Crni tango - Režin Deforž

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Crni tango - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:11 pm

First topic message reminder :



U novembru 1945. godine, u Nirnbergu u Nemačkoj saveznici sude nacističkim zločincima.
Leu Delmas je na suđenje poslao Međunarodni crveni krst, i tom prilikom ona ponovo sreće Fransou Tavernijea, od koga se nekoliko meseci pre toga rastala na Montijaku, svom imanju, koje se obnavlja.
Lea je zgranuta ratnim užasima, a postaje potpuno izbezumljena kada od Sare Milštajn čuje priču o strahotama koje je ova preživela u logoru Ravensbrik. Mučenja i ponižavanja su od te osećajne žene načinila biće prožeto mržnjom i željom za osvetom. Sara uspeva da ubedi Fransou Tavernijea da se venča s njom, da bi lakše sprovodila akcije grupe jevrejskih osvetnika, koju je sama osnovala. Njihov cilj je jasan: treba ući u trag nacistima, gde god se nalazili, i poubijati ih na licu mesta. Potera ih odvodi u Argentinu, gde su – među peronistima – mnogi od njih uspeli da se uklope u argentinsko društvo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Crni tango - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:24 pm



14.


Fransoa Tavernije ih je čekao na stanici Osterlic. Čim ga je ugledala, Lea mu se bacila u naručje, a Lora se pozabavila prtljagom. Kad su se razdvojili, prizor Lore koja vuče teške kofere naterao ih je na smeh.
„Umesto što se glupavo cerekate, bolje mi pomozite. Imate dosta vremena da se posle izljubite.“
Fransoa je dao znak nosaču, koji je podigao njihov prtljag na ramena i pošao za njima do kola.
„Milo mi je što sam ovde“, rekla je Lea kad su prošli pored katedrale Notr Dam.
„Rezervisao sam za večeras sto kod Ami Luja; to je stari bistro u kome se može dobiti najbolja pašteta od guščije džigerice u Parizu. Bio sam tamo nekoliko puta za vreme rata; to je bio jedan od restorana koji su se snabdevali na crnom tržištu. Gazda je imao nevolja posle oslobođenja, ali nije izgubio stil. Lora, doći ćete i vi, naravno, već sam pozvao Danijela.“
„Vrlo rado“, promucala je Lora i pocrvenela.
Lea i Fransoa su se saučesnički zgledali.
Na kejovima je bilo mnogo ljudi; hodali su sporo, kao da ih je ošamutio topli kraj leta. Ponegde se videlo prvo žuto lišće. Stigli su u Ulicu Gregoar de Tur.
„Nećete se ljutiti ako već prvog dana odvedem Leu?“
„Naravno da hoću, to je baš nezgodno, ali imam razumevanja za zaljubljene. Kad ćete je vratiti?“
„To ćemo videti. Budite spremni oko devet, svratićemo po vas. Uneću vam kofere.“
Lea je u kolima pripalila cigaretu. Što joj srce toliko lupa? Valjda zbog toga što je znala da će, kroz nekoliko trenutaka, ostati sami. Sklopila je oči, osećajući da je plavi talas zadovoljstva. Neki svež miris ju je naterao da ih ponovo otvori. Fransoa joj je spustio na kolena buket cveća, pod budnim pogledom prodavca koji je kolica s buketima vozio unaokolo.
„Hvala. Kuda me vodiš?“
„To je iznenađenje.“
Ušli su u Ulicu Žakob.
„Proći ćemo pored stana u kome su živele tetke. Što si tu stao?“
„Stigli smo.“
„Ali...“
„Ja sam kupio taj stan.“
„O, Fransoa!“, uzviknula je sva ganuta i obujmila ga oko vrata.
„Jesi li srećna?“
„Kakvo pitanje! Luda sam od sreće.“
Lea je trčkarala iz jedne sobe u drugu, i svemu se divila.
„Što je lepo! To je isto ono mesto, ali ništa ne prepoznajem; sve je tako svetlo, i kao da ima više mesta.“
„To je normalno, ima vrlo malo nameštaja. Računam da ćeš mi pomoći da ga namestim.“
„Vrlo rado, biće to vrlo zabavno.“
„Da li si videla svoju sobu?“
„Pa ne znam još koja je.“
„Dođi da vidiš.“
Gurnuo je jedna vrata.
„O!...“
Poslednji zraci sunca osvetljavali su plavo-belu sobu s nameštajem od svetlog drveta, u stilu Šarla X. Plavi tepih s ružama je skoro sasvim prekrio pod. Veliki krevet je bio besprekorno beo.
„Kako si to izveo? Uvek sam maštala o ovakvoj sobi!“, kazala je, bacajući se na krevet.
„Pa, bilo je lako, znam tvoj ukus.“
Pridružio joj se i ispružio se preko nje, ne skidajući čak ni odeću.
Kad su stigli do Ami Luja, Danijel Zederman ih je već čekao. Lora je bila previše elegantno odevena za to mesto i uputila mu je blistav osmeh. Danijel se uljudno naklonio.
„Radujem se što vas opet vidim.“
„I ja se radujem što vidim vas“, uljudno je odvratila Lea.
Seli su, a Lea se osvrtala unaokolo.
„Zar ti se ne dopada?“, pitao je Fransoa.
„Ne baš naročito. Kazao si da je ovo mesto u modi? Ružno je, a svetlo je grozno, jesi li siguran da je jelo dobro?“
„Vrlo je dobro. Konobar!“
Pojavio se konobar s velikom belom keceljom.
„Gospodine?“
„Imate li i dalje onaj merso?“
„Da, gospodine.“
„Onda nam odmah donesite jednu bocu.“
„Dobro, gospodine.“
„Videćete, nikad nisam pio bolji. Evo, pogledajte jelovnik.“
Za susednim stolom je njih četvoro razgovaralo i bacalo poglede ka njima. Jedna elegantna smeđokosa dama je ustala od stola i prišla im.
„Gospodine Tavernije!“
„Gospođo Okampo!“
Fransoa je odgurnuo stolicu i ustao.
„Kako se radujem što vas vidim u Parizu, gospođo!“
„Došla sam na nekoliko dana, pa odlazim za London.“
„Čuo sam da ste dobili orden Legije časti; iskreno vam čestitam.“
„Hvala... no zar to nije ona devojka iz Nirnberga? Radujem se što vas opet vidim. Jeste li vi prijateljica gospodina Tavernijea?“
„Jesam. Dobro veče, gospođo, dozvolite da vam predstavim svoju sestru Loru i našeg prijatelja, gospodina Zedermana.“
„Dobar dan, gospođice i gospodine. Odsela sam u Ricu, dođite da me posetite, biće mi drago da popričamo pre mog odlaska.“
Viktorija Okampo se vratila za svoj sto.
„Gde si je upoznao?“
„U Buenos Ajresu. Ta žena je tamo vrlo uticajna i može nam koristiti“, dodao je Tavernije i okrenuo se ka Danijelu.
Stigao je merso, koji je poslužio gazda lično.
„Kazaćete mi kako vam se čini, to je jedna od poslednjih boca iz starih rezervi.“
„Mmm... isto je tako dobar kao onaj koji sam pio 1943. godine.“
Gazda se naklonio i vratio se u kuhinju.
„Nije baš izgledao zadovoljno“, rekla je Lora.
„Neke ljude ne treba podsećati na prošlost.“
„Opet vi! Zar ne možete da mislite na nešto drugo? Vi ste jedan od retkih koji stalno misli na sve to. Nikoga više nije briga za saradnike okupatora, ni za one iz pokreta otpora. To je gotovo, ljudima je svega dosta, svi žele da zaborave, da dođu do hrane i odeće, da žive. Rat je završen i ja bih da se zabavljam, a ne da slušam o osveti i pogubljenjima, o...“
„U pravu ste, Lorice, zaboravimo večeras na sve to.“
Pijuckali su vino, u tišini punoj nelagodnosti. Ona je u pravu, čemu se prisećati prošlosti. Ne možemo poništiti ono što se desilo, mislila je Lea. Većina zbilja želi da zaboravi, samo malo njih želi da se seća nacizma. Lea je osećala da je njeno mišljenje podeljeno između tih krajnosti.
Kad su stigli do kafe, Tavernije je najavio:
„Pridružićemo se Sari i Samjuelu u jednom ruskom restoranu. Nadam se da volite cigansku muziku.“
Sara je polusklopljenih očiju slušala tužni zvuk violina. Muzičari iz Šeherezade su bili odeveni u bluze raznih boja i rasporedili su se oko stola. Lea je bila malo pripita i trudila se da uživa. Lora je gutala Danijela očima. Mladić je pušio jednu cigaretu za drugom. Samjuel i Fransoa su bili zamišljeni.
„Ovde je lepo, ali bih volela da odemo u jedan podrumski klub na Sen Žermen de Preu“, rekla je Lora.
„Da, da“, kazala je Lea, „nikada nisam tamo bila.“
Izašli su iz kabarea oko dva sata ujutru. Noć je bila topla.
Ka njima je išao automobil sa ugašenim farovima. Čuli su se hici... vrisak... Sara je pala. Kola su ubrzala prema Trgu Evropa... Sve je delovalo nestvarno... Samjuel se naginjao nad mladom ženom... gornji deo njene bele haljine je bio krvav... otvorila je oči... I Fransoa se nagnuo nad nju i pozvao portira, koji je nepomično stajao klateći rukama.
„Brzo, zovite lekara!“
Uskoro su se začule policijske sirene. Kroz gomilu se probijao čovek u košulji, s kovčežićem u ruci. Kleknuo je i pregledao ranjenicu.
„Metak joj je prošao kroz rame“, kazao je policijskom agentu u civilu. „Ovako, bez detaljnijeg pregleda, mogu samo da kažem da ne izgleda mnogo ozbiljno. Gospođa je imala sreće.“
„Nadam se da ste u pravu, doktore“, kazala je Sara pre no što se onesvestila.
Lea i Lora su se držale jedna za drugu i plakale.
„Vidite i sami da nije završeno za ceo svet“, suvo je kazao Danijel Lori.
Devojka je još glasnije zajecala.
Saru su stavili na nosila i ubacili u policijski automobil. Samjuel i Danijel su pošli s njom.
Posle izjava koje su kao svedoci dali u komesarijatu, Fransoa, Lea i Lora su se vratili u auto. U tišini su se odvezli u Ulicu Gregoar de Tur.
„Bolje je da noćas vas dve ostanete zajedno. Ja idem u bolnicu i doći ću što pre budem mogao. U međuvremenu, nikome ne otvarajte vrata.“
Fransoa Tavernije se vratio u kasnim prepodnevnim satima, izmučenog lica i neobrijan.
„Sara nije u opasnosti. Nema drugih povreda osim rane na ramenu. Moći će da izađe kroz dva do tri dana.“
„Šta kaže policija?“
„Ništa određeno. Setite se da treba danas da odete na Ke dez Orfevr, u policijsku upravu, kasnije.“
„Dobro“, kazala je Lora. „Ko toliko mrzi Saru da hoće da je ubije? Imate li neku ideju?“
„Nemam, ni najmanju. Mora biti da je to neka greška.“
„Ali, Fransoa...“
„Da, Lea, to je greška.“
„Pa zašto ne smemo nikome da otvaramo?“
„Iz opreznosti. Ni ja ne mogu dugo da ostanem, moram da odem na Ke d’Orsej. Do viđenja.“
* * *

Ne, ne zna ko su Sarini neprijatelji, ne, nije videla napadače niti registarski broj automobila, nije primetila nijednu sumnjivu osobu, ne nije... Lei se uopšte nije svidelo to ispitivanje. Loru je ovaj atentat gadno potresao, i osetila je da se ceo njen mali svet ljulja. Bila je tako prestrašena da se inspektor koji ih je ispitivao sažalio na nju i skratio razgovor. Na izlazu iz Palate pravde odvojila se od sestre, tvrdeći da ima jedan važan sastanak.
Lea je prešla Senu i vratila se do Bulevara Sen Mišel. Mladići su se okretali za njom, zviždeći, a ona im je uzvraćala osmehom. Dobro se osećala u plavom kostimu koji je bila pozajmila od Lore. Na bulevaru je bila gužva jer su se deca vraćala iz škole; na sve strane su se muvali dečaci i devojčice, s rukama punim knjiga. Kod stanice Luksemburg dvadesetak badavadžija se okupilo oko para uličnih pevača i u horu pevalo refren jedne pesme Edit Pjaf. Žena je imala veoma lep glas. Kad je završila pesmu, odjeknuo je bučni aplauz.
„Pedeset santima, reči i muzika, veliki hit gospođe Pjaf... Hvala, gospođice.“
Hitro je prošla kroz ulice Gej Lisak i Sen Žak. Neki uniformisani ljudi, koji su izašli iz Vale de Grasa, dobacili su joj nešto ljupko i šaljivo. Na uskom pločniku je morala da se povuče u neku kapiju da bi pustila jednu mladu majku s velikim dečjim kolicima da prođe. Neko ju je zgrabio, uvukao u kapiju i pribio licem uza zid, dok su je neke ruke pretraživale. Teška vrata su se zatvorila, a ona je osetila da je po licu pali nečiji dah.
„Ne mrdaj, ne viči... Ne želim da ti naudim, već da ti dam poruku da preneseš... Ideš u bolnicu, kod tvoje jevrejske drugarice?... Kaži joj da miruje... Juče su je promašili, ali sutra neće... Ima nas svuda... Pobićemo sve koji nam se nađu na putu...“
„Ništa ne shvatam“, uspela je da promuca Lea.
„Utoliko bolje za tebe... da razumeš, već bi bila mrtva... Ta Jevrejka i nije neko društvo za lepu devojku kao što si ti... Jesi li razumela poruku?... Sad ću te pustiti... Nemoj da vičeš, jer ću morati da te ubijem, a to bi bila šteta... Hajde idi brzo, i poseti tu kučku.“
Čovek ju je naglo odgurnuo, izašao iz predvorja, i bez žurbe otvorio kapiju. Sva uzdrhtala i klecavih nogu, Lea je briznula u nervozni plač. Neka trka na stepenicama ju je naterala da se pribere.
„Tražiš li nešto?“, pitao je dečkić Šarlovih godina.
„Ne hvala.“
„Ali plačeš, jesi se povredila?“
Uspela je da mu se osmehne:
„Baš si zlatan.“
Posle senke u kapiji, popodnevno sunce joj se činilo još sjajnije i nateralo ju je da žmirka. Potrčala je, gurajući prolaznike, i trčala je Bulevarom Por Roajal, praćena zvukom automobilskih sirena i psovkama. Sva zadihana, stigla je u bolnicu u kojoj je bila Sara; jedna časna sestra ju je odvela u sobu kod bolesnice, a tamo je zatekla policijskog agenta, koji joj je zatražio dokumenta.
„Nemojte je zamarati, ni ostati predugo“, kazala je časna sestra, otvarajući joj vrata.
Soba je bila u prijatnoj polutami. Kroz poluotvoreni prozor s rešetkama ulazio je dašak vazduha, koji je lagano pomerao bele zavese. Kako se činilo, Sara je u visokom gvozdenom krevetu spavala, a na ramenu je imala zavoj. Lea se uzbuđeno nagnula nad nju. Sara je otvorila oči, uronila svoj zeleni pogled u njen, a laki osmeh joj je ulepšao lice. Osmeh se ugasio čim je primetila tragove suza na Leinim obrazima.
„Plačeš li zbog mene?... Dobro mi je... Kroz dva dana ću biti na nogama, uveravam te... Ama šta ti je?... Što plačeš?... Da li se nešto desilo?...“
Lea joj je, gutajući suze, ispričala šta joj se dogodilo, i prenela poruku napadača.
Sara se uspravila i nije mogla da zadrži jecanje.
„To je moja greška, trebalo je da shvatim kako treba da se oporavljaš bez uzbuđenja.“
„Nije to bilo ništa. Znači, prešli su u napad. Nisam pomišljala da bi se usudili da to urade u Francuskoj. Verovatno imaju saučesnike na koje niko ne sumnja, ili osećaju da smo spremni da ih napadnemo. Samjuel je dobio potvrdu da su one dve žene koje tražimo u Parizu, spremne da se ukrcaju za Argentinu, sa ostalim zločincima. Treba da mi pomogneš...“
„Ali, Saro, ne shvataš, ako nastaviš oni će te ubiti!“
„Već su me ubili, pa se više ne plašim. I ti si, htela to ili ne, deo naše borbe, i nemaš izbora: sada već znaju sve i o tvojoj porodici. Ako želiš da povratiš nekadašnji mir, moraš da nam pomogneš da ih se rešimo.“
„Luda si, vreme ilegale i revolucije...“
„Mi smo, baš sada, usred toga. I za nas i za njih rat se nastavlja u senci.“
„To sam već shvatila. Zašto ne prijaviti policiji njihovo delovanje u Francuskoj?“
„Zato što me neće saslušati. Reći Francuzima i celom svetu da su nacisti još uvek među nama i da gnusna zver nije mrtva, već još uvek spremna da grize, da u svakoj zemlji ima ljudi koji žele da im pomognu, da imaju svoje ljude u vladama, novinama, industriji, književnim krugovima - kazati sve to znači naići, u najboljem slučaju, na ruganje i nevericu, a u najgorem slučaju znači naleteti na njihove simpatizere. Ne, ne mogu o tome govoriti policiji.“
„A nekoj tajnoj službi?“
„O, oni bi me svakako saslušali i zamolili da o tome nikome ne govorim.“
„To ne shvatam.“
„Zato što su oni upoznati sa svim time, ali pomažu nekim nacistima da se sklone, u zamenu za odgovarajuće podatke.“
„Ne mogu da verujem.“
„Nemam dokaza da se to desilo u Francuskoj, ali Amerikanci, a i neki drugi, koriste usluge nekih od njih. Ne znam šta bi sprečilo Francuze da urade to isto?“
„Pa, činjenica da su Francuzi.“
Sarino lice se stvrdnulo dok je pričala, ali je sada odjednom prasnula u ogorčen smeh.
„Ne mogu da verujem da si, posle svega što si doživela i videla - izdaje i kolaboracije, čak i u svojoj sopstvenoj porodici, ostala tako naivna.“
Lea je osećala da je pobeđena, pa je spustila glavu na grudi. Da, čak i Francuzi...
Ušla je časna sestra.
„Gospođo Tavernije, vaša prijateljica treba da ide, potreban vam je odmor.“
„Hvala, sestro, sprema se da pođe.“
Lea se sledila u mestu. Zurila je u neverici u vrata koja su se zatvarala za ženom u beloj odeći, ukopana u mestu, pognute glave, ne smejući da pogleda u Saru. Neka nejasna nada... Kad je došla, tražila je gospođu Milštajn...
„Vidim da ti Fransoa nije ništa kazao. Venčali smo se po povratku s Montijaka. No, to nije važno, to je bila samo neophodna formalnost. Između vas dvoje se ništa ne menja. Ja nisam ljubomorna.“
Ali ja jesam, mislila je Lea, na ivici suza.
„Treba da se vidiš s njim što pre“, nastavila je Sara, praveći se da ne vidi Leino bledilo. „Kada izađeš, nazovi Danton 26-27. Da li ćeš zapamtiti? Nemoj ništa da pišeš. Kad se neko javi, kaži da gospođa Igo čeka gospodina Sen-Beva u dogovoreno vreme. U osam uveče ćeš otići u prolaz Sent Andre dez Ar. Znaš li gde je?“
Lea je to potvrdila. „Vodi računa da te niko ne prati. Odeni nešto tamno, plavi kostim je suviše uočljiv. Na sastanak će doći jedan od naših.“
„Kazala si da je tvoj napadač imao centralnoevropski akcent... i da te je dotakao brkovima po vratu... to bi mogao biti neki putokaz. Neko će ti prići i pitaće te: ’Da li ste videli Viktora?’ Ti ćeš na to odgovoriti: ’Planiram da ga vidim večeras.’ Da li si sve razumela? Ponovi mi.“
Lea je sve to jednoličnim glasom ponovila.
„Dobro je. Dođi sutra da mi kažeš šta je bilo.“
U hodniku je srela Danijela.
„Kako joj je?... Što mi ništa ne kažete?... Šta vam je? Sasvim ste pobledeli.“
Pridržao ju je, a ona je sela na stolicu, osećajući da je noge ne drže i da će pasti u nesvest.
„Nije mi ništa, ne podnosim miris etra.“
„Prepali ste me. Kako je Sara?“
„Bolje joj je, mnogo bolje.“
„Želite li da vas otpratim?“
„Ne, nije potrebno, mogu i sama, hvala.“
Lea je imala samo jednu želju: da pobegne iz te bolnice da negde na miru razmisli. Brzo se rastala od Danijela.
Na stanici Opservatorija uskočila je na platformu autobusa koji je upravo kretao. Kontrolor ju je zgrabio za ruku i namestio sigurnosni lanac.
„Gospođice, opasno je uskakati u vožnji.“
„Ide li ovaj autobus prema Sen Mišelu?“
„Da, gospođice, to su dva odsečka.“
Lea je platila i naslonila se na drveni naslon. Vetar, koji se pojačavao pri toj brzini, nosio joj je kosu.
Uska ulica Sent Andre dez Ar bila je puna sveta. Kada je stigla do Ulice Gregoar de Tur, otvorila je vrata ključem koji je uzela od sestre. Studio je bio prazan. Tri puta je okretala broj telefona u stanu u Univerzitetskoj ulici, ali bez uspeha. Fransoa nije bio tamo. Međutim, na broju koji je dobila od Sare odmah se javio muški glas.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Crni tango - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:24 pm


15.


„Da li ste videli Viktora?“
Mada je bila na oprezu, Lea je ipak poskočila. Neki nepoznat čovek, s riđim brkovima, stajao je kraj nje i čekao na njen odgovor.
„Planiram da ga večeras vidim.“
„Dobro, dođite!“
Prošli su kroz pasaž na Bulevar Sen Žermen i ušli u veliki kafe. Gurnuo ju je u dno kafea, što dalje od mušterija.
„Šta ćete da popijete?“
„Ne znam, isto što i vi.“
„Konobar, dve čaše ledene votke.“
Ćutali su i čekali da se konobar vrati s pićem.
„Popijte to, izgledate kao da vam je potrebno.“
Sklopila je oči i popila... Odmah se setila večeri i dana provedenih sa sovjetskim vojnicima u Nemačkoj, dok su bili u potrazi za raseljenim licima i siročićima; bilo je tu raznih pića i divnih, setnih pesama. Tim ljudima sa istoka je dugovala trenutke divlje radosti i mračne tuge. Videla je njihove poglede, raznežene pri pomenu rodne zemlje ili voljene žene: uočila je mnogo nežnosti i finoće ispod njihovog grubog izgleda. Kako su se samo trudili da joj noću bude udobnije, lišavali su se svojih pokrivača, delili s njom čaj i crni hleb... Kako joj je nedostajalo to drugarstvo, male pažnje koje su olakšavale život među ruševinama i unosile toplinu. Lea je osećala da žali za tim vremenom i uzdahnula.
„Da li bi vam smetalo, gospođice, da se malo spustite na zemlju?“, upitao je čovek s brkovima.
„Mislila sam na ruske vojnike, moje prijatelje...“
Čudno ju je pogledao, i pomislio: Još jedna ludača.
„Ne smemo dugo da ostanemo zajedno. Ako vam je Sara dala ovaj broj, verovatno je htela nešto da nam javi.“
Nije mogla da se uzdrži od šale.
„Kako ste to pogodili?“
Verovatno nije imao suviše smisla za humor, ili nije bio upućen u finese francuskog jezika, jer se namrštio. Lea je nastavila s pričom i ispričala mu o susretu u Ulici Sen Žak.
„Zar nemate precizniji opis?“
„Nemam ništa, osim brkova, akcenta i činjenice da nije bio mnogo viši od mene. Da, imao je kožnu jaknu ili košulju...“
„Po ovom vremenu?“
„Da, i ja sam isto pomislila dok me je držao.“
„Je li vam se činilo da je mlad?“
„Da... mislim da jeste, mada je teško reći.“
„Dobro, pokušaćemo da nešto uradimo na osnovu tih podataka. Hoćete li sutra ponovo videti Saru?“
„Hoću“, odgovorila je, stisnutih usana.
„Kažite joj da smo otkrili gde je divljač, i da lov može da počne ranije no što je planirano, ona će znati o čemu je reč.“
„Pa i ja znam o čemu je reč... To je kao skautska igra koju su igrali u jednom romanu, zove se ’Znaci na putu’, možda ste ga čitali?... Šteta što niste, pun je pustolovina...“
„Gospođice, ovde nije reč o avanturističkom romanu.“
„Znam, i to je takođe šteta.“
Baš ga je nervirala ta devojka!... Zar taj Tavernije nije mogao da nađe nešto bolje?... Istina, lepa je, ali prema Sari...
„Budite svakako oprezni, imamo posla s ljudima koji nisu junaci iz romana... To ste juče videli. Izađite pre mene... Do viđenja.“
* * *

Kada se našla na ulici, Lea se pitala na koju stranu da krene. Nije joj se išlo ni u Univerzitetsku ulicu ni u Ulicu Gregoar de Tur. Nesvesno se zaputila ka Francuskom pozorištu. U Ulici Odeon je zastala pred osvetljenim izlogom knjižare. Unutra su neki ljudi živo raspravljali. Neka lepa, smeđa žena, s podignutom kosom i hladnim izrazom lica, stajala je malo po strani i slušala jednog razbarušenog čoveka, koji je sa opuškom u zubima nešto raspravljao mašući rukama: bio je to Andre Malro. Setila se kako joj je Rafael Mal nekada dao da pročita njegovu Ljudsku sudbinu.
Vrlo ružan čovek s lulom u zubima i naočarima s okvirom od kornjačevine, pažljivo ga je slušao; sitna punačka žena s pažljivo začešljanom punđom, u sivoj haljini, koja je ličila na odeću iz sirotišta, sređivala je gomilu knjiga. A onaj ćelavko, s crvenim šalom, pa to je Andre Žid... Njen stric Adrijen se, za razliku od građanske klase Bordoa, oduševljavao njegovim knjigama. Njih dvojica su se nekada sreli u Parizu i izmenjali posle toga nekoliko pisama, na šta je dominikanac bio veoma ponosan. Neka žena, s kratkom kosom, bila je odevena kao dečko, a ona druga... Pa to je bila Viktorija Okampo, koja je pričala s Tavernijeom. Uh, ne treba joj on baš sada! U tom času pogled joj se ukrstio s pogledom Argentinke, koja je kroz izlog pokazala na nju. Pre nego što je Lea uopšte mogla da reaguje, on je bio kraj nje i držao je za ruku.
„Gde si bila, poludeo sam od brige?“
„Pusti me!“
„Sara mi je sve ispričala, bolje bi ti bilo da se vratiš na Montijak.“
„Vratiću se kad budem htela, ne možeš ti da mi naređuješ.“
„Nije to nikakvo naređenje, već samo brižan savet.“
„Sačuvaj te tvoje savete...“
„Gospođice Delmas, sreli smo se ranije no što smo mislili.“
„Dobro veče, gospođo.“
„Uđite da vas predstavim prijateljima.“
Pošto se nije usuđivala da odbije, Lea je ušla u knjižaru.
„Adrijana, predstavljam vam svoju mladu prijateljicu Leu Delmas. Lea, ovo je Adrijana Monije, a ovo Silvija Bič, obe knjižarke; gospođa Simon de Bovoar, gospoda Andre Žid i Andre Malro... Žizela Frojnd, koja je bila sa mnom u Argentini za vreme rata, a sada je sa mnom došla u Pariz“, kazala je Viktorija Okampo.
Pošto su je pozdravili, Sartr i Malro su nastavili razgovor; Žid je ubrzo otišao.
„Idemo i mi“, kazao je tiho Tavernije.
Krenuli su, pošto su Viktoriji Okampo obećali da će narednog dana pre podne doći kod nje na čaj.
„Jesi li večerala?“
Lea je odrečno odmahnula glavom.
„Treba nešto pojesti“, kazao je i uzeo je pod ruku.
Hodali su bez reči do Sen Žermen de Prea. Ušli su u pivnicu Lip.
U susret im je došao gazdin sin, Rober Kazes.
„Dobro veče, gospodine Tavernije. Želite li isti sto kao juče?“
Smestio ih je blizu kase. Šef sale im je doneo jelovnik.
„Želite li aperitiv?“
Ne pogledavši kartu pića, Fransoa je odgovorio:
„Dve čaše šampanjca, molim.“
Za susednim stolom su večerali Žan Kokto i Mari Bel. Nešto dalje je videla Žorža Bidoa i Morisa Šumana. Obojica su klimnuli glavama u njihovom smeru.
„Sada mi ispričaj!“
„Nema ništa da se ispriča, tvoja te je žena već obavestila o svemu.“
„Prestani, molim te, takav ton nama ne priliči. Pričao sam ti o tom planu za venčanje, i to je sve.“
„To je sve!“, povikala je Lea tako glasno da su se gosti zagledali u njih. „Pa malo si se zaleteo, mislila sam da ćeš da odustaneš od tog besmislenog plana“, nastavila je tiše. „Zašto nisi mislio na mene?“
„Draga, stalno mislim na tebe. Kasnije ću se razvesti, pa ću se oženiti tobom...“
„Misiš da ću ja skrušeno čekati da se ti razvedeš? Pa, nisi jedini muškarac na svetu...“
„Tačno, ali sam jedini koga voliš.“
Dakle, baš je imao petlju!... No, bila je istina da ga ona voli, i pomisao da se on zanima za drugu ženu terala ju je da pati...
„Nema ničega između Sare i mene, i neće nikada ni biti. No, moram da je zaštitim, i da joj pomognem...“
„A da li si mene zaštitio, danas po podne?“
Odjednom je dobio zabrinut izraz.
„Dao bih ne znam šta da se ti ne mešaš u sve to...“
„Sada je malo kasno. Kako nisam mogla da se nađem s tobom, srela sam se s jednim Sarinim prijateljem...“
„Ima li on velike riđe brkove?“
„Ima, i kazao mi je da lov može da počne ranije no što je bilo predviđeno...“
„Aha, to je kazao“, ponovio je zamišljeno.
„Da li to znači da su pronašli one grozne žene o kojima mi je Sara pričala?“
„Ne znam, ali je moguće.“
„Ako ih uhvate, šta će uraditi s njima?“
„Pa, to nije teško pogoditi.“
Sve je to ličilo na loš roman, dijalog u pariškoj pivnici, blistavo osvetljenoj, punoj političara, filmskih zvezda, pisaca, lepih žena koje pričaju o Fargovoj keramici... Lei se činilo da se našla u nekom besmislenom snu; preko puta nje je sedeo čovek koga je volela, a koji se oženio drugom, ta druga je samo sanjala o osveti, zajedno sa svojim mračnim drugarima, pucali su na nju nasred ulice, davala joj je tajne šifre, a usred dana je nju samu napao neki brkajlija, koji joj je pretio... Sve je to bilo tako ludo da je počela da se smeje.
Ta curica ga je uvek iznenađivala: bila je utučena, ćutljiva, agresivna, zajedljiva, zlobna, a sada se smejala. Kakva nepredvidljiva devojka! S njom nikada nije bilo dosadno. Iza tog smeha je naslućivao njeno rastrojstvo, strah i tugu, i žestio se na sebe što je sam sve to prouzrokovao. Trebalo bi da je zaštitim i da je usrećim. Umesto toga je, i protiv volje, uvlačim u opasne avanture, u kojima stavlja život na kocku; baš sam đubre. Osećao je da je star i žalostan... Želeo je da pobegne u prvu zemlju koja mu padne na um, da ostavi Saru i njene ubilačke planove, svoj posao za vladu, sva svoja dobra... Želeo je da ode nekuda sam s njom, daleko od opasnosti koje su ih okruživale, da je gleda kako živi, da je voli i izrodi decu s njom...
„Tavernije, najzad sam vas pronašao!“
Samjuel Zederman je prišao njihovom stolu.
„Pretražio sam sve bistroe u kraju da vas nađem. Požurite na Trg Vož... Nema potrebe da vodite i gospođicu.“
Brzo su, u tišini, završili večeru.
Fransoa ju je otpratio u Ulicu Gregoar de Tur. Lora se još nije bila vratila.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Crni tango - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:24 pm


16.


Lea nije imala prilike da se naspava. Na jednom od obližnjih zvonika izbila je ponoć. Ustala je i ispreturala sestrinu odeću. Malo kasnije je u dugoj crnoj suknji i puloveru iste boje, kose podignute u konjski rep, krenula iz Ulice Gregoar de Tur. Kroz loše osvetljene ulice zaputila se u Ulicu Dofen, nastojeći da pronađe lokal Tabu, o kome joj je Lora pričala.
Na uglu ulica Kristin i Dofen stajala je grupa mladih, ćaskajući i pušeći, naslonjena na čudni kabriolet obojen u crno i žuto. Prišla im je i pitala jednog mladića:
„Da li znate gde je Tabu?“
„Vidi, ovo je najlepši podrumski miš koga smo videli u kraju. Šta ti misliš, Tutun?“
Neka devojka s velikim nosem i dugom crnom kosom, u tesnom puloveru koji joj se rastezao preko grudi, zadnjice utegnute u pantalone od rebrastog somota, odmerila je Leu od glave do pete.
„Da, nije loša. A ti, An-Mari, šta misliš o njoj?“
„Simpatična“, odgovorila je tanka crvenokosa devojka.
Leu je nerviralo što je tako odmeravaju.
„Tražim lokal Tabu.“
„Nalazite se pred njim, gospođice.“
Zar je to taj lokal o kome je Lora na Montijaku neprestano pričala i probijala im uši? Podigla je pogled: nije bilo sumnje, lepo je pisalo.
„Izgledate veoma iznenađeno“, kazao je neki neobično doteran momak, s frizurom poput šlema. „Čudi vas što je ovo mesto tako čuveno? Šta ćete, draga moja, to je kao i ovo naše doba, prljavo i trulo, mesto za sastanke bogatih i siromašnih, sve je izmešano, nalik na komunistički ili barem egzistencijalistički ideal...“
„Čega?“
„Gospode, da li ne shvatate ili se šalite sa mnom?... Hoćete malo da me zavitlavate, zar ne... Tako odeveni... Izvinite, nisam se predstavio: Fransoa de la Rošfuko, vratar, vama na usluzi. Frederiče, dođi ovamo i vidi ovu lepoticu koja je došla do nas tražeći Tabu... Zar nema sve što je potrebno da je prihvate u hramu najlepših duhova našeg vremena?...“
Zgodni mladić s plavim brcima konjičkog oficira došao je do njih:
„Dobar dan, gospođice, zovem se Frederik Šovelo i na neki način sam animator ovog mesta. Dozvolite da vam ponudim piće dobrodošlice.... Tarzane, zapamtićeš gospođicu i njeno lepo lišce?“
„To svakako hoću“, potvrdio je tetovirani džin.
„U stanju je da nekome smrvi glavu između palca i kažiprsta“, prošaputao je Frederik Lei na uvo i poveo je ka ulazu.
Sa kamenog stepeništa se osećala struja toplog vazduha. Silazeći niz stepenice, Lea je osećala kao da ulazi u pakleni lonac u kome je sve previralo i dimilo se: zavijanje trube i klarineta, pod svodovima iz XVII veka, nije joj se činilo baš privlačno. Bilo je tako zadimljeno da se nije video drugi kraj podrumske prostorije, veličine dvanaest sa osam metara. Parovi su plesali uz frenetičnu bi-bap muziku, a zbijeni gosti su im pljeskali, stojeći ili sedeći unaokolo.
„Šta ćete da popijete?“
„Mentu s vodom“, odgovorila je Lea pošto se malo osvrnula. Prišao je neki oznojeni momak u kariranoj košulji, prevaren njenim držanjem.
„Igrate li?“
„Ne, hvala.“
Mladić se udaljio sležući ramenima. Čudno mesto. Čudna muzika, nije ličila ni na šta što je Lei bilo poznato.
„Lora!“
Upravo je ugledala sestru, odevenu u plavi kostim koji je ona prethodne večeri nosila. S mukom se probila do stola za kojim je Lora sedela u društvu petoro-šestoro mladih ljudi; među njima je bio i Frank, koji ju je prvi ugledao.
„Lea, baš je dobra zamisao što si došla da nam se pridružiš.“
„Nisam mogla da spavam, od brige za Loru.“
„Ispričala mi je za ono juče... Kako ti je prijateljica?“
„Dobro je, nije tako strašno kao što smo pomislili.“
„Utoliko bolje. Lora! Vidi ko je došao.“
„Baš me briga, neću da je vidim“, pripito je kazala Lora.
„Pijana je, skoro kao što si ti bila poslednjeg puta kad smo se videli.“
Da, ali ne iz istih razloga, pomislila je Lea.
„Vi ste Frankova prijateljica?“, pitao je Frederik Šovelo. „Ostavljam vas, dakle, u dobrim rukama.“
Lea se neko vreme čudila složenim akrobatskim figurama plesača, i na nekoliko trenutaka zaboravila na onog izdajnika Fransou, kako ga je zvala, kao i na pokušaj Sarinog ubistva. Nesvesno je lupkala stopalima u ritmu muzike.
„Prokleti Jevrejin, sve nevolje dolaze od Jevreja!“
I pored velike buke, Lea je jasno čula šta je Lora pijanim glasom povikala i zaledila se u mestu, puna neverice. Frank, čija je majka bila Jevrejka, zurio je u drugaricu, takođe ne verujući sopstvenim ušima.
„Prokleti...“
Leina ruka polete i zalepi joj dobar šamar pre nego što je mogla da završi rečenicu. Počela je da šmrca kao dete.
„Video si, tukla me je.“
„Pomozite mi da je odvedem kući.“
„Šta se dešava? Što plače?“, pitala je riđokosa devojka, koja je upravo ušla.
„Manite je, vidite da je mrtva pijana“, kazala je Tutun.
Trebalo je više od njih dvoje da je izvuku iz podruma.
„Korbasijere, možeš li da odvezeš malu kući?“, pitao je Frederik.
„Naravno“, odgovorio je momak koji je sedeo za volanom onog čudnog automobila.
„Nije neophodno“, kazala je Lea. „Frank će mi pomoći.“
„Kako god želite.“
U poluosvetljenoj ulici, Frank i Lea su pridržavali Loru, koja se jedva držala na nogama, a za njima su išla trojica drugara, pevajući iz sveg glasa.
„Umuknite!... Hoćemo da spavamo!“
Taj povik je bio praćen mlazom kojim ih je neko polio s prozora.
„Ne prođe nijedno veče, a da nekoga od nas ne poliju“, kazao je Frank. „Ovi iz kraja samo misle na spavanje.“
Polivanje nije utišalo pevače, koji su nastavili da krešte još glasnije. Raskrsnica ulica Sent Andre dez Ar i Bisijeve bila je mračna. Lora im je postajala sve teža. Leu je zabolela glava, što ju je ozlojedilo. Na početku Ulice Gregoar de Tur vladao je mrkli mrak. Jedan od momaka je upalio baterijsku lampu, i slab krug svetla je obasjao ivicu pločnika. Neka kola sa ugašenim farovima polako su im se približavala. Lorin plavi kostim je predstavljao svetlu mrlju u tami. Odjednom su se farovi automobila upalili. Lea je podigla ruku da zaštiti oči.
„Pazi gde staješ, dušo!“
Lei su ispali ključevi i sagnula se da ih pokupi... Zaštektao je mitraljeski rafal, a meci su se odbijali od pločnika... Lorino telo se zatreslo od pogodaka... Odjednom je bila teška, veoma teška... Skliznula je na tlo, uprkos Leinim naporima da je zadrži... Čuo se zvuk menjača brzine... Škripanje guma... Vrata su se zalupila... Farovi su načas obasjali stare fasade, a zatim se ugasili... Automobil se odvezao ka Bulevaru Sen Žermen... Prozori su se osvetljavali i otvarali...
„Šta je to bilo?“
„Jeste čuli?“
„Kažem ti da je bio mitraljez. Znam taj zvuk.“
„Dođi na spavanje! To su one bitange iz Tabua.“
„Upomoć, pozovite policiju!“
Lea je, čučeći na pločniku, Lori pridržavala glavu, a devojka je jecala.
„Nije to ništa, sestrice, nije ništa.“
Na plavoj površini kostima širile su se tamne mrlje. Sav zgranut, s mrljama krvi na čelu, očiju prikovanih za opruženo telo, Frank je u drhtavoj ruci i dalje držao lampu.
„Posvetli malo!“, viknula je Lea.
Lagano je privukla sestru sebi u krilo, oponašajući nežne majčine kretnje. Lora je pokušavala nešto da kaže.
„Nemoj ništa da govoriš!“
Najzad se začula sirena policijskih kola. Ulica, koja je trenutak pre toga bila sasvim pusta, sada se napunila ljudima u pidžamama ili spavaćicama, sa šalovima ili jaknama nemarno prebačenim preko ramena. Pojavili su se i čuvari reda, s nosilima.
„Sklonite se... pustite nas da prođemo...“
Mala gomila se razmakla.
„Vratite se kućama, nema šta da se vidi.“
Niko se nije ni pomerio.
Policajac u civilu se nagnuo nad sestre...
„Šta se dešava? Osvetlite mi! Do vraga, jadna mala! Pa ja vas znam, dali ste mi izjavu povodom slučaja iz Šeherezade, juče po podne, a to je vaša sestra... bila je tako uplašena... sirota devojka...“
„Brzo, gospodine, vozite nas u bolnicu.“
Policajci su pažljivo smestili onesvešćenu Loru na nosila. Lea i Frank su pošli s njom.
U hodniku bolnice Otel dje Lea je hodala gore-dole, pušeći jednu cigaretu za drugom; uskoro je ispraznila paklo laki strajka.
„Već je dva sata operišu... a ti tu sediš tako mirno i ne mrdaš!“
„Pa šta bi htela da radim?“, pitao je Frank, koji je teško disao.
„Ne znam, mrdni, kaži nešto!“
„A šta da ti kažem?... Misliš li da ovo ima veze sa Sarom?“
„Ne znam... nadam se da nema... Nije li u pitanju nešto vezano za vaš šverc?“
„Ne verujem, Lora se bavila sitnim poslovima, i nikada se nismo kačili s krupnim ribama... Da nije to možda ipak nesrećan sticaj okolnosti...“
„Nesrećan sticaj okolnosti! Mitraljeski rafali usred Pariza! Slučaj... Kako možeš to da kažeš?... Doktore, doktore, kako joj je?“
„Jeste li član porodice?“
„Da, ja sam njena sestra.“
„Pravo je čudo da je nisu ubili na mestu. Izvadili smo sedam metaka, izgubila je mnogo krvi, a i dalje postoji opasnost od unutrašnjeg krvarenja, ali je ipak živa. Trenutno spava.“
„Mogu li da je vidim?“
„Ne, vratite se kući...“
„Ne mogu, nikako, hoću da budem kraj nje. Želim da budem kraj nje kad otvori oči, biće strašno uplašena.“
Lekar se osmehnuo, zaboravljajući na umor.
„Doneću vam malo tople kafe... Kad kažem kafa, to je samo stara navika...“
„Hvala, doktore.“
„U pravu je, treba da se ispavaš, ne moramo oboje da ostanemo ovde da čekamo.“
„Ti se vrati ako želiš, ja ću ostati.“
„Pa dobro, ako tako hoćeš, a ostaću i ja.“
Pošto su popili zamenu za kafu, koju im je donela časna sestra, dremali su naslonjeni jedno na drugo dok se nije pojavio jedan inspektor.
„Znate li šta se to dešava? Juče su pucali na vašu sestru, a prekjuče na prijateljicu; to je već previše za običnu igru slučaja.“
„Svakako da jeste, ali nemam pojma šta se desilo.“
„Sigurni ste u to?“
Trudila se da ne pocrveni.
„Potpuno.“
Policajac je obeshrabreno uzdahnuo.
„Kada ću moći da razgovaram s njom?“
„To ne zavisi od mene. I ja bih hteo da popričam s njom i postavim joj nekoliko pitanja. Gde ste bili juče?“
„U Tabuu, to sam vam već kazala.“
„Jeste li primetili nešto sumnjivo?“
„Ne, bio je mrkli mrak, i nisam videla ni ona kola, sve do poslednjeg trenutka.“
„Da li su to bila ista kola kao i prethodnog dana?“
„Ne znam... bio je to neki crni džip...“
„Crnih džipova nema na tržištu, to su kola špekulanata i političara.“
„Pa zar to nije isto?“, nedužno je pitao Frank.
Policajac je slegnuo ramenima.
Kasnije tog popodneva, Lei su dozvolili da vidi Loru.
„Draga moja...“
„Ne čuje vas, u komi je.“
„Hoće li to dugo trajati?“
„Može da potraje jedan sat, ili nekoliko meseci, ne zna se.“
„Mogu li da ostanem kraj nje?“
„Ostanite ako želite. Namestićemo vam krevet na rasklapanje.“
„Hvala, sestro.“
* * *

Ležeći na uskoj postelji, Lea ni te noći nije uspevala da zaspi. Ustala je i izašla da popuši cigaretu u hodniku. Na stolici ispred vrata dremao je policajac. Kada je videla policajca, setila se onoga koji je stražario ispred Sarine sobe. Trebalo je da ode do Sare tog popodneva... A Fransoa mora biti lud od brige...
„Kazala sam vam, gospodine, da je vreme za posete odavno prošlo... Bolesnici spavaju... molim vas, gospodine...“
Jedna sitna sestra je skakutala pored Tavernijea.
„Lea!“
Zaustavila se usred pokreta koji ju je terao da pojuri ka njemu. Policajac se probudio i spustio ruku na pištolj.
„Gospodine, šta radite ovde? Zabranjeno je.“
„Gospođica Lora Delmas je moja prijateljica i želim da čujem kako joj je.“
„Dođite sutra.“
„Moram da popričam i sa ovom gospođicom“, kazao je, pokazujući na Leu.
„Znate li tog čoveka?“
„Znam ga.“
„Onda idite u predvorje pa tamo razgovarajte.“
Lea je poželela da odbije, ali je pomislila da će između njenog dragog i predstavnika zakona doći do svađe, pa to ipak nije učinila.
Tavernije ju je dohvatio za nadlakticu.
„Kako je Lora?“
„Nije se osvestila, ali se nadaju da će moći da je spasu.“
„Moraš odmah da odeš odavde.“
„Ne dolazi u obzir, neću da je ostavim.“
„Pa zar ne shvataš da su tebe hteli da ubiju? Pucali su na Loru zbog kostima.“
„Kog kostima?“
„Onog plavog, koji si ti pre toga nosila.“
„Ah!...“
„Znači, sad shvataš.“
„Ali zašto bi hteli mene da ubiju?“
„Zato što si bliska sa Sarom.“
„Pa jesam bliska, ali nemam veze s njenim planovima.“
„Oni to ne znaju. Ušli smo u trag kolima i na putu smo da uhvatimo jednog od ubica. Nadam se da će nas on dovesti do kolovođa te mreže. U međuvremenu, ti treba da se skloniš. Brzo će saznati da su promašili metu.“
„Ako oni mogu da znaju sve to, neću nigde biti bezbedna.“
„To ne znamo. Sara će sutra ujutru izaći iz bolnice i odvešćemo je na neko sigurno mesto. Video sam se s ministrom unutrašnjih poslova, on će nam dati čuvare. Šta si kazala policiji?“
„Da ne razumem šta se desilo.“
„Dobro. Jesu li ti poverovali?“
„Mislim da jesu.“
„Ministar je obavestio šefa policije, i on je već izdao neka naređenja. Sve je sada u rukama tajne službe. Ako te budu još nešto pitali, kaži da ne znaš ništa.“
„Šta ćeš ti da radiš?“
„Trenutno ne mogu ništa naročito, trudiću se da zaboravim... Izgledaš vrlo umorno... Ne brini za Loru, izvući će se.“
„Nadam se, ali se plašim. Čini mi se da sam se vratila u ono vreme kad je Kamij bila u opasnosti. Sad imam isti osećaj. O, Fransoa, kaži mi da ona neće umreti...“
Tavernije nije ništa kazao, već joj je nežno pogladio bledi obraz. Privukao ju je u naručje i snažno je stegao uza se.
„Devojčice moja, tako sam želeo da te toga poštedim...“
„Nije ti baš uspelo.“
„Ljubavi, oprosti mi, volim te i zaista želim da budeš srećna...“
„Pa ni to ti baš nije uspelo.“
„Obećavam ti da će se to jednog dana ostvariti.“
„Jednoga dana... zvuči veoma daleko.“
Dugo su stajali zagrljeni, u tišini. Uronivši usne u njenu kosu, prošaputao joj je:
„Opraštaš li mi?“
Osetio je da joj se telo ukočilo.
„To nikako“, prošaputala je i pripila se uz njega.
„Shvatam... ali ne zaboravi da te volim.“
„Gospođice, gospođice, sestra vam se osvestila! Dežurni lekar je kraj nje“, kazao je zadihani policajac.
„Hvala, dolazim.“
Potrčala je ka Lorinoj sobi, a Fransoa Tavernije za njom. Čovek u belom mantilu se naginjao iznad kreveta.
„Smirite se, gospođice, sve će biti dobro. Vi ste Lea?“
„Jesam.“
„Ne prestaje da vas doziva, plašila se da ste poginuli.“
„Lora... mila moja curice...“
„Lea... tu si...“
„Nemojte govoriti, gospođice, to vas zamara.“
„Tu sam, ništa se ne boj.“
„A Frank... i ostali?“
„Frank je u hodniku.“
Tavernije je otišao da ga potraži. Lora je ispružila ruke ka njemu.
„Ne plači, i ja ću se rasplakati...“
„Gospođice, ne smete da se uzbuđujete, treba vam mir.“
„A Fransoa?... A Sara?...“
„Fransoa je tu, a Sari je dobro.“
„Zdravo, Lora!“
„Milo mi je što ste tu... Uh, boli me!...“
„Ćuti, nemoj više da pričaš... ja ću ostati kraj tebe.“
„Sanjala sam da me tetka Estel zove... bojim se... strašno se bojim... Kaži, hoću li umreti?...“
„Nećeš, dušo, sve je dobro...“
„Tako me boli...“
„Ćutite, gospođice, ili ću sve isterati napolje. Daću vam injekciju... Biće vam lakše, pa ćete zaspati.“
„Ne želim da spavam.“
Frank i Lea su je držali za ruke dok joj je lekar davao injekciju. Bez trunke šminke, izgledala je kao dete. Ubrzo je zaspala.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Crni tango - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:25 pm


17.


Pošto se uverila da njenoj sestri nije loše, Lea je prihvatila predlog da se malo odmori. U Univerzitetskoj ulici joj je Fransoa napunio kadu vodom. Pošto joj je lagano svukao odeću, odneo ju je u kadu i okupao je pažljivo, poput negovateljice. Njegova nežnost joj je prijala. Opružila se po krevetu, ogrnuta kućnom haljinom, a on je prebacio krzneni pokrivač preko nje.
„Spavaj, dušo.“
„Ne ostavljaj me“, kazala je pospanim glasom.
„Ne brini, bdim kraj tebe.“
Zaspala je držeći ga za ruku.
Kada se probudila, noć je već pala, a ona je bila sama u sobi.
„Fransoa!“, viknula je i uspravila se u krevetu.
Vrata su se otvorila, a u sobu je prodro zrak svetla.
„Tu sam.“
„Plašila sam se da si otišao.“
„Proveo sam dan kraj tebe. Sada ću morati da krenem. Danijel će doći večeras i ostati pored tebe.“
„Ima li vesti o Lori?“
„Frank je zvao, kazali su da je dobro. Moći ćeš sutra da je vidiš. Do viđenja, ljubavi, ne razmišljaj ni o čemu.“
„Lako je to reći. A šta je sa Sarom?“
„Trenutno nije u opasnosti. Ne brini, vratiću se noćas.“
Lea je ponovo zaspala. Posle nekoliko časova se probudila, poskočivši.
„Ti si, Fransoa?“
„Ne, ja sam, Danijel.“
„Imala sam strašan košmar.“
„Zbog toga sam i ušao, vikali ste u snu pa sam se uplašio da vam se nije nešto desilo.“
„Fransoa se nije vraćao?“
„Nije, očekujem ga. Želite li da vam skuvam kafu? Ima malo prave kafe u kuhinji.“
„Prijalo bi mi malo kafe, hvala.“
Lea je ustala, umila se i očešljala u kupatilu.
Dvoje mladih se našlo u kuhinji. Pili su kafu u tišini, a Lea je pripalila cigaretu.
„Znate li gde je Fransoa?“
„Imam neku neodređenu predstavu.“
Prvi put su se našli sami, licem u lice. Nisu znali o čemu da pričaju.
„Koliko je sati?“, pitala je Lea.
„Četiri ujutru.“
Zajedno su osluškivali kako se u ključaonici ulaznih vrata okreće ključ. Ušli su Fransoa Tavernije i Samjuel Zederman. Fransoa je bio neobrijan, izmorenog lica, a Samjuel je bio veoma bled.
„Kako je prošlo?“, pitao je Danijel.
„Dobro“, odgovorio je Fransoa. „Nismo se prevarili. To su one dve žene koje su pokušale da smaknu Saru, i zbog njih je Lora ranjena. One su pobegle, a uhvatili smo dvoje saučesnika. Oni su sada u rukama tajne službe, koja ih ispituje. Jedan od pomagača je ubijen. Policiji je već bio poznat, pre oslobođenja bio je traženi profesionalni ubica, iz bande u Ulici Loriston.
„Ali one dve žene su još na slobodi, a Sara još nije sklonjena“, kazao je Danijel.
„Tako je, ali smo im razbili mrežu; sada su same. Biće im teško da se neopaženo provuku. Nijedna ne govori francuski, a njihov opis je poslat na sve strane. Večeras ćete spavati ovde. Sutra ćemo se raspitati za dalje. Lea, hajdemo na spavanje.“
Lea je primetila žalostan izraz na Danijelovom licu.
Fransoaz je bila u pravu, zbilja je zaljubljen u mene, pomislila je.
Kada su se našli u sobi, Fransoa se odeven bacio na krevet.
„Dođi!“, kazao je.
Lea se opružila preko njega. Kako je samo delovao umorno! Primetila je nekoliko sedih vlasi u njegovoj kosi, i bila je dirnuta. Poljubila mu je sklopljene kapke i hladnom rukom mu pomilovala lice. Malo-pomalo, lice mu se opustilo. Vodili su ljubav polako, skoro tužno. Teško su postigli zadovoljstvo.
Probudili su ih udarci na vratima i Samjuelov glas.
„Ustajte, prošlo je jedanaest!“
„Jedanaest!“, povikao je Fransoa i ustao u jednom skoku.
Lea se po podne zaputila u bolnicu. Prema rečima lekara, stanje njene sestre je bilo stabilno. Frank se nije odmicao od njenog uzglavlja i nije više bio u stanju da se drži na nogama. Lea ga je poslala da se odmori i naredila mu da se ne vraća do sutradan. Te noći je Lora buncala, zvala je majku, Leu, Franka i Danijela. Lea se uplašila i pozvala dežurnu bolničarku. Ona joj je kazala da nije ništa ozbiljno i dala je bolesnici injekciju. Ostatak noći je protekao u miru. Leu je ujutru probudio plač.
„Tetka Estel... Loše mi je... Neću...“
Lea se u jednom skoku našla kraj Lorinog uzglavlja.
„Tu sam, dušice mala, tu sam.“
Lori je čelo gorelo u groznici i činilo se da je nije prepoznala.
„Boli me... Hladno mi je... Oh!...“
Na usta joj poteče mlaz krvi. Lea vrisnu.
„Šta se zbiva? Što ste vrištali?“, pitao je dežurni policajac, ulazeći naglo u sobu. „O, bože!...“
Potrčao je u hodnik.
„Brzo... sestro, dođite!“
Časna sestra je brzo ušla, s jednom pomoćnicom.
„Brzo, zovite doktora i sestru Žozef!“
„Sestro, hoće li umreti?“
„Molite se, dete moje.“
Nisu znali da kažu ništa drugo do ono što se moglo čuti i u crkvi: „Molite se“. Kao da je ta molitva mogla da zaustavi krv iz Lorinih usta.
„Bojim se... Lea, bojim se...“
„Ne, nemoj... ja sam tu... doktor stiže...“
„Mama... mama...“
Preneli su je u salu za operacije, gde je Lora umrla u deset sati uveče.
Noć je bila mračna, a ulice jedva osvetljene. Lea je hodala ulicom sasvim sama. Poskočila je prolazeći pored Botaničke bašte, jer je začula neko vučje zavijanje. Srce joj je lupalo, pa je ubrzala korake. Ne misliti... pre svega ne misliti... Nije bilo istina, nije moglo biti istina... ne Lora, najmlađa od njih... To je bilo suviše nepravedno... Sve zbog plavog kostima... Ona je trebalo da iskrvari... a ne Lora... Kako to da javi Fransoaz, Estel?... I Franku?... Sestrice, oprosti mi... Počinjem da shvatam Saru i ostale... Što ubijaju nedužne?... Danas Lora, a sutra?... Pomislila je na Šarla i osetila svu težinu pretnje. Brzo, treba da pozove Montijak i da se uveri da je sve u redu... Ona potrča.
Trg Sen Mišel je bio pust, pa su joj koraci odzvanjali po pločniku. Ulica Sen Perje bila prazna, kao napuštena... Od tog utiska joj se zavrtelo u glavi. Skrenula je u Univerzitetsku ulicu, a neka kola su brzo prošla kraj nje.
U stanu nije bilo nikoga, a prljave šoljice su se vukle po sudoperi dok se u vazduhu osećao miris ohlađenog duvanskog dima. Lea je okrenula broj Montijaka. Posle osmog zvona, s centrale su joj odgovorili: „S tog broja se niko ne javlja.“
„Zvonite i dalje“, zamolila je Lea.
Zvonjava se nastavila.
„Halo!“
„Halo, Lea je, ko je kraj aparata?“
„Alen Lebrin... Vi ste to, gospođice Lea?“
„Ne zovite me gospođice... Kako je Šarl?“
„Dobro je, izvrsno.“
„Da li je tetka Estel malo bolje?“
„Hm.“
„Alene, čujete li me?“
„Da.“
„Kako je tetka?“
„Gosp... evo, daću vam Fransoaz.“
„Halo, Lea?“
„Šta ti je... Što places?“
„Tetka Estel...“
Srušila se u stolicu, obuzeta naglom mučninom.
„Šta s tetka Estel?“
„Umrla je...“
Ne!, zavrištala je Lea u sebi.
„Umrla je po podne.“
Baš kao i Lora!... Zašto obe u istom danu... Kako to da kaže Fransoaz?...
„Lea... Lea... jesi li još tu?... Odgovori mi... Kaži nešto, molim te... Znam kako ti je... Nije se mučila... Sve je bilo vrlo brzo... Bila je veoma bolesna... Bolje je tako.“
Bolje je tako... Da li ta obrijana zna šta priča?... Je li i za Loru bilo bolje tako?... Obuzeta besom, odjednom je povikala:
„I Lora je mrtva...“
„Šta?“
„Dobro si čula: Lora je takođe mrtva.“
„Ako je to neka šala, nije smešno... Jesi li sasvim izgubila glavu?...“ Leu je obuzela beskrajna tuga.
„Ne šalim se.“
„Nije istina... Kaži mi da to nije istina...“
„Jeste, istina je.“
„Ali kako?... Zašto?...“
Zašto... kao da je bilo moguće odgovoriti na to... Danas devojka i starica, a sutra...
„Bio je to nesrećan slučaj... Objasniću ti... Umorna sam, Fransoaz, tako sam umorna...“
„Pa i ja sam umorna! Želim da znam šta se desilo.“
„Sutra, kazaću ti sutra...“
Lea je prekinula vezu i naglo spustila slušalicu; nije želela više da čuje ni reci. S teškom mukom je ustala sa stolice i odvukla se do ormarića u kupatilu da potraži neko sredstvo za spavanje. Nije bilo nikakvih lekova, čak ni običnih aspirina; Fransoa nije bio čovek koji bi koristio lekove. Bila je opsednuta mišlju da spava... da zatre svaku misao... Treba da se napije, kao u Nirnbergu, kao onda kada je prvi put izašla na nemačke drumove, napiti se... U salonu je na niskom stočiću opazila nekoliko boca: viski... konjak... Size... Mari-Brizar... džin... Sipala je sebi čašu džina i iskapila čašu. Bio je jak!... Još jedna čaša... pa još jedna... Oteturala se do kreveta s bocom u ruci... Boca je iskliznula na tepih... Lea je potonula u neku vrstu kome.
Šta joj to bubnja u glavi?... I to zaslepljujuće svetio!... Stoj!... Kakav je to vrtlog nosi...
„Danijele, jesi li zvao lekara?“
„Nisam; mrtva je pijana, ne treba joj lekar, već dobar hladan tuš.“
„Idi spremi kafu.“
Danijel je zatvorio vrata, kroz koja je dopiralo svetio. Fransoa se trudio da svuče Leu. To nije bilo nimalo lako. Imao je utisak da ima posla s nekom krpenom lutkom. Kada je Danijel ušao s kafom, bila je sasvim gola. Danijel je zastao na pragu i posmatrao njeno opušteno telo.
„Kako je lepa!“, promrmljao je.
Tavernije ju je jednim besnim pokretom prekrio.
„Ostavi nas same!“
Pridigao je Leu i pokušao da je natera da popije malo kafe; tečnost joj je curila niz bradu i niz vrat; ječala je. Spustio ju je opet u ležeći položaj, potražio mokar peškir i obrisao joj lice i grudi; otvorila je oči, a pogled joj je bio zamagljen.
„Lora...“
Krupne suze su joj potekle niz lice.
„Znam, dušice, isplači se.“
Držao ju je čvrsto uza se dok se tresla od plača.
Osećao se bespomoćno, nije bio u stanju da uteši onu koju je voleo.
„Tetka Estel...“
„Popij malo, dušo, biće ti bolje.“
Lea je grubo odgurnula šolju kafe, koja se prosula na krevet.
„Mrtva je!“, zaurlala je. „Tetka Estel je mrtva!... Čuješ li?... Mrtva je!... Baš kao i Lora!“
Talas obeshrabrenosti je odjednom zapljusnuo tog snažnog čoveka. Čemu tolike patnje, tolike smrti oko nje? Nije mogao ništa da učini, pa ju je pustio da se isplače. Malo posle toga je ustala i otišla gola u kupatilo; čuo ju je kako povraća i kako otvara slavine tuša, da bi pod njim ostala dosta dugo. Kada se vratila s vlažnom kosom, uplašilo ga je njeno bledilo i veliki podočnjaci; više nije plakala. To je bilo još gore, osećao je da je potpuno očajna.
Posle tri dana su otputovali, s Lorinim kovčegom. U salonu na Montijaku čekao ih je kovčeg tetka Estel. Fransoaz i Lea su se u tišini zagrlile, plačući. Do crkve su išle pešice za povorkom. Bila je puna prijatelja, suseda, prolaznika, a svi su došli, potreseni njihovom nesrećom, sa željom da im izraze saučešće. Otac Anri je izgovarao reči mira i ljubavi. Fransoaz je to ganulo, Leino srce je ostalo hladno.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Crni tango - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:25 pm


18.


Draga moja curice,
Saopšteno mi je da ću putovati za Buenos Ajres 10. oktobra. Mislio sam kako ću skoknuti do tebe da te izljubim, ali posle Londona su me poslali u Nemačku, a vratiću se tek 9. oktobra, uoči puta za Argentinu. Sara, Samjuel i Amos idu sa mnom, Danijel će doći kasnije.
Video sam ponovo Viktoriju Okampo u Londonu, i kazala mi je da si dobrodošla na njeno imanje San Isidro, u blizini Buenos Ajresa, a pisaće i tebi, da potvrdi poziv. Ne želim da joj odgovaraš; ta je zemlja politički nestabilna i postoje znatne opasnosti od neželjenih susreta, pa ne želim da se mešaš u sve to. Pokušaj da povratiš snagu na imanju koje voliš. Sada si im na Montijaku potrebnija nego ikada, a rad na imanju će ti doneti olakšanje. Ako želiš da ideš u Pariz, stan u Univerzitetskoj ulici ti je na raspolaganju. Položio sam nešto novca na tvoje ime u banku. Koristi ga bez ustezanja, ono što je moje i tvoje je. Ne zaboravi da te volim i da tebe smatram svojom ženom. Znam da će doći vreme kada ćemo živeti zajedno, bez straha i prepreka.
Divio sam se tvojoj hrabrosti u svim ovim teškim danima; ti si se sa svime hrabro izborila, junakinjo moja. Divim ti se isto toliko koliko te i volim.
Piši mi na adresu francuske ambasade u Buenos Ajresu, ambasador mi je prijatelj.
Mnogo mi nedostaješ, dušo, svake noći i svakog dana patim zbog tvog odsustva. Misli malo na onoga koji te voli,
Fransoa

Pa baš me briga što me voli i što se divi mojoj hrabrosti... To ga ne sprečava da otputuje s drugom, koja nosi njegovo ime... Šegači se sa mnom... Misli da ću ga strpljivo čekati, u uglu kraj vatre?... Treba da ga držim za reč i da potrošim sav njegov novac... Kako može da mi priča o smirivanju kada je oko mene haos?... Nije on ništa shvatio!... Alen i Fransoaz se veoma dobro snalaze, a i Šarl uz njih ima pravu porodicu... Zlatni su prema jadnoj Lizi, koja stalno plače, kao i prema Rut... Osećam se kao višak... Montijak... vinogradi... Istina je da sam za njih vezana, a ipak istovremeno osećam i neku ravnodušnost, kao da me se to više ne tiče... Volela bih da znam gde mi je mesto... Osećam se kao da ne pripadam nigde...
Lea mu nije odgovorila na pismo. Narednog dana je dobila pismo od Viktorije Okampo i na njega je odmah odgovorila.
Draga gospođo,
Vaš ljubazni poziv me je veoma dirnuo. Veoma bih volela da prihvatim, ali znate za žalost koja je snašla našu porodicu, pa se plašim da krenem odmah. Znajte, ako mi se učini da je to ostvarljivo, neću se ustručavati da vas na poziv podsetim.
Nama je ovde još prilično teško, oskudevamo u svemu: uglju, hlebu, mesu, tkaninama. Nastavljamo s navikama stečenim za vreme rata: kućne bašte, domaća živina, proizvodnja hrane. To nam omogućava da preživimo.
Pratila sam, kao i vi, nirnberški proces. Zapanjena sam relativnom blagošću presuda: samo dvanaest smrtnih presuda za dvadeset i dvojicu optuženih. Po čemu su ostala desetorica manje krivi? Videla sam u časopisu Ilustracije kako Friče i Šaht dele autograme!... Mislila sam da sanjam.
Fransoa Tavernije uskoro putuje za Buenos Ajres, pa ćete se svakako videti.
Hvala vam hiljadu puta, draga gospođo, za ljubazno pismo, i verujte da ste i vi meni podjednako dragi.
Lea

Lea je poslušala Tavernijeove savete samo u jednom: zatrpala se poslom. Brala je grožđe, zajedno s nemačkim zarobljenicima i seoskim radnicima, vukla teške korpe, pomagala Ruti u kuhinji, pomagala Lebrinu oko računa, preslišavala Šarla, na svom starom plavom biciklu jurila kroz polja u potrazi za namirnicama ili za šumskim pečurkama. Mnogo je pila i pušila: nije tu bila tetka Estel da je blago ukori. Njeno zatvoreno i mrko lice nije nikoga podsticalo na otvoren razgovor.
Jedne večeri, kada je bila mrgodnija no obično, Žan Lefevr, koji je došao na večeru, odlučio je da joj kaže:
„Moraš malo da izlaziš. Zašto ne bi pošla sa mnom u Bordo, u bioskop ili pozorište?“
„Ne ide mi se.“
„Pa šta ti je? Više te ne prepoznajem. Znam da te je potresla smrt tvoje sestre i gospođice De Monplejne, ali moraš da se trgneš: život ide dalje.“
„Da li i za tvoju majku život ide dalje?... Pusti me na miru, dobro mi je ovako.“
„Ne, nije ti dobro; dosta je da te čovek pogleda - nisi samo izgubila svu životnu radost već i svu svoju živost, ubijaš se teškim radom, rintaš kao stoka, ne čitaš, ne koketiraš, nisi više ona koju smo voleli... O, oprosti!... Nisam hteo da te rastužim.“
Žan bi učinio bilo šta da zaustavi njene suze; plakala je bez jecaja, otvorenih usta, kao da nema dovoljno vazduha.
„To nije tačno, svi te volimo; ja te bar volim, to me i muči. Lea, molim te, ne plači više...“
Sva ojađena, pripila se uz njega; njeni mokri obrazi i miris njene kose su ga izluđivali. Opet ju je video nagu, kako mu leži u naručju na imanju Kanelo, setio se kako mu se nudila, njemu i njegovom bratu, i kako su se voleli te noći. Pokušao je da otera te slike, ali su mu bile urezane u mozak, zauvek. Ljubio joj je kosu, oči, vrat, usne... ruke su mu skliznule niz njena leđa, bokove, pridigle joj suknju... Lea više nije plakala, iščekivala je. Bili su u radnoj sobi njenog oca; odvojila se od njega i otišla do vrata, da ih zaključa. Grozničavo je smakla košulju, pustila suknju da sklizne, i stajala je pred njim, vitka i pocrnela. Žan ju je podigao na ruke, ječeći, i odneo je do divana. Kao i one nezaboravne noći, pomogla mu je da se svuče: pustio ju je da radi šta hoće, omađijan.
„Ne ljutiš se na mene?“
„Ne, bilo je dobro“, kazala je, paleći cigaretu.
„Presrećan sam, ne znaš koliko sam srećan.“
„Utoliko bolje.“
„Kada ćemo se venčati?“
To ju je osvestilo, na to nije pomišljala. Za njega je ovo što se desilo bilo kao prihvaćena prosidba. Kako da mu objasni da to nije tako, i da ju je samo prevelika usamljenost naterala da mu se baci u naručje? Ako bi mu to kazala, smrtno bi ga povredila. Kako da se, bez muke, izvuče iz te zbrke?
„Pa već sam ti kazala da mi se ne udaje.“
„Ali sve žene žele da se udaju.“
„Možda, ali ja ne želim.“
„Kako to, posle ovog što se desilo...“
„Pa to što se desilo je prirodna stvar između muškarca i žene, čemu tolika priča?“
Žan je pognuo glavu i pocrveneo.
„Pogledaj me, svaka bi žena bila srećna da se uda za tebe. Uskoro ćeš sresti neku finu devojku...“
„Ućuti! Ja volim tebe i nijednu drugu. Volim te od ranog detinjstva i maštam da se venčamo...“
„Pa, to su dečja maštanja. Raul je takođe maštao da se oženi mnome, kada je imao deset godina.“
„Kao što sam ti kazao, da si izabrala Raula, ja bih to prihvatio, mada bih bio nesrećan; znam da bi s njim bila srećna.“
„Svakako, ali ja nisam ni njega volela... Ni tebe ne volim... Volim te mnogo, ali kao brata... Ne želim da se udam za tebe.“
„Još si zaljubljena u onog Tavernijea?“
„Da, volim onog Tavernijea...“
„Voliš ga i dalje, mada se oženio?“
„Pa, to nema veze sa mnom. Ako želiš da budemo prijatelji, ne pričaj mi o njemu... Ostavi me, kasno je, i hoću da spavam.“
Žan Lefevr je otišao, potpuno očajan.
Život se nastavio, još tužniji i jednoličniji nego do tada. Jednoga dana, kad se osećala tužnija no obično, Lea je poslala telegram Viktoriji Okampo. Ona je odgovorila sasvim kratko: „Dođite!“ Lea se obratila putničkoj agenciji iz Bordoa da joj obezbede mesto na brodu koji plovi za Argentinu. To je bilo teško, jer su fransuki brodovi bili prepuni; ostajalo je da se pokuša sa stranim kompanijama. Našli su joj mesto u prvoj klasi na brodu Rt dobre nade, koji je 11. novembra trebalo da isplovi iz Đenove. Bilo je dovoljno vremena da obavi potrebne formalnosti. Trebalo je to nekako saopštiti Fransoaz i Šarlu.
„Pa, ako misliš da je to najbolje za tebe...“, samo joj je kazala Fransoaz.
Sa Šarlom već nije bilo tako lako. Dečko je plakao i u nekoliko reči pokušao da izrazi tugu. Malo se smirio kada mu je obećala da će mu u povratku doneti kostim gauča.
Uoči odlaska u Pariz, otišla je na grob svojih roditelja, zatim Lorin i tetka Estelin. Tu je ostavila ne samo svoje detinjstvo, već i mladost. U dvadeset i četvrtoj godini osećala se staro, i mislila da ne veruje ni u šta. Obuzeta osećanjem usamljenosti, ostala je dugo da sedi na nadgrobnoj ploči, opuštenih ruku. Otac Anri ju je brzo uočio.
„Došao sam da se pozdravim s vama, a vaša sestra mi je kazala da ste ovde.“
„Hvala, oče. Eto, ostavljam sve koje volim.“
„Ne, oni su zauvek s vama, kao i večna ljubav. Kada budete otišli tamo, ne zaboravite na obične stvari, budite otvoreni prema ljudima, zaboravite na egoizam i volite one koji vas vole. Ne bojte se da kroz život idete otvorenih očiju, i ne skrivajte ništa, ni muku, ni užas, ni divljenje lepoti, nemojte se moriti mišlju da vaš život ne vodi ničemu. Najbesmislenije za živo biće jeste da bude živo, a bez pravog razloga za život...“
„Bez pravog razloga za život? Pa, to je moj slučaj.“
„Nemate pravo to da govorite, pomislite na sve nesrećnike. Kada smo manje ili više sve izgubili, ili dali, i kada osećamo da smo suštinski satrveni, možemo postupiti dvojako: ili da se povučemo u sebe i da se potpuno zatvorimo prema drugima i prema životu, da sve poništimo i živimo u očaju, ili da učinimo suprotno tome - da na povredi koju nosimo uočimo neku pukotinu i da kroz nju, kao pri osmozi, osetimo muke i patnje drugih ljudi. To se ne može postići ako se čovek ne izbori sam sa sobom. Svako ima sopstveni temperament, svoje nedoumice i mane... Ne treba se bacati u očaj. Niko nikada nije ostao potpuno sam. Ona pukotina nam ostavlja mogućnost za susrete. To je obično susret nekoliko srodnih duša, koje se slažu oko suštinskih pitanja, podržavaju se i žele da služe drugima. To je susret nevidljivih duhova sa apsolutnim, potekao iz našeg najdubljeg suštastva. Na neki način, to je kao kad jedan od prijatelja upita: ’Hoćeš li?’, a drugi odgovara: ’Hoću.’ Neki to nazivaju Večnim, ili smatraju da je to Ljubav. Drugi to nikako ne zovu. Ali i drugi to vole, i saglasni su da ga prihvate.“
„Da prihvate šta?“
„Ljubav. Kad se kaže ljubav, misli se na snažnu strast, koja ujedinjuje i zahteva predanost i posvećenost onima što pate više od nas. Svako ko vodi pun život mora, bez obzira pod kojim okolnostima, jednoga dana poći tim putem. To je ona vrsta obogaćenja i ispunjenosti koja potpuno razbija granice kakve nameću brojnost, vreme, prostor i iluzije, a koja se ne može postići bez izvesne prethodne žrtve. Svet ostaje podnošljivo mesto za život samo zahvaljujući onima koji, svakoga dana, tu i tamo na našoj planeti pokušavaju da se otvore kroz sopstveni bol i odbijaju da ih taj bol satre. Oni otvaraju put za mase koje ih slede i uspevaju da ne izgube srce. Oni su korisniji od onih koji su malo patili ili nisu nimalo, i koji ne znaju šta je patnja, bezizlazna patnja. Da li ih možemo smatrati nedužnim žrtvama neznanja? Svakako da ne možemo. Oni ćovečanstvu ostavljaju dve mogućnosti saznanja: jedna je da i sami prepatimo, a druga je da volimo. A ko je taj koji želi da živi a da nikada nije voleo?“
„Patiti radi patnje!... Pa šta činiti sa onim milionima ljudi, žena i dece koji su se napatili? Nisu bili nesvesni tuđih muka niti su učinili nešto loše, pa šta im se desilo?“
„Mogao bih vam sada odgovoriti da oni počivaju u miru gospodnjem, u šta sam duboko verujem, ali biste vi odbili da me saslušate, jer vam je srce puno mržnje i odbojnosti. A uviđam da kod vas postoji velika sposobnost za ljubav. Doći će dan kada će vam se vratiti poverenje u ljude, i u čovečanstvo.... Ne smeškajte se, znam vaše dobro srce i plemenitost. Pod tim odbojnim izgledom, osetljivi ste na patnje drugih i ne želite da oguglate, poput nekih. Teško je poverovati da je večnost isto što i ljubav. Kako objasniti da je moguće verovati radi same vere, kada u sredstvima informisanja vidimo sve užase ovog sveta, a istovremeno i sve njegove lepote. Kako je moguće da možemo verovati vere radi? Za mene je to postalo moguće onoga dana kada sam shvatio u kojoj se meri varamo po pitanju večnosti. Mi smo od večnog Boga načinili karikaturu prema ljudskoj meri. Kad je čovek moćan, on je vladar, i navodi nas na misao da i večni Bog, ako je svemoguć, treba da bude vladar...“
„Mislila sam da nas je Bog stvorio po svom liku...“
„Na Boga ličimo po ljubavi. Stvorio nas je slobodne da bismo bili sposobni da volimo; ta sloboda je ono zbog čega je ljudski rod veličanstven. Bog je ljubav i on je ’svemoguć i sveobuhvatan’. Kad bi vladao nama, bio bi za svaku osudu. Kami je kazao: ’Nikada neću prihvatiti veru u večnog Tvorca u svetu u kome plaču i pate čak i nevina dečka.’ Boga treba osloboditi optužbi koje su mu upućene kao ’svemogućem vladaru’ i pokazati da je on ’svemoguć i sveobuhvatan kroz ljubav’. Osvetu treba usmeriti ka ljudima koji su obmanjivali svoje bližnje.“
„Osvetu... Pa, to razumem, ali kako to izvesti?“
„Kroz ljubav. Treba se osvetiti u ime Boga i ljudi, ali kroz ljubav.“
Na bledom večernjem svetlu lice sveštenika je zračilo dobrotom i ljubavlju. To je bila ljubav prema ljudima i prema bogu, koju je pokušavao da prenese na Leu. Ona nije bila neosetljiva na njegov temperamentni govor, koji ju je na mahove podsećao na besede strica Adrijena. Ali eto, kuda je stigao stric Adrijen sa svojom verom u Boga i u čoveka... Stigao je u pakao, ako pakao postoji...
„Razmišljala sam o vašim rečima, oče, i pokušaću da se setim toga što ste kazali - kako osveta treba da se pročisti kroz ljubav.“
Vratili su se na Montijak ćuteći, i usput su prošli pored Kalvarije, koja se nadnosila nad poljima dok su poslednji zraci sunca nestajali na obzoru.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Crni tango - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:26 pm


19.


Ležeći umotana u ćebe u ležaljci na palubi broda Rt dobre nade, Lea je razmišljala o poslednjim danima pred odlazak iz Francuske: uoči polaska je večerala s porodicom na Montijaku, u društvu Žana Lefevra, njegove majke i oca Anrija. Kao po nekom prećutnom sporazumu, pričali su samo o ’beznačajnim temama. ’ - Lea je bila vesela i ljubazna prema svima. Pošto je trebalo da se rastane od njih, mislila je o tome kako ih voli i koliko će joj nedostajati. Kad su svi otišli na spavanje, lutala je po staroj kući i sišla na terasu da se od svega oprosti. Prilikom svakog njenog odlaska i dolaska, u svim važnim trenucima života, ta terasa, koja gleda na vinograde i šume, bila je mesto gde je crpla snagu i odlučnost. Još jednom je osetila da se u njoj nešto cepa, da odlazi na put bez povratka. Kuda je krenula? Nije znala ni sama, ali je slutila da je čekaju nove patnje.
Sećanje na kratki boravak u Parizu bilo je nejasno. Svakodnevno Frankovo prisustvo, njegovo rastrojstvo zbog Lorine smrti, izlasci, odlasci u bioskop, kupovine koje je obavila Tavernijeovim novcem, sve joj se to mešalo u glavi, sve do dolaska u Đenovu, gde se ukrcala na brod zajedno s Danijelom Zedermanom i Amosom Dajanom. Na brodu su se razdvojili jer su njih dvojica putovali drugom klasom, a to je Lei donelo prilično olakšanje; veoma je želela da bude sama. Kad su pristali u Barseloni, imala je priliku da se divi Gaudijevim vrtovima, da šeta uličicama i da sluša zvuke flamenka u jednoj lučkoj krčmici, u koju je otišla s Danijelom. U Lisabonu nije silazila s broda, jer su je mučile groznica i glavobolja. Jedne večeri su je pozvali za kapetanov sto, pa je tu upoznala Rika van der Vena, Holanđanina iz Amsterdama, lepog tridesetogodišnjaka hladnog držanja koji je putovao poslom. Govorio je francuski s primetnim stranim akcentom; kazao je da je sakupljač umetničkih dela, da veoma voli nadrealističko slikarstvo te se dopisuje sa Andreom Bretonom, Marselom Dišanom i Salvadorom Dalijem; upoznao ih je u salonu Lize Dearm, privlačne i kulturne dame koja je okupljala umetnike u svom stanu u blizini Palate invalida. Ti razgovori o umetnosti i književnosti podsećali su je na one koje je vodila s Rafaelom Malom. Svake večeri su se okupljali u aperitiv-baru, a zatim su večerali zajedno; za njihovim stolom su uvek bila i dva gospodina pedesetih godina, koji su govorili samo engleski, i to sa užasnim akcentom.
Jednoga dana je bila zakasnila na ručak, a oni je nisu videli, pa je svu trojicu iznenadila dok su razgovarali na nemačkom, i to šapatom. Odmah joj je pripala muka. Privlačni Holanđanin je postao Lein kavaljer. Neupadljivo joj se udvarao, a ona na to nije bila sasvim neosetljiva. Njega je mučila radoznalost u vezi sa svime što se ticalo nje: pitao ju je odakle je došla, čime se bave njeni roditelji, ima li braće i sestara, je li verena, zašto putuje u Argentinu, kod koga će odsesti, koliko će ostati, ima li prijatelja u Buenos Ajresu; to joj je bilo prilično neprijatno. Lea je, doduše, više iz zabave nego iz nepoverenja izmislila celu priču o porodici i o svom bezbrižnom devojačkom životu bez nevolja. Jedino je kazala istinu u vezi s Viktorijom Okampo i njenim pozivom, ne ulazeći pri tom u detalje.
Rik van der Ven je bio dobar plesač - premda malo krut, ni nalik na spretnog Tavernijea - i bilo je prijatno plesati s njim, naročito tango. Lea je svake noći plesala s njim, sve do dva ili tri sata ujutru. Njena mladost i lepota su unosile živost u te pomalo nategnute večernje zabave; rado je plesala sa svima koji bi je pozvali, a naročito s Van der Venom. Jedne noći ju je otpratio do kabine, privukao je i poljubio; Lea se nije opirala, već je malo koketirala i ostavila ga pred vratima. Kad je ušla u kabinu, upalila je svetio i vrisnula.
„Lea, šta se desilo?“, povikao je Van der Ven kroz vrata.
Amos je držao prst na usnama i davao joj znak da nešto odgovori.
„Nije ništa, udarila sam se o pisaći sto. Videćemo se sutra.“
„Jeste li sigurni da je sve u redu?“
„Da, potpuno sam sigurna, hvala. Laku noć!“
„Laku noć!“
Držeći i dalje prst na usnama, Amos ju je odvukao od vrata.
„Šta radite ovde?“, pitala ga je šapatom.
„Čekao sam vas. Znate li odavno tog čoveka?“
„Koga?“
„Rika van der Vena.“
„Upoznali smo se na brodu. Simpatišemo se.“
„Da li ste uočili nešto u vezi s njim?“
„Ništa posebno. Šta je trebalo da uočim?“
„U kakvim ste odnosima s drugima za vašim stolom?“
„Mislite na gospodu Bartelemija i Džonsa?... Pa, srećemo se samo za stolom. Pozdravljamo se, ali oni malo govore... E, pa da, jednom... desilo se da su njih trojica pričali na nemačkom.“
„Šta su rekli?“
„Nisam baš mnogo čula, šaputali su, i prestali su čim su me videli..., ali mislim da sam čula reči ’podmornica i ’Kordova’... Mislite li da su to odbegli nacisti?“
„Ne znam. Pokušavamo da dobijemo neka obaveštenja preko radija. U međuvremenu, budite oprezni, i pokušajte da saznate nešto više o njima.“
* * *

Hladan vazduh je naterao Leu da zadrhti; presavila je ćebe i vratila se u kabinu. Na toaletnom stočiću je stajao buket crvenih ruža. Uz njih je bila priložena kartica, na kojoj je pisalo: ’Čekam vas večeras u baru, Rik’ A šta ako je nacista?, mislila je. Bilo joj je teško da poveruje u to. Zar joj nije kazao da se užasava rata i nemačke surovosti? To što je znao jezik pobeđenih nije bilo čudno, jer veliki broj Holanđana govori nemački. Amos i Danijel se svakako varaju, oni svuda vide naciste. Ipak ju je i dalje mučila sumnja, i obećala je samoj sebi da će biti opreznija i da će ga malo ispitati.
Za večeru se odenula u dugu svilenu haljinu boje slonovače, s nabranim gornjim delom, i podigla talasastu kosu na teme. Zadovoljno se osmehnula svom odrazu u ogledalu.
U baru je bilo mnogo ljudi. Pijanista Hoselito je svirao neki lagani valcer, a barmen Rikardo, specijalista za koktele, energično je tresao šejker. Osmehnuo se kad je ugledao Leu.
„Buenas tardes, señora.“
„Dobro veće, Rikardo.“
„Pripremio sam jedan koktel, vama u čast, kao i u čast Francuske. Hoćete li da ga probate?“
„Rado, a kako se zove?“
„’Drugi DB’, gospođice.“
Ugledala je duh Lorana d’Aržile na tenku. Lea je uzela čašu iz barmenove ruke, srknula piće i priviđenje je nestalo.
„Dobar je, ali je vrlo jak.“
„Budite oprezni s Rikardovim mućkama, one su sumnjive“, kazao je Rik van der Ven prilazeći baru.
„Hvala za ruže, Rik, divne su.“
„Dođite da sednete. Šta ćete da popijete?“
„Još jedan ’drugi DB’.“
„Da li ste znali nekoga iz te divizije?“
„Da, u njoj je bio jedan moj dragi prijatelj, koji je poginuo u Nemačkoj.“
Van der Ven je duboko uzdahnuo.
„Da, izgubili smo mnogo prijatelja u ovom ratu.“
„Gde ste vi bili, Rik?“
„Bio sam zarobljen 1940. godine. Proveo sam četiri godine u oficirskom logoru.“
„Je li bilo strašno?“
„Prilično; no ne može se porediti sa onim što su pretrpeli Jevreji u koncentracionim logorima.“
„Imate li neke prijatelje Jevreje?“
„Nekoliko. A vi?“
„Imala sam jednog, koji je mrtav, i jednu prijateljicu, koja je deportovana.“
„Je li se vratila?“
„Ne znam“, slagala je Lea.
Za trenutak je nastala tišina, pa su pili ćuteći.
„Poznajete li gospodu Bartelemija i Džonsa?“
„Ne bolje no vi. Znam da su Irci i da idu u Argentinu radi posla s nabavkom mesa. Zašto me to pitate?“
„Onako. Hajdemo na večeru, gladna sam.“
Posle večere se Lea pretvarala da ima migrenu i povukla se u kabinu, gde je zatekla kratku poruku od Danijela: „Dođite sutra na misu, u kapelu!“ Legla je u krevet zamišljena, i nije uspela da zaspi, pa se pridigla, obukla pulover i pantalone i izašla na palubu. Iz salona je dopirala muzika za ples. Naslonila se na ogradu i dok joj je vetar mrsio kosu, posmatrala brazde, koje su ostajale iza broda, kako se presijavaju na mesečini. Nebo je bilo puno zvezda. Da li Fransoa gleda u to isto nebo, i je li zaboravio na nju?... Nije mu najavila dolazak. Ako se nije ponovo video s Viktorijom Okampo, možda će biti iznenađen, a možda i besan. Bila je, međutim, sigurna da će se Sara radovati što je vidi. Iz misli ju je prenuo žamor glasova, i učinilo joj se da jedan prepoznaje. Bez razmišljanja se zavukla iza smotanih konopaca. Do nje su dopirali odlomci razgovora. „Pomoći drugovima... savezničke vlasti... cionistička internacionala... srećom da Peron... estancia11 u Patagoniji... naše ratne rezerve... bićemo najjači... pazite... neko dolazi... a, to ste vi... ne još ne znamo ništa... videćemo u Buenos Ajresu... da se razdvojimo, da nas ne vide zajedno...“
Ljudi koji su razgovarali brzo su se udaljili. Lea je izašla iz skrovišta; prepoznala je glas gospodina Bartelemija. Amos i Danijel su bili u pravu!... Sutra će ih obavestiti. Pošto se osvrnula unaokolo, brzo se vratila u kabinu.
Kada je Lea ušla, brodska kapelica je bila prepuna. Vernici koji nisu uspeli da se domognu mesta na sklopivim stolicama, stajali su unaokolo. Dvojica prijatelja su stajala kraj vrata, sa ozbiljnim izrazima lica. Lea se ugurala kraj njih. Danijel joj je gurnuo ceduljicu u ruku, a ona je njemu dala drugu, na kojoj je pisalo sve što je čula prethodne večeri.
Posle službe su se putnici iz druge klase vratili na svoju palubu. Rik je prišao Lei.
„Jeste li se naspavali? Kako vaša glavobolja?“
„Jutros je sve dobro, vreme je divno. Sutra ćemo pristati u Riju. Poznajete li Brazil?“
„Odlazio sam tamo pre rata. To je lepa zemlja, ali ima previše crnaca. Hoćete li da zajedno prošetamo po Riju?“
„Možda i hoću.“
„Kako to - možda? Zar ja nisam vaš pratilac? Ne znate nikoga na brodu, a za ženu je opasno da onuda šeta sama.“
„Pa šta mislite da može da mi se desi?“
„U najmanju ruku, mogu vam dosađivati. Južnoamerikanci su mnogo nasrtljiviji od Evropljana. Slažete li se da izađemo zajedno?“
„Videćemo, sutra je novi dan. Izvinite, sada idem do frizera.“
„Dobro, videćemo se kasnije.“
„Budite u kabini u dva sata ujutru, imam dosta toga da vam kažem. Udvostručite mere opreza.“ Ispod teksta je bio Danijelov potpis. Ovo je kao u špijunskom romanu, pomislila je Lea cepajući poruku u najsitnije komadiće i posmatrajući se u ogledalu frizerskog salona. Bila je jedina mušterija. Neusredsređeno je listala francuske časopise, kao i španske i američke. Pažnju joj je privukla velika reportaža o generalu De Golu. Pisali su o njegovoj vojničkoj karijeri, ali nije bilo reči o događajima od januara, kada je „odlučio da se povuče“. Setila se njegovog razočaranja i tuge. Zar čak i tako veliki ćovek može napustiti brod, i to zbog čega? „Čast, zdrav razum i partijski interes me navode na postupak čiji je krajnji cilj da napustim najprezreniju državu, najnesposobniju vladu, najpodeljeniju zemlju i najsiromašniji narod. Dao sam ostavku na sve funkcije koje su mi dodelili, izgleda, samo zato da bi me zatim sprečili da ih obavljam.“ Od njegovog odlaska s kormila, Francuska je tonula u razmirice. Lepi ideali pokreta otpora nisu mogli zadugo da nadžive kraj rata. Kroz mesec dana biće Božić, i to Božić na suncu. Hoće li ikada ponovo pronaći nekadašnje božične radosti? Spopala ju je detinja tuga. Uzvrtela se pod haubom za sušenje. Zgodni frizer, koji nije znao ni reči francuskog, došao je da je oslobodi te muke.
Lei je prvi put tada bilo dosta broda; strepela je od večere s Rikom van der Venom, a još više od kasnog sastanka s Danijelom.
Protivno očekivanjima, večera je bila prijatna. Upoznala je mladu Argentinku koja je radila na radiju u Buenos Ajresu. Na nesigurnom francuskom jeziku, lepa Karmen Ortega pričala joj je o poznanstvu s predsednikovom ženom Evom Duarte. Njih dve su neko vreme delile stan u senovitoj calle Posada, ali su se rastale, posle svađa oko ljubavnika. Eva je bila resentida12, i to je više puta dokazala. Bila je koketna i zavidljiva, pa je u svakoj ženi videla suparnicu. Rado je izigravala devojčicu da bi raznežila okolinu. Karmen je ispričala kako su se Eva i Peron upoznali u zabavnom parku, i kako je Eva istisnula suparnicu, lepu glumicu Libertad Lamark. Karmen Ortega je bila vitka, smeđa i izuzetno lepo građena, a imala je i urođeni dar za oponašanje. Dve mlade žene su se posle večere rastale kao prijateljice.
Bila je rana zora kad se Lea vratila u kabinu. Jedva da je ušla, kad začu kucanje.
„Danijel je, otvorite!“
Mladić je žurnim korakom ušao.
„Amos i ja smo bili u pravu, Bartelemi i Džons su nacisti u bekstvu, i spadaju među najgore; jedan je bio lekar u logoru Buhenvald, a drugi pomoćnik komandanta logora Dahau. Zovu se Adolf Rajhman i Moris Dival.“
„Pa to je francusko ime.“
„Da, porodica mu potiče iz Francuske. Neki od predaka se iselio u Austriju u XVII veku.“
„A Rik van der Ven?“
„Nismo pronašli ništa o njemu, izgleda da jeste Holanđanin, dokumenta su mu u redu. Saznaćemo više u Buenos Ajresu. Jeste li saznali nešto novo?“
„Nisam. Sutra ću s njim izaći na kopno. Pažljivo ću motriti.“
„Budite oprezni, Bartelemi i Džons nešto sumnjaju. Prikupili su obaveštenja o vama.“
„A vas nisu razotkrili?“
„Na neki način jesu, a to je ono što smo i hteli. Dvoje putnika iz druge klase misle da smo Nemci i da bežimo iz Evrope. Mi, naravno, nastojimo da sve u to uverimo jer smo bili pomalo neoprezni. Naši saputnici su u vezi s ljudima koji sede s vama za stolom. Kada stignemo, moramo svakako nastojati da nas ne vide zajedno, bilo bi opasno i za vas i za nas. Za sada, srećom, niko ne pomišlja da se znamo, a naš izlazak u Lisabonu je ostao neprimećen. Mislim da se nećemo videti dok ne pristanemo, osim ako bude baš izuzetno hitno. Znamo gde ćemo vas naći, pa čekajte da vam se javimo.“
Rik van der Ven je bio nevoljni pratilac novih prijateljica koje su oduševljeno otkrivale ogromne plaže Rija, njegove prometne ulice i luksuzne radnje. Za Leu su ta raskoš i gužva, posle opustele Evrope, izgledale kao san. Jedva je primetila bedu favela, kuda je prošla taksijem, toliko su joj Brazilci delovali veselo i nasmejano. Dve devojke su se vratile na brod s rukama punim paketa.
Do kraja puta su bile nerazdvojne, na veliko Van der Venovo nezadovoljstvo, i obećale su jedna drugoj da će se ponovo naći u Buenos Ajresu.
Brod je pristao 16. decembra u sedam sati ujutru. Vreme je bilo oblačno i prohladno. Leu je čekao automobil. Vozač, kog je poslala Viktorija Okampo, kazao joj je da je njena domaćica morala na nekoliko dana da ode u gradic Mar del Plata i izvinio se u njeno ime. Bila joj je rezervisana soba u hotelu Plaza, čiji je direktor bio Viktorijin prijatelj. Trebalo je da je Lea tu sačeka, da bi posle toga otišle na San Isidro. U međuvremenu je direktor hotela bio voljan da Leu malo provede kroz grad.
„Kakva sreća da odsedaš u hotelu Plaza, obožavam to mesto. Hoćeš li da se nađemo u baru, oko devet sati? Možemo posle i da večeramo zajedno.“
„Hoću, vrlo rado, videćemo se večeras.“
U hotelu ju je sam direktor odveo u sobu.
„Ne oklevajte da me pozovete ako vam nešto bude trebalo. Poslaću vam svoju sobaricu. Hoćete li mi učiniti čast da ručate sa mnom?“
„Vrlo rado.“
„Dobro, čekaću vas kod roštilja.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Crni tango - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:26 pm



20.


„Javili su mi, ali nisam mogao da verujem. Šta radiš ovde?“
„Pa, vidiš da sam došla na odmor.“
Lea se uzdržala da ne pojuri ka njemu. U svakom slučaju, nije želela da on vidi njenu radost zbog ponovnog susreta, ni da pogodi koliko ga se zaželela.
Bože, kako je lepa, još je poželjnija, ako je to moguće, mislio je. Fransoa se pravio da je ljut, ali je bio više nego srećan što je ponovo vidi, bez obzira na sve probleme koji su ga mučili.
„Viktorija Okampo mi je kazala da te je pozvala, i da si prihvatila, ali nisam verovao da ćeš doći.“
„Prevario si se, evo me.“
„Misliš li dugo da ostaneš?“
„Ne znam. O, Fransoa, tako mi je bilo teško tamo, tako sam tugovala!... Osećala sam da se gušim u mukama bez kraja... Stalno sam mislila na Loru... na njenu besmislenu smrt... kao i na to kako je trebalo da ja budem na njenom mestu... A zatim i ta muka, to rastakanje Francuske... Gore je no za vreme rata, svi misle samo na sebe, na svoju korist i dobitak. Crno tržište je procvetalo više no ikada, kao i trgovina bonovima za snabdevanje... Američko prisustvo je mučno, skoro kao i nemačko; imamo nove okupacione trupe... Stiče se utisak da je sve bez smisla... Ovde je mnogo lakše, žene su elegantne, ljudi dobro odeveni, tržište je dobro snabdeveno, radnje su pune. Ima čak i prave čokolade u izobilju. Izgleda kao da Argentinci misle samo na zabavu i udvaranje.“
„To je lokalni specijalitet. Argentinski muškarci uvek gledaju da se domognu ženskog lakta, ili kolena, a i nečega drugog.“
„Mislila sam da su svi muškarci takvi.“
„Svakako da jesu, prema tebi“, kazao je, privlačeći je u naručje.
„Pusti me!“
„Ne dolazi u obzir, već nedeljama mislim na tebe i nisam...“
„I nisi šta?“, pitala je, otimajući se.
„Znaš dobro šta hoću da kažem. Možda s tobom nije tako. Čuo sam da se na brodu nisi baš dosađivala, da su ti se neki udvarali i da ti se, izgleda, to i dopadalo.“
„Da... Pa šta? Ja sam barem slobodna.“
„Nisi, ti si moja.“
Kako je samo to samouvereno tvrdio. Gurao ju je ka krevetu. Lea je, bez obzira na sopstvene želje, odlučila da ne popusti. To bi bilo suviše lako: kao da je dosta da se on pojavi, a ona mu se samo baci u naručje, zaljubljena i puna milošte. Trebalo je tu nešto promeniti!
Nasuprot svim njenim očekivanjima, pustio ju je i zapalio cigaretu.
„Pozvan sam na prijem povodom venčanja ćerke šefa policije, generala Velaska. Biće tu svi peronisti, moglo bi ti biti zabavno.“
„Hoće li i Sara doći?“
„Naravno, ona je prilično bliska sa Evom Peron. To nam je vrlo korisno. Imaš li neku elegantnu haljinu? Želim da budeš najlepša.“
„Snaći ću se. U koliko sati je to?“
„U osam.“
* * *

Pola devet je već prošlo kada su Tavernije, Sara i Lea stigli na prijem. Nevesta je bila u haljini s volanima i dugim skutom, s plavim detaljima na gornjem delu, i primala je od gostiju čestitanja, zajedno s mužem, Leom Maksom Lihtenštajnom, i sa ocem, koji je bio u svojoj uniformi. Eva Peron je sedela okružena udvaračima, sva blistava od nakita, s lepim šeširićem naherenim na komplikovanoj punđi, i nešto živahno pričala. Mahnula je Sari.
„Draga gospođo Tavernije, baš se radujem što vas vidim. Dobar dan, gospodine Tavernije, kako ste?“, kazala je na španskom.
„Dobro sam, kao i uvek kad vas vidim“, odgovorio je i nagnuo se nad njenu ispruženu ruku.
Eva Peron se zadovoljno nasmešila tom laskanju. Zatim je, hladno i ispitivački, pogledala Leu.
„Ko je ta devojka?“
„Naša prijateljica iz Francuske, gospođica Lea Delmas...“
Eva je klimnula glavom, a i Lea je tako odvratila. Očito, među njima nije bilo simpatija. Sara je pritekla u pomoć.
„Lea mi je dobra prijateljica, a oduševljena je vama. Međutim, ne zna vaš jezik.“
Eva je odmahnula rukom kao da to nije važno, i nastavila razgovor s mladićima.
Sara je uhvatila Leu pod ruku i odvukla je u salon, pozdravljajući sve redom, stežući ruke, smejući se i cvrkućući nešto, sve dok nisu stigle do terase, gde je bilo samo njih troje ili četvoro.
U daljini su brodovi plovili po Rio de la Plati.
„Baš si kao riba u vodi među njima, znaš toliko ljudi, nisam te odavno videla tako veselu i u formi.“
„Mrzim ih sve od reda. Igram tu komediju da bih što bolje upoznala peroniste i da bih otkrila ko među njima pomaže nacistima.“
„Jesi li već nešto saznala?“
„Da, šef policije Huan Filomeno Velasko je povezan s nekima od njih.“
„Da li si sigurna u to?“
„Sigurna sam, kao i doktor Rodrigez Arasha, koji svuda širi optužbe da je Velasko u prijateljskim odnosima s nekim nacistima. Znaš li da su ih Amos i Danijel prepoznali na brodu?“
„Znam.“
„Dugo su bili u sedištu policije, pre nego što su otišli za Kordovu. I tvoj holandski prijatelj je otišao u Kordovu. Je li pokušao da te vidi pre toga?“
„Nije, ali mi je poslao cveće i karticu na kojoj je pisalo ’Uskoro!’. Znaš li nešto o njemu?“
„Još uvek ne. No Danijel i Amos, koji su u Kordovi, motre na njega...“
„Pa oni će se odati, ne govore ni reči španskog, baš kao ni ja.“
„U njihovom slučaju je to dobro. Ako su prijavljeni kao Nemci, logično je da ne znaju drugi jezik osim svoga.“
„A kako će se onda snalaziti?“
„Znaš, to u Kordovi neće biti teško. Nacisti su se tamo skoro otvoreno smestili. Imamo tamo argentinske prijatelje, koji neprimetno motre na njih. Trenutno su u jednom hotelu, koji pripada nekom Nemcu, a i sve osoblje je nemačko, uključujući i kuvara, koji sprema nemačka jela i to u tirolskom ambijentu.“
„A argentinska vlada sve to toleriše?“
„Peronistička štampa je pronemački nastrojena. Ne zaboravi da je Argentina ušla u rat protiv Nemačke mesec dana pre kapitulacije. Samjuel i Uri su takođe u Buenos Ajresu. Zahvaljujući argentinskim komunistima, ušli su u trag mreži koja prebacuje naciste iz Španije. Uskoro ćemo krenuti u akciju. Šta ti misliš da radiš ovde? Još ne znam ni zašto si došla.“
„Pa, ni sama ne znam... Možda da bih osvetila Loru. Jeste li ušli u trag onim ženama?“
Sarino lice se zgrčilo.
„Nismo još, ali će i to doći.“
Uvojci tamne kose uokvirivali su njeno lako našminkano lice, pa je delovala mlađe. U haljini od crvene svile s belim tačkicama, bila je vrlo elegantna.
„Lea, baš divno što se ponovo srećemo!“
„Rik! Pa ja...“
„Delujete iznenađeno. Znate da sam vam obećao da ćemo se opet videti. Predstavite me gospođi.“
„Saro, predstavljam vam gospodina Rika van der Vena. Rik, predstavljam vam gospođu Mil... Tavernije.“
Rik van der Ven je lupnuo petama i naklonio se.
„Radujem se što sam vas upoznao, gospođo, prijatelji su mi pričali o vama.“
„Da... a kako to?“
„Pričali su mi da ste prijateljica lepe predsednikove supruge.“
„U Argentini se novosti brzo šire. Da li vam se dopada ova zemlja?“
„Veoma, Argentinci su tako gostoljubivi. Da li se vama, gospođo, dopada ovde, tako daleko od Pariza?
„U Buenos Ajresu se može naći sve što i u Parizu pre rata; ovo je prilično frankofoni grad, pa se ovde ne osećam sasvim kao strankinja.“
„A vama, Lea, da li vam se sviđa zemlja tanga?“
„Veoma.“
„Jeste li videli ponovo onu mladu ženu s kojom ste se upoznali na brodu?“
„Pazi... mi o vuku... Karmen!“
„Če,13 Lea!... Draga, baš se radujem... Kako to da si došla večeras ovamo?“
„Došla sam s prijateljima. Sećaš li se gospodina Van der Vena?“
„Kako bih zaboravila našeg zaštitnika iz Rija? Baš čudno da ste došli. Da niste možda mladoženjin rođak?“
„Ne, već rođak generala Velaska.“
Lea i Sara su se brzo zgledale, što Karmeni nije promaklo.
„A čija ste vi prijateljica? Mladina?“
„Ne, već senjore Peron.“
„Mislila sam da ste u zavadi?“
„E pa nije lako zavaditi se sa mnom. Lea, sutra ću imati emisiju na Radiju Belgrano, a biće i poznati pevač Ugo del Karil. Pođi sa mnom, biće zabavno... O, kakav zgodan muškarac!“
„To je moj muž“, rekla je Sara.
„O, oprostite!“
„Nije to ništa loše. Dragi, evo devojke koja misli da si vrlo zavodljiv. Gospođica...?“
„Karmen Ortega“, odgovorila je, pocrvenevši.
Lea se malo odmakla, osetivši da joj se srce steže. Šta ona radi u toj nepoznatoj zemlji, među strancima?... Gledala je u čoveka koga je volela, i koga je došla da potraži, što nije htela sebi da prizna, već je izmišljala neke druge razloge, i ludirala se s tom argentinskom glumičicom, koja je za njega kazala da je zgodan... dok je Sara igrala ulogu zabavljačice... A Rik van der Ven, zašto li je onako posmatra...? Valjda nije ništa naslutio... Koketno mu se osmehivala.
„Delujete veoma zamišljeno i daleko. Je li vam dosadno?“
„Pomalo. Kako bi bilo da krenemo?“
„Ne bi bilo lepo prema vašim prijateljima...“
„Nije bitno, želim da idem. Hoćete li i vi?“
Fransoa, koga je Karmen Ortega prikleštila, sav besan ju je posmatrao kako odlazi. Uh, ta gadura, popričaće on već s njom!
Za stolom do onoga za kojim su sedeli Lea i Rik van der Ven, u restoranu La Kabana, šest muškaraca je glasno pričalo na nemačkom, baš kao da su bili u nekoj minhenskoj pivnici. Lea se nelagodno vrtela na stolici i zamišljeno mrljavih meso pred sobom u tanjiru.
„Ne dopada vam se?“, pitao ju je Van der Ven.
„Nisam baš mnogo gladna.“
„Ne dopada vam se ovo mesto?“
„Nije to, prijatno je, ali imamo bučne susede.“
„Razumete li šta pričaju?“
„Ne, a vi?“
„Pomalo, to su Nemci. Ima ih mnogo. Zar niste to primetili?“
„Nisam obraćala pažnju. Da li ćete dugo ostati u Argentini?“
„To zavisi od vas.“
„Kako to?“
„Radujem se što smo se ponovo sreli, i voleo bih da se bolje upoznamo.“
Lea nije odgovarala.
„Ne kažete ništa. O čemu razmišljate?“
Šta sada da mu kaže? Što li je prihvatila tu večeru? Baš je luda: sve je to učinila samo da bi Fransoa bio ljubomoran.
„To bi bilo lepo“, kazala je bezbojnim tonom. „Ali biće potrebno neko vreme, sada sam u velikoj gužvi.“
„Ja sam strpljiv čovek, draga moja.“
Kao da je osetila neku pretnju u onome što je govorio. Lei je laknulo kad su završili obed. Otpratio ju je do hotela. U holu joj je zahvalio za lepo veče i dodao:
„Otputovaću iz Buenos Ajresa na nekoliko dana. Javiću vam se kad se budem vratio. Videćemo se uskoro. Želim vam laku noć.“
„Laku noć.“
Kada joj je dao ključ od sobe, recepcionar joj je doturio i poruku.
U liftu je pročitala šta piše na cedulji:
„Sutra ću doći, vodim te na ručak. Ljubim te, Sara.“
* * *

Zavaljena u udobnu hotelsku fotelju, Sara je pila naranja bilz14 i čekala Leu. Videla je kad je ušla u prostoriju i mahnula joj rukom. Poljubile su se.
„Deluješ umorno“, rekla je Sara. „Jesi li loše spavala?“
„Da, nisam oka sklopila. Zabrinuta sam.“
„Zbog čega?“
„Ne znam, ali imam neki čudan utisak... da me neko posmatra i uhodi.“
„Pa, naravno, to je sigurno tako. Policija nadzire sve strance koji se pojave. Možeš da očekuješ da će te i ispitivati.“
„Jesu li i tebe ispitivali?“
„Jesu, neupadljivo. Ja sam supruga diplomate, a stalo im je do ugleda zemlje, no policije ima svuda. Treba da deluješ kao bezbrižna mlada žena, bez problema, zaokupljena odećom, nakitom i izlascima. Oni toliko potcenjuju žene da ne mogu da ih zamisle drugačije nego u skladu s tom slikom, pa je to i najbolji način da te ostave na miru. Što više koketiraš i deluješ površnije, biće bolje za tebe.“
„Poslušaću te. Gde je Fransoa?“
„Otputovao je u Montevideo.“
„Na duže?“
„Biće tamo do kraja nedelje. Zadužio me je da se brinem o tebi.“
„To je baš lepo od njega.“
„Nemoj tako da pričaš. Vodim te na ručak, na moderno mesto, u Odeon. Tu se okupljaju glumci, novinari, pisci i problematičan svet. Posle ćemo do Harodsa i Gata i Čaveza, da pogledamo haljine.
U Odeonu su Saru srdačno dočekali.
„Spreman je vaš uobičajeni sto, gospodo Tavernije.“
„Hvala, Mario.“
Za vreme ručka, Lea se divila komediji koju je Sara igrala; smejala se glasno i veselo ćaskala: baš kao prava ludica, mislila je Lea, te ni sama nije mogla da bude dugo ozbiljna. Pridružila se toj igri i počela da priča na isti način.
„Da li si zapazila haljinu senjore Peron?... Kakva elegancija... A mladina venčanica... Malo previše volana i čipke... Smešno, zar ne?... To se ne nosi u Parizu... Lep ti je šešir... Kako ti izgleda ovaj moj? Kreacija Žilbera Orsela... Ljubak je, zar ne?“
„Da nisi malo preterala?“, šapnula je Sara.
„Ne verujem, vidi kako nas muškarci gledaju zadivljeno, a žene zavidljivo... Kome se to javljaš?“
„Glumici po imenu Fani Navaro i glumcu Narsisu Ibanjezu Menti.“
„Kako li si samo upoznala sve te ljude?... Ne okreći se.“
„Šta je?“
„Kazala si mi da su Amos i Danijel u Kordovi, zar ne?“
„Jesam.“
„E pa upravo su se smestili za sto pored vrata.“
„Jesi li sigurna?“
„Više nego sigurna.“
„U svakom slučaju se pravi da ih ne vidiš, prisiljeni smo da se pravimo da se ne poznajemo. Ako su došli, znači da ima novosti. Šta sada rade?“
„Gledaju jelovnik... Mašu konobaru... Izgleda da su naručili... Danijel ustaje... Traži nešto od jednog konobara... Ide prema toaletu.“
„Misliš li da su nas videli?“
„Mislim da jesu... Amos je klimnuo glavom Danijelu...“
„Ne mrdaj, ja ću otići.“
Lei se čekanje odužilo. Šta li Sara tamo radi?
„Uh, najzad. Dugo te nije bilo. Šta se zbiva? Što si napravila takav izraz?“
Bleda i napeta, Sara je pokušavala da se osmehne.
„Ušli su im u trag.“
„Ušli su u trag...“
„Da. Treba javiti Samjuelu i Uriju.“
„Mogu li ti pomoći?“
„Trenutno ne možeš. Vrati se u hotel, u kupovinu ćemo ići drugom prilikom.“
„Obećala sam da ću s Karmen Ortegom ići u Radio Belgrano.“
„Nemoj da menjaš plan. Idi tamo, a ja ću ti se kasnije javiti.“
Oko Lee publika je žestoko aplaudirala Ugu de Karilu pošto je otpevao Adiós pampa mía i najavio Karmen, koja se pojavila u dugoj satenskoj zelenoj haljini; voditelj je reklamirao cigarete Arizona, orkestar je odsvirao El Casino Ruso, a zatim i rumbu. Svi u sali su pljeskali. Karmen je došla po Leu.
„Če. Ideš sa mnom u garderobu da se presvučem. Je li ti se dopalo?“
„Mnogo, baš mi se dopalo. Ugo de Karil ima divan glas.“
„Prekosutra će gostovati Alberto Kastiljo, on je zvezda tanga. Sedi, neću dugo. Pomozi mi s haljinom.“
Karmen je smakla haljinu i stajala u kratkom kombinezonu od ružičaste svile, obrubljenom crnom čipkom. Bila je divna.
„Sinoć mi je, posle tvog odlaska, general Velasko postavio silna pitanja o tebi: od kada se znamo, o čemu smo pričale i slično. Nisam znala šta da mu odgovorim. Nadam se da si u redu, i da nemaš poznanike komuniste ili studente.“
„Studente?“
„Da, mnogi od njih su antiperonisti. U Kordovi su bile demonstracije protiv njega, a policija je pohapsila dosta studenata.“
„Ja ovde ne znam nikoga osim tebe i Viktorije Okampo.“
„Ja nisam problem, shvataju me kao beznačajnu glumicu. Viktorija je već nezgodnija: nju i njene prijatelje strogo nadziru.“
„Zbog čega?“
„Viktorija pripada ovdašnjoj aristokratiji, a među njima je mnogo antiperonista. Razumeš li, če?“
„Mislim da shvatam. A ti, kome ti pripadaš?“
Karmen je bacila ispitivački pogled na prijateljicu i oklevajući kazala:
„Če... znaš, politika me baš mnogo ne zanima. Kao i većina žena, ne razumem se u to i puštam muškarce da se time bakću, to im čini pravo zadovoljstvo. Nije li tako i u Francuskoj?“
„Pa, uglavnom... mada sada u Francuskoj imamo pravo glasa.“
„U Argentini još nije tako, ali se lepa Eva angažovala da ’spašava žene i ukaže im na pravi put’ pošto je i sama ’žena iz naroda’.“
„Hoćeš li da kažeš da je feministkinja?“
„Če! Svakako da nije; za nju su sve žene samo moguće suparnice, ali je uvidela, ili je to uvideo Peron, da one predstavljaju veliku društvenu silu, koja bi mogla da mu posluži. Ona sama kaže da nije ni usedelica ni toliko ružna da bi izigravala engleski tip sifražetkinje, a to su one kojima je feminizam samo neka vrsta oružja, da bi se svetile muškarcima. Smatra da većina feministkinja u svetu spada u kategoriju čudakinja. I ja to mislim. Šta ti kažeš?“
„Pa, ne znam šta da kažem, o tome nisam mnogo razmišljala. Mislim da su žene nekako predodređene za feminizam. Nisam se nikada naročito suprotstavljala muškarcima, ali mislim da sam u stanju da uradim sve što i oni, ni bolje ni gore. Za vreme rata su žene često bile prisiljene da donose teške odluke, a neke su ratovale rame uz rame s muškarcima, mnoge su i svoje živote stavljale na kocku da bi spašavale jevrejsku decu ili engleske pilote. Tada niko nije postavljao previše pitanja, prosto su činile ono što su osećale da moraju.“
„Kod nas je to složenije, naši su muškarci ’mačo’ tipovi, i mi praktično nemamo nikakva prava; očevi su nam tutori, ili su to braća i muževi. Eva je to dobro razumela, pa ohrabruje žene da se ekonomski osamostale, a da pri tom ne izgube ženstvenost. Argentinke se u tome slažu s njom. Kada kaže da su majke porodica jedine koje nemaju nikakvo osiguranje i rade bez zagarantovane plate, bez poštovanja svog rada, bez radnog vremena i slobodnih dana, bez odmora i prava na štrajk, svi tapšu. Predložila je da se majkama isplaćuje izvesna plata, što bi se izdvajalo od zarada zaposlenih, uključujući i zarade zaposlenih žena...“
„Pa to nije loša zamisao.“
„To i ja mislim. Ne treba odbaciti sve ono što jedina revolucionarna partija predlaže.“
„A šta je to?“
„Objasniću ti kasnije. Poći ću s tobom u hotel, hoćeš li me pozvati na piće?“
„Hoću, vrlo rado.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Crni tango - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:26 pm



21.


„Oprostite mi, draga prijateljice, što vas nisam dočekala, ali sam morala da odem u Mar del Platu zbog važnih poslova. Vi ćete, naravno, doći kod mene na San Isidro?“
„Doći ću na nekoliko dana. Ako vam ne smeta, ostala bih još u Plazi.“
„Kako vam odgovara. Posle božičnih praznika ću se vratiti u Mar del Platu, pa ćete poći sa mnom“, kazala je Viktorija Okampo, nameštajući naočare s belim okvirom.
„Provešćete praznike u Buenos Ajresu?“
„Hoću, a okupiću i prijatelje, uključujući i vašeg ambasadora, Vladimira de Ormesona. Poznajete ga?“
„Ne, još se nismo upoznali.“
„Videćete da je vrlo šarmantan, kulturan, privržen prijatelj; mnogo je pomogao mom prijatelju Rožeu Keloi. Doći će i moje sestre Anhelika i Silvina, pisac Alfredo Bioj Kazares, dragi Horhe Luis Borhes, Hose Bjanko i Ernesto Sabato. Biće možda još poneko, kao gospođa i gospodin Tavernije. Doveče će neko doći po vaš prtljag. Vodiču vas na ručak u London gril. Tamo obedujem kada sam u gradu. Posle toga ćemo otići na San Isidro.“
U restoranu London gril oko šanka se gurala masa posetilaca, čekajući na neki slobodan sto.
„Señora Ocampo, que alegría de verla otra vez, nos echó de menos.“15
„Gracias, Ektore.“
Ručak je protekao u prijatnom raspoloženju, a poznanici gospode Okampo su ih često prekidali u razgovoru.
Viktorija Okampo je subotom i nedeljom po podne primala prijatelje, pisce i saradnike svog časopisa, kao i strance intelektualce, koji su dolazili na čaj. Lea, koja je prethodna dva dana provela u velikoj kući na San Isidru, pomagala je domaćici i njenoj sestri Anheliki da prime goste. Čudila se, posmatrajući Horhea Luisa Borhesa kako guta ogromne količine karamela, poslastice koju su Argentinci tamanili u velikim količinama. Pesnikova sestra Nora je pričala o slikarstvu, dok je Adolfo Bioj Kazares fotografisao, Sara i Silvija Okampo su vodile neku živu raspravu, a Vladimir de Ormeson i Fransoa Tavernije su u uglu salona tiho o nečemu razgovarali; svi su govorili francuski. Lea se osećala pomalo zapostavljeno među svim tim sjajnim ljudima, koji su žučno raspravljali o nadrealizmu i politici, poeziji i ezoteriji, peronizmu i sindikalizmu. Sišla je niz stepenice verande i pošla na terasu, koja se nadnosila nad reku. Bila je velika vrućina, pa je zadigla suknju od belog platna i sela u hlad na kamen obrastao mahovinom, zagledavši se u jedrilice na vodi. Jedna je stajala nepomično naspram vile Okampo. To joj je privuklo pažnju. U njoj su bila tri muškarca: jedan je gledao u njenom pravcu, držeći dvogled. Instinktivno se povukla u hlad i nije se micala. Učinilo joj se da je veoma dugo ostala nepomična, a onda ju je prenuo šum koraka iza leđa, pa je poskočila. Naglo se okrenula.
„O, Fransoa, baš si me uplašio... Pazi da te ne vide s reke... Vidi onu jedrilicu; s nje već dvadesetak minuta neki čovek s dvogledom posmatra kuću.“
„U pravu si, to je baš čudno.“
„Bojim se. Nisam imala nikakvih vesti od Sare još od onog dana, a do danas je nisam ni videla. Shvatila sam da su ušli u trag onim ženama.“
„Da, zbog toga sam se ranije vratio iz Montevidea. Nadgledamo ih. Ne verujem da su shvatili kako smo im na tragu. Njihovi se prijatelji, međutim, veoma zanimaju za nas...“
„I za mene?“
„Da, zahvaljujući onima s broda. Izgleda, srećom, da nisu shvatili ko su Samjuel i Uri, kao ni Danijel i Amos, koji su u istom hotelu gde su i te žene; to je Husten u Korijenteu, i u njemu su uglavnom nemački gosti...“
„Kakva je to zamisao, da se ide mečki na rupu?“
„Mislim da su oni bezbedniji tamo unutra nego mi napolju. Brinem za tebe, dušo, voleo bih da si što dalje od svega, nije ovo tvoja stvar.“
„Kako nije moja stvar?... Pa zar nisu ubili Loru?“
„Osvetićemo je, ali to je neće oživeti.“
„Znam to dobro, ali ne mogu da živim s mišlju da su te ubice slobodne i bezbrižne.“
„Neće to dugo biti.“
„Šta ćete uraditi?“
„Još jednom ti kažem, ne brini o tome. Što manje znaš, biće bolje.“
Nežno ju je uzeo u naručje i privukao. Pustila ga je da radi šta hoće; osećala se bezbednije kad je bila pripijena uz njega. Zašto je sve bilo tako komplikovano? Bilo je tako lako voleti se i ne misliti na sutra. Pridigla je glavu i potražila njegove usne. Ljubili su se sa uživanjem, izgladnelo. Prenuli su se kad su začuli glasove i smeh. Sara i Viktorija su dolazile ka njima, a iza njih su išli Borhes i Bioj Kazares. Pridigli su se da ih pozdrave.
„Lea, baš sam se pitala gde ste nestali“, prekorno je kazala Viktorija.
„Vrt je divan, a reka je ogromna. Došla sam da se malo divim svemu tome.“
„Da, ovo je lepo mesto. Ko zna koliko dugo će to još biti? Šta li će biti sa ovom kućom posle mene?“
Sara je prišla i uhvatila je za ruku.
„Draga gospođo, ima vremena i da se o tome misli.“
Jedrilica s reke se polako udaljavala. Jedino je Lea to uočila, i spopala ju je muka.
Vratili su se u kuću, a Fransoa je uhvatio Leu pod ruku.
„Baš sam te se zaželeo. Što ne dođeš sutra u Buenos Ajres? Imaš li još uvek sobu u hotelu?“
„Da.“
„Zamoliću Saru da te pozove; to će biti manje čudno nego da te ja zovem.“
„Svakako, misliš na sve“, reče ona pomalo sarkastično. „Dobro, doći ću sutra.“
Većina gostiju se pozdravila i otišla. Ostali su Silvina Okampo, Bioj Kazares i Borhes.
Za večerom, u ogromnoj trpezariji s teškim nameštajem, Lea se trudila da prati Borhesovo izlaganje, a on je majstorski prelazio s teme na temu, ne vodeći mnogo računa o slušateljki.
„Volite li mostove?... Treba da odete na most Alsina, to mi je omiljeno mesto u Buenos Ajresu.“
„Horhe, neću vas pustiti da vodite malenu u taj užasni kraj, sav je prljav i mračan“, rekla je Viktorija.
„Vaša sestra ne misli tako. Silvina i ja smo često besciljno lutali ulicama našeg grada, tražeći razonodu. Nažalost, bez uspeha. Volim ružnoću svog grada, skoro kao i njegovu lepotu. Treba hodati gradom, ići kroz predgrađa, osluškivati u noći. Sećam se jedne duge šetnje po okolini Buenos Ajresa, pre rata, kada mi je društvo pravio Drije de la Rošel; bilo je kasno, a mi smo dugo hodali, i stigli do sela. Videli smo kako se ravnica širi, kuće se proređuju i postaju sve niže. On je našao načina da sve to opiše. Mi, argentinski pesnici, godinama tražimo načina da to izrazimo, a on je odmah uspeo. Jednog jutra smo se zgledali, a on je kazao: ’Horizontalni vrtlog.’ To je bilo tačno to. Treba biti Francuz pa tako jasno izraziti ono što mi Argentinci osećamo. Francuska je vodeća zemlja u književnosti. Mislim da je to jedina zemlja u kojoj sve ljude zanima književnost. Nije to pitanje književnih krugova, niti raznih škola. Možda je to deo francuskog duha, da se sve posmatra u svojoj istorijskoj ulozi; to se drugde ne dešava, zar ne?“
Lea svakako nije mogla da kaže da li se to drugde dešava. Borhes je zatim govorio o Floberu, Šopenhaueru, Stivensonu, Kiplingu, Oskaru Vajldu... Od Flobera je čitala samo Madam Bovari, a od Kiplinga Knjigu o džungli... što svakako nije bilo dovoljno za razgovor s ljudima koji su žonglirali francuskim, italijanskim, španskim i francuskim jezikom. Lea se osećala glupavo i neznalački... a to joj se nije sviđalo. Malo-pomalo, udaljila se u mislima od tog skupa i našla se ponovo na Montijaku, u vremenu onih večera na kojima su njen otac i stric Adrijen pričali o svojim omiljenim knjigama. Kao devojčica ih je oduševljeno slušala i radovala se kada bi joj bio poznat naslov knjige, ili makar mesto gde je knjiga stajala u biblioteci. Ona je jedina od dece pomagala ocu da ređa knjige. Kasnije je počela da čita, po azbučnom redu. Tako je pročitala dosta romana Edmonda Abua: Učitelj Pjer, priču o isušivanju Landa, Gorski car, Oživeo: čudnovata istorija jednog pukovnika... Pročitala je i osamnaest tomova memoara vojvotkinje Abrantes, Filozofske stihove Luize Akerman, Irenu i evnuhe Pola Adama. Kad je stigla do slova b, progutala je Nesretne supružnike i Nesrećne ljubavnike Bakilara de Arnoa, a zatim se bacila na Balzakovu Ljudsku komediju. Od De Konstana je pročitala Adolfa, a od De Farerea Pušače opijuma. Nije zaboravila ni Delija, ni Korneja. Kad je stigla do slova F, odustala je od abecednog reda i počela da, u skladu sa inspiracijom, luta po slovu M, gde je našla Morijaka i Montenja, a zatim je otišla na slovo R, i tamo otkrila Remboa i Rebua... Čudili su se kako je s Pola Buržea stigla do Voltera, a ona je ljutito odgovarala da su to „samo knjige“. U to vreme je čitanje za nju bilo bekstvo od sveta i stvarnosti. Stil, tema, epoha, ništa od toga joj nije bilo važno, samo je želela da uživa u čitanju i da otkriva nove pisce. Tek mnogo godina kasnije je počela da shvata razliku između vredne književnosti i one druge, ali nije odustala ni od te druge.
„Da bi nešto bilo dobro napisano, treba pisati dušom i telom, a pri tom se ne zna kakav će biti ishod...“
Ko li je to kazao? Lea je malo poskočila, kao da se probudila iz sna.
„Lea, gde ste? Izgubljeni u mislima?“
„Mislila sam na oca i na knjige koje volim.“
To je kazala kao neko ko se budi iz sna. U tih nekoliko trenutaka odsutnosti, udaljila se od Argentine, od mračnih ulica o kojima je govorio pesnik, od te velike kuće i finih, kulturnih gostiju, od pretnji upućenih njenim prijateljima, od sećanja na Lorinu smrt... Sa žaljenjem se vratila u stvarnost.
„Ako dopustite, Viktorija, povući ću se, oči mi se sklapaju. Ne ljutite se?“
„Ne. Mora da smo vam dosadni s našim raspravama o književnosti.“
„Niste, ali kada vas slušam, uviđam kolika sam neznalica.“
Nije primetila kratak bljesak interesovan ja u kratkovidim Borhesovim očima.
Narednog dana ju je Viktorija Okampo odvela u Ulicu Florida i ostavila je ispred Kluba Džokej. Lea se bez žurbe zaputila ka hotelu Plaza, usput gledajući izloge. Bilo je toplo, pa su žene bile odevene u kratke haljine sa cvetićima, a muškarci su ih žudno posmatrali, pijuckajući čaj mate i pušeći male crne cigare. Lea je bila meta njihovih upornih i bestidnih pogleda; osećala je da je svlače pogledom, a poneko bi se i očešao o nju. Nije joj bilo neprijatno - shvatala je to kao priznanje svojoj lepoti. Te želje, koje je osećala oko sebe, podsticale su i njenu želju. Kroz nekoliko trenutaka će se naći u naručju čoveka koga voli, ništa drugo nije bilo važno. Dugo je stajala pred jednom radnjom s „pariskim modelima“; zeleni komplet s belim obrubom bio je divan, a ona haljina s prugama raznih boja dosta otvorena... Kakvo je to lice ugledala u staklu izloga pored haljine?... Što se osećala neprijatno?... Bilo je mnogo mržnje u pogledu koji je taj čovek uputio njenom odrazu u staklu... Okrenula se... Čovek je bio zatečen i povukao se, ali je i dalje zurio u nju, a zatim se okrenuo i brzo se udaljio. Prošla je pored redakcije novina Nasion i gurnula prolaznika koji je čitao nekakve spiskove izložene ispred zgrade. U tom kratkom času je prepoznala gospodina Bartelemija. Zatim su se on i čovek kraj njega izgubili u gomili.
Vreme više nije delovalo tako lepo, prodavnice nisu bile tako privlačne, ni ulice tako vesele; svuda je osećala opasnost, Lea se jedva uzdržala da ne potrči. Prvi put otkako je došla u Buenos Ajres, nije zastala ispred divne cvećare na uglu kraj hotela.
„Imate poruku, gospođice“, rekao je recepcionar i pružio joj poruku i ključ.
Taksijem je stigla do ugla ulica Suarez i Nekočea, u četvrti Boka. Kakva je to samo zamisao, da joj zakaže sastanak u tom kraju? Osvrtala se i pokušavala da se orijentiše. Nije bilo lako snaći se u tom gradu gde su se ulice sekle pod pravim uglom; lakše joj je bilo u vijugavim uličicama u Parizu i Bordou. U Buenos Ajresu je imala utisak da se stalno vrti u mestu. Ovaj kraj je bio drugačiji: nije bilo radnji, kuće su bile bedne i niske, pločnici upali, puni otpadaka. Videla je samo nekoliko zatvorenih barova i kafea. Izgledalo je da u tim ranim popodnevnim satima svi u kraju spavaju, izmoreni letnjom vrućinom. Neki izgladneli pas je prišao da joj onjuši noge i pobegao kad je napravila preteći pokret. Zapela je za koren koji je drvo širilo ispod pločnika i kroz zube opsovala. Svetio ju je zaslepljivalo i pored slamnog šešira koji je imala na glavi; znoj joj je tekao niz leđa i između dojki. Zar u toj prokletoj četvrti nikoga nema? Kroz nizak prozor, pri samom tlu, dopirali su zvuci pesme Karlosa Gardela. Lea se nagnula. Mada je bio polumrak, uspela je da vidi stolove i stolice. Na stolovima je videla prljave čaše i tanjire, a u dnu šank s nizom boca. Kraj prozora je bilo malo stepenište, s četiri ili pet stepenika. Sišla je, držeći se za prljavi zid. Nekoliko minuta nije ništa videla u tami. Posle vrućine na ulici, hladan vazduh, koji je strujao od velikog ventilatora, delovao je prijatno. Osim glasa Karlosa Gardela i zujanja ventilatora, nije ništa čula. Postepeno se navikla na polumrak. Prostorija je bila prazna, nigde nije bilo ni vlasnika ni gostiju. Kako li se na španskom kaže: „Ima li koga?“ Da bi najavila svoje prisustvo, počela je da kašlje, gurala je stolice. S radija se čuo Tulusenov glas, koji je zatim zamukao, a čula se neka najavljivačica. Setila se kako Karmen Ortega drži mikrofon... Na prljavim belim zidovima videli su se portreti glumaca, u potamnelim pozlaćenim okvirima; jedan je podsećao na nekoga... Nesumnjivo, bila je to Eva Peron, smeđa i sa oblijim licem, a potpis „Eva“ bio je ispisan krupnim slovima.
Lea se opet popela uz stepenice i izašla na ulicu, i dalje pustu i pobelelu od žege; vratila se dole i sela na stolicu. Ipak je unutra bilo bolje, a neko će se već valjda i pojaviti. Bila je gladna. Iza šanka je ugledala crvenkastu zavesu koja je pokrivala neki prolaz, valjda za kuhinju. Odmakla je zavesu i osetila neprijatan miris masnoće. Nije bilo drugog svetla osim onoga iz glavne prostorije, pa je hodala pipajući, u neprijatnoj tišini. Stopalom je udarila u nešto meko i, sva prestravljena, jedva zadržala krik. Sagnula se, drhteći. Napipala je opruženo telo; pod rukom je osetila otkucaje srca. Zgrabila je telo za ramena i odvukla ga u salu.
„Fransoa!“
Oči su mu bile zatvorene, a kosa natopljena krvlju. Uzela je malo vode sa šanka i polila mu čelo... Ječeći je pomerao glavu levo-desno, a zatim je otvorio oči.
„Fransoa!“
S mukom se pridigao.
„Daj mi nešto da popijem.“
Koju da uzme od svih onih boca?... Nasumce je dohvatila jednu i osetila da je puna tečnosti. Poslužiće! On je naglo povukao gitljaj, zagušio se, zakašljao, pljunuo, opsovao.
„Pa to nije alkohol, već vitriol!“, povikao je i povukao još jedan gutljaj.
Uspravio se, držeći bocu, u košulji krvavoj i polivenoj pićem.
„Jesi li odavno došla?“, upitao je.
„Ne znam, možda pre dvadeset minuta. Šta ti se desilo?“
„Zakazao sam ti sastanak ovde jer sam mislio da je neupadljivije od tvog hotela. Bio sam žedan, pa sam ušao u bar, a neki mornari i lučki radnici su ručali...“
„Ja nisam videla baš nikoga.“
„Valjda su pobegli. Bio sam ovde nekoliko trenutaka, a onda me je neko napao s leđa. Valjda su mislili da sam mrtav, čim su svi pobegli. Jesi li me ovde našla?“
„Ne, bio si u kuhinji.“
„Ništa ne shvatam... Ne treba duže da se zadržavamo, mogu da se vrate, osim ako nisu otišli da obaveste policiju, što ne bi bilo mnogo bolje.“
„Pa ne možeš nikuda da ideš takav, treba ti lekar.“
„To ćemo kasnije videti. Dođi!“
U Ulici Nekočea osim nekoliko pasa nije bilo nikoga: izgledalo je kao da su se stanovnici odselili.
„Hajdemo prema Aveniji Don Pedra de Mendoze, duž reke Rijačuelo, tu ćemo naći neki prevoz.“
U toj aveniji su pronašli neki rasklimatani autobus, koji je pokušavao da izbegne rupe u pločniku. Tavernije mu je mahao da stane i on se uz škripu zaustavio.
„Uđi!“, kazao je Lei i ugurao je.
Na vetrobranskom staklu je bilo raznih amajlija, slika svetaca i Bogorodice, fudbalskih zvezda, dečjih slika, pinap devojaka, i sve se to truckalo, u ritmu vožnje.
„¡Che! ¿Señor, fue su mujer que lo puso en tal estado?“
„Es muy celosa.“
„Ya veo“,16 kazao je vozač s puno razumevanja i prodao im karte, ne puštajući volan.
Seli su u dno autobusa, stisnuti između dve starije gospođe s mnoštvom paketa. Dok su se vozili, nisu kazali ni reči. Lea se pribila uz njega i osećala kako je postepeno napušta strah.
Vozač je stao pred nekom velikom zgradom i doviknuo im na španskom, pokazujući rukom:
„Señor, tendría que ir a curarse al hospital.“
„Gracias. Es una buena idea.“17
Fransoa i Lea su izašli.
„Hej, taksi!“
„A bolnica?“, pitala je Lea.
„Nekom drugom prilikom, uđi u taksi... U francusku ambasadu, molim!“
„Tavernije, jeste li sigurni da ništa ne krijete od mene?“
„Ali, gospodine ambasadore!...“
„Dobro, samo vi čuvajte svoje tajne, ali ne računajte da ću vas spašavati od peronističke policije. S generalom Velaskom se ne treba šaliti. Ako mu vi i vaši prijatelji padnete šaka, neću moći ništa da uradim. Uputstva naše vlade su jasna: nikakvih sukoba sa Argentincima.“
„Ne brinite, gospodine ambasadore, nemamo ništa protiv argentinske vlade.“
„Ne želim da znam protiv koga nešto imate...“
„Ama nemamo ništa ni protiv koga, dragi prijatelju.“
„Nemojte misliti da sam budala, Tavernije, imam i ja doušnike. A šta je s tom devojkom, koja je kod moje žene?“
„Gospođica Delmas?... To je Sarina prijateljica, iz odlične porodice iz Bordoa...“
„Iz Bordoa?... Pa dobro... A šta ste tražili u tom sumnjivom kraju?“
„U to doba dana, Boka je prilično miran kraj. Hteo sam da joj pokažem najživopisniju četvrt u gradu.“
„Najživopisniju... Devojci je mesto u radnjama u Floridskoj ulici, a ne u Boki, čak ni u jedan po podne... I zašto je došla u Argentinu tako sama, bez pratnje?...“
„Niste obavešteni, Vladimire, danas devojke putuju bez pratnje“, kazao je Tavernije, smejući se.
„E pa to je pogrešno. U svakom slučaju joj kažite da bude oprezna. Odsela je kod gospođe Okampo, čini mi se?“
„Da, upoznale su se u Nirnbergu.“
„U Nirnbergu?... Pa kog je vraga mlada devojka, poput gospođice Delmas, radila u Nirnbergu?“
„Prisustvovala je suđenju nacistima.“
„Prisustvovala je suđenju!... Nemam reči!... Nemojte mi reći da je bila deportovana?... Sirotica!“
„Nije, bila je u Crvenom krstu. Ako vas zanima, mogli ste da je pitate.“
„Ne želim da budim neprijatna sećanja. Ne želim nikoga da podsećam na te strašne dane.“
„Čini mi se da je to, ipak, teško zaboraviti.“
Ton kojim je Tavernije to izgovorio naveo je Vladimira de Ormesona da začuđeno podigne obrve.
„Nisam to hteo da kažem. Svakako mislite na svoju ženu?... Divim se gospođi Tavernije i njenoj hrabrosti, a vi ste mi ukazali poverenje da mi ispričate o njenoj mučnoj prošlosti... Da li i gospođica Delmas to zna?“
„Da, ali ona je jedina među našim prijateljima koja to zna.“
„Dobro, imaću to u vidu. Hajde da se vratimo damama.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Crni tango - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:28 pm



22.


Posle osam dana provedenih kod Viktorije Okampo u Mar del Plati, Lea prosto nije znala kako da odgovori na brojne pozive mesne „zlatne mladeži“. Bilo je tu poziva za šetnje kraj mora, za odlazak na izlete na neko od susednih estancias, na izlete biciklima, na partije tenisa i golfa, na večernje plesove i čaj, kod jednih ili drugih prijatelja. Svi su se otimali oko mlade Francuskinje, gošće jedne od najviđenijih ličnosti u Mar del Plati.
Za Božić i Novu godinu u Buenos Ajresu su išli na balove i proslave. Lea i Sara su bile prave kraljice francuske naseobine i ulepšavale su večernje zabave u francuskoj ambasadi. Nije bilo nikakvog novog napada na Tavernijea, nije bilo reči ni o nacistima, Samjuelu i Danijelu Zedermanu, ni o Uriju ben Zoharu, ni Amosu Dajanu, koji su se u Buenos Ajresu ponašali kao obični turisti. Karmen Ortega je odvukla Leu i Saru kod učitelja tanga. Zamršene figure tog plesa, kao što su sentada, očo, korida, nisu bile tajna za Karmen. Sara se pokazala kao nadarena učenica, a Lea je mešala korake.
„Nežnije, nežnije!... Prepustite se vođstvu!“, govorio je nekadašnji čuveni plesač tanga, učitelj Arturo Sabatini, s proređenom kosom i pretesnim odelom ispod koga se video stomak, nedovoljno utegnut korsetom.
Soba u Viktorijinoj kući gde je Lea odsela, imala je, kao i sve druge sobe, cvetne tapete i one sa slikama ptica, prikladne zavese i nameštaj od obojenog drveta. U atmosferi opšte opuštenosti, ti biljni motivi su davali sobama neku notu prašume, čemu su doprinosili i tepisi s krupnim ružama. Lepa drvena građevina s balkonima i verandama koje su gledale na ogroman vrt, donekle ju je podsećala na Montijak. Anhelika i Viktorija Okampo su je malo podsećale na tetke Estel i Lizu de Monplejne. Vlasnica imanja je ujutru uvek radila za svojim šestougaonim radnim stolom, a ostavljala je sestru i vernu služavku Fani da se bave svakodnevnim poslovima. Uveče se s Leom i prijateljima šetala po bašti, a nekada bi sela na klupu i recitovala pesme. Lea je volela te trenutke mira i sete. Počela je i da se pomalo dosađuje - nedostajao joj je Fransoa, i želja za njim joj nije dala noću da zaspi. Sama sebe je milovala i to joj je raspaljivalo čežnju. Kratak sastanak u hotelu, posle posete ambasadi, činio joj se kao nešto iz daleke prošlosti. Moderne igre, kao merenge i samba, kupanje u moru, poluobnaženog tela, sunce, preduzimljivi muškarci, sve to ju je bacalo u takvo stanje da se osećala kao keruša u teranju. Ako je Fransoa želeo da bude dobra, trebalo je da dođe do nje.
U kratkim pantalonicama i belim sandalama, s maramom na glavi, Lea je vozila bicikl avenijom koja se pratila liniju obale. U golf-klubu se pridružila Haimeu Ortizu i njegovoj sestri Giljermini. To dvoje, nešto mlađi od Lee, pripadali su grupi mladića i devojaka koji nisu mislili ni na šta drugo do na dobar provod. Poticali su iz najuglednijih argentinskih porodica i nemilice su trošili roditeljski novac.
Giljermina Ortiz i njena drugarica Mersedes Ramos dotrčale su do Lee.
„Krijete nešto od nas, draga moja, čeka vas jedan veoma zavodljiv gospodin... Nemojte se toliko čuditi, on je Francuz, baš kao i vi.“
Fransoa... to bi mogao biti samo Fransoa... čovek koji je toliko uzbudio te balavice...
Pustila ih je da je odvuku na terasu, gde je elegantno odevena gomila sveta pijuckala i ćaskala, do stola za kojim je sedeo Fransoa Tavernije, okružen trima devojkama, koje su bile potpuno osvojene njegovim šarmom.
„Evo ga“, rekla je Giljermina.
Opušteno se okrenuo. Argentinska klima mu je prijala: taman ten je naglašavao svetlu boju njegovih očiju i pristajao je njegovoj životinjskoj privlačnosti. Po onome kako su se pogledali, svi prisutni su mogli da zaključe da se to dvoje vole. To besramno prisvajanje pogledom; Tavernijeu je bilo jasno da su svi pogodili o čemu je reč i da bi to moglo biti opasno, ali šta da se radi kad je ona delovala tako poželjno? Prilikom svakog novog susreta bila je sve lepša! Skoro da je prasnuo u smeh zbog zbunjenih devojačkih lica, kada su se rukovali kao stari drugari.
„Kako ti je žena?“, pitala je Lea i izazvala još veću zabunu.
„Dobro je, šalje ti najsrdačnije pozdrave.“
„Imate sigurno mnogo toga da kažete jedno drugome, pa ćemo vas ostaviti“, kazala je Mersedes. „Dođite, devojke!“
Fransoa i Lea su pričekali da se one dovoljno udalje, pa su prasnuli u veseo smeh. Prišao im je konobar.
„Šta ćeš da popiješ?“
„Jedan naranja bilz.“
„Dos, porfavor!“
„Muy bien, señor!“
„Radujem se što si tu. Šta radiš ovde, i gde je Sara?“
„I ja se radujem što te vidim. Imao sam sastanak s Čileancima, u Mar del Plati. Posle njihovog odlaska čuo sam ove devojke kako pričaju da te očekuju, pa sam kazao da te i ja čekam. Sara se vratila u Buenos Ajres.“
„Što nisi došao u Viktorijinu vilu?“
„Da se nismo sreli, došao bih. Moram odmah da se vratim u Buenos Ajres. Danijel je nestao.“
„Danijel?“
„Da, nema ga već tri dana.“
„Poslednji put su ga videli u pivnici ABC, koju posećuju nacisti. Amos i Uri prate jedan trag, a pomaže im novinar lista La Plata cajtung.“
„A Samjuel?“
„Poludeo je. Sari je potvrđeno da su Roza Šefer i njena pomoćnica Ingrid Zauter u Buenos Ajresu. Smestile su se u hotel Husten, i izlaze samo noću, u pratnji tri ili četiri čuvara.“
„Zar nije i Danijel bio u istom hotelu?“
„Jeste. Uoči nestanka mi je kazao da će otići iz hotela: osećao je da tu više nije bezbedan.“
„Je li policija obaveštena?“
„Manje-više. Juče sam sreo generala Velaska u francuskoj ambasadi. Pitao me je, u neobaveznom razgovoru, jesam li čuo za cionističke mreže koje se bave poterom za nacistima. Nisam siguran da sam bio ubedljiv u tvrdnji da o tome ne znam ništa.“
„Vratiću se u Buenos Ajres.“
„Ne dolazi u obzir. Sve će se verovatno ubrzati. U manjoj si opasnosti u Mar del Plati. U Buenos Ajresu vlada takva atmosfera sumnjičenja da bi te možda ispitivali. Peronistička policija je pohapsila mnoge ljude; studente, komuniste, strance...“
„Pa to je još jedan razlog da budem s tobom.“
„Molim te, Lea, nemoj da praviš još veću zbrku. Ako zbilja želiš da mi učiniš po volji, uhvati prvi avion za Pariz...“
„Ne voliš me, inače ne bi...“
Grubo ju je dočepao za ruku.
„Ćuti, glupačo, da te ne volim bilo bi mi svejedno jesi li ovde ili na nekom drugom mestu. No stalo mi je do tebe. Nadam se da ćemo se jednog dana naći daleko od svega ovoga. Ostani barem u Mar del Plati, kod Viktorije Okampo.“
Bilo je stvarne brige i preklinjanja u njegovom glasu. Lea je bila ganuta.
„Dobro, kako hoćeš.“
„O, hvala, draga, ne znaš koliko mi je laknulo. Sada moram da idem.“
„Zar već?“
„Treba da prevalim četiri stotine kilometara, po groznim putevima, a uveče me iščekuju.“
„Kada ću te opet videti?“
Nije odgovorio, ali ju je njegov pogled skoro naveo da mu se baci u naručje. Osećala je da joj se celo telo zateglo u naporu borbe protiv te želje. Pružila mu je opuštenu i drhtavu ruku.
„Molim te... nećeš valjda da plačeš?“
Odmahnula je glavom, očiju punih suza.
Dok se udaljavao, osećala je da joj se srce čepa.
„Je li vam prijatelj otišao?... Šteta što je tako zgodan čovek oženjen“, kazala je Giljermina.
„Da li su svi Francuzi takvi?“, pitala je Mersedes.
Lea se napregla da, uz smeh, odgovori:
„Svi su takvi. Morate da zamolite roditelje da vas pošalju u Francusku.“
„Vidim da ste vesele, devojke... Može li se znati šta je tako zabavno?“, pitao je Haime Ortiz, koji se približavao s još dvojicom mladića.
„Pričale smo o Francuzima.“
„Draga Giljermina, nisu važni Francuzi, nema nigde boljih od Argentinaca, to bi morala da znaš“, kazao je Fransisko Martineli i zagrlio je.
„Lud si, nemoj pred mojim bratom“, kazala je, izvlačeći se. „Pazi, evo i majke.“
Približavala se žena u haljini za plažu, prilično našminkana i preplanula, s velikim šeširom na glavi. Mladići su ustali i naklonili se.
„Dobar dan svima. Moj muž sutra organizuje veliku zabavu na našem imanju, biće i brazilski orkestar...“
„Ura!... Divno!... Kakva sjajna zamisao!...“
„Vi ste, Lea, naši, naravno. Moj muž je toliko slušao o vama od dece da želi da vas upozna... Nemojte se buniti, bila sam u Viktorijinoj vili, i domaćica je dala pristanak.“
Što da ne?, mislila je Lea. Malo ću se zabaviti.
„Videćete, nećete se razočarati, imanje Ortizovih je jedno od najlepših u kraju“, kazao je Haime. „Kada krećemo, mama?“
„Sutra rano ujutru. Ostaćemo tri dana. Moj muž je već tamo s prijateljima. Dakle, Lea, Haime će sutra u šest doći po vas.“
„Hvala, gospođo, videćemo se sutra.“
Velika kola su u oblaku prašine poskakivala po drumu. Svuda unaokolo su se videla samo polja, a povremeno bi po šumici poznali da je u blizini estancia. Stada goveda su lutala po tom predelu. Zemljani put se pružao ka horizontu, i ubrzo su ugledali grupu jahača.
„Bližimo se imanju“, kazao je Haime, „to nam tatini gauči dolaze u susret.“
Lea se čudila njihovoj odeći i čizmama sa otvorenim vrhom kakve su neki od njih nosili; široki opasači, ukrašeni metalnim novčićima, pridržavali su vrećaste pantalone, preko kojih su neki imali neku vrstu kratke suknje.
„To se zove čiripa. Ispred njih se nalazi presavijeni pončo, nose ga kao prekrivač.“
„A one kugle, što vise?“
„To su boleadoras; služe za zaustavljanje goveda i konja, koji pokušavaju da beže. Bičevi sa srebrnom drškom se zovu rebenke, a veliki noževi fakon. To su ponositi ljudi, i sjajni jahači.“
Jašući ispred automobila, konjanici su ih poveli kroz ogroman drvored. Posle sve one vrućine i prašine, ta hladovina je bila dobrodošla. Vozili su se tako oko jedan kilometar. Na kraju drvoreda uzdizala se velika zgrada od drveta, s jednim spratom i terasama koje su gledale na veliki travnjak. Na njemu su stajali neki ljudi i raspravljali. Domaćin je požurio u susret gostima.
„Vi ste gospođica Delmas?... Dobro došli na estansiju Ortizovih. Još ste lepši nego što je tvrdio moj sin. Imam za vas iznenađenje; tu je jedan od vaših prijatelja, istovremeno i moj, koji mi je iznenada došao u posetu.“
„Prijatelj?“
„Da, gospodin Van der Ven.“
Lea je jedva prikrila nelagodnost.
„Dobar dan, Lea; svet je ipak veoma mali. Kada sam čuo da dolazite, rado sam prihvatio poziv svog prijatelja Ortiza. Dobro sam uradio, zar ne?“
„Naravno“, odgovorila je, misleći da bi ga najradije poslala do vraga.
„Vidim da se vaš boravak u Argentini lepo odvija. Eto, upoznali ste već porodice Okampo i Ortiz, a one su od najuglednijih.“
„I vi imate dobre veze.“
„Pa, to poslovi zahtevaju, draga moja. Kako su šarmantni Tavernijeovi?“
„Dobro su, mislim.“
„Nemojte reći da ne znate šta rade, vi ste tako bliski.“
Giljermina ju je izvukla iz te zbrke.
„Dođite, Lea, da vam pokažem vašu sobu. Pored moje je, pa možemo da brbljamo do mile volje.“
Kuća je, s dosta viktorijanskog nameštaja, tamnih portreta predaka i elegantnih bronzanih statua, kao i debelih tepiha, odisala udobnošću i bogatstvom. Iznad stepeništa je visila tapiserija iz XVIII veka, u prigušenim tonovima, na kojoj je predstavljen Solomonov sud, što je Lei privuklo pažnju.
„Dopada li vam se?“, pitala je Giljermina. „Ja je mrzim. Kad sam bila mala, stalno sam bila u panici da će me car zgrabiti i preseći napola. Svaki put kad bih prošla tuda, vriskala sam, pa su me prebacili u prizemlje, kod dadilje.“
„Jednoga dana sam se obukao kao Solomon; da ste je samo videli!... Morali su da je hvataju lasom.“
„A ti, kad sam se ono ogrnula čaršavom da izigravam duha - ni tebe niko nije mogao stići.“
„Tačno je, no to je bilo davno. Priznaj da se i sada bojiš kralja Solomona.“
„Nije tačno“, rekla je Giljermina, crvena od besa.
„Jeste, istina je.“
„Deco... Dosta tog koškanja. Šta će vaša prijateljica pomisliti?... Misliće da imate po osam godina“, kazala je gospođa Ortiz s vrha stepeništa.
Brat i sestra su pokunjeno slegli ramenima, odmeravajući se mrkim pogledima.
Baš poput Lore i Fransoaz, mislila je Lea. No čim se setila Lore, rastužila se. Srce joj se steglo od bola. Tužno je otišla do svoje sobe.
Soba je bila lepa, prava devojačka, nalik onim u holivudskim filmovima - s krevetom ukrašenim belom čipkom. Osećao se miris voska i lavande, upravo kao na Montijaku. Ponovo ju je obuzela tuga. Kuća joj je sve više nedostajala. Šta uopšte radi tu, daleko od svega što jeste njen život? Šta to traži? Prožeo ju je bol: po glavi su joj se misli rojile kao zarobljene ptice, a nemir koji joj je vladao u duši, terao ju je da se ushoda po sobi slično zveri u kavezu.
Lea se probudila naglo, osetivši bol u slepoočnicama. Koliko li je sati?... Bio je još mrak.
Večernja zabava se kasno završila. Posle večere su gauči prikazivali jahačke veštine, neki pevač je pevao setne pesme, Haime je plesao sa sestrom: bilo je sambe, merengea, bugi-vugija. Lea je plesala kao pomamna, celim telom se bacala za ritmom. Domaćin Manuel Ortiz i Rik van der Ven su često prekidali razgovor da bi je posmatrali. Mnogo je pila. S Haimeom je odigrala jedan argentinski tango, što im je donelo aplauze. Rik ju je pozvao na jedan lagani ples i osećala se prijatno u njegovom naručju, što ju je dovodilo do besa. Posle je odigrala joj jedan ples, a zatim je - pitala se zašto - otišla s njim u vrt i nije se bunila kad ju je poljubio... Je li to bilo piće, ili nedostatak muškarca?... Lea je ustala u mraku i polako se napila vode, a zatim razgrnula zavese s prozora. Sve je bilo veoma mirno, nigde ni zvuka ni svetla. Ipak se dole video krug svetla, neko je išao s lampom... svetio se bližilo... trojica ili četvorica su dovukla neki težak zavežljaj... šaputali su nešto na španskom... lampa je osvetlila jedno lice, bio je to gospodin Ortiz... Šta je tu radio sa zaverenićkim izrazom lica?... Iz tame se pojavilo još jedno lice... Rik van der Ven!... Jedan od onih nosača je govorio nemački... Lea se povukla unatrag, sva obamrla od straha... nije moguće... mora da sanja... Mislila je da je prepoznala glas onoga koga su zvali Bartelemi... A onaj drugi je bio... šta radi Ortiz s tim okorelim nacistima?... Onaj zavežljaj - je li to bilo telo?... Ona četvorica su se udaljila... Čuo se zvuk motora... Posle nekog vremena su se upalili farovi... i nestali među drvećem. Lea je, u potpunom mraku, otvorila vrata sobe; noćne svetiljke su obasjavale pust hodnik. Izgledalo je da svi u velikoj kući spavaju. Malo je oklevala pred Giljermininim vratima... pa se zaputila ka stepeništu. Car Solomon je zbilja grozno izgledao, i kao da ju je pogledom prekorevao. Prizemlje je bilo o mraku... ali ne sasvim. Na drugom kraju velikog salona se naziralo neko slabo svetio... Lea se približavala, nastojeći da ne naleće na nameštaj... Odjednom su se vrata otvorila, a ona je imala tek toliko vremena da se baci iza kanabea... Haime je izašao i ostavio vrata otvorena... Iz odaje je dopirao jak miris cigara... Ljudi su stajali i nešto tiho pričali. Ne!... Mora biti da sanja!... Tamo na zidu... portret i dve zastave!... Taj portret i te zastave!... otkud ovde?... Sara i Samjuel su bili u pravu!... Svuda!... Ima ih svuda!... Nisu mrtvi!... Čuo se zveket čaša i otvaranja boca... Haime se vratio gurajući pokretni bar s bocama... Vrata se zatvoriše i začuše se radosni povici... zvuk čepa koji izleće iz boce šampanjca... tišina... A zatim, bučno, glasno, zagrobno, prokleto jasno, u mirnoj argentinskoj noći začulo se jedno horsko: „Hajl Hitler!“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Crni tango - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:30 pm



23.


„Lea, požurite, čekamo vas da idemo na lagano jahanje po pampasu“, vikala je Giljermina kroz zatvorena vrata.
„Dolazim...“
„Pa što ste se zaključali?... Nosim vam čaj... Požurite, muškarci su odavno otišli.“
Lea se brzo podigla iz kreveta i razgrnula zavese. Sklopila je oči pred jakim svetlom. Otišla je pod hladan tuš... Osetila je kako joj se telo postepeno vraća u normalno stanje... i morala je da se pridrži za klizavi zid. A ono noćas? Je li to bio košmar? Skliznula je niz zid, sklupčala se pod mlazom vode... Pripala joj je muka... Povratila je... Žestoko lupanje po vratima ju je povratilo iz tog košmara. S mukom se izvukla iz kabine za tuširanje, umotala se u ogrtač i mokre kose otišla da povuče rezu s vrata.
„O!... Pa šta vam se desilo?... Zabrinuli smo se za vas!... Zvali smo vas više puta i pozvali ljude da razvale vrata... Kako samo izgledate!... Jeste li bolesni?... Mama, mama, Lei nije dobro!...“
„Neka, Giljermina, nije mi ništa naročito. Loše sam spavala, i to je sve. Veoma me boli glava.“
„Pa, to me ne čudi, strašno ste bledi, da se čovek uplaši! Sigurno ste sinoć previše popili.“
„Šta se zbiva? Kazali su mi da ste bolesni“, rekla je gospođa Ortiz, ulazeći u sobu u odelu za jahanje, s bičem u ruci.
„Da, gospođo, ali nije ozbiljno. Ako mi dozvolite, ostaću u sobi...“
„A naša šetnja?“, pitala je Giljermina razočarano.
„Pa to ništa ne menja. Idite vi. Ja ću se odmoriti da večeras budem u formi.“
„Jeste li sigurni da vam ne smeta da ostanete sasvim sami?“
„Ne, Giljermina, hvala, uopšte mi ne smeta. Lepo se zabavite. Oprostite, gospođo.“
„Nemam šta da oprostim, naložiću da vam pripreme nešto lagano za jelo. U međuvremenu popijte ovaj čaj.“
„Mnogo vam hvala.“
Pošto je popila dve šolje čaja, Lei je bilo malo bolje i mogla je jasnije da sagleda situaciju: trebalo je osušiti kosu, obući se, proveriti je li sinoć doneto neko telo i naći se s Tavernijeom, ili stići do Viktorije Okampo. Otvorila je vrata na drugom kraju salona, gde se sinoć održavala ona strašna ceremonija. Tu je bila biblioteka od tamnog drveta, osvetljena lepim lampama; nije bilo ni portreta ni zastava, bilo je to mirno i udobno mesto. Na stolu je stajao telefon... Lea je podigla slušalicu. O, ne!... Nije joj palo na pamet da devojka s centrale govori samo španski!... Besno je spustila slušalicu. Lutala je po kući i molila poslugu da joj pozovu jedan broj: samo su zbunjeno odmahivali glavama.
Sunce je bilo visoko na nebu; na jednoj fotelji na verandi je ugledala slamni šešir. Stavila ga je na glavu, prešla preko travnjaka i ušla u drvored. Dosta dugo je hodala, zanesena u misli, kad je začula šum motora. Instinktivno se povukla s druma i zaklonila se za drvo: baš kao za vreme rata, mislila je. Prašnjavi kamiončić je polako prošao drumom. Unutra su bila dvojica naoružanih ljudi, koji su pažljivo zagledali sa obe strane puta. Pripijena uz tlo, Lea je sebi čestitala što je odenula tamnu odeću. Vozilo se udaljilo. Zvuk motora je utihnuo, ali ona dugo nije mogla da se odluči da izađe iz skrovišta i nastavi da hoda. Kroz drveće je uočila neku nisku zgradicu. Pošto je malo oklevala, krenula je ka njoj. Obišla je i unaokolo je sve delovalo pusto. Na zidovima je kroz nekoliko otvora videla dvorište zaraslo u travu, polomljena kola i razne delove vozila. Nije se čulo ništa. Kroz otvorena vrata je videla mračnu prostoriju, napunjenu raznim kršem. U sredini je bio stari sto okrnjenih nogu, a na njemu prljavi tanjiri i čaše, i pepeljare pune opušaka; osećao se miris vlage i duvana. U uglu je ognjište bilo prekriveno pepelom, i tragovi spaljene hartije. Lea je dotakla pepeo - bio je još topao; na nekoliko komada papira koje plamen nije zahvatio, videla je neke brojeve. Preko puta kamina na podu je bio prostrt debeo dušek, napunjen slamom. Da li je onaj „noćni zavežljaj“ bio tu sakriven?... Slama je bila sveza i čista, što je odudaralo od prljavštine celog mesta. Lea je pokušala da ga pomeri; ispod otkri vrata nekakvog trapa zatvorena lancem i katancem... sada otvorenim! Otvorila je vratanca bez mnogo muke. U mračnu rupu su vodile drvene lestvice. Ima li tu nečega čime bi se moglo malo osvetliti? Na stolu je videla staru petrolejku. Nije bila sigurna da dobro čini, ali je sišla, držeći u jednoj ruci lampu dok se drugom držala za lestvice. Pod nogama je osetila meki pesak Iz te podzemne prostorije odvajao se hodnik. Baš kao u katakombama ispod dvorca u Sen Makeru, pomislila je. Sećanje na te dečje pustolovine u podzemlju dvorca malo ju je ohrabrilo. Provlačila se hodnikom pognuta. Uskoro je nabasala na neku rešetku, ali je ta popustila pod njenom rukom. Stigla je do višeg dela, pa je mogla da se uspravi. Videla je na tlu slamu, lance i neke prnje. Prava tamnica iz romana... Podigla je lampu da pogleda one prnje. Videla je na zemlji platnenu jaknu, pocepanu i umrljanu. Nije se začudila kad je videla da su to mrlje od krvi. Bacila ju je s gađenjem, a onda je ponovo podigla, i pretražila džepove... bili su prazni. U visini tla, na mestu gde je pala jakna, videla je neko svetlucanje... Grebala je po pesku sve dok nije načinila otvor dovoljno velik da proturi glavu: sa zadovoljstvom je udahnula miris zemlje i mahovine. Ugasila je lampu, pa je nogom proširila otvor. Nedavno se neko tuda provlačio, što joj je olakšalo posao. Najzad je izašla na vazduh kroz ogromno korenje iz kog je izbijalo nekoliko stabala; sve je delovalo kao prava mala šuma. Svuda unaokolo trava je bila izgažena, a duboki otisci su ukazivali na to da je oko drveta prošlo više ljudi. Pošto je istresla zemlju iz kose i sa odeće, Lea je nastavila da sledi tragove i izašla na drum. Malo se vratila, sela i naslonila se na stablo nekog drveta, a sebi je govorila da ne treba tu da se zadržava. Bila je premorena, pa je zadremala.
Čula je kad je nešto palo, a zatim prigušeno jecanje, što ju je prenulo iz bunila. Otvorila je oči i osetila na ustima ruku koja je nastojala da joj zadrži vrisak.
„Ćutite, nemojte ništa reći!... Smirite se!... Ne, ne sanjate, mogu li sad da vas pustim?“
Klimnula je glavom.
Bio je to Danijel!... Prljav, s bradom, očiju podlivenih krvlju; na golim grudima je imao neki prljav zavoj, i bio bez cipela, u pocepanim pantalonama.
„Znači, vas su premeštali prošle noći?“
„Da, onesvestio sam se, mučili su me... Hteli su da znaju koga poznajem i ko su mi saučesnici. Nisam im ništa kazao, osim da sam Nemac, kao i oni, i da sam s lažnim dokumentima pobegao iz Nemačke.
„Jesu li vam poverovali?“
„U Buenos Ajresu su oni policajci koji su me ispitivali, lažni ili pravi, bili sumnjičavi, ali to nije dugo trajalo. Ubacili su me u neki auto, doveli me ovamo i tukli. Vezali su mi oči. Osvestio sam se u nekom podrumu. Mislili su da sam u gorem stanju nego što sam bio, pa me nisu vezali. Noću sam osetio strujanje vazduha, pa sam malo kopao, i izašao ispod ovog drveta.
„Ja sam išla istim putem, za vama, ali nisam znala šta ću na kraju puta naći.“
„Jesmo li daleko od Buenos Ajresa?“
„Ne znam tačno. Možda šeststo ili osamsto kilometara. Nalazimo se na Ortizovom imanju, a to je oko dvesta kilometara od Mar del Plate.
„Šta vi ovde radite? Nisu vas zarobili?“
„Nisu... za sada. Smestila sam se kod Viktorije Okampo, ali sam pre nekoliko dana došla na ovo imanje sa Ortizovom decom. Noćas sam videla da su tu i ona dvojica nacista s broda, kao i Rik van der Ven.“
„Rik van der Ven?... Pa šta on tu radi? Informacije koje sam dobio iz Tel Aviva potvrđuju, nesumnjivo, da je on zaista holandski industrijalac.“
„Možda i jeste... ipak je čudno...“
„Ali...“
„Čekajte, nisam završila: bila sam iznenađena kad sam videla da su na imanju održali čudan skup, na kome je učestvovao i sin domaćina, Haime, s Hitlerovom slikom i zastavama s kukastim krstom.“
„Jesu li svi bili Nemci?“
„Neki od njih svakako jesu, ali nisam videla koliko ih je. Osim toga, govorili su španski.“
„Da li ste razumeli šta su pričali?“
„Nisam, znate da ne znam ni reči tog jezika.“
„Ja sam počeo da ga učim, pa mogu da se snađem. Treba da se vratim u Buenos Ajres. Možete li mi nabaviti novac i odeću?“
„Pokušaću, ali ne smete ostati ovde. Malopre sam videla kamionet s naoružanim ljudima.“
„Svakako su mene tražili.“
„Kako ste im pobegli?“
„Imao sam sreće; gledali su pod drvećem i po šumi, ali nisu gledali uvis. Popeo sam se na jedno drvo i sakrio se u granju. Kad sam vas video, mislio sam da mi se u groznici priviđa.“
„Šta ćemo sada?“
„Vi ćete se vratiti u kuću. Ja ću vas izdaleka pratiti kroz šumu, a noćas ćete mi doneti ono što sam vam tražio.“
„Mislite li da će to biti lako? Između kuće i šume je travnjak, velik kao Trg Etoal u Parizu, i mislim da noću tu ima stražara. Bilo bi bolje da se nađemo danju.“
„Danju?“...
„Da, svi su otišli na jahanje na ceo dan, tu su samo sluge. Zatražiću da mi spreme obrok, koji ću strpati u torbu, zajedno sa odećom.“
„A šta ćete za odeću?“
„Haime je otprilike vašeg stasa, naći ću nešto u njegovoj sobi.“
„Dobro, onda idemo.“
Danijel se s mukom pridigao, praveći grimase.
„Mislite da možete da hodate?“
„Ne brinite, ići ću nekako.“
Kada su ugledali kuću, Danijel se, iscrpljen, srušio na tlo; od njegovog prljavog zavoja širio se neprijatan miris.
„Vama treba lekar.“
„To ćemo videti kasnije, sada požurite.“
Lea je otrčala prema kući.
Evo, to će biti dobro, pomislila je i s vešalice skinula laneno smeđe odelo.
U fioci komode našla je rublje i košulju, a u ormanu platnene cipele, dok je u ormariću u kupatilu uspela da pronađe zavoje.
Kad je izlazila iz sobe, začula je zvonjavu telefona. Neko je podigao slušalicu. Posle nekoliko trenutaka, neko je s dna stepenica povikao:
„Señorita... señorita, una llamada para usted.“
Lea je strčala, preskačući stepenike.
„¿Cómo?“
„El teléfono esta en la oficina“,18 kazao je sluga i pokazao na biblioteku.
„Halo?...“
„Halo?... Jesi li ti, Lea?...“
„Fransoa!...“
„Sama si?...“
„Jesam.“
„Dobro... Ne prekidaj me... U opasnosti si... doći ću po tebe... Ja sam u Mar del Plati... Viktorija Okampo će doći sa mnom...“
„Ali...“
„Budi spremna, večeras.“
„Pusti me da ti kažem... pronašla sam Danijela.“
„Danijela?“
„Da, bio je zarobljen... Pobegao je...“
„Kako mu je?“
„Nije baš dobro, ranjen je u grudi.“
„Je li ozbiljno?“
„Ne znam.“
„Pazi ga dok ne dođem...“
„Halo!... halo!...“
Veza se prekinula. Spustila je slušalicu.
U kuhinji je nekako pokretima objasnila kako želi da joj spreme jelo i stave ga u korpu, kao i bocu s vodom. Kuvar je bio navikao na zanovetanje gospodara, pa se nije tome začudio. Lea je odnela korpu u sobu. Izvukla je stvari koje je prikupila, stavila rublje i odeću na dno, a hranu odozgo.
Opušteno je prešla preko travnjaka i zašla u šumicu. Usput nije srela nikoga.
„Danijele!“, pozvala je tiho.
Gde li je? Sluđeno se osvrtala... Tamo je trava ugažena... Ležao je potrbuške u plitkom jarku. Kliznula je kraj njega.
„Danijele...“
Nije se micao. Sva prestravljena, počela je da ga drma. Bio se onesvestio. S mukom ga je prevrnula na leđa. Ispod desne bradavice je imao zagađenu ranu, na kojoj se nahvatala zemlja i lišće. Stežući zube i nozdrve, oprala mu je ranu vodom. Kada ju je očistila, delovala je još gore. Kad je sipala alkohol na ranu, ranjenik je poskočio i otvorio oči. Činilo se da se, i pored bolova, smeška.
„Žedan sam.“
Lea mu je nasula malo vode u vrela usta i umila ga. Malo se pridigao i pogledao ranu.
„Ne izgleda baš dobro.“
„Držite ovaj zavoj.“
Lea ga je previla, pomogla mu da smakne pocepane pantalone i navuče čistu odeću. Cipele su mu bile malo velike.
„Eto, bolje izgledate. Sada treba nešto da pojedete.“
„Nisam gladan.“
„Ja jesam, a vi se malo napregnite... Tako, to je dobro... Sad me slušajte. Zvao je Fransoa Tavernije... Kazala sam mu da ste ovde... Doći će po nas...“
„Najzad, jedna dobra vest! Kad će doći?“
„Večeras. Hoćete li izdržati do tada?“
„Ne brinite. Jeste li doneli neki alkohol?“
„Evo, mislila sam i na to. Tu je boca armanjaka.“
„Armanjak? Pa to mi vraća hrabrost. Lea...“
„Da?“
„Hvala na svemu.“
„Baš ste glupi... čekajte dok se izvučemo odavde... Ja ću se vratiti, a vi ne mrdajte odavde.“
„Poljubite me.“
Lea se nagnula nad njegovo čelo, pokriveno znojem, i spustila na njega poljubac.
„Sad mi je bolje“, kazao je, privukavši je sebi.
Usne su im se spojile. Lea se trudila da ne pokaže gađenje, jer je videla da ga trese groznica.
Unezvereno je posmatrao Leu kako odlazi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Crni tango - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:30 pm



24.


Tek što se vratila u sobu, Lea je začula konjski topot pod prozorom. Jahači su se vratili sa izleta. Po kući su odjeknuli povici, smeh, čulo se tabananje i trčanje po stepenicama. Vrata su se otvorila, a Giljermina i Haime su se gurali da uđu. Nije mogla da veruje da je to isti mladić od juče. Nije nimalo delovao kao bitanga.
„Kako je...? Bolje vam je, vidi se. Baš ste nam nedostajali. Šta ste radili?“
„Otišla sam na izlet pod drvećem.“
„Šta je tebe briga šta je radila“, kazala je Giljermina. „Sirotice moja, baš ste se dosađivali tako sami... Do večeras će vam biti bolje. Idem da se presvučem pa ćemo se videti... Ideš li, Haime?“
„Idi, stići ću te.“
„Pazite, on važi za pravog donžuana.“
„Idi već jednom, gaduro!“, kazao je i naglo zalupio vrata.
„Da li se uvek ovako ponašate?“
„Od malena se ne podnosimo, ali ne možemo ni jedno bez drugoga.“
„Tako je bilo i sa mnom i mojim sestrama.“
„Neko vam je telefonirao po podne. Ko je to bio?“
Kakav oštar ton. A i nije imalo veze s trenutnom situacijom.
„Pa, to se vas ne tiče.“
„Sve što se ovde događa tiče se mene i mog oca. Opet vas pitam: ko je to bio?“
„Gospođa Okampo.“
„Draga Viktorija; pa što niste odmah rekli?“
„Nisam mislila da je važno.“
„A šta je htela?“
„Da čuje kako mi je i da li se ovde dobro osećam.“
„A šta ste odgovorili?“
„Da je ovo grozno mesto, puno gadnih ljudi.“
Haime je prasnuo u smeh.
„Vidim da volite šalu, a i ja je volim. Jeste li nekoga videli?“
„Nikoga osim posluge.“
„Ostaviću vas, doterajte se za večeras.“
Kad je ostala sama, Lea se okupala, oprala kosu i odenula elegantnu i udobnu odeću; nije bila prilika za nezgodne haljine, koje bi joj možda kasnije zasmetale. Stavila je nekoliko važnih stvarčica u torbu, sklonila je za vrata, pa sišla.
Na verandi je njih desetak sedelo uz aperitiv. Među njima je bio i Rik van der Ven. Uputio se ka njoj, s čašom u ruci.
„Je li vam bolje? Kazali su mi da ste se razboleli.“
„Sada mi je mnogo bolje, hvala. Kako ste proveli dan?“
„Veoma prijatno. A vi?“
„Mirno i odmarajući se.“
„Šetali ste se po šumi?“
„Nisam baš, ostala sam ispod drveća na ivici travnjaka.“
Pojavio se i Haime sa ocem.
„Divno izgledate, raduje me što ste se oporavili.“
„Hvala, gospodine.“
„Sin mi kaže da je telefonirala gospođa Okampo? Kako je naša draga prijateljica?“
„Dobro je, čini mi se da namerava da dođe.“
Pogled koji su izmenjali Manuel Ortiz i Rik van der Ven nije promakao Lei.
„Baš dobra zamisao“, kazao je Van der Ven. „Pijete li nešto?“
„Hvala, možda kasnije.“
Uskoro je pala noć, a na travnjaku i oko kuće upalila su se svetla. Lea je - nedovoljno pribrano - razgovarala sa gostima kad je začula buku motora. Manuel i Haime Ortiz su razgovarali s Rikom van der Venom. Krenuli su ka stolu kad je glasna buka navela sve da podignu pogled: na nebu su se videla svetla, i bližila se imanju.
„Pa to je avion!“, povikala je Giljermina.
„Mora biti da nam to Hoze priređuje iznenađenje“, kazala je gospođa Ortiz.
Mali avion se spustio na travnjak, odrulao do kraja, zaokrenuo i zaustavio se. Svi su požurili ka njemu. Lea je, ustreptalog srca, prepoznala da je za upravljačem Fransoa. Nisam znala da ume da pilotira, mislila je. Toliko toga o njemu ne znam. Manuel Ortiz je pomogao Viktoriji Okampo da izađe.
„Zadovoljstvo je videti vas opet“, kazao je, ljubeći joj ruku.
„Htela sam da dopratim gospodina Tavernijea. Žena mu se razbolela i traži da Lea dođe. Došli smo po nju.“
„O bože! Zar je Sara bolesna?“
„Jeste, i navaljuje da te dovedemo“, ozbiljno je kazao Fransoa.
„Dobro, hajdemo, idem po stvari.“
„Sve je to u redu“, kazao je domaćin, „ali ne mogu vas pustiti da odete a da ne večerate s nama.“
„Ma...“
„Draga Lea, idite po stvari, pa nam se pridružite u trpezariji, a Giljermina će vam pomoći.“
To je izrečeno tonom koji nije dozvoljavao pogovor; trebalo je da pristane. Kako će obavestiti Danijela? Prišla je Tavernijeu, dohvatila ga za ruku i kazala, glasnije nego što je bilo potrebno:
„Ne mučite se, Fransoa će mi pomoći, usput će mi ispričati šta je sa Sarom.“
Popeli su se uz stepenice a da niko nije pošao za njima. U sobi su se žestoko zagrlili.
„Gde je Danijel?“
Odvukla ga je do prozora.
„Vidiš li onaj drvored? On je tamo u jarku. Ali kako da ga pokupimo pored tolikog osvetljenja?“
„Treba da nestane struje. Nisi li možda videla gde su osigurači?“
„Nisam... to baš ne znam. Kraj kuhinje je neka tabla s mnogo prekidača.“
„Moraćemo da oprobamo sreću. Ne misliš valjda da vučeš taj kofer... Nema toliko mesta, uzmi samo torbu.“
„Torbu sam i spremila.“
„Dobro je. Sad mi pokaži gde je kuhinja. Ako uspem da pogasim prokleta svetla, ne paniči, ne miči se, i pravi se da ništa ne znaš. Ja ću u tami dovesti Danijela.“
Kada su ušli, svi su već sedeli za stolom. Domaćica je dala znak Tavernijeu da dođe i sedne kraj nje. Lea je sedela između domaćina i Haimea, a Viktorija Okampo domaćinu s druge strane.
„Fransoa, možete li da trknete do aviona i donesete mi šal. Izvinite“, kazala je okrećući se Ortizu, „malo sam osetljiva na hladnoću.“
On je ustao i otrčao ka avionu, uzeo šal i trkom se zaputio ka kuhinji, do mesta koje mu je Lea pokazala. Povukao je neki zastor i video tablu s prekidačima sa osvetljavanje kuće i bašte. Nije bilo vremena za gubljenje. Izvukao je upaljač iz džepa, polio benzin po tabli i zastoru i zapalio šibicu. Bljesnuo je plavičasti plamen i zavesa se zapalila kao baklja, a zatim i tabla.
Hoćeš li napraviti kratak spoj, do vraga!
Mora da ga je nebo čulo, jer su poletele iskrice, i svetla u bašti i kući su se pogasila. Fransoa je izleteo napolje.
U trpezariji su vikali:
„Opet prekid struje!“
„I juče je bio jedan.“
„Ne brinite, prijatelji, zapalićemo lampe... Marija, Hose... Eto, baš je romantično, zar ne?“
„Dešavaju li se često ovakvi prekidi?“, pitala je Viktorija Okampo.
„Nažalost, da. Nismo opremljeni kao u Buenos Ajresu, niti kao u Francuskoj, zar ne, gospođice Delmas?“
Trebalo je nešto odgovoriti... pričati, da se ne posumnja.
„Pa, u Francuskoj, oko Bordoa, to se stalno dešava, naročito za vreme oluja, koje su veoma žestoke.“
„Ne znam taj deo oko Bordoa, ali znam da su vina iz tog kraja odlična. Da li i vaša porodica proizvodi vino?“
„Da, i dobro je, ali mislim da ova berba nije bila sjajna. Kada sledeći put dođete u Francusku, biće mi zadovoljstvo da dođete do nas, da ga probate.“
„Hvala, gospođice, iskoristiću taj poziv. Haime, vidi gde je gospodin Tavernije, mora da se izgubio u mraku.“
Mladić je izašao, a Lea je stezala pesnice pod stolom.
„¡Papá, papá, hay un incendio!“19
Svi su ustali i požurili ka vratima.
Visoki plamenovi su lizali uz zidove, a ulaz u kuhinju i prostorije kraj nje je bio zatvoren. Čuvar je ušao s vedrom vode.
„Gazda, video sam vatru, napravili smo lanac za gašenje, bolje je da dame izađu.“
„Danijele... Danijele... to sam ja, Tavernije!“
„Ovde sam!“
„Kako ti je, možeš li da dođeš do aviona?“
„Doći ću već nekako.“
Bili su blizu aviona kad je buknuo požar.
„Jeste li vi to uradili?“
„Nisam imao izbora, uđite!“
„Jao!“
„Žao mi je, stari moj, prekrijte se ovim i ne mrdajte, ne može dugo potrajati.“
Tavernije je zgrabio vedro s vodom iz ruku jednog sluge.
„Tu ste; hvala što pomažete“, kazao je Haime.
„Kako je došlo do požara?“
„Ne znam, saznaćemo kasnije. Za sada je važno da ga ugasimo.“
To je bilo lakše no što su mislili. Prostorija kraj kuhinje, u kojoj je bila razvodna tabla, bila je prilično uništena, a i deo kuhinje. Manuel Ortiz je hodao po zgarištu.
„Ipak smo imali sreće, moglo je biti i mnogo gore. Svakako je negde nastao kratak spoj. Sada ću postaviti modernije instalacije. Gospođe, vratite se u trpezariju, muškarci će pomoći da se počisti. Hvala na pomoći, gospodo. Gospodine Tavernije, bili ste od velike pomoći“, kazao je Manuel Ortiz, pružajući mu ruku.
Večera uz petrolejke najzad se okončala. Muškarci su s cigarama izašli na verandu. Bilo je veoma mračno.
Viktorija Okampo je prišla Manuelu Ortizu.
„Dragi prijatelju, da se pozdravimo, mrtva sam umorna.“
„Jeste li sigurni da ne želite da prenoćite kod nas?“
„Sigurna sam; gospodin Tavernije mora što pre da se vrati u Buenos Ajres. Žena mu je u zaista lošem stanju. Lea, jeste li spremni?“
„Jesam; nosim samo ovu torbu, Giljermina će mi dopremiti kofer u Mar del Platu.“
Fransoa je uzeo torbu i pošao za Viktorijom i Leom ka avionu, a za njim su išli Manuel Ortiz sa ženom i decom i ostali gosti.
Viktorija Okampo je ušla prva. Farovi nekog automobila su osvetleli noć. Kamion je škripeći kočnicama stao ispred trema. Iz njega su izašla dvojica muškaraca s pištoljima. Fransoa je uključio motor i elise su se zavrtele. Jedan od onih ljudi je nešto uzbuđeno šaputao na uho Manuelu Ortizu. Ovaj je načinio besan pokret. Avion je zarulao... Ortiz je potrčao ka njemu, a za njim njegov sin i ljudi iz kamiona sa uperenim pištoljima... Avion je ubrzao... Čuo se hitac... Šumica se bližila... avion je uzleteo iznad samog drveća...
U avionu je vladala tišina; svi su očekivali najgore. Kad su uzleteli dovoljno visoko, putnici su se malo opustili.
„Baš smo imali sreće“, mirno je kazala Viktorija Okampo.
„Da, nisam mislio da će biti tako lako“, rekao je Fransoa. „Kako je Danijel?“
„Onesvešćen je“, odgovorila je Lea.
„Lekar nas čeka u Buenos Ajresu.“
„Zar ne idemo u Mar del Platu?“, pitala je Viktorija.
„Ne, previše je blizu Ortizove bande. Nacisti imaju mnogo tajnih pomagača u tom kraju. U Buenos Ajresu će biti bezbedniji. Žao mi je, gospođo, što sam vas uvukao u ovu pustolovinu.“
„Ne mari ništa. Mrzim naciste i njihove pomagače, naročito ako su to moji zemljaci. Ako sam vam pomogla da spasete tog mladića, sve je u redu.“
Avion je sleteo u aeronautički klub Rio de la Plate. Čekali su ih Samjuel i Sara.
„Jeste li doveli Danijela?“
„Jesmo.“
„Je li ozbiljno ranjen?“
„Moguće je, u nesvesti je otkako smo krenuli.“
„Lekar nas čeka u kolima.“
Pažljivo su izneli Danijela, koji je i dalje bio u nesvesti. Smestili su ga u kola, i Sara i Samjuel su otišli s njim.
„Nisam nikoga obavestila da dolazim, uzeću sobu u Plazi“, kazala je Viktorija ironično.
„Poći ću s vama“, kazao je Fransoa i otvorio vrata taksija, koji ih je čekao.
Vrata lifta se za Viktorijom Okampo zatvorile.
„Najzad smo sami“, huknuo je Fransoa. „Ožedneo sam od svih ovih uzbuđenja. Šta kažeš na čašu šampanjca?“
„Neću odbiti, ali znaš li koje je doba?... Bar je odavno zatvoren.“
„To ću ja da sredim.“
Otišao je do recepcionara i gurnuo mu nekoliko novčanica u ruku.
„Možeš li malo sačekati da ovo sredim?“
Sva pospana, opružena u fotelji, Lea je klimnula glavom. Fransoa je stajao naslonjen na pult i razneženo je posmatrao. Kakva čudna ženica. Nijednom se te večeri nije pokolebala. Znao je - da je Ortizova banda uspela da ih zaustavi i da su pronašli Danijela, njihova koža ne bi mnogo vredela. Znao je koliko su efikasni južnoamerički nacisti. Prisustvo Viktorije Okampo ih je štitilo, ali do koje tačke? Ne bi im bilo teško da izrežiraju avionsku nesreću, u kojoj je ta dama mogla da pogine. Ne bi bilo svedoka...
„Aquí tiene su Champagne. Está seguro que no quiere que se lo subamos?“20
„No, gracias. Buenas noches.“
„Buenas noches señor. Buenas noches señorita“
Žudnja koju su osećali nije im dopustila da popiju šampanjac dok je bio hladan.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Crni tango - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:31 pm



25.


Lea i Karmen Ortega su dovršavale ručak u restoranu hotela Plaza.
„Ne shvatam zašto je Danijel kod tebe. Nisam znala da se poznajete.“
„Če, pa nismo se poznavali! Drugovi su me zamolili da ga smestim dok se ne oporavi.“
„Drugovi?...“
„Da, komunistički podmladak.“
„Znači, i ti si komunista?...“
„Jesam“, ponosno je odgovorila Karmen.
„A ja sam mislila...“
Lea je zbunjeno posmatrala svoju novu prijateljicu. Nikada ne bi pomislila da je ta lepa i ekscentrična najavljivačica s Radija Belgrano sposobna za to. Lea je sretala komuniste u redovima pokreta otpora, ali su to uglavnom bili muškarci.
„A kakve veze ima Danijel s komunistima?“
„Borimo se protiv istog neprijatelja i razmenjujemo informacije.“
„Zna li Eva Peron da si komunista?“
„Zna, i to je bio jedan od razloga za naše svađe, ali je to bilo davno.“
„Zar onda nije opasno da kriješ Danijela?“
„Vrlo smo oprezni. Stan nadziru naši drugovi, danju i noću. Kraj njega je uvek neko, če.“
„Kada ću moći da ga vidim?“
„Ne još, potreban mu je mir i odmor. Nadam se da nisi zaboravila na čas tanga večeras?“
„Nisam, doći ću sa Sarom.“
„Če, sada moram da idem, kroz jedan sat imam emisiju, a moram pre toga da svratim i do redakcije Nasiona.“
„Ja ću pisati sestri Fransoaz i malo proći po radnjama.“
„Idi do Gata i Čaveza, dobili su neke američke haljine, koje uopšte nisu skupe.“
„Hvala, otići ću.“
„Malo gracioznije, gospođice, molim vas!... Ispravite ramena... da, tako je bolje...“ govorio je Arturo Sabatini, akcentom koji je veoma uveseljavao Leu i Saru. Dve mlade žene su plesale jedna s drugom. Lea je bolje sledila Sarine pokrete nego što je uspela da podražava učitelja.
„Baš dobro plešeš, znaš li?“
„Pa i ti si napredovala.“
„Ne rugaj mi se!“
„Ne rugam ti se uopšte... A i Danijel želi da te vidi.“
„Ali... Karmen mi je kazala da mu treba odmor.“
„Svakako, ali će se malo ohrabriti ako te vidi.“
„Pa, to će mi biti drago...“
„Gospođice Lea, uz tango se ne brblja.“
„Izvinite, profesore“, kazala je hukćući
Kada se čas završio, Lea, Sara i Karmen su pošle Avenijom de Majo.
„Da popijemo toplu čokoladu u kafeu Tortoni? To je sasvim blizu.“
„Toplu čokoladu, po ovoj vrućini! Ti si sasvim luda“, rekla je Lea.
„Pa, čokolada je, kako vi kažete, veoma podsticajna. Zagreva...“
„Oporavlja.“
„Če, to je to, pomaže da se oporavimo.“
„Bez obzira na to, više bih volela nešto hladno.“
„Pa, naručićeš šta budeš htela.“
Posle duge rasprave sa Sarom, Karmen je pristala da odvede Leu do Danijela. Ušle su u taksi, koji ih je dovezao blizu groblja Rekoleta...
„Blizu je, možemo i pešice, to je pametnije.“
Pred ulazom u jednu stambenu zgradu, Karmen je šapnula nekoliko reči mladiću ispred vrata. Postoje odmerio Leu i Saru, pustio ih je da prođu.
Kada su stigli na treći sprat, Karmen je tri puta zazvonila.
„Abrí, soy yo.“21
Vrata su se odškrinula.
„¿Quién es?“
„Amigas de Daniel, las conozco.“22
Čovek koji je otvorio malo se pomerio u stranu.
„¿Cómo sigue?“
„Mejor, Ernesto está a su lado.“
„Sabés Ernesto, me alegra mucho volver a verte.“23
Gurnula je vrata. U sobi je bilo prohladno, zahvaljujući ventilatoru, i vladao je polumrak.
„¿Che, Ernesto, como andas?“
Mladić s kratkom smeđom kosom, lepog lica i sjajnih očiju, ustao je s kreveta na kom je dotad sedeo.
„Muy bien, Carmen, me dijeron que Daniel estaba en tu casa y que quería verme.“24
„Zdravo, Danijele, nisi baš u formi. Dovela sam ti goste.“
„Lea... Saro... baš vam se radujem. Samjuel je bio jutros, a zatim je došao Ernesto, a sada i vas dve; stvarno sam srećan. Da sam znao da dolaze dve lepe dame, obrijao bih se.“
„Ta brada će ti lepo stajati kad poraste“, rekla je Sara. „Mislim da ti to pristaje, zar ne, Lea?“
„Ne baš, ja ne volim bradonje.“
„Onda ću se sutra obrijati, obećavam.“
„Obrijaćeš se kad ti bude bolje, če“, rekla je Karmen.
„Nikad mi nije bilo bolje.“
Zatim je, ozbiljnijim tonom, upitao Saru:
„Ima li vesti?“
Njeno lice se zgrčilo.
„Ima“, kazala je prigušeno.
„Samo da se pridignem na noge... Ernesto, ovo je moja rođaka Sara, o kojoj sam ti pričao, i naša prijateljica Lea Delmas. Ovaj momak je Ernesto, koga sam upoznao u Kordovi, na predavanju iz prekolumbovske arheologije. Svideli smo se jedan drugom. On mi je bio vodič kroz Kordovu.“
„Bio sam mu i prevodilac, uprkos svom lošem francuskom.“
„Šta pričaš, ne govoriš francuski ništa gore nego ja“, rekla je Karmen... „A što se pa vi smejete? Da, to je zbog mog izgovora...“
„Idem, čeka me drugar, Roberto“, rekao je Ernesto. „Doći ću sutra. Do viđenja, gospođice i gospođo.“
Mladić je tek bio otišao, kad je opet neko triput zazvonio.
„To mora biti Samjuel, kazao je da će svratiti.“
Lea je sedela na krevetu i delovala je zamišljeno i zabrinuto.
„Šta ti je?“ upitala je Sara.
„Mislim kako je to previše odlazaka i dolazaka, a kraj je miran, kao i zgrada. U ratu su mnoge iz pokreta otpora pohvatali baš zbog toga.“
„U pravu si“, kazala je Sara. „Zato ćemo sutra ili najkasnije prekosutra premestiti Danijela. Fransoa je našao nešto u luci.“
Samjuel je ušao i uputio se ka bratu.
„Bolje izgledaš, baš se radujem.“
„Nije loše... Kako su Amos i Uri?“
„Dobro su, i mnogo te pozdravljaju.“
„Karmen i Lea, možete li nas ostaviti nasamo?“
„Naravno, samo ga ne zamarajte, če. Lea, hajdemo.“
Čim su izašle, Danijel je zapitao:
„Kada će to biti?“
„Ne misli na to, moraš da se oporaviš.“
„Već mi je dobro. Znam da je bilo planirano za ovu nedelju... Ne dolazi u obzir da idete u tu akciju bez mene.“
„Dobro, Danijele, nećemo“, kazala je Sara. „Čekaćemo pravi čas. One bi trebalo da krenu iz hotela Husten u petak. Imaš tri dana da se vratiš u formu.“
„To je i više no što mi treba. Leu, naravno, treba izostaviti iz svega.“
„Naravno“, kazala je Sara s lakim oklevanjem.
„Već je mnogo rizikovala zbog mene, ne želim da joj se nešto desi. Obećavaš li mi to, Samjuele?“
„Na časnu reč, baš si zaljubljen.“
Mladić je pocrveneo.
„Da, znam da sam idiot, i da ona voli drugoga, ali ne mogu a da je ne volim. Ima u njoj neke slobode i gordosti, kao i nežnosti i krhkosti, koje me teraju da poželim da je uzmem u naručje i da je štitim... Razumeš li, Saro?“
„Da, razumem te, ali je bolje da ne misliš na to. Ona voli Fransou, a i on voli nju. Ne zaboravi da su se njih dvoje dosta žrtvovali za našu stvar. Naši razlozi za osvetu nisu i njihovi.“
„Znam sve to, ali mi se čini da bih mogao sve da ostavim kad bi ona bila kraj mene.“
„Ne želim više da te slušam kako to govoriš. Seti se naše zakletve posle mog susreta sa Simonom Vizentalom: pobićemo ih što više budemo mogli i niko i ništa nas neće skrenuti s tog puta... Zakleo si se u spomenom na roditelje i sestre... zakleo si se da ćeš osvetiti njihovu smrt na isti način i da ćeš se osvetiti i zbog onoga što si učinio...“
„Nemoj molim te više o tome“, kazao je Danijel, uronivši lice u šake.
Samjuel ga je gledao, sasvim pobledeo, s nesrećnim izrazom lica.
„Opet ću ti to reći, ako budeš i dalje u takvom raspoloženju. Ti i ja imamo da učinimo mnogo toga što će biti teško oprostiti.“
Danijel je zajecao.
„Zar ti nije žao?“
„Više ne znam za tu reč.“
„Dosta, Saro, baš si surova! Mlad je, i mogao bi da zaboravi.“
„Da zaboravi? I ti pričaš o zaboravljanju?... Samjuele, kako možeš?“
„Ja svakako neću moći da zaboravim, ali on bi možda mogao.“
„Nema zaborava za njega, baš kao ni za bilo koga od nas. Zar ne vidiš da na to računaju, na naše nedelanje i kukavičluk?... Zar već nisu počeli da pričaju kako nije ni bilo nikakvih gasnih komora, da su fotografije montirane...“
„Ali svet zna da su to laži, ima desetine hiljada svedoka!“
„Da, ali kroz deset ili dvadeset godina - gde će biti ti svedoci? Mrtvi, ili utonuli u zaborav, kao što ti kažeš. Ja kažem da je naš zadatak da nateramo svet da se seća, kao i da se trudimo da naciste, koji su se razbežali po svetu, stigne kazna, da nemaju ni časa mirnog sna, ni odmora... Ja ne bih mogla dalje da živim ako se ne bih borila za to.“
Sara je ućutala, potpuno zadihana: lice joj se zacrvenelo, a na njemu su se isticali beli ožiljci na obrazima, crte su joj se izobličile, usta se iskrivila u grču, kratka kosa joj se nakostrešila... izgledala je kao prava Gorgona...
Tišina koja je zatim nastupila bila je puna suspregnutog nasilja.
Neko je zakucao na vrata i začuli su Karmenin glas:
„Jeste li završili?... Možemo li da uđemo?“
Kad su Karmen i Lea ušle, osetile su napetu atmosferu i načas su zbunjene zastale na pragu. Samjuel se prvi pribrao i kazao:
„Ostavićemo Danijela da se odmara. Ideš li, Saro?... Idete li, Lea? Do sutra, braco.“
„Do sutra... do viđenja, Lea“, tužno je kazao Danijel.
Lea se nagnula nad krevet i nežno ga poljubila.
„Hvala“, prošaputao je.
„Brinuću o njemu. Do sutra, Lea“, kazala je Karmen.
„Hoćeš li da te odvezem, Lea?“
„Neka, hvala, hoću da se prošetam.“
„Kako god hoćeš.“
Lea je dugo zurila za taksijem kojim se Sara odvezla. Zatim je nastavila da ide pravo, istom ulicom, i došla na trg pun dece koja su trčkarala ispod drveća. Ispred sebe je spazila visoki zid, iza koga su štrčali krstovi i krovovi kapelica: to je bilo groblje Rekoleta. Ušla je kroz velelepnu kapiju. Ovo svakako nije sirotinjsko groblje, pomislila je hodajući kroz široke aleje oivičene veličanstvenim nadgrobnim spomenicima, koji su svedočili o bogatstvu porodica, čiji su članovi tu počivali. Ništa je nije podsećalo na skromno verdeleško groblje gde su počivali njeni roditelji i sestra. No, kao i uvek, prisustvo mrtvih ju je malo smirilo. Na groblju je obično osećala da je... kako bi to kazala... zaštićena. Da, baš tako, zaštićena. Nije to mogla da objasni, a ipak... Mrtvi ne mogu naneti zlo.
Bilo joj je i samoj smešno to dečje razmišljanje.
Baš je retkost videti na groblju nasmejano lice...
Utonula u svoje metafizičke misli, nije ni primetila da je neki mladić posmatra. Šta se on meša?...
„Bio sam malopre kod Karmen... Zar me se ne sećate?“
Naravno, bio je to onaj lepi mladić s devojačkim očima.
„Oprostite, odlutala sam do meseca.“
„Če!... Baš je čudno videti una chica linda25 da sama šeta po groblju. Zar se ne plašite duhova?“
„Ne, a vi?“
Prasnuo je u dečački smeh, koji se brzo pretvorio u šišteći kašalj. Kad je povratio dah, po čelu su mu sijale graške znoja.
„Žao mi je, ali moja astma...“
„Jedna od mojih sestara je kao dete patila od astme: svake godine smo išli u La Burbul zbog nje. Ja sam se ljutila i namerno sam je nervirala, da bi dobila napad... Znam da je to bilo ružno, ali sam mrzela La Burbul.“
„To zbilja nije bilo lepo od vas. Kako joj je sada?“
„Mrtva je.“
„O, oprostite...“
„Nemojte se izvinjavati; nije umrla od bolesti.“
„A od čega je umrla?“
„Ubijena je... No hajde da pričamo o nečemu drugom, hoćete li? Da li odavno znate Danijela?“
„Ne, tek oko mesec dana. Sreli smo se na predavanju iz prekolumbovske arheologije, baš kao što vam je kazao...“
„Nisam znala da ga zanima arheologija...“
„I ja sam se iznenadio, jer nije razumeo ni reči od predavanja. Zato sam mu prevodio...“
„A kako ste znali da govori francuski?“
„Nisam znao, intuitivno sam osetio. Delovao je iznenađeno i pogledao me je pravo u oči, napeto. Bio mi je simpatičan, pa sam mu se osmehnuo, i on se smešio. Do kraja predavanja smo se već sprijateljili. Popili smo piće i pričali o poeziji, naročito o Rembou.“
Kako li se Danijel, onako nepoverljiv, tako brzo vezao za stranca? To je baš čudno, pomislila je Lea. Ipak... taj je mladić bio tako neposredan, iskren i šarmantan, gledao je u sagovornika tako da bi ovaj odmah poželeo da mu se poveri. I taj osmeh, pun ironije i nežnosti...
„A Karmen?“
„Njeni roditelji su prijatelji moje tetke Beatrise, kod koje stanujem. Ona je vesela i zabavna devojka, tetka je mnogo voli.“
„A vi?“
Ernesto je pocrveneo.
„I ja takođe... A vi ste svakako ona devojka o kojoj mi je Danijel pričao, če?“
Lea mu nije odmah odgovorila. Krenula je kroz bočnu aleju i sela na stepenik pred jednom kapelicom. On je seo kraj nje.
„Čime se bavite?“
„Studiram medicinu... na prvoj godini sam.“
„Jeste li komunista?“
„Ne, nisam. Politika me ne zanima. Zato sam protiv svake nepravde i protiv novca koji sve uprlja. A vi, šta vi radite?“
„Ne znam ni sama. Došla sam u Argentinu na poziv Viktorije Okampo.“
„Vikotrija Okampo?... Direktorka časopisa Sur?“
„Da, upoznale smo se u Nemačkoj.“
„U Nemačkoj...“, kazao je zamišljeno. „Za vreme rata me je otac odveo na neki skup protiv nacista. Bio sam vrlo mlad, ali je to snažno uticalo na mene. Tada sam shvatio da treba učiniti sve da Nemci izgube rat. Treba da pođemo, groblje se zatvara. Kuda ćete? Poći ću da vas ispratim.“
„Idem u hotel Plaza.“
„Če, to je baš zgodno, stanujem u Arenalesu, to je sasvim blizu. Dođite, ovaj tramvaj ide na tu stranu...“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Crni tango - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:31 pm



26.


Leu je u hotelu čekala poruka od Tavernijea: „Budi u devet sati kod pozorišta Kolon, uhvati taksi i uđi na bočni ulaz. Kaži da te očekuju u specijalnoj loži broj dvadeset i pet. Biću tamo.“ Kakav je to bio tajanstveni sastanak? Zar nije to mogao izvesti malo jednostavnije? Ko zna, možda ga pronađem zadavljenog u loži... Popela se u sobu da se okupa.
„Señorita, la entradá estd acá.“
„Ya lo sé“, odgovorila je Lea, nagađajući smisao te rečenice, koja je bila iskazana na španskom. „Palco especial veinticinco“,26 promucala je i ona na španskom, osećajući da deluje smešno.
Čovek ju je pogledao s razumevanjem i nekim podmuklim osmehom, i dao joj znak da pođe za njim. Sišli su nekoliko stepenika, prošli kroz hodnik, zatim kroz neku malu i mračnu prostoriju, pored dvoja vrata s brojevima, i zastali ispred trećih. Čula se muzika iz Labudovog jezera.
„Está acá señorita“, kazao je portir tiho, lagano kucajući na vrata.
„¿Quién es?“
„Es el portero, estoy con una señorita que dice tener cita en el palco número veinticinco.“
Vrata su se odškrinuta. Tavernije se brzo osvrnuo po hodniku, a zatim se pomerio da Lea uđe.
„Bueno, gracias“, kazao je, gurajući portiru napojnicu u ruku. „Que no me molesten.“
„Quédese tranquilo, señor. Luigi vigila.“27
Lea je prikupila svoju tamnocrvenu plisiranu suknju i sela na jednu od klupica presvučenih somotom iste boje, koje su stajale sa obe strane ulaza. Zavesa od istog materijala je zaklanjala vrata, pa je unutra bilo nesnosno toplo. Fransoa je namaknuo rezu na vrata.
„Kao da smo u kutijici.“
„Čekaj, još nisi ništa videla.“
Zatim je pomerio zavesu, pa je ugledala dve stolice i drugu zavesu.
„Dođi da vidiš.“
Prišla je, a on je razmaknuo tu zavesu, pa je ugledala debele rešetke od kovanog gvožđa koje su zatvarale ložu.
„Baš lepo; kao... kao u zatvoru.“
„Ćuti i gledaj!“
Nalazili su se u visini orkestra, s pogledom na noge gledalaca. Scena se nije videla. Fransoa je pažljivo navukao zavesu i potražio prekidač. Upalila se mala svetiljka, i pri tom svetlu su videli obrise svojih lica. U toj polutami, on je delovao lepo i izazovno.
„Poljubi me... Stani... Šta radiš?... Nemoj ovde... Baš si lud!...“
„Što da ne? Zar ovakva mesta nisu bila smišljena za ljubavne sastanke preljubničkih parova, ili onih koji ne žele da budu viđeni?“
„Fransoa!...“
Njihov zagrljaj je bio brz, grub i... očaravajući.
Ispružila se u poluležećem položaju na niskoj klupi, nemarno razmaknutih nogu, raščupana, sklopljenih očiju, dok joj je srce lupalo kao ludo. Fransoa je osećao da ga opet spopada želja i odupirao se porivu da je opet zgrabi u naručje. Sa žaljenjem joj je spustio haljinu. Ona je bila stvorena za ljubav, a ne za sve ono u šta ju je on uvukao, mislio je, gnevan na sebe. Suočen s toliko mirne bezočnosti, sam sebe je mrzeo.
„Jesi li videla Danijela?“
„Jesam“, odgovorila je mazno.
„Ne vraćaj se tamo, suviše je opasno.“
Otvorila je oči i uspravila se.
„Zar za Karmen i ostale nije isto tako opasno?“
„Da, ali oni znaju šta rade.“
„A zar ja ne znam?“
„Ne želim da se petljaš u sve to.“
„To si mi već kazao. No ja sam upetljana do guše u vašu priču, pa sad ne vredi da se lažemo.“
On je načinio jedan obeshrabren pokret.
„Još uvek možeš da odeš.“
„Neću da idem, želim da vam pomognem.“
U sali je odjeknuo pljesak. Neko je pokucao na vrata.
„¿Quién es?“
„Un mesage para usted, señor.“
„Páselo por debajo de la puerta.“28
Fransoa je uzeo cedulju, razvio je i pročitao.
„To je od Sare.“
„Kako zna da smo ovde?“
„Koristimo ovo mesto kao sanduče za poštu.“
„Pa šta kaže?“
Oklevao je.
„Kaže da će to biti večeras.“
„Zar već? Pa hajdemo onda.“
„Ljubavi, molim te...“
Glas mu je zvučao očajno. To ju je ganulo.
„Želim da budem s tobom, to shvataš. Volim te, i pomisao da me ostaviš samu, a da si ti u opasnosti, i to sve zbog Sare, čini mi se nesnosna.“
Fransoa ju je uzeo u naručje, poljubio joj kosu i kazao:
„Dobro, dođi!“
Auto mu je bio parkiran ispred Palate pravde.
„Kuda idemo?“
„U Park Palermo. Amos nas tamo čeka.“
Na Aveniji Libertador saobraćaj je još bio gust; prošli su raskrsnicu, nastavili pored jezera i zaustavili se kod Avenije infantkinje Izabele. Fransoa je dao signal farovima, tri pa dva paljenja. Iz jednog automobila su odgovorili.
„To je on“, kazao je i lagano krenuo.
Kada su pristigli drugi automobil, Amos se zaustavio.
„Šta ona radi ovde?“, pitao je.
„Zamenjuje Danijela.“
„To nije bilo predviđeno.“
„Znam, ali nam treba neko da dežura.“
„Pa, kako hoćete, znate šta radite. Žene će izaći iz hotela pešice, u pratnji jednog argentinskog policajca. Sve troje će poći ka Trgu Mayo. Kod katedrale će ih čekati kola. Samjuel je na svom mestu. Karmen je u holu hotela, sa Urijem, i oni će ih pratiti do tamo. Vi ćete kolima poći za njima, za svaki slučaj.“
„U koliko sati?“
„U pola dvanaest uveče. Parkirajte u Aveniji Korijentes, na dvadesetak metara od hotela. Jeste li naoružani?“
„Naravno.“
„Dobro, videćemo se kasnije.“
* * *

Karmen i Uri su se ljubili ispod ulične svetiljke, dok su Roza Šefer i Ingrid Zauter ulazile u taksi na stanici ispred katedrale. Kada su se vrata za njima zatvorila, policajac je nastavio prema zdanju Kaza Rozada. Prošao je zviždeći i nije obratio pažnju na automobil u kome se jedan par ljubio.
„Sada se pridruži Karmen, ona zna šta treba da radi. Uri će za nama, na motoru.“
„A kuda idete?“
„One će verovatno nastojati da se usred noći ukrcaju na brod za Montevideo. Naći ćemo se u pristaništu. Budi oprezna, ljubavi, volim te.“
Lea je izašla, i pošla prema Karmen i Uriju.
Ako se Uri i začudio što vidi Leu, nije to ničim pokazao; uključio je motor i odvezao se, mahnuvši rukom za pozdrav.
Mlada Argentinka je ščepala prijateljicu za ruku.
„Nisam stigla da kažem ostalima, samo Uriju: Danijel je opet nestao...“
„Jesu li ga oteli?“
„Nisu, otišao je da se pridruži Sari.“
„Kako to znaš?“
„Večeras oko devet sam izašla da se prošetam. Kada sam se vratila, našla sam čuvara s kapije pred vratima, a ona od stana su bila zaključana. Na stolu je bila Danijelova poruka: pisalo je da ide da se pridruži Sari.“
„Je li to sve?“
„Če! Pa nije mi napisao roman.“
„Ali, on je bio ranjen... A Sara, gde je ona uopšte?“
„To ne znam.“
„Čini mi se da lutamo u mnoštvu nejasnoća... Pazi, taksi kreće.“
Pratile su ga pogledom: zaokrenuo je i prošao pored devojaka, koje su se povukle u senku.
„Karmen...“
„Da?“
„Onaj čovek kraj šofera...“
„¿Que?...“29
„To je Džons, jedan od onih što su mučili Danijela.“
„Jesi li sigurna u to?“
„Jesam, bio je na brodu. Šta sad da radimo?“
„Uzećemo taksi i poći ćemo Avenijom imigranata, do eskine.“30
Dokeri i mornari su zinuli u dve lepe devojke, koje ulaze same.
„¡Qué churrasca!“
„¡Qué taquerea!“
„¡Qué hembraje!“
Karmen se okrenula ka njima, podbočena rukama.
„Hijos de puta impotentes, cállense ta boca bastardos solo tienen huevos para insultar a las mujeres...“
„Deja, Carmen, no son mala gente. Señores, esta chica es mi sobrina y su amiga es... mi sobrina también.“
„Disculpanos Juan, no te podiamos adivinar.“
„Tenés suerte de tener sobrinas tan bien rellenas.“31
Nastavili su s pićem, a Huan je odvukao „nećake“ iza šanka.
„¿Y esta, quién es?“
„Note tepreocupes, es una amiga.“32
Odveo ih je u zadnju salu, natrpanu sanducima. Pokazao im je na jedan ispust.
„Da a la calle que es perpendicular a la avenida de Los Inmigrantes. De allí pueden vigilar todo.“33
„Gracias.“
Čovek je izašao i zatvorio vrata za sobom.
„Svakako će doći. Na kraju avenije je kej za ukrcavanje. Evo ih.“
Taksi se upravo zaustavio. Vozač i Džons su izašli, osvrnuli se i pošli ka eskini. Zadnja vrata su i dalje bila zatvorena.
„Šta rade? Što ne izlaze?“, pitala je Lea.
„Ćuti, pusti me da oslušnem... Šofer razgovara s nekim ko nije gazda... Imaju saučesnika u krčmi...“
„Znači da nas je taj video?“
Pred vratima se zaustavio motor... Jedna senka je pretrčala ulicu... Čuo se zvuk prevrtanja stolica i razbijanja čaša... Vriska... Neka žena je izašla iz taksija... Hitac... Pala je... Čuo se glas Fransoe Tavernijea...
„Pazi, one beže...“
Šofer i Džons su trčali prema taksiju s pištoljima u ruci... Pri svetlu svetiljke su videle Saru s mitraljezom... Rafal... Džons je pao... Šofer je pokrenuo kola... U krčmi je izbila tuča... Tavernije je pucao za taksijem... Džons se pridigao... Danijel...
„Danijele!“, vrisnula je Lea.
Džons je pucao... I sam je pogođen... Danijel je ležao na tlu... Tavernije se nagnuo nad njim, gurajući Karmen, a Lea je otvorila vrata... Neki čovek je pokušao da je zadrži, otela mu se iz stiska... Uri se popeo na motor i pojurio za taksijem... Samjuel je pao na kolena... Ljudi su trkom bežali iz krčme... Sara je s mitraljezom u ruci prišla ženi koja je ležala potrbuške... Prevrnula je telo nogom...
„Nemoj, Saro!“
Nije čula Leu... Nije više čula ništa... Ispalila je rafal... Telo je poskakivalo... Čudovišni ples svetog Gija... Sara se nasmejala... Lea je posmatrala, skamenjena... Zaboravljajući na opasnost... Fascinirana užasnim plesom, koji se odvijao pred njenim očima... Sirene...
„Brzo, evo policije!...“
Lea se trgla iz mračnih misli... Fransoa je vukao Saru za ruku... Sara se smejala, smejala... Zašto Samjuel nosi Danijela?...
„Carmen, andá con él!“34
U zadnjem delu Tavernijeovih kola Sara se i dalje smejala...
„Ućutkaj je, molim te da je ućutkaš“, molila je Lea...
Nije odgovarao; brzo je vozio kejom. Sirene se više nisu čule. Zaustavio se, okrenuo i nekoliko puta ošamario Saru. Njen luđački smeh se konačno prekinuo.
Ponovo su krenuli, a Sara je pokušavala da povrati dah.
„Pazi!...“
Jedva je izbegao neka kolica, koja je vukao magarac. Iza sebe su čuli psovke kočijaša.
Brzo su vozili dokovima i prošli kroz neke sirotinjske četvrti.
„Grad je odraz zamora putnikovog“, citirala je Lea.
„Ko je to kazao?“, pitao je Fransoa.
„To je Borhesov stih, koga sam se sada setila.“
Dobacio joj je začuđen pogled.
„Čitaš Borhesa?“
„Ne čitam, ali u Mar del Plati je Viktorija recitovala tu njegovu pesmu; ima lep ritam, pa sam ga zamolila da mi je prevede.“
Zaustavili su se u nekoj mračnoj uličici, sa obe strane oivičenoj visokim zidovima prekrivenim plakatima, na kojima je crnim slovima pisalo „VIVA PERON!“ Fransoa je nekakvim velikim ključem otključao gvozdena vrata, skrivena pod slojem nalepljenog papira. Ušli su. Neka mačka je pobegla, ljutito mjaučući. U zgradi ispred njih se upalilo svetlo i videli su da su u dvorištu, punom otpadaka; u sredini je bila staza, a celo mesto je delovalo očajno.
„Gde smo?“
„Kod prijatelja, a ostali će takođe doći ovamo.“
Prema svetlu su ugledali Urijev obris.
„Danijel je ozbiljno ranjen i stalno zove Leu.“
„Tu sam.“
„Vodim vas do njega.“
Ležao je u uglu, opružen na nekim vrećama, a Samjuel i Karmen su bili kraj njega. Samjuel je plakao.
„Ne plači, brate... Hladno mi je... Lea... Gde je Lea?...“
„Tu sam, Danijele... Lečićemo te... O!“
Posrnula je unazad, pritiskajući usne rukama: stomak mu je bio pretvoren u kašu.
„Lea...“
Nastojeći da savlada gađenje i strah, sela je kraj njega i milovala ga po kosi. Njegovo oznojeno lice je zračilo takvom dobrotom da je Lea bila na ivici suza i jecaja.
„Srećan sam... Tu si... Nagni se... Teško mi je da pričam... Budi dobra prema Samjuelu... Imao je samo mene... Ne plašim se smrti... Malo je prerano... Nisam spoznao nijednu ženu... Kad sam te video... Znao sam da si to ti... Saro?...“
„Da, tu sam.“
„Više me ne muči mržnja... Sad sam miran... Idem da se pridružim roditeljima... Lea?... Volim te... Saro... Samo ne Leu... Ne Leu... Lea...“
Glava mu je klonula na rame.
Lea je vrisnula, izvukla ruku iz Danijelove i bacila se ka Tavernijeu.
„Ne!... O, ne!... ne!“
Samjuel se nagnuo iznad tela mrtvog brata, poljubio ga u čelo i sklopio mu oči. Polako se i s mukom uspravio i posmatrao telo... Izvukao je maramicu iz džepa i pažljivo mu prekrio lice, a zatim, čvrstim glasom, očitao kadiš: „Yithgaddal weyitkkadash Shemèh rabba beolmâ diverâ ’khire“ outhé wegamli khmal khouthé be’hayyé ’khôn ouveyome ’kkôn ouve ’hayyé dékhol beth Yisraël ba’agalâ ouvizrnan gariv weïmeron Amên... Ossé schalom bimerôman hou ya’assé schalom ’alenou we’al kel Yisraël weïmeron Amên.“35


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Crni tango - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:31 pm


27.


Pošto je otpratio Leu do Plaze, i kazao nekoliko reči direktoru hotela koga su probudili, Fransoa Tavernije je otišao sa Sarom i Karmen Ortega. Nisu otišli u stan mlade Argentinke, iz straha da ga nacisti nadziru, već su se zaputili u Ulicu San Martin de Tur, kod nekog antiperoniste, lekara Rikarda Lopeza, koji je poreklom bio portugalski Jevrejin. Tamo su ih u luksuznoj ordinaciji čekali Samjuel Zederman, Amos Dajan i Uri Zohar.
Stigli su u tri sata ujutru. Doktor se postarao za Samjuela, koji je bio veoma bled i tresao se, pa mu je dao jak sedativ. Ubrzo je Danijelov brat zapao u nemiran san.
U ranim jutarnjim satima Lopez je javio prijateljima da odu po Danijelovo telo i da ga odnesu u bolnicu Rivadavija, na odeljenje kojim je on upravljao. Tada su Sara i njeni prijatelji mogli da se malo odmore.
Sledećeg dana su novine pisale o pucnjavi u Aveniji imigranata, u kojoj je stradala neka žena sa argentinskim pasošem na ime Marija Eskalada. Uz članak iz Prense bila je objavljena i fotografija.
„To nije Roza Šefer“, rekao je Samjuel.
„To je Ingrid Zauter. Debela Berta još trčkara“, kazala je Sara.
„Nije jedina. Jedan od mojih kolega, doktor Pino Freca, koji je za vreme rata pratio Musolinija, izjavio je da je video Martina Bormana kako izlazi iz minhenske pivnice ABC, u ulici Lavalu. Organizacija argentinskih Jevreja je tim povodom sprovela istragu, ali bez uspeha. Bormana niko nije mogao naći. Pod raznim izgovorima, u organizaciji čiji je direktor Karl Fuldner, formiraju se komiteti za prihvatanje begunaca, razvila se trgovina lažnim pasošima, a naročito u San Isidru. U časopisu Veg, čiji se prvi broj pojavio prošle godine, profesor Johanes fon Lirs, šef Gebelsove antisemitske propagande, poznat i po knjizi Das Juden sehen dich an36, ponovo je počeo da napada Jevreje i da populariše nacizam, a sve to pod pseudonimom doktor Ojler, ali i pod svojim pravim imenom. Znamo da je u vezi s nacističkim poglavarima u bekstvu i da održava važnu prepisku s Austrijom i Nemačkom. Njegove stanove u ulicama Martina Heda i Visenta Lopeza nadgledaju. U vezi je s najvišim krugom peronista. Ovde se osećaju kao ribe u vodi. No, ne treba misliti da su svi Argentinci pronacistički nastrojeni. Treba se setiti kako su se stanovnici Buenos Ajresa radovali kada je stigla vest o oslobođenju Pariza. Mnogi poslanici opozicije su intervenisali u parlamentu da bi prijavili lekare koji su bivši nacisti, a među njima su bili i moji prijatelji doktori Augustin Rodrigez Araja i Silvano Santander...“
„Zna li se gde je Roza Šefer?“, prekinula je Sara doktora Lopeza.
„Pronašli smo taksi, naravno prazan, i saznali da je bio ukraden. Vlasnik se žalio na policiju, koja ga je prilično grubo ispitivala. Jadni čovek je samo ponavljao: ’Me robaron a mi... Me robaron a mi...’37 a sada se oporavlja u Španskoj bolnici.“
„Mislite li da je i on saučesnik?“, pitao je Tavernije.
„To je sasvim moguće. Mogao je da im iznajmi taksi i da prijavi da je ukraden. Jedan od mojih kolega će mi javiti čim se bude osvestio. Što se tiče Roze Šefer, posle one pucnjave svakako nije mogla da otputuje; prilično smo sigurni da nije mogla da ode iz Buenos Ajresa. Naši najbolji agenti su se smestili na sva mesta koja nacisti i njihovi pomagači posećuju. Mislimo da će Roza Šefer svakog časa stupiti u vezu s nekima od njih. Naročito nadziremo Fon Lirsovu kuću i njegove urede. Gospodine Tavernije, jeste li zvali francusku ambasadu?“
„Jesam. Niko se nije raspitivao za nas, moći ćemo da se vratimo u stan u Vijamontu.“
„Dobro. Gospodin Zederman će doći da identifikuje brata i da organizuje sahranu.“
„Hrabro, Samjuele, poći ću s vama.“
„I ja ću“, kazala je Sara.
„Je li to neophodno?“
„To ću ja odlučiti. Volela sam ga kao brata, ili sina; želim da se oprostim od njega.“
„Dobro, kako hoćeš.“
Smrt mladog Danijela ih je sve pogodila, kao strašna nepravda. Lea je bila sva slomljena, i ostala je u sobi u hotelu Plaza, opružena na krevetu, širom otvorenih očiju. Posle dramatičnih događaja nije više videla ni Tavernijea, ni Saru, ni Samjuela. Karmen joj je dolazila u posetu svakog dana i uzalud pokušavala da je izvuče iz tog dobrovoljnog zatočenja. Viktorija Okampo je pokušala da je odvede na San Isidro, ali je Lea odbila. Na kraju je Ernesto, Danijelov argentinski prijatelj, uspeo da je izvuče iz tog stanja. Bio je i sam vrlo pogođen zbog Danijelove smrti, pa je došao do nje da potraži utehu, koju nije našao. Onako očajni, najzad su se bacili jedno drugome u naručje.
On se bio popeo do njene sobe, s buketom cveća, i video je kako odsutnog izraza leži na krevetu, samo u kombinezonu od svetloplave svile, a zavese su zbog popodnevne žege bile poluspuštene. Bez obzira na to što je bila nekoliko godina starija, ponašala se kao dete i sklupčala se na krevetu, kao zaplašena životinja.
„Če, to sam ja, Ernesto, ne bojte se... Ne bi trebalo da tako ostavljate vrata otvorena.“
„Znam“, kazala je tankim dečjim glasićem.
Gledao ju je u čudu. Nije uopšte ličila na onu mladu ženu koju je zapamtio od prvog susreta kao jaku i odlučnu; delovala je kao uplašena i potresena devojčica. Osetio je da je nespretan i stidljiv, a veoma je želeo da je uteši. Seo je na krevet, nežno joj milovao kosu i govorio neke reči koje nije razumela, ali su zvučale kao muzika, nežno i utešno. Okrenula se da ga pogleda; u očima su joj blistale suze, ali se ipak osmehivala.
„Hvala, Ernesto, to mi prija... ležite kraj mene i držite me za ruku... pričajte nešto na svom jeziku... volim vaš glas...“
Ko zna koliko su tako ležali, kao dobra deca. No, njihove usne su se ipak na kraju spojile... Nisu bili ni svesni želje koja je tinjala u njima. Lea se stisnula uz njega i prelazila rukama preko njegovog tela...
Kao i uvek kada bi vodila ljubav, Lea se osećala kao ponovo rođena. Nagnula se nad svog mladog ljubavnika: baš je bio lep, sa onim nežnim usnama i spretnim rukama koje su znale da miluju! Nije osećala nikakvu grižu savesti zbog Tavernijea. U ovom spajanju je bilo mnogo spontanosti, nežnosti i poverenja. Njihov ljubavni čin je bio prava uteha.
„Gladna sam“, kazala je, „hajde da siđemo na ručak!“
U hotelskom restoranu su se obradovali kad je ušla „la linda francesa“38. Ponašali su se prema ovim mladim ljudima kao da su najviđeniji gosti, bez obzira na Ernestovo skromno držanje. Lea je želela da mu se poveri, ali nije znala koliko on zapravo zna o Danijelu. Karmen joj je kazala: „On je dobar prijatelj, ali ga ne zanima politika, jeste antiperonista, ali to je sve.“ Pričala mu je o Montijaku i kazala da joj već nedostaje kuća, i da je ovde priroda dosta jednolična.
„Jednolična je za onoga ko ne zna kuda da gleda. Šta biste kazali da odete u patagonijsku pustinju?“
„Ima li tamo negde kitova?“
„Da, na poluostrvu Valdes.“
„Otac mi je ludovao za kitovima otkako ih je video u Meksiku. Volela bih da ih vidim.“
„Treba otiću u Puerto Piramides, tamo se okupljaju svake godine, između jula i decembra.“
„Treba da me odvedete tamo.“
Lea mu je bila zahvalna zbog te priče. Udaljila se od svog straha i tuge, bola i smrti... Rastali su se s rečenicom: „Do sutra.“
Ovaj ljubavni izlet je vratio Leu u život. Razneženo je mislila na Danijela, sa izvesnom dozom tuge, i sećala se njegovih poslednjih reči o Samjuelu. Mislila je da njeno prisustvo svakako neće prijati Samjuelu, ali je želela da mu nekako olakša tugu. U skromnom hotelu u blizini Plaze, gde su njih dvojica bili odseli, kazali su joj da ga nisu videli četiri dana. Zar je već prošlo četiri dana? Odlučila je da se javi Tavernijeu. Odazvala joj se Sara.
„Vratila si se na zemlju“, kazala joj je.
Lea je bila iznenađena njenim ogorčenim glasom.
„Što mi to kažeš?... Bila sam van sebe... To valjda možeš da shvatiš?...“
„Oprosti, razumem te... Znam ja dosta o tom stanju. Teško mi je pala Danijelova smrt, iako sam mislila da nisam sposobna za nove patnje. Mislila sam da sam oguglala na bol, ali nije tako... Ipak su me ponovo povredili... Nisam još sasvim mrtva, kao što sam mislila... Danijel je bio moj blizanac... Sada sam sasvim sama... Osvetiću se za njegovu smrt, kao i za njegov mučni život... ubijaću...“
„Uvekta osveta... uvek ubijanje...“
„Uvek, zaklela sam se po podne na njegovom grobu.“
„Po podne? Pa zar ste ga sahranili bez mene?“
„Tako je Samjuel hteo, kazao je da bi to bila i Danijelova želja.“
Nastalo je dugo ćutanje.
„Halo, jesi li još tamo?“
„Da... htela sam da čujem Fransou.“
„Otišao je za Mendozu, odmah posle sahrane.“
„Nije mi ništa poručio?“
„Da, ostavio ti je pismo, odmah ću ti ga poslati.“
„Nemoj, doći ću po njega.“
Lei se učinilo da je Sara oslabila i ostarila; kratka tamna kosa nije je više podmlađivala. Beli komplet je naglašavao zemljanu boju njenog lica. Ipak se obradovala prijateljici.
„Lepa si, kao i uvek. Taj odmor u hotelu ti je ipak prijao.“
Lea je osetila da je pocrvenela.
„Hvala, sad mi je bolje. Šta Fransoa radi u Mendozi?“
„Otišao je tamo službeno. Treba nam pokriće za naš boravak ovde.“
„Kada se vraća?“
„Kroz tri ili četiri dana. Mene je Eva Peron pozvala da dođem sutra na čaj s gospođama iz njene fondacije. To je dobrotvorno društvo koje je ona osnovala, iz osvete Milosrdnim damama. U tom su društvu bile sve žene lokalnih aristokrata, same bogatašice, koje su isključile Evu iz tog kruga, mada bi predsednikova žena trebalo da predsedava društvom, po našoj tradiciji. Međutim, aristokratkinje nikada nisu prihvatile Evu. Pođi sa mnom, biće mi manje dosadno.“
„Pa šta bih ja tamo radila?“
„Pravićeš mi društvo, i pravićemo se da smo bliske peronistima. To bi nam jednog dana moglo koristiti.“
„Kako hoćeš.“
Dok se taksijem vozila prema hotelu, Lea je pročitala pismo svog dragog:


Lepojko moja,
Dani provedeni daleko od tebe izgledaju mi kao večnost. Nisam živ kada nisi pored mene. Nikada se nisam tako plašio za nekoga; prosto sam oduzet. To me izbezumljuje. Molim te još jednom, mila moja ljubavi, da odeš iz Argentine i vratiš se u Francusku, pa da me čekaš na Montijaku. Tebi je mesto tamo, a ne u ovoj atmosferi mržnje i nasilja. Ti si stvorena za život i ljubav, kao svetlo. Nemoj dati da te ophrvaju osećanja koja ti ne priliče. Ti si razborita: leže ti lepe stvari, a ovde mogu da ti ponudim samo nedostatak sigurnosti, a možda i smrt. Spreman sam da sve ostavim, da te odvučem odavde, da ostavim i naše prijatelje da kusaju što su zakuvali... Znam da te to zgranjava - ali, ljubavi... ako nečeš sama, poći ću i ja s tobom. Volim te,
Fransoa

Mora je mnogo voleti da bi napisao ovakvo pismo - on, koji je bio častan čovek i nemilosrdan borac. Nije mogla da prihvati njegov predlog, njegov dogovor sa Sarom je imao nečega konačnog, svetog. Ona mu ne bi oprostila tu izdaju, čak ni zarad ljubavi prema njoj.
Ernesto joj je zakazao sastanak na groblju Čakaritas, kraj groba Karlosa Gardela.
„Kako ću ga pronaći?“, upitala je.
„Svaki čuvar će ti ga pokazati“, odgovorio je.
Lea je zapravo veoma lako pronašla to mesto. Na grobu se nalazila velika statua poznatog pevača tango melodija; s rukom u džepu pantalona, u drugoj je stajala upaljena cigareta, čiji se plavičasti dim vio u popodnevno nebo. Ta upaljena cigareta je zbunila Leu.
„Ovde je običaj da se velikom Gardelu zapali cigareta. Hoćeš li i ti da mu ponudiš jednu?“
Lea je, uz pomoć svog prijatelja, uspela da namesti novu upaljenu cigaretu u ruku bronzane statue.
U to doba dana na groblju je bilo veoma malo sveta, pa je Leinu pažnju privukla žena u dubokoj crnini, koju su pratila dvojica muškaraca. Bez ikakve sumnje je utvrdila da je jedan od njih bio Bartelemi. Dakle?... Ta žena... morala je biti baš Roza Šefer. Nije smela da je izgubi iz vida. Uzela je Ernesta pod ruku.
„Vidiš li one ljude tamo?“
„Da.“
„Učini mi nešto. Prati ih i ne ispuštaj ih iz vida.“
„Ali zašto?“
„Sada ne mogu da ti objašnjavam. Ja ne mogu sama da ih pratim, jer me jedan od njih zna. Pristaješ li?“
„Pristajem. Gde ćemo se naći?“
„Vratiću se u Plazu. Kada saznaš gde ta žena stanuje, dođi da mi javiš.“
Noć je već bila uveliko pala kad je Ernesto zakucao na njena vrata.
„Dakle?“
„Nije bilo lako, išli su metroom, pa tramvajem, a zatim opet metroom. Sreća je što ih nisam izgubio.“
„Pa kuda su otišli?“
„Vrlo blizu, u Paragvajsku ulicu.“
„Jesi li siguran?“
„Če, stajao sam u kapiji skoro ceo sat, niko nije izašao. Možeš li mi sada reći?...“
„Ti su ljudi odgovorni za Danijelovu smrt, to su nacisti.“
Za trenutak je zaćutao, zgranut.
„Sada ja tebe da pitam: jesi li sigurna?“
„Da. Oprosti što ne mogu više da ti kažem. Možda sam ti već kazala previše.“
„Zar mi ne veruješ?“
„Nije to razlog, već su ti ljudi neobično opasni.“
Lea je pozvala Saru, ali niko nije odgovorio.
Raspustila je kosu iz punđe i rastresla je oko glave.
„Baš si lepa!“
„Dođi, opruzi se kraj mene, umorna sam i htela bih da spavam.“
„Da spavaš?...“
Zaspali su tek mnogo kasnije.
Probudila ih je zvonjava telefona.
„Halo“, pospano je mrmljala Lea.
„Izvini, ljubavi, probudio sam te?... Hteo sam da čujem kako si... Je li ti Sara dala moje pismo?... Volim te... Nedostaješ mi... Halo!... Čuješ li me?“
„Da.“
„Nisi sama?“
„Nije to.“
„Izvini što sam te uznemirio.“
Fransoa je, u Mendozi, besno spustio slušalicu. Lea je spustila slušalicu lagano, sa žaljenjem. Ernesto ju je ispitivački posmatrao. Bio je diskretan i nije pitao ništa.
„Kasno je, treba da se vratim, tetka i brat će mi se brinuti.“
Bacila mu se u naručje.
„Tako mi je dobro s tobom.“
Pogledao ju je takvim pogledom kao da joj prodire u dušu. Kada se obukao, samo je kazao:
„Do sutra?“
Lea mu je odgovorila mahanjem ruke.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Crni tango - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:32 pm




28.


Leu je u kasnim prepodnevnim satima probudila zvonjava telefona. Samjuel je hteo da razgovara s njom. Kazala je da će odmah sići, i petnaest minuta kasnije je bila u holu.
Samjuel ju je čekao u fotelji, praznog pogleda i opuštenih ruku, ne obraćajući pažnju na prolazak hotelskih gostiju. Kako se samo promenio! Osećanja su Leu na nekoliko trenutaka prikovala u mestu. Taj trenutak je Rik van der Ven izabrao da joj priđe. Nije čula ništa o njemu posle bekstva s imanja Ortizovih. Kad ga je ugledala, spopao ju je ludi strah.
„Dobar dan, draga moja, ne radujete se baš što me vidite?... Naše prijatelje je malo začudio vaš nagli odlazak. Kako je gospođa Tavernije...? Čujem da joj je bolje... A dragi gospodin Tavernije?... Odličan je pilot.“
Za vreme tog razgovora, Samjuel je stajao po strani i posmatrao neke oglase. Lea je shvatila: nije bilo poželjno da Van der Ven poveže nju i Danijelovog brata. Uspela je da se osmehne.
„Dobar dan, Rik... Baš sam iznenađena, nisam očekivala da ću vas ponovo videti. Jeste li dobro?“
„Kao što vidite, u odličnoj sam formi; argentinska klima mi prija. Izgleda da i vama prija... Svakoga puta ste sve lepši.“
„Hvala.“
„Došao sam u Buenos Ajres na nekoliko dana, da li biste ručali ili večerali sa mnom?“
„Vrlo rado, ali sam se već dogovorila za danas i sutra.“
„Pa onda da se dogovorimo za večeru prekosutra? U devet sati?... Odgovara li vam to?“
„Da, da, u redu. Gde ste odseli?“
„Pa ovde, naravno. Sada spavamo pod istim krovom. Sada ću vas pozdraviti, jer imam važan sastanak. Ne zaboravite na prekosutra... Računam na vas.“
Rik van der Ven je vratio ključ recepcionaru i, mahnuvši joj rukom, izašao iz hotela.
Govorila je sebi da ništa u informacijama koje su dobili o Van der Venu ne ukazuje da je osumnjičen kao Džonsov i Bartelemijev saučesnik, osim što je bio na imanju Ortizovih. Stojeći u holu, osećala je da je veoma ranjiva i da svi gledaju u nju: nije trebalo dopustiti da povezu nju i Samjuela.
„Pođite za mnom“, prošaputala mu je u prolazu.
Lea je opuštenim korakom otišla do stanice metroa San Martin, pazeći da Samjuel ide za njom. Samo oni su ušli u poluprazan vagon. Niko ih nije pratio.
„Došao sam da vam kažem da se vratite u Francusku...“
„I vi? Šta je to s vama svima kad hoćete da me otpremite?“
„Nije vam mesto ovde. Ja sam uvek bio protiv toga da se vi mešate u naše poslove, bez obzira na Sarino mišljenje.“
„Sara uopšte nije imala veze s mojim dolaskom.“
„Nije ni važno, sada treba da odete.“
„Neću.“
„Zaista vas ne razumem, naša borba nije i vaša!...“
„Zar ste zaboravili na ubistvo moje sestre?... Zašto ja ne bih imala pravo na osvetu?“
Metro je usporio i zaustavio se.
„Hajde da siđemo!“, kazao je.
Izašli su na Trg Republike, kod obeliska.
„Hajdemo u Ulicu Korijentes, tamo ima mnogo sveta.“
Nekoliko trenutaka su ćuteći hodali kroz gužvu.
„Nemojte više da mi pričate o tome da treba da odem; hoću ja vama nešto da kažem. Pokušala sam da se javim Sari, ali tamo se niko ne javlja na telefon. Znam gde se krije Roza Šefer.“
„Šta? Šta to pričate?“
„Znam gde se krije Roza Šefer. Na uglu Paragvajske i Ulice Esmeralda.“
„Pa to je...“
„Da, to je sasvim blizu.“
„Hajdemo!“
„Sada više ne navaljujete da odem?“
Samjuel nije ništa odgovorio na to; ubrzao je korak ka Ulici Esmeralda. Lea ga je jedva pratila.
„Eto, to je ovde.“
Bila je to glomazna zgrada, s prodavnicom pozamanterije u prizemlju.
„Pazite!“
Lea je žurno ušla u radnju, a Samjuel za njom. Prodavačica im je prišla.
„¿Buenos días señorita, buenos días señor. Qué desean?“39, pitala je na španskom.
Šta da joj odgovore? Lea je načinila pokret kao da nešto šije.
„¿Quieren hilo? ¿Qué color?“40
„Plavi.“
„Hoćete li mi sada reći šta se dešava?“, upitao je Samjuel.
Lea je zurila kroz izlog.
„Videla sam Bartelemija kako ide ka nama.“
„Mislite li da nas je video?“
„Ne verujem.“
„¿Aquí tiene señorita. ¿Es el color que me pidió?“41
„Sí, gracias.“
„Treba da se vratimo s nekim ko zna španski da bismo saznali na kom je ona spratu. Dođite, potražićemo Amosa i Urija.“
„Znači, mogu da ostanem?“
Samjuel je slegnuo ramenima. Odvezli su se taksijem do doktora Rikarda Lopeza. Pošto su mu sve ispričali, poslao je dvojicu svojih najboljih agenata. Dok su čekali da se vrate, doktor im je ponudio da nešto pojedu. Baš su pili kafu kad se začulo zvono na vratima. To je bila Sara.
„Tu si!“, rekla je kada je ugledala Leu. „Nisi zaboravila da treba da idemo u Kaza Rozadu? Šta ona uopšte radi ovde?“, upitala je, okrenuvši se ka Samjuelu.
Nije stigao da joj odgovori: opet je neko zazvonio na vratima. Agenti su se vratili iz Ulice Esmeralda. Kad su ispričali sve što su saznali, svi su uočili da je Sara zadrhtala.
„Sad mi više neće pobeći“, kazala je, s neprijatnim osmehom.
„Treba je nekako izvući iz jazbine, a pre toga treba da vidimo gde su joj čuvari.“
„Son tres“, odgovori Argentinac, „un policía criollo vestido de civil vigila el inmueble desde el café de enfrente, un mestizo y un alemán.“
„¿Conoces al mestizo?“
„Sí, es un bandido muy peligroso la policia lo utiliza a menudo para malos negocios.“42
Lekar je delovao zabrinuto.
„Vrlo nezgodno“, kazao je Samjuelu i Sari, „to znači da je policija umešana. Treba to pažljivo odigrati.“
„Šta nameravate?“
„Nameravamo da ih i dalje pratimo, i da pokušamo da pridobijemo jednog od čuvara.“
„Biće nepoverljivi.“
„Nijedan Argentinac nije imun na žensku lepotu.“
„Šta imate u vidu?“
„Poslaćemo Karmen u taj kafe.“
„O, nemojte Karmen!“, povikala je Lea.
„Karmen spada u naše najbolje agente, a pri tom je i neodoljiva.“
Baš tako, pomislila je Lea. Sara joj je prišla.
„Dobro si to obavila, draga. Nadam se da nisi zaboravila na naš čaj?... Taman imamo vremena da se pripremimo. Treba da izgledamo prikladno.“
Eva Peron je sedela na fotelji s visokim naslonom od pozlaćenog drveta, kao na tronu, usred jednog od salona rezidencije Kaza Rozada. Bila je odevena u divnu, nabranu belu haljinu, a oko nje su sedele dame sa šeširima, sve vrlo elegantno odevene. Sara i Lea su takođe bile elegantne, ali su delovale manje napadno.
„Radujem se što vas opet vidim, gospođo Tavernije, kao i vas, gospođice.“
Lea nije najbolje razumela, ali se osmehnula i pozdravila se.
„Ja i ove dame baš sada pričamo o ulozi žene u našem društvu. O tome sam mnogo razmišljala, a i general mi je pomogao u tome. Strpljivo i s mnogo ljubavi mi je objasnio brojne aspekte problema koje imaju žene u našoj zemlji, a i u svetu. Ti razgovori su, još jednom, potvrdili njegov sjajan duh. Svakako se milioni ljudi svakodnevno sreću sa sve većim problemom uloge žene u društvu dvadesetog veka. No, mislim da je među njima mali broj onih koji su, kao general, prodrli duboko u suštinu tog pitanja. Feministkinje iz drugih zemalja bi verovatno kazale da to nije način da se aktivira jedan ženski pokret... Verovatno bi kazale da je to samo još jedan od načina da se prizna muška superiornost. No mene ne zanimaju takve kritike. Ja sam krenula u akciju i prihvatila ulogu duhovnog vođe žena u mojoj zemlji.“
„Pa tako i nastupa“, prošaputala je Sara Lei na uho.
„Kazaćeš mi šta je rekla, nisam razumela.“
Posle toga je poslužen čaj.
„Dođite, muchachosi!“, kazala je Eva Duarte malobrojnim muškarcima u sali.
Okupili su se oko nje.
Među njima je bio pukovnik Merkante, Frojde, šef predsednikovog odeljenja za istraživanja i problematičan čovek, zatim otac Benitez, predsednikov ispovednik jezuita, kao i Alberto Dodero, veliki trgovac oružjem i prijatelj Duarteovih; svi su požurili da priđu Evi. Glasno, da bi svi mogli da je čuju, lepa Eva je nastavila: „Prihvatila sam poziv generala Franka da odem u zvaničnu posetu u Španiju, a zatim ću otići u Rim, da zamolim papu da se moli za Perona i argentinski narod. Put po Evropi ću završiti u Parizu.“
„Ne bismo mogli zamisliti lepšu izaslanicu od vas“, kazao je Alberto Dodero, ljubeći joj ruku.
Predsednikova žena se grleno nasmejala.
Lea je posmatrala taj krug ljudi, potpuno različit od onoga u kome se kretala Viktorija Okampo. Ovde je sve bleštalo i delovalo prilično vulgarno; nije joj prišao niko ko je govorio francuski, dok su se Viktorija i njeno društvo lepo izražavali i na tom jeziku. No i pored svega toga nije mogla da kaže da joj je Eva Peron nesimpatična; osećala je neku vrstu divljenja prema maloj glumici, koja se ugurala u najviše argentinske krugove i postigla sav taj uspeh veoma mlada - pa bila je skoro njenih godina - a postala je prva dama Argentine. No, Lea se nizašta na svetu ne bi menjala s njom.
Sara joj je, najzad, dala znak da mogu da krenu.
* * *

Hodale su preko Trga de Majo. Ispred katedrale je stajalo nekoliko taksija. Lea se zaputila ka jednom od njih.
„Bolje da se vratimo pešice, baš mi se seta“, kazala je Sara.
„Kako želiš, no hajdemo Floridskom ulicom, pogledaćemo izloge.“
Pričale su o beznačajnim stvarima sve dok nisu stigle do redakcije lista Nasion. Ispred redakcije je stajala grupa ljudi s novinama u rukama i komentarisala dnevne događaje. Na prvoj strani je bio veliki naslov.
„U Montevideu je uhapšen nacistički zločinac“, prevela je Sara.
„Misliš li da Fransoa ima neke veze s tim?“
„Saznaćemo“, odgovorila je kratko Sara.
Približile su se hotelu Plaza.
„Šta radiš večeras?“, pitala je Sara.
„Idem u bioskop, s Viktorijom Okampo. Mislim da se u bioskopu Ambasador daje neki film s Hamfrijem Bogartom i Ingrid Bergman, a posle ćemo večerati s Viktorijinom sestrom Silvinom i njenim mužem. Šta ćeš ti raditi?“
„Ostaću kod kuće i čekaću vesti od Fransoe, a i Samjuel će doći. Ako budeš htela da se vidimo... biću kod kuće.“
Poljubile su se. Lea je iznenada upitala.
„Kako se osećaš?“
To je bilo neočekivano pitanje, koje je uzbudilo Saru.
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Ništa naročito.“
„Ma šta je to značilo?“
„Pa, ne bi se reklo da je Danijel mrtav... Jao! To me baš boli!“
Sara ju je tako jako zgrabila za nadlakticu da se Lei učinilo kako ova ima gvozdenu šaku.
„Šta hoćeš time da kažeš?“
„Pusti me, poludela si.“
„I ne znaš koliko sam poludela“, kazala je Sara i pustila joj ruku. „Što se tiče Danijela, varaš se; sve izgleda kao i pre, misliš, ali mi smo, i on i ja, ostali tamo, mada ličimo na žive ljude, a ako još imamo nekih osećanja, ona su samo sećanje na ono što je bilo... pre. Mi smo živi mrtvaci. Mrtvi ili ne, šta to menja?... Možeš li ti da mi kažeš, ti si prilično živa, kako mi se čini?“
Ljudi su prolazili i posmatrali dve lepe mlade žene koje su, ozbiljnih izraza lica, o nečemu raspravljale, verovatno o šivenju. Pa zna se da žene takve gluposti shvataju veoma ozbiljno.
Lea je zatražila ključ od recepcionara, a on joj je uz ključ dao i poruku, koju je odmah pročitala. Bila je od Ernesta.
„Draga Lea, ne mogu da se vidim s tobom danas, došli su mi roditelji iz Kordove. Mislim na tebe s mnogo nežnosti.“
Baš šteta, stvarno mi se dopada taj momak, mislila je ona, ulazeći u lift.
U sobi je zatekla dva buketa u vazama, jedan ogroman, a drugi elegantan. Oba su poticala iz cvećare kraj hotela. Prvi je bio od Rika van der Vena, a drugi od Ernesta.
Večernji izlazak s Viktorijom Okampo potrajao je do kasnih sati. Lea je loše spavala: miris cveća iz Van der Venovog buketa joj je izazivao glavobolju, Fransoa se nije javio, a ni Karmen. Bila je zabrinuta za svoju novu prijateljicu. Stvarno se bojim da će joj se nešto desiti, mislila je. Ustala je vrlo loše raspoložena, s glavoboljom, i odlučila da po podne ode do doktora Rikarda Lopeza. Kad je stigla do Ulice San Martin de Tur, odjednom ju je spopala mučnina. Po zgradi se muvalo mnogo ljudi. Setila se da ju je taj isti osećaj obuzeo nekada u Parizu, u Aveniji Anrija Martena, kada se našla pred vratima mučitelja Masija, iz čijih je kandži jedva izvukla Saru. Oklevala je, razmišljajući da li da uđe, kada je Uri ušao u zgradu.
„Nemojte stajati tu, dođite!“
Kod doktora su zatekli dosta sveta. Među njima je bio i Samjuel, sav raščupan, kao i Amos.
„Imate li vesti od Tavernijea?“, upitao ih je.
„Nemamo, šta se desilo?“
„Karmen je nestala.“
„Nestala?“
„Da, noćas oko ponoći, a pre toga se upoznala sa onim policajcem u civilu, iz kafea. Telefonirala je da nam to javi. Posle toga se nije više javljala.“
„Možda je prenoćila kod neke prijateljice?“
„Ne, obavestila bi nas o tome, a trebalo je da danas po podne opet ode u onaj kafe. Niko je tamo nije video.“
„Je li policajac bio tamo?“
„Bio je, i delovao je nervozno.“
„Da li ste zvali njen radio?“
„Jesmo, nije bila ni tamo.“
„Šta mogu da uradim?“
„Za sada ništa, naši drugovi Argentinci se staraju o tome.“
„Da li Sara to zna?“
„Zna, otišla je na ručak u francusku ambasadu; nije mogla da ga odloži. Uskoro će doći, naši je čekaju. Ne vredi da se zadržavate ovde. Otpratiću vas do vašeg hotela. Nemojte izlaziti do novog uputstva.“
Sva zbunjena, Lea je pustila da je vrate u hotel. Mučilo ju je isto ono osećanje nesigurnosti kao i za vreme rata, a ovde je još bila i u stranoj zemlji; ovdašnji jezik nije govorila, i nije znala šta da radi. Gde li može biti Karmen? S nekom slabačkom nadom sišla je do recepcije.
„Ne, gospođice, nema poruka za vas.“
„Hvala.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Crni tango - Režin Deforž

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu