Ulica svile - Režin Deforž

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:36 pm



Po povratku iz Argentine, Lea Delmas saznaje da je trudna i na Montijaku se ona i Fransoa Tavernije venčavaju. Dan posle venčanja, na zahtev francuskog predsednika Vensana Oriola, Fransoa odlazi na misiju u Indokinu radi obnove dijaloga s vijetnamskim predsednikom Ho Ši Minom. Posle porođaja, Lea se na ulici susreće s nacistima, koji je prepoznaju i žele da je ubiju; stoga i ona odlazi u Indokinu, s namerom da pronađe muža. Posle mnogo mučnih događaja i neprilika, Fransoa uspeva da se susretne s Ho Ši Minom. Ali za mirovne pregovore je već kasno.

Pošto se iskrcala u Sajgonu, Lea se zapućuje na sever, jer su joj kazali da je Fransoa tamo. Posle plovidbe zalivom Ha Long u društvu jednog mladog mešanca, Tavernijeovog druga iz detinjstva, Lea stiže u Hanoj. Tu je prima mladićeva porodica, a njegova sestra Lijen tajno je zaljubljena u Leinog muža. Tavernijeu Francuzi nisu ukazali poverenje, a vijetminovci ga hapse, ali on ipak uspeva da pobegne. Kada je saznala za njegovo bekstvo, Lea mu kreće u susret...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:37 pm


Režin Deforž


Ulica svile


Plavi bicik, peti deo
(1947-1949)




Fam Van Dongu i Fransoi Misofu



1.


„Lea Delmas, uzimate li za muža ovde prisutnog Fransou Tavernijea?“
„Da.“
Umesto da je preplavi radost, devojka je osetila da je obuzima zabrinutost, i sve joj se zamaglilo pred očima.
Čula je dovikivanje nemačkih vojnika... Sarin ludi smeh... zvuke muzike njihovog poslednjeg tanga Zbogom, drugovi, saputnici moji... kao i Ernestov glas: „Če, Lea...“
A ipak je bilo malo reći da voli tog čoveka koji je stajao kraj nje. Činilo joj se da bi bez njega život bio nemoguć. Shvatila je silinu ljubavi prema njemu još tamo, u Argentini, dok je bio u braku sa Sarom, nameren da joj pomogne u poteri za nacističkim zločincima, pri čemu je prema njoj osećao samo veliku nežnost. Posle patnje koju je doživela, shvatila je da samo s njim želi da živi i sve da deli, i ni s kim drugim. Pored njega je od mlade maštovite devojke i kokete postepeno postala ljubavnica puna obzira. Ne samo što je bio sjajan ljubavnik, već je samo on mogao da ublaži njene strahove i da joj prikaže budućnost u vedrim bojama. Zašto li su je opsedale te slike krvi i mržnje?... Zašto ju je obuzeo taj strah, od koga je sva podrhtavala?... Što je u vazduhu čula tužne zvuke pesme Zbogom, drugovi...?
Otac Anri je iznenađeno gledao Leu: nije bilo uobičajeno da mlada tako podrhtava za vreme ceremonije venčanja. Bilo je još čudnije da bude ravnodušna i odsutna duhom, što se prekinulosamo u jednom kratkom trenutku - kada joj je Fransoa grubo natakao burmu na prst, kao da želi da kaže: „Ti si moja!“ Njena burma je jedva skliznula na njegov prst.
Kada su izašli iz verdeleske crkve, Lea je nakratko zastala pred kipom male svetice koju je toliko volela: svete Egziperans. Lepa voštana lutka sklopljenih očiju i dalje je stajala na istom mestu, nepromenjena.
„Hvala“, prošaputala joj je, dodirnuvši zaštitno staklo.
Pogled joj se sreo s mladoženjinim, i to joj je vratilo trenutno izgubljenu snagu.
Pripijena uz Fransou, Lea je žmirkala na jakom suncu, koje je blistalo pred crkvenim vratima. Posle polutame u crkvi, blistavo svetlo ju je zaslepljivalo. Iako je bilo veoma vruće, skupila se mala grupa onih koji su došli da vide mladu, i Lea je zadrhtala, i pored njihovih aplauza i toplote. Fransoa se malo namrgodio i stegao je jače uz sebe. Nastavili su zajedno da hodaju, a ispod krošnji na malom trgu opet im se u mislima pojavio prizor prijatelja koje u crnim džipovima odvode u zatvor, koje muče i ubijaju...
„Sve je to sada završeno, obećavam ti“, kazao joj je on, veoma nežno.


Bio je kraj avgusta 1947. godine i bilo je lepo vreme, koje je obećavalo izuzetno dobru berbu grožđa. I pored svih materijalnih ograničenja i teškoća, Montijak je, zahvaljujući Alenu Lebrenu, postepeno ponovo postajao napredno imanje. Fransoaz je, s bebom u naručju, sva sijala od sreće: Pjer je dobro prihvatio sestricu, mada je pomalo žalio što beba nije bila dečak. Šarl, sin Kamij i Lorana d’Aržile, veoma je porastao. Mirno i zamišljeno dete, on je vrlo ozbiljno shvatao svoju ulogu Izabelinog kuma. Rasplakao se od radosti kada se bacio Lei u naručje: „Nećeš više nikuda ići, sada ćeš da ostaneš s nama, zar ne?“ Liza de Monplejne se polako oporavljala od sestrine smrti: skoro svakodnevno je, sitnim i sve sporijim koracima, odlazila na verdelesko groblje.Rut je ponovo bila ona stara: troje dece u kući joj je vratilo volju za životom. Gospođa Lefevr je umrla ubrzo posle Leinog odlaska u Argentinu. Kada je Fransoaz najavila Leino venčanje sa onim koga je oduvek volela, Žan Lefevr je odlučio da otputuje iz zemlje; svoje imanje je prepustio jednom napoličaru.


Lea je na brodu Kergelen utvrdila da je trudna. Prebacivala je sebi što nije preduzimala mere opreza koje joj je predlagao Fransoa. U svakom slučaju, bilo je prekasno za žaljenje! Nije ni bilo važno, venčaće se nešto ranije no što su planirali. Zar njen dragi nije baš to i hteo? Svakako će se radovati predstojećoj ulozi oca... No, u tom času joj se srce skoro zaustavilo od nagle zebnje. Da li je on zbilja otac njenog deteta?... Posle Sarine smrti, Leu je spopala neka seksualna groznica, zbog koje se Fransoa zabrinuo... a iznenadila je i Ernesta. Tavernije je povremeno sretao mladoga studenta u hodnicima hotela Plaza, i u početku je mislio da je to običan flert, sve dok ih jednoga dana nije iznenadio u nedvosmislenoj pozi Devojčura!,pomislio je dok je zatvarao vrata, skoro zabavljen celom tom situacijom. Tek posle nekoliko minuta ga je spopao pravi bes. Kada se vratio u sobu, zatekao je Leu samu i opalio joj nekoliko šamara, tako snažno da je skliznula na pod. Povukla se, dahćući, za krevet i rukama zaklonila lice, kao mala devojčica. Taj detinjasti pokret ga je smirio. Srušio se na krevet, preplavljen patnjom koja mu je do tada bila nepoznata. Znao je da mu je bila neverna; nisu ništa ni obećali jedno drugome; on je bio poslednji koji bi imao prava da joj nešto zameri. Ipak, dok je ležao na krevetu na kome je malopre... Nikada nije pomislio da može osetiti toliki bol zbog neke žene!.. Nije bilo moguće da Leu zanima to derište, vodila je s njim ljubav iz kaprica, i da bi ublažila svoje muke, a sve to nije bilo važno. Ni najmanje! Zašto je, dakle, toliko patio kada ju je ugledao u naručju drugoga?... Ona pripada meni, mislio je. Ne želim da je drugi dodiruju... ja znam kakva je u ljubavi, kako se daje... ne mogu da podnesem pomisao da ona...
Krajne potresena, Lea je u neverici gledala suze čoveka koga je volela. Opružila se kraj njega, a srce su joj razdirala razna osećanja: dugo je ležala kraj njega ćuteći i osećala da joj cela duša podrhtava. Zatim ga je dohvatila za ruku, popila njegove suze, setila se nekih utešnih reći, kakve napaćeni ljubavnici govore kada ih obuzme ljubavni bol. On joj je besno uzvratio poljupce. Uronio je u nju sa željom da joj nanese bol i da je ponizi. Njeno jecanje ga je samo podstaklo i uvećalo mu bes. U ustima su osećali slani ukus krvi.
Kasnije je Lea našla načina da izmoli oproštaj. Zaspali su zagrljeni. Da li im je laknulo?...
Lea se nije srela sa svojim dragim Argentincem sve do dana odlaska iz Buenos Ajresa.


Prva Tavernijeova reakcija, kada je čuo da je Lea trudna, bila je da je uzme u naručje i poviče od radosti, ali ga njena ukočenost navede da olabavi zagrljaj.
Osetio je da je i sam pobledeo pred njenim ojađenim licem.
„To, dakle, nije moje dete?“, upitao je grubo.
Bili su na zadnjoj palubi broda i Lei je kosa lepršala na vetru. U jednostavnoj beloj platnenoj haljini i sandalama, bez šminke, malo zadihana, delovala je kao ljupka tinejdžerka. Ponovo ga je dirnula ta njena krhkost, sasvim prirodna.
Ponovio je pitanje.
„Ne znam“, odgovorila je.
Ne zna!... Ne zna!... Spava okolo, ostane trudna, pa onda još i ne zna s kim!...
Prasnuo je u smeh, uprkos svakom očekivanju.
„Šališ se? Pa žene tako nešto uvek znaju.“
Čim je to rekao, osetio se blesavo što iznosi takvo opšte mišljenje. Zbog nečega je, ipak, bio ubeđen da je to dete njegovo. Ta pomisao mu je izmamila osmeh.
Zašto ga je gledala tako pokorno? To joj nije pristajalo: voleo je da je vidi borbenu, avanturistički nastrojenu, razdraganu,bezbrižnu, nepoverljivu, veselu pa potištenu, osećajnu i radosnu. Više bi voleo da je briznula u plač nego što ga je gledala tako krotko.
„Ama, važno je da si ti majka. Tvoje dete je svakako pravi dar. Nije bitan otac!
Eto... dobro... Smiri se!... Nemoj toliko da plačeš, razbolećeš se!“ Lea je toliko jecala da je jedva uspeo da je položi na jednu ležaljku.
Plovidba je bila mirna i prijatna, ali ih je jedna vest ipak podsetila da se za neke tragedija nastavlja: brod Predsednik Vorfild, prekršten u Egzodus, sa četiri hiljade petsto trideset putnika, jevrejskih emigranata iz Nemačke koji su tajno putovali, zaustavile su britanske vlasti pre pristajanja u luku Haifa. Brod je vraćen do Marselja, gde su putnici odbili da se iskrcaju. Radio je javio da su se uputili natrag u Nemačku.
Te vesti su im malo pokvarile kraj putovanja. Setili su se Urija ben Zohara i Amosa Dajana, koji su došli iz zemlje u kojoj su svi Jevreji ovog sveta želeli da žive u miru. Stvarnost je pobijala taj san.
U Bordou ih niko nije čekao; Lea je želela da njen povratak bude iznenađenje, pa se nije nikome javljala. U taksiju koji ih je vozio na Montijak utonuli su u tišinu i sopstvene misli, zagrljeni, posmatrajući ravnicu Žironde, koja je prijatno delovala u smiraj dana. Čula se dečja vika, neki veseli ženski glas, muški smeh i pseći lavež. Sve je bilo skladno i kako treba. Ništa više nije podsećalo na ratni haos. Kuća je bila na svome mestu, onakva kakvu je Lea oduvek znala, i delovala je umirujuće na sve koji pređu preko praga. Kao i prilikom svakog povratka, osećala je kao da će odjednom ugledati majku, ali se umesto nje pojavila Fransoaz. Za trenutak je nepomično zastala, otvorenih usta, a zatim povikala:
„Lea!...“
Dan pošle dolaska, Franosa Tavernije je već morao da se zaputi u Pariz, jer je dobio poziv iz Ke d’Orseja. Prepustio je da Fransoaz i Alen pripreme njihovo venčanje.
* * *

Prvih dana na Montijaku Lea je ponovo uživala u svojoj kući, isto tako dobro sređenoj kao i u ono vreme kad ju je vodila njena majka. Vinogradi, polja i šume bili su se oporavili i dobro su izgledali, zahvaljujući Alenovom trudu. Nije imao mnogo izbora: potreba za obrađivanjem imanja nametala je odricanje od različitih sopstvenih potreba. Nemački zarobljenici, koji su posle rata pomagali na imanju, vratili su se kućama i na raspolaganju je bilo malo radne snage. Ipak je izgledalo da će berba biti izuzetno dobra.
„Ima nečega dobrog u ovoj zemlji!“, uzvikivao je Alen sedeći na zidiću terase i posmatrajući vinograde.
Predsednik vlade Ramadije radiom je uputio apel svim poljoprivrednicima da isporuče deo prinosa žita, i tako pomognu oporavak zemlje i obezbede Francuzima hleb. Dnevna racionirana količina hleba bila je pala na dvesta grama po čoveku, i nikada nije bila manja. Širile su se slutnje da će deca i starci skapavati od gladi. Većina namirnica bila je obuhvaćena racioniranom podelom, a svakodnevno su izbijali novi štrajkovi, u vladi nije više bilo ministara komunista, De Gol je oformio Nacionalnu skupštinu, Vensan Oriol je izabran za predsednika Republike, Masi, jedan od Sarinih mučitelja, osuđen je zbog rada za Gestapo u Aveniji Anrija Martena 101... Mnogima prisustvo američkih vojnika u Francuskoj nije bilo mnogo draže od prisustva Nemaca, jedinstvo pripadnika pokreta otpora se raspalo, na Madagaskaru i u Indokini francusku vojsku su napadali, i izbijali su sukobi i pokolji stanovnika, odnosi između Sovjetskog Saveza i SAD bili su na ivici prekida, francusku vladu su optuživali da se prodala Vašingtonu, pričalo se o „gvozdenoj zavesi“ i o hladnom ratu. I vreme je pomahnitalo: posle veoma hladne zime, s temperaturama od minus trideset stepeni u Val d’Izeru i minus jedanaest u Parizu, nastale su vrućine, pa je drugog juna u Parizu bilo trideset i tri stepena u hladu, a dvadeset i osmog jula čitavih četrdeset.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:37 pm






2.


Fransoa Tavernije je prešao krupnim, razdražljivim koracima preko trga ispred Burbonske palate. Kipeo je od besa. Njegov razgovor sa Žoržom Bidoom bio je veoma buran. Ministar spoljnih poslova mu je dugo držao pridiku o njegovom ponašanju i zloupotrebi položaja u Argentini. U šta se on to umešao? Zar nije mogao prepustiti jevrejskim teroristima da se obračunavaju sa izbeglim nacistima?
„Zar nisu, za vreme rata, i pripadnike francuskog pokreta otpora nazivali teroristima?“, mirno je odgovorio.
„Nemojte sada sve da pobrkate!“, suvo ga preseče ministar. „Rat s Nemačkom je okončan i treba da mislimo na obnovu i jedinstvo naših zemalja, koje ne treba da narušavaju kavgadžije poput vas.“ Tavernije je ustao, bled.
„Gospodine ministre, u Argentinu sam otišao po zapovesti generala De Gola...“
„General De Gol više nema veze sa spoljnim poslovima. Možda nam je žao zbog toga, ali je tako. Niste išli u Karijer, čini mi se?“
„Nisam, gospodine ministre, i ne nameravam.“
„Pa, to je baš dobro. Gospodine Tavernije, vraćam vam vašuslobodu.“ Kakav gadan mali dripac!, pomislio je, zalupivši vrata za sobom.
Posle polutame u ministrovoj kancelariji, vrelina ulice mu je prosto opržila lice. Nigde u kraju nije bilo nikakvog kafea na vidiku! Možda će onaj u Burbonskoj palati biti otvoren?
„Pripazite malo!... O, Tavernije!... Mislio sam da ste u Južnoj Americi... Baš se radujem što smo se sreli.“
Zanesen u svoje gnevne misli, nije ni primetio da je naleteo na dvojicu ljudi koji su vodili živ razgovor.
„Lemberg!... Oprostite... Gospodine ministre!“
„Nema potrebe da me tako oslovljavate. Koliko se vremena nismo videli?“
„Od 1942. godine, u Lisabonu.“
„Da, sećam se, kada mi je ona lepa plavuša, koja se predstavila kao engleska novinarka, neprestano govorila: ’Znam dobro da ste vi Pjer Mendes Frans...’“
„Dobro ste se tada izvukli. Mnogi naši nisu bili te sreće...“
„Nažalost!... Kuda ste vi pošli tako namrgođeni?“
„Izašao sam iz Ke d’Orseja.“
„Pa da, vidim! Mora biti da Bido nije baš imao razumevanja za vaše ponašanje u Argentini... Čuo sam za vasu ženu... Primite moje saučešće... O, oprostite, vi se i ne poznajete, bar ja tako mislim. Senteni, ovo je Fransoa Tavernije, sjajan borac pokreta otpora i hrabar čovek, koji je obavio mnoge osetljive zadatke za francusku vladu. Tavernije, predstavljam vam Žana Sentenija, republičkog komesara za Tonkin i Severni Vijetnam.“
„Čovek koji je 6. marta sklopio sporazum sa Ho Ši Minom?“, začudio se Fransoa, stežući mu ruku.
Podrhtavanje Sentenijeve ruke kao da je govorilo: „Šta tu još može da se kaže?“ Tavernije je nastavio:
„Koliko mi je poznata situacija u Indokini, to je bilo jedino što se u tom času moglo učiniti...“
„Gospodo, oprostite, zaboravio sam na važan sastanak. Napuštam vas. Porazgovarajte na miru, mislim da ćete se složiti. Tavernije, nemojte propustiti da me pozovete ovih dana.“
Posle srdačnog rukovanja, Mendes Frans se udaljio, grabeći žurnim koracima, po vrućini.
„Da odemo negde na piće?“, upita Fransoa i pokaza na praznu terasu jednog kafea.
„Što da ne?“
U nadi da će naći malo hladovine, ušli su u mali kafe, gde je dremala kasirka u društvu dvojice konobara. Jedan od njih im je prišao, vukući noge.
„Šta gospoda žele?“
„Kriglu hladnog piva“, kazali su uglas.
Ta podudarnost ih je navela da se nasmeju. Tavernije je dao znak konobaru da im donese pivo.
U tišini su posmatrali kako pena polako klizi niz zidove krigli. Otpili su po gutljaj. Delovali su kao dvojica starih prijatelja koji se redovno nalaze i nemaju jedan drugome ništa naročito da kažu, ali vole da zajedno pijuckaju svoje omiljeno piće.
„Drugačije ste se zvali kada sam vas upoznao u Normandiji, na sastanku grupe koja je pripadala mreži ’Alijansa’. Bili ste oženjeni pravom lepoticom.“
„Promenio sam ime, a žena me je napustila.“
To je kazao tonom koji je isključivao svaki dalji razgovor o tome.
„Kada ste poslednji put bili u Indokini?“, upitao je Žan Senteni.
„Nešto malo pre rata, u januaru ili februaru 1939. godine. Jednu od naših fabrika bila je napala banda kradljivaca, pa je bilo i mrtvih. Ostao sam dva meseca da bih sve to doveo u red.“
„Jeste li posećivali neke Vijetnamce?“
„Da, naš je direktor oženjen Vijetnamkom iz stare plemenite porodice. Njegov sin i ja smo provodili dosta vremena s ribarima iz zaliva Ha Long, za vreme raspusta. Taj najstariji sin je mojih godina i bio mi je najbolji drug; školovao se u Lionu, u istoj školi u koju sam i ja išao.“
„Je li mu bilo teško što je mešanac?“
„Tamo? Pa svako ko bi to pomenuo, gadno bi se proveo. On je sjajno spojio naše dve kulture: unuk je mandarina iz Hanoja, kao i jednog od najuspešnijih poslovnih ljudi iz Liona. Zahvaljujući njemu, upućen sam u razvoj tamošnje situacije, koja nije baš vesela...“
„Kakve su mu političke pozicije?“
„Zalaže se za nezavisnost svoje zemlje.“
„Je li komunista?“
„Nije, barem za sada.“
„Šta ste time hteli da kažete?“
„Ne obraćajte pažnju na tu primedbu. To je samo moj lični utisak. Prošlo je već sedam godina!... Stav Francuske, posle konferencije u Fontenblou, neuspeh Ramadijeovih poslanika i saradnika generala Leklerka i Morisa Mutea, sve to loše deluje na budući razvoj događaja. Pogledajte samo Indiju, Pakistan... i ne zaboravite da smo u Indokini već izgubili obraz, ne samoposle poraza 1940. godine i japanske okupacije tog poluostrva, već i zbog bezrazložne smene admirala Dekua.“
„Izgleda da ste u toku s događajima u Indokini i da imate bolji uvid u tamošnju situaciju od većine Francuza koji tamoposluju“, primetio je Žan Senteni, koji je za vreme razgovora pažljivo proučavao Tavernijea.
„Pa, menije uvekbilo teško da se složim sa stavom većine“, odgovorio je smejući se. „No tačno je da sam zbilja dobro obavešten o svemu što se događa i u Sajgonu i u Hanoju. Pre rata smo imali plantaže svilenih buba i fabrike svile u Tonkinu. I pored svih poteškoća, i japanske okupacije, radnici su nastavili s radom.“
„Kako se zove taj vaš direktor u Hanoju? Možda ga znam?“
„Marsijal Rivijer.“
„Zbilja ga znam: simpatičan čovek, koji poštuje Vijetnamce. Sreo sam ga dva puta u društvu nekog starog učenjaka, koji je sjajno govorio francuski, profesora Le Dang Doana...“
„To mu je tast“
Fransoa Tavernije je zapazio da je pominjanje imena Marsijala Rivijera delovalo na Žana Sentenija: sada je već mogao stvoriti neko mišljenje o svom sagovorniku.
„Oprostite što vas ovoliko zapitkujem, ali sam radoznao u vezi sa svime što se tamo dešava. I pored skorašnjih krvavih događaja, ubeđen sam da još postoje neke mogućnosti da se u toj zemlji održi mir.“
„Bez obzira na propast Leklerkove misije, kao i Muteove, prošlog januara?“
„Došlo je do neslaganja na najvišem nivou i, kada se ne bih plašio da ne preteram, kazao bih da ipak mislim da ta zemlja ima šanse za mir. U Parizu, kao i u Sajgonu i Hanoju, preovlađuju najcrnji pogledi na situaciju. Ako naše vlasti žele da očuvaju svoje carstvo, Francuska mora znati kako da se postavi da bi to postigla.“
„Sačuvati carstvo... Kakva iluzija! Carstvo je već izgubljeno, a greške francuskih vođa u Indokini i na Madagaskaru, kao i u Magrebu, samo će ubrzati razvoj događaja. Šta se može učiniti protiv naroda koji se bori za svoju nezavisnost?“
„Da su poštovali prethodne sporazume, sklopljene sa Ho Ši Minom, mogli su sačekati pravi čas da vijetnamski narod dobije željenu slobodu...“
„Sačekati pravi čas?“, podrugivao se Tavernije. „Taj pravi čas dođe uvek prekasno, kada narod žudi za slobodom.“
„Ne žudi baš ceo vijetnamski narod za tom slobodom, neki bi i dalje voleli da Francuzi ostanu...“
„A koliko godina uopšte imaju ti koji žele francusko prisustvo? Jesu li to mladi? To bi me začudilo. Da li su to radnici i seljaci? Oni će poslušati jače od sebe, koji će im reći šta da čine. Ili su to sitni posednici, pomalo ’pobeleli’ u godinama kolonizacije, kojima je to razdoblje išlo naruku, funkcioneri, trgovci koji menjaju novac i prodaju opijum i koji i dalje žele francusko prisustvo u Indokini jer bi im svaka promena mogla doneti gubitak?“
„Pa vi mi to držite pravi komunistički govor!“
„Ne, već samo razborito razmišljam. Jeste li videli članak Kloda Burdea u časopisu Komba, ili članak Leona Bluma u jučerašnjem broju novina Populer?“
„Nisam.“
„Sačuvao sam Blumov članak.“
Tavernije je iz džepa izvukao presavijene novine i pružio ih Senteniju.
„Pročitajte!“
Da, to treba najzad okončati. Da, sada se zbilja i može okončati, kada su „mir i red“ponovo, dobrim delom, uvedeni u Indokinu, a to je i bio jedini uslov. Da, treba uspostaviti odnose između dva naroda, a ne između pobednika i pobeđenog. Da, treba to učiniti, ne pogleda uperenog ka prošlosti, gledajući u budućnost, koja će uključiti saradnju ta dva naroda u Francuskoj uniji. Da, treba prihvatiti prave i kvalifikovane predstavnike vijetnamskog naroda, kogod oni bili, isključujući svako preterivanje i lične uticaje. Da, ma šta se pričalo, Ho Ši Min nije umro, već je vrlo živahan (s njim je razgovarao gospodin Pol Mis, što sam saznao pre nekoliko dana, preko zvaničnih kanala), on je i dalje legitimni predstavnik vijetnamskog naroda i... baš u ovom času nam da je prave i opipljive dokaze svoje mudrosti, rodoljublja ipožrtvovanja. Nazire se tračak svetla nad Indokinom. Treba učiniti sve da se to svetlo pretvori u zoru, a zatim i u dan.
„Slažem se s Blumom, ali se pitam nije li možda već prekasno za to. Svakoga dana Vijetnamci su sve odlučniji da istraju u onome što smatraju pravednom borbom za nezavisnost, a ja mislim da je stav francuske vlade - koja s jedne strane podstiče dolazak na vlast Bao Daa, a s druge odbija da pregovara s vijetminovcima, koji se bore za otcepljenje - prilično loš put da se postigne sporazum.“
„Možda bi se, ipak, isplatilo pokušati to još jednom.“
Senteni je posmatrao sagovornika pomalo sanjalački.
„Mnogo je misija poslato“, kazao je muklo, kao da priča sam sa sobom.
Za trenutak su utonuli u ćutanje.
Fransoa Tavernije je iskapio pivo i posmatrao kako njegov poznanik iscrtava mokre krugove dnom krigle po mermernoj ploči stola. Kod tog lepog i elegantnog čoveka, koji se svakako dopadao ženama, bilo je nečega tužnog, kao da mu se neki san nije ostvario. Setio se refrena jedne pesmice i osmehnuo se.
„Što se osmehujete?“, pitao je Žan Senteni, pomalo napadno.
„Ne treba srušiti snove...“,pevušio je Fransoa umesto odgovora.
Senteni se neprimetno namrštio.
„Imate lep glas“, kazao je posle kratke ćutnje. „Zanima li vas muzika?“
„Pomalo sviram klavir i idem povremeno na koncerte. Slabost su mi takozvane popularne šansone... Veoma volim Šarla Trenea i Edit Pjaf. A vi?“
Senteni je odgovorio zviždukanjem pesme Morisa Ševalijea U Menilmontenu.
„Veoma dobro zviždite.“
„Tako mi kažu. Davno pre rata sam svirao trombon i bio u orkestru Reja Venture. Vežbali smo u kući mojih roditelja. Bili smo vrlo mladi!“
„Zar vam nije čudno da dvojica muškaraca u našem položaju, čovek kao vi, koji je vodio minhenske pregovore, i ja, koga je Bido upravo otpustio, sedimo i pričamo o pesmicama?... To mi se baš sviđa. Vratiću se svojim poslovima, srediću se, zaboraviću naciste i njihove gonioce, posvetiću se ženi koju volim. Konobaru, molim vas da nam donesete još jednu turu!“
„Mislim da će vam biti teško da to učinite. Pokret otpora i naša veza s De Golom obojicu su nas trajno obeležili. Nagađam da vaš boravak u Argentini nije baš ličio na odmor. Moji boravci u Indokini, posle 1945. godine, otvorili su mi oči za veliki broj tamošnjih teškoća, a naročito za pitanje kolonijalizma. Mislim da ljudi kao vi i ja još mogu koristiti ovoj zemlji...“
„Svakako, ali su nas gurnuli u stranu!“
„Možda im odgovara da nas nema u blizini.“
„Šta hoćete da kažete?“
Senteni je dugo ćutao i vrteo kriglu u rukama.
„Da li biste hteli da večeramo zajedno?“, pitao je posle nekog vremena.
„Vrlo rado. Kuda želite da idemo?“
„U kafanu Ami Luj, znate li gde je?“
„Zar još postoji? Za vreme rata to je bilo omiljeno mesto nemačkih oficira. Govorili su da je tako... typisch französisch.“
„Vlasnik je nekoliko meseci posle oslobođenja imao malo neprilika, ali su intervenisali ljudi s visokih položaja, koji su bili stalne mušterije, i brojni ljubitelji njegove kuhinje. Odgovara li vam da odemo tamo?“
„Sasvim mi odgovara. Kad želite da se nađemo?“
„Oko pola devet.“
„Odlično. Videćemo se tamo u pola devet.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:37 pm




3.


U čuvenoj kafani se od ratnih dana ništa nije promenilo: svetlo je bilo prigušeno, peć na čvrsto gorivo bila je tu, piljevina posuta po podu, stolice od svetlog drveta su vremenom potamnele, stolnjaci su bili besprekorno čisti, konobari kao iz nekog drugog vremena. Jedan od njih, svakako već blizu penzije, žurno je prišao čim je video da stiže Fransoa.
„Gospodine Tavernije! Pravo je zadovoljstvo opet vas videti!... Koliko juče sam pričao o vama s kolegom: ’On je od onih koji nam više neće doći.’ Baš se radujem što sam se prevario!“
„Tako je, Morise, smrt me nije htela, moraće još malo da sačeka.“
„Neka čeka što duže, gospodine Tavernije. Gazda će se baš obradovati. On se uopšte nije promenio, znate: mrgodan i zakeralo, ali dobrog srca... Jesam li se prevario ili nisam video rezervaciju na vaše ime?“
„Niste se prevarili. Došao sam s gospodinom Sentenijem.“
Ubrzo se pojavio čovek sa zaokrugljenim trbuhom i velikom belom keceljom, lica rumenog od kuhinjske toplote, noseći u jednoj ruci bocu šampanjca, a u drugoj dve čaše.
„Da je iznenađenje, jeste, i to lepo,što vas opet vidimo ovde, gospodine Tavernije! Ostalo mi je nekoliko boca vašeg omiljelog šampanjca. Popićemo ga u čast vašeg povratka.“
„Vrlo rado“, kazao je Tavernije, stežući njegovu ispruženu ruku.„Popićemo za vaš napredak!“
Podsmeh u njegovom glasu nije promakao gazdi, koji je otvorio bocu, napunio čaše, naglo iskapio svoju i vratio se u kuhinju.
Fransoa se osvrnuo: sve je delovalo isto kao i pre. Rat, restrikcije, crno tržiše, oslobođenje, obračuni, sve to nije uticalo na posetioce. Jedina promena bila je u tome što se nisu više mogle videti sivozelene nemačke uniforme; zamenile su ih američke, svetlosmeđe.
Zanesen u misli, nije ni primetio da je Žan Senteni stigao.
Pijuckali su, proučavajući jelovnik. Kada su naručili, zgledali su se, ne krijući radoznalost. Tišinu je prvi prekinuo Fransoa Tavernije:
„Mislim da ovaj ljubazni poziv ne dugujem samo simpatiji koju osećate prema meni? Šta ste to želeli da mi kažete?“
Žan Senteni je i dalje ćutao; činilo se da ga muči teška nedoumica.
„Nije to lako... Možda sam se malo zaleteo“, kazao je posle izvesnog oklevanja.
„Objasnite mi.“
„Ispričao sam generalu Leklerku da smo se sreli.“
„Mislio sam da je u Maroku“, kazao je Fransoa, koji nije delovao nimalo iznenađeno.
„Nije, bliži se sezona lova, pa je rešio da provede nekoliko dana kod kuće u Tajiu, ali je trenutno u Parizu zbog godišnjice oslobođenja. Pričao sam s njim o našem jučerašnjem razgovoru o Indokini i o vašim tamošnjim vezama. Kazao je da bi želeo da porazgovarate.“
„Mislio sam da je za njega to završena priča... kao i za vas, uostalom.“
Senteni nije odgovorio. Polako je jeo. Sa znalačkim uživanjem je iskapio vino.
„Ovaj šato lafit je odličan.“
„Jeste, ovde imaju odličan vinski podrum i veliki izbor vina iz Burgonje i Bordoa. Kada ću se, dakle, naći s Leklerkom?“
„Odmah večeras. Čeka nas u svom hotelu.“
„Znate li šta general De Gol misli o situaciji u Indokini?“
„Ne znam, nisam ga video od povratka u Francusku. Njegovo povlačenje iz vlade nameće mu da ostane suzdržan, ali znam da pažljivo prati sve što se tamo dešava.“
„Je li vas on poslao u misiju?“
„Jeste. Posle japanskog državnog udara 9. marta trebalo je da me padobranom spuste u Indokinu, da se nađem s preostalim pripadnicima pokreta otpora. Boravio sam nekoliko godina u Indokini, pa sam očuvao brojne veze s tamošnjim ljudima. Zato sam otišao iz Pariza sa novim ličnim podacima: zvanično sam uzeo ime Senteni, a neki događaji su me, dve godine kasnije, naveli da ga trajno zadržim. Sreo sam se s pukovnikom Pasijem, posle njegovog povlačenja iz Kaira, gde je bio šef glavne uprave specijalne službe za Alžir; on mi je saopštio da je moja destinacija promenjena i da su mi dodelili mesto komandanta baze Kuenming u Kini, odnosno da mi je poverena ’misija 5’ s vezom preko luke u Kalkuti.“
„A u čemu se sastojala ta misija?“
„Trebalo je povećati broj izveštača i naći načina da istražujemo na neprijateljskoj teritoriji, naročito u Indokini, koja je još bila pod japanskom okupacijom; trebalo je obnoviti i uspostaviti nove veze s Francuzima u Tonkinu; takođe je trebalo pomagati našim zemljacima i saveznicima da se prebace u Kinu ako bi na indokineskoj teritoriji zapali u opasne situacije; takođe je trebalo pomagati saveznicima, prenoseći im obaveštenja, kao i stvaranjem komandoskih odreda, koji bi upadali na neprijateljsku teritoriju; trebalo je i slediti razvoj nacionalističkih indokineskih pokreta, pripremiti povratak Francuza u Indokinu i u međuvremenu motriti na savezničke i kineske manevre.“
„To baš i ne zvuči lako!“
„Nije bilo lako, ali me je zaokupilo. To je bio posao za mrave i pauke, a imao sam zaista sjajnu ekipu. U julu 1945. godine sam, zbog svoje misije i službe, smatrao da je neophodno da senakratko vratim u Pariz. Doputovao sam 13. jula. Atmosfera je bila euforična, slušali su me rasejano kada sam pričao da će se na Dalekom istoku sve sada brzo odvijati i da će Japan ostati sam protiv savezničkih sila. Pitao sam je li Francuska spremna da se, posle japanske kapitulacije, vrati u Indokinu. Napominjao sam da će biti opozicije, na koju treba računati, zbog jačanja vijetnamskih nacionalističkih pokreta. Sva moja upozorenja su primili s dobrom dozom sumnje. U duhu većine Francuza je bilo uvreženo mišljenje da će stanovnici Indokine jedva dočekati naš povratak i da će nas prihvatiti raširenih ruku. Govorio sam da, osim jakog ekspedicionog korpusa, spremnog da odmah povrati naše ključne pozicije, treba obezbediti i podršku bar jednog od naših saveznika, ili barem njihovo nemešanje. Iz više razloga, pre svega ekonomskih, Amerikanci su mi izgledali najspremniji da nas saslušaju. Izložio sam svoje mišljenje nadležnima na najbolji mogući način; sve što sam rekao primili su prilično suzdržano, što me je učvrstilo u uverenju daje, uopšte uzevši, indokineski problem bio daleko od briga koje su morile pariške političare. Jedino je pukovnik Pasi odmah shvatio sav značaj tog pitanja i zatražio od mene da u Parizu sačekam povratak generala De Gola. No, vreme je prolazilo, i Pasi mi je uručio naređenje da se vratim na svoj položaj, i to bez odlaganja. Samo nekoliko časova pre polaska obavešten sam da su na Potsdamskoj konferenciji naši saveznici, u odsustvu Francuske, i bez konsultacija s nama, odlučili da se Indokina podeli po 16. uporedniku na dva dela. Severni deo su okupirale kineske jedinice, a južni deo Englezi. Možete zamisliti u kakvom sam se stanju vratio u Kuenming. Kad sam tamo stigao, saznao sam da su bačene atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki.Preko dvesta hiljada mrtvih za svega nekoliko sekundi. U ’misiji 5’ se radilo danju i noću. Japanska kapitulacija je objavljena 15. avgusta, a svi Francuzi iz Kuenminga su se okupili u sedištu naše ’misije 5’ u želji da proslave tu vest, na koju se tako dugo nestrpljivo čekalo. No, najteži deo je tek bio pred nama.“ Dvojica muškaraca su neko vreme jela u tišini.
„U kome ste času stigli u Indokinu?“
„Početkom avgusta, pošto sam prethodno dosta razmišljao. Posle početne euforije zbog japanske kapitulacije, mojim saradnicima i meni se nametnula stvarnost: Japan je bio na izdisaju, ali njegova vojska nikada nije bila poražena; što se tiče azijskih naroda, njihova premoć nije bila ničim ugrožena, a agitatori su svuda sejali mržnju prema belcima. Trebalo je što brže vratiti Francuze u Indokinu, koristeći opšti šok zbog Hirošime i Nagasakija. Odlučio sam: Francuzi treba da stignu prvi u Hanoj. Naši sunarodnici su mesecima bili izolovani, bez ikakvog dokaza da Francuska uopšte misli na njih i da se nije odrekla svojih prava. Sve zvanične veze, kao i one tajne, bile su prekinute. Planirao sam da padobranima spustimo jednu grupu oficira dobrovoljaca, probranih među onima koji su već tamo bili i znanih kao dobri poznavaoci Tonkina. No, morao sam da odustanem od te ideje: Japanci nisu hteli da polože oružje, i svakako bi poznali i pohvatali nekadašnje oficire, koji su se borili protiv njih. Ti su ljudi već dovoljno pretrpeli, pa nisam hteo da ih izlažem takvoj opasnosti. Rešio sam da s mladim saradnicima, koje niko ne zna, odem lično u Tonkin: to su bili poručnici Luj Fošije-Manjan, Fransoa Misof, potporučnik Kazna, zadužen za naše radio-veze s bazama u Kini i Indiji, i civil Rolan Petrič, koji je sjajno poznavao Tonkin, ali se nikada nije borio protiv Japanaca; njegova uloga je bila da uspostavi veze i nabavi sve podatke koji bi omogućili budućem francuskom predstavniku da se smesti u Hanoju. Baš sam bio naivan! Nismo imali ni aviona ni padobrana; njima su raspolagale samo američke tajne službe, odlučne da nikako ne dozvole povratak Francuske u Indokinu. Ja sam ih obavestio o svojim planovima. Najzad su odlučili da nam stave na raspolaganje jedan avion, a za uzvrat bi nekoliko njihovih oficira pošlo s nama. Major Pati iz OSS-a (Organizacija specijalnih službi) za severnu Indokinu bio je nadležan za američki deo naše misije. Naš odlazak je bio predviđen za16. avgust, ali su ga više puta odlagali, i Amerikanci su bili sve gore volje. Bilo je očito da nikako ne žele da Francuzi prebrzo stignu u Hanoj... Neću vas zamarati burnim pregovorima koje smo vodili s njima. Najzad smo odleteli 22. avgusta, po najstrašnijem pljusku. Kiša je prestala dok smo nadletali Hanoj. Ugledali smo neke crvene cvetove, koji kao da su nam želeli dobrodošlicu. Kada smo se spustili malo niže, videli smo da su to crvene zastave sa zlatnim zvezdama. Shvatili smo da to nije doček kome smo se nadali...“
Senteni je zurio preda se, kao da ne vidi sagovornika, već leti iznad Hanoja, nad kojim trepte boje revolucije.
„Kako su vas primili?“
„Sačekali su nas Japanci i indijski zarobljenici. Uz veliku pratnju su nassproveli u hotel Metropol, gde je bila okupljena većina Francuza koji su još bili na slobodi. Tačno preko puta hotela nalazilo se sedište vijetminske vlade. Taj prvi dodir sa Indokinom, posle dugih godina odsustvovanja, potvrdio je moje najcrnje slutnje. Ulice su se crnele od sveta i bile zatrpane vijetjninskim zastavama, a gomila, koju su zadržavali Japanci, delovala je više radoznalo nego neprijateljski. Bio sam odsutan iz te zemlje punih četrnaest godina, ali mi je sve delovalo sasvim poznato, kao da sam otputovao prethodnog dana. Visoka voda bila je probila brane: ušće reke je delovalo kao ogromna laguna. Preko ulica su za drveće bili zakačeni ogromni transparenti, a na njima je pisalo, na francuskom i vijetnamskom, ali i na engleskom i kineskom: ’Vijetnam Vijetnamcima!’, ’Smrt francuskom imperijalizmu!’, ’Dole francuska kolonijalna vlast!’ Tražio sam da me odvedu do sedišta vlade, gde sam u ime Francuske preuzeo posed. Pridružili su mi se poručnici Misof i Fošije-Manjan, kao i potporučnik Kazna, koji su se tog istog jutra spustili padobranima. Raspravljali smo o tome šta da radimo, dok nam je osoblje u dvorcu posluživalo večeru. Kazna je radiom pozvao naše saveznike iz Kuenminga i iz Kalkute. No, ja vas očito gnjavim uspomenama starog borca...“
„Ne, ni najmanje. Preživeli ste zanimljive dane, mnogo uzbudljivije od mog boravka u Argentini. Kada ste prvi put sreli Ho Ši Mina?“
„Prvo sam sreo Ngo Gujen Đapa, koji je bio ministar unutrašnjih poslova, i Dong Duk Hjena, ministra za obrazovanje. Đap mi je saopštio da je njega nova vlada izabrala da se prvi sretne s predstavnikom privremene vlade Republike Francuske. Kazao je da se nada kako ćemo tesno sarađivati, i da je spreman prihvatiti savete i naloge. Sve je to izrekao veoma srdačno, kao što i treba prilikom prvog susreta, barem u Aziji. Saglasili smo se da je najvažnije brzo ponovo uvesti red. Dogovorili smo se da ćemo se ponovo što pre sresti. Razgovor se završio uglađeno, kao što je i počeo. Nisam ni slutio da će Đap, koga sam tada prvi put video, za svega nekoliko meseci postati naš najgori neprijatelj.“
„Kakav je to čovek bio?“
„Izuzetno inteligentan, veoma jakog karaktera, grub, niskog rasta ali snažan, doktor prava i profesor istorije i geografije, postao je naš najodlučniji protivnik.
Posle tog prvog susreta, nas dvojica smo se sretali u još mnogo prilika.“
„Jeste li bili u Hanoju prilikom Ho Ši Minove objave nezavisnosti?“
„Jesam. Izbrojao sam nekoliko stotina hiljada učesnika u toj proslavi 2. septembra. Red na tim manifestacijama bio je zapanjujući. Nije bilo neprijateljskih povika protiv Francuske. Nasuprot tome, odnosi s našim američkim prijateljima su bili sve gori. Predstavnici SAD su igrali ulogu antikolonijalista, pa su se povezali s nacionalistički nastrojenim Vijetnamcima, ne shvatajući da podržavaju antibelačku politiku Japanaca i time pripremaju tlo za još veću opasnost: azijski komunizam. Naša je situacija postajala nepodnošljiva, posluga je iščezla, a namirnica nije bilo. Japanci, Amerikanci i Vijetnamci su, svi zajedno, nastojali da nas oteraju iz palate vlade. Slao sam telegram za telegramom u Kalkutu, zahtevajući da mi pošalju zvaničnonaređenje da ostanem u palati vlade sve do dolaska zvaničnih francuskih predstavnika. Odgovor nikako nije stizao. Najzad sam 10. septembra izašao iz palate i ostavio je u rukama Kineza. Smestili smo se u maloj kući, na kraju Ulice Belije. Na dan 8. septembra saznali smo da je francuska vlada imenovala admirala D’Arženlijea za visokog komesara Francuske u Indokini. Situacija je iz časa u čas postajala sve dramatičnija i otputovao sam u Čandanagor da se sretnem sa admiralom i da mu objasnim situaciju. Saopštio sam mu svoju želju da me u Hanoju odmeni zvanično postavljeni francuski funkcioner. No admiral nije shvatio moju molbu na pravi način, već mi je naložio da se vratim u Hanoj i nastavim da obavljam svoju dužnost. Kada sam izlazio iz njegovog ureda, sreo sam nekog oficira, koji mi je preprečio put, i kazao: ’Gle, pa to je taj Senteni! Drago mi je što sam vas upoznao. Izgleda da nameravate da se povučete i ostavite nas u potpunom škripcu. To ne odgovara onome što sam čuo o vama!’ To je bio Leklerk. Tako sam se ipak vratio u Hanoj, i to sa zvanjem republičkog komesara za Tonkin i Severni Vijetnam.
Sa Ho Ši Minom sam se prvi put sreo 15. oktobra 1945. godine. Na prvi pogled nije delovao kao neko poseban; bio je srednjeg rasta, prilično vitak, s retkom bradicom i visokim čelom, koji su mu davali izgled intelektualca, te nije ličio na ratnog komandanta. No, najveći utisak na mene su ostavile njegove živahne oči, koje su plamtele neobičnim žarom; čitava njegova energija bila je u tom pogledu. U narednih šest meseci nas dvojica smo se sreli u više navrata; njega je najčešće pratio Đap, a mene Leon Pinjon. Vodili smo osetljive rasprave: trebalo ga je ubediti da prihvati povratak francuskih trupa u Tonkin, dok bi se kineske trupe povukle. Kao što vidite, situacija nije bila jednostavna. Da bi sve bilo još gore, zavladala je strašna glad. Prva berba pirinča bila je veoma slaba, a drugu je uništila poplava. Svakoga dana su sakupljali po ulicama umrle od gladi. Ni mi nismo bili pošteđeni i morali smo da prihvatimoda uzimamo vojne obroke od Amerikanaca. Veliku brigu nam je zadavao i povratak žena i dece Francuza u domovinu, jer je njihova sudbina bila sve neizvesnija. Da vam objasnim situaciju: od 1. do 31. januara 1946. godine bilo je zabeleženo sto četrdeset i pet zločina, i to sledećih: šest ubistava, dvanaest pokušaja trovanja, četrnaest primera oružane pljačke, otmice i napadi, koje su izvršili Kinezi ili Amerikanci. Najkraće rečeno, Francuzima niko nije mogao jamčiti bezbednost.
Najzad sam 6. marta, u prisustvu Salana, Luja Kaputa, mojih najbližih saradnika, Rolana Saduna i Leona Pinjona, s Ho Ši Minom potpisao taj čuveni sporazum, zbog koga su nam ubrzo prebacivali, i meni i njemu. Već 18. marta je general Leklerk s vojskom pobednički ušao u Hanoj. Iste večeri sam ga odveo Ho Ši Minu. Izgledalo je da su se svideli jedan drugome, i te smo večeri pili u čast francusko-vijetnamskog prijateljstva, dok su oko nas sevali blicevi Nastavak priče znate...“
„Nešto slatko, gospodo?“
Obojica naglo podigoše poglede prema konobaru, čija ih je upadica istog trena vratila u Pariz.
„Ne, hvala, ja bih kafu i cigaru“, kazao je Tavernije. „A vi?“
„I ja bih to isto.“
„Gle, eno Arleti i celog onog finog društva.“
U sali je zavladao veseli žagor. Dva-tri gosta su se čak pridigla da bolje vide s kim je došla poznata glumica. Patuljasti Pjeral je bio u društvu dve lepe žene, dok su se Marsel Kame i Žak Prever rukovali s vlasnikom.
„Žane!“
Jedna od te dve žene zaputila se ka njima i pozdravila Sentenija. Obojica ustadoše.
„Jeste li se odavno vratili? Što se niste javili?“
„Nisam bio u mogućnosti da to učinim.“
„Lažljivče!“, nasmejala se ona veselo. „Predstavite me prijatelju“
„Gospodin Fransoa Tavernije, gospođica Martin Karol.“
Tavernije je stegao pruženu ruku i pomalo podsmešljivo kazao:
„Baš ste divni, gospođice.“
Zahvalila mu je blistavim osmehom, a tužnim pogledom je to poricala.
„Izvinite, gospodo, moji prijatelji traže svoju lepu damu“, povikao je Pjeral i povukao Martin Karol za ruku.
„Evo, dolazim! Do viđenja, gospodine Tavernije. Javite mi se!“, kazala je Senteniju, šaljući mu poljubac vrhom prstiju u rukavicama.
„Šarmantna je, no što ima tako tužan pogled?“
„Nisam to primetio.“
„Ipak, imam utisak da se dobro poznajete.“
„Zapravo i ne. Pre nekoliko dana sam je sreo na jugu, kod nekih prijatelja.“
„Zar nije pokušala da se ubije?“
„Niko u to nije poverovao. Još nedavno bih nešto i pokušao... ali kroz nekoliko dana se ženim ženom koju volim.“
„Nije mi lako da vas zamislim u ulozi muža!“
„Istini za volju, nije ni meni lako da sebe zamislim u toj ulozi. Ali se plašim da će, ako se ja njom ne oženim, ona rešiti da se uda za nekoga drugoga. Pošto je znam, ne mogu joj verovati!... Možemo da krenemo kad budete hteli...“


Taksi ih je dovezao do hotela Kontinental. Senteni je zamolio recepcionara da ih najavi generalu Leklerku.
„General vas čeka u baru.“
Nekoliko ljudi u uniformama i u odelima okupilo se oko Filipa de Otkloka, koji je bio u jednostavnom platnenom krem odelu. Njihov razgovor je očito bio veseo i zabavan.
Fransoa je uzbuđeno gledao u oslobodioca Pariza. Bio je srednjeg rasta i vitak i držao se veoma pravo, pomalo kruto; imao je visoko čelo, a brkovi su mu naglašavali lepu liniju usana,dok su mu plave oči, blistave i inteligentne, oivičavale sitne bore, te je zračio skoro opipljivom energijom i neopozivim šarmom. To je lep čovek, pomislio je Fransoa.
„Gospodo, oprostite, imam sastanak s gospodinom Sentenijem“, kazao je Leklerk i pozdravio se s prijateljima. „Vi ste, pretpostavljam, gospodin Tavernije?“
„Jesam, gospodine generale.“
„Zahvaljujem vam što ste prihvatili moj poziv. Hajde da se malo prošetamo, što dalje od radoznalih ušiju“, kazao je general i čvrsto uhvatio Tavernijea za ruku.
Sva trojica su izašla i zaputila se ka loše osvetljenoj Ulici Rivoli. Senteni je izvukao lulu iz džepa. Nekoliko trenutaka su pušili i hodali u tišini.
„Moj prijatelj Senteni misli da biste mogli biti veoma korisni za Francusku u Indokini. Mislim da još nismo iscrpli sve mogućnosti da pokušamo sklopiti mir, a treba pokušati sve što je u našoj moći, po svaku cenu, čujete li, po svaku cenu! Kao što znate, nisam potvrdno odgovorio na zahtev francuske vlade da me postavi za visokog komesara u Indokini, delimično iz vojnih pobuda, a delimično i iz političkih i ličnih, i ne mislim da im to dalje objašnjavam. Što se tiče vojne situacije, za sada vladamo njom. Vijetminovci su prilično slabi, imaju velike materijalne teškoće, a izgladnelo stanovništvo im nije naklonjeno, i u sukobu su s nacionalističkim nekomunističkim pokretima, kojima se još nisu nametnuli. No, i pored tih trenutnih slabosti, ja sam i dalje uveren da je jedini čovek koji može ujediniti njihov narod predsednik Ho Ši Min i, dok se ne pojavi neki drugi dostojan sagovornik, Francuska treba s njim ponovo započeti pregovore. Veoma je važno ne izgubiti iz vida da je on veliki neprijatelj Francuske i da njegova partija i on žele da nas konačno otpreme odande. Ne verujem u rešenje Bao Daja, deluje mi veštački i nerealno; to je nešto čime se zanose poslovni ljudi i Francuzi u Indokini...“
„No izgleda da se našoj vladi sviđa to rešenje“, kazao je Tavernije, prekinuvši generala.
„Izgleda da je tako kao što kažete... Izgleda da smo se vratili u vreme admirala D’Arženlijea! Ne mislim da će novi visoki komesar, gospodin Bolaer, bez obzira na sve svoje dobre osobine, biti u stanju da realno sagleda situaciju, mada je kraj njega jedan od mojih najstarijih savetnika, profesor Pol Mis, veliki stručnjak za Aziju. To potvrđuje i njegov poslednji neuspešan razgovor s Ho Ši Minom. Vi poznajete tu zemlju, šta mislite o svemu tome?“
„Gospodine generale, prošle su godine, ali verujem da treba imati u vidu da je vijetnamski narod hiljadama godina odolevao kineskoj prevlasti i nije im nikada podlegao, pa je ono što je jedan vijetnamski vladar iz petnaestog veka kazao danas životnije nego ikada: ’Ko želi da preživi, beži u šumu. Ko želi da umre, služi dinastiji Ming’...“
„Poznata mi je ta poslovica“, kazao je Senteni. „Đap je često citira kada se sretne s Francuzima.“
„Šta očekujete od mene, generale?“
„Da se vratite tamo.“
„S kakvim zvanjem?“
„Sasvim privatno“, odgovorio je začuđeno. „To se podrazumeva.“ Tavernije se štrecnuo i delovao je vrlo iznenađeno.
„To se podrazumeva... Kako to mislite, generale? Istina je da sam u pokretu otpora naučio da ne dobijam pismena naređenja od pretpostavljenih. No u svakom slučaju sam imao njihovu saglasnost.“
„Sada imate moju saglasnost.“
„Gospodine generale, okolnosti su sada sasvim drugačije i to nije dovoljno.
Treba mi zvanično odobrenje predsednika vlade.“
Trojica šetača su prešla Ulicu Rivoli i stigla do rešetkaste ograde Tiljerija. Trg Konkord je bio prazan i mračan. Hodali su bez reči dok nisu stigli do Sene.
„Baš volim da hodam krivudavim pariskim ulicama“, kazaoje general. „A vi, Tavernije?“
„To mi se već dugo nije desilo. Mislim da i ja to volim...“
„Mislite?“
„Ima već dosta vremena kako sam pomalo zaboravio na srećna vremena lutanja. Najlepša moja sećanja na pariske ulice jesu sećanja na vreme kada se jedna zaljubljena devojka pripijala uz mene ispod nadstrešnice neke kapije dok je prolazila nemačka patrola...“
„A šta je bilo s tom devojkom?“, pitao je Senteni.
„Ženim se njom.“
„Čestitam vam.“
„Hvala, generale.“
„Ako bih vam nabavio zvanično odobrenje vlade za taj zadatak, da li biste otišli?“
„Ako mislite da bi to moglo do nečega dovesti, otišao bih.“
„Ne znam još sigurno“, kazao je Leklerk, pomalo zabrinuto. „Sve što znam jeste da treba pokušati i ono nemoguće da se izbegne pogibija naših vojnika i sunarodnika... Jer tu bi izginule desetine hiljada... Ne dobija se rat protiv naroda koji se bori za nezavisnost.“
„A šta ako to dovede komuniste na vlast?“
„Vi sada razmišljate kao i admiral D’Arženlije! Ne ratujemo mi tamo protiv komunističke partije, već protiv ljudi rešenih da po svaku cenu steknu slobodu. Antikomunizam će biti problem bez rešenja sve dok ne bude rešeno nacionalno pitanje.“
Sve do povratka u hotel Kontinental nisu izmenjali više ni reči osim nekih banalnih primedaba.
„Gospodine Tavernije, dobićete obaveštenja već sutra. Laku noć; Senteni, imam još nešto da popričam s vama.“
„Laku noć, gospodine generale.“
Fransoa Tavernije se veoma zamišljen pešice vratio u Univerzitetsku ulicu.
* * *

Narednog dana su ga pozvali u Jelisejsku palatu, gde ga je primio predsednik Republike. Vensan Oriol ga je pitao jeli voljan da bude njegov posmatrač u Indokini, da stupi u vezu s Ho Ši Minom i da ga detaljno izveštava o svemu što sazna, o svim susretima i razgovorima:
„Nećete se javljati nikome osim meni. U ovom kovertu je broj telefona i šifrovano ime, a koverat ćete uništiti, pošto sve to zapamtite; tu je i pismo za prijatelja socijalistu, Luja Kaputa, s kojim ćete se naći čim stignete. Ho Ši Min ga veoma ceni; zahtevao je da on bude prisutan prilikom potpisivanja sporazuma 6. marta. Daćete mu moje pismo. Budite veoma neupadljivi prilikom susreta, jer tamošnji ljudi znaju njegovo mišljenje i stavove. On je profesor u Dalatu i već više od dvadeset godina predaje u Indokini. Biće vam veoma koristan. Na vaše ime biće otvoren jedan račun u Indokineskoj banci. Generalni direktor banke Žan Loran stari je pripadnik pokreta otpora i mreže Alijansa, kao i šef sektora Žad-Amikol, i lično će se postarati za vaš račun.“
„Poznajem ga, sreli smo se u Hanoju pre rata. Bio je pomoćnik Pola Bodoana u direkciji.“
„Bodoan je 3. marta osuđen kao kolaboracionista i poslat na pet godina prinudnog rada.“
„Zar se nije povukao iz politike pošto je bio imenovan za predsednika bankarske uprave?“
„Tako je izgledalo. Ali ne zaboravite da je on bio Petenov ministar spoljnih poslova sve do oktobra 1940. godine i da je s Nemačkom pregovarao o uslovima sklapanja mira 17. juna. Veoma se divio Musoliniju i pravi je apostol nacionalne revolucije; on je bio taj koji je izjavio da je ’rat samo ukazao na razdor... nacionalna revolucija, koja upravo izbija u Francuskoj, pripremala se prethodnih dvadeset godina nesigurnosti, nezadovoljstva, tavorenja u čauri...’. To vam je Pol Bodoan! Imate lijoš nekih pitanja?
„Ne, gospodine predsedniče, samo želim da mi potvrditeimam li vašu blanko saglasnost?“
„Imate, pod uslovom da nikada neposredno ne upetljavate našu zemlju i da izbegavate da se nađete usred puškaranja, kao u Argentini.“
„Svakako. Budite sigurni, gospodine predsedniče, da ću učiniti sve da to izbegnem. Je li predsednik Ministarskog saveta obavešten o mojoj misiji?“ Tavernije se podrugljivo osmehnuo, što predsednik nije uočio.
„Ne, naše republičke vlade se previše često menjaju. Ja sam izabran na sedam godina. Za sedam godina može se mnogo toga desiti...“
Tulužanski akcenat Vensana Oriola je, pri tim poslednjim rečima, postao još izrazitiji. Taj Gaskonjac visokog čela, čije je jedino oko blistalo od zlobe dok je drugo, stakleno, naizgled hladno zurilo u sagovornika iza okruglih naočara, zračio je velikom gordošću. Možda zbog sećanja na „revolucionarnu“ prošlost, nosio je crvenu kravatu, koja kao da je govorila onaj popularni slogan: „Zatvorićemo banke, a i bankare“.
„Pored generala Leklerka i gospodina Sentenija, još jedan čovek je upućen u vašu misiju: to je moj stari prijatelj, Leon Blum. Pitao sam ga za savet pre nego što smo se sreli. On mi je kazao: ’Ho Ši Min je jedina svetla tačka i nada da se može raspršiti tama nad Vijetnamom’.“
„Uz sve te blagoslove, gospodine predsedniče, moram biti ponosan što uživam vaše poverenje.“
Ovoga puta podsmeh, koji je Tavernije i nehotice uneo u svoje reči, nije promakao Vensanu Oriolu.
„Čini mi se, gospodine, da imate dosta smisla za humor, a i veselu narav. To je povoljna okolnost. Ništa ne mrzim kao tužna lica i bilo kakvu vrstu pokunjenosti.
Kada mislite da krenete?“
„Posle venčanja.“
„Kada se venčavate?“
„Kroz nedelju dana.“
„Ne možete li to da odložite?“
„To ne mogu, ali ću otputovati narednog dana.“
„Nemojte više odlagati! Gospodin Bolaer, novi visoki komesar, treba da održi govor o francuskoj politici u Indokini u narednim mesecima, a i godinama. On će doputovati u Pariz. To je uzbunilo novinare i ministre, čija se mišljenja, kao što vam je poznato, veoma razlikuju kada je reč o rešavanju tog pitanja. Obavestite me o datumu odlaska. Do viđenja, gospodine Tavernije, želim vam sreću.“
„Do viđenja, gospodine predsedniče.“


Naredna dva dana Fransoa Tavernije je obavljao administrativne poslove i lekarske preglede. Poslao je telegram svom saradniku u Hanoju da ga obavesti o svom skorom dolasku.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:38 pm


4.


Uprkos mišljenju ostalih članova porodice, Lea je htela da se iz crkve vrati na Montijak pešice i da prođe pored Verdeleske kalvarije, sama sa suprugom.
„Ta mala baš ništa ne radi kao ostali svet“, gunđala je Rut, otvarajući veliki izbledeli plavi kišobran da se zaštiti od sunca.
„Naći ćemo se kod kuće!“, povikala je Lea i uzela Fransou za ruku.
Odvukla ga je na neravni put, koji je okruživao groblje; šljunak im se kotrljao pod nogama, a ona je imala cipele s visokim potpeticama, kojima je podizala oblak sitne bele prašine. Zarđala rešetkasta kapija bila je otvorena.
„Sačekaj me tu“, kazala je.
Fransoa ju je posmatrao kako se udaljava između grobova: elegantan obris u kostimu od sive svile. Zapalio je cigaretu i seo na jednu od stepenica na ulazu. Oženjen! Bio je oženjen... Motao je tu reč po glavi i vrlo se čudno osećao. Pre nego što je upoznao Leu, činilo mu se da je tako nešto nemoguće. Ne bi prihvatio ni ludu zajednicu sa Sarom da to nije bilo samo pokriće; ni u jednom času nije se osećao vezanim za nju bilo kako osim dubokim prijateljstvom. Pa, trebalo je to prihvatiti, situacija je to nalagala. Ali kako da kaže Lei da kroz dva dana odlazi za Indokinu?
„Zagrli me jako... zagrli me jako!“
Stajala je kraj njega; više nije nosila lepi buketić s trakama u koji je prilikom obreda nekoliko puta uranjala lice; oči su joj se crvenele, a usne drhtale.
Fransoa je ustao i uzeo je u naručje; drhtala je kao uplašena zverčica.
„Ti nećeš postupiti kao oni, kaži mi? Nećeš me ostaviti... Tako mi je teško da sebe ubedim da ih nikada više neću videti... Ni tatu, ni mamu, ni Loru, ni tetku...“
„Prestani! Škodiš sebi, a i bebi.“
„Uh, ta beba“, kazala je ljutito.
Polako ju je pustio iz zagrljaja.
„Zar nisi srećna što ćeš dobiti dete?“
Srećna? Ne, nije bila zaista srećna. No, nije znala u kom bi času mogla to da mu kaže. Posle povratka, on skoro nikada nije bio tu! Posle onih strašnih sedmica u Argentini, Lea je imala samo jednu želju: ZABORAVITI!... Zaboraviti i zabaviti se. Raditi razne beznačajne stvari, i to bez posledica. Nije želela da strahuje, slušajući kako se bliže nečiji koraci, ni da skače na zvuk zalupljenih vrata, ni da se budi usred noći, sva u hladnom znoju, vrišteći, jer se setila patnji i smrti onih koje je volela. Želela je samo da bude zaljubljena žena, u naručju svog dragog, i da nađe bezbrižnu mladost, koja joj je izmicala... A sada dete! To je značilo biti razuman, odgovoran za novi život. Bilo joj je prerano za to, osećala je da nema toliko snage.
„Neću znati da brinem o njemu.“
„Lepo si znala da brineš o Šarlu, i to u težim okolnostima.“
„Tu nisam imala izbora, bilo je neizbežno, i nisam mogla da ga ostavim. Dok sada...“
Fransoa ju je grubo zgrabio za ruku.
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Razumeš šta hoću da kažem. Ništa me ne goni da ga zadržim... Ama, jesi li lud?“
On ju je žestoko ošamario, i to nekoliko puta. „Da to više nisi kazala! Da nisi ni pomislila na to!“
„Pa, bilo nas je dvoje za to“, dahtala je.
„U pravu si. Oprosti, baš sam pravi idiot... No, u jednom kratkom trenutku sam pomislio: želi da naškodi mom detetu...“
Fransoa ju je privukao sebi i pokrio joj lice i kosu poljupcima.
„Ne boj se, sve će biti dobro, videćeš. Rodićeš najlepšu bebu na svetu. Nisi sama u tome, i ja sam tu...“
Čim je to kazao, zastideo se. Bio je lud štoje prihvatio tu misiju koju mu je poverio Vensan Oriol. Štaje bilo važnije nego žena koju je voleo, a koju je nameravao da ostavi zbog nekih mogućih mirovnih pregovora, dok ona nije mogla da nađe svoj mir?
Hladovina pod drvećem, uz ivice aleje koja je vodila ka kalvariji, bila je prijatna, ali je nemilosrdno sunce pržilo polja oko brežuljka, pa je ta umerena svežina delovala kao lek za njihove brige.
„Sećaš li se?“
Zastali su pred jednom od kapelica koje su vodile ka krstu.
„Tu ste krili municiju, a ovde...“
Glas mu je postao promukao, a Lei su navrla sećanja na njihove zagrljaje na tom mestu. Pustila ga je da je povuče u senku.
Bacili su se jedno na drugo kao izgladneli. Vodili su ljubav naslonjeni na zid, bez mnogo uvijanja. Zadovoljstvo ih je naglo preplavilo i dugo je trajalo.


Najavio joj je svoj odlazak nekoliko trenutaka kasnije, dok su ležali ispod jednog hrasta. Nije mu ništa odgovorila. Pomislio je da je zadremala, kao što se često dešavalo pošto bi vodili ljubav, pa se pridigao da je pogleda. Kako je bila lepa! Kako je dobro učinio što se oženio njom! Nikada mu nije bilo dosta milovanja, nije mogao da skine pogled s nje... No ispod njenih sklopljenih kapaka suze su tekle na sve strane, klizile niz obraze i kapale na mahovinu; ona ipak nije spavala. Više bi voleo da je vikala, prebacivala mu, samo da ne gleda njen nemi bol. Pričao joj je o Indokini, o Tonkinu koji je poznavao u detinjstvu, o zalivu Ha Long, koji predstavlja jedan od najlepših prizora na svetu, o ljubaznom stanovništvu, o pameti i hrabrosti celog tog naroda, koji se bori za slobodu, o Senteniju i Leklerku, koji su shvatili Oriolove namere; izložio joj je kako misli da je dobro da obnovi veze u toj zemlji, u nameri da postigne mir između nacionalista, komunista i tamošnjih Francuza...
Dugo ga je slušala, sklopljenih očiju, i sve se više čudila. Otkrivala je jednu njegovu nepoznatu stranu; nikada joj nije pričao o tom svom detinjstvu u Indokini, o prijatelju koji mu je bio tako drag, o prijateljevoj sestri, u koju je kao mladić bio zaljubljen.
„...Kada se rat završi, odvešću te tamo. Putovaćemo brodom. Pronaći ću neki koji plovi kroz Duboki tesnac, mnogo živopisniji nego moreuz Anrijeta. Plovićemo pored ostrva Kat Ba, kroz uske fjordove, kraj Ostrva mira i Etoala, ostrvaca Krapo. Plovićemo pored visokih stena, glatkih kao mermer, koje na nekim mestima izgledaju kao delo nekakvog ludog vajara. To je svet pun suprotnosti, nestvaran, da ti se zavrti u glavi. Što se više odmiče, tesnac je sve uži, i na kraju se, kao najveće čudo, stiže do Plavog mora, gde je, po jednoj legendi, dolazio zmaj i izdavao ljudima naređenja. Imaćeš osećaj da si ponovo rođena, da si izašla iz početnog haosa. Ako stignemo u vreme zalaska sunca, imaćeš utisak da sve plamti u ogromnom požaru, ali ako bude magla, ako nebo bude sivo, čekaćemo da vidimo izlazak vodenih duhova. Nikada nisam mogao da zaboravim svu tu lepotu; često sam je se prisećao u teškim časovima. Neko kao ja, ko je u mladosti plovio oko hiljada ostrva u tom arhipelagu i po raznim pećinama čekao da prođe oluja, nikada ne može biti pobeđen.“
„Nisam znala da si takav pesnik... Kada ćemo otići tamo?“
„Pa još je rat!“, povikao je zabrinuto.
„Rat, rat! Ponekad pomislim da se za nas taj rat baš nikada neće završiti!“
„Nemoj to da govoriš...“
„A što da ne kažem? Rat je tako zabavan! Dopušta ljudima da pobegnu od svakidašnjice, da izbegnu odgovornost, da dodaju malo začina svojim malim životima... Slušaj, ja te razumem. Ako izuzmemo strah, krv, patnju, smrt, rat je prilično zabavan!... No, nažalost, u ratu se i gine, a meni je dosta da gledam kako oni koje volim umiru zbog te svinjarije od rata! Dosta mi je toga!“
Lea ga je udarala pesnicama u grudi, a lice joj je bilo izobličeno od besa i jada... Setio se kako je nekoliko godina pre toga stajala skoro na istom tom mestu i isto ga tako udarala, a on se smejao, nastojeći da ponovo ovlada situacijom. No sada se nije smejao. Nije to više bila rasplakana devojka, već žena koja je patila i zasluživala malo mira i odmora. A šta joj je on predlagao, samo nekoliko trenutaka posle venčanja?... Da je napusti kako bi se opet utopio u gužvu! Argentina, Berlin, pokret otpora, rat u Španiji, i sve mu to nije bilo dovoljno? Ona je bila u pravu: voleo je ratovanje!
U ustima je imao ukus žuči i osećao je da ga zahvata talas gađenja prema samome sebi.
„Oprosti“, promrmljao je.
Dugo su ćutali, ne dodirujući se, pritisnuti teretom prošlosti i uplašeni onim što budućnost može doneti. Lea nije podnosila da ga vidi tužnog, pa je prva progovorila.
„Jesi li morao da prihvatiš tu misiju?“
„Sada ne mogu da promenim odluku.“
„Pa zar ne možeš da me povedeš sa sobom?“
„Ne mogu. Većina tamošnjih Francuza napušta zemlju. Atentati, ubistva, otmice su svakodnevni.“
„Šta ćeš tamo, zapravo, raditi?“
„To ne mogu da ti kažem. Već ionako previše znaš.“
„Sad nije više ono vreme Gestapoa.“
„Nije, ali ima nečega što je bolje ne znati ako čovek želi da preživi.“
„Hoćeš li se vratiti do bebinog rođenja?“
„Naravno! U najgorem slučaju, ostaću dva-tri meseca...“
„Dva-tri meseca? Pa šta ću ja za to vreme?“
„Idi u Pariz i sredi stan u Univerzitetskoj ulici... Otputovaću mirniji ako ti ostaneš ovde, gde će te Rut i Fransoaz maziti. I Šarl je presrećan kada si na Montijaku.“
„Svakako ću sada poći s tobom u Pariz. Posle ću videti šta ću.“ Ravnodušno se saglasio s njom:
„Kako god želiš, ljubavi“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:43 pm



5.


Avion je počeo da sleće. Fransoa Tavernije je zamišljeno presavio Figaro; upravo je bio pročitao uvodnik Fransoe Morijaka. Kao i u svakoj sličnoj prilici, divio se tačnoj političkoj analizi tog katoličkog pisca. U mladosti se obično rugao katoličkim sveštenicima. Mora biti da starim, kazao je samome sebi. Napolju je besnela oluja i svaki deo aviona se tresao. Kroz mali prozor su se nazirale munje kako jedna drugu sustižu. Poželjna i prijatna toplota ubrzo se pretvorila u nepodnošljivu vrućinu. Pošto su se pre toga skoro smrzli, putnici su, ako prežive oluju, bili izloženi mogućnosti da se poguše od vrućine. Bura je uzvitlala prašinu, koja je zaklanjala Hanoj. Naglo su sleteli.
Prilično zagluhnuo, s bolom u ušima, obećao je sebi da nikada neće dovesti Leu u Indokinu vazdušnim putem.
Kad se avion zaustavio, tajfun se već udaljio. Gunđajući od bola i zadovoljstva što je stigao, Fransoa je uspravio svoje masivno telo i provukao se kroz usku kabinu: šta li će zateći? Javio je iz Sajgona Marsijalu Rivijeru tačan sat sletanja; nije imao nikakvih vesti o njemu za četiri godine okupacije. Fransoa je znao samo da je Marsijal bio japanski zarobljenik i da mu je žena umrla od tuge. I pored toga, nije pokazao nikakvu želju da se vrati u Francusku. Njegov najstariji sin, Haj, završio je u glavnom gradu studije medicine sa sjajnim uspehom i posle toga je otvorio ordinaciju u Hijeu, samo nekoliko meseci pre japanske okupacije. Srednji sin, Bernar, radio je u Indokineskojbanci. Najmlađi, Kijen, bio je glavni izvor briga: otac je potrošio mnogo novca da ga spase zatvora zbog trgovine opijumom i devizama. Čerka Lijen, biser njegovog srca, vodila im je kuću.
Vazduh napolju delovao je skoro sveže u odnosu na vrućinu u aviona. Već na mostiću za izlazak iz aviona spopala su ga osećanja koja je nastojao da suzbije. Vratio se u zemlju svojih ludih mladalačkih snova. Nikada do tada nije osetio da ga tako jake spone vezuju za tu zemlju. Bilo je to nešto životinjske i potpuno iracionalno. Pomislio je na Leu, svoju ljubav na Montijaku: znao je da bi ona to shvatila.
Brojni vojni automobili na pisti podsetili su ga na činjenicu da je zemlja njegovog detinjstva u ratnom stanju. Pošto je zabacio na rame tešku platnenu torbu, sišao je niz metalne stepenice, tražeći u gomili neko poznato lice.
Neka devojka, odevena u vijetnamsku nošnju, s kupastim šeširićem na glavi, mahala mu je. Stigla je do njega sva zadihana. Podigla je pogled da ga osmotri.
Bila je veoma lepa.
„Jeste li vi gospodin Tavernije?“, pitala je pomalo oklevajućl
„Jesam.“
I on je nju osmotrio.
„Niste li, vi ste... ličite mi na Lijen.“
„Ja sam njena rođaka, zovem se Kim.“ Podigao ju je uvis, kao da je dete.
„Pustite me... gledaju nas!“
„Isto si toliko lepa kao i tvoja rođaka. Što ona nije došla?“
„Nije mogla. Čeka vas kod kuće s Hajem. Imate li još nekog prtljaga?“
„Nemam. Možemo da krenemo.“
Uputili su se ka carinskim zgradama.
„Vaš pasoš“, zatražio je službenik. „Zašto dolazite, gospodine Tavernije?“
„Dolazim poslovno.“
„Koliko nameravate da ostanete?“
„Koliko bude neophodno. Mesec ili dva.“
Taj zaobilazni odgovor je, izgleda, bio dovoljan činovniku, koji mu je vratio pasoš uz naklon.
„Želim vam ugodan boravak, gospodine.“


Bila je već noć kada su Kim i Fransoa stigli na Bulevar Anrija Rivijera, gde se nalazila lepa kuća Marsijala Rivijera. Nije bilo nikakve srodničke veze između ovog bogatog trgovca i kapetana broda, koga su 1883. godine u blizini Hanoja ubili „Crni paviljoni“; no u tu podudarnost sugrađani nikada nisu poverovali. Sve je bilo u mraku, kapci na prozorima nisu propuštali ni tračak svetla. Ulazna vrata bila su ojačana drvenom rešetkom. Vrata su se otvorila istog časa kad su stupili na prag.
„Brzo uđite!“
Neke namirisane ruke savile su se Tavernijeu oko vrata.
„Tako sam dugo čekala na ovo...“
„Lijen!“
Bila je još lepša nego što je se sećao. Milovao je njenu dugu, svilastu crnu kosu.
„Sestrice, pusti ga malo. Zar ne vidiš da ga gušiš?“
„Haj!... Dođi da te zagrlim, brate!“
Zagrlili su se i opipavali jedan drugoga, smejući se, kao da žele da se uvere kako nisu žrtve priviđenja. „Gde vam je otac?“
Prestali su da se smeju. „Dodi, on te čeka.“
Ispred statue velikog Bude od pozlaćenog drveta goreli su mirisni štapići. Prilično mračna soba, u koju je Fransoa ušao, delovala je kao mesto za meditaciju. Marsijal Rivijer je bio opružen na visokom kineskom krevetu. Kraj njega je bio starac duge bele brade, odeven kao mandarin; to je bio njegov tast Le Dang Doan, poreklom iz stare dinastije Le. Dok mu se približavao, Fransoa je bio sve sigurniji da je njegov prijatelj, istovremeno i prijatelj njegovog oca, zapravo na umoru. Za trenutak jezažmurio. Kada je ponovo otvorio oči, video je da pogled Marsijala Rivijera počiva na njemu. Video je njegove podočnjake, ali i nešto što je delovalo kao iskra radosti. Prišao je, nastojeći da savlada osećanja, i uzeo veoma mršavu, prozirnu i vrelu ruku u svoje. Kako mu se učinila teška ta ruka bez stvarne težine.
„Došao si! Zahvaljujem bogu što si došao. Čini mi se da ću ih lakše ostaviti... Sad mogu mirno da umrem.“
„Ne pričaj koješta!“
„Ne priča oh koješta“, promrmljao je Le Dang Doan. „Kada je čuo da dolazite, samo mi je šapnuo: ’Dotle ću izdržati.’ I izdržao je, mada se napatio. Ne verujem da će još dugo. Ostaviću vas, on želi da vam kaže nešto.“
„Ne, ostani... Ti si mi bio jedini prijatelj. Dao si mi ćerku jedinicu, meni, strancu, i voleo si me kao sina. Zahvaljujući tebi, ova zemlja je postala moja domovina i mogao sam da je razumem i volim...“
„Znam ja sve to. No pričuvaj snagu.Hteo si da pričaš s njim.“ Lijen, koja je upravo prišla, obrisala je ocu znoj sa čela. „Hvala, dušo, dobro je... Vrati se kod brata.“ Mlada žena se sa žaljenjem povukla.
„Fransoa, pridi. Doan je u pravu, nemam više mnogo vremena... Zemlja nam tone u nepovratnu tamu... vijetminovci su bespomoćni pred sektama... kaodaisti se svuda ubacuju... smrt ludog bonze Hjun Fu Soa... sitni gospodari rata... povratak Bao Daja... sve se to izmešalo... u opštoj konfuziji... Francuska je napustila Indokinu... to je bila greška... prepustili su je komunistima... oni nisu ono što ovoj zemlji treba... ja je dobro poznajem... no, verujem da je sad već prekasno... bojim se za svoju decu, meleze... Fransoa, obećaj mi da ćeš se brinuti za Lijen...
Odvedi je u Francusku...“
„Marsijale, nisi to hteo da mu kažeš!“
„Doane... da, naravno... Fransoa treba da se sretne s Ho Ši Minom... On je trenutno presekao sve veze s Francuzima...“
Tavernijeovi prsti su nehotice stegli ruku samrtnika Šta?Zar je i on upućen u to?
„To te čudi? Morao bi da znaš kako je u Aziji veoma teško sačuvati ijednu tajnu... Bernar je u Indokineskoj banci načuo deo razgovora Žana Lorana... bilo je reči o tebi i Senteniju. Zaključili smo da ne dolaziš u Indokinu samo radi poslova.
Da li se, možda, varam?“
„Ne“, odmahnuo je Tavernije glavom.
„Treba da se sretneš sa Ujka Hoom, tako ga sada zovu. Ja ga poznajem. Verujem da je bio iskren pri potpisivanju sporazuma 6. marta... O!“
Telo Marsijala Rivijera se zgrčilo od bola. Dang Doan se nagnuo nad njim, rastavio mu zube i nasuo nekoliko kapi neke tečnosti iz bočice od žada. Ubrzo se lice Marsijala Rivijera opustilo.
„Hvala“, promrmljao je.
„Sad se malo odmori“, prošaputao je Fransoa.
„Biće dosta vremena!.. Idi da se sretneš s Ho Ši Minom i kaži mu da su moje poslednje reči bile reči ljubavi za vijetnamski narod... kao i želja da se uspostavi mir... Sada želim da vidim decu...“ Pridigao se u postelji.
Svi stanovnici velike kuće bili su na okupu, stisnuti jedni uz druge. Svi su plakali, i deca i posluga. Pogledao ih je, nategnuto se osmehnuo i pao natrag na postelju, širom otvorenih očiju. Lijen je kriknula i bacila se na njegovo telo, dok mu je Le Dang Doan nežno sklopio oči.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:43 pm


6.


Ništa nije moglo zadržati Leu u Parizu.
U danima posle Tavernijeovog odlaska lutala je po radnjama, robnim kućama, antikvarnicama, izložbama, bioskopima. Uveče se vraćala iscrpljena, ruku punih paketa, okupala bi se i ponovo izašla na piće u neki od modernih noćnih lokala, na Sen Žermen de Preu, u nadi da će sresti nekog od Lorinih prijatelja. Nigde nije bilo ni traga od Franka, prijatelja njene sestre: u lokalu Tabu kazali su joj da ga nisu videli mesecima.
„Čula sam da je otišao u Indokinu“, kazala joj je neka devojka, oslonjena o bar.
Izgleda da je Indokina sada u modi,pomislila je Lea.
Kada je izašla iz Tabua, nagonski se uputila prema Ulici Gregoar de Tur. Naglo joj je pripala muka i oslonila se o zid zgrade u kojoj su nekada stanovale ona i Lora.
Začula je pucnje... škripanje guma na automobilu ubica... Frankove krike... osetila je kako Lorino telo klizi i izmiče joj iz ruku... setila se kako je bila teška...
Pripala joj je muka, pa se nagnula i povratila u slivnik. Kada se uspravila, videla je da je neki čovek posmatra. Zarumenela se od stida, a čovek joj je prišao.
„Šta to nije u redu, gospođice Delmas?“
„Kako mi znate ime? Čini mi se da se znamo...“
„Jasam onaj policajac koji je vodio istragu o smrti vaše sestre.“
„Da, da, sad se sećam.“
„Još uvek nismo pohapsili ubice. Činjenica je i da vi u tome niste nimalo pomogli.“
„Šta hoćete da kažete?“
„Da nam onda niste ispričali celu istinu.“
„Zašto mislite da ja znam istinu?“
„Znate bar jedan deo istine, u svakom slučaju.“
„Ja znam samo da mi je sestra mrtva i da su ubice nacisti.“
„Kako ste tako sigurni u to?“
„Sigurna sam, i to je sve.“
„Nije to dovoljan dokaz. Vi ste od onih koji svuda vide naciste.“
Lea je osetila da je obuzima bes prema tom samouverenom panduru.
„Zapravo, oni i jesu svuda oko nas. Ali ljudi ne žele da ih vide.“
„Gospođice, rat se završio pre dve godine...“
„Za vas možda i jeste. No za njih nije. Oni se kriju i čekaju pravi čas. Kada budu spremni, ispuzaće iz rupa sa idejama o osveti i ubistvima. Tada će biti prekasno, a njihova doktrina će se opet raširiti, kao kuga.“
„Buncate, gospođice. Zaplivali ste u čisti romantizam!“
„Čisti romantizam!“
Jesu li argentinski nacisti, koji su je jurili i ubili njene palestinske prijatelje, bili romantični?... A oni mladi Argentinci iz dobrih porodica koji su se okupljali ispod Hitlerovog portreta?... Da li je bio romantičan šef policije kad je puštao na slobodu ubice i hapsio komunističke borce, koje su mučili na hacijendama, baš kao i nekada u istražnim centrima Gestapoa?...
„Kakve su vam to reči?“, progunđala je prezrivo. „Do viđenja gospodine.“
„Do viđenja, gospođice. Možda će biti potrebno da se ponovo ćujemo. Taj dosije nije zatvoren.“
„Dosije nije zatvoren?“
Bila je neprijatna vrućina. Lei je bilo potrebno neko jako i hladno piće. Na Bulevaru Sen Žermen ušla je u Rimeri martinikez i naručila ledeni punč. Već se posle dva gutljaja osećala mnogo bolje i počela je da posmatra goste koji su sedeli na terasi. Bilo je nekoliko američkih vojnika u uniformama, nekoliko jako našminkanih devojaka i poneki zaljubljeni par. Za jednim stolom blizu njenog, četvorica muškaraca su nešto živo raspravljala. Jedan od njih je bio Samjuel Zederman.
Bio je vidno ostario od povratka iz Buenos Ajresa; lice mu se izmenilo i posedeo je. Da li je njeno uporno zurenje delovalo? Okrenuo se ka njoj. Dao joj je jedan neupadljiv znak da ne prilazi. Lea je bila naviknuta na tajnost, pa je odvratila pogled. Platila je piće i otišla. Ako je Samjuel želeo da se vide, znao je gde da je nađe.
Tek što je stigla u Univerzitetsku ulicu, zazvonio je telefon.
„Halo, Lea?... Ja sam, Samjuel. Oprosti za ono maločas, ali je bilo bolje da te moji drugovi ne vide.“
„Razumela sam te. Bilo bi mi drago da se vidimo.“
„Imeni bi bilo drago... Oprosti, sada moram da idem. Zvaću te ponovo.“
Lea je zabrinuto spustila slušalicu. Nije ni najmanje sumnjala da je Samjuel nastavio borbu. Kada li će se sve to okončati?“
Legla je u postelju tužna i neraspoložena. Noću su je mučili košmari, koje je retko imala od povratka u Francusku, a u jutarnjim satima je uspela da zaspi.
Zvono na vratima ju je prenulo iz sna; nastojnica joj je donela poštu. Jedno pismo je bilo od Tavernijea.
Hanoj, 5. septembra

Lepojko moja draga,
Posle groznog leta, avion je sleteo na aerodrom Đia Lam. Video sam dosta razaranja i uništenih puteva. Čuveni Most Pola Dumea, na koji su Francuzi iz Hanoja bili tako ponosni, još uvek - dug dva kilometra - premošćuje Crvenu reku. Vodaje narasla zbog monsunskih kiša, pa po njoj plivaju telesine uginule stoke, debla i daske. Auto u koji sam ušao probijao se kroz rulju Vijetnamaca; terali su ručna kolica, bicikl-rikše i sve vrste vojnih vozila. Pomislio bi čovek da je naišao na egzodus. Na sve strane se vide tragovi rata, svuda isti. Kada sam stigao u Hanoj, pala je noć. Na ulicama skoro da nije bih sveta, ljudi su požurili kućama pre policijskog časa.
Ljubavi, ništa te od toga zbilja ne zanima, sigurno želiš da pričamo o tebi, o bebi, o meni, o prijateljima... Ljubavi moja... U ovom gradu sam proveo tek nekoliko sati, a čini mi se da je od mog dolaska već protekla večnost. Toliko sam želeo da prvo pismo koje ti napišem bude prepuno nežnih reči - tih „milovanja duše“, koja su, kako kaže Balzak, potrebna ženama - ali, dušo moja, sve što ovde vidim je smrt. Tu je i smrt oca mog prijatelja, Marsijala Rivijera, koji je o meni brinuo kada sam ostao siroče i koga sam voleo i cenio najviše što je moguće, a čiji je život bio pravo remek-delo dobrote i uravnoteženosti, za koga je čast bila jednostavna i divna zamisao... Voleli su ga svi kojima je, kao i njemu, bila važna zadata reč, a izbegavali su ga prevaranti i lažljivci. Ako u najtežim godinama nisam podlegao i predao se nekim zlim strastima, to je bilo zahvaljujući njemu; mislio sam na njega i govorio sebi da mu ne bih mogao izaći na oči ako učinim išta nečasno...
Čekao je na mene da umre i umro je držeći me za ruku, predao mi je svoju decu, i zemlju, Vijetnam. Otišao sam sa opela očiju punih suza i vratio se u kuću prepunu uspomena iz detinjstva. Mislio sam na tebe, na nas, na dete koje treba da se rodi, i na to da će mu trebati otac. Sada mi je jasno koliko je otac važan, ili barem onaj koji zauzme mesto biološkog oca, ako ga nema.
Dobro se staraj o sebi. Otkako sam te upoznao, stalno se plašim za tebe, sada više no ikada. Iz nekog blesavog ponosa, kao pravi mačo, što bi kazali naši prijatelji Argentinci,a i iz straha da to ne iskoristiš, nikada ti nisam priznao koliko mi značiš. No ovde, daleko od tebe, mogu da kažem koliko te volim i koliko mi bez tebe život ne bi imao smisla. Život... to je zbilja nešto važno!
Devojčice moja, neko kuca, zovu me da dođem. Misli na mene, na muža koji te voli,
Fransoa

I ja njega volim, sanjarila je Lea, i pritisnula pismo na grudi. Neki odlomci molitava stvorili su joj se na usnama, kao što se to dešava pri navali jakih osećanja, a javila joj se i slika majke koja ih uči Očenaš i Zdravomariju. Osećaji nežnosti i izgubljenog mira izmamili su joj uzdah.
Beba se ritnula i izvukla je iz melanholije.
U ogledalu je posmatrala svoj stas, malo zaobljen. Otvorila je svileni ogrtač i kritički posmatrala svoj stomak i grudi. Trebalo je čekati još pet meseci! Kako Fransoaz može reći da se samo trudna dobro oseća i da želi što više dece?
Lei je bilo nekako nemoguće da sebe zamisli kao majku. To joj se činilo neizvodljivo. Fizičke promene na telu izazivale su kod nje strah i gađenje, bojala se da je manje poželjna; istovremeno je pred očima videla srećno i napeto lice Kamij, kada je držala Šarla u zagrljaju, kao i Fransoaz kako ponosno pokazuje svoje novorođenče.
Izvijenih leđa, prelazila je rukom preko tela, uživajući u svojim teškim dojkama, čvrstim bedrima i dugim nogama. To osećanje ispunjenosti i slika koju joj je slalo ogledalo u njoj su izazvali dobro poznatu želju. Drhtaj joj je prošao kroz telo, prsti su joj se spustili do obline stomaka. Zureći u svoj odraz, osetila je da joj se disanje ubrzava i zahvatio ju je krataki snažan grč zadovoljstva, od koga je zajecala. Spustila se na kolena, sela na podvijene noge i zaplakala.
„Fransoa, što si me ostavio?“
U tom ju je položaju našla gospođa Dima, koja je svakoga dana dolazila da joj spremi stan.
„Dobro, mlada gospođo, šta vam je? Nadam se da vam nije pozlilo?... Što plačete?... Da li ste dobili loše vesti?... Hajde-de, nemojte, naškodićete tom dečkiću...“
„Kako znate da je dečkić?“
Gospođa Dima ju je odvela do kreveta i pokrila je čaršavom.
„Mora se priznati da ste baš dobro građeni.“
„Kako znate da ću roditi dečaka?“
„Videla sam to u kartama.“
„U kartama? Pa zar verujete u te šarene laže?“
„Ne rugajte se“, kazala je gospođa Dima uvređeno. „Nisu to nikakve laže, to je naučno zasnovano.“
Lea je prasnula u smeh. Njena veselost je pojačala uvređeni izgled dobre žene.
„Oprostite, nisam htela da vas uvredim... Jeste li kazali naučno zasnovano?“
„Dabome, gospođo, naučno! U ratu su mi karte štošta govorile i bez njih sada ne bih ovde razgovarala s vama.“
„Kako to?“, zainteresovala se Lea, i dalje se smejući.
„Rugate mi se, pa vam neću ništa kazati.“
„Ama ne, gospođo Dima, uveravam vas da vam se ne rugam.“
„Pa što se smejete kao ludi?“
„To je na nervnoj bazi. Malo plačem, malo se smejem. Da li biste više voleli da plačem?“
„Dragi bože, svakako da ne bih! U tom stanju to nikako ne bi bilo dobro.“
„Dobro, onda budite zlatni pa mi ispričajte kako su vas to karte spasle.“ Zvono na vratima ih prekinu i obe poskočiše.
„Očekujete li koga?“
„Ne. Idite da otvorite.“
„Ko li bi to mogao biti?“
Lea je ustala, ogrnula se i provukla prste kroz raščupanu kosu.
„Gospođo, neki gospodin želi da razgovara s vama. Čudno izgleda, nije hteo da mi kaže ime... Zaboga, gospodine...“
„Oprostite, gospođo. Izvini, Lea. Treba da popričamo.“
„Ostavite nas, gospođo Dima, glas mi je poznat.“
„Ali...“
„Kažem vam da je sve u redu. Skuvajte nam kafu.“
Lea je nežno izgurala svoju spremačicu i zatvorila vrata za njom.
„Samjuele, šta se dešava? Izgledaš uznemireno...“
„Imam i razloga za to! Znaš li na koga sam naleteo na Bulevaru Sen Žermen?“
„Ne, kako bih znala?“
„Na Rejmonda Navara, vlasnika automobila kojim te je Rik Vanderven odveo...“
„O bože!“
„Ali to nije sve. Bio je sa čovekom koga sam jednom sreo u Buenos Ajresu, s Nemcem koji je dolazio u kafanu ABC. Po onome kako su se ostali gosti pivopije ponašali s njim, mogu reći da je taj čovek bio važna ličnost u Nemačkoj.“
„Sećaš li se kako se zove?“
„Čuo sam da ga je konobar oslovio kao Vilhelma Ditriha, a to mu svakako nije bilo pravo ime. Najviše me brine što su i oni mene poznali.“
„Zašto to misliš?“
„Na osnovu nečega u njihovom držanju...“
„Svakako si se prevario.“
„Moguće je. Ali više volim da budem oprezan. Nisam još završio posao ovde.“
„Koji posao?“
„Osvetu, zbog mog brata i mog naroda.“
„Kako si se promenio, jadni Samjuele, ti koji si toliko nastojao da smiriš Saru!...“
„Sare i Danijela više nema. Da ostavim njihovu smrt nekažnjenu?“
„Pa nećeš ih vratiti u život.“
Samjuel Zederman je slegnuo ramenima.
„To dobro znam. Ali od povratka iz Argentine više ne spavam, a kada nekim čudom zaspim, čujem glas koji mi govori: ’Samjuele, šta si učinio s bratom?’ Budim se u skoku i zaurlam kao lud. Ne mogu to više da izdržim.“
Lea je posmatrala Samjuela, koji je obuhvatio lice rukama i drhtao celim telom. Nisu čuli kucanje na vratima. Gospođa Dima je ušla, noseći poslužavnik s dve porcelanske šolje sa cvetovima, posudama za kafu i šećer i tanjir sitnih kolača.
„Pomislila sam da niste doručkovali.“
„Da, baš dobro.“
Gospođa Dima je nerado izašla.
„Koliko ćeš šećera?“
„Samo jednu kocku, hvala.“
„Gde sada stanuješ?“
„U hotelu Lujzijana. Treba da upozorim prijatelje s kojima si me sinoć videla.“
„Možeš im telefonirati odavde, ako hoćeš.“
„Hvala, hoću, ako se slažeš s tim.“
„Idi u salon, kroz ova bočna vrata. Ja ću se u međuvremenu obući.“
Lea je popila kafu, dohvatila jedan biskvit i otišla u kupatilo. Kada se vratila u sobu, gospođa Dima je nameštala krevet.
„Je li moj prijatelj završio telefoniranje?“
„Taj je gospodin baš čudan. Naglo je spustio slušalicu i odjurio kao da ga đavoli gone.“
„Zar nije ništa kazao?“
„Nije, samo je pobledeo.“
„Je li odavno otišao?“
„Pre petnaestak minuta.“
„Brzo, gospođo Dima, donesite mi one marinskoplave cipele!“
„Kuda ćete?“
„Požurite, moraću da trčim... Gde li sam ostavila torbu? Hvala... Do viđenja, gospođo Dima, videćemo se sutra.“
Ne čekajući lift, Lea je preskakala po nekoliko stepenikadržeći se za rukohvat.
„Ne jurite toliko, pašćete“, vikala je za njom gospođa Dima, stojeći uz ogradu stepeništa.
Napolju je bilo toplo. Zlatasto svetlo je plavilo Univerzitetsku ulicu. Već se oseća jesen, mislila je Lea. Na raskrsnici u Ulici Bisi stajala je mala grupa prolaznika, okupljena oko policijskih kola, dok su ih čuvari reda rasterivali.
„Idite, dame i gospodo, nema šta da se vidi.“
Neizdržljiva nelagodnost je obuzela Leu, i ona zastade kod izloga neke kožarske radnje. Trgovac je stajao na ulici, sa opuškom u ustima, opasan kožnom keceljom, i odmahivao glavom.
„Zar to nije strašno, u po belog dana! Niko više nije siguran... Pitam se šta radi naša vlada? Sve su to pokvarenjaci i prevaranti! Gore je nego pod Nemcima!“
S najvećim naporom Lea se odlepila od izloga i mehanički se približila, gurajući besposličare. Nečija ruka ju je zaustavila. To je bio inspektor koga je srela prethodnog dana.
„Ne gledajte, nije lep prizor.“
No Lea je već videla. Mada je jedan deo lica bio smrskan, prepoznala je Samjuela. Nije uspela da zadrži jecaj. Policajac ju je odgurao.
„Upozorio sam vas da nije lep prizor...“
„Moram negde da sednem...“
Odvukao ju je do terase neke kafeterije na uglu Senske ulice.
„Dečko, donesi konjak. U ovom kraju baš nemate sreće. Poznajete li nastradalog?“
„Ne“, slagala je Lea.
„Dobro. Evo konjaka, popijte malo... to je dobro!“
Imala je osećaj da joj alkohol gori u venama, a obrazi su joj se zarumeneli.
„Sada vam je bolje? Bolje izgledate. Sedite mirno, ja moram da idem. Vratiću se, sačekajte me tu.“
Nestao je u gomili. Lea je platila račun. U trenutku kad je htela da ustane, ugledala je jednog mladog i privlačnog čoveka kako zuri u nju. Negde sam ga već videla, mislila je dok je prelazila Ulicu Žakob, a onda je shvatila da je on prati i ubrzala korak. On je požurio za njom.
Ne sme popustiti panici, mislila je, treba normalno da hoda. Zašto nije čekala policajca, kao što joj je rečeno? To je onaj što ne veruje u postojanje nacističke mreže.!... Znači, ščepali su Samjuela!... On se nije prevario, očito su ga prepoznali...
Jesu li ga sledili do nje?
„Gospođice... gospođice... Sačekajte, ne trčite!“
Nju ponovo spopade strah... Potrčala je, kriveći stopala na previsokim potpeticama, pretrčala Bonapartinu ulicu ne gledajući unaokolo. Odjednom se kraj nje stvorila tamna velika masa... začuo se metalni prasak... zvuk lomljave... to je bila zver koja je urlala, i ona oseti udarac... Ne želim da me uhvate!... Uspravila se i jurnula napred... Ne, ne treba to da radi... Sve se zavrtelo... ona oseti strašan umor... Beba! Ne!
Lea je pala na prašnjavi pločnik... Svetla haljina joj se isprljala... Kolena, ruke i šake su joj bile krvave... kosa joj je pala preko lica... Za nekoliko sekundi se sve zaustavilo... zatim je čula povike...
„Nisam ja kriv... bacila mi se pod točkove... Kočio sam i kočio... Nisam mogao da je zaobiđem!“, vikao je vozač autobusa, izobličenog lica.
Neki zadihani mladić se naginjao nad Leu i polako je okrenuo ka sebi. Lice joj nije bilo povređeno... Tiho je jecala, otvorila oči, i prepoznala ga... Pokušala je da ustane i pala natrag, jecajući.
„Oprostite, nisam hteo da vas uplašim... Ja sam Samjuelov prijatelj... Oprostite...
Zovem se Jonatan Koen...“
„Razmaknite se! Pustite policiju da prođe!“
Mladić se uspravio i brzo se udaljio. Inspektor se probio do nje. Nagnuo se nad Leu.
„Dragi bože!“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:43 pm



7.


Ceo Hanoj je prisustvovao pogrebu Marsijala Rivijera u katedrali svetog Žozefa. Veliki broj Vijetnamaca došao je da oda poslednju poštu čoveku koga su cenili i poštovali Ho Ši Min, koji ga je dobro poznavao, poslao je porodici telegram saučešća: napisao je da žali što Francuska nije poslala u Vijetnam nekog predstavnika tog kova, jer možda, u tom slučaju, dve zemlje ne bi bile uvučene u bespoštedni rat Visoki komesar Emil Bolaer poslao je na sahranu šefa svog kabineta. Pol Mis, lični prijatelj, u dugom telegramu je izrazio saučešće u ime svoje porodice. Alber Saro, koji je bio guverner u vreme dolaska Marsijala Rivijera u Indokinu, 1916. godine, poslao je venac orhideja.
Sahrana je obavljena u najužem krugu. Grane jednog veličanstvenog drveta nadnele su se nad grob, na kome je bila zvezda sa ideogramima. Na groblju je vladao potpuni mir.
Bez obzira na tugu, Fransoa Tavernije je bio smiren. Njegov prijatelj je prestao da pati i pridružio se ženi koju je voleo. Osečao je kako ga Lijen hvata za ruku; dlan joj je bio hladan i vlažan. Šta će biti s njom? Zašto se nije udala? Jesu li prosci bili uplašeni njenom prevelikom lepotom? Kao mladić bio je ludo zaljubljen u nju, ali mu je, zbog te lepote, delovala nedostupno. Da li je zbog toga, zajedno s Hajem, išao da planinari po planinama Tam Dao, u lov na divlje svinje ili jelene pokraj Srebrnog vodopada, kao i u divlje jahačke poduhvate po plažama Van Li? Njena ozbiljnost ga je takođe zbunjivala. Bila je najboljaučenica u Dalekoistočnoj školi. Sa dedom je vodila duge rasprave o knjigama, koje je prevodila na vijetnamski kineskim pismom ču no, i bavila se vijetnamskim izdanjima kineskih pisaca. Od tih njenih „učenih razgovora“ kako je govorio Haj, hvatao ga je strah.
Lijen je kao dete imala izvesnih neprilika s drugaricama Francuskinjama u školi časnih sestara. Kada je shvatila rasistički prizvuk njihovih primedaba, osetila je stid i mučninu, i nije želela da se vrati u školu. Njen deda Dang Doan morao je da upotrebi svu svoju moć ubeđivanja da je navede da se ipak vrati. Jednoga dana je sa ocem i dedom otišla do direktorke škole, koja joj je bila naklonjena. Direktorka ju je lično odvela u učionicu, okupila sve učenice i pred njima kazala:
„Lijen, molim vas da oprostite svojim drugaricama zbog njihovog ponašanja i da oprostite i meni što im nisam jasno stavila do znanja da smo pred Hristom svi braća i sestre, i da smo jednaki. Hoćete li mi oprostiti, dete moje?“
Lijen je bila veoma uzbuđena i rastrzana različitim osećanjima, ali i previše dobro vaspitana da se pobuni, pa se, plačući, bacila kaluđerici u naručje. Pošto ju je poljubila u čelo i pomilovala joj dugu crnu kosu, direktorka ju je pogurala prema drugaricama, koje su joj požurile u susret i nastojale da se ponašaju prijateljski. Od toga dana Lijen nije marila za katoličku veru, ali je prihvatila ponašanje svojih nastavnica, koje su tu veru prenosile njoj i njenim drugaricama, mada je i sama smatrala da je to licemerno. Devojka se prilično povukla u sebe i više se nije veselo smejala u društvu školskih drugarica, već samo kada bi se našla u društvu dece kućne posluge. Fransoa je kasnije imao dosta muke da je ubedi da na „belce“ ne gleda strogo i netrpeljivo. Čak i njen otac, koga je mnogo volela, imao je dosta muke da se izbori s tom njenom traumom. Vreme je samo površno zalečilo stare rane.
Kada je odrasla, njena izuzetna lepota je navodila braću njenih drugarica da potpuno zaborave da je poreklom Vijetnamka.Neki su se i iskreno zaljubili i okušavali sreću. Nijedan nije imao uspeha. Odbijala ih je s ljupkim osmehom, pa nijedan nije mogao poverovati da ga ona baš nimalo ne voli. Deda ju je podržavao i bio čovek od poverenja u porodici, te se radovao zbog takvog njenog stava. Koliko god da je voleo i cenio zeta, Dang Doan se nije baš radovao kada se njegova ćerka jedinica vezala za čoveka druge rase i kulture. Ono što nikada nije kazao, ali je Marsijal Rivijer to nagađao, bilo je da pristanak na takvo venčanje s njegove strane predstavlja neku vrstu izdaje prema zemlji predaka. Zar nisu Francuzi, posle Kineza, takođe bili porobljivači njegove zemlje, od koje su načinili svoju koloniju? Kako je to samo zvučalo ponižavajuće!
Da nije bilo porodičnih veza, i da nije bio u srodstvu s jednim od najviđenijih javnih ličnosti, Dang Doan je u nekoliko navrata mogao dospeti u zatvor zbog pomaganja raznim nacionalističkim pokretima. U više navrata je pružao utočište sunarodnicima koje je gonila policija. No, i pored svega toga, admiral Deku, tadašnji guverner, nije oklevao da mu se obrati kad je trebalo izgladiti napete odnose s Kinezima. Admiral, doduše, nije uspeo da ga nagovori da se sretne s generalom Tjoom ili drugim japanskim predstavnicima. Smatrao je Japance divljacima i mislio da njihovo prisustvo obeščašćuje i Francuze u Indokini. Japanski državni udar 9. marta 1945. nije ga uopšte iznenadio. Uz pomoć nacionalistički nastrojenog prijatelja, uspeo je da pobegne iz Hanoja, zajedno s Lijen i Kijenom, prešao je kinesku granicu i otišao u Naning. Kada je stigao tamo, saznao je da su mu ćerka i zet uhapšeni. Samo ga je prisustvo unuka sprečilo da se vrati i pokuša da ih spase. Kada je najzad uspeo da se vrati u Hanoj, njegova voljena ćerka je umrla od posledica zlostavljanja među Japancima. Zajednički bolje zbližio dvojicu ljudi.
Zato je starac oplakivao zeta kao rođenog sina. Osećao je da mu se bliži kraj, pa je nastojao da na to pripremi unuke. Strahovao je od budućnosti i predviđao da će rat protiv Francuza biti veoma dug.
Fransoa Tavernije je svojim prisustvom uz Marsijalovu samrtničku postelju malo ublažio njegovu zabrinutost. Uvek je gajio simpatiju prema mladom Francuzu, koji je za vreme raspusta dolazio kod svog „poočima“. Starac je ubrzo pogodio da je Lijen zaljubljena u njega, i da je to ona vrsta ljubavi koja umire zajedno sa onim ko je oseća. Duge godine razdvojenosti samo su je pojačale. Kada je čuo da se Fransoa oženio, profesor Doan se plašio da će Lijen pasti u očajanje. Bila je obuzeta tugom zbog očeve smrti, pa to nije pokazivala. Dedu ipak nije mogla zavarati ta njena prividna ravnodušnost; znao je njen nagao karakter i strepeo od trenutka kada bude saznala da se onaj koga voli oženio drugom.
Ubrzo posle smrti njihovog oca, okupio je svoje muške unuke i saopštio im njegovu poslednju volju i svoja strahovanja u vezi s njihovom sestrom.
Haj je, kao najstariji, prvi uzeo reč:
„Dragi deda, nemojte se brinuti za Lijen, moja će kuća uvek biti i njena. Moja žena Fuong i ja ćemo uvek biti srećni da je prihvatimo.“
„Hvala, sinko, nisam u to nikada ni sumnjao. No, u našoj zemlji se rasplamsava rat. Šta misliš da uradiš?“
Haj je ponosno podigao glavu i odlučno kazao:
„Boriću se!“
„Zar si poludeo?“, povikao je Bernar. „Zar si zaboravio da si napola Francuz?“ Haj se osmehnuo i mirno odgovorio.
„Takođe sam i napola Vijetnamac.“
„Ti uradi kako želiš, ali Ženevjev i ja ćemo se vratiti u Francusku. Povešćemo i Lijen, ako hoće da pođe.“
„Baš lepo“, podrugljivo je kazao najmlađi brat, Kijen. „Pacovi keže s broda...“
„Zabranjujem ti da tako govoriš!“
„Opa zaboravio sam, gospodin misli da je pravi Francuz, naročito otkako se oženio tom folksdojčerkom...“
„Moja žena nije folksdojčerka, ona potiče iz jedne od najuglednijih porodica u Strazburu...“
„... koja je jedva donekle izgubila svoj nemački naglasak!“
„Ako nastaviš s tom pričom, razbiću ti nos! Ljubomoran si, jer osim kineskih prostitutki nisi upoznao baš mnogo žena.“
„Tu si u pravu. Više nego tvoje nazovi-poštene žene volim poštene prostitutke.
S njima čovek ima mnogo manje iznenađenja!“
„Kijene, Bernare, zar vas nije stid da tako govorite pred dedom?“
Dang Doan je tužno posmatrao unuke kako se svađaju. Nije to bio prvi put.Još od detinjstva su njihove rasprave prerastale u svađe, a otkako je počeo rat, u tim je svađama bilo sve više mržnje. Bili su veoma različiti...
Hajev izgled nije ukazivao na njegovo francusko poreklo osim, možda, što je bio nešto višeg stasa nego većina Tonkinaca. Uvek je smatrao da je Vijetnamac, i pored oca Francuza, druženja s Tavernijeom i boravaka u Francuskoj. Smatrao je da je Vijetnam njegova prava domovina. Zbog toga je i otišao na studije medicine i specijalizovao se za tropske bolesti, a nije zanemario ni proučavanje tradicionalne kineske medicine. Oženio se ženom sličnih sklonosti, čiji je otac, Ngujen Van Dong, bio član indokineske komunističke partije i koji je otišao u partizane zajedno s Ho Ši Minom. Zarekli su se da će se zajedno boriti za nezavisnost svoje domovine. Imali su dve ćerke; dali su im imena sestara Trung, koje su se četrdesete godine borile protiv osvajača iz dinastije Han: Trak i Ni.
Na Bernaru se, međutim, tragovi vijetnamskog porekla nisu mogli videti: ličio je potpuno na oca i smatrao da je belac, ponašao se tako, i mislio kao belac, štoje Haja nerviralo, a dedi često mamilo osmeh na usne. Niko nije bio iznenađen kada se oženio Francuskinjom. Imali su ćerku Matildu, koja je bila plavuša, baš kao i majka.
Kijen je bacao u očajanje oca i majku svojim ludostima, drskošću, bežanjem od kuće, druženjem s bitangama, s kojima se bavio svakakvom trgovinom, a i deda je bio očajan zbognjega. Jedino na njega deda nije imao nikakav uticaj. Mučio ga je mladićev cinizam i sebi je prebacivao da je slab prema njemu. Još kao dete uspevao je da od dede izvuče sve što želi a to je uspevao i od roditelja i braće i sestre. Bio je privlačan i veoma lep, i njegov šarm je podjednako delovao i na muškarce i na žene. Nije usvojio ništa od porodičnog sistema vrednosti niti modela ponašanja. Rastao je bez ikakvog kompleksa i bez ograničenja. Bio je hrabar, nasilan, svadljiv, ludovao je za vazdušnim vratolomijama, bio dobar jahač i moreplovac, šampion u tajlandskom boksu, a rat je za njega predstavljao priliku za bogaćenje i slobodno uživanje u sklonostima ka pustolovini, kao i priliku da malo pobegne od porodice, koja ga je nervirala.
Samo mu je Lijen bila veoma draga; podsećala ga je na majku, jedinu koju je stvarno voleo i čija ga je smrt bacila u očajanje. Dok je ona bila živa, nastojao je da obuzdava svoje divlje instinkte, ali kada nje više nije bilo, ništa ga nije moglo obuzdati, pa ni naklonost prema Lijen. Kijen je prema Tavernijeu oduvek osećao čudnu mešavinu divljenja, zavisti i mržnje. Ljutio se što se ovaj prema njemu odnosi kao prema derletu. Čak i sada mu se Fransoa obraćao onim podrugljivim tonom, baš kao nekada: „Dakle, mali, je li sve u redu?...“ Za koga on sebe smatra, taj čistokrvni Francuz? Ako je i ratovao u Francuskoj, Španiji i Nemačkoj, to ne znači da treba da mu se obraća tim tonom! Kijen je takođe ratovao, samo na svoj način: pokazaće već on svima njima koliko vredi! Biće strpljiv, ima vremena.
Najzad, ima tek dvadeset i tri godine!
„Deda, ne brinite ništa, ja ću ostati ovde da brinem o vama i Lijen“, kazao je.
Dang Doan je spustio pogled, nastojeći da prikrije osećanja. Ko zna? Možda ni Kijen nije tako loš... Starac je ponovo počeo da se uzda u svog omiljenog unuka.
„Hvala ti, drago dete, ali mislim da bi ipak bilo mudrije da Lijen pođe u Francusku s Bernarom...“
„Ne dolazi u obzir, deda. Ja želim da ostanem s vama. Moje je mesto ovde, u ovoj kući, u zemlji u kojoj počivaju moji roditelji.“
Lijen je nekoliko minuta ranije ušla u sobu i čula predloge koje su iznela njena braća.
„Nije lepo, deda, da me držite po strani od svojih odluka. Nisam više dete, i pored sveg mog poštovanja za vas, podsećam vas da sam ipak punoletna.“
Deda ju je pogledao nežno i ponosno. Mlada žena je zbilja bila najveći ukras te kuće; njeno lepo lice odražavalo je divnu dušu. Predosećao je da će ta lepota, u vremenima koja dolaze, doneti samo nevolje. Da bi je toga poštedeo, bio je spreman da se odvoji od nje.
„Učinićeš kako kažem“, kazao je, nastojeći da zvuči strogo.
Njegov je ton bio tako grub da su se u Lijeninim očima pojavile suze.
„O, deda“, uzdahnula je i spustila pogled.
Stari učenjak bi dao ko zna šta da joj obriše suze, ali pred potomstvom nije smeo izgubiti obraz. Haj mu je pritekao u pomoć.
„Deda, veoma smo dirnuti zbog vaše brige, ali našoj domovini smo svi potrebni i bilo bi nepravedno da naša sestra ne učestvuje u oslobođenju.“
„Slažem se s dedom: Lijen bi se mnogo bezbednije osećala u Francuskoj, s nama; ženi nije mesto u ratu.“
„Baš pričaš gluposti, jadni moj Bernare! Predsednik Ho smatra da su muškarci i žene borci ravnopravni, zar ne?“
„Taj tvoj predsednik Ho vodi zemlju u propast. Indokina treba da bude ukras Carstva. Francuska nam je donela blagodeti zapadne kulture, učestvujemo u napretku, a komunizam će dovesti do anarhije i birokratizacije...“
„Ćuti, nemaš pojma o čemu pričaš! Najbolji ljudi su se pridružili Partiji!“
„Tebi je glavu napunio tvoj tast, a i tvoja žena. Ti si ipak mešanac, ne zaboravi to. Začudilo bi me da ti dodele neki visok položaj...“
„Deco, prestanite sa svađom!“, naredio je Dang Doan, držeći ruku na grudima.
„Deda, je li vam loše?“, povikala je Lijen i bacila se na kolena kraj starca.
„Treba da vas pregledam“, kazao je Haj i požurio ka njemu.
„Pustite me, potrebno mi je da malo ostanem sam i da razmislim.“
„Ali...“
Jednim pokretom je zaustavio reći na Lijeninim usnama i, na taj njegov znak, svi su se oprostili i izašli


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:44 pm


8.


Sedeći na trščanoj stolici s postoljem, s rukom u zavoju dok se drugim laktom oslanjao na trošni drveni sto, koji je nosio tragove gašenja cigareta, mokrih čaša, urezane zapise, Žan Lefevr je sedeo zavaljen u uniformi Legije stranaca i zurio preda se, ne primećujući „taksi devojke“ iz Paramaunta, koje su prolazile dve po dve, podbočene i namigujući gostima. Muškarci su stajali, nalakćeni na šank i nalivali se pivom i konjakom sa sodom. Ventilatori nisu uspevali da rashlade usku i dugu dvoranu crnih i crvenih zidova, gde je žućkasti podni mozaik iščezao ispod slojeva strugotine, opušaka, prašine i otpadaka sažvakane šećerne trske, koju su devojke obično grickale. U dnu, na maloj pozornici, svirao je „argentinski“ orkestar; svirači zakrvavljenih očiju su izvodili, prilično falš, nekakav paso doble, a dvojica legionara su plesala ozbiljnih lica, uz smeh i dobacivanja drugova. Malena Vijetnamka iščezla je u krilu nekog ogromnog avijatičara. Očito je bila početnica u poslu; priljubila je ruke uz ta ogromna bedra koja su je obuhvatala, a pogled joj je bio prestravljen. Dim cigareta je bio tako gust da se crveni abažuri skoro nisu videli; jedva su se nazirale i klupe, presvučene imitacijom kože i postavljene uz zidove dvorane; na njima su sedele devojke, zauzimajući izazovne poze.
Žan je teturao prema baru s čašom u ruci.
„Još jednom isto“, kazao je Kinezu koji je bio za šankom.
Poštomu se učinilo da je ovaj previše spor, oteo mu je bocu izruke i naglo sasuo u čašu.
„Pazite!“
Udario je bocom u čašu, koja se prevrnula i polila drugog gosta.
„Lefevre!“
„Tavernije!“
Čim su se ugledali, između njih kao da se našla žena koju su obojica voleli: Lea. Fransoa je prvi reagovao:
„Dođite, treba da popričamo!“, i odvukao je Lefevra do prvog slobodnog stola. „Konobaru, donesite dva dupla konjaka!“
„Pa šta radite ovde?“, upitao je Žan Lefevr napetim glasom. „Zar nije trebalo Lea i vi...“
„Da se venčamo? To je gotovo. Lea je ostala u Francuskoj, a ja sam došao poslom“, odgovorio je Tavernije.
„Poslovno!... I vi ste od onih koji trguju valutom i dolaze ovamo da se bogate, dok jadnici ginu! Baš ste bitanga!“
Fransoa je stezao pesnice: više je voleo da se pravi da ne primećuje drskost Leinog udvarača.
„Je li vaša povreda ozbiljna?“
„Nije previše... no što bi se to vas ticalo?“
„Ne tiče me se, samo sam hteo da budem ljubazan prema sunarodniku. Ali ako vam to smeta...“
„Ne smeta mi, ostanite! Pričajte mi o Francuskoj...“
To je značilo: pričajte mi o Lei. Tavernije je to i učinio. Nakraju priče mu je glas omekšao, tempo usporio, a ćutanje ječešće prekidalo njegovu priču.
Onje takođe mnogo voli, mislio je Lefevr. Šta li uopšte radi ovde?
Nije bio ni svestan da je pitanje postavio glasno.
„Ovde sam poslovno, kao što sam vam i rekao“, odgovorio je Fransoa. „Očev prijatelj, koji je vodio naše porodične poslove, umro je. On i njegova deca su mi posle očeve smrti bili kao porodica. Vratiću se kroz mesec ili dva.“
„Šta se misli u Francuskoj o ovdašnjim događajima?“
„Niko mnogo ne misli o tome. Francuzi imaju drugih briga, važnijih: racionirano snabdevanje, štrajkove, obnovu zemlje, izolovanost komunističke partije, Maršalov plan, političke rasprave, formiranje narodne skupštine...“
„Izgleda da nemate najbolje mišljenje o partiji generala De Gola?“
„I sam se pitam. Nisam siguran da je izabrao najbolji trenutak; ugrožava institucije Republike, podstiče podeljenost francuske javnosti, slabi poziciju zemlje u svetu...“
„Mislio sam da ste degolista?“
„Pa i jesam. Ali nisam toliko zaluđen da se ne bih zapitao je li on u pravu, niti bih sve to uzeo zdravo za gotovo. Možda mi je ponešto i promaklo dok sam bio u Argentini... Zar i vi sami ne postavljate sebi slična pitanja?“
„Konobaru, donesite nam još jednom isto!... Pitanja u vezi s politikom? Pa, bolje da ih ne postavljam. Brat i ja smo bili nekako... pre svega anarhisti, barem kada smo bili veoma mladi. Da je poživeo, moj bi brat svakako postao komunista, naročito zbog sećanja na naše drugove, saborce koje su streljali, mučili, deportovali...“
„Nisu bih jedini.“
„Znam ja to. Lein stric, otac Adrijen, i ljudi iz njegove grupe svakako nisu bili komunisti, ali su naši drugovi iz šume bili na toj liniji. Ovde, u Legiji, kao i na drugim mestima, sretao sam stare borce pokreta otpora; mnogi se mučno osećaju u ovom ratu, ne samo zbog vijetminske propagande, već i zato što znaju da im tu nije mesto: nije to njihov rat, to je prljav rat, stide se da učestvuju u njemu...“ Naglo je iskapio čašu.
„Dajte još jednu turu... A kada se previše zastide, onda se napiju do besvesti.Ili pucaju nasumce, nastojeći da ne vide protivnike, koji deluju kao bosonogi šiparci s petardama umesto pravog oružja.“
„Naredniče, treba da se vratimo...“
„Pusti me na miru, Pižole, vidiš da sam s prijateljem.“
„Vidim, naredniče, ali znate kapetana...“
„Baš me zabole za kapetana, čuješ li? Zabole me za njega!“
„Lefevre, čovek je u pravu...“
„Ama, pustite me na miru! Zabole me i za vas!“, mumlao je i porušio sve sa stola.
Počeo je zdravom rukom da lupa sve koji su prolazili kraj stola. Bio je toliko pijan da se vrteo ukrug, praćen smehom i ponudama za pomoć. Kinez, vlasnik lokala, trčkarao je oko njih:
„Dobro, gospodo, odvedite prijatelja, neću svađu ovde... Zvaću vojnu policiju...
Gospodo!...“
Udarac stolicom posred grudi presekao ga je u pola reci.
Uz Pižolovu pomoć, Tavernije je izvukao Lefevra iz Paramaunta i uspeo da ga ugura u mala kola s konjskom zapregom. Pižol je seo pored njega. Vozač je fijuknuo bičem i konjče zakaska.
„Hvala vam, gospodine“, povikao je vojnik, okrećući se da ga pozdravi.
„Baš je krasna ta francuska vojska! S takvim zamlatama se nećemo lako rešiti tih vijetminskih bitangi!“
Krupan čovek u besprekornom belom odelu pućkao je nekakvu smrdljivu cugaru zastavši kraj Tavernijea.
„Šta ste to kazali, gospodine?“
„Kazao sam da je baš krasna ta francus...“ Udarac pesnicom ugasio mu je cigaru.
„Šta vam je, gospodine?... Zar ste poludeli?“, mumlao je debeljko.
„Ne volim da čujem da neko loše govori o mojim prijateljima.“
„Ali...“
„Gospodine... bolje bi bilo da se gubite. Večeras sam baš loše volje.“
Čovekseudaljio, držeći maramicu na okrvavljenim ustima, mrmljajući neke pretnje. Iz tame jedne kapije neko mu zapljeska:
„Svaka čast! Praviš neprijatelja od jednog od najmoćnijih ljudi u Hanoju.“
„O, to si ti!... Hoćeš li da popijemo jednu čašicu?“
„Hoću, što da ne?“
„Znaš li neko drugo mesto?“
„Neka, ovo je baš dobro. Osim ako ti ne smeta da te vide sa ovdašnjim seljakom...“
Tavernije je slegnuo ramenima i vratio se u Paramaunt, a Kijen je pošao za njim.
„Sta ćeš da popiješ?“
„Pivo.“
Kineski vlasnik lokala je delovao smirenije.
„O, to ste vi, gospodine. Dugujete mi za pića koja su popili vaši prijatelji.“
„Dobro, a sada nam dajte dva piva.“
Onaj „argentinski“ orkestar je zasvirao neki tango. S besprekornim razdeljkom u zalizanoj crnoj kosi, pevač - groteskan u plavoj satenskoj košulji sa širokim rukavima, sa širokim žutim pojasom i crnim pantalonama uguranim u kaubojske čizme - zapevao je pesmu Zbogom drugovi, moji saputnici.
Sve se izmešalo, zidovi su se razmakli, „taksi devojke“ su iščezle... video je dve mlade žene kako plešu... bile su lepe i čudne... duga suknja od plavog tafta se obavijala oko crvene haljine... suze su se slivale niz lice žene u plavom... na obrijanoj lobanji one u crvenom mračno je sijao kukasti krst nacrtan ružem za usne... Te iskrene suze najavljuju moj odlazak...
„Nije ti dobro? Veoma si bled... Ah!“
Čaša koju je Fransoa stezao u ruci odjednom puče. Ubrzomu po teče krv.
Razgovori oko njih naglo utihnuše, a zatim se nastaviše uz poneko sleganje ramenima. Kijen je sa čuđenjem gledao svog sagovornlka i delovao kao da ga to sve zabavlja.
„Padi, daj mi čistu salvetu i bocu konjaka“, zatražio je. „Nadam se da nisi planirao neke fine ručne radove! Raširi malo prste...“
„Do vraga!“
„Znam, boli, ali ništa bolje ne dezinfikuje ranu od dobrog konjaka. Evo ti, otpij gutljaj. Ne zaboravi da pokažeš ruku Haju, dobro si se udesio...“
Dok je to pričao, Kijen mu je omotao šaku salvetom. Orkestar je zamukao; imali su pauzu.
„Zar ne voliš muziku?“
Tavernije je prasnuo u veseo smeh.
„Baš si oštrouman!“
„Je li te taj tango podsetio na neku ženu?“ Začuo se onaj isti smeh, malo gorak.
„Znaš li ti, mali, da si vidovit?“
„Prestani da me zoveš mali. Zar nisi primetio da sam dosta porastao od onog vremena iz zaliva Ha Long?“
„Onda nemoj više da me zapitkuješ... Ne ljuti se, neću da te vređam, ali kad sam otišao odavde, ti si imao jedanaest ili dvanaest godina. U mom si sećanju ostao u tom uzrastu. Daj mi malo vremena da se naviknem.“
„Dobro, ne ljutim se na tebe. No pazi da me ne izlažeš bruci.Štaje spopalo onog tvog druga? Poznaješ ga od ranije?“
„Eto, opet zapitkuješ. To je kod tebe prava manija. Da, znam ga, to je Lein drug iz detinjstva.“
„Lea?“
„Moja žena.“
„Pa da, zaboravio sam da si oženjen. Je li lepa?“
„Jeste, veoma.“
„Je li lepa kao Lijen?“
„Nije to ista vrsta lepote, ali je, pored Lijen, najlepša žena koju sam upoznao.“
„Voliš li je?“
„Da.“
„Teško mi je da te zamislim oženjenog.“
„To su mi već kazali.No, s njom je sve to drugačije... Dosta priče o meni! Ne znam ništa o tebi osim da si problematičan momak i da sve devojke luduju za tobom.“
„Ko ti je to kazao?“, upita Kijen sa zadovoljnim osmehom, što je Fransoa primetio.
„Recimo da se šire takve glasine.“
„Da li se te glasine zovu Haj ili Bernar?“
„Pusti braću na miru, nisu mi neophodni da bih saznao nešto o tebi i tvojim poslovima.“
„Nadam se da nisi čuo ništa loše.“
„Savetujem ti da se malo primiriš, visoki komesar je izdao neka naređenja, a tvoga oca više nema da te štiti.“
„Pa i nije mi potreban zaštitnik, dovoljno sam odrastao da se sam štitim.“
„Kako god hoćeš. To ti kažem pre svega zbog Lijen, a i zbog tvoga dede.“
„Nećeš me sada poučavati o tome šta se događa u Hanoju. Grad se dosta promenio od vremena kada si bio ovde. Bila je japanska okupacija, pa su došli Kinezi, pa vijetminovci, vođene su ulične borbe, ušle su Leklerkove trupe, bilo je gladi, ubistava, mučenja, otmica. Nije ostalo ničega iz lepog doba kolonijalizma. Ja pre mogu da štitim Lijen i dedu nego Haj sa svojim vijetminovcima, ili Bernar sa svojom Indokineskom bankom.“
„Istina je da se sve promenilo. Misliš li da Francuzi imaju i najmanje šanse da opet uspostave vlast u ovim krajevima?“
„A ti, šta ti misliš o tome?... Francuzi su izgubili ugled; kao što znas, u Aziji se to ne prašta. Mi, Istočnjaci, cenimo samo silu, a vi je niste ispoljili.To znači da ste završili svoje.“
„Ti pričaš kao da nisi polu-Francuz.“
„Jesam polu-Francuz, ali više volim onu svoju vijetnamsku polovinu. To je ono što je Haju i meni zajedničko. On je još prilično popustljiv prema Zapadu, ali ja nisam. Osećam da sam deo ove zemlje, mada me se ne tiče je li ona nezavisna ili nije. Volim da živim u njoj, jer ovde čovek može biti slobodan, višenego drugde... pod uslovom da nametne svoje uslove i da bude gospodar.“
„Je li to ono čemu težiš?“
Kijen se zadovoljio osmehom.
„Idem malo do pušionice. Hoćeš li sa mnom?“
„Neka, neki drugi put, sada bih se radije vratio.“
„Kako hoćeš... Radujem se što smo porazgovarali“, kazao je posle kratkog oklevanja.
Rastali su se na pločniku. Tavernije se zamišljeno zaputio u Ulicu Pola Bera.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:44 pm


9.


„Stvarno moram da razgovaram s njom.“
„Ne više od deset minuta, inspektore. Svakako joj je neophodan odmor.“
„Je li se neko raspitivao za nju?“
„Mislim da je bila njena spremačica.“
„Da li je ovo soba gospode Tavernije?“, upita neki mladić sa ogromnim buketom u naručju.
„Da, dajte, odnećemo joj.“
Policajac je otvorio kovertu koja je bila zakačena za buket, izvukao karticu i pročitao:


Saznao sam za strašan udes koji ste preživeli. Kada lekari budu dopustili, doći ću vam u posetu. Primite izraze mog poštovanja
Žan Senteni

„Ako taj čovek dođe, obavestite me o tome“, kazao je inspektor i otvorio vrata.
Na visokom bolničkom krevetu ležala je Lea, sklopljenih očiju, kose rasute po jastuku, a nekoliko pramenova joj se slepilo za čelo; disala je ravnomerno, ali je grčevito stezala čaršav, a ispod jedne noge joj je bilo podmetnuto jastuče. Zavese su bile razmaknute da bi u sobu ušlo dnevno svetlo.
Baš je divna, pomislio je policajac, ušavši u sobu. Lea je otvorila oči.
„O, to ste vi, inspektore...?“
„Ja sam inspektor Bertino. Dobar dan, gospođo, drago mi je što vidim da ste se osvestili. Lekari su mi kazali da ste baš imali sreće i da ćete se lepo oporaviti.“
„Nije njihova noga slomljena, vidi se!“, uzviknula je Lea zlovoljno.
„Ali mogli ste da poginete na licu mesta ili, što je još gore, da izgubite dete koje očekujete!“
Vrata su se naglo otvorila i ušao je lekar u pratnji dve bolničarke.
„Dakle, gospođo, vidim da ste dobili lepu boju lica. Vi i to dete ste baš srećnici.
To je dobar znak: rodićete malog snagatora.“
„Doktore, jeste li sigurni da je s detetom sve u redu?“
„Jesam, sasvim sam siguran. Samo treba da se odmarate. Ta vaša slomljena noga se lepo oporavlja: voleo bih da još neko vreme ležite. Čujte, budite pametni.“ Lekar je izašao, a jedna bolničarka je stavila cveće u vazu.
„I mene bi radovalo da ležite što duže. Ovde bar čovek može da pazi na vas.“
„Da pazi na mene? A zbog čega?“
„Zato što je jasno da strahujete od nekoga, a ja bih baš voleo da znam od koga!“
„Ne bojim se ja nikoga.“
Njen povišeni ton je naterao bolničarku da poskoči i da joj dobaci radoznali pogled.
„Zašto ste onda pre nekoliko dana bežali? I ko je mladić koji vam se obratio kad ste pali?“
„Ne sećam se nikakvog mladića.“
„Šta ste to čuli i videli što vas je nagnalo u beg?“
„Uopšte ne razumem o čemu pričate.“
„Jeste li se opet sreli s nacistima?“
Ruke su joj se grčile, a izraz lica se promenio.
„Pustite me na miru, umorna sam.“
„I ja sam“, kazao je i svalio se na jednu platnenu stolicu. Pri pogledu na njegovo pokunjeno lice, Lea je prasnula u smeh.
„Još vam je i smešno, povrh svega.“
„Izvinite, to je na nervnoj bazi. Želim zbilja da vam pomognem, ali ne znam kako.“
„Pa, nisam pre nekoliko dana ja pričao o nacistima, već vi. Nešto mi govori da ste poznavali tog čoveka, koji je pre neki dan ubijen u Ulici Bisi.“
„Varate se“, kazala je tužno.
Inspektor Bertino nije bio mnogo iskusan u tom poslu, ali je bio siguran da lepa bolesnica laže. Tražio je od komesara da je stavi pod nadzor. Možda je trebalo pratiti trag starih kolaboracionista, koji su čeznuli za vremenom okupacije. Njen strah od nacista nije bio glumljen, ali zamisliti da oni tako slobodno vršljaju po pariskim ulicama... Bilo je istina ono što je njegova majka govorila, da „živimo u čudno doba“. „Znate li izvesnog Žana Sentenija?“
„Zašto?“, pitala je Lea.
Bertno je pokazao na buket, a onda je izvukao karticu i pružio joj je.
„Poslao vam je ovo cveće.“
„Baš je lepo. Žan Senteni?... To mi je nekako poznato. Pa da, moj muž ga zna, pričao je o njemu, ali se nismo upoznali.“
„Čime se on bavi?“
„Ne znam baš tačno... Bio je guverner Indokine, ili tako nešto. Kako li je saznao šta mi se desilo?“
Ušla je bolničarka.
„Gospodine inspektore, poseta je okončana. Gospođa Tavernije mora da se odmara.“
„Dobro, navratiću sutra. Ako se nečega setite, pozovite me u komesarijat ili na kuću, majka će mi preneti poruku.“
Lea je uzela karticu i stavila je na noćni stočić.
* * *

„Vraćaš se sa mnom na Montijak. Ne dolazi u obzir da te ostavim samu u Parizu“, izjavila je Fransoaz kada je došla sestri u posetu. „Jedva sam preživela to pismo! Kad pomislim da si mogla izgubiti bebu... Fransoa to ne bi podneo... Pošto on nije tu, moramo mi da brinemo o tebi. Alen i Rut su po svaku cenu hteli da dođu, jedva sam ih ubedila da ne možemo svi da doputujemo...“
„Pa si se ti žrtvovala. Radujem se što te vidim... Kako su ti deca i moj mali Šarl?“
„Svi su dobro, ali je Šarlu dosadno bez tebe. Čudno je to dete, tiho, uronjeno u te svoje knjige, vežba da prepozna ptice po cvrkutu. Sav je nekako tajanstven.
Veoma liči na majku.“
„Želim da ga vidim što pre, i on meni nedostaje.“
„Kada misliš da ćeš izaći?“
„Ne znam, kažu da žele da me zadrže na posmatranju.“
„Popričaću s doktorom.“ Doktor je baš tada ušao.
„Dobar dan, doktore. Da vam predstavim sestru, gospođu Lebren, koja želi da me odvede.“
„Još nije vreme za to, draga gospođo. Naša pacijentkinja je doživela šok, trudna je, pa ne bih želeo da se upuštamo ni u kakav rizik. Mislim da bi kroz dve nedelje mogla da putuje.“
„Dve nedelje!“
„Gospođo Tavernije! Podsećam vas na to da čekate dete i, mada ste sjajne građe, ovaj udes vas je malo uzdrmao. Budite strpljivi još dve nedelje, brzo će proći. Gospođo, utičite vi na nju da se urazumi.“
„Doktor je u pravu, draga... Neću moći tako dugo da ostanem sa tobom, ali ću ostati nekoliko dana i doći ću posle po tebe.“
Lea je pristala, mada joj je bilo teško da se uzdrži od suza. Lekar ih je pozdravio i otišao.
* * *

Za tih pet dana koliko je provela u Parizu, Fransoaz je nastojala da zabavi sestru, a to je bilo lakše nego što je mislila. Dan posle njenog odlaska, Lei je u posetu došao Žan Senteni. Na nju je njegov iskreni izgled ostavio veoma dobar utisak i prijao joj je osećaj sigurnosti, koja je zračila iz celog njegovog bića. Poljubio joj je ruku, dirnut njenom lepotom. Posmatrali su se bez reči, prilično sramežljivo. Lea je prva prekinula ćutanje.
„Hvala vam za cveće, bilo je divno. Lepo je od vas što ste se zabrinuli za mene.“
„Lekar mi je kazao da ste na putu ozdravljenja. Radujem se tome. Je li vaš muž obavešten?“
„Pisala sam mu, ali pošta putuje tako dugo...“
„Želite li da mu pošaljem telegram?“
„Ne, nemojte, nema svrhe da ga uzbunjujemo. Verujem da on tamo ima dovoljno teškoća. Ortak mu je umro, ali to verovatno znate...?“
„Da, u toku sam s događajima. To je bio izuzetan čovek.“
„Jeste li ga znali?“
„Dva puta smo se sreli 1946. godine, a pričao mi je o njemu i moj tast Alber Saro. On ga je izuzetno cenio.“
„A deca? Fransoa mi je pričao da mu je ćerka lepotica.“ Senteni nije mogao da se uzdrži od veselog osmeha.
„Da niste možda ljubomorni?“
„Nisam uopšte. To sam kazala samo onako.“
„Mislim da je zaista veoma lepa.“
U šta se sada opet uvaljujem?,prebacivala je ona sebi. Pokušala je da promeni temu:
„Fransoa mi je pričao da ste bili u pokretu otpora i da vas je hapsio Gestapo.“
„Da, ali sam imao mnogo sreće. Uspeo sam da pobegnem.“
„Nekoliko mojih prijatelja nije, nažalost, bilo te sreće“, uzdahnula je Lea.
Nekoliko trenutaka su ćutali, utonuli u uspomene.
„Šta mogu da učinim za vas? Treba li vam šta?“
„Ne, hvala. Jedino što želim u ovom času jeste da što pre izađem odavde.“
„Šta kažu lekari?“
„Da treba da se odmaram.“
„Svakako su u pravu. Pomislite na svoje stanje...“
„Ne znam kako bih mogla da ne mislim na to?“, kazala je pokazujući stomak, što je izazvalo novi osmeh.
„Pošto ste mi poslali cveće, posetio me je jedan policijski inspektor...“
„Bertino?“
„Da, tako se zove. Pitao me je mnogo toga o vama, a ja, naravno, nisam mogla da mu odgovorim na ta pitanja. Objasnio mi je kako je stradala vaša sestra: to je zbilja strašno! Takođe mi je kazao i da ste ubeđeni da su je ubili nacisti...“
„Ne želim da pričam o tome...“
„Znam, ali on ne zna šta se događalo u Argentini: vaša i Tavernijeova potraga za nacistima, smrt vaših prijatelja i prve gospođe Tavernije... Onaj čovek koji je ubijen na raskrsnici Bisi jeste Jevrejin koji pripada mreži lovaca na naciste. Bio je u Argentini u isto vreme kada i vi. Inspektor misli da ga možda poznajete.“
„Što mi to pričate? O čemu mi uopšte pričate?“
„Znam da ste nepoverljivi, ali znate ko sam, pa možete da mi verujete. Onaj policajac mi je kazao: ’Ona svuda vidi naciste!’ Izgledalo je da je on prilično nepoverljiv. Ja nisam. Dakle, ako nešto znate, molim vas da mi to i kažete!“
Učešće u pokretu otpora naučilo je Leu da nikome ne veruje. Fransoa joj je pričao o Senteniju samo u vezi s razgovorom s generalom Leklerkom. Neko ko ima veze s Leklerkom svakako nije bitanga. No ipak nije mogla da mu poveri svoja strahovanja i da mu prizna da je poznavala Samjuela Zedermana, te da ga je videla samo nekoliko minuta pre smrti. Plašila se da će je opetuvući u tajanstveni i ledeni svet tajnih službi. Želela je samo jedno: da o tome više ne priča. Što Fransoa nije tu sada kad joj je najpotrebniji? Njemu je Lea mogla sve da kaže, shvatio bi njenu zabrinutost i učestvovao bi u njoj. Kako da nepoznatom čoveku, koliko god on bio simpatičan, poveri ono što joj je Samjuel kazao: da se u Parizu nalaze Argentinci koji su poznati kao prijatelji nacista. Nešto joj je kazivalo da će se Jonatan Koen uskoro pojaviti. U međuvremenu treba da ćuti.
„Ne znam ništa o tome.“
„Kako god hoćete“, kazao je razočarano. „Ako vam zatrebam, ne oklevajte da me zovete. Važi?“
„Važi. Oprostite, ali ja vas ne poznajem...“
„Ne mislite više na to. Brzo ozdravite!“
„Do viđenja“, promrmljala je, zavalivši se u krevet.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:44 pm



10.


Na raskrsnici Ulice Anrija Rivijera i Bulevara Rolan, vozač bicikl-rikše u kojoj je bio Tavernije načinio je nagli zaokret da bi izbegao vojni kamion koji je išao pravo na njih, pa putnik samo što nije ispao.
„Gad!“, progunđao je Fransoa, vraćajući ravnotežu.
„Je li sve u redu, gospodine?“, sa zaleđenim smeškom na licu pitao je vozač.
Kada su stigli pred hotel Metropol, platio je vožnju i ušao u zgradu. Predvorje je bilo prepuno stranih izveštača i oficira iz raznih rodova vojske. I pored velikih ventilatora, vladala je zagušljiva vrućina. Nije bilo mesta za barom, a i terasa je bila puna.
„Fransoa!... Ovamo.“
Bernar Rivijer je sedeo u društvu trojice saradnika iz banke i mahao mu da im se pridruži. Tavernije se probio kroz bučnu i oznojenu gomilu.
„Sedi. Predstavljam ti svoje kolege Rejmona Žorža, Raula Dipuija i Žaka Vozela, koji će se uskoro vratiti u naš glavni grad. Kako im zavidim, srećnicima! Šta ćeš da popiješ?“
„Pivo.“
Bernar je ustao i otišao do bara po piće.
„Ja sam u generalnom sekretarijatu banke, a moji prijatelji rade u personalnim odeljenjima kolonijalne uprave“, kazao je Žak Vozel. „Ja sam se pozabavio otvaranjem vašeg računa. Vi ste prijatelj gospodina generalnog direktora?“
„Ne, ali imamo poslovne odnose.“
„Gospodin Loran je zanimljiv čovek i sjajan bankar“, kazao je Raul Dipui.
„Značajan čovek“, dodao je Rejmon Žorž, podižući čašu.
„Nameravate li dugo da ostanete?“, upitao je Vozel.
„Što to kažeš? Vojska vlada situacijom“, pobunio se Dipui.
„Šta ćeš, stari moj; posle napada 19. decembra, ne verujem više nikome. A vidiš i sam da su Vijetnamci svuda: ubiješ ih deset, a pojavi ih se sto, ubiješ ih sto, a stvori ih se hiljadu, i to niotkuda. Sedimo na termitnjaku. Ne, mislim da se nećemo izvući. Potamaniće nas do poslednjeg. Zato više volim da se maknem odavde pre toga... Zar nisam u pravu, gospodine Tavernije?“
„To je, svakako, jedno moguće gledište. Je li vam 1946. godine bilo teško?“
„Strašno: krađe, napadi, hapšenja, nestanci, otmice, silovanja, ubistva, sve je to trajalo cele godine. Na ulici je vladalo uzbuđenje i svi su se uzajamno vređali, a padali su i udarci. Bilo je sve teže otići u kinesku četvrt na sastanak s klijentima. U noćnim satima su Ulica svile, Ulica laka, Ulica promene i Ulica cigle, sve one koje vode do Kapije Žan-Dipua, bile mesta gde ste se izlagali opasnosti da vas neko zakolje. Preko Mosta Pola Dumea išli smo na sopstvenu odgovornost da bismo stigli do Lang Sona ili do Hajfonga. Nije bilo više nikakve mogućnosti da se uveče uživa u smiraju dana na obali Malog jezera. Nigde se nisu videle lepe devojke; umesto njih biste naletali na policajce! Niste mogli ni da šetate ulicom: svuda su bile barikade, daske, prepreke za automobile i borna kola! Nije bilo zgodno biti mešanac: njih su prve otimali, odvodili, ubijali. Od kraja novembra znalo se da se vijetminovci spremaju za napad, a vojne vlasti su se ponašale kao da to ne znaju.“
„Pa to bar nije ništa novo!“, povikao je Dipui.
„Treba reći da naša vlast više nije bila čvrsta“, nastavio je Vozel. „Za nekoliko meseci izmenjali su se general Valij, general Krepen i general Morlijer, sve u odsustvu De Sentenija, koji je zadržan u Francuskoj zbog posete njegovog prijatelja Ho Ši Mina i konferencije u Fontenblou. Jasno je da modus vivendi, dogovoren između Ujka Hoa i Marijusa Mutea, nije mogao naići na odobravanje komunističkih vlasti, a naročito Fam Van Donga i Vo Ngujen Đapa, ali je to obema stranama dalo malo vremena. U tih nekoliko dana smo mi, stari kolonisti, osetili da smo prevareni, naročito zbog člana 9 sporazuma Modus vivendi:„Svi neprijateljski postupci i svako nasilje moraju prestati, s jedne i s druge strane, kao i svaka vrsta neprijateljske propagande...“ Na ulicama je ponovo zavladala živost, trgovci su se pojavili na pragovima svojih prodavnica, pred Olimpijom su ljudi stajali u redu da bi gledali film sa Žanom Gabenom i Mišel Morgan, poslastičarnica Miso je bila puna sveta, tramvaji su vozili skoro redovno, koncerti kamerne muzike su se izvodili u Velikom pozorištu, hotelski barovi su se napunili, bicikl-rikše su kružile, vratili su se prosjaci i lepe devojke, i sve je izgledalo kao i ranije...“
„No, to nije dugo trajalo! Pojavili su se ’novi Francuzi’, koji nisu shvatali indokineski mentalitet; oni su, izgleda, poverovali da stari vijetminovci neće pokušati da osvete svoje nastradale!“, kazao je Rejmon Žorž, prekinuvši prijatelja u priči.
„Sve se, zapravo, odvijalo veoma brzo: odnosi vijetnamske vlade i Visokog komesarijata bili su sve gori, svakoga dana bilo je čarki između francuskih i vijetnamskih vojnika, bez obzira na Ho Ši Minove pozive na mir i izjave kao što je ona da ’vijetnamski narod ne želi rat, ali će se boriti ako na to bude primoran. Rat će biti surov...’ To je govorio onim svojim sladunjavim tonom, na koji su nasedali intelektualci iz naše metropole...
Setite se: 17. decembra smo svi mi shvatili da smo izigrani, što vojska nije znala. Ulice Hanoja su pretvorene u prava bojna polja: svuda su bile barikade, bombe ispod drveća, mine. Vijetminska milicija je pucala iz francuskih mitraljeza i ubila dvojicu naših zemljaka. Francuski vojnici su iz osvete zapalili jednuzgradu vijetnamske uprave i nekoliko kuća oko nje. Gradonačelnik Hanoja doktor Hung je izjavio da je u tom napadu bilo pedesetak mrtvih. Izolovanim francuskim porodicama je stiglo upozorenje da se okupe po hotelima, bolnicama i školama, koje su rekvirirane za tu priliku. Centralni komitet je naredio administrativnim jedinicama da evakuišu Vijetnamce - žene, decu i starce. U vijetnamskim četvrtima su ostali samo mladi, koji su čuvali kuće od upada francuskih vojnika...“
„Da nije bilo Fernana Petija, čoveka evroazijskog porekla, koji nas je oko podneva obavestio o upadu vijetnamskih boraca, bili bismo svi masakrirani. Izgleda da ne verujete, gospodine Tavernije...“, zaključio je Raul Dipui.
„Nije tako. Naprotiv, slušam vas sa najvećim interesovanjem. Mi smo u Francuskoj imali samo bledu sliku tih događaja.“
„Izvini, Fransoa, u baru je strašna gužva“, kazao je Bernar, pružajući mu čašu piva. „Jesu li ti moji drugari bili dosadni?“
„Ne da nisu bili dosadni, već su mi vrlo slikovito dali prikaz događaja 19. decembra. Gde si ti bio tog dana?“
„Bio sam zabarikadiran kod kuće, s poslugom, i naoružan do zuba.“
„A tvoji, žena i dete?“
„Bile su u Sajgonu, kod Ženevjevinih rođaka.“
„Borio se kao lav. On je sam pobio desetak tih bitangi.“
„Lep prizor iz lova!“, povikao je Tavernije.
Podsmeh u glasu njegovog druga iz detinjstva nije promakao Bernaru, koji je pocrveneo i nastojao da prikrije zbunjenost ispijajući piće.
„Zar nije bilo tako?“, navaljivao je Dipui. „Njegova francuska krv je nadvladala...“
„Dosta, nećemo više o tome.“
„Zašto? Nije to nikakva sramota. Zar nismo uvek smatrali da si jedan od nas?“
To je pravo okretanje noža u rani, pomislio je Tavernije. Pošto mu je bilo žao druga, odlučio je da promeni temu:
„Je li tog dana ranjen Žan Senteni?“
„Jeste, hteo je da se pridruži generalu Morlijeru u Citadeli. Dragi Senteni je smatrao da je Ho Ši Minov prijatelj, i pao je s visine svog pogrešnog ubeđenja!“, podrugljivo je rekao Žak Vozel, prilično kiselim glasom.
„Moj otac je uvek smatrao da je Ho Ši Min iskren.“
„Jadni Bernare, tvoj otac, i pored sveg poštovanja koje sam prema njemu gajio, bio je prilično naivan“, rekao je Dipui. „Kako je mogao da se uzda u njega i veruje članu partije koja prima naređenja iz Moskve?“
„Bio je nacionalista, pre svega.“
„Koješta! Sve je to smišljeno da se privuku katolici, kaodaisti, bjengujenovci i svi drugi sitni gospodari rata...“
„Jadni Dipui, ti svuda vidiš gospodare rata, i misliš da je ova zemlja još u srednjem veku! Njihova navodna hiljadugodišnja civilizacija samo je maska za bestijalnost i divljaštvo...“
„Zar ne mislite da po tom pitanju mi Evropljani nismo baš podobni da pametujemo drugima?“, prekinuo ga je Tavernije.
„Barem ne odsecamo glave neprijateljima...“
„Ne, mi imamo mnogo bolje metode: šaljemo ih u ropstvo i koristimo žene i decu za najteže radove, jeftino im prodajemo opijum, guramo njihove kćeri u prostituciju, odnosimo se prema njima kao prema psima...“
„Ali škole, šta kažete za škole i bolnice?“
„A šta to oni uče u našim školama? Da su im Gali bili preci?“
„Baš ste loše volje. Zar nisu u tim školama Ho Ši Min, Đap i Fam Van Dong naučili da čitaju i pišu?“
„Ipak su ih tamo učili da belac uvek vredi više od pripadnika žute rase. Srećom ili nesrećom, zavisno od toga kako gledate na to, u tim su školama i naučili tri čarobne reči, vezane za osnivanje naše Republike: sloboda, jednakost i bratstvo.
Svakako im je bilo teško da shvate zašto potomci te revolucije odbacuju soje nasleđe.“
Nastala je mučna tišina, u kojoj je Fransoa mogao sagledati duhove revolucionara iz Drugog carstva kako lebde na nebu iznad Hanoja.
„Šta da kažemo za republiku u kojoj postoje samo dva predstavnika opozicije na sedamdeset poslanika pozicije? Gde su oni ostali? Svi pohapšeni i uglavnom pobijeni. Šta da se kaže na republiku koja običnim dekretom uvodi hapšenje i slanje u „specijalne logore“ svih onih koji, rečju ili delom, mogu naškoditi nacionalnoj borbi za slobodu, režimu, javnoj bezbednosti ili „nacionalnom jedinstvu“? Koliko mi je poznato, francuska štampa je mnogo pisala o raciji 29. oktobra 1946. godine, kada je pohapšeno oko trista ljudi i odvedeno u koncentracione logore. Šta kažete na to? To su činjenice“, naglasio je Rejmon Žorž.
„To je svakako za žaljenje, ali je retko da proces emancipacije ne počne krvavim dešavanjima“, kratko je odgovorio Fransoa i ustao da se oprosti od njih.


Tavernije je pešice prevalio kratko rastojanje od Metropola do kuće Marsijala Rivijera. Deca njegovog prijatelja su zahtevala da odsedne kod njih. Svakoga dana je viđao Lijen i njenog dedu. Zajedno su se sećali srećnih časova provedenih s pokojnikom. I pored rata i restrikcija, Lijen je izvodila prava čuda da jelovnik bude raznolik. Haj i njegova žena su došli dedi u posetu, a mladi doktor je bio zabrinut zbog starčeve slabosti.
„Morala bi mu zabraniti to pušenje opijuma, to ga ubija.“
„Naprotiv, to mu daje snage da podnese život. Njega plaši budućnost. Sigurna sam da bi sam okončao sa životom samo da nema nas. O, Fransoa, stigao si... Dobili smo lošu vest...“
„Lea?“
„Ne. General Leklerk je poginuo u avionskom udesu u Alžiru.“
„To ne može biti istina!“
„Nažalost, Visoki komesarijat je potvrdio tu vest.“
„Kad se to desilo?“
„Na dan 28. novembra.“
Fransoa se svalio na porcelanski tabure sav ophrvan dubokom tugom, što ga je i samog začudilo, jer se s generalom sreo samo jednom, ali je osećao da je s Filipom d’Oterlokom, kako mu je bilo pravo ime, jedan deo časti njegove domovine nepovratno iščezao. Nestao je čovek koji je razumeo situaciju u Indokini i koji je u toj situaciji mogao pronaći častan izlaz za Francusku.
Tavernijea je obuzelo osećanje nepovratnog gubitka. Treba li da nastavi svoju misiju? Leklerk je sve započeo: sada kad je on poginuo, štaje njemu samome preostajalo? Bez novih naređenja iz Pariza, nije znao kako da nastavi da se povezuje s ljudima koji bi ga doveli do Ho Ši Mina. S generalovom pogibijom je nestao i deo njegove mladosti i idealizma. Želeo je da bude na visini ljudi kao što su generali Leklerk i De Gol, ali su vođe Četvrte republike već bile iscrpljene i nemoćne, spremne da odustanu od svega i napuste ideju o novim mirovnim pregovorima, u koje ni njihovi učesnici nisu više verovali.
„Haj, popušiću i ja koju lulu večeras.“
„Lijen će ti sve pripremiti.“
Fransoa je otišao u sobu, svukao se i umotao u dugu svilenu kućnu haljinu.
Na uskoj klupi, prekrivenoj tankim dušekom, u sobici s crvenim zastorima po kojima su bila izvezena kineska slova, ležao je stari Dang Doan i odmarao se, a na mršavom licu mu je lebdeo bled osmeh. Fransoa se opružio na drugu klupicu i podmetnuo porcelanski držač za glavu ispod potiljka. Svetlo je bilo prigušeno. U tom polumraku mu je Lijen pripremila prvu lulu. Kada je stigao do treće, osetio je da mu napetost popušta; kod pete se već dobro osećao; kod sedme mu se priviđala Lea kao se naginje nad njim; kod desete lule je zadremao.
Pre no što je ponovo otvorio oči, osetio je da ga Lijen posmatra. Njen hladni dlan je kliznuo u njegovu ruku.
Pogađao je njene misli i povukao ruku. Ona ga je volela, još od detinjstva. Nisu bile potrebne reči da bi znao da se čuvala za njega i da je bio dovoljan jedan njegov pokret pa da mu postane ljubavnica. U nekim drugim okolnostima bi svakako podlegao toj nemoj molbi, ali je znao da bi takav postupak, u takvoj situaciji, bio samo izvor bola i razočaranja. Nije bilo nikakvog novog podsticaja od Lijen: prosto je bila tu, unapred pokorna tom čoveku, kome je bila posvećena toliko da je zaboravila da je oženjen i zaljubljen u svoju ženu.
Zar nije malo pre toga, omamljen opijumom, promrmljao njeno ime?


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:45 pm


11.


Lein sinje rođen 30. januara 1948. godine, u tri sata ujutru, dve nedelje pre vremena. Lea ga je nazvala Adrijen.
Dan pre porođaja, mlada žena je neprekidno plakala i to je navelo Rut da promrmlja: „Ubiće to svoje dete!“
No, činilo se da detetu nije naškodio majčin bol. Bila je to lepa beba, veoma halapljiva, a njeni krici ukazivali su na vrlo dobar apetit. Fransoaz i Rut su tvrdile da je dete isti otac. Lea je mislila da je ružan, sa onim crnim paperjem od kose i zgužvanim licem. Ljutila se na bebu: da nije nje, sada bi bila pored muža. Poslednje pismo od njega dobila je mesec dana ranije! Sedela je u krevetu, sva umotana u šalove, i po ko zna koji put čitala pismo:
Decembar 1947.

Draga moja,
Nedostaješ mi, i ovo odsustvo mi se čini predugo. Svakoga jutra govorim sebi: ’Sutra ću otići’, a onda shvatim da sam sutradan još uvek ovde. Nisam još rešio ono zbog čega sam ponovo došao u Indokinu. Ovde se ništa ne odvija normalno, i najmanji pokret predstavlja problem, i ne mogu ni u koga da se pouzdam. Svi su sumnjičavi prema ostalima: Vijetnamci prema Francuzima, što je i razumljivo, ali i Vijetnamci prema svojim sunarodnicima, kao i naši zemljaci jedni prema drugima. Svako u susedu vidi uhodu,čak i oni koji su do sada bili prijatelji. Na osnovu toga možeš da zamisliš kakvo podozrenje vlada u ovoj zemlji!
Moji prijatelji Rivijerovi zlopate se više nego drugi, zbog toga što su mešanci, pa ne pripadaju nijednoj od dve sukobljene strane. Bernar je najveći „belac“ u porodici, i izabrao je svoj put: nastrojen je profrancuski, dok je njegov brat Haj provijetminski raspoložen, kao i Lijen, njihova sestra; najmlađi, Kijen, jeste bitanga koja trguje opijumom i devizama. Ne haje što to tera u smrt njihovog dedu. Zabrinut sam za njihovu budućnost.
Znaš li da je i ovde stalno reč o tebi? Znam da će te ovo zainteresovati, pa neću više da te mučim neizvesnošćul Po naređenju generala Salana dvadeset francuskih bataljona je otišlo u napad na vijetminsko utvrđenje Bak Kan, severno od Tonkina. Znaš li kako su nazvali operaciju? Obećaj da ćeš ćutatil... Drži se dobro, nazvali su je OPERACIJA LEA!... Kažem ti da to nije nikakva šala. OPERACIJA LEA! Kad sam čuo tvoje ime, samo što nisam zaplakao... Ne smej se, veruj mi da je to istina. Usudili su se da tvoje ime daju vojnoj operaciji! Koliko sam obavešten, to je u divnom brežuljkastom predelu Kao Banga. Malo je falilo da general Bofr i njegovi ljudi pohvataju Ho Ši Mina i Đapa. Sve u svemu, ta operacija je za naše jedinice bila polovičan uspeh. Eto, lepa moja Lea, tvoje je ime ušlo u istoriju!
Kad se ovaj rat okonča, a to će se ovako ili onako desiti, odvešću te na brdo Lea, u tu krasnu divljinu, gde se džungla meša sa stenovitim predelima, a unaokolo rastu borovi. Videćeš kako sunce izlazi nad terasastim pirinčanim poljima, kako se dim vije iz sela utonulih u maglu, kako gola deca jašu bivole, žene graciozno nose težak teret na glavama, starci s dugim belim bradama stoje oslonjeni na štap pred kolibama i greju stare kosti na suncu, bonze sa obrijanim glavama hodaju u dugim haljinama boje šafrana i prose milostinju, starice sa zubima premazanim lakom puše lule i u krilu ljuljaju najmlađe unuče, mladići se bore da privuku pažnju devojaka, a one odvraćaju pogled, smeškajući se. Pićemo čaj u kolibama koje zovu „kafe“ i koje su obojene zeleno ili plavo, i bićemo srećni što smo tu.
Koliko godina treba da prođe da se to ostvari? Nadam se da nećemo biti prestari.
Kako mi samo nedostaješ!... Želim da ti pomilujem stomak... Mora da se do sada sasvim zaokruglio. Svakako si divna!... A tvoje grudi?... Kad zažmurim, osećam kako su meke pod rukom... Samo pri tom sećanju osetim erekciju.... Baš te želim... želim da sve ovo zaboravim i uopšte da ne mislim ni na šta što nisi ti... Volim te, malena, stvarno te volim...


Lea je zažmurila i rukom prevlačila preko bedara i bolnih, otvrdlih dojki. „Kako i ti meni nedostaješ“, mrmljala je.


Srećan sam što znam da si na Montijaku. Fransoaz mi je pisala da si često tužna. Molim te, potrudi se i ne tuguj, biću uskoro kraj tebe. Ne želim da propustim rođenje našeg deteta. Je li ti jasno: dete, to je naše dete!...


Rodilo se bez tebe, to čuveno dete, mislila je Lea, prilično besna.


Mnogo bih voleo da bude devojčica, i da liči na tebe! Kako bih je samo mazio i štitio! Da držim u naručju još jednu, malu Leu... Voleo bih da vas obe čvrsto zagrlim!... Ako bude dečak, biću takođe presrećan, učićuga da pliva, da jaše, da plovi i da voli i ceni žene. Uz nas dvojicu nećeš više nikada imati razloga za strah.
Sutra krećem za Dalat, gde ću se sresti s nastavnikom i članom socijalističkog pokreta Lujem Kaputom. Izgleda da je on pošten čovek, koji dobro zna Indokinu, a u njoj predaje već dvadeset godina. Posle toga ću otputovati u Sajgon, na sastanak s visokim komesarom Emilom Bolaerom. Posle toga sledi... povratak u Francusku!
Kaži Fransoaz i Alenu da sam im veoma zahvalan što brinu o tebi, pozdravi tetku i podseti Rut na mene, a i Šarla mnogo pozdravi, i kaži mu da ćuga voditi na pecanje čim se vratim. Tebi šaljem svu svoju ljubav, želje, nežnost. Dobro se čuvaj. Volim te,
Fransoa

Beba se u susednoj sobi rasplakala. Mora da ju je neko podigao iz kolevke jer je naglo prestala. Uskoro je ušla Fransoaz, noseći dete u naručju.
Baš se bila promenila! Nije bilo više ni traga od izmučene mlade žene, koju su vređali i ošišali, na zahtev pariske rulje, onoga groznog dana u avgustu 1944. godine, kada su ljudi pokazali mnogo junaštva, ali i niskosti. Sada joj je kosa bila duga i talasala se na potiljku, ostavljajući otkriven vrat i ističući njen lepi profil. Muževljeva ljubav i novo materinstvo su joj vratili dostojanstvo, za koje je verovala da je izgubljeno. Toj novoj ženi niko više nije smeo spomenuti prošlost. Patnje su je očvrsnule. Znala je da se izbori sa svačim i žalila je samo što ne može opet da se bavi poslom bolničarke. Fransoaz je bila dobri duh Montijaka, i njoj su svi poveravali svoje muke i brige. Lea se borila protiv te zračeće dobrote.
„Tu je, dakle, naš mališa!“, povikala je Rut, koja je naglo uletela u sobu.
„Pomislila sam da su nam ga ukrali!“
„Ko bi se opteretio žgepčetom?“, pitala je Lea svadljivo.
„Eto ja, i to odmah!“, istovremeno su uzviknule Rut i Fransoaz.
„Baš ste lude!“
„Vreme je za dojenje!“, kazala je Fransoaz i dala joj sina.
„Zar opet? Pa on stalno jede!... Pustite me, ne volim da me gledaju, osećam se kao krava koja hrani tele!“
„Grešiš, pa to je divan prizor... Eto, povodom toga, sećaš li se da fotograf iz Langona treba da dođe da vas slika?“
„Zaboravila sam na njega. Baš će to biti krasna slika, vidi na šta ličim, a i ovo malo čudovište...“
„Ne govori to o Adrijenu, on je divno dete, a i ti si kao lutka.“
„Pa dobro, dobro...“
Lea je sačekala da zatvore vrata da bi izvukla dojku i gurnula bradavicu u mala usta, koja su je halapljivo zgrabila.
„Jao, kakva napast... Isti je otac!“
Dojenje je ponekad bilo bolno, ali je i podsticalo njene želje.
Nekoliko dana posle fotograiisanja, stiglo je novo Tavernijeovo pismo.
Decembar 1947.

Ljubavi moja,
Šta se događa kod vas? Nemam vesti od tebe. Znam da pošta sporo putuje, ali ipak... Baš sam zabrinut. Što mi nisi pisala da je Samjuel poginuo na tvoje oči? To mi je Senteni javio. Jesi li znala da je on u Parizu? Da li ste se videli?Jesi li otome pričala policiji? To bi bilo najbolje što se može uraditi. Potpuno sam poludeo od brige na pomisao da si sama među tim bitangama, koje slobodno lutaju unaokolo... Poslao sam telegram Senteniju i kazao mu da brine otebi. To mi barem duguje!
Najzad sam stigao do nekog cilja. Moj put u Dalatje bio veoma uspešan. Luj Kaput mi je mnogo pomogao, on poznaje Indokinu i njenu prošlost bolje no iko drugi, ali priličan je pesimista po pitanju ishoda sadašnjih borbi. Lično zna predsednika Ho Ši Mina i veoma ga cent. Zahvaljujućinjemu, ponešto sam bolje sagledao. Kroz nekoliko dana ću biti kraj tebe.
Znaš li koga sam sreo u Hanoju? Tvog prijatelja Žana Lefevra! Otišao je u Legiju zbog tebe. Ne poriči to, sasvim je očigledno, i ja ga dobro razumem!Kad sam ga prvi put sreo, bio je ranjen i mrtav pijan. Juče smo se ponovo sreli. Učestvovao je u operaciji „Lea“, i kazao mi je da je pravo čudo što ih nisu sve pobili, jer je teren odgovarao vijetminovcima. „Naši zapovednici treba da shvate da ovde nemamo ni najmanje šanse: ti su ljudi na svom terenu, a mi tu nemamo šta da tražimo!“ Rana ga više mnogo ne muči, a i sviđa mu se atmosfera u Legiji. Ljudi kojima komanduje su uglavnom Nemci. Nijedan od njih ne zna da je on bio u koncentracionom logoru. Smatra pitanjem časti da im to ne kaže, i da se prema njima ponaša kao prema drugim vojnicima. Pričali smo o tebi, o mladoj Lei, lepotici koja je zaluđivala sve momke u kraju. On me pomalo prezire, jer misli da sam isti kao i svi poslovni ljudi koji su došli ovamo iz Pariza: ja ga nisam razuveravao. Zamolio me je da te pozdravim.
Eto, i to sam učinio.
Sutra ću otputovati na sever i nadam se da će to biti kraj moje misije.
Kako je naša beba? Zamoli je da sačeka da dođe na svet, ne želim to da propustim!
Nema potrebe da ti opet pišem koliko mi nedostaješ, jer to znaš i sama. Volim te.
Fransoa

To pismo je putovalo skoro dva meseca do Montijaka. Koliko li će još vremena proći do Tavernijeovog povratka?
Lea je imala neki osećaj da joj nije napisao istinu o svom putu. Sumnjala je da štampa precizno piše o događajima u Indokini. Nešto joj je govorilo da bi Senteni mogao imati odgovor na pitanja koja je sebi postavljala.


Rut joj je donela poštu, među kojom je bila i koverta s nepoznatom markom iz inostranstva. Otvorila ju je.
Jerusalim, 30. decembra 1947.

Draga gospođo,
Najzad sam nabavio vašu adresu! Ja sam vas sledio onog dana kada ste doživeli udes: molim vas još jednom da mi oprostite, hteo sam samo da vas upozorim. Samjuel i njegov brat su mi bili prijatelji. Ne mogu više da vam kažem. U Palestini sam već dva meseca, kod ujaka i ujne: Oni su mi jedina porodica, roditelji su mi stradali u Buhenvaldu. Kao i mnogi drugi mladi Jevreji, mislim samo na to kako da ih osvetim. Vraćam se u Francusku, u Bordo, da nastavim studije. Dopuštate li da vas posetim? Montijak je udaljen tek nekoliko kilometara, ako sam dobro video na karti.
Dobio sam kartu od Urija ben Zohara. Verujem da ga se sećate?
Sa zadovoljstvom očekujem naš ponovni susret. Prihvatite izraze mog poštovanja,
Jonatan Koen

Lea se setila izražajnog lica tog mladića, koji se onoga dana naginjao nad njom. Zar se nikada neće osloboditi tih ratnih duhova?
Ne želim da dolazi ovamo, ne želim da čujem više ništa otome. Sada je sve gotovo, kazala je sebi.
Mahinalno je otvorila i poslednju kovertu.
Pariz, 2. februara 1948.

Draga gospođo,
Hvala vam što ste me obavestili orođenju svog sina. Mora da ste veoma srećni. Shvatam i da ste veoma žalosni zbog odsustva njegovog oca. No, bićete presrećni kad se svi okupite!
Imate li vesti od muža? Dao sam mu preporuke da mi javlja o svemu što radi, i to je u početku i radio. No, posle toga odjednom više nije bilo vesti. Hoćete li da me pozovete ili da mi pišete o tome?
Ponovo vam čestitam i šaljem najlepše želje, i molim vas da me smatrate odanim prijateljem,
Žan Senteni

Nije bilo ni reči o onome što je štampa nazivala „aferom Senteni“.
Jednu do dve nedelje pre toga, Alen Lebren je ušao u njenu sobu s presavijenim Figaroom u ruci:
„Evo ti, pa pročitaj! Reč je o Žanu Senteniju.“ Lea je zgrabila novine i pročitala:
OTVORENA ISTRAGA PROTIV ŽANA SENTENIJA ZBOG UGROŽAVANJA
BEZBEDNOSTI ZEMLJE

Bivši republički komesar u Hanoju priveden je istražnom sudiji u Pariskom vojnom sudu. Optužen da je u ratu potkazao jednog druga iz pokreta otpora, neposredno posle oslobođenja bio je oslobođen te optužbe, jer je istragom utvrđeno da je bio nevin. Sada je, međutim, optužen zbog ugrožavanja bezbednosti države. Optužuju ga daje, posle odlaska iz Indokine u decembru, primio 94 tajna dokumenta iz te zemlje, koja mu je doneo izvesni kapetan broda; u njima se nalaze podaci koji kompromituju našu zemlju i njenu politiku u Indokini. Posle dugog razgovora sa istražnim sudijom, Senteni je privremeno pušten na slobodu. Istraga je u toku.
Nekoliko dana kasnije, Figaro je pisao:
Pre nekoliko dana smo, na osnovu saopštenja za štampu, pisali o hapšenju Sentenija, koji je izveden pred francuske vlasti. To nije tačno. Senteni, pripadnik mreže „Alijansa“, nije bio hapšen, osim kada ga je u ratu uhapsio Gestapo; tada je uspeo da pobegne iz Ulice Sose, posle mučenja, a da pri tom nije nikoga izdao.
List Nuvel republik iz Bordoa je pisao: „Gospodin Senteni tvrdi da je žrtva političkih mahinacija.“U tom članku je bila izjava bivšeg komesara, u kojoj se navodi da mu je bivši ađutant iz Tonkina, kapetan Rože Larok, s komandom u Sajgonu, sa svakog svog puta donosio dokumenta vezana za situaciju u Indokini.
Na dan 7. decembra kapetan mi je doneo 94 dokumenta, koja mi nisu bila poznata. Nisu bila nimalo poverljivog karaktera. Tog puta je kapetan Larok napustio Indokinu s naređenjem za nezvaničnu misiju. Možda je zbog toga postao sumnjiv? Ali od toga do pomisli da, u trenutku konferencije Bolaer - Bao Daj u Ženevi, ja radim za neku stranu silu i da sam neka vrsta dvostrukog agenta, veoma je dugput...
Tužbu je uložio ministar za prekomorska pitanja gospodin Kost-Flore, zajedno s generalom Valijem, vršiocem dužnosti visokog komesara u odsustvu Emila Bolaera.
Ta tužba je povučena.
Nekih dvanaestak dnevnih listova je takvim člancima nastojalo da izravna račune s vladom, pokretom otpora, De Golom, a Senteni je bio nazvan „braniocem carstva“ i „minhenskim junakom“. Kapetan Larok je, međutim, bio u tajnosti zatvoren u tamnicu Šerš-Midi.
Lea je tada odlučila da se zaputi u Pariz i da se nađe sa Sentenijem. Obećala je sebi da će mu izvući istinu o Tavernijeovom Putu. Nije više verovala da su u pitanju samo njegovi poslovi, jer samo zbog njih ne bi ostao daleko od nje u trenutku kada im se rodilo dete.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:45 pm


12.


Fransoa Tavernije je iskoristio jedan vojni konvoj da ode u Dalat, gde se sreo s Lujem Kaputom. Sticajem okolnosti, za vreme tog putovanja bili su pošteđeni vijetminskih napada. Tavernije je iskoristio dvodnevno zaustavljanje u Hijeu da obiđe nekadašnji carski grad, koji se pružao duž dvanaest kilometara duge Obale mirisa. Tri četvrtine grada bilo je u zidinama koje su podsećale na kineske, i nosile su tragove rata. Kraljevski grobovi su nestali pod bujnim zelenilom. Ogromno drveće banjana raslo je uz reku i kao da je štitilo grobnicu Min Manga iz dinastije Ngujen. Iza groblja je izrasla gusta borova šuma. U počasnom dvorištu su se nalazila dva bronzana lava, dva konja i dva kamena slona, koji su predstavljali ritualnu grupu ove nekropole. Granitne stepenice sa uklesanim zmajevima bile su prilično okrnjene. U grobnici se nalazio prostor koji je nekada bio namenjen ženama i posluzi, a sada je bio pocrneo od dima, dok su potporni drveni stubovi bili ozbiljno oštećeni. Uprkos lepom vremenu i žarkom suncu, nad tim svetim mestom su lebdeli tuga i osećaj napuštenosti. Sjajno mesto, predodređeno za duhove, mislio je Fransoa.
Te večeri se u Hotelu Grand, u kome nije bilo struje, dobro napio u društvu vojnika.
U Dalat je stigao bez većih poteškoća, umoran od puta, sanjajući kupanje i dobar krevet. Luj Kaput mu nije dao da gubi vreme.
Stari socijalista je primio izaslanika Vensana Oriola u svojoj kući u Ulici ruža, u radnoj sobi punoj knjiga, skulptura i indokineskog pokućstva. Imao je oko pedeset godina, od toga je dvadesetak posvetio nastavi u Dalatu; delovao je zabrinuto, a namršteno čelo mu je bilo puno bora; posetioca je primio na svoj neposredni način:
„Ovde se mnogo toga promenilo od Sentenijevog odlaska. Vijetminske pozicije su veoma ojačale. Rukovodioci tog pokreta više ne veruju Francuzima. To je i razumljivo! Neposredno posle oslobođenja izgledalo je kao da se svi nadaju obnovi, a svi Francuzi su delovali zainteresovani za jačanje i ugled Francuske. Marksističke partije su priznavale da je trenutak da se malo sačeka sa uključivanjem u međunarodne akcije, da bi se obnovila francuska moć. Kako je takva situacija dovela do ove današnje, gde smo izloženi opasnosti i zahvaćeni zbrkom i nerazumevanjem? Naravno, međunarodna situacija je tome dosta doprinela i uticala na nacionalnu svest i ponašanje pojedinaca, pa je sve napredovalo ka sukobu dve ideologije, dva ekonomska i politička sistema, što nije opravdanje za sve! Posle ponižavajućeg poraza i bolne okupacije, Francuska u svom odnosu prema Vijetnamu nije shvatila da je i ta zemlja stradala u Drugom svetskom ratu. Nije shvatila ni da je nerealno očekivati da opet brzo bude velika ekonomska sila. Verovali smo da je moguće povratiti vojnu i kolonijalnu moć i ’očuvati carstvo’ i nametnuti prekomorskim narodima politiku ’nadmoći’, našu bezuslovnu vlast. Velika je greška što nismo prepoznali pravu sudbinu Francuske; nametnuli smo joj sasvim drugačiju sudbinu, koju ona ne može ostvariti, niti je u skladu s tradicijom...“
„A sada, gde smo sada?“
„Moji pokušaji da sretnem Ho Ši Mina bili su neuspešni. Nije mi uopšte odgovorio. Što se vas tiče, izgleda da je vaša molba uzeta u razmatranje.“
„Kada ćemo znati ishod?“
„Veoma brzo. Zbog toga sam vas pozvao.“
„Znate li gde je Ho Ši Min?“
„Neki tvrde da su ga videli u Hoang Truu, njegovom rodnom mestu, kod Vina. To mi se čini malo verovatno: tamo bi ga svi odmah prepoznali. Neki kažu da je u Hong Kongu, sa Fam Van Dongom. Ni u to baš ne verujem. Mislim da je verovatno u Tonkinu, nedaleko od kineske granice. To je nepristupačna oblast, s mnogo pećina zgodnih za partizane, a i blizina Kine je zgodna ako se treba povući. No ako nije strogo poverljivo, imate li neke konkretne predloge za Ho Ši Mina?“
„Nemam. Moja uloga nije dovoljno određena. U početku je bilo reči o obnovi veza, ali mi se čini da je to sada prevaziđeno.“
„I ja se toga plašim. Prilično sumnjam da će on hteti da obnovi pregovore.“
„Mislite li vi da on dobija naređenja iz Moskve?“
„Ne! Ovaj rat je njihov rat za nacionalnu nezavisnost. Naravno, taj rat vode komunisti, ali Ujka Ho je suviše pametan da sve karte baci na komunizam. Ako pak on dobije ovaj rat...“
Nekoliko trenutaka nisu izustili ni reči.
„Dođite da večeramo, verovatno ste veoma gladni...“
U maloj trpezariji ih je posluživao jedan stari sluga. Posle tradicionalne supe Tavernije je upitao:
„Malopre, kad sam vas prekinuo, pričali ste o tome kako je Francuska načinila ozbiljnu grešku kada je okrenula leđa svojoj pravoj sudbini. Šta bi to bilo?“
„Zaboravili smo, u potpunosti, na našu glavnu prednost: to je naš kulturni uticaj, jedini koji nam omogućava da održavamo ’francusko prisustvo’ na neki konkretniji način, osim u frazama, pretnjama ili paradiranju, a ta vrsta uticaja je i jedina koja ne pobuđuje sumnju, već može samo doneti nepodeljenu zainteresovanost naroda koji je željan znanja i učenja i koji ceni intelektualne vrednosti. Odbacili smo taj adut i odigrali najgoru kartu, kartu lažne nadmoći, zasnovane na vojnoj sili i administrativnom pritisku. Prvo se postavilo pitanje jezika. U oblastima van naše vlasti, gde su se sklonili mnogi mladi Vijetnamci i intelektualci, niko ne može da smisli Francuze. To je u ratu neizbežno, odbrambena reakcija izazvana ksenofobijom koju je podstakla sentimentalnost, i proizvod je propagande koja se na razne načine širi među neprijateljem, a svodi se na duhovni uticaj.“
„Razumem da narod tako reaguje, ali ne i obrazovani ljudi. Francuska je Vijetnamu potrebna na naučnom, tehnološkom i diplomatskom planu...“
„Vijetminovci su i na to mislili, i radili su na tome, i sada su ubeđeni da je vijetnamski jezik veoma pogodan da izrazi svaku misao, ne samo naučnu, već i političku i psihološku. Urađeni su brojni radovi iz leksikografije i prevodi da bi se taj jezik obogatio i zamenio francuski, koji je bio opšte sredstvo za prenos znanja.
Ako načinimo najpovoljniju pretpostavku, francuski bi mogao ostati kao neki pomoćni jezik, koji mladi naraštaji više neće ni učiti, a u tome vijetminovce podržavaju Kina i SAD, koje su zavladale na Pacifiku. Kako, u tim uslovima, obezbediti našem jeziku povlašćeno mesto? Suprotna propaganda može samo izazvati sećanja na vreme kada je taj jezik bio sredstvo asimilacije i političkog tlačenja u službi kolonijalizma.“
„Zar niste preveliki pesimista?“
„Nažalost, nisam! Ako se ova propast Francuske nastavi, biće to propast i za Vijetnam. Sve će krenuti tokom koji će ovu zemlju uvesti u moderan život i dovesti do njene rekonstrukcije. Kada bih imao prilike da se sretnem s vijetminskim vođama, u tom smislu bih pokušao da branim interese obe zemlje.“
„Zar te vođe nisu uglavnom frankofone?“
„Uglavnom jesu, mada ima i takvih koji nikada nisu bili u Francuskoj, kao general Đap, koji ipak sjajno govori francuski. I sam Ho Ši Min svuda sa sobom nosi malu antologiju francuske Poezije, koju uvek iznova čita. No, svima im je jasno da nije u interesu njihove revolucije da koriste jezik porobljivača. Želite li joškafe?“
„Ne, hvala, mada odavno nisam pio ovako dobru kafu.“
„Zar ne? Vijetnamska kafa je za mene najbolja na svetu. No, morate malo da se odmorite, dođite da vam pokažem vašu sobu.“


Narednog dana je bilo oblačno i sveže; te noći je pala kiša. Vrhovi planina se nisu videli. Fransoa Tavernije je ustao veoma rano i obišao jezero. Pred hotelima su vozači rikši dremali u svojim vozilima; grupe đaka su žurile, s torbama na leđima; vojni kamioni su trubili i remetili tiho jutro u unutrašnjosti. Sve je podsećalo na varošicu u Vožu ili Pirinejima.
Kada se vratio do svog domaćina, ovaj je bio budan i čekao gaje.
„Imam dobre vesti za vas: izaslanik predsednika Ho Ši Mina vas ceka u Sajgonu.“
„U Sajgonu?“
„Da, poći ćete kroz jedan sat, s konvojem koji nosi namirnice. Znate li da vozite kamion?“
„Događalo se da to radim“, kazao je Fransoa u šali.
„Zvuči kao da ste razočarani.“
„Nije to u pitanju... Nadao sam se da ću se brzo vratiti u Francusku, a sada mi se čini da se dan mog povratka odlaže.“
„Pa, ni to nije izvesno... sastaćete se sa izaslanikom Ujka Hoa u hotelu Gran Mond u Čolonu. Daćete mu ovo!“
Luj Kaput mu je pružio primerak Paskalovih Misli iz Larusove biblioteke Mali klasici.
„On će vam zauzvrat dati Lafontenove Basne, iz iste biblioteke. To će biti vaša lozinka.“
„Kako ću ga poznati?“
„Poznaće on vas. Sastaćete se s njim kroz dva dana, u pola devet uveče. Idite da se spakujete; za deset minuta će doći po vas.“
* * *

Posle nekoliko minuta Fransoa se oprostio od Luja Kaputa, revnosnog prvaka francuske kulture, koju je uporno branio na teritoriji Indokine. Sada se ta kultura odbacivala. No da li je ikada i bila zbilja prihvaćena?
Motori tridesetak kamiona brundali su ispred hotela Palas. Stara zgrada nije bila mnogo oštećena u ratu. Fransoa je tu dolazio s malim Rivijerovima kao mladić, za vreme toplih meseci, u pratnji njihove majke i jedne služavke. Sećao se jurcanja po prostranim salonima i veselih obeda u velikoj trpezariji, odakle se pružao divan pogled na vrtove i jezero.
Kraj kamiona su u grupicama stajali vozači i francuski vojnici, koji su pušili i ćaskali dok su im mali prodavci pića dosađivali. Tri vojna vozila su se postavila na čelo konvoja.
„Jesti li vi prijatelj gospodina Kaputa?“, pitao je neki krupni riđokosi čovek.
„Jesam, a vi ste svakako Mišel Poatven?“
„Tako je. Zar imate samo ovu torbu?“, upitao je, uzevši prtljag, i ne čekajući zapravo odgovor.
Otvorio je vrata potpuno novog forda.
„Bolje je držati prtljag u kabini. Ovde svi kradu. Uđite, sad ćemo krenuti.“ Na neki tajanstveni signal vozači i njihovi suvozači uskočili su u kamione. Konvoj s namirnicama je lagano krenuo, uz škripu kočnica, brundanje motora i viku. Sve do izlaza iz grada za njima su trčali dečaci, koji su se peli na papučice kamiona, devojčice koje su im nudile pivo i gomile prosjaka.
Počeli su da ubrzavaju. Razmak između kamiona bio je po petnaest metara, a za njima su se dizali veliki oblaci prašine.
„Mi smo u sredini konvoja. Tu je obično najsigurnije, bolje je nego napred ili nazad, u slučaju napada, tako da nas neće namagarčiti“, kazao je Poatven, stežući volan. „Gadnog li puta!... Prokleti Vijetnamci!... U dolasku smo tri sata sklanjali prepreke koje su noću postavili.“
Vozač nije imao mnogo više od dvadeset godina i imao je belvilski akcenat.
Tek da bi nešto rekao, Fransoa je upitao:
„Šta to prevozite?“
„Voće, povrće, brašno. U odlasku sam vozio i neki alat, nameštaj, tkaninu, sve što su mi dali, šta ja znam! Više volim povratak, tada se samo spuštamo, to ne kvari toliko kamion. Mirno ćemo proći na oko kilometar od Dalata i stići do pirinčanih polja oko Sajgona. To je oko trista kilometara, samo ako nema Vijetnamaca. Neće mi biti žao ako narede da se vratim... Postaje sve teže. U odlasku su nas gadno napali, ubili su mi mehaničara i spalili pet ili šest kamiona. To mi je četvrta zaseda otkako ovo radim. Pre toga sam bio na granici s Laosom, ali sam video dosta njih koji su stradali ili od njih nije mnogo ostalo, pošto su ih uhvatili... Odvratni Vijetnamci, baš kao i njihova hrana: sve seckaju što sitnije!“
„Izgleda da i nije sve tako loše, pošto imate vrlo lep kamion.“
„To zavisi od situacije. Ovaj ford sam uzeo na kredit, od udovice jednog druga. Jadnik, nisu ga ubili Vijetnamci, već neki ljubomorni muž, koji ga je zatekao sa svojom ženom.“
„Tako ste preuzeli kamion... a i udovicu!“
„Kako ste to pogodili?“, pitao je momak, sav zadivljen.
„Životno iskustvo“, odgovorio je najozbiljnije Fransoa.
„Valjda je to u pitanju“, s poštovanjem reče momak.
Neko vreme su se truckali po makadamu, u tišini.
„Jeste li dugo u Indokini?“
„Tu sam od kraja rata. U Francuskoj sam bio u partizanima. Posle toga smo ja i drugari bili potpuno izgubljeni. Jedan od naših poručnika nam je kazao: ’Momci, ide se u Indokinu, hoćete li?’ Tako smo se ukrcali, u maju 1945. Nismo se dosađivali. S leklerkovcima smo mlatili Vijetnamce, mada su neki od nas imali i neprilika. Posle godinu dana mi je bilo dosta, pa sam otišao. Kazali su da sam dezerter. Noja sam hteo da spasem svoju koža. Čuo sam kako se ratna vreva udaljava. Ne treba previše iskušavati sreću. U početku sam radio za jednog kineskog trgovca na veliko, ali su me uhvatili na laoskoj granici sa sto kila opijuma.“
„Jesu li vas uhapsili?“
„Nisu, moj gazda je podmazao šefa policije. On ima dobre veze u vladi. Uskoro sam prestao da radim za njega i postao svoj gazda. Vi ste trgovac?“
„Imam fabriku svile u Hanoju.“
„Ide li posao dobro?“
„Ne baš naročito, ali se nekako snalazim.“
Zaustavili su se u Bao Loku. Odmah se na konvoj sručila horda dečurlije i trgovaca, glasno krešteći. Fransoa je kupio kolutove ananasa na bambusovim štapićima. Poatven je više voleo pivo.
„Ako želite nešto da pojedete, ja ću ostati ovde da vas sačekam. Ne volim njihovu kuhinju. Sanjam o odresku s krompirićima i čaši svežeg božolea. A vi?“
Neke starice su kuvale zahvatajući vodu iz obližnje baruštine; stoličice su čekale na mušterije. Fransoa je seo kod jedne od njih. Osmehnula se i na vijetnamskom kazala:
„Dobro si učinio što si došao kod mene, ja sam najbolja kuvarica od svih tih žena. Šta želiš?“
„Činiju supe.“
„Zar govoriš vijetnamski?“
On je odrečno odmahnuo glavom i nasmešio se.
Podigla je poklopac s lonca i sipala mu činiju vrele supe, koju je spustila na zemlju. U maloj posudici je izdrobila začine, polovinu limuna, kolutove luka i dodala mu porcelansku kašiku. Uzeo je sumnjive štapiće za jelo koje mu je dala i obrisao ih o košulju. Klimala je s odobravanjem kad je videla kako uzima dodatke i gledala ga dok je jeo, kao čuveni šef kuhinje koji vidi da se njegova hrana ceni.
Ponovo se začudio ukusu vijetnamske supe, naročito ovakve, koja je načinjena kraj puta, od vode iz bare. Dok je pio čaj, progutao je i veliku dozu kinina.
Vojnici su, uglavnom, bili Marokanci. Izašli su iz kamiona i na svom jeziku začikavali devojke, koje su posmatrali pogledima grabljivica. Izgledalo je da ih se Vijetnamci plaše. Bili su opušteniji s francuskim podoficirima, koji su zapovedali konvojem.
Fransoa je platio i zapalio cigaretu.
„U vozila!“, dreknuo je neki narednik i vratio se u kolonu.
Ponovo su bili na drumu, u oblaku prašine, truckali se dalje, a u stomaku su osećali grč od straha zbog mogućeg napada vijetminovaca.
Poatven je podvukao ruku pod sedište i izvukao mitraljez.
„Znate li da koristite ovu spravu?“
„Znam. Mislite da će nam trebati?“
„Ne znam, ali ne škodi biti oprezan.“
Nadlanicom je obrisao oznojeno čelo.
„Pri poslednjoj vožnji su napali na sedamdesetom kilometru. Bilo ih je svuda, ne znam kako sam se izvukao.“
„Čudilo bi me da napadnu na istom mestu.“
„S njima se nikad ne zna.“
Konvoj je kretao dalje, brzinom između sedamdeset i osamdeset kilometara na sat. Seljaci, odeveni u crno, brzo su se sklanjali s puta. Iza šuma su bila polja i pirinčane terase, gde su povijenih leđa radile žene s velikim šeširima i podvijenim pantalonama, dok su gola deca jahala blatnjave bivole i mahala im.
„Pristižemo. Možete da sklonite mitraljez.“
Kada su stigli u Sajgon, ponovo je bila noć. Poatven je zaustavio kamion u Bulevaru Šarne.
„Hoćete li da popijemo čašicu?“, pitao je Fransoa.
„To se ne odbija, ali me moja draga prijateljica čeka. Do viđenja, gospodine Tavernije.“
„Do viđenja.“
Uzeo je kofer i zaputio se u hotel Konstantin palas. Tamo ga je na recepciji čekao telegram:
Naređenje iz Pariza, misija otkazana.
Odmah se vratite u Francusku. Luj Kaput

„Šta li pa to znači?“, upitao se i gurnuo depešu u džep.
Pošto se istuširao i presvukao, odlučio je da, bez obzira na sve to, ode u hotel Gran mond. Videće šta će. U džepu je poneo Paskalove Misli.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:45 pm


13.


Fransoa se bicikl-rikšom odvezao u Colon, do početka Mornarske ulice. Gomila imućnog i povlašćenog sveta tiskala se duž visokih žutih zidova oko kockarnice Gran mond, nastojeći da se probije između lanaca postavljenih na dva uska ulaza. Svi su mirno puštali da ih pretresaju; za žene su bile zadužene neke bezube starice, odevene u šifonske uniforme, dok su muškarce pretresali smrknuti mladići u majicama. Stražar nije krio mali pištolj, koji je pričvrstio za zglob.
Fransoa je ušao u dvorište s nabijenom zemljom umesto podnih pločica, osvetljeno mnogim svetiljkama, ispresecano čitavim uličicama od platnenih šatorskih konstrukcija, koje su natkriljivale po pet-šest zelenih kockarskih stolova; bilo je barem dvesta takvih stolova, a oko njih se tiskala gomila kulija, četkasto ošišanih seljaka, trgovaca, kurvi, žena s bebama na leđima, sitnih lopova, staraca sa štapovima, i svi su žurili da prokockaju svoj teško zarađeni novac.
Oko stolova za taj sije stajali su krupijei, mlade devojke odevene u kinesku odeću živih boja, preterano našminkane, i zvonile staklenim zvoncima da objave dobitke, izvikujući rezultate piskavim i promuklim glasom. Muškarci krupijei su bili u majicama i prikupljali su dobitak ispravljajući i slažući presavijene novčanice, dok su devojke jednoličnim glasom najavljivale novu igru. Glavni krupije, koji je vodio igru, posmatrao je sa svog visokog sedišta da li se sve odvija kako treba.
Fransoa se zaustavio ispred nekog stola gde se igrao bak kan u četiri izvlačenja. Kako god se igralo, nesrećnici nisu imali praktično nikakve šanse da dobiju i izgledalo je da su to fatalistički prihvatali. Njih je privlačila sama igra, a dobitak je bio na drugom mestu.
Osim stolova za igru, bilo je tu i jeftinih restorana, dva bioskopa - u jednom se davao neki vestern, a u drugom kineski film - tri pozornice sa akrobatama, žonglerima, mađioničarima, medijumima sa iglama u obrazima, ukrotiteljima zmija, a bila je tu i jedna pagoda, oko koje su se gurale žene. Svuda se osećao izmešani miris pržene hrane, znoja, prljavštine, parfema i mirisnih štapića.
Odjednom je pevušenje krupijea, glasove, muziku i ciku nadjačao zvuk gonga i cimbala, i za trenutak je gomila igrača prekinula igru, da bi se zatim masa uputila ka pozornici, na kojoj su se upalile crvene svetiljke. Na scenu je izašao čovek u odelu, a za njim je išao nekakav činovnik. Na pozornicu je s tavanice spušten metalni sanduk. Čovek je iz džepa izvadio ključ i pokazao ga ćutljivoj gomili, a zatim je otvorio sanduk. Odatle je izvadio neku korpu i pokazao je službeniku i gledaocima.
„Majmun je dobitnik!“, povikao je službenik.
„Ja sam dobila!“, viknula je neka starica pored Fransoe.
Njih petoro ili šestoro je pokazivalo srećke, a ostali su se razočarano vratili na svoja mesta.
Luj Kaput je pričao Tavernijeu o toj vražjoj igri: kompanija Gran mondje slala stotine svojih prodavača srećaka po zabitim uličicama Sajgona i Čolona da mladima i starima, bogatima i sirotinji, prodaju žućkaste papiriće s rečenicama ispisanim kineskim i vijetnamskim slovima i crtežima, koji su prikazivali detalje iz legendi, ratova, pozorišnih komada i pesama. To je bila igra Trideset i šest životinja i četiri duha, s brojevima od jedan do četrdeset. Trebalo je pogoditi koja će životinja ili koji duh biti izvučeni i odigrati odgovarajući broj. Dobitak je bio trideset i tri puta veći od uloga. Tako je konzorcijum makaista uništavao male ljude i bogatio neke druge, a igra je postala toliko popularna da je Visoki komesarijat pokrenuo postupak da je zabrani; no predstavnik konzorcijuma, Trije Tong - debeli Kinez uvek odeven u tkaninu od bambusovog vlakna, koji nije izlazio iz svog petrolej plavog mercedesa - uspeo je da ubedi vijetnamske vlasti da se igra nastavi. Tako se kockanje još više zahuktalo.
Tavernije se jedva otrgao od te atmosfere, koja je delovala omamljujuće, i otišao do malog kabarea. Na velikom podijumu su plesali parovi, većinom Vijetnamke i Evropljani. Oko bara je vladala tolika gužva da se morao probijati laktovima.
„Konjak sa sodom, molim!“
„Daj dva!“
Fransoa se okrenuo i video ljupku mladu ženu, odevenu u zelenu svilenu vezenu tuniku i široke bele svilene pantalone, kako mu se osmehuje. Nenapadnim pokretom je zabacivala dugu, sjajnu, crnu kosu tako da joj je klizila preko nežnih grudi. Izvukla je pudrijeru iz slamnate torbice, otvorila je i pretvarala se da se puderiše. Fransoa je u njenoj poluotvorenoj torbici ugledao Lafontenove Basne.
„Izvolite konjak sa sodom, gospodine.“
„Hvala... izvolite“, kazao je i gurnuo čašu svojoj susetki.
„Pijem za uspeh vašeg plana.“
Progutala je gutljaj konjaka i ponovo uzela pudrijeru. Lice joj je otvrdnulo.
„Ne okrećite se“, prošištala je kroz zube. „Neka izgleda kao da mi šapućete nešto na uvo. Ja ću prasnuti u smeh, vi ćete delovati ljutito i krenućete napolje, vukući me za sobom. Ja ću noćas doći u vaš hotel. U kojoj ste sobi?“
„U sobi 320.“
Tavernije je odlično igrao svoju ulogu. Izašao je iz bara, gunđajući:
„Ta prokleta kurva!“
Prišao mu je Kinez u smokingu, koji je grickao preveliku cigaru:
„Ima li nekih problema, gospodine?“
„Ne, ne, sve je u redu, ali su tarife previsoke!“
„Naše devojke nisu bilo kakve, gospodine: sve potiču iz dobrih porodica.“
„Ne sumnjam u to, ali je cena ipak previsoka.“
„Možda postoji rešenje za vaše finansijske teškoće.“
„Zbilja, a kakvo?“
„Kocka, gospodine, kocka!“
„Pa to i nije tako loša ideja! Šta se sve igra?“
„Igra se američki ba kan, taj sije, tu sak, a takode i bakara i rulet...
„Nemojte više da nabrajate, otići ću da odigram jedan krug.“
„Želim vam sreću, gospodine. To je u dnu dvorišta.“
Na kraju mračne uličice nalazio se ulaz u ono što je Tavernijeu izgledalo kao mozak kockarskog kompleksa. Tu su se nizale povezane dvorane s pokretnim pregradama iza kojih su se igrale razne igre; blistavo osvetljene, bez mnogo ukrasa, behu opremljene samo stolovima za igru, a igrači su uglavnom bili Azijci: kineski milijarderi, bogate udovice Vijetnamke, prekrivene nakitom, trgovci i skupe prostitutke, bankari, trgovci oružjem. Tu su se igrale sve moguće igre na sreću. U prvoj dvorani se igrao kineski rulet, u drugoj smen defer, a u trećoj je odabrano društvo igralo bakaru. Jedno mesto je bilo upražnjeno: seo je tu. Tavernije je bio jedini Francuz.
Do treće partije je već zaradio lepu svoticu. Ustao je, zadovoljnog izgleda, i ostavio krupijeima veliku napojnicu.
„Dobro vam ide, treba da nastavite“, kazao je Kinez koji je krenuo za njim.
„Dobro je i ovako, dosta sam zaradio da mogu platiti devoj“, odgovorio je uz širok osmeh i potapšao momka po ramenu.
Vratio se u bar. Kao što je i očekivao, devojke tamo više nije bilo. Napravio je izraz lica kao da je traži pogledom.
„Tražite li gospođicu Hong?“, upitao je barmen. „Otišla je, ali je tu gospođica Roz, njena prijateljica, koja će se radovati da je zameni.“
Ta prijateljica je s razlogom nosila takvo ime: njena tunika, šminka, kosa, sve je bilo ružičasto. U njenoj maloj otvorenoj torbici ugledao je primerak Basana.
„Šta pijete?“
„Ružičasti šampanjac.“
Naravno, nasmejao se u sebi.
Šampanjac je bio ohlađen i savršen. Podigavši čašu da nazdravi, odjednom je ugledao Leu kod Maksima, kako podiže čašu za zdravicu; i ona je volela ružičasti šampanjac. Roz je to uočila:
„Odjednom mi delujete nekako nesrećno. Da li ste se setili neke žene?... Da, to je u pitanju... Hajde, popijte, pa više nećete misliti na nju.“
Kako da više ne misli na nju kada su ga ta sećanja svake noći budila i terala ga da viče? Od odlaska iz Francuske vodio je čedan život. No postajalo mu je sve teže da to izdrži, a Roz je to shvatila. Spustila je ruku na njegov penis, koji se odmah ukrutio. Osmehnula mu se:
„Nećete moći tako cele večeri.“
To je bilo prilično neočekivano od jedne Vijetnamke... Prokleta devojčura je bila u pravu!
„Koliko?“
„Pedeset dolara.“
„Dobro, ali idemo kod vas.“ Pogledala ga je pronicljivo.
„Sačekajte me.“
Vratila se posle nekoliko minuta. Kinez sa cigarom im je dobacio saučesnički pogled.
Napolju je bila mlaka noć. Neka deca u ritama su ispruženih ruku potrčala ka njima. Roz je izvukla iz torbice nekoliko novčanica i razdelila im, rekavši na vijetnamskom:
„Dobro, dostaje, sada idite.“
Deca su se razbežala pišteći. Nešto dalje su naišli na bosonoge devojčice, koje su sedele na klupama pred nekim vratima i čekale mušterije. U svakoj kući se mogao videti oltar predaka, jarko osvetljen i obavijen oblakom mirisnog dima. Neke staricć s lakiranim zubima preprečiše im put.
„Nije uobičajeno videti ovde belce da se šetkaju. Ove devojke ne idu sa Evropljanima, one su samo za Vijetnamce, koji ne mogu sebi priuštiti društvo kao što je moje. No sve bi želele da budu na mom mestu.“ Roz je skrenula u mračnu uličicu.
„Skoro smo stigli.“
Sve ovo liči na zamku, pomislio je i dohvatio pištolj koji je promakao pri pretresu na ulazu u kockarnicu.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:45 pm


14.


Čamac se zaljuljao čim je Fransoa Tavernije kročio u njega. Pružio je Rozi ruku. Kad je mlada žena opkoračila ivicu, sampan se odvojio od pristaništa i skliznuo među druge kineske čamce. Veslač je bio tek taman obris. Nagađali su da pod zasvođenim krovom ima i drugih. Mada je bilo kasno, u bankama na Belgijskom keju su gorela svetla. Kod ušća je reka Sajgon tekla nešto sporije. Fransoa zapali cigaretu. Na Keju Le Mir de Viler pojavila se neka banda kavgadžija, koji su izašli iz hotela Rotond i ušli u Ulicu Karina pevajući nekakve skaredne pesme. Mornar je zategao jedino jedro.
„Dođite!“, kazala je Roz i povukla Tavernijea pod nadstrešnicu, gde se upalilo neko svetlo.
Trojica muškaraca su sedela na slamaricama i u tišini pušila. Jedan od njih je dao znak Tavernijeu da se smesti kraj njih, dok mu je drugi dodao čaj. Tek pošto su popili čaj, najstariji među njima, mršav starac duge brade, uzeo je reč:
„Dobro došli, gospodine, na naš skromni brodić. Morali smo malo da izmenimo dogovor, ali u vašem hotelu vas čeka francuska policija, koja želi da vam postavi neka pitanja. Pomislili smo da je vaše vreme previše dragoceno da biste ga gubili u takvim ispitivanjima i da je vaša misija važnija od svega. Zato smo uzeli i vaš kofer.“
Misle na sve. Najzad, to je to, pomislio je Fransoa, nakrenuvši glavu.
„Generala Leklerka, nažalost, nema, a guverner Senteni spada među prijatelje predsednika Hoa. Predsednik je u njih imao poverenja, kao i u Luja Kaputa, za koga zna da je častan i iskren. No kako se neko može uzdati u vladu koja menja predsednike Saveta kao košulje, koja se ne drži dogovora i svakoga dana šalje nove snage na naše vojnike, koji se bore za nezavisnost svoje zemlje?... Ta vlada ovde, u našoj zemlji, podstiče korupciju, izdaju, okružuje se najgorim službenicima, kako francuskim tako i vijetnamskim. Kažite, gospodine Tavernije, u čemu bi naš predsednik mogao računati na vašeg najnovijeg predsednika Saveta gospodina Roberta Šumana?“
„Uopšte ne poznajem gospodina Šumana, i nije me on poslao u ovu misiju kod predsednika Ho Ši Mina. Siguran sam samo u jedno: ovaj rat naših zemalja treba da se okonča, a ljudi dobre volje, sa obe strane, treba da učine sve što mogu da se postigne mir.“
„To su mudre reči. No prošlo je vreme za reči, nama sada treba delo! Francuska treba da povuče vojsku sa severa i da ih ukrca u Hajfongu. Onda bismo mogli da pregovaramo.“
„Ne mislite to ozbiljno? Francuske snage drže dobar deo severa. I na jugu i u središnjoj oblasti svakodnevno odnose pobede...“
„Niste, izgleda, pomislili na činjenicu da se vaše jedinice kreću možda suviše lako i slobodno po svim tim oblastima? Zar vam nije palo na um da bi to mogla biti i zamka, koja će se sklopiti oko njih?“, zapitao je mlađi čovek okruglog lica, po kome se razlivao osmeh.
Tavernije odjednom zadrhta. Ne, nikada mu nije palo na um da sve to izgleda previše lako, naročito kada je slušao učesnike tih borbi. Izobličenih lica i bludećih pogleda, drhtavih ruku, ranjeni, pričali su o poginulim drugovima i o svemu što su preživeli. Ipak, osećao je da onaj zlobni čovečuljak zna šta priča. Taj rat je svakako bio zamka koja će progutati hiljade mladih ljudi koji misle da se bore za stare vrednosti i francuske interese, a radilo se o sukobu partizana i porobljivača, gde je sve bilo dopušteno, bez obzira na pravila i dogovore.
„Zamka se može sklopiti i oko onih koji je postave.“
„Razmotrili smo sve opasnosti. One postoje, ali su male u poredenju sa onim što vas čeka. Ne zaboravite šta je Ujka Ho kazao jednom od vaših socijalističkih ministara: ’Vi ćete ubiti deset mojih ljudi za jednog svog. Ali ni tako nećete moći da izdržite i ja ću na kraju pobediti...’“
Šta na to sad odgovoriti? Tavernije se obeshrabri. Zapalio je novu cigaretu.
„I vi ste, kao i naš predsednik, preterali s pušenjem. To nije dobro za vaše zdravlje.“
Fransoa je pomirljivo slegnuo ramenima.
„Zar ne možemo razmotriti ponovne pregovore?“
„Želite li da vam dostavim listu zahteva za pregovore koje je Ujka Ho predao od 19. decembra 1946. godine? Sam ih je datirao 19. i 21. decembar 1946,1, 7. i 10. januar 1947,18. februar i 9. mart 1947, a neki od njih su uručeni preko konzularnih predstavnika trećih zemalja. Predsednik Ramadije se pretvarao da pismo predsednika Hoa upućeno prethodnom predsedniku, Leonu Blumu, nije autentično i ponašao se kao da francuska vlada nije dobila nikakvu poruku. Ako su predstavnici Francuske svesno prihvatili da ćute o tome, to je njihova odgovornost. Ministar Mute je izjavio da se posle decembra 1946. godine nije sreo s predsednikom Hoom i da ne zna je li on živ ili mrtav. Naš predsednik je 26. aprila 1947. uputio poruku visokom komesaru preko našeg ministra spoljnih poslova Hoang Min Đama, i u toj poruci tražio prestanak otvorenog ispoljavanja neprijateljstva i otvaranje pregovora za mirno rešenje sukoba! Znate li štaje bilo s tim otvorenim pismom? Gospodin Bolaer je ovlastio gospodina Pola Misa, koga naš vođa ceni i smatra ga prijateljem, da nam učini sledeći predlog: da predamo oružje i prihvatimo slobodno kretanje francuske vojske po vijetnamskoj teritoriji, da isporučimo sve ne-Vijetnamce koji se bore s nama... Profesor Mis je smatrao da je taj predlog ponižavajući i stideo se da ga iznese, te nije ni očekivao pravi odgovor. Ujka Hoova nervoza se tada ispoljila u prekomernom pušenju. Znali smo da je, u srcu, bio povređen i da je s takvim osećanjem poslao odgovor: ’U Francuskoj uniji nema mesta za kukavice; a ako bih prihvatio vaš predlog, ja bih bio jedna od njih.’“
Po svežem vetru koji ih je zahvatio, Fransoa Tavernije je zaključio da su isplovili na otvoreno more. Kuda li ga vode? Brod je plovio punom brzinom. Duvao je južni vetar. Ljudi na brodu su ćutali.
U narednih pola sata čuli su se samo udarci talasa o bok čamca. Onaj Vijetnamac s bradicom je, najzad, rekao:
„Mislim da se nećete ni sresti s predsednikom Hoom. Izgleda da nemate šta da mu predložite...“
„To je uglavnom tačno“, kazao je Fransoa. „No u nedostatku predloga, voleo bih da čujem kakvo je njegovo mišljenje o tome kako obnoviti pregovore a da se ne ugrozi francuska čast, a voleo bih i da se uverim kako on želi da francuska javnost bude obaveštena o ovom ratu.“
Dok je to govorio, Tavernije nije skidao pogled sa sagovornika. Pošto su im pogledi naglo zablistali, razumeo je da je postigao cilj. Tražiti mišljenje Ujka Hoa bilo je nešto što su oni umeli da cene.
„Sad ćemo se malo odmoriti.“
Ne očekujući previše da mu odgovore, Fransoa je ipak upitao:
„Kuda idemo?“
„Gospodine Tavernije, uzmite pokrivač, noći su hladne na moru.“
„Hvala.“
Ustao je, uzeo pokrivač i umotao se u njega. Zeleo je da opruži bolne udove, ali uski brodić nije dozvoljavao nagle pokrete. Najzad se, zadovoljno gunđajući, smestio na palubici. Kad se namestio, začuo je smeh. Roz ga je posmatrala: bio je sasvim zaboravio na nju.
* * *

U zoru ga je probudila hladnoća. Plovili su kroz gustu maglu. Kraj njega je mlada žena podrhtavala od hladnoće.
„Dođite do mene, zagrejaću vas.“
Posle malog oklevanja, kliznula je kraj njega.
„Hvala, sad mi je već bolje“, kazala je posle nekoliko trenutaka.
„Zbog čega su i vas poveli?“
„To je mnogo bezbednije, i za njih i za mene.“
„Da li odavno radite za vijetminovce?“
Malo se ukočila i nije odgovorila. Posle toga su zadremali. Kada su se razbudili, magla se skoro sasvim razišla. Neki mladić im je doneo dve šolje čaja.
„Hvala“, kazala je Roz na vijetnamskom.
Starac s bradom priđe.
„Sada ćemo se rastati, gospodine Tavernije.“
Fransoa je imao osećaj da mu je srce stalo; izgleda da su odlučili da ga ubiju, tek tako, sasvim hladnokrvno? Ruka mu je kliznula u džep... Pištoljčić je nestao. Pogled koji mu je Roz dobacila sve je objasnio. Ta devojčura!
„Moji prijatelji i ja smo zaključili da nismo nadležni da odlučimo o vašem mogućem susretu s predsednikom Ho Ši Minom. Ostavićemo da se za to pobrinu stručniji od nas. U blizini nas čeka brza džunka, a na njoj jedan Ujka Hoov blizak saradnik. On će odlučiti treba li da vas vodi njemu.“
„A da ste odlučili drugačije?“
„Onda biste pravili društvo sirenama“, kazao je mladić okruglog lica, i dalje se smeškajući.
„Nadam se da ste pravilno odlučili“, odgovorio je, nastojeći da obuzda gnevno podrhtavanje glasa.
„Budućnost će nam to pokazati, gospodine Tavernije. Pitali ste Roz od kada radi za vijetminovce. Od smrti svog oca, gospodine Tavernije, koga su ubili stražari u zatvoru Pulo Kondore.
„A zbog čega?“
„Zato što je delio letke s pozivom na borbu za nezavisnost, za predavanja na univerzitetu i slične publikacije.“
„Pa to nije opravdanje za ubistvo!“
„On je u zatvoru nastavio da obučava mlade zatvorenike; uz pomoć saradnika spolja, uneo je u zatvor Marksova, Engelsova, Lenjinova i Staljinova dela...“
„Nije znao ništa pametnije“, progunđao je Tavernije za sebe.
„Šta ste kazali?“
„Ništa.“
„Želite li da znate kako su ga ubili?“
„Ako baš hoćete...“
„Zakucali su mu za telo stranice knjiga, natopljene medom. Dva dana i dve noći je zapomagao i cvileo. Kad su najzad skinuli te listove s njega, mravi i mušice su se razbežali na sve strane. Nisu imali više šta da jedu.“
Osećao je mržnju u svakoj izgovorenoj reči! Dobro ih je razumeo i pognuo je glavu.
„To je bio moj otac, a Roz mi je sestra. Mrzimo Francuze. Da je do nas, već biste bili mrtvi.“
„Pa, izgleda da moj čas još nije kucnuo. Znam šta osećate, i ja sam osećao nešto slično... No, nemojte borbu za nezavisnost zemlje pretvarati u nešto lično: zbog mržnje ćete donositi ishitrene odluke i imaćete predrasude, koje će vas omesti u ostvarenju cilja.“
„Šta vi znate o našim ciljevima?“, povikala je Roz. „Naš otac neće biti osvećen sve dok i poslednji Francuz ne napusti zemlju. Do tada se nećemo smiriti! Na to smo se brat i ja zakleli.“
Bez one ružičaste perike izgledala je veoma mlado: imala je šesnaest ili sedamnaest godina. Nije lako odrediti godine Vijetnamkama... Lice izobličeno od besa podsetilo ga je na Leu , kada se našla pred nemačkim mučiteljima. To sećanje mu je iznamilo osmeh na usne.
„Još se i rugate! Zar je to smešno?“, viknula je Roz i bacila se na njega.
Fransoa ju je uhvatio za ručne zglobove.
„Varate se, ne rugam se uopšte. Pomislio sam na svoju ženu, koja veoma podseća na vas kad je besna.“
Zbunjena tim odgovorom, u neverici ga je posmatrala. Najzad je radoznalost nadjačala:
„Je li i ona u Vijetnamu?“
„Nije, u Francuskoj je. Upravo se porodila.“
„Da li jelepa?“
„Jeste, i zove se Lea.“
„Lea, to je lepo ime.“
„Vi i vaš brat odlično govorite francuski. Gde ste ga učili?“
„Moj otac je bi nastavnik u gimnaziji u Hijeu. Divio se Francuskoj, zemlji ljudskih prava i Francuske revolucije... Nažalost, posle boravka tamo shvatio je da su za Indokinu to samo prazne reči, bez smisla. Zbog toga se priklonio marksističkim tezama. A zbog toga je i ubijen.“
„Gospodine Tavernije, evo drugog broda.“
Džunka sa smeđecrvenim jedrima ljuljala se na talasima kraj sampana.
Fransoa je prešao s broda na brod.
„Želim vam uspeh u vašoj misiji“, kazao je starac s bradom i lako se naklonio.
„Hvala“, odgovorio je Fransoa s druge džunke.
Razvili su jedra. Brodić je bio veći i naizgled udobniji. Pod nadstrešnicom su bila dva kanabea, pokrivena malim jastučićima od crvene svile, izvezene cvetnim motivima, a u sredini je stajao nizak sto, sa čajnikom i porcelanskim zdelicama. Na niskom kanabeu je sedela ona prva devojka s Lafontenovim Basnama, odevena kao vijetnamska seljanka, u crne pantalone i belu tuniku. Na glavi je imala neku vrstu crnog turbana.
„Gle, opet se srećemo!“
„Želite li čaj, gospodine Tavernije?“, upitala je i pružila mu posudicu. Fransoa je zahvalio, klimnuvši glavom.
„Zar vas ne čudi što me vidite ovde?“
„Već me odavno ništa ne čudi! Zar nije bilo jednostavnije da se svime ovim vi sami od početka pozabavite?“
„To nije bilo moguće. Ubice su vas čekale u sobi. Javio mi je jedan sobar s vašeg sprata u Kontinentalu. Stvari su vam ovde, na brodu. Imate i pismo iz Francuske, koje vas je čekalo u hotelu.“
„Dajte mi ga!“
Izvukla je izgužvanu kovertu iz džepa pantalona. To je bio Lein rukopis... Tražio je datum kad je pismo poslato, ali je on nestao pod silnim pečatima. Silio se da ga mirno otvori. „Ljubavi... rođen je naš sin...“ Fransoa je naglo skočio, a lice mu je sijalo.
„Imam sina!... Žena mi javlja da je rodila sina!“
„Čestitam, radujem se zbog vas.“
„Hvala“, promrmljao je i nastavio da čita.
Znači, dete se rodilo, i majka i beba su dobro; Lea ga je prozvala Adrijen, u znak sećanja na strica koga je toliko volela. Adrijen... Svalio se na sedište, savladan osećanjima koja su ga obuzela... Lea... njegova devojčica... kako je mogao tako da je ostavi?
„Imate li možda cigaretu, gospođice...?“,upita drhtavim glasom.
„Hong.“
Pružila mu je kutiju plejersa.
„Nemate druge?“
„Nemam. Ali ako sretnemo krijumčare, kupićemo neke po vašem izboru...“ Zapalio je jednu cigaretu i napravio grimasu.
„Kao da je od slame.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu