Poslednje uporište - Režin Deforž

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Ići dole

Poslednje uporište - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 1:56 pm

First topic message reminder :



Da li će junaci romana Plavi bicikl i Ulica svile, Lea i Fransoa Tavernije uspeti da sačuvaju svoju sreću u sred nemira u Indokini?
Godine 1950, rat u Indokini se pretvorio u katastrofu. Kakav će biti ishod njihove tajne misije kod vijetminaca?
Da li će putu od Sajgona, grada hiljadu uživanja i intriga, do bučnog Hong Konga, lepi melez Kijen konačno zavesti privlačnu Evropljanku?
Neredi i uzburkane strasti vode nasilju i borbama. Da li će Lea i Fransoa najzad izaći iz pakla u sred vijetnamskih pirinčanih polja, kod poslednjeg uporišta Dijen Bijen Fua?
U julu 1954. godine, Ženevskim sporazumom je okončan vijetnamski pokolj. Ratni zarobljenici su oslobođeni. Lea posmatra taj fantomski defile, stežući detence u naručju...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Poslednje uporište - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 2:10 pm


Noć je već bila pala i bio je mrkli mrak. Ispred Mosta Pola Dumea zaustavljali su ih i pretresali četiri-pet puta. Lea je zažmurila i setila se kako su se ona i Fransoa ponovo pronašli na tom mostu. Činilo joj se daje od tada prošla čitava večnost. Kler se umorila od plača, pa je zaspala.
Filip Miler je smatrao da nije bezbedno da uzmu sobu u hotelu Metropol. Od porodice je dobio saglasnost da se smeste u njihovu kuću kraj Citadele, i to na prvi sprat, jer je prizemlje bilo izdato. Kada su stigli, Lea se obradovala hrani za dete koju je Filip naručio.
„Hvala“, kazala mu je.
„Sutra će doći dadilja s preporukom moje tetke; kažu da je to žena kojoj možete verovati. Tako ćete vi imati vremena da se raspitujete. Savetujem vam da budete veoma oprezni, jer vam je do sada Kijen svakako ušao u trag. Treba da se obratite za pomoć francuskim vlastima da vas on ne bi pronašao.“
„Zar ovde još ima francuskih vlasti, posle sklapanja Ženevskog sporazuma?“
„Ima ih. Tu je general Eli, koji je komandant i komesar istovremeno. Zapravo je Salan...“
„Zar je general Salan u Hanoju?“
„To sada ne znam, ali ćemo sutra saznati.“
„Svakako moram da ga vidim. U međuvremenu treba naći Điaua.“
„Điaua?“
„To je vođa prosjačke bande... On nam može pomoći. Vrlo je pouzdan.“
„A gde da ga nađemo?“
„Treba pokušati u kineskoj četvrti, u Ulici živine ili u Ulici svile. Lako ćete ga poznati, užasno izgleda.“
„Ovde ima mnogo prosjaka...“
„Znam... ali on izgleda najstrašnije: hoda četvoronoške kao kraba i ima glavu kao kornjača... Zbilja je veoma ružan!“
„Ako ga i nađem, ko kaže da će poći za mnom...“
„Samo mu dajte ovo, shvatiće...“
Filip je uzeo Budu od žada, što joj je poklonio Điau, i strpao ga u džep.
„Dobro, otići ću sutra.“
„Ne, idite odmah, molim vas... Sami ste rekli da nas Kijen traži, pa nema ni minuta za gubljenje!“
„Ići ću i ja“, kazao je Irvin.
„Više volim da ostanete s gospođom Tavernije, nikada se ne zna... Rođaci su mi obećali dvojicu telohranitelja, ali će doći tek sutra.“
Ovo je nalik na neki loš avanturistički roman, mislila je Lea.
„Idite i odspavajte!“, kazao je Miler. „Ako nađem tog Điaua, doći ću da vas probudim.“


Uprkos svim očekivanjima, Lea je zaspala mrtvim snom.


Filip Miler je pronašao Điaua tek narednog jutra; bio je još grozniji nego što je očekivao. Bogalj zadrhta kao prut kada je video figuricu Bude i podiže ružnu glavu, poput zmije.
„Ona te šalje?“, promucao je.
„Da“, kazao je Filip i odvratio pogled.
„Gde je?“
„Pođi za mnom!“
Prosjak se pridigao i pozvao ostale. Tlo kao da je oživelo: neka prašnjava bića su mu se odazvala i dopuzala. Mada je bio navikao na čolonske prosjake, Miler je osetio odvratnost i strah. Pošao je, a bogalj se vukao za njim, ili je bar tako mislio...


„Ona spava“, kazao je Irvin i pridigao se iz naslonjača u kom je dremao, ne primećujući prosjaka.
„Nećemo je buditi... idite i vi da se odmorite!“
Dao je Điauu čaj i cigaretu i ispričao mu ono što je znao. Điau gaje saslušao bez prekidanja, a zatim je za Kijena kazao:
„Njega ću ubiti“, ništa dalje ne objasnivši.
Lea im se ubrzo pridružila s bebom u naručju. Nagnula se nad Điaua i dugo su se gledali.
„Drago mi je što te vidim“, promrmljala je.
„Kazao sam mu ono što sam čuo od vas“, izjavio je Filip.
„Dobro ste uradili. Šta ti možeš da mi kažeš, Điau?“
Ispričao joj je o njihovoj potrazi za njom kroz džunglu i po brdima, kao i da su ga Kijenovi ljudi ostavili misleći da je mrtav. Rekao je i da su se ponovo sreli, dve nedelje kasnije, u Tap Mijeu, gde je Kijen ubio stražare i prouzrokovao streljanje vijetminovskih zarobljenika. Pogrešio je što je ubio stražare i vozača koji je trebalo da ih vozi u Hanoj, jer su to bili belci. Izdato je naređenje žandarmeriji i vojsci da ga svakako pronađu. Za njim i njegovim drugarima raspisali su poternice, pa je, bez obzira na kraj rata, za njega bilo neoprezno da dolazi u Hanoj.
„Znam ga, to ga neće sprečiti“, kazala je Lea.
Điau joj je tada ispričao kako ga je Fransoa lečio posle povratka u Hanoj, i kako je bio očajan kada je čuo da je Lea mrtva.
Lea je bila poražena tolikom ljubavlju i mržnjom. Osećala je kao da je upala u ogromnu paukovu mrežu i da gubi snagu.
Beba zaječa u snu, i to ju je izvuklo iz košmara; pomislila je da se mora pribrati.
„Znaš li, Điau, je li se Fransoa vratio iz logora?“
„Nije bio u prvom konvoju.“
„Kako to znaš?“, pitao je Filip.
„Znam to zato što imam špijune u Vijet Triju i kod komandanta Konjija. Oni će javiti čim vide njegovo ime na vijetminovskim listama.“
„Zašto sve to radiš?“, pitao je Irvin.
„Zato što su se prema meni ponašali kao prema ljudskom biću.“ Nastala je tišina.
„Kada ćeš moći nešto da saznaš?“, pitala je Lea sa osmehom.
„Do popodneva, ali sada moram da idem. Doći ću čim nešto saznam.“


Filip je otišao u generalštab generala Konjija.
Istovremeno su stigle dve važne vesti: Fransoa će biti pušten narednog dana i Kijen je stigao u Hanoj.
Po Konjijevom naređenju, jedan oficir je došao do Lee i postavio joj neka pitanja. Ona je ljubazno odgovarala i izvrdavala najvažnije odgovore.
Điau se vratio s nekom propusnicom, a Irvin i Miler su kupili stari vojni džip.
„Mislim da još noćas treba poći“, kazao je Miler.
„Da, Kijen ti je na tragu i trebalo bi da ostaviš to dete“, dodao je Điau.
„Nikada!“
„Kako hoćeš. Vi idite, a ja ću ostati da ga zadržim ovde!“
„Kako ćeš to izvesti?“
„Imam ja plan. Zbogom!“, kazao je i vratio joj Budu od žada.
U tom času Lea je shvatila da ga više neće videti.
Džip je krenuo, sa Irvinom za volanom. Svi su bili u vojnoj odeći, a dete su sakrili u torbu s cuclama. Ako sve bude u redu, kroz tri-četiri sata mogu stići do Vijet Trija.


Stanare iz prizemlja su zaplašili i vezali im ruke i usta. Kod zadnjeg ulaza su dežurali prosjaci, koji su motrili na kretanje Kijena i njegovih čuvara. Da bi ih ubedili kako je Lea s detetom tu, Điau je pozvao neke poznate dadilje da svraćaju u kuću i naručivao je mleko.
Kada je pala noć, Kijen se konačno pojavio, zajedno s Fredom i Vinom. Vrata su se bez muke otvorila.
„Lea!“, vikao je. „Znam da si tu... Odgovori!... Gde mi je ćerka?“ Vladala je tišina.
„Ovo mi se nimalo ne sviđa, šefe“, kazao je Fred i izvukao revolver.
„Jesi li siguran da je ona tu?“, pitao je Kijen Vina.
„Juče sam je video kako se vraća s detetom.“
„A posle toga?“
„Nije izašla. Dolazili su neki francuski vojnici i odvezli su se u džipu, ali ona nije bila s njima.“
„Mogla je da izađe na zadnja vrata...“
„Nije, imamo i tamo jednog stražara. U toj uličici se okupljaju prosjaci.“
„Prosjaci?“, povikali su uglas Kijen i Fred i zgledali se.
Činilo im se da su osetili jezu.
Svetiljka je treperila u jednoj odaji u dnu. Osetili su miris štapića, pa su, sa uperenim oružjem, pošli tamo. Ispred oltara je stajala svetiljka i goreli su štapići.
Izgledalo je kao da se veliki porcelanski Buda osmehuje. Izgledalo je i daje soba prazna, ali je bilo prilično mračno.
„Lea... Jesi li tu?“, vikao je Kijen.
„Upalite to svetio!“, viknuo je Vinu.
Čulo se pipanje po zidu.
„Požuri!“
Odjednom se svetlo upalilo. Bilo je tu nekoliko lakiranih kovčega i jedan smotani tepih.
„Nema nikoga, šefe“, kazao je Fred, razgledajući okolo. „Hajdemo u drugu sobu!“
Izašli su, zajedno s Vinom, i odjednom se srušili na pod. Niko nije primetio nisko razapetu žicu, na koju su se sapleli. Nisu imali vremena da upotrebe oružje: čitavo jato bezobličnih, smrdljivih bića sjurilo se na njih, udarajući ih noževima. Kijen je pucao u masu i neke pogodio, ali se kasapljenje nastavilo. Odjeknuo je smeh u onoj osvetljenoj sobi. Kijen se osvrnuo i najednom kovčegu video Điaua.
„Čekao sam te.“
„Gde su mi žena i dete, crve?“
„Do sada se Lea verovatno srela s mužem, a ti je nećeš više videti.“
„Naći ću ih!“
„Nećeš, seti se da sam ti kazao da ću te ubiti.“
„Ti, bedniče? Pa nemaš ni oružje. Ubiću ja tebe, ali ćeš mi pre toga reći gde su one!“
Điau je poput žabe skočio na drugi sanduk.
„Za tebe je svršeno, umrećeš!“
„Ne, ti ćeš!“, zaurlao je Kijen i povukao obarač.
Čulo se samo jedno „klik“
„Ispucao si sve metke, brojao sam... Ovamo, svi!“
Okrvavljeni prosjaci su ostavili plen i bacili se na Kijena, koji se dugo borio dok nije podlegao.
„Ubiću te polako, kao što se kod nas obično radi“, kazao je Điau i prišao mu s dugim nožem u ruci.
Kijen je bio ranjen u glavu i oko mu je bilo zatvoreno, ali je zurio u prosjaka.
„Nemam vremena ni snage da te iseckam na sto komada, kao što rade Kinezi, ali ćeš zažaliti za sve zlo koje si naneo Lei“, reče on. „Posle toga ću pojesti tvoje srce.“
Kijen se zasmeja. To je bilo tako neočekivano da su prosjaci malo popustili stisak, pa se bacio na Điaua i odbacio ga na zid. Tresnuo je o ugao oltara i rasekao lice. Ležao je sklupčan, dok su prosjaci ponovo zgrabili Kijena.
„Pustite me! Daću vam novca koliko želite... Aaah!“
Điau mu raspori stomak i rasuše se sjajna ljubičasta creva. Prosjaci ga pustiše. Kijenove iskolačene oči su šarale od Điaua do mase koja mu je klizila niz noge.
Pao je na kolena, držeći se za stomak i pokušavajući da zadrži creva.
„Baš bih voleo da te ona sada vidi“, kazao je Điau saginjući se nad njim.
Odakle je Kijen smogao snage da iz rukava izvuče mali revolver od koga se nikada nije odvajao, da nacilja i puca prosjaku u glavu?... Jedan metak malog kalibra je prosjaku razneo nos, a drugi ga je pogodio u oko. Điau se sručio na Kijena, koji je urlao.
Napolju se začula policijska sirena.
„Bežite, eto pandura!“
Kada je vojna policija ušla u kuću, našla je samo dva spojena tela, ujedinjena u smrti.
* * *

Svima se činilo da je rastojanje od sedamdeset kilometara između Hanoja i Vijet Trija beskrajno. Na putu je bilo mnogo vojnih vozila, ambulantnih kola, bicikala i pešaka, pa su jedva mogli da prođu. Prevezli su se trajektom preko reke Ka Lo. Vin Jen, gde su se vodile žestoke borbe, bio je samo gomila ruševina. No i na ruševinama su se videli azijski znaci oživljavanja: prodavci su vrveli na sve strane, sa supom i povrćem... Najzad su stigli do Vijet Trija, koji se nalazi na ušću reke Kler u Crvenu reku. Lea se tu presvukla u laku belu haljinu.
Morali su da izađu iz džipa i da se prepuste masi koja ih je nosila napred, mašući crvenim zastavicama sa žutom zvezdom. Oko njih su svi igrali, pevali i veselili se... Vijetminovski partizani su držali devojke za ruke i uzdizali srećna lica ka svetloj budućnosti. Lepršale su brojne zastave, na kojima je na francuskom i vijetnamskom pisalo:
„Živeo mir!“
Čuli su se i povici. „Živeo Ho Ši Min!“ i „Živela Francuska!“
Lea je štitila bebinu glavicu i upinjala se da ne padne. Samjuel Irvin i Filip Miler su blago gurali ljude oko sebe, a u gomili koja je delovala dobronamerno mogli su se videti i pogledi puni besa. Kad su stigli do pristaništa, umešali su se u masu vojnika, francuskih i vijetnamskih, koji su čekali oslobođene zarobljenike. U času kad je brod pristao, zasvirao je ženski orkestar. Spustili su most kraj koga su se poređali čuvari bez oružja, dok su devojke u svetlim tunikama presretale putnike. Kada su se prvi zarobljenici iskrcali, svi su zaćutali, osećajući se nelagodno pred tim ojađenim i izmučenim ljudima u plavoj odeći, koji su hodali sporo, spuštene glave, klateći ruke. Kada su im devojke prišle i prikačile im na grudi male značke s Pikasovom Golubicom, opet se začuo žamor. Oslobođeni zarobljenici su hodali kao da ne znaju da su na slobodi, ne pokazujući nikakvu radost.
„Kao da gledamo duhove“, promrmljao je Samjuel.
Prilazile su im druge devojke, s bananama, pirinčem umotanim u lišće, duvanom, dok su stražari pljeskali. Logorski činovnici su se smestili na obali i izdavali su papire, pošto bi udarili pečate. Čula su se neka naređenja, pa su se zarobljenici postrojili u redove, ruku prepunih darova vijetnamskog naroda, i prošli su kroz trijumfalnu kapiju od cveća. Na vetru su lelujate hiljade crvenih zastava...
Lea je stezala dete i pogledom tražila muža. Kako da ga prepozna u toj tužnoj gomili? Osećala je poniženje poraza i spopao ju je bes. Zašto barem ne podignu glave?
Kada su se odmakli od broda i izašli na mali put, neki su zbilja podigli poglede.
Lea je srela pogled jednoga od njih i gledala kako ka njoj ide čovek koga je toliko volela, koga je svuda tražila i koga je izdala. Kako se samo promenio!... Ipak bi ga poznala među hiljadama. Išao je polako, i bez obzira na povike stražara, ostavio je darove koje je dobio od devojaka. Stao je ispred nje i osmehnuo joj se. U tom osmehu je videla beskrajna obećanja buduće sreće.
„Kako se zove?“, upitao je, spustivši ruku detetu na glavicu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poslednje uporište - Režin Deforž

Počalji od Mustra taj Čet Maj 10, 2018 2:11 pm


IZJAVE ZAHVALNOSTI


Autorka zahvaljuje svim pojedinicima i institucijama koji su, najčešće nenamerno, učestvovali u nastanku ove knjige. To su: Žozef Algari; Žan Arigi; Vensan Oriol; Eduar Akselra; Anri Azo; Anri Babijob; Rene Bail; Nj.V. Bao Daj; Rejmon Barkan; Žan-Lik Bare; Klod Bajle; Žak Beal; general Bofr; Patris de Ber; Ervan Bergo; Žan Bertolino; Žan-Žak Bekler; general Marsel Bižear; major Bodar; komandant Žilber Bodinije; Rober Bonafu; Pol Bonekarer; Gabrijel Bone; Žorž Budarel; Pol Burde; Iv Brehere; Fransoa Broš; Mark Brijnin; Buj Lam; Vilfred Burše; gospođa Kamara iz Prekomorskog arhiva; Toma Kapiten; Žorž Šafar; Gij de Šomon; Žorž Kondomiđa; Pjer Kroadi; Žak Daloz; Šarl Danej; Dang Van Vijet; ŽanPol Dano; Adrijen Dansar; Pjer Darkur; Rože Delpi; Žan-Klod Demario; Eli Denoa de Sen-Mark; Erik i Gabrijel Dero; Žak Despueš; Filip Deviler; Žak Dinfrevil; Doan Trong Trijen; Žak Durn; Žak Dojon; Mišel Droa; Du’Ond Din Kue; Klod Dilon; Žoržet Elgi; Izabel Ešragi; Bernar Fol; J. N. For-Bige; Pjer-Rišar Ferej; Pjer Ferari, Žorž Fieri; general Žan-Žilijen Fond; Fransoa Fonvjej-Alkije; Šarl Furnio; Kristijan Furnije; Filip Frankini; Brižit Frijan; Rober Garik; Alen Goši; Andre Godel; Maks Godron; Žorž Gotje; Alfred Žorž; Fernain Žigon; Klod Glajman; Anri Gurdon, general Iv Gra; vojni lekar, komandant Pol Groven; Moris Gronije; Luj Gro; Lidija Hamel; Žak Eber; Filip Edui; Danijel Emeri; Žan-Mišel Hertrih; Ho Dak Dijem; Ho Ši Min; Hoang TijenSun; Hans Johanes Hofer i njegova francusko-britanska ekipa; Rože Holender; Van Ton Hujin; Žorž Jovlef; Pol Izoar; Madlen i Antoan Žej; Pol Žandel; Feliks Jego; Žorž Armstrong Keli; Žan Lakutir; P. J. Lafon; Kristijan Legre; Žozef Lanijel; Rože Larok; Žan Lartegi; maršal Žan de Latr de Tasinji; Anri-Žan Losto; Le Duan; Le Kan Ki; Le Taj Nam Tujet; Le Van Luong; Le Van Vijen; Žakle Buržoa; Žorž le Fevr; general Alen le Rej; Rože le Saž; Moris Leblan; maršal Filip Leklerk; Kolet Ledoa; Ž. Legran; Anri Lerne; Leon Leroj; Arno de Lidekerke; Žorž. V. Long; Piter Mekdonald; Tom Mangold; pukovnik Maršan; Marsel Maršal; Rene Mari; Fransoa Morijak; Žoze Majan; Tibor Mende; Pjer Mendes Frans; AndreFransoa Mersije; Pjer Mesmer; Mark Melo; Šarl Meje; Pjer Mikel; Fransoa Miteran; Bernar Moane; Vensan Montej; Žak Mordal; Rene Moro; Pol Mis; general Anri Navar; Ngujen Ko Tač; Ngujen Lion Bang; Ngujen Kuok Vijet; Ngujen Tan Vin; Kristijan Paskel-Rago; Džon Peniket; Moris Pešeron; gospođa Fam Ngok Tač; Fam Ngok Tač; Fam Van Dong; Fam Tan Vijet, Rože Pik, Filip de Pirez; Žan-Pjer Pisardi; Žan Planše; Žan Puže, Elizabet Rabi iz Prekomorskog arhiva; Raul Ravon, Rene Remon; Žan Renal; Žan Rej, Madlen Rifo; Luj Rubo; Žil Roj; Stanislas Rulije; Alen Rušio; Nj.E. Trin Ngok Taj; Sen-Ober; Alber de Sen-Žilijen; Žan Senteni; Filip Senteni; general Raul Salan; Rejmon Sal; A. Sale; Alber Soro; Pjer Seržan; Stanislas; Rože Stefan; Zak Sijan; Pjer Šenderfer; Andre Telijer; Tu Trang Gaspar; Tran Ti Tuk; Truong Din Hoe; Truong Maj Hoa; Truong Nu Tang; Žak Valet, Van Geirt; Rože Vandenberge; Žak M. Verne; general Vezine; P. Vjejar; general Vo Ngujen Đap; Vu Kan; Irvin. M. Vol; Lea Vjazemski; Pjer Vjazemski; Arhiv za savremenu istoriju: odeljenje za političke događaje; Francuski Crveni krst; časopis Pari mač; vodič Madrol: istorija.


O AUTORKI


Režin Deforž je rođena 15. avgusta 1935. godine u Francuskoj. Svojim radom izazvala je brojne kontroverzne reakcije francuske kulturne javnosti. Ona je prva žena koja je samostalno otvorila i posedovala izdavačku kuću u Francuskoj. Knjige su joj godinama bile cenzurisane, proganjane i pogrdno nazivane agresivnom literaturom. S druge strane, Režin nazivaju „prvom sveštenicom francuske erotske literature“.
Roman Plavi bicikl, objavljen 1981. godine, u Francuskoj se nalazi u samom vrhu najprodavanijih romana svih vremena.
Živi i radi u Parizu.


1 Franc: Dieudonné- bogomdan. (Prim. prev.)
2 U meni sve jače plače Artura Remboa, preveo Danilo Kiš. (Prim. prev.)
3 Drugi sonet za Mariju Pjera de Ronsara u „Antologiji francuske poezije", izbor i Drevod Kolje Mićevića. (Prim. prev.)
4 Crna tačka Žerara de Nervala, ibid. (Prim. prev.)
5 Prolećni cvet. (Prim. prev.)

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poslednje uporište - Režin Deforž

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu