rade za njega. Jedan od agenata policije, Andre Bazilio, ubijen je dvadeset i drugog maja. Trebalo je delovati brzo, jer je GranKleman znao da se Aristid vratio: uoči Baziliovog pogubljenja, engleski agent se licem u lice sudario kod Bordoa s Andreom Noelom, koji je bio član njegove mreže pre nego što je prešao neprijatelju, pod uticajem Dozeovih teorija, kao i teorija onoga koga je uvek smatrao šefom, o boljševičkoj opasnosti koja preti Francuskoj. Stiglo je naređenje da se likvidiraju GranKleman i Noel, ali nije bilo moguće pronaći ih: otišli su u Pariz. Doze je, sa svoje strane, pretraživao kraj da bi našao komandanta partizanske mreže, isto tako bez uspeha.
Otac Delmas i Aristid znali su da se bliži savezničko iskrcavanje. Engleski oficir je u aprilu dobio naređenje da svakog 1,2,15. i 16. u mesecu sluša francuski program BBC-ja, jer će poruka o iskrcavanju biti poslata jednog od tih dana. Sve je trebalo da bude spremno za tu situaciju, ali je pripreme trebalo obaviti tajno i u miru. Međutim, nije bilo tako. Od početka godine, male grupe nisu prestajale s napadima na okupatora: bilo je sabotaža, napada na straže, bekstava zatvorenika i sličnih događaja, koji su Nemce i policiju držali u stalnoj pripravnosti, što je uticalo i na bezbednost partizana u Akvitaniji.
U toj atmosferi očekivanja i napetosti, stigla je poruka Matije Fajara upućena dominikancu, koja je stigla do Aristida u Blej Sen Lis. Nastala je strka na farmi u močvari kraj Garone: kako je saznao za to mesto, koje je važilo kao bezbedno? Od „glasnika“ nisu mogli ništa da izvuku, jer je to bio mesni idiot, sin nekog ribara, koji je pre Aristidovog povratka bio zatvoren u tvrđavi Ha zbog deljenja tajnih novina. Za svaki slučaj, zadržali su tog idiota kod sebe.
Sadržaj pisama bio je vrlo uzbunjujući. Po onome što je Matija napisao, Moris Fijo je znao tačne lokacije većine partizanskih logora istočno od Bordoa, broj ljudi u njima, naoružanje kojim su raspolagali i imena komandanata. Iz nekog, samo njemu poznatog razloga, nije o tome obavestio ni Gestapo ni policiju.
„Kako je taj Fajar saznao sve to?“, povikao je Aristid.
„Evo šta je napisao: ’Znate, oče, da nadgledam Fijoa radi Leine zaštite. Sakrio sam se na tavanu njegove kuće u Buskatu. Njegova soba je tačno ispod tavana.
Tavanica je obična daska, dovoljno je načuljiti uši pa da se sve čuje. Odatle sam juče čuo razgovor dvojice telohranitelja. Nešto od toga što sam čuo navelo me je na pomisao da će svoje informacije prodati Gestapou jer nema poverenja u drugove iz policije, koji nastoje da se dočepaju plena, kako je kazao. Pomislio sam i da ga ubijem, ali sam pomislio i da će, ako promašim, onda oni svakako ubiti mene i neće biti prilike da vas obavestim i da zaštitim Leu. Budite brzi, jer ga treba sprečiti da progovori. Ja bih to i sam uradio, ali on je nepoverljiv prema meni i neće me pustiti da mu se približim. Ovo pismo, koje potpisujem svojim imenom, dokaz je da ne lažem i ne pokušavam da vas uvučeni u zamku. Ako želite da se vidimo, javite se mojim roditeljima u Montijak, ili u Šapo Fen. Tražite Renea, pomoćnika kuvara. On zna gde će me naći i preneće mi poruku istog dana. Nastojim da vam objasnim da ovo ne činim za pokret otpora, već za Leu.
Pozdravljam vas, s poštovanjem’.“
„To je besmislica“, kazao je Lanselot. „Nimalo ne verujem toj maloj bitangi.“
„Šta vi o tome mislite, oče?“ pitao je Aristid.
„On govori istinu.“
„Kako možemo u to biti sigurni?“
„Juče smo u Kastijon la Bataju uhapsili jednog momka, za koga sumnjamo da je dvostruki špijun. Kad sam ga ispitivao, kazao je da smo gotovi, da policija zna za partizanska skrovišta i da će uskoro preći u napad. Upravo mi je došao vezista da dešifrujemo poruku iz Londona. Kad sam se vratio da razgovaram sa špijunom, bio je mrtav.“
„Kako to, mrtav?“
„Da, naši su momci počeli da ga zlostavljaju, a neko je potegao oružje da ih natera da prestanu. Nisam saznao šta se tačno desilo. U svakom slučaju, ispaljen je hitac, koji ga je ubio na mestu.“
„Nećete ga, valjda, žaliti?“
„Smrt jednog čoveka uvek je za žaljenje.“
„Svakako, ali rat je. U ratu se ubija i gine. Ponekad treba ubiti jednoga da bi se poštedele desetine ili stotine drugih.“
„To ljudi uvek kažu da bi pravdali ratove. Video sam u Španiji mnogo ljudi žrtvovanih pod tim izgovorom...“
„Možda je tako, oče, ali nismo u situaciji da rizikujemo. Savezničko iskrcavanje se bliži i ne možemo rizikovati da napadaju i ubijaju naše partizane. Treba ukloniti tog Morisa Fijoa, njegove telohranitelje i Matiju Fajara.“
„A što njega?“
„Nemam u njega poverenja kao vi.“
„Znam ga iz detinjstva, iz ljubavi prema mojoj bratanici je već počinio dosta teških gluposti...“
„Nazivate teškim glupostima njegov rad za Gestapo i policiju?“, prekinuo ga je Lanselot.
„Predlažem da glasamo“, kazao je Dede Baskijac, koji je do tada ćutao. „Slažem se“, kazao je Aristid. „Ko se od vas izjašnjava za njihovo pogubljenje?“ Svi su podigli ruke, osim Adrijena Delmasa.
„Onda je sve dogovoreno. Lanselote, pošaljite ljude da ih prate, da utvrde gde su i da nam to jave. Treba najkasnije u roku od četrdeset osam časova da saznamo njihove navike, mesta boravka i slabe tačke odbrane. Jeste li razumeli?“
„Dobro smo razumeli, šefe. Treba da odete u Žard de Burdijas, u Land de Bisaku, i da tamo sačekate da uklonimo te dripce.“
„Možda ću to i uraditi. Odlučiću kasnije. Ne verujem da ovde previše rizikujem. Imamo ljude u Sen Sijeru, u Montendru, u Sen Savinu, u Sent Andre de Kizbaku i u Burgu. Glavni štab je dobro zaštićen. Oče, hteo bih da nasamo popričamo.“
Aristid je delovao još mlađe i sitnije prema naboranom i visokom, izmršavelom Adrijenu Delmasu.
„Kako je gospođa D’Aržila?“
„Mnogo joj je bolje.“
„To me veoma raduje. Jeste li uspeli da organizujete njen odlazak u Lozanu?“
„Još nisam. Mnogi putnici su već bili uhapšeni, a prevaliti put preko cele južne Francuske s bolesnom ženom neće biti lako.“
„Čuo sam se s Londonom da vidim možemo li da dobijemo avion, ali su mi odgovorili da bi to sada bilo veoma rizično. No ako je istina ono što Fajar kaže, ona i vaša bratanica ne mogu ostati u Morizeu. Mogli bismo ih poslati partizanima u Luz, u Arkašon.“
„Više bih voleo da ostanu u sektoru Danijela Foa i poručnika Vensana. Lea dobro zna ovu oblast. U slučaju poteškoća, biće joj lakše da pobegne. Osim toga, u La Reoli očekujem vesti od naše veze za Švajcarsku.“
„Kako želite. No ja bih više voleo da su bliže Loreti.“
„Dobro, pokušaću već sutra ujutru da se dogovorim o njihovom premeštaju.
Sada su Duhovi, pa će nas valjda obasjati svetlost Gospodnja.“
„Dođite u ponedeljak u osamnaest časova da se dogovorimo o načinu likvidacije Fijoa i njegovih saradnika. Mogu li nešto da vam kažem, oče?“
„Kažite.“
„Treba da porazgovarate s lekarom, delujete premoreno.“
„To ću učiniti kasnije“, odgovorio je, lako se osmehnuvši.
Sledećeg dana otac Delmas je u crkvi u Šapel de Loreti održao misu, kojoj je prisustvovala većina partizana, izmešanog sastava, a tu je bila i grupa iz Kutira, kao i Lea i Kamij. Šarla su ostavili na čuvanje mami Fo, koja je, uz Sifletinu pomoć, spremala za sve njih svoju čuvenu ovčetinu s boranijom, omiljenu među izgladnelom omladinom. Gospođa Karneol, čija se farma nalazila na uzvišici iznad Lorete i bila osmatračnica i skladište oružja, spremala je prženu ribu iz Garone. Oko zgrada su uz debele zidove postavili barikade i napravili puškarnice, u kojima su stajali mitraljezi. Drugo oružje su smestili iza zida koji je okruživao bunare porodice Fo.
Otkako je Gestapo iz Tuluze likvidirao kapetana Levija, mnogi mladi ljudi pridružili su se pokretu otpora. Pukovnik Bek-Gueren, Levijev naslednik, nastavio je njegov rad i obuku novih regruta, koji su bili bivši vojnici, seljaci, radnici ili studenti.
Posle mise Lea je, izlazeći iz crkve, širila nozdrve na prijatan miris ovčetine s boranijom, što je bilo jedno od njenih omiljenih jela.
„O, baš sam gladna“, kazala je, bez ustručavanja trljajući stomak.
„I ja sam“, kazala je Kamij, kojoj se boja u lice malo vratila.
Lea ju je pogledala, prijatno iznenađena.
„Nisam te već godinama čula da kažeš da si gladna.“
„Imam neki osećaj da sam se ponovo rodila. Molitva mi je dala novu hrabrost.
Osećam da smo ovde bezbedne.“
Kao i u Landu, uprkos toplom duhovskom suncu, Lea je zadrhtala.
„Vidi ko nam dolazi!“
„Raule!... Žane!“
Braća su s izvesnom dozom ustručavanja poljubila prijateljicu, a ona se zanjihala između njih dvojice, radosno se smejući i grleći ih. Žan je kriknuo.
„O, oprosti, zaboravila sam... jesam li te povredila?... Ne boli te valjda mnogo?
Jesi li ozbiljno ranjen?“
„Nije strašno, ali je još bolno.“
„Žan je stvarno imao sreće. Da je bio malo bliže, dobio bi metak pravo u srce.
Kamij, mnogo se radujemo što vidimo da vam je bolje. Kako je Šarl?“
„Sa mnom je.“
Tako pričajući, stigli su u dvorište Foovih, gde su bili postavljeni stolovi i klupe. Partizani su već sedeli i nestrpljivo čekali na posluženje. Pridigli su se da načine mesta mladim ženama, ali se Lea radije smestila u hlad jedne lipe, s braćom Lefevr. Kamij je sela kraj Šarla, pred kojim je već stajao pun tanjir.
Ručak je bio veoma veseo, a gosti su hvalili hranu. Smenili su stražare da bi i oni došli da ručaju ono što su im drugovi ostavili. Da bi nadoknadila male porcije ovčetine s boranijom, gospođa Fo im je iznela duple porcije kolača, koji je bio isto tako dobar kao i njeno čuveno jelo. Kad je počelo sakupljanje posuđa, Lea se podigla i odšunjala u ambar, vukući za sobom Raula.
„Poljubi me.“
„A Žan?“
„Ćuti, pa on je ranjen... Poljubi me.“
Valjali su se po slami i nekoliko trenutaka mislili samo na telesno uživanje.
Te večeri su se partizani vratili u svoje logore, a otac Delmas je ponovo otišao u Bordo, na motociklu koji su uzeli od nekog vlasnika garaže u Langonu.
U toj izuzetno toploj noći s kraja maja 1944. godine, dok je na motoru vrludao putem kroz vinograde, izgledalo je da sveštenik uživa. Osećala se letnja toplota. Bilo je dobro vreme za vinovu lozu, ali vrlo nepovoljno za druge kulture, koje su stradale od suše. Nekoliko munja najavilo je pljusak, ali se oluja potom udaljila.
Prolazeći kroz šumicu u dnu brega, Adrijen Delmas je osetio kako se iz hladnog podnožja drveća širi jak miris mahovine i nane. I posle tolikih godina, uvek ga je čudilo što taj kraj, koji je čovekova ruka umnogome izmenila, i dalje obiluje tolikim šumskim udolinama u koje sunce ne dopire, prekrivenim neprijateljskom korovskom divljom lozom, divljim korenjem, jamama punim vode i grabljivim pripadnicima faune. Takva mesta, suprotnost pitomoj okolini, ispunjavala su čoveka zebnjom. Čak ni po najvećoj vrućini niko ne bi poželeo da se odmori u senkama tog divljeg drveća. On sam nije mogao da se seti da je ikada zastao na nekom takvom mestu. No, te večeri, srce i duša bili su mu sasvim u skladu s tim sumornim i vlažnim okruženjem.
Smanjio je gas i pritisnuo kočnice. Toplota ugrejane mašine delovala je prijateljski i za trenutak je oklevao da je prisloni uz drvo. Pomerio je granje i lijane koje su visile s drveća, i utonuo u biljnu tamu. Stopala su mu šljapkala po sunđerastoj podlozi. Nekakav biljni splet bez korena preprečio mu je put. Svalio se na obližnje deblo, nemajući više snage da se bori s očajanjem koje ga je obuzelo. Otkako je jednog jutra u ranu zoru, u Španiji, naglo osetio da pred svim tim mladim ljudima, još skoro decom, a koju su streljali, gubi veru u Boga, suze mu više nisu potekle iz zažarenih očiju. Koliko je samo noći bez sna proveo prizivajući u pomoć Boga, u koga više nije verovao i kome se, ipak, svakodnevno molio, tražeći u sebi poznate reči kojima će vratiti sopstvenu veru? Poverio je to jednom španskom prijatelju, dominikancu kao što je i sam bio, a ovaj ga je pogledao s velikim žaljenjem i stegao ga u naručje.
„Žalim te od sveg srca, ali ne mogu ništa da uradim za tebe. Posmatram istu dramu i sve mi to deluje tako surovo da sam bio u iskušenju da se ubijem... samo pomisao na bol koji bih time zadao majci uspela je da me zadrži.“
Rastali su se još tužniji. Od tada Adrijen Delmas nije ni s kim više o tome govorio, i pokušavao je da u akciji zaboravi na svoj jad. U tome nije uspeo. Toliko je patio da je iz sveg glasa dozivao smrt. Možda je došao čas da se i smrt prevaziđe.
Smrt drugih uvek mu je bila nesnosna, čak i kada su bili u pitanju izdajnici i ubice. Ipak je, u toj blatnjavoj tami, doneo jednu zadivljujuću odluku: ubiće Morisa Fijoa tako da ovaj ne može prijavljivati partizane koje skrivaju njegovi prijatelji. Tu strašnu odluku doneo je čovek, sveštenik, koji se pre rata gorljivo borio za ukidanje smrtne kazne; to je ukazivalo na potpuni gubitak duševnog mira.
Razradio je i plan: od mladićeve majke će dobiti njegovu adresu. Fijo ga se nije plašio, a bio bi presrećan da uspe da uhvati vođu pokreta otpora, koji je do tada izmicao i nemačkoj i francuskoj policiji. Posle tog ubistva, neće imati vremena za bekstvo i neki od mladih Fijoovih drugara iz policije svakako će ga likvidirati. Mirno je izašao iz šumice.
Narednog dana se dobrovoljno prijavio za likvidaciju Morisa Fijoa. Oni koji su sveštenika poznavali, gledali su ga zapanjeno i užasnuto i pokušavali da ga odvrate od te namere. On je, ipak, uporno tražio da to sam učini, tvrdeći da je jedini u stanju da se približi žrtvi, uz najmanji mogući rizik. Pošto ih ni to nije ubedilo, pozivao se na svoj status u tajnoj vojsci, i naređenja iz Londona. Svi su bili obuzeti mučninom i tugom. Izdejstvovao je da odlože likvidaciju Matije Fajara, koga su držali pod strogim nadzorom.
Nove okolnosti odložile su poslednji susret s Fijoom: tridesetog maja uveče Fijo je otputovao iz Bordoa za Pariz. Po rečima njegove majke, trebalo bi da se vrati najkasnije 6. juna. Šta li je mislio da uradi u glavnom gradu? Da se sretne s Darnanom, i dobije nadoknadu za svoj trud...


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:58 pm


POGLAVLJE 8.


„Filemon vraća šest boca soterna.“


Aristid je poskočio na stolici i skoro iščupao dugme radija, koje je prethodnih nekoliko minuta intenzivno vrteo, pokušavajući da pronađe BBC i čuje šestu dnevnu emisiju, koju je obavezno slušao.


„Ponavljam: Filemon vraća šest boca soterna.“


Nije više bilo sumnje, to je bila poruka „A“, namenjena njegovom okrugu, u kojoj se najavljuje skoro iskrcavanje i upozoravaju se grupe pokreta otpora na pripravnost. Te večeri će okupiti svoj glavni štab: Fransou, Lanselota i Žaklinu, Danija i Marsela. Okupiće šefove grupa u tri sata, u Ulici Gijnemer u Koderanu, u blizini Bordoa.
Narednog dana su svi stigli na sastanak. Aristid ih je primao jednog po jednog i davao im uputstva. Kapdepon, koji je bio zadužen za železnicu, dobio je naređenje da sabotira lokomotive, skretnice, signale i linije na segmentu od dve stotine kilometara; Pjer Rolan, iz lučkog štaba Bordoa, dobio je naređenje da uništi električne instalacije koje aktiviraju mine duž keja, a koje su postavili Nemci. Anri Mesme je javio da Leon iz Landa ima na raspolaganju pet stotina ljudi, spremnih za borbu, ali da samo polovina njih ima oružje: engleski oficir ga je za to utešio: kroz dva dana očekivale su se tri isporuke oružja padobranom. Za kapetana Dišeza iz Arkašona nisu postojali takvi problemi, jer su njegovi ljudi bili dobro naoružani i uvežbani da rukuju teškim naoružanjem: mitraljezima, bacačima granata i bazukama. Četiri predstavnika grupe iz Ležea, Andernoa, Fakture i Aresa imali su između sedamdeset i sto ljudi na raspolaganju, svaki, i svi su bili solidno naoružani; u grupi iz Merinjaka, posle talasa hapšenja, ostalo je samo dvadesetak ljudi i Pjer Šatane im ih je ponudio; oni bi bili zaduženi za presecanje telefonskih linija. Šefovi grupa iz La Reole, Beglesa, Pesaka, Lermonta, Bordo Sent Ogistena i Blaja takođe su došli. Trupe Dedea Baskijca su pomno čekale da uđu u igru. Njihov zadatak bi bio da što više uspore kretanje nemačkih trupa na jugozapadu, prema mestu iskrcavanja, čim ono bude poznato.
Pri odlasku iz Koderana, svi su u srcima gajili nadu. Pored nade bilo je tu i nestrpljenja. Posle četvorogodišnje okupacije tih nekoliko dana iščekivanja izgledali su predugi tim borbenim ljudima koji nisu hteli da prihvate poraz.
Lea se umila i širokim zamahom pljusnula vodu iz lavora u dvorište.
„Hej! Pazite!“
Zaustavila se, kao oduzeta, na pola pokreta.
„Šta se to desilo, zar ste se pretvorili u kip od soli?“
Prasak smeha ju je trgnuo iz obamrlosti. Lavor joj je ispao iz ruke i malo plavog emajla se oljuštilo.
„Fransoa!“
Taj mukli i divlji krik pogodio je Tavernijea kao udarac u stomak. Uz režanje, koje nije zvučalo nimalo civilizovano, zgrabio ju je u prolazu.
Bila je tu... sasvim živa... topla... mirišući na jeftini sapun i šireći oko sebe onaj svoj trešnjev miris. Njuškao ju je kao životinja, grickao je, mrsio joj kosu, dohvatio se njenog jezika i usana... Bez srama se trljala o njega, puštajući male žalosne krike, koji su mu podsticali želju... Odmakao ju je, koliko da mu bude na dohvat ruke, da bi je odmerio i proždirao ju je pogledom... Uh, ta gadura! Kako mu je samo nedostajala. Sećanje na njeno telo progonilo ga je u dugim noćima punim bolnih erekcija koje ni njegove ruke ni članice engleskih pomoćnih vojnih trupa nisu mogle smiriti. U početku mu se činilo zabavno što tako čezne za tom nesnosnom odsutnom balavicom, ali se posle nekoliko meseci ta čežnja pretvorila u neku vrstu besa, u kome su uživale mlade Britanke i londonske kurve. U dodiru s njom, njegovo iskustvo se topilo... Spopadala ga je želja za silovanjem... a ne za milovanjem i predigrom, hteo je da je uzme u tom seoskom dvorištu, pod radoznalim pogledima zavidljivaca koji su se pravili da su zabavljeni proučavanjem mitraljeza, čije su uputstvo za rukovanje morali da nauče napamet da ne bi kasnije imali problema:


Da bi se napunio šaržer, treba postaviti mitraljez u položaj da zupčanik (f) uđe u ležište (g). Staviti četiri prsta leve ruke na dršku tako da prstenjak uđe u otvor na dršc (b), a kažiprst staviti na okidač (c). Spustiti poklopac na kome se nalazi mali prst i ubaciti naboj s municijom okrenut napred u otvor (e) desnom rukom. Pridržati okidač prstenjakom, i ubaciti sledeći naboj. Ponavljati operaciju dok se ne ubaci svih dvadeset osam naboja...


Neko od njih je ispustio naboj s municijom. Pocrveneo je, pokupio ga i udaljio se. Većina drugova je pošla za njim.
Na pragu seoske kuće Sifleta je, podbočivši se rukama, s odobravajućim osmehom posmatrala par. Nije bilo sumnje da su to dvoje bili prosto stvoreni jedno za drugo! Bio je potreban krupan momak, s manirima lovokradice, kao što je ovaj, da ukroti tu lepu i drsku devojku, koja je muškarce posmatrala s nedužnim, a ponekad i željnim izrazom. Bilo bi dobro da što pre ode u Švajcarsku, s gospođom D’Aržilom, jer će se momci pobiti oko nje.
„Hej, zaljubljeni, nije vam ovo mesto za maženje, ima ovde dosta skrovitih kutaka. Hej... Pa dobro, da li me uopšte čujete?“
„Izvinite, gospođo“, kazao je Fransoa Tavernije, otrgnuvši se iz zanosa.
„Nema razloga za izvinjavanje, da sam ja zgodan muškarac pred takvom devojkom, uradila bih isto... Samo što se ne bih zadržavala u dvorištu, već bih potrčala da se sklonim u sušionicu duvana, tamo gore, gde ima i svežeg sena od juče.“
„Hvala vam, gospođo, za tu korisnu informaciju. Lea, znate li gde je ta sušionica duvana?“
„Dođite.“
Sifleta ih je gledala kako se trčeći udaljavaju po šljunkovitom putu.
Onih pet metara od kuće do sušionice delovali su beskrajno. U žurbi su posrtali po kamenju i krivili noge, psujući i smejući se. On je držao Leu rukom oko struka, a u drugoj je nosio torbu i pušku. Zarđala reza je zatvarala vrata. Koristeći puščanu cev kao polugu, uspeo je da je izvali.
Zapahnuo ih je jak miris duvana i pokošenog sena, koji im je raspalio čula. Bacio je torbu i pušku, skinuo jaknu i gurnuo Leu u seno. Zajedno su pali boreći se da što bolje zgrabe jedno drugo, nestrpljivi da se spoje. To su učinili bez nežnosti, očajnički grubo, što im je izmamilo nekoliko uzvika. Zadovoljstvo ih je obuzelo kao moćni talas koji ih vuče ka pučini, pre nego što ih odbaci, razdešene i sluđene, natrag na njihov seoski ležaj.
„Svući se.“
Ne gubeći iz vida nijedan njen pokret, svukao je odeću. Nag i uzdignutog uda, prišao je vratima i zaglavio ih puščanom cevi. Nije želeo da ga ma šta ometa. Sada je hteo da na miru uživa u tom ponuđenom telu.
Popodne je već bilo odmaklo kad je, najzad, utolio glad za njom. Nisu izmenjali nijednu reč, osim uobičajenog ljubavnog tepanja, koje se često ponavlja. Neko je zakucao na vrata. Brzo je zgrabio pušku.
„Šta se dešava?“
„Komandante, to sam ja, Fino, kazali su mi da ste tu.“ Ostavio je pušku i počeo da se oblači.
„Šta hoćete?“
„Moramo da krenemo, komandante, ako ne želite da propustite avion.“
„Koliko je sati?“
„Četiri, komandante.“
„Za ime Boga! Zar niste mogli ranije da me pozovete?“
„Ali, komandante, niko nije znao gde ste.“ Lea se gola opružila i oslonila na laktove.
„Odlaziš?“
„Iskoristio sam zadatak u ovom kraju da te potražim. Na Montijaku niko nije znao ili nije hteo da mi kaže gde si. Srećom, setio sam se gospođe Lafukard i njenih sinova. Maksim je malo telefonirao... i našao sam te.“
„Ali sada ponovo ideš?“
„Idem, ali ću se vratiti.“
„Komandante!...“
„Dolazim.“
„Fransoa!...“
„Čuti, devojčiče... Nemoj da vičeš, ni da plačeš. Sve će biti dobro, a rat će se uskoro završiti.“
„Ali nismo imali vremena ni da pričamo.“
„Znam, srdašce, pričaćemo kasnije.“
Podigao ju je i privio na grudi, onako nagu i krhku.
„Poljubi me!“
„Komandante!“
Kad se odvojio od nje, osetila je slan ukus u ustima. Nije znala jesu li u pitanju njene ili njegove suze.
Kratko rastojanje do kuće prevalio je gurajući vozača do mesta gde ih je čekao crni mercedes, u koji je uleteo. Auto je krenuo. Osvrnuo se. Na pragu je stajala mlada žena, koja je ličila na Kamij D’Aržilu, držeći za ruku dečačića i mašući mu.
Pošto je prethodnog dana bio spušten padobranom, radi misije vezane za savezničko iskrcavanje, Fransoa Tavernije se pod okriljem noći ukrcao u britanski vojni avion, koji ga je vratio u London.
* * *

Kad je Lea, crvenih i naduvenih očiju, po mraku sišla iz sušionice duvana, Kamij joj je prišla, nežno je poljubila i samo kazala:
„Imala si sreće.“
Vratile su se u kuću držeći se za ruke.
Lea se najzad navikla na život u ilegali, bez udobnosti, mada se povremeno žalila na njihova divlja prebivališta i na promiskuitet. Kamij, koja se za razliku od nje nije žalila ni na šta, počela je ozbiljno da pati od posledica tog divljeg života. Naročito je strepela od napada na logor. Zdravlje joj se poboljšalo, ali je ipak ponekad bila tako slaba da nije mogla da hoda. Držala ju je vera u Boga i pomisao na muža i sina.
U noći između 5. i 6. juna stigla je poruka „B“, koju su Aristid i njegovi ljudi nestrpljivo očekivali. Bila je to jedna od trista poruka koje su poslate francuskim snagama pod britanskom komandom, odnosno njihovim oficirima, i glasila je: „Ruža za uvetom“, što je bila najava iskrcavanja u Normandiji i mobilizacije celokupnog francuskog pokreta otpora.
Od ranog jutra odvijale su se planirane operacije: sakriveno oružje izvlačilo se s tavana, iz sušionica duvana, vinskih podruma, pećina i brzo se delilo borcima; uništeni su podzemni kablovi koji su povezivali sedište generala Fon der Ševalerija, komandanta Prve armije, stacionirane u Bordou, s bazama u Merinjaku i kasarnama, a zatim i veze koje su povezivale Luftvafe s artiljerijom u Šutu. Pjer Satene i njegova grupa digli su u vazduh devet lokomotiva na stanici u Pesaku, što je izazvalo zakašnjenje od nekoliko dana u slanju tri hiljade nemačkih vojnika na front u Normandiji; takode su presekli linije između Lakanoa i Sen Luja. Žoržova grupa je postavila dinamit i digla u vazduh prugu između Puja i Lonzaka, železnički most između Montendra i Šartresaka i presekla nemačke telefonske kablove u Sužu, uništivši osam stubova kod Išua, od ukupno 150.000 volti, i tri stuba kod Boara, od 120.000 volti. Istovremeno su stručnjaci za železnicu Fernana Šmalca, podstaknuti konkurentskim akcijama Žoržove grupe, učinili pravo čudo i poslali Aristidu izveštaj o brojnim opracijama izvedenim za četrdeset osam časova: „Presekli transport nemačkih vojnika kod Ponsa, uništili železnički most kod Fleaka, presekli transport nemačkih trupa i izazvali sudar voza s vagonima-cisternama punim goriva, kod Bordoa. Ova poslednja sabotaža izazvala je veliki požar na toj pruzi i dovela do velikih gubitaka kod Nemaca, a poginuli su i jedan kapetan i poručnik. Kran od trideset tri tone, raznesen dinamitom, srušio se na parnu lokomotivu i blokirao prugu. Kran i lokomotiva su neupotrebljivi. Pruga je presečena kod Sulaka...“ Arkašonska grupa, kojom su zapovedali komandant Luze i kapetan Dišez, srušila je dva visokonaponska stuba i prekinula dovod struje na južnom železničkom segmentu, a telefonski i telegrafski kablovi u tom mestu takođe su presečeni, pa je ovo letovalište odsečeno od sveta; Dede Baskijac i Leon iz Landa stalno su napadali nemačke konvoje, koji su pokušavali da sporednim putevima stignu do normandijskih plaža.
Šestog juna uveče na farmi u Karneolu slušao se radio, bez obzira na jako krčanje, i začuo se glas koji je četiri godine nastojao da vrati osećanje časti Francuzima:


Počinje velika bitka!
Posle tolike borbe, muka, bola, dolazi konačni udar, kome smo se dugo nadali. To je bitka Francuske i bitka za Francusku!
... Za sve sinove Francuske, gde god da su i koji god da su, postoji jedan jednostavan i sveti zadatak, a to je da se sad bore svim sredstvima kojima raspolažu. Treba uništiti neprijatelja koji je pregazio i okaljao našu domovinu, omrznutog i nečasnog neprijatelja.
Taj će neprijatelj sve učiniti da izbegne sudbinu koja ga čeka. Navaliće na nas da bi ostao u našoj zemlji što duže. No, već neko vreme taj neprijatelj predstavlja zver, koja polako uzmiče...
... Za narod, koji se protiv do zuba naoružanog neprijatelja bori vezanih ruku i nogu, red u borbenim linijama podrazumeva nekoliko uslova...


Tri navedena uslova se nisu čula od krčanja, ali su uspeli da čuju završne reči generala De Gola:
Počela je bitka za Francusku. U našem narodu, državi, armiji postoji samo jedna volja i jedna nada. Iz teškog oblaka punog naše krvi i suza pojaviće se veličanstveno sunce naše pobede.
Kad je intonirana Marseljeza, svi su, sasvim prirodno, ustali. Neki su plakali ne zadržavajući suze. Nešto kasnije, posle savetâ koje je član vrhovne komande združenih savezničkih ekspedicionih snaga dao stanovništvu oblasti određene za iskrcavanje, Žak Dišen je u svojoj emisiji „Francuzi govore Francuzima“ preuzeo reč: Nije slučajno što nas večeras ne čujete dobro, ovo je 277. dan okupacije pa nije čudno što nas ne čujete. Prošlo je 1.444 dana otkako je počela francuska borba za oslobođenje. Toliko je trebalo da oslobađanje otpočne. No ove dve rečenice više nećete čuti, nikada više.
Svi su pljeskali na ono „nikada više“. Treba još samo malo strpljenja, pa više neće strahovati i neće morati da se kriju. Još nekoliko dana ili nedelja, i vratiće se domovima i baviće se vinovom lozom, raditi u fabrikama i uredima ili u svojim kućama. Kroz mesec ili dva, vratiće se zarobljenici, možda će stići za berbu... Na farmi Antoana Karneloa te noći su svi lepo sanjali.
Ništa nije nagoveštavalo nemački napad.
Vreme je bilo teško i sparno devetog juna po podne. Lea i Šarl su, smejući se, odšetali do šumice Kandal, i vraćali se gladni pošto su nabrali samo divlje jagode. Našli su samo malo sazrelih jagoda i podelili ih. Dečkić ju je obožavao. Ona se ponašala prema njemu kao da je u pitanju brat mladić i igrala se s njim detinjski ozbiljno. Rešili su da naprave izlet, ali su brzo pojeli užinu mame Fo. Zbog toga su se vraćali ranije, u nadi da će zateći neke ostatke ručka.
Već su mogli da osete miris uobičajene ovčetine s boranijom, koja je Lei, mada je volela to jelo, već bila dosadila. Odjednom su se ukopali u mestu pred zvukom mitraljeskog rafala.
„To se oni zabavljaju“, kazalo je dete s izrazom sveznalice.
„Ne verujem da je to. Ostani tu i ne mrdaj... Idem da vidim šta je.“
„Neću, hoću da idem s tobom.“
Čuo se još jedan rafal, a zatim još jedan.
„To dolazi s farme!... Obećaj da nećeš mrdnuti odatle, idem po tvoju mamu.“
* * *

Prevalila je celo rastojanje trčeći, a zatim se sakrila iza trešnjevog drveća koje je oivičavalo farmu Karneloovih... U žitnom polju na stotinak metara od nje videli su se sivozeleni šlemovi nemačkih vojnika. Pripadnike policije, koji su pratili Nemce, mogla je prepoznati po marinskoplavim uniformama i crnim šlemovima. Jedan od njih se uspravio, a zatim pao, s krikom, i u padu izlomio mlade stabljike... S farme se čulo puškaranje. Na spratu su bili Danijel Fo i njegovi drugovi, koji su uzvraćali vatru... Ljudi su padali... drugi su pristizali. Najednom od prozora u prizemlju pojavila se Kamij s puškom i pucala... Šarle!.... Šarle, gde si?... Nije u opasnosti, s Leom je... Partizani su trčali kroz trešnjik, a Lea je potrčala za njima. Prikriveni drvećem ciljali su na neprijatelja...
„Lea! Lea!“
„Do vraga, to je dete!“
Šarl je bio uplašen bukom i kricima, i trčao je između drveća. Lea je potrčala za njim... No strah je dao krila njegovim kratkim nožicama... Pucnjava se nastavljala, žestoko...
„Šarle!... Šarle!“
Nije je čuo, već je poskakivao kao zec... Stani... molim te, stani... istrčao je iza ugla... nestao je s vidika... Bože, zaštiti ga!...
„Mama! mama!“
Kamij je kriknula, neljudskim krikom... Bacila je pušku i potrčala. Sifleta je pokušala da je zadrži... Borila se, vikala... odjednom je nastala tišina... Dete je stajalo nasred dvorišta... Lea je zakrenula oko ugla kuće... neko ju je gurnuo na zemlju... Kamij se pojavila na pragu... trčala je, pruženih ruku, prema detetu koje je trčalo ka njoj... kako su lepi... Nikako da se sretnu... Sve je delovalo kao usporeni balet... Šarl se okrenuo oko sebe. Na beloj košulji se pojavio crveni cvet, ruke su mu zaparale vazduh... Platnena sandala mu je spala s noge, usta su mu se otvarala bez glasa... Kamij je ipak videla da je doziva... Ne boj se, tu sam... mama je tu... maleni moj... pazi, pašćeš... O dušo, povređen si?... Krvariš!... Nije to ništa... O! Više te ne vidim... teče mi nešto toplo po čelu... po usnama... prljavo je... Gde si?... Ah, tu si! Šta radiš na zemlji?... Da, znam, pao si. Nisi se povredio?... Mama će te izlečiti... kako si hrabar!... ne plačeš. Pazi, dići ću te.... Ala si težak... Nisam još ojačala, vidiš... Pozvaću Leu... Pomoći će mi...
Lea je videla svoje ime kako se oblikuje na usnama njene prijateljice okrvavljenog lica... Borila se da ustane i potrči ka njoj, da odgovori na taj nemi poziv u pomoć... Žan Lefevr se, svom snagom, navalio na nju.
„Pusti me, potrebna sam Kamij!“
„Ne možeš ništa da uradiš.“
Meci su pljuštali oko majke i deteta... Telo mlade žene ležalo je preko detetovog... Lea se otrgla od Žana. Stigla je do njih istovremeno kad i Sifleta, koja je vukla Kamij u kuću... Sifleta je pala... Lea je podigla Šarla i ponela ga u šumu... trčala je... nije smela da ga pogleda. Krv joj je tekla po prstima... Ona je i dalje trčala...
Trčala je sve do Dejmijea. Tu ih je primila žena čiji je sin poginuo 1940. godine. Ruke i noge su joj bile izgrebane, a odeća pocepana. Žena joj je blago izvukla dete iz naručja.
„Živ je.“
U Loreti je naređenje za povlačenje došlo oko šest sati. Pošto su minirali zgradu, grupa se rasula po šumi noseći ranjenike. Na praznoj farmi ostala su tela Siflete i Kamij, pred kojima su skinuli kape i prekrstili se pre odlaska. Ubrzo posle toga, neprijatelj je upao u kuću, a minirana krovna konstrukcija se srušila na njih.
Neprijatelj je pretrpeo ozbiljne gubitke: poginulo je četrdeset osam Nemaca i dvadeset osam policajaca. Partizani su se uputili ka Lamot Landeronu. Evakuisali su petnaestak ranjenika, ali nisu svi bili te sreće.
Robera Lijarkua našli su ranjenog u koleno uprkos hrabrosti Renea Foa, koji je ranjen u petu dok ga je sakrivao. Neki neprijateljski bolničar mu je omotao koleno slamom i stavio dve daščice da ga drže, a onda su ga bacili na neki kamion, na koji su bile nabacane stolice, bicikli i pokućstvo. Onako onesvešćenog odvezli su ga do podruma škole u La Reoli, u kojima je bilo sedište Gestapoa. Tu je zatekao druga, Pola Žerara, kako se kupa u svojoj krvi, a svi su mu udovi bili osakaćeni. I njega su našli u kući Foovih. Nemci su se okomili na njega. Umro je u toku noći, pošto ga je jedan od policajaca izbo bodežom. Njegovo telo su u vreći bacili u zajedničku grobnicu, na brzinu iskopanu kraj Garone.
Kad su u zoru došli po njega, Rober Lijarku je verovao da će ga streljati. Prvo su ga odveli u Gestapo u Langonu, a zatim u tvrđavu Ha, gde je ležao bez lekarske pomoći, a pomagala su mu dva člana pokreta otpora, ranjena kao i on: Laforesterje iz Puisegena i Marsel Žino iz Beržeraka... Nekoliko dana kasnije odvukli su ga u ambulantu, gde je doktor, kada je uvideo ozbiljnost rane, zahtevao da ga smeste u bolnicu. Pošto je pet do šest puta gadno krvario, najzad je komandant to odobrio. U bolnici u Bekeusu mu 14. jula amputirali nogu, pošto je trideset i tri dana bio bez lekarske nege. U avgustu su ga vratili u tvrđavu Ha.
On se, barem, izvukao. Trojica njegovih prijatelja, uhapšenih u La Reoli, bili su deportovani. Nisu se vratili. To su bili Bolzan, Labori i Zuane.
Šarl je izgubio mnogo krvi, ali je, i pored nežnog izgleda, bio jake građe. Bio je ranjen u rame i brzo se oporavio.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:58 pm


POGLAVLJE 9.


Moris Fijo je bio više začuđen nego nepoverljiv kada je video oca Delmasa na pragu. Pošto je bacio pogled na ulicu, naredio je telohraniteljima da ih ostave same.
„Ne rizikujem mnogo u društvu sveštenika, zar ne, oče?“, kazao je šaljivim tonom. „Što ste hteli da me vidite?“
„Nemačka je izgubila rat. Ljude kao što si ti streljaće. U međuvremenu, vi ste nam potrebni. Dobio sam ovlašćenje iz Londona da vam nešto predložim. Ako prihvatiš, mogao bi se izvući.“
Fijo je sumnjičavo gledao dominikanca.
„Ko kaže da to nije zamka u koju želite da me uvučete?“ Adrijen Delmas ga je prezrivo pogledao.
„Imaš moju reč. Moj cilj je da poštedim ljudske živote. Daj da malo izađemo. Ne želim da tvoji pomoćnici čuju šta ću ti reći.“
Moris Fijo je malo oklevao, a zatim je naglo odlučio.
„Dobro, kako želite, oče... moraću im reći da nas slede...“
„Na tvom mestu ne bih to uradio.“
„Postoji li tu mogućnost neke zarade?“
„Možda i postoji“, kazao je Adrijen Delmas, jedva skrivajući gađenje.
„Dobro, hajdemo onda. U svakom slučaju dovoljno sam odrastao da se sam branim“, kazao je Moris Fijo i izvukao zadivljujući parabelum.
Silazeći niza stepenice, sreli su s onom dvojicom mladića koji su pušili, sedeći na ogradi.
„Ako ne dođem kroz sat vremena, obavestite komesara Poansoa. Kažite mu da sam imao sastanak s važnom osobom iz pokreta otpora, koja nam je pobegla iz logora Merinjak, a on će znati o kome je reč.“
„Zar ne želiš da te pratimo?“
„Nije potrebno.“
Bilo je sparno vreme, tog popodneva 9. juna. U Ulici Port Dižo bilo je nešto življe, jer je to bilo doba kada ljudi izlaze iz ureda. Bledunjava deca su se brčkala u kanalima.
„Kuda idemo?“
„Idemo na kej, tamo je mirnije.“ Moris Fijo je malo oklevao.
„Pa, dao sam reč“, gorko je kazao sveštenik.
„Mora da je to što hoćete da mi kažete veoma važno kad ste rizikovali da vas prepoznaju i uhapse. Jeste li videli šarmantnu bratanicu? Kazali su mi da se pridružila borcima, kod La Reole. Čekajte... zaboravio sam gde je to bilo. A, da, kazali su mi da je u Loreti. To je to, zar ne? Nikada ne bih pomislio da se devojka iz dobre bordeleške porodice viđa s komunistima. Izgleda da je i gospođa D’Aržila postala komunista... Kazali su mi da je njeno dete pevalo Internacionalu. No to nisam poverovao. Sin londonskog heroja! Istina je da im i niste dali dobar primer.
Već onda, kad ste posećivali majčinog gazdu, imali ste neke boljševičke ideje. To je čudno, za katoličkog sveštenika. Srećom, nisu svi kao vi!“
„Ima ih mnogo više no što misliš.“
„Znamo ih. Sećate li se oca Žabruna, jezuite? Je li vam bio prijatelj?“
„Jeste.“
„Izgleda da je prošle godine umro u logoru, u Buhenvaldu.“
Znači jeste mrtav, Luj de Žabrun, s kojim je pre rata raspravljao o Ekhartovim Traktatima i o Ispovestima Jakoba Boema, ili svetog Avgustina. Još malo „ovozemaljske soli“ je nestalo.
„Što se tiče oca Djezaida i opata Lasera, očitao bih molitve da sam na njihovom mestu.“
„Možda bi i ti sam trebalo da očitaš molitvu“, pomislio je Adrijen Delmas, u crnohumornom raspoloženju.
Hodali su, ćuteći, Rišeljeovim kejom i šetalištem Alzas i Loren. Otac Delmas ga je poveo u Ulicu Port de Portanet.
Posle nekoliko koraka, Fijo se zaustavio, odjednom zabrinut. Ruka mu je pošla ka pištolju.
„Pusti to. Ovo je skromni francuski pištoljčić, ali vrlo dobro puca.“
„Ludi ste! Šta hoćete od mene?“
„Ulazi!“
Gurnuo ga je u mračnu kapiju nekada divne zgrade iz XVIII veka. Prljavo kameno stepenište vodilo je na sprat.
„Kuda idemo?“
„Na drugi sprat, vrata u dnu. Nemoj da spuštaš ruku u džep.“
Nikada mu stepenište nije bilo tako dugačko. Fijo se peo, zadihan, očekujući metak u leđa, mada nije verovao u to. Adrijen Delmas ga je napregnuto sledio, okupan znojem.
„Nije zaključano, uđi!“
S obzirom na svu onu prljavštinu napolju, prostorija je delovala neobično čisto. Tu je bio poljski krevet, sto, vojnička porcija i dve stolice, što je predstavljalo sav nameštaj.
„Sedi!“, kazao je dominikanac i uzeo mu oružje.
„Neću!“
Bled, ali čvrstog pogleda, Fijo ga je poslušao.
„Šta hoćete od mene?“
„Hoću da te ubijem.“
Gledao ga je glupim pogledom, otvorenih usta. Mlaz pljuvačke mu je curio niz bradu. Ruke su mu se grčile na stolici, a noge su mu otkazale. Počeo je da drhti.
„Nemate pravo.“
„Jesi li ti imao pravo da ubijaš, mučiš i prijavljuješ ljude, kao što si činio?“
„Slušao sam naređenja!“
„Pa i ja ih slušam.“
„Nije istina!... Hoćete da zaštitite porodicu...“
„Ćuti! Ako još veruješ, preporuči dušu Bogu.“
Moris Fijo je skliznuo sa stolice i pao na kolena.
„Ali ne možete me ubiti!... Ne vi!“
„Da, upravo ja. Ako je to greh, odgovaraću pred Bogom.“
„Preklinjem vas, znali ste me kad sam bio dete... Pomislite na moju majku... Šta ćete reći mojoj majci?“
Pa, to je tačno. Ima majku... Brzo, treba to okončati.
Čovek pred njim predstavljao je uplašenu hrpu koja je ispuštala neprijatan miris. „Jadni momak“, pomislio je pritiskajući okidač. Metak ga je pogodio u levu slepoočnicu i ubio ga na mestu.
Adrijen Delmas je posmatrao svoje delo ne pokazujući nikakva osećanja. Prevrnuo je telo i pretražio džepove. U novčaniku od krokodilske kože, sa zlatnim uglovima, našao je spisak partizana sa Žironde i, u skoro svim slučajevima, bilo je navedeno ime komandanta i broj ljudi. Partizani iz Lorete bili su zaokruženi crvenim, s brojem 9, a oni iz Liburna, Vilandroa i Podensaka bili su označeni crvenim tačkama. Ako su Nemci imali taj spisak, bili su ugroženi članovi pokreta otpora na jugu i zapadu. Aristid mora biti hitno obavešten o tome. Pre nego što je izašao, mahinalno se prekrstio nad telom.
Te večeri otac Delmas je stigao u engleski štab, koji se svakog dana od iskrcavanja selio na drugo mesto. Tu je saznao za napad u Loreti, i Kamijinu i Sifletinu pogibiju. Nije se znalo ništa o Lei i malom Šarlu, osim da je pogođen kad i njegova majka. Oboje su nestali za vreme nemačkog napada.
Te vesti, mada ih je Leon iz Landa obzirno saopštio, bile su novi šok za dominikanca; onesvestio se. Potrčali su mu u pomoć i pribrao se. Što nije ranije ubio onog demona? Zašto je dva dana oklevao da ga ubije? Zbog njega i njegovih glupih predrasuda poginule su dve žene, a možda i dete, dok su neki drugi ranjeni ili dospeli u zatvor. Ko zna da sutra, ili te iste noći, neće još neko doživeti istu sudbinu zato što je on oklevao da ubije tu bitangu?
Sav ojađen, podneo je izveštaj o smrti Morisa Fijoa. Posle njegovih odlučnih i suvih reči, nastala je mučna tišina.
„Otići ću do La Reole da pokušam da saznam šta je bilo s Leom i Šarlom. Imate li neku poruku?“
Svi su znali da je uzaludno pokušavati da ga zadrže. Dede Baskijac i jedan mladi partizan su ga otpratili do sela, gde mu je jedan stražar dao bicikl.
„Oče, odmorite se, otići ćete kasnije.“
„Ne, moram da idem. Zbogom, prijatelji.“
Zabrinuti Dede Baskijac posmatrao ga je kako nestaje u noći.
Dan je već bio svanuo kad je Adrijen Delmas ugledao krovove La Reole. Sišao je i nastavio da gura bicikl kroz ulice tog gradića. Na Trgu Žan-Žores ušao je u hotel Terminus. Malo dalje, izdignuta nad Garonom, nalazila se škola, u kojoj je bilo sedište Gestapoa. U tom hotelu je čovek koji je bio veza za odlaske u Švajcarsku, ostavljao poruke.
Teško se svalio za jedan od stolova. Konobarica mu je, iako nije ništa naručio, donela komad hleba i malo paštete.
„Hoćete li i malo vina?“
„Ako ima.“
Devojka se vratila s otvorenom bocom i čašom. Dok mu je sipala vino, upitao je:
„Jeste li videli Elenu?“
Brzo ga je odmerila, sumnjičavim pogledom, i odgovorila:
„Da, uskoro dolazi.“
To je značilo da je sve spremno za odlazak Kamij i njenog sina.
„Nije vam dobro... skroz ste pobledeli!“
„Ne, dobro mi je, samo sam malo umoran. Kad će doći?“
„Ne znamo, još uvek. Vrlo skoro, mislim.“
U to vreme sala je bila prazna. Kroz poluotvorena vrata kuhinje dopirao je zveket posuda.
„Moram da postavim doručak“, glasno je kazala. „Ne treba da se pokazujete u gradu; znate li šta je bilo juče?“, pitala je tiho.
„Da. Koliko ih je poginulo?“
„Pominju dve-tri žene i neko dete.“
„Ima li ranjenih?“
„Ima ih petnaestak.“
„Gde su ostali?“
Iz kuhinje se čuo glas.
„Žermen! Kasniš! Postavljaj stolove!“
„Da, gazda, dolazim... Oni su negde između Mongozija i Lamot Landerona.“
„Žermen!“
„Dolazim, dolazim. Naplaćujem mušteriji.“
„Izvolite. Zadržite kusur.“
„Hvala, gospodine.“
Adrijen Delmas je izašao i ponovo uzeo bicikl. Kod mosta je sreo nemačku patrolu. Uzjahao je bicikl i krenuo putem za Marmand. Osećao je u nogama težinu onih pedeset kilometara koje je prevalio te noći. Nije mogao dugo da vozi. Vrludajući drumom, došao je do skretanja za Mongozi. Crvena magla mu se navukla pred oči i izobličenog lica stigao je do crkve. Sve se vrtelo oko njega: osećao je kidanje u grudima. Kad se srušio, video je lice, izobličeno od straha, čoveka koga je ubio.
Osvestio se u krevetu lokalnog sveštenika.
„Ala ste me prepali, gospodine.“
„Jesam li dugo ovde?“
„Tu ste već tri dana.“
„Moram da idem.“
„I ne pomišljajte! Doktor je rekao da je vaše stanje ozbiljno. Gospodine!...
Vraćajte se u krevet!... Uh, pa vidite i sami da niste u stanju da ustanete.“
„Ipak ću morati da ustanem.“
„Ne znam što vam se toliko žuri, a i ne želim da znam. No ovde ste bezbedni, a doktor i učitelj, koji su mi pomogli da vas donesem, poverljivi su ljudi.“
Adrijen Delmas je pogledao dobrog čoveka u zelenkastoj mantiji, na kojoj je nedostajalo nekoliko dugmeta. To je bio pravi seoski sveštenik. Šta bi uradio kad bi sve znao?
* * *

„Vidim da vam je bolje. Nemojte govoriti! Prvo ću vas poslušati.“
„Kada se osvestio, oče?“
„Pre petnaestak minuta.“
Lekar ga je pažljivo pregledao. Bio je veoma star, mora da je već odavno u penziji. Dugim prstima pažljivo je ispitivao mršavo telo Adrijena Delmasa. Kad je završio, pažljivo je sklopio stetoskop i obrisao naočari, a sve to je dugo potrajalo.
„Pa, doktore, nemojte nas držati u neizvesnosti.“
„Nije sjajno. Koliko vam je godina?“
„Pedeset i pet.“
„Dragi prijatelju, srce vam je kao u čoveka mojih godina, istrošeno. Treba stvarno da se odmarate. Prepisaću vam neke lekove, u nadi da ih ima u apoteci. Ja bih vam sam dao neke, ali sam sve podelio posle onoga što se pre neki dan dogodilo, što je iscrpio moje zalihe.“
„Govorite li o napadu na partizane...?“
„Da. Mnogi su bili gadno povređeni.“
„Je li bilo i nekih žena među njima?“
„Ranjenih? Nije. Dve su, nažalost, poginule.“
„A neko dete?“
„Nisam video dete, ni mrtvo ni živo.“
Adrijen Delmas je sklopio oči i prineo grudima ruke.
„Nemojte pričati, to vas previše umara.“
„Doktore, samo još jednu reč. Jeste li čuli da se po kraju priča o devojci i dečaku, koji su se negde sakrili?“
„Nisam, osim ako nije reč o mladom partizanu koji je bio ranjen u glavu, i koji je stalno ponavljao: „Lea, ne idi, Lea, ne idi.“
„E pa nju i ja tražim. To je lepa dvadesetogodišnja devojka...“
„Nisam video nijednu lepu devojku. Što je tražite? Je li vam ona rođaka?“
„Da, to mi je bratanica.“
„Da bih vam učinio uslugu, pokušaću nešto da saznam. Ako se nešto zna, kazaće mi. No imam jedan uslov: morate mirovati.“
„Obećavam.“
„Dobro, ako saznam nešto, javiću gospodinu svešteniku.“
„Hvala, doktore“, promrmljao je dominikanac pre nego što se onesvestio.
„Jadan čovek, mislim da neće još dugo. Molite se za njega, oče, mora da je mnogo patio da dospe u takvo stanje.“
„Imate li ideju gde biste mogli da tražite tu devojku i dete?“
„Nemam. Ali ću otići do Žagenoa, tamo su ranjenici. Vratiću se uveče. Do viđenja, gospodine svešteniče.“
„Do viđenja, doktore.“
„Dobro motrite na svog gosta.“
Lekar se vratio tek sutradan. Lice mu je bilo zabrinuto.
„Niko ništa ne zna. Poslednji put su ih videli žive u času napada na farmu. Dete je verovatno ubijeno ili ranjeno. Neki kažu da su ih Nemci mogli baciti u ruševine zapaljene zgrade. Sada je to mesto opkoljeno, pa niko ne može da priđe.“ Adrijen Delmas je slušao, nesposoban da kaže makar i jednu reč.
„Što bi to učinili? To su vojnici, a ne zveri.“
„Moj jadni župniče, gori su od zveri! Oni su one besramne zveri o kojima govori Sveto pismo.“
„Šta se zbiva, doktore? Izgledate zabrinuto.“
„Dešava se to, gospodine župniče, da su masakrirali stanovnike jednog sela u Limuzenu.“
„Nije moguće!“
No suze, koje su starcu tekle niz lice, govorile su da je to tačno.
Sveštenik se prekrstio i spustio ruku starcu na rame. „Neka im Bog oprosti.“
Lekar se uspravio, sav besan.
„Da im oprosti, kažete!... Ako vaš prokleti dobri Bog postoji, on to ne može oprostiti. Video sam dosta bede i strahota u svom dugom životu. Video sam momke koji umiru, otkinute noge u blatu, osakaćene, razbijene vilice, sve to u Prvom svetskom ratu... Video sam najbolje drugove pretvorene u kašu na poljima Verdena! Znam šta je rat i smrt; to me izluđuje, ali prihvatam to kao ljudsku neminovnost. Ali masakrirati žene... decu... naročito decu, to ne mogu da prihvatim.“
„Smirite se, doktore.“
„Da se smirim, gospodine župniče! Znate li šta su uradili u Oraduru na Glani? Kažite, znate li?... To je bilo u subotu 10. juna... Ljudi su žurili da ne zakasne na podelu cigareta. Đake su okupili, kao radi lekarskog pregleda. Prethodnog dana su stigle izbeglice, njih oko dve stotine... To je bilo posle ručka; popakovali su ih u kamione, uperivši oružje ka kućama... neki major Oto Driknam je doveo gradonačelnika i seoske glasnike... u pratnji dva esesovca obišli su selo, udarajući u doboš...’Daje se na znanje narodu’, znate već?... Svi telali u Francuskoj viču: ’Daje se na znanje!’... Tako su obznanili poruku: ’Daje se na znanje narodu da muškarci, žene i deca treba da se okupe odmah, s dokumentima, na sajamskom trgu, radi provere identiteta...’ One koji su bolesni i nemoćni vojnici SS-a su izvukli iz kreveta, i odgurali ih na trg, baš kao i seljake, pokupljene s polja, porodice iz okolnih zaselaka, pecaroše, decu koja nisu mogla brzo da hodaju... Uskoro se okupilo celo stanovništvo. Neka pucnjava na drugom kraju sela uznemirila je zbunjenu masu... Svuda su postavili mitraljeze. Žene i deca su jecali. Razdvojili su žene od muškaraca. Stezale su decu na grudi i grčevito držale drške kolica... Esesovci su ih okružili i odveli zajedno sa školskom decom u crkvu. Sveštenik kaže da nikad nije video toliko sveta... Muškarce su poređali u tri vrste... U tišini se čulo zvonce tramvaja iz Limoža, koji je prelazio most... Čuo se pucanj... Neki vojnik je na odličnom francuskom urlao da su teroristi sakrili u selu velike zalihe oružja i da, ako ne žele da trpe strahote, moraju da pokažu gde je oružje sakriveno... Neki stari seljak je kazao da ima lovačku pušku... ’To nas ne zanima’, odgovorio je vojnik... Razdvojili su ljude u četiri grupe od po četrdeset do pedeset osoba, i poslali dve grupe na gornji, a dve na donji kraj sela... Smestili su ih u ambare. Nemci koji su držali mitraljeze ćaskali su i smejali se, a onda su, odjednom, uz viku pripucali... Tela su padala jedna preko drugih, meci su se odbijali od zidova, ranjenici su urlali... Paljba je prestala... Pištoljem su dokrajčili sve koji su mrdali. Vojnici su doneli slamu, seno, vezali snopove, doterali neka kolica i lestvice. Zatim su palili snoplje slame, koje su bacali na umiruće... koji su se trzali u ropcu, i zatim zatvorili vrata. To se ponovilo u sedam ambara... U crkvi je četiri do pet stotina žena i dece s užasom gledalo kako vojnici vuku težak sanduk i vade konopce... zapalili su crkvu i izašli... čula se eksplozija... raširio se oblak crnog dima po crkvenoj lađi. Urlajući od straha, upola ugušeni, žene i deca su trčali na sve strane. Na otvorenim vratima su ih čekali mitraljezi... Eksplodirale su granate... kosa im je gorela... nije bilo mirisa prašine i tamjana... Umesto toga osetio se miris krvi, izmeta, spaljenog mesa. Mladići od dvadesetak godina bacali su među njih snoplje i slamu... Bacač plamena je bljuvao vatru... Žena pred kojom su ubili dete vukla se... Dva deteta u ispovedaonici su se ugušila... Majke i deca su živi sagoreli... Čujete li te krike?... Kažite, da li ih čujete?... Vidite li zidove svetilišta, umrljane krvlju žrtava?... Tragove jadnih prstića koji su grebali zidove? Izbezumljena lica? Povređene udove? Bebu koja urla u kolicima pre nego što se pretvorila u baklju?... Kažite, VIDITE LI IH?...“
Tako ih je dobro video da je pao na kolena, u molitvi, dok je stari doktor užasnuto zatvorio oči. Bez reći se okrenuo vratima i nestao u tami, pogrbljen pod svim bolom ovog sveta.
Adrijen Delmas se podigao, s ukusom mučnine u ustima. S naporom je spustio starog sveštenika na krevet s kog je ustao. Obukao se i proverio svoj pištolj. Pre nego što je izašao, pogledao je opruženog sveštenika i nije rekao ni reči.
Dugo je hodao kroz vinograde i polja, ne trudeći se da se sakrije. Ljudi koje je sretao pozdravljali su ga, kao što je običaj u kraju. Nije im odgovarao. Okretali su se, začuđeni i pomalo zabrinuti. Danas ne znaš koga ćeš sresti u polju... Na nekoj farmi je zatražio čašu vode i uljudno zahvalio. Farmer i njegova žena su ga zabrinuto gledali kako odlazi, a žena se brzo prekrstila, i rekla: „Kao da je video đavola.“
Dok se žena vratila u kuću, mršavi crni obris je nestao s vidika.
* * *

U smiraj dana zaustavio se u nekoj šumici, naslonio se na drvo i mahinalno pomilovao koru, kao što je radio dok je bio dete u Landu. No borovi su mu na prstima ostavili gorku, lepljivu smolu jakog mirisa. Zadrhtao je od sećenja. Oterao je nežne uspomene i nastojao da isprazni duh od bilo kakvih misli. Neće više da misli ni o čemu. Lica podignutog ka praznom nebu, izvukao je oružje.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:58 pm


POGLAVLJE 10.


Nestanak Adrijena Delmasa predstavljao je izvor dodatne zabrinutosti za Aristida. Posle skupa na kom je najavio nameru da likvidira Morisa Fijoa, niko ga nije video. Strahovali su da mu je policija postavila klopku ili da ga je uhvatio Gestapo. Uhode nisu uspele ništa da saznaju. I pored saveta koje su im dali drugovi, Aristid i Dede Baskijac nisu odlučiti da izmene datume sastanaka i redosled planiranih akcija, jer su bili ubeđeni da otac Delmas ni na mukama ne bi progovorio. Lanselot ih je prekorevao zbog tolikog poverenja.
Posle sporazuma sklopljenog između Dozea i Gran-Klemana, koji je pokret otpora na jugozapadu već skupo stajao, najveći deo vođa mreže otpora živeo je u stalnom strahu od izdaje. Neki od njih su svuda videli izdajnike. To je, svakako, bio Renoden, koga je poslao Pokret nacionalnog oslobođenja i koji se prečesto sretao s Gran-Klemanom i njegovim ljudima: govorilo se da rukovodi mrežom od oko tri hiljade ljudi.
Jednoga dana se Dede Baskijac, koji je s Lanselotom pošao na neki sastanak, sreo licem u lice s Andreom Noelom, koga je pokret otpora već bio osudio, kao i s Renodenom. Noel se široko osmehnuo:
„Dobar dan, inspektore! Reklo bi se da od odlaska iz policije imate važnog posla.“
„Želiš li odmah jedan uzorak?“, pitao je Dede Baskijac, gurajući ruku u džep.
„Hej, polako! Ne ludujte. Od iskrcavanja se sve promenilo. Imam važne vesti za vas. Dođite sutra u jedanaest sati na Trg pobede da razmotrimo jednu zajedničku akciju.“
Dede Baskijac je na taj sastanak narednog dana došao s Markom iz Tuluze i četvoricom naoružanih ljudi. Niko se od njih nije predstavio ostalima. U jednom trenutku im se učinilo da su videli Renodena, na uglu Ulice Eli Žintrak. Pošto je prošlo neko vreme, odlučili su da odu. U tom trenutku je iza poluspuštene gvozdene roletne na jednoj radnji s novitetima iskočilo šest esesovaca, koji su zgrabili partizane u hodu a da ovi nisu stigli da izvuku oružje. Dede Baskijac i Mark su uspeli da pobegnu, dok su Nemci vukli njihove drugove u onu prodavnicu. Trojica su pojurila za beguncima. Protrčali su i nisu videli Dedea, koji se zaklonio u jednoj kapiji. Kad su zamakli za ugao, pojurio je ka prodavnici, pucajući. Partizani su se bacili na svoje čuvare i razoružali ih. Dede nije mogao da ih zarobi, pa je rekao svojima da se povuku. Ono nekoliko prolaznika, koji nisu bili pobegli ili se povukli u okolne zgrade kad je pucnjava počela, posmatralo je ceo događaj ne reagujući.
Kad su se vratili u Aristidov glavni štab, Dede Baskijac i Mark su mu podneli izveštaj. Na tu vest Aristid je konačno zaključio da je Renoden izdajnik. To ubeđenje je potvrđeno, ako je to uopšte i bilo potrebno, novim hapšenjem: Pjer Rolan, koji je bio zadužen za sabotažu električne mreže i koji je trebalo da omogući postavljanje eksploziva koji će uništiti luku i deo grada Bordoa, morao je da se ograniči na sitnije sabotaže. Savetovao je Aristidu da od pukovnika Bukmastera traži da bombarduje sektor na kome su bili glavni kablovi. Dan posle slanja poruke, petnaestak aviona Petnaeste eskadrile američkih vazdušnih snaga upropastilo je sve njihove napore da organizuju požar. Dva dana posle bombardovanja, Pjer Rolan je uhapšen i odveden u Buskat, u Ulicu Medok broj 197. Mučili su ga i umro je a da nije progovorio.
Pred tom pretnjom koja se nadnosila nad sve njih, Aristid je, obuzet strahom i bolom, formirao grupu od četiri odlučna borca. Tri dana su pratili Renodena. Na dan 29. juna sve je bilo spremno: ubiće ga na uglu ulica Eron i Munejra. Sledio ih je policajac koji je mislio da je u pitanju razbojnički napad, pa je pucao i ranio dvojicu: Mušea i Langlada. Muše je sa zemlje pucao na policajca i ubio ga, dok su Žil i Fabas uspeli da pobegnu pre dolaska Gestapoa i francuske policije. Mušea su streljali, a Langlad je umro posle teškog mučenja.
Nešto kasnije, 11. avgusta, došao je red na Andrea Noela da upadne u zamku koju mu je postavila Trojka. Partizani zaduženi za likvidaciju nisu se zadovoljili time da ga samo ubiju, već su ga prethodno prebili, nastojeći da osvete poginule i deportovane drugove. Kad su, najzad, odlučili da ga ubiju, bio je sasvim neprepoznatljiv. Tela su se rešili tako što su ga bacili u Garonu.
Gran-Klemana je bilo nemoguće pronaći.
U Dejmijeu se Lea teško oporavljala od šoka zbog Kamijine smrti. Svake noći se budila u suzama, dozivajući prijateljicu. Gospođa Larivijer, žena koja je primila nju i Šarla, vraćala ju je u postelju šapućući joj nežne reči. Ona bi nakratko ponovo zaspala, a onda bi upala u košmare koji su je proganjali od ubistva onog pljačkaša u Orleanu, s nizom krvavih prizora, u kojima su se pojavljivali Kamij, Šarl i Sifleta.
Od gospođe Larivijer je saznala da su se partizani rasuli i da su neki formirali nove grupe, oko Blazimona i Morijaka. Dobra žena nije mogla, ili nije htela, da joj kaže da su Kamij i Sifleta privremeno sahranjene u La Reoli. Prihvatila je da odnese pismo za Rut, u kome ju je Lea zamolila da donosiocu da nešto novca i njene odeće. Mladić koji je odneo pismo vratio se pokunjen, u pratnji Rut, koja ga je toliko ispitivala da joj je na kraju rekao odakle je doneo pismo. Gospođa Larivijer je bila vrlo besna i kazala je da će ih Nemci svakako pohapsiti i da u što kraćem roku treba da beže. Rut je, po visokoj ceni, kupila stari bicikl za Leu, a Šarla je stavila na svoj, i kazala: „Bila bih srećna da sam mogla da dođem vozom do vas, ali je pruga još uvek presečena, zbog bombardovanja.“
Lea je brzo zahvalila svojoj domaćici, kojoj je vidno laknulo kad su otišli.
Stigli su do Montijaka u ponedeljak kasno uveče, a Lea je bila tako slaba da je jedva vozila malim krivudavim stazama preko bregova. Rut se postarala da uđu u kuću a da ih Fajarovi ne vide. Leu je naredna dva dana jaka groznica prikovala za krevet. Što se tiče Šarla, kome je dadilja zabranila da izlazi, lutao je po kući, tužan i turoban, i tražio majku.
Kad je Lea bila u stanju da priča, ispričala je, bezbojnim glasom, ne prolivši nijednu suzu, kako je stradala Kamij, i opisala borbu kojoj je prisustvovala.
„Šta se desilo s tvojim stricem i braćom Lefevr?“
„Ne znam. Stric Adrijen se nije pojavio posle posete Fransoe Tavernijea. Mislila sam da ste vi ovde nešto saznali.“
„Nismo. Tvoja tetka Bernadet je dobila dopisnicu od Lisjena, i to je sve. Znamo da je tvoj stric Lik vrlo zabrinut za Pjeroa, koji je u Parizu. Posle tvog odlaska je stiglo Lorino pismo. Ja sam dozvolila sebi da ga otvorim.“
„Šta je napisala?“
„Ništa važno: da je snabdevanje u Parizu nikakvo, da nema metroa ni struje, da okolinu svakodnevno bombarduju i da Nemci postaju sve nervozniji. Tetke su dobro.“
„Je li to sve?“
„Da, osim što očekuje da dođeš u Pariz.“
„Nije pisala o Fransoaz?“
„Nije, ali sam od tvoje sestre dobila pismo. Već tri meseca nema vesti od Ota, koji se bori u Rusiji.“
„Neće se vratiti.“
„Što si to kazala?“
„Sve će nas pobiti, kao Kamij“, odgovorila je i okrenula se ka zidu, navlačeći čaršav preko lica.
Rut je tužno gledala tu dragu priliku. Šta sad da uradi? Osećala je da je stara i nemoćna. Bila je i sama potresena Kamijinom smrću i nije znala šta da uradi da Lea bude bezbedna. Nije mogla ostati tu. U svakom trenutku je Fajar to mogao doznati i prijaviti je. Nije mogla da se seti dovoljno bezbednog mesta u tom kraju gde bi je mogla sakriti; većina prijateljskih kuća bila je nadgledana.
Kad je videla da Lea ne mrda ispod pokrivača, odlučila je da ode iz dečje sobe, gde je devojka htela da se smesti.
* * *

Petnaestog jula uveče, dok su svi kapci i kapija bili zatvoreni, bez obzira na toplotu, Rut i Lea, sad smeštena u radnoj sobi Pjera Delmasa, slušale su Radio London i Žana Oberlea, koji je govorio o tome kako je policija likvidirala Žorža Mandela.
„Pored Filipa Anrioa, to je drugi poslanik iz Žironde koji je ubijen za nekoliko dana“, kazala je Rut, koja je Šarlu pravila košuljicu od neke stare haljine.
Kad su čule neko grebanje po prozorskim kapcima, ukočile su se u mestu.
„Jesi li čula?“
„Jesam. Ugasi radio!“
Lea ju je poslušala, načuljenih ušiju, dok joj je srce lupalo. Grebuckanje se ponovo začulo.
„Sakrij se, otvoriću prozor.“
„Ko je to?“, tiho je pitala.
„Žan Lefevr“, kazao je prigušeni glas.
„Brzo, otvaraj!“
Crvenkasto sunce bilo je tek zašlo za verdeleška brda i za nekoliko sekundi u zlatno-ružičasto obojilo polja, divna u letnja predvečerja. U tom času svetlo je još uvek obasjavalo mladiće, pokrivene prašinom i krvlju, stvarajući oreol oko njih. Lea je zaboravila na umor i iskočila kroz prozor, kroz koji nisu bili u stanju da sami uđu. Uz Rutinu pomoć, uvukla ih je unutra. Raul je, onesvešćen, pao na pod.
„Izgubio je mnogo krvi... Treba pozvati lekara“, kazao je Žan pre nego što se i sam srušio bez svesti.
Stamena Rut je briznula u plač.
„Nije trenutak za plakanje. Idi po nekog lekara.“ Rut je, širokim zamasima, brisala oči.
„Hoće li hteti da dođe? Previše se boje Gestapoa.“
„Ne moraš reći kako su ranjeni, već kaži... ne znam, recimo da se neko povredio srpom ili sekirom.“
„A kad ih bude video?“
„Pa to je lekar. Sigurno je jedino da će umreti ako ne uradimo ništa.“
„U pravu si. Telefoniraćemo...“
„Radi li telefon?“
„Radi.“
„Pa šta onda ćekaš? Idem da nađem ubruse.“
U zamračenom salonu sudarila se s tetkom Bernadet Bušardo.
„Šta se dešava? Čula sam neku buku.“
„Pošto si tu, i ti ćeš nam pomoći. To su Žan i Raul, ranjeni su.“
„O, Bože, jadničići!“
„Idi potraži ubruse i kutiju prve pomoći. Pazi da ne probudiš Šarla.“ U radnoj sobi Žan je došao sebi.
„... tako je, doktore, imanje Montijak, uz padinu pa levo... Dođite brzo... Doći će.
To je novi lekar iz Langona.“
„Hvala, Rut. Kako mi je brat?“
Dve žene nisu ništa odgovorile. Rut mu je gurnula jastuče pod glavu.
Bernadet je ušla noseći neke čaršave i kutiju za prvu pomoć. Pozlilo joj je kad je videla krvave mladiće i jecajući briznula u plač, baš kao i Rut pre nje.
„O, ne!“, viknula je Lea i istrgla joj čaršave iz ruku.
„Idi donesi ključalu vodu.“
Kad je doktor Žuvenel došao, zatekao je umivene ranjenike. On je i sam bio vrlo mlad, skoro student. Pobledeo je kad ih je video.
„Što ste mi rekli da je reč o nesreći?“
„Nismo bili sigurni hoćete li doći ako kažemo istinu“, kazala je Lea.
„Gospođice, pa ja sam lekar i moram svima da pomognem, bili to Nemci ili članovi pokreta otpora.“
„Pa, ovde je reč o članovima pokreta otpora“, kazala je Lea blagim glasom. Ne oklevajući, pregledao je Raula, koji je i dalje bio u nesvesti.
„Dajte mi makaze.“
Presekao je tkaninu pantalona, skorelu od krvi. Tri žene se nisu uzdržale da ne kriknu. Ceo donji deo stomaka bio je samo jedna rana.
„Nesrećnik... ne mogu tu ništa da uradim, treba ga preneti u bolnicu. Izgubio je previše krvi.“
„Doktore, to je nemoguće“, kazao je Žan, koji se dovukao do brata. „Ako ga zgrabi Gestapo, mučiće ga.“
„Usprotiviću se tome.“
„Onda će i vas uhapsiti.“
Doktor Žuvenel je slegnuo ramenima.
„Žane...“
„Tu sam, Raule, ne boj se, na sigurnom smo i odvešćemo te u bolnicu.“
„Čuo sam vas... nije vredno truda... umreću pre toga...“
„Ćuti... pričaš koješta... ozdravićeš...“
„Lea, jesi li to ti?...“
„Ja sam, Raule.“
„Baš sam srećan.“
„Nemojte govoriti“, kazao je lekar, stavljajući mu zavoj.
„Doktore, to više nije važno, znate to dobro... Lea? Jesi li tu?“
„Jesam.“
„Daj mi ruku... Dobro je, doktore, pozabavite se mojim bratom...“
„Završio sam, pozvaću ambulantna kola.“
„Sačekajte malo, doktore, i pozabavite se mojim bratom.“
„Uradite kako vam je rekao“, kazala je Rut.
Žan je dobio metak u rame i u bedro, a ruka mu je bila ozbiljno povređena.
„I vas treba da vodim u bolnicu, nemam pribor za vađenje metaka.“
„Utoliko gore. Samo mi stavite zavoje.“
„Izlažete se opasnosti da dobijete gangrenu.“ Lea je tiho zvala:
„Raule!... Raule!“
„Ne plači, Lea... Srećan sam... umreću kraj tebe...“
„Čuti!“
„Žane, jesi li tu?“
„Jesam.“
„Onda je sve u redu... Lea, volim te... i Žana takođe... bolje je ovako... posle rata ćete se venčati...“
„Posle rata će se ona udati za tebe, stari moj... Uvek je tebe više volela, zar ne, Lea?“
„Da“, prošaptalaje potresena izobličenim licem i sjajnim očima, stisnutim nozdrvama i mrtvačkim bledilom koje je obuzimalo mladića, njenog ljubavnika jedne lude noći. „Lea...“
O, kako mu je odjednom teška glava! Setila se Sidonijine smrti... Kako je bio lep, i pored brade od nekoliko dana koja mu je zaklanjala crte lica. Osmehnuo se.
Spustila je usne na njegove, još uvek tople.
Kad se uspravila, vrtelo joj se u glavi. Oslonila se na lekarevu ruku.
„Lezite malo!“
Opružila se i posmatrala Žana kako plače i steže mrtvog brata na grudi. Tetka Rut je takođe plakala. Lea je osećala da joj bol pobeđuje suze.
Lekar je, zajedno s Leom i Rut, pomogao da se iskopa plitka raka pored podrumskog zida, iza leje s cvećem. Telo, umotano u čaršav, spustili su u raku i pokrili ga zemljom. Na zvoniku crkve u Verdeleu izbilo je tri.
Žan nije reagovao kad je dobio injekciju protiv tetanusa. Lekar mu je dao neko sredstvo za smirenje, koje ga je ubrzo bacilo u košmaran san.
Lea je otpratila doktora Žuvenela do mesta gde je ostavio bicikl. Nije više imalo smisla kriti se, Fajarovi su svakako primetili njen dolazak.
„Morate brzo otići odavde“, kazao joj je.
„A kuda da odem?“
„Imate li porodicu još negde?“
„Imam, u Parizu.“
„Trenutno nije zgodno da odete tamo, nema mnogo vozova, ali bih ja, ipak, na vašem mestu to pokušao.“
„Ne mogu da ih ostavim same.“
„Postaraću se za to. Ako mogu da vam pomognem, uradiću to. Mogu vas kolima prebaciti do Bordoa.“
„Hvala, doktore. Poći ću. Je li Žanovo stanje ozbiljno?“
„Nije previše. No ti meci ne treba da mu predugo ostanu u telu. Do viđenja, gospođice.“
„Do viđenja, doktore.“
* * *

Žan Lefevr je u radnoj sobi Pjera Delmasa spavao sve do doručka. Sa zadovoljstvom je popio šolju loše kafe, koju mu je donela Rut, i pojeo veliki komad kolača s trešnjama.
„O, probudio si se“, kazala je Lea ušavši u sobu. „Boli li te mnogo?“
„Ne boli me. Mogu sad da odem.“
„A kuda ćeš?“
„Ne znam ni sam. Pokušaću da pronađem ostale drugove, ako nisu svi izginuli i pohvatani.“
„Šta se zapravo desilo?“
„Imaš li cigeretu?“
Lea je iz džepa cvetne kućne haljine od veštačke svile izvukla staro paklo duvana i papir za uvijanje cigareta žob, i pružila mu.
„To je sve što imam.“
Prsti su mu drhtali tako jako da nije mogao da zavije duvan u tanki listić hartije.
„Daj meni.“
Stručno je oblikovala cigaretu, liznula lepljivi kraj papira i pružila mu da zapali. Nekoliko trenutaka je u tišini pušio.
„Sve je počelo prošlog ponedeljka, 10. jula. Ja i Raul smo bili s partizanima Velikog Pjera. Preko BBC-ja smo dobili poruku. Još čujem glas spikera: Tapfor nas plaši... ponavljam: Tapfor nas plaši... Moris Blanše se okrenuo Maksimu Lafukardu i kazao mu: ’Možeš li da okupiš grupu, to će biti večeras?’
Pitao sam Maksima šta to sve znači, a on mi je odgovorio:
’Padobranom će isporučiti municiju blizu farme Brij u Sen Ležer de Vinjou.’ To je dobra vest, jer od onog izgreda u Sen Marten de Piju nemamo dovoljno municije. Oko deset sati uveče bilo nas je desetak oko tog mesta, petorica su osmatrala teren, dvojica su bila u kamufliranom kamionu u šumi, a ostali su nestrpljivo čekali dolazak aviona. Najzad smo, posle pola sata čekanja, začuli zvuk motora leteće tvrđave i uključili baterijske lampe. Na taj signal ja sam se, s još trojicom, uputio ka prvom kontejneru koji su bacili, i koji je bio pun mitraljeza i zavoja; u drugom je bilo duvana, materijala za sabotaže i granata. Kad smo hteli da otvorimo treći, začuli smo zvuk pištaljke.
’Oni su!’, vikao je stražar.
’Požurite!’, vikao je Maksim.
Uspeli smo da ubacimo sadržaj četvrtog kontejnera u kamion. Maksim nam je naredio da krenemo upravo kad su Nemci pripucali. Pridružili smo se partizanima iz Dirasa, a narednog dana smo saznali šta je bilo s četvoricom naših drugova.“
Žan je nervozno pokušavao da povuče dim iz ugašene cigarete. Lea mu je pripalila drugu. Bezličnim glasom je nastavio:
„Maksim je ostao tamo, s Rožeom Manijeom, Žanom Klaveom i Elijem Žizanksom, da nam osigura odstupnicu. Postavili su mitraljez između dva kontejnera i zahvaljujući municiji koju su nam bacili padobranom, pucali su na sve strane. Nemci su pucali, ali se nisu pokazivali. Četvorica iz policije su se prikrala našim drugovima, uprkos mitraljeskoj paljbi. Sva četvorica su bila ranjena, ali su ipak pokušali da pobegnu, no bilo je prekasno. Zaplenili su im municiju... Nemci su ih pohvatali, i smejući se gledali kako ih policija muči. Čupali su im nokte, gulili kožu, skalpirali ih... i naterali ih da poslednjom snagom sebi iskopaju grobove...“
Lea je suvih očiju gledala Žana koji je jecao.
„Šta se zatim desilo?“
„Zapalili su farmu u Briju i pevajući otišli za Morijak. S onom dvojicom partizana iz Dirasa postavili smo se na pedesetak metara od njih, na putu za Blazimon. Pucali smo iz mitraljeza i bacali granate na njih. Nemci i ljudi iz policije su se bacili potrbuške u zaklon. Tu su Raula ranili u rame, a mene u nogu. Dvojica drugova su poginula kraj nas: Žan Kolioski i Gaj Lozanos. Mi smo uzvraćali vatru i pogodili nekoliko njihovih. Kad smo stigli do groblja u Morijaku, ponovo smo bili ranjeni. Opat Gresije nas je primio i pružio nam prvu pomoć. Kad je video koliko je Raul teško ranjen, pozvao je doktora Lekarea iz La Reole, člana naše mreže. Zbog nemačkih barikada na putevima nije mogao da nas odveze do njega, već nas je ostavio u Pijanu i odatle smo došli pešice. Ostalo znaš.“
Dvoje prijatelja je neko vreme ćutalo, držeći se za ruke. Rut je prekinula njihovu mračnu zamišljenost svojim naglim ulaskom.
„Zabrinuta sam, nema nikoga kod Fajarovih, sve je zaključano. Deco, morate otići.“
„A kud misliš da odemo?“
„U Pariz, tetkama.“
„Ja ne mogu sad da idem tamo, otići ću do Verdelea da obavestim majku.“
„Žane, to ću ja učiniti.“
„Hvala, Rut, ali mami moram ja da javim za Raulovu smrt.“
„Razumem, maleni... Pa šta ćete onda?“
„Ja ću nastaviti da se borim. Oprosti, Lea, što te ostavljam, ne mogu nikako drugačije da postupim.“
„Uzmite moj bicikl, Žane, brže ćete stići.“
„Hvala. Ako bude moguće, vratiću ga. Zbogom, Lea. I ti moraš da odeš.“
Poljubila ga je ne odgovarajući mu. Bernadet Bušardo i Rut su ga takođe poljubile i savetovale mu da se leči.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:59 pm


POGLAVLJE 11.


Lea je u mornarski ranac potrpala nešto odeće, za Šarla i sebe, kao i kovčežič s ostatkom majčinog nakita. Rut joj je donela sendviče, umotane u belu salvetu, i termos s vodom.
„Dala sam Šarlu kesicu trešanja i ostatak onog kolača.“
„Pođi s nama, Rut, molim te.“
„Ne mogu, dušo. Neko treba da brine o kući i o tetki.“
„Bojim se da vas ovde ostavim same.“
„Šta će se desiti dvema staricama? Nemaš razloga za brigu, samo idi, biće sve u redu.“
„Ima li nekih vesti o Fajarovima?“
„Nema.“
„Kad treba da dođe doktor Žuvenel?“
„Oko tri sata. Voz bi trebalo da krene oko četiri ako pruga nije presečena.“
„Misliš li da ćemo u vozu iz Bordoa naći mesta za Pariz?“
„Doktor Žuvenel je kazao da će javiti nekom starom prijatelju, koji radi na stanici Sen-Žan, da ti nađe mesto.“
„Lea, kad polazimo?“, pitao je Šarl, koji je utrčao u sobu.
„Uskoro, čekamo doktora.“
„Hoće li nas on odvesti da vidimo mamu?“
„Ne znam... možda. Idi u dvorište, doći ću i ja.“
Lea je zatvorila kofer i osvrnula se oko sebe. Neću više videti ovu sobu, pomislila je.
Stisnutog srca, zatvorila je vrata sobe svog detinjstva, u kojoj je toliko puta smirivala tugu i istresala bes.
* * *

Nebo je bilo bez ijednog oblaka. Podnevno sunce je snažno peklo, bila je vrućina kao i prethodnog dana. U vinogradu je bilo korova. Što je Fajar napustio Montijak upravo u času kad je bilo toliko posla?
„Rut, odneću prtljag u pastirsku kolibu kraj puta tako da doktor ne mora ni da ulazi na imanje.“
„Kako god hoćeš. Evo ti nešto novca za put, to je sve što imam.“
„Hvala, Rut. Kako ćete se snaći?“
„Nama nije neophodan novac. Ovde imamo hrane u povrtnjaku, a kokoške sad nose jaja. Tvoja tetka će idućeg meseca dobiti penziju. Požuri, ručak je skoro gotov. Stavi i šešir, jako je sunce.“
Lea nije htela da joj protivreči, pa je otišla u predsoblje da nađe slamni šešir. Svežina i polumrak predsoblja bili su vrlo prijatni posle vrućeg i blistavog dvorišta. Ona je veoma volela tu prostoriju gde su se ukućani susretali i koja je bila okrenuta i prema severu i prema jugu, uvek pomalo u neredu, jer je svako od njih na stolicama ili stolu ostavljao neku odeću, igračku, knjigu, novine ili ručni rad. Kad se rat završi, treba ovo okrečiti, pomislila je gledajući bele zidove ukrašene grafikama raznih istorijskih spomenika u Bordou, tanjirima od belog i žutog porcelana iz razdoblja Direktorijuma, oslikanim likovima iz mitologije. Visoko, izgrebano ogledalo joj je prikazivalo njen sopstveni odraz. Stvarno je oslabila! To Fransoa neće smatrati privlačnim, voleo je žene s oblinama. Najviše ju je začudio onaj novi pogled, grub i ugašen... videla je Raulove mrtve oči... Kamij... Sidoniju... doktora Blanšara... njegovu služavku Mariju... svog oca... svoju majku... supružnike Debrej... Rafaela Mala... sve pokojnike koje je volela... Ko je još mrtav?... Alber i Mirej?... Stric Adrijen?... Loran?... Lisjen?... Pjero, omiljeni rođak?... „Lea, kuda si pošla s tim šeširom?“
Šarlov glas ju je odvojio od duhova.
„Idem da odnesem kofer i da malo prošetam. Hoćeš li sa mnom?“
„Hoću, Leice moja“, odgovorio je dečak i privio se uz nju.
U kolibici su ostavili torbu i mali kofer, i s rukom u ruci sišli s terase u vinograd. I pored nedovoljnog održavanja, vinova loza je dobro izgledala. „Vidi, razvezala mi se sandala.“ Lea se sagnula da je zaveže.
„Ne mrdaj“, prošaputala je naglo i pritisnula dete uza zemlju.
Duž puta oivičenog čempresima sedam ili osam muškaraca, odevenih u marinskoplave uniforme, hodalo je ka kući, držeći uperene mitraljeze. Kad su stigli pod terasu, zaustaviše se. Jedan od njih se nagnuo... Lea je jedva zadržala vrisak; iza njega su nemački vojnici u tišini potrčali. S mesta na kome je bila videla je samo sivozelene šlemove. Oficir Vermahta je dao znak pripadnicima policije, koji su skočili na terasu.
Šarl je pokušao da se istrgne iz njenog stiska.
„Pusti me, boli me.“
„Molim te da ćutiš, Nemci su na Montijaku.“ Malo telo zadrhta.
„Bojim se... Hteo bih da vidim mamu.“
„Ćuti ili će nas oboje uhvatiti.“
Ućutao je i tiho zaplakao ne shvatajući da je pokvasio pantalone.
Sve je bilo mirno pod suncem koje je sijalo nad ravnicom; prosto da pomisli da je sanjala Nemce i policiju. Čuljila je uši, ali nije čula ništa osim cvrčaka. Možda su ih Rut i tetka Bernadet videle i uspele da pobegnu. Jedan neljudski krik je uništio te nade. Lea se ne razmišljajući pridigla i potrčala ka terasi držeći Šarla za ruku, proklinjući haljinu koja se izdaleka mogla videti. Sakrili su se iza čempresa. Nemci i policajci su hodali tamo-amo po dvorištu, udarali na podrumska vrata i razbili ih; rafalima iz mitraljeza polupali su sva stakla; bacali su nameštaj kroz prozor s prvog sprata. Zašto li to rade?, mislila je. Bila je predaleko da bi dobro mogla videti šta se dešava. Četvrtasti stubovi u dvorištu su delimično zaklanjali vidik. Kamion je ušao u dvorište i očešao jedan od tih stubova. Počeli su da pljačkaju. Čuli su se krici, smeh i buka, koji su delovali nestvarno u tom poznatom ambijentu, obasjanom suncem. U povrtnjaku blizu kuće Fajarovih pripadnici policije su ganjali živinu. Odjednom je, na svoj užas, u plamenu ugledala ljudski obris koji se pojavio urlajući, okrenula se oko sebe i pala na šljunak u aleji...
Lea je stezala nepomično dete... Izbečenih očiju gledala je kako se uvija telo jedne od dve žene od kojih se nekoliko minuta pre toga rastala... Je li to bila Rut ili Bernadet?... Plamen je tako buktao da nije videla lice... Nije ni bilo lica, jer je već bilo nagorelo. Krici se više nisu čuli iz crne rupe koja je nekad predstavljala usta. Ostalo je samo polusagorelo telo, koje je još pomalo tinjalo. Neki nemački vojnik je gurnuo telo nekom cevi, koja je bila povezana s dve boce, koje je nosio na leđima. Valjda je mislio da telo nije dovoljno izgorelo, jer je okrenuo ka njemu onu cev, iz koje je, uz zvižduk, pokuljao plamen. Zgrčena ruka leša, s prstima i noktima okrenutim nebu, kao da traži neku božju zaštitu, pod vatrom se odvojila od tela. To je nasmejalo vojnika... okrenuo se i ušao u dvorište. U kamion su trpali sanduke vina. Lea je kao oduzeta buljila u telo koje se pušilo, a grozan smrad je dopirao i do nje... Usred tog košmara odzvonilo je dva na zvoniku u Sen Meksanu. Voz je prešao preko vijadukta... Mora da je pruga u Sen Pjer d’Orijaku popravljena...
„Lea... gnječiš me... hoću da idem, bojim se.“
Šarl... Skoro je zaboravila na njega, bio je kao deo nje same... S mukom se okrenula. Počeo je da plače, gledajući u nju... Pritisnula mu je usta rukom i prodrmala ga.
„Ćuti... uhvatiće nas.“
Glas joj je zvučao tako zapovednički da je prestao da kuka, ali su mu suze i dalje tekle i kvasile mu obraze i košuljicu... Tamo gore pred kućom vino je curilo niz bradu one bitange u uniformi. Iz kuće je izašao jedan policajac s bocom u ruci. Raskopčao se i pomokrio, kikoćući se, na gomilu koja se pušila, a onda je rukom načinio pokret kao da pije u zdravlje onih koje je masakrirao... Lea je povraćala... Šarl ju je vukao za haljinu...
„Dođi... da se spasavamo!“
Bio je u pravu... Trebalo je bežati... Uspravila se... NE!... Plamen je lizao kroz prozor sobe njenih roditelja, u kojoj je bila Rut... Nepokretna i uočljiva sa svih strana, nije mogla da odvoji oči od svoje kuće u plamenu. Šarl ju je odvukao, a glava joj je bila okrenuta ka zgradi koja je oduvek bila njeno utočište, kao i utočište njenog oca... Lea je gorela zajedno s kućom...
„Nemoj da gledaš... Dođi...“
Dečkić ju je vukao iz sve snage. Kako da stignu do puta, a da ih ne vide?... Dete je izvuklo torbu i koferčić iz kolibe i dalo ih Lei, koja je mahinalno prihvatila. Plamen se već nadaleko video... Sirena iz Sen Makera zavijala je kroz osunčana polja... Lea se naglo okrenula. Nešto u njoj je umiralo zajedno s kućom. Čemu ostati tu, gde više nema ničega? Odlučnim pokretom stavila je torbu na rame, bacila slamni šešir i zgrabila Šarla za ruku, i otišla ne osvrćući se.
Fajarovi su došli sledeće večeri.
Zahvaljujući preduzimljivim vatrogascima, njihova kuća, ambari i podrumi i skladišta bili su pošteđeni vatre. Od dvorca su ostali pocrneli zidovi. Kad su stigli, spasioci su još pretraživali ruševine. Prestali su s tim mračnim poslom kad su videli par kako otvorenih usta bulji u njih. Neki postariji čovek kome su lice i ruke bili okupani znojem požurio je ka njima. Dugo ih je gledao i mirno im pljunuo u lice.
„Lud si, Bodoene“, viknuo je Fajar. „Šta te je spopalo?“
„Kao da ne znaš, gade jedan!“, kazao je ovaj pokazujući ruševine.
Fajar ga je gledao ne shvatajući. Bodoen je skočio i zgrabio ga za okovratnik jakne.
„Nećeš se sada praviti nedužan, kučkin sine!... Zar nisi ti priredio ovaj roštilj?... Zar se nisi ti muvao s njima i snabdevao ih vinom svojih gazda, po dobroj ceni...
Kaži?... Đubre!... Samo kaži da nisi to bio ti!“
„Nikad nisam poželeo da spale dvorac.“
„To nije važno. Odavno te držim na oku. Gospode! Koštaće te lepog novca da ga ponovo izgradiš.“
Drugi čovek je požurio prema gospođi Fajar.
„Dakle, Melani, ne pitaš se šta je s gospođama iz dvorca?... Ha!... Ne treba toliko da drhtiš! Mi nemamo bacač plamena, već samo pesnice kojima ćemo vam razbiti njuške.“
„Smiri se, Florane, ne treba prljati ruke.“
Melani Fajar je ispod šešira od crne slame kolutala prestrašenim očima.
„Ne razumem ništa od toga što pričate. Bili smo kod moje sestre u Bazasu.“
„Pričaj to drugom, stara lažljivice. Otišli ste jer ste prijavili gospođicu Leu i gospođu d’Aržilu Gestapou...“
„To nije istina!“
„... I zato što niste hteli da budete svedoci onoga što se ovde dešava. Možda vam ne bi prijalo da vidite kako sestra gospodina Delmasa gori kao pečenje i kako gospođica Rut mokri krv svuda po kući. Gospođicu Leu i dečaka nisu našli... Možda su negde ispod ruševina... što bi bilo bolje nego da su ih odveli Nemci ili oni koji rade za njih.“
„Nismo znali da su se gospođica Lea i Šarl vratili.“
„Onda ste bili jedini koji to nisu znali. Mi smo svi u Sen Makeru znali da su se vratili bez gospođe Kamij koja je ubijena u Loreti... A vi, koji ste u neposrednom susedstvu, niste znali... Ako ima neke pravde, trebalo bi i vi da gorite.“
„Ne nerviraj se, prijatelju. Bliži se kraj rata i veruj mi da će ovakvi ljudi platiti.
Sudiće im narodni sud i osudiće ih.“
„Takvi ne zaslužuju suđenje.“
„Kunemo se da nismo mi krivi! Istina je da sam koristio prihode od imanja i prodavao vino Nemcima, ali nisam to radio više od drugih. Kako bih bez prodaje vina održavao vinograd? Čime bih plaćao radnike i materijal? To i vi znate.“
„Nemoj da se šegačiš s nama. Kao da ne znamo šta si sve strpao u džepove.“
„To su sve olajavanja i ljubomora.“
„A tvoj sin Matija - nemoj nam reći da nije koristio i devojku i imanje. A i trgovao je sa Švabama u Bordou.“
„Nije sad reč o mom sinu...“
„Platiće i on skupo, a u međuvremenu, evo ti ovo...!“
„Prestanite!“
Dvojica žandara su sišla s bicikala. Jedan od njih je prišao podrumaru.
„Fajare, treba da date izjavu u žandarmeriji i da prepoznate telo.“
„Kakvo telo?“
„Izgleda da je reč o telu gospođe Bušardo.“
„O, Bože moj!“, kazala je Melani Fajar skrivajući lice u maramicu. „Dođite sutra rano ujutru, oboje.“
Žandar se uputio natrag, ka Bodoenu.
„Niste pronašli nove žrtve?“
„Ne, sve smo preturili, bilo bi čudo da ima još nekoga.“
„Utoliko bolje! No, kazali su da su u kući bili i devojka i dete. Šta je bilo s njima?“
Bodoen je nemoćno slegnuo ramenima.
„Dobro, dosta je i to!“
„Jeste li javili porodici u Bordou?“
„Za to će se postarati gradonačelnik. Advokat Delmas će svakako sutra doći.“
„Možda će on znati nešto o bratanici. Je li obavešten onaj sveštenik?“
„Šalite se? Pa znate da ga traže francuska policija i Gestapo! Ako znate gde je, samo ga prijavite, dobićete lepu nagradu.“
„Šta vi mislite o meni? Ne bavim se ja time.“
„Naši sugrađani nisu tako savesni. Nema dana da ne dobijemo anonimna pisma u kojima prijavljuju Jevreje, partizane, ljude koji skrivaju engleske pilote ili one koji slušaju Radio London. Uskoro će ti isti prijavljivati i lakomislene devojke koje nedeljom plešu s nemačkim vojnicima u pećinskim dvoranama u Sen Makeru.“
„Pa, biće u pravu“, kazao je neki bubuljičavi i razroki momak.
„To kažeš iz ljubomore, lepooki.“
„Ne zovi me lepooki! To su sve kurve, te cure što plešu s Nemcima! Da bar samo plešu, već i vode ljubav s njima, dok su im verenici zatočeni ili su u partizanima ili u ilegali, ali čim se rat završi, dobiće sve te drolje po njuškama. To će ih naučiti da ne treba upražnjavati seks sa Švabama.“
„Ne bih voleo da budem na njihovom mestu kad ih se ti i tebi slični dočepate. Sad se vratite kućama, momci, nema ovde više ničega.“
* * *

Telo Bernadet Bušardo sahranjeno je u grobnici porodice Delmas ujutru 22. jula, u prisustvu advokata Delmasa, njegovog sina i brojnih sugrađana, koji su došli na sahranu samo da pokažu svoj bes i protest. Žandarmerijski kamion stajao je pod lipama. Nedaleko od groba Tuluz-Lotreka stajala su dva policajca u civilu, koji su došli iz Bordoa i pažljivo zagledali sve prisutne dok su advokatu izjavljivali saučešće. Fajarovi su stajali po strani, ne usuđujući se da priđu, svesni neprijateljskog raspoloženja većine. Lik Delmas im je prišao i stegao im ruke s izveštačenom srdačnošću. Ceremonija se završila bez izgreda.
U langonskoj bolnici Rut je i dalje lebdela između života i smrti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:59 pm




POGLAVLJE 12.


Suparništvo koje je od početka 1944. godine vladalo među vođama pokreta otpora na jugozapadu, išlo je naruku nemačkim zapovednicima u regionu. Nije im bilo naročito važno što je general Kenig bio komandant francuskih snaga pod okupatorom, što je general Delmas nasledio generala Buržesa-Monurija, što je Gaston Kuzen bio republički komesar i vojni izaslanik za oblast B, što je Aristid komandovao u Žirondi u ime generala Keniga, što degolisti nisu imali poverenja u komuniste, i što general Moralja, koga je poslao Komitet za vojne akcije, najviše telo Nacionalnog saveta pokreta otpora, nije uspeo da zadobije odgovarajući autoritet. Svakodnevno su im stizala anonimna pisma, spontane prijave, otkrivali su nove protivnike, mučeći uhvaćene ili preteći ljudima, kolaboracionisti su im omogućavali da sprovode krvavu osvetu nad narodom, da neutrališu partizanske akcije i da nastave s hapšenjima važnih članova pokreta otpora.
Zahvaljujući izdajnicima, sproveden je napad na farmu Rišmon kod Sokata, uz pomoć tridesetak vojnika i pod komandom poručnika Kuneša, uz učešće tridesetak policajaca kojima je zapovedao njihov regionalni komandant, generalpukovnik Frank; tom prilikom je pohvatano osamnaest mladića, uglavnom gimnazijalaca i studenata smeštenih u tom logoru dok su čekali sledeću isporuku oružja i municije padobranima. Četrnaestog jula ujutru dvanaestorica su bila na farmi. Bili su slabo naoružani, ali su se borili tri sata. Svi su izginuli: Lisjen Aner, Žan Bruno, Gaj Selerije, Danijel Dijelten, Žak Gole, Kristijan Uo, Pogr Urto, Fransoa Mos, Mišel Pikon, Žak Ruen, Rože Sabat i Andre Tajefe. Najstariji od njih imao je dvadeset i dve a najmlađi sedamnaest godina.
Uz pomoć izdajnika, ušli su 25. juna u trag i partizanima iz Medoka, kojima je komandovao Žan Difur. Nemci i policija su s grupom indijskih stručnjaka za traganje prešli u napad u zoru, u šumi Vinj-Udin. Žan Difur je s nekoliko svojih ljudi pokušao da zaustavi njihovo napredovanje. Potrošio je svu municiju i poginuo. Lov na partizane trajao je do narednog dana, u oblastima Vinj-Udin, Balej i Ot Garno, i sve su ih pobili. Stradalo je stotinak Nemaca i sedamnaest članova pokreta otpora. Jednog ranjenika su izložili na trgu Urten, gde je bez ukazane pomoći umro. Kao što su radili od prepada na Sokat, pohvatane su streljali na licu mesta i odneli ranjenike. Policija i vojska okomili su se na narod u Lijardu i stanovnike dvorca Nodris, i tom prilikom pobili i pohapsili nekolicinu. Uhapšene su odveli u tvrđavu Ha, gde se nalazilo šest zarobljenika iz neuspelog napada na barutanu u Sent Eleni, izvedenog 23. juna. Mučili su ih, a zatim su neke streljali, a neke su deportovali.
Još jedna izdaja omogućila je hvatanje Lisjena Nuoa, zvanog Mark, i njegovog druga Žana Baroa. Još jednom je Doze pretnjama i obećanjima pritisnuo mladog člana pokreta otpora koga su, takođe, neki uhapšenici prijavili nemačkoj policiji u Pojaku da bi poslužio kao mamac. Mladić im je zakazao sastanak kod gradskog stadiona gde je došao u društvu Rožea, agenta Gestapoa. Mark im je prišao s punim poverenjem. U tom času su Nemci izašli iz skrovišta i zgrabili ih.
Razoružali su ih i odveli u prostorije Gestapoa na ispitivanje. Pre nego što su ih izveli pred Dozea, surovo su ih prebili. Kad su ušli u kancelariju, Mark je izvukao mali pištolj, koji je promakao pretresu, pucao i lako ranio dvojicu nemačkih vojnika, a zatim ga je Rože ustrelio. Bio je suviše ozbiljno ranjen da bi ga ispitivali, pa su ga bacili u ćeliju u tvrđavi Ha i narednog dana, 28. jula, isporučili ga dželatu.
Taj 28. jul bio je posebno mučan za bordeleški kraj.
Vreme je bilo teško i nekoliko puta je pala kiša, prekinuta kratkim razdobljima sparine. U zoru je, u logoru u Sužu, 48 ljudi sišlo iz vojnih kamiona Vermahta da bi bili odvedeni na streljanje. Među njima se, slučajno izabran, našao i Onore to jest Rober Dikas, koji je pod ratnim imenom Vergavil bio tajni zapovednik armije Ujedinjenog pokreta otpora u lionskom regionu.
Uhapsili su ga u oktobru 1943. godine, ali je u januaru 1944. uspeo da pobegne. Krigel-Valrimon ga je poslao u Bordo da bude mesni komandant trupa pokreta otpora. Krio se kod prijatelja, bordeleških protestanata, i služio kao veza s lokalnim komitetom za oslobođenje, i tu je sreo Gabrijela Delonija. Na dan 22. juna, Onore je s dvojicom muškaraca i dve žene vozio bicikl prema Sovter de Gijenu. Trebalo je da organizuju sabotažu i da pokupe oružje sakriveno u kanjonu reke Denjak. Prelazeći Kreon, prošli su pored žandarmerije. Verovatno su njihov izgled i ponašanje žandarima privukli pažnju, kad su ih videli kako prolaze, jer su javili kolegama u Targonu da ih prate i uhapse. Dokumenta koja su kod njih našli delovala su dovoljno sumnjivo da zabrinu žandare iz Targona, te su požurili da obaveste policiju u Bordou. Jedna od te dve žene, grubo ispitivana, otkrila je razlog njihovog dolaska. Zatvorili su ih u tvrđavu Ha, a zatim ih je ščepao Gestapo i ispitivao ih je komesar Peno. Ispitivanjima je rukovodio poručnik Kuneš.
Onorea su streljali 28. juna, kao i dvojicu njegovih drugova. To su bili Rene Peza i Žak Fromen, koji su streljani s 45 drugih talaca. Jedna od dve žene je pobegla, a drugu su deportovali.
Tog istog dana su likvidirani Gran-Kleman, njegova žena i jedan njegov prijatelj.
Od smrti Noela i Renodena Gran-Kleman je znao da su mu dani odbrojani. Stavio se pod Dozeovu zaštitu, a ovaj mu je ponudio vilu u Pili, gde je neko vreme boravio sa ženom Lisetom, pod prezimenom Lefranse. U tom malom letovalištu ga je pronašao Merijak, koga je poslao pukovnik Pasi, da razjasni okolnosti pod kojima je stradao Hipotenuza.
Ovaj je o svojoj misiji obavestio pukovnika Trijangla, i bio u vezi sa Žanom Šarlenom, koji je Gran-Klemana i dalje smatrao šefom pokreta otpora za jugozapadno područje. Ovaj je, stoga, prihvatio da prenese poruku „svom“ šefu. Njih dvojica su se sreli u Ulici Otoar u Bordou, u restoranu Volan Dore. Tu je GranKlemanu rečeno da London želi da ga ispita povodom optužbi za izdaju i da će ga u Englesku odvesti izvesni Lisander. Zbunjen, i ne znajući šta da učini, GranKleman je pristao na susret s Merilakom.
Da bi obmanuo Dozea u pogledu onoga što namerava, trebalo je simulirati upad kod prijatelja i telohranitelja, Marka Dulugea. Na dan 24. jula, Merilak i trojica pripadnika pokreta otpora iz Žoržove grupe (on je komandovao trećom Aristidovom četom) došli su u kuću Dulugeovih, isprevrtali nameštaj i pucali da bi delovalo kao pravi prepad... GranKleman je tražio da supruga i Duluge pođu s njim. Gospođa Duluge je obavestila policiju tek jedan sat posle prepada.
Odveli su ih u Leonjan i narednog jutra ih je Merilak prosledio Žoržu na ispitivanje. U početku, GranKleman nije hteo da odgovara i tražio je da ga vode u London, kao što su mu bili obećali. Zatim se uplašio brze osvete nad prijateljima i njim samim, jer je video da su ljudi ubeđeni da je izdajnik, pa je pristao da odgovara na Žoržova pitanja i priznao da je predao zalihe oružja Nemcima i da je posredno bio odgovoran za tri hiljade hapšenja i tri stotine pogubljenja. Dali su mu zapisnik da potpiše.
Tog 28. juna troje zarobljenika odvedeno je u kuću člana pokreta otpora Franka Kazenava u Belen. Brojni partizani su se okupili oko kuće. Oko jedan sat su stigli Aristid, Dede Baskijac i Lanselot. Kada je video engleskog agenta kako ulazi, GranKleman je shvatio da je izgubljen. Aristid je oko stola okupio članove prekog suda. Ponovo je GranKleman odgovarao na pitanja i tvrdio da je sve to učinio i prihvatio Dozeove predloge samo da bi zaštitio ženu i porodicu. Zatim su ih izveli da bi na miru izglasali presudu.
Jednoglasno su se opredelili za smrtnu kaznu. Posle duže rasprave, njegova žena i prijatelj takođe su osuđeni na smrt.
Kasno po podne bivšeg člana pokreta otpora ubacili su u jedan džip, zajedno s Lanselotom, a njegovu ženu i prijatelja u drugi, s Aristidom i dvojicom stražara. Zaustavili su se kod barikade koju je načinila policija. Lanselot je izašao i pozdravio ih hitlerovskim pozdravom. Pošto su mislili da je reč o Gestapou, policija je pustila dva vozila da prođu. GranKleman se nije ni pomerio. Vozila su se zaustavila u šumi, kod Murea. Tu im je Aristid pročitao presudu.
Sve se odigralo veoma brzo: Dede Baskijac je odvukao Gran-Klemana u grmlje i ubio ga. Lanselot je ubio Marka Dulugea, a Aristid je učinio ono što niko drugi nije hteo.
Žoržovi ljudi su odvukli tela u šumu.
Aristid je poslao izveštaj pukovniku Bukmasteru i saopštio mu da je pravda zadovoljena.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu