Poslednje uporište - Režin Deforž

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Poslednje uporište - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:56 pm



Da li će junaci romana Plavi bicikl i Ulica svile, Lea i Fransoa Tavernije uspeti da sačuvaju svoju sreću u sred nemira u Indokini?
Godine 1950, rat u Indokini se pretvorio u katastrofu. Kakav će biti ishod njihove tajne misije kod vijetminaca?
Da li će putu od Sajgona, grada hiljadu uživanja i intriga, do bučnog Hong Konga, lepi melez Kijen konačno zavesti privlačnu Evropljanku?
Neredi i uzburkane strasti vode nasilju i borbama. Da li će Lea i Fransoa najzad izaći iz pakla u sred vijetnamskih pirinčanih polja, kod poslednjeg uporišta Dijen Bijen Fua?
U julu 1954. godine, Ženevskim sporazumom je okončan vijetnamski pokolj. Ratni zarobljenici su oslobođeni. Lea posmatra taj fantomski defile, stežući detence u naručju...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poslednje uporište - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:57 pm





Režin Deforž


Poslednje uporište


Plavi bicik, šesti deo
(1950-1954)

Pjeru



1.


U Hanoju je svitalo.


Tri nedelje otkako su se Lea i Fransoa pronašli i sreli, i dalje su drhtali od groznice, prikovani za postelju. Rane koje je Fransoa zadobio zagnojile su se. Poslali su im vojnog lekara, koji je, po uputstvu visokog komesara, prepisao penicilin. Taj lek je odmah delovao: jedne večeri je groznica popustila, i Fransoa je, prvi put posle dužeg vremena, osetio da dolazi sebi. Uspeo je i da uvede malo reda u zbrkane slike koje su mučile njegov bolni mozak.
„Lea!“, povikao je, pridižući se na lakat.
Nagli bol ga je bacio nazad na postelju.
Ženski obris se nagnuo nad njim i osetio je nežnu ruku na čelu.
„Smiri se, sve je dobro.“
„Lijen... Jesi li to ti?.. Da li sam u Hanoju?... Gde je Haj?... Znaš li šta je s Fuong?“
„Znam sve... Sada ćuti!“
„Ko ti je javio?“
„Izaslanik predsednika Ho Ši Mina. Ujka Ho nije zaboravio na prijateljstvo koje mu je moja porodica uvek ukazivala. Sem toga, ja sam Hajeva sestra.“
„Zakleo se da će te ubiti.“
„Ali nisam to bio ja!...“
„Možda i nisi, ali su zbog tebe Trak i Ni ostale siročići.“
„Nisam želeo da ona strada. Poći ću da nađem Haja... Objasniću mu...“
„Ne vredi da pokušavaš. Vijetminovci su ucenili tvoju glavu.“
„Nije mi važno. Ipak ću ga potražiti. Samo mi reci gde je.“
„Naći će on tebe već.“
Iscrpljen razgovorom, ponovo se onesvestio.
„Lijen...“, prošaputao je kada je ponovo otvorio oči.
„Ama ćuti, još si u vrlo lošem stanju.“
„Zna li on da sam kod vas?“
„Kazala sam mu. Kazala sam mu i da si ovde pod mojom zaštitom, i da ću se ubiti ako te pod našim krovom snađe neko zlo. Oporavljaj se, nisi u opasnosti.“ Zgrabio je Lijeninu ruku i prineo je usnama.
„Gde je Lea?“
„U sobi pored tvoje, i ona je bila veoma bolesna. Buncala je i pričala o Gestapou, o masakrima, o Sari. Zvala je dete, majku, tebe. Da samo znaš kako te je dozivala!“
„Je li joj sada bolje?“
„Mnogo joj je bolje. Kijen je bdeo pored nje, danju i noću.“
„Kijen... Pa šta on radi ovde?“
„On vas je pronašao na Mostu Pola Dumea i doveo vas ovamo.“
„Hoću da je vidim“, kazao je, pridižući se.
No bio je i suviše slab i pao je natrag na postelju.
„Čekaj, ne napreži se, pomoći ću ti. Nasloni se na mene.“
Dok mu se nago poprsje kupalo u znoju što je natapao široki zavoj, polako se pridizao iz postelje uz pomoć mlade žene u svetloj tunici. Soba u kojoj je Lea ležala bila je u polutami; veliki ventilator je održavao blagu svežinu. Oči su mu se postepeno navikle na polumrak. U naslonjaču uz samu postelju dremao je Kijen. Fransou su dirnule njegova mladost i lepota. Lea je takođe spavala, i izgledala je lepše nego što je mogao da se seti. Kroz mrežu protiv komaraca i izgubljena u belini velikog kreveta, delovala je kao dete. Ruke je raširila pored glave, a kosa joj se rasula po jastuku: delovala je vrlo ranjivo... Na trenutke se mrštila, usne su joj drhtale, a zgrčene šake su pokazivale da je nešto muči. Nagnuo se, potresen, nad ženu koju je voleo i kojoj se zakleo da će je paziti i štititi, a koja je lutala po drumovima tražeći ga, pa je zbog njega čak ostavila i njihovo dete. Spopali su ga bes, tuga i sramota.
„Lea!“, pozvao ju je.
Nešto je škljocnulo i nagnalo ga da se okrene. Kijen se probudio i uperio pištolj u njega.
„Skloni to, mališa, povredićeš nekoga!“
Na takav njegov ton Kijen je pobledeo od besa.
„Ne diraj je!“
Fransoa je, uprkos slabosti, uspeo da ga odgurne. „Zaboravio si da je to moja žena?“
Lijen se umešala:
„Kijene, skloni oružje, a ti, Fransoa, sedi! Ne svađajte se pred njom.“
Posle nekoliko trenutaka, Lea je otvorila oči. Činilo joj se da čuje neke udaljene glasove. Sasvim su se izgubili u daljini. Uzdahnula je, kao tužno dete, i sklopila oči. No jedan glas se približio, bio je sasvim blizu...
„Fransoa!“
Snaga njenog krika, koji je neočekivano dopro iz tog krhkog tela, naterala je sve troje da poskoče. Lea je odgurnula pokrivač i pridigla se, naga i rasute kose; kapi znoja su joj klizile niz grudi. Tako uspravljena, bila je divna i strašna.
„Fransoa!“, mrmljala je.
Sklopio je ruke oko nje, pristisnuo usne na njene, dohvatio je za bokove. Pali su na postelju, izmešanog daha. Kijen se bacio prema zagrljenom paru, ali gaje Lijen zaustavila:
„Ostavi ih!“
Uspela je da ga nekako odvuče iz sobe. Snaga ju je napuštala, pa je skliznula na pod u hodniku, ispred oltara predaka. Kijen ju je podigao i odneo u sobu. Spustio ju je na postelju i ispružio se kraj nje. Obuzet tugom kakvu nije osetio još od dedine smrti, rasplakao se kao dete, glasno zajecavši. Njegove suze su padale Lijen na lice i to ju je osvestilo.
„Jadni moj mali“, kazala je, zagrlivši ga.


Noć je već odavno pala kada su Lea i Fransoa uspeli da se povrate iz srećne omamljenosti u koju ih je doveo ljubavni zanos. Bili su tako željni jedno drugoga da su se prepustili bez ikakvog ustručavanja, svom snagom svojih želja. Njihovi krici i uzdasi doprli su i do kuhinje, gde je bila posluga. Nije im bilo dosta da jedno drugom dodiruju izmučena tela: grlili su se, ljubili, ujedali, lizali. Posle svakog orgazma, i pored iscrpljenosti, tela su im se ponovo tražila i spajala, uz glasne jecaje, i zapljusnuli bi ih novi talasi uživanja. Njemu su se rane ponovo otvorile, pa su u zoru oboje bili prekriveni spermom i krvlju. Ležeći raširenih nogu na umrljanom krevetu, Lea ga je posmatrala pogledom majke tigrice.
„Kunem se da se više nikada nećemo razdvajati!“
Umotala se u umrljani čaršav i izašla iz sobe. Žudno je udisala svezi noćni vazduh. U svakom deliću tela je osećala divan zamor, u mokrim krstima ju je probadao prijatan bol. Opružila se, divna i sva umazana. Sada kad su se ponovo našli, ništa im se ne može desiti, više se nikada neće rastajali.


Sela je na klupicu pored bazenčića, na mesto gde je Lijen najradije sedela kada je hranila zlatne ribice. Čula je šum u žbunju i okrenula se. U zelenilu je ugledala žar cigarete.
„Ko je tamo?“
Nije bilo odgovora.
„Ko je tamo?“, ponovila je, ustajući.
Tamno obličje je krenulo prema njoj.
„To ste vi, Kijene? Uplašili ste me. Imate li jednu cigaretu i za mene?“
Pružio joj je paklicu. Na svetlu plamena upaljača videla je da mu je lice izbezumljeno. Spustila je pogled pred njegovom patnjom jer je znala njen pravi uzrok. No sad kada je ponovo pronašla svog dragog, radosna zbog susreta, postala je neosetljiva za sve druge. Prišla je Kijenu i nežno ga poljubila.
„Kijene, mnogo vam dugujem. Ne možete ni zamisliti koliko sam vam zahvalna i koliko vas volim.“
Na to je mladić poskočio.
„Šta ste to rekli?“
„Kazala sam da vas volim...“
On ju je na to privukao sebi.
„Kažite to ponovo!“
„Pustite me, ne kvarite sve. Da, volim vas kao brata, kao prijatelja.“
„Ne želim da me tako volite, već onako kako ste prošle noći voleli: kao luda žena, ili kao plaćena devojka... Želim da čujem kako ječiš i ponavljaš mi: ’Još... još’...“
„Čutite!“
„Ne, ne mogu da ćutim! Volim te i znam da ćeš jednoga dana biti moja, i da ćeš i ti mene voleti...“
„Nikada!“
„Nemoj to da govoriš. Ja to znam... Znaš i ti!“
„Ne!“, vrisnula je Lea, a ipak je znala daje na džunki malo nedostajalo da mu postane ljubavnica...
Kijen je tihim i gracioznim korakom zamakao u kuću. Lea se, tužna, ponovo svalila na klupicu. Nešto se pomerilo s druge strane malog bazena.
„Điau?“, pozvala je.
Čudovište je kliznulo uz ivicu bazena.
„Šta ti radiš ovde?“
„Čuvam vas.“
„Pa ovde nisam u opasnosti.“
„Nemoj biti tako sigurna. Nikada nisi bila u takvoj opasnosti. Ti i tvoj muž treba što pre da napustite Hanoj. Vijetminovci su izdali naređenje da vas uhapse.“
„Zašto to kažeš? Odakle to znaš?“
„Već sam objasnio da oni ne obraćaju pažnju na stvorenja kao što sam ja, već pričaju kao da me nema. Čuo sam jedan razgovor kod vijetminovskog zapovednika Hanoja.“
„Pričaš koješta. Vijetminovci nisu u Hanoju.“
„Ne, varaš se, oni su svuda. Mirno čekaju da kucne njihov čas, a znaju da će se to desiti.“
„Otići ćemo čim se Fransoa bude video s visokim komesarom.“
„Bolje biste učinili da odete pre toga, jer ako on i izmakne vijetminovcima, neće ponovo umaći Kijenu.“
„Šta time hoćeš da kažeš?“
„Hoću da kažem da sledećeg puta Kijen neće promašiti cilj. On je probo tvoga muža nožem u zalivu Nin, pored skele.“
„Ne verujem!“, zaurlala je Lea.
Negde u daljini zalaja pas.
„Što toliko vičeš ako ne veruješ?“
Lea se svalila na klupu i uhvatila se za glavu.
„Ali zašto, zašto?“
„Znaš ti dobro: voli te, i želi te za sebe. Upravo ti je to rekao, i to nije bio prvi put.“
Lea je, sva sluđena, zurila ispred sebe. Sav telesni bol joj se vratio. Điau je kao kučence ležao kraj njenih nogu i gledao je zabrinuto. Uspravila se i kazala mu nehotično grubo:
„Javljaj mi sve što budeš saznao.“
„Ne brini, Điau pazi na sve, ali ti je moj savet da što pre odete.“
„Moram da razmislim; imaš li neku cigaretu?“
Sakatom rukom je pretražio svoje prnje i izvukao paklicu laki strajka i kutiju šibica.
„Evo, uzmi ih.“
„Hvala ti, Điau. Molim te da me sada ostaviš.“ Bogalj se tiho udaljio.
Lea nije drhtala od noćne svežine, već od straha, koji je izazvao i napad mučnine. Zapalila je cigaretu, nastojeći da sabere misli. Da li da poveruje u ono što je Điau kazao za Kijena?... Neki unutrašnji glasić joj je govorio da treba u to da veruje. Ne, nije moguće, mislila je. On i Fransoa se znaju odvajkada; bili su prijatelji, mada su umeli i da se sporečkaju. Điau se svakako vara. Onaj glasić joj je i dalje govorio da je Điau u pravu.
„Ako je tako, postoji opasnost da će Kijen to ponoviti!...“
Lea je ustala i šetkala gore-dole, a zatim je upalila još jednu cigaretu. Điau je svakako bio u pravu: trebalo je otići što pre i ostaviti za sobom tu zemlju mržnje i patnje.


Koliko li je vremena provela na klupici, zadubljena u misli?... Dan je već svitao kada se vratila u kuću i ušla u sobu. U zamračenoj prostoriji se čulo disanje zaspalog. U sobi je vladao neki neprijatan, zverski miris, od koga joj je bilo muka. Kliznula je u postelju, kraj muža, i gledala kako mu srce bije pod kožom izmršavelih grudi. Kada su se prethodnog dana našli, ona, srećna zbog ponovog susreta, nije ni primetila koliko je oslabio, ni kako je ozbiljno bio ranjen. Videla je da mu se na njen dodir polni organ uspravio, pa gaje opkoračila i spustila se na njega, ječeći. Polako su vodili ljubav.
Otvorio je oči, i nju je potresao njegov srećni pogled. Zgrabio ju je za grudi, ali je odmah spustio ruke: učinilo mu se da je ugledao Hong i njene osakaćene grudi. Izraz bola i gađenja nije promakao Lei.
„Štaje, ljubavi?“
„Nije ništa, objasniću ti“, kazao je i privukao je sebi.
* * *

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poslednje uporište - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:58 pm



Probudili su se usred noći jer je neko od posluge došao da im kaže kako jedan francuski zvaničnik traži da vidi gospodina Tavernijea.
„Kažite mu da se malo strpi i nađite mi neku čistu odeću...“
„Evo je“, kazala je Lijen, koja je ušla oborenog pogleda, noseći odelo od belog platna, brižljivo ispeglano. „Pripremiću ti kupku.“
„Hvala, sestrice.“
Ustao je, ne pokušavajući da zakloni nago telo, i kliznuo u mlaku vodu, koja se vrlo brzo zacrvenela. Lijen ga je oprala, klečeći kraj njega s velikim sunđerom u ruci; nastojala je da ne dotakne rane.
Kada je izašao iz kupatila, umotao je visoko, mršavo telo u debeli ogrtač.
„Želiš li da te obrijem?“, pitala je Lijen.
„Nemoj, to mogu i sam. Hvala na svemu, sestrice.“
„Nisam ti sestra!“, besno je uzvratila. „Nemoj nikada tako da me zoveš!“
„Oprosti“, kazao je i okrenuo se.
Pošto je obrijao bradu, Fransoa se dugo gledao u ogledalu. Bledi obrazi i brada bili su u velikoj suprotnosti s ostatkom preplanulog lica. Kako se promenio! Kako je samo staro izgledao!
Lijen mu je upravo promenila zavoj kada je ušla Lea, naga i tako prljava, da se čovek uplaši. Dve žene su se u čudu zgledale. Prema Lijen, Lea je delovala kao divljakuša, spremna da se baci na plen.
„Čeka me neki francuski zvaničnik“, kazao je Fransoa. „Operi se i obuci. Uskoro ću doći.“
Služavka se potrudila da opere kadu. Lea se na to malo naljutila. Htela je da se okupa u toj istoj vodi da bi osetila njegov miris i ukus njegove krvi. Ipak joj je veoma prijalo da se opruži u mlakoj i mirisnoj vodi. Sklopila je oči i pred njom se pojavilo Kijenovo lice: osećala se kao da je opet na džunki. Uz besan krik je otvorila oči i videla lice mladog meleza kako nestaje u uglu ogledala.
„Valjda sam počela da ludim“, kazala je sebi i snažno protrljala lice ubrusom.
Služavka joj je na stolici ostavila haljinu, ali se nije setila rublja. Sveža tkanina joj je kliznula preko vlažne kože. Očetkala je mokru kosu i smotala je u punđu. Izašla je iz kupatila bosonoga. Noć je bila topla i sve je izgledalo mirno. Uskoro će Fransoa i ona otići u Francusku, i naći će se sa svojim malim Adrijenom. Čitava godina! Prošla je već cela godina otkako je rodila sina... Odjeci uzbuđenih glasova su je vratili u stvarnost.
Kada je ušla u biblioteku, Fransoa je hodao gore-dole, bled i nervozan.
„To je naređenje, gospodine Tavernije, morate sačekati povratak visokog komesara.“
„Nemam šta da mu kažem.“
„On ne misli tako, a ni ja, ako mi dopuštate da kažem.“
„Nije me briga za vaše mišljenje.“
„Gospodine...“
„Fransoa, šta se događa?“
„Ništa, draga, osim što hoće da nas zadrže u Hanoju.“
„O, ne!“
„Vidite, nisam jedini koji želi da ode iz ove proklete zemlje.“
„Gospodine Tavernije, niste me predstavili.“
„Oprostite, izgubio sam svetske manire. Draga, predstavljam ti kapetana Lamarka. Kapetane, predstavljam vam gospođu Tavernije, svoju suprugu.“
„Dobar dan, gospođo... Veoma ste šarmantni, da, zbilja ste privlačni.“
„Dobro veće, kapetane. Vrlo ste ljubazni. Znači, želite da ostanemo u Hanoju?“
„Ja lično ništa ne želim, gospođo. U pitanju je visoki komesar, general Alesandri, zapovednik francuske vojske u severnoj Indokini - on želi da vam postavi nekoliko pitanja.“
„Zar i meni?“
„Da, i vama, gospođo. Vi ste kružili po zemlji i svakako ste videli dosta toga i možda biste nam vi nešto mogli reći o tim napadima na vas i vašeg muža.“ Lea se zateturala i pobledela.
„Šta vam je, gospođo? Zar se ne osećate dobro?“
„Pustite je, zar ne vidite da ne može da izdrži zapitkivanja! Lijen!“, povika Fransoa.
Mlada žena se pojavi istog trena.
„Molim te, odvedi Leu.“
Kada se našla u sobi, Lea se svalila na krevet, držeći se za glavu. „Nije čas za plakanje, samo... Što nas niste izdali?“ Lea je podigla glavu zlovoljno se mršteći.
„Kako bih vas izdala? Šta to pričate?“
„Znate vi to dobro. Zar ne mislite da je u našoj porodici bilo već dovoljno smrti i bez Kijenovog hapšenja?“
„Zašto bi uhapsili Kijena?“
„Mislim da znate zašto.“
„Ne, nije istina!“
„Istina je. Znate da vas voli, zbog vas je spreman na sve.“
„Kao što biste i vi svakako učinili sve za čoveka koga volite.“
„Kada bi postojala i najmanja mogućnost da me zavoli, bih!“
Kako je samo bila lepa kada je to kazala! Da, svakako bi ubila da zaštiti Tavernijea... Ali on je voleo Leu, i ta ju je ljubav štitila.
„Neću ništa reći o Kijenu. Možete li da mi se zakunete...“
„Mogu“, prekinula ju je Lijen. „On zna da bih se ubila ako... No, Fransoa to ne mora da zna...“
Lea je tužno klimnula glavom.
„Tako se bojim, Lijen, bojim se!“
Mlada žena se i protiv volje raznežila; prišla je Lei i pomilovala je po oborenoj glavi; Lea joj se plačući bacila u naručje. Kada je Fransoa ušao, obe su jecale, zagrljene. Zatvorio je lagano vrata i sišao niz stepenice.
„Dakle?“, upitao je kapetan.
„Obe plaču.“
„Priznajem da nije pravi trenutak. Ne znam da li ste vi isti kao i ja, ali ja ne podnosim ženske suze. A tek suze dve žene, to je previše! Ostaviću jednog čoveka da dežura ispred kuće, pa će govoriti kada se budu smirile. Dođite!“
„Zar ne treba da sačekamo visokog komesara?“
„Ne, ovako ćemo dobiti u vremenu.“


Narednog dana Fransoa se sreo s visokim komesarom Leonom Pinjonom.
„Ostavite nas nasamo“, kazao je svome vodniku. „Sedite, gospodine Tavernije.“
Neko vreme je visoki komesar čitao dosije koji mu je dao kapetan Lamark i nešto beležio. Zatim je spustio olovku, prešao rukom preko širokog, proćelavog temena i zamišljeno kazao:
„Sve to što je u izveštaju sasvim je istinito, zar ne?“
„Jeste, gospodine komesare.“
„Sprdate li se to vi sa mnom?“
„Ne, gospodine komesare.“
„Hoćete li, možda, da me ubedite da ste dugo ćaskali s Ho Ši Minom i Fam Van Dongom, da ste se šetali po njihovom logoru i da su vas tek tako pustili na slobodu, na lepe oči? Zar mislite da sam budala?“
„Ne mislim, gospodine komesare.“
„Ostajete li pri izjavi da vas je naš predsednik Republike ovlastio da pregovarate s Ho Ši Minom?“
„Da, gospodine komesare.“
„I tvrdite da ste se zbilja sreli s njim?“
„Jesam, gospodine komesare.“
„Možete li mi reći gde ste se sreli?“
„Ne mogu, gospodine komesare.“
„Ne verujem u to. Kažete da poznajete tu oblast...“
„Nesumnjivo, gospodine komesare, ali su mi pri dolasku u logor vezali oči, a posle mog odlaska su svakako odmah napustili to mesto.“
„Kako to znate?“
„Sami su mi to rekli, a to bi svako mudar i učinio.“
„Da, svakako... Jesu li bili dobro naoružani?“
„Nisu, gospodine komesare. Kao što sam naveo, raspolagali su s malo loših pušaka i imali su samo nekoliko mitraljeza. No, ne verujem da će to dugo potrajati.“
„Šta hoćete da kažete?“
„Hoću da kažem da će ih Kina snabdeti oružjem. Pobeda kineskih komunista znači da će i vijetnamska vrhovna komanda dobiti podršku. Ako budu ozbiljnije naoružani, vijetminovci će biti opasan neprijatelj. Naročito ako se ima u vidu da se bore na svom tlu, i to za nezavisnost.“
„Nezavisnost, nezavisnost... Samo o tome pričate, baš kao i Leklerk i Senteni.“
„Na njihov zahtev sam ovamo i došao prvi put, gospodine komesare, a njihova analiza ovdašnje situacije bila je tačna. Naša vojska se svakoga dana u to uverava.“
„Ne volim te malodušne zaključke, gospodine Tavernije.“
„I ja bih voleo da mogu biti povoljniji, gospodine komesare.“
Leon Pinjon još jednom prelista dosije koji je stajao pred njim.
„Šta da radim s vama?“, upitao je, kao da postavlja pitanje samome sebi.
„Pošaljite me natrag u Francusku, gospodine komesare.“
„Daje do mene, spakovao bih vas u prvi avion, ali vrhovna komanda želi da čuje vaše mišljenje.“
„Pa šta čekamo, hajdemo onda tamo.“
„U pravu ste, hajdemo tamo.“
* * *

Susret generala Blezoa, vrhovnog zapovednika Francuske indokineske armije, i Fransoe Tavernijea protekao je veoma burno. Blezo nije voleo civile, a naročito ne one koje je predsednik tajno slao u misije, i to s blagoslovom generala Leklerka...
„Lako je govoriti u ime pokojnika!“, gunđao je.
Fransoa je stezao pesnice, obuzet željom da ga tresne po nosu, ali je zapovednik bio bezbedno smešten iza masivnog pisaćeg stola.
„To je sve za danas, gospodine Tavernije. Nemojte otići iz Hanoja bez moje dozvole.“
„U redu, generale.“
Fransoa se vojnim džipom vratio u kuću porodice Rivijer. Pred ulazom su sedele Lijen i Lea i čekale ga. Zajedno su mu potrčale u susret i izbombardovale ga pitanjima, i ne čekajući odgovore.
„Misliš li da će nam dopustiti da odemo? Da li su tražili da vide i mene?“
„Mislile smo da te nikada neće pustiti da izađeš.“
„Jeste li razgovarali o Haju i Kijenu?“
„Verovatno si gladan?...“
„To je najbolje pitanje koje ste mi postavile! Umirem od gladi“, uspeo je nekako da prozbori.
„Spremile smo ti fini mali ručak.“
„Zar je ovo mali ručak?“, uzviknuo je Fransoa pred obiljem hrane na stolu. Bilo je tu čak i šampanjca... „Posle vijetminovske kuhinje, svakako ću imati tegoba s varenjem“, uzviknuo je otvarajući bocu. „U zdravlje, za dve najlepše žene u Hanoju!“
„U tvoje zdravlje!“, odgovorile su uglas.
Pošto su bili veoma umorni, ubrzo su osetili da ih piće omamljuje, i sve troje su zaspali na velikom ležaju u salonu.


Nešto kasnije ih je tu pronašla posluga, zbijene, sa srećnim osmesima na usnama.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poslednje uporište - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:58 pm



2.


Lea i Lijen su lutale Ulicom svile tražeći neku zgodnu tkaninu da sašiju Tavernijeu odgovarajuće odelo. To nije bilo nimalo lako: ta vrsta tkanine je nestala iz prodavnica, ali im je stari Čang, koji je nekada snabdevao štofovima Marsijala Rivijera, kazao da će naručiti iz Hongkonga trubu pamučnog platna. Krojačnica se nalazila u dnu mračnog sokaka, punog zaspalih beskućnika, pa su njih dve morale da ih preskaču da bi stigle do radnje. Čang je skrštenih nogu sedeo za radnim stolom i pokazao im rukom da sednu.
„Kako je sve mirno...“, kazala je Lea.
Činilo im se da se Kinez ne oseća dobro: ruke su mu drhtale, a na čelu su mu se videle graške znoja.
„Hajdemo, Lijen“, rekla je odjednom Lea, ustajući.
„Ali zbog čega... o, Haje!“, povikala je devojka i, poštoje prošao prvi nalet zgranutosti, pala je bratu u naručje. U uglovima usana i na čelu imao je bore gorčine, a pogled mu je bio tužan.
„Kako su moje curice?“
„Dobro su, ali im ti mnogo nedostaješ. Što si dolazio ovamo? Opasno je.“
„Došao sam da vidim Tavernijea.“
„Francuzi pomno motre na njega; svakoga dana ga nešto ispituju u vrhovnoj komandi; čak i nas stalno prate.“
Bacio je uplašen pogled unaokolo.
„Budi uveren da smo ih otkačile“, kazala je Lijen.
„Zbog čega ispituju Tavernijea?“
„Misle da će im ukazati na mesto gde je bio logor u kome ste se našli, ili onaj gde se sreo s Ho Ši Minom. General Blezo i dalje ne veruje u taj susret“, objasnila je Lea.
„Jesu li se zbilja sreli?“, zapitala je Lijen.
„Jesu, to je potvrdio moj zapovednik posle Fuongine smrti; jadna moja žena!“
„Ne veruješ valjda da je on kriv za njenu smrt?“, pitala je Lijen.
„Kriv je, iako je nije ubio svojim rukama!“
„Pazite, evo nekih francuskih vojnika“, promrmljao je krojač na vijetnamskom.
„Kaži Tavernijeu da ću ga čekati tri dana kraj Crvene reke. Razumeće.“
Haj je podigao neki zastor i nestao iza njega baš u času kada su vojnici ušli.
Krojač im se naklonio, sklopljenih ruku.
„Šta mogu da učinim za gospodu?“
Oficir gaje prekinuo jednom naglom kretnjom.
„Dakle, moje dame, opet ste nas izigrale, zar ne? To baš i nije lepo od vas, jer mi samo slušamo naređenja. Ovaj kraj je opasan, naročito za vas.“
„Vi svuda vidite opasnost, poručniče. Pustite nas malo na miru, dovoljno smo odrasle da se same branimo“, kazala je Lea.
Okrenula je leđa vojnicima i obratila se krojaču: „Pokažite mi tu tkaninu!“ Starac se užurbao i razmotao savijenu trubu platna.
„Kada ćete uzeti meru mom mužu?“
„Večeras, ako vam odgovara.“
„To nam sasvim odgovara, čekaćemo vas. Do viđenja, gospodine Čang.“
„Do viđenja, gospođo!“
Uska uličica je bila prazna. Jedan vojnik s mitraljezom stajao je ispred vrata i stražario. Vratile su se kući pešice, stazom pored Malog jezera.
* * *

Lijen je prenela Tavernijeu Hajevu poruku. „Otići ću da se nađem s njim!“, kazao je. „Kako ćeš to uraditi? Nadgledaju kuću.“
„Iskoristiću posetu krojaču.“
„Poći ću s tobom!“, povikala je Lea.
„To ne dolazi u obzir. Ti treba da ostaneš ovde, da odvratiš pažnju.“
„Ne idi, molim te!“
Nije joj odgovorio, već se obratio Lijen:
„Da li si razumela? Ne daj joj da izlazi, molim te! Ugovori sve s krojačem, neka se zadrži što duže, daj mu i neko moje odelo, da skroji novo po njemu.“ Zatim je zagrlio Leu.
„Ne brini, neću dugo ostati.“ Ona ga je ljutilo odgurnula.
Posle njegovog izlaska iz sobe, njih dve su dugo ćutale.
„Jeste li sigurni da mu vaš brat neće nauditi?“
„Jesam, znam Haja, on je dobar i pravedan. Neka porazgovaraju. Prijatelji su od detinjstva, i među njima postoje jake spone; želim da verujem kako će to uticati na Haja da se smiri. Odmorite se, a ja ću se pozabaviti gospodinom Čangom.“
Kada je ostala sama, Lea je hodala gore-dole i nije mogla da se svrti. Neko lako kuckanje po prozoru prekinulo je njeno tumaranje po sobi. Oslušnula je, nepomično stojeći: kuckanje se ponovilo. Kroz prozor je spazila Điaua. Brzo je otvorila prozor.
„Šta radiš ovde?“
„Dođi, muž ti je u opasnosti.“
Lea je preskočila prozorsku dasku i požurila za bogaljem.
Điau je zaobišao glavni ulaz i pošao ka žbunju; razmaknuo je granje i prošao kroz uski prolaz. Lea se jedva provukla za njim: puzala je na kolenima kroz tunelčić u žbunju. Bicikl-rikša je stajala spremna pred ulazom. Điau se uvukao pod nadstrešnicu rikše, a ona je ušla za njim.
„Vozi do reke“, kazao je vozaču.
„Hoćeš li mi sada reći šta se zbiva?“
„Vijetminovci su postavili klopku tvome mužu.“
„Da li Haj to zna?“
„Ne, doktor to ne zna, ali ga oni koriste.“
„Misliš li da možemo stići na vreme?“
„Nadam se. Treba da stigneš do doktora pre svoga muža.“
„Ali Fransoa je krenuo mnogo pre nas.“
„Ne mari, vozač bicikl-rikše kojom je pošao dobio je naređenje da ga vozi dužim putem.“
„Zbilja si mislio na sve.“
U tišini su se vozili pustim ulicama.
S vremena na vreme bi na izrovanim pločnicima ugledali svetla pokretnih kuhinja i nekoliko senki, sklupčanih u tami, s činijicom supe u ruci. Miris vode je bio sve jači; očito su se bližili Crvenoj reci. Uz obale su se videle drvene kolibe i limene, kartonom pokrivene potleušice, gde su živele čitave porodice. Začuo bi se plač neke bebe, lavež pasa, jecanje bolesnika, hrkanje, što je melodično odjekivalo u tihoj noći. Ubrzo su stigli na Kej Klemanso, između reke i jezera Truk Baš, blizu stare fabrike duvana, čije su zarđale prozorske rešetke bile polomljene.
„Stani tu. Čekaj nas kod fabrike vode, ili se sakrij u Ulici Buren. Ako se ne vratimo za dva sata, obavesti ostale. Ti nas čekaj na uglu one uličice i Avenije velikog Bude“, kazao je vozaču na vijetnamskom.
„Skoro smo stigli.“
Pred njima su bila visoka, metalna vrata nekog magacina. Ispod vrata se video tračak svetla i ona se naglo otvoriše. Điau i Lea nisu imali vremena da se povuku u senku. Izašla su petorica ljudi na biciklima i nekuda se odvezla. Šesti je ostao na pragu i zapalio cigaretu; Lea je poznala Haja. Izašla je na svetio, ne razmišljajući o tome šta radi.
„Ko je to? Pucaću!“, čula je uzvik na vijetnamskom.
„Ja sam, Lea...“
„Lea? Šta radite ovde? Ludi ste!“
„Morala sam da razgovaram s vama.“
„Gde je Fransoa?“
„Doći će, ali vaši prijatelji su mu pripremili zamku.“
„Ko vam je to kazao?“
„Istina je, doktore“, potvrdio je Điau.
„A ko si ti?“
„Niko, prijatelj“, kazala je Lea.
Haj se opet okrenuo ka njoj.
„Čudni su vam prijatelji! Idite, nemam šta da vam kažem.“
„Molim vas, treba nešto učiniti. Ubiće Tavernijea!“
„Utoliko bolje, barem ja neću morati to da učinim...“
„Pa dajte mu barem priliku da porazgovara s vama.“
„Odakle bi trebalo da dođe?“, upita Haj Điaua.
„Putem pored Velikog jezera.“
„A gde je, po tvom mišljenju, ta zaseda?“
„Pored jezera Truk Baš.“
„Nije loše smišljeno: tamo su same močvare. Nemamo šanse da stignemo pre njih.“
„Imamo, ako uspem da ih zadržim“, reče Điau.
„Kako ćeš to izvesti?“, pitala je Lea.
„Ne brini, navikao sam, posao mi je da budem mamac. Sledite me izdaleka.“
„Ludi smo što verujemo tom čudovištu“, mrmljao je Haj.
„Ja mu potpuno verujem“, kazala je Lea, žureći za njim.
Pošto su se udaljili od fabrike, hodali su neko vreme između trošnih kuća.
„Baš je ovo mračan kraj“, šaputala je Lea.
„Već smo skoro stigli“, promrmlja Điau.
Gledali su ga kako odmiče, a čuli su i da nešto zvižduće.
„Sasvim je lud“, gunđao je Haj.
„Stoj!“, dreknuo je neki glas.
„Ne pucajte, drugovi, ja sam samo jadni prosjak.“
„Šta uopšte radiš ovde?“
„Uvek idem tuda kući.“
„Šta se zbiva, Tu?“
„Ništa, neki se prosjak vraća kući.“
„Dovedi ga... Znam ja tebe... Daleko si od svog brloga u Ulici živine.“
„Drugi prosjaci su me najurili odande. Mnogo sam gladan...“
„Slabo si izabrao mušterije da te nahrane, imamo samo malo hladnog pirinča.“
„Imate li barem cigaretu?“
Vojnik mu dobaci polupraznu paklicu.
„Hajde, sada se gubi!“
„Hvala, biće vam plaćeno.“
Neprimetno se vratio istim putem i prošao pored skrovišta gde su se Lea i Haj prikrili. Pošli su za njim, ali na priličnom odstojanju. Posle nekoliko minuta Điau se opet zaustavio i zazviždao. Začuo se drugi zvižduk, i to iz blizine. Điau je izašao nasred ulice i zapalio cigaretu. Bicikl-rikša ga je jedva zaobišla.
„Do vraga!“, razvikao se vozač.
Fransoa je iskočio iz vozila držeći pištolj u ruci. Mada je noć bila mračna, prepoznao je svoju ženu i Haja kako žure ka njemu. Spustio je ruku.
„Lea... Haje...“
„Tamo malo dalje su ti postavili zasedu“, objasnila mu je Lea i pribila se uz njega.
„O, a kako si to saznala?“
„Istina je“, kazao je Haj. „Ja s tim nemam veze. Ona i njen prijatelj su me obavestili. No, to nije važno, treba da se maknemo odavde, i to što brže.“
„Doktor je u pravu“, kaza prosjak i zazvižda dva puta.
Ulica se napunila nekim stvorenjima, koja su izgledala kao da su ispuzala iz priča strave.
„To su moji vojnici“, kazao je Điau sa izvesnini ponosom. „Oni će stražariti dok se doktor bude objašnjavao s prijateljem. Ako si se sada smirila, vodim te kući“, kazao je Lei.
Dao je znak biciklu-rikši, koja se približi.
„Poslušaj ga, dušo. Zahvaljujem vam“, kazao je Fransoa i pružio mu ruku.
Uspravivši se koliko je mogao, Điau je prihvatio pruženu ruku.
„Nadam se da ćete se prijateljski rastati“, kazala je Lea dvojici muškaraca ulazeći u rikšu.
Dok se udaljavala, zamišljeno su gledali za njom.
„Dođi, u blizini je jedan napušteni mali hram. Niko u njega ne dolazi jer se veruje da se u njemu javlja neki duh.“
Haj je prosjacima dao znak da čekaju, a njih dvojica su zastali pred malim vratima. Zidovi hrama bili su zarasli u visoku travu i žbunje. Bazenčić je nestao u žabokrečini. Grane drveta su se svijale do zemlje, pune krupnih cvetova. Vazduh je mirisao na jasmin. Fransoa je seo na klupu obraslu mahovinom.
„Kao da smo u rajskom vrtu. Sećaš li se naših maštanja o začaranim baštama?“, upitao je.
„Sećam se, mada je bilo davno. U to vreme smo bili nedužni i bili smo... prijatelji.“
„Ja nemam nikakve veze s Fuonginom smrću. Dao bih život za nju. Tevene je, međutim, mislio da će nas ona prijaviti.“
„Ona bi to i uradila; mrzela je Francuze. Potpuno se posvetila ratu protiv osvajača i videla je našu budućnost u komunizmu. Njen otac joj je, bez mog znanja, dodeljivao neke važne zadatke. Bila je nekada tako nežna, ali je postala surova... nisam je više mogao prepoznati.“
Haj se obema rukama uhvatio za glavu i svalio se kraj prijatelja, jecajući. Posle malog oklevanja, Fransoa je zagrlio Haja. Dugo su sedeli tako i ćutali.
„Oprosti mi, ovo ne dolikuje borcu“, kazao je Haj odmičući se.
„Nije sramota oplakivati one koje volimo. Možeš li da mi oprostiš, Haje?“
„Mislim da ću, s vremenom, uspeti da zaboravim da si ti bio uzrok njene smrti. Sada idi. Pokušaću da saznam koje naredio da se napravi ta zaseda. Ti i Lea idite iz Indokine. Ovoj zemlji niste potrebni, a za vas je postalo veoma opasno da i dalje ostajete ovde. Idi pre mene! Zbogom!“
„Zbogom!“, kazao je Fransoa i udaljio se.
Zatim je potrčao natrag, zagrlio Haja i promrmljao:
„Zbogom, brate!“


Mada je bilo kasno, Lea i Lijen nisu bile legle. Lijen je bila besna što je Lea otišla.
„Baš ste ludi! To što ste svoju glavu stavili u torbu vaša je stvar, ali ste izložili opasnosti i Tavernijea i Haja... niste imali pravo na to!“
„Sve je dobro prošlo. Da nisam pošla sa Điauom, Fransoa bi do sada možda bio mrtav.“
„Pa možda i jeste mrtav“, odgovori Lijen oštro.
„Ćutite, donećete mu nesreću!“
Napolju se začuo žamor. Lijen je otvorila. Pojavio se kapetan Lamark s trojicom franuskih vojnika, a i Fransoa je bio s njima.
„Ova gospoda ne veruju da sam izašao na čašicu s prijateljima“, kazao je nerazgovetno.
„Zar se u ovo doba vraćaš kući?“, viknula je Lea, praveći se da je besna. „Hvala, gospodo, ja ću ga već strpati u krevet...“
„Ali, gospođo...“
„Laku noć, kapetane. Već je kasno. Videćemo se sutra, ako želite.“ Vrata su se za njima zatvorila, a Fransoa je prasnuo u smeh.
„Bravi! Jesi li videla kavo je lice napravio jadni Lamark?“
„Ne vidim da je to baš smešno. Lijen i ja smo poludele od brige.“
„Dobro, sad je sve gotovo. Hajdemo u postelju!“


Prošlo je nekoliko dana u ispitivanjima koja su Fransoa i Lea morali da izdrže, u raspravama zbog njihovog povratka u Francusku. Jednoga jutra je stiglo pismo od Fransoaz:


Draga sestrice,
Tvoj mali Adrijen puni godinu dana. Već je prohodao i ima dobru narav; divno je dete; svi smo na Montijaku ludi za njim. Svakoga dana mu pričam o tebi i o njegovom ocu. Skoro svakoga jutra kada se probudi, pita: „Mama otišla?“ Dođi uskoro, mnogo mu nedostaješ, kao i svima ovde. Naročito nedostaješ Šarlu, koji je mnogo porastao. Ne bi ga poznala, toliko se promenio; stalno mašta o tome da ode u Indokinu da se bori da bi te doveo kući.
Jesi li pronašla muža? Ne znamo šta se tamo zbiva, znamo samo ono što čujemo na radiju i ono malo što pročitamo u novinama. Otac Anri nam je kazao da je tvoj muž sreo Žana Lefevra i da je tada bio u Hanoju. Žan je odlučio da proda imanje, da li si to znala?
Ovde je sve dobro, izgleda da će berba biti sjajna. Rođaci iz Bordoa su nam bili u poseti. Nisu izgubili ništa od svoje naduvenosti, niti ih je rat ičemu naučio.
Svi te pozdravljaju, i nestrpljivo čekamo da se vratite.
Ljubim te.
Tvoja sestra,
Franosaz

Misleći na Adrijena, Lea zaplaka. Ponosno je pokazala Lijen njegove fotografije, koje su bile ubačene u pismo.
„Kakvo lepo detence!“, kazala je ona. „Isti Fransoa!“
Narednog dana Lijen je saznala da su vijetminovci ubili Bernarovu ženu i ćerku.
„Mislio sam da su u Francuskoj!“, povikao je Fransoa.
„Bernar je hteo da prođu kroz Sajgon, da sredi još neke poslove u Indokineskoj banci. Uhapsili su ih na putu za aerodrom. Posle toga im se izgubio trag... Bernara su verovatno odveli u Fam Tijet. Francuske vlasti su našle Ženevjevino i Matildino telo na nekom putu; bile su izmasakrirane...“
Ta strašna vest je potresla Leu. Osećala je da su ubice svuda; sećala se svih užasa nemačke okupacije. Ponovo su je opsedali košmari. Svake noći se budila vičući.
„Želim da odem!“, jecala je.


Žan Loran, generalni direktor Indokineske banke, došao je da lično izjavi Lijen saučešće i obećao da će učiniti sve što može da uđe u trag Bernaru. Iskoristio je posetu da porazgovara s Tavernijeom. U tom razgovoru mu je poverio daje sve sređeno u pogledu stava Vrhovnog štaba prema njima i da će verovatno uskoro stići odobrenje da on i Lea napuste Indokinu. Loran je dodao i da se nada da će se ponovo sresti u Parizu, gde će bez straha misliti o budućnosti.
Istoga dana, baka i deda po majci devojčica Trak i Ni došli su po svoje unuke. Lijen ih je s tugom posmatrala kako odlaze. Činilo joj se da se porodica polako raspada. Fransoa je navaljivao da i ona pođe s njima u Francusku. I Lea mu se pridružila u tom zahtevu, ali nisu uspeli da je ubede.
„Možda ću biti potrebna braći, pa moram da ostanem u kući svojih predaka“, govorila je.


Dan pre planiranog odlaska, Điau je Lei doneo pismo od Numaj, mlade violinistkinje:


Draga Lea,
Želim još jednom da ti zahvalim na pomoći. Zahvaljujući tebi, služim svojoj zemlji. Život u džungli je težak, a vežbe su naporne, ali se odmaram svirajući drugovima. Muzika mi pomaže da zaboravim na teške časove koje preživljavamo.
Čula sam šta se desilo sa ženom doktora Haja, i sa ženom i ćerkom njegovog brata. Uveravam te da niko od nas ne bi učinio tako nešto. Kaži Lijen da joj izražavam iskreno saučešće.
Ne znam hoćemo li se ikada videti. No, ako doživimo mir, to bih veoma volela.
Srećna sam što smo se upoznale, i volim te kako sestru.
Ljubim te i volim.
Tvoja prijateljica,
Numaj.

Điau je dao Lei malog Budu od žada.
„Doneće ti sreću“, kazao joj je.
Lea se nagnula i pažljivo razgledala nežnu figuricu.
„Obećavam ti da ću ga sačuvati, zauvek.“
Zatim se sagnula i spustila poljubac na prljavi prosjakov obraz; on je odskočio kao da ga je udarila. Zurio je u nju, zacrvenelih očiju punih suza. Dodirnuo je obraz deformisanom rukom.
„Poljubila si me...“, kazao je u neverici.
Odmakao se, puzeći, a onda joj je kazao:
„Seti se da moj život pripada tebi.“
„Setiću se. Brini o sebi. Uvek možeš doći ovamo po hranu, Lijen je voljna da te nahrani.“
Posmatrajući taj prizor, Fransoa se podrugnu:
„Nisam siguran da mi onaj mladi Argentinac nije bio draži od tvog novog vijetnamskog udvarača. Kako se zvaše onaj momak?“
„Ernesto!“
* * *

U želji da bude upoznat s događajima, kapetan Lamark je hteo da svakako lično isprati gospodina i gospođu Tavernije do aerodroma. Uprkos svojoj hrabrosti, Lijen se rastužila i onesvestila kada ju je Fransoa zagrlio. Rekao je posluzi da se pobrine o njoj i brzo se udaljio, pre nego što je došla sebi.
„Baš vam zavidim“, kazao je kapetan Lamark. „Pozdravite mi Pariz.“
Lica priljubljenog uz staklo, držeći muža za ruku, Lea je bez žaljenja posmatrala kako Indokina nestaje s vidika. Fransoa je opet imao osećaj da ostavlja svoju zemlju i prijatelje. Video je kako mu se gube reka, pirinčana polja, šume i planine, i osetio je toliki bol daje sklopio oči. Vratiću se ja već ovamo, obećao je sebi.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poslednje uporište - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:58 pm


3.


Mali Adrijen je zaurlao kada ga je Fransoa podigao uvis, a kad ga je ožalošćeno spustio, dete je pobeglo da se uhvati Fransoaz za suknju.
„To je normalno, ne poznaje vas“, kazala je ona. „Kroz nekoliko dana će biti bolje.“
Nije ni s Leom bilo bolje. Šarl je morao detetu da ponovi bezbroj puta: „To je tvoja mama“, da bi se dete odlučilo da je dotakne. Lea ga je puštala da uradi kako hoće, nastojeći da ga ne preplaši. Šarl joj se bacio u naručje, i pripivši lice uz njen vrat, udisao njen miris, kao da miriše cvet. Adrijen nije hteo da zaostane za drugarom, pa je učinio to isto i kazao: „Mama, dobra.“
Lea je, sva srećna, stegla dete na grudi, a Fransoa ju je posmatrao, diveći se njenoj prozračnoj lepoti dok su joj deca visila o vratu. Te večeri se Adrijen ipak popeo ocu na ramena, i više nije hteo da siđe.
Lea se te noći probudila iz jednog od uobičajenih košmara. Okrenula se ka mužu tražeći utehu, ali je njegova strana kreveta bila prazna. Ustala je. Mesec je osvetljavao sobu; napolju je vetar njihao čemprese koji su oivičavali imanje. Lea je otvorila vrata Adrijenove sobe. Fransoa je bio tamo, nagnut nad krevet, i gledao dete kako spava. Prišunjala se i spustila mu ruku na rame; lice mu je sijalo od radosti i ponosa. Nije ga dugo videla tako srećnog. Privukao ju je uz sebe.
„Hvala ti, devojčice. Baš si mi dala divno dete! Oprosti mi što sam te tako dugo odvajao od njega.“ Lea uzdrhta.
„Dođi, hladno ti je.“
Posle toga su vodili ljubav, veoma nežno, i zaspali su tek u zoru.


Narednog dana je stigao telegram iz Pariza, s pozivom za gospodina Tavernijea: trebalo je da se štoje pre moguće pojavi u hotelu Matinjon, na zahtev predsednika Državnog saveta Žorža Bidoa.
„Šta li hoće ta bitanga?“, gunđao je Fransoa.
„Moraš li da ideš?“, pitala je Lea.
„Nažalost, moram.“
Ipak je uzeo malo slobodnog vremena, a nedelju dana kasnije se pojavio u Ulici Varen. Posle dvadesetak minuta je primljen kod predsednika vlade.
„Sedite, gospodine Tavernije. Pušite li?“
Fransoa je uzeo cigaretu iz kutije koju mu je Žorž Bido pružio.
„Hvala, gospodine predsedniče.“
„Dakle, vama je predsednik Republike bio poverio zvaničnu misiju...“
„Jeste, gospodine predsedniče.“
„Koja je, izgleda, krunisana uspehom, pošto ste, kako mi se čini, sreli našeg protivnika, gospodina Ho Ši Mina.“
„Zbilja sam ga sreo, gospodine predsedniče, i preneo mu stav predsednika Oriola, ali uspeha nije bilo.“
„Zar nije bio voljan da pregovara?“
„Nije, gospodine predsedniče; bio je sasvim rešen da ratuje.“
„A ima li sredstava za to?“
„Ima, gospodine predsedniče, naročito otkako su Kina i SSSR priznali njegovu vlast. Sada ima na raspolaganju kineski uticaj i rusko oružje.“
„Zar je situacija toliko kritična?“
„Očajna je, gospodine predsedniče. Da ste bili tamo, složili biste se sa mnom.“
„To nije mišljenje Vrhovne komande.“
„To znači da nisu dobro obavešteni.“
„Šta biste vi predložili kao rešenje?“
„Prvo, da se vijetnamskom narodu dozvoli da glasa, kao što je bilo predviđeno sporazumom od 6. marta, koji je potpisao general Leklerk...“
„Ali ti izbori bi doveli komuniste na vlast, bez obzira na neke ustupke Bao Daju...“
„Svakako da bi, ali oni će svakako doći na vlast. Ovim bi se barem izbegle stotine hiljada mrtvih.“
„Ne možemo dopustiti jačanje komunizma u tom delu sveta.“
„Gospodine predsedniče, treba da budemo realni: posle pobede Mao Cedunga u Kini, komunisti vode glavnu reč u jugoistočnoj Aziji.“
„Moramo da suzbijemo tu crvenu kugu!“
„Malo je kasno za to, gospodine predsedniče. Bez Sovjetskog Saveza možda ne bismo ni dobili rat? Uz moćnu propagandu, komunizam se širi i postaje sve privlačniji za siromašne narode iz kolonija. Gledajte, i u našim, takozvanim civilizovanim zemljama, on je postao privlačan za mnoge, a naročito za mlade intelektualce. Posle okupacije na vlast su se vratili neki kompromitovani ljudi i kolaboracionisti, a mladi ljudi su bili udaljeni iz politike: njima su potrebni drugi ideali, različiti od ideala njihovih roditelja. Komunizam nudi divnu sutrašnjicu, jednakost, društvo u službi čoveka. Sve je to divno, naravno, kada imate dvadeset godina“, kazao je malo podsmešljivo.
Žorž Bido nije osetio tu ironiju.
„Sve je to utopija! Da imate dvadeset godina, da li biste se opredelili za to?“
„Možda i bih, gospodine predsedniče.“
„Jeste li komunista?“
„Nisam, nemam više dvadeset godina.“
„Šta sada namera vate, gospodine Tavernije?“
„Trenutno mislim da se posvetim ženi i sinu, kao i svojim poslovima, i da se usmerim ponovo na trgovinu.“
„To mi ne liči na planove čoveka od akcije.“
„U poslednjih deset godina bio sam u mnogim bitkama, i u više navrata sam sopstveni život izložio opasnosti. Sada sam postao otac, i imam i druge obaveze.“
„Pa, dobro, gospodine Tavernije, prepuštam vas tekućim obavezama. No, u jedno sam siguran: kroz nekoliko meseci osetićete potrebu za nekom novom pustolovinom.“
„Videćemo, gospodine predsedniče.“
Žorž Bido mu je stegao ruku i otpratio ga do vrata.


Fransoa Tavernije je izašao iz kabineta predsednika Državnog saveta prilično umiren, kako nikada ranije nije izlazio od ministra spoljnih poslova. Dok je žurio Bulevarom invalida, obratio mu se neki elegantan čovek:
„Tavernije!“
Fransoa se osvrnuo.
„Senteni! Baš se radujem što vas vidim! Dakle, uvek kada izađem od Bidoa, sretnem vas. Samo nam nedostaje Mendes Frans...“ Zadovoljno su se rukovali.
„Dakle, kako je bilo u Indokini?“
„Gadno, vrlo gadno!“
„Sreli ste se s našim starim prijateljem Ho Ši Minom?“
„Jesam. To se desilo zahvaljujući prijateljstvu koje gaji prema vama i generalu Leklerku, pa me je primio, mada je bio veoma bolestan.“
„Kako vam je izgledao?“
„To je pravi rodoljub, ubeđeni komunista, odlučan da se do kraja bori protiv nas. Video sam, kraj njega, još jednog čoveka koji je na mene ostavio veliki utisak, Fam Van Donga. On će biti ooasan protivnik“
„Sreo sam ga prilikom Ho Ši Minove posete Francusko] 1946. godine; bio je u delegaciji, u Fontenblou. On je veliki neprijatelj Francuske, ali je ispravan čovek Jeste li videli Pinjona?“, pitao je Senteni.
„Čini mi se da je čvršći nego što bi se zaključilo po onom njegovom opuštenom, glomaznom telu.“
„Ne, varate se, on je verni sluga Republike.“
„Želim da u to poverujem, ali nije mu mesto tamo gde je. Treba nam neko drugačijeg kova, neko ko misli na pobedu i ko ima autoriteta u toj ogromnoj vojsci.“
„Upravo ste opisali Leklerka.“
„Da, verovatno; jeste li ga u međuvremenu viđali?“
„Da, često smo se viđali. Njegova smrt je nenadoknadiv gubitak za Francusku.“ Neko vreme su hodali u tišini.
„Veoma mi je laknulo kada sam čuo da je gospođa Tavernije uspela da vas pronađe. Baš uporna žena! Ništa je nije moglo ubediti da ostane ovde. Prenesite joj moje poštovanje...“
„Neću zaboraviti na to. Ona je sada na Montijaku, s našim sinom. Nadam se da će najzad moći malo da se odmori. A šta je s vama?“
„Posvetio sam se poslovima, bavim se osiguranjem...“
„A politika?“
„Ne želim više da čujem tu reč. A šta vi nameravate?“
„Mislim da se malo posvetim Lei i detetu. Posle toga ću videti da li ću zadržati ili zatvoriti porodično preduzeće u Lionu. Ako svraćate u bordeleški kraj, dođite da nas posetite. Biće mi svakako drago da popričamo o Indokini, koja nam je obojici draga.“
„Ne želim više ni da čujem za Indokinu“, gorko je odvratio Senteni.
Rastali su se pošto su izmenjali još nekoliko uobičajenih fraza.
* * *

Fransoa se vratio na Montijak za Adrijenov rođendan i doneo mu komplet Mehaničar. Fransoaz mu se narugala i kazala:
„To je za desetogodišnje dete!“
„Nisam to znao“, odgovorio je zbunjeno.
Njegov tužni izraz naterao je Fransoaz i Leu u smeh. Šarl mu je pritekao u pomoć.
„Daj ga meni, čika Fransoa, ja ću se igrati s tim dok Adrijen dovoljno ne poraste.“
„Daću ti ga, a njemu ću, kada bude dovoljno porastao, kupiti drugi. U međuvremenu ćemo se igrati nas dvojica.“
„Hoćemo!“, povikao je Šarl i otvorio kutiju.
Ubrzo je tepih bio prekriven nekakvim plavim i crvenim metalnim delovima, u koje su svi zbunjeno zurili. Alen im je pomogao:
„Nekada sam bio veoma dobar u tome...“
Celo popodne su sva trojica slagala delove. U vreme večere su ih jedva odvojili od igre.


Za Adrijenov rođendan, Fransoa je kupio Lei divan prsten s rubinima i dijamantima.
„Hvala“, prošaputala je. „Imam i ja poklon za tebe.“ Nešto mu je šapnula na uho.
„Nije moguće!“, povikao je.
„Jeste!“
„Lea, Lea, devojčice...“, vikao je i zgrabio je u naručje.
Otrčao je s njom na terasu. Bila je već noć i videla su se svetla Langona; ispod njih se naziralo tamno drveće. Nebo je bilo svetlo i na njemu je blistalo nekoliko zvezda.
„Kakav divan poklon, ljubavi! Srećan sam, kao nikada do sada. Hvala, ljubavi...
Zašto drhtiš?“
„Malo mi je hladno.“
„Pa da, nisi baš toplo odevena, ja sam prava budala!!“
Skinuo je sako i prebacio joj preko ramena, a onda je poveo ka osvetljenoj kući. Ona gaje zaustavila:
„Gledaj, pogledaj moju kuću; nema u njoj mira otkako smo se vratili. Pomišljam na mamu, koja nas je zimi čekala na pragu; nije mogla da se smiri dok ne uđemo u kuću i dok porodica ne bude na okupu. Kao devojka sa ostrva, uvek je bila zimogrožljiva, pa je kuća bila pregrejana. Tata je gunđao: ’Gušimo se! Postaćemo anemični!’
Živeli smo između hladnoće i vrućine, tata je otvarao prozore, a mama ih je zatvarala. Sreća je što nije upoznala sve muke ratnog doba, smrzla bi se. Sirota mama, kako mi nedostaje... Ne bih se začudila da se odjednom pojavi, noseći šal, i kaže: ’Lea, luda si što ideš tako neodevena, prehladićeš se nasmrt!’“
„Dođi brzo! Tvoja mama bi imala pravo: prehladićete se namrtvo, beba i ti.“
Lea je za večerom svima kazala da čeka drugo dete.
„Biće devojčica“, kazala je Rut spremno.
„Onda ću joj dati ime Kamij“, kazala je Lea razneženo.
Svi su osetili da ih obuzimaju tužna sećanja. Nežni lik je lebdeo u trpezariji. Šarl, koji je sedeo kraj Lee, uhvatio ju je za ruku i ozbiljno kazao: „Onda će ona postati moja žena.“
Svi su se nasmejali osim Šarla i Lee.


Kamij je rođena 15. avgusta 1950. godine, u času kada su zvona označila kraj mise u Verdeleu, Sen Makeru i Langonu.
„Devojčica je, devojčica!“, vikala je Fransoaz, trčeći prema Tavernijeu koji je pušio na terasi.
„Kako je Lea? Je li se mnogo namučila?“
„Jeste, ali je sada dobro. Dođi da ih vidiš.“


Fransoa je stajao kraj kreveta svoje žene, dirnut i zbunjen. Kako je bila bleda!
Imala je i velike podočnjake.
„Fransoa!“, promrmljala je.
Prišao je i pomilovao joj vlažnu umršenu kosu.
„Ne pričaj, dušo, odmaraj se!“
„Kako ti izgleda?“
„Ne znam...“
„Kako to, ne znaš?“, upita Lea uspravivši se i osetivši novu snagu.
Pored nje je spazio paketić, koji je kmečao. Nagnuo se, pomerio pelenu i ugledao najslađe malo biće. Buljio je u nju otvorenih usta i nije mogao da skine pogled s malenog lica.
„Kako samo liči na tebe!“
„Prava je slika i prilika svoje majke“, potvrdila je Rut i uzela bebu, pa ju je spustila ocu u naručje.
„Bože, ala je mala... ispašće mi!“
„Pa vi niste čovek koji će se izbezumiti zbog tri kilograma svog sopstvenog mesa...“
„Molim vas, Rut, uzmite je!“
Rut se sažalila i opet uzela zavežljajčić.
„Ista je majka... ali se nadam da neće imati isti karakter!“
„Nadam se da hoće!“, povikao je Fransoa, sedajući na ivicu kreveta. „Šta želiš?“
„Misliš zauzvrat? Brdo nakita, haljina... Šalim se, ne želim ništa od toga; želim da se nas četvoro nikada ne rastajemo. Nikada!“
„Nikada.“
„Zovu vas na telefon...“, reče Alen, ulazeći u sobu. „Halo... Tavernije?“
To je bio Sentenijev glas.
„Dobar dan! Divno je što vas čujem, naročito danas. Upravo sam dobio ćerku.“
„Čestitam! Prenesite moje pozdrave gospodi Tavernije.“
„Hvala. Čemu dugujem zadovoljstvo što vas čujem?“
„Imate li vesti iz Indokine?“
„Ne više no vi, svakako. Moj prijatelj doktor Rivijer ranjen je u napadu na Dong Ke. Oporavljao se neko vreme u Hanoju i pisao mi je da se njegov brat Bernar pridružio francuskoj vojsci, gde se istakao surovošću prema vijetminovcima koji bi mu pali šaka. Znate li štaje bilo s njegovom ženom i ćerkom?“
„Da, znam... u skupštini se priča da će verovatno imenovati generala De Latra za visokog komesara...“
„Priča se i da će on biti na čelu vojske.“
„Da, to je odlučan čovek, takav im je potreban. Šta mislite o događajima u Koreji?“
„Nikada nismo bili tako blizu trećeg svetskog rata. Nemci očekuju sovjetski napad. Francuska očekuje novu vladu. Hrane nema, benzin se skladišti i po kadama, a pri tom su se francuski planinari prvi put popeli na Anapurnu na Himalajima. Lepo deluje kada naša trobojka leprša na preko 8.000 metara visine. To vredi nekoliko promrzlih prstiju i ušiju...“
„Nisam ubeđen da bi se Moris Hercog složio s vama, bar ne po pitanju gubitka ušiju! No, vi to niste ni mislili ozbiljno...“
„Tako je to u svetu. No, zašto me pitate sve to u vezi s Indokinom? Mislio sam da vas ona više ne zanima. A niste mi ni odgovorili na pitanje zbog čega ste se javili?“
„Javio mi se general De Latr. Pričao sam mu o vama i vašem poznavanju problema te zemlje.“
„O, ne! Bili ste vrlo ljubazni, ali ne znam kako bih mu pomogao, ako misle da ga pošalju u Indokinu.“
„To još treba da se vidi. Pozdravite gospođu. Sve najbolje, Tavernije...“
Šarl i Adrijen su se prepirali oko toga ko će gurati kolica u kojima je ležala Kamij.
„To je moja sestra!“, drao se Adrijen.
„Alije to i moja verenica!“, vikao je Šarl.
Fransoaz i Lea su ih jedva urazumile.
Kamij je bila mirna i halapljiva beba, ali Lea nije mogla dugo da je doji jer nije imala dovoljno mleka. Materinstvo joj je prijalo: nikada nije bila tako lepa i blistava.
* * *

Jedne večeri, oko mesec dana pošto se rodila Kamij, u šetnji po verdeleškim brdima, Fransoa je vodio ljubav s Leom na mahovini ispod hrasta. Obuzelo ju je neko grubo i nežno zadovoljstvo, a njeni krici su bili brzo prigušeni poljupcima. Mesečina je osvetljavala Leino polunago telo u bestidnoj pozi, u koju ju je bacilo uživanje. Iznad njih su se uzdizala tri krsta Kalvarije, kao da ih štite. Zadremali su.
Probudio ih je vetrić. U daljini, prema Landu, sevnulo je nekoliko munja.
„Biće gadna oluja“, kazala je Lea.
„Da se vratimo!“
„Hoću da ostanem, volim oluju. Kada čujem grmljavinu, spopadnu me sve moguće želje.“
„Paganko mala!“
Munje su sve jače sevale i čula se grmljavina. Jak tresak groma je uzdrmao tlo.
„Ovo nije udarilo daleko!“
Uskoro su pale krupne kapi kiše, a za njima su sevale munje: bele, ljubičaste, zelene, žute... Pri svakoj munji, polja bi izronila iz tame i zablistala. Lea je ustala i trčala po kiši, uzdignutih ruku. Fransoa je trčao za njenom razigranom prilikom.
Kako je lepa!, mislio je.
„Imam pet godina!... Deset!... Petnaest!“, vikala je vrteći se ukrug.
Skliznula je na mokru zemlju; Fransoa se spustio kraj nje.
„Jesi li se povredila?“
Lein veseli smeh ga je razuverio.
„Kad sam bila mala, igrala sam po oluji i nisam se smirivala. Tata je govorio da me treba vezati. I pored maminog nadzora, uvek bih pobegla u baštu i u vinograde. Tamo sam plesala po kiši i na sav glas pevala. Ponekad je Matija dolazio da mi se pridruži, ali se zapravo plašio. Kao svaki pravi seljak, plašio se oluje. Govorio je da bi me u srednjem veku spalili kao vešticu. Meni se dopadala pomisao da budem veštica. Odjurila bih sama među ćokote i kasnije bi me našli kako spavam u blatu u nekoj brazdi, usta punih zemlje... Uvek sam volela ukus zemlje. A ti?“
Da bi i delom potvrdila priču, prinela je punu šaku zemlje usnama. Fransoa ju je gledao, misleći kako je lepa s tom raščupanom kosom, lica umrljanog blatom, kako je uznemiravajuće poželjna. Lea je videla kako deluje na njega. Smaknula je gornji deo odeće i uhvatila teške grudi rukama, pa ih protrljala o zemlju pre nego što ih je pružila njemu.
Fransoa je dohvatio usnama jednu njenu dojku i gnječio je. Usta su mu bila puna oštrog mirisa zemlje, mleka i krvi. Ona je vikala:
„Jače... jače!“
Pao je po njoj i grizao joj nabrekle grudi. Naglo joj je razmaknuo noge i gurnuo punu šaku blata u polni organ.
„Voliš zemlju, gaduro mala... voliš li je i ovako?...“
Posle toga su dugo ležali nepomični, pod mlakom kišom koja im je kvasila tela.
Narednih dana su se ponašali kao životinje u teranju. Vodili su ljubav svaki put kada bi ih spopala želja. U više navrata su ih iznenadili Alen, Fransoaz ili Rut, koji su se sklanjali, osećajući se neprijatno. Činilo se da žele da nadoknade izgubljeno vreme. Kada nisu vodili ljubav, bavili su se decom i nisu mogli da ih se nagledaju. Fransoa je bio ludzaćerkom i nije mogao da podnese ni najmanji njen plač. Čim bi zaplakala, uzimao ju je u naručje, uprkos Rut, koja je govorila:
„Ako tako nastavite, gospodine Fransoa, biće razmažena, baš kao i majka.“
„Pričate koješta, dobra moja Rut; tom detetu je potrebno maženje. Ako plače, to je zato što se boji, a ja ne želim da se ona plaši! Dovoljno mi je teško kada Leu spopadnu košmari; ne želim ništa slično svojoj ćerki.“
Lea je nekako uspevala da smiri Šarla, koji je bio pomalo ljubomoran na Adrijena. No, uspela ie da ga navede da shvati kako je za nju i on poput sina.
Dećak je ozbiljno shvatio ulogu starijeg brata i nije prestajao da deli savete, koje dete nije previše ozbiljno shvatalo.
Tu ponovo pronađenu sreću i spokoj prekinuo je jedan telefonski razgovor.


„Halo, Tavernije?“
„Halo, ko je to?“
„De Latr.“
„General?“
„Da, ne budite ludi!“
„Oprostite, generale.“
„Jeste li još uvek u svojoj Žirondi?“
„Jesam, generale.“
„A vaša žena?“
„I ona je tu i dobro je, hvala na pitanju.“
„A vaša deca?“
„Baš sam dobio ćerku, generale.“
„Čestitam, Tavernije. Dođite sutra u moj ured u Bulevaru invalida broj 4b.
Potrebni su mi ljudi kao vi.“
„Ali...“
„Do sutra, Tavernije.“
Fransoa je tupo zurio u slušalicu. Sve je delovalo kao šala, i to loša... Besno je tresnuo slušalicu. Šala?... Kao i svi ostali, načuo je da će general De Latr biti imenovan zapovednikom francuskih snaga u Indokini. No, to se još nije bilo dogodilo...
Telefon je ponovo zazvonio.
Podigao je sluišalicu.
„Halo, molim gospodina Tavernijea.“
„Ja sam!“, prodrao se.
„Daću vam predsednika Bidoa.“
Začuo se glas starog predsednika vlade:
„Tavernije?“
„Da, gospodine predsedniče.“
„Jeste li se čuli s De Latrom?“
„Znači, vi ste...“
„Kazao sam da nećete dugo moći da se bavite svojim poslovima...“
„Nema govora da se vratim tamo!“
„To vam je dužnost, gospodine Tavernije. Francuskoj su potrebni ljudi kao vi.“
„Stanite, poštedite me te komedije! Francuskoj ne trebaju ljudi kao ja, već joj treba mir!“
„Možete da doprinesete sklapanju mira...“
„Prekasno je za to.“
„Treba ipak sve pokušati...“
„To je trebalo pokušati 1945. i 1946. godine, gospodine predsedniče. No tada ste mislili drugačije.“
„Gospodine Tavernije!“
„Misli li gospodin Pleven, sadašnji predsednik Saveta, isto što i vi?“
„Misli, kao i gospoda Leturno, Keuj, Miteran...“
„Ne znam ga.“
„To je sadašnji ministar za prekomorska pitanja.“
„Želim mu da bude dovoljno odvažan.“
„Šta ste odgovorili generalu?“
„Nije mi dao vremena za odgovor.“
„To me uopšte ne čudi. Kada sam mu pričao o vama, bio je oduševljen.“
„Zahvaljujem na tom poklonu!“
„Kada vas očekuje?“
„Sutra.“
„Brzo je prešao na stvar. Mislim da će vlada dobro učiniti da ga pošalje u Indokinu. Do viđenja, gospodine Tavernije, pozdravite gospođu!“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poslednje uporište - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:59 pm


4.


Novi predsednik Saveta primio je Tavernijea krajem oktobra 1950. godine. Rene Pleven je bio skoro iste visine kao i Fransoa. Bio je britanski hladan, pravi krupni Bretanjac, odeven u tamno odelo, od onih koji misle da je u Indokini vođena loša politika i da se iz te situacije treba izvući sa što manje štete.
„Predsednik Republike mi je naložio da vas zadužim za jednu misiju. Smatramo da vam je dužnost da se vratite u Indokinu.“
„Gospodine predsedniče, nemam nameru da se tamo vraćam. Treba da se pozabavim svojim poslovima.“
„Razumem, gospodine Tavernije, ali postoje i viši interesi.“
„Kažite vi to mojoj ženi!“
Rene Pleven je jedva savladao smeh.
„Znam da će vas gospođa Tavernije podržati. U ratu je ispoljila retku hrabrost...“
„Tako je, malo je Francuza to učinilo. Sada je zaslužila da malo proživi u miru.“
„Razumem ja to. No mogla bi da pođe s vama.“
„Šta to pričate?“
„Ako želite, vaša žena i deca mogu da pođu s vama.“
„Ali to je ludost!“
„Što bi bila ludost, gospodine Tavernije?“
„Zemlja je u ratu, u opštem ratu protiv Francuske. Svakoga dana Francuzi stradaju u napadima vijetminovaca, a niko za to ne mari. I mene traže...“
„Ništa ne rizikujete, bar ne ako odete s generalom De Latrom. Kada treba da se vidite?“
„Upravo sada.“
„Siguran sam da će on uspeti da vas ubedi. Pre svega treba saznati ko su stvarno ti vijetminovci. Da li je to rodoljubivi pokret koji se bori za nezavisnost ili je pokret koji su osnovali ljudi sa strane, da bi postigli neki cilj, i koji nas teraju da se usmerimo na Indokinu i tamo angažujemo najveći deo naših snaga? Odgovor mogu dati samo sami vijetminovci.“
„Ako mi dozvolite, gospodine predsedniče, mogu vam delimično odgovoriti na to pitanje: vijetminovci su rodoljubi iz redova komunističke partije. Problem jugoistočne Azije je više politički nego vojni. Kineska pomoć je stvarna, ali Kina sprečava Ho Ši Mina da ostvari brzu pobedu. Kada bi pobedili, mogli bi se osloboditi kineskog patronata. Zato Kina ne želi da vijetminovci brzo pobede, već želi da kolonizuje zemlju, a Ho Ši Min to zna. S druge strane, SAD se ponašaju slično prema Francuskoj. Njihova vojna pomoć u Indokini se odvija takvim tempom da prisiljavaju Francusku da stalno traži podršku. Indokineski problem ne ostavlja Francuskoj vladi mogućnost izbora...“
„Gospodine Tavernije!...“
„...Tako se Kina, SAD i neki francuski krugovi trude da odugovlače rat u Vijetnamu kako bi u budućnosti obezbedili pobedu svojim štićenicima i doveli ih na vlast. Tako zapravo Zapad, Kina i zemlje jugoistočne Azije imaju interesa da Vijetnam bude nezavisan, radi sopstvene bezbednosti. Tu nezavisnost Vijetnam može dobiti u miru. Ako se rat nastavi, Ho Ši Min će biti vazal Mao Cedunga i Bao Daja i američka marioneta. Francuska će izgubiti sve. Francuska je već priznala Vijetnamu pravo na nezavisnost. Sada treba da uskladi reči i dela, i da vijetnamskom narodu da pravo izbora sopstvene sudbine...“
„Oni će izabrati komunizam!“
„Kazaću vam, gospodine predsedniče, isto što sam kazao i predsedniku Bidou: Pa šta onda?... Ako je to međunarodni problem, Vijetnamcima svakako odgovara to rešenje. Neki se čude kako ni posle pet godina borbe nije postignut nikakav ishod tog nazoviustanka. Ti ljudi nisu shvatili prirodu vijetminovskog pokreta. Misli se da je reč o komunističkom terorizmu. To ne objašnjava zašto je pet hiljada članova partije, od 1945. godine do danas, uspelo da podbuni dvadeset i tri miliona stanovnika da stvore svoju vladu i vojsku, koja se, po svemu sudeći, veoma dobro bori. Ne objašnjava ni zašto se desetine hiljada Vijetnamaca, koji nisu imali nikakve veze s komunizmom, priklonilo toj borbi. Treba prihvatiti istinu, čak i ako ona nekima nije prijatna: ako komunisti mogu da vode borbu za nezavisnost zemlje, što je još daleko od ostvarenja, to je zato što su uspešniji od drugih, i jasnije vide situaciju.“
„Gospodine Tavernije, pomislio bi čovekda ste jedan od njih!“
„Znam da bi mnogi to pomislili. Ali vas uveravam, gospodine predsedniče, da nije tako. Poznati su mi Staljinovi zločini i pritisak komunističke partije na sopstvene članove. No borba vijetnamskog naroda za nezavisnost podseća na sve slične borbe drugih naroda za slobodu. Treba shvatiti da je, pored militantnog jezgra komunističke partije u Indokini, od čega je samo mali deo pod uticajem Rusije i Kine, pokretu prišlo mnogo onih koji su bili pod pritiskom ili u zatvorima za vreme Treće republike zbog toga što su maštali o nezavisnosti. Vijetnamski nacionalisti sada smatraju da se ugled stiče boravkom u zatvoru zbog političkih osuda, što se u Francuskoj ne zna. Oni koji su 1945. i 1946. bežali iz zatvora Pulo Kondor imaju status, barem za Vijetnamce, žrtava iz Dahaua i Ravensbrika, onako kako ih mi vidimo...“
„Gospodine Tavernije!“
„Tako je, gospodine predsedniče. Oni koje kolonizatori smatraju prestupnicima za Vijetnamce su rodoljubi, žrtve borbe za slobodu zemlje, ljudi koji su se dokazali na delu dok su drugi samo ćaskali. Nikakva propaganda ne može navesti Vijetnamce da posumnjaju u iskreno rodoljublje onih koji su bili spremni da odu u zatvor ili su otišli u ilegalu. Vijetminovci su svakako krivi za mnoga nedela, nasilje i surovost, ali su od 1946. godine uvek isticali daje sve to radi nacionalne odbrane. Treba priznati da su levičari grešili i da je umerenost bila najbolja politika. Postavlja se još jedno pitanje: zašto je Francuska u proteklih pet godina pristala na sve te žrtve? Zašto je kompromitovala svoje finansije, ugrozila spoljnu politiku i oslabila svoju vojsku zbog cele te priče?“
„Dostaje, gospodine Tavernije!“
„Francuska javnost nije bila upoznata sa stvarnim prilikama i teškoćama. Svaka stranka je predstavljala onaj deo stvarnosti koji joj je odgovarao i mahala argumentima ne mareći za činjenice. Sve je zavisilo od ljudi, a svi su se pozivali na načela, ideologiju, prosipali su krupne reči potcenjujući činjenice; u tajnosti je, daleko od radoznalih pogleda, vođena politika iznenađujuće zatvorena i nerazumna. Javnost nije bila pripremljena na preobražaj Francuske unije. No ni Engleska nije bila spremna na to 1947. godine, kada je trebalo priznati nezavisnost Indije, tog dragulja britanskog carstva.“
Fransoa je zaćutao, čela prekrivenog graškama znoja.
„Jeste li završili, gospodine Tavernije?“
„Jesam, gospodine predsedniče.“
„Za čoveka koji tvrdi da ga inokineska situacija ne zanima, vi ste izuzetno dobro obavešteni o svemu što se tamo zbiva. Da ne znam koliko vas je cenio general Leklerk, pomislio bih da ste jedan od naših neprijatelja. Branite vijetminovce tako da biste mnogima bili sumnjivi. Mislim da će general De Latr, ako bude postavljen, u vama imati dragocenog saradnika, koga neće biti lako kontrolisati. Do viđenja, gospodine Tavernije. Drago mi je što sam vas upoznao i zahvaljujem na opštem kursu iz azijske politike.“
„Do viđenja, gospodine predsedniče...“
* * *

Odlazeći iz Ulice Varen, Fransoa je bio van sebe. Šta mu je trebalo da Plevenu drži besedu? Da li je hteo da u nešto ubedi predsednika Saveta ili samoga sebe?
Da bi se malo rastresao, pošao je Bulevarom Sen Žermen i seo na terasu kafea Flora. Bilo je lepo jesenje vreme i svuda su prolazile lepe žene; Pariz je živnuo. Dva Azijca, svakako studenti, seli su za susedni sto. I nehotice je slušao kako ti Vijetnamci razgovaraju.
„Imaš li vesti od Van Koa?“
„Nemam, svakako se vratio u Sajgon.“
„Imao je sreće, u celoj toj priči.“
„Jeste, no moraš priznati da je izveštaj vredeo, i da je francuska vojska zažalila zbog njegovog bekstva.“
„Da, no dobro je što nisu primenili predloge generala Revera.“
„Ne može se reći da nisu pokušali. Rever se sreo s predsednikom Saveta i ministrima; niko se nije usudio da prihvati njegov predlog. Trebalo je sprovesti antigerilske operacije i poraziti naše jedinice. No srećom, nisu to uvažili. Ipak je bilo ljudi, kao što je general Valij, koji su znali da je on u pravu.“
„Misliš da će De Latr poslušati Revera?“
„Nadam se da neće. U međuvremenu, mi osvajamo teren i isteraćemo ih iz Tonkina.“
„Kada se vraćaš?“
„Čekam da čujem odredbe narodne skupštine u vezi s Indokinom... Gle, to je republikanska garda...“
Mladići ustadoše, kao i većina drugih gostiju. Garda je prolazila lakim kasom, a neki državnik je sedeo u velikoj limuzini.
„To je marokanski sultan“, reče neko pored Tavernijea.
Gomila šetača je zastala da posmatra povorku.
„Zar to nije bruka, vozati tako tog crnju, sa svim odlikovanjima koja dolikuju predsedniku države“, progunđao je neki starčić sa ordenjem na reveru.
„Jadničak“, promrmljao je Fransoa.
Čikica je pobledeo, pa pocrveneo, i morao je da raskopča okovratnik da se ne bi ugušio.
Ona dvojica Vijetnamaca su posmatrala Tavernijea kako se udaljava.


Ušao je, sav besan, u bar Montana u Ulici San Benoa. Tu mu se neka smeđa ženica obesila o vrat.
„Fransoa, zar me ne prepoznaješ?“
„Vivijen?“
„Mislila sam da si mrtav!... Koliko je već vremena prošlo?... Još si zgodniji nego ranije... Da li si bio zarobljen?... Ne, znajući te, svakako bi pobegao... Da li si se pridružio De Golu?... Jesi li odavno u Parizu?... Da li živiš u kraju?... Da li si se oženio?... Imaš li dece?... Kako ti izgledam, da li sam mnogo ostarila... Ne bi ni bilo čudo, posle dve ratne godine... Hoćeš li me častiti pićem?“
Draga Vivijen se nije nimalo promenila: nisi mogao da dođeš do reči od nje! Zato je uz nju mogao da razmišlja o nečemu drugom. Obično bi to i učinio, ali mu je prisustvo lepe žene bilo potrebno da zaboravi na razgovor s Plevenom: stoga je saslušao njeno brbljanje.
„Rado: šta ćeš?“
„Viski.“
„Dajte nam dva viskija, molim vas.“
Sedeći za barom, Fransoa je posmatrao prijateljicu. Bilo je nečega što ju je obeležilo, i to ne samo tih nekoliko godina više. Bilo je tu nečega dubljeg, bolnijeg.
Raznežio se kada je video srebrnaste vlasi u njenoj smeđoj kosi. Iskapila je piće.
„Mišel, molim još jednu!“
„Gospođice Vivijen, ne treba tako da pijete!“
„Pusti me na miru! To te se ne tiče.“
Slegnuvši ramenima, barmen joj je nasuo još jednu čašicu.
„Da li si slobodna da odemo na večeru?“, upitao je Fransoa.
„Za tebe sam uvek slobodna, dragi.“
„Kuda želiš da odemo? Ne znam sadašnja dobra mesta.“
„Hajdemo kod Lipa, danas imaju rozbif.“
Čuvena pivnica se za vreme rata nije uopšte izmenila. Slike na fajansu oca Leona Pola Farga delovale su i dalje vrlo sveže, a konobari s velikim belim keceljama bili su hitri i uslužni; čika Kazes je sedeo na uobičajenom mestu.
„Dobar dan, gospođice Vivijen! Vaš stoje slobodan.“
„Hvala, gospodine Kazese.“
Natkonobar ih je odveo za sto po strani, odakle su mogli da vide ko dolazi i ko odlazi.
„Volim da dođem ovamo, kao na predstavu. Ovde se može videti prava ljudska komedija. Ja istovremeno igram u toj predstavi i imam ulogu posmatrača.
Hoćemo li da naručimo bocu dobrog bordoa?“
Za ručkom su naručili još jednu.
„Nisi ranije toliko pila.“
„Ranije?...“, gorko se zasmejala.
Zavalila se unazad. Izveštačeno se smejala. Malo je podigla kosu, a iz širokih rukava su izronile podlaktice sa ožiljcima i tetoviranim brojevima, Tavernijeu se steglo srce. Vivijen je videla da je shvatio, pa je spustila rukave.
„Da, ranije!... To je bilo pre nego što su me strpali u bordel...“
„Znam šta si prepatila, nemoj da pričaš.“
„I ti si kao i svi drugi, bojiš se istine. Znaš da su od mene napravili kurvu. Vojvodina unuka je bila kurva! Svakako se moj predak kardinal prevrće u grobu, kao i moja baba-tetka, karmelićanka...“
Fransoa ju je zgrabio za ruku, koju ona naglo istrgnu.
„Stani, boli me to!“
„Onda ćuti. Čuo sam i previše takvih priča. Prisećanje ne služi ničemu. Pogledaj stvarnosti u lice: živa si, a to nema cenu. Mlada si i lepa, a ako se dobro sećam,i bogata si. Zato živi, zaboga. Tako ćeš im se osvetiti. Pokaži svima da možeš biti srećna i da te nisu uništili..“
„Ali jesu me uništili...“
„Nemoj to da pričaš. Dok si živa, nema uništenja.“
„Ne znaš uopšte o čemu pričaš!“
„Voleobih daje tako“, kazao je, veoma rastužen. „Konobaru!“
„Da, gospodine.“
„Donesite šampanjac, molim vas. Hoćemo da proslavimo vraćanje u život.“
„Vratiću se! Hej, Žilijet, Ana-Marija! Dođite da popijete piće s nama. Predstavljam vam starog udvarača: Fransoa Tavernije. Fransoa, to su vladarke Ulice Sen Benoa, kraljice Sen Žermen de Prea: Žilijet Greko i Ana-Marija Kazalis...“


Pošto su ispili dve boce šampanjca, Vivijen je predložila da odu u neki lokal u podrumu, koji se nalazio u blizini.
U zadimljenom suterenu, krupan momak je sklopljenih očiju svirao trubu, dok ga je na klarinetu pratio neki lep crnac.
„To su Boris Vijen i Majls Dejvis“, kazala je Vivijen, zadivljena.
Pošto su odsvirali jednu kompoziciju, muzičari su im se pridružili. Svi su pili, pušili, smejali se, i činilo se da je rat negde daleko...


Vivijen je stanovala u velikom stanu u Bonapartinoj ulici.
„Dođi na još jednu čašicu.“
Onako pijan i zadovoljan, Fransoa je prihvatio.
„Smesti se udobno, vratiću se. Stavi neku ploču. Roditelji su mi kupili novi gramofon. Samo pritisni prvo dugme.“
Fransoa ju je poslušao. Začuo se promukli glas neke američke crnkinje. Svalio se na veliko kanabe. Vivijen se vratila s bocom šampanjca i dve čaše. Nije više izgledala kao senžermenski pacovčić - presvukla se u kućni ogrtač koji joj je prilično otkrivao telo.
„Otvori je!“, kazala je, pružajući mu bocu.
Nasuo je šampanjac u čaše.
„Za našu ljubav!“, kazala je podižući čašu.


Kada se probudio, Fransoa se osećao kao da mu neko udara čekićem po glavi; suvo grlo ga je bolelo. S mukom je rastvorio kapke. Prejako svetlo ga zaslepi. Do vraga! Koliko li je sati?, pomislio je. Pažljivo je ponovo otvorio oči. Na jastuku, kraj njega, bila je rasuta nečija smeđa kosa. S mukom se pridigao i osvrnuo oko sebe.
„Kakva sam ja budala!“, promrmljao je.
Pridigao se iz postelje sa osećajem da će mu glava pući. U kupatilu se bacio pod tuš i otvorio slavinu za hladnu vodu do kraja. Zaječao je. Osetio je, međutim, da se polako vraća u život. Napio se vode, obrisao i pogledao u ogledalo. Kakva gadna njuška!
„O-la-la, kako sam mamurna!“
U ogledalu je video Vivijen svu razbarušenu.
„Istuširaj se i ti, biće ti bolje.“
„Pa da, u pravu si.“
Skupila se poput zverčice u kabini za tuširanje. Fransoa naglo otvori slavinu.
Ona je zaurlala.
„Bitango!... Ledena je!... Isključi to!... Molim te!...“
Ona zaplaka. Sažalio se i zavrnuo je slavinu. Umotao ju je u veliki ogrtač i dobro je istrljao.
„Užasavam se hladne vode“, mrmljala je dok su joj zubi cvokotali.
S mokrom kosom i tamnim podočnjacima, ličila je na mokro, izgubljeno mače. „Ne gledaj me tako, grozna sam.“ Neko je pokucao na vrata.
„Uđite. Nisam znala šta hoćeš, pa sam naručila i kafu i čaj. Da li ti odgovara?“ Ušla je mlada sobarica noseći težak srebrni poslužavnik.
„Hvala, Žozet, stavite ga na krevet.“
„U redu, gospođice.“
„Ima li pošte?“
„Ima, gospođice. Stavila sam je na poslužavnik. Vaš otac je dva puta zvao.
Kazala sam mu da spavate. Zamolio je da se javite.“
„Neka ide do vraga, matori kolaboracionista!“
„Gospođice!“
„Ćuti! Ti si bila mala, pa ne možeš znati. Ama, nek crkne!“
„Kaže daje došlo vreme za praštanje.“
„Da se oprosti deportovanje jevrejske dece i to što je dozvolio da me pošalju u logor da bih ja naučila lekciju? Kako bi to moglo da se oprosti?“ Devojka je izašla brišući suze.
„Kakva budala! Zamišlja da su moji roditelji dobri ljudi zato što su je uzeli kad je ostala siroče. Čaj ili kafu?“
„Kafu.“
Nasula je kafu, pa su neko vreme jeli u tišini.
„Šta je tvoj otac radio za vreme rata?“
„Bavio se nabavkama, znaš na šta mislim.“
„Znam vrlo dobro.“
„Bio je u grupi sa Žanom Žardenom, Reneom Buskeom i Roberom Brazilašom. S nekoliko prijatelja iz Žanson de Sajia bavila sam se pomalo crnom berzom i prenosila poruke za pokret otpora. Otac je to saznao i kazao nekom prijatelju iz Gestapoa da je njegova ćerka u vezi s teroristima i kako treba da me prividno uhapse, da me nauči pameti. Posle toga će me on vratiti na pravi put. No, nije bilo onako kako je zamislio. Gestapo me je spremno uhapsio. U početku su me ispitivali, ali su me posle toga i tukli, palili mi grudi i bacili me u kadu s hladnom vodom... Otac je došao da me poseti i poludeo je kada je videou kakvom sam stanju. Vikao je, pravio se važan, pretio intervencijama odozgo. Samo su ga gledali i smeškali se. Kada je otišao, izgledao je deset godina stariji. Mene su narednog dana spakovali u voz za Kompijenj. Tu sam ostala dva meseca. Za to vreme je tata prevrnuo zemlju i nebo, ali bezuspešno. Poslednjeg puta kada smo se videli, došao je s majkom. Izgubili su onaj aristokratski izgled stanovnika Sen Žermena! Posle tri dana su me otpremili za Nemačku... Kakva krasna zemlja... Baš su nas lepo prihvatili! Bilo je muzike i cveća na ulazu u logor, sve je izgledalo divno... Ostala sam tu do kraja rata, a sve su mi drugarice poumirale, jedna za drugom... Jednu sam posebno volela, Rahelu, Jevrejku, koja je imala samo petnaest godina. Sve smo delile. Tešila sam je u bordelu, kada su Nemci bili previše grubi. Jednoga dana su je odveli... Kada se vratila, imala je na stomaku veliku ranu, koja je stalno krvarila. Grlila sam je i mazila, a ona je jecala, kao bolesno dete... Drugarice su mi kazale da su pravili neke eksperimente na njoj. Nisam htela da poverujem, bila je tako mlada i lepa... Umrla mije na rukama, dozivajući majku... Eto, to ne mogu da prihvatim, tu Rahelinu smrt. Za to mora da plati moj otac... Makar samo za Rahelinu smrt...“
Čim je počela da priča, Vivijen se rasplakala. Fransoa ju je slušao, ne prekidajući je; mislio je na Saru. Bile su to iste reći koje su izražavale užas... iste te reči...


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poslednje uporište - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 2:00 pm


5.


General De Latr je hodao gore-dole po svojoj kancelariji na Bulevaru invalida. Zaustavio se ispred Tavernijea, koji je sedeo sa strane, za malim stolom.
„Ako sam dobro razumeo, Tavernije, mislite da mi nemamo tamo šta da radimo, kako treba da položimo oružje i da se pakujemo?“
„Pa, mogli biste i tako sažeti moja razmišljanja, generale.“
„To mi ne liči na čoveka o kome sam čitao izveštaj naših tajnih službi u Argentini.“
„Pribojavam se najgoreg, generale.“
„Tamo se niste uzdržavali od delovanja, ne kada je trebalo spašavati vaše jevrejske prijatelje, pa ste se čak usprotivili i francuskom ambasadoru i učestvovali ste u komandoskim akcijama.“
„Mislim da su preterali s prikazom moje uloge u poteri za nacističkim zločincima, generale.“
„Verujem da su, naprotiv, umanjili vašu ulogu, da ne bi kvarili odnose naših dveju zemalja: no i pored pristojnog zvaničnog prijema koji su mi argentinske vlasti priredile 1948. godine, osetio sam da su odnosi vlade i naše ambasade veoma hladni. Ostatak neprijateljskog pronemačkog stava i francuska netrpeljivost prema Peronovom režimu bili su, svakako, glavni razlozi...“
„Generale, pa nećete sada tvrditi da sam ja i to prouzrokovao?“
„Neću, ali mislim da je vaše ponašanje razbesnelo generala Perona i njegovu šarmantnu ženu...“
„Generale, mislim, kao i moji argentinski prijatelji koji su bili na tom prijemu, da niste baš smirili njihov bes Partizanskom pesmom, koju je za BBC spevala Ana Marli...“
„Znači, čuli ste?... Da ste im samo videli lica kada su svi naši ustali, kao za Marseljezu, da saslušaju pesmu pokreta otpora. To je bio veliki trenutak...“ Pogledali su se, smeškajući se.
„Tavernije, potrebni su mi ljudi kao vi. Ako sam prihvatio veliku odgovornost, to je zato što računam i na vas. Bićete deo moga tima. Videćete se s Gotjeom i Orijakom, starim saradnicima admirala Dekua, koji su tamo dobro poznati...“
„Ali, generale...“
„Do viđenja, Tavernije.“
Fransoa se našao na Bulevaru invalida, besan na sebe. U kakav se belaj sada uvalio?


Kupola Doma invalida je sijala na jesenjem suncu. Požutelo lišće je lepršalo i padalo na zemlju; vazduh je još bio topao, kao što biva krajem leta. Školarci su trčali ulicom i gurali se, veselo vičući i smejući se. Utonuo u misli, Fransoa je krenuo Bulevarom Monparnas. Pred stanicom su se vojnici ukrcavali u vojne kamione.
„Sirotani“, kazala je neka žena kraj njega, „idu u Indokinu.“
Zastao je da ih posmatra. Kako su samo bili mladi, utegnuti u sasvim nove uniforme! Podoficiri među njima nisu delovali nimalo starije. Taj ga je susret rastužio. Neveselo je pogledao prema Kupoli, ušao, seo i naručio konjak. Naslonio se na bar i zurio u freske iz ludih tridesetih, ne videći ih. Bile su to slike Pikasa, Modiljanija, Aranjona i drugih poznatih slikara, koji su se tada ujedinili da obnove svet. Kod drugog konjaka je shvatio da je gladan i pošao u restoran. Naručio je dva tucetaostriga i bocu šablija. Video je da mnoge elegantne žene ručaju same. Pomislio je na Leu. Kako će prihvatiti predlog generala De Latra? Ta mu je misao pokvarila želju za jelom. Odgurnuo je tanjir.
„Zar ostrige nisu dobre, gospodine?“, pitao je konobar.
„Odlične su, hvala, ali nisam više gladan. Donesite mi kafu i račun.“
„Dobro, gospodine.“
Pošao je pravo i nije se osvrtao na žene koje su ga gledale; zurile su u elegantnog gospodina preplanulog lica, izražajnih crta, s lepim držanjem, i pomalo iznurenog. Prešao je bulevar i stigao do Klozeri de Lila. Kao student je često dolazio tu s Hajem. Sećanje na prijatelja ga je još više rastužilo. Ušao je i naručio konjak i cigaru. Kako li će saopštiti Lei novosti? Biće još gore ako navali da pođe s njim...
„Baš ste se zamislili, Tavernije.“
„Senteni! Baš ste me lepo uvalili u zbrku s De Latrom!“
„Videli ste se?“
„Maločas.“
„I šta je bilo?“
„Hoće da budem deo njegovog tima.“
„Odlično! Vi ste, dakle, postali vrlo traženi. Moj bivši tast, Alber Saro, takođe želi da popriča s vama.“
„To je prevelika čast.“
„Šta sada nameravate?“
„Nisam ništa planirao.“
„Odvešću vas u skupštinu, Mendes će govoriti o Indokini.“
„Dobro, da odemo u skupštinu!“


Ušli su upravo u času kada je predsednik s visoke govornice izjavio:
„A sada dajemo reč gospodinu Pjeru Mendesu Fransu, delegatu Ura.“
„Dame i gospodo, u ovakvim raspravama je najlakše ne reći ništa. No ubeđen sam da ćutanje nije uvek samo najlakši, već često i najmudriji put, koji može da posluži našim nacionalnim interesima... Sada ovo govorim u svoje lično ime, i mislim da je postalo opasno ćutati i pustiti da istina muči ljude, umesto da realno ocenimo ono što treba razmatrati uopšteno, na planu naše unutrašnje i spoljne politike, koja postaje uzrok sve veće brige: postoje dva važna razloga zbog kojih treba da istrajemo u Indokini...“
„Ne vidim koji“, promrmljao je Fransoa.
„Psst!“, naredi mu Senteni.
„...i da se angažujemo na rasterećenju našeg duha i rešavanju tog mučnog političkog, vojnog, ekonomskog i finansijskog problema. Kao čovek dobre vere, koji u glasačku kutiju ubacuje beli ili plavi glasački list, moram priznati da, u svakom slučaju, postoje valjani razlozi i da se usvoji suprotno mišljenje.
U prilog predlogu da se borbe u Indokini nastave, moram da navedem neke dobre i važeće argumente. Setimo se šta je sve Francuska žrtvovala u poslednjih pet godina, baš u vreme kada su joj sva sredstva bila potrebna za obnovu zemlje, za popravljanje životnog standarda naroda, koji je mnogo prepatio za vreme rata. Setimo se i naših materijalnih ulaganja u Indokinu, i imovine koju želimo da sačuvamo. Setimo se i prikrivene, ali postojeće obaveze prema vijetnamskom narodu, koju smo preuzeli, i vernosti nekih vijetnamskih krugova u prošlim teškim danima. Uzmimo u obzir i činjenicu da naš rat u Vijetnamu nije samo francuski problem, već deo šire slike sukoba koji danas postoje u svetu.
... Činjenica je da naše snage, uz pomoć domaćih saveznika, ne uspevaju da održe vojnu vlast, naročito posle najnovijeg razvoja događaja u Kini; naša politika nije dovoljno uspešna, razni ustupci nisu urodili plodom i imamo sve manje uspeha i podrške u vijetnamskom narodu. U jednom se svi slažemo: to se ne može tako nastaviti! Treba okončati postupke koji nam nisu dali ni moć ni utcaj, niti su nas doveli do političkog uspeha, i završitisa sprovodenjem kolebljivih mera, koje su nas odavno uvalile u vojne sukobe, a baš ovih dana...“
„Najzad će neko predložiti nešto odlučno“, gunđao je Tavernije.
„To od Mendesa ne treba da vas čudi“, prošaputao je Senteni.
.....ne treba bežati od istine. Ne možemo tvrditi, kao što čestočujem ili čitam u novinama, da u Indokini možemo postići vojni uspeh, i to sopstvenim snagama, uz male reforme i promene metoda ili ljudi u komandi. To nije moguće.
Ima, a bilo je i pre, i naših propusta i neostvarenih obećanja, neprimerene trgovine, i sve to treba prekinuti. Treba očistiti Augijeve štale i završiti s tim! No moramo znati da sami nećemo rešiti ovaj problem...
... Ne možemo držati pod vlašću dvadeset i pet miliona ljudi i osam stotina kilometara granice s vojskom koju imamo i sredstvima kojima sada raspolažemo, čak i ako bi administrativne reforme uspele i ako bi vojne ifinansijske mere dale rezultate...
... Postoji drugo rešenje, politički sporazum, i to koji bismo sklopili s protivnikom. To neće biti lako, naročito sudeći po peripetijama vezanim za konferenciju u Pou; kako da se sklopi sporazum i sa onima koji se sada ne bore protiv nas. (Tavernije i Senteni izmenjaše osmehe.) Sporazum znači ustupke i to velike, takve koji bi nesumnjivo bili značajni i dovoljni da se pridobije druga strana. Takvim sporazumom bismo mogli da izgladimo previde i greške iz nekoliko proteklih godina i da postignemo mir, kojim bismo platili neke neoprostive propuste (opet su se čuli aplauzi iz klupa sa leve strane). Tako bismo spasli i našu valutu, a posle oslobođenja bi posledice bile manje porazne (opet aplauzi s leve strane). Imajući u vidu patnje koje je ova zemlja pretrpela, i nesklad između tih patnji i novih muka koje smo sebi nametnuli posle oslobođenja, može se odrediti cena koju plaćamo našoj manjkavoj ekonomskoj i finansijskoj politici.“
Začuo se jedan glas: „To je svođenje računa!“
„... Hvala, gospodine Ležandr, što ste podstakli raspravu!
Dame i gospodo, možete odbaciti moje predloge, znam da ih je teško prihvatiti.
To bi zahtevalo velika lišavanju i disciplinu, posle mnogo uzaludno prolivene krvi.
Taj predlog se, dakle, može odbaciti...
U tom slučaju, narodu treba kazati istinu: kakva bi bila cena usvajanja drugog rešenja. Utrostručiti snage, kažu dobro obavešteni vojni krugovi. Da li ćete naći dobrovoljce? Niko to ne može jamčiti. Mislite li da ih regrutujete na licu mesta? Ako bolje pogledate, ostaje vam samo nekakav kontingent neiskusnih mladića. Znači, to vojno rešenje će vas dovesti do situacije u kojoj trud neće uroditi plodom, a rešenje se neće moći nametnuti silom.
Ne treba se čuditi, dame i gospodo, što situacija pred nama ne izgleda sjajno; ono što se događa u Indokini ipak je rat. Nije reč o malom kolonijalističkom izletu, poput onih u XIX veku, već o pravom ratu.
Nikada u istoriji kolonijalnih pohoda nismo imali primer tako obimnih ratnih dejstava.
... Ne treba se zanositi, što smo poslednjih godina stalno radili, da možemo sve izvesti sami: ponovo se naoružati u Evropi, pa voditi rat u Aziji. Treba izabrati.
Čuo sam da se priča po svetu da danas postoji samo jedna borba i da u Indokini Zapad brani svoju bezbednost i bori se protiv komunizma. One koji tako govore pitam: je li u evropskom i francuskom interesu da naše snage budu tako rasute, zar nije potrebno da naše odbrambene snage budu na našem tlu? Pitam se treba li Francuska da se prihvati i upusti se u takvu akciju na daljinu, i to sada kada je tako oslabljena i pošto je pretrpela poraz na sopstvenom tlu...
Ako sutra bog poželi da nas snađe ono najgore, i zapreti nam rat u zemlji, ko će preuzeti odgovornost za činjenicu da je polovina naših snaga van zemlje? Tada će svim prethodnim vladama biti upućen optužujući povik: ’Vare, Vare, vrati mi moje legije!.’“ (opetodieknu mali pljesak). „Na kraju mogu samo da ponovim:jedno je sigurno - bio bi neoprostiv zločin nastaviti u Indokini s tom neizvesnom politikom, koju smo odavno započeli, još u vreme kada je imala veće izglede za uspeh. Ne smemo zemlju uvlačiti u dramatične nedoumice, jer tako izlažemo opasnosti svoju bezbednost, društvenu ravnotežu, a možda čak i mir u svetu...“
Posle tih reci, pljesak je odjeknuo u sredini sale, kao i s leve strane. Mendes Frans je sišao s govornice i vratio se na svoje mesto, bled i napetog lica.
„Reč ima gospodin Žirardo“, nastavio je predsednik. Tavernije i Senteni ustadoše.


„Šta mislite o tom govoru?“
„Bio je predugačak, a nije u njemu izneo nikakav pozitivan predlog“, kazao je Fransoa.
„Ne slažem se s vama“, pobuni se Senteni. „Trebalo mu je hrabrosti da sve to kaže.“
„Ljudi kojima nedostaje hrabrosti ne bave se politikom.“
„Mislim da ste preoštri...“
„Preoštar!... Ti su ljudi odgovorni za današnje stanje u Francuskoj i Vijetnamu.
To su mlakonje, nekompetentni ljudi.“
„Šta zaključujete?“
„Ništa, a nije me ni briga. Trebalo je da tamo budete vi i Leklerk, umesto onoga koga zovu Opat i Bidoa.“
„Tačno je da je admiral D’Arženlije delom odgovoran za to kako su tekli događaji. Istorija će pokazati... Jutros sam dobio telegram od bivšeg tasta Albera Saroa, koji je predsedavao konferenciji u Pou. Biće naredne nedelje u Tuluzi, pa bi želeo da vas vidi.“
„On je veliki čovek, ali ne znam šta ću mu ja.“
„Pričao sam mu o vama. Zna za vaše avanture u Indokini i da De Latr traži da pođete s njim. Mislim da želi da pričate o Indokini, i da vas preporuči nekim ljudima koje tamo poznaje.“
„Izgleda da svi žele da me bace u vatru!“
„Kakva god da bude vaša odluka, treba da prihvatite Saroov poziv. On je zbilja izuzetan ćovek, pametan i neposredan. Taj će vam susret samo koristiti.“
„Svakako, doći ću... No prethodno moram da se vratim kući.“


Kada je izašao iz skupštine, Fransoa Tavernije je predložio Žanu Senteniju da pođe na večeru s njim, ali je ovaj kazao da nije slobodan. Da bi prekratio vreme, pošao je u bioskop da pogleda film Večernji posetioci, koji se davao u bioskopima na bulevarima, i ušao je u Rojal Osman. Kada je izašao, zviždukao je melodiju Jesenje lišće. Uzeo je nekoliko primeraka novina, dok je prodavač izvikivao naslov: „Povlačenje iz Lang Sona!“
Ušao je u bar Pam Pam na Trgu opere, gde su dolazili uglavnom mladi. Naručio je viski. Ubrzo je odustao od čitanja novina, jer ga je tok događaja u Tonkinu ražalostio.
„Dozvoljavate li?“, upitao je neki mladić pokazujući na novine Oror, koje su ležale na stolu.
„Samo uzmite“, odgovorio je i naručio drugi viski.
„Hvala, želim da znam šta je sa suđenjem Anriju Martenu i Hajnbergeru. Za mene je Anri Marten heroj“, kazao je mladić izazivački.
„Moglo bi se i tako posmatrati.“
Izgubljen u mračnim mislima, Fransoa je pijuckao viski.
„To je prava bruka; evo šta piše Žan Bernar Deron: ’Predsednik koji svakome može sve da kaže. Gubi se u sjajnim govorima, u kojima savetuje Francuskoj uniji da u Tulonu potraži ono što nije dobila u Versaju. Nije čudo što se govori o Anriju Martenu i meša se s njim ime Estijena d’Orva, sabotera. Priča se u ime mrtvih, i poteže se čak i ime generala Leklerka, koji spada u nedodirljive. Što se tiče delegata u raspravi o Indokini, u Tulonu su se pominjali i neki pomorski podoficiri, koji su sipali prah u mašinsko ulje kojim su podmazivane mašinerije brodova, tako da je Indokina prepuštena komunistima bez borbe. Predsednikdozvoljava da jedan stari admiral do u beskraj priča o vojničkoj savesti i o problemu neposlušnosti u vojsci, i da nam najavljuje dolazak narodne vlade na vlast. Potpredsednik senata tvrdi da slučaj Marten treba prepustiti Francuskoj. Našpredsednik doveo je profesora, koji nam je objasnio da je taj mornarički oficir u dobrim odnosima s Vijetnamcima i da treba da postane visoki komesar. Što da ne, ne bi bio nesposobniji od drugih. On svakako nije kriv za sabotažu koja mu se pripisuje, ali je kriv što je imao hrabrosti da iznese šta se tamo dešava!“
„Zar vam se ne čini daje to isto što i govoriti zidu?“ Sagovornik ga je začuđeno pogledao.
„Izvinite, sve mi se čini da smo se negde upoznali... Pa da!... Vi ste onaj prijatelj Lee Delmas. Ja sam Frank, Lorin prijatelj, Frank Lagard.“
„Dobar dan, mislio sam da ste u Indokini...“
„Na odsustvu sam, bio sam ranjen.“
„Zašto ste otišli tamo?“
„Posle Lorine smrti nije mi bilo ni do čega, nisam podnosio ni porodicu ni drugove, sve mi je delovalo trulo i besmisleno. Imao sam potrebu za nečim drugim. Otišao sam u Ulicu Sen Dominik i prijavio se u padobrance, na tri godine.“
„Zašto baš to?“
„Slučajno, bili su prvi u planu za odlazak..“
„Da li vam se dopalo da budete među njima?“
„Ne bih baš tako rekao, ali sam počeo ponešto da uviđam.“
„Gde ste bili?“
„U Tonkinu.“
„Mora da vam je bilo zanimljivo.“
„Nije bilo loše. Da li još viđate Leu? Kako je?“
„Odlično je, sada je moja žena. Imamo dvoje dece.“
„Čestitam! Voleo bih da je vidim.“
„Trenutno je na Montijaku. Dođite kad poželite, siguran sam da će se radovati.“
„Hvala, no to će ostati za drugi put. Sutra se ukrcavam, u Marselju.“
„Javite nam se. Hoćete li da popijete nešto?“
„Ne, hvala, već kasnim, a treba još i da se vidim s roditeljima pre polaska. No možda ćemo se uskoro sresti. Setite se: treba osloboditi Anrija Martena.“
Fransoa je platio i izašao. Gomila službenika je nagrnula u metro; trg je bio pun vozila, koja su trubila. Krenuo je avenijom pešice. Kod Ulice Donu setio se nekog malog lokala, Harisovogbara, gde su se okupljali ragbisti i navijači. Ušao je i zagrcnuo se od dima. Buka je bila nesnosna. Provukao se do šanka; pojavio se neki riđi div u kariranom prsluku:
„Šta želite?“
„Viski.“
„Škotski ili irski?“
„Irski.“
„Poznajete li Irsku?“, upita barmen i stavi čašu pred njega.
„Ne.“
„Treba da odete tamo.“
Fransoa je zabacio glavu i pogledao oko sebe, ali nigde nije video nijednu ženu.
Kad se barmen okrenuo ka njemu, upitao je:
„Kako to da kod vas nema žena?“
„Šank je rezervisan za muškarce. Žene koje ovamo zalaze uglavnom su prostitutke. Uprava smatra da treba da budu u sali u dnu.“
Fransoa je ustao i bacio pogled u zadnju salu. Za tri do četiri stola sedele su mlade, previše našminkane žene, prekrštenih nogu. Nekoliko muškaraca je bacalo poglede na njih. Fransoa se vratio na mesto.
„Jeste li ih videli?“
„Da, šarmantne su.“
„Ako vam se tako čini... To su uglavnom vrlo dobre devojke.“
„Neki drugi put.“
Kada je izašao iz bara, osetio je da se pomalo napio. Počela je da sipi sitna kiša. Taksi je zastao pred njim da izađu mušterije.
„Da li ste slobodni?“
„Dokle idete?“
„Do Lutecije.“
„Dobro, uđite.“
Na recepciji je zatekao Leinu poruku. Čim je ušao u sobu, pozvao ju je.
„Halo!“
„Jesi li ti?... Pokušavam da te dobijem još od jutros. Šta radiš? Baš mi nedostaješ... Kada se vraćaš?“
„Sutra... A kako su deca?“
„Nećeš ih prepoznati. Kamij je velika cura... Da li si video generala De Latra?... Njegov ađutant te stalno zove... Nadam se da nisi podlegao ubeđivanju da se vratiš tamo... Halo, čuješ li?...“
„Da, čujem te.“
„Jesi li saznao kakav je taj De Latrov predlog?... Halo... Fransoa?... Odgovori mi... Kaži da nije istina!... Nisu valjda tražili da se vratiš?... Odgovori mi!... Nisi prihvatio, kaži?... Govori mi!... Ne smeš, znači, da mi kažeš!... Zar si kukavica!... Zašto... Ama zašto?...“
„Leo, smiri se... Halo... Molim te da ne plačeš... Ništa se ne može, sutra dolazim... Sve ću ti objasniti... Halo... Halo...“
Spustila je slušalicu. Zurio je u aparat glupavim pogledom. Kad je ponovo zazvonio, poskočio je.
„Halo... Ako pođeš, i ja ću s tobom!“
„Ali...“
„Ćuti! Ili će biti tako, ili ću te ostaviti.“
„Lea...“
„Dobro si čuo: ako ideš ti, ja i deca idemo s tobom.“
Spustila je slušalicu. On je učinio isto, i opružio se na krevetu, ali je u potiljku osećao bol. Ta nemoguća žena! Uradiće kako je kazala. A šta će s decom...
Zaspao je.
* * *

Narednog dana se vratio na Bulevar invalida, i u De Latrovom odsustvu se javio njegovom ađutantu, kome je saopštio svoju odluku.
„Ako general pođe u Indokinu, idem s njim, i povešću ženu i decu.“
„Čini mi se potpuno šašavo, ali to je vaša odluka.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poslednje uporište - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 2:00 pm




6.


„Lea, Lea, to je čika Fransoa“, vikao je Šarl utrčavajući u kuhinju. „Ima neka divna kola.“
„Kakva kola?“, pitao je Fransoazin sin Pjer.
Dečaci su odjurili u dvorište, a za njima je trupkao i mali Adrijen. Lea je hranila Kamij na cuclu, ali je sve ostavila i potrčala mužu u susret. Pred kućom je bio divan, sjajan, nov automobil, kome su se dečaci divili; i svi ostali muškarci s Montijaka su bili oduševljeni. Alen je kružio oko njega, očaran.
„To je delahaj 135. Nisam ga nikada video izbliza“, kazao je zadivljeno.
„Svakako košta pravo bogatstvo“, kazala je Fransoaz, naginjući glavu da bolje vidi.
„A što nije uzeo kabriolet?“, pitao je Šarl.
„Zato što sada imam brojnu porodicu!“
„Onda je trebalo da uzmeš tip 175, taj je dug pet metara. Motor mu ima 26 konjskih snaga, kao i kod tipa 135, ali razvija 125 kilometara na sat s jednim karburatorom. Dobar je na drumu, ima hidraulične kočnice i vrlo je bezbedan.“ Fransoa je začuđeno zurio u Šarla.
„Kako, uopšte, znaš sve to?“
„To me zanima“, odgovorio je kratko.
Lea je prišla s ćerkom u naručju. Zurila je u njega ne trepćući. Fransoa ju je uzeo u naručje, poljubio bebu u sitno čelo i pritisnuo Lei poljubac na usne. Lea je zadrhtala u njegovomnaručju. Osetila je kako je obuzima želja, te nisu mogli da se razdvoje. Fransoaz im je pritekla u pomoć. „Daj mi bebu, ja ću se pozabaviti njom.“
„Tata!“, vikao je Adrijen i okačio se ocu o nogu.
Fransoa ga je podigao. „Dobar dan, veliki dečko!“ Dečko je nešto tepao.
„’Oću popnem u veliki auto.“
„Kasnije, dušice! Provozaću vas malo. Lea, dođi!“
Na stepeništu do sobe zastajali su na svakom stepeniku da se poljube i pomiluju. Čim su zatvorili vrata za sobom, Lea se opružila po tepihu dok je on skidao sako i otkopčavao pantalone.
„Dođi“, mrmljala je.
Bacio se na nju, podigao joj suknju i smaknuo svilene gaćice. Uronio je u njenu vlažnu utrobu uz životinjski krik.
„Gaduro, baš si mi nedostajala!“
„Ti si moj, čuješ li!... Neću te nikada pustiti da odeš, suviše si mi potreban... Kada nisi tu, osećam neku prazninu usred tela... Izgladnela sam za tobom...“
Udarala ga je pesnicama po grudima i uvlačila ga dublje u sebe. Zgrabio ju je za ramena i njihove znojave grudi se spojiše. Prevrnuo ju je, postavio na kolena, raširio joj zadnjicu i utonuo u nju; vrisnula je.
„Svi delovi tvog tela mi pripadaju...“
Onako prikleštena, s vatrom u krstima, Lea je osećala mešavinu bola i uživanja, a niz lice su joj tekle suze. Kada se odmakao, na njegovom polnom organu je bilo malo krvi.
„Obriši me.“
Ona se okrenula i sitnim dodirima jezika mu očistila ud, koji se odmah ponovo uspravio od njenog dodira. Fransoa ju je pridigao i poneo do kreveta. Svukao ju je, a i sam se svukao; ljubio joj je lice i teške dojke, a zatim ponovo nežno vodio ljubav s njom. Najzad su zaspali, spojeni.
Kada su se probudili, istuširali su se, smejući se, i sišli u salon. U kaminu je gorela velika vatra, a deca su se igrala ispred; Fransoaz je plela, a Alen je čitao novine. Na postolju je krčao radio. Lea i Fransoa se saučesnički osmehnuše: oni se nikada ne bi osećali dobro u takvom miru, mada su, možda, u dubini duše čeznuli za vremenom kada su ih, u detinjstvu, prožimali spokoj i sreća u porodičnom krugu.
„Evo naših zaljubljenih“, kazao je Alen i savio novine.
To je delovalo kao signal: Šarl, Pjer, Izabel i Adrijen progovoriše uglas.
„Tata, ’oću u auto...“
„Lea, da ti pokažem sliku...“
„Teta Lea, šetnja...“
„Tata!... Dođi!“
„Čika Fransoa, ’oću idem...“
„’Oću i ja!...“
„I ja!...“
„Uskoro će večera“, kazala je Fransoaz.
„Idemo samo da napravimo mali krug po Sen Makeru.“
„Budite oprezni.“
„Mogu li i ja s vama?“, pitao je Alen.
„Hajdemo!“
Fransoaz i Lea su ih gledale kako odlaze.
„Kada je reč o automobilima, Alen je kao dete“, kazala je Fransoaz i uzela sestru za ruku. „Dođi, toplo je, idemo na terasu.“
Držeći se ispod ruke, njih dve siđoše na travnjak oivičen biljem koje je posadio još njihov otac.
„Sećaš li se kada nam je tata pevao: Hajdemo pod živu ogradu?“,pitala je Lea.
U daljini su se videla svetla Langona: magla se vukla nad Garonom. Kao i svake večeri u to vreme, preko mosta je prošao voz i za sobom ostavio beličasti trag dima. Negde je lajao pas, a krave su mukale dok su zvona odjekivala: večernji vazduh je bio proziran.
„Baš je ovde lepo“, uzdahnu Lea.
Spopala ju je tuga, kao da je osećala da je to varljiv spokoj i da taj miran život nije za nju. U srcu, glavi i telu osećala je uzbuđenje protiv koga nije mogla ništa, kao da je bila prisiljena da se svaki put udalji odatle, kao da je to bio deo nje i njene puti. Ta zemlja i kuća su joj veoma nedostajale kada je bila daleko, ali je osećala i da je nešto uvek tera da ponovo odlazi. Uvek je mislila da joj je tu mesto i pribežište, ali bi se posle prve radosti povratka brzo hladila. Svaki put, počev od kraja rata, kad god bi se vratila kući, osećala je da je pred prizorom porodične kuće obuzima melanholija, koja je ispunjava tugom i razočaranjem.
„... Najlepši kraju sveta, pred mojim treptavim očima, rodni kraju, jedini kog znam, jedini kog se sećam kao i likova nestalih, a nikom ne kazah, gde vetrić u smiraj dana, posle žege, živo dune, topao kao boja duša, kao majčin poljubac. O, zemljo koja dišeš!“, izrecitovala je.
„Baš je lepo to što si izrecitovala.“
„To je poema Fransoe Morijaka pred odlazak na Malagar; kada čujem za Malagar, čini mi se da čitam pesmu o Montijaku. Kao da su te dve kuće slične.“
„Naravno, u istoj su oblasti. Gde si to pročitala?“
„U njegovom Dnevniku, koji sam kupila prošle nedelje u Bordou.“
„Daćeš mi tu knjigu?“
„Naravno da hoću. Hajde da se vratimo, mislim da će i oni uskoro stići.“ U tom času je sat na zvoniku otkucao vreme za večeru. „Hajde da požuimo, Rut i Žermen će gunđati!“
„Ko prvi stigne, pobedio je!“, viknula je Lea i jurnula.


Lea je ustala i pokupila gomilu novina koje je Fransoa rasuo po šljunčanoj stazi u dvorištu, tamo gde je pio kafu tog toplog novembarskog popodneva, pre no što je otišao da odgovori napoziv iz Pariza. Miris kafe se pomešao s podrumskim i drugim jesenjim mirisima. Zaštićena mrežom protiv komaraca i insekata, Kamij je spavala u starinskim kolicima, u kojima su vozili i Leu i njene sestre. Adrijen i braća od tetke su spavali, a Šarl i Pjer su bili u školi u Verdeleu; Alen je bio u vinogradu, a Rut, Fransoaz i tetka Liza radile su nešto po kući. Sve je bilo tiho i mirno...
Držeći novine u naručju, Lea je zatvorila oči i osećala daje obuzima osećanje spokoja i širi se kroz njeno opušteno telo. Osetila je da joj srce bije sve jače i proželo ju je neko zadovoljstvo, koje ju je navelo da zadrhti od glave do pete. Kao da je vreme stalo...
Taj spokoj je narušio žamor, koji je dopirao iz stare radne sobe njenog oca. Lea se osmehnula, misleći kako se Fransoa svakako prepire s nekim generalom ili ministrom. Sela je u baštensku stolicu, s koje se bila oljuštila boja, i spustila novine na sto, sklanjajući poslužavnik sa šoljama kafe. Veliki natpis u Pari maču joj privuče pažnju: „Oni koji se bore za Francusku u Indokini“; jedan kaplar, zapovednik padobranaca komandosa, podseti je na Žana Lefevra. Vreme se vratilo unazad i nestalo je spokojstva koje je bila osetila. Pažljivo je pročitala članak Šarla Favrela: „Za one koji padaju u ratu na koji se zaboravlja“, a tekst se završavao rečima:... „Što ste nas zaboravili?“ Tužno je spustila novine: Žan Lefevr, Numaj, Lijen, Frank - koga je Fransoa sreo u Parizu - Kijen, Điau, svi su bili tamo, u toj mučionici u koju francuska vlada hoće opet da ih pošalje... Beba u kolicima zaplaka. Pružila je ruku i blago ju je zaljuljala, pa je plač utihnuo. Fransoaz je izašla, pevušeći, s baštenskim makazama u ruci.
„Baš si vesela“, kazala joj je Lea.
„Zar ti nisi?... Vidi kako je lepo vreme. Idem da posečem poslednje ruže, hoćeš li sa mnom?“
„Ne, ostaću ovde da čitam.“
„Videćeš u Pari maču jedan članak o našim susedima.“
„O Morijakovima?“
„Da, u Lionu su davali neki komad koji je napisao Fransoa, zove se Vatra na zemlji, ako se ne varam. Videćemo se posle.“
Lea je posmatrala kako se sitna silueta udaljava. Bez obzira na materinstvo, imala je devojačku figuru. Ništa na njoj nije podsećalo na mladu ženu kojoj su obrijali glavu 1944. godine. Ljubav je zalečila rane iz tih mračnih godina. Nije se plašila duhova prošlosti, ali su oni bili potisnuti u sećanje; sestre nisu razgovarale o tom vremenu. Lei se činilo sasvim neprilično da se priseća patnji koje su svi tada preživeli. Ipak su se one ponekad javljale u njenom izmučenom duhu i ponovo bi videla strašne prizore koji su se odigrali na imanju. Osećala je da je to nezdrava navika, ali nije mogla da se odupre. Ponekad bi, pribijena uz muža, pustila daje obuzmu sećanja, ali bi se brzo pribrala.
Vrata ka dvorištu su se tako glasno zalupila da je sve odjeknulo. Lea poskoči.
Fransoa joj je prišao krupnim koracima, i videlo se daje besan.
„Treba da idem u Tuluzu, na večeru.“
„Što ideš u Tuluzu?“
„Predsednik Saro hoće da se vidimo.“
„Zar ne može da sačeka do sutra?“
„Izgleda da ne može. Pleven kaže da je veoma hitno.“
„Opet on! Kao da bez tebe ne mogu ništa da urade u Indokini. Jer, jasno je da je reč o tome...“
„Kao što i sama vidiš“, kazao je i uzeo Mond u ruke: „’General Alesandri stigao u Lang Son, odakle se povuklo dve hiljade civila... Na Čam evakuisan... Dramatična priča o konvoju na državnom putu broj 4.’“
Bacio je novine tako jako da su se listovi razleteli, uzeo druge i nastavio:
„’Manevar vijetminovskih jedinica ugrozio garnizon u Lang Sonu... Odbrana tonkinške delte se odvija na ulazu u dolinu.’“
Kako je nastavljao da čita, sve je više novina letelo po dvorištu:
„’Napuštanje Lang Sona i Monkaja dopustiće rezervistima da promene taktiku.’ Nikoga nije briga za nas, navode predlog generala Revera, kao da je on jedini koji je shvatio situaciju!“
„Možda je on shvatio situaciju“, prekide ga Lea, „ali kako objašnjavaš to što je tvoj supertajni izveštaj štampan u pedeset primeraka, sve pod brojevima, i kako ga je to policija našla, i jednoga jutra zaplenila šezdeset dva primerka, kod vijetnamskih aktivista u Parizu, kako kod hošiminovaca tako i kod pristalica Bao Daja?“
Sa izrazom čuđenja na licu delovalo je tako smešno da je Lea prasnula u smeh.
„Ne zanimaš se samo ti za Indokinu! Ono što se tamo zbiva jeste strašno i znam da i ti to misliš.“
„To je strašno, kako se štampa lešinarski ponaša, a godinama su toj temi posvećivali tek poneki stubac.“
„Jesi li rešio šta ćeš?“, upitala gaje, gledajući ga pravo u oči.
Izbegao je da joj odgovori.
„Znaću više posle razgovora sa Saroom. Oprosti, draga, ali ako želim da stignem na tu večeru, moram odmah da krenem.“ Privukao ju je i dugo je ljubio. „Vodi računa o našim mališanima.“


Fransoa Tavernije je iskoristio vreme u putu da se priseti onoga što je pročitao o Međudržavnoj konferenciji u Pou, održanoj u junu. Predsedavao je Alber Saro, šef francuske delegacije, a prisustvovali su guverner južnog Vijetnama, šef vijetnamske delegacije Sum Hijeng, stari potpredsednik Kambodžanskog državnog saveta, i Fuoj Sananikon, predsednik Izvršnog saveta u Laosu. Vijetminovci nisu imali predstavnika. Tada je sporazumno odlučeno da se ispitaju najvažniji problemi: tranzicija, emigracija, opremanje vojske, spoljna trgovina, finansijske teškoće i, pored otpora vijetnamske delegacije, status sajgonske luke i plovidba Mekongom, koja je bila naiznačajnija za sve. Tise susreti nisu odvijali u harmoničnoj atmosferi, kao štoje želeo predsednik Saro. Pregrupisavanja u okviru Francuske unije koja su se odnosila na nezavisne države Laos, Kambodžu i Vijetnam - ideje bliske starom političaru - nisu odgovarala tim državama, pa je 14. oktobra stari guverner Indokine morao da navede tačku 60 iz sporazuma o Francuskoj uniji, u kojoj se navodilo: „Francusku uniju s jedne strane čine Republika Francuska kao matica i departmani i prekomorske teritorije pridruženih država.“ U članu 62. je navedeno: „Članovi Francuske unije stavljaju na raspolaganje sva svoja sredstva radi garancija odbrane Unije. Francuska vlada će preuzeti koordinaciju tih sredstava i usvojiti odgovarajuću politiku da bi pripremila primerenu odbranu.“
Fransoa je imao muke da u svemu tome vidi išta drugo osim francuskog tutorisanja u svim tim udruženim državama, a činilo se da Saroov govor nastoji da od protagonista sakrije tu istinu, i pored svih uveravanja i formiranja Vrhovnog saveta „ukome bi svaka od pridruženih država mogla imati svog slobodno izabranog predstavnika, koji bi imao zadatak da pomaže republičkoj vladi u sprovodenju opštih odluka Unije...“.
Dok je prolazio kroz sela, video je žene i muškarce kako sede napolju, uživajući u blagom jesenjem danu. Video je i igrače koji su se kuglali ispod drveća, a neki meštani su pili vino i kafu u mirnom uglu. Sve je bilo veoma mirno, ni traga od rata. Nije bilo ni traga dešavanja u Indokini... mada su se neki mladići uputili na to daleko bojište; svi su mislili da su to usijane glave, oni koji su navikli na partizanski život ili jadnici koji su za vreme rata trgovali s neprijateljem, pa su želeli da se sklone; oni koji su se kuglali, kao i njihove žene i deca, nisu imali ničega zajedničkog s tim momcima niti imali šta da kažu o njima. Nisu to bili ljudi ni nalik gradskom stanovništvu, koje je izgubilo poštovanje prema starijima. Oko podneva, ispred kuća su se mogli videti starci, pa i oni mladi, puni svakidašnjih briga, te se nisu bavili pričama o nezavisnosti Vijetnama. Čak su i prijateljski naklonjeni komunisti ćutali.
Novi auto je bio lak za vožnju, a predeo lep i poznat. No, raspoloženje vozača je bilo mračno. Imao je osećaj da će taj susret s vođom radikala biti nekoristan. Njegov položaj u Pou je bio sličan položaju svih predstavnika francuske vlade. Fransoa nije verovao da će Francuska s prekomorskim narodima stvoriti „jedinstvo zasnovano na jednakosti prava i obaveza, bez obzira na rasu i religiju“. Nije verovao ni u „zajedničko formiranje sredstava i snaga koji će podstaći i razvijati civilizaciju svakogod naroda, vodeći računa o njihovoj dobrobiti i bezbednosti“. Suviše često je na delu gledao francuski osvajački duh i mučne načine kojima se nametao, rasizam, prepotentnost kolonizatora, belačku samodovoljnost, nerazumevanje za takozvane niže kulture. Voleo bi da poveruje u lepe reči Albera Saroa o Francuskoj uniji: „Pre svega treba pokazati volju, posle ratnih strahota, da se sačuvaju ljudi i da se te strahote ponovo ne dese, jamčiti da neće biti krvoprolića, porobljavanja, ponižavanja, iživljavanja i bede kakvima prete snage moći i zla, kao što su to činili i nacisti... Svi narodi čiji duh nije iskvaren zločinačkim težnjama, željom za prevlašću i vladavinom nad drugim narodima, osećaju potrebu da se približe drugima, da se ujedine radi spašavanja ljudskog nasleđa, da proširuju svoju nacionalnu politiku prema međunarodnoj saradnji, koja - pre nego što zahvati ceo svet - mora proći kroz pripremnu fazu, stvaranje prvih skupina koje će uskladiti sa zajedničkim istorijskim, političkim i kulturnim sklonostima.“
Ta lepa osećanja su dovela do stvaranja Društva naroda i Francuske unije...
Fransoa je naglo skrenuo nastojeći da zaobiđe nekog psa. Mladi pastir mu je pripretio štapom. Pojavile su se prve kuće iz predgrađa Tuluze.


Alber Saro je primio Tavernijea u uredu svog brata, koga su nacisti ubili 2. decembra 1943. godine.
„Dobar dan, gospodine Tavernije, sedite. Zahvaljujem vam što ste prihvatili moj poziv. Mislio sam da je najbolje da vas primim ovde, u Depeši, gde sam proveo mnogo vremena pre no što su me deportovali 1944. godine, u društvu moga prijatelja Žana Bajlea, urednika lista. Moj brat i ja smo bili veoma bliski; umro mije na rukama, ne došavši svesti.“
„Taj gnusni zločin je izazvao zgražanje svih Francuza.“
„Taj čovek je bio slobodarski nastrojen i uspeo je da odoli pritisku vlade iz Višija koja mu je prebacivala, između ostalog, i što je zadržao naziv Demokratske novine, i što je u člancima pokazivao svoja republikanska uverenja. Dva puta je odbijao kupce koji su hteli da otkupe te novine za sto miliona franaka, a žbiri iz Višija su nudili i više. Svi su mu rođaci i prijatelji savetovali da ugasi novine i da beži, jer su mu stalno pretili. ’Neću da napustim zadatak na kome imam uticaja na javno mnjenje i svoj republikanski zadatak. Neću ni da ostavim bez posla svoje službenike i radnike, novinare i urednike, koji od toga žive, a na koje se ustremila policija iz Višija; oni proganjaju levičare zato što ne kriju svoje mišljenje. Imam i drugi zadatak, da sačuvam simbole naših nada u demokratiju. Kada bih pobegao, to bi bilo dezerterstvo. To nikada ne bih učinio!’“
Alber Saro je zastao, sav zadihan, vlažnih očiju pri sećanju na brata koji se žrtvovao.
„Želeo sam da se sretnemo jer sam u Indokini upoznao vašeg oca. To je bio plemenit čovek, ličnost od integriteta. Bio je blizak jednom mom saradniku, Tuzeu. Koliko sam čuo, i vi ste častan čovek i vaša nedavna prošlost govori o tome. Ako imenuju generala De Latra, u šta verujem, trebaće mu ljudi kao vi da sredi prilike u Indokini i...“
„Gospodine predsedniče“, prekide ga Tavernije, „nije više ono vreme kada ste bili guverner Indokine i kada ste napisali Veličinu i kolonijalno ropstvo...“
..Da li ste pročitali tu knjigu?“
„Jesam, i to vrlo pažljivo. Bio sam mladić i plovio sam po Kineskom moru s drugarom Hajem, pa smo naučili napamet vaš odlomak o moru. Recitovali smo ga, stojeći ispred broda: ’O, more, more, vladaru sveta koji spaja sve kontinente; more, beskrajni pute neprekinuti, neuništivi, koji vodi do svih zemalja koje kupa i isplakuje njihova bogatstva - odbačeno ili voljeno, koji narod može da ti se odupre? Koji...“
„Bravo! To je dosta! Ne znam da li da, kao stvaralac, budem polaskan što ste naučili taj odlomak, ili da se, kao političar, postidim što ste zapamtili samo odu moru u delu koje razmatra francusku kolonijalnu istoriju.“
„Moj drug Haj i ja nismo delili vaše mišljenje o kolonijalnoj veličini Francuske i zadacima belog čoveka.“
Alber Saro je ustao i odjednom je delovao tužno.
„Dođite da večeramo, nastavićemo za stolom.“
U prijatnoj maloj sobi bio je postavljen sto za dvoje. Služio ih je stari batler. U tišini su jeli paštetu od guščije džigerice. Stari predsednik Saveta je u jednom gutljaju iskapio čašu soterna.
„Dugo sam verovao da ideja o nezavisnosti plaši narode u Indokini, i pored njihove kulture i hiljadugodišnje tradicije, i smatrao sam da težnja toj nezavisnosti za njihovu elitu predstavlja budalaštinu, besmislicu. No, izgleda da sam se prevario. Nisam bio sasvim iskren ni prema sebi, kada sam vijetnamskim kolegama u Pou kazao da osećam kako je njihova želja za nezavisnošću ojačala, i da me to čudi, jer dugo znam da gaje takva osećanja; mislio sam, da nije bilo ratnih sukoba u Aziji, da se ta želja verovatno ne bi ni ispoljila; mislio sam i da je vekovima pre toga vijetnamski narod nastojao da dođe do slobode i borio se protiv velike Kine... general De Latr me je pitao za mišljenje. Iskreno sam mu savetovao da iskoristi cara Bao Daja i pomogne mu da vlada, i da se angažuje u stvaranju vijetnamske armije, koja bi nas postepeno zamenila u borbi protiv vijetminovaca.“
Fransoa ga je slušao, sav začuđen stavom starog radikala i framasona. Kada je imao trideset bio je delegat u skupštini, a zatim je s bratom osnovao Depešu, borio se protiv delegata bonapartiste, koji je vređao Klemansoa, a zatim se povukao. Godine 1909. Brajan ga je pozvao u svoj ratni podsekretarijat. Imenovali su ga za guvernera Indokine 1911. godine i tada je upoznao Tavernijeovog oca i Marsijala Rivijera, kao i Dang Doana. To je bio vrhunac francuskog kolonijalnog sjaja; Indokina je bila napredna kolonija, i pored rata koji je uništavao Francusku... Bio je, zatim, ministar za kolonije, ministar unutrašnjih poslova, ministar mornarice, dva puta predsednik Saveta i senator, sve do 1940. godine; poznat i cenjen, ljubitelj žena i umetnosti, imao je dosta protivnika, ali i prijatelja, a u sedamdeset osmoj godini bio je i dalje moćan i cenjen.
„Na konferenciji u Pou nije postignut nikakav rezultat; francuski komunisti su nam i dalje podmetali klipove u točkove, i nisam znao šta da kažem predstavnicima drugih zemalja. Nisam mogao da ih ubedim kako im je u interesu da budu članovi Francuske unije. Pokušao sam da savladam njihove sumnje i da pokažem kako je Francuska iskrena kada tvrdi da će poštovati njihova prava i borbu za nezavisnost; gledao sam ih u oči, obećavao, rukovao se, tvrdio da sam siguran u njihovu odanost Republici Francuskoj; govorio sam da mislim da svaki od njih, Vijetnamac, Kambodžanac ili Laošanin, može reći da se Francuska bori i za njihovu nezavisnost; smatrao sam da oni ne mogu tražiti da se i dalje troši oko dvesta miliona godišnje i hiljade francuskih života kako bi se moglo reći da se nastoji otkloniti opasnost od imperijalizma i porobljavanja njihovih zemalja; kazao sam da ne mogu očekivati da se mi iznurimo da bismo im obezbedili slobodu i mir, a zatim se ukrcamo na brod i mašemo im šeširima na odlasku.“ Iskapio je čašu vina i nastavio:
„Moskovski imperijalizam je tvorac svetskog ropstva i najveća opasnost, kazao sam. To je opasnost za vas kao i za ceo svet. Vaša Indokina je postala ključ za rešavanje velikog strateškog problema i nezavisnosti zemalja koje se oslobađaju od kolonijalnog ropstva u jugoistočnoj Aziji, od Tonkina do Indijskog okeana. Ako ta brana popusti, ako se razbiju brave tvrđave Severnog Vijetnama, talas komunizma će odneti sve, od kineskih granica do stare granice sa Indijom. Ključ opstanka svih tih zemalja jeste otpor opasnosti koja preti Vijetnamu: on je granica sa slobodom. Zbog toga Francuska ne sme da ga napusti, ni da napusti vas a da ne izgubi obraz: trebalo je ginuti zajedno, da bi se moglo živeti u zajednici!“
Starac je zaboravio na svoga gosta i govorio je kao da je na govornici, pred brojnom publikom koju treba osvojiti. Koliko je taj njegov stav bio iskren? Bilo je jasno da je njegov antikomunistički stav sasvim autentičan.
„Nikada niste verovali u lojalnost Ho Ši Mina?“
„Ne, to je moskovski aparatčik. Verujte mi da je oslanjanje na cara pravi put da pomognemo zemlji do koje nam je obojici stalo.“
„Žan Senteni ne misli tako.“
„Moj zet ima mnogo kvaliteta, ali je naivan.“
„Na mene nije ostavio takav utisak“
„Vi ste se i sami sreli s Ho Ši Minom. Kakav je utisak ostavio na vas?“
„Delovao je umorno, ali pun energije, kao ubeđeni rodoljub, iskreni komunista i dostojan protivnik“
„Kao i mnogi drugi, podlegli ste šarmu starog prepredenjaka. Čak je i moja kći Lidija smatrala da je privlačan... No, da se uozbiljimo. Želeo sam da vas vidim pre polaska i da vam dam neka pisma s preporukama, koja bi mogla biti korisna u vašoj misiji. Vodite dobro računa, neka su veoma poverljiva...“
Alber Saro je iz džepa izvukao tri koverte, a Fransoa ih uze. Imena na njima mu nisu ništa značila. Stari guverner je to primetio.
„Očekivali ste neka poznatija imena. Nemojte se prevariti: ljudi na koje su naslovljena mogu vam spasti život i u svakom slučaju vas mogu izvući iz nevolje i sprečiti da pogrešite. Znam da poznajete tamošnji mentalitet i neke delove zemlje. Ti ljudi još bolje ih poznaju. Sve će vam to pomoći da budete uspešni u misiji s De Latrom.“
„Vi ste ubeđeni da ću otići?“
„U to uopšte ne sumnjam. Znam ljude vašeg kova, stvoreni ste za opasnosti i pustolovine, a ponekad i za slavu.“ Fransoa se gorko nasmeja.
„Slava!... Poznajem je i suviše dobro: blato, krv, patnja, gađenje nad samim sobom, mučnina iščekivanja, strah u utrobi i mržnja u srcu. Bio sam svedok mnogih borbi i surovih smrti, a sve to da bi se postigla slava.“ Alber Saro se tužno nasmejao.
„Znate sve to, a ipak ćete otići... ljudi su čudne životinje, gospodine Tavernije.
Rajmone, donesi nam stari armanjak.“
„Želite li onaj gospodina Omera?“, uzviknuo je sluga, uz malo prebacivanja.
„Naravno, zar imamo neki drugi?“
„Nemamo, gospodine“, kazao je stari sluga i najbrže što je mogao pošao ka biblioteci s rešetkastim vratnicama.
„To je armanjak moga oca, kazaćete mi da li vam se sviđa.“
Rejmon je sipao dragoceno piće, s mnogo obzira prema njegovoj starosti. Istom kretnjom, njih dvojica su prinela čaše nosu i poluzatvorenih očiju ga omirisali. Pošto su izmenjali poglede, popili su po gutljaj. Saroovo lice se zajapurilo, a oči iza naočara se zasijale.
„Šta mislite o ovoj divoti?“
„Potpuno sam očaran, gospodine predsedniče.“
Kada su se rastali, toplina armanjaka je privremeno oterala aveti Indokine.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poslednje uporište - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 2:00 pm


7.


General De Latr je imenovan za viškog komesara Indokine i zapovednika Francuske indokineske armije 6. decembra 1950. godine.


Avion konstelejšen je poleteo iz Kalkute ka Sajgonu. Porodicu Tavernije je od Indokine delilo nekoliko sati leta. Lea je oslonila čelo na prozorčić i držala u naručju uspavanu bebu, koja je u snu stezala male pesnice. I pored dugog puta, zamornih presedanja u Kairu, Karačiju i Kalkuti, Leino lice je bilo vedro i odmorno. Fransoa je razneženo uživao u njenoj lepoti i slici koju su pružali majka i dete. S druge strane prolaza bili su Šarl i Adrijen, koji su se kartali, i nisu mogli da se uzdrže od vike kada bi prevarili jedan drugoga ili bi ih poslužila sreća. Kada je video da ga otac gleda, Adrijen je pitao:
„Da li uskoro stižemo?“
Stjuardesa je to shvatila kao nestrpljenje.
„Prilično brzo stižemo. Ako hoćeš, i tata dozvoli, možeš da pođeš u pilotsku kabinu. Kapetan se slaže.“
„Čika Fransoa, kaži da smem!“, vikao je Šarl.
„Ne brinite, gospodine, paziću na njih.“
Fransoa nije brinuo zbog toga, već zbog onoga što ih je čekalo po dolasku. Baš je bila ludost povesti decu i pristati na Leinu učenu!
„Ako odeš bez nas, nećeš nas više videti...“ Bila je sasvim u stanju da to i učini. Uprkos svemu štoje videla i čula u Indokini, i opasnosti za decu, nije htela ni da čuje da odustane od tog zahteva. Šarl je bio tako očajan na pomen njihovog odlaska da je Fransoaz, koja ga je dobro znala, počela da strahuje od najgoreg. Svi su na Montijaku mislili to isto, mada nisu smeli ništa da kažu. Dečak je imao deset godina i bio je hrabar i odlučan.
„Brinuću o Adrijenu i Kamij“, kazao je. To je i radio otkako su pošli iz Pariza, a Fransoa je zaključio da ne mora voditi na put nikoga ko bi brinuo o deci: „Kineskinje su najbolje dadilje na svetu“, kazao je. Zamolio je Lijen da nađe kuću u lepom kraju Sajgona i da mu okupi poslugu, a naročito da obrati pažnju na izbor dadilje.
Uzdisao je misleći na te domaće probleme i pokušao da nastavi čitanje Plavog husara sve poznatijeg mladog pisca, Rožea Nimijea. Beše to još jedan ratni roman: ti pisci nisu znali da pišu ništa drugo, već da oživljavaju to mračno razdoblje.
Zastao je kod jedne rečenice: „Sve što je ljudsko meni je strano...“ Zamišljeno je spustio knjigu, sklopio oči i zamišljao izmučeno lice vijetnamskog komunističkog vođe, kao da ga vidi pred sobom. Setio se lažne objave njegove smrti 11. novembra, koju su preneli pariski listovi. Opet je osetio nelagodnost koja ga je spopala toga dana i pitao se: da su vijetminovci izgubili vođu koji je bio duša pokreta, bi li mogli slediti svoju borbu ili bi morali da pribegnu sporazumu sa vladom Bao Daja. Da li bi izbegli građanski rat? Nije bilo odgovora na to pitanje.
Rojtersova depeša je bila netačna. U napadu aviona king kobra i junker na jedno selo na kineskoj granici, u kome se pretpostavljalo da boravi Ho Ši Min, uz znanje kineskih i ruskih vlasti, nije ubijen vijetnamski vođa, već samo nekolicina nesrećnih seljaka. Jadna je to zemlja, mislio je otvarajući oči.
Beba se vrtela majci u krilu, mrštila lišće, istezala se i cupkala. Lea se zagledala u svoju divnu ćerku.
„...Baš si lepa!“,kazala je, podigla je i poljubila u vratić.
Devojčica je mrmljala.
„Reklo bi se da ne voli poljupce, nije kao njena mama“, kazao je Fransoa i priljubio usne Lei na pregib vrata.
Lea se nasmejala onim grlenim smehom koji ga je uvek uzbuđivao.
„Evo ti je, uzmi je, idem da protegnem noge.“
Podigla se, utrpala mu dete u ruke i posmatrala ih. Uvek je volela da ga vidi s decom. To joj je izgledalo divno i nestvarno. Fransoa je bio od onih ljudi koje je teško zamisliti kao očeve: čak ni on sam sebe nije zamišljao u toj ulozi. Nije mu bila mrska, ali nije mu ni pristajala. Stjuardese su u čudu gledale avanturistički nastrojenog čoveka kako daje bebi bočicu s cuclom. Mlade putnice su mu dobacivale zavodljive poglede i mrštile se na Leu. Fransoa je zapazio da se ni ona ne libi da odmerava neke putnike i muške članove posade.
„Dame i gospodo, molimo vas da vežete pojaseve, slećemo u Sajgon...“
Avion se relativno lako spustio na aerodrom Tan Sun Nut, na nekoliko kilometara od centra Sajgona; bilo je dva sata po podne. Čim su se vrata otvorila, zapahnula ih je zagušljiva vrućina. Kroz izmaglicu od vreline, zaslepljujuće svetlo peklo im je oči. Na izlaznim stepenicama Lei se učinilo da će se istopiti. Prebacila je preko bebe tanku svilenu maramu. Kada su ušli u aerodromsku zgradu, učinilo joj se da je prešla iz pećnice u blagi hlad. Kamij je zaplakala.
Zahvaljujući službeniku Visokog komesarijata, koji je došao da ih sačeka, brzo su obavili sve formalnosti.
„Gospođo Tavernije, oprostite, ali moram odmah da povedem vašeg muža u Komesarijat. Vas čeka auto, koji će vas odvesti do novog boravišta. Moji pomoćnici će se pozabaviti prtljagom. Ne brinite, vratićemo vam muža u toku popodneva.“
Lea je gledala muža kako se udaljava, a srce joj se stezalo od tog prizora. Šarl i Adrijen su je pratili ka kolima. U kolima je bilo kao u nećnici. Adrijen je počeo da šmrče:
„Mnogo je vruće, mama, mnogo vruće...“
„Ćuti!“, kazao je Šarl. „Uskoro ćemo stići do kuće.“
Dete je ućutalo, kao i uvek kada bi mu Šarl to kazao; jedino je on za njega predstavljao autoritet. Adrijen gaje uvek slušao, bez pogovora.
Vrućina je oterala stanovništvo u kuće. Nekoliko uličnih prodavača je dremalo, čak i ležalo na tlu, u senci tamarisa i rascvetanog žbunja; neki ljudi su stajali i pušili, naslonjeni na kućne zidove. Na terasi jednog kafea sedeli su francuski vojnici u neurednim uniformama izmrljanim znojem i pili pivo. Vozači bicikalarikši čučali su u senci svojih vozila i čekali večernju svežinu.
Auto je malo usporio kod Botaničke bašte. Tu su ulice bile pune lepih vila; vozač stade ispred jedne od njih.
„Evo, gospođo, stigli smo!“
„Kako se zove ova ulica?“
„Ulica hodočasnika, gospodo. To je mirna ulica, u prijatnom kraju. Nalazite se na dva koraka od Ulice Katina.“
Lea je suviše kratko boravila u Sajgonu da bi znala gde se nalazi. No to joj i nije bilo tako važno: kuća je delovala simpatično, imala je malu baštu i verandu. Vrata su se otvorila i Lijen je izašla da ih dočeka. Baš je lepa, mislila je Lea uzbuđeno i osetila se neprijatno. Mlada žena im je prišla sa osmehom na licu: „Ti si svakako Šarl, zar ne?“ Dečak je potvrdio.
„Dobro došli u moju zemlju. A ti si Adrijen?“ Dete se pribilo uz druga, a zatim kazalo: „Što si tako odevena?“ Lijen se osmehnula.
„Ovako se žene ovde odevaju.“
„Lepo je“, kazalo je dete.
„Uđite, unutra je prijatnije.“
Ušli su u plavo i belo okrečenu prostoriju s nekoliko lepih kineskih tepiha na podu. Kroz otvorena vrata sa zadnje strane kuće videla se lepa bašta, puna sjajnog zelenila. Noseći Kamij u naručju, Lea je prošla kroz prostoriju i posmatrala svoju oazu u srcu Sajgona. Okrenula se, sva nasmejana.
„Baš je divna kuća, kakva je samo bašta...“
„Moja majka je zasadila te biljke, ali nije u njima uživala. Otac je više voleo Hanoj. Kuću smo izdavali bogatim činovnicima i trgovcima. Sada je već godinu dana prazna. Nisam stigla daje bolje sredim, ali je unutra sve čisto i udobno.“
„Hvala, Lijen, biće nam veoma lepo u njoj. Nisam vam predstavila Adrijenovu sestru“, kazala je Lea i pružila joj devojčicu.
„Smem li da je uzmem?“, pitala je sa oduševljenim izrazom lica.
Obe mlade žene su bile vrlo uzbuđene, mada iz različitih razloga. Lijen je nastojala da prikrije nelagodnost, prislanjajući lice uz bebu. Detenceju je zgrabilo za kosu i rasturilo joj punđu, pa se sjajna crna kosa u jednom trzaju rasula sve do članaka. Lea i Šarl su oduševljeno povikali gledajući blistavi tamni slap, koji je Lijen davao izgled varvarske princeze, te je sad bila još lepša. I ona se nasmejala, i dala bebu postarijoj ženi dostojanstvenog izgleda koja je ušla zajedno s poslugom.
„To je vaša posluga.“
„Pa nije nam potrebno toliko ljudi.“
„To je pravi broj ljudi za ovoliku kuću, Tuj Čau je domaćica koja će ih nadgledati. Znam je odavno: ona je časna i poštena žena. Za decu će se brinuti Liksija (početak leta) i Điančir (zavet zdravlja); obe su Kineskinje. Kuvar se zove Lujen. Koa i Tran će se baviti nabavkama i kućom. Mislim da će Fransoa hteti sam da vas vozi...“
„Pa vozač nam, svakako, ne treba. Vozićemo sami!“
„Ne savetujem vam da vi vozite. Nije bezbedno, a ni prikladno. Pokazaću vam sobe.“
* * *

Fransoa se vratio kasno po podne, umoran i neraspoložen. Nasmešio se kad je video Leu i Lijen kako se u bašti igraju sa decom. Drugarica iz detinjstva se zarumenela i pošla mu u susret. Poljubio ju je, vidno obradovan.
„Baš si lepa, sestrice!“
Osetio je kako se ukočila.
„Zar ovo nije kuća tvoje majke?“
„Sada je moja. Srećna sam da vi možete da je koristite. Želim da budete srećni u njoj.“
„Čika Fransoa, dođi da vidiš baštu, izgleda kao džungla“, vikao je Šarl i nastojao da ga odvuče u baštu.
„Znam tu baštu, bio sam tu kada sam bio tvojih godina. Misliš li da će ti ovde biti lepo, dušo?“, pitao je Leu i uzeo je u naručje.
„Hoće, biće mi vrlo lepo. Mada je sve sasvim različito, nešto me podseća na Montijak. S tobom bih, svakako, bila svuda srećna. Kako je proteklo viđenje s visokim komesarom?“
„Pa, malo mi je laknulo... De Latrov dolazak je i njemu doneo olakšanje. Zbog sukoba u Koreji, američka pomoć sada brže stiže. Pinjon računa na nju i na avione lovce, koji su stigli prošlog meseca. Imaju dakote i nosače aviona, naoružali su dvanaest vijetnamskih bataljona, a sve se to predstavlja kao ratno savetovanje sa Amerikancima. To je mnogo manje od onoga što su očekivali Francuzi i Bao Daj, ali se očekuje još šesnaest bombardera.“
„Za šta su im potrebni lovci i bombarderi? Narod će prvi da strada...“, povikala je Lijen.
„Vrhovna komanda kaže da će bombardovati samo strateške tačke.“
„To sve komande kažu“, kazala je Lea i dala mu konjak sa sodom, koji je progutao u jednom gutljaju.
„Hvala ti, baš mi je to trebalo. Idem da se istuširam. Hoćeš li samnom?“
Tuširanje je bilo izgovor za ljubavnu igru na podu kupatila. Upravo su se oblačili kada je gong najavio daje vreme za večeru. Ušli su u trpezariju, vlažne kose, držeći se oko struka. Tu je bila postavljena prava vijetnamska trpeza, s mnogo posuda sa hranom. Šarl se mučio pokušavajući da jede štapićima, a Lijen mu je objašnjavala kako da ih koristi. Kada je uspeo da ubaci zalogaj u usta, povikao je:
„Ovo je baš dobro!“
„Obrok je vrlo obilan“, kazao je Fransoa služeći se račićima. „Pisala si o oskudici, i to u svim pismima. Izgleda daje situacija sada bolja.“
„Bolja je samo na jugu. U Hanoju je haos. Otkako su oštetili državni put broj 4, većina kineskih radnji je zatvorena. Sve se prodaje: restorani, radnje, hoteli, vile. Pomislio bi čovek da smo se vratili u 1946. godinu. Most Pola Dumea čuvaju Bambarci s puškomitraljezima; na Crvenoj reci su tri minske prepreke. Na severu grada je sve zabarikadirano a na svakoj raskrsnici je policijska postaja okružena zaštitnim vrećama peska. Oko Citadele su tenkovi. Šire se lažne vesti koje izluđuju stanovnike. Vojni komandanti su pesimisti. Posle napada na državnom putu broj 4, Pinjon je došao u Hanoj. Bio je s generalom Bojem de la Turom i obišli su grad pod opsadom. Da bi pokazao kako će Francuzi tu ostati, okupio je novinare u Palati vlade i dao izjavu da Hanoj neće pasti u ruke vijetminovskim fanaticima: ’Znamo cenu odbrane grada: to su krv i suze. Borićemo se, i branićemo četvrt po četvrt, kuću po kuću...’, kazao je.“
„Pinjon je isti kao i uvek“, kazao je Fransoa i nasmejao se iz sveg glasa.
„Da li si već to čuo?“, pitala je Lijen, pomalo razočarano.
„Jesam, odmah su mi ispričali tu smejuriju i teške uslove koje je postavio Bona, i s kojima se slažem. U Komesarijatu misle da će De Latrov dolazak sve srediti. Šta ti misliš o tome?“
„Ja sam meleskinja, imaj to u vidu. Obe strane su nepoverljive prema meni. Po Bernaru, sve ono u Lane Sonti, KaoBangu i Hoa Binu nije trebalo da se desi. Sve se to dogodilo zbog nestručnih i nedovoljno razboritih zapovednika.“
„Da li se Bernar borio zajedno s njima?“
„Jeste, sada je potporučnik. Zakleo se da će pobiti što god više može vijetminovaca da bi osvetio ženu i ćerku i sprečio komuniste da dođu na vlast. Postao je nemilosrdan. Što se tiče Haja, štiti ga naklonost predsednika Ho Ši Mina i, mada je melez, daju mu odgovorne zadatke. Ušao je u komunističku partiju i zakleo se da će isterati francuske osvajače.“
„A ti, gde si tu ti?“, uzdahnuo je Fransoa.
„Ne znam ni sama“, odgovorila je Lijen. „Ponekad samo poželim da se rat završi i da zemlja dobije nezavisnost...“
„Vi ste ipak i Francuskinja...“, reče Lea.
„To sam samo po imenu Rivijer, i po nacionalnosti, ali sam Vijetnamka u srcu.
Kada me pogledate, vidite da sam Vijetnamka, zar ne?“
Mlada žena inače nije pila alkoholna pića, ali odjednom pruži čašu i reče:
„Sipajte mi vina!“, što je Fransoa i učinio.
„Posle ostavke Ngujen Fan Donga, u jednom času sam pomislila da bi Bao Daj mogao okupiti Vijetnamce koji nisu komunisti. Postavio je jednog Košinšinca, Tra Van Hua, na čelo svoje nove vlade. Zahvaljujući novom šefu službe bezbednosti, Dok Fu Tamu, uspeo je da vrati bezbednost selima na jugu i u oblasti Sajgon Čolon. No to neće dugo potrajati, a američka pomoć će samo produžiti rat, jer vijetminovci neće odustati, a i Kina im pomaže.“
„Misliš da je francuskom prisustvu došao kraj?“
„Jeste. Iako svi Vijetnamci nisu komunisti, ujediniće se s njima da oteraju sve one koji ih podsećaju na dane kolonijalizma.“
„Zar nije oružje sa Zapada nadmoćnije nad kineskim i sovjetskim?“, pitala je Lea.
„Pa možda, za sada... ali oružje i bombe ne vrede protiv volje celog naroda.“
„Svakako mogu mnoge da pobiju.“
„Mogu da pobiju hiljade, ali neće ugušiti želju vijetnamskog naroda za nezavisnošću. To će možda trajati godinama, ali ćemo na kraju pobediti.“
„Govoriš kao jedna od njih, kako kažemo u Francuskoj“, reče Fransoa.
„Pa to i jesam, u duši, to je pravedna borba. Sećaš li se kako si, kada smo bili mladi, mislio isto što i Haj i ja...“
„Ja i sada mislim isto što i ti, kada je u pitanju nezavisnost, samo se ne slažemo oko toga kako treba doći do nje. Ne verujem u uspeh vlade Bao Daja: odvojen je od naroda, a naročito od Tonkinaca. Američka pomoć ga neće održati na vlasti. On je samo mala prepreka za komuniste. Nedostaje mu mnogo toga da realno proceni situaciju; no, ne verujem ni u mirovni plan generala Karpentijea, bez obzira na to što ima pod sobom sto pedeset hiljada ljudi. Poraz u Kao Bangu i panično povlačenje iz Lang Sona su narušili moral trupa. Vojska više ne veruje zapovednicima...“
„Zar nije general De Latr poslan da sve to promeni?“, pitala je Lea.
„U početku će svakako biti promena. Ali, dugoročno gledano, ne verujem ni u njih.“
„Pa što si uopšte pristao da dođeš ovamo?“, pitala je Lea, sva iznervirana.
„Nije mi lako da odgovorim na to. Mada mislim da je sve već izgubljeno, moram još jednom pokušati da pomognem svojoj zemlji.“
„Ali to je sasvim u suprotnosti sa svim onim što si uvek pričao o nezavisnosti, o predsedniku Ho Ši Minu i istoriji Vijetnama! Kada sam bila dete, bilo mi je logično to francusko kolonijalno carstvo, jer sam, kao i sva deca tog pokolenja, mislila da Francuska donosi kulturu drugim narodima. Od rata mislim da to nije tačno i da svi koji nose uniformu hoće samojedno: da pobede protivnike koji ne nose iste uniforme i da ih pokore! Sve je isto kao i u Francuskoj!“, razvikala se Lea.
„Pa nećeš valjda porediti francuski pokret otpora s vijetnamskim... to uopšte nije isto!“
„Za mene jeste! Ljudi koji se bore za svoju slobodu svuda su u pravu!“ Lijen je spustila ruku na njenu.
„Ako ste obe protiv mene, odustajem od prepirke!“, kazao je Fransoa.
Sve troje su neko vreme ćutali.
„Šta je s Kijenom?“, pitala je Lea.
Lijenino nežno lice se zarumenelo.
„Postao je jedan od vođa u Čolonu, u kompleksu kockarnica Veliki svet, zajedno s Baj Vijenom.“
„Jasno mi je“, reče Lea. „Postao je pravi bandit, a tome je i bio sklon...“ Lijen je oborila glavu; bila je u neprilici. Fransoa joj priteče u pomoć.
„Ovde se na to ne gleda tako. U Aziji imaju druge pojmove o dobru i zlu. Bandit može i da služi na čast svojoj porodici...“
„Hvala, Fransoa, ali mi nije čast što sam njegova sestra, mada ga mnogo volim i vrlo sam mu privržena. Ipak se stidim kad pomislim na dedu i majku. Zahvaljujem bogu što su mrtvi i ne mogu da vide kako im se potomak bavi trgovinom drogom, devizama i ženama.“
„Sada se uvalio i u to? Samo mu je to trebalo!“, viknula je Lea.
„Otići ću da ga vidim. Siguran sam da nije tako strašno kao što Lijen kaže“, rekao je Fransoa.
„Da, da, idi da ga vidiš“, povikala je Lijen zaboravljajući da je Kijen pokušao da ga ubije. „Tebe će možda saslušati. Ja sam samo sestra, moje mišljenje je samo žensko mišljenje...“
„Zna li on da smo došli?“
„Zna.“
„Dobro, zajedno ćemo ga potražiti. Hoćeš li da pođeš sa mnom?“
„I ne pomišljaj na to. Ugledna žena ne može tamo!“, povikala je Lijen i spustila pogled.
Fransoa je prasnuo u smeh.
„Lea dakle nije ugledna žena?“
„Nisam to kazala“, mrmljala je Lijen.
„Ama znam, šalio sam se. Idem da popušim cigaretu u bašti, pa odoh na spavanje, iznuren sam.“
Posmatrale su ga dok je odlazio: obe su ga volele. Talas duvanskog dima je dopirao do njih, pomešan s mirisom sveže zalivenog bilja. Lea je i sama zapalila cigaretu i zamišljeno zurila u prazno, duvajući dim od sebe.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poslednje uporište - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 2:01 pm



8.


Na aerodromu Tan Sun Nut, u hangaru pretvorenom u prostor za prijeme, okupio se čitav Sajgon - svi vojni i civilni zvaničnici očekivali su dolazak generala De Latra. Sunce je peklo limeni krov hangara; muškarci, svi u belim ili svetlim odelima, brisali su znoj s lica. Žene su bile u svetlim haljinama koje su im se lepile za telo, a znoj im se skupljao iznad usana. Obično bučna gomila bila je sasvim tiha. Delovalo je kao da svi iščekuju neku lošu vest, a ne spasioca. Lea se osećala kao stranac među tim ljudima, ali je Fransoa zahtevao da ona i Lijen dođu na doček tog čoveka, koga su prozvali „kralj Žan“. Svi su, manje ili više otvoreno, ispitivali ta nova lica, zureći u Leu i mladu, elegantnu meleskinju; bile su u vijetnamskim tunikama: jedna u crvenoj, a druga u žutoj. Leina tunika je ostavljala obnažena leđa i ruke: crni slamnati šešir s crvenom ružom naglašavao je njen nedužni izgled u dugoj, uskoj odeći. Nosila je i crne kožne sandale s visokom potpeticom i crnu torbicu.
„Gospođo Tavernije.“
Lea se osvrnula i videla mladog Vijetnamca u besprekornom odelu. Činilo joj se da je tu scenu već doživela.
„Gospodine Mileni!“
„Setilt ste me se! To me raduje i čini mi čast.“
„Nisam zaboravila da ste bili prvi koga sam upoznala u Sajgonu. Lijen, predstavljam vam gospodina Filipa Milera, o komesam vam pričala. Gospodine Mileru, ovo je Lijen Rivijer, prijateljica iz detinjstva moga muža.“ Rukovali su se.
„A mene niko ne pozdravlja?“
Posle malog oklevanja, Lea je prepoznala Lisjena Bodara, novinara u izgužvanom odelu i košulji punoj mrlja od znoja.
„Oni, izgleda, žele da nas poguše“, huktao je i brisao znoj sa čela. „Vratili ste se dakle, gospođo, u ovu našu lepu koloniju. Čuo sam dobru vest: da ste pronašli muža. Da li je tu? Voleo bih da ga upoznam.“
Lea je pokazala rukom na grupu oko visokog komesara Leona Pinjona i generala Karpentjea.
„Znači da je u glavnom društvu. Šta radi među tim tipovima?“
„Došao je na zahtev generala De Latra.“
„Baš kao i ja... Tražio je da najvažnije francuske novine, Mond, Figaro i druge, budu prisutne; jedan general mu je kazao da je Frans soar ipak najvažniji, pa je rekao da hoće dopisnika tih novina na svakom važnom mestu. Ja sam taj dopisnik, pa ga svuda pratim!“
Jedan kolega ga je povukao za rukav.
„Lisjene, svuda te traže, avion je sleteo!“
„Evo me; videćemo se uskoro, gospođo Tavernije...“
Avion se pojavio na kraju piste i zaustavio se ispred hangara. Privukli su stepenice za izlazak, vrata su se otvorila, a svi su zadržali dah. Začula se Marseljeza. Jedan okruglasti čovek u belom odelu, s Ordenom Legije časti na reveru i šeširom u ruci, oprezno je sišao niz stepenice. To je bio ministar spoljnih poslova Federacije Žan Leturno. Već je sišao skoro udno stepenica kada se na vrhu pojavio heroj koga su toliko iščekivali. General De Latr je zastao nepomično, odeven u belo, s dvostrukim nizom odlikovanja i crnom kravatom. Na levom rukavu su se videle oznake Viteza Rajne i Dunava i Odlikovanje francuskih komandosa, kao i zelena traka Ordena Legije prve klase. Polako je silazio, stežući dršku štapa rukom u beloj rukavici. S visine je pogledao sve okupljene. Kada je izašao, stajao je ispred garde sve dok nisu odsvirali himnu. Zatim je izvršio smotru jedinica i pozdravio zastavu. Leon Pinjon i Karpentje su išli za njim i videlo se da im nije prijatno. Doček „kralja Žana“ bio je jedan od najhladnijih. Za njim su, u besprekornim uniformama, silazili oficiri s visokim činovima, članovi njegovog štaba. Među njima je bio i Raul Salan, koga su zvali „Kinez“, ili „Mandarin“, jer je dobro poznavao Aziju i govorio vijetnamski.
Stojeći pred vojskom, general je izjavio: „Ponosan sam što stojim ispred francuskih boraca. Dolazim u ovu zemlju spreman da se, dušom i telom, posvetim svom zadatku. Dolazim kao vojnik, potpuno odan, i održaću reč datu Francuskoj da ću završiti započeti poduhvat.“
Glas mu je bio suv, pojava elegantna, a njegovo lice s oštrim bridom nosa i stisnutim nozdrvama ostavilo je utisak na sve okupljene, i vojnike i civile. Za generala De Latra de Tasinjija pričalo se daje megaloman i da ne podnosi da mu se protivreči. Bio je prilično nasilan i često nepravedan, nadmoćnog držanja, i brinuo je o utisku koji ostavlja, veoma zahtevan prema podređenima, oštar prema nadređenima, ali lojalan i veran prijateljima. Za mnoge je bio pravi satrap, a za druge pravi moćnik. Njega su ili voleli ili mrzeli, neki čak i preterano, ali su ga se uvek plašili. Jednom je u avion napakovao nekoliko hiljada božičnih paketa za vojnike...
Za vreme pozdravnog govora Fransoa Tavernije nije mogao da se uzdrži a da ne pomisli: Kakav mazgov! General se smestio u automobil, dok je gomila klicala. Fransoa je pošao s pratnjom i uskoro su se vozili sajgonskim ulicama brzinom od sto kilometara na sat. Sunce je pozlatilo rešetke palate Norodom, u kojoj je bila rezidencija visokog komesara; travnjaci su se zeleneli, a pesak na stazama je delovao ružičasto, dok su na straži bili voinici sa šiljatim kineskim šeširima.
Filip Miler je otpratio Leu i Lijen do Ulice hodočasnika. Lea ga je pozvala na malo osveženje. Posluga se rastrčala, a dadilje su odvele decu. Posle nekoliko minuta, bašta je odjekivata od vike i smeha.
„Kakav je taj general?“, pitao je Šarl.
„Kao i svaki general“, odgovorila je Lea i pokušala da se rashladi maramicom. Dečaku je taj kratki odgovor bio dovoljan, pa se vratio čitanju Spiroua.


Dok se Lijen starala za večeru, Lea je Filipu pričala o novostima iz Francuske: pričala mu je o tetki i teči, Žozefu i Mirjam Binder, koje je po povratku posetila i zahvalila im na pomoći; pričala mu je i o filmovima Stromboli i Herojski podvig, koje je gledala pre odlaska, kao i o poslednjem komadu Fransoe Morijaka, Vatra na zemlji, o nagradi Femina za knjigu koju nije pročitala, o smrti novinara Andrea Violisa, zbog koje se Fransoa bio tako rastužio...
„Nisam ni znao da je mrtav. Moji su ga roditelji upoznali u Sajgonu 1931. godine, kada je pratio Pola Rejnoa, tadašnjeg ministra za kolonije. Zahvaljujući mome ocu, uspeo je da se upozna s vođom kaodaista Le Van Trungom.“
„Muž mije dao da pročitam njegovu knjigu Indokina, SOS, pa sam razumela mnogo šta što se ovde dešavalo pre rata. Da li je i sada tako?“, pitala je Lea.
„Više se niko ne ponaša prema domaćima kao ranije, ali trgovina je i dalje živa. Bilo je nekoliko atentata, koji su prepali belce. Sećate li se one večeri u Čolonu, kada ste bili upravo stigli?“
„Vrlo dobro je se sećam.“
„Onaj Baj Vijen, koji vas je tada primio, postao je još moćniji. Zapoveda pravom vojskom i ne zna se da li podržava Francuze ili vijetminovce. Brat gospođice Rivijer je mladić koga cene, ali ga se i plaše. Kako se ophodio prema vama? Prekorevao sam sebe što sam vas pustio s njim.“
„Niste imali izbora. Bio je vrlo uljudan, ako već pitate, ali nemam baš neku želju da ga vidim...“
„To će biti teško, on je stalno u Visokom komesarijatu, a vi ste kod njegove sestre.“
Zvono je zazvonilo i Tuj Čau dotrča da kaže Lei kako gospodin Kijen Rivijer želi da je vidi.
Lea je besno skočila i povikala:
„Ne želim da ga vidim!“
Bilo je prekasno; već je ušao, zajedno s Lijen.
Filip Miler je ustao i kazao:
„Dozvolite mi da vas pozdravim. Nadam se da ćemo se videti; evo moje posetnice. Bilo mi je drago...“
„Nisam vas valjda ja oterao, gospodine Mileru?“, kazao je Kijen.
„Niste, gospodine Rivijer. Imam jedan sastanak“
„Verovatno je nešto važno?“
„Vrlo je važno. Do viđenja, gospođo, gospođice...“
„Do viđenja, gospodine Mileru“, promrmlja Lijen.
On se udaljio, a Kijen je seo.
„Vi ste još lepši nego poslednjeg puta“, kazao je i uzeo čašu od sluge.
I on je još lepši..., pomisli Lea i pocrvene. Bila je besna na sebe, pa se okrenula. Kod njega su se rase pomešale u savršenom odnosu, kao i kod njegove sestre: imao je azijatski crnu kosu, taman ten i malo iskošene oči; od evropskih predaka je nasledio visok stas i samouvereno držanje. Žene su se na ulici okretale za njim, a muškarci su bili ljubomorni. Svi su ga se plašili, a čak gaje i čuveni Sportski klub uvrstio među članove. Zar ipak nije bio Francuz izdobre lionske porodice? Zračio je sirovom životinjskom snagom, koja je delovala na Leu, uprkos netrpeljivosti i preziru koje je osećala. No najviše joj je smetalo što on zna kako deluje na nju. Merkali su se kao zveri, čekajući koće prvi pokazati znake slabosti. Mladić se zakleo da će mu ona jednom pripasti i čekao je da kucne njegov čas. Nije mu nedostajalo žena, ni među činovničkim i oficirskim suprugama, kao ni među lepim, gracioznim Kineskinjama, koje bi ga samo privremeno smirile.
Deca su došla, smejući se i gurajući se.
„Ovo je Adrijen, moj sin, i Šarl, moj posinak.“
Zadovoljan i zahvalan Šarlov pogled nije promakao Kijenu, koji je odlučio da šarmira dete.
„Baš si srećan što imaš tako lepu mamu. Voliš li životinje?“
„Da, vrlo ih volim.“
„Ako ti mama dopusti, odvešću te u Botaničku baštu da vidiš ongkopa.“
„Štaje to onko?“
Kijen je prasnuo u smeh, a Lea je pomislila kako deluje vrlo mladoliko.
„Kop je tigar, a kada se u Vijetnamu kaže ong kop, to znači nešto kao ’gospodin tigar’. Da li bi voleo da ga upoznaš?“
Šarl se okrenuo ka Lei s tako oduševljenim pogledom da mu to nije mogla odbiti, pa je kazala:
„Poći ćemo zajedno.“
Šarlov zahvalni osmeh je bio najveća nagrada. Kijen je odvratio pogled da prikrije pobedonosno osećanje.
„Kada ćemo ići?“, navaljivao je dečak.
„Sutra... ako želiš...“, kazao je Kijen.
„Sutra ne možemo, još se nismo smestili“, kazala je Lea.
„Doći ću po vas prekosutra.Do viđenja“, kazao je i pošao.
Lea je klimnula glavom želeći da ga se reši.
„Pozdravite muža u moje ime...“
„Neće morati, tu sam“, kazao je Fransoa ulazeći.
Rukovali su se.
„Nisam ni pomišljao da ćeš se vratiti u vučju jazbinu“, povikao je Kijen paleći cigaretu.
Lea i Lijen se zgledaše.
„S De Latrom će vuk morati da zagrize svoj rep. Taj čova nije nimalo zgodan, a rešio je da zavede red u vojsci. Na kojoj si ti strani: francuskoj ili vijetminovskoj?“
„Ja sam za sebe“, kazao je Kijen s čudnim smeškom. „Nije mi stalo ni da se rat brzo završi, ovako dobro zarađujem.“
„Uvek si bio bandit“, reče Fransoa oporo.
Kijen je stezao pesnice; više bi voleo gnev nego to potcenjivanje i nezainteresovanost. Osećao se odbačenim, kako se i kao dete osećao pred starijima. Da ne bi pred Leom izgubio obraz, pokušao je da i sam deluje hladnokrvno.
„Ja sam bandit po zapadnim merilima, takav si izraz upotrebio... ali ovde u Čolonu sam zapravo kaid.“
„Pa, to nije ništa novo.“
Lijen je prišla i uhvatila brata za ruku.
„Da li bi načas došao? Hoću nešto da ti pokažem...“
Dok su se njih dvoje udaljavali, Fransoa je privukao Leu sebi.
„Voleo bih da on ne dolazi često. Postao je opasna bitanga, a i kompromituje nas. Ako tako nastavi, ubiće ga jedni ili drugi.“
„Zašto to kažeš?“
„Prodaje oružje vijetminovcima, a opijum vojsci, a da i ne govorim o trgovanju devizama, što naveliko radi.“
„Kako ga možeš sprečiti da viđa sestru?“
„Pričaću s Lijen. Ako bude potrebno, preselićemo se.“
„Šta? Da se selimo? Pa tek smo došli... Predložio je Šarlu da nas vodi u zoološki vrt.“
„Od kada se toliko zanima za životinje? Kada je bio mali, uopšte ga nisu zanimale, što nije retkost za Azijce često. No dosta priče o njemu. Dođi u sobu!“
„Mislila sam da treba da idemo u Visoki komesarijat, na prijem.“
„Pričekaće oni nas!“
* * *

U rano jutro 19. decembra 1950. godine Fransoa Tavernije je odleteo za Hanoj dakotom generala De Latra, koji je otišao da preuzme prestonicu Tonkina, i to na godišnjicu vijetminovskog napada 19. decembra 1946. godine. To je bio napad u kome je zamalo poginuo Žan Senteni i koji je doprineo zaoštravanju sukoba posle bombardovanja koje je izvela francuska flota u luci Hajfong, 20. novembra, kada je izginulo više hiljada Vijetnamaca.
Plan o dolasku u Hanoj pretrpeo je neke izmene i s time se zakasnilo, jer je general bio poslao telegram caru Bao Daju i obavestio ga o svom dolasku, a car ga je, zauzvrat, pozvao na doručak. Avion je sleteo na aerodrom Dalat negde oko podne. Po De Latra i njegovu pratnju došle su limuzine.
„Gadno će se natezati s Njegovim veličanstvom“, kazao je Lisjen Bodar, koji je sedeo pored Fransoe. „Starije besan što car nije došao na doček u Sajgon. Čuo sam ga kada je pretio i psovao tog ’makroa’, ’naduvenu glumačku njušku’, govnarskog cara i ko zna šta još. No tu se prevario. Premda izgleda kao plejboj, Bao Daj uopšte nije glup. Siguran sam da neće ići u Hanoj, kao što bi De Latr hteo. Tako bi izgubio obraz pred narodom.“
Doručak je bio sjajan i dugo je potrajao. Car i general su izmenjivali izraze učtivosti. Očiju sakrivenih iza tamnih naočara, Bao Daj je, odeven u sjajno skrojenu odeću, delio osmehe i klimao glavom, kao prava dobričina. No, kao što je kazao Bodar, taj „suveren noćnih klubova“, kako ga je gost nazvao, glatko je odbio da pođe u Hanoj. Posle tog odbijanja, De Latr je mogao samo da se oprosti i da ode, a pratili su ga Leturno i njegovi ljudi. U avionu je pobesneo: „Borimo se za nazovikralja, i to takvoga koji nema jedne lepe reči za žrtve koje podnosimo da bi se on lepo zabavio!“
Za vreme leta je stalno pričao s generalom Salanom. „’Kinez’ govori vijetnamski, pa će biti vrlo koristan“, kazao mu je pred polazak Žorž Gotje, poverenik ministra za prekomorska pitanja Fransoe Miterana. Gotje je, kao i Orijak, bio imenovan za DeLatrovog savetnika, a za vreme japanske okupacije član kabineta admirala Dekua.
Pored Fransoe je sedeo pukovnik Bofr, zadubljen u misli. Iza njih su se čuli delovi rečenica koji su povremeno nadjačavali buku motora: „Treba uneti malo vijetnamske krvi u vojsku... moraćemo da ’zažutimo’ vojne redove... treba naterati vijetminovce jedne protiv drugih... najzad, nema mnogo komunista među njima... s De Latrom će se sve promeniti... ’Sovuljaga’ (ratno ime De Latra) još nije rekao poslednju reč...“
Naoblačilo se, pa je u avionu bilo prohladno.


Dakota je sletela u Hanoj oko pet posle podne. Bilo je oblačno i mračno. Svi koji su došli na generalov doček bili su iscrpljeni; dugo su hodali i još od podneva stajali. Farovi automobila su osvetljavali pistu, a pratnja se uputila prema zvaničnicima koji su čekali. General je pozdravio Bao Dajevog izaslanika, guvernera Tonkina Ngujen Hu Trija, čije je zaleđeno lice skrivalo nezadovoljstvo. Želeo je da ponovi defile Ho Ši Mina, koji je 19. decembra 1946. godine prošao kroz Hanoj na čelu svojih jedinica; vijetminovski radio je najavio preuzimanje grada pre praznika Ta, početkom naredne lunarne godine.
Povorka je krenula. Iz daljine su čuli grmljavinu neprijateljskih topova. Brzo su se kretali. Kuće i kućice koje nisu bile razrušene delovale su napušteno. Na početku Mosta Pola Dumea stajala je naoružana vojska.
„Požurite!“, naredi general.
Ulice prema Malom jezeru bile su puste. Kineska četvrt je zamrla. General se, u svojoj besprekornoj uniformi, popeo na podijum pored jezera, pozdravio hanojskog episkopa i nekoliko prisutnih zvaničnika. Kišica je sipila, i bližila se noć. Oficiri su se prestrojili pred podijumom. U dnu je stajao ađutant Rene Lager, oficir s najviše odlikovanja, koji se držao veoma pravo, sa zastavom Desetog padobranskog bataljona. Po generalovomnaređenju, jedinice koje su se prethodnog dana još borile, poslate su za Hanoj da dočekaju novog zapovednika, koji nije oklevao da ih povuče sa fronta. Neki od oficira su gunđali da je to čista ludost i da će to vijetminovci svakako iskoristiti za ofanzivu.
„Svakoga drugog bi pozvali pred vojni sud zbog te neozbiljnosti!“, gunđao je neki pukovnik.
„Kakav je davež taj stari!“, šapnu neko pored Tavernijea.
Poznao je glas dopisnika Frans soara Lisjena Bodara.
„Možete Iepo da ga nakitite takvim opaskama u svom listu“, kazao je Fransoa.
„To neću propustiti. Kakav tip!“
„Neka bataljoni prodefiluju“, kazao je ratni dirigent Indokine. Fanfare su zatreštale i osam bataljona je prodefilovalo, osvetljeno farovima vojnih kamiona. Pored arapskih vojnika iz sever no afričke grupe, koji su ličili na izgladnele vukove, i kojima je zapovedao krupni pukovnik Edon, prošli su i Vijetnamci u francuskim uniformama. Fransoa je prepoznao Bernara Rivijera, koji je bio znatno viši od ostalih. Mada su im dronjave uniforme bile iskrpljene i umrljane, držali su se uspravno i gordo, pravo vojnički.
„Vidite kako su lepi!“, vikao je De Latr.
Posle njih su lagano prošli vojnici iz Legije stranaca, blatnjavi i pocepani, znojavih lica, a general je očarano sišao s podijuma, prišao im i zurio u njih; ponekog bi dotakao. Miris znoja koji su širili zahvatao gaje, obujmljivao, menjao, i od njega je izgledao ljudskije. Rukom u rukavici je pozdravljao ratnike, iako to uglavnom nisu bili Francuzi, ali su se borili za njegovu zemlju, koja ih je prihvatala bez mnogo zapitkivanja.
„Baš su lepi!“, ponavljao je i gledao za njima dok su nestajali u noći.


Oko jezera su se videla svetla. Okupljala se masa. Bilo je tu i Vijetnamaca i Francuza; izašli su iz zaklona. Pojava „kraljaŽana“ stvorila je osećaj sigurnosti, pa su prodavci supe opet izašli na ulice. Grad je živnuo, začula se dečja vika i smeh.
General Boj de Latur, tonkinški komandant, došao je da pozdravi generala.
„Želim da oficiri i podofociri dođu, u što većem broju, u Francusku kuću, odeveni kako jesu“, kazao mu je pretpostavljeni. Boj de Latur je bio naredio evakuaciju žena i dece iz grada, pa je De Latr zauzeo prezriv stav prema njemu.
Čula se muzika i vojnici su pošli ka Citadeli, dok su se ostali popeli u kamione i krenuli ka neprijateljskim linijama. Neki su bili uznemireni zbog toga što je pala noć, a to je bilo vreme za vijetminovce; no svi su se nadali da takva situacija neće dugo trajati.
U Francuskoj kući se nastavila procedura preuzimanja dužnosti: „Prihvatio sam ovu misiju, nesiguran šta ću zateći, znajući da me ljudi čekaju da preuzmem zapovedništvo. Šta god da se desi, biću uz vas. Želim da se pozdravim i s poručnicima i kapetanima. Mladi oficiri nose teret ovog rata i preko njih se stvara veza s vijetnamskim narodom; oni najpre mogu premostiti jaz između Vijetnamaca i Francuske. Dostaje bilo povlačenja. Zadržaćemo Tonkin! Mi ćemo izdržati! Vi ćete poslušati naređenja!“
Mladim oficirima su sijale oči: vratila im se nada; najzad su dobili pravog zapovednika.
Kao i ostali, Fransoa Tavernije je morao da prizna generalu izvestan šarm:
Kakav pametnjaković, a tek kakav glumac!, mislio je.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poslednje uporište - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 2:01 pm




9.


Iz Hajfonga je stigao telegam iz kog je Lea saznala da Fransoa neće doći za praznike.
Ona se, međutim, kao dete radovala na pomisao o Božiću u porodičnom krugu. Lijen joj je pomogla da kod nekog kineskog trgovca u Čolonu pronađe ukrase, načinjene uglavnom od drveta: kugle i girlande u boji. Lijen joj je našla i neko drvce, koje je, ako se ne zagleda izbliza, ličilo na jelku. Šarl se potrudio da ga ukrasi, a Adrijen mu je pomagao u tome.
„Baš je lepo“, vikalo je dete tapšući rukama.
Užasno izgleda, mislila je Lea.
Drvce je zbilja izgledalo čudno sa onim retkim ukrasima i kuglama koje nisu sijale. Šarl je video da je Lea razočarana, pa su se i njemu oči napunile suzama.
„Oprosti“, mrmljao je.
„Zašto da ti oprostim, dušice? Uradio si sve što si mogao. Drvo je sasvim dobro.“
„To kažeš da mi ugodiš. Znaš da to nije tačno... Kijene, možeš li ti da pomogneš?“
Opet je, dakle, bio tu! Svakoga dana je nalazio neki izgovor da dođe do njih. Nije mu se moglo ništa zameriti: bio je ljubazan, zatrpavao je decu darovima, slao voće i cveće.
Bio je sjajan vodič po Botaničkoj bašti i zoološkom vrtu. To mesto je izazivalo melanholiju: osećao se sjaj prošlih vremena. Baštovani su se vrlo malo trudili oko vrta.
Deo s pticama je bio poluprazan, u malom bazenu su se bacakale tri lepe vidre, a veliki medved je dremao u svom uglu. Čuveni ong kop je ličio na veliku mačku. Vrt je, kada ga je agronom Pjer osmislio 1864. godine, bio jedan od najlepših na Dalekom istoku. Sajgonci iz kolonije su voleli da se okupljaju tu, pored muzičkog paviljona, i da slušaju gradski ili vojni orkestar. Sada je vrt bio prilično zapušten, i govorio je o kraju jednog doba.
Toga dana je Kijen došao s telohraniteljima, koje je Lea već poznavala: Francuzom Fredom i Vinom. Sva trojica su bila u belim odelima; Kijenovo odelo je bilo divno skrojeno, dok je odela njegovih prijatelja sašio neki skromniji krojač iz Čolona. Došao je s gomilom paketa u rukama.
„Da li ste rešili da izigravate Božić Batu?“, pitala je Lea pomalo podrugljivo.
„Pa to mi dobro pristaje, zar ne? Samo nedostaju crvena odeća i bela brada.“
„Nemojte da se izmotavate. Šta je u tim paketima?“
„Videćete: to su pokoni koji treba da stoje ispod jelke. Drvce nije baš najlepše. No, Kijen misli na sve. Šarle, uzmi torbu, tu ima ukrasa za jelku.“
Dečak ga posluša; radosno je uzvikivao na svako zvonce, zvezdu ili višebojnu kuglu. Kijen i Šarl su ukrašavali takozvanu jelku sve dok nije počela da liči na neku od onih nakićenih figura koje Kinezi nose prilikom procesija. Deca su se toliko radovala da je Lea samo kazala:
„Razmazićete ih!“
„Decu ne možete previše razmaziti. Kod nas su deca kraljevi. Hoćete li ići na ponoćnu misu sutra uveče, kao većina sajgonskih Evropljana?“
„Ja nisam iz Sajgona, a i dugo nisam išla na ponoćnu misu. Poslednji put sam išla na tu misu u verdelešku crkvu, pred sam rat, sa ocem, majkom i sestrama...
To sećanje joj zamagli pogled. Oborila je glavu. Šarl je to video i uzeo ju je za ruku, pa je na nju spustio usne. Nagnula se i poljubila mu kosu.
„Ako nećete u crkvu, možda biste došli na bdenje s mojim prijateljima, pošto Fransoa nije tu?“
„Kako to znate?“
„U Aziji se novosti brzo šire.“
„Neka, hvala. Ostaću s Lijen i decom.“
„Idi, Lea, i ne brini za nas: tu su Liksija i Điančir, paziće na nas.“
„Zlatan si, Šarle, ali želim da ostanem s vama.“
„Ali...“
„Dosta priče! Idi u sobu i dovedi Adrijena.“
Lea je zapalila cigaretu, a Kijen joj je prišao.
„Sada ste ga rastužili. Dete vas obožava. Mislio je da ćete se možda malo razveseliti ako pođete“
„Kijene, ostavite me na miru! Ovde sam manje od mesec dana i nisam imala vremena da se dosađujem. Ne želim da idem s vama na bdenje, već sa svojim mužem.“
„On nije tu kada vam je potreban.“
„To se vas ne tiče!“
„Šta se zbiva, Lea? Kijen vas gnjavi?“, pitala je Lijen ušavši u sobu.
„Ne, ne gnjavim je, sestrice. Samo želim da je pozovem na sutrašnju misu jer Fransoa nije tu. Hteo sam i tebe da pozovem.“
„Pa to je dobra zamisao, pod uslovom da nas odvedeš na neko prikladno mesto.“
„Treba to prihvatiti“, kazala je Lijen Lei. „Sigurna sam da bi Fransoa bio tužan da čuje kako ste to veče proveli sami, zatvoreni u kući.“
Ljubazno navaljivanje mlade meleskinje podsetilo je Leu na Šarlovu majku Kamij, po kojoj je nazvala svoju ćerku. To sećanje je bilo presudno.
„Neću da se nadmudrujem. Ali bih voleta da Filip Miler pođe s nama.“
„Kako želite. Doći ću po vas oko jedanaest. Želim da budete najlepše i da mi ceo Sajgon zavidi. Ne zaboravite na poklone, na njima su ispisana vaša imena.
Videćemo se sutra!“


Na Badnje veće 24. decembra 1950. godine, na pragu hotela Kontinental stajao je njegov novi vlasnik, gospodin Frankini, odeven u smoking, i primao najuglednije sajgonsko društvo. Elegantna gomila se gurala i ćaskala sa čašama šampanjca u rukama, stojeći ispod velikih ventilatora koji su vrteli mlak vazduh, dok je u dnu dvorane orkestar veoma glasno svirao. Konobari su vodili goste do njihovih stolova, pošto bi im gospodin Frankini to odobrio. Za tu priliku su bili postavljeni najlepši stolnjaci, najkvalitetniji srebrni pribor i najlepši porcelan. Kristalne čaše su blistale na nabranim belim stolnjacima. Nasred svakog stola sijale su francuske ruže i nadmetale se s malim lampama sa abažurima boje lososa. Žene su bile u večernjim haljinama, ukrašenim trakama i čipkom, i lica su im bila preplavljena zadovoljstvom. Sve su bile preterano našminkane. Francuska kolonija se nadala da će se pojaviti i general De Latr, ali je on rešio da ostane sa svojim jedinicama u Hanoju i da ode na ponoćnu misu u neuglednu Crkvu svetih mučenika, kod Citadele. Na skupu je bilo malo uniformisanih. Ubrzo su se svi smestili. Blizu orkestra se video jedan prazan sto. Svi su to primetili; svi važni Sajgonci su došli, za koga bi mogao biti rezervisan taj sto? Konobari su već trčkarali oko stolova kada se na vratima pojavila jedna skupina; razgovor prestade. Orkestar je i dalje svirao. Gospodin Frankini je požurio u susret gostima:
„Zakasnili ste, ali se to lepim ženama prašta“, kazao je, ljubeći Lei ruku. „Gospođo Tavernije, čast mi je da vas primim u svom hotelu, zajedno s gospođicom Rivijer i mojim dobrim prijateljima, gospodom Milerom i Rivijerom, da proslavimo vaš prvi Božić u Indokini. Šteta je što gospodin Tavernije nije mogao da dođe! On je večeras s generalom, kako mi se čini?... Dođite, sam ću vas odvesti za vaš sto.“
Po dvorani se proneo šapat: ko li su bili ti ljudi, od kojih su troje bili melezi, oko kojih se Frankini tako užurbao? Kod ženskog dela publike dve mlade žene su izazvale zavist i netrpeljivost. Muškarci bi rado menjali svoje pratilje za njih dve. Čuli su se i zadivljeni zvižduci, kao i poneki uzdah neodobravanja. Lea i Lijen su osetile da su privukle pažnju „visokog društva“.
„Nije trebalo da dolazimo“, uzdisala je Lijen, koja je divno izgledala u dugoj haljini od belog krepa, vešto nabranoj, tako da je isticala njen divni stas.
„Naravno da je trebalo“, odseče Lea, divna u svojoj uskoj crnoj haljini, koja je otkrivala ramena i dobar deo grudi, te su bile još belje.
Dvojica muškaraca u besprekornim smokinzima bila su tako prirodno elegantna da su svojom mladošću i lepotom samo još više isticali lepotu svojih pratilja.
Pošto ih je smestio za sto i popio s njima čašu šampanjca, Frankini se vratio na svoje mesto, a gosti su ga spopali s pitanjima. Činilo se da su njegovi odgovori samo pojačali njihovu netrpeljivost i prezir. Lea se upoznala s kolonijalnim rasizmom.
„Jesu li Francuzi u Sajgonu uvek takvi?“
„Kada smo u pitanju mi, melezi, jesu - osim u retkim slučajevima“, odgovorio je Filip Miler. „Izuzetak su oni koji su im potrebni, ili oni koji su vrlo bogati...“
„.. ili vrlo moćni“, otpevuši Kijen.
„Ali vi ste delom i Francuzi...“
„Čudi me što to kažete. Kao da ste prvi put ovde“, kazala je Lijen, pomalo iznervirana.
„Oprostite mi, baš sam glupa“, kazala je Lea. „No, pošto ja ne osećam ništa slično, čudim se kada naiđem na takvo ponašanje.“
„To pokazuje snagu vašeg karaktera i dobrotu srca...“
„Dragi Filipe, nemojte biti u zabludi: svi koji me znaju kažu da ja reagujem nagonski, a ne razumno.“
„Pa, po tome smo slični“, umeša se Kijen.
„Tu se ne slažemo: ne želim da imam sličnosti s vama!“
Kijen se naklonio i osmehnuo, pesnica stisnutih na stolu. Da bi promenio temu, Filip podiže čašu da nazdravi kraju rata.
„Za kraj rata!“, odgovorili su, u jedan glas.
Glavni konobar im je doneo kupu kavijara na ledu, iskazujući im poštovanje.
„Kavijar, obožavam ga!“, viknula je Lea.
„Vidim!“, nasmejao se Kijen.
„O, oprostite.“
Pocrvenela je, jer se obilno poslužila kavijarom.
„Nemojte se ustručavati. Ako i pojedemo sve to, doneće nam još.“
Lea se u neprilici osvrtala. Na drugim stolovima je videla znatno manje porcije.
„Sve je pitanje načina“, šapnuo joj je Kijen.
Kakav je on muvator, mislila je, gutajući pune kašike ribljih jajašaca.
„Ne čudi vas što smo oko petnaest hiljada kilometara daleko od Francuske, usred rata, a jedemo retke specijalitete, kao da se ništa ne događa?“, pitao je Filip Miler.
„Zar nije uvek bilo tako?“, tiho reče Lijen.
Lea spusti kašićicu. Setila se restorana koji su se snabdevali s crnog tržišta za vreme okupacije i to sećanje joj bi mučno. Da, uvek je bilo tako, a ipak to nije bilo normalno. Spopade je napad besa. Hoće li celoga veka osećati krivicu? Zar nije zaslužila taj kavijar i šampanjac, ako joj to prija? Rat, uvek taj rat! Taj osećaj nije imala od mladosti. „Ti voliš rat“, kazala joj je jednog dana Sara, malo pre smrti. Lea se setila svog čuđenja i besa. „Mnogi su takvi, ali malo njih to prepozna. Fransoa i ti, vi ste u tome slični.“
„Ali Fransoa je uvek bio protiv rata!“, povikala je. „Mada ga braniš, ipak je uvek išao u borbu...“
„Ama to je blesavo, to što kažeš. Pa šta ti onda radiš u Argentini, jureći svoje nacističke zločince?“
„To nisu moji zločinci, već neprijatelji ljudskog roda. Ja ne ratujem protiv njih, već ih likvidiram...“ - činilo joj se da čuje Sarin hladan glas. Pala je u rastrojstvo i zajecala. Fransoa, zašto te nikada nema kada si mi potreban?, mislila je.
Svi su videli njeno izbezumljeno lice.
„Šta vam je?“, pitali su je uglas.
„Nije ništa, dragi moji. Samo ružna sećanja. Filipe, sipajte mi piće, hoću da živim za ovaj trenutak.“
Mladi čovek je mahnuo konobaru da im napuni čaše.
„Dajte još jednu bocu“, smesta naruči Kijen.
Kada su izneli tradicionalni božični kolač, Lijen zasjaše oči, a Kijenove su delovale kao dva proreza. To su oči onog tigra, mislila je Lea, koju je spopadalo početno pijanstvo. I Filip se blaženo smeškao.
„Baš bih plesala“, kazala je.
Muškarci su istovremeno ustali. Kijen je bio brži i zgrabio ju je za ruku. Požurili su na podijum, gde se okretalo nekoliko parova srednjih godina; svi zastadoše diveći se njihovoj mladosti i lepoti. Kijen je zavrte; muzika je prestala, pa onda ponovo počela.
„Volim rumbu“, kazala je Lea i dala ruku kavaljeru.
Zaboravila je da Lijenin brat veoma dobro pleše i da zna na neki poseban način da je grubo pribije uz sebe i zaljulja. Lea se brzo prepustila tom njegovom stilu igranja.
Lijen i Filip im se ubrzo pridružiše. Oni su plesali sasvim drugačije. Plesali su kao Azijci, naizvesnomrastojanju. Oboma je bilo neprijatno zbog njihovog senzualnog plesa. Svi u dvorani su netremice zurili u njih. „Šokantno, skaredno!“ mrmljale su žene. „Kakav dripac, baš bih mu razbio njušku“, mrmljali su muškarci. Lea i Kijen su, pripijeni, prelazili s jednog plesa na drugi, i činilo se kao da su oduvek plesali zajedno te su se tako uskladili. Orkestar je zamukao, pa se vratiše za sto.
„Odavno nisam ovako plesala“, kazala je Lea i iskapila piće.
Frankin i im je prišao:
„Draga gospođo, vi ste kraljica zabave. Mnogi vam zavide, a vi ste, gospodine Rivijer, podstakli dosta ljubomore. No, lepo je videti vas da plešete. Mogu li vam ponuditi šampanjac na račun kuće?“
Ponovo je s njima popio čašu šampanjca i vratio se na mesto. Lea je odigrala neki spori ples s Filipom Milerom, koji se izvinjavao da nije sjajan plesač. To nije bilo tačno, ali nije ličilo na ono što je osetila u Kijenovom naručju.


Šarl i Adrijen su rano ujutru utrčali u Leinu sobu, gurajući se u trku.
„Mama, mama, ustaj, bio je Božić Bata!“
„Lea, dođi, ima mnogo poklona.“
Kao odgovor se začulo mrmljanje. Adrijen se popeo na krevet, pomerio mrežu protiv komaraca i drmusao je ručicama.
„Mama, diži se!“
Lea je jedva otvorila jedno oko. Što je lupaju po glavi? U nekoj izmaglici je videla lice svoga sina kako se naginje nad njom, a iza njega je bio Šarl. Šta li rade u njenoj sobi tako rano? U glavi joj je odjekivalo: „Božić je... Božić!“ Zbilja je bio Božić. Trebalo je brzo ustati, pre Fransoaz i Lore, i naći poklone pre njih... Nisu više verovale u Božić Batu, ali su se pravile da veruju, jer im je jedna prijateljica kazala da oni koji ne veruju ne nađu poklon u cipeli. Jedne noći su male Delmasove čule šapat i neko muvanje po hodniku. Lea se pridigla i otključala vrata. U hodniku je bio mrak. Pri svetlu sa stepeništa videla je dve bele prilike. „Duhovi!“ pomislila je i zaključala vrata, dok joj je srce lupalo. No radoznalost je bila jača od straha. Lea je želela da vidi barem jednoga duha. Bilo je: sad ili nikad! Ponovo je odškrinula vrata, pošla ka stepenicama i čula očev i majčin glas. Lagano je sišla niz stepenice. Peti stepenik je škripnuo. U istom času su se na zidu pojavile senke duhova. Prepala se i snažno se uhvatila za ogradu stepenica. Napolju je stari Matijin pas zaurlao. Potrčala je vičući i pobegla u krevet, pod veliki crveni satenski jorgan. Ubrzo su njeni roditelji ušli u sobu i upalili lampicu. Šalili su se s njenom pričom o duhovima. To su odrasli, koji ni u šta ne veruju!
Majka je počela da je miluje, pa se polako uspavala.


„Mama, budi se, Božić je!“
Zašto se setila tih duhova? Izgleda da joj nedostaju! A sada je ona bila roditelj i trebalo je da se pravi da veruje u Božić Batu. A kada bi ga stvarno bilo?, pomislila je ustajući,
„Mama, gola si!“
Nije je bilo briga. Glava ju je strašno bolela. Ne vodeći računa o deci, pošla je u kupatilo držeći se za glavu. Pipala je po polici tražeću bočicu aspirina. Zatim se bacila pod tuš i do kraja otvorila hladnu vodu. Voda je žuborila, a alkoholna isparenja su nestajala. Kad se vratila u sobu, umotala se u veliki ogrtač, a oko glave je smotala peškir. Bila je sveža i lepa, a glavobolja je nestala.
Sa Šarlom i Adrijenom je otišla u salon do drvceta, pod kojim su stajale sve njihove cipele, pune poklona. Lijen je već bila tu, u zelenoj tunici i pantalonama od bele svile. Prethodno veče na njoj nije ostavilo traga.
„Oprostite, nisam mogla da zaustavim decu.“
„To je normalno, na ovakav dan. Lepojko moja, to je tvoj prvi Božić“, kazala je i uzela Kamij u ruke. „Srećan Božić, bebice! Srećan Božić, dušice moje! Srećan Božić, Lijen!“
„Zašto tata nije tu?“, pitao je Adrijen.
Lea se smrkla i vratila dete dadilji.
„Čika Fransoa je s generalom De Latrom.“
„Zar mi je general odveo tatu na Božić?“, pitao je Adrijen.
Lei se steglo srce.
„On je čuveni vojnik, koji će se boriti za francusku Indokinu.“
„Pa dobro“, reklo je dete i počelo da razgleda poklone u cipeli.
Lea je želela da objasni Šarlu da sve to nije tako jednostavno, ali - zbog nehaja ili tuge - ostavila je istorijska objašnjenja o francusko-indokineskim odnosima za kasnije...
Deca su cičala od radosti dok su otvarala poklone, a na Lijenili poziv i sluge su došle po svoje darove.
„Zar nećete pogledati svoje poklone?“, pitala je Lijen Leu.
Ona se osmehnula, sela na tepih i razvezala vrpcu s velikog paketa. Poplava tamnocrvene svile sručila joj se u krilo.
„Kakva divota!“, povikala je.
„Da li vam se sviđa? Baš se radujem.“
„Nikada nisam videla nešto tako lepo. Moji pokloni za vas su mnogo skromniji.“
„Kako možete to da kažete? Knjige nisu nikada skromni pokloni, možda samo indiskretni.“
„Kako indiskretni?“
„Odaju ukus darodavca i ono što on misli o onome kome je poklon namenjen.“
„Nisam o tome tako razmišljala. Samo sam mislila da će vam se možda dopasti.“
„Kazaću vam kada pročitam. Hvala, od sveg srca.“
Kijen je sestri i Lei poklonio dve prekrasne ogrlice od korala i žada, sasvim različitog izgleda.
„Baš čudno što vam je dao tu baroknu ogrlicu. Deluje kao neki varvarski ukras.“
„Mislim da je vrlo lepa“, rekla je Lea. „Mogu li da primim takav poklon?“
„Ako ga ne uzmete, bio bi u stanju da ga baci u more, što bi bila šteta. Nosite je, lepo će vam stajati.“
Nastavile su da otvaraju pakete: bilo je oslikanih lepeza, kutija sa sedefnim intarzijama, vezova...
„Moj braca mi nikada nije davao ovakve poklone“, kazala je Lijen sa osmehom.
Njena laka ironija nije promakla Lei.
„Utoliko mije neprijatnije, jer ja njemu nisam ništa spremila.“
„To nije važno. Morate da se obučete. Gospodin Miler će doći na doručak.“
„Uh, da, sasvim sam zaboravila!“ Jedan od slugu je ušao i kazao:
„Neki vojnik vas traži!“
Dve žene se zgledaše. Pomislile su isto: da se nije nešto desilo Tavernijeu?
„Neka uđe!“
Ušao je mladi vojnik sa širokim osmehom na licu. Lea je zurila u njega u neverici.
„To je Frank!“, povikala je i bacila mu se u naručje.
„Ko je to?“, pitao je Adrijen, hvatajući joj se za ogrtač.
„Moj stari prijatelj. Znala sam da ste otišli u Indokinu, ali nisam se nadala da ćemo se brzo videti...“
„Zar mi persiraš?“
„Oprosti, baš sam srećna! Kako si našao moju adresu?“
„Dao mije tvoj muž.“
„Kada?“
„Sinoć, a dao mi je i pismo za tebe.“
„Daj ga, brzo!“
Otela mu ga je iz ruke i pocepala koverat, nestrpljiva da što pre pročita. Zaputila se u baštu.


Ljubavi moja,
Znam da si ljuta što nisam s tobom i decom za Božić. Nisam mogao da izbegnem generala, koga sam pratio na svim obilascima vojske. Sve je to bilo poučno, ali i tužno. Želim ti da provedeš lep Božić i obećavam da ćemo za naredni biti zajedno. Čekam te u Hanoju 31. decembra. General smatra da žene njegovih podređenih treba da budu u Tonkinu, zbog podizanja morala vojske i smirivanja duhova ono malo preostalih Francuza. Prvo sam mu kazao da nedolazi u obzir, ali je želja da te vidim nadjčala. Nadam se da se ne ljutiš. Zadužio sam Franka, koji je pošao u Sajgon, da ti da pismo. Moram da požurim, jer on ide u podne; imaš vremena da spakuješ nekoliko haljina i da poljubiš decu. Pozdravi nežno Lijen od mene, i zamoli je da nam pričuva ono što najviše volim posle tebe. Požuri, poželeo sam da vodimo ljubav.
Tvoj stari muž, koji te voli,
Fransoa

„Fransoa me moli da dođem na nekoliko dana u Hanoj. Molio je da nam pričuvate decu.“
„Naravno“, odgovorila je Lijen.
Lea je poljubi, pa se okrenu Šarlu:
„Ti si sada glavni muškarac u porodici, znam da mogu računati na tebe“, kazala je i zagrlila ga.
„Obećavam... ali nemoj predugo... nesrećan sam čim nisi tu“, prošaputao joj je.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poslednje uporište - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 2:02 pm



10.


Avion kojim je Lea putovala sleteo je na aerodrom Bah Maj po jakoj kiši; bilo je skoro hladno. Na kraju mostića je stajao Fransoa s velikim kišobranom. Žureći mu u susret, Lea se okliznula na mokre stepenice i pala u baru. Fransoa je potrčao, ali se ona pridigla i tužno pogledala prljavu haljinu.
„Da li si se povredila?“
„Nisam previše... Ali će mi zadnjica biti modra!“
„O tome ću se ja postarati“, kazao je grleći je.
Kraj aviona je čekao džip. Lea je, drhteći, ušla u njega. Vozač je uzeo prtljag, a kada se vratio, skrenuo je pogled s duge butine koja je bila prebačena preko nogu njegovog nadređenog. Kod prvog kontrolnog punkta Lea je samo spustila suknju, a kod drugoga se odvojila od muža.
„Ima li ih još mnogo?“
„Samo još jedan, neprijatelj je sasvim blizu...“
„Baš smo ludi što smo se vraćali u ovu prokletu zemlju. Bojim se, Fransoa...“
„Pa nećeš valjda biti manje hrabra od generalskih žena?“
„Nisam ja generalska žena, a ni ti nisi general. Gde ćemo stanovati?“
„U hotelu Metropol. Jedva sam se domogao sobe. Morao sam da istaknem neke neodoljive argumente.“
„Verujem u tvoje sposobnosti“, mrmljala je, pripijajući se uz njega, upravo kada su stigli do Mosta Pola Dumea.
Oboje su se setili iste scene: ona, raščupana, trči u vijetnamskoj odeći preko šina, a on joj pruži ruke; ona i taj čovek, sav prljav i krvav, teturaju su se jedno ka drugome. Bilo je divno kada su im se ruke konačno dotakle...


Prelazeći Crvenu reku, nisu rekli ni reći; prsti su govorili umesto njih. Prošli su kraj Malog jezera, gde su bili parkirani kamioni s vojnicima koji su pušili, a oko njih su se okupili mali prodavci piva i cigareta. Tu su bili i neizbežni ulični prodavci supe, skupljeni pored svojih mangala. Uokolo je bilo prilično pusto. Videli su neke senke u Ulici Pola Berta, a vojna vozila su milela Ulicom Anrija Rivijera; to je bilo sve što se kretalo u elegantnoj prestonici Tonkina. General De Latr se bio smestio u Francuskoj kući, usred skupine vila koje su pripadale Indokineskim pivnicama i ledarama. „Ti prodavci limunade i trgovci se ne žale, koriste ekspedicioni korpus i prodaju piće našim vojnicima, koji to ne plaćaju samo novcem, već i krvlju. Želim oko svoje kuće pravu Francusku!“
Stigli su i u tu „pravu Francusku“; svi su čekali Monetu, generalovu ženu.
U Metropolu su Tavernijea primili kao i obično; u predvorju, u baru i restoranu, svuda je bilo sveta; skoro svi ti ljudi su bili oficiri ili dopisnici. Bio je tu i Lisjen Bodar. Presreo ih je, sa čašom u jednoj ruci i cigarom u drugoj. „Gospođo Tavernije, kakvo lepo iznenađenje! Šta vas dovodi ovamo?“
„Ja!“, odgovorio je Fransoa i uhvatio Leu za lakat.
„Vi ste njen muž?“
„Da, imam to zadovoljstvo.“
„Čestitam vam. Dođite da popijemo čašicu u čast vašeg ponovnog susreta.“
„Kasnije, gospodine Bodare. Umorna sam i hoću da se presvučem.“
„Dobro, onda za jedan sat, ne duže!“
Na stepeništu koje vodi ka sobama, Fransoa je upitao Leu:
„Odakle tako dobro znaš tu zamlatu?“
„Već sam ti kazala: srela sam ga slučajno, prilikom prvog dolaska u Indokinu.
Pokušao je da mi pomogne da te nađem.“
„Generalu je stalo do njega, kao i do većine dopisnika, novinara, fotografa i specijalnih izaslanika. Juče nam je održao govoranciju: ’Gospodo, pedesetak dopisnika i novinara su važniji za rat nego svi ovdašnji pukovnici...’“
„Pa ti barem nisi pukovnik!“
„Pazi, mogao bih i da postanem!“, kazao je ljubeći je. „Hoćeš li da nastavim?“ Klimnula je glavom.
„... ’Moja pobeda ili poraz zavisiće od njih koliko i od vojnika. Bez njih ovaj pohod na Indokinu može da se svede na mali kolonijalni rat, na osrednji poduhvat. Samo oni mogu da razglase moja dela po svetu, i zato su mi potrebni u blizini. Ako sam ja prema njima uljudan, i pored njihovih žaoka i svih njihovih pričica, budite i vi takvi. Smatrajte to naređenjem!’“
„Ne sviđa mi se to štoje rekao. Mislio je samo na sebe i na svoj ugled. Za one koji se bore, kao što su Frank i Žan, za žene i decu koje njegovi ’vojnici’ masakriraju, svakako nije našao vremena.“
„Baš si lepa kad se ljutiš!“
Nosač je otvorio vrata i bacio pogled na Leu. Imao je izraz lica kao da mu nije promakla nijedna reč iz njhovog razgovora.
Čim su se vrata za njim zatvorila, Fransoa se bacio na Leu i povukao je na krevet.
„Nemoj, sačekaj!“
„Previše sam te se zaželeo.“


Kada su sišli na večeru, shvatili su da je prošlo već dva sata.
„Gospodine Tavernije, rezervisao sam vam sto kraj prozora“, kazao je glavni konobar.
Prošli su kraj bara, gde je Bodar mahao rukama, pričajući nešto gomili pijanaca, novinara i plaćenika. Video ih je, probio se kroz gomilu i pozvao ih:
„Imali ste dosta vremena! Dođite da nazdravimo rođenju malog Hrista i budućim pobedama našeg ’kralja Žana’.“
Bilo je teško odbiti takav poziv. Bodar ih je predstavio gomili dopisnika. Bilo je tu Amerikanaca, Engleza, Holanđana, Kanađana, Italijana... jedan od njih je privukao Leinu pažnju: visok, elegantan, obrijane glave ali vrlo lepog lica, pravilnih crta i nežnog, melanholičnog pogleda, imao je duge trepavice, lepe usne i prijatan osmeh. Nagnuo se ka njoj i poljubio joj ruku.
„Predstavljam vam Žan-Pjera Danoa, našeg šefa: on je direktor Informativne službe za Francusku u Indokini. Pazite ga se, to je šarmer“, dodao je obraćajući se Tavernijeu.
„Nije ni čudo“, rekla je Lea, prepuštajući mu ruku.
Dano se osmehnuo i postao još privlačniji.
Lea se zavalila u klupsku fotelju i zabavljala se posmatrajući sve te muškarce koji su se vrteli oko nje. „Srećan Božić, gospođo!“, povikali su kao jedan, dižući čaše uvis.
„Srećan Božić i vama!“
Pili su u tišini. Da li su se prisećali ranijih Božića u svojim dalekim domovinama i mislili na rođake i prijatelje, ili su možda samo mislili na naredne depeše koje će poslati i narednu priču koju treba proslediti?
Ponovo su se raspričali:
„General će zaustaviti evakuaciju civila iz Tonikna.“
„Vijetminovci će teško izaći na kraj s njim.“
„Tražio je od Vanuksema da mu se pridruži.“
„Ponoćna misa, u onoj skromnoj Crkvi svetih mučenika, protekla je veoma dostojanstveno; bio je i dobri Leturno.“
„De Latr se ipak jednom priklonio jednostavnosti. Oni zidovi od armiranog betona nisu delovali nimalo gotički, svetlo je bilo prejako, kreč je sijao tu i tamo, harmonijum je imao oštar zvuk, a Vijetnamci, koji su pevali božične pesme, nisu se dobro čuli. Osim nekoliko cvetića na oltaru, sve je ostalo delovalo veoma spartanski.“
„A tek onaj mali pop sa svetačkim licem, koji je ne sačekavši generala započeo službu...“
„Kako to, gospodo, da večeras niste s generalom?“, pitao je Tavernije.
„Nismo mu potrebni. Zakazao nam je sastanak za sutra, u Dong Trijeu. Zar nećete i vi biti tamo?“, upitao je dopisnik Monda.
„Biću, polazim u šest.“
„O ne, nećeš valjda odmah da ideš?“
„U pravu je, zbilja je zločin ostaviti tako lepu ženu.“
„Meni je najteže zbog toga; no znate generala...“
„Pa što si me uopšte zvao da dođem?“
„Dođi, draga, nastavićemo priču za stolom. Do viđenja sutra, gospodo!“
Povukavši Leu za sobom, Fransoa je požurio u trpezariju, držeći je za lakat.
Bila je ljuta i pokušavala je da se istrgne. On ju je i dalje čvrsto držao.
„Molim te, ne pravi scene pred njima! To su prave alapače.“
Sva narogušena, sela je za sto na kom je stajala boca šampanjca. Prišao im je glavni konobar.
„Dobro došli, gospođo Tavernije. Nadam se da će vam se svideti naša skromna kuhinja. Imamo velike teškoće u snabdevanju. Većina trgovaca se razbežala.
Nekolicina seljaka, srećom, i dalje nas snabdeva povrćem i živinom.“
„Sigurna sam da je sve vrlo dobro“, ljubazno reče Lea.
„Hvala, gospođo“, odgovorio je glavni konobar, sa uzdahom olakšanja.
„Što se tiče šampanjca, za to ne brinem. Gospodin Tavernije je izabrao najbolji“, kazao je, otvarajući bocu.
Fransoa je znao da se njoj dopada vijetnamska kuhinja, pa je naručio neke poznate tonkinske specijalitete.
„Pijem za tvoju lepotu, ljubavi.
Lea je takođe podigla čašu.
„Ja pijem za kraj rata i za nezavisnost Vijetnama!“
Isturila je bradu i govorila glasno, namerno izazivajući. Nekoliko Evropljana je podiglo poglede i u čudu zurilo u divnu mladu ženu koja nazdravlja nezavisnosti neprijatelja. Jedan od njih, svakako pristalica Bao Daja, naljutio se i poželeo da toj pridošlici održi lekciju iz rodoljublja. Ustao je i podigao čašu:
„Za poraz vijetminovaca i nezavisnost francuske teritorije!“
Lea je spustila čašu i pravila se da nije ništa čula; počela je da jede, ispuštajući, između zalogaja, sitne uzvike zadovoljstva.
„Baš je dobro“, kazala je punih usta.
Fransoa se zadovoljno osmehivao posmatrajući je kako gurmanski uživa. Onaj čovek za susednim stolom je ponovo seo, sav crven u licu i ponižen, dok su njegovi prijatelji bacali ka njima poglede pune simpatija.
Neko vreme su jeli u tišini. Kada se Lea ustremila na drugo jelo, koje joj se takođe dopalo, zadovoljno se nasmejala:
„Zar taj čovek nije pričao nešto o ograničenom snabdevanju?“
„Znaš i sama da ograničenja ne postoje za sve.“ Spustila je štapiće.
„Već sam razmišljala o tome, i to me i dalje zgražava, kao i u doba našeg crnog tržišta.“
„Ne misli sada na to. Misli kako smo oboje ovde, živi i zdravi, i kako imamo lepu decu...“
„... S kojom ne možeš da provedeš praznike. Znaš koliko mi je bilo stalo do tog Božića...“
„Ne ponašaj se kao dete. I meni je stalo do toga. No, ne zaboravi da sam generalni izaslanik Republike Francuske kod vijetnamske vlade...“
„Baš sam zadivljena. Da li sada treba da te zovem ’gospodine generalni izaslaniče Republike Francuske kod vijetnamske vlade’?“
„Ućuti, nije smešno“, suvo je odgovorio.
Lea ga je začuđeno posmatrala. Nikada joj se nije tako obratio. Osetila je da joj se oči pune suzama. Savladala se i pokušala da odgovori s manje ironije.
„Oprosti mi, dragi, nisam znala da si toliko osetljiv na svoje novo zvanje. No pitanje je ko čini vijetnamsku vladu: je li na njenom čelu Bao Daj, koga si uvek smatrao Vijetnamcem s najmanje vijetnamskih osobina, i koji je uvek vodio više računa o svojim zadovoljstvima nego o narodu... doskora si i ti tvrdio da jedino Ho Ši Min može okupiti vijetnamski narod...“
„Ovo je loše izabrano mesto za političke rasprave, a ti o tome ionako ne znaš ništa.“
Lea ga je u neverici gledala: to je bio čovek koga je toliko volela, i koji je do pre nekoliko trenutaka bio lud od ljubavi za njom. Zatim je skrenula pogled; zurila je u francuski prozor i primetila neko kretanje iza njega, a jedna deformisana ruka joj je mahala.
„Điau“, promrmlja ona.
Odgovorio joj je osmehom, koji ga je još poružneo. To je malo smirilo njen gnev i osetila je daje obuzima spokoj. U tom času je neko od posluge video bogalja i pošao da ga otera. Điau je odmah nestao s vidika.
Konobar je nešto živo govorio svom nadređenom. Kada su se malo kasnije obojica približila, glavni konobar je delovao zabrinuto, i to više nego što bi trebalo da bude zbog običnog prosjaka. Lea je sebi obećala da će saznati zbog čega se tako ponašao. Iz nekog razloga, koji ni sama nije znala da objasni, mužu nije kazala ni reći o tome da je videla Điaua, i zaboravila je na prepirku s njim.
„Dong Trije nije daleko od Sedam pagoda i hrama Kijep Bak... tamo sam molila duha iz čarobne fontane da mi pomogne da te nađem...“
Fransoa ju je razneženo gledao i pružio joj ruku preko stola.
„Zapravo si ti otišla tamo s Kijenom da obiđeš to staro svetilište...“
„... A francuski vojnici su pucali u gomilu hodočasnika.“
„Znam to. No ti si mi sama rekla da su se među njima krili vijetminovci.“
„Pa zar to nije bilo logično?“
„Za vijetminovce komuniste možda i jeste. No katoličko stanovništvo je uglavnom na strani Francuza, koji se bore za njih. To važi i za manjinu Nung, s visoravni severnog Tonkina, i Muong u severnom Anamu, narod To, severno od Crvene reke, i Meose, večite neprijatelje vijetminovaca...“
„… Kao i sekte s juga Indokine, kojima se ne može verovati, a i narod Hoa Hao, koji imaju veoma krvoločne žene-borce, kaodaiste, koji mrze Francuze, ali koriste ih za napade na vijetminovce, Bin Hujenove bandite, koji menjaju strane, već prema potrebi...“
Lea je prasnula u smeh kada je videla njegovo zgranuto lice.
„Vidim da si začuđen s obzirom na to da ja ne znam ništa!“
„Odakle si saznala sve to?“
„Nisam izgubila oči, ni jezik. Pre našeg susreta, Kijen i Lijen su mi ispričali ponešto iz najnovije istorije Vijetnama. Priznajem da nisam baš sve razumela, jer je vrlo složeno, a da i ne pominjem sve te mešavine budizma, konfučijanizma i preovlađujućeg kulta predaka.“
„Treba da razgovaraš s generalom Salanom. On je nenadmašan u svim tim pitanjima. Zar nije baš on nazvao svoju ratnu operaciju ’Lea’?“
„Zar njega ne zovu ’Kinez’?“
„Da, ili ’Mandarin’.“
„Izgleda da je on i pušač opijuma, kao i njegova žena...“
„Moguće je. Svi koji provedu neko vreme u Aziji počnu da ga puše, pre ili kasnije. Zar nije tako, lepojko?“
Setila se toplih noći na Kineskom moru, na Kijenovoj džunki, i ceremonijala sporog pušenja opijuma. Kada se vratila u Hanoj, nije joj bilo lako da se odvikne. „Odvedi me u neku pušionicu...“
Fransoa ju je gledao, zabavljajući se.
„Zar nisi primetila koliko se sve promenilo? Grad je pod opsadom. Svi koji su mogli, pobegli su. Ako i ima nekih otvorenih pušionica, one su u najsiromašnijim četvrtima, koje su i najopasnije.“
„Inače ti ne bi bilo teško da se, kao nekada, obeznaniš, kako je govorio moj otac.“
„To sam radio kada nisam imao ženu ni decu. Porodica nameće nov način života.“
Lea mu je nervozno pružila čašu. Glavni konobar je uzeo bocu i nasuo joj piće.
„Oprostite, gospodine, nema više šampanjca u ovoj boci...“
„Donesite nam drugu.“
„Dobro, gospodine.“
„Pripalite mi, molim.“
Uvlačila je dim žudno, poluzatvorenih očiju. Naglo ih je otvorila, nagnula se ka mužu i strogim glasom kazala:
„Nemoj da se izgovaraš na mene i decu. Želim da budeš čovek kakvoga sam poznavala: pustolov, idealista, cinik, hedonista, zabavan, plemenit... Ne želim da te brak pretvori u nekog ukočenog državnog službenika. Želim da i dalje budeš moj ljubavnik, više nego moj muž i otac moje dece.“
„Pa naravno da ću i dalje biti tvoj ljubavnik! Što se tiče dece, ona su deo tebe. Volim ih, jer su tvoja. Vređaš me ako me porediš sa onima koji, u prvoj neprilici, kukaju: ’Imam ženu i decu, gospodine...’ U pravu si, to je nešto najodvratnije.
Ljudi to mogu da pomisle, ali ne i da glasno iskazuju...“
„Zabrinuo si me. Već sam pomislila da ti je taj general De Latr zavrteo pamet.“ Smeškajući se nežno, nazdravili su jedno drugome.


Kada se Lea narednog jutra probudila, Fransoa je već bio uveliko otišao za Dong Trije. Na jastuku pored njenoga stajala jecedulja na kojoj je bilo napisano: „Ne zaboravi da te volim i da si ti žena mog života“.
„I ja tebe volim“, promrmljala je u papirić s nazivom hotela u zaglavlju.
Posle lakog doručka doterala se i sišla; u predvorju i za barom, koji su prethodnog dana bili prepuni, nije videla nikoga. Samo je barmen opušteno brisao čaše, a konobari su stajali unaokolo; nije bilo nikoga na vidiku. Lea je pošla ka izlazu, u nameri da se prošeta pored Malog jezera. Tek što je stupila na izlazne stepenice, neki mladi vojnik joj uperi pušku u grudi:
„Kuda ćete, gospođice?“
Bila je zbunjena i ustuknula je pre no što je odgovorila:
„Pošla sam u šetnju...“
„Ali to je veoma opasno! Sada se niko ne šeta ulicama!“
„Zašto kažete da se niko ne šeta, vojnice? Eto, ja se šetam“, kazao je neki oficir lepog i otmenog lika.
„Vi se možda šetate, poručnice. Ali za ženu...“
„Vi, gospođo, svakako želite da obiđete radnje? No one su, nažalost, zatvorene... Možda želite da nabavite neku tkaninu u Ulici svile?“, pitao je pridošlica, s ironičnim osmehom.
Nije loš ovaj padobranac, ali to nije razlog da mi se podsmeva, pomisli Lea.
Okrenula mu je leđa i preskočila vreće s peskom, pa se zaputila ka Bulevaru Anrija Rivijera.
„Poručniče, ne treba je pustiti samu!“
„U pravu ste, poći ću s njom.“
„Ali, poručniče...“
Sustigao je Leu u nekoliko dužih koraka.
„Oprostite, gospođo, ali ne mogu tek tako da vas pustim u pustolovinu. Bila bi šteta da vijetminovci otmu takvu lepoticu, ili da neka naša patrola bude neprijatna prema vama. Dozvolite mi da se predstavim: poručnik Klod Bares, vama na usluzi.“
„Očarana sam, poručnice, ali mi niste potrebni ni vi ni vaše usluge. Poznajem Hanoj, ne treba mi vodič.“
„Nisam ni mislio da budem vodič, već telohranitelj... Naročito kada se ima u vidu jedno tako lepo telo...“
Dok je to pričao, odmeravao ju je od glave do pete.
„Poručniče, ne sviđa mi se što me tako posmatrate.“
„Izgleda da jednom usamljeniku kao što sam ja ne treba pokazivati toliku lepotu.“
„Nemojte tako, rasplakaću se!“
Koškajući se tako, stigli su do Bulevara Fransoe Garnijea, rasteravši usput nekoliko dečaka, koji su se udaljili čim su ih videli. Dva džipa vojne policije su se zaustavila, ali ih je poručnik Bares udaljio jednim pokretom ruke.
„O, ne!“, povikala je Lea.
Stala j e kao ukopana na obali Malog j ezera i besno gledala mali hram Ngok Son, koji je stajao, polusrušen, na Ostrvu zada.
„Srušen je i Most izlazećeg sunca!“
„Izgleda da vam je žao zbog toga?“
Lea se okrenula od tog tužnog prizora i dobacila mu gnevan pogled:
„Naravno da jeste, mada čovek ne može očekivati od glupog padobranca da zna šta je lepo.“
„Mislite?“, upitao je, sa osmehom koji mu je stalno lebdeo na licu.
„Ako i imate isto prezime kao Moris Bares, to ne znači da imate i njegov senzibilitet i dar!“
Prasnuo je u smeh.
„Za dar se slažem s vama. Što se tiče senzibiliteta, to ćemo videti: on je, naime, bio moj deda.“
„O, pa šta onda radite ovde?“
„Ja sam u 47. padobranskoj jedinici.“
„Kakva čudna zamisao. Zar niste imali pametnijeg posla?“
„Ne volim civilni život i nemam ambicija da nasledim oca na čelu Pari presa. Nisam nikada bio sklon tom svetu laži i kompromisa...“
Dok su tako pričali, Lei se jedna misao motala po glavi: da nekako nađe mesto gde je stanovala Numaj, mlada violinistkinja kojoj je pomogla da se pridruži vijetminovcima.
„Hoćete li me otpratiti do Citadele?“
„Što baš tamo? To nije blizu.“
„Znam da nije. Zar ne biste mogli da zaustavite neki od tih džipova, pa da nas odvezu?“
„Vi baš imate petlju!“, kazao je zadivljeno. „Dobro, ali mi kažite zašto biste išli tamo?“
„Želim da saznam nešto o prijateljici Vijetnamki, violinistkinji. Stanovala je s roditeljima u kraju između Ulice maršala Foša i Bulevara Anrija Orleanskog.“
„Taj kraj je sada nenastanjen, pa je vrlo opasno ići tamo bez pratnje.“
„Zato sam vas i zamolila da pođete sa mnom.“
Došli su do Trga Negrije. Kineske četvrti su bile ograđene žicom. Na straži su stajala dva vojnika, a jedan je poznao Baresa.
„Dobar dan, poručniče. Šta možemo učiniti za vas?“
„Dobar dan, naredniče. Možete li mi naći vozilo i nekoliko vojnika da napravim sa gospođom jedan krug oko Citadele?“
„Imate li pismeno naređenje?“
„Među nama, to nije ni potrebno. Zauzvrat ću vam dati adresu lokala u kome je pivo sveže, a i devojke su lepe. Da li vam to odgovara?“
„U redu, ali ću poći s vama. Parente, dovezi auto! Mujo i Rusele, pođite s nama! Idemo da se provozamo.“
Lea je sela iza narednika, između Mujoa i Rusela, dok im je Parent bio okrenut leđima i posmatrao sve iza njih. Klod Bares je seo kraj vozača.
„Kojom od ove dve ulice želite da idemo?“, pitao je Leu.
Posle malog oklevanja, ona mu je odgovorila:
„Ulicom maršala Foša. Mislim da je kuća moje prijateljice bila u sredini...“
„Mislite ili ste sigurni u to?“
„Bila sam u toj kući samo jednom“, nerado je priznala.
„Pa onda je i to što ste rekli dovoljno“, mrmljao je narednik.
Zastali su na raskrsnici Ulice maršala Foša i Ulice Feliksa Forea, kod jedne barikade. Poručnik Bares je sišao iz džipa i porazgovarao sa stražarom, koji je najzad pristao da pomeri prepreku. Posle toga su se neko vreme vozili u tišini.
Neću moći da prepoznam kuću, mislila je Lea. Baš sam blesava što sam dovde dovukla ove sirote momke.
Odjednom je ciknula:
„To je tu!“
Narednik se iznenadio i naglo zaustavio kola. Lea je iskočila. „Sačekajte me, neću dugo!“
Muškarci su je u neverici gledali.
„Šta, zar hoće tamo da zalazi sama?“, povikao je narednik. „Prijateljica vam je poludela!“
„Draga gospođo, verujem da naš ljubazni vozač ima pravo. Sačekajte... Ama šta to radite?“, vikao je Bares za njom.
Lea je gurnula vratanca koja su zatvarala ulaz u sokačić što je vodio u dvorište, gde su žene, onoga dana kada ju je tu dovela Numaj, prale rublje. Sada ih je bilo manje, ali su radile isto. Razbežale su se kada su videle belu ženu s kojom su išli vojnici.
„Da idemo odavde, poručniče, to je jazbina vijetminovaca, osećam to.“
„Ne pričajte koješta. Rasporedite ljude, a vi nam kažite gde tačno stanuje vaša prijateljica“, kazao je Lei.
Stojeći u sredini praznog dvorišta, Lea se osvrtala, gledajući u stanove koji su na dva sprata izlazili na lođe. Bila su tu četiri stepeništa. Koje li je ono pravo? Prišla je neka mačka, mjaučući. S desne strane je čula drugo mjaukanje. Pošla je na tu stranu i stigla je do dna stepenica. Tu je sedeo Điau i pokazivao joj prstom da se popne, a zatim je savio četiri prsta druge ruke, da označi prvi sprat i četvrta vrata. Preslišavala se kuda da ide dok se pitala kako taj bogalj stigne svuda pre nje.
„Ovuda“, kazala je pratiocima, koji su je sledili sa oružjem na gotovs.
Zastala je kod četvrtih vrata i zakucala.
„Gospođo Fam, ja sam, gospođa Tavernije, prijateljica vaše ćerke. Videli smo se kod gospođice Rivijer posle koncerta...“, vikala je Lea.
Niko ne odgovori. Tišina je potrajala, pa je narednik izgubio strpljenje.
„Pogurajte, obićemo vrata!“
„To vam zabranjujem!“, povikala je Lea i prekrila rukama vrata. „Gospođo Fam, odgovorite mi, želim da čujem kako je Numaj!“
Vrata su se tako naglo otvorila da su svi ustuknuli. Sedokosa raščupana žena u prljavoj i pocepanoj tunici iskoči naglo pred njih, kao čupoglavac iz kutije.
„Ja više nemam ćerku!“, povikala je na francuskom. „Gospođo Tavernije, ona je otišla zbog vas, prokleti da ste! Muž mi je umro, a da nije ponovo video svoje jedino dete. Sada sam sama s majkom, koja je poludela od muke...“
„Zbilja mi je žao, gospođo Fam. A kako je sada Numaj?“
„Ne znam ništa o njoj, više nemam ćerku. Idite, dosta ste zla naneli! Prokleti da ste, prokleti!“
Srušila se, u grčevima. Vrata prema lođama počeše da se otvaraju.
„Poručnice, treba da pođemo. Ovo ne sluti na dobro!“
Stanari su stajali oko njih i u tišini neprijateljski zurili u Francuze, dok se Numajina majka bacakala u grčevima. Lea joj je pridržavala glavu dok joj je pljuvačka tekla niz bradu.
„Ne možemo je ostaviti ovako. Pomozite mi da je unesemo unutra.“
Podižući pogled ka nebu, Klod Bares je slegnuo ramenima i dao znak Mujou i Parentu da pridignu ženu. Nerado su ga poslušali, ostavivši prethodno oružje prislonjeno uza zid. ..Požurite!“
Lea ih je povela u mračnu prostoriju, dok su Bares i narednik čuvali stražu, držeći oružje upereno u starce, žene i decu. Spustili su bolesnicu na krevet, prekriven raznim otpacima. Numajina baka je bila u crnini, sa oznakom udovištva, i ljuljala se ispred oltara predaka gde su goreli štapići i svece i bacali unaokolo drhtavu svetlost. Okrenula se i osmehnula im se, pokazujući crne zube. Zatim se nekoliko puta naklonila. Bares je ušao, gurajući neku sedu ženu.
„Kaže da zna od čega pati vaša gospođa Fam. Sada moramo da pođemo. Zbilja je previše opasno. Je li to ta vaša prijateljica?“, pitao je, pokazujući Numajinu fotografiju s violinom.
„Jeste“, rekla je Lea, uzimajući sliku.
„Ponesite je, da se setite našeg poduhvata.“
„Mislite li da je to u redu?“
„Majka svakako ima i drugih fotografija. Hajde, požurite, treba da izađemo odavde!“
Dok su izlazili, gomila je počela da gunđa.
„Poručniče, pustite me da pucam. Previše ih je, linčovaće nas“, kazao je zadihani narednik.
„Zar biste pucali u nenaoružane ljude?“, povikala je Lea.
Progurala se kroz masu i sišla niz stepenice, gledajući pravo preda se. Mrmljanje je bilo sve glasnije. Vojnici su sišli za njom, spremni da pucaju na najmanji sumnjiv pokret. Ispred fontane je bio Điau, s desetak manje ili više sakatih prosjaka.
„Divnog li mesta! Pravo dvorište čudesa!“, povikao je Bares.
Điau je viknuo neku zapovest onima na spratu. Neki su mu odozgo ljutito odgovarali i mahali pesnicama prema Francuzima, ali se niko nije pomerio. Lea je shvatila da ih on štiti u povlačenju i osmehnula mu se. Stigli su bez teškoća do vozila, gde je stajao Rusel.
„Stigli ste! Nisam čuo pucnjavu, pa sam pomislio da su vas poklali... Hteo sam da zovem pojačanje.“
Sve do Trga Negrije, u kolima je vladala potpuna tišina.
„Poručniče, moraću da napišem izveštaj.“
„Napišite, narednice, to vam je dužnost.“
„Kuda da vas vozimo?“
„Do hotela Metropol. Slažete li se, gospođo?“
„Da, odlično, hvala.“
Pred hotelom je Lea zahvalila naredniku i vojnicima.
„Bilo nam je drago, gospođo. No više ne računajte na nas! Nije čovek ovako srećan svakoga dana!“
U predvorju je stajalo njih petoro-šestoro i nešto živo raspravljalo. Lea se oprostila od Baresa:
„Hvala vam, poručniče. Znam daje ovo bilo vrlo nesmotreno i da sam vas dovela u veliku opasnost“, kazala je pružajući mu ruku.
On joj je odgovorio:
„To mi je dužnost. Ali nećemo se rastati dok ne pristanete da ručamo zajedno.“
„Vrlo rado, poručnice. Gde želite da ručamo?“
„Za danas je bilo dosta pustolovina! Ostaćemo ovde, ako vam odgovara.“
„Idem gore da se malo doteram, vratiću se za petnaestak minuta.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poslednje uporište - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 2:02 pm



Zatekla ga je kako za barom pije konjak sa sodom. „Želite li isto?“
„Ne, hvala, vrlo sam žedna, radije bih limunadu.“
„Nema više limuna, gospođo. Nema ni pomorandži.“
„Utoliko gore, daćete mi onda ipak konjak sa sodom.“ Pijuckali su i smeškali se.
„Kako to da vas nisam dosad sreo u Hanoju?“
„Došla sam tek juče.“
„Niste ovdašnji? Ipak mi se čini da dobro znate grad.“
„Nisam odavde i ne poznajem baš dobro grad. Bila sam tu pre oko godinu dana, a posle toga sam se vratila u Francusku.“
„Zašto ste se vratili ovamo? Zbog nostalgije?“
„Ne, došla sam s mužem.“
„Je li on vojnik?“
„Pa ovo je pravo ispitivanje!“
„Oprostite, no vi ste ne samo divna žena, već i veoma neobična osoba.“ Lea je slegnula ramenima i nije odgovorila.
„Ne nedostaje vam hrabrosti. Poznajem samo još jedan tako odvažan primeraklepšeg pola.“
„Da li je ta žena lepa?“
„Divna je, visoka, plava, ima sjajno telo... Zovu je ’Gorda kobila’.“
„A njeno pravo ime?“
„To je žena mog komandanta. Zove se Ženevjev, Ženevjev Vodoaje, a padobranci je zovu i ’Kupola’. Ima izuzetan temperament.“
Bilo je dosta divljenja i nežnosti u onome štoje rekao o svojoj prijateljici.
„Ja sam joj prilično sličan“, kazao je ponosno.
„Ja sam prilično gladna, da pređemo za sto“, kazala je Lea.


Prišao im je glavni konobar.
„Dobar dan, gospođo; dobar dan, poručniče, izaberite sto. Kao što vidite, danas ima malo gostiju. Gospođo, računam na vašu velikodušnost: današnji ručak neće biti kao jučerašnji.“
„Ne mari ništa, dajte nam to što imate“, kazao je Bares. „I nađite nam neku bocu bordoa.“
„Dobro, poručniče, ućiniću sve što mogu.“
Neko vreme su pričali o hrani. Zatim je Klod Bares promenio temu i pitao:
„Znate li onog glavnog prosjaka iz Ulice maršala Foša?“
„Zašto to mislite? Nemam običaj da se družim s tim jadnicima.“
„Osmehnuli ste mu se u znak zahvalnosti...“
„Za šta, zaboga?“
„Zato što nam je pomogao da živi izađemo iz one jazbine. Šta vam je ona žena rekla u vezi sa ćerkom? Da je ona zaista otišla zbog vas?“
„Ne znam zašto je to rekla. Videli ste, kao i ja, da je jadna žena bolesna... Zbilja mi dosađujete tim pitanjima.“
„Oprostite, ali je ceo taj događaj bio veoma čudan. No, zahvaljujući vama proveo sam zanimljivo prepodne, koje bi inače bilo dosadno. Mrzim božične praznike. Sutra ću se pridružiti puku u Monkaju i mom zapovedniku, pukovniku Bolardijeru, koji komanduje svim padobrancima u Indokini. Juče smo se videli i prijateljski razgovarali. To me je prilično utešilo.“
„Zašto vas je trebalo tešiti?“
„Zbog ovakvog života i praznine koja mi je postala svakodnevica, zbog života koji je bio dosadan i od koga sam pobegao, zbog svih mesta zadovoljstva i raskoši koja su mi se smučila, zbog mrskih bogataša na izdisaju, koji i dalje gaze druge, zbog gorčine i tuge za izgubljenim prijateljima, zbog nerazumevanja i činjenice da sam i dalje tu, da prisustvujem prostituisanju našeg društva i pretencioznim postupcima. Nema budućnosti. Naša je budućnost šest stopa pod zemljom!“
„Ne sijate baš od optimizma! Popijte malo vina, dok još možemo da ga pijemo; šef čeka da ga probamo.“
„Oprostite“, kazao je zbunjeno. „Vino nije loše, nadam se da će vam se dopasti.“ Lea je prinela čašu nozdrvama.
„Pomalo miriše na vlažnu zemlju i podseća me na Montijak posle kiše.“
Popila je gutljaj i zamislila se, držeći čašu u ruci. Nije odavno napustila Bordele, ali su joj ukus i buke tog vina bili prirasli za srce, i stalno ju je morio strah da neće više videti svoj dom. Spopala ju je neka bezrazložna strepnja. Naglo je ustala. „Oprostite, moram da telefoniram. Brzo ću se vratiti.“
Bio je malo iznenađen, ali je takođe ustao i ljubazno kazao.
„Čekaću vas.“
Dugo je čekala dok telefon istkinja s centrale nije uspela da uspostavi vezu. „Halo, ovde gospođa Tavernije, dajte mi gospođicu Rivijer.“ Čekala je još dva ili tri minuta.
„Dobar dan, Lijen! Kako su deca?“
„Daću vam Šarla, da ga čujete, a ja ću potražiti Adrijena. No, ne brinite: sve troje su dobro.“
„Hvala“, odahnula je. „Šarle, dušo, kako si?... Loše te čujem... Da, uskoro ću se vratiti... Brini o mališanima... I ja tebe volim, moj veliki dečko... Adrijene, bebice... Tačno, oprosti, nisi više beba... Mama te ljubi... Vraćam se uskoro... Da, s tatom...
Mnogo poljubaca... Halo!... Halo!...“
„Gospođo, veza se prekinula.“
Vratila se s osmehom, opuštenija, a Klod Bares ju je zadivljeno posmatrao i ustao kada je prišla.
„Oprostite što ste me čekali. Telefonske veze sa Sajgonom su loše. Ipak sam dobila decu. Dobro su.“
„Koliko ih imate?“, pitao je pomalo razočarano.
„Troje.
„Troje?“
„Zapravo dvoje, i jedno usvojeno.“
„Bila je prava ludost dovesti decu ovamo!“
„Možda i jeste, ali nisam htela da se odvajam ni od njih ni od njihovog oca.“
„Mislim da, kao i većina civila, ne shvatate najbolje šta se sve ovde dešava.“
„Znam šta želite da kažete: da se ne razumem u politiku i da je to muška stvar! Za vreme okupacije u Francuskoj niko nije pitao da li je pokret otpora muški ili ženski. Mi smo se izlagale opasnosti kao i vi!“
I dalje se smeškao na onaj zavodljiv način, koji je nekima smetao, i pažljivo se zagledao u nju svojim plavim očima:
„Znači, bili ste u pokretu otpora?“
„Pa šta? Nisam htela da provodim vreme u pričama. Mnogi moji prijatelji su mrtvi, videla sam previše ubistava, mučenja, ljudi koji su izgubili dušu, i bitangi koje su dobile ordenje. Ne želim ni da se sećam toga. A vi, gde ste vi bili?“
„Otišao sam u padobrance 1942. godine.“
„Da li ste videli De Gola?“
„Da, dva ili tri puta.“
„Ja sam ga videla jednom, iz plakara.“
„Iz plakara?“
„Da, ali bi dugo trajalo da vam objašnjavam. Umorna sam, pa ću poći da se odmorim. Hvala na ručku... i na svemu. Do viđenja!“
„Iz plakara... Neviđena ženska!“, mrmljao je dok je odlazila.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poslednje uporište - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 2:02 pm



11.


U naredna tri dana hotel Metropolis poslužio kao mesto za okupljanje ratnih dopisnika, fotografa i novinara, koji su se vratili s pohoda u kom su pratili generala De Latra. I Fransoa Tavernije je bio jedan od njih. No nije dugo ostao u hotelu, jer je general tražio da bude pored njega u Sajgonu i da se oprosti od ministra Leturnoa, koji je odlazio natrag u Francusku. Jedva je stigao da se istušira i da još jednom vodi ljubav s Leom, koja mu je zabadala nokte u leđa, malo od zadovoljstva, a malo od gneva. „Bitango!... Bitango!...“, ponavljala je.
„Vratiću se za dva dana, obećavam.“
„Što me ne povedeš sa sobom?“
Porcelanska huejska vaza zamalo mu je razbila glavu. Morao je da beži. Nagnula se, naga, kroz prozor i videla ga kako uskače u kamionet i odlazi.
„A deca!...“
Zaboravila je da mu kaže za decu! Bacila se na krevet i zaplakala od besa. Baš im je lepo počeo boravak u Indokini. Posle toga je, sva iscrpljena, zaspala.


Fransoa se 31. decembra po podne vratio u Hanoj s generalom De Latrom, posle izvesnog zadržavanja u Tijen Jenu i smotre jedinica u Hajfongu kojima je komandovao pukovnik Bofr; dao je naređenje bliskim saradnicima da mu se pridruže u Francuskoj kući, gde ga je čekao general Salan. Fransoa je shvatio da ga to ne sprečava da svrati u Metropol, gde je vladala veselija atmosfera, i pored neprijatnih vesti koje su kolale gradom: vodile su se borbe oko Vijet Trija i Bak Nina, a vijetminovci su na oko šeszdeset kilometara od glavnog grada zarobili jedan senegalski bataljon, koji je uleteo u zasedu. Hotelski bar je bio opsednut. Tri ljupke pripadnice ženskog korpusa veselo su se smejale, okružene gomilom muškaraca koji su se nadmetali u kavaljerskim manirima. Svi su pokazivali neobuzdanu želju da osete život i da što pre okončaju tu 1950. godinu, koja je bila puna tragedija. Sada, kada su imali pravog zapovednika, sve će se promeniti, a pobednici će zaboraviti na poniženja i poraze koje su pretrpeli.
Usred te gužve čuo se nečiji glasan smeh. Šta li Lea tu radi, zavaljena u klupsku fotelju, u pripijenoj crnoj večernjoj haljini koja je otkrivala ramena, prekrštenih nogu, kose podignute na potiljak, sa čašom u ruci i okružena gomilom muškaraca?
Lea ga je videla da dolazi, ali se pravila da ga ne vidi. Fransoa se zabavljao gledajući to njeno ponašanje, ali ga je i nerviralo. Zar nikada neće prestati s tim koketiranjem? Vreme je proteklo i ona je sada bila udata i majka porodice! Budalo matora!, govorio je sebi. Zašto da joj zameri, njoj koja je bila rođena zavodnica, simbol slobodnog ponašanja, i kako da očekuje da se ona odjednom posveti kući i deci? Nije bila ni nalik oficirskim ženama, suvoparnim i dobrog ponašanja, posvećenim dobrotvornim aktivnostima, onima koje dolaze na čaj kod gospođe generalice.
Ta pomisao ga natera da se nasmeje: bila je to mešavina ironije, rezignacije i nežnosti, kojoj Lea nikada nije mogla da odoli. Ustala je, ne mareći za negodovanje udvaraća, i pošla mu u susret. Pogodio je da je bila malo pripita, jer se blago teturala; tako je bila još privlačnija. Osetio je erekciju; privukao je ženu sebi. Lea je osetiia i lako se zaljuljala, podižući ka njemu lice, ispunjena osećanjem moći koju je imala nad njim. Baš je veliki!, pomisli i pruži mu usne. U tom trenutku su zaboravili na sve. Žamor oko njih je delovao kao udaljena graja. Svi su zavideli tom skladnom paru, koji je bio obuzet uzajamnom strašću.
„Oprostite, gospodine... Molim vas?... Izvinite...“
„Šta se događa?“, pitao je Fransoa glasom ćoveka koga su probudili iz sna.
„Čekaju vas u Francuskoj kući.“
„Šalite se!“
„Ne, gospodine, general mije lično naredio da dođem po vas.“
„Kažite generalu da ga niste našli!“, povikala je Lea.
„Ali, gospođo, našao sam ga...“
To je kazao tako naglašeno da su prasnuli u smeh, štoje mladog glasnika dovelo u zabunu.
„Oprosti, ali moram da idem“, kazao joj je Fransoa.
„Taj general počinje da me nervira. Nećete, valjda, cele noći biti zajedno?“
„Ne brini, nije moj tip... Nemoj se previše napiti do mog povratka.“
„Pa, uradiću kako mi se prohte... A kako su deca?“
„Odlično su! Svratio sam da ih izljubim, uh, umalo da zaboravim...“ Izvukao je neki malo izgužvan koverat i dao joj ga.
„Zadužili su me da ti dam ovo.“
Lea je pošla s njim u predvorje, a zatim se vratila u sobu da pročita pismo.
Nedostaješ nam, brzo se vrati, pisao je Šarl, koji je priložio i nacrtane latice cveća. Ovo je crtao Adrtjen, napisao je najednom drugom crtežu. To je Ong Kop, moram da ti kažem, ako ga ne prepoznas...
Istini za volju, bez tog objašnjenja ga ne bi prepoznala. Bila je to zbrka žutih i crnih pruga, koje su predstavljale čuvenog tigra iz zoološkog vrta u Sajgonu. Neko je neujednačenim slovima napisao i „Kamij“.
„Moji mališani“, mrmljala je i prinela pismo usnama.
Ispružila se po krevetu, zapalila cigaretu i otvorila jednu od knjiga koje je donela. Udobno zavaljena, počela je da čita roman Pola Kolena koji je dobio nagradu Gonkur. Naslov Mladi divljaci zvučao je obećavajuće:
Fransoa (dobar početak) odjednom primeti da je već noć, i jednim pokretom raščisti sve sa stola. Radio je sve do mraka, i dokle god je mogao da vidi slova na belim stranicama; na tim stranicama, ispisanim rukom, video je završetke svoga dnevnog rada, onako kako je svakoga dana označavao poslednje redove, koje bi u sumrak malo iskosio i često bi ostavio neku reč nezavršenu, a neka slova šira od drugih. Zaključio je da je za taj dan bih dosta. Narednoga dana će nastaviti rad na tri precizne studije iz Citologije i hibridizacije žaba profesora Ču Sua za časopis Američki prirodnjak; to je ostalo za sutra... Padala je noć i trebalo je pomiriti se s tim...
Lei je knjiga ispala iz ruke: zaspala je.


„Tu ste, dakle!“, povikao je De Latr, kada je ugledao Tavernijea kako ulazi u njegov ured u Francuskoj kući. „Šta ste to, do vraga, radili? Ovde su mi potrebni svi moji ljudi. Situacija je loša. Potrebne su mi sveže snage, ili će nas vijetminovci srediti. Kažite im, Salane, da se pripreme, bitange jedne!“
General Salan, koga je De Latr prethodnog dana imenovao za zapovednika operacione zone Tonkin, i za namesnika Republike Severni Vijetnam, nagnuo se nad kartu raširenu na stolu.
„Pobunjenici od Vijet Trija do Luk Nama spremaju akciju nazvanu Tran Hung Dao, koju će voditi Vo Ngujen Đap lično. Naći ćemo se, dakle, licem u lice... Zašto su to nazvali Trang Hung Dao? Zato što je na početku karijere Đap bio profesor istorije i dobro je proučio istorijske hronike svoje zemlje. U vreme dinastije Tran, koja je vladala Tonkinom, general Tran Hung Dao je oterao osvajače i poveo svoju vojsku na jug, do Oblakovih brežuljaka, nad zalivom Turan...“
„Salane, ne očekujem od vas predavanje iz istorije, več stratešku analizu“, povikao je De Latr. „Vi znate ovu vrašku zemlju bolje i od koga, pa nam to, do vraga, i pokažite!“
Salanovo tvrdo lice se izobliči, tanke usne je još više stisnuo: opravdavao je svoj nadimak više no ikada. Potpuno bezbojnim glasom je izjavio:
„Vijetminovci nastoje da izoluju Hanoj od Hajfonga i da nas dovedu u neodrživ položaj. Tome su posvećene tri najjače jedinice, čuvena 308. divizija i tri puka. U rezervi je 304. divizija, koja nas je rasturila na državnom putu broj 4 i upravo se prestrojava. To je onaj surovi Đap precizno isplanirao. Stvarno zadivljujuće!“
„Da li ste to čuli, gospodo? To je naša situacija. Ja s tim jedinicama treba da se suočim, a na raspolaganju imam samo gomilu loše odevenih i obuvenih jadnika, koji su već navikli na poraze. Potrebni su mi dobri oficiri, koji će komandovati jedinicama. Treba prikupiti oružje sa svih strana. Nemamo ni dovoljno municije, tenkova ni topova. Sve nam to treba, čujete li? Treba nam!“
Sav crven u licu, general De Latr je hodao gore-dole i mahao rukama. Svi su se ukočili, uplašeni da će ih prozvati.
„Salane, potrebni su nam ljudi, a za sada mogu samo da povučem jedinice iz Košinšine. Moram se brzo vratiti u Francusku. Da li će me tamo shvatiti? Treba nam ljudi, još mnogo njih...“
Generalov glas je odjekivao i izvan bašte Francuske kuće.
„Kraj sebe hoću samo najbolje: Vanuksema, Erulena, Linaresa. Pisaću ministru za prekomorska pitanja Fransoi Miteranu - ne može odbiti da mi pomogne - da me podrži kod ministra za nacionalnu odbranu. Mojim vojnicima je potreban zapovednik, pa će ga i dobiti. Pokazaću ja tim komunističkim banditima da ja nisam nikakav ’istorijski ostatak slavne prošlosti’, ni ’pozorišni general koji voli Šopena’...“
Fransoa Tavernije nije mogao da se uzdrži od smeha kada se setio tih epiteta, kojima je vijetminovski radio častio glavnokomandujućeg Francuza u Indokini. To je bilo preterano, ali nije bilo daleko od istine. „De Latr ima običaj da tera vojnike da se izuvaju da bi proverio jesu li im čiste noge... Vijetminovci i bosonogi mogu da nagnaju francuske vojnike u bekstvo“, bile su reči vijetminovske propagande.
„Još od Božića nisu prestali da nas gnjave“, kazao je zapovednik. „Ču je evakuisan. Sredili smo stanje u Vijet Triju i Vin Jenu. Lično sam telefonirao u Vijet Tri da zaustavim evakuaciju civila i vojske. Ne želim više nikakvu evakuaciju! Moramo se suočiti s dobro naoružanim neprijateljem. Potrebno je da SAD povećaju obećanu pomoć; rat u Indokini je važan, isto kao i onaj u Koreji, za dalju sudbinu Zapada, ugroženog komunizmom.“
Naslonjen na ivicu stola na kom su bile razastrte karte, taj zreli šezdesettrogodišnji komandant, kome je francuska vlada poverila veliku odgovornost, bacao je oštre i ponosne poglede.
„Možete da idete, gospodo. Ja ću još porazgovarati s generalom Salanom. Sutra ćemo pristupiti ceremoniji polaganja zakletve.“
Zašto li je uošte mene zvao?, pitao se Tavernije izlazeći iz Francuske kuće.


Noć je bila mračna, a ulice puste. Hanoj više nije ličio na onaj živi grad koji je voleo, već na opsednutu varoš. Ipak su se ljudi u hotelu Metropol, osećajući se zaštićeni iza barikada od vreća s peskom, spremali za doček Nove godine.
Pošto je otišao u bar i video da Lea nije tamo, Fransoa se popeo u sobu. U hodniku je naleteo na hotelskog momka.
„Sve je sređeno, a gospođa spava“, kazao mu je. Fransoa ga začuđeno pogleda.
„Mogu ja da vam otvorim...“
Ne čekajući odgovor, ubacio je ključ u bravu i pustio ga u sobu.
Lea je sve dobro izvela: čekala ga je naručena večera.
„Želite li da vas poslužim?“, pitao je momak
„Ne, sve je u redu.“
„Hvala, gospodine“, kazao je dečak trpajući napojnicu u džep. „Želim vam veoma srećnu godinu!“
„Srećna Nova godina!“
Dečko je bio u pravu, gospođa je zbilja spavala. Knjiga koju je čitala ležala je na zemlji. Fransoa je seo na ivicu kreveta. „Kako je samo mlada“, kazao je samome sebi. „Deluje kao devojčica.“ No podignuta suknja je otkrivala nežnu kožu na bedrima ispod haltera. Kliznuo je rukom između njih. Prsti mu osetiše njenu toplotu. Lea u snu uzdrhta. Pošao je rukom ka njenim gaćicama i pomerio ih, pa ju je polako pomilovao. Ništa se nije desilo, zbilja je bila čvrsto zaspala. Ubrzo je ipak ovlažila, razmakla butine, a dah joj se ubrzao... Kako je voleo njeno podatno telo!
Prekinuo je milovanje.
„Nastavi!“
Posmatrao ju je kako se besramno nudi. Ječala je.
„Nastavi, molim te...“
Polako joj je smaknuo gaćice i gurnuo ih u džep, pa je spustio usne na njen polni organ.
„O, da...“


... Nešto kasnije su nazdravljali, mokre kose i umotani u frotirske ogrtače. „Srećna Nova godina, ljubavi!“, kazali su u istom času.


Prvoga januara 1951. godine Lea je srela generala De Latra u velikoj dvorani Francuske kuće, gde je general Salan polagao zakletvu, kao i svi vojnici i civilni službenici u Tonkinu.
„Generale, možete računati na nas. Svako od nas će biti na mestu i pokazaćemo da smo dostojni poverenja i ljubavi koje ste nam ukazali. Neka ova godina donese svima ono što najviše želimo: mir među narodima i jedinstvo Vijetnama, u Francuskoj uniji, snažnoj i jedinstvenoj!“
„Došao sam da obodrim svoje vojnike, ali su ipak oni obodrili mene, svojom energijom i borbenošću“, kazao je De Latr. „Ponavljam ono što sam već kazao: poverenje i odlučnost. Nećemo dati ni stopu zemlje! Nema više teškoća između Francuske i Vijetnama; oni su ujedinjeni, a njihovi se sinovi bore, rame uz rame, protiv zajedničkog neprijatelja. Moja supruga danas stiže u Sajgon i pridružiće mi se. Svima vama, kao novogodišnji poklon, saopštavam: sve evakuacije su zaustavljene, a vaše porodice će ostati s vama.“
Tu izjavu je propratila prava eksplozija radosnih uzvika: to je, najzad, bio pravi zapovednik, koji nije nimalo sumnjao u konačnu pobedu i koji je pozvao i svoju ženu Monetu da dođe u Hanoj, dok je njegov sin Bernar bio u Nu Gujnu. S takvim će zapovednikom vijetminovci dobiti svoje! Svi su dizali čaše zapovedniku u čast, i zavlada radostan žagor.
Lea i Fransoa su se držali malo po strani; zapovednik je to uočio.
„Dobro, Tavernije, zar niste radosni? Jesam li kazao nešto što vam se ne dopada?“
Ironični ton i njegov uporni pogled nisu slutili na dobro.
„A vi, lepa gospo, zar niste srećni što možete da budete s mužem?“
„Veoma sam srećna, generale. No, kako je moj muž stalno s vama, skoro ga nisam ni videla. Vi ste ga potpuno zarobili.“
Iznenađen njenom žustrinom, De Latr podignu obrve. Retko su mu se suprotstavljali, ali od tako privlačne žene to je još i mogao da otrpi.
„Zbilja mi je žao, ali potreban mije ijedan civil - ne državni službenik, niti predstavnik mesnih zainteresovanih krugova - koji dobro poznaje ovu zemlju, njenu kulturu i jezik i ima dobre odnose s nekima od naših neprijatelja. Dakle, draga gospođo, vidite da mi je vaš muž veoma dragocen. Ali obećavam da to neću zloupotrebiti!“
„Hvala, generale.“
Približio im se neki smrknuti poručnik, markantnih crta lica.
„Dobar dan, Fransoa.“
„Bernare!... Znači, pre neki dan sam zbilja tebe ugledao među vojnicima!“ Zagrlili su se i rukovali.
„Lea, predstavljam ti mog prijatelja Bernara Rivijera.“
„Dobar dan! Sada znam celu porodicu Rivijer. Lijen mi je pričala o vama.“
On nije delovao nimalo kao Azijac; trebalo gaje dobro zagledati pa videti da ima malo iskošenije oči nego Evropljani, a i kosa mu je bila kestenjasta.
„Možete i sami videti da smo svi veoma različiti... Mislite li da dugo ostanete u Hanoju?“
„Zavisi od Fransoe. No ja ću požuriti da se vratim deci, u Sajgon.“
Na pomen dece, lice Bernara Rivijera se zamrači. Verovatno se setio ćerke, koju su izmasakrirali vijetminovci. Lea se ljutila na sebe što ga je na to podsetila.
Da bi oterao duhove, Fransoa je uzeo prijatelja pod ruku i povukao ga ka baru. U tišini su podigli čaše, pogledali se u oči i pomislili na Haja u neprijateljskim redovima. Iz različitih razloga, obojica su se uzdala u dolazak generala De Latra u Indokinu.
Lea se osvrtala i osmehivala se na sve strane, klimajući glavom ili odmahujući na neke predloge. Postepeno ju je savladala tuga. Vrućina i duvanski dim, kao i šampanjac koji je popila, uticali su loše na nju i izazivali joj vrtoglavicu. Pošla je ka izlazu, i dalje se smešeći.
Neki gosti su je pretekli i veselo su ćaskali u bašti. Praćena njihovim pogledima, otišla je do kapije, ispred koje su stajala dvojica stražara. Polako je hodala izrovanim pločnikom, u čemu su je ometale previsoke potpetice, i pazila da se ne saplete na korenje drveća banjana koje je oivičavalo aveniju. Okrznuo ju je neki dečkić, koji je trčkarao potpuno go, a lice su mu bile prosto progutale ogromne crne oči. Bio je približno Adrijenovih godina. Setila se sina i osetila kako joj se steže srce. Šta uopšte radi ovde, daleko od njega? Besmislenost boravka u tom opustelom gradu, koji je zaudarao na strah i smrt, tako ju je opsedala da se u mestu ukopala. Taj pokret joj je spasao život. Neki biciklista ju je zaobišao. Desetak metara ispred njih eksplodirala je bomba, na ulazu nekog lokala. Iz dima odjednom izroniše naoružani ljudi. Jedan od njih je nanišanio i pucao na biciklistu, koji je neko vreme krivudao, a zatim se srušio.
Kada je čula odjek eksplozije, Lea se nije ni pomerila. Zatim je potrčala prema skupini koja je okružila čoveka oborenog na zemlju. Nije ni sama znala zašto je to učinila, ali je osetila da treba da stigne do nje pre vojnika. Pogurala je u stranu vojnike, koji su bili vrlo mladi, i samo su je u čudu gledali. Kleknula je na zemlju, izobličenog lica, pored onog ko je bacio bombu. „Numaj!“
Lea joj je pridigla glavu i spustila je sebi u krilo. Kosa joj se rasula.
„Pa to je žena!“, povikali su vojnici. Čuli su da se i žene bore u redovima vijetminovaca i da su često gore od muškaraca, ali se nijedan od njih još nije suočio s takvom situacijom.
Kada je čula svoje ime, violinistkinja otvori oči. Mada je trpela bolove, blistavo se osmehnula kada je prepoznala ženu koja se naginjala nad njom.
„Lea... da li si to ti?“
Kratka bela jakna bila joj je natopljena krvlju. Neki vojnik im se približio.
„Gospođice“, kazao je, naginjući se.
Brzo, moram da smislim nešto, mislila je Lea.
„Što ste pucali na moju prijateljicu?... Požurite i nađite nekog lekara.“
„Ali, gospođice, ona je terorista!“
„Kako smete to da kažete. To je poznata violinistkinja!“
„Upravo je bacila bombu.“
„Jeste li vi to videli?“
„Nisam.“
„Pa onda ćutite!... Veoma joj je loše!... Brzo, pozovite lekara!“
„Pustite me da prođem!“
Prišao je neki vojnik s metalnim kovćežićem na kome se video crveni krst, i primakao se ranjenici.
„Raziđite se!“, kazao je i raskopčao krvavu bluzu.
Na prizor krvavog, nagog poprsja začulo se mrmljanje.
„Imala je sreće. Daje bilo samo centimetar niže, bila bi pogođena u srce... Metak je izašao iz tela. Nije mnogo ozbiljno...“
„Šta se to desilo?“, pitao je poručnik koji je upravo tada dotrčao.
„Vijemen je pucao na ovu ženu, koja je bacila bombu, poručniče.“
„Nije istina“, povikala je Lea, koja je i dalje držala glavu svoje prijateljice u krilu. „Išla sam ulicom i videla biciklistu, ali nisam videla da je nešto bacila.“
„Gospođice, ovo je veoma ozbiljno. Da li ste sigurni kako niste videli da nešto baca na zgradu?“
„Sasvim sam sigurna, poručniče.“
Za vreme tog razgovora Numaj joj je nešto gurnula u ruku. Lei srce brže zakuca kada je osetila u ruci parče kartona.
Ambulantna kola su stala kraj njih. Stavili su devojku na nosila, a ona nije ispuštala ruku svoje prijateljice. Lea se okrenula oficiru:
„Molim vas da obavestite mog muža, gospodina Tavernijea, koj i je u Francuskoj kući s generalom De Latrom. Kažite mu da sam otišla u bolnicu.“
„Dobro, gospođo.“
Za vreme vožnje, mlade žene su ćutale. Bolnica Lanesen je bila okružena bodljikavom žicom, a uz zidove su bile postavljene vreće s peskom. Ambulantna kola su prošla kroz kapiju, na kojoj su stajali stražari. U dvorištu su se motali neki ranjenici, sa zavojima na glavi, rukama ili grudima. Oni ranjeni u noge sedeli su u kolicima, a gurali su ih bolničari, dok su neki sedeli sasvim sami i zurili u prazno. Bilo je tu Marokanaca, Alžiraca, Senegalaca, Vijetnamaca iz francuske vojske i Francuza.
Kako su svi mladi, mislila je Lea.
Čim je video njihovo vozilo, prišao im je lekar koji je vodio bolnicu.
„Gospođo Tavernije?“
„Da?“
„Vaš muž me je upravo zvao; stići će svakog časa.“
„Hvala, doktore. Molim vas, pobrinite se za moju prijateljicu!“
„Lično ću se pobrinuti za nju. Pođite sa mnom!“
Prošli su kroz dugi hodnik, a Numaj se opet onesvestila.
„Kažete da vam je to prijateljica? Kako se zove?“
„To je čuvena violinistkinja Fam Taj Numaj.“
„Bio sam na njenom koncertu u operi, pre godinu ili dve.“ Nagnuo se nad nosila.
„Da, prepoznajem je. Nestala je ubrzo posle tog koncerta. Govorilo se da se pridružila vijetminovcima.“
„To je smešno, ne verujem u to! Živela je celog života u Francuskoj, ne zna dobro svoju zemlju i živi za muziku. Mislim da je u pitanju neka ljubavna priča, o kojoj roditelji ne smeju ništa da znaju. Napravila je jednom neki nagoveštaj te vrste...“
„Eh, zaljubljene žene su sposobne za sve!“
„Vidi se da dobro poznajete žene“, s najljupkijim omehom kaza Lea.
Lekar se uspravio i samouvereno pogladio brkove.
„Evo, stigli smo do operacione sale. Hoćete li da sačekate?“, pitao je pokazavši drvenu klupu.
„Budite pažljivi, doktore.“
„Ne brinite, gospođo, u dobrim je rukama.“
Fransoa je stigao baš u času kada su Numaj izgurali iz operacione sale s velikim zavojem preko grudi.
„Nije ništa ozbiljno. Gospođica Fam će se kroz nekoliko dana oporaviti. Dao sam joj penicilin da sprečimo infekciju.“
„Bravo, doktore, divni ste. U ovoj bolnici svakako nema ženskih soba?“
„Pa, zapravo...“
„Da bih vas rešila muka, povešću je sa sobom.“
„Ali, gospođo, to nije moguće... Treba da je ispitaju u vezi s atentatom.“
„Pa mogu i kod mene da je ispitaju. U ovakvom stanju neće nikuda nestati.“ Fransoa nije kazao ništa, ali je dobro znao da Leu može zaustaviti samo silom.
„Komandante, moja žena je u pravu. Znate da sam ja u štabu generala De Latra. Ja ću se pozabaviti gospođicom Fam. Kad joj bude bolje, moći će da joj postavljaju sva moguća pitanja.“
„Pa, ako vi preuzimate odgovornost... ambulantna kola će je odvesti kuda vi kažete.“
„Hvala, komandante, svratiću da vas obavestim o svemu.“
„Biće mi drago da vas ponovo vidim, gospođo.“ Fransoa je uhvatio Leu za ruku i stegao je.
„Komandante, zahvaljujem vam na razumevanju... Moja žena je veoma vezana za tu prijateljicu.“
Fransoa je uskočio u kola pošto je vozaču dao adresu kuće porodice Rivijer.
„Zar nećemo u hotel?“
„Baš si luda! Kao prvo, hotel je pun, i ne liči na luksuznu bolnicu; s druge strane, onaj ko baca bombe ne treba da se nađe u društvu novinara i ostalih tračara.“
„Numaj nema ništa s tim!“
Dok je to govorila, Lea se prisećala je li uopšte pričala mužu o odlasku svoje prijateljice među komuniste. Razne sumnje su je mučile, pa je čekala da čuje šta će on reći. Zadrhtala je kada je čula njegov ironičan glas. „Naravno da ona nema ništa s tim.“


Otvorio im je jedan stari sluga i pustio ih u kuću gde je Lea doživela mnoge dramatične trenutke.
„Gospodine Fransoa! Radujem se što vas vidim, kao i gospođu Leu... Niste doveli gospođicu Lijen?... Sajgon nije pravo mesto za nju... Gospodin Bernar je juče svraćao... Srećna vam Nova godina, gospodine Fransoa!“
„Hvala, Ngane! I tebi srećna Nova godina. Možeš li da pripremiš sobu za ranjenu gospođicu Fam?“
„Nije joj mesto ovde“, kazao je sluga na vijetnamskom.
„Gospođica Lijen će se ljutiti za tvoje negostoprimstvo.“
„Ja sam dobar katolik i ne volim komuniste, gospodine Fransoa!“
„Niko od nas nije komunista. Uradi šta treba!“
Starac je otišao, vukući noge, i slabim glasom pozvao sluge.


Lea je smestila Numaj u sobu gde je ranije ona sama bila, i naterala je da popije malo čaja. Kada je devojka htela da nešto kaže, Lea joj je stavila ruku na usta. „Ne pričaj, odmaraj se. Posle ćemo pričati.“
Pridružila se mužu u biblioteci. Bio je namrgođen.
„Možeš li mi ovo objasniti?“
„Šta da ti objasnim? Našla sam ranjenu prijateljicu i želim da je izlečim.“
„Ne sprdaj se sa mnom! Bila si svedok atentata u kome su tri francuska vojnika ozbilino ranjena. Jedan svedok tvrdi da je biciklista bacio bombu. Posle nekoliko sekundi, vojnici su pucali na jedinu osobu na biciklu koju su videli u ulici. Ostatak znaš...“
„Ja nisam videla da je neko bacio bombu.“
„Kazala si da si, u času eksplozije, videla da neko prolazi.“
„Nisam ništa slično kazala. Nije Numaj bacila bombu!“
„Pazi, Lea, lažno svedočenje je ozbiljno. Vojna policija će ispitivati i tebe i tvoju prijateljicu. Istina će brzo isplivati.“
„Ne mogu tvrditi nešto što nije da bih tebi učinila po volji, ako već to nisam videla“, kazala je stežući onaj kartončić u ruci.
Streljali su se pogledima i prvi put se među njima osećalo nepoverenje.
Fransoa se dobro sećao njene priče o violinistkinjinom bekstvu u društvu dvoje prijatelja, kao i da je Lea kazala da je devojka otišla da se pridruži vijetminovcima. Shvatao je da Lea hoće da je spase. No da tvrdi kako ona nije imala ništa s atentatom, bilo mu je neshvatljivo. Lea nije mogla dugo da ostane pri toj tvrdnji, a bilo je lako zamisliti posledice takvog stava koje bi ona sama pretrpela. Osmehnuo se na pomisao kakvo će lice napraviti De Latr i njegovi pomoćnici kada čuju da su njih dvoje ugostili teroristu. Znao je i da Lea neće opozvati svoju izjavu, a njenu upornost i nije bilo teško shvatiti. No, njegovo ponašanje...
„U mom slučaju, to je veleizdaja“, kazao je glasno.
Lei se steglo srce. Bio je u pravu. Bio je rat, a oni su skrivali neprijatelja koji je bio spreman da ubija. Lea se u mislima vratila na Montijak, u vreme kada je krila prijatelje od Gestapoa ili od milicije. „No to nije isto!“ šaputao joj je neki glasić u glavi, dok je drugi gunđao: „To su ljudi koji se bore za slobodu, kao što smo činili i mi; samo što smo sada mi zavojevači. Naravno, oni koriste sva sredstva!“
„Ali oni ubijaju Francuze, koji su kao i ti“, odgovarao je glasić.
„To su isti Francuzi koji su izrabljivali taj narod, mučili ga, zatvarali, ubijali. Izazvali su ogorčenost svojim mrskim postupcima, preziranjem domaćih običaja, odricanjem prava na jednakost, kojih bi se setili jedino kada su im Vijetnamci bili potrebni da se bore u ratovima koji nisu bili njihovi“, govorio je drugi glas. „Ni vijetminovci se nisu libili da ubijaju neprijatelje, da masakriraju narod i sve koji su privrženi Francuzima, da spaljuju sela, da uzimaju taoce i otimaju majkama decu...“
Utonula je u misli i iznenada poskočila kada ju je Fransoa privukao sebi.
„Ja moram da se vratim generalu, a ti dobro razmisli šta ćeš reći. Cenim što ukazuješ gostoprimstvo toj ranjenici, ali čim joj bude bolje, ako je ne strpaju u zatvor, moraće da ode. Da li si razumela?“
Lea ga je blago odgurnula. Fransoa ju je vrlo uporno gledao.
„Zapamttću ovaj prvi januar“, uzdahnuo je, izlazeći.
To je bio prvi put da se rastao od nje bez poljupca.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poslednje uporište - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 2:03 pm




12.


Fransoa je otišao za Sajgon s generalom De Latrom. Lea je ostala da pomogne Numaj da se oporavi.
Dan posle dolaska u kuću Rivijerovih, mladu violinistkinju je spopala jaka groznica. Pozvali su lekara, koji je kazao da je stanje zbilja kritično i da nije moguće ispitivati bolesnicu u takvom stanju. Lea je prenela krevet u njenu sobu i bila kraj nje danju i noću.
Numaj je pozva slabim glasom. Kada joj je prišla, videla je da je temperatura spala. To je bilo jutro 6. januara. Lea je sa zadovoljstvom utvrdila da je devojka povratila svest i da može da govori.
„Draga, da li ti je bolje?“
Mršava ručica ju je stegla za ruku.
„Gde sam?“
„Ne boj se. Kod Rivijerovih si.“
„Da li je Lijen tu?“
„Nije, u Sajgonu je, s mojom decom.“
„Zbog mene nisi s njima...“
„Nemoj to da pričaš. Samo ćuti: zamorićeš se i dobićeš temperaturu. Odmaraj se.“
„Šta si uradila sa onom karticom?“
„Ne brini, na sigurnom je.“
„Žedna sam.“
Lea joj je pridigla glavu i dala joj malo čaja. Numaj se osmehnula i zaspala, držeći je za ruku.
Nešto kasnije, Lea je izašla u baštu. Svalila se na klupu, pod drvo čije su se grane skoro vukle po zemlji. Izvukla je onu karticu: bila je to neka vrsta ličnog dokumenta koji su izdali vijetminovci.
Oko nje je vladala tišina. Hanoj nije živnuo. Nije volela mesta u kojima se osećao taj ratni duh. Kada li će se devojka oporaviti? Otkako je otišao, Fransoa je nije nijednom pozvao telefonom. Ni ona nije mogla da dobije Sajgon; linije su bile rezervisane za vojne potrebe.
Neki kamen se dokotrlja do nje. Skočila je na noge. Odmah se dokotrljao i drugi kamen, umotan u papir. Ispravila je i pročitala nečitku cedulju:


Numajina majka je obaveštena da je ona tu. Ljuta je i hoće da dođe po ćerku. Tražila je da je policija dovede kući. I njeni prijatelji to hoće. Budi oprezna, oni ne vole Francuze.
Điau

Lea je krenula kroz baštu i zagledala svuda, ali nije videla ni traga od prosjaka. Baš u tom trenutku otvoriše se vrata ka ulici i naiđoše vojnici. Lea je izašla pred njih.
„Dobar dan, gospođo.“
„Šta želite?“
„Da li ste vi gospoda Tavernije?“, pitao je oficir.
„Jesam.“
„Želimo da vidimo gospođicu Fam.“
„Gospođica Fam je još vrlo slaba, ne verujem da vas može primiti.“
„Dozvolite mi, gospođo, da ja to procenim.“
„Dobro, pođite za mnom.“
Zastala je ispred sobe u kojoj je ležala Numaj. „Sačekajte malo, da je obavestim.“
Oficir je pristao, a Lea se vrlo brzo vratila.
„Možete ući. Nemojte ostati predugo, ne oseća se dobro.“
Numaj je sedela, poduprta jastucima, i delovala je kao krhka devojčica.
„Gospođice Fam, osumnjičeni ste da ste bacili bombu na vojnu ustanovu. Šta imate da izjavite?“
„Ništa, gospodine. Prolazila sam na biciklu kada je odjeknula eksplozija.
Uplašila sam se i pokušala da se brzo udaljim.“
„Samo ste vi bili na ulici.“
„Nije tačno, ja sam videla nekog muškarca, koji je pobegao“, kazala je Lea.
„Gospođo Tavernije, ne pitam vas nego gospođicu Fam. Znači, gospođice, poričete da ste učestvovali u atentatu?“
„Poričem, gospodine. Uplašila sam se i bežala sam. Nisam navikla na rat...
Bojim se rata otkako sam videla bombardovanja u Francuskoj.“
„Bili ste u Francuskoj za vreme okupacije?“
„Tamo sam provela dobar deo detinjstva, i studirala sam violinu.“
„Zašto ste otišli od roditelja?“
„To je privatna priča, i ne tiče vas se.“
„U ovim okolnostima to se tiče i vojnih vlasti i policije.“
„Pustite je na miru. Zar ne vidite da ste je izmirili?“, kazala je Lea.
„Gospođo Tavernije, vidite da vodim istragu, pa mi dozvolite da to činim onako kako mogu; inače ću vas zamoliti da se povučete. Gospođice Fam, da nastavimo, molim vas. Kuda ste otišli od roditelja?“
Numajini bledi obrazi se zarumeneše. Spustila je glavu, a niz obraz joj je skliznula suza:
„Otišla sam vereniku.“
„Kako se on zove?“
„Ngujen Van Trin.“
„Gde je on sada?“
„Mrtav je, gospodine.“
Lea nije mogla da sakrije čuđenje. Da li devojka glumi, ili je iskrena? Ako je glumila, zbilja je bila dobra. Suze su tekle devojci niz lice.
„Molim vas da je ostavite, suviše je surovo pričati o tome!“, povikala je Lea i pridržala prjateljicu, koja je izgledala kao da će se onsvestiti.
„Žao mi je, gospođice. Izvestiću pretpostavljene i videćemo se kasnije.“ Čim su otišli, Numaj je obrisala obraze i osmehnula se.
„Ta priča o vereniku nije tačna, zar ne?“
„Nije sasvim tačna. To sam smislila s prijateljima, da ispričam priču o vereniku ako me uhvate.“
„Ali taj Ngujen, da li on postoji?“
„Postojao je...“
„Kako to, postojao je?“
„Bio je izdajnik, pa smo ga likvidirali.“
„Šališ se!“, kazala je Lea, gledajući je užasnuto.
„On je bio poglavar sela u kome smo moji prijatelji i ja bili. Udvarao mi se i nudio mi poklone da bi svima dao do znanja kakve su mu namere. U selu niko osim njega nije znao ko smo mi: rekao je da smo dalji rođaci i da su roditelji želeli da nas sklone. Selo je bilo blizu logora legionara, koje su seljaci dva puta nedeljno snabdevali hranom. Mi smo dobili zadatak da se umešamo među seljake i da saznamo pojedinosti o tom logoru: broj vojnika, naoružanje, da utvrdimo slabe tačke odbrane... Hvala... Žedna sam.“ Kada se napila, nastavila je:
„To nije bilo teško. Budnost im je popuštala, a mi smo videli da neke žene iz sela održavaju veze s vojnicima. Komandant je dosta pio i s vremenom je pomislio da su seljaci prijateljski nastrojeni. Neki su i bili, a drugima je to bila dobra prilika da prodaju ribu, meso, povrće i drugu hranu, i to dvadeset puta skuplje. Tako su se stvorile neke svakodnevne veze. Upadali smo više puta u logor i utvrdili gde je oružje. Slala sam izveštaje drugu, koji je bio šef moje sekcije.
Posle nekoliko dana smo osvojili logor.“
„Jesi li učestvovala u borbi?“
„Nisam, da me seljaci ne bi prepoznali.“
„Štaje bilo s legionarima?“
„Izginuli su.“
„Svi?“
„Tako su mi kazali.“
Ravnodušnost s kojom je govorila o smrti naljutila je Leu.
„Pričaš o smrti kao da je to normalno? Pričaš mi o ubijanju francuskih vojnika! Zar si zaboravila da sam i ja Francuskinja i da, ako je i pravedna, takva borba meni mora biti mrska?“
„Možda, ali i vi vodite rat. Znaš li šta su uradili Francuzi, tvoji prijatelji?... Došli su, u velikom broju, i pobili sve u selu. Pre toga su silovali žene i mučili muškarce.
Zatim su zapalili kuće i uništili žetvu.“
„To je strašno. Ali, kada ste pobili vojnike, mogli ste očekivati osvetu.“
„Tako je. Sve to izaziva mržnju celog naroda protiv okupatora, i jača partiju. Ti mučenici su stradali za nezavisnost naše zemlje, i uvek ćemo ih se sećati.“
„No, svi Vijetnamci ne žele da ginu za partiju, nisu svi komunisti.“
„Postaće, milom ili silom.“
„To što kažeš je strašno. Zar ne misliš daje bilo dosta patnje i smrti?“
„Svaki postradali Vijetnamac ojačava partiju.“ Lea ju je tužno gledala.
„Plašiš me. Nisi više ista, samo ponavljaš partijske parole; izgubila si svoju ličnost.“
„Time se dičim! Ja sam instrument međunarodne revolucije. Ne postojim više kao pojedinac.“
Te poslednje reči su sasvim iscrple Numaj; ona poblede i pade u nesvest.
„Grozno je što sebe dovodiš u to stanje“, uzdahnula je Lea i obrisala joj čelo maramicom natopljenom kolonjskom vodom.
Numaj je opet otvorila oči i promrmljala:
„Hoćeš li me prijaviti policiji?“
„To bi trebalo da uradim... Ne govori, neću da slušam o tvojim revolucionarnim aktivnostima. Spavaj, idem da se presvučem.“


Numaj je dremala sve do večeri. Kada se probudila, pozvonila je. Ušla je služavka s činijom supe, a miris začina se raširio po sobi.
„Popijte, prijaće vam“, kazala je na vijetnamskom.
„Hvala. Gde je gospođa Tavernije?“
„U hotelu Metropol. Ako vam treba, možete je tamo naći.“
Pošto je nedelju dana provela kao bolničarka, Lea je osetila potrebu da se malo udalji od svega i da razmisli. U neko drugo doba bi se provozala rikšom kraj Malog jezera, Paroovom avenijom, nazvanom po prvom gradonačelniku Hanoja iz 1885. godine, ili bi otišla do Botaničke bašte i svratila do Pagode s jednim stubom iz 1049. godine. Lea je mnogo volela tu čudnu građevinu, oko koje je bio četvrtasti bazen sa zlatnim ribicama. Na jednom stubu, u obliku dva valjkasta bloka, dizala se mala pagoda sa stepenicama od vrlo trošne cigle. Cela zgradica je bila oštećena; krovu su bile potrebne opravke, jer su se videle mnoge rupe. No i pored tih oštećenja, pagoda je imala neku neverovatnu draž. Tu su žene dolazile da bi osigurale potomstvo.
Četvrt koncesije je odisala provincijskim mirom, smeštena ispod starih kolonada. Ćoveku bi se učinilo da je u Višiju ili Soasonu, kada povremeno ne bi prošli bicikli-rikše ili neki Vijetnamac sa šiljatim šeširom.
Lea je osećala potrebu da se vidi s ljudima, umesto da bdi kraj uzglavlja bolesnice, i to ne bilo koje, već teroristkinje koja baca bombe.
Rastrzala ju je unutrašnja borba između prijateljstva i dužnosti. Zdrav razum i rodoljubivi duh su joj govorili da treba da preda Numaj vlastima. No shvatala je njene razloge, i mada je osuđivala terorističke akcije, bila je užasnuta pomišlju da učini tako nešto.
Da je Fransoa tu, on bi odlučio. Što ga nikada nema, baš kada mi je potreban?
Bilo je vreme za aperitive, i bar Metropola je bio pun sveta: bili su tu bučni novinari i dopisnici, u sveže ispeglanoj odeći, civili u svetlim odelima, oficiri i podoficiri u smeđim uniformama i s ravnim cipelama. Lea je bila neobično elegantna, u istoj haljini koju je nosila novogodišnje večeri u Francuskoj kući.
U baru nije bilo mesta; sela je u slobodan naslonjač u holu. Preturala je po torbici da nađe cigarete i upaljač. Neki čovekjoj je pružio upaljač i uzviknuli su istovremeno:
„Žane!“
„Lea!“
Pred njom je stajao Žan Lefevr. Zagrlili su se.
„Žane, kako se radujem što te vidim!“
„Pusti me da te pogledam, ne verujem svojim očima! Još si lepša nego što te pamtim.“
Nasmejala se onim smehom koji je muškarce uzbuđivao.
„Vidi ko je sa mnom.“
„Frank!“
Lorin prijatelj je delovao zbunjeno. Kada ga je poljubila, oteo mu se jecaj. Smeškao im se Lorin duh.
Dva naslonjača u holu su bila slobodna, pa su seli u njih i zurili u tu divnu ženu koja im se umešala u živote. Bilo je toliko toga da se ispriča! Kada su zaćutali, radujući se susretu i nežno je gledajući, Lea ustade:
„Gladna sam! Pozivam vas na večeru!“
Glavni konobar ih je smestio za sto blizu terase. Zajedno su odlučili da jedu evropsku hranu. Kada su dobili gratinirane makarone, jeli su ih sa uživanjem i pili neki običan bordo.
„Kao da smo kod kuće!“, povikao je Žan, gutajući makarone.
Pošto su se najeli, Žan se raspričao. Pričao je o lepoti te zemlje koju je naučio da voli, o ženama koje su bile i krhke i snažne, istovremeno nežne i surove, pričao je i o svojoj vijetnamskoj ljubavnici. Dokazala mu je svoju ljubav tako što je jedne noći došla da ga obavesti o vijetminovskom napadu; ona i njena porodica su to platili glavom, kao i dete koje je začela s njim. Te noći je bio na ratištu s drugovima i uspeli su da odbiju napad crvenih. Četvorica su poginula, još četiri vojnika su bila ranjena, i mogao je samo da se povuče u Hanoj. Morao je da zaboravi na smrt svoje prijateljice i da ostvaruje program „smirivanja duhova“ u tom kraju. Seljaci su im danju donosili namirnice, a noću bi ih izdali. Nisu se čak ni ljutili na njih, nisu imali izbora, Vijetminovci su svuda imali svoje špijune; bili su preduzimljiviji od Francuza, koji su, izolovani u bazama, mahali trobojkom dok su vijetminovci nestajali u pirinčanim poljima. Žan je postepeno shvatio da je svako selo koje su „primirili“ osuđeno, jer njihova zaštita nije bila stvarna, pa bi vijetminovci, posle njihovog odlaska, selo sravnili sa zemljom, a stanovnike bi mučili i pobili. Nije više podnosio sva ta ubijanja usred lepe vijetnamske zemlje. Naučio je da uživa u mirnim jutrima i magli koja se diže nad kanalima, u kiši koja je sve natapala, i hladnim, vedrim noćima.
Dve godine u Indokini su ga zbližile s tom zemljom i njenim stanovnicima, mada je on sam bio deo francuske vojske. Mislio je da je njihov zadatak da štite stanovništvo i da im pomognu da ostvare nezavisnost bez vijetminovaca, koji nisu marili ni za šta drugo osim za pobedu komunizma. On se svojevremeno borio u pokretu otpora zajedno s komunistima iz Žironde, pa nije verovao daje došao u priliku da se bori protiv njih, u zemlji koja je osamnaest hiljada kilometara udaljena od njegove. No komunizam je tu pokazivao svoje pravo lice, tvrdo i oholo, kao i želju za prevlašću u svetu.
Nije mogao da zaboravi dan kada je po naređenju napustio položaj u selu blizu Bak Kana, jer je javljeno da su u blizini vijetminovci s jakim jedinicama.
Stanovnici su ih u tišini gledali kako uništavaju utvrđenja od bambusa i vojni materijal, sve što bi moglo da posluži neprijatelju. U tišini su zurili u francuske vojnike, koji su ušli u kamione i udaljili se. Tada je nastala gužva i vika; žene, starci, deca, svi su trčali za njima, sa sedobradim seoskim poglavarom na čelu; od buke nisu ni čuli njihove reči. Jedna žena s bebom u naručju okačila se o njegov kamion i vikala na vijetnamskom: „Molim vas da ne idete! Sve će nas pobiti! Povedite moje dete, molim vas!“
Ubrzanje ju je nateralo da skoči. Ostala je nasred druma, s bebom u naručju. Svakoga jutra je sanjao tu ženu i proklinjao francusku vladu koja je naredila „sprovođenje mirovne politike“ u selima, da bi zatim te ljude žrtvovala. Nije to shvatao. Francuska je, po njegovom mišljenju, učinila neoprostivu grešku: napustila je civilno stanovništvo, koje se stavilo pod njenu zaštitu.
Sećanje na napuštanje sela izobličilo mu je lice; u očima mu se video blesak besa i srama. Nastavio je da priča jednoličnim glasom:
„Sve se to nastavilo. Tako smo ’primirili’ još dva sela, i zatim smo ih ostavili. U poslednjem me je toliko mučila savest da sam se vratio kada su moji ljudi otišli. No bilo je prekasno. Vijetminovci su im glave nabili na bambusovo kolje. Nije bilo nikoga živoga. Stanovnici su ležali mrtvi na sve strane, a poglavar je još bio živ, rasporen ispred svoje kuće. Kraj njega je ležala njegova utroba, u oblaku muva i komaraca. Dokrajčio sam ga. Nikada neću zaboraviti njegov prekorni pogled.“ Lea je zurila u tanjir, sva bleda, a srce joj je treperilo.
Posle dužeg ćutanja, Žan Lefevr je naručio bocu konjaka i popio dve čaše, jednu za drugom.
„Oprosti, Lea, što ti pričam sve ovo, ali sam morao nekome da kažem. Ovaj rat ne liči na onaj naš: to je rat u kome Francuska samo gubi obraz. Sutra u zoru odlazimo da se borimo protiv surovog neprijatelja, ali oni se bore na svom terenu, čak i ako to čine u ime ideologije koja mi je mrska. Možda to i nije oslobodilački rat, kao što kaže njihova propaganda, ali oni žele da slobodno žive u svojoj zemlji, ili bar žele da u njoj zavedu sopstveni despotizam. Neki od nas su već prešli u njihove redove, jer veruju da se oni bore za pravu stvar. Da nisam previše vezan za ideju o časti francuskog vojnika, i ja bih učinio isto.“
„Nemoj to da govoriš“, pobunio se Frank, koji do tada nije kazao ni reči. „To bi bila izdaja.“
„Mali moj, izdaja je splet okolnosti i ličnog angažovanja. Ja sam imao druge ideje o francuskoj časti. Napuštanje onih koji su nam privrženi znači da smo mi njih izdali. Izdao sam svog brata, koga su Nemci ubili, i svoje izmučene i deportovane drugove; izdao sam i francuski ideal slobode, bratstva i jedinstva...“ Žan je popio i treću čašu konjaka i nastavio:
„U svakom slučaju, s De Latrom ili bez njega, ceo poduhvat je osuđen na propast; oni će pobediti, izgubiće hiljade svojih, ali će pobediti, imaće svoja brda i svoja pirinčana polja, gradove i sela. Hoće li naći mir? Ne znam, ali će biti gospodari u svojoj zemlji.“
„Fransoa misli da bi se s De Latrom sve to moglo promeniti.“
„Tu se vara. Možda će on izvojevati nekoliko pobeda, ali će ga, utoliko gore, posle toga potući. Niko ko ih nije video kako napadaju ne može to da zamisli.
Obruše se na cilj poput mrava; ubiješ ih deset a stvori se sto novih; ma kakvih sto, stvori ih se hiljadu, i mi se dajemo u bekstvo. Verujte mi, oni će pobediti!“
I Fransoa je to pomislio u jednom trenutku, dok nije bio pored De Latra, ali je kasnije promenio mišljenje. Lea je prvi put posumnjala u njegovu procenu.
„Šta li ovaj hoće?“, povikao je Frank, pokazujući prema terasi.
Lea se osvrnula. Iza stakla je Điau mahao svojim sakatim rukama i davao joj znake da dođe do njega. Ustala je.
„Šta hoće to čudovište?“, pitao je zabrinuto Žan.
„Ne brini, to je prijatelj. Zahvaljujući njemu pronašla sam muža.“
„Poći ćemo i mi.“
„Ako baš hoćete.“
Nisu mogli izaći kroz francuski prozor, zabarikadiran zbog opšteg straha od napada. Morali su da prođu kroz predvorje i obiđu zgradu da bi najzad došli na terasu. Kada je video dvojicu vojnika u uniformi, Điau se okrenuo, kao da misli da pobegne.
„Ne beži, oni su sa mnom, ništa se ne boj! Kaži mi šta se zbiva?“
„Ne mogu pred njima.“
„Ostanite tu, moram da popričam s njim“, kazala je Lea prijateljima.
„Ali...“
„Molim te, Žane, nema opasnosti.“ Pustili su ih da se malo odmaknu.
„Šta si hteo? Ludost je što si došao ovamo.“
„Važno je. Odveli su Numaj i njenu majku.“
„Ko ih je odveo?“
„Vijetminovci.“
„Ali zbog čega?“
„Zato da Numaj ne bi progovorila.“
Lea je priznala da je to dobar razlog.
„Misliš li da će je povrediti?“
„Mislim da neće. Znaju da nije ništa kazala, a majka i ne zna ništa. No ti treba da se pripaziš. Pravi se da ne znaš ništa o njenim aktivnostima. Život ti je u pitanju!“
„Ipak ne bi smeli da me otmu.“
„Ne bi ti bila prva Francuskinja koju su uzeli za taoca, ili je ubili. Vrati se u Sajgon, manje je opasno nego ovde. Vijetminovci mogu svakog časa preći u napad.“
„Kako to znaš?“
„Nije važno, znam. Svi vijetminovci to znaju. Još nešto, ne vraćaj se u vilu Rivijerovih, ostani u hotelu...“
„Zašto?“
„Zato što vijetminovci imaju naređenje da te odvedu.“
Posle Žanove priče, Lea je osećala da joj preti ozbiljna opasnost.
„Hvala ti, Điau.“
Invalid je brzo nestao s vidika. Lea se vratila prijateljima veoma zabrinuta.
„Možete li da me otpratite do kuće da uzmem neke stvari? Smestiću se u hotel.“
„Šta se zbiva?“, pitao je Žan.
„Vijetminovci su odveli Numaj, mladu Vijetnamku koju sam prihvatila.“
„Da li to policija zna?“
„Nemam pojma. Dođite, nije daleko odavde.“


Širom otvorena vrata kuće nisu bila dobar znak, kao ni tišina koja je svuda vladala. Struje nije bilo, pa je Frank osvetlio upaljačem. Pred vratima sobe u kojoj je bila Numaj, Frank je odjednom vrisnuo. Na podu je, u lokvi krvi, ležalo Nganovo telo, prerezanog grla. Morali su da ga preskoče da bi ušli u sobu. Unutra je bio još veći nered. Skupocene porcelanske vaze bile su razbijene o zid, nameštaj polomljen, krevet rasturen. Lea je u veliku torbu ubacila neku odeću i toaletni pribor. Baš su hteli da krenu kada ih osvetliše baterijske lampe.
„Ne mrdajte! Šta se zbiva?“
„Ne znam“, kazala je Lea oficiru. „Kada sam se vratila s prijateljima, našli smo sve u ovakvom stanju; sluga je bio mrtav, a gospođica Fam je nestala. Nije mogla sama da ode, bila je previše slaba...“
„Gospođo, a i vi gospodo, pođite za mnom“, kazao je vođa patrole. „Vidim, gospođo Tavernije, da ste spakovali stvari, ponesite ih...“
„Kuda idemo?“
„U Citadelu.“


Brzo su se vozili kroz mračne ulice. Kada su stigli u Citadelu, odveli su ih komandantu.
To je bio mršav čovek žućkastog lica, veoma iscrpljen, i očito na pragu penzije.
„Sedite!“, suvoje kazao. „Kazali su mi, gospođo, da je teroristkinja Fam nestala iz vaše kuće. Šta možete da mi kažete o tome?“
„Ništa. Činilo mi se da joj je bolje, mislila sam da mogu malo da je ostavim i da se vidim s prijateljima. Kada sam se vratila, ona je nestala.“
„Nemate ideju gde bi mogla biti?“
„Nemam, gospodine.“
„Ja sam pukovnik!“
„Nemam, pukovniče!“
Osećala je Žanov i Frankov upitni pogled. Nadam se da neće pričati o susretu s Điauom i o tome šta nam je rekao, mislila je. Oni su, zbilja, ćutali.
„A vi, gospodo?“
„Pukovniče, mi nismo ni znali za tu gospođicu Fam pre ove večeri. Sreli smo gospođu Tavernije, svoju prijateljicu iz detinjstva, u hotelu Metropol, gde smo večerali sećajući se starih vremena.“
„Šta vi radite u Hanoju?“
„Dopratili smo konvoj s ranjenicima.“
„Bili ste na ratištu.“
„Jesmo, pukovniče. Napali su nas istočno od Vijet Trija. Imali smo velike gubitke.“
„Znam, hrabro ste se branili. Kada polazite?“
„Sutra, pukovniče.“
„Ko je vaš komandant?“
„Pukovnik Miler.“
„On je dobar vojnik.Čuli ste za pukovnika Vanuksema?“
„Čuli smo, pukovniče.“
„Dobro, vratite se u komandu.“
Zazvonio je telefon. Komandant Citadele je podigao slušalicu. „Halo...“
S druge strane se čulo urlanje.
„Da, generale... Dobro, generale... Po vašem naređenju... Laku noć, gene...“
Pukovnikovo lice je posivelo. Drhtavom rukom je izvadio maramicu iz džepa i obrisao znojavo čelo.
„To je bio general De Latr... Ne znam kako je saznao da ste ovde, ali mi je naredio da vas pošaljem kući i da vas ne gnjavim pričom o atentatu.“
„Baš dobro... čovek bi pomislio da sam ja bacala bombe.“
„Niko nije kazao da ste to bili vi, ali je vaša prijateljica bila veoma sumnjiva, i bez vašeg svedočenja...“
Osećala je da joj Frank i Žan pogledima prosto prže potiljak. Njihovo prebacivanje je bilo očito, ali joj nisu ništa kazali.
„Pozdravite prijatelje, gospođo. Njih zove dužnost. Narediću da vas odvezu.“
Poljubila je prijatelje i gledala ih kako odlaze, dok joj se srce stezalo. Ko zna kada će ih opet videti?“
„Dobro se čuvajte...“
Okrenuli su se i osmehnuli joj se istim nedužnim osmehom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poslednje uporište - Režin Deforž

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu