Đavo se tome još smeje

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Ići dole

Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 12:45 pm

First topic message reminder :



Sa približavanjem kraja Drugog svetskog rata u Francuskoj, borbe između pripadnika pokreta otpora i Nemaca i njihovih saradnika se zaoštravaju, a sve više ljudi nestaje, zauvek, u nemačkim zatvorima i logorima. Lea Delmas se nalazi razapeta između potrebe za borbom za slobodu svog naroda i nastojanja da sačuva lični identitet, mučena strahom, košmarima, gnevom i ljubavlju prema onima koje ne može uvek da zaštiti.

Posmatrajući kako nestaju mnoge bliske osobe, ona koristi sve moguće izvore životne snage, u nastojanju da dočeka mir, i čoveka koga voli, i da pritom sačuva zdrav razum, u vremenu u kome se zaboravljalo na razumno ponašanje i postupalo pod dejstvom apsurdnih impulsa, besa, mržnje, nagona za osvetom...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:05 pm


POGLAVLJE 28.


Bordo, utorak 22. avgusta 1944. godine

Draga moja Lea,
Napisao sam ti ovo pismo, ne znajući hoćeš ii ga dobiti, ili zato što ću ga iscepati pre nego što završim, ili pošta neće raditi.
Mi, kolaboracionisti, policajci, gestapovci ili dobrovoljci za odbranu Nemačke, spremamo se, u velikoj žurbi, za odlazak. Treba videti one koji su još nedavno paradirali po trgu Kenkons, Ulici Svete Katarine, ili Regentovoj, kako su se pokunjili i šunjaju se uza zidove. Mnogi od njih pokušali su da pređu u partizane, ali momci iz pokreta otpora nemaju poverenja u nove regrute, koji su se pojavili u poslednjem času. Od anglo-američkog iskrcavanja hiljade njih pokušavaju da promene stranu. Videćeš da, po završetku rata, neće u francuskoj vojsci biti većih heroja od tih kolaboracionista koji su prevrnuli ogrtač. Muka mi je od njih! Ako bi se situacija ponovo promenila, vratili bi se pod maršalovo okrilje. Ja sam odlučio da uradim suprotno i borim se za izgubljenu stvar. Biću kao negativci iz romana našeg detinjstva. Sećaš li se kako smo voleli te vitezove lutalice, koji su sklapali pakt s đavolom. Oni, naravno, uvek gube, ali koja je cena tog poraza!
Ovo ti pišem da bi znala da nisam iz političkih razloga potpisao pridruživanje SS trupama. Za mene ovde više nema ničega, nema nikakve budućnosti. Čim se rat završi, novi pobednici neće misliti ni na šta drugo nego da se osvete. Nisam ovca da čekam mesarski nož. Ne sumnjam da će se osvetiti mojim roditeljima. Otac je već više puta dobijao pretnje, a i pripisuju mu, nepravedno, smrt tvoje tetke i paljenje Montijaka. Našli su telo Morisa Fijoa, Likvidirao ga je pokret otpora. Aristid je, takođe, naredio i likvidaciju Gran-Klemana i njegove žene. Oni sada vladaju našim krajem. Video sam prošle nedelje tvog rođaka Filipa i savetovao mu da se skloni na neko sigurno mesto. Kazao je da njegov otac to neće i da tvrdi da nema šta sebi da prebaci. Mnogi iz Bordoa ne misle tako. Odavde pažljivo pratimo sve što se događa u Parizu. Pretpostavljam da si negde na barikadama i nastojiš da zadaš neki udarac. Da je bilo malo drugačije, možda bih i ja bio kraj tebe.
Možda je ovo poslednje pismo koje ti pišem; hoću da ti kažem da mi je žao što sam se onako ponašao prema tebi, ali bio sam poludeo od ljubavi. Znam da to nije opravdanje, ali želim da ti to kažem. Takođe želim da ti kažem da čuvaš sećanja na naše detinjstvo, a ja ću uvek pamtiti naše trke po vinogradu, šetnje po kapelicama na Kalvariji u Verdeleu, plivanje u Garoni i rvanje u senu.
Pomisli nekada na mene, i znaj da si jedina žena koju sam ikada voleo i koju ću uvek voleti, sve do kraja, i da ću te zauvek čuvati u srcu.
Tvoj verni prijatelj
Matija



P.S. Upravo sad, u 17 časova i 30 minuta, sa stanice Sen-Žan polazi voz s trupama za Nemačku. Jedan vagon je za nas.


Matija!
Gde li je sada? Živ ili mrtav? Njegovom pismu je trebalo tri meseca da stigne do nje. Dostavljanje pošte još nije bilo redovno. Nije dobila nijedno pismo od Lorana. Ni od Fransoe. Nije se previše zabrinula zbog toga, jer je bila veoma zauzeta poslom vozača u Crvenom krstu.
Na dan Tavernijeovog odlaska bila je otišla na dogovoreni sastanak u Ulicu Oktava Fejea. Kasno se probudila i samo je imala vremena da navuče haljinu. Činilo joj se da se metro izuzetno sporo vuče tunelima u ritmu Dibonea. Na stanici Pomp je, gurajući putnike, potrčala ka izlazu. Bilo je devet časova i deset minuta.
Gospođa De Pejerimhof, u besprekornoj beloj uniformi, primila ju je veoma hladno.
„Zakasnili ste.“
„Jesam, gospođo, izvinite.“
„Vas je preporučio naš predsednik. Poznajete li ga?“
„Ne.“
„Da, vidim“, kašljucajući reče njena sagovornica, Lea je pognula glavu.
„Da li se uvek tako češljate?“
Osetila je da crveni, kao devojčica uhvaćena u nekom prestupu.
„Je li to nova moda?... Pa, treba stvarno da vam se dopadne tako nešto... Ipak bih vam savetovala da napravite frizuru koja će se bolje slagati s našom uniformom. Znate li da vozite?“
„Da, gospođo.“
„Znate li da promenite točak ili da popravite motor?“
„Ne znam.“
„Vidim, moraćete sve da naučite. Naravno, niste naučili ni da dajete prvu pomoć ranjenicima.“
Lea je osećala da joj krv udara u glavu. Ova se stvarno ponaša kao velika dama.
„Ne, gospođo.“
„Što ste se prijavili?“
„Da bih služila svojoj zemlji.“
Uf! Dobro je naučila lekciju koju joj je dao Fransoa. Izgleda da se taj odgovor dopao gospođi De Pejerimhof, jer ona blaže reče:
„Dobro. Ako prihvatimo vašu kandidaturu, moraćete da idete na šestonedeljni kurs da naučite osnove mehanike i osnove prve pomoći ranjenicima koje ćete prevoziti. Onda ćemo vas poslati tamo gde bude potrebno.“
„Kad ću znati jesam li primljena?“
„Ove nedelje. Imamo mnogo kandidatkinja, pa ćemo izabrati one koje nam izgledaju najviše dorasle zadatku. Ako vas primimo, dobićete obaveštenje.“ Odlučan udarac ruke o sto okončao je ovaj razgovor.
Pet dana posle toga, Lea je ručala s novim službenicama u Ulici Fransoa I. Od prvih časova pokazalo se da je vrlo spretna u menjanju toćkova i svećica, i u sitnim opravkama motora. Aliks Oboano, koja se starala o vozilima hitne pomoći, pohvalila ju je pred drugaricama, pa je jedna od njih kazala: „Glavnom indijanskom poglavici se dopadaš.“
„A što je tako zoveš?“
„To ju je Kler Morijak tako prozvala.“
„Je li to ćerka...?“
„Jeste, ona je u Bezijeu, gde sjajno radi. Nadam se da će se uskoro vratiti.“
Zahvaljujući toj drugarskoj atmosferi i obuci koja joj se sviđala, Lea je savladala strah i užas koji je u njoj izazvalo Rutino pismo, pristiglo 7. oktobra. Glasno ga je pročitala sestrama i tetkama:
Verdele, 2. oktobra 1944. godine

Drage moje,
Već dve nedelje odlažem pisanje ovog pisma. Ono što treba da vam kažem tako je strašno da ne mogu da držim pero, što je i objašnjenje za ovaj izgužvani papir.
Lepojke moje, trebaće vam dosta hrabrosti da pročitate ono što sledi. Alber je mrtav. Našli su njegovo telo zakopano u bašti Gestapoove vile u Buskatu. Autopsijom je utvrđeno da se verovatno obesio pošto su ga prethodno mučili. Mirej je neverovatno hrabra: nije pustila ni suzu, a pri tom uopšte nema vesti od sina. Sahrana je bila u Sen Makeru, prisustvovao je i gradonačelnik Bordoa i brojni članovi pokreta otpora. Tom prilikom je bilo i ružnih izgreda: udarci i uvrede namenjeni kolaboracionistima ili onima za koje se pretpostavlja da su to bili. Od grozne smrti gospođe Bušardo i Fajarovih i najmanji krik izazove kod mene drhtanje, koje traje satima. Lekar je kazao da će to vremenom prestati.
Vašeg strica, advokata Delmasa, i njegovog sina linčovala je gomila u Bordou...


„O, Gospode!“
Napad mučnine naterao je Lizu da potrči u kupatilo dok su ostale zanemele i kao da su se zamrzle u mestu. Kad se Liza vratila, bleda i unezverena, sva raščupana, one se nisu ni pomerile. Stara gospođica je spustila ruku na sestrinu i taj nežni gest je, izgleda, trgnuo Albertin iz obamrlosti.
„Nastavi, Lea“, kazala je drhtavim glasom.
Mlada žena je nekoliko puta pokušavala da nastavi dok nije uspela da izgovori reči, koje su joj tako teško padale:


... I vukli su njihova tela kroz gradske ulice, da bi ih ostavili na keju Mone. Stan i kancelariju su opljačkali. To je bilo strašno! Njihova stara služavka, gospođa Dipui, došla je do mene u bolnicu. Kazala mi je da, otkako je saznao za Pjeroovu smrt, vaš stric više nije bio isti; za nekoliko dana ostario je deset godina. Filip i njihov najstariji službenik, gospodin Žiro, uzalud su navaljivali na njega da se skloni na neko sigurno mesto gde ga ne poznaju. Odbio je, ali je sinu savetovao da ide. Pošto on nije hteo da ide, i vaš brat od strica je ostao s njim. Gospođa Dipui je ubeđena da je ostao s namerom da pusti da ga ubiju... Malene moje, znam da vam ovo teško pada, oprostite mi. Najteže tek treba da vam napišem...


„Ne, ne on“, jecala je Lea, u nekoliko mahova prekinuvši čitanje.
„Ko je još mrtav?“, pitala je Fransoaz.
„Evo, čitaj, ne želim da pročitam njegovo ime...“


...žandari su došli da me pozovu da identifikujem jedno telo; bili su tamo neki omanji čovek u uniformi i dvojica iz francuske vojske. Ispitali su telo. Oni su ga prepoznali. Kad je došao red na mene, pozlilo mi je. Komandant žandarmerije mi je rekao da to treba učiniti jer ste jedina porodica Delmas iz ove oblasti. Onda sam, ipak, bacila pogled. Jedan deo lica su uništile šumske životinje, ali druga polovina je bila sasvim prepoznatljiva: to je bio vaš stric Adrijen...


Lea je vrisnula i mucajući pala na pod:
„Znala sam... znala sam...“
Albertin i Lora su je pridigle i položile na kanabe.
„Liza, zovi doktora!...“
„Kako je umro?“, uspela je da upita, odgurnuvši ruke koje su je pridržavale.
„Fransoaz će kasnije dovršiti pismo. Sad znate ono najgore. Što se i dalje mučiti?“, pitala je Albertin.
„Ne, završi pismo.“


... sudski lekar je utvrdio da je reč o samoubistvu...


„Samoubistvo!“, povikale su uglas.
„Sveštenik... nemoguće“, kazala je Albertin, krsteći se.
Rastrzana bolom i sklupčana na podu, Lea je cvokotala. Znala sam to, mislila je. Trebalo je da shvatim kad je pustio da vidim da je izgubio veru u Boga... Ali zašto je to učinio?... Bio je tako hrabar... U pokretu otpora je imao važna zaduženja... A takva smrt baš ne liči na njega... Sve u njoj se bunilo protiv pomisli na samoubistvo, ali joj je neki glas ipak govorio da je to tačno.
Klečeći sklopljenih ruku, Albertin i Liza su se molile. Za ove dosledne katolikinje nije bilo većeg greha od samoubistva. Pomisao da je zauvek proklet čovek čije su reči o ljubavi i miru odjekivale pod svodovima Bogorodičine crkve, delujući na savest ubedljivije od reči ma kog ispovednika, izazvala je u njima ne samo ogroman bol, već je dovodilo u pitanje i istinitost njegovih reči. Tim užasnim činom, otac Delmas je odbacio hrišćanskog Boga. One su to jasno shvatale.
Lora je pokupila pismo koje je Fransoaz ispalo iz ruku i nastavila da čita:


... Niko od nas ne želi u to da veruje, ali su nam žandarmerijski kapetan i lekar predočili jasne dokaze. Vaš jadni stric je sahranjen u porodičnoj grobnici, na verdeleškom groblju, pored zemnih ostataka vaše tetke i vaših roditelja. Nije bilo mise, ni blagoslova. Bio bi to jadan pogreb da nije bilo sveg onog cveća.
Ja sam u Verdeleu, kod prijateljice Simone. Ostaću tu dok mi se zdravlje ne poboljša. Onda ću, ako hoćete, doći do vas. Berba je počela pre dva dana. Berba će biti dobra, a vino prosečno. Pokupila sam nemačke zarobljenike da pomažu u berbi. Toliko se boje partizana da vrlo vredno rade. Treba odlučiti šta će biti s imanjem, kao i s popravkom kuće. Počela sam da pretražujem Fajarove papire, ali mi ništa nije jasno. Beležnik je umro, pa treba naći drugoga. Razmislite o tome.
Drage moje, oprostite mi zbog strašnih vesti i znajte da sam uvek vaša, odana i verna
Rut

Tačno, sad je vreme berbe, a ja sam zaboravila, pomislila je Lea.
Celoga dana ostale su zatvorene u svojim sobama. Šarl i Pjer su pobegli u kuhinju, kod Estel.
Lea nije otišla na predavanje iz topografije. Albertin je telefonirala gospođi De Pejerimhof da joj objasni, bar donekle, razloge njenog odsustvovanja.
U narednim danima upoznala je žensku solidarnost kakva joj nije bila poznata.
Posle probnih vožnji po putevima kroz šumu Mari le Roa, utvrđeno je da je Lea sjajan vozač i mehaničar. Šef garaže u Ulici De Pasi kazao joj je da će, posle rata, bez teškoća moći da se zaposli u svakoj garaži. Što se tiče brige o ranjenicima, tu se pokazala nespretna i spora.
„Pazite, ako tako pridižete ranjenika s povredom stomaka, prosućete mu creva“, vikao je lekar koji je vodio kurs... „Pažljivo, cimate toga koji je pogođen u kičmu kao da je vreća krompira... Ne bih voleo da vam padnem u ruke...“
Uveče je odlazila da se nađe s Lorom i njenim prijateljima, koji su s američkim vojnicima trgovali cigaretama, viskijem, gorivom i čarapama. Ponekad su plesale do zore, ponesene željom za što bržim tempom života, svojstvenim mladićima i devojkama njihovih godina. Mada su joj se svi udvarali, Lea nije odgovarala na komplimente mladih vojnika koji su došli izdaleka da bi učestvovali u oslobađanju Pariza. Flertovala je, smejala se i pila s njima, ali je bila suzdržana i delovalo je kao da se nalazi negde drugde, nedostupna i daleka. U naručju tih preduzimljivih mladih ljudi delovala je ponekad razuzdano, bar dok su plesali, i jednog dana je od nekog tamnoputog poručnika dobila šamar zbog koketerije.
U takvoj atmosferi je stiglo i prvo Loranovo pismo, koje je dobila 7. novembra mada je nosilo datum od 28. oktobra.
Draga Lea,
Od Fransoe Tavernijea, koji je po zadatku došao kod generala Leklerka, čuo sam da si se oporavila. Ne mogu ti reći koliko sam se obradovao... Kazao mi je i da si istrajala u odluci da se angažuješ u Crvenom krstu. Znaš da baš ne odobravam u celini tu odluku, ali svako je gospodar svoje sudbine. Zahvali tetkama za sve što čine za Šarla. Neka mu pričaju o meni, a i ti, kada si s njim, pričaj mu o majci.
Počev od 22. septembra, živimo okruženi blatom. Gradski autobusi, koji su služili za prevoz francuskih vojnika, i koje su sad dodelili Drugoj diviziji, skroz su zaglavljeni u blatu; dva smo morali da ostavimo, odustali smo od njihovog izvlačenja, a ostale smo nekako izvukli tenkovima. Vojnici iz pariskih odreda, koji su ih videli, kažu da sve to podseća na Panamu. Treba videti te jadnike koji lutaju po blatištu u nekim skrpljenim sandalama i odeveni u rite, bez šlemova, i s po jednom puškom na dvojicu. Patroliraju po šumi. Bez obzira na sve, ne odbijaju nijedan zadatak. Skoro stalno padaju granate. Neprijatelj nije bez municije kao što je bio u avgustu. Naša pešadija čeka na pravu ofanzivu. Mi, iz oklopnih jedinica, nismo baš oduševljeni ovom situacijom. Izgubili smo, na glup način, dvojicu dobrih oficira koje sam upoznao u Africi i s kojima sam se sprijateljio: kapetane Dibija i Žofroa. Najljući je moj drug Žorž Buis, koji kaže da pušta korenje i stalno gunđa da pravi borac ne može da se pretvori u ledenu statuu.
U kantini svi gunđaju i moral je pao na niske grane; ljudi već vide da će provesti zimu u toj „prokletoj zemlji“; da bismo se malo razdrmali, Buis i ja smo išli iza borbene linije, u neki artiljerijski tabor. To je bio obeshrabrujući prizor, gledan kroz kišnu zavesu. Više smo se ponosili tim prevaljenim kilometrima nego svim zarobljenim neprijateljima. Čak je i kapetan Dere, stari borac iz Tunisa, pedesetogodišnjak, pričao da će otići u ekspedicioni korpus za Indokinu „da bi bar video tu zemlju“. Nema više onog dobrog raspoloženja kao prilikom oslobođenja, već su svi pokunjeni. Krajnje je vreme da nas pošalju u akciju, jer će se Druga divizija sasvim rasuti.
Pročitao sam ovo što sam napisao, i shvatio da sam ti dao vrlo neslavnu sliku naše divizije. No nije to ništa. Od odlaska iz Pariza dobro smo se borili. Verovatno su ovo gadno vreme i prilična neaktivnost glavni razlozi mog neraspoložanja.
Sa ugla stola u kantini na kome ti pišem, pri svetlu signalne lampe, vidim kroz otvor šatora da i dalje pada kiša, koja razara moral i najizdržljivijih vojnika.
Neću više da brbljam o svačemu. Nadao sam se da ću osetiti sunčani zračak tvoje lepote pišući ti, ali se na mene, kao i na ove redove, sručila melanholična noć. Oprosti mi zbog toga. Poljubi mog najmilijeg sina, za mene. Najnežnije te pozdravlja,
Loran



Bio je dobro, i pored neraspoloženja koje je izbijalo iz svakog reda. A Fransoa? Što ne daje znake života? Išla je u Ministarstvo rata, ali nisu znali ništa o komandantu Tavernijeu.
Lea je 20. novembra položila ispit i pored bruke sa stavljanjem zavoja i iako se sve završilo padom bolničara koji je izigravao ranjenika. Posle razgovora s gospođom De Pejerimhof, Aliks Oboano i lekarom koji im je držao kurs prve pomoći, pažljivo je složila diplomu vozača ambulantnih kola francuskog Crvenog krsta.
Tri dana posle toga poslali su je u Amjen, u zamak gospođice De Gijenkur, gde je bilo sedište Crvenog krsta. Tu se uključila u akciju pomoći civilima: deci koja su stradala od bombi, samrtnicima koji su stigli s fronta, belgijskim i francuskim izbeglim porodicama, promrzlima, izgladnelima, dizenteričnima. U početku je mislila da to neće izdržati, ali neka malecka devojka, tako sitna da su joj uniformu šili po meri, po imenu Žanin Ivoj, uzela ju je pod svoje i stalno je bodrila.
Potkraj decembra najzad je dobila pisma iz Pariza: od Fransoaz, Albertin, Lorana i Fransoe. Požurila je u sobu koju je delila sa Žanin Ivoj i otvorila pismo, koje je poslao Fransoa.
Srdašce moje,
Ne znam hoće li vam stići ovi redovi. Maločas sam telefonom pričao s Lorom, koja mi je rekla da ste otišli za Amjen, ali nije znala da mi kaže jeste li još tamo. Posle onog prvog zadatka general mi je dodelio drugi, pa me sad šalje... ne mogu vam reći kuda, ali ništa se ne gubi čekanjem, a ja ću naći načina da dođem i iznenadim vas u Amjenu, ili na nekom drugom mestu. Veoma mi nedostajete i imam snažnu želju da vas zgrabim u naručje i odvedem što dalje od Evrope. Kad se sve ovo završi, vodiću vas kod prijatelja u Brazil. Provodićemo dane na plaži, vodićemo ljubav i zaboravićemo na ove četiri godine. Vodite računa o sebi i ne ljutite se što nisam opširniji, avion me čeka da me odvede na određeno mesto. Jesam li vam kazao da vas volim? Pa, to je činjenica. Ljubim vas svuda,
Fransoa



Dok je čitala ovo pismo, telo joj se setilo njegovih milovanja. Zapahnuo ju je talas zadovoljstva.
Sa srećnim uzdahom ubacila je pismo u steznik da bi na grudima osetila to parče papira koje je on dodirivao.
Zatim je otvorila Fransoazino pismo.
Draga moja sestrice,
Ovde preživljavamo zahvaljujući Lorinoj trgovini, ona nam nekako nabavlja hranu i ugalj. Kazala mi je da ti pošaljem poljubac i da ti kažem da je sve u redu. Rut je došla kod nas. Ne bi je prepoznala, to je starica koja skače na svaki šum. Našli smo novog beležnika da se pozabavi našim poslovima, a on je angažovao jednog čoveka od poverenja da se bavi vinogradima Montijak. Na proleće treba doneti odluku: hoćemo li prodavati imanje ili nećemo? Lora i ja smo za prodaju, suviše je strašnih uspomena vezano za tu kuću i zemlju. Nemamo novca za obnovu kuće, a saznanje da je u ruševinama baca nas u očajanje. Šta da radimo?
Pjer je dobro i juri unaokolo. Ima samo šest zuba i pitam se da li je to normalno. Šarl je dobro dete i previše je ćutljiv za svoje godine. Često te doziva, naročito noću. Inače je dobro. Tetke i same sve više stare, ali su predobre prema nama. Kosa mi raste, pa ću uskoro moći da izađem bez turbana. Nemam vesti od Ota, ali osećam da je živ. Strašno je kad ne znaš ništa o onome koga voliš, a ne možeš o tome ni s kim da pričaš osim, ponekad, s Lorom.
Rut je burno reagovala na oslobođenje Strazbura, kao što možeš da zamisliš. Liste osumnjičenih se i dalje objavljuju. Nisu uvek glavni krivci oni koje osude. Svi slušaju francuski program iz Baden-Badena i poznate glasove: Brinona, Deata, Lišera i ostale. Pre neki dan je u Komedi fransez bilo pozorišno veče, koje je organizovao pokret otpora, i pročitana je Klodelova poema u čast generala De Gola. To mi je bio prvi izlazak. Videla sam u publici nekoliko glava s lepim turbanima... Pored mene je neki novinar kazao susedu da je ta poema napisana 1942. godine, u čast maršala Petena, i da ju je pesnik za ovu priliku malo izmenio.


Gospodine maršale, eto Francuske u vašem naručju, ova zemlja nema nikoga sem vas da joj šapuće;
Francuska sluša tog starca koji se naginje nad njom i obraća joj se kao otac.


Baš je zabavno, zar ne? Lora me je odvukla u bar Krijon, gde je bila čitava gomila dama u uniformama, i engleskih i američkih oficira koji su se nadmetali u eleganciji. Poznala sam bivšu ljubavnicu jednog nemačkog generala o ruci jednog engleskog pukovnika. I ona je mene poznala i namignula mi, kao da kaže: „Pa eto, radim šta mogu.“
Petio je najzad uhapšen; bio se ubacio u francusku vojsku kao poručnik ili kapetan.
Pripremamo Božić za decu. Ljubim te nežno. Tvoja sestra koja te voli,
Fransoaz



Izgleda da se Fransoaz navikla na situaciju. Zbog njenog mira i bezbednosti, bilo bi bolje da je Oto mrtav. U stanju je da sama podiže sina. Nije važno šta će biti s Montijakom... I sama pomisao da mora razmišljati o tome bila joj je neprijatna. Trebalo je zaboraviti, podvući crtu ispod svega što je nekada bilo smisao života.
Albertinino pismo je uglavnom sadržalo razne savete i najavu namere da joj za Božić pošalje vunene čarape i toplo donje rublje To ne bi bilo na odmet, jer su lake gabardenske uniforme Crvenog krsta bile nedovoljne da ih zaštite od oštrog vetra u tom kraju.
Lea je Loranovo pismo okretala i obrtala u ruci. Najzad je odlučila da ga otvori.
Draga Lea,
Nadam se da manje trpiš hladnoću nego Druga divizija. General Leklerk je, kad je video smrznute vojnike i njihova lica, naredio da im se naprave prsluci od zečje kože, pa nas svi po njima prepoznaju. Posle onolike kiše i blata, sada imamo sneg i led. Vozila stradaju, isto kao i ljudi. Svakako si u štampi pratila naše napredovanje. Pošto smo osvojili Bakaru, pili smo šampanjac iz čaša na kojima je ugravirana rukavica, a koje su bile namenjene Geringu. Upoznao sam pukovnika Fabijena, komunistu i bivšeg člana Internacionalnih brigada, i pomoćnika pukovnika Rol-Tangija, komandanta francuskih snaga odbrane za Il de Frans u vreme oslobađanja Pariza. To je čudan čovek, uvek odeven u jahaće pantalone i neku jaknu, zakopčanu do grla. Priključio se Drugoj diviziji sa oko tri hiljade ljudi, vojskom skupljenom sa svih strana, i grupom Žansona de Sailija. Pridružili su ih Trećem korpusu američke armije (Paton), a Pariska brigada je promenila ime; sad je Taktička grupa iz Lorene. Zatim je prebačena u Prvu armiju, kojom komanduje general De Latre. U Vezulu je 10. decembra general vršio smotru novih regruta, od kojih su neki imali samo sedamnaest godina. Njihovo prilagođavanje nije bilo lako. Imali su muke da prihvate naređenja nekih oficira i podoficira u upadljivo novim uniformama. Nazvali su ih „naftalinci“, i taj je nadimak prošao bez prigovora.
Fabijen je dosledan čovek. Sa sedamnaest godina je otišao u Internacionalne brigade i tamo je bio ranjen. On je 21. avgusta 1941. godine ubio onog nemaćkog oficira u metrou, na stanici Barbes-Rošešuar. Bio je uhapšen i mučen, ali je pobegao i nastavio borbu u ilegali. Oca su mu Nemci streljali, a ženu su deportovali.
Poslednjih dana, pre marša na Strazbur, svima je bilo teško. Buis je kazao da je to od lošeg vremena, zbog koga ljudi traže svađu bez nekog razloga. Svih tih dana je i general Leklerk bio u pasjem raspoloženju, lutao je po vlažnim sobama dvorca Birkenvald, istim onim gde je budući Fukoov otac provodio raspust. U zoru 23. novembra padao je sneg, a general je nesvesno štapom lupkao po tlu, namršten i s tikom na desnom obrazu, što kod njega uvek ukazuje na najviši stepen uznemirenosti. Oko pola jedanaest je stigao neki motociklista i ušao u sobu gde su bili svi oficiri iz štaba. Smrznutim prstima je pružio komad žute hartije, koju je poslao Ruviloa. Na njemu je bila ispisana šifra „tkivo je u jodu“, što je značilo da je ušao u Strazbur. General Leklerk je glasno prasnuo u smeh: „Hajde, polazimo“, povikao je.
Nekim sticajem okolnosti imali smo malo gubitaka, ali je jedan većinu potresao. To je bila smrt oca Ušea, našeg divizijskog sveštenika, koji je s Leklerkom bio još od Čada. Kad smo to saznali, general je, usred noći, požurio u bolnicu. Video sam ga kako, stojeći pored tela najomiljenije i najpoštovanije ličnosti u diviziji, briše suze zbog njegove vere, veselja, dobrote i nedvosmislene posvećenosti. Dva dana posle toga, vojnici su u redu čekali da mu ponesu kovčeg, a u kapelu smo ga uneli mi, oficiri. U nedelju 26. zastava Dvanaeste oklopne divizije vijorila se iznad Trga Kleber, iznad raštrkane gomile koja je stajala u tišini. Osećala se velika napetost. Zatim su se malo-pomalo otvorili prozori, ljudi su mahali zastavama, na pločnicima se čula Marseljeza, koja ubrzo utihnu. Tek kad se pojavio general Leklerk, stanovnici Strazbura su pokazali radost.
Pet dana posle toga ponovo smo krenuli u susret Prvoj francuskoj armiji, koja je osvojila Belfor i Milhaus. Nemci su bili izdvojeni i opkoljeni u Renu. Kad kažem da smo ponovo krenuli, to je zapravo bilo kao kada se magarac povlači unatrag jer neće da ide, kao što je govorio moj otac, s obzirom da Leklerkovci nisu imali ni najmanju želju da se pridruže Prvoj armiji. Bilo je grozno vreme. Kiša, sneg, oluja, ali je raspoloženje Druge divizije bilo na visini. Smisao za humor ima svoje zakone. Evo primera: pre neki dan bili smo na nekoj maloj železničkoj stanici, od onih koje imaju sve polaske na jednoj i sve dolaske vozova na drugoj strani jedinog perona. Železnicom nam je stigla vest o 88. brigadi, odnosno da Nemci ne raspolažu velikom artiljerijom, što je bilo neuobičajeno. Kad smo se pridigli da krenemo, Žorž Buis nam je kazao, Horiju i meni, drmajući jednom rukom rešetku na ogradi,a drugom pokazujući rupu od granate: „Ti su Nemci pravi konformisti.“ Prasnuli smo u smeh jer je granata doletela na stranu koloseka na kojoj je pisalo „dolasci“. Te šale, koje se ponekad čuju usred najžešće borbe, to drugarstvo, koje bih u drugim prilikama nazvao „druženjem u kasarni“, pomogli su mi da sasvim ne poludim kad god pomislim na patnje i pogibiju Kamij. Nekih noći, kad mi velika hladnoća nije dala da zaspim, video sam njeno slatko lice kako se naginje nad moje. Imao sam utisak da me zove i kaže mi: „Dođi... pridruži mi se... ne ostavljaj me samu...“ Osećao sam kao da me vuče neka zagrobna sila.
No, to je glupo! Oprosti mi, draga mala Lea, što te rastužujem, i ti si je volela. Kako je Šarl?... No možda ni ti nisi kraj njega?... Ako jesi, pričaj mu o majci i o meni, obnovi njegova dečja sećanja. Uskoro će Božić. Nisam proveo s detetom nijedan Božić otkako se rodio! Mazite ga što više... nemojte štedeti na bombonama, svećicama za jelku, igračkama. Kaži mu da će tata te večeri još više misliti na njega. Šaljem ti izraze najnežnijeg prijateljstva,
Loran



Kad je pomislila kako je tog prvog Božića u delimično oslobođenoj Francuskoj daleko od svih koje voli, Lea zaplaka kao dete. Vratile su joj se sve uspomene razmažene devojčice: smrzavanje na ponoćnoj misi u verdeleškoj crkvi ili pod srednjovekovnim svodovima crkve u Sen Makeru; uzbuđenje zbog jaslica, i anđeo-čuvar koji je pokretao glavu i recitovao prve stihove iz Rođeno je božanska dete... u gipsanu vazu koju je držao stavljali su sitan novac; zatim radost i strah zbog osvetljene jelke, koja je nekim čudom blistala u crkvenom dvorištu ili pred kućom; lupanje srca i nervozni uzvici dok su otvarali vrata salona... a tamo, ispred kamina u kome je gorela vatra od vinove loze, pokloni od Božić-Bate, hrpa raznobojnih paketa. Pošto bi zastale na pragu i odglumile iznenađenje, tri sestre bi potrčale, gurajući se u uglačanim cipelama i smejući se kao lude. Kako su samo energično cepale hartiju u koju su bili umotani pokloni, trgale trake, sijale od sreće i trčale da poljube roditelje i Rut, jer su slutile da su oni u nekom dogovoru s Božić-Batom. I kasnije, kada su odrasle, uvek su bile srećne za Božić i ni za šta na svetu ne bi poželele da u to vreme budu na nekom drugom mestu. Rat je sve to presekao... No zahvaljujući Leinim naporima da se ta tradicija do koje joj je bilo stalo održi, i Božici pod okupacijom, iako tužni i bez mnogo poklona, ipak su bili pravi praznici. Ovo je bio Lein prvi Božić van kuće. U tom času ništa joj nije izgledalo strašnije od toga; zaboravila je na patnje oko sebe, na rat koji se nastavljao i na sve smrti koje su postale deo njenog života.
„Šta ti je? Jesu li neke loše vesti?“, pitala je Žanin Ivoj, koja je upravo ušla.
Pošto je od jecanja dobila štucavicu, Lea nije mogla da odgovori; samo je odmahnula glavom.
„Pa što si onda zapala u takvo stanje?“
„Zato... što... je... Božić...“, uspela je da prozbori.
Žanin je otvorenih usta u čudu buljila u svoju lepu drugaricu, a onda je naglo i sama zaplakala. Kako detinjstvo teško umire!... Nekoliko trenutaka su plakale, ne smejući da se pogledaju, a zatim su im se pogledi sreli i, bez ikakvog prelaza, počeše da se smeju i baciše se jedna drugoj u naručje.
Na dan 24. decembra vratile su se kasno, izmorene prevozom ranjenika u sve bolnice u kraju. Vukle su noge po stepenicama na ulazu. Predvorje je bilo u mraku, ali je u salonu blistalo svetio i čuli su se veseli i uzbuđeni glasovi i džez muzika. Šta se to događa? To nije bilo u skladu s kućnim običajima, Zainteresovano su gurnule vrata i ostale zadivljene kad su videle ogromnu jelku s električnim sijalicama i komadićima vate koji su oponašali sneg. U kaminu je gorela velika vatra, a ispred nje je stajao čovek s čašom u ruci, i pošao im u susret, smešeći se.
„Stigle ste poslednje, brzo zatvorite vrata.“
Lea se polako zaustavila i okrenula s rukama iza leđa jer je jednom još držala kvaku od reljefnog bakra, čije su joj se šare utisnule u dlan. Držala se za zid da ne padne, jer je, kao kroz maglu, videla da joj taj čovek ide u susret; zbunio ju je, i stajala je sva u neverici i začuđena.
Fransoa Tavernije se namučio da joj skine prste s kvake. Vlasnica im je prišla.
„Gospođice Delmas, priberite se, potpuno ste bledi. Verovatno od radosti što vidite verenika.“
Verenika? O čemu ona govori? Vlasnica je nastavila:
„Zahvaljujući komandantu Tavernijeu, imaćemo pravi Božić. Sve što nam treba za slavlje doneo je u kolima. Idite da se presvučete, skroz ste mokri.“ Fransoa se poklonio staroj dami i s najljupkijim osmehom kazao:
„Ako mi dopuštate, otpratiću gospođicu Delmas.“
„Učinite to, komandante, a mi ćemo za to vreme postaviti sto.“ Lea ga je pustila da je vuče i ponašala se kao začarana.
„Gde vam je soba?“
„Gore je.“
Kad su došli do sobe, bacio se na nju prekrivajući je poljupcima.
Nesposobna da reaguje, puštala ga je da to čini. Kad je to primetio, izmakao se i posmatrao je, držeći je na rastojanju tek toliko da može da je odmeri.
„Očekivao sam da ćeš se obradovati.“
Odjednom se razjarila.
„Prvo stignete bez najave, dok sam mislila da ste u nekoj bestragiji... i vi... vi se predstavite kao moj verenik... skočite na mene... i... i zašto se smejete?“
„To si prava ti. Ne priliči ti da budeš pasivna.“
Pocrvenela je i otimala se iz ruku koje su je stezale.
„Smiri se, imamo malo vremena. Rizikujem da odem na preki sud jer sam došao da te vidim. Trebalo bi da sam sada u Kolmaru.“
„Što ste kazali da ste moj verenik?“
„Da se ne bi čudili što dolazim nepozvan i da bi me ostavili nasamo s tobom. Poljubi me.“
Bila je dovoljno luda da to učini. Toliko se obradovala što ga vidi da je mislila da će umreti. Uzvratila mu je poljupce i odvukla ga do kreveta.
„Dođi“, kazala je.
Vodili su ljubav kao da su im minuti odbrojani. No njihova tela su se prilagodila toj žurbi i zadovoljstvo ih je brzo obuzelo.
Tiho kucanje na vratima vratilo ih je u stvarnost. Doterali su odeću smejući se kao ludi.
„Uđite“, kazala je Lea.
Glavica njene drugarice se pojavila na vratima.
„Izvinite, treba da se presvučem“, reče, ne usuđujući se da ih pogleda.
„Molim vas, pa ja treba vama da se izvinim što sam se ovde zadržao s Leom.
Sad vas ostavljam.“
Dve devojke su se presvukle, a da nisu izmenjale ni reči.
Veselom raspoloženju veoma su doprineli šampanjac, ostrige i pašteta od guščje džigerice, koje je Tavernije doneo. Na kraju večere većina zvanica je bila pomalo pripita. Nešto posle ponoći, Fransoa je ustao da se oprosti.
„Zar već?...“, pitali su uglas svi osim Lee, koja je pognula glavu.
„Nažalost, moram da se vratim do jutra. Draga, hoćete li me ispratiti do kola?“
Napolju ih je dočekala snežna oluja. Našli su auto prekriven debelim snežnim pokrivačem. Fransoa je otvorio vrata i ugurao Leu. Ledene ruke su petljale oko njene suknje dok nije pronašao topli stomačić.
„Raskopčajte me.“
„Ne“, kazala je, otimajući se.
Onako natrontani, vodili su ljubav besno i grubo, mrmljajući gluposti.
Na slabom svetlu lampice na svodu automobila gledali su se zadihani. Ćutali su, i pokušavali jedno drugom da upiju lik. Bilo je hladno, a Lei se učinilo da je jedna suza kapnula i izgubila se u kosi njenog dragog.
Na obližnjem zvoniku je izbilo dva. Fransoa je poskočio i izašao iz kola.
„Moram da idem.“
Pokrenuo je motor. Stojeći kraj prednjih vrata, Lea je drhtala umotana u ćebe koje je mirisalo na gorivo. Ostavljajući motor da radi, uzeo ju je u naručje. „Kuda idete?“, pitala je.
„U Alzas.“
„Sami?“
„Ne, moj ordonans me čeka u bistrou. Posle Alzasa idem u Rusiju, kao posmatrač u ime generala De Gola.“
„A što baš vi?“
„O, pa iz jednog logičnog razloga: govorim ruski.“
On dakle zna ruski!... To joj nikada nije kazao. No bilo je toliko toga što nije znala o njemu. Ne bi joj ceo život bio dovoljan da ga upozna.
„Fransoa!“
„Ćutite... Ako progovorite, neću imati snage da odem. Pomislite na to da ću vas uvek naći. Kaži mi nešto što će mi pomoći da izdržim dok budem mislio na tebe.“
„Volim te.“
„To sam hteo da čujem. Ti si vrlo štedljiva s takvim izjavama. Sad se brzo vraćaj, sva si se sledila.“
„Neću... Poljubi me!“ Poljubio ju je... „Idi sada!“
Grubo ju je odgurnuo, pa je pala. On se uzdržao od želje da je podigne. Kola su krenula i bacala pregršti snega na nepomičnu Leu.
Nekoliko minuta posle toga, njena drugarica, zabrinuta što je nema, pronašla ju je, sklupčanu i presamićenu, prekrivenu slojem snega. Uz pomoć domara iz zamka odnela ju je do sobe i tu je naterala da popije vruć grog i stavila je u krevet, s toplom bocom za grejanje, ispod hrpe pokrivača.
Spavala je do podne.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:06 pm




POGLAVLJE 29.


Na dan 6. februara, odmah posle potpisivanja Sporazuma u Jalti, Lea je dobila dva izgužvana pisma, koja je Crveni krst stavio u jednu omotnicu. Jedno je bilo od Lorana, i nosilo je datum od 3. januara.
Draga Lea,
Kao što je uobičajeno, želim da ti čestitam Novu godinu. Neka ti 1945. donese sreću. Ti si to zaslužila, više no iko drugi. U tebi ima životne snage koja može da prebrodi najveće muke. Nisi kao ja, koji sam sasvim izgubio svaku volju za život. Borim se koliko mogu protiv tog morbidnog poriva i mislim na Šarla, ali me ubrzo obuzmu mračne misli i vraćam se na prošle, srećne dane, koji se neće ponoviti.
U ovom svetu blata i kiše prelazak iz života u smrt nešto je sasvim obično. Otkako se ovde borimo, ta skromnost ljudi spremnih da umru za pravu stvar najviše me potresa. Juče smo išli u napad i znalo se da će mnogi poginuti, a svako je to pomišljao i za sebe, i u logoru se osećala neka uzdržana grozničavost. Ljudi su pisali pisma, brijali se i tiho razgovarali. Svi su znali, i pre komandanta, da će napad uslediti. Nije bilo potrebe za objašnjenjima. Da si samo videla kako je komandant lepo izgledao, kao umiven, s pogledom koji kazuje da će možda sutra... Kao da je gledao nekuda na drugu stranu, dalje od sebe samoga. To je rat, ta nema solidarnost, to iskazano dostojanstvo ljudi iz legendi, heroji, osobe koje možda ne rade u svom interesu, ali koji svojim žrtvovanjem stiču veličinu, bližeći se onima koji su u istoriji ostali zabeleženi kao heroji s Marne ili iz Austerlica.
Ove reči kao da i mene samoga čude. Svakako, da se nisam pridružio Leklerku i Drugoj diviziji, ja bih, kao ubeđeni pacifista možda imao drugi stav. Ali ne može se neometano živeti među ljudima koji u hiljadama ginu za slobodu - ne samo u Francuskoj, već i svuda u svetu - a da se, pod utiskom preživljenog bola i strahote nasilja, ne promene neki stavovi.
U poslednjem pismu sam ti pisao o pukovniku Fabijenu; mrtav je, glupo je poginuo od mine 27. decembra, s trojicom pratilaca. Mnogo sam mislio o devojčici koju je za sobom ostavio.
Ako se meni desi to isto, ne zaboravi da smo ti Kamij i ja poverili naše dete. Pre polaska sam sastavio testament i tražio da ti budeš njegova starateljka. Pričaj mu o ratu, da bi ga omrznuo. Kaži mu da ne treba da mrzi nemački narod: on je bio prevaren. Znam ih od pre rata, govorim njihov jezik, slušao sam njihovu muziku, čitao poeziju i divio se njihovoj hrabrosti. Često sam s berlinskim prijateljima nazdravljao ujedinjenoj Evropi. Posle ovolikog užasa, biće potrebno dosta ljudi i žena koji će se zalagati za tu istu ideju.
Draga Lea, molim Boga da te sačuva na početku ove godine i da te obaspe svojim blagoslovima. Ljubim te svom ljubavlju koja mi je preostala. Tvoj prijatelj,
Loran



„Umreće“, mrmljala je Lea, sva obamrla i zbunjena.


Obrtala je i ono drugo pismo, prekriveno pečatima. Rukopis joj nije ništa značio. Najzad je odlučila da pocepa koverat. Kada je videla ime ispisano na levoj strani lista lošeg papira, Lea je shvatila šta piše i ne prolivajući suze počela da čita:
Gospođice,
Niko ne želi da bude vesnik nesreće. Zbog prijateljstva i date reči, ipak ću vam javiti tužnu vest: kapetan Loran d’Aržila je poginuo 28. januara. S njim je poginulo i 16 oficira iz Taktičke grupe, kao i komandant Puig i potpukovnik Puc, dok su osvajali Grizenhajm, pri čemu je Druga divizija izgubila više ljudi nego pri proboju fronta i osvajanju Salerna i Strazbura.
Naređenje je bilo da se prođe Il i napadne Ren, i da se nemačke pozicije preseku, počev od Zelštata. Bilo je napadalo pola metra snega. Stegao je mraz. Velika bela ravnica ispresecana žbunjem, kanalima i rečicama, omogućila je nemačkim strelcima iz Hornisa, Jagpantera i 88. brigade da dobro vide mete. Treća četa je krenula prva i borila se na raskršću 177. Druga je prošla pored nje i dobila naređenje da po svaku cenu osvoji Grizenhajm. Iza njih je ostatak vojske pomno pratio borbu, drhteći zbog drugova i zavideći im. Jedinice koje se nisu borile davale su svoju municiju onima koji su bili na čelu da bi mogli brže da se reorganizuju. U tom je napadu stradao naš prijatelj. Njegov tenk je eksplodirao na nekoliko metara od moga. Eksplozija mu je izbacila telo.
Kasnije smo se vratili da ga potražimo. Izgledao je kao da spava, lice mu je bilo vedro, a na telu nije bilo vidljivih povreda. Sahranjen je na groblju u tom selu, u očekivanju da bude prebačen u porodičnu grobnicu. Svi drugovi ga žale. On je izleteo pred smrt. Možda ju je i tražio? Kada vam kažem da se poigravao smrću, vi ćete mi poverovati ma kako bili zaprepašćeni. Ljudi se na razne načine igraju smrću i to je nešto veoma lično. To je neka vrsta tajne. Vredni ljudi, koji reše da se ubiju i tako počine greh protiv vere, najčešće ostave pismo u kome piše: „Nemojte se truditi da razumete, jer ni ja sam ne razumem.“ Ja i sam mislim da niko ne zna zbog čega rizikuje život u ratu. Ljudi to čine „jer tako treba“. Loran nije ostavio pismo, i dobro je što je tako. „Lep oficir“, kazao mi je jedan pukovnik. Od njega sumnjičavca to je zvučalo kao velika pohvala. No, meni je to značilo i nešto više - da je bio hrabar čovek, čije slabosti nismo znali.
Delim vašu tugu, gospođice, i iskreno učestvujem u vašem bolu. Primite izraze mog iskrenog saučešća, i verujte da žalim.
Žorž Buis



Dakle, on se ipak pridružio Kamij. I pored bola, Lea je smatrala da je to dobro. Istina je da je tu bio i Šarl, i bilo je tužno što on sad ima samo porodicu Delmas, ali Loran je hteo da pogine...
„Gospođice Delmas, zamolili smo vas da dođete da vas obavestimo o narednom zadatku. Treba od Brisela do Kana da vozite ozbiljno ranjenog engleskog oficira, da bi se nekoliko nedelja oporavljao na sredozemnoj obali.“
Lea se jedva uzdržala da ne pokaže radost. Svakog dana joj je posao bio sve mučniji. Voziti po oštećenim drumovima nije bilo prijatno, ali sakupljati ranjenike bez ruku i nogu, koji su se jedva vukli, davati im prvu pomoć, slušati njihovo jecanje i gledati suze zbog amputacije, slušati ih kako dozivaju majku pre smrti, skupljati novorođenčad ispod ruševina, živeti u blatu i krvi, izmetu i povraćanju, bio je pravi užas, koji se svakodnevno ponavljao.
Otkako je dobila obaveštenje o Loranovoj smrti, ponovo su joj se javili košmari i intenzivno je opsedali; nije prošla nijedna noć da nije videla Kamij kako trči prema svom detetu, čoveka iz Orleana s nožem, čula je u snu vriske Bernadet Bušardo u agoniji. Danju je gledala krv, a noću je sanjala krv, i plašila se da zaspi, a budila se s osećanjem nelagodnosti. Možda bi sve to bolje podnosila da njene nove drugarice, sve osim Žanin Ivoj, kao i njena šefica, nisu pokazivale ljubomoru i istresale se na njoj. Sva najgora zaduženja su pripadala njoj: čišćenje obuće, pranje kola, čišćenje kancelarija. U početku je sve to prihvatala kao deo posla, ali je brzo uvidela da to nije tako. Kad bi nešto prigovorila, kazali bi joj da mogu i bez njenih usluga. Zato je bila zgranuta kad je dobila tako važan i prijatan zadatak.
„Vidim da vas to čudi“, kazala je njena sagovornica, „ali glavni razlog je vaše znanje engleskog. Vi ga dobro govorite, zar ne? Tako piše u vašem dosijeu.“
Lea je potvrdila, nadajući se da je neće terati da kaže nekoliko rečenica na Čerčilovom jeziku. Njeno znanje engleskog je bilo školsko i prošlo je dosta vremena otkako ga nije primenjivala.
„Poći ćete sutra s konvojem za Belgiju. U Briselu ćete stupiti u vezu s organizatorima belgijskog Crvenog krsta. Naći ćete u ovom omotu uputstva i ovlašćenja, s kojima ćete putovati kroz Belgiju i Francusku. Do polaska ste slobodni.“
„Hvala, gospođo, i do viđenja.“
Lea je iskoristila pola slobodnog dana da ode do frizera i opere kosu u salonu napravljenom u nekim barakama, nedaleko od zamka. Kad je izašla nešto kraće i čiste kose, osećala se kao druga osoba i gledala je u budućnost s više nade. Te noći nije imala košmare.
Narednog dana se oprostila s devojkama i bez žaljenja otišla iz tog kraja na severu zemlje.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:06 pm


POGLAVLJE 30.


Bez svih onih ranjenika u kolicima, i gužve ljudi u savezničkim unifromama, Lea bi se osećala kao da je na raspustu. Od pre skoro mesec dana, vodila je život prazničnog lenstvovanja, u društvu svog „ranjenika“.
Ser Džordž Meklintok, pukovnik u vojsci Njenog veličanstva, bio je Irac poreklom, voleo je burbon, baš kao i čaj, karte za poker i vojne karte i pušio je debele cigare. Smisao za humor ga nije napuštao, bio je hrabar do ludosti, i ženskaroš poput gardijskog poručnika, kako su govorili njegovi drugovi, a pri tom je bio i veoma bogat. To je bio čovek koji je Lei dodeljen na staranje. Bio je ranjen kod Dinana, u vreme ofanzive u Ardenima, i često je smrt posmatrao iz takve blizine da je sad najbolje što može koristio dane koji su mu bili na raspolaganju. Čim je mogao da hoda na štakama, Lein život se pretvorio u vrtešku: kokteli, baštenske zabave, balovi, izleti, odlasci na plovidbu, ekskurzije u unutrašnjost. Želeo je da ona stalno bude uz njega i govorio da, otkako ju je video, zna da će mu ta mala Francuskinja ponosnog i zabrinutog pogleda, razbarušene kose i opasnih usta, i tela koje se isticalo i u loše skrojenoj uniformi, promeniti život. Uspeo je, uz nešto dodatnog troška, da joj obezbedi sobu pored svoje, u hotelu Mažestik.
Pošto je bila veoma umorna, prvih dana je mnogo spavala. Petog dana uveče je sišla u hotelsku trpezariju. Zatreptao je kad je video Leu kako preko puta njega seda u uniformi s besprekornom košuljom i brižljivo vezanom kravatom, u ravnim, sjajnim cipelama.
„Zar nemate ništa drugo da obučete?“, pitao je, gledajući s neodobravanjem, uz onaj akcenat koji se Lei od početka dopadao.
Pocrvenela je i osetila da izgleda ružno.
„Nemam ništa drugo. Ako vas brukam, ješću u svojoj sobi.“
„Draga moja, oprostite, nisam hteo da vas uvredim. Vi ste i tako šarmantni... ali to deluje malo jednolično.“
Narednog dana Lea vide da u hotel stižu krojači i obućari s Trga Kroazeta. Prvo je odbijala, ali je na kraju popustila kad je videla one večernje haljine, jednu od crnog muslina i drugu od zelenog tafta, i divne italijanske cipele od „prave“ kože, neviđeni luksuz! Kako su večeri bile sveže, on je navalio da uzme i jedan kratki kep od srebrne lisice.
Posle dva dana otišla je s njim na vrtnu zabavu Američkog kluba. On je bio ponosan na utisak koji je ostavila. Svi su joj donosili sok od pomorandže, šampanjac, kolačiće ili voćni krem. Lea se smejala i ponovo je koketirala, kao bezbrižna i razmažena devojka.
Početkom marta je stiglo pismo iz Londona, i Džordž Meklintok joj je saopštio da ga zovu natrag u Englesku. Lea ga je molila da je povede sa sobom, jer ni za šta na svetu nije želela da se vraća u Amjen.
„Još sam vam potrebna“, kazala je.
„Vi ste mi sad stalno potrebni“, ozbiljno reče, što inače nije bio njegov običaj.
„Pa, vidite i sami“, kazala je olako.
Osmehnuo se i pomislio na administrativne teškoće. Nije bila sitnica dobiti saglasnost francuskog Crvenog krsta u Kanu, kao i onoga u Parizu. Leino naređenje za nastavak zadatka nosilo je pozamašan broj pečata.
I pored bombardovanja i čestih uzbuna, kao i straha koji je podsticao britanske branioce, nedelja provedena u Londonu bila je isto tako luckasto zabavna kao i vreme provedeno u Kanu. Izgledalo je da se svi ti momci i devojke, od kojih najstariji još nisu imali trideset godina, bacaju u vrtlog plesa, ljubakanja, pića i prejedanja, sa žarom kojim su hteli da nadoknade izgubljeno vreme i u alkoholu i dimu zaborave da rat još nije završen.
Matijino pismo stiglo je u Francusku nekim čudnim putevima, preko Švajcarske, i jednog dana se našlo na poslužavniku za doručak, pored jaja sa šunkom, kad ga joj je Lora poslala iz Pariza.
Na kovertu se nije mogao pronaći datum, a Matija ga nije stavio ni na pismo.
Najdraža moja,
„Moja parola je vernost.“ Ta rečenica je ispisana na ulaznom svodu logora Vildfieken, gde sam se pridružio francuskim SS trupama. Tu sam devizu usvojio kao sopstvenu, a sve misleći na tebe. To je deviza Vafen SS trupa. Logor se nalazi na pošumljenom bregu, usred ogromnog parka, koji je dobro održavan. Neke zgradice, rasejane u zelenilu duž puta, besprekorno su održavane, a put vodi to Trga Adolfa Hitlera. Disciplina je gvozdena, a treninzi naporni. U početku je mnogima bilo zlo od tolikog vežbanja, a sada smo svi prave atlete; one koji nisu mogli da drže taj tempo, poslali su u druge jedinice. Ta disciplina je zbilja neophodna da bi se četiri do pet hiljada mladih ljudi održalo u raspoloženju za borbu. Milo mi je što je tako, to mi pomaže da ne mislim previše na tebe. U novembru nam se pridružilo i dve hiljade pripadnika policije. Oni su, nekom zlom srećom, dodeljeni Hitleru 12. novembra, posle zakletve u prisustvu Darnana i Degrela. Bilo je strašno hladno. Po snežnoj mećavi legionari LVF trupa5 defilovali su u savršenom poretku. Brigadfirer Krukenberg i oberfirer Puod obavili su smotru trupa. Na Francuze je najveći utisak ostavio govor prečasnog Majola de Lupea, našeg sveštenika, održan s konja, u stilu SS oficira, dok mu je na grudima blistao krst. Ne vodeći računa o snegu koji mu je zasipao lice, govorio je o fireru kao o Bogu, a njegov blagoslov je podsećao na hitlerovski pozdrav. U tom čudnom ambijentu vila se trobojka, zastava Rajha, i crni barjak SS trupa, a policija je, ispruženih ruku, za trojicom drugova koji su stajali ispred oficira s isukanim mačem, ponavljala, sledeće reči: „Kunem se da ću slušati vođu Adolfa Hiđera, zapovednika SS trupa, u borbi protiv boljševizma, kao odan vojnik.“ Primetio sam da nisu svi podigli ruke.
Neću nikad zaboraviti dan kad sam ja polagao zakletvu, ne sasvim istim recima. To se vrlo svečano odigralo između dva hrasta, kao u starim germanskim obredima. Ukrstili smo bodeže, na kojima je pisala naša deviza, dok je jedan oficir u ime svih izgovorio tekst zakletve na nemačkom. Mi smo za njim na francuskom ponavljali: „Kunem se Adolfu Hitleru, germanskom vođi i reformatoru Evrope, da ću biti veran i hrabar. Kunem se da ću slušati firera i zapovednike u svemu što narede, sve do smrti. Tako mi Bog pomogao!“ Neću nikada zaboraviti svoj prvi hitlerovski pozdrav, propraćen uzvikom: „Heil Hitlerr. Tog dana sam shvatio da sam definitivno presekao sve veze s prošlošću.
Ovde nema razlike između oficira i običnih vojnika. Nema povlastica. Nema razlike između redova, podoficira i oficira; svi zajedno jedu istu hranu. Ako se nađe malo rakije, prvo piju vojnici, a ono što ostane podele oficiri. Što viši čin, to su veće i obaveze. Na nedeljnim večerama, koje zovu Kamaradschaft, odnosno druženje, i najobičniji vojnik može da se malo naruga pretpostavljenima, a ovi, pod pretnjom najstrože kazne, ne smeju da ga izgrde. To je nas, Francuze, najviše začudilo, jer smo navikli da slušamo zapovednike i da uvek budemo na oprezu šta pričamo, kao i da budemo smešteni u barakama, dok su oni boravili u pozlaćenim salonima. Život u Vildflekenu je vrlo naporan: ustaje se u šest ujutru, a svetla se gase u osam uveče.
Imamo đavolski tešku obuku: šalju nas pod ledene tuševe, zatim je opšti zbor, pozdrav Hitleru, pijemo kafu, a zatim nastaje bespoštedno vežbanje, manevri, marševi... Jedini odmor su teorijske tečajevi o oružju i ratnoj strategiji. Uveče se svalim na krevet i svakodnevno, bez razlike, budim se tek na zvižduk pištaljke koja označava početak noćne obuke. Treba se šunjati nečujno kroz ledenu noć, koja prodire u telo. Poslednje dve nedelje nisam spavao više od četiri sata dnevno. Čini mi se i kao da ništa ne jedem - gde su oni naši ukusni obroci s Montijaka? U podne čorba od kupusa s krompirom, neke kobasice oko pet sati, malo margarina na crnom i lepljivom hlebu... Čudi me kako nam je to dovoljno i kako ostajemo pri svesti uz takvu hranu. Ipak su se, izgleda, svi Francuzi prilagodili tom režimu.
Nije sve baš ružičasto, i već neko vreme se osećaju promene raspoloženja, jer mnogi iz policije ne mogu da se naviknu na to.
Skoro svakodnevno od stvaranja divizije „Karlo Veliki“ francuski esesovci dezertiraju i pridružuju se jedinicama koje idu na front. Neki su se pridružili i divizijama „Viking“ i „Totenkopf“.
Naš komandant oberfirer Puod, komandovao je snagama LVF-a u Rusiji. Od pre nekoliko dana sam pravi esesovac: na levoj podlaktici imam istetoviranu svoju krvnu grupu, odnosno slovo koje joj odgovara. To treba da pomogne da nas spasu u slučaju ranjavanja, a ako nas zarobe, to je razlog da nas ubiju. Svi smo nestrpljivi da odemo na front. Svi mislimo da je to pitanje dana.
Juče su drugovi nabavili nekoliko boca nemačkog vina i doneli u logor. To je, inače, zvanično zabranjeno. Kad smo otvarali boce, iznenadio nas je brigadfirer Krukenberg. Mislim da nije naivan i da nas je video, a kad je izlazio, čuo sam ga da kaže: „Uh, ti Francuzi!“ Kad je otišao, mi smo mu nazdravili. To je bilo umereno suvo belo vino, veoma aromatično, ali nije bilo loše. Naravno, ni nalik onome s Montijaka. Pitam se je li ova berba bila dobra i jeste li mogli da obezbedite bolje uslove.
Gde li si ti? Ne mogu da te zamislim na nekom drugom mestu. Ta zemlja ti pristaje. Ako dobiješ ovo dugo pismo i budeš imala strpljenja da ga pročitaš do kraja, to je kao da smo proćaskali. Ne zaboravi me i znaj da ću do kraja misliti na tebe,
Matija



Čaj je bio hladan, a marmelada od pomorandže imala je neki čudan ukus. Lea je pokušavala da zamisli Matiju u SS uniformi, ali nije uspevala. Činilo joj se da je to od početka bio veliki nesporazum, koji je od dobrog dečaka načinio bitangu spremnu na sve. No je li to uopšte bilo čudnije od njenog boravka u Londonu, u starom hotelu, gde su prozorska stakla bila zamenjena masnom hartijom? Neko zakuca na vrata.
„Dakle, dobili ste vesti od kuće?“, pitao je Džordž Meklintok ulazeći u sobu.
Njegovo dobronamerno lice izmamilo joj je tužan osmeh.
„Šta vam je?... Loše vesti?“
„Ne, ne, nije ništa.“
„Onda, ustajte! Polazimo!“
„Kuda idemo?“
„U Nemačku.“
„U Nemačku?...“
„Da, treba da se pridružim Drugoj armiji.“
„Pa tek ste se oporavili.“
„Jedan od mojih prijatelja lekara mi je dao potvrdu da sam sposoban za službu. Ne mogu da ostanem ovde kad mi drugovi ginu.“
„A ja? Šta da radim za to vreme? Da ovde mirno čekam kraj rata, da se vratim u Amjen ili u ured u Parizu?“
„Ništa od toga, poći ćete sa mnom.“
„Da pođem sa...“
„Da, jedan od prijatelja, kako vi ono kažete, da, predsednik britanskog Crvenog krsta...“
„Vi očito imate mnogo prijatelja.“
„Da, to je ponekad korisno. Pričao sam mu o vašem velikom poznavanju vozila i sposobnosti za negovanje bolesnika.“
„To ste vi rekli, a biće bolje da to ne proverava.“
„Gospođa koja je ovde zadužena za ambulantna kola prijateljica je gospođe De Pejerimhof. Kroz nekoliko dana dobićete obaveštenja da ste privremeno dodeljeni našem Crvenom krstu.“
Lea je odbacila pokrivače i skočila da poljubi Engleza u oba obraza.
„Divni ste, Džordže. Kako ste pogodili da želim da idem u Nemačku?“
„Pa samo o tome pričate otkako smo došli.“
Nedelju dana kasnije, Lea je dobila nova naređenja i bila je na raspolaganju vojnom lekaru generalu Hjuzu Glin-Hjuzu, komandantu medicinskog korpusa Druge britanske armije. U noći između 4. i 5. aprila, spustili su se na mali aerodrom kod Duizburga, na oko pedeset kilometara od fronta.
Tad je za nju počeo silazak u pakao.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:06 pm




POGLAVLJE 31.


Nekoliko stotina kilometara odatle, Matija se takođe našao u paklu.
Na dan 12. januara 1945. godine, tri miliona ruskih vojnika, uz pomoć tenkova i avijacije, krenulo je od Baltika ka Čehoslovačkoj da bi konačno razbili ostatke gorde armije Rajha. Stigli su u Hamerštajn, veliki grad u Pomeraniji, 22. februara. Bilo je veoma hladno, a ledeni vetar je duvao kroz kraj ispresecan šumama i jezerima. Smestili su se u bivši logor Vermahta, koji je bio pretvoren u zatvorenički logor, i čekali da stigne teška artiljerija. Iz daljine su se čuli topovi.
Matijina 57. regimenta se smestila na jugozapadu grada. Čim su došli, oberšturmfirer Fenej je otišao da ispita položaje, zajedno s oberjunkerom Laburdetom i Matijom. Posle velike hladnoće naglo je otoplilo, pa su se putevi i zemlja pretvorili u blatište, u koje su se zaglibili konji i kola s teškom opremom i sanducima municije. Desetine ljudi su izvlačile kola iz gliba. Rano se smrkavalo i ponovo je stezao mraz. Duž celog puta su se videle beskrajne povorke ruskih izbeglica. Starci, žene i deca teturali su kroz blato, pogruženo i bez reći. Među njima je bilo i nekoliko letonskih esesovaca, prljavih i neobrijanih, s rukama u džepovima, izgubljenih pogleda.
Prvi sukob se odigrao kod Hajnrihsvalda. To se ubrzo pretvorilo u masakr; borili su se, jedan na desetoricu, protiv sovjetskih tenkova. Granate i projektili su rešetali francuske SS pozicije. Kraj Matije je jedan od drugova iskrvario, pogođen u nogu. Fenej je naredio da zadrže pozicije.
Čitave noći su stizale nove kolone vojske na stanicu Hamerštajn i odlazile pravo na front. Ubrzo su se čete 58. regimente našle u unakrsnoj vatri. U zoru su se na njih urlajući sjurile hiljade Rusa.
U dva maha su ih odbili, ali su ubrzo brojno nadvladani. Dato je naređenje za povlačenje. Oni koji su se povukli pregrupisali su se i čekali. Veze su bile loše. Divizija „Karlo Veliki“ je bila u prvim redovima, a nije imala nijednu radio-stanicu. Kuriri su trčali od čete do čete i prenosili komandantova naređenja. Oko podne ih je zaglušila buka tenkova. Francuzi su se zavlačili u sve otvore i kamuflirali se ispod lišća u šumi. Fenejevi ljudi su nastojali da se kroz šumu približe 58. regimenti, ali su pronašli samo nekoliko njih kako se ranjeni vuku ispod drveća. Uveče su stigli u logor Hamerštajn, iz koga su tog jutra krenuli. Zaspali su, izmoreni, na slamaricama punim gamadi, pošto su posrkali neku čorbu od graška.
Od četiri hiljade i pet stotina vojnika, koliko ih je krenulo iz logora, oko hiljadu i pet stotina je bilo mrtvo ili nestalo. S obzirom na to da su borbe trajale samo dva dana, bilans je bio poguban. Ostaci divizije „Karlo Veliki“ okupili su se u Novom Ščećinu, gradiću s oko šesnaest hiljada stanovnika, koji je bio prepun izbeglica i vojnika. Kad su saopštili da je Žak Dorio poginuo, njegovi sledbenici su se demoralisali. Na dan 5. marta u Karlinu je došlo do bitke, u kojoj su se žestoko i očajno borili uz pomoć jedne čete Vermahta. Blizu Matije je eksplodirao nemački tenk. Neki vojnik je istrčao iz njega, a uniforma mu je bila u plamenu. Lekarporučnik se bacio na njega da ugasi vatru. Matija je pritrčao i pomogao lekaru da odvuče u zaklon čoveka, koji je tiho ječao. Šlem mu je nestao, a leđa su mu bila sagorela. Jadnik, mislio je Matija, vraćajući se u borbu. Odjednom je zastao i vratio se. Nagnuo se nad samrtnika, očistio mu lice pregrštima snega i obrisao prljavom maramicom. Nije bilo sumnje, on je.
„Kapetane Krameru... čujete li me?“
Lice ranjenika se trglo kad je čuo francuski. S mukom je otvorio oči i pogledao nepoznatog nemačkog vojnika, prekrivenog prljavštinom i blatom.
„Kapetane Krameru, ja sam Matija... s Montijaka.“
„Sa Montijaka?....“
„Da, sećate li se, Lea...“
„Fransoaz...“
„Da.“
„Fransoaz... moj sin...“
Oto je pokušao da se pridigne i odustao od toga, a zatim je rekao, glasom koji je bio sve tiši:
„Uzmite... iz džepa... u mojim dokumentima... tu je i pismo... za Fransoaz. Ako se izvučete... dajte joj... kao i dokumenta... Zakunite se...“
„Kunem se.“
Matija je pretraživao uniformu. Izvukao je lisnicu, koja je bila brižno umotana u neko voštano platno, koje ga je podsećalo na stolnjak u Montijaku, pa ju je strpao pod košulju, uz telo. Samrtnik ga nije ispuštao iz vida. Klimnuo mu je glavom. Rusi su se približavali. Matija je morao da krene. Oto je pokušao da nešto kaže, a Matija je više pogodio nego što je mogao da čuje njegove reči: „Zašto... je... jedan Francuz... uopšte ovde?“
Slegnuo je ramenima. Šta je i mogao da mu odgovori?
Brigadfirer je dao znak za povlačenje. Matijin bataljon je pokušao da se usmeri ka Odri i Bjalogardu. Basompjerov bataljon je ostao da pokuša da zaustavi neprijatelja.
Te mirne i ledene noći, uz svetio svetiljki koje su osvetljavale Karlino, napredovala je 57. regimenta, metar po metar, krijući se preko dana, marširajući noću i prolazeći na nekoliko metara od „Popovih“, kako su ih nazvali. Sukobi su bili kratki i žestoki. Municije je bilo sve manje, a konji su izginuli ili pobegli. Već dugo su se hranili samo onim što su pokrali po nemačkim kućama ili izvukli od uplakanih žena i devojaka. Kad se u kućama nije više moglo ništa naći, jeli su sirovu repu, od koje su podobijali dizenteriju. Budili su se zbog svraba od vašiju. Dobili su pravi oklop od prljavštine. Neki zlobnici među njima govorili su da je to zaštita od hladnoće i vašiju. Napredovali su, ponašajući se kao mašine, a na licu su nosili maske od umora, oči oivičene podočnjacima su im sijale, zakrvavljene. Neprijatelj je bio svuda oko njih i stalno ih je napadao.
Odjednom je mraz prestao i polja su se prekrila nežnim zelenilom. U šumi, u kojoj su se iscrpljeni zaustavili, hodali su po tepihu od ljubičica. Matija se opružio i udisao njihov miris. Pojavu prvih ljubičica na obroncima Kalvarije uvek je s Leom slavio kao veliki događaj. Pravili su bukete, koje je devojčica odnosila u svoju sobu da je ukrasi. Grubim rukama je brao ljubičice dok su ga drugovi podrugljivo gledali. Onda su, pokrenuti nekom nagonskom silom, i oni počeli da ih beru i pažljivo su ih stavljali u kutije s dokumentima. To branje cveća ih je obodrilo. Ponadali su se da će, možda, to proleće i njima doneti cveće.
„Grozni smo“, kazao je neko.
Zgledali su se. Bila je istina da su bili grozni. Ivicom šume je tekla neka rečica. Strgnuli su svoje umrljane uniforme, istresali odeću iz koje su bežale krupne vaške i bacili se u vodu. Kako je samo bila hladna! Pošto nisu imali sapuna, trljali su se grumenjem zemlje. Zabavljali su se kao deca, glasno se smejući. Zatim su se osušili, trčeći nagi oko drveća. Fenej ih je posmatrao sanjalačkim pogledom. Već dugo nisu imali čarape. Zato su pravili „ruske čarape“: omotavali su stopala četvrtastim komadima tkanine. Umotavali su prste, zatezali na levu, pa na desnu stranu, i zatim vukli tkaninu unazad. Kad bi sve dobro umotali, mogli su da navuku čizme. To je štitilo i čvrsto stezalo stopala.
Stigli su do Bjalogarda u plamenu, u dva ujutru prešli preko groblja i nestali u noći. Oko četiri ujutru oberfirer Puod je napao Bjalogard s većim delom svoje divizije, što je značilo oko tri hiljade ljudi. S rasejanih ruskih pozicija gađali su ih iz mitraljeza i bacali granate. Vafen SS trupe su se ušunjale u grad. Oni koji su stigli do centralnog trga, uz bledu svetlost požara, preskakali su stotine leševa staraca, žena i dece.
Puod je bio ranjen u list na nozi i hodao je kao mesečar, a lice mu je bilo crvenije no obično. U poljima je prestala topovska paljba i samo su se čuli zvuči motora i škripanje tenkovskih gusenica, koje je mučno odjekivalo kroz ravnicu. Neprijatelj je bio svuda unaokolo. Divizija „Karlo Veliki“ se gubila u magli. Kada se magla malo razišla, videli su da se nalaze usred ruskih oklopnih jedinica, izloženi na čistini. U čudu su se zgledali i neko vreme je vladala tišina... a onda je nastalo ubijanje... Za manje od dva sata, velika divizija „Karlo Veliki“ bila je uništena... Pošto su pokupili ranjenike, preživeli su se okupili i krenuli ka zarobljeničkim logorima. Neki su uspeli da pobegnu u šumu.
Pet stotina ljudi iz bataljona u kome je bio Matija stiglo je u dvorac Mezeric u jadnom stanju; bili su ranjeni i bolesni od dizenterije, ali srećni što su ih njihovi komandanti izveli iz „lonca“. Dva dana posle toga su, po lepom vremenu, krenuli odatle umiveni, obrijani, s oružjem o ramenu, ukupno dvesta pedeset preživelih iz 58. regimente, zajedno s mađarskom regimentom i SS divizijama „Holštajn“ i „Nordland“, da bi na Odri ušli u okršaj pod Krukenbergovom komandom. Stigli su na Regu, južno od Tšebjatova. Zatim su po podne ušli u Horst, na obali. Na sve strane su se videle izbeglice koje su čekale da se ukrcaju na brodove za Švedsku i izmešale se s iznurenim vojnicima.
U toku noći Matija i neki drugovi su stigli do Revela, malog letovališta na obali. Kao i Horst, gradić je vrveo od izbeglica i zalutalih vojnika. Ta gomila je bila obuzeta nekim grozničavim raspoloženjem: pored pogruženih i zgranutih stvorenja, bile su tu i mlade žene, koje su vodile ljubav s prvim prolaznikom i puštale da ih miluju neki prljavi ljudi, puni gamadi, dok u velikim gutljajima ispijaju rakiju. Deca su ravnodušno zurila dok su im roditelji nastavljali taj očajnički put i ne gledajući ih. U baltičkom vazduhu punom joda osećao se miris motornog ulja, povraćanja i krvi ranjenika, smrad hiljada neopranih tela, sladunjavi miris sperme i smrad izmeta, koji su dominirali nad tom strašnom masom ljudi, kao i uporni miris čorbe od kupusa, koju su im delili.
„Rusi dolaze!... Požurite!“
Ljudi, žene, kamioni, konji, tenkovi, sve se to sudaralo, borilo i guralo, prevrtalo i gazilo i uništavalo sve što je bilo na putu i sprečavalo bekstvo. Duž morske obale vukla se duga kolona prokletih, koji su pokušavali da pobegnu od paklenog ognja: bile su tu poludele majke koje su na mršave grudi stezale tela mrtve dece, devojke koje su se bacale s litica da izbegnu silovanje, muškarci koji su svoje žene gurali pod gusenice tenkova, vojnici koji su pucali na vozače kamiona da bi seli na njihova mesta... urlanje dece... njištanje konja... tužno zavijanje pasa... šum morskih talasa... grmljavina topova... zviždanje granata... eksplozije mina... smrt... smrt... smrt.
Borci iz divizije „Karlo Veliki“ hodali su, borili se i povremeno se napijali, kad bi uspeli da nađu vino. Sledili su horde izbeglica i napredovali preko plaža ka zapadu, a povremeno bi ih stigla poneka granata, pa bi u nebo u oblaku peska poleteli delovi tela. Gomila je išla dalje, ravnodušna prema kricima ranjenih i jecanju samrtnika.
Pristigli su do nemačkih linija, kod Đivnova, 9. marta kasno uveče. Sutradan u zoru Rusi su bombardovali, napali, i bili odbijeni. Po podne su otvorena nemačka vojna skladišta. Čudili su se uzimajući u ruke automatske puške s 32 metka, i nove uniforme, i zabavljali se pušeći, svi od reda, pakle cigareta koje nisu hteli da ostave neprijatelju.
Najzad je pod njihovim čizmama odjeknula gvozdena i drvena površina mosta na Odri. S brigadfirerom Krukenbergom, u novim rukavicama, na čelu kolone, i oberšturmfirerom Fenejom, u savršenom poretku, napustili su „lonac“, gde je ostalo devedeset odsto njihovih jedinica.
Narednog dana je u Hitlerovom glavnom štabu pročitano saopštenje o učešću ostataka divizije „Karlo Veliki“ u oslobađanju stanovnika Pomeranije. To im je podstaklo ponos. Izašli su iz Svinemundea pevajući:


Sve se trese kad mi prolazimo,
A đavo se smeje s nama.
Ha, ha, ha, ha, ha, ha!
Gorimo čistim plamenom,
A naša parola je vernost!


Najzad su se pregrupisali, na oko tri stotine kilometara od Berlina, u gradiću Nojstrelicu i susednim selima Zinovu, Karpinu, Goldenbaumu, Redlinu... Ostalo ih je oko osam stotina, od onih sedam hiljada, koje su krenule iz Vildflekena.
Na dan 27. marta Krukenberg je istakao sledeće saopštenje:


Braćo po oružju!
Preživeli smo dane ispunjene borbom i napornim maršom. Nismo se borili kao deo nemačke vojske, već i kao samostalna francuska divizija; pod imenom Karla Velikog ponovo smo pokazali da zaslužujemo reputaciju hrabrih i izdržljivih boraca; u više navrata nas je žestoka borba ujedinila. S ponosom se sećamo da smo južno od Birenvalda zaustavili neprijatelja, koji je bio prodro u redove Vermahta, i za manje od sat vremena uništili smo sve protivnike oko Elsenaua i Berenhutea6, kao i četrdeset tenkova T34 i JS.7 U Nojštetenu8 je flak-baterija9 razbila u paramparčad snažne neprijateljske snage.
Mi iz SS trupa i do sada smo pokazali svoju hrabrost, ali smo kod Karlina pokazali da znamo do poslednjega da se borimo, na bojnom polju, ako je to u interesu nemačke vojske. Trebalo je tri puta osvajati i zadržati sela, sve do jutra 5. marta, dok nisu pristigli drugi odredi nemačke vojske, što je i nama omogućilo da razbijemo ruski obruč.
To ne dugujemo samo svom borbenom duhu, već i svojoj velikoj disciplini.
Ne treba zaboraviti da je o drugovima iz SS-a i LVF-a kod Kelberga više puta po firerovom naređenju govorio general komandant te tvrđave, koji je istakao izuzetnu hrabrost francuskih trupa.
U ovom času, neki iz naših jedinica bore se kod Danciga, pored nemačke braće po oružju. Mi iz SS-a i LVF-a smo posebno doprineli usporavanju besnog napada boljševika. Takva strašna borba nije prošla bez velikih gubitaka, a mnoga naša braća pala su u ruke neprijatelju, kao zarobljenici, jer nisu mogli da stignu do naših linija. Nadajmo se da je oberfirer Puod među njima, i da će se s drugim herojskim borcima vratiti u naše redove.
Borba nas je ujedinila, a naša divizija, znatno umanjena tolikim slavnim bitkama, treba i dalje da ostane kao celovita stena, kao tim koji će pregaziti sve što se bori protiv Adolfa Hitlera. Naša će se zastava ovenčati novom slavom, jer znamo da svi Francuzi koji se s nama bore za slobodu naše druge domovine i žele novi evropski poredak, gledaju ponosno na nas.
Mi smo oduvek tvrdili da u obnovi Francuske mogu učestvovati samo oni koji su dolazali na isti način kao i Nemci da mogu istrajati u najtežim okolnostima; čak i naši neprijatelji cene hrabrost SS vojnika.
Francuzi, posle dugih meseci obuke mogli smo da pokažemo svoj borbeni duh, koji će nas voditi u nove pobede, sve do toliko očekivanog dana kada ćemo učestvovati u oslobođenju svoje zemlje. Neće biti milosti za izdajnike.
Istorija nas uči da se posle bitke ne oseća umor, već da treba prikupiti svu snagu za nove bitke.
Ovaj trenutak u kome živimo jeste odlučujući; pokrenuti novom snagom, osvetićemo drugove nestale iz naših redova.
Slava LVF-a leži na istoku, a uspeh francuske šturmbrigade u Karpatima i borbe koje je naša policija vodila na nekim drugim mestima, zapečatio je jedinstvo francuskih trupa s nacionalsocijalističkim, i iz svega toga će se roditi nova tradicija, dostojna revolucionarnih ideala za koje se borimo.
Verujemo nepokolebljivo u pobedu, čak i ako moramo da se borimo u ilegali i bavimo sabotažama, zajedno sa svojom nemačkom braćom po oružju, da bismo razbili neprijatelja.
Rešeni da izginemo ili pobedimo, sledićemo firera.
Heil Hitler!


SS trupe marširaju kroz neprijateljsku zemlju
Pevajući pesmu đavola,
Na obalama Volge
Stražar je poluglasno pevuši:
Zviždimo je preko brda i dolina,
A ceo svet može da nas kune
Do mile volje.


Tamo gde smo mi, uvek se ide napred
A đavo se tome još smeje,
Ha, ha, ha, ha, ha, ha, ha!
Borimo se za slobodu Borimo se za Hitler
Crvenima ne damo mira!


Krukenberg je okupio oficire i kazao im da za naredne borbe okupe dobrovoljce. Ostali su formirali radne bataljone, koji su odmah krenuli iz Karpina. Trista ljudi je otišlo sa samo jednim oficirom. Oni koji su rešili da ostanu potpisali su zakletvu fireru na borbu do smrti.
Divizija „Karlo Veliki“ nije bila pošteđena lošeg raspoloženja, koje obično zahvati vojsku pred borbu. Svi ti ljudi, koji su bili solidarni kroz sva prethodna iskušenja i pokazali neverovatnu hrabrost pred neprijateljem, tražili su sad svađu i na najmanji povod se sukobljavali. Glavni razlog nezadovoljstva bila je hrana. Dvesta grama hleba, dvadeset grama margarina, supe koje su često bile prezačinjene, nekad i zašećerene, zamena za kafu i dve cigarete dnevno. Stroga nemačka disciplina nije mogla da zadrži Francuze, koji su se šegačili na temu tajnog oružja koje će spasti Nemačku. Niko više nije verovao u pobedu Rajha.
Moral divizije pao je na još niže grane kad su, sredinom aprila, četiri dobrovoljca bila streljana jer su iz nekog skladišta pokrala namirnice. Umrli su bez reči pošto su dobili oproštaj grehova od malog sveštenika LVF-a, zamenika prečasnog Majola de Lupea, koji se povukao u neki nemački manastir.
Na dan 20. aprila, u čast Hitlerovog rođendana, ljudi su dobili keks, nešto crnkasto što se zvalo čokolada i po tri cigarete. Proslavili su pedeset šesti Hitlerov rođendan pevajući i pijući vino koje je Krukenberg uspeo da iskamči od intendanture.
Pustili su im film Zare Leander, čiji im je promukli glas izazivao žmarce. Posle toga su usledile vesti. Nemački voditelj je komentarisao slike na kojima se videla gomila ispred Bogorodičine crkve kako trči na sve strane da bi izbegla pucnjevima s krovova prilikom De Golovog dolaska. Francuski SS borci izašli su s te projekcije ubeđeni više no ikada da su oni poslednja brana boljševičkom napadu.
Neki su sebe videli kao heroje koje će sugrađani pozdraviti na Jelisejskim poljima, kao prave branioce Zapada... Najmudriji nisu imali iluzija: na ovaj ili onaj način, svodilo se na streljački vod ili, u najboljem slučaju, na dugogodišnji boravak u zatvoru.
U noći između 23. i 24. aprila brigadfirer Krukenberg je dao naređenje da se francuske SS trupe divizije „Karlo Veliki“ pridruže onima koje idu na Berlin.
Oficiri su se vratili u barake i postrojili ljude. „Neka istupe dobrovoljci za Berlin!“ Svi su iskoračili.
Narednog jutra su im podelili oružje; granate šturmgever i pancerfaust. Teško naoružani, s redenicima preko grudi, s granatama o bokovima i zakačenim za opasače, osećali su da nikad nisu bili tako dobro naoružani. Četiri stotine dobrovoljaca se ukrcalo u osam kamiona, koje im je pozajmio Luftvafe, i otišli su srećni zbog pomisli da brane Firera. Nemci su bežali iz prestonice i u čudu posmatrali one koji ulaze u grad, pevajući.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:07 pm


POGLAVLJE 32.


Posle sklapanja francusko-sovjetskog sporazuma, ruska vlada je prihvatila, posle ulaska sovjetskih trupa u Nemačku, prisustvo izvesnog broja stranih posmatrača koji su imali zadatak da vrate ono što je preuzeto iz francuskih arsenala. Te misije uglavnom niko nije shvatao ozbiljno. Pošto je Fransoa Tavernije već služio u Rusiji, francuska vlada ga je izabrala među oficirima pogodnim za taj posao. Pre odlaska iz Pariza, profesor Žolio-Kiri mu je precizirao cilj njegovog prisustva; taj cilj je bio nešto ozbiljniji od potrage za voznim parkom...
Sve do 15. marta komandant Tavernije je uglavnom igrao šah, bogatio svoje poznavanje ruskog psovkama, napijao se votkom s takvom istrajnošću da je zadobio poštovanje Georgija Malenkova, šefa specijalnog odeljenja koje je u Nemačkoj trebalo da sakupi industrijsku opremu i naučna dostignuća, a naročito da uđe u trag tajnom oružju.
Prolazile su sedmice, a Fransoa Tavernije je u Moskvi upoznavao razne sovjetske komandante pre nego što je stiglo naređenje koje je objasnilo razloge tog dugog iščekivanja.
Po naređenju komandanta Prve bečoruske armije, otišao je na front poslednjih dana marta, pošto je već izgubio strpljenje igrajući šah i pričajući s generalom Vasiljevim koga je jednom sreo u Alžiru, gde je ovaj bio vojni ataše. Najzad je kucnuo čas ofanzive na Berlin.
U četiri sata ujutru 16. aprila, po naređenju Žukova, tri crvene rakete su ispaljene duž obale Odre, i neko vreme - koje je svima delovalo dugo - osvetljavale su crvenim sjajem zemlju i nebo. Odjednom su se upalili snažni reflektori, kao i farovi tenkova i kamiona, dok je protivvazdušna odbrana osvetljavala neprijateljske linije. Nastala je opšta tišina, kakva najavljuje smak sveta.
Zatim su tri zelene rakete poletele u nebo, a zemlja se zatresla. Dvadeset hiljada topova je bljuvalo vatru. Talas vrelog vazduha je čistio sve pred sobom, paleći šume, sela i kolone izbeglica. U tom užasu se izdvajao reski zvuk kaćuša, koji je parao vazduh.
Na prvom beloruskom frontu komandovao je Žukov, na drugom Rokosovski, a na prvom ukrajinskom Konev, i svi su istovremeno prešli u napad. Milion i šest stotina hiljada ljudi, većinom pijanih od želje da osvete smrt oca, brata ili prijatelja, stradalih od nacista, pojurilo je kroz ravnicu. Iz nemačkih gradova stanovništvo je bežalo na sve strane, a za njima je ostajao samo pepeo. Tavernije je shvatio šta je pokretalo ruske borce kod Staljingrada, Smolenska i Moskve, koji su prevalili celu Rusiju, u želji da se dočepaju Odre. Oni su platili najveći danak ratu u Evropi. Da bi se osvetili za ono što je snašlo njihove majke, žene, ćerke, u celoj Crvenoj armiji je uveden zakon odmazde. Osveta je bila potpuna.
Francuski oficir je osećao neko prijateljstvo prema tim osujećenim ljudima koji su, prezirući svaku opasnost, išli u borbu, a sa zarobljenicima delili svoja mršava sledovanja. Rusi su začuđeno posmatrali tog čoveka koji je znao njihov jezik, pio njihovim tempom i, ako već nije mogao da se bori, nalazio se uvek usred bitke. Tako je dobio metak u butinu.
„Mirujte!“, kazao mu je general Vasiljev kada je došao da ga poseti u poljskoj ambulanti, gde su mu previjali nogu.
„Voleo bih vas da vidim“, gunđao je Tavernije. „Ne samo što nisam video nikakav naš vojni materijal, već me stalno držite po strani. Ne znam šta ću ovde ako mi ne date da se borim zajedno s vama?“
„Vi dobro znate kakva su naređenja. Svi oficiri stranih armija poslati su u posmatračke misije kod naše vojske i u istom su položaju kao i vi.“
Fransoa se okrenuo iznerviran. Bio bi spreman i da pogine samo da ima oružje u rukama. Ta uloga funkcionera nije mu odgovarala.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:07 pm



POGLAVLJE 33.


Ako je Lea žeiela da učestvuje u propasti nacističke Nemačke, ono što je videla 15. aprila 1945. godine pojačalo je njenu mržnju i gađenje.
Džordž Meklintok se uzalud bunio protiv njenog pridruživanja medicinskoj ekipi doktora Hjuza, šefa medicinskog osoblja Druge britanske armije, i odlasku u logor BergenBelsen koji je upravo bio oslobođen. No popustio je pred njenim obrazloženjem: „Nema ih dovoljno, moram i ja da odem.“
Livade i borove šume su se prostirale na sve strane. Put je išao uzbrdo prema šiljastom zvoniku koji se uzdizao iznad kuća s cvetnim baštama u selu Bergenu. Da nije bilo tenkova, kamiona i vojnika duž druma, ne bi se reklo da traje rat.
Naglo, posle zaokreta na jednoj krivini, na ogoljenoj ravnici ukazao se pravi košmar od bodljikave žice, osmatračnica i redova zelenkastih baraka. Skeletna bića, odevena u neke vreće, ležala su na sivom pesku. Neke od tih aveti izašle su pred njih, sve do ograde, pružajući koščate ruke i pokušavajući da se osmehnu dok su im suze tekle niz izbrazdane obraze. Ti osmesi su prestravili vojnike, koji su dugo nepomično stajali kao da ne veruju u to što su otkrili. Doktor Hjuz je razdelio toplu kafu, pa su ušli u logor.
Na bodljikavoj žicu visili su polugoli leševi; na tlu su bila druga tela, mušakarci, žene i deca, naga ili pokrivena nekim krpama, jadni ostaci ljudskog roda. Englezi su polako ulazili u nezamislivi svet naseljen bićima koja su podizala ruke pred lica da se zaštite ili su im polako prilazila, jedva vukući svoja mršava tela. Pri tom se čuo tihi zvuk, koji je podsećao na trljanje krila hiljada insekata.
Lea je hodala uspravno i nije mogla da odvoji oči od tih lica čudnih boja: tamnosmeđe, zelene, sive, ljubičaste.
Gomila živih leševa okupila se ispred njih. Pred njima se ukazala sva strahota logora, morbidna i užasavajuća. Između baraka, na izvesnom rastojanju od bodljikave žice, ležala su sklupčana neka druga stvorenja; neki su bili opruženi i nisu se micali. Doktor Hjuz je ušao u jednu baraku i dao znak ljudima da ostanu na pragu. Kad je posle nekog vremena izašao, lice mu je bilo izobličena maska, oči iskolačene i izbezumljene, a ruke su mu drhtale.
„Izvedite ih odande!“, promucao je.
Meklintok nije Lei dao da priđe.
„Idite po svoja ambulantna kola i kažite i drugima da idu s vama i da ponesu ćebad u kamionu.“
Kad se Lea vratila, desetine žena ležale su na zemlji. Zarazni miris se širio od njih. Pokupili su prljave prekrivače s njih, dok je gamad bežala, i umotali njihova jadna, ranjava i prljava tela u čiste prekrivače.
Dan je prošao u prevozu tih nesrećnica, njihovom kupanju i hranjenju. Skoro sve su imale dizenteriju i nisu imale snage ni da ustanu, već su ležale u sopstvenom izmetu. Ubrzo ih je stotinak umrlo. Cele noći su lekari, bolničarke i vojnici pomagali da ih izvedu iz tih kloaka. Na svetlu reflektora tih četrdeset pet baraka delovalo je kao scena za film strave i užasa: drhtavi skeleti koji luckasto plešu oko vatre, potpuno neartikulisani, balaveći, ostavljajući za sobom crnkaste tragove, s licima koja su se svela na jagodične kosti i ogromne oči koje su rastrojeno i lagano pratile kretanje njihovih spasilaca.
Lekar general Hjuz pritisnuo je komandanta da im dodeli neku bolnicu s četrnaest hiljada kreveta i hiljadama tona medicinskog materijala i proizvoda, da bi pokušali da spasu pedeset šest hiljada ljudi, interniranih u logoru BergenBelsen, koji su bili pregladneli, bolesni od gastro-enteroloških oboljenja, tifusa i tuberkuloze.
Sutradan u zoru prebrojali su oko hiljadu mrtvih među onima koji su dobili prvu pomoć. Sve je bilo sivo, nebo i ljudi, bilo je blatnjavo, barake su imale boju pepela, svi su se tužno kretali, dronjci su visili na sve strane, a po blatu su se vukli svakakvi otpaci. Ljudi i žene su umirali bez vidljivih muka. Padala je kiša.
Lea je s Džordžom otišla do izlaza da pokuša da se malo odmori. Prošli su pored velikog jarka pod otvorenim nebom, koji je bio pun stravično mršavih tela. Lea je zastala kraj njega, a nijedan mišić na licu joj se nije pomerio, i pomno posmatrala. Te ruke, noge, lica, pripadali su nekim ljudima i ženama koji su se smejali, voleli, patili. To joj je delovalo neshvatljivo. Ta tela nisu imala ničega ljudskoga, nije moguće da su pripadala živim bićima kao što je ona. Nešto joj je tu izmicalo... Zbog čega?... Zbog čega se sve to desilo?... Zašto baš oni?... „Dođite, Lea, da prođemo kroz šumu!“ Pošla je za njim, ne buneći se.
„Tamo!...“, povikala je, pokazujući prstom.
Među mladim borovima ležale su stotine tela.
Nemački civili, koje su engleski vojnici gurali pred sobom, nosili su tela i ređali ih jedna pored drugih. Lea i njen pratilac su prišli. Nemci su ćuteći kraj nje spustili telo neke žene čija je odeća bila razderana, pa su se videle modre noge i kosti koje su štrcale. Kiša je padala, i davala ženi izgled davljenice.
„Lea...“
Okrenula se prema Džordžu, ali je on stajao malo dalje i razgovarao s nekim vojnikom.
„Lea...“
Ko je mogao da je doziva tim slabim glasom, koji kao da je došao iz zemlje? Spustila je pogled do svojih stopala. Oči one davljenice su bile otvorene, posmatrala ju je. Strašan strah ju je zaledio u mestu. „Lea...“
Nije sanjala, zbilja ju je žena dozivala. S najvećim naporom se nagnula nad nju. Dva ogromna oka, potpuno utonula u podočnjake, prikovala su se za nju. Ko je bila ta polumrtva osoba koja joj je znala ime? Te uvučene usne, upali obrazi s ožiljcima... O, ne! „Saro!“
Njen vrisak je naveo Džordža i vojnike da se okrenu. Engleski oficir je požurio ka njoj.
„Šta vam je?“
„Sara! To je Sara!“
„Pa ta žena je živa“, povikao je vojnik koji im se pridružio.
Meklintok ju je podigao i trčeći odneo u šator, koji je tu bio na brzinu podignut da posluži kao privremena ambulanta. Spustio je samrtnicu na poljski krevet i skinuo joj one krpe pre nego što ju je uvio u prekrivač. Lea je kleknula kraj nje i uzela je za ruku.
„Živa si, Saro, živa si! Odvešćemo te odavde i izlečićemo te.“
„Niko od zatočenika ne može da napusti logor, gospođo.“
„Zbog čega?“
„Da se epidemije ne bi širile. Imamo veoma veliki broj slučajeva tifusa, a nju ionako ne bismo mogli preneti u tom stanju.“
„Ali...“
„Pustite ga, Lea, doktora treba poslušati. Dođite da se odmorite, vratićemo se posle.“
„Ne mogu da je ostavim.“
„Budite razumni!“
Lea se nagnuta nad Saru i spustila po jedan poljubac na obraze koje je Masi obeležio užarenim cigaretama.
„Odmori se, doći ću posle.“
Otišli su u kantinu ne progovarajući ni reči. Dobili su čaj i po parče kolača. Nisu bili u stanju da jedu. Džordž joj je pružio paklo plejersa.
„Pomozite mi da je izvučem odavde.“
„Čuli ste, kao i ja, ne bismo smeli...“
„Baš me briga što ne bismo smeli, treba da odvedemo Saru.“
„A kud biste je odveli?“
„U Englesku!“
„U Engl...“
„Da. Mora da postoji neki način.“
„Ali...“
„Pronađite ga, preklinjem vas.“
„Lea, upali smo u pravi košmar, čini mi se da ću poludeti..“
„Nije čas za kukanje. Nađite neki avion za Englesku.“
„Kako mislite da to uradim?... Pa ima dosta...“
„Čega, brzo kažite!“
„Ima dosta aviona koji vraćaju ranjenike.“
„Pa to je onda to!... To je sjajna ideja. Vi sredite da ja budem pratilja tih ranjenika.“
„To možda i nije nemoguće... Biće najteže izneti je iz logora. Sanitarne službe će svakako pojačati nadzor na logorskoj kapiji.“
„Naći ćemo neki način. Raspitajte se kada ide sledeći avion.“
„Pozabaviću se time. Obećajte mi da ćete se malo odmoriti.“
„Hoću.“
„Po podne ćemo se naći kod vaše prijateljice.“
Lea nije imala prilike da se odmara. Čim je izašla iz kantine, njena šefica, gospođica Džonson, poslala ju je da pomaže u prenošenju bolesnika. Tek je kasno uveče mogla da ode do Sare. Džordž je već bio tamo. Jadnica je spavala.
„Eto vas, najzad! Prekosutra ima jedan let“, prošaputao joj je. „Komandant je prijatelj kome sam spasao život. Pristao je da nam pomogne. Nabavio sam uniformu od jednog poginulog druga. Sutra uveče, kad padne noć, obući ćemo Saru u nju i odvešćemo je vašim kolima, koja ćete u međuvremenu dovesti ovamo. Vas su odredili da pratite prevoz ranjenika. Pratićete ih sve do Engleske, gde će biti raspoređeni po raznim bolnicama. „Brzo će videti da je reč o ženi.“
„Jedan od mojih prijatelja, kraljičin lekar, biće tamo kad avion stigne. Pobrinuće se da, po naređenju Njenog veličanstva, preuzme nekolicinu ranjenika.“
„Divni ste!“
„Ne vičite još tako pobednički, najvažniji deo tek treba da se uradi: treba da je izvučemo odavde živu.“
„Kako to živu?“
„Doktor Marej misli da neće preživeti noć.“
„Ne verujem“, kazala je, prilazeći krevetu.
Sarino disanje je bilo otežano i mršave ruke su joj gorele od groznice. Nagnuta nad njom, Lea ju je pomno posmatrala. Bolesnica je polako otvorila oči. Uplašeno se trgnula kad je videla nečije lice kraj svoga.
„Ništa se ne boj, to sam ja.“
Neki trag osmeha joj se pojavio na usnama.
„Gospođice, ne zamarajte je. Pustite je da se odmori.“
„Do viđenja, Saro, doći ću sutra. Pusti me da idem.“
Lea je s mukom odvojila prste koji su se prikopčali za njene. Prišla je lekaru, koji je pregledao neko dete od dvanaestak godina, pobeglo iz bolnice u kojoj je radio neki sumnjivi Karlo.
„Doktore, od čega pati moja prijateljica?“
On je pažljivo pokrio dete pre nego što se okrenuo ka njoj. Ustuknula je kad je videla njegov besni izraz.
„Od čega pati vaša prijateljica? Baš zanimljivo pitanje. Pati od svega! Nema tifus, kao ovo dete kome su ga ubrizgali, ali su joj možda dali injekciju sifilisa, ili variole, ili kuge, ili su je sterilisali, osim ako joj nisu usadili embrion šimpanze...“
„Ćutite, doktore!“
„Pa onda me nemojte pitati šta joj je. Ona je bolesna, i to je sve.“ Džodrž ju je čekao grickajući kratku lulu.
„Skroz je lud, taj vaš doktor Marej.“
„Nije još, ali je na putu da poludi. Ono što je ovde video nije nikada mogao ni da zamisli da postoji, naročito to da su lekari učestvovali u nekim eksperimentima.
Čitav svet mu se srušio na glavu.“
„Neće nam nikada dozvoliti da izvedemo Saru.“
„Čuli ste ga: ona nema tifus. Tražiću od doktora Hjuza da je premesti u bolnicu za one koji nisu zaraženi.“
„A ako se ne složi?“
„Snaći ćemo se na drugi način.“
Snašli su se. Oko pet sati po podne pukovnik Meklintok se pojavio u bolnici doktora Mareja s još desetak pratilaca.
„Ovo je ekipa koja će vas zameniti da biste se mogli malo odmoriti. Doktore Mareju, predstavljam vam doktora Kolinsa...“
„Ali, pukovniče...“
„To je generalovo naređenje.“
„Dobro, dođite, Kolinse, da vam pokažem one najgore slučajeve.“ Srećom, Sara nije bila među njima.
Kad je Marej otišao, Meklintok je odvraćao pažnju novoj ekipi. Lea je s njegovim pomoćnikom odenula Saru u onu ukradenu uniformu. Njene sapatnice su pomno motrile na sve što rade, ali niko nije rekao ni reći.
I pored najvećih napora, Sara nije mogla da stoji. Lea i pukovnikov pomoćnik su je uhvatili ispod ruku i izvukli je iz logora.
„Ovo je još jedan od naših koji ne može da podnese sav taj užas“, kazao je Džordž i stao između Sare i doktora Kolinsa.
Lea se nije pribrala sve dok nisu došli do uzletišta. S nekom bolničarkom je stavila Saru na nosila i unela je u avion.
I pored vike i jecanja, u unutrašnjosti aviona vladalo je raspoloženje kao pri odlasku na raspust. Za većinu tih mladih ljudi rat je, praktično, bio završen.
Za vreme čitavog puta Lea je čvrsto stiskala Sarinu ruku u svojoj.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:07 pm




POGLAVLJE 34.


Žitelji Berlina su u tišini gledali kako prolaze kamioni, pozajmljeni od divizije „Nordland“, koji su prevozili vojnike u SS unformama s trobojkom, dok su pevali najglasnije što su mogli, malo na francuskom, a malo na nemačkom, naglašavajući reči i pesnicama udarajući ritam:


Kud mi prođemo, tenkovi gore
A đavo se smeje s nama.
Ha, ha, ha, ha, ha, ha, ha!
Gorimo čistim plamenom,
A naša parola je vernost!


Žene, odevene u crno, žurile su im u susret noseći poneko dete, neko im je dao komad posivelog hleba, devojke su slale poljupce. Mladi ljudi su im mahali rukom, a zatim bi nestali među ruševinama dok se iz daljine čula topovska paljba.
Uveče 25. aprila Matija je pojeo konzervu špargle i zaspao na drvenoj klupi neke pivnice na Hermanovom trgu.
Tog dana, kraj Elbe, južno od Berlina, vojnici Pete armije Prvog ukrajinskog fronta maršala Koneva spojili su se s američkim trupama Prve armije kod mesta Torgau.
U toku noći je, u snažnim naletima, ruska avijacija bombardovala grad. Buka eksplozija je budila branioce Berlina, koji su skakali, grabeći oružje da pokušaju da odbiju sovjetski napad. Avioni su se povukli i nastala je tišina.
Narednog dana, u zoru, uputili su se ka većnici u Nojkelnu. Svitao je, po svemu sudeći, divan dan. Najzad su dobili naređenje za napad.
Rusi su pucali sa svih strana. Francuske SS trupe su se šunjale uza zidove, od kapije do kapije. Granatom pancerfaust Matija je prvi put digao u vazduh tenk.
U toku celog prepodneva vodila se žestoka bitka i poginulo je dvadesetak dobrovoljaca. Oko njih se sve rušilo. Na sve strane su plamteli požari i osvetljavali nebo ružičastim sjajem. Uskoro se digla takva prašina da se nije videlo ni na pola metra pred nosom. Od zvuka motora i tenkovskih gusenica tresla se zemlja, a na sve strane su se čuli krici ranjenika i umirućih.
Hauptšturmfirer Fenej nastavljao je pešice da vodi bitku. Kod nojkelnske gradske većnice, koja je pretvorena u pravu tvrđavu, divizija „Karlo Veliki“ je, uz pomoć nekih omladinaca iz Hitlerjugenda i sedokosih staraca, pucala na sve strane i kroz sve otvore. Nije se više moglo računati na tenkove divizije „Nordland“, jer nisu imali ni goriva ni municije. Stegnutog srca su ih posmatrali kako u oblaku prašine odlaze.
Fenej je naredio da se većnica evakuiše i da se upute na Hermanov trg. Noć su proveli u podrumima, u operi.
Vladao je potpuni haos, a ništa delotvorno nije bilo smišljeno za odbranu Berlina: neki ostaci stranih divizija, Vafen SS-a, dečaci i starci, pružali su otpor stotinama hiljada sovjetskih vojnika.
Po podne 27. aprila Matija je uspeo da digne u vazduh tri tenka T34.
Ranjen u glavu, previjen je u ambulanti Hitlerovog bunkera. Uspeo je da stigne do stanice metroa Štatmite, gde je Krukenberg preselio svoj glavni štab. Tu se okupio najveći broj preživelih iz divizije „Karlo Veliki“. Vagoni polupanih prozora služili su kao ambulanta, kancelarija ili skladište za namirnice. Matija je, prvi put posle dva dana, uspeo da popuši cigaretu.
Na peronima te stanice brigadfirer je dodelio dva ordena Gvozdenog krsta onima koji su se tog dana posebno istakli u borbama u Nojkelnu. Matija je uzbuđeno gledao u svoj orden.
U subotnju zoru 28. aprila Rusi su počeli sve jače da nadiru. Francuski esesovci su ih čekali skriveni u kapijama i iza prozorskih kapaka. U sivkastom praskozorju njihovi tenkovi su sve brže napredovali. Sa svih strana su padale granate, a Matija je, sa šturmgeverom na ramenu, pucao na jednu grupu pešaka. Petorica su pala.
„Dobar posao, Fajare“, kazao je kapetan Fenej i potapšao ga po ramenu.
Pogođen u rame, Matija je odveden u hotel Adlon, koji je bio pretvoren u bolnicu. Izašao je u toku noći; barem je izgledalo da je noć. Već dugo se nije videlo dnevno svetio. Izgubili su pojam o vremenu.
Zgrada u kojoj su bili Francuzi nekim čudom je još stajala na mestu. Ruske granate su se pridružile protivtenkovskoj artiljeriji. Neki spratovi su se urušili i pobili nekolicinu dobrovoljaca. Skoro ugušen, pluća punih žućkaste prašine, Matija se izvukao iz ruševina. Na sve strane je besneo požar.
Preživeli su uspeli da zauzmu nove položaje, izbegavajući zapaljene grede, zidove koji su se rušili, i metke. U zoru su stigli do Ulice Putkamer.
U večernjim satima su se okupili na stanici metroa u Ulici Koh, odbrambenom mestu Rajhskancelarije. Posle kratkog odmora u komandi bataljona, koja se nalazila u nekoj opustošenoj biblioteci, ponovo su krenuli u napad, u krvavoj izmaglici.
Na dan 30. aprila sve se nastavilo kao i prethodnih dana, u tom danteovskom dekoru, u koji su ih odveli snovi i iluzije koje su gajili. Borili su se smatrajući da brane komandanta kome su se zakleli na vernost do smrti. Branili su samo bunker pun leševa. Hitler je, naime, tog dana izvršio samoubistvo, pošto se pre toga venčao s Evom Braun. Uveče su Rusi napali Rajhstag i osvojili ga, posle žestoke borbe. Poručnik Berest i dvojica narednika poboli su sovjetsku zastavu na njegov vrh. U toku noći je general Krebs, zapovednik Vermahta, predložio generalu Žukovu da pregovaraju o uslovima predaje Berlina.
Uveče prvog maja francuske SS trupe su se povukle iz biblioteke i smestile se u podrume Ministarstva za bezbednost. Pri svetlu sveća zataknutih u neku vrstu svećnjaka od terakote, koji su se koristili u noći zimske kratkodnevice, Fenej je dodelio još nekoliko gvozdenih krstova, koje je zadenuo na uniforme s leopardovom šarom, iscepane i najčešće umrljane krvlju.
Matija je ponovo ranjen, ovoga puta ozbiljno, u grudi i noge. Nekako je uspeo da se dovuče do metro stanice Kajzerhof. Uz pomoć drugova, sklonio se na stanici Potsdamerplac, gde je, sakriven iza stuba, video kako su uhvatili Feneja i još desetine drugova. Dok je goreo u groznici, našao ga je neki nemački dečak, koji ga je, uz očevu pomoć, sakrio u podrumu njihove zgrade.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:07 pm


POGLAVLJE 35.


Zahvaljujući prijateljstvu s komandantom Klimenkom, Fransoa Tavernije je mogao da prati napredovanje Rusa u Berlinu, iz sata u sat, i da se divi hrabrosti pokazanoj u tim borbama. Vikao je od radosti, zajedno s njima, kad je video kako se crvena zastava vijori na Rajhstagu: zver je najzad bila mrtva.
Na dan 4. maja uveče, Tavernije je lutao opustošenim berlinskim ulicama. Bilo je prilično toplo, a na sve strane se osećao miris leševa, zatrpanih pod ruševinama. Kosturi pocrnelih, spaljenih zgrada ocrtavali su se na vedrom nebu. Jedna sasvim mlada devojka je izašla iz ruševina, trepćući, prljavog i znojavog lica i naletela na njega.
„Pazite, malena“, kazao je na francuskom. Devojčica ga je gledala, ne verujući.
„Sind Sie Franzose?“
„Ja“
„Kommen Sie mit!“10
Uzela ga je za ruku i odvukla u ruševine. Preskakali su grede i provlačili se kroz uske prolaze zatrpane kršem. Odvela ga je u neki podrum u kome je gorela sveća. Tu je bila gomila opruženih ljudi. Neka mlada majka je ljuljala uplakanu bebu, dok je druga stavljala nekoj devojčici zavoj na glavu.
Svi su se uplašili kad su videli sovjetsku uniformu, koju je Fransoa nosio otkako je krenuo s Crvenom armijom. No, devojčica im je kazala nekoliko reči, koje ih smiriše. Odvela ga je u neki ugao, gde je ječao ranjenik.
„Franzose!“, kazala je, pokazujući na ispruženu priliku glave oslonjene na neke gajbice.
Tavernije je prišao i nagnuo se nad prljavo i bradato lice čoveka koji je goreo u groznici, s prljavim zavojem preko grudi, ulepljenim od krvi. Od jedne njegove noge, umotane u neke tkanine, dopirao je neprijatan miris. Čovek je buncao.
„Er muss ins Krankenhaus“, kazala je devojčica.
„Dazu ist es zu spät, er liegt im Sterben.“
„Nein, Sie müssen ihm helfen!“11
„Da li me čujete, stari moj?“, pitao je ranjenika na francuskom. On prestade da ječi i okrenu glavu.
„Žedan sam.“
Tavernije pogleda u devojku, koja pokaza da ne može ništa da uradi.
„Wir haben kein wasser mehr, mein Vater ist unterwegs um was zu holen.“12
S obzirom na to u kakvom je stanju ovaj jadnik, malo votke mu neće škoditi, pomislio je i izvadio iz džepa srebrnu pljoskicu, koju je dobio na pokeru od nekog ruskog oficira. Polako je sipao nekoliko kapi nesrećniku u usta.
„Hvala... Vernost... Boli me...“
„Ne mrdajte, idem da potražim pomoć. Rat je završen pa više niste u opasnosti.“
„Nemojte!“, kazao je ranjenik hvatajući ga za rukav. „Rusi će me ubiti.“
Fransoa Tavernije ga pažljivo pogleda. Pa da, to je jedna od onih bitangi što su se borile u nemačkoj uniformi.
„Vafen SS?“
„Da. Divizija „Karlo Veliki“... izgubio sam drugove... svi su mrtvi... glupo je umreti ovde... da popijem nešto...“
Ponovo je progutao gutljaj i zakašljao se. Pošto je osećao bol u grudima, povikao je nešto, dok mu je krv tekla na usta.
Mlada Nemica mu je veoma nežno brisala čelo.
„Lea“, mrmljao je.
„Ich bin nicht Léa, ich heisse Erika.“13
„Lea... Oprosti mi...“
„Kako se zoveš?“, naglo je pitao Tavernije.
„Lea...“
„Er heisst Mathias, seinen Nachnamen kenne ich nicht“, odgovorila je Nemica.14
Tavernije mu je pretražio džepove pocepane uniforme. Našao je neki paketić, brižno umotan u nepromočivu tkaninu i vezan gumicom. U paketu su bile dve vojne knjižice. Kramer Oto, pročitao je. To ga je podsećalo na nešto. „Oto Kramer“, kazao je glasno.
„Mrtav je... Video sam kad je umro... Dao mi je pismo... za Fansoaz... Treba joj ga dati...“
Iz druge knjižice je ispala fotografija. Erika ju je uzela.
„Wie hubsch die ist!“15
Fransoa joj iz ruke zgrabi sliku. S nje ga je gledala nasmejana Lea, glave oslonjene na rame mladića koji je očito bio ponosan što je ona s njim. Na poleđini je Lea napisala: „Matija i ja na Montijaku, u avgustu 1939. godine“.
Tavernije nikada nije zapravo saznao šta se dešavalo među njima; znao je samo da je on bio njen najbolji drug iz detinjstva.
Na ulazu u podrum začula se neka vika. Pet ili šest ruskih vojnika uđe. Žene su se pridigle, vrišteći i stežući decu uza se. Jedan je prišao Tavernijeu. Kada je prepoznao rusku uniformu, pozdravio ga je.
„Zdravo, druže. Ko je to?“
„Ne znam, treba ga odvesti u bolnicu, ozbiljno je ranjen.“ Vojnik se nasmejao.
„Ne vredi, umreće, nije vredno truda.“
Izveli su Berlince iz podruma. U odlasku je Erika dobacila Tavernijeu molećiv pogled. Kad su ostali sami, zamišljeno je gledao u Matiju.
„Lea...“
Video je da ovaj i dalje drži fotografiju u ruci. Ubacio ju je, zajedno s onim vojnim knjižicama, u džep, i seo kraj samrtnika. Zapalio je cigaretu i stavio mu je u usta.
Pušili su u tišini, a pri tom su mislili na istu ženu. Povremeno bi ranjenik zaječao. Kašalj ga je naterao da baci opušak. Fransoa se nadneo nad njega i brisao mu čelo.
„Pisaćete Lei... adresa je u mojoj vojnoj knjižici... kazaćete joj da sam umro misleći na nju...“
Uspravio se i neverovatno snažno stegao drugara.
„Kažite joj da sam je voleo... nisam voleo nikoga sem nje... Lea, oprosti mi...“
Ruke mu skliznuše. Neće više nikada videti osunčane obronke po kojima je trčao s njom, s devojkom koja je bila njegova životna muka. U smrti je zadržao izraz zgranutog deteta. Fransoa Tavernije mu je pažljivo sklopio oči, pokrio ga nekim dronjavim pokrivačem i izašao.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:08 pm


POGLAVLJE 36.


U noći između 7. i 8. maja Franosa Tavernije je dobio telegram kojim mu je javljeno da u Berlin stižu general De Latre i general Tasinji, koje šalje general De Gol da učestvuju u potpisivanju sporazuma o kapitulaciji Nemačke. Trebalo je da ode na aerodrom Tempelhof da ih dočeka.
Stigao je tamo džipom oko deset sati, u društvu generala Sokolovskog, pomoćnika maršala Žukova, koji je trebalo da prihvata strane delegacije koje dolaze na potpisivanje kapitulacije, kao i grupu ruskih oficira.
Hodajući u dvanaestinama, držeći pušku na ramenu druga ispred sebe, bataljon počasne garde je besprekorno manevrisao.
U podne je, uz sovjetsku pratnju, pristigao DC3, koji je doveo britansku delegaciju. Admiral Berou i vazduhoplovni maršal Teder su izašli, a za njima još tri osobe u uniformama, od kojih je jedna bila žena. General Sokolovski im je požurio u susret i galantno ženi poljubio ruku.
Posle predstavljanja, bataljon im je odao počast plotunom.
Oko dvanaest i deset američki DC3 zarula po pisti. Sokolovski je ostavio Engleze da bi pozdravio vazduhoplovnog generala Spaca. Kao i u prethodnom slučaju, bataljon je ispalio počasni plotun, a članovi delegacije se uputiše ka kolima koja je trebalo da ih odvezu u okolinu Berlina, u Karlshorst. Fransoa je mahinalno sledio pogledom lepu siluetu Engleskinje i govorio sam sebi da je to redak slučaj da neko od ženskog roda lepo deluje i u uniformi. Bilo je nečega poznatog u njenom držanju...
„Komandante Tavernije, sad će sleteti francuski avion... Komandante, čujete li me?“
Fransoa je gurnuo ruskog vojnika i potrčao za Englezima. Pošto ga je gužva usporavala, stigao je do vratnica taman na vreme da vidi samo dve lepe noge osobe koja je ušla u kola. Kola su krenula pre nego što je mogao da im priđe.
„Komandante...“
Tavernije je prešao rukom preko čela. Svuda je vidim, pomislio je. Šta bi ona radila u Berlinu, s Englezima?
„Komandante...“
„Dolazim.“
Bilo je krajnje vreme, jer je general De Latre, u pratnji pukovnika Demeca i kapetana Bondua, išao prema generalu Sokolovskom.
Zatim se cela kolona probijala kroz prestonicu Rajha čije su se ruševine još pušile. Na raskrsnicama su mlade Ruskinje, u besprekornim uniformama i kolena golih iznad visokih čizama, regulisale saobraćaj uz pomoć crvenih i žutih zastavica. Svuda su se videli tužni redovi ojađenih civila, koji su čekali da negde na česmama natoče malo vode ili su lutali po zgrarištima.
Fransoa je rasejano, jednim uhom, slušao Bonduove predloge. Kad su došli u Karlshorst, Francuze su odveli u neku podoficirsku školu, koja je ostala uglavnom neoštećena i gde je bio štab maršala Žukova. Odatle su ih odveli u neki školski paviljon. Ceo prizor je bio uobičajen, ali su dušeci postavljeni na pod bili prekriveni besprekorno čistim čaršavima.
General Vasiljev je došao da pozdravi generala De Latra, koga je znao iz Alžira. Tavernije je to iskoristio da potraži britansku delegaciju. Pronašao je maršala Tedera i admirala Beroua, ali nigde nije bilo ni traga onoj lepoj devojci koja je stigla s njima. Te sjajne vojnike nije mogao pitati gde je ona.
Ostatak dana bio je posvećen pravljenju trobojne francuske zastave, koja je trebalo da leprša uz ostale savezničke zastave u sali u kojoj će se obaviti ceremonija potpisivanja kapitulacije. Uz mnogo dobre volje, Rusi su pronašli nekakvu crvenu tkaninu u nekom hitlerovskom paviljonu, i dodali belo platno i plavi serž, odsečen s nekog mehaničarskog kombinezona. No, nažalost, ishod je bila holandska zastava. Trebalo je sve uraditi ponovo. Najzad je, oko osam sati, francuska zastava stavljena na mesto, između britanske i američke, a iznad njih je bila sovjetska.
Tačno u minut, maršal Žukov je, s grudima prekrivenim ordenjem, otvorio skup. Uputio je savezničkim predstavnicima reči dobrodošlice, a zatim naredio da uvedu nemačku delegaciju. Maršal Kajtel je ušao, svečano odeven i sa štapom u ruci, posle čega je nastala ledena tišina. Niko nije ustao. On je pogledom preleteo preko sale, zaustavio se na zastavama, a zatim na generalu De Latru.
„Ach“, progunđa, „Franzosen sind audi hierl Das hat mir gerade noch gefehlt!“16
Besno je bacio štap i kapu na sto, pa je seo. S desne strane mu je seo general Štumpf, a s leve admiral Fon Frendenburg. Iza njih se poredalo šest nemačkih oficira, s gvozdenim krstovima ukrašenim dijamantima. Fotoaparati su škljocali na sve strane.
Četrdeset pet minuta posle ponoći, maršal Kajtel je napustio salu. Potpisao je bezuslovnu kapitulaciju nacističke Nemačke. Šestorica nemačkih oficira, ojađenih lica, jedva su zadržavali suze.
Noć se okončala banketom koji je za savezničke delegacije priredio maršal Žukov. Kad se većina razišla, bilo je već sedam sati ujutru. Fransoa nije uspeo da vidi onu mladu ženu s Tempelhofa.
Oko devet su Rusi ispratili goste do aerodroma, na kome su se vile sovjetske zastave, i ponovili ceremoniju kao i pri dolasku. Tu je Tavernije saznao da su britanska i američka delegacija krenule odmah posle završetka banketa. Pozdravio se s Francuzima i vratio se natrag.
Kad se vratio u Berlin, postarao se za Matijinu sahranu. Mesec dana posle toga pozvali su ga u Pariz.
Čim je došao u Pariz požurio je u Univerzitetsku ulicu, gde mu niko nije mogao reći gde je Lea. Njeno poslednje pismo je došlo iz Londona, s datumom 30. april. U Crvenom krstu mu je gospođa De Pejerimhof kazala da je ona u Nemačkoj, u Luneburgu, i da se misli da je verena s nekim engleskim oficirom. Fransoazi je dao vojnu knjižicu Ota Kramera, koju je našao kod Matije, kao i pismo koje je bilo u njoj, adresovano na Fransoaz. Zahvalila mu je i povukla se u sobu.
Voljena moja,
Večeras želim da pričam s tobom, da zaboravim na užas koji me okružuje, na moju uništenu zemlju i mrtve drugove, i da mislim samo na naše lepe trenutke. To su bili kratki trenuci, oteti od rata. Ti si mi dala sve što čovek može poželeti: svoju ljubav i sina. Tom sinu nisam mogao ni da dam svoje ime, ali ga odgajaj časno i dostojanstveno. Nauči ga da voli moju nesrećnu zemlju i da pomaže u njenoj obnovi i pomirenju naših naroda. Sad se borimo zajedno sa strancima koji su se priključili Vafen SS trupama. Nije mi sasvim jasno šta ti nesrećnici traže u borbi koja nije njihova. Sanjam da te nađem, kad se ovo završi, u tom bordeleškom kraju koji sam zavoleo. Volim da vas zamišljam, tebe i naše dete, u toj staroj kući, na terasi koja gleda na vinograde. Vrati se tamo, naći ćeš mir. Ako se u dugim zimskim večerima resiš da sedneš za klavir, sviraj naše omiljene melodije. Muzika smiruje dušu.
Draga moja ženo, treba da te ostavim. Rusi se bliže ruševini u koju smo se sklonili. Idem da nađem svoj tenk. Ovih nekoliko minuta, koje sam proveo s tobom, oterali su nelagodnost koju osećam poslednjih dana. Odlazim u borbu, osnažen našom ljubavlju. Zbogom.
Oto

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:08 pm






POGLAVLJE 37.


Posle kratkog boravka u Berlinu, Lea se vratila u francuski Crveni krst. Fransoa jeste nju video. Bilo je ostalo jedno slobodno mesto u avionu britanske delegacije, a pomislili su da bi možda mogli da iz Engleske uspostave veze s organizacijama Crvenog krsta u savezničkim zemljama. To nije bilo izvodljivo.
Posle one Sarine „otmice“ postala je prava heroina u vojnim krugovima bliskim maršalu Montgomeriju. Bilo je intervencija kod maršala i njegovih pretpostavljenih da je ne vraćaju.
Sara je bila neko vreme u karantinu, zbog straha od tifusa, i polako se oporavljala u Engleskoj. Nije u njoj više bilo ničega od one mlade lepotice koja je očarala Leu. Bila je to slomljena žena, ostarela pre vremena, koja je drhtala na svako podizanje glasa. Nije htela da priča o onome što je preživela. Stalno se vraćala na čudesni susret s Leom i bila joj je veoma dirljivo zahvalna. Džordž Meklintok ju je smestio kod svoje rodbine. Britanski oficir joj je poverio nameru da se oženi Leom. Sara je, nežnim i tužnim glasom, odgovorila.
„Nije ona za vas.“
Džodrž je otišao, tužan i povređen, a zatim se vratio u Nemačku.
Posle toga je pažljivo motrio na Leu. Promenila se, i povremeno je bila koketna a i nežna, provodila je čitave noći plešući i pijući u društvu mladih oficira. Bila je okružena obožavaocima, prema kojima je bila nemarna i odbojna. Ponekad joj je trebalo reći da nije lepo što se tako ponaša, a ona bi ga poljubila i kazala mu da je to stara priča, misleći pri tom kako bi on bio idealan muž. Ponekad bi je, iz želje za konačnim odmorom od svega, spopala misao da bi se i mogla udati za Engleza.
Kada su je poslali u Brisel, a zatim u Luksemburg, ponovo se srela sa Žaninom Ivoj i upoznala Kler Morijak i Mistu Nu de la Uplijer. Zajedno su prevozile zarobljenike,a njihova mladost i lepota su im vraćale veru u novi život. Borile su se protiv okruglih šešira, koji su delovali kao dželatske kapuljače. Da li uprkos, ili upravo zbog otkrića koncentracionih logora, u francuskoj sekciji je vladalo veselo raspoloženje.
Došle su u Berlin početkom avgusta i smestile se u Ulici Kurfirstendam broj 96, u britanskom sektoru, u jednoj od retkih zgrada koje nisu stradale u bombardovanju. One su jedine, pored belgijskih koleginica, dobile odobrenje od Rusa da mogu ići svuda po okupiranoj teritoriji i po logorima tražiti svoje sunarodnike. Više puta su pokupile i neke Engleze i dovezle ih ambulantnim kolima, a Britanci su im, zauzvrat, davali gorivo i namirnice. Od svih zadataka najmučniji je bilo oduzimanje novorođene dece Nemicama ukoliko su očevi bili Francuzi ili Belgijanci. Kad god su mogle, uveče su išle u Engleski klub da plešu s oficirima ili su se sunčale pored bazena u Blu end Vajt.
Mistu, Kler i Lea delile su sobu u zgradi na Kurfirstendamu. Njihove drugarice su je zvale „soba za kokete“, jer su nastojale da budu što privlačnije, a drugarice su bile i pomalo ljubomorne na njihovu lepotu. Bilo je dovoljno da se njih tri pojave u savezničkom vojnom klubu, pa da svi muškarci ostave svoje pratilje i počnu da se guraju moleći ih za ples. Veseo pogled i glasan smeh, tipičan za Mistu, činio je čuda. Kler je bila melanholična lepojka, koja je imala oči samo za kapetana Vjazemskog, koga su Rusi oslobodili i uz koje je ostao do kraja rata. I pored zvaničnih zahteva, nije hteo da se vrati u svoju zemlju, već je nastavio službu u francuskoj vojsci. Što se tiče Lee, ne zna se ni broja onima koje je dovela do očajanja.
Jedne večeri, vraćajući se s napornog zadatka s Kler i kapetanom Vjazemskim, očešala se o nekog francuskog oficira.
„Izvinite!“
Suviše umorna da bi odgovorila, nastavila je put.
„Lea!“
Zaustavila se, paralizovana, kao one božične večeri. Nije smela da se pomeri, a naročito nije smela da se okrene, u strahu da ne uništi tu krhku radost.
„Lea!“
Stajao je tu, pred njom, viši no što ga se sećala. Zaboravila je kako ima jasan pogled, a tek ona usta...
Nije više bilo ruševina, mršavih kostura Nemaca, ambulantnih kola, napuštene dece, krvi, mrtvih, straha. Bio je tu, živ, tako životan u njenom naručju. Zbog čega je plakao? Bio je lud da na ovakav dan plače. Je li i ona plakala? Plakala je, i smejala se istovremeno, a i sve oko njih se smejalo.
Mistu, koja se približila, šmrknula je napadno i kazala:
„Lepa je ljubav!“
„Jadni Meklintok“, rekla je Žanin.
Kler je snažno stegla ruku svom lepom kapetanu.
„Od maja vas svuda tražim“, mrmljao je Fransoa u njenu kosu.
„Nisam imala vesti od vas, mislila sam da ste mrtvi.“
„Zar vam sestre nisu kazale da sam vas tražio u Parizu?“
„Nisu“, odmahivala je Lea glavom.
Mistu joj je pružila svoju maramicu.
„Nemojte stajati tu; ako vas gazda vidi, biće gužve. Veoma drži do ponašanja svojih stanarki. Pođite s nama u Engleski klub. Okupaćemo se i rage će se povratiti, što će biti baš prijatno.“
„Mistu!“, viknula je Kler.
„Pa zar nije tako, kaži? Rekla si da ćeš dobiti jednu od svojih čuvenih glavobolja.“
„Volela bih da budeš na mom mestu“, uznemireno je odgovorila.
„Hvala, sačuvaj ih za sebe. Čim pomislim na to, zaboli me glava.“
„Prestanite da se koškate.“
„Evo Žanin! Sećaš li se Fransoe Tavernijea?“
„Sećam li se?... Zahvaljujći njemu, imala sam najveći šok u životu. Dobar dan, komandante. Kako ste?“
„Dobar dan, gospođice.“
„Hajdete, devojke, na raport. Ne mislite da ćete se tek tako izvući. Do viđenja, komandante.“
Kad su dva muškarca ostala sama, zgledali su se i potvrdili da će se u osam ponovo naći u Engleskom klubu.
Svi oni koji su te večeri videli kako Lea pleše i smeje se, shvatili su da kod nje nemaju nikakve šanse. Meklintok ju je posmatrao stegnutog srca. Mistu je to videla i prišla mu.
„Nemojte praviti takvo lice, pukovniče. Bolje je da me pozovete na ples.“ Kad su se sreli na podijumu, Lea joj je uputila zahvalan osmeh.
Fransoa ju je stezao uza se tako jako da je jedva disala. No, ni za šta na svetu se ne bi požalila. Plesali su bez reči, bili su iznad toga. Klizili su ne misleći na pokrete, sledeći muziku po instinktu, nesvesno menjajući ritam, spojeni kao jedno telo. Kao onda u Parizu, u nemačkoj ambasadi, nastavili su ples i kada je poslednji zvuk zamro. Smeh i pljesak su ih vratili u stvarnost. Pošto su popili nekoliko čašica, otišli su iz kluba.
Veče je bilo toplo. Ušli su u džip parkiran blizu ulaza. Dugo su se vozili u tišini kroz polja i ruševine, prošavši kroz neki park, u kome su pocrnela i kriva stabla drveća na mesečini delovala kao vojska koja maršira. Fransoa se zaustavio u Ulici Šarlotenburger. Kao da je lepra zahvatila sve što se nalazilo oko Kipa pobede. Samo je pozlaćeni vrh stuba s krilima blistao, netaknut, uzdižući se uvis u porušenom gradu, usred pobeđene zemlje.
Fransoa je lagano privukao Leu sebi. Ostali su tako zagrljeni, bez reči, međusobno upijajući toplotu, sklopljenih očiju, da bi što bolje osetili tu iznenadnu sreću: osećali su da ih ljubav baca u ništavilo, kao da im srca kucaju u telima koja im više ne pripadaju. Na tom mračnom mestu su možda prvi put osetili dirljivu nežnost kako ih vuče u vrtlog izuzetnih osećanja. U tom času čak nisu želeli ni da vode ljubav jer su bili obuzeti radošću kojom su im srca zračila.
Bliski krici neke noćne ptice nateraše ih u smeh.
„To je dobar znak, vraćaju se noćne ptice“, kazala je Lea.
„Hajde da se vratimo.“
Prošli su pored crkve podignute u čast cara Vilhelma. Četiri zvonika su stajala polusrušena, a centralni je i dalje dominirao i delovao je kao da je prepolovljen na ulazu u Kurfirstendam.
„Zar me već vraćate kući?“
„Ne, dušice, samo ako to želite. Dok ste me čekali, iznajmio sam sobu kod jedne stare gospe u blizini.“
„Kako ste to uspeli? Nema ničega za iznajmljivanje.“
„Nekako sam se snašao.“
Zaustavio se u jednoj uličici u blizini Hoencolerndama. Niske kuće nisu bile stradale. Velikim ključem je otvorio zastakljena vrata. U predsoblju je gorela uljna lampa. Velika mačka je došla da im se protrlja o noge. Uzeli su svako po jednu sveću sa komode i popeli se, smejući se kao ludi. U sobi se osećao ustajali miris ruža.
Pri svetlu sveća, Fransoa je skinuo uniformu. Smaknuo joj je bretele ružičastog kombinezona. Šuštanje svile ih je razdraživalo. Lei se put ježila pod dodirom meke tkanine. Pomirisao je još toplo rublje i uronio u njega lice, žudno udišući miris te žene. Trudio se da joj ne strgne čipkom ukrašene gaćice. Kad je ostala naga, dugo je klečao kraj njenih nogu i posmatrao je. Pustila ga je da je proždire pogledom, od čega su joj telom prošli drhtaji, a kolena zaklecala. Zadrhtala je kad su mu usne dotakle unutrašnju stranu njenih butina i počele da se pomeraju ka stomaku. Osetila je da joj se pod njegovim poljupcima polni organ otvara. Pružila je ruke i zgrabila ga za kosu. Poneo ju je do kreveta i svukao se, neprestano je gledajući. Nežno ju je uzeo, a ona ga je pustila da radi šta želi. Kad je osetila da je plavi zadovoljstvo, povikala je glasno: „Jače, još jače!“
Vratio ju je kući pre zore. Ušunjala se u „sobu za kokete“ ne budeći drugarice.
Narednog dana su ispričali jedno drugome sve što im se dešavalo od Božića provedenog u dvorcu kod Amjena. Fransoa je tako radosno slušao priču o Sarinoj „otmici“ i njenom postepenom oporavku u Engleskoj da je skoro osetila ljubomoru. Mislio je da li da joj saopšti za Matijinu smrt. Počeo je s pričom o Otovoj smrti, i zatim pomenuo svoju posetu Fransoaz.
„Jeste li bili tamo kad je umro?“
„Nisam, našao sam njegovu vojnu knjižicu u džepu jednog francuskog esesovca koji ga je poznavao.“
Lea je sklopila oči.
„Šta je bilo s tim Francuzom?“
„Umro je.“
Suza joj je kliznula preko lepog lica.
„Kako se zvao?“
Fransoa ju je uzeo u naručje i sve joj je ispričao.
„Umro je dozivajući te i tražeći oproštaj. Plači, srdašce, samo se isplači.“ Leu su potresli pravi dečji jecaji. Bilo je teško zaboraviti detinjstvo.
Uveče je poželela da ode na Matijin grob. Spustila je nekoliko cvetova koje je kupila u maloj prodavnici na uglu Konstancerštrase.
„Prenećemo ga u Francusku ako želiš.“
„Neka, umro je ovde, pa tu treba i da ostane.“
„Šta to radite?“
„Uzimam malo zemlje, da je pomešam s onom na Montijaku.“ Prožela ju je neka setna radost.
„Šta vam je?“
Nije joj bilo ništa. Samo je, prvi put posle dosta vremena, počela da razmišlja o povratku na svoju voljenu zemlju. To joj je i Matija savetovao. Zahvaćena tim oduševljenjem, napunila je šešir zemljom. Kad se pridigla, oči su joj sijale nekim novim sjajem.
Te nedelje su se svakodnevno viđali. Kler i Mistu su pokrivale njeno odsustvo i ludorije koliko su mogle. I pored svega toga, rad tih mladih žena iz francuskog Crvenog krsta u Berlinu izazvao je opšte divljenje. Žanin Ivoj je, kao šef sekcije, pisala gospođi De Pejerimhof.
* * *

Prema dnevniku akcija koje smo sproveli, vidite da smo dobro radile. Uspele smo da od Britanaca dobijemo produženje boravka zahvaljujući poslu koji smo obavile za njih. Njima zaista nije bio odobren ulazak u rusku zonu, u potrazi za nestalim sunarodnicima (kojih prema procenama ima oko trideset hiljada), pa smo mi, u svojim misijama, za njihove učinile ono što bismo i za naše. Nekada smo u nekim malim selima nalazile stotine umrlica ili liste poginulih, i trebalo je sve razvrstati prema nacionalnosti. Tu je bilo mnogo papirologije!...
U svakoj ekipi je bilo pet vozačica i bolničarka, a Englezi su hteli da se smanji osoblje, jer su restrikcije namirnica velike.
Alzašani i Lorenjani i dalje dolaze i mi im rado pomažemo u prelasku: oni su, jadni, mnogo prepatili. Za deset dana naše devojke su obukle, nahranile i lečile oko sedam hiljada osoba iz ovih pokrajina. Njihova nesumnjiva privrženost našoj zemlji zadivila je francuske i britanske vlasti.
Očekuju se nove grupe iz Alzasa i Lorena, njih oko tri hiljade, a engleske vlasti nam telefonom najavljuju njihov dolazak. Njihovo fizičko stanje je loše i srećne smo ako francuski Crveni krst može da im da moralnu podršku, kao i neke najosnovnije potrepštine.
Često viđamo generala Kelera kad dođe iz Moskve. On nam najavljuje dolaske vozova. Ima mnogo naših u logorima širom Rusije.
Mi jedine imamo izuzetnu sreću da možemo da se krećemo po ruskom sektoru. Veruju nam i svuda nas lepo primaju. Prilikom poslednjeg dolaska sanitarnog voza, zvanično smo tražile, od izvesnog važnog generala, da nam dovedu one najbolesnije. Zvao je Moskvu pred nama. Odgovor je bio negativan, ali smo bar pokušale. Naš zahtev nije bio uzaludan jer će nam ove nedelje dovesti neke teške bolesnike i prosledićemo ih na naredni voz.
Ovde vlada dobra atmosfera. Mogu samo da pohvalim ekipu, a naročito gospođice Morijak, Nu de la Uplijer, Delmas, Fare d’Astije, D’Alveri, koje su uvek zajedno i složne...
* * *

Fransoa Tavernije je dobio naređenje da se vrati u Pariz, odakle je trebalo da putuje u Sjedinjene Države. Lea ga je otpratila na aerodrom Tempelhof, pošto su prethodnu noć proveli u kućici one stare Nemice. Kad ga je videla da ulazi u dakotu, počela je da drhti. Strah da ga više neće videti samo što je nije oborio na tlo.
Njene drugarice su činile sve što mogu da je razonode. Mistu i Kler su bile zaslužne što joj se nešto veselosti vratilo. U društvu kapetana Vjazemskog posetila je Rajhskancelariju i Hitlerov bunker. Svi su bili pod utiskom tog mesta zatrpanog telegramima, poluugljenisanim novinama, pocepanim firerovim portretima, prevrnutim sanducima i razbacanim ordenjem.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:08 pm


POGLAVLJE 38.


Sredinom septembra Lea je dobila naređenje da prati jedan konvoj dece na putu za Pariz. Otišla je iz Berlina i rastala se od drugarica osećajući žalost i olakšanje. Bilo je suviše ruševina, suviše patnje, suviše mrtvih.
U Parizu joj je gospođa De Pejerimhof odobrila odsustvo. Požurila je u Univerzitetsku ulicu i sve našla zaključano. Kad joj je donela ključeve, nastojnica joj je kazala da su svi otišli u Žirondu. Lei nije ništa bilo jasno.
Usput se radovala što će neko vreme provesti u prestonici, ali je ipak te večeri požurila na železničku stanicu Austerlic.
Voz je bio prepun i neudoban. Provela je noć stisnuta između nekog preduzimljivog vojnika i jedne nabusite debele žene. Svaki put kad bi ova uzdahnula, čula je patničke krike svoje tetke ili Raulovo jecanje. Koliko će je duhovi progoniti? Bila je luda što se vraća na Montijak. Šta tamo očekuje da će naći? Pošto je videla toliko ruševina, zašto dodavati još jednu u taj katalog bede koji se iz godine u godinu sve više punio? Čemu ići starim tragom, kad ništa neće vaskrsnuti mrtve, ni staru kuću.
Kad je, izmučena, stigla u Bordo, odlučila je da uhvati prvi voz za Pariz. No, na susednom peronu je stajao voz za Langon. Potrčala je, bez razmišljanja. Kroz vrata je neko ispružio ruku i ona uskoči.
Stanica u Langonu se nije izmenila. Držeći kofer u ruci, uputila se ka centru grada.
Bio je pijačni dan. Dva žandara su nešto raspravljala pred hotelom Oliver. „Pa to je mala Delmasova!... Gospođice!“ Lea se okrenula.
„Zar nas ne prepoznajete?... Mi smo vas, zajedno sa stricem i onom sirotom ženicom, odveli kod Siflete.“ Da, naravno da se setila.
„Dakle, vraćate se kući? Eh, desilo se mnogo toga... A nije bilo baš lepo. Nemate svoj čuveni bicikl?... Pa, odvešćemo vas... Nećemo vas ostaviti u neprilici. Zar nije tako, Lafone?“
„Kakvo je to pitanje, Reno? Neće niko reći da francuska žandarmerija nije ljubazna.“
Lea nije znala kako da im zahvali na tom predlogu. Ušla je u kola.
Njih dvojica su stalno nešto pričali, ali ona ništa od toga nije čula; oči su joj bile pune predela koje je toliko volela i mislila da ih više neće videti, osećanja su je ophrvala. Nisu navaljivali da je voze dalje od obale Prijulete. Sačekala je da kola odu, pa je nastavila put.
Bilo je lepo popodne, u poznoj sezoni dozrevanja grožđa, a vinogradi su bili okupani svetlom koje najavljuje dolazak jeseni.
Sve joj je izgledalo zapušteno i ona uspori hod. Iza tog drveća je Montijak. Srce joj je tuklo kad je došla do bele ograde.
U vazduhu se osećao neki nov miris, neuobičajen za to mesto. Čula je i neke poznate zvuke: kakotanje kokoši, pseći lavež, gukanje grlica, konjski njisak. Iza je valjda ruševina kuće. Laki povetarac joj je mrsio kosu. Nastavila je da hoda, a svaki joj je korak teško padao. Čula je zuj testere... udarce čekića... zatim i mlad muški glas, koji je pevao:


To je cvet Pariza Starog,
nasmešenog Pariza,
To je cvet povratka,
Povratka sretnih dana...


Drvodelje su postavljale ploče na novu krovnu konstrukciju. Jedan deo krova je već bio pokriven... Vrata su bila otvorena, a kuhinja je izgledala isto kao nekada... Teturajući, ona uđe u ono što su ona i sestre zvale uličicom... Čula je dečju viku i smeh s terase... Lea je htela da pobegne, da se skloni od tog čuda, ali ju je neka džinovska ruka gurala prema tom smehu i uzvicima. Ljuljaška se njihala među bokorima glicinija.... Vreme se zaustavilo i vratilo unatrag: sad je na ljuljašci videla devojčicu raščupane kose, koja govori: „Više, Matija, još više.“
Zatim se sve zamaglilo, i potom vratilo na mesto: grabov drvored, aleja s ružama, vinogradi između čempresa... U daljini je prošao voz, a zvono je zvonilo... Prepoznala je glasove svojih sestara.
Sve je delovalo nepromenjeno. Lea priđe bliže... Čovek je držao Šarla za ruku i išao joj u susret.
KRAJ

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:08 pm

1 Heroj iz rata 1914. godine, Eužen Kamplan je veoma rano ušao u pokret otpora, a u oktobru 1943. godine pukovnik Tuni ga je zadužio za organizovanje poddivizije u regionu B2 južne zone, u oblasti Bordoa, koja je bila podeljena na pet departmana. Pošto ga je Bonije osumnjičio za izdaju jer se susreo s Dozeom i Gran Klemanom, Bonijeovi ljudi su ga smaknuli u januaru 1944. godine kod Rufeka u Linojskoj šumi. Posle rata je vođena duga istraga i pukovnik Kamplan je rehabilitovan kao jedan od onih koji su umrli za Francusku i proglašen za žrtvu tragičnog nesporazuma.
2 To su reći Partizanske pesme Morisa Druona i Žozefa Kesela, a muziku je komponovala Ana Marli; prvi put ju je, pod naslovom Pesma oslobođenja, emitovao Radio London 9. februara 1944. godine, u emisiji Žaka DiSena. Napisana je u Londonu, a objavljena u Sveskama oslobođenja, tajnom listu koji je u okupiranoj Francuskoj pokrenuo Emanuel d’Astje de la Vižeri u septembru 1943. godine.
3 Odlomak iz knjige Prohujalo sa vihorom, preveo Mihailo Đorđević, izdavač „Bratstvo i jedinstvo“, Novi Sad, 1952. godine. (Prim, prev.)
4 Stari francuski novac. (Prim, prev.)
5 Legion des Volontaires Francais - francuski dobrovoljci pri nemačkim SS trupama. (Prim, prev.)
6 Danas Borovina, Poljska. (Prim, prev.)
7 T34 i JS (Josif Staljin) - vrste ruskih teških tenkova. (Prim, prev.)
8 Novi Ščećin ili Mali Ščećin, danas Ščećinek. (Prim, prev.)
9 Nemačko protivavionsko oruđe. (Prim, prev.)
10 Nem.: Zar ste vi Francuz? - Da. - Dođite. (Prim, prev.)
11 Nem.: Treba ga odvesti u bolnicu. - Kasno je, umreće pre toga. - Neće! Morate mu pomoći! (Prim, prev.)
12 Nem.: Ostali smo bez vode, otac je otišao da je traži. (Prim, prev.)
13 Nem.: Ja nisam Lea, već Erika. (Prim, prev.)
14 Nem.: Zove se Matija, a prezime mi nije kazao. (Prim, prev.)
15 Nem.: Ala je lepa! (Prim, prev.)
16 Nem.: Ah! Tu su i Francuzi, samo nam je to trebalo! (Prim, prev.)

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đavo se tome još smeje

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu