Crni tango - Režin Deforž

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Ići dole

Crni tango - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:11 pm

First topic message reminder :



U novembru 1945. godine, u Nirnbergu u Nemačkoj saveznici sude nacističkim zločincima.
Leu Delmas je na suđenje poslao Međunarodni crveni krst, i tom prilikom ona ponovo sreće Fransou Tavernijea, od koga se nekoliko meseci pre toga rastala na Montijaku, svom imanju, koje se obnavlja.
Lea je zgranuta ratnim užasima, a postaje potpuno izbezumljena kada od Sare Milštajn čuje priču o strahotama koje je ova preživela u logoru Ravensbrik. Mučenja i ponižavanja su od te osećajne žene načinila biće prožeto mržnjom i željom za osvetom. Sara uspeva da ubedi Fransou Tavernijea da se venča s njom, da bi lakše sprovodila akcije grupe jevrejskih osvetnika, koju je sama osnovala. Njihov cilj je jasan: treba ući u trag nacistima, gde god se nalazili, i poubijati ih na licu mesta. Potera ih odvodi u Argentinu, gde su – među peronistima – mnogi od njih uspeli da se uklope u argentinsko društvo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Crni tango - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:32 pm



29.


Lea je naručila večeru u sobi, pokušala malo da čita, i stalno očekivala da zazvoni telefon. Oko jedanaest sati nije više mogla da izdrži, pa se opet obukla i sišla u bar, gde je naručila čašu šampanjca, a zatim još jednu.
„Baš je tužno piti sam.“
Pred njenim stolom je stajao Rik van der Ven. Najzad je mogla s nekim da priča. Lea je zaboravila na upozorenja.
„U pravu ste, Rik, sedite. Naručite šampanjac, rešila sam da se večeras napijem.“
„Camarero, una botella de su mejor champagne.“43
„Sí, señor.“
„Utapate li neku tugu?... U tom slučaju treba pozvati Rika, zabavljača!“
Rik zabavljač! Baš je bio smešan. No, te večeri će se zadovoljiti njegovim društvom. Konobar je doneo naručenu bocu, otvorio je i nasuo im piće. Lea je podigla čašu i srknula.
„Hmm! Bolji je od onoga drugoga.“
„U vaše zdravlje, draga prijateljice... Juče ste bili kod predsednikovice, zar ne?“
„Jesam, otkud to znate?“
„Vesti se brzo šire u Buenos Ajresu, a čudna gospođa Tavernije je takođe bila tamo. To je lepa žena, i pored onih ožiljaka na obrazima... deluju kao tragovi paljenja cigaretama.“
Da nije bila popila tri čaše šampanjca, Lea bi svakako bila opreznija. No, ona je sama tražila da pije... a Van der Ven joj je izašao u susret.
„Da li ste ponovo sreli šarmantnu Karmen?“
„Zašto me to pitate?“
„Samo iz obične radoznalosti: na brodu mi je delovalo kao da ste se baš sprijateljile. I pored malo frivolnog izgleda, to je sjajna devojka.“
„Viđamo se, povremeno. Sipajte mi još pića!“
„Señorita, una llamada para usted.“44
„Gracias.“
Lea je ušla u kabinu, i zatvorila vrata.
„Halo?...“
„Lea, ja sam... Čuo sam za Karmen... Molim te da budeš vrlo oprezna... Nemoj da izlaziš sama... Sutra se ukrcavam na brod za Buenos Ajres.... Doći ću do tebe čim stignem... Slažeš li se?“
„Kako hoćeš.“
„Zar se još ljutiš zbog one večeri?... Oprosti, bio sam ljubomoran... Volim te...“
I ja tebe volim, i veoma mi nedostaješ, mislila je.
„Halo... čuješ li me? Govori, reci nešto...“
„Nedostaješ mi...“
„Loše te čujem... Halo, halo... kaži nešto...“
Veza se prekinula.
Lea je polako spustila slušalicu, obuzeta ludom željom da se nađe u naručju svoga dragog. Sutra. Doći će sutra... Šta je ono kazao?... Da bude oprezna? Pa u kakvoj je opasnosti? Vratila se za sto, sva zamišljena. Da li se ta upozorenja o opreznosti odnose na Rika van der Vena? O tom čoveku nikako nije mogla da stvori pravo mišljenje. Ipak je u više navrata posumnjala da je nacista.
„Izgledate zabrinuto, na šta mislite?“
„Baš sam se pitala jeste li nacista.“
Što li sam to kazala, mora da sam poludela, pomislila je i pocrvenela.
Na njegovom licu se nije pomerio nijedan mišić. Sa ironičnim osmehom ju je upitao:
„A zašto ste to kazali?“
Šta da mu odgovori... treba nešto reći.
„Ne znam... prosto mi je prošlo kroz glavu.“
„Ima li to veze s vašim telefonskim pozivom?“
„Ne, uopšte nema. Jesu li ona gospoda, Bartelemi i Džons, nacisti?“
„To ne znam, a i da jesu, kakve veze imaju sa mnom?“
Lea je iskapila čašu, a on ju joj je odmah ponovo napunio.
„Južna Amerika je puna nacista.“
„Pa to ne znači da sam i ja jedan od njih.“
„To je tačno, u pitanju je samo utisak.“
„Takvi utisci su opasni. Jeste li o tome pričali s vašim prijateljima Tavernijeovima?“
Lea je malo otpila pre nego što je odgovorila.
„Jesam.“
„I šta su vam rekli?“
„Da ste holandski građanin, van svake sumnje.“
„Pa, to bi trebalo da vas uveri.“
„Zapravo me je i uverilo.“
„Vi mi se mnogo dopadate. Nije dobro da mučite tu lepu glavicu sličnim mislima.“
„Zašto?“
„Zato što to nije zdravo.“
Kakvu li ona igru igra? Lea se to i sama pitala. Valjda je sve to bilo zbog šampanjca. Rik nije mogao biti nacista, bez obzira na loše društvo u kome se kretao.
„Znate li odavno gospodina Ortiza?“
„Da, poslovali smo i pre rata.“
„Zar on nije nacista?“
Pažljivo ju je pogledao pre nego što je odgovorio.
„Vi svuda vidite naciste, to vam je postala opsesija. Hajde da malo razbistrimo misli, vodim vas u jedan tango bar.“
„Zar nije prekasno?“
„U Argentini nije nikada kasno, naročito za tango. Dođite, to je na nekoliko koraka odavde, na uglu ulica Korijentes i Sarmijento.“
Bez obzira na kasno doba, u Floridskoj ulici je bilo mnogo sveta, naročito muškaraca. Bilo je veoma toplo. Zastali su pred žmirkavim neonskim natpisom „Marabu Maipu“. Podijum za ples oivičavali su crveni tepisi, a orkestar je svirao rumbu. Zavese od šarenih perli presijavale su se u hiljadu boja. Tek što su seli, natkonobar je stavio pred njih srebrnu posudu sa šampanjcem, koji je odmah i otvorio.
„Ali nismo ništa naručili?“
„Pogodili su šta volite.“
Lea je popila još malo. Ušao je par plesača tanga: ona u kratkoj crnoj satenskoj haljini i privlačnih dugih nogu u crnim mrežastim čarapama, dok je on bio u svetlom odelu i s nakrivljenim šeširom, s kojim je podsećao na Karlosa Gardela. Sa ozbiljnim izrazom je vodio svoju vitku partnerku kroz korake senzualnog plesa. Tužna, čežnjiva muzika dubokih tonova potresla je Leu. Dopadala joj se ta setna i melanholična muzika, puna nekog morbidnog romantizma kakav je bilo teško naći u životu. Ugledala je sebe kako pleše u Tavernijeovom naručju. Šta li uopšte tu radi?... Muzika je prestala, publika je bučno pljeskala i pokazivala da je oduševljena.
„Ja bih se vratila, premorena sam.“
„Ne dok ne otplešemo jedan ples.“
Tužna i pripita, Lea je pustila da je odvede na podijum, utonula u svoje misli. Telo joj je sledilo ritam muzike, nežno i lagano, a bilo je potpuno ravnodušno na želje njenog partnera, koji se stomakom pripio uz nju.
„Želim vas“, šaputao joj je na uho.
Nasmejala se grlenim smehom, koji ga je prevario, i trgla se kad je na vratu osetila njegove usne.
„Lea, pa šta vi želite?“
„Šta?“, promrmljala je, zaplićući jezikom.
„Da vodimo ljubav?“
„Ne.“
To „ne“ je bilo oštro i odlučno. Snažno ju je privukao sebi.
„Zašto?“
„Nisam raspoložena.“
„Ubeđen sam u suprotno.“
„Pa, imate pravo na to. Otpratite me nazad.“
„Bezobrazna kurvice, zar misliš da možeš nekažnjeno da mi se rugaš?“
Lea se otrgla i vratila se za sto. Iskapila je čašu. Kad je spuštala čašu na sto, ugledala je nekog čoveka nalakćenog na bar; već je videla taj pogled... u izlogu... To je bio Džons... Zbilja je bila u opasnosti. Napravila je nekoliko nesigurnih koraka... Čovek je pošao ka njoj. Lea je zastala i pogledom potražila Rika van der Vena: on je nestao. Leu je spopala prava panika.
Napolju je bilo manje vruće, a i šetača je bilo manje. Nigde na vidiku nije bilo taksija. „Ne izlazi sama!“, kazao joj je Fransoa. Brzo je hodala Floridskom ulicom. Momci koji su stajali na ulici posmatrali su tu lepu devojku, koja je delovala malo nesigurno na nogama.
„¿Adonde va?“
„¿Podemos ayudarla?“
„¿Puedo acompañarla?“45
Floridska ulica se otegla, bez kraja. Lea se okrenula jer joj se učinilo da je videla čoveka iz bara, i ona potrča. Neko ju je u Ulici Vijamonte zgrabio za ruku. Vrisnula je. Vrh noža pod grlom preseče joj vrisku. Kraj njih zastadoše kola. Ne puštajući je, napadač je otvorio vrata i gurnuo je u veliku limuzinu; osetila je miris kože i duvana, a zatim je sve nestalo.
Ne otvarati oči, pustiti da glavobolja prođe; trebalo je da razmisli pre nego što se onako napila šampanjca: dobro kupanje bi uklonilo taj osećaj prljavštine i mučnine. Oprezno je otvorila kapke, a zatim ih opet zatvorila. Činilo joj se da čuje jecanje... taj košmar još traje... Treba ustati i pozvati Saru i Samjuela! Ponovo je otvorila oči... Ne, nije to bio košmar.
Koliko li je dugo ovde, vezana na tom mračnom i prljavom mestu? Jecanje je bilo sasvim stvarno. Bez obzira na vezane noge i ruke, Lea je uspela da se uspravi. Na nekoliko koraka od nje ležalo je neko uvezano telo, koje se treslo od plača. Uspela je nekako da se uspravi, malo je skakutala i pala kraj opruženog tela. Ta žuta haljina... razderana... u mrljama... negde ju je već videla... osećanje nemoći i razdiranja... bol, uvek bol... Karmen...
„Karmen!“
Jecanje je za trenutak prestalo. Petljajući vezanim rukama, Lea je uspela da je prevrne. O, ne!... Jedno oko joj je bilo zatvoreno, lice prekriveno modricama, usta krvava...
„Karmen... kaži nešto... Dušo, molim te...“
Povređene usne razvukle su se u nešto nalik na osmeh, što je više bio grč bola. Nedostajala su joj dva zuba...
„Če. ¿Lea, vas también?“46
„Če, Karmen!“
Privijajući se uz prijateljicu, Lea zajeca.
„Ne plači... Žedna sam... Hajde, smiri se...“
Koliko li su joj samo puta kazali to „smiri se“... Stidela se svojih suza, pa je pridigla glavu... Karmen nisu samo izmrcvarili po licu, već su joj takve bile i ruke... grudi... iste izgoretine kao i kod Sare... Ne! Rat je završen... nema više mučenja... Argentina nije Nemačka... A ipak?... Tu je ta linda chica, izobličenog lica... polomljenih prstiju... nagorelih grudi... suknje prikupljene među nogama... i sva ta krv... tolika krv...“
Lein krik je naterao Karmen da poskoči.
„Ćuti... vratiće se... ćuti... nisam im ništa kazala... žele Saru i ostale... ni ti... ne smeš ništa da im kažeš...“
„Ali ja ne želim da mi nanesu zlo!“
I pored svih muka, to razmišljanje je navelo Karmen da se osmehne, ali se osmeh pretvorio u krik.
„Oprosti mi, pričam koješta. Ko te je doveo u takvo stanje?“
„Una mujer.“
„Žena? Pa kako je to moguće?... O... ne!...“
Ugledala je Saru kako nosi mrtvo dete... razbijenu dečju glavu... lekarku koja se smeje... Roza Šefer!... Roza Šefer... Lea je, užasnuta, osećala kako gubi razum.
Pri tom je svakako trebalo nešto uraditi; ne može dozvoliti da je tako masakriraju, kao Karmen... trebalo se, pre svega, osloboditi veza. Posle mnogo muka uspela je ukočenim prstima da nekako odveže konopce oko nožnih članaka. Zatim je zubima navalila na veze oko ruku, ali nije uspela da raspetlja čvorove. Znoj joj je tekao niz lice, niz leđa, laka haljina s cvetnim dezenom pripila joj se uz kožu. U podrumu gde su se nalazile nije bilo ničega osim nekih sanduka, buradi, nikakvog oštrog oruđa... Činilo joj se da Karmenini jecaji postaju sve tiši... Približila joj se... Onesvestila se. Pa, tako je i bolje, pomislila je, barem manje pati. Odjednom su se začuli glasovi... razgovor na nemačkom... Lea se sklupčala uz prijateljicu.
„Wo ist das Mädchen? Ich sehe es nicht.“
„Hier, Doktor, sie hat es geschaft, ihre Beine freizumachen.“47
Roza Šefer i Bartelemi; i čovek iz bara.
„Das ist also die berühmte kleine Französin... Hübsches Mädchen... Schade! Ich hoffe, sie ist weniger hartnäckig als die kleine argentinierin... Ist sie tot?“
„Noch nicht“, kazao je Bartelemi, šutnuvši Karmen i prisiljavajući Leu da se okrene.
„Na, dann bringt sie um.“48
„Ne!“, zaurlala je Lea.
Roza Šefer je prasnula u smeh.
„Wir waren nicht sicher, ob du deutsch verstehts... Das ist gut, auf die Art gewinnen wir Zeit. Ich will die Namen und Adressen der Mitglieder des Netzes deiner jüdischen Freundin... Du willst nicht antworten? Wenn du duch darauf versteifst, dann hast du deinen letzten Liebhaber gehabt... wie du willst. Worauf warten wir, um die andere umzubringen?“
„Ich flehe sie an, lassen sie sie leben!“49
„Ne!“, odgovorila je Roza Šefer.
Pokretom tako brzim da Lea nije ni videla šta se zbiva, Bartelemi je presekao grlo Karmen.
Oštrica noža oblivena krvlju... grcanje... telo koje se grči... klonula glava... Lea se srušila na tlo, kao da ne shvata šta je videla.
„Karmen“, prošaputala je tiho.
* * *

Osvestili su je šamari.
„Rauch mit der Sprache, du Hure!“
„Das fuhrt jetzt zu nichts. Sie ist nicht bei Sinnen und versteht kein Wort. Soli sie sich erstmal von dem Schock erholen...“
„Wier haben nicht viel Zeit, morgen müβt ihr schon fort.“
„Ich weiβ, warten wir etwas. Bindet sie gut fest.“
„Was machen wir mit der Leiche?“
„Tut sie in den Sack, wir sehen später weiter.“50
Onaj čovek iz bara i Bartelemi ubacili su zgrčeno telo u veliku jutanu vreću i gurnuli ga u ugao.
Lea je ostala sama da sedi na mokrom podu, klateći se napred-nazad, sa sumanutim osmehom na licu.
Čula je glasove i zvuke tuče... Vrata podruma su se naglo otvorila... pojavio se neki čovek... s puškom u ruci... Lea je prestala da se klati i podigla pogled... Sad ću umreti, pomislila je. Zašto je odvezuju?... Osetila je da joj nešto toplo teče niz noge... ništa nije moglo da ga zaustavi... To je grozno!... i sav taj strah...
„Ne bojte se, spašću vas.“
Spašće je?... Je li zbilja kazao da će je spasti... Poželela je da prasne u smeh... Pomogao joj je da ustane... mokra suknja joj se lepila za bedra... stidela se... Oslonila se na njega da bi se popela uz stepenice... Bila je to neka velika prodavnica namirnica... Nigde nikoga... koliko li je sati? Koji je uopšte dan? Izgleda da je bilo veče... Videla je veliku limuzinu koja je mirisala na kožu i duvan...
„Niste valjda zaboravili na našu večeru?“, kazao je Rik van der Ven i pokrenuo automobil.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Crni tango - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:32 pm


30.


Nekoliko trenutaka posle Leinog odlaska, ispred iste prodavnice su se zaustavila dva automobila. Lokalne badavadžije su u čudu posmatrale kako se dvojica muškaraca gušaju na ulazu, dok im se ispod jakni videlo slabo sakriveno oružje.
„Kako to da nema nikoga?“
„To je lažna firma, služi kao pokriće nacističkim trgovcima. Svi zaposleni su nemačkog porekla, a nema ih mnogo. No, uvek ima poneki čuvar, oni su prilično oprezni. Neka Amos ostane kraj ulaza da nadgleda ulicu. Fransoa i Uri, pođite za mnom!“
Mesto je, očigledno, bilo sasvim napušteno.
„Hajde da pogledamo podrum!“, kazao je Narsiso Kolomer, koji im je bio vodič.
„Ne razumem“, kazao je Fransoa Tavernije. „Zašto su sva vrata otvorena? Deluje kao zamka.“
Tek što je to izgovorio, fijuknuo je metak i zabio se u drvce u žardinjeri, na nekoliko centimetara od njegove glave. Bacio se potrbuške. Amos i Uri su pripucali. Čuo se krik. Neki čovek se srušio među sanduke s robom. Iznad njih je, iza jedne metalne grede, čovek pucao na Narsisa, ali je ovaj bio brži i pogodio ga, te se i sam srušio na pod. Nastala je tišina.
Pošto su ostavili Amosa i Urija da nadgledaju prizemlje, Tavernije i Kolomer su sišli u podrum. Fransoa se brzo vratio. Strovalio se na jedan sanduk, sav potresen.
„Dakle, šta je?“
Odmahnuo je rukom, dajući im znak da nije u stanju da govori. Dvojica muškaraca su sišla u podrum. Kada su se vratili, Uri je plakao. Narsiso i Amos su se popeli, sasvim bledi, a oči su im plamtele od gneva... Narednih nekoliko minuta u prostoriji se čulo samo njihovo teško disanje.
„Osvetićemo je“, kazao je Uri, brišući oči.
Lea se polako osvestila u kolima koja su se kretala.
„Stigao sam baš na vreme“, kazao je Rik van der Ven, spuštajući joj ruku na koleno.
„Hvala“, promucala je.
Limuzina se brzo kretala kroz predgrađa Buenos Ajresa. Kuće su već nestajale s vidika, a zemljani put je sad zamenio asfaltni: unaokolo su se, u beskraj, prostirali pampasi.
„Kuda idemo?“
„Vozim vas na sigurno mesto.“
„Kako ste me pronašli?“
„Pratio sam vas, ali nisam stigao na vreme.“
„Jeste li videli šta su uradili s Karmen? Treba obavestiti policiju.“
„Vaši prijatelji će se postarati za to.“
Šta li je time hteo da kaže? Sve joj se zbrkalo. Trebalo je, međutim, brzo razmišljati.
„Ništa ne shvatam.“
„Pa to je jasno: zar gospođa Tavernije, Ben Zohar, Zederman i Dajan nisu vaši prijatelji?“
Kako je znao Amosovo, Samjuelovo i Zedermanovo prezime? Srce joj je poskočilo, a ruke su počele da joj se znoje.
„I vi ste deo mreže osvetnika?... Bili su vam na tragu.“
„Pa onda zašto...“
„... sam vas izvukao iz ruku Roze Šefer?...“
Lei se vrtelo u glavi... on zna Rozu Šefer... Dakle?... Pokušala je da otvori vrata automobila.
„Ne činite to, ubićete se.“
U njegovoj slobodnoj ruci se pojavio pištolj.
„Ako to opet pokušate, gađaću vas u koleno.“
I pored velikih napora, Lea nije mogla da zadrži suze.
„Ne plačite, lepojko, pokvarićete to ljupko lice. Obećavam vam, ako mi lepo ispričate sve što znate o mreži vaših jevrejskih prijatelja, postaraću se da vam spasem život, dajem vam časnu esesovsku oficirsku reč.“
Je li zbilja kazao esesovsku? Sve ratne strahote bile su sadržane u toj reči. Ugledala je sve svoje mrtve prijatelje, brda leševa u logoru Bergen-Belsen, osakaćeno Karmenino telo... Pustila je kvaku na vratima i bacila se na Rika van der Vena.
Fransoa Tavernije je o Leinom nestanku obavestio francusku ambasadu. Ambasador i on su otišli na razgovor kod šefa policije, generala Velaska.
„Dobro se sećam gospođice Delmas, divna mlada dama. Sigurno je otišla na neki ljubavni izlet; ne treba toliko da se brinete, gospodine ambasadore. Ovih dana, devojke iz Evrope...“
„Sigurni smo da nije reč o ljubavnom izletu, generale...“
„Zar su vaši izvori informacija bolji od mojih?“
„Nije reč o izvorima informacija, već o svedoku; neko je video da su gospođicu Delmas silom uvukli u kola. Drugi svedok je čak zapisao i brojeve tablica.“
„Pa što nije otišao u policiju?“
„Valjda se plašio.“
„Gospodine Tavernije, pošten čovek nema razloga da se plaši policije.“
„Nesumnjivo...“
„Kako se zove taj svedok?“
„Nisam zapamtio.“
„Šalite se, gospodine Tavernije... Kažete da imate svedoka koji je video kako otimaju gospođicu Delmas, a ne sećate se njegovog imena?“
„Baš tako“, hladno je odgovorio Tavernije.
General Velasko je ustao.
„Ekselencijo, gospodine... Dobro je što ste došli do mene. Mada imam malo podataka, narediću da sprovedu detaljnu istragu... Svakako ću vas obavestiti o svemu.“
„Licemer, bitanga!“
„Smirite se, dragi moj, ne vredi da sebe dovodite u takvo stanje“, kazao je Vladimir de Ormeson. „Naši će takođe sprovesti istragu.“
„Lea će dotad biti mrtva. Videli ste šta su uradili s Karmen Ortega?“
Ambasador je obeshrabreno uzdahnuo.
„Molim vas, Tavernije, budite oprezni...“
„Baš me briga za vaše savete o opreznosti... to sam kazao i Lei pre dva dana.“
„Mogu li nekuda da vas odvezem?“
„Ne, hvala, ići ću pešice.“
Službeni automobil se polako udaljio.
„Zovem se Albert van Severen i Flamanac sam. Bio sam jedan od prvih članova Flamanske legije, zajedno s prijateljem, poslanikom Rejmonom Tolnaerom. Osećali smo da je naš stav blizak nemačkom. Od početka rata, Tolnaer je pisao u našim novinama Folk en stat: ’U svetu čekača, anglofila i buržoaskih kukavica, mi ne krijemo simpatije za rat koji vodi Nemačka. Mi smo na istoj strani, i njihova borba je i naša!’ Izašli smo iz rata sa činom unteršturmfirera51 SS-a. Borili smo se kod Lenjingrada. Tamo je moj prijatelj Tolnaer ubijen 21. januara 1942. godine. To je ojačalo moju veru u Hitlera. Flamanska legija se tako hrabro borila da je, za nas, rajhsfirer Himler kazao: ’Flamanci su se hrabro borili, poput lavova!’ Bio sam ranjen kod Volkova, a moje ljude su opkolili Rusi, ali sam uspeo da pobegnem. Za to sam dobio Gvozdeni krst. Posle nekoliko meseci u bolnici pridružio sam se jurišnoj brigadi Langemark. Zarobili su me na Odri, ali sam uspeo da pobegnem i da se u Hanoveru pridružim Hefu van de Vileu i Augustu Bormsu. Tu sam upoznao i vođu valonskog pokreta, Leona Degrela, koji je trebalo da se diči flamanskim poreklom. Posle završetka rata, s grupom nekadašnjih članova Vikinške brigade, razmatrao sam kako da se osvetimo. Dosta nas se bori za iste ideale. Svakodnevno nam se pridružuju novi članovi i nećemo dozvoliti takozvanim jevrejskim osvetnicima da nam stanu na put. Sve ćemo ih pobiti, završićemo započeti posao...“
„Umuknite!“, vrisnula je Lea.
Kao da ga nije ni prekidala; Albert van Severen - ili Rik van der Ven - nastavio je:
„...nemačkog naroda. Ne razumem samo zašto se žena kao vi upetljala s tim bitangama. Što se tiče vašeg ljubavnika Tavernijea, njegovo angažovanje mi je još nejasnije.“
„Zar vam nije palo na um da se borimo za slobodu, za ljudsko dostojanstvo?“
„Nemojte se gađati velikim rečima, molim vas. Sloboda je povlastica nekoliko ljudi, a mase moraju da slušaju. Budite dobri pa mi lepo ispričajte sve što znate o nama, kako ste saznali da je onaj Jevrejin Zederman na imanju Ortizovih i kako ste obavestili Tavernijea i gospođu Okampo... Znate li da ste me dugo obmanjivali, mislio sam da ste očaravajuća glupača, pa čak i kod Ortizovih sam još sumnjao u to.“
„A jeste li sumnjali za Karmen?“
„Ne, za nju smo ubrzo saznali da je komunista... Ono što se njoj dogodilo trebalo bi da vas urazumi; bilo bi mi mrsko da vas prepustim nekim našim prijateljima...“
„A vi se, lično, ne bavite prljavim poslovima?“
„Tako nekako, ima onih koji naređuju i onih koji izvršavaju. Ispričajte mi sve, od početka.“
Trebalo je nekako dobiti u vremenu.
„Sada je francuski ambasador svakako već obavešten o mom nestanku...“
„To je moguće, pa šta?“
„Policija će intervenisati.“
„To bi me veoma začudilo. Sef policije, general Velasko, nije baš neprijateljski nastrojen prema nama. A i daleko smo od Buenos Ajresa. Ovde, u Argentini, svako je gospodar na svome. Gauči s imanja prijatelja kod koga idemo odani su svome gazdi. Nemate šanse da pobegnete. Ne nadajte se, sami ste u našim rukama. Kažite mi šta znate, osim ako ne želite da sačekate doktorku Šefer. Veoma je besna otkako joj je stradala drugarica. Pošto nema Sare Milštajn, osvetiće se vama.“
Lea ga više nije ni slušala; tonula je u sve dublje očajanje, bez pitanja i negodovanja. Sasvim se umirila. Svest ju je napuštala, a toliko očajanje ju je dovelo do nekog stanja, kako bi se reklo, smirenosti. To nije bila protivrečnost. Osećala je da je potpuno utonula, obavijena, potopljena i udavljena u mračnom vrtlogu, tako snažnom i moćnom, da plovi u svetu tuge, gde caruje zlo. Da bi podnela taj bol, trebalo je samo ne opirati mu se, pustiti ga da vas nosi, što dalje, do mesta gde će biti nedostupna - da, nedostupna, na nekoj nedostižnoj obali...
„Ali... do vraga, to je previše, i ne slušate me!“
Lea je zurila u njega, ne videći ga, kao da je htela da kaže: „Ovde gde sam, ne možete me dosegnuti.“ Flamanski esesovac je delovao zbunjeno jer je osetio tihu patnju te lepe žene. Mislio je da samo treba da pruži ruku da je zgrabi, da je dohvati u naručje i potčini svojoj volji, bez ikakve druge prepreke, osim njenog pogleda, izgubljenog u svetu za čija vrata nije imao ključ. On nije to želeo od nje. Nije mu bilo važno što je ona na neprijateljskoj strani: zar to nije bila žena koju je, od prvog časa kada ju je ugledao, beskrajno želeo? U svom vojničkom životu upoznao je prostitutke i nekoliko silovanih nesrećnica, posle osvajanja nekih gradova. To mu je samo donelo gađenje prema samom sebi i mržnju prema tim zaplašenim jadnicama. Leina pojava na brodu navela ga je da pomisli da na ovom svetu postoji i nešto više od slučajnog spajanja dva tela. Tiho i preklinjući joj je kazao: „Govorite, molim vas kažite nešto.“
Lea je nemo odmahnula glavom.
Prvi put u životu je osetio strah; plašio se za nju. Znao je da ona mora da progovori, milom ili silom. Grozio se mučenja, mislio je da je to nedostojno vojnika, ali drugi nisu tako mislili... a tek Roza Šefer?...
„Dajte mi cigaretu.“
Brzo joj je pružio paklo karingtona.
„Pa zar nemate nešto bolje?“ pitala je, paleći cigaretu.
„Zahvaljujući broju registarskih tablica koje nam je dao svedok, pronašli smo vlasnika kola: to je Remondo Navaro, bogati čileanski trgovac vinom i redovni posetilac pivnice ABC; kad god dođe u Buenos Ajres, odlazi na pivo s bivšim gestapovcima. Veliki je prijatelj Hajnriha Dorgea, koji je u ratu bio generalni savetnik Argentinske banke, i Ludviga Frojdea, ambasadora Rajha u Buenos Ajresu. Znamo da je Frojde pomagao u prebacivanju nacističkog blaga. Neki od naših obaveštajaca tvrde da je deo nacističke riznice prenesen u Čile i da je sada u rukama tajnog udruženja nacista.“
Fransoa Tavernije je hodao gore-dole i pažljivo slušao doktorovo izlaganje. Amos Dajan i Uri ben Žohar su u uglu sobe pažljivo čistili oružje.
„Trenutno je nemoguće pronaći Remonda Navara. Znamo da često odlazi na imanje, na oko sto kilometara severno od našeg glavnog grada. Dva naša odlična agenta su pošla tamo. Ako pronađu taj ranč, javiće nam radiom. U međuvremenu treba da se razdvojimo. Lea zna tu adresu... a ja imam pored reke u San Isidru kućicu, koja pripada mojoj ženi. Prilično sam ubeđen da ni policija ni naši neprijatelji ne znaju za nju. Tu u pripravnosti držim motorni čamac, kojim se može pobeći ako nas napadnu. Nedaleko od crkve u San Isidru moji prijatelji drže krčmu; to je naše mesto za sastanke. Uveče tamo ostavljamo uputstva. Lozinka je: ’Gde je sveštenik?’, a odgovor je: ’Otac nije tu.’ Danas je na Trgu de Majo protest železničara. Mislimo da će Roza Šefer iskoristiti tu gužvu da napusti skrovište. Naši agenti su oko njenog stana i u okolini. Sara je s njima.“
„Sara... Pa to je ludilo, Roza Šefer će je prepoznati“, kazao je Tavernije.
„To smo joj i mi kazali, ali ništa na svetu ne bi je nateralo da se predomisli.“
„Samjuel je otišao s njom.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Crni tango - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:33 pm



31.


Mlada plavuša s naočarima za sunce posmatrala je grupe muškaraca u košuljama koji su išli na Trg de Majo. S trga je dopiralo jednolično skandiranje.
Roza Šefer je izašla iz kuće u Ulici Esmeralda i ušla u crkvu Maipu. Plavuša ju je pratila, ali je skoro odmah ponovo izašla iz crkve. Dala je znak nekom muškarcu, te je i on ušao u crkvu. Ubrzo posle toga su dve kaluđerice i jedan sveštenik izašli iz crkve. Sara je prepoznala Rozu Šefer iako je bila prerušena, a ova nije ni pogledala plavušu, o koju se skoro očešala. Jedan od one dvojice je svakako bio Bartelemi.
Avenija de Majo se crnela od gomile demonstranata koji su nosili transparente i izvikivali peronističke slogane. Stalno izvikivanje parola stvaralo je neku dramatičnu atmosferu. Osvetnici su bili na tragu čoveku s Trga de Majo.Vika je bivala sve glasnija, jer su se Huan Peron i Eva pojavili na balkonu palate Kaza Rozada. Gomila je skandirala imena predsednika i njegove supruge: „Peron!... Evita!...“
Vrućina je bila nesnosna. Sara se pod perikom znojila.
Ni u Parku Kolon nije bilo mnogo manje sveta. Blizu zabavnog parka Sara je ugledala Samjuela. Neko ju je gurnuo, a on je promrmljao:
„Pazi, kola su im tu. Naši obaveštajci dobro rade.“
„Doktore! Pa šta vi radite ovde?“
„Hteo sam da se uverim da je sve u redu. Vidite li beli kamiončić? U njemu su naši ljudi. Priđite im bez žurbe, pokucajte sa zadnje strane dva puta, a zatim još jednom, pa će vam otvoriti.“
„Zar možemo sada pokušati da ih uhvatimo?“
„Ne, svuda ima njihovih pomagača; bolje da ih uhvatimo u bekstvu.“
Sara je ušla na zadnja vrata. Unutra je čovek sa slušalicama na ušima vrteo dugme skale radio-aparata.
Za volanom automobila iza tog kamioneta sedeo je Amos; kraj njega je bio Uri. Obojici su šeširi pokrivali gornji deo lica. Samjuel i doktor Lopez su ušli u druga kola. Automobil Roze Šefer je krenuo. Kola doktora Lopeza su pošla za njim, zatim kamionet, i na kraju Amosov auto.
Saobraćaj je bio gust, a pešaci se se muvali na sve strane; morali su da voze polako. Avenijom Korijentes i preko Trga Republike prosto su mileli.
Sara je smakla periku i razbarušila kratku kosu. U kamiončiću je vladala paklena žega. Vozač, mladi Argentinac, nervozno je pušio cigaru. Krenuli su na sever.
„Idu ka imanju Kasteli“, kazao je doktor Lopez, „to je ranč Remonda Navara.“
„Jeste li sigurni?“, upitao je Samjuel.
„Jedan prema dva: ako skrenu desno, svakako idu tamo; ako skrenu levo, ne znamo kuda će.“
„Nećemo moći dugo da ih ovako pratimo, primetiće.“
„Ne brinite, na sledećoj raskrsnici ćemo skrenuti na suprotnu stranu. Imamo relej. Kamiončić i mi ćemo poći na jednu stranu, a Sara i Amos će ići za njima.“
Auto Roze Šefer je skrenuo desno. Put je bio zemljani, pa su se vozili u oblaku prašine. Uskoro je Amos morao da se zaustavi, jer su prošli drvorede, pa je zastao dok se druga kola nisu izmakla iz vidokruga, vodeći računa da relej i dalje prati kretanje onih koje su sledili. Pojavila se i jedna velika limuzina iza njih.
„I oni su preduzeli mere predostrožnosti“, kazao je Uri.
Uskoro se pojavio kamiončić, a zatim i doktor Lopez i Samjuel.
„Samo jedna kola ih prate. Do sada se sve odvijalo prema planu. Nastavićemo da ih pratimo, kroz petnaestak minuta“, kazao je doktor Lopez.
„Conseguí comunicarme con el señor Tavernier, confirmo que se dirigen a la estancia Castelli. Según las informaciones, es una verdadera guarida. El Señor Tavernier va al aero-club y llega en avión.“52
„Gracias, Carlos.“
Noć je već pala kada su Roza Šefer i njeni saučesnici stigli na imanje Kasteli. Bio je to mali ranč, okružen šumom, a unaokolo su se prostirali pampasi. Bilo je nemoguće stići tamo i ne biti viđen. Sačekao ih je Rik van der Ven.
„Dieser Anzugsitzt sehr gut“, kazao je i prasnuo u smeh.
„Mir ist nicht zum lachen“,53 odgovorila je Roza Šefer, skidajući kapu kakvu nose kaluđerice.
Od njene sirove lepote nije mnogo ostalo. Lice joj je podbulo, a oči su joj delovale očajnički. Raščupana i prerano osedela kosa joj je davala izgled starice.
Zaputili su se ka kući.
Roza Šefer se svalila na stari kanabe.
„Geben sie mir zu trinken, und danach nehme ich ein gutes Bad.“
„Zu trinken ist kein Problem, aber was das Bad angeht... es gibt lediglich eine klapprige Dusche, aus der nur verrostetes Wasser kommt. Damit werden sie sich abfinden müssen.“
Odmahnula je rukom.
„Wo kann ich diesegroteske Verkleidung ausziehen?“
„Folgen sie mir.“54
Kada se vratila, kosa joj je bila savijena u punđu na potiljku, a na sebi je umesto kaluđerske odeće imala mušku košulju i pantalone. Njen nasilnički karakter je tako više dolazio do izražaja... Uzela je čašu, koju joj je dao Van der Ven.
„Hat sie gesprochen?“
Plašio se tog pitanja još od njenog dolaska.
„Ich glaube, sie weiβ nichts.“
„Das würde mich wundern. Wo ist sie?“
„In einem der Zimmer.“
„Begleiten sie mich.“
„Später, wir haben etwas zu besprechen.“
Vojnik koji se nije plašio kod Lenjingrada sada je zadrhtao od pogleda Roze Šefer.
„Wie sie wollen.“
Za vreme večere su razmatrali detalje putovanja za Brazil. Kad je veče već dobro poodmaklo, Roza je odjednom kazala:
„Gehen wir jetzt zu der Kleinen.“55
„Napolju vidim samo tri stražara: jedan je kod ograde, drugi na prednjim vratima, a treći na zadnjim“, kazao je Uri.
„A koliko ih je unutra?“, pitao je doktor Lopez.
„Ne manje od pet, a možda i više.“
„Je li Tavernije stigao?“
„Da, avion se spustio na oko tri kilometra odavde, uskoro će stići.“
„Sve deluje mirno.“
„Suviše mirno. Do sada je sve bilo lako, previše lako.“
„Amos se uvukao u ambar, pokušaću da mu se pridružim.“
„Idem i ja s vama“, kazala je Sara.
„Neko od nas treba da ukloni stražara iza kuće.“
„Doktore, pustite mene, navikao sam na takve akcije“, kazao je Uri.
Stražar je sedeo na ogradi i zapalio cigaretu, koja je zasvetlela u noći.
„Baš su neoprezni“, mrmljao je Samjuel.
Uri se šunjao prema kući pripijen uz tlo. Stigao je do osvetljene oblasti oko kuće i odvukao se iza. Tu je nestao drugovima s vidika.
„Otkada su tu?“, upitao je Tavernije, koji je upravo stigao.
„Tu su već oko dva sata.“
„Niste videli ništa sumnjivo?“
„Nije bilo nikakve buke. Uri je otišao da ukloni jednog stražara. Gledajte, evo ga.“
Senka Palestinca se ocrtala na svetlu i nestala u tamnoj travi. Na imanju se niko nije micao.
„Gotovo je“, kazao je Uri kad je došao do njih.
„Jeste li nešto uočili?“
„Lea je u sobi pozadi, poznao sam joj siluetu...“
„Da li je sama tamo?“
„Čini mi se da jeste, ali je na tom prozoru debela rešetka. Gde je Sara?“
„Otišla je u ambar.“
„Tavernije, možete li da maknete stražara pred vratima?“, pitao je Samjuel.
„To neće biti lako, moramo nekako da mu privučemo pažnju na ovu stranu...“
„¿Pedro, todo está bién?“, povikao je čovek sa ograde.
„Muy bien Marcello.“
„Tendras que ir a ver Henrique, vigilo por vos.“
„De acuerdo.“56
Pedro je napustio svoje mesto i krenuo s puškom u ruci i pončom na ramenu.
„Eto nam prilike“, kazao je Fransoa i krenuo na onu stranu kuda je Pedro pokazao.
Posle nekoliko trenutaka Pedro se vratio, umotan u ponćo, i zauzeo svoje mesto.
„¿Marcello?“
„¿Si?“
„Todo está en orden.“
„Bien.“57
Pedro je zapalio cigaretu.
„Šta je s Tavernijeom?“, pitao je doktor Lopez.
„To je on, na mestu stražara“, odgovorio je Samjuel.
„Svaka čast.“
Čim je ušla u sobu u kojoj je bila Lea, Roza Šefer je pitala zašto devojka nije vezana.
„Die estancia istgut bewacht, die kann nichtjliehen“,58 odgovorio je Rik van der Ven.
Nije ni primetio da je Roza ponela bič. Brutalnim udarcem je ošinula Leu, koja je vrisnula i pokrila lice golim rukama. Posle trećeg udarca, Rik je skočio i zgrabio je za ruku.
„Was ist denn in siegefahren, lassen sie mich los!“
„Laβt sie los, ich sage euch, sie nichts...“
U ruci Roze Šefer se pojavio pištolj.
„Raus, sie Schlappschwanz. lch bin mir sicher, daβ dieses Mädchen etwas weiβ, und sie wird es mir sagen... Raus oder ich schieβe.“59
„Rik, ne ostavljajte me... Pazite!“
„A!“
Boleadoras - konopci s kuglama - koje je bacio lažni pop, omotale su se Van der Venu oko nogu.
„Hauptsturmführer Van Severen, ich miβtraue ihnen schon seit einiger Zeit. Bringen sie ihn weg und lassen sie ihn gut bewachen.“60
Lažni pop i lažna kaluđerica su odvukli Rika van der Vena iz prostorije i vezali mu ruke i noge.
Lea je skamenjeno posmatrala kako joj prilazi žena koja je ubila Sarino dete i tolike nedužne žene. Znala je da ne može očekivati nikakvu milost.
Fransoa Tavernije je poskočio kad je čuo Lein vrisak.
„¿Marcello, oiste? ¿Creo que nos necesitan?“
„¿Te parece? Nos dijeron de no mover de aqui.“
„Ven, te digo, acá dentro haypelea.“
Marseljo je sišao sa ograde i prišao Tavernijeu.
„Pero nos sos...“
„No“,61 kazao je Tavernije i zabio mu bodež u srce.
Čovek se srušio bez reči.
Samjuel Zederman i doktor Lopez su pritrčali. Novi krik je poterao Tavernijea prema vratima.
„Polako“, kazao je doktor. „Ako nas čuju, rizikujemo da je ubiju na mestu.“
Fransoa se znojio i brisao vlažne ruke o pantalone, ne ispuštajući kalašnjikov. Polako je pritisnuo kvaku. Velika, slabo osvetljena prostorija je izgledala prazna... Čuli su smeh i jecaje...
„Pogledajte“, tiho je povikao Samjuel.
„Pa to je naš prijatelj, Van Severen“, dodao je Uri, koji je takode ušao.
Skinuli su mu povez sa usta, držeći prst na usnama. Klimnuo je glavom.
„Lea je tamo, požurite!“, kazao je Tavernijeu.
„Gade“, procedio je ovaj i šutnuo ga tako da mu je razbio nos, „vi ste je doveli ovamo.“
„Nije važno, samo požurite“, mrmljao je ovaj, okrvavljenog lica.
Lea je ponovo vrisnula. Fransoa se, izbezumljen od straha, bacio na vrata koja mu je Rik pokazao.
Obnažena do struka, ručnih zglobova vezanih za gredu i uvezanih nogu, Lea je visila i njihala se. Fransoa je zarežao kao zver i bacio se na ženu koja se upravo saginjala da dohvati oružje s poda. Roza je bacila upaljenu cigaru iz ruke i srušila se iza fotelje, čiji je naslon krenuo i raspao se. Doktor Lopez je pao kad je na njega naleteo Bartelemi, koji je pokušao da beži ka prozoru; ali odande ga je dočekao rafal, pa se mrtav opružio po podu. Kroz upola iščupanu rešetku upao je Amos, a za njim i Sara.
„Gde je debela Berta?... Ne ubijajte je!... Ona je moja!“
Iz velike prostorije su se ćuli hici, što je zaustavilo osvetnike. Amos je preskočio Bartelemijevo telo i uleteo u sobu. Neki nepoznat čovek se vukao ka vratima, izubijanog lica. Nedaleko od njega je Samjuel, ranjen u rame, pokušavao da se pridigne.
„Koliko ih ima?“, zaurlao je Amos i zabio petu u razbijeni nos Rika van der Vena.
„Osmoro, ali očekuju pojačanje. Odvežite me, pomoći ću vam...“
„Ćuti, đubre jedno!“
Flamanac se od udaraca onesvestio.
Ne misleći više na Rozu Šefer ni na Saru, Fransoa je odvezivao Leu. Psovao je kroz zube kada je na njenim grudima video tragove biča i cigareta. Pažljivo ju je spustio na divan, smešten u jednom udubljenju.
„Oprosti, ljubavi“, mrmljao je dok ju je pokrivao.
Brzo, da nađe vodu i da joj pomogne. Istrčao je, ne bacivši nijedan pogled na Saru niti na Rozu.
„Odvežite me, pomoći ću vam“, uspeo je da kaže Rik kroz razbijene zube.
„Gde da nađem vodu i zavoje?“, pitao je Tavernije.
„U ormanu kraj vrata... Odvežite me da potražim vodu... Kako joj je?“
Tih nekoliko sekundi, njih dvojica su se gledali u oči. Fransoa se sagnuo i bodežom presekao Riku konopce. Čuli su se hici i naterali ih da se bace na pod.
„Stiglo je pojačanje“, promrmljao je Van der Ven i dohvatio Samjuelov pištolj.
Otpuzali su do predsoblja. Tavernije se zaklonio iza tela. Pucao je u nekoliko navrata i pogodio dvojicu. Preskočio je tela i napunio oružje.
„Ovamo!“, vikao je neko iz ambara.
Potrčao je tamo, a Samjuel za njim.
Uri je bacio granatu, koja je eksplodirala kraj velikih kola i odmah ih zapalila. Iz njih su izletela tri obrisa u plamenu i pojurila ka šumi. Popadali su, jedan po jedan. Na svetlu požara, video je Amosa kako krivudajući trči ka njima. Bio je blizu ambara kad je kraj njega eksplodirala granata.
„Amose!“, povikao je Uri i potrčao na tu stranu.
Samjuel je pokrio oči rukom. Fransoa je nemoćno posmatrao kako Uri steže na grudi raskomadano telo svog druga. Van der Ven je trčao ka ogradi. Neko se, urlajući, srušio u travu.
Čulo se pucketanje vatre i Urijevi krici. Fransoa Tavernije i Rik van der Ven su prišli. Uri se uspravio, prljavog lica niz koje su tekle suze. Podigao je mitraljez i pošao ka Flamancu, koji je polako podigao ruke uvis. U tom pokretu ga je prekinuo rafal. Pao je mrtav Tavernijeu pred noge.
Kao dve zveri, dve žene su u tišini kružile i gledale se. Opsedala ih je ista mržnja; nisu osećale nikakav strah. Bilo je strašno videti ih, raščupane kose, s grimasama na licu, balavih usta. Čulo se samo njihovo isprekidano disanje.
Lea se osvestila; ležala je na divanu, u udubljenju. Učinilo joj se da je videla Fransou... Mora da je sanjala... Bila je sama. Sama?... Ne, nije!... Videla je Saru kako se osmehuje... bilo je to užasno... lude su, obe su lude... Sara je ispalila rafal iz mitraljeza i pogodila protivnicu u desnu nogu, raznevši je... Mračni osmeh je nestao... Sara se smeškala, i ispalila rafal i u drugu nogu... Nemica nije zapomagala... Ležala je na leđima, kao osakaćeni insekt...
„Jetzt gehörst Du mir“, režala je Sara.
„Scher dich zum Teufel, du Hure!“
„Wie in Ravensbrück, das wir lange dauern. Erinnere dich?“62
Rafalom joj je otkinula Ievu ruku, a zatim i desnu. Sara se zasmeja: bio je to srećan smeh, koji joj je izgladio bore i podmladio je i prolepšao... Kako je to moguće?, pitala se hipnotisana Lea... Krv je svuda... Sara je prekrivena krvlju... ali se smeje... bacila je nekorisni mitraljez... iz džepa je izvukla nož i oprobala oštricu, a onda se zaustavila malo, sva očarana... Lea se pridigla na kolena i pritisla ruke na grudi... Sara se naginjala nad osakaćenog insekta... nagnula se četvoronoške nad njom... iz okrvavljenog tela začuo se urlik... Sara se smejala... kako se samo smejala... u ruci je vrtela oko... Lea se bacila na leđa... odjeknuo je hitac...
„Nemoj, ona je moja!“
Fransoa Tavernije je dokusurio Rozu Šefer metkom u čelo.
Zatim se začuo Samjuelov glas.
„O, moj bože!“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Crni tango - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:33 pm



32.


Nedelje koje su usledile posle pogibije Amosa Dajana i Roze Šefer bile su za sve njih pravi košmar. Lea je stalno videla Saru kako vrti oko svog dželata, koju je pretvorila u žrtvu. Fransoa se smestio kraj nje, u Plazi, što joj je malo olakšalo muke. Viđala je i Ernesta, i išla s njim u duge šetnje po Buenos Ajresu. On je od oca čuo šta se desilo na imanju Kasteli. Radio je sve što je znao da razonodi Leu i navede je da zaboravi crne misli. Viktorija Okampo je pokušavala to isto, i redovno ju je vodila na popodnevne filmove u bioskop.
Na argentinski Dan državnosti, 25. maja, Lea je opet videla Evu Peron, koja je blistala u haljini od lamea u pozorištu Kolon, u društvu Vladimira de Ormesona i britanskog i američkog ambasadora.
U junu ju je Viktorija Okampo povela na resital Šarla Trenea, u studiju Radija El Mundo. Lea je jedva zadržala suze, jer ju je to veoma podsećalo na Pariz. Istog meseca je Žo Bujon predstavio Džozefinu Beker u „Politeumu“. Kad je čula pesmu „Imam dve ljubavi, svoju zemlju i Pariz“, rasplakala se.
„Mislim da ti je vreme da se vratiš“, nežno je prošaputao Fransoa.
Spustila mu je glavu na rame.
„Vratiću se samo s tobom.“
Samjuel Zederman se oporavio od rane i vratio se u Minhen. Uri ben Žohar je bio očajan zbog drugove smrti, pa je lutao po uličicama Boke, tražeći zaborav u piću i devojkama. Bojeći se odmazde, doktor Lopez je, čim se oporavio, otišao sa ženom i decom u Boliviju. U Sari se nešto slomilo. Fransoa je navaljivao na nju da se s vremena na vreme viđaju. Njih dve su nastavile sa časovima tanga, ali je Leu mučio Karmenin duh.
Zima se bližila, i spremao se veliki bal u Plazi, a tu dolazi sva argentinska elita, svi iz visokog društva. Fransoa je Lei nabavio divnu haljinu, od plavog pliša koji se prelivao.
Dan uoči bala, stigle su dobre vesti s Montijaka.
Draga sestrice,
Pjer sada ima sestru i dali smo joj mamino ime, Izabela. Alen i ja bismo voleli da ti budeš kuma, a Šarl će biti kum.
Ćerka mi je divna. Rut kaže da je ista kao ti. Mnogo nam nedostaješ. Kada ćeš se vratiti? Bez tebe Montijak nije Montijak. Berba će izgleda biti sjajna, pa će ovo biti divna godina.
Moram da prekinem, beba plače, valjda je gladna.
Poljubi Fransou umesto nas. Šaljemo ti poljupce i našu ljubav,
Fransoaz

P.S. Jesam li ti kazala da sam srećna?


Fransoaz je, dakle, našla svoju sreću! Hoće li je i Lea naći jednog dana, sa svojim dragim? Sumnjala je u to. Mada više nije ni živeo sa Sarom, Lea je bila ljubomorna na njihovo prijateljstvo. Fransoa nikada nije bio toliko vremena pored Lee, ni tako zaljubljen. Zaspali bi svake večeri zagrljeni, i prijatno izmoreni.
Veliki salon hotela Plaza se kupao u svetlima; elegantna masa sveta se gurala po hodnicima, orkestar je svirao moderne melodije. Lea je plesala, i kao svaki put kada bi je obuzela igra, zaboravljala je na sve svoje brige i muke. Fransoa ju je odveo do stola uz sam podijum za igru. Sara je otišla da ostavi mantil u njihovoj sobi i dugo joj je trebalo da siđe. Svetla su se ugasila i samo je podijum bio osvetljen. Jedan par je odigrao klasični tango, i nagrađen je pljeskom. Svetla su se upalila i ponovo ugasila. Orkestar je svirao Adios muchachos. Jedna ruka se spustila na Leino golo rame.
„Dođi!“, kazala je Sara.
Pustila je, u čudu, da je Sara odvuče. O, ne!... Prikovala je oči za lice svoje partnerke i osetila kako joj se telo povodi za Sarinim koracima... Zbogom, drugovi, moji životni saputnici... Suze su joj tekle niz lice... Saro... oprosti... nisam shvatila... Moram ubrzo otići... Orkestar je malo oklevao... pogrešan ton... Saro, kako samo plešeš... Priklanjam se sudbini... Nikada se njeno telo nije tako uklapalo s nekim u plesu... Zašto, Saro, zašto?... Čemu taj gnusni krst na obrijanoj glavi... Nikada napadi neće prestati... Ne, ti nisi kurva... Saro, volim te... nisi ti nalik na njih... Moje bolno telo ne može više... osećam da me napuštaš... zar ih ne vidiš... Sećanja na drugo vreme... Vidi, kruže oko nas... časovi divni... povedi me, Saro... povedi me što dalje od njih... oseti moju ruku u svojoj... Nikada nisam ovako dobro plesala tango... Zbogom, drugovi... smešiš se... razumela si poruku bez reči... draga... smešiš se... pronašla sam tvoj osmeh... Došao je poslednji dan... Lea se smeškala kroz suze... odvešću te, Saro... Život me odvlači... Ova tužna muzika je baš za tebe... Neka iskrene suze isprate moj odlazak... baš dobro igraš... videćeš... Poslednjeg dana... s tobom... zlo... osećam da je zlo u tebi mrtvo... Dajem mu svu dušu... Saro... nemoj!...
Fransoa je, najzad, razdvojio dve žene. Tri puta je ošamario Saru, iz sve snage... Muzika je prestala. Gomila je ćutala, uzbuđena. Sara je, sa svojom čudnom lepotom, delovala kao anđeo smrti, drskog tela obmotanog crvenom haljinom, razrezanom visoko uz nogu... fatalno lepog lica... obrijanog temena obeleženog kukastim krstom, iscrtanim ružem za usne...
„Cigaretu, molim.“
Pet ili šest ruku je ispružilo paklice... blesnuli su upaljači... Sara je žudno udisala dim.
Lea više nije osećala nikakvu ljubomoru, već samo beskrajno sažaljenje. Ovim skandaloznim tangom je stavila jasno do znanja da nema više ničega zajedničkog s tim elegantnim društvom pod policijskim nadzorom; prekidala je s njima i odlazila na marginu. Uzela je maramicu iz džepa Tavernijeovog smokinga i prišla da obriše sramni simbol sa Sarine glave. Ova ju je blago odgurnula.
„Pusti, izbrisaćeš samo ono vidljivo.“
Tavernije je odlučno uhvatio Saru za nadlakticu.
„Dođi, ispratiću te kući.“
„Pusti me, idem u Leinu sobu da se malo osvežim... Ne, dušo, ne treba da ideš sa mnom. Želim da malo budem sama.“
„Poći ću s tobom, ne želim da te ostavim.“
Orkestar je ponovo zasvirao; Sarine oči su na trenutak zasijale.
„Ne navaljuj, videćemo se sutra.“
Okrenula se prema skupu, i kazala.
„Adiós, amigos!“
Ne vodeći računa o Sarinoj želji, Lea je pošla za njom. Fransoa ju je na pragu salona zaustavio i zadržao.
„Ne idi za njom.“
Pokušavala je da se otrgne.
„Ne smemo da je ostavimo, plaši me.“
„I mene ona plaši.“
Dok su razgovarali, stigli su do lifta. Sara je pritisnula dugme. Lea je pokušavala da se otrgne i da joj se pridruži, ali ju je Fransoa čvrsto držao. Mladi liftboj je otvorio vrata. Sara je ušla i ironično mahnula rukom. Vrata su se zatvorila. Lea je osetila da joj se srce steglo.
Ni jedno ni drugo nisu hteli da se vrate u balsku dvoranu. Uzeli su kapute od garderobera i izašli napolje. Prošli su preko Trga San Martin i hodali bez cilja. Noć je bila lepa i sveža, s malo prolaznika. Obgrlio joj je ramena; bila je napeta i neprijateljski raspoložena.
„Sara je baš bila lepa večeras“, kazala je kao da priča sa sobom.
„Lepa, da, na izvestan način... kao otrovno i zlo božanstvo... Izgledala si kao insekt uhvaćen u mrežu crnog pauka... Činilo mi se da te je fascinirala, bez obzira na suze... Vaš je ples bio vrlo čudan i uznemiravajući. I pored skandala, nije mi krivo što sam je video kako prkosi svima.“
„Pa što si nas onda prekinuo?“
„Zato što je bilo opsceno.“
Lea se otrgla od njega, iznervirana.
Stigli su skoro do francuske ambasade, i ne primetivši gde su. Neki automobil je naglo zakočio, sasvim blizu njih. Fransoa je bio na oprezu. Baš glupo što je izašao bez oružja. Iz automobila je izašao neki čovek. Sa olakšanjem je prepoznao Vladimira de Ormesona.
„Pa dobro, dragi moj, baš lepe vesti čujem!... Dobar dan, gospođice Delmas... Bravo, svi sada pričaju samo o tome!... Shvatate li kakav je to skandal?... Gospođa Tavernije mora hitno da napusti Buenos Ajres. Što se tiče vas, gospođice, savetujem vam da se vratite u Francusku. Sutra će ceo grad brujati o tom tangu. Očekujem da me pozove ministar unutrašnjih poslova, a možda i predsednik...“
„Zar vam se ne čini, gospodine ambasadore, da vidite stvari crnje no što jesu?“
„Tavernije, pa vi znate da u ovoj zemlji opozicija stalno zamera vladi ono što naziva simpatisanjem fašista. Peroniste su veoma zabrinuli događaji na imanju Kasteli. Da žena francuskog diplomate pleše s kukastim krstom na glavi, zar to nije skandal? Dođite sutra pre podne do mene u ambasadu.“
Pošto je klimnuo glavom Lei, ambasador je ušao u kola i odvezao se.
Nastavili su da hodaju, ćuteći.
Ušli su u jedan veliki kate na aveniji, jarko osvetljen i bučan; njihov dolazak je izazvao šaputanje i užarene muške poglede. Lea je skinula plavi kep iste boje kao haljina, i slegnula golim ramenima. Prišao im je konobar.
„¿Buenas noches, qué quieren tomar?“
„Dos copas de cognac, porfavor.“63
Piće koje im je doneo samo se zvalo konjak. Pili su u tišini, prvi put tako daleki, a svako je u glavi pretresao događaje te večeri. Lea je videla tragično Sarino lice, koje kao da je bilo osvetljeno iznutra, nežan i opak osmeh koji joj je lebdeo na usnama, osećala je pritisak njene ruke, njeno vitko telo koje ju je tako sigurno vodilo u plesu, a naročito onaj kukasti krst, koji je nacrtala sigurnom rukom. Svakako da ju je uhvatio napad ludila... Zar već nedeljama nije pokušavala da je natera da shvati? Lea nije ništa videla. Nije to želela: i pored užasa koji je izazivala, nije pokušala da je razume, ni da joj pomogne. Umesto toga je pokazivala strah i gnušanje; odbacila ju je, ostavila ju je samu da se suoči sa svojim groznim činom.
Fransoa nije mislio ništa mnogo drugačije. Kao i Lea, mislio je da je trebalo da Sarinom rastrojstvu posveti više pažnje. Osećao je krivicu što je prijateljicu prepustio njenim zlim duhovima i što je nije otrgao od ideje o osveti; pošto ju je znao, trebalo je da je štiti od nje same, makar zbog njenog oca, koga je obožavao. Šta bi mu on sada mogao reći, osim: „Šta si učinio od Sare?“
Uhvatili su se ispod stola za ruke.
„Hajde da potražimo Saru!“, kazao je.
Bal je bio u jeku kad su se vratili u Plazu. Popeli su se u Leinu sobu; vrata su bila otvorena, a Sare nigde na vidiku... Na jastuku je bio koverat naslovljen na Leu. Na kovertu je bilo zaglavlje hotela; Lea je otvorila pismo i pročitala:
Draga moja,
Uskoro ću ti se pridružiti u velikom salonu.
Ne znam još uvek hoću li biti živa kada budeš čitala ovo pismo. No treba da ti ga napišem i da probam da ti objasnim kako je došlo do toga da sam se pretvorila u čudovište. Ne želim da se pravdam; užasavam se sebe. Ovih poslednjih nedelja sam shvatila da osveta ne donosi mir, već gnušanje nad sobom, a ipak sam mislila da je neophodna. Ne želim više da sudelujem u tome. Osvetila sam se, ali ništa ne može popraviti zlo koje sam učinila. Ne samo što su mi ubili oca i muža, kao i dete, osakatili me zauvek svojim eksperimentima, već sam zbog njih postala i saučesnica u zločinu. To je ono što Danijel i ja nikako nismo mogli da im oprostimo. Bili smo saučesnici, samim tim što je on prijavio logoraša zbog krađe komada hleba, a ja sam od umiruće žene ukrala pokrivač, ali je najgore bilo što se nismo pobunili. Kako onda sebi oprostiti što si živ? Osećam kako me obuzima ludilo i da me svaka ljudskost napušta. Shvatila sam da sam ista kao i oni, spremna da se obrušim na bespomoćno stvorenje i to uz bedan izgovor - da su i oni to radili. Tražim ostatke ponosa u sebi da ne bih sasvim zastranila. Sećaš li se da sam ti često govorila kako ću biti gora od njih? Nekako i jesam bila, i to je najgore što su još mogli da mi učine.
Reči Simona Vizentala i oca Anrija mi dolaze u sećanje, Jevrejin i katolički sveštenik su govorili o pravdi i veri u čoveka. Ne verujem ni u pravdu ni u čoveka. Moj je otac bio pravednik, pa je ubijen. Danijel je bio dete, pa su ga ubili. Amos je bio pravednik, i njega su ubili. Hiljadu smrti ne može osvetiti nijednoga od njih.
A tu si i ti, koju sam toliko volela, i kojoj sam nanela toliko zla. Pokazala sam ti svoju najgoru stranu, i žrtvovala sam te, dovela sam u opasnost tvoj život da bih se osvetila.
Ti si jedina koju molim da mi oprosti, jer si među retkima koji veruju u život i ljubav. Kaži Fransoi da ga volim kao brata i da mi je žao što sam se isprečila između vas. Dobro ga čuvaj, on te voli, ne znam da postoje drugo dvoje tako stvoreni jedno za drugo. Vratite se u Francusku, zemlju koju volim; tamo se može lepo živeti. Vrati se na Montijak, barem za neko vreme, tamo su tvoji koreni.
Nemojte me se sećati po grotesknom tangu, već mislite na mene kao na izmučenu ženu koja se s tobom šetala po vinogradima oko Verdeleške kalvarije. Prijateljica koja te voli,
Sara

Iza toga je bilo drhtavim rukopisom dopisano:


Došao je čas, oprosti mi na poslednjem dokazu. Znam da me hvata ludilo. Zbogom.


Lea je izobličenog lica pružila pismo Tavernijeu. Dok ga je čitala, hodala je gore-dole i kršila ruke. Kad je završio, i on je bio bled. Stegao je vilice i opružio se po krevetu, s rukama ispod glave.
„Pa zar je to sve što možeš da učiniš?“
„Ne mogu ništa više da uradim.“
Bacila se na krevet i počela da ga drmusa.
„Bitango, to nije istina, nije istina!“
„Istina je, znaš to dobro kao i ja, za Saru nema drugog rešenja.“
„Ćuti, idem da je potražim.“
„Prekasno je.“
„Otkud možeš biti tako siguran?“
„Znam Saru, i na njenom mestu bih učinio isto.“
„Radi šta hoćeš, a ja idem da je tražim.“
Lea nije čekala lift, već je trkom sišla. Na recepciji se progurala između gostiju, koji su došli po ključeve.
„Jeste li videli gospođu Tavernije?“
„Ne, gospođice, bar ne otkako je otišla gore“, odgovorio je recepcionar.
„Je li to bilo davno?“
„Pa da, vi ste bili tu kada je uzela ključ.“
Znači, Sara nije izašla iz hotela.
Fransoa je bio u sobi i nije se ni pomerio.
„Dođi da mi pomogneš, još je u hotelu“, molila ga je.
Popeli su se na terasu, koja je gledala na grad: u daljini, ispred njih, videla se luka. Samo je nekoliko svetiljki bilo upaljeno. Čula se brodska sirena. Dunuo je prohladan vetar i Lea je zadrhtala.
„Dođi, nema nikoga, samo ćeš se prehladiti.“
Ona je sa žaljenjem prišla.
„Tamo, pogledaj!“
Nekoga je bilo na jednoj od ležaljki. Prišli su. Sara je delovala kao da spava. Lice joj je bilo vedro, a na usnama joj je lebdeo nežan osmeh. Na zemlji je, pored njene opuštene ruke, ležao revolver.
Sarino samoubistvo posle skandala na balu bilo je na prvim stranama argentinske štampe. Na pogrebu, na groblju Rekoleta, bilo je samo njih petoro-šestoro. Među njima je bio i Ernesto Gevara.
Nedelju dana kasnije, Lea i Fransoa su se ukrcali na brod Kergelen i isplovili za Bordo. Ispratili su ih Ernesto i Uri. Pre nego što se ukrcala, Lea se osvrnula. Mladi Argentinac ju je poslednji put pozdravio: „Če, Lea!“
Botinji na Optonu, 7. septembar 1991.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Crni tango - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:33 pm


IZJAVE ZAHVALNOSTI


Autorica zahvaljuje na saradnji - u najvećem broju slučajeva nedobrovoljnoj - sledećim licima i institucijama:


Lenori Akinji de Randle, Anriju Alegu, Valdu Ansaldiju, Robertu Antelmeu, Lauri Airezi de Kastiljo, Morisu Bardešu, Vilisu Barnstonu, Žoržu Bernu, Morisu Bedelu, Mišelu ben Žoharu, Kristijanu Bernadaku, Hektoru Bjanćotiju, Adolfu Kazaresu Bioju, Horheu Luisu Borhesu, Adi Brije, Barbari Buber Nojman, Rožeu Kaloau, Savremenom jevrejskom dokumentarnom centru, Žoli Žil Kazalis, Lisjenu Kašteli, Žan-Fransoi Šenjou, Patrisu Šariofu, Ferminu Čavezu, Robertu Kondeu, Žeraru de Kortanseu, Horheu Kruzu, Dominiki Desezi, Šarloti Delbo, Anriju Deliju, Dominiki Desanti, Gustavu Faciju, Odili Feljinje, Klodu Floteru, Frederiku Forsajtu, Ani Frank, Žizeli Frojnd, Romenu Genjaru, Zanu Galtije-Boasijeu, Šarlu de Golu, Rikardu A. Gecu, G.M. Žilberu, Riti Gombrovič, Vitoldu Gombroviču, Žilijeti Greko, Ernestu Će Gevari, Žilberu Giljeminou, Robertu Džeju Liftonu, Noeu Džitriku, Pjeru Kalfonu, Tomasu Kiniltju, Beati Klarsfeld, Seržu Klarsfeldu, Primu Leviju, Herbertu Libermanu, Alberu Londru, Feliksu Luni, Pjeru Liksvurmnu, Meri Majm (Mariji Flores), Mišelini Morel, Klodu Morijaku, Fransoi Morijaku, Žan-Ivu Merijanu, Anriju Mišelu, Edmonu Mišeleu, Bartolomeu Mitreu, Adrijeni Monije, Klodu Monteu, Šarlu Mošu Perlmanu, Benu Miler-Hilu, Anriju Nogeru, Silvini Okampo, Viktoriji Okampo, Alberu Uzujau, Sesili Uzuja-Romanjon, Oktaviju Pazu Hornosu, Eduaru Pazu Lestonu, Mošeu Perlmanu (Dugi lov), Evi Peron, Žilu Perpo, ocu Pjeru, Leonu Poljakovu, Silvenu Reneu, Šarlu Rišeu, Žaklini Riše, Olivijeu Rišeu, Davidu Ruseu, Katarini Ru, Fernandu Seseju, Simon i SenKIer, Horasiju Salasu, Oskaru Šindleru, Viktoru Smeruu, Žan-Fransoi Štajneru, Žaneti Spenser Talboa, Germeni Tijon, Mariji Ester Vaskez, književnom časopisu Cahier de l’Herne, Mišelu S. Verselu, Šarloti Vardi, Pjeru Vjazemskom, princezi Vjazemski, Eliju Vizelu, Simonu Vizentalu, Olgi Vormser, Hektoru Janoveru, Saulu Jurkijeviču.


O AUTORKI


Režin Deforž je rođena 15. avgusta 1935. godine u Francuskoj. Svojim radom izazvala je brojne kontroverzne reakcije francuske kulturne javnosti. Ona je prva žena koja je samostalno otvorila i posedovala izdavačku kuću u Francuskoj. Knjige su joj godinama bile cenzurisane, proganjane i pogrdno nazivane agresivnom literaturom. S druge strane, Režin nazivaju „prvom sveštenicom francuske erotske literature“.
Roman Plavi bicikl, objavljen 1981. godine, u Francuskoj se nalazi u samom vrhu najprodavanijih romana svih vremena.
Živi i radi u Parizu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Crni tango - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:33 pm



1 Nem.: Ja sam.
2 Nem.: Deca su malo anemična, ali u celini nisu u lošem stanju. Zar ne, Inge? - Da, gospođo doktorka, lečili smo ih što smo bolje mogli.
3 Nem.: To je ona što vam se opirala u Ravensbriku, poznala sam je. - Govori tiše, budalo! U pravu si.
4 Engl.: Još jedan konjak, molim!
5 Engl.: devojke koje koriste govor tela.
6 Nem.: Akcija „Ognjena zemlja“.
7 Nem.: Prijateljska organizacija bivših esesovaca.
8 Špan.: „crne glave“ - seljaci koji su masovno došli na rad u Buenos Ajres.
9 Špan.: Komitet solidarnosti s francuskim piscima.
10 Muzički žičani instrument sličan gitari. (Prim, prev.)
11 Špan.: imanje. (Prim, prev.)
12 Špan.: surevnjiva.
13 Špan.: u Argentini, čest ovlašan pozdrav - „hej“ ili „gde si“; uzrečica po kojoj je poznati revolucionar Gevara i dobio nadimak. (Prim, prev.)
14 Sok od pomorandže. (Prim, prev.)
15 Špan.: Gospodo Okampo, radujemo se što vas vidimo, baš ste nam nedostajali.
16 Špan.: Hej, gospodine, je li vas žena dovela u takvo stanje? - Veoma je ljubomorna. - Vidim.
17 Špan.: Gospodine, treba da odete u bolnicu da vas previju. - Hvala, to je dobra zamisao.
18 Špan.: Gospođice, poziv za vas! - Molim? - Telefon je u radnoj sobi.
19 Špan.: Tata, tata, tamo je požar!
20 Špan.: Evo vašeg šampanjca! Jeste li sigurni da ne želite da vam ga donesem gore?
21 Špan.: Hej, ja sam
22 Špan.: Ko su one? - Danijelove prijateljice, znam ih.
23 Špan.: Kako mu je? - Bolje je, Ernesto je kraj njega. - Ernesto? Biće mi milo da ga vidim.
24 Špan.: Kako si, Ernesto? - Dobro sam, Karmen; kazali su da je Danijel kod tebe, i da želi da me vidi...
25 Špan.: jednu lepu curu.
26 Špan.: Gospođice, ulaz je sa ove strane. - Znam. Specijalna loža broj dvadeset i pet.
27 Špan.: Gospođice, stigli smo. - Ko je? - Ovde je portir, jedna gospođica kaže da ima sastanak u loži broj dvadeset i pet. - Dobro je, hvala. - Pazite da nas ne uznemiravaju. - Budite mirni, gospodine, paziće Luiđi na vas.
28 Špan.: Ko je? - Poruka za vas, gospodine. - Gurnite je ispod vrata.
29 Špan.: Ko?
30 Lučka krčma.
31 Špan.: Impotentni pasji sinovi, začepite svoje kopilanske gubice, imate muda samo za vređanje žena... Dosta Karmen, nisu oni loši momci. Ćujte, ova devojka je moja nećaka, a ovo je njena drugarica... koja mi je takođe nećaka. - Pa nismo mogli znati, izvini, Huane. - Zbilja si srećan što imaš tako zgodne nećake.
32 Špan.: Ko ti je ova? - Ne brini, to je prijateljica.
33 Gleda na uličicu koja izlazi na Aveniju imigranata. Odatle možete sve da vidite.
34 Karmen, pođi s njim.
35 Hebr.: Neka ime Svevišnjeg bude sveto i slavljeno u svetu koji je stvorio po svojoj volji. Neka bude njegova volja do kraja naših dana i u budućim danima u kući Izrailja. Amin... Neka oni koji održavaju nebesku harmoniju učine da on vlada među nama i u celom Izrailju, amin.
36 Nem.: Jevreji te gledaju.
37 Špan.: Ukrali su mi ga...
38 Špan.: lepa Francuskinja. (Prim. prev.)
39 Špan.: Dobar dan, gospođice, dobar dan, gospodine. Šta želite?
40 Želite li konac? Koje boje?
41 Evo, gospođice. Je li to boja koju želite?
42 Špan.: Ima ih trojica: jedan kreolski agent u civilu, koji nadgleda zgradu iz kafea preko puta, jedan indijanski melez i jedan Nemac. - Znaš li tog meleza? - Znam ga, to je opasan bandit koga policija koristi za razne prljave poslove.
43 Špan.: Konobar, donesite bocu najboljeg šampanjca.
44 Špan.: Gospođice, telefonski poziv za vas.
45 Špan.: Kuda ideš? - Možemo li da pomognemo? - Mogu li da vas otpratim?
46 Špan.: Lea, zar i ti?
47 Nem.: Gde je ta devojka?... Ne vidim je. - Ovde je, doktorka, uspela je da odveže noge.
48 Nem.: To je, dakle, ta čuvena mala Francuskinja... Baš lepa devojka... Šteta! Nadam se da će biti manje tvrdoglava od Argentinke... Je li ta mrtva? - Još nije. - Pa ubijte je.
49 Nem.: Nismo bili sigurni govoriš li nemački... E, pa to je dobro, to nam omogućava da dobijemo u vremenu. Želim da čujem imena i adrese svih članova mreže tvoje prijateljice Jevrejke... Nećeš da odgovoriš?... Ako istraješ u tome, nećeš više imati ljubavnike... Pa, kako hoćeš. Ma šta čekate, što ne ubijete drugu devojku? - Molim vas, nemojte, ostavite je u životu!
50 Nem.: Govorićeš ti, gaduro! - Sada to ne vredi. Ošamućena je i ne shvata šta joj pričamo. Pustite je da se osvesti. - Nemamo previše vremena, sutra vi odlazite. - Znam, ali sačekaćemo malo. Dobro je vežite! - Šta ćemo s telom? - Strpajte ga u neku vreću, videćemo kasnije.
51 Nem.: potpukovnika. (Prim, prev.)
52 Špan.: Uspeo sam da stupim u vezu s gospodinom Tavernijeom; potvrdio je da idu na imanje Kasteli. Po onome što znamo, to je pravi logor. Gospodin Tavernije je otišao u aero-klub, pa će nam se pridružiti, doći će avionom.
53 Nem.: Taj kostim je baš smešan. - Nisam baš raspoložena za smeh.
54 Nem.: Dajte mi piće, pa ću se posle okupati. - Za piće je lako, a za kupanje... samo neki dronjavi tuš, koji ispušta pomalo crvenkaste vode. Moraćete time da se zadovoljite. - Gde mogu da promenim ovu grotesknu odeću? - Pođite za mnom.
55 Nem.: Je li progovorila? - Mislim da ništa ne zna. - To bi me začudilo. Gde je? - U jednoj sobi. - Odvedite me tamo. - Malo kasnije, treba da popričamo. - Kako želite. - Hajdemo sada da vidimo tu malu.
56 Špan.: Pedro, je li sve u redu? - Sve je u redu, Marseljo. - Idi vidi šta radi Enrike, ja ću stražariti ovde. - Dobro.
57 Špan.: Sve je u redu. - Dobro.
58 Nem.: Ranč je tako dobro čuvan da nema kuda da beži.
59 Nem.: Šta vam je, pustite me! - Pustite vi nju, kažem vam da ne zna ništa. - Izlazite, prava ste curica. Znam da ta devojka nešto zna, i to će mi reći... Izlazite ili ću pucati.
60 Nem.: Poručnice Van Severen, već neko vreme sumnjam u vas. Dobro ga čuvajte.
61 Špan.: Marseljo, jesi li čuo? Kao da im treba naša pomoć? - Misliš? Pa kazali su da ne mrdamo odavde. - Dođi, kao da je neka tuča unutra. - Ali ti nisi... - Nisam.
62 Nem.: Sad si moja. - Idi k vragu, kurvo! - Kao i u Ravensbriku, potrajaće dugo. Sećaš li se?
63 Špan.: Dobro veče, šta želite? - Dva konjaka, molim.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Crni tango - Režin Deforž

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu