Đavo se tome još smeje

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:45 pm

First topic message reminder :



Sa približavanjem kraja Drugog svetskog rata u Francuskoj, borbe između pripadnika pokreta otpora i Nemaca i njihovih saradnika se zaoštravaju, a sve više ljudi nestaje, zauvek, u nemačkim zatvorima i logorima. Lea Delmas se nalazi razapeta između potrebe za borbom za slobodu svog naroda i nastojanja da sačuva lični identitet, mučena strahom, košmarima, gnevom i ljubavlju prema onima koje ne može uvek da zaštiti.

Posmatrajući kako nestaju mnoge bliske osobe, ona koristi sve moguće izvore životne snage, u nastojanju da dočeka mir, i čoveka koga voli, i da pritom sačuva zdrav razum, u vremenu u kome se zaboravljalo na razumno ponašanje i postupalo pod dejstvom apsurdnih impulsa, besa, mržnje, nagona za osvetom...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:59 pm




POGLAVLJE 13.


Zatvorenih očiju, opružena na peškiru za plažu na obali Sene, Lea je uprkos tvrdim pločama na kojima je ležala pokušavala da se opusti i dočara sebi šum talasa i dodir peska na plaži u Bisakrosu, kao i da uživa u dečjem smehu i kričanju galebova. Sunčeva toplota joj je polako prodirala u telo i osećala je da postepeno oživljava. Uživala je u tom prijatnom osećanju i, kao u nekoj izmaglici, lebdela u nestvarnom i skoro izmišljenom svetu, osećajući zadovoljstvo uprkos užasu koji je poslednjih dana doživela. Nešto joj je govorilo da ne misli na to, kao da se nije ni dogodilo, da je sve to bio košmar iz koga će se probuditi ničega se ne sećajući.
Otvorila je oči. Galeb joj je veoma brzo proleteo kroz vidno polje ocrtavajući se na plavom nebu bez oblaka. Neko dete se smejalo i naletelo na nju. Nepomični, sa slamnim šeširima na glavi, pecaroši nanizani duž obale zurili su u crvene, bele i žute plovke. Voda je blago pljuskala. Neki vikend slikar mešao je boje. Prošao je čamac s devojkama u svetlim haljinama. Nedaleko odatle je harmonikaš svirao neku popularnu pesmu. Sve je bilo mirno i skladno. Lea se okrenula na stomak i nastavila da čita knjigu koju joj je Lora topio preporučila.


Sad će svi igrati osim nje i starih gospođa. Sad će se svaka od njih provoditi, osim nje. Ona vide kako Ret Batler stoji baš ispred samog doktora i pre no što je mogla promeniti izraz lica, on je vide i jedan kut njegovih usana se spusti naniže a jedna obrva ode naviše. Ona naglo podiže bradu i okrete se od njega, ali iznenada ču kako se njeno ime izvikuje - izvikuje nesumnjivim čarlstonskim naglaskom koji je jasno zvonio iznad sve buke od ostalih imena..
’Gospođa Čarlsa Hamiltona... sto pedeset dolara... u zlatu!’
U gomili odjednom nastade tišina i zbog pomena tolike sume i zbog izgovorenog imena.. Skarlet je bila tako iznenađena, da se nije mogla ni maći. Ostala je sedeći sa bradom na rukama, očiju razrogačenih od čuda. Svi su se okretali da gledaju u nju. Ona je videla kako se doktor naginje naniže sa platforme i šapuće nešto Retu Batleru. Verovatno mu kaže da je ona u žalosti, i da joj je nemoguće da igra. Zatim vide kako Ret lepo sleže ramenima.
’Možda neku drugu od naših lepotica?’, pitao je doktor.
’Ne’, reče Ret glasno dok su mu oči nemarno preletale preko gomile. ’Za gospođu Hamilton.’
’Ja vam kažem da je to nemoguće’, reče doktor uporno. ’Gospođa Hamilton neće...’
Skarlet ču nekakav glas, koji isprva ne prepoznade kao svoj sopstveni.
’Da, hoću!’3


Ala je ta Skarlet bila nesnosna! Ali Ret Batler! Kakav je to čovek!... „Dopada li ti se?“, pitala je Fransoaz.
„Hmm-hmm...“
„Ne ometaj je, vidiš da pleše s lepim Retom“, kazala je Lora, veoma ozbiljno. „Daćeš mi Siluete?“
„Sačekaj, vidiš da gledam modele za decu. Što bih volela da imam ćerkicu, da joj oblačim lepe haljinice.“
„Postala si prava pomodarka otkako si došla u Pariz i ideš kod poznatih krojačica. Dosta se promenila naša Fransoaz s Montijaka! Ne ličiš uopšte na zgodnu malu savesnu bolničarku iz Langona.“
„Nije lepo zamerati mi što sam lakomislena. Šta bi htela da radim? Da se zatvorim u svoj stan, s navučenim zavesama, i čekam kraj rata? Da odem u Nemačku, kao neke druge žene koje su se našle u ovakvoj situaciji? Kud bih tamo mogla da odem? Otovom ocu? On bi me oterao! A ko zna i je li živ? A gde li je Oto? Možda je mrtav, ili teško ranjen, upravo sada dok mi pričamo.“
„Oprosti, nisam htela da te rastužujem. Gledaj kako se Šarl igra s Pjerom. Reklo bi se da su braća.“
„Da, stvarno su slatki. Evo ti Siluete.“
Fransoaz se pridigla, navlačeći džemper od plave vune, i prišla kolicima u kojima je sedeo njen dečačić.
„Imaš li onaj članak Lisjena Fransoe?“, pitala je Lora. „Protiv slipa, za pravo rublje? To je da umreš od smeha. Slušaj samo:


Cenzori se mršte na ideju da se, u sadašnjoj situaciji, neko može baviti ovako beznačajnim temama i to s blagim ukusom razvrata: reč je o ženskom donjem rublju. Možda bi im čovek mogao dati za pravo ako bi imao u glavi Majolov tekst ’Frufru’. Kad bolje razmislimo, moda slip-gaćica i prslučića, koja je stranog porekla, dovela je u tekstilnoj industriji do otpuštanja hiljada radnica, koje su se bavile izradom čipke i finog donjeg rublja, što spada u našu nacionalnu tradiciju...


Čuješ li ovo o nacionalnoj tradiciji?... Sigurna sam da misli da su francuski vojnici izgubili rat zato što su njihove supruge nosile engleske i američke slipgaćice! Slušaj kraj teksta:


Nema snažnog naroda u kome žene nisu ženstvene, a muškarci stvarno muževni. Kad dva pola počnu da utiču jedan na drugi, to vodi u dekadenciju cele rase. Androgine osobe u slipu bliske su onima koje nose košulje u boji fondan-bombona. U domaćinstvu gde žena nosi pantalone nema problema, bar dok ona ne nosi gaćice!...


Zar ti ne zvuči neverovatno da pričaju o mini gaćicama sad kad nemamo struje, gasa, metroa, od subote u jedan po podne do ponedeljka u isto vreme, kad Estel od sedam ujutru čeka u redu u nadi da će dobiti grašak u konzervi, kad tri dana zaredom jedemo usoljene skuše, a u bombardovanju stradaju hiljade ljudi?...
Prosto neverovatno! Kakvo je ovo doba! Šta ti misliš, Lea?“
Lea, koja je prestala da čita da bi saslušala sestru, slegla je ramenima.
„To nije ništa manje verovatno od činjenice da smo opružene u kupaćim kostimima na obali Sene i da ćemo ići u Mulen Ruž da slušamo Edit Pjaf dok se ljudi bore u Normandiji, u Bretanji, u Rusiji ili na Pacifiku. Neverovatno je da smo sve tri žive... Gladna sam. Fransoaz, dodaj mi sendvič!“
„Biće prava gužva ako nas vide da jedemo sendviče od pravog hleba, s domaćom kobasicom. Zar ne, Lora?“
„Pa, treba samo da se snalaze, kao i ja. Nije lako naći pravi hleb i kobasicu u Parizu, 5. avgusta 1944. godine.“
„To ti zbilja verujem“, kazala je Lea grizući energično sendvič koji joj je dodala Fransoaz. „Sa tvojim smislom za poslove, trebalo bi da se ti postaraš o Monti...“
Naglo je prebledela i zastala pre nego što je do kraja izgovorila ime za koje se zaklela da ga više neće izgovoriti. Lora je to shvatila i obavila ruku sestri oko ramena.
„Videćeš da ćemo obnoviti Montijak.“
„Nikada!... Nikada!... Ti to nisi gledala kao ja!... Nisi videla tetku Bernadet kako trči obavljena plamenom... Ona nikada nije nikome učinila ništa nažao... A Rut?...“
„Ćuti! Činiš sebi nažao. Ne služi ničemu sećati se svih tih užasa. Zaboravi na to.“
„Da zaboravim!... Lako je tebi da to kažeš! Šta ti znaš o ratu?... Samo svoje male poslove na crnoj berzi...“
„Prestanite da se svađate, svi vas gledaju... Hajdemo“, kazala je Fransoaz prikupljajući svoje stvari.
„Vi idite ako hoćete, ja ću ostati još malo. Povedite i Šarla.“
„Lea, želim da ostanem s tobom.“
„Nemoj, dušo, budi dobar i vrati se, moram malo da budem sama.“
Dečkić ju je radoznalo i uporno posmatrao. Uzeo ju je za ruku i snažno je stisnuo.
„Hoćeš li brzo doći?“
„Vrlo brzo, obećavam.“
„Vrati se do pola tri. Predstava počinje u pola četiri, a treba nam pola sata na biciklu do Trga Blanš. Treba vremena da se stigne do tamo, znaš to.“
„Ne brini, stići ću na vreme.“
* * *

Ne vodeći više računa o sestrama i deci, Lea se opružila i zažmurila. No slike koje su joj se rađale iza sklopljenih kapaka bile su tako strašne da je brzo opet otvorila oči.
Neki kupač se podigao, ostavio novine i ušao u Senu, lako prskajući oko sebe. Uzela je novine. To je bilo Delo Marsela Deata, i mahinalno je počela da čita članak „Raznovrsnost partizanske faune“, u kome je sipao otrov na komuniste, degoliste, socijaliste i ostale „krvopije“. Pročitala je o zatvaranju sto devedest i osam američkih barova, na zahtev francuske policije, koja je bila protiv nemoralnog uticaja tih mesta za zabavu; pročitala je i o izložbi u „logorskom duhu“, organizovanoj u Gran Paleu; pročitala je da je doktor Gebels izjavio da „nemački narod mora masovno ustati da bi se izborio za svoju sudbinu“; pročitala je i da nemački mornari imaju posebno oružje, kojim su potopili trinaest angloameričkih brodova; saznala je da je jedna brigada francuskih Vafen SS trupa poslata na Istočni front; takođe i da se tog dana trke održavaju u Vensanu, a narednog dana u Oteju; saznala je da je francuska berza postala nešto aktivnija; pročitala je da su firer i doktor Gebels uputili čestitke Knutu Hamsunu za osamdeseti rođendan; saznala je da je naredni Savet za reviziju francuskih Vafen SS trupa zakazan za ponedeljak 7. avgusta, u devet sati, dok će se skup francuskih legionara, dobrovoljaca u borbi protiv boljševizma, održati u Kraljičinoj kasarni, u Versaju; da će dečji zabavni park dobiti ime po Filipu Anriou; pročitala je da će se narednog dana u petnaest časova održati nacionalno takmičenje u ronjenju na Seni, između mostova Austerlic i Aleksandar III; da će Elvira Popesku igrati u teatru Apolo, u komadu „Moja rođaka iz Varšave“, kao i da će Džejn Surca i Rejmon Suple igrati u komadu „Na klupi“ u Kazino de Pari; da se u zabavnom parku mogu videti Georgijus i Žoržet Plana, da je Edit Pjaf...
Lea je bacila novine, navukla preko crveno-belog kostima haljinu od veštačke svile s krupnim cvetovima, koju je dobila na poklon od Fransoaz, i vezala trake belih platnenih sandala s visokom drvenom platformom; ustrčala je uza stepenice koje su vodile na kej.
* * *

Na dan 11. avgusta, radio je javio vest o smrti Sent Egziperija, koji je stradao negde na jugu, za vreme jednog noćnog leta. Voditelj je žalio što je taj poznati pisac bio prešao na stranu neprijatelja Francuske.
Istog tog dana Lea je našla, protureno ispod vrata, pismo koje je Loran uputio Kamij, na adresu gospođica De Monplejne. Zbunjeno je otvorila pismo, drhteći.
Voljena moja ženo,
Najzad sam ponovo stupio na tlo Francuske... Nemam reći da opišem svoju radost, ni osećanja, svoja i mojih drugova. Video sam da su i najgrublji među njima posle iskrcavanja pali na kolena i, okupani suzama, ljubili rodno tlo dok su drugi trpali u džepove pesak s te normandijske plaže, na koju su se pre nas iskrcali saveznički vojnici. Kako smo dugo čekali na ovaj dan. Činilo nam se da nikad neće doći.
Prvu noć sam proveo na sedištu džipa. Nisam spavao više od četiri sata, ali se nikada nisam osećao tako sveže i orno. Govorio sam sebi da sam u svojoj zemlji, pod istim nebom kao i vi, i da ću uskoro zagrliti tebe i Šarla. To je previše radosti odjednom!
Jednog sivog jutra iskrcali smo se u Sent Mer Eglizu, zajedno s generalom Leklerkom, koji je štapom razbacivao oko sebe pesak, kao da ne veruje. Čuo sam ga da šapuće. „Baš čudan utisak...“, a zatim se osvrtao, s osmehom od koga su mu se pojavile bore oko očiju, i dodao: „To baš pričinjava zaovoljstvo!“ Gurali su nas službeni fotografi, koji su želeli da snime kako se američki general Voker rukuje s našim generalom; Leklerk nije bio raspoložen za to i odbio je da se okrene na njihovu stranu.
Pratio sam ga do glavnog štaba Treće američke armije, kojoj se pridružila i Druga dobrovoljačka armija. Tu smo sreli generala Patona. Kakva suprotnost su njih dvojica! Jedan od njih je visoki kauboj, ljubitelj viskija, s opasačem s koltovima, upravo kao na filmu, a drugi je aristokrata, sa šlemom s dve zvezdice dok čeka da mu prišiju treću, u nepromočivom mantilu stegnutom u struku i u engleskim dokolenicama. Jedva se odvojio od neke torbice koja ga je lupkala po leđima. Paton je bio sjajno raspoložen; nemački front je konačno probijen u Avranšu. Prošli smo kroz to mesto i uputili se u Le Man. Tu smo ugledali prizor kraja sveta. Civili su lutali razorenim ulicama, preturali po ruševinama, u logorima su bile smeštene stotine zatvorenika turobnog izgleda, videli smo tela Amerikanaca, Kanađana, Engleza i Nemaca, sva potrpana na gomile. U selima kroz koja smo prolazili devojke su nam davale cveće, hleb, boce vina i jabukovače. Nailazili smo na radost zbog oslobođenja, kao i na očajnike koji su sve izgubili.
Bez odmora smo se, desetog, sukobili s nemačkom divizijom. Bila je to surova borba. Poginulo je dvadeset troje naših, oko trideset ih je ranjeno, a četrnaest tenkova je uništeno. Narednog dana u Šanfleru, general je iz tenkovske kupole komandovao manevrima približavanja neprijatelju. Čitavog dana je kružio naokolo u džipu ili malim kolima i raspoređivao ljude, ne hajući za metke i granate. Posle tog drugog dana borbe bio je zadovoljan jer smo oslobodili tridesetak sela i napredovali oko četrdeset kilometara. Onako iznureni, spavali smo i na tlu. No ni to nije dugo potrajalo: oko šest ujutru nemačke granate počele su da padaju po polju gde je spavao Leklerk, i uništile jedan kamion i ubile dvojicu njegovih slugu. Ta noć se završila napadom. Od desetog do dvanaestog avgusta Druga dobrovoljačka divizija je pobila osamsto Nemaca, zarobila ih je preko hiljadu i uništila petnaest oklopnih vozila. U šumi kod Ekuvea predale su se hiljade neprijateljskih vojnika.
U petak trinaestog avgusta napali smo selo Serkej. Na izlasku iz Ekušea video sam najstrašnije prizore. Trebalo je da se pridružimo 24. bataljonu Druge nacionalne divizije. Bio sam iza kola Žorža Buisa, koji je komandovao prethodnicom. Iza ravnice, oivičene živom ogradom, prostirao se put pun neprijateljskih vozila, koja su polako nestajala s vidika i izgledala kao da lebde. Naši topovi su bljuvali vatru i podigli prašinu i dim, a na sve strane čuli su se krici... Odred je prolazio kroz uličice natrpane izobličenim telima, osakaćenim leševima i zapaljenim bornim kolima da bi se ustremio ka cilju: mostu na Orni.


Posle izraza nežnosti, upućenih ženi i detetu, pismo se na tom mestu prekidalo. Lea ga je pažljivo ponovo složila. Na radiju su javljali da je Drije la Rošel pokušao samoubistvo. Telefon je zazvonio.
„Halo... Rut... Ti si?... Jesi li to zbilja ti?“
„Jesam, malena, ja sam.“
Lea, koja od smrti Kamij nije prolila ni suzu, osetila je da joj se, na prepoznatljiv mada slab glas one za koju je verovala da je mrtva, niz obraze slivaju slani, mlaki potočići. Nije mogla ništa, sem da promuca:
„O Rut!... Rut!...“
Fransoaz i Lora su takođe htele da razgovaraju s dadiljom i plakale su od radosti. Uskoro su se stanovnice Univerzitetske ulice pretvorile u vodoskoke. Lora je prva obrisala oči i povikala:
„Ovo je prva dobra vest koju dobijamo posle dugog vremena, to ćemo proslaviti.“
Otišla je da potraži bocu šampanjca koju je zvala „moja rezerva“.
„Možda je malo topliji, ali ne mari. Estel, daj nam čaše i dođi da nazdravimo!“
Čak je i Šarl imao pravo da popije „prst šampanjca“, kako je kazala tetka Liza.
„Čak nam nije ni palo na pamet da je pitamo šta je s Montijakom“, kazala je Lora ispijajući čašu šampanjca.
To je istina, od radosti što je živa, zaboravila sam na Montijak, mislila je Lea. Bolje je što je tako. Montijak je za mene mrtav... Važni su oni koji su preživeli... Previše je krvi proliveno na toj zemlji... Nek je uzme Fajar, ne marim više.
„Shvatate li, gospođo Fransoaz, da je kilo krompira četrdeset franaka?... Tri sata provedena u redu na pijaci Sen Žermen da bih dobila dva kila!... Maslac? Nema ga više! A i košta hiljadu franaka kilo, treba biti milioner da ga kupiš“, povikala je Estel.
„Ne brinite“, kazala je Lora, „sutra ću nabaviti, dobila sam duvan i sapunčiće, pa ću gledati da to zamenim za neku hranu.“
Stara domaćica je zadivljeno gledala devojku.
„Ne znam kako to radite, gospođice Lora, ali bez vas bismo odavno pomrli od gladi. Sreća je da ne slušate gospođicu Albertin.“
„Ćutite, Estel, trebalo je da budem čvršće ruke u odnosu na Loru i da ne prihvatim tu njenu trgovinu...“
„Kažite slobodno trgovinu na crno, tetka. Pa dobro, ja se bavim trgovinom na crno. Nemam želju da umrem od gladi čekajući dolazak saveznika. Nikome ništa ne kradem, samo se bavim razmenom i nešto dobijam od toga. Samo trgujem. Svi moji prijatelji rade to isto.“
„To i nije neki razlog, jadno dete. Toliko nesrećnika pati, a lišeni su svega. Stidim se našeg blagostanja.“
Liza, koja dotad ništa nije kazala, poskočila je uvis i sva crvena u licu obratila se sestri:
„Naše blagostanje!... Valjda se šališ?... Da pričamo o tom blagostanju. Nema ni čaja, ni kafe, ni mesa, ni hleba koji se može jesti! Zimus nije bilo ni grejanja! A sve to pod izgovorom da gospođica neće da se spase gladi, ni da se greje, uz obrazloženje da ima onih koji su bez prihoda, zatvorenici, ili sirotinja kojoj sve nedostaje! No, ako se mi svega lišimo, oni neće biti manje gladni, niti će se manje smrzavati!“
„Znam ja to dobro, ali bar možemo biti solidarni.“
„Danas više nema solidarnosti!“, povikala je Liza.
„Kako možeš da kažeš tako nešto?...“, promrmljala je Albertin, gledajući sestru dok joj je suza tekla niz naborani obraz i ostavljala beo trag na puderu.
Ta suza je smirila Lizin bes, i ona potrča sestri da je zamoli za oproštaj.
Povukle su se u Albertininu sobu držeći se podruku.
„Uvek ista priča“, kazala je Lora. „Čim jedna zaplače, ona druga potrči da je teši... Šta ćeš raditi po podne?“
„Jesi li mene pitala?“, kazala je Lea.
„Jesam.“
„Obećala sam Šarlu da ćemo ići u Luksemburški park i da ćemo se malo provozati na drvenim konjićima.“
„A ti, Fransoaz?“
„Vratiću se kući. Večeras treba da mi se javi Otov prijatelj da mi kaže ima li vesti od njega.“
„Pa imaš još dosta vremena.“
„Zapravo i nemam. Sa svim tim zastojima u metrou, moraću verovatno da idem pešice. U tom slučaju mi treba dva sata. A šta ces ti?“
„Ne znam. Otkako su zatvorili sve američke barove, ne znam kuda bih išla s društvom. Ići ću da vidim jesu li na Trokaderu.“
„Onda ćemo ići zajedno?“
„Nećemo, ti hoćeš pešice, a ja bih radije biciklom.“
„Kako hoćeš. Javiću se večeras ako bude vesti od Ota.“
Šarl je poslušno hodao kraj Lee držeći je za ruku. S vremena na vreme stezao joj je prste nešto jače da bi mu odgovorila stiskom koji je značio: „Tu sam, ništa se ne plaši.“ To je delovalo ohrabrujuće; bio je prestravljen od pomisli da bi i ona mogla nestati, kao i njegova majka.
Otkako su, s rukom u ruci, otišli iz velike kuće koja je gorela, nagađao je da o nekim stvarima ne treba pričati, a njegova majka je bila od tih, pa nije trebalo s Leom pričati o njoj. Leu je voleo kao i majku. Sirota mama!... Što li je vikala onako glasno dok je trčao ka njoj onoga dana kad su Nemci pucali na sve strane? Setio se bola, kao i da ga je majka stezala, zatim pustila, a posle toga se ničega više nije sećao.
Na njegova pitanja su odgovarali da će mama uskoro doći. No on je znao da to nije istina, da je otišla nekuda daleko, veoma daleko... Možda je čak na nebu? Mama mu je pričala da kad umreš, odlaziš na nebo... Dakle?... Mama?...
Dečko je zastao u mestu osećajući da su mu se usta osušila, a telo ukočilo. Što je zastao upravo tu, ispred stana na Bulevaru Raspaj, gde je Kamij nekad stanovala? Lea je pred sobom videla mladu ženu kako joj otvara vrata tog stana, s onim dirljivim osmehom na usnama. Ruke su im bile stisnute i kao da su se stopile u jedno... On je podigao pogled, a ona je spustila svoj... Polako, ne puštajući ga, spustila se do njegove visine i stegla ga, a zatim ga je dugo držala u naručju. Neki nemački oficir, u društvu ordonansa, zastao je i razneženo ih pogledao.
„I ja imam dečaka njegovih godina. Nije tako srećan kao vaš... Majka mu je poginula u bombardovanju, zajedno s mojom najstarijom ćerkom“, kazao je na dobrom francuskom jeziku, malo izveštačeno, i pomilovao Šarla po kosi. Dete je odskočilo kao da ga je udario.
„Ne diraj me, prljavi Švabo!“
Nemac je pobledeo i povukao ruku. Ordonans je skočio.
„Zar vredaš kapetana?“
„Pustite ga, Karle, normalno je da nas Francuzi ne vole. Izvinite, gospođo, prepustio sam se osećanjima. Za trenutak sam zaboravio na rat koji je naneo toliko zla našim zemljama. Uskoro će biti završen. Do viđenja, gospođo.“
Čovek je lupnuo petama i dugim koracima se uputio ka hotelu Lutecija, na kome je i dalje lepršala zastava s kukastim krstom.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:00 pm


POGLAVLJE 14.


Tog popodneva, 15. avgusta 1944. godine, velika gomila sveta tiskala se pod drvećem Luksemburškog parka i oko jezerca s čamcima. Razne dangube su se motale ispred Senata, ne osvrćući se na stražare, vreće s peskom, niti na ogradu od bodljikave žice. Deca i njihove majke čekali su na kraj predstave lutkarskog pozorišta da bi ušli na sledeću. Manjež je bio prepun, a kola koja su vukli poniji i magarci bila su zakupljena. Izgledalo je kao da je u pitanju neki četvrtak, ili nedelja u junu, usred školske godine, toliko je bilo dece. Većina njih nije imala pravi raspust, zbog štrajkova železničara, a i zbog borbi koje su se bližile glavnom gradu. Deca od deset do dvanaest godina najradije su se igrala rata, ali su svi želeli da budu Francuzi, a niko nije hteo da igra ulogu Nemaca. Tako su mlade vođe ovih dečjih klanova morale da odrede ko će koga igrati. Pri tom se takozvani Nemci nisu ubedljivo borili protiv „Francuza“.
Posle tri kruga u manježu, i pošto nije uspeo da štapom dohvati prsten, Šarl je tražio sladoled. Na ulasku u park, prema Bulevaru Sen Mišel, stajao je sladoledžija sa živo obojenim kolicima koja su ličila na kočiju i prodavao sladoled od maline. Lea je uzela dva sladoleda. U muzičkom paviljonu je uniformisani orkestar svirao Štrausove valcere. Na nekom drveću visili su crni i žuti plakati, na kojima je bio štampan poziv novog vojnog guvernera Pariza, generala Fon Holtica, koji je pozivao Parižane na mir i najavljivao surove kazne u slučaju nereda, atentata i sabotaža.
No većina Parižana se smeškala jer je radio javio da su se saveznici u podne iskrcali u Provansi. Čula se topovska paljba, te su se pronosile vesti da su Amerikanci stigli pred kapije Pariza. Neki su se vraćali iz Bogorodičine crkve gde je održan pomen Luju XIII, uprkos Fon Holticovoj zabrani.
Prkoseći zabrani, veliki broj Parižana se odazvao pozivu biskupa. U velikom broju su došli na misu i raširili se sve do sredine trga, okrenuvši se prema glavnim crkvenim vratima ili prema bočno postavljenoj pozornici, na kojoj se odvijala ista ceremonija kao i unutra. Procesija je izašla na jedna bočna crkvena vrata a vraćala se na druga. Masa je revnosno odgovarala na litanije misionara, koji je stajao na pozornici: „Sveta Jovanko Orleanska, osloboditeljko, moli se za nas... Sveta Ženevjevo, zaštitnice Pariza, moli se za nas... Sveta Marijo, majko božja, zaštitnice Francuske... moli se za nas...“ U jednom trenutku misionar je prekinuo litaniju da bi saslušao saopštenje nekog sveštenika, koji mu je prišao. Oni koji su bili blizu pozornice mogli su da vide kako mu se lice ozarilo. Mnogi su pali na kolena kad je, glasom ustreptalim od radosti, povikao: „Javljaju nam da su se savezničke trupe iskrcale u Provansi. Molimo za našu dragu braću, da Marselj i Tulon budu pošteđeni razaranja: Oče naš, koji si na nebesima, nek se sveti ime tvoje, neka dođe carstvo tvoje...“ Osećanja su dosegla vrhunac kad je kardinal Suhar održao nepripremljenu propoved u kojoj je pomenuo „poslednju prepreku koju treba preskočiti“. Nekoliko nemačkih vojnika ispred gradske većnice i prefekture prisustvovalo je svemu tome ne reagujući. Za divno čudo, nigde nije bilo čuvara reda: od jutra je pariška policija štrajkovala u odgovor na razoružavanje njihovih kolega u Asnijeu i Sen Deniju.
Dan posle Vaznesenja Bogorodice, list Ja sam svuda, dotad zabranjen, odjednom se ponovo pojavio najavljujući izlazak sledećeg broja za 25. avgust. Kamioni puni policije napuštali su Pariz i odlazili na zapad. Bulevari - Opera, Jelisejska polja, Sen Mišel - bili su puni nemačkih vojnika, koji su defilovali uz muziku, ispred gomile danguba i badavadžija. „Ovo je početak kraja“, rugali su se oni.
Na dan 17. avgusta narodno veselje samo što nije eksplodiralo pred povorkom automobila, kamiona, ambulantnih kola i drugih vozila prepunih Nemaca mrkog pogleda i izobličenih crta lica. Za njima su išla najrazličitija vozila: kočije, zaprežna kola, tricikli, kolica puna robe kao što su radio-aparati, pisaće mašine, slike, kovčezi, naslonjače, kreveti, koferi, a povrh svega i neizbežni dušeci, koji su Parižane podsećali na njihov sopstveni egzodus po drumovima Francuske.
Kakvo je samo bilo zadovoljstvo posmatrati te ostatke nepobedive armije, kako se vuku ulicama!... Gde su oni preplanuli, nadmoćni osvajači iz juna 1940. godine?... Šta se desilo s njihovim besprekornim uniformama?... Potrošili su ih za četiri godine ratovanja po ruskim stepama? Ili razderali po afričkim pustinjama? Istrle su se po naslonjačama hotela Meris, Krijon i Interkontinental?.... Ljudi su sedali u baštenske stolice kafeterija na Jelisejskim poljima da bi posmatrali povorku a da se ne umore stojeći, uživali brojeći kola i kamione. Osmesi nisu nestajali s lica kad bi prošli veoma stari ili previše mladi vojnici, u preuskim ili preširokim uniformama, neobrijani, musavi, vukući oružje, ruku punih robe i tekstila koje nisu oklevali da prodaju narodu.
Lea i Lora su vozile bicikle duž kejova. U vazduhu se osećalo nekakvo uzbuđenje, uprkos napetosti koja je vladala u nekim četvrtima, uprkos buci motora, povicima, paljenju Gestapoovih dosijea i administrativnih spisa po ulicama, uprkos nervoznim beguncima i policijskom času koji je počinjao u devet sati uveče. Pored sestara je prošla neka limuzina, u kojoj su se previše plave i doterane mlade žene stiskale uz nekog generala s monoklom.
Na obalama Sene mogli su se videti nizovi pecaroša i kupača. Na jasnom letnjem suncu jedra su se lagano njihala. Svi su nešto iščekivali. Morale su da siđu s bicikala da pređu most Roajal, zatrpan barikadama i ograđen bodljikavom žicom.
U Univerzitetskoj ulici, Šarl je nestrpljivo čekao Leu da bi joj dao akvarel na kome je od jutra radio. Estel se žalila na vene „od čekanja u redovima“. Liza je bila vrlo uzbuđena: u podne je čula na engleskom radiju da su Amerikanci u Rambujeu. Albertin je delovala zabrinuto.
Zahvaljujući Lorinim rezervama, večera od sardina u ulju i pravog hleba delovala je kao dar božji. U pola jedanaest je došla struja, sve do ponoći, a to je dovelo do Lizinog novog razočarenja: Amerikanci nisu bili u Rambujeu, već u Dreu.
Nešto malo pre početka policijskog časa esesovci su ispalili nekoliko rafala iz mitraljeza na besposličare koji su stajali i posmatrali nemačke glavešine kako iznose dokumenta iz hotela Trijanon, u Ulici Vožirar. Na Trgu Sorbona i Bulevaru Sen Mišel nekoliko ljudi je ranjeno ili ubijeno.
San Parižana poremetila je i eksplozija skladišta municije, koje su okupatori digli u vazduh.
„Od jutros nema novina“, kazao je Lei prodavač novina ispred bara De Mago, na Bulevaru Sen Žermen. „To nije dobra vesta za kolaboracioniste. Pogledajte onoga s naočarima, to je Brazilaš, ide da popije kafu kod Flore. Nikada nije lepo izgledao, ali od pre dva dana deluje prosto bolesno. Na njegovom mestu otišao bih odavde, zajedno sa švapskim prijateljima.“
Znači to je bio taj Brazilaš, o kome joj je Rafael Mal pričao s divljenjem?
Imao je izgled napaćenog dečaka.
Lea se smestila na terasu kafea nedaleko od njega i naručila kafu. Stari konobar s dugom keceljom kazao joj je da ne može da dobije ništa toplo jer je presečeno snabdevanje gasom. Naručila je neki sumnjivi koktel s nanom.
Za susednim stolom je sedeo krupan, smeđ čovek od tridesetak godina, s velikim naočarima za kratkovide, i okruglim rukopisom pisao nešto u jednu sveščicu. Vitak, mlad, plavokos čovek seo je za sto naspram njega.
„Zdravo, Klode. Zar već radiš?“
„Zdravo, Anri. Ako Bog da, radim. Ima li kakvih vesti?“
„Juče je u kraju bilo raznih izgreda. Nemci su pucali po Ulici De Bisi i po Bulevaru Sen Žermen.“
„Je li neko poginuo?“
„Da, nekoliko njih. Kako vam je otac?“
„Dobro je. U Vemaru je, a ja ću sutra otići do njega.“ Mukle eksplozije sprečile su Leu da čuje nastavak razgovora.
„To su njihova skladišta municije“, kazao je jedan od njih.
„Zapalili su skladišta oko Ajfelove kule i neke kafeterije. Uskoro će svemu doći kraj. Kolaboracionisti beže kao pacovi. Nećemo više slušati glas Žana Erolda Pakija, nema više radio-dnevnika. Lišer, Rebate, Bukar, Kusto, Bonar zvani Gestapet, svi su s porodicama otputovali u Nemačku. Samo je on ostao, a stvarno se pitam zbog čega?“, kazao je plavokosi pokazujući Brazilaša.
„Možda zbog nekakvog osećanja časti. Više ga i ne mrzim, samo ga žalim.“
„Što biste ga mrzeli?“
„O, to je stara priča; zbog sramnog članka o mom ocu, koji je objavio 1937. godine.“
„Sećam se. Naslov je bio: ’Kritično doba gospodina Morijaka’.“
„Jeste. Njegovi niski udarci su me tad veoma povredili. Hteo sam da odem da mu razbijem nos.“
Lea je spustila novac na stočić i ustala. Oba muškarca su je sledila pogledom.
„Lepa devojka!“
„Stvarno lepa devojka!“
Da nije bilo udaljenih eksplozija iz skladišta municije, kasno jutro tog 18. avgusta 1944. godine ličilo bi na obično letnje prepodne. Sve je bilo mirno. Malobrojni prolaznici su hodali lagano, kao turisti. Devojke odevene u svetle haljine promicale su na biciklima smejući se. Pred crkvom Sen Žermen de Pre grupa mladića je nešto živo raspravljala; u izlogu knjižare Divan nalazilo se nekoliko već požutelih primeraka Martinoovog časopisa; na malom trgu ispred crkve neka starica je razmotala hartiju s hranom za mačke, možda i sopstveni ručak, i vikala: „Mac... mac... Dođite, lepotice...“
Na Trgu Firstenberg klošari su se svađali oko nekog preostalog vina; u ulici kraj Sene dve nastojnice su sedele na pragovima svojih kuća i raspravljale o jučerašnjim događajima; na raskrsnici u Ulici De Bisi tezge prodavača voća i povrća bile su potpuno prazne, ali su domaćice već stajale u redu pred njima; Ulica Dofin bila je prazna; u Ulici Sent Andre dez Ar s komadima drveta koji su ličili na pištolje jurili su se dečaci i krili se po uglovima Trga Roan. „Bum.... bum... predaj se ili si mrtav...“ Lea je besciljno lutala ulicama.
Ponovo se našla na Trgu Sen Mišel. Ljudi su se gurali oko nekog platana. Skupila je laktove i probila se bliže. Na drvetu je stajao mali beli plakat s trobojkom. Pročitala je:


Privremena vlada Republike Francuske
Saveznici su na kapijama Pariza. Spremite se za poslednju borbu s okupatorom. U nekim delovima Pariza već se vode borbe.
Čekajte naređenja, bilo preko radija, bilo preko letaka, da biste stupili u akciju, a borbe će se voditi od četvrti do četvrti.


Nije bilo nijednog Parižanina koji već danima nije znao da se bliži čas oslobođenja, ili uništenja grada. Neki su se za to aktivno pripremali, većina je bila rešena da ne mrda od kuća i da sačeka odlazak Nemaca da bi se mogli radovati.
Lea je bila razdirana između mržnje i straha, osvete i zaborava. Raspoloženje joj se menjalo tako brzo da je to stvaralo još veću nervozu. Neprospavane noći i košmari ostavili su trag u vidu kolutova oko očiju, jasno ljubičastih od umora. Podignuti uvojci kose davali su njenom licu novi, krhki izgled.
Trebalo je da reaguje i poveže se s članovima svoje mreže, o kojoj je govorio mladi lekar, kad ih je pokupio na drumu i odvezao u Bordo i strpao u jedan od poslednjih vozova za Pariz. Bio je to naporan put, koji je trajao dva dana zbog presečenih pruga i bombardovanja, kad su svaki čas napuštali vagone i bežali u polja. Lea je mahinalno išla za ostalima, neosetljiva na opasnost i jecanje malog Šarla, koji joj nije ispuštao ruku. Srdačan doček tetaka i sestara nije umanjio njenu ravnodušnost prema svemu. Samo ju je Rutin glas prenuo iz apatije. Suze koje je tad prolila vratile su joj malo volje za život, mada joj se nije vratilo ono samopouzdanje koje je činilo njenu glavnu snagu.
Lutala je po Parizu sve do večeri, i osećala napetost iščekivanja. Glad ju je nešto pre policijskog časa naterala da se vrati u Univerzitetsku ulicu, gde joj je Estel mogla dati malo hladnog pirea od krompira i parče ustajalog kamambera. Albertin de Monplejne, malo umirena, nije joj prebacivala zbog dugog odsustvovanja. Šarl, koji nije hteo da ode na spavanje dok se ona ne vrati, zaspao je držeći je za ruku.
Skoro čitave noći iz sna su je budili košmari. Tek u zoru su prestali i uspela je da zaspi.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:00 pm


POGLAVLJE 15.


„Budi se, budi se...“
Lora ju je drmala, pa se Lea pridigla i zbunjeno osvrtala.
„Budi se, francuske snage su preuzele prefekturu i svuda po Parizu se vode borbe, a Amerikanci dolaze. Obuci se.“
Sva zadihana, Lora je mahala rukama.
„Šta to pričaš?“
„Degolisti su zauzeli policijsku prefekturu, a policajci se bore s njima.“
„Ko je to kazao?“
„Frank, drugar koga ne poznaješ; ima veliki stan na Bulevaru Sen Mišel koji gleda i na bulevar i na kej Išet. Telefonirao mi je. On i njegovi prijatelji su cele noći plesali. Pošto je bio započeo policijski čas, svi su ostali na spavanju kod njega. Kad je oko sedam sati hteo da zatvori kapke, video je da ljudi trče preko mosta Sen Mišel, prema Bogorodičinoj crkvi. Zainteresovan što toliki ljudi trče tamo, obukao se i sišao na ulicu. Video je da se možda oko dve hiljade njih okupilo i svi tiho razgovaraju. Pogodio je da su to policajci u civilu. Stigao je neki kamion. Podelili su im puške i pet ili šest mitraljeza. Mora da su dobili i neko naređenje jer su krenuli ka vratima Prefekture. Frank je pošao za njima. Vrata su se otvorila i cela gomila je tiho ušla u dvorište. Neki visoki čovek u pepito odelu, s trobojkom na reveru, popeo se na krov nekog automobila i vikao: „U Ime Republike i generala De Gola preuzimam Prefekturu!“ Funkcioneri iz prefekture su mirno pustili da ih razoružaju. Podigli su zastavu i pevali Marseljezu. Frank, koji uopšte nije sentimentalan, kaže da je skoro zaplakao. Izgleda da je izabran novi prefekt, čini mi se Šarl Lize. Dođi, idemo tamo, biće zabavno!“
„Zabavno? Pa, mislim da neće biti. Ali biće zanimljivo“, kazala je Lea ustajući.
„Zar si spavala sasvim gola?“
„Zaboravila sam da potražim spavaćicu kad sam pošla. Pusti me da se umijem.“
„Požuri, čekam te u kuhinji.“
„Dobro. Tetkama ništa ne govori.“
„Naravno, pa nisam luda.“
Nemački vojnici koji su sa šlemovima na glavama prolazili Bulevarom Sen Žermen u kamionima, stezali su mitraljeze i puške, a vikom su pozdravili neke lepe devojke koje su na biciklima naišle iz Ulice Di Bak.
„Pa, ne deluju tako zabrinuto“, kazala je Lea okrenuvši se.
Pred njima se pružao pust bulevar. Na uglu Ulice Dragon neki Nemac je uperio mitraljez u nih.
„Odlazite ili pucam!“, vikao je na nemačkom.
Na stočićima ispred De Magoa i Flore vukle su se poluprazne šolje i čaše mušterija koje su pobegle unutra. U Ulici De Ren videlo se nekoliko ljudi kako trče na sve strane. Čuo se kratak rafal, i dvoje padoše. Na raskrsnici Mabijon stajali su neki mladi ljudi u belim bluzama, sa znakom crvenog krsta na rukavima, koji su požurili u smeru pucnjave. Na raskrsnici Odeon put im je preprečio tenk. Skrenule su ka Ulici De Bisi. Metalne roletne su na većini radnji bile spuštene, konobari su vraćali stolice u kafeterije, a užurbani ljudi, s trobojkama na rukavu, išli su na sve strane. Jedan od njih im je kazao: „Vratite se kući, biće gadno.“
U Ulici Sent Andre dez Ar sve je bilo neobično mirno: neka nastojnica je čistila pred pragom, kao što bi činila i svakog drugog jutra; knjižar je za šankom kioska pio malo belo vino sa štamparom iz ulice Segir i prodavcem bombona, koji je tu stajao sa svojim staklenim posudama punim lažnih bombona. Besposličari na Bulevaru Sen Mišel bacali su vesele poglede prema prefekturi i crkvi Notr Dam, na kojima su se vijorile trobojke.
* * *

Kad su ušle u Frankov stan, Leu i Loru su pozdravili veselim povicima. „Došla sam sa sestrom Leom, o kojoj sam ti pričala.“
„Dobro si učinila. Dobar dan, Lea. Vi ste ta junakinja pokreta otpora?“
„Ne verujte u sve što Lora priča, uvek pretera.“
„Nisam nimalo preterivala...“
„Ćuti, ne želim da pričamo o tome.“
„Kako god hoćete, nezavisno od pokreta otpora, dobrodošle ste. Dođite da vidite.“
Mladić ih je odvukao do jednog od velikih salonskih prozora.
„Pogledajte, imamo najbolju ložu. Moja majka će biti žalosna što je otišla u Turenu. Ni za šta na svetu ne bi propustila ovaj prizor. Siguran sam i da bi pozvala sve svoje drage prijateljice. Šta mislite? Lep pogled, zar ne?“
„Da, sjajan je.“
„Frank, imaš li neke hrane? Tako smo brzo izašle da nismo stigle ništa da jedemo.“
„Ti znaš da kod Franka ništa ne nedostaje: osim hleba, koji je malo bajat, ima šunke, kobasica, paštete, hladne piletine, još nekih grickalica, vina, šampanjca i viskija, po želji.“
„Zar držite bakalnicu?“, suvo upitala Lea.
„Mogao bih i to, gospođice, ali više volim trgovinu svilenim čarapama, parfemima i cigaretama. Pušite li? Engleske ili američke? Po izboru. Koje više volite?“
„Američke. No prvo bih utolila glad.“
„Po zapovesti. Hej, vi! Donesite princezi piće i hranu. Hoće li Vaša visost nazdraviti našim budućim oslobodiocima?“
Prvi put otkako je ušla u kuću, pogledala je mladića. Imao je simpatično lice dobrog druga iz detinjstva, od onih kojima se poveravate i delite s njima tajne, i koji nikada ne odrastu. Nije bio visok, i delovao je pomalo izgubljeno u prevelikom odelu širokih ramena, u prekratkim pantalonama ispod kojih su se videle bele čarape i obavezne cipele s trostrukim šniranjem, koje su nosili svi „zazui“.
Veliki pramen plave kose, ošišane po poslednjoj modi, padao je na lice dečjih crta. Taj klinac je, po Lorinim rečima, bio pravi kralj crne berze, i bez znanja roditelja već je zgrnuo bogatstvo na crnom tržištu. Bio je plemenit i uvek je čašćavao svoje prijatelje. Pošto je bila zadovoljna utiskom, Lea mu je dodelila jedan osmeh.
„To je to, da nazdravimo oslobođenju Pariza.“
Sedeći na prozorskom okviru, Lea se čudila kako to da upravo pije šampanjac u uzbunjenom gradu koji se spremao za borbu.
Borci, spremni za pasivnu odbranu, prešli su Trg Sen Mišel i vikali da policijski čas počinje u dva sata.
„To nije tačno“, kazao je neki mladić, koji je upravo ušao. „Svratio sam u komesarijat i kazali su da ništa ne znaju. Snage koje su preuzele prefekturu takođe ništa ne znaju. Gle, evo jedne nove. Dobar dan, zovem se Žak.“
„Dobar dan, ja sam Lea. Odakle dolazite?“
„Odasvud pomalo. Mnoge opštine su preuzeli komunisti...“
„Šta ste o tome saznali?“
„To su sve glasine. No oni su jedini dovoljno organizovani i naoružani. U ulicama Rivoli, Luvr, Šatle i Republik i Aveniji Grand Arme postavili su kontrole na kojima su istaknute zastave Crvenog krsta. Počeo je lov na oružje. Oni koji imaju noževe otimaju od nemačkih vojnika puške, oni s puškama otimaju mitraljeze, kad imaju mitraljez napadaju kamione s municijom i dele je drugovima. ’Svako ima svog Švabu’, to im je parola za nove regrute.“
„Hoćete li se boriti?“, pitala je Lea.
„Što da ne! Sutra će nas smatrati herojima... Razmisliću o tome, posle jela.“
Celo malo društvo, pet mladića i tri devojke, smestili su se u kuhinju, gde su Lora i neka lepa plavuša, po imenu Mirijel, postavile sto. „Ako pustite neku muziku, biće veselije.“
„Da, stavite Andrews Sisters“, kazala je Mirijel.
„Dobro. Koju pesmu želiš?“
„Pennsylvania Polku ili Sonny Boy.“
„Kako ste nabavili te ploče?“, pitala je Lea. „Mislila sam da je američka muzika zabranjena.“
„Imamo mi svoje veze. Kazaćemo ti kad se rat završi.“
Visoki glasovi grupe Andrews Sisters odjeknuli su u stanu. Obrok je protekao veoma veselo, svi su se šalili i imali nešto da kažu. Svi su bili tako mladi i bezbrižni da je Lea iznenadila sebe kako se smeje na neku od njihovih šala, dok ju je Frank s odobravanjem gledao i sipao joj čašu vina.
Ustao je da promeni ploču. U relativnoj tišini začula se pucnjava. „Dođite, Nemci napadaju!“ Svi su pojurili na prozore.
Na Bulevaru Di Pale okupatori su iz tri kamiona pucali na vrata Prefekture, a iz te zgrade i Palate pravde su uzvratili i pogodili nekoliko okupatora. Kamioni su otišli ka Šatleu. Čule su se eksplozije granata. Nešto kasnije drugi kamioni se zaustaviše na Bulevaru Di Pale. S prozora su posmatrali kako ljudi u košuljama, naoružani puškama i revolverima, nastoje da se zaklone u ulazu u metro i u kafeu Depar, gde su iza vrata postavili puškomitraljez.
Preko mosta Sen Mišel došao je neki kamion, i to im je bila prva meta. Jedan ranjeni vojnik je skliznuo na pločnik. Kamion se zaustavio, a drugi se pojavio iza ugla keja Grand Ogisten, kod pečenjare Rotiseri perigurdin, i uz radosne povike posmatrača udario u zid. Francuski redari su potrčali da pokupe tela i odvukli ih na stepenice prema Seni, gde su ih, s druge strane, radoznalo posmatrali kupači, koji su se nalazili ispod zida keja Orfevr. Iz nekog zapaljenog kamiona vio se crni dim prema Šatleu. Jedan džip sa znakom V i lorenskim krstom se uz prasak guma okrenuo na keju Sen Mišel, a za njim su išla ambulantna kola i vatrogasci. Na platou ispred Bogorodičine crkve tri tenka su pokušavala da izvedu napad na Prefekturu.
„Neće uspeti“, kazao je Frank, „nemaju municije, a nekoliko vreća peska nije zaštita od granata.“
Grupa mladih je pretrčala preko keja noseći stari mitraljez, za koji je Frank rekao da je „hočkis“. Jedan od njih je oko vrata nosio municiju. Zvao se Žano, imao je samo petnaest godina i nije znao da će ubrzo poginuti na keju Montebelo, pogođen u grlo eksplozivnim metkom...
Neko je bacio zapaljenu bocu prema prozorima Prefekture, a ona je upala u otvor na tornju tenka, koji se odmah zapalio. Preko Sene su se čuli radosni povici opkoljenih, kao i onih koji su stanovali na keju Sen Mišel, i koji su, nalakćeni na prozore i nesvesni opasnosti, ceo taj prizor pomno posmatrali. Grupa nemačkih zarobljenika izašla je s rukama podignutim uvis, a pratili su ih francuski borci s uperenim oružjem. Na trgu je neki prolaznik pao pogođen zalutalim metkom. Neki Nemac, obliven krvlju, vrteo se oko sebe, pucajući na sve strane. Neki metak mu je, najzad, razneo glavu. Nastavio je da hoda nekoliko sekundi, da bi se srušio nasred pločnika. Lea jedina nije odvratila pogled od tog prizora.
Celu četvrt je potresla jaka eksplozija. Kamion s gorivoom je udario u zid Notr Dam otela. Plamen je liznuo do prvog sprata i zahvatio fasadu. Francuski borci su pokušali da ga odmaknu od zgrade i da je zaštite. Na svu sreću, ubrzo se začula vatrogasna sirena.
Koristeći kratko zatišje, jedan od momaka je rešio da nakratko izađe. Sat kasnije se vratio i kazao da će nastupiti kratak prekid vatre da bi se pokupili poginuli i ranjeni. Ta radosna vest pozdravljena je, kao što i dolikuje, otvaranjem nove boce šampanjca, koja se prethodnima pridružila u kadi u kupatilu.
Veče je bilo sparno i pretila je oluja, a Parižani su ponovo zauzeli pločnike glavnog grada i lutali ulicama, namrgođeni i ozbiljni zastajući pred barkama krvi koje su se sušile.
„Uh, nismo se javile tetkama“, povikala je Lora, skačući ka telefonu.
Iznad mosta Pon Nef, nebo se sve više mrštilo.
„Tetka Albertin hoće da se odmah vratimo. Izgleda da Šarl ima visoku temperaturu...“
„Zar nije zvala lekara?“
„Stari doktor Leroj se ne javlja, a drugi ne žele da izlaze.“
„Dobro, ja ću otići. Hoćeš li da pođeš sa mnom?“
„Neću, ostaću ovde. Ako bude potrebno, pozovi me. Frank, daj Lei broj.“
„Dobro. Ja ću je otpratiti. Vratiću se kroz jedan sat. Uzeću tvoj bicikl.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:01 pm


POGLAVLJE 16.


Lea je celu noć provela kraj uzglavlja deteta koje je buncalo. Ujutru je od nastojnice pozajmila tricikl, umotala Šarla u pokrivač i odvezla u najbližu bolnicu.
Noćna oluja je raščistila nebo i rasterala crne oblake. S mokrih pločnika se osećao miris vlažne prašine. Tog vlažnog nedeljnog jutra nikoga nije bilo na ulicama i vladala je duboka, zabrinjavajuća tišina...
U Ulici Sevr nalazila se bolnica Lenek i jedan internista je preuzeo dete. Pošto nije mogao da utvrdi šta mu je, savetovao je Lei da sačeka da mu dođe šef, te da navrati malo kasnije. Pošto nije htela da ostavi dete, odveo ju je u sobu s dva kreveta i malom bolesniku dao neki lek.
Kasno po podne probudio ju je zvuk glasova.
„Vi, devojko, stvarno dobro spavate. Dete nije vaše?“
„Nije.“
„Gde su mu roditelji?“
„Šta mu je, doktore?“
„Neka vrsta akutnog laringitisa, ali i početak upale pluća.“
„Je li ozbiljno?“
„Moglo bi biti. Trebalo bi da ga ostavite ovde.“
„To je nemoguće.“
„Veliki deo osoblja je otišao. Niste mi odgovorili na pitanje - gde su mu roditelji?“
„Majku su mu ubili Nemci, a otac je s generalom De Golom.“
„Jadni mališan.“
„Lea... Lea...“
„Tu sam, dušice.“
Šarl ju je jecajući zgrabio. Lekar ih je zabrinuto gledao.
„Odvešćete ga kući i uradićete tačno ono što vam kažem. Znate li da dajete injekcije?“
„Ne znam.“
„Naučićete.“
„Ali...“
„Nije to mnogo teško.“
Vrata su se naglo otvorila.
„Doktore, dovode nam ranjenu decu.“
„Jesu li ozbiljno ranjena?“
„U noge i stomak.“
„Dolazim, vodite ih u operacionu salu. Vidite, gospođice, toga sam se plašio: dolaze ranjenici, a nas nema dovoljno ni da lečimo bolesnike.“ Lekar je završio s davanjem uputstava.
„Tražite od bolničara na ulazu da vam da adresu apoteke i ostavite svoju adresu. Sutra ujutru ću gledati da navratim ili da vam pošaljem nekog kolegu.“
„Doktore... neće valjda...“
„Neće. To je žilav dečko, izvući će se on. Samo mu redovno dajte lekove i proveravajte temperaturu.“
U naredna tri dana Lea je spavala samo po nekoliko sati i bila je potpuno odvojena od spoljašnjeg sveta; živela je u ritmu disanja bolesnog deteta. Na pobledele usne su joj dolazile molitve iz detinjstva. Ruke joj nisu drhtale kad mu je davala injekcije. U zoru 23. avgusta temperatura mu je konačno spala; izmršavelo dete joj je slabim glasićem kazalo: „Gladan sam.“
Lea ga je prekrila poljupcima, a on se osmehnuo, tužno i zadovoljno.
„Šta se događa?“, pitala je Albertin otvarajući vrata.
„Sve je divno, Šarl je ozdravio, traži da jede.“
„To je, najzad, dobra vest. Dobro je što nam je Lora nabavila malo mleka i keksa. Zamoliću Estel da mu spremi mali obrok.“
Pogrickao je pola keksa i popio pola šolje mleka, a zatim odmah zaspao dok su ga četiri žene razneženo posmatrale, a onda izašle iz sobe na vrhovima prstiju.
„Ima li vode? Baš bih se okupala“, kazala je Lea.
„Da, ima, ali hladne, kao i obično.“
Hladna? Pa voda u kupatilu je zbilja bila prilično hladna. No i da je bila hladnija, Lea bi se zagnjurila u nju, da se reši zabrinutosti koja joj se lepila za kožu otkako je osetila da se nad Šarlom nadvila smrt. Rešena da ga spase po svaku cenu, predosetila je kritične trenutke u kojima telo pokreće svoje odbrambene mehanizme i nastojala da „proguta zlo“ koje ga mori, angažujući pri tom svu snagu svojih ruku. Ta napetost ju je iscrpla. No, sad je osećala da je dete spašeno.
Briga i umor su joj nestajali u vodi, od koje se naježila. Snažno se trljala rukavicom za kupanje namočenom u penu mirisnog sapuna koji je dobila od Lore. Pošto nije imala šampona, oprala je kosu sapunom i isprala je vodom u koju je dodala sirce, da bi joj povratila sjaj.
Kritički se posmatrala u ogledalu koje je držala statua Psihe od pozlaćenog drveta, što je bilo jedina raskoš u belo popločanom kupatilu.
„Ja sam sama kost i koža“, glasno reče.
Svakako je mnogo oslabila, ali slika koju je pokazivalo ogledalo nije bila nedopadljiva. S nežnošću je pomilovala grudi s tvrdim i hladnim bradavicama, prešla rukom preko bedara i činilo joj se da čuje glas Fransoe Tavernijea, koji s divljenjem mrmlja: „Kakva zadnjica!“
Na tu uspomenu se zacrvenela, a osetila je i drhtaj zadovoljstva. Potresena, umotala se u peškir i pažljivo istrljala kosu. U predsoblju je zazvonio telefon. „Lea, Lora hoće nešto da ti kaže“, vikala je Albertin kroz vrata.
„Dolazim.“
Zbunjeno je prihvatila slušalicu.
„Halo, Lea?... Tetka Albertin kaže da je Šarlu bolje... Je li to tačno?...“
„Jeste... Više nema temperaturu... Jutros je nešto pojeo... Možeš li da nabaviš još mleka?“
„Sad, s opštim štrajkom, to postaje sve teže, vozači kamiona neće da idu u unutrašnjost... Nema više racioniranog snabdevanja osim za meso, zahvaljujući našim trupama koje su negde zaplenile tri hiljade petsto tona, koje su Nemci smestili u hladnjače u Bersiju i Vožiraru; to mogu da nabavim ako imam bonove, a crno tržište je sad pod velikim nadzorom...“
„Doći ću da ti donesem bonove.“
„Budi pažljiva, od subote se situacija pogoršala. Juče je bilo dosta borbe u Latinskoj četvrti, kao i prekjuče. Svuda ima barikada, a Nemci su se smestili po krovovima i pucaju na prolaznike, na stotine mrtvih svakog dana stiže u mrtvačnice. Po ovoj vrućini, možeš zamisliti kakav miris dopire do Notr Dam de Viktoara, gde se drže te čuvene mise. Tu su izloženi i kovčezi s pokojnicima, dok ih ne prebace na groblje Panten ili ih ne sahrane u delu groblja određenom za borce... Ljudi iz Crvenog krsta su sjajni. Ne samo što pomažu ranjenicima, već i zamenjuju pogrebnike, koji štrajkuju... Imaš li vesti o Fransoaz?“
„Ne... nemam...“
„Brinem za nju. Juče sam na Trgu Sen Mišel videla da linčuju nekog kolaboracionistu, to je bio grozan prizor... Najgore su bile žene... Udarale su ga svačim što su mogle da dohvate, histerično urlajući... Rekli su mi da su mu iskopale oči komadima polomljene stolice... To je bilo grozno... Da si samo čula krike!... Najgore su bile one dangube koje su smejući se stajale i odgurale francuske borce koji su pokušali da to spreče. Kad im je bilo dosta te svinjarije, pobegli su, okrvavljene odeće i prstiju, a na pločniku je ostala neopisiva hrpa mesa.... Halo!... Jesi li još tu?...“
„Jesam... Što mi to pričaš?... Kakve veze ima Fransoaz...“ Sad je Lora zaćutala, pa je Lea povikala:
„Halo!... Halo!... Čuješ li me?...“
„Da, čujem te...“
„Dakle?...“
„Izgleda da hapse i žene koje su spavale s Nemcima.“
„Pa šta im rade?...“
„Izgleda da ih briju do glave...“
„Briju ih do glave?“
„Da, to se dogodilo u nekim opštinama... Okače im kosu na rešetke, a na glavi im crtaju kukaste krstove; najčešće su to prostitutke, ili ljubavnice Nemaca, koje su susedi prijavili.“
„Ali Fransoaz nema veze s tim!...“
„Znam ja to, ali zar misliš da će oni postavljati tolika pitanja? Nadam se samo da je poslušala moj savet i da je s Pjerom otišla za Nemačku.“
„Jesi li joj telefonirala?“
„Jesam, ali se niko nije javio. Poslednji put smo se čule u ponedeljak ujutru, došao je po nju neki nemački oficir da je odvede u hotel koji su Nemci rekvirirali.
Tu su smestili sve žene u sličnoj situaciji. No, ona je odbila da ide.“
„Koji je to hotel?“
„Ne znam, nisam je pitala.“
„Treba zvati sve hotele.“
„Zar ne znaš koliko ih je u Parizu?...“
„Ne znam, ali nije ni važno. Pozvaćemo sve koji se nalaze u Mišlenovom vodiču.
Ima li Frank neki primerak?“
„Da, mislim da ima.“
„Dok čekaš da ti se javim, ti kreni od kraja, a ja ću krenuti od početka spiska, pa ćemo se čuti kad jedna od nas nešto nađe. Čućemo se uskoro.“
„Budi oprezna...“
Lea je već spustila slušalicu.
Gospođice De Monplejne su bile van sebe kad im je objasnila situaciju, ali se tetka Albertin brzo pribrala i počela da telefonira:
„Halo, hotel Krijon?...“
„Znaš, tetka Albertin, čudilo bi me da je u Krijonu, Mažestiku, Kontinentalu ili
Luteciji, koje su Nemci pretvorili u svoja službena sedišta.“
Univerzitetska ulica je delovala sasvim napušteno. Pred Medicinskim fakultetom u Ulici Sen Per crnela se olupina nekog izgorelog kamiona s lorenskim krstom. U Ulici Žakob sve je bilo mirno. Krenula je Ulicom De Sen da stigne na kej Gogenar, i prisetila se hapšenja Sare Milštajn... Nije tuda prošla od one strašne noći. Nastavila je prema Ulici De Bisi; ispred pekare je od zore stajao dugačak red domaćica. Lea je bila opuštena, uprkos umoru; obuzelo ju je neko čudno dobro raspoložanje, kao da su ljudi posle četiri godine živnuli i kao da se odjednom lakše diše. U Ulici Dofin je mladić u majici bez rukava, s puškom o ramenu, nosio pod rukom paket novina i vikao: „Tražite Čovečnost!... Gospođice, hoćete li novine?“, pitao je kad je zastao kraj nje.
„Zar te novine ponovo izlaze?“
„Od ponedeljka, evo, uzmite... Staju dva franka... Hvala... Ne idite prema mostu Pon Nef, Nemci pucaju na barikade. Malopre su te bitange iz francuskog vojnog automobila pucale na rodoljube, i ubili su dvojicu. Nemci su pobegli Ulicom Kristin. Do viđenja!“
Zastala je ispod nadstrešnice neke kapije i pročitala:


„Svi Parižani na barikade!... Komandant francuskih snaga za ceo Pariz poziva sve Parižane na borbu... Neka ljudi, žene i deca, svi zajedno, učestvuju u utvrđivanju ulica, zgrada, stanova, i neka čitav narod da podršku slavnim francuskim snagama otpora. Formirajte grupacije PATRIOTSKE POLICIJE! Napad je najbolja odbrana. Raznesite neprijatelja!... NIJEDAN ŠVABA NE SME NEKAŽNJENO IZAĆI IZ POBUNJENOG PARIZA!... Bitka se vodi na svim frontovima... Ceo dan se vode borbe u Prvom, Četvrtom, Petom i Šestom arondismanu, i svuda rodoljubi pobeđuju... Ovo je opšti narodni rat protiv prokletih Švaba... Žene komunisti takode se bore za oslobođenje Pariza... Kako su samo pripadnici policije mučili jednu devojku... Doturajte oružje Komunističkoj partiji!...“


Na Trgu Sent Andre dez Ar velika masa uzbuđenog naroda je vikala: nekolicina ne tako mladih muškaraca, mnoštvo žena, starih i mladih, s istim izrazom mržnje na licu, usta iskrivljenih od besa, sipali su pogrde... Podizale su se gole ruke, a prsti se krivili u kandže... Gade!... Kolaboracionisto!... Đubre!... Prodana dušo!... Izdajice!... Ubico!... Neki visok, plav čovek branio se od tih furija. Nečiji lakirani nokti su mu zagrebali obraz... Povikao je: „Ja sam Alzašanin!“
„Vraga si Alzašanin!“, odgovorio je neki glas s pariškim akcentom. To je gomilu nagnalo na smeh.
Sa prozora na kome su se nalazili pripadnici francuskih trupa, neki čovek u čudnoj uniformi pokušavao je da kaže nekoliko reči gomili. Neka plavuša bledog lica, s crnom trakom na glavi, nadglasala ga je vičući:
„To je Švaba!... Znam ga ja!... Sigurna sam u to!... Ubijte ga!“
Zgrabila ga je za kosu, a neka druga žena je pokušala da mu smakne pantalone, rugajući se:
„Da vidimo ima li to đubre muda!“ Gomila se smejala i skandirala:
„Skidajte Švabu! Skidajte Švabu!“
On je zgranuto zurio, nastojeći da se oslobodi napadača, i samo ponavljao:
„Ja sam Alzašanin!...“
Krv mu je tekla iz nosa i niz obraze. Jedno oko mu je bilo zatvoreno... Pao je prvi put... Udarci su pljuštali po njemu. Jedan ga je pogodio u nos... Pridigao se... Neki dečak s oznakom francuskih trupa na rukavu pokušao je da se umeša. Trojica su ga zgrabila za ruke, podigla ga uvis i polako spustila kraj Lee, koja nije mogla oči da odvoji od tog masakra... Nije bila toga svesna, ali lujljala se naprednazad, kao što to čine slepi. U glavi su joj se rojile misli koje su se razbijale u haotične komadiće... Iz krvavog otvora, čovekovih usta, čulo se mrmljanje: „Ja.. šam... Alšašanin...“
Lei je pripala muka i odvratila je pogled. Onaj dečko s oznakom na rukavu još je stajao tu. Bio je vrlo mlad. Niz bledo lice su mu lile suze i ostavljale svetao trag. Pogledi su im se sreli...
„Lea!“
„Pjero!“
Bacili su se jedno drugome u naručje, drhteći od užasa i gađenja. Lea se prva pribrala.
„Ubiće ga!...“
„Ne možemo ništa, previše ih je.“
„Ti pripadaš trupama, pozovi drugove!“
„Neće hteti da dođu, juče jednog od njih samo što nisu linčovali što je branio kolaboracionistu.“
„Pa to je užasno!“
„Dođi, nemoj da gledaš... Idemo u štab pukovnika Lizea, u Ulicu Genego...“
„Neću u Ulicu Genego!“, vrisnula je Lea. Toliki bes je iznenadio Pjeroa Delmasa.
„Ja svakako moram da odem, ja sam glasnik za poruke između Lizea i Rola.“
„Ko je Rol?“
Gledao ju je s prekornim čuđenjem.
„Zar nisi čula za pukovnika Rola?... To je vođa pobune, komandant francuskih snaga.“
„A Lize?“
„Pukovnik Lize je drugi komandant. Nisam baš najbolje razumeo te političke odnose. Znam samo da je Rol komunista.“
„Pa, otac bi ti baš bio srećan da te vidi s njima“, kazala je, tužno se smešeći.
„Ne pričaj mi o ocu, on je kolaboracionista. Za mene je mrtav.“
Dok su pričali, vukao ju je prema Ulici Žit le Ker. Zaustavili su se ispred prljavog izloga jedne bakalnice; on se popeo uz tri stepenika i zakucao.
„Zatvoreno je“, gunđao je neko iznutra. „Otvorite... Ja sam Pjero iz Bordoa.“ Vrata su se odškrinuta.
„To si ti, mali?... Uđi... Ko ti je ova?“
„To je moja rođaka, Lea.“
Ta radnja je bila i neka vrsta restorana, s hromiranim policama uza zidove, sa slikama Epinala, gravurama, Napoleonovim portretima, uspelim i neuspelim, prevučenim smeđom patinom. Prostorija je bila pregrađena malim drvenim šankom, koji je služio i za točenje pića i za izlaganje robe, od koje su ostale samo neke bajate konzerve. Iza šanka se videla trpezarija sa stolovima prekrivenim kariranim belo-crvenim stolnjacima, s ogromnim starinskim štednjakom i bakarnim posuđem, u kome se nalazilo nešto što je širilo miris alkohola, i neko jelo koje je pomalo podsećalo na zečji paprikaš. Ta kombinacija mirisa pogubno je delovala na Leu.
„Pazi na rođaku, pašče!“, povikala je žena koja im je otvorila.
Pjero joj je pomogao da sedne i popije čašicu rakije, koju je gazdarica donela.
Malo boje joj se vratilo u obraze, a stvari su došle na svoje mesto.
„Je li ti bolje?... Evo, popij još malo.“
„Ne, hvala.“
Osvrtala se. Mesto je izgledalo kao da se nije menjalo od početka veka. Mora da se tu dobro jelo pre rata, videlo se da je kuhinja pažljivo održavana. To ju je ubedilo. Tamo gde je dobra hrana ni ljudi ne mogu biti sasvim loši.
„Mora da ste gladni“, progunđala je žena i pošla ka štednjaku.
„Da, jesmo!“, viknuo je Pjero, koji je poslednji put jeo nekoliko dana ranije.
„Ne, hvala, gospođo. Uzeću samo čašu vode.“
„Gresiš, kuhinja gospođe Leticije je dobra, i pored restrikcija.“
Seo je za okrnjen tanjir, koji je brzo napunjen nekim tamnim paprikašom teškog mirisa.
„Ne shvatam kako imaš srca da sad jedeš?“, uzbuđeno reče Lea.
Ispod prljavštine koja mu je prekrivala lice, Pjero je naglo pocrveneo. Spustio je zalogaj koji je prineo ustima i pogledao ju je tako nesrećnim pogledom da se pokajala zbog svoje izjave.
„Izvini, molim te... Samo ti jedi... Ispričaj mi kako si stigao ovamo.“
„Kad sam čuo da otac hoće da me strpa kod jezuita, uz zabranu bilo kakvog izlaska, odlučio sam da se pridružim partizanima. Preskočiću sve pojedinosti putovanja, skrivanja po teretnim vagonima, noći provedenih po jarkovima i bežanje od žandara, lutanja po poljima. Na stanici u Limožu sledila me je policija. Zahvaljujući partizanima ’železničarima’, uspeo sam da pobegnem. Nekoliko dana su me krili u vagonu na sporednom koloseku. Bilo je toliko Nemaca i policije da su proveravali svakog putnika, svakog zaposlenog, i nisu mogli da me izvedu. Najzad su me jednog dana uspešno ubacili u stočni vagon voza koji je išao u Ejmutije...“
„Ejmutije... To je u Limuzenu, zar ne?“
„Da, što? Zar znaš to mesto?“
„Ne znam ga, ali mi je prijateljica, Jevrejka, bila tamo pobegla i krila se neko vreme. Nastavi.“
„U Ejmutijeu su me drugi borci, zaduženi za pruge, uzeli za ruku i odveli pukovniku Ginguenu, koga zovu i Raul, ili Veliki. Kakav je to ćovek! On je strah i trepet za sve Nemce u tom regionu. Štab mu je u šumi, kod Šatonefa. Pošto sam, na nesreću, došao zimi, morali smo da napustimo logor Troa Ševo. Bilo je krajnje vreme, jer se nekoliko dana posle toga oko tri hiljade ljudi iskrcalo u šumi. Nemački vojnici je zovu Mala Rusija, jer su tu često upadali u zasede. Mnogo ih je stradalo. U poslednjih šest meseci bio sam agent za vezu između raznih odeljaka. Do sada sam upoznao sva sela i sve šume. Zahvaljujući Ginguenovoj organizaciji, bili smo dobro hranjeni i odeveni. Većina stanovništva je bila uz nas. Hteo sam da s njim učestvujem u sabotažama i napadima na konvoje, ali mi je dao poruku za pukovnika Rola. Štrajk i pobuna su me sprečili da se vratim tamo, i to je, uglavnom, sve.“
Lea je zadivljeno gledala rođaka. Kako je samo porastao onaj dečačić koji ju je nekad zadivljeno posmatrao.
„Od kada si ti u Parizu?“
„Od početka meseca, takode.“
„Kako su svi na Montijaku? Ima li Kamij vesti od Lorana? A tetka Bernadet? A Rut? A Matija? Šta ti je?“
Lea je, spuštene glave, nesvesno trljala čelo.
„Šta ti je?“ pitao je ponovo Pjero, sve zabrinutiji.
„Kamij i tetka Bernadet su mrtve... Nema više Montijaka...“
„Ama šta to pričaš?...“
„Nemci i policija su ih ubili, i zapalili kuću...“
Dugo su ćutali. Jedna bučna grupa, koja je upala u prodavnicu-restoran, otrgla ih je iz mračnih misli.
„Aha, tu si, Pjero!... Svuda smo te tražili. Bojali smo se da su te sredili, kao i onog kolaboracionistu, koji je tvrdio da je Alzašanin.“
„Pa, možda i jeste bio.“
Jedan dečak, jedva stariji od Pjeroa, okrenuo se Lei, iznenađen njenim oštrim tonom.
„To je moguće, ali je narod toliko patio da je normalno što se svete.“
„Normalno!... Zar mislite da je ta klanica nešto normalno?“
„Pa zar se nisu i Švabe ponašale kao kasapi? Znate li koliko su pobili naših drugova u Bulonjskoj šumi prošle nedelje?... Ne znate?... Ubili su ih trideset i petoricu, bili su vaših godina... Mažison je imao devetnaest... Verdo devetnaest... Zimet dvadeset... Šioser dvadeset i dve... braća Bernar dvadeset i dvadeset četiri...
Da nastavim?...“
„Znam i ja, kao i vi, za šta su sve sposobni, videla sam ih na delu... No to nije razlog da budemo gori od njih!“
Streljali su se pogledima, pobledeli. Pjero se umešao.
„Pusti je na miru. Ona je u pravu.“
„Možda i jeste, ali sad nije trenutak da se to kaže.“
„Videćete da taj trenutak neće ni doći.“
„Lea, ćuti, molim te. Hoćeš li sa mnom u Lizeov štab?“
„Neću, moram da se nađem s Lorom. Mi smo kod tetaka De Monplejne, telefoniraj nam... Želim da se opet vidimo i popričamo.“
„Čim budem imao malo vremena, pozvaću te, ili ću doći. Poljubi Loru za mene.“ Ispred prodavnice su se rastali.
Lei je trebao skoro ceo sat da pređe Trg Sen Mišel. Strelci su, s krovova, pucali na prolaznike. Dve osobe su bile pogođene.
Veliki stan, u kome se nalazilo petnaestak francuskih pripadnika odbrane, izgledao je kao da je kroz njega prošla oluja. Od malog društva ostali su samo Lora, lepa Mirijel i Frank, koji su je radosno dočekali.
„Jesi li uspela da pronađeš Fransoaz?“
„Nisam još, bezuspešno smo telefonirali u dvadesetak hotela.“
„Treba nastaviti. Srela sam Pjeroa na ulici.“
„Pjeroa?“
„Našeg brata od strica.“
„Sina strica Lika?“
„Da.“
„Pa to je divno! Šta on radi ovde?“
„Nosi traku na rukavu i veliki revolver.“
U kuhinji su dvojica mladića pripremala zapaljive boce, po receptu Frederika Žolio-Kirija, koji im je dao pukovnik Rol; jedna boca je bila dovoljna za napad ako se tri četvrtine napune gorivom, a četvrtina sumpornom kiselinom, a zatim bi im nalepili etikete s natrijum-hloridom. Kad se boca razbije, hlorid se pomeša sa sadržajem i rasplamsa se. To je bilo zgodno oružje za bacanje na tenkove i kola.
Snažna eksplozija ih je sve dovela do prozora. Branioci Ulice De la Išet virili su s barikade da vide šta se događa. Pekar je povikao:
„Švabe dižu Pariz u vazduh!“
Miris baruta i buka širili su se po četvrti i izazivali paniku. Od Jelisejskih polja dizao se stub gustog dima. Svi su potrčali u zaklon, očekujući novi napad. No, osim nekoliko usamljenih pucnjeva od Luksemburškog parka, sve je bilo mirno.
Malo-pomalo borci i radoznalci su se vratili svojim svakodnevnim navikama i u prolazu pozdravili grupu od petnaestak nemačkih zarobljenika u pocepanoj odeći, s rukama iza potiljka, koje je grupa francuskih vojnika, naoružanih puškama, sprovodila da se pridruže drugovima u dvorištu Prefekture. Odjednom su se s keja Grand Ogisten na njih zaletela neka kola. Rafal je pogodio jednog francuskog vojnika. Čula se vika s barikade. Neki mladić je s barikade bacio zapaljenu bocu na Nemce. Nije video ishod svog herojskog dela, jer ga je rafal pokosio i pao je na hrpu nagomilanih prepreka. Veliki plamen se pojavio ispred vozila, a vozač nije mogao da ga izbegne. Dvojica su iskočila, obavijena plamenom, i nekoliko trenutaka su te prilike kao iz snoviđenja trčale, goreći raznobojnim plamenovima, da bi pali ispred tezge nekog bukiniste. Nekoliko trenutaka je sve bilo mirno, samo se jedna ruka s te gomile podigla ka nebu, optužujući.
Držeći se grčevito za prozorski okvir, Lea je ponovo preživljavala stradanje svoje tetke, s istim osećanjem gorke nemoći. Nemac i starica su, umirući, nesvesno, učinili isti pokret dozivanja. Je li smrt u plamenu umiruće približavala Bogu?...
Zatim se sve odigralo veoma brzo: iza barikade na Trgu Sent Andre dez Ar i iz okolnih uličica pojavila se gomila, koja je urlajući pojurila ka zarobljenicima. Skamenjeni, prisustvovali su pogibiji svojih zemljaka. Dvojica preživelih vojnika su htela nešto da učine, ali ih je ljudska plima ponela. Jedan od njih je otrčao do Prefekture da zatraži pomoć. Kad se vratio s desetak policajaca, trojica Nemaca su već bila mrtva. Jednom su iskopali oči, drugi je ostao bez nosa, trećem je lice bilo razneseno. Njihovi drugovi su bili manje ili više povređeni i sklupčani na tlu; ti hrabri ljudi, od kojih se većina borila na ruskom frontu, plakali su kao deca. Dolazak policajaca, od kojih su neki imali i uniforme, smirio je narodni bes. Svi ti ljudi, većinom dobri, teturali su se od ubilačkog pijanstva, koje će, nesumnjivo, zatim izbrisati iz sećanja. Gledaoci, koji su nemoćno prisustvovali masakru, nikada neće moći da ga zaborave.
U velikom stanu vladala je mrtva tišina. Mladi ljudi nisu smeli ni da se pogledaju; članovi pokreta otpora sedeli su na prozorskim daskama, s puškama između kolena, spuštenog pogleda. Frank i njegovi prijatelji su stajali i zurili u zid pred sobom. Dolazak jednog „poručnika“ razbio je malo tu nelagodnu tišinu.
„Švabe su zapalile Gran Pale.“
„To je, znači, bila ona eksplozija i dim.“
„Tamo se nalazio neki cirkus.“
„Da, cirkus Huke. Ne znam jesu li spasioci uspeli da izvedu životinje. Konji su i sami pobegli. Jednog od njih su ustrelili kod Ron Poena, na Jelisejskim poljima, i nećete verovati, video sam neke ljude i žene kako su pojurili s noževima da ga raskomadaju, ne hajući za metke koji su zviždali unaokolo. Neki su nosili i tanjire!
Kad sam otišao, od konja nije mnogo ostalo.“
„Trebalo je da nam doneseš parče.“
„Pa to nisam mogao! Uboli bi me nožem, ti dripci!“
Te reči, izgovorene pariškim akcentom, navele su ih na smeh.
„Zamislite te tipove kako, s belim salvetama oko vrata, sede na Ron Poenu i jedu sirovo konjsko meso, s malim prstom podignutim uvis, dok ih lavovi, koje Švabe drže na uzicama, razjareno gledaju izglednelim pogledom.“
Posle višečasovne napetosti, smeh im je svima bio dobrodošao; ponovo su se vratili šaljivom tonu koji je priličio njihovim godinama.
Dole, na trgu i kejovima, prikupljali su tela poginulih Nemaca i Francuza i vodili ranjene u bolnicu Otel Dje.
Ostatak popodneva je protekao u telefoniranju pariskim hotelima. Nije bilo nikakvog rezultata: „Ne, ovde nema gospođe Delmas s detetom, niti dama koje su ta gospoda smestila.“ Sestre su se obeshrabrile.
„Probaj još ovaj: hotel Režina, Bulevar Opera 7402“, kazala je Lea. Lora ju je poslušala.
„Halo, hotel Režina...“
„Posle ćemo nazvati tetku Albertin, da čujemo je li ona nešto saznala.“
„... Alo... Da... Da, to je to... Dajte mi da razgovaram s njom... Kako to nije moguće?... Imate naređenja....“
Lea joj je otela slušalicu iz ruke.
„Dajte mi gospođu Delmas... Briga me za vaša naređenja, dajte mi je... Alo... Alo... Ko je kod aparata?... Poručnik, koji?.... Poručniče, dajte mi gospođu Delmas... Ja sam njena sestra... Pozvaće ona mene... Ali svakako... Veoma smo zabrinuti...
Hvala.“
„Hvala bogu, našle smo je.“
„Da, ali nismo mogle da razgovaramo s njom. Nadam se da me taj Nemac nije slagao i da će preneti našu poruku. Vraćam se kući. Hoćeš li sa mnom?“
„Neću, radije ću ostati ovde. Javi mi se ako ima novosti.“
U pratnji jednog „fifija“, Lea je prešla Trg Sen Mišel. Mladić ju je otpratio do biblioteke Klavrej.
Posle vriske i pucnjave u Latinskoj četvrti, Univerzitetska ulica je delovala kao oaza mira. Šarl je prespavao dobar deo dana i željno ju je dočekao, na šta je odgovorila tužnom nežnošću.
Od Franka je donela pola litra mleka, nekoliko kocaka šećera, nešto hleba i mesa, što je Estel spremila na sigurno, kao najveću dragocenost. Počelo je čekanje pored telefona.
Oko deset uveče je konačno zazvonio, dok su Lea i tetke s najvećom radošću pratile izveštaje Radio Londona o oslobođenju Pariza... U istom času je mitraljeski rafal narušio tišinu mirne četvrti. Albertin de Monplejne je prešla dugim prstima preko čela, i rekla, neponovljivim tonom: „Izgleda da nisu baš dobro obavešteni, ta gospoda iz Londona.“
„Ali, ako to kažu, onda je istina“, kazala je naivno Liza, jer je verovala u reči koje dopiru iz radio-aparata kao u Boga, pa bile to reči Žana Erolda Pakija, Filipa Anrioa, Morisa Šumana ili Žana Oberlea.
Zvonjava telefona sprečila je Leu da oštro odgovori dobroj ženi.
„Halo... Jesi li ti, Fransoaz?... Je li sve u redu... Što nisi došla ovamo?... Halo... Halo... Ne prekidaj... Čuješ li me?... Zvaćeš nas sutra?... Ljubim i ja tebe... Do sutra, laku noć...“
Lea je spustila slušalicu, veoma zabrinuta. Fransoaz ne treba da ostaje tamo. Hotel Režina može u svakom trenutku biti meta napada. Koliko sutra će otići po sestru.
I pored sve zabrinutosti, zaspala je dubokim snom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:01 pm



POGLAVLJE 17.


Kad se Lea probudila, nebo nad Parizom je bilo sivo.
Šarl je spavao u krevetiću kraj nje, a njegovo lepo lišće bilo je bledo i mršavo. Kako samo liči na Kamij, mislila je dok je provlačila ruku kroz njegovu meku, plavu kosu. Ogrnula je kućnu haljinu od plave pamučne tkanine i otišla u kuhinju. Nekim čudom, bilo je gasa. Zagrejala je malo mleka i popila pola šolje „kafe“ koju je Estel ostavila, još tople. Iz Lizine sobe se čulo krčanje radija. Pospano Šarlovo lišce se pojavi na vratima.
„Hoćeš li da se vratiš u krevet! Još si bolestan, nazepšćeš.“
„Nisam, ozdravio sam. Gladan sam.“
„Sedi, daću ti mleko i kolačiće.“
„Hoćemo li posle u šetnju?“
„Ne možemo, dušo, suviše je rano, a napolju je rat.“
„Hoću da izađem i pobijem sve zle Švabe koje su povredile mamu.“
Lea je uzdahnula, gledajući dečkića koji priča o ubijanju dok mirno pije svoje mleko.
„Rat vode odrasli.“
„Pa što su onda pucali na decu?“
Na takvo razmišljanje deteta od četiri godine, ostala je bez reči.
„Kaži mi, da li i tata ratuje?“
„Da, on je s generalom De Golom.“
„Kad će se vratiti?“
„Uskoro.“
„To je dosta dugo.“
Bio je u pravu, bilo je dosta dugo. Trajalo je već četiri godine! Četiri godine kako se pretvaraju da žive da ne bi potpuno pali u očajanje. Koliko mrtvih! Koliko patnje za te četiri godine!
„Tata će se rastužiti kad čuje da je mama mrtva.“
Znači, zna!... Već dva meseca se pravio da prihvata njena zbrkana objašnjenja!
„Da... Biće tužan, ali ćemo mi biti tu da ga utešimo. Moraćeš mnogo da ga voliš.“
„Pa i ti ćeš biti tu, i ti ćeš ga voleti. Kaži?... Hoćeš li voleti tatu?“
Učinilo se da čuje glas Kamij: „Obećaj mi da ćeš se brinuti o Šarlu ako se meni nešto desi... i o Loranu...“ Lorana je nežno volela, kao brata, kao dragog prijatelja, ali ne više kao ljubavnika. I sad se čudila kuda je nestala ta ljubav, za koju je verovala da je večna! Umire li ljubav uvek s osobom koju volimo? Rafael Mal je nešto u tom smislu rekao povodom Šatobrijana, pominjući zabelešku, punu nade, ljubavnika Žilijet Rekamije: „Ponekad se desi da u snažnoj duši ljubav traje dovoljno dugo da se pretvori u pravo prijateljstvo, u zadatak, i da dobije sve kvalitete vrline; tada gubi svoje prirodne osobine i povinuje se principima besmrtnosti.“
Šta ako je to bila istina?
„Kaži, hoćeš li voleti tatu?“
Padala je kiša. Lea je stavila staru maramu, kupljenu kod Hermesa i pošla ka mostu Pon Roajal.
Uzalud je zvala hotel Režimi, niko se nije javljao. Ništa ne rekavši tetkama, odlučila je da ode tamo.
Ulice su bile prazne i tihe, a povremeno bi se čulo puškaranje. Na mostu su je mladi nemački stražari pustili da prođe. Tiljerije su bile veliki blatnjavi prostor uokviren drvećem. U daljini su se videli obelisk i Trijumfalna kapija koji su oblikovali krst na pozadini tamnog neba. Nije mogla preko prepreka u Ulici Rivoli. Jedan podoficir je pristao da se raspita u Režini, na čijem se pročelju videla figura Jovanke Orleanke. Ubrzo se vratio sa saopštenjem: tog jutra su sve žene rano napustile hotel i niko nije znao gde su. Zahvalila mu je i otišla razočarana.
Na keju Volter i keju Konti srela je vozila Crvenog krsta i natrpana vozila s borcima, koji su pevali partizanske pesme. Blizu Ulice Genego dva mladića s trobojkama su je grubo presrela i zgrabila volan njenog bicikla.
„Kuda si pošla?“
Ovakvo oslovljavanje je naljutilo Leu.
„Ne tiče vas se!“
Šamar ju je odbacio unatrag.
„Odgovaraj uljudno kad te nešto pitamo. Veruj mi, ni jače od tebe nisu se pravile važne pošto su svratile frizeru iza ugla.“
„Pustite me.“
„Pazi, mala, naljutićeš nas. Ovuda se ne prolazi dok se ne pokažu dokumenti“, rekao je onaj koji je do tada ćutao. „Ima ovde važnih šefova, koji sumnjaju na uhode. Lepo nam kaži: kuda si pošla?“
Lea je shvatila da joj tvrdoglavost neće pomoći.
„Pošla sam do prijatelja, na Trg Sen Mišel.“
„Kod barikade na Ulici Išet?“
„Da, u stanu iznad barikade.“
„Lea, šta radiš tu?“
„Pjero, zar ne možeš da im kažeš da me puste?“
„Pustite je, znam je, to mi je rođaka.“
„Dobro! Samo smo joj postavili nekoliko pitanja.“
„Dođi da te upoznam s drugom koji nadgleda barikadu.“
To je bila lepa barikada! Svi gvozdeni kreveti iz četvrti su tu prikupljeni, a mora da je i iz podruma izvučena sva starudija: radijatori, iskrivljeni bicikli, dečja kolica, burad, ptičji kavezi, a sve to pojačano vrećama s peskom. Bila je tu i neka stara bakarna kada. Glavni deo barikade bio je kamion koji nije imao vrata i točkove. Sve je to bilo poduprto kolicima i raznim predmetima koji su strelcima služili kao oslonac. Prošli su uskim prolazom uza zid. Čuli su se pucnjevi iz neke kuće na ostrvu Il de la Site.
„Pazite! Sagnite se!“
Lea i Pjero su se bacili u zaklon, gde su se već sklupčala neka dvojica ljudi. Lea je prepoznala onog kratkovidog momka iz kafea Flora, i osmehnula mu se. On ju je takođe prepoznao i uzvratio joj osmeh.
„Pucaju iz hotela Siti“, kazao je pokazujući prstom.
„Tako je od jutros“, rekao je Pjero. „No svi misle da je taj tip sam. Mora da je to neko od policajaca. Vidi, eno nekih drugova na krovu.“
Prema mračnom nebu su se zaista videli obrisi francuskih boraca.
„Da li vi stanujete na Trgu Dofin?“, pitao je komandant barikade druga onog mladića s naočarima.
„Da.“
„Kako se zovete?“
„Anri Beri.“
„A vi?“
„Klod Morijak.“
„Da nije to sin našeg suseda koji živi pored Montijaka?“, mislila je Lea. Nije stigla da ga to pita, jer im je komandant dao znak da mogu da prođu, vičući borcima:
„Ne pucajte!“
Njih dvojica su prošli prema Trgu Dofin, dok se dvoje rođaka povuklo iza barikade. Pjero nije ostavio bicikl.
„Ne bi smela tako da se muvaš unaokolo, neki zalutali metak doleti i život se okončava... Eto, šta sam ti kazao!“
Na keju Grand Ogisten pala je neka žena. Bila je ranjena i dovukla se do drveta da se zakloni. Iz Ulice Grand Ogisten pojavila su se dva mladića u belim bluzama, s nosilima, i neka devojka u belom, koja je mahala zastavom Crvenog krsta. Ne vodeći računa o mecima, pokupili su ranjenicu i potrčali ka priručnoj ambulanti doktora Debrea.
„Hajdemo uličicama, manje je opasno.“
U Ulici Savoj sve je bilo mirno. Pred nekim starim hotelom iz XVIII veka jedan od francuskih vojnika je čuvao stražu.
„Tu je sedište jednog od šefova pokreta otpora“, kazao je Pjer, s važnim izgledom osobe koja sve zna.
„Treba da mi pomogneš da pronađem Fransoaz.“
„Tu kurvu!“
Zapanjena tom pogrdom, Lea je zastala.
„Zar ne shvataš šta tražiš?“, nastavio je Pjero. „Da ti pomognem da nađeš saradnicu okupatora, izdajnicu zemlje...“
„Ama dosta! Fransoaz nije saradnica okupatora ni kurva, već jadna devojka koja je došla na nesrećnu zamisao da se zaljubi u Nemca dok su nam zemlje u ratu. Ne treba je streljati zbog toga.“
„Možda je ne treba streljati, ali obrijati i strpati u zatvor treba.“
„Obrijati! Pa ti si poludeo! Ja bih više volela da sam mrtva nego obrijana.“
„Pa, kosa izrasta“, zadirkivao ju je.
Vesto je izbegao njen šamar.
Iz Ulice Sent Andre dez Ar čuli su se aplauzi i krici. Gomila je pred sobom gurala nekog ćoveka od pedesetak godina, razbarušenog i bez pantalona. Delovao je groteskno i vredno žaljenja, samo u čarapama sa držačima, od kojih je jedna bila pocepana, dok je obuću i pantalone držao u ruci. Iza njega je plačući išla neka krupna devojka u haljini s cvetovima, obrijane glave na kojoj je belom bojom bio nacrtan kukasti krst. Leu je zapljusnuo talas stida. Pjero je pognuo glavu. Dugo su stajali nepomični. Mladić ju je uhvatio za rame.
„Hajde, idemo da je potražimo. Otići ćemo u štab pukovnika Rola.“ Nisu ranije bili u prizemlju u Ulici Denfer-Rošro, gde je bio štab.
Na raskršću ulica Sen Mišel i Sen Žermen, koje su zvali „raskrsnica smrti“, granata s nekog krova pade pred njih. Lea, koja je išla pozadi, osetila je kao da ju je neko ogrebao po glavi. Kao u usporenom filmu, videla je Pjeroa kako se okreće i graciozno pada na zemlju; dve osobe u belom su kružile oko njih; sivo nebo se zaljuljalo, a drveće bulevara kao da se obrušilo na nju.
„Eto, nije ništa ozbiljno, možete da se vratite kući.“
Lea se pridigla, malo ošamućena. Mladi lekar pomagao joj je da siđe sa stola za ranjenike. Imao je napet izraz lica i delovao je izmoreno.
„Sledeći.“
Na sto su stavili nekog čoveka, ranjenog u stomak.
„Gde mi je rođak?“, pitala je Lea.
„Ne znam, pitajte na ulazu“, odgovorio je lekar.
Sve do večeri je Lea, s mrljama krvi na haljini i velikim zavojem na glavi, lutala hodnicima bolnice Otel Dje tražeći Pjeroa. Nije mogla da pronađe bolničare koji su je doneli.
„Dođite sutra“, govorili su joj svi.
Osećajući smrtno neraspoloženje, odlučila je da izađe iz bolnice. Rastužen njenim očajanjem, neki policajac s trobojkom ju je preveo preko trga ispred Bogorodičine crkve i ostavio je u Ulici Sen Žak, na ulazu u Ulicu Išet, gde ju je jedan od dežurnih redara preuzeo i odveo do Bulevara Sen Mišel.
U stanu je zatekla samo Franka. Nije ništa rekao, već ju je odveo u sobu, napunio kadu i pomogao joj da se svuče. Dok se kada punila, spremio joj je čaj, koji je popila velikim gutljajima, jer je voda bila hladna. Umotanu u preveliki ogrtač za kupanje, ubacio ju je u krevet i držao je za ruku dok nije zaspala. Nisu progovorili ni reči.
„Koljite ih! Koljite! Klanje je dobro u avgustu kao i u maju!“
Tavanesov uzvik od 24. avgusta 1572. godine, iz Vartolomejske noći, kada se odigrao pokolj protestanata, odjekivao je Lei u ušima.
Tog jutra, dok je spremala Šarlu doručak, Lea je pogledala kalendar i videla da je Dan svetog Vartolomeja. Tad se prisetila Brantomovog Života Šarla IX, koji je pročitala posle Dimine Gospođe De Monsoro, Četrdeset pet vitezova i Kraljice Margo, gde je pročitala tu mračnu rečenicu. U snu su joj se mešali Nemci i De Gizovi vojnici, obrijane žene i admiral De Kolinji, francuski borci i budući kralj Anri IV, tela sagorela bacačem plamena i Šarl IX, koji iz arkebuze puca na prozore u Luvru.
„Probudi se! Probudi se!“
Bleda skoro kao i zavoj na njenoj glavi, Lea je otvorila oči.
„Šta hoćeš?“
Frank je bio veoma uzbuđen, izgubio je svoje uobičajeno flegmatično ponašanje. Petljao je nešto s dugmetima na radiju u njenoj sobi.
„Slušaj!“


Parižani, okupite se! Želimo da vas obavestimo o nemačkoj predaji... Leklerkova divizija je ušla u Pariz!... Za nekoliko minuta će stici na Otel de Vil! Ne prekidajte slušanje... čućete važne vesti na koje ste čekali. Svi smo ludi od radosti!... Naša emisija je neregularna i radimo u lošim uslovima i nismo jeli već tri dana... Ima tu i drugova koji su se borili, nisu jeli tri dana, a došli su sad pred mikrofon... Malo smo opijeni, od radosti, sreče i zbog povratka u naš grad...


Lea se pridigla, i prišla Franku. Obgrlio ju je, nežno.


... Imamo važnu vest za vas, koja je upravo stigla. Vrlo je kratka: na kapiji Peplije u 9 časova je viđena kolona Francuza, Španaca, Marokanaca... Gde je ta kapija?... U Žentijiu!... Ona je u Isiju... Evo ih! Dolaze... Upravo marširaju trupe generala Leklerka, a blindirani automobili su stigli na Otel de Vil... U jednom od njih je i general De Gol!... Sigurno je da su saveznici stigli na Otel de Vil i u Prefekturu, i da je tu verovatno i general De Gol... Otvorite prozore... izađite iz kuća... Upravo sam dobio telefonski poziv iz generalnog sekretarijata za informisanje. Generalni sekretar me je zamolio da javim u sve parohije, sveštenicima koji slušaju ovu emisiju, da se postaraju da odmah zazvone zvona na crkvama. Dakle, ponavljam i potvrđujem: govori Šefer iz uprave Nacionalnog radija Francuske, koji je pre četiri dana preuzeo antene od nemačkog okupatora. Generalni sekretar za informisanje privremene vlade Republike Francuske ovlastio me je da se obratim sveštenicima koji nas slušaju i koji treba odmah da čuju ovo obaveštenje. Kažem im... da se postaraju da odmah udare u sva crkvena zvona i time najave ulazak saveznika u Pariz...


Frank i Lea su se zagrlili, istovremeno smejući se i plačući. Požurili su na prozor. Na celom Trgu Sen Mišel čuo se zvuk roletni koje se podižu, a svetla su se palila, jedno po jedno! Zaboravili su kamuflažu i pasivni otpor. Došao je trenutak za svetio i radost! Na trgu su ljudi trčali na sve strane i bacali se u naručje jedni drugima. Radio-aparati su bili pojačani na najjače, zatreštala je Marseljeza. Na trgu su se svi ukočili u mestu, a zatim se zaorilo: „Na oružje, građani!...“
Na zapadu je neki veliki požar obasjavao rumenilom oblake koji su plovili po nebu.
I ni shvatajući da to čine, Lea i Frank su i sami zapevali povedeni za tim snažnim glasovima, i stezali su jedno drugo tako jako da su im ostale modrice.
Odjednom se začulo jedno zvono, najpre stidljivo, koje je u nebo slalo zvuk kojim je obeležen poslednji tužni dan nemačke okupacije... Odgovorila su zvona s crkve Sent Severen, a zatim i s crkve Sen Žilijen le Povr i Sen Žermen de Pre, Sakre Ker, Sen Žermen l’Okzeroa, Sen Silpis, Sen Ženevjev, Sen Eustaš, a zatim se prolomio zvuk velikog zvona s Bogorodičine crkve, koje se pridružilo ostalim zvonima bacajući ceo grad u ludu razdraganost.
U 21 čas i 22 minuta kapetan Rejmon Dron je zaustavio svoj džip s natpisom „Smrt bitangama“, petnaestak kamioneta i tri tenka šerman, nazvana Monmiraj, Šampober i Romiji, ispred Otel de Vila. Tri stotine ljudi je, posle četiri godine, stupilo na rodno tlo prestonice.
Potreseni spiker na radiju recitovao je stihove Viktora Igoa:


Probudite se,
dosta je srama.
Vratite sjaj Francuskoj!
Vratite sjaj Parizu!


Na trgu su, od radosti, zapalili vatru i plesali oko nje. Odjednom se začula pucnjava. Svi su zastali, a zatim počeli da beže, vičući.
Lea i Frank su razdvojili ruke... Na radiju je onaj entuzijastički glas nešto mucao:


Možda smo malo požurili... Nije sve gotovo... Bolje je zatvoriti prozore. Nemojte nepotrebno stradati...


Na trgu se gasilo jedno po jedno svetio, kapci su se zatvarali, strah se vratio...


Podsećamo vas na pravila pasivne odbrane, koja je odredio pukovnik Rol. Iskažite radost na drugi način...


Jedno po jedno, zaćutala su i zvona, osim jednog, koje je veselim zvukom pariralo topovskoj pucnjavi na Lonšanu. Zatim je i to zvono zaćutalo, zamukao je i zvuk topovske paljbe i najzad je prestalo i puškaranje pored Otel de Vila.
Noć je pala na Pariz. Oko Luksemburške palate i u četvrti Odeon, za koju se pričalo da je minirana, videle su se tajanstvene senke, natovarene nečim, kako silaze u podrume. Oslobađanje Pariza još nije bilo okončano.
U toku noći je izbila strašna oluja. Lea je dugo stajala kraj prozora i posmatrala haos na nebu, gde su se smenjivale munje i čuo se prasak gromova. Munje su povremenim bleskom osvetljavale most Pon Nef koji je kao igračka ležao preko nepomične i crne Sene, po kojoj su ubrzo zapljuštale krupne kapi kiše.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:01 pm


POGLAVLJE 18.


Oko osam sati ujutru, Lora je uletela u sobu u kojoj je Lea spavala.
„Dolaze! Dolaze!“
Lea se naglo probudila i poskočila, pa se drhteći uspravila.
„Ko?“
„Leklerkovi! Dolaze! Stigli su na kapiju Port d’Orlean! Diži se, idemo tamo... Šta ti je? Zar si ranjena?“
„Nije to ništa. Imaš li neke vesti o Pjerou i Fransoaz?“
„Nemam, mislila sam da si ti nešto saznala.“ Lea je počela bez glasa da plače.
„Nemoj da plačeš, pronaći ćemo ih. Hajde, ustani, idemo da ih vidimo kako dolaze.“
Jedan od „fifija“, kako su ih sada zvali, utrčao je i povikao: „Sada su u Ulici Sen Žak!“ Zatim je opet izjurio.
„Čula si, oni su u Ulici Sen Žak! Požuri!“
„Ubeđena sam da je mrtav!...“
„O kome pričaš?“
„Mrtav je, kažem ti da je mrtav!“
„Ama ko je mrtav?“
„Pjero.“
„Pjero?“
Neko je kucao na poluotvorena vrata. Bio je to Frank.
„Nemojte stajati kraj prozora, zalutali metak začas doleti“, kazao je, gurajući Loru ka sredini sobe.
„Imaš li vesti o Pjerou?“, pitala je Lea, ustajući.
„Ne, pitao sam u nekoliko bolnica, iz Latinske četvrti nema takvog ranjenika koji odgovara opisu tvog rođaka.“
„Pa, ipak mora biti negde, mrtav ili živ.“
„Šta se desilo?“, pitala je Lora.
„Lea i vaš rođak su juče bili ranjeni, na ’raskrsnici smrti’. Leu su odneli u Otel Dje. Za Pjeroa se ne zna ništa.“
Troje mladih je neko vreme ćutalo.
Frank se, u poslednjih nekoliko dana, veoma promenio: kao da je sazreo. Izgubio je ono što mu je preostalo od detinjstva i bezbrižnosti, jer je video previše dečaka svojih godina kako ginu, bili prijatelji ili neprijatelji.
„Ne brini, pronaći ćemo ga.“
Niko od njih nije verovao u to. Lora je prva reagovala.
„Trupe generala Leklerka su u Ulici Sen Žak, treba otići tamo.“
Lea se brzo umila i skinula veliki zavoj, ostavljajući samo malo gaze. Haljina joj je bila pocepana i krvava. Frank je pretraživao majčin plakar i doneo joj preko ruke nekoliko haljina u raznim bojama.
„Svakako će ti biti malo velike, ali s pojasom ćeš moći da ih nosiš.“
Lea je izabrala jednu, sa štampanim sitnim cvetovima na plavoj osnovi, kupljenu kod Žane Lafori. Imala je kratke rukave. Vezala je oko glave plavu maramu, da se ne vidi zavoj, i obula bele sandale s visokim potplatama.
Napolju je bilo divno vreme. Ljudi su sa svih strana trčali u Ulicu Sen Žak. Žene su prigrnule kućne haljine preko spavaćica, muškarci nisu stigli da se obriju, mlade majke su vukle sa sobom decu koja su se plela svima među noge, stari borci iz 1914. godine naređali su svoje ordenje, radnici, studenti, prodavačice - svi su hrlili u susret Leklerkovoj diviziji.
Ulica Sen Žak je bila zahvaćena bujicom radosti, a na čelu kolone je jezdio veliki tenk generala Bilota, prekriven buketima cveća i zastavama, dotican hiljadama ruku. Gomila je uzbuđeno mahala rukama, slala poljupce pobednicima, pružala im decu, smejala se, plakala, vikala: „Bravo!... Živela Francuska!... Hvala!... Živeo general De Gol!... Bravo! Bravo!...“
Lora je skočila na neka borna kola i poljubila mitraljesca, koji se veselo branio, a Frank je iz sve snage pljeskao rukama i bodrio vojnike.
U toj radosnoj gužvi, Lea se čudno osećala; bila je skoro ravnodušna. Prolazila su kola sa zvučnim natpisima: Austerlic, Verden, Sen Sir, El Alamejn, Mort Om, Egziperans... Egziperans? Na tim je kolima neki oficir, mršavog lica sjajnog od radosti, pozdravljao gomilu. Pogled mu je prešao preko Lee.
„Lorane!“
Njen krik se izgubio u buci motora i urlanju gomile. Pokušala je da mu priđe, ali joj nečiji lakat gadno okrznu ranjenu glavu, i njoj pozli. Jedan od mladih redara je to video i izvukao ju je iz mase.
Osvestila se u nekom kafeu u Ulici Išet.
„Evo, mala, uzmite i popijte čašu ovoga, dobro je, čuvao sam za proslavu pobede.“
Lea je uzela pruženu čašu i progutala u jednom gutljaju tečnost boje ćilibara. Osetila je eksploziju u ustima i skoro odmah joj bi bolje.
„Nema ničeg boljeg od ’armanjaka’ da se lepa devojka dovede svesti. Hoćete li još jednu čašicu?“
Znači, Loran je stigao!... Kad ga je videla, srce joj je zakucalo kao u ono vreme kad je verovala da ga voli... Možda ga još uvek voli? Alkohol je izazvao nekakvu ružičastu izmaglicu. Sve je gotovo. Čula se pucnjava.
„Vraćajte se. Pazite na strelce s krovova.“
Kao nekom čarolijom, ulica se praznila, a Lea je došla sebi: Loran je zbilja bio tu, ali Kamij je mrtva. Na pomisao da to treba da mu kaže osetila je da opet gubi svest. Takav bol, činilo joj se, prevazilazi njene snage: neka mu to saopšti neko drugi umesto nje. I Kamij bi volela da tako bude.
Kola su se zaustavljala na proširenju ispred Bogorodičine crkve, i nije videla ona koja su nosila ime Egziperans. Kolona kola s puškomitraljezima kretala se duž keja. Parižani su komentarisali:
„Jeste li videli te mašine?... Da smo ih imali 1940. godine, ne bismo izgubili rat.“
„Jesi li siguran da su ono Francuzi, svi su u istim uniformama?...“
„To su američke uniforme... praktičnije su nego navlake za rukave...“
„Ipak, sad ne znamo ko su naši.“
„Pa dobro im stoje te uniforme. Amerikanci, Englezi ili Rusi, važno je da su stigli. Živeo De Gol!... Zivela Francuska!“
Lea je hodala duž keja, ravnodušna prema povicima, i osećala veoma veliki umor, nesposobna da povezano razmišlja. U njenom zamagljenom mozgu okretala se neka fantastična vrteška.
„Loran je živ!... Šta je s Pjeroom?... Izgubila sam Loru i Franka... Treba da se javim tetkama... Imaju li vesti o Fransoaz?... Ima li mleka za Šarla?... Loran se vratio!... Kako mu reći za Kamij?... Što svi ti ljudi plješću?... Da, to su Leklerkovi vojnici, koji su stigli... Loran je s njima.... A Fransoa, gde li je on?...“
„Izvinite, gospođice“, kazao je jedan snimatelj s kamerom na ramenu, kad ju je dosta jako udario u prolazu.
Stigla je na Trg Sen Mišel. Vratila se u Frankov stan. Nije bilo traga ni od njega ni od Lore. Umesto njih se okupilo petnaestak „fifija“. Bez uspeha je nešto pokušavala da im kaže. U onom ushićenju, nikoga nisu slušali. Trebalo je, ipak, da nekako ostavi poruku, jer je telefon, koji je radio svih prethodnih dana, sada izgleda štrajkovao. U sobi Frankove majke našla je ruž za usne i napisala na svim ogledalima u stanu: „Ja sam kod tetaka. Možda su tamo i Loran, Fransoaz i Pjer.“
Ta nada ju je držala dok se pela uza stepenice, ali se pred zanemelim telefonom istopila. Odlučila je da se vrati u Univerzitetsku ulicu.
Borna kola su se okupljala na Trgu Sen Mišel, a okružila ih je gomila koja je klicala i aplaudirala. Lea se probila do jednih, popela se na točak i stigla do vrha.
„Znate li gde je poručnik D’Aržila?“
„Ne, nisam video kapetana od kapije Por d’Orlean.“ U gužvi su padala nova naređenja.
„Siđite, napašćemo Senat.“
„Molim vas, ako ga vidite, kažite mu da je Egziperans...“
„Pa to je ime njegovih kola!“
„Da, znam, kažite da je Egziperans u Parizu, kod tetaka.“
„Slažem se, ali želim poljubac za uzvrat.“ Lea ga je od srca poljubila.
„Nećete zaboraviti?“
„Je li on vaš dragi?... Ima sreće što ima tako divnu prijateljicu. Na časnu reč, neću zaboraviti. Osim ako me ne ubiju, naravno.“
Ta opaska ju je uznemirila. Naravno, ako ga ne ubiju...
Skočila je s tenka i gledala ga kako manevriše. Okretali su se u uskoj Ulici Sent Andre dez Ar, uz bodreće povike mase na pločnicima, ispred prodavnica i spuštenih gvozdenih roletni, na kojima je kredom bilo napisano: „Pažnja! Francuska kola broj taj i taj, zauzela su četvorica policajaca! Pucajte na njih!“
Kolona je skretala nalevo, prema Odeonu. Lea je produžila Ulicom De Bisi. Tek je podne, mislila je gledajući na sat čije su se kazaljke zaustavile na broju dvanaest. Kafeterije su ponovo bile otvorene. Ušla je u bistro u Ulici Burbon le Šato i uzela sladoled, dok su oko nje stanovnici četvrti prepričavali događaje. Neko od njih je kazao da je na mostu Pon Nef video američke kamione i tenkove.
Nekoliko francuskih zastava se vijorilo s prozora. Na pragu su ljudi razmenjivali utiske i povremeno bacali zabrinute poglede na krovove.
Vrata tetkinog stana u Univerzitetskoj ulici bila su širom otvorena. U predsoblju je vladao neobičan nered. „Bože dragi, Šarl!“, pomislila je i požurila u njegovu sobu. Sedeo je na krevetu i listao knigu o Bekasini, koja je nekad pripadala Leinoj majci. Osmeh mu je preleteo preko umornog lišća.
„Vratila si se. Plašio sam se da se nećeš vratiti.“
„Dušice, kako možeš da kažeš nešto tako! Nikad te ne bih ostavila. Jesi li ručao?“
„Jesam, ali nije valjalo. Lepo je vreme. Da pođemo u šetnju?“
„Nećemo danas, još se ratuje na ulicama.“
„Znam, čuo sam pucnjavu i ljude kako samo viču. Čak je i tetka Albertin izašla nekud, plačući.“
Mora da je čula da je Pjero poginuo, pomislila je.
Lea je u kuhinji pronašla uplakane Lizu i Estel.
„Najzad si stigla!“ povikala je tetka Liza.
„Šta vam je? Šta se desilo?“
Dve žene još jače zaplakaše. Otvarale su usta, ali nisu bile u stanju ništa da kažu.
„Hoćete li mi, najzad, kazati šta je?“
Estel je nekako uspela da progovori: „Gospođica Fransoaz...“
Lea se naglo sledila od straha.
„Šta je s njom? Šta joj se desilo?“
„Ona je... uhapšena...“
„Kada?“
Estel je slegnula ramenima, dajući joj na znanje da to ne zna.
„Poslastičarka iz Ulice Di Bak došla je da nas obavesti“, kazala je Liza u jednom dahu. Albertin je odmah otišla, čak se nije trudila ni da stavi šešir.“
U drugim okolnostima Lea bi se nasmejala na tu primedbu. No zaboravljeni šešir je bio znak da je situacija veoma ozbiljna.
„Kud je otišla?“
„Na trg ispred crkve.“
„Odavno?“
„Ima pola sata,verovatno.“
„Idem i ja tamo. Pazite na Šarla.“
„Ne idi! Ne idi!“, vikala je Liza i obesila joj se o ruku.
Lea se bez reči otresla i izašla na ulicu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:02 pm



POGLAVLJE 19.


Bio je divan dan, a u vazduhu se osećalo praznično raspoloženje. Na ulicama su devojke bile odevene u kratke svetle haljine, kose su im bile ukrašene malim kokardama ili trobojkama, i smejale su se; elegantne dame, koje su se obično viđale na nedeljnim misama, malo su odstupile od uobičajene odeće; stare dame su išle podruku sa starom gospodom, s ponovo pronađenom gracioznošću. Svi su užurbano išli ka trgu.
Mada je znala šta će videti, Lea se od zaprepašćenja ukočila u mestu. Trg se crneo od sveta.
Na vrhu crkvenih stepenica, gde su se ranije održavale razne svečanosti, pred podrugljivom i pakosnom publikom, koja je protagoniste podsticala pokretima i povicima, odigravala se melodrama. Dekor je bio neobično jednostavan: nekoliko klupa, slamna stolica i plakat, prikačen bodežom na crkvena vrata, na kome je pisalo: OVDE JE ŠIŠANJE BESPLATNO. Predstava je već bila počela. Glumci su savršeno igrali svoje uloge. Voditelj, krupan čovek u košulji, s trakom francuskih odreda na rukavu, izvikivao je nedela interpretatorici ženskih uloga.
„Divite se gospođi Mišo, koja je muža prijavila Gestapou. Zaslužuje li milost narodnog suda?“
„Ne! Ne!“, urlali su gledaoci.
„Pa onda?“
„Da se obrije do glave!... Ha, ha, ha...“ Masu je pretresao talas smeha.
Na improvizovanoj sceni pomoćnici narodnog suda su naterali gopođu Mišo da sedne na slamnu stolicu. „Frizer“ se pojavio, naoružan ogromnim makazama kojima je škljocao oko njene glave, praveći grimase, kao Moris Ševalije, pevajući:


„Jeste li videli Zozin novi šešir,
To je baš smešan šešir
Paunovo perce spreda
Papagajsko kraj uveta.“


Pored Lee je neka krupna devojka u beloj bluzi kakvu nose pekarke ili poslastičarke, okačena nekom vatrogascu o ruku, počela da se uvija.
„Upiškiću se u gaće... Kažem ti da hoću.... Hahaha... Eto, vidiš!...“
Cerekanje gomile je Lei izazvalo pravu morsku bolest. Posmatrala je velike pramenove kose kako padaju, kao rep i uši bika u areni, uz krike kakvim se pozdravlja toreador na koridi. Neke ruke su se pružale da pokupe te bedne trofeje.
Posle opšteg šišanja... i brijanje glave!
Skamenjena na stolici, naduvenog lica oblivenog suzama, gospođa Mišo podnosila je sudbinu koju je zaslužila time što je možda prijavila muža Gestapou. Nije vredelo što je tvrdila da je on pobegao u partizane, u Korezu, da bi pobegao od vojne obaveze. Zar je susetka nije videla kao priča s nemačkim vojnikom, koji je pitao za put?...
Lea je osetila hladnoću mašinice za šišanje na sopstvenoj glavi... Pored nje su neke žene zaćutale. Jedna od njih je brisala suzu, možda iz neke solidarnosti s obrijanom glavicom, koja je izvirivala iz haljine s cvetnim dezenom, dok je oko ženinog vrata visio karton, na kome je neveštom rukom ispisano: KURVA KOJA JE IZDALA SVOG MUŽA.
Neka dvojica su odvukla ženu među one koje su, već obrijane, sedele na klupi.
Sela je pored majke koja je ljuljala dete.
Lea se nestrpljivo osvrtala prema obrijanima, tražeći Fransoaz.
Visoka, elegantna smeđa devojka je zauzela mesto na stolici.
„Gledajte, gospodo i gopođe, dali biste joj da se pričesti bez ispovesti, toliko deluje pristojno i dobro... E pa, gospodo i gospođe, to je gadura koja je više volela da da dupe Švabama nego nekom od nas. Šta zaslužuje?“
„Brijanje...“
To je bila igra, neka vrsta farse, komedija, misterija kakve su igrali pred katedralama da bi obrazovali vernike. No u ovom slučaju nije bila u pitanju Misterija ludih i mudrih devica, niti Igra braka, već Misterija razbuktalih strasti. Nije to bila ona koja je prikazana žiteljima Valensije godine 1547, za koju su gledaoci plaćali dva lijara ili šest denijera,4 već predstava iz jednog apsurdnog i divnog doba, tužna i veličanstvena, herojska i kriminalna, koju je Francuska preživljavala u prvim danima slobode.
Elegantna smeđa devojka nije plakala. Sedela je veoma pravo, ponositog i bledog lica. Jedan uvojak joj je pao na bele ruke, prekrštene na kolenima. Prsti su joj se zadržali na toplom pramenu. Nastala je tišina. Gomila je očekivala krike i suze, ali dok su joj prsti stezali onaj pramen, ona pokaza samo prezriv osmeh. Kroz publiku se pronese šapat.
I preko volje dirnut tim dostojanstvenim držanjem, „frizer“ je grubo baratao makazama i malo povredio mušteriju. Krv joj poteče niz obraz.
„Oh!...“, začulo se iz gomile.
Lea je stegla pesnice i okrenula glavu. Zar nema nikoga ko bi sprečio tu strahotu? Srećom, Fransoaz nije bila tu. Ali?...
Žena koja je ljuljala dete pridiže glavu. Pomalo je ličila na Fransoaz kad izađe iz Garone posle kupanja... Srce joj je mučno udaralo... Ne, nije to njena sestra! Srećna sam što su mama i tata mrtvi, suviše bi patili zbog ovoga, pomislila je. Jedna ruka je zgrabi; to je bila Albertin. Lice stare gospođice je iskazivalo sav užas ovog sveta. Lea ju je obuhvatila oko ramena, čudeći se i sama svom gestu odrasle osobe koja štiti dete, i tetkinom užasu.
Brijač je završio posao. Žrtva se uspravila s takvim izrazom prezira da je gomila progunđala i dobacila nekoliko pogrda dok je ona tražila mesto na klupi s obrijanima, ne vodeći računa o krvi koja joj je kapala na haljinu.
Neka druga žena, koja je urlala i plakala, bila je odvučena do stolice, na koju je pala, mucajući:
„Oprostite, oprostite... neću to više činiti... oprostite...“ Makaze su joj preteći škljocale nad glavom.
„Dosta je, prestanite.“
Neki mladić u pantalonama do ispod kolena, naoružan puškom, uputio se ka stepenicama. „Frizer“ mora da ga je znao, jer mu je, grabeći punu šaku kose svoje žrtve, samo rekao:
„Pusti nas da radimo svoj posao.“
Jednim naglim pokretom odsekao je veliki pramen guste kose. Mladić mu je uperio pušku u prste, pa je onaj dripac ispustio makaze.
„Nemaš prava to da radiš; ako su te žene nešto skrivile, sudiće im po zakonu. Treba ih predati policiji.“
Najzad su se iz komesarijata između crkve i jedne susedne stambene zgrade pojavili uniformisani agenti.
„Idite... idite... nema šta da se vidi... Vraćajte se kućama... Ne brinite, ove žene će biti kažnjene kako i zaslužuju.“
Malo-pomalo trg se praznio, a policajci su odveli žene u komesarijat, dok su „sudije“ nameštale svoje trobojke, redenike i pištolje i smejući se odlazile s trga. Uskoro su svi otišli, i ostale su samo Lea i njena tetka, koje se nisu ni pomakle s mesta na kome su bile. Istovremeno su ustale i krenule u komesarijat.
U uskim hodnicima vladala je neopisiva gužva. Agenti nisu znali šta da rade sa ženama koje su plakale ili ležale ničice. Onaj mladić u kratkim pantalonama je nekome telefonirao. Spustio je slušalicu. „Iz Prefekture šalju automobil da ih odvede...“
„Kuda? U Malu Roketu? “, pitao je jedan agent.
„Ne, vode ih u Vel d’Iv pod stražom domaćih dobrovoljaca.“
„Pa to je smešno, isto kao i Jevreje“, kazao je drugi agent.
Lea se setila šta joj je Sara Milštajn pisala o zatvoru Vel d’Iv, i zapanjeno gledala onoga koji je rekao da je to „smešno“.
„Idite, gospođe, nemate ovde posla.“
„Došla sam da potražim nećaku, gospodine.“
Gledali su u čudu tu staru sedokosu damu, koja je mirno i dostojanstveno izgovorila rečenicu „Došla sam da potražim nećaku“. Zaista joj nije nedostajala petlja, toj staroj.
„Gospođo, to nije moguće. Ove su žene optužene kao saradnice okupatora i zvanične vlasti moraju da ih saslušaju.“
„Fransoaz!“
Podigla je pogled, buljeći u prazno, i izgledalo je da ne prepoznaje sestru.
„Fransoaz, ja sam, Lea. Gotovo je, došle smo po tebe.“
„To ne dolazi u obzir, gospođice, ta je osoba uhapšena zajedno s ljubavnicama nemačkih oficira...“
„Ja nisam nikada spavala s Nemcima“, razvikala se gospođa Mišo, „te su me žene presrele na ulici i greškom me strpale ovamo.“
„Ćutite, sud će odlučiti. Idite, gospođe!“
„Molim vas, gospodine, ja sam odgovorna za nju, to mi je nećaka, znam je od rođenja...“
„Nemojte biti tvrdoglavi, gospođo.“
„Nećete je valjda strpati u zatvor s detetom?“
Mladić je pogledao Fransoaz i dete, a zatim gospođicu De Monplejne, s najvećom zbunjenošću na licu.
„Ne znam za dete... Slažem se da ga odvedete ako vam ga bude dala.“ Mali Pjer je prepoznao Leu, pa joj je pružio ručice.
„Hoćeš li da ga odvedemo?“
Franosaz je bez reči sestri pružila dete.
„Ostavite nam imena i adresu“, kazao je najstariji policajac.
„Kad možemo doći da je posetimo?“
„Ne znam, gospođo. Morate sačekati, obavestiće vas.“ Fransoaz je pružila Lei ruku.
„Šta želiš?“, pitala ju je.
„Pa da, trebalo je da se setim“, samoj sebi reče Lea, skinu plavu maramu i veoma nežno je zaveza sestri oko glave.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:02 pm

POGLAVLJE 20.


Lea je otpratila tetku s detetom do Univerzitetske ulice, a zatim je prosto pobegla; htela je da bude sama, kako bi pokušala da razmisli o svemu što se desilo, a naročito je htela da pokuša pronaći Lorana.
Sve do crkve Sen Žermen de Pre, Bulevar Sen Žermen je postao pravo šetalište za stanovnike tog kraja. Počev od Bonapartine ulice, utisak se menjao; bezbrižne šetače zamenile su grupe s vojnim oznakama na rukavu, mladi ljudi u belim mantilima s oznakom Crvenog krsta i domaćice, koje su se provlačile uza zidove, tražeći neku otvorenu radnju u Ulici De Bisi. Jedna od njih je uhvatila upravljač Leinog bicikla.
„Nemojte ići pored Sene. Već tri dana Švabe bacaju granate sa Senata. Napadaju prolaznike. Više je ljudi već ubijeno ili ranjeno.“
„Hvala, gospođo, ali bih htela da stignem na Trg Sen Mišel. Kuda mogu da prođem?“
„Na vašem mestu, ne bih išla tamo. Ceo taj kraj je opasan. Leklerkovi vojnici će napasti Luksemburšku palatu...“
Kao da hoće da potvrdi te reči, jedna granata je eksplodirala ispred ribarnice u Ulici De Sen, polupala poslednje izloge i troje prolaznika ranila u noge i lice.
Lea je išla za ženom gurajući bicikl ka malom trgu, na kome se nalazila stara biskupija. Na svim klupama su ležali spavači. Mladići i devojke, smešteni na vreće s peskom, dodavali su neku bocu. Lea je sela malo dalje i oslonila se leđima o drvo. Zatvorila je oči nastojeći da dovede svoj duh u normalno stanje, dok su joj pred očima lebdele nesnosne slike nasilja. Da bi ih oterala, počela je da lupa glavom o drvo, sve jače i jače, ne vodeći računa o suzama koje su joj tekle niz lice.
„Prestani, povredićeš se!“
Neka mala, prljava ruka je zaustavi.
„Uzmi, popij gutljaj, činiće ti dobro.“
Lea je zgrabila bocu i pila iz nje tako žedno da joj vino poteče niz vrat.
„Imaš neviđeno dobar cug za devojku“, kazao je dečak, koji je imao oko četrnaest godina, kad je ponovo uzeo skoro ispražnjenu bocu. „To je burgundac, uzeli smo ga kod Nikolasa. Hoćeš li cigaretu?“ Lea je potvrdila.
Žudno je gutala dim za dimom i osećala kako je hvata lako pijanstvo. „Je li ti sad bolje?.. Dobro. Uzeli smo malo vode sa česme, umij se.“ Dok je radila to što joj je rekao, nastavio je da je pripituje:
„Jesi li izgubila dragog pa plačeš za njim?... Možda oca?... Nećeš da kažeš?...
Utoliko gore za tebe!... Evo, popij još malo. Stvarno si lepa, znaš.“ Zadivljeni ton tog dečaka naveo ju je da se osmehne.
„Eto, mnogo si lepša kad se smeješ. Zar i vi ne mislite tako?“
Drugi dečaci su to bučno potvrdili, i pravili glupave šale. Jedina devojka iz društva se okrenula od njih, demonstrativno.
„Tvoja prijateljica je ljubomorna.“
„Rita? Mani je, nije to ništa. Kako se zoveš?“
„Lea. A ti?“
„Marsel, zvani Sesel. Ovo su mi drugari. Ovo je Alfons, on je Polo, ovaj je Vonvon, onaj tamo Fanfan, a debeli...“
„Šta pričaš?... Nisam ja debeo!“
Lea se nasmejala, zajedno s ostalima.
„Ne voli da mu se kaže da je debeo, ali i pored restrikcija svakako nije mršav.
On se zove Minu, a ona je Rita.“
Svi su joj pružili ruku, osim Rite, koja je klimnula glavom.
„Svi smo iz trinaestog arondismana i od 19. avgusta se nismo vraćali kućama.“
„Vaši roditelji mora da su zabrinuti?“
„Ne brini za njih, oni se ne brinu za nas. Po poslednjim vestima, igraju se rata na strani Republike. Mi smo od početka bili kuriri pukovnika Rola i pukovnika Fabijena...“
„Pa onda znate mog rođaka, Pjeroa Delmasa, on je iz Bordoa“, brzo reče.
„Može biti, ima nas mnogo.“
„Juče je bio ranjen na Bulevaru Sen Mišel. Posle toga ga niko nije video.“
„E, nemoj, nećeš sad valjda opet da plačeš. Obećavam da ćemo ti potražiti rođaka. Kako izgleda?“
„Otprilike moje visine, tamnokestenjaste kose, ima plave oči...“
„Kako je obučen?“
„Imao je pantalone kaki boje, kariranu zeleno-plavu košulju, džemper od sivog pamučnog konca, traku i revolver.“
„Vonvone, idi duž kanala i raspitaj se za tog tipa. Vidimo se uveče na poznatom mestu. Rita, ti idi u bolnice na levoj, a ti Mino u one na desnoj obali Sene. Vidimo se u uobičajeno vreme, na istom mestu. Jeste li razumeli?“
„Jesmo, šefe!“
„Ti si im dakle šef?“
„Pa, to si ti rekla. Fanfane, idi u Ulicu Abe de l’Epe s Polom i vidi jesmo li potrebni Fabijenu. Usput se javi mom bratu.“
„Čudilo bi me da ga nađem, mora da se bori za Senat.“
„Brat ti je u policiji?“
„Nije, on je metalac. Kad su 1943. hteli da ga pošalju na rad u Nemačku, pridružio se partizanima u Ot Saoni. Tu je upoznao Fabijena, zvanog Alber, ili kapetan Anri, a posle bekstva je postao komandant Patri. Neko vreme je delio njegove letke, stražario, bio agent za vezu. Počev od septembra, učestvovao je u svim sabotažama u regionu. S grupom ’Liberte’ digao je u vazduh skladište Konflandi, napao nemačku poštu kod Semondana, i tu su ubili trojicu Švaba. Izvodio je sabotaže na prugama, mostovima, lokomotivama, sve po Fabijenovom naređenju. Danas, kad je Fabijen najavio osvajanje Luksemburške palate, otišao je tamo i to će svakako uspeti, naročito kad su Leklerkovi tu da im pomognu.“ Ceo taj niz zadivljujućih podviga sludeo je Leu.
„Gladan sam, da nešto prezalogajimo?“, pitao je Alfons.
„Dobra zamisao. Hoćeš li s nama?“
„Ne znam.“
„Nemoj previše da razmišljaš, to nije dobro. Treba jesti, to dovodi misli u red.“
„U pravu si. Kuda ćemo?“
„U Ulicu Dragon. Imam tamo jednu očevu prijateljicu, koja radi kao konobarica u bistrou. Gazdarica mi je naklonjena, a klopa nije tako loša... Uzmi bicikl, da ti ga ne drpe.“
Očeva prijateljica ih je smestila za mali sto ispod kamenog stepeništa. Odlučno im je preporučila pire od graška s kobasicama i donela im bokal vina. Posle dva zalogaja Lea je odgurnula tanjir, nesposobna da jede.
„Zar nisi gladna?“
„Ne“, odgovorila je i iskapila svoju čašu vina.
Tako je ispila tri do četiri čaše pod zainteresovanim pogledima Sesela i Alfonsa.
Čitavo popodne Lea je pravila zastrašujući koktel od vina, likera i aperitiva.
Fanfan je odjednom uleteo u bistro, tako zaduvan da nije mogao da govori.
„Potpisali su... Gotovo je... Šoltic je potpisao kapitulaciju...“
„Ura!...“
„Pa... to znači da je rat završen?...“
„Pričaj, s kim je to potpisao?...“
„Drži se dobro, i on je takođe potpisao.“
„Ne zavitlavaj!“, kazao je Sesel mirnim glasom.
„Ne zavitlavam te, uopšte. Pukovnik Rol, komandant francuskih snaga za Il de Frans, potpisao je uz generala Leklerka sporazum o predaji s generalom fon Šolticom.“
„Bravo! Za to treba nazdraviti...“
„Zar ne misliš da si dosta pila?“
„Nikad nije dosta kad se slavi pobeda.“
„Pobeda, to je lako reći. Još se bore oko Luksemburškog parka, u kasarni na Trgu Republike i u palati Burbon, na nekim stanicama metroa i svakako u okolini grada.“
„Ne brinem zbog toga, Fabijen će to raščistiti. Kakva je ovde situacija?“
„Leklerkov tenk je u Ulici Vožirar, a francuske snage i marokanski odredi iz Šeste brigade su prodrli u park iz Ulice Ogista Konta, dok vozila Prefekture s glasnogovornicima kruže po kraju i najavljuju bombardovanje oko 19 časova ukoliko se Nemci ne predaju. Prekid vatre je najavljen za 18 časova i 35 minuta.
Ideš li sa mnom?“
„Ne možemo da je ostavimo ovako.“
„’Oću s vama“, mrmljala je Lea nastojeći da ustane.
„Nacvrcana si! Zar ne vidiš u kakvom si stanju?“
„’Oću da se borim protiv tenkova.“
„Hajde, dođi, neće nas zadržavati nacvrcana ludača.“
„Nisam nacvrcana!... Samo sam malo popila da odam priznanje našim dičnim herojima...“
„Idite vi, ja ću se postarati za nju“, kazala je konobarica. „Ustani, mala, vodim te gore da legneš.“
„Dobro, ali da nešto gucnem pre toga.“
„Samo se ti popni, doneću ti piće.“
„Obećaj da ćeš paziti na nju.“
„Sesele, znaš da na mene možeš da računaš. Na časnu reč, reklo bi se da si se zaljubio... A znam jednu kojoj se to neće dopasti.“ Mladić se nasmejao i izašao sležući ramenima.
Uz mnogo muke konobarica je uspela da odvuče Leu do sobe iznad kafea, koja je služila kao ostava, salon ili spavaća soba, već prema potrebi. Čim se ispružila, Lea zaspa otvorenih usta i ubrzo tiho zahrča.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:02 pm



POGLAVLJE 21.


Spavala je sve do večeri. Iz sale je kroz poluotvorena vrata dopirala buka. Svuda je vladala velika živost. Lea se pridigla, a glava joj je pucala od bola.
„Šta li radim ovde?“, glasno se zapitala.
Na kamenim stepenicama začuše se koraci. Vrata se naglo otvoriše i uđoše Rita i Alfons. Rita ju je gledala mahnitim pogledom:
„Što si ga pustila da ode? Zašto?“, zavrištala je i bacila se na Leu, koja se izmicala.
Nije bila dovoljno brza: jedan udarac ju je pogodio pravo u lice, raspaljujući glavobolju i izazivajući ponovo bol od rane. Skliznula je na krevet, s licem uronjenim u ruke, i zajecala. Devojka se bacila na nju, zgrabila je za kosu i iz sve snage udarila joj šamar.
„Dosta!“, gunđao je Alfons.
„Gubi se, hoću da udesim tu gaduru.“
„Ama dosta je, rekao sam... Seselu se ne bi dopalo to što radiš“, kazao je Alfons, pokušavajući da je zadrži.
Ruka koja se podigla za udarac zaustavila se na pola puta. Prsti polako pustiše Leinu kosu, koja pade natrag.
Ritin pogled je išao od opruženog tela do Alfonsa, kao da pokušava da shvati šta se dešava.
Alfons ju je privukao sebi i pokušao da je smiri:
„Nije to tvoja krivica, Sesel je prosto poludeo kad je video da mu je brat ranjen.“
„Više bih volela da je spavao s njom, nego...“, dahtala je.
Lea se uspravila i gledala ih, ne shvatajući.
„Šta se to desilo?“
Pre nego što je odgovorio, dečko se bučno išmrknuo.
„Sesel je pogođen u Ulici Turnon.“
„O, ne!“
Rita ju je pogledala pravo u oči i dobacila joj je:
„Jeste! A i tvoj rođak je mrtav!“
„Ćuti, Rita!“
„A što? Nema razloga da samo ja patim.“
„Kako ste saznali?“
„Od poručnika pukovnika Rola. Tvog su rođaka odneli u Val de Gras. Tamo su ga pronašli. Najbolje je da se vratiš kući.“
„Kako se desilo to sa Seselom?“
„Stgli smo u zonu borbi. U Ulici Gransijer sreo je brata Klemana, koji nam je viknuo da se sklonimo. Sesel nije hteo, već smo se šunjali uza zidove sve do Ulice Vožirar. To je bilo gadno. Neki Švaba je izašao iza zapaljenih bornih kola i na sve strane pucao iz mitraljeza. Kleman je bio pogođen u obe noge. Vukao se nekoliko trenutaka, a onaj Švaba je bez žurbe ispraznio oružje u njega i otišao prema Senatu. Sesel je urlao kao lud... Pokušao sam da ga zadržim. No on se bacio napred bez oružja, pokupio bratovu pušku i pokušao da stigne onog tipa s mitraljezom. Ovaj se zaustavio i okrenuo, i mislim da se smeškao. Obojica su podigli oružje... Sesel ga je pogodio u lice, a njegovi meci su izbušili mog drugara... Eto to je sve!“
Troje mladih je stajalo mašući rukama, i plakalo kao izgubljena deca, jer je ubijen dečak od petnaest godina, mali Gavrošev brat, koji je stradao jednog lepog popodneva, u avgustu 1944. godine, za vreme oslobađanja Pariza.
Pošto su obrisali oči, Rita i Alfons su otišli, bez reči. Kad je ostala sama, Lea se jecajući bacila na krevet, a pred očima su joj lebdela lica Sesela i njenog rođaka, i čula ih je obojicu kako se smeju.
„Mrtvi su!... mrtvi su!“, vikala je u jastuk.
U brzom naletu radosti, Parižani su sklonili barikade, ispijali vino i smejali se. Bilo je lepo vreme. Na mostu Pon Nef napravili su igranku, s harmonikašem koji im je svirao, dok su devojke začešljale kosu u punđe ili je pustile da pada na ramena, i vrtele se u naručju francuskih branilaca grada ili Leklerkovih vojnika, koji su imali dozvolu za izlaz do ponoći. U Mazarenovoj i ulicama Dofin i Ansjen komedi hodalo se po staklu. Duž kejova i na Trgu Sen Mišel crneli su se izgoreli kosturi kola, kamiona i tenkova, koji su svedočili o žestini borbe. Tu i tamo su buketi, spušteni na pločnik, označavali mesta gde su neki ljudi, žene i deca poginuli. Neki su klečali pored smeđih mrlja na pločniku.
Lea je polako hodala kejom Gran Ogisten i klizila prstima preko još toplog kamena, ugrejanog popodnevnim suncem, i preko drveta na tezgama bukinista. Na Trgu Sen Mišel tenkovi su manevrisali uz povike gomile. Naslonjena na ogradu, Lea je gledala kako prolaze, nesrećna i izgubljena. Zalazeće sunce je oko njene kose stvorilo oreol, koji kao da je plamteo. Iz bornih kola su je pozdravljali vojnici, pozivajući je da se pridruži drugim devojkama koje su se popele na kola oko njih. „Lea!“
Uprkos vrtoglavici, čula je da je neko zove i okrenula se da vidi ko je to.
„Lea!“
Sa bornih kola joj je mahao neki čovek.
„Lorane!“
Morala je da se gura kroz masu da bi mu prišla. Zaustavio je kola i pružio joj ruku da se popne. Ne vodeći računa o zabavljenim pogledima prolaznika, držao ju je dugo u naručju i stezao, mrmljajući njeno ime. Lea je imala utisak da je sve to nestvarno: šta radi ona na kolima koja idu prema Trgu Otel de Vil dok sunce zalazi, u naručju vojnika koji miriše na barut, ulje, prašinu i znoj, dok joj se vrti u glavi?... To je bio Loran! Loran je govorio kako je presrećan što je zatiče tako lepu, upravo tog blagoslovenog dana, i kako se raduje što će videti ženu i sina. O čemu priča? Ne razume sasvim... Nije čas za mučne priče... Bili su tu, živi, nasmejani, jedno drugome u naručju. Nešto je u njoj zavijalo poput zveri koja hoće da izađe iz kaveza. Kako da mu kaže?... Treba sačekati... Kazaće mu sutra...
Kod Šatlea su se američki tenkovi pridružili Leklerkovoj diviziji uz glasno odobravanje Parižana.
„Živela Amerika!“
„Živela Francuska!“
„Živeo De Gol!“
Oduševljenje je izbijalo iz gomile i počelo da se prenosi i na nju. Privila se jače uz Lorana.
Tenk, nazvan Egziperans, zaustavio se kod kule Sen Žak, gde je bio kapetan Buis.
„Eh, D’Aržila, ne ludirajte se!“
„Nije to ono što vi mislite, Buis!“
„Ne mislim, samo konstatujem.“
Sišao je s kola i pružio joj ruke. Lea skliznu u njih.
Oko nj ih je bilo mnogo parova, čuo se veseo smeh, glasni razgovori, jasno je videla pokrete tih ljudi, i neponovljive poglede. Svi su hteli da slave oslobođenje Pariza na najjednostavniji i najprirodniji način: vođenjem ljubavi.
Lea je polako podigla pogled prema Loranu.
„Kamij je mrtva.“
To je delovalo kao eksplozija. Sve se rasprsnulo a zatim ugasilo oko Lorana. Svetla su se pretvorila u hladne i zamagljene boje, zamaglili su se obrisi predmeta i ljudi, koji su se kretali nestvarno sporo... Kao da se usred avgusta spustila noć, puna ledene magle, a iz nje su izronili pariški pokojnici... Šta oni imaju s vojnikom u američkoj uniformi, koji plače ispred kule Sen Žak, naslonjen na borna kola pod imenom zaboravljene svetice?... Ništa, oni tuda samo prolaze, probuđeni bukom uzdaha zaljubljenih, koji su te noći - od Bulonjske šume do Vensana, od obala Sene do bočnih kapija grada - pretvorili Pariz u prestonicu zadovoljstva.
Lea je gledala patnju čoveka koga je nekad volela. Osećala je veliko sažaljenje, ali nije bila u stanju da mu pruži dovoljnu utehu, toliko je bila lišena snage i svake nade.
„Šarl je dobro.“
To je bilo sve čega je mogla da se seti.
„Šta je, stari moj? Jesu li neke loše vesti?“, pitao ga je kapetan Buis, spuštajući ruku na rame svog druga.
Loran se uspravio, ne trudeći se da sakrije suze koje su mu tekle niz prljavo lice.
„Upravo sam saznao da mi je žena mrtva.“
„Strašno mi je žao... Kako je stradala?“
„Ne znam“, kazao je, s upitnim pogledom se okrenuvši Lei.
„Ubili su je Nemci i policija za vreme napada na farmu gdje su bili partizani.“
Sve troje su ćutali neko vreme, ne osećajući radost koju su svi oko njih pokazivali. Buis se prvi pribrao.
„Dođite, gazda vas zove.“
„Idem... Lea, gde mi je sin?“
„Sa mnom je, kod tetaka, u Univerzitetskoj ulici.“
„Pokušaću da sutra dobijem dozvolu. Poljubi Šarla umesto mene.“
„Do viđenja, gospođice, pobrinuću se za njega.“
Satrvena umorom i bolom, kao i strašnom glavoboljom, Lea se vukla duž Ulice Žakob prepune prolaznika pijanih od radosti i pića. Kad je stigla do kuće, ostala je dugo u zamračenom ulazu, suviše slaba da se popne. Upali se svetio. „Gle, došla je struja!“ Dovukla se do stana i pritisnula zvonce.
„Evo me, šta je?... Kako to? Gospođice Lea, zar nemate ključ?... Šta vam je?... Mili Bože!... Gospođice... gospođice...“
„Šta je, Estel?“
„Lea!... Brzo, Liza, Lora...“
Uz pomoć sestre i nećake Albertin je dovukla Leu do divana u salonu. Njeno bledilo, ledene ruke i stisnute nozdrve prestravile su Lizu.
Albertin joj je kvasila slepooćnice. Nozdrve su joj zadrhtale, neprimetni drhtaj je prošao i preko lica, oči su joj se otvorile i polako prešle preko cele sobe. Kakav je samo loš san sanjala?... Ko je to dete što ga Lora ljulja? Zašto plače, spuštajući usne na nežnu plavu kosicu?... Gde je detetova majka?...“
„NE!“
Njen očajnički vrisak je naterao sve četiri žene da poskoče, i probudio dete, i Šarla, koji je razrogačio pospane oči. Popeo se na divan i stisnuo se uz nju.
„Ne boj se, tu sam.“
„Celog dana je plakao i dozivao je“, šapnula je Estel Lizi, „a vidi, sad on nju teši.
Stvarno je to čudno dete.“
Lea je prinela ruku čelu, jecajući.
„Estel, spremite Lei čaj od lipe i donesite joj aspirin.“
„Dobro, gospođice.“
„Smiri se, dušo. Stvarno smo se zabrinute.“
„Imate li vesti o Fransoaz?“
„Nemamo“, odgovorila je Lora. „Kad mi je tetka Albertin telefonirala i ispričala šta se desilo, došla sam što sam brže mogla. Frank i neki njegov prijatelj su išli svuda kud su mogli da bi našli Fransoaz, ali nisu dobili nikakvo obaveštenje. Ne zna se gde je. A gde si ti bila?“ Lea je preskočila odgovor.
„Videla sam Lorana.“
„Najzad jedna dobra vest.“
„Pjero je mrtav.“
Lora nije rekla ništa, jer je to već znala.
„Jadničak, moliću se za njega“, kazala je Liza.
Stara gospođica nije videla Lein besni pogled.
„Imaš li cigaretu?“, pitala je sestru.
„Evo“, odgovorila je i dobacila joj zeleni paketić s crvenim krugom.
„Laki strajk... Nisam ih nikada probala.“
Estel je donela šolje lipovog čaja zaslađenog medom, koji je nabavila u bakalnici u Ulici De Sen, kao i tablete aspirina.
Albertin je uzela Šarla, koji je ponovo zaspao, a Liza je odnela Fransoazinog sina. Sestre su ostale same, pile čaj i u tišini pušile.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:03 pm


POGLAVLJE 22.


Kroz velike otvorene prozore dopirali su krici i neobične pesme, koje se inače nisu čule u tom mirnom kraju. Lora je ustala i uključila radio.
„Pažnja, prenosimo govor generala De Gola sa Otel de Vila.


Zašto biste hteli da suzbijamo osećanja koja nas sve guše, muškarce i žene, sve koji smo se ovde, u našem Parizu, digli na noge da se borimo za oslobođenje i to učinili sopstvenim rukama? Nećemo! Nećemo prikrivati svoja osećanja, duboka i sveta. Neki minuti po značaju nadilaze naše celokupne živote (...)
Pariz! Osramoćeni Pariz! Izmučeni Pariz! Razoreni Pariz! Ali oslobođeni Pariz! Grad koji se sâm oslobodio, uz pomoć sopstvenog naroda i francuske vojske, uz pomoć cele Francuske, borbene Francuske, jedine prave Francuske, večne Francuske.
Postoje neprijatelj koji je držao Pariz kapitulirao i predao nam se, Francuska se vraća u Pariz, u svoj dom. Vraća se okrvavljena ali odlučna. Vraća se pošto je dobila važan nauk, ali više nego ikada svesna svojih obaveza i zadataka.“


Nestade struje i zamuknu glas čoveka koji je četiri godine predstavljao nadu cele Francuske, i koji je te večeri u Ministarstvu rata, koje su Nemci nekoliko sati pre toga napustili, „zavladao Francuskom“.
Lora je upalila petrolejku na stočiću kraj divana, na kome je ležala njena sestra.
„Idem da legnem, a to i ti treba da uradiš. Sutra će nam stvari biti jasnije.“
Žuto svetio petrolejke isticalo je tišinu u salonu i davalo mu neki čar, koji je podsećao na Montijak. Lea je uzdahnula i zapalila novu cigaretu. Spustila je paketić laki strajka na stočić i pogledala u novine: „JUČE U 22 ČASA FRANCUSKE TRUPE STIGLE NA TRG OTEL DE VIL“, blistao je naslov na šest Figaroovih stubaca. Ime Fransoe Morijaka bilo je na prvoj stranici, pa je počela da čita članak pod naslovom: „PRVI OD NAŠIH“:


U najtužnijem času naše sudbine, francuske nade su se usmerile ka jednom čoveku; ona se gubila, zajedno s rečima tog čoveka, i samo zbog njega. Koliko je bilo Francuza koji su bili spremni da dele njegovu samoću i koji su shvatili da to što on radi čini od njega simbol Francuske?


Redovi su joj igrali pred očima.


Četvrta Republika je kći mučenika. Rođena je u krvi, i to u krvi mučenika. To je krv komunista, hrišćana, Jevreja, svih nas koji smo kršteni na istom krštenju, čiji je De Gol živi simbol... Mi nemamo iluzija o ljudima... Prisećam se starih stihova Viktora Igoa, kojima sam se često tešio ove četiri godine: „O slobodna Francuska, najzad si ustala!
U beloj haljini, posle orgije!“


Novine joj ispadoše iz ruke: Lea je spavala.
Ponovo ju je jurio duh čoveka iz Orleana, ovoga puta naoružan parom ogromnih makaza. Upravo kad je uspeo da je stigne, Lea se naglo probudila. Sve do jutra nije mogla ponovo da zaspi.
To je bio miris kafe, i to prave kafe... Odakle li dopire taj nesvakidašnji miris koji ju je prenuo iz nemirnog sna? Začudo, i pored lake glavobolje, osećala se dobro. Lora je ušla s poslužavnikom na kome se pušila šolja.
„Je li to kafa?“
„Da, ako hoćeš. Loran je doneo ovo...“
„Zar je Loran tu?“
„Da, sa Šarlom je, u sobi.“ Lea se naglo pridigla.
„Nemoj da ideš tamo. Šarl mu priča kako mu je majka stradala. Pij ovo dok je vruće.“
„Liči na pravu kafu... Šta je to?“
„To je neka kafa u prahu. Sipaš toplu vodu, i dobiješ kafu. To je američka kafa, kako mi se čini.“
„Još uvek nema vesti o Fransoaz?“
„Ne, ali Frank me je zvao. Pronašao je nekoga ko se bavi tim hapšenjima, starog očevog prijatelja...“
„Mislila sam da mu je otac bio manje-više kolaboracionista.“
„Da, pa i ovaj je to bio.“
„Ne razumem.“
„Jednostavno je: prilikom ustanka, mnogi su se ubacili u redove oslobodilaca. Neki su se pokazali i kao veoma hrabri. Kad ga je Frank sreo, nosio je mitraljez i traku s lorenskim krstom, što ga je iznenadilo. Kad ga je prepoznao, ovaj se uplašio da Frank ne progovori o svemu. Zbog toga je obećao da će se raspitati o Fransoazinom hapšenju. Ako sve bude dobro prošlo, do kraja dana će imati neke vesti.“
„A za Pjeroa?“
„Telo mu je u mrtvačnici i juče sam išla da ga identifikujera.“
„Juče?... Pa nisi mi ništa rekla?“
„Pa šta bi to vredelo? Treba javiti stricu Liku. Tetka Albertin mi je obećala da će to uraditi čim proradi telefon između Pariza i Bordoa.“ Neko je pokucao na vrata.
„Uđite!“
To je bio Loran, koji je nosio Šarla.
„Lea, tata se vratio.“
„Dobar dan, Lea. General Leklerk me čeka, ne smem da zakasnim. Doći ću posle defilea na Jelisejsldm poljima. Hvala za sve“, dodao je i spustio joj poljubac na čelo. „Do večeras, Šarle!“
„Hoću da se vozim na tenku s tobom.“
„Sad nije moguće, dušo. Nekom drugom prilikom.“ Dete poče da plače. Lea ga privuče sebi.
„Nemoj da plačeš. Ići ćemo da gledamo tatu, sad, odmah.“
„Stvarno?“
„Stvarno.“
Pošto je poslednji put poljubio sina, Loran je otišao.
Kako samo nesrećno izgleda, mislila je Lea.
Ogromna zastava se vijorila na Trijumfalnoj kapiji.
Bilo je divno vreme, bez ijednog oblaka. Više od milion Parižana se okupilo na potezu kojim je trebalo da prođu general De Gol i generali Leklerk, Žuen i Kenig, vođe pokreta otpora u Francuskoj. Put je vodio od Etoala do Konkorda, a ulice i pločnici su vrveli od sveta. Mali američki avion sa snimateljima leteo je iznad putanje parade. Lea i Lora su držale Šarla za ruke i pustile da ih, malo-pomalo, zahvati opšte oduševljenje.
„Evo ih! Evo ih!“
Sedeći na ogradi Tiljerija, prema trgu Konkord, videli su kako ka njima teče ogromna ljudska reka, prošarana zastavama, transparentima, a predvodio ju je samo jedan visoki čovek: general De Gol, i četiri francuska tenka: Loraž, Limanj, Limuzen i Verselon. Povorku je zaustavio orkestar garde, koji je svirao Marseljezu i Lorenski marš. Pesma je odjekivala iz hiljada grla. „Živela Francuska! Živela Francuska!“
Mnogo godina kasnije, Šarl de Gol je u Memoarima napisao:


O! To je bilo pravo more sveta! Ta nepregledna masa ljudi, od jednog do drugog ivičnjaka. Možda dva miliona duša. Krovovi su se crneli od sveta. Na svim prozorima su bile velike grupe ljudi, izmešane sa zastavama. Čitavi grozdovi ljudi visili su okačeni na lestvice, stubove, svetiljke. Sve je, dokle mi je pogled dopirao, bilo zakrčeno ljudima obasjanim suncem pod trobojkom.
Išao sam pešice. Nije prigodno da se drugačije kreće, kad blista oružje i čuju se fanfare. Treba da se vrati duša tom narodu kroz prizor sopstvene radosti i stečene slobode, narodu koji je još juče bio pregažen porazom i rasturen na sve strane, poslat u ropstvo. Svako od tih ljudi tu je, u svom srcu, izabrao Šarla de Gola kao bekstvo od bola i kao simbol nade, i sad treba da ga vidi kao člana porodice, kao oca, i da u tom prizoru ponovo zasja naše nacionalno jedinstvo (...) U ovom času se odvija pravo čudo ispoljavanja naše narodne svesti, to je jedan od onih istorijskih trenutaka Francuske u kojima je, vekovima, ona blistala svojim pravim sjajem. U tom zajedništvu osećalo se da svi misle isto, da sve nosi isti polet, da svi uzvikuju u jedan glas, razlike su se gubile, a individualnost nestajala (...)
No, nema radosti koja nije pomešana s tugom, pa i za onog ko hoda putem svog trijumfa. Uza sve srećne misli koje su se rojile u mom duhu, bilo je i mnogo brige. Znam da cela Francuska ne želi ništa drugo do slobodu. To je isti onaj žar koji je juče goreo u Renu i Marselju, danas je prenesen u Pariz, sutra će stići u Lion, Ruen, Lil, Dižon, Strazbur, Bordo. Treba samo gledati i slušati, i biti siguran da će se ova zemlja dići na noge. No rat se nastavlja. Treba ga dobiti. Koju cenu, u celini, treba platiti da bi se to postiglo?...


Genaral je obema rukama pozdravljao gomilu, a zatim se popeo u veliki crni reno kabriolet, koji je koristio i maršal Peten za vreme posete Parizu... U tom času se začula pucnjava.
„One bitange pucaju s krovova!“
„Sagnite se!“
Ljudi su se bacali na zemlju dok su redari, s revolverima za pašom, gurali žene i decu u zaklon iza tenkova i vozila.
Kakva gužva, mislila je Lea i posmatrala Trg Konkord koji je bio nepregledna masa tela zahvaćenih strahom, visoko podignutih sukanja, prevrnutih bicikala, ograda od bodljikave žice, džipova, tenkova, da bi se onda i sama sklupčala iza neke ograde, kuda su je povukli Lora i Šarl, koji je svim tim bio oduševljen. Francuske trupe su se rasporedile u smeru paviljona Marsan. Činilo se da glavna pucnjava dopire od stanice D’Orsej i iz Ulice Rivoli. Isto tako naglo kao što je i počelo, puškaranje je prestalo. Parižani su se pridigli, zabrinuti, osvrćući se oko sebe.
Sestre su pretrčale preko Tiljerija, pretvorenih u prostor za manevre, i za sobom vukle Šarla, koga je sve to vrlo zabavljalo.
„Jesi li umoran?“, zabrinuto upita Lea.
„Nisam, nisam“, odgovarao je, smejući se, „hoću da vidim tatu na njegovom tenku.“
Prešli su Ulicu Pola Deruleda, preko puta Karusela, kad su ponovo začuli pucnjavu. Bacili su se potrbuške na travnjak. Oko njih je masa bila zahvaćena panikom i svi su u potpunom neredu trčali na različite strane. Zbrka je bila tolika da su francuski borci, s druge strane Sene, pucali na paviljon Flora, a oni iz Tiljerija, misleći da su napadnuti, odgovorili su im paljbom.
Blizu ulaza u Luvr, srele su Franka, koji je gurao bicikl. Lora je smestila Šarla na prtljažnik i zaputili su se ka Bogorodičinoj crkvi.
Na prostoru ispred katedrale, De Gol je izašao iz automobila i poljubio dve devojčice, odevene kao Alzašanke, koje su mu pružile trobojni buket. Tenkovi su nestali s vidika pod grozdovima posmatrača koji se se popeli na njih. Od polaska povorke s Trga Konkord, celim dugim putem do Bogorodičine crkve, čuli su se pucnjevi, koji su izazivali strašno guranje gomile.
Svi ti ljudi, izmučeni četvorogodišnjim restrikcijama, iznervirani borbama koje su prethodile oslobođenju, sada su vikali od radosti.
„Živeo De Gol!“
„Živela Francuska!“
„Živeo Leklerk!“
General se približavao crkvenim Vratima strašnog suda kad se začu jača pucnjava od prethodnih.
„Pucaju sa zvonika Bogorodičine crkve!“, povikao je neko.
Većina pratilaca se bacila potrbuške. De Gol je mirno pušio cigaru i posmatrao ceo prizor kao da ga to zabavlja. U tom času su i Leklerkovi ljudi i „fifiji“ pripucali u pravcu katedrale, i okrnjili nekoliko grotesknih figura na olucima, a oni pred vratima su počeli da viču. Oficiri Druge divizije trčali su na sve strane da spreče dalju pucnjavu.
„Vidi se da vaši ljudi nisu navikli na ulične borbe“, ironično reče pukovnik Rol potpukovniku Žaku de Gijebonu iz Druge divizije.
„Nisu, ali verujte da će naučiti“, odgovorio mu je, presekavši ga tim recima.
Dok je general Leklerk delio udarce štapom nekom vojniku koji se uspaničio i počeo da puca na sve strane, general De Gol je uzbuđeno popravio gornji deo uniforme i ušao u crkvu. Pukovnik Pereti mu je krčio put deleći udarce rukama i nogama. Stigao je oko pola sata pre predviđenog vremena, i sveštenik koji je trebalo da ga dočeka još nije bio stigao. Orgulje su ćutale, a hor je bio u tami zbog nestanka struje. Kad je načinio nekoliko koraka, začuše se pucnji u crkvi. Pratioci su gurali klupe, a vernici su se bacili potrbuške, zaplašeni odjekom pucnjave u crkvi.
„Policija puca s Kraljevske galerije.“
„Ama nije tačno, to su ljudi iz Prefekture, gore na galeriji!“
Bez znakova uzbuđenja, De Gol je prevalio šezdesetak metara kroz crkvenu lađu, između prevrnutih klupa i vernika sklupčanih na zemlji. Povremeno bi neko od njih podigao pogled i viknuo:
„Živeo De Gol!“
Iza generala je Le Troke gunđao:
„Vidimo više zadnjica nego lica.“
Kad je prišao propovedaonici, De Gol se uputio ka naslonjači s leve strane raspeća, a za njim su išli Parodi, Pereti i Le Troke, dok su meci i dalje zviždali unaokolo. Prečasni Brot, arhiđakon Bogorodičine crkve, prišao je generalu De Golu.
„Generale, trebalo je da vas dočeka neko drugi. Silom prilika je sprečen. Ovlastio me je da vam prenesem njegovo žaljenje i poštovanje.“
Zapravo je generala De Gola trebalo da dočeka kardinal Sihar, ali je Privremena vlada tog jutra javila kardinalu da njegovo prisustvo ne bi bilo poželjno. Zbog čega? Neki su mu zamerali što je u toj istoj katedrali dočekivao maršala Petena i što je prisustvovao sahrani Filipa Anrioa, mada na toj sahrani nije hteo da održi propoved, kao što su Nemci tražili, što je navelo Policiju da prokomentariše: „Evo još jednog degoliste.“
„Nisam ni degolista ni kolaboracionista, već samo sveštenik“, odgovorio je prečasni Brot.
„Da čujemo orgulje!“, naredio je Le Troke.
„Nema struje.“
„Onda zapevajte.“
Uz malo oklevanje, pod svodovima se zaori Magnificat. General De Gol je glasno pevao, pa su mu se ubrzo pridružili i pratioci. Pucnjava je za trenutak prestala, a zatim se nastavila, usred pesme, i troje je bilo ranjeno. Mladi sveštenici su blagosiljali narod. Pošto je za trenutak nastala tišina, himna se pod starim svodovima nastavila, praćena zviždanjem metaka.
Mladići u belim bluzama pokupili su ranjenike i one koji su povređeni u gužvi. Pesma je prestala. Sve je postalo previše opasno. Tog dana se očigledno neće čuti Te Deum. Ispred generala je išao jedan lepi crkvenjak i krčio mu put.
„Živeo De Gol!“
„Bog nek čuva De Gola!“
„Neka Bogorodica čuva De Gola!“
„Neka Bog štiti Francusku!“
Junak dana ih je pozdravljao obema rukama i mirno ušao u kola, koja tad odoše praćena ovacijama.
Šarl je bio najsrećniji i najponosniji dečak. S vrha kupole na očevom tenku pobednički je gledao na svet.
Pronašli su Lorana na Otel de Vilu, pošto se upravo vratio s Trga Konkord. Kazao im je da za manje od jednog sata mora da krene.
„Ovde se i ne zna, bez obzira na strelce na krovovima, da se u okolini Pariza i dalje vode borbe.“
„Pa zar Nemci nisu potpisali predaju?“
„To je važilo za one pod komandom generala Šoltica, ne i za ostale, bar tako tvrde njihovi komandanti. Smestili su se u Buržeu, i u šumi kraj Monmoransija. Imaju nove vojnike, koji su na biciklima stigli iz Pa de Kalea, imaju tenkove i pešadijsku 47, diviziju general-majora Valea.“
„Tata, pokaži mi kako ovo radi.“
Okačena o tenk, Lea ga je pljesnula po ruci.
„Ne diraj, hoćeš da sve eksplodira.“
Loran se nasmejao, smehom bez radosti. Poljubio je sina, podigao ga i, ne obazirući se na negodovanje, dao ga Franku.
„Pazi dobro na njega, Lea. Čim bude moguće, doći ću do vas. Pričaćemo o Kamij, želim sve da čujem o njenoj smrti.“
Šarl i troje mladih su gledali kako tenk manevriše. Pratili su ga do Sevastopoljskog bulevara.
Frank je ispratio sestre i dete do Univerzitetske ulice, i obećao da će uveče doći s vestima o Fransoaz i s nekim namirnicama.
Ova šetnja zamorila je Šarla, koji se žalio na glavobolju. Estel mu je izmerila temperaturu i videla da ima 39 stepeni. Stara služavka je gunđala da je ona lepo rekla... nije trebalo da izlazi... dete još nije ozdravilo. Lea ga je stavila u krevet i ostala kraj njega, držeći ga za ruku, sve dok nije zaspao. I ona je precenila svoje snage, jer je zaspala pored njega.
Nekakav ponovljeni zvuk ju je prenuo iz sna. Lea je pogledala na sat: bilo je pola dvanaest! Soba je bila zamračena, a onaj zvuk je bio sve jači. Možda avioni... Da, to su avioni nadletali Pariz, nesumnjivo saveznički, koji će bombardovati front. Zaurlaše sirene. Avioni su se približili i leteli su sasvim nisko. Lea je požurila na prozor.
Nikad od Orleana nije videla toliko aviona. Svetleći meci i povremena pucnjava nisu je previše brinuli. Odjednom su se začule snažne eksplozije od Otel de Vila, koje su potresle celu četvrt i osvetlile noćno nebo.
„Treba sići u sklonište!“, vikala je Albertin, koja se pojavila na vratima noseći Fransoazinu bebu.
Liza i Estel su istrčale u hodnik, razbarušene.
„Idite bez mene i vodite Šarla.“
Upola probuđeni dečak se uhvati za nju.
„Neću... hoću da ostanem s tobom.“
„Dobro, ostani ovde.“
Privio se uza nju u jednoj od velikih stolica u salonu, i ponovo je zaspao. Lea je pušila, dok su bombe, osvetljavajući Pariz kao vatromet, padale na Mare, Ulicu Monž, bolnicu Biša, gde je poginulo sedam bolničara, na Vinske podrume, čiji je jedan deo uništen.
Oko ponoći su sirene označile kraj uzbune. Umesto zvuka bombi, začule su se vatrogasne i sirene ambulantnih kola. Svi su se vratili u postelju. Oko tri sata Parižane je iz kreveta isterala nova uzbuna.
Narednog dana prebrojano je stotinak mrtvih i oko pet stotina ranjenih. To je bilo surovo osvešćenje za sve one koji su mislili da je rat završen.
U zoru 27. avgusta 1944. godine, Pariz je viđao svoje rane. U Bogorodičinoj crkvi se odvijala čudna ceremonija, iza zatvorenih vrata, pod nazivom „pomirenje“. „Zločinački prolivena krv“, kako se kaže u svetoj liturgiji, koja je tekla po crkvi, trebalo je da bude „izmirena“ energijom vernika, koji će doći na to mesto na molitvu. Prečasni Brot i kanonik Lenobl su napravili krug u crkvi i oko nje i blagoslovili zidove „gregorijanskom vodicom“, koja je bila mešavina vode, pepela i vina. Posle ceremonije, koja se odigravala samo u prisustvu sveštenika ove crkve, održana je obična misa.
Te nedelje ujutru održana je i misa za barikadu na Bulevaru Sen Mišel, a držao ju je vojni sveštenik francuskih trupa partizana iz Ot Savoja, okružen francuskim zastavama pred brojnom okupljenom publikom.
Lea je odbila da ide s tetkama na veliku misu u crkvi Sen Žermen de Pre.
Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja, Albertin de Monplejne je uspela da dozove telefonom advokata Lika Delmasa.
Veza je bila veoma loša i trebalo je vikati da bi se nešto razabralo.
„Halo, halo... čujete li me?... Govori gospođica De Monplejne... tetka malih Delmasovih... Da, one su kod mene... Dobro su... Zovem povodom vašeg sina... Da, Pjeroa... Ne... Ne... Ubijen je... Žao mi je... Ubili su ga Nemci... Nažalost, moguće je...
Juče sam išla da identifikujem telo... Ne znam... Bio je s Leom na Bulevaru Sen Mišel... Videću, ona je ranjena... Ne prekidajte... Lea, stric hoće da razgovara s tobom.“
„Nemam šta da mu kažem, njegova je greška što je Pjero ubijen.“
„Lea, nemaš pravo da tako govoriš. To je brat tvog oca, ne zaboravi to. Ako već nećeš iz hrišćanskog milosrđa, učini to iz ljudskih obzira i zbog sećanja na roditelje.“
Što joj je pričala o roditeljima? Bili su mrtvi, kao Kamij, kao Pjero!
„Halo“, kazala je, otržući joj slušalicu iz ruku. „Halo, da, govori Lea... Da, slučajno smo se sreli pre nekoliko dana, bio je u pokretu otpora s komunistima, već više od godinu dana, poslali su ga u Pariz da bude kurir i veza između vođa ustanka. Poginuo je od granate... Ne znam je li se mučio, bila sam ranjena, i nisu nas odveli u istu bolnicu... Halo, halo... ne prekidajte... Ko govori?... Filipe... Da, to je strašno... Sad smo oslobođeni, kako je u Bordou?... Šta?... Očekujete da će Nemci odbiti napad Amerikanaca!... Ti izgleda ne shvataš da je Nemačka izgubila rat i da će danas-sutra ljudi kao ti i tvoj otac biti streljani... Ne, to me ne bi radovalo, bilo bi mi svejedno. Pjero je ipak mrtav... O! Pa, jesam se promenila. Šta ćemo za sahranu?... Pozovi me kod tetaka... Litre 35-25... Imate li vesti o stricu Adrijenu?“ Lea je zamišljeno spustila slušalicu.
„Tetka Albertin, strašno je čuti ga da plače“, kazala je slabim glasom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:03 pm



POGLAVLJE 23.


Septembar 1944. godine bio je za Leu mesec odluka.
Sve je počelo 30. avgusta uveče.
Oko osam sati uveče zazvonio je telefon i Albertin se javila:
„Halo... Da, nećaka mi je tu, ko je traži?... Kako?... Nisam dobro čula... Gospodin Tavernije? Dobar dan, gospodine... Gde ste?... U Parizu! Kad ste stigli?... S generalom De Golom! Radujem se da vas čujem, gospodine... Da, Lea je dobro... Gospođa D’Aržila? Nažalost, gospodine, mrtva je... Da, to je strašno. Njen sin je ovde. Pre nekoliko dana smo mu videli oca, sad se bori negde severno od Pariza...
Ne prekidajte, daću vam Leu. Lea!... Telefon!“ Došla je u ogrtaču za kupanje, vlažne kose.
„Ko je to?“
„Gospodin Tavernije.“
„Frans...“
„Da. Šta ti je, malena? Neće ti valjda pozliti?“
„Neće... dobro mi je“, slabašno reče sedajući sa slušalicom u ruci.
Albertin de Monplejne ju je razneženo i zabrinuto gledala. Dala bi sve što ima da vidi da je ćerka njene drage Izabel najzad srećna.
„Tetka... htela bih da pričam nasamo.“
„Naravno, draga, izvini.“
Lea se nije usuđivala da približi uhu slušalicu, iz koje je sve nestrpljivije dopiralo: „Halo...halo!“
„Halo... Fransoa... Da... Da... Ne... Ne plačem... Ne, uveravam vas... Gde?... U Ministarstvo rata? Gde je to?... Ulica Sen Dominik broj 14?... Dolazim... Samo da osušim kosu... Fransoa... Dobro, dobro, neću gubiti vreme...“
Spustila je slušalicu, sva opijena radošću, smejala se i plakala, poželevši da klekne i zahvali Bogu. On je živ...
Otkako je poginula Kamij, pokušavala je da ne misli na njega, ne želeći da opet pati zbog smrti drage osobe. Kad je ponovo videla Lorana, uz svu radost koju je osetila, poverovala je da je uspela da ga zaboravi. No, na sam zvuk njegovog glasa, telo joj je zadrhtalo, kao od milovanja. Žurila mu je u naručje, željna da zaboravi sve strahote, da ne misli više na rat, ni na smrt, da misli samo na zadovoljstvo... Uh, kosa joj nije suva, grozno će izgledati.
Požurila je u svoju sobu i svom snagom istrljala kosu, a zatim pretresla orman da nađe prikladnu haljinu. Gde je ona plava, koja joj je tako lepo stajala?... Nije je mogla naći, mora da je u korpi s prljavim rubljem.
„Lora, Lora...“
„Dobro, ne viči toliko, šta hoćeš?“
„Možeš li mi pozajmiti onu crveno-zelenu haljinu?“
„Pa ona mi je sasvim nova!“
„Upravo zato. O, budi dobra i pozajmi mi je... Obećavam da ću biti vrlo pažljiva.“
„Dobro, učiniću ti to. Kuda ćeš?“
„Imam sastanak s Tavernijeom.“
„Šta? Vratio se?“
„Jeste.“
„Stvarno imaš sreće! Idi brzo, ne ostavljaj ga da čeka... Ja ću potražiti haljinu.“ Kad se vratila, Lea je stajala sasvim gola i posipala se puderom.
„Tako si lepa!“
„Nisam lepša od tebe.“
„Jesi! Svi moji drugari to kažu. Evo, navuci haljinu. Pazi, tkanina je tanka.“
Lora joj je pomogla da navuče nežnu haljinu od krep muslina s dubokim izrezom i širokim kratkim rukavima, čiji je spušten struk doprinosio da plisirana kratka suknja đeluje joj kraće.
„Znači, nije šala? To je model Žaka Pata?“
„Dala sam za nju pet kila maslaca i pet litara ulja.“
„Pa i nisi je preskupo platila.“
„Zar misliš da nisam? Maslaca ima manje nego modela haljina čuvenih kreatora, a sad kad smo oslobođeni, biće ih po nižoj ceni, od svih onih lepotica, pratilja bivših nemačkih gospodara Pariza.“
„Stvarno si čudna! Ko bi mislio da će devojčica iz Bordoa, koja je bila zaljubljena u maršala Petena, trgovati na crnom tržištu!“
„Pa šta? Svi mogu da pogreše. Ja sam se prevarila u pogledu Petena, ti se možda varaš u pogledu De Gola. No, bez njega ne bismo imali svakog dana da jedemo.“
„To je tačno i to rado priznajem. Divim se tvom smislu za trgovinu. Što se tiče De Gola, sreća je da je stigao...“
„Videćemo, vojnici nalikuju jedni drugima.“
Lea je slegnula ramenima i ništa nije odgovorila.
„Još nema vesti o Fransoaz?“
„Nema, Frank je i dalje traži. Pričaj o tome s Tavernijeom, on će već doći na neku zamisao. Šta ćemo za Pjeroa?“
„Ne znam, vidi s tetkom Albertin.“
„Kad ćeš se vratiti?“
„Ne znam. Javi tetkama da izlazim i pozabavi se Šarlom.“
„Meni je pripalo sve rintanje“, kazala je Lora, prividno ljutito. „No ti se lepo zabavi. Pazi na moju haljinu.“
„Paziću je kao zenicu oka svog. Ne znam gde bih inače našla pet kila maslaca i pet litara ulja da ti nadoknadim.“
„Vidi se da nisi u toku. Sad je to već deset kila maslaca i deset litara ulja.“
„Ako tako nastaviš, zbilja ćeš se obogatiti.“
„To se i ja nadam. Beži, čujem Lizu; ako vidi da hoćeš da izađeš, trebaće ti sat vremena da joj objasniš kuda ideš, s kim, je li pristojan i slično.“
„Već sam otišla, hvala ti...“
Tako se brzo sjurila niza stepenice da je promašila poslednji stepenik i opružila se koliko je dugačka. Pri padu je bolno iskrenula članak.
„Govnarija!“
„Kakva ružna reč, iz tako lepih usta!“
„To je tako obično!... O, Frank... To ste vi?... Zbog ovih prokletih prekida struje ništa se ne vidi.“
„Da, ja sam.“
„Pomozite mi da ustanem.“ Dok je ustajala, vrisnu.
„Jeste li se povredili?“
„Nije ništa. Baš ste se dobro natovarili. Šta to nosite?“
„Nešto namirnica za Loru. Saznao sam gde vam je sestra.“
„Pa što ne kažete?“
„Niste mi dali priliku.“
„Pa gde je?“
„Nalazi se u zatvoru Vel d’Iv. Tamo su francuski borci odveli kolaboracioniste.“
„Je li lako ući tamo?“
„Jeste, ako ste obrijani.“
„Nije smešno.“
„Izvinite. Ne, nije lako ući tamo, čitava gomila besposličarki stalno opseda kapiju i dovikuje uvrede, i deli udarce pesnicom onima koje dovode. Čak ni advokati optuženih, u pratnji uglednih boraca, nisu prošli bez toga.“
„Raspitajte se. Idem na sastanak s čovekom koji je blizak generalu De Golu, pa ću mu to reći.“
„Zamolite ga da upotrebi sav svoj uticaj da je izvede, jer su tamo loši uslovi, kako sam čuo. Nije razumno da se uveče sami šetate; hoćete li da vas otpratim?“
„Neka, hvala. Idem u Ulicu Sen Dominik, nije daleko. Hvala za vesti o Fransoaz.
Pozvaću vas sutra da vam javim šta sam uradila.“
„Do viđenja i lepo se provedite.“
Nije ga čula, jer je već bila izašla na ulicu.
U Ministarstvu rata ju je portir, čim je kazala kako se zove, odveo na prvi sprat. Uveli su je u veliki salon, u kom je još bilo tragova prethodnih stanara. Firerov portret je bio skinut sa zida i bačen u ugao, plakati s kukastim krstom su se vukli po podu, a sanduci, dopola napunjeni dosijeima i dokumentima, bili su rasuti na sve strane; sve je ukazivalo na užurbani odlazak.
„Komandant je obavešten, moli vas da sačekate nekoliko minuta, on je s generalom. Izvolite, tu su vam novine.“
Desetine novina iz svih oblasti Francuske bile su raspoređene po stolu: Narod, Alobrož, Oslobodioci, Oslobođenje, Borba, Francuska odbrana, Marseljeza, Novi En, Lionska sloboda, Čovečanstvo, Rodoljub Nice, Slobodni Poatu, Mala Žironda... Bordo je oslobođen!... Francuske trupe su prodrle u grad oko pola sedam ujutru. Mala Žironda je na prvoj strani broja objavila naredbu Regionalnog saveta oslobođenja jugozapadnog regiona i vojnog izaslanika za tu oblast pukovnika Gajara, kao i vojnog izaslanika Ratne komande majora Rožea Landa (Aristida). Bio je, znači, živ. Adrijen bi morao biti s njim. „Bordo slavi oslobođenje“, pred očima joj je igrao naslov, a novine joj nisu bile poznate. Čudno je bilo to što su imale istu adresu, pa i istog petlića u zaglavlju kao Mala Žironda od 28. avgusta, ali su novine s datumom 29. avgusta nosile naziv Jugozapad...
Zanesena u čitanje i misli, nije primetila da je ušao i našla mu se u naručju a da ga nije videla.
„Pustite me... Fransoa!“
„Ti... ti...“
Poneo ih je neki talas, koji ih je dizao i spuštao, kotrljao, drmao, zamagljivao svest i bacao ih u ništavilo. Kao da su, onako spojeni, otplesali tango preko cele prostorije, spojenih usana, udarajući o nameštaj, opijeni sami sobom u toj meri da nisu ni primetili da više nisu sami.
„Pa lepo, Tavernije, to je dakle taj vaš važan sastanak.“
„Oprostite, generale, kao što i sami vidite, sastanak je stvarno važan.“ Sva zgranuta, Lea je posmatrala visokog čoveka, kako se vraća u svoj kabinet. „Je li to zbilja on?“, promucala je.
„Jeste.“
„Tako me je sramota!“
„Ne treba da se stidiš, to je čovek...“
„Pa upravo zato.“
„U međuvremenu, imamo na raspolaganju jedan sat i njegov blagoslov.“
„Hoćeš da kažeš?...“
„Da.“
Sva se zacrvenela. Prasnuo je u smeh.
„Nemoj da se smeješ, nije ništa smešno. Šta će misliti o meni?“
„Ništa ne brini, već te je zaboravio. Dođi, želim te.“
Zaboravljajući na stid, Lea ga je pustila da je odvuče na drugi sprat.
„Ovde je generalov ured“, prošaputao je kad su prošli pored vrata, ispred kojih je stražario neki mladi vojnik.
U dnu hodnika, pošto je otvorio nekoliko vrata, Fransoa je najzad našao ono što je tražio.
To je bila uska ostava, osvetljena visoko postavljenom svetiljkom, u kojoj su bili naslagani savijeni tepisi i brižljivo složeni zastori. Bilo je vrlo vruće i osećao se jak miris prašine i naftalina. Tavernije ju je gurnuo na hrpu zavesa i pružio se preko nje.
„Stani, poljubi me.“
„Kasnije, suviše sam dugo čeznuo, misleći na tebe i tvoju lepu malu guzu; ne mogu više da čekam...“
Sav u groznici, pokušao je da joj strgne gaćice.
„Do vraga, ovo je predratni tekstil“, kazao je, grubo ih cimajući.
„Pazi, pocepaćeš mi haljinu.“
„Kupiću ti deset drugih. Ah!...“
Prodro je u nju tako naglo da joj se otrgnuo krik besa i bola.
„Boli me... pusti me...“
„Pre bih umro!“
Borila se nastojeći da se oslobodi njegovog penisa, koji ju je povredio.
„Bitango!...“
„Opet! Pa to je prva reč koju sam od tebe čuo.“
„Bitango!... bitango... bi...“
Njegova želja je zahvatila i nju, i pretvorili su se u dve zveri, koje su se valjale režeći i ujedajući se, željne jedna druge, bez imalo prefinjenosti, u najvećoj žurbi.
To uživanje na brzinu nije im umanjilo želju. Ne razdvajajući se, ponovo su vodili ljubav, osećajući svim bićem želju kakvu do tada nikada nisu osetili. Srušili su se, izlomljeni i ispražnjeni, na ljubičaste zavese, koje kao da su htele da ih omotaju.
Dugo su ležali, bez reči, slušajući odjeke uživanja u svojim telima. Fransoa se pridigao i posmatrao je. Retko se viđalo takvo prepuštanje ljubavi. Kad bi je jednom uzeo, prepuštala se njegovim željama bez ikakvog stida. Dotakao joj je naduvene usne. Svetlo je zasjalo između njenih kapaka i kod njega izazvalo nezadrživu plimu osećanja.
„Pogledaj me.“
Otvorila je lepe oči, a pogled joj je bio zamišljen i ispunjen tugom. Potresla ga je ta melanholija.
„Ljutiš li se na mene?“
Odmahnula je raščupanom glavom dok su krupne suze kapale na ljubičastu tkaninu.
„Volim te, malena, ne plači.“
„Tako sam se plašila...“, uspela je da kaže.
„Gotovo je, tu sam.“
Besno se uspravila i odgurnula ga.
„Ne, nije još gotovo. Svuda ima još ljudi koji se ubijaju i jedni druge ponižavaju...“
„Znam. Smiri se. Posle ćeš mi reći... Znam za Kamij...“
„Znaš za Kamij?... Znaš li za Pjeroa?... Za Raula?... Za Fransoaz?...“
„Za Fransoaz?“
„Francuski odredi su je uhapsili i obrijali.“
„Kako znaš da su to bili francuski odredi?“
„Imali su trake na rukavu.“
„Mnogo sumnjivih ljudi ubacilo se u francuske trupe, a i general to zna. Sve se preduzima da se vrati javni red i da se kazne krivci.“
„Ne znam jesu li to sumnjivi ljudi, kao što kažete, koji su se ubacili među oslobodioce Pariza, ali mogu da kažem da je skup ljudi koji su prisustvovali brijanju moje sestre i drugih devojaka uživao u tome i smatrao da je to normalan način kažnjavanja.“
„Ljutina vam je uvek lepo stajala, dušo.“
„Oh!“
„Oprostite mi. Šta se desilo posle toga?“
„Odveli su je u Vel d’ Iv.“
„Tamo je u dobrom društvu, ima ih mnogo sa svih strana: Saša Gitri, Mari Marke... Ne brini, izvući ćemo je odatle, zaboga! Sad treba da idem jer me general čeka. Zvaću te sutra. Dotad budi dobra.“ Izašao je zakopčavajući pantalone.
„Fransoa!“
„Šta je?“, upitao je zastajući.
„Drago mi je što te opet vidim.“
Podigao ju je i stegao uza sebe, a zatim je poljubio s takvom nežnošću da je i sam bio iznenađen.
Zamišljeno je slušala udaljavanje koraka tog čoveka pored koga se uvek osećala istovremeno veoma bezbedno i u velikoj opasnosti. Nije imala smisla za takve analize, ali je pokušavala da sebi razjasni uzroke tih protivrečnih osećanja, tu, u ostavi Ministarstva rata. „On me plaši. Potpuno sam blesava, što bi me plašio, nije nikada uradio ništa zbog čega bih se tako osećala... Da li se plašim da me više ne voli? Da će me napustiti?... Da, svakako pomišljam i na to, ali osećam da to neće biti... To je neko skoro sasvim fizičko osećanje... Pretrnem od straha kad mi kaže ’anđele moj’... a opet, toliko me privlači da bih svuda pošla za njim... A on?... Kaže da me voli, ali svaki put kad se ponovo sretnemo, ne trudi se da mi kaže mnogo toga već samo: ’Dođi... zaželeo sam te se...’ Moram priznati da me to uzbuđuje, ali nisu mi mrska ni ona ’milovanja duše’ kako je Rafael Mal citirao Balzaka... Čudno je kako ima dara da me razbesni... Eto, u vezi sa Pjeroom i Fransoaz... Nesvesno ga okrivljujem za ono što im se desilo... Ne shvatam... Možda zato što on ima toliko raznih stavova, predloga, poznanstava, pa ga smatram na neki način odgovornim za rat... Znam da je to besmisleno... Kamij bi znala odgovor... Strašno mi nedostaje... To je skoro isto ono osećanje napuštenosti koje sam imala posle mamine smrti... Kad pomislim da sam je izdala... Da sam htela njenog muža!... Oprosti mi, Kamij... Toliko je toga što ti nisam kazala... Kao i onoga što ti meni nisi kazala... A sad je sve gotovo... Gotovo je... O, dosta tog plača!... Ničemu ne koristi...
Baš ničemu.“
Besno je pokušavala da dovede haljinu u red, ali bez uspeha.
„Uh! Te ratne tkanine!“ Stvarno će lepo izgledati kad tako „udešena“ prođe pored vratara. Najzad je nekako namestila haljinu i ostavila ostatak na tepihu. Odškrinula je vrata, pogledala levo-desno, i kad je videla da nema nikoga, prošla pored vratara što je mogla dostojanstvenije. Ulazni hol je bio pun mladih ljudi, francuskih boraca, koji su posmatrali devojku u razderanoj haljini i razbarušene kose, s osećanjem zavisti prema onome ko ju je doveo u to stanje. Ona je prošla uzdignute glave, praveći se da ne primećuje zadivljene zvižduke koji su propratili njen izlazak, ali kad se našla na ulici, potrčala je, sva rumena od stida i besa.
U Univerzitetskoj ulici glasnim povicima ju je dočekao Šarl.
„Šta? Zar još nisi legao?“
„Tata je tu! Tata je tu!“
Dete je htelo da je odvuče u salon.
„Sačekaj, samo da se presvučem.“
„Nemoj, dođi!“
„Samo malo, dušice.“
„Tata! Tata! Lea je tu, i neće da dođe!“
U okviru vrata pojavila se visoka, mršava Loranova silueta.
Poljubila ga je. Kako je samo umorno delovao! „Sačekaj me. Samo da se presvučem.“ Bilo je prekasno, jer se Lora pojavila.
„Najzad si došla! Moja haljina!... Kako si tako udesila moju haljinu!“
„Izvini, pala sam.“
„Pala si?...“
Lea se zbunjeno povukla u sobu. Biće joj teško da ubedi sestru u to.
* * *

Kad je ušla u salon, tetka Albertin ju je strogo pogledala.
„Znaš da ne volim da uveče izlaziš a da nas ne obavestiš o tome.“
„Izvini, išla sam da se nađem s Tavernijeom, povodom Fransoaz. On će se postarati za to. Videla sam i generala De Gola“, dodala je da bi promenila temu.
„Pa kakav je?“
Lea je opisala taj kratki susret nastojeći da izbegne tačne pojedinosti okolnosti u kojima se odigrao...
Pošto su bile umorne od svih tih događaja, gospođice De Monplejne su se povukle.
„Gospodine D’Aržila, soba vam je spremna.“
„Hvala, gospođice, hvala vam za sve.“
„Nema na čemu. Laku noć svima.“
Lora je prišla sestri i prošaputala:
„Nadam se da je vredelo, inače ti neću oprostiti što si mi upropastila haljinu.“ Leino rumenilo je bilo dovoljan odgovor.
„Laku noć, idem na spavanje. Laku noć, Lorane, lepo spavajte. Dođi, Šarle, vreme je da legneš.“
„Neću, hoću da ostanem s tatom.“
Loran je podigao dečaka, koji se privio uz njega.
„O, tata, čuvaj me.“
„Uvek ću te čuvati, ali sad je kasno i treba da se legne. Doći ću da ti poželim laku noć.“
„A i Lea će.“
„Naravno, i Lea će.“
„Idite, čudna družino!“
„Hvala, Lora, laku noć.“
„Laku noć.“
Kad su ostali sami, dugo su ćutali, pušeći američke cigarete. Loran je ustao i prišao otvorenom prozoru, posmatrao nebo osuto zvezdama i, ne okrećući se, kazao:
„Pričaj mi kako je Kamij poginula!“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:04 pm




POGLAVLJE 24.


„Gospođice Albertin, zovu vas na telefon.“
„Hvala, Estel.“
„Halo... Da, ja sam... Dobar dan, gospodine... Naravno da se slažem da primim nećaku i da garantujem za nju... Kada?... U toku dana!... Kako da vam zahvalimo, gospodine Tavernije?... Da pustimo Leu na večeru s vama? Pa, to mi deluje teško izvodljivo ako će joj doći sestra... Hoćete li da je pozovem? Još spava, dobar deo noći je pričala s gospodinom D’Aržilom... Dobro... Kazaću joj da ćete zvati uveče.“
Albertin de Monplejne je spustila slušalicu i zamišljena otišla u svoju sobu, polako zatvorivši vrata. Sela je u staru naslonjaču volter, koju je naročito volela. Srce joj je jako lupalo. Ruke su joj bile vlažne i stezala je rukohvate. Malo-pomalo, radost zbog ponovnog viđenja s Fransoaz ustupila je mesto zabrinutosti. Kako će reagovati stanari zgrade, trgovci iz kraja, prijatelji kada ponovo vide ženu koju su obrijali kao ljubavnicu jednog Nemca? Čitavog života povinovala se društvenim pravilima, a sad se osećala kao čovek na ivici zakona. Već su joj poslednjih nekolio meseci okupacije prebacivali i stavljali neprijatne primedbe na račun Fransoazinog nemačkog „verenika“ i Lorinog ponašanja. Liza, koja je imala više osećaja za mondenski život, patila je zbog toga toliko da je prestala da ide na nedeljne partije bridža.
Albertin je sebi prebacivala nedostatak čvrstine prema Izabelinim ćerkama posle smrti roditelja i osećala je da je ona odgovorna za njih. Priznavala je da su svojim različitim, ali podjednako tvrdoglavim karakterima, uspele potpuno da je izigraju. „Nisam bila na visini zadatka i nisam bila u stanju da joj sačuvam decu. Šta bi njihova majka kazala?... Šta će biti s jadnom Fransoaz posle ovoga?... Oto je svakako mrtav... Svi će govoriti ’devojka-majka’, ako ne i nešto gore... A ovo drago andelče?...O, Bože, smiluj nam se!... Daj Fransoaz snage da izdrži tu tugu i sramotu... Oprosti mi što sam podbacila u misiji koju si mi poverio... Oprosti mi, Bože.“
Albertin je plakala, glave uronjene u šake. U toj tuzi nije ni čula da su se vrata otvorila.
„Tetkice, šta ti je?“
Kleknuvši pored stare gospođice, Lea je pokušavala da joj s lica ukloni šake, išarane smeđim pegama.
„Tetka Albertin, molim te da se smiriš.“
Najzad su se prsti razmakli. Na prizor lica izobličenog tugom, žene koja se uvek ponašala tako hladnokrvno i nije pokazivala osećanja, Lea je osetila talas sažaljenja i zabrinutosti. Šta je sad? Ako ona, tako jaka, uzdržana i dostojanstvena... Ceo jedan svet njenih ubeđenja iz detinjstva se raspadao, a ona je ostala poražena. Posle prizora Montijaka u plamenu, nešto u njoj se slomilo i ostavilo je u stanju takvog očajanja da je imala samo snage za borbu za preživljavanje i zaštitu Kamijinog sina. One noći je pokušala da uteši Lorana. No kako tešiti nekoga kad si sam neutešan? A sada? Koje reči može da pronađe da ohrabri ženu koju toliko voli? Kamij bi to znala. Najzad je Albertin prva pronašla reči: „Ne brini, dušo, ja sam jedna stara glupača... Malo me je savladao umor...
Nemam prava da se žalim, mnogi pate više nego ja.“ Pažljivo je obrisala oči i dodala:
„Gospodin Tavernije je telefonirao. Fransoaz će doći po podne.“
„Jesi li zbog toga plakala?“
„I jesam i nisam. Nemoj pogrešno da me razumeš, veoma se radujem što se vraća, ali sam ipak i malo zabrinuta.“
„Nije mi ništa poručio?“
„Hteo je da te pozove na večeru, ali sam rekla da danas neće biti moguće.“
„A što si mu to kazala?“
Albertin se digla, sa strogim izrazom na licu.
„Tvojoj sestri će biti potrebna naša pažnja. Mislila sam da je bolje da ostaneš ovde.“
Lea je pognuta glavu, veoma žalosna.
„U svakom slučaju, zvaće ponovo večeras... Ne govori Lizi o mom ponašanju, rastužiće se. Znaš da je ona jednostavna i pravedna po prirodi. Njoj je teže no meni palo sve što se događa, i to nije bilo bez posledica po njeno zdravlje. Obećaj mi.“
Lea je poljubila tetku.
„Obećavam. Mogu li da te pitam za savet?“
„Naravno, dete. O čemu je reč’“
„E pa, eto...“
Zastala je. Kakve je bilo koristi da priča o tome kad ni njoj sve još nije bilo jasno?
„Što si zastala?... Šta si htela da kažeš?“
„Odlučila sam da se angažujem u Crvenom krstu.“
„U Crvenom...“
Lea je trebalo da kaže „želela bih da se angažujem“ a ne „odlučila sam“, i možda se ne bi tako naglavačke bacila u tu pustolovinu. No, ona se ponašala kao da je donela odluku, i nije htela da odustane jer ju je u tome sprečavao povređeni ponos.
„Dobro si čula, odlučila sam da se angažujem u Crvenom krstu.“
„Pa ti nisi bolničarka!“, povikala je gospođica De Monplejne.
„Neću se prijaviti za bolničarku, već za vozača.“
„Ali zašto si to rešila kad si nam svima potrebna? A Montijak? Jesi li mislila na Montijak?“
„Montijak je uništen!“
„Pa može se obnoviti.“
„Čime? Nemamo novca.“
„Treba videti s beležnikom...“
„Pod hipotekama je do guše...“
„Lea, kako to pričaš?“
„O, molim te, prošlo je vreme finog izražavanja, sve je to gotovo, kao i Montijak.“
„Pomisli na sestre i Šarla, koji te voli kao majku.“
„Sestre će se dobro snaći i bez mene. Vidi Loru, to je sjajna poslovna žena. A Šarl ima i oca.“
„Kad si to odlučila? Zbog čega?“
„Ne znam ni ja kada... Možda noćas, kada sam videla kako Loran tuguje, možda zbog Kamijine smrti, kao i zbog tetke Bernadet, Sidonije, Raula Lefevra, Pjeroa i tolikih drugih. Hoću da idem s trupama generala Leklerka, da uđem s njima u Nemačku, da budem muškarac koji nosi mitraljez i bori se... Želim da ih pobijem na stotine...“
„Ćuti, dete, poludela si.“
Zgrčenog crvenog lica, iskrivljenih usta, dok su joj oči blistale od mržnje, bila je van sebe.
„Možda sam luda, ali želim da vidim da i oni pate, želim da prisustvujem njihovom porazu, da vidim kako se vuku po bombardovanim drumovima, da vidim njihove rasute utrobe, iskopane oči, spaljenu decu... Želim da vidim njihove gradove razorene, opustošena polja, porušene kuće... Naročito želim da ih vidim ponižene, kao što su oni nas ponizili, da vidim kako se vuku na kolenima... Želim da nestanu s lica zemlje...“
Njena vika je privukla Lorana, koji je zgranuto slušao te strašne reči iz usta divne devojke.
U izgledu je bio nervni slom.
„Ah!“
Jedan odlučan šamar prekinuo je to buncanje: ona nikada ne bi pomislila da je on u stanju da udari ženu.
„Pazite, pozliće joj!“, povikala je Albertin.
Loran je požurio prema njoj, ali se Lea već malo pribrala.
„Ne mari, već mi je bolje.“
„Oprosti mi...“
„Nije to ništa. I ja bih to uradila na tvom mestu“, kazala je, zureći kroz prozor.
„Znate li, gospodine D’Aržila, šta mi je Lea upravo kazala?“
„Ne znam.“
„Da će se angažovati u Crvenom krstu!“
Loran je prišao Lei i naterao je da se okrene. „Je li to tačno?“
Koliko je samo bilo zabrinutosti u njegovom glasu!
„Jeste.“
Privukao ju je i čvrsto stegao.
„Možda si u pravu, posle svega...“
Albertin de Monplejne je izašla sležući ramenima.
* * *

Kad su ostali sami, Lea i Loran su dugo ćutali.
Prišao joj je i nežno joj podigao glavu. Nadureno se opirala.
„Zbog čega?“
O, taj pogled izgubljenog deteta! Kako bi voleo da može da joj otera iz sećanja sve strahote koje su je pritiskale i da joj povrati onu samouverenost, koja je bila deo njenog šarma. Nagađao je da je ta odluka da se pridruži Crvenom krstu posledica njenog rastrojstva zbog budućnosti, koja je delovala turobno i mučno. „Zbog čega?“, ponovo je pitao.
„Zato što bih volela da umrem.“
U drugim okolnostima prasnuo bi u smeh zbog te mladalačke žestine, ali sada...
„Ne pričaj gluposti, ceo život je pred tobom...“
„Govoriš upravo kao i tetke!“
„Razumno ti govorim...“
„Da popričamo o razumu!... Znaš li i sam šta je razumno? Ja ne znam. Kad pogledam oko sebe, ne vidim nikakve tragove zdravog razuma, već samo najbesmislenije situacije. Da li razum goni masu da linčuje i šiša do glave?“
„Slažem se da smo u vremenu besmisla, ali nemoj zbog toga donositi odluke koje ne liče na tebe. Razmisli malo, kroz nekoliko meseci rat će se završiti i sve će se obnavljati, ponovo ćemo živeti kao nekada...“
„Zar ćeš biti u stanju da živiš kao nekada? Posle onoga što su učinili Kamij?“
„Moraću. Treba misliti i na Šarla.“
„Ti imaš Šarla, a ja baš ništa.“
„Imaš Montijak.“
„Neću više da čujem za Montijak, suviše njih je tamo stradalo. Mrzim to mesto... Neću se nikad tamo vratiti.“
„Kako si se samo promenila od juče... Mislio sam da se raduješ ponovnom susretu s Tavernijeom, to je čovek koji ti je potreban.“
„Fransoa Tavernije misli samo na...“
„Pa koji muškarac ne bi mislio na to kad te pogleda?“
„Ti nisi takav!“
Prizori njihove jedine ljubavne noći u glinenim pećinama ispod Tuluze zaigrali su im pred očima tako jasno da su oboje pocrveneli.
„On te voli, Kamij mi je to kazala. Mislila je i da ti njega voliš.“
„Prevarila se.“
„Kamij se retko varala u tome.“
„Nemoj da pričaš o njoj. Mrtva je... mrtva... baš kao i Montijak... Pusti me, Lorane... Molim te, ostavi me.“
Izašao je i pažljivo zatvorio vrata za sobom.
Lea se obema rukama držala za glavu, a usta su joj bila otvorena u nemom kriku koji joj je odjekivao u glavi i nagonio je da drhti. Pala je na kolena pored naslonjače volter i grizla staru presvlaku, isprekidano mrmljajući:
„Loše mi je... ne mogu više... napadaju me sa svih strana... Hoće da me odvuku... ne! Ne!... Nije tačno ono što sam kazala Loranu, ne želim da umrem!... Ali oni... dozivaju me svake noći... pokušavaju da me uhvate... osećam njihove ledene ruke oblivene krvlju... Oh! Ti prsti!... Plašim se!... A taj miris spaljenog mesa i ugljenisanog tela koje se još pokreće, i ti krici!... O, Saro! Tvoje jadno izbušeno lice... Čini mi se da govoriš o paklu... Sidonija... U tvom glasu se oseća ukus medenih bombona. Stalno vidim tvoje staro, izmučeno telo... Imaj milosti... ćuti... Raule? O, ti si dobar. Osećam da želiš da živim, i da si poneo sa sobom naše retke izraze ljubavi... Tetka Bernadet, molim te ne viči toliko... ah!... plamen je svuda oko nje, ah!... Rafaele... idite!... smilujte se, i mene prži ta vatra... oprosti tetka Bernadet, oprosti... mama!... zaštiti me, oteraj ih... hoće da me vode sa sobom... mama, kaži Pjerou da me pusti... nije moja greška što nisam poginula kad i on... sad je tu i Sifleta... gospodin i gospođa Debrej... otac Strašni... ona deca iz Orleana i njihova majka... i... ne! oh, ne!... to je onaj čovek!... čovek koga sam ubila... Upomoć!... Mama!... Uhvatiće me!... Tata!... Ne dajte mu!... koliko krvi ima svuda... Koliko ih je samo...“
* * *

„Lea! Lea! Smirite se... Gotovo je... Zovite lekara, brzo!“
Fransoa Tavernije je podigao njeno nepokretno, oznojeno telo i odneo je u sobu, dok je Loran D’Aržila pokušavao da pronađe nekog lekara.
„Zovite doktora Prosta iz Ministarstva rata, to je moj prijatelj, kažite mu da odmah dođe.“
Fransoa je bez oklevanja oterao gospođice De Monplejne i Loru. Lud od brige, gledao je ženu koju voli kako leži bez svesti, dok joj se telo na trenutke žestoko treslo. Opružio se kraj nje i nežno joj šaputao: „Srdašce moje... Ne plaši se više, dušo... lepotice moja. Tu sam... ja ću te zaštititi... eto, dušice moja...“
Izgledalo je kao da je njegov nežni glas smiruje. Iskoristio je to da je svuče. Bio je ganut lepotom tog tela, tako snažnog i nežnog istovremeno; kad god ga je posedovao za njega je to bilo pravo čudo. Čak i u tom času, onako bolesna, delovala je dirljivo i poželjno. Trebalo ju je svakako izvući iz Pariza da bi povratila duševnu ravnotežu. O, Bože, gde je taj Prost? „D’Aržila!...“
Loran je gurnuo vrata.
„Da?“
„Jeste li našli doktora Prosta?“
„Doći će. Kako joj je?“
„Malo se smirila. Da li se od juče nešto posebno desilo?“
„Nije, koliko mi je poznato. Pričala mi je o pogibiji moje žene...“
„Oprostite, stari moj, hteo sam da vam kažem koliko... Veoma sam voleo vašu ženu, mnogo sam je cenio...“
„Hvala vam. Pričaćemo o tome kasnije.“
„Čini mi se da čujem lekara.“
„Nisam čuo zvono.“
„Zaboravljate da i dalje nema struje. Izgleda da je neko kucao na vrata.“ Čuli su se glasovi.
„Ovde je, doktore, uđite, molim vas.“
Čovek osrednje visine, ali rvačkih ramena i bikovskog vrata, odeven u kapetansku uniformu, ušao je u sobu i prišao Tavernijeu.
„Šta se desilo?“
„Tvoje pariske kolege se ne javljaju, pa sam se setio tebe.“
„Jesi li bolestan?“
„Nisam ja, već ova devojka.“
„Lepa je.“
„Mani šalu, nije prilika za to.“
„Dobro. Gde mogu da operem ruke?“
„Evo, ovde, doktore“, kazala je Albertin i odvela ga u kupatilo.
„Ne hodajte tako, gospodine Tavernije, srce mi se steže.“
„Oprostite, gospođice, ali zabrinut sam šta radi tamo kad je pregleda već ceo sat?“
„Nije ceo sat, već samo deset minuta, gospodine.“
„Deset minuta ili ceo sat, svejedno mi je, predugo je.“
Salon je delovao kao zubarska čekaonica: Lora je držala Fransoazinu bebu na krilu. Loran je stajao i držao Šarla u naručju. Dete je slabim glasom ponavljalo, sve zabrinutije:
„Neće valjda umreti, kaži mi?... Neće umreti.“
Liza, koja se hladila mokrom maramicom, promrmljala je:
„Bogorodice devo, smiluj nam se.“
Albertin je sedela veoma pravo, zatvorenih očiju. Po podrhtavanju usana moglo se oceniti da se molila u sebi. Najzad su se vrata otvorila i kapetan ju je pozvao da uđe, ali se Fransoa progurao i upao u sobu.
„Gospodine Tavernije!“
Nije slušao, već je požurio do Leinog uzglavlja; delovala je kao da spava. Pošto se malo smirio okrenuo se Prostu:
„Dakle?“
Lekar je prečuo njegovo pitanje i okrenuo se ka Albertin.
„Je li patila od iznenadnih gubitaka svesti?“
„Nije, koliko ja znam. Ona mi je nećaka, ali je kod mene tek dva meseca.“
„Je li imala ovakve tegobe kao dete?“
„Nije, gospodine. A, da, jeste... Kad joj je poginuo verenik, bila je u nesvesti nekoliko dana.“
„Koliko?“
„Ne znam, dva ili tri.“
„Vidim da je dva puta bila ranjena u glavu, je li to imalo neke posledice?“
„Ne verujem.“
„Ima li često migrene?“
„Ne često, ali su uvek tako jake da mora da legne.“
„No, to je sve bilo u prošlosti“, kazao je Tavernije nestrpljivo. „Šta je ovo sada?“
„Sad je u polusvesnoj komi.“
„U čemu?“
„U polusvesnoj komi.“
„Šta to znači?
„To znači da je u komi, ali je delimično svesna i reaguje na neke podsticaje i oseća neki bol. Gospođice, nemojte se čuditi ako bude ječala i bacakala se u snu.
Duh joj nije sasvim odsutan.“
„Šta da radimo?“
„Ništa.“
„Kako, ništa?“
„Baš ništa. Treba samo čekati.“
„Koliko vremena?“
„Ne znam... dva dana... četiri dana... nedelju dana ili više... zavisi.“
„Od čega zavisi?“, pitao je Fransoa.
„Od prirode, ili Boga, kako hoćete.“
„Da nosi đavo tebe i Boga... Kakav si ti vražji doktor kad nisi u stanju da pomogneš jednom bolesniku?“
„Ne mahnitaj toliko. Potreban joj je mir. Moj glavni recept jeste da se ti skloniš.“
„Gospodo, molim vas...“
„Oprostite mi, gospođice. Čuli ste me. Ništa drugo ne možete da učinite već da čekate. Dajte joj redovno da pije, pokušajte da je naterate da proguta neku kašiku čorbe od povrća i merite joj temperaturu. Imate li porodičnog lekara?“
„Imamo, ali ne znamo gde je sada.“
„Doći ću sutra ili ću vam poslati nekog kolegu. Treba neko stalno da bdi kraj nje. Trebala bi vam bolničarka.“
„To nije potrebno, doktore, ima nas ovde dosta, smenjivaćemo se.“
„Dobro. Ideš li, Tavernije?“
„Ne, ostaću još malo. Posle ću doći do tebe.“
„Ne zaboravi da imamo konferenciju za štampu kroz jedan sat.“
„Ma, zabole me...“
„To kaži generalu!... Do viđenja, gospođice, ne brinite, jaka je, izvući će se.“
„Nek vas Bog čuje, doktore.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:04 pm



POGLAVLJE 25.


Kad je Lea u polumraku svoje sobe otvorila oči, bilo je proteklo dvanaest dana. Prva osoba koju je videla bila je njena sestra Fransoaz kako je posmatra ispod čuperka kose, koji je virio iz elegantnog turbana jesenjih boja. Nije se tome začudila, kosa brzo raste.
„Lea?... Da li me čuješ?“
„Da. Imam osećaj kao da sam dugo spavala.“
Fransoaz je prigušila osmeh koji se mešao sa suzama.
„Spavala si duže od nedelju dana.“
„Šta?“
„Bila si u komi dvanaest dana.“
„Dvanaest dana!... Jesi li sigurna?... Mora da se svašta događalo... Pričaj mi.“
„Ne, ne smeš da se zamaraš. Treba da zovemo ostale da im kažemo da si došla svesti...“
„Nemoj, čekaj! Nisam umorna. Ne sećam se baš jasno... Poslednje čega se sećam jeste da mi tetka Albertin priča o tvom povratku, a zatim... Zar je prošlo dvanaest dana? Kad si se vratila?“
„Istog onog dana kad si se razbolela, po podne. Fransoa Tavernije me je izveo iz Vel d’Iva. Nisam ušima verovala kad je jedan od francuskih vojnika došao, prozvao me i kazao: ’Slobodna si, gaduro!’ Da si videla kako su se ostale zatvorenice radovale. Jedna glumica, koju nisu obrijali, odsekla je uvojak kose i zakačila mi ga ispod marame...“
„O, shvatam.“
„... i poljubila me je. Bila sam toliko dirnuta njenim gestom da sam briznula u plač. Uzela sam na sebe da se javim njihovim porodicama i da dostavim neka pisma. Srećom, nisu mi pretraživali torbu. Fransoa Tavernije ju je istrgao iz ruku nekoga ’pukovnika’ koji je uživao u ponižavanju zatvorenica. Bio je u neprilici, obrćući i okrećući po rukama papir sa zaglavljem Ministarstva rata, na kome je bilo nekoliko potpisa i pečata, i kojim je naređeno da me odmah oslobode. Fransoa me je gurnuo u neka kola s trobojkom i lorenskim krstom, s uniformisanim šoferom, i kazao: ’Požurite dok ne otkrije da onaj papir nije baš sasvim ispravan.’ Srećom, sve je dobro prošlo i skinuli su me s liste osumnjičenih.“
„Šta je to?“
„Zbilja, pa ti i ne znaš. To znači da hapse, ispituju, tuže i osuđuju sve koji su na bilo koji način imali veze s Nemcima. To važi za poslovne ljude, poslanike, pisce, glumce, direktore novinskih kuća, vlasnike hotela, prostitutke, daktilografkinje, sve redom.“
„Pa šta im rade?“
„Stavljaju ih u zatvor, neke oslobode, a neke će i stretjati.“
„Koga su uhapsili?“
„Među najpoznatijima koje ti znaš su Pjer Frenej, Mari Marke, Arleti, Žinet Leklerk, Saša Gitri, Zerom Karkopino, Brazdaš... Neke još traže, kao Selinu, Rebatea, Drijea la Rošela. Svakodnevno izlazi spisak njihovih imena u Figarou.“
„Zar nisu većinom pobegli?“
„Mnoge su uhapsili po prijavama ljubomornih kolega, pakosnih nastojnica ili ljudi koji prosto uživaju da čine zlo.“
Lea je sklopila oči da ne bi sa sestrom ulazila u tu raspravu.
„Umorna si... Nemoj da pričaš, idem da javim...“
„Nemoj! Kako je Šarl?“
„Dobro je, ne prestaje da te zove, naročito otkako mu je otac otišao.“
„Zar je Loran otišao?“, viknula je i naglo se uspravila.
„Smiri se, pozliće ti.“
„Gde je?“
„Sa Drugom divizijom. Otišli su 8. avgusta, nekud na zapad.“
„Kako mu je?“
„Nije najbolje. Bio je očajan što odlazi i tebe ostavlja u takvom stanju, kao i što se odvaja od sina.“
„Zar nije ništa ostavio za mene?“
„Jeste, neko pismo.“
„Nađi ga.“
„Eto ga, u tvom je radnom stočiću.“
Fransoaz je otvorila fioku i pružila sestri pismo. Bila je toliko nervozna da nije mogla da otvori koverat.
„Otvori mi ga... i pročitaj!“
„Moja draga Lea,
Ako čitaš ove redove, znači da si se povratila. Toliko sam patio što te gledam onako nepomičnu, kako se boriš protiv nečega u komi, a nisam mogao da ti pomognem da se osvestiš i vratiš među nas. Šarla sam ostavio tvojim tetkama i sestrama, ali pošto si se povratila, prepuštam ga tebi. Nemoj me odbiti, voli te kao majku i potrebna si mu. Znam da je to velika odgovornost, ali ti si za to dovoljno sposobna, već si to pokazala. Nadam se da si odustala od lude namere da se pridružiš Crvenom krstu. Mesto ti je u porodici, pored mog sina i svojih sestara. Vrati se na Montijak. Pisao sam beležniku koji je brinuo o našem imanju da pokuša da proda nešto vaše zemlje, tako da možete da obnovite imanje.
Istovremeno sam srećan i tužan što opet idem u borbu. Srećan sam, jer u ratnim akcijama skoro da mogu zaboraviti na tugu zbog gubitka Kamij, a tužan sam što sam ostavio Šarla i tebe. Ljubim te i volim,
Loran

P.S. Čim budem znao, javiću ti kako da doturamo poštu.


U pravu je, bila je prava ludost ta zamisao da se pridružiš Crvenom krstu.“
„To nije vaša stvar, učiniću kako hoću.“
„Ali zbog čega?“
„Ne želim da ostanem ovde. Osećam se loše. Potrebno mi je da odem, da jasnije sagledam stvari.“
„Lea, osvestila si se. Doktore, nećaka mi je ozdravila.“
„Tako i meni izgleda, gospođice. Dakle, dete moje, prestali ste da se igrate Uspavane lepotice? Žao mi je što nisam Lepi princ. Kako ste?“
„Dobro, doktore.“
Stari porodični lekar, koga su najzad uspeli da nađu, pregledao je mladu bolesnicu.
„Odlično... odlično. Pritisak je normalan, srce je u redu. Kroz nekoliko dana moći ćete da igrate po šumi sa svojim lepim princem. Neverovatno se zabrinuo za vas!“
Lea je upitno gledala u sestru.
Nemi Fransoazin pogled je kazivao: „Kao da to nisi znala.“
„Htela bih da ustanem.“
„Ne dok ne povratite snagu. Ako samo spustite nogu na pod, videćete da vas noge ne drže. Sad vam treba zdrava i obilna ishrana.“
„Obilna? Pa to i nije tako lako“, gorko reče Fransoaz.
„Znam, gospođo. No snaći ćete se. Računajte na Lepog princa, to je sposoban čovek s vezama, a za porodicu svoje voljene sve će učiniti. Dobro, dosta šale. Gospođice, nadam se da ste dobro razumeli: treba joj svakog dana meso, mleko, jaja i riba...“
„Ukratko, doktore, sve čega nema.“
„Gospodin Tavernije će sve to naći. Zbogom, dete, pustite ih da vas maze.“
„Ispratiću vas, doktore.“
Posle odlaska tetke Albertin i doktora, Lea je prasnula u slab smeh. Stari tetkaLizin udvarač je uvek bio optimista i dobro je zapažao.
„Je li Fransoa često dolazio?“
„Često?... Dolazio je svakodnevno, po nekoliko puta, a između poseta je telefonirao da čuje kako si.“
„Pa eto, danas se već ceo sat ne javlja“, kazala je nadureno.
„Nepravedna si; kad god je mogao, proveo je noć kraj tvog uzglavlja, pričajući ti i ljuljajući te, nije spavao ni časka. Bilo je tužno videti ga kako ujutru odlazi pokunjen, neobrijan, crvenih očiju, pošto bi popio svu kafu koju bih mu donela. Šarl bi ga čekao pred vratima i dugo su razgovarali pored tvoje postelje. Kad god su izašli, delovali su malo vedrije. Šarl je usvojio Fransou, i zove ga: moj veliki prijatelj. Imaš sreće što te toliko vole.“
Njen tužni ton je pogodio Leu, koja je sebi prebacivala zbog ravnodušnosti prema sestrinoj nesreći. Prvi put od poslednjeg dolaska u Pariz pažljivo ju je pogledala. Kako se promenila mlada bolničarka iz Langona; kao i ona mlada žena koja je odlučila da istraje u ljubavi prema nemačkom oficiru. Šta se desilo s onim oreolom lepote koji je krasio mladu provincijalku iz dobre porodice? Šta je bilo s njenim koketnim ponašanjem i uživanjem u čarima prestonice? Gde su nestali zraci radosti mlade majke, koja je s detetom ponosno šetala po kejovima duž Sene?
Lea je posmatrala neznanku koja je njena sestra sad bila, i zapazila gorke bore s obe strane usta, stisnutih kao da čuvaju tajnu, upale obraze još bleđe pod nemarno nanesenim rumenilom, i taj turban, sa smešnim pramenom kose koji je doprinosio da Fransoaz deluje kao stare glumice iz doba nemog filma. A tek njene ruke!... Njeni siroti prsti drhtali su i ukazivali na fizičke i psihičke muke kroz koje je prolazila. Poželela je da je stegne u naručje i zamoli da joj oprosti samoživost, ali ju je neki nagli napad sramežljivosti u tome sprečio. Dok joj se srce stezalo od sažaljenja, promucala je: „Imaš li vesti od Ota?“
Jedva je zadržala krik pred naglom promenom koja je zahvatila Fransoaz: posivela je, telo joj se ukočilo, delovala je kao starica. Polako je skinula turban i iskolačenih očiju, koje ništa nisu videle, pokazala joj smešnu obrijanu lobanju, i tiho zaplakala.
Lei je pripala muka i bacila se na jastuk.
Sestre su dugo ostale tako opružene. Kad je bol u srcu malo minuo, Lea se pridigla i preko kreveta se približila sestri, kao da je u pitanju dete, i milovala joj uplakano lice, a u njenom postupku se sažaljenje mešalo s nekom odbojnošću. Zatim joj je, bez reči, obrisala lice čaršavom i uklonila tragove suza i prljavštine.
„Hvala“, samo je promrmljala Fransoaz i ponovo stavila turban. „Idem da zovem tetke... Nemam vesti od Ota.“
Leu je zahvatio talas umora, pa se opružila i sklopila oči.
Kad su Liza i Albertin ušle, bila je ponovo zaspala.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:05 pm



POGLAVLJE 26.


Uveče se još jedno lice nagnulo nad njenu postelju.
„Fransoa!“
U poljubac su uneli ono što se nije moglo iskazati rečima. Kad su im se usne rastavile, oboje su osećali da im se vratila ona životna radost koja im je pomagala da izdrže i najveća iskušenja.
„Kažite mi, lepa moja, kako ćemo vas malo popuniti: znate da ne volim vreće kostiju.“
„Uz sve restrikcije, neće biti lako.“
„Ne brinite o snabdevanju, za to ću se pobrinuti.“
„Kako mi se čini, vaši prijatelji crnoberzijanci i dalje vode unosne poslove?“
„Vidim da zbog bolesti niste postali manje zajedljivi. To mi se sviđa. Moji prijatelji, kako ih nazivate, izgubili su se u vidu lastinog repa i sad su verovatno negde u Baden-Badenu ili nekoj španskoj krčmi, ali su na njihova mesta došli drugi, takođe snalažljivi. Estel vam sprema pileću supu i jaja s belim sirom, o kome ćete mi reći mišljenje, a uz sve to ima i starog ’Lafit-Rotšilda’.“
„Time me nećete ’malo popuniti’, kako kažete.“
„Setite se Kiplinga: ’Prevelika žurba je upropastila žutu zmiju, koja je htela da proguta sunce’.“
„To je baš lepo što me poredite sa zmijom.“
„Vi ste najljupkija mala zmija koju znam“, kazao je, milijući joj kosu. „Sutra vam šaljem frizera, kosa vam je kao slama. U međuvremenu ćete se okupati.“
Posle kupanja koje joj je priredio toliko se oporavila da su došli u iskušenje da okrenu ključ u vratima, pošto ju je vratio u krevet.
Halapljivo su ručali što je Estel spremila, i ispraznili bocu vina. To je vratilo Lei boju u obraze, a oči su joj zasijale. Fransoa ju je gledao tako da je bilo jasno da se želja, koju je dugo suzdržavao, opet rasplamsala. No, nije je bilo moguće zadovoljiti jer je Fransoaz naglo zalupala na vrata, vičući: „Otvarajte! Otvarajte!“
Tavernije je požurio do vrata i prihvatio mladu ženu koja je, iskolačenih očiju, iz sveg glasa vikala:
„Pronašli su bračni par Fajar na dnu bunara.“ Ušla je Lora, praveći grimase.
„Ubili su ih i bacili u bunar u dnu vinograda.“
„Ko je to rekao?“
„Javila nam je Rut.“
„Ko je to uradio?“, pitala je Lea, iako je znala odgovor.
„Partizani.“
Nekoliko minuta se čulo samo Fransoazino glasno disanje.
„Izgleda da se u Langonu, Sen Makeru i La Reoli dešavaju grozne stvari: briju žene do glave, vodaju ih po ulicama i ismevaju, napadaju ih, vešaju ljude po drveću, muče ih i ubijaju.“
„Kakva strahota“, zajecala je Liza, koju nisu čuli kada je ušla.
„Što to ne spreče?“, povikala je Lea.
„General De Gol se bavi time. Ne zaboravite kako su Nemci mučili žene i decu. Ne znam da li shvatate da smo na ivici revolucije i da je potreban sav generalov autoritet da ona ne izbije, kao što bi žeteli komunisti. Zbog toga se usredsredio da što pre sastavi vladu nacionalnog jedinstva.“
„Zar s komunistima?“, agresivno upita Fransoaz.
„Pa oni su najviše stradali, to je normalno...“
„Znam, oni su partija streljanih, tako ih zovu.“
„Ne prepirite se! Među Francuzima su se oni najviše istakli u borbi protiv Nemaca i najskuplje su to platili.“
„Znam, ali ipak, pozvati ih u vladu...“, kazala je Liza slabim glasom.
„To je bilo potrebno. Zar nije logično da se sve frakcije pokreta otpora povežu? Ne bi bilo pravo da se ne okupe svi ti ljudi, ma koliko da su politički različitih mišljenja, kao Žaneni, Frenej, Bido, Tijon, Kapitan, Tetgen, Mendes Fras, Pleven...“
„Možda ste u pravu. Mi se nimalo ne razumemo u politiku“, rekla je Lora.
„Ima li vesti o stricu Liku i Filipu?“
„Ne, ništa pouzdano“, rekla je Lora s oklevanjem.
„Kaži, šta si čula od Rut?“
„Čuju se razne glasine. Neki kažu da su strica Lika uhapsili i odveli u tvrđavu Ha, a drugi da su on i Filip ubijeni.“
„Kako?“
„Ništa se zasad ne zna. Neki kažu da su ih obesili, drugi da su ih linčovali, treći kažu da su streljani. Veze s Bordoom i Langonom još nisu sasvim uspostavljene.“
„Ima li vesti o stricu Adrijenu?“
„Ne, nikakvih. Međutim, ušli su u trag Alberu.“
„Je li živ?“, povikala je Lea.
„Nije, mrtav je, Gestapo ga je mučio.“
„Jadna Mirej... Može li smrt Fajara i njegove žene da ga osveti?... Oduzimanjem jednog života niko se neće vratiti među žive... a ipak, kako svi čeznu da pobiju one koji su ubili njihove najbliže...“
„Sećaš li se Morisa Fijoa?“, pitala je Lora Leu.
„Kako bih zaboravila takvo đubre?“
„Likvidiran je, po naređenju pokreta otpora.“
Kako je samo nemarno to rekla njena mlađa sestra, koja je nekada mislila da je zaljubljena u tog ubicu. Koliko će još biti mrtvih? Kad će to prestati?
„Kako je Rut?“
„Nije loše. Polako se oporavlja od povreda, ali su je dotukle vesti o okolnostima pod kojima su stradali Fajarovi i Alber. Stalno je ponavljala u slušalicu: ’Ljudi su poludeli, poludeli su.’ Izgleda da je to s Fajarovima bilo strašno, vukli su ih i boli vilama, udarali tojagama, kroz vinograde, sve do bunara i tu su ih vezali i bacili preko ivice. Zajedno su glasno vrisnuli...“
„I ja čujem jedan krik, a zatim konačni pljusak“, uzdisala je Lea. „O, Matija, nisam to želela!“
Sva preznojena, cvokoćući zubima, svalila se na krevet.
„Baš smo ludi što to pričamo pred njom. Idite, treba da se odmori.“ Otišle su iz sobe, potpuno zgranute.
Fransoa je Lei brisao ćelo i mrmljao joj nešto nežno i umirujuće. Malo-pomalo se opustila i uspela da zaspi.
I pored uzburkanih osećanja, Lea se brzo oporavljala. U nedelju 24. septembra, koristeći posetu generala De Gola štabu u Latre de Tasinjiju, na frontu, Fransoa Tavernije ju je odveo na vazduh u šumu Marli le Roa. Posle obilnog ručka u poznatom restoranu u Sen Žermen en Laje, uživali su, punim plućima udišuću šumski vazduh i miris mahovine, koja je bila udoban ležaj za njihova nestrpljiva tela.
Te večeri, za vreme večere u raskošnom restoranu na Jelisejskim poljima, najavio joj je svoj skori odlazak.
„Kuda idete?“
„Moram da obavim jedan zadatak za generala.“
„Kakav zadatak?“
„Ne mogu vam reći. No mislim da neće trajati duže od mesec do dva.“
„Mesec do dva? Nemojte tako dugo.“
„Rat još nije završen.“
„Ne ostavljajte me, Fransoa!“
„Mora da bude tako.“
„Želela bih da idem s vama.“
Prasnuo je u glasan smeh, koji je naveo goste da se okrenu, a konobara da im priđe.
„Da li gospodin nešto želi?“
„Da, bocu vašeg najboljeg šampanjca.“
„Čemu ćemo nazdraviti?“, suvo upita Lea.
„Vama, srdašce. Vašim lepim očima, vašem ozdravljenju, životu...“ No kad je video njeno tužno lice, nastavio je, ozbiljnijim tonom:
„Ne brinite. Sve će biti dobro.“
„Ne znam zašto, ali sad me je spopao neki veliki strah, koji nisam osećala za četiri godine okupacije.“
„To je normalno, rađa se novi svet s novim vrlinama i manama, različit od onog bivšeg. Te nepoznanice vas plaše. No, ja znam da ste u stanju da s tim izađete na kraj. Vratite se na Montijak, obnovite ga, to je zadatak koji treba da obavite dok me čekate.“
„Neću se skoro vraćati na Montijak. A ko uopšte kaže da ću trošiti vreme čekajući vas? Možda mislite da ću plesti za zarobljenike, praviti pakete za siročiće i posećivati bolesnike...“
„Pa da! Lepo vas vidim kako se naginjete nad ranjenike, tešite očajne udovice, lišavate se svega da im odnesete suve kolače ili igračke... Ajoj!“ Lein grub udarac nogom pogodio je cilj.
„To će vas naučiti pameti.“
„Kakva ste vi gadura! Ne osećate viši poziv. Nikada nećete biti prava žena...“
„Kako se usuđujete da kažete da nisam prava žena?“, kazala je, uspravljajući se u svoj visini, nozdrva stisnutih od besa.
No, to je bilo jače od njega, prosto je morao da je zadirkuje. Nikad nije bila lepša nego kad je bila besna. Nije bilo sumnje da je prava žena, upravo kao što je voleo, katkad slobodna i podatna, prirodna i koketna, hrabra i slaba, vesela i melanholična, senzualna i stidljiva. Stidljiva?... Pa to baš i nije bila, više je bila izazovna. Nije se ponašala kao dobro vaspitana francuska devojka, već je podsećala na junakinje američkih filmova, koje su odbojne i s onim „ne prilazi“ izgledom, ali pri sedanju podižu suknju tako visoko da se vide ivice čarapa, i naginju se tako da im se u dubokom izrezu vide grudi. Znao je koliko je volela da budi muške želje. Topila se pod njihovim žudnim pogledima. Nije osećao ljubomoru, već neko zabavno uzbuđenje.
„Dobro znate da sam se šalio.“
Dolazak konobara sa šampanjcem prekinuo ih je u raspravi. Pili su ćuteći, izgubljeni u mislima. Lea je prva prekinula ćutanje.
„Kada odlazite?“
„Prekosutra.“
Malo je pobledela, a jedan bolni drhtaj je narušio njenu lepotu. Ispraznila je čašu u jednom gutljaju.
„Zar već?“
Zbog te dve reći, umalo je ustao i privio je na grudi.
„Dođite!“
Platio je račun i ustao.
Kad su se našli napolju, prešli su Jelisejska polja i stigli do Balzakove ulice kad se setila da upita: „Kuda idemo?“
„U hotel.“
Nagli nalet želje joj je prostrujao kroz telo. Želela je da se pobuni i da se pravi zgranuta zbog takvog njegovog ponašanja, da mu kaže kako ne želi da se odnosi prema njoj kao da je stvar, ali ništa od toga ne bi bilo istina. On se ponašao tačno onako kako je priželjkivala.
Kuća za ljubavne sastanke, u koju ju je odveo, imala je ružičaste zavese, previše kristalnih lustera, debelih tepiha, ogledala, sobe nazvane po cveću, i bila je puna ušuškane tišine i posluge s nezainteresovanim izrazima lica. U spavaćoj sobi je bio ogroman krevet s baldahinom i osećao se miris parfema prethodne posetiteljke. Propisno odevena sobarica donela je hrpu ružičastih peškira. Na zidu je bila lepa gravira, Fragonarovi Zaključani, što je navede da se osmehne. Takva gravira je visila i u očevoj radnoj sobi na Montijaku.
„Dođite, brzo.“
I ona je bila podjednako nestrpljiva. Bacala je odeću u vazduh, svlačeći se pred njim. Ne trudeći se ni da podigne pokrivač s kreveta, opružila se i ponudila mu se.
Prigušeno svetlo koje je dopiralo ispod ružičastih abažura nežno je osvetljavalo tela ljubavnika što su u tišini pušili. Leino telo je delovalo meko i osetljivo, a Tavernijeovo kao da je od nekog grubog materijala boje terakote. Mlada žena se pridigla i prstom prešla preko nekog ožiljka, koji je išao od srca ka spoljašnjem obodu rebara.
„Jeste li posle Španije još negde bili ranjeni?“
„Ništa naročito, dobio sam metak u rame. Da li biste voleli da sam sav u šavovima?“
„To bi baš pristajalo takvom tipu.“
„A kakav je to moj tip?“
„Loš, kao što je govorio moj stric Lik. Trebalo je da ga čujete: ’Ta mala je loš soj’.“
„Pa slažem se s njim, zbilja ste loš soj.“
„Oh!...“
Počela je da ga udara pesnicama po grudima, ali joj je ubrzo zarobio ruke, a noge pritisnuo svojim nogama.
„A šta ćete sad?... Prepušteni ste mojoj milosti. Volite li me?“
„Pustite me! Neću vam odgovoriti sve dok...“
„Sve dok šta?“
„Nemojte, Fransoa... treba da se vratim.“
„Imamo još vremena.“
„Ne, ne, bojim se da ne zatrudnim!“
Fransoa se uzdržao od besnog pokreta.
„I to mi tek sada kažete?“
„Pa sad mi je to palo na pamet.“
Prasnuo je u smeh, od koga je poskočila.
„Na to je trebalo misliti ranije. No, bio bih oduševljen da imam dete s vama.“
„Stvarno ste ludi!“
„Lud sam za vama, lepojko!“
„Pustite me... Ne želim decu!“
„Prekasno je!“
Lea se prvo otimala, a zatim se smirila i sasvim prepustila tom uvek novom zadovoljstvu koje joj je pričinjavao čovek koga je volela, iako to nije htela da prizna.
Pošto su vodili ljubav, Fransoa se malo zabrinuo zbog priče o detetu. Dva do tri puta je probao da je upozori, a ona je izbegavala tu temu. Sebično je pretpostavio da je to pitanje razjašnjeno, a sad je odjednom kazala da bi mogla da zatrudni. Kakva nedoslednost! Šta bi učinio kad bi mu rekla da čeka dete? Znao je jednu „pomoćnicu anđela“, kod metroa Kambron, ali je nikada ne bi pustio da svoje prljave ruke spusti na taj stomak. Ostalo bi dakle samo jedno rešenje: da se oženi.
Dugo se sve u njemu bunilo na pomisao o braku: suviše je voleo svoju slobodu. No kad je mislio na Leu, to mu je padalo na um. Bi li ona uopšte pristala? Nije u to bio siguran. U tom pogledu je bila drugačija od drugih devojaka; nije tražila muža, osim u onom mladalačkom osećanju prema Loranu, koje je bilo podstaknuto njegovom veridbom s Kamij. Kakva je samo divna žena postala, ali tako čudna i nepredvidljiva! U njenoj je prirodi bilo da iz smeha prede u plač, iz najveće neustrašivosti u veliki strah. To je pripisivao onome što je poslednjih godina doživela, ali ni sam nije u to bio sasvim ubeđen.
„Pomozite mi da se zaposlim u Crvenom krstu.“
Evo, opet počinje! Kog je vraga htela da traži u blatu, krvi i užasu?
„Crvenom krstu niste neophodni. Znam da tamo hrle mnoge devojke iz dobrih porodica, ali to što vas čeka nisu mondenski skupovi.“
„Znam to. Ozbiljno mislim, pomozite mi.“
Stvarno je delovala ozbiljno. Srce mu se steglo. Je li to bio njen način da se udalji od njega? Da se približi Loranu?
„Zašto to želite, srdašce?“
„Napunite mi kadu.“
Poslušao ju je i dugo se zadržao u kupatilu gledajući se u ogledalu i govoreći sebi: „Pazi, stari, šta sad radiš, rizikuješ da je izgubiš ili da sebi vežeš konopac oko vrata.“
„Zašto?“, pitao je ponovo, vraćajući se u sobu.
„Ne znam ni ja, nešto me tera da to učinim.“
„Potrudite se malo s odgovorom, nije to odluka koja se olako donosi.“
„Nisam je olako donela, ali ne znam ni sama zašto... Bez mnogo truda mogu vam naći more razloga, sve ubedljivijih jedan od drugoga... ali... ne znam... ne želim više da gledam sestre... ni tetke...“
„Šarlov otac vam je poverio Šarla.“
„To bi jedino mogao biti razlog da ostanem... ali Fransoaz će se bolje starati o njemu.“
„No, on najviše voli vas.“
„Ne znam... Nemojte to da mi pričate!... Želim da odem. Osećam da se ovde gušim... Nemam ni s kim ničeg zajedničkog...“
„Ni sa mnom?“
„Pa s vama je to... kako bih rekla... nešto divno, dok sam u vašem naručju. Posle toga imam osećaj da će se sve sručiti na mene i da me davi...“
„Ali, Lea, znate da su to samo pričine...“
„Možda, ali to ne menja ništa... Molim vas, ako me volite, pomozite mi.“
Koliko tuge i odlučnosti u tom zahtevu. Privukao ju je sebi, milovao je po glavi u kojoj se rojilo toliko nevezanih mučnih misli.
„Uradiću kako želiš... Budi malo strpljiva i veruj mi... Oteraću ja ta tvoja priviđenja... Kad te vidim takvu i ništa ne mogu da učinim za tebe, srce mi se cepa... Ako misliš da je to najbolji način da pronađeš spokojstvo, pomoći ću ti.“
„Hvala! Uh... zaboga... kupatilo!“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:05 pm




POGLAVLJE 27.


Sutradan je Fransoa telefonom javio Lei da joj je zakazao sastanak kod jedne službenice Crvenog krsta, zadužene za ispitivanje kandidatkinja, i naložio joj da kaže da gospodin Burbon-Bise garantuje za nju.
„Koje taj gospodin?“
„To je čovek koji je 24. avgusta u Parizu sastavio delegaciju za pitanja povratka ratnih zarobljenika, deportovanih i izbeglica. On je predsednik francuskog Crvenog krsta. Nema bolje preporuke od njegove.“
„Kažite mu da neće zažaliti zbog toga.“
„Imate zakazan sastanak za sutra u devet, u Ulici Oktava Fejea broj 21. To je u šesnaestom arondismanu. Ne zaboravite dokumenta. Primiće vas gospođa De Pejerimhof. Dođite na vreme. Ona ne voli kad se ne gleda na sat.“
„Hvala, sjajni ste.“
„Nemojte mi zahvaljivati, nerado sam to učinio. No, shvatio sam da nećete odustati. Tvrdoglavi ste kao mazga. Ja sutra ujutru odlazim. Molim vas da veče provedete sa mnom.“
„Biće teško ubediti tetke.“
„Ne brinite, to je moj deo posla. Doći ću po vas oko sedam. Doterajte se.“
Kad je spustila slušalicu, Lei je srce tuklo. Nije joj se sviđala ta misao o odlasku. Neka mračna zabrinutost joj se uvukla u dušu, jača nego kad je zamišljala Lorana u hiljadu borbi. Osetila je veliku slabost od pomisli da bi se Tavernijeu nešto moglo desiti. Vesti o Loranu nije imala od njegovog odlaska, pa se tešila pomišljajući da bi, u slučaju da je ranjen (nije ni smela da misli na nešto gore), oni bili o tome odmah obavešteni.
* * *

Cveće i čokolada imali su čudesno dejstvo na gospođice De Monplejne. Albertin se zadovoljila time da kaže da, pošto se Lea tek oporavila, ne treba dokasno da ostaje. Fransoa im je to obećao i odveo je u velika crna kola, zaplenjena od nekog crnoberzijanca. Odveo ju je na večeru u mali, tek otvoren restoran na Monparnasu. To mesto je pomalo podsećalo na onaj tajni restoran u Ulici Sen Žak.
„Šta je bilo s vašim prijateljima, Martom i Marselom Andrijeom? Šta je s njihovim sinom Reneom?“
„Posle Reneovog hapšenja....“
„Zar je Rene uhapšen?...“
„Jeste. Mučili su ga i onda deportovali. Marta i Žanet su se vratile u Lot, s malim, početkom prošlog leta. Marsel je ostao. Nastojnik ga je prijavio kao kolaboracionistu, ali je komesar iz njihove četvrti, koji je bio među čestim gostima, uspeo da ga opravda i objasni da je on zapravo radio za pokret otpora.“
„Pa zar to nije tačno?“
„I jeste i nije. Mnogima iz pokreta je pomogao, ali nikada nije bio član mreže kao što je bio Rene.“
„Sirota Marta.“
„Da joj nazdravimo, dopalo bi joj se.“
Ručak je bio izvrstan i Lei se vratila njena zaboravljena veselost. Tavernije se opet divio njenoj živahnosti.
Objasnio joj je da je na njeno ime otvorio račun u banci Sosijete ženeral, na Bulevaru Sen Mišel. Samo mu je zahvalila, i nije ništa rekla. Pomislila je: „Moći ću da kupim nove cipele.“
Te večeri su ljubav vodili polako, s nežnošću koja im nije bila svojstvena. Reklo bi se da su jedno drugome proučavali svaki delić tela. Zadovoljstvo ih je obuzimalo postepeno, ali neizbežno, da bi ih preplavilo skoro bolnom nežnošću, koja im je terala suze na oči. Da bi ga bolje osetila, obmotala je noge oko njega i nije se pomerala dok nije zadovoljno osetila da mu penis raste. Opet ih je uživanje odvojilo od stvarnosti.
Malo su odspavali, zagrljeni. Ona se prva probudila i pomno posmatrala čoveka od koga treba da se rastane. Nešto joj je govorilo da se dugo neće videti. Napajala je oči tim likom, kome je san dao neki dečački izgled. Koliko zapravo ima godina? Nikad ga to nije pitala. Kako to da tako malo zna o njemu, a poznaju se već godinama? Šta ju je teralo da ne poželi da sazna ko je on zapravo? Sad je odjednom poželela da zna sve: njegovo detinjstvo i mladost. Ima li braće ili sestara? Kakvi su mu roditelji? Jesu li još živi? Zašto se borio u Španiji? Kakvu je ulogu igrao? Je li dobro znao strica Adrijena? Kakve žene voli? Čime se bavio pre rata? Šta će raditi kad se rat završi? Toliko pitanja će ostati bez odgovora jer on sutra putuje.
Kako je bio lep. Lep?... Da, njegove izrazite crte, gruba vilica ublažena divnim ustima, s punim i lepo izvajanim usnama, teške obrve koje su naglašavale nekada oštar, a ponekad nežan ili ironičan pogled. Često ju je ta ironija vređala, čak i kada se iza nje krila zainteresovanost za ono što se njoj dešava. Uznemiravalo ju je i samo sećanje na te poglede.
Prsti su joj milovali njegova široka ramena, gubili se u maljama na grudima i klizili duž stomaka, gde ih je zgrabila jedna snažna tuka.
„Uhvatio sam vas, dušice, kako zloupotrebljavate san jednog jadnička.“
Posmatrao ju je kroz polusklopljene kapke, tako pomno da se to suprotstavljalo njegovim rečima. Zbunjena tim upornim pogledom, pokušala je da skloni ruku.
„Nastavi, volim kad se tako nagneš iznad mene.“
Ne buneći se više, nastavila je kretanje prema njegovom opuštenom penisu. Upotrebila je obe ruke i milovala ga sve dok se nije uspravio među njenim prstima. Opkoračila je ljubavnika i počela lagano da se pomera.
Vodila je ljubav s njim obuzdavajući sospstveno uživanje i posmatrajući mu na licu dejstvo svojih pokreta, usporila kad je videla da je on blizu vrhunca.
„Ja sam tvoja gospodarica“, izazovno je kazala.
Prikopčani jedno za drugo, osećajući treperenje puti, netremice su se posmatrali prihvatajući da se gledaju u tom neobuzdanom raspoloženju, u najotvorenijoj mogućoj situaciji, kada uživanje izobliči i promeni lice voljene osobe. Fransoa je ispruženim rukama pridržavao Leu dok ju je uživanje nezadrživo plavilo, puneći oči tim prizorom pre nego što se ispraznio u njoj, očiju izgubljenih u njenima.
Koliko li su vremena bili tako izgubljeni? S krikom se srušila, držeći se i dalje za njega. Tako isprepletani su se njihali sve dok je trajalo podrhtavanje koje ih je obuzelo.
Ona se najzad smirila i nekoliko trenutaka bila kao bez svesti. Vlažnim ubrusom joj je masirao čelo i slepoočnice, a zatim joj je obrisao stomak i bedra.
„Hladno je“, mrmljala je gurajući ga.
Obukao ju je kao što bi učinio s detetom. Nije hteo da joj očešlja kosu koja je ličila ne četku. Ona se pridigla ali je bila opuštena kao krpena lutka.
Uzbuđeno ju je odneo do kola, a zatim i do njene sobe. Kad ju je svukao i položio u krevet, ona je odmah zaspala, s osmehom u uglu usana, poput bebe koja sanja.
Otrgao se od pomisli koja ga je tištala i otišao iz stana u Univerzitetskoj ulici kao da beži.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu