Ulica svile - Režin Deforž

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:36 pm

First topic message reminder :



Po povratku iz Argentine, Lea Delmas saznaje da je trudna i na Montijaku se ona i Fransoa Tavernije venčavaju. Dan posle venčanja, na zahtev francuskog predsednika Vensana Oriola, Fransoa odlazi na misiju u Indokinu radi obnove dijaloga s vijetnamskim predsednikom Ho Ši Minom. Posle porođaja, Lea se na ulici susreće s nacistima, koji je prepoznaju i žele da je ubiju; stoga i ona odlazi u Indokinu, s namerom da pronađe muža. Posle mnogo mučnih događaja i neprilika, Fransoa uspeva da se susretne s Ho Ši Minom. Ali za mirovne pregovore je već kasno.

Pošto se iskrcala u Sajgonu, Lea se zapućuje na sever, jer su joj kazali da je Fransoa tamo. Posle plovidbe zalivom Ha Long u društvu jednog mladog mešanca, Tavernijeovog druga iz detinjstva, Lea stiže u Hanoj. Tu je prima mladićeva porodica, a njegova sestra Lijen tajno je zaljubljena u Leinog muža. Tavernijeu Francuzi nisu ukazali poverenje, a vijetminovci ga hapse, ali on ipak uspeva da pobegne. Kada je saznala za njegovo bekstvo, Lea mu kreće u susret...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:46 pm




15.


„Fransoa!“
Lein krik je naterao bebu da se trgne i brižne u plač.
Tražila je prekidač, pipajući po mraku, ponovo besna na Rut, koja je ugasila noćnu lampicu jer, tvrdila je, deca treba da se naviknu da spavaju u mraku. Deca možda i treba da se naviknu na to, ali ne i ona! Već nekoliko noći je imala isti košmar, koji ju je terao da se budi vrišteći. Čitava horda ljudi sa životinjskim maskama napadala je Fransou i vukla ga, udarajući ga snažno, kroz neki grozni predeo. Probudila se u času kad je neka ogromna ptica sa ženskim licem poletela na njega, pruženih kandži. Poslednje što je videla u snu bilo je njegovo lice obliveno krvlju.
Lea je ustala, uzela bebu i vratila se u krevet, privijajući dete na grudi. Plač utihnu. Kad bi ga osetila uz sebe, onako malenog i nežnog, ti otkucaji srca uz njeno sopstveno smirivali su je, a strašni snovi su nestajali.
Te noći je rešila da prestane da ga doji i da sama otputuje u Pariz.
Fransoaz i Alen su bili puni razumevanja i prihvatili su da čuvaju njeno dete. Adrijen je upravo napunio mesec dana.
Dan uoči njenog polaska za Pariz, na Montijaku se pojavio Jonatan Koen. Upisao je pravni fakultet u Bordou. Nastojao je da je ubedi da ne ide u prestonicu.
„Nemojte ići tamo. Znamo da su oni još u Francuskoj. Naši osvetnici ih nadgledaju i čekaju pravi čas da se umešaju. Likvidirali su onoga koji je ubio Samjuela, ali su ostali još tu. Ako budete imali nekih teškoća, idite u Ulicu Roa de Sisil broj 6, kod Josifa Bindera. Sećate li se Josifa Bindera? Samo mu pokažite ovo.“
Dao joj je nekakvu medalju, na kojoj su bile ugravirane Mojsijeve tablice. Lea je slegla ramenima i ubacila medalju u torbu.


Posle hladne i kišne zime, stiglo je lepo proleće. Krajem aprila Lea je otišla s Montijaka, sa osećanjem da se neće brzo vratiti.
Bila su protekla već tri meseca kako nije imala vesti o mužu. Je li dobio pisma u kojima je pričala o sinu? Žan Senteni, s kojim se čula telefonom, takođe nije imao nikakvih vesti o njemu. Izvrdavao je kad mu je kazala da misli kako je pravi razlog puta njenog muža u Indokinu nešto drugo osim ličnih poslova. Izvlačio se i kada mu je zatražila da joj zakaže audijenciju kod ministra za prekomorska pitanja. Molio ju je da ne čini ništa bez dogovora s njim.
Lea je, bez ikakvog zadovoljstva, otišla u stan u Univerzitetskoj ulici. Lutala je po hladnim prostorijama i osećala se kao u kavezu.
Dan posle dolaska u Pariz srela se sa Žanom Sentenijem u baru hotela Ric. Izgledao je umorno i bio napet. Lea je, naprotiv, sva blistala u Lanvenovom kostimu boje šljive koji je isticao njen ponovo vitki stas. Senteni je znalački obuhvatio njenu elegantnu figuru.
„Vrlo lepo izgledate, draga gospođo, materinstvo vam prija. Kako vam je beba?“
„Dobro je, hvala. Ali nisam došla da pričamo o detetu, već o njegovom ocu. Gde je on?“
„Ne znam ništa o njemu“, kazao je zabrinuto. „Poslednji put su ga videli u Sajgonu. Zamolio sam prijatelje koji su još tamo da sprovedu istragu. Do sada nisu imali uspeha u tome.“
„A u Hanoju? Šta kažu u Hanoju?“
„Porodica Rivijer nema nikakvih vesti. Haj, lekar, provijetminski je nastrojen i ubeđuje me da ni komunisti ni nacionalisti nisu imali nikakve veze s njegovim nestankom. Nalazimo se usred prave zagonetke.“
„Ne treba ostati ovde i ne raditi ništa! Hoću da znam gde mi je muž! Ići ću tamo lično ako treba... Što se smeškate? Nisu to prazne reči!“
„Ubeđen sam da nisu. Ali kao civilno lice nećete dobiti dozvolu da odete u Indokinu.“
„Naći ću već neki način. Ako treba, mogu opet da radim za Crveni krst.“
„To će teško ići, udati ste i imate dete. A mislim i da zvanično više sa Crvenim krstom ne šalju žene u Indokinu. Mislim da su se sve koje su bile tamo na dužnosti vratile početkom 1947. godine.“
„Raspitaću se. Ako to ne može, naći ću neki drugi način.“
„Moj položaj u ovom času nije sjajan, ali ću vam pomoći što bolje mogu.“
„Hvala. Šta je s vašom aferom? Onim što vas optužuju za špijunažu?“
„Više volim da ne pričamo o tome. Žrtva sam kukavičluka i kompromisa.
Vraćam se građanskom životu i ponovo ću se baviti osiguranjem.“
„Zar ne mislite da će vam to biti dosadno?“
„Svakako da hoće“, odgovorio je sa osmehom. „Verujte da ću se baviti samo osiguranjem... Vi, opet, treba da se posvetite jedino svom detetu. Tavernije će već naći načina da se vrati.“
„Posle koliko vremena? A šta ako je zarobljen?“
„Oni ne drže taoce i zarobljenike za razmenu. Da su ga uhvatili, već bismo to znali...“
„Ne možete, dakle, ništa da mi kažete u vezi s njegovim odlaskom tamo?“
„Znam samo ono što mi je on sam kazao. Treba da zaboravite na sve te svoje pretpostavke.“
„To ne mogu. Danas po podne ću se naći u Crvenom krstu s gospođom De Pejerimof. Ona ume da bude gruba, ali ima dobro srce. Ako bude moguće, ona će me poslati tamo. Do viđenja, gospodine, javiću vam ono što budem saznala.“ Otišla je i ostavila ga da se ljuti na sebe.


Pločnik na Trgu Vandom blistao je pod vedrim prolećnim nebom. U izlozima Ulice De la Pe blistao je divan nakit, pa je Lea usporila. Zastala je da vidi broš od zlata i dijamanata u obliku sunca. Kad je ugledala nečiji odraz u staklu, zaledila se u mestu. Brzo se sagnula, u poluokretu. Metak je probio izlog, neka je žena vrištala, čuo se i drugi pucanj, a neki policajac je trčao ka njoj. Lea je jurnula prema Operskom trgu.
„Gospođice, čekajte!“
Gurajući ljude u hodniku, uletela je u metro.
„Gospođice, kartu!“, vikao je kondukter.
„Nemam...“
„Pa idite da je kupite.“
„Molim vas, strašno mi se žuri...“
„To nije razlog da se putuje bez karte!“
„Molim vas!“
„Dobro, neka vam bude, ali pazite na kontrolore...“
„Hvala, gospodine!“
Metro je ulazio u stanicu i Lea ulete u prvi vagon. Sela je, sva zadihana. Jonatan je bio u pravu: još uvek su u Parizu. Kako su tako brzo saznali da je došla? Bila je sigurna u jedno: treba što pre da ode iz Francuske. Čak i ako bi Crveni krst hteo da je pošalje, za to bi trebalo previše vremena. Ulica Roa de Sisil je svakako iza bazara, kod većnice... Sišla je na stanici Arte metje, trčeći. U zgradi na broju 6 bila je nekakva knjižara s religijskim kjigama. Lea gurnu vrata. Najavio ju je veseli zvuk zvona.
Mesto je mirisalo na kupus i začine. Iza gomile knjiga, nabacanih na pult, pojavio se čovečuljak s velikim crnim šeširom, bradicom i kovrdžama na slepoočnicama.
„Šta želite?“
„Šalje me Jonatan Koen.“
„Jonatan Koen?“
„Rekao mi je da dođem do vas u slučaju opasnosti. Evo, dao mi je ovo.“
Lea je preturala po torbi. Sva iznervirana, izručila je ceo sadržaj na pult. Tek tada je našla medalju. Džozef Binder je takođe ugleda, te je zgrabi. Pažljivo ju je proučavao.
„Odakle vam to?“
„Pa dao mi ju je Jonatan Koen kao propusnicu“, kazala je razdraženo.
„Kako se zovete?“
„Lea Delmas... odnosno gospođa Tavernije.“
„Da, vi ste prisustvovali ubistvu Samjuela Zedermana.“
Lea to potvrdi i uze medalju koju joj je pružio. Knjižar je, vukući noge, otišao da zatvori vrata magacina.
„Eto, sad nas niko neće uznemiravati. Dođite, bićemo mirniji pozadi.“ Provlačila se između kutija s knjigama.
„Šta vam se desilo?“
„Baš maločas, u Ulici De la Pe, neki je čovek pucao na mene. Ne znam kuda da odem.“
„Jesu li vas pratili?“
„Nisu, ne verujem.“
„Imate li rođake? Ili muža?“
„Muž mi je u Indokini. Nemam vesti o njemu već nekoliko meseci.“
„U vojsci je?“
„Nije, kazao mi je da putuje zbog poslova, ali to nije istina. Nekoliko dana pre puta sastao se s generalom Leklerkom. Sigurna sam da mu je ovaj poverio neku misiju.“
„Što to mislite?“
„Ja sam čekala dete. Ne bi me ostavio da je bio u pitanju samo posao.“
„Znate li nekoga u Indokini?“
„Da i ne. Muž mi je pričao o prijateljima koji tamo žive. To je porodica Rivijer.“
„Imate li novca da odete tamo?“
„Imam.“
„Je li vam pasoš važeći?“
„Jeste.“
„Pokušaću da vam sredim put u Sajgon. Imate li gde da prespavate u naredna tri-četiri dana?“
„Ne smem da se vratim kući, znaju mi adresu.“
„Smestiću vas kod sestre, stanuje u ovoj zgradi. Dajte mi ključ: poslaću nekoga po vaše stvari. Možete li mi opisati čoveka koji je pucao u vas?“
„Prilično mršav, četkasto podšišan, i veoma svetlih očiju.“ Neka krupna žena u crnini uđe u zadnji deo radnje.
„Mirjam, ova mlada žena je u nevolji. Može li se smestiti kod tebe na nekoliko dana?“
„Golubice, ko je to tako zao da vam želi zlo?“
„Isti oni koji i nas jure“, odgovori knjižar.
„Dođite, dete moje. Bićete bezbedni u ovom kraju. Josif će se pobrinuti za sve.
Moj brat je vrlo sposoban.“
Lea je starom Jevrejinu dala svoje ključeve i adresu.
„Hvala vam, gospodine.“
„Ne zahvaljujte mi! Vi se odmorite, a ja ću se dati na posao.“
„Pasoš mi je u koferu, na krevetu.“
Pošto je poslušala savet Josifa Bindera, napisala je pisma sestri i Žanu Senteniju.


Draga Fransoaz,
Kad budeš dobila ovo pismo, ja ću biti na putu za Indokinu. Ne mogu ti objašnjavati razloge ovako naglog odlaska, ali znaj da je život u pitanju. Idem da pronađem Fransou, o kome nema vesti. Ti mu piši da najaviš moj dolazak. Poveravam ti Adrijena. Znam da mu kraj tebe ništa neće nedostajati. Poljubi Šarla i kaži da se uskoro vraćam. Raćunam na tebe da objasniš Rut i Lizi sve što treba. Oprostite mi, ti i Alen, što vam zadajem toliko briga. Kad se Fransoa i ja vratimo, proslavićemo i zaboraviti na sve.
Hvala, sestrice, i kaži mom sinu da ga volim,
Ljubi te Lea

Gospodine,
Niste hteli da mi verujete kad sam vam rekla da su oni među nama. Jedva sam im pobegla. Znam da bi sledećeg puta uspeli. Odlazim da pronađem svog muža. Mislim da ga možete obavestiti o mom dolasku, jer ja ne znam gde da ga tražim, pošto i dalje nemam vesti od njega.
Molim vas da primite moje srdaćne pozdrave,
Lea Tavernije

Kada je ponovo pročitala pismo, Lea je sebi prebacila zbog suviše hladnog tona. Utoliko gore, on je kriv što je Fransoa otišao tamo, pomislila je i zalepila kovertu.
Lea je provela tri dana kod knjižara i njegove sestre. Četvrtog jutra Josif joj je predstavio dvojicu rođaka čiji su roditelji nestali u Nemačkoj:
„Natanijel i Žan će vas ispratiti vozom do Marselja. Oni će biti vaši čuvari. Pronašli smo čoveka koji vas je napao. I policija mu je ušla u trag, ali je stigla prekasno. Naši drugovi su ga likvidirali. U Marselju vas čeka mesto na brodu za Sajgon, koji se zove Dimon Dirvil. Tamo ćete provesti nedelju dana, u hotelu Kontinentalpalas. Sačekaće vas prijatelji, Milerovi, kojima ćete dati ovo pismo. Srećan put! Ako pronađete muža, dođite da nas obiđete: moja sestra i ja ćemo se uvek radovati da vas vidimo.“
Mirjam je zaplakala i poljubila Leu:
„Neka te bog blagoslovi, golubice!“


Sunce je obasjavalo pročelje i stepenište stanice Sen Šarl. Rođaci su ugurali Leu u taksi na Kanebijeri. Marselj je tog jutra mirisao na ribu i biber. Ništa nije ukazivalo na činjenicu da je taj grad bio stariji od Rima: nigde nije bilo nikakvih ruina, ni spomenika, većina zgrada bila je iz doba Drugog carstva ili Treće republike, a crkva Notr Dam de la Gard, vidljiva izdaleka i okružena brdima, uzdizala se nad gradom kao kruna. U luci su prodavci ribe na sav glas hvalili robu. Starci su već pijuckali anisovaču, grickajući masline na terasama malih barova. Gorde devojke su nosile težak teret na glavi i bokovima vešto izmicale ispred ruku mladića u prugastim majicama koji su se pognutih ramena i sa cigaretama među zubima motali unaokolo.
Taksi je stao na početku pristaništa. Na brodu Dimon Dirvil je otpočelo ukrcavanje putnika. Vojnici s rancima su se gurali da uđu. Natanijel i Žan su pomogli Lei da se popne na palubu. Nisu se odvajali od nje i dugo su ostali u pristaništu posmatrajući kako se brod udaljava.
Lea je stajala naslonjena na ogradu i, stegnutog srca, mislila na detence koje je ostavila. Kad je krenula s Montijaka, imala je neko predosećanje da će na duže vreme otići iz Francuske i da će opet imati razloga za patnju. Zadrhtala je i vratila se u kabinu, iz koje za vreme puta skoro da i nije izlazila.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:47 pm


16.


„Gospođice Hong, možete li mi reći kuda me vodite?“
„Predsedniku Ho Ši Minu.“
„Mislio sam da treba još da me ispitate.“
„Naše vođe su smatrale da čovek koga su preporučili Luj Kaput i Žan Senteni, i prijatelj Marsijala Rivijera, poslanik predsednika Vensana Oriola, po savetu generala Leklerka, ne može biti tako loš i da ga treba saslušati.“
„Najzad! Izgubili smo dosta vremena!“
„Hteli smo da se uverimo u vašu iskrenost.“
„A po čemu su se danas za to stekli bolji uslovi nego juče?“
„To ne znam“, suvo je odgovorila Hong. „To ćete morati da upitate Ujka Hoa lično.“
„Neću to propustiti.“
Danje sporo odmicao. Fransoa je sanjario, sedeći na pramcu brodića. Uskoro je pala noć. U tom času je sunce pozlatilo morske talase. Hong je došla da sedne kraj njega.
„Tamo je provincija u kojoj je naš predsednik rođen.“
„U Vinu?“
„Znate za to?“
„Podsećam vas da je vaš predsednik pre dve godine bio u Francuskoj i da su sve pariske novine objavile njegovu biografiju. Jeste li ga vi upoznali?“
„Nisam, ali ću možda sada, zahvaljujući vama, imati tu čast.“
Pojavila su se trojica mornara i svi su nešto govorili uglas, nervozno mašući rukama.
„Šta su rekli?“
Hong je naglo pobledela.
„Kažu da nam se približavaju tri džunke i da nisu hteli da se predstave.“
„Šta to znači?“
„Znači da su to gusari.“
„Od detinjstva sanjam da sretnem gusare!“
U svetlu zalazećeg sunca, crvenkasta jedra džunki delovala su kao ogromna krila slepih miševa vampira, koji su se ustremili na plen. Čuo se pucanj; jedan od mornara se srušio, s rupom od metka na čelu. Drugi je vrisnuo i pao u more.
„Dajte mi neko oružje!“, povikao je Fransoa.
Gusari su pomoću konopaca s hvataljkama privukli njihov brodić i popeli se na palubu. Tavernije se borio pesnicama i nastojao da zaštiti Hong. Nju su gurnuli tako da se opružila po palubi. Jedan od napadača se bacio na nju i izvukao nož. Fransoa ga je šutnuo i tako zaustavio smrtni udarac. Čovek se okrenuo, zgrčenih usana; nije bio ni Kinez ni Vijetnamac - verovatno Malajac, odeven u nekakve pocepane bele kratke pantalonice, s maramom oko čela; nosio je redenik iz prošlog veka, a preko leda pušku lebel.
Taj model potiče iz doba osvajanja Indokine, pomislio je Fransoa i šutnuo gusara pravo u bradu.
Čovek se zateturao i pridržao za jedro. Spremio se da ponovo napadne kada ga je u zaletu zaustavio precizan udarac bodežom u srce. Srušio se sa čuđenjem na licu, povukavši i jedro za sobom.
Tavernije se okrenuo: video je pred sobom samo Hong: „Da li biste mi vratili moj bodež? Stalo mi je do njega.“
Da bi iščupao oružje, Fransoa je morao na silu da rastavi gusaru prste.
„Hvala“, reče ona kad joj ga je dodao.
Ali pirati su bili brojniji i ipak su ih savladali. Preživelima su vezali ruke i ukrcali ih u najmanju džunku. Njihov brodić je otplovio.
U potpalublju je vladala strašna vrućina, a miris benzina i salamure je štipao grlo. Pošto su im vezali ruke, stavili su im i okove na noge. Onaj koji je delovao kao zapovednik ponudio im je čaj. Pošto je i sam popio dve šolje, upitao je:
„Kuda ste krenuli?“
„Gospodin je novinar i piše seriju članaka o vijetnamskom primorju. Hteli smo da odemo do Hajfonga...“
„Lažete, vi ste prljavi vijetminovci!... Ubili ste mi petoricu ljudi, i to ćete platiti! U Sajgonu smo se raspitali o vama“, kazao je i pokazao na Tavernijea. „Zaduženi ste za misiju kod Ho Ši Mina. Kažu da je on u svom rodnom kraju. Nismo daleko od njega. Kada je trebalo da se sretnete s njim?“
„Nemam pojma o čemu pričate“, kazao je Tavernije.
„Bolje bi vam bilo da mi sada odgovorite, imamo delotvorne načine da vas ubedimo...“
„Ne sumnjam u to, ali kako god bih delotvorni, ne mogu vam reći nešto što ne znam.“
„Hajde, gospodine Tavernije, ne budite tako tvrdoglavi!“
Znači, zna mu ime. Ozbiljnije je no što je mislio. To je svakako pomislila i Hong, jer je pobledela.
„Razmislite, gospodine Tavernije, imamo dosta vremena. Jutro je pametnije od večeri, kažu u vašoj zemlji.“ Izašao je i odneo lampu.
„Gadno je kad vam se neprijatelj obraća na vašem jeziku. To mi deluje nekako uvrnuto“, primetio je Fransoa.
„Pa, nije ništa čudnije od neprijatelja koji vam nameću svoj jezik“, odgovorila je Hong.
„Nikada nisam sanjao...“, nastavio je zamišljeno.
Pristali su uz neku obalu. Nekoliko svetiljaka je ukazivalo na blizinu luke ili sela. Povremeno bi ugledali neki ribarski brodić. U prljavom potpalublju, Hong je dremala glave oslonjene na Tavernijeovo rame. Tri ostala zarobljenika su u tišini pušila. Laki teret njenog tela podsećao je Fransou na Leu kada bi zaspala u automobilu, naslonjena na njega, na pravim argentinskim drumovima. To je bila divna i rastužujuća uspomena: težina njene glave i miris kose... Gde li je sada?... U pismu, u kome je javljala da im se rodio sin, pisala je da želi da mu se pridruži. Ona jeste u stanju da to uradi. Računao je na Sentenija da će je sprečiti. Nasmešio se jer nije bio ubeđen da bi bivši guverner Indokine bio u stanju da je ubedi... Ako je Lea rešila da dođe, niko i ništa je neće odvratiti. Možda dete... Ipak, sumnjao je da je ona više majka nego supruga. Kako mu samo nedostaje! Kakva je ludost bila zaputiti se na ovakav put... No to je već učinjeno! Pustolovina, opasnosti, sve mu je to bilo poznato... Upropastiće ga ta želja da učini po volji drugima! Zapravo ga je već upropastila, izgleda...
Hong se vrtela, te se pribi uz njega. Kako je nežna, ženski meka... Zadremao je i sanjao Leu.


Probudila ih je jaka dnevna svetlost. Kroz otvoren poklopac se videlo nebo, pobelelo od vrućine. Pokušao je da na ručnom satu vidi koliko je sati: sata nije bilo. Izvodili su ih jedno po jedno na palubu da se olakšaju. Zatim su svakome od njih dali po činijicu pirinča, po jednu suvu ribicu i šolju čaja. Fransoa je veoma cenio taj seljački doručak. Hong je u potpalublju razgovarala sa otmičarima.
Kad je sišao dole, sela je kraj njega i kazala mu: „Misle da će za vas dobiti veliki otkup.“
„Tu se varaju: ne znam ko bi platio veliki otkup za mene.“
„A vaša vlada?“
„Nisam ovamo došao zvanično.
„A vaša žena?“
„Kako bi ona znala da su me oteli gusari?“
„U našim krajevima se vesti brzo šire.“
„Možda, ali dok stignu do Francuske...“
„A vaši prijatelji, Rivijerovi?“
„To bi zavisilo od iznosa.“
„Treba im javiti.“
„Kako?“
„Pustite mene da to uradim. Na brodu je jedan rođak mog oca. U poslednje vreme je nekoliko puta uspeo da ga spase smrtne kazne. On, dakle, duguje nešto mojoj porodici.“
„Šta mislite da uradite?“
„Da ga pitam kuda idemo, hoće li nas smaknuti i da pošaljem poruku Rivijerovima.“
„Mislite li da će on to hteti?“
„Nema izbora“, hladno je kazala Hong.


Prošao je još jedan dan. Narednog su pristali u neku malu luku. Hodali su više od jednog sata, uskim stazicama, kroz gusto rastinje. Najzad su stigli u neko ograđeno selo, s kućama na šipovima. Svi su hodali golih grudi, a muškarci su bili naoružani.
Do kuće poglavara sela popeli su se bambusovim lestvicama. Poglavar im dade znak da sednu na prostirku s geometrijskim motivima. Izneli su poslužavnik sa šoljama čaja. Onda je počela duga rasprava između gusara i stanovnika sela.
„Šta kažu?“, šapnu Fransoa devojci na uvo.
„Ne razumem dobro šta pričaju, govore u dijalektu koji liči na muong, ali nije taj. Mislim da pričaju o vama. Izgleda da se poglavar ne slaže... Kaže da Francuzi nisu daleko.“
„Pravite se da ne razumete...“
„Hoću, ali su sada počeli da pričaju na vijetnamskom, verovatno da bismo bili obavešteni... Da, to je to: ne žele da ostanemo ovde, boje se francuske odmazde.
Gusari su vrlo uporni...“
„Hong, dođi ovamo!“
Mlada žene je ustala i prišla.
„Kaži Francuzu da su njegovi zemljaci blizu. Na najmanji zvuk ili sumnjiv pokret, ubićemo ga. Jesi li razumela?... Idi pa mu to kaži.“ Jedan gusar je prekinuo njihov razgovor:
„Šta pričate?... Zarobljenici ne treba da razgovaraju! Odvedite ih!“
Naterali su ih da bez pomoći siđu niz lestvice. Promicala su deca u sivim kratkim haljama. Tavernijea su bacili u neku trščanu kolibu polusrušenog krova. Ležao je na zemlji posutoj slamom. Čuvar mu je dodao upaljenu cigaretu, koju Tavernije žudno popuši. Zatim je pipao po mraku. Napipao je neki krčag kraj zida. Uronio je ruku i osetio vodu. Uzeo je iz džepa pakovanje kinina i popio ga s vodom. Ispružio se i odmah zaspao, ne mareći za okove na nogama.


Probudi ga vika i pucnjava. Neko jasno svetlo je zablistalo u tami kolibe. Pomerio je bambusni zastor. Žene su bežale, noseći decu ili crne prasiće. Jedna od njih se srušila, pogođena u leđa. Dete, koje je i dalje stezala u naručju, zgrabi starac koji je trčao za njom. Čulo se pucketanje plamena. Trebalo je odmah izaći. Vrata su bila zatvorena velikom rezom i prilično jaka. Ostajao je krov. Tavernije je pokušao s najnižim delom; tu je otvor bio dovoljno velik da se čovek provuče napolje. U času kad je pao pored tela one žene, jedan od gusara je s dugim nožem u ruci jurnuo na njega. U prvom naletu je Fransoa uspeo da izbegne udarac; u drugom ga je gusar porezao po grudima. Kad je zamahnuo da mu zada treći udarac, gusar je dobio metak u glavu. Ostao je načas uspravljen, raširenih ruku, a onda se polako srušio.
„Čini mi se da sam stigao na vreme!“
Pred njim je stajao pravi div, oznojenog lica, odeven u crnu odeću kakvu nose na ke borci, bosonog, s kupastim šeširom na glavi. „Požuri dok ne shvate da nas je samo petorica.“
„Rado bih to učinio, ali ne mogu da hodam“, pokazao je Tavernije na lance na nogama.
„Raširi noge!“
Fransoa je jedva stigao da to učini, a mitraljeski rafal je već presekao lance.
„Evo, uzmi ovo!“
Gurnuo je Tavernijeu u ruke dve granate.
Ovaj je baš lud!,pomislio je Fransoa.
„Pazi na granate, otkačio sam poklopce-okidače. Čim dotaknu zemlju, eksplodiraće. Požuri, Vijetnamci imaju sedam sekundi, a onda će im granate pući pravo u njuške.“
Lud je, načisto!
„Sa mnom je bila zarobljena i jedna žena, jeste li je videli?“
„Brzo tamo, u šiprag!“
Fransoa je bacio prvu granatu. Tri tela su se razletela u komadima.
Stanovnici su se okupili na ulazu u selo, na čistini okruženoj drvećem s krupnim crvenim cvetovima. Žene i deca su se sklonili među korenje ogromnog banjana. Muškarce su čuvala dva vijetnamska vojnika, odevena kao i onaj div.
„Šta ćemo s njima, Vandene?“
„Doane, pitaj ko im je poglavar!“
„Znam ko je. Već sam bio ovde, to je ovaj tu“, odgovorio je i pokazao puškom čoveka koji ih je juče primio.
„Pitaj ga je li među zarobljenicima bila i neka žena.“
Verovatno je poglavar razumeo njihov razgovor, jer je izgovorio neki poduži monolog na svom jeziku.
„Šta to priča?“
„Da su ih gusari odveli pre napada na selo.“
„Laže, niko nije izašao iz sela. Objasni da ćemo ga ubiti ako ne kaže istinu.“ Preveo mu je to, ali je poglavar i dalje tvrdio da nema nikakve žene u selu. „Ubijte ga!“, viknuo je div na vijetnamskom.
„Ne, milost!“
Neka veoma mlada devojka potrčala je prema njima i bacila se između njih i poglavara.
„Ona je u pećini. Odvešću vas, poštedite mi oca.“
„Ostanite tu!“, kazao je Vanden.
Uzeo je devojku za ruku i dao joj znak da ga vodi. Tavernije je pošao za njima; išli su uskom stazom, preskačući lijane nazvane „đavolje harfe“. Sa svih strana ih je okruživao neprobojni zid zelenila. Pratio ih je jak miris mentola. Devojka je razmakla grane kurkume sa žutim cvetovima, koje su zatvarale ulaze u neku podzemnu pećinu. Pri slabom svetlu su videli da neko leži na podu. Gurnuvši Vandena, Fransoa se nagnuo iznad Hong, koja je bila vezana, nagih grudi, i slabo je disala. Razvezao joj je ruke.
„Te bitange!“
Grudi su joj bile u živim ranama. „Pomozite mi da je izvučem!“
Vanden ga je poslušao, bez reči.
„Hajdemo! Je li vaš logor daleko?“
„Oko pet kilometara. Mislite li da je vodite?“
„Da.“
„Usporiće nas.“
„Utoliko gore, ipak ćemo je povesti.“
Tih pet kilometara kroz džunglu Tavernijeu je delovalo kao stotinu, jer ga je rana prilično mučila. Hong je polako napredovala. Bio je već dan kad su ugledali logor. Tavernije gurnu vratnice, nekoliko puta koraknu i sruši se usred dvorišta.
Kad se osvestio, ležao je na poljskom krevetu, a oko grudi je imao beli zavoj. Uspravio se. Kraj njega je bio neki čovek u beloj bluzi. „Ne mrdajte mnogo, stari moj. Morao sam da vas ušivam, bilo je dosta duboko.“
„Gde je Hong?“
„Ne brinite za nju, lečimo je. Baš su bitange, kakva klanica! Uradio sam sve što sam mogao, ali će joj ostati ožiljci.“
„Gde je ona?“
„Spava, dao sam joj malo morfijuma, trpela je jake bolove.“
„Aha, probudili ste se! Vidim da vas je naš doca zakrpio. Poručnik želi da priča s vama“, kazao je Vanden kad je upao u ambulantu.
„Pre neko veče, kad ste napali selo, jeste li znali da smo mi tamo?“
„Jesmo, jedan gusar nam je javio. Ali mi smo i pre toga bili obavešteni o vašem prisustvu u kraju.“
„Kako to?“
„Od vijetminovaca.“
„Od vijetminovaca... Ne shvatam, kako to?“
„Bili ste sa članovima vijetminskog pokreta kad su vas napali gusari, zar ne?“
„Jesam.“
„Oni su uspeli nekako da jave drugovima u šumi. Presreli smo jednog, koga nije trebalo mnogo moliti da priča. Imali su naređenje da vas izvuku, koliko god to koštalo. Izgleda da ste važan čovek, gospodine Tavernije.“
„Vi znate moje ime, ali ja ne znam vaše. Kako se zovete?“
„Kaplar Vandenberge.“
„Vi ste Belgijanac?“
„Otac mi je Flamanac.“
„Često se borite odeveni kao na ke?“
„Kad god je potrebno. Formirao sam mali odred komandosa, koji operišu samo noću. Danju se pritajimo. Vijetnamci napadaju samo noću. Koristimo njihove metode. To je mnogo delotvornije.“
Tavernije ga je posmatrao i zabavljao se onim što je video; taj čovek je bio kolos velikog nosa, isturene brade i hladnih očiju.
„Da li se odavno borite?“
„Otkako je počeo gerilski rat.“
„Niste nikada bili ranjeni?“
„Jesam, u Vožu 1945, u Čiem Hou, i u Tonkinu 1947. i u januaru ove godine. A vi, gde ste bili za vreme rata?“
„Bio sam agent za vezu između partizana na jugozapadu, a general De Gol me je poslao u SSSR, 1944. godine. Ušao sam u Berlin 1945. godine s Rusima.“
„Voleo bih da sam i ja bio tamo.“
Zgledali su se u tišini; svaki od njih je utonuo u sećanja na prošle bitke, u čemu ih je prekinuo ulazak nekog mladog oficira.
„Dobar dan, Vandenberge!“
„Dobar dan, poručnice.“
„Dobar dan, gospodine Tavernije. Ja sam poručnik Sonije. Srećan sam što su vas moji ljudi izvukli iz škripca.“
„Ja sam još srećniji, poručnice.“
„Vaš slučaj je prilično zbrkan. Možete li mi objasniti šta civil kao vi radi ovde?“
„Izgleda da svi ovde, manje ili više, znaju za razlog mog dolaska, pa mogu da vam kažem da mi je poverena misija, na zahtev predsednika Vensana Oriola, da stupim u vezu s predsednikom Ho Ši Minom. Kad su nas napali gusari, vijetminovci su me vodili njemu, ili su mi barem tako kazali.“
„Imate li naređenje za tu misiju?“
„Nemam, jer nije zvanična. Sad sam se setio, imam samo šifrovano ime.“
„Hoćete li da se ja time pozabavim?“
„Mislim da to neće biti lako.“
„Moraću izvestiti i pretpostavljene.“
„To jeste vaš zadatak, ali će vam oni reći da nikada nisu čuli za mene, pa će vam narediti da me uhapsite.“
„A šta ako ste dezerter, koji se pridružio vijetminovcima, ima i takvih...“
„Hoćete li to da ponovite?“
„Izdajnik koji je...“
Sonije nije uspeo da završi rečenicu; Tavernije gaje, i pored rane, raspalio pesnicom posred lica. Ovaj se zatetura.
„Vi ste ludi!“
„Ne volim da se prema meni odnose kao prema dezerteru, a ni kao prema izdajniku! Da završimo s tim: ako mi ne verujete, a mislim da za to nemate razloga, izručite me vojnoj policiji; u protivnom me pustite da završim misiju.“ Sonije je zbunjeno posmatrao Tavernijea i trljao vilicu.
„Mislite li, ako se sretnete s Ho Ši Minom, da se iz toga može nešto korisno izroditi?“
„To ni ja ne znam; general Leklerkje, izgleda, verovao u to. Čak i ako postoji najmanja šansa, vredi oprobati sreću. Mogu vam samo reći, ako bih se ja pitao, da bih se vrlo rado odmah vratio u Francusku.“
„U tome se slažemo... Kako možete biti sigurni da...“
„Ovde ne možete biti sigurni ni u šta.“
„Vratimo ga vijetminovcima; ako je izdajnik, oni će ga smaknuti“, predložio je Vandenberge.
„Vi ste baš ludi!“, povikao je poručnik. „Znate da ne volim vaše metode...“
„Znam, poručnice, ali one su uvek delovale.“ Sonije je slegnuo ramenima.
„Oprostite, poručnice, ali kaplarova ideja mi i ne izgleda tako glupo...“, dodao je Tavernije.
„Eto vidite!“
„Čutite, Vandenberge! Objasnite mi to, Tavernije!“
„Izgleda da mlada žena koja je bila sa mnom zauzima visok položaj kod vijetminovaca. Ispitajte je i zadržite je kao taoca.“
„Doktore, možemo li je ispitati?“
„Ne do sutra. Posle doze morfijuma koju sam joj dao, spavaće još dugo.“
Sonije je hodao gore-dole i nervozno pušio. Zastao je ispred Fransoe, namrštenog čela, i činilo se da je potpuno zbunjen.
„Poznajete li nekoga u Indokini ko bi mogao da jamči za vas?“
Fransoa je razmišljao: svedočenje porodice Rivijer moglo bi biti sumnjivo Francuzima. Odjednom mu je palo na um jedno ime.
„Žan Loran, iz Indokineske banke;on zna moje šifrovano ime.“
„Znam za njega. Jedan od mojih ujaka je bio s njim u pokretu otpora. Mislite li da je on još u Indokini?“
„To već ne znam.“
„Vi se odmarajte. Pokušaćemo da stupimo u vezu s njim.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:47 pm




17.


U drugim okolnostima dolazak u Sajgon bi bio pravi praznik, ali je Lea, izgubljena u nepoznatoj sredini, jedva zadržavala suze. Na pristaništu je bilo mnogo sveta: vojnici, mornari, kuhji, žene s poslužavnicima s hranom i korpama na obramicama, deca koja jure kroz gužvu, sve obavijeno mirisom vanile, ribe i plina.
Osvrtala se oko sebe u nadi da će Fransoa odnekud iskrsnuti. Ljudi u beloj i smeđoj odeći gurali su je u prolazu.
„Gospođo Tavernije?“
Ugledala je mladog Azijca u besprekornom odelu kako žuri prema njoj.
„Da...“
„Ja sam Filip Miler. Moj ujak nam je poslao telegram. Izgleda da vas to čudi; mislite da bi trebalo da ličim na ujka Josifa?“
„Ne... zapravo ne znam...“
„Moja majka, njegova sestra, udala se za bogatog Kineza iz Čolona. Njena porodica je godinama odbijala da je vidi. Zatim je vreme učinilo svoje. Ja sam studirao u Parizu. Zbog rata nisam mogao da se vratim ovamo. Čim je bilo moguće, doputovao sam. Saznao sam da mi je otac umro. Ubrzo posle mog dolaska, pridružila mu se i majka. Eto, sad znate sve o meni. Moj sluga će uzeti vaše stvari. Dođite, auto mi nije daleko.“
Stao je ispred sjajnog rols-rojsa. Vrata im je otvorio vozač, Kinez.
„Idemo u Kontinental!“
Blistavo vozilo je klizilo kroz gomilu, zaobilazeći brojne bicikle, bicikl-rikše i pešake, koji su im stalno presecali put.
Na terasi Kontinentala je bilo vreme za aperitiv. Većina gostiju behu muškarci, i to belci. Kada se automobil zaustavio ispred hotela, odjednom nastade tišina. Svi su zavidljivo gledali luksuznu limuzinu, a još je gore bilo kada je izašla Lea.
Očarani njenom lepotom i mladošću, svi su netremice zurili u nju.
„Da li u vašoj zemlji muškarci uvek tako zure u žene?“, pitala je pratioca.
„Ne u sve. Ali vi ste izuzetno lepi.“
Recepcionar ih je primio sa znacima dubokog poštovanja. „Soba vam je spremna, gospođo Tavernije. Želimo vam ugodan boravak među nama.“
„Hvala.“
„Hoćete li da večerate sa mnom?“, upitao je Filip Miler. „Ili želite da se odmorite?“
„Odmarala sam se proteklih dvadeset dana. Veoma želim da izađem. Prihvatam vaš predlog i zahvaljujem vam.“
„Doći ću po vas oko osam. Da li vam to odgovara?“
„Savršeno. Onda, do večeras.“


Soba je bila prostrana i sveza, i ukrašena buketima cveća. Na stoluje bila velika korpa s voćem, Lei većinom nepoznatog.
Raspakovala je kofere i pustila vodu u kadu, a onda sipala i nekoliko kapi parfema.
Pošto se umotala u beli frotirski ogrtač, vlažne kose se opružila na krevet i zapalila cigaretu.
„Fransoa, stigla sam...“, mrmljala je pre nego što je utonula usan.
Probudila ju je zvonjava telefona. Napipala je aparat.
„Gospođo Tavernije, gospodin Miler vas čeka.“
Lea je izazvala pravu senzaciju prolazeći kroz predvorje Kontinentala u uskoj jarkoplavoj večernoj haljini. Filip Miler ju je čekao, odeven u beli smoking.
„Vodim vas na piće u Sporting. Tuse okuplja ceo Sajgon. Tu se mogu saznati poslednje ratne vesti, glasine, tračevi. Za svakoga ko zna da sluša, to može biti dragocen izvor informacija. Tu sam načuo i priču o vašem mužu.“ Lea ga je zgrabila za rukav.
„Šta to kažete? Čuli ste da se priča o mom mužu, a niste mi kazali?“
„Ja bih to i zaboravio da mi ujak nije zatražio da se raspitam o njemu, što sam i učinio. Poslednji put je viđen u društvu neke žene u zloglasnoj uličici u Čolonu.“
„Pa ne nestaju ljudi tek tako!“
,,U Indokini se to često dešava. Ali nadam se da ćemo dobiti još neka obaveštenja. Pre dolaska u Sajgon išao je u Dalat, kod jednog starog socijaliste, Luja Kaputa. Znam da je na dan kad je došao ovamo dobio od njega poruku.“
„A kuda je to išao u Čolonu?“
„Videli su ga u kockarnici Gran mond. Ja poslujem s njenim vlasnikom. Na moj zahtev, on je sproveo malu istragu. Saznao je i da je recepcioner hotela u kome je bio vaš muž takođe nestao. Barmen se, međutim, setio da je vaš muž najpre pio viski s jednom mladom ženom, a zatim ružičasti šampanjac s nekom drugom, i da je s tom drugom otišao. I ona je devojka nestala. Možda su je oteli binsujenovci.“
,,A štaje to?“
„To je tajno društvo; radi malo za vijetminovce, a malo za Francuze. Njihov vođa Baj Vijen je stari prepredenjak koga zovu, možda i zlonamerno, gazdom Čolona. To je surov, opasan i inteligentan čovek. Ja sam planirao da se večeras sretnemo s njim. On bi nam mogao reći šta se dogodilo vašem mužu. Evo, stigli smo u Sporting.“
U masi koja se tiskala oko bara bilo je stranih dopisnika, francuskih vojnika, starih kolonista, a samo među poslugom su se mogli videti Azijci. Kad je Lea ušla, čuli su se zadivljeni zvižduci.
Jedan konobar ih povede.
„Gospodine Mileru, gospođice, ovuda molim...“ Filip je naručio bocu šampanjca.
„Mileru, stari moj, predstavi me gospođici...“
„Dobar dan, Adrijani. Piješ kod konkurencije? Gospođo, predstavljam vam gospodina Adrijanija, jednog od velikih posednika u Sajgonu, vlasnika Južnog krsta i Miradora. Ovo je gospođa Tavernije...“ Adrijani joj je zvanično poljubio ruku.
„Gospođo, dobro došli u naš lepi Sajgon. Ako to mogu reći, treba bolje da birate prijatelje. Miler nije baš pogodan pratilac.“
„A vi, gospodine Adrijani, jeste li vi bolji?“ Korzikanac je prasnuo u glasan smeh.
„Eto takve žene volim! Šta vi, kog vraga, radite u ovim krajevima?“
„Gospođa Tavernije je došla da se pridruži mužu.“
„E on baš ima sreće. Do viđenja, draga gospođo.“
Lea se sa čašom u ruci radoznalo osvrtala oko sebe.
„Ko su ti ljudi?“
„Onaj tamo visoki, koji se napija, jeste dopisnik Frans soara, a oko njega je njegovo društvo: Maks Olivije iz AFP-a, Dženkins iz Rojtersa... Ostale ne poznajem.
Govori se da oni bolje znaju kretanje vijetminovaca od glavnog komandanta.“
„Možda oni nešto znaju o mom mužu?“
„Pomislio sam i na to, ali Dženkins, koga površno znam, tvrdi da nije čuo ni reči o njemu.“
„Imate li cigaretu? Zaboravila sam svoje...“
„Koje pušite?“
„Filip moris.“
„Kažu da te puši i predsednik Ho Ši Min...“
Lea žudno uvuče dim. Zabacila je glavu unazad i upola sklopila oči, pa je delovalo kao da se nudi.
„Tako ste lepi“, mrmljao je Miler.
Nasmejala se grlenim smehom koji je izluđivao muškarce. Pogled joj se ukrstio s pogledom sagovornika, i ono što je videla navelo ju je da se osmehne.
„Gladna sam“, kazala je.
„Rezervisao sam sto u jednom od najboljih restorana u gradu, zove se Palata od žada. Volite li kinesku kuhinju?“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:47 pm


18.


Filip Miler je tako obuzeto posmatrao Leu kako jede i ispušta male zadovoljne uzdahe da je jedva dotakao svoj obilni obrok.
„Ne mogu više“, kazala je najzad, ostavljajući štapiće.
Konobari su se užurbali oko njih; doneli su im namirisane salvete i šoljice rakije od pirinča.
„Odavno nisam ovako uživala.“
,,A ipak se smatra da je francuska kuhinja najbolja na svetu.“
„Jeste, osim u vreme restrikcija! Rat je završen, a ništa se nije vratilo u normalno stanje. Kad vidim ovo obilje, teško mi je da zamislim kako je i ovde ratno stanje.“
„Ovde je isto kao i u Francuskoj u doba okupacije; crno tržište je veoma razvijeno.“
„Kazali ste kako treba da se sretnemo s nekim ko bi mogao imati informacije o mom mužu?
„Da, to je Baj Vijen. Budite sigurni da zna da smo ovde. Pokazaće se kada bude smatrao da treba. Sačekaćemo ga, osim ako ne želite da odemo u Gran mond, otrovni dar admirala D’Arženlijea Sajgonu.“
„O kakvom daruje reč?“
„Malo pre odlaska odavde, admiral je dopustio da se otvori taj kompleks kockarnica, sa svim vrstama igara na sreću, po uzoru na Gran mond u Šangaju. Ovde, kao i tamo, sve je u rukama Kineza iz Makaoa. Zar vam se ne čini da je malo čudno to što je jedan bivši kaluđer, učesnik u oslobođenju, u uniformi marinskog oficira blagoslovio takvo pogubno preduzeće?“
„Možda nije znao u šta će se to pretvoriti?“
„Admiral? Nemojte me zasmejavati! Bio je odlično obavešten. Svakodnevni prihod Gran monda donosi dvesta hiljada pijastera za Visoki komesarijat. Osim toga, na taj način su obavešteni o svačijim strastima...“
„Sad sam nestrpljiva da vidim to leglo greha... No ko je taj Baj Vijen?“
„Dugo bi trajalo da vam sve objasnim. Rođen je početkom veka u Čolonu, sajgonskoj kineskoj četvrti, gde se sada nalazimo. Otac mu je delom Kinez i sam je bio vođa tajnog društva, ’Ngija hoa’što znači ’Pravda i sloga’. Govorilo se da je vredan i sposoban. Sinje napustio porodicu kada je imao šesnaest godina. Živeo je od krađe i iznuđivanja, proveo nekoliko meseci u zatvoru, i vratio se svojim ’poslovima’. Bio je na čelu male bande koja je jamčila ’sigurnost’ automobilskim prevoznicima i uzimala provizije od kocke i borbe petlova. Uzimali su učešća i u prihodima kabarea, restorana, tajnih destilerija i u jednom taksi preduzeću. Zahuktavao se sve više, do 1936. godine, kada su ga uhapsili zbog oružanog napada. Osuđen je na dvanaest godina zatvora i poslat u zatvor Pulo Kondore, ali je posle četiri neuspela pokušaja uspeo da pobegne 1940. godine. Ponovo su ga uhapsili i zatvorili u Sajgonu, ali su ga Japanci oslobodili 1945. godine. Od tada je napravio uspešnu karijeru. S odbeglim razbojnicima Bin Sujena, pridružio se vijetminovcima u borbi protiv jedinica generala Leklerka. Godine 1946. postavili su ga za zapovednika snaga Bin Sujena, a bio je pod komandom strašnog Ngujen Bina. Ali odnosi između vijetminskih komunista i tih odmetnika od zakona sve su se više kvarili... Baj Vijen, čije je pravo ime Le Van Vijen, sad vlada Čolonom; nije mogao da podnese autoritet Ngujen Bina. Članstvo u tajnim društvima ga je do sada štitilo. U Sajgonu se priča da će, možda, otići s Francuzima...“
„Čudnog li lika! Kako o njemu govorite, čovek bi rekao i da mu se divite.“
„Znajte da mladi Kinezi, pa čak i polu-Kinezi, osećaju izvesno divljenje prema takvom pustolovu.“
„Pustolovu? Meni se čini da je to razbojnik! Prava je sreća da nije nikoga ubio...“
„To nije nikada dokazano, ali se sumnja na desetine ubistava“, kazao je Filip muklo.
„Ništa manje! I s tim čovekom želite da me upoznate?“
„Da, jer bi jedino on mogao da vam pomogne.“
„Pa, ako tako kažete...“, uzdahnu Lea.
„Možemo da krenemo kad god vi kažete.“
„Dobro, hajdemo onda! Nije mi prvi put da ulazim u vučju jazbinu!“


Obavila ih je topla noć. Lea je uhvatila svog pratioca podruku.
„Ako nije predaleko, volela bih da prošetamo.“
„Kako želite; automobil će nas pratiti.“
Mornarska ulica je bila prepuna sveta, a pred ulazom u kockarnice bilo je još gore, kao i ispred plesnih barova Duga, Kim Son, Van Kam i kompleksa Gran mond. Ljudi su se gurali ispred lakiranih vrata. Red su održavali čuvari u kratkim pantalonicama, košuljama kratkih rukava i belim patikama. Bilo je i malih uličara, i „taksi devojaka“, koje su mamile klijente. Pošto su Filipa Milera poznavali, pred njim se masa razmicala. Lea je opčinjeno posmatrala tu raznorodnu gomilu, sjajnu i bednu, koja se tiskala ispred mesta gde se sve moglo kupiti i prodati.
Mora da su srednjovekovni vašari ovako izgledali, mislila je Lea. Bilo je tu svega: žonglera, prodavača supe sa svojim kolicima, prosjaka, nage dece, divnih devojaka, starica s lakiranim zubima, prodavača amajlija, vojnika, mornara, prodavača čaja, novina, knjiga, dopisnica, časovnika, nakita; videli su se brojnizeleni kockarski stolovi, marionetska pozorišta, dva bioskopa - u kojima su se davali vesterni i kineski filmovi - ringovi za borbe, fanfare. Dvorište za popularne igre na sreću bilo je zidom odvojeno od kabarea, a tu je bio i ogroman podijum za ples, jedinstven u svetu: površina od sto metara sa trideset bila je obložena pravim parketom! Divne devojke, odevene u svilu, njihale su se u ritmu muzike Gija Pakinea; svirao je u belom smokingu, s crvenim cvetom u rupici na reveru. Odatle se moglo neupadljivo dospeti u dvoranu s „francuskim igrama“: bakarom, šmen deferom, ruletom i drugim, sličnim ovima. U dnu velikog dvorišta, u drvenom paviljonu otpornom na metke, nalazio se privatni klub: ispod skupocene drvene oplate bio je beton, a stakla na prozorima su bila blindirana. To je bila teritorija velikih igrača Čolona, bankara, trgovaca oružjem, bogatih preprodavača. Belci koji bi se usudili da tu zađu bili su malobrojni: igralo se u prevelike sume, a dobici i gubici su se izražavali u desetinama miliona.
Lea je, i ne znajući, prešla isti put kao i Fransoa... Neki Kinez širokih ramena, koji je delovao snažno i gipko, u besprekornom belom smokingu, pošao je ka njima. Izbliza je delovao još snažnije. Oči pod gustim obrvama bile su stvarno crne i jedva malo iskošene - barem se Lei tako učinilo.
„Pretpostavljam da ste vi gospođa Tavernije?“, kazao je uz naklon.
„Gospođo, predstavljam vam Baj Vijena“, kazao je Filip. „On ne govori francuski, pa ću vam ja prevoditi.“
„Dobro veče, gospodine. Možete li mi nešto reći o mom mužu?“
„Previše ste nestrpljivi... To je francuska crta. Sada ste u Aziji, gde se sve odvija drugačije.“
„Svakako, ali sam ubeđena da je svaka supruga, bila Vijetnamka ili Francuskinja, uvek nestrpljiva da sazna šta joj je s mužem. Zar ne mislite i vi tako?“
Baj Vijen ju je zamišljeno pogledao, s malčice podsmeha. Prošao je rukom kroz crnu kosu, podigao lice sa širokim čelom i prasnuo u smeh.
„Znači, Vijetnamke i Francuskinje imaju barem jednu zajedničku osobinu. Dođite da sednete, kazaću vam sve što znam.“
Seli su za jedan sto po strani. Baj Vijen je naručio šampanjac. Kada su ga doneli, počeo je da priča. Filip je prevodio kako je znao i umeo.
„Vaš je muž dolazio ovamo: otišao je u društvu jedne ’taksi devojke’, po imenu Roz. Ona radi za vijetminovce, a znamo da je vaš muž hteo da se sastane s predsednikom Ho Ši Minom. Može biti da je ta devojka bila zadužena da ga odvede do njega. Odveden je na džunku, koja se zaputila na sever. Nasred pučine su promenili brod, a gospodin Tavernije je bio među onima koji su prešli na drugu džunku. Posle toga više ništa nije jasno. Ribari su našli brodić, napola izgoreo, i u tom je požaru neko stradao. Drugi ribari su prihvatili neke mornare, koji su rekli da im je brod potonuo. Neki su tvrdili da su ih kraj obale napali gusari. Potražio sam mornare da ih ispitam.“
„Zašto sve to činite?“
„Da bih učinio uslugu svom prijatelju Filipu Mileru i jednoj lepoj zeni.“
„Štaje, po vama, najverovatnije?“
„Sve je moguće. Vašeg muža su možda odveli gusari, koji će tražiti otkup, što se često događa u Kineskom moru. Ili su ga odveli vijetminovci, koji su se uplašili izdaje.“
Jedna lepa Kineskinja se nagnula i nešto prošaputala Baj Vijenu na uvo.
„Neka dođe!“, odgovorio je gospodar Čolona.
Stoluje prišao neki mlad čovek, malo previsok za Vijetnamca, prilično drskog izgleda i veoma lep.
„Predstavljam vam jednog od mojih pomoćnika: Kijen Rivijer.“
„Rivijer?“, promrmljala je Lea.
„Da, gospođo, to je najmlađi sin prijatelja vašeg muža; otac im je nedavno umro u Hanoju.“
„Da, vi ste, dakle, najmlađi sin... Dobro veče, gospodine. Šta znate o mom mužu?“
„Njega su zbilja oteli gusari, koji drže i tri člana vijetminskog pokreta. Oni pregovaraju o njihovom otkupu, što ne bi trebalo da bude previše teško. Kad je u pitanju Fransoa, situacija je nešto složenija. Gusari nisu u stanju da se dogovore oko iznosa otkupa.“
„To nije tako bitno, dodajte sto hiljada pijastera“, procedio je Baj Vijen.
„Ne bi bilo ozbiljno da nije u rukama Fam Van Taka. Vi ga znate, on je sasvim lud. Hoće da pregovara s visokim komesarom lično.“
„Je li mu se već javio?“
„Nije.“
„Ne treba to ni da učini. Možeš li brzo da stupiš u vezu s njim?“
„Mogu, brod mi je u zalivu Ha Long, kraj vašega.“
„Pođi još večeras. Avion mi je spreman, pilot će te odvesti u Hajfong.“
„Poći ću s vama“, povikala je Lea.
„Nemoguće, previše je opasno!“, umešao se Filip.
„Svejedno mije. Idem, ili ću sve reći visokom komesaru.“
„Krajnje je neoprezno s vaše strane da kažete tako nešto, draga gospođo. Ovde onaj ko želi da dugo poživi mora odmeriti svaku reč“, kazao je Baj Vijen. „No ako naš prijatelj Kijen hoće da vas povede, ne vidim što to ne bi učinio.“
„To je čista ludost, ne mogu da se složim. Gospođu Tavernije mi je poverio ujak i odgovoran sam za nju.“
„Dragi Filipe“, kazala je Lea odlučno i nežno, „hvala vam što brinete, ali znam šta moram da uradim. Odlučila sam i neću odustati. Pre toga ću otići u hotel da se presvučem.“
Baj Vijen je ustao.
„Želim vam uspeh u tom poduhvatu. Računam na tebe, Kijene, da ćeš me obaveštavati o svemu. Ne zaboravi da je reč o našem ugledu. Budi nepomirljiv. Imaš li sve što treba?“
„Imam.“
„Gospodine Mileru, otpratite gospođu Tavernije do Kontinentala i odvezite je posle do aerodroma.“
Filip se složio, sav očajan.
„Gospođo, nadam se da ćemo se uskoro videt.“
„Hvala, gospodine, i ja se tome nadam.“


Lea je u hotelu spakovala omanju torbu, navukla pantalone i pulover od crnog pamuka i obula sandale.
Još je lepša ovako, pomislio je Filip i uzeo torbu.
„I dalje nameravate da idete?“, pitao ju je.
„Više nego ikada! Ne brinite. Sve će biti dobro.“


Kada su stigli na aerodrom, motori malog aviona već su brujali. Kijen je sačekao Leu u dnu stepenica aviona.
„Let će biti prijatan, vreme je divno.“
„Hvala na svemu, Filipe. Javiću vam se čim budem mogla.“
Filip Miler je nastavio da ispituje pogledom mračno nebo još dugo pošto je avion uzleteo.


Buka u avionu nije dozvoljavala da izmene ni reč. Lea je podrhtavala u svojoj tankoj odeći. Kijen joj je dodao pokrivač, koji je neprijatno mirisao, ali je bio prijatno topao. Lea je na kraju zaspala, čela priljubljenog uz leđa svog saputnika.
Dan je već svanuo kad su sleteli u Hajfongu. Automobil ih je čekao i odvezao ih u luku. Tu je mogla videti samo ruševine, kosture zgrada i krš.
„Eto, to je delo Francuza“, kazao je Kijen i širokim pokretom pokazao na ruševine.
„Hoćete li činiju supe, gospodine?“, upitala je neka devojčica, koja je nosila obramicu s dva lonca vruće supe.
„Hoću, daj nam dve.“
Devojčica je čučnula, spustila teret i pažljivo nalila supu u činije.
„Lepo miriše“, kazala je Lea.
Kijen je čučnuo pored male prodavačice i jeo. Lea je učinila isto što i on. Supa ne samo što je lepo mirisala, već je bila i ukusna.
„Uzeću još jednu“, kazala je ona i pružila činiju.
Devojčica se ljupko osmehnula i ponovo napunila činiju.
Lea se pridigla i iskrivila lice u grimasu.
„Ovaj položaj nije baš najudobniji.“
„Navići ćete se na to. Taj položaj je dobar za odmor.“
„Volela bih da verujem u to, ali mi je ipak draži udoban naslonjač.“
„Dođite, brod nam je spreman za polazak“
Pomogao joj je da se ukrca. Sela je na pramac, obavila ruke oko kolena i gledala kako joj se pred očima ukazuje jedinstveni prizor zaliva Ha Long, o kome je Fransoa s toliko ljubavi pričao.
„Toliko bih želeo da ti to pokažem, ljubavi, a eto me ovde, bez tebe, u potrazi...“ Nad morem je lebdela izmaglica i hvatala se za hridi koje su virile iz vode. Ribari su im mahali sa džunki s presavijenim jedrima; deca su se kupala, i po nekoliko minuta se trkala s brodovima. Prišao im je brodić pun voća i namirnica. Kijen je uzeo nekoliko papaja, kolače u lišću banana i kupasti šešir, koji je stavio Lei na glavu. S tim šeširom je sasvim ličila na mladu Vijetnamku.
„Štitiće vas od sunca ili kiše. Bližimo se zalivu gde je moja džunka.“
„Znači da nismo daleko od mesta gde je Fransoa?“
„Pa, zaista nismo veoma daleko. Samo vas molim za jedno: šta god da se desi, nemojte se mešati, jer se izlažemo opasnosti da sve upropastite i da i vas zarobe. Belim ženama je otkupna cena mnogo veća nego belim muškarcima, osim ako ih razbojnici ne uzmu za ličnu upotrebu...“
„To mi kažete samo da me uplašite!“
„Ne. Sada budite tihi: blizu smo.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:48 pm



19.


Džunka sa spuštenim jedrima ljuljala se u vodama male uvale. Mornar s tog broda je pružio ruku Kijenu i ovaj uskoči u brodić.
Ovo je kao u romanu Kloda Farera ili Žana d’Esmea, samo mu fali drvena noga, mislila je Lea.
„Gazda, milo mi je što vas vidim. Već smo počeli da se dosađujemo na brodu.“
,,I ja sam se dosađivao, moj stari Zmaju, i milo mi je što sam došao. Je li sve u redu? Da li si utovario ono što sam kazao: hranu i oružje?“
„Sve je na mestu, gazda, spremni smo da isplovimo.“
„Dobro. Uvedi ovu damu u moju kabinu i postaraj se da joj ništa ne nedostaje.“
„Hoće li putovati s nama?“
„Hoće. Da li imaš nešto protiv?“
„Nemam, kapetane, ali kažu da žena na brodu nikada nije dobra pojava. One su uvek izvor neprilika.“
„Mani me, stari ženomršče! Ona je pošla po naređenju Baj Vijena.“
To je bilo čarobno ime. Mrgodni mornar je požurio po Leinu torbu.
„Ovuda, gospođo...“
Lea je zastala u dnu stepenica, zbunjena kontrastom između spoljašnjosti broda, koji je delovao staro i izanđalo, i lepo uređene unutrašnjosti. Lepo ukrašeni kineski paravani su zaklanjali zidove, a debeli tepisi su prigušivali korake. Lampe s crvenim abažurima su se lako ljuljale i bacale oko sebe svetlost boje plamena.
Kao da smo pred vratima pakla, pomislila je Lea teatralno.
Zidna pregrada se u tišini pomerila u stranu. Prostorija u koju je ušla mlada žena ličila je na Alibabinu pećinu. Svuda su bili razastrti debeli tepisi, vezene svilene draperije, nameštaj sa intarzijama od sedefa i poludragog kamenja, i kovčezi, koji kao da su bili puni nakita i zlatnog posuđa. Pred njom se nalazio visoki krevet od tamnog rezbarenog drveta, s razbacanim svilenim jastučićima, i statua bude zatvorenih očiju, sa čudno spokojnim licem. Ispred njega su goreli mirisni štapići. Sa obe strane kreveta bili su niski stočići, i na njima poslužavnici s voćem i drugim namirnicama. U srebrnom vedru se hladila boca šampanjca. Lea se setila čudnog stana u kome se za vreme rata našla s Tavernijeom; i tamo je bilo šampanjca... Ona tiho zajeca.
Mornar je zurio u nju svojim jedinim okom tako uporno da se osetila neprijatno.
„Šta čekate? Spustite moje stvari.“
Poslušao ju je, nastavljajući da je guta pogledom. „Hvala, niste mi više potrebni.“ Nikako nije odlazio.
„Tako ste lepi... Gazda je pravi srećnik!“
Jadnik!, pomislila je. S takvim licem svakako nije imao mnogo sreće.
„Dobro, Zmaje, šta to radiš? Dođi na palubu i daj naređenje da isplovimo. Nije vas valjda gnjavio?“
„Nije, hvala. Ovo je čudno mesto...“
„Osećajte se kao kod kuće. Ako želite da se okupate, pođite ovamo...“
„Vrlo rado. Jeste li saznali nešto o mom mužu?“
„Jesam. Fam Van Dong ga je odveo na obalu. Moji doušnici pokušavaju da saznaju u koje selo su ga odveli“
„Šta ćemo da radimo?“
„Čekaćemo!“
„Čekati! Ali ne želim da čekam ako smo tako blizu cilja.“
„Nemamo izbora, a ne znamo ni koliko smo blizu cilja. Ovde je budućnost uvek neizvesna. Onaj ko je sada ovde, gde će biti sutra? Iskoristiću ovo vreme da vam pokažem zaliv Ha Long. Moj otac i Fransoa su ga veoma voleli. Ja se ovde osećam slobodno, a štiti me zmaj koji drema na dnu. Pokazaću vam delove zaliva koje ni vaš muž ne poznaje, pećine u kojima se već hiljadama godina okupljaju razbojnici i gde su najhrabriji među njima sahranjeni, nepoznate plaže zaklonjene od pogleda, uvalice za koje niko ne zna i gde je voda prozirna kao staklo...“
„Sve je to lepo, ali se pitam hoće li dugo trajati?“, prekinula ga je, prilično nestrpljivo... Pričao je o tom mestu isto tako zadivljeno kao i Fransoa.
Eto, on joj je prostirao sva ta blaga pred noge, a vidi kako se ona ponaša!
„Trajaće koliko je neophodno“, kazao je odsečno i prezrivo. „Presvucite se. Imate u tim kovčezima odeću kakvu još niste videli.“
Lea zadrhta kad je ostala sama. Njegov nabusiti ton ju je zaplašio. Brod je počeo da podrhtava. Obala se polako udaljavala. Nju spopade panika. Šta uopšte radi tu, s tim momkom koji je delovao uznemirujuće i s tim njegovim mornarima, s gadnim njuškama? Filip Miler je bio u pravu, to je bila prava ludost!
No nije smela da se prepusti panici. Treba da bude ljubazna prema Kijenu, da ga uveri kako nije ništa loše mislila i navede ga da priča.
Dok je tako razmišljala, Lea se polako svlačila. Sakriven iza jedne draperije, Kijen nije gubio iz vida nijedan njen pokret. Kada se potpuno svukla, osetio je poriv koji je morao da suzbije. Nehotično je lupio po pregradi. Lea je poskočila i zgrabila prvu tkaninu koja je bila pri ruci. Svila u koju se umotala bila je meka i hladna. Osvrtala se, načuljenih ušiju, nastojeći da pogodi odakle je doprla ta buka. On se nije micao. Lea je pustila da tkanina klizne na pod.
Kupatilo je bilo neočekivano raskošno: slavine su bile zlatne, kada sva u pozlaćenom smaragdnozelenom mozaiku, unaokolo su bile poređane bočice skupih parfema. Pustila je vodu, podigla kosu i posmatrala se u velikom ogledalu. Smešila se svom liku. Telo joj je opet bilo vitko, a dojke su joj nešto otežale i naglašavale njen vitki struk. Vrhovi bradavica su je još pomalo boleli. Usne malog Adrijena bi pomogle da se taj bol smanji.
Kako mi nedostaje moj dečačić!, pomislila je.
Zatim je slegnula ramenima: nije to bio trenutak da se razneži. Ona je izabrala i ništa je neće sprečiti da stigne do cilja i vrati kući oca svog deteta. Besno je obrisala jednu suzu i kliznula u vodu, uzela bočicu Gerlenovog parfema i sipala nekoliko kapi u kadu. Vazduh se ispunio mirisom mahovine i ruža. Polako se opustila, pod navalom prijatnih sećanja.
Izašla je iz kade kad se voda skoro sasvim ohladila; bila je zadremala. Umotala se u ogrtač i vratila se u sobu, tražeći odeću o kojoj je Kijen pričao. U prvom kovčegu je bila obuća od vezene tkanine; u drugom različite kape s dugim trakama kojima su se vezivale; pregledala je treći i četvrti kovčeg, i najzad pronašla pomenute haljine. To je bio vatromet boja, a haljine - jedna blistavija od druge. Lea ih je rasprostrla unaokolo i nije mogla da se odluči.
„Mogu li da vam pomognem?“
Kijen se vratio, a da ga zanesena u misli nije ni čula. I on je bio u divnom mandarinskom ogrtaču.
„Sve su divne, ne znam koju da izaberem.“
„Uzmite tu boje slonovače, vez na njoj je izuzetno lep.“
„Ako tako kažete. Ostavite me da se presvučeni, molim vas.“ On se naklonio i izašao.
Haljina kao da je bila sašivena baš za nju. Bila je to kineska haljina s visokom kragnom, razrezana sa strane. Uzela je igle s jednog jastučeta da podigne dugu kosu. Izgledala je kao istočnjačka princeza. Neko je pokucao. „Uđite!“
Ušao je veoma mlad momak, s velikim poslužavnikom. „Kapetan pita može li da dođe.“
„Neka dođe“, kazala je zadovoljno.
Posle nekoliko trenutaka Kijen je ponovo ušao. Mandarinski ogrtač je još više isticao njegovu lepotu. Pune usne su mu delovale pomalo ženskasto, a oči, zasenjene dugim trepavicama, imale su sanjalački pogled. Ispružio je prema njoj duge snažne ruke, na kojima je blistalo prstenje. Lea se povukla unazad, pomalo uznemirena.
„Da li vas plašim?“
Odmahnula je glavom, začuđena željom koju je osetila. Sela je u visoki naslonjač, malo dalje od njega. Kada se Kijen nagnuo da dohvati bocu šampanjca, ogrtačem je dokačio Leu po kolenu. Zadrhtala je od glave do pete, osećajući žudnju koja joj je crpla svu snagu.
Nadam se da neće to primetiti, mislila je, uzimajući čašu koju joj je pružio. Popila je piće u jednom gutljaju. On joj je odmah ponovo napunio čašu.
„Imate li cigaretu?“
„Imam“, kazao je, i pružio joj zlatnu tabakeru. „To su cigarete filip moris.
Mislim da te pušite.“
Sklopila je oči dok joj je palio cigaretu. Neko vreme su pušili u tišini.
„Volite li kinesku muziku?“
„Ne poznajem je.“
Uključio je gramofon, koji do tada nije primetila. Ženski glas je odjeknuo u maloj prostoriji.
„To je jedna od najpoznatijih kineskih pevačica. Dopada vam se?“
Lea nije nalazila neke draži u tom nazalnom glasu, niti u čudnim zvucima koji su ga pratili.
„Da li vam se dopalo?“, ponovo je upitao kad se pesma završila.
„Ne mnogo...“
„To me ne čudi. Vi belci ne znate da uživate u ovakvoj muzici. Vi ste pravi varvari.“
Šta on to zamišlja?
„A znate li vi da uživate u Mocartu, Bahu, Šopenu?“
„Zaboravljate da sam ja upola belac.“
Ona je zbilja zaboravila na to. No sve ovo je bilo tako neevropski...
,,U tom slučaju ćemo slušati Mocarta!“
Na brodiću su odjeknuli prvi taktovi simfonije Jupiter. Lea je sklopila oči i pustila da je muzika nosi. Vratila se u mislima na Montijak, u očevu radnu sobu, i slušala ovu istu muziku, pribijajući se uz oca. Nije mogla da zaustavi suze koje joj potekoše niz lice.
Kijen ju je posmatrao. Prvi put u životu je osetio potrebu da nekoga zaštiti i da bude nežan. Izgledala mu je veoma krhko. Kako je Tavernije mogao ostaviti ovakvu ženu? On bi je štitio i nastojao da je usreći. Osetio je dubinu sopstvene duše i želju da se nekome posveti. Čučnuo je i uzeo je za ruke. Nije se opirala.
„Ne plačite, pomoći ću vam. Ako treba boriću se protiv Fam Van Taka i otećemo Tavernijea.“
Lea je ispod spuštenih trepavica posmatrala tog lepog mladića koji je pokušavao da je uteši. Osećala je nešto čudno: plašila ga se, ali ju je i privlačio; malo je trebalo da mu se poveri, ali je iz njega izbijalo nešto surovo i okrutno, nešto naopako. Lei je nasilje bilo znano, ali surovost i nastranost su joj bile strane. Neko pokuca na vrata.
„Dođite, ručak je spreman.“
Ustala je i obrisala oči vrhovima prstiju. Sto je bio prekriven skupocenim stolnjakom, a onaj mladić je po njemu postavljao pribor od zlata i srebra. „Želite li da nastavite sa šampanjcem ili više volite vino?“
„Šampanjac, molim.“
„Imamo morske plodove, nadam se da ih volite?“
Lea ih je volela i, uprkos svoj svojoj brizi, dobro se poslužila.
„Imate izvrsnog kuvara.“
„Znate ga, to je Zmaj.“
„Zmaj?“, upitala je i spustila štapiće u kojima je držala račića prelivenog nekim ukusnim začinjenim sosom.
„On je bio šef kuhinje na nekom francuskom brodu. Posle jednog iskrcavanja u Hajfongu, rešio je da ostane u Indokini. Otvorio je restoran, koji je ubrzo postao poznat; ali upropastila ga je strast za kockom. Njegovi poverioci su ga prodali nekom razbojniku, od koga sam ga pre nekoliko meseci otkupio. U jednom napadu mi je spasao život. Vratio sam mu slobodu, ali je odlučio da ostane sa mnom. Možete slobodno da jedete. Sve je sasvim sveže.“
Posle toga se Lea smirila i probala svako jelo, a dostaje i pila.
„Dobio sam neke ploče iz Pariza. Šta želite da čujete? Šarla Trenea, Edit Pjaf, Žorža Ulmea, Lin Reno...?“
„Šarla Trenea.“
Glas pevača koga je u devojačkim danima najviše volela, ispunio je prostoriju:


Da vidim Pariz.
Makar na mesec dana,
Da vidim Pariz,
I da se vratim kući.
Sam na kiši,
Posred bulevara, Bio bih sretan
Da mogu otići...


Lei opet potekoše suze.
„Nije mi poznata ta pesma“, kazala je dečjim glasićem.
„Nedavno je snimljena. Oprostite, nisam hteo da vas rastužim.“
„Nije to ništa, no kad sam čula pesmu o Parizu, ovako daleko od Francuske...“
„Razumem... ispružite se malo.“
Lea ga je pustila da je odvede do visokog divana, na koji je legla. Kijen joj je podmetnuo pod glavu malo, okruglo jastuče. Na poslužavniku kraj kreveta stajao je pribor za pušenje: dugi čibuci, upaljena gasna lampa, nekakav nož, čelična sečiva, posude od fajansa i slonovače, i još neki sitni instrumenti. Kijen je uzeo srebrni čibuk s belim porcelanskim gorionikom.
„Pogledajte kako je lep! Veoma je star i vredan. Cev je uska da ne bi pušaču bio pretežak. Celom dužinom je izgraviran kineskim motivima. Vidite te likove ljudi i žena? Muškarci su prikazani kao radnici, ili kao gusari, uljudni i nemilosrdni; žene su ćerke vladara Hoja, Nau Čaua ili Hajnana: imaju nežnu kožu, kao saten boje ćilibara. Ova spojnica je od srebra i izgravirana je obličjem pacova.“
„Da, baš je lepa“, reče Lea, potiskujući laganu mučninu.
Otvbrio je jednu od onih posudica i uronio vrh tankog sečiva. Izvukao je kapljicu neke guste mase, nalik na med, i grejao je na lampi: pretvorila se u lopticu; malo ju je provaljao da joj da kupast oblik, pa ju je ubacio u porcelanski deo čibuka. Opružio se kraj Lee i stavio poslužavnik između njih; malo je grejao čibuk nad lampom, a zatim duboko uvukao dim i pružio čibuk Lei. Taj prvi dim koji je povukla nije bio naročito ubedljiv.
„Je li to opijum? Nema baš nikakav ukus, više volim duvan.“
„Ne budite nestrpljivi, pušite.“
Posle trećeg čibuka, osetila je izvesno olakšanje i neku poplavu radosti; osećala se kao da lebdi u hladnoj vodi, koja joj donosi olakšanje, kao da iz nje teče neki divan izvor. Zvuči su se pojačali: lupkanje duž bokova džunke, šuštanje tkanine, zujanje insekata, šapat...
Kod šestog čibuka je osetila da se odvaja od svog tela: letela je nad morem, planinama, pustinjom, gradovima, da se pridruži Fransoi, koji joj je pružao ruke.
Ispustila je čibuk.
„Fransoa“, prošaputala je pre no što je zaspala.
Kijen ju je pokrio lakim prekrivačem. Dugo ju je posmatrao pod svetlom lampe, srećan što vidi da je utonula u san, koji donosi zaborav. I sam je popušio nekoliko lula i zaspao s jednom rukom spuštenom na Leu.


Osećala je da joj bol rastura glavu. Usta su joj bila suva i jedva je gutala pljuvačku. Kijen je bio sasvim blizu nje i delovao je kao usnuli dečak. Što su bili tako blizu? Pokušavala je da se seti, ali joj je taj napor samo pojačao glavobolju. Ustala je i otišla u kupatilo; popila je čašu vode iz krčaga, oprala zube. Besno je zbacila kinesku haljinu i pustila vodu. Malo-pomalo, osetila je da joj je bolje.
Izašla je na palubu mokre kose i umotana u penjoar. Jako dnevno svetlo ju je zaslepilo. Zmaj joj je prišao s poslužavnikom u ruci.
„Popijte ovo, prijaće vam.“
Vreo čaj ju je sasvim povratio u život.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:48 pm




20.


Posle nedelju dana Fransoa i Hong su, u pratnji Vandenbergea injegovih komandosa, noću napustili francuski logor. Uprkos svim očekivanjima, iz Sajgona je stigla naredba da Tavernije treba da se sretne s vijetminovcima. Njihov najbliži odred je prihvatio da se postara za to. Duže od dva sata su hodali kroz pirinčana polja. Hong je stezala usne; da je Fransoa nije pridržavao, pala bi.
„Da se malo odmorimo?“, šapnuo je:
„Skoro smo stigli“, kazao je Vandenberge.
„Ona više ne može.“
„Doane, Mine, pođite napred.“
Dvojica Vijetnamaca se izgubiše u noći. Lak povetarac je talasao stabljike pirinča.
„Previše je tiho, to mi se uopšte ne dopada“, mrmljao je Flamanac.
„Čega se plašite? Zar se niste dogovorili s njima?“, pitao je tiho Tavernije.
„Jesam, ali im ne verujem. Oni samo čekaju priliku da nas pohvataju. To smo već viđali! Dogovor ili ne... Ćutite!“, odjednom je kazao.
Dao im je znak da uđu u vodu. Prekasno. Fransoa je prvi reagovao: skočio je u stranu, s bodežom u ruci. Čuo se prigušen krik. Vandenberge se okrenuo i zario nož u grudi drugog napadača.
„Pazite!“
Metak koji je Tavernije ispalio zaustavio je još jednog Vijetnamca, koji je pao u vodu ispustivši oružje.
„Hvala“, kazao je kaplar.
„Sredili smo ih. Mislite li da ih ima još?“
„Mislim da nema, jer sam video onu dvojicu da beže. Hajdemo dalje, ovde je opasno. Jesi li to ti, Mine?“
„Da, vratio sam se kad sam čuo pucnjavu. Da li su vas napali?“
„Sredili smo trojicu, ali su dvojica pobegla.“
„Bitange su nam postavile zamku.“
„Ne mora da znači. Gde je Doan?“
„Pregovara s vođom, to mu je rođak.“
Najzad su stigli na čvrsto tlo. To je bilo nekakvo ostrvce usred pirinčanih polja, a na njemu beše nekoliko šatora za umorne putnike. Hong se jecajući srušila.
Zahvalno su prihvatili i popili čaj koji im je donela neka mlada žena.
Čučnuvši pored vijetminskog komandanta, Vandenberge je ćutao i mrštio se.
„Niste poštovali dogovor“, kazao je najzad.
„Verujte da mi je žao. Ti ljudi su radili na svoju ruku, biće kažnjeni.“
„Trojicu nećete morati da kažnjavate.“ Lice Vijetnamca je bilo bezizrazno.
„Ko nam jamči da ćete lepo postupati s gospodinom Tavernijeom i gospođicom Hong?“
„Dobili smo naređenja od generala Đapa lično. Naredio je da ih dovedemo u Hoa Bin. Tu će ih preuzeti drugi naši borci.“
„Podugačak je put odavde do Hoa Bina; žena je ozbiljno povređena.
„Mislili smo i na to; nabavili smo nosiljku.“
„Postoji li opasnost da ih vaši neobuzdani pripadnici ubiju u putu?“
„Tim neobuzdanim pripadnicima, kako kažete, svakako će se suditi zbog neposlušnosti. Nisu problem naši ljudi, već vaši...“
„Tražiću od poručnika da obavesti sve u logorima koji su vam na putu. To je sve što mogu da uradim. Kada mislite da krenete?“
„Čim svane. To će im dati vremena da malo predahnu.“
„Ako se slažete, ostaćemo s njima dok ne pođete.“
„Kako želite“, kazao je tonom koji je ipak govorio upravo suprotno.
Hong se dovukla do nadstrešnice na bambusovim šipovima i tu je ležala, tiho ječeći.
„Jeste li sigurni da će ona to moći da izdrži?“, pitao je Vandenberge, saginjući se da uđe u zaklon.
„Dao sam joj injekciju morfijuma“, odgovorio je Fransoa, „to će joj olakšati bolove, bar nakratko. Je li put dug?“
„Ovako odoka, mislim da ima dvestotinak kilometara do Hoa Bina. Trebaće vam, u najboljem slučaju, pet-šest dana da stignete. Neće ona to izdržati.“
„Hoću, izdržaću“, mrmljala je suvo Hong.
„Ćutite i odmarajte se. Stići ćemo mi tamo“, kazao je Fransoa i spustio joj ruku na čelo.
„Odmorite se i vi do polaska. Ja i moji drugovi ćemo stražariti.“
„Hvala, Vandenberge.“


Sitna kiša nije prestajala. Da bi prekratili vreme, Tavernije i Vandenberge su igrali karte, koristeći prljavi špil koji im je pozajmio vijetnamski vođa.
Kada se smrklo, počele su pripreme za put. Hong je prespavala dobar deo dana, pa joj je groznica prestala. Pokušala je da odbije nosiljku, ali je Fransoa rekao da to ne dolazi u obzir, jer će je, u tom slučaju, ostaviti. Na tu pretnju je popustila i prihvatila predlog.
„Nadam se da ćemo se ponovo sresti, uz kriglu hladnog piva u nekoj kafani u Sajgonu ili Hanoju“, kazao je Tavernije, stežući Flamancu ruku.
„Dobro! Budite svakako oprezni, ja im nimalo ne verujem.“
„Ni ja, ali nemamo izbora...“
U zoru se kolona zaustavila. Ljudi su se, izmoreni, srušili u blato i nisu imali snage ni da se podvuku pod zaklon od kiše. Prvih nekoliko minuta svi su ćutali i nastojali da skupe snagu. Vijetminski vođa im je izdao neka naređenja, a borci su poslušali. Trojica su se udaljila da stražare, jedan je upalio mali špiritusni rešo, na koji je stavio posudu s vodom. Svakoje dobio po činijicu pirinča i komadić suve ribe. Kiša je najzad stala. Pošto su u tišini jeli, popili su vreo čaj. Zapalili su po cigaretu.
„Zar se ne plašite da će Francuze privući miris duvana?“, pitao je Fransoa i ponudio vođi svoje cigarete.
„Ne, najbliži logor je udaljen ceo dan hoda“, odgovorio je ovaj i uzeo cigaretu.
Pošto je povukao nekoliko dimova, Vijetnamac upita:
„Poznajete li kaplara odavno?“
„Ne, sada sam ga upoznao, on nas je spasao od gusara.“
„To je čvrst borac. Šteta što nije na našoj strani. Prilagođava se terenu i zna naše tehnike borbe. Moji ga se drugovi veoma plaše. Sa svojim borcima iz 24. voda, kojim komanduje, dosta ih je pobio.“
Sunce je bilo visoko. Tavernije je ćutao, pokunjen, i nije ništa odgovarao. Podvukao se pod neki trnovit žbun, gde su vojnici ostavili nosiljku. Hong je žmurila, a lice joj je bilo obliveno znojem; teško je disala. Pridigao joj je glavu i napojio je čajem. Zahvalila mu je slabim osmehom. Čelo joj je gorelo. Dao joj je kinin. Bacio je na nju još jedan pogled i opružio se da spava.
Nagli bol ga prenu iz sna. Skinuo je cipelu i mokru čarapu natopljenu kišom. Oko svakog članka su se nakupile pijavice, koje su mu sisale krv. Poskidao ih je nožem i sipao malo alkohola na krstaste tragove ujeda.
Van zaklona od žbunja osećala se jaka vrućina. Žarko sunce je palilo sve unaokolo i sušilo im kosu i odeću. Od vreline sve je delovalo sivo. Jak miris zelenila i rastinja štipao je grlo. Pod visokim drvećem su kreketale džinovske žabe.
„Gospodine Tavernije, nemojte sedeti na otvorenom!“
„Začudilo bi me da francuski vojnici dođu ovamo po ovoj vrućini.“
„Francuzi možda i neće, ali bi Senegalci mogli. Pre nedelju dana su nas ti ljudi napali usred dana. To su pravi demoni! Vrištali su i skakali kao divljaci. Suprotstavili smo se, ali je stradalo mnogo hrabrih boraca. Mi Vijetnamci ne želimo da se borimo protiv tih jadnika, koji su, kao i mi, žrtve kolonijalizma. Vi belci smatrate nas uglavnom nižom rasom, ali vam je milo kada možete da računate na Arape, crnce ili žute i da ih šaljete u smrt. Od 1914. do 1918. i od 1939. do 1940. mi smo bili na prvim linijama fronta, a i ako nekim čudom nismo poginuli, i ako smo se vratili kućama, to je bilo samo zato da nas smatraju za bagru, crnčuge, na ke. Sada je s tim gotovo, vijetnamski narod se sveti. Uskoro ćemo vas oterati odavde, makar i desetine i stotine hiljada naših poginulo.“
„Takva pogibija bi se mogla izbeći“
„Ne verujem u to, francuski osvajači neće lako ispustiti svoje...“
„Pa vi znate zbog čega sam ovde?“
„Znam, ali ne verujem u vašu iskrenost.“
„ A ipak ste pristali da mi pomognete u misiji...“
„Ja slušam naređenja. Sam bih vas već streljao.“
„Zahvaljujem vam na iskrenosti. Sad bar znam na čemu sam. Gde ste tako dobro naučili naš jezik?“
„U Hijeu, u katoličkoj školi.“
„Izgleda da ste od Francuske ipak nešto dobili.“
„To je malo prema onome što nam je ta zemlja uzela.“
* * *

Ponovo je pala noć. Kolona je nastavila da hoda pod ozvezdanim nebom. Kreketanje ogromnih žaba i cvrčanje cvrčaka spojili su se u čudnu kakofoniju, koja se povremeno prekidala da bi se ubrzo nastavila, još glasnija. Vazduh je bio topao. Ljudi su išli polako i saplitali se, noseći nosiljku u kojoj je dremala Hong.
S prvim zracima jutarnje svetlosti zaustavili su se blizu jednog prijateljskog sela. Razapeli su nadstrešnice da se oni koji nisu bili na straži odmore. Žene su došle da previju Hong; njene rane nisu izgledale baš dobro. Dan je protekao slično prethodnom. Seljaci su im pripremili odličan ručak, što ih je malo obodrilo. Vijetnamci su delovali manje neprijateljski nastrojeni, čak se kod nekih mogao videti i trag osmeha. Kad je pala noć, nastavili su put.
U sumrak petoga dana su stigli na nekoliko kilometara od Hanoja, na raskrsnicu Ki Son. Hong i Tavernija su vezali - i oči, i ruke i noge - i ukrcali ih u brodić, koji je plovio pritokom Crvene reke. Plovili su samo dva sata. Stigli su blizu ušća pritoke, pa su ih iskrcali, odvezali ih i skinuli im povez sa očiju. Posle nekoliko kilometara hoda stigli su do reke, kod mesta Vijet Tri. Počelo je da sviće, pa su prekinuli putovanje u Fong Čau.
Hong je bila bez svesti. U retkim trenucima kada je bila svesna, činilo se da trpi velike bolove. Fransoa nije imao više morfijuma, pa joj je pomno zagledao lice, mučen sopstvenom nemoći da joj pomogne. Žene su opet došle da joj promene zavoje. Kada su pri tom odvratile poglede, shvatio je da misle kako joj nema pomoći.
Uveče su prešli još dva-tri kilometra. Fransoa više ni sam nije znao koliko. Stigli su do obale druge velike reke. Čekali su ih veliki brodovi ravnog dna. Cele noći su plovili niz Svetlu reku. U zoru su stigli u Tujen Kvang, mestašce još utonulo u san.
Hong je bila sasvim bleda, a njene stisnute nozdrve su zabrinjavale Tavernijea. Zapovednik mu je obećao da će dovesti lekara. Odveli su ih do zgrade sa upola odvaljenim natpisom „Bolnica“. Prolazili su kroz natrpane i prljave prostorije, u kojima su na gvozdenim krevetima ležali bolesnici i posmatrali ih bez ikakvog čuđenja. U jednoj sobi su bila deca koja su preživela amputacije, i koja su ih posmatrala bezvremenim pogledima.
„Eksplodirale su neke mine“, kazao je vijetminski zapovednik, istim glasom kakvim bi kazao i da je vreme oblačno.
U operacionom bloku je hirurg upravo nekoj ženi obavljao amputaciju noge, i to bez anestezije. Već odavno su bili bez etra i hloroforma. Davali su mučenicima čašu domaćeg sirupa od opijuma, koji bi ovi bez reči progutali. Snažni bolovi koje bi osetili delovali su im nestvarno. Žena kojoj su odsekli nogu iznad kolena nije vikala, već bi samo ponekad malo zajecala. Bolničar ju je podigao i odneo, dok je drugi na umazani sto prebacio Hong. Fransoa je osetio da mu se srce steže. Njena ruka zgrabi njegovu: oči su joj bile razrogačene od straha.
„Mogu li da ostanem s njom?“, pitao je mladog hirurga.
Ovaj je samo slegnuo ramenima, kao da hoće da kaže: „Dok je tu gde je“, a pri tom je sekao njene okrvavljene zavoje. Kad ih je skinuo, svi se odmakoše zbog mirisa truleži koji se širio od rane. Lekar je stegnutih usana uz pomoć bolničara pokušavao da očisti njeno izmučeno telo i da odstrani trule delove oko rane.
Hong je zabijala Tavernijeu nokte u ruku. I pored opijumskog sirupa, bolovi su svakako bili jaki. Odjednom joj je stisak popustio; onesvestila se.
„Tako je bolje za nju“, kazao je lekar.
Nekoliko minuta je u tišini nešto petljao oko nje...
„Kakav joj je puls?“
„Vrlo je slab, doktore.“
Nekoliko puta je brisao znoj sa čela, ali je nastavio da radi.
„Koje su džukele to uradile?“
„Mislim da su to bili gusari.“
Hong se nije osvestila ni kada su joj stavili novi zavoj.
„Kazali su mi da ste i vi ranjeni, dajte da vidim.“
„Nije potrebno, doktore.“
„Toćuja proceniti.“
Tavernije je nevoljno skinuo košulju. Zavoj je bio krut od usirene krvi. Lekar ga brzo odvi. Dva ili tri puta, Fransoa je jedva izdržao da ne vikne.
„Nećete biti manje hrabri od ove žene?“, kazao je Vijetnamac.
Tavernije se uzdržavao da ga ne tresne pesnicom posred lica. Pogledao je svoju ranu: nije izgledala sjajno, ali je zaceljivala.
„Imali ste sreće, da je bilo malo dublje... Dajte da vam vidim ruku.“
„To nije ništa, samo ogrebotina.“
„Ta ogrebotina vas može ubiti brže nego rana“, nastavio je i očistio mu ruku pirinčanim alkoholom.
„Doktore, ona se osvestila!“, povikao je bolničar na vijetnamskom.
Fransoa se nagnuo nad Hong.
„Hong, sve će biti u redu, previli su vas. Odmarajte se.“
Uspela je da se slabašno osmehne i ponovo sklopila oči. Neki vijetminski oficir je ušao u operacionu salu.
„Obucite se, gospodine Tavernije, nastavljamo put.“
„Ona ne može da putuje.“
„Ostaće ovde.“
„Šta će biti s njom?“
„Ne brinite, u dobrim je rukama. Drug Lu je odličan lekar. Ako komitet dopusti, moći ćete da je vidite u povratku.“
Ništa se nije moglo učiniti. Fransoa je poljubio Hong u čelo. „Poveravam je vama“, kazao je doktoru.


„Moram vas upozoriti da će put biti dug i težak“, kazao je zapovednik Tavernijeu. „Zar vijetminovci ne drže celu ovu oblast?“
„Samo delimično. I pored brojnih gubitaka, Francuzi drže neke tačke, koje, uz pomoć legionara i drugih gospodara rata, dobro brane. Samo je pitanje vremena kada ćemo ih sve pobiti. Gradovi Kao Bang i Lang Son su još okupirani, ali mi smo u poljima, brdima i šumama. Francuzi nastoje da po svaku cenu zadrže kolonijalni drum br. 4, koji zovu ’RC4’, ali je taj put već popločan njihovim poginulima. Vaši generali se ponašaju zaista nestručno ili nimalo ne cene živote vaših ljudi kada ih drže na takvim položajima, u okruženju gde smo mi kao ribe u vodi. Francuske jedinice se drže ovog puta kao pijan plota, u nadi da će tako razdvojiti vijetminovce od Kineza. Mislim da to zapravo rade da bi donekle sačuvali obraz i da se ne bi morali povući, bez obzira na broj žrtava.“
Prvi deo puta Svetlom rekom tekao je bez teškoća, sve do Na Hanga. Tavernije je uglavnom spavao. Taj težak put je dotle delovao kao izlet, mada je noću bilo hladno. Od Na Hanga se ponovo formirala kolona, koja je uskom stazom krenula ka Čo Rau.
„Pogledajte to brdo, to je brdo Lea. General Salan je po njemu nazvao najveću francusku vojnu operaciju u severnom Tonkinu. Malo je nedostajalo da Bofr i njegovi vojnici zarobe našeg predsednika, generala Đapa i ceo štab. Ali naši iz 74. puka Kao Banga uspeli su da obore avion pukovnika Lambera. Pokupili smo dosije u kome su bila sva dokumenta u vezi s tom operacijom i poslali ih našoj vrhovnoj komandi. Jedan od naših agenata za vezu, pravi heroj, trčao je četiri dana i tri noći od Kao Banga do Jen Tonga, i odneo dokumenta našoj komandi“, kazao je zapovednik.
„Ipak, niste mogli da pobedite dvanaest hiljada vojnika generala Salana.“
„Nismo, ali ni on nije ostvario pobedu na kakvu je računao, a mnogi njegovi su ostali na bojištu.“
Tavernije je znao tu oblast, jer je tu dolazio kao dečak, s Marsijalom Rivijerom i Hajem. Bila je to divna zemlja, retke lepote, u kojoj jadni francuski vojnici nisu imali šanse da pobede.
Ležao je i poluzatvorenih očiju posmatrao brdo nazvano Lea. Nije bilo važno kako je dobilo to ime, već da se zvalo kao i njegova voljena žena. Zamišljao ju je kako ljulja Adrijena i šeta po vinogradima, posmatrajući zemlju za koju se borila... isto kao i ovi ovde, pomislio je posmatrajući svoje pratioce; neki su bili još deca, i koristili su svaku priliku da uče. Jedan od njih je bio udubljen u neku knjigu. Fransoa mu je prišao. Kao da je nešto pogrešio: mladić je zatvorio knjigu, gurnuo je u džep, ustao i udaljio se, s besnim izrazom lica. Čitao je Razmišljanja. Fransoa je, uzbuđeno i smešeći se, odvratio pogled u stranu. Ipak nije sve izgubljeno ako vijetminski pešadinac čita dela Viktora Igoa.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:48 pm


21.


Lea je provela nedelju dana u zalivu Ha Long.
Pošto je već trebalo čekati, odlučila je da uživa u neplaniranom krstarenju. Provela je sate nalakćena na ogradu palube ili opružena potrbuške na pramcu džunke, otkrivajući lepotu krečnjačkih brda, koja su izranjala iz mora, bez peska i zemlje unaokolo, bez drugog zelenila osim nekog žbunastog rastinja, s ponekim starim čempresom ili polomljenim borom, čije je korenje obuhvatalo stenu i uvlačilo se u šupljine, a stablo visilo nad ambisom.
Lei su se priviđali uvek drugačiji oblici; nekad joj je neki od njih ličio na fantastičnu životinju koja izranja iz vode, nekad na okamenjene vodene duhove, nekad na kamenog ratnika na pramcu džunke koja plovi u večnost. Činilo joj se da do u beskraj lutaju po moru, i da su sa svih strana okruženi delima ludog vajara. Kroz uske prolaze među stenama stizali su u neko drugo, unutrašnje more, gde bi ugledali kako se iz vode uzdiže kamenje nalik na kiklope.
Postepeno ju je obuzela briga dok je na mesečini posmatrala izmenjene obrise tvrđava, katedrala, piramida, u tišini koja je povećavala zle slutnje. U tim danima je najviše žalila što Fransoa nije tu da sva ta čuda podeli s njim. Svakoga jutra ju je obuzimala nada da će ga videti, uprkos tome što je to bilo malo verovatno. Trebalo joj je neko vreme da otera noćne košmare, iz kojih se budila izmučena. Druge noći na brodu skočila je iza sna, vičući i u suzama. Kijen je dojurio s pištoljem u ruci.
„Šta se dešava? Boli li vas nešto?“
„Ne, samo sam imala košmare, i plašim se.“
„Imam ja nešto što će oterati ružne snove.“
Od tada je uobičajila da pre spavanja popuši nekoliko lula opijuma.
Jedne noći je Kijen pokušao da je iskoristi, ali je, mada oslabljena drogom, uspela da ga odvrati. Sutradan se izvinio, a Lea mu to nije suviše prebacivala.
Bio je prijatan saputnik i divno je pričao legende nastale iz tog haosa: o zmaju koji je sišao s neba da bi vladao morem, što se Lei posebno dopalo, pa ga je kao dete prekidala zapitkivanjima, tražeći detalje. S ponosom joj je pokazao Pećinu čuda i pomogao joj, držeći je za ruku, da se popne uz devedeset stepenika do samog ulaza. Veličina i lepota prve dvorane i svetlo koje je sijalo između stubova, čiji su krečnjak kapi vode dubile hiljadama godina, doveli su Leu u takvo ushićenje da je ostala bez glasa, kao što se dešava u velikom strahu. U drugoj dvorani svetlo je dolazilo odozgo i sa strana, i bojilo stubove začuđujućim bojama; u trećoj, najmanjoj dvorani blistalo je zlatasto svetlo, koje je delovalo tako čarobno da se čovek teško mogao odvojiti od njega. U pećini na Ostrvu iznenađenja nije bila toliko očarana prirodom. Još severnije je bila Cirkuska dvorana, sa izuzetnim odjekom, pa je Lea iz sveg glasa izvikivala Fransoino ime, a eho ga je ponavljao do u beskraj, kao da će posle tog poziva on morati da se pojavi. Kijen je izvikivao Leino ime i odjek tog imena ju je doveo u stanje takve zabrinutosti da se jedva savlađivala.
U tunelu Kvang Han, da bi savladala strah od tog hladnog i sjajnog podzemnog sveta, u kome je vlaga probijala odeću i natapala kosu, pripijala se uz Kijena. Zurila je u slabo svetlo, koje je ukazivalo na izlaz, i s takvim olakšanjem uzdahnula kad je ugledala svetlo dana da je njen pratilac prasnuo u smeh. Činilo se kao da je on gospodar tog mesta, jer je znao sve male prolaze i svaki zaklon od oluje, nazive svih ostrvaca, kao i imena većine ribara koje su sretali. Svi su ga pozdravljali s poštovanjem.
„Izgleda da vas ti ljudi vole“, kazala mu je.
„Neki me znaju od detinjstva, a druge sam štitio.“
„Od koga ste ih štitili?“
„Od gusara.“
„Nismo do sada nijednoga sreli.“
„To mislite zato što ne umete da gledate. Svaka uvala, svaki zaliv, svaki morski prolaz i svaka pećina mogu biti skrovišta za njihove džunke.“
„A šta rade?“
„Ono što i svi gusari sveta: presreću putničke brodove, kao i ribare, mornare, trgovce povrćem, sve one koji plove po zalivu.“
„A šta rade ako ti ljudi nemaju novca?“
„Lepe devojke i momke odvode i prodaju bogatim Kinezima, ili prosto pobiju sve odreda, pošto najpre siluju žene.“
„Šalite se! To danas više ne postoji.“
„Ipak ste poverovali u gusare kad je bilo reči o vašem mužu.“
„Tačno je da nisam dosledna. Pa kako se branite od gusara?“
„Imam nekoliko brzih brodova, koji plove po najvećem delu zaliva i patroliraju, kao nekakva policija. Njihovo prisustvo plaši gusare i ohrabruje ribare.“
„Zbog čega to radite?“
„Zbog novca, naravno. Svaki vlasnik brodića mi plaća zaštitu za sebe, porodicu i brod.“
„Da li tako mnogo zaradite?“
Kako je samo prezrivo to kazala. Osetio je da je pobledeo od besa.
Te noći nije večerao s njom. Cele večeri i deo noći smejao se, zabavljao, pio i pevao s posadom. U zoru je došao do njenih vrata i tu se vrteo, a zatim otišao. Tek posle toga je konačno zaspala. Kada su se narednog dana ponovo videli, usred dana, ni jedno ni drugo nisu pominjali ono što se desilo. Prišla im je jedna mala džunka i neki čovek je ušao na brod; dugo je razgovarao s Kijenom. Te večeri joj je kazao:
„Imam vesti o vašem mužu. U Tonkinu je, s vijetminovcima...“
„Zarobljen?“
„Ne izgleda tako. Uskoro ćete me se otarasiti - odvešću vas u Hanoj, gde će vas preuzeti moj brat Haj. Sutra ćemo pristati u Hong Gaj i odvešćemo se drumom na sever.“
„Kijene, ne budite tako zlovoljni. Provela sam s vama nezaboravne trenutke i veoma sam vam zahvalna. Treba da budemo prijatelji.“
Pružila mu je ruke, koje je prihvatio i poljubio, jednu pa drugu. Sa onom spontanošću koja je bila deo njenog šarma, obavila mu je ruke oko vrata i poljubila ga u oba obraza. Privukao ju je sebi. Lea je imala muke da se odvoji od tog tela, čijoj se skladnoj vitkosti divila dok su se kupali u moru, od te glatke žućkaste kože i polnog organa koji se ukrutio dok se pripijala uz njega. Njen prinudni celibat, posle Tavernijeovog odlaska, bio je delimično ublažen Adrijenovim rođenjem, ali otkako je ostavila dete, potreba za milovanjem je bila sve jača. Uveče je njenu čežnju smirivao opijum, ali bi se ujutru budila s rukom među bedrima, jecajući, i sva vlažna. Blagi povetarac, lepota zaliva, polugola tela mornara, mirisi začina, Kijenova lepota, sve je to doprinosilo njenoj ranjivosti. U vreme popodnevnog odmora neuspešno je pokušavala da otera sećanja na muževljeve zagrljaje, a i pomisao kako bi joj Kijen to mogao nadoknaditi. Posle tog odmora se dizala iz postelje s podočnjacima, klecavih nogu i loše volje.
Kijen je, kao muškarac koji zna žene, osećao ponešto od toga. U nekim drugim okolnostima ne bi patio od skrupula, ali neuspeh prvog pokušaja i noćno pijanstvo koje je kasnije usledilo naveli su ga da se povuče. Nešto mu je govorilo da će je jednog dana imati. Želeo je da je poseduje kad to ona bude želela. Tako nešto je prvi put osećao; obično se nije toliko ustručavao: ako bi mu se neka devojka dopala, on bije uzeo. S Leom mu to nije bilo dovoljno. Maštao je o njoj. Spopala ga je gadna ljubomora kada je u onoj Cirkuskoj pećini vikala Tavernijeovo ime. „Pa šta je to, zar je volim?“, pitao se, i to ga je zbunjivalo. Zar se on, Kijen Rivijer, Baj Vijenov prijatelj, gusar, šef razbojničke bande, nemilosrdan prema svima koji bi mu stali na put, sada zaljubio kao običan jadnik? Slike nežnosti i ženske pažnje igrale su mu pred očima: video je lepa lica svoje majke i sestre, i činilo mu se da oseća njihove hladne ruke na užarenom čelu...


Kad su stigli u Hong Gaj, bili su u prilično zategnutim odnosima. Kijen je zamolio Leu da pokupi kosu pod beli turban, kakav nose vijetnamske udovice. Preko toga je stavila veliki šešir, pa je, s licem u senci, mogla da prođe kao domaća, bez obzira na boju očiju, bar pred francuskim vojnicima. Da bi dopunila taj utisak, obukla je tradicionalnu vijetnamsku žensku nošnju: pantalone od crne svile i belu tuniku.
Iskrcali su se s džunke u Na Čaju, kod ostrva Bison. Prepustili su brodić Zmaju, da ga odvede u zaliv Por Kurbe, a ovaj je zabrinuto gledao kako mu gazda odlazi s tom lepom ženom, koja ga je izgleda zaludela.
Pored vozila koje je ličilo na ambulantna kola kakva je Lea vozila u Nemačkoj, čekala su ih dva čoveka, od kojih je jedan očito bio Francuz. Kijen je seo za volan, posadio Leu kraj sebe i pokazao na onu dvojicu, koja su sela pozadi. Kratko je kazao: „Fred... Vijen... gospođa Tavernije.“
Vozili su se džombastim drumom po sitnoj kiši. Kada bi ih videli da nailaze, radnici su se uklanjali s puta.
„Nalazimo se usred minskih polja. Sve je ovo oblast kompanije Tonkinski ugljenokopi. Određene francuske porodice imaju koncesije za naftu: na ostrvu su to Liset i Pol; pre rata je ovde bio i jedan sanatorium.“
Kiša je sve jače pljuštala. Kijen je zaćutao i pazio na drum, koji je vijugao među brežuljcima prekrivenim borovom šumom. Stigli su u Tijeu Rao po strašnom pljusku.
„Koliko kilometara ima do Hanoja?“, pitala je Lea, skupljajući se na sedištu da bi se manje pokvasila.
„Oko sto pedeset ili sto šezdeset... I blizu je, a i daleko. Sve zavisi od puta, vremena, francuskih drumskih patrola. Ne bi trebalo da nas zateknu u ovoj strateškoj oblasti.“
„Šta bi bilo da nas zaustavi kontrola?“
„Ništa što nekoliko pijastera ne bi moglo da reši. Ako im to ne bi bilo dosta, Fred je u odličnim odnosima s komandantom Bak Nina...“
Tek što je Kijen to izgovorio, na ulazu u selo Vong Bi, iza podugačkog betonskog mosta, naišli su na zapreku.
„Spustite glavu, kao da spavate.“
Vojnici su sedeli pod drvetom i ravnodušno pogledali vozilo. Fred je izašao i prišao im, nastojeći da ne zgazi u baru.
„Vražja zemlja!“, kazao je i pružio ruku podoficiru, koji je nerado ustao.
„Kako biste vi rekli, ovde smo među ruševinama! Kuda ste se to zaputili?“
„Vraćamo se u Hanoj.“
„Imate li dozvolu za prolazak kroz ove krajeve?“
Fred je iz zadnjeg džepa pantalona izvukao neke presavijene papire i pokazao ih Francuzu, koji je na njih bacio nezainteresovan pogled.
„Dobro, produžite put.“
„Hvala, do viđenja.“
Dvojica vojnika su podigla rampu.
Kiša se pojačala, pa su morali da se zaustave u najbližem selu, Bi Čou, ispred neke straćare ograđene zidom, sa izbledelim natpisom na kom se moglo nazreti „kafe“. Ivičnjak je bio tako pokriven blatom da Lea nije znala gde da zgazi Kijen ju je podigao i uneo unutra. Na podu od naboja, po kome su bile razbacane nekakve slamarice, igrala su se deca i smejala se gnjaveći neko mače. Nagli ulazak Leinog društva bio je pravi spas za životinju, jer su se mali mučitelji prilepili majkama za suknje i bacali na pridošlice radoznale poglede.
Ne misleći na posledice tog postupka, Lea je smakla s glave mokar turban i rastresla vlažnu kosu. Nastala je tišina, puna divljenja. Svi su zurili u njene zlataste uvojke.
Bilo je dobro naći se među zidovima; toplo svetlo jedne lampe davalo je prostoriji prijatan izgled.
„Želimo čaj i supu“, naručio je Kijen da bi prekinuo tišinu, koja je postajala neprijatna.
„Ja bih popio nešto jače, sav sam prozebao“, kazao je Fred. „Mislite li da u ovoj rupi ima konjaka?“
„Zar mislite da ste u Sajgonu? U najboljem slučaju možete dobiti rakiju od pirinča“, kazao je Vin.
„Pa i to će dobro doći. Poruči mi, molim te.“
Vin je otišao do čoveka koji je delovao kao vlasnik; pušio je čibuk iza šanka.
Vratio se s malom porcelanskom bočicom i malenim šoljama. Razgovor je živnuo.
„Tvrdi mi da je ovo dobro...“
„A ti si mu poverovao?... Zar nisi čuo da vlasnici kafana kažu bilo šta, samo da ti utrape svoje đubre?“
Deca su, jedno po jedno, prilazila Lei da joj dodirnu odeću i kosu. Jedna devojčica joj se popela u krilo i mirno je motrila. Lea ju je zagrlila i osećala kako je malo telo nežno i meko. To ju je uznemirilo; osetila je da je obuzima neizmerna tuga i da joj se oči pune suzama. Pokušala je da sakrije svoja osećanja, uronivši lice detetu u kosu; prvi put od odlaska iz Francuske osetila je da joj sin strašno nedostaje, pa je snažno zagrlila devojčicu. Poverljivi detetov izraz je nestao i htela je da pobegne iz tog prejakog zagrljaja, koji ju je uplašio. Jedna od onih žena je skočila i istrgla joj dete iz ruku, a Lea je glupo zurila, raširenih ruku, nesvesna suza koje su joj lile niz lice.
Neprijateljsko raspoloženje pretvorilo se u saosećanje, kao da su te žene shvatile šta ona oseća. Jedna od njih se zaputila ka Lei sa šoljom čaja i, uz izvestan napor, upitala:
„Vi isto majka?“
Lea je klimnula glavom i uzela šolju. To je stvorilo prijateljsku atmosferu: žene su je okružile i smeškale joj se.
Vreo čaj joj je prijao, a i prsti su joj se ugrejali dok je držala toplu šolju. Osmehnula se tim prijateljskim licima. Jedna starica je, ohrabrena njenim osmehom, čučnula kraj nje i spustila joj svoje izobličene šake na bedro.
„Imaš dete?... Sina?“
„Tako je.“
„On je daleko, i zbog toga si tužna? Treba da mu se vratiš, potrebna si mu. Je li on u Hanoju?“
„Nije, u Francuskoj je.“
„Onda se vrati u Francusku, nije ti mesto ovde.“
„I ja bih to volela“, uzdahnula je Lea.
„Pusti je, zar ne vidiš daje tužna?“, umešao se Kijen, gurajući staricu.
„Ti si samo derište i ne znaš šta je materinski bol“, kazala je žena i uspravila se. „Hrabro, lepojko, videćeš ti opet svog sina! Vrati se brzo u svoju zemlju, nemaš ovde nikakvog posla. Ovde belci uopšte nemaju posla... nijedan belac“, naglasila je izazovno.
„Gde ste naučili francuski?“, pitala je Lea.
„Kod časnih sestara u Hajfongu, nekad davno.“
„Da li svi ovde znaju francuski?“
„Ne, ali ga većina razume. Zašto si tako daleko od deteta?“
„Tražim njegovog oca.“
Valjda je taj odgovor zadovoljio bakicu, jer se udaljila.
Jedna veoma lepa devojka, u širokim crnim pantalonama i žutoj tunici, donela je na poslužavniku supu i neke rumene zemičke.
Lea se postepeno navikla na vijetnamsku hranu. Uzela je pecivo i znalački umočila komad u neki začinjeni sos.
„Baš je ukusno“, kazala je punih usta i nastavila da se služi.
Kijen ju je posmatrao kako guta hranu i zaboravio da i sam nešto pojede. Kao i većina muškaraca, bio je očaran njenim veselim proždiranjem hrane i ogromnim, životinjskim apetitom, koji je ukazivao na čulnost punu obećanja.
„Zar vi ništa ne jedete?“, pitala je i navalila na supu.
„Ako mi nešto ostavite, ješću“, odgovorio je sa osmehom.
„Oprostite, skoro sam sve smazala.“
Ovaj obrok je vratio Lei svu njenu odvažnost. „Nema tuge, osim smrti voljenog, koja može odoleti dobrom ručku“, govorio je nekada njen otac da bi opravdao svoj gurmanluk. Lea se držala toga.
Odjednom se osetila sasvim prijatno u tom dalekom kutku Indokine, u trošnoj kolibi, po vetru i kiši, među ljudima koji su pričali, smejali se i bučno jeli. Deca su opet počela da se igraju u prašini na podu, a mače je isturilo njušku iza nekog taburea: svi su jurnuli na njega, ali je uspelo da pobegne.
Fred i Vin su izašli i brzo se vratili unutra.
„Više ne pada, treba da krenemo“, kazao je Fred.
Kijen je platio i poveo Leu napolje; ona se s mukom rastala od svih tih ljudi, koji su se smeškali i mahali joj.
„Nemojte to više činiti“, kazao joj je Kijen. „Mogli su sve da nas linčuju. Moji zemljaci ne vole da se stranci rugaju njihovoj tradiciji, čak ni preko odeće.“
„Oprostite, bila sam rastresena. To se više neće desiti.“
Na nekom pretrpanom trajektu preplovili su zaliv Da Bah, do Fi Lijeta. Prilepljena za sediše, Lea je nelagodno posmatrala blatnjavu vodu, koja se na trenutke prelivala preko palube. Laknulo joj je kada su se vratili na džombasti put, pretrpan povorkom kulija koji su vukli vreće sa ugljem.
„Sada smo na drugoj deonici puta za Hajfong i prolazimo kraj rudnika, a tu je uvek gužva“, kazao je Kijen naginjući se ka njoj.
Ne mareći za truckanje, Lea je ipak zaspala. Kijen je nežno namestio njenu glavu sebi na rame.
* * *

Kada se probudila, Lea se iznenadila što ne oseća truckanje. Sve je bilo mirno i tiho; čula se samo buka motora i osećao se miris benzina. Bacila je pogled na mesto gde je trebalo da bude Kijen, ali je videla da je sama u automobilu. Uspravila se, začuđena, i shvatila da zvuk motora ne potiče od njihovih kola. Videla je oko sebe vodu, a po njoj je plovio njihov dodž. Zahvaćena panikom, navalila je na vrata. Kijen je sedeo na ivici splava i mirno pušio.
„Gde smo? Šta radimo na ovom splavu?“
„To je najsigurniji način putovanja. Provešćemo noć u Dong Trijeu, kod Vinovih rođaka.“
„Jesam li dugo spavala?“
„Više od četiri sata.“
„Kada ćemo stići? Gladna sam.“
„Kroz dvadesetak minuta.“
„Dajte mi cigaretu, molim vas.“
Kiša je stala. Lea je polusklopljenih očiju posmatrala kako noć pada na borovu šumu i krečnjačke stene na obali.
U pristaništu Kin Taj vrteli su se mali prodavci supe i voća, koji bi prekinuli igru da bi presretali putnike. Kijen i Vin su ih razjurili.
„Imamo još tri kilometra da prevalimo pre večere.“
Na svu sreću, mislila je Lea, koja se sklupčala da bi manje osećala truckanje.
U Dong Trijeu su se teško probijali, stalno trubeći da bi se provukli kroz gomilu koja je zakrčila pijacu pod vedrim nebom; u mnoštvu malih gasnih lampi, okačenih na bambus ili postavljenih na tezge ili na zemlju, uz robu su čučali trgovci, a unaokolo trčala deca blatnjavih nogu. Jak miris začina je skoro nadvladao miris benzina, suve ribe i mokraće.
„Stigli smo“, kazao je Kijen i zastao kod male radnje s tezgom pretrpanom aluminijumskim posuđem i emajliranim loncima, kavezima za ptice, lampama, šeširima, točkovima za bicikle, lancima, konopcima, klopkama za pacove, stolicama, klupicama, tronošcima, gumama, pantalonama, jaknama i dugim tunikama različitih boja.
U samoj radnji je vladao još veći metež. Vin se, zajedno s pratiocima, provlačio između sanduka, buradi, krčaga sa uljem, hrpi konzervi, da bi najzad stigao do malog podijuma, na kome je sedela starica oštrog pogleda i autoritativnog izraza lica.
„Bako, došao sam s prijateljima i kazao da ćete ih primiti kao i mene“, kazao je na vijetnamskom.
„Moja kuća nije hotel, sinko, a znaš i da ne volim strance.“
„Gospođo, svi su me uveravali da su kod vas uvek bili lepo primljeni“, reče Kijen naglasivši reči pokretima.
Odjednom se njeno ponašanje promenilo: naklonila se, uz osmeh koji je pokazao crne zube:
„Nisu vas slagali, vi i vaši prijatelji ćete uvek biti dobrodošli u moju kuću. Hajde, postarajte se za naše goste“, viknula je grupi dečaka i devojaka, koji su pomalo uplašeno stajali po strani. „Odvedite ih u moju odaju, dajte im nešto da popiju i spremite im krevete za počinak.“
„Hvala, gospođo. Možemo li dobiti malo tople vode da se gospođa Tavernije umije?“
Matrona je sa grčevitim osmehom potvrdila. Kijen joj je zahvalio klimnuvši glavom i pošao za Vinom, koji mu je davao znake. Prošli su kroz neki polusređeni magacin i stigli do privatnih odaja, koje su ličile na Alibabinu pećinu. Krevet, sto i stolice su bili zatrpani balama pamuka i trubama satena i svile. Pred oltarom predaka su goreli mirisni štapići i crvene svetiljke. Vin se poklonio i zapalio nekoliko štapića.
„Šta ste joj to kazali kad je odmah promenila raspoloženje?“, pitala je Lea.
„Dao sam joj do znanja da bi joj bilo najbolje da bude gostoljubiva.“
„Kako ste znali da će shvatiti?“
„Svi trgovci znaju te znake i po njima shvate da pripadam organizaciji ’Bin
Sujen’.“
„’Bin Sujen’?“
„To su razbojnici, ali časni: otimaju od bogataša, štite sirotinju i slabe, i drže do bratske solidarnosti.“
„Na neki način, vi ste kao Robin Hud.“
„Pa tako nekako. Ne mogu vam više reći, jer to povlači smrtnu kaznu. Organizacija je nastala dvadesetih godina u Rung Satu i baruštinama Li Nona, tridesetak kilometara od Čolona. Te baruštine su oduvek bile sklonište za odmetnike. Uzeli su ime sela u kome su se okupljali da bi izabrali vođu. Te vođe su imale ritualne tetovaže, po kojima su ih mogli prepoznati.“
„Vaše tetovaže su, znači, karakteristične za vođe ’Bin Sujena’?“
„Mnogo ste radoznali; ne mogu na to da odgovorim.“
„Pa ko je sadašnji vođa?“
„Sreli ste Baj Vijena.“
Fred im je prekinuo razgovor.
„Gospođo, ako želite da večerate, sve je spremno.“
„Baš na vreme, umirem od gladi“, povikala je Lea i požurila na večeru.
Sto je bio pretrpan činijama. Dve devojke su im dodale vlažne ubruse, vruće i namirisane. Svi su se bacili na ukusnu hranu. Neko vreme se čulo samo žvakanje i gutanje, zveckanje štapića o činijice i Leini uzdasi. Napolju su se deca nagurala na prozore da ne bi propustila ništa od tog prizora, a voda im je curila na usta.
„Dajte i njima nešto“, kazao je Kijen i pokazao na poslugu.
Kada je sve to spazila, Lea se postidela svoje halapljivosti i pocrvenela. Mada je bila još uvek gladna, odložila je štapiće.
„Nemojte prekidati večeru zbog njih. Odneće im pirinča i mesa.“
Posle kratkog oklevanja, navalila je na neke zlataste okruglice koje joj je pružao na tanjiru. Bile su divne. Savest joj nije bila mirna, pa je bacala poglede ka prozoru. Deca su nestala. Tada je, mirne savesti, navalila na hranu. Fred i Vin su ustali od stola. Lea je najzad bila sita, pa je zapalila cigaretu.
„Vi ste, dakle, razbojnik?“
Kijen ju je začuđeno pogledao i prasnuo u smeh.
„Da, neki bi tako rekli.“
„Ali vi smatrate sebe vođom bande?“
Kratko je razmišljao, i dalje se smeškajući.
„Ne baš. Vama to mogu reći: moja pripadnost ’Bin Sujena’ jeste mali životni začin. Mene zakon ne goni, kao većinu njih.“
„Onda imate mnogo sreće. U Francuskoj biste već uveliko dospeli u zatvor.“
„Pa, na moju sreću, nisam u Francuskoj.“ Lea je slegnula ramenima.
„Evo tople vode za damu, i njenog kofera.“
Ušla je devojka s velikim koritom, a tri dečkića su nosila po jedno drveno vedro puno vruće vode; na začelju je jedan mališan vukao Lein kofer.
„Gde mi je soba?“
„Birajte!“, mahnuo je Kijen rukom unaokolo.
„Mislite ovde... u ovoj prostoriji?“
Raširio je paravan sa sedefnim intarzijama.
„Eto, sad ste lepo zaklonjeni.“
Dečaci su već nasuli vodu u korito. Ušla je neka postarija žena sa ubrusima.
Promrmljala je nešto Kijenu.
„Pita treba li da vam pomogne pri kupanju?“
„Zahvalite joj. Dovoljno sam odrasla, mogu sama. Možete da me ostavite. Ne, sačekajte... a gde ću spavati?“
Pokazao joj je visoki drveni krevet, po kome je sluga rasprostro slamaricu. „Znam da ovo nije najudobnije, ali videćete da se na tome lepo spava.“
„To me podseća na rat“, kazala je malodušno i povukla se za paravan.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:48 pm


22.


„Gospodine Tavernije... Gospodine Tavernije, budite se! Predsednik Ho Ši Min je pristao da vas primi.“
Fransoa s mukom otvori oči. Mladi vijetminski oficir se naginjao nad njim i drmusao ga.
„Požurite, idemo na put.“
„Zar nećemo čekati noć?“
„Nećemo, mi nadziremo ovu oblast.“
„Voleo bih da se obrijem pre susreta sa predsednikom.“
„Nemamo vremena, dobili smo zvaničnu naredbu. Moramo smesta da krenemo.“
Pešačili su celog dana i uveče došli do Ngujen Bina. Kapetan je naredio da tu stanu. Svi vojnici, a i on sam, popadali su po zemlji; lica su im bila izobličena od umora. Nije padala kiša, ali se navukla neka vlažna magla, koja je prodirala svuda. Fransoa se prisiljavao da duboko diše da bi smirio lupanje srca; najzad je bio blizu cilja: moći će da razgovara s čovekom u kome je Leklerk video jedinu silu koja bi mogla doneti mir u Indokinu. No, je li već prekasno? Proteklo je već toliko krvi posle njegovog susreta s bivšim šefom tajne službe i starim revolucionarom, bilo je toliko neodržanih obećanja i laži da bi samo izuzetan optimista mogao verovati u pozitivan ishod. A ipak, sama činjenica da je prihvatio da primi predstavnika Republike Francuske, makar i nezvanično, nagoveštavala je da, možda, nisu još svi mostovi spaljeni.
Tavernijea obuze nekakva zbunjenost: šta da kaže predsedniku Ho Ši Minu? Nije prenosio nikakvu poruku, niti neki predlog. Naprotiv, bili su mu naložili da prekine misiju i da se vrati u Francusku, a on to nije uvažio. Šta god da kaže, učini ili nagovesti, neće poslužiti ničemu, jer nije zvanično. Francuzi bi još mogli i da ga optuže za izdaju, bez obzira na neočekivanu podršku iz Sajgona. Eto mene opet u gadnom škripcu, pomislio je i pokušao da spoji dva dela pertle za cipele nekom žicom. U pocepanoj odeći, sav blatnjav i krvav, s desetodnevnom bradom i ulepljenom kosom, baš je lepo izgledao kao predstavnik Vensana Oriola; a i smrdeo je kao jarac.
Neki veoma mlad vojnik uđe i pruži mu posudu s nešto vrućeg čaja.
„Hvala“, reče mu na vijetnamskom.
Njegovi saputnici su se polako okupljali; iz porcija za pirinač, koje su uvek nosili oko vrata, vadili su neke lepljive loptice i žvakali ih polako, odsutnog pogleda. Kapetan mu je doneo malo hladnog i lepljivog pirinča, na koji je sipao nekoliko kapi nuok-mama. Bio je gladan, pa je sve pojeo. Zatim je zapalio cigaretu. Svi su pušili, ukrug, a on je sa svakim dimom osećao da mu je malo lakše.
Vladao je potpuni mir. Na trenutak bi se začuo krik neke noćne ptice i lepet krila u granju, trk neke životinjice kroz čestar - verovatno gibon ili varan - ili bi se prolomio zov jelena u šumi. Izgledalo je da se rat vodi negde daleko. Najzad je kapetan dao znak, pa su svi ustali i pošli dalje.
Drveće se proredilo: mesec se pojavio i obasjao planinski predeo. Put kojim su išli bio je kamenit, kotrljalo, im se ispod nogu.
„Ovu oblast zovemo Kraj crvenih kuća, zbog crvenkastih stena“, kazao je kapetan.
„Ovo me podseća na Lam Son; tamo sam odlazio kao dečak.“ Kapetan ga ispitivački pogleda.
„Izgleda da dobro poznajete Tonkin i Vijetnam.“
Činilo se da se vijetminski oficir jedva uzdržava od daljih pitanja.
„Kako se vi zovete, nisam čuo vaše ime?“, upita Fransoa. „Ja sam kapetan Dang Van Vijet.“
„Ne govorite kao da ste iz planinskih krajeva; odakle ste?“
„Poreklom sam iz Nge Ana, u središnjem Vijetnamu. Studirao sam medicinu u Hanoju kad je u avgustu 1945. godine izbila revolucija. Priključio sam se revolucionarnoj vojsci i vodio vojno-političku školu u centralnom Vijetnamu.
Vrhovna komanda me je odredila da vas dopratim ovamo.“
„Znači li to da smo stigli?“
„Da, s druge strane doline, ispod planina, nalazi se privremeno sedište partijskog komiteta za sve provincije. Tu je i predsednik Ho Ši Min.“
Iza stenja izroniše vojnici, koji u njih uperiše različito oružje. Nije se čuo ni najmanji šum. Kapetan im priđe, podižući uvis svoj kalašnjikov. Posle kratkog razgovora, dao je znak ostalima iz grupe i Tavernijeu da priđu. Zatim su nastavili dalje. Uskoro je kapetan Vijet naredio da stanu, pa je sam ušao u neku kuću na šipovima, pribijenu uz planinsku kosu. Desetak minuta kasnije je izašao.
„Predsednik vas čeka. Nemojte ga zamarati, nije mu dobro.“
Tada se Tavernije popeo uz bambusove lestvice. Sobu trščanih zidova, u koju je kročio, osvetljavala je samo jedna stona lampa. Za stolom, na kom su bile raširene mape, sedeo je neki čovek četrdesetih godina, guste crne kose, i odmah podiže pogled. Najčudniji na žućkastom licu s visokim jagodicama, širokim nozdrvama, prevelikim čelom i punim čulnim usnama, beše prodoran pogled, koji je zračio inteligencijom. Čovek u seljačkoj odeći se osmehivao. Fransoa oseti da ga naklonost u naletu obuzima, pa se nakloni.
„Predsednik Ho će vas primiti kroz nekoliko minuta. Da li biste seli?“, upitao je čovek i pokazao mu tabure.
„Hvala vam. Oprostite, imam utisak da sam vas već negde video...“
„To je sasvim moguće. Pratio sam 1946. godine predsednika Ho Ši Mina na putu u Francusku.“
„Da, sada se sećam. Bili ste šef vijetnamske delegacije u Fontenblou... Vi ste gospodin Fam Van Dong.“
„Tačno, gospodine Tavernije.“
Mlada devojka u pantalonama i kratkoj jakni indigo boje popela se uz stepenice. Nosila je poslužavnik od rafije, na kome su stajali čajnik i šolje za čaj.
Nasula im je čaj gracioznim kretnjama.
„Poslužite se, gospodine Tavernije. Dobro došli među nas.“
Fransoa je zahvalio jednim pokretom i popio gutljaj vrele tečnosti.
„Pa, gospodine Tavernije, kakve su novosti iz Francuske? Kakve vam je nove laži Republika Francuska naložila da nam servirate? O-la-la! Nisam zaboravio ponašanje vaše zemlje za vreme konferencije u Fontenblou, gde su nas pozvali da raspravljamo o ujedinjenju tri kija, Tonkina, Anama i Košinšine, dok se u Dalatu istovremeno pripremalo njihovo razdvajanje!“
„Tada nisam bio ni u Francuskoj ni u toku s tim problemima, gospodine.“
„Pih! U svakom slučaju, to je sada prošlost. No postali smo nepoverljivi, gospodine Tavernije, veoma nepoverljivi“, zaključio je, sa iznenađujućim osmehom, a onda se ponovo udubio u svoje mape.
Neki čovek je izašao iza trščane pregrade. „Ja sam sekretar predsednika Hoa, izvolite, uđite.“
„Kako mu je?“, pitao je Fam Van Dong.
„Malo bolje, mada još ima jaku groznicu.“
Fransoa je ušao u zamračenu sobu, u kojoj se osećao miris sena. Mala lampa, sasvim prigušenog plamena, bacala je bledunjavo svetlo unaokolo.
„Priđite, gospodine Tavernije“, kazao je neki slab glas.
Oči su mu se polako navikle na polumrak. U uglu sobe, na poljskom krevetu od bambusa, naslonjen na jastučiće živih boja i s vojnim ćebetom oko ramena, ležao je predsednik Ho Ši Min, a oči su mu sijale; u ustima je držao cigaretu i osmehivao se na Tavernijea.
Najzad se našao sa onim ko je, po mišljenju Leklerka i Sentenija, jedini bio u stanju da zaustavi rat. No, nije mogao a da ne uvidi svu ironiju takve situacije: bolesnik izobličenog lica, izmučenog tela, koji leži u kolibi na kraju sveta, postavlja uslove zemlji sto puta jačoj od svoje, a lažni emisar te zemlje je on lično i eto ga pred tim čovekom, tako blizu...
„Smeškate se, gospodine Tavernije?... Volim kad se ljudi osmehuju. Mi Vijetnamci volimo smeh. Nažalost, od pre nekog vremena nemamo mnogo razloga za to. Sedite bliže, predaleko ste, pa moram da govorim glasno, a to je naporno za starca kao što sam ja. Možete li mi dodati moje paklo cigareta?...
Hvala. Imate li upaljač?...“
Posle nekoliko pokušaja, uspeo je da upali cigaretu.
„Hvala. Prijatelji mi kažu da previše pušim i da to škodi mom zdravlju. No ne mogu da se lišim tog malog uživanja. Poslužite se, gospodine Tavernije... osim ako ne volite više francuske cigarete?“
„Zbilja ih više volim, gospodine predsedniče, ali mogu da prođu i američke.“
„Ja nikada nisam mogao da se naviknem na vaš goloaz... No, ima mnogo drugih lepih stvari u vašoj zemlji koje volim!“
Neko vreme su pušili u tišini. Ho Ši Min je polusklopljenih očiju duboko udisao dim. Držao je cigaretu elegantno, dugim prstima požutelim od nikotina.
Fransoa je oklevao.
„Oprostite, gospodine predsedniče, ova mi je situacija prilično čudna.“
Ho Ši Min se uspravio na jastučićima i prasnuo u smeh, a zatim se i zakašljao. Kad je prestao da kašlje, obrisao je oči rukom.
„Čudna je prava reč, gospodine Tavernije. Sve je ovde čudno: vi, ja, situacija, rat... a svima nam je u interesu, i jednima i drugima, da se sporazumemo. Šta bi vijetnamski narod želeo? Nezavisnost?... Da žive slobodno u zemlji svojih predaka, mirno i srećno, bratski ujedinjeni, po uzoru na načela Deklaracije o ljudskim pravima, i želje francuskih revolucionara iz 1791. godine, koji su proklamovali sledeće: ’Ljudi se rađaju slobodni i jednaki u svojim pravima.’ To je nesumnjiva istina, zar ne?... A ipak, već više od osamdeset godina francuski kolonijalisti zloupotrebljavaju svoju zastavu slobode, jednakosti i bratstva, siluju našu zemlju i ubijaju moje zemljake. Njihovi postupci su protiv svih ideala humanosti i pravde. Nametnuli su nam neljudske zakone. Na severu, u središnjem delu zemlje i na jugu uspostavili su tri politički različita režima, s namerom da razbiju naše nacionalno jedinstvo i spreče ujedinjenje naših naroda... Podigli su više zatvora nego škola. Nemilosrdno su uklanjali sve rodoljube. Udavili su našu revoluciju u poplavi krvi... Utiču na javno mnjenje i upražnjavaju politiku smutnje... Nameću nam opijum i alkohol da bi nam oslabili rasu... na ekonomskom planu nas iskorišćavaju bez milosti i doveli su naš narod u stanje najveće bede, nemilosrdno crpu naša bogatstva... Koriste naša pirinčana polja, rudnike, šume, sirovine. Uzeli su sebi pravo da štampaju naš novac i drže monopol u spoljnoj trgovini...“
Ho Ši Min se uspravio na postelji, uzbuđenog lica i sjaktavog pogleda. To više nije govorio bolestan i umoran čovek, već tužitelj, obuzet dubokim osećanjima i revoltom, pun gnevne mržnje prema onima koji žele da ponovo osvoje njegovu zemlju. Sa sanduka kraj kreveta je dohvatio solju čaja i naglo je iskapio, a zatim je ugasio pikavac u već punoj konzervi. Pošto je pripalio novu cigaretu, nastavio je:
„A ima i nešto gore. Ujesen 1940. godine, kada su japanski fašisti napali Indokinu u nameri da potuku saveznike i da ovde stvore nove ratne baze, francuski kolonizatori su pali pred njima na kolena i izručili im našu zemlju... Tad je naš narod došao pod dvostruki jaram, francuski i japanski, i bukvalno je iskrvario. Strašne posledice su se pokazale poslednjih meseci 1944. i početkom 1945. godine: od Kvang Trija do severnog dela Vijetnama, skoro dva miliona naših sunarodnika pomrlo je od gladi. Kada su 9. marta 1945. godine Japanci razoružali francuske trupe, francuski kolonizatori su se predali ili su se razbežali. Ne samo što su tih pet godina bili daleko od toga da nas štite, već su u dva navrata prodali našu zemlju Japancima. Pre 9. marta je Vijetminska liga više puta pozvala Francuze na borbu protiv Japana. Francuski kolonizatori su, umesto da odgovore na taj apel, napali vijetminske partizane. Sve do japanskog poraza su ubijali političke zatvorenike u zatvorima Jen Baj i Kao Bang... I pored svega toga, naši su zemljaci imali prema Francuzima obzira i ponašali su se prema njima časno i humano. Posle događaja od 9. marta, Vijetminska liga je pomogla velikom broju Francuza da pređe preko granice, a neke su spasli iz japanskih zatvora i štitili su živote i imanja svih Francuza u našoj zemlji.. Od jeseni 1940. godine naša zemlja je prestala da bude francuska kolonija i postala je japanski posed. Posle kapitulacije Japana, ceo naš narod krenuo je u borbu za nacionalni suverenitet i osnovana je Demokratska Republika Vijetnam. Činjenica je da smo nezavisnost dobili od Japanaca, a ne od Francuza.“
Sav zadihan i znojavog čela, Ho Ši Min se zavalio unazad; neko vreme je ćutao, sklopljenih očiju. Čulo se samo njegovo isprekidano disanje. Fransoa se pitao treba li da se povuče ili da ostane.
„Jeste li još tu?“
„Jesam, gospodine predsedniče.“
„Prešli ste mučan put da biste došli do mene. Šta možete da mi kažete u ime francuske vlade? Nadam se da su ti predlozi, ako ih ima, manje ponižavajući za naše dve zemlje nego oni koje je moj prijatelj Pol Mis izneo prošle godine. Kad samo pomislim da smo čak stavili i šampanjac da se hladi, da proslavimo sklapanje mira između naših zemalja! Baš naivno! Bili smo spremni da prijateljski sarađujemo s francuskim narodom. Zbog toga smo 6. marta potpisali Preliminarnu konvenciju, poznatu kao Modus vivendi, ozvaničenu 14. septembra 1946. godine. No reakcija kolonizatora, koji su povukli datu reč, bila je da posmatraju taj sporazum kao mrtvo slovo na papiru. Mi smo precizirali da na nekim mestima i dalje želimo Francuze: kao profesore, novinare, doktore, inženjere, bilo nam je potrebno mnogo njih, ali više nismo želeli francusku upravu. Za to smo mogli i sami da se snađemo. Sada mislim da Francuska ni u jednom času nije nameravala da održi obećanja i ispuni svoje obaveze prema Vijetnamu.“
„To baš ne možete reći, gospodine predsedniče. Ljudi kao Senteni i general Leklerk su bili sasvim iskreni...“
„Pristao sam da vas primim, gospodine Tavernije, zato što mislim da ste došli u njihovo ime, mada je u međuvremenu general poginuo, a gospodina Sentenija su optužili za izdaju, i to njegovi sopstveni prijatelji. A posle govore kako su Azijci licemerni!...“
Fransoa je osećao umor, rana ga je bolela, ali nije mogao ada se ne osmehne na poslednju rečenicu Ujka Hoa. Ne, u licemerju Francuzi nikad neće dostići Vijetnamce; bili su suviše kartezijanski nastrojeni, i suviše racionalni da bi se nosili s Konfučijevim i Lenjinovim sledbenicima.
„Opet se smeškate, gospodine Tavernije. Ja, međutim, ne vidim da ima nečega smešnoga u ovome. Da čujemo šta imate da kažete? Slušam vas.“
Fransoa je brzo razmišljao. Prošlo je dosta dana od njegovog susreta s Lujem Kaputom i telegrama koji je dobio u Sajgonu, i u kome je njegova misija bila opozvana. Vijetminovci su svuda imali špijune, i bilo je verovatno da je Ho Ši Min već saznao za sadržaj telegrama.
„U ovom času, gospodine predsedniče, predstavljam samo sebe. Poslali su me francuski državnici, ali su povukli naređenje za moju misiju, pa ne mogu da govorim u njihovo ime.“
Ho Ši Min ga je pažljivo posmatrao, držeći cigaretu u zubima.
„A ipak ste došli, bez obzira na to“, kazao je, ne skidajući pogled sa njega. „Zbog čega, gospodine Tavernije?“
Fransoa je ustao i ispunio sobu svojom krupnom pojavom, a zatim je fatalistički podigao obe ruke uvis.
„Zbog generala Leklerka. Ubedio me je da za naše dve zemlje možda još nije sve izgubljeno. Bez obzira na njegovu pogibiju, osetio sam da treba da dobijem odgovor na to.“
Ponovo je nastala tišina. Devojka je opet donela čaj; pili su ga dok se još pušio. Soba je bila puna duvanskog dima.
„Gospodine Tavernije, zahvalan sam vam na iskrenosti. Znao sam da je vaša misija opozvana. Da ste me lagali, naredio bih da vas streljaju. Vi se ponašate kao častan čovek i ja vam čestitam što hoćete da održite reč datu pokojniku. Veoma sam voleo i cenio generala Leklerka. Iz naših susreta sam poneo sećanje na njegovu čestitost, a možda i priličnu naivnost. Bilo mi je žao što se nismo sreli u Francuskoj za vreme mog boravka 1946. godine. Mislio sam da mu je naređeno da se ne sretne sa mnom. Njegov nestanak je veliki gubitak za naše dve zemlje... No pošto nemate nikakvu poruku da mi prenesete, pričajte mi malo o Francuskoj. Da li se vaša velika zemlja oporavlja? Obnavljaju li se gradovi? Da li se narod normalno hrani? Šta misli francuski narod o ovom ratu, koji vode političari, na rastojanju od nekoliko hiljada kilometara?“
„U Francuskoj se još uvek teško živi, gospodine predsedniče. Hleb, maslac, ugalj, tkanine - i dalje podležu racioniranom snabdevanju. Gradovi koji su najviše stradali polako se obnavljaju. Industrija se takođe obnavlja, kao i poljoprivreda. Posle četiri strašne godine, Francuzi su odlučili da se što više posvete obnovi zemlje.“
„A šta oni misle o ovom ratu? Kada sam bio u Francuskoj, imao sam utisak da ih to ne brine.“
Većina tera šegu s ratom u Indokini, pomislio je Fransoa.
„Tačno je, gospodine predsedniče, da su Francuzi suviše zauzeti onim što se događa u zemlji da bi se bavili tako udaljenim ratom, kao što ste i sami primetili.“
„A ipak je taj rat odneo veliki broj njihove braće i sinova. Znate li, gospodine Tavernije, koliki su bili gubici francuske vojske 1947. godine?“
„Koliki?“
„Bilo je 5.345 ubijenih i 9.790 ranjenih vojnika. To je veoma mnogo za zemlju koja je, kao Francuska, tek izašla iz iscrpljujućeg rata. Kazaćete mi da nisu svi postradali iz Francuske, da ih ima dosta i iz kolonija... Francuska je svoja ’dobročinstva’ naplatila u krvi! Nad tim žrtvama majka domovina svakako ne lije suze. Srce mi je puno gorčine i tuge kada vidim kako ti jadni crnci ratuju protiv nas, a mi smo njihovi sapatnici u ropstvu... Ne kažete ništa, gospodine bivši izaslaniče predsednika Republike Francuske?“
Šta je uopšte mogao da kaže? Osetio je da ga je preplavila ogromna tuga i razočaranje...
„Znate li“, nastavio je Ho Ši Min, „ko je bio u ekspedicionom korpusu za Indokinu, poslatom 31. marta 1948. godine? Bilo je 110.245 vojnika, od čega 61.343 iz Evrope, 11.233 iz Severne Afrike, 3.768 Senegalaca i... 33.901 Vijetnamac!“
Fransoa je podigao pogled i zurio u sagovornika.
„Vidim da vas to čudi, gospodine Tavernije. Za nas je to velika sramota, i izvor bola... Kako su mogli tako da izdaju svoju braću?“
Predsednik je sklopio oči kao da je zadremao. Fransoa je analizirao brojeve koje mu je predsednik upravo saopštio. To je bilo daleko od onih 53.000 vojnika s početka sukoba...
Noć je pala. U susednoj sobi se čulo kuckanje pisaće mašine; napolju je neki oficir izdavao naređenja mladim regrutima, onako grubo kao štoje običaj u svim vojskama na svetu. U sobu je prodro miris supe, što kod Tavernijea izazva glad. Ustao je, s rukom na grudima, i pri tom prevrnuo tabure. Ho Ši Min je ponovo otvorio oči.
„Oprostite, gospodine predsedniče.“
„Nisam spavao, razmišljao sam.“
„Ujače, morate da se odmorite!“, kazao je Fam Van Dong, ušavši u sobu.
„Ne brini, Dong, bolje mi je“, kazao je predsednik na vijetnamskom.
„Gospodine Tavernije, zahvaljujem vam na poseti. Možda ćemo se jednoga dana opet sresti. Pokušajte i vi da malo prikupite snagu“, dodao je na francuskom.
„Zahvaljujem na srdačnom prijemu, gospodine predsedniče. Želim vam laku noć.“
Čim je sišao niz lestvice, Fransoa se onesvestio.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:49 pm



23.


I pored Fredovog gunđanja, Kijen je hteo da stanu kod Sedam pagoda u Fa Laju, koje su zvali i Napušteni grad. To je bila vojna oblast, i svuda po brežuljcima mogli su se videti ostaci ruševnih kasarni, kao i jedinice Legije stranaca.
Pomoću novca i pretnji, uspeli su da zaplene neki splav koji je saobraćao između Dong Trijea i Bak Nina i da bi izbegli neprijateljsko ponašanje mase, prihvatili su da ukrcaju samo grupu budističkih monaha i hodočasnika za Kijep Bak. Mala prodavačica supe se sa sestrom uvukla na brod i sakrila se ispod automobila. Plovili su već ceo sat kad ih je Vin primetio.
„Šta ćemo s njima, gazda, da ih bacimo u vodu?“, upitao je na vijetnamskom.
Devojčice su potrčale prema Lei, vičući.
„Što tako zapomažu?“
„Vin hoće da ih baci u vodu.“
Lea je začuđeno pogledala Kijena.
„Valjda se samo šali.“
„Ne verujem, nemaju šta da traže ovde.“
„Pa vi ste pravi divljaci!“, povikala je, obgrlivši devojčice rukama.
Kijen je prasnuo u smeh.
„Ovde je svako za sebe. Znale su dobro da se ne smeju popeti na brod i da će, ako ih otkrijemo, lako dospeti u vodu. No budite uvereni da to neću uraditi.“
„Kad ste već tu, đavolčići, spremite nam supu, i to dobru!“, dodao je na vijetnamskom.
Pošto su se više puta naklonile, sklopljenih ruku, izvukle su iz prtljaga rešo na ugalj, povrće i drva, i učinile sve da im ugode.


Kiša je prestala, a mutna svetlost je obasjavala ulaz u kraljevski hram, koji se nalazio na visokom bregu, po vrhu obraslom drevnim drvećem. Lea i njeno društvo ušli su u dvorište, gde su ogromni banjani bacali debelu hladovinu na hodočasnike i trgovce, šćućurene među korenjem drveća.
„Za nas, Vijetnamce, to je sveto drveće. Zovemo ih tijeng, i veruje se da to drveće ima neke natprirodne moći. Pre rata su na velika hodočašća u Kijep Bak, u osmom mesecu po našem kalendaru (15-20. septembra), dolazili iz celog Tonkina. To je proslava bogova sunca, vazduha, vode, te Dan mrtvih. Na ovo mesto dolaze vešci i veštice, koji traže lutajuće duše, kao i mnogi duhovi. Ponekad se duhovi i lutajuće duše utelove u vešcima.“
„Dosta, plašite me. Nikada nisam volela priče o duhovima.“
„Na vašem mestu bih se više plašio živih nego jadnih duhova koji lutaju u potrazi za večnim spokojem.“
„Vi svakako imate pravo, ali ovde vlada čudna atmosfera, nekako izvan vremena...“
Kijen ju je pogledao pomalo zabrinuto. Šta je žena sa Zapada mogla znati o tom mestu kad joj nije bilo poznato ništa o njegovoj zemlji, kulturi i običajima? Ipak je primetio da pažljivo posmatra okolinu i da nije pogrešila u zapažanjima.
Ušli su u svetilište zastrveno slamaricama i izuli se. Žućkasti dim stotina upaljenih štapića doprineo je da vazduh bude zagušljiv i neproziran. Na crveno lakiranim drvenim pločama, koje su visile na zidovima, bili su zlatnom bojom ispisani kineski znaci. Na oltarima pokrivenim svilom, ispred velikih kipova Bude, njegovih učenika i Konfučija, nalazile su se različite ponude vernika. Oni su klečali ili stajali unaokolo i pevušili neke molitve, koje su se ponavljale do u beskraj.
Većina je bila u crnom, samo su neke devojke bile odevene u haljine živih boja, kao i monasi, uglavnom žene i starci. I deca su bila u tamnoj odeći; samo su bebe u naručju majki bile u crvenom, s vezenim kapicama.
„Ovde je sahranjen jedan od naših junaka, princ Hung Dao. On je 1288. godine spasao Hanoj od Mongola, a zatim ih je gonio do Van Kijepa, koji nije daleko odavde. Pogubio je dve vojskovođe, predvodnike, i bacio njihove glave u reku. No duhovi nesahranjenih uvek lutaju i plaše narod u tom kraju. Stanovnici ovog kraja su podržavali princa, a Hung Dao je, kao pravi dobrotvor, podigao molitvene oltare lutajućim dušama. Oko njegovog groba su oltari za duhove njegove majke i sinova, ćerki i zetova. U ovaj hram zalazi i duh jednog zlotvora, princa Tran Kijena, koji je predvodio kineske i mongolske osvajače Toat Hoana. Njega su ubili plemeniti vijetnamski ratnici. Taj duh je nazvan Fam Nan, Pčelinje lice. On napada žene i sprečava ih da začnu. No svetac bdi i isteruje tog demona iz ženskih tela. U tome pomažu rođaci te žene; oni u dugim povorkama idu oko hrama, udarajući u bubnjeve i svirajući frule. Na dasci prekrivenoj crvenom tkaninom muškarci tada nose pečenog vola. Nose se i druge ponude, a oko žene se okupi rodbina, povezu joj grudi širokom svilenom narandžastom trakom i okruže je čuvarima s mačevima od lakiranog drveta. Nose i zelene zastave i crne lakovane kovčege s molitvenim hartijama. Ponude se vrlo ceremonijalno izruče na žrtveni sto. Zatim počinje ceremonijal isterivanja duha, uz zvuke bubnjeva, frula i gonga. Stvarno je zadivljujuće. Bio sam dete kad sam jednom sve to video; dugo posle toga budio sam se uplakan. Zvao sam majku, jer sam se plašio da je ne spopadne Fan Nan, zli duh. Kao i oni nesrećnici koji žele da u reci udave zlog duha, hteo sam da se bacim u Crvenu reku. Bili su potrebni sva majčina nežnost, očevo strpljenje i dedina mudrost da me osveste i umire.“
Dok su tako razgovarali, stigli su do neke fontane; oko nje je bilo upaljeno mnogo mirisnih štapića. Žene su prilazile i zahvatale vodu rukama ili posudicama. Prskale su se po licu, golom stomaku i grudima, ili su pile.
„Što to rade?“, upitala je Lea.
„Da bi im deca bila lepa i jaka. No, kažu i da čarobna Kijep Bakova fontana ispunjava želje zaljubljenih.“
Lea je prišla i zahvatila malo vode u dlanove.
„Duše, zaboravila sam kako se zoveš, ali pomozi mi da pronađem Fransou“, mrmljala je.
Kijen ju je oponašao i nije skidao pogled s nje, a zatim je upalio štapiće, koje je kupio kod jednog od mnogih trgovaca.
Lea je bila odevena u vijetnamsku odeću i imala je veliki šešir na glavi, pa je niko nije posebno uočio. S Fredom to nije bilo tako, pa su mnogi radoznalci zurili u njega da bi zatim brzo skrenuli pogled.
„Bolje je da se vratiš u dodž, suviše si upadljiv.“
„Pa ne možete ostati bez čuvara, Kijene!“
„Ne brini, nismo u Čolonu, a tu je i Vin. Seti se da on puca brže od tebe!“
Fred je otišao, sav nezadovoljan, nabijajući na čelo prljav i izobličen šešir. Vin je za njim napravio jedan nepristojan pokret, koji Lei nije promakao.
S terase nad rekom posmatrali su brda u obliku glave šećera, zelenu masu drveća i žućkastu vodu, po kojoj su plovili mnogi ribarski i trgovački brodići. Sa džunki su im mahala deca, ili su skakala i plivala pored brodova, smejući se. Žene su vadile vodu, češljale se, dojile decu, dok su starice pušile čibuke. Ptice su pevale, a vernici su se molili.
„Prilikom glavnog obreda, u osmom mesecu, rekom plovi procesija džunki s cvetnim vencima, ukrasima i cvećem, a na njima hodočasnici u svečanoj odeći nose male oltare od crvenog i pozlaćenog drveta, u čast svojih predaka. To je divan prizor, a odvija se u podnožju brežuljaka Van Jen.“
Počela je kiša, pa su sitne kapi dobovale po površini vode. Tu i tamo se video poneki kišobran - verovatno neki ugledni ljudi. Svi su išli polako, bez žurbe, kao da vreme nije važno. Neki dečačić je Lei pružio mali omot s nekim sivkastim prahom.
„Štaje to?“, pitala je, uzimajući ga.
„To je malo praha sa oltara dobrog duha, uzima se kao talisman. Sačuvajte ga.“
Kijen je dao nekoliko novčića dečaku, koji pažljivo pogleda Leu, a onda trkom odjuri.
„Video je da niste Vijetnamka, kazaće i drugima.“
„Je li to opasno?“
„Nije, ali je ipak bolje da krenemo. Vine, idi u kamionet.“
Vin otrča, a oni polako pođoše ka izlazu. Bili su na pola puta do kapije kad se pojaviše francuski vojni džipovi. Iz njih iskočiše legionari, sa oružjem u rukama i mitraljezima na boku. Svi su zastali, a zatim su majke počele da dozivaju decu; razletele su se na sve strane, gurajući starce, dok su podoficiri izvikivali neke naredbe. Po blatu su se valjale korpe prodavača iz kojih se prosuše štapići, molitvene cedulje, novčići, višebojne trake, vezene zastavice. Gazili su po slikama Bude, a vojnici su saterali narod u ugao dvorišta. Lea pade. Kijen ju je podigao i pokušao da stigne s njom do vrata. Neko mu je podmetnuo puščanu cev pod noge, pa on izgubi ravnotežu i zatetura se; pao je i udario glavom u jedan koren drveta, a od udarca se onesvestio.
Brzina i žestina napada paralisale su Leu, tako da je stala kao ukopana; činilo joj se da opet doživljava napad milicije iz Bordoa na Montijak. Nije reagovala kada ju je jedan legionar povukao prema ostalima.
Začuli su se pucnjevi. S kapije je pucao neki mladić, koji je u ruci vukao crvenu zastavu sa žutom zvezdom i prekrilio njom kameni svod, gde se zakačila za oštre izbočine. Kada su legionari videli zastavu, žestoko zapucaše u nju. Izgubljena među svim tim narodom, Lea je videla da su se svi ukrutili i počeli da stežu pesnice. Pored nje je jedna mlada Vijetnamka tiho plakala, očiju prikovanih za zastavu. Lea spusti glavu. Čulo se neko pucketanje i video se blesak. Lea je zadrhtala... Vratili su se... Videla je tetku Bernadet, pretvorenu u živu baklju... isti onakav smeh... isti krici... Neki mladi legionar je držao u ruci bacač plamena i gledao kako zastava gori. Okrenuo se ka gomili, koja se povlačila. Leu obuze strah. Vičući iz sveg glasa, batrgala se rukama i nogama da smakne šešir, te potrča ka vojnicima.
„Stanite!... Stanite!... Ja sam Francuskinja!“ Mladi legionar je zgranuto zurio u nju.
„Stanite!“
Naglo naređenje nekog poručnika zamrzio ga je u mestu. Kiša je ponovo počela. Poručnik je prišao sa oružjem na gotovs i šlemom zaturenim na obrijani potiljak. Stao je na nekoliko koraka od nje i proučavao je.
„Pa, jasno je da niste Vijetnamka. Šta, kog vraga, radite ovde, tako prerušeni?“ Lea je pokušala da nešto kaže, ali je ostala bez glasa.
„Naredniče, dođite da vidite, evo jedne čudne ptičice!“
„Štaje sad pa to?“
„Kapetane, kapetane, čekajte!“ Fred je trčao ka njima.
„Kapetane!...“
„Nisam ja kapetan.“
„Oprostite, poručnice... Ta gospođa je sa mnom i s gospodinom Rivijerom“, kazao je Fred i pokazao na Kijena, koji je okrvavljenog lica išao prema njima između dvojice legionara.
„Zar je to gospodin Rivijer?“, pitao je prezrivo poručnik.
To je izvuklo Leu iz otupelosti.
„Gospodin Rivijer je Francuz, a ja sam gospođa Tavernije. Evo mojih dokumenata...“
Poručnik ih je pažljivo proučio i pružio ruku ka Kijenu, koji mu je dao svoja dokumenta. Fred je učinio to isto.
„Šta, kog vraga, radite u ovoj oblasti? Civili ovamo nemaju pristup.“
„To nisam znala“, kazala je Lea, izvinjavajući se. „Obilazimo hramove i pagode.
Ovde ih ima mnogo, što i sami znate.“
„Znači, zapravo ste turisti?“
„Kako vi kažete, poručnice. Možemo li da idemo? Mene čekaju u Hanoju.“
„Vaši papiri su u redu. Daću vam pratnju do vozila. Moram, ipak, nešto da vas pitam, gospođo. Zašto ste se prerušili?“
„Tako je lakše putovati“, odgovorila je kratko.
Prolazeći kroz kapiju, odvratila je pogled od osakaćenog tela mladog Vijetnamca. Zatim je zastala i pitala poručnika:
„Šta nameravate sa svim tim ljudima?“
„Nameravam da proverim kriju li oružje u korpama ili ispod odeće. Ovo mesto više nije sigurno, vijetminovci su pobili neke naše vojnike. Njih ima svuda. Ovaj štoje poginuo mašući zastavom svakako nije bio sam, u to sam ubeđen. Narod ih štiti jer se boje odmazde.“
„Ali ovde su samo žene i deca!“
„Ima tu i staraca... Šta mislite, gde su muškarci?“
Lea je slegla ramenima i požurila da se udalji od Sedam pagoda.
Dok je kiša snažila, vratili su se u kola, koja je čuvao Vin. Kijen je pokrenuo motor. Poručnik im mahnu. Kola su se žurno udaljila, mada su morali malo da uspore zbog puta; najzad su stali pred velikim suženjem. Muškarci su izašli, a Lea je uzela volan u ruke. Provlačili su se, uz pomoć legionara, i izgledalo je da će proći. Lea se, držeći volan, osmehnula jednom od njih: bradato blatnjavo lice i crne oči su je podsećale na nekoga. Čovek je takođe zurio u nju, nabranih obrva.
Najzad su izvukli dodž iz blata.
„Ne usporavajte“, povika Kijen i uskoči kraj nje.
Fred i Vin su gurali otpozadi. Odgurali su vozilo do splava, koji će ih prevesti na drugu stranu.
Lea i Kijen su pušili u tišini.
„Sada ste videli kako se Francuzi ponašaju u Vijetnamu“, kazao joj je, pritiskajući belu maramicu na ranu. „Dobili ste samo bledu sliku. Obično dobro pogađaju cilj...“
„Ne verujem vam!“
„Kako god hoćete. Bilo bi zanimljivo videti šta bi uradili da se niste izvukli iz one gomile, vičući: ’Ja sam Francuskinja!’ Priznajte da ste se uplašili.“
„Jesam, bojim se svih koji nose uniforme, a ipak... O bože!“
Lea je stavila ruke na usta. Bila je bleda i počela je da drhti.
„Šta vam je?“
Pokrila je lice rukama i ljuljala se napred-natrag, sve brže, odmahujući glavom. Kijen ju je zgrabio za ruke i prodrmao je.
„Hoćete li mi najzad reći šta se dešava?“
„Pomislila sam... pomislila sam...“, mucala je.
„Ama šta ste pomislili?“
„Pomislila sam...“
„Šta, do vraga?“, zaurla on i dobro je prodrma.
„Pomislila sam da sam videla jednog Argentinca.“
„Argentinca?... Gde?... Kada?...“
„Maločas... Jedan od legionara koji su nam pomagali da prođemo kroz onaj tesnac.“
„Pa zašto ste se toliko uplašili od njega?“
„To je nacista... Njegov otac je krio Nemce koji su pobegli pred saveznicima, one koje su tražili kao ratne zločince. Njegovo imanje je služilo za okupljanje takvih Nemaca i Argentinaca koji su bili pronacistički nastrojeni. Njegov sin Hajme se bavio propagandom i vrbovao je mlade ljude u Buenos Ajresu i u Mar del Plati. Ubili su mi dvoje prijatelja u Argentini. No možda sam se prevarila... Šta bi Hajme radio u Indokini?... Ne, ipak mi se čini da to nije on. Zar je to moguće?“, izgovorila je u dahu.
„Svakako ste podlegli velikoj sličnosti. Odmorite se malo. Kroz jedan sat ćemo stići u Bak Nin. Tamo će nas primiti prijatelji mog oca. Kako se zove taj vaš Argentinac?“
„Hajme Ortiz.“
Kijen nije bio baš tako bezbrižan kao što je pokušavao da izgleda. Nije hteo da joj kaže da svako može da se ubaci u Legiju stranaca i da su to iskoristili i brojni Nemci da bi nastavili rat protiv komunista, pa su čak neke jedinice bile sastavljene i od osamdeset odsto takvih vojnika; to je bila velika teškoća za komandante, koji nisu želeli da nemački postane zvanični jezik legionara...


U Bak Ninu su se smestili kod francuskih nastavnika, para koji je živeo u Indokini već dvadeset godina. I pored navaljivanja porodice i njihove dece u Francuskoj, odbijali su da odu iz zemlje koju su voleli kao svoju. Japanci su ih progonili, ali su ih njihovi bivši đaci sakrivali. Neki od tih đaka su sada bili vijetminovci; neki drugi su bili u francuskoj vojsci.
Snabdevanje je bilo otežano, pa su se Divalovi izvinjavali zbog oskudne trpeze. Ipak je obrok bio dobar i obilan. Žena je Leu podsećala na njene tetke i pored nje se osećala bezbedno, pa je mirno spavala, što joj se već dugo nije dogodilo.
Narednog dana su se nerado rastali.
Ušli su u Hanoj preko poznatog Mosta Pola Dumea, dugog 1.652 metra, koji je prelazio Crvenu reku. Čitava reka pešaka je zahvatila i nekoliko desetina vozila, koja su pokušavala da se probiju kroz tu gužvu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:49 pm



24.


Fransoa Tavernije se dosta kasno osvestio. Srce mu je tako lupalo da je sav podrhtavao. Osećao je neku svežinu preko rane; osećao se olakšano, ali i veoma slabo. Pred očima mu je lebdelo napaćeno lice Hong, i to tako živo da je naglo otvorio oči. Video je kameni zid i električne vodove. Pećinski svod je bio tako nizak da se ne bi mogao uspraviti. Čovek u nekad beloj bluzi hodao je pognuto i preskakao ranjenike koji su, kao i Fransoa, ležali na slamaricama. Bio je u podzemnoj vijetminskoj bolnici. Oko njega su bili ranjenici bez ruku i nogu, poneki bez ijednog uda. Čovek u beloj bluzi se osvrnuo. Kazao je pomoćnicima nekoliko reči i došao do njega.
„Osvestili ste se, gospodine Tavernije. Osetljivi ste kao devojka!“
Ne treba da se razbesni. Znao je, iz sopstvenog iskustva, da Vijetnamci uživaju da iznerviraju belce i dovedu ih u nepriliku, dok oni sami nastavljaju da se smeškaju, nimalo uzbuđeni.
„Ja sam doktor Tuan. Vaša rana je gadna, ali nije previše ozbiljna. Nije kao kod ovih“, reče i pokaza nesrećnike koji su ležali na slamaricama.
Većina ranjenika je bila neobično tiha; samo su se mogli čuti povremeni uzdasi.
„Žedan sam“, promrmlja Fransoa.
„Dajte mu da pije“, reče doktor.
Jedan od pomoćnika doktora Tuana se približio i dao mu da popije malo veoma zaslađenog čaja.
„Šta ste to stavili u čaj?“
„To je opijumov sirup. Pomoći će vam da zaspite. Kada se noću bolovi pojačaju, probudili biste ostale vikom. Laku noć, gospodine Tavernije.“ Idi do đavola, pomisli Fransoa i sklopi oči.


Naredna dva dana i dve noći nije bio svestan vremena. Probudio se trećeg dana ujutru; osećao se osveženo i tako dobro da je skočio iz kreveta i dobro se udario u glavu. Pao je natrag, sav ošamućen. Kraj njega je neki mladić sa amputiranom nogom prasnuo u smeh. Fransoa ga mrko pogleda. Ranjenik se i dalje smejao. Lekar i bolničar, koji su sve to posmatrali, pridružili su se njegovoj veselosti i počeli glasno da se smeju. Mada ga je glava bolela od udarca, Fransoa se priklonio opštem raspoloženju, te i sam prasnuo u ludi smeh.
Bilo je čudno videti sve te ljude koji su se smejali kao deca, zaboravljajući tako na svoje muke.
Lekar se prvi pribrao:
„Moram da vam zahvalim, gospodine Tavernije, što ste i nehotice uspeli da nas tako razveselite.“
„Moram reći da meni nije bilo tako veselo, doktore Tuane.“
„Dajte da vidim tu čvorugu... Nije strasna. Imaćete kvrgu nekoliko dana, i to je sve. Budite pažljivi kad ustajete. Na ulazu u ovu pećinu ima vode, idite da se umijete. Čeka vas gospodin Dong.“
Pošao je, pognut, za Tuanom. Pre nego što je izašao, osvrnuo se za sobom. Mnoštvo crnih očiju je zurilo u njega. Koliko li će tih jadnika preživeti povrede? Mahnuo im je.
Napolju je bilo prilično hladno. Tuan mu je pokazao na bure s vodom, kraj koga su stajale posude od belog ili plavog emajla. Fransoa je dohvatio neku konzervu, nasuo njom vodu u jednu od tih posuda, pa se umio i oprao ruke.
„Voleo bih da se obrijem, ako je moguće. Znate li gde su mi stvari?“
„Ne znam, ali vidite sa onim drugom koji vas je doveo ovamo. On bi svakako mogao da vam odgovori na to pitanje.“
Fransoa je bez razmišljanja skinuo skorelu košulju i pantalone i ostao u donjem rublju. Posle kratkog oklevanja skinuo je i šorc i sa gnušanjem ga bacio. Od rata u Španiji i bitke za Berlin nije bio tako prljav. Vijetnamski vojnici oko njega su se smejuljili.
Kako li se kaže sapun?, pitao se i izručio vedro vode sebi na glavu i grudi.
Spasao ga je Tran Van Vijet, koji je dotrčao sa ubrusom i komadom sivkastog sapuna. Fransoa ga zgrabi i žustro se istrlja. Pošto mu je zavoj na grudima smetao, on ga skinu. Ružičasti ožiljak preko grudi nije baš lepo delovao. Mada je pod prstima osećao čvorugu na glavi, ipak je i nju žestoko istrljao sapunom. Oko nogu mu se stvorila crno-crvenkasta barica.
Vijet mu je dodao ubrus.
„Hvala vam. Znate li gde su mi stvari?“
„Žao mije, gospodine Tavernije, nismo uspeli da ih nađemo.“
„Ne dolazi u obzir da oblačim ove krpetine. Nađite mi neku odeću!“
„Nemamo ništa vaše veličine, vi ste tako krupni...“
Starice s lakiranim zubima, koje su čučale ispred vatre i kuvale pirinač, tiho su se smejale, dok su mlađe žene huktale i virile kroz rastavljene prste.
„Gospodine Tavernije, baš smešno izgledate tako goli, pravi ste komedijaš. Moraćemo da vas zadržimo kod nas, jer, izgleda, uspevate da zasmejete sve odreda“, kazao je doktor Tuan, koji je upravo izašao iz nazovi-bolnice. „Donesite gospodinu Tavernijeu odeću onog francuskog zarobljenika. Njemu ionako neće biti potrebna...“, kazao je na vijetnamskom.
Jedan od bolničara otrča i veoma brzo se vrati sa zavežljajem odeće. Na jedan doktorov znak dao je odeću Tavernijeu.
To je bila lepo oprana i ispeglana francuska uniforma: donje rublje, čarape i uglancane čizme, koje je Tavernije začuđeno posmatrao.
„Odakle li ste to izvukli?“
„Od jednog vašeg zemljaka na samrti.“
„Zar ovde ima ranjenih Francuza?“
„Jedan. Većina je pokojna, osim te dvojice, koji će im se uskoro pridružiti.“
„Zar ih niste lečili?“
„Pa šta mislite, gospodine Tavernije, da smo mi mesari, ili dželati? Ja sam lekar, gospodine, i znam svoju dužnost.“
„Oprostite, doktore Tuane, nisam hteo da vas uvredim. Shvatićete da sam bio začuđen... Da li bih mogao da vidim zarobljenike?“
„Tražiću odobrenje od komande. Dok čekate, barem se obucite, smešno izgledate.“
Taj ton nije trpeo pogovor. Fransoa se rado odenuo u čistu odeću. Rukavi i nogavice su bili prilično kratki, a čizme su ga malo stezale; ipak, kad se sasvim odenuo, osećao se kao drugi čovek. Jedino mu je bilo krivo što se nije obrijao. „Jeste li gotovi? Gospodin Dong vas čeka. Evo vaših dokumenata i novca.“
„Evo dolazim“, kazao je, prstima češljajući predugu mokru kosu.
Fam Van Dong ga je čekao ispod jednog bora, naslonjen na stablo. Čitao je.
„Evo gospodina Tavernijea, druže Dong.“
„Hvala, Vijete. Ostavite nas.“ Zatim je dodao na francuskom: „Sedite, gospodine Tavernije.“
Fransoa ga posluša.
„Srećan sam što vidim da vam je bolje. O-la-la!... Vidim da ste udarili glavom u plafon naše bolnice. O-la-la!“
Fransoa opipa glavu i oseti da mu je iskočila dobra čvoruga, pa napravi grimasu.
„Baš boli, zar ne? Ha-ha-ha!“
Ne znam zašto im je to tako smešno?, mislio je zlovoljno.
„Predsednik Ho Ši Min me je ovlastio da vam kažem kako mu je drago što vas je upoznao i pričao s vama...“
„Zar ga više neću videti?“
Fam Van Dong nije odgovorio na pitanje već je nastavio monolog:
„Bili smo veoma strpljivi s Francuskom, gospodine Tavernije, mada nas ona nikada nije smatrala ravnopravnim sagovornikom, već je uvek imala dvostruka merila i odvajala je naše tri pokrajine, cepala sever i jug, i dovodila na vlast ljude kao što je bivši car Bao Daj. Pošto je Francuska tako htela, mi ćemo oružjem izboriti svoju slobodu. Vijetnamski narod je spreman i na najveće žrtve da bi to postigao. Predsednik Ho je to već rekao francuskim vlastima, koje nisu slušale. Podsećam vas, gospodine Tavernije, da više niste ovlašćeni pregovarač svoje vlade. Niste u situaciji da prenosite poruke. Odvešćemo vas blizu francuskog logora, gde će vas oni preuzeti.“
Fransoa je o Fam Van Dongu znao ono što su mu ispričali Le Dang Doan i Haj Rivijer; bio je sin mandarina na dvoru u Hijeu, ostao je siroče kao dete i odgajala su ga braća. Bio je u gimnaziji u Hanoju i sa drugovima je učestvovao u nacionalističkim demonstracijama. Uhapsili su ga, a zatim ga pustili, te je otišao u Kinu, gde je sreo zemljaka, Ngujen Aj Hoka, odnosno Ho Ši Mina, koji ga je uveo u osnove marksizma. Postao je komunista i vratio se 1927. godine u Indokinu da nastavi da se bori. U Sajgonu je predavao francuski u privatnoj školi Ngujena Van Čijea u Čolonu. Posle krvavih sukoba 1930. godine bio je uhapšen i odveden u zatvor Pulo Kondore. Oslobodila ga je vlada Narodnog fronta, a porodica ga je sklonila iz javnosti. Posle toga je neko vreme bio reporter lista Volonte Indošin, i tu je nastavio da se zalaže za interese Komunističke partije Indokine. Haj je verovao da je Fam Van Dong tada otišao u Moskvu ili se našao sa Ho Ši Minom u Kantonu, kao što je verova Le Dang Doan. To bi tek sam Fam Van Dong mogao da kaže. Posle formiranja vijetminskog pokreta 1941. godine, otišao je tajno u Tonkin da bi se aktivno pridružio gerili, mada je bio slabog zdravlja. Na konferenciji u Fontenblou, u julu 1946. godine, predvodio je vijetnamsku delegaciju. Pošto nije uspeo u nameri da se odrede datum i uslovi za referendum o Košinšini (admiral D’Arženlije, visoki komesar za Indokinu, odobrio je osnivanje Republike Košinšine u Sajgonu 1. juna 1946. godine), smatrajući to sakaćenjem svoje domovine i besan zbog ulaska vojske generala Leklerka, napustio je konferencionu dvoranu u znak protesta i prekinuo dalju raspravu. Vratio se u Vijetnam, a vijetminske vođe su - i pored sporazuma Modus vivendi, koji je Ho Ši Min pod prinudom potpisao s francuskim ministrom za prekomorska pitanja Marijusom Muteom - učvrstile svoje pozicije, a počela su i hapšenja pripadnika opozicije; svi su nastojali da dođe do prekida vatre. Vijetminovci su iskoristili taj prekid vatre da vojno ojačaju i da povećaju uticaj na narod, a na jugu su formirali vojne snage „udaljene od neprijateljske teritorije“, kako je izjavio general Đap.
Fam Van Dong je bio vijetminski ministar finansija ijedan od najbližih saradnika predsednika Ho Ši Mina.
Fransoa je osećao izvesnu naklonost prema tom čoveku umornog, preplanulog lica. Imao je visoko čelo, mesnata i široka usta, zlobne oči, nežne i lepe ruke, topao i prijatan, pevuckav glas. U svom burnom životu Fransoa je retko prema kome osetio takvu bezuslovnu simpatiju, koja se nije mogla promeniti, bez obzira na dalji tok događaja. Bilo mu je žao što mora otići, a da se nije ukazala ni najmanja prilika za postizanje sporazuma.
„Baš ste se ućutali, gospodine Tavernije, od francuskog predstavnika sam očekivao bujicu laži.“
„Gospodine Dong, ovamo me je poslao predsednik Oriol u iskrenoj želji da obnovi veze između naše dve zemlje...“
„To je baš čudno! Kako možete da govorite o iskrenosti, kad nas je od 1945. godine francuska vlada stalno obmanjivala i zamajavala uz pomoć ljudi kojima je predsednik Ho Ši Min verovao, jer nije sumnjao u iskrene francuske namere? Ja nisam ni za trenutak poverovao da su general Leklerk, gospodin Žan Senteni, gospodin Pol Mis ili Luj Kaput bili upoznati s tim namerama. Iskoristili su ih da bi sproveli politiku generala De Gola, politiku kojoj je pokorno služio admiral D’Arženlije, kao i gospodin Žorž Bido, i svi oni takozvani poslovni ljudi, kojima je bila u interesu eksploatacija Indokine. No ni mi više nismo tako naivni! Vijetnamski narod se već nekoliko hiljada godina bori da preživi i da se razvija; imao je svoja teška i bolna istorijska razdoblja, nekada surova, a nekada slavna. Taj narod ima veliku moć preživljavanja i veoma je ponosan, a ima i veliku želju da se izbori za nezavisnost. Ništa od toga vaši zemljaci nisu razumeli!“
Lice Fam Van Donga je oživelo, crne oči su mu sijale, prkosno je isturio bradu. Iz cele njegove pojave zračila je nesalomiva volja.
„Predsednik Ho Ši Min, Đap, brojni drugovi i ja sam, svi smo bili toliko naivni da verujemo da će Francuska, posle četiri godine nemačke okupacije, shvatiti našu želju za nezavisnošću. O, la, la! Kakva naivnost! No, naša nacionalna revolucija je u toku, i ništa je ne može zaustaviti. Kasnije će doći na red proleterska revolucija...“
Okrenuo se ka planinama; sav je zračio, kao da pred sobom već vidi tu „raspevanu budućnost“ koju su obećavali Lenjin i njegovi sledbenici.
Kao da Tavernijeu čita misli, Fam Van Dong dodade i ovo: „Samo u socijalizmu i komunizmu ćemo naći slobodu, kao što je početkom dvadesetih godina izjavljivao predsednik Ho Ši Min. Vijetnamska komunistička partija je iskoristila priliku, koja se pruža jednom u hiljadu godina, da bi došla na vlast, objavila nacionalno oslobođenje i stvorila novi Vijetnam. Ali neprijatelji nezavisnosti i slobode Vijetnama, koji nisu bili sasvim likvidirani, opet su se pojavili. Francuski kolonizatori i svetske imperijalističke snage, naročito američke, nisu u stanju da prihvate činjenicu da je bivša kolonija postala Demokratska Republika Vijetnam. Izgleda da će morati proteći još mnogo krvi dok vaša zemlja i ostatak sveta ne priznaju nezavisnost naše zemlje. No mi ćemo pobediti, gospodine Tavernije, pobedićemo!“
Lica osvetljenog sjajem unutrašnje vizije, Fam Van Dong je naglo ućutao.
„Hoću li opet videti predsednika Ho Ši Mina?“
„Nećete, noćas je otputovao. Shvatate, gospodine Tavernije, mi ćemo vas pustiti, pa ne smemo da se izlažemo opasnosti...“
„Druže Dong, vreme je za polazak.“
„Dolazim, druže. Gospodine Tavernije, pozdravljam vas. Možda ćemo se jednoga dana opet sresti, kada se rat završi. I pored svega što nas deli, ubeđen sam da se vijetnamski i francuski narod mogu sporazumeti.“
Fam Van Dong mu je pružio desnu ruku. Nežna, preplanula šaka je skoro nestala u krupnoj Tavernijeovoj ruci. Levom rukom je poklopio njihove spojene šake i stegao ih, kao da želi da Francuzu prenese svoje uverenje. Fransoa nije bio u stanju da prozbori nijednu reč, a nije bio u stanju ni da objasni ono što oseća.
Stajali su tako, prilično dugo, gledajući se u oči.
Zatim je Fam Van Dong olabavio stisak i izašao kao da za nečim žali.


Fransoa se vraćao u bolnicu, zanesen u misli. Doktor Tuan je upravo prao ruke. „Doktore, jeste li preneli moju želju da vidim te ranjene sunarodnike?“
„Jesam, gospodine Tavernije, preneo sam vašu želju i prihvatili su. Videćete jednoga. Onaj drugi je već umro i biće sahranjen noćas. Pođite za mnom.“
Fransoa ranije nije bio primetio malu bambusovu kolibu ispred ulaza u bolnicu; pred njom je stajao naoružan vojnik, koji se, na lekarov znak, pomerio u stranu.
U kolibi je bilo mračno. Svetlost je dopirala kroz trsku i osvetljavala dva poljska kreveta. Na jednom je ležao ranjenik. Fransoa mu priđe.
„Našli smo ga u dnu jedne doline, nogu raznesenih minom, s pet do šest poginulih drugova i nekim teškim ranjenicima. Jedan od njih je video da dolazimo i ispalio sebi metak u glavu. Pokupili smo preživele, ali su, do dolaska ovamo, trojica umrla. Preostale smo lečili. Ovaj je poslednji, ali će se i on uskoro pridružiti precima“, kazao je doktor Tuan.
Mladić, s patrljcima nogu umotanim u krvave zavoje, zarastao u bradu i znojavog čela, glasno je ječao. Fransoa se nagnuo i dotakao ga po ramenu. Vojnik otvori oči. Dugo je zurio u čoveka koji se naginjao nad njim.
„Vi ste Francuz?“, pitao je začuđenim, slabim glasom.
„Jesam.“
„Znači da ste nas spasli od Vijetnamaca?... Gde su mi drugovi... Izvući će se, zar ne, doktore?... Ne znam šta se to desilo... Auh!“
Odjednom je poskočio i pokušao da se ispravi, ali je pao nazad, a nago poprsje mu zablista od znoja dok je pružao ruke ka Tavernijeu.
„Doktore... kažite mi... moje noge... Ne!... Nije istina!... Doktore!... To je samo rana, kažite da je rana... Odgovorite mi!“
Zgrabio je Tavernijea za košulju i drmao ga neverovatnom snagom.
„Lezite, lečiće vas“, mrmljao je potreseni Fransoa i pokušavao da se oslobodi njegovog grčevitog stiska.
Suze su tekle niz obraze zemljane boje, a telo se treslo od jecaja koji su drmusali ceo krevet.
„Moje noge!... Moje noge!... Bojim se!... Mama!... Boli me... Mama!...“
Poslednji krik je ispunio celu kolibu, a onda je nastala tišina. Fransoa je pognuo glavu i nije se mrdao s mesta. Doktor Tuan je prišao:
„Gotovo je, gospodine Tavernije. Jadnik više ne pati.“
Napolju su planine divno izgledale, nebo je bilo prošarano oblacima čudnih oblika, osećao se prijatni miris primorja i borove šume; vijetnamski partizani su se spremali da napuste logor. Deca su jurila za njima vičući, devojke s puškama preko ramena i velikim šeširima na glavama živo su ćaskale. Nešto dalje u dolini, žene su radile na pirinčanim poljima, bivoli su mirno pasli. Sve je bilo mirno, tiho i nepomično.
Jedan dvadesetogodišnji Francuz je umro, daleko od domovine i od svoje majke, ali to nije ništa promenilo.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:49 pm


25.


Lea je stigla u ožalošćenu porodicu početkom jula.
Nedelju dana pre toga, njihov voljeni deda se pridružio precima. Le Dang Doan je umro u snu. Njegovo spokojno lice govorilo je unucima da je umro u miru. Lijen jedina nije tako mislila. Deda joj je poslednjih dana često poveravao svoje brige u vezi s budućnošću zemlje i sopstvenom smrću:
„Znam da je predsednik Ho Ši Min srčan čovek, dobar i pošten, i bori se za nezavisnost Vijetnama, ali je on, takođe, i vođa komunista, te polaže račune svojoj partiji. Hoće li znati da drži na uzdi one zadrte? A šta će biti s vama, maleni moji, kada Francuzi odu iz zemlje? Vidiš li ti, dete moje, da naš narod mora dobiti ovaj rat; najzad, to je pravedan rat. No posle dobijanja nezavisnosti, osvojene u krvi, nisam baš siguran u tekovine revolucije. Revolucijama treba sveža krv da bi opstale. Vi ste, kao polutani, predodređeni da budete žrtve. To mi razdire dušu i više bih voleo da svi odete u očevu zemlju.“
Lijen je posle pogreba braći saopštila dedinu želju.
„Ne dolazi u obzir!“, razvikao se Haj. „Moja žena je Vijetnamka, a moja deca Vijetnamci. I ja sam se osećam više kao Vijetnamac nego kao Francuz. Ostaću ovde, da se borim za rodnu grudu.“
„Vijetnam nema nikakve šanse da opstane bez Francuske“, bunio se Bernar, „a ja nikako ne želim da naša zemlja postane komunistička i da prima naredbe iz Moskve. Sve što imamo, dugujemo Francuskoj. Bez nje bismo i dalje tonuli u bedu i neznanje!“
„Kako samo možeš da pričaš takve gluposti?... Zar ti nije poznato naše bogato kulturno nasleđe, naše divne palate i pagode? Našu cenjenu porodicu i našeg dedu poštuju i najveći učenjaci, zar je to ništa?... A naši ljudi, zar misliš da im je kolonijalizam doneo višu svest, bezbednost, bogatstvo, sreću? Zar si zaboravio naš bes kad smo čitali knjigu Andree Violis, koju nam je Fransoa krišom poslao? Zar si zaboravio naš stid, suze, sramotu što smo upola Francuzi kad smo saznali o nepravdama prema političkim zatvorenicima, o nameštenim suđenjima, lažnim svedocima, masovnim pogubljenjima, o svim vrstama korupcije?“
„Situacija se promenila od 1931. godine.“
„Zar zbilja u to veruješ?“
Bernar je oborio glavu na grudi. Setio se da je čitao knjigu Indokina SOS, i da je tada bio veoma revoltiran. No od tada, mada to nije smeo da prizna bratu, to osećanje je ustupilo mesto izvesnoj pomirljivosti: njegova francuska krv je bila jača od majčine vijetnamske. Pošto je kao dečak obožavao majku i dedu, smatrao je sebe nekom porodičnom anomalijom, otpadnikom, i sahranio je duboko u sebi ono što je zvao svojim prokletstvom. Fizički nije izgledao kao Azijac, a s obzirom na francusko ime, imao je mnogo prijatelja među francuskom decom iz kolonije, koja su sva išla u gimnaziju Alber Saro. Nije se igrao s vijetnamskom decom. Jedno vreme je tako daleko otišao s tim odbacivanjem vijetnamskog porekla da nije hteo ni da govori taj jezik i pravio se da ga ne razume. Ni očeva strogost ni batine koje je dobijao od brata nisu uticale na njegovu tvrdoglavost. Kada je dobio jaku groznicu i bio u životnoj opasnosti, majka mu je šaputala nežne reci, a dečak se stiskao uz nju i vikao na vijetnamskom:
„Oprosti, mama, volim te, oprosti mi!“
Posle toga se dugo oporavljao. Deda mu je pričao stare legende i čitao mu francuske i vijetnamske pesme, a naročito poeziju Viktora Igoa. Mladi Bernar je često, svojim jasnim glasom, recitovao jedan odlomak iz Razmišljanja, nazvan Melankolija:
Gužva i bitke na raskrsnicama,
Masa se tiska po ulicama.
Haos! Svud brazde točkova kolica
Noć bol donosi, a tuge klica
Raste za one koji je sejaše!
Život il’ smrt! Hidra pipke pruža
Okean ljudski da zapenuša.
Klica, koja je bila posejana i koja je njega plašila, bio je komunizam, protiv koga se trebalo boriti. Lijen je mogla da se složi s njim, jer je bila pravi nacionalista, ali je ona imala potpuno poverenje u Ho Ši Mina i mislila je da on, svakako, stavlja interese svoje zemlje ispred partijskih i ličnih interesa. Tu nezavisnost, koju su tako žarko želeli, trebalo je izboriti od Francuske makar i silom, ako je bilo neophodno.
Kao i brojni njihovi zemljaci, ni ona nije verovala u takozvano „rešenje Bao Daja“. Bivši car i bivši Ho Ši Minov savetnik izazvao je nepoverenje francuskih vlasti, a istovremeno izgubio i poverenje vijetnamskih vođa. Oni su smatrali da je to što je Bao Daj potpisao sporazum 5. juna 1948. u zalivu Ha Long, na brodu Duguaj-Truen, prava maskarada. Sporazum su potpisali visoki komesar Emil Bolaer i Ngujen Van Huan, a tekst sporazuma odnosio se na „svečano priznavanje nezavisnosti Vijetnama, kome je prepušteno da ostvari unutrašnje jedinstvo“. Takođe je pisalo i da „Vijetnam objavljuje svoje ujedinjenje s Francuskom unijom, u svojstvu nezavisne države“. To je bilo prvi put da je Francuska prihvatila reč nezavisnost, ili dok lap na vijetnamskom, reč koju je Ho Ši Min stalno pominjao, ali narod se ni u jednom času nije pitao.
Lijen je smatrala da krvavi napadi vijetminovaca nisu pravo rešenje, ali pitanje je da li je bilo drugih mogućnosti. U Dalatu je 1. marta napadnut jedan konvoj od sedamdeset vozila, mahom civilnih, i u tom napadu je poginulo devedeset ljudi; među sto pedeset otetih civila, koji su zadržani kao taoci, bila je i njena najbolja prijateljica s dvoje dece. Posle toga nije bilo vesti o njima, i pored svih intervencija Hajove žene Fuong, preko njenog oca Ngujen Van Donga, jednog od vođa pokreta otpora.
Haj joj je poverio svoju tajnu nameru da se, zajedno sa ženom, pridruži partizanima da bi lečio ranjenike. Da li bi se ona starala za njihove dve ćerke?
Lijen se bacila bratu u naručje i obećala da će se brinuti o bratanicama.
„Šta ću reći Bernaru i Kijenu ako upitaju što su deca tu?“
„Kazaćeš im da mislimo kako su deca bezbednija u Hanoju.“
„Neće mi verovati!“
„Verovatno neće, ali to i nije važno. Važno je da se sačuva forma.“
Bernar je učinio sve što je mogao da pripremi odlazak svoje žene Ženevjev i ćerke Matilde u Francusku. Dedina smrt je njihov odlazak samo odgodila.
Dan posle dedine smrti porodica Rivijer je dobila Leino pismo, u kome je najavljivala dolazak u Indokinu. Ta poruka je putovala dva meseca do Hanoja. Bernar je pozvao svog saradnika iz Indokineske banke u Sajgonu. On mu je odgovorio da je gospođa Tavernije nekoliko dana bila u hotelu Kontinental i posle toga je otputovala. Neki bogati melez Filip Miler, poznat u Sajgonu, došao je po njene stvari. Mislio je da je gospođa Tavernije otišla u potragu za mužem.
Haj je, sa svoje strane, pokušavao da sazna gde je Fransoa. Njegov tast Ngujen Van Dong kazao mu je da je predsednik Ho Ši Min prihvatio da ga primi i da su ga odveli u blizinu Kao Banga i Lang Sona. Ostalo je bilo prepušteno Tavernijeu. Trebalo je samo sačekati da se on vrati u Hanoj.
Lea je, ipak, stigla prva. Svi su bili zapanjeni kad se pojavio Kijen i predstavio im mladu ženu, koju je dopratio odevenu u tradicionalnu vijetnamsku odeću.
„Ovo je Tavernijeova žena.“
Pa ona je pravo dete, stegnutog srca pomisli Lijen i pozdravi je na indokineski način.
Stvarno je lepa, mislilaje Lea, pružajući joj ruku.
Haj i Bernar su bili očarani i ponašali su se predusretljivo.
„Znate li gde je Fransoa?“, upitala je Lea bez oklevanja.
„Znamo samo da je na severu“, odgovorio je Haj.
„Je li daleko?“
„Nije previše: možda oko dve stotine i pedeset kilometara, na teritoriji koja je zvanično pod francuskom upravom.“
„Zašto ’zvanično’?“
„Zato što, kad padne noć, vijetminovci kontrolišu sve.“
Lea je zabacila ramena i naglo zaplakala, onako stojeći, ruku opuštenih kraj tela, kao dete.
Lijenina prirodna dobrota je bila jača od ljubomore. Uzela je Leu za ruku i uvela je u kuću.
„Dođite, svakako ste umorni. Odvešću vas do vaše sobe. Tuong, pripremi kupatilo.“
Mlada služavka otrča.
Kada su ostala sama, braća su sela da popiju čaj koji im je sluga doneo.
„Možeš li nam objasniti kako si se našao u društvu gospođe Tavernije?“,pitaoje Bernar.
„To je preduga priča da bi se ispričala u pojedinostima“, odgovorio je Kijen i zavalio se na divan. ,,U Sajgonu sam se sreo s njom, a preko doušnika sam saznao i da je Fransoa došao. No on, nažalost, više nije bio na mestu za koje su mi javili.
Zato sam odlučio da je dovedem ovamo, da ga sačeka.“
„Ali najopasnije za nju je bilo to da luta s tobom unaokolo. Kuda ste sve išli?“
„Kakvo je ovo ispitivanje? Odveo sam je da vidi zaliv Ha Long, mnogo joj se dopao...“
„Ja mislim da ona nije došla radi turizma“, suvo je rekao Haj. „Trebalo je da nam javiš da je stigla u Vijetnam.“
„Haje, prestani da glumiš starijeg brata. Kako je deda? Jesu li mu javili za naš dolazak?“
Bernar i Haj su oborili poglede. Zbog dolaska Kijena i Lee, načas su zaboravili na svoju tugu. Nijedan nije mogao da saopšti Kijenu tužnu vest. Začuđen njihovim ćutanjem, pažljivo ih je zagledao.
„Što pravite takva lica? Je li deda bolestan?“
Poslednja reč je ostala da visi u vazduhu. Ispod preplanulog tena Kijen je naglo pobledeo, crte su mu se izobličile, a srce poče sve jače da mu bije.
Patnja njihovog najmlađeg brata je oživela i njihovu tugu. Haj nije mogao da zadrži suze.
„Kada?“, samo je upitao Kijen, u jednom dahu.
„Pre nedelju dana“, odgovorio je Bernar. „Nije se mučio, umro je u snu.
Pridružio se našoj majci, svojoj dragoj kćeri. Neka počiva u miru.“ Kijen je zajecao kao dete.


Topla i mirisna kupka je vratila Leu u život. Lijen joj je kazala da ne brine i da će se Fransoa uskoro vratiti. Ako bude trebalo, poslaće nekoga u Lang Son. Ja ću otići tamo, pomislila je, dremajući u kadi.


Kijen se tri dana nije pojavljivao. U zoru četvrtoga dana se vratio; mirisao je na alkohol, na licu je nosio tragove udaraca, a pesnice su mu bile natekle. Srušio se u predvorju. Lijen se probudila i pokušala da ga odvuče u sobu, ali nije uspela.
Pozvala je Tuong da joj pomogne da ga prenesu.
„Potraži mi vodu i sapun.“
Svukla je njegovo nepomično telo i setila se kako ga je kupala kad je bio beba. Pocrvenela je zbog njegove golotinje. Tuong se nervozno smejala i pomagala joj, zureći krajem oka u njegov polni organ; Lijen ga je oprala od glave do pete.
„Hvala, sestrice“, promrmljao je kad je izašla iz sobe. Spavao je sve do sutradan.


Lea je nekoliko dana provela susrećući oficire, političare i sve za koje je mislila da mogu znati gde je Fransoa. Nikojoj nije mogao dati nikakvo obaveštenje. U Hanoju je vladala zagušljiva vrućina, nije bilo ni daška vetra. Sa uživanjem se vraćala u svežu kuću Rivijerovih; oni su joj opisivali muža kakvog ona nije poznavala. Ona i Lijen su prevrtale albume s fotografijama na svili i pričale o mladosti čoveka koga je volela, o njegovim igrama i smehu. Bez posebne zadnje namere pitala je mladu ženu:
„Je li tada bio zaljubljen u vas?“
Lijen je malo pocrvenela i odgovorila:
„Mislim da sam mu bila vrlo draga.“
„Bilo je i više od toga, kazao mi je da je bio zaljubljen u vas.“
Lijen nije ništa rekla, ali su njene lepe ruke grčevito stegle album.
„Pričajte mi o njemu: kakav je bio?“
„Bio je drag dečak. Moj otac, majka i deda, svi su ga mnogo voleli. Kad bi za raspust došao kod nas, prevrnuli bismo celu kuću, a posluga nije znala šta će pre, zasmejavao ih je i šalio se, a pravio je strašan nered. Bio je tako veseo i šarmantan da se niko nije ljutio na njega. Raspust bi nam s njim uvekbrzo protekao. Svakoga dana je izmišljao neke nove igre, smišljao nove izlete, slavio neke praznike, išli smo u ribolov, igrali šah, kartali se, igrali tenis. Nikada nije bilo ni časa mira. Jedino je bio miran kad bi mu deda davao časove vijetnamskog ili ga terao da mu čita francuske pesnike; imao je dara za to, a bio je i pun dobre volje. Sa svakim od nas je činio šta je hteo. Ne samo da smo ga voleli, već smo mu se i divili. Kad je bio tu, bilo je prirodno da bude predvodnik. Ni Haj ni Bernar se nisu tome protivili. To je nekako išlo samo od sebe...“
Lea je sve to zamišljala i bila je pomalo ljubomorna na te igre u kojima nije učestvovala. Dok je slušala i posmatrala Lijen, razumela je da je, kao dečak, morao biti zaljubljen u nju. A nije mnogo trebalo pa da se zaključi da je i on njoj bio drag. Da li se nešto desilo među njima prilikom ponovnog viđenja? Dok je pričala o njihovim dečjim igrama, Lijenino lice je zablistalo, pa je bila još lepša. Trebalo ga je brzo pronaći i vratiti se u Francusku: ova je konkurencija bila suviše jaka!


I pored svoje žalosti, Lijen je nastojala da joj pokaže Hanoj. Rano ujutru ili u večernjim satima uzele bi bicikl-rikšu i vozale se po gradu. Lei je u početku bilo neprijatno da se tako vozi, ali se brzo navikla.
Hanoj je povratio deo nekadašnjeg sjaja kolonijalne prestonice. Osim vreća s peskom, koje su štitile vladine zgrade, i vojnih kola koja su patrolirala ulicama, sve je bilo kao i pre proglašenja nezavisnosti, barem naizgled.
Prvo su otišle na šetalište kraj Malog jezera i vozač ih je dugo vozio kraj vode, ispod senovitog drveća. Zaustavile su se ispred hrama Ngok Son, na Ostrvu žada. Lijen je od neke starice uzela paketić mirisnih štapića.
„Pogledajte šta piše na vratima. To znači ’Dveri jezera i planina’, a sa strana piše ’ovaj put vodi do vode i planina’, jer je to ulaz u jednu divnu oblast.“
„Kako se zove jezero?“
„Mi ga zovemo Hoan Kijem Ho, a to znači ’Jezero vraćenog mača’.“
„A šta je to u stvari?“
„Priča potiče iz doba kada su našu zemlju osvojili Kinezi početkom XV veka. Naš predak Le Loj, iz sela Lam Song, bio je ribar. Jednoga dana je bacio mrežu u Malo jezero i umesto ribe izvukao sjajan mač. Sakrio ga je. Slušajući nevidljive sile, krenuo je na put kroz zemlju, prikupljajući sve one koji su hteli da se bore protiv kineskih osvajača. Posle nekoliko godina, bio je na čelu odreda boraca koje je okupio, a zvali su ih ’vojska mača koji baca munje’. Taj rat za oslobođenje je trajao deset godina, od 1418. do 1428. godine. Bilo je mnogo patnje i mrtvih, ali je vijetnamski narod na kraju odneo pobedu. Posle tog uspeha Le Loj je krunisan u Tan Longu, koji je kasnije nazvan Hanoj, a zatim je, na čelu svečane povorke, odneo mač da ga prinese na žrtvu duhu iz jezera Long Kvan. Kada je došao na obalu, razlegao se strašan udar groma, voda jezera se zacrnela, a ispred kralja su se podigli visoki talasi, koji su prestravili dvorane. Svi su sa strahom zurili u mač, koji se sam izvukao iz korica. Pošto je u vazduhu ocrtao neki oblik nalik na smaragd, mač se pretvorio u zelenog zmaja, koji je uronio u jezero. Kralj i pratnja su pali na kolena i zahvalili jezerskom duhu što je uzeo oblik mača i pomogao Le Loju da otera Kineze.“
Lea je stajala naslonjena na ogradu mostića koji je vodio do hrama i širom otvorenih usta slušala tu priču o zmaju koji se pretvara u mač - kao kada je bila dete, a otac joj pričao slične bajke da je uspava. Često joj je govorio: „Zaklopi usta, malena, vile će te ureći!“ Lea bi poslušala, ali bi je nove pustolovne priče, o Lepotici i Zveri, Plavobradome ili Palčići, naterale da razjapi usta: to je bio njen način da pokaže zadovoljstvo.
Pravo je dete, mislila je Lijen. I Kijen je radio to isto kad je bio mali, a deda mu pričao porodične legende...
„Ovaj mostić na kome stojimo je Te Huk, Most izlazećeg sunca. Dođite, treba da se vratimo!“
Obišle su celo ostrvce i zaustavile se da pogledaju ružičastu vodu, koju je sunce na zalasku obojilo; zraci su zacrvenili osmougaonu pagodu, posvećenu jezerskom duhu. Pored njihsu plivale patke i mreškale glatku vodenu površinu. Neko vreme je vladala potpuna tišina, ali su je ubrzo prekinule vika i svađa trgovaca suvenirima i štapićima.
Pre no što su ušle u hram, Lijen se izula, a Lea ju je sledila. Prešle su preko drvenog praga. U hramu se osećao jak miris štapića, a male uljane lampe su bacale slabo svetlo na prostoriju. Desetak žena se prostrlo ispred statua ili su se sklopljenih ruku klanjale. Lijen je upalila pregršt štapića i stavila ih na oltar. Lea je učinila isto.
„Ovo je hram Tran Hung Dao, nazvan po pobediocu Mongola“, šapnula je Lijen.
Miris štapića i svetlo lampi podsetili su Leu na svetilište u Verdeleu, ali je tu svaka sličnost prestajala. Sva oprema u hramu bili su jedan gong, sa urezanim trima zvezdama, i dva zvona, jedno poveliko a drugo malo.
Lea je sledila Lijen u drugu prostoriju, posvećenu duhu zaštitniku književnosti, Van Huongu. Ispred njegove statue i kipova njegovih učenika bila su dva bakarna ždrala koji su služili kao svećnjaci.
„Nekada su se ovde okupljali pisci, koji su sastavljali poeme, učestvovali u takmičenjima i proučavali verske knjige ili meditirali. Pogledaj taj stub u obliku štipaljke; na njemu je kineskim slovima ispisano ’kaligrafija na nebeskom plavetnilu’. Kapija prekrivena natpisima je Kapija mastionice. Fransoa je veoma voleo da dolazi ovamo... Gle, već je noć, treba da se vratimo...“


Narednog dana je Kijen pošao s njima. Njih troje su rano ujutru otišli u kinesku četvrt, svi odeveni u belo.
„Što se tako zove?“, pitala je Lea kada su izašli iz tramvaja na Trgu Negdje.
„Pre rata su tu živeli Kinezi, koji su trgovali svačim“, odgovorio je Kijen. „Sada ih je mnogo manje, ali se mesto i dalje tako zove. U taj kraj su se sklanjali rodoljubi, koje su tražili Japanci, akasnije i Francuzi. Podzemna mreža hodnika povezuje kuće. To je čitav lavirint, koji omogućava da se pobedi francuska vojska. Donedavno je belcima bilo opasno da zađu u ovaj kraj.Sada je već mirnije, ali se ne treba u to mnogo uzdati. Bolje je za vas da ne dolazite sami. Gde bi htela da idemo, Lijen?“
„Volela bih da odemo na pijacu. Proći ćemo Ulicom terazija i vratićemo se Ulicom svile.“
Ulica terazija je bila mesto za prodaju mernih instrumenata svake vrste. Na uglu Ulice korpara, Lea je uzviknula kada je ugledala lepe pletene proizvode; na pragovima radnji stajali su trgovci i pozivali ih da priđu. Lea je išla od jedne radnje do druge, i nije znala šta da izabere.
„Evo, uzmite ovu“, kazao je Kijen i pružio joj jednu korpu. Zašli su u Ulicu lekova. Na pločniku su lekari delili savete i pisali recepte, koje su pacijenti nosili u apoteku; zubari su vadili zube pred očima dečačića koji su se gurali unaokolo. Apotekari su baratali nekim neimenovanim supstancama, čučeći na pločniku, a kraj njih su visile crvene table s kineskim slovima. U ulici se osećao miris karanfilića.
Lea je skrenula desno, u Ulicu laka, a prijatelji su je pratili i zabavljali se.
„Idemo sopstvenim tragom“, kazala je Lijen.
„Vidite te kutijice, paravane, kakva divota! Molim vas da me pustite da gledam!“
Kijen je malodušno seo na klupicu i pozvao ženu koja je na obramici nosila u jednoj korpi šolje i čaj, a u drugoj sasvim golo dete.
„Daj nam tri šolje čaja!“
S druge strane ulice su četiri devojke bacale na Kijena zainteresovane poglede i smehom nastojale da mu privuku pažnju. Pošto se nije oporavio od dedine smrti, nije ih primećivao, niti je osećao išta osim velikog umora. Lijenina hladna ruka na čelu izvukla ga je iz melanholije.
„Ne budi tako tužan, braco!“
„Gde je Lea?“
„Nešto kupuje.“
„Ne treba je puštati samu“, kazao je i ustao.
Lea je išla ka njima, prepunih ruku.
„Pogledajte ovu kutiju! Zar nije prekrasna?“
„Želite li malo čaja?“
„Vrlo rado!“, povikala je, te i sama sela na klupicu, sakupljajući oko sebe nabore bele suknje.
Bilo je nekako nestvarno sedeti tu, na prašnjavom ivičnjaku, piti vreo čaj dok vas prolaznici posmatraju, a sve to u društvu prelepog mladića i još lepše devojke, koji kao da nisu pripadali ovom svetu.
Dugo su tako sedeli, utonuli u misli. Jedan biciklista je pao s bicikla na kom je nosio velike veze slame, i to ih je vratilo u stvarnost.
Kako su se bližili pijaci, gomila ljudi s torbama, korpama i vagama bila je sve gušća, mirisi sve jači, ulica sve prljavija i prepuna otpadaka, a izgladneli psi su lutali unaokolo zajedno s crnim prasićima. U Ulici pirinča su se uzdizale velike hale, sagrađene krajem prethodnog veka. Posle svetla i vrućine na ulici, bilo je prijatno uroniti u svežinu pokrivene pijace.
Sa ranije stečenim autoritetom na koji je navikla, Lijen se provlačila kroz tu gužvu, a trgovci su je pozivali sa svojih visokih sedišta. Lea je bila oduševljena tom istočnjačkom gužvom. U toj širokoj ulici na tlu su stajali čak i kavezi sa zmijama, majmunima, vevericama, psićima, patkama, pilićima i kornjačama. Nedaleko odatle su na bambusovim šipkama bili okačeni kavezi s papagajima i živinom. Lijen je zastala kod cvećara. Dve mlade žene su je srdačno pozdravile i odobravajući klimale glavama, i to sve jače, pošto im je pružila svežanj novčanica.
Napolju ih je opet zapahnula vrućina. Lea i Lijen su brzo namakle šešire.
„Da odemo na doručak?“, predložio je Kijen.
„To je baš dobra ideja“, složila se Lea. „Umirem od gladi.“
„Kuda ćemo?“, pitala je Lijen.
„Kod Kineza u Ulici jedra, kod hrama Bah Ma, kod Taj Toa.“
Skoro sve kuće u toj ulici bile su posvećene kulinarskoj veštini, a pred radoznalim pogledima badavadžija ređali su se razni specijaliteti. Ušli su u restoran, na čijem su se pročelju mogle videti sve vrste ptica i životinjski butovi, uronjeni u neki zlatasti sos.
„Ovde možete dobiti najbolju ’lakovanu patku’ u Tonkinu, osim ako više ne volite golubove ili vrapce.“


Lea je bila navalila i na drugog goluba, umrljavši prste sosom, kad oseti neki dodir po nožnom zglobu. Spustila je pogled i vrisnula. Uz stopalo joj je gmizalo neko sakato stvorenje, nalik na džinovskog pauka, deformisanog člankovitog tela, i zurilo u nju izbuljenim očima. Kijen je skočio, zgrabio invalida i izbacio ga na ulicu. Lei je pripala muka, pa i ona naglo ustade. Čudovište se poleđuške koprcalo u prašini, pokušavajući da se prevrne, dok se rulja smejala i dobacivala. Kroz rite se na stomaku videla sivkasta koža. I pored svih napora, i na radost posmatrača, nikako nije uspevao da se okrene potrbuške. Suze nemoći su mu tekle niz prljave obraze. Lea pritrča i pruži mu ruku. Na nesrećnikovom licu se videlo veliko zaprepašćenje, pa je za tren čak i oklevao da je prihvati.
Lein postupak je naterao rulju da zamukne; nastade neodobravajuća tišina. Badavadžije se polako raziđoše. Čovek je namestio zavoje oko ruku i kolena, i poče da se vuče kao neki insekt, ostavljajući trag za sobom. Lea je pobledela od mučnine, ali se vratila u restoran.
Lijen se nije ni pomerila s mesta.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:51 pm



26.


Tran Van Vijet je ostavio Tavernijea u stenovitom kraju Četvrte oblasti, s vrećom u kojoj behu porcija pirinča, umotana u lišće banane, pakovanje kinina u kineskim novinama i njegova dokumenta; to mu je bio jedini prtljag. Fransoa se sklupčao u zaklonu i razmišljao. Pred njim je bila beskrajna džungla, koja je delovala neprijateljski i mračno. Izrovani put je treperio na vrelom suncu. Vladala je teška tišina, povremeno prekidana kricima životinja, lepetom krila ili šuštanjem nekog reptila kroz travu.
„Kao Bang je udaljen odavde oko pet ili šest kilometara“, kazao mu je vijetminski oficir na rastanku.
Fransoa je ustao i pošao ka tom gradu, koji su Francuzi osvojili 1886. godine. Ubrzo je bio sav obliven znojem. Ispod uprljane kape, koju je dobio od Vijetnamaca, čvoruga mu je pulsirala, kao srce. Zastade. Učinilo mu se da je čuo neko brujanje: načuljio je uši i osvrnuo se. Iza njega se video oblak prašine. Brujanje se pojača. Pomislio je da je to neki konvoj: pitanje je bilo samo jesu li prijatelji ili neprijatelji. Nastavio je da hoda pazeći na svaki sumnjiv šum.
„Budite pažljivi, svuda ima mina“, kazao mu je Tran Van Vijet, „postavili su ih i Francuzi i naši.“
Ono brujanje se približavalo. Posle nekoliko koraka Fransoa se sklonio u gusto rastinje kraj druma.
S bornim kolima na čelu kolone, ubrzo se pojaviše marokanski vojnici, noseći puške preko grudi, s prstima na okidačima i detektorom za mine, koji su nosili na čelu kolone. Bili su tako napeti da je i Fransoa to osetio. Nije bio dobar čas da se pojavi iz zaklona: Marokanci bi ga ustrelili kao zeca. Pustio je da prođe taj streljački vod i čekao zapovednikovo vozilo.
Buka je postala zaglušujuća, a prašina je prodirala kroz lišće. U beličastom svetlu je video kamione, natovarene raznom robom, kao i one s grupama putnika; poznao je kineske kamione, s velikim crvenim znacima ispisanim sa strane na vozilima. Sledila su borna kola, džipovi, kamioni s civilima... Konvoj se otegao bez kraja. Sunce je već zalazilo. Jedan džip stade. Neki zapovednik, iz redova Legije stranaca, stao je da mokri blizu mesta gde se krio Fransoa... koji kao demon iskoči iza vojnikovih leđa; ovaj je zbunjeno stajao s penisom u ruci. Fransoa je morao da se nasmeje. No vojnik je posumnjao na klopku i zgrabio pištolj.
„Ovamo, legionari!“
U tren oka je desetak vojnika okružilo Tavernijea i u čudu ga posmatralo. On je polako podigao ruke uvis.
„Ko si ti i šta radiš ovde?“
„Zovem se Fransoa Tavernije i zaputio sam se u Kao Bang.“
„Gospodin ide u Kao Bang tek tako, s rukama u džepovima! Pretresite ga...“
„Nema ništa kod sebe, komandante!“
„Daj tu torbu... možeš da spustiš ruke.“ Karavan iza njih se užurbao.
Vojnik je pažljivo proučavao njegove papire.
„Izgleda da su u redu, ali to ne kazuje šta radite u ovom kraju.“ Fransoa je primetio da je čovek počeo da mu persira.
„To ću objasniti vojnim vlastima u Kao Bangu. Mogu li da pođem s vama?“
„Dobro, hajdemo! Pazite šta radite! Ne verujem vam sasvim. Na prvi sumnjiv pokret ću pucati!“
Džip poskoči, a ljudi u njemu se sudariše. Iza njih se kolona opet pokrenula, uz opštu škripu.
„Ima još dva kilometra. Ovoga puta smo prošli bez zaseda, momci. To treba proslaviti!“
„Odakle dolazite?“
„Iz Hanoja, preko Taj Ngujena, Bak Kana i Lang Lata. Ovo je prvi put da smo prevalili to rastojanje a da nas prokleti Vijetnama nisu napali. No ne treba se radovati dok ne stignemo. Ima jedno mesto blizu onoga gde ste bili, gde su nam ubili kapetana i deset vojnika, a bilo je dvadesetak ranjenih i petnaest uništenih kamiona. Nikada se ne zna kad će se obrušiti na nas.“
„Pa skoro smo stigli!“
Vojnik mu je dobacio zlovoljan pogled i ukrstio prste:
„Kao što sam kazao, ne treba se radovati pobedi dok i poslednje vozilo ne uđe u grad. Svakoga dana su sve drskiji. Priroda im je najbolji saveznik, utapaju se u nju; džungla im je kao majka, a za naše ljude je to smrtonosna zamka; ako je i kontrolišemo do Lang Sona, crveni su zauzeli šume oko Kao Nanga, kod Ngujen Bina i kod brega Lung Faj. Na svakom kilometru nas čekaju zasede, a na svakom metru je neko poginuo. Dajte mi cigaretu, vratiću vam u Kao Bangu.“
„Ne treba.“
„Hvala!“
Vojnik nije prestao da šara pogledom unaokolo, ispitujući džunglu. Uskoro su ugledali prve kuće Kao Banga, ili onoga što je od tog naselja ostalo. Debeli sloj sivkaste, masne prašine pokrivao je ruševine i rastinje oko njih. Mršava deca, sasvim gola i ulepljena blatom, šunjala su se od zida do zida, od drveta do drveta, spremna da se bace na zemlju na najmanji šum. Druga, malo odvažnija hodala su pored konvoja i pružala ruke.
„Prošle nedelje je jedan dečak pao pod gusenice bornih kola; bio je to gadan prizor. Mislite li da su se ostali potresli? Pravili su se kao da se ništa nije desilo. Odvukli smo njegove ostatke u stranu, očekujući da dođu roditelji, s toljagama. Ništa se nije desilo! Kasnije su oni koji su išli za nama ispričali da su videli da je neka mlada žena pokupila ostatke i stavila ih u nekakvu torbu. To je bilo mučno: dečak od sedam ili osam godina, s krupnim očima. Nije to prvi mali na ke koga smo ubili... ali ne mogu da se naviknem da deca stradaju, shvatate...“
Fransoa je shvatao da je rat, sa svojim užasima, stigao i do dece, i da su se mali Vijetnamci pridružili malim Špancima koji su stradali od frankista, malim Jevrejima koje su pobili u logorima, malim Francuzima koje su žive spalili, malim Nemcima koji su stradali pod gusenicama sovjetskih tenkova. To su milioni dece koja neće odrasti... Pomislio je na svog sina, koji se upravo rodio, i zakleo se sebi da će sve učiniti da to dete raste u miru. Ali kakav je to mir ako ne vlada u celom svetu? Čemu toliki poginuli ako stalno ovde ili na nekom drugom mestu bukti rat? Lea je valjda bila u pravu kada je kazala da muškarci vole rat, gužvu, nasilje i krv, i da je smrt pravedna cena za tu uzbudljivu igru i ludilo, u kome se takvi ljudi osećaju življe. „To je kao igra, koja deluje više uzbudljivo nego smrtonosno“, govorila je. „Mislim da se ta igra nikada neće završiti; dželati ili žrtve, svi smo mi saučesnici u njoj i odgovorni smo za pravila igre. Uloge se menjaju: ako žrtva ne bude ubijena, sutra će postati krvnik. Razumem tu mušku očaranost ratom: to krvavo ludilo da je vrednost životu, to je luksuz koji pripada ljudima, koji ističe ono štoje najdragocenije - život, sopstveni kao i onih koje volimo. Majke verovatno ne misle tako, jer im odvode decu. Kako iz duše iščupati tu otrovnu klicu? Zašto je tako, zašto?...“
Fransoa nekoliko minuta nije čuo brujanje kamiona ni izvikivanje naredaba jer se u mislima preneo na terasu Montijaka, stežući na grudi Leu, koja je želela da promeni svet. Kako je samo bila lepa, tako gnevna; bila je tako lepa da je poželeo da s njom vodi ljubav tu, na licu mesta, na terasi. Ona se opirala; zgrabio ju je, ali mu je pobegla i nestala u žbunju. Jurio je za njom, osećajući erekciju, što mu je smetalo da se kreće. U vinogradima je njena bela haljina svetlela kao svetionik. Sustigao ju je i oborio na zemlju. Više se nije bunila, pa je uronio u nju, ne vodeći računa o šljunku koji ih je grebao.
„Je li sve u redu, stari moj?... Imate izraz kao da ste ugledali boga lično!“, dobaci mu jedan ađutant, začuđen njegovim blaženim izrazom lica.
„Skoro da je tako... Mislio sam na ženu!“
„Pa, izgleda da ona na vas tako deluje“, našalio se legionar.


Ništa više nije ostalo od grada iz XVII veka u kom je vladala dinastija Mak, a nije bilo ni kolonijalnih zgrada s početka veka. Hramovi koje su podigli Ngujeni bili su uglavom razoreni ili su nestali pod bujnim rastinjem koje je prekrilo ostatke. Ime tog grada je značilo „Sveopšti mir“, a njegovi ostaci su delovali kao veliko pristanište puno radnika, trgovaca, prostitutki, razbojnika, činovnika, a svi su bili tu zbog nekoliko hiljada vojnika svih vojski koji su se okupili na ušću reke Hijen u reku Mang Đang. U toj vojnoj bazi se za novac moglo nabaviti sve. Sa obe strane razorene glavne ulice, prekrivene otpacima, vladala je neverovatna trgovačka živost, koja nimalo nije zaostajala za Ulicom svile u Hanoju, ili za Mornarskom ulicom u Sajgonu. Gomila žena i dece nudila je na ulici robu koju biste najmanje očekivali u vojnom garnizonu, u zaraćenoj zemlji: žensko donje rublje živih boja, engleske i američke cigarete, pornografske revije, knjige na francuskom i vijetnamskom, požutele dopisnice, gramofone. I pored buke, do Tavernijea su doprli odlomci francuske pesmice: Čekaću danju i noću na tvoj povratak...
„Ovde je sve na prodaju, ljudi i roba. Nema ničega što se sa šakom pijastera ne može postići. Želite li dečaka ili devojčicu? Samo platite, i izaberite. Trgovina, prostitucija, promet opijuma i oružja obogatili su grad, a naročito Kineze; oni, kao i drugde, imaju najviše trgovačkog duha. Pogledajte: od ruševina su sakupili materijal da naprave kafee, bioskope, plesne barove, bordele, radnje. Grad živi u ritmu dolazaka konvoja, a sve što se prodaje u ovom kraju, stiže tim konvojima. Narod i vojska slušaju radio iz vojnih kola, i te se vesti šire po crkvama i pijacama.
To su vesti kao: ’Prošli smo trideset dva kilometra bez napada... Digli su u vazduh naša borna kola u Na Čamu... Put je blokiran kod Lung Faja... Vijetnamci su bacali granate... Kamioni su zapaljeni... Ubili su poručnika pred mojim očima... Dolaze sa svih strana... Šaljite pomoć...’ Onda komanda šalje tenkove i borna kola. U gradu zavlada tišina da bi se bolje čule vesti s radija, koji opisuje kako je tekao napad. Ponekad taj zvuk zamukne i svi znaju da je radista ranjen. Ili mrtav. Posle se začuje drugi glas. Do sada je uvek bilo preživelih da ispričaju šta se desilo... Posle nekoliko sati se pojavi ostatak konvoja, bar oni kamioni koji nisu izgoreli, i doveze mrtve i ranjenike. Tada pomislim na one koji se nisu vratili. Posle izveštaja i sahrana, namrtvo se napijemo ili odemo da potražimo devojke. Plačemo i vodimo ljubav. Mada su te devojke kurve, prilično nas maze, a nekada i teše, kao decu, a to su one čiji su muževi, braća i ljubavnici u ratu protiv nas i ubijaju naše. Kada se nađu s njima, verovatno se i s njima isto ponašaju.“
Konvoj se zaustavio na velikom trgu, prepunom vojnih vozila. Tavernije i vojnik su sišli iz kamiona.
„Dođite, odvešću vas našem poručniku.“
Prešli su preko trga, gde se uzdizao kostur nekadašnje pošte, i ušli u trošnu zgradu s koje se ljuštila oplata. U toj je zgradi bio francuski komesarijat, neka kineska radnja i čekaonica mesne železničke stanice. Svuda se širio miris tonkinske supe i druge hrane. Vojnik pokuca na neka vrata.
„Uđite!“
Ogroman bradonja u raskopčanoj košulji, koja je omogućavala da se vidi njegovo snažno poprsje, sedeo je za pisaćim stolom, prekrivenim raznim papirima i praznim pivskim bocama; odgurnuo je nogom veoma mladu Vijetnamku i lagano zakopčao pantalone. Lice mu je bilo crveno od uživanja koje mu je devojka priuštila, a sad je stajala sa strane, brišući usta rukom. Stajala je nepomično, odevena u belu tuniku.
„Dođi ovamo!“, kazao joj je poručnik na vijetnamskom.
Gurnuo joj je nekoliko novčanica u ruku. Zahvalila mu je sklopljenih ruku i naklonila se više puta.
„Dođi sutra, u isto vreme“, kazao joj je.
Fransoa je prema tom čoveku odmah osetio odbojnost.
„Kako je prošla vaša šetnja, vodniče? Niste imali neprijatnih susreta?“
„Nismo, poručnice, sve je dobro prošlo.“
„Ako vam je taj?“
„To je jedan civil, poručnice, našli smo ga na drumu.“
„Izgleda da se i on šetao, osim ako nije jedan od tih bezočnih francuskih komunista koji dezertiraju, po naređenju iz Moskve, da bi se pridružili vijetminovcima? Đubre i izdajnik, priznaj da si to!“
Poručnik je ustao i zamahnuo pesnicom ka Tavernijeu, koji izbeže udarac. Čovek izgubi ravnotežu, pa se razgnevi. Jurnuo je napred, zakrvavljenih očiju.
Desni kroše ga je poslao na drugi kraj prostorije.
„Aha, hoćeš da se bijes, pasji sine! Dobićeš ti svoje!“
„Nije mi do toga, nisam zato došao“, kazao je odlučno Fransoa. „Želim da razgovaram s vašim pukovnikom. No ako želite...“
„Đubre jedno!“
Dvojica muškaraca jurnuše jedan na drugoga i izmenjaše nekoliko udaraca. Buka tuče privukla je legionare koji su, rečima i kretnjama, bodrili poručnika, mada većina nije bila nezadovoljna što vidi da ovaj dobija batine. Naime, i pored bolne rane, Fransoa je u tuči bio bolji.
„Šta se zbiva, tu unutra?“
Legionari su se naglo povukli i stali u vrstu. Poručnik je bio manje spretan.
„Voljno! Ponovo pitam: šta se tu zbiva?“
„Moja je greška, pukovniče!“
„A ko ste vi? Vi niste iz našeg puka?“
„Nisam, pukovniče. Želim da porazgovaram s vama. Zovem se Fransoa Tavernije.“
Po tome kako su mu oči zasijale, Fransoa je shvatio da je pukovnik obavešten o njegovom prisustvu u Severnom Tonkinu.
„Idite da vas previju. Očekujem vas večeras u deset; pitajte za kuću u kojoj je smešten pukovnik Simon. Što se tiče vas, Tevene, voleo bih da je vaše ponašanje odmerenije. Dopratićete gospodina Tavernijea do mog stana. Nađite i njemu neki smeštaj.“
„U redu, pukovniče!“


Noć je bila topla i vedra. Većina ulica je bila utonula u tamu, koju bi povremeno probilo svetlo baterijske lampe ili uljane svetiljke. Sve je bilo mirno. Posle dnevne vreve, jarkog sunca i gužve pred kafeima i bordelima, čovek bi imao utisak da je u drugom svetu.
Tavernije i Tevene nisu izmenili ni reč otkako su napustili kafanu Kod majke grickalice, gde su legionari dolazili na bocu šampanjca ili na konjak sa sodom. Fransoa je platio nekoliko tura. Vlasnica je bila stara Vijetnamka, koja je žurila da ispuni svaku želju tako darežljive mušterije. Nemci su pevali Lili Marlen, uz zvuke harmonike nekog malog Parižanina, dok su jedan Španac, jedan Grk, Poljak, dva Francuza, Rus i Portugalac lupkali uz takt.
Fransoa im se pridružio; osećao se prijatno u tom muškom društvu, kakvo se u ratu obično okupi. Dok su pili i pevali, ljudi bi zaboravljali na poginule drugove, na izgubljenu domovinu, na neprijateljstva, okupljeni u nekom zagrejanom ćumezu...
Poručnik se držao uzdržano i mnogo je pio. Ipak, on dade Tavernijeu znak da treba da pođu.
Išli su uz reku do jedne evropske vile. Pred ulazom je stajao stražar.
„Poručnik Tevene, dolazimo u posetu pukovniku.“
„Pukovnik vas očekuje, uđite!“
Unutrašnjost vile ličila je na sva privremena boravišta vojnika po garnizonima: nameštaj skupljen sa svih strana i slabo osvetljenje. Jedna žena je sedela kraj lampe i vezla. Ustala je, ostavila ručni rad i pošla im u susret.
„Dobar dan, poručniče, dobar dan, gospođine. Vi ste svakako gospodin Tavernije? Ja sam gospođa Simon, pukovnikova supruga. Sedite, moj muž će odmah doći.“
Pojavio se sluga, Kinez.
„Donesite gospodi piće i obavestite pukovnika.“
Nije još ni završila rečenicu, a pukovnik je ušao.
„Dobro veče, gospodo. Tevene, pravite društvo mojoj supruzi. Dođite, gospodine Tavernije, treba da razgovaramo.“
Ušli su u sobu zidova prekrivenih vojnim kartama oblasti. Pukovnik je uzeo s poslužavnika bocu konjaka i nasuo dve čaše.
„Sedite!“, kazao je i dao mu čašu. „Obavešten sam, zvaničnim kanalima, o vašem prisustvu u Tonkinu. Jeste li uspeli da se sretnete s Ho Ši Minom?“
„Jesam, pukovniče.“
,,I kako je prošlo?“
„Nikako. Prošlo je vreme pregovora. Rešeni su da nastave rat jer su ubeđeni da će pobediti.“
„Je li to sve što možete da mi kažete?“
„Jeste, pukovniče. Taj čovek je bolestan i izmučen, ali je vrlo odlučan.“
„Znate li gde ste se sreli?“
„Možete biti sigurni u jedno: da sam to znao, svakako me ne bi pustili.“
„To je zbilja šteta. Nekoliko puta smo bombardovali severni deo oblasti, ali bez ikakvog uspeha. Ja sam duboko ubeđen da bi se rat okončao kad bismo ubili ili uhvatili Ho Ši Mina. Mislite li i vi tako?“
„Ne mislim, pukovniče. Vijetnamski pokret otpora ne zavisi od jednog čoveka, već počiva na čitavom narodu.“
„Ne baš na čitavom narodu, gospodine Tavernije! Vijetnam ima preko pedeset naroda, a neki od njih su neprijateljski nastrojeni prema vijetminovcima. Tu su recimo narodi Meo, Mijen, Hmong, Diaj, u ovoj oblasti; u središnjem i južnom delu su to narodi Čam, Đarai, Rade, Hroj, a da ne pominjemo razne verske grupe, uglavnom antikomunistički nastrojene. Uza sve to treba dodati i narode koji su se stavili pod našu zaštitu i često to plaćaju životima, jer se vijetminovci prema njima odnose kao prema izdajnicima. Jao!...“
„Šta vam je, pukovniče?“
„To je taj prokleti metak, koji mi izaziva glavobolju. Ponekad imam osećaj da mi neko dobuje čekićem po glavi. Nisu uspeli da ga izvade, bar dosad...“ Pukovnik je otpio dobar gutljaj konjaka.
„Mogu li da vas pitam, pukovniče, ko vas je obavestio o mom prisustvu ovde?“
„U Indokini se sve brzo sazna, pa i najveće tajne. Vrhovna komanda je brzo saznala za vašu misiju. Dobili smo naređenje da vas ne ometamo.“
„Hoćete da kažete da mi olakšate ispunjenje zadatka?“
„Pa, naša ovlašćenja nisu išla tako daleko...“
„To me baš čudi... Jeste li ih, u međuvremenu, dobili?“
„Zapravo i nismo. No, među nama rečeno, mislim da bi trebalo da se vratite u Francusku. Šta vi mislite?“
„Ja to i želim, pukovniče. No morao bih pre toga da svratim u Hanoj.“
„Sutra u zoru polazi jedan konvoj, pođite s njim.“
„Dobro, pukovniče... Čuo sam i da je general Salan takođe otputovao. Ko ga je zamenio?“
„General Blezo.“
„Voleo bih da se sretnem s njim.“
„To neće biti moguće, bar ne u ovoj prilici: general je u Sajgonu. Gospodine Tavernije, ako mogu da vam dam savet, ne ostajte predugo u Hanoju.“
„Pa i ne nameravam, pukovniče.“
„Dođite, da se vratimo do moje žene i vašeg prijatelja, poručnika Tevenea. On je malo nagle prirode, ali je sjajan vojnik...“
U salonu je pukovnikova supruga opet uzela svoj ručni rad i nešto vezla.
„Pričali smo o administratoru i njegovoj ženi. Znate li da je on bio u Mauthauzenu?“
„Da, draga, znao sam to... Gospoda žele da pođu. Poručniče, ko predvodi konvoj za Hanoj?“
„Ja, pukovniče.“
„Baš dobro. Gospodin Tavernije će poći s vašim konvojem. Računam na vas da ćete voditi računa o njegovoj bezbednosti. Bićete mi lično odgovorni za njega.“
,,U redu, pukovniče.“
Posle uobičajenih pozdrava njih dvojica izađoše u noć. Hodali su desetak minuta u tišini, a onda se Fransoa okrenu ka pratiocu:
„Žao mi je što vam namećem svoje prisustvo na sutrašnjem putu.“
„Idite do vraga! Čuli ste naređenja, poslušaću ih. Do tada ću se uzdržavati.
Raščistićemo račune u Hanoju.“
„Kad god poželite.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:51 pm




27.


Draga moja Lea,
Najzad smo dobili vesti od tebe! Ovde smo se svi veoma zabrinuli. Molim te da nas ne ostavljaš dugo u neizvesnosti. Posle tvog odlaska posetio nas je neki policajac i postavljao nam gomilu pitanja, na koja nismo mogli da mu odgovorimo. Ako želiš da ti pomažemo, ne treba ništa da kriješ od nas! Gospodin Senteni nam je pisao i zabrinut je za tebe. Svima si nam ovde potrebna, naročito Šarlu, koji toliko pati što nisi tu da to ne možeš ni da zamisliš. Molim te, draga, vrati se! To deteje tužno gledati. Mada je tako lepo vaspitan, dobija samo loše ocene, ne igra se, sedi satima kraj Adrijenove kolevke i skače na njegov najmanji plač, pa je beba postala razmažena. Ni Rut, ni Alen ni ja nemamo srca da mu to zamerimo, jer vidimo koliko je nesrećan. Što se tiče Adrijena, ne moraš da brineš, on je odlično. Ima sedam kila, jedan zubič, plavu kosu i oči kao tvoje, veseo je i smeje se izglasa kad ga Alen bacaka na rukama. Jednom rečju, divan je! Slike koje ti šaljem samo su bleda slika lepog mališana. No nadam se da će te fotografije navesti da se vratiš prvim avionom. Nije dobro da tako malo dete bude dugo bez majke.
Kad ti pismo bude stiglo, nadam se da ćete ti i Fransoa već biti zajedno i da je ta razdvojenost samo ojačala vašu ljubav.
Ovde je sve, uglavnom, dobro. Kao što znaš, 1947. je bila dobra godina, neki kažu da je to najbolja godina ovog veka. Alenu su prošle nedelje došli neki strani kupci: najstariji među njima je zaključio da je naše vino savršeno. Kada sam videla kako se ponosi time, setila sam se tate. Svakoga dana zahvaljujem nebu što sam srela čoveka koji je tako dobar, pošten i strpljiv. Pjera gleda kao svoje dete, a i mali ga obožava. Vrlo sam sretna, Lea, i najzad sam našla mir, i sigurna sam da bi mi tata oprostio bol koji sam mu zadala, kao i da Oto, tamo gde je, štiti mene i našeg sina. Moja mala Izabela je lepotica i pravo je srce, a Rut kaže da mnogo liči na tebe. Naša draga Rut je uvek u pokretu i ponovo je ona stara kakva je bila u našem detinjstvu: osim sede kose, sve je drugo isto - stalno nešto radi i ne može ni za trenutak da se odmori. Naša draga Liza se ponaša detinjasto, možda više nego ikada.
Život se u našem selu vratio u normalu i liči na onaj od pre rata, barem donekle: mnogo njih više nema, brojne su rane nezalečene, ima mnogo mržnje i ljubomore, ali će vreme sve to da ublaži.
Zahtevam da mi odgovoriš prvom povratnom poštom. Svi ti šalju pozdrave i poljupce. Sestra koja te voli,
Fransoaz

P. S. Dodajem pismu i Šarlov crtež i pismo za tebe. Njemu svakako odgovori!


Mila moja Lea,
Kada ćeš se vratiti? Tvoj put traje suviše dugo. Adrijen je tužan što ne viđa mamu i stalno plače, a ja ga tešim i pričam mu o tebi, ali to ne uspeva uvek. Nas dvojica te ljubimo.
Voli te Šarl

Lea je tako naglo zajecala da je počela da štuca.
„Oprosti, oprosti“, mucala je slikama svoga sina, koje su bile razbacane po krevetu. Na jednoj od njih ga je Šarl držao u naručju. Na dečakovom licu je bio izraz koji kao da je govorio: ja ga štitim od svakoga ko bi mu mogao naškoditi! Lea je u čudu gledala Adrijenove slike: kako se brzo promenio! Bio je lep, ali je već bio preveliki... Šarlov crtež je bio predeo viđen s terase, zajedno s kućom, i sve je baš ličilo na predeo i kuću u prirodi. Sela je za mali pisaći sto i napisala:


Moja velika dušice,
Tvoje mi je pismo pričinilo veliko zadovoljstvo. Zahvaljujem ti od srca što toliko brineš o Adrijenu i što mu pričaš o mami. Kaži mu da sam otišla da pronađem tatu. Obojica mi mnogo nedostajete. Kada budem došla, mnogo ću te maziti, da proslavimo. Ne zaboravi da vredno učiš, to je vrlo važno.
Šarle, volim te i ljubim od sveg srca. Računam da ćeš ti reći Adrijenu da mama mnogo misli na njega. Poljubi ga mnogo puta umesto mene.


P. S. Tvoj crtež je neverovatno veran. Uramiću ga i nositi svuda sa sobom, to ti obećavam.


Draga Fransoaz,
Zahvaljujem ti za divno pismo, a naročito za fotografije. Kako mi je sin lep i jak, i kako je samo srećan štoje živ! Hvala ti što ga tako lepo paziš.
Posle niza peripetija, stigla sam u Hanoj kod porodice Rivijer, koja me je veoma lepo i prijateljski primila. Ni oni nemaju vesti o Fransoi, baš kao ni ja. Mada još ništa ne znamo, njegov prijatelj Haj misli da ćemo uskoro znati više. Ja stalno gnjavim francuske vlasti, možeš već da zamisliš.
Žurim da se vratim, ali po onome što sam videla od Indokine, žao mi je te zemlje. Ovde se osećam i kao kod kuće i kao potpuni stranac. Mnogi ovdašnji govore francuski, i to vrlo dobro. Žene su često veoma lepe i odevaju se u duge tunike raznih boja, i bele ili crne pantalone. Ne možeš zamisliti ništa privlaćnije. Deca su slatka, a roditelji ih mnogo maze. Žene nose na glavi teške terete, baš kao i muškarci. A šta je s ratom, pitaćeš? U Hanoju me na njega podseća prisustvo naših vojnika, a inače se život normalno odvija. U selima, međutim, rat je svakidašnja pojava i mnogo sveta gine na obe strane. U Sajgonu s vremena na vreme eksplodiraju bombe, ali ja to nisam videla. Upoznala sam ljude koji misle samo na provod i, bogati ili siromašni, beli ili žuti, troše ogromne sume na kocku.
Kaži tetki Liz i Ruti da se lepo ponašam i da ih srdačno ljubim. Zahvali Alenu za sve iprenesi mu moje pozdrave. Ljubim tebe i tvoju decu; hvala ti za sve što činiš za mog mališana, hvala ti! Tvoja
Lea

Sunce je još bilo visoko na nebu kad je Lea izašla iz kuće i pošla na Bulevar Fransija Garnijea da pošalje pisma. Zbog velike vrućine ulice su bile prazne. Veliki ventilatori na pošti nisu uspevali da rashlade prostor, ali je u hladovini bilo prijatno. Činovnici su dremali iza šaltera. U uglovima su se opružili prosjaci. Samo je zujanje ventilatora remetilo tišinu. Činovnik je jedva otvorio oči da udari pečate; bez reči je uzeo novčanicu koju mu je Lea dala i vratio joj kusur. Učinilo joj se da je čula neki šum, odande gde su ležali prosjaci, nepomični pod svojim ritama. Na izlazu ju je dočekala nesnosna vrućina.
„Treba li ti prevoz?“
Vozač bicikl-rikše ju je molećivo gledao. Odmahnula je rukom i prešla ulicu, pretrčavajući ispred tramvaja, dok je vozač besno zvonio. Sivkasta voda Malog jezera je sijala na suncu. Patke i trgovci su se sklonili pod nadstrešnice. Izgledalo je da svi dremaju. Čak su i starice s lakiranim zubima dremale kraj malih tezgi s pomorandžama, mangom, pićima i cigaretama četiri asa i kotab.
Lea je u hladu velikog banjana skinula šešir i slobodnom rukom razbarušila kosu, slepljenu na potiljku. Vrućina joj je besramno zalepila plavu pamučnu haljinu za grudi. Nije se sećala takve vrućine ni u vreme najvećih bordeleskih žega. Sedela je na klupi i hladila se šeširom. Nešto se pomerilo iza drveta. Nije se čuo ni ptičji poj. Kao da se sve pritajilo i čekalo...
Neko muklo brujanje se polako pojačavalo. Iz Bulevara Dong Kan se pojavio oblak prašine. Prva borna kola su presekla Ulicu Pola Bera i krenula uz Malo jezero, a za njima su pošla i druga, iza kojih su se videla tri kamiona puna vojnika, i za njima još jedan, s devojkama u drečavim haljinama, prostitutkama iz neizbežnog seoskog vojničkog bordela. Sunce je pržilo. Trgovci su podigli poglede i prezrivo odmahivali, dečaci su trčali pored konvoja, a starci su mahali. Lea je ustala. Iz jednog kamiona je čula zadivljene zvižduke, a neki bradati legionar joj je poslao poljubac rukom. Zatim su naišla još jedna borna kola, tri kamiona i džip sa četvoricom vojnika.
„Lea!“
Neko ju je zvao po imenu. Osvrnula se i oko sebe videla samo Vijetnamce.
„Lea!“
Iz džipa, koji je naglo stao, iskoči neki vojnik i potrča ka njoj raširenih ruku i vičući iz sveg glasa:
„Lea! Lea!“
I ona potrča, osećajući suze u grlu.
„Žane!“
Naglo su se sudarili i zagrlili. Lea nije uklanjala usne i uzvraćala mu je poljupce.
Iza njih su vojnici navijali.
„Treba da pođemo, poručniče“, vikao je neko iz džipa.
Žan Lefevr je odmakao Leu od sebe i držao je vrhovima prstiju, gledajući u nju sluđeno i u neveric
„Šta ti radiš ovde?“
Radost se odjednom raspršila.
„Došla sam da tražim Fransou... Nisam imala vesti od njega.“
„Zna li on da si došla?“ Odmahnula je glavom.
Bože, kako je lepa, ovako uplakana, izgubljenog pogleda, uzdrhtala! Opet ju je privukao.
„Lefevre, požurite, zadržavate konvoj. Oprostite, gospođice, ali potporučnika čekaju.“
„Dolazim kroz dva minuta, biću na kraju konvoja.“
„Prihvatam to zbog vaših lepih očiju, gospođice. Vražji Lefevr, baš je srećnik!“ Oficir je dao znak i konvoj je krenuo, dok se džip zaustavljao sa strane.
„O, Žane, kako sam srećna što sam te srela! Hoćeš li mi pomoći da pronađem Fransou?“
„Rado bih ti pomogao, ali moram da odem na položaj, skoro na kineskoj granici.“
„Ne mogu da verujem! Nećeš valjda da odeš sad kad si mi toliko potreban?“
To je baš ličilo na nju! Bila je isto malo egoistično čudovište, koje je mislilo da je dosta da kaže „ja hoću“, pa da se sve oko nje prilagodi njenim željama. Osmehnuo se:
„Nemam izbora, vojnik sam. Video sam Tavernijea, ovde u Hanoju, pre oko tri meseca.“
„Kako je izgledao?“
Taj uzvik, pun ljubavi, veoma ga rastuži.
„Baš ga voliš...“, uzdahnuo je.
Tuga u njegovom glasu vratila je Leu u stvarnost. Nežno ga je poljubila u obraz.
„Pa volim i tebe, takođe.“
„Da, voliš me!“, rugao se on. „Kad se tvoj dragi muž sreo sa mnom, bio je veoma dobro, to ti mogu reći. Nisam baš shvatio zbog čega je došao u Indokinu. Valjda zbog poslova...“
S kakvim je prezirom to kazao!
„Molim te, ne govori o njemu tako. Tek smo se sreli, a već se prepiremo! Vrlo sam nesrećna, Žane, ostavila sam bebu da bih došla da ga tražim, i niko ne zna šta je s njim, a ti... umesto da mi pomogneš...“
Okrenula se na klupi, uronila lice u prevoj ruke na naslonu i zajecala kao dete. Prišao joj je i seo kraj nje.
„Ne plači, molim te ne plači, ne podnosim da plačeš! Raspitaću se! U vojsci se zna i čuje mnogo toga, što se civilima ne priča. Moram da krenem, na koju adresu da ti pišem?“
„Porodica Rivijer, Bulevar Anrija Rivijera.“
„Je li to ona lepa kuća s baštom? Znam je dobro. Ako ti budeš nešto saznala, piši mi na vojnu poštu, Treća oblast, potporučnik Žan Lefevr, pa će mi proslediti. Budi hrabra, Tavernije nije čovek koji će se dati uhvatiti. Smeškaš se... Tako je dobro!... Brini o sebi... Poljubi me... Evo, dolazim!... Pusti me da pođem...“
Prikovana za klupu, Lea ga je gledala kako odlazi. Džip je krenuo i ubrzao da stigne konvoj.
Grad se polako izvlačio iz letargije. Tramvaji, bicikl-rikše, automobili, kamioni, pešaci ponovo su se pojavili na ulicama i začuo se žagor. Sunce se spuštalo, a senke se izdužiše. Iza drveta se nešto pokrenulo.
Lea je podigla pogled i samo što nije vrisnuh. To je bio onaj prosjak kome je pomogla da se digne u Ulici živine, a ličio je na nekog strašnog insekta. Pomislila je na jabuku, koja je počinjala da liči na Gregora Samsu, Kafkinog junaka, posle preobražaja... Nesrećnik je podigao pogled i osmehnuo joj se pokazavši krnje zube. Sažalila se, pa se i ona osmehnula i potražila sitninu u torbi.
„Ne, gospođice, ne prosim ništa od vas. Evo, doneo sam vam ovo...“
Pružio joj je lepo oblikovan mango, umotan u lišće. Lea je oklevala. No u očima tog jadnika je videla toliku želju da ona uzme njegov dar, da je prihvatila.
„Hvala, umirem od žeđi.“
Njegovo lice se ozarilo od takve radosti da je Lea čestitala sebi što je savladala odbojnost. Probala je voće: bilo je veoma ukusno.
„Dobro je, gospođice, što ste uzeli dar od jadnog Điaua. Bog će vas nagraditi.“
Neki vijetnamski svešteniku beloj misionarskoj mantiji stajao je pred njom.
Lea je ustala.
„Dobar dan, oče. Poznajete li ga?“
„Da, mi smo ga podigli; uzeli smo ga od porodice koja ga je tukla i mučila da bi postao invalid, mada smo zakasnili. Kao što vidite, uspeli su u svojoj nameri.“
„Pa to je strašno! Kako ljudi mogu da čine takvo šta?“
„To je ovde kod veoma siromašnih prilično često. Nemojte misliti da je to samo varvarski azijski običaj. I kod vas u Francuskoj se, još nedavno, tako nešto dešavalo.“
„Nije istina, ne verujem!“
„Zar ćete tvrditi da je gospodin Viktor Igo lažov? Zar niste čitali Čoveka koji se smeje? Zar niste čuli za Dvorac čuda, u kome fabrikuju nakaze koje mogu uspešno da prose na uglovima ulica ili pred crkvama?“
Neki odlomci iz knjiga joj blesnuše u sećanju.
„Na to sam zaboravila? Jeste li ga vi naučili francuski?“
„Naučili smo ga i da piše i čita, takođe. Bio je dobar učenik, sve dok nije došlo do jednog incidenta koji je dovršio nedelo njegove porodice. Pregazio ga je automobil sina nekog belog bogataša, koji je odmah pobegao.“
„Zar ga nisu pronašli?“
„Jesu, ali su vlasti ocenile da je Điau pogrešio. Nisu hteli da prihvate činjenicu da je vozač bio mrtav pijan. Verovatno je mladićev otac odrešio kesu i time je sve rešeno.“
„To je sramota! Ali, ako ste ga vi odgajili, što ga puštate da prosi?“
„To je već druga priča, gospođice. Posle te nesreće se veoma loše ponašao i morali smo da ga udaljimo. Nismo mislili da će tako nisko pasti. Ničim nam nije uzvratio za trud.“
Lea sveštenika prostreli pogledom, uvređena zbog njegovih reči. Pošto je to shvatio, oprostio se od nje.
Za čitavo vreme tog razgovora Điau je držao pogled prikovan za njeno lice i sledio neke svoje misli.
„Vi ste drugačiji od ostalih belaca, a i od Vijetnamaca. Moji zemljaci mi se često rugaju i šutiraju me. Bacaju mi hranu kao psu. A ja im, ipak, činim usluge. No, vi ste bili dobri prema meni i ja to neću zaboraviti. Maločas sam čuo da nekoga tražite. Mogu li vam nekako pomoći?“
„Kako to?“
„Ja mogu svuda da uđem, ne obraćaju na mene pažnju, oteraju me udarcem noge i pričaju i dalje. Belci i ne slute da ih razumem; a za Vijetnamce prosto ne postojim. Kažite mi kako se zove taj što ga tražite...“
„To je moj muž, Fransoa Tavernije.“
„Trebaće mi i fotografija.“
Lea je preturala po torbici. Našla je i izabrala jednu od nekoliko Tavernijeovih fotografija iz novčanika, onu na kojoj mu se dobro videlo lice. Pre nego što mu je dala sliku, spustila je poljubac na hartiju. Pošto je dobro zagledao, Điau je gurnuo fotografiju u svoje prnje.
„Uskoro će pasti noć, nije pametno da ostajete ovde sami. Do viđenja, gospođice.“
„Kada ću vas opet videti?“
„Uskoro.“
Udaljio se prilično brzo, koristeći se rukama i kolenima.
Lea je takođe krenula, uznemirena zbog svih tih susreta: Žana je jedva videla, a već je nestao; Điau, čudovište koje nudi usluge... možda je bilo nerazumno, ali se nadala da će on doći do nekih informa
* * *

Kada se vratila kod Rivijerovih, porodica i posluga su se u molitvi okupili pred oltarom predaka, kako su činili svake večeri otkako je deda umro. Lea je sklopila ruke i naklonila se.
Haj je, kao najstariji, bio zadužen za odavanje pošte dušama pokojnika, a naročito dedinoj duši - tri uzvišene duše i sedam nižih oblika - sve dok je duh pokojnika bio među njima. U kutiji od lakovanog crvenog drveta, ukrašenoj zlatnim geometrijskim šarama, tablica Le Dang Doana bila je priključena tablicama pet prethodnih naraštaja. Na oltaru su bile raspoređene ponude i goreli su mirisni štapići, zabodeni ispred Budine statue.
„Gde ste bili? Zabrinuli smo se“, reče Haj Lei kad su okončali molitvu.
„Otišla sam da pošaljem pisma i šetala sam kraj Malog jezera. Srela sam prijatelja iz Francuske. Nažalost, on odlazi za Sajgon.“
„Da to nije onaj legionar koga sam video s Tavernijeom u Sajgonu?“, pitao je Kijen.
„Da, to mi je drug iz detinjstva, Žan Lefevr.“
„Ceo puk legionara polazi danas na sever. Nadam se da će ih sve pobiti!“, povikala je Hajeva žena Fuong.
„Ne zaboravi da govoriš pred mojom ženom i našom gošćom“, kazao je Bernar.
„Nisam to zaboravila, ali ti zaboravljaš da svakoga dana naši ginu od metaka tvojih prijatelja Francuza.“
„Fuong, nije ovo mesto za takve priče, povuci se, molim te“, kazao je tužno Haj.
Mlada žena je nabusito izašla. Ženevjev Rivijer je pobledela i stegla ćerku na grudi.
Nekoliko trenutaka su svi zbunjeno ćutali.
„Tata, kada ćemo da putujemo, ne ostaje mi se više ovde, tetka Fuong nas ne voli“, mrmljala je mala Matilda.
„Ne govori to, dušo. Tetka Fuong nas voli, a i mi volimo nju, ali njeni otac i brat ratuju i zato je nesrećna“, objasnila joj je majka.
„Ali oni hoće da pobiju sve belce, to su mi Trak i Ni kazale.“
Teško je bilo naći tri devojčice sličnog uzrasta koje manje liče: Matilda je bila plava i rumena, a Trak i Ni crnooke i crnokose.
„Lijen, hoćeš li da odvedeš decu, molim te?“, kazao je Haj.
Čim su izašle, Bernar je eksplodirao:
„Kako si pustio decu da pričaju takve stvari? Ti i tvoja žena nikada niste prihvatili moj brak s belkinjom, što bi kazali tvoji prijatelji vijetminovci.“
„Bernare!“
„Molim te, Ženevjev, dosta mi je njihovog odbacivanja našeg francuskog porekla, kao i toga da se u kući mog oca prema meni ponašaju kao prema uljezu.“
„Pa zar ti ne odbacuješ svoje vijetnamsko poreklo?“, pitao je Kijen.
„Činim to, ako to poreklo podrazumeva smrt moje žene i ćerke, kao i mojih francuskih zemljaka! No ti to ne razumeš, ti si ili Francuz ili Vijetnamac, već prema prilici...“
Na tu uvredu je Kijen skočio i raspalio brata pesnicom po licu. Pogodio ga je u nos i jako raskrvario. Kijen htede ponovo da ga udari, ali ga Haj zgrabi za ruku. Ženevjev i Matilda potrčaše ka Bernaru, jecajući. „Tata, tata, umreće!“
„Zaboga, Haje, Lea, učinite nešto, gubi krv!“
„Ne brini, Ženevjev, nije ništa strašno, dajte ubrus. Odvedi Matildu.“
„Daj da te pregledam“, rekao je Haj. „To sam i mislio, slomio ti je nos. Kijene, nisi to smeo da uradiš!“
„Baš me briga! Nije trebalo da me vređa!“
„Gle kako si postao osetljiv po pitanju časti, to je nešto novo! Jesi li u razbojničkoj bandi ’Bin Sujen’postao tako osetljiv?“
„Bernare, dosta je! Treba da se stidite što se tako svađate, sada kad baš treba da budemo složni. Kijene, donesi mi torbu iz sobe. Lea, ostavite nas, molim vas.“ Ženevjev se vratila sa ubrusom, a Kijen je došao s torbom.
„Hvala, sad nas ostavite.“
„Ali...“
„Ženevjev, moram da popričam s Bernarom.“ Mlada žena nerado izađe.
Haj je bratu pažljivo obrisao lice.
„Ovo što ću ti reći treba da ostane među nama. Zakuni mi se na oltar predaka!“
„Kunem ti se!“
„Dobro, nemoj me prekidati. Od najranijeg detinjstva smo bili različiti, ne samo fizički već i moralno. Ti si, i pored ljubavi prema majci i dedi, odbacio svoje azijsko poreklo. Ja se ne ljutim, to je bilo jače od tebe. Od početka rata si priželjkivao pobedu Francuza i mislio si, sasvim iskreno, da oni mogu Vijetnamu doneti napredak i sreću. Ja mislim upravo suprotno. Ne odbacujem svoje francusko poreklo, ali ne želim da učestvujem u gaženju želje mojih sunarodnika za nezavisnošću - naprotiv. Znaš, ili predosećaš, da sam se pre nekog vremena pridružio vijetminovcima. Otići ću sa ženom na sever, da lečim ranjenike. Po preporuci njenog oca i dede, pisao sam predsedniku Ho Ši Minu i obavestio ga o toj svojoj želji da pomognem u borbi, pod uslovom da se ne borim protiv Francuza. Otići ćemo noćas. Lijen zna i prihvatila je da brine o našoj deci.“
„Ali...“
„Čekaj, nisam još završio. Moj predlog je izraz mojih osećanja i dugih časova razmišljanja. Treba da odeš u Francusku, s porodicom. Mislim da ovde niste bezbedni. Znaju tvoj pro-francuski stav i mogli bi poželeti da te uklone.“
„Da li su ti tvoji prijatelji vijetminovci naložili da mi to kažeš?“
„Nisu, ali seti se ispada protiv mešanaca 1945. i 1946. godine. Ne želimo da se to ponovi.“
„Ti se izlažeš opasnosti koliko i ja.“
„To i jeste i nije tačno. Moji se stavovi znaju. Možda ja nemam iluzija, ali ako bude gužve, mi ćemo biti žrtvena jagnjad.“
„Što onda ti ostaješ?“
Haj je obeshrabreno uzdahnuo:
„Što se praviš da ne razumeš?“
„Recimo da razumem. Lijen i Kijen stavljaju glavu u torbu kao i mi.“
„I to znam. Kijen će se snaći, ne brinem za njega. Međutim, brinem za našu sestru. Ti znaš, kao i ja - neće ni da čuje da ode iz zemlje. Pričao sam joj o tome, ali mi je kazala da ćutim.“
„Isti slučaj je bio i sa mnom. No ideja da je ostavim...!“
„Moraćemo da prihvatimo njenu odluku. Šta si ti rešio?“
„Ja ću, naravno, otići. Neću da izazivam đavola, zbog Ženevjev i Matilde. Otići ćemo kod rođaka u Indiju, a onda ćemo otploviti za Francusku.“
„Ostavio sam Lijeni i notaru uputstva za slučaj da ti zatreba nešto od nasleđa.“
„Hvala, vidim da si mislio na sve.“
„Pa, morao sam, lako mogu poginuti.“ Bernar je zgrabio brata za ruku.
„Nemoj tako da govoriš!“
Gledali su se dugo, ne krijući osećanja.
„Shvati da uopšte ne želim da poginem. Eto, završio sam“, kazao je Haj i namestio mu gazu preko ranjenog nosa. „Baš te je dobro sredio, bitanga! Uzmi ove tablete; dva ili tri dana će te boleti, posle ćeš samo osećati da ti malo smeta.“
„Hvala! A šta ćemo s Leom?“
„Nisam stigao da ti kažem, ali sam ušao Tavernijeu u trag. On je u Kao Bangu. Poći će odatle prvim konvojem za Hanoj. Poslao sam mu telegram da mu je žena kod nas.“
„E pa to je dobra vest! Kad ti polaziš?“
„Posle večere.“
„Onda ti želim zbogom i mnogo sreće. Kada ćemo se videti?“
Haj načini pokret pokazujući da se prepušta sudbini i stegnu bratu ruke.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:51 pm



28.


Fransoa je otputovao iz Kao Banga dva sata pre nego što je stigla depeša kojom mu javljaju da je Lea u Hanoju.


Otkako su u zoru pošli, poručnik Tevene je samo stezao zube. Pjer Morijon, kaplar koji je vozio džip, zviždukao je neki legionarski marš i prebrojavao zasede i mrtve na putu broj 4. Poručnik Fieri, radista, nervozno je jednom rukom stezao mitraljez, dok je u drugoj držao slušalice, a potporučnik Ribo je povlačio ciradu i osmatrao džunglu.
Uzak, džombast drum je vijugao kroz brda, krivudao preko prevoja, pored ambisa, ivicom pirinčanih polja i nestajao u džungli, koja je sa obe strane druma stvarala neprobojan zid. Na svakom zaokretu su strepeli od zasede.
„Prešli smo 28. kilometar“, pevuckao je kaplar.
Napolju je vidljivost bila sve slabija, a konvoj se lagano vukao. „Došli smo do brda Tunel, poručniče.“
„Vidim i ja“, gunđao je Tevene.
Pjer Morijon upali farove. Stotinak metara su se peli uzbrdo, a zatim se put spuštao ka ravnici i Dong Keu.
„Ovde su ubili desetoricu“, mrmljao je kaplar stežući volan.
Dole, u ravnici, seljaci su radili na pirinčanim poljima, deca su jahala na bivolima, a žene kopale, pognute pod velikim šeširima. Sve je bilo veoma mirno, pod nebom koje je pretilo olujom.
„Baš će kiša!“
Nije još ni završio rečenicu, kada se na njih sručio potop. U tren oka su bili mokri; voda je prodrla u vozilo i napravila čitave potočiće, pune šljunka i kamenčića. Selo Dong Ke se pretvorilo u močvaru, po kojoj su šljapkala deca i crni prasići.
„Moraćemo da stanemo na jedan sat“, kazao je Tevene i skočio u blato ispred nekog kafea, obojenog u plavo. „Ribo, prati dolazak konvoja!“
Fransoa je pošao za njim u nisku odaju koja je, po mirisima sudeći, podsećala na vežbaonicu, samo što su vežbači bile devojke, čija je odeća ukazivala na njihovo zanimanje.
„Šta ćete da popijete, poručnice?“
„Konjak i pivo.“
„Konjak, dva piva i supu“, naručio je Fransoa od poslužiteljke, koju preterana šminka ipak nije uspela da nagrdi.
Tevene je progutao konjak i pivo u jednom gutljaju. On pucnu prstima i priđe im neka devojka. Nestali su iza pregrade od bambusa.
Prostorija se napunila oficirima i podoficirima koji su žamorili. Uskoro je postalo veoma bučno. Fransoa je uzeo činijicu sa supom u ruku i izašao napolje; smestio se pod neku nadstrešnicu od talasastog lima. Starci i žene sa sitnom decom su se nagonski stisnuli da mu naprave malo mesta. Osmehnuo im se i mislio da, otkako je bio među francuskim jedinicama, osim posluge nije video muškarce u punoj snazi baš nigde gde se zatekao. Nije bilo teško zaključiti da su u partizanima...
Kiša je prestala naglo kako je i počela. Slabo sunce se probijalo kroz oblake. Trgovci su iznosili robu i ređali je između barica. Tevene je izašao, napetog izraza lica, i dao naređenje za pokret. Motori su zabrujali, dim se vio iz auspuha i mešao se sa isparenjima iz tla. Vazduh je bio zagušljiv.
Opet su se truckali po drumu, vozili po krivinama, uspinjali se i spuštali po vrtoglavim trasama; osećali su zagušljivi vazduh iz džungle, i još nešto - strah. Od tog straha im je pripadala muka, davilo ih je u grlu, stezali su vilice i brisali vlažne dlanove.
Jedan glas je preko radija javio da je put čist.
„Baš ti znaš“, gunđao je vozač. „Kažem ja da nas u ovom času gledaju, čekaju pravi trenutak, ne žuri im se. Oni su gospodari džungle...“
„Umukni!“, razdrao se poručnik Morijon se nije osvrtao na upadicu, već je nastavio svoj monolog:
„Mi smo im idealan cilj... s dvadeset na sat, nas ni ćorav ne bi promašio... Ovo je prokleta zabit...“
Uz škripu i brektanje, kao i razne zvuke metala, konvoj je prevaljivao brda Luong Faj, jedan od delova puta broj 4, na kom je bilo najviše napada. Svi su bacali poglede levo-desno i napred-nazad.
„Ovde je bio pravi pokolj. Napali su mačetama...“
„Umukni ili ću te izbaciti na drum!“, gunđao je Tevene.
Kaplar je ćutao sledećih stotinak metara, ali je strah od Vijetnamaca bio veći od straha od poručnika.
„Ovde su sve spalili... Tu su poređali glave kraj puta... Bližimo se Vrištećoj rupi, kako je zovu Tosi, to mesto donosi nesreću...“
Posle sat i po vremena uspinjanja stigli su do vrha brega. Znak s velikom crnom rupom jasno se video na drumu. Morijon se prekrstio. Tevene je iskočio iz džipa.
„Nemoj da staješ, uskočiću!“
„Šta to radi?“, pitao je Fransoa.
„To mu je prava manija. Svaki put kada prođemo, puni čuturicu na česmi.“
„Pa nema tu nikakve česme.“
„Ima, to je ona kamena glava.“
„Da, sada vidim. Kakva je to voda?“
„On tvrdi da nema bolje za lečenje groznice. Ne znam je li tačno, ali bar ne izaziva proliv.“
Tavene se trčeći vratio do kolone i uskočio u džip. „Držite se, momci, ima dosta vijetminovaca unaokolo.“ Džip poskoči unapred.
„Pazi, odletećemo u vazduh! Daj mi mikrofon“, naredio je Fleriju. „Poveži me sa ostalima. Pažnja, pažnja, držite se na odstojanju, moguće je neprijateljsko prisustvo... pažnja, pažnja...“
Džip je brzo grabio napred. Dole, u dnu brda, videlo se pribežište: Tat Ke, selo Sedam potoka, sedište nekadašnjih kineskih kopača zlata, okruženo mirnim pirinčanim poljima.
Na zaokretu u krivini, na putu je bila prepreka. Vozač je uzalud kočio; udarili su u nju. Radista je urlao u mikrofon, a lice mu se zacrvenelo: „Zaseda pred nama, zaseda...“
Tevene, Morijon, Ribo i Tavernije brzo izadoše iz džipa. Poručnik je skinuo poklopac s granate i bacio je preko barikade. Eksplodirala je i začuše se krici.
Pogodila je cilj. Tevene je bacio i drugu.
„Torba s granatama mi je ispod sedišta...“
„Pokrivajte me, idem po nju“, kazao je Fransoa.
Meci su udarali u karoseriju, a jedan je Tavernijeu odneo prljavu kapu s glave, baš u trenutku kada je dohvatio torbu. Zateturao se...
„Poručniče, rezervoar je bušan, bežimo!“
„Treba uzeti radio, a i oružje, Fieri!...“
U tih nekoliko sekundi Tavernije se pitao želi li poručnik da i on odleti u vazduh zajedno s džipom. Jedva je uspeo da istrči, s radiom i puškomitraljezom, kad džip odlete u vazduh, odbacivši i telo nesrećnog kaplara, koji ostade da leži na šljunku. Njih četvorica jurnuše u džunglu; trčali su pravo napred. Osećali su šumsko tlo pod nogama, hvatalo ih je korenje, grane, lijane, a trnje ih je grebalo sa svih strana. Iz jedne pećinice su lizali plamenovi. Opruživši se u travi, poručnik i Fransoa su na tu stranu istovremeno bacili po jednu granatu. Začuše se mumlanje i prigušeni krici, video se dim, a zatim nastade tišina.
„Sredili smo ih, poručniče!“
„Lezi, budalo!“
Na putu iznad njih se vodila bitka.
„Morijone, ostani tu gde si. Probaj da stigneš do Tat Kea i da od onih tamo zatražiš pomoć. Ribo, Tavernije, dođite da pomognete.“
„Ako tako mislite...“
Puzili su preko druma. Stigli su polako do barikade koja ih je zaustavila. Tu je bilo pravo rasulo: četiri kamiona su gorela, sve s ljudima unutra. Duž druma su se vukli ranjenici koji su izbegli pokolj. Malo dalje je eksplozija izmešala glave, noge, ruke, tela. Sve je bilo klizavo od krvi i izmeta. Davio ih je crni dim, ali su stigli do kolone, trčeći u cik-cak. Nešto dalje odatle legionari su se utvrdili za odbranu. Povukli su ranjenike u zaklon pećine; njima su se bavili lekar i mladi bolničar. Pred ulazom u pećinu bilo je sedam ili osam tela vijetminovaca: neki su ležali potrbuške, kao da spavaju. Tevene ih je okretao nogom.
„Sve dečaci i seljaci! Ratujemo protiv dece i seljaka! Bosonoga vojska bez uniformi!“, vikao je.
Pa istina je da ne deluju baš naročito, u gumenim sandalama i smeđoj odeči od domaće tkanine, mislio je Fransoa, ali ova oblast je njihov teren.
Vijetminski napad je trajao nekoliko minuta. Napadači su nestali u šumi i odvukli ranjenike sa sobom.
„Bili su u prednosti, ne razumem zašto su se povukli?“, gunđao je Tevene sebi u bradu.
„Poručniče, poručniče, uhvatili smo jednoga!“
Legionar je gurao nekog čovečuljka koji je posrtao, podignutih ruku.
„Gde si ga uhvatio?“
„Pokušao je da se podvuče pod stenu, ali zgrabio sam ga za nogu.“
„Je li bio sam?“
„Mislim da jeste.“
„Kako to, misliš da jeste?“
„Pa, dobro, nisam baš zagledao.“
„Vodite tu budalu, sav je zadovoljan što je nekoga uhvatio... Nije baš zagledao!...
Prepustite ovoga meni!“
Jakim udarcem je oborio zarobljenika.
„Gde su ostali?... Pričaćeš ti, đubre... Koliko vas je bilo?“
„Ne znam.“
„Aha, ne znaš. Pa, ja ću ti osvežiti pamćenje.“ Nastavio je da ga udara nogom.
„Poručniče!“
„Pustite me na miru! Treba da ga nateram da progovori!“
Fransoa se okrenuo. Šta bi on radio na Teveneovom mestu? Bio je besan na sebe i pridružio se vojnicima koji su raščišćavali put, dok su drugi sa obe strane stražarili, proučavajući gusto zelenilo. Kad je put bio slobodan, pozabavili su se ranjenicima iz kamiona. Iz zapaljenih vozila su izvlačili ugljenisana tela, koja su se pušila, i oprezno ih polagali kraj puta. Izvukli su devet poginulih. Tevene je precizno i delotvorno vodio ceo taj manevar. Onaj vijetminovac, koga je grubo ispitivao, nije se micao. Fransoa se nagnuo nad njim. Oči su mu bile otvorene, lice izubijano: bio je mrtav. Tavernije je pogledao poručnika, koji je prezrivo kazao:
„Ti ljudi su slabog zdravlja... Nađite mi potporučnika i kaplara!“
Skoro su uklonili barikadu. Samo su barice crne krvi ukazivale da je bila tu. Nije bilo traga od Riboa i Morijona: niko od legionara se nije sećao da ih je video posle početka napada.
Tavernije se provlačio kroz džunglu, a ona se sklapala za njim, sa svim onim mirisima humusa i divlje nane, vruća, vlažna, čulna, sveobuhvatna, nekad neprijatelj, a nekad saveznik, treperava od zujanja miliona insekata i šuštanja lišća. Čuli su se šuštanje gmizavaca, glasovi malih majmuna, klokotanje izvora, šum slapova s potoka, čitav mozaik zvukova, koji su poticali iz nekog drevnog vremena. Nije mogao da nađe onu pećinu odakle je buknuo plamen; mora da je to bilo malo niže, udesno.
No, tamo nije pronašao pećinu, već unakažena tela Morijona i Riboa, sa crevima prosutim iz rasporenih stomaka i polnim organima uguranim u usta. Nisu bili odavno mrtvi, lica su im još bila topla. Fransoa im je sklopio oči i svalio se, okrenuvši im leđa. Oslonjen čelom na puškomitraljez, odjednom je zaplakao. Tako ga je zatekao Tevene.
„Prokletstvo!“, opsovao je. Taj grubijan je potom pokazao neobičnu nežnost. Izvadio im je njihove testise iz usta i stavio ih pod krvave košulje, koje je zakopčao, a onda im je vratio creva u utrobe. Da se ne bi rasturala, omotao je i svoju košulju oko Morijonovog struka. Jedan vojnik se uhvatio za stomak i otišao da povraća.
Onda se sve dogodilo veoma brzo.
Legionari su se rušili, presečenih grla. Tevenea i Tavernijea su zgrabili i vezali za svega nekoliko sekundi. Tihi, mali, žuti ljudi krenuli su u džunglu, noseći plen sa sobom.


Kada su se osvestili, već je bila noć. No, malo-pomalo su im se oči navikle na tamu, pa su videli da su u nekoj povelikoj pećini, vezanih ruku i nogu. Uspravili su se, gunđajući.
„Jeste li to vi, Tavernije?“
„Jesam.“
„A gde su ostali?“
„Nema nikoga sem nas. No evo, neko dolazi.“ Neki glas im doviknu:
„Izlazite i ne pokušavajte da bežite! Na najmanji pokušaj moji ljudi će vas ubiti!“
„Kuda nas vodite?“, pitao je Fransoa, ustajući.
Niko mu ne odgovori. Pred pećinom je bilo petnaestak vijetminskih vojnika, koji su jeli i pušili. Na naređenje onoga koji im je, izgleda, bio komandant, dali su zarobljenicima po porciju pirinča umotanog u lišće i po konzervu napunjenu vodom. Tevene, zarastao u bradu, lica oblepljenog blatom i krvlju, popio je svoju vodu odjednom. Fransoa je čučnuo i polako jeo, žvaćući svaki zalogaj; oči su mu sijale na licu koje je delovalo kao zemljana maska.
U šumi je opet zavladala tišina i to je delovalo nekako umirujuće. Kao i uvek kad bi se našli u opasnoj situaciji, nastojali su da prikupe sve moralne i fizičke snage. Nije trebalo ništa ispoljavati, već gledati i slušati, možda i razumeti neki deo razgovora čuvara i čekati pravi čas za bekstvo. Posmatrao je gerilce kroz poluzatvorene kapke. Svi su bili u uniformama prirodne boje, kan nau, oko čela su nosili trake iste boje, a na nogama su imali sandale od kaučuka; puške i mačete su nosili preko grudi; samo su neki od njih imali granate, koje su im visile oko struka; većina njih su bili preplanuli seljaci, a samo trojica su imala svetliji ten i ličili su na studente. Onaj koji je delovao kao komandant bio je malo stariji i izgledao je kao intelektualac; pažljivo ih je posmatrao, a zatim je ustao.
„Krećite!“, povika on.
Svi poslušaše. Onaj koji je ličio na studenta usput je udario Tevenea.
„Na noge! Polazimo!“
„Ne diraj me, kučkin sine!“
Vijetnamac je podigao pušku, ali se Tevene otkotrljao i izbegao udarac.
„Bolje bi bilo da ih ne nervirate“, savetovao ga je Tavernije.
„Umukni!“, kazao je poručnik i pridigao se. „Kako, do vraga, misle da hodam ovako uvezan kao kobasica?“
Sapleo se na nekoj neravnini; izgubio je ravnotežu i jedva je povratio, glasno psujući.


Veze su ih prisiljavale da hodaju sitnim korakom te su se saplitali na korenje. Bodljikavo žbunje ih je grebalo, a grane udarale po licu, i tako su satima kaskali kroz zeleni pakao, penjući se, silazeći, skrećući levo i desno. Bili su potpuno opijeni bolom, pa su hodali automatski.
Mada mu se vrtelo u glavi, Fransoa je ipak imao utisak da je džungla malo ređa, da se put širi i da je rastinje drugačije. Video je ljubičaste cvetove malog drveća divljih banana, sa strelastim tučkom. Video je i crveni cvet kasija. Džungla je popuštala stisak.
Stigli su do neke ograde od bambusa. To je selo, pomisli on. Izašli su na malu čistinu oko koje su se nizale kuće, podignute na šipovima visokim oko metar. Kokoške, patke i prasići su se hladili u blatu. Žene u nošnji su se okupile oko kotlića koji se pušio. Neki čovek u američkoj uniformi objašnjavao je okupljenim seljacima kako se barata puškom; neki drugi im je pokazivao kako da upotrebe mitraljez. Na sredini čistine je rastao banjan i bacao hlad na kolibe. Selo je nestajalo u šumarku i ne bi i moglo videti čak ni iz aviona u niskom letu, pod uslovom da avion uopšte može to mesto tako da pređe.
Čistinu su preletale neke noćne ptice i veliki slepi miševi, što je najavljivalo smiraj dana. Noć je brzo pala.
Zarobljenicima su dali malo predaha. Pali su na zemlju potrbuške, iscrpljeni.
Zatreperi neko svetlo. Fransoa se okrenuo: nad glavom mu se ljuljala sijalica.
Kako li proizvode struju?, mislio je.
Različite povrede su ga gadno bolele, a bio je i veoma žedan. Odvukao se malo dalje i seo, naslonjen na trščani zid. Bol u glavi je bio manji od onoga u nogama. Spustio je pogled i video da su mu se veze urezale i u stolicu, a oko članaka su mu se nakupile pijavice. Prsti su mu bili suviše natekli da bi se mogao osloboditi tih neuglednih životinjica, koje su mu se zakačile za kožu trostrukim redom zuba.
U sobu uđoše dve žene u pratnji dvojice vojnika, koji su na njih uperili puške.
„Odvežite ih!“, reče jedan ženama.
Jedna kratkim nožem preseče konopce koji su upili njihovu krv.
„Sada im donesite vode i nešto da pojedu“, kaza partizan koji je izgledao kao intelektualac; i on je ušao u sobu.
I ne gledajući na njih, Fransoa je čupao pijavice i bacao ih kraj sebe na gomilu. Zatim je s mukom skinuo obuću. Mada mu je zbog toga odmah laknulo, stanje njegovih stopala, koja su bila bleda i naduvena, oguljena, prekrivena krastama, izazvalo mu je mučninu. Izvukao je još dve pijavice između prstiju i polako ih - ne bez uživanja - zdrobio pod odobravajućim pogledom onog „intelektualca“.
„Morali biste i vi da učinite ovo isto“, kazao je Teveneu.
Ne razmišljajući više o tome, Tavernije se naslonio na zid, sklopljenih očiju, mrdajući nožnim prstima.
„Gospodine, oprostite što prekidam vaš odmor, ali naš komandant bi voleo da vam postavi nekoliko pitanja.“
„Zar to ne može da čeka do sutra?“, pitao je Tavernije, ne otvarajući oči.
„Bojim se da ne može. No, ako želite da se malo uljudite, nemojte se ustručavati. Evo vam vode.“
Jedna od onih mladih žena je stajala ispred njega i pružala mu ubrus i komad sivkastog sapuna. Navlažio je kraj ubrusa i počeo da pere lice. Skorena krv se teško skidala, a jedna brazgotina se otvorila. Bez žurbe je oprao poprsje i noge. Prljava voda je tekla na bambusnu prostirku i daske na podu. Kad se obrisao, žena mu je dodala par sandala. Bilo je lepo od njih što su tako pažljivi, ali su sandale bile male; navukao ih je kao papuče.
„Dođite!“
Pošao je za vijetminskim oficirom i jednim vojnikom do veće kolibe, koja je bila malo po strani i okružena stražom. Za dugim stolom je sedeo proćelav četrdesetogodišnjak, očiju izbuljenih iza malo zatamnjenih naočara, onaj koji ih je zarobio, a pored njega je bio jedan od „studenata“. Čovek s naočarima je bio u odeći donekle vojničkog kroja i pušio je cigaretu na muštiklu. Ispred njega su bili dokumenti koje su našli kod Tavernijea kad su ga zarobili.
„Kako se zovete?“
Glas mu je bio ženskast, sladunjav, i nije zvučao prijatno.
„Fransoa Tavernije.“
„Vi niste vojnik. Šta ste radili u konvoju?“
„Vraćao sam se u Hanoj.“
„Šta ste radili u Tonkinu?“
Fransoa je malo oklevao. Da li da kaže istinu?
„Jeste li čuli šta vas pitam?“
„Dobio sam zadatak od francuske vlade da uspostavim vezu s vijetminskim rukovodstvom.“
Tri muškarca se s nevericom zgledaše.
„Gospodine Tavernije, nađite neko drugo objašnjenje.“
„Kazao sam vam istinu, gospodine...“
„Zovite me pukovnik. Znači bili ste zaduženi za vezu s našim rukovodstvom.
Jeste li ga ostvarili?“
„Jesam, pukovniče.“
„Dobro, gospodine Tavernije, s kim ste razgovarali?“
„S predsednikom Ho Ši Minom.“
„S predsednikom Ho Ši Minom? Baš zanimljivo!... Pa kako vam je delovao?“
„Umorno.“
„Umorno?.. Pa da, naravno, predsednik ima toliko briga, zar ne, gospodo?... Vi mi se rugate, gospodine Tavernije! Vodite računa, moje strpljenje ima granica... Kako smete da tvrdite da vas je primio predsednik Ho Ši Min, vas, Francuza!... On mrzi Francuze i ne veruje nijednoj njihovoj reči... Nađite nešto drugo, gospodine Tavernije!“
„Ostajem pri tome što sam kazao, pukovniče.“
„Gospodine Tavernije, mi imamo načina da vas nateramo da govorite. No ja sam rešio da budem dobar; ovaj je dan bio dug za sve nas. Idite da se odmorite, nastavićemo razgovor sutra. Laku noć, gospodine Tavernije.“
„Laku noć, pukovniče.“
Oficir i vojnik koji su ga doveli čekali su u podnožju lestvica.
„Pazite ga dobro; vodite računa, on je veoma tvrdoglav“, povikaojeglasiz sobe.
Bio je potpuni mrak, a desetak svetiljaka je navodilo na ljudsko prisustvo. Selo je utonulo u tamu.
„Pogrešili ste što ste tako odgovarali pukovniku“, šapnuo je oficir, držeći ga za ruku. „To je naprasit čovek i ne voli da mu se rugaju!“
„Nisam mu se uopšte rugao!“
„Evo stigli smo!“
Fransoa se popeo pipajući pred sobom. U kolibi je gorela jedna sveća, utaknuta u grlić pivske boce, i širila je oko sebe drhtavo svetlo; u uglu se žario vrh cigarete.
„Tevene?“
„Ćutite. Želite li cigaretu? Evo, dodaću vam paklo. Laku noć... E da, zaboravio sam, vi niste vezani; ipak nemojte pokušavati da izađete, svuda ima zamki, a većina je otrovna.“
Fransoa je upalio cigaretu na plamenu sveće; opori dim mu je prijao.
Poručnik iz svog ugla upita:
„Šta su vas pitali?“
Tavernije je poskočio jer je zadremao.
„Ko sam i šta radim ovde.“
„I šta ste rekli?“
„Nisu poverovali u to što sam kazao.“
„Nisu vas mučili?“
„Nisu.“
„Nisu?... Pa to bi trebalo da vas zabrine.“
,,I ja to mislim. Mislite li da su blefirali i da je to zamka?“
„Ne mislim. Već su mi rasturili stopalo svojim svinjarijama i zamkama. Imao sam sreće, zamka nije bila otrovna. Dvojica drugara su umrla od toga, nije to bio lep prizor: bili su naduveni i ugušili su se, potpuno poplaveli. Zato nisam nastojao da sa žućama pričam u rukavicama kad sam hteo da ih navedem da pričaju.“
„Da li se to često događalo?“
Tevene se privukao do njega.
„Vi civili to ne razumete! Pre dolaska u ovu vražju zemlju nisam ni čuo za mučenje. Oni su ovde specijalisti za takvo šta. Pravo je čudo šta su u stanju da urade s dobro zašiljenim bambusom. Mi smo za njih mala deca! Za njih je mučenje nešto što je dobro samo po sebi. Nama ono omogućava da dobijemo na vremenu. Mnogo puta smo izbegli najgore jer je neki od zarobljenika progovorio. Naravno, ima i preterivanja: neki koriste telefonske žice ili levak. Ovo je prljav rat i ratuje se prljavo, šta ćete... Na drumu broj 4 sam se iznervirao... Mrzim da vidim kako mi ubijaju ljude. Obično sam smireniji. No mi nismo sveci: kad nađe drugove onako kao što smo mi našli Morijona i Riboa, čovek gubi glavu; dovedu mi nekog na kea iz džungle i ja, naravno, pokušavam da ga nateram da priča!“
„Da li naša komanda to prihvata?“
„Oni ne žele da znaju ništa o tome. Zvanično, mučenje se ne primenjuje. Ovde se ratuje kao i u Evropi, a momke treba podstaći da se dobro bore, kao što to čine Vijetnamci, sa specifičnim oruđem i metodama, gubeći se u džungli i u prirodi. Umesto toga, mi se fizički izmirujemo. To ne vredi! Ekspedicioni korpus nam se raspada jer oni s visokih položaja zapravo i ne haju za nas!“
Bilo je jasno da Teveneu mnogo toga leži na srcu; već dve godine se potucao po ravnici Džonks i krečnjačkim brdima oko Tonkina; video je previše smrti svojih drugova, imao mnogo devojaka, pobio brojne Vijetnamce i nikada nije postavljao pitanja; groznica, dizenterija, rane i piće pretvorili su ga u opasnu i bolesnu zver, nesposobnu da se obuzda i neustrašivu pred smrću.“
Ponovo je zapalio cigaretu. U slabom svetlu žara cigarete, Fransoa je video da čovek zuri u njega.
„Za civila se zbilja dobro borite. Bili biste dobar legionar.“
„Hvala na komplimentu!“
„Ova zemlja će biti naš grob.“
Tavernijeu se učinilo da ga nije dobro čuo.
„Šta ste rekli?“
„Ništa, to je moje predosećanje. Već 1884. i 1885. godine, kada Kina nije priznavala da Francuska polaže pravo na Vijetnam i Tonkin, Legija stranaca je znatno doprinela pobedi. Gubici su bili strašni, naročito u Son Taju, Bak Ninu i Tujen Kvangu. Legionari su se svuda borili kao lavovi, a naši zapovednici su bili u prvim redovima. Je li vam poznata divna pesma kapetana Borelija koju je napisao za borce?... Nije, naravno. Čujte:


Drugovi moji, ratnici sjajni, sada vam zborim,
Komandant vaš iz prethodnih borbi,
O onome što zaboravismo, ili i ne znadosmo
Poginulima sad kažem: zbogom, i hvala!
Čuli ste ono: dezerteri i plaćenici
Nečasni stranci bez časti i vere!
Da li čisto srce može da pita zašto?
Ljudi bez časti? Šta to znači?
A ono, bez vere, ima li smisla?
Šta ste želeli i šta vam treba?
Zar niste junački stigli do neba?
Reč ste dali i održali.
Dezerteri, ko da vam sudi?
Stranci? Ipak ste svi hrabri ljudi.
Ni maršal De Saks Francuz ne beše
Pa Francuzi za to ne mariše.
U ratu važi: oko za oko
A stranci su se držali toga
Svojom su smrću nas spasli bola.
Dosta tog nepotrebnoggneva
Ni odbrana vama ne treba;
Crvena reka i Svetla obala
Sve je vas sada progutala.
Nikada nije kraljevska garda,
Ni bilo koja carska vojska
Papina ili sultanova,
U zlatu, svilii kadifi,
Težu pobedu izborila.
Rukama snažnim i svojim telom
Pokazaste hrabrost svetu celom.
Vaše prosede brade dične,
Simbol su lepote neobične.


Glas mu je podrhtavao od uzbuđenja; videlo se da Tevene ovo recituje svojim legionarima i da, kao i kapetan Boreli, nalazi u tim stihovima neku neobičnu lepotu.


Ko zna da l’ sudba tako je htela
Kad vas je na ovaj put dovela?
Da bar to ima smisla nekog,
Drugovi moji, to vam ne rekoh.
Spavajte mirno, žrtve svete,
Neka vas zli sni ne remete.
Spavajte u toj zemlji bez kraja
Gde vas moja tuga napaja.
Znam gde ću naći sve te ljude
Što se do kraja boriti znadoše,
Kao i one što u zamku padoše
I što ih sunce žarko sprži.
Moje sećanje sada hrli
Vunderliju, što pade prvi.
A za njim reka krvi poteče,
Do Štrajblera, što pade uveče.
Sada vas gledam sve u grobu
Toj zemlji vas ostaviti mogu,
Odevene u bojnu odeću
Pokopane u ružinom drvetu.
Opelo sam vam održao,
Oprostio se kako sam znao.
Možda to nije bilo spretno
Ali nikome nije smešno.
Neka vam bude večna slava,
Uz pomoć naših molitava!
Dok slabim glasom ovo zborim,
Drugovi, želim još da govorim
O onom što vam drago beše.
Zaborav tihi na sve pada
Al’ na vas neće pasti nikada.


Teveneov glas je drhtao. Zastao je da zapali cigaretu, a onda nastavio:


Kad tigar prođe kraj vas u šumi
A topovi se ne čuju više,
Učiniće vam se da vas tada
Neka nežna ruka dotiče.
Ako čujete ime svoje
Dok počivate tu u tuđini
Dok mene teške misli more
Što izginuste u tišini,
Kažite sebi: kapetan to je,
Što prebrojava vojnike svoje.


Zvuči džungle, njeni mirisi i vlaga, mrkla noć koja ih je okruživala - zbog svega toga recitovanje je zvučalo još nestvarnije. Osećanja koja su drhtala u Teveneovom grubom glasu pogodila su i Tavernijea. U nekim drugim okolnostima samo bi se nasmešio i slegnuo ramenima, ali ovako... Podigao je sveću da upali cigaretu i na tom svetlu ugledao očajno lice svog sapatnika. Bilo mu je neprijatno, pa je lagano spustio sveću.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:52 pm


29.


Kao što je i najavio, Haj i njegova žena Fuong su otišli da se pridruže vijetmlnovcima na severu. Braća su se prilično hladno oprostila. Samo je Lijen bila očajna kad su otišli. Bližio se i Bernarov i Ženevjevin odlazak u Francusku. Kijen je izjavio da će poći u Sajgon.
Prethodne večeri je poveo Leu u hotel Metropol. Jedva su našli mesta u prepunom baru, među oficirima i novinarima, koji su veoma glasno razgovarali. Lea je bila odevena u usku crnu haljinu, koja je ostavljala nage mišice i leđa, pa je privukla sve poglede. Kada je sela, uska suknja se povukla nagore i otkrila joj najveći deo nogu. Iz grupe dopisnika začuo se zadivljen uzvik. Kijen je bio besan i pošao je da ustane. Čovek koji je zviždao im priđe, noseći u ruci čašu s konjakom i sodom.
„Oprostite, gospodo Tavernije, ali vaša lepota nas je navela da izgubimo glavu.
Jeste li pronašli muža?“
„Odakle me znate?“
,,U Indokini se svi znaju. Mi smo se već sreli u Sajgonu.“
„Sada se sećam, vi ste novinar Frans soara.“
„Vama na usluzi“, kazao je Lisjen Bodar, komično se klanjajući.
„Pa, ako već sve znate, onda vam je poznato i to da nisam našla muža, ali...
Možda vi znate nešto više o njemu?“
„Nemam nekih vesti... ali sam čuo glasine, tu i tamo...“
„Kakve glasine? Molim vas...“
„Ništa konkretno. Pričalo se o njegovom susretu s Ho Ši Minom... o tome da su ga vijetminovci oteli... o tome da je na drumu broj 4 napadnut neki konvoj, a u njemu je bio i izaslanik francuske vlade...“
„To bi mogao biti on!“
„Zar je vaš muž izaslanik francuske vlade?“
Lea je osetila radoznalost u njegovom glasu. Svakako ne sme da kaže nešto što bi moglo naškoditi njenom mužu!
„To ne znam.“
„Hoćete li se još zadržati u Hanoju?“
„Hoću.“
„Ako nešto saznam, javiću vam. Do viđenja, gospođo Tavernije, laku noć, gospodine Rivijer.“
Lea se okrenula Kijenu.
„Mislite li da bi on mogao nešto saznati?“
„On je među najbolje obaveštenim novinarima u Indokini. Ako on ne zna, niko ne zna“, odgovorio je Kijen. „Šta ćete da popijete?“
„Svejedno mije.“
„Dajte nam dve čaše šampanjca!“
Ušla je grupa žena u uniformama, što je dočekano novim zvižducima.
„Nisam znala da ima i žena u Indokineskoj vojsci“, kazala je začuđena Lea.
Pijuckali su u tišini, uz neke grickalice. „Treba da pođete sa mnom u Sajgon...“
„Kijene, već smo pričali o tome i kazala sam vam da neću. Želim da čekam vesti u Hanoju, možda će Haj nešto saznati od...“
„Ćutite, i ne pominjite ovde neka imena, to je previše opasno! Treba pokušati doći do informacije preko novinara...“
„Ovde je, u svakom slučaju, previše bučno, hajdemo na večeru.“
Mladić je pošao za Leom u salu za ručavanje. Glavni konobar, Indijac, odveo ih je do stola.
„Imaju novog francuskog kuvara, za koga se priča da je veoma dobar. Evo, pogledajte jelovnik“, kazao je Kijen
„Šta je bilo?“
„Imaju pačju paštetu!“, kazala je Lea, glasom koji je podrhtavao.
„Zar vas to toliko oduševljava? Čega ima posebnog u pačjoj pašteti?“
„Vi to ne možete da razumete. To je čitavo moje detinjstvo... Otac je govorio da je moja majka najveći stručnjak za pačju paštetu.“
„Dobro, uzeću je i ja!“
Pačja pašteta i dobar bordo popravili su raspoloženje Lei; život je izgledao lepše, a budućnost manje crna; uskoro će ponovo videti svog dečkića, srešće Fransou, koji joj toliko nedostaje; pomislila je na Lijen, lepu i tužnu, i na svog sagovornika, koji je hteo da otputuje.
„Ostanite ovde dok se Fransoa ne vrati...“
Kijen se zagledao u nju onako kako nikada nije gledao neku ženu. Želeo ju je, bez obzira na sve. Nije bilo poželjno da se Fransoa vrati: poslaće on ljude koji će ga naći pre Haja, napraviće mu zasedu i nabediće vijetminovce... „Ne slušate me... Što me tako gledate... Plašite me!“ Uzeo ju je za ruku.
„Mislio sam o budućnosti.“
Lea mu je stisnula ruku, smešeći se, i ponovo pomislila kako jelep.
„A da odemo negde na ples?“
„Nema baš mnogo zgodnih mesta...“
„Ko traži zgodno mesto? Ja samo hoću da plešem, to je sve!“
„Dobro, hajdemo onda u Paramaunt, to je plesni bar koji je Fransoa veoma voleo.“
Prepredeni ton njegovog glasa promakao je Lei.
Vratar Metropola ih je s velikim kišobranom otpratio sve do bicikl-rikše. Vozač im je preko kolena prebacio neko voštano platno, po kome su kišne kapi žestoko dobovale.
Treperavo neonsko svetlo obeležavalo je ulaz u bar, a ispred su stajale biciklrikše, natopljene kišom. Lea i Kijen su utrčali u plesni bar. Iako su bili brzi, voda je u tren oka Lei natopila haljinu, koja se pripila uz nju kao koža; unutra je bilo toplo, pa se, srećom, brzo osušila.
Bilo je malo sveta. Skoro uopšte nije bilo vojnika, pa su „taksi devojke“ sedele besposlene. Šankerka Padi je stajala za barom, bradom oslonjena na šaku, i lutala pogledom po dvorani u kojoj je nekoliko parova plesalo uz muziku argentinskog orkestra.
Kada je videla Leu i Kijena, zaobišla je šank i pošla ka njima.
„Gde si bio? Prošlo je toliko vremena otkako se nisi pojavljivao ovde. Dobro veče, gospođice...“
„Zdravo, Padi! Donesi nam neku bolju bocu. Ovde je baš tužno!“
„To si dobro kazao. Legionari su otišli, a ostale su pozvali u Tvrđavu.“
„Da li se sprema neka gužva?“
„Ne znam ništa o tome. Mislim da je to mera opreznosti vrhovne komande.“
„Odnesi i orkestru piće od mene, to će ih možda razbuditi.“
Muzičari su im sa podijuma nazdravili podigavši čaše uvis. Posle nekoliko trenutaka odjeknula je živahna rumba.
Kijen je imao osećaj za ritam i dobro je plesao. Pošto ju je dobro vodio, Lea je sledila kretnje njegovog tela, gipko i čulno. U početku je samo uživala u plesu i puštala ga da je vodi; no Kijen je počeo tako da je steže da je nastojala da se oslobodi.
„To me boli!“
Malo je olabavio stisak.
„Želim vas!“, šaputao je, tražeći njene usne.
„Ćutite, ne pričajte koješta“, kazala je, okrećući glavu u stranu.
„Oprostite mi...“
Igrali sujoš malo, veoma lepo i skladno. Osećali su žudnju. Lea je govorila sebi da treba da pa odbije iprekine tu neprijatnu zbrku, ali je osećala da uživa u njegovoj blizini i da joj to oduzima snagu. Podigla je ka njemu izgubljen pogled. Počela je da drhti iiščupala mu se iz naručja. Kratko su stajali tako nepomični, a zatim se Lea okrenula i pošla ka izlazu. Kijen ju je uhvatio i zaustavio:
„Kuda ćeš?“
„Hoću da se vratim, odvedite me.“
„Neću, želim da ostaneš sa mnom!“
„Ne dozvoljavam vam da me oslovljavate sa ti.“
„Ne pravi se toliko važna... Sada bih mogao učiniti s tobom šta god hoću.“ Oči joj zasijaše i ona poblede od besa:
„To je tačno! Nisam odavno vodila ljubav, ali ne želim da to uradim s vama.“
„Lažeš, i pričaš koješta! Ne treba ti stari muž, već snažan i mlad ljubavnik.“
„Ćutite, Fransoa nije star, a i volim ga. Vas ne volim!“
„A ako se ne vrati?“
Lea je osetila kao da ju je neko ubo nožem; presavila se, držeći ruke na stomaku. On se povukao. U njegovim očima je sijala mržnja i ludilo.
Orkestar je najavio pauzu, a svi su pogledi bili upereni u njih. Podigla je visoko glavu i ponosno izašla.
Koraknula je nekoliko puta dok je kiša lila na nju. Mlaka kiša se mešala s njenim suzama i to joj je godilo. Tresla se od jecanja, pa se naslonila na neko drvo. Bilo je veoma mračno; nije se videla nijedna svetiljka.
„Lea!“
Kijen je protrčao kraj nje, ali je nije video.
Njegov glas se izgubio u daljini.
„Ne možete tu ostati“, kazao joj je neko iz tame.
Lea poskoči i pokuša da vidi ko joj to govori. Nije videla nikoga.
„To sam ja, Điau!“
To je ono čudovište, samo mi je on trebao, pomislila je.
„Dovešću vam rikšu, ne mičite se odatle!“
Čula ga je kako šljapka po barama. Ubrzo se bicikl-rikša stvorila pored drveta.
„Gde je? Ne vidim je?“
„Gospođice!“
Điau se pojavio iz vozila.
„Dođite, penjite se! Nije mi verovao...“ Lea se izvukla iz senke i ušla u vozilo.
,,U Bulevar Anrija Rivijera.“
„Zar vi ne idete?“
„Ne, ne bi bilo dobro za vas da vas vide sa mnom. Pazite se Kijena Rivijera, zaljubljen je u vas. Što se smejete?“
„Do viđenja, Điau, hvala!“
Invalid se tako zalepio za tlo da se jedva video, i dugo je tako ostao gledajući za njom.


Kijen je sutradan otputovao, a da se nije ni video s Leom. Ona se zbog toga rastužila: osetila je da je i on napušta. Naredni dani su bili dugi. Da bi je malo zabavila, Lijen joj je predložila da odu na resital mlade violinistkinje, koja se zvala Fam Taj Numaj.
„Videćete, veoma je darovita. Naši su roditelji bili veliki prijatelji: moj otac joj je obezbedio studije u Lionu. Tu ju je i zatekao rat. Bilo joj je vrlo teško dok je bila tamo. Da bi ona mogla da studira, njeni roditelji su morali dosta da se žrtvuju, ali se isplatilo. Numaj sada ima šesnaest godina - mlada violinistkinja koja obećava da će postati jedan od svetskih majstora; pred njom je sjajna karijera. No ona je više volela da se vrati u zemlju umesto da ode na međunarodnu turneju. Ovo je njen oproštajni koncert i sav prihod ide ratnoj siročadi.“
„Treba da povedemo i decu“, predložila je Ženevjev.
„Pomislila sam i na to, ali sam htela prvo da se dogovorim s tobom.“
„Ne brini, otići ću ja u pozorište po karte. Hoćete li sa mnom, Lea? Kiša je stala.“
Bulevar Anrija Rivijera bio je udaljen oko trista metara od pozorišta u Ulici Pola Bera. Pošto se razvedrilo, mnogobrojni Hanojci su žurili po bivšoj Ulici intarzista, zastajali pred izlozima ili sedeli na terasama kafea ćaskajući, i vraćali se svojim poslovima. Pred zgradama su, na ulazima, bile postavljene vreće s peskom, a svuda su se videli tragovi borbi vođenih 19. decembra 1946. godine, u kojima je i Žan Senteni bio ozbiljno ranjen. Ženevjev se zaputila kroz veliko predvorje do blagajne za rezervacije. Tu ju je čekalo njih petoro-šestoro, a Ženevjev je stupila u razgovor s njima.
Lea se šetkala po zgradi. Popela se uz zavojite stepenice; skulpture u predvorju podsećale su je na pariska pozorišta. U lođi koja je gledala na trg prozori su bili otvoreni. Naslonila se na okvir balkonskih vrata i posmatrala grad. Htela je da se povuče, a onda ju je neki jasan zvuk zaustavio nasred hodnika. Kao da ju je neko pozvao, otvorila je jedna vrata i ušla u ložu. Na sceni je, u svetlosnom snopu reflektora, svirala neka mlada devojka. Lea je sva zadrhtala i prepustila se muzici.
Nikada nije osetila takvo uzbuđenje. Potekoše joj suze. Svetla su se ugasila i u pozorištu je zavladala tišina, a Lea je očekivala da se ponovo upale i da čuje melodiju koja joj je izmamila suze. No, ništa se nije desilo, pa je otvorila vrata lože i vratila se u hodnik. Kad je pošla niz stepenice, ponovo je začula zvuke violine.
„To je Numaj, vežba“, kazala je Ženevjev, koja ju je čekala s kartama u ruci.
Lea ju je pogurala u stranu i ušla u dvoranu, na ulaz kraj orkestra. Videla je divnu mladu umetnicu kako svira zatvorenih očiju, kao da je odlebdela. Lea je skrstila ruke na grudima kao da želi da zatomi otkucaje srca, i ukočenog pogleda, sva prožeta nekim osećanjem sreće, prišla je violinistkinji i slušala je bez daha... Kada je zamro i poslednji zvuk, violinistkinja je stajala kao začarana, a gudalo kao da je lebdelo u vazduhu. Zatim se ručica koja ga je držala polako spustila.
Lea je bila suviše očarana da bi pljeskala. Stajala je, i dalje iskolačenih očiju i otvorenih usta, i osećala kao da lebdi u prostoru. Pogledi im se ukrstiše, i mlada žena i devojčica odjednom osetiše jaku uzajamnu privlačnost.
„Numaj, šta radiš?“
„Evo, stižem, mama! Dolazite li na koncert?“
Lea nije mogla da progovori, pa je samo klimnula glavom. „Do viđenja, do večeras...“ Numaj istrča sa scene.
„Tu ste, dakle. Svuda sam vas tražila. Dođite, zatvaraju!“, povikala je Ženevjev.
Lea je nevoljno izašla i pridružila joj se.
„Šta vam se desilo? Izgledate stvarno srećno... Otkako ste ovde, prvi put tako izgledate. Još ste lepši!“, kazala joj je prijateljica.
„Hvala! To je ta muzika...“
„Ćuli ste Numaj kako vežba... To je baš čudno. Radujem se ovom koncertu pred polazak.“
„Znači, zbilja idete kroz nekoliko dana. Mora da ste zadovoljni, nestrpljivo ste čekali na to.“
„Pa, i jesam i nisam... Jesam, zbog toga što me muče loša predosećanja; strahujem za Bernara i Matildu, i znam da ovde više neće moći da se živi kao nekada. U ovoj zemlji sam provela divno detinjstvo: moj otac je bio službenik u Hijeu, na dvoru, imali smo divnu kuću i prekrasnu baštu koju je uredila moja majka. Živeli smo u evropskom kraju, blizu Legata. Mirisna obala je bila odmah uz našu baštu. S braćom i sestrama sam jurila po keju na reci i vozili smo se čamcima. Nebeski hram za nas nije imao tajni. Krili smo se da bismo videli verske obrede. Ipak, naša omiljena mesta su bila stara borilišta, za koja se veruje da su bila poprište borbi pantera, tigrova, bivola i slonova. To nikada nismo videli, ali smo ih zamišljali... Sve do dolaska Japanaca, to je bio pravi raj na zemlji. Mislili smo da će s povratkom Francuza sve opet doći u red... Tu smo se prevarili. Cela moja porodica se vratila u Francusku, samo sam ja ostala. Sada više nije moguće ostati ovde...“
Kada su se vratile kući, kiša je opet počela.


Na ulazu u pozorište Francuzi i Vijetnamci su stvorili pravu gužvu; svečano odevena, deca su jurcala između odraslih. Trak i Ni su pobegle od Lijen i trčkarale okolo, ali nisu povukle sa sobom Matildu, koja nije puštala majčinu ruku. Bernar je pohvatao devojčice i naglim pokretom ih uglavio na njihova sedišta. Dvorana je bila prepuna bučnih i uzbuđenih slušalaca.
„Ovo je prvi put posle početka rata da se toliko Francuza i Vijetnamaca okupi na jednom mestu“, kazao je Bernar i seo između svoje žene i Lee.
Najzad se svetla pogasiše; začuše se tri udarca gonga i podignuta je crvena zavesa. Usred bučnog pljeska pojavila se Numaj, odevena u tonkinsku narodnu nošnju - duga tunika razrezana sa strana i pantalone od bele svile - dok je kosu pokupila u punđu i u nju zatakla orhideju. Naklonila im se; onako sitna i graciozna, skoro se izgubila na velikoj svečanoj sceni. Činilo se da joj je i violina teška u malim rukama, a onda je lako podigla gudalo...
Osećanje koje ju je već obuzelo istog tog popodneva opet je obuhvatilo Leu; činilo joj se da joj telo nema težinu; duša joj je zalebdela zajedno s muzikom. Čarolijom umetnosti mlada violinistkinja je poništila vreme, svemir, i sve se pretvorilo u divna osećanja koja su obuzimala dušu i telo. Svi su to osetili. Nemirne Trak i Ni ostale su kao prikovane na sedištima, otvorenih usta i iskolačenih očiju.
Nije više bilo ženske krhkosti: Numaj je iz svog instrumenta izvlačila nežne i melodične zvuke, koji su na mahove bili odsečni i divlji, živi, napadni pa stidljivi, slabi i jaki, čisti i hrapavi, s takvim intenzitetom i virtuoznošću da joj nije bilo ravne. Morala je očarati i najnemuzikalnijeg slušaoca.
Svi su zaboravili na rat, strahove, razdvojenost, poniženja, smrt. Francuzi i Vijetnamci su opštili kroz muziku.
Posle poslednjeg komada nastala je potpuna tišina, a zatim je odjeknuo gromki pljesak. Numaj je spustila violinu na klavir i prišla rampi da se pokloni publici. Lea je toliko pljeskala da su je ruke zabolele; ipak je nastavila i dalje, nasmejana, dok su joj niz obraze tekle suze. Pošto su je naterali da se pokloni dvadesetak puta, Numaj je konačno otišla. Ovacije su trajale još dugo posle toga.
Dvorana se polako praznila. Kada je većina gledalaca otišla, Lea, Lijen i Bernar su pošli iza scene, dok se Ženevjev bavila decom. Njih desetak je čekalo violinistkinju. Najzad je izašla iz garderobe, umotana u frotirski ogrtač, preširok za nju, a lice i kosa su joj bili vlažni posle tuširanja. Izgledala je baš kao pravo dete. Majka joj je predstavila sve koje je poznavala. Numaj se smeškala i svakome kazala ponešto. Radosno je poljubila Lijen, koja se pozdravila s njenom majkom, radujući se kćeri njihovog dobrotvora, i srdačno se rukovala s Bernarom. Kad je ugledala Leu, zadovoljno se osmehnula:
„Vi ste ona gospođa od po podne... Stvarno se radujem što vas vidim...“
Nije bilo lako opisati šta je u tom času osetila Lea; nešto ogromno joj se svalilo na grudi, a nije znala kako da to nazove.
„Svirala sam za vas“, šapnula joj je Numaj na uho.
Lea se sva zarumenela.
„Da li vam se dopao Đavolji triler? Ja volim i Bahovu Sonatu br. 1, i Ravelovu Cigansku rapsodiju.1 Sve mi se dopadaju pa nikada ne mogu da kažem koju najviše volim. A vi?“
Lea nije znala šta da odgovori na tu bujicu reči, pa se samo smeškala.
„Numaj, oblači se, treba da se vratimo!“
„Samo još malo, mama. Sigurna sam da ionako neću zaspati, previše sam uzbuđena.“
„Dođite sutra kod nas na čaj“, kazala je Lijen njenoj majci. „Dugo se nismo videle.“
,,O da, mama, prihvati!“, vikala je Numaj, sklopivši ruke kao devojčica.
„Hoću, ali pod uslovom da se sada obučeš.“
„Hoću, mama“, ljupko odgovori mlada umetnica, a onda se okrenu Lei. „Ostani s prijateljima, gospođa Tavernije će mi pomoći.“
U garderobi je čekala neka starica, sedeći na stoličici.
„Tetka, idi tamo, mama te zove.“
Čim je za njom zatvorila vrata, okrenula se Lei, koja ju je začuđeno gledala. Više nije bila ona ljupka, živahna i predusretljiva devojka. Osmeh je nestao, a lice kao da joj je otvrdnulo.
„Potrebna mi je vaša pomoć. Ne govorite ništa... Imamo premalo vremena. Moji roditelji, a naročito moja majka, prihvatili su u moje ime svetsku turneju. Trebalo bi da kroz deset dana sviram u Londonu, a zatim u Rimu, Madridu, Atini i Beču. Posle toga bih išla da sviram u Sjedinjenim Državama, Kanadi, Argentini, ko zna gde... To bi trajalo mesecima, svakako predugo... Ja uopšte ne želim da idem!“
Lea je u čudu zurila u nju: svuda ju je čekala slava, a ona ne želi da ide? Možda je zaljubljena...“
„Ali zbog čega?“
„Želim da ostanem ovde.“
„Da ostanete ovde?“
„Da, ovo je moja zemlja. Bila sam van nje šest godina, ali je to gotovo, i više ne želim da idem.“
„A šta je s vašom karijerom?“
„To ću videti kasnije. Ne mogu da mislim na karijeru kad mi je zemlja u ratu.“
Znači, to je bio razlog? I ona je, kao i Haj i Fuong, bila obuzeta željom da se bori za nezavisnost zemlje. Lea je videla sebe na Montijaku za vreme okupacije. Nametalo joj se poredenje između Nemaca, koji su onda okupirali Francusku, i Francuza, koji su sada pokušavali da ratom zadrže Indokinu u okrilju svog prekomorskog carstva, i pripala joj je muka, pa je osećala da se pomalo ljuti na devojku.
„Pa, ne znam kako bih ja, kao strankinja, mogla nešto da učinim za vas?“
„Baš zbog toga, majka neće posumnjati!“
„O, to je dakle u pitanju...“, kazala je, osećajući da joj se srce steže.
Numaj je osetila da je povredila Leu; usta su joj zadrhtala kao da će zaplakati. „Oprostite, nisam htela da vas rastužim. Ali treba da me shvatite, nikad me ne ostavljaju samu, a majka me stalno nadgleda. Od povratka nisam srela nikoga kome mogu da se poverim. Ponadala sam se da biste mogli da mi budete prijateljica. Moja porodica mrzi komuniste i kune se u Francusku; za njih, Francuska su porodica Rivijer i Lionci, koji su nam pomagali za vreme rata. Ne žele da misle na one koji su terali moga oca da radi kao stoka i koji su majku iskorišćavali do krajnjih granica...“
„Ali morate priznati da ste, zahvaljujući Francuzima, postali...“
„Kao da ja to ne znam! U Lionu su mi na konzervatorijumu stalno to govorili, pa mi je došlo da više ne sviram, kako ne bi govorili da im nešto dugujem.“
„To bi bila velika šeta“, odlučno je kazala Lea.
Njen ton je zabrinuo Numaj.
„Vi ste isti kao oni; baš sam luda što sam mislila da ste drugačiji. Zaboravite sve što sam rekla!“
Pobegla je za paravan, umotana u ogrtač, i počela da šmrca. „Ne plačite, pokušaću da vam pomognem...“
Ljupka, raščupana glavica pojavila se iza paravana.
„Stvarno?“
„Razmisliću o tome. Sutra ćemo pričati, kada dođete kod Lijen.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu