Salman Ruždi-Satanski stihovi

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 12:43 pm



Svojom izuzetnom pripovedačkom tehnikom Ruzdi vešto prepliće perspektive posmatrača, učesnika u događaju i samog pripovedača. Gradi jedan potpuno nelinearan, magičan svet u kome se prepliću realno i fantastično, tragično i komično. Likovi su snažno osmišljeni, upečatljivi, tragi-komični antiheroji.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 12:44 pm

ZA MARIJANU







Pošto je tako vezan za vagabundsko, skitničko, neskrašeno stanje, Satana nema nikakvo svoje sigurno boravište; jer iako on ima, zbog svoje anđelske prirode, neku vrstu carstva u vodi ili u vazduhu, ovo mu je, svakako, deo Božije kazne... to što je bez ikakvog čvrstog mesta ili prostora, gde bi mu bilo dopušteno da stane.
Danijel Defo, Povest o Đavolu



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 12:44 pm



I ANĐEO DŽIBRIL





1



»Da bi se ponovo rodio«, pevao je Džibril Farišta dok je, prevrćući se u vazduhu, padao s neba, »u smrt bi-bi-bi- najpre morao da si odbrodio - dio-dio! Da bi te primila- la-la - Zemljina nedra, sleteti moraš sa neba vedra - ra-ra! Kako da ti po licu osmesi puze, ako ti najpre ne pocure suze? Kako da osvojiš srce dragane, ako je tvoj uzdah najpre ne gane? Baba, mister, ako želiš da se rodiš ponovo...« Pred samu zoru, jednog zimskog jutra, otprilike pred Novu godinu, dvojica - pravi-pravcati, odrasli, živi ljudi - padali su sa velike visine - osam hiljada sedam stotina metara i šezdeset centimetara - ka Engleskom kanalu, bez korišćenja padobrana ili krila, pravo iz vedra neba.
»Kažem ti da umreti moraš, kažem ti, ka’ti kažem«, i tako to, i baš tako, ispod meseca od alabastera sve dok se jedan vrisak ne razleže kroz tišinu noći, »Do đavola s tim tvojim pevanjem!« a reči vise kristalne u ovoj beloj noći ledenoj, »Kad si igrao u filmovima samo si otvarao usta uz ,plejbek’-glasove drugih pevača, i zato me sad poštedi ove tvoje dreke paklene!«
Dotle se Džibril, nemi solista, bacakao nogama na mesečini dok je pevao svoj improvizovani gazal, plivao kroz vazduh u »baterflaj«-stilu, plivao prsno, sklupčavao se, pa se orlovski razvijao i razmahivao prema maltene-beskraju maltene-zore, praveći heraldične figure, čas natrćen, čas presamićen, uz ostale lakoumne bravure sveže, protiv Zemljine teže. A sad se kroz vazduh zadovoljnokotrljao ka tom glasu podsmešljivom. »Ohe, Salad-baba, to si ti, baš dobro što si ti. Kakav si mi, Čamčo, drugaru stari? Kako si?« A na to ovaj drugi, senka prezriva koja je glavačke padala u svom sivom odelu sa svim dugmićima na sakou zakopčanim i rukama uz bedra, verujući da mu polucilindar nije više na glavi, napravi izraz lica čoveka koji ne podnosi nadimke. »Ej, krelac«, viknu Džibril, izazivajući kod ovog drugog ponovno mrštenje, »dole nas čeka pravi-pravcati London, bhai! Evo nas, grade! Oni debili dole neće imati pojma šta ih je tresnulo. Meteor ili munja gromovna ili, pak, neka kazna božija. Direkt iz vazduha retkog, batice. Bum-traas! Šljis! Pljas! Kakav ulazak u grad! Pljosnat, časna reč.«
Iz retkog vazduha: jedan »big beng« - veliki prasak, praćen meteorima. Jedan svemirski početak, jedan minijaturni eho rođenja vremena... Taj džambo-džet Bostan let AI-420, eksplodirao je bez ikakvog upozorenja, visoko gore iznad velikog, kvarnog, divnog, snežnobelog, osvetljenog grada Mahagonija, Vavilona, Alfavila. Ali Džibril mu je već dao ime - moram da se umešam: pravi-pravcati London, prestonica Vilajeta, treptao je žmirkao klimao u noći. Dok se na himalajskoj visini jedno trenutno i prerano sunce rasprskavalo u prašan januarski vazduh, jedna pulsirajuća pip-pip-tačkica je nestala sa radarskog ekrana a retki vazduh je bio pun tela koja su se sa Everesta katastrofe survavala ka mlečnom bledilu mora.
Ko sam ja?
Ko je to još ovde?
Avion se od eksplozije prepolovio, semena mahuna je izbacivala svoje spore, razbijeno jaje otkrivalo svoju misteriju. Dvojica glumaca, razmetljivi Džibril i do grla zakopčani, napućeni g. Saladin Čamča, padali su kao dva listića duvana od slomljene stare cigare. Iznad, iza i ispod njih u praznom prostoru lebdela su avionska sedišta sa pokretnim naslonima, stereofonske slušalice, kolica za služenje pića, kese za izbacivanje muke iz stomaka, karte za iskrcavanje, »djuti-fri«-video-igre, pletene kape, papirne šolje, ćebad, maske za kiseonik. A osim toga - jer je u avionu bilo i nekih doseljenika, da, podosta žena već doseljenih muževa, koje su pred polazak secali oni razumni, na-svojoj-dužnosti zvaničnici, pitanjima o dužini, veličini i osobenim znacima genitalija njihovih supruga, kao što su mladeži i tome slično, s obzirom na ograničen broj dece u čiji je legitimitet britanska vlada uvek razumno sumnjala - mešale su se sa ostacima aviona i lebdele podjednako rasparčane, podjednako apsurdne podrtine duša, razbijenih uspomena, odbačenih ličnosti, presečenih maternjih jezika, povređenih privatnih života, neprevodljivih šala, ugašenih budućnosti, izgubljenih ljubavi, zaboravljenih značenja šupljih, bombastih reči kao što su zemlja, pripadnost, dom. Malčice zablesavljeni od treska i praska, Džibril i Saladin su padali kao dve bošče ispuštene iz trenutno neoprezno otvorenog kljuna neke rode, a pošto je Čamča srljao dole glavačke, u preporučljivom položaju za bebe kad ulaze u rodnicu porodilje, on je počeo da oseća izvesnu razdraženost zbog odbijanja onog drugog da pada u prostom stilu. Saladin je ronio nosem nadole dok je Farišta grlio vazduh, tapšući ga i rukama i nogama, kao neki razbacani, preglumljeni glumac bez tehnike samoobuzdavanja. A dole, oblacima prekrivene, sporo zgušnjavajuće morske struje Engleskog rukavca - zakazana zona njihove vodene reinkarnacije- očekivale su njihov ulazak.
»O, u japanskim sam sandalama šepo«, pevao je Džibril, prevodeći staru indijsku pesmu na engleski iz polusvesnog poštovanja prema naviše navaljujućoj nacijidomaćinu, »i u engleskim hlačama, molim lepo. Šubara mi ruska ukrašava glavu, al’ indijsku dušu ipak imam pravu!« Oblaci su bubreli ka njima, a možda se to samo činilo zbog velike mistifikacije kumulusa i kumulonimbusa, tih moćnih gromovnih glavudža koje su stajale kao neki maljevi-zornjaci, ili je to možda bilo zbog pevanja (jedan vredno predstavlja a drugi negoduje i zviždi na predstavu) ili, pak, usled delirijuma od eksplozije nisu mogli da predvide blisku opasnost... tek, bilo kako bilo, ova dvojica, Džibrilsaladin Farištačamča, osuđenih na ovo beskonačno ali ipak konačno anđeosko-đavolsko padanje, nisu bili svesni trenutka u kojem je proces njihovog preobražaja počeo.
Preobražaja? Mutacije?
Da, gospodine, ali ne nasumice. Tamo gore, u vazdušnom prostoru, u onom mekom, neprimetnom polju omogućenom ovim stolećem, polju koje je zatim, zauzvrat, samo to stoleće učinilo mogućnim, postajući jedno od njegovih određujućih mesta - mesto kretanja i rata, smanjivač planete i moćni vakuum, najnesigurnija i prolazna zona, iluzorna, isprekidana, promenljiva - jer kad sve izbacujete gore, u vazduh, sve postaje moguće - te je tako, tamo u visinama, pri svemu tome, došlo i kod bunovnih glumaca do promena koje bi bile drage srcu starog g. Lamarka: pod ekstremnim pritiskom okoline, stekli su oni neke osobine.
Kakve to osobine, ponaosob? Polako; vi mislite da se stvaranje sveta događa naprečac? A tako ne dolazi ni do otkrovenja... pogledajte samo njih dvojicu. Da li na njima primećujete nešto neobično? Prosto, dva ljudića mrke puti koji opasno padaju, i tu kod njih nema ništa novo, možete pomisliti; popentrali se i suviše visoko, stigli daleko iznad sebe i leteli i suviše blizu Sunca - je l’ to?
E, nije to. Slušajte:
G. Saladin Čamča, prepadnut bukom koja je izvirala iz usta Džibrila Farište, poče da mu udara kontru svojim naučenim stihovima. To što je Farišta sad čuo, ploveći po neverovatnom noćnom nebu, bila je takođe jedna stara pesma, lirika g. Džejmsa Tomsona, od hiljadu sedamstote do hiljadu sedamsto četrdeset osme. »...po nalogu neba«, pevao je Čamča kroz svoja usta koja su mu sad od hladnoće bila postala šovinistički crvenobeloplava, »koji im dooooođe iz azurno pa-laaavog središta moćiii.« Užasnuti Farišta pevao je sve glasnije o japanskim sandalama, ruskim šubarama i nepovredljivo potkontinentalnim dušama, ali nije mogao da utiša Saladinovo solističko izvođenje: »Te aaanđeli čuvari zapevaše u-se-reeed noćiii.«
Suočimo se s tim: bilo je, u stvari, nemoguće da oni čuju jedan drugog, a još manje moguće da vode neku konverza-ciju i da se takmiče u pevanju pesama. A i kako bi oni to mogli da izvedu pri sve bržem padanju ka planeti i huci-buci atmosfere oko njih? Ali, suočimo se i sa ovim: oni su to mogli.
Padali su doledole a zimska hladnoća, koja im je zamrzavala trepavice i pretila da im i srca zaledi, samo što ih nije probudila iz njihovog deliričnog sna na javi; a oni su bili tu, negde, da postanu svesni tog pevačkog čuda, kiše ljudskih i dečijih udova čiji su njih dvojica bili jedan deo, kao i straha od sudbine koja im se odozdo munjevito približavala, kad su, mokri pa odmah zatim od leda skočanjeni, uleteli u ključale oblake na temperaturi ispod nule.
I sad su se nalazili u nečemu što je ličilo na dugačak, vertikalan tunel. Čamča, kicoški doteran i krut, padajući i dalje glavačke, ugleda Džibrila Farištu u njegovoj kariranoj košulji kako mu se približava plivajući kroz taj levak sa zidovima od oblaka, te mu dođe da vikne, »Nosi se, nosi se dalje od mene«, ali ga nešto spreči, početak stvaranja neke lepršave vrišteće stvarčice u njegovoj utrobi, te umesto da izgovori reči odbojne, on raširi ruke i Farišta mu upliva u obrnuti zagrljaj - s glavama na repovima - a sila njihovog sudara poče da ih tako spojene - dupe-glava, glava-dupe- prevrće sve u krug - te su tako sve vreme izvodili svoja bliznačka salta kroz rupu koja je vodila u Zemlju Čuda; a dok su se probijali kroz belinu, naletali su na razne oblike oblaka koji su se neprestano menjali - bogovi se pretvarali u volove, žene u pauke, ljudi u vukove. Hibridne oblak-badže su ih pritiskale, džinovski cvetovi s ljudskim grudima privijali se uz njih sa svojih mesnatih stabljika, krilate mačke, kentauri, a Čamču je, u njegovom polusvesnom stanju, obrvavala misao da je i on sam stekao osobine oblačnosti, postajući promenljiv i hibridan, kao da je prerastao u osobu čija se glava gnezdi između njegovih sopstvenih nogu i čije se noge obavijaju oko njegovog sopstvenog dugačkog, plemićkog vrata.
Međutim, ova druga osoba nije imala vremena za takve »visoke falucije«; on je zaista bio nesposoban za bilo kakvo »faluciranje«; pošto je upravo video kako se iz vrtloga oblaka pojavljuje figura neke čarobne žene izvesnih godina, u brokatskom zeleno-zlatnom sariju, sa brilijantom u nosu i lakom na visokoj punđi da joj vetar na ovim visinama ne rasturi kosu, dok je postojano sedela na letećem ćilimu. »Reha Merčant«, pozdravi je Džibril. »Je l’ ti ne možeš da nađeš put za nebo ili šta?« Neosetljive reči za obraćanje jednoj mrtvoj ženi! Ali njegovo uzdrmano stanje i padanje ublažava stvar... Čamča, držeći se čvrsto za njegove noge, postavi mu nejasno pitanje: »Koji ti je vrag?«
»Ti je ne vidiš?« viknu Džibril. »Ne vidiš njen prokleti persijski ćilim?«
Ne, ne, Džibo, šaptao je njen glas u njegovim ušima, ne očekuj od njega da to potvrdi. Ja sam tu samo za tvoje oči, možda si počeo da šašaviš, šta ti uopšte misliš, namakulo jedan - govance praseće, ljubavi moja. Smrt donosi iskrenost, dragane moj, pa zato mogu da te zovem tvojim pravim imenima.
Naoblačena Reha mrmljala je gorka ničesa, ali Džibril ponovo dreknu na Čamču: »Buzdovanu? Da li je ti vidiš il’ je ne vidiš?«
Saladin Čamča ništa nije video, ništa nije čuo, ništa nije rekao. I Džibril se sam sučeli s njom. »Nije trebalo da učiniš ono«, prekori je on. »Ne, gospođo. Greh. Krupna stvar.«
O, ti sad možeš i da mi pridikuješ, nasmeja se ona. Ti si onaj sa visokim moralnim tonom, i to ti je dobro. Ti si mene ostavio, njen glas je podsećao njegovo uho, i kao da mu je grickao školjku. Ti mene a ne ja tebe, O meseče uživanja moga, koji si se iza oblaka skrio. A ja u mraku ostala, zaslepljena, izgubljena, zbog ljubavi.
On se uplaši. »Šta hoćeš? Ali ne, nemoj da mi to kažeš, samo idi.«
Kad si bio bolestan, ja nisam smela da te vidim, da ne izazovem skandal, ti si znao da nisam mogla, da sam se držala po strani zbog tebe, ali posle si me kaznio, to si iskoristio kao opravdanje da odeš, kao svoj oblak da se iza njega sakriješ. To si iskoristio, kao i nju, onu ledničku ženu. Barabo. Ali pošto sam ja sad mrtva, zaboravila sam kako se prašta. Proklinjem te, Džibrilu moj, dabogda ti život bio pakao. Pakao, jer ti si mene tamo poslao, proklet bio, jer ti si odatle i došao, davole, a sad se vraćaš tamo, krvopijo - neka ti je srećan krvavi buć! Rehina kletva; a posle toga, stihovi na nekom jeziku koji on nije znao, sve same neke grubosti i šištanje, u čemu mu se učinilo da je razaznao, a možda i nije, često ponavljano ime Al-Lat.[1]
Džibril se grčevito držao za Čamču; i probiše dno oblaka.
Brzina, osećanje brzine im se vrati zajedno sa njenim zviždanjem stravične joj note. Krov oblaka je jurio naviše, vodena površina se približavala, kao pri »zumiranju« kamerom, oči im se otvoriše. Vrisak, isti onaj vrisak koji mu je podrhtavao u utrobi kad je Džibril plivao preko neba ka njemu, sad se ote Čamči sa usana; jedan džilit sunčeve svetlosti probi se kroz njegova otvorena usta i oslobodi ih. Ali oni behu padali kroz transformacije oblaka, Čamča i Farišta, i sad im je po rubovima tela bilo neke fluidnosti, neke zamagljenosti, a kad je sunčev zrak udario u Čamču, oslobodio je iz njega više nego krike:
»Hajde leti!« vrisnu Čamča na Džibrila. »Sad počni da letiš.« Pa dodade - ne znajući njen izvor - i drugu naredbu: »I pevaj.«
Kako u svetu nastaje novina? Kako se ona rađa?
Od kakvih je fuzija, translacija, spajanja sačinjena?
Kako uspeva da opstane, onako ekstremna i opasna kao što jeste? Koje to kompromise, koje pogodbe, koje sve izdaje svoje tajne prirode ona mora da učini da bi se zaštitila od brodoloma, od anđela uništitelja, od giljotine?
Da li je rođenje uvek i pad?
Da li anđeli imaju krila? Može li čovek da leti?

Kad je g. Saladin Čamča ispao iz oblaka iznad Engleskog kanala, osetio je kako mu srce hvata i podržava neka tako uporna sila pa je shvatio da je nemoguće da on umre. Kasnije, kad su mu stopala bila ponovo čvrsto usađena u tlo, počeo je da sumnja u to, da neizvodljivost svog prolaska pripisuje zbrci nastaloj u njemu samom od eksplozije, i da za svoje preživljavanje, svoje i Džibrilovo, može da zahvali samo slepoj, ludoj sreći. Ali, tada, on ni u šta nije sumnjao; ono što ga je proguralo kroz sve to, bila je njegova želja da živi, neizopačena, neodoljiva, čista želja, a prva stvar koju je ta želja učinila bila je da ga obavesti da ona neće da ima nikakve veze sa njegovom patetičnom ličnošću, sa tom polurekonstruisanom stvari mimikrije i glasova, i da namerava da sve to zaobiđe; i on vide sebe kako se tome predaje, da, kako ide dalje kao da je običan posmatrač sopstvene svesti u svom sopstvenom telu, jer to je počelo u samom središtu njegovog tela i prostiralo se izvan njega, pretvarajući mu krv u gvožđe i zamenjujući mu meso čelikom, mada je to osećao kao neku šaku koja se stezala oko njega, spolja, i držala ga nekako i čvrsto i nepodnošljivo nežno; i sve tako dok ga nije potpuno savladala i ponovo mu aktivirala usta, prste, što god je htela; i čim je postala sigurna da njime vlada, rasprostrla se iz njegovog tela dalje i Džibrila Farištu ščepala za muda.
»Leti!« naređivao je sad i Džibril. »Pevaj!«
Čamča se držao Džibrila, dok je ovaj počinjao, isprva sporo a zatim sve brže i snažnije, da maše rukama kao krilima. Mahao je sve upornije, i dok je tako mahao iz njega se probijala jedna pesma, i, kao što je pevala utvara Rehe Merčant, on ju je pevao na nekom jeziku koji nije znao, u melodiji koju dotle nije čuo. Džibril nikad nije odbacivao mogućnost događanja čuda; za razliku od Čamče, koji je pokušavao da to rezonski izvede iz težnje za egzistiranjem, on nikad nije prestajao da govori da je pevani gazal nebeska stvar, da bi mahanje rukama kao krilima, bez pesme, bilo uzaludno, da bi bez mahanja sigurno tresnuli na morske talase kao dva kamena ili tome slično, i da bi se raspali u paramparčad pri dodiru sa zategnutim morskim bubnjem. Ali, umesto toga, oni su svoje padanje počeli da usporavaju. Što je Džibril sa više oduševljenja mahao rukama i pevao, pe vao i mahao, to je i usporavanje bilo veće, sve dotle dok, najzad, njih dvojica nisu počeli da lebde i da se spuštaju dole ka Kanalu kao dva listića hartije na povetarcu.
Oni su bili jedini preživeli iz te katastrofe, jedini koji su ispali iz Bostana i ostali živi. Našli su se iscrpljeni na jednoj plaži. Onaj okretniji od te dvojice, onaj u ružičastoj kariranoj košulji, kleo se u svoje divljačno skitaranje po nebesima da su njih dvojica hodali po samoj vodi, da su ih talasi nežno nosili i na obalu izbacili; ali onaj drugi, na čijoj je glavi mokri polucilindar, kao usled neke mađije, i dalje stajao, osporio je ovo. »Gospode, al’ smo imali sreće!« reče on. »Koliko sreće može čovek uopšte da ima?«
Ali ja znam istinu, očigledno. Ja sam celu tu stvar posmatrao. A što se tiče one sveprisutnosti i svemogućnosti, tu trenutno ne polažem nikakva prava, ali, nadam se da mogu bar ovoliko. Čamča je jakom voljom to poželeo a Farišta je činio ono što je ta jaka volja tražila od njega.
Koji je od njih dvojice bio čudotvorac?
Kakve je vrste - anđeoske, đavolske - bila Fariština pesma?
Ko sam ja?
Recimo ovako: ko zna najbolje melodije?

A ovo su bile prve reči koje je Džibril Farišta izgovorio kad se probudio na snegom pokrivenoj engleskoj plaži, sa nesumnjivim prisustvom jedne morske zvezde pored njegovog uha: »Ponovo smo rođeni, Buzdo - ti i ja. Srećan rodendan, mister; happy birthday to you!«
Na šta se Saladin Čamča krkljajući nakašlja, pljunu, otvori oči i, kao što to priliči novorođenčetu, bučno briznu u glupavi plač.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 12:44 pm



2


Reinkarnacija je uvek bila velika tema za Džibrila, petnaest godina najvećeg glumca u istoriji indijskog filma, velika i značajna tema čak i pre nego što je »čudotvorno« porazio onu Bubicu-Utvaru - svoju boljku za koju su svi počeli da veruju da će raskinuti sve njegove ugovore o angažmanu. A tako je neko mogao i da predvidi, ali niko nije, da će on, kad ozdravi i ustane iz bolesničke postelje, tako reći uspeti tamo gde su mikrobi omanuli, i zauvek odšetati iz svog ranijeg života, i to u toku jedne sedmice posle svog četrdesetog rođendana - da će prosto nestati, ovako: puf! kao trik, u retkom vazduhu.
Prvi ljudi koji su zapazili njegovo odsustvo, bili su četvorica iz njegove ekipe u filmskom preduzeću koji su ga stalno gurali u invalidskim kolicima. Davno pre svoje bolesti, on je bio stekao naviku da ga iz studija u studio velikog filmskog kompleksa zgrada D. W. Rama transportuje jedna grupa brzih i pouzdanih atleta, jer čovek koji »simultano« učestvuje u snimanju čak jedanaest filmova mora da čuva svoju energiju. Vođenog jednim složenim kodnim »raboš«-sistemom zareza, kružića i tačaka kojeg se Džibril sećao iz svog detinjstva provedenog među legendarnim raznosačima ručkova u Bombaju (o čemu ćemo mnogo kasnije), gurači kolica su ga vozili iz uloge u ulogu, isporučujući ga tako tačno i nepogrešivo kao što je njegov otac isporučivao one gotove ručkove u čabrićima. I posle svojih snimljenih kadrova u jednom filmu, Džibril bi se sručio natrag u kolica i velikom brzinom bi bio otpremljen u drugi studio za drugi film, gde je menjao kostim, šminku i govorio svoje druge replike. »Karijera jednog glumca u bombajskim ton-filmovima«, govorio je on svojoj vernoj ekipi gurača, »više je kao neka trka invalidskih kolica sa dva-tri zaustavljanja duž trkačke staze radi dodavanja goriva.«
Posle njegove bolesti - one Bubice-Utvare, Tajanstvene Maleze, Bubetine, on se bio vratio na posao, odmarajući se sad snimanjem samo - sedam filmova istovremeno... a zatim je, iz čista mira, nestao iz filmskih studija. Njegova invalidska kolica stajala su prazna među ućutkanim scenama s mikrofonima; njegovo odsustvo je otkrivalo sav lažni sjaj dekora. Gurači kolica, od prvog do četvrtog, izvinjavali su se zbog manjkanja filmskog stara kad su se filmske drmadžije u gnevu obrušavale na njih: Jao, on mora da je bolestan, on je uvek bio poznat po svojoj tačnosti, ma nemojte, zašto ga kritikujete, maharađ, velike umetnike treba s vremena na vreme prepuštati njihovom temperamentu, dopustite - a zbog ovog njihovog prigovaranja oni su postali prve žrtve Farištinog neobjašnjivog ćiribu-ćiriba-nestanka: bili su otpušteni - četiri, tri, dva, jedan, nula -ekdumđaldi! - izjureni kroz kapije studija, te su tako jedna invalidska kolica ostala da stoje napuštena i da skupljaju prašinu ispod namalanih kokosovih palmi oko plaže prekrivene strugotinama.
Gde je bio Džibril? Filmski producenti, u procepu, bili su skupo upaničeni. Tražite ga tamo, na terenima golf-kluba »Vilingdon« - danas samo sa devet rupa za golf-loptice, jer su oblakoderi bili iznikli na onim placevima-terenima sa ostalih devet rupa, iznikli kao neki korov divovski ili, recimo, kao nadgrobni spomenici što obeležavaju mesto na kojem je, sada razbucana, lešina starog grada nekad ležala - tamo, baš tamo, drečale su glavne filmske budže, lišene najjednostavnijih golfskih rupnih »flinta«; i, gledaj, odozgo, ostatke kose izmučene vremenom i opale sa njihovih seniorskih glava, posle lebdenja dlaka im sa njihovih visokonivojnih terasa i prozora na vetru. Uzbuđenje producenata bilo je lako shvatiti, jer u te dane opadanja broja bioskopskih gledalaca, pravljenja istorijskih »sapunskih« opera i stvaranja savremenih bataljona krstaških domaćica od strane televizijske mreže, u filmskoj industriji postojalo je samo jedno ime, koje je, istaknuto na filmskoj špici, još (uvek) moglo gledaocima da pruža ziher-vatru, sto-posto odgovarajuću garanciju da će gledati superhit, pravu »rasturaciju«; a sad je, - avaj! - sopstvenik pomenu-tog imena izveo jedno kidavelo - naviše, naniže ili u »efe«- ali svakako i neosporno - jedan pravi - šmuganjac!...
Širom grada, posle mnogih interventnih telefona, motociklista, pajkana, marljivih ljudi-žaba i ribara sa mrežama koji su pretraživali luku ne bi li našli njegov leš, mada uzalud, počeli su da se govore epitafi za uspomenu na pomračenu filmsku zvezdu. A na jednoj od sedam ponesenih-pa-upuštenih filmskih scena Rama-studija, gospođica Pimpl Bilimorija, poslednja stravično zapaprena vatrena seks-bomba - tu nema-da-nema prave gerle, već ima-da-ima da super-rajcajuća eksplozija budne - neodevena kao hramovna igračica sa prozračnim velom-nevelom golišavosti i nasađena ispod kartonske predstave onih tantričkih tucački grčevito sparenih figura iz Čandela-perioda - i shvatajući da njene glavne scene neće biti i da je njen veliki nastup razbijen u paramparčad - odigrala je jedno pakosno zbogom pred publikom sastavljenom od tonskih snimatelja i električara koji su cinično pušili svoje cigare duvana. U pratnji svoje tupo uzbuđene ayah, robustne sluškinje, Pimpl je pokušala da se ruga. »O, bože moj, kakav šlog sreće! - pa to je, prosto, za krepati«, vrisnula je. »A ja mislila danas snimamo onu ljubavnu scenu, tc-tc-tc, pa sam maločas crkavala iznutra, pitajući se kako ću da se približim tom tipu sa debelim drombuljastim ustima iz kojih mu bazdi na pokvareno govno bubašvabe.« Kao zvona teške, grivne, zveckale su joj dok je nogama treskala po podu. »Mnogo dobra stvar što filmovi ne mirišu, jer ta kuga nikad ne bi dobila pos’o u kinematografiji.« I tu je Pimplin monolog došao do takvog klimaksa skarednosti, da su se oni majstori prvi put u svojoj praksi ukočili i počeli da Pimplin rečnik porede sa rečnikom one zloglasne banditskekraljice Fulan Devi čije su kletve mogle za tren oka da istope puščane cevi a novinarske plajvaze da pretvore u gumu.
Pimpl izlazi, plačući, cenzurisana, a na podu sobe za dokumentaciju ostaje da leži jedan mali novinski isečak. Dok je odlazila, svetlucavi veštački brilijanti ispadali su joj iz pupka i odražavali njene suze... a što se tiče Farištine halitoze - zadaha iz usta - ona nije baš sasvim pogrešila; ako ništa drugo, rekla je bar malčice manje no što je bilo u stvari. Džibrilov dah, oni okerski oblaci sumpora i paklenih isparenja - kad se uzmu zajedno sa njegovim jasno izraženim »udovačkim vrhom« - malim trouglastim završetkom linije kose na sredini čela - i gavranski crnim vlasima - uvek su davali izgled više sumoran nego oreolski svetački, uprkos njegovom arhanđelskom imenu.[2] Posle njegovog nestanka, pričalo se da ga nije teško naći, jer je za to potrebno imati samo malo osetljiviji nos... a nedelju dana posle njegovog uzletanja avionom, jedan tragičniji »izlazak sa scene« nego što je bio onaj Pimpl Bilimorije, dosta je pojačao taj đavolski vonj koji je počinjao da se vezuje za njegovo dotle miomirisno ime. Moglo je da se kaže da je on sišao sa filmskog ekrana i otišao u svet, drukčiji nego što je bioskop; ljudi to znaju ako smrdite.
Od vazduha smo mi stvorenja, Koreni naši u snovima leže I u oblacima onim gore Pa se u letu rađamo ponovo. Zbogom. Ovo zagonetno pisamce koje je policija otkrila u »penthauzu« Džibrila Farište - potkrovnom stanu sagrađenom na vrhu oblakodera Everest Vilaz na Bregu Malabar, u najvišem domu na najvišoj zgradi najvišeg kraja grada, u jednom od onih duplo-panoramskih ili dvostruko belvijskih apartmana iz kojih možete da bacite pogled ovamo preko večernje ogrlice Marin Drajva ili onamo prema Skandal Pointu i moru - omogućilo je da naslovi u novinama nastave sa svojim kakofonijama. Naslov FARIŠTA RONI U PODZEMLJE, otvorio je Blitz u pomalo makabrističkom stilu dok se Vredna Pčelica u Dnevnom listuradije opredelila za naslov DŽIBRIL KIDNUO. Objavljene su i mnoge fotografije te legendarne rezidencije gde su francuski majstori za unutrašnju dekoraciju, sa pohvalnicama od Reze Pahlavija za rad obavljen u Persepolisu, spiskali milion dolara da bi na toj velikoj visini rekreirali efekat beduinskog šatora. Još jedna iluzija uništena njegovim odsustvom; DŽIBRIL SRUŠIO SVOJ ŠATOR - drečali su naslovi u novinama, ali da li je on otišao gore ili dole ili nekuda pobočno? To niko nije znao. U toj metropoli jezika i šapata, čak ni najoštrije uho nije čulo ništa pouzdano. Ali gđa Reha Merčant, čitajući sve novine, slušajući sve emisije na radiju, ostajući zalepljena za TV-programe Durdaršan, uspela je da napabirči nešto iz Farištine poruke, da čuje njenu notu koja je svima bila izmakla, pa je povela svoje dve kćerke i jednog sina u šetnju po krovu svog visoko uzdignutog doma zvanog Everest Vilaz.
Njegova susetka; zapravo iz stana neposredno ispod njegovog. Njegova susetka i prijateljica; šta još treba da kažem? Svakako, oni skandalima bliski pakosni magazini grada punili su svoje stupce naglašenim insinuacijama i ćuškanjem laktovima u rebra, ali ovde nema razloga za padanje na njihov nivo. Zašto sada bacati ljagu na njen dobar glas?
Ko je bila ona? Bogata žena, svakako, jer Everest Vilaz nije bila stambena zgrada u onom »pemiš« kvartu Kurla, zar ne? Udata - da, gospodine - i trinaest godina u braku sa svojim suprugom, velikim poslovnim budžom, duboko uleglim u biznis sa kugličnim ležajima. Nezavisna trgovkinja, sa radnjom čiji su izlozi bili puni persijskih tepiha i antike iz perioda cvata Kolabe. Ona je svoje ćilime zvala klims i kleens a drevne artefakte anti-kjuz.[3] Da, i bila je lepa, lepa na onaj strogo uglađen način proređenih stanara gradskih nebeskih apartmana; njene kosti, koža i držanje bili su živi svedoci njenog davnog rastanka sa osiromašenim, teškim rodnim tlom. Svi su se slagali s tim da je ona jaka ličnost, da je pila kao riba iz svojih čaša od Lalique-ekristala, svoje šešire bestidno kačila na kip svetinje Čole Natrađ i znala šta hoće i kako da do toga brzo dođe. Njen muž je bio mišić pun para i dobar slabić. Reha Merčant je u novinama pročitala oproštajno pisamce Džibrila Farište, sama napisala jedno pismo, sakupila svoju decu, pozvala lift i njime krenula ka nebu (samo jedan sprat više) da se suoči sa svojom sudbinom koju je sama bila izabrala.
»Pre mnogo godina«, tako je počinjalo njeno pismo, »iz kukavičluka sam se udala. A sad, konačno, činim nešto hrabro.« Na svom krevetu je ostavila novine sa Džibrilovom porukom zaokruženom crvenom olovkom i debelo podvučenom - sa tri grube linije od kojih je jedna besno poderala novinsku hartiju. I tako, naravno, svi kurvinski magazini odoše u grad, svi sa krupnim naslovima kao što su, SKOK TUŽNE LEPOTICE ZBOG UVENULE LJUBAVI, ili LEPOJKA SLOMLJENA SRCA SKAČE U POSLEDNJI PONOR. Ali:
Možda je i ona imala u glavi onu bubicu o ponovrrom rođenju, jer je Džibril, ne shvatajući strašnu moć te metafore, preporučio letenje. Da bi se ponovo rodio, u smrt bi morao da si..., a ona je bila stvorenje nebesko, ona je iz Lalique-kristala šampanjac pila, ona je na Everestu živela, a jedan od njenih kolega-sa-Olimpa beše odleteo; a ako je to on mogao, onda bi i ona mogla krila da dobije i svoj koren u snove da spusti.
To njoj nije pošlo za rukom. Jedan sluga lala - Indus koji je bio zaposlen kao vratar oblakodera Everest Vilaz ponudio je svetu svoje nezgrapno svedočanstvo. »Šetkao sam se ovde, ovde, u krugu stambenih zgrada, kad odjednom tresak, dumbara-bum! Okrenem se i imam šta da vidim. Telo najstarije kćeri. Lubanja joj se bila sasvim raspukla. Pogledah gore i videh kako i dečko pada, a za njim i mlađa devojčica. Šta da vam kažem - zamalo ne tresnuše na mene tamo gde sam stajao. Metnuh ruku na usta i priđoh im. Devojčica je tiho ječala. Ondak opet pogledah gore i videh kako i beguma nadolazi. Njen sari je lebdeo oko nje k’o neki veliki balon a sva kosa joj bila raspuštena. Ja sam okren’o glavu na drugu stranu jerbo je padala odozgore i nije bilo pristojno da joj zavirujem pod haljinu.«
Reha i njena deca su pali sa Everesta; nije bilo preživelih. Šapati su krivili Džibrila. Ali ostavimo to ovako, za sada.
Oh: ne zaboravite: on ju je video posle njene smrti. Video je nekoliko puta. Prošlo je dosta vremena pre nego što je svet shvatio koliko je taj veliki čovek bio bolestan. Džibril, filmska zvezda. Džibril, koji je pobedio Bezimenu Bolest. Džibril, koji se plašio spavanja.

Pošto je otišao, one svuda prisutne plakate sa njegovim likom počele su da trule. Na ogromnim, stravično nafarbanim tablama i panoima za reklame sa kojih je on gledao preko glava naroda, njegovi lenji očni kapci počeli su da se ljušte i mrve, i da mu spadaju sve niže, dok mu dužice u očima nisu poprimile oblik dva meseca raspolućena oblacima ili mekim noževima njegovih dugačkih trepavica. Naposletku su mu trepavice otpale, dajući njegovim namalanim očima neki divalj, buljav izraz. Videlo se i kako propadaju one mamutske kartonske figure Džibrila postavljene ispred bombajskih bioskopa. Kriveći se i naginjući mlitavo na skelama koje su ih držale, otpadale su im ruke, lomili su im se vratovi, cele su se sparušavale. Njegovi portreti na naslovnim stranama filmskih časopisa dobijali su mrtvačko bledilo, ništavnost oko očiju, šupljinu. Slike su mu, konačno, potpuno izbleđele i iščezle sa štampanih stranica, te su tako one blistave korice kolor-magazina Celebrity, Society i Illustrated Weekly ostale prazne na svojim žičanim držačima, pa su njihovi izdavači otpuštali štampare i krivilj, kvalitet štamparskih boja. Čak i na samom bioskopskom platnu, visoko iznad njegovih obožavalaca u mraku, ta njegova fizionomija koja je smatrana za besmrtnu, počela je da gnjili, da se potklobučuje i da bledi; kad god bi njegov lik prošao kroz četvrtasta vratanca projektora, u aparatu bi se nešto neobjašnjivo zaglavilo, filmska traka bi zakrčala i stala, a vrelina lampi u neispravnim projektorima zapalila bi i zbrisala celuloidnu uspomenu na njega: zvezda koja se pretvorila u supernovu, sa uništavajućom vatrom što se širi kroz prostor oko nje iz- kao što je i odgovaralo - njegovih usta.
Bila je to smrt Boga. Ili nešto veoma slično tome; jer, zar to ogromno lice, koje je u veštačkoj bioskopskoj noći visilo iznad svojih posvećenika, nije blistalo kao lik nekog nadzemaljskog Entiteta čije se biće nalazilo bar na pola puta između smrtnog i božanskog? I bliže božanskom nego na pola puta, dokazivali bi mnogi, jer Džibril je proveo veći deo svoje jedinstvene karijere u otelovljavanju - i to apsolutno ubedljivom - bezbrojnih božanstava tog potkontinenta, igrajući u filmovima popularnog žanra poznatim kao »teologići«. Bio je to deo magije njegove persone zato što je uspeo da prekoračuje granice religije i da nikog ne uvredi. Modrokožac kao Krišna, on je plesao, sa flautom u ruci, među divnim gopis i njihovim kravama sa teškim vimenima; sa naviše okrenutim dlanovima, uzvišen, meditirao je (kao Gautama) o patnjama čovečanstva, sedeći ispod rasklimanog bodhi-drveta života. U tim ne tako čestim prilikama, kad je silazio s nebesa, on nikad nije preterivao, igrajući, na primer, uloge i Velikog Mogula i njegovog čuvenog lukavog sveštenika u klasičnom komadu Akbar i Birbal. Tokom decenije i po, on je stotinama miliona vernika u toj zemlji u kojoj, do danas, populacija nadmašuje božanstva sa manje od tri prema jedan, predstavljao ono najprihvatljivije i odmah prepoznatljivo lice Vrhovnog Bića. Za mnoge od njegovih obožavalaca, ona granica koja odvaja glumca od njegovih uloga odavno je prestala da postoji.
Obožavaoci, da, ali? Kako stoji stvar sa samim Džibrilom?
Sa tim licem. U stvarnom životu, svedeno na prirodnu veličinu, postavljeno među obične smrtnike, ono je stajalo otkriveno kao čudno nestarsko lice. Oni njegovi nisko spušteni očni kapci mogli su da mu daju izraz iscrpljenosti. A bilo je i nečeg prostačkog oko njegovog nosa; usne su mu bile i suviše mesnate da bi otkrivale neku snagu, uši sadugačkim školjkama, po teksturi slične onoj kvrgavoj dinji kantalupi. Lice najprofanije i najsenzualnije. A na tom licu odnedavno je bilo moguće zapaziti i bore prokopane njegovom skorašnjom maltene fatalnom bolešću. A ipak, uprkos njegovoj profanosti i iscrpljenosti, bilo je to lice nerazmrsivo isprepleteno sa svetošću, savršenstvom, finoćom: Božija stvar. Nema objašnjenja ukusa, i to je sve. U svakom slučaju, vi ćete se složiti da za jednog takvog glumca (možda za svakog glumca, pa čak i za Čamču, ali najviše od svih za njega) činjenica da u svakom polucilindru ima pčelicu koja mu zuji o avatarima - inkarnacijama, kao što je mnogo metamorfozirani Višnu, nije baš tako iznenađujuća. Ponovno rođenje: i to je Božija stvar.

Ili, ali, onda opet... ne uvek. Ima i onih svetovnih reinkarnacija. Džibril Farišta je rođen kao Ismail Nađmudin, u Puni, u Britanskoj Puni, u ofucanom kraju imperije, mnogo pre one Pjune od Rađniša, itd. (Pjuna, Vadodara, Mumbai; danas čak i gradovi mogu da dobijaju imena sa pozornice). Ime Ismail, po onom detetu umešanom u žrtvovanje Ibrahima, a Nađmudin, zvezda vere; dakle, odbacio je i te kakvo ime pre no što je uzeo ono anđeosko.
Docnije, kad se avion Bostan nalazio u kandžama vazdušnih pirata - »hajdžekera«, i dok su se putnici, u strahu za svoje budućnosti, vraćali u svoje prošlosti, Džibril je poverio Saladinu Čamči da je njegov izbor pseudonima bio način odavanja pošte uspomeni na njegovu pokojnu majku, »na moju mumiđi, Buzdo, moju jedinu Mamo, jer ko je drugi, sem nje, počeo sa čitavom onom anđeoskom rabotom, sa njenim ličnim anđelom, pa me je zato i nazvala Farišta, jer ja sam očigledno bio mnogo slatko dete, verovao ti ili ne; bio sam dobar k’o ’lebac i zlatan k’o zlato prokleto«.
Puna ga nije držala; on je u svom najranijem detinjstvu bio odveden u onaj kučkograd, i to je bila njegova prva seoba; njegov je otac dobio posao među inspiratorima onih budućih kvarteta gurača invalidskih stolica - brzonogim raznosačima ručkova ili »dabavalama« bombajskim. A Ismail, nazvani Farišta, pošao je, u svojoj trinaestoj, stopama svoga oca.
Džibril, zarobljen u avionu AI-420, utonuo u praštajuće rapsodije, gledao je Čamču pravo u oči svojim svetlucavim pogledom i objašnjavao mu misterije sistema znakova tih trkača - crna svastika (znak sunca), crven krug žuta crta tačka - dok mu je kroz duhovno oko protrčavao ceo taj relej od kuće do kancelarijskih stolova, taj neverovatni sistem po kojem je dve hiljade dabavala svaki dan raznosilo preko sto hiljada čabrića sa jelima za ručak, a u loše dane, Buzdo, možda bi samo petnaestak bilo pogrešno isporučeno; mi smo bili nepismeni, većina nas, ali ti znaci su bili naš tajni jezik.
Bostan je leteo oko Londona, revolveraši su patrolirali stazama pored sedišta, a svetlost u putničkim odeljcima beše ugašena; ali Džibrilova je energija bila svetlost u tami. Na nabranom bioskopskom platnu, na kojem je, ranije tokom putovanja, bio prikazan jedan tužan i u vazduhu svuda prisutan film Voltera Mataua i Goldi Hon, sada su se kretale senke, projektovane nostalgijom talaca, a najoštrije izražena među njima bila je vretenasto mladalačka senka Ismaila Nađmudina, mamičinog anđela sa »gandi«-kapom na glavi, kako trčeći raznosi podnevnu klopu po gradu. Mladi dabavala živahno se provlačio kroz gomilu senki, jer je on bio naviknut na takve uslove rada, i zamisli, Buzdo, tu sliku- trideset do četrdeset čabrića na jednom dugačkom drvenom poslužavniku na tvojoj glavi, a kad se voz-lokal zaustavi na stanici, imaš možda samo jedan minut da se probiješ kroz gužvu ili, ako si bliže izlazu, da iskočiš na peron, a zatim da trčiš ulicama, klot napolju. Si Mile, između kamiona autobusa vespa i čega sve ne, je’n-dva, je’n-dva, ručak, ručak, »dabe« moraju da se probiju; a kad ti monsun udari duž pruge i voz crkne, ili ako se nađeš do pojasa u vodi na nekoj poplavljenoj ulici, pa te tu prepadnu bande, moj Salad-baba, časna-reč organizovane bande pljačkaša daba, jer to je gladan grad, batice, šta da ti pričam, ali mi smo ih sređivali, nas je svugde bilo, mi smo sva znanja sijali, i koji su to lopovi mogli nama da promaknu, i mi nikad nismo išli u tamo-neku policiju da ih cinkarimo, jer mi smo gledali svoja posla.
Kad padne noć, otac i sin bi se iscrpljeni vraćali u svoju kolibu blizu aerodromske piste kod Santakruza, a kad bi Ismailova majka videla sina kako đolazi kući osvetljen zeleno-crveno-žutom svetlošću uzlećućih džetova, ona bi prosto rekla da je njoj dovoljno samo da ga vidi pa da joj se svi snovi ostvare, što je bio prvi znak da je u Džibrilu bilo nečeg neobičnog, jer je on, izgleda, od samog početka bio kadar da ispunjava skrivene ljudske želje a da, pri tom, on sam nema pojma o tome kako mu to uopšte polazi za rukom. Moglo bi i da se kaže da njegovom ocu, Nađmudinu Starijem, nikad nije smetalo to što je njegova žena imala oči samo za svog sina i što su sinovljeva stopala noću bila masirana a njegova ostajala bez njenog dodira. Sin je blagoslov božji a blagoslov traži zahvalnost blagoslovenih.
Naima Nađmudin umre. Udario ju je autobus i to je bilo ono što je bilo; a Džibril nije bio u blizini da bi odgovorio na njene molitve da ih Bog poživi. Tiho, kao da je to bilo uobičajeno i očekivano, oni su tugu svoju pokopali prekovremenim radom, učestvujući u jednom neobjašnjivom takmičenju ko može da nosi najviše »daba« na glavi, ko može da stekne najviše novih veza mesečno, i ko može najbrže da trči, kao da je veći rad govorio o većoj ljubavi. Kad bi noću gledao svog oca, njegove kvrgave i nabrekle vratne žile i vene na slepoočnicama, Ismail Nađmudin bi shvatao koliko mu je stari zamerao, i koliko je tom njegovom ocu bilo važno da zaštiti sina i time ponovo stekne ono prvenstvo uzurpirano od strane njegove pokojne žene. Kad je to jednom shvatio, dečak se malo smirio, ali očeva predanost tome bila je nepopustljiva, te je momčić ubrzo dobio unapređenje - prestao je da bude obično trčkaralo i postao jedan od »mukadama«-organizatora. Kad je Džibril imao devetnaest godina, Nađmudin Stariji je postao član gilde raznosača ručkova, Udruženja bombajskih nosača čabrića, a kad je navršio dvadesetu, otac mu je umro, zaustavljen na svojim stazama šlogom koji ga zamalo nije razneo. »On je otrčao u svoju raku«, rekao je generalni sekretar gilde, babasahib Matre, lično. »Jadni kopilan, prosto je čabrirao.« Ali to je njegovo siroče znalo bolje. On je znao da se njegov otac u životu dobro natrčao, da je tako izbrisao granice između dva sveta i da je klot istrčao iz sopstvene kože i utrčao u zagrljaj svoje pokojne žene, kojoj je jednom zasvagda pokazao superiornost svoje ljubavi. Neki su iseljenici srećni kad mogu da se isele.
Babasahib Matre je sedeo u svojoj plavoj kancelariji iza zelenih vrata iznad lavirintskog bazara - zastrašujuća figura, kao Buda debela, jedna od velikih pokretačkih sila velikog grada koja je posedovala mistični dar da uvek bude apsolutno smirena, da se nikad ne pomera dalje od svoje radne sobe, a da ipak svugde bude važna i da se sreće sa svakim ko nešto znači u Bombaju. Onog dana kad je Ismailov otac pretrčao granicu da bi se našao sa Naimom, babasahib je pozvao mladića pred svoju personu. »Dakle? Jesi li ti uznemiren il’ šta?« Odgovor sa oborenim pogledom: Oh, hvala na pitanju. Babađi, ja sam o-kej. »Kušuj!« rekao mu je babasahib Matre. »Od danas, ti živiš kod mene.« Ali-ali, babađi... »Mani to ali kad razgovaraš sa mnom. Ja sam o tome već obavestio svoju dobru ženu. Završen razgovor.« Izvini, babađi, ali da l’ mogu da te pitam zašto? »Ja sam rekao svoje.«
Džibrilu Farišti nikada nije bilo rečeno zašto je babasahib bio odlučio da se na njega sažali i da ga otrgne od bezbudućnosti ulica, ali posle kraćeg vremena, on je počeo da dobija neku predstavu o tome. Gđa Matre je bila mršava žena, kao olovčica pored ogromne gume od babasahiba, ali je toliko bila ispunjena materinskom ljubavlju da je trebalo da bude debela kao veliki krompir. Kad je baba dolazio kući, ona mu je svojim rukama trpala slatkiše u usta, a novodošljak u tu kuću noću je slušao kako Generalni sekretar UBNČ-a protestuje, Ostavi me na miru, ženo, ja mogu i sam da se svlačim. Za vreme doručka, ona je Matrea kašikom hranila sa mnogo đodatka slada, a pre njegovog odlaska na posao, četkom mu je glačala kosu. Oni su bili bračni par bez dece, a mladi Nadmudin je shvatio da je on babasahibu potreban da bi s njim delio taj teret. No, čudno je bilo to što njega, mladića, beguma nije tretirala kao dete. »Pa, je l’ vidiš, on je odrastao momak«, govorila je svom mužu, kad ju je jadni Matre molio: »Daj i detetu jednu prokletu kašiku slada«. Da, odrastao momak, »a mi moramo da napravimo čoveka od njega, mužu, a ne da ga mazimo k’o bebu«. More, do đavola«, prasnuo bi babasahib, »zašto mi to radiš?« A gđa Matre bi briznula u plač. Ali ti meni značiš sve«, plačući bi rekla, »ti si moj otac, moj ljubavnik, i bebica moja. Ti si moj gospodar i moje odojče. Ako ja tebe ne zadovoljavam, onda meni nema života.«
Prihvatajući svoj poraz, babasahib Matre bi progutao kašiku slada.
Bio je on dobrodušan čovek a to je skrivao iza svog vređanja drugih i galame koju je dizao oko sebe. Da bi tešio momka-siroče, imao je običaj da mu u svojoj plavoj kancelariji priča o filozofiji ponovnog rađanja, ubeđujući ga da su njegovi pokojni roditelji već viđeni za ponovni ulazak nekuda, sem, naravno, ako im životi nisu bili toliko svetački, da su zaslužili onu krajnju Božiju milost. I tako je Matre bio taj koji je Farištu drmnuo da se baci na tu čitavu rabotu oko reinkarnacije, a ne na samu reinkarnaciju kao takvu. Baba-sahib je bio psihičar-amater, više kao jedan spiritistički medijum, tapšač nogu stolova i ubacivač duhova u čaše. »Ali ja sam se svega toga odrekao«, rekao je svom protege-u uz mnoge odgovarajuće melodramatične varijacije u glasu, gestove i grimase s mrštenjem, »i kad sam dobio bitku u svom krvavom životu.«
Čim je čaša (pripovedao je Matre) bila posećena od strane duhova, najboljih saradnika, kao što su neki više nego prijateljski nastrojeni budžovani, shvataš, ja sam pomislio da im postavim neka velika pitanja. Ima li boga, a ona čaša koja je na stolu skakutala sve u krug, k’o neki miš il’ tome slično, prosto se zaustavi k’o mrtva, nasred stola, ni da mrdne, kompletno grogi, kaput. I onda, rekoh, o-kej, ako nećeš d’odgovoriš na to pitanje, pokušaj d’odgovoriš na ovo: Da li postoji Đavo? Posle toga, čaša - brrr-brr!- poče da se trese: i sad našteluj uvce! - isprva polakopo-lako, a zatim sve bržebrže, kao pihtije, sve dok ne đipi!- opa! - sa stola pravo uvis, pa onda pade dole na svoj bok- i - uh! - razbi se u hiljadu i jedno parčence, cangr-tras- srča! Verov’o-ne-verov’o, babasahib Matre reče što je imao da kaže, ali otada-i-otuda ja naučih svoju lekciju: ne mešaj se u tu stvar, Matre, ne mešaj se u ono što ne možeš da ukapiraš.
Ova priča je ostavila dubok utisak na svest mladog slušaoca, jer se on još pre smrti svoje majke bio uverio u postojanje natprirodnog sveta. Ponekad, kad bi se osvrnuo oko sebe, naročito na popodnevnoj žezi kad je vazduh postajao glutinozan, činilo mu se da se vidljivi svet - njegovi oblici, stanovnici i stvari - međusobno lepi kroz atmosferu kao neko obilje velikih ledenih bregova, pa je zamišljao kako se sve to nastavlja dalje ispod površine tog čorbastog vazduha: ljudi. automobili, psi, panoi sa filmskim plakatima, drveće - devet desetina njihovog realiteta skriveno od njegovih očiju. Onda bi on trepnuo i iluzija bi iščezla, ali ga taj osećaj nikad nije napustio. Odrastao je verujući u Boga, anđele, demone, duhove, afrite i đinije, i to tako stvarno kao da su oni volovska kola ili ulične bandere, te ga je činjenica da nikad nije video nekog duha pogađala kao neka očna mana. Maštao bi o svom otkriću nekog čarobnog optičara kod kojeg bi kupio umbralne zelene naočare za korigovanje svoje žalosne kratkovidosti, posle čega bi bio kadar da kroz gusti, zaslepljujući vazduh vidi taj basnoslovni svet ispod svega.
Od svoje majke Naime Nađmudin slušao je mnoge pričeo Proroku, no ako su se u njene verzije bile uvukle i neke netačnosti, njega nije zanimalo kakve su. »Kakav čovek taj Prorok!« pomislio je. »Koji anđeo ne bi poželeo da s njim razgovara?« Ali, ipak je ponekad sebe hvatao u činu formiranja bogohulnih misli, na primer, kad je jednom, bez svesne namere, tonući u san u svom poljskom krevetu, u Matrinoj rezidenciji, svojom sanjivom maštom počinjao da sopstveno ljudsko stanje poredi sa onim Prorokovim iz vremena kad je ovaj, ostavši siroče i bez sredstava za život, postigao veliki uspeh u svom poslu kao biznis-menadžer bogate udovice Hadidže, i završio kao njen muž. Dok je klizio u san, Džibril je video sebe na nekoj ružama-posutoj platformi, kako se budalasto i stidljivo smeška ispod prozračnog sari-palu vela kojeg je čedno stavio preko svog lica, dok njegovnjen novi muž, babasahib Matre, zaljubljeno pruža ruku ka njemu da skine tu laku tkaninu, i gleda svoje lice u ogledalu na Džibrilovoj preponi. Taj san o venčanju sa babasahibom prenuo ga je i probudio crvenog od stida, te je posle toga počela da ga zabrinjava ta nečistota u njegovoj prirodi koja mu je stvarala takve stravične vizije.
Međutim, njegova religijska vera bila je stvar slabog intenziteta, deo njegove ličnosti koji nije zahtevao nimalo posebniju pažnju nego ostali delovi. Kad ga je babasahib Matre doveo u svoju kuću, to je mladiću bio dokaz da nije sam na ovom svetu, da se nešto stara o njemu, i zato nije bio naročito iznenađen kad ga je babasahib pozvao u svoju plavu kancelariju onog jutra na njegov dvadeset prvi rođendan i izbacio iz službe bez ikakve namere da ga sasluša.
»Ti si otpušten«, naglašeno je rekao Matre, sav blistajući. »Škartiran si, ugasio si ga. Iz-ba-čen si!«
»Ali, čiko...«
»Kušuj!«
Zatim je babasahib dao siročetu najveći poklon u njegovom životu, obaveštavajući ga da je za njega zakazan sastanak u studijima preduzeća legendarnog filmskog magnata g.D.W. Rame; audicija. »To tijesamo dasepojaviš«, rekao je babasahib. »Rama je moj dobar prijatelj i mi smo razgovarali o tome. Mala uloga, za početak, a zatim sve zavisi od tebe. A sad se gubi, da te moje oči ne gledaju, i prestani da praviš te ponizne grimase, jer to tebi ne leži.«
»Ali, čiko...«
»Momak k’o što si ti izeleda i suviše fino da bi celog života nosio one čabriće na svojoj glavi. A sad se iznesi, idi i budi glumački peder. Otpustio sam te pre pet minuta.«
»Ali, čiko...«
»Rekao sam ti šta sam imao da ti kažem. Zahvali svojoj srećnoj zvezdi.«
Postao je Džibril Farišta, ali četiri godine nije bio filmski star, već je šegrtovao u jednoj seriji nokebaut-uloga grube komike. Ostao je smiren, neužurban, kao da je bio kadar da predvidi svoju budućnost, a njegov nedostatak ambicije svrstao ga je u neku sortu autsajdera u jednoj od najsujetnijih delatnosti. Naučio je da bude glup ili drzak, ili, pak, i jedno i drugo. I u toku te četvorogodišnje divlje filmske zbrke on ni jednu jedinu ženu nije poljubio u usta.
Na filmu, on je igrao žrtvu, gubitnika, idiota zaljubljenog u lepoticu, koji ne može da shvati da ona ni za hiljadu godina ne bi trgnula na njega; zatim smešnog čiku, siromašnog rođaka, seoskog debila, nesposobnog švindlera- nijednog od tipova koji bi ikad mogao da zasluži neku ljubavnu scenu. Žene su ga šutirale, šamarale, peckale, smejale mu se u lice, ali ga nikad na celuloidnoj traci nisu nežno pogledale ili mu pevale ili plesale oko njega sa filmskom ljubavlju u očima. Kad nije snimao, živeo je sam u dvosobnom stanu blizu studija i pokušavao da zamisli kako žene izgledaju bez haljina. A da bi oslobodio svoje misli od predmeta ljubavi i želje, on je, postajući neprobirljiv samouk, gutajući metamorfičke mitove stare Grčke i Rima i inkarnacije Jupitera, proučavao momka koji se pretvorio u cvet, u ženu-pauka, u Kirku, u sve; pa i teozofiju Ani Bizant i složenu teoriju polja i incident sa Satanskim stihovima u početku Prorokove karijere, kao i politiku Muhamedovog harema posle njegovog trijumfalnog povratka u Meku; a proučavao je i nadrealizam štampe u kojem su leptiri mogli da uleću u usta mladih devojaka, moleći ih da ih one pojedu, i decu rođenu bez lica, i mlade dečake sanjane u nemogućim pojedinostima ranijih inkarnacija, na primer, u zlatnoj tvrđavi prepunoj dragog kamenja. On je sebe ispunio bog-sveti-zna čime sve, ali u sitne sate svojih besanih noći nije mogao da ospori da je bio pun nečega što nikad nije bilo korišćeno, da on sam nije znao kako da počne da se time koristi, time, to jest - ljubavlju. U snovima su ga mučile žene neodoljive ljupkosti i lepote, te je zato više voleo da ostaje budan i sebe nagoni da vršiprobu ponekog dela svog opšteg znanja, kako bi izbrisao tragičko osečanje čoveka obdarenog većim-no-obično kapacitetom za ljubav, ali bez ijedne osobe na svetu kojoj bi tu ljubav ponudio.
Do velikog preokreta u njegovom životu došlo je sa pojavom teoloških filmova. Kad se formula za pravljenje filmova po puranama[4] uz dodavanje uobičajene mešavine pesama, igara, smešnih čika itd. jednom isplatila, svi bogovi i boginje panteona dobili su svoju šansu da postanu starovi. Kad je D.W. Rama odlučio da se snimi film po priči o Ganešu, nijedan od vodećih filmskih glumaca toga vremena koji su donosili veliku zaradu nije hteo da pristane da tokom celog filma bude skriven pod maskom u vidu slonovske glave. Džibril je iskoristio tu šansu. Bio je to njegov prvi hit, Ganpati-baba, i on je odjednom postao superstar, ali samo sa surlom i velikim ušima. Posle šest filmova u kojima je igrao ulogu tog boga sa slonovskom glavom, bilo mu je dopušteno da skine tu glomaznu, klateću, sivu masku i da umesto nje prikači sebi dugačak i dlakav rep, da bi igrao ulogu Hanumana, kralja majmuna, u jednoj sekvenci avanturističkih filmova koji su za uspeh više dugovali izvesnoj jeftinoj televizijskoj seriji iz Hong-konga nego epu Ramajana. Ta serija je bila toliko popularna da su majmunski repovi postali deo etikete mladih i drčnih gradskih frajera na jednoj vrsti žurki na koju su dolazile cure - manastirske internatkinje - poznate kao »žabice« zbog svoje spremnosti da se iz cuga praskavo potucaju.
Posle Hanumana, za Džibrila više nije bilo zaustavljanja, a njegov fenomenalni uspeh produbio je njegovo verovanje u anđela-čuvara. Ali to je vodilo i do nekih tužnijih zbivanja.
(Vidim da ipak moram da izbrbljam tajnu jadne Rehe.)
I pre nego što je lažnu glavu zamenio veštačkim repom,on je za žene bio neodoljivo privlačan. Zavodljive čari njegove slave rasle su čak dotle da ga je više tih mladih dama molilo da na glavi drži masku Ganeša dok čine ljubav, ali je on to odbijao zato što je poštovao dostojanstvo toga boga. Zbog svoje naivnosti i bezazlenosti stečene tokom vaspitanja još u detinjstvu, on tada nije umeo da pravi razliku između kvantiteta i kvaliteta i zato je osećao potrebu da nadoknadi izgubljeno vreme. Imao je toliko seksualnih partnerki da za njega nije bilo neobično što im je zaboravljao imena čak i pre nego što bi napustile njegovu sobu. Ne samo da je postao švaler najgore vrste, već je naučio i veštinu pretvaranja, jer čovek koji igra bogove mora da bude iznad svakog prekora. Umeo je da tako vešto skriva skandale i razuzdanost u svom životu, da ga je njegov stari zaštitnik, babasahib Matre - čitavu deceniju od onog dana kad je mladog dabavalu poslao u svet iluzija, crnog novca i pohote - ležeći u svojoj samrtnoj postelji, preklinjao da se oženi i dokaže da je muškarac. »Tako ti boga, mister«, molio ga je babasahib, »kad sam ti onda rekao da ideš na film i postaneš peder, nikad nisam pomislio da ćeš da me ozbiljno shvatiš, jer u poštovanju i slušanju starijih ipak postoji neka granica.« Džibril je podigao ruke uvis i zakleo se da on nije tako sraman stvor i da će, kad se pojavi ona prava devojka, rado stupiti u brak. »A šta ti to čekaš? Neku boginju sa nebesa? Gretu Garbo, Grace-kali (Grejs Keli), koju?« zavapio je starac, iskašljavajući krv, ali Džibril ga je ostavio sa zagonetnim osmehom na svom licu koji je starcu omogućio da umre ne baš sasvim spokojno.
Lavina seksa u kojoj se ulovljeni Džibril Farišta koprcao, tako je duboko sahranila njegov najveći dar da je lako mogao da mu bude zanavek izgubljen, njegov dar za iskreno i duboko voljenje bez uzmicanja, taj retki i prefinjeni dar koji on nikad nije bio kadar da primeni. U vreme pre nego što se razboleo on je gotovo bio zaboravio one patnje koje je ranije osećao zbog žudnje za ljubavlju, koje su garazdirale kao neki čarobnjakov nož. Dakle, posle svake gimnastičke noći, on je mirno i dugo spavao, kaoda ganikad nisu mučile one sanjane žene, kao da se nikad nije nadao da će se zaljubiti.
»Tvoja je nevolja u tome«, kazala mu je Reha Merčant kad se materijalizovala iz oblaka, »što su ti svi uvek opraštali, bog-sveti-zna zašto, i uvek si bio pošteđen, kidnuo si i sa jednim ubistvom na savesti. Niko te nikad nije smatrao za odgovornog zbog onog što si činio.« On nije mogao da se raspravlja. »Božji dar«, vrisnula je ona na njega, »bogzna šta si ti mislio o svom poreklu, o tome odakle si došao, a jedan si od onih tipova što đipe iz blata pa se pojave, i sam-bog-sveti-zna kakve si sve boleštine doneo.«
Ali to je baš ono što žene rade, mislio je on tada; one su bile sudovi u koje je on sipao sebe, a kad je odlazio dalje, ons su shvatale da mu je takva priroda, pa su mu opraštale. A istina je to da ga nijedna nije krivila što ju je ostavio, niti zbog njegove hiljadu i jedne nepažnje, a koliko je tek bilo abortusa? - zahtevala je Reha da joj kaže, u rupi oblaka, koliko srca slomljenih? Tokom svih tih godina on je bio korisnik beskrajne ženske velikodušnosti ali i žrtva, jer je njihovo praštanje bilo uzrok najveće moguće pokvarenosti u njemu, naime, ideje da on ništa loše ne radi.
Reha: ona je ušla u njegov život kad je kupio onaj stan- »penthauz« na vrhu Everest Vilaza, i kad mu je ponudila, kao susetka i poslovna žena, da mu pokaže svoje tepihe i antikvitete. Muž joj je bio na jednom međunarodnom kongresu proizvođača kugličnih ležaja u Geteborgu, u Švedskoj, pa je u njegovom odsustvu pozvala Džibrila u svoj apartman sa rešetkastim pregradama od džejsalmerskog mermera, drvenim gelenderima u duborezu iz palata Kerelana i jednom mogulskom kamenom chhatri ili kupolom pretvorenom u kadu sa vrtlozima, kad se u nju pusti voda; dok mu je sipala francuski šampanjac, bila je naslonjena na mramorni zid i na leđima je osećala njegove hladne vene. Dok je on pijuckao šampanjac, ona ga je pecnula rekavši mu da bogovi ne bi trebalo da piju alkohol, a on joj je na to odgovorio rečenicom koju je bio pročitao u jednom novinskom intervjuu sa Aga Kanom - O, znate, ovaj mi šampanjac služi samo za paradu, - ali čim ga moje usne dodirnu,on se pretvara u vodu. - Posle toga njoj nije mnogo trebalo da bi svojim usnama dotakla njegove, i da se posle istopi u njegovom zagrljaju. Pre nego što su joj se deca vratila iz škole sa njihovom ayah-sluškinjom, ona je bila besprekorno odevena i očešljana, i sedela je s njim u salonu otkrivajući mu tajne trgovanja tepisima, poveravajući mu da je takozvana umetnička obrada svile u stvari veštačka a ne umetnička, i upozoravajući ga da pazi da ga ne obmane njena brošura u kojoj je ćilim bio zavodljivo opisan kao tvorevina od vune čupane sa vratova tek ojagnjenih jaganjaca, a to je, zapravo, vidite, samo vuna lošijeg kvaliteta - reklama, šta da se radi, tako vam je to.
On nju nije voleo, nije joj bio veran, zaboravljao je njene rođendane, propuštao da joj uzvraća telefonske pozive, okretao glavu od nje kad je to bilo najneprijatnije zbog prisustva, u njenoj kući, večernjih gostiju iz sveta kugličnih ležaja, a ona mu je, kao i one ostale, opraštala. Ali njeno opraštanje nije bilo tiho, plašljivo otpisivanje njegovih gafova, kao što su to radile te ostale. Reha je znala da zbog toga poludi, da mu stvara pakao, da se izdire na njega i da ga psuje zbog nekorisnih lafanga, haramzada i salah-ženskinja, pa čak, in extremis, i zato što je kriv zbog nemogućeg podviga, što je pojebao i svoju rođenu sestru koju nije imao. Nije ga ni od čega štedela, optuživala ga je da je površna kreatura, kao bioskopsko platno, a zatim bi krenula ka njemu, sve bi mu ipak oprostila i na kraju dopustila da joj raskopča bluzu. Džibril nije odolevao operskom praštanju Rehe Merčant, koje mu je tim više bilo dirljivo zbog škripca u kojem se nalazila, zbog njene nevernosti kralju kugličnih ležaja, koju Džibril nikad nije hteo da pominje, već je njene verbalne šljage muški podnosio. I tako, primajući oproštaje od svojih ostalih žena koje su ga ostavljale hladnog i koje je zaboravljao čim bi izgovorile oproštaj, on se vraćao Rehi da bi ga vređala a zatim tešila onako kako je to samo ona umela.
Onda se našao na ivici smrti.
Snimao je neki film u Kanja Kumari, na samom roglju Azije, učestvujući u jednoj sceni tuče na vrhu rta Komorin gde se čoveku čini da se tri okeana stvarno međusobno sudaraju. Tri garniture talasa valjale su se sa zapađa istoka juga i sudarile uz moćno pljeskanje svojih vodenih šapurda baš u trenutku kad je Džibril primao jedan direkt u vilicu- savršena koincidencija - i on je tu, na licinom mestu skončao, tresnuvši nauznak u trookeansku penu na obali. Ali nije ustao.
Da počnemo sa onim čovom koga su svi za to krivili, sa džinovskim engleskim snagatorom Justasom Braunom, koji je izveo taj udarac. On se žestoko bunio protiv optužbi. Zar nije on bio onaj isti badža koji je izvodio tu istu radnju naspram glavnog popa N.T. Rame Rao u mnogim njegovim ulogama u teologićima? I zar nije on, Justas, usavršio veštinu takvog »građenja« tog starkelje da u makljaži s njim izgleda pristojno, a da ga pri tom, on, Justas, nikad ne povredi? Da li se on ikad požalio što pop N.T.R. nikad nije blago udarao njega, te je tako on, Justas, uvek završavao sav modar od batina glupo dobijenih od jednog prcoljka koga bi on mogao da pojede za doručak na parčetu preprženog ’leba; i da li je on, Justas, ikad, bar jedanput, izgubio strpljenje? Nije. I šta ondak? Kako bi neko mogao i da pomisli da bi on mogao da povredi besmrtnog Džibrila?
- Ipak su ga najurili a policija ga je ućorkirala na neodređeno vreme, za svaki slučaj.
Ali Džibrila nije taj udarac sravnio sa zemljom. Pošto je filmski star bio prebačen u bombajsku traumatološku bolnicu »Brič Kendi« džetom Indijskog ratnog vazduhoplovstva odvojenog samo u tu svrhu, i kako posle iscrpljujućih testova nisu došli ni do kakvog nalaza, i dok je on ležao u nesvesti, umirući, sa krvnom slikom srozanom od njegovih normalnih 15 na ubistvene 4,5 jedinice crvenih krvnih zrnaca, jedan predstavnik lekarskog konzilijuma suočio se sa nacionalnom štampom na širokom belom stepeništu bolnice. »To je neka jako čudna misterija«, izustio je on. »Nazovite je, ako hoćete, prstom Božijim.«
U Džibrilu Farišti, u celoj njegovoj iznutrici, bila je počela hemoragija - bez nekog vidljivog razloga; prosto, unutrašnje krvavljenje, ispod cele kože, sa pretnjom bliske smrti. A do najgoreg trenutka je došlo kad je krv počela da mu curi iz guznog creva i penisa, te se činilo da če svakog časa da mu u bujici navali i iz nosa, ušiju i očnih duplji. Sedam dana je krvavio, dobijao transfuzije i svaki mogući agens protiv zgrušavanja krvi poznat u medicinskoj nauci, uključujući i koncentrisanu formu pacovskog otrova, te iako je taj tretman rezultirao u marginalno poboljšanje, lekari su od njega digli ruke, smatrajući ga za izgubljen slučaj.
Cela je Indija bila pokraj Džibrilove bolesničke postelje. Bilteni o njegovom zdravstvenom stanju bili su vodeća vest svake radio-emisije, tema programa vesti svakog sata na nacionalnoj televizijskoj mreži, a masa sveta okupljena na Aveniji Vorden bila je tako velika da je policija morala da je rasteruje šmrkovima i suzavcem iako su svi oplakivači već uveliko od žalosti ronili suze i naricali. Predsednica vlade otkazala je sve sastanke i odletela da ga poseti u bolnici. Njen sin, saobraćajni pilot, sedeo je u Farištinoj bolesničkoj sobi, držeći ga za ruku. Strepnja je bila zahvatila celu naciju, jer ako je Bog odlučio da ovako kazni svoju najslavniju inkarnaciju, šta bi tek u njegovoj zalihi gneva moglo da bude za ostale ljude u zemlji? Ako Džibril umre, može li Indija još dugo, posle njegove smrti? U džamijama i hramovima širom zemlje, zbijene mase vernika su molile, ne samo za život umirućeg glumca nego i za budućnost, za same sebe.
A Ko Džibrila nije posetio u bolnici? Ko mu nije nijedno pismo napisao, ili bolnicu telefonom zivkao, slao cveće i čabriće izvrsnih domaćih jela? Dok su mu mnoge ljubavnice bestidno slale karte sa željama za ozdravljenje i razne amajlije - koja je bila ta žena, što ga je volela više nego ijedna druga, a sve držala i kuvala u sebi, da ne izazove neku sumnju kod svog kuglagera-od-muža? Reha Merčant je svoje srce gvožđem bila okovala, kretala se kroz svoj život svakodnevni igrajući se sa svojom decom, ćaskajući sa svojim mužem i igrajući ulogu njegove domaćice, kad je to bilo potrebno, ali nikad, nijednom, nije otkrila turobnu pustoš u svojoj duši.
On se oporavio.
Njegov oporavak bio je isto toliko tajanstven kao i njegova bolest, i isto toliko brz. I to je bilo nazivano (od bolničkog osoblja, novinara, prijatelja) nekom voljom Svemogućeg. Proglašen je narodni praznik; vatromet je ispucavan po celoj zemlji. Ali kad se Džibrilu vratila snaga, postalo je jasno da se on izmenio, i to u zapanjujućoj meri, jer je bio izgubio veru.
Onog dana kad su ga otpustili iz bolnice, on je u pratnji policijskih automobila prošao kroz ogromnu masu sveta koja se bila sakupila da proslavi i svoje sopstveno i njegovo izbavljenje; ušao je u svoj »mercedes« i rekao šoferu da pobegne od svih pratećih vozila, što im je uzelo sedam sati i pedeset jedan minut, a pred kraj tog manevra, on je napravio plan šta mu valja činiti. Iz limuzine je izišao pred hotelom »Tađ«, i, ne gledajući ni levo ni desno, otišao pravo u sjajnu trpezariju sa bife-trpezom koja je stenjala pod teretom zabranjenih jela, pa je svoj tanjir pretrpao svom tom klopom - svinjskim kobasicama iz Viltšira, dimljenom jorškom šunkom i režnjevima pržene slaninice bogzna-otkuda - uz dimljene svinjske vešalice svoje nevere i reš-pečene praseće nožice svetovnosti; a zatim, stojeći tamo nasred velike trpezarije, dok su foto-reporteri iskakali niotkuda, on je počeo da jede što je brže mogao, kljukajući se mrtvim svinjama tako halapljivo da su vlakna njihovog masnog mesa visila kao rezanci iz uglova njegovih usta.
U toku svoje bolesti on je svaki minut svog svesnog stanja i svaku sekundu tog minuta provodio u obraćanju Bogu. Ya Allah, tvoj sluga leži krvaveći, i nemoj me napustiti sada, posle Tvog tolikog dosadašnjeg staranjao meni. Ya Allah, daj mi neki mig, neki mali znak Tvoje blagonaklonosti, da bih u sebi mogao naći snage da suzbijem boljku svoju. O Bože najdobrotvorniji i najmilostiviji, budi uz mene u ovo moje vreme nevolje, moje najužasnije nevolje. Onda mu je palo na pamet da ga to sam Bog kažnjava, i to jedno vreme samo, dok je bio u stanju da podnosi bol, ali zatim se naljutio. Dosta je bilo, Gospode, zahtevale su njegove neizgovorene reči, zašto moram umreti kad nisam ubijao, i jesi li Ti osveta ili si, pak,ljubav? Njegova ljutnja na Boga održavala ga je i sledećeg dana, a onda je iščezla, pa je na njeno mesto došla neka strašna praznina, osama, kad je shvatio da priča u vetar, da se obraća retkom vazduhu, da tu uopšte nikog nije bilo, i tad je osetio kako je postao šašaviji nego ikad ranije u životu, pa je počeo da moli samu tu prazninu - Ya Allah, budi samo tu negde, bogamu, samo budi tu. Ali ništa nije osećao, ništa ništa, a zatim je jednog dana zaključio da mu više i nije potrebno da bilo šta oseća. Tog dana njegovog preobraženja, bolest mu se izokrenula i on je počeo da se oporavlja. I da bi sebi dokazao da Bog ne postoji, on je sad stajao nasred velike trpezarije najčuvenijeg gradskog hotela, dok su mu svinje ispadale iz usta.
Digao je pogled sa svog tanjira i ugledao neku ženu kako ga posmatra. Kosa joj je bila toliko svetla da je delovala belo, a koža joj je imala boju i prozračnost planinskog leda. Ona mu se nasmejala pa se okrenula i počela da se udaljava.
»Zar ti ovo ne kapiraš?« viknuo je on za njom, izbljuvavajući parčiće kobasice iz uglova svojih usta. »Nisam ja ždera. U tome je stvar.«
Ona se ponovo okrenula i prišla mu. »Ti si živ«, rekla mu je. »Život ti se vratio. Stvar je u tome.«

A Rehi je kazao: onog trenutka kad se ta žena okrenula i pošla natrag ka meni, ja sam se u nju zaljubio. Aliluja Muhamedov Breže - Šišarko! - planinarka, osvajačica Mont Everesta, plava Yahudan, kraljica leda! Njenom izazovu, Izmeni svoj život, ako ne misliš da ti je bezvezno vraćen, nisam mogao odoleti.
»Eh, ti, i tvoja reinkarnacijska sranja«, podvaljivala mu je Reha. »Kakve gluposti! Izlaziš iz bolnice, vraćaš se u život kroz vrata smrti, i u glavu ti ulazi ideja, dečko šašavi, da smesta moraš da imaš neko vađenje, i tu ti se u brzom tempu nacrta ona, plavokosa mamica. Nemoj, Džibo, da misliš da ja ne znam kakav si ti čovek? I šta sad, je P ti želiš da ti ja oprostim, il’ tome slično?«
Nema potrebe, rekao je on. Otišao je iz Rehinog apartmana (dok je njegova metresa plakala s licem na podu); i nikad se tu više nije vratio.
Tri dana posle njegovog susreta sa njom, kad su mu usta bila puna nečiste svinjetine, Aliluja-Eli je sela u avion i otišla. Tri dana provedena izvan vremena i iza na-kvaku-okačenog kartončeta sa upozorenjem »Ne uznemiravaj!«; ali njih dvoje su se na kraju složili s tim da je ovaj svet sušta stvarnost, da su mogućne stvari stvarno mogućne a da je ono što je nemoguće stvarno ne-! kratak susret, brodovi koji plove dalje, ljubav u udobnoj prolaznoj čekaonici. Kad je ona otišla, Džibril se odmarao i pokušavao da zapuši uši za njen izazov, rešen da svoj život vrati u normalan kolosek. A to što je bio izgubio veru nije značilo da bi mogao izgubiti i posao, te uprkos onom fotografisanom skandalu sa žderanjem šunke, prvim skandalom vezanim za njegovo ime, on je potpisao ugovore o igranju u novim filmovima i vratio se svom poslu.
A onda, jednog jutra, invalidska kolica stajala su prazna- on beše otišao. Jedan bradati putnik, neki Ismail Nađmudin, ukrcao se u avion, let AI-420, za London. Taj »džambo-džet« 747 bio je nazvan po jednom od vrtova Raja, ne Đulistan nego Bostan. »Da bi se ponovo rodio«, rekao je Džibril Farišta Saladinu Čamči mnogo docnije, »moraš najpre da umreš. Sto se mene, lično, tiče, ja sam samo upola iščezao, ali ja sam to učinio dvaput - u bolnici i u avionu - i to se sabira, to važi. A sad, Buzdo, prijatelju moj, evo me gde stojim pred tobom u pravom-pravcatom Londonu, Vilajetu, regenerisan - novi čovek u novom životu. Reci, Buzdo, zar to nije krvavo fina stvar?«

*

Zašto je on sve napustio i otišao?
Zbog nje, zbog njenog izazova, te novine, žestine kad su njih dvoje udvoje, zbog neumoljivosti jedne nemoguće stvari koja je uporno tražila svoje pravo da postane moguća.
I, ili, možda: zbog toga što je posle njegovog jedenja svinjetine počela odmazda, noćna odmazda, kazna snova.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 12:45 pm



3


Čim je avion poleteo za London, sitnom četrdesetogodišnjem čovi - koji je sedeo u odeljku za nepušače, na sedištu pored prozora, i gledao kako mu se sa tela svlači njegov rodni grad kao stara zmijska košuljica - brzo pređe preko lica izraz olakšanja, zahvaljujući njegovom magijskom triku ukrštanja dva para prstiju na svakoj ruci i obrtanju palčeva jednog preko drugog. To je lice bilo lepo na neki mrzovoljan, patricijski način, lice sa velikim, debelim, nadole posuvraćenim usnama kao kod one nekako uvek zgađene ribe - ivera, i tankim obrvama u oštrim lukovima iznad očiju koje su na svet gledale sa opreznim prezirom. Gospodin Saladin Čamča je to svoje lice bio pažljivo izgradio - nekoliko godina mu je bilo potrebno da ga uobliči onako kako treba da izgleda - i tokom mnogih sledećih godina on je o njemu mislio, prosto kao o svom sopstvenom licu - a zapravo je bio zaboravio kako mu je ono ranije izgledalo. Osim toga, on je uobličavao i svoj glas da bi mu se slagao sa licem, glas čiji su mlitavi, gotovo lenji samoglasnici bili u zbunjujućoj oprečnosti sa naglim otkačinjanjem suglasnika. Ta kombinacija lica i glasa imala je neku moć; ali za vreme njegove nedavne posete rodnom gradu, njegove prve takve posete za petnaest godina (upravo, treba da naznačim, u periodu sjajne filmske karijere Džibrila Farište), dolazilo je do čudnog i zabrinjavajućeg razvoja stvari. Tu je, na žalost, bio slučaj da je on o svom glasu (prvom viđenom da skikne) i, docnije, o samom svom licu, bio počeo da gubi iluzije.
To je počelo - dopuštajući sad prstima i palčevima da mu se opuste i nadajući se, pomalo zbunjen, da je njegovo poslednje preostalo sujeverje prošlo nezapaženo od ostalih putnika, Čamča je zatvorio oči i sa lakom drhtavicom od straha setio se - da je to počelo u toku njegovog leta na istok, nekoliko sedmica ranije. Bio je pao u neki tup san, visoko iznad pustinjskog peska Persijskog zaliva, a u snu ga je pohodio neki čudnovat neznanac, čovek sa staklenom kožom, koji je pesnicama žalostivo udarao po toj tankoj i krhkoj opni što mu je prekrivala celo telo i molio Saladina da mu pomogne, da ga oslobodi sužanjstva u toj koži. Čamča je podigao jedan kamen i počeo da udara po staklu. Istog časa, razbijenu površinu neznančevog tela prekrila je crvena čipka od krvi koja mu je curila, a dok je Čamča pokušavao da mu skida oštre parčiće razbijenog stakla, ovaj je počeo da vrišti, jer su mu se zajedno sa staklićima otkidali i komadi mesa. U tom trenutku, jedna vazdušna stjuardesa se nagnula nad zaspalog Čamču i, sa nemilosrdnom gostoljubivošću svog plemena, oštro ga upitala: Želite li nešto da popijete, gospodine? Neko piće?, a Saladin, budeći se iz tog sna, uvide da mu se govor neobjašnjivo preinačava u bombajsko zapevanje na engleskom, kojeg se tako marljivo (i tako davno!) bio oslobodio. »A štami to nudite?« promrmljao je. »Neko alkoholno piće, il’ nešto drugo?« A kad ga je stjuardesa smirila rečima, što god vi želite, gospodine, sva pića su besplatna, on je još jednom začuo svoj izđajnički glas: Ondak je o-kej, bibi, dajte mi samo jedan viski sas sodom.«
Kakvo grozno iznenađenje! Bio se probudio sa trzajem i sedeo je kruto na svom sedištu, ne obraćajući pažnju na alkohol i slan kikiriki. Kako je ta prošlost mogla ponovo da zažubori onim razbucanim samoglasnicima i rečnikom? Šta će biti sledeće? Da li će opet da capa kosu kokosovim uljem? Da li će opet da stiska nos između palca i kažiprsta i da iz njega šmrkobučno izbacuje srebrnaste sline? Da li će ponovo da bude navijač na rvačkim mečevima? Kakva ga još vraška poniženja očekuju u životu? Trebalo je da zna da je bila greška vraćati se kući posle tolikog vremena, i da će to samo biti jedan vid nazadovanja; da je to putovanje bilo neprirodno; osporavanje proticanja vremena; protivljenje istoriji; i da je cela ta stvar bila osuđena na propast.
Ja nisam svoj, mislio je, dok mu je neko nespokojno treperenje počinjalo u blizini srca. Ali šta to, uostalom, treba da znači, gorko je dodao. Najzad, les acteurs ne sont pas des gens, kako je to objasnilo ono veliko glumatalo Frederik u filmu Les Enfants du Paradis. Maska ispod maske, sve dok se odjednom ne pojavi gola, beskrvna lobanja.
Iznad glava je sinula naredba da putnici privežu sigurnosne pojaseve, a glas kapetana-pilota je upozoravao na uzburkanost vazduha, na »bacanje« aviona koji je čas propadao u vazdušne »džepove«, čas ispadao iz njih. Peščana pustinja ih je vrebala odozdo, ispod aviona, a radnik-iseljenik koji se bio ukrcao u Kataru čvrsto je stezao svoj ogromni tranzistor i počinjao da podriguje. Čamča je primetio da taj čovek nije privezao svoj pojas, pa se pribrao, vrativši svoj glas njegovom naduvenom engleskom tonu. Look here, why don’t you... (»Čujte, zašto vi ne«...) i pokazao mu na njegov opušteni pojas, ali čovek sa mučninom u stomaku, između dva riganja u papirnu kesu koju mu je Saladin bio prineo u pravom trenutku, odmahnuo je glavom, slegao ramenima, i odgovorio »A što da ga vezujem, sahib? Ako Alah želi d’umrem, ja ću d’umrem. Ako ne želi, neću. A i kakva vajda od te siguracije?«
Prokleta da si, Indijo, tiho je kleo Saladin Čamča, zavaljujući se natrag u svoje sedište. Nek’ te đavo nosi, ja sam se davno iščupao iz tvojih kandži, i nećeš me, vala, opet zakvačiti, nećeš me ponovo povući natrag u sebe.

*


Jednom, davno - ibilo je tako i nije tako bilo, kao što su stare priče počinjale, desilo se i nikad se desilo nije - možda, tada, možda je taj mali, desetogodišnji dečkić iz Skandal Pointa u Bombaju stvarno našao jedan novčanik na ulici van svoje kuće. Vraćao se tada iz škole kući, i upravo je bio izišao iz školskog autobusa u kojem je morao da sedi stešnjen među lepljivim znojevima svojih vršnjaka u kratkim pantalonicama i zagluvljen njihovom galamom, a kako je čak i u te đane bio ličnost koja je uzmicala od mutiranja glasa, guranja i znojenja tuđinaca, osečao je malu mučninu od dugog truckanja u vožnji kući. Međutim, kad je na pločniku pored svojih stopala ugledao taj crni kožni novčanik, mučnina mu je prošla, te se, uzbuđen, sagnuo i ščepao ga - otvorio - i, na svoju radost, video da je pun novca - i to ne samo rupija, nego i onog pravog novca koji se jako cenio na crnoj berzi i u međunarodnim menjačnicama - pun funti! Funti sterlinga, iz pravog-pravcatog Londona u onom basnoslovnom Vilajetu, tamo preko one crne vode, u dalekoj, dalekoj zemlji. Zasenjen debelim buđelarom sa stranom valutom, dečko je podigao pogled da se uveri da ga niko nije video, i jednog trenutka mu se učinilo da se jedna duga lučno spušta sa neba dole ka njemu, duga poput anđeoskog daha, kao uslišena molitva, završavajući se upravo na mestu na kojem je on stajao. Prsti su mu drhtali dok ih je uvlačio u buđelar ka basnoslovnoj hrpi novčanica.
»Daj mi to.« Njemu se u kasnijem životu činilo da ga je otac tokom celog detinjstva uhodio, i, mada je Čangez Čamčavala bio krupan čovek, čak div, da ne govorimo o njegovom bogatstvu i društvenom položaju, on se ipak lako kretao i imao je običaj da se prišunja svom sinu iza leđa i da mu pokvari sve što je dečak radio; na primer, da mu noću naglo povuče krevetski pokrivač i da mu otkrije sramni penis u grčevito stegnutoj crvenoj šaci oko njega. A novac je mogao da nanjuši na razdaljini od sto i jedne milje od sebe, čak i kroz smrad hemikalija i fertilizatora koji se uvek širio oko njega, jer je on bio najveći proizvođač poljoprivrednih zaprašivača i veštačkog đubriva u zemlji. Čangez Čamčavala, filantrop - čovekoljubac i ženoljubac- ženskaroš - živa legenda, zvezda vodilja nacionalističkog pokreta, izleteo je iz kapije svoje kuće i istrgao nabrekli novčanik iz osujećene ruke svog sina. »Tc-tc«, prekorevao ga je, stavljajući funte sterlinga u svoj džep, »ne treba da skupljaš stvari sa ulice. Ulice su prljave, a pare su još prljavije, da znaš!«
Na jednoj polici za knjige tikovinom obložene radne sobe Čangeza Čamčavale, pored deset tomova Hiljadu i jedne noći, u prevodu ser Ričarda Frensisa Bartona, koje su polako proždirali crvići i buđa zbog duboko usađene predrasude protiv knjiga koja je Čangeza navela da dođe u posed hiljada tih opasnih stvari i da ih ponižava ostavljajući ih da leže nepročitane, stajala je jedna čarobna lampa, jedno sjajno uglačano bakarno-bronzano oličenje one Aladinove vlastite lampe sa duhom: lampe koja je vapila za trljanjem. Ali Čangez je nikad nije protrljao niti je dopuštao da je protrlja, na primer, njegov sin. »Jednog dana«, uveravao je dečaka, »ona će biti tvoja. Pa je onda trljaj do mile volje i vidi šta ti nedostaje. Ali sad, ona je moja.« Obećanje da će dobiti čarobnu lampu inficiralo je mladog gazdu Salahudina predstavom da će njegovih nevolja jednog dana nestati i da će se njegove najskrivenije želje ostvariti, te je samo to morao da sačeka; a onda je došlo do tog slučaja sa novčanikom, kad je ona čarobna duga radila za njega, ne za njegovog oca već za njega, ali je Čangez Čamčavala ukrao taj ćup zlata. Posle toga, sin je došao do uverenja da će mu otac gušiti svaku nadu, ukoliko sin ne ode od kuće, te je on od tog trenutka očajnički želeo da ode, da pobegne, da čitave okeane postavi između velikog oca i sebe samoga.
Salahudin Čamčavala je do svoje trinaeste godine shvatio da je on predodređen za život u onom hladnom Vilajetu, punom taze-obećanja funti sterlinga na koje je ona čarobna hrpa novčanica ukazivala, te je sve više postajao netrpeljiv prema tom Bombaju prašnjavom, prostoti, policajcima u šorcevima, transvestitima, ludim obožavaocima filmskih starova, spavačima na trotoarima i famoznim raspevanim kurvama sa Grant Rouda koje behu počele kao posvećenice kulta Jelama u Karnataki a završile ovde kao plesačice u mnogo prozaičnijim hramovima puti. Bio je sit i presit buntovnih fabrika tekstila i lokalnih vozova i sve one zbrke i prenaseljenosti grada, pa je žudeo za onim sanjanim Vilajetom ravnoteže i odmerenosti koji ga je danonoćno opsedao. Njegove najmilije rimovane pesmice iz zabavišta bile su one ispunjene žudnjom za stranim gradovima: kiči-kon kiči-kaj kiči-kon stanti-aj kiči-opolj kiči-kopolj kiči-kon-stanti-nopolj. Ili, pak, ona stara verbalna igra sa drugarima u kojoj treba da se prepozna izgovorena reč ili cela rečenica deformisana stalnim ubacivanjem jednog istog slova ili sloga između slogova izgovarane reči; na primer, u imena stranih gradova, koje je on, prosto kao nekom mantrom prizivao - Pa-pa-ri-piz - Pariz, a u sebi je često prizivao ime grada svojih snova, Lo-pon-do-pon - London! (U engleskom, vezivanjem »spelinga« u dve reči eL-Ou-eN-Di-Ou-eN - Ellowen Deeowen - Lon-don.)
Permutacija Salahudina Čamčavale u Saladina Čamču počela je, videče se, u starom Bombaju, davno pre nego što se onom snevanom gradu primakao dovoljno blizu da čuje lavove trafalgarske rike. Kad je engleski kriketski tim igrao protiv Indije na stadionu Braborn, on je molio Boga da pobedi Engleska, da stvaraoci te igre poraze lokalne skorojeviće, da se održi pravilan red stvari. (Ali rezultati pojedinih igara bili su bez razlike izjednačeni, zbog mrtvila koje je vladalo na tom mekom terenu sa tri kriketska štapića, te je tako taj veliki meč kreatora protiv imitatora, kolonizatora protiv kolonizovanih, morao da se završi nerešeno.)
U svojoj trinaestoj godini on je već bio dovoljno odrastao da je smeo da se igra na obalskim stenama kraj Skandal Pointa a da ga pri tom ne čuva njegova ajah-sluškinja Kasturba. A jednog dana (i bilo je, i nije bilo tako), on je šetnim korakom izišao iz svoje kuće, iz tog velikog zdanja u Parsi-stilu, koje se mrvilo kao grumen soli, zgrade sa mnogo stubova, prozorskih kapaka i balkončića, prošao kroz baštu, očev ponos i radost, koja je pri izvesnom večernjem osvetljenju stvarala utisak beskonačnosti (i koja je takođe bila enigmatična, nerešena zagonetka, jer niko u kući, ni njegov otac ni baštovan nisu mogli da mu kažu kako se zove većina biljaka i drveća), zatim prošao kroz glavnu kapiju, jednu grandioznu ludoriju, reprodukciju rimske trijumfalne kapije Septimija Severa, pa preko divljačnog ludovanja ulice i preko morskog zida, te se najzad našao na širokom prostoru svetlucavih crnih stena i njihovili malih škrapa sa račićima. Cure-hrišćanke u frotirskim mantilima i ljudi sa umotanim kišobranima stajali su ćuteći i netremice gledali ka plavom horizontu. U jednoj uvali okruženoj crnim stenama, Salahudin je ugledao čoveka saino sa belim platnenim doti-pojasom oko bedara, koji se naginjao nad jednu škrapu. Pogledi su im se sreli, a čovek ga je prstom pozvao da mu priđe, pa je zatim taj prst stavio na svoja usta. Pst, i neko tajanstvo škrapa privuklo je dečka lom neznancu. Bio je sama kost i koža. Nosio je naočare sa okvirom sličnom slonovači. Prst mu se uvijao, uvijao kao mamac na udici, dođi. Kad je Saladin sišao dole, na obalu, ovaj ga je ščepao, stavio mu šaku na usta i silom mu privukao mladu ruku između svojih starih i mršavih butina da tu oseti njegovu mesnatu kost. Vetar mu je razdrljio platneni pojas. Salahudin nikad nije umeo da se bori; uradio je ono što je bio prinuđen da uradi, a zatim se neznanac prosto okrenuo od njega i pustio ga da ode.
Posle tog događaja, Salahudin nikad više nije odlazio na stene kraj Skandal Pointa; i nikom nije pričao šta mu se tamo desilo, znajući da bi to u njegovoj majci oslobodilo neurasteničke krize i podozrevajući da bi mu otac rekao kako je to bila samo njegova greška. Dečku se činilo da su se sve one gnusobe, sve ono što je on psovao u svom rodnom gradu, spojile u onaj neznančev koščati zagrljaj, i da sad, pošto se izvukao iz tog zlehudog kostura, mora da se izvuče i iz Bombaja ili da umre. Počeo je da se žestoko usredsređuje na tu ideju, da svoju volju fiksira na to u svakom trenutku, dok je jeo, srao i spavao, ubeđujući sebe da je on sam kadar da stvara čudesa i bez one očeve čarobne lampe za vađenje iz škripca. Sanjao je kako izleće kroz prozor svoje spavaće sobe i otkriva da tamo dole, ispod njega, nije - Bombaj, već pravi-pravcati London, Bigben Nelsonovstub Lordovskataverna Krvavitauer Kraljica. Ali dok je lebdeo napolju iznad veličanstvene metropole, osećao je kako sam počinje da gubi visinu, i kako uprkos svojoj borbi-ritanju-kroz-vazduh-plivanju nastavlja da polako pada u kovit ka zemlji, a zatim sve brže i brže, sve dok se, vrišteći, nije sunovratio ka Sitiju, Pudinglejnu, Trednidl-stritu, ustremljen na London, kao avionska bomba.

*


Kad se desilo nemoguće, kad mu je otac - grom iz vedra neba - ponudio školovanje u Engleskoj, da me se kurtališe, pomislio je dečak, a i zašto bi inače? Ali poklonu se zubi... itakodalje; njegova majka Nasrina Čamčavala nije htela da plače, i umesto suza, dala mu je koristan savet. »Ne idi prljav k’o oni Englezi«, upozorila ga je. »Oni brišu svoje g.z.c.-e samo klozet-papirom. Osim toga, oni se u kupatilu kupaju u prljavoj vodi prethodnika.« Ove zle klevete dokazivale su Saladinu da je njegova majka radila svoje najprokletije radnje da bi ga sprečila da ode, te je on, uprkos njihovoj međusobnoj ljubavi, odgovorio: »To je neshvatljivo, mama, to što ti kažeš. Engleska je velika civilizacija, i čemu onda te tvoje besmislice?«
Ona se osmehnula na svoj nervozni način i nije se s njim raspravljala. A docnije, stajala je suva oka ispod one trijumfalne kapije od kapije i nije htela da ide na aerodrom Santakruz da ga isprati. Svoje jedino dete. Stavljala mu je oko vrata gomilu cvetnih venaca sve dok nije počelo da mu se vrti u glavi od prezasićenih mirisa materinske ljubavi.
Nasrina Čamčavala bila je najsićušnija, najkrhkija od svih žena, kosti su joj bile kao tinke - kao najsitnije iverje. Da bi nadoknadila svoju fizičku beznačajnost, rano je počela da se oblači preterano napadno. Dezeni njenih sarija bili su u zasenjujućim, pa čak i u vrištećim bojama: svila boje limuna sa ogromnim brokatskim »dijamantima«- ošamućujućim crno-belim op art-kovitlacima, i džinovskim lipstik-poljupcima na bleštavo beloj pozadini. Svet joj je opraštao stravični ukus, jer je ona te svoje zaslepljujuće haljine nosila sa velikom bezazlenošću; jer je glas koji je izlazio iz te tekstilne kakofonije bio tako mali, snebivljiv i pristojan. Ali i zbog njenih soirees-a - večernjih sedeljki koje je priređivala u svojoj kući.
Svakog petka u svom bračnom životu, Nasrina je ispunjavala dvorane rezidencije Čamčavala - te obično sumorne odaje slične velikim i šupljim svodovima grobnica- jakom svetlošću lustera i slabim prijateljima. Kad je Salahudin bio dečkić, navaljivao je na roditelje da ga puštaju da igra ulogu vratara, i kad bi mu to dopustili, on je njihove nakitom-ukrašene i lakovane goste svečano dočekivao, dopuštajući im da ga miluju po kosi i da mu tepaju, slatkišu i cakani batice. Kuća im je petkom bila puna galame; bilo je tu i muzikanata, pevača, igrača i igračica, poslednjih zapadnjačkih hitova emitovanih na Radio-Cejlonu, promuklih lutkarskih predstava u kojima su radže od šareno ofarbane ilovače jahale marionetske pastuve, i svojim drvenim sabljama, uz kletve, sekle glave svojih marionetskih dušmana. Međutim, tokom ostalih dana sedmice, Nasrina bi se kroz kuću oprezno šunjala, žena-golubica koja na prstima kroz pomrčinu hoda, kao da se plašila da ne uznemiri senke tišine; a njen sin, idući njenim stopama, takođe je bio naučen da lako hoda da ne bi uzbudio nekog iluha ili demona u zasedi.
Ali: Nasrina Čamčavala, i pored svoje opreznosti, nije uspela da svoj goli život spase. Užas ju je ščepao i ubio baš kad je verovala da je najbezbednija, odevena u sari sa jeftinim dezenom od naštampanih novinskih fotografija i naslova članaka, okupana svetlošću lustera i okružena prijateljima svojim.

*


Do tada beše prošlo pet i po godina otkako se mladi Salahudin, ovenčan cvetnim girlandama i upozoren, ukrcao u avion »daglas« DC-8 i otputovao na Zapad. Ispred njega- Engleska; pored njega, njegov otac, Čangez Čamčavala; ispod njega, dom i lepota. Poput Nasrine, ni budući Saladin nikad nije mogao lako da zaplače.
U tom za njega prvom avionu u životu, čitao je naučno-fantastične priče o međuplanetarnim seobama: Zadužbinu od Asimova i Marsovske hronike od Reja Bredberija. Zamišljao je da je taj DC-8 matični svemirski brod koji nosi Izabrane, Božije i ljudske odabranike, preko neshvatljivih prostranstava, na putovanju za mnoge generacije koje se odgajaju eugenetski, kako bi im seme jednog dana uhvatilo korena negde u nekom vrlom novom svetu ispod nekog žutog sunca. Korigovao je sebe: ne matični - majčinski, već očinski brod, jer tu se, ipak, nalazio on, veliki čovek, Abu, Otac. Trinaestogodišnji Salahudin, stavljajući na stranu svoje nedavne sumnje i bolne nepravde koje je doživeo, ponovo je krenuo u svoje detinje divljenje ocu, jer Salahudin ga je stvarno bio, bio, bio obožavao, on je bio veliki otac sve dok ne počnete da razvijate sopstvenu svest, a zatim, kad počnete da se s njim raspravljate, to se naziva izneveravanjem njegove ljubavi, ali pustimo to sada, Ja ga optužujem zato što je postao moje vrhovno biće, te je tako, ono što se desilo, ličilo na gubitak vere... da, očinski brod, avion nije bio leteća ženska utroba nego metalni falus, a putnici su bili spermatozoidi u očekivanju da budu prosuti.
Pet i po sati razlike između vremenskih zona; samo okreneš sat tumbe u Bombaju i vidiš kolikoje sati u Londonu. Optužujem oca svojega, mislio je Čamča mnogo godina kasnije, usred svoje gorčine, zato što je izokrenuo Vreme.
Koliko su daleko leteli? Pet i po hiljada milja u pravoj liniji. Ili: od indijstva do englestva - neizmerljiva razdaljina. Ili, pak: uopšte ne tako daleko, jer su uzleteli iz jednog velikog grada i pali u drugi. Razdaljina između gradova uvek je mala; seljanin koji putuje sto milja do grada, prelazi praznija, mračnija i stravičnija prostranstva.
Šta je Čangez Čamčavala radio dok je avion uzletao? Pokušavao je da od sina sakrije to što je radio: ukrstio je po dva prsta na svakoj ruci i vrteo oba palca.

A kad su se smestili u jedan hotel, nekoliko stopa udaljen od starog stratišta Tajbern, Čangez je rekao svom sinu: »Na! Ovo pripada tebi.« I pružio mu crni novčaniko čijem poreklu nije moglo biti sumnje. »Ti si sad čovek. Uzmi ovo.«
Vraćanje ranije konfiskovanog buđelara, punog onog, nedirnutog, novca, pokazalo se kao jedna od malih stupica Čangeza Čamčavale. Salahudina su one celog života obmanjivale. Kad god je otac hteo da ga kazni, ponudio bi mu neki poklon, neku uvoznu čokoladu ili konzervu Kraf-sira, a zatim bi ga ščepao za ruku kad bi je on pružio da to uzme. »Magarče«, rugao se Čangez svom malom sinu. »Šargarepa te uvek vodi mom štapu.«
Salahudin je u Londonu uzeo ponuđeni novčanik, prihvatajući ga kao poklon muškosti; na što mu je otac rekao: »Pošto si sad čovek, na tebi je da vodiš brigu o svom starom ocu, dok smo zajedno u Londonu. Ti ćeš da plaćaš sve račune.«
Januar 1961. Godina koju ste mogli da okrenete tumbe a ona bi, i dalje, za razliku od vašeg sata, pokazivala isto vreme. Bila je zima; ali kad je Salahudin Čamča počeo da dršće u svojoj hotelskoj sobi, bilo je to zato što je od straha izgubio polovinu prisustva duha; njegov ćup zlata bio se iznenada pretvorio u neko čarobnjakovo prokletstvo.
Te dve sedmice provedene u Londonu, pre nego što se upisao u svoju školu sa internatom, pretvorile su mu se u dve registar-kase i mnoge kalkulacije, jer je Čangez mislio baš ono što je i rekao; i zato nijednom nije zavukao ruku u sopstveni džep. Salahudin je morao da sam sebi kupuje odeću, kao što je jedan na grudima duplo postavljeni, nepromočivi mantil »mekintoš«, i sedam plavo-belih prugastih »Van Hjuzen«-košulja sa posebnim polu-krutim kragnama koje je po Čangezovom naređenju morao da presvlači svaki dan, da bi se navikao na zakopčavanje onog nezgodnog dugmeta, te se Salahudin pri toj radnji osećao kao da ga neko kolje tupim nožem ispod njegove tek proklijale Adamove jabučice; i morao je da pazi na izdatke, da bude siguran da će biti dovoljno novca za hotelske troškove i sve ostalo, pa je postajao i suviše nervozan da bi pitao oca mogu li da odu u bioskop, bar jednom, bar da gledaju The Pure Hell of St Trinians, ili da ručaju u nekom restoranu, bar u nekom jeftinom kineskom, a u kasnijim godinama nije se više sećao tih prvih dveju sedmica u svom voljenom Ellowen-u Deeowen-u (Londonu) sem sitnih penija funti sterlinga, kao onaj učenik kralja-filozofa Čanakje, koji je pitao velikana šta je mislio kad je rekao da se u svetu može živeti a pri tom i ne živeti, pa mu je na to ovaj naredio da mu donese do vrha pun lonac vode i pronese ga kroz gomilu festivalskog sveta a da, pod pretnjom smrtne kazne, ne prospe ni jednu jedinu kap; i kad se učenik vratio, nije bio kadar da učitelju opiše ni jedan jedini prizor sa festivala, jer je prolazio kao slepac koji je podizao pogled samo naviše, na lonac koji je nosio na glavi.
Čangez Čamčavala je tih dana bio veoma ćutljiv, držeći se kao da mu je svejedno da li jede, pije ili se bavi bilo čime, prosto, bio je zadovoljan što je sedeo u hotelskoj sobi i gledao televiziju, naročito kad su na ekranu bili prikazivani Flintstonovci, jer, rekao je sinu, da ga ona Vilma bibi mnogo podseća na njegovu pokojnu Nasrinu. Salahudin je pokušavao da ocu dokaže da je i on čovek, time što je zajedno sa njim postio, pa je čak postio i duže od njega, ali mu to dokazivanje nikad nije upalilo; kad bi mu grčevi od gladi u stomaku postali i suviše jaki, on bi izlazio iz hotela da u nekom obližnjem »pajzlu« kupi pečeno pile za kući koje se, cvrčeći umašćeno, polako okretalo u izlogu na električnom ražnju. Kad je pečeno pile pronosio kroz hotelsko predvorje, bilo mu je neprijatno, jer nije želeo da mu ga vidi hotelsko osoblje, pa ga je zato ututkavao u duplo-postavljeni serž svog mantila i kretao sa ostalim gostima liftom gore, bazdeći na kujnu, dok mu je »mekintoš« bio naduven a lice crveno od stida. Sa pilećim grudima preko svojih grudi, pod pogledima bogatih udovica i liftbojeva, on je u sebi osećao rađanje neublaživog besa koji će, nesmanjenom žestinom, ključati u njemu više od četvrt veka; koji će mu, kipeći, izbaciti njegovo obožavanje oca i učiniti ga čovekom od ovoga sveta koji će dalje živeti bez bilo koje vrste boga; koji će, možda, postati stvor kakav njegov otac nije-i-nikad-neće-biti, to jest dobar-i-pravi Englez. Da, Englez, čak i da mu je majka sve vreme bila u pravu, čak i ako u engleskim klozetima i kupatilima ima samo toalet-papira i mlake, već upotrebljene vode, pune prljavštine, u koju se ulazi posle naporne gimnastike, pa čak i ako to znači čitav život proveden među zimogoluždravim drvećem čije kandže očajnički hvataju nekoliko bledih sati vodnjikave, kroz-oblake-filtrirane svetlosti. Tokom zimskih noći, on, koji nikad nije spavao ispod više od jednog čaršava, sad je ležao pokriven planinama od vune i osećao se kao lik iz nekog drevnog mita, od bogova osuđen da podnosi teret ogromnog kamena na svojim grudima; ali nema veze, on će biti Englez, iako su se njegovi školski drugovi smejali njegovom glasu i isključivali ga iz svojih tajni, ali ta isključenja su samo osnaživala njegovu odluku, i on je upravo tada počinjao da glumi, da pronalazi maske koje bi njegovi drugovi prepoznavali, bledolike obrazine, klovnovske maske, sve dotle dok ih nije zaludeo da počnu misliti da je on sasvim okay, da je jedan-od-njih. Zaludeo ih je onako kako čuvstveno ljudsko biće može zaludeti gorile da ga prime u svoju porodicu, da ga šašolje, maze i kljukaju bananama.
(Pošto je platio i poslednji račun, i kad mu se buđelar, kojeg je nekad našao na jednom kraju one duge, ispraznio, otac mu je rekao: »Sad vidiš. Ti sam plaćaš za svoj život. Ja sam napravio čoveka od tebe.« Ali kakvog čoveka? To je ono što očevi nikad ne znaju. Ne znaju ni unapred, ni kad je to prekasno.)
Jednog dana, ubrzo posle početka njegovog školovanja, on je sišao u internatsku trpezariju da doručkuje i na svom tanjiru našao usoljenu ribu. Sedeo je buljeći u nju, ne znajući odakle da počne. Zatim je navalio na ribu i u ustima osetio mnogo ribljih kostiju. I kad ih je sve izvukao iz usta, uzeo je nov zalogaj, zajedno sa novim kostima. Drugovi su ga gledali kako ćuteći pati; nijedan od njih nije rekao - čuj, čekaj da ti pokažem kako se to jede. Trebalo mu je čitavih devedeset minuta da pojede ribu, a nije mu bilo dopušteno da ustane od stola dok je ne dokrajči. Dotle se već sav tresao od muke, a da je bio u stanju da plače, on bi i zaplakao. Onda mu je palo na pamet da je naučio važnu lekciju. Engleska je jedna dimljena riba čudnog ukusa, puna igličastih kostiju, i tu niko neće da ti pokaže kako se ona jede. I otkrio je da je on jedna krvnički nastrojena osoba. »Svima ću ja pokazati«, zakleo se tada. »Čekaj samo.« Usoljena riba koju je pojeo bila je njegova prva pobeda, prvi korak u njegovom osvajanju Engleske.
Kažu da je Vilijem Osvajač počeo s punim ustima engleskog peska.

*


Pet godina kasnije, vratio se kući posle završene srednje škole, čekajući da počnu predavanja na engleskom univerzitetu, a njegov preobražaj u Vilajetanca bio je već dobro uznapredovao. »Je 1’ vidiš kako on ume lepo da se žali«, peckala ga je majka Nasrina pred njegovim ocem. »Sve ti on kritikuje - te ventilatori su nam labavo pričvršćeni za tavanicu i mogu da se noću sruče na nas pa da nam otfikare glave, te hrana nam je i suviše masna - zašto meso pržimo umesto da ga kuvamo, to bi on želeo da zna; te nam balkoni na gornjem spratu nisu bezbedni a farba se ljušti; pa onda, zašto se ne dičimo svojom okolinom - zar ne? - jer bašta nam je sva zarasla a mi smo džunglaši, tako on misli; pa vidi samo kako su nam filmovi sirovi - uopšte mu više nisu zabavni, a raznih boleština ima toliko da čovek ne sme da pije ni vodu iz česme, o bože, pa on je stvarno dobio obrazovanje, mužu moj, da, dobio ga naš mali Salu koji se vratio iz Engleske, pa sad govori sve nekako fino, na note, i tako to.«
Pred veče su se šetali po travnjaku, posmatrali kako sunce roni u more, bazali kroz senke onog veličanstvenog drveća sa širokim krošnjama, nekim zmijastim, nekim bradatim, koje je Salahudin (sad je on sebe nazivao Saladin u stilu engleske škole, ali će neko vreme i dalje ostati Čamčavala, sve dok mu jedan pozorišni agent ne bude skratio prezime, iz komercijalnih razloga) počeo da naziva pravim imenima, kao što su džekfrut, banjan, džakaranda, šumski plamen, platan. Male biljke čui-mui - balsamine (»ne-dotiči-me«) rasle su u podnožju drveta njegovog života, oraha kojeg je Čangez svojom rukom zasadio na dan dolaska sina mu na svet. Stojeći pored tog drveta rođenja, i otac i sin su se osećali nelagodno, nesposobni da podesno reaguju na Nasrininu blagu šalu. Saladina je bila obrvala setna misao da je njemu ta bašta nekad više značila, onda kad nije znao imena njenog drveća, da je sad izgubljeno nešto što on nikad više neće biti kadar da ponovo stekne. A Čangez Čamčavala je otkrio da više nije u stanju da sina gleda pravo u oči, jer gorčina koju je u njima video samo što mu nije srce zaledila. A kad je progovorio, okrećući se oštrim pokretom od osamnaest-godina-starog oraha u kojem je, povremeno, tokom njihove duge razdvojenosti, zamišljao da boravi duša njegovog sina-jedinca, reči su mu iz usta izlazile nezgrapno i stvarale utisak da je on kruta, hladna osoba, što se on sam nadao da nikad neće postati, ali se ipak plašio da to neće moći da izbegne.
»Reci svom sinu«, zagrme Čangez na Nasrinu, »ako je otišao u tuđinu da nauči da prezire svoj rod, onda i taj njegov rod ne može a da ne oseća prezir prema njemu. Šta je on? Mali lord Fontleroj ili onaj pokondireni veliki panđadram? Je li to moja sudbina: da izgubim sina i nađem neku nakazu?«
»Šta sam da sam, dragi oče«, rekao je Saladin svom starom, »ja za sve to dugujem tebi.«
Bilo je to njihovo poslednje porodično ćaskanje. Celog tog leta, u osećanjima im je vladala visoka temperatura, uprkos Nasrininim pokušajima da posreduje, Ti moraš da se izviniš svom ocu, mili, taj jadnik vraški pati, ali mu ponos ne dopušta da te grli. Čak su i ajah Kasturba i njen muž, stari sluga Valab, pokušavali da posreduju, ali ni otac ni sin nisu hteli da popuste. »Problem je u tome što su njih dvojica ista sorta«, Kasturba je rekla Nasrini. »Tatica i sinčić - isti materijal, isto udara na isto.«
Kad je tog septembra počeo rat s Pakistanom, Nasrina je, s nekim prkosom, odlučila da ne prekida sa svojim prijemima petkom, »da pokažem kako Hindu-muslimani mogu podjednako i da vole i da mrze«, upozorila je. Čangez je video nešto u njenim očima i nije pokušavao da se s njom raspravlja, ali je, umesto toga, naredio posluzi da na sve prozore stave zavese za zamračenje. Te noći, Saladin Čamčavala je poslednji put igrao svoju staru ulogu vratara, ali sad u engleskom smokingu; a kad su gosti počeli da pristižu - isti oni stari gosti, sad zaprašeni sivim prahom godina, ali ipak oni isti - darivali su mu ona ista stara milovanja i poljupce, nostalgične blagoslove iz njegovog detinjstva. »Gle, koliko je porastao!« govorili su. »Fini momak, milo dete, šta drugo da se kaže.« Svi su oni pokušavali da sakriju svoj strah od rata, opasnost od napada iz vazduha, upozoravali su na radiju; a kad su Saladinu raščupavali kosu, ruke su im pomalo drhtale ili, naizmenično, bile malo preterano grube.
Kasno te večeri, sirene su počele da zavijaju a gosti su jurnuli da nađu sklonište - neki su pobegli pod krevete, neki u ormane, i gde god se moglo skloniti. Nasrina Čamčavala je ostala sama pored trpeze pretrpane jelima i pokušavala da ohrabri društvo stojeći tamo u svom novinsko-štamparskom kolažu od sarija, žvaćući jedan zalogaj ribe kao da se ništa ne događa. I tako se baš tada desilo da, kad je počela da se guši od riblje kosti svoje smrti, nikog nije bilo pored nje da joj pomogne - svi su čučali i žmurili u ćoškovima kuće; čak je i Saladin - osvajač usoljene ribe, pravo-iz-Engleske-pristigla-glavna-fora, bio izgubio nerve. Nasrina Čamčavala je pala, trzala se, gušila, i umrla; a kad se sirena- znak za prestanak opasnosti oglasila, gosti su se kao ovčice ponovo pojavili, i svoju domaćicu našli izumrlu nasred trpezarije, ukradenu od strane anđela-utamanjivača, Kali-pili-kalaas-a, kako se on u Bombaju zove, sređenu bez razloga, nestalu zauvek.

*


Nije prošla ni godina dana od smrti Nasrine Čamčavale, zbog njene nesposobnosti da likuje nad ribljim kostima u stilu njenog u-inozemstvu-obrazovanog-sina, a Čangez se ponovo oženio bez reči upozorenja bilo kome. Saladin je u engleskom koledžu dobio pismo od oca koji mu je svojom nervirajuće bombastičnom i staromodnom frazeologijom, kojom se Čangez uvek služio u dopisivanju, naređivao da bude srećan. »Raduj se«, stajalo je u pismu, »jer ono što je izgubljeno, ponovo je rođeno.« Objašnjenje ove malčice tajanstvene rečenice nalazilo se malo niže u tom očevom avionskom-poštom-poslatom-pismu; te, kad je Saladin saznao da mu se maćeha takođe zove Nasrina, u njegovoj glavi je nešto skrenulo i on je svom ocu napisao pismo puno surovosti i ljutnje, čija je žestina bila od one vrste koja postoji samo između očeva i sinova, a razlikuje se od one između majki i kćerki po tome što tu nema opasnosti od pesničenja i razbijanja njokalica. Čangez mu je povratnom poštom odgovorio; kratkim pismom u četiri reda arhaičnih kletvi - barabo đubre skorojeviću huljo lupežu kurvin-sine svinjo! »Najljubaznije te molim da imaš u vidu da su nam odsad sve porodične veze raskinute«, a u zaključku: »Za sve posledice si samo ti odgovoran«.
Posle godinu dana ćutanja, Saladin je primio novo saopštenje, pismo praštanja koje mu je zbog svih pojedinosti bilo teže prihvatljivo od onog prethodnog, od one izopćujuće grmljavine. »Kad ti jednog dana postaneš otac,o sine moj«, poveravao mu se Čangez Čamčavala, »onda ćeš shvatiti trenutke te - ah! Preslatke čase! - kad, iz ljubavi, na kolenu budeš cupkao tu bebicu malu; pri čemu će te ona, to blagosloveno stvorenjce, bez ikakvog upozorenja ili izazova - mogu li da budem iskren? - umokriti. Možda čovek u tom trenutku oseti navalu besa u svojim žilama - ali to mu prođe isto tako brzo kao što mu je i došlo. Jer, zar mi odrasli ne shvatamo da to malo stvorenje ne smemo kriviti? Ono ne zna šta čini.«
Duboko uvređen što ga otac poredi sa bebom koja nekontrolisano mokri, Saladin se priklonio onom što je smatrao za dostojanstveno ćutanje. I pre nego što će diplomirati, on je stekao i britanski pasoš, jer bio je došao u zemlju upravo pred donošenje mnogo strožih zakona o sticanju državljanstva, te je zato mogao da obavesti Čangeza jednim kratkim pismom o nameri da se nastani u Londonu i tu potraži posao kao glumac. Odgovor Čangeza Čamčavale stigao mu je ekspresnom poštom. »Možeš, vala, da budeš i prokleti mučibabić, žigolo. Ja verujem da je u tebe ušao neki đavo i da ti je poremetio pamet. U tebe, kome je toliko dato: zar ti ne osećaš da nekom nešto i duguješ? Svojoj otadžbini? Uspomeni na svoju dragu majku? Sopstvenoj svesti? Zar hoćeš da ceo svoj život provedeš u gicanju i kreveljenju pod jarkom svetlošću, cmačući se sa plavim ženskama pred izbuljenim i užagrelim strancima koji plaćaju da bi gledali tvoju sramotu? Ti nisi moj sin, ti si pravi zloduh, seckano meso za ćufte, demon iz samog Pakla. Glumac! Odgovori mi samo na ovo: šta ja da kažem svojim prijateljima?«
A ispod potpisa, patetičan, ćudljiv postscriptum: Pošto ti sad imaš svog sopstvenog zlog duha - đina, nemoj da misliš da ćeš od mene naslediti onu čarobnu lampu.«

*


Posle tog pisma, Čangez Čamčavala je i dalje pisao svom sinu ali neredovno, i u svakom se pismu vraćao temi: demoni i opsednutost: »Čovek koji nije iskren prema samom sebi, postaje dvonožna laž, a takvi skotovi su Šejtanovo najbolje delo«, pisao je on, ali i sentimentalnije: »Čuvam ja dušu tvoju, sine moj, u ovom orahu. Đavo poseduje samo tvoje telo. Kad ga se budeš oslobodio, vrati se i zatraži duh svoj besmrtni. On cveta u našoj bašti.«
Rukopis u tim pismima menjao se sa godinama - od rascvetane pouzdanosti, po kojoj je mogao odmah da se prepozna, do skučenijeg, neukrašenog i prečišćenog, što je i postao. Zatim su pisma prestala da stižu, ali Saladin je od drugih slušao da se obuzetost njegovog oca natprirodnim stvarima i dalje produbljivala, sve dotle dok konačno nije postao usamljenik, verovatno zato da bi pobegao iz ovoga sveta u kojem demoni mogu da kradu telo njegovog rođenog sina, demoni iz jednog sveta koji čoveku ne pruža bezbednost za istinsku religijsku veru.
Očeva transformacija onespokojavala je Saladina, čak i na tako velikom rastojanju. Njegovi su roditelji bili muslimani na onaj mlitavo-setan način Bombajaca; Čangez Čamčavala je svom malom sinu ličio na boga više nego tamo neki Alah. A to što je taj otac, to profano božanstvo (mada sada diskreditovano), pod stare dane pao na kolena i počeo da se klanja u pravcu Meke, bilo je njegovom bezbožnom sinu teško da prihvati.
»Ja za to krivim onu vešticu«, rekao je on sebi, upadajući radi retorike u isti onaj jezik čarolija i duhova kojim je njegov otac bio počeo da se služi. »Onu Nasrinu Drugu.I jesam li sad ja taj što je pao pod đavolov uticaj, jesam li ja taj što je opsednut? Moj rukopis se nije promenio.«
Pisma više nisu stizala. Prošle su godine; i onda se Saladin Čamča, glumac, samouki čovek, vratio u Bombaj sa trupom Prospero, da igra ulogu indijskog doktora u Milionerki od Džordža Bernarda Šoa. Na sceni, on je krojioi prekrajao svoj glas u skladu sa zahtevima uloge, te onaj njegov dugo potiskivani način govora, oni odbačeni samoglasnici i suglasnici, počeli su da mu opet cure iz usta a takođe i iz samog pozorišta. Glas ga je izdavao; i on je tako otkrio da su njegovi sastavni delovi sposobni i za druga izdajstva.

*


Čovek koji krene da se prerušava, preuzima ulogu samog Tvorca - prema jednom načinu viđenja stvari; on je neprirodan, on je bogohulnik, on je skvrnavitelj skvrnavljenja. A iz jednog drugog ugla gledano, možete u njemu videti patetiku i heroizam u njegovoj borbi, u njegovoj spremnosti da rizikuje: jer ni svi promenljivci ne preživljavaju. Ili, razmotrite ga sociopolitički: oni što se useljavaju u druge zemlje većinom postaju prerušenjaci, maske. To su naši sopstveni lažni opisi radi suprotstavljanja onim lažima izmišljenim o nama, čime, radi bezbednosti, skrivamo naše tajne ličnosti.
Čoveku koji samog sebe izmisli potreban je neko ko će da veruje u njega, da potvrdi da mu je to pošlo za rukom. Opet igranje uloge Boga, mogli biste reći. Ili, da se spustite malo niže i pomislite na onu viiu »Zvončicu«; vile ne postoje ako deca ne zapljeskaju ručicama. Ili, pak, možete jednostavno reći: to ti je isto kao biti čovek.
Ne samo potreba da se u njega veruje, već i da on veruje u onog drugog. Shvatili ste: Ljubav.
Saladin Čamča je sreo Pamelu Lavlejs pet i po dana pred kraj šezdesetih godina ovoga veka, kad su žene još nosile one raznobojne bandane u kosi. Stajala je nasred jedne sobe pune trockistički nastrojenih glumaca i gledala ga svojim tako bistrim, tako vedrim očima. On ju je monopolisao za celo veče a ona nije prestajala da se osmehuje, pa je otišla sa drugim. Kad se vratio kuči, maštao je o njenim očima i osmehu, o krhkosti njenoj, i koži. On je nju čitave dve godine jurio. Engleska kolebljivo pruža svoja blaga. Zapanjivala ga je njegova sopstvena upornost, ali je shvatao da od te žene zavisi njegova sudbina i, ako ona ne popusti, da će onda ceo njegov pokušaj preobražavanja pasti u vodu. »Pusti me da pođem s tobom«, preklinjao ju je, vukući je pristojno za njene bele skute, u ponoć, na autobuskim stanicama, pritisnut paperjem krivice. »Veruj mi. Ja sam onaj pravi.«
I jedne noći, iznenada, ona ga je pustila, rekla da mu veruje. A on se odmah oženio njome, pre no što bi ona mogla da se predomisli, ali nikad nije naučio da joj čita misli. Kad je bila nezadovoljna, ona bi se povukla u spavaću sobu i vrata zaključala za sobom, dok se ne bi osećala bolje. »To nema veze s tobom«, rekla mu je. »Nikog ne želim da vidim, kad sam takva.« On je imao običaj da je zove ostriga. »Otvori!« Lupao je na sva zaključana vrata njihovog zajedničkog života, najpre u jednom stančiću u suterenu, zatim u jednoj kućici van grada, pa onda u jednoj velikoj vili. »Volim te, pusti me da uđem.« Mnogo mu je bila potrebna, da bi se ponovo uverio u svoje postojanje, da nikad nije razumeo ono očajanje u njenom blistavom, stalnom osmehivanju, ni onaj strah u njenoj vedrini s kojom je bila okrenuta svetu, niti, pak, razloge što se skrivala kad nije uspevala da zrači. Tek onda kad je bilo i suviše kasno, rekla mu je da su joj roditelji zajedno izvršili samoubistvo baš kad je dobila prvu menstruaciju, jer su bili preko glave u kartaškim dugovima, ostavivši je sa njenom aristokratskom rikom od glasa koja ju je obeležavala kao izuzetnu, zlatnu curu, ženu kojoj svet zavidi, dok je u stvari bila napuštena, izgubljena osoba, a roditelji joj se nisu potrudili čak ni toliko da sačekaju da je vide kako odrasta - i eto koliko je ona bila voljena, te, prema tome, naravno, ona uopšte nije imala samopouzdanja, i svaki je trenutak njenog života na ovom svetu bio pun panike; i zato se ona stalno osmehivala, i možda se jedanput-dvaput nedeljno zaključavala i tresla od straha i osećala kao da je neka mahuna, kao prazna ljuska kikirikija, kao majmunče bez oraha.
Nikad nisu uspeli da imaju decu; ona je za to krivila sebe. Posle deset godina zajedničkog života Saladin je otkrio da tu nešto nije u redu sa njegovim sopstvenim hromozomima - dva štapića i suviše dugačka, ili i suviše kratka - nije mogao da se seti. Njegovo genetičko nasleđe; on je očigledno morao da bude srećan što uopšte postoji, srećan što nije postao neka vrsta deformisane nakaze. Od koga li mu je to? Od oca ili od majke? Lekari nisu znali da kažu; a on je za to krivio - lako je pogoditi koga; ali, najzad, ništa ti ne pomaže ako loše misliš o mrtvima.
U poslednje vreme nisu se slagali.
To je on rekao sebi docnije, ali ne za vreme neslaganja.
Docnije, rekao je sebi, mi smo bili brodolomnici, možda zato što nismo mogli da imamo decu, možda smo se, prosto, otuđili jedno od drugog, možda ovo, možda ono...
Za to vreme, on je okretao glavu od svake zategnute situacije, od svake grabljivosti, svake mogućne svađe; zatvarao je oči i čekao da joj se vrati osmeh na licu. Dopuštao je sebi da veruje u taj osmeh, u tu sjajno krivotvorenu radost.
Pokušavao je da za oboje izmisli srećnu budućnost, da je ostvari tako što će samo da je zamisli i zatim da u nju veruje. Na svom putu za Indiju mislio je na to koliko je srećan što ima nju - da, ja sam srećan, baš sam srećan i tu nema spora, ja sam najsrećnije kopile na svetu. I: kako je to divno imati ispred sebe tu dugačku, senovitu aveniju budućih godina, tu perspektivu starenja uz njene nežnosti.
Toliko se upinjao da je bezmalo i uspeo da sebe ubedi u istinitost tih tričavih fikcija, da mu je prva stvar bila - kad je otišao u krevet sa Zini Vakil, u toku četrdeset osam sati od njegovog dolaska u Bombaj, čak i pre nego što su činili ljubav - da se onesvesti, da se sav ohladi, jer su poruke koje su mu stizale u mozak bile u tako ozbiljnoj međusobnoj nesaglasnosti, kao da je desnim okom video kako se svet kreće ulevo a levim kako klizi udesno.

*


Zini je bila prva Indijka u njegovom životu sa kojom je činio ljubav. Hrupila je u njegovu garderobu posle prve predstave Milionerke, hrupila sa svojim dramatično-operskim rukama i hrapavim glasom, kao da mnoge godine nisu prošle od njihovog poslednjeg susreta. Godine. »Daa, badžo, kakvo razočarenje, časna reč, odgledala sam celu predstavu samo da bih tebe čula kako zapevaš frazu ,Goodness Gracious me’ kao Piter Selers il’ slično,i pomislila, deder baš da vidimo da l’ je frajer naučio da namešta notu na jeste, i da l’ se sećaš, srce, kad si izigrav’o Elvisa s onim tvojim reketom - bilo je mnogo veselo, pravi šiz. Al’ šta je ovo? Nema pesme u drami. Do đavola. Čuj, badžo, je 1’ možeš da kidneš od ovih bledolikih i izađeš negde s nama vogovcima? Ako nisi zaboravio kako to izgleda?«
On se nje sećao kao mršave tinejdžerke sa nesimetričnom frizurom, nakrivljenom na jednu stranu i sa istim takvim ali suprotnim osmehom, nakrivljenim na drugu. Drska, loša cura. Jednom, đavo bi je znao zašto, upala je u neku ozloglašenu jazbinu na Fokland Roudu, i sedela tamo pušeći cigaretu i pijuckajući koka-kolu, dok joj podvodači koji su vodili taj lokal nisu zapretili da će joj unakaziti lice, jer je slobodnim kamenjarkama pristup zabranjen. Ona ih je drsko odmerila od glave do pete, popušila svoju cigaretu i otišla. Neustrašiva cura. Moždai šašava. A sad, oko svoje trideset pete, bila je doktor medicine i radila u bolnici »Brič Kendi«, u odeljenju za gradske beskućnike; ona je bila i u Bopalu, kuda je sa ostalim lekarima otišla istog časa kad je pukao glas o onom nevidljivom američkom oblaku koji je razjedao oči i razarao pluća ljudi. Bila je i likovni kritičar i napisala je knjiguo obuzdavajućem mitu autentičnosti u umetnosti, toj folklorističkoj »ludačkoj košulji« koju, po njenom mišljenju, treba odbaciti i zameniti »haljinom« jedne etike istorijski dokazane pravovaljanosti eklekticizma, jer zar nije čitava nacionalna kultura zasnovana na principu pozajmljivanja svake one »odeće« koja se činila da lepo pristaje: arijanske, mogulske, britanske - uzmeš-najbolje-testo-i-odbaciš-resto? - knjigu koja je izazvala očekivano gnušanje, naročito zbog svog naslova. Ona ju je nazvalaJedini dobar Indijac. »Što znači mrtav Indijac«, rekla je Čamči kad mu je dala jedan primerak svoje knjige. »Zašto treba da postoji neki dobar, pravi način za formiranje jednog vogovca? To je hindu-fundamentalizam. A u stvari, svi smo mi loši Indusi. Neki su lošiji od ostalih.«
Bila je u fazi svoje pune lepote, raspuštene dugačke kose i nije više bila onako mršava kao ranije. Pet sati posle njenog ulaska u njegovu garderobu, ležali su u krevetu, i on se onesvestio. Kad se ponovo osvestio, ona mu je objasnila: »U piće sam ti stavila drogicu.« On nikad nije mogao da zaključi da li ga je slagala ili je rekla istinu.
Zinat Vakil, Zini, imala je svoj plan sa Saladinom. »Da te obnovimo«, objasnila mu je. »Mister, mi ćemo te vratiti nama.« Njemu je povremeno izgledalo da ona namerava da to postigne tako što će ga živog pojesti. U krevetu je činila Ijubav kao ljudožderka a on je bio njena velika porcija svinjetine. »Da li si ti ikad čula«, upitao je, »za onu tačno ustanovljenu vezu između vegetarijanstva i nagona za žderanjem ljudi?« A Zini, dok mu je klopala jedan goli but, samo je zatresla glavom. »U nekim ekstremnim slučajevima«, nastavljao je on, »preterano jedenje povrća može da u biohemijski sistem unese nešto što izaziva kanibalske fantazije.« Digla je pogled i uputila mu svoj iskošeni osmeh. Zini, ta divna vampirica.
»Batali to«, rekla mu je. »Mi smo vegetarijanski narod, a naša je kultura miroljubiva i mistična, to svi znaju.«
A što se tiče njega, on je morao da njome pažljivo rukuje. Kad joj je prvi put dodirnuo dojke, na oči su joj grunule vrele, zapanjujuće suze boje i gustine mleka bivolice. Ona je svojevremeno gledala svoju majku kako polako umire kao ptica tranširana za ručak - najpre su joj odsekli levu a docnije i desnu dojku, ali rak se i dalje širio. Njen strah da i ona sama ne ponovi majčinu smrt, isključivao je njene dojke iz zone dodirivanja. Zinin neustrašivi skriveni strah. Nikad nije imala dete, ali oči su joj lučile mleko.
Posle njihovog prvog dejstvenog činoljupstvija, ona se obrušila na njega, a suze behu već zaboravljene. »Znaš šta si ti, ja ću da ti kažem. Ti si dezerter, eto šta si ti, rečeno više engleski, jer je taj tvoj angrez-izgovor debelo obmotan oko tebe, ali nemoj da zamišljaš da ti je tako perfektan, on ti izmiče, baba, krivi ti se kao lažni brk.«
»Ima nešto čudno što mi se tu dešava«, hteo je da joj kaže, »moj glas«, ali nije znao kako da to postavi pred nju, pa se uzdržao.
»Ljudi kao što si ti...« frknula je kroz nos, ljubeći mu rame. »...Ti se vraćaš ovamo posle tako dugog vremenai bogzna šta misliš o sebi. Ali, batice, mi o tebi ipak imamo lošije mišljenje.« Osmeh joj je bio vedriji od Pamelinog. »Shvatam«, rekao je on njoj. »Zini, ti nisi izgubila svoj ,kolinos’-osmeh.«
Kolinos. Otkud mu je to samo došlo, ta davno već zaboravljena reklama paste za zube? A samoglasnici su mu zazvučali karakteristično nepouzdano. Pazi, Čamča, čuvaj se svoje senke. Tog crnog badže što se šunja iza tebe.
Druge večeri, došla je u pozorište u pratnji dva prijatelja - jednog filmadžije-marksiste zvanog Divni Džordž, šepavog kita od čoveka sa zasukanim kurta-rukavima, razdrljenim prslukom sa starim flekama i zbunjujućim »cugsfirerskim« brkovima sa uvrnutim i navoštenim krajevima; i Bupena Gandija, pesnika i novinara, koji je bio rano osedeo ali čije je lice delovalo bebački nevino sve dok ne bi oslobodio svoj prefrigani, kikotavi smeh. »Hajde, Salad-baba«, objavila je Zini. »Idemo da ti pokažemo grad.« Onda se okrenula svojim drugarima. »Ovi Azijati se ne stide stranaca«, izjavila je. »Saladine, salato krvava, molim te da pođeš sa nama.«
»Tu pre neki dan, na televiziji se pojavi jedna reporterka«, izjavi Divni Džordž. »Crvenokosa bela ženska. Reče da se zove Kerlida. To nikako nisam mog’o d’ukapiram.«
»Znaš, Džordž je jako van ovoga sveta«, umešala se Zini. »On ne zna u kakve se sve nakaze pretvarate vi svetske badže. A ta gca Sing - mnogo jeziva ženska. Rekla sam joj, Srce, to tvoje ime Kalida rimuje se sa dalida, a to ti je jedna pomoćna kuhinjska sprava. Ali ona nije mogla ništa da mi odgovori. Mislim, da mi kaže svoje pravo ime,i da me uputi na svog glavnog agenta koji je tako krstio. Ali vi, tipusi, nemate kulturu. Vi ste sad samo vogovci. Je l’ tako?« dodala je, odjednom nestašna i razrogačenih očiju, u strahu da ipak nije malo preterala. »Prestani da ga prepadaš, Zinat«, rekao je Bupen Gandi svojim tihim glasom. A Džordž je nezgrapno progunđao: »Nemaš ljutiš, badžo. Ovo ti je samo jedan zezatorski šok u bok.«
Čamča je odlučio da se ceri i da uzvrati. »Zini«, rekao je, »svet je pun Indijaca, ti to znaš, mi se svugde nađemo, postajemo krpim-lonce-šerpenjari u Australiji i završavamo u Idi Aminovom frižideru. Možda je Kolumbo bio u pravu; svet je sačinjen od Indije - istočne, zapadne, severne. Do đavola, ti treba da se ponosiš nama, našim poduhvatom, načinom na koji se mi suprotstavljamo granicama. Stvar je samo u tome što mi nismo Indijci kao ti. I tebi će bolje biti da se navikneš na nas. Kako se ono zvaše knjiga koju si napisala?«
»Slušajte«, Zini ga uhvati ispod ruke. »Slušajte mog Salada. On naprasno želi da bude Indijac, pošto je život proveo u nastojanju da se pretvori u belca. Ali još nije sve izgubljeno, vidite. Nešto je tu još živo.« A Čamča je osećao kako crveni, osećao navalu zbunjenosti. Indija; ona je stvarala tu zbrku.
»Tako ti svega«, dodala je, bodući ga jednim poljupcem. »Čamčo, bre hoću da kažem - odjebi ti to! Ti sam sebe smatraš za ,Mister Udvoricu’, a pri tom očekuješ da ti se mi ne smejemo.«

*

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 12:46 pm



U Zininom »hindustanu«, jednom kršu od automobila pravljenom za slugeranjsku kulturu, sa zadnjim sedištem lcpše presvučenim nego prednjim, on je osećao kako ga noć opkoljava kao gomila sveta. Bila je to Indija koja ga je merila aršinom svog beskraja zaboravljenog, bilo je to, prosto, njeno prisustvo, onaj stari nered prezreni. Jedna amazonka na kolovozu, kao neka Indijska Čudotvorka sa srebrnim trozupcem i jednom zapovednički podignutom rukom zaustavila je saobraćaj, bazajući ispred njih. Čamča je netremice gledao u njenenjegove izbuljene oči. Na visokim reklamnim panoima, trulio je Džibril Farišta, filmski star koji je bio neobjašnjivo nestao. Krš, đubre, buka. Reklamirane cigarete pušile su se pored njih na stubovima za plakate: MAKAZE - ZA ČOVEKA OD AKCIJE, EVO SATISFAKCIJE! I jedna još neverovatnija reklama: PANAMA - DEO VELIKOINDIJSKE SCENE.
»Kuda smo to pošli?« Noć je imala svojstvo prugastog zelenog osvetljenja. Zini je parkirala kola. »Ti si izgubljen«, optužila ga je. »Šta ti uopšte znaš o Bombaju?
O svom rodnom gradu, mada ti on to nikad nije bio. On je za tebe samo jedan san iz detinjstva. Odrastati na Skandal Pointu, to ti je kao život na Mesecu. Nema ti tamo onog obraćanja, ,Hej, klinac!’ ili ,Prikane!’ - sami kvartovi državnih službenika. Da li su socelementi Šiv Sene ikad stigli tamo da stvaraju nevolje opštini? Da li su tvoji susedi gladovali u štrajku tekstilnih radnika? Da li je napredna organizacija Datta Samant ikad priredila neki skup ispred vaših bungalova? Koliko si ti imao godina kad si prvi put sreo nekog sindikalistu? A koliko kad si se prvi put ufurao u neki pretrpani lokalni voz umesto u auto s privatnim šoferom? To nije bio Bombaj, mili moj, izvini. To je bila Zemlja Čuda, Peristan, Nikad-Nikad, Oz.«
»A ti?« podsećao ju je Saladin. »Gde si ti onda bila?«
»Na istom mestu«, besno mu je odgovorila. »Sa svim onim ostalim Kloparošima.«
Sporedne ulice. Jedan džainistički hram su prefarbavali i svi su mu sveci bili smešteni u plastične vreće, da boja ne bi curila pravo na njih. Jedan prodavac štampe na trotoaru izlagao je novine pune užasa: železnička nesreća. Bupen Gandi je počeo da govori svojim blagim šapatom. Posle te nesreće, rekao je, preživeli putnici su otplivali do obale (voz se survao s mosta u reku), a tamo su ih dočekali seljani iz susedne selendre, pa su ih gurali pod vodu sve dok ih nisu podavili, i onda su ih, mrtve, opljačkali.
»Kušuj!« dreknula je Zini na njega. »Zašto njemu pričaš te stvari? On već misli da smo mi divljaci, neki niži oblik života.«
Jedan dućan je prodavao sandalova drva za gorenje u obližnjem hramu boga Krišne i parove emajliranih ružičasto-belih Krišninih očiju koje sve vide. »Mnogo prokleto jeziva stvar za gledanje«, rekao je Bupen. »Al’ to ti je jedna činjenična stvar.«

*


U jednoj prepunoj jazbini u koju je Džordž bio počeo da zalazi kad je iz filmadžijskih razloga stvarao veze sa tata-matama i budžama koji su se bavili trgovinom živim ljudskim mesom, točio se mrki rum i služio oko aluminijumskih stolova, i tu su Džordž i Bupen počeli, malo naćefleisani, da se svađaju. Zini je pila kolu-sa-konjakom i Čamči se žalila na svoje drugare. »Cugaroški problemi, kod obojice- razbijeni su k’o stari ćupovi i obojica maltretiraju svoje žene; sede po ćumezima i ’arče svoje odvratne živote.
I onda nije nikakvo čudo što sam se ja zacopala u tebe, medeni, jer kad su domaći proizvodi tako niskog kvaliteta, čovek zavoli stranu, uvoznu robu.«
Džordž je bio sa Zini u Bopalu i sad je počinjao da bučno govori o toj trovačkoj katastrofi, tumačeći je ideološki. »Sta je Am’rika za nas?« oštro je upitao. »To nije realna zemlja. To je moć u najčistijoj formi, bestelesna, nevidljiva. Mi ne možemo da je vidimo, al’ ona nas totalno razjebava, i tu nema vrdanja.« Upoređivao je američku The Union Carbide Company sa trojanskim konjem. »Mi smo te karbidske barabe pozvali da nam dođu.« Bilo je to kao ona priča o četrdeset razbojnika, rekao je, koji su bili sakriveni u svojim ćupovima i čekali da padne noć, pa da iziđu. »Ali, mi, na žalost, nismo imali Ali-babu«, uzviknuo je. »Koga smo mi imali? Gospodina Radživa G.«
Na ovo je Bupen Gandi naglo ustao, nesiguran na nogama, i, kao opsednut, kao da se neki duh bio spustio na njega, počeo da svedoči. »Za mene«, rekao je, »ta stvar nema veze sa stranom intervencijom. Mi sebi uvek opraštamo optužujući one sa strane - Ameriku, Pakistan, svaku drugu prokletu zemlju. Izvini, Džordž, ali, po meni, sve to vodi poreklo iz Asama, i mi moramo odatle početi.« Od masakra nevinih. Od onih fotografija dečijih leševa u redovima, pod konac, kao vojnici na paradi. Prebijana su toljagama do smrti, gađana kamenicama, klana. Čamča se sećao tih pravilnih redova smrti. Kao da je samo užas mogao Indiju da dovede u red.
Bupen je govorio dvadeset i devet minuta bez oklevanja ili zastajanja. »Svi smo mi krivi za Asam«, rekao je. »Svaki naš čovek. Ukoliko se i dok se ne suočimo s tim da je smrt te dece bila naša greška, mi nećemo moći da se nazivamo civilizovanim narodom.« Dok je govorio, brzo je pio rum, te mu je glas bivao jači a telo mu je počinjalo da se opasno naginje u stranu, ali iako su u lokalu svi ćutali, niko nije krenuo ka njemu, niko nije ni pokušao da ga prekine, niko ga nije nazvao pijanicom. I usred jedne rečenice - .. .svakodnevno zaslepljivanje ili upucavanje, ili korumpiranje, i šta mi uopšte zamišljamo da... - sručio se na stolicu i počeo da bulji u svoju čašu.
Zatim je jedan mladić u drugom kraju lokala ustaoi počeo da mu se suprotstavlja. Asam mora da se shvati politički, uzviknuo je, tamo su igrali ekonomski razlozi; a drugi jedan badža je stao na noge da ovom odgovori da se finansijskim stvarima ne može objasniti zašto jedan odrastao čovek udara batinom devojčicu sve dok je ne ubije; a posle njega je još jedan uzeo reč i izjavio: Ako ti tako misliš, onda ti nikad nisi bio gladan, salah, i onda si ti samo jedan krvavi romantičar koji smatra da ekonomija ne može čoveka da pretvori u zver. Čamča je sve jače stezao svoju čašu dok je galama rasla, vazduh izgledao sve gušći, zlatni zubi sevali u njegovo lice, tuđa ramena se trljala o njegova, laktovi ga ćuškali, zrak se pretvarao u juhu, a u grudima mu je srce počinjalo da gruva napreskok. Džordž ga je ščepao za članak i izvukao napolje, na ulicu. »Jesi li o-kej, badžo? Bledeo si i zeleneo.« Salad je klimao glavom u znak zahvalnosti, punim plućima udahnuo noć, pa se smirio. »Ma onaj rum i iscrpljenost«, rekao je. »Ja imam čudnu naviku da osećam svoje živce posle predstave. I vrlo često sam sav laskliman. Trebalo je da to znam.« Zini ga je gledala, a u očima joj je bilo nešto jače od saosećanja. Svetlucav pogled, likujući, tvrd. Nešto te je skroziralo, frajeru, izraz joj je bio zlurad. Nešto u vezi sa krvavim vremenom.
Kad se posle preležanog tifusa oporaviš, razmišljao je Čamča, ostaješ imun na tu bolest desetak godina. Ali ništa nije zauvek; antitela ti s vremenom nestaju iz krvi. I on je, zato, morao da prihvati činjenicu da mu u krvi više nije bilo imunizirajućih agenasa koji bi mogli da ga osposobe da podnosi indijsku stvarnost. Rum, palpitacije srca, duhovnu mučninu. Vreme za spavanje.
Ona nije htela da ga vodi svojoj kući. Uvek i samo hotel, sa zlatno-medaljonisanim mladim Arapima koji su se šepurili u ponoćnim hodnicima, sa bocama krijumčarenog viskija u rukama. U krevet se sručio s cipelama na nogama, otkopčanom kragnom, razlabavljenom kravatom i desnom i ukom prebačenom preko očiju; a ona, u hotelskom belom mantilu kupatilskom, od frotira, naginjala se nad njega i ljubila ga u vrh brade. »Reći ću ti šta se to tebi večeras desilo«, rekla je. »Moglo bi da se kaže da smo ti mi razbili ljušturu.«
On se, ljut, podigao u krevetu. »Pa, to je ono što je imutra«, siknuo je na nju. »Jedan Indus preveden na engleski medijum. Kad sam se ovih dana ljudima obraćao na hindustanskom, svi su bili jako učtivi. To sam ja.« Uhvaćen u pihtije usvojenog jezika, počinjao je da u indijskom Vavilonu čuje jedno zloslutno upozorenje: ne vraćaj se više ovamo. Kad silom zakoračiš i prođeš kroz ogledalo, u velikoj si opasnosti ako se vratiš natrag. Zrcalno staklo može da te na froncle iseče.
»Večeras sam toliko bila ponosna na Bupena«, rekla je Zini, ležući u krevet. »U koliko zemalja na svetu možeš da udeš u neku krčmu i da onako kreneš u diskusiju? Sa onakvom strašću, ozbiljnošću i poštovanjem okoline. Zadrži ti samo svoju civilizaciju, gospo’n-Žabac; meni se ova mnogo dopada.«
»Okani me se«, zavapio je. »Ne volim ljude koji me posećuju bez prethodnog upozorenja, zaboravio sam ona pravila o sedam crepova strpljenja i smernoj kabadi, ne mogu da čitam molitve, i nemam pojma o našim ceremonijama; a u ovom gradu u kojem sam odrastao, ja sam izgubljen ako se držim svojih principa. Ovo nije moj dom. Ovde dobijam vrtoglavicu jer imam osećaj da mi je to dom a ispađa da mi ipak nije. Od toga mi srce podrhtava a u glavi mi se vrti.«
»Ti si gluperda«, viknula je na njega. »Budalo! Povrati se, debilu prokleti! Znam da možeš.« Ona je bila vrtlog, sirena koja ga je mamila da se vrati svom starom sebi. Ali taj »seba« je bio mrtav, senka, duh koji nije hteo da postane fantom. U putničkoj torbi mu se nalazila avionska povratna karta za London, i on je bio rešen da je iskoristi.

*


»Ti se nikad nisi udavala«, rekao joj je dok su oboje budni ležali, u sitne sate. Zini je na to frknula kroz nos. »Ti si stvarno bio i suviše dugo odsutan. Zar me ne vidiš? Ja sam žena tamne puti.« I isprsivši se, odbacila je sa sebe čaršav da bi se kočoperila raskošju svog tela. Kad je ona banditska kraljica Fulan Devi izišla iz jaruge da se preda, i da je fotografišu, novine su odmah razorile njen sopstveni mit o njenoj legendarnoj lepoti. Postala je prosto, obično stvorenje, bez ikakve privlačnosti tamo gde je ranije magnetski priviačila. Tamna koža u severnoj Indiji. »Ja to ne prihvatam«, rekao je Saladin. »Valjda ne očekuješ od mene da u to poverujem.«
Ona se nasmejala. »Oh bože, pa ti još nisi postao pravi idiot! Kome je potrebna udaja? Ja sam morala da radim.«
I posle kraće pauze, odvratila mu je njegovim pitanjem. Dobro. A ti?
Ne samo oženjen, nego i bogat. »Pa, reci mi, onda: Kako živiš, zajedno sa tom tvojom,mamicom’?« Pa, u jednoj petospratnoj palati, na Noting Hilu. Tamo je, u poslednje vreme, bio počeo da se oseća nesigurno, jer ovi najnoviji provalnici nisu odnosili samo one uobičajene stvari kao što su video- i stereo-uređaji, već i vučjake-čuvare. Osećao je da je postalo nemoguće stanovati tamo gde kriminalni elementi kidnapuju i životinje. Pamela mu je rekla da je to stari običaj toga kraja. Još u Staro vreme, rekla mu je (za Pamelu je istorija bila podeljena na Prastaru eru, Mračno doba, Staro vreme, Britansku imperiju, Moderno vreme i Današnjicu), kučnapovanje je bilo unosan posao. Siromašni bi krali kučiće od bogataša, dresirali ih da zaborave svoja imena, pa bi ih posle ponovo prodavali njihovim ucveljenim, bespomoćnim bivšim vlasnicima u radnjama na Portobelo Roudu. Pameline priče o lokalnoj istoriji uvek su bile pune pojedinosti i često nepouzdane. »Oh, Bože-Gospode«, uzviknula je Zini Vakil, »ti moraš hitno sve da rasprodaš i da se odseliš odande. Ja znam te Engleze, svi su oni isti, pa bio to poslednji ološ il’ bogat svet. Ne možeš da se boriš sa njihovom krvavom tradicijom.«
Moja žena, Pamela Lavlejs, krhka kao porcelan, elegantna kao gazela, sećao se on. Ja pustim koren u žene koje volim. Banalnosti neverstva. On ih je gurnuo u stranu i pričao o svom poslu.
Kad je Zini Vakil saznala kako je Saladin Čamča zarađivao svoj novac, ona je iz sebe ispustila seriju vrisaka koja je jednog od onih Arapa sa zlatnim medaljonima primorala da im zakuca na vrata i uđe da bi video da li je kod njih sve u redu. I ugledao je jednu lepu ženu kako uspravno sedi u krevetu, dok su joj se niz obraze slivale i sa vrha brade kapljale suze koje su ličile na mleko bivolice; i, izvinjavajući se Čamči što je tako upao, on se brzo povlačio, govoreći, jao, izvini, drugar, izvini - al’ ti si ipak mnogo taličan badža, ’leba mi!
»Oh, siroti moj badžice«, govorila je Zini dašćući između provala smeha. »I te tvoje Angrez-barabe. Pa, oni su tebe načisto zajebali.«
Znači, njegov je posao za nju bio smešan. »Ali ja imam dar za podražavanje raznih vrsta izgovora«, rekao je ponosno. »I zašto da se njime ne koristim?«
»Joj, zašto da se njime ne koristim?!«, ona je sad njega podražavala, bacakajući se nogama po vazduhu. »Oh, gospodin-glumac, brkovi su vam opet otpali.«
Oh, bože moj.
Šta se to sa mnom događa?
Koji je to đavo?
U pomoć!
Pošto je on stvarno posedovao taj dar, istinski ga posedovao, on je bio Čovek sa Hiljadu i Jednim Glasom. Ako ste želeli da znate kako bi vaša flaša s paradajz-sosom govorila u televizijskoj reklami, i ako niste sigurni kako zvuči idealni glas vašeg krekera začinjenog belim lukom, onda je on pravi čovek za vas. Zahvaljujući njemu govorili su i tepisi u reklamama raznih firmi; on je podražavao glasove slavnih ličnosti, pa krčkanih zrna pasulja u prebrancu i zamrznutog graška-šećerca... Na radiju je mogao da vas ubedi da je on Rus, Kinez, Sicilijanac, predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Jednom je u nekoj radio-drami sa trideset-i-sedam lica tumačio svaki pojedini glas, pod istim brojem pseudonima u najavi, i niko živi među mnoštvom slušalaca nije primetio da je sve to izveo samo jedan čovek. On je sa svojim ženskim ekvivalentom, Mimi Mamulijan, vladao radio-talasima Britanije. Njih dvoje su imali tako veliki komad »kolača« spikersko-naratorskog posla, da bi »bilo bolje«, kako je rekla Mimi, »da se ne pominje ona kontrolna Komisija za monopole, čak ni u šali«. Njen opseg je bio zapanjujući; mogla je da imitira glasove žena svake dobi, iz svakog kraja sveta, na svakoj tački vokalnog registra - od anđeoske Julije do đavolske Me Vest. »Ti i ja bi trebalo da se jednog dana venčamo, kad budeš imao malo vremena«, Mimi mu je jednom predložila. »Nas dvoje bismo mogli da budemo Ujedinjene nacije.«
»Ti si Jevrejka«, upozorio je on. »A ja sam tako vaspitavan da imam i neka gledišta o Jevrejima.«
»Pa, ja jesam Jevrejka«, slegnula je ramenima. »A ti si obrezan. Niko nije savršen.«
Mimi je bila sitna žena sa gustim crnim uvojcima. U Bombaju, Zini Vakil se protezala, zevala i isterivala druge žene iz njegovih misli. »Velika lova«, nasmejala se na njega. »Oni te plaćaju da ih imitiraš, sve dok ne moraju da te gledaju. Tvoj glas postaje čuven, ali oni kriju tvoje lice. Je l' imaš neku predstavu zašto? Je 1’ imaš bradavice na nosu, jesi li zrikav, i slično? Da li ti je ikad nešto o tome palo na pamet, batice? Ama, ti u glavi imaš zelenu salatu umesto mozga, časna reč.«
To je tačno, pomislio je on. Saladin i Mimi su bili legende neke vrste, ali sakate legende, tamne zvezde.
Gravitaciono polje njihovih sposobnosti privlačilo im je poslove, ali oni su bili nevidljivi, odbacivali su svoja tela da bi se »oblačili« u razne glasove. Mimi je na radiju mogla da postaje Botičelijeva Venera, mogla je da bude i Olimpija, Merilin Monro, bilo koja prokleta žena koja joj se svidala. Njoj je bilo svejedno kako je izgledala; ona je bila postala svoj glas, vredela je kao rudnik zlata, i tri mlade žene su bile beznadežno zaljubljene u nju. A i kupovala je razne posede. »Neurotično ponašanje«, priznala bi bez ikakvog stida. »Preterana potreba za puštanjem korena, zbog svih onih prevrata i potresa u jermensko-jevrejskoj istoriji. Neko očajanje zbog sve više godina i malih polipa otkrivenih u mom grlu. A imovina je tako smirujuća stvar, i ja nju svima preporučujem.« Posedovala je bivšu župničku kuću u Nofoku, farmu u Normandiji, kulu u Toskani, pa čak i morsku obalu u Čehoslovačkoj. »I sve to proganjaju duhovi«, objašnjavala je. »Zveket lanaca, jauci, krv na tepisima, utvare-žene u spavaćicama - čini. Niko se bez borbe ne odriče svoje zemlje.«
Niko osim mene, pomislio je Čamča, a neka seta ga je obrvavala dok je ležao pored Zini Vakil. Možda sam ja već neka utvara. Ali bar utvara koja ima avionsku kartu, uspeh, pare, ženu. Senka, ali senka koja živi u opipljivom, materijalnom svetu. Sa imovinom. Da, gospodine.
Zini mu je gladila kosu koja mu se kovrdžala oko ušiju.Ponekad, kad si smiren«, mrmljala je, »kad ne praviš smešne glasove ili kad ne glumiš nešto veliko, pa zaboraviš da te ljudi gledaju, ti izgledaš kao neka šupljina. Je 1’ znaš? Kao tabula raza, kao ono - nikog-nema-kod-kuće. Ja zbog toga ponekad pošizim i dođe mi da ti udarim šljagu. Da te k’o osica ujedem da bih te vratila u život. Ali to mene i rastuži. Baš si budala, ti, zvezdo velika sa licem pogrešne boje za njihove kolor-televizore, pa onda moraš da putuješ čak ovamo u vogland sa trupom od dva i po glumca i, povrh svega, da igraš ulogu noge od stola, samo da bi se pojavio u nekom pozorišnom komadu. Oni te šutiraju na-dva-gola i ti sve to trpiš, ti ih još voliš, a to je krvav ropski mentalitet, časna reč, Čamča«, uhvatila ga je za ramena i tresla, zajašivši ga tako da su joj zabranjene dojke bile blizu njegovog lica, »Salad-baba, il’ kako već hoćeš da se zoveš, tako ti svega, dođi kući.«
Njegov veliki prodor, onaj što je ubrzo učinio da novac izgubi smisao, bio je počeo sa malim: sa jednom dečijom televizijskom serijom nazvanom The Aliens Show po onim Munstrumima iz Rata zvezda a na način Ulice Sezam. Bila je to komedija situacije, o jednoj grupi vanzemaljaca, počev od simpatičnih pa do psihoneurotičnih likova, od onih iz životinjskog do onih iz biljnog sveta, pa i mineralnog, jer je to bila priča o jednoj umetničkoj steni u svemiru koja je mogla samu sebe da koristi kao majdan sirovina, pa da se zatim regeneriše na vreme za novu epizodu sledeće nedelje; ta stena se zvala Pigmalijen, a zbog kržljavog smisla za humor producenata ove serije, bilo je u njoj jedno prosto stvorenje koje je stalno podrigivalo, nešto slično rigajućem kaktusu, koje je došlo sa jedne pustinjske planete s kraja vremena: to je bila Matilda, Austrelijenka, a osim nje i tri groteskno pneumatične, raspevane svemirske sirene zvane Alien Korns, možda zato što se moglo leći među njih, pa zatim i jedna ekipa sa Venere koju su sačinjavali skukavci, sprej-slikari podzemnih železnica i duševna braća koja su sebe nazivala Alije-nacija, a ispod jednog kreveta u svemirskom brodu koji je bio glavno mesto radnje živeo je Bagzi, džinovski kukac-balegar sa Nebule Krabe, koji je pobegao od svog oca; zatim ste u jednom tanku za ribe mogli da nađete Kefalosa, superinteligentnu divovsku morsku školjku koja je volela da jede Kineze; a onda je tu bio i Ridli, najstravičniji među likovima serije, koji je ličio na jednu sliku Frensisa Bejkona - puna usta zuba vijore na kraju jedne slepe mahune - i koji je bio opsednut glumicomSigurni Viver. Zvezde ove serije - (njen Žabac i gca Gica) bili su Maksim i Mama-Alijenka, moderan, otmen i kicoški odeven duo sa zapanjujućim frizurama, likovi koji su želeli da budu - šta drugo? nego - televizijske znamenite ličnosti. Njih su igrali Saladin Čamča i Mimi Mamulijan, te su menjali svoje glasove uporedo sa svojim kostimima, a da ništa ne govorimo o njihovim kosama koje su se iz kadra u kadar kretale od purpurne do jarko crvene, stajale dijagonalno i tri stope visoko na njihovim glavama ili lolalno iščezavale; ili o njihovim licima i udovima, jer su ii|ih dvoje bili kadri da sve to menjaju, da nameštaju i izmeštaju noge, ruke, noseve, uši, oči, a svaka je promena dočaravala i drukčije akcente iz njihovih legendarnih, protejskih ždrela. Ono zbog čega je taj šou postao hit bilo je korišćenje poslednjeg krika kompjuterske tehnike slikovitog prikazivanja stvari. Svaka pozadina bila je simulirana: svemirski brod, pejzaži drugih svetova, intergalaktički »gejm-šou«-studiji; a i glumci su bili procesovani kroz mašine, obavezni da četiri sata dnevno provode pokopani ispod poslednjeg protetičkog »mejk-apa« koji im je omogućavao - čim bi se video-kompjuteri aktivirali - da izgledaju upravo onako kao i simulacije. Maksim Alien (Ejlijen-stran), svemirski plejboj, i Mama, nikad poražena galaktička šampionka u rvanju, a inače univerzalni televizijski glas za reklamiranje svih mogućih artikala, prekonoć supostali senzacija. Procvat je bio na vidiku; Amerika, Evrovizija, svet.
Kako se The Alien Show širio, tako je počeo da privlači i političku kritiku. Konzervativci su ga napadali zbog preterane stravičnosti, preterane seksualne eksplicitnosti (Ridli je očigledno doživljavao erekciju kad god je intenzivno mislio na gcu Viver), a i zbog preterane neprirodnosti, morbidnosti. Radikalni komentatori su krenuli da napadaju njegovu stereotipnost, njegovo naglašavanje predstave o bićima iz svemira kao o nakazama, njegov nedostatak pozitivnih predstava. Čamča se našao pod pritiskom da napusti šou; odbio; postao meta napada. »Nevolje me čekaju kad se vratim kući«, rekao je Zini. »Taj prokleti šou nije nikakva alegorija. To je samo zabava. Cilj mu je da se dopadne.«
»Kome da se dopadne?« ona je htela da zna. »A osim toga, oni te čak i sad puštaju u emisije samo onda kad ti lice prekriju gumom i na glavu ti nabiju crvenu periku. Velika stvar, deluxe, ja ti kažem.«
»Stvar je u tome«, rekla mu je kad su se sutradan probudili, »dragi moj Salad, da ti stvarno lepo izgledaš, tu nemaš pitaš. Koža ti je kao mleko, iz Engleske vraćena. A pošto je sad Džibril kidnuo, ti bi mogao da ga naslediš. Ozbiljno mislim, časna reč. Njima je potrebno neko novo lice. Vrati se kući i onda možeš da budeš sledeći, veći nego što je bio Bač-čan, veći i od Farište. Tvoje lice nije tako smešno kao njihova.«
Kad je bio mlad, ispričao joj je, svaka faza njegovog života, svaka ličnost koju je probao na sebi, izgledala mu je otrežnjujući privremena. Nesavršenstvo mu nije smetalo, jer je on bio kadar da lako zamenjuje jedan momenat drugim, jednog Saladina drugim. Ali danas su mu te promene počinjale da bivaju bolne; arterije mogućnog bile su počele da se zakrečavaju. »Nije mi lako da ti to kažem, ali ja sam sad oženjen čovek, i to ne samo ženom negoi životom.« Opet omicanje akcenata. »Ja sam došao u Bombaj iz jednog razloga, stvarno, i to nije bio taj komad. On je sad u svojim kasnim sedamdesetim, i ja neću imati još mnogo prilika. On nije bio na predstavi; Muhamed mora da ode na svoju planinu.«
Moj otac, Čangez Čamčavala, posednik čarobne lampe. »Čangez Čamčavala! Nemoj da se zezaš, i nemoj da misliš da ćeš moći da odeš kod njega bez mene«, zapljeskala je rukama. »Moram da uredim frizuru i nokte na nogama.« Njegov otac, taj čuveni usamljenik! Bombaj je bio kultura ponavljanja već urađenog. Njegova arhitektura je podražavala onu oblakodersku, njegova kinematografija je beskonačno ponovo izmišljala Veličanstvenih sedam i Ljubavnu priču, obavezujući svoje junake da poštede barem jedno selo od indijskih pljačkaša, dakoita, a sve svoje junakinje da barem jednom u svojim filmskim karijerama umru od leukemije, i to najpoželjnije na samom početku. I bombajski milioneri su bili stekli naviku da uvoze svoje živote. Čangeova nevidljivost bila je jedan indijski san o indijskimkrorepatima«-velikim lovanima, »penthauziranim« nesrećnicima Las Vegasa; ali san nije bio fotografija, uostalom, a Zini je to želela da vidi svojim očima. »On se mršti na ljude, kad je loše raspoložen«, upozorio je Saladin. »To niko ne veruje, dok mu se ne dogodi, ali to je sušta istina. Kako se on samo mršti! Kakve grimase pravi - kao one, k’o pesnice, izbočene siktave nakaze, Gargameli, na kamenim žlebovima starih zdanja. A osim toga, on je čistunac, i tebe će sigurno nazvati droljom i, sve u svemu, ja ću verovatno morati da se posvađam s njim - tako je pisano.«
Zašto je Saladin Čamča bio došao u Indiju: za oproštaj. To je bio njegov posao u starom rodnom gradu njegovom. No, da li da oproštaj da ili da ga dobije, to nije znao da kaže.

*


Bizarni vidovi trenutnih okolnosti u kojima je živeo mister Čangez Čamčavala: on je sa svojom novom ženom, Nasrinom Drugom, pet dana nedeljno boravio na svom visokim-zidovima-ograđenom imanju sa vilom, nazvanom Crvena tvrđava, na Pali Hilu, u kvartu koji su mnogo volele filmske zvezde; ali svakog vikenda, on se bez žene vraćao u svoju staru kuću u Skandal Pointu, da provodi dane odmora u izgubljenom svetu prošlosti, u društvu prve, i mrtve, Nasrine. Osim toga: pričalo se da je njegova druga žena odbila da kroči u staru kuću. »Ili joj to nije dopušteno«, pretpostavila je Zini na zadnjem sedištu tamno zastakljene limuzine »mercedes« koju je Čangez bio poslao da im pokupi sina. Kad se i Saladin smestio pozadi, Zini Vakil je, puna poštovanja, prošaputala, Luudo!
Čamčavalin biznis sa fertilizatorima, Čangezova imperija đubriva, bila je viđena za ispitivanje od jedne državne komisije zbog utaje poreza i izbegavanja plaćanja carine na uvoz sirovina, ali to nije zanimalo Zini. »E sad ću da vidim«, rekla je, »kakav si ti u stvari.«
Pred njima se otvarao Skandal Point. Saladin je osećao kako prošlost navaljuje na njega kao plima, kako ga preplavljuje i davi, puneći mu pluća svojom povampirenom (povratničkom) slanoćom. Ja danas nisam svoj, pomislio je. Srce mu je treperilo. Niko od nas nije svoj. Niko od nas nije ovakav.
U to vreme su postojale čelične kapije kojima se rukovalo daljinskim upravljačima iz kuće, i jedna takva je sad bila začepila onaj trošni trijumfalni luk, slavoluk. Kapija se otvorila uz lagano zujanje da Saladina pusti u to zdanje izgubljenog vremena. Kad je u bašti ugledao onaj orah u kojem je, prema očevom tvrđenju, bila čuvana njegova duša, ruke su počele da mu se tresu. On se skrivao iza neutralnosti činjenica. »U Kašmiru«, ispričao je Zini, »tvoje drvo rođenja je neka vrsta finansijske investicije. Kad dete odraste, taj razvijeni orah može se uporediti sa dospelom polisom osiguranja života; to je vredno drvo koje se može skupo prodati za svadbu ili za start u život. Odrastao čovek sekirom obara svoje detinjstvo da bi pomogao svojoj zrelosti. Ta nesentimentalnost prosto optužuje, zar ne?«
Limuzina se zaustavila ispod fasadnog trema. Zini je ćutala dok su se njih dvoje penjali uz šest stepenica ka ulaznim vratima, gde ih je dočekao stari sluga, lakej u beloj livreji sa mesinganim dugmetima, čiju je šokantno neočekivanu sedu kosu Čamča odmah prepoznao, prevodeći je, u sećanju, u crnu, nekad kao grivu tog istog Valaba koji je upravljao kućom kao njen maior domus u Staro vreme. »Oh, Bože, Valabhai«, uspeo je nekako da izgovori, pa je zagrlio starca. Sluga se s mukom osmehnuo. »Ostarelo se, mladi baba; a ja mislio da me nećete prepoznati.« Odveo ih je kroz kristalno teške hodnike palate, i Saladin je shvatio da se tu gotovo ništa nije promenilo, i to, očigledno, namerno. I to je tačno, objasnio mu je Valab - kad je beguma umrla, Čangez Sahib se zakleo da će kuća biti njen spomenik. I zato se tu ništa nije promenilo od dana njene smrti - slike, nameštaj, ćase za sapune, figurine sukobljenih bikova od crvenog stakla i porcelanskih balerina iz Drezdena - sve je to ostalo onako kako je nekad stajalo; isti magazini na istim stočićima, ista ona zgužvana hartija u istim koševima, kao da je i sama kuća umrla sa njom, pa se balsamovala. »Mumificirana«, rekla je Zini, izgovarajući neizgovorljivo, kao i obično. »O, bože, pa to je prilično vampirski, zar ne?« I u tom trenutku, sluga Valab je otvarao dvokrilna vrata koja su vodila u plavi salon, kad je Saladin Čamča ugledao duh svoje majke.
Kriknuo je a Zini se okrenula na svojim petama. »Eno, tamo!« pokazivao je prema dalekom, zamračenom kraju hodnika, »nema spora, video sam onaj njen prokleti sari sa novinskim dezenom, sa svim onim krupnim naslovima, onaj sari koji je nosila onog dana kad je, kad je...«, ali sad je Valab bio počeo da mlatara rukama kao neka slaba ptica, nesposobna da leti: »Znate, baba, bila je to samo Kasturba, vi je niste zaboravili, moja žena, samo moja žena.« Da, moja ajah Kasturba sa kojom sam se igrao u onim škrapama među stenama na obali: sve dok nisam odrastao i bez nje otišao tamo, u onu uvalu gde je stajao onaj čovek sa naočarima u ramu od slonovače. »Pokorno vas molim, baba, nemojte da se ljutite, jer kad je beguma umrela, Čangez Sahib je mojoj ženi poklonio nekoliko njeni’ ’aljina, i vi nemate ništa protiv? Vaša majka je bila tako darežljiva žena da je za života uvek davala i kapom i šakom.« Kad je Čamča povratio svoju ravnotežu, osećao se budalasto. »Za ime boga, Valab«, promrmljao je. »Za ime boga. Ja stvarno nemam ništa protiv.« U Valaba je onda ponovo ušla neka stara krutost; pravo na slobodu govora staroga sluge dopuštalo mu je da prekoreva. »Izvinite me, baba, ali vi ipak ne bi trebali da hulite na Boga.«
»Gle kako se čovek preznojava«, reče mu Zini kao pozorišni šaptač. »Pa, on se ukočio od straha.« Kasturba je ušla u sobu, ali iako je njen ponovni susret sa Čamčom bio dosta topao, u vazduhu se ipak osećala neka nepravda. Valab je izišao da donese pivo i kolu s konjakom, a kad se i Kasturba izvinila i otišla, Zini odmah reče. »Nešto je tu sumnjivo. Ona se kreće kao vlasnica ove gajbe. Gledaj samo kako se ona drži. A matori je bio klot uplašen. Kladim se da njih dvoje nešto mućkaju.« Čamča je pokušao da bude razuman. »Pa, oni su ovde gotovo sve vreme sami, možda i spavaju u gospodarevoj spavaćoj sobi i jedu iz finih tanjira, i nije čudo ako ovo osećaju kao svoju kuću.« Ali je pri tom mislio kako je Kasturba, u onom starom sariju, stravično ličila na njegovu majku.
»Toliko si dugo stranstvovao«, iza njega se začuo glas njegovog oca, »da sad ne umeš da praviš razliku između jedne žive ajah i svoje preminule mame.«
Saladin se okrenuo da prihvati melanholičnu pojavu jednog oca koji je sad bio smežuran kao stara jabuka, ali koji je ipak uporno nosio skupa italijanska odela iz vremena kad je bio krupan i mesnat. A kako je sad bio izgubio one svoje popajske dolaktice i stomak Blutoa, činilo se da u svojoj odeći tumara kao čovek u traganju za nečim što ne može sasvim tačno da identifikuje. Stajao je na vratima i gledao svog sina, a nos i usta su mu bili skvrčeni i sprčkani čarolijom godina uvenuća u slabu krivotvorinu njegovog nekadašnjeg demonskog lica. Čamča je već pomalo shvatao da njegov otac više nije bio u stanju da nekog uplaši, da je izgubio svoju moć opčinjavanja ljudi i da je sad samo jedan uvrnuti starkelja na putu za groblje; dok je Zini sa izvesnim razočaranjem zapazila da je kosa Čangeza Čamčavale konzervativno kratka, a pošto je nosio kožne, jako uglačane, cipele sa pertlama, ni priča o njegovim strašno dugačkim noktima na nožnim prstima nije bila verovatna; kad se ajah Kasturba vratila, pušeći cigaretu, i prošetala se pored njih troje - oca sina švalerke - idući polako ka plavoj velurskoj česterfild- sofi sa udobnim »kapitone«-leđnim i ručnim naslonima, na koju je sela, smeštajući svoje telo isto onako senzualno kako bi učinila neka filmska starleta, iako je ona bila žena dobro zašla u godine.
Samo što je Kasturba završila sa svojim šokirajućim ulaskom i smeštanjem, Čangez je skoknuo i prošao pored svog sina, pa se posadio na sofu pokraj bivše ajah. Zini Vakil, čije su oči svetlucale skandal-pointskom poentom, tiho siknu na Čamču: »Zatvori usta, mili. Tako si ružan.« A na vratima, sluga Valab, gurajući kolica s pićem, bez emocija je gledao kako njegov dugogodišnji poslodavac prebacuje jednu ruku preko ramena njegove žene koja se nije bunila.
Kad se predak, tvorac, pokaže kao satana, njegovo se dete često ponaša usiljeno. I Čamča je sad čuo sebe kako pita oca: »A moja maćeha, dragi oče? Je li dobro?«
Starac se obratio Zini. »On nije ovako sladak prema tebi, je l’ da? Mora da ti je s njim tužno u životu.« A zatim i svom sinu, ali oporijim tonom. »Ti se ovih dana pitaš kako je moja žena? Ali nju uopšte ne interesuje kako si ti. Ona sad neće da se s tobom upoznaje. Šta ona ima tebi da oprašta? Ti nisi njen sin. A dosad, možda, ni moj.«
Ja nisam došao da se s njim tučem. Čuj, jarče matori. Ja ne smem da se tučem. Ali ovo, ovo je nepodnošljivo. »U kući moje majke«, Čamča kriknu melodramatično, gubeći bitku sa samim sobom. »Ova država smatra da je tvoj biznis prljav, a i tvoja duša je pokvarena. Gledaj šta si ti njima uradio! Valabu i Kasturbi. Tim svojim parama. Koliko te je to koštalo? Da im otruješ život. Ti si bolestan čovek.« Stao je ispred oca, bukteći od pravedničkog besa.
Valab, sluga, neočekivano se umeša. »Baba, sa svim dužnim poštovanjem, izvin’te me, al’ šta vi znate? Vi ste otišli od kuće i sad dolazite ’vamo da sudite o nama.« Saladin se osećao kao da mu tlo izmiče pod nogama; on je buljio u pakao. »Istina je da nas on plaća«, nastavljao je Valab. »Za naš rad, a i za ovo što vidite. Za to.« Čangez Čamčavala je još čvršće stezao neopiruća ramena služavke.
»Koliko plaća?« viknu Čamča. »Valab, za koliko para ste se vas dvojica sporazumeli? Koliko za prodaju tela tvoje žene?«
»Kakva budala«, prezrivo reče Kasturba. »U Engleskoj obrazovan i tako to, ali mu i dalje slama u glavi. Dolaziš, bre ’vamo i traćiš velike reči k’o što su u kući moje majke i tome slično, al’ možda je ti i nisi baš tol’ko voleo. Al’ mi smo je voleli, svi mi. Nas troje. I mi na ovaj način održavamo njen duh u životu.«
»To je puđa, mogli bi da kažemo«, začu se Valabov tihi glas. »Jedan čin obožavanja.«
»A ti«, progovori Čangez Čamčavala, tiho kao njegov sluga, »ti dolaziš ovamo, u ovaj hram. Sa svojim neverništvom. Mister, ti stvarno imaš petlju.«
I konačno, Zini Vakil ga izdade: »Okani se toga, Salad«, rekla je, krenuvši da sedne na ručni naslon česterfild-sofe, pored starca. »Zašto si takav namčorčić? Nisi ni ti anđeo, batice, a ovi su ljudi izgleda sredili svoje stvari o-kej.«
Saladin je otvorio usta, pa ih opet zatvorio. Čangez je tapšao Zini po kolenu. »On je došao, draga moja, da optužuje. Došao da se osveti za svoju mladost, ali mi smo stvar okrenuli tumbe i on je zbunjen. I mi sad moramo da mu pružimo šansu, a ti moraš da budeš sudija u ringu. Neću da mi on sudi, ali od tebe ću prihvatiti i ono najgore.«
Kopile. Matoro kopile. Hteo je da me obori s nogu, da izgubim ravnotežu, i evo me gde ipak stojim posle jednog aperkata. Neću da govorim, a i zašto bih, neću ovako, to je poniženje. »Bio jednom«, reče Saladin Čamča, »jedan buđelar pun funti, a beše i jedno pečeno pile.«

*


Za šta je sin optuživao oca? Za sve: zbog uhođenja ličnosti jednog deteta, zbog krađe sveg njegovog novca ispod one duge, zbog izgnanstva. Zbog toga što ga je okrenuo onom što on možda nikad ne bi postao. Pravljenju-čoveka-od-njega. Zbog onog šta-da-kažem-svojim-prijateljima. Zbog nepopravljivih rascepa i uvredljivih oproštaja. Zbog predavanja obožavanju Alaha sa novom ženom i zbog bogohulnog poštovanja seni pokojne žene. A iznad svega, zbog njegovog čarobnog-lampizma, i zbog toga što je jedan od onih otvori-se-sezamista. Njemu je sve lako dolazilo, šarm, žene, bogatstvo, moć, društveni položaj. Samo je protrljaj i -puf - duh, želja, i odmah je gospodar, smesta. On je bio otac koji je sinu najpre obećao a zatim za sebe zadržao čarobnu lampu.

*


Čangez, Zini, Valab, Kasturba nisu se ni maknuli sa mesta i bili su bez reči, sve dok zajapureni Saladin Čamča nije, zbunjen, prestao da govori. »Kakvo duhovno nasilje, posle toliko vremena«, rekao je Čangez nakon ćutanja. »Baš tužno. Prođe čitavih četvrt veka, a sin ti još kuka zbog sitnih grehova prošlosti. O, sine moj. Ti moraš prestati da me nosiš po svetu kao papagaja na svom ramenu. Šta sam ja? Propalitet. Nisam ja tvoj Starac od Mora. Suoči se s tim, mister: neću više ništa da ti objašnjavam.«
Saladin Čamča je kroz jedan prozor ugledao onaj četrdesetogodišnji orah. »Obori ga«, rekao je ocu. »Obori ga, prodaj ga, i pošlji mi lovu.«
Čamčavala stade na noge i ispruži desnu ruku. I Zini, ustajući, prihvati ruku kao plesačica koja prima buket cveća; istog časa, Valab i Kasturba se smanjiše i pretvoriše u poslugu, kao da je neki zidni sat tiho otkucao vreme ludaje. »Tvoja knjiga«, rekao je on Zini. »Ja imam nešto što bi ti volela da vidiš.«
Njih dvoje iziđoše iz sobe; a nemoćni Saladin, posle jednog trenutka lakog posrtanja, zlovoljno krenu njihovim stopama. »Namćorčiću«, nestašno ga Zini pozva preko svog ramena. »Dođi, izvuci se iz neosvesti, odrasti već jednom.«
U Čamčavalinoj zbirci umetničkih predmeta, pod krovom njegove palate, tu, u Skandal-Pointu, nalazio se i veliki broj slikanih tkanina Hamza-nama, delova onog niza iz šesnaestog veka na kojima su slikovito prikazani prizori iz života jednog junaka koji je možda bio, a možda i nije bio onaj čuveni Hamza, Muhamedov stric kome je džigericu pojela žena Hind dok je ležao mrtav na Uhudskom bojnom polju. »Meni se ove slike sviđaju«, rekao je Čangez Čamčavala Zini, »jer tu je junaku dopušteno da padne. Gledaj samo koliko su često morali da ga izvlače iz škripca.« Te slike su takođe predstavljale rečitu potvrdu teze Zini Vakilo eklektičkoj, hibridizovanoj prirodi indijske umetničke tradicije. Moguli su dovodili umetnike iz svih krajeva Indije da rade na tim slikama; individualni identitet bio je potopljen da bi stvorio jednog mnogoglavog, mnogorukog (pomoću mnogo raznih kičica) Nadumetnika koji je, doslovno, bio indijsko slikarstvo. Jedna je ruka crtala mozaičke podove, druga ljudske figure, a treća bi slikala oblačno nebo kineskog izgleda. Na poleđini tkanina bile su priče koje su išle uz naslikane prizore. Te slike su tada bile prikazivane kao neki film: podizane su pred gledaoce, dok je neko glasno čitao te junačke priče. Na Hamza-namama možete videti kako se persijske minijature stapaju sa stilovima Kannada- i Keralan-slikarstva, a i kako hindu i muslimanska filozofija formiraju svoju karakterističnu kasnomogulsku sintezu.
Jedan div uhvaćen u stupicu, a njegovi ljudski mučitelji zabadaju mu koplja u čelo. Jedan čovek, vertikalno raspolućen od vrha glave do prepone, i dalje drži svoj mač dok pada. Na sve strane penušave lokve prolivene krvi. Saladin Čamča je gnječio svoje pesnice. »Divljaštvo«, glasno je rekao svojim engleskim glasom. »Sušto varvarsko uživanje u tudem bolu.«
Čangez Čamčavala je ignorisao svog sina, gledao je samo u Zini, a ona mu je stalno uzvraćala poglede. »Naša je vlada ćiftinska, mlada damo, je l’ se slažeš? Ja sam im celu ovu zbirku ponudio da uzmu džabe-gratis, je l’ ti to znaš? Samo da je negde smeste kako treba, da sagrade neku galeriju. Ove tkanine, kao što vidiš, nisu u prvorazrednom stanju... ali oni to neće. To njih ne zanima. A u međuvremenu, svakog meseca dobijam ponude iz Am’rike. I to kakve ponude! Da ne veruješ. Al’ ja to ne prodajem. To je naše kulturno nasleđe, draga moja, nasleđe koje nam S. A.D. svaki dan odnose. Ravi Varma-slike, Chandela-bronzu, Jaisalmer-mramorne rešetke. Mi sebe prodajemo, zar ne? Oni svoje buđelare bacaju na naše trotoare, a mi klečimo pokraj njihovih nogu. Naše Nandi-sVike bikova završavaju u tamo nekim ,kibic’-prozorima il’ alkovnima u Teksasu. Ali tebi je sve to poznato. Ti znaš da je Indija danas jedna slobodna zemlja.« Zaćutao je, ali Zini je čekala; imao je još nešto da kaže. I on to reče: »Jednog dana, ja ću uzimati i dolare. Ne zbog para. Zbog zadovoljstva što sam kurva. Što sam postao niko-i-ništa. I manje od toga.« A posle toga, konačno, nastupi prava bujica reči iza reči i manje od toga. »Kad umrem«, reče Čangez Čamčavala Zini, »šta ću ja da budem? Jedan par praznih cipela. To je moja zla kob, koju mi je on priredio. Ovaj glumac. Ovaj pretvarač. On je od sebe napravio jednog imitatora nepostojećih ljudi. Ja nikog nemam ko bi išao mojim stopama, ko bi davao ono što sam ja stvorio. To je njegova osveta: ukrao mi je potomke.« Osmehnuo se, pomilovao ju je po ruci i prepustio je svom sinu. »Ja sam joj rekao što sam imao da joj kažem«, obavesti on Saladina. »A ti i dalje nosi one pečene piliće za kući. Ja sam se njoj izjadao. A sad ona mora da presudi. Takav je naš dogovor.«
Zini Vakil priđe starcu i njegovom šlampavom, preraslom odelu, stavi mu svoje dlanove na obraze, i poljubi ga u usta.

*

Nakon što ga je Zini izdala u kući nastranosti njegovog oca, Saladin Čamča je odbio da se s njom viđa ili da odgovara na njene poruke koje je ostavljala na hotelskom desku. Poslednja predstava Milionerke bila je izvedena; turneja je bila završena. Došlo je vreme za povratak kući. Posle koktel-partije završne večeri, Čamča je pošao na spavanje. U liftu se našao sa jednim mladim bračnim parom, očigledno u medenom mesecu, koji je slušao muziku iz svojih »vokmen«-slušalica. Mladi čovek je promrmljao prema svojoj ženi: »Čuj, reci mi. Da li ti ja i sad ponekad izgledam kao stranac?« A ženica, osmehujući se nežno, zatresla je glavom, ne čujem te, i skinula slušalice. On je ponovio, ozbiljno: »Kao stranac, da 1’ ti i sad, ponekad, tako izgledam?« A ona je, sa nepromenjenim osmehom, samo začas naslonila obraz na njegovo visoko koščato rame. »Da, ponekad«, rekla mu je, i ponovo stavila slušalice. I on je isto učinio, izgledajući sasvim zadovoljan njenim odgovorom. A tela im se vratiše ritmovima slušane muzike. Čamča je na svom spratu izišao iz lifta. Zini je sedela na podu, leđima naslonjena na vrata njegove sobe. Kad su ušli u sobu, ona je sebi nalila jedan veliki viski sa sodom. »Ponašaš se kao dete«, rekla mu je. »Treba da se stidiš.«
Tog dana, po podne, on je dobio paket od svog oca. U paketu su se nalazili samo komadić drveta i mnoštvo novčanica, ne rupija nego funti sterlinga: pepeo jednog oraha, tako reći. Saladin je bio pun rudimentarnih osećanja, a pošto se Zini pojavila, on je postao meta. »Ti misliš da te ja volim?« rekao je, govoreći namerno opako. »Misliš da ću ja ostati ovde s tobom? Ja sam oženjen čovek.«
»Nisam ja ni želela da ti ovde ostaneš zbog mene«, rekla mu je. »Ja sam to, iz nekog razloga, želela zbog tebe.«
Nekoliko dana ranije, gledao je jednu indijsku dramatizaciju Sartrove priče sa temom o stidu. U originalu, muž sumnja u vernost svoje žene i postavlja joj zamku da je uhvati u prevari. Slaže je da mora da ide na službeni put, ali se nekoliko sati docnije vrati da bi je uhodio. Kleči vireći kroz ključaonicu njihovih ulaznih vrata. Zatim oseti da neko stoji iza njega, okrene se, ne ustajući, a iza njega stoji ona, gledajući ga odozgo sa odvratnošću i gađenjem. Ta slika, kako on kleči a ona ga gleda odozgo, sartrovski je arhetip. Ali u indijskoj verziji, muž koji kleči ne oseća nikog iza svojih leđa; njega žena iznenadi; on se, stojeći, suočava sa njom ravnopravno; oboje besne i viču, sve dok ona ne zaplače i on je ne zagrli, i tako se pomire.
»Kažeš da treba da se stidim«, gorko je Čamča rekao Zini. »I to mi kažeš ti, koja nemaš stida. U stvari, to može da bude i jedna nacionalna karakteristika. Ja počinjem da podozrevam da Indijcima nedostaje neophodan moralni rafinman za pravo osećanje tragedije, i da oni zato ne mogu stvarno da shvate predstavu o stidu.«
Zini Vakil dokrajči svoj viski. »O-kej, ne moraš više ništa da mi kažeš.« Podigla je ruke uvis. »Predajem se. I sad idem. Mister Saladin Čamča. Ja sam verovala da ste vi još živi. Da još dišete, ali nisam bila u pravu. Ispalo je da ste sve vreme bili mrtvi.«
I još je jednu stvar rekla, pre nego što je, mlečnooka, prošla kroz vrata. »Ne dajte, mister-Saladine, da vam ljudi prilaze i suviše blizu. Pustite ih samo kroz vašu samoodbranu, da bi vam te barabe zarile nož u srce.«
Posle toga, tu nije imalo više šta da se kaže. Avion je uzleteo i napravio viraž iznad grada. A negde dole, ispod Saladina, njegov je otac oblačio sluškinju u haljine svoje mrtve žene. Novi plan za regulaciju saobraćaja bio je dobro zakrčio centar grada. Političari su pokušavali da prave karijere odlaženjem na padjatre - u hodočašća pešačenjem kroz zemlju. A bilo je i grafita koji su kazivali: Savet političarima: Samo je jedan korak od padjatre do Pakla. A ponekad i do Asama.
Glumci su se mešali u politiku: MGR, N. T. Rama Rao, Bachchan. A Durga Khote se žalio da je jedno udruženje glumaca u stvari »front crvenih«. Saladin Čamča, u avionu- let 420 - zatvorio je oči; i osećao je, sa velikim olakšanjem, ona indikativna pomeranja i sređivanja u svom grlu koja su mu ukazivala na činjenicu da mu je glas bio počeo da se sam, za svoj račun, okreće svom pouzdanom, engleskom biću.

Prva uznemirujuća stvar koja se Mr Čamči na tom letu dogodila, bilo je to što je među putnicima prepoznao ženu iz svog sna.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 12:47 pm






4


Ta žena koju je sanjao bila je manjeg rasta i ne tako otmena kao ova stvarna, ali onog trenutka kad ju je Čamča ugledao kako hoda tamo-amo stazama duž redova sedišta u avionu Bostan, on se setio svog noćnog košmara. Posle odlaska Zini Vakil, bio je utonuo u nemiran san, i nešto je predosetio: imao je viziju jedne žene-bombašice, teroristkinje, sa izvesnim gotovo nečujno mekim glasom kanadske akcenatske provenijencije, čije su ga dubina i melodičnost podsećale na šum okeana slušan sa velike udaljenosti. Žena iz sna bila je tako pretovarena eksplozivima da je delovala više kao velika bomba nego kao mala bombašica; a žena koja se šetala avionskim stazama, držala je u naručju bebu koja je, po svim izgledima, mirno spavala, bebu tako vešto ututkanu u pelene i povoje, uz same ženine grudi, da Čamča nije mogao da vidi više od jednog uvojka novorođene kosice. Pod utiskom svog zapamćenog sna, on je uobražavao da je ta beba u stvari jedan paket pun štapina dinamita, ili neka vrsta one tik-tak-paklene mašine, te je bio na ivici krika kad je došao k sebi i sebe oštro ukorio. Bila je to upravo ona vrsta glupave igre koju je batalio i ostavio iza sebe. A on je, u stvari, bio fini čovek u zakopčanom odelu, na putu za London, u jedan udoban i miran život.
Putovao je sam, izbegavajući društvo ostalih članova glumačke trupe Prospero, koji su u svojim Fancy-a-Do-nald-majicama bili razbacani po jeftinoj turističkoj klasii pokušavali da na krutim vratovima cimaju glavama levo-desno u stilu indijskih natyam-plesačica, izgledali glupo u sarijima Benarsi, preterano cugali onaj jeftin avionski šampanjac, dosađujući prezirom-opterećenim stjuardesama koje su, budući Indijke, shvatale da su ti glumci osobe jeftine sorte. Oni su se, ukratko, ponašali u stilu običnog nepriličnog dramatanja. Zena koja je nosila bebu gledala je na neki svoj način kroz bledolike glumce ili ih je pretvarala u pramenove dima, toplotne opsene, duliove. Za čoveka kao što je bio Saladin Čamča, ponižavanje englestva od strane samih Engleza, bila je stvar i suviše bolna za razmišljanje. On se okrenuo svojim novinama u kojima je čitao o demonstracijama bombajskih železničara koje je policija rasterala šmrkovima. Novinski izveštač je pri tom slomio ruku; a i foto-aparat su mu razbili. Policija je objavila svoju »izjavu«. Ni izveštač niti neka druga osoba nisu bili namerno napadnuti. I Čamča je utonuo u avionski san. Grad izgubljene istorije, oboreno drveće i nenamerni napadi iščezli su iz njegovih misli. Kad je malo kasnije otvorio oči, doživeo je drugo iznenađenje na tom makabrističkom putovanju. Jedan čovek je prolazio pored njega idući ka klozetu. Nosio je bradu i jeftine umbralne naočare, ali Čamča ga je ipak prepoznao: tu, putujući inkognito u ekonomskoj klasi leta AI-420, bio je iščezli superstar, živa legenda, Džibril Farišta, lično.
»Jesi li lepo pajkio?« Shvatio je da je to pitanje bilo njemu upućeno, ali je okrenuo glavu od te prikaze velikog filmskog stara da bi bacio pogled na isto tako neobičnu pojavu jednog neverovatnog Amerikanca sa bejzbol-kapom na glavi, naočarima u metalnom okviru i neonski zelenoj majici na kojoj su se grčili isprepleteni i bleštavo zlatni oblici jednog para kineskih zmajeva. Čamča je tog stvora bio isključio iz svog vidnog polja, pokušavajući da se uvuče u ljušturu svoje privatnosti, ali privatnost više nije bila moguća.
»Zovem se Judžin Damsdej i stojim vam na raspolaganju«, i čovek-zmaj pruži jednu svoju ogromnu crvenu šaku. »Na vašem raspolaganju i na onom od strane Hrišćanske straže.«
Sanjivi Čamča zatrese glavom. »Vi ste neko vojno lice?«
»Ha! Ha! Da, gospodine, moglo bi i tako da se kaže. Ja sam jedan ponizan pešadinac, gospodine, u Gardi Svevišnjeg.« Oh, Garda Svevišnjeg, šta mi reče. »Ja sam čovek od nauke, gospodine, a moja misija je bila i ostala misija, i, dopustite mi da dodam, privilegija da posetim vašu veliku naciju da bih se upustio u bitku sa najopasnijom đavolijom koja je u ljudski um ušla pravo iz muda.«
»Nisam vas dobro razumeo.«
Damsdej spusti ton. »Ja vam pričam o onom majmunskom sranju, gospodine. O darvinizmu. O evolucionističkoj jeresi gospodina Čarlsa Darvina.« Po njegovom tonu sudeći, bilo je jasno da mu je ime izmučenog, Bogom-opsednutog Darvina bilo isto toliko odvratno kao i ime ma kog drugog repatog zloduha, Belzebuba, Asmodeusa ili samog Lucifera. »Ja stalno upozoravam vaše zemljake«, poveravao mu se Damsdej, »da se čuvaju od g. Darvina i njegovih đela. Uz pomoć mojih ličnih pedeset-i-sedam slajdova koje sam im prikazivao. A nedavno sam i govorio, gospodine, na banketu povodom Dana Svetskog Razumevanja »Rotari«-kluba, u Kočinu, Kerala. Govorio sam o svojoj otadžbini, o njenim mladim ljudima. Ja mislim da su oni izgubljeni, gospodine. Ti mladi ljudi Amerike: ja ih vidim kako se u svom očajanju okreću drogama, pa čak - ja sam otvoren čovek - i seksualnim odnosima pre braka. I to sam rekao onda a to sad kažem i vama. Kad bih ja verovao da je moj čukun-čukun-dedica bio šimpanzo, pa ja bih, lično, bio prilično, potišten.«
Džibril Farišta je sedeo preko puta i gledao kroz prozor. U avionu je počinjalo prikazivanje filma, pa su avionska svetla bila utuljena. Žena sa bebom u naručju je i dalje bila na nogama, šetajući tamo-amo, verovatno da bi svoju bebu smirivala. »I kako se sve to srozalo?« upitao je Čamča, osećajući da se od njega očekuje neki prilog.
Njegov sused je malo oklevao. »Ja verujem da je tu bila neka greška u rezoniranju«, reče on najzad. »To bi bila moja najbolja pretpostavka. Ne vidim kako bi oni dobri ljudi tamo bili u stanju da vode međusobne razgovore da nisu verovali da sam ja završio svoj posao.«
Čamča je bio malo zbunjen. On je smatrao da bi u zemlji vatrenih vernika mišljenje da je nauka neprijatelj Boga moglo lako da nađe pristalice; ali dosađivanje rotarijanaca u Kočinu pokazalo mu je da greši. U treperavoj svetlosti filma u avionu, Damsdej je nastavljao, svojim glasom bezazlenog vola, da priča priče protiv samog sebe, i to bez i najmanjeg nagoveštaja da zna šta čini. Pri kraju krstarenja, rekao je, oko veličanstvene prirodne luke kočinske, u koju Vasko da Gama beše uplovio tragajući za začinima i tako pokrenuo čitavu onu istoriju istoka-i-zapada, oslovio ga je jedan deran pun pst-pst-ova i hey-mister-okays. »Haj, vi, tuna, yes! ’Oćete li ha-šiš, Sahib? Hej, misteramerica. Yes, ujkasem, vi ’oćete afion, best quality, top price? Okay, a možda ’oćete kokain, yes?«
Saladin je počeo, bespomoćno, da se kikoće. Taj događaj ga je pogodio kao neka Darvinova osveta: ako je Damsdej smatrao onog sirotog, viktorijanskog, uštirkanog Darvina odgovornim za američku kulturu drogiranja, bilo je divno da baš on, na drugoj strani Zemljine lopte, bude viđen kao predstavnik upravo te etike protiv koje se tako žestoko borio. Damsdej ga je pogledao sa izrazom bolnog prekorevanja. Bila je to teška sudbina biti Amerikanac u tuđem svetu a ne nagađati zašto ste tako nesimpatični.
Nakon što se Saladinu omakao taj kikot, Damsdej je utonuo u sumoran, povređeni dremež, ostavljajući Čamču njegovim sopstvenim mislima. Da li bi filmove u avionu trebalo smatrati za posebno zlu, nasumičnu mutaciju forme, one koja će s vremenom izumreti usled prirodne selekcije, ili su, pak, oni budućnost kinematografije?
O budućnosti tih uvrnutih »akcionih« filmova u kojima večito igaju Šeli Long i Čevi Čejz, bilo mu je grozno i da misli; bila je to vizija Pakla... Čamča se upravo vraćao u san kad su se kabinska svetla upalila; projekcija filma se zaustavila; a iluziju bioskopa zamenila je ona druga, kad se na televiziji gledaju vesti, jer je sad četvoro naoružanih ljudskih prilika vikalo trčeći stazama aviona.

*

Putnici tog aviona zarobljenog od strane vazdušnih pirata - »hajdžekera«, držani su u neizvesnosti, kao taoci, sto jedanaest dana, usamljeni na svetlucavoj pisti oko koje su se kovitlali i sudarali veliki peščani talasi pustinje, jer kad su četvoro pirata, tri muškarca i jedna žena, prinudili pilota da aterira, niko od njih nije mogao da odluči šta da se radi s putnicima. Oni nisu sleteli na neki međunarodni aerodrom, nego na jednu apsurdnu ludoriju od staze za sletanje džambo-džeta koju je za svoje zadovoljstvo bio izgradio lokalni šeik u svojoj omiljenoj pustinjskoj oazi, do koje je vodila auto-strada sa šest traka, veoma popularna među usamljenim mladićima i devojkama koji su se tuda sporo vozili svojim kolima i koketirajući kroz prozore buljili jedni u druge... ali čim je avion na letu 420 tu aterirao, auto-stradu su zakrčila oklopna kola, transporteri sa vojnicima, limuzine sa lepršavim zastavicama. I dok su se diplomati pogađali oko sudbine tog putničkog aviona, da li da ga napadnu ili da ga ne napadnu, dok su pokušavali da odluče da li da pristanu na zahteve ili da ostanu čvrsti po cenu ljudskih života, avion je bila opkolila velika tišina i nije mnogo vremena prošlo pre nego što su počele opsene.
U početku su stalno tekli događaji, »hajdžekerski« kvartet bio je pun elektriciteta, nervozan i željan pucanja, sa spremnim prstom na orozu. Ovo su najgori trenuci, pomislio je Čamča dok su deca vrištala a strah se širio kao fleka; sad svi možemo otići Bogu na istinu. Zatim su oni zavladali svima - tri muškarca i jedna žena, svi visoki, niko maskiran, svi lepi - i oni su bili glumci, i oni su sad bili zvezde, repate zvezde ili meteori, i oni su sad imali svoja umetnička imena na sceni. Dara Singh, Buta Singh, Man Singh. Zena se zvala Tavlina. Ona žena iz Čamčinog sna beše bezimena, kao da mu snivačka mašta nije imala vremena za pseudonime; ali je i Tavlina, kao ona sanjana, govorila sa kanadskim naglaskom, glatkoivičnim, sa onim otkrivajućim zaokrugljenim O. Posle spuštanja aviona u oazu Al-Zamzam, putnicima, koji su svoje zarobljivače gleđali sa onom opsesivnom pažnjom s kojom ukočeni mungos gleda kobru, postalo je jasno da je u lepoti trojice muškaraca bilo nečeg pozerskog, neke amaterske ljubavi prema riziku i smrti, što ih je navodilo da se često pojavljuju na otvorenim vratima aviona i izlažu svoja tela profesionalnim snajperima koji su se sigurno skrivali među palmama oaze. Žena se držala podalje od takvih gluposti i izgledala je kao da se obuzdava da ne grdi svoju trojicu kolega. Delovala je kao žena koja nije svesna svoje lepote, a to ju je i činilo najopasnijim članom njihove četvorke. Čamči je palo u oči da su ti mladići bili preterano osetljivi i samodopadljivi da bi mogli poželeti da vide krv na svojim rukama. Da bi im bilo teško da ubijaju; oni su tu došli da bi se pojavili na televiziji. Ali Tavlina se tu nalazila nekim poslom. On ju je držao na oku. Ovi muškarci to ne znaju, pomislio je. Oni žele da se ponašaju onako kako su se ponašali »hajdžekeri« koje su gledali u filmovima i na televiziji; oni su realnost koja majmuniše grubu predstavu o sebi, oni su gliste koje gutaju svoje sopstvene repove. Ali ona, ta žena, zna... kad su se Dara, Buta, Man Sing šepurili i kočoperili, ona je postajala tiha, duboko zamišljena, i putnicima je uterivala strah u kosti.
Šta su to oni hteli? Ništa novo. Nezavisnu domovinu, slobodu veroispovesti, oslobođenje političkih zatvorenika, pravdu, otkupninu i bezbedno ekspedovanje u zemlju njihovog izbora. Mnogi putnici su počeli da saosećaju sa njima, iako su bili pod stalnom pretnjom pogubljenja. Ako živite u dvadesetom veku, onda vam nije teško da sebe vidite u onima, očajnijim od vas, koji traže da svet bude skrojen po njihovoj volji.
Nakon što su sleteli, vazdušni pirati su oslobodili većinu putnika a zadržali njih pedeset, odlučivši da je pedeset najveći broj osoba koje mogu komotno da nadziravaju. Žene, deca, Siki - svi su oni bili pušteni. Ispostavilo se da je Saladin Čamča bio jedini član trupe Prospero Players koji nije dobio slobodu; našao se prepušten nastranoj logici situacije, ali umesto da bude uzrujan što je zadržan, njemu je bilo drago što je mogao da vidi leđa svojim raskalašnim kolegama; baš dobro što se kurtalisao tog šljama, pomislio je.
Naučnik-kreacionista Judžin Damsdej nije bio u stanju da shvati zašto hajdžekeri nisu imali nameru da i njega oslobode. Stao je na noge, ljuljajući se na svojoj velikoj visini kao oblakoder usred uragana, i počeo da izvikuje neke reči histerične rastrojenosti. Potočić slina curio mu je pri tom iz jednog ugla usana; on je to uklanjao jezikom, oblizujući se grozničavo. A sad. čujte vi mene, budžovani, štaću ja da vamkažem, jer što je faking mnogo MNOGO je, i kakvajeto i otkudvam ta ideja da vi... i tako dalje, on je, u kandžama svog košmara u budnom stanju, baljezgao sve dok mu nije prišao neko iz piratske četvorke, očigledno žena, koja je potegla kundak svoje kratke puške i razbila mu rasklepetanu vilicu. I još grđe i gore: kako se balavi Damsdej oblizivao u trenutku kad mu je kundak zalupio vilicu, vrh jezika mu se otfikario i sleteo u krilo Saladina Čamče; a za jezikom ubrzo i njegov bivši vlasnik. Judžin Damsdej, bezjezičan i raspamećen, pao je u glumčevo naručje.
Izgubivši jezik, Judžin Damsdej je stekao slobodu. Ubeđivač je uspeo da svoje zarobljivače ubedi predajući im svoj instrument za ubeđivanje. Oni nisu hteli da se staraju o ranjenom čoveku; a onda, tu je pretila i opasnost od gangrene i tome slično, te se on tako pridružio egzodusu iz aviona. U tim prvim ludim satima, svest Saladina Čamče se stalno vrtela oko pitanja vezanih za pojedinosti - jesu li im to automatske puške ili polumašinke, kako su uspeli da sav taj metal prošvercuju u avion, koji su to delovi tela u koje mogu da ti pucaju a da ipak ostaneš živ, koliko li, to četvoro, mora da su uplašeni, koliko obrvani strahom od sopstvene smrti... i sad, kad je Damsdej otišao, on je očekivao da će sedeti sam, ali dođe jedan čovek, sede na staro mesto kreacioniste i reče, Ti nemaš ništa protiv, je l’ da, jer čoveku je ti ovakvim cirkusima potrebno društvo. To je bio filmski star, Džibril.

*


Posle prvih nervoznih dana provedenih u avionu na zemlji, tokom kojih su trojica hajdžekera u turbanima dolazili sasvim blizu opasnih ivica ludila, vrišteći u pustinjsku noć, Barabe, dođite da nas uhvatite, ili, za promenu, O bože, bože, oni će nam poslati one jebene komandose, one mame-svoje-jebuće Amerikance, daa, i Britance koji sestre svoje tucaju, sortu li im njihovu - trenuci kad su preostali taoci zatvarali oči i čitali molitve, jer su se uvek najviše plašili kad su hajdžekeri pokazivali znake slabosti - a posle tih ispada sve se opet smirivalo i počinjalo da liči na normalno stanje. Dva puta dnevno, jedno usamljeno vozilo donosilo je Bostanu hranu i piće, i ostavljalo na pisti. Taoci su morali da izlaze i unose kartonske kutije s namirnicama, dok su ih hajdžekeri držali na oku, iz bezbednosti n avionu. Osim ove dnevne posete, nije bilo drugih veza sa spoljnim svetom. Radio-aparat se bio ućutao. Izgledalo je kao da je taj incident bio zaboravljen, kao da je bio toliko neprijatan da su ga prosto izbrisali iz evidencije. »Te barabe su nas pustile da istrulimo«, vrištao je Man Sing, a taoci su mu se voljno pridružili. »Hijras! Chootias!
- Govna!«
Svi su bili obujmljeni vrućinom i tišinom, i sad su im utvare počinjale da svetlucaju u uglovima očiju. Najnapetija osoba među taocima, mladić s brađicom i gustom kovrdžavom kosom, budio se pred zoru i vrištao od straha, jer mu se pričinjavao ljudski kostur kako jaše na kamili preko peščanih prudova. Drugi neki taoci videli su kugle u boji kako vise na nebu, ili čuli klepet nekih ogromnih krila. Trojica hajdžekera pali su u duboku, fatalističku čamu. Jednog dana, Tavlina ih je pozvala na savetovanje u »repu« aviona; taoci su čuli glasove pune ljutnje i besa. »Ona im govori da treba da objave ultimatum«, rekao je Džibril Farišta Čamči. »Jedan od nas talaca mora da bude ubijen, ili tako nešto.« Ali kad su se pirati vratili, Tavlina nije bila sa njima, a izraz obeshrabrenosti u njihovim očima bio je sad obojen i stidom. »Izgubili su petlju«, šapnuo je Džibril. »Niko ne sme. I šta li je sad ostalo našoj Tavlini bibi? Nula. Čabar.«
A šta je ona uradila:
Da bi svojim zarobljenicima, ali i kolegama-piratima, dokazala da pomisao na neuspeh ili predaju neće nikad oslabiti njenu rešenost, ona se iz svoje trenutne povučenosti ponovo pojavila u čelu aviona, u odeljku prve klase sa barom i foteljama, i stala ispred talaca kao stjuardesa kad demonstrira proceduru obezbeđenja. Ali umesto da stavi na sebe grudnjak za spasavanje i podigne crevo za naduvavanje grudnjaka i tako dalje, ona je brzo svukla sa sebe svoju široku crnu galabiju, jedinu odeću koju je nosila, i ostala pred njima gola-golcata, kako bi svi mogli da vide arsenal njenog tela - granate kao posebne grudi između njenih prirodnih sisa i štapine dinamita lepljivom trakom pričvršćene oko njenih bedara, upravo onako kako se bila pojavila u Čamčinom snu. Zatim je ponovo navukla na sebe haljinu i progovorila slabim, dalekim, šumovitim okeanskim glasom. »Kad se u svetu rodi neka velika ideja, neki veliki cilj, tu se onda postavljaju izvesna suštinska pitanja«, promrmljala je. »Istorija nas pita: kako mi to stremimo tom cilju? Jesmo li beskompromisni, odlučni, jaki, ili ćemo se pokazati kao sluge vremena u kojem živimo, sluge koje su za kompromis, koje se prilagođavaju i predaju?« Njeno telo je davalo odgovor na ta pitanja.
Dani su, tako, i dalje prolazili. Zatvorene, ograđene, uzavrele okolnosti njegovog sužanjstva, odjednom i bliske i daleke, delovale su na Saladina Čamču tako da je poželeo da se raspravlja sa tom ženom - nepopustljivost takođe može da bude jednostrano ludilo, hteo je da joj kaže, može da bude i tiranija, ali krta, lomna, dok ono što je fleksibilno može da bude i humano, i dovoljno snažno da bi opstalo. Ali, naravno, ništa joj nije rekao već je pao u apatičnost, u mrtvilo dana. Džibril je otkrio u džepu naslona sedišta ispred sebe pamflet koji je napisao uklonjeni Damsdej. Čamča je dotle već bio zapazio sa kakvom je odlučnošću filmski star pružao otpor navali sna, te zato nije bio iznenađen kad ga je video da recituje i uči napamet redove iz pamfleta kreacioniste, dok su mu ionako teški kapci padali sve niže, a on ih silom vraćao i širom otvarao oči. Pamflet je dokazivao da su čak i naučnici danas marljivo posvećeni radu na ponovnom pronalaženju Boga, jer kad su jednom dokazali postojanje jedne jedine unificirane sile od koje su elektromagnetizam, gravitacija i jake i slabe sile nove fizike sve sami aspekti, avatari - božanske inkarnacije, tako reći, ili, pak, anđeli, šta bismo onda tu mogli imati drugo do onu od svega najstariju stvar - jedno vrhovno biće koje upravlja celim Stvorenjem sveta... »Je l’ shvataš - ono što naš prijatelj kaže je sledeće: ako moraš da biraš između neke vrste bestelesnog polja sile i stvarnog živog Boga, za šta bi se ti opredelio? Dobro pitanje, ah? Ti ne možeš da se moliš nekoj električnoj struji. Besmisleno je da od neke vrste nevidljivih talasa tražiš ključ od Raja.« Zatvorio je oči, pa ih onda, uz trzaj, ponovo otvorio. »Sve samo krvavo lupetanje«, besno je rekao. »Muka mi je od toga.«
Posle prvih dana, Čamča nije više osećao Džibrilov zadah iz usta, jer niko u tom svetu znoja i strepnje nije ništa bolje mirisao. Ali nemoguće je bilo ne zapažati njegovo lice, na primer, njegove velike purpurne podočnjake od nespavanja-, modre fleke i neko oleozno lučenje iz očiju. Onda se njegovo opiranje snu konačno završilo, i glava mu je klonula na Saladinovo rame, posle čega je spavao četiri dana bez ijednog buđenja.
Kad je ponovo došao k svesti, video je da ga je Čamča, uz pomoć onog mišusličnog taoca s bradicom, nekog Đalandrija, bio preneo na jedan prazan red sedišta u centralnom bloku. Otišao je u toalet da mokri, što je činio jedanaest minuta, i vratio se sa izrazom pravog straha u očima. Ponovo je seo pored Čamče, ali ni reči nije rekao. Dve noći kasnije, Čamča ga je čuo kako se ponovo bori protiv navale sna. Ili, kako se pokazalo: protiv snivanja.
»Deseti najveći vrh sveta«, čuo je Čamča kako ovaj mrmlja, »jeste Ksiksabangma Feng, osam hiljada i trinaest metara visok. Anapurna je deveti, osam hiljada i sedamdeset osam.« Ili bi počeo sa drugog kraja. »Prvi, Čamolungma, osam hiljada osamsto četrdeset osam metara. Drugi, Kz, osam hiljada šeststo jedanaest. Pa Kančenđunga, osam hiljada petsto devedeset osam, pa zatim Makalu, Daulagiri, Manaslu. Nanga Parbat, osam hiljada sto dvadeset i šest metara.«
»Je l’ ti brojiš planinske vrhove od osam hiljada metara da bi zaspao?« upitao ga je Čamča. Veći su od ovaca, ali ipak ih nema toliko.
Džibril Farišta je malo buljio u njega; zatim je klimnuo glavom, pa odlučio da mu kaže. »Ali ne da bih zaspao, prijatelju moj. Već da bih ostao budan.«
I tada je Saladin Čamča saznao zašto je Džibril Farišta bio počeo da se plaši spavanja. Svakom je neko potreban za razgovor, a Džibril još nikom nije bio pričao o onom što mu se desilo kad se najeo onih nečistih svinja. Te iste noći, počeli su mu snovi. U tim vizijama on je uvek bio prisutan, ali ne on, Džibril, kao takav, već kao svoj imenjak (arhanđel Gavrilo): »Ali ja tu ne mislim na svoje tumačenje uloge, Buzdo, ja sam on, on je ja, a ja sam taj krvavi arhanđeo, Gavrilo, Gabrijel, Džibril, u svojoj krvavo prirodnoj veličini.«
Čamča. I Džibril je, kao Zini Vakil, veselo reagovao na Saladinov nadimak. »Joj, badžo. To me stvarno golica. Golica me do upišavanja. Prema tome, ako si ti ovih dana neki engleski čamča, možeš to i da ostaneš. Mister Sali, Salata Čamča od Buzdingema. Al’ neka to bude samo naša šala.« Džibril Farišta je na svoj način propuštao da primećuje kad nervira Ijude. Buzdovan, Buzda, moj stari (drugar) Chum-ča: Saladin ih je sve mrzeo kad su ga zvali po nadimku. Ali nije mogao ništa. Sem da ih mrzi.
Možda je to tako bilo zbog tih nadimaka, a možda i nije, tek Saladin je nalazio da je Džibrilovo snoviđenje-otkrovenje patetično, anti-klimaktično, jer šta je to bilo tako čudno u njegovim snovima ako se on u njima pojavljivao kao anđeo? U snovima se svašta događa, i zar su ti njegovi snovi stvarno otkrivali nešto više od jedne banalne vrste egomanije? Ali Džibril se preznojavao od straha: »Stvar je u tome, Buzdo«, pravdao se on, »što mi se taj san, kad god zaspim, nastavlja odande gde se prekinuo. Isti san na istom mestu. Kao da je neko prosto zaustavio video-rekorder, kad sam ja izišao iz sobe. Ili, ili. Kao da je on taj badža koji je stalno budan, i to ti je, dakle, jedan krvav košmar. Njegov krvavi san: o nama. Ovde. Čitav san.« Čamča je piljio u njega. »Stvarno šašavo«, rekao je Džibril. »I ko ti ga zna da li anđeli ikad spavaju, na stranu snovi. I ja ti zvučim šašavo. Ali, da li sam ja u pravu il’ nisam?«
»Da, zvučiš mi šašavo.«
»Pa šta se to, onda, do đavola«, zavapio je on, »događa u mojoj glavi?«

*


Što je duže izbegavao san, više je pričljiv bio, te je počeo da zabavlja taoce i hajdžekere, kao i zapuštenu posadu aviona, let 420, pilote i one ranije prezrive stjuardese i nekad vedre ostale članove letećeg personala, koji su sad izgledali tužno umoljčani u jednom uglu aviona, i bili čak i bez onog ranijeg oduševljenja za beskonačno igranje remija - da ih zabavlja svojim sve ekscentričnijim teorijamao reinkarnaciji, upoređujući njihov boravak na improvizovanoj pisti pored oaze Al-Zamzam sa drugim periodom trudnoće, govoreći svima da su svi oni sada mrtvi za ovaj svet, ali u procesu regeneracije, ponovo stvarani. Izgledalo je da ta ideja njega donekle bodri, mada su mnogi taoci želeli da ga obese, pa je on zato skočio na jedno sedište da im objasni da će dan njihovog oslobođenja biti dan njihovog novog rođenja, što je predstavljalo izvestan optimizam koji je njegove slušaoce smirio. »Čudno ali istinito!« uzviknuo je. »To će biti dan nula, a pošto će to biti naš zajednički rođendan, svi ćemo mi od tog dana nadalje biti apsolutno istih godina, do kraja naših života. Kako biste nazvali pedesetoro dece koje u jednom cugu rodi ista majka. Bog-sveti-zna. Pedesetorke. Do đavola!«
Reinkarnacija je za razjarenog Džibrila bila termin ispod čijeg su se oklopa skupljali mnogi zbrkani pojmovi vavilonski: feniks-iz-pepela, uskrsnuće Hristovo, transmigracija u trenutku smrti - preseljenje duše Dalaj-lame u telo novorođenčeta... takve stvari bile su se izmešale sa avatarima Višnua, metamorfozama Jupitera koji je podražavao Višnua prihvatajući oblik bika; i tako dalje, uključujući, naravno, napredovanje ljudskih bića kroz uzastopne cikluse života, čas kao života bubašvaba, čas kao kraljeva, ka onom blaženstvu »nemaš-više-vratiš«. Da bi se ponovo rodio, u smrt bi najpre odbrodio. Čamča se nije štrapacirao da protestuje zbog toga što u većini primera iz Džibrilovih monologa preobraženje nije zahtevalo smrt individue; u novo telo se, po njemu, ulazilo kroz druge dveri. Džibril, u punom zamahu, sa rukama kojima je oholo mahao kao krilima, nije podnosio da ga neko prekida. »Ako staro ne izumre - kapirate moju poruku - mlado nikad neće biti što biti može.«
Ponekad su se te tirade završavale i suzama. Farišta bi u svojoj iscrpljenosti-iznad-svake-iscrpljenosti gubio prisustvo duha i obarao glavu svoju na Čamčino rame, dok bi ga Saladin - jer produženo sužanjstvo razjeda izvesna oklevanja kod sužanja – milovao po licu, ljubeći mu teme, de, de, de. U drugim prilikama, Čamču bi ipak nadvladala ozlojeđenost. I kad je Farišta i po sedmi put citirao onaj otrcani vic o Gramšiju, Saladin je u svom osujećenju dreknuo - Možda se to baš tebi događa, galamdžijo, tvoje staro ja crkava a onaj tvoj anđeo-iz-snova pokušava da se u tvom mesu okoti.

*


»Je l’ hoćeš da čuješ nešto stvarno šašavo?« Posle sto i jednog dana, Džibril je ponudio Čamči još jedno svoje poverljivo saopštenje. »Je l’ hoćeš da znaš zašto sam ja ovde?« I odmah mu je rekao. »Zbog jedne žene. Da, gazda. Zbog krvave ljubavi mog krvavog života. Žene sa kojom sam proveo ukupno tri zarez pet, dana. Zar ti to ne dokazuje da sam ja ćaknut? Q.E.D. (Quod erat demonstrandum), Buzdo, drugaru stari.«
I: »kako da ti ja to objasnim? Ciglo tri i po dana tog zbivanja; a koliko je dana čoveku potrebno da bi shvatio da mu se dogodilo nešto najlepše u životu, ona najdublja stvar, ono-što-biti-mora, ljubi te tvoja Zora? Kunem ti se: kad sam je poljubio, počele su da vrcaju jebene varnice - jebale-mamu-svoju ako nisu vrcale, daa, verovao-ne-verovao; ona je rekla da je to bio statički elektricitet iz tepiha, ali ja sam i ranije ljubio mačke u hotelskim sobama, a ovo mi se dogodilo definitivno prvi put, definitivno prvi-prvcati put. Krvavi elektrošokovi, čoveče, i ja sam morao da đipim u rikverc od bola.«
Nije mogao da nađe reči da nju opiše, tu svoju ženu od čistog planinskog leda sazdanu, da izrazi kako mu je bilo onog trenutka kad mu se život nalazio dole, pored nogu, razbijen u paramparčad, a ona postala njegov smisao. »Ne, ti to ne shvataš«, odustao je. »Možda ti nisi nikad sreo osobu zbog koje bi prešao ceo svet, zbog koje bi sve ostavio, prosto izišao i uzeo avion. Ej, ona se popela na Mont Everest, čoveče! Na visinu od osam hiljada sedam stotina metara i šezdeset centimetara, ili možda osam hiljada sedamsto četrdeset dva metra i trideset centimetara. Do samog vrha. Ti misliš da ja ne bih mogao da sednem u džambo-džet zbog takve žene?«
Što je Džibril Farišta upornije nastojao da objasni svoju opsednutost planinarkom Alelujom Koun (Sišarkom), to je Saladin više pokušavao da sebi dočara Pamelin lik, ali bez uspeha, ona mu se nije pojavila. Isprva je to mogla biti Zini koja mu je dolazila u sećanje, njena slika, a posle izvesnog vremena, više nikog nije bilo. Džibrilova strast je počinjala da razdražuje Čamču, da ga ispunjava besom i osećanjem osujećenosti, ali on to nije primećivao; samo ga je potapšao po leđima, razvedri se, Buzdo, nećemo još dugo ovako.

*


Sto desetog dana, Tavlina je prišla malom taocu s bradicom, Đalandriju, i zapretila prstom. Naše strpljenje je na kraju, objavila je; poslali smo dva ultimatuma koji su ostali bez odgovora, i zato je vreme da padne prva žrtva. Upotrebila je tu reč: žrtva. Pogledala je Đalandrija pravo u oči i izrekla mu smrtnu kaznu. »Ti si prvi na redu. Otpadniče izdajico kopile.« Posadi aviona je naredila da se pripremi za uzletanje, jer nije htela da letelicu izlaže riziku od napada spolja posle izvršenja kazne, pa je vrhom cevi svog revolvera počela da gura Đalandrija ka otvorenim vratima u čelu aviona, dok je on vrištao i molio za milost. »Ona je strašno pronicljiva«, rekao je Džibril Čamči. »Badža je podšišani sirdar.« Đalandri je bio prva meta zbog svoje odluke da odbaci turban i skrati kosu, zbog čega je postao otpadnik od svoje vere, podstrigani indijski plemić - sirdardži. Engleski: Cut-Sird - sedmoslovna osuda; žalba višem sudu ne igra.
Đalandri je pao na kolena, neka fleka se širila na stražnjici njegovih pantalona, Tavlina ga je vukla za kosu ka vratima aviona. Niko se nije ni maknuo s mesta. Dara Buta Man Sing su okrenuli glave od tog prizora. On je klečao zadnjicom prema otvorenim vratima; ona ga je naterala da se okrene, pucala mu je u potiljak i on se prevrnuo i pao na pistu. Tavlina je zalupila vrata.
Man Sing, najmlađi i »najživčaniji« član četvorke, dreknuo je na nju: »A kud ćemo sad? Oni će na svako prokleto mesto sigurno poslati komandose. Mi smo sad najebali.«
»Mučeništvo je privilegija«, blago je rekla. »A mi ćemo biti kao zvezde; kao sunce.«

*


Sneg je zamenio pesak. Evropa zimi, ispod svog belog, promenljivog saga, svog sablasno belog svetlucanja naviše kroz noć. Alpe, Francuska, obrisi obale Engleske, bele stene što se dižu do izbeljenih livadskih prostranstava. I mister Saladin Čamča sa svojim na glavu nabijenim crnim polucilindrom društvenog statusa koji dole treba pokazati. Svet je bio ponovo otkrio let AI-420 »boinga« 747 zvanog Bostan. Dole ga je pratio radar; radio-poruke su pucketale. Da li tražite dozvolu za sletanje? Ali ta dozvola nije bila zatražena. Bostan je kružio iznad obale Engleske kao neka divovskka morska ptica. Galeb. Albatros. Na instrumentu koji je pokazivao količinu goriva, kazaljka je padala: ka nuli.
Kad je došlo do sukoba, svi su se putnici iznenadili, jer ovog puta trojica hajdžekera nisu se raspravljala sa Tavlinom, tu više nije bilo besnog šaputanja zbog goriva ili onog šta-se-ti-tu-zajebavaš, već samo nemog stajanja po strani; nisu čak ni jedno s drugim razgovarali, kao da su bili izgubili svaku nadu, a onda je Man Sing prasnuo i krenuo ka njoj. Taoci su gledali borbu na život i smrt, nemoćni da bilo šta učine, jer je u avionu bilo zavladalo osećanje odvojenosti od stvarnosti, neka vrsta očekivanja nevažne slučajnosti, neki fatalizam, tako reći. Svi su legli na pod aviona, a njen nož se zario u njegov stomak i izišao tek ispod njegovog grudnog koša. I to je bilo sve, trenutno zbivanje koje je samo doprinosilo njegovoj prividnoj nevažnosti. A zatim, onog trenutka kad se ona uspravila, izgledalo je kao da su se svi probudili, i svimaje postalo jasno da ona stvarno ozbiljno misli na svoj posao, da ga ona završava, prošavši ceo put; i sad je držala u ruci onu žicu za aktiviranje svih igala granata ispod svog ogrtača, svih onih fatalnih sisa, i, mada su u tom trenutku Buta i Dara jurnuli ka njoj, ona je ipak trgnula žicu, i zidovi aviona su se srušili.
Ne, nije to bila smrt: rođenje!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 12:47 pm



II MAHAUND




Kad se Džibril (Gavrilo) predaje onom neizbežnom, kad sa svojim teškim očnim kapcima klizi ka vizijama svog anđelisanja, on prolazi pored svoje u-njega-zaljubljene majke koja ga naziva jednim drukčijim imenom - Šejtan, baš kao što se i sam đavo, Šejtan, zove - isto ime istom - jer on se, brate, zavitlava noseči one podnevne čabriće sa ručkovima za službenike u gradu, jer on je pravi vragolan- seče ona, pri tom, vazduh, svojom rukom - jer taj mali lupež stavlja muslimanske porcije jela na poslužavnike sa ///rtćiu-rtevegetarijanskim čabrićima, pa se mušterije dižu na oružje. Đavolak jedan, grdi ga majka, ali ga zatim zagrli- mali moj mili farišta (anđelče), kaže ona - dečaci su ipak samo dečaci; a on pored nje pada u san, rastući sve više dok pada, i on to svoje padanje počinje da oseća kao bekstvo, praćeno dahom majčinog glasa iz daljine upućenog njemu- baba, gle kako rasteš, kako Ogroman postaješ, au-au, dete! - aplauz. On je pravi džin, bez krila, on je nogama svojim trupio na horizont a rukama je zagrlio sunce. U svojim ranim snovima on vidi početke, vidi Sejtana sunovraćenog s neba u ambis, kako se grčevito hvata za granu najviše Stvari - lote-drveta sa kraja krajeva sveta, koje stoji ispod Prestola, pa Šejtan promašuje, srlja nadole, i pljas. Ali on je i dalje živeo, nije bio, nije mogao da bude mrtav, i pevao je dole iz pakla svoje nežne pesme sa zavodljivim stihovima. O te slatke pesme koje je on znao! Sa kćerima svojim kao vraškom grupom koja ga podupire, da, sa njih tri koje se zovu Lat Manat Uza,[5] cure bez majke što se smeju zajedno sa svojim Abom (ocem) što se iza svojih podignutih ruku kikoću na Džibrila, E da znaš kakav trik mi čuvamo za tebe - pa opet kikot - za tebe i onog Biznismena[6] na Planini. Ali pre Biznismena, ima i drugih priča - evo ga, tu je arhangel Džibril; on otkriva zamzamski izvor Egipćanki Hagar, te sad ona, ostavljena od proroka Ibrahima, zajedno s njihovim detencetom, u pustinji, može da pije hladnu vodu sa izvora i da tako preživi. A docnije, pošto je Džurhum sručio u Zamzam blato i zlatne gazele, te je izvor bio neko vreme izgubljen, eto ti opet njega, upozoravajući na to onoga Mutaliba od Crvenih čadora, oca onog deteta sa srebrnom kosom, koje je zatim postalo otac Biznismenov. A Biznismen: evo i njega!
Ponekad, kad spava, Džibril postaje svestan, bez sna, sebe kako spava, sebe kako sanja sopstvenu svest o svom snu, a onda ga uhvati panika. O Bože, uzvikne on, O predobri Alahu-Bože, ja sam već ugasio načisto. Ušle mi bubice u glavu, pošandrcao sam totalno, postao sam ludak, izgubljeni majmun-đoka. Osećam se baš onako kako se osećao Biznismen kad je prvi put ugledao arhanđela: pomislio je da je šenuo i hteo da se baci sa stene, sa visoke stene, sa stene na kojoj je izraslo jedno kržljavo lote-drvce, sa stene visoke kao krov sveta.
Evo ga, dolazi: penje se uz brdo zvano Šišarka i ide ka onoj pećini. Srećan mu rođendan: danas je navršio četrdeset-četvrtu. Ali i ako grad iza i ispod njega buči sred svetkovine, on se i dalje vere, sam. Nema za njega rođendanskog poklona, novog odela lepo složenog na donjem kraju njegovog kreveta. Čovek asketskog ukusa. (Kakvo je to Biznismenovo čudno ponašanje?)
Pitanje: Šta je suprotnost vere?
Nije neverovanje. To je suviše zaključno, izvesno, zatvoreno. Samo po sebi, jedna vrsta verovanja.
Sumnja.
Ljudska situacija; a šta reći za anđelsku? Ona je na pola puta između Alaha-Boga i homosapa; da li su anđeli ikad sumnjali? Jesu: izazivajući Božiju volju, jednog dana su se, mrmljajući, skrili iza Prestola, usuđujući se da postavljaju pitanja koja su obično zabranjena: antipit(anja). I da li je to pravo. Zar se o tome ne bi moglo raspravljati. Sloboda, staro antipit(anje). On ih je smirio, prirodno, tražio odgovore, primenjujući svoje menadžerske veštine a la Bog. Laskao im: vi ćete biti instrumenti moje volje na Zemlji, spasenjaprokletstva čoveka, svega uobičajenog itakodalje. I gle, začas: kraj protesta, nastavak oreolisanja, i natrag na posao. Anđele je lako smiriti; pretvorite ih u svoje instrumente i oni će vam svirati vašu harpijsku melodiju. Ljudska bića su tvrđi orah, mogu u sve da sumnjaju, pa čak i u ono sto svojim očima vide. I u ono iza svojih očiju. U ono - kad otežalih očnih kapaka utonu u san - što izlazi na videlo iza zatvorenih gledaljki... ti anđeli nisu velika prepreka na putu ljudske volje. A jakom voljom nešto izvoljevati znači ne slagati se; ne predavati se; ne pristajati.
Znam; đavolski razgovor. Šejtan prekida Džibrila.
Mene?

Biznismen: izgleda onako kako i treba da izgleda - visoko čelo, kukast - orlovski nos, široka ramena, uski kukovi. Prosečne visine, zamišljen - nutreći tip - nosi prostu odeću od platna, iz dva dela, a svaki deo četiri lakta dugačak, jedan mu nabran oko tela, a drugi prebačen preko ramena. Krupne oči; dugačke trepavice kao ženske. Korak mu izgleda predugačak za njegove noge, ali on je lakonog čovek. Siročići nauče da budu pokretne mete, razviju hitar korak, brze reakcije, i onu jezik-za-zube-opreznost. Probija se on kroz trnovito žbunje i, evo ga gde dolazi, idući kroz opobalzamsku šumu, grabeći preko velikog kamenja, jer on je fizički podoban čovek, nije neki kaišai mekotrbi. I, da, da se ponovo kaže: badža se bavi neobičnom vrstom biznisa - otkači se, tako, od sveta i ode u divljinu, ode gore na Breg-Šišarku, i tamo ostane i po mesec dana u jednom cugu, samo da bi bio sam.
Njegovo ime: snivano ime, vizijom promenjeno. Kad se pravilno izgovori, ono znači - onaj-za-koga-bi-trebalo-zahvaliti, ali on se na to ime ne odaziva ovde; a ne odaziva se - iako mu je dobro poznato kako ga još zovu - ni na nadimak nadeven mu tamo dole u Džahiliji: Onaj-što-ide-gore-dole-po-staroj-Šišarki. On nije ni Mahomet ni MoeHammered[7]; on je umesto toga usvojio demonski znak - farangis - koji mu je visio, prikačen, oko vrata. Da bi uvrede preokrenuli u snagu, vigovci, torijevci, crnci - svi su oni odlučili da s ponosom nose pogrdna imena koja su im izdevali da bi ih ponizili; slično tome i naš planinar, proročanski motivisani usamljenik, služiće u srednjem veku za plašenje dece, kao babaroga - sinonimom đavola: Mahaund.[8]
To je on. Mahaund Biznismen, koji se vere uz svoju vrelu planinu u Hidžazu. Opsena u vidu jednog grada dole, ispod njega, blešti na suncu.

*


Varoš Džahilija cela je sagrađena samo od peska, građevine su joj dobile oblike od pustinje iz koje se dižu. To je prizor za divljenje: gradske zidine sa četiri kapije - i sve su to čudotvorno podigli građani koji su naučili trik transformisanja finog belog peska dina iz tih pustinjskih, tužnih predela - sam taj materijal nepostojanosti, tu kvintesenciju kolebljivosti, pomeranja, vrdanja, nedostatka oblika - pa su ga, pomoću alhemije, pretvorili u gradivo svoje novopronađene postojanosti. Ti ljudi predstavljaju ciglo tri, četiri generacije uklonjene iz svoje nomadske prošlosti, kad su bili isto tako bez korena kao peščane dine ili, tačnije, sa korenom u saznanju da je i stalno putovanje dom.
- Međutim, nomad može da preživi i potpuni nedostatak skitnje; to za njega nije ništa drugo do nužno zlo; stvar je u tome da se negde stigne. -
I tako, nedavno, kao da su tu bili neki lukavi biznismeni, Džahilijanci su se naselili na raskršću maršruta velikih karavana, i dine potčinili svojoj volji. Sad pesak lepo služi moćnim gradskim trgovcima. Nabijen u kaldrmu, pokriva krivudave ulice Džahilije; noću, zlatna vatra bukti u uličnim grejalicama - »brazijerama« od uglačanog peska. Staklo je u prozorima, u izduženim prozorima poput puškarnica, usečenim u beskrajno visoke peščane zidove palata trgovaca; kroz sokake Džahilije prolaze taljige na glatkim silikonskim točkovima, sa magarećom zapregom. Ja, u svojoj grešnosti, ponekad zamišljam navalu jednog ogromnog talasa, visok zid zapenušene vode kako grmi preko te pustinje, tečnu katastrofu punu skršenih lađa i tonućeg oružja, talas plime koji bi te tašte peščane zamkove pretvorio u ništa, u sitna zrna peska od kojih su i stvoreni. Ali tu nema talasa. Voda je dušmanin Džahilije. Nošena u grnčarskim ćupovima, ona nikad ne sme da se prosipa (strogi kazneni zakon nema milosti prema prestupnicima), jer gde ona kapne, tu ona i opasno razjeda grad. Rupe se pojavljuju na putevima, kuće se nakrivljuju i ljuljaju. Vodonoše Džahilije su omražena potreba, parije koji se ne mogu ignorisati ali zato im se nikad ne može ni praštati. U Džahiliji nikad ne pada kiša; tu nema fontana u silikonskim vrtovima. Po nekoliko palmi stoji u ograđenim dvorištima kuća, a korenje im putuje u dubinu i širinu, u traganju za vlagom. Gradska voda stiže iz ponornica i izvora, među kojima je i onaj legendarni Zamzam, u srcu ovog koncentričnog peskograda, blizu Kuće Crnog kamena. Ovde, u Zamzamu, ima jedan behešti - vodonoša prezreni, koji izvlači tu vitalnu, opasnu tečnost. Zove se Halid.
Džahilija (Hadžilija?) je grad biznismena - poslovnih ljudi. Pleme se zove Ajkula.
U ovom gradu, biznismen-pa-prorok, Mahaund, osniva jednu od velikih svetskih religija; i stigao je ovde, ovoga dana, na svoj rođendan, u krizi svog života. Postoji neki glas koji mu šapće na uho: Šta ti predstavljaš? Čoveka ili miša? Mi znamo taj glas. Čuli smo ga već jednom, ranije.

*



Dok se Mahaund vere uz Breg-Šišarku, Džahilija proslavlja drugu jednu godišnjicu. U staro vreme, patrijarh Ibrahim došao je u ovu dolinu sa svojom ženom Hagar i njihovim malim sinom Ismailom. I ovde, u ovoj bezvodnoj divljini, on je nju napustio. Ona ga je upitala, Da li je moguće da je to Božija volja? On joj je odgovorio da jeste. I otišao, baraba. Od samog početka, ljudi su se koristili Bogom da bi opravdali ono što ne može da se opravda. Tajanstveni su putevi Gospodnji: kažu ljudi. Pa onda i nije neko čudo što su se žene okrenule meni. - Ali da se ja ipak držim onog što želim da kažem; Hagar nije bila veštica. Ona se uzdala u Boga: Pa kad je tako, On me sigurno neće pustiti da propadnem. Pošto ju je Ibrahim ostavio, ona je svoje dete dojila sve dok joj nije ponestalo mleka. Onda se penjala na dva brega, najpre na Safu a zatim i na Marvu, trčeći u svom očajanju od jednog do drugog, ne bi li sa njih ugledala neki čador, kamilu, ljudsko biće. Ništa nije videla. I tada joj je došao Džibril i pokazao joj vode Zamzama. Tako je Hagar preživela; ali zašto se sada hodočasnici skupljaju ovde? Da proslavljaju njeno preživljenje? Ne, ne. Oni proslavljaju dan kad je njihovoj dolini bila ukazana čast da je poseti - pogađate ko - Ibrahim. I oni se u slavu tog Hagarinog nežnog supruga ovde skupljaju, klanjaju mu se i, iznad svega, troše lovu.
Džahilija je danas skroz-naskroz miomirisna. Mirisi Arabije, mirisi koje prosipa Arabia Odorifera, lebde u vazduhu: balzam, kasija, tamjan, izmirna. Hodočasnici piju vino od palme datule i bazaju po velikom vašaru povodom ibrahimovske svetkovine. A kroz tu gužvu baza i jedan čovek čije ga nabrano čelo izdvaja iz vesele gomile: to je jedan visok čovek u širokoj beloj odeći, gotovo za glavu viši od Mahaunda. Brada mu je potkresana i uokviruje mu duguljasto koščato lice; hod mu je skladan i dostojanstven, i otkriva visoku eleganciju moći. Kako se on zove? - Sama vizija ubrzo odaje njegovo ime; i ono je san promenio. Evo ga - Karim Abu Simbel, Velikaš Džahilije, suprug okrutne, divne žene Hind. On je glava vladajućeg Saveta grada, bogat izvan svake procene, vlasnik unosnih hramova kraj gradskih kapija, mnogih kamila, nadzornik svih karavana, a žena mu je najveća lepotica u zemlji: šta bi moglo da uzdrma sigurnost takvog čoveka? A ipak, i Abu Simbelu se približava kriza. Njega muči jedno ime, a vi možete da pogodite koje - Mahaund Mahaund Mahaund.
O kakva je krasota to vašarište Džahilije! Tu, pod ogromnim miomirisnim šatrama stoje redovi tezgi sa začinima, listovima sene, raznim vrstama mirišljavog drveta; tu ćete naći i prodavce parfema, koji se međusobno takmiče oko hodočasničkih noseva, ali i oko njihovih novčanika. Abu Simbel se probija kroz gomile sveta. Trgovci - jevrejski, monofizitski, nabateanski - kupuju i prodaju komade srebra i zlata, mere ih, grizu dukate i srebrnjake zubima znalačkim. Tu su i lanene tkanine iz Egipta, svila iz Kine; a iz Basre - oružje i žitarice. Tu se ljudi i kockaju, tu piju i igraju. Ima tu i robova na prodaju - Nubijaca, Anatolaca, Etiopljana. Četiri frakcije plemena Ajkula drže pod svojom kontrolom posebne zone vašarišta - mirise i začine pod Crvenim šatrama, a tkanine i kožu pod Crnim šatrama; Srebrnokosa grupa je nadležna za plemenite metale i sablje. Zabava - barbut, trbušne plesačice, palmovo vino, pušenje hašiša i afiona - spada u povlasticu četvrtog plemenskog kvarta, Vlasnika Sarenih kamila, koji su i trgovci robljem. Abu Simbel zaviruje u šatru s plesačicama. Hodočasnici sede stežući svoje kese s novcem u levoj ruci; svaki čas vade novčiće i stavljaju ih na dlan desne ruke. Plesačice se tresu i znoje, a pri tom ne skidaju pogled sa vrhova prstiju hodočasnika; kad premeštanje novca iz kesa na dlanove prestane, prestaje i trbušni ples. Veliki čovek pravi grimasu i pušta šatorsko krilo da padne na otvor.
Džahilija je sagrađena u nepravilnim koncentričnim krugovima, zgrade joj se lepezasto šire od Kuće Crnog kamena, približno po stepenu bogatstva i društvenog položaja vlasnika. Palata Abu Simbela nalazi se u prvom krugu- u centralnom prstenu; kad izlazi iz svoje kuće, on se kreće jednim od vijugavih, zrakastih puteva za skitnju, prolazi pored mnogih gradskih predskazivača sudbine koji, za hodočasničke pare cvrkuću, guguću, šište, na različite načine opsednuti duhovima-đinima ptica, zveri, zmija. Jedna vračara, propustivši trenutno da podigne pogled, zgurena sedi na njegovom putu: »Je l’ ’oćeš d’osvojiš srce neke cure, slatki moj? Il’, volj’ ti da nekog svog dušmanina pričvrljiš? Pitaj mene; i moje čvoriće u nizu!« I ustaje, landarajući jednim kanapom s čvorovima, zamkom za živote ljudske- ali, videvši sad kome se obraća, mlitavo spušta svoju razočaranu ruku i, mrmljajući nešto, šmugne u pesak.
Svugde - graja i laktovi. Pesnici stoje na sanducima i deklamuju, dok im hodočasnici bacaju novčiće oko nogu. Neki bardi govore rađaz-stihove u četvorosložnom metru koji, prema legendi, ukazuje na ritam hoda kamile; drugi recituju kasida-pesme o nestalnim draganama-vrdala-mama, o pustinjskim avanturama, o lovu na divlje magarce, onagere. Za dan-dva biće i vreme za godišnje takmičenje u pesništvu, posle čega će sedam najboljih pesama biti prikucano na zidove Kuće Crnog kamena. Pesnici se pripremaju za svoj veliki dan; Abu Simbel se smeje minstrelima - pevačima uz lautu - koji prosipaju zlu satiru, otrovne ode naručene od jednog poglavice protiv drugog, od jednog plemena protiv susednog. Zatim klima glavom, u znak prepoznavanja, jednom od pesnika koji mu se pridružuje i hoda pored njega - jednom vižljastom mladiću oštrog lika s pomahnitalim prstima na lauti. Ovaj mlađi ismevač već ima jezik kojeg se svet najviše plaši u čitavoj Džahiliji, ali prema Abu Simbelu on je gotovo pun poštovanja. »Što ste toliko mislima obrvani, Velikašu? Da vam kosa nešto nije počela da opada, ja bih vam savetovao da je pustite preko čela.« Abu Simbel se ceri nakrivljenim usnama. »Kakav ugled«, kaže on zamišljeno. »Kakvu slavu ti uživaš, a mlečnjaci ti još nisu ispali. Pripazi se da ne budemo morali da ti ih mi iščupamo.« On ga pecka, govori vedro, ali je ta njegova vedrina ipak spojena s pretnjom od velikog opsega Velikaševe moći. Ali momak je ipak bezbrižan. Idući ukorak sa Abu Simbelom, on odgovara: »Na mestu svakog zuba koji mi budete iščupali, izrašće jedan jači, koji će dublje da zagriza i izvlači vrelije mlazeve krvi.« Velikaš jedva klima glavom. »Ti voliš ukus krvi«, kaže on. Momak sleže ramenima. »Pesnikov je posao«, odgovara on, »da daje ime neimenljivom, da ukazuje na prevare, da staje na stranu ugroženog, da kreće u rasprave, da prekraja svet i da mu ne dopušta da beži u slatki san.« I ako potoci krvi poteku iz rana koje njegove pesme zadaju, oni će taj svet hraniti. Mladićje satiričar, Baal. Jedna nosiljka s navučenim zavesicama prolazi pored njih; u njoj neka fina gradska dama koja je izišla da vidi vašar, nošena na ramenima osmorice Anatolaca - robova. Abu Simbel hvata mladog Baala za lakat, pod prividom da želi da ga skloni s puta; i mrmlja, »I očekivao sam da ću te naći; pa, ako hoćeš, da malo popričamo.« Baal se divi Velikaševoj veštini. Tražeći čoveka, kadar je da svoj plen dovede do uverenja da je on, plen, lovio lovca. Abu Simbel još jače steže mladićev lakat; i držeći ga tako za lakat, on svog drugara vodi ka svetinji svih svetinja u samom središtu grada.
»Imam jednu porudžbinu za tebe«, kaže mu Velikaš, »jednu književnu stvar. Ja znam svoje granice; veštine i imovanja pakosti i umetnost metričkog panjkanja potpuno su van mojih moći. Shvataš.«
Ali Baal, drski momak, samo se ukoči i počne da drži đo svog dostojanstva. »Nije pravo da umetnik postane sluga države.« Simbelov glas pada malo niže, dobija svila-slije tonove i ritmove. »Oh, da. Ali kad se ti stavljaš u službu ubica-atentatora, onda je to za tebe jedna savršeno časna stvar!« Kult mrtvih je besneo u Džahiliji. Kad tu čovek umre, plaćeni oplakivači se bubaju po glavi, grebu svoje grudi, čupaju kosu. Obogaljena kamila se ostavlja na grobu da crkne. A ako je čovek ubijen, njegov najbliži rodak polaže asketsku zakletvu i goni ubicu sve dok se krv krvlju ne osveti; pri čemu je i običaj da se sastavi pesma u slavu tog potonjeg čina, ali malo je osvetnika sa darom za rimovanje. Zato mnogi pesnici žive od pisanja pesama posvećenih ubistvima, i opšte je mišljenje da je među pesnicima koji slave krvno osvetništvo najbolji versifikator ovaj prerano sazreli polemičar, Baal. Ali njega profesionalni ugled štiti od uvreda kao što je sad ovo malo Velikaševo ruganje. »To je jedna kulturna stvar«, odgovara on. Abu Simbel zaranja još dublje u cile-milemisanje. »Možda je tačno i to što kažeš«, šapuće on pred kapijom Kuće Crnog kamena, »ali, Baale, reci mi pošteno: zar ja ne mogu da položim neko malo pravo na tebe? Obojica opslužujemo, ili bar ja tako mislim, jednu istu gospu.« Sad se Baalu sva krv povlači iz obraza; samouverenost mu krahira, otpada sa njega kao školjka. Velikaš, kao da ne primećuje tu naglu promenu, pa ugura satiričara u Kuću.
U Džahiliji se kaže da je ova dolina Zemljin pupak; da se naša planeta, kad je bila stvarana, obrtala oko ove tačke. Adam je bio došao ovamo i ugledao čudo: četiri smaragdna stuba i na njima uzdignut sjajan džinovski rubin, a ispod tog neba ogroman beli kamen, takođe sjajan od sopstvene svetlosti, kao neka vizija Adamove duše. On je oko te vizije podigao debele zidove, da kamen zamrače za ovu zemlju. To je bila prva Kuća. Mnogo je puta pregrađivana -jednom je to učinio Ibrahim, posle preživljenja Hagar i malog Ismaila, zahvaljujući angelu - ali, kako su bezbrojni hodočasnici vekovima dodirivali taj beli kamen, on je postepeno tamneo i postao crn. Onda je počelo vreme idola; do Mahaundovog doba, tri stotine i šezdeset kamenih bogova načičkalo se oko Božijeg vlastitog kamena.
Šta li je stari Adam mogao da misli? Njegovi sinovi su danas ovde: Kolos od Hubala, koga su Amalekiti poslali iz Hita, stoji iznad izvora blaga - Hubal Pastir, taj polumesec što raste; ali i onaj, od-besa-užagreli, opasni Kain. On je onaj venući polumesec, kovač i muzičar; pa i on ima svoje posvećenike.
Hubal i Kain gledaju odozgo na Velikaša i pesnika, dok se ovi šetkaju. Gleda ih i nabateanski proto-Dionizos, Onaj-od-Sharra-e; i jutarnja zvezda Astarte, i tmurna Nakruh. Evo i boga Sunca, Manafa! Gle, gde krilima maše div Nasr, bog u obličju orla! Pogledaj i Quzah, što dugu u rukama drži... i zar to nije ljudska prezasićenost bogovima, hranom kamenom za kljukanje oblapornih hodočasnika, za gašenje njihove žeđi nesvete. Ta božanstva za vabljenje putnika, dolaze - kao i sami hodočasnici - sa svih strana. Pa i ti idoli su delegati na nekoj vrsti međunarodnog vašara.
Postoji ovde i jedno božanstvo zvano Allah (što, prosto, znači Bog). Pitajte Džahilijance i oni će vam potvrditi da taj badža ima neku vrstu vrhovne vlasti, ali da on nije mnogo popularan: jedan svestraničar, bog opšte prakse u veku kipova - specijalista.
Abu Simbel i odnedavno-preznojavajući-se Baal stigli su do svetilišta, gde su jedna do druge stajale postavljene tri najvoljenije boginje Džahilije. Oni se klanjaju pred svima trima: pred Uzom sa licem koje zrači, boginjom lepote i ljubavi; pred mračnom, opskurnom Manat sa licem okrenutim u stranu - njen cilj je tajanstven, ona prosejava pesak između svojih prstiju - ona je zadužena za ljudsku sudbinu ona je kob; i, na kraju, pred najuzvišenijom od njih tri, boginjom-majkom, koju su Grci zvali Latona, Latini Leto, ;i koju ovde zovu Ilat ili, najčešće, Al-Lat. Boginja. Nju čak i ime stavlja nasuprot Allah-u i čini je ravnopravnom s njim. Lat - svemoćna. I sa izrazom iznenadnog olakšanja, Baal se baca na tlo i prostire se pred njom. Abu Simbel i dalje stoji na svojim nogama.
Porodica Velikaša Abu Simbela - ili, tačnije, njegove žene Hind - drži u svojim rukama čuveni hram Lat, pokraj južne gradske kapije. (Oni takođe vuku prihode i iz hrama Manat, pored istočne kapije, i iz hrama Uze, na severnoj sirani.) Te koncesije su osnov Velikaševog bogatstva, i zato je on, to shvata Baal, sluga boginje Lat. A satiričareva posvećenost toj boginji je poznata širom Džahilije. Prema lome, to je bilo sve što je Velikaš mislio! Dršćući od olakšanja, Baal ostaje prostrt, pokazujući tako svoju zahvalnost svojoj Gospi-zaštitnici. Ona na njega gleda blagostivo; ali na izraz boginjinog lica ne može se osloniti. Baal je mnogo pogrešio.
Bez ikakvog upozorenja, Velikaš ritne pesnika u bubreg. Napadnut baš u trenutku kad je mislio da je bezbedan, Baal cikne, počne da se prevrće po podu, ali Abu Simbel ga prati i nastavlja da ga rita. Začuje se zvuk pucanja jednog rebra. »Mrcino mala«, primećuje Velikaš, a ton mu je i dalje nizak i dobroćudan. »Podvodaču jedan, sa piskavim glasom i malim mudima. Da li si ti mislio da će gospodar hrama Ilate da traži tvoje prijateljstvo samo zbog strasti koju osećaš prema njoj?« I novo ritanje, pravilno, metodično. Baal kuka uz Abu Simbelove noge. Kuća Crnog kamena uopšte nije prazna, ali ko sme da se ispreči između Velikaša i objekta njegovog gneva? I odjednom, Baalov mučitelj čučne, ščepa pesnika za kosu i podiže mu glavu, uz trzaje, naviše, pa mu šapne na uho: »Baale, nije ona ta gospa na koju sam mislio«, a iz Baala - jeziv jauk samosažaljenja, jer on zna da mu se život bliži kraju, da mu se okončava baš kad ima još toliko mnogo stvari koje bi trebalo da postigne - jadni badžica. Velikaševe usne se taru o njegovo uho. »Govno od prestravljene kamile«, dašće Abu Simbel. »Ja znam da mi ti jebeš ženu.« I pri tom zapaža, sa velikim zanimanjem, kako Baal ima istaknutu erekciju, ironični spomenik koji je podigao svom strahu.
Abu Simbel, Velikaš-rogonja, uspravlja se, i naređuje, »Diži se!«, a Baal, unezveren, kreće za njim napolje.
Grobovi malog Ismaila i njegove majke Hagar leže pokraj severozapadnog lica Kuće Crnog kamena, na prostoru ograđenom niskim zidom. Abu Simbel prilazi tom području i zaustavlja se nešto dalje od njega. U tom ograđenom delu stoji mala grupa ljudi. Tamo su vodonoša Halid i neka baraba iz Persije sa tuđinskim imenom Salman; i da upotpuni trojstvo tog ološa, tu je i rob Bilal, onaj koga je Mahaund oslobodio, jedan ogroman crni monstrum, baš taj, sa glasom koji odgovara njegovoj fizičkoj veličini. Ta trojica besposličara sede na zidu ograde. »Ta gomila đubreta«, kaže Abu Simbel. To je tvoja meta. Piši o njima; i o njihovom vođi, naravno.« I uprkos svom strahu, Baal ne može da sakrije nevericu. »Velikašu dragi, zar o tim lupežima - o tim jebenim prostačinama? Vi ne treba da brinete zbog njih. Šta vi uopšte mislite? Je 1’ da će Mahaundov jedan Bog da dovede vaše hramove do bankrotstva? Trista šezdeset protiv jednog, i zar da jedan pobedi? To ne može da se desi.« On se kikoće skoro histerično. Abu Simbel ostaje hladan: »Čuvaj te uvrede za svoje pesme.« Ali raskikotani Baal ne može da se zaustavi. »Revolucija vodonoša, doseljenika i robova... uh, Velikašu dragi! Ja se mnogo plašim.« Abu Simbel pažljivo pogleda raskikotanog pesnika. »Da«, odgovara mu on, »tačno, i treba da se plašiš. Piši o tome, molim te, a ja očekujem da će te pesme biti tvoja remek-dela.« Baal nabira čelo, cvili. »Ali to je traćenje mog, mog malog talenta...« On shvata da je previše rekao.
»Radi kako ti je rečeno«, bile su poslednje reči koje mu je Abu Simbel uputio. »Nemaš drugog izbora.«...

*


Velikaš se izležava u svojoj spavaćoj sobi dok mu naložnice zadovoljavaju potrebe. Kokosovo ulje za njegovu proređenu kosu, vino za njegova nepca, jezici za njegovo uživanje. Momak je bio u pravu. Zašto se ja plašim Mahaunda? U dokolici, počinje da broji svoje naložnice; prestaje kod petnaeste, i pljesne šakama. Taj momak. Hind će i dalje da se viđa s njim, očigledno; i kakve šanse može on, Abu Simbel, da ima protiv njene volje? To je njegova slabost, zna on to, to da je kadar da mnogo vidi i da mnogo podnosi. On ima svoje apetite, pa zašto onda i ona ne bi mogla da ima svoje? Naravno, sve dotle dok je diskretna; i sve dotle dok on to zna. On mora da zna; znanje je njegova droga, njegova opasna navika. On ne može da podnosi ono što ne zna, te zbog toga, ako ne zbog nečeg drugog, Mahaund je njegov neprijatelj, Mahaund sa svojom mišmaš bandom odrpanaca, i momak je imao pravo da se smeje. On, Velikaš, ne može da se tako lako nasmeje. On je, kao i njegov protivnik, oprezan čovek, on hoda na jastučićima svojih stopala. Setio se onog ogromnog, onog roba, Bilala: setio se kako ga je njegov gospodar zamolio, ispred hrama Lat, da prebroji bogove. »Jedan«, odgovorio je on onim svojim krupnim, melodičnim glasom. Bogohuljenje - za to je predviđena smrtna kazna. Bacili su ga na zemlju, na vašarištu, raširili mu i noge i ruke, pa su mu na grudi stavili jedan ogroman kamen. Kol’ko reče da ih ima? Jedan, ponavljao je, jedan. Zatim su na prvi kamen stavili i drugi. Jedan jedan jedan. Mahaund ga je otkupio od vlasnika i oslobodio.
Ne, Abu Simbel razmišlja, momak Baal nije bio u pravu, ti ljudi su vredni našeg vremena. Zašto se ja plašim Mahaunda? Zbog toga: jedan jedan jedan, zbog te zastrašujuće singularnosti; dok sam ja uvek podeljen, uvek dva ili tri ili petnaest. Ja čak mogu da shvatim i njegovo gledište; on je isto toliko bogat i uspešan kao bilo ko od nas, kao bilo koji savetnik, ali pošto njemu nedostaje ona prava vrsta porodičnih veza, mi mu nismo ponudili neko mesto u našoj grupi. Pošto je rastao bez roditelja, kao siroče, on je isključen iz trgovačke elite, i zato oseća da je izigran, da nije dobio ono što mu pripada. Uvek je bio ambiciozan. Ambiciozan ali sam. Ne možeš stići na vrh ako se sam-samcit penješ uz brdo. Sem, možda, ako tamo ne sretneš nekog anđela... da, to je to. Vidim ja na šta on cilja. Ali on mene ne bi mogao da razume. Kakvu vrstu čoveka ja predstavljam? Saginjem glavu. Kolebam se, procenjujem šanse, nameštam svoja jedra, manipulišem, i tako uspevam da preživim, da opstanem. Zato neću da optužim Hind za neverstvo. Mi smo dobar par, led i vatra. Na štitu njene familije, grb: legendarni crveni lav, mnogozubi ljudožder. Nek se ona samo igra sa svojim satiričarem; među nama nikad nije bilo seksa. Ja ću njega već srediti kad joj on dosadi. Velika je to laž - misli Velikaš Džahilije dok tone u san - da je pero jače od mača.

*


Bogatstvo grada Džahilije stvoreno je na preimućstvu peska nad vodom. U staro vreme smatralo se da je bezbednije transportovati robu preko pustinje nego preko mora, gde svaki čas mogu da udare monsuni. U to vreme pre meteorologije, bilo je nemoguće predviđati takve stvari. Zato su napredovali karavan-seraji. Proizvodi sveta su pristizali iz Zafara u Sabu, a odatle u Džahiliju i oazu latrib, pa dalje do Midijana gde je živeo Mojsije; otuda u Akabu i Egipat. Iz Džahilije su počinjale druge karavanske staze: na istok i severoistok, ka Mesopotamiji i velikom Persijskom Carstvu. Ka Petri i Palmiri, gde je Solomon nekad voleo kraljicu Sabe. To su bili siti i ugojeni dani. Ali sad su čitave flote, koje plove vodama oko poluostrva, postale krepkije, posade im veštije, a navigacioni instrumenti su im tačniji. Karavani kamila gube posao u korist brodova. Pustinjska lađa i morska lađa, to staro suparništvo sa danas poremećenom ravnotežom snaga. Vladaoci Džaliilije besne zbog toga, ali oni tu mogu malo da učine. Abu Simbel podozreva da sad jedino hodočašće stoji između grada i njegove propasti. Gradski savetnici pretražuju svet da nađu kipove tudinskih bogova, kako bi pomoću njih privlačili nove hodočasnike u grad od peska; ali oni i u tome imaju takmace. Dole, u Sabi, podigli su jedan veliki hram, svetilište suparničko, radi takmičenja sa Kućom Crnog kamena. Mnoge hodočasnike sad jug dovodi u iskušenje, a broj posetilaca vašara u Džahiliji opada.
Po preporuci Abu Simbela, vladaoci Džahilije su njenim verskim ritualima dodali primamljive začine profanosti. Grad je postao čuven po svojoj razuzdanosti, kao kockarska jazbina, kupleraj, mesto gde se pevaju škakljive i nepristojne pesme. Članovi plemena Ajkula jednom prilikom su prekardašili u svojoj pohlepi za novcem hodočasnika, Čuvari kapije Kuće počeli su da traže mito od umornih putnika; njih četvorica, ljuti što su dobili bedan bakšiš, sunovratili su dva putnika niz velike strme stepenice pravo u smrt. Ovaj postupak je mnoge obeshrabrio i oni nisu ponovo došli... Danas, kidnapuju žene-hodočasnice radi ucene ili ih prodaju kao naložnice. Bande mladih Ajkula krstare gradom i nameću svoj zakon. Priča se da Abu Simbel održava tajne sastanke s vođama bandi i da ih sve on organizuje. To je svet kojem je Mahaund doneo svoju poruku: jedan jedan jedan. Sred takvog mnoštva bogova, to zvuči kao opasna reč.
Velikaš se uspravlja u krevetu, u sedeći stav, a naložnice mu odmah prilaze i nastavljaju sa mazanjem i glađenjem njegovog tela. On im gestom daje znak da odu, pa zatim pljesne šakom o šaku. Ulazi evnuh. »Pošalji glasnika u kuću kahina Mahaunda«, naređuje Abu Simbel. Namestićemo mu jednu malu probu. Pošteno takmičenje: tri protiv jednog.

*

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 12:48 pm



Vodonoša, došljak i rob: Mahaundova tri učenika, peru se kraj izvora Zamzam. U peščanom gradu, oni su nezdravo opsednuti vodom. Ablucije, neprestane ablucije- pirkanje, pranje nogu do kolena, ruku do lakata, glave do vrata. Suvih grudi do pupka, mokrih udova i vlažnih glava- baš izgledaju kao neki ekscentrici! Pljus, pljas, pranje i klanjanje uz molitvu. Klečeći, zavlače ruke, noge, glave natrag u svuda prisutni pesak, a zatim iznova počinju ciklus sa vodom i molitvama. Ovo su lake mete za Baalovo pero. Njihova ljubav prema vodi je neka vrsta izdaje; ljudi Džahilije prihvataju svemoćnost peska. Pesak se zavlači između njihovih prstiju i na rukama i na nogama, lepi im se za trepavice i kosu, i tu se stvrdnjava i zatvara im pore na koži. Oni se otvaraju prema pustinji: dođi, pešče, peri nas u suhoći! To je običaj džahilijanski, počev od najvišeg građanina do onog najnižeg mogućeg. Oni su silikonski, kremenski narod, a sad su vodoljupci došli među njih.
Baal ih obilazi na bezbednoj udaljenosti - Bilal nije čovek s kojim se može šaliti - i dovikuje im poruge. »Ako su Mahaundove ideje bilo čega vredne, je l’ vi mislite da će one biti popularne među ološem kao što ste vi?« Salman obuzdava Bilala: »Mi smo samo počastvovani što je moćni Baal izabrao nas za svoj napad«, on se pri tom osmehuje a Bilal se opušta, smiruje. Vodonoša Halid je iznerviran, ali kad ugleda krupnu figuru Mahaundovog strica Hamze koji im prilazi, on željno potrči ka njemu. Hamza, u svojoj šezdesetoj, i danas je najugledniji gradski borac i na lavove lovac. Mada je istina manje slavna od pohvala: Hamza je u borbi više puta bio poražen, ali, pošteđen od prijatelja ili zahvaljujući sreći, izbavljen iz lavljih čeljusti. On ima para koje mu omogućuju da se te vesti ne šire. Ali i njegove goiline, i to što je dosad ostao živ, doprinose nekoj vrsti poštovanja legende o njegovoj borbenosti i hrabrosti. Bilal i Salman, zaboravljajući Baala, polaze za Halidom. Sva trojica su nervozni, mladi.
On se još nije vratio kući, obaveštava ih Hamza. A Halul je zabrinut: Ali čitavi sati su prošli - šta li mu to radi ona haraba, da li ga muči, da 1’ mu uvrće palčeve, ili ga bičuje?
I opet je Salman najsmireniji: To nije Simbelov stil, kaže on, to je s njegove strane nešto ljigavo, verujte. A Bilal, nčući, iskazuje svoju odanost Mahaundu: Ljigavo-neljigavo, ja verujem u njega, u Proroka. Njega ne može ništa da slomi. A Hamza ga samo blago prekori: Oh, Bilale, koliko puta on treba da ti to kaže? Čuvaj svoju veru za Boga. Božji glasnik je samo čovek. Halidova napetost puca: on se suprotstavlja starom Hamzi, pa ga oštro pita: Je l' ti hoćeš da kažeš da je Glasnik slab čovek? Možeš ti sto puta da budeš njegov stric... Hamza udari vodonošu po glavi. Ali ne dopuštaj da on vidi tvoj strah, kaže, pa makar ti bio i smrtno uplašen.
Njih četvorica se ponovo peru u trenutku kad Mahaund stiže; zbijaju se oko njega - Kakoštazašto? Hamza stoji iza njih. »Sinovče, ovo mi nikako ne izgleda na dobro«, prasne on svojim vojničkim lavežom, »do đavola!« pa doda: »Kad se vraćaš sa onog Brda-Šišarke, ti sav blistaš. A danas si mi nešto mračan.«
Mahaund seda na rub izvora i osmehuje se. »Ponudili su mi jednu nagodbu.« Abu Simbel? vikne Halid. Nezamislivo. Odbij. Verni Bilal ga opominje: Nemoj ti da daješ lekcije Glasniku. Razume se da je on to odbio. Persijanac Salman pita: Kakva je to nagodba. Mahaund se ponovo osmehne. »Dobro je što bar jedan od vas želi to da čuje.«
»Radi se o jednoj sitnici«, nastavlja on. »O zrnu peska. Simbel moli Alahaf da mu podari malo svoje naklonosti.« Hamza vidi da je Mahaund iscrpljen od umora. Kao da se rvao s nekim demonom. Vodonoša viče: »Ništa! Ni trunku njemu.« Hamza ga ućutka.
»Ako naš veliki Bog u srcu svom smatra da treba da dopusti - on je sam upotrebio tu reč, dopusti - da su tri, samo tri idola od onih tri stotine šezdeset vredni obožavanja...«
»Nema drugog boga sem Boga!« uzvikuje Bilal. Drugari mu se pridružuju: »Ya Allah!« Mahaund izgleda ljut. »Hoće li vernici da saslušaju Glasnika?« Oni zaćute, povlaćeći nogama po prašini.
»On moli Alaha za odobrenje da to budu Lat, Uza i Manat. A zauzvrat, daje svoju garanciju da ćemo mi biti tolerisani, pa čak i zvanično priznati; a kao znak toga, mene bi izabrali u Savet Džahilije. To je ponuda.«
Persijanac Salman kaže: »To je klopka. Ako odeš gore na Planinu pa se vratiš s takvom Porukom, on će da te pita kako si uspeo da navedeš Džibrila da pribavi baš to pravo otkrovenje? Bio bi u stanju da te nazove šarlatanom, prevarantom.« Mahaund zatrese glavom. »Ti, Salmane, znaš da sam ja naučio kako treba da slušam. To slušanje nije od one obične vrste; ono je i neka vrsta postavljanja pitanja. Često, kad dođe, Džibril izgleda kao da zna šta mi je u duši. A ja to najčešće osećam kao da mi on izlazi iz samog srca: iz mojih najvećih dubina, iz same moje duše.«
»Ili je to samo drukčija klopka«, Salman je uporan. »Koliko mi već dugo propovedamo veru koju si nam ti doneo? Nema drugog boga osim Boga. I šta smo mi ako je se sad odreknemo? Ovo nas slabi, čini nas besmislenim. Prestajemo da budemo opasni. Niko nas više neće uzimati ozbiljno.«
Mahaund se smeje, jer ga ova izjava stvarno zabavlja. »Možda ti nisi ovde dovoljno dugo«, kaže mu on blago. »Zar nisi zapazio? Nas narod i ne uzima ozbiljno. Nikad ih nema više od pedesetak, oko mene, kad govorim, a polovina njih su turisti. Zar ti ne čitaš one paskvile koje Baal kači po celom gradu?« I on recituje:

Glasniče, čuj moju škljocu:
Mani tu svoju monofiliju–
to jedan jedan jedan –
nije to za Džahiliju!
Vratiti pošiljaocu.

»Oni nas svugde ismejavaju, a ti kažeš da smo opasni«, zavapi on.
Sad Hamza izgleda zabrinuto. »Tebe nikad ranije nije brinulo njihovo mišljenje. Zašto sad? Zašto posle tvog razgovora sa Simbelom?«
Mahaund zatrese glavom. »Ponekad pomislim da bih ovim ljudima morao da olakšam pristup veri.«
Neprijatna tišina zavlada oko njegovih učenika; oni izmenjuju poglede, premeštaju se s noge na nogu. Mahaund ponovo zavapi. »Svi vi znate šta se događa. Naš neuspeh u preobraćanju ljudi. Ljudi neće da se odriču svojih bogova. Neće pa neće.« On ustaje sa ograde, okrene se i ode dalje od njih, pa se sam pere na suprotnom kraju zamzamskog izvora, zatim klekne i počinje da se moli.
»Ljudi su utonuli u mrak«, tužno kaže Bilal. »Ali, progledaće oni. Čuće oni. Bog je jedan.« Svu četvoricu obuzima jad; čak je i Hamza potišten. Mahaund je uzbuđen a njegovi se sledbenici tresu.
On ustane, pokloni se, uzdahne, i prilazi im ponovo. »Slušajte me, svi«, kaže on, prebacujući jednu ruku preko Bijalovih ramena, a drugu preko ramena svoga strica. »Čujte me: to je zanimljiva ponuda.«
Neobgrljeni Halid gorko ga prekida. »Ta ponuda je iskušenje.« Ostali deluju prestrašeno. Hamza se veoma blago obraća vodonoši. »Zar nisi baš ti, Halide, hteo da se sa mnom svađaš zato što si pogrešno pretpostavio, kad sam ja Glasnika nazvao čovekom, da ga u stvari nazivam slabićem? I šta sad? Da li sad ja treba tebe da izazovem na svađu i bitku?«
Mahaund ih moli da se smire. »Ako se svađamo, onda za nas nema nade.« On pokušava da razgovor podigne na teološku razinu. »Nije on predlagao da Alah prihvati te tri boginje na ravnoj nozi sa njim. Čak ni boginju Lat; već samo da one dobiju neku vrstu posredničkog, nižeg statusa.«
»Kao đavoli«, prasne Bilal.
»Ne«, Persijanac Salman shvata stvar. »Kao arhanđeli. Velikaš je pametan čovek.«
»Anđeli i đavoli«, kaže Mahaund. »Džibril i Šejtan. Svi mi već prihvatamo njihovo postojanje na po puta između Boga i čoveka. Abu Simbel moli da prihvatimo još samo tri posrednice u tom uzvišenom društvu. Samo tri, i, ukazuje on, sve će duše Džahilije biti naše.«
»I oni kipovi će biti izbačeni iz Kuće?« pita Salman. Mahaund mu odgovara da o tome nisu posebno razgovarali. Salman zatrese glavom. »Sve se to radi zato da bi ti bio uništen.« A Bilal dodaje: »Bog ne može da bude četiri.« A Halid, samo što ne zaplače: »Glasniče, šta ti kažeš? Lat, Manat i Uza - pa one su žene! Milost! Zar da sad imamoi boginje? Te stare čaplje, rode, veštice?«
Jad-napetost-žamor duboko se usecaju u Prorokovo lice, koje Hamza, kao vojnik na bojnom polju kad teši ranjenog druga, uzima medu šake. »Ne možemo mi to da sredimo umesto tebe, sinovče«, kaže mu on. »Popni se na Brdo. Idi, pitaj Džibrila.«

*


Džibril: sanjalica, čije je gledište ponekad gledište filmske kamere, a u nekim drugim trenucima - gledište gledaoca. Kad je on kamera, ona je uvek u pokretu, on mrzi statične kadrove, te on tako lebdi gore na visokom kranui gleda dole na figure glumaca u skraćenoj perspektivi, ili se sjuri dole da, nevidljiv, stane između njih, okrećući se polako na peti da bi omogućio praćenje sebe - objekta u pokretu, sa svih strana u »areni«, za trista šezdeset stepeni, ili bi možda pokušao da bude sniman sa platforme na pokretnim »far«-kolicima na šinama uskog koloseka, furajući uporedo sa Baalom i Abu Simbelom dok njih dvojica hodaju, ili će ruku-pod-ruku sa statičnom kamerom da prošpija tajne Velikaševe spavaće sobe. Ali on uglavnom sedi gore na Bregu-Šišarki kao platežna mušterija-gledalac na sedištima iza ili iznad bine, sine, a Džahilija je njegovo bioskopsko platno. Molim. I on tako posmatrai odmerava radnju kao svaki ljubitelj filma, uživa u tučama, neverstvima, moralnim krizama drugih, ali tu nema dovoljno mačkica za pravi hit, badžo, a gde su i one drnke-drnke-pesme, da im nanu-naninu - što pristojan čovek reći ne sme!? Trebalo je da sagrade dekor za scenu na vašarištu, možda i za plastičnu ulogu zvezde Pimpl Bilimorije u nekoj vašarskoj šatri, gde bi ona tresla sisama svojim znatnim.
I zatim, bez prethodnog upozorenja, Hamza kaže Mahaundu: »Idi i pitaj Džibrila«, a on, sanjalica, osećajući kako srce hoće da mu, od straha, iskoči iz grudi, kaže, ko, je l' ja? Pa, ja sam taj od koga se ovde očekuje odgovor po tom pitanju? Sedim ovde i gledam taj film, a onda onaj glumac uperi prst u mene - ko je još čuo tako nešto- i pita krvave gledaoce tog »teologića« da reše taj krvavi zaplet? - Ali pošto se san pomera, pošto san uvek menja svoj oblik, on, Džibril, nije više običan gledalac već glavni glumac, star. Sa svojom starom slabošću da rado prihvata mnoge uloge: da, da, on ne igra samo ulogu arhanđela nego i njega, Biznismena, Glasnika, Mahaunda, koji se vere uz planinu kad se vere. I tu su potrebne cake, pravi »klikeraški« rezovi da bi se sredila ta dvostruka uloga njih dvojica nikad ne smeju da se vide u istom kadru, svaki mora da govori u prazno zamišljenoj inkarnaciji onog drugog i da se oslanja na tehnologiju u pogledu stvaranja vizije koja fali, sređivanja stvari pomoću makaza na montažnom stolu i lepljive trake, ili, što je još egzotičnije, pomoću one pokretne »asure«. Ali, da se ona ne pobrka - ha ha - sa bilo kojim letećim ćilimom!
Shvatio je: on se plaši onog drugog, onog Biznismenai zar to nije šašavo? Da se arhanđel trese od straha pred lim smrtnim čovekom. To je tačno, ali: to je onaj strah koji osećate kad se prvi put nađete u filmskom kadrui očekujete da u kadar uđe i on, jedna od živih legendi lilma; i pomislite, ja ću se obrukati, čabriraću, postaću leš; ali pri tom ludo želite da budete dobri. On će vas usisavati vazdušnom strujom svog genija, i od njega će zavisiti da li ćete izgledati dobro, kao ptica što visoko leti, ali ako tu omanete sa svojim udelom ili učinite nešto još gore, onda će vas on... Taj Džibrilov strah, strah od onog sebe kojeg mu stvara njegov sopstveni san, navodi ga da se bori protiv Mahaundovog dolaska, pokušava da ga odloži, ali evo ti njega gde dolazi, tu nema da ga nema, te arhangel zavezuje svoju pljucu.
Ti snovi u kojima vas izguraju na scenu kad vi na njoj nemate šta da tražite, ne znate priču, niste naučili nijednu repliku, a ispred vas puno gledalište, i svi gledaju, gledaju: takvo je to osećanje. Ili kao u istinitoj priči o onoj beloj glumici koja je igrala ulogu crnkinje u nekoj Šekspirovoj drami. Izišla je na binu i primetila da su joj naočari i dalje na nosu, i-jao, ali je zaboravila da nacrni i ruke, te ne može da ih podigne da bi skinula naočare, i dvaputjao: i takvo osećanje! Mahaund dolazi kod mene radi otkrovenja i moli me da se odlučim između monoteističke i henoteističke alternative, a ja sam ti samo nekakav idiotski glumac koji ima tamo neke vražje košmare i sad koj-moj ja to treba da znam, jao, i šta da ti ja kažem, u pomoć. U pomoć!

*


Da biste iz Džahilije stigli do Brda-Šišarke, morate najpre da uđete u mračne jaruge gde pesak nije beo, nije onaj čisti pesak koji je davno profiltriran kroz tela morskih krastavaca, nego je crn i tmuran, i on iz sunca svetlost isisava. Brdo čuči iznad vas kao neka zver iz mašte. Verete se uz njegovu kičmu. Ostavljajući iza sebe poslednje drveće sa belim cvetovima i debelim listovima punim nekog mlečnog soka, verete se između velikog kamenja koje je sve veće kako se više penjete, sve dok ne počne da liči na ogromne zidine koje pomračuju sunce. Gušteri su tamo modri kao i senke. Onda se nađete na samom vrhu brega; iza vas Džahilija, a ispred vas bezoblična pustinja. Spuštate se niz breg prema pustinji, i, oko sto pedeset metara niže, stižete do pećine, koja je dovoljno visoka da u njoj možete stajati uspravno, a čije je tlo prekriveno čudesnim albino-peskom bezbojnim. Dok se verete, čujete kako vas pustinjski golubi zovu po imenu, i kako vas stene takođe pozdravljaju, na vašem jeziku, uzvikujući Mahaund, Mahaund. Kad stignete do pećine, vi ste umorni, pa legnetei zaspite.

*


Ali kad se odmori, on ulazi u drukčiju vrstu sna, neku vrstu ne-sna, u stanje koje on naziva svojim slušanjem, pri ćcmu oseća bol u utrobi, neko čupanje, kao nešto što pokušava da se rodi, i sad Džibril, koji je lebdeo-gore-i-gledao-dole, u sebi oseća neku pometnju, ko sam ja, i u tim trenucima počinje da se čini da je arhanđeo zapravousamom Proroku, Ja sam mu to čupanje u utrobi, ja sam taj anđeo što se istiskuje kroz spavačev pupak, i ja se pojavljujem, ja, Džibril Farišta, dok moje drugo ja, Maliaund, ieži i sluša, u zanosu svom; ja sam vezan za njega, pupkom za pupak, preko jedne sjajne vrpce svetlosti, i nije mogućno reći ko koga tu sanja. Mi strujimo u oba pravca duž te vrpce pupčane.
Danas, poput Mahaundove nadvlađujuće napetosti,
i Džibril oseća svoje očajanje: sumnje svoje. Oseća i da je Mahaund u velikoj nevolji, ali Džibril još ne zna svoje replike... on sluša to slušanje-koje-je-i-pitanje. Mahaund pita: Njima su prikazana čudesa, ali oni nisu u njih verovali. Oni su videli kako ti dolaziš k meni, usred bela dana u gradu otvorenih očiju, kako mi otvaraš grudi, kako mi ispiraš srce zamzamskom vodom i vraćaš mi ga u grudi. Mnogi su to videli, ali se i dalje klanjaju kamenju. I kad si mi dolazio noću i kad si me na krilima svojim vodio u Jerusalim, i ja lebdeo iznad tog svetog grada, nisam li se kasnije vraćao i verno opisivao kako to izgleda, tačno, do poslednje pojedinosti? Zato da ne bi bilo nikakve sumnje u to čudo, ali oni su ipak otišli pod okrilje boginje Lat. Zar nisam već učinio sve najbolje što sam mogao da bih im uprostio stvar? Onda, kad si me odneo gore do samog Prestola, i kad je Alah spustio na pleća vernih ono veliko breme od četrdeset molitvi dnevno. Na mom povratku, sreo sam Mojsija i on reče, Taj teret je i suviše težak, vrati se i moli za manje. Četiri puta sam se vraćao, i sva četiri puta je Mojsije rekao da je to još mnogo, Vrati se opet. Ali Alah je dotle bio smanjio dužnost vernika na pet molitvi dnevno i ja nisam hteo da se ponovo vraćam. Bilo me je sramota da molim da još smanjuje. On je u svojoj velikodušnosti sad tražio samo pet umesto četrdeset, ali oni i dalje vole onu Manat, i dalje hoće onu Uzu. I šta ja tu mogu da učinim? Šta da im propovedam?
Džibril još ćuti, prazan za bilo kakve odgovore - Preklinjem te, ništa me ne pitaj! Mahaundove muke su užasne. On ipak pita: da li je moguće da su one anđeli? Lat, Manat, Uza... Smem li da ih nazivam anđeoskim? Džibrile, da li ti imaš sestre? Jesu li one kćeri Božije? I on sam kaštiguje sebe, O taštino moja, ja sam drzak čovek, da li je to slabost, i da li je to samo moj san o moći? Smem li ja da izdam sebe radi sedišta u onom gradskom Savetu? Da li je to razumno i mudro, ili je, pak, šupljina i samoljublje? Ja čak ne znam ni da li je Velikaš iskren. Da li on to zna? Možda čak ni on sam to ne zna. Ja sam slab a on je jak, a prihvatanje te ponude njemu pruža mnoge mogućnosti da me uništi. Ali i ja, pri tom, mogu dosta da dobijem. Duše grada, duše ovog sveta, a one sigurno vrede koliko i tri ženska anđela? Da li je Alah toliko nepopustljiv da nije u stanju da prigrli još njih tri, da bi spasao ljudsku rasu? - Ja ništa ne znam.
- Da li Bog treba da bude ponosan ili ponizan, veličanstven ili jednostavan, popustljiv ili ne-? Šta on predstavlja? Šta ja predstavljam?

*



U polusnu ili u polubudnom stanju, Džibril Farišta je često pun srdžbe zato što se u njegovim vizijama koje ga proganjaju ne pojavljuje Onaj od koga se očekuje da ima odgovore; On se nikad ne ukazuje, Taj što se držao po strani kad sam ja umirao, kad mi je On bio toliko potreban. Taj oko koga se sve vrti, Alah - Išvara, Svevišnji i Svemogući - Bog. Odsutan dok se mi grčimo, previjamo i patimo u Njegovo ime.
Vrhovno biće se drži po strani; a ono što se stalno drži tu i vraća, jeste ovaj prizor, Prorok u zanosu, istiskivanje kroz pupak, vrpca svetlosti, a zatim Džibril u svojoj dvostrukoj ulozi radi obe radnje: i odozgo-dole-gleda i odozdo-gore-zuri. I obojica su pri tom od straha raspamećeni, niiđmoćnošću toga, transcendencijom tom. Džibril je paralisan prisustvom Prorokovim, veličinom njegovom, i ovako misli: O ja ne mogu ni da zucnem i zato ću možda da mu ličim na budalu preispoljnu. Hamzin savet: nikad ne pokazuj svoj strah: i arhanđelima i vodonošama je takav savet podjednako potreban. Jedan arhanđel mora da deluje staloženo, i šta bi Prorok pomislio kad bi taj Bogom uzvišeni počeo da blebeće i baljezga od treme glumačke?
Događa se: Otkrovenje. Ovako: Mahaund i dalje u svom ne-snu, postaje krut, vratne žile mu nabrekle hvata se gčevito za svoj stomak. Ne, ne, nije to slično napadu padavice, ne može se to tako lako objasniti; koji je to napad padavice ikad uspeo da dan pretvori u noć, da sakupi oblake iznad glave i vazduh zgusne, dok jedan anđeo visi, lud od straha, gore na nebu iznad tog paćenika, održavan gore kao papirni zmaj na zlatnom koncu? Ponovo ono čupanje, čupanje, a zatim počinje čudo u njegovoj-mojoj-našoj utrobi, on se iz sve snage napreže da izazove nešto, da to na silu izazove, i Džibril počinje da oseća tu snagu, tu silu, i evo je ovde u mojim sopstvenim vilicama, deluje na njili, otvara ih, zatvara; i ta moć što se u Mahaundu rađa doseže gore do mojih glasnih žica i glas izlazi.
Ne moj glas, jer ja nikad nisam te reči znao i ja nisam dobar govornik i to nikad nisam bio i nikad neću biti i to nije moj glas, to je Glas.
Mahaund razrogačuje oči, on ima neku vrstu vizije, hulji u nju, oh, tačno, Džibril se seća, u mene. On vidi mene. Moje se usne pokreću, a pokreće ih - šta, ko? Ne znam, ne umem da kažem. Ali, ipak, evo ih, izlaze mi iz usta, iz grla, kroz zube: Reči.

Biti poštar Božiji, nije šala, da!
Alialiali: Bog nije na ovoj slici.
Bogzna čiji sam poštar ja.

*



U Džahiliji čekaju Mahaunda pored izvora. Halid vodonoša, kao i uvek najnestrpljiviji, otrči do gradske kapije da gleda napolje ne bi li ga ugledao. Hamza, kao svaki stari vojnik naviknut da sam sebi pravi društvo, čuči dole u prašini i igra piljke. Tu nema osećanja neke žurbe; on je ponekad danima, pa čak i nedeljama odsutan. A grad je danas bezmalo napušten; svi su otišli do velikih šatri na vašarištu da slušaju takmičenje pesnika. U toj tišini, čuje se samo zveket Hamzinog šljunka i gugutanje jednog para kamenjarskih golubova, posetilaca sa Brda-Šišarke. Zatim začuju bat nečijih koraka u trku.
Stiže Halid, bez daha, tužna izgleda. Glasnik se vratio, ali ne dolazi u Zamzam. I sad su svi na nogama, zbunjeni ovim odstupanjem od ustanovljenog običaja. Oni ostali koji su ga čekali sa palmovim lišćem i grančicama u rukama, pitaju Hamzu: Znači, neće biti nikakve poruke? Ali Halid, još zaduvan, zatrese glavom: »Ja mislim da će ipak biti. On izgleda kao i obično kad čuje Reči. Ali nismo razgovarali, ništa mi nije rekao, pa je otišao ka vašarištu.«
Hamza preuzima komandu, sprečavajući diskusiju,i kreće ispred svih napred. Učenici - dvadesetak njih koji su se tu okupili - idu za njim ka onim telesnim zadovoljstvima grada, idu sa izrazima pobožnog, blagog gađenja. Jedino Hamza izgleda kao da se raduje vašaru.
Ispred šatre Vlasnika Šarenih kamila, nalaze Mahaunda kako stoji žmureći i čeličeći se za zadatak koji ga čeka. Postavljaju mu pitanja, nespokojno; on ne odgovara. Posle nekoliko trenutaka, on ulazi u šatru pesništva.

*


U šatri, publika s podrugivanjem reaguje na dolazak nepopularnog Proroka i njegovih tužnih sledbenika. Ali kad Mahaund krene napred, žmureći, zvižduci i protesti prestaju i zavlada tišina. Mahaund nekoliko trenutaka ne otvara oči, ali korak mu je ipak siguran, te tako stiže do bine bez posrtanja ili sudaranja. Popne se uz nekoliko stepenika do svetlosti; oči su mu i dalje zatvorene. Okupljeni lirski pesnici, sastavljači pohvala ubicama-osvetnicima, versifikatori naracija i satiričari - i Baal je tu, svakako - uperili su poglede sa velikim zanimanjem, ali i malo nespokojno, na hodača u snu, Mahaunda. Njegovi učenici se tiskaju kroz gomilu da nađu malo mesta. Pisari se bore da budu blizu njega, da zapišu sve što on bude rekao.
Velikaš Abu Simbel sedi naslonjen na velike jastuke na svilenom ćilimu postavljenom pored bine. Uz njega je, sva blistava, sa zlatnom egipatskom ogrlicom, njegova žena Hind, taj čuveni grčki profil i crna kosa dugačka kao i njeno telo. Abu Simbel ustaje i obraća se Mahanndu, »Dobro nam došao«. On je sav uglađen. »Dobro došao, Mahaunde, proroče, vidovnjače.« To je javno izražavanje poštovanja i ono ostavlja upečatljiv utisak na okupljenu masu. Prorokove učenike više ne guraju u stranu, već im prave mesta da prođu. A oni, zbunjeni i poluzadovoljni, izbijaju na čelo gomile. Mahaund progovara, otvarajući oči.
»Ovo je skup mnogih pesnika«, kaže on razgovetno, »i ja ne mogu da tvrdim da sam jedan od njih. Ali ja sam glasnik, i ja vam donosim stihove od Onog koji je veći od svih ovde okupljenih.«
Slušaoci gube strpljenje. Religija je za hram; i Džahilijanci i hodočasnici su došli ovamo da se zabavljaju.
Ućutkajte toga! Izbacite ga napolje! - Ali Abu Simbel opet progovara. »Ako je tvoj Bog tebi stvarno nešto rekao«, kaže on, »onda ceo svet mora to da čuje.« I istog trenutka pod velikom šatrom zavlada mrtva tišina.
»Ona Zvezda«, uzvikne Mahaund, a pisari počinju da beleže.
»U ime Alaha, Milostivog, Milosrdnog!
Ona pokraj Plejada kad sa nebeskog svoda nestanu: Tvoj drug ne greši; niti s pravog puta skreće.
Niti iz njega želje njegove govore. To je otkrovenje koje je otkriveno: moćnik je jedan naučio njega.
On je stajao na horizontu visokom: gospodar snage. Onda je prišao blizu, bliže od dužine dva zategnuta luka, i slugi svom otkrio ono što je otkriveno.
Slugino srce beše iskreno kad vide što vide. I da li se vi sad usuđujete da osporite viđeno?
Video sam ga i pokraj drveta-lotosa na kraju najudaljenijem, pored kojeg leži Vrt Duševnog Mira. Kad se to drvo pokri pokrovom svojim, ja ne skidoh s njega oka svoga, niti mi pogled na drugu stranu skrenu; i tad videh jedan od najvećih znakova Gospodnjih.«
I na tom mestu, bez ikakvog oklevanja ili sumnje, on propoveda još dva stiha.
»Jesi li ti mislio na Lat i Uzu, i na Manat, treću, te ostale?« - posle tog prvog stiha, Hind ustaje, dok Velikaš Džahilije već stoji uspravno. I Mahaund, smirena pogleda, nastavlja: »Ptice su one uzvišene i posredstvo njino poželjno je zaista.«
I dok buka - vika, izrazi radosti, skandalizovanja, uzvici privrženosti boginji Al-Lat - raste i praska u velikoj šatri, ovaj već zapanjeni skup postaje svedok i ovog dvostruko senzacionalnog prizora: Velikaš Abu Simbel stavlja palčeve na ušne školjke, zamahne lepezasto raširenim prstima obe ruke i glasno izgovori formulu: »Allahu Akbar« (Alah je velik). Zatim pada na kolena i svesno pritiska čelo na tlo. Njegova žena, Hind, smesta uradi isto što i on.
Vodonoša Halid je tokom svih tih zbivanja stajao pored otvorenog krila na ulazu u šatru. I on sad prestrašeno bulji ispred sebe dok gomile sveta, kako ona masa u šatri tako i ljudi i žene koji pristižu spolja, počinju da padaju na kolena, red za redom, u talasima koji se u krug šire dalje od Hind i Velikaša, kao da su njih dvoje bili dva belutka bačena u jezero, sve dok se čitav skup, oni pod šatrom kao i oni napolju, ne nađe u položaju sa stražnjicama u vazduhu, ispred žmurećeg Proroka koji je pripoznao i priznao božanstva - zaštitnice grada. Sam Glasnik ostaje u stojećem stavu, kao da se usteže da se pridruži skupu u njihovom činu obožavanja. Briznuvši u plač, vodonoša beži u prazno srce grada od peska. Njegove suze, dok mu u bežanju kaplju, progorevaju rupe u zemlji, kao da sadrže neku jaku razjedajuću kiselinu.
Mahaund i dalje stoji bez pokreta. Na trepavicama njegovih zatvorenih očiju ne može da se otkrije ni najmanji trag vlage.

*

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 12:48 pm



Te noći Biznismenovog turobnog trijumfa u šatri nevernika, dolazi do nekih ubistava, posle kojih će prva dama Džahilije morati godinama da čeka da bi se osvetila.
Prorokov stric Hamza išao je kući sam, pognute sede glave, u sumrak te melanholične pobede, kad je začuo neku riku: on pogleda gore i ugleda ogromnog crvenog lava koji se sprema da skoči na njega sa visokih kruništa na gradskim zidinama. On zna tu zver, tu basnu. Prelivanje lavlje kože u duginim bojama sliva se sa svetlucavim sjajem pustinjskog peska. Kroz nozdrve mu sukljaju strahote usamljenih mesta na ovoj zemlji. On kugu bljuje, a kad se vojske usude da u pustinju zađu, on ih sve bez ostatka proždire. Kroz poslednju plavičastu svetlost večeri, Hamza se izdire na zver, pripremajući se, ovako nenaoružan, da se sa svojom smrću suoči. »Skoči samo, ljudoždersko kopile. Ja sam golim rukama velike mačke davio, u svoje vreme.« Kad sam bio mlađi. Kad sam bio mlad, naravno.
Začuje se smeh iza njegovih leđa, a i smeh koji odjekuje iz daljine, ili se to samo tako čini, sa zidina. On se osvrće oko sebe; lav-ljudožder je nestao s bedema. Hamza je okružen grupom Džahilijanaca u smešnim kostimima, koji se vraćaju sa vašara i cerekaju. »Dakle, pošto je ta mistika obujmila našu Lat, sad se, izgleda, neki novi bogovi pričinjavaju iza svakog ćoška, je l’ tako?« Shvatajući da će ova noć biti puna užasa, Hamza se vraća kući i traži svoj mlnički mač. »Ono što najviše mrzim na svetu«, gunđa on prcd svojim kržljavim slugom, koji ga je četrdeset godina služio i u ratu i u miru, »to je da priznam da i moji dušmani unaju neki svoi cilj. Proklet je taj prizor, i onda je najbolje da pobiješ tu kopilad - uvek sam tako mislio. To je najlepše krvavo rešenje.« Mač mu je stajao u koricama još od onog dana kad ga je sinovac preobratio u svoju veru, ali večeras, ispoveda se on svom slugi, »Onaj lav je na slobodi. Mir će morati da sačeka«.
Ovo je poslednja noć ibrahimovskog slavlja. Džahilija je jedna opšta maskarada i ludost. Debela, uljem namazana tela rvača završila su sa svojim grčenjem, a sedam pobedničkih pesama prikucano je na zidove Kuće Crnog kamena. Sada, raspevane kurve zamenjuju pesnike; zamenjuju ih i razigrane kurve koje su, takođe nauljenih tela, na svom poslu; noćno rvanje sad zamenjuje onu dnevnu varijantu. Kurtizane plešu i pevaju pod zlatnim, pticolikim maskama, a zlato se odražava na užagrelim očima njihovih klijenata. Zlato, svugde zlato - na dlanovima profitirajućih Džahilijanaca i njihovih bludnih gostiju, u rasplamsanim uličnim grejalicama-»brazijerama« od uglačanog peska, na rumenim zidovima noćnog grada. Hamza tužno-bolno hoda kroz ulice od zlata, prolazi pored hodočasnika koji bez svesti leže na tlu, dok secikese zarađuju za život. On čuje vinom-zamagljene lumperajke kroz sva zlatasto-blistava vrata, i oseća kako ga to pevanje i grohotno smejanje i kovanog-novca-zveckanje ranjavaju kao smrtne uvrede. Ali on ne nalazi ono što traži, ne nalazi tu, te zato kreće dalje od te sjajne orgije zlatne i počinje da se šunja kroz senke, u svom lovu na prikazu lavlju.
I posle mnogih sati traganja, nalazi ono što je znao da ga čeka u mračnim uglovima ispred gradskih zidina, nalazi ono iz vizija svojih - crvenu zverku-ljudožderku sa tri reda zuba. Zver-ljudožder ima plave oči i ljudsko - muškaračko lice a glas mu je polutruba poluflauta. Brz je kao vetar, nokti su mu vadičepski-uvijene kandže, a rep mu izbacuje otrovne badrljice. On voli da se hrani ljudskim mesom... i svađalačko režanje se čuje. Noževi što švićkaju u tišini, a ponekad i zveket metala o metal. Hamza prepoznaje ljude napadnute: Halida, Salmana, Bilala. A sad i sam u lava pretvoren, Hamza izvlači svoj mač, rikom svojom cepa tišinu u froncle, i juriša koliko ga šezdeset-godina-stare noge nose. Napadači na prijatelje njegove ne mogu se prepoznati ispod maski njihovih.
Bila je to noć maski. Hodajući razvratničkim ulicama Džahilije, srca punog jeda, Hamza je video muškarce i žene prerušene u orlove, šakale, konje, grifone, daždevnjake, divlje svinje i kondore; a iz mračne aleje pojaviše se i dvoglave amfisbenije - glava gore, glava dole - na repu - i krilati bikovi poznati kao asirske sfinge. Duhovi - đini, bajne hurije i demoni nastanjuju grad ove noći fantazmagorije i požude. I tek sad, na jednom mračnom mestu, ugleda on i crvene maske koje je tražio. Maske ljudi-lavova: i on jurne ka sudbi svojoj.

*


U kandžama samouništavajuće nesreće, trojica učenika behu počeli da piju, a zbog svoje nenaviknutosti na alkohol ubrzo su bili ne samo opijeni nego do blesavosti pijani. Stajali su na jednom malom trgu i počeli da vređaju prolaznike, a malo kasnije, vodonoša Halid zamahnu iznad glave svojom mešinom za vodu, hvališući se. On bi mogao da uništi ceo grad, on nosi ono konačno oružje. Vodu: ona bi mogla da zbriše Džahiliju prljavu, da je, prosto, spere sa lica zemlje, te bi tako moglo da se počne iz početka, da se gradi nov grad od prečišćenog belog peska. I tada su ljudi-lavovi počeli da ih jure, i posle dugog gonjenja saterali su ili u ćošak; a naćefleisanost od cevčenja počela je da im isparava od straha, te su stali da bulje u crvene maske smrti haš kad je Hamza stigao, na vreme.
Džibril lebdi iznad grada i posmatra bitku. Ona se brzo završava, jer se na sceni pojavio Hamza. Dva maskirana napadača beže glavom bez obzira, a druga dvojica leže mrtvi. Bilal, Halid i Salman imaju posekotine, ali ne tako ozbiljne. Ozbiljnije od njihovih rana je otkriće ispod lavljih maski mrtvaca. »Hindina braća«, prepoznaje ih Hamza. "Sad smo klot nadrljali.«
Ubice »ljudoždera«, vodeni teroristi - Mahaundovi sledbenici sede i kukaju u senci gradskih zidina.

*


A što se tiče njega, Proroka Glasnika Biznismena: njemu su sad oči otvorene. On se šetka po unutrašnjem dvorištu svoje kuće, kuće njegove žene, i nema nameru da uđe i da ženi priđe. Ona je blizu svoje sedamdesete, i ovih dana se oseća više kao majka nego kao neka... Ona, bogata žena, koja ga je davno uzela u službu svoju da seo njenim karavanima stara. Prva stvar koja se njoj kod njega beše dopala bila je njegova sposobnost za vođenje poslova. A posle izvesnog vremena oni su se i zavoleli. Jednoj ženi nije lako da zablista i bude uspešna u gradu u kojem su bogovi ženskog roda a žene samo roba. Nje su se muškarci ili plašili ili su je smatrali za tako jaku ženu kojoj nije potrebna njihova pažnja. On se nje nije plašio i pružao joj je osećanje postojanosti koje je njoj bilo potrebno. Dok je on, siroče, bio našao u njoj mnoge žene, mnoge žene u jednoj: majku sestru ljubavnicu čarobnicu prijateljicu. Kad je mislio da je lud, ona je bila ta koja je verovala u njegove vizije. »To je arhanđeo«, rekla mu je, »a ne neka magla iz tvoje glave. To je Džibril, a ti si Glasnik Božji.«
A sad, on nije u stanju, on neće da je vidi. Ona ga gleda kroz kamene rešetke na prozoru. On ne može da prestane da hoda, kreće se po dvorištu u nekoj nasumičnoj sekvenci nesvesne geometrije, njegovi koraci prate neke nizove elipsa, trapeza, romboida, ovala, krugova. A ona se pri tom seća kako je on znao da se posle karavanskih putovanja vraća pun priča koje je slušao u oazama usputnim. O Proroku, Isi, Isusu, rođenom od žene Mirjam, Marije, i začetom bez posredstva čoveka, rođenom pod drvetom palmovim u pustinji. Priča od kojih su mu oči blistale, a zatim ugasnule, u tami daljina iščezle. Seća se ona i njegove sposobnosti za samouzbuđivanje: one strasti sa kojom je znao da raspravlja, i cele noći, ako je bilo potrebno,o tome kako stara vremena nomadska behu bolja od ovog zlatnog grada u kojem ljudi izlažu svoje mlade kćeri divljačnosti ovog sveta. A u plemenima starim, i o najsiromašnijem siročetu brinuo se neko. Bog je u pustinji, govorio bi on, a ne ovde u ovom pobačenom mestu. A ona bi mu odgovorila, Niko ti se ne protivi, ljubavi moja, kasno je već, a sutra nas obračuni čekaju.
Duge uši ima ona; već je čula šta je rekao o boginjama Lat, Uzi i Manat. Pa šta? U ranije dane on je hteo da štiti mlade kćerke Džahilije; i zašto sad ne bi mogao da pod okrilje svoje isto tako stavi i kćeri Alahove? Ali pošto je to pitanje postavila sebi, ona zatresa glavom i svom težinom svojom oslanja se na hladni zid pored svog prozora sa kamenom rešetkom. A za to vreme, muž njen hoda po pentagonima, paralelogramima, šestokrakim zvezdama, a zatim i po apstraktnim lavirintskim obrascima za koje nazivi ne postoje, kao da nije kadar da prostu liniju nađe.
A kad je ona nekoliko trenutaka kasnije bacila pogled u dvorište, njega tamo više nije bilo.

*


Prorok se budi između svilenih čaršava, sa razornom glavoboljom, u sobi koju nikad ranije video nije. Van prozora, tamo, sunce se bliži zenitu, a na beloj pozadini vidi se silueta neke visoke figure u ogrtaču, koja peva meko svojim snažnim glasom u niskim tonovima. Pesma je ona kojom hor žena Džahilije poziva muževe u rat.

Napred u boj i grlimo vas
Grlimo vas, grlimo vas.
Napred u boj, grlimo vas
i pred vas prostiremo togu.
Vratite li se, ostavljamo vas,
napuštamo vas.
Povučete li se, odosmo od vas
i nećemo više grliti vas
u ljubavnom logu.

On prepoznaje glas Hinde, uspravlja se, sedi u krevetu i ugleda sebe golog pod žućkastim čaršavom. Dovikuje joj: »Da li me je neko napao?« Hind se okreće njemu, osmehujući se svojim Hind-osmehom. »Napao?« podražava ga ona, pa pljesne šakama da se donese doručak. Ulaze sluškinje-miljenice, donose, služe, sklanjaju zdele, žurno odlaze. Mahaundu ona pridržava svilenu kućnu haljinu sa crno-zlatnim šarama. Hind, sad preterujući, skreće pogled s njegove golotinje. »Oh, moja glava«, pita on opet. »Da li me je neko udario?« Ona stoji pored prozora, oborene glave, izigravajući stidljivu curu. »Oh, Glasniče, Glasniče«, ruga mu se. »Koliko je ovaj Glasnik daleko od kavaljera! Da li si ti mogao svesno da uđeš u moju sobu, svojom voljom? Nisi, naravno, jer ja bih te sigurno odbila.« On neće da igra njenu igru. »Jesam li ja zarobljenik?« pita on, a ona mu se ponovo nasmeje u lice. »Ne budi lud.« A zatim, slegnuvši ramenima, ona omekšava: Sinoć sam se šetala, pod maskom, gradskim ulicama, da gledam kako se svet zabavlja na ovoj proslavi, kad, o šta ću da se spotaknem drugo negoo tvoje nesvesno telo? Kao pijanac u blatu, leži Mahaund. Poslah sluge po nosiljku i tako te dovedoh svojoj kući. Kaži mi hvala.«
»Hvala.«
»Mislim da te niko nije prepoznao«, kaže ona.»A da jeste, ti bi sad, verovatno, većbio mrtav. Znaš kako je gradizgledao sinoć. Ljudi preteruju. Ni moja se braća još nisu vratila kući.«
Njemu se sad vraćaju slike: kako, očajan, besno hoda kroz pokvareni grad i bulji u duše koje je tobože spasao, u persijske mitološke Simurg-prilike, đavolske maske, čudovišta i monstrume. Njegov zamor od tog dugog dana, od napornog silaženja sa Brega-Šišarke, hodanja do grada, napetosti od zbivanja u šatri poezije, - a i od onog kasnije, od besa učenika njegovih, i sumnji njihovih - sve je to njega oborilo i, »onesvestio sam se«, setio se on.
Ona mu prilazi i seda tik uz njega na krevet, pruža jedan prst, nalazi otvor u njegovom halatu i čačka mu grudi. »Onesvestio«, mrmlja ona. »Slabost je to, Mahaunde. Zar tebe slabost obrvava?«
Ali pre no što bi joj on odgovorio ona mu stavlja prst na usta. »Nemoj ništa reći, Mahaunde. Ja sam Velikaševa žena, a nijedno od nas dvoje nije tvoj prijatelj. Ali, moj muž je slabić. Svet u Džahiliji misli da je on lukav, no ja to bolje znam. Njemu je poznato da ja imam ljubavnike i on se tome ne protivi, jer su oni hramovi u rukama moje familije. Hramovi boginja Lat, Uze i Manat. Hramovi - da li da ih nazovem džamije? - tvojih novih anđela.« Ona mu nudi kockice lubenice iz činije, pokušava da mu jednu stavi u usta svojim prstima, ali on joj to ne dopušta, te uzima kockice svojom rukom, i jede. Ona nastavlja priču. »Moj poslednji ljubavnik bio je onaj momak, Baal.« Ona vidi bes na njegovom licu. »Da«, zadovoljno kaže ona. »Čujem da ti se on podvukao pod kožu. Ali on nije važan. Ni on ni Abu Simbel nisu tebi ravni. Ali ja jesam.«
»Moram da idem«, kaže on. »Da, i to što pre«, odgovara ona, vraćajući se prozoru. U opsegu celog grada pakuju se šatre, dugački karavani kamila se spremaju za odlazak, konvoji zaprežnih kola već kreću ka pustinji; karneval je završen. Ona se ponovo okreće njemu.
»Ja sam ti ravna«, ponavlja ona, »al’ sam ti i protivnica. Ne želim da postaneš slab. Nije trebalo da učiniš ono što si učinio.«
»Ali ti ćeš od toga imati koristi«, gorko odgovara Mahaund. »Sad više nisu ugroženi tvoji prihodi od hramova.«
»Nisi shvatio šta mislim«, blago mu kaže ona, primičući mu se bliže, prinoseći svoje lice njegovom. »Ako si ti za Alaha, ja sam za Al-Lat. A Ona ne veruje u tvog Boga iako on nju priznaje. Njeno suprotstavljanje njemu je neumoljivo, neizmenljivo, preovlađujuće. Rat između nas ne može da se završi primirjem. Kakvim primirjem!? Tvoj Gospod je neka vrsta priklonog zaštitnika. Al-Lat ni ovolicno ne želi da bude njegova ćerka. Ona je njemu ravna, kao što sam ja tebi. Pitaj Baala: on zna nju. Kao što zna i mene.«
»Znači da Velikaš neće da održi svoje obećanje?« kaže Mahaund.
»Ko to zna?« ruga se Hind. »On ni samog sebe ne poznaje. On tek mora da proceni šanse. Slabić, kao što ti rekoh. Ali ti znaš da ti ja govorim istinu. Između Alaha i one Tri ne može biti mira. Ja to ne želim. Ja želim borbu. Do smrti; to sam ja. A šta si ti u svemu tome?
»Ti si pesak a ja sam voda«, kaže Mahaund. »Voda spira pesak.«
»A pustinja upija vodu«, odgovara mu Hind. »Osvrni se oko sebe.«
Ubrzo posle njegovog odlaska, ranjeni momci dolaze u Velikaševu palatu, pošto su skupili hrabrost da ga obaveste da je stari Hamza ubio njenu braću. Ali tada niko nije mogao da nađe Glasnika; on se opet polako penjao na Breg-Šišarku.

*


Džibril, kad god je umoran, želi da ubije svoju majku zato što mu je nadenula tako prokleto glupo ime - anđeo, o, koja reč! - preklinje on, kakvo ime i kome dato? - dato da bi se grad-snova poštedeo osipanja svojih peščanih zamkova i propasti svojih lavova sa tri reda zuba - i dosta već jednom sa tim ispiranjem duša proročkih i deklamovanjem uputstava, i obećavanjem rajskog naselja - nek se već jednom prekine sa tim otkrovenjima,finito- khattam-shud. A za čim žudi on? Za crnim snom bez snova. Jao, ti snovi prokleti, da im svima jebem mamicu milosnu zbog svih onih nevolja koje stvaraju ljudskoj vrsti, pa i zbog onih filmova jebenih! I da sam ja nešto Bog Savaot, ja bih svim ljudima klot razjebao maštu prokletu i onda bi te jadne badže kao što sam ja najzad mogle da se noću čestito naspavaju. Boreći se protiv sna, on silom drži oči otvorene i ne trepće sve dok mu onaj vizuelni purpur ne izbledi iz rožnjača pa ga zaćori, ali on je samo jedno ljudsko biće obično, te konačno ipak padne u onu zečju rupu i opet se nađe tamo, u Zemlji Čuda, pentra se uz ono brdo i Biznismen se budi, i eto ti opet njegovih htenja, njegovih potreba koje rade svoju radnju, ali ovog puta ne samo na mojim vilicama i na mom glasu, već na celom mom telu; on me smanjuje do svoje mere i navlači me na sebe - njegovo gravitaciono polje je neverovatno, moćno je kao ona prokleta mega-zvezda... i onda se Džibril i Prorok rvu, rvu se goli golcati, kotrljaju se jedan preko drugog u onoj pećini sa finim belim peskom na telima, kao da su u velovima nekakvim. I kao da on mene uči, istražuje, i kao da sam ja taj koga ovde testiraju.
U pećini sto pedeset metara ispod vrha Brega-Sišarke, Mahaund se rve s arhanđelom, prebacuje ga s jedne strane na drugu, i dopustite mi da vam kažem da se on svugde ufurava, da mu je jezik u mom uhu, da mu je šaka stisnuta oko mojih muda, i da nikad nije bilo osobe s takvim besom u sebi, i on bi morao da mora da zna, on mora da ZNA, i ja ništa ne moram da mu kažem, da je on u dvaput boljoj fizičkoj kondiciji od mene i da četiri puta više zna nego ja, najmanje četiri puta više, i možda smo obojica sticali znanje čestim slušanjem, al’ štojejasnokodan jasno je da je on ipak bolji slušalac od mene; i tako se nas dvojica valjamo, ritamo, grebemo, i on dobija od mene pravi ručni rad po svom licu a moja koža ostaje i dalje glatka kao kod bebe, jer jednog anđela ne možete ni izgrebati u trnjaku, niti mu modrice možete naneti u kamenjaru. A oni pri tom imaju i gledaoce: đine i zle demone i sve sorte aveti koji hlade svoje guzice sedeći na stenama i posmatrajući borbu, dok sa neba ždrakaju one tri krilate kreature što liče na čaplje ili na labudove ili, prosto, na ženske, zavisno od obmana koje svetlost stvara... Mahaund okončava stvar. Diže ruke od dalje borbe.
Posle nekoliko sati ili čak nekoliko nedelja rvanja, Mahaund je bio zakucan ispod anđela, a to je baš ono što je on i želeo, bila je to njegova volja koja me je ispunjavala i davala mi snagu da ga »tuširam«, jer arhanđeli ne mogu da gube takve borbe, jer to ne bi bilo pravo, i samo đavoli dobijaju batine u takvim cirkusima, te onog trenutka kad sam se našao gore, na njemu, on je počeo da plače od radosti i onda je izveo onaj svoj stari trik nasilnog otvaranja mojih usta i navođenja glasa, onog Glasa, da se iz mene ponovo izruči i da se prospe po celom njegovom telu, k’o nezdrav.

*


Na kraju svog rvačkog meča s arhanđelom Džibrilom, Prorok Mahaund sav iscrpljen tone u svoj uobičajeni, posle-otkrovenjski san, ali ovom prilikom on se budi i obnavlja brže nego obično. Kad ponovo dolazi k svesti u toj visokoj divljini, nema nikog koga bi mogao da vidi, nema ni jednog jedinog krilatog stvora da čuči na stenama, te on skače na noge, ispunjen prešnošću svojih novosti. »Bio je to Đavo«, kaže on glasno praznom vazduhu, praveći od toga istinu samim izgovaranjem te rečenice. »Da, prošli put je to bio Šejtan.« To je ono što je on čuo dok je slušao, da je obmanut, da je Đavo došao k njemu prerušen u arhanđela, te tako oni stihovi koje je zapamtio, oni koje je propovedajući izrecitovao u pesničkoj šatri, nisu bili prava stvar nego đavolska suprotnost, nisu bili božanski nego satanski. On se vraća u grad što brže može da izbriše te pogane stihove što bazde na dim sumporni, da ih zauvek izbaci iz zapisa, te će oni preživeti samo u jednoj ili u dve nepouzdane zbirke starih tradicija, a pravoverni tumači će pokušati da otpišu svoju napisanu priču; ali Džibril, lebdeći-posmatrajući iz ugla svoje najviše kamere, zna jedan mali detalj, samo jednu sitnicu koja tu predstavlja problemčić; naime, da sam oba puta to bio ja, baba, prvi put ja i drugi put opet ja. Iz mojih usta su izišle i izjave i nepriz-jave, i versi i kontra-ve rsi, čitava ta stvar, i svi mi znamo kako su moja usta stavljana u pogon.
»Najpre je to bio Đavo«, mrmlja Mahaund dok juri dole u Džahiliju. »Ali ovog puta, onaj anđeo, tu nema spora. On me je u rvanju oborio na zemlju.«

*


Učenici ga zaustavljaju u jarugama blizu podnožja Brega-Šišarke da ga upozore na Hindin bes, na Hind koja sad nosi bele haljine u znak žalosti, koja je svoju crnu kosu raspustila i pustila da joj kao oluja besni oko nje i da joj briše tragove stopa na pesku, te da ona sad, tako, liči na neku inkarnaciju samog duha osvete. Svi su oni pobegli iz grada, a i sam Hamza je oboren i teško potišten; ali se priča da Abu Simbel još nije saglasan sa zahtevom svoje žene da krv spere krv. On još procenjuje šanse u slučaju Mahaunda i boginja... Ali Mahaund, uprkos savetima svojih sledbenika, vraća se u Džahiliju i odlazi pravo u Kuću Crnog kamena. Iako u velikom strahu, njegovi učenici idu za njim. Gomila sveta se skuplja u nadi da će doći do nekog novog skandala ili kasapljenja ili neke slične zabave. Mahaund im ne donosi razočarenje.
On staje ispred kipova one Tri i objavljuje poništenje onih stihova koje mu je Šejtan šapnuo na uho. Ti stihovi se izbacuju iz istinske, prave propovedi - al-qur’an. Umesto njih, novi stihovi grme.
»Treba li On da ima kćerke a vi sinove?« propoveda Mahaund. »To bi bila baš lepa podela!«
»Ali to su samo imena o kojima ste vi maštali, vi i očevi vaši. Alah im ne daje nikakvu vlast.«
On napušta zaprepašćenu Kuću pre nego što se neko usudi da podigne ili baci prvi kamen.

*


Posle odbacivanja Satanskih stihova, Prorok Mahaund se vraća kući i nalazi neku vrstu kazne koja ga je čekala. Neku vrstu osvete - čije? Svetla ili mraka? Dobrog badže, lošeg badže? - izvršene, što nije neobično, nad nevinom žrtvom. Prorokova žena, sedamdeset godina stara, sedi ispod prozora s kamenom rešetkom, sedi uspravno, naslonjena na zid - mrtva.
Mahaund, pritisnut jadom, ostaje priseban, ali danima nijednu reč ne progovara. Velikaš Džahilije osniva institut gonjenja koji za Hind sporo napreduje. Naziv nove vere je Pokornost; Abu Simbel naređuje da se njene pristalice moraju podvrći izdvajanju u najjadniji, bedni kvart grada s čatrljama; uz policijski čas i zabranu zaposlenja. A dolazi i do fizičkih napada, do pljuvanja na žene u dućanima, raznih grubosti prema vernicima od strane bandi mladih Turaka kojima tajno upravlja Velikaš - buktinje se ubacuju noćukroz prozore na neoprezne spavače. Ali, po jednom od poznatih istorijskih paradoksa, broj vernika se umnožava, kao žetveni prinos koji nekim čudom buja iako su i zemljište i klima sve gori.
Jedna ponuda je stigla od građana naselja u oazi Jatrib, na severu: Jatrib je voljan da pruži utočište onima-koji-se-pokore, ako žele da napuste Džahiliju. Hamza smatra da oni moraju da idu. »Ti, sinovče, ovde nikad nećeš završiti sa svojim Porukama, pazi šta ti ja kažem. Ona Hind neće biti mirna sve dok ti ne iščupa jezik iz usta, a da i ne pominjem svoja muda, da prostiš.« Mahaund, usamljen i pun uspomena u kući svoje nesreće, daje pristanak, te se vernici povlače da naprave svoje planove odlaska. Vodonoša Halid se ustručava da nešto kaže. A Prorok, šuplja oka, čeka da ovaj progovori. I on kaže, zbunjeno: »Glasniče, ja sam posumnjao u tebe. Ali ti si bio mudriji nego što smo mi mislili. Najpre smo rekli, Mahaund nikad neće pristati na nagodbu, a ti si se nagodio. Onda smo rekli, Mahaund nas je izneverio, al’ ti si nam donosio jednu dublju istinu. Doneo si nam samog Đavola, da bismo mogli da Nečastivog vidimo na delu kao i njegovo obaranje od strane Pravednog. Ti si obogatio našu veru. Izvinjavam ti se za ono što sam mislio.«
Mahaund se sklanja od zraka sunca koji se probija kroz prozor. »Da.« Gorčina, cinizam. »Divnu sam stvar učinio. Doneo vam dublju istinu. Doveo vam Đavola. Da, to i liči na mene.«
Sa vrha Brega-Šišarke, Džibril gleda kako vernici beže iz Džahilije, napuštajući grad suhoće da bi se preselili u mesto palminog hlada i vode, vode, vode. U malim grupama, gotovo bez prtljaga, kreću se oni preko carstva sunca, ovog prvog dana prve godine novog početka Vremena, koje se samo od sebe ponovo rodilo, dok ono staro umire iza njih a novo čeka ispred njih. A jednog dana i sam Mahaund klisne iz Džahilije. Kad je njegovo bekstvo bilo otkriveno, Baal je sastavio jednu oproštajnu odu:

Šta je danas ideja
one »Pokornosti«?
- Uplašeni dileja!
Kidnu ona, bog-da-prosti.

Mahaund je stigao do svoje oaze; Džibril nije bio te sreće. On se sad, često, nađe usamljen na vrhu Brega-Šišarke - brisanom tragom zvezda-repatica; a onda se iz noćnog neba one stušte na Džibrila, one tri krilate kreature- Lat, Uza i Manat, klepećući mu krilima oko glave, pokušavajući da mu kandžama izvade oči, ujedajući ga i šibajući ga i kosama i krilima. On podiže ruke da se zaštiti, ali osvetoljubivost je njihova neumorna, i one nastavljaju čim on počne da se odmara, čim spusti ruke. On se bori sa njima, ali one su brže od njega, okretnije, krilatije.
On tu sad nema đavola koga bi mogao da odbaci. Snevajući, nije kadar ni da poželi da one odu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 12:49 pm



III ELLOWEN (ELOUEN) DEEOWEN (DIOUEN) (eLOeNDeOeN - LONDON)




1



Ja znam šta je utvara, tvrdila je starica. Zvala se Roza Dajamond; imala je osamdeset osam godina; i škiljila je kljunasto kroz solju-zaprljane prozore svoje spavaće sobe, posmatrajući more punog meseca. A znam i šta utvara nije, i dalje je klimala glavom; nije to zastrašivanje, babarogisanje, ili pokrivanje lepršavim belim čaršavom preko glave, i prema tome - puj i pih na sve te prazne priče. Šta je utvara? Nezavršen posao, to je utvara. -I na to stara dama, metar-i-osamdeset visoka, uspravna, kratko podšišana kao muškarac, cimnu uglovima usana nadole u svom samozado-voljnom durenju poput maske u grčkoj tragediji - prebaci pleteni plavi šal preko svojih koščatih ramena - i za trenutak zatvori svoje nesanjive oči, moleći se Bogu za povratak prošlosti. Dođite ’vamo, vi brodovi normanski, molila je: budi opet s nama, Vili-d-Konk.[9]
Devet stotina godina ranije, sve je to bilo pod vodom, sva ta danas isparcelisana obala, ova privatna plaža, njena strma šljunkovita obala s malim redom ljuspasto obojenih vila i ofucanih kućica za čamce pretrpanih baštenskim stolicama, šezlonzima, praznim ramovima za slike, starim putničkim kovčezima sa svežnjevima pisama vezanih pantljikama, ženskim rubljem od-svile-i-čipke među kuglicama naftalina, suzama-umrljanim romanima - lektire nekadašnjih mladih devojaka, starinskim duguljastim lacrosse-reketima, albumima za marke, i svim onim pokopanim škrinjama uspomena i izgubljenog vremena. Morska obala se bila izmenila, izdužila se oko jednu milju prema moru, ostavljajući prvo normansko utvrđenje da stoji nasukano daleko od vode i sada podlokavano močvarnim zemljištem koje je donosilo sve vrste vlage, buđi i malarije sirotinji koja je živela tu na svojim - kak’stozvaše -posedima. Ona, stara dama, videla je to utvrđenje kao ostatke neke ribetine, koju je prevarila neka pradavna oseka, kao neko morsko čudovište vremenom skamenjeno. Devet stotina godina! Devet vekova beše prošlo otkad je normanska flota ploveći projurila pravo kroz kuću ove Engleskinje. U vedre noći, kad je pun mesec, ona bi čekala da ugleda flotinoga blistavoga duha-povratnika.
Ovo je najbolje mesto za posmatranje njihovog dolaska, uveravala je ona sebe - pogled sa pokrivenih zapadnih tribina. Ponavljanje beše postalo uteha u njenoj drevnosti; te njene dobro ofucane fraze, nezavršen posao, pogled sa tribina, pomagale su joj da se oseća kao solidna, nepromenljiva, vekovečita osoba, umesto one malo šenule i rasejanedame kakvom je ona sebe ranije znala. - Kad zađe pun mesec, u onaj mrak pred zoru - to je trenutak za pojavu Normana. Talasi od brodova, blesci vesala, i sam Osvajač na pramcu komandnog broda plovi pravo na obalu kroz morski kalež, valolom i izvrnute lobanje ljudske. - O, imala sam ja priviđenja u svoje vreme, uvek sam posedovala taj dar, taj vid fantomski. - Osvajač pod svojim šiljatim metalno-nosatim šeširom prolazi kroz njena ulazna vrata, klizi izmeđ’ plitkih činijica s nožicom za kolače i sofa sa kretonskim presvlakama protiv prljanja, i kao neki slab eho odjekuje kroz tu kuću uspomena i čežnji; zatim se utiša; kao grob.
- Davno, kao devojka, na Batl Hilu, volela je pripovedanje, uvek istim, vremenom-uglačanim, rečima - davno, kao usamljeno dete, našla sam se, sasvim neočekivano i bez osećanja neke neobičnosti, usred nekog rata. Lukovi i strele, topuzi, koplja. Momci-Saksonci sa kosom lanenom, srubljeni u mladosti svojoj slatkoj, leže na bojnom polju. Harold Strelooki, i Vilijem sa ustima punim peska.
Da, uvek taj dar, fantomski vid. - Ta priča o onom danu kad je dete Roza imalo viziju bitke kod Hejstingsa, bila je za staricu postala jedna od određujućih znamenitih činjenica njenog bića, iako je ona tu priču tako često pričala da niko, čak ni sama pripovedačica, nije mogao da se pouzdano zakune da je to bila istina. Žudim ponekad za njima, tekle bi njene uvežbane misli. Les beaiux jours: za tim dragim, mrtvim danima. Zatvorila je, ponovo, svoje reminiscentne oči. A kad ih je ponovo otvorila, ugledala je, dole pokraj morskog ruba, neosporno, nešto što je počinjalo da se miče.
Ovo je ona rekla u svom uzbuđenju: »Ja u to ne verujem!«
- »To nije istina!«- »On nikad ne dolazi ovamo! - Na nesigurnim nogama, sa nadimajućim grudima, Roza ode po svoj šešir, ogrtač, štap. A za to vreme, na zimskoj obali morskoj, Džibril Farišta se budio punih usta - ne, ne peska.
Snega.

*


Puj!
Pljunuo je Džibril; pa đipio kao podstaknut ishrknutim žitkim blatom; poželeo Čamči - kao što smo već izvestili - srećan rođendan i još mnogo tako srećnih dana; i počeo da stresa sneg sa svojih mokrih purpurnih rukava. »O Bože, tačno«, uzviknuo je, skačući s noge na nogu, »nije nikakvo čudo što ovi ljudi ovde gaje jezivo ledena srca.«
Ali, onda, pravo oduševljenje zbog okruženosti tolikom količinom snega nadvlada njegov početni cinizam - jer on je bio tropski čovek - te poče, onako sumoran i mokar, da skakuće po snegu, da pravi grudve i da grudva svog potrbuške prostrtog drugara, zamišljajući sneška-belića i pevajući jednu agresivnu verziju one božićne himne Jingle Bells-»Praporčići zveckaju, zveckaju...« Prvi tračak svetlosti pojavljivao se na nebu, a na toj prijatnoj morskoj obali igrao je Lucifer zvezdu jutarnju.
Njegov zadah - to treba spomenuti - nekako je potpuno bio prestao da se oseća...
»Hajde, bebice«, viknuo je nesavladljivi Džibril, u čijem ponašanju čitalac može - ne nerasudno - da zapazi bulaznjivu poremećenost kao posledicu njegovog nedavnog pada. »Diž’ se i blistaj! Hajde da ovo mesto zauzmemo na juriš!« Okrećući leđa moru, brišući ružne uspomene da bi napravio mesta sledećim stvarima, žudeći strasno kao i uvek za novinama, on je sad bio kadar da pobode (da je slučajno imao) zastavu polaganja prava u ime kotigazna-koga na ovu belu zemlju, na njegovu nju-faund-lendicu- novopronađenu zemljicu. »Buzdo«, molio je, »mrdni, baba, ako možda nisi upiškio krušku. Nisi, valjda, mrtav?« A kad je ovo izgovorio, to je govorača vratilo k (ili bar prema) svesti. Nagnuo se nad prostrtu figuru onog drugog, ali se nije usudio da ga dotakne. »Nemoj sad, stari druže Čamčo«, bodrio ga je. »Nemoj, kad smo čak dovde stigli.«
Saladin: nije bio mrtav, ali je plakao. Suze od šoka ledile su mu se na licu. A celo mu je telo bilo obloženo finom ledenom pokožicom, glatkom kao staklo, kao ružan san kad se obistini. U svojoj kužnoj polusvesti indukovanoj niskom telesnom temperaturom, bio je opsednut košmarnim strahom da će se sav rasprsnuti, da će videti kako mu krv kulja kroz ledene pukotine a meso mu se otkida zajedno sa ljuspama leda. Bio je pun pitanja - da li smo mi odistinski, mislim zaista, dok si ti mlatarao rukama... a onda i ona voda, nećeš mi valjda reći da su te ruke stvarno, kao u onom filmu, kad je Čarlton Heston rasprostro svoje ljude... I da smo tako bili u stanju da, preko površine okeana... što se nikad nije desilo, a nije ni moglo da se desi, pa kad nije moglo, kako smo, onda, mi, ili smo, možda, na neki način pod vodom, u pratnji sirena, dok je more prolazilo kroz nas kao da smo lignje iliti duhovi, i je 1’ to bila istina, da ili ne, meni je potrebno da... jer ja moram da... Ali kad je otvorio oči, njegova su pitanja postala nerazgovetna kao u snu, te ih ni on sam nije više mogao da hvata ni za glavu ni za rep, jer su im se ti repovi trzali ispred njega i nestajali kao podvodna peraja. Gledao je gore, prema nebu, i zapazio da su boje potpuno pogrešne, krvavo-narandžasta isflekana zelenom, a sneg plav kao mastilo. Žestoko je treptao očima, ali boje nisu htele da se menjaju, što mu je stvaralo predstavu da je sa neba pao u neku neispravnost, na neko drugo mesto, ne u Englesku ili možda u ne-Englesku, u neku krivotvorenu zonu, kvaran grad, pokvarenu državu. A možda, brzo je pretpostavio: u Pakao? Ne, ne, razuveravao se on, dok mu je pretilo gubljenje svesti, to ne može biti, još ne, ti još nisi mrtav; mada umireš.
Pa, onda, znači: neka tranzitna čekaonica.
Počeo je da se sav trese; drhtavica mu je postajala tako žestoka da je pomislio kako bi mogao da se pod tim stresom raspukne kao neki, kao neki - avion.
Zatim više ničeg nije bilo. Nalazio se u praznini; a ako je bio za to da preživi, onda bi morao da sve gradi od nule, da izmisli tlo pod svojim nogama pre nego što zakorači, ali sad nije bilo potrebe za brigu oko takvih stvari, jer se ovde, ispred njega nalazilo ono neizbežno: visoka, koščata figura Smrti, pod slamnim šeširom širokog oboda i tamnim ogrtačem koji joj je lepršao na povetarcu. Smrt, oslonjena na štap sa srebrnom drškom, u dubokim cipelama-»velingtonkama« maslinaste boje.
»Šta li vi to zamišljate da radite ovde?« Smrt je želela da zna. »Ovo je privatno imanje. Tamo vam stoji i znak.« Rekla je ženskim glasom koji je bio malčice drhtav i više nego malčice uzbuđen.
Nekoliko trenutaka kasnije, Smrt se nagnula nad njega - hoće da me poljubi, tiho je on rekao ali upaničeno. Da mi isisa dah iz tela. Pravio je male, jalove pokrete negodovanja.
»Živ je on, živcat«, Smrt je ovo svoje zapažanje uputila - kome drugom nego - Džibrilu. »Ali, dragi moj. Njegov dah: kakav bazd! Kad je on poslednji put prao zube?«

*


Dah jednog čoveka bio je osvežen, dok je dah onog drugog, nekom podjednakom ali suprotnom misterijom, bio pokvaren. A šta su oni i očekivali? Pasti onako s nebai zamišljati da će sve proći bez ikakvih posledica, bez nekih uzgrednih pojava? Više Sile su tu bile umešale svoje prste - to je obojici trebalo da bude jasno - a takve Sile (ja ovde, svakako, govorim o sebi) imaju zao, gotovo obestan stav prema preturenim, teturavim muvama. I još jedna stvar, budimo jasni: veliki padovi menjaju ljude. Vi mislite da su oni pali sa velike visine? U tim stvarima padanja i preturanja, ja ne dajem uzvišeno mesto nijednoj ličnosti, pa bila ona smrtna ili besmrtna. Iz oblaka u pepeo, propadanje kroz odžak, tako reći; iz nebeske svetlosti u oganj pakla... pod stresom dugog ronjenja kroz vazduh, rekao sam, mogu se očekivati neke mutacije, mada ne sve, onako, nasumice. Neprirodna selekcija. Nije to velika cena za preživljenje, za novo rođenje, za postati nov, i to u njihovim godinama.
Šta kažete? Treba da nabrojim te promene?
Svež dah/pokvaren dah.
A oko rubova glave Džibrila Farište, dok je stajao leđima okrenut zori koja je svitala, učinilo se Rozi Dajamond da razaznaje neki slab, ali jasno zlatan, sjaj.
I da li su, ono, čvoruge na Čamčinim slepoočnicama ispod njegovog mokrog i još-na-svom-mestu polucilindra?
I, i, i.

*


Kad je bacila pogled na bizarnu, satirsku figuru Džibrila Farište kako dionizijski poskakuje po snegu, Roza Dajamond nije ni pomišljala na postavljanje pitanja, kao npr., Recite mi, anđeli. Kad ga je gledala kroz svoj prozor, kroz solju zamagljeno okno i njenom starošću zamagljene oči, osetila je kako joj je srce ođskočilo, dvaput, tako bolno da se uplašila da joj ne stane; jer joj se učinilo da u toj nejasnoj figuri raspoznaje otelovljenje najdublje pokopane žudnje duše njene. Zaboravila je normanske upadače kao da ih nikad nije bilo, i s naporom pohitala niz strminu prekrivenu podmuklim šljunkom, i suviše brzo za bezbednost njenih ne-baš-nevremešnih udova, kako bi mogla da tobož izgrdi tog nemogućeg stranca što je povredio njenu teritoriju.
Ona je obično bila stroga i neumoljiva u odbrani svog voljenog parčeta obale, a kad letnji vikendaši slučajno skrenu i smeste se iznad linije do koje dolazi plima, ona se stušti na njih kao vuk na stado ovaca - njena fraza za to - da bi im objasnila i zahtevala: - Ovo je moja bašta, da znate! - A kad bi oni bili drski - Ma nosi-se-šašava-matora-kravo, ovo-je-usrana-plaža - ona bi se vratila u kuću da izvuče napolje jedno dugačko zeleno baštensko crevo, pa bi mlaz vode nemilosrdno uperila na njih i njihovu kariranu ćebad, plastične štapove za kriket i boce s losionom za sunčanje, zbrisala bi kule od peska njihove dece i pokvasila bi im sendviče s jetrenom paštetom, slatko se osmehujući sve vreme: Vi mi nećete zameriti ako ja samo malo zalijem svoj travnjak?... O, ona je bila Ona, dobro poznata u selu; nisu mogli da je se oslobođe i da je zakatanče u nekom domu slaraca; najurila je sve svoje rođake, celu familiju, kad su se usudili da joj to predlože - da vas više nikad nisam videla na svom pragu, rekla im je, i sve ih je, bez pardona, lišila nasledstva, ne ostavljajući im ni jedan jedini peni. I sad je bila potpuno sama, i niko je nije posećivao od jedne svete nedelje do druge, čak više ni Dora Saflbotam koja joj je dolazila i pomagala joj svih tih godina - Dora je preminula u septembru, prošlom, Bog da joj dušu prosti, ali ipak je to pravo čudo u njenim godinama, kako ta matora koka uspeva da se održi na svim onim njenim stepenicama - može ona da bude i malčice poput pčelice, ali davo ipak traži svoje, i mnogi su, zna se, šenuli kad su živeli tako sami.
Za Džibrila nije bilo ni baštenskog šmrka ni njenog oštrog jezika. Roza im jeste izgovorila blage reči prekora, zapušila nos dok je ispitivala palog i novosumporovitog Saladina (koji, pri tom, nije skidao svoj polucilindar), a zatim, uz napad stidljivosti koju je ona kod sebe pozdravila sa setnom zapanjenošću, promucala je poziv - ppa, bbolje da svog pprp-prijatelja uvedefe u kuću, da čovek ovde ne naz-zebe, pa je zakoračila naviše preko šljunka da stavi čajnik na šporet, zahvalna oštrom zimskom vazduhu što joj je zarumenzio obraze, pa ju je, tako, poštedeo - po staroj uspešnoj frazi - crvenila od stida.

*


Kao mladić, Saladin Čamča je imao lice koje je otkrivalo sasvim izuzetnu bezazlenost, lice koje je izgledalo kao da nikad nije nailazilo na situacije u kojima se gube iluzije ili na neko zlo, sa kožom mekom i glatkom kao dlan neke princeze. Ono mu je dobro služilo u odnosima sa ženama, a bilo je, u stvari, i jedan od prvih razloga što je njegova buduća žena popustila i zaljubila se u njega. »Tako ti je oblo i anđeosko«, divila mu se ona, obujmljujući ga šakama ispod brade. »Kao neka gumena lopta.«
Bio je uvređen. »Ja imam i kosti«, bunio se on, »strukturu koštanu.«
»Da, tamo negde, unutra«, složila se ona. »Svi je imamo.«
Posle toga, njega je jedno vreme proganjala misao da on, zapravo, izgleda kao neka bezlična meduza, a to mu je umnogome imalo da ublaži ono osećanje da je počeo da u sebi razvija kruto, naduveno držanje koje mu je sad predstavljalo drugu prirodu. I zato je to bila stvar od izvesnog značaja kad je, oslobađajući se dugog dremeža u kojem su ga mučili nesnosni snovi sa glavnom ličnošću- u raznim vidovima - Zini Vakil, koja se transformisalai u morsku sirenu, pa mu pevala sa jednog ledenog brega u tonovima razdiruće ljupkosti, jadikujući zbog svoje nesposobnosti da mu se pridruži na kopnu i pozivajući ga k sebi, pozivajući; - ali kad je on njoj prišao, ona ga je brzo skleptala i zarobila u srcu svog ledenog brega, a njena nežna pesma se pretvorila u onu o trijumfu i osveti... Bila je to, kažem ozbiljna stvar kad se Saladin Čamča probudio, zabuljio u jedno ogledalo sa ramom premazanim plavo-zlatnim japanskim lakom, i u njemu ugledao ono svoje staro anđeosko lice kako opet odbuljuje u njega; ali je, ovog puta, na svojim slepoočnicama zapazio jedan par stravično bezbojnih čvoruga, znak da je nekog trenutka u toku svojih malopređašnjih avantura morao zaraditi dva dobra udarca.
Gledajući u ogledalu svoje izmenjeno lice, Čamča je pokušavao da se podseti na sebe. Ja sam stvarni čovek, rekao je zrcalu, sa stvarnom prošlošću i isplaniranom budućnošću. Ja sam čovek za koga su neke stvari značajne: čvrstina, samodisciplina, razum, idenje za onim što je plemenito, bez oslanjanja na onu staru štaku, na Boga. Za idealom lepote, za mogućnošću uzdizanja u visine, za umom. Ja sam: oženjen čovek. Ali uprkos ovoj litaniji, mene su uporno saletale i naopake misli. Kao, na primer: da svet ne postoji izvan one plaže tamo dole, a sad, i izvan ove kuće.I da bi, da nije bio oprezan ili da je zbrzavao stvari, mogao da padne sa ivice, u oblake. Stvari treba raditi. Ili, ovo: kad bi sad pozvao telefonom svoju kuću, baš sad, kao što bi i trebalo, kad bi svoju dragu ženu obavestio da nije mrtav, da ga ona eksplozija nije raznela u paramparčad tamo gore u vazduhu, već da se on nalazi upravo ovde, na čvrstom tlu, kad bi uradio tu priznato razumnu stvar, ona osoba koja bi podigla slušalicu ne bi znala ko se to javlja, ne bi znala to ime. Ili, treće: bat koraka koji mu odzvanja u ušima, udaljenih koraka, ali koji mu se približavaju, nije neki privremeni šum u njegovim ušima, prouzrokovan njegovim padom, već buka od nekog strašnog suda koji mu dolazi sve bliže, slovo po slovo, eLOeNDeOeN - London. Evo me, ovde, u Bakinoj kući. Njene su oči i šake velike, a i zubi su joj veliki.
Na stočiću pored njegovog kreveta stajao je telefon. Podigni slušalicu, biraj traženi broj, pa će ti se ravnoteža vratiti. Kakvo baljezganje: nisu oni kao ti, nisu vredni tebe. Pomisli na njen bol; pozovi je sad.
Bila je noć. On nije znao koliko je sati. Na zidu nije bilo sata, a njegov ručni sat bio je negde, usput, nestao. Da li da je pozove ili da je ne pozove? - Okrenuo je devet brojeva. Na četvrti zvon, javio se neki muški glas. »Šta je, do đavola?« Sanjiv, teško prepoznatljiv ali ipak nekako poznat.
»Izvinite«, rekao je Saladin Čamča. »Oprostite, molim. Pogrešan broj.«
Buljeći u telefon, on se setio jedne drame koju je gledao u Bombaju, napisane po nekom engleskom originalu, po pripoveci od, od, nije mogao da nabode ime - od Tenisona? Ne, ne, od Samerseta Moma? - Do đavola! - U tom originalnom a sad bezautorskom delu, jedan čovek koga su dtigo držali za mrtvog vraća se posle mnogo godina, kao živi fantom, svojim bivšim boravištima. Usred noći, dolazi u svoju nekadašnju kuću, krišom, i gleda kroz jedan otvo-u-n prozor. Vidi da mu se žena, verujući da je udovica, preudala. Na prozorskom simsu ugleda dečju igračku. Neko vreme odstoji u mraku, boreći se sa svojim osećanjima; zatim sa simsa podigne onu igračku - i ode zauvek, ne dajući znaka o svom prisustvu. U indijskoj verziji, priča je bila dosta drukčija. Žena se u međuvremenu udala za najboljeg prijatelja svoga muža. Muž-povratnik stiže do ulaza, i umaršira u kuću, ne očekujući ništa. Kad ugleda svoju ženu i svog starog prijatelja kako sede jedno pored drugog, on ne shvata da su oni venčani. Zahvaljuje svom prijatelju što mu je tešio ženu; ali on je sad u svojoj kući, i prema tome sve je u najboljem redu. Bračni par ne zna kako da mu kaže istinu; konačno je sluga otkrio stvar. Muž, čije je dugo odsustvo očigledno bilo posledica napada amnezije, reaguje na vest o tom venčanju izjavljujući da se i on svakako morao oženiti nekom drugom za vreme svog dugog odsustvovanja od kuće; ali, na žalost, pošto mu se sećanje na njegov raniji život vratilo, zaboravio je šta se dešavalo tokom godina njegove izgubljenosti. I odlazi u policiju da zamoli da oni uđu u trag njegovog novog života, jer on ne može da se seti ničeg u vezi sa njom, tom drugom ženom, ni njenih očiju, ni one najjednostavnije činjenice o njenom postojanju.
I tu pada zavesa.
Saladin Čamča, sam u nekoj nepoznatoj spavaćoj sobi i u tuđoj pižami sa crveno-belim prugama, ležao je potrbuške u nekom uskom krevetu, i plakao. »Nek su svi Indijci prokleti«, vikao je u prigušujuće krevetske čaršave, udarajući pesnicama u nabrane jastučnice kupljene kod Harrodsa u Buenos Ajresu, udarajući tako žestoko da se pedeset-godina-staro platno iscepalo na froncle.« Do đavola. Vulgarno. Neukusno. Popišaj ga sad. Do đavola. Barabe, jao, te barabe i njihov nedostatak barapskog ukusa.
I upravo je tog trenutka došla policija da ga uhapsi.

*


Te noći, nakon što je njih dvojicu dovela u svoju kuću, Roza Dajamond je opet stajala pored noćnog prozora svoje staračke nesanice i razmišljala o tom devetsto-godina-starom moru. Onaj smrduckavi je spavao od trenutka kad su ga stavili u krevet zajedno sa bocama punim vrele vode, tesno priljubljenim uz celo mu telo, što je za njega bila najbolja stvar, da bi mu se snaga vratila. Ona ih je smestila gore - Čamču u gostinsku sobu a Džibrila u staru radnu sobu svog pokojnog muža, i dok je posmatrala veliku, svetlucavu površinu mora, slušala je kako se on gore muva između ornitoloških bakroreza i pištaljki za vabljenje ptica pokojnog Henrija Dajamonda, između južnoameričkih lasoa, bičeva za gonjenje bikova i snimaka iz vazduha rančeva Los Alamosa, tamo daleko i tamo davno napravljenih, slušala muške korake u toj sobi - i kako su oni samo utešno delovali na nju! Farišta je hodao tamo-amo, izbegavajući spavanje iz svojih sopstvenih razloga. A ispod bata njegovih koraka, dole, Roza je gledala u tavanicu i šapatom ga zvala po jednom odavno-neizgovaranom imenu. Martine, Martine, govorila je. A drugo ime mu je bilo kao ime najopasnije zmije u njegovom zavičaju, vipera, guja. Vibora, de la Cruz.
I istog časa je ugledala neke prilike koje su se kretale preko plaže, kao da je to zabranjeno ime dočaralo mrtve. Ma nije valjda opet, pomislila je i otišla da uzme svoj pozorišni dogled. Kad je ponovo prišla prozoru, plaža je bila puna senki, i ona se ovog puta uplašila, jer je znala da je normanska flota doplovila, onda kad je doplovila, ponosno i otvoreno, i bez pardona, dok su se ove senke šunjale, uz prigušene psovke i uplašeno muklo brundanje; te prilike su izgledale kao da nemaju glave, bile su zgurene, mke i noge im landarale kao u neke džinovske krabe bez oklopa. Jurili su pobočno i teškim cokulama hruskali šljunak. Mnogo njih. Videla ih je kako prilaze kućici za čamce na kojoj se pojavljivala i gubila crna senka namalanog gusara sa krpicom preko jednog oka, koji se ceri i mlatara jataganom iznad glave - i to je već prelazilo svaku meru; ja ovo neću da trpim, rekla je odlučno i, lomatajući se niz stepenište, sišla u prizemlje da uzme toplu odeću i - svoje odabrano oružje: dugačko baštensko crevo zelene boje. Na ulaznim vratima viknula je razgovetno prema plaži: »Vidim ja vas savršeno jasno. Izlazite na čistinu, ko ste da ste- ispadaj!«
Oni uključiše sedam sunaca i zaslepiše je, te se ona sad prestravi osvetljena sa sedam plavo-belih reflektora, oko kojih su kao svici ili satelici zujala mnoga manja svetla: baterijske lampe lampice cigarete. U glavi joj se vrtelo, i za trenutak je izgubila sposobnost da pravi razliku između tada i sada; pa je u svom zaprepaščenju počela da viče, Ugasite ta svetla, zar ne znate da je naređeno zamračenje, navući ćete nam Švabe na vrat ako ovako nastavite. »O, ja bulaznim«, shvati ona sa gađenjem, i zari vrh svog štapa u brisač pred vratima. Na što se policajci, kao nekom magijom, stvoriše u bleštavom krugu svetlosti.
Ispostavilo se da je neko javio kako se po plaži muva neko sumnjivo lice, a sećate se kad su nam oni ilegalci dolazili ribarskim brodićima; i zahvaljujući tom jednom telefonskom pozivu, sada je pedeset sedam uniformisanih pozornika pročešljavalo plažu, svetli krugovi iz njihovih baterijskih lampi ljuljali su se kao ludi u mraku, pozornici čak iz Hejstingsa Istberna Bekshila-na-moru, pa čak i jedna deputacija iz Brajtona, jer niko nije hteo da propusti tu zabavu, to uzbudenje hajkačko. Pedeset sedam plažočešljača u pratnji trinaest pasa, i svi oni njuše morski vazduhi uzbuđeno dižu po jednu zadnju nogu. A gore u kući, daleko od velike čete ljudi i pasa, Roza Dajamond vidi sebe kako bulji u petoricu pozornika koji čuvaju stražu ispred kućnih izlaza, ispred glavnog ulaza, ispred prozora u prizemlju, ispred vrata kuhinjske ostave, za slučaj da tobožnji zločinac navodno pokuša da pobegne; pa onda i u trojicu u običnim odelima, prostim kaputima i šeširima, i sa licima koja odgovaraju njihovoj garderobi; a ispred svih njih, ne usuđujući se da je pogleda u oči, mladi inspektor Lajm vuče noge, trlja nos i izgleda stariji i zakrvavljenijih očiju od jednog četrdesetogodišnjaka, koji je on. Ona ga kucnu po grudima vrhom svoga štapa, U ovo doba noći, Frenk, šta to treba da znači, ali on sad nije hteo da joj dopusti da mu zapoveda i da ga zavitlava, ne večeras i ne pred ljudima izImigracionog odseka koji su pratili svaki njegov pokret, te se uspravi i podiže nos.
»Izvinite, gdo D. - postoje izvesni navodi - obaveštenje koje smo dobili - razlog da verujemo - istraga za eventualnu nagradu i unapređenja - potreban pretres vaše - nalog imamo.«
»Ne pričaj gluposti, dragi Frenk«, poče Roza da govori, ali baš u tom trenutku ona trojica sa prostačkim licima nspraviše se i kao da se ukrutiše, a svaki malčice podigao jednu nogu, kao oni kerovi-tragači; prvi poče nekako neobično da šišti, što je zvučalo kao da mu je to od zadovoljsiva, dok se drugom iz usta-ote lako stenjanje, a treći poče čudno da koluta očima, kao čovek koji je stekao duševni mir. Zatim svi pokazaše prstom pored Roze Dajamond prema reflektorom-osvetljenom kućnom holu, gde je stajao g. Saladin Čamča, pridržavajući levom rukom pantalone svoje pižame da mu ne spadnu, jer mu je dugme bilo otpalo kad se bacio u krevet; desnom je trljao oko.
»Pogodak«, reče onaj što šišti; stenjač sklopi ruke ispod svoje brade da pokaže kako su mu sve molitve uslišene, a kolutač očiju progura se ramenom pored Roze Dajamond, ne poštujući nikakvu etiketu, sem što promrmlja, Pardonirajte me, madam«.
I onda dođe do poplave, a Roza se nađe u jednom uglu svoje sopstvene dnevne sobe, pritešnjena tim zaljuljanim morem policijskih šlemova, te tako više nije mogla da vidi Naladina Čamču niti da čuje šta on govori. Ona ga nikad mjc čula kako objašnjava uzroke eksplozije Bostana -Ama, to je greška, ja nisam jedan od tih vaših ilegalaca koji se ufuravaju ribarskim čamcima, a nisam ni jedan od tih vaših Ugando-Kenijaca, nisam. Policajci počeše da se cere. Da, gospodine, sa devet hiljada metara odozgore, pa ste onda isplivali na obalu. Vi imate pravo da ništa ne govorite, prigušeno su se smejali, ali ubrzo su prsnuli u grohotan smeh. Ukebali smo onog pravog i tu nema greške. Roza nije mogla da čuje Saladinove proteste, jer su je rascerekani policajci odvajali od njega. Ali vi morate da mi verujete, ja sam Britanac, govorio je on. Ja imami dozvolu boravka, ali kako nije mogao da im pokaže ni pasoš ni neku drugu legitimaciju, oni su počeli da plaču od razdraganosti, suze su se slivale čak i niz bezlična lica onih ljudi u običnim odelima iz Imigracionog odseka. Ma, razume se, ne morate ni da mi pričate - kikot - legitimacije su vam ispale iz sakoa dok ste se prevrtali gore u vazduhu, a da vam ih nisu možda one morske sirene zdipile iz džepa, dok ste se brčkali u moru? Roza nije mogla da vidi u tom od smeha nadimajućem valu ljudi i pasa šta su te uniformisane ruke mogle da rade Čamčinim rukama ili su to bile pesnice na njegovom stomaku ili cokule na njegovim cevanicama; a nije bila sigurna ni da li to on kuka ili psi zavijaju. Ali je konačno ipak čula njegov glas kad se probio kroz galamu u poslednjem očajničkom uzviku: Zar niko od vas ne gleda televiziju? Zar ne vidite? Ja sam Maxim. Maxim Alien.
»Dakle taj si«, reče policajac. »A ja sam onaj mapetovski Žabac.«
Ono što Saladin Čamča nikad nije rekao, čak ni onda kad mu je bilo jasno da se tu nešto mnogo gadno zakuvalo: »Evo vam jedan broj telefona u Londonu« - to nije hteo da kaže policajcima koji su došli da ga uhapse. »Na drugom kraju žice čućete jedan glas koji će jamčiti za mene i potvrditi da vam govorim istinu, glas moje ljupke, bele supruge, Engleskinje.« Ah, to ne, gospodine. Kakav pakao!
Roza Dajamond prikupi svu svoju snagu. »Čekaj malo, Frenk Lajm«, otpeva mu ona. »Da ti ja nešto kažem«, ali ona trojica prostaka opet počeše da rade svoje bizarne radnje - šištanje stenjanje očno kolutanje - i u iznenadnoj tišini te sobe, kolutač pokaza svojim drhtećim kažiprstom na Čamču i reče: »Gospođo, ako vi hoćete nešto da dokažete, onda vam nema boljeg dokaza od ovog.«
Prateći putanju ispruženog prsta Buljookog, Saladin Čamča podiže ruke do svog čela da ga dodirne, i zatim shvati da se probudio u najstravičnijem od svih košmara, u košmaru koji je tek bio počeo, jer su mu iz slepoočnica, sve više i brže, i dovoljno oštra da bodu, rasla dva mlada, jareća, neosporna roga.

*


Pre nego što je ta armija policajaca odvela Saladina Čamču u njegov novi život, došlo je do još jednog neočekivanog događaja. Džibril Farišta, videvši bleske svetlosti i čuvši delirični smeh zvaničnika koji zakon sprovode u delo, sišao je niz stepenice u kratkom tamnocrvenom kućnom kaputu-halatu i jahaćim pantalonama, što je izahrao u ormanu za odela pokojnog Henrija Dajamonda. Odajući malčice miris naftalina, zaustavio se na odmorištu između prvog sprata i partera i posmatrao zbivanje, bez komentara. Stajao je tu neprimećen, sve dok ga Čamča - sa lisicama na rukama i na putu ka policijskoj marici, bosonog i stalno držeći pantalone od pižame da mu ne spadnu - nije ugledao i uzviknuo, »Džibrile, tako ti Boga, reci im šta je šta!«
Šištač Stenjač Kolutač revnosno se okrenuše prema Džibrilu. »A ko bi ovaj mogao da bude?« upitao je inspektor Lajm. »Je l’ to još jedan koji je pao s neba?«
Ali reči mu zamreše na usnama, jer se tog trenutka reflektori ugasiše, što je bilo naređeno kad su Čamči stavili lisice i kad su ga tako lišili slobode; i sad u polumraku posle gašenja sedam sunaca, svi su tu jasno videli kako neka bleda, zlatna svetlost zrači iz pravca čoveka u halatu, da zapravo struji ka njima iz neke tačke iza njegove glave. Inspektor Lajm se kasnije više nikad nije pozivao na tu svetlost, a kad bi ga neko i upitao o tome, on bi demantovao da je ikad video takvu stvar, oreol, u kasnom dvadesetom veku! - pitaj nešto drugo!
Ali, u svakom slučaju, kad je Džibril upitao, »Šta ovi ljudi traže ovde?« svaki je čovek na ovom licu mesta bio prosto obrvan željom da na njegovo pitanje odgovori doslovno i podrobno, da mu otkrije njihove strogo-pov. tajne, kao da je on bio - ali ne, smešno - pa bi vrteli glavama nedeljama posle toga, sve dok sami sebe nisu ubedili da su se držali onako kako su se držali iz logičkih razloga: to je bio neki stari prijatelj gđe Dajamond, njih dvoje su našli na plaži tog lupeža Čamču, poluudavljenog, pa su ga odveli u kuću iz humanih razloga, i nema više uznemiravanja ni Roze ni g. Farište, ...ali kakav je to džentlmen! - uglednijeg i boljeg ne bi mogao ni poželeti da vidiš - u onom kućnom kaputu i onim njegovim, njegovim - dobro, ekscentričnost nikad nije bila zločin, razume se.
»Džibrile«, rekao je Saladin Čamča, »pomagaj.«
Ali Džibrilov pogled bila je uhvatila Roza Dajamond. On ju je gledao i nije mogao da skrene pogled na drugu stranu. Onda je klimnuo glavom i vratio se natrag, uz stepenice. Niko nije ni pokušao da ga zaustavi.
Kad je Čamča stigao do marice, ugledao je izdajicu, Džibrila Farištu, kako ga ždraka odozgo s balkončeta ispred Rozine spavaće sobe; ali sad više nije bilo nikakve svetlosti oko glave te barabe.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 12:49 pm



2


Kan ma kan/Fi qadim azzaman... I bilo je i nije bilo tako, u davno vreme koje zaboravi svako, da je u srebrnoj zemlji Argentini živeo neki don Enrike Dajamond, koji je mnogo znao o pticama a malo o ženama, sa svojom ženom, Rozom, koja ništa nije znala o muškarcima ali dosta o ljubavi. Jednog dana, desilo se tako, kad je senjora izišla na jahanje, sedeći na ženskom sedlu, sa strane, i na glavi noseći šešir s peruškom, da je - stigavši do velike kamene kapije ranča Dajamonda, koja je besmisleno bila postavljena nasred gole pampe - ugledala jednog noja koji je trčao ka njoj što je brže mogao, trčao da život svoj spase pomoću svih trikova i izvrdavanja koja je mogao da smisli; jer noj je lukava ptica, i njega je teško uhvatiti. Malo dalje iza noja ilizao se oblak prašine pun galame lovaca-hajkača; i kad se noj našao na metar i po od nje, iz oblaka izleteše olovom otežani konopci-»bolasi« koji mu se obmotaše oko nogu i sručiše ga s treskom na zemlju ispred kopita njene sive kobile. Čovek koji je sjahao da ubije pticu-trkačicu nikako uije skidao oka sa Rozinog lica. Izvukao je nož sa srebrnom ilrškom iz kanije na svom pojasu i zario ga u nojev vrat, do balčaka, a to je uradio ne pogledavši umirućeg noja nijednom, i stalno buljeći u Rozu Dajamond, dok je klečao na prostranoj žutoj zemlji. On se zvao Martin de la Cruz.

Kad su Čamču odveli, Džibrila Farištu je mučilo pitanje sopstvenog ponašanja. U onom snu-sličnom trenutku kad su mu pogled ulovile oči stare Engleskinje, učinilo mu se da njegova volja više nije bila njegova da bi njime vladala, i da su potrebe nekog drugog nadvladale. Zbog zbunjujuće prirode nedavnih zbivanja a i zbog njegove rešenosti da ostane budan što je duže mogao, prošlo je nekoliko dana pre nego što je ukopčao šta se događalo onom svetu iza njegovih očnih kapaka, i tek je tada shvatio da mora da ode, jer je onaj univerzum njegovih košmara bio počeo da curi u njegov budni život, te, ako ne bude oprezan, neće uspeti ni da se ponovo rodi sa njom, kroz nju, kroz Aleluju-Eli, koja je videla krov sveta.
Bio je šokiran kad je ukapirao da uopšte nije pokušao da stupi u duhovni dodir s Alelujom-Eli; ili da Čamči pomogne u nevolji. A nije uopšte bio ni uznemiren pojavom onih finih mladih roščića na Saladinovoj glavi, pojavom koja bi svakako trebalo da izazove neku zabrinutost. On se bio nalazio u nekoj vrsti transa, a kad je upitao staru damu šta ona misli o svemu tome, ona se neprirodno osmehnula i rekla mu da pod suncem nema ničeg novog, da su se njoj priviđale stvari, prikaze ljudi sa rogatim šlemovima, da u jednoj drevnoj zemlji kao što je Engleska nema mesta za nove priče i da je tu preko svake vlati trave neko gazio sto hiljada puta. Dugo je ona tokom dana pričala zbrda-zdola i zbrkano, ali je u drugim trenucima navaljivala da mu priprema velike količine teških jela, kao što su razne pastirske pite, musaka od rabarbare sa seckanim mesom, papazjanija, cušpajzi s masnim začinima i teškim sosovima, i sve moguće čorbe i supe sa mesištem. A sve vreme je na licu imala izraz neobjašnjivog zadovoljstva, kao da ju je njegovo prisustvo zadovoljavalo na neki duboko očekivan i neočekivan način. On je s njom odlazio u selo da pazare; svet je buljio u njih, ali ona ni na koga nije obraćala pažnju, mlatarajući svojim gospodskim štapom sa srebrnom drškom. Dani su prolazili. Džibril nije otišao.
»Prokleta engleska mamica«, govorio je sebi. »Neki tip izumrle vrste. I šta ja, do đavola, tražim ovde?« Ali je ipak ostao, vezan nekim nevidljivim lancima; dok je ona, u svakoj prilici, pevala jednu staru pesmu, na španskom, a on ni jednu jedinu reč nije razumeo. Jesu li to neke čarolije?
Nešto kao ono kad je drevna vila Morgan Le Fay pesmom domamila mladog Merlina u svoju kristalnu pećinu? Džibril krene ka vratima; Roza zapeva; on stane kao ukopan na svom putu napolje. »Pa, najzad, što da ne«, slegnuo bi ramenima. »Staroj dami je potrebno društvo. Izbledela otmenost i veličina, časna reč! Gledaj samo dokle je to nju dovelo. Uostalom, meni je potreban odmor. Da skupim snagu. Još koji dan samo.«
Uveče bi njih dvoje sedeli u onom njenom salonu nabijenom srebrnim ukrasima, uključujući izvesni nož sa srebrnom drškom na zidu, ispod gipsane biste Henrija Dajamonda koji je buljio dole sa vrha vitrine u uglu izmedu dva zida, a kad bi onaj deda-sat izbio šest, on bi nalio vino-šeri u dve čaše, i ona bi počela da priča, ali tek pošto bi rekla, predvidljivo kao otkucaj sata: Deda uvek zaostaje pet minuta, zbog dobrih manira, on ne voli da bude i suviše tačan. Zatim je počinjala bez štrapaciranja sa onim biojednomjedan... no bilo sve to istinito ili izmišljeno, on je u njoj video žestoku energiju koju je unosila u svoje pripovedanje, poslednje očajničke zalihe njene volje koje je trošila na priču; bilo je to jedino vedro doba kojeg se ja sečam, rekla mu je, te je on zapazio da je ta ofucana vreća sa materijalom - čitavom zbrkom njenih uspomena- u stvari bilo samo njeno srce, njen autoportret, način na koji je ona gledala u ogledalo kad nikog nema u sobi, i da je ta srebrna zemlja iz njene prošlosti bila njen najmiliji dom, a ne ova pohabana kuća u kojoj se stalno sudarala sa stvarima - spoticala se o stočiće za kafu, dobijala modrice od kvaka na vratima - pa bi briznula u plač i jauknula: Sve se stešnjava.
Kad je plovila u Argentinu, 1935. godine, kao nevesta Anglo-Argentinca don Enrikea od Los Alamosa, on joj je pokazao na okean i rekao: To ti je pampa. Ne možeš odrediti kolika je kad je gledaš. Moraš da putuješ kroz nju, kroz tu nepromenljivost, iz dana u dan. U nekim njenim delovima vetar je jak kao pesnica, ali je pri tom savršeno tih, on će te nokautirati, sa zemljom sastaviti, ali ti nikad nećeš čuti ni najmanji šum. To je zato što tamo nema drveća: nema ni ombua, ni jablana - nada, nula, ništa. Ali pri tom, moraš da se čuvaš ombu-lišća. Stravično je otrovno, smrtonosno. Vetar neće da te ubije, ali sok iz tog lišća može. Zapljeskala je rukama kao dete: Stvarno, Henri, tihi vetrovi, otrovno lišće?! Pa ti to pričaš kao neku strašnu bajku. Henri, plavokos, salast, krupnih očiju i glomazan, kao da se uplašio. Oh, ne, rekao je. Nije to baš tako strašno.
Stigla je u to ogromno prostranstvo pod beskrajnim nebeskim svodom, jer Henri ju je bio tresnuo onim pitanjem a ona mu je dala onaj jedini odgovor koji jedna usedelica-»fircigerka« (40) može dati. Ali kad je stigla tamo, ona je sebi postavila jedno krupnije pitanje: za šta je ona sposobna u tom ogromnom prostranstvu? Za šta ona ima hrabrosti, i kako ona sama može da se u njemu prostire? Biti dobra ili loša, rekla je sebi: ali, biti nova. Našem susedu, doktoru Horheu Babingtonu, rekla je Džibrilu, ja se nikad nisam sviđala, znate; on bi mi pričao priče o Britancima u Južnoj Americi, o tim uvek razuzdanim momcima, rekao je prezrivo, o tim špijunima i banditima. Jeste li vi stvarno tako čudne cvećke u toj vašoj hladnoj Engleskoj? upitao ju je, pa je sam odgovorio na svoje pitanje, Senjora, ja ne mislim tako. Zbijeni u onom kovčegu od ostrva, vi morate da nalazite šire horizonte da biste ispoljili te svoje prikrivene ličnosti.
Ono što je u Rozi Dajamond prikriveno čučalo bila je njena sposobnost za ljubav, i to za tako veliku ljubav da je ubrzo postalo jasno da jadni prozaični Henri nikad neće moći da joj to ispuni, jer je sva romantika u toj pihtijastoj masi od čoveka bila rezervisana za ptice. Za barske jastrebe, čaplje, šljuke. On je u jednom malom čamcu na vesla iz lokalnih laguna provodio svoje najsrećnije dane po ševarima, sa dogledom na očima. Jednom prilikom, u vozu za Buenos Ajres, doveo je Rozu u nezgodnu situaciju kad je u punom vagonu za ručavanje demonstrirao svoje najdraže zvučne načine vabljenja ptica, spajajući šake oko usta u kupu: za pticu-sanjivicu, za vanduriju ibis, za trupijala. Zašto ti mene ne voliš tako, htela je da ga pita. Ali nikad nije,jer je ona za Henrija bila dobra sorta žene, dok je strast smatrao za ekscentričnost drugih rasa. Postala je generalisimus domaćeg ognjišta i pokušavala da u sebi prigušuje grešne žudnje. Noću je imala običaj da izlazi u šetnju kroz pampu, da leži na leđima i gleda galaksije na nebu, pa je pod uticajem te blistave lepote počinjala da se sva trese, da dršće od nekog dubokog zadovoljstva i da pevuši neku nepoznatu pesmu, te joj je ta zvezdana muzika bila isto toliko bliska koliko i radost koju je osećala.
A Džibril Farišta: on je osećao kako se njene priče obmotavaju oko njega kao paukova mreža, koja ga je držala u tom izgubljenom svetu u kojem su njih pedesetorica sedali za trpezu svaki dan, i kakvi su to Ijudi bili, gaučo do gauča, momci naši sjajni, i kod njih ničeg servilnog nije bilo, svi su bili žestoki i ponosni, i te kako! Pravi mesožderi; to možete i u bioskopu da vidite. U duge noći njihovih nesanica, pričala mu je o magli od žege koja bi se spustila na pampu, te bi u pampi ono nekoliko drveta na ranču stajalo kao ostrva a jahač na konju bi ličio na neko mitološko biće koje galopira preko površine okeana. Ličio je na sablast morsku. Slušao je on od nje i priče nastale oko logorske vatre, na primer o onom gauču-ateisti koji je govorio da Raj ne postoji, jer kad mu je majka umrla on je sedam noći uzastopce prizivao njen duh, da mu dođe, ali bez uspeha. Osme noći je objavio da ga ona očigledno nije čula, jer bi inače sigurno došla da uteši svog voljenog sina; prema tome, smrt mora da je kraj. Zaplitala ga je u zamku svojih opisa onog dana kada su Peronovi ljudi došli u svojim kicoškim belim odelima, zalizani, i kako su ih pioni-seljaci-radnici najurili; pričala mu je kako su Anglosi gradili železničke pruge radi opsluživanja sopstvenih estancija, pa i brane, takođe; pa onda priču, na primer, o njenoj prijateljici Klodeti, »pravoj srcolomki, dragi moj, koja se udala za jednog momka inženjera, zvao se Grendžer, i tako razočarala pola Harlingema. I odoše ti oni u Argentinu na neku branu koju je on gradio, a sledeća stvar koju su čuli bila je da pobunjenici dolaze da dignu branu u vazduh. Grendžer ode sa ljudima da čuvaju branu, ostavljajući Klodetu samu, sa sluškinjom, i, da ne poveruješ, nekoliko sati docnije, evo ti služavke, trči sva zadihana, Naša senjora, i je tamo jedan hombre na vrata, i je velik k’o kuća. Šta da ti pričam? Pobunjenički kapetan. - »A vaš suprug, madam?« - »Dakle, čeka vas na brani, kao što je red.« - »Pa, onda, pošto on nije našao za shodno da vas sam zaštiti, zaštitiće vas revolucija.« - »I postavio je stražare ispred kuće, dragi moj, kakav gest! Ali u borbi obojica poginu - i suprug i kapetan - a Klodeta je insistirala na zajedničkoj sahrani, gledala dva mrtvačka sanduka kako jedan pored drugog odlaze u raku, i oplakivala ih obojicu. Posle toga smo saznali da je bila opasna ličnost, trop fatale, šta kažeš? Koliko? Trop-džoli-fatale.« U toj uzvišenoj priči o lepoj Klodeti, Džibril je čuo muziku Rozinih sopstvenih čežnji. U takvim trenucima on bi zapazio kako ga ona gleda iz uglova očiju, pa bi osetio neko cimanje u oblasti svog pupka, kao da je nešto pokušavalo da iziđe. Zatim bi ona skrenula pogled na drugu stranu, i to osećanje bi mu izbledelo. Možda je to kod njega bila uzgredna pojava posle onog stresa.
Jedne noći, on ju je upitao da li je videla one rogove koji su rasli na Čamčinoj glavi, ali ona se na to oglušila i, umesto da mu odgovori, ispričala mu je kako je imala običaj da sedi na stolici pokraj ograde za bikove u Los Alamosu i kako su bikovi-borci znali da joj prilaze i spuštaju svoje rogate glave u njeno krilo. I jedno popodne, devojka po imenu Aurora del Sol, koja je bila verenica Martina de la Cruz, napravi jednu bezobraznu primedbu: A ja mislila da oni to rade samo u krilima devica, rekla je pozorišnim šapatom svojim kikotavim drugaricama, a Roza se ljubazno okrenula prema njoj i odgovorila, Pa onda bi, draga moja, možda i ti želela da ovo probaš? Od tog trenutka Aurora del Sol, najbolja plesačica na estanciji i najpoželjnija od svih pionskih, seljačko-radničkih žena, postala je smrtni neprijatelj one mnogo dugačke, mnogo koščate žene od-preko-mora.
»Ti izgledaš baš kao on«, rekla mu je Roza Dajamond dok su stajali uz njen noćni prozor, jedno pored drugog, i gledali more. »Ti si njegov dvojnik. Martin de la Cruz.« Pri spominjanju imena tog kauboja, Džibril je osetio tako žestok bol u pupku, pravo čupanje, kao da mu je neko kukom zakvačio stomak, te mu se jauk ote sa usana. Roza Dajamond se pravila da to ne čuje. »Gledaj«, uzviknula je radosno, »tamo!«
Trčeći duž ponoćne plaže u pravcu kule Martelo i izletničkog kampa - trčeći duž vodenog ruba tako da je nadolazeća plima spirala otiske njegovih stopa - zanoseći se čas na jednu čas na drugu stranu i »glumeći«, u borbi za svoj život, pojavio se jedan odrasli, u prirodnoj veličini - noj. Duž plaže bežao je on, a Džibril ga je u čudu pratio pogledom sve dok ga nije izgubio iz vida, u mraku.

*


Sledeća stvar koja se desila, desila se u selu. Bili su otišli u pazarenje, da kupe tortu i bocu šampanjca, jer se Roza setila da je njen osamdeset deveti rođendan. Njena familija je bila izbačena iz njenog života, te prema tome nije bilo ni čestitki ni telefonskih poziva. Džibril je navaljivao da si prirede neku vrstu slavlja, pa joj je pokazao tajnu ispod svoje košulje - jedan nabrekli pojas-novčanik pun funti sterlinga koje je bio kupio na crnoj berzi pred odlazak iz Bombaja. »A imam i onih kreditnih kartica, kol’ko voleš«, rekao je. »Nisam ti ja neki siromašak. Hajde, krenimo. Brat časti.« On je dosad bio u tako dubokom sužanjstvu Rozine narativne čarolije da se jedva sećao, iz dana u dan, da je imao život kojem je trebalo da se vrati, ženu koju je trebalo iznenaditi prostom činjenicom da je živ, i tome slično. Idući za gđom Dajamond, krotko, nosio je njene torbe za pijacu.
Bazao je oko jednog uličnog ćoška, dok je Roza ćaskala sa poslastičarem, kad je ponovo osetio onu cimajuću kuku u stomaku, i pao uz jednu banderu, boreći se da udahne vazduh. Čuo je neki klip-klop-zvuk, a zatim su se iza ugla pojavile starinske taljige, pune mlađarije koja mu je, na prvi pogled, izgledala pomodno odevena: muškarci u tesnim crnim pantalonama, na listovima ukrašenim srebrnim dugmićima, i u belim košuljama otkopčanim maltene do struka; devojke u širokim ažur-plise-hendl-suknjama živih boja - crvenih, zelenih, zlatnih. Pevali su na nekom stranom jeziku i njihova veselost je taj sokak pretvarala u magličasto-blistavu ulicu; ali Džibril je shvatio da se tu nešto sablasno dogadalo, jer niko od prolaznika nije ni jednim jedinim znakom pokazivao da primećuje te taljige sa konjskom zapregom. Onda se Roza pojavila iz poslastičarnice s tortom u kartonskoj kutiji koja se njihala na pantljicio njenom kažiprstu leve ruke, i uzviknula: »Oh, evo ih, stižu na igranku! Mi smo uvek, znaš, imali ovakve igranke, to im je u krvi.« A posle predaha: »To je bila igranka na kojoj je on ubio onog Kraguja.«
Na toj igranci, neki Huan Hulija, sa nadimkom Kraguj, zbog svog lešinarskog izgleda, bio je mnogo popio i vređao čast Aurore del Sol, i nije prestajao da to čini, sve dotle dok Martin nije video da nema drugog izbora do da se s njim pobije, Ej, Martine, zašto ti voleš da se s ovom tucaš, kad sam ja u tome stekao utisak da je ona prilično hladna ženska. »Iziđimo malo napolje, sa ove igranke«, rekao mu je Martin, i u mraku, sa siluetama naspram čarobne svetlosti lampiona koji su visili na drveću oko platoa za igru, obmotavši dolaktice svak svojim pončom, izvukli su noževe, kružili jedan oko drugog, i borili se. Huan je pao mrtav. Martin de la Cruz je podigao šešir mrtvaca i bacio ga pred noge Aurore del Sol. Ona je podigla šešir i Martina gledala kako odlazi.
Roza Dajamond u svojoj osamdesetdevetoj, u dugačkoj uz-telo-pripijenoj haljini, sa cigaretom u muštikli koju je držala jednom rukom u rukavici, i sa srebrnim turbanom na glavi, pila je svoj džins-tonikom iz jedne zelene kupaste čaše i pričala priče iz dobrih starih vremena. »Hoću da igram«, izjavila je. »Danas mi je rođendan, a ja još nijednom nisam zaigrala.«

*


Napori te noći, u kojoj su Roza i Džibril igrali okretne igre do zore, pokazali su se preteranim za staru damu, koja je sledećeg jutra pala u krevet sa malo povećanom temperaturom uz još deliričnija priviđenja: Džibril gleda Martina dela Cruz i Auroru del Sol kako igraju flamenko na ćeramidastom krovu sa zabatima kuće Dajamondovih, i peroniste u belim odelima koji stoje na njenoj kućici za čamce, obraćaju se skupu piona i govore im o budućnosti: »Pod Peronom, ova će zemlja biti eksproprisana i razdeljena narodu. Britanska železnica sa svim prugama biće vlasništvo države. Šutnimo ih van! Šutnimo te bandite, te pirate, zajedno s njihovim gusarskim brodovima...« Gipsana bista Henrija Dajamonda lebdela je u vazduhu i posmatrala prizor, a jedan agitator u belom odelu uperio je prst u njega i uzviknuo, To je on, to je taj vaš tlačitelj; tu je neprijatelj, a Džibrila je stomak tako zaboleo da se uplašio za svoj život; ali u istom trenutku kad mu je racionalna svest Kizmatrala mogućnost pojave čira u stomaku ili zapaljenja slcpog creva, ostali delovi njegovog mozga šaputali su mu istinu, a to je, da je on podvrgnut sužanjstvu i manipulaciji snagom Rozine volje, upravo onako kako je anđeo Džibril bio obavezan da govori pod pritiskom neobuzdane potrebe Proroka, Mahaunda.
»Ona umire«, shvatio je. »Ili neće još dugo.« Bacakajući se po svom krevetu, u kandžama groznice, Roza Dajamond je mrmljala o ombu-otrovu i neprijateljstvu svog suseda, doktora Babingtona, koji je pitao Henrija, Da li je ivoja žena dovoljno smirena osoba za seoski život, i koji joj je dao (kao poklon što se oporavila posle preležanog tifusa) jedan primerak knjige Ameriga Vespučija o njegovim plovidbama po morima. »Taj čovek je bio notorni fantasta, svakako.« Babington se na to osmehnuo. »Ali fantazija može da bude jača od činjenica; uostalom, kontinenti su nazvani po njemu.« I što je bivala slabija, sipala je sve više svoje preostale snage u sopstveni san o Argentini, dok je Džibril imao osećanje da mu je u pupku požar. Zavalio se, sav mlitav, u fotelju pored njenog kreveta a utvare su se iz sata u sat umnožavale. Vazduh je ispunjavala muzika iz ilivenih duvačkih instrumenata, a ono što je od svega bilo najdivnije, ispred same obale, pojavilo se jedno belo ostrvce koje se na talasima ljuljalo kao splav; bilo je belo kao sneg, sa belim peskom koji je zasipao gustiš od albino-drveća koje je takođe bilo belo, belo kao kreda, belo kao hartija, do samih vrhova svojih krošnji.
Posle pojave tog belog ostrvca, Džibril je pao u duboku letargiju. Opuštenom u fotelji u spavaćoj sobi umiruće žene, očni kapci su mu klonuli i osećao je kako mu se težina tela povećava sve dok mu nije postalo nemoguće da napravi i najmanji pokret. Onda se našao u nekoj drugoj spavaćoj sobi, u tesnim crnim pantalonama sa srebrnim dugmićima duž nožnih listova i teškom srebrnom kopčom na pojasu. Tražili ste me, don Enrike, i evo me, govorio je tom mekanom, teškom čoveku sa licem poput bele gipsane biste, ali on je znao ko ga je zapravo pozvao da dođe, i nije skidao oka s njenog lica, čak i kad je video kako joj se crvenilo penje u obraze iz bele nabrane kragnice oko njenog vrata.
Henri Dajamond nije hteo da dopusti da se vlasti umešaju u slučaj Martina de la Cruz, ja sam odgovoran za te ljude, rekao je Rozi, a ovo je pitanje časti. Umesto prijave, on je donekle čak ukazao i svoje dalje poverenje ubici, de la Cruzu, na primer, tako što ga je unapredio u kapitena polo-tima estancije. Ali posle Martinovog ubistva Kraguja, don Enrike u stvari više nije bio onaj stari. Sve se lakše umarao i postajao nemaran, pa se više nije zanimao ni za ptice. Stvari su u Los Alamosu počinjale da pucaju na šavovima, isprva neprimetno, a onda sve očiglednije. Ljudi u belim odelima su se vratili, ali sad ih niko nije najurio. Kad se Roza Dajamond razbolela od tifusa, mnogi su u estanciji to primili kao alegoriju propadanja starog poseda.
Šta ja tražim ovde, pomislio je Džibril u velikoj panici, stojeći pred don Enrikeom u rančerovoj radnoj sobi, dok je donja Rosa crvenela u pozadini, ovo je tuđa kuća.- Imam veliko poverenje u tebe, govorio je Henri, ne na engleskom, ali je Džibril ipak razumeo. - Moja žena se sprema da pođe na jednu turu automobilom, radi svog oporavka, a ti ćeš da je pratiš... Mene poslovi u Los Alamosu sprečavaju da pođem s njom. A sad ja moram da govorim, i šta da kažem, ali kad su mu se usta otvorila, slrane reči potekoše, Biće mi čast, don Enrike, i - škljoc pete o petu, okret, izlazak.
Roza Dajamond, u svojoj osamdeset-devet-godina-staroj slabosti, bila je počela da sanja svoju priču nad pričama, koju je u sebi čuvala više od pola veka, i sad je Džibril jahao na konju iza njenog auta marke »hispano-suiza«, u kojem se ona vozila od estancije do estancije, kroz šumu arajana-drveća, pored podnožja visokih Kordiljera, stižući do groicsknih domaćih ognjišta građenih u stilu škotskih zamkova ili indijskih palata, posećujući zemlju g. Kadvoladera Evansa, onog sa sedam žena koje su bile srećne što je svaka od njih morala samo jedanput sedmično da bude na dužnosti, i teritoriju zloglasnog Meksvina koji je bio postao zaljubljenik-zatočenik ideja kad je iz Nemačke stigao u Argentinu i počeo da na motki za zastavu svoje estancije vije crven barjak na čijoj je sredini, u belom krugu poigravao jedan crn kukasti krst. I upravo su na Meksvinijevoj estanciji naišli na lagunu, i Roza je tad prvi put ugledala belo ostrvce svoje sudbine, pa je odlučila da čamcem ode tamo na izlet sa piknik-ručkom, ali nije želela pratnju ni svog šotera ni svoje služavke, već je povela samo Martina de la Cruz da donde odvesla, da preko belog peska prostre crven stolnjak i da je služi mesom i vinom.
Belo kao sneg, crveno kao krv i crno kao abonos. Dok se naslonjena na jednu ruku izležavala u crnoj suknji i beloj Muzi na crvenom stolnjaku koji je i sam ležao na belom, dok je Martin (takođe u crno-beloj odeći) sipao crveno vino u čašu u njenoj ruci u beloj rukavici - a zatim, i na njegovo zaprepašćenje - prokletstvo krvavo! - kad ju je uhvatio za ruku i počeo da ljubi - nešto se dogodilo; prizor se zamaglio, jedan minut su ležali na crvenom platnu, valjajući se po njemu tako da su se sirevi, hladni mesni odresci, salata i pašteta zdrobili pod teretom njihove žudnje, a kad su se, kasnije, vratili do »hispano-suize«, bilo im je nemoguće da ma šta sakriju od šofera ili služavke zbog fleka od raznih jela kojima im je bila umrljana odeća - ali tokom sledećeg minuta ona se povlačila od njega, ne grubo već žalostivo, izvlačeći svoju ruku iz njegove i lako vrteći glavom, ne, te je on ustao, poklonio se, povukao, ostavljajući je i sa njenom krepošću i ručkom, netaknutim - dve mogućnosti su se smenjivale, dok se umiruća Roza bacala tamo-amo u svom krevetu, da-li-jeste da-li-nije pristala, praveći poslednju verziju priče svog života, nesposobna da odluči šta želi da bude istina.

*


»Ja šašavim«, pomislio je Džibril. »Ona umire a ja se raspamećujem.« Mesec se bio pojavio, a Rozino disanje bilo je jedini zvuk u sobi: hrkala je kad je udisala a teško je izdisala vazduh uz lako stenjanje. Džibril je pokušavao da ustane iz fotelje, ali je shvatio da ne može. Telo mu je čaki u tim intervalima između vizija i dalje bilo nemoguće teško. Kao da mu se neki veliki kamen nalazio na grudima. A slike koje su nadolazile, i dalje su bile zbrkane, te je on, tako, jednog trenutka bio na tavanu sa senom u Los Alamosu, čineći ljubav s njom, dok je ona stalno mrmljala njegovo ime, Martine od Krsta - a sledećeg trenutka ignorisala ga je usred bela dana pod budnim okom neke Aurore del Sol - te je tako bilo nemoguće praviti razliku između sećanja i želja ili između rekonstrukcija krivice i ispovednih istina - jer čak i na svojoj samrtnoj postelji Roza Dajamond nije znala kako da istoriji svog života pogleda u oči.
Mesečina je strujala u sobu. Kad je pala na Rozino lice, činilo se da zrak prolazi pravo kroz nju, te je Džibril zaista počinjao da biva kadar da razaznaje šaru čipkanog veza na njenoj jastučnici. Zatim je ugledao don Enrikea i njegovog prijatelja, puritanskog i namćorastog dr Babingtona, kako stoje na balkonu, tako stvarni kako biste samo mogli poželeti. Sinulo mu je, gledajući kako su priviđenja bivala sve jasnija, da je Roza postajala sve nejasnija, iščezavajući i, tako reći, zamenjujući svoje mesto sa duhovima. A pošto je takođe shvatao da te pojave zavise od njega samoga, od njegovog bola u stomaku i kamenu-sličnog tereta, počeo je da se plaši i za sopstveni život.
»Tražio si od mene da za Huana Huliju napišem lažnu umrlicu«, govorio je dr Babington. »Ja sam to učinio zbog našeg starog prijateljstva. Ali to nije bilo pošteno; i ja tlobro vidim posledice pred sobom. Ti si zaštitio jednog uhicu, i to je, možda, ono što te sad ždere -tvoja savest. Idi kući, Enrike. Idi kući sa svojom ženom, dok se nešto još gore nije desilo.«
»Pa, ja sam kod kuće«, rekao je Henri Dajamond. »A zameram ti što pominješ moju ženu.«
»Gde god se Englezi u svetu skrase, oni zapravo nikad ne napuštaju Englesku«, rekao je dr Babington dok je čilio u mesečini. »Sem kad se, kao donja Rosa, zaljube.«
Oblak je presekao mesečinu, i sad, pošto je balkon bio prazan, Džibril Farišta je konačno uspeo da se silom izvuče iz fotelje i da stane na noge. Hodanje je osećao kao povlačenje negvi - đuleta i lanca - preko poda, ali je ipak stigao do prozora. U svim pravcima, i sve dokle mu je pogled mogao da dopre, video se ogroman korov koji se njihao na povetarcu. Tamo gde je bilo more, sad se nalazio čitav jedan okean korova, koji se prostirao sve do horizonta, korova visokog kao odrastao čovek. Čuo je bestelsni glas doktora Babingtona kako mu mrmlja na uho. » Ovo je prva korovska pošast za poslednjih pedeset godina. Izgleda mi da se prošlost vraća.« Ugledao je neku ženu kako trči kroz to gusto, ustalasano rastinje, bosonoga, mspletene crne kose. »Ona je uspela«, razgovetno je čuo Rozin glas iza sebe. »Pošto ga je prevarila s Kragujem i navela da bude ubica. On, posle toga, nije hteo ni da je pogleda. Oh, sjajno je ona to uspela da izvede. Ta je bila mnogo opasna. Mnogo.« Džibril je izgubio iz vida Auroru del Sol u korovu; jedna opsena je zatamnjivala drugu.
Osetio je kao da ga neko ščepava otpozadi, vrti u krug i obara na pod, poleđuške. Nikog nije mogao da vidi, ali Roza Dajamond je sad sedela uspravno u krevetu i razrogačcnih očiju buljila u njega, dajući mu na znanje da se odrekla svake nade da će nastaviti da se grčevito hvata za život, i da je potrebno da joj on pomogne da završi sa poslednjim otkrićem. Kao i sa Biznismenom u njegovim snovima, Džibril se osećao tupo i bespomoćno... ona je izgleda umela da iz njega izvlači predstave. U njihovoj zajedničkoj vezi, pupkom uz pupak, on je video jednu blistavu vrpcu.
I on se sad nalazio pored neke bare u beskraju korova, dopuštajući svom konju da se napoji, a ona mu je prišla jašući na svojoj kobili. On je nju grlio, svlačio, i raspuštao joj kosu, i sad su oni ljubav činili. I sad je ona šaputala, Kako mogu ja da ti se sviđam, kad sam toliko starija od tebe, a on je izgovarao utešne reči.
I ona je ustala, obukla se i odjahala, a on je ostao tamo gde je bio, mlitava i topla tela, ali propustivši da vidi kad se u jednom trenutku jedna ženska ruka iskrala iz korova i ščepala njegov nož sa srebrnom drškom...
Ne! Ne! Nije bilo tako!
I sad je ona opet dojahala do njega pokraj bare, i onog trenutka kad je sjahala, gledajući ga nervozno, on je pao na nju, rekao joj da više ne može da trpi njeno odbijanje, pa su oboje pali na zemlju, ona je vrištala, on joj je cepao odeću, a njene ruke, dok su mu grebale telo, napipaše dršku njegovog noža...
Ne! Ne, uopšte nije bilo tako! Bilo je ovako:
Sad su njih dvoje činili ljubav, nežno, sa mnogo laganog milovanja; kad eto ti i trećeg jahača kako ulazi u čistinu pokraj bare, a ljubavnici se naglo otkidoše jedno od drugog; sad je don Enrike izvlačio svoj mali pištolj i nišanio u srce svog suparnika -
- i on oseti kako mu Aurora zariva nož u srce, jedanput, pa još jedanput - Ovo ti je za Huana, a ovo zato što si me ostavio - pa i treći put: A ovo ti je za onu tvoju englesku kurvetinu -
- i on oseti kako mu se sad nož njegove žrtve zariva u srce, dok ga je Roza bola - jedanput, dvaput, i još jedanput -
- a pošto ga je Henrijev metak ubio, Englez uze mrtvačev nož i zari mu ga više puta u ranu koja je krvarila.
Na ovo, Džibril vrisnu i pade u nesvest.
Kad je ponovo došao k svesti, starica u krevetu je govorila za sebe, i to tako tiho da je jedva razumeo njene reči. »Pampero je počeo da duva, jugozapadni vetar, i da korov sa zemljom sravnjuje. I tad su ga našli, ili je to možda bilo ranije.« I poslednje reči priče: kako je Aurora del Sol pljunula Rozi Dajamond u lice na sahrani Martina de la Cruz. Kako je stvar bila sređena da niko ne bude optužen za to ubistvo, pod uslovom da don Enrike pokupi donju Rosu i zajedno se vrate u Englesku, koliko ih noge nose. Kako su ušli u voz na stanici Los Alamos, dok su badže u belim odelima i borsalino-šeširima stajali na peronu, da se uvere da su oni stvarno otišli. Kako je Roza Dajamond, kad je voz krenuo, otvorila veliki kofer na sedištu pored njenog, i prkosno rekla mužu, Ponela sam nešto. Jedan mali suvenir. I odmotala platneni zamotuljak, da pokaže jedan gaučovski nož sa srebrnom drškom.
»Henri je već prve zime, kod kuće, umro. Onda se više ništa nije događalo. Rat. Pa kraj rata.« Napravila je pauzu. »Da se izgubiš u tome, posle boravka u onom prostranstvu. Nije to rođenje.« I, posle još malo ćutanja, reče: »Sve se stešnjava.«
Bilo je došlo do neke promene u mesečini, i Džibril oseti kako se neki teret diže sa njega, i to tako brzo da je pomislio da bi mogao da odlebdi do tavanice. Roza Dajamond je mirno ležala, zatvorenih očiju, sa rukama položenim na jorgan od raznih šarenih krpica. Izgledala je: normalno.
Džibril je shvatio da tu više nema ničeg što bi ga moglo sprečiti da otvori vrata i ode.
Oprezno je sišao niz stepenice, jer je još bio malo nesiguran na nogama; u holu je našao teški mantil od gabardena, koji je nekad pripadao Henriju Dajamondu, i filcani sivi »trilbi«-meki šešir u čijoj je unutrašnjosti bilo ime don Enrikea, izvezeno rukom njegove žene; i otišao je ne osvrćući se. Čim je izišao, vetar mu je ščepao šešir i poslao ga da skakuće po plaži. On je potrčao za njim, uhvatio ga i ponovo ga nabio na glavu. Londone, šerife, evo me - dolazim! On je imao grad u svom džepu: London Geografa, celu metropolu sa zavrnutim listovima, od A do Z.
»Šta da radim?« pitao se. »Telefonirati il’ ne telefonirati? Ne, već se samo nacrtaš tamo, zazvoniš na vratima i kažeš, bebice, želja ti se ostvarila; evo me iz morskog kreveta u tvoj krevet - ama, treba da se desi nešto strašnije od avionske katastrofe da bih se ja odvojio od tebe. - O-kej, možda ne baš sasvim tako, ali u tom smislu. - Da, iznenađenje je najbolji štos: Eli Bibi - bu!«
Onda je začuo pevanje. Dolazilo je iz stare kućice za čamce s jednookim gusarom naslikanim na ulazu, a pesma je bila strana, ali poznata: pesma koju je Roza Dajamond često pevušila, a i glas mu je bio poznat, mada nešto drukčiji od onog, manje ćurlikav, mlađi. Vrata na kućici bila su, neobjašnjivo, otkatančena i lupkarala su na vetru. On krenu ka pesmi.
»Skini mantil«, rekla mu je. Bila je obučena kao onog dana na belom ostrvcu: crna suknja i crne čizmice, bela svilena bluza, i bez šešira. On je prostro mantil na pod kućice za čamce, a njegova jarko crvena postava žarila se u tom ograničenom prostoru, punom mesečine. Ona je legla dole usred meteža od rekvizita engleskog života: među terenske štapiće za kriket, jedan požuteli abažur sa lampe, okrnjene vaze, jedan stari stočić na rasklapanje, putničke kovčežiće; i ispružila je jednu ruku ka njemu. On je legao pored nje.
»Kako mogu ja da ti se sviđam«, promrmljala je, »kad sam toliko starija od tebe?«


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 12:49 pm


3


Kad su mu silom srozali pantalone od pižame u ćoravim policijskim kolima-marici i on ugledao gusto ukovrdžane malje na svojim butinama, Saladin Čamča je dobio nervni napad, po drugi put te noći; ali ovog puta počeo je da se histerično kikoće, možda zaražen neprestanom razdraganošću svojih hvatača. Ona trojica imigracionih zvaničnika bili su naročito dobro raspoloženi, i upravo je jedan od njih- buljooki badža koji se, kako se čulo, zvao Stajn - »razvrećio« Saladina uz veseli uzvik, »Vreme za raspakivanje, Paketiću - deder da vidimo od čega si napravljen!« Crveno-bele štrafte bile su svučene sa negodujućeg Čamče, koji je sedeo zavaljen na podu kola, dok su mu po dvojica snažnih policajaca držali svaku ruku a peti mu svojom nogom u cokuli čvrsto pritiskao grudi; ali njegovo negodovanje se nije čulo u opštoj veseloj galami. Rogovi su mu stalno udarali u stvari - u lučnu oplatu iznad točka, u nezastrti pod kola ili u cevanice policajaca - u ovim poslednjim prilikama dobijao je dobre bubotke i udarce po licu od razumljivo rasrdenog sprovodioca zakona u delo - mada je i on sam, sve u svemu, bio veoma pogružen, koliko je kasnije mogao da se seti. Ali, ipak, kad je video šta se nalazilo ispod Čamčine pozajmljene pižame, nije mogao da se uzdrži od kikota koji mu se probio kroz zube.
Čamčine butine bile su postale neobično široke, snažne i maljave. Maljavost mu je prestajala ispod kolena, a noge su mu se odatle sužavale u čvrste, koščate, gotovo suve listove, i završavale jednim parom sjajnih, razdeljenih kopita, kakve se mogu videti u jarca. Saladina je takođe zapanjio izgled njegovog falusa, znatno uvećanog i zbunjujuće nadignutog, organa koji je on teško mogao da prizna za svoj sopstveni. »Jao, šta mu je sad pa ovo?« šegačio se Novak - bivši »šištač« - štrpnuvši mu ga malo, od šale. »Gle, kao da mu se sviđa neko od nas?« Na šta ga onaj imigracioni »stenjač«, Džou Bruno, pljesnu po butini, munu Novaka u rebra, i uzviknu. »Jok, nije to. Meni se čini da smo mi ovom jarcu našli pravu kozu za jarcanje.«- »Kapiram«, doviknu mu Novak, i pesnicom, onako uzgred, maznu Saladina u novo-uvećane mošnice. »Ej! Ej!« zaurla Stajn sa suzama u očima. »Čuj, ima tu jedan mnogo bolji od nas... i zato nije čudo što je ovaj tako jebeno drčan.«
Na što njih trojica, ponavljajući nekoliko puta, »našli mu kozu za jarcanje... drčan...« padoše jedan drugom u zagrljaj, oduševljeno urlajući. Čamča je želeo da nešto kaže, ali se plašio da ne otkrije da mu je glas mutirao u jareće meketanje, a osim toga, i ona mu je policajčeva cokula počinjala sve jače da pritiska grudi, te mu je bilo teško da sastavi i dve reči. Ono što je Čamču zbunjivalo bilo je to da su tu situaciju bez presedana koja ga je zapanjila - to jest njegovu metamorfozu u natprirodnog vraga - ovi drugi prihvatali kao neku najbanalniju i najpoznatiju stvar koja se može zamisliti. »Ovo nije Engleska«, pomislio je on ni prvi a ni poslednji put u životu. A i kako bi mogla da bude, uostalom; gde u toj staloženoj i razumnoj zemlji može da ima mesta za jedna takva policijska kola u kojima ovakva zbivanja mogu lako da iziđu na videlo? Nešto ga je gonilo na zaključak da je on zapravo poginuo u onoj eksploziji aviona i da je sve što je posle toga došlo, bilo neka vrsta zagrobnog života. I, ako je to bio slučaj, onda mu je njegovo dugo odbijanje pojma Večnosti počinjalo da izgleda prilično glupo. - Ali gde je u svemu tome bilo nekog znaka Vrhovnog Bića, milosrdnog ili dušmanskog, svejedno? Zašto Čistilište ili Pakao, il’ bilo šta bilo, toliko liči na ona čudesa i vile Saseksa, nekadašnje anglo-saksonske kraljevine, što svaki đačić zna? - A možda, pademu na pamet i to, možda on u stvari i nije stradao u propasti Bostana, već teško bolestan leži u nekoj bolnici, opsednut deliričnim snovima? To mu je objašnjenje odgovaralo, ali ni najmanje zato što je ono razbucavalo značaj izvesnog njegovog telefonskog pozivanja u kasnu noć i glasa nekog muškarca, kojeg je bezuspešno pokušavao da zaboravi... Osetio je oštar bubotak u rebra, bolan i dovoljno realan da bi posumnjao u istinitost svih takvih halucinantnih teorija. Vratio je svoju pažnju stvarnom zbivanju, toj sadašnjosti koja se sastojala od hermetički zatvorenih policijskih kola sa trojicom imigracionih zvaničnika i petoricom žandarma, što je, bar u tim trenucima, predstavljalo ceo njegov univerzum. Bio je to univerzum straha.
Novak i ostali su dotle bili izgubili svoje vedro raspoloženje. »Zivotinja«, psovao ga je Stajn uz jednu seriju ritanja, a Bruno mu se pridruži: »Svi ste vi isti. Čovek ne može od životinja da očekuje da se pridržavaju normi civilizacije. Je l’ da?« A Novak nastavi: »Mi ovde pričamoo nekoj jebenoj ličnoj higijeni, je 1’ znaš, đubrence jebeno?«
Čamča je bio prosto zaluđen. A zatim je primetio kako se na podu marice pojavio veliki broj nekih brabonjastih stvarčica. Osećao je veliku gorčinu i stid. Sad je izgledalo da su mu i prirodni procesi varenja bili jareći. O, kakvo poniženje u tome! A on je bio - ili je bar stremio ka tome da bude - svetski, rafiniran čovek! Takva degradacija ne bi teško pala onom šljamu u indijskim selima Sileta ili u radionicama za opravku bicikala u Guđranvali, ali on je bio sazdan od drukčijeg materijala! »Dobri ljudi moji«, počeo je, pokušavajući da zvuči autoritativno, što je bilo prilično teško postići iz tog njegovog nedostojanstvenog položaja na leđima sa raskrečenim kopitastim nogama, uz kotrljanje mekih brabonjaka njegovog sopstvenog izmeta svuda oko njega, »dobri ljudi moji, bolje bi vam bilo da uvidite svoju grešku pre nego što bude kasno.«
Novak stavi šaku iza svog uha, kao da bi ga bolje čuo. »Šta je to? Kakva je to bila galama?« pitao je, osvrćući se oko sebe, a Stajn reče: »Nemam pojma.« - »Ja ću ti reći kako je to zvučalo«, oglasi se Džou Bruno, pa sa šakama oko usta zameketa: »Me-ke-ke-ke-ke!« Zatim sva trojica ponovo prsnuše u smeh, tako da Saladin nije znao da kaže da li ga oni to, prosto, vređaju ili su mu sad i glasne žice inficirane - čega se i bojao - ovom groznom demonijazom koja ga je obrvala bez i najmanjeg upozorenja. Opet je počeo da dršće. Noć je bila veoma hladna.
Policajac Stajn, koji je izgleda bio vođa te trojke ili bar primus inter pares, naglo se vrati temi o brabonjcima koji su se kotrljali po podu marice u pokretu. »U ovoj zemlji«, obaveštavao je on Saladina, »mi sami uklanjamo naše đubre.«
Žandari prestadoše da ga silom drže na podu i podigoše ga u klečeći položaj. »Tako je«, reče Novak, »A sad počisti ovo.« Džou Bruno spusti svoju veliku šaku na Čamčin vrat i gurnu mu glavu ka podu nađubrenom brabonjcima. »Navali«, reče mu on. »Što pre počneš, pre ćeš i počistiti pod.«

*


Čak i kad je izvršavao (nemajući druge) poslednji i najniskiji ritual neopravdanog ponižavanja njegove ličnosti- ili, da kažemo drukčije, kad su okolnosti njegovog čudotvorno spasenog života bivale sve paklenije i bizarnije- Saladin Čamča je počinjao da zapaža da trojica predstavnika imigracionih vlasti nisu sad više ni izbliza izgledali niti su se ponašali onako čudno kao u početku. Na primer, više nisu ni najmanje ličili jedan na drugog. Policajac Stajn, koga su njegove kolege zvale »Mak« ili »Džoki«, ispao je krupan i glomazan čovek sa debelim nosingerom; a njegov naglasak, sad se ispoljilo, bio je preterano škotski. »Taako valja«, primećivao je sa odobravanjem dok je Čamča tužno muljao ono što je morao da mulja. »A glumac je, kaže? Ja mnogo volem da gledam dobru glumu.«
Ovo zapažanje podstače policajca Novaka - to jest, »Kima« - koji je sad bio opasno bled, k'o krpa, sa asketski koščatim licem koje je podsećalo na neku od srednjovekovnih ikona, uz mrštenje zbog neke unutarnje muke - da naglo iznese jednu kratku primedbu o svojim najmilijim televizijskim »zvezdama sapunskih opera« i kviz-emisija, dok policajac Bruno, koji se Čamči odjednom činio sve lepši, sa kosom zalizanom brilijantinom, razdeljkom na sredini i plavom bradom u dramatičnom kontrastu s njegovom tamnijom kosom na glavi - Bruno, najmlađi član trojke, požudno upita ostale šta misle o ždrakanju gerli na televiziji - to je njegova najdraža zabava. Ovaj nov način mišljenja skrenuo je svu trojicu u pričanje raznih poluzavršavanih anegdota nabijenih nagoveštajima izvesne škakljive vrste, a kad su ona petorica žaca pokušala da im se u tome pridruže, ova trojica udruženih zauzeše strog stav, i žandarme staviše na svoje mesto. »Mala deca«, opomenu ih g. Stajn, »mogu da slušaju priče starijih, al’ ne smedu da zucnu.«
Dotle je Čamča već žestoko podrigivao gušeći se svojim obrokom; borio se da ne povrati, znajući da bi mu takva greška samo produžila jad i bedu. Puzio je po podu marice, jureći i hvatajući brabonjke svoje patnje dok su se kotrljali s jedne strane na drugu, a žandarmi, koji su osećali potrebu za oduškom u svom osujećenju zbog prekora od strane imigracionog oficira, počeli su žestoko da maltretiraju Saladina i da ga vuku za guste malje na stražnjici da bi mu povećali i neprijatnost i poraz. Zatim su njih petorica prkosno počeli da sami ćaskaju u stilu konverzacije imigracionih oficira, pa su krenuli da analiziraju vrednosti raznih filmskih zvezda, takmičara »dartista« - bacača strelica u metu - profesionalnih rvača, i slično; ali pošto im je raspoloženje pokvarila nadmenost »Džoki« Stajna, nisu bili u stanju da budu na visini onog apstraktnog i intelektualnog tona svojih pretpostavljenih, pa su počeli da se svađaju oko relativnih vrednosti »duplog« tima »Usijanih glava« fudbalera »Totn’ema« s početka šezdesetih i današnjeg jakog tima »Liverpula« - pri čemu su navijači »Liverpula« razbesneli navijače »Usijanih« navodeći da je njihov veliki Deni Blenčflauer »luksuzan« igrač, više kao onaj šlag na torti, te iako je po imenu cvet (flower - flauer), po prirodi je peder; na što su povređeni navijači reagovali vikanjem da su navijači »Liverpula« obični guzičari koje bi navijači »Usijanih« mogli da rasture čak i kad bi im ruke bile vezane na leđima.
Naravno, svi su ovi žandarmi bili dobro upoznati s tehnikom makljaže fudbalskih huligana, jer su mnoga subotnja popodneva proveli na utakmicama, leđima okrenuti igračima i posmatrajući gledaoce na raznim fudbalskim stadionima širom zemlje, te kako je njihova raspra bivala sve vrelija, stigli su do tačke na kojoj su poželeli da demonstriraju - jedni drugima - baš ono što se podrazumevalo pod pojmom »rasturanja«, »milu-mamicu-psovanja«, »flaša-bacanja« i tome slično. Besni podeljeni navijači užagrelo su buljili jedni u druge, a zatim su, svi zajedno, skrenuli te svoje poglede na ličnost Saladina Čamče.
Dakle, buka u policijskoj marici bivala je sve veća - i, istina je ako kažemo da je za nju sam Čamča bio delimično kriv, jer je bio počeo da skiči kao svinja - a mladi policajci-»bobi« su lupkali i potezali razne delove njegove anatomije, koristeći se njime i kao zamorčetom i kao sigurnosnim ventilom, ali ostajući pri tom obazrivi uprkos svom uzbuđenju, tj. ograničavajući svoje bubotke na mekše, mesnatije delove njegovog tela, da bi smanjili rizik od lomovai modrica; a kad su Džoki, Kim i Džou videli šta mu ti mladunci rade, odlučili su da budu tolerantni, jer i momcima je potrebna neka zabava.
Ali, osim toga, sve one priče o oprezu navodile su Stajna, Bruna i Novaka na razmatranje značajnijih stvari,i sad su oni, sa ozbiljnijim licima i razboritijim glasovima, razgovarali o potrebi, u ovom vremenu i veku, za više opservacija, ne samo u smislu »posmatranja«, već u smislu »opreznosti« i »nadzora«. Iskustvo ovih mladih žandarma je veoma relevantno, intonirao je Stajn: posmatraj gledaoce, gomilu, a ne utakmicu. »Večna budnost je cena slobode«, objavio je on.
»Jao«, zakukao je Čamča, nesposoban da izbegne prekidanje njihove konverzacije. »Uh, joj, aah!«

*


Posle izvesnog vremena, Saladin se našao u čudnom štimungu odvojenosti od svega. Više nije imao nikakvu predstavu o tome koliko dugo putuju tom crnom maricomnjegovog teškog otpadništva od milosti Božje, niti se usudivao da nagađa gde je kraj njihovog putovanja, iako mu je zujanje u ušima postepeno bivalo sve jače, taj fantazmagorični bat koraka predaka - »Elovin Diovin« - London. Udarci koji su pljuštali po njemu sad su bili, osećao je, meki kao milovanje ljubavnice; groteskni prizor njegovog sopstvenog izmenjenog tela nije ga više zapanjivao; čak sui poslednji brabonjci njegovog jarećeg izmeta bili prestali da mu iritiraju mnogo izmučeni stomak. Tupo je čučao u svom malom svetu, pokušavajući da bude sve manji, u nadi da će, konačno, potpuno nestati i tako ponovo steći svoju slobodu.
Razgovor o tehnici nadziravanja bio je ujedinio imigracione oficire i žandarme, popravljajući onaj »kurcšlus« koji su izazvale puritanske reči prekora Džokija Stajna. Čamča, insekat na podu marice, čuo je, kao u nekoj telefonskoj zbrci, daleke glasove svojih hvatača koji su govorili o potrebi više viđeo-uređaja na javnim skupovima i o koristi od kompjuterskih informacija, i, što je izgledalo kao potpuna kontradikcija, da je vrlo efikasno stavljati mnogo bogatu mešavinu hrane u zobnice policijskih konja u predvečerje velike fudbalske utakmice, jerbo kad konje od toga zabole stomaci, navijači u maršu bivaju prosto zasuti tolikom količinom konjske balege da ih to uvek dovodi do besa, a onda mi stvarno mozemo da se umešamo, je l’ tako? Nesposoban da nađe neki način da ovaj univerzum »sapunskih opera«, taj meč dana, te zle maske i bodeže, poveže u bilo kakvu prepoznatljivu celinu, Čamča je zapušio oba uha da više ne sluša to ćaskanje, već samo bat koraka u svojim ušima.
I onda mu se »upalila lampica«.
»Pitajte kompjuter!«
Trojica imigracionih oficira i petorica žandarma zaćulaše, kad je ova smrdljiva kreatura sela uspravno i vrisnula na njih. »Šta on to sad kenja?« upita najmlađi žandarm jedan od Totn’emovih navijača, i to - sumnjičavo. »Je 1’ da mu udarim još jednu šljagu?«
»Ja se zovem Salahudin Čamča a profesionalno ime mi je Saladin Čamča«, zameketa polujarac. »Ja sam član Sindikata glumaca, član Auto-Saveza i Kluba Garik. Registarski broj mog automobila je taj-i-taj. Pitajte kompjuter! Molim.«
»Koga ti pokušavaš da zezaš?« upita ga jedan od navijača Liverpula, ali i on je delovao nesigurno. »Pogledaj se samo. Ti si običan jebeni Jarac prčevinac. I koj’ si mi ti to, moj Sali, glumac? - I kakvo ti je pa to englesko ime?«
Čamča nađe negde u sebi parčence ljutnje. »A šta kažeš za njih?« upitao je oštro, trgnuvši glavom prema trojici imigracionih zvaničnika. »Ni oni meni ne zvuče mnogo anglosaksonski.«
Jednog trenutka je izgledalo da će svi da se sruče na njega i da mu za ovu drskost počnu da kidaju ud po ud; ali, naposletku, oficir mrtvačko-lobanjskog lika, Novak, samo mu udari nekoliko šamara, rekavši: »Ja sam iz Vejbridža, pičko jedna. Zapamti: Vejbridž, gde sujebeni Bitlsi živeli.«
Stajn reče: »Bilo bi najbolje da ga šupiramo.« Tri i po minuta kasnije, crna marica se zaustavila, a trojica imigracionih oficira, petorica žandarma i jedan policijski šofer držali su kriznu konferenciju - ovo je jedna prilično zaguljena stvar - a Čamča je zapazio da su sva devetorica, u svom novom raspoloženju, počeli da liče jedan na drugog, postali jednaki i istovetni zbog napetosti i straha. A nije ni mnogo potrajalo pre nego što je shvatio da njihovo obraćanje Policijskom Nacionalnom Kompjuteru, koji ga je odmah identifikovao kao britanskog državljanina prvog reda, nije poboljšalo njegov položaj, već ga je, ako ništa drugo, dovelo u još veću opasnost nego pre toga.
»Mogli bi da kažemo - predloži jedan od devetorice - da je ležao bez svesti na plaži. - To neće da upali - dođe odgovor - zbog one stare dame i onog drugog čudnog badže.
- A onda se on opirao hapšenju i post’o nezgodan, pa se u toku prepirke i ubeđivanja nekako onesvestio. - Ili, da kažemo, da je ona matora toliko izlapela da je niko od nas nije mog’o da razume, a da onaj drugi badža, kakosezvaše, nije ’teo ni reč da kaže; a što se tiče ovog kenjatora, mi nismo imali druge nego da izmakljamo krvopiju-Drakulu,i pogledajte ga samo kako izgleda k’o đavo, i šta je drugoi moglo da se od nas očekuje? - Dabome, i ondak se on bacio na nas, i šta smo mi tu mogli d’učinimo, pošteno govoreći, slavni sude, pitam ja vas, nego da ga sprovedemo u zatvorsku bolnicu, da mu tamo pruže potrebnu negu posle posmatranja i ispitivanja, uz upotrebu našeg razumai zacrtanih pravila da zatvoreniku treba ponekad i verovati- i šta kažete na ovakvu nekakvu formulaciju? - To ti je jedan prema devet, jer ona matora kokoška i onaj drugi badža mogu celu tu stvar malo da zajebu. - Čujte, priču možemo i kasnije da izmislimo; za mene je, kažem, prva stvar koju trebamo da uradimo - da ga onesvestimo.
- Tačno.

*


Čamča se probudio u bolničkom krevetu, dok mu je iz grudi na usta izlazila neka zelena sluz. Svoje kosti je osećao kao da mu ih je neko dugo držao u hladnjači. Počeo je da kašlje, a kad mu je taj napad krkljanja prestao devetnaest-i-po minuta kasnije, ponovo je utonuo u plitak, bolešljiv san, ne shvatajući ni šta mu se događa ni gde se trenutno nalazi. Kad je ponovo izronio na površinu, ugledao je jedno prijateljsko žensko lice koje ga je odozgo gledalo, osmehujući se ulešiteljski. »Ama, vi ćete d’ozdravite«, rekla mu je tapšući ga po ramenu. »Malo zapaljence pluća je sve što imate.« Predstavila mu se kao njegova fizioterapeutkinja, Zumbulka Filips. I dodala: »Ja nikad nikog ne cenim po izgledu. Ne, gospodine. Nemojte slučajno da tako nešto pomislite.«
Kad to reče, ona ga prevrnu na jednu stranu, stavi mu neku kartonsku kutiju pored usta, zadiže svoj beli mantil, zbaci s nogu cipele, sportski skoči na krevet, pa pacijenta zajaši, baš kao da je bio konj na kojem je nameravala da projaše kroz paravane oko njegovog kreveta i izleti napolje u bogzna kakav prerušeni pejzaž. »Tako je doktor naredio«, objasni mu ona. »Dve sesije od po trideset minuta dnevno.« I bez daljeg objašnjavanja, poče da ga žustro buba po gornjoj polovini tela, sa lako stisnutim ali očigledno stručnim pesnicama.
Za jadnog Saladina, sveže pretučenog u policijskim kolima, ovaj nov nasrtaj bio je ona poslednja kap. Počeo je da se migolji pod udarcima njenih pesnica, vičuči, »Pustite me odavde; da li je neko obavestio moju ženu?« Naprezanje pri vikanju izazvalo mu je i drugi napad kašlja koji je trajao sedamnaest minuta i četrdeset pet sekundi i navukao oštar ukor od strane fizioterapeutkinje Zumbulke. »Ja zbog vas gubim vreme«, rekla mu je. »Dosad bi trebala da sam završila s masažom vašeg desnog pluća, a ovako nisam čestito ni počela. Je l’ vi ’oćete da se čestito ponašate il’ nećete?« Ostala je i dalje na krevetu, jašući ga i odskačući sa njega - »englezirajući«, dok ga je udarala po grudima a njegovo se telo grčilo; jahala ga je kao rodeo-jahač koji očekuje zvono posle devet sekundi i nagradu. On je popuštao i polako se predavao, pa joj je najzad dopustio da mu pesnicama isteruje zelenu sluz iz zapaljenih pluća. Kad je ona s tim završila, osetio je obavezu da joj kaže kako se sad oseća mnogo bolje. Ona skloni onu malu kutiju koja je bila do polovine ispunjena šlajmom, i vedro mu reče, »Ama, vi ćete ubrzo kruto da si stojite«, a zatim se, zbunjena i crvena, izvini, »da prostite«, i pobeže zaboravivši da ponovo navuče okružujuću zavesu.
»Vreme je da se proceni situacija«, reče on sebi. Poštđ je brzo ispipao svoje telo, video je da je njegovo izmenjeno stanje ostalo isto. To ga je saznanje onespokojilo i on shvati da je zapravo živeo u polunadi da će mu ovaj košmar proći u toku spavanja. Sad je na sebi imao neku tudinsku pižamu, ovog puta neupadljive bledozelene boje, koja se slagala i sa platnom paravana, delom zidova i tavanice, koji je video u ovom tajanstvenom i bezimenom odeljenju bolnice. Noge su mu se i dalje završavale onim tužnim kopitima, a rogovi na glavi bili su mu oštri kao i ranije... iz tog sumornog inventarisanja prenuo ga je glas nekog čoveka u njegovoj blizini, koji je jaukao u svom srceparajućem jadu, »Oh, da li je nečije telo ikad ovako patilo...!« v
»Šta li je sad ovo, zaboga?« pomisli Čamča i odluči da to ispita. Ali sad je već slušao i mnoge druge zvuke koji su bili isto tako uznemirujući kao i onaj prvi. Činilo mu se da čuje sve moguće vrste životinjskih zvukova: frktanje bikova, brbljanje majmuna s lakim podvriskivanjem, pa čak i dreku papagaja - kućnih ljubimaca, i onih malih australijskih papiga. Zatim je, iz drugog pravca, čuo neku ženu kako stenje i kriči, što je zvučalo kao kraj porođajnih bolova; a onda i vrisak novorođenčeta. Međutim, ženini krici nisu prestajali kad su bebini vrisci počinjali; zapravo su se udvo-udvostručavali po intenzitetu, a petnaestak minuta kasnije, Čamča jasno začu kako se glas drugog novorođenčeta pridružuje onom prvom. Ali ženine porođajne muke ni sad nisu prestajale, i, u intervalima od petnaest do trideset minuta, što je delovalo kao neka beskonačnost, ona je nastavljala da dodaje nove bebe onom već neverovatnom broju beba u tom usiljenom maršu iz njene utrobe, kao da je nastupala neka osvajačka armija.
Nos ga je obaveštavao da je taj sanatorijum, ili kako su već tu ustanovu zvali, počinjao i da smrdi do neba; vonjevi džungle i seoskih dvorišta mešali su se sa bogatim aromama sličnim onim egzotičnim začinima što cvrče u na-vatri-topljenom maslacu - korijanderu, indijskom šafranu, cimetu, isiotu, karanfiliću. »Ovo je već i suviše«, čvrsto je zaključio. »Vreme je da se neke stvari srede.« Izbacio je noge iz kreveta, pokušao da se na njima uspravi, ali je odmah pao na pod, potpuno nenaviknut na svoje nove noge. Bio mu je potreban čitav jedan sat da bi savladao taj problem - učeći da hoda uz pridržavanje za krevet i posrtanje oko njega, sve dok nije osetio samopouzdanje. I konačno, i nimalo nesigurno, on se probi do najbližeg paravana; ali tu se pojavi lice imigracionog oficira Stajna, češirskoj-mački-slično, odmah tu između dva paravana s njegove leve strane, u neposrednoj pratnji ostalih kolega, koji su iza njega navukli zavese sa sumnjivom brzinom.
»Jesi li dobro, badžo?« upita ga Stajn, i dalje uz širok osmeh.
»Kad ću ja moći da vidim doktora? Kad ću moći da odem u klozet? Kad ću moći da odem odavde?« pitao je Čamča u brzom ritmu i u jednom »cugu«. Stajn mu je odgovorio u istom ritmu: doktor će odmah doći; sestraFilips će mu doneti krevetsku gusku; a moći će i da ode čim ozdravi. »Baš lepo od tebe što si pao u krevet sa tom plućnom boljkom«, dodao je Stajn sa zahvalnošću autora čiji je glavni lik u drami neočekivano sam rešio jedan škakljiv tehnički problem. »To čitavu priču čini mnogo uzbudljivijom. Tako ispada da si bio nezdrav, pa si, posle svega, u vrućici i nasrnuo na nas. Na Nas devetoricu - da to dobro zapamtiš! Hvala ti, badžo.« Čamča nije mogao da nađe reči da bi mu odgovorio. »A druga stvar«, nastavio je Stajn, »ona matora ’tičurina, gđa Dajamond. Ispade da je otegla papke u svom krevetu i da je sad mrtva ’ladna k’o ’ladna ovčetina, a da je onaj drugi džentlmen prosto nestao u vidu lastinog repa. Mada mogućnost za prljavu igru još nije isključena.«
»I, u zaključku«, reče on, pre nego što će zauvek nestati iz Saladinovog novog života, »ja vam savetujem, gospo’n Građanine Saladine, da se ne štrapacirate s podnošenjem neke žalbe. Izvinite me što govorim prosto, ali vi s tim vašim roščićima i uvaženim kopitima, ne biste mogli da budete baš neki mnogo pouzdan svedok na sudu. A sad, baj-baj, mister, i sve najbolje!«
Saladin Čamča je zažmurio, a kad je otvorio oči, njegov mučitelj se bio pretvorio u bolničku sestru i terapeutkinju Zumbulku Filips. »A što j’ vama tako drago hodanje?« upita ga ona. »Što god vami duša želi, vi samo pitajte mene, Zumbulku vašu, pa ćemo vidimo šta možemo da sredimo.«

*


»Pst.«
Te noći, u zelenkastoj svetlosti tajanstvene zdravstvene ustanove, Saladina je probudilo šištanje iz nekog indijskog bazara.
»Pst! Ti, Arhiđavole, Belzebube. Probudi se!«
Ispred njega je stajala neka figura, tako nemoguća, da je Čamča želeo da zarije lice u čaršave; ali to ipak nije mogao, jer, da li je to bio samo njegov san...? »Tačno«, reče taj stvor. »Vidiš, java, i ti tu nisi sam.«
Taj je imao pravo ljudsko telo, ali glavu - besnog tigra, sa tri reda zuba. »Noćni čuvari sad obično dremaju«, objasni mu on. »I zato mi možemo da malo porazgovaramo.«
I upravo u tom trenutku, neki glas iz jednog od drugih kreveta - iz svih kreveta, kako je Čamča sad znao, koji su bili zaštićeni sopstvenim paravanima - glasno zakuka: »Oh, da li je ikad neko telo ovako patilo!« a čovek-tigar, ili mantikora-ljudožder, kako je sam sebe nazivao, besno zareža. »To je onaj što se davi i kuka, Mo(r)na(r) Liza«, uzviknuo je. »Samo su ga oslepili, i to je sve što su mu uradili.«
»Ko je kome šta uradio?« Čamča je bio zbunjen.
»Stvar je u tome«, nastavljao je ljudožder, »da li ti hoćeš da sve ovo podnosiš?«
Saladin je i dalje bio zbunjen. Izgledalo je kao da ovaj natuknjuje da su za ove mutacije bili odgovorni drugi - ali koji drugi? Kako bi oni uopšte mogli da budu odgovorni?
- »Ja ne vidim«, usudi se on da kaže, »koga bi za to trebalo kriviti...?«
Ljudožder zaškrguta sa tri reda svojih zuba, u svojoj očiglednoj osujećenosti. »Ima ovde jedna žena, tamo preko«, reče to, »koja je sad uglavnom azijska bizonka. Tu su i biznismeni iz Nigerije kojima su izrasli snažni repovi. Tu je i grupa turista iz Senegala koji su samo prelazili iz jednog aviona u drugi, kad su ih pretvorili u ljigave zmije. Ja sam, lično, angažovan u trgovini s prnjama; dosad sam nekoliko godina bio odlično plaćen maneken za mušku odeću, sa bazom u Bombaju, nosio sam raznovrsna odela i košulje. Al’ ko će me sad, ovakvog, zaposliti?« i on iznenada briznu u plač. »De, de«, reče mu Saladin Čamča, automatski. »Sve će biti u redu, siguran sam. Budi hrabar.«
Kreatura se umiri. »Stvar je u tome«, reče on besno, -što neki od nas neće to da trpe. Hoćemo da dunemo odavde, pre nego što nas pretvore u nešto još gore. Ja svake noći osećam kako mi razni parčići tela počinju da se menjaju. Počeo sam, na primer, stalno da puštam vetrove... izvinite... shvatate na šta mislim? Uzgred rečeno, probajte ovo«, i tutnu Čamči paketić ekstraljutih pepermint-pastila. »Poboljšaće vam dah. Podmitio sam jednog od čuvara da donese izvesnu količinu.«
»Ali kako oni to rade?« Čamča je želeo da zna.
»Opisuju nas«, šapnu drugi ozbiljno. »I to je sve. Oni poseduju moć opisivanja, a mi podležemo slikama o nama koje oni konstruišu.«
»Teško je u to poverovati«, usprotivi se Čamča. »Ja ovde živim već mnogo godina, i to se nikad ranije nije desilo...« Reči mu se osušiše u grlu, jer je primetio kako ga ljudožder gleda kroz uske, nepoverljive oči. »Mnogo godina?« upita to. »Kako je to moguće? - Da ti možda nisi neki cinkaroš? - Da, to je to, špijun?«
I baš tada se začu jadikovka iz dalekog ugla tog bolničkog odeljenja. »Puštite me d’idem napolje«, zapomagao je neki ženski glas. »O Isuse, ja ’oću d’idem napolje. Isuse i Marijo, ja moram d’idem napolje, puštite me d’idem, o Bože, o Isuse Bože!« Jedna vučja glava sa veoma pohotljivim izrazom proturi se između Saladinovih paravana i užurbano saopšti ljudožderu. »Čuvari će brzo da dođu ’vamo«, šištala je. »To opet ona kuka, Staklena Berta.«
»Staklena...« zausti Čamča. »Njena se koža pretvara u staklo«, nestrpljivo objasni ljudožder, ne znajući da govori Čamči o najstrašnijem snu u njegovom životu. »A one barabe su je razbile umesto nje. I ona sad ne može da ode ni do klozeta.«
Neki novi glas zašišta kroz zelenkastu noć. »Tako ti Boga, ženo! Idi u tu jebenu krevetsku gusku.«
Vuk je ljudoždera vukao dalje. »Je 1’ ovaj s nama il’ nije?« hteo je da zna. Ljudožder sleže ramenima. »Ne može da se odluči«, odgovori to. »Ne može da veruje svojim očima, to je njegova nevolja.«
I oni pobegoše, čim su čuli kako se približava hruskanje teških cokula čuvara.

*


Sutradan nije bilo ni najmanjeg znaka da će se pojaviti neki doktor, ili Pamela, a Čamča se u svojoj krajnjoj pometenosti čas budio i čas je ponovo padao u san, kao da te dve okolnosti nisu zahtevale da o njima razmišlja kaoo suprotnim stanjima, već kao o stanjima koja teku jedno u drugo i natrag, da bi mu stvarala neku vrstu beskonačne delirične svesti... video je sebe kako sanja o Kraljici, o tome kako čini nežnu ljubav s Vladarkom. Ona je bila telo Britanije, avatar - otelovljenje Države, a on je baš nju izabrao, sa njom se spojio; ona je bila njegova Dragana, Luna njegovog uživanja.
Zumbulka je dolazila u zakazano vreme za jahanje Čamče i udaranje pesnicama po njegovim grudima, a on joj se bez reči prepuštao. Ali kad je jednom završila, šapnula mu je na uho: »Jeste li vi uz ostale?« a on je shvatio da je i ona učesnik u toj velikoj zaveri. »Ako si ti uz njih«, čuo je sebe kako joj govori, »onda možete i mene uključiti.« Ona je zadovoljno klimnula glavom. Čamča je osećao kako ga ispunjava neka toplina, pa je počeo da se pita kako bi bilo kad bi ščepao te terapeutkinjine veoma nežne a ipak snažne male pesnice; ali tad se začu uzvik iz pravca gde je bio slepi čovek: »Moj štap, ja sam izgubio svoj štap.«
»Jadni stari badža«, reče Zumbulka, i brzo skočivši s Čamče odjuri do slepog čoveka, podiže pali štap sa poda i dade ga vlasniku, pa se vrati natrag Saladinu. »Dakle«, reče mu ona, »vidimo se po podne; o-kej? Nema problema?«
On je želeo da ona još ostane, ali Zumbulka je bila sva živahna. »Ja sam mnogo zaposlena žena, gos’n-Čamča. Čekaju me mnoge stvari, i mnogi bolesnici.«
Kad je otišla, on je ponovo legao na leđa i prvi put se, posle dosta vremena, osmehnuo. Nije mu padalo na pamet da se njegove metamorfoze svakako nastavljaju, jer je sad u stvari imao romantične predstave o toj crnkinji Zumbulki; ali pre nego što je uspeo da te, tako složene, misli privede kraju, slepi čovek iz susedstva ponovo poče da govori.
»Zapazio sam ja vas«, slušao ga je Čamča kako govori, »ja sam vas zapazio i da znate da ja cenim vašu pažnju i razumevanje.« I Saladin shvati da se ovaj formalno zahvaljuje praznom prostoru, a očigledno veruje da tu još stoji fizioterapeutkinja. »Ja nisam čovek koji zaboravlja ljubaznost. Jednog ću dana možda biti u stanju da vam se za sve to odužim, ali za sada, molim vas da znate da sam ja to zapamtio, i to s toplim osećanjima...« Čamča nije imao hrabrosti da uzvikne ona nije ovde, starče, malopre je otišla odavde. Slušao ga je sa tugom u srcu, sve dok slepac ne upita prazan vazduh: »Ja se nadam da ćete se i vi mene sećati? Bar malo? Bar ponekad?« A zatim nastupi tišina; pa neki suv smeh; i odjednom šum nečijeg teškog sedanja na krevet. I, konačno, posle nesnosne pauze, začu se lažni patos: »Oh«, zavapi govorač za svoj račun, »oh, da li je ikad neko ljudsko telo ovako patilo...!«
Mi stremimo ka visinama, ali nas naša priroda izdaje, pomislio je Čamča; mi smo pajaci kojima fale krune i barjaci. Obuze ga gorčina. Nekad sam bio lakši, srećniji, topliji. Crna voda mi je sad u venama.
I dalje ni glasa od Pamele. O, koji Pakao! Te noći, rekao je ljudožderu i vuku da je i on sa njima, i to bez ostatka.

*

Do velikog bekstva je došlo nekoliko noći docnije, kad su Saladinova pluća bila gotovo oslobođena šlajma, zahvaljujući tretmanu gospođice Zumbulke Filips. Ispostavilo se da je to bila dobro organizovana akcija prilično velikog obima, koja je uključivala ne samo pacijente tog sanatorijuma nego i detence - kako ih je ljudožder nazivao - one osobe držane iza žičane ograde obližnjeg Detencionog (zatvorskog) centra. Pošto nije bio jedan od velikih stratega bekstva, Čamča je jednostavno čekao pored svog kreveta, kako mu je bilo naloženo, dok mu Zumbulka nije dala znak, a onda su njih dvoje istrčali iz tog košmarnog odeljenja u bistrinu i svežinu noći s mesečinom, i prošli pored nekoliko osoba sa začepljenim ustima: njihovih bivših čuvara. Bilo je tu mnogo sablasnih figura koje su trčale kroz svetlu noć, i Čamča je brzo zapazio stvorenja koja nikad nije mogao ni da zamisli - muškarce i žene koji su delimično bili i biljke ili džinovski insekti, ili bi čak promakao i neko ko je bio delimično sazdan od cigala ili kamenja; bilo je tu i ljudi sa rogom nosoroga umesto nosa i žena sa vratovima dugačkim kao u žirafe. Monstrumi su brzo bežali, u tišini, ka kraju kompleksa zgrada Detencionog centra, gde su ih ljudožder i ostali mutanti sa oštrim zubima čekali pored velikih rupa u žičanoj ogradi koje su bili progrizli za begunce, te se oni tako nađoše napolju, u slobodi, odlazeći svako na svoju stranu, bez nade, ali i bez srama. Saladin Čamča i Zumbulka Filips trčali su jedno pored drugog, a njegova kopita su klip-klop-arala na tvrdom pločniku: na istok, rekla mu je ona, dok je on slušao kako mu bat sopstvenih koraka prigušuje one ranije šumove u ušima, na istok istok istok trčali su oni, birajući sporedne drumove na svom putu ka Londonu-gradu.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 12:50 pm


4


Džampi Džoši, zvani Živac, bio je postao ljubavnik Pamele Čamča, kako je ona kasnije rekla, »pukim slučajem«, one noći kad je dobila vest o smrti svog muža u eksploziji aviona Bostan, te je Džampija, tako, boja glasa njegovog starog kolege s fakulteta, Saladina, koji se javio iz zagrobnog života usred te noći, i izgovorio onih pet mudrih i jezgrovitih reči izvinite, oprostite molim, pogrešan broj- i izgovorio ih, štaviše, manje od dva sata posle Džampijevog i Pamelinog pravljenja - uz pomoć dve flaše viskija - one dvoleđne životinje - te ga je tako, kažem, taj glas doveo u gadan škripac. »Ko je to bio?« Pamela se, onako iza sna, sa noćnom maskom za zamračenje na licu, prevrnula na drugu stranu da to pita, a on odluči da odgovori, »Ama, samo nečiji dah, tako reći; nema sekiracije«, što je bilo sasvim u redu, sem što je sad on sam imao zbog nečeg da se sekira, sedeći uspravno u krevetu, go kao od majke rođen i sisajući, za utehu, što je činio celog života, palac na desnoj ruci.
On je bio mali čovek sa ramenima poput one žičane vešalice za kapute i sa ogromnim kapacitetom za živciranje, što se jasno videlo po njegovom bledom licu sa upalim očima; njegovoj proređujućoj kosi - još potpuno crnoj i kovrdžavoj - koju je on tako često raščupavao svojim mahnitim rukama da se na njoj više nije zapažao dodir češlja ili četke - već mu je štrčala na sve strane, i njenom vlasniku davala izgled čoveka koji se tek probudio, kasno, pa je zato u velikoj žurbi; a zatim i po njegovom umiljato visokom,stidljivom i samosažaljivom, ali i štucavom i preterano uzbuđenom, kikotanju; i sve je to doprinelo da mu se ime, Jamshed - (Džamšed) - preinači u Jumpy – Diampi- (nervčik, »Živac«) - kako su ga svi, pa čak i novi poznanici, automatski zvali; svi, osim Pamele Čamča. Saladinova žena, pomislio je, sišući palac grozničavo. - Ili udovica? — Ili, o pomozi mi Bože, supruga, naposletku. Osećao je ljutnju prema Čamči. Povratak iz vodenog groba: jedan tako operski događaj, u ovo vreme i u ovom veku, izgledao mu je gotovo nepristojno, prosto kao neka nepoštena radnja.
Čim je bio čuo tu vest o tragediji, on je odjurio u Pamelinu kuću i nju tamo zatekao suva oka i staloženu. Ona ga je odvela u svoju radnu sobu, dušu-dalu za ljubitelje rusvaja, na čijim su zidovima akvareli ružičnjaka visili između plakata sa stegnutim pesnicama na kojima je pisalo Partido Socialista, fotografijama prijatelja i više zbijenih afričkih maski; i dok je on vrdao levo-desno preko poda između pepeljara i novina Glas i feminističkih naučnofantastičnih romana, ona mu je klot rekla: »Ono što me iznenađuje jeste to da, kad su mi tu vest saopštili - šta da ti kažem? - da sam pomislila, pa, njegova smrt će zapravo stvoriti jednu prilično malu rupu u mom životu.« Džampi-Živac, koji je bio na ivici plača i prepun uspomena na svog druga, zaustavio se na svojim stazama preko sobe, zamahao rukama kao krilima, izgledajući u svom velikom i bezobličnom crnom kaputu kao neki vampir iznenada uhvaćen na groznoj dnevnoj svetlosti. Onda je ugledao prazne flaše od viskija. Pamela mu je rekla da je nekoliko sati ranije bila počela da pije, i da otada pije postojano i ritmično, s predanošću trkača na duge staze. On je seo pored nje na njenu nisku, meku sofu-krevet, i ponudio da joj u tome bude »pejsmejker« - trkač-podstrekač. »Kako ti kažeš«, rekla je i pružila mu punu flašu.
I sad, sedeći uspravno u krevetu, s palcem u ustima umesto grlića flaše, dok su mu njegova tajna i glavobolja podjednako bolno bubnjale u glavi (on nikad nije bio ni pijanac ni zatvoren čovek), Džampi ponovo oseti kako mu naviru suze na oči, i odluči da ustane i da se malo prošeta. Otišao je uz stepenice, gore, u sobu koju je Saladin uporno nazivao svojim »skrovištem«, u prostranu potkrovnu odaju sa velikim staklenim oknima na tavanici i prozorima koji su gledali dole na ogroman gradski park sa lepim drvećem- hrastovima i tisovima, pa čak i poslednjim brestovima koji su bili preživeli godine pomora drveća. Prvo brestovi, a sad i mi, razmišljao je Džampi. Možda je to drveće neko upozorenje. Ali on zatrese glavom da od sebe odagna te sitno-satne morbidnosti, i posadi se na jedan kraj drugarevog pisaćeg stola od mahagonija. Jednom, na nekoj koleškoj zabavi, baš se tako bio posadio na jedan sto mokar od prosutog vina i piva, pored neke mršave devojke u crnoj čipkanoj mini-haljini, sa purpurnom boom od perja i trepavicama sličnim srebrnim kacigama, nesposoban da stisne petlju i da joj se obrati. Najzad se okrenuo prema njoj i promucao neku banalnost ili nešto slično; ona ga je ošinula pogledom apsolutnog prezira i rekla bez pokretanja svojih crno-lakovanih usana, konverzacija je mrtva, čoveće. On je bio prilično uzrujan, toliko uzrujan da je prasnuo, reci mi, zašto su sve devojke u ovom gradu tako grube? a ona mu je odgovorila, bez pauze za razmišljanje, zato što su skoro svi momci kao ti. Nekoliko trenutaka kasnije, pojavio se Čamča, bazdeći na mentol, u beloj indijskoj, dugačkoj haljini, »kurti«, u tom svima poznatom, prokletom »crtaću« o misterijama Istoka, i cura je pet minuta kasnije otišla s njim. Baraba, pomisli Živac-Džoši, dok mu se stara ogorčenost vraćala; Čamča nije imao stida, on je bio spreman da bude sve ono što su oni želeli da kupe, onaj iz-dlana-vam-čitam-sudbinu čaršavski haljetak Hare-Krišna darma-bum-vrline, u kojem nikad nećete brata u mrtvom stanju zateći. I tu je on stao, baš kod te sintagme. Mrtvo stanje. Suoči se s tim, Džamšede! Devojke se nikad nisu lepile za tebe, to je istina, a sve ostalo je zavist. Pa, možda je to i tačno, on se složi napola, i opet: Možda je on i mrtav, dodade; a onda, možda, opet, i nije.
Čamčina soba se doimala besanog upadača kao domišljato uređena odaja, ali zato i tužna: karikatura sobe jednogglumca, puna potpisanih fotografija kolega, letaka, uramljenih programa, snimaka sa proba, citata, nagrada, tomova memoara filmskih zvezda - soba kupljena u radnji, na metar, imitacija života, maskina maska. Ukrasne stvarčice: pepeljare u obliku klavira, porcelanski harlekini koji vire iza knjiga na polici. I svugde - na zidovima, na filmskim plakatima, u toploj svetlosti lampe koju drži bronzani Eros, u ogledalu u obliku srca, cedeći se naviše kroz kao-krv-crveni tepih i kapljući sa tavanice - samo Saladinova potreba za ljubavlju. U pozorištu se svi ljube i svako je svakom srce. Glumčev život svakodnevno pruža patvorinu ljubavi; maska se mora zadovoljiti, ili barem utešiti odjekom onog što ona traži. Očajanja je bilo u njemu, video je to Džampi; sve bi on radio, navlačio bi na sebe svakakve šašave kostime, pretvarao bi se u svašta, ako mu je to donosilo neku toplu reč. Taj Saladin, koji nikako nije bio bez uspeha kod žena - vidi gore! Jadni švaler. Čak mu ni Pamela, sa svom njenom lepotom i inteligencijom, nije bila dovoljna.
A bilo je jasno i da je on za Pamelu bivao sve dalje od dovoljnog. Negde pri dnu druge flaše viskija, Pamela je naslonila glavu na njegovo rame i naćefleisano mu rekla: »Ti ne mož’da shvatiš to olak-šanje biti s nekim s kim ne moram da se svađam kad god kažem neko svoje miš-ljenje.« On je čekao; posle kraće pauze, dođe još. »On i njegova kraljevska Porodica, prosto da ne veruješ. Pa kriket, pa Parlament, pa Kraljica. Pa i ova palata nikad nije prestala da za njega bude jedna poštanska razglednica - ,anzis’-karta! Nikad nisi mog’o da ga nateraš da vidi ono što je stvarno stvarno.« Onda je zatvorila oči i dopustila da joj rnka, slučajno, ostane na njegovoj. »On je bio pravi Saladin«[10], rekao je Živac. »Čovek koji je imao da osvoji jednu svetu zemlju, njegovu Englesku, onu u koju je verovao. I ti si bila deo nje.« Ona se, na to, otkotrljala od njega i prostrla na podu preko magazina, lopti zgužvane hartije, nereda. »Deo nje? Ja sam bila krvava Britanija. Toplo pivo, pita s mesom, zdrav razum i ja. Ali Džampi Dž., ja sam i stvarno stvarna; stvarno sam stvarna.« Pružila je ruku ka njemu, ščepala ga i povukla onamo gde su njena usta čekala, i poljubila ga u usta sa ne-pamelskim sočnim usisavanjem. »Je l’ kapiraš šta mislim?« Da, on je to ukapirao.
»Trebalo je samo da ga čuješ šta je pričao o onom foklandskom ratu«, rekla mu je docnije, odvajajući se od njega i od aktivnosti, i igrajući se sa jednim čuperkom svoje kose. »,Pamela, pretpostavi da usred noći začuješ neke šumove dole u kući i kreneš da vidiš šta je to, kad tamo, u dnevnoj sobi, stoji jedan rmpalija s lovačkom puškom u rukama, pa ti kaže, Vraćaj se gore! - šta bi ti uradila?’ Vratila bih se gore, rekla sam. Dakle, to ti je baš tako. Nametljivci, upadači u tvoju rođenu kuću. E, neće ga, vala.« Džampi je zapazio da je stegla pesnice i da su joj zglobovi na njima bili kao kost beli. »Ja sam mu na to rekla, ako moraš da se služiš tim prokletim metaforama, onda ih postavi kako treba. To liči na situaciju kad dva čoveka polažu pravo na neku kuću, a jedan se od njih dvojice bespravno useli u nju, i onda se onaj drugi pojavi s lovačkom puškom u rukama. Dakle, to ti je baš tako.« - »To je ono stvarno stvarno«, rekao je Džampi klimajući glavom potvrdno. »Tačno«, pljesnula ga je po kolenu. »To je stvarno tačno, mister Lafe bez Repa... to je stvarno istinski tako. U samoj stvari. Daj još jedno piće.«
Nagnula se ka muzičkom stubu i pritisnula dugme na »tejp-rikorderu«. Isuse, pomislio je Džampi, urlatori? Daj mi malo mira. I pored svih njenih mudrih stavova u životu, ova dama je još imala dosta da nauči o muzici. I eto ih- drn-zvrc-drnke-drnke-bum-tras-mjuzik! A zatim, bez upozorenja, on je počeo da plače, sa pravim suzama izazvanim falš-emocijama od disko-bit imitacije bola. Bio je to Sto-trideset-sedmi psalm, »Superizliv duhovni«. Kralj David je dozivao kroz vekove. Kako da pevamo pesmu Gospodnju u jednoj zemlji tuđinskoj?
»U školi sam morala da učim psalme«, rekla je Pamela Čamča, sedeći na podu sa glavom naslonjenom na sofu-krevet, žmureći čvrsto. Pokraj reke vavilonske, gde sedeli mi smo, ah ah i plakali smo... Zaustavila je traku, ponovo legla na leđa i počela da recituje. »Ako zaboravim tebe, O Jerusalime, tvoje ime, neka mi desna ruka zaboravi veštine; ako se tebe nikad ne setim ja, nek’ mi se jezik za nepca zalepi, da! Da, ako Jerusalimovo ime velje ne ispuni svako moje veselje.«
Kasnije, zaspala u krevetu, sanjala je o svojoj školi u konviktu, o jutrenjima i večernjima, o pojanju psalama, kad je Živac-Džampi prosto uleteo u nju, protresao je i probudio, vičući, »Ovo ništa ne valja. On nije mrtav. Saladin je krvavo živ-živcat!«

*


Ona se odmah probudila, zaranjajući ruke u svoju gustu, talasastu, kaniranu kosu, u kojoj su bile počele da se tek pojavljuju prve sede vlasi; kleknula je u krevetu, gola, sa rukama u kosi, nesposobna da se pokrene, sve dok Džampi nije prestao da govori, a zatim je, bez upozorenja, počela da ga bije, da ga pesnicama udara po grudima, i amenima, pa čak i po licu, što je jače mogla. On je sedeo u krevetu pored nje, smešan u njenoj nabranoj spavaćici, dok ga je ona tukla; bio je opušten i dopuštao je da mu telo prima njene udarce, pokorno. Kad više nije mogla da ga bije, telo joj je bilo znojavo, a on je pomislio da je možda slomila jednu ruku. Sela je mirno pored njega, dašćući, i oboje su ćutali.
U sobu je ušlo njeno kuče sa zabrinutim izrazom, i utrpalo se između njih dvoje da njoj pruži šapu i da joj lizne levu nogu. Džampi se oprezno pomerio u stranu. »A ja mislio da su vam ga ukrali«, rekao je nešto kasnije. Pamela je klimnula glavom za da, ali. »Lopovi su nas kontaktirali. Platila sam im otkupninu. A on se sad odaziva na novo ime- Glen. To je o-kej; ja i onako nikad nisam mogla da mu pravilno izgovaram ono staro - Šer Kan.«
Posle izvesnog vremena, Džampi je osetio potrebu da govori. »Ovo što si mi sad uradila«, počeo je.
»Oh, bože. Izvini.«
»Ma, nema veze. Nešto slično sam i ja jednom uradio. Možda je to bila i najpametnija stvar koju sam ikad uradio.« U leto, 1967. godine, on je zastrašivanjem naterao »apolitičnog« dvadesetjednogodišnjeg Saladina da učestvuje u antiratnim demonstracijama. »Jednom u tvom životu, mister-Snobe, ja ću da te cimnem dole na moj nivo.« U grad je dolazio Harold Vilson, a zbog podrške laburističke vlade američkoj intervenciji u Vijetnamu, spremao se masovni protest. Čamča se pridružio, »iz radoznalosti«, rekao je. »Želim da vidim kako se takozvani inteligentni ljudi pretvaraju u rulju.«
Tog dana je kiša lila kao iz kabla, čitav okean vode. Demonstranti na Markit Skveru bili su mokri do gole kože. Džampi i Čamča, nošeni gomilom, našli su se na fasadnom stepeništu gradske kuće; pogled s tribina, rekao je Čamča sa velikom ironijom. Pored njih su stajala dva studenta prerušena u ruske atentatore, sa crnim šeširima, u dugačkim kaputima i sa tamnim naočarima, noseći kutije za cipele, pune paradajza umočenog u mastilo, na kojima je krupnim slovima pisalo - bombe. Ubrzo posle dolaska Predsednika vlade, jedan od njih dvojice potapšao je jednog policajca po ramenu i rekao. »Izvinite, molim. Kad g. Vilson samozvani Pre’sednik vlade, stigne svojim dugačkim kolima, najlepše vas molimo da mu spuštite prozor na autu, kako bi moj drugar mog’o da mu unutar bači bombe.« Policajac mu je odgovorio. »Ho, ho, gospodine. Vrlo dobro. A sad da ja vami nešto recnem. Vi možete da bačite jaja na njega, gospodine, jerbo ja nemam ništa sproću toga. A možete da ga gađate i paradajzima, gospodine, baš k’o što ih i držite u toj kutiji, crno ofarbanoj i sa etiketom bombe, jerbo ja nemam ništa ni sproću te radnje. Al’ ako vi na njega bačite nešto tvrdo, gospodine, ondak će moj kolega da vas upuca svojim odgovarajućim pištoljem.« O bezazleni dani, kad je svet bio mlad... I kad je automobil stigao, došlo je do talasanja mase, pa su se Čamča i Džampi razdvojili. Zatim se Džampi pojavio - na krovu limuzine Harolda Vilsona, po kojem je živahno skakao, praveći velika ulubljenja, skakao kao divljak u ritmu skandiranja mase: U borbu do pobede - i otac i sin - živeo Ho Ši Min!
»Saladin je počeo da viče na mene da siđem, delimično zato što je u masi bilo mnogo onih ,specijalaca’ koji su se okupljali oko limuzine, ali najviše zbog svoje prokleto velike zbunjenosti prizorom.« Međutim, Džampi je i dalje đipao po krovu, u sve veću visinu i sve jače bubanje po limu, mokar do gole kože, dok mu je dugačka kosa letela na sve strane: Džampi-đipač, skačući u mitologiju tih davnih godina. A Vilson i žena mu Marša, sedeli su zgureni na zadnjem sedištu i drhtali od straha. Ho! Ho! Ho Ši Min! U poslednjem mogućem trenutku, Džampi je duboko udahnuo vazduh i glavačke skočio u more mokrih i prijateljskih lica, i nestao. Nikad ga nisu uhvatili: pijane svinje smrdljive. »Saladin nije hteo sa mnom da govori više od nedelju dana«, sećao se Džampi. »A kad je progovorio, rekao je samo, ,Nadam se da shvataš da su oni žandarmi mogli da te raznesu mecima, ali nisu’.«
I dalje su sedeli jedno pored drugog na ivici kreveta. Džampi dirnu Pamelinu ruku. »Samo hoću da kažem da znam kako se čovek u takvoj situaciji oseća. Bum, tras. Neverovatno osećanje. Prosto, osećaš potrebu.«
»Oh, bože moj«, reče ona, okrećući se njemu. »Oh, bože moj, izvini, al’ stvarno sam osećala potrebu.«

*


Sutradan ujutro, čitav sat je izgubila da bi dobila vezu sa vazduhoplovnom kompanijom, zbog velikog broja poziva oko katastrofe, a zatim još dvadeset pet minuta u dokazivanju - ali on se javio telefonom, to je bio njegov glas - dok je na drugom kraju žice neki ženski glas, profesionalno istreniran za opštenje s ljudskim bićima u krizi, shvatao kako se ona oseća i saosećao sa njom u ovom strašnom trenutku, i sve vreme bio veoma strpljiv, ali očigledno nije verovao ni u jednu reč koju je ona izgovorila. Žao mi je, madam, ne želim da budem brutalna, ali avion se raspao gore u vazduhu, na visini od devet hiljada metara. Pred kraj ovog razgovora, Pamela Čamča, normalno žena koja je umela da se odlično savlađuje, koja se zaključavala u kupatilo kad je htela da plače, vrisnula je preko telefona, Tako vam Boga, ženo, hoćete li već jednom prestati sa tim vašim sitnim i dobrim samarićanskim govorancijama, i da slušate šta vam ja govorim? Naposletku je zalupila slušalicu, pa se okrenula Džampi-Džošiju, koji je, ugledavši izraz njenih očiju, prosuo kafu koju joj je donosio, jer su udovi počeli da mu se tresu od straha. »Puzavče jebeni«, psovala ga je. »On je još živ, je l’ da? I ja pretpostavljam da je on sleteo sa neba na jebenim krilima, pa se sunovratio dole pravo u najbližu telefonsku govornicu da u njoj presvuče svoj jebeni supermenski kostim i da se javi svojoj ženici.«
Bili su u kuhinji i Džošiju pade u oči čitav jedan niz kuhinjskih noževa prikačenih uz jednu namagnetisanu metalnu traku na zidu pored Pameline leve ruke. On otvori usta da nešto kaže, ali mu ona ne dopusti. »Iznesi se pre nego što nešto učinim«, reče ona. »Ne mogu da verujem da sam istrzala na jednog ovakvog tipa. Ti, i tvoji glasovi na telefonu: trebalo je da znam, jebi-ga.«

Početkom sedamdesetih godina, Džampi je vodio jedan putujući disco-ansambl koji je delovao iz stražnjeg dela njegovog žutog kombija. On ga je nazvao Finov Palac u čast legendarnog uspavanog irskog diva Fina Mek Kula, još jednog debila koji je sisao palac, kako je Čamča imao običaj da kaže. Jednog dana je Saladin napravio grubu šalu sa Džampijem: pozvao ga je telefonom, govoreći engleski sa blagim mediteranskim naglaskom, i zamolio ga za muzičke usluge Palca na ostrvu Skorpiosu, u ime gđe Žakline Kenedi-Onazis, nudeći mu honorar od deset hiljada dolara i besplatan prevoz do Grčke, privatnim avionom, za najviše šest osoba. Bilo je to strašno učiniti jednom bezazlenom i poštenom čoveku kao što je Džamšed Džoši. »Treba mi jedan sat da razmislim«, rekao je on, a zatim je pao u duševnu agoniju. Kad se, sat kasnije, Saladin ponovo javio i čuo da Džampi odbija ponudu gđe Onazis iz političkih razloga, on je shvatio da mu se prijatelj vežba da postane svetac, i da nije bilo dobro njega zavitlavati. »GđaOnazis će sigurno biti očajna kad to čuje«, zaključio je Saladin, a Džampi je brižno odgovorio: »Molim vas da joj kažete da to nije ništa lično, jer ja se njoj u stvari mnogo divim.«
Svi se mi već dugo poznajemo, pomislila je Pamela kad je Džampi otišao. I možemo jedni druge da povređujemo uspomenama starim dve decenije.

*


O temi zabuna sa glasovima, razmišljala je ona dok je to popodne prebrzo jurila drumom M4, vozeći svoj stari MG s čvrstim krovom, od kojeg je imala izvesno zadovoljstvo koje je bilo, kako je to ona uvek veselo priznavala, »ideološki sasvim nezdravo« - a što se te teme tiče, ja bih stvarno morao da budem milostiviji.
Pamela Čamča, rođena Lavlejs, imala je takav glas da je sve ostalo u njenom životu na razne načine bilo u službi glasovne kompenzacije. Bio je to glas sazdan od engleskog tvida, svilenih marama, voćnog pudinga, travnih hokejskih štapova, krovnog rogoza, sapuna za omekšavanje kožnog remenja, kućnih zabava, kaluđerica, porodičnih sedišta u crkvi, velikih pasa i ćiftinstva (sve to u zvucima pravilnog engleskog izgovora!), ali uprkos svim njenim naporima da mu smanji volumen, glas joj je bio bučan kao neki pijanac u smokingu koji u svom klubu pravi nered. Tragedija njenih mlađih dana bila je u tome što su je, zahvaljujući tom njenom glasu, neprestano jurili džentlmeni-farmeri, bitnici-debitanti i razni gradski frajeri koje je ona iz dubine duše prezirala, dok su je oni zeleni i marširajući mirovnjaci i menjači sveta u čijem se društvu intenzivno osećala kao kod kuće, gledali sa dubokim podozrenjem koje se graničilo sa nezadovoljstvom. A kako bi neko i mogao da bude na strani anđela kad zvuči kao no-goodnik čim otvori usta? Ubrzavajući pored Ridinga, Pamela je škrgutala zubima. Jedan od razloga što je bila odlučila da prizna da je to stavilo tačku na njen brak pre nego što se sudbina postarala umesto nje, bio je u tome što se jednog jutra probudila i shvatila da Čamča uopšte nije zaljubljen u nju nego u taj njen glas koji bazdi na jorkširski puding i hrastov žir, u taj krepki, ružičasti glas one starinske Engleske iz snova, u koju je on tako očajnički želeo da se useli. Bio je to brak ukrštenih ciljeva, u kojem je svaka strana srljala upravo ka onom od čega je ona druga bežala.
Nema prezivelih. I usred noći, onaj idiot Džampi i njegov glupi lažni alarm! Nju je to bilo tako potreslo da nije mogla da bude svesna onog potresa od odlaska u krevet sa Džampijem i tucanja koje je bilo, pa, priznaj to, jedan prilično zadovoljavajući fazon, poštedi me svoje nonšalancije, prekorevala je sebe, jer kad si ti poslednji put imala toliku zabavu? Morala je mnogo štošta da obavi, i evo ti nje, sad, kako to i obavlja bežeći što je brže mogla. Nekoliko dana neumerenog uživanja u nekom skupom hotelu u prirodi, i svet može početi da joj manje liči na neku jebenu rupu paklenu. Terapija luksuzom: okejokej, dopustila je - znam: okrećem se visokom stilu života. Da ga jebeš; gledaj me samo kako furam! Ako imaš nešto protiv, isprdi to iz svog dupeta. Iz guzice. Prkna.
Sto pedeset kilometara na sat pored Svindena, a vreme postade jezivo. Odjednom - crni oblaci, munje, pljusak; ali i dalje je pritiskala gas. Nema preživelih. Ljudi su uvek crkavali zbog nje, ostavljajući je sa ustima punim reči i niko nije smeo da pljune na njih. Njen otac, naučnik-klasičar, koji je umeo da pravi viceve na starogrčkom i od koga je ona nasledila taj Glas, svoju kulturnu baštinu i prokletstvo; i njena majka koja je čeznula za njim dok je bio u ratu kao pilot-»Kožna Čarapa« - krčilac vazdušnih puteva - te je tako morao da sto jedanaest puta leti kući iz Nemačke, u sporom avionu, kroz noć u kojoj su njegovi sopstveni blesci prosto osvetljavali put bombarderima - i koja se zaklinjala, kad se on vraćao sa bukom ak-ak-flak-flak (protivavionskih granata) u ušima, da ga nikad neće ostaviti - te ga je tako svukud pratila, u onu tromu šupljinu depresije iz koje se on nikad nije stvarno izvukao - pa i u dugove, jer on nije imao lice za poker, te je uzimao njen novac kad je izgubio svoj - i, konačno, i do vrha jedne visoke zgrade, odakle su najzad oboje našli svoj put. Pamela im to nikad nije oprostila, posebno zato što joj nisu pružili mogućnost da im kaže da od nje nemaju oproštaja. Da bi se ponovo vratila sebi, krenula je da odbacuje sve ono njihovo što je u njoj bilo ostalo. Njen um, na primer: odbila je da ide u koledž. A pošto nije mogla da se otarasi svog glasa, ona ga je tako »naštelovala« da iskazuje ideje koje bi njeni konzervativno-samoubilački roditelji anatemisali. Udala se za jednog Indijca. A kako je on ispao mnogo sličan njima, htela je da ga ostavi. Bila je odlučila da ode od njega. Kad, eto, opet je pređe jedna smrt.
Iznenada se našla na drumu sa čitavom kolonom kami-ona-hladnjača, zaslepljena »sprejom« koji su joj na vetrobran štrcali njihovi točkovi, kad je uletela u jednu ogromnu baru koja ju je čekala u jednom manjem udubljenju na drumu i onda je njen MG počeo da akva-planira stravičnom brzinom, zastranjujući sa »brze trake« i okrenuvši se prema suprotom pravcu, tako da je ispred sebe ugledala farove hladnjača kako bulje u nju kao oči anđela-utamanjivača- Azrijela. »Zavese«, pomislila je; ali kola joj se zaljuljaše i skliznuše sa puta jednog mitološkog Džaganata (pod čije su se točkove u verskom zanosu nekad bacali Hindusi), skrenuvši desno preko tri trake auto-puta koje su, kao nekim čudom, bile prazne, pa se zaustaviše sa udarom, manjim no što bi se moglo očekivati, o metalnu barijeru na desnoj ivici druma, pošto su se bila okrenula za još sto osamdeset stepeni, ponovo prema zapadu, gde se, uprkos starovremskom satu, sunce probijalo kroz olujne oblake.

*


Činjenica da smo još u životu nadoknađuje ono što nam je život učinio. Te večeri, u jednoj hotelskoj trpezariji sa hrastovim lamperijama, dekorisanoj srednjovekovnim zastavama, Pamela Čamča, u svojoj najblistavijoj večernjoj haljini, jela je divljač i pila iz butelje vino Chateau Talbot proslavljajući jedan nov početak, bekstvo iz čeljusti... zna se čijih - proslavljajući jedan taze-start - jer da bi se ponovo rodio, morao bi najpre da si... dakle, maltene, i u svakom slučaju. Pod požudnim pogledima Amerikanaca i trgovačkih putnika, ona je jela i pila sama, i vratila se, pre ponoći, u princezinsku spavaću sobu u jednoj kamenoj kuli, da bi se dugo čvarila u kadi i gledala stare filmove na televiziji. U toj otavi - posle njenog očešavanja o skute Smrti - osećala je kako joj prošlost curi iz sećanja: njena mladost, na primer, pod staranjem njenog opakog ujaka Harija Hajema (Higham), koji je živeo u jednom dvorcu iz sedamnaestog veka, na gospodskom imanju, nekad u posedu jednog daljnjeg rođaka, Metjua Hopkinsa, Glavnog-lovca-na-veštice, koji je to zdanje nazvao Gremlins - Kuća vampirića - očigledno sa smislom za makabristički, crni humor. Sećajući se g. sudije Hajema sa namerom da ga zaboravi, mrmljala je odsutnom Džampiju da i ona ima svoju vijetnamsku priču. Posle prvih velikih demonstracija na Grouv-’ner Skveru, gde su mnogi demonstranti bacali klikere-staklence pod kopita jurišajućih konja s jahačima policajcima, došlo je do presedana u britanskom krivičnom zakonu, sa jednim novim paragrafom u kojem se kaže da su i staklenci smrtonosno oružje, pa su mladići i devojke strpani u zatvor, pa čak i deportovani, zbog posedovanja malih staklenih klikera. Predsednik sudskog veća u slučaju Grouv’nerskih Staklenaca bio je taj isti Hari (Henri Higham, kasnije poznat kao Hang’em, tj. Hang them - Obesite ih), a budući njegova sestričina, to je za ovu mladu ženu bio još jedan teret, uz onaj koji je već nosila zbog svog glasanja za desno krilo. A sad, topla u krevetu, u svom privremenom zamku, Pamela Čamča se oslobađala od tog matorog demona, Zbogom, Hang’em, ja nemam više vremena za tebe; i od duhova svojih roditelja; i pripremala se da se oslobodi i onog najnovijeg duha.
Pijuckajući konjak, Pamela je gledala vampire na televiziji i dopuštala sebi da uživa u tome, to jest, u samoj sebi. No, da li je ona sebe izmislila u sopstvenoj predstavi – imidžu - o sebi? Ja sam ono što sam, nazdravila je sebi Napoleon brandyjem. Ja radim u Savetu za odnose u zajednici opštine Brikhol; kao delegat zajednice, i u tom poslu sam perfektna, super, da sama takokažemosebi.Živeli! Upravo smo izabrali našeg prvog crnog Predsedavajućeg - prvu crnu glavnu Stolicu - a oni koji su glasali protiv njega bili su sami belci. A sad - na eks! Prošle nedelje, jedan Azijat, uvaženi ulični trgovac, za koga su se zauzimali članovi Parlamenta svih stranaka, deportovan je posle osamnaest godina boravka u Britaniji, samo zato što je, petnaest godina ranije, poslao vlastima neki formular sa četrdeset osam sati zakašnjenja. Čin-čin!Kuc-kuc-živeli! Iduće nedelje u Brikholskom mesnom sudu, policija će nastojati da sredi jednu pedesetogodišnju Nigerijku, pod optužbom da je napala organe vlasti, pošto su je prethodno bezdušno premlatili. Skol! U zdravlje! Ovo je moja glava: vidiš? A svoj posao nazivam: udaranjem glavom o cigleni zid zgrade Brikhola.
Saladin je bio mrtav a ona je bila živa.
U to ime je i pila. Bilo je stvari koje sam čekala da ti kažem, Saladine. Nekih velikih stvari: o jednoj novoj visokoj kancelarijskoj zgradi u Visokoj ulici Brikhol, preko puta restorana McDonald’s; - gradili su je tako da bude savršeno izolovana od svake spoljašnje buke, ali zidare je ta tišina toliko uznemiravala da oni sad puštaju trake sa strašnom belom bukom na onom žutom sistemu. - Ti bi to voleo da slušaš, ah? - A što se tiče one zaratustrinske žene koju znam, Bapsi, tako se ona zove, koja je jedno vreme živela u Nemačkoj pa se zaljubilau jednogTurčina. -Nevolja je bila u tome što im je jedini zajednički jezik bio nemački; a sad je Bapsi zaboravila sve što je znala, dok je on učio, i sve više savladavao taj jezik, i piše joj sve poetskija pisma na tom jeziku, dok ona jedva može da mu odgovara jezikom nemačkih dečjih pesmica. - Ljubav umire zbog neravnopravnosti jezika, šta ti misliš o tome? - Ljubav umire. To je naša tema, zar ne? Saladine? Šta kažeš na to?
I, zatim, par sitnih stvari. Postoji jedan ubica na slobodi u mom kvartu, specijalista za ubijanje starih žena; nemoj da brineš, ja sam bezbedna. One su mnogo starije od mene.
I još jedna stvar: ja te napuštam. Sve je gotovo. Mi smo završili svoje.
Nikad nisam mogla da ti bilo šta kažem, stvarno nisam, čak ni najmanju stvar. A i kad bih nešto rekla, ti bi od komarca pravio magarca, pa bi čitav sat kukao, kao da bi to promenilo ono što si ti video u ogledalu, ono što ti je zategnutost tvojih pantalona govorila. Ti si me prekidao pred svetom. Ljudi su to primećivali, videli su šta ti mislišo meni. Ja sam ti to opraštala, i to je bila moja greška; ja sam videla tvoje jezgro, to tako zastrašujuće pitanje da si morao da ga štitiš sa svom onom tvojom pozom, onom nameštenom sigurnošću u sebe. Onom prazninom, zapravo.
Zbogom, Saladine. Ispila je svoju čašu i spustila je pored sebe. Kiša je ponovo počela da dobuje u njene vitražne prozore; ona navuče zavese i ugasi svetlost.
I ležeći tamo, i tonući u san, mislila je na onu poslednju stvar koju je htela da kaže svom pokojnom mužu. »U krevetu«, nadolazile su joj reči, »ti si delovao kao da se ne zanimaš za mene, za moje zadovoljstvo, za ono što mi je bilo potrebno - nikad, u stvari. Pomišljala sam da tebi nije bila potrebna ljubavnica, već sluškinja.« I hajd’ sad - počivaj u miru.
Sanjala ga je, sanjala njegovo lice koje joj je ispunjavalo san. »Stvari se završavaju«, on joj je jednom rekao. »Ova civilizacija; stvari se skupljaju oko nje. Bila je to i te kakva kultura, i sjajna i prljava, i kanibalska i hrišćanska, slava ovoga sveta. Treba da je proslavljamo dok možemo; dok ne padne noć.«
Ona se s njim nije složila, nije čak ni u snu, ali je znala, dok je sanjala, da nema nikakvog smisla da mu to sad kaže.

*


Kad ga je Pamela Čamča izbacila iz svoje kuće, Džampi Džoši je otišao u indijski Shaandaar Cafe, u Visokoj ulici Brikhol, i tamo seo, pokušavajući da zaključi da li je on budala ili nije. Bilo je to ujutro, te je zato lokal bio gotovo prazan, ne računajući jednu debelu damu koja je kupovala kutiju indijskih pita barfi i đelebi, dvojicu konfekcijskih radnika koji su pili čalu-čaj i jednu Poljkinju iz starog vremena kad su Jevreji vodili eksploatatorske radionice u blizini, koja je ceo dan sedela u jednom uglu sa dve porcije indijskog povrća samose, jednim purijem i čašom mleka, pokazujući svakom ko je ušao u lokal da ona tu sedi samo zato što je ta hrana »najbolja posle jevrejskog košera, i da danas morate da konzumirate ono što je najzdravije«. Džampi je seo sa svojom kafom za sto ispod jedne grozne uljane slike neke golosise mitske ženske sa nekoliko glava na ramenima i pramenjem oblaka preko bradavica, naslikane u prirodnoj veličini ružičastom bojom sušenog lososa, neonski zelenom i zlatnom, a kako još nije bilo navale gostiju na restoran, restorater g. Sufijan je zapazio da je Džampi u stanju potištenosti.
»Hej, Sveti Džampi«, otpevuši on, »što mi, bolan, u lokal unosiš tmurno vreme? Zar ova zemlja i onako nema dovoljno oblaka?«
Džampi pocrvene kad mu Sufijan u jednom skoku priđe sa svojom belom kapicom posvećenosti na glavi, čiodom prikačenom na pravo mesto, kao i obično, i sa bezbrknom bradom kaniranom u riđe, posle bradonjinog nedavnog hodočašća u Meku. Muhamad Sufijan bio je krupan, trbušast čovek sa glomaznim dolakticama, koliko bogobojažljiv toliko i nefanatičan vernik, a Džoši ga je smatrao za neku vrstu svog starijeg rođaka. »Čuj, čiko«, reče mu on, dok je kafedžija stajao iznad njega, »je l’ ti mene smatraš za pravog idiota, il’ tome slično?«
»Da 1’ ti ikad zarađuješ neke pare?« upita ga Sufijan.
»Ne ja, čiko.«
»Da l’ se ti baviš nekim poslom? - kao što je eksport-import, na primer. Bespravno? Nekom radnjom na zabačenom ćošku?«
»Ja se nikad nisam razumeo u cifre.«
»I gde su tvoji članovi porodice?«
»Ja nemam porodicu, čiko. Postojim samo ja.«
»E, onda se ti sigurno stalno moliš Bogu da te vodi kroz tvoju samoću?«
»Ti znaš mene, čiko. Ja se nikad ne molim Bogu.«
»Tu nema spora«, zaključi Sufijan. »Ti si još veća budala nego što znaš.«
»Hvala, čiko«, reče Džampi, dokrajčujući svoju kafu. »Mnogo si mi pomogao.«
Znajući da njegovo blagonaklono peckanje samo razvedrava ovog drugog, iako mu je lice izduženo, Sufijan doviknu preko svoje kafane jednom bledolikom, plavookom Azijatu koji je upravo ulazio u svom kariranom picanskom mantilu sa naročito širokim reverima. »Ej, Hanife Džonsone«, viknu on, dođi ’vamo da rešiš jednu misteriju.« Džonson, jedan pametan advokat i uspešan momak iz najbližeg susedstva, koji je imao kancelariju u samoj zgradi iznad Shaandaar-Cafea, jedva se otkači od Sufijanove dve lepe ćerke i krenu ka Džampijevom stolu. »Da objasniš ovom badži«, reče Sufijan. »Mnogo me muči. On ti ne pije, a o parama misli kao o nekoj kugi; poseduje možda dve košulje i nema nikakvu nepokretnu imovinu; četrdeset godina je star, nije oženjen, radi za malu paru u sportskim centrima, gde predaje borilačke veštine i tome slično, živi od vazduha, ponaša se k’o bogataš ili k’o neki lord, ni u šta ne veruje, nikuda ne ide ali se drži k’o da zna neku tajnu. Sve to plus fakultetsko obrazovanje - i ti sad reši ovu zagonetku.«
Hanif Džonson udari Džampija po ramenu. »Njemu se pričinjavaju neki glasovi«, reče on. Sufijan podiže ruke kao da je zapanjen. »Glasovi! Uf, baba! Ali odakle mu ti glasovi dolaze? Preko telefona? Sa neba? Ili iz onog Sony-vokmena skrivenog mu u kaputu?«
»Unutarnje glasove čuje on«, ozbiljno reče Hanif. »Tamo gore na njegovom pisaćem stolu ima jedno parče papira sa nekim napisanim stihovima. I sa naslovom: Krvava reka.«
Džampi-Živac opasno živnu i obori svoju praznu šolju. »Ubiću te«, vrisnu on na Hanifa, koji brzo šmugnu preko lokala, zapevajući. »Pesnika imamo u sredini našoj, Sufijane sahibe. Tretiraj ga s dužnim poštovanjem. Rukuj s njim pažljivo. On kaže da je ulica reka a da smo mi njen tok; čovečanstvo je jedna reka krvi - to je pesnikova poenta. A reka je, takođe, i svaki pojedinac«, i on prestade da priča, pa poče da trči oko jednog stola za osam osoba na kraju lokala, dok ga je Džampi jurio, crveneći žestoko i mlatarajući rukama. »Zar u telima našim ne teče reka krvi?« Kao i onaj Rimljanin, lukavi kalcan Pavle što beše rekao, Čini mi se da vidim kako se reka Tibar od krvi penuša. Obnovi tu metaforu, reče Džampi Džoši samom sebi. Obrni je; napravi od nje stvar kojom ćemo svi moći da se koristimo. »Ovo je kao silovanje«, vajkao se on Hanifu. »Prestani, tako ti Boga!«
»Glasovi koji se čuju dolaze spolja, ali«, razmišljao je kafedžija. »Jovanka Orleanka, dabome. Ili onaj, kako mu beše ime, onaj sa pričljivom mačkom iz engleske legende: Okreni-obrni - Dik Vitington. Ali sa takvim glasovima koje čuje, čovek postaje velik, ili barem bogat. A ovaj, međutim, nije bogat nego je siromašan.«
»Dosta«, viknu Džampi, podigavši obe ruke iznad glave, i cereći se, iako to u stvari nije želeo. »Predajem se.«
Čitava tri dana posle toga, uprkos svim naporima g. Sufijana, gđe Sufijan, njihovih kćerki Mišal i Anahite i advokata Hanifa Džonsona da ga povrate, Živac-Džoši nije bio svoj, već je bio »više Sivac nego Živac«, kako reče Sufijan. Odlazio je na svoj posao u omladinske klubove, u biroe filmskih zadruga kojima je pripadao, i na ulice da deli letke, da prodaje neke novine i da visi k’o luster napolju; ali korak mu je bio težak dok je išao svojim putem. A onda, četvrte večeri, zazvonio je telefon iza šanka u Shaandaar Cafeu.
»Mister Džamšed Džoši«, zapeva Anahita Sufijan, izvodeći svoju imitaciju engleskog izgovora one više društvene klase. »Molimo gospodina Džošija da priđe aparatu. Jedan privatan poziv za gospodina.«
Njen otac baci jedan pogled na Džampijevo lice koje buknu od radosti, i tiho promrmlja svojoj ženi: »Gospođo, glas koji ovaj momak sad voli da čuje uopšte nije njegov unutarnji.«

*


Nemoguća stvar se desila Pameli i Džamšedu posle sedam dana uzajamnog vršenja ljubavi sa neiscrpnim oduševljenjem, beskrajnom nežnošću i takvom duhovnom svežinom da biste mogli pomisliti da je taj radni odnos tek sad izmišljen. Sedam dana ostali su njih dvoje potpuno goli uz centralno grejanje »narihtano« na maksimum, te su se ponašali kao da su tropski ljubavnici u nekoj vedroj zemlji na jugu. Džamšed, koji je uvek bio trapav sa ženama, rekao je Pameli da se tako divno nije osećao još od onog dana u svojoj osamnaestoj godini života kad je konačno bio naučio da vozi bicikl. Ali onog časa kad je to izgovorio, uplašio se da nije sve pokvario, da to poređenje velike ljubavi njegovog života sa jednim rasklimatanim biciklom iz njegovih studentskih dana, ona ne shvati kao uvredu, a uvreda je to neosporno i bila; ali ipak nije imao razloga da se sekira, jer ga je Pamela poljubila u usta, zato što joj je rekao najlepšu stvar koju je jedan muškarac ikad rekao jednoj ženi. U tom času je shvatio da on ne može da napravi grešku, te je prvi put u životu počeo da se oseća istinski bezbedno, bezbedno kao kuća, bezbedno kao ljudsko biće koje je voljeno; a tako se osećala i Pamela Čamča.
Sedme noći, probudio ih je iz sna bez snova neki neosporan zvuk proizveden od nekog koji je pokušavao da silom uđe u kuću. »Pod krevetom imam jedan hokejski štap«, šapnula mu je prestravljena Pamela. »Daj mi ga«, zašištao je Džampi koji je bio isto tako prestravljen. »Idem i ja s tobom«, reče mu Pamela u drhtavici, a Džampi joj, tresući se od straha, reče: »Oh, ti nećeš«. Konačno su se oboje šunjali niz stepenice, i ona i on u njenim plisiranim penjoarima, i svako sa po jednom rukom na štapu za hokej, ali ni jedno dovoljno hrabro da ga upotrebi. A šta ako je to neki čovek s puškom-dvocevkom, pomislila je Pamela, čovek s puškom koji će im reći, Nosite se gore!... Stigli su do podnožja stepeništa. Neko je upalio svetlost.
Pamela i Džampi vrisnuše u jedan glas, ispustiše onaj hokejski štap i pobegoše uz stepenice što su brže mogli; dok je dole u holu, stojeći u jakoj svetlosti pored ulaznih vrata sa staklenim oknom koje je razbila da bi iznutra okrenula jabuku sa običnom bravom (Pamela je, obuzeta svojom strašću, bila zaboravila da okrene sigurnosnu bravu) stajala je neka prilika iz košmara ili iz nekog od onih jezivih TV-filmova koji se prikazuju posle ponoći, prilika prekrivena blatom, ledom i krvlju, najdlakavije stvorenje koje ste ikad videli, sa gnjatovima i kopitima džinovskog jarca, ljudskim torzom ispod jarećih dlaka, ljudskim rukama i rogatom, mada ljudskom, glavom, umrljanom balegom i kalom, i sa bradom koja je počela da mu raste. Sam i neprimećen, ovaj nemogući stvor baci se potrbuške na pod i tu ostade da mirno leži.
Gore u samom vrhu kuće, što će reći, u Saladinovom »skrovištu«, gđa Pamela Čamča se bolno previjala i grčila u zagrljaju svog ljubavnika, gorko plačući i vrišteći u najvišim tonovima svoga glasa: »To nije istina, Moj muž je eksplodirao. Nema preživelih. Je l’ me čuješ? Ja sam udovica Čamča čiji je suprug savršeno mrtav.«


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 12:50 pm


5


G. Džibrila Farištu u vozu za London ponovo je bio uhvatio - kao da nekog drugog ne bi uhvatio - strah da je Bog odlučio da ga kazni ludilom, zbog gubitka vere. Sedeo je pored prozora u kupeu prve klase, za nepušače, leđima okrenut lokomotivi (jer je neki drugi čovek, na žalost, već sedeo na mestu preko puta) i sve više gužvajući svoj meki flanelski šešir »trilbi« na glavi uz naslon, sedeo je s pesnicama duboko zavučenim u crvenu postavu gabardenskog mantila i paničio. Strah od gubljenja razuma u jednom paradoksu, od preobraćanja od strane nečega u čije postojanje on više nije verovao, od pretvaranja u svom ludilu u avatara himeričnog arhanđela, bio je u njemu tako velik da mu je bilo nemoguće da se s njim još dugo suočava; a i kako bi drukčije nego gubljenjem razuma on mogao da objasni ona čuda, one metamorfoze i prikaze poslednjih dana? »To ti je s-neba-pa-u-rebra«, mislio je i drhtao. »To je - A, ja sam izgubio glavu, ili - B, baba, neko je otišao i promenio pravila.«
Međutim, ovaj železnički kupe sad je predstavljao utešnu čauru u kojoj, srećom, nije bilo nikakvih čudesa: ručni nasloni su bili izlizani, svetiljka za čitanje iznad njegovog levog ramena nije radila, ogledalo nestalo iz svog rama, ali je tu bilo i nekih propisa: malih okruglih crveno-belih znakova da je pušenje zabranjeno, pločica sa rečima upozorenja da se zloupotreba ručne kočnice kažnjava, strelica koje su ukazivale na to dokle - i nikako preko toga!- smeju da se otvaraju mali klizajući prozori. Džibril jeučinio posetu toaletu, pa mu je i tu jedan mali niz zabrana i uputstava godio srcu. Do pojave konduktera s autoritetom njegove spravice za polumesečasto bockanje karata, Džibril je već bio donekle umiren tim manifestacijama zakona, pa je počeo da se šepuri i da izmišlja racionalizacije. Najpre je imao sreće da izbegne smrt, zatim je imao neku vrstu delirijuma, a sada, ponovo vraćen sebi, mogao je da očekuje da će pohvatati konce svog starog života - to jest, svog starog novog života, novog života koji je bio isplanirao pre –ovaj- prekida. Dok ga je voz vozio sve dalje od one zone sumraka njegovog dolaska i onog kasnijeg tajanstvenog ropstva, noseći ga po srećnim predviđanjima paralelnih metalnih pruga, on je osećao kako ga veliki grad vuče k sebi i počinje da na njega deluje svojim činima, te mu se ponovo potvrđivao njegov veliki dar za nadanje, njegov talenat za prigrljivanje obnavljanja, za zaboravljanje prošlih nevolja, da bi budućnost mogla da mu se ukaže pred očima. Đipio je sa svog sedišta i prebacio se na suprotnu stranu kupea, na jedno prazno sedište, licem, simbolično, prema Londonu, iako se zbog toga odrekao mesta pored prozora. Baš ga briga za prozore. Ceo je London sad bio tu, u njegovom duhovnom oku. I on glasno izgovori njeno ime: »Aleluja.«
»Aleluja, brate«, potvrdi onaj jedini drugi putnik u kupeu. »Osana, spasi bože, dobri moj gospodine, i amin.«

*


»Mada moram dodati, gospodine, da je moja vera strogo nesektaška«, nastavio je nepoznati. »Da ste vi rekli ,La-ilaha’, ja bih vam rado i punim grlom uzvratio sa ,ilalah’.«
Džibril je ukapirao da je njegov prelazak na drugu stranu kupea i njegovo neoprezno izgovaranje neobičnog imena Eli-Aleluja, saputnik pogrešno protumačio kao njegovu želju da započnu razgovor, društvenog reda radi, ali odmah i o teološkim pitanjima. »Ja sam Džon Mazlama«, uzviknu čovek, izvadi svoju vizit-kartu iz male lisnice od krokodilske kože i tutnu je Džibrilu u ruku. »Ja se, lično, držim svoje sopstvene varijante univerzalne vere koju je izumeo car Akbar.[11] Bog je, rekao bih, nešto slično muzici sfera.«[12]
Bilo je jasno da je g. Mazlama bio prepun reči koje su se u njemu tiskale da grunu napolje, i da sad, pošto se on raspukao k’o zreo nar, Džibrilu nije bilo druge do da sedi i sluša, da dopusti navalu bujice bombastičnih reči. A kako je čova bio građen kao profesionalni bokser teže kategorije, Džibril je smatrao da ne bi bilo savetno ljutiti ga. Farišta je u njegovim očima zapazio blesak Istinskog Vernika, sjaj koji je i on sam, donedavno, viđao u sopstvenom ogledalu za brijanje.
»Meni u životu dobro ide, gospodine«, hvalisao se Mazlama svojim dobro modulisanim oksfordskim otezanjem u govoru. »Za jednog tamnoputog čoveka, izuzetno dobro, s obzirom na bitne karakteristike okolnosti u kojima mi ovde živimo; nadam se da ćete to odobriti.« Jednim malim, brzim ali rečitim pokretom svoje debele šunke-od-ruke, on pokaza na svoju luksuznu odeću - na svoje perfektno skrojeno trodelno odelo, šiveno po meri, od štofa sa diskretnim prugama, na zlatan lanac i sat u malom džepu prsluka, italijanske cipele, kicošku svilenu kravatu, i na dugmiće sa dragim kamenčićima na uštirkanim belim manžetnama. Iznad tog kostima engleskog milorda stajala je jedna stravično velika glava, prekrivena gustom i zalizanom kosom i neverovatno raskošnim obrvama s novim izdancima ispod kojih su mu svetlucale divljačne oči koje je Džibril već bio zapazio sa opreznošću. »Prilično elegantno«, složi se Džibril, jer se od njega očigledno očekivao neki odgovor. Mazlama klimnu glavom. »Ja sam uvek težio«, priznade on, »ukrašavanju svoje figure.«
I, kako on to nazva - svoju prvu gomilu love napravio je pomoću svoje produkcije reklamnog zveckanja, »one vraške muzike« koja žene navodi na kupovinu donjeg veša i lipstika, a muškarce dovodi u iskušenje. Sad je on posedovao radnje za prodaju ploča i kaseta širom grada, jedan tiobro uhodani noćni klub zvani Vruć utisak, kao i jedan magacin pun blistavih muzičkih instrumenata, koji je njegov poseban ponos i njegova velika radost. On je Indijac iz Gvajane, »ali tamo više ništa nije ostalo, gospodine. Ljudi odlaze odande mnogo brže nego što avioni mogu da lete«. On je uspeo, za kratko vreme, »milošću Boga Svemogućeg. Ja sam čovek koji svake nedelje ide u crkvu; priznajem da imam veliku slabost prema engleskim crkvenim himnama, a pevam ih tako da se krov na crkvi diže«.
Njegova biografija se završavala jednim kratkim osvrtom na postojanje njegove žene i, otprilike, jednog tuceta dece. Džibril mu je izrazio svoja čestitanja i nadao se da će posle togazavladati tišina, ali sad Mazlamabaci svoju bombu. »Ne morate da mi pričate o sebi«, reče on veselo. »Naravno, ja znam ko ste vi, iako se uopšte ne bi moglo očekivati da jedna takva ličnost može da se vidi u vozu na liniji Istbern- Viktorija.« On lukavo namignu, pa stavi kažiprst duž svog nosa. »Sve ostaje u tajnosti. Ja poštujem čovekovu privatnost, kod mene tu nema dvojbe; nikakve dvojbe.«
»Ja? Ko sam to ja?« Džibril je bio iznenađen do zaglupljenosti. Onaj drugi klimnu glavom značajno, a obrve mu zamahaše kao meki paroščići. »To je ono nagradno pitanje, po mom mišljenju. Ovo su problematična vremena, gospodine, za jednog moralnog čoveka. Kad čovek nije siguran ila postoji, kako on može da zna da li je dobar ili loš? Ali vi mene smatrate za nekog daveža. Ja odgovaram na svoja pitanja verom u Ono, gospodine« - ovde Mazlama pokaza na plafon železničkog kupea - »i vi svakako niste ni u najmanjoj konfuziji u pogledu svog identiteta, jer vi ste onaj čuveni, i ako tako smem da kažem, legendarni g. Džibril Farišta, filmski star i, žao mi je što i to moram reći, sve više zvezda piratskih video-kaseta; moje dvanaestoro dece, jedna žena i ja, svi smo mi već dugo iskreni obožavaoci vaših božanskih eroiko-filmova.« I on ščepa i protrese Džibrilovu desnicu.
»A kako ja neosporno težim panteističkom gledanju na stvari«, zagrme Mazlama dalje, »moje vlastite simpatije prema vašem delu proizlaze iz vaše spremnosti da tumačite uloge božanstava svake moguće vrste. Vi ste, gospodine, jedna koalicija svih duginih boja Nebeskog; vi ste jedna dvonožna Organizacija Ujedinjenih nacija bogova! Vi ste, ukratko, budućnost. Dopustite mi da vas pozdravim.« Počinjao je da odaje nesumnjiv dah pravog-pravcatog ludaka, ali iako još nije bio rekao ili učinio ništa preko svoje duhovne posebnosti, Džibril je počinjao da ga se plaši i da kratkim zabrinutim pogledima odmerava razdaljinu između sebe i vrata kupea. »Ja naginjem, gospodine«, govorio je Mazlama, »gledištu da je To, ma kakvo mu vi ime dali, ništa drugo do jedan kod; jedna cifra, mister Farišta, iza koje Njegovo pravo ime stoji skriveno.«
Džibril je i dalje ćutao, a Mazlama, ne pokušavajući da sakrije svoje razočarenje, osetio je obavezu da govori umesto njega. »A koje je to pravo ime, kao da vas čujem kako pitate«, reče on, i tad je Džibril shvatio da je bio u pravu; taj čovek je kompletan ludak, a njegova autobiografija vrlo verovatno jedna izmišljotina kao i njegova »vera«. Fikcije se vrte oko njega gde god on kroči, mislio je Džibril, fikcije pod maskama stvarnih ljudskih bića. »Navukao sam ga na sebe«, optuživao se on. »Strahujući za sopstveno duševno zdravlje, ja sam ostvario, iz bogzna koje mračne rupe, ovu svoju govorljivu i opasnu ćupu.«
»Vi ne znate to ime!« iznenada viknu Mazlama, skočivši na noge. »Šarlatan. Pozer! Prevarant! Vi polažete pravo na to da ste filmski besmrtnik, avatar sto i jednog boga, otelovljenje njihovo, a s njima blage veze s vezom nemate!
I kako je to moguće da ja, jedan siromašan pa uspešan momak iz Bartike na reci Esekibo, mogu da znam takve stvari, a da ih Džibril Farišta ne zna? Bleferu! Fuj na tebe!«
Džibril ustade, ali ovaj je ispunjavao gotovo ceo prostor za stajanje, te je Džibril morao da se nezgrapno nakrivi na jednu stranu da bi izbegao Mazlamina vetrenjačka krila od ruku, od kojih mu jedno zakači i odbaci njegov meki »trilbi«-šeširić. I Mazlamina usta se odjednom otvoriše. Izgledao je kao da se smanjio za desetak centimetara i, posle nekoliko ledenih trenutaka, on s treskom pade na kolena.
Šta li on to radi tamo dole na podu kupea, upitao se Pžibril, da neće da mi podigne šešir? Ali ludak je molio za oproštaj. »Ja nikad nisam sumnjao da ćeš ti doći«, govorio je on. »Oprostite mi za moj trapavi bes.« Voz uđe u neki tunel, a Džibril vide da su u mraku bili okruženi zlatnom svetlošću koja je izvirala iz neke tačke neposredno iza njegove glave. U staklu na klizajućim vratima kupea, Džibril ugleda odraz oreola oko svoje kose.
Mazlama se borio sa svojim pertlama na cipelama. »Ja sam celog svog života znao, gospodine, da sam izabran«, govorio je to glasom isto toliko poniznim koliko mu je onaj prethodni bio ugrožavajući. »To sam znao i kao dete u Bartiki.« On izu svoju desnu cipelu i poče da zarozava čarapu. »Bio sam dobio«, reče, »jedan znak.« Čarapu je svukao i otkrio jedno sasvim obično, ako ne i preterano veliko slopalo. Onda mu je Džibril brojao prste, pa ponovo brojao od jedan do šest. »Isto imam i na drugoj nozi«, ponosno ieče Mazlama. »Nijednog trenutka nisam sumnjao u značenje tog fenomena.« On je bio samozvani pomoćnik boga, šesti prst na stopalu Vaseljenskog Bića. Ima nešto mnogo zlo u duhovnom životu naše planete, pomislio je Džibril Farišta. Mnogo demona u ljudima koji tvrde da veruju u Boga.
Voz iziđe iz tunela. Džibril donese odluku. »Ustani, šestoprsti Jovane«, intonirao je na svoj najbolji Hindi-filmski način. »Ustani, Mazlama.«
Ovaj drugi se pokupi sa poda i stađe na noge, lomeći mke, oborene glave. »Ono što ja želim da znam, gospodine«, promrmlja on, »jeste, šta će ovo da bude? Uništenje ili spasenje? Zašto ste se vi vratili?«
Džibril brzo razmisli. »To traži presudu«, odgovori on. »Činjenice u ovom slučaju moraju se prorešetati, a odgovarajući značaj mora se dati i onom za i onom protiv. Ovde se ljudskom rodu sudi, a on je okrivljenik sa kvarnom prošlošću: jorgan istorije, pokvareno jaje - mućak. Slučaj mora ila se pažljivo proceni. Presuda se, za sada, suzdržava; biće izrečena i objavljena blagovremeno. A u međuvremenu, moje prisustvo mora ostati u tajnosti, iz razloga bezbednosti od vitalnog značaja.« On ponovo stavi svoj šešir na glavu, osećajući se zadovoljan samim sobom.
Mazlama je pomamno klimao glavom. »Možete se osloniti na mene«, obećao je. »Ja sam čovek koji poštuje privatan život drugih ljudi. I po drugi put - sve ostaje u tajnosti!«
Džibril pobeže iz kupea toplo ispraćen žestokim ludakovim pojanjem crkvenih himni. Kad je odjurio do suprotnog kraja vagona, Mazlamine slavopojke su se još čule u daljini, ali sada prigušeno. »Aleluja! Aleluja!« Džibrilov novi učenik se sad očigledno bio upustio u pevanje odabranih stavova iz Hendlovog Mesije.
Međutim: on nije pošao za Džibrilom, a jedan vagon prve klase nalazio se, srećom, i na kraju kompozicije voza. Njegov je enterijer bio u nekonvencionalnom dizajnu, sa udobnim narandžastim naslonjačama, sve po četiri oko stolova, te se Džibril smesti pored prozora, zureći u pravcu Londona, dok mu je u grudima gruvalo a na glavi stajao njegov dobro nabijen šešir. Pokušavao je da se pomiri s neospornom činjenicom da ima oreol, ali mu to nije uspelo, jer s obzirom na poremećenost Džona Mazlame tamo iza njega i njegovog uzbuđenja, pri pomisli na Aleluju Koun (Eli Sišarku) u Londonu ispred njega, teško mu je bilo da sredi misli. A zatim, na njegovo očajanje, gđa Reha Merčant je ispred prozora letela na svom Buhara-ćilimu uporedo sa vozom, očigledno neprobojna za snežnu mećavu koja je napolju počinjala da besni i da od Engleske u prozoru pravi televizor sa ekranom kako izgleda kad se dnevni program završi. Ona mu kratko mahnu i on oseti kako mu nada opada. Kazna sa letećeg ćilima: on zatvori oči i usredsredi se na pokušaj da izbegne drhtavicu.

*


»Ja znam šta je to duh ili sablast«, rekla je Eli Koun u učionici pred tinejdžerkama, curama čija su lica blistala od unutrašnje blage svetlosti obožavanja. »U visokim Himalajima čest je slučaj da planinari osete kako ih prate duhovi onih koji nisu uspeli da se popnu do vrha, ili, što je još tužnije, ali i dičnije, duhovi onih koji su uspeli da dosegnu vrh ali i da stradaju pri spuštanju niz planinu.«
Napolju, u Fildsu, sneg se taložio na visokim, golim granama drveća i na ravnim prostranstvima parka. Između niskih, crnih snežnih oblaka i grada belim sagom prekrivenog, svetlost je prljavožute boje bila, oskudna, magličasta svetlost koja je dušu zatupljivala i snove odstranjivala. Tamo gore, sećala se Eli, tamo gore na osam-hiljada-metara visine, svetlost je bila tako bistra da se činilo da resonira, da peva, da je poput muzike. A tu, na ravnoj zemlji, i svetlost je ravna, pljosnata, i zemlji okrenuta. Tu ništa nije letelo, ševar je bio sparušen a ptice nisu pevale. A mrak samo što nije pao.
»Gosp.« (nit’ je gospođa, niti je gospođica), »Gosp. Koun?« Devojačke ruke, u vazduhu zanjihane, vratiše je natrag u učionicu. »Zar duhovi, nastavnice?« - »Ma, je 1’ to odistinski?« - »Vi nas zavitlavate, je 1’ da?« Na licima im se videlo kako se skepticizam sa divljenjem rve. Ona je znala to pitanje koje su devojke stvarno želele da joj postave, a možda i nisu: pitanje o čudu zvanom njena koža. Čula ih je ona kako su uzbuđeno šaputale kad je ušla u učionicu, »sstvarno, gle, kako joj je prozračno bela, prosss-to da ne veruješ!« Aleluja Koun, čija je ledenost mogla da izdrži toplotu sunca na visini od osam hiljada metara. Eli, snežna moma, kraljica ledna. Predavačice, kako je to moguće da vam koža na suncu nikad ne potamni? Kad se popela na Maunt Everest sa trijumfalnom ekspedicijom Kolingvud, u novinama su ih nazivali Snežana i sedam patuljaka, i ako ona nije bila diznijevska cakana cura - njene punačke usne su bile više blede nego crvene-ko-ruža, njena kosa ledeno plava a ne crna, njene oči nisu bile bezazleno razrogačene već sužene, iz navike, zbog bolno bleštavog snega. I, neočekivano, u sećanju joj se pojavi lik Džibrila Farište: Džibril u nekom trenutku tokom ona njihova tri i po dana, bučan na svoj uobičajeni nogom-u-pljucu-način neobuzdavanja, »Bebice, nisi ti ledeni breg, ma šta se pričalo o tebi.
Ti si jedna strasna dama, bibi. Pališ k’o ljuta paprika.« Pri tom je duvao u svoje tobož oprljene prste, i zatresao rukom da bi to i gestom naglasio: O, mnogo peče. O, polij me vodom! Džibril Farišta. Ona se obuzda: Haj ho, gotovo. Vratimo se poslu.
»Duhovi«, ponovila je odlučno. »Pri penjanju na Everest, pošto sam prošla kroz ledenu buru, ugledala sam nekog čoveka koji je sedeo na jednoj ledenoj steni, u ,lotos’-stavu, na glavi je nosio škotski bere sa ćubom, žmurio je i pevušio onu staru mantru: om mani padme hum.« Ona je odmah pogodila - sudeći po njegovoj staromodnoj odeći i čudnom ponašanju - da je to bio duh Morisa Vilsona, jogija koji se, davne 1934. godine, bio pripremio za solo-pentranje uz Everest, gladujući prethodno tri nedelje, da bi tako cementirao duboko jedinstvo svog tela i duše da planina bude suviše slaba i nesposobna da ih jedno od drugog rastavi. Leteo je jednim lakim avionom do najveće visine koju je ta letelica mogla da dosegne, namerno je izazvao »kraksu« sletajući na jednu snežnu padinu, »nosem« aviona naviše, i više se nikad nije vratio. Vilson je otvorio oči kad mu je Eli prišla, i lako je klimnuo glavom u znak pozdrava. Do kraja dana je hodao pored nje, ili je lebdeo u vazduhu dok se ona probijala uzbrdo. Jednog trenutka se bacio potrbuške na sneg jedne oštre litice i klizio naviše kao da se tociljao uz neki antigravitacioni tobogan. Eli je tad primetila da se ponašala sasvim prirodno, kao da je upravo bila naletela na nekog starog poznanika, i to iz nekih razloga koje kasnije sebi nije mogla da objasni.
Vilson je dobrim delom staze brbljao - »Izbegavaj danas veliko društvo, na ovaj ili onaj način« - pa je, između ostalog, izrazio i svoju veliku ljutnju što mu je telo pronašla ona Kineska ekspedicija, 1960. godine. »Ti mali žuti badžovani bili su toliko drski i bezobrazni da mi filmskom kamerom snime leš.« Aleluja Koun bila je zapanjena neizbledelim žuto-crnim tartanom njegovih škotskih kariranih, i besprekornih, pantalona-»pumperica« do kolena. Sve je to ona ispričala tinejdžerkama u Devojačkoj školi Brikhol Fildsa, koje su joj pisale mnoga pisma moleći je da im održi predavanje, te nije mogla da ih odbije. »Vi to morate da nam učinite«, stajalo je u njihovim pismima. »Vi čak ovde živite.« Kroz prozor te učionice mogla je da vidi svoj stan preko puta parka, iako je padao gust sneg.
Ono što nije ispričala tom ženskom razredu, bilo je sledeće: kako joj je Vilsonov duh opisao, strpljivo i podrobno, svoje pentranje kao i svoja posmrtna otkrića; na primer, onaj lagani, zaobilazni, krajnje delikatni i nepromenljivo neproduktivni ritual parenja jetija, koji on nedavno beše gledao na Južnom prilazu - te je njoj sinulo da njena vizija tog čudaka iz 1934. godine, prvog čoveka koji je pokušao da se sam popne na Maunt Everest, vizija neke vrste samog odvratnog snežnog čoveka, nije bila puka slučajnost nego nešto kao putokaz, neka deklaracija o njihovoj srodnosti. Možda i proročanstvo o njenoj budućnosti, jer je upravo tog trenutka njen tajni san bio rođen, ta nemoguća stvar: san o osvajanju Everesta bez ičije pomoći, bez uobičajene ekipe planinara i šerpa(s)a - vodiča. A bilo je mogućno i to da je taj Moris Vilson anđeo njene smrti.
»Htela sam da govorim o duhovima«, rekla je, »jer većina planinara, kad siđu sa onih vrhova i dođu dole, postaju zbunjeni i te priče isključuju iz svojih izveštaja. Ali one zaista postoje, moram da priznam, iako sam ja osoba koja je uvek nastojala da svoja stopala drži na čvrstom tlu.«
A to je bila prava smejurija. Ta njena stopala.Čak i pre njenog penjanja na Everest bila je počela da pati od probada i sevanja u stopalima, pa je otišla kod lekara opšte prakse, lekarke, zapravo, jedne nebezvezne žene po imenu dr Mistri, koja je pacijentkinji rekla da ima oborene lukove stopala. »A kako se to obično kaže - ravne tabane.« A ti njeni lukovi, uvek slabi, godinama su samo još više slabili zbog nošenja onih patika »šunjalica« - snikerica, i ostale neprikladne obuće. Dr Mistri nije mogla da joj da mnogo saveta: da stiska nožne prste, da bosonoga trči uz stepenice i da nosi odgovarajuće cipele, i to je bilo sve. »Vi ste još dosta mladi«, rekla joj je. »Ako vodite računa o sebi, živećete. Ako ne, bićete bogalj u četrdesetoj.« Kad je Džibril čuo - do đavola! - da se ona popela na Everest sa noževima u stopalima, počeo je da je naziva svojom »svilenom«. Bio je pročitao jednu knjižurinu sa bajkama u kojoj je našao priču o morskoj sireni koja je napustila okean i uzela ljudsko obličje za ljubav čoveka koga je volela. Imala je stopala umesto peraja, ali svaki korak joj je pričinjavao paklene muke, kao da je hodala po razbijenom staklu; a ipak je nastavila da hoda, napred, sve dalje od mora, preko kopna. A ti si to učinila zbog jedne krvave planinčine, rekao je. Da li bi ti to učinila zbog nekog čoveka?
Ona je svoju nožnu boljku krila od svojih drugova planinara, jer ju je Everest privlačio iznad svega. Ali je tih dana i dalje osećala bolove, i to sve jače. Slučajnost, urođena slabost, pokazala se kao njena nožna zamka. Kraj avanture, pomislila je Eli; izdala me stopala. Slika »bandažiranja« stopala nije joj izbijala iz glave. Prokleti Kinezi, mozgala je sa ehom Vilsonovog duha.
»Život je nekim ljudima lak k’o perce«, govorila je plačući u zagrljaju Džibrila Farište. »Zašto njih ne izdaju proklete noge?« On ju je poljubio u čelo. »Za tebe će život možda uvek biti borba«, rekao je. »Jer je ti tako prokleto uporno tražiš.«
Devojački razred u školi čekao je da čuje o njoj, i cure su postajale sve nestrpljivije, slušajući sve te njene priče o fantomima. One su tražile onu priču, priču o njoj samoj. Želele su da stoje na vrhu planine. Da li vi znate kakav je to osećaj, htela je da ih pita, kad vam je ceo život usredsređen na taj jedan trenutak, koji traje nekoliko sati? Da li vi znate kako je to kad vam je jedini pravac nadole? »Ja sam bila u drugom paru sa šerpasom Pembom«, rekla je. Vreme je bilo savršeno, perfektno. Tako bistro da ste imali osećanje da ste kadri da gledate kroz nebo u sve ono što se izvan njega nalazi. Pembi sam rekla da je dosad onaj prvi par sigurno već stigao do vrha. Uslovi se ne menjaju i mi možemo da idemo gore. Pemba postade veoma ozbiljan - na njemu je to bila velika promena, jer je on bio jedan od komendijaša naše ekspedicije. Ali on nikad nije bio stigao do samog vrha. U toj fazi, ja nisam nameravala da idem bez maske za kiseonik, a kad sam videla da i Pemba namerava da je stavi, pomislila sam, pa dobro, onda ću i ja. Ali, dođe mi glup ćef, stvarno neprofesionalan; odjednom sam poželela da budem žena koja sedi na vrhu te proklete planine, da budem ljudsko biće ane nekakva mašinaza disanje. Pembami jerekao, EliBibi, nemojte to da radite, ali ja sam jednostavno krenula gore. Ubrzo smo prošli pored onih koji su silazili s vrha i ja sam u njihovim očima ugledala onu divnu stvar. Bili su tako opijeni tom visinom, tako obuzeti uzbuđenjem, da čak nisu ni primetili da ja ne nosim pribor za kiseonik. Budite oprezni, doviknuli su nam, čuvajte se anđela. Pemba je uspostavio dobar ritam disanja, a ja sam ga podražavala - udisala kad je on udisao, izdisala kad je on izdisao. Osećala sam kako mi se nešto diže sa vrha glave, pa sam se cerila, cerila od uha do uha, a kad je Pemba pogledao u mom pravcu, videla sam da se i on ceri. To je kod njega ličilo na grimasu, na grimasu od bola, ali to je ipak bio izraz šašave radosti.« Ona je bila žena dovedena do transcendencije, do mirakla duše, usled teškog fizičkog napora pri izvlačenju sebe uz visoku stenu ledenu. »U tom trenutku«, rekla je devojkama, koje su se sve vreme verale zajedno s njom, »ja sam u sve ono verovala: da svemir ima neki zvuk, da mu možete svući neki veo i ugledati lice Božije, sve sve. Bacila sam pogled na Himalaje koji su se prostirali dole ispod mene, ali i to je bilo lice Božije. Pemba mora da je nešto video na mom izrazu što ga je uznemirilo, jer mi je doviknuo, Pazite, Eli Bibi, na ovu visinu. Sećam se kako sam, nekako, lebdela iznad poslednje izbočene stene i sve tako do vrha, a onda smo se našli tamo, na samom vrhu, odakle se tlo spuštalo sa svih strana. Kakva svetlost! Svemir pročišćen u svetlost. Želela sam da sa sebe zderem svu svoju odeću i dopustim da mi tu svetlost koža upije.« Nijedan glas se nije čuo u učionici; sve su devojke zajedno s njom gole plesale na vrhu sveta. »I onda su počele vizije - duge su se prevrtale i igrale na nebu, zračenje iz sunca je prosto lilo nadole kao vodopad, a bilo je tu i anđela - nisu se šalili oni drugi. Ja sam ih videla, a video ih je i šerpa-Pemba. Dotle smo već klečali. Njegove su zenice bile potpuno bele, a sigurna sam da su i moje bile takve. Tamo smo mogli i da umremo, uverena sam, snegom zaslepljeni i planinom zaluđeni, ali onda sam čula neki prasak, oštar i jasan, kao pucanj iz puške. To me je trglo i izvuklo iz onog zanosa. Morala sam da vičem na Pembu sve dok se i on nije trgnuo, pa smo onda krenuli dole. Vreme se brzo menjalo; spremala se snežna bura. Vazduh je sad bio težak, težina umesto one svetlosti, one lakoče. I čim smo uspeli da stignemo do mesta sastanka, nas četvoro se nabismo u mali šator u Kampu broj šest, na osam hiljada metara. Tamo gore se ne govori mnogo. Svi smo mi morali da se ponovo penjemo na naše Evereste, opet i opet, cele noći. Ali ja sam jednog trenutka pitala: ,Kakav je ono bio prasak? Da li je neko opalio pušku?’ Pogledali su me kao da sam udarena. Ko bi takvu prokletu glupost uradio na toj visini, a ti, Eli, savršeno dobro znaš da na ovu planinu niko ne nosi pušku. Oni su svakako bili u pravu, ali ja sam čula prasak, svesna sam toga: bum - bum, pucanj i odjek. Toliko«, i naglo je prestala da govori. »Kraj. Priče o mom životu.« Podigla je štap sa srebrnom drškom i spremala se da pođe. Profesorka, gđa Beri, došla je napred i izgovorila onih nekoliko uobičajenih reči. Ali devojke nije mogla da ućutka. »Pa, šta je to bilo, Eli?« bile su uporne; a ona, odjednom sa likom deset godina starijim od svojih trideset-tri, sleže ramenima. »Ne umem da vam kažem«, reče im ona. »Možda je to bio duh Morisa Vilsona.«
Izišla je iz učionice, oslanjajući se teško na svoj štap.

*


Grad - pravi-pravcati London, daa, ništa manje! Sortu mu krvavu! - sav u belom, kao oplakivač na sahrani. - Ali na čijoj krvavoj sahrani? - pitao se, besno, Džibril Farišta- ne na mojoj, jer ja se krvavo nadam i krvavo verujem. Kad je voz ulazio u stanicu Viktorija, on iskoči na peron ne čekajući da se voz potpuno zaustavi, povredi članak nožni i prostre se potrbuške, koliko je dugačak, ispod električnih kolica za prtljag i podsmeha prisutnih Londonaca, držeći, dok je padao, svoj sve izgužvaniji šešir. Rehu Merčant nije nigde video, te, ugrabivši jedan trenutak, protrča kao nezdrav kroz raspršenu gomilu sveta, i ugleda Rehu pored ograde ispred šaltera za karte kako strpljivo lebdi na svom ćilimu, nevidljiva za sve oči sem za njegove, jedan metar iznad poda.
»Šta hoćeš«, planu on, »šta ti imaš sa mnom?« - »Da te gledam kako padaš«, ona mu smesta odgovori. »Osvrni se oko sebe«, dodade, »ja sam se već postarala da izgledaš kao neka prilično velika budala.«
Svet se sklanjao od Džibrila, tog divljaka u prevelikom mantilu i propaličkom šeširu, ovaj čovek priča sam sa sobom, reče neki dečji glas, a majka mu odgovori, psst, dušo, ružno je rugati se unesrećenim ljudima. Dobrodošli u London. Džibril Farišta jurnu ka stepeništu koje je vodilo dole ka »Tjubu« - tunelu podzemne železnice. Reha, na svom ćilimu, pustila ga je da ode.
Ali kad je u velikoj strci stigao na peron vozova što idu ka severnom delu grada, linije Viktorija, on je ponovo ugleda. Ona je ovog puta bila kolor-fotografija na jednom ogromnom transparentu iznad i preko pruge, koji je reklamirao prednosti sistema direktne telefonske veze sa svetom. Šaljite svoj glas na letećem ćilimu u Indiju, savetovala je ona. Tu nisu potrebni ni duhovi-đini niti čarobne lampe. On glasno jauknu, i ponovo navede svoje saputnike da posumnjaju u njegovo duševno zdravlje, pa pobeže preko, na peron vozova ka jugu grada, gde je jedan voz upravo ulazio. Uskoči u njega, ali tu ga je čekala Reha Merčant, gledajući ga pravo u lice, dok je sedela sa ćilimom u rolni preko svojih kolena. Vrata voza se s treskom zalupiše iza njega.
Tog dana je Džibril Farišta bežao u svim pravcima po železničkom podzemlju grada Londona, a Reha Merčant ga je nalazila gde god bi krenuo; bila je pored njega na onom beskonačnom eskalatoru kod Oxford Circusa, a u prepunim liftovima kod Tuffnel Parka trljala se uz njega otpozadi na način koji bi u svom životu smatrala za više nego sramotan. Na izlazima MetropolitanLinea bacala je fantome svoje dece sa golih krošnji kandžastog drveća, a kad je on izišao gore, ispred zgrade Bank of England, da udahne malo vazduha, i ona se teatralno baci sa vrha bančinog neoklasičnog zabata. Ali, iako nije imao predstavu o pravom obliku tog najprotejskijeg i najkameleonskijeg od svih gradova, bio je uveren da se gradu oblik menjao dok je on trčao u krug ispod njega, tako da su za njega stanice podzemne železnice menjale pravce i išle jedna za drugom u prividno nasumičnom sledu. Više puta, gušeći se, izlazio je on iz tog podzemnog sveta u kojem su zakoni vremena i prostora bili prestali da deluju, i pokušavao da zaustavi neki taksi; ali nijedan nije hteo da stane, te je on, tako, morao da se ponovo baca natrag u tu paklenu zbrku, u taj lavirint bez izlaza, i da nastavlja svoje epsko bekstvo. I, konačno, iscrpljen van svake nade, on se predao fatalnoj logici svog ludila i samovoljno izišao napolje na mestu za koje je zaključio da mora biti poslednja, besmislena stanica njegovog dugog i jalovog putovanja u traganju za himerom obnove. Izišao je u tužnu ravnodušnost jednog đubrišta od ulice blizu okolnog druma zagađenog zahuktalim kamionima. Mrak je već bio pao, dok je on nesigurno hodao, koristeći se poslednjim rezervama svog optimizma, ka nekom nepoznatom parku sablasnog izgleda zbog ekto-plazmatičnog kvaliteta svetlosti volframskih lampi. Kad je padao na kolena u svojoj osami te zimske noći, ugledao je figuru neke žene koja mu se sporo približavala preko snegom-pokrivenog travnjaka, i naslutio da to mora biti božanska pravičnost, njegova Nemezis, Reha Merčant, koja dolazi da mu udeli svoj poljubac smrti i da ga odvuče dole u podzemlje još dublje od onog u kojem mu je već bila slomila duh ranjeni. Ništa ga više nije brinulo, i pre no što mu je ta žena prišla, on je bio pao napred, na svoje dolaktice, a kaput mu je landarao, landarao oko njega, dajući mu tako izgled ogromnog, crkavajućeg kukca koji, iz nekog nejasnog razloga, nosi jedan prljav, sivi »trilbi«-šešir.
Kao iz neke velike daljine čuo je kako se toj ženi sa usana ote uzvik od iznenadnog potresa, grcaj u kojem je bilo neke mešavine neverice, radosti i čudne srdžbe; i baš pre nego što će ga sva čuvstva napustiti, on shvati da mu je
Reha, za sada, dopustila da dosegne iluziju bezbednog Neba, tako da mu njena pobeda nad njim, kad do nje konačno dođe, bude slađa nego što jeste.
»Pa ti si živ«, reče žena, ponavljajuči te prve reči koje mu nikad ranije nije rekla u lice. »Tebi je život vraćen. U tome je stvar.«
Osmehujući se, on zaspa pored ravnih tabana Aleluje-Eli, dok je sneg i dalje padao.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu