Salman Ruždi-Satanski stihovi

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 12:43 pm

First topic message reminder :



Svojom izuzetnom pripovedačkom tehnikom Ruzdi vešto prepliće perspektive posmatrača, učesnika u događaju i samog pripovedača. Gradi jedan potpuno nelinearan, magičan svet u kome se prepliću realno i fantastično, tragično i komično. Likovi su snažno osmišljeni, upečatljivi, tragi-komični antiheroji.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 12:50 pm



IV AJŠA




Sad su mu čak i one povremene vizije bile odlutale dalje; one poznaju grad bolje nego on. A u otavi iza Roze i Rehe, svetovi snova njegovog arhanđelskog drugogja počinju da mu izgledaju isto tako opipljivi kao i one promenljive realnosti koje on nastanjuje kad je budan. Na primer, krenula su sledeća priviđenja: jedan gradski blok s palatama holandskog stila u nekom kraju Londona, koji će on kasnije identifikovati kao Kenzingten, kuda ga velikom brzinom letenja goni san pored robnog magacina Barkers, pa pored male sive kuće sa duplim izbočenim prozorima u prizemlju, gde je Tekeri pisao Vašar taštine, skvera sa konviktom u koji uniformisane male učenice stalno ulaze i nikad ne izlaze, i pored kuće u kojoj je kao starac živeo Taljeran, kad je, posle hiljadu i jedne kameleonske prevrtljivosti u svojoj odanosti i načelima, uzeo na sebe spoljašnju formu francuskog ambasadora u Londonu- i najzad stiže do jednog sedmospratnog bloka na uglu sa balkonima od zeleno ofarbanog kovanog gvožđa sve do četvrtog sprata, i sad ga san goni uz fasadu zgrade, i na četvrtom spratu san mu razmiče teške zavese na prozoru dnevne sobe i, konačno, tu je i on gde sedi nepospan kao i obično, široko otvorenih očiju u škiljavoj žutoj svetlosti, zureći u budućnost, s bradom i turbanom - on, Imam.
A ko je on? On je izgnanik. A to ne sme da se brka sa onim što je obično dopušteno, sa onim drugim rečima koje se razbacuju ovam’-te-onam’-te: emigrant, ekspatriot, izbeglica, imigrant-useljenik, zaborav, lukavstvo. Izgnanstvo je san o slavnom povratku. Izgnanstvo je vizija revolucije: Elba, ne Sv. Helena. To je jedan beskonačan paradoks: gledaš ispred sebe gledajući iza sebe. Izgnanstvo je lopta bačena visoko u vazduh. On visi tamo gore, zamrznut u vremenu, preveden u fotografiju; lišen kretanja, nemogućno lebdeći iznad svoje rodne grude, on čeka onaj neizbežni trenutak u kojem fotografija mora početi da se mrda, i da rodna gruda povrati ono što je njeno. To su stvari na koje Imam misli i pojmovi koji su ga pritisli. Njegova otadžbina je stan koji je izdat. To je jedna čekaonica, fotografija, vazduh.
Punačke tapete na zidovima, maslinaste pruge na bledožutoj pozadini, malo su izbledele, ali dovoljno da istaknu svetlije kvadrate i ovale koji ukazuju na mesta na zidovima gde su nekad slike visile. Imam je dušmanin svih slika-i-prilika. Kad se on tu uselio, slike su tiho skliznule sa zidova, pa su se išunjale iz sobe, sklanjajući se pred gnevom njegovog prećutnog neodobravanja. Međutim, nekim pitoresknim predstavama bilo je ipak dopušteno da ostanu ’di su. Na polici iznad kamina, on drži malu kolekciju poštanskih razglednica s konvencionalnim prizorima iz njegovog zavičaja, koje on naziva, prosto, dom: jedna planina koja se izdiže iznad nekog grada; jedan živopisni prizor ispod nekog moćnog drveta u nekom selu; jedna džamija. Ali u njegovoj spavaćoj sobi, na zidu prema neudobnom poljskom krevetu na kojem on leži, visi jedna moćnija ikona- portret jedne žene izuzetne snage, čuvene po svom profilu grčke statue i crnoj kosi koja je dugačka kao i ona sama. Moćna žena, dušmanka njegova, ono drugo njegovo ja: on je drži u svojoj blizini. Upravo onako kao što će ona, tamo daleko u palatama svemoći svoje, čvrsto držati njegov portret ispod svog kraljevskog ogrtača ili će ga skrivati u medaljonu pod svojim belim grlom. Ona je Carica, a njeno je ime - koje drugo? - nego - Ajša. Na ovom ostrvu, izgnani Imam, a tamo u Domu - Ona. Njih dvoje snuju jedno drugom - smrt.
Te zavese na prozoru, od debelog zlatnog somota, ceo dan stoje navučene, jer da nisu, u apartman bi mogla da se ušunja ona zloća: stranstvo, Tuđina, ni-rod-ni-pomozi-bog - nacija. Gruba činjenica da je on ovde a ne Tamo, na koju su sve misli njegove usredsredene. U tim retkim prilikama kad Imam izlazi da udahne malo kenzingtenskog vazduha, usred skvera u vidu osmorice mladića sa crnim naočarima i nabubrelim odelima, on prekrsti ruke svoje na grudima i pogled svoj uperi na njih, tako da se nijedan elemenat ili neka čestica ovog omraženog grada - te pomijare grešnosti koja ga ponižava time što mu pruža utočište i tera ga da joj za to bude zahvalan, uprkos njenoj pohoti, pohlepi i taštini - ne ugnezdi u oku njegovom kao trunka vetrom nanesena. A kad napusti ovo mrsko mesto izgnanstva svoga i trijumfalno se vrati u onaj drugi grad ispod planine na razglednici, to će biti trenutak njegovog ponosa što je bio kadar da kaže da je potpuno zanemarivao tu Sodomu u kojoj je bio prinuđen da čeka; što je bio slep za nju i zato neukaljan, neizmenjen, čist.
A drugi razlog za navlačenje tih zavesa je, svakako, u tome da oko njega postoje oči i uši, od kojih nisu sve prijateljske. Te narandžaste-ciglene-zgrade nisu neutralne. Negde preko puta ulice biće onih zum-sočiva na kamerama, video-uređaja, velikih - džambo-majks - mikrofona; a uvek i rizika od snajpera. Iznad, ispod i pored Imama nalaze se bezbedni stanovi njegovih čuvara, koji bazaju ulicama Kenzingtena prerušeni u žene pod velovima sa srebrnastim nosingerima; ali to je ujedno i preterana opreznost. Paranoja je, za izgnanika, uslov za preživljenje.
I ma tu i jedna priča koju je on čuo od jednog od svojih ljubimaca, američkog preobraćenika, danas poznatog po imenu BilalX. U nekomnoćnom klubu u koji Imam, po običaju, šalje svoje ljude da slušaju šta pričaju izvesne druge persone koje pripadaju izvesnim protivničkim frakcijama, Bilal se upoznao sa nekim mladićem iz Doma, takođe pevačem, recimo, i tako njih dvojica stupiše u razgovor. Ispostavilo se da je taj Mahmud, po imenu, jedna mnogo uplašena osoba. On se bio nedavno spanđao sa jednom gori, visokom crvenokosom ženskom sa raskošnim telom, i onda je ispalo da je prethodni švaler te njegove drage Renate bio jedan izopćeni šef SAVAK-a, terorističke organizacije iranskog Šaha. Badža broj 1, Veliki pandžadramski budža glavom i bradom, a ne neki sitni sadista sa darom za otkidanje noktiju sa nožnih prstiju ili za podmetanje plamena pod očne kapke, već veliki haramzada lično i personalno. Sutradan pošto su se Mahmud i Renata preselili u nov stan, Mahmud je dobio jedno pisamce: O-kej, govnojedu, ti tucaš moju žensku, i ja samo hoću da ti kažem zdravo! Sledećeg dana, stiglo mu je i drugo pismo. Uzgred budi rečeno, kurče, zaboravio sam da ti kažem da ti je ovo nov broj telefona. I onda su Mahmud i Renata smesta zatražili da ih isključe iz telefonskog imenika, ali im telefonska kompanija nije odmah dala nov broj telefona. I kad je telefonski poziv došao dva dana kasnije, na isti onaj broj naznačen u pismu, Mahmudu je istog trena sva kosa opala. A kad je on svoju kosu ugledao na jastuku, sklopio je ruke ispred Renate i zavapio, »Bebice, ja te volim, ali ti si i suviše vruća za mene, i zato te molim da odeš nekuda, daleko daleko od mene«. Kad je Imam čuo tu priču, on je zavrteo glavom i rekao, Ko će sad dodirnuti tu kurvu, uprkos njenom jebozovnom telu? Ona je na sebe navukla ljagu goru od lepre; tako se ljudska bića sama sakate. Ali pravo naravoučenije ove priče bila je potreba za večnom opreznošću. London je bio grad u kojem je bivši šef SAVAK-a imao jake veze u telefonskoj kompaniji, dok je Šahov bivši šef kuhinje sad vodio jedan dobro uveden restoran u Haun-zlou. Kakav gostoljubiv grad! Kakvo pribežište! On prihvata sve tipove. Nek’ zavese ostanu navučene.
Stanovi od trećeg do petog sprata u toj stambenoj zgradi tipa palate, trenutno su ceo Imamov zavičaj. Tu su mašinske puške i kratkotalasni radio-prijemnici i otpremnici i sobe u kojima oštri mladi ljudi u građanskim odelima sede i užurbano govore u nekoliko telefona. Tu nigde nema ni alkoholnih pića ni kartanja ni barbut-kockanja, što bi moglo pasti u oči, a jedina žena je ona na slici što visi na jednom zidu starčeve spavaće sobe. U tom surogatu svoje domovine koju ovaj nesanični svetac smatra za svoju čekaonicu ili tranzitno leškarilište, centralno grejanje je danonoćno »nahajcano« na maksimalno zračenje cvrkutave toplote, a prozori su zatvoreni da »dihtuju«. Izgnanik mora, stoga, da simulira onu suvu vrelinu Doma, svoje nekadašnje i buduće domovine gde je čak i Mesec vreo i kaplje kao taze burek-čapati sa masnim sirom iz tepsije. Oh, taj žuđeni deo sveta gde su Mesec i Sunce muškog roda dok im vreli i slatki zraci nose ženska imena. Noću, izgnanik razmakne svoje zavese i tuđinska mesečina sklizne u sobu, a hladnoća njena zabada mu se u oči kao jekser. On trepće, on škilji, pri tom. Razgaćen, namršten, zlokoban i budan: to je Imam.
Izgnanstvo je bezdušna zemlja. U izgnanstvu je kućni nameštaj ružan, skup, sav kupljen u isto vreme i u istoj radnji, i to u velikoj žurbi: drečeće srebrnaste sofe sa perajima kao kod starih auta - »bjuika«, »desotoa«, »olds-mobila« - zastakljeni ormari za knjige u kojima ne stoje knjige već fascikle sa isečcima iz novina. U izgnanstvu vas tuš u kupatilu kažnjava vrelom vodom kad god neko odvrne slavinu u kuhinji iznad slivnika, te zato kad Imam ide da se kupa, cela njegova svita mora da zna da ne sme da puni čajnik vodom ili da pere prljave sudove u kujni; a kad Imam ide u klozet i povuče vodu, njegovi učenici đipaju u kupatilu, opareni, pod tušem. U izgnanstvu nema kuvane hrane koja se kašikom jede; njegova telesna garda sa crnim naočarima odlazi u varoš da kupuje suva jela za kući. U izgnanstvu, sva nastojanja da tu pustite koren liče na izdaju: to je prihvatanje poraza.
Imam je središte točka koji se okreće.
Pokret zrači od njega, oko sata.
Njegov sin, Halid, ulazi u njegovu radnu sobu-svetinju, noseći čašu vode, držeći je u desnoj ruci i podupirući je dlanom leve. Imam stalno pije vodu, jednu čašu svakih pet minuta, da bi se održao u čistoti; a sama ta voda je u jednoj američkoj spravi za filtriranje oslobađana od svih nečistoća pre nego što će je on srknuti. Svi mladi ljudi oko njega znaju njegovu čuvenu Monografiju o Vodi, čija čistoća, kako Imam veruje, komunicira sa onim koji je pije, komunicira svojom proređenošću i jednostavnošću i pruža mu svoje asketske prijatnosti. »Carica«, upozorava on, »pije vino.« Burgundac, roze i rajnsko belo, vina što se mešaju sa onom otrovnom kvarnošću u njenom lepom i prljavom telu. Taj greh je dovoljan da je za sva vremena osudi, bez ikakve nade da će se iskupiti. Slika na zidu njegove spavaće sobe prikazuje caricu Ajšu kako sa obe ruke drži jednu ljudsku lobanju punu tamnocrvene tečnosti. Carica pije krv, ali Imam je vodeni čovek. »Nije džabe to što ljudi u našoj vreloj zemlji ukazuju poštovanje vodi«, objavljuje Monografija. Voda je zaštitnica života. Nijedan civilizovan stvor ne može je odbiti i drugom prepustiti. I neka stara baka, čak, kruta od teškog zapaljenja zglobova, odmah će ustati sa stolice i prići česmi ako je neko detence zamoli - pani (vode), nano, vodice! Čuvajte se svih onih što na vodu hule. Jer oni što je zagađuju, dušu svoju razređuju.
Imam je često nalazio oduške svom besu u sećanju na pokojnog Agu Kana, kao posledice teksta jednog intervjua koji mu je bio pokazan, u kojem je ta glava Ismailaca bila zapažena kako pije odabrani šampanjac. O, gospodine, ovaj šampanjac je za mene samo jedna vrsta afektiranja. Onog časa kad ga moje usne dotaknu, on se pretvara u vodu. Zloduh! - Imam je tu sklon da zagrmi. Nevernik, bogohulnik, prevarant! Takvima će se suditi u budućnosti, govori on svojim ljudima. Voda će pobediti a krv će teći kao vino. Takva je čudotvorna priroda budućnosti izgnanika: ono što je prvo izgovoreno u nemoći, u jednom pregrejanom apartmanu, postaje sudbina čitavih nacija. A ko nije sanjao san da je kralj koji kraljuje ceo jedan dan? - Ali Imam sanja o vremenu dužem od jednog dana; i on oseća kako mu se iz vrhova prstiju izvlače paukove niti pomoću kojih će on vladati kretanjima istorije.
Ne: ne istorije.
Čudniji je njegov san.

*


Njegov sin Halid što mu vodu donosi, klanja se pred svojim ocem kao hodočasnik pred svetilištem, i raportira mu da je večeras dežurni stražar ispred njegove sobe-svetinje Salman Farsi. Bilal je pored radio-otpremnika i na dogovorenoj talasnoj dužini šalje dnevnu poruku u Dom(ovinu).
Imam je jedna ćutnja golema, i nepomičnost je on. On je kamen živ. Njegove veličanstvene kvrgave šake, kao granit sive, teretno počivaju na naslonima za ruke njegove velike stolice sa visokim »leđima«. Njegova glava, koja izgleda prevelika za telo ispod nje, dubokomisleno se klati na iznenađujuće kržljavom vratu koji mu se nazire kroz sivo-crnu bradu. Imamove oči su zamućene; usne mu se ne miču. On je čista snaga, elementarno biće; on se kreće bez pokreta, dela bez delanja, govori bez izgovaranja jednog jedinog glasa. On je mađioničar a istorija je njegov trik.
Ne, ne istorija: nešto čudnije.
Objašnjenje ovog zamršenog pitanja ima da se čuje, ovog trenutka, na izvesnim tajnim radio-talasima, na kojima glas američkog preobraćenika Bilala peva Imamovu svetu pesmu. Bilal je mujezin[13]: njegov glas ulazi u jedan amaterski radio-otpremnik ovde u Kenzingtenu i izlazi na površinu u sanjanom Domu, preobražen u gromoglasni govor samog Imama. Počinjući sa ritualnim grđenjem Carice, po spisku njenih zločina, ubistava, podmićivanja, polnih odnosa sa reptilima, i tako dalje, on zatim zvonkim glasom prelazi na objavljivanje Imamovog večernjeg poziva njegovom narodu da ustane protiv njene zle države. »Mi ćemo dići revoluciju«, objavljuje Imam preko njega, »to je revolt ne samo protiv jednog tiranina, nego i protiv istorije.« Jer izvan Ajše postoji jedna dušmanka, a to je sama istorija. Istorija je vino-krv koje više ne sme da se pije. Istorija-opijum, tvorevina i imovina Đavola, velikog Šejtana, najveća od svih laži - napretka, nauke, prava - kojoj se Imam suprotstavlja. Istorija je skretanje sa Puta, znanje je opsena, jer je sve znanje zaključeno onog dana kad je Al-Lah završio sa svojim otkrovenjem Mahaundu. »Mi ćemo pocepati veo istorije.« Deklamuje Bilal u naćuljene uši noći. »A kad se sve to bude raspetljalo, mi ćemo ugledatiRaj kako pred nama stoji u svojoj slavi i svetlosti.« Imam je izabrao Bilala za ovaj zadatak zbog lepote njegovog glasa, koji je u svojoj ranijoj inkarnaciji uspeo da se popne na Everest američke hit-parade, ne samo jedanput već dvanaest puta, do samog vrha. Glas mu je bogat i autoritativan, glas koji je navikao da bude slušan; dobro odgojen, sjajno uvežban, glas američkog poverenja, oružje Zapada koje se okrenulo protiv svojih tvoraca čija moć podržava Caricu i njenu tiraniju. U rane dane, Bilal X se bunio protiv takvog opisa svog glasa. I on je pripadao jednom potlačenom narodu, uporno je tvrdio, te je, prema tome, nepravedno izjednačavati ga sa onim Jenki-imperijalistima. Imam mu je na to odgovorio, ali ne bez nežnosti: Bilale, tvoje su patnje i naše. Ali biti podignut u kući moći, znači učiti se njenim načinima rada, upijati ih u sebe baš kroz tu kožu koja je trpela to tlačenje. Upijati navike moći, njen tembr, njen stav, njen način opštenja sa drugima. To je jedna bolest, Bilale, koja inficira sve one koji joj se mnogo približe. Ako moćnici gaze po tebi, tebe inficiraju tabani stopala njihovih.
Bilal nastavlja da se obraća mraku. »Smrt tiraniji carice Ajše, kalendara, Amerike, vremena! Mi tražimo večnost i bezvremenost Gospoda Boga. Njegove mirne vode a ne njeno tekuće vino točeno.« Spaljujte knjige i verujte Knjizi; iscepajte hartiju i slušajte Reč, onako kako ju je anđeo Džibril otkrio Glasniku Mahaundu i kako ju je objasnio vaš tumač i Imam. »Amiin«, reče Bilal zaključujući večernje aktivnosti. A za to vreme, u svojoj sobi-svetinji, sam Imam šalje jednu svoju poruku: i priziva, dočarava arhanđela, Džibrila.

*


On sebe vidi u snu: nema tu anđela za gledanje, već samo jednog čoveka u običnom građanskom odelu, u polovnom i posmrtnom, »od-oca-je-ostanulo-sinu«-odelu Henrija Dajamonda: u mantilu od gabardena i »trilbi«-šeširu iznad preširokih pantalona na »hozntregerima«, u ribarskom vunenom džemperu i beloj košulji sa falticama. Taj snoviđenski Džibril, toliko sličan onom budnostanjskom, stoji tresuči se ko gospodsko kuče u sobi-svetinji Imama čije su oči ko oblaci bele.
Džibril govori svađalički, da bi sakrio svoj strah.
»Zašto ga tupiš sa tim arhanđelima? Ti su dani - trebalo bi da znaš - već davno prošli.«
Imam zatvara oči, uzdiše. Ćilim ispušta dugačke dlakave niti kao brkove na vreži koje se obavijaju oko Džibrila i čvrsto ga drže na mestu.
»Ja tebi nisam potreban«, naglašava Džibril. »Otkrovenje je završeno. Pusti me da idem.«
Onaj drugi zatrese glavom, i govori, ali usne mu se ne miču, a ono što ulazi u Džibrilove uši je Bilalov glas, mada se taj spiker nigde ne vidi, večeras je TO veče, kaže glas, i ti moraš da me na krilima svojim do Jerusalima odbaciš.
Zatim taj apartman iščezava, i sad oni stoje na krovu pored rezervoara za vodu, jer je Imam, kad hoće da se pokrene, kadar da ostane miran i da pokreće svet oko sebe. Vetar mu se igra s bradom. Sad mu je još duža nego ranije; da nije tog vetra koji mu bradu zahvata kao laku šifonsku maramu, ona bi mu dodirivala tlo pored nogu; oči su mu crvene, a glas mu se njiše oko njega na nebu. Uzmi me i odnesi, kaže on. Ali Džibril se buni, ja bih rekao da ti možeš i sam da se odneseš: a Imam, jednim pokretom zapanjujuće hitrine, zavitla svoju bradu preko jednog ramena, podiže svoje skute otkrivajući dve vretenaste noge sa gotovo čudovišnim maljama, pa đipi visoko u vazduh noćni, zavrti se gore pa se spusti na Džibrilova ramena za koja se hvata noktima dugačkim, u vidu kandži. Džibril oseća kako se diže u nebo, noseći na sebi Starca od Mora, Imama kome kosa svakog časa postaje sve duža i struji na sve strane, a obrve mu kao mornarske zastavice lepršaju na vetru.
U kom li je pravcu taj njegov Jerusalim? - pita Džibril. A onda, bogme, to je jedno klizavo, nepostojano ime, ono može da bude i ideja i mesto, u isto vreme: i cilj i egzaltacija. Gde je taj Imamov Jerusalim? »Taj kurvin pad«, bestelesni glas odjekuje u njegovim ušima. »Njena propast, krah kurvetine vavilonske.«
Oni »zumiraju« kroz noć. Mesec se zagreva, počinje da klobuča kao sir na vreloj plotni; on, Džibril, gleda kako parčići tog sira odskaču s vremena na vreme i otpadaju od celine, kapi Mesečeve koje šište i bubre na cvrčećem tiganju neba. Zemlja se pojavljuje ispod njih, crvenkasta, sa pljosnatim krošnjama drveća; tu su čak i stene spljoštene od vreline. Zatim stižu do jedne visoke planine gotovo savršeno kupastog oblika, brega koji se vidi i na jednoj poštanskoj razglednici tamo daleko na polici iznad jednog kamina; a u senci te planine, grad, koji se prostire u njenom podnožju, kao neki molilac ponizni; a na donjim padinama brega - jedna palata stoji, ona palata, njena kuća: Caričin dvorac koji su radio-poruke razdvorile, razorile. To je ta radio-amaterska revolucija.
Džibril sa Imamom na sebi, kao na letećem ćilimu, spušta se niže, a u ovoj sparnoj noći ulice izgledaju kao živa bića, kao da se izvijaju poput zmija; a ispred palate Caričinog poraza čini se da izrasta neki nov breg, dok mi odozgo posmatramo, baba, šta se to tamo događa? Na nebu visi Imamov glas: »Spusti se. Pokazaću ti Ljubav.«
Sad su iznad samog krova i Džibril shvata da ulice zapravo vrve od sveta. Ljudska bića su tako gusto zbijena na tim zmijolikim putevima da su se spojila u jedno veliko biće sastavljeno od mnogih, nepopustljivo, zmijasto. Ljudi se kao reka kreću polako stazama u sokake, sokacima u sporedne ulice, sporednim ulicama u drumove, i svi pritiču u veliku aveniju dvanaest sokaka široku sa drvoredima džinovskih eukaliptusa, koja vodi do kapija palate. Avenija je zakrčena masom sveta; ona je centralni organ tog novog, mnogoglavog bića. Sedamdeset osoba rame-uz-rame u tom beskonačnom redu, koračaju ozbiljno ka Caričinim kapijama. A ispred kapija njena garda čeka postrojena u tri reda - ležeći, klečeći i stojeći, sa mašinskim puškama na gotovs. Ljudi hodaju uzbrdo ka puškama; sedamdeset po sedamdeset, i stižu na puškomet; mašinke štekću, ljudi ginu, a zatim sledećih sedamdeset ide preko tela mrtvih, mašinke udare u novo kikotanje, a brdo mrtvih raste. Oni novi, na redu, nadolaze. U mračnim kapijamagrada, majke s pokrivenim glavama guraju svoje voljene sinove u paradu, idi, budi žrtva, uradi što treba, pogini. »Je l’ vidiš kako me vole«, kaže bestelesni glas. »Nema te tiranije na svetu koja može da se odupre snazi ove spore, hodajuće ljubavi.«
»Ovo nije ljubav«, odgovara Džibril, plačući. »To je mržnja. Ona ih je bacila u tvoj zagrljaj.« Ovo objašnjenje zvuči tanko, površno.
»Oni me vole«, kaže Imamov glas, »jer ja sam voda. Ja sam plodnost a ona je truljenje. Oni me vole zbog moje navike da razbijam satove. Ljudska bića koja se okreću od Boga gube ljubav, i sigurnost, a i osećanje Njegovog bezgraničnog vremena koje obuhvata prošlost, sadašnjost i budućnost; bezvremeno vreme, koje nema potrebu da se kreće. Mi žudimo za onim večnim, a večnost sam ja. Ta žena nije ništa: tek jedno tik ili tak. Ona se svaki dan gleda u ogledalu i užas je obuzima pri pomisli na starenje, na prolaženje vremena. I tako je ona zarobljenica svoje sopstvene prirode; a uz to je i u lancima Vremena. Posle revolucije, više neće biti satova; mi ćemo sve to porazbijati. Reč sat biće izbačena iz naših rečnika. Posle revolucije više neće biti ni rođendana. Svi ćemo se ponovo roditi, i svi ćemo biti istih nepromenljivih godina u očima Svevišnjeg Boga.«
I on sad zaćuti, jer je dole, ispod nas, nastupio veliki trenutak: ljudi su stigli do pušaka. I one su, zatim, ućutkane, jer beskonačna zmija od ljudi, džinovski piton dignutih masa obgrljuje gardu, davi je, i prigušuje smrtonosni kikot njihovog oružja. Imam duboko uzdahne. »Gotovo.«
Svetla u palati se gase dok narod ide ka njoj, i to onim istim korakom kao i ranije. A zatim, iz zamračene palate začuje se jedan jeziv zvuk, isprva kao visoka, piskavai prodorna jadikovka koja se zatim pretvara u nisko, duboko zavijanje, pa u urlik, tako strašan da prodire u svaku pnkotinu grada, svojim besom. A posle toga, zlatna kupola palate rasprskava se i otvara kao jaje, a iz nje, izrastajući u sjaju crnila, pojavljuje se jedna mitološka prikaza sa ogromnim crnim krilima, raspuštene kose, crne i dugačke kao što je Imamova dugačka i seda: Al-Lat, shvata Džibril, koja brzo izbija iz Ajšine školjke.
»Ubijte je«, naređuje Imam.
Džibril ga spušta i postavlja na ceremonijalni balkon palate, gde on širi ruke da obujmi radost narodnu, buku koja čak prigušuje urlanje boginje i šiklja uvis kao pesma. A zatim i Džibril poleti uvis, nemajući drugog izbora, jer on je marioneta koja ide u rat; a ona, gledajući ga kako dolazi, okreće se prema njemu, čučne u vazduhu, i, ječeći stravično, odbacuje se na njega svom svojom silinom. Džibril shvata da će Imam, boreći se preko zamenika kao i obično, da ga žrtvuje isto onako rado kao što je žrtvovao čitavo ono brdo leševa pred kapijama palate, i da je on samo jedan samoubilački vojnik u službi popovskog cilja. Ja sam slab, misli on, ja nisam njoj ravan, ali i ona je oslabila zbog svog poraza. Imamova snaga pokreće Džibrila, stavlja mu strele gromovne u ruke, i bitka počinje; on baca munje-koplja u noge njene a ona mu kometama uzvraća u prepone njegove, pa mi ubijamo jedno drugo, misli on, i mi ćemo poginuti, pa će se dva nova sazvežđa u svemiru pojaviti: Al-Lat i Džibril. Kao iscrpljeni ratnici na leševima-prekrivenom bojnom polju, njih dvoje se teturaju i kasape. I oboje brzo malaksavaju.
Ona pada.
Prevrće se i srlja nadole - Al-Lat, kraljica noći; pa tresne glavačke na zemlju i glava joj se u paramparčad rasprskava;i sad leži ona dole - bezglavi crni anđeo otfikarenih krila - leži pokraj jednih vratanaca u vrtu palate, sva zgužvana u gomilu.- A Džibril, užasnut, okreće glavu od nje, i ugleda Imama, čudovišno naraslog, kako potrbuške leži u prednjem dvorištu palate, razjapljenih usta iza kapija njenih; i kako sve ljude koji kroz kapije prolaze, on proždire besomučno.
Telo Al-Late leži smežurano na travnjaku, a ispod njega samo jedna crna mrlja; i sad svi časovnici u prestonici Doma počinju da izbijaju sate, da izbijaju neprestano, one sate posle ponoći, pa preko dvadeset-četiri časa, i čak preko hiljadu-i-jednog časa objavljujući kraj Vremena, sat koji je izvan merenja, trenutak Izgnanikovog povratka, trenutak pobede vode nad vinom, čas početka Imamovog Ne-Vremena.

*


Kad se noćna priča menja, kad, bez upozorenja, zbivanja u Džahiliji i Jatribu ustupaju pred borbom Imama sa Caricom, Džibril se kratko nada da je prokletstvo završenoi da su mu snovi vraćeni onoj ćudljivosti običnog života; ali tad, kada i nova priča upada u stari obrazac i kad se svaki put nastavlja, on ispada iz one tačke u kojoj je priča bila prekinuta, i kako njegova sopstvena slika, prevedena u avatara arhanđela, ponovo ulazi u taj okvir, tako i njegova nada umire, i on se ponovo predaje onom što je neumoljivo. Stvari su dosegle tačku na kojoj mu neke od njegovih noćnih saga izgledaju snošljivije od nekih drugih, te posle Imamove apokalipse on gotovo oseća zadovoljstvo kad nova priča počinje, proširujući njegov unutrašnji repertoar, jer to barem nagoveštava da božanstvo koje je on, Džibril, bez uspeha pokušao da ubije, može da bude Bog Ijubavi kao i Bog osvete, moći, dužnosti, pravila i mržnje; a to je takođe neka vrsta nostalgične priče, priče o izgubljenom zavičaju; i to se oseća kao povratak u prošlost... Kakva je ovo priča? Evo je odmah. Da počnemo od početka: u jutro njegovog četrdesetog rođendana, u jednoj sobi punoj leptira, Mirza Said Ahtar posmatrao je svoju usnulu ženu...

*


Tog sudbonosnog jutra, na svoj četrdeseti rođendan, zamindar (zemljoposednik) Mirza (uvaženi) Said Ahtar stajao je i odozgo posmatrao svoju usnulu ženu, i osećao kako mu se srce do pucanja ispunjava ljubavlju. On se, ovog puta, bio rano probudio, ustavši pre zore, sa gorkim ukusom ružnog sna u ustima, ponavljajućim snom o propasti sveta, pri čemu je ta katastrofa stalno bila njegova greška. Prethodne noći je čitao Ničea - o »nemilosrdnom kraju te male, preterano rasprostranjene vrste zvane Čovek« - pa je zaspao sa otvorenom knjigom palom licem na njegove grudi. I budeći se zbog šuškanja leptirskih krila u njegovoj hladnoj, senovitoj spavaćoj sobi, ljutio se na samog sebe što je bio tako lud u svom izboru lektire pred spavanje. Ali sad je bio savršeno budan. Ustajući iz postelje, tiho, uvukao je stopala u svoje čapal-šljape i leno krenuo preko veranda svoje velike palate, i dalje u mraku zbog spuštenih zastora, dok su ga leptiri, kao dvorani, lupkarali u leđa. Negde, u velikoj daljini, neko je svirao na flauti. Mirza Said podiže navučene roletne od bambusai prikači gurtne. Vrtovi su mu bili duboko zaronjeni u izmaglicu, kroz koju su se kovitlali oblaci od leptirova - jedna magla je presecala drugu. Ovaj zabiti kraj je uvek bio čuven po svojim leptirima i moljcima svih vrsta, po svojim čudnovatim lepidopterskim eskadrilama koje su danonoćno ispunjavale vazduh, leptirima sa kameleonskim darom, čija su krilca menjala boju kad bi se našla na svetlocrvenom cveću, žutim zavesama, peharima od debelog ispucalog stakla ili na ćilibarskom prstenju. U zamindarevoj palati, a u obližnjem selu, to leptirsko čudo bilo je ljudima postalo tako blisko da im je izgledalo kao neka obična, svetovna stvar, mada su se leptiri bili vratili u taj kraj tek devetnaest godina ranije - koliko su se sluškinje sećale. Oni su nekad bili domaći duhovi, ili je to tako samo po legendi, duhovi jednog lokalnog sveca, tačnije - jedne svetice poznate samo kao Bibiđi, koja je živela do svoje dvesta-četrdeset-druge godine i čiji je grob, sve dok meštani nisu zaboravili gde se nalazi, imao moć da leči impotenciju i uklanja bradavice. Posle Bibiđine smrti, sto-dvadeset godina ranije, leptiri su nestali i otišli u istu onu legendarnu pokrajinu u koju je otišla i sama Bibiđi, te kad su se ovamo vratili, tačno sto-i-jednu godinu posle svog odlaska, to je izgledalo, isprva, kao predskazanje neke bliske, divne stvari. Posle Bibiđine smrti - to treba odmah reći - selo je nastavilo da napreduje, prinos krompira i dalje je bio velik, ali u mnogim srcima ostajala je velika praznina, iako sadašnji seljani više nisu pamtili vreme stare svetice. I tako je povratak leptirova podigao mnoge duhove, ali kad se očekivana čuda ipak nisu dogodila, meštani su se postepeno povlačili u nedovoljnost života iz-dana-u-dan. Naziv zamindareve palate –Peristan- možda je vukao svoje poreklo iz vilinskih krila tih tajanstvenih stvorenja, dok je ime sela - Titlipur - svakako bilo njihova posledica. Ali nazivi, čim njima počnu svi da se služe, ubrzo postaju obični zvuci, a etimologija im se sahranjuje - kao i tolika druga svetska čuda - pod prahom navike. Ljudi - stanovnici Titlipura, i njihove horde leptirova, muvali su se međusobno sa nekom vrstom uzajamnog prezira. Seljani i zamindareva porodica davno su bili napustili svaki pokušaj da leptire isključe iz svojih domova, te tako, sad, kad god neko otvori putnički kovčeg, iz njega bi izleteli mnogi leptiri, kao sva ona zla iz Pandorine kutije, menjajući svoje boje pri uzletanju; leptirova je bilo i ispod poklopaca onih gornjih rezervoara u klozetima Peristana, u svakom ormaru, pa čak i između stranica knjiga. Kad se ujutro probudite, nađete leptire kako spavaju na vašim obrazima.
Svakodnevnost s vremenom postaje nevidljiva i Mirza Said već godinama nije primećivao leptire. Međutim, u jutro njegovog četrdesetog rođendana, kad je prva svetlost zore dotakla kuću a leptiri odmah počeli da blistaju, njemu je zastao dah pred lepotom tog trenutka. Smesta je otrčao u spavaću sobu zenane - krila palate rezervisanog za žene- gde je njegova žena Mišal spavala iza vela protiv komaraca. Čarobni leptiri su se odmarali na njenim izloženim nožnim prstima, a neki komarac je očigledno bio našao svoj put unutra, jer se na njenoj istaknutoj ključnoj kosti video niz njegovih sitnih ujeda. Hteo je da podigne mrežicu, da se uvuče unutra i ljubi te ujede sve dok sa njene kože ne iščeznu. O, kako su bili zapaljeni! I kako će je svrbeti kad sc probudi! Ali i dalje je stajao po strani, jer je više voleo da uživa u bezazlenosti njenog usnulog tela. Ona je imala meku, crvenkastomrku kosu, belu belu belu kožu, a oči njene, iza zatvorenih kapaka, bile su svilasto sive. Njen je otac bio jedan od direktora državne banke, te je stoga ona bila neodoljiva prilika, provodadžisan brak koji je obnovio bogatstvo Mirzine stare, propadajuće familije, pa zatim sazreo - s vremenom i uprkos nemogućnosti da imaju decuti sklad prave ljubavi. Pun emocija, Mirza Said je gledao usnulu Mišal i iz svoje svesti odagnao i poslednje krpice svog noćašnjeg košmara. »Kako bi ovaj svet uopšte mogao da bude uništen«, rezonovao je on zadovoljno, za sebe, »kad je u stanju da ti pruža takve trenutke savršenstva kao što je ova ljupka zora?«
Nastavljajući sa tim srećnim mislima, formulisao je jedan nemušti govor za svoju usnulu ženu. »Mišal, ja sam četrdeset godina star ali sam zadovoljan kao namirena beba od četrdeset dana. Sad ja shvatam da sam ovih godina našeg zajedničkog života sve dublje i dublje tonuo u našu ljubav, i sad plivam, kao neka riba, u tom toplom moru.« Koliko mu je ona samo dala, divio se on; koliko mu je ona potrebna! Njihov brak je prevazišao puku senzualnost i prešao u takvu bliskost da je razdvajanje bilo nezamislivo. »Stariti pored tebe«, rekao joj je dok je spavala, »biće za mene, Mišal, privilegija.« Dopustio je sebi sentimentalnost da otcukne u vazduh jedan poljubac u njenom pravcu, pa je onda na prstima izišao iz sobe. Kad se ponovo našao napolju, na glavnoj verandi svojih privatnih kvartira na gornjem spratu palate, bacio je pogled preko vrtova koji su sada izbijali na videlo, jer je zora podizala maglu sa njih, i ugledao prizor koji će njegov duševni mir zauvek razoriti, smrviti ga načisto bez ikakvih izgleda na oporavak, i to upravo u trenutku u kojem je postao siguran u njegovu nepovredljivost i otpornost prema pustošenju zle kobi.
Na travnjaku je čučala neka mlada žena sa ispruženim levim dlanom. Leptiri su sletali na tu površinu, dok ih je ona desnom rukom podizala i trpala u usta. Polako i metodično, doručkovala je ona ta pokorna krilca.
Usne, obrazi i brada bili su joj grozno umrljani mnoštvom raznih boja koje su se od trenja skidale sa umirućih leptirova.
Kad je Mirza Said Ahtar video tu mladu ženu kako jede svoj paučinasto laki doručak na njegovom travnjaku, osetio je tako moćnu navalu požude da se istog časa postideo. »Ma, to je nemoguće«, prekorevao je samog sebe, »ja ipak nisam životinja.« Mlada žena je nosila jedan šafranasto žut sari obavijen oko njene golotinje, po »modi« siromašnih žena toga kraja, a kad se naginjala nad leptire, sari joj se opuštao na dekolteu i visio napred razgolićujući joj male grudi za pogled skamenjenog zamindara. Mirza Said raširi svoje ruke da se uhvati za ogradu balkona, a devojka je pri tom morala zapaziti lako pomeranje jednog skuta njegove bele kurte, jer je brzo podigla glavu i pogledala ga pravo u lice.
I nije odmah oborila pogled. A nije ni ustala i pobegla, što je on upola očekivao.
Šta je ona uradila: pričekala je nekoliko trenutaka, kao da je želela da vidi da li on ima nameru da nešto kaže. A kako je on i dalje ćutao, ona je jednostavno nastavila da jede svoj čudni obrok, ne skidajući oka sa njegovog lica. A najčudniji vid te stvari bio je u tome što su leptiri iz razbistravajućeg vazduha sve češće sletali na njene ispružene dlanove i prosto se - izgledalo je - rado tiskali na njima da bi odlazili u smrt. Ona ih je sa dva prsta hvatala za vrhove krilaca, zabacivala glavu i hitro ih ubacivala u usta uz prihvatanje svojim malim jezikom. Kad je jednom otvorila usta, tamne usne su joj bile prkosno razdvojene, a Mirza Said je uzdrhtao kad je video kako jedan leptir leprša krilcima u toj mračnoj pećini svoje smrti, a ipak ne pokušava da beži. Kad se zadovoljila što je on to video, ponovo je sastavila usne i počela da žvaće. I ostali su tako: mlada seljanka dole, ispod njega, a zemljoposednik gore, iznad nje, sve dok ona iznenada ne zakoluta očima u njihovim dupljama i svom težinom pade na svoju levu stranu, trzajući se žestoko.
Posle nekoliko trenutaka ukočene panike, Mirza viknu, »Ohe, ukućani! Ohe, diž’te se, hitna potreba!« I, istovremeno, on potrča ka raskošnom stepeništu od mahagonija, donesenom u palatu iz Engleske, iz nekog nezamislivog Vorikšira, nekog fantastičnog mesta, iz vlažnog i mračnog samostana, preko čijih se stepenika kralj Čarlz I penjao pre nego što su mu odrubili glavu, u sedamnaestom veku drugog sistema računanja vremena. I niz to stepenište jurio je sad Mirza Said Ahtar, poslednji u svojoj lozi, trupkajući preko sablasnih otisaka obezglavljenih stopala, na svom putu ka travnjaku.
Mlada žena je imala grčeve i valjala se po travnjaku, gnječeći svojim telom leptire i bacakajući se na sve strane. Mirza Said joj je prvi prišao, mada sluge i Mišal, probuđeni njegovim vikanjem, nisu bili daleko iza njega. On ščepa curu za vilice i silom ih razmaknu, pa joj u usta ubaci jednu obližnju grančicu, koju ona odmah zagrize i prepolovi. Krv joj je curila iz povređenih usta a on se bojao za njen jezik, ali mučnina je baš tad napusti; ona se smiri i zaspa. Mišal ju je dala odneti u svoju spavaću sobu, te je Mirza Said sada morao da bulji i u drugu uspavanu lepoticu u tom krevetu, pa je i po drugi put bio potresen onim što mu se učinilo da je i suviše bogato i duboko osećanje da bi se moglo nazvati sirovom rečju- požuda. Nalazio je da mu je smesta pozlilo od njegovog sopstvenog prljavog plana, ali je istovremeno bio i uznesen osećanjima koja su kolala u njemu, svežim osećanjima čija ga je novina veoma uzbuđivala. Mišal priđe da bi stajala pored svogmuža. »Dali je ti poznaješ?« upitaje Said, a onaklimnu glavom. »Da, to je jedna devojka bez roditelja. Ona pravi male životinje od emajla i prodaje ih na glavnom drumu. Još od malih nogu ima padavicu.« Mirza Said oseti strahopoštovanje, i to ne prvi put, prema daru svoje žene za stvaranje veza sa drugim ljudskim bićima. On sam jedva da je mogao da prepoznaje više od nekoliko seljana, dok je ona znala i nadimke svih osoba, porekla porodica i njihove prihode. Oni su joj pričali čak i svoje snove, mada je samo nekoliko njih sanjalo više nego jedanput mesečno, jer su bili i suviše siromašni da bi mogli da podnesu takav luksuz. I sad mu se vratiše ona nežna osećanja koja su ga obuzimala u zoru, te je on obgrli oko ramena. Ona nasloni glavu na njegove grudi i reče mu meko: »Srećan ti rođendan.« On je poljubi u teme. Stajali su zagrljeni i posmatrali usnulu mladu ženu. Ajša: reče mu žena njeno ime.

*

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 12:51 pm




Nakon što je devojče Ajša ušlo u pubertet i - zahvaljujući svojoj zanosnoj lepoti i zamišljenom izrazu lica, okrenutom drugom svetu - postalo objekt čežnje mnogih mladića, počelo je da se priča da ona očekuje svog dragog sa neba, jer sebe smatra i suviše dobrom curom za smrtne ljude. Njeni odbijeni prosci su se žalili da, praktično govoreći, ona nema prava da se ponaša tako probirački, pre svega zato što je siroče, a zatim i stoga što je opsednuta demonom epilepsije koji će sigurno odbaciti svakog nebeskog duha koji bi, inače, mogao da bude zainteresovan za nju. Neki ogorčeni mladići su išli i tako daleko da su čak nagoveštavali mogućnost da Ajša, zbog svojih mana koje je sprečavaju da ikad nađe muža, može da počne i da uzima ljubavnike, kako ne bi uzalud traćila svoju lepotu koja je, po pravdi boga, trebalo da bude data nekoj manje problematičnoj osobi. Ali uprkos tim nastojanjima mladića Titlipura da je pretvore u svoju kurvu, Ajša je ostala čedna a odbrana joj je bila pogled žestoko usredsređen na krpice vazduha neposredno iznad njihovih levih ramena, koji su oni redovno brkali sa prezirom. Onda su ljudi čuli za njenu novu naviku da guta leptire, pa su izmenili svoje mišljenjeo njoj, sad ubeđeni da je udarena, i zato opasna za povaljivanje, jer bi u tom slučaju đavoli mogli da uđu u njene švalere. Posle toga, pohotljivi momci njenog sela ostavili su je na miru u njenoj kolibi, samu sa njenim životinjicama-igračkama od emajla i njenom čudnom lepršavom ishranom. Međutim, jedan mladić je imao naviku da sedi nešto dalje od vrata njene kolibe, i da oprezno gleda u suprotnom pravcu, kao da je bio na straži, iako njoj više nije bila potrebna nikakva zaštita. On je bio bivši »nedodirljivi« pripadnik niže kaste - iz obližnjeg mesta Čatnapatne, preobraćen u islam i prekršten u Osmana. Ajša nikad nije pokazivala da zapaža Osmanovo prisustvo, a niti je on to od nje očekivao. Lisnate grane sela njihale su se na povetarcu iznad njihovih glava.
Selo Titlipur beše izraslo u senci jednog ogromnog banjan-drveta, usamljenog kralja koji je svojim mnogostrukim korenjem vladao nad područjem od pola milje u prečniku. A dosad je urastanje drveta u selo i sela u drvo bilo postalo tako zapleteno da čovek nije mogao da pravi razliku između sela i drveta. Neki delovi drveta i njegovih krošnji bili su postali dobro poznata skrovišta ljubavnika; neki drugi su bili trkališta za piliće. Neki siromašniji seljaci sklepali su tu, u uglovima između čvrstih grana, svoja skloništa od dasaka, i zapravo živeli u gustoj krošnji drveta. Bilo je tu i grana koje su služile kao staze preko sela, i dečjih ljuljaški napravljenih od »brada« starog drveta, a na mestima gde se drvo naginjalo ka zemlji, njegovo je lišće obrazovalo krovove za mnoge čatrlje koje su izgledale kao da vise na tom zelenom rastinju, podsećajući na gnezda zeba. Kad se seoski savet - pančajat sastajao, njegovi su članovi sedeli na najmoćnijoj grani drveta. Seljani su bili navikli da to drvo pominju po imenu samog sela, a selo, prosto, kao »drvo«. Banjanovi ne-ljudski stanovnici - žuti mravi, veverice, sove - uživali su poštovanje koje je bilo ukazivano i meštanima. Samo su leptiri bili ignorisani, poput nada koje su se odavno pokazale kao jalove.
Bilo je to muslimansko selo, te je zato preobraćenik Osman došao ovamo sa svojom komendijaškom opremomi svojim »klim-klim«-bikom pošto je u svom očajanju bio prihvatio tu veru; nadajući se da će mu promena imena u jedno muslimansko biti korisnija od onih ranijih prekrštavanja, na primer, kad su »nedodirljivi« bili novim imenom nazvani »Božja deca«. Kao Božjem detetu, njemu u Čatnapatni ne bi bilo dopušteno da izvlači vodu iz mesnog bunara, jer bi dodir jednog izopćenika iz kaste zagadio vodu za piće... Bezemljaš i, kao Ajša, siroče, Osman se izdržavao od svog komendijaškog posla. Na rogovima njegovog bika stajali su jarko crveni fišeci od hartije, a preko njuške i stražnjice svetlucao mu je šljokicama ukrašen pokrivač. On je išao od sela do sela i izvodio svoju tačku, na svadbama i drugim proslavama, pri čemu je njegov bik bio i njegov glavni partner i - sagovornik, koji je klimao glavom na njegova pitanja - jedan klim za ne a dva za da.
»Je l’ da je ovo selo u koje smo došli jedno mnogo fino selo?« upitao bi ga Osman. Klim, bik se nije slagao.
»Zar nije? O, baš jeste. Gle: zar ovi ljudi nisu dobri?«
Klim.
»Šta kažeš?! Znači, ovo je selo puno grešnika?«
Klim, klim.
»Gospode! Pa, onda, da li će svi oni završiti u paklu?«
Klim, klim.
»Ali, pravedniče! Ima li neke nade za njih?«
Klim, klim - ima, bik bi ponudio spasenje. Uzbuđen, Osman se saginje, prinosi uho njušci bika. »Reci, brzo. Šta bi oni trebalo da rade da bi se spasli?« U tom trenutku bik otrgne rogom Osmanovu kapu sa glave i nosi je oko gomile okupljenog sveta, očekujući da u nju ubacuju novac, dok bi sam Osman zadovoljno klimao glavom: klim, klim.
Preobraćenik Osman i njegov klim-klim-bik bili su vrlo omiljeni u Titlipuru, no mladić je želeo da čuje neku lepu reč samood jedne osobe, ali mu je ona nije upućivala. On je njoj priznao da je njegov prelazak u islam bio uglavnom stvar taktike. »Samo sam tako mogao da pijem vodicu, bibi, šta čovek drugo da radi?« Nju je užasnula ta njegova ispovest, pa ga je obavestila da on nije nikakav musliman, da mu se duša nalazi u opasnosti, a što se nje tiče, on može i da se vrati u Čatnapatnu i tamo umre od žeđi. Crvenela je u licu dok je govorila sa neobjašnjivo velikim razočaranjem u njega,i upravo mu je žestina tog njenog razočaranja davala optimizam u njegovom daljem čučanju na desetak koračaji od njene kuće, iz dana u dan, ali ona je nastavljala da se šepuri, dignuta nosa, u prolazu pored njega, i jedva bi mu rekla dobro jutro ili nadam-se-da-si-dobro.
Jedanput nedeljno, titlipurske taljige natovarene krompirom kotrljale su se četi'ri sata izbrazdanim uskim putem do Čatnapatne, koja se nalazila na mestu spajanja tog pulića sa velikim glavnim drumom. U Čatnapatni je stajao visok i blistav aluminijumski silos za krompir trgovaca - »grosista«, ali to nije imalo nikakve veze sa Ajšinim redovnim odlaženjem u grad. Ona bi »stopirala« taljige s krompiromdržeći čvrsto svoju boščicu od sargije u kojoj je nosila svojeigračke od emajla za prodaju. Čatnapatna je bila poznata u tom području po svojim drangulijama za decu, izrezbarenim drvenim igračkama i emajliranim figurinama.
Osman i njegov bik stajali su pri jednom kraju banjan-drveta i gledali je kako poskakuje na vrhu džakova s krompirima, sve dok se, nestajući, nije pretvorila u jednu tačku u daljini.
U Čatnapatni je otišla u firmu Šri Šrinivasa, vlasnika najveće fabrike igračaka u mestu. Na zidovima zgrade bilo je aktualnih političkih grafita: Glasaj za Ruku! Ili, učtivije: Molimo vas da glasate za CP(M). Iznad tih saveta i molbi stajala je dostojanstvena firma sa objavom: Šrinivasova fabrika dečjih igračaka. Moto naše tvrtke: Poštenje i kreativnost. Šrinivas je bio u svojoj radnji: jedna velika pihtija od čoveka, glava mu ćelavo sunce, pedesetogodišnjak kome se njegova celovečna prodaja igračaka nije bila zgadila. Njemu je Ajša mogla da zahvali za svoja sredstva za život. On je bio toliko očaran njenom umetničkom izradom emajliranih figurina od rezbarenog drveta, da je pristao da joj otkupljuje sve što je bila kadra da napravi. Ali uprkos njegovoj uobičajenoj dobrodušnosti, lik mu se smrači kad je Ajša razvezala svoju boščicu da mu pokaže dva tuceta figurina u vidu mladića sa klovnovskim šeširom, u pratnji dekorisanog bika koji je mogao da klima svojom šljokicama-posutom glavom. Shvatajući da je Ajša oprostila Osmanu njegovo preobraćenje u drugu veru, Šri Šrinivas uzviknu: »Ovaj čovek je izdajnik svoga roda, kao što ti je dobro poznato. Kakav je to čovek koji menja svoje bogove kao svoje doti-pojase? Bogzna šta je to ušlo u tebe, kćeri, ali meni te lutke ne trebaju.« Na zidu iznad njegovog pisaćeg stola visilo je uramljeno svedočanstvo na kojem je kitnjastim štampanim slovima pisalo: Ovim se potvrđuje da je MR SRIS. SRINIVAS ekspert za Geološku Istoriju Planete Zemlje, pošto je AVIONOM ZA RAZGLEDANJE PRIRODNIH LEPOTA leteo kroz Veliki Kanjon. Šrinivas zatvori oči i prekrsti ruke na stomaku - neosmehnuti Buda sa neospornim autoritetom onoga koji je leteo. »Taj momak je đavo«, reče on zaključno, a Ajša pokupi svoje lutkice, složi ih u boščicu od sargije i okrete se da pođe, bez protivljenja. Šrinivasove oči se brzo otvoriše. »O, prokletinjo!« uzviknu on, »pa je 1’ ti hoćeš da mi stvaraš nevolje? Ti misliš da ja ne znam da su tebi potrebne pare? Zašto si napravila ovu prokleto glupu stvar? I šta ćeš sad da radiš? Idi kući i brzom brzinom napravi nekoliko P.P.-lutkica, pa ću ti ih otkupiti po najvišoj ceni plus, jer ja sam velikodušan prema grešci.« Lični izum Mr Srinivasa bile su te P.P.-lutke - lutke P(laniranja) P(orodice) - jedna društveno odgovorna varijanta ruskog poimanja lutke. U jednoj odevenoj-i-obuvenoj indijskoj Abba (tata)-lutki nalazila se druga - Amma (mama)-lutka u sariju, u njoj kćerčica, a u kćerčici sinčić. Dvoje dece - dosta k’o ladne vode: to je bila poruka tih lutkica. »Napravi ih brzo, brzo«, dovikivao je Srinivas Ajši koja je odlazila. »P.P.-lutke imaju sjajnu prođu.« Ajša se okrenula i osmehnula. »Ne brinite za mene, Šrinivašđi«, reče ona i ode.
Ajša, siroče, i sirotica, imala je devetnaest godina kad se zaputila natrag u Titlipur po izbrazdanom krompirskom putiću, ali pre no što se, nekih četrdeset-osam sati docnije, pojavila u svom selu, bila je stekla neku vrstu bezdobnosti, jer joj je kosa postala bela kao sneg, dok joj je koža ponovo dobila onaj sjajni i savršeni kvalitet kože novorođenčeta, a iako je bila potpuno gola, leptiri su se bili spustili na njeno telo u tako gustim rojevima da je izgledala kao da na sebi nosi haljinu od najfinijeg materijala u celom svemiru. Komendijaš Osman izvodio je kraj puta svoje tačke sa klim-klim-bikom, jer, iako je bio do muke u stomaku zabrinut zbog njenog tako dugog odsustva, i celu prošlu noć proveo u traganju za njom, ipak je morao da zarađuje za život. Kad ju je ugledao, taj mladić koji nikad nije poštovao Boga jer je bio rođen kao »nedodirljivi«, prenerazio se u nekom svetom strahu i nije mogao da se usudi da priđe devojci u koju je bio tako beznadežno zaljubljen.
Ona je otišla u svoju kolibu i spavala je ceo jedan dan i noć, bez buđenja. Zatim je posetila seoskog kmeta - sarpanča, Muhamada Dina, i obavestila ga, faktički, da joj se u jednoj viziji pojavio arhanđel Džibril i legao pored nje da se odmori. »Uzvišenost je došla među nas«, obavestila je uplašenog sarpanča koji se dotle više brinuo o porezu na kvote krompira nego o transcendenciji. »Od nas će se sve tražiti, i sve će nam biti dato«, rekla mu je.
U drugom kraju »drveta«, sarpančeva žena Hadidža tešila je uplakanog komendijanta, kome je bilo teško da se pomiri sa mišlju da je izgubio svoju ljubljenu Ajšu u korist jednog višeg bića, jer kad jedan arhanđeo leži sa nekom ženom, onda je ona zauvek izgubljena za ljude. Hadidža je bila stara i zaboravna, a i često trapava kad bi pokušavala da nekom pokaže svoju naklonost, te je Osmanu pružila hladnu utehu: »Sunce uvek zađe kad se ljudi plaše tigrova«, citirala je staru izreku: loše vesti uvek dolaze istovremeno.
Ubrzo posle razglašavanja priče o tom čudu, devojka Ajša bila je pozvana u veliku kuću, i sledećih dana satima je sedela nasamo sa zamindarevom ženom, begumom Mišal Ahtar, čija je majka takođe bila došla u posetu i naprasno se zaljubila u arhanđelovu sedokosu mladu ženu.

*


Snivač, kad sanja, želi (ali je nesposoban) da prigovara: ja nikad nisam ni prst spustio na nju, i šta vi mislite da je ovo? Je l’ neka vrsta mokrog strndžanja u snu? Nek’ me đavo nosi ako znam odakle je ta cura dobila tu svoju informaciju / inspiraciju. Nije iz ove kujne, to je sigurno.
Ovako se to dogodilo: ona se pešice vraćala u svoje selo, a onda joj se učinilo da se odjednom mnogo umorila, pa je s puta skrenula da legne u hlad jednog drveta-tamarinda i da se odmori. Čim je zatvorila oči, on se našao pored nje, usnuli Džibril u kaputu i šeširu, znojeći se na žezi. Ona ga je pogledala, ali on nije znao da kaže šta je ona na njemu videla, možda krila, oreole, ili njegova dela. Onda je on tamo ležao i shvatio da ne može da ustane; udovi su mu postali teži od gvozdenih šipki i činilo mu se da će mu se telo pod sopstvenom težinom zabiti u zemlju i razbiti. Kad je prestala da ga gleda, klimnula je glavom ozbiljno, kao da je on nešto rekao, pa je onda svukla svoj bedni sari i gola se pružila pored njega. Onda je on u snu zaspao, a napolju hladno kao da je neko isključio grejalicu; i kad je ponovo video sebe u snu budnog, ona je stajala ispred njega sa onom svojom raspuštenom sedom kosom i haljinom od leptirova: transformisana. I dalje je klimala glavom, sa ushićenim izrazom lica, primajući poruku sa neke strane koju je ona nazvala Džibril. Zatim ga je ostavila da leži tamo gde je ležao i vratila se u selo da bi se trijumfalno pojavila.
I sad ja imam jednu ženu iz sna - snivač postaje dovoljno svestan da na to pomisli. I šta, do đavola, da radim s njom? - Ali to ne zavisi od njega. Ajša i beguma Mišal su zajedno u velikoj kući.

*


Mirza Said je još od svog rođendana bio pun strasnih želja, »kao da život stvarno počinje u četrdesetoj«, divila mu se njegova žena. Brak im je sad postao tako silovit da su sobarice morale triput dnevno da im menjaju krevetske čaršave. Mišal se potajno nadala da će je ta rasplamsalost muževljevog libida dovesti do začeća, jer je ona imala čvrsto gledište da je u tome jako važno oduševljenje, ma šta suprotno govorili doktori, i da su sve one godine njenog jutarnjeg merenja temperature, pre ustajanja iz kreveta, i ono beleženje rezultata na grafikonskoj hartiji radi pravljenja šeme njene ovulacije, u stvari samo odvraćale bebe od rođenja, delimično zato što je bilo teško biti podobno drčan i strastan kad ti se nauka ufura u krevet pored tebe, a delimično i zato što nijedan fetus koji sebe ceni i poštuje ne bi poželeo da se uvuče u utrobu tako mehanički programirane matere. Mišal se još molila Bogu da joj da dete, mada o tome više nije govorila Saidu, da bi ga poštedela osećanja da je on, u tom pogledu, omanuo kod nje. Žmureći, i praveći se da spava, ona bi se obraćala Bogu da joj da neki znak; a kad bi Said postajao žestoko ljubavnički nastrojen, i to tako često, ona se pitala da to, možda, nije baš taj znak za koji se i molila. A posledica svega toga, njegov čudan zahtev da odsad, kad god dodu da borave u Peristanu, ona treba da se drži one »stare navike« - da se povlači u purdah - izolaciju - nije naišao na njen prezir koji je i zasluživao. U gradu, gde su posedovali jednu veliku i gostoljubivu kuću, zamindar i njegova žena bili su u društvu poznati kao veoma »moderan« i »živahan« bračni par; skupljali su predmete savremene umetnosti, priređivali sjajne zabave - sedeljke i stajanke - i pozivali prijatelje u kuću na maženje u mraku, na sofama, pri gledanju mekih pornića na video-rikorderu. I prema tome, kad joj je Mirza Said rekao, »Zar ne bi bilo, nekako, fino, Mišu, kad bismo naše ponašanje uskladili sa ovom starinskom kućom«, ona je trebalo da mu se nasmeje u lice. Ali mu je, umesto toga, odgovorila, »Kako ti želiš, Said«, jer joj je on time natuknuo, a ona shvatila, da je to neka vrsta erotične igre. Čak joj je natuknuo i to da mu je strast koju je osećao prema njoj bila postala tako jaka, da bi je on mogao svakog časa pokazivati, te kad bi mu se ona u takvim trenucima nalazila pri ruci, to bi moglo da sablažnjava poslugu; svakako da bi mu njeno prisustvo smetalo i da se usredsreduje na bilo koji od svojih poslova a, s druge strane, u gradu, »mi ćemo i dalje biti savršeno savremeni«. Iz toga je ona shvatila da je grad za Mirzu pun distrakcija, te su, prema tome, njene šanse da zatrudni najveće upravo ovde, u Titlipuru. I odlučila je da se ne pojavljuje. I tada je on pozvao ženinu majku da dođe u posetu i ostane u palati, jer ako mu se žena skloni u zenanu i u tom ženskom krilu palate zatvori, biće joj potrebno društvo. Gđa Kureiši je stigla gegajući se i puna besa, rešena da svog zeta ukori i grdi sve dok on ne batali te svoje purdah-ludorije, ali Mišal ju je zapanjila svojom molbom: »Nemoj, molim te.« Gđa Kureiši, supruga direktora državne banke, i sama je bila svetski rafinirana osoba. »U stvari, ti si od svog puberteta pa sve do svoje dvadesete godine bila staromodna ćerka a ja hipi-mama. Ja sam mislila da si se ti izvukla iz te žabokrečine, ali sad vidim da te je on ponovo gurnuo u nju.« Finansijerova supruga je svog zeta uvek smatrala za prikrivenog stiskavca, i to njeno mišljenje je ostalo nepromenjeno uprkos nedostatku i najmanjeg dokaza za to. Oglušujući se o zabranu svoje kćerke, ona je potražila Mirzu Saida u otmenom vrtu palate i, gegajući se, uletela njega, kao što je i htela, radi naglaska. »Kakvu to vrstu života ti vodiš?« odlučno ga je upitala.
»Moja ćerka nije za zaključavanje, već za izvođenje napolje! Čemu sve tvoje bogatstvo, ako i njega držiš pod katancem i ključem? Sine moj, otkatanči i ženu i novčanik! Izvuci je napolje, obnovi svoju ljubav na nekom zabavnom izletu!« Mirza Said je otvorio usta, nije našao odgovor, pa ih je opet zatvorio. Zasenjena svojim sopstvenim govorništvom koje je sasvim iznenada izvuklo na videlo ideju o korišćenju odmora, gđa Kureiši je zagrevala svoju temu. »Samo se spremite i idite!« navaljivala je. »Idi, čoveče! Idi s njom nekuda, ako ne želiš da je držiš pod ključem dok ti ona sama ne ode« - i pri tom bocnu nebo jednim zloslutnim prstom - »zauvek?«
Kao neki krivac, Mirza Said obeća da će razmisliti o toj ideji.
»Šta čekaš?« uzviknu ona likujući. »Ti, mekušče veliki? Ti... ti Hamlete?«
Napad njegove tašte na njega izazvao je u Mirzi Saidu jedan od onih napada samoprekorevanja koji su ga mučili još od onog dana kad je ubedio Mišal da skine devojački veo. I da bi se utešio, seo je da čita Tagorinu priču Chare-Baire o jednom zamindaru koji ubedi svoju ženu da iziđe iz purdah-izolacije, posle čega se ona spanđa s jednim političarem - podstrekačem i aktivistom u kampanji Swadeshi,[14]a zamindar ode Bogu na istinu. Taj roman ga je trenutno obodrio, a zatim su mu se sumnje vratile. Da li je on bio iskren u svojim razlozima koje je dao svojoj ženi ili je, prosto, tako nalazio način da sebi obezbedi odstupnicu i široko polje za lov na leptirsku madonu, epileptičnu Ajšu? »Mani ga što je to polje«, pomislio je sećajući se gđe Kureiši i njenog optužujućeg i napadačkog pogleda, »i što je široko!« Prisustvo njegove tašte, raspravljao se on sam sa sobom, predstavlja još jedan dokaz njegovog poštenja. I zar on nije pozitivno ohrabrio svoju Mišal kad joj je rekao da pozove majku, iako je savršeno dobro znao da ta matora debelguza gospa ne može da ga podnosi i da će ga sumnjičiti za svako prokleto lukavstvo pod suncem? »Da li bih ja tako pomno tražio da ona dođe, da sam planirao neku mućku?« pitao se on. Ali oni svadljivi glasovi u njemu su nastavljali svoje: »Sva ova savremena seksologija, pa ovo tvoje obnovljeno zanimanje za tvoju gospođu suprugu, samo je jedna prosta transferencija - želiš jednu, tucaš drugu.I stvarno, ti žudiš za tom svojom seoskom kurvicom, želiš da ti se ona namesti na jeste, i da se s tobom serbez kurva.«
Kompleks krivice imao je za posledicu to da se zamindar osećao kao bezvredna osoba. Uvrede od strane njegove tašte počeše da mu, u njegovoj nesrećnosti, izgledaju kao bukvalna istina. »Mekušče«, da, tako ga je ona zvala; i, sedeći u svojoj radnoj sobi, okružen ormarima sa knjigama u kojima su crvi zadovoljno žvakali sanskrtske tekstove neprocenjive vrednosti, kakvih nije bilo ni u nacionalnim arhivima, kao i, manje uzneseno, dela Persija Vestermana, G.A.Hentija i Dornforda Jetsa, priznao je Mirza Said - da, u fasu, ja sam mekušac. Kuća je bila sedam-generacija-stara a to omekšavanje je sedam generacija i trajalo. Hodao je kroz koridor u kojem su visili njegovi preci u tužnim, pozlaćenim ramovima, i zamišljeno posmatrao ogledalo koje je bio obesio na poslednje raspoloživo mesto, kao podsetnik na činjenicu da će i on jednog dana da se popentra na taj zid. On je bio čovek bez oštrih uglova ili grubih rubova; njemu su čak i laktovi bili prekriveni jastučićima od mesa. U ogledalu je video svoje retke brčiće, neenergičnu bradu, modre usne. Obraze, nos, čelo: sve meko, meko, meko. »Ko bi uopšte mogao nešto da vidi u tipu kao što sam ja?« jauknuo je, a kad je shvatio da je bio toliko uzrujan da je glasno govorio, znao je da je zaljubljen, da je kao pašče od ljubavi bolan, i da objekt njegove zaćorenosti nije više njegova draga žena.
»Dakle, kakav si ti to proklet, varljiv i kvarljiv i samo-obmanjiv čovek!« rekao je sebi i uzdahnuo: »Da se toliko promeniš, i to tako brzo. Ja zaslužujem da me neko sredi za sva vremena, bez ikakve ceremonije.« Ali on nije bio onaj tip čoveka koji je kadar da se nabije na sopstveni mač. Umesto toga, bazao je neko vreme po hodnicima palate Peristan, te je to zdanje ubrzo bacilo na njega svoje čfni i vratilo mu nešto slično starom dobrom raspoloženju.
A to zdanje, ta kuća: uprkos svom vilinskom imenu, bila je jedna prilično prozaična zgrada, koja je ispala egzotična samo zato što se nalazila u pogrešnom kraju. Sagradio ju je pre sedam generacija neki Peroun, engleski arhitekta koga su mnogo cenile kolonijalne vlasti, a čiji je jedini stil gradnje bio onaj neoklasični stil engleskih kantri-kuća, u unutrašnjosti Engleske. U to vreme su indijski zemljoposednici - zamindari - bili ludi za evropskom arhitekturom. Saidov pra-pra-pra-pra-pradeda angažovao je tog badžu pet minuta posle upoznavanja s njim na jednom prijemu kod vicekralja Indije, da bi javno pokazao da nisu svi indijski muslimani podržavali akcije indijskih mirutskih vojnika ili, pak, simpatisali one kasnije ustanke, ne, ne, nikako; a zatim mu je dao carte blanche; te je sad Peristan, tako, stajao tu, usred maltene tropskih krompirišta i pokraj velikog banjan-drveta, prekrivanog bugenvilskom puzavicom, sa zmijama u kuhinjama i kosturima leptirova u kredencima. Neko je rekao da mu ime vodi poreklo više od tog engleskog arhitekte nego od nečijeg ćefa: bila je to obična kontrakcija naziva Peroumstan.
Posle sedam generacija, zdanje je najzad počinjalo da izgleda kao da pripada tom pejzažu sa volovskim kolima, palmama i visokim i bistrim nebom, opterećenim zvezdama. Čak je i vitraž prema stepeništu kralja Čarlza Obezglavljenog bio na neki neopisiv način - naturalizovan. Veoma je mali broj tih starih zamindarskih kuća uspeo da se održi u današnjem izjednačiteljskom pustošenju egalizatora, i u skladu s tim, nad Peristanom je lebdelo nešto od plesnive muzejske atmosfere, iako se Mirza Said - ili možda baš zato - veoma ponosio tim starim zdanjem, pa je potrošio velike pare da ga održava. On je spavao ispod visokog baldahina od obrađenog i tankog mesinga, u krevetu sličnom lađi, u kojem su spavala tri vicekralja Indije. U velikom salonu voleo je da sedi sa svojom Mišal i gđom Kureiši u neuobičajenoj trostrukoj ljubavničkoj fotelji. Na jednom kraju te sobe stajao je umotan, na trupcima, jedan kolosalan persijski ćilim iz Širaza, čekajući na sjajan prijem koji bi bio vredan njegovog odmotavanja a koji nikad nije bio priređen. U trpezariji su stajali glomazni stubovi sa kitnjastim korintskim kapitelima; na glavnom, fasadnom stepeništu zdanja šetkali su se i živi i kameni pauni, dok su u holu zveckali venecijanski lusteri. Originalne punke - indijski veliki platneni ventilatori-mahalice - još su bile u ispravnom stanju: sve gurtne na složenim koturima i čekrcima kretale su se kroz rupe u zidovima i podovima, izlazeći iz male, zagušljive sobe u kojoj je sluga - punka-valah - sedeo i povlačio taj mehanizam, u klopci ironije smrdljivog vazduha tog sobička bez prozora, dok je isporučivao hladan lahor svim ostalim prostorijama kuće. I sluge su tu bile unazađene za sedam generacija, pa su zato bile izgubile veštinu žaljenja na teške uslove rada. Tu su i stari propisi važili: čak je i titlipurski prodavac slatkiša bio obavezan da od zamindara traži dozvolu za prodaju svake nove šećerleme koju bi izmislio. Život u Peristanu bio je onoliko lak koliko je bio težak ispod drveta; ali čak i u takvom životu na jastucima s paperjem, može da dođe do teških udaraca.

*


Kad je otkrio da mu žena najveći deo svog vremena provodi u četiri oka sa Ajšom, Mirzu je obrvala neka nepodnošljiva razdraženost, neki ekcem duha koji ga je dovodio do besa, jer mu nije bilo moguće da se češe. A žena mu, Mišal, nadala se da će joj arhanđeo, Ajšin suprug, podariti bebu; ali kako ona to nije mogla da kaže svom suprugu, postala je sumorna i zlovoljno je slegnula ramenima kad ju je on upitao zašto traći toliko vreme sa najšašavijom seoskom devojkom. Mišalina nova uzdržanost samo je pogoršala svrab duše Mirze Saida, a izazvala mu i ljubomoru, mada on nije bio načisto s tim da li je ljubomoran na Ajšu ili na svoju ženu Mišal. Sad je prvi put zapazio da gospodarica leptirova ima oči iste onakve sive nijanse kao i njegova žena, a to ga je, iz nekog razloga, i ljutilo, kao da je to bio dokaz da su se te dve žene zaverile protiv njega, pa je prošaputao, Bogzna kakve su im to tajne; možda su one cvrkutale i ćaskale baš o njemu! Ta zenana-rabota kao da je imala suprotno dejstvo od očekivanog; a čak je i ona matora pihtija, gđa Kureiši, nasela na Ajšino blefiranje. Kakva trojka! pomislio je Mirza Safd; kad ti se mambo-džambo-vračara ufura kroz vratanca, zdrav razum ti izleti kroz pendžer.
A što se tiče Ajše: kad bi videla Mirzu-gospodara na balkonu, ili u vrtu, dok je bazao čitajući urdu[15]-poeziju, bila je puna poštovanja i stidljivosti; ali njeno pristojno ponašanje, spojeno sa totalnim odsustvom i najmanje iskre erotskog zanimanja za njega, vuklo je Saida sve dublje u bespomoćnost njegovog očajanja. I tako se to desilo jednog dana: on je špijunirao Ajšu kad je ulazila u krilo zgrade njegove žene i nekoliko minuta kasnije čuo kako se glas njegove tašte diže do melodramatičnog krika, pa ga je ščepala neka mazgovska osvetoljubivost i namerno je sačekao puna tri minuta pre nego što je krenuo u ispitivanje te stvari. Kad je ušao, zatekao je gđu Kureiši kako čupa kose i jeca kao neka filmska kraljica, dok su njegova Mišal i Ajša prekrštenih nogu sedele na krevetu jedna prema drugoj, buljeći siva oka u sivo oko, dok se Mišalino lice nalazilo između Ajšinih dlanova.
Ispostavilo se da je arhanđeo obavestio Ajšu da zamindareva žena umire od raka, da su joj dojke pune malignih čvorića smrti i da će živeti još samo nekoliko meseci. Mesto na kojem joj se pojavio rak govorilo je Mišali o surovosti Boga, jer samo neko opako božanstvo može da smesti smrt u dojke žene čiji je jedini san da njima doji nov život. Kad je Said ušao, Ajša je brzo šaputala Mišali: »Ne smeš tako da misliš. Bog će te spasti. Ovo je proba vere.«
Gđa Kureiši je Mirzi Saidu saopštila tu lošu vest uz mnogo krikova i jauka, a za zbunjenog zamindara to je bila ona poslednja kap. On izgubi živce i poče da viče i dršće kao da će svakog tenutka krenuti da razbija i stvari i prisutna lica u sobi.
»Do đavola sa tim tvojim vampirskim rakom«, vrisnuo je na Ajšu u svom besu. »Došla si mi u kuću sa svojom šašavošću i tim anđelima i kap-po-kap sipala otrov u uši moje porodice. Nosi se odavde zajedno sa svojim vizijama i nevidljivim suprugom. Ovo je moderan svet, i tu postoje doktori medicine a ne duhovi u poljima krompira koji će da nam kažu da smo bolesni. Džabe si digla tu svoju krvavu halabuku. Čisti se odavde i da se više nikad nisi pojavila na mom posedu.«
Ajša ga je saslušala, ne skidajući ni pogled ni ruke sa Mišal. Kad je Said zaćutao da udahne vazduh, stežući i labaveći pesnice, ona meko reče njegovoj ženi: »Od nas će se sve tražiti i sve će nam biti dato.« Kad je on čuo tu formulu, koju su svi u selu počinjali da papagajski ponavljaju, kao da su tobož znali šta ona znači, Mirza Said Ahtar zakratko polude, podiže ruku i tako udari Ajšu da je onesvesti. Ona pade na pod, krvaveći iz usta usled jednog rasklimanog zuba od njegove pesnice, i dok je ležala dole, gđa Kureiši je sipala uvrede na svog zeta. »Oh, Bože, ja sam svoju ćerku stavila u ruke jednog ubice. Oh, Bože, pa on na jednu ženu diže ruku. Hajde, udari i mene, vežbaj se. Oskvrnavitelju svetaca, bogohulniče, đavole, nečastivi i nečisti.« Said bez reči iziđe iz sobe.
Sutradan, Mišal Ahtar je navaljivala da se vrate u grad radi njenog kompletnog medicinskog ispitivanja. Said je zauzeo stav. »Ako ti želiš da se upuštaš u sujeverje, onda idi, ali ne očekuj da ću ti se ja pridružiti. To je osam sati vožnje u svakom pravcu; i zato, do đavola s tim.« Mišal je, to popodne, otišla sa majkom i šoferom, a posledica je bila u tome da se Mirza Said nije našao tamo gde je trebalo da se nađe, to jest pored svoje žene, kad su joj rezultati ispitivanja bili saopšteni: pozitivne, neoperativne, i daleko uznapredovale kandže raka bile su duboko zarivene u njen grudni koš. Nekoliko meseci, šest, ako bude imala sreće, a pre toga, ubrzo, bolovi. Mišal se vratila u Peristan i otišla pravo u svoje odaje u zenani, gde je svom mužu napisala jedno zvanično pisamce na ružičastoj hartiji, obaveštavajući ga o doktorovoj dijagnozi. Kad je on pročitao njenu smrtnu presudu, napisanu njenom vlastitom rukom, toliko je želeo da brizne u plač, ali oči su mu i dalje bile uporno suve. On mnogo godina nije nalazio vremena za razmišljanje o Vrhovnom Biću, ali sad mu se, kao dve kokice što odskoče na vatri, vratiše u sećanje dve Ajšine fraze. Bog će te spasti. Sve će nam biti dato. Gorak, sujeverni pojam, sinu mu u glavi: »To je neko prokletstvo«, pomislio je on. »Zato što sam osećao požudu prema Ajši, ona mi je ubila ženu.«
Kad je otišao u zenanu, Mišal nije htela da ga vidi, ali njena majka, stojeći na vratima i sprečavajući ga da uđe, uručila je Saidu drugo pisamce, sad na mirišljavoj plavoj hartiji. »Želim da vidim Ajšu«, pisalo je tu. »Budi ljubazan da mi to dopustiš.« Klimnuvši glavom, Mirza Sald dade svoj pristanak i odgmiza natrag, u stidu.

*


U Mahaundu se uvek vodi neka borba; sa Imamom, sa ropstvom; ali sa ovom curom - ništa. Džibril je inertan; on obično spava i u snu i u životu. Ona mu dolazi ispod jednog drveta, ili u jedan prokop, čuje ono što on ne kaže, uzme ono što joj treba, i ode. Šta on, na primer, zna o raku? Ne zna apsolutno ništa.
Svuda oko njega, misli on u polusnu i u polubudnom stanju, vuku se ljudi koji čuju neke glasove, i reči ih zavode. Ali ne njegove reči; nikad njegov originalni materijal. - Pa, čiji, onda? Ko to šapće u njihove uši, čineći ih kadrim da planine pokreću, satove zaustavljaju, bolesti dijagnosticiraju?
On to ne može da ukapira.

*


Onog dana kad se Mišal vratila u Titlipur, devojka Ajša, koju su ljudi počinjali da nazivaju kahinom - vidovnjakinjom, i bajačicom, potpuno je nestala, i nedelju dana se nije pojavljivala. Njen zlosrećni obožavalac, komendijaš Osman, koji je išao za njom, na bezbednom rastojanju, onimn prašnjavim krompirskim drumom za Čatnapatnu, pričao je seljanima kako je dunuo vetar i bacio mu prašinu u oči; a kad ih je ponovo otvorio »nje, prosto, više nije bilo na vidiku«. Obično, kad Osman i njegov bik počnu da pričaju svoje bombastične priče o duhovima-đinima, čarobnim lampama i otvori-se-sezamima, seljani su bili tolerantni i samo su ga peckali - dobro, Osmane, čuvaj to za one idiote u Čatnapatni; oni mogu da nasedaju na te tvoje štosove, ali ovde, u Titlipuru, mi znamo znanje, a ti tvoji dvorovi o kojima pričaš ne mogu da niču sami od sebe, već hiljadu-i-jedan radnik mora da ih gradi, a niti mogu tek tako da iščezavaju ako ih isto toliko radnika ne sruši. Međutim, ovog puta, niko se komendijašu nije smejao, jer kad se radilo o Ajši, seljani su bili spremni da u sve poveruju. Postali su uvereni da je devojka snežnobele kose bila prava naslednica one stare svetice Bibiđi - jer zar se leptiri nisu ponovo pojavili u godini njenog rođenja i zar je nisu obujmljivali kao neki plašt? Ajša je predstavljala opravdanje za njihovu dugo kiseljenu nadu, ali raskiseljenu povratkom leptirova, i dokaz da su velike stvari još mogućne u ovom životu, čak i za one najslabije i najsiromašnije ljude u zemlji.
»Nju je odneo anđeo«, rekla je, čudeći se i diveći se, sarpančeva žena Hadidža, a Osman je briznuo u plač. »Nemoj, to je divna stvar«, i sama ne shvatajući, objašnjavala mu je stara Hadidža. Seljani su peckali svog kmeta- sarpanča: »Kako si ti uopšte mogao da postaneš glava našeg sela, kad imaš jednu tako trapavu ženu, pitamo se mi?«
»Vi ste me izabrali«, natmureno im je odgovorio.
Sedmog dana posle njenog nestanka, Ajša je viđena kako ide ka selu, opet gola ispod haljine od zlatnih leptira, dok joj je srebrna kosa lebdela, iza nje, na vetriću. Otišla je pravo u kuću sarpanča Muhamada Dina i zatražila da se titlipurski Savet-pančajat smesta sazove na hitan sastanak. »Mi sad doživljavamo najveći događaj u istoriji ,drveta’«, poverila se ona njemu. Muhamad Din, nesposoban da je odbije, odredio je vreme sastanka za to veče, posle sumraka.
Te večeri su članovi pančajata zauzeli svoja mesta na uobičajenoj grani drveta, dok je Ajša, kain-vidovnjakinja stajala ispred njih, na tlu. »Letela sam s anđelom u najveće visine«, rekla je. »Da, čak do onog lote-drveta na kraju krajeva. A arhanđel, Džibril: on nam je doneo poruku koja je istovremeno i naređenje. Od nas se sve traži, i sve će nam biti dato.«
U životu sarpanča Muhamada Dina nije bilo ničeg što bi ga moglo pripremiti za izbor onoga sa čime je sad imao da se suoči. »Šta to traži anđeo, Ajša, kćeri?« upitao je, boreći se da smiri svoj glas.
»Anđelova je volja da svi mi - svaki čovek, svaka žena i svako dete - smesta počnemo da se spremamo za jedno hodočašće. Naređeno nam je da iz ovog mesta pešice odemo do Meke Šarif, da poljubimo Crni Kamen u Ka’abi u središtu Harama, svete mošeje. Tamo moramo svakako otići.«
I sad pančajatska petorka poče uzbuđeno da diskutuje. Žetva je morala da se razmotri i nemogućnost masovnog napuštanja njihovih domova. »To se ne može ni zamisliti, dete«, reče joj sarpanč. »Dobro je poznato da Alah pošteđuje hadžiluka one koji su istinski nesposobni da idu zbog siromaštva ili lošeg zdravlja.« Ali Ajša je ćutala, a plemenske starešine nastaviše da se raspravljaju. A zatim je izgledalo kao da je njeno ćutanje inficiralo sve ostale, te su i oni sami dosta dugo ćutali - ćutanje u kojem je pitanje bilo rešeno - mada kako-i-zašto niko nije nikad uspeo da shvati - jer niko nije nijednu reč izustio.
Najzad je progovorio komendijaš Osman, preobraćenik Osman, za koga njegova nova vera nije bila ništa više od jednog gutljaja vode. »Pa, odavde do mora ima skoro trista kilometara«, uzviknuo je on. »A ovde imamo i stare dame, i babe. Kako uopšte možemo da idemo?«
»Bog će nam dati snage«, spokojno odgovori Ajša.
»Zar ti nije palo na pamet«, dreknu Osman, odbijajući da se preda, »da se između nas i Meke nalazi jedan ogroman okean? Kako da ga pređemo? Mi nemamo para za hadžijske brodove. Možda će anđeo da nam da krila, pa da preletimo?«
Mnogi seljani ljutito napadoše bogohulnika Osmana. »A sad, da si ućutao!« ukori ga sarpanč Muhamad Din. »Ti nisi dugo u našoj veri a ni u našem selu. Zatvori tu svoju pljucu i uči se našem načinu života.«
Ali Osman drsko odgovori: »Znači, vi tako dočekujete nove naseljenike. Ne kao sebi ravne već kao ljude koji moraju da se ponašaju kako im se naredi.« Grupa zajapurenih ljudi poče da se skuplja oko Osmana, ali pre no što je bilo šta drugo moglo da se dogodi, vidovnjakinja –kahin- Ajša, potpuno izmeni atmosferu odgovarajući na komendijaševa pitanja.
»Anđeo je i to objasnio«, tiho reče ona. »Hodaćemo trista kilometara, a kad stignemo do morske obale, zakoračićemo u morsku penu i more će se za nas otvoriti. Talasi će se razdvojiti, a mi ćemo onda preko okeanskog dna moći da otpešačimo do Meke.«

*


Sledećeg jutra, Mirza Said Ahtar se probudio u kući koja je bila u neobičnoj tišini, a kad je pozvao poslugu, nije bilo odgovora. Tišina se rasprostirala i preko polja krompira; ali ispod široko razastrtog krova od ogromne krošnje titlipurskog drveta, sve je bilo u žurbi i buci. Pančajat je jednoglasno prihvatio naredbu arhanđela Džibrila i seljani su se spremali za odlazak. Sarpanč je isprva hteo da stolar Iza napravi nosiljke za stare i nemoćne, koje bi vukli volovi, ali tu ideju mu je iz glave izbila njegova rođena žena, rekavši mu: »Pa, ti uopšte ne slušaš šta ti se govori, sarpanče sahibdži! Zar anđeo nije rekao da svi moramo da idemo peške? Prema tome, to je ono što moramo.« Jedino su najmanja deca bila pošteđena pešačkog hodočašća, te je bilo odlučeno da ih odrasli nose na ramenima ili na krkače, po rotaciji. Seljani su sakupili ujedno sve svoje namirnice - gomile krompira, sočiva, pirinča, tikava, paprika, plavih patlidžana i drugog povrća, i stavili ih na jednu gomilu pored velike pančajatske grane drveta. Teret te opskrbe imao je da se podjednako rasporedi između hodača. I kuhinjski pribor bio je na jednoj zajedničkoj gomili, kao i raznovrsna posteljina - dušeci, jorgani, čaršavi i slično - koja se mogla naći. Morali su da povedu i tegleću marvu, sa nekoliko taljiga natovarenih živinom, ali, uopšte uzevši, hodočasnici su se držali sarpančevog uputstva da lične stvari svedu na minimum. Pripreme su bile počele još pre svanuća, te kad je razdraženi Mirza Said došetao u selo, stvari su bile već dobro uznapredovale. Zamindar je četrdeset i pet minuta usporavao pripreme, držeći besne govore i tresući pojedine seljane za ramena, a zatim je, srećom, digao ruke od svega i otišao, te je rad mogao da se nastavi ranijom brzom brzinom. Dok je odlazio, Mirza se neprestano udarao u glavu i vređao ljude nadevajući im razna imena, kao budale, glupaci, veoma ružne reči govorio, ali on je uvek bio bezbožnik, onaj slabi kraj jake loze, i on je morao da bude ostavljen da se suoči sa svojom sudbinom; sa čovekom njegovog kova nije moglo da se raspravlja.
Seljani su pre sumraka bili spremni za odlazak, a sarpanč je svima rekao da u sitne sate ustanu za molitvu, kako bi odmah posle toga krenuli na put i tako izbegli najveću vrućinu dana. Te noći, ležući na asuru pored stare Hadidže, on je promrmljao: »Konačno. Ja sam uvek želeo da vidim Ka’abu, da je obiđem pre nego što umrem.« Ona je pružila i uku preko svoje asure i uzela njegovu šaku. »I ja sam se nadala da ću je videti, iako nisam u to verovala«, rekla mu je. »Zajedno ćemo kroz vodu proći.«
Mirza Said, u besu nemoći zbog prizora koji je video - celog sela koje se pakuje za put, hrupio je kod svoje žene, bez ikakve ceremonije. »Trebalo bi da vidiš šta se događa, Mišu«, uzviknuo je, gestikulišući smešno. »Ceo Titlipur je izgubio vezu s mozgom i kreće na put ka moru. Šta će biti s njihovim domovima, s njihovim poljima? Sve će im propasti. Mora biti da su tu neki politički agitatori umešali svoje prste. Neko je tu nekog podmitio. - Šta misliš, kad bih im ja ponudio pare, da li bi ostali kod kuće, kao sve duševno zdrave osobe?« I grlo mu se osuši. U sobi je bila Ajša.
»Kučko jedna«, nagrdi je on. Sedela je ukrštenih nogu na krevetu, dok su Mišal i njena majka, čučeći na podu, udvajale svoje lične stvari i gledale da ponesu što manje, ono što će im biti najneophodnije na hodočašću.
»Ti nećeš da ideš«, dreknu Mirza Said. »Ja ti to zabranjujem; sam đavo zna kakvu je zarazu ova kurva bacila na seljake, al’ ti si moja žena i ja tebi ne dopuštam da s njima pođeš u tu samoubilačku avanturu.«
»Dobro rečeno«, gorko se nasmeja Mišal. »Dobar izbor reči, Saide. Ti znaš da ja više ne mogu da živim a pričaš o nekom samoubistvu. Saide, ovde se nešto događa, a ti sa svojim uvezenim evropskim ateizmom ne znaš šta je to. A možda bi i znao kad bi zavirio ispod svog engleskog odela i pokušao da odrediš gde ti se nalazi srce.«
»To je neverovatno«, uzviknu Said. »Mišal, Mišu, jesi li to ti? Ti si se iznenada pretvorila u ovaj bogoneugodni tip žene iz drevne prošlosti sveta.«
Gđa Kureiši reče: »Idi, sinko. Ovde nema mesta za nevernike. Anđeo je rekao Ajši da će se Mišali ukloniti rak posle njenog hodočašća u Meku. Sve se traži i sve će biti dato.«
Mirza Said Ahtar stavi dlanove na zid spavaće sobe svoje žene i pritisnu čelo na njegovu gipsanu površinu. Posle duge pauze, on reče: »Ako se tu radi o dodirivanju i celivanju ,crnog kamena’, hajdemo, onda, tako ti Boga, u grad, da uzmemo avion. Za dva dana smo u Meki.«
Mišal odgovori: »Nama je naređeno da hodamo.«
Said izgubi kontrolu nad sobom. »Mišal? Mišal?« vrisnu on. »Naređeno? Arhanđeli, Mišu? Džibril? Bog sa dugačkom bradom i anđeli s krilima? Raj i Pakao, Mišal? Đavo sa šiljatim repom i razdeljenim kopitima? Dokle ćeš s tim dospeti? Da li žene imaju dušu, šta ti kažeš? Ili drukčije: da li duša ima pol? Da li je Bog crn ili beo? Kad se okean razdvoji, gde će ona suvišna voda da ode? Da li će da stoji uspravno sa obe strane, kao zidovi? Mišal? Odgovori mi! Postoje li čuda? Da li ti veruješ u Raj? Da li će meni gresi biti oprošteni?« On poče da plače, i pade na kolena, sa čelom i dalje uz duvar. Njegova umiruća žena mu priđe i zagrli ga s leđa. »Pa, idi, onda, u hadžiluk«, reče joj on, tmurno. »Ali uzmi bar naš ,mercedes’-stejšnvagon. On ima er-kondišn’, a možeš poneti i ono sanduče s ledom puno koka-kole.«
»Ne«, blago reče ona. »Mi ćemo hodati kao i svi ostali. Mi smo hodočasnici, Saide. Ovo nije piknik na plaži.«
»Ne znam šta da radim«, reče Mirza Said Ahtar, plačući. »Mišu, ja to ne umem sam da rešim.«
Ajša progovori sa kreveta. »Mirza sahib, pođite s nama«, reče mu ona. »Gotovo je sa vašim idejama. Pođite i spasite dušu svoju.«
Said ustade, crvenih očiju. »Krvav si mi izlet predložila«, reče on opako gđi Kureiši. »Kakav bumerang! Tvoj izlet će nas sve srediti za večna vremena, čitavih sedam generacija ima da ode u tandariju - cela naša bulumenta.«
Mišal nasloni obraz na njegova leđa. »Pođi sa nama, Saide. Prosto, pođi.«
On se okrete Ajši. »Nema Boga«, reče on odlučno.
»Nema Boga osim Boga, a Muhamed je Njegov Prorok«, ona odgovori.
»Mistično iskustvo je subjektivno, to nije objektivna istina«, nastavljao je on. »More se neće razdvojiti.«
»More će se razdvojiti na anđelovu zapovest«, odgovori Ajša.
»Ti ove ljude vodiš u sigurnu propast.«
»Ja ih vodim u Božija nedra.«
»Ja ne verujem u tebe«, Mirza Said je bio uporan. »Ali poći ću sa vama i na svakom koraku ću nastojati da prekinem tu ludost.«
»Bog bira mnoga sredstva«, radosno reče Ajša, »mnoge staze kojima oni što sumnjaju mogu stići do izvesnosti postojanja Njegovog.«
»Nosi se u pakao«, viknu Mirza Said Ahtar, i, rasterujući leptire, izjuri iz sobe.

*


»Ko je luđi«, šaptao je komendijaš Osman u uho svom biku, dok ga je timario u njegovoj maloj staji, »luda žena ili ludak koji ludu ženu voli?« Bik mu nije odgovorio. »Možda je trebalo da ostanemo nedodirljivi«, nastavljao je Osman. »Prinudni okean zvuči gore nego zabranjeni bunar.« A na to bik klimnu glavom dvaput za da - klim klim.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 12:51 pm


V GRAD, VIDLJIV - ALI NEVIĐEN




1



»Kad me neko pretvori u buljinu, pomoću kojih to čini ili kojeg ustuka mogu da se ponovo pretvorim u sebe?« Mister Muhamad Sufijan gazda kafane Shaandaar i vlasnik kuće sa sobama za izdavanje iznad svog lokala, mentor raznih, prolaznih i raznobojnih stanara oba pola u smislu sve-je-to-brat-već-video, najmanji doktrinar hadžiluka a najveći bestidnik među ljubiteljima video-rikordera, bivši učitelj, samouki poznavalac klasičnih tekstova mnogih svetskih kultura, izbačen iz službe u Daki zbog kulturnih razlika između njega i nekih generala u one stare dane kad je Bangladeš bio samo Istočno Krilo, i zato je on, njegovim sopstvenim rečima rečeno, »ne toliko jedan imig- koliko emig-rant« - ali ne sa nastavkom »rant« nego »runt« (engl. runt — prcoljak) - njegova poslednja dobrodušna aluzija na sopstveni mali rast, jer iako je bio krupan čovek snažnih ruku i debeo u struku, nije imao više od sto pedeset centimetara visine od poda do vrha glave - a sad je treptao na vratima svoje spavaće sobe - probuđen od strane Džampi-Džošija, njegovim nervoznim ponoćnim kucanjem, kao da sve gori - obrisao svoje naočare u poluramu skutom svoje spavaće kurte u bengali-stilu (sa učkurom oko vrata), žmirkao kratkovidim očima, stavljao i skidao naočare, otvarao oči, gladio svoju bezbrku kaniranu bradu, coktao, i tako reagovao na sad već neosporne rogove na čelu uzdrhtalog badže koga je Džampi, činilo se, kao čekrk uvukao u kuću, a on ga sad posmatrao s podsmehom - uz preporučljivu mentalnu živahnost za čoveka tek trgnutog iz dremeža - sa improvizovanim podsmehom ukradenim odLucija Apuleja od Madaure, marokanskog sveštenika, 120-180. n. e., približno, stanovnika kolonije jedne ranije imperije, od čoveka koji je osporavao optužbe da je začarao neku bogatu udovicu ali je ipak priznao, malčice perverzno, da je u jednoj ranoj fazi svoje karijere bio, čarolijom, pretvoren (ne u buljinu, nego) u magarca. »Da, da«, nastavi Sufijan, koraknuvši u hodnik i duvajući belu maglu zimskog daha u kupu od svojih šaka. »Jadni nesrećnik, al’ nema smisla da se valja po blatu. Treba zauzeti konstruktivan stav. Probudiću ženu.«
Čamča je bio zarastao u bradu i sav blatnjav. Nosio je ćebe kao togu ispod kojeg mu je virio deformitet u vidu jarećih nogu s kopitima, dok se iznad njih videla tužna komedija u vidu jakne od jagnjeće kože, koju je pozajmio od Džampija, s podignutom kragnom tako da je njena postava od kovrdžavog jagnjećeg krzna bila samo nekoliko centimetara ispod njegovih šiljatih jarećih rogova. Izgledao je nesposoban da govori, troma tela, zamućena pogleda; iako je Džampi pokušavao da ga obodri - »Hajde, digni glavu, je 1’ vidiš, začas ćemo srediti stvar« - on, Saladin, bio je i dalje mlitaviji i pasivniji od - koga? - pa, recimo, od svih satira. Sufijan je, u međuvremenu, nudio nova apulejska saosećanja. »U slučaju onog magarca, za suprotnu metamorfozu bila je potrebna lična intervencija boginje Izide«, reče on, blistajući. »Ali stara vremena važila su za stare, konzervativne buzdovane. U vašem slučaju, mladi gospodine, prvi bi korak mogao da bude jedan tanjir dobre vruće supe.«
U tom trenutku njegovi ljubazni tonovi sasvim potonuše u jedan drugi, interventni, glas u visokom tonu operskog izražavanja straha; a nekoliko trenutaka posle toga, njegova malenkost bi pritisnuta i gurnuta jednom ko-od-brega-odvaljenom mesnatom figurom žene, koja izgleda nije mogla da se odluči da li da ga odbaci sa svog puta ili da ga zadrži ispred sebe kao štit. Zgurena iza Sufijana, ova nova osoba ispruži svoju uzdrhtalu ruku na čijem se kraju nalazio ustreptali, zdepast i crveno lakirani kažiprst. »To što stoji tamo«, zaurla ona. »Šta nas je to snašlo, naopako?!«
»To je Džošijev prijatelj«, blago reče Sufijan, pa nastavi, obračajuči se Čamči, »izvinite, molim vas - za ovu neočekivanost et cet, je l’ da? Ali ipak, dopustite mi da vam predstavim moju gospođu - moju begumu sahibu - Hind.«
»Kakav crni prijatelj? Kako to prijatelj?« uzviknu zgurena dama. »Ya Allah, zar ti oči nisu pored nosa?«
Hodnik kuće, s patosanim podom i pocepanim cvetnim tapetama na zidovima - počeo je da se puni sanjivim stanarima-»partajama«. Istaknute među njima bile su dve cure - »tinejdžerke«, jedna s kosom koja joj je štrčala na sve strane, druga s konjskim repom, a obe su uživale u ovoj prilici sa nadom da će pokazati šta su naučile (od Džampija) u borilačkim veštinama karatea i vingčuna: Sufijanove kćerke - Mišal (sedamnaest) i petnaestogodišnja Anahita, iskočiše iz svoje spavaće sobe u borbenoj opremi- Brus Li-pižamama nemarno prebačenim preko majica sa slikom nove Madone - ugledaše nesrećnog Saladina i zatresoše glavama u svom oduševljenju sa razrogačenim očima.
»Radikalac«, reče Mišal s odobravanjem. A njena sestra klimnu glavom potvrdno. »Krajnji. I to one jebene ,A’ kategorije.« Ali majka ih sad ne ukori zbog rečnika; Hindine misli su bile na drugoj strani, te ona zakuka glasnije nego ikad ranije: »Gledajte ovog mog muža. Kakav je on to hadžija? Ovde je, pred nama, glavom i bradom, pravi-pravcati šejtan, koji nam je kroz vrata uš’o u kuću, a muž mi kaže da mu ponudim vruću jahni-pileću čorbu, koju sam skuvala ja, sopstvenom desnom rukom.«
Sad bi za Džampi-Džošija bilo potpuno nekorisno da gospu Hind moli za trpeljivost, da pokuša da objasni stvar i traži neku solidarnost. »Ako ovaj nije pravi đavo na zemlji«, upozori gospođa uzburkanih grudi, ne očekujući nikakav odgovor, »otkuda mu onda dolazi ovaj njegov pakleno smrdljivi dah? Je l’, možda, iz miomirisnog Rajskog Naselja?«
»Ne dolazi mi iz Đulistana nego iz Bostana«, neočekivano reče Čamča. »Sa leta AI-420.« Ali kad mu ču glas, gospa-Hind uplašeno ciknu i jurnu pored njega u pravcu kuhinje.
»Mister«, reče Mišal Saladinu dok joj je majka bežala niz stepenice, »ko god nju uplaši, ima da bude udešen za Vrbicu.«
»I da posle izgleda jako nezdravo«, složi se Anahita. »Dobrodošli u društvance.«

*


Ova gospa-Hind, sada tako ušančena u uzvikivačko-podvriskujući stil govora, bila je u svoje vreme - čudnoal’-istinito - jedna od najstidljivijih nevesta, duša nežnosti, samo otelovljenje tolerantne, dobre naravi. Kao supruga erudite-učitelja u Daki, bila je sa voljom prihvatila svoje dužnosti savršene životne saputnice, prinosila svom suprugu čaj sa isiotom, dok je on noću dugo bio budan čitajući i ocenjujući ispitne zadatke učenika, dodvoravala se upravitelju škole na povremenim zajedničkim izletima učiteljskih porodica, trudila se da shvati romane Bibutibušana Banerđija i metafiziku Rabindranata Tagore, u svom nastojanju da bude što vrednija svog supruga koji je lako citirao znanja iz Rigvede kao i iz Kuran-Šarifa, pa čak i iz vojnih zapisa Julija Cezara i Otkrovenja svetog Jovana Jevanđeliste. U te dane ona se divila njegovoj pluralističkoj otvorenosti duha, pa se trudila da u svojoj kuhinji ide uporedo s njegovim eklekticizmom, učeći da kuva jela kao što su dobro začinjene dose i utapame južne Indije i meka ćufta kašmirska. I postepeno je njeno usvajanje načela gastronomskog pluralizma prerastalo u jednu veliku strast; i dok je svetovnjak Sufijan gutao mnogostruke kulture potkontinenta - »a nemojmo se praviti da tu zapadnjačka kultura nije prisutna, jer kako bi bilo moguće da posle tolikih vekova i ona ne bude deo našeg nasleđa?« - njegova je supruga kuvala i klopala sve veće količine hrane baš tog nasleđa. Dok je proždirala stravično začinjena jela Hajderabada i pretenciozne jogurtske sosove utarpradeškog Laknaua, njeno telo je počelo da se menja, jer je sva ta hrana morala da se negde smesti, i ona je počela da liči na jednu veliku kotrljajuću masu svoje otadžbine, tog potkontinenta bez granica, jer hrana prelazi sve granice koje ste voljni da spomenete.
Ali mister Muhamad Sufijan nije se gojio; nije dobio nijednu talu, nijednu uncu više.
Njegovo odbijanje gojenja bilo je i početak nevolja. Kad ga je ona karala - »Ti ne voliš moja jela? Za koga ja sve to spremam i zbog čega se naduvavam kao balon?« - on joj je odgovorio, blago, gledajući gore na nju (bila je viša od njega) preko vrha svojih naočara u poluramovima: »Uzdržavanje je takođe deo naše tradicije, begumo. Uvek treba pojesti dva zalogaja manje od onog što nam glad traži: samoodricanje, asketski put.« Kakav čovek! Ima odgovore na sva pitanja, ali ne možeš ga navući na dobru svađu.
Uzdržavanje nije bilo za gospu Hind. A možda bi i bilo, da se Sufijan ikad požalio; da je barem jedanput rekao, Ja sam verovao da sam se oženio jednom ženom, ali ti si sad dovoljno velika za dve; da joj je nekad dao podstreka! - i onda bi ona možda odustala od velikog ždranja - što da ne, razume se da bi odustala; prema tome, to je njegova krivica, zato što nije agresivan, i kakav je sad pa to muškarac koji nije znao da uvredi svoju debelu gospu - suprugu? - Uistinu, bilo bi sasvim moguće i to da bi Hind omanula u obuzdavanju svog žderačkog orgijanja, i uprkos eventualnim Sufijanovim psovkama i molbama da prestane; ali pošto on to nije činio, ona je nastavljala da klopa, da mulja hranu, zadovoljna što celu krivicu za svoju figuru može da sruči na njega.
A zapravo, ona je jednom bila počela da ga krivi za neke stvari, iznašla je mnoge razloge zbog kojih bi mogla da mu se suprotstavi; a našla je i svoju jezičinu, te je tako učiteljev skromni stančić svaki dan odjekivao od vike i grdnje koju on, budući pravi mišić, nije bio u stanju da prenosi na svoje đake. A iznad svega, grdila ga je i zbog njegovih i suviše uzvišenih principa zbog kojih joj on - Hind mu je rekla da je toga svesna - nikad neće omogućiti da postane žena bogatog čoveka; jer šta reći za čoveka koji je, videvši jednom da mu je banka slučajno proknjižila dve plate za isti mesec, odmah pismeno upozorio banku na tu grešku i vratio joj lovu? - i kakvi su tu bili izgledi za učitelja koji je, kad mu je prišao najbogatiji od svih đačkih roditelja, klot odbio i samu pomisao da prihvati uobičajenu novčanu naknadu za usluge pružene prilikom ocenjivanja ispitnih zadataka njegovih malih đaka?
»Ali ja bih sve to mogla da ti oprostim«, mračno bi mu ona promrmljala, »da nije bilo...« - ostavljajući neizgovoren drugi deo rečenice, koji je glasio, ona tvoja dva prava zločina: onog tvog seksualnog i onog političkog zločina.
Od početka njihovog braka, njih dvoje su retko činili onaj polni akt, i to, kad su činili, činili su samo u mrklom mraku, i u takvoj tišini da se igla mogla čuti kad padne na pod, i u maltene savršenoj nepokretnosti. Gospi Hindi pri tom nije ni na pamet padalo da se gica ili vrcka, a kako je Sufijan delovao kao osoba koja kroz sve to prolazi sa minimalnim mrdanjem, ona je to prihvatila- i uvek je prihvatala - kao da su oboje bili istog mišljenja o toj stvari, to jest, da je to jedna prljava rabotao kojoj ne treba ništa razgovarati - ne pominjati je ni u njegovoj ni u njenoj diskusiji, ni pre ni posle radnje, niti skretati pažnju na tu stvar u samom toku radnje. A kad su deca koristila svoje vreme za dolazak na svet, ona je to smatrala za Božju kaznu, jer je samo On znao za ona rđava dela u njenom životu pre njihovog rođenja; a kako su oba deteta ispala devojčice, ona za to nije htela da optužuje Alaha, već je više volela da krivi ono slabićko seme koje je u njoj posejao njen nemuževni muž, a to je bilo njeno mišljenje koje se nije libila da izrazi sa jakim naglaskom i, na užas babice, baš u trenutku kad je rodila malu Anahitu. »Još jedna devojčica«, dahtala je s gađenjem. »Pa, s obzirom na to ko mi je napravio dete, treba da budem srećna što nisam rodila bubašvabu ili miša.« Posle te druge ćerke, rekla je Sufijanu, »Što je dosta, dosta je«, pa mu je naredila da svoj krevet prebaci u hodnik. On je bez reči prihvatio njeno odbijanje da ima još dece; ali je ona onda otkrila da je taj bludnik mislio da opet može s vremena na vreme da ulazi u njenu zamračenu sobu i nastavlja onaj svoj čudni ritual ćutanja i gotovo-nemrdanja, kojem se ona bila prepuštala samo radi rasplođavanja. »Šta ti misliš«, viknula je na njega kad je prvi put ponovo pokušao. »Da ja to radim da bih se zabavljala?«
Kad mu je jednom ušlo u njegovu tvrdu ćupu da ona misli poslovno - jakako, gospodine, nema tu više trte-mrte i zavitlavanja, ona je čestita žena, a ne neka raspusna uspaljuša - on je počeo da kasno dolazi kući. Ona je, pogrešno, mislila da on odlazi kod nekih prostitutki, a on se tada, u stvari, bio upetljao u politiku, ali ne u neku staru politiku, o ne, nipošto! - mister Klikeraš se bio pridružio samim đavolima, Komunističkoj partiji, ni manje ni više, jer to je odgovaralo njegovim životnim načelima; prišao je demonima, goljama, ni blizu onim čestitim droljama. I baš zbog tog njegovog pačanja u mistiku, ona je morala da se u tako kratkom roku spakuje i da, tegleći svoje dve bebe, otputuju u Englesku; zbog tih njegovih ideoloških mađija, morala je da izdrži sva ona lišavanja, preslišavanja i ponižavanja u procesu imigriranja; i upravo je zbog tog njegovog dijabolizma ostala zauvek zakucana u ovoj Engleskoj i više nikad neće videti svoje selo. »Engleska je«, rekla mu je jednom, »tvoja osveta što sam te sprečila da na mom telu izvodiš svoje sramne radnje.« On joj na to nije ništa odgovorio; ali ćutanje znači odobravanje.
I šta je bilo to što ih je prinudilo da žive u ovom Vilajetu njihovog izgnanstva, u tom svrabu osvetoljublja njenog seksualno opterećenog muža? Šta? Da li njegovo knjiško znanje? Njegovo Gitanjali - Osvetoljublje, Ekloge - pesme Vergilijeve -ili, pak, ona drama Otelo, koju je on objašnjavao, po naški, da je to u stvari Attalah ili Attaulah, sem što pisac nije umeo da mu ime pravilno napiše - i kakav mi je pa to pisac?
Bilo je to: njena kujna. Kafana Šaandaar, hvaljena. »Izvrsna, sjajna, gurmanska.« Svet je dolazio iz svih krajeva Londona da jede njene »samoze«, njen bombajski cliaat, njen gulab jamans - gulaš pravo iz Raja. A šta je tu Sufijan mogao da radi? Da naplaćuje ceh, da služi čaj, da irčka od stola do stola, i da se ponaša kao konobar, i pored sveg svog obrazovanja. Oh, da, svakako, gostima se sviđala njegova ličnost, on je uvek bio privlačan i prijatan lik, ali kad vodite neku kloparnicu, gosti ne plaćaju za konverzaciju, na zbrzanom računu, već za klopu kao što su jela đelebe, barfe ili Specijalitet dana. O, kako se život izmenio! Sad je Ona bila gazdarica.
Pobeda!
A ipak, nije se mogla osporiti činjenica da je ona bila kuvarica i hraniteljka, glavna graditeljka uspeha kafane Šaandaar, koja im je konačno omogućila da kupe celu četvorospratnu zgradu iznad lokala i počnu da izdaju sobe- ona je bila ta osoba oko koje je, kao loš dah, lebdela mijazma njegovog poraza. Dok je Sufijan i dalje svetlucao, ona je delovala ugašeno, kao pregorela sijalica, kao zvezda koja se gasi, kao umirući plamen. - Zašto? - Zašto, kad je Sufijan, lišen svog zvanja, đaka i poštovanja, skakutao okolo kao jagnje, pa čak počeo i da se goji, da se širi u gradu Londonu, kao što nikad nije radio tamo u zavičaju; i zašto se ona, kad je moć prešla iz njegovih ruku u njene, držala - kako je njen muž rekao - kao prazna vreća, tužna buca i žalosna kuca? Prosto: ne uprkos, već zbog. Sve ono što je ona cenila bilo je poremećeno promenom; u tom procesu prevođenja - izgubljeno.
Njen govor: sada obavezan da emituje te tuđinske zvuke od kojih joj se jezik zamara, i zar ona nema prava da zbog toga kuka? Njeno domaće ognjište: beše nekad u Daki, gde su zajedno živeli u onom skromnom učiteljskom stanu, i šta im je sad nešto bolje što su zahvaljujući svom preduzetničkom smislu, ušteđevini i veštini kuvanja dobrih jela sa začinima, uspeli da kupe ovu četvorospratnicu sa balkončićima? Gde je sad bio onaj grad koji je ona znala? Gde selo njene mladosti sa zelenim rekama i potocima? I oni običaji oko kojih je ona izgradila svoj život bili su sad izgubljeni, ili ih je, barem, bilo teško ponovo naći. Niko u ovom Vilajetu nije imao vremena za one natenane-pažnje i ljubaznosti iz zavičaja, ili za one mnoge izraze poštovanja vere. Osim toga: zar ona nije bila prinuđena da podnosi muža bez ikakve vrednosti, dok je ranije mogla da se baškari u svom devojačkom ponosu i dostojanstvu? Gde je to dostojanstvo kad moraš da radiš za opstanak, za njegov opstanak, dok je ranije mogla da sedi kod kuće u mnogo podobnijoj pompi?- A znala je ona - kako da nije mogla znati - svu onu tugu ispod njegove dobrodušnosti, i da je to, takođe, bio jedan od njegovih poraza; i nikad se nije ona ranije osećala tako nedovoljnom kao supruga, jer kakva je to Gospođa koja nije kadra da razveseli svog muža, već mora da poštuje tu krivotvorenu sreću i da se snalazi kako zna i ume da bi je očuvala, kao da je to ona prava stvar? - A osim toga: došli su u jedan demonski grad u kojem svašta može da ti se desi, da ti neko porazbija prozore u toku noći, bez ikakvog razloga, da te neke nevidljive ruke obore na ulici, a u radnjama slušaš takve skaredne reči i psovke od kojih se osećaš kao da će ti uši otpasti, ali kad se okreneš u pravcu iz kojeg te reči dolaze, vidiš samo prazan vazduh i osmehnuta lica; i svaki dan čuješ da su nekog momka ili neku devojku prebili duhovi. - Da, to je zemlja fantomskih zločesnika, kako drukčije da to objasniš; najbolje je sedeti kod kuće, i ne izlaziti, sem kad moraš da odneseš pismo na poštu; sedi lepo kod kuće, zaključaj vrata, očitaj svoje molitve, pa će oni zli dusi (možda) stajati po strani. - A razlozi poraza? Baba, ko će ih sve nabrojati? Nije ona bila samo žena jednog kafedžije i robinja kujne, već se nije mogla osloniti ni na pripadnike svog rođenog naroda; bilo je tu njihovih ljudi koje je ona smatrala dostojnim poštovanja, ali, koji su preko telefona davali razvod svojim ženama kod kuće i odbegavali sa lakim, haramzadi, ženskama ili indijskim curama koje su zavodili zbog miraza (neke stvari mogu da se ovamo donose i bez carine); a najgore od svega, to je onaj otrov ovog đavoljeg ostrva što je inficirao njene bebice-devojčice koje su ovde rasle odbijajući da govore maternjim jezikom, iako razumeju svaku reč, čime su htele samo da povređuju svoje roditelje; i zašto bi inače Mišal odsekla svoju dugačku kosu i pustila sve dugine boje u kratku; i svaki dan je zato dolazilo do sukoba, svađa i njihove neposlušnosti - a što je i tu bilo najgore, u njenim žalbama se nije moglo čuti ništa novo, i to vam je stvar koja leži ženama kao što je ona, te tako ona više nije bila samo žena, samo ona Hind, supruga učitelja Sufijana; bila je potonula u anonimnost, u bezlični pluralitet, u stanje u kojem je bila samo jedna-od-žena-kao-što-je-ona. Bila je to istorijska lekcija: žene-kao-što-je-ona nemaju druge do da pate, da se sećaju, i da umru.
I šta je ona radila: da bi porekla muževljevo slabićstvo, ona ga je uglavnom tretirala kao nekog lorda, kao monarha, jer je u njenom izgubljenom svetu njena slava počivala u njegovoj; a da bi porekla postojanje onih sablasti izvan kafane, ona je ostajala u kući i druge slala u grad da nabavljaju namirnice i kućne potrebe, kao i one beskonačne kasete Bengali- i Hindi-filmova za gledanje na video-rikorderu, pomoću kojih je (uz sve veću gomilu indijskih filmskih časopisa) mogla da bude u dodiru sa zbivanjima u »stvarnom svetu«, kao što je bio onaj bizarni nestanak neuporedivog Džibrila Farište i kasnija tragična vest o njegovoj smrti u avionskoj nesreći; a da bi svojim osećanjima poraza i krajnjeg očajanja dala neke oduške, ona se izdirala na svoje ćerke. Od kojih je ona starija, da bi sačuvala svoj integritet, otfikarila svoju dugu kosu, i dopustila da joj bradavice na grudima bockaju njene provokativno tesne bluzice.
Dolazak jednog potpuno razvijenog đavola, rogatog čoveka-jarca, bio je, u svetlu gore navedenog, nešto veoma slično onoj poslednjoj, ili, u svakom slučaju, pretposlednjoj kapi u prepunoj čaši jeda.

*


Stanari-partaje Šaandaara okupili su se u noćnoj kujni na jedan improvizovani krizni »samit«. Dok je Hind bacala svoje kletve u pileću čorbu, Sufijan je smeštao Čamču uz sto, privlačeći, za upotrebu nesrećnog badže, jednu aluminijumsku stolicu s plastičnim sedištem, i dajući svoj uvod u dnevni red noćnog sastanka. Lamarkove teorije - drago mi je što čitaoca mogu da izvestim - citirao je izgnani učitelj, govoreći svojim najboljim didaktičkim glasom. Kad je Džampi ispripovedao neverovatnu priču o Čamčinom padu s neba - a sam glavni junak bio i suviše duboko zagnjuren u pileću čorbu i svoj jad, da bi u svoje ime mogao da govori - Sufijan se, cokćući, pozvao na poslednje izdanje Porekla vrsta. »U kojem je delu čak i veliki Čarlz prihvatio pojam mutacije in extremis - što će reći, pred samu smrt - radi osiguranja opstanka vrsta; te, prema tome, šta ako su njegovi sledbenici - uvek veći darvinisti od samog Darvina! - posthumno odbacili takvu lamarkovsku herezu, insistirajući na prirodnoj selekciji i samo na njoj - međutim, ja sam obavezan da priznam da se takva teorija ne proširuje na opstanak pojedinih vrsta već samo na vrste kao celinu; - a osim toga, s obzirom na prirodu mutacije, problem je u tome da se shvati stvarna korisnost te promene.«
»Ma, nemoj reći«, Anahita Sufijan prekide ta razmišljanja, držeći jednu šaku na svom obrazu i dižući oči ka nebu. »Udari tačku! Stvar je u tome, kako je ovaj badža uspeo da se pretvori u ovakvu, u ovakvu« - zadivljeno - »nezdravu nakazu?«
A na to, sam đavo, podigavši pogled iz tanjira pileće čorbe, dreknu, »Ne, nisam ja to. Ja nisam nakaza. Oh, ne, nisam sigurno.« Njegov glas koji je zvučao kao da se diže iz bezdanog ambisa bola, dirnu i uplaši mlađu curu, koja se sjuri do mesta na kojem je on sedeo, te žestoko milujući rame nesrećnog skota, reče da bi ublažila stvar: »Razume se da nisi, izvini, ja, lično, svakako ne mislim da si ti nakaza; ti samo tako izgledaš.«
Saladin Čamča briznu u plač.
U međuvremenu je gđa Sufijan bila užasnuta prizorom u kojem je njena mlađa ćerka stvarno držala ruke na tom stvoru, pa se okrete galeriji stanara-partaja u pižamama i spavaćim košuljama, mašući svojom varjačom na njih i tražeći njihovu podršku. »Kako podneti ovo? - Čast i bezbednost mladih devojaka ne može da se sačuva. -I sve to u mojoj rođenoj kući, jedna takva stvar...!«
Mišal Sufijan izgubi strpljenje. »O, Isuse, mama!«
»Isuse?!«
»Je l’ vi mislite da je to kod njega nešto privremeno?« upita Mišal svoga oca Sufijana i Džampija, okrenuvši leđa skandalizovanoj Hind. »Neka vrsta opsednutosti zlim duhovima - i da l’ bismo mi mogli da ih malo, znate, izegzorciziramo?« Slutnje, grobljanske aveti i košmari horor-filmova svetlucali su u njenim očima, a njen otac, takođe ljubitelj video-kaseta sa filmovima strave i užasa, poput nekog tinejdžera, izgledao je kao da ozbiljno razmatra tu mogućnost isterivanja zlih duhova iz čoveka. »U romanu Der Steppenwolf (Stepski vuk)«, poče on, ali Džampi ga prekide jer mu je već bilo svega dosta. »Osnovna je stvar«, objavi on, »naći neki ideološki pogled na ovu situaciju.«
Ovo svakog ućutka.
»Objektivno«, reče Džampi uz jedan mali, samoomalovažavajući osmeh, »šta se ovde dogodilo? Prvo: nepravedno hapšenje čoveka, zastrašivanje, nasilje. Drugo: nezakonita detencija i neki nepoznati medicinski eksperimenti u bolnici«, žagor odobravanja kao sećanje na nedavne intra-vaginalne inspekcije, Depo-Provera skandale, nezakonite post-partum sterilizacije porodilja, i na ono, pre toga, zaplenjivanje droge prošvercovane iz Trećeg sveta, podstaklo je sve prisutne da osmisle govornikove nagoveštaje - jer ono u šta verujete zavisi od onog što ste videli- ne samo od onog što je vidljivo, nego i u šta ste vi spremni da pogledate u oči - ali, ipak, ovde je moralo da se nađe i nešto što bi objasnilo rogove i kopita; u tim policijskim odeljenjima bolnica svašta može da vam se desi - »I treće«, nastavljao je Džampi, »psihički slom, gubitak svesti o sebi, nesposobnost za borbu. Mi smo sve to videli i ranije«.
Niko se nije protivio, čak ni gospa-Hind; ima nekih istina koje ne možete odbiti. »Ideološki«, reče Džampi, »ja ne prihvatam njegov položaj žrtve. Svakako, njega jesu žrtvovali, ali mi znamo da je svaka zloupotreba vlasti delimično i krivica zloupotrebljavanih; naša pasivnost se s tim slaže, odobrava takve zločine.« I pošto je Džampi tako, svojom kritikom doveo ceo skup u stanje sramežljive pokornosti, zamolio je Sufijana da Čamči omogući useljenje u malu sobu na tavanu u kojoj trenutno nije bilo partaja, a Sufijan je, sa svoje strane, zbog osećanja solidarnosti i krivice, bio potpuno nesposoban da zatraži i jednu jedinu paru za kiriju. Hind je, doduše, promrmljala: »Sad ja vidim da je ovaj svet lud, kad jedan đavo može da postane moj gost na kvartiru«, ali ona je to rekla niz bradu, i niko osim njene starije kćerke Mišal nije čuo te reči.
Sufijan, sledujućiprimer svoje mlađe kćerke, priđe mestu za stolom gde je Čamča, umotan u svoje ćebe, gutao ogromne količine Hindine nenadmašne pileće yahni-čorbe, malo čučnu i obgrli jednom rukom nesrećnika koji je još drhtao. »Za tebe je ovo mesto najbolje«, reče on, kao da se obraća nekom maloumniku ili malom detetu. »A i kud bi ti drugde mogao otići da ispravljaš svoje deformacije i povratiš normalno zdravstveno stanje? Gde bi to drugde mogao nego ovde kod nas, među tvojim zemljacima, u tvojoj sorti?«
Tek kad je Saladin Čamča ostao sam u tavanskoj sobi i na samom kraju svojih moći, on je odgovorio na Sufijanovo retoričko pitanje. »Nisam ja od vaše sorte«, razgovetno je rekao u noć. »Vi niste moj narod. Ja sam pola svog veka proveo pokušavajući da pobegnem od vas.«

*


Srce mu je počelo da se loše ponaša, da se rita i spotiče, kao da je i ono samo želelo da se preobrazi u neki nov, dijabolični oblik, da zameni složene nepredvidljivosti tabla-improvizacijama sa svojim starim metronomskim otkucajima. Ležeći nepospan na uskom krevetu, zakačinjući rogovima čaršave i jastučnicu dok se bacakao i prevrtao, podnosio je tu obnovu koronarne ekscentričnosti s nekom vrstom fatalističkog prihvatanja: kad se sve ostalo izmenilo, zašto ne bi moglo i to? Bum-bara-tras-bum, radilo mu je srce, a torzo mu se trzao. Čuvaj se ili ću ti stvarno namestiti igru. Bum-dum-badum. Da: to je bio Pakao, u fasu. Grad London, transformisan u pakleni Džahanum, u Gehenu - u Hinomsku dolinu stalno gorućeg đubreta - u Muspellheim.
Da li đavoli pate u Paklu? Zar to nisu oni s trozupcima?
Voda je počinjala postojano da kaplje kroz prozorče ispod strehe. Napolju, u podmuklom gradu, topio se sneg, dajući ulicama nepouzdanu čvrstinu mokrog kartona.
Spore mase beline klizile su niz strme, sive krovove od škriljca. Otisci guma kamiona i hladnjača što isporučuju jutarnju robu nabirali su šljapkavicu. Prve svetlosti novog dana; i hor zore je počinjao - čegrtanje brazdača drumova, cvrkutanje, u daljini, alarmnih uređaja protiv provalnika, trubljenje monstruma na točkovima koji se sudaraju na ćoškovima, duboko zujanje velikih maslinastih žderača đubreta, vrišteći radio-glasovi iz ofarbane kutije u nekom kupleraju, grmljavina kola boga Višne - onih džaganata pod koja se zaluđeni vernici bacaju - kola što se sjuruju niz dugačku ali usku stazu. Ispod zemlje je tutnjalo sa podrhtavanjem, što je ukazivalo na prolazak ogromnih podzemnih glista koje su proždirale i preživale ljudska bića, a sa neba je dopiralo udaranje sekira i pištanje onih viših, sjajnih ptica od metala.
Sunce se pojavilo, razmotavajući magloviti grad kao poklon-paket. Saladin Čamča je spavao.
Ali san mu nije omogućavao i odmor, već ga je više vraćao onoj drugoj noćnoj ulici kojom je, zajedno sa fizioterapeutkinjom Zumbulkom Filips, bežao ka svojoj sudbini klip-kloparajući na nesigurnim kopitima, i podsećao na ono kako je - dok je sužanjstvo odmicalo a grad se primicao- Zumbulkino lice i telo izgledalo da se menja. Video je kako joj se ona dva prednja zuba-sekutića razmiču i kako im razmak postaje sve veći, i kako joj se kosa zapliće i upliće u meduze, i zapažao čudnu trougaonost njenog profila koji se strmo spuštao od ivice kose na čelu do vrha njenog nosa, pa se zatim, u neprekidnoj liniji, drugim krakom nadovezivao na vrat. U žutoj svetlosti je video kako joj koža iz časa u čas postaje sve tamnija, zubi sve istaknutiji a telo sve izduženije kao na nekom dečjem crtežu. Istovremeno mu je upućivala poglede sa sve izraženijim pozivom na bludničenje, pa mu je ščepala šaku svojim tako koščatim i neizbežnim prstima da mu se činilo kao da ga je neki kostur zgrabio i pokušavao da ga uvuče dole u grob; osećao je miris tek iskopane zemlje, prezasićeni miris grude, u njenom dahu, na njenim usnama... i osećanja mu se izmešaše. Kako je on uopšte mogao da je smatra za privlačnu ženu, pa i da je želi, da čak ide dotle da je zamišlja ispod sebe, dok ga je ona jahala i udarcima svojih pesnica mu isterivala sluz iz pluća, da zamišlja kako su njih dvoje ljubavnici u žestokom grčenju na gomili?... Grad se gusto skupljao oko njih kao šuma; zgrade su se usukavale i rasle upletene kao njena kosa. »Nikakva svetlost ne može da prodre ovde«, šapnula mu je ona. »Crno je, sve je crno.« Krenula je kao da hoće da legne i da njega povuče ka sebi, ka zemlji, ali on je uzviknuo, »Brzo u onu crkvu«, i odjurio u neku sandučastu zgradu, tražeći više od jednog pribežišta. Ali unutra, na klupama, sedelo je mnoštvo Zumbulki, i mladih i starih, Zumbulki koje su nosile bezoblične plave kostime iz dva dela, lažne bisere i četvrtaste šeširiće sa malim šlajerima, Zumbulki u devičanski belim spavaćicama - svi mogući likovi Zumbulki koji se mogu zamisliti, i sve su glasno pevale, Sredi me, Isuse; dok nisu ugledale Čamču, batalile svoje spiritualisanje - pevanje duhovnih pesama - i počele da vrište na najnespiritualniji način, Satana, Jarac, Jarac, i tome slično. I sad je bilo jasno da ga je Zumbulka sa kojom je ušao videla novim očima, upravo onako kako je on nju video na ulici; da je i ona sad počinjala da zapaža nešto od čega je osećala priličnu mučninu; a kad je on video gađenje na tom njenom stravično ušiljenom i zamagljenom licu, prosto je sebi dopustio da se ispuca. »Hubši« (Abisinke) psovao ih je, iz nekog razloga na svom odbačenom maternjem jeziku. Mutikaše i divljakinje - tako ih je nazvao. »Ja vas žalim«, rekao je. »Svakog jutra morate da se gledate u ogledalu u kome ćete videti mrkli mrak: ljagu, dokaz da ste najniže među niskima.« One se sjatiše oko njega - sjati se taj verski skup Zumbulki, dok je njegova Zumbulka sad bila izgubljena među njima, neprepoznatljiva, ne više individua već žena-kao-i-ostale - i počeše da ga tako stravično makljaju, da je on vrečao i meketao i trčao sve u krug, tražeći neku pukotinu da pobegne iz te opsade; sve dok nije shvatio da je strah njegovih napadačica veći od njihovog gneva, pa se onda uspravi koliko je dug, raširi ruke i đavolski vrisnu na njih, a one utekoše tražeći neki zaklon i sve se zguriše iza crkvenih klupa, dok je on sav krvav ali nepokunjen odlazio sa bojnog polja.
Snovi su na svoj način sređivali stvari; ali Čamča, nakratko budan, dok mu je srce klizilo u novu navalu skraćivanja i preskakanja otkucaja, bio je gorko svestan toga da njegov košmar nije daleko od istine; duh mu je, konačno, bio u pravu. - Bilo je to poslednje viđenje sa Zumbulkom, pomislio je i ponovo utonuo u san. - Ali pri tom oseti kako dršće u holu vlastite kuće dok se, na jednom višem planu, Džampi Džoši žestoko raspravlja sa Pamelom. Sa mojom ženom.
A kad je sanjana Pamela, kao eho one stvarne, doslovno po sto i prvi put odbila muža - ma, on nije živ, jer takve se stvari, tako često, ne - upravo je Džamšed čestiti bio taj koji mu je, stavljajući na stranu ljubav i žudnju, pomogao. Ostavljajući iza sebe uplakanu Pamelu - Nemoj slučajno da se usudiš da TO vratiš ovamo, dovikivala mu je sa najvišeg sprata - iz Saladinovog »skrovišta« - dok je Džampi, ututkavajući Čamču u svoju jaknu od jagnjeće kože i ćebe, kretao sa iznurenkom prema kafani Šaandaar, obećavajući mu s praznom nežnošću, »Sve će biti u redu. Videćeš. Sve će biti lepo«.
Kad se Saladin Čamča probudio, sećanje na te reči ispunjavalo ga je gorčinom i ljutnjom. Gde li je sad Farišta - uhvatio je sebe kako misli na njega. Ta baraba: kladim se da je njemu dobro. - Bila je to misao kojoj će se on još vraćati i to sa izuzetnim ishodima; ali, trenutno, on je morao da prži jednu drugu ribu.
Ja sam inkarnacija zla, pomislio je on. Morao je da se s tim suoči. Ma kako da se to desilo, stvar je neosporna. Ja nisam više ja, ili ne samo ja. Ja sam otelovljenje greške, onog-što-svi-mrzimo - greha.
Zašto? Zašto baš ja?
Kakvo je zlo on učinio - kakvu je to grešnu stvar on mogao, ili hteo da učini?
I zbog čega je on - tu misao nije mogao da izbegne - ovako kažnjavan? I, samim tim, od koga? (Ja sam bio mutav.)
Zar se on nije uvek držao svoje predstave o onom što je dobro, zar nije nastojao da postane ono čemu se najviše divio i posvećivao sa voljom na ivici opsednutosti - da osvoji to englestvo? Zar nije marljivo radio i sve nevolje izbegavao u svojoj borbi da postane nov? Časnost, probirljivost, umerenost, obuzdanost, postojana marljivost, samopouzdanost, porodični život: čemu je sve to doprinosilo ako ne jednom moralnom kodeksu? Da li je njegova greška to što Pamela i on ne mogu da imaju decu? Da li je genetika, u ovom slučaju, stvar njegove odgovornosti? Može li biti, u ovom izopačenom veku, da je on žrtva one tri - tri suđaje, kako je sam bio odlučio da to svoje proganjanje nazove - upravo zato što je stremio »Dobru?« - Zar da se u današnje vreme takvo stremljenje smatra za pogrešno, pa čak i za zlo? - Zatim, kako su samo surove te tri Mojre--boginje sudbe, da zloćudno podbodu taj isti svet, kojem se on tako odlučno udvarao, da ga odbaci; o, kako je tužno biti odgurnut od kapija grada koji već odavno smatraš za svoj! Koliko je to podla duhovna ograničenost, baciti ga natrag u nedra njegovog naroda, koji je njemu već tako dugo dalek i tuđ! - I tu počeše da mu naviru misli Zini Vakil, te ih je on, sa osećanjem krivice, nervozno potiskivao u sebi, ponovo.
Srce ga je žestoko ritalo iznutra, i on sede u krevetu, presamićen, boreći se za dah. Smiri se ili će zavesa pasti. Nema mesta ovakvim potresnim razmišljanjima: nema više. Disao je duboko; ponovo legao na leđa; ispraznio svest. Onaj izdajnik u njegovim grudima vratio se normalnom radu.
Dosta o tome, odlučno reče sebi Saladin Čamča. Dosta sam sebe smatrao za grešnika. Prividi obmanjuju; korice nisu najbolji vodič u knjigu. Đavo, Jarac, Šejtan? Nisam ja to.
Ne ja: neko drugi.
Ko?

*


Mišal i Anahita dođoše sa njegovim doručkom na poslužavniku i uzbuđenjem na licima. Čamča navali, poče da proždire kukuruzne pahuljice u mleku i da uzima velike gutljaje Nescafe-napitka, a za to vreme su cure, posle nekoliko trenutaka ustručavanja, čavrljale prema njemu, u jedan glas, non-stop. »Daklem, ti si ovoj velikoj gajbi namestio gadan zuj, nema da omane - svi šapuću i olajavaju.« - »Zar nisi prekonoć izveo neku transformaciju u obrnutom smislu, il’ nešto slično?« - »Ej, badžo, je 1’ ovo neki tvoj štos, ah? Reci. Mislim, da li ti je to neka šminka il’ nešto drugo pozorišno?« - »Hoću da kažem, Džampi reče da si ti neka glumčina, pa mi je samo sinula lampica u smislu - znaš«, i tu mlada Anahita presuši, jer Čamča, izbljunuvši kukuruzne pahuljice, besno zaurla: »Šminka? Pozorišno? Štos?«
»Nema ljutnje, badžo«, zabrinuto reče Mišal u ime svoje sestre. »Nas dve smo samo mislile, znaš šta ’oću da kažem, jer bilo bi grozno da nisi, al’ ti stvarno jesi, u fasu jesi, te je to, prema tome, ol-rajt«, završi ona brzo, dok je Čamča ponovo počeo da bulji u nju. - »Stvar je u tome«, Anahita nastavi, a zatim, mucajući, »hoćemo reći, daklem, da, prosto mislimo, da je to super.« - »Ona misli da si ti super«, ispravi je Mišal. »Mi mislimo da si ti, znaš« - »Sjajan«, dodade Anahita i zablesnu besnog Čamču svojim osmehom. »Čaroban. Znaš. Najsuper«.
»Celu noć nismo oka sklopile«, reče Mišal. »Sinule su nam neke ideje«.
»Pa smo konstatovale«, Anahita je drhtala od uzbuđenja s tim u vezi, »pošto si se ti pretvorio u - u to u šta si se pretvorio, - da bi, možda, pa, verovatno, u stvari, iako ti to nisi pokušao, da bi moglo, da bi ti mogao...« I starija cura završi misao mlađe: »Da bi mogao da razviješ - znaš - neke moći.«
»Mi smo tako mislile, u stvari«, dodade Anahita, slabodušno, gledajući kako se oblaci navlače na Čamčino čelo. I, povlačeći se ka vratima, dodade: »A možda i grešimo - pa, da. Grešimo - glat. Prijatan doručak.« - I Mišal, pre nego što utekoše, izvadi iz džepa svoje crveno-crne karirane jakne jednu bočicu punu neke zelene tečno-sti, spusti je na pod pokraj vrata, i ispuca sledeći baj-baj-metak: »Oh, izvini, ali mama kaže da bi mogao ovo da upotrebljavaš, to je neka tečnost za ispiranje pljuce, za tvoj dah.«

*


To što su se Mišal i Anahita divile njegovoj nakaznosti koje se on iz dubine duše gnušao, uverilo ga je da »njegov narod« stvarno srlja u onako pogrešnom pravcu kako je on dugo i podozrevao da će šašavo srljati. A činjenica da su mu njih dve na njegovo ogorčenje - kad su mu u drugo tavansko jutro donele za doručak indijska ćufta umesto paketa cerealija sa jednom srebrnastom igračkom u vidu astronauta, a on nezahvalno jauknuo: »Zar ja sad moram da jedem ovu tuđinsku hranu?« - odgovorile sa izrazima saosećanja, još je više pogoršala stvari. »Seckana govna«, složi se Mišal sa njim. »Slaba vajda, mi nemamo engleske delikates-kobasičice za doručak.« Svestan da je povredio njihovo gostoprimstvo, pokušao je da im objasni da on sebe danas smatra za... ovaj... pa, za Britanca... »A šta reći za nas?« Anahita je želela da zna. »Šta smo mi, po tvom mišljenju?«
- A Mišal mu se poveri: »Meni Bangladeš ništa ne znači, prosto ne igra za mene. Samo kao neko mesto iz kog tata i mama stalno izdrndavaju nekakve uspomene.« - A Anahita zaključno reče: »Ban-do-gla-v-deš« zadovoljno klimnuvši glavom. - »Ja to tako zovem.«
Ali one nisu Britanke, želeo je da im kaže: nisu stvarno, ni u jednom vidu koji bi njemu govorio da jesu. A ipak mu je stara izvesnost u tom pogledu danas izmicala zajedno sa njegovim starim životom... »Gde je telefon?« zahtevao je da mu kažu. »Moram da obavim neke razgovore.«
Telefon se nalazio u holu; Anahita je napala svoju »šparkasu« i pozajmila mu nekoliko novčića. Glave umotane u pozajmljeni turban, tela skrivena u pozajmljene pantalone (Džampijeve) i u Mišalinim cipelama, Čamča je birao brojeve prošlosti.
»Čamča«, reče glas Mimi Mamulijan. »Ti si mrtav.«
To se dogodilo dok je on bio odsutan: Mimi je bila pala u nesvest i izgubila zube. »Osvest je to bila«, rekla mu je, govoreći grublje nego obično zbog problema sa vilicom.
»A iz kog to razloga? Ne pitaj. Ko može da pita za razlog u današnje vreme? Koji je broj tvog telefona?« dodala je kad se začuo signal pred prekid veze. »Odmah ću te pozvati.« Ali prošlo je punih pet minuta pre nego što ga je pozvala. »Morala sam da piškim. Je 1’ ti imaš neki razlog za ovo što si živ? Zašto se more za tebe i onog drugog badžu razdvojilo a preko ostalih zatvorilo? Nemoj mi reći da si ti vredniji od ostalih. To ljudi danas ne prihvataju, pa čak ni ti, Čamčo. Dakle, šetala sam se Oksford-stritom, tražeći cipele od krokodilske kože, kad mi se to desilo: iz čista mira, usred hodanja, pala sam napred, kao klada, prizemljila se vrhom brade, a svi mi zubi poispadali na trotoar ispred dase koji je pec’o ženske. Ljudi umeju da budu i pažljivi, Čamčo. Kad sam došla k svesti, našla sam svoje zube na jednoj gomilici pored mog lica. Otvorila sam oči i ugledala te male kopilane kako bulje u mene - zar to nije bilo simpatično? Prva stvar na koju sam pomislila - hvala Bogu, tu su mi pare! Držala sam ih pozadi, pribodene, privatno, razume se, veliki štos, bolji nego oni raniji. I zato jedno vreme nisam radila. Posao pozajmljivanja glasa stoji loše, mogu ti reći, delimično zbog tvoje smrti a i zbog mojih zuba - mi, prosto, nemamo osećanje odgovornosti. Standardi su pali, Čamčo. Uključi televizor, slušaj radio, treba da čuješ samo kako su banalne one reklame za picu, pa oni oglasi za pivo s Čermenovim akcentima iz glavne podele uloga, Marsijanci jedu krompir u prahu i zvuče kao da su pali sa Meseca. Šupirali su nas iz The Alien Showa.Želim ti da se brzo oporaviš. Uzgred, to i ti meni možeš da poželiš.«
Znači, izgubio je posao, kao i ženu, dom i čvrstu vezu sa životom. »Loše mi idu ne samo zubni suglasnici«, nastavljala je Mimi. »I oni praskavci me plaše do zablesavljenosti. Stalno mislim da ću stare kosti opet rasuti po ulici. Godine, Čamčo: sve ti je to ponižavanje. Rodiš se, pa te onda makljaju, dobijaš modrice po celom telu, i konačno skikneš, pa te lopaticom smeste u urnu. Al’ nema veze, i ako ne budem više radila, umreću udobno. Je 1’ znaš da sam sad sa Bilijem Batutom? Tačno, kako bi’ i mogla s tobom, kad si ti tamo plivao. Daa, digla sam ruke od čekanja na tebe, pa sam iz kolevke ukrala jednog od tvojih zemljaka. Možeš to da primiš kao kompliment. A sad moram da kidam. Baš je bilo lepo razgovarati s jednim mrtvacem, Čamčo. Sledeći put skači u vodu iz čamca. Ćao!«
Ja sam po svojoj prirodi unutarnji, sebi okrenut čovek- tiho on reče u telefon s prekinutom vezom. Ja sam se na svoj način borio da nađem svoj put ka uvažavanju viših stvari, ka jednoj maloj meri finese. U dobre dane sam osećao da je to nadohvat moje ruke, negde u meni, negde u mom biću. Ali, to mi je izmaklo. Zapleo sam se, u stvari, u svet i njegove zbrke, i ne mogu da se opirem. Groteska me drži u ropstvu, kao što me je nekad držala svakodnevica. More me je odbacilo; zemlja me vuče dole.
Suljao se niz neku sivu strminu a crna voda mu je podlokavala srce. Zašto je to ponovno rođenje, tu drugu šansu pruženu Džibrilu Farišti i njemu samom, on, u svom slučaju, osećao kao neprestano približavanje kraja? On je bio ponovo rođen u saznanje smrti; i strah ga je hvatao od neizbežnosti promene, od nikad-istih-stvari i bespuća-za-povratak. Kad izgubite prošlost, vi stojite goli pred prezrivim Azrijelom, anđelom smrti. Izdrži ako možeš, rekao je sebi. Drži se jučerašnjica. Ostavljaj tragove svojih noktiju na sivoj strmini, dok se suljaš.
Bili Batuta: to bezvredno govance. Pakistanski plejboj, pretvorio je jednu beznačajnu turističku agenciju - Batutine ture - u flotu supertankera. U suštini, varalica, čuven po svojim romansama sa glavnim glumicama hindi-ekrana, i, kako se pričalo, po svojoj sklonosti prema belim ženama sa ogromnim grudima i bogatom stražnjicom, sa kojima je »loše postupao«, eufemistički rečeno, i koje je »lepo nagrađivao«. Šta je Mimi tražila kod rđavog Bilija - da li njegove seksualne instrumente i njegov auto »maserati biturbo«? Za momke kao što je Batuta, bele žene-nema-veze da li debele ili Jevrejke, glavno nek’ su bele - bile su samo za tucanje i odbacivanje. Ono što neko mrzi kod belih - ljubav prema mrkom šećeru - mora da mrzi i ono što ispada obratno, kod crnih. Bigoterija nije samo funkcija moći.
Sutradan uveče, Mimi je telefonirala iz Njujorka. Anahita ga je pozvala da dode do telefona svojim najboljim prokleti-Jenki-tonom, i on se uvuče u svoju maskaradu. Kad je stigao u hol, Mimi je već bila prekinula vezu, ali ga je ponovo pozvala. »Niko nije lud da plaća za čekanje na prekookeanskoj vezi.« - »Mimi«, reče on sa svojim patentiranim očajanjem u glasu, »nisi mi rekla da ćeš da otputuješ.« - »A ti meni nisi dao ni svoju prokletu adresu«, odgovorila mu je. »Znači, oboje imamo svoje tajne.« On je želeo da joj kaže, Vrati se kući, Mimi, jer on će te šutnuti. »Predstavila sam ga svojoj familiji«, reče ona preterano šaljivo. »Možeš da zamisliš. Jaser Arafat se upoznaje sa Beginovima. Nema veze. Svi ćemo živeti.« On je hteo da kaže, Mimi, ti si sve što ja imam. Ali je uspeo samo da je otpiša. »Hteo sam da te upozorim u vezi sa Bilijem«, bilo je sve što je rekao.
U njenom glasu - led. »Čuj me, Čamčo. Jednom ćemo ti i ja razgovarati o tome, jer ti iza sveg tog sranja možda malo i mariš za mene. Zato shvati, molim te, da sam ja inteligentna žena. Ja sam pročitala Finnegan’s Wake i upućena sam u post-modernističku kritiku Zapada, što će reći da mi ovde imamo jedno društvo sposobno samo za pravljenje pastiša: jedan spljošten svet. Kad ja (na televiziji) izigravam glas boce sa penom za kupanje, ja svesno ulazim u taj Pljoslend, shvatajući šta radim i zašto to radim. Naime, ja zarađujem lovu. A kao inteligentna žena, sposobna da za petnaest minuta zabave izvodi besne gliste stoicizma i, duže, štosove iz japanskih filmova, ja ti kažem, Čamčo, da sam savršeno svesna reputacije momka Bilija. Nemoj ti mene da učiš šta je iskorišćavanje. Mi smo znali za iskorišćavanje još kad ste vi - u množini - trčali okolo u haljecima od štavljene kože. Pokušaj da se uživiš u jevrejsku sortu, da budeš žensko a ponekad i ružno žensko. Molićeš Boga da te pretvori u crnca - da prostiš - u mrku rasu.«
»Znači, ti priznaješ da te on iskorišćava«, ubaci Čamča, ali ga zbrisa njena bujica reči. »Kakve to ima jebene veze s vezom?« zapeva ona drhtavim glasom ptičice iz jedne reklame za pitice. »Bili je smešan momak, pravi švindlerski glumac - naturščik, jedan od onih velikih. A i ko zna koliko će ovo dugo trajati. Pomenuću ti neke pojmove na kojima ja ne insistiram: rodoljublje, Bog i ljubav. Apsolutno nepotrebne stvari na putovanju preko okeana. Meni se Bili svida zato što on dobro zna scenario.«
»Mimi«, reče joj on, »meni se nešto desilo«, ali ona je i dalje prigovarala, pa joj je to promaklo. Spustio je slušalicu, ne davši joj svoju adresu.
Nekoliko nedelja kasnije, ponovo ga je pozvala, ali dotle su već bila uspostavljena pravila o kojima se nije govorilo; ona ga nije pitala, a on joj nije rekao gde se nalazi, i oboma je bilo jasno da je jedan period njihovog života završen, da su se razdvojili i da je došlo vreme za mahanje u smislu zbogom. On je i dalje slušao priču o Mimi i Biliju: o njegovim planovima da pravi hindi-filmove u Engleskoj i Americi, s tim da uvozi vrhunske zvezde kao što su Vinod Khanna i Sridevi, da skakuću ispred Gradske kuće u Bradfordu i Gold’n Gejt mosta u San Fransisku - »to ti je jedna vrsta izvrdavanja poreza, očigledno«, otpevuši Mimi veselo. U stvari, za Bilija je počelo da biva vruće; Čamča beše video njegovo ime u novinama i uz ime termine prevaranti i utaja poreza - Ali opsenar je uvek opsenar, reče Mimi. »I tako mi on kaže, Je 1’ bi ti volela da imaš vizonsku bundu? A ja kažem, Nemoj, Bili, da mi kupuješ stvari, a on meni, Ko govori o kupovanju? Imaćeš vizonsku bundu. To je biznis.« Ponovo su bili u Njujorku i Bili je unajmio jednu dugačku »mercedes«-limuzinu »i jednog dugačkog šofera«. Kad su ušli u krznarsku radnju, izgledali su kao šeik od nafte i njegova kurva. Mimi je probala bunde sa petocifrenom cenom, čekajući šta će Bili da kaže. Najzad on reče, Je 1’ ti se sviđa ova? Divna je, Bili, i šapnula mu je, košta četrdeset hiljadadolara, ali on je već ljubazno ćaskao sa gazdinom pomoćnicom: bio je petak, po podne, sve banke zatvorene - da li bi mogao da plati čekom. »Ali oni sad već znaju da je on šeik-naftaš, pa mu kažu da može; odlazimo sa bundom i on me uvodi u drugu krznarsku radnju iza ćoška, pokaže na bundu i kaže, Ovu sam bundu malopre kupio za četrdeset hiljada dolara, tu je i račun - daću vam je za trideset hiljada, treba mi gotovina, keš-lova za dugačak vikend pred nama. - Mimi i Bili su zamoljeni da malo pričekaju, dok druga radnja poziva telefonom prvu, gde sva alarmna zvona zazvone u poslovođinoj glavi, i pet minuta kasnije stiže policija, hapsi Bilija zbog izdavanja čeka bez pokrića, te on i Mimi provedu vikend u zatvoru. U ponedeljak ujutru banke se otvaraju i ispostavlja se da Bili ima na svom računu tačno četrdeset dve hiljade i sto sedamnaest dolara, što znači da mu je ček sve vreme bio valjan i ispravan. Sad Bili obavesti krznara o svojoj nameri da ga tuži i da će tražiti odštetu od dva miliona dolara za uvredu časti; taj sudski predmet se otvori i odmah zatvori, jer se u roku od četrdeset i osam sati oni nagode, izvan suda, za 250.000 dolara, isplata na licu mesta. »Zar ga ti ne voliš?« upita Mimi Čamču. »Momak je genije. Mislim, ovo mu je bilo superelegantno.«
Ja sam čovek - shvatao je Čamča - koji ne zna scenario, čovek koji živi u jednom amoralnom, vitalnom, lopovskom svetu. Mišal i Anahita Sufijan, koje su se prema njemu i dalje neobjašnjivo ophodile kao prema nekoj vrsti njihovog drugara, uprkos svim njegovim nastojanjima da ih od toga odvrati, bile su stvorenja koja su se divila kreaturama kao što su oni »mesečari« - i sumnjive ženske i irski teroristi i lopovi u samouslugama i sitne secikese: uopšte, švindleri. I on se ispravi: nisu se one divile njima, nije to. Ni jedna od njih dve ne bi ni čiodu ukrala. Ali one su u takvim osobama videle predstavnike gestalta, onog kako-je-to-bilo. On im je, eksperimentalno, ispričao priču o Biliju Batuti. Oči su im sijale, i na kraju su zapljeskale rukama i oduševljeno se kikotale: nekažnjeno nevaljalstvo im je izazivalo smeh. Tako je Čamča shvatio da su ljudi nekada morali da pljeskaju i da se cerekaju na dela onih ranijih outlaw-ova -lica van zakona, Dika Terpina, Neda Kelija, Fulane Devi i, svakako, onog drugog Bilija: Vilijema Bonija, takođe Klinca.
»Krimi-idoli mladog ološa«, Mišal mu je pročitala misli a zatim, smejući se na njegovo neodobravanje, to prevela na ovaj jezik naslova žute štampe, dok je svoje dugačko i - Čamča shvati - stravično lepo telo, dovodila u slično prenaglašenu pozu »pin-ap«-gerle. Bestidno napućenih usana i savršeno svesna da ga je uskomešala, ona ljupko dodade: »Pusi-cuki, cuki-pusi?«
Njena mlada sestra, da ne bi bila nadmašena, pokuša da kopira Mišalinu pozu, ali sa manje delotvornim rezultatom. Napuštajući taj pokušaj sa nešto mrzovolje, ona natmureno reče. »Nezgoda je u tome što mi imamo dobre izglede. Porodični biznis, nemamo braću, a Bogica nam je ujak. Ovde pada dobra lova, zar ne? I šta onda.« Kuća Saandaar sa sobama za izdavanje bila je kategorisana kao »nastamba sa krevetom i doručkom«, vrsta smeštaja kojoj su gradski opštinari bili sve naklonjeniji zbog stambene krize u gradu, gde su porodice i od pet članova stanovale u jednoj sobi; žmurili su na loše zdravstvene i bezbednosne uslove i tražile od centralne vlade sredstva za »privremeno smeštanje« gradana. »Deset funtaća za noć, po personi«, obavesti Anahita Čamču na njegovom tavanu. »Trista pedeset komada po sobi nedeljno, i to sve češće. Šest izdatih gajbica, pa ti sad vidi tamo. A sad kaliramo za trista funtaća mesečno na ovo gratis-tavanče, pa se nadam da je sad tebi zbog toga jako neprijatno.« Za tu sumu, trže se Čamča, može se zakupiti pristojan stan za prosečnu porodicu, u privatnom sektoru. Ali to ne bi bilo klasifikovano kao privremeni smeštaj; tu nema fondova centralne vlade za takva rešenja. Čemu bi se takođe suprotstavili lokalni političari angažovani u borbi za »kresanje«. La lutte continue (borba se nastavlja); u međuvremenu, gospa-Hind i njene ćerke gomilale su lovu, nesvetovni Sufijan je išao u hadžiluk, u Meku, i vratio se kući da rastura prostu muđrost, ljubaznost i osmehe. A iza šestoro vrata koja bi se odškrinula kad god bi Čamča nekom telefonirao ili išao u nužnik, bilo je možda trideset privremenih ljudskih bića sa malo nade da će biti proglašena za stalna.
Stvarni svet.
»Ipak ne moraš da izgledaš baš ovako tupo i svetački«, skrenu mu pažnju Mišal Sufijan. »Pogledaj samo dokle su te doveli svi ti tvoji ispravni građani.«

*

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:00 pm

»Tvoj univerzum se smanjuje.« Poslovnom čoveku, Halu Valansu, kreatoru serije TheAliens Show i jedinom vlasniku svih rekvizita i ostalog, trebalo je tačno sedamnaest sekundi da bi Čamči čestitao što je živ, pre nego što je počeo da mu objašnjava zašto ta činjenica nije sprečila organizatore serije da se zahvale za njegove usluge i da se oproste od njega. Valans je bio počeo svoju karijeru kao reklamni agent i nikad nije mogao da se osvesti od tog udarca. Ali Čamča je ipak uspevao da ostane na svojim nogama. Tokom svih tih godina provedenih u biznisu pozajmljivanja glasa u reklamne svrhe, naučite ponešto i od tog lošeg jezika. U načinu govora ljudi iz marketinga, univerzum je totalno potencijalno tržište (market) za neki proizvod ili za neke usluge: univerzum čokolade, univerzum mršavljenja. Dentalni univerzum obuhvata sve one koji imaju svoje zube; ostali spadaju u kosmos veštačkih zubala. »Ja ti govorim«, dahtao je Valans u telefon svojim najboljim Duboko-Grlenim glasom, »o etničkom univerzumu«.
Opet moj narod: Čamča, u svojoj maskaradi - u turbanui šljampavoj odeći - visio je sad na telefonu u jednom hodniku, dok su oči privremenih žena i dece svetlucale kroz jedva otvorena vrata njihovih soba; i pitao se šta su mu to njegovi ljudi sad uradili. »No kapiš«, reče on, sećajući se da Valans voli italijanski - u američkom argou - a ovaj je, uostalom, bio i autor onog slogana »brze« hrane Getta pizza da action. Ali ovom prilikom Valans se nije šegačio. »Gleđaoci nadziru šou«, dahtao je »a ti etnici ne giedaju etničke stvari. Ne žele ih, prosto, Čamča. Oni traže onu jebenu Dinastiju, kao i svi ostali. Tvoj profil je pogrešan, ako me shvataš: kad se ti pojavljuješ na ekranu - mislim na naš šou - to je prosto jedna i suviše prokleto rasna pojava. The Aliens Show je jedna mnogo krupna ideja da bi se povukla zbog te rasne dimenzije. A tebi ne moram da pričam o mogućnostima prodaje i tome slično«.
Čamča je video sebe u malom naprslom ogledalu iznad telefonske kutije. Ličio je sebi na napuštenog duha koji traži čarobnu lampu da bi se vratio u nju. »To je jedno gledište«, odgovorio je Valansu, znajući da je svako raspravljanje s njim beskorisno. Jer on je bio jedan od pionira u tom poslu i za svoj moto je uzeo savet koji je ona Duboko-Grlasta dala Bobu Vudvortu: Idi za lovom. On je tu frazu dao da mu se složi i odštampa krupnim »sanserif«-slogom i okačio je u svojoj kancelariji iznad jednog fotosa iz filma Svi Predsednikovi ljudi: Hal Holbruk (još jedan Hal!) na parkingu, stoji u senci. Idi za lovom: to je objašnjavalo - kako je on voleo da kaže - njegovih pet žena; sve su bile nezavisne i bogate, i od svake je izvukao dobru lovu prilikom brakorazvodnog parničenja. Trenutno je bio oženjen jednim propalim ženskim detetom sa trećinom njegovih godina, kestenjastom kosom do struka i avetinjskim izgledom koji bi je, četvrt veka ranije, činio velikom lepoticom. »Ova nije nikakva ,klikerašica’; prihvatila me je zbog svega onoga što imam, a kad to bude uzela, ona će da kidne«, jednom je to Valans rekao Čamči, u srećnije dane. »Ama, do đavola. I ja sam ljudsko biće. Ovog puta je to -  ljubav.« Ali je, ipak, više - kidnapovanje dece iz kolevke. Ne možeš to izbeći u ova vremena. Čamča, pored telefona, nije mogao da se seti imena tog ženskog deteta. »Ti znaš moj moto«, govorio mu je Valans. »Da«, reče Čamča, neutralno. »To je pravi put za proizvod.« A taj proizvod si li, barabo.
U vreme kad se on upoznao sa Halom Valansom (pre koliko godina? Pre pet, možda i šest), za ručkom u White Toweru, taj čovek je već bio monstrum: čisti, samokreirani imidž, jedan niz atributa debelo zalepljenih na njegovo telo koje se - po Halovim sopstvenim rečima - »treniralo da bude Orson Vels«. Pušio je apsurdne cigare, karikature dgara, ali nipošto one kubanske, zbog njegovog beskompromisno kapitalističkog stava. Posedovao je jedan prsluk u vidu engleske zastave a samu zastavu je stalno držao, razvijorenu, iznad svoje agencije kao i iznad ulaza svoje kuće u Hajgejtu; imao je običaj da se oblači kao Moris Ševalije i da pred svojim zapanjenim klijentima, na glavnim prezentacijama, peva sa žirado-šeširom na glavi i štapom sa srebrnom drškom u ruci; tvrdio je da poseduje prvi Loire chateau (zamak u dolini reke Loare) opremljen telex- i fax-mašinama; i da se često »intimno« viđa i druži sa Predsednicom vlade koju je odmilja zvao »Mrs Torture« (Gđa Torčer). Oličenje filistarskog trijumfalizma, srednjeatlantskog akcenta, Hal je bio jedna od slavnih ličnosti stoleča, kreativna polovina gradske najžestokije reklamne agencije Valans & Lang. I on je, kao Bili Batuta, voleo velika kola sa velikim šoferom. Pričalo se da je jednom - dok ga je šofer velikom brzinom vozio Korniš-lejnom na njegovom švalerskom putu da uspali i opali jednu izuzetno blistavu manekenku, Finkinju, 180 cm visoku - došlo do saobraćajne nezgode: niko nije bio povređen, ali kad se onaj drugi vozač sav besan pojavio iz svog razlupanog auta, videlo se da je on čak veći od Halovog šofera. Kad se taj kolos stuštio na ovoga, Hal je pritiskom na dugme spustio svoj prozor i, uz sladak osmeh, rekao napadaču: »Ja vam ozbiljno savetujem da se okrenete i brzo odete odavde; jer, gospodine, ako vi to ne učinite u roku od sledećih petnaest sekundi, ja ću vas dati ubiti.« Ostali reklamni geniji bili su čuveni po svojim sledećim delima: Meri Vels po svojim ružičastim Braniff-avionima, Dejvid Ogilvi po svojoj crnoj piratskoj krpici preko jednog oka, a Džeri della Femina po paroli »ovo vam je od onih divnih badža koji su vam priredili Perl Harbur«. A Valans, čija se agencija bavila jeftinom i vedrom vulgarnošću, šundom i kičerajima, bio je u biznisu poznat po tom (verovatno sumnjivom) iskazu »Ja ću vas dati ubiti«, po tom obliku fraze koji je dokazivao, onim znalcima, da je badža pravi genije. Čamča je dugo sumnjao da je on klot izmislio tu priču, sa savršeno ubedljivim komponentama - strašna ženska s pogonom na sva četiri »točka«, skupa kola, Valans u ulozi Blofelda, bez agenta 007 na sceni - i sebe stavio u centar »zbivanja«, znajući da će to biti dobro za njegov biznis.
Hal je na taj ručak bio pozvao Čamču da mu se zahvali za ulogu u stravično uspešnoj hit-kampanji za Slimbix dijetalnu hranu. Saladin je bio glas jednog štoserskog »bljuzga« - razbijene viskozne kapi na podu - u crtaću:
Haj! Ja sam Kal, ja sam vam jedna tužna kalorija. I na tom ručku - četiri vrste jela i mnogo šampanjca kao nagrada za ubedivanje ljudi da treba da glađuju. Kako ćejadna kalorija u prašini il’ blatu da zaradi svoju platu? Jer ja sam zbog Slimbixa za mršavljenje sad nezaposlena.Čamča tad nije znao šta može da očekuje od Valansa. Ono što je od njega dobio, bilo je, barem, bez ukrasa. »Dobro si obavio posao«, čestitao mu je Hal, »iako si osoba obojenog uverenja.« Pa je nastavio, ne skidajući pogled s Čamčinog lica: »Da ti kažem neke činjenice. U toku poslednja tri meseca, ponovo smo slikali plakat-reklamu kikiriki-butera, jer su istraživanja na tržištu pokazala da je bolje da se u pozadini slike ne nalazi crnče. Onda smo ponovo snimili na traku pesmicu o izvesnom građevinskom preduzeću, jer se direktoru učinilo da pevač zvuči crnački, iako je taj bio beo kao salveta, pa čak i uprkos tome što smo godinu dana ranije za istu pesmicu bili angažovali jednog crnog momka koji, srećom po njega, nije patio od preterane crnačke duševnosti. Jedna od glavnih vazduhoplovnih kompanija nas je obavestila da se ne smemo koristiti crncima u njihovim reklamama, iako su crnci u stvari bili nameštenici te kompanije. Jedan crni glumac mi dođe na audiciju, a na reveru mu ,bedž’ o rasnoj jednakosti - crna ruka koja se rukuje sa belom. Ja sam mu ovo rekao: Nemoj, drugar, da misliš da ćeš kod mene imati poseban tretman. Shvataš? Shvataš šta li govorim?« To je jedna prokleta audicija, shvatio je Saladin. »Ali ja se nikad nisam osećao kao pripadnik neke rase«, odgovorio mu je. I možda je Čamča baš zato, kad je Hal Valans osnovao svoju producentsku grupu, bio na njegovom »A-spisku«; i možda je baš zato kasnije krenuo u ulogu Maksima Aliena.
Kad je serija o vanzemaljcima - The Alien Show - počela da traži podršku od crnih radikala, oni su Čamči dali nadimak. Zbog svog obrazovanja u privatnoj školi i bliskosti sa omrznutim Valansom, postao je poznat kao »Čiča-Toma mrke boje«.
U Čamčinom odsustvu, na taj šou je očigledno bio povećan politički pritisak, orkestriran od strane izvesnog doktora Uhurdu Simbe. »Kakvog to doktora, ja se pitam«, reče Valans dubokogrleno u telefon. »Naši - ah - istraživači još nisu došli sa nekim nalazima.« Masa štrajkača s transparentima i jednom neprijatnom parolom, Pravo na odgovor. »Taj badža je građen kao neki jebeni tenk.« Čamča je zamislio njih dvojicu, Valansa i Simbu, kao antiteze. Činilo se da su protesti bili uspešni: Valans je »depolitizirao« šou time što je otpustio Čamču i umesto njega ubacio jednog plavog tevtonskog rmpaliju, sa grudnim đinđuvama i krstom i perikom, u protetički make-up i kompjuterizovane slike, pa je ispao »pola bata - pola vata«- jedna sintetička verzija Ratgera Hauera iz Blade Runnera, sa hipi rečnikom. I Jevreji su bili izbačeni: umesto Mimi, novi šou će imati jednu raskošnu čivutsku lutku. »Poslao sam pisamce doktoru Simbi sa savetom: sad pljuni pa to zalepi za svoju titulu doktora filozofije. Nije stigao nikakav odgovor. On će morati još mnogo više da se guzi i upinje ako hoće da vlada ovom zemljicom.« »Ja volim ovu jebenu zemlju«, objavi Hal Valans. »I zato ću da je prodajem celom prokletom svetu - Japanu, Americi, jebenoj Argentini. I dupe ću njeno da prodajem. To je ono što sam ja prodavao celog svog jebenog veka: jebenu naciju. Njenu zastavu.« On nije čuo šta je govorio. Kad je došao na tu temu, bio je sav pomodreo i često je plakao. Upravo je to radio u White Toweru, prilikom njihovog prvog susreta, dok se do grla kljukao grčkim jelima. Čamča se sad setio i datuma: neposredno posle Foklandskog rata. Ljudi su tada bili skloni zaklinjanju na vernost otadžbini, pa su pevušili državnu himnu u autobusima. I tako, kad je Valans, iznad velike boce konjaka, počeo sa - »Reći ću ti zašto ja volim ovu zemlju« - Čamča, i sam pristalica Foklandskog rata, pomislio je da zna šta će ovaj sad da mu kaže. Ali Valans je počeo da mu opisuje istraživački program jedne britanske aerosvemirske kompanije, njegovog klijenta, koja je upravo bila revolucionisala konstruisanje sistema za upravljanje svemirskim raketama posle proučavanja obrasca letenja obične kućne muve. »Korekcije prilikom sletanja«, šapnuo je teatralno, »tradicionalno se vrše na liniji leta: prilagodiš ugao malčice, naniže za dlaku, levo ili desno još malčice. Naučnici koji proučavaju usporeni film o letu skromne muve, medutim, otkrili su da te male gadure uvek, ali uvek, vrše korekcije pod pravim uglom.« On je to demonstrirao jednom ispruženom rukom, sastavljenim prstima šake i ravnim dlanom. »Bzzt! Bzzt!« sekući vazduh pod pravim uglom. Ti skotovi u stvari lete vertikalno naviše i naniže ili pobočno. Mnogo akuratnije. Mnogo ekonomičnije, u smislu potrošnje goriva. I sad probaš da to radiš s avionom koji zavisi od strujanja vazduha od ,nosa’ do ,repa’, i šta se događa? Tupljenje, čabar, avion se ukoči, ide u rikverc, i pada s neba na teritoriju tvojih jebenih saveznika. Loša karma. Kapiraš. Shvataš o čemu ja govorim. I zato te naučne badže izmozgaju mašinu sa strujanjem vazduha u tri pravca: od nosa do repa, plus od ,leđa’ do ,stomaka’, plus od boka do boka. I - pun pogodak: raketla koja leti kao prokleta muva i može da strefi novčić od pedeset penija koji se na Zemlji kreće brzinom od sto milja na sat na razdaljini od tri milje. E, to je ono što ja volim u ovoj zemlji: njen genije. Najveći izumitelji na svetu. To je divno: jesam li u pravu ili jesam li u pravu?« Bio je stravično ozbiljan. Čamča mu je odgovorio: »U pravu si.« - »Ti si prokleto u pravu da sam ja u pravu«, potvrdio je on.
Poslednji put su se videli pred sam Čamčin let za Bombaj: nedeljni ručak u Halovoj palati s razvijorenom zastavom, u Hajgejtu. Na zidovima lamperije od ružinog drveta, terasa sa velikim kamenim vazama, pogled na pošumljen breg. Valans se žalio zbog novog projekta koji će da ukenja scenografiju. Ručak je bio, što se moglo i pretpostaviti, sa muški šovinističkim jelovnikom: rostbif, crni jorkširski puding, choux de Bruxelles. Bebica, mala nitnfa od žene, nije bila sa njima, već je jela dimljeno meso- ljutu pastrmu uvaljanu u raž, dok je igrala bilijar u susednoj sobi. Sluge, grom-burgundac, još konjaka, cigare. Raj samoukog čoveka, mislio je Čamča i poznade zavist u mislima svojim.
Posle ručka - iznenađenje. Valans ga je odveo u sobu u kojoj su stajala dva klavikorda velike finoće izrade i lakoće. »Ja ih pravim«, otkrio mu je domaćin. »Da se relaksiram. Bebica me tera da joj napravim i jednu jebenu gitaru.« Talenat Hala Valansa za pravljenje »kabinet-štihova« bio je neosporan, ali, nekako, u neskladu sa ostatkom njegove ličnosti. »Moj otac se bavio tim poslom«, priznao je pod Čamčinim ispitivanjem, pa je Saladin shvatio da je imao tu privilegiju da zaviri u jedini preostali deo Valansovog prvobitnog ja, onog Harolda - Hala - izvedenog iz svog porekla i krvi a ne iz njegovog sopstvenog mahnitog mozga.
Kad su izišli iz tajne kamere s klavikordima, odjednom se ponovo pojavi poznati Hal Valans. Naslonjen na balustradu svoje terase, on se poverio Čamči: »Ono što čoveka tako zapanjuje kod nje, jeste obim stvari koje ona pokušava da uradi.« Ona? Bebica? Čamča je bio zbunjen. »Govorim ti o znaš kome«, objasnio mu je Valans, da mu pomogne. »O Torture. O Megi Kučki«. Oh! »Ona je radikalna, to je jasno. Ono što ona hoće - ono što ona u stvari misli da- jebi-ga - može postići - bukvalno je to da izmisli čitavu jednu prokletu novu srednju klasu u ovoj zemlji. Da se otarasi onih starih namćorastih i nesposobnih kenjatora iz jebenog Sarija i Hempšira, i da uvede te nove. Ljude bez porekla, bez istorije. Ljude koji to stvarno žele i koji znaju da će sa njom moći da to i krvavo uspešno dobiju. Niko pre nje nije nikad ni pokušao da čitavu jednu jebenu klasu zameni drugom, a zapanjujuća je stvar to što bi ona u tome mogla i da uspe, ukoliko je oni ne pređu. Mislim, ona stara klasa. Oni mrtvaci. Ti shvataš šta ti ja govorim?« - »Pa, mislim da shvatam«, slagao ga je Čamča. »A tu se ne radi samo o biznismenima«, rekao je Valans baljezgavo. »Radi se i o intelektualcima. Napolje svi pederi! Ufuravajte se vi gladni momci sa lošim obrazovanjem! Novi profesori, novi slikari - cela bulumenta. To ti je jedna krvava revolucija. Nove stvari dolaze u ovu zemlju koja je nabijena jebenim starim leševima. Tu će imati šta da se vidi. A već se i sad vidi.«
Bebica dotumara na terasu do njih dvojice da ih vidi; izgledala je kao da joj je strašno dosadno. »Vreme ti je da ideš, Čamčo«, naredio mu je njen muž. »Mi nedeljom po podne prilegnemo i gledamo pornografiju na videu. To ti je čitav jedan nov svet, Saladine. Svak mora da mu se ponekad pridruži.«
Nema kompromisa. Ili si sa njima ili si mrtav. Ali to nije bio Čamčin način; ni njegov, a ni način one Engleske koju je on obožavao i došao da osvoji. Trebalo je da shvati tada i tamo: njemu je davano, njemu je već bilo dato - pošteno upozorenje.
A sad preko telefona, coup de grace.[16] »Nemaš ljutiš«, Valans mu promrmlja u uho. »Vidimo se, ah? O-kej, važi.«
»Hal«, naterao je Čamča sebe da mu prigovori, »ja imam ugovor.«
Kao jarac pred klanje. Glas u njegovom uhu bio je sad iskreno veseo. »Ne budi lud«, reče mu. »Razume se da ga nemaš. Pročitaj i ono što u njemu piše sitnim slovima. Uzmi advokata da on pročita sitna slova. Izvedi me pred sud. Uradi ono što moraš. To meni ništa ne smeta. Zar ne kapiraš? Ti pripadaš prošlosti.«
Signal: tut-tut.

*


Pošto ga je napustila jedna tuđinska i ostavila na pustom ostrvu druga Engleska, g. Saladin Čamča u svojoj velikoj pogruženosti dobi vesti o jednom svom starom drugaru koji je očigledno bolje prolazio u životu. Vrisak njegove gazdarice - »Tini benche achen« - upozori ga da se nešto dešava. Hind se talasala po hodnicima Šaandaara K(revet) i D(oručak) mašući, pokazalo se, poslednjim brojem uvoznog indijskog magazina Cine-Blitz posvećenog filmskim ljubimcima. Otvarala su se vrata; privremena bića su proturala glave napolje, sa zbunjenim i uplašenim licima. Mišal Sufijan se pojavi iz svoje sobe, sa nekoliko metara golotinje između gaćica joj ispod pupka i prslučeta na »bacačima«. Iz svoje advokatske kancelarije koja mu se nalazila preko puta, u hodniku, iziđe Hanif Džonson neprikladno obučen, u strogom odelu s prslukom; tresnu ga golotinja i on pokri svoje lice šakama. »O Gospode, budi milostiv«, molio je. Mišal nije obraćala pažnju na njega, već je viknula za svojom majkom: »Šta je? Ko je to živ?«
»Ne znam otkud ti ta bestidnost«, doviknu joj gospa-Hind kroz hodnik, »pokrij tu svoju golotinju!«
»Odjebi se«, promrmlja Mišal niz bradu, bacajući buntovne poglede na Hanifa Džonsona. »A šta da se kažeo onim njenim krofnama od sala što joj kipe iz sarija na sve strane, volela bih da znam.« Na drugom kraju hodnika, gospa-Hind se mogla videti u škiljavoj svetlosti kako mlatara Cine-Blitzom na stanare, ponavljajući (gornju) frazu- on je živ - sa svim žarom onih Grka koji su posle nestanka političara Lambrakisa, prekrili zemlju krečom-ispisanim Z. Zi: on je živ.
»Ko?« ponovo je oštro upitala Mišal.
»Džibril«, začu se piska privremene dece. »Farishta benche achen.« Nestajući niz stepenice, gospa-Hind nije videla kad joj se starija kćerka vratila u svoju sobu - ostavljajući vrata odškrinuta; a za njom je krenuo, kad se uverio da je situacija čista, poznati advokat Hanif Džonson, u odelu i cipelama, advokat koji je ovde držao kancelariju da bi bio u dodiru sa narodom, koji je takođe u centru grada imao dobru klijentelu i praksu, koji je imao dobre veze sa lokalnim članovima Laburističke stranke i koga je njihov sadašnji poslanik u Parlamentu optuživao da kuje plan da mu zauzme mesto, na sledećim izborima.
Kad li je imao biti osamnaesti rođendan Mišal Sufijan? -Tek nekoliko nedelja kasnije. A gde li je bila njena sestra, njena »cimerka«, drugarica, senka, njen eho i njena suprotnost? Ona je bila: van kuće.
Ali da nastavimo:
U toj vesti iz Cine Blitza izneseno je da se jedna nova, londonska grupa filmskih producenata, na čelu sa velikim »maherom« i moćnikom - »tajkunom« Bilijem Batutom, mladim lovanom, čije je zanimanje za kinematografiju dobro poznato, udružila sa cenjenim, nezavisnim indijskim producentom g. S.S. Sisodijom radi proizvodnje jednog »kambek«-filma u čast povratka na ekran legendarnog
Džibrila, sada ekskluzivno otkrivenog u životu pošto je po drugi put izbegao kandže smrti. »Tačno je da sam bio ,bukiran’ za taj avion pod imenom Nađmudin«, izjavio je filmski star. »Znam da su taj moj incognito policijska njuškala identifikovala kao moje pravo ime, i da je to tamo kod kuće izazvalo veliki bol, te se zato iskreno izvinjavam svojim obožavaocima. Znate, istina je u tome da sam ja, milošću Božjom, nekako propustio taj let, ali kako sam u svakom slučaju želeo da se jednom nađem na zemlji - izvinite, nisam imao nameru da se šalim sa onom nesrećom - dopustio sam da priča o mom odlasku na onaj svet ostane bez demantija, pa sam seo u drugi, kasniji avion. Kakvasreća: stvarno, morabiti da me je čuvao neki anđeo.« Ali posle izvesnog vremena provedenog u razmišljanju, on je zaključio da je s njegove strane bilo pogrešno da svoju publiku lišava, na tako nefer i grub način, istine o sebi i svog prisustva na ekranu. »I zato sam s punim angažovanjem i radošću prihvatio ovaj projekt.« Taj film je imao da bude - šta drugo nego - teološki, ali jedne nove vrste; postavljen u ambijent jednog izmišljenog, basnoslovnog grada od peska, a priča će se odnositi na susret jednog proroka sa jednim arhanđelom; pa i na iskušenje proroka, kao i na njegov izbor puta duhovne čistote a ne nekog niskog kompromisa. »To je film«, producent Sisodija je obavestio Cine Blitz, »o tome kako novina ulazi u svet.«
- Ali, da to neće, možda, izgledati bogohulno, kao neki zločin nad... - »Svakako da neće«, odlučno je odgovorio Bili Batuta. »Priča je priča, a činjenice su činjenice. Naš cilj nije da stvaramo zbrku, kao u onom filmu Poruka u kojem, kad god se Muhamed (neka je mir imenu njegovom!) čuje kako govori, vidite samo glavu njegove kamile, koja nešto žvaće. To - izvinite što upozoravam - nije imalo odgovarajući nivo. Mi pravimo film visoke estetike, visokog kvaliteta. Priču sa moralnom porukom: kao što su one - kako se to zvaše? - basne.«
»Kao neki san«, rekao je g. Sisodija.
Kad su tu vest Čamči, na njegovom tavanu, donele Anahita i Mišal Sufijan, on je tako zloćudno pobesneo dato njih dve nikad ranije nisu videle, tako je stravično pomahnitao da mu se glas podigao u visinu samocepanja, kao da mu je grlo gajilo noževe koji su mu krike sekli u froncle; od njegovog kužnog daha njih dve samo što nisu eksplodirale i izletele iz sobe; podignutih ruku visoko i razigranih jarečih nogu, on je najzad ličio na pravog đavola, čija je slika i prilika i bio postao. »Lažovčino!« vrištao je na odsutnog Džibrila. »Izdajico, dezerteru, đubre! Propustio si taj avion, je l’ da? - Pa, čija je to, onda, glava bila u mom krilu, pod mojim rođenim rukama...? - I koga sam ja to, onda, milovao po kosi, ko mi je pričao o svojim košmarima, i konačno počeo da pada s neba, pevajući?«
»De, de«, molila ga je preplašena Mišal. »O’ladi malo. Začas možeš da navučeš mamu na vrat«.
Saladin se smiri i ponovo postade patetično pokunjeni jarac koji nikog nije ugrožavao. »To nije istina«, jadikovao je. »Ono što se desilo, desilo nam se obojici.«
»Dabome«, hrabrila ga je Anahita. »A i niko ne veruje tim filmskim magazinima. Svašta pišu.«
Sestre se izvukoše iz sobe, zadržavajući dah i prepuštajući Čamču njegovom jadu, ali i propustivši da zapaze nešto veoma vredno pažnje. No njih ne smemo za to kriviti; groteskni prizor koji je Čamča maločas priredio, odvratio bi od toga i najoštrije oko. A, pošteno govoreći, tu promenu ni sam Saladin nije zapazio.
Šta se dogodilo? Ovo: tokom Čamčine kratke ali žestoke provale besa zbog Džibrila, rogovi na njegovoj glavi (koji su,i to da kažemo, bili porasli nekoliko centimetara dok se on izležavao na tavanu Šaandaara sa K. i D.), sada su se nesumnjivo i očigledno, za dva-tri centimetra - smanjili.
U interesu najstrože tačnosti, treba dodati i to da, tamo niže na njegovom transformisanom telu - u pozajmljenim pantalonama (delikatnost nam zabranjuje iznošenje eksplicitnih detalja) - da mu se i nešto drugo - da samo tako kažemo - takođe malčice smanjilo.
Bilo kako bilo, tek, izišlo je na videlo da je onaj optimizam izražen u reportaži uvoznog filmskog magazina bio na pogrešnim osnovama, jer su nekoliko dana kasnije gradske novine objavile vest o hapšenju Bilija Batute- u jednom njujorškom »suši-baru«, japanskom ribljem restorančetu u centru grada - zajedno sa njegovom drugaricom Mildred Mimi Mamulijan, za koju se kaže da je glumica, četrdeset godina stara. Dalje se opisuje da je on pristupao mnogim društvenim matronama, verskim »zanesenjakinjama i podrhtavkama« - članicama raznih religioznih sekta - izvlačeći im »vrlo krupne« sume novca da bi otkupio svoju slobodu od jedne sekte obožavalaca đavola. Kad si jednom bio prevarant, onda si uvek prevarant: to bi Mimi Mamulijan bez sumnje opisala kao jednu njegovu divnu žicu - žaoku. Probijajući se u srce američke religioznosti, moleći za svoje spasenje - »kad svoju dušu prodate, ne možete očekivati da ćete je jeftino otkupiti« - tako je Bili - navode istražni organi - sakupljao i »šestocifrene sume«. Svetska zajednica vernika čeznula je u drugoj polovini osamdesetih, za neposrednim dodirom sa nadzemaljskim, a Bili, tvrdeći da je podigao (i zato mora da ih se oslobodi) paklene demone, i da je svestan toga da može da ih pobedi, tim pre što je taj Đavo, koga im je on predstavio, tako demokratski reagovao na diktate Svemoćnog Dolara. Ono što je Bili nudio matronama Zapadne strane njujorškog Menhetna za njihove debele čekove, bila je potvrda: da, Đavo postoji; ja sam ga sopstvenim očima video - Gospode, pa to je strašno! - a ako postoji Lucifer, onda mora dapostojii arhanđel Gavrilo; ako je Oganj Pakla viđenkako bukti, onda negde, iznad duge, svakako mora da blista Rajsko naselje. Navodi se i to da je Mimi Mamulijan igrala značajnu ulogu u obmanjivanju, plačući i preklinjući što je najbolje umela. Upropastila ih je njihova vlastita preterana samouverenost: dok su, sedeći za barom japanskog ribljeg restorana »Takesuši«, urlali od smeha i ismevanja naivnihi pričali masne viceve sa šefom kuhinje, videla ih je sa ulice neka gđa Ejlin Struelpiter, koja je baš to popodne dala tom tada smušenom i prestravljenom paru ček na pet hiljada dolara. Gđa Struelpiter nije bila bez uticaja u Njujorškom policijskom odseku, te su momci u tamnoplavim uniformama stigli pre nego što je Mimi pojela svoju porciju dobro začinjene presne ribe na japanski način. Oboje su ćuteći izišli. Mimi je nosila, na novinskoj fotografiji, pretpostavljao je Čamča, upravo onu vizonsku bundu od četrdeset hiljada dolara, a na licu izraz koji je mogao da znači samo jedno:
Nek’ vas sve nosi đavo.
Posle toga, jedno vreme se ništa nije čulo o Farištinom filmu.

*


I bilo je i nije tako bilo ... da je tokom sužanjstva Saladina Čamče u telu đavola i na tavanu pansiona Šaandaar sa K. i D., produženog u sedmice i mesece, bilo nemoguće ne zapažati da se njegovo stanje postojano pogoršavalo. Njegovi rogovi (uprkos onom jednom, trenutnom i nezapaženom smanjivanju) bili su izrasli i debljii duži, uvrćući se u fantastične arabeske, i ovenčavajući mu glavu turbanom od sve tamnijeg rožnika. Bio je pustio dugačku, gustu bradu, zbunjujuću pojavu na čoveku okrugla lica koji se nikad ranije nije mogao pohvaliti velikom kosmatošću; i zaista, postajao je sve dlakaviji po celom telu, a iz osnove njegove kičme čak je počeo da raste fini rep koji je iz dana u dan bivao sve duži, te ga je već bio obavezao da odbaci nošenje pantalona; umesto u njih, on je sad taj svoj novi ud ututkavao u vrećaste šalvare širokog kroja koje je za njega zdipila Anahita Sufijan iz kolekcije njene majke. Patnje koje mu je stvarala njegova neprestana metamorfoza u neku vrstu »flaširanog« duha-đina mogu se lako zamisliti. Čak mu se i apetit menjao. Uvek probirljivi džandrljiv u pogledu hrane, sad je bio zapanjen osećajem da mu nepca postaju sve grublja i da mu stoga svaka hrana počinje da ima gotovo isti ukus, a s vremena na vreme bi hvatao sebe i kako odsutno gricka svoje krevetske čaršave ili stare novine, pa bi se uz trzaj osvestio, sa osećanjem krivice i stida zbog tog novog dokaza o svom napredovanju sve dalje od čoveštva i ljudskog roda ka - dabome - prčevinstvu i rodu jarećem. Bile su mu potrebne sve veće količine one osvežavajuće zelene tečnosti za ispiranje usta, kako bi svoj dah mogao da održava u granicama snošljivosti. Jer stvarno mu je bio ubistveno smrdljiv.
Njegovo prisustvo u kući stalno je predstavljalo trn i u oku i u boku gospe Hind, u kojoj se tuga zbog gubitka prihoda od tavanske sobe mešala sa ostacima njenog prvobitnog straha, mada je bila istina i to da su smirujući procesi navikavanja vršili na nju svoj magijski uticaj, pomažući joj da Saladinovo stanje vidi kao bolest čoveka-slona - elefantijazis, stvar od koje možeš da se groziš ali ne moraš i da je se plašiš. »Nek se on meni sklanja s puta, pa ću i ja njemu«, rekla je svojim ćerkama. »A vi, deco moga očajanja, zašto vi provodite svoje vreme u sedenju tamo gore s jednom bolesnom osobom, dok vam mladost prolazi - kad bi to neko mog’o da mi objasni; ali u ovom Vilajetu izgleda da je sve ono što sam nekad znala jedna laž, kao što je ono shvatanje da mlade devojke treba da pomažu svojim majkama, da misle na brak, da uče školu, a ne da sede s jarcima, koje smo kod kuće, po našem starom običaju, klali za velike praznike.«
Ali njen muž je i dalje bio brižan i zabrinut, čak i posle nemilog događaja do kojeg je došlo kad se popeo do tavana i natuknuo Saladinu da ženske glave možda i ne greše mnogo kad kažu da bi - kako to reći - da bi opsednutost njegovog tela mogla da se okonča posredstvom nekog učenog mule? Pri ovom spominjanju popa, Čamča se prope na svoje noge podižući obe ruke iznad glave, a soba se, nekako, ispuni gustim sumpornim dimom, dok je izvesna visokotonska vibrato-cika sa nekom vrstom cepajućeg svojstva, kao šiljakprobijala Sufijanov sluh. Dim se dosta brzo uklonio, jer je Čamča, naglo, širom otvorio prozor i grozničavo mlatarao rukama kao lepezama po dimu, dok se Sufijanu izvinjavao u tonovima akutne zbunjenosti: »Ja stvarno ne znam šta mi bi - ali ponekad se plašim da se ja to ne menjam u nešto - u nešto što bi se moglo nazvati jako lošim.«
Sufijan, nežan čovek, kakav je uvek i bio, priđe mestu na kojem je Čamča sedeo držeći se čvrsto za svoje rogove, potapša ga po ramenu i pokuša da ga razvedri koliko je mogao. »Pitanje mutabilnosti suštine ličnosti«, poče on nespretno, »već je dugo predmet visokoumnih diskusija. Na primer, veliki Lukrecije nam kaže u De Rerum Natura (O prirodi stvari), sledeće: quodcumque suis mutatum finibus exit, continuo hoc mors est illius quod fuit ante. Što u prevodu, izvini za moju trapavost, glasi ,Što god svojim menjanjem prelazi svoje granice’ - to jest, probija svoje nasipe - ili, možda, iskače iz svojih ograničenja - tako reći, zanemaruje sopstvene zakone, ali to je i suviše slobodno, mislim... ,ta stvar’, u svakom slučaju, smatra Lukrecije, ,radeći tako, donosi trenutnu smrt svom starom ja’.« - »Međutim«, podiže se kažiprst bivšeg učitelja, »pesnik Ovidije, u svojim Metamorfozama, ima dijametralno suprotno gledište. On tvrdi ovo: ,Kao vosak meki’ - zagrejan, shvataš, možda i onaj za pečaćenje dokumenata il’ slično - ,sa utisnutim šarama novim, I svoj oblik menja i čini se da isti nije više, Al’, ipak, isti je on, pa tako i duše naše, čak’ - Je l’ čujete, dobri gospodine? Naš duh! Naša besmrtna suština! - ,Iste ostaju zauvek, ali usvajaju one U seobama svojim promenljiva obličja stalno.’«
Sad je Sufijan skakutao, sa noge na nogu, pun uzbuđenja pod utiskom tih starih reči. »Za mene je Ovidije uvek iznad Lukrecija«, izjavi on. »Vaša je duša, dobri moj jadni dragi gospodine, ista. Samo je u svojoj seobi usvojila ovo trenutno promenljivo obličje.«
»To je prilično hladna uteha«, Čamča uspe da to kaže s prizvukom svoje stare hladnoće u glasu. »Meni se isto hvata, prihvatio ja Lukrecija i zaključio da se neka demonska i neizmenljiva mutacija odigrava u samom dnu moga bića, ili pošao za Ovidijem i priznao da sve što se na meni sad pojavljuje nije ništa drugo do ono što je tu već bilo.«
»Ja sam loše izneo svoje argumente«, Sufijan se jadno izvinjavao. »Samo sam želeo da vas razuverim.«
»A kakva bi to mogla da bude uteha«, odgovori Čamča gorkom retorikom, dok mu se ironija krunila pod teretom njegove nesreće, »za čoveka čiji je stari drug i spasilac istovremeno i noćni ljubavnik njegove žene, te tako samo podstiče - što bi vaše knjige starostavne nesumnjivo potvrdile - rašćenje njegovih rogonjskih rogova?«

*


Stari prijatelj, Džampi Džoši, nije bio kadar nijednog trenutka u svojim budnim jutarnjim časovima da se oslobodi saznanja da je, prvi put u svom životu, koliko se sećao, izgubio volju da živi u skladu sa sopstvenim standardima moralnosti. U sportskim centrima gde je predavao borilačke veštine sve većem broju učenika, naglašavajući im duhovne aspekte tih disciplina, što je mnoge veoma zabavljalo (»Ah, tako, Skakavče«, zezala bi ga jedna od njegovih glavnih učenica, Mišal Sufijan, »kad te neka cestita fasisticka svinja zaskoci iz mraka, ti mu najpre ponudi Budino ucenje, pa ga onda ritni u cestita muda«) - ispoljavao je takav strasni intenzitet, da su se njegovi učenici, shvatajući da on to izražava neku svoju unutarnju muku, počinjali da plaše. Kad ga je Mišal upitala o tome na kraju jednog časa, posle kojeg su oboje imali modrice i dahtali, a u toku kojeg su se učitelj i najbolja učenica bacali jedno na drugo kao najgladniji ljubavnici, on joj je odbio to pitanje sa za-njega-nesvojstvenim nedostatkom otvorenosti. »Dašto-mi-ti-da-što«, reče on. »Stara priča o trunu i balvanu.« Stajali su pored automata s pićem i sendvičima. Mišal sleže ramenima. »O-kej«, reče ona. »Da ti se poverim, ali da čuvaš tajnu.« On je pružio ruku da uzme svoju čašu sa »koka-kolom«: »Kakvu tajnu?« Naivni Džampi. Mišal mu šapnu na uho: »Mene jedanpovaljuje. Tvoj prijatelj: mister Hanif Džonson, Pravozastupnik.«
On je bio šokiran, a to je nju nerviralo. »Oh, povrati se. Pa, ja nisam devojčurak od petnaest godina.« On joj odgovori, slabim glasom, »Kad bi to tvoja majka...« i ponovo je uzruja. »Ako hoćeš da znaš«, zlovoljno, »ne brine mene majka nego Anahita. Ona uvek traži sve ono što ja imam. A njoj je, uzgred, tek petnaesta.« Džampi primeti da je oborio papirnu čašu i prosuo »kolu« po svojim cipelama. »Pljuni to što imaš«, navaljivala je Mišal. »Ja sam priznala.Sad si ti na redu.« Ali Džampi nije mogao ništa da kaže; i dalje je vrteo glavom zbog Hanifa. »To će biti njegov kraj«, reče on. To je imalo efekta. Mišal diže nos u vazduh. »O, kapiram«, reče ona. »Misliš da nisam dovoljno dobra za njega.« I preko ramena, u odlasku: »Ej, Skakavče. Zar sveci nikad ne tucaju?«
Ne baš tako sveti sveci. Nije on bio svetačkog kova, ništa više nego Dejvid Karadin u onim starim kung-fu-programima: kao Skakavac, kao Džampi, Zivac. Svaki dan se on iscrpljivao pokušavajući da se kloni one velike kuće u Noting Hilu, a svake večeri je završavao pred Pamelinim vratima, s palcem u ustima, grickajući mu kožicu oko nokta, braneći se od psa i sopstvene krivice, i idući pravo u njenu spavaću sobu, da ne gubi vreme. A tu bi oni pali jedno na drugo, i usta bi im potražila ona mesta od kojih su bili izabrali, ili naučili, da počnu: najpre njegove usne oko njenih bradavica, zatim njene usne duž njegovog donjeg palca.
Ona je bila počela da kod njega voli to njegovo nestrpljenje, jer je za njim dolazilo takvo strpljenje kakvo ona nije nikad ranije doživela, strpljenje čoveka koji nikad nije bio »privlačan« i zato spreman da ceni ono što mu je ponuđeno, ili je, pak, ona tako mislila u početku; ali je zatim naučila da ceni njegovu svesnost i brižnost prema njenim unutarnjim tenzijama, njegovo osećanje za teškoće kroz koje je njeno vitko i nežno, koščato telo sa malim grudima prolazilo, nalazilo i konačno se prepuštalo jednom ritmu, njegovom poznavanju takta. Volela je u njemu i njegovo samosavlađivanje; volela, znajući da je to pogrešan razlog, i njegovu spremnost da savlađuje i svoje skrupule, kako bi mogli da budu zajedno: volela i žudnju njegovu prema njoj koja je gospodarila nad svim njegovim imperativima. Volela je sve to tako da u toj ljubavi nije htela da vidi početak kraja.
Pri svršetku njihovog ljubavnog čina, ona je postajala bučna. »Jao!« vikala je, a sva ona aristokratičnost njenog glasa gomilala se u besmislene slogove njene izgubljenosti. »Uuhhh! Oj! Aaah.«
I dalje je mnogo pila - skoč, burbon, viski - i jedna pruga crvenila širila se preko središta njenog lica. Pod uticajem alkohola, desno oko joj se suzilo za polovinu otvora levog, i ona je, na njegov užas, počela da ga se gadi. Ali svaka diskusija o njenom šljokanju bila je zabranjena: onaj jedini put kad je on to pokušao da pokrene doveo ga je na ulicu sa cipelama koje je grčevito držao u desnoj ruci i mantilom prebačenim preko leve. Ali on se i posle toga vraćao: a ona mu je otvarala vrata i išla s njim gore kao da se ništa nije desilo. Pamelini tabui: šale na račun njene prošlosti, pominjanje »pale junakinje« s flašom viskija u ruci, i najmanja sugestija da je njen pokojni muž, glumac Saladin Čamča, još živ, i da živi tamo u drugom kraju grada, u jednoj rupi sa krevetom i doručkom, u vidu neke natprirodne životinje.
Tih dana, Džampi - koji je nju, isprva, neprestano davio zbog Saladina, govoreći joj da treba da krene i da se razvede od njega, jer je to njeno izigravanje udovice nepodnošljivo: a šta da se kaže o čovekovoj imovini, njegovom pravu na jedan deo imanja, i tako dalje? Ona ga svakako ne bi pustila da živi u nemaštini? - nije se više bunio zbog njenog nerazumnog ponašanja. »Ja sam dobila overenu potvrdu o njegovoj smrti«, rekla mu je onom jedinom prilikom kad je bila voljna da o tome bilo šta kaže. »A šta si ti dobio? Dobio si jednog jarca, jednu cirkusku nakazu koja nema nikakve veze sa mnom.« I onda je i ovo, kao i njeno cuganje, počelo da se namešta između njih. Džampijevi časovi borilačkih veština bili su sve žestokiji kako su ti problemi postajali sve krupniji u njegovoj svesti.
A da bi ironija bila veća, dok je Pamela klot odbijala da se suoči s činjenicama u vezi sa njenim otuđenim mužem, ona se kroz svoj posao u Komitetu za ljudske odnose u opštini upetljala u ispitivanje istinitosti navoda da se među službenicima lokalne policijske stanice širi sklonost prema magiji i čarobnjaštvu. Razne policijske stanice su s vremena na vreme sticale reputaciju »otkačenih« ustanova, »van kontrole« - kvartovi Noting Hil, Kentiš Taun, Izlinton.- Ali, magije i čini?! Džampi je bio skeptičan. »Nevolja s tobom«, rekla mu je Pamela svojim najoholijim puškomitraljeskim glasom, »jeste u tome što ti o normalnosti i dalje misliš kao o nekom normalnom stanju. Oh, Bože: gledaj šta se događa u ovoj zemlji. Onih nekoliko uvrnutih žandara što se skidaju goli i piju mokraću iz svojih šlemova, nisu baš tako nakazne persone. Nazovi ih slobodnim zidarima radničke klase, ako hoćeš. Meni svaki dan dolaze ljudi crne kože, prestravljeni do upišavanja, i pričaju mi o afričkim vradžbinama, o raznim činima koje neko na njih baca, o pilećim crevima, i o svemu sličnom. Ali ta prokleta kopilad uživa u tome. Uplaši crnje njihovim sopstvenim uga-bugama i onda provedi s njima nekoliko nestašnih noći, nestašnih preko svakog očekivanja. Neverovatno? Ama, kakvo krvavo buđenje i prosvećivanje!« Izgledalo je da im je gonjenje veštica bilo u familiji: od Matjua Hopkinsa do Pamele Lavlejs. U Pamelinom glasu, kad je govorila na javnim skupovima, na lokalnom radiju, pa čak i u regionalnim programima vesti na televiziji, mogao se čuti sav onaj žar i autoritet onog Starog Glavnog-Lovca-na-Veštice, i samo zahvaljujuči tom njenom glasu Glorije dvadesetog veka, njena kampanja nije bila trenutno ismejana do gašenja. Nova metla je potrebna za izbacivanje veštica. Tako je bilo rečeno u jednom zvaničnom istraživanju. Ali ono što je Džampija dovodilo do besa, bilo je Pamelino odbijanje da svoje argumente u slučaju mističnih policajaca dovede u vezu sa slučajem njenog soj)stvenog muža jer, posle svega, transformacija Saladina Čamče ticala se upravo predstave o tome da se normalnost više ne sastoji (ako se ikad i sastojala) od banalnih, »normalnih« elemenata. »To nema nikakve veze s tim«, klot je rekla kad je on pokušao da joj se suprotstavi: nadmena, pomislio je, kao i svaki sudija koji osuđuje ljude na vešanje.

*


Kad mu je Mišal Sufijan otkrila svoju nezakonitu seksualnu vezu sa Hanifom Džonsonom, Džampi je na svom putu ka Pameli Čamča morao u sebi da prigušuje nekoliko bigotskih misli, kao što je - da Hanifov otac nije bio belac, on to nikad ne bi učinio; Hanif - besneo je Džampi - taj nezreli kopilan koji verovatno udara recke na svoj kurac, da bi imao evidenciju o svojim osvajanjima ženskinja, taj isti Džonson, sa aspiracijama da predstavlja svoj narod, koji ne može da sačeka da mu ženske porastu pre nego što počne da ih tuca!... zar nije mogao da vidi da je Mišal sa svojim sveznajućim telom, ipak samo, samo jedno derište?- Ne, nije ona to. - I neka je proklet, onda, proklet zato (i tu se Džampi od samog sebe šokira) što joj je on prvi.
Džampi na putu ka svojoj švalerki, pokušavao je da sebe uveri da je njegova srdžba na Hanifa, njegovog prijatelja Hanifa, prvenstveno - kako da kaže? - lingvistička. Hanif je odlično vladao jezicima - rečnicima koji su u njegovoj profesiji bili važni: sociološkim, socijalističkim, crno-radikalnim, anti-anti-antirasističkim, demagoškim, oratorskim, propovedničkim: rečnicima moći. Ali, ti, barabo, preturaš po mojim fiokama i smeješ se mojim glupim pesmama. A pravi jezički problem: kako jezik savijati, kako ga uobličavati, kako ga pustiti da bude naša sloboda, kako ponovo svojatati njegove otrovne izvore, kako vladati rekom reči, vremena, krvi: o svemu tome ti blage veze nemaš. Kako je teška ta borba, i kako je neizbežan poraz. Niko neće da me izabere za bilo šta. Nema baze moći, nema birača: samo borba s rečima. Ali on, Džampi, morao je takođe da prizna da je njegova zavist prema Hanifu bila, kao i sve drugo, ukorenjena u Hanifovom boljem vladanju jezikom žudnje. Mišal Sufijan je bila moćna ženska, izdužena, cevasta lepotica, ali on, Džampi, nije znao to znanje, pa čak i da je razmišljao o tome, on se nikad ne bi usudio da joj priđe. Jezik je hrabrost: sposobnost da se shvati neka misao, da se ona iskaže., i da se tako učini istinitom.
Kad mu je Pamela Čamča otvorila vrata, on je od nje saznao da joj je kosa prekonoć potpuno osedela, te je ona na tu neobjašnjivu nesreću reagovala tako što se ošišala do glave, a zatim na glavu stavila jedan apsurdan turban boje crvenog vina, koji nikako nije htela da skida.
»Prosto se tako dogodilo«, rekla mu je. »Ne možeš da isključiš ni mogućnost da su i na mene bačene neke čini.«
On se s tim nije složio. »Ili je to bila tvoja reakcija, iako zakasnela, na vest o izmenjenom ali postojanom stanju u kojem se nalazi tvoj muž.«
Ona se izvi da ga pogleda u lice, nasred stepeništa koje je vodilo u spavaću sobu. »Pa u tom slučaju«, likovala je, »zašto se to nije dogodilo i našem kučetu?«

*


On je te noći mogao da joj kaže da želi da njihovu vezu prekine, da mu nastavljanje savest više ne dopušta - možda bi bio spreman i da se suoči s njenim besom, i da živi s paradoksom da odluka istovremeno može da bude i savesna i nemoralna (jer je surova, jednostrana, sebična); ali kad je ušao u spavaću sobu, ona mu obema rukama ščepa lice i, gledajući ga pravo u oči da vidi kako će on da primi tu novost, priznade mu da ga je lagala da je upotrebljavala kontraceptivna sredstva. Bila je trudna. Ispostavilo se da je ona bolje od njega donosila jednostrane odluke, te da je od njega prosto uzela dete koje Saladin Čamča nije bio sposoban da joj podari. »Ja sam ga želela«, prkosno je uzviknula, i to tik uz njega. »I sad ću da ga imam.«
Njena je sebičnost pretekla njegovu. A on je, pak, otkrio da oseća olakšanje; oslobođen odgovornosti da pravi i slavi moralne izbore - jer kako da je sad ostavi? - izbacio je takve ideje iz glave, pa joj je dopustio, nežno ali i sa nesumnjivom predanošću, da ga gurne na krevet, na koji je on, nauznak, pao.

*


Da li se sporo-predrugojačavajući Saladin Čamča pretvarao u neku vrstu naučnofantastičnog ili horor-video-tupadžiju mutavka, u neku nasumičnu mutaciju koja je imala da ubrzo bude prirodno selekcionisana iz egzistencije- ili je on evoluirao u nekog avatara Gospodara Pakla - ili kakav bio da bio slučaj, činjenica je (a to će biti i u našem sadašnjem predmetu, da treba nastaviti obazrivo, koračajući od jednog utvrđenog fakta do drugog, i ne donositi brze zaključke sve dok nas naša žuta ciglena staza neospornih stvari ne dovede na nekoliko centimetara udaljenosti od mesta našeg opredeljenja) da su ga dve kćerke hadži-Sufijana uzele pod svoje okrilje, mareći za Zver kako samo Lepoticeumeju da mare; i da je on sam, kako je vreme prolazilo, postao krajnje privržen njima dvema. Jedno duže vreme su ga Mišal i Anahita potresale svojim pažnjama zajedno i neodvojivo, kao pesnica i njena senka, kao pucanj i njegov odjek, dok je mlađa stalno pokušavala da podražava svoju visoku, živahnu stariju sestru, vežbajući karate-ritanje i strašne ving-čun-udarce dolakticom u laskavoj imitaciji Mišalinog beskompromisnog stila. Međutim, on je u poslednje vreme bio zapazio kako raste tužno neprijateljstvo između sestara. Jedne većeri, sa tavanskog prozora, Mišal mu je ukazivala na neke ulične likove, kao - gle onog indijskog drevnog Sika koji je u jednom rasističkom napadu bio tako šokiran da je potpuno izgubio moć govora; kažu da skoro sedam godina nije reč progovorio, a pre toga je bio jedan od nekoliko »crnih« gradskih mirovnih sudija... ali on danas ne izriče nikakve kazne, i svuda ga prati njegova ćudljiva žena, koja svakom kaže, O, ne obraćajte pažnju na njega, on odavno više nije u stanju ni da zucne; a tamo preko, vidiš onog čoveka savršeno običnog izgleda- »tip računovođe« (Mišalin izraz) - koji ide kući sa svojom aktentašnom i kutijom slatkiša; on je u našoj ulici poznat po tome što ima naviku da u svojoj dnevnoj sobi pola sata svake večeri pravi nov raspored nameštaja - poreda stolice jednu iza druge, u dva reda, i ide između redova izigravajući konduktera autobusa koji putuje za Bangladeš; opsesivna fantazija u kojoj su svi članovi njegove porodice obavezni da učestvuju, i tačno pola sata kasnije on napušta igru, pa je sve vreme posle toga najsumorniji čovek koga možeš sresti; a nakon nekoliko trenutaka, pakosno se umeša petnaestogodišnja Anahita: »Ona time hoće da kaže da ti ovde nisi jedini nesrećan slučaj, da u susedstvu ima nakaza kol’ko voliš i da samo treba da gledaš.«
Mišal je imala naviku da mu priča o Ulici kao da je to bilo neko mitološko bojište a ona, visoko, gore, na Čamčinom tavanskom prozoru, anđeo-reporter i istrebljivač. Od nje je Čamča naučio bajke o novim indijskim plemenimaKuru i Pandava, o belim rasistima i crnoj »samopomoći« ilio četama budnosti koje igraju svoju ulogu u toj modernoj Mahabharati, ili, tačnije, u ovom Mahavileyetu. Tamo gore, ispod železničkog mosta, Narodni front je znao da se maklja sa neustrašivim radikalima Socijalističke radničke stranke, »svake nedelje od zatvaranja do otvaranja radnji«, rekla je podrugljivo, »ostavljali su nam da raščišćavamo krš do kraja usrane nedelje«. - U tom prolazu su ona Brikholska Trojica udešena za vrbicu, ispitivana, nepošteno suđena; i u toj sporednoj ulici on je mogao da zamisli prizor ubijanja onog Jamajkanca, Julisisa E. Lija, a u onom »pabu«, tamo, mrlju od krvi na tepihu na kojem je Džatinger Sing Mehta izdahnuo. »Tačerizam ima svoj uticaj«, govorila je, dok je Čamča, koji više nije imao ni volje ni reči za raspravljanje sa njom o pravdi i zakonitosti, posmatrao Anahitu u kojoj je rastao bes. - »Nema ovih dana više tih organizovanih bitki«, tumačila mu je Mišal. »Naglasak je na malim poduhvatima i na kultu individue, zar ne? Drugim rečima, pet-šest belih baraba učestvuju u kokanju nas, pa u svakoj čarki ubiju po jednog individualca.« Tih dana su četice tumarale noćnim ulicama, spremne za pogoršavanje stanja. »To je naše polje«, rekla je Mišal Sufijan o toj Ulici bez ijedne vlati trave koja bi se mogla videti. »Nek samo dođu da ga zauzmu, ako smeju.«
»Pogledaj je samo!« prasnu Anahita. »K’o neka prava dama, je 1’ da? Takoprefinjena. I zamisli šta bi mama rekla kad bi znala.« - »Šta kad bi znala, ti mala bal-?« Ali Anahitu nije mogla da uplaši: »O, da«, ona tobož jauknu. »Ali mi znamo, nemoj da misliš da ne znamo - kako gospođica nedeljom pre podne odlazi na onaj bit-šou sa pušenjem ,trave’, i izigrava neku damu u onim svojim kurvinskim haljinama - i s kim se ona tamo vrcka i guzi u onom dnevnom disko-lokalu ,Vruć vosak’ za koji ona misli da ja nikad nisam čula - i šta se događa na onom bluz-dansu na koji je otfurala sa onim misterom Zna-Se-Kojim Nadrkankom - baš mnogo dobra starija sestra!« i izvede svoj veliki »finiš«: »Ona će jednog dana verovatno da crkne od onog kako-se-zvaše - neznanja.«Što će reći - a to suČamča i Mišal dobro znali iz onih filmskih reklama sa ekspresionističkim nadgrobnim spomenicima koji se dižu iz zemlje i mora - od SIDE. Nije bilo sumnje da je na to mislila.
Mišal skoči na svoju sestru i poče da joj čupa kosu- a Anahita, i pored bola, uspela je da izbaci još jedan štos, »Ja barem nisam, k’o neke kretenke, otfikarila svoju dugu kosu, da mi glava liči na jastuče za igle«, a zatim su njih dve otišle, ostavljajući Čamču da se čudi Anahitinom naprasnom prihvatanju ženske etike njene majke. Nevolja se sprema, zaključio je on.
Nevolja je i došla: ubrzo.

*


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:00 pm


Kad je bio sam, sve je više osećao kako ga neki teret postepeno pritiska, sve dok ne bi izgubio svest, padajući na stranu kao igračka sa odvijenom oprugom, i u tim prolaznim stazisima, zastoju sokova, koji su se završavali neposredno pred dolazak posetilaca, njegovo bi telo ispuštalo zastrašujuće zvuke, zavijanje i škripanje paklenih točkova, muklo dobošarenje i pucketanje satanskih kostiju. To su bili periodi u kojima se on, malo-pomalo, razvijao. A kako se on razvijao, tako su sve više kolale glasine o njegovom prisustvu; jer ne možete čuvati đavola zatvorenog na tavanu i očekivati da ćete ga večno čuvati samo za sebe.
Kako se to pročulo, kad su ljudi koji su znali, sve vreme ćutali (Sufijanovi zato što su se bojali da ne izgube posao, privremena bića zato što ih je njihov osećaj prolaznosti onesposobio da trenutno delaju - a sve partaje zajedno zbog straha od dolaska policije koja zapravo nikad nije mnogo oklevala da ulazi u takve nastambe, da neočekivano hrupe, da se sudaraju sa sitnim nameštajem i da slučajno zgaze poneku ruku nogu vrat): on je počeo da se pojavljuje u snovima meštana iz susedstva. Mule u džamiji Masdžid koja je ranije bila sinagoga Mačzikel Ha-Dat, a koja je, opet, bila zamenila hugenotsku kalvinističku crkvu - i dr Uhuru Simba, čovek-breg sa afrikanskim kutijastim šeširićem i crveno-žuto-crnim pončom, koji je vodio onaj uspeli protest protiv tv-serije The Alien Show a koga je Mišal mrzela više nego ijednog crnca, zato što on ima običaj da drskim ženama udara šljage preko usta - i njoj, na primer, na javnom mestu, na nekom skupu, pred mnogo svedoka, ali to Doktoru ne smeta, ma, on je jedna šašava barapčina, šta drugo, rekla je Čamči kad mu ga je jednog dana pokazala s tavanskog prozora, taj ti je na sve spreman; bio je u stanju da me ubije, i to samo zato što sam svima pričala da on nije nikakav Afrikanac, jer ja sam ga znala kad je bio običan frajer, Silvester Roberts, tamo s kraja Nju Kros-džade; ama, kakav jebeni doktor, ako mene pitaš; i sama Mišal, i Džampi, i Hanif, pa i onaj »kondukter autobusa«- svi su ga oni sanjali kako izrasta na Ulici kao Apokalipsa i sagoreva grad kao »tost«. I u svakom od hiljadu i jednog sna on, Saladin Čamča, sa divovskim udovima i glavom sa rožnatim turbanom pevao je, glasom tako dijabolično groznim i grlenim da je bilo nemoguće razumeti stihove, iako je ispalo da su ti snovi stravično ličili na epizode neke serije, svaki kao nastavak onog prethodnog od prošle noći, i tako dalje, iz noći u noć, dok jedne noći čak i onaj mutavko, Ćutljivi Čovek, koji nije progovorio od one davne večeri u jednom indijskom restoranu kad mu je neki mlad pijanac nabio vrh noža pod grlo, preteći mu da će ga zaklati, a zatim mu, još šokantnije, pljunuo u tanjir s jelom - dok taj blagi džentlmen jedne noći nije zaprepastio svoju ženu u krevetu sedeći uspravno u snu, izbacujući vrat napred kao golub-gušan, lupkajući podlanice jednu o drugu pored svog desnog uha, i pevajući gromoglasno neku pesmu koja je zvučala tako tudinski i statično da ona nije mogla da razume ni jednu jedinu reč.
Veoma brzo, jer više ničemu nije potrebno mnogo vremena, imidž sanjanog đavola počeo je da se hvata za ljude i da postaje popularan, treba reći, samo među onima koje je Hal Valans opisao kao obojenu uverenost. I dok su ne-obojeni neo-džordžijanci sanjali jednog sumporovitog neprijatelja koji pod svojom zadimljenom petom razbija njihove savršeno obnovljene rezidencije, oni noćni mrki-i-crni su u svojim snovima bodrili tog - kog-drugog-do-ipak-crnog-čoveka - možda malčice uvrnutog zbog sudbe klase rase istorije, zbog svega toga, ali kad mu se skineš s vrata, nezgodnog i ludog, da ga ipak bodro šutneš u dupence da bi nastavio da radi svoju radnju.
U početku su ti snovi bili privatna stvar snivača, ali ubrzo su počeli da cure u budne sate; a kad su azijski trgovci na malo i proizvođači dugmića-bedžića majica potkošulja plakata, shvatili moć tog sna, onda je on iznenada počeo da se pojavljuje svugde - na grudima mladih devojaka i u prozorima zaštićenim rešetkama od bacanih cigala, on je bio i prkos i upozorenje. Naklonjenost Đavolu: pevanje nove šanse za jedan bolji i srećniji život, na stari glas. Klinci na Ulici počeli su da na glavama nose gumene đavolske rogove, onako kao što su nekoliko godina ranije nosili ružičaste-i-zelene loptice koje su im se klatile na krajevima krutih žica oko glave, kad su više voleli da izigravaju svemirska bića. Simbol u vidu Čoveka-jarca s podignutom pesnicom u gestu moći, iznenada je počeo da se pojavljuje na barjacima prilikom političkih demonstracija, Spasite Šestoricu, Oslobodite Četvoricu, Jedite Heinz-57. Pleasechu meechu, pevali su radio-aparati, hopeyu guessma nayym. Policijski zvaničnici u opštinskom odseku za međuljudske odnose upozoravali su na »širenje kulta đavola medu mladim crncima i Azijcima« kao na »žalosnu tendenciju« koja ovima služi za pobijanje navoda gđe Pamele Čamča i lokalnih vlasti: »Ko su veštice danas?«- »Čamča«, uzbudeno je rekla Mišal, »ti si postao heroj. Mislim, ljudi stvarno mogu da se poistovećuju s tobom. To je imidž koji je belo društvo dugo odbacivalo kao mogućnost da ga mi stvarno prihvatimo, znaš, da ga okupiramo, nastanimo, vratimo sebi i usvojimo. Vreme je da razmislišo akciji.«
»Nosi se«, dreknu Saladin u svojoj pometenosti. »Ja to nisam želeo. Ja na to uopšte nisam ni pomišljao.«
»Ali ti, ipak, prerastaš ovaj tavan«, odvrati mu Mišal, zlovoljno. »On će ti uskoro biti tesan.«
Stvari su se svakako bližile svom vrhuncu.

*


»Prošle noči je još jedna stara dama rašporena« - objavi Hanif Džonson imitirajući trinidadski naglasak koji je on dobro znao. »Za nju nema više nikakvo sosijalno ošiguranje.« Anahita Sufijan, dežurna iza šanka Šaandaar kafea treskala je šoljama i tanjirima. »Ne znam šta će ti to«, bunila se. »Poštedi me sebe«. Hanif nije obraćao pažnju na nju, već je seo za sto pored Džampija, koji odsutno promrmlja: »A šta oni kažu na to?« - Džampi-Džošija je mučilo saznanje da će uskoro biti otac jednog deteta, ali Hanif ga trže kad ga je potapšao po leđima. »Pojezija ti baš nešto i ne ide od šape, badžo, ah?« reče mu on sažaljivo. »Izgleda mi da se ona tvoja reka krvi zgrušava.« Džampijev pogled mu promeni intonaciju. »Pa, oni kažu ono što kažu«, odgovori mu on na pitanje. »Kažu, čuvajte se onih obojenih što krstare kolima po fašem kraju. A ako je ta starica bila crna, čoveče, onda će oni reći ono ,nema osnova za sumjanje da je motif bio rasistički! I mogu ti reći«, nastavi on bez dosadašnjeg načina govora, »da mene ponekad stvarno uplaši onaj nivo agresivnosti koji ključa ispod kože ovog grada. Nije to samo onaj bakutanerski Trbosek. To svugde imaš. Kad je najveća gužva u gradu, slučajno naletiš na otvorene novine nekog badže u vozu, i on ti rascopa njokalicu. Svi su tako prokleto gnevni, rekao bih. Pa si čak i ti takav, stari prijatelju«, završi on sa tim zapažanjem. Džampi ustade, izvini se, i iziđe iz lokala bez ikakvog objašnjenja. Hanif raširi ruke i uputi Anahiti svoj najljupkiji osmeh: »I šta ja sad da radim?«
Anahita mu se takođe slatko osmehnu: »Da li ti nekad pomisliš i na to da tebe ljudi mnogo ne vole?«
Kad se saznalo da je Trbosek bakutanera ubio svoju novu žrtvu, sve češće su se čule sugestije da bi se rešenje zagonetke ko je taj »ljudski zao duh« što vrši gnusna ubistva starica - i uvek uredno ostavlja unutrašnje organe svojih žrtava, po jedno pluće pored svakog uha a srce, iz očiglednih razloga, u ustima - najverovatnije moglo naći posle ispitivanja novog okultizma među gradskim crncima, koji vlastima stvara velike brige. U skladu s tim, učestala su i hapšenja i ispitivanja »obojenih«, a bilo je i dosta racija, iznenadnih upada u nastambe »pod sumnjom da su pribežišta podzemnih okultističkih ćelija«. A ono što se događalo, iako to niko nije priznavao ili čak, u početku, razumevao, bilo je da je svako, pa bio on crn mrk beo, počeo da o tom liku iz snova misli kao o istinskom stvoru, kao o biću koje je prekoračilo granicu, izbegavši normalne nadzore, i sad slobodno baza po gradu. Ilegalni doseljenik, kralj van zakona, grozni kriminalac ili junak rase. Priče su kolale po gradu, u svim pravcima: neka fizioterapeutkinja je ispričala jednu smešnu anegdotu nedeljnim novinama, u koju niko nije poverovao, ali ljudi su na to rekli - nema vatre bez dima; bilo je to neizvesno stanje stvari; ali neće proći mnogo, pa će i u Šaandaaru doći do racije koja će celu stvar poslati dalje i od neba. Tu su se i sveštenici umešali, dodajući toj zbrci još jedan nesiguran elemenat - vezu između pojma crn i greha zvanog bogohuljenje. A na tavanu, Saladin Čamča je rastao.

*


On se opredelio za Lukrecija, a ne za Ovidija. Za nestalnu dušu, za promenljivost svega - i das Ich - do poslednje trunke njegovog ja. Biće koje prolazi kroz život može postati toliko drukčije od sebe da postane drugo biće, izdvojeno, odsečeno od prošlosti. Ponekad je mislio na Zini Vakil tamo na drugoj planeti, u Bombaju, na dalekom, samom rubu galaksije: na Zini, na eklekticizam, na hibridnost. Koliko je optimizma u tim idejama! Koliko izvesnosti na kojoj one počivaju: izvesnost volje, izbora! Ali, Zini moja, život ti se prosto desi: kao neki nesrećni sučaj. Ne: desi ti se kao posledica tvog stanja. Ne izbora, već - u najboljem slučaju - procesa, a u najgorem, grozne, totalne promene. Novina: on je tragao za nekom drukčijom vrstom, ali ovo je ono što je dobio.
I gorčinu i mržnju, sve te grube stvari. On će ući u tog novog sebe; on će biti ono što je postao: bučan, smrdljiv, grozan, nenormalno velik, groteskan, nečovečan, moćan.
Imao je osećaj da je u stanju da malim prstom obara crkvene tornjeve, snagom koja raste u njemu, gnevom, gnevom, gnevom. Moćima svojim.
Tražio je nekog koga bi mogao da krivi. I on je, sam, sanjao; a u snovima njegovim - neki oblik, neko lice što lebdi i sve mu se više približava, i dalje sablasno, nejasno, ali jednog dana, uskoro, on će biti u stanju da to nazove njegovim pravim imenom.
Ja sam, prihvatio je, ono što sam.
Pokoravanje.

*


Čaura u kojoj je on živeo u Šaandaaru sa K. i D. raspukla se one većeri kad je Hanif Džonson uleteo vičući da je Uhuru Simba uhapšen zbog ubistva bakut-Trboseka, a priča se da će i na njega da bace Crnu Magiju, i da će on da ispadne onaj čarobnjački vudu-žrec i žrtveni jarac, a da je odmazda - makljanje, atak na imovinu, uobičajene stvari- već počela. »Zaključajte vrata«, rekao je Hanif Sufijanu i gospi Hind. »Sprema se gadna noć.«
Hanif je stajao nasred Cafea, uveren u snažan efekat vesti koju je doneo, te kad mu je preko lokala gospa-Hind prišla i svom snagom ga pesnicom tresnula u lice, on je na udarac bio toliko nespreman da se stvarno onesvestio, više od iznenađenja nego od bola. Povratio ga je Džampi, pljusnuvši punu čašu vode na njega, onako kako je bio naučio iz filmova, ali dotle je gospa-Hind već uveliko bacala odozgo na ulicu pribor iz njegove advokatske kancelarije - pantljike za pisaću mašinu i one crvene trake - jemstvenike, onu vrstu za overavanje zakonskih dokumenata s pečatom, praveći tako karnevalske serpentine u vazduhu. Anahita Sufijan, koja više nije mogla da podnosi pakleno žacanje ljubomore, bila je ispričala gospi Hind o Mišalinoj vezi sa nadobudnim advokatom-političarem, a posle toga gospa-Hind je izgubila glavu, sve one godine njenog ponižavanja pokuljale su iz nje - zar nije bilo dovoljno to što se zaglavila u ovoj zemlji punoj Jevreja i stranaca koji su je strpali u istu vreću sa crncima; zar nije bilo dovoljno to što joj je mužslabić koji je, doduše, bio u hadžiluku ali u sopstvenoj kući nije mario za pobožnost - a sad još i ovo da joj se desi! Krenula je s kasapskim nožem na Mišal, a njena ćerka je reagovala jednom serijom karate-ritanja i bubotaka, isključivo u samoodbrani, inače bi se to sigurno izvrglo u matero-ubistvo. - Hanifu se vratila svest u ležećem položaju, a hadži-Sufijan ga je gledao odozgo, praveći rukama, bespomoćno, male krugove oko svojih bokova i plačući kao dete, nesposoban da nađe neku utehu u učenosti, jer dok je za većinu muslimana hadžiluk u Meku bio veliki blagoslov, u njegovom je slučaju to počinjalo da se izmeće u prokletstvo; »Odlazi«, reče on, »Hanife, prijatelju moj, odlazi« - ali Hanif nije hteo da ode pre no što izgovori ono što je imao da kaže, »Ja sam i suviše dugo držao zatvorenu pljucu«, uzviknuo je, »pred vama koji sebe nazivate moralnim osobama, dok se bogatite na bedi i jadu Ijudi vaše sopstvene rase«, iz čega je proizilazio jasan zaključak da hadži-Sufijan nikad nije znao koliku je kiriju naplaćivala njegova žena, koja mu to nije saopštavala, zaklevši svoje ćerke da čuvaju tu tajnu, pod pretnjom strašnog prokletstva, znajući muža kakav je, da bi on, ako to otkrije, našao načina da ljudima vrati pare a svoju porodicu opet baci u krajnje siromaštvo; dok bi on, taj žmirkavi porodični duh Šaandaara, posle toga izgubio svaku ljubav prema životu. - A sad Mišal stiže u kafanu - O, da kakvog li srama što se ovako predstavlja privatni život porodice, kao neka jeftina drama, pred očima gostiju platežnih - mada je, istini za volju, poslednji gost, neka žena, koja je popila čaj, sada bežala sa scene što je brže mogla. Mišal je nosila svoje kofere. »I ja odlazim«, objavila je prisutnima. »Samo pokušajte da me sprečite. Prošlo je tek jedanaest dana.«
Kad je gospa-Hind videla svoju stariju kćer na rubu odlaska iz njenog života zauvek, shvatila je kolika je to cena držati Princa od Mraka pod svojim krovom. Zamolila je svog muža da bude razuman, da i on shvati kako ih je njegova dobrodušna velikodušnost dovela u taj pakao, i kako bi oni, samo kad bi ovaj đavo Čamča mogao da se ukloni iz njihove kuće, ponovo bili ona stara srećna i vredna porodica. Ali kad je ona završila, kuća iznad nje poče da tutnji i da se trese - buka koja je najavljivala nešto što je silazilo niz stepenice, režući i - ili se bar tako činilo - pevajući, glasom tako zloćudno hrapavim da je bilo nemoguće razumeti reči.
Konačno je Mišal bila ta koja je krenula gore da ga presretne, Mišal s Hanifom Džonsonom koji ju je držao za ruku, dok je izdajica Anahita posmatrala prizor iz podnožja stepeništa. Čamča je bio porastao do visine od preko dva metra i četrdeset centimetara, a iz nozdrva mu je kuljao dim u dve boje - žute iz leve i crne iz desne nozdrve. Više nije nosio odelo. Malje po njegovom telu bile su sad i guste i dugačke, rep mu je besno šibao vazduh, oči su mu bile bledo- ili svetlucavo-crvene; a one privremene partaje u kući sa K. i D. uspeo je da tako prestraši da su svi skočili iz svojih kreveta, u stanju velike neuravnoteženosti. Ali Mišal nije bila toliko uplašena da ne bi mogla da govori. »Šta misliš kuda si to krenuo?« upitala ga je. »Je l’ ti veruješ da ćeš ovakav kakav si i pet minuta opstati napolju?« Čamča zastade, baci pogled niz svoje telo, ugleda veliku erekciju između svojih prepona i sleže ramenima. »Ja razmišljam o akciji«, odgovori joj on njenom frazom, mada se po tom njegovom glasu od vulkanske lave i grmljavine, činilo da ta fraza više nije bila njena. »Ima jedna osoba koju bih želeo da nađem.«
»Obuzdaj svoje konje«, reče mu Mišal. »Mi ćemo već nešto smisliti.«

*


Šta može da se nađe ovde, jednu milju dalje od Šaandaara,- tu gde »bit« u radu susreće džadu - u klubu »Vreli Vosak«, ranije zvanom »Crni-i-Mrki«? Pa deder da ove zvezdama ispresecane noći bez mesečine pratimo te ljudske prilike - neke kočoperne, upicanjene, laka hoda-iznad poda, druge, prava šunjala što senke vole, i stidljivice - kako pritiču iz svih budžaka ovog kraja [naglo zaranjaju u podzemlje kroz ova neobeležena vrata. Šta je to unutra? Svetla, fluidi, prah, tela koja se drmaju i tresu, svako za sebe ili u parovima ili utroje, krećući se ka mogućnostima. Ali šta su, onda, one druge prilike, nejasne u pali-gasi sjajnim duginim bojama prostora, one figure ukoćene u svojim stavovima usred grupe mahnitih igrača? Šta su ovi što hip-hopuju i hindi-popuju a ni za jedan centimetar se ne pomeraju? - »Dobro mi izgledate, četo Vrelog Voska!« Naš domaćin govori: bukač, zdravičar, disko-džokej non-parej - sjajni puvadžija Rozikasti, odelo mu se crveni i svetluca u ritmu »bita«. - I zaista, on je izuzetna ličnost, albino, visok dva metra i deset, kosa mu najbleđe ružičaste boje, beonjače mu iste, po liku pravi Indijac, dignuta nosa, dugih tankih usana - lice sa onih slika na hamza-nama tekstilu. Indijac koji nikad nije video Indiju, čovek-Istočne-Indije iz »Zapadne Indije« (Srednje Amerike), beli crnac. Zvezda. Star.
I dalje nepokretne figure »igraju« između »šimi«-plešućih cura i momaka, trzajuće i đipajuće mladeži. Šta su te figure? Pa, voštane figure, i ništa drugo. - A ko su oni?- Istorija. Vidite, ovde je Meri Sikol, koja je na Krimu uradila isto onoliko koliko i ona druga čarobno-lampska Dama, ali, kako je ovde mračno, to teško može da se vidi uz sveću u firentinskom čiraku; a tamo, preko, jedan Abdul Karim, poznat i kao Munši, koga je kraljica Viktorija htela da unapredi, ali nije mogla jer su ga sredili anticrnački popovi. Svi su oni ovde, i bez pokreta igraju u svom vrelom vosku: crni komedijaš Septimija Severa, na desnoj strani; a tamo, levo, berberin Džordža IV pleše sa robinjom Grejs Džons. Jukaso Gronioso, afrički princ koji je bio prodan za šest lakata platna, igra na svoj drevni način sa robinjinim sinom Ignacijusom Sančom, koji je 1782. godine bio prvi afrički pisac objavljen u Engleskoj. - Doseljenici iz prošlosti - toliko ubedljivo preci ovih živih igrača, kao da su ovi mladi njihovo meso i njihova krv - vrte se mirno, dok Rozikasti bučno i gorljivo drži zdravicu sa bine, Ja-sad-osećam-indignaciju-kad-oni-pominju-imigraciju-kad-oni-prave-insinuaciju-da-mi-nismo-deo-od-ovu-naciju-a-mi-će-pravimo-proklamaciju-iznesemo-pravu-situaciju-kako-mi-dajemo-njima-našu-kontribuaciju-još-od-Rimsku-Okupaciju, a s jedne druge strane zakrčene prostorije, kupani jetko-zlom zelenom svetlošću, voštani nevaljalci stoje zgureni i prave grimase: Mouzli, Pauel, Edvard Long, sve sami lokalni avatari surovog trgovca robovima, Legrija. I sad počinje žamor u utrobi Kluba, raste i pretvara se u jednu jedinu reč koju svi skandiraju. »Is-to-pi, is-to-pi, to-pi!«- mušterije zahtevaju.
Rozikasti prihvata šlagvort od gomile, Dakle-vreme-za-topljenje-kad-svako-krimi-stvorenje-ima-isto-mnenje-da-treba-jedno-pakleno-zapaljenje, posle čega se on obraća gomili, raširenih ruku, uz nožni rit u skladu sa bit, pa je upita, Šta vas, braćo, mori? Ko treba da gori? Izvikuju se imena, razna, koja se sudaraju, sve dok se okupljeno društvo još jednom ne složi i počne da skandira samo jedno ime. Rozikasti pljesne dlanom o dlan. Zavesa se razmiče iza njega, a pomoćnice u blistavim ružičastim šorcevima i majicama guraju na binu jednu jezivu vitrinu na točkićima: veličine čoveka, sa zastakljenim prednjim delom i iznutra osvetljenom - mikrotalasnu pećnicu sa Vrelom Stolicom unutra, poznatu članovima Kluba kao: Paklena Kujna. »U redu«, uzvikuje Rozikasti. »A sad jedan pravi kuvanjac i pržanjac.«
Pomoćnice prilaze tablou s voštanim figurama omraženih ličnosti, bodu ponuđenu žrtvu večeri, onu koja se najčešće odabira, ako govore istinu, bar triput nedeljno. Na njoj trajna ondulacija, uredna frizura, biserna ogrlica, plavi kostim iz dva dela. Megi-megi-megi, laje gomila. Gori-gori-gori. Tu voštanu lutku -strašilo - smeštaju na Vruću Stolicu i privezuju. Rozikasti okreće prekidač, uključuje struju. I, oh kako se ona ljupko topi, iznutra prema spoljašnjosti, pa se sprčkava u bezobličnost. Zatim ona postaje jedna barica, a gomila odahne, u ekstazi: sređena. »U ognju, ovog puta«, kaže im Rozikasti. Muzika ponovo prožima veče.

*


Kad je Rozikasti, disko-džokej okej, video šta se pod okriljem noći ufurava odostrag u njegov veliki zatvoreni »kombi«, pošto su ga njegovi prijatelji Hanif i Mišal ubedili da kola doveze na zadnji ulaz Šaandaara, srce mu se ispunilo strahom od one »zapadnoindijske« obije-magije i čini; ali je u njemu bilo i one ushićenosti kad je shvatio da je moćni junak mnogih njegovih snova jedna realnost od krvi i mesa. Rozikasti je stajao na ulici preko puta, dršćući ispod gradske svetiljke na banderi, mada noć nije bila naročito hladna, i stajao je tamo pola sata, dok su mu Mišal i Hanif užurbano govorili, to treba da ode nekuda, a mi moramo da mislimo na njegovu budućnost. Onda je on slegao ramenima, prešao preko do svog kombija, ušao i upalio motor. Hanif je sedeo pored njega u kabini; Mišal se vozila zajedno sa Saladinom, skrivenim od svakog pogleda spolja.
Bilo je skoro četiri sata ujutro kad su Čamču položili u krevet na podu praznog i zatvorenog noćnog kluba. Rozikasti - čije je pravo ime bilo Sosanker, koje on nikad nije koristio - iskopao je iz zadnje sobe dve vreće za spavanje, i one su bile dovoljne. Hanif Džonson, poželevši laku noć tom stravičnom biću kojeg se Hanifova ljubavnica Mišal, izgledalo je, uopšte nije bojala, pokušao je da s njim ozbiljno razgovara. »Ti moraš da shvatiš koliko bi mogao da budeš važan za nas, jer ovde su riziku izložene mnogo značajnije stvari nego što su tvoje lične potrebe«, ali mutant Saladin samo otfrknu žuto i crno, a Hanif se brzo povuče. Kad se našao sam s voštanim figurama, Čamča je bio u stanju da svoje misli ponovo usredsredi na lik koji se konačno bio uobličio pred njegovim duhovnim okom, na blistavi lik iza čije se glave, iz neke tačke na potiljku, širila svetlost u krug, na mister-Perfetoa, tumača bogova, koji se uvek dočekivao na noge, kome su gresi uvek opraštani, koji je uvek bio volien, hvaljen, obožavan... lik koji je Čamča pokušavao da identifikuje u svojim snovima, lik Mr Džibrila Farište, transformisan u simulakrum anđela toliko izvesno koliko je Čamča bio ogledalo samog đavola.
Ko Đavola da krivi, a ne Arhanđela, Džibrila?
Taj stvor u vrećama za spavanje otvori oči svoje; dim poče da izlazi iz pora njegovih. Za njega je lice svake voštane figure bilo sada isto, Džibrilovo lice sa onim udovičkim vrškom kose iznad sredine čela i izduženim, natmurenim, lepim likom. I ova kreatura ogoli zube svoje i ispusti iz usta jedan dugačak, smrdljiv dah, od kojeg se sve voštane figure rastopiše i u bare pretvoriše, ostavljajući na podu svoje prazne kostime. Kreatura leže na leda, zadovoljna, i usredsredi misli na svog dušmanina. Pri čemu ovaj stvor oseti u sebi neko neobjašnjivo stiskanje, usisavanje i povlačenje; razdirali su ga strašni bolovi, kao da ga je nešto gnječilo iznutra, pa je prodorno cvilio, ali niko se nije usuđivao, čak ni Mišal koja je stajala sa Hanifom gore u stanu Rozikastog, iznad Kluba, da vidi šta se to dole dešava. Bolovi su mu bivali sve jači, i taj stvor se bacao i treskao po platou za igranje, jaučući tužno da tužnije ne može biti; sve dok, konačno, nije malo odahnuo i zaspao.
Kad su se, nekoliko sati docnije, Mišal, Hanif i Rozikasti ipak usudili da uđu u Klub, ugledali su prizor stravične pustoši - stolove jedan preko drugog nabacane, izlomljene stolice, i, dakako, svaku voštanu figuru - dobru i zlu- Topsi i Legrija - istopljene i, kao od šale, pretvorene u buter; a usred tog rusvaja, spavajući kao novorođenče, ležao je - ne, uopšte ne neki mitološki ili onaj ikonografski Stvor s rogovima i paklenim dahom - već niko drugi do mister Saladin Čamča, lično, očigledno vraćen u svoje staro obličje, go kao od majke rođen ali s potpuno ljudskim likom i telesnim proporcijama, humanizovan - kako drukčije zaključiti? - strašnom koncentracijom svoje mržnje.
Otvorio je oči, a one su mu i dalje bile užagrene sa bledim beonjačama i crvenim zenicama.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:00 pm




2


Aleluja Koun, silazeći s Everesta, ugledala je jedan grad od leda, zapadno od Kampa Šest, preko puta Grupe Štena, kako se presijava pod sunčevim zracima ispod masiva Čo Oju. Skriveni Raj, Šangri-La, trenutno je pomislila; međutim, to nije bila nikakva zelena dolina besmrtnosti već jedna metropola džinovskih ledenih igala, tankih, oštrih i hladnih. Pažnju joj je odvratio šerpa-Pemba, upozoravajući je da ne gubi koncentraciju, te grada više nije bilo kad je ponovo pogledala u tom pravcu. Još se nalazila na osam hiljada metara visine, ali ju je priviđenje nemogućeg grada bacilo natrag kroz vreme i prostor do one bejzvoterske radne sobe sa starim i tamnim drvenim nameštajem i teškim somotskim zavesama, sred koje joj je njen otac Oto Koun, istoričar umetnosti i Pikabijin biograf, u njenoj četrnaestoj a njegovoj poslednjoj godini života, govorioo »Najopasnijoj od svih laži kojom nas kljukaju u životu«, a to je, po njegovom mišljenju, ideja o kontinuumu. »Ako neko ikad pokuša da ti kaže da je ova, najlepša i najgrešnija planeta, nekako jednorodna, sastavljena samo od skladnih elemenata koji se zbrajaju i međusobno slažu, odmah pozovi telefonom krojača ludačkih košulja da mu uzme meru«, savetovao je kćerku, uspevajući da stvori utisak kako je on posetio mnoge planete pre nego što je došao do tog svog zaključka. »Svet je inkompatibilan, to nemoj nikad da zaboraviš: svet je gaga - blesav, senilan. Duhovi, nacisti, sveci, i svi živi, u isto vreme; na jednom mestu- sreća i blaženstvo, dok je tamo dole, na kraju druma- pakao. Ne možeš naći luđe podneblje od ovog našeg.« Ledeni gradovi ne bi zbunili Ota. I on je, kao njegova žena Alicija, Elina majka, bio poljski emigrant, jedan od preživelih u nekom koncentracionom logoru za vreme rata, čije ime nikad nije bilo pomenuto u Elinom detinjstvu. »On je želeo da se drži kao da mu se to nikad nije desilo«, kasnije je rekla Alicija svojoj kćeri. »Bio je nerealan u mnogim pogledima. Ali dobar čovek; najbolji kojeg sam znala.« Dok je govorila, osmehivala se nekim unutarnjim osmehom, podnoseći Ota u sećanju, iako ga u toku života nije uvek uspevala da podnosi, kad ju je često zaprepašćivao. Na primer: bio je razvio u sebi neku mržnju prema komunizmu koja ga je dovodila do zbunjujućih krajnosti u ponašanju, naroćito na Božić, kad je taj Jevrejin insistirao na proslavljanju, zajedno sa svojom porodicom i drugima, onog što je on opisao kao »engleski obred«, kao znak poštovanja prema njihovoj novoj »naciji-domaćinu« - a zatim je sve pokvario (u očima njegove žene) kad je hrupio u salon - gde je celo društvo komotno sedelo pored užarenog kamina, loženog drvenim oblicama, božićne jelke i brendija - prerušen u Kineza sa opuštenim brcima i sličnim rekvizitima, pa je, uz kinesku pantomimu, uzviknuo: »Tata-Božić je mrtav! Ja sam ga ubio! Ja sam Mao: niko neće da dobije božićni poklon! Hi! Hi! Hi!« Sećajući se toga, Eli na Everestu se trgnula uz grimasu - grimasu njene majke, shvatila je, prenesenu na njeno smrznuto lice.
Inkompatibilnost životnih elemenata: u jednom šatoru, u Kampu Četiri, na visini od 8.300 metara, ideja koja joj se ponekad činila kao demon njenog oca, zvučala joj je banalno, bez smisla, bez atmosfere, zbog te visine. »Everest te utišava«, poverila se Džibrilu Farišti u krevetu iznad kojeg je svileno padobransko platno obrazovalo baldahin šupljih Himalaja. »Kad siđeš sa te planine, čini ti se da ništa nije vredno govorenja, totalno ništa. Nalaziš da te ništavilo obmotava, kao zvuk. Nebiće. Ali, naravno, ti ne možeš to da zadržiš na sebi. Svet ubrzo grune u tebe. Ono što ti zapuši usta, mislim da je onaj prizor savršenstva pred kojim si se nalazio: zašto govoriti kad nisi u stanju da imaš savršene misli, da izgovaraš savršene rečenice? Osećaš se kao da je ono kroz šta si dotle prošao, bila prevara. Ali to bledi; prihvataš misao da su izvesni kompromisi, zaključci, neophodni, ako želiš da ideš dalje kroz život.« Njih dvoje su najveći deo vremena provodili u krevetu, tokom prvih zajedničkih sedmica: izgledalo je da su im uzajamni apetiti nezajažljivi - činili su ljubav šest do sedam puta dnevno. »Ti si mene otvorio«, rekla mu je. »Ti, sa onom šunkom u ustima. Bilo je to upravo kao da si mi govorio, kao da sam bila u stanju da ti čitam misli. Ne kao da«, ispravila se. »Ja sam ti ih stvarno čitala, zar ne?« On je kilmnuo glavom: bila je to istina. »Ja sam ti čitala misli, a iz mojih usta su izlazile prave reči«, divila se tome. »Prosto su tekle iz mene. Pun pogodak: ljubav. U početku beše reč.«
Njena majka je fatalistički gledala na ovaj dramatični preokret u Elinom životu, na povratak ljubavnika s onu stranu groba. »Reći ću ti pošteno šta sam mislila kad si mi saopštila tu vest«, govorila je za ručkom, preko supe i jevrejskog kreplacha, u Blumovom restoranu vajtčepelskom. »Pomislila sam, oh bože, velika je to strast; jadna Eli, ona sad mora da prođe kroz sve to, nesrećno dete.« Alicijina strategija bila je u strogom vladanju emocijama. Visoka, krupna žena sa senzualnim usnama, ali, kako sama reče, »Ja nikad nisam bila galamdžika«. Bila je prema Eli iskrena u pogledu svoje seksualne pasivnosti, te joj je otkrila da je Oto imao, »Da kažem, drukčije sklonosti. Bio je slab prema velikoj strasti, ali je uvek bio nesrećan što ja nisam mogla da se uzbudim«. Nju je tešilo saznanje što su sve one žene kojima je njen mali, ćelavi, nestašni muž »pravio društvo« bile »njenog tipa«, krupne i punačke, »sem što su bile smele i drske: radile su ono što je on želeo, uzvikivale razne reči da ga podstiču, i pravile se da su maksimalno uzbuđene; one su zapravo reagovale na njegovo oduševljavanje njima, verujem, a možda su same bile oduševljene njegovom čekovnom knjižicom. On je bio stara škola i veoma darežljiv čovek, široke ruke«.
Oto je Aleluju-Eli nazivao svojim »biserom koji nema cenu«, i maštao o njenoj sjajnoj budućnosti, možda koncertne pijanistkinje, ili, ako to ne uspe, onda nečije muze. »Iskreno govoreći, tvoja sestra me je razočarala«, rekao joj je tri nedelje pre svoje smrti u onom svom kabinetu sa Velikim Knjigama i pikabijamkim bric-a-brac, umetničkim stvarčicama - sa jednim punjenim majmunčetom za kojeg je tvrdio da predstavlja »pravu skicu« njegovih zloglasnih Portreta Sezana, Rembranta i Renoara, mnogobrojnim mehaničkim cakama - izumčićima, zajedno sa seksualnim stimulatorima koji stvaraju male električne šokove, i sa prvim izdanjem Zarijevog Ubu Roi (Kralja Ibija). »Elena pokazuje želje tamo gde bi trebalo da pokaže misli.« On je poenglezio njeno ime - Jeljena u Elajna - upravo kao što je bila njegova ideja da ime »Aleluja« skrati na Eli i samog sebe »boudleriše«[17] od Koena iz Varšave u Kouna. Muku su mu zadavali odjeci prošlosti; nije čitao poljsku literaturu, okrećući leđa i Herbertu, i Milošu, pa i »mlađim piscima« kao što je Baranczak, zato što je za njega taj jezik bio nepopravljivo zagađen istorijom. »Ja sam sada Englez«, rekao bi on ponosno sa svojim zadebljanim istočnoevropskim akcentom. »Šašavi srednjo-Ev! Sirotice iz Lovuda! Baraberaj!« Uprkos njegovoj uzdržanosti, činilo se da je bio prilično zadovoljan što je predstavljao člana-pantomimičara engleske džentrije. Ali s pogledom unazad, izgledalo je verovatno da je on ipak bio savršeno svestan krhkosti svoje izvođačke veštine, jer je teške zavese stalno držao navučene na prozorima za svaki slučaj, da ga nepostojanost stvari ne navede da napolju ugleda monstrume ili, pak, mesečeve pejzaže, umesto poznatog mu Moskovskog druma.
»On je bio potpuno prepušten asimilaciji«, reče Alicija dok je uzimala jedan dobar zalogaj jevrejskog »cimisa«. »Kad je preinačio naša imena, ja sam mu rekla, Oto, to nije obavezno, ovo nije Amerika, ovo je London W2 - Zapadni distrikt; ali on je želeo da očisti svoju biografiju, da izbriše čak i svoje jevrejstvo, izvini, ali ja to znam. Pa borba sa onim Odborom Predstavničkog doma! Sve vrlo civilizovano, parlamentaran razgovor sve vreme, ali, ipak, tvrd orah.« Posle njegove smrti, ona se odmah vratila svom starom prezimenu Koen, sinagogi, prazniku Hanuki i Blumovom restoranu. »Nema više imitacije života«, žvakala je i odjednom zamahnula viljuškom. »A onaj film! Mnogo mi se dopao. Lana Tarner, je 1’ tako? I Mahalija Džekson peva u crkvi. Sjajno.«
Oto Koun, čovek u sedamdesetim godinama života, skočio je u prazno okno lifta i tako se ubio. A to je bila tema u koju Alicija, uvek spremna da diskutuje i o najnez-godnijim tabu-temama, nije htela da dirne: kako to da čovek koji je uspeo da preživi sve logore, živi posle toga još četrdeset godina i onda sam okonča posao koji oni monstrumi nisu do kraja obavili? Da li veliko zlo mora na kraju da likuje, bez obzira na to koliko mu se snažno čovek opire? Da li ono ostavlja u krvi neku cepčicu leda koja se probija svojim putem kroz telo, dok se ne zarije u srce? Ili, još gore: može li čovekova smrt da bude inkompatibilna sa njegovim životom? Eli, čija je prva reakcija na vest o očevoj smrti bila pomama, saletala je majku takvim pitanjima. A ona, kao mumija ispod širokog crnog šešira, rekla joj je samo: »Ti si, draga moja, od svog oca nasledila nesposobnost za obuzdavanje.«
Posle Otove smrti Alicija je odbacila visok stil odevanja i držanja, što je predstavljalo njenu žrtvu prinošenu na oltar njegove žudnje za integracijom, njeno nastojanje da bude njegova sesil-bitonska grande dame. »Uf«, poverila se ona svojoj Eli, »kakvo olakšanje, draga moja, biti bez ikakve forme i uštogljenosti, za promenu.« Ona je sada svoju sedu kosu nosila namerno pokupljenu u punđu, a haljine sa uvek istim, supermarketskim, naštampanim cvetnim dezenom, odbacila šminkanje, dala si napraviti jedno bolno veštačko zubalo, sadila povrće tamo gde je Oto bio insistirao da bude engleski cvetni vrt (lepe cvetne leje oko središnjeg, simboličnog drveta, jednog »hibridnog čudovišta« - Labur-numa-zanoveti nakalemljenog na metlicu-žutilicu), priređivala umesto večera ispunjenih mudrim ćaskanjem, čitavu seriju ručkova s teškim jelima i »cušpajzima« i najmanje tri stravična pudinga - na kojima su mađarski pesnici-disidenti pričali uvrnute viceve o Gurđijevljevoj mistici, ili (ako se stvari nisu baš najbolje razvijale), gosti bi posedali na jastuke na podu, sumorno buljili u svoje pretovarene tanjire, te bi nešto vrlo slično totalnom ćutanju zavladalo jedno vreme koje je ličilo na večnost. Eli se kasnije okrenula od tih nedeljnih popodnevnih rituala - pa je kunjala u svojoj sobi sve dok nije dovoljno odrasla da sama izlazi, uz Alicijin spreman pristanak - kao i od puta koji joj je odredio otac zbog čije je izdaje sopstvenog čina preživljenja bila toliko ogorčena. Okrenula se akciji; i osetila da mora da se penje uz planine.
Alicija Koen, koja je smatrala da je Elina promena kursa u životu savršeno pojmljiva, pa čak i pohvalna, te je sve vreme navijala za nju, nije mogla (priznala je to uz kafu) sasvim da shvati razloge svoje ćerke za njenu vezu sa Džibrilom Farištom, indijskim filmskim glumcem povratnikom. »Kad te slušam kako govoriš, draga moja, imam utisak da taj čovek nije u tvojoj ligi«, rekla je, upotrebivši frazu za koju je verovala da odgovara frazi nije tvoj tip, a i sama bi se zgrozila kad bi sebe čula kako je opisno izgovara kao neki rasni ili religijski prekor: ali upravo je taj smisao njena ćerka shvatila. »Meni to savršeno odgovara«, odvrati joj Eli živahno i ustade. »Stvar je u tome što ja čak i ne volim svoju ligu.«
Bolela su je stopala, zbog čega je morala hramajući, umesto jureći, da iziđe iz restorana. »Velika strast«, čula je kako joj majka iza leđa glasno obaveštava ceo restoran. »Dar govora; a to znači da svaka cura može svašta da izbrblja.«

*


Neki vidovi njenog obrazovanja bili su neobjašnjivo zanemareni. Jedne nedelje, ne tako dugo posle smrti njenog oca, kupovala je nedeljne novine na kiosku, na ćošku, a prodavac je tom prilikom objavio: »Ova nedelja mi je poslednja nedelja. Ja sam dvadeset tri godine na ovom ćošku, a sad su me oni Paki[18] konačno izbacili iz mog posla.« Ona je čula reč p-a-h-i[19] (pachy), pa je imala bizarnu viziju kako slonovi tutnje Moskovskim drumom i pripljeskavaju prodavce nedeljnih novina. »Šta je pahi?« šašavo se upitala a odgovor joj je bio žacajući. »Mrki Jevrejin.« Nastavila je da dosta dugo razmišija o lokalnim T.B.K. (trafikantima-bombondžijama-kolporterima) kao o pahidermima: kao o ljudima izdvojenim od društva i izloženim prekoru zbog prirode njihove kože. Tu je priču i Džibrilu ispričala. »Oh«, odgovorio je on, razbijački, »slonovski vic«. Nije on bio lak čovek.
Ali on je bio tu, u njenom krevetu, on, taj veliki vulgarni badža prema kojem se ona mogla otvarati onako kako se nikad ranije nije otvarala; on je bio kadar da prodire kroz njen grudni koš i da joj srce miluje. Ona godinama nije s takvom hitrinom uskakala u arenu seksa, i nikad joj pre toga jedna ovako brza veza nije ostajala tako neukaljana njenim kajanjem ili gađenjem od same sebe. Njegovo dugo ćutanje (mislila je da on neće da joj se javi, sve dok nije saznala da se njegovo ime nalazilo na spisku putnika Bostana) bilo joj je veoma bolno, pa je mislila da to inožda govori o njegovom drukčijem gledanju na njihov susret; ali da je pogrešno procenila njegovu žudnju, njegovo potpuno predavanje njoj i ono njegovo bezglavo liacanje na nju, bilo je apsolutno nemoguće. Zato je vest o njegovoj smrti izazvala u njoj dvostruku reakciju: s jedne strane, osećala je neku vrstu zahvalnosti u radosti odahnuća od saznanja da je on jurio preko sveta da je iznenadi svojim dolaskom, da se odrekao celog svog dotadanjeg života da bi počeo da stvara jedan nov život sa njom; dok je, s druge strane, osećala veliku prazninu i bol što je lišena njega upravo u trenutku kad je saznala da je bila istinski voljena. Kasnije je postala svesna još jedne svoje, manje plemenite, reakcije. Šta je on mislio kad je planirao da bez i jedne reči upozorenja dođe na njena vrata, pretpostavljajući da će ona raširenih ruku čekati na jedan ničim opterećen život, i to, svakako, u nekom stanu dovoljno prostranom za njih dvoje? Bilo je to ponašanje koje se i moglo očekivati od jednog razmaženog filmskog glumca koji, sa svoje strane, očekuje da mu ispunjene želje padaju u krilo kao zrelo voće... ukratko, ona se bila osećala uzurpiranom, ili, bar, potencijalno uzurpiranom. Ali kad je sebe ukorila, potiskujući te misli tamo natrag u onu provaliju svesti kojoj su i pripadale, jer je Džibril ipak bio skupo platio svoju uobraženost, ukoliko je to bila uobraženost. Mrtav ljubavnik zaslužuje tu povlasticu, zvanu nedoumica.
A posle svega, evo ga sad gde leži tu, pokraj njenih nogu, bez svesti u snegu, oduzimajući joj dah zbog njene svesti o totalnoj nemogućnosti da on bude tu, pored nje, navodeći je trenutno da se upita da on možda nije još jedna u nizu vizualnih aberacija - više je volela tu neutralnu frazu nego onu nabijenu značenjima, vizija -kojima je bila prosto opsednuta baš od one njene odluke da batali boce sa kiseonikom i osvoji vrh Čomolungmu samo snagom svojih lungs (pluća). Dok ga je s velikim naporom podizala, prebacujući jednu njegovu mlitavu ruku preko svog ramena i polunoseći ga ka svom stanu - more, kakvi »polu-«, da kažemo istinu - bila je potpuno uverena da on nije bio nikakva himera, već teško meso, i krv. Osećala je probade u stopalima sve do kuće, a ti bolovi su u njoj ponovo probudili svu onu srdžbu koju je u sebi prigušivala dok je mislila da je on mrtav. I šta je sad ona trebalo da radi sa tim živim lešom - bezveznjakom prostrtim na njenom krevetu? Oh, Bože, pa ona je bila zaboravila kako se muškarac razbacuje po krevetu, kako u toku noći zauzima vaš deo krevetske površine i kako vas noću totalno razgolićuje kad sa vas svuče pokrivač. Ali i druga se osećanja ponovo javiše i bitku dobiše; jer tu je on sad bio, spavao pod njenom zaštitom, napuštene nade: ljubav, konačno.
Spavao je danonoćno, čitavu jednu sedmicu, budeći se samo da zadovolji one minimalne zahteve gladi i higijene, ne govoreći gotovo ništa. Snovi su ga mučili: bacao se po krevetu, a sa usana mu se povremeno otimale reči: Džahilija, Al-Lat, Hind. U trenucima budnog stanja, činilo se da želi da se odupre snu, ali san je bio jači, talasi snova su ga zapljuskivali, valjali se preko njega i davili ga, dok je on, gotovo tužno, mahao slabačkom rukom. Nije mogla sama da prosudi kakva su to traumatična zbivanja bila uzrok takvog njegovog ponašanja, i, osećajući malu paniku zbog toga, pozvala je svoju majku telefonom. Alicija je došla da osmotri usnulog Džibrila, napućila usne, i izjavila: »On je opsednut čovek.« I sve se više povlačila u neku vrstu jevrejske folklorne dibbuq-erije Braće Singer (u smislu da u Džibrilu bestija duh nekog mrtvaca), ali njen misticizam nikad nije mogao da ozlojedi njenu pragmatičnu ćerku-planinarku. »Možda bi trebalo da mu se onom pumpom za klistir ispumpaju uši«, preporuči Alicija. »To je izlaz koji ovakve kreature najviše vole.« Eli je ispratila majku do vrata. »Mnogo ti hvala«, rekla je. »Javiću ti šta je bilo.«
Sedmog dana, on se potpuno probudio, sa očima razrogačenim kao u lutke, i istog trenutka ju je ščepao. Od grubosti njegovog pristupa, gotovo kao i od tog neočekivanog gesta, ona se glasno nasmejala, ali i ovog puta je imala osećanje prirodnosti, poštene radnje; i cerila se, »O-kej, ti si to tražio«, pa je iskliznula iz svojih vrećastih, tamnocrvenih pantalona i široke jakne - nije volela odeću koja je otkrivala obrise njenog tela - i to je bio početak njihovog seksualnog maratona, posle kojeg su oboje bili bolni, zadovoljni i iscrpljeni, to jest, kad se to njihovo rvanje najzad završilo.
On joj je rekao: pao je sa neba i ostao živ. Ona je duboko udahnula vazduh, i verovala mu je, zbog verovanja njenog oca u mirijade kontradiktornih mogućnosti života, a i zbog onog čemu ju je planina naučila. »O-kej«, rekla je, izdišući. »Prihvatam. Samo nemoj to da pričaš mojoj majci, je l’ važi?« Univerzum je mesto raznih čuda, a samo nam navika, anestezija svakodnevice, zamagljuje vid. Nekoliko dana ranije, čitala je o tome kako zvezde na nebu, kao deo svog prirodnog procesa sagorevanja, razbijaju svoj ugljenik pretvoren u dijamante. I zamislila je tu sliku: kiša dijamanata pljušti iz zvezda u prazan prostor: i to je na nju delovalo kao jedno od pravih čuda. Ako to može da se desi, onda može i ovo. Bebe padaju kroz prozore sa milijarditog sprata i dole odskaču. Bila je jedna takva scena u filmu Fransoa Trifoa L’Argent du Poche... Usredsredila je misli na takve stvari. »Ponekad se i meni«, odlučila je da kaže, »dešavaju neobične stvari.«
Onda mu je ispričala ono što nijednom živom stvoru nije nikad pričala: o svojim vizijama na Everestu, o anđelima u gradu od leda. »Ali nije to bilo samo na Everestu«, rekla je, i, posle kraćeg oklevanja, nastavila. - Kad se vratila u London, otišla je jednog dana u šetnju pored Temze, duž Imbenkmenta, da pokuša da i njega i planinu izvuče iz svoje krvi. Bilo je rano jutro sa nekom sablasnom izmaglicom i gustim snegom, od čega je sve bilo mutno i nejasno. I onda su se ledeni bregovi pojavili krećući se dostojanstveno, u veličanstvenoj »koloni po jedan«. Magla je oko njih bila gušća, te, zato, tek kad su doplovili do nje, mogla je da razazna njihove oblike - verno umanjene konfiguracije onih deset najviših planina na svetu, koje su se po veličini, jedna iza druge, dizale ka nebu, a njena planina, ona planina, stajala je dominantno u pozadini. Pokušavala je da shvati kako su ti ledeni bregovi uspeli da prođu ispod mostova na reci, kad je magla postajala sve gušća, a zatim se, nekoliko trenutaka kasnije, potpuno digla, odnoseći ledene bregove sa sobom. »Ali oni su bili pred mojim očima. Nanga Parbat, Daulagiri, Ksiksa-bangma Feng.« On joj se nije suprotstavio. »Kad ti to kažeš, onda je sigurno bilo tako«.
Ledeni breg je voda koja se bori da bude zemlja, kopno; a planine, posebno Himalaji, posebno Mont Everest, jesu zemlja koja pokušava da se pretvori u nebo; to je prizemljeni let, gruda, maltene, mutirana u vazduh, i postala, u pravom smislu reči, uzvišena. Davno pre no što se ikad sa planinom srela, Eli je bila svesna planininog nutrećeg prisustva u njenoj duši. Njen stan je bio pun Himalaja, predstave Everesta od plute, plastike, keramike, kamena, akrilika i gline, koje su se tiskale za svoje mesto u prostoru; tu je čak bio i jedan Everest izvajan samo od leda, malecki ledeni breg koji je ona držala u zamrzivaču svog frižidera i vadila, s vremena na vreme, da ga pokazuje svojim prijateljima. A zašto toliko mnogo Everesta? Zato - nije moglo da bude drugog odgovora - što oni postoje. »Gle«, rekla je, pružajući ruku, bez ustajanja iz kreveta, i podižući sa noćnog stočića svoju najnoviju nabavku - jedan običan izrezbareni Everest u malo nagaravljenoj sirovoj borovini. »Poklon od šerpasa, navodno iz ,Namče-bazara’.« Džibril ga je uzeo, pa ga je okretao u rukama. Pemba joj ga je bio dao, stidljivo, na rastanku, naglaša-vajući da je to poklon cele grupe šerpasa, iako je bilo očigledno da ga je on sam izdeljao. Bio je to jedan detaljno obrađen model, sa svim lednicima i Hilarijevim Pragom koji predstavlja poslednju prepreku na putu do vrha planine; a ona staza kojom su njih dvoje išli do vrha bila je na toj skulpturici duboko urezana u drvo. Džibril je, dok ju je obrtao u rukama, našao na njoj i jednu urezanu malu poruku na mučno napisanom engleskom jeziku. Za Eli Bibi. Mi imali sreću. Al’ da nemoj pokušamo opet.
Ono što Eli nije rekla Džibrilu bilo je to da ju je šerpa-Pembina zabrana uplašila, uveravajući je da će, ako ikad ponovo kroči na tu boginju-planinu, sigurno poginuti, jer smrtnim ljudima nije dopušteno da više od jedanput vide lik božiji; ali planina je bila i dijabolična i transcendentna, ili, bolje - njen dijabolizam i njena transcendentnost bili su jedno, te je ona i od samog razmišljanja o Pembinoj zabrani duboko bolno osećala potrebu da je prekrši, i to sa takvom patnjom da je glasno ječala, kao u seksualnoj ekstazi ili beznadežnosti. »Himalaji su«, rekla je Džibrilu tako, da ne kaže šta joj je stvarno bilo u duši, »i emocionalni i fizički vrhunci: kao opera. A to je upravo ono što ih čini tako zastrašujućim. Ništa drugo osim onih najvrtoglavijih visina. A to ti je i jedan težak trik za izvođenje.« Eli je imala svoj način prebacivanja sa konkretnog na apstraktno, jedan trop, kao slučajnu »obrtaljku« značenja koja je slušaoca ostavljala u nedoumici da li ona zna da pravi razliku između toga dvoga; ili, veoma često, u nesigurnosti u pogledu pitanja da li bi se, najzad, moglo reći da takva razlika uopšte postoji.
Eli je držala u sebi saznanje da ona mora tu planinu da ukroti ili da umre, da je uprkos svojim ravnim tabanima, koji isključuju svako ozbiljno planinarenje, i dalje inficirana Everestom, i da je u srcu svog srca čuvala skriven jedan nemogući plan, fatalnu viziju Morisa Vilsona, koju još niko nije bio dostigao. A to je: solo-penjanje.
Šta nije otkrila: da je posle svog povratka u London videla Morisa Vilsona kako sedi na krovu među dimnjacima- utvaru u škotskoj suknji i s ćubastim bereom na glavi, koja joj je mahala. - A ni Džibril Farišta nije njoj ništa rekao o sablasti Rehi Merčant koja ga je gonila. I pored njihove međusobne fizičke bliskosti, između njih dvoje su stajala jedna zatvorena vrata: svako je u tajnosti držalo po jednog svog opasnog duha. - A Džibril, čuvši o Elinim drugim vizijama, skrivao je svoj nemir iza svojih neutralnih reči - kad ti to kažeš, onda znam - nemir zbog tog novog dokaza da svet snova curi u svet njihovog budnog stanja, da prepreke koje dele ta dva sveta pucaju i da se ta dva nebeska svoda mogu svakog časa spojiti - što će reći da je kraj svega bio blizu. Jednog jutra, kad se probudila posle dobre ispavanosti bez snova, Eli ga je zatekla utonulog u njen dugo-neotvarani primerak Blejkovog dela Venčanje Neba i Pakla, u kojem je njena mlađa ličnost, ne poštujući tada knjige, pravila mnoge zabeleške: crtice na marginama, podvlačenja redova, znake usklika i pitanja. Videvši da se probudila, on poče da joj čita, sa zlim cerenjem, jedan svoj izbor iz nekih pasusa knjige. »Iz izreka Pakla«, poče on. Jarčeva prcačka zdušnost je Božija velikodušnost. Lice mu buknu od besa. »I, štaviše«, nastavljao je. Drevno predanje da će oganj progutati ovaj svet pri kraju šestohiljadite godine istinito je, kako sam čuo iz Pakla.« A zatim, malo niže na istoj stranici: To će pasirati usled poboljšanja uživanja senzualnog. »Reci mi, ko je ovo? Našao sam je između dve stranice.« Pružio joj je fotografiju jedne mrtve žene: njene sestre, Elene, pokopane tu, u knjizi, i zaboravljene. Još jednog roba navike na vizije: i žrtve te navike. »Mi ne pričamo mnogo o njoj.« Klečala je neodevena na krevetu, a svetla joj kosa skrivala lice. »Vrati je tamo gde si je našao.«
Nikakvoga Boga ne videh, niti ga čuh ja, u granicama mog opazanja čuvstvenog; ali moja čula u svakoj stvari ono beskonačno otkriše. Nastavio je da prelistava knjigu, pa je Elenu Koun premestio na stranicu pored slike Preporođenog Čoveka koji sedi go, raskrečenih nogu na nekom bregu, sa suncem koje baca svoje zrake iza njegove stražnjice. Uvek sam otkrivao kako Anđeli iz taštine svoje pričajuo sebi kao o jedinim mudracima koji postoje. Eli podiže ruke i šakama pokri lice. Džibril pokuša da je razvedri. »Na praznoj stranici si napisala: ,Stvorenje sveta po nadbisk. Ašeru, 4004. pre Hrista. Približ. datum Apokalipse... 1996.’ Prema tome, još ima vremena za poboljšanje senzualnog uživanja.« Ona zatrese glavom: prestani! On prestade. »Pričaj mi«, reče on, stavljajući knjigu na stranu.

*


Elena je u svojoj dvadesetoj na juriš osvojila London. Njeno divljačno telo (180 cm) namigivalo je na svet kroz oklop od haljina od zlatnog lamea. Uvek ga je nosila s neopreznom samouverenošću, proglašavajući svet njenom svojinom. Grad je bio njeno sredstvo, ona je u njemu mogla da pliva kao riba u moru. Umrla je u svojoj dvadeset-prvoj, udavljena u kadi punoj hladne vode, sa telom punim psihotropnih droga. Može li se neko udaviti u svom elementu, pitala se Aleluja-Eli davno. Ako riba može da se udavi u vodi, mogu li se, onda, ljudska bića udaviti u vazduhu? Tih dana je Eli, u svojoj osamnaestoj,devetnaestoj, zavidela Eleni na njenoj sigurnosti u sebe. Šta je bio njen elemenat? U kojem se to periodičnom sistemu duha mogao taj njen naći? - A sada je dustabanlijka i himalajska veteranka žalila za gubitkom tog duha. Kad jednom stekneš onaj visoki vidokrug, nije ti lako da se vratiš u svoju kutiju, na usko ostrvo, u večnost antiklimaksa. Ali njena stopala su izdajice i planina će je ubiti.
Mitološka Elena, devojka sa naslovne strane, zaštićena plastičnim koricama modernih žurnala, bila je sigurna da je besmrtna. Kad ju je Aliluja-Eli jednom posetila u njenoj gajbi, nakraj sveta, odbila je ponuđenu dozu narko-šećera, promrmljavši nešto o oštećenju inozga, i osećajući se inferiorno, kao i obično, pred Elenom. Lice njene sestre, sa prilično razdvojenim očima i oštrim vrhom brade - snažnim efektom - izbuljilo se na nju podrugljivo. »Moždane ćelije neće da fale«, rekla je Elena. »Uvek možeš da sačuvaš nekoliko.« Sposobnost za čuvanje mozga bila je Elenin kapital. Ona je svoje moždane ćelije trošila kao novac, tražeći svoje sopstvene »visine«, pokušavajući - u idiomu vremena rečeno - da leti. Smrt, kao i život, došla joj je u šećernoj glazuri.
Pokušavala je da »popravi« izgled svoje mlađe sestre Aleluje. »Ej, ti si mnogo zgodna cura, zašto se kriješ u tom grubom teksas-platnu? Mislim, oh bože, dušo, pa ti ovde kod mene imaš sav potreban pribor.« Jedne večeri, ona je Aleluji-Eli obukla haljinu maslinaste boje sa naborima i dubokim izrezima, koja joj je jedva pokrivala gole slabine; pravi od mene šećerlemu, bila je Alelujina puritanska misao, moja rođena sestra hoće da me stavi u izlog, hvala lepo. Otišle su u neki kockarski klub pun ushićenih gospođičića i lordića, a Aleluja-Eli je brzo pobegla odatle čim je Elena bila skrenula svoju pažnju na neku drugu stranu. Nedelju dana kasnije, stideći se što je takva kukavica i što je odbila sestru u njenom nastojanju da se zbliže, sedela je kao na iglama u gajbi nakraj sveta, i poverila se Eleni da nije više nevina. Na što ju je starija sestra pljesnula šakom preko usta i nazvala je starinskim imenima: protuvo, droljo, kurvo! »Elena Koun nikad nije dopustila muškarcu da je prstom dotakne«, vikala je, otkrivajući svoju sposobnost dao sebi misli u trećem licu, »pa čak ni noktom prokletim. Ja znam koliko vredim, draga moja, ja znam kako misterija umire onog trenutka kad ti oni uvuku svoju kiticu, a trebalo je da znam i da ćeš se ti u kurvetinu izmetnuti. Pretpostavljam da ti je to učinio neki jebeni komunista«, rekla je mirnije. U tim stvarima bila je nasledila očeve predrasude. A Aleluja nije, što je Eleni bilo poznato.
Posle toga, nisu se često viđale, Elena je sve do svoje smrti ostala gradska kraljica nevinosti - posmrtnim pregledom je potvrđeno da je bila virgo intacta - dok je Aleluja-Eli prestala da nosi donji veš, prihvatala povremenu službu u malim, gnevnim časopisima, a pošto je njena sestra bila nedodirljiva, ona je otišla u drugu krajnost - svaki je njen seksualni čin bio jedan pljesak u njeno sestrinsko tupo izbuljeno, bledousno lice. Tri abortusa za dve godine i kasno saznanje da su je oni dani na pilulama protiv začeća što se raka tiče - svrstali u kategoriju osoba sa najvećim rizikom.
O kraju svoje sestre saznala je iz novina na štandu jednog kioska, SMRT MANEKENKE U KISELOJ VODI KADE. Ni kad umreš nisi pošteđena šegačenja, bila je njena prva reakcija. Onda je videla da nije u stanju da plače.
»Mesecima sam je zatim gledala u modnim magazinima«, rekla je Džibrilu, »jer ona je dosta dugo bila u tom glavnom kolu gerli sjajne, varljive spoljašnjosti.« Elenino mrtvo telo je plesalo preko pustinja Maroka, samo u prozračnim velovima; ili se moglo videti u Moru Senki na Mesecu gde je bilo skoro golo, samo sa astronautskim šlemom na glavi i pet-šest svilenih mašnica vezanih oko grudi i ispod stomačeta. Eli je imala običaj da crta brkove na tim slikama, na užas prodavaca novina; cepala je iz modnih žurnala fotografije tela svoje pokojne sestre koje je, posle njene smrti, delovalo kao »zombi«-nesmrt, vudu-kultni animirani leš, pa je te stranice gužvala i bacala. Proganjana od Eleninog duha iz tih časopisa, Aleluja-Eli je razmišljala o opasnosti pokušaja da »leti«; kakvi su samo padovi u plamenu, kakvi pakleni makabr-prizori rezervisani za takve ikarske tipove! Počela je da misli o Eleni kaoo duši na mukama, da veruje da je to ropstvo u jednom nepokretnom svetu golišavih gerli na zidnim kalendarima u kojem je nosila crno prsluče sa velikim plastičnim grudima, tri puta većim od njenih prirodnih, da je to pseudo-erotsko zamešateljstvo sa reklamnim porukama naštampanim preko njenog pupka bilo ništa manje nego Elenin lični pakao. Aleluja-Eli je počinjala da vidi vrisak u očima svoje sestre, agoniju ljudskog biča u večnoj klopci tih modnih prostora. Elenu su mučili i kinjili demoni, spaljivali je u paklenom ognju, a ona nije mogla ni da se makne... posle izvesnog vremena, Aleluja-Eli je morala da izbegava one radnje u kojima bi je njena sestra mogla gledati sa žičanih stalaka za magazine. Bila je izgubila sposobnost za otvaranje žurnala, i skrivala je sve Elenine slike koje je imala. »Zbogom, Jeli«, rekla je uspomeni na svoju sestru, pomenuvši njeno staro ime iz njihovog detinjstva. »Moram da se okrenem od tebe.«
»Ali ispala sam slična njoj, i posle svega.« Planine behu počele da joj pevaju svoju pesmu; na što je i ona sama počela da rizikuje moždane ćelije u traganju za uzbuđenjem. Ugledni lekari, stručnjaci za probleme planinara, često su dokazivali, van svake razumne sumnje, da ljudska bića ne mogu bez boce kiseonika da dišu i prežive iznad osam hiljada metara visine. Došlo bi do izliva krvi u oči, bez ikakve nade za ozdravljenje, a i mozak bi počeo da puca, gubeći milijarde svojih ćelija, ogroman broj ćelija, i to veoma brzo, sa posledicom stalnog oštećenja, poznatog kao visinsko izopačenje, za kojim brzo đolazi smrt. Slepi leševi ostaju večno zamrznuti na tim najvišim padinama. Ali Eli i šerpa-Pemba su se popeli i sišli da ispričaju svoju priču. Ćelije iz »kutija za depozit« zamenile su gubitke na »tekućem računu«. A ni oči joj se nisu raspukle. Zašto su naučnici pogrešili? »Zbog predrasude, uglavnom«, rekla je Eli, uvijajući se oko Džibrila u krevetu ispod baldahina od padobranske svile. »Oni ne mogu da odrede jačinu volje, pa nju zato zanemaruju u svojim kalkulacijama. Ali tebe volja popne na Everest, volja i gnev, a to može da iskrivi svaki prirodni zakon koji bi hteo da pomeneš, barem za kratko vreme, ne isključujući Zemljinu težu. Ukoliko ne odbiješ da ideš na sreću, naravno«.
A bilo je tu ipak i nekog oštećenja. Patila je ona od neobjašnjivog gubljenja pamćenja: malih, nepredvidljivih stvari. Jednom, u ribarnici, zaboravila je reč riba. Drugog jednog dana našla se u svom kupatilu, automatski je uzela četkicu za zube, i nije znala šta s njom treba da radi. A jednog jutra, probudivši se pored usnulog Džibrila, bila je na ivici odluke da ga prodrma i probudi da bi ga pitala, »Ko si ti, do đavola? Kako si dospeo u moj krevet?« - ali joj se sećanje u poslednjem trenutku vratilo. »Nadam se da je to kod mene privremeno«, rekla mu je. Ali je za sebe zadržala, čak i sad, pojavljivanje duha Morisa Vilsona na krovovima Fildsa, kako joj maše i kako je poziva k sebi.

*


Ona je bila sposobna žena, raznovrsno »stvaralačka« na svoj način: značajna profesionalna sportistkinja osamdesetih godina ovog veka, klijentkinja džinovske propagandno-reklamne agencije MacMurray, koja je zastupala ogroman broj velikih firmi i uživala kredite do guše. A sada se i ona sama pojavljivala u sektoru reklamiranja i plasmana na tržištu njenog asortimana proizvoda namenjenih turistima i više amaterima nego profesionalnim planinarima, da bi maksimalizovala ono što bi Hal Valans nazvao univerzumom. Ona je bila zlatna devojka sa krova sveta, ona što je preživela od »mojih dveju Tevtonki«, kako je Oto Koun voleo da naziva svoje ćerke. Evo, Jeli, ja opet idem tvojim stopama. Kad se jedna privlačna žena nađe u sportu kojim dominiraju, pa da, kosmati muškarci, onda je to za prodaju, a imidž »kraljice leda« nikog ne povređuje. U tome je novac, a sad, kako je dovoljno odrasla da svoje stare, vatrene iđeale može da izmiri sa običnim sleganjem ramenima i smehom, bila je čak spremna i da se pojavljuje na televiziji u onim razgovorima »za okruglim stolom«, da sa rizičnim nagoveštajima parira onim nepromenljivim pitanjima o životu s muškarcima na visini od oko šest hiljada metara. Te visokoprofilisane šale nervozno su se muvale oko njenog sopstvenog viđenja svoje ličnosti kojeg se ona i dalje čvrsto držala: predstave o sebi kao o prirodnoj usamljenici, najprivatnijoj ženi, ali koju su zahtevi njenog poslovnog života raspolućivali. Prvu svađu s Džibrilom oko toga imala je zato što je on, na svoj neuglađeni način, rekao: »Čini mi se da je stvar o-kej kad bežiš od filmskih kamera sve dok znaš da te one jure. Ali šta kad one to prestanu? Pretpostavljam da ćeš se onda okrenuti i kidnuti na drugu stranu.« Kasnije, kad su se pomirili, ona ga je peckala zbog svog sve solidnijeg statusa zvezde (jer je bila postala prva seksualno privlačna plavuša koja je osvojila Mont Everest; buka je postajala sve veća; dobijala je pisma sa fotografijama strašnih frajera, kao i pozivnice na prijeme u visokom društvu, ali i izvestan broj uvredljivih pisama): »Sad bih ja mogla da odem na film, pošto si se ti povukao. Ko zna? Možda ću i otići.« Na što joj je on odgovorio, šokirajući je snagom svojih reči: »Samo preko mog prokletog leša«.
Uprkos svojoj pragmatičkoj spremnosti da se bućne u zagađene vode stvarnosti i da pliva u pravcu glavne struje, ona nikad nije izgubila osećaj da neka strašna nesreća vreba iza ćoška - bilo je to njeno nasleđe posle neočekivanih smrti i oca i sestre. To bockanje vrata kosom sa zatiljka napravilo je od nje opreznu planinarku, pravu »ziherašicu«, kako su je momci-planinari nazivali, a kako su kolege kojima se divila gubili život na raznim planinama, tako se i njena opreznost povećavala. Kad se planinarenjem nije bavila, ponekad je imala neopušten, napregnut izraz lica, neku nervozu; stekla je neko teško odbranljivo držanje tvrđave koja je ipak spremna da dočeka neizbežan napad. To je doprinosilo njenoj reputaciji ledenog brega od žene; ljudi su se držali na odstojanju od nje, a kad je ona to pominjala, rekla bi da je njena usamljenost cena njene povučenosti od sveta. - Ali bilo je tu još protivrečnosti, jer je ona, ipak, tek nedavno bila odbacila opreznost kad je odlučila da izvrši definitivan napad na Everest, bez kiseonika. »Pored svih ostalih implikacija«, uveravala ju je agencija u svom formalnom pismu-čestitki, »to vas humanizuje, to pokazuje da vi imate onu ma-do-đavola crtu, a to je ujedno i jedna pozitivna nova dimenzija.« Oni su radili na tome. U međuvremenu, Eli je razmišljala osmehujući se umorno na Džibrila, da bi ga ohrabrila, dok je on klizio naniže ka njenim donjim dubinama, Ti si tu sad. Gotovo pravi stranac, a ipak si se ufurao u mene. O, bože, pa ja sam te čak preko svog praga prenela, maltene kao da to nema nikakve veze. Ne mogu da te krivim što si prihvatio da te odvezem kuda si krenuo.
On nije imao kućno vaspitanje. Naviknut na poslugu, bacao je svoj veš i odela na sve strane, ostavljao mrve i upotrebljene, mokre vrećice s čajem tamo gde bi mu pale. Ili, još gore: on ih je bacao, zapravo puštao da padnu tamo odakle bi ih trebalo dizati; savršeno, debelo nesvestan onog što čini, nastavljao je da sebi dokazuje da on, siromašni dečko sa ulice, nema više nikakve potrebe da se upristojava. Ali to nije bila jedina stvar koja je nju izluđivala. Ona bi nasula vino u dve čaše; on bi brzo popio svoju, a kad bi ona pogledala na drugu stranu, ščepao bi i njenu i popio, umirujući je s anđeoskim izrazom lica, ultranevinim, »Ima još dosta, zar ne?« Pa onda njegovo loše ponašanje u kući. Voleo je da prdi. Žalio se - stvarno se žalio, i to pošto ga je ona bukvalno pokupila iz snega u kojem je ležao! - na teskobu u njenom stanu. »Kad god napravim dva koraka, ja udarim licem u zid.« Bio je grub i prost prema svima koji su je pozivali telefonom, stvarno prost, ne štrapacirajući se ni da sazna ko su ti ljudi: automatski onako kako su se filmske zvezde u Bombaju ponašale kad im u blizini nije bio neki lakej da se javi i da ih zaštiti od nasrtljivaca. Kad je Alicija pregrmela jednu takvu njegovu paljbu uličnog prostakluka, rekla je (kad je njena ćerka najzad uzela slušalicu): »Izvini, mila, što ti to kažem, ali taj tvoj momak je, po mom mišljenju, jedan sanduk«.
»Sanduk, mama?!« Ovo je iz Alicije izvuklo njen najuzvišeniji glas. Ona je još bila sposobna za dostojanstveno držanje, imala je dara za to, uprkos svojoj post-Oto stopostotnoj odluci da se maskira u običnu domaćicu koja s cegerom ide na pijacu. »Da, sanduk«, izjavi ona ponovo, imajući u vidu činjenicu da je Džibril bio uvoz iz Indije, »pun slanih kikirikija i majmunskih oraha.«
Eli se nije raspravljala sa svojom majkom, jer nikako nije bila sigurna da će biti u stanju da nastavi da živi sa Džibrilom, iako je on preleteo pola Zemljine kugle da je nađe, iako je sa neba pao. Neku dužu stazu bilo je teško predvideti; čak joj je i ona srednja bila maglovita. Trenutno se bila koncentrisala na pokušaj da upozna tog čoveka koji je, iz cuga pretpostavio da je on velika ljubav njenog života, i to bez svake sumnje, što je moglo da znači ili da je u pravu ili da je izgubio glavu. Bilo je tu mnogo teških trenutaka. Ona nije znala ono što je on znao - šta bi ona mogla da uzima kao novo za gotovo: jednom je pokušala - pozivajući se na onog Nabokovljevog zlosrećnog šahistu Lužina, koji je osetio da i u životu, kao u šahu, ima nekih kombinacija koje će se neizbežno pojaviti da ga poraze - kao njen način da mu po analogiji objasni svoj sopstveni (mada, u stvari, nešto drukčiji) osećaj bliske katastrofe (koja nema veze s ponavljajućim obrascima propasti, već sa neizbežnošću stvari), ali on ju je sredio svojim bolnim buljenjem u nju koje joj je govorilo da on nikad nije čuo za tog pisca, a da ne govorimo o onoj njegovoj Odbrani. Nasuprot tome, on ju je iznenadio svojim pitanjem, iz vedra neba, »A zašto Pikabija?« Dodavši da je čudno, zar ne, za Ota Koena, veterana stravičnih konclogora, da se upušta u svu onu neofašističku zaljubljenost u mašine, u surovu moć, i slavljenje dehumanizacije. »Ko god je proveo neko vreme sa mašinama«, dodao je on, »a to smo, bebice, svi mi, dobro zna ono prvo i pre svega da kod kompjutera ili bicikla postoji samo jedna izvesna stvar - da se kvare.« A gde je on to pronašao, počela je, ali je pri tom zamuckivala jer joj se nije sviđao njen vlastiti pokroviteljski ton kojim je govorila, ali on joj je odgovorio bez taštine. Kad je prvi put čuo za (fašistu) Marinetija, rekao je, izvukao je pogrešan kraj štapa i mislio da je futurizam nešto u vezi s lutkarskim pozorištem. »Sa marionetama, indijskim kathputlima, a ja sam u to vreme bio drčan da se služim naprednim lutkarskim tehnikama na filmu, možda da bih dočaravao demone ili druga natprirodna bića. I tako sam došao do jedne knjige.« Došao do jedne knjige: Džibril, samouki čovek, izgovorio je to kao da joj udara injekciju. Za devojku iz jedne kuće u kojoj se knjiga visoko poštovala - otac ih je bio naučio da poljube svaku knjigu koja bi slučajno pala na pod - ona je na to reagovala lošim odnosom prema knjigama, cepanjem stranica koje je volela ili mrzela, piskaranjem ili žvrljanjem po njima da bi im pokazala ko je gazdarica u kući, Džibrilov način nepoštovanja knjige, ali nevređajući način, njegovo prihvatanje knjiga samo sa onim što one nude, bez njegovog kolenopriklonog ili uništiteljskog stava, bilo je za nju nešto novo; i ona je to sa zadovoljstvom primila. Ona je nešto naučila od njega. A on je, pri tom, delovao neprobojno za svaku mudrost koju bi ona mogla poželeti da mu udeli, na primer, u vezi sa pravim mestom na koje bi on morao da baca svoje prljave čarape. Kad je pokušala da mu natukne da je on dao svoj udeo«, Džibril je potonuo u duboku, povređenu natmurenost, očekujući da ga ona laskanjem vrati u vedro raspoloženje. A ona je, uprkos svom gnušanju, shvatila da je za to, u svakom slučaju, bila voljna.
Ono što je kod njega bilo najgore, probno je zaključila ona, bio je njegov veliki dar da sebe smatra prezrenim, omalovaženim i napadnutim čovekom. Bilo je gotovo nemoguće reći mu ma šta, bez obzira na to koliko razumno, ili nežno. »Idi, idi da se malo provetriš«, on bi vrisnuo i povukao bi se u šator svog povređenog ponosa. - A ono što je u njemu bilo najzavodljivije, bilo je ono kako je on nagonski kapirao šta je ona želela, kako je, kad je hteo, mogao da postaje podstrekač njenih najskrivenijih žudnji srca. Ishodi su bili u tome da im je seks bio doslovno naelektrisan. Ona prva sitna varnica, pri njihovom uvodnom ljubljenju, uopšte nije bila nešto kratko i skrajnuto. Ona je i dalje vrcala, a ponekad, dok su ljubav činili, Eli je bila uverena da čuje kako elektricitet pucketa oko njih; s vremena na vreme je osećala i kako joj se kosa diže na glavi. »Ovo me podseća na onaj Pikabijin električni penis u radnoj sobi moga oca, što skače na pritisak dugmeta«, rekla je Džibrilu i oboje su prsnuli u smeh. »Jesam li ja ljubav tvog života?« brzo ga je upitala, a on je isto tako brzo odgovorio: »Naravno da jesi«.
Priznala mu je u samom početku da su priče o nezadobljivosti njene ličnosti, pa čak i o njenoj frigidnosti, u stvari imale nekog osnova. »Kad je Jeli umrla, i ja sam krenula na njenu stranu.« Ona ne bi više imala potrebe da joj ljubavnike nabija na nos. »Osim toga, ja u stvari nisam više uživala u tome. Tada su se mnome bavili uglavnom oni revolucionarni socijalisti što su sanjali o herojskim ženama koje su videli na svojim tronedeljnim boravcima u Kubi. Nikad ih nisam ni raznežila, svakako; oni su bili šašavo uplašeni za svoju ideološku čistotu, a i zamoreni od borbe za svoje ideale. Vraćali su se kući pevušeći onu revolucionarnu Guantanameru i pozivali me telefonom. I ona se onda opredelila. »Pomislila sam, pusti te najbolje umove tvoje generacije da svoje monologe o vlasti radničke klase govore iznad tela neke druge nesrećne žene. Ja sam izvan toga.« I krenula je da se vere uz planine; imala je običaj da kaže kad je to počela, »jer sam znala da me oni nikad neće pratiti uzbrdo. Ali kad sam malo razmislila - sranje. Ja to nisam radila zbog njih; to sam radila zbog sebe, za svoju dušu«.
Svake večeri je jedan sat bosonoga trčala gore-dole po stepeništu, sve do ulice, na prstima, zbog svojih ravnih tabana. Zatim bi se iscrpljena i razjarena sručila na jednu gomilu jastuka, dok bi on bespomoćno lepršao oko nje, i na kraju bi joj obično nalio neko žestoko piće: irski viski, pretežno. Bila je počela prilično da pije da bi realnost svog problema sa nogama utopila u piću. (»Tako ti boga, pusti ta svoja stopala na miru«, nadrealno joj je govorio preko telefona jedan glas iz propagandne agencije. »Ako to procuri u javnost, onda je svefinito, zavesa, sajonara, idi kući, laku noć!«) Dvadeset prve noći koju su proveli zajedno, pošto se probila kroz maglu od pet duplih viskija, rekla mu je: »Zašto sam ja u stvari otišla tamo gore? Nemoj da mi se smeješ: da bih pobegla od zla i dobra.« On joj se nije nasmejao. »Da li su, po tvom mišljenju, planine iznad moralnosti?« ozbiljno ga je upitala. »To je ono što sam naučila u revoluciji«, nastavila je. »Ovu stvar: informacije se ponekad uk-ukidaju, u ovom dvadesetom veku, ne umem da ti kažem kad; blisko je razumu, a to ti je deo informacija koje se ukid u-kidaju. Otada mi živimo u jednoj bajci. Šhvataš me? Sve se dogadža pomoču mađije. A mi, vile i vilenjaci, nemamo blago-jebene-veze šta se dogadža.
Prema tome, kako mi možemo da znamo je 1’ to dobro ili zlo? Mi čak ne znamo ni šta je to to. I tako je ono što sam ja pomislila, u sledećem: možeš da crkneš lupajući glavu da bi sve to raspetljao, ili da odeš na planinu i tamo sedneš, jer to je mesto gde su i sve istine otišle, one su se prosto nadigle i kidnule iz tih gradova gde je čak i ono po čemu gaziš jedan falšeraj, jedna laž, i istine su se tamo gore sakrile u retkom, retkom vazduhu gde se laži ne usuđuju da dođu za njima, da im mozgovi ne bi eksplodirali. Tamo gore je mnogo dobro- sve je ol-rajt! Ja sam bila tamo. Pitaj me, ako ti nešto nije jašno.« Posle toga je zaspala; on ju je odneo u krevet.
Kad je vest o njegovoj smrti u avionskoj nesreći bila stigla do nje, ona je sebe mučila i kinjila izmišljajući ga: spekulacijama, čistim mišljenjem, tako reći, o svom izgubljenom ljubavniku. On je bio prvi čovek sa kojim je ona spavala posle više od pet godina: nije on bio mala ličnost u njenom životu. Ona se bila odmetnula od svoje seksualnosti, instinkti su je upozoravali da bi inače mogla da bude apsorbovana njome; da je to za nju bila, i da će uvek biti, velika tema, čitav jedan crn kontinent za kartografisanje, a ona nije bila spremna da ide tim putem, da bude takav istraživač, da na mapi obeležava te obale: ne, ne više, ili, možda, još ne. Ali ipak se nije mogla osloboditi osećanja da je oštećena zanemarivanjem Ljubavi, onog što bi moglo da liči na stanje u kojem je potpuno obuzeta onim arhetipskim, sa velikim slovom, Đinom, duhom, žudnjom za njim, zamagljivanjem granica njenog ja, raskopčavanjem sve dok se ne otvoriš od grla do prepona: samo reči, jer ona nije znala tu stvar. Zamisli da je došao k meni, maštala je. Ja bih ga mogla naučiti, malo-pomalo, ja bih ga mogla popeti do samog vrhunca. A kako sam lišena planina zbog mojih slabačkih stopala, ja bih planinu u njemu videla: osnovala bih kamp, njušila bih staze, savlađivala bih ledene bure, pukotine, isturene stene. Napala bih sam vrh i videla anđele kako igraju. O, ali on je mrtav, i na dnu mora počiva.
A onda ga je našla. - A možda je i on nju bio izumeo, malčice, izumeo ženu vrednu bezglavog bekstva iz starog života u ljubav. - Ali u tome nema ničeg izuzetnog. To se dosta često dogada; i, tako, dvoje izumitelja idu dalje, glačajući grube rubove jedno drugom, prilagođavajući međusobno svoje izume, vajajući maštu do jednog vida stvarnosti i učeći kako da budu zajedno: ili da ne budu. Ta stvar ili »igra« ili ne igra. Ali pretpostaviti da su Džibril Farišta i Aleluja Koun bili u stanju da se kreću tako poznatom stazom, značilo bi pogrešno misliti da je njihova veza bila obična. Nije bila obična; imala je samo jednu crticu običnosti.
Bila je to veza sa ozbiljnim manama.
(»Moderan grad«, držao je Oto Koun predavanje sa svog ringišpilskog konja svojoj porodici za stolom, koja se dosađivala, »je locus classicus inkompatibilnih realiteta. Životi čiji posao nije da se međusobno mešaju, sede jedan pored drugog u gradskom omnibusu. Jedan univerzum, na pešačkoj zebri, biva za trenutak uhvaćen kako trepće kao zec u svetlosti automobilskih farova u kojoj će se naći jedan potpuno stran i kontradiktoran kontinuum. I sve dotle dok je to sve, dok oni samo prolaze kroz noć, tiskajući se na stanicama podzemnog ,Tjuba’, i skidajući šešire u nekim hotelskim hodnicima - to nije tako loše. Ali ako se jedni s drugima nađu! - onda je to uranijum i plutonijum, svak svakog razara - bum!« - »U samoj stvari, najdraži moj«, suvo je rekla Alicija, »i ja se, sama, često osećam pomalo inkompatibilno.«)
A te pukotine-mane u velikoj strasti Aleluje Koun i Džibrila Farište bile su u sledećem: njen potajni strah od njene potajne žudnje, to jest, ljubavi; - zbog čega je znala, iako budući žestoko naletela na nj’ da se povlači upravo od čoveka do čije joj je ljubavi najviše stalo; - i što im je prisnost bivala dublja, to ga je ona jače ritala; - te je on tako, budući doveden do tačke apsolutnog pouzdanja i zato položivši sve svoje odbrambeno oružje, primio baš najjači udarac; - a to se doista dogodilo Džibrilu Farišti, kad mu je ona, posle tri nedelje najekstatičnijeg ljubočinstva za kakvo nijedno od njih dvoje nije nikad ranije znalo, bez ikakvog uvijanja rekla da bi mu bilo bolje da nađe neko drugo mesto gde bi mogao da živi, i to mu je rekla prilično oštro, jer ona,Eli, ovako, u svojoj kući nema dovoljno životnog prostora, pa bi morala da se opet malo raskomoti, kao ranije;
- a tu su bile i njegova preterana posesivnost i ljubomora, čega je on, lično, bio potpuno nesvestan zbog toga što on ranije nikad nije ženu smatrao za blago koje treba čuvati od piratskih hordi koje bi, prirodno, pokušale da mu ga ukradu;
- i o čemu će ubrzo biti više reči;
- i ona fatalna pukotina, naime, opasno shvatanje Džibrila Farište - ili, ako hoćete, luda ideja - da on istinski nije ništa manje nego jedan arhanđel u ljudskom obličju, i to ne tek bilo kakav arhanđel, nego Anđeo Propovedi, od svih (pošto je sad Šejtan bio pao) najuzvišeniji.

*

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:01 pm




Provodili su dane u takvoj izolaciji, umotani u ogrtače svojih žudnji, da njegova divlja, neobuzdana ljubomora koja se, kako upozorava Jago, »stvarno ruga mesu kojim se hrani«, nije odmah izišla na videlo. Prvi put se pokazala u apsurdnom slučaju stripa u tri slike koji je Eli bila okačila među ostale crteže, sa bledožutom pozadinom u okviru boje starog zlata, koji su joj visili na zidu pored glavnih, ulaznih vrata njenog stana; sva tri crteža tog stripa nosila su istu poruku, nažvrljanu u donjem desnom uglu žućkastog paspartua: Za A., u nadi, od Brunela. Kad je Džibril video taj zapis, zahtevao je objašnjenje, pokazujući besno na taj strip jednom potpuno ispruženom rukom, dok je onom drugom, slobodnom, čvrsto držao krevetski čaršav oko sebe, da mu se ne razdrlji (nosio je tu neformalnu odeću jer je bio odlučio da izvrši punu inspekciju stana, ne mogu ceo život daprovodim na svojimpa čak ni na tvojim leđima, rekao je); Eli se na tu primedbu nasmejala sa prizvukom praštanja. »Izgledaš kao Brut, sav si prožet željom za ubijanjem i dostojanstvom«, peckala ga je. »Prava si slika Čoveka časnog.« A on je nju šokirao svojim besnim uzvikom: »Da mi smesta kažeš ko ti je ova baraba!«
»Valjda to ne misliš ozbiljno«, ona je rekla. Džek Brunel je radio kao animator, bio je u kasnim pedesetim godinama života i znao je njenog oca. Ona se nikad nije ni najmanje zanimala za njega, ali je on imao običaj da joj se udvara na taj prigušeni način, bez reči, šaljući joj, s vremena na vreme, te grafičke poklone.
»Zašto ih nisi bacila na đubre?« zaurlao je Džibril. A Eli, još potpuno ne shvatajući opseg njegovog besa, nastavila je mirnim tonom. Čuvala je te crteže zato što su joj se sviđali. Prvi u nizu bila je jedna lakrdijaška Punchov-ska karikatura na kojoj Leonardo da Vinči stoji u svom ateljeu, okružen svojim učenicima, i baca sliku Mona Lize, kao onaj »leteći tanjirić«-frizbi, preko sobe. Zapamtite moje reči, kaže on u legendi ispod crteža, ljudi će jednog dana leteti do Padove u spravama kao što je ova. U drugom ramu bila je jedna stranica iz Toffa (»Kicoša«), šaljivog lista britanske omladine iz vremena drugog svetskog rata. Smatran je za potrebu jednog doba u kojem su mnogi mališani morali da se evakuišu iz bombardovanih gradova, da bi se toj deci, u stripovanoj verziji, objašnjavala zbivanja u svetu odraslih. I zato je tu svake nedelje bilo stripova o sukobima između domaćeg tima - Toffa Kicoša (stravičnog deteta s monoklom, u propisnom žaketu Itonskog koledža i tanko-prugastim pantalonama) i dečka Berta sa platnenom kapom i poderanim kolenima, s jedne strane - i nitkovskog neprijatelja Hužasnog Hadolfa i njegovih gnusnih Narci-Partnera (bande zlikovaca od kojih je svaki imao po jedan narci-par čeličnih kuka umesto ruku, stopala kao kandže i zube što mogu ruku da progrizu). Britanski tim je uvek pobeđivao. Džibril je podrugljivo prešao pogledom preko tog stripa. »Ma, ti si krvava Angrezkinja. Ti stvarno ovako misliš; i tebi je taj rat stvarno ovako izgledao.« Eli je odlučila da ne pominje svog oca, niti da ispriča Džibrilu da je jedan od umetnika-crtača za Toff, otrovni antinacista iz Berlina, po imenu Volf, bio jednog dana uhapšen radi internacije zajedno sa ostalim Nemcima u Britaniji, a da, po Brunelovim rečima, njegove kolege nisu ni prstom mrdnule da ga spasu. »Bezdušnost«, zamišljeno je rekao Džek. »A to je jedina stvar koja je crtaču stripova potrebna. Kakav bi umetnik bio Dizni da nije imao dušu! To mu je bila jedina mana.« Brunel je vodio mali animatorski studio zvani Producentska kuća Strašilo (Čovek od slame) po onom liku iz Čarobnjaka iz Oza.
Treći ram je sadržavao poslednji crtež iz jednog od filmova velikog japanskog animatora Jođi Kurija čije je jedinstveno cinično izražavanje savršeno ilustrovalo Brunelovo nesentimentalno shvatanje umetnosti karikature i stripa. U tom crtanom filmu, jedan čovek pada sa oblakodera; vatrogasna kola dojure na scenu i nameste se ispod čoveka koji pada. Krov na kolima se povlači i iznutra izrasta jedan veliki čelični šiljak, a na crtežu na Elinom zidu, čovek pada glavačke na šiljak koji mu se zariva u mozak. »Bolesno«, izjavio je Džibril Farišta.
Pošto mu mnogi ovakvi pokloni nisu urodili očekivanim plodom, Brunel je morao da iziđe iz svoje busije i da se lično pojavi. Jedne večeri se »nacrtao« u Elinom stanu, nenajavljen i, što je bilo još gore, pod dobrim »gasom«, i iz svoje ofucane akten-tašne izvadio bocu mrkog ruma. Do tri sata ujutro bio je popio sav rum ali nije pokazivao nikakve znake da namerava da ide. Eli je demonstrativno ustala i otišla u kupatilo da opere zube; kad se vratila, našla je animatora kako go golcat stoji nasred tepiha u njenoj dnevnoj sobi, otkrivajući joj svoje iznenađujuće lepo građeno telo prekriveno preterano velikom količinom gustih sedih malja. Kad ju je ugledao, raširio je ruke i uzviknuo: »Uzmi me! Radi šta hoćeš!« Naterala ga je, što je ljubaznije mogla, da se obuče, pa ga je zajedno s njegovom akten-tašnom nežno otpremila iz svog stana. Nikad se nije vratio.
Eli je to ispričala Džibrilu vedro i uz kikotanje, što je govorilo da uopšte nije bila pripremljena za buru koju je time izazvala. Međutim, bilo je moguće (odnosi su im poslednjih dana bili prilično zategnuti) da je njeno bezazleno držanje bilo malčice neiskreno, da se ona gotovo nadala da će on početi da se loše ponaša, te da će za ono što bude usledilo on biti odgovoran, a ne ona... ali bilo kako bilo, tek Džibril je prasnuo do neba, optužujući Eli da je lažno opisala kraj priče, natuknuvši da jadni Brunel i dalje čeka pored svog telefona i da ona namerava da ga pozove čim bude videla Fariština leđa. Bes i buncanje - ukratko, ljubomora na prošlost, najgora vrsta od svih ljubomora. Kad ga je napad te strašne emocije spopao, slušao je sebe kako improvizuje čitavu jednu seriju njenih ljubavnika, zamišljajući ih kako čekaju iza svakog ćoška. Vikao je da je ona tu priču o Brunelu upotrebila da bi se njemu narugala i da je to njeno svesno i surovo ugrožavanje njegove ličnosti. »Ti želiš da muškarci kleče pred tobom«, vrištao je već uveliko bez ikakvog samosavlađivanja. »A ja, ja ne klečim.«
»Dosta mi je«, reče ona. »Napolje!«
Gnev mu se udvostručio. Držeći svoju togu oko sebe, dostojanstveno je otišao u spavaću sobu da se obuče; uvlačio se u jedino odelo koje je imao, uključujući onaj gabardenski mantil sa crvenom postavom i sivi filcani trilbi-šešir don Enrikea Dajamonda; Eli je stajala na vratima i gledala u njega. »Nemoj da misliš da ću se vratiti«, viknuo je, znajući da mu je bes više nego dovoljan da bi ga izneo napolje, ali ipak očekujući da ona počne da ga smiruje, da blago govori i da mu tako omogući ostanak. Ali ona sleže ramenima i ode od njega, i upravo su se tada, u tom trenutku njegovog najvećeg gneva, granice zemlje rastavile i on je čuo buku kao da se neka brana raspukla i da su kroz pukotinu duhovi sveta snova preplavljivali univerzum svakodnevice - Džibril Farišta je ugledao Boga.
Za Blejkovog Isaiju, Bog je bio, prosto, neka imanencija, bestelesna indignacija; ali Džibrilova vizija Vrhovnog Bića nije bila nimalo apstraktna. On je sad ugledao, na-krevetu-sedećeg čoveka otprilike njegovih godina, srednjeg rasta, prilično krutog, s prosedom podrezanom bradom duž linije vilice. Ono što ga je najviše uzdrmalo bilo je to da je ta prikaza očigledno ćelavila, kao da je patila od peruti, a nosila je i naočare. To nije bio onaj Bog Svemoćni koga je on očekivao. »Ko si ti?« upitao ga je s velikim zanimanjem. (Ono što ga sad nije zanimalo bila je Aleluja Koun, koja se bila zaustavila na svom putu u sobu kad ga je čula kako on počinje da priča sam sa sobom, i koja ga je sad posmatrala sa izrazom prave upaničenosti.)
»Ja sam Uparvala«, odgovori prikaza. »Komšija sa najvišeg sprata.«
»Kako ja da znam da ti nisi Onaj Drugi«, lukavo ga upita Džibril, »onaj Ničajvala, Badža iz Podzemlja?«
Smelo pitanje koje izazva oštar odgovor. Ovo Božanstvo je moglo da liči i na nekog kratkovidog pisara, ali je Ono svakako znalo da mobiliše čitav onaj tradicionalni aparat božanskog besa. Napolju, ispred prozora, skupljala se masa oblaka; vetar i grmljavina su tresli sobu. Drveće je padalo u Fildsu. »Mi gubimo strpljenje s tobom, Džibrile Farišta. Ti si u Nas dosta dugo sumnjao.« Džibril obori glavu, razoren gnevom Božanstva. »Mi nismo obavezni da tebi objašnjavamo prirodu Našu«, karanje se nastavljalo. »Da li smo Mi u obličjima raznim, pluralni, da li predstavljamo jedinstvo-po-hibridizaciji takvih suprotnosti kao što su Upar i Ničaj, ili da li smo Mi čisti, savršeni, ekstremni- neće se ovde odlučivati.« Neuredni krevet na kojem je njegov Posetilac Svoju stražnjicu odmarao (koja se, po Džibrilovom trenutnom zapažanju, blago sijala, kao i ostali delovi Persone) bio je udostojen njegovog pogleda krajnjeg neodobravanja. »Stvar je u tome, da više neće biti onog idi-mi-dođi-mi. Ti si želeo da vidiš jasne znake Našeg postojanja, je 1’ tako? Mi smo poslali Otkrovenje da ti snove ispuni: u kojima nije samo Naša nego i tvoja priroda razjašnjena. Ali ti si se borio protiv toga, borio si se i protiv samog onog sna u kojem smo te Mi budili. Tvoj strah od istine konačno Nas je obavezao da ti se Mi prikažemo u trenutku nekih tvojih ličnih neprijatnosti, u rezidenciji ove žene, i u ove sitne sate. Došlo je vreme da se upristojiš. Jesmo li mi tebe iščupali sa nebesa da se ovde ’vataš i džapaš sa jednom (nesumnjivo zgodnom) dustabanlijskom plavušom? Ne. Tebe čeka posao.«
»Ja sam spreman«, reče Džibril skrušeno. »I upravo sam krenuo.«
»Čuj, Džibrile«, reče mu Eli Koun, »nek’ sve nosi đavo, zaboravimo svađu. Slušaj: Ja te volim.«
Sad su u stanu bili samo njih dvoje. »Ja moram da idem«, tiho reče Džibril. Ona se obesi o njegovu ruku.
»Stvarno, ja mislim da tebi nije dobro.« On se uspravi, dostojanstveno. »Pošto si naredila moj exitus, ti više nemaš jurisdikciju nad mojim zdravljem.« I on pobeže. Pokušavajući da pojuri za njim, Aleluja-Eli oseti tako jake probade u stopalima da, nemajući drugog izbora, pade na pod, plaćući: kao glumica u nekoj tragediji; ili kao Reha Merčant onog dana kad je Džibril otišao od nje poslednji put. Ili, pak, kao lik u nekoj priči u kojoj nikad ni sanjala nije da se nalazi.

*


Burno vreme izazvano srdžbom Boga na Njegovog slugu ustupilo je mesto vedroj, blagoj noći nad kojom je predsedavao debeli bledožuti mesec. Samo je oboreno drveće ostalo da svedoči o moći sada-otišavšeg Bića. Džibril, sa izgužvanim trilbijem nabijenim na glavu, pojasom-novčanikom čvrsto vezanim oko struka, rukama duboko zavučenim u džepove mantila - desnom rukom dodirujući tamo jednu broširanu knjigu - tiho se zahvaljivao bogu što je uspeo da pobegne. Sada svestan svog sigurnog arhanđelskog statusa, izbacio je iz svojih misli svaku grižu savesti zbog onog vremena njegovih sumnji, zamenjujući je jednom novom odlukom: da ovu metropolu bezbožnih, ovaj doskorašnji ’Ad iliti Thamoud, vrati poznavanju Boga, i da ga obaspe blagoslovima Propovedi, svete Reči. Osećao je kako se od njega odvaja njegovo staro ja, pa ga je on otpustio i odrekao ga se jednim kratkim sleganjem ramenima, ali je odlučio da za sada zadrži svoju ljudsku ljusku. Ovo vreme nije bilo za rašćenje, sve dok ne dođe čas da on ispuni nebo od horizonta do horizonta - mada će i to, svakako, doći uskoro.
Gradske ulice su se namotavale na njega, uvijajući se kao zmije. London je ponovo bio postao nesiguran, otkrivajući svoju ćudljivu i napaćenu prirodu, svoju agoniju grada koji je izgubio osećanje sebe, te se zato valjao u nemoći svoje sebične gnevne sadašnjosti maski i parodija koja se gušila i grčila pod nepodnošljivim i neodbačenim bremenom prošlosti, i zurio u turobnost svoje osiromašene budućnosti. Lutao je njegovim ulicama cele te noći, i sledećeg dana, i sledeće noći, i dalje, sve dok mu svetlost i tama nisu prestale da budu dve različite pojave. Kao da mu hrana i odmor više nisu bili potrebni, osim neprestanog kretanja kroz tu izmučenu metropolu čiji je sastav sada bio potpuno preobražen - kuće u bogatim kvartovima bile su građene od očvrslog straha, državna zdanja delimično od razmetljivosti, delimično od poruge, a stambene zgrade siromašnih, od zbrke i pometnje i materijalnih snova. Kad gledate očima jednog anđela, vi vidite suštinu a ne površinu, vidite truljenje duše sa plikovima i prištevima na koži ljudi koji promiču ulicom, a vidite i velikodušnost izvesnih duhova koji počivaju na njihovim ramenima u obličju ptica. Dok je bazao preobraženim gradom video je šišmišje-krilate duhiće-vražiće kako sede na uglovima zgrada sagrađenih od prevara, a u jednom magnovenju je ugledao i zle duhe kako se mlako cede kroz razbijene pločice javnih pišaonica za gospodu. Kao što je nekad, u trinaestom veku nemački kaluđer Rihalmus znao da zažmuri i da istog časa vidi čitave rojeve demončića koji okružuju svakog čovekai svaku ženu na zemlji, igrajući kao čestice prašine u zraku sunca, tako je sad i Džibril, otvorenih očiju na mesečini, kao i na suncu, svugde otkrivao prisustvo svog protivnika, svog - da staroj reči vratimo njeno prvobitno značenje- šejtana.
Davno pre Potopa, sećao se on - jer sad, pošto se vratio u ulogu arhanđela, njemu se, malo-pomalo, očigledno obnavljao pun opseg arhanđelske memorije i mudrosti - mnogi anđeli (na pamet su mu najpre pala imena: Semvaza i Azazel) bili su škartirani sa Nebesa jer su strasno žudeli za kćerima ljudskim, koje su, tako, posle određenog vremena rađale jednu opaku rasu divova. Počeo je da shvata stepen opasnosti koje se spasao kad je otišao iz neposredne blizine Aleluje Koun. O, najgrešnija stvorenja! O, vladarko moći vazdušnih! - Kad je Prorok - mir imenu njegovom - prvi put primio Wahi, Otkrovenje, zar se on nije uplašio za svoje duševno zdravlje? - A ko mu je pružao utehu i sigurnost, ono što mu je bilo potrebno? - Pa, Hadidža, žena njegova. Ona je bila ta koja ga je ubedila da on nije ludak koji bunca nego Božji Izaslanik. - A šta je Aleluja-Eli učinila za njega, Džibrila? Ti nisi pri sebi. Ja mislim da tebi stvarno nije dobro. - O, ti, ženo što nevolje donosiš, tvoriteljko sukoba i svađa, gorčine u duši! Sireno morska, zavodnice, zloduhinjo u ljudskom obličju! Ono njeno snežno telo sa svetlom, svetlom kosom: kako se ona samo koristila time da mu dušu zamagli, i kako je njemu bilo teško, u slabosti mesa njegovog, da joj se odupre... uhvaćen u njenu mrežu ljubavi i tako zapleten u stravično isprepletene niti njene, da nije bio u stanju da bilo šta pojmi, bio je došao do ivice krajnjeg Pada. I kako je, onda, blagotvorno na njega delovalo ono Nad-Biće! Sad je on shvatao da je izbor bio jednostavan: ili paklena ljubav sa kćerima ljudskim, ili nebesko obožavanje Boga. On je bio kadar da izabere ovo drugo; u pravi čas.
Iz desnog džepa svog mantila izvuče on brošuru koja se tu nalazila još od njegovog odlaska iz Rozine kuće, pre jednog milenijuma: knjižicu-vodič po gradu, koju je uspeo da sačuva - Pravi London, glavni grad Vilajeta, ceo, kao na tanjiru, sa svim detaljima za njega, pukao k’o ravnica pred njegovim očima. Iskupiće on taj grad - Geografski London, od početnog A do završnog Z.

*


Na jednom uličnom ćošku u kraju grada nekad poznatom po njegovim stanovnicima - umetnicima, radikalimai ljudima koji su tražili prostitutke, a sada prepuštenom reklamnim agentima i sitnim proizvođačima filmova - arhanđel Džibril je slučajno naišao na jednu izgubljenu dušu. Bio je to neki mlad muškarac, visokog rasta i izvanređne lepote, sa upadljivo kukastim nosem i podužom crnom kosom s razdeljkom na sredini i briljantinom-zalizanom naniže; imao je zlatne zube. Izgubljena duša je stajala na samoj ivici trotoara, leđima okrenuta kolovozu, nagnuta malo napred i čvrsto držala u desnoj ruci nešto što je očigledno smatrala dragocenim. Mladićevo je ponašanje bilo neobično: najpre bi strasno pogledao u stvar koju je držao u ruci, a zatim bi se osvrtao oko sebe, trzajući glavom zdesna ulevo i sleva udesno, zagledajući sa žestokom koncentracijom lica prolaznika. Oklevajući da mu prebrzo priđe, Džibril je na prvom koraku ka njemu video da je predmet koji je izgubljena duša stezala u ruci bila jedna mala pasoška fotografija. Na drugom koraku on se našao pred samim nepoznatim mladićem i ponudio mu svoju pomoć. Ovaj ga je sumnjičavo pogledao, pa mu je zatim stavio fotografiju pod nos. »Ovaj čovek«, rekao je, bockajući sliku svojim dugačkim kažiprstom. »Da li je ovaj čovek vama poznat?«
Kad je Džibril video fotografiju sa koje je buljio napolje jedan mlad čovek izvanredne lepote, sa upadljivo kukastim nosem i podužom crnom kosom s razdeljkom na sredinii briljantinom-zalizanom naniže, on je znao da su mu instinkti bili tačni, da se tu, na uglu prometne ulice, gledajući svet ne bi li samu sebe zapazila u prolazu, nalazila jedna Duša u traganju za svojim skrajnutim, negde zaturenim, telom, neka sablast u očajničkoj nuždi, avetinja kojoj je potrebna njena fizička navlaka - jer arhanđelima je poznato da duša (iliti egipatska ka) ne može da opstane (kad je presečen onaj zlatni gajtan svetlosti koji je vezuje za telo) više od jedne noći i jednog dana. »Ja mogu da ti pomognem«, obeća mu Džibril, a mlada duša ga pogleda sa besnom nevericom. Džibril se naže napred, obuhvati lice ove ka, obema rukama, i poljubi je čvrsto u usta, jer duh koga jedan arhanđeo poljubi, smesta ponovo stiče svoj izgubljeni smisao za orijentaciju, i postavlja se na pravui pravednu stazu. - Međutim, ova izgubljena duša pokaza iznenađujuću reakciju na milostivost arhanđelskog poljuba. »Nosi se u pičku materinu!« viknu duša. »Ja sam možda očajan, drugar, ali nisam baš toliko« - posle čega, pokazujući čvrstinu koja je bila više nego neobična za jedan bestelesni duh, duša podiže baš onu svoju stisnutu pesnicu sa fotografijom i zvučno tresnu Arhanđela Gospodnjeg po nosu; - sa krvavom posledicom arhanđelove dezorijentacije.
Kad mu se vid razbistrio, one Izgubljene Duše više nije bilo na vidiku, već se, lebdeći na svom ćilimu nekoliko stopa iznad trotoara, pojavi Reha Merčant, rugajući se njegovom nezgodnom porazu. »Nisi baš naročito uspešno počeo«, rekla mu je frknuvši kroz nos. »Arhandele, đubre jedno, đanabe Džibrile, ti si izgubio glavu, čuj šta ti ja kažem. Ti si odigrao uloge mnogih krilatih tipova, za svoje dobro. Da sam ja na tvom mestu, ja ipak ne bih verovala u sva ta tvoja Božanstva«, dodala je konspirativnijim tonom, mada je Džibril podozrevao da su njene namerei dalje satirične prirode. »Momak ti je sam dosta natuknuo, sprtljavši svoj odgovor na tvoje Upar-Ničej - pitanje, onako kako je on umeo. Taj pojam razdvajanja funkcija, svetlosti protiv mraka, zla protiv dobra, možda je dosta pošteno postavljen u Islamu - O, deco Adamova, ne dajte da vas Đavo zavede, kao što vam je roditelje iz Rajskog Vrta isterao, skinuvši sa njih odeću, kako bi im pokazao sramotu njihovu- ali kad se malo natrag vratiš, vidiš da je to prilično skorašnja izmišljotina. Jevrejski prorok Amos, u osmom veku pre Hrista, pita: »Može li biti nekog zla u gradu a da ga Gospod počinio nije?« A isto tako i Jehova Zebaot, kako ga citira onaj potonji Isaija, primećuje: »Ja stvaram svetlost, a stvaram i mrak; ja stvaram mir duševni, ali i zlo; Ja, Gospodar svega toga.« A u onom Letopisu, još u četvrtom veku pre Hrista, reč šejtan počinje da se upotrebljava u značenju »biće«, a ne samo kao atribut Božiji.« Ovaj je govor bio jedan od onih koje »stvarna« Reha prosto nikad ne bi bila u stanju da iskaže, jer je ona poticala iz politeističke, mnogobožačke tradicije i nikad nije pokazivala ni malčice zanimanja za komparativnu religiju ili, ako išta drugo, za one apokrifne spise. Ali ova Reha koja ga proganja otkad je on pao iz Bostana, nije bila, znao je to Džibril, stvarna, na bilo kakav objektivan, psihološki ili telesno konzistentan način. - I šta je, onda, ona predstavljala? Bilo bi lako zamisliti je kao njegovu sopstvenu predstavu - kao njegovu sopstvenu saučesnicu-protivnicu, kao njegovog unutarnjeg demona. To bi moglo da objasni lakoću kojom se ona kretala kroz misterije. - Ali kako je on sam došao do te spoznaje? Da li je on, u one prohujale dane, to posedovao pa izgubio, kako ga je sad memorija obaveštavala? (U ovome ga je mučio zakerajući pojam o njegovoj neakuratnosti, ali kad je pokušao da usredsredi misli na »mračno doba«, što će reći, na onaj period u toku kojeg je on neobjašnjivo počeo da ne veruje u svoje anđelstvo, sučelio se sa gustim slojem oblaka, kroz koje je virio i žmirkao koliko je dugo mogao, ali nije bio kadar da nazre nešto više od senki). - Ili, da li je bilo moguće da mu je materijal koji mu je sad ispunjavao misli - onaj eho, da damo samo jedan primer, onog kako su njegovi anđeli-narednici Juturijel, koji šejtanu pravo obličje dade, i Zefon, našli protivnika gde kao žabac čuči pored Evinog uha u Raju, koristeći se svojim opsenama ,da bi dopro do /Organa ćudi njene i da s njima skuje/ Kako čuje, iluzije, snove i fantazme’ - zapravo usadio u glavu onaj isti dvosmisleni Stvor, onaj Odozgo-Odozdo Badža, koji mu se usprotivio u budoaru Aleluje-Eli i probudio ga iz njegovog dubokog sna na javi? - A onda je i Reha, verovatno, bila izaslanica toga Boga, spoljašnja božanska antagonistkinja, a ne neka unutarnja, njegovim osećanjem krivice stvorena senka; ona što je poslata da se s njim rve i da od njega opet napravi celu ličnost.
Iz nosa mu je, posle udarca, curila krv i osećao je bolno štrecanje u njemu. On nikad nije mogao da podnosi bol. »Uvek si bio plačipička«, u lice mu se Reha nasmejala. Ali Šejtan je to bolje razumeo:

Živi li taj što svoj bol voli?
Ko ne bi, ako nađe put, pobeg’o iz pakla,
Iako je osuđen na nj? Nema sumnje
Da bi i ti sam pokušao smelo
Da bilo kuda kidneš, što dalje od bola,
Gde bi te čekala nada
Da patnju olakšanjem smeniš...

Nije mogao bolje reći. Čovek koji se nađe u Infernu, sve bi učinio - silovanje, iznuđivanje, ubistvo, felo-de-se[20]- što god bi mu pomoglo da otuda pobegne... tapkao je nos maramicom, dok je Reha, i dalje prisutna, na svom letećem ćilimu, i intuitivno opažajući njegov uzlazak (silazak?) u domen metafizičke spekulacije, pokušavala da stvari vrati na prisniji teren. »Trebalo je da se mene držiš«, iznela je svoje mišljenje. »Mogao si da me voliš, onako kako se voli. Ja sam umela da volim. Nije svako sposoban za to; ja jesam, mislim - bila sam. Ne onako kao ona egocentrična plava seks-bomba, koja potajno misli na rađanje dece, a neće da ti to čak ni napomene. Ipak ne kao tvoj Bog; nije to sad onako kao u staro vreme, kad su takve Osobe pokazivale pravo interesovanje«.
Ovo je tražilo raspravljanje iz više razloga. »Ti si bila udata, od početka do kraja«, odgovorio je on. »Za Kuglagere. Ja sam ti bio cušpajz, uzgredno jelo. A ja, koji sam tako dugo čekao da mi Se pojavi On, neću ni loše da govorim o Njemu, post factum, posle Njegove prave pojave. Konačno, čemu sva ta priča o bebama? Čini mi se da ti voliš da ideš u krajnosti.«
»Ti ne znaš šta je pakao«, odvrati mu ona, odbacujući masku svoje neuzbudljivosti. »Ali, badžo, sigurno ćeš saznati. Da si bar jednom, u dve sekunde, rekao, Odbaciću tu kuglagersku dosadu! - ali ti si samo ćutao. A sad ima da te vidim tamo dole: u Hotelu ,Pakao’!«
»Nisi smela da napustiš svoju decu, nikad«, rekao je odlučno. »Jadni mališani, njih si najpre bacila odozgo, pa si onda ti skočila.« Tu je ona prasnula. »Ma, nemoj mi reći!? Ti se usuđuješ da mi to kažeš! Mister, ja ću ti zapržiti čorbu! Ja ću ti ispržiti srce pa ću ti ga pojesti na tostu! - A što se tiče tvoje princeze Snežane, ona misli da je dete samo majčina svojina, jer muškarci mogu da dođu, muškarci mogu i da odu, ali ona večno ide dalje, zar ne? Ti si, izvini, samo seme, a ona je bašta. Ko pita seme za dozvolu da se poseje? Šta ti znaš o tome, budalo prokleta, klinče bombajski što si se upetljao u moderne ideje mamica!?«
»A ti«, on joj oštro odgovori. »Da li si ti, na primer, njihovog taticu pitala za dozvolu da mu decu baciš sa krova?«
Ona iščeze u besu i žutom dimu, uz eksploziju od koje se on zatetura a šešir mu odlete sa glave (ostao je da leži prevrnut na trotoaru pored njegovih nogu). Ostavila je za sobom i neki smrad koji je izazivao na povraćanje, ali on je samo grcao i podrigivao. Naprazno: u njemu nije bilo ni hrane ni tečnosti, jer mnogo dana ništa nije ni okusio. Ah, ta besmrtnost, pomislio je: ah, to otmeno oslobođenje od tiranije tela. Primetio je da ga dve individue radoznalo posmatraju - jedan momak siledžijskog izgleda, sav u dugmićima i koži, sa mohikanskom frizurom u duginim bojamai jednom cik-cak munjom od šminke niz nos, i neka pitoma sredovečna žena povezana maramom. U redu stvar: iskoristi priliku! »Pokajte se!« uzviknu on zaneseno. »Jer ja sam arhanđeo Gospoda Boga«.
»Jadni pobačenko«, reče Mohikanac i baci jedan novčić u Farištin prevrnuti šešir na trotoaru.
On ode dalje; ali ona ljubazna, žmirkava dama, naže se poverljivo prema Džibrilu i pruži mu neki letak. »Tebe će ovo zanimati.« On odmah vide da je to rasistički tekst kojim se zahteva repatrijacija crnih stanovnika zemlje. Ona je njega držala, zaključi on, za belog anđela, Znači, anđeli nisu izuzeti iz tih kategorija, shvati on s čuđenjem. »Gledaj na to ovako«? govorila je žena, ocenjujući njegovo ćutanje kao nesigurnost - i, skliznuvši u preterano artikulisan i veoma glasan način izlaganja, otkri mu da ga nije smatrala baš za crnčugu, već je pomislila da je on neki levantinski anđeo ili, možda, kiparski ili grčki, kome je bilo potrebno da mu se ona obrati svojim najbolje naštelovanim glasom za ucveljene. »A šta kad bi oni došli tamo odakle si ti, pa preplavili tvoju zemlju?! Ah? Tebi se to sigurno ne bi sviđalo.«

*


Tresnut po nosu, nagrđen od fantoma, sa udeljenom milostinjom umesto sa ukazanim poštovanjem, svedok mnogih ponora u koje su propali stanovnici grada i upornog zla koje se tu ispoljavalo, Džibril je sad bio odlučniji nego ikad da počne da čini dobra dela i preduzme veliki posao oko ograničavanja vlasti njegovog protivnika. Plan grada u njegovom džepu bio je istovremeno i njegov glavni plan rada. Oslobađaće grad, skver po skver, počev od tačke Hokli Farm u severozapadnom uglu na mapi, pa sve do Čans Vuda na jugoistoku; a posle toga će, možda, proslaviti završetak svog rada jednim igranjcem partije golfa na onom terenu pri samom rubu mape, sa odgovarajućim nazivom: Vildernis (Divljina, Pustinja).
A negde na njegovom putu, čekaće ga njegov protivnik, lično. Sejtan, Iblis, ili koje je već ime usvojio - a to ime je Džibrilu sad zapravo bilo navrh jezika - baš kao što mu jei protivnikovo lice, pakosno, sa rogovima na glavi, bilo malo pomereno iz žiže pamćenja... ma, dobro, ubrzo će se taj lik uobličiti, a i njegovo ime će se vratiti u sećanje, Džibril je bio siguran, jer, zar mu moć nije svakodnevno bivala sve veća, i zar nije on, Džibril, taj koji će, ponovo u svom sjaju, još jednom baciti svog protivnika u Najmračniji Ambis? - To njegovo ime: kako beše? Nešto na Č? Ču, Če, Čin, Čau. Nije važno. Sve u svoje vreme.

*


Ali grad u svojoj pokvarenosti nije hteo da se potčinjava suverenstvu kartografa, menjajući oblik po svojoj voljii zato onemogućujući Džibrilu da svom istraživanju pristupa onako sistematski kako je želeo. U neke dane, on bi zašao iza ugla na kraju grandiozne kolonade sagrađene od ljudskog mesa ispod kože koja je krvavila od svake ogrebotine, pa bi se našao u nekoj na-mapi-neobeleženoj pustolini na čijem bi rubu u daljini ugledao poznate zgrade, Renovo kube i onu »automobilsku svećicu« od Telekom-Tornja, kako se osipaju na vetru kao kule od peska. Zatim bi posrtao preko zbunjujućih bezimenih parkova i izlazio na zakrčene ulice Vest Enda, na koje je, pred očima zapanjenih vozača, kiselina počela da kaplje sa neba i da progoreva rupe na kolovozima. U tom pandemonijumu opsena, Džibril je često slušao smeh: grad se rugao njegovoj nesposobnosti, očekujući da mu se on preda, da prizna da je sve što tu postoji izvan njegovih moći da shvati, a kamoli da menja. Glasno je psovao svog i-dalje-bezlikog protivnika, i molio Boga da mu da još neki znak, strahujući da njegova snaga možda, odista, nikad neće biti dovoljna za izvršenje njegovog zadatka. Kratko rečeno, on je postajao najjadniji i najofucaniji od svih arhanđela; kosa mu je bila sva opuštenai masna, a na vrhu brade rasli su mu čuperci u svim pravcima. I u tom žalosnom stanju on je stigao do Anđela-Podzemne Železnice.
Mora biti da je to bilo u rano jutro, jer je osoblje te stanice, dok je on stajao i posmatrao, odjednom iskrslo da otključa i podigne metalnu rešetku noći. On je ušao, dole, za njima, vukući noge, oborene glave i sa rukama duboko zavučenim u džepove (onu brošuru sa planom grada odavno je bacio); a kad je konačno podigao glavu, ugledao je jedno lice sa grimasom na ivici plača.
»Dobro jutro«, usudio se da kaže, a mlada žena iza šaltera za prodaju bileta, gorko mu odgovori, »Kakva vajda od toga, želela bi’ da znam«, i sad joj suze stvarno potekoše, krupne, kuglaste i obilne. »De, de, dete moje«, reče on, a ona ga nepoverljivo pogleda. »Vi niste sveštenik«, primeti ona. On joj odgovori, malčice probno: »Ja sam anđeo, Gavrilo.« Ona se nasmeja isto onako naprasno kao što se i zaplakala. »Jedini anđeli koji ovdi mogu da se vidu, jesu oni što za Božić visidu na banderama. Za onu ’limunaciju. A oko vratova se anđeli klate samo onim popovima iz Koncila.« On se nije dao. »Ja sam Džibril, Gavrilo«, ponovio je, gledajući je pravo u oči. »Pozdravi me skrušeno.« I, na svoju vlastitu ushićeno izrečenu zgranutost, Joj, pa ja prosto ne mogu da si poverujem da sad ispražnjavam moju dušu naspram jedne protuve, nisam ja od te sorte, znate!- poče da govori šalterska prodavačica voznih bileta, i nastavi.
Zvala se Orfija Filips, dvadest godina stara, oba roditelja živa i zavisna od nje, naročito sada pošto je njena luda sestra Zumbulka izgubila službu kao fizioterapeutkinja »zbog neke ženske gluposti«. A u Orfijinom slučaju, razume se - momak. Momak se zvao Jurija Mouzli. Ta stanica podzemne železnice nedavno je bila instalirala dva sjajna nova lifta, a Orfija i Jurija su bili njihovi rukovaoci. Za vreme najveće gužve u gradu, u jurišsate, kad su oba lifta radila, njih dvoje su imali malo vremena za razgovor; ali u ostale, mirne sate, samo je jedan lift radio. Orfija je onda bila na svom drugom radnom mestu cepačice bileta dole pored lifta, i Juri je uspevao da sa njom provodi dobar deo radnog vremena, naslonjen na dovratak svog blistavog lifta, čačkajuči zube srebrnom čačkalicom koju je njegov čukundeda davno oslobodio od jednog tadašnjeg »bosa«- nadzornika na plantaži na kojoj je kao rob radio. Bila je to prava ljubav. »Al’ ja sam ti uvek jedna golema emocija«, jadala se Orfija Džibrilu. »Uvek trčim k’o ždrebe ispred rude.« Jedno popodne, kad nije bilo sveta, ona je napustila svoje radno mesto i stala tik ispred Jurija, dok je on bio tamo naslonjen i čačkao zube, a kad je video izraz u njenom oku, on je iz usta odmah izvadio čačkalicu. Posle toga je dolazio na posao hodajući kao na federima; i ona je bila na devetom nebu kad je silazila, dole, u utrobu zemlje. Njihovi poljupci su bili sve duži i strasniji. Ponekad ga nije odvajala od sebe čak i kad je zujalo pozivno zvonce za lift; Jurija je morao da je gura i odvraća od sebe, uz vapaj, »O, o’ladi, curo, publika!« Jurija je imao profesionalan odnos prema svom poslu. On joj je govorio kako s ponosom nosi svoju železničarsku uniformu, i o svom zadovoljstvu što je javni radnik koji je sav predan društvu. Ona je mislila da je on malčice razmetljiv, pa je želela da mu kaže, »Juri, čoveče, pa ti si ovdi samo jedan liftboj«, ali osećajući da takav realizam on ne bi lako primio, ona je za zubima zadržala svoj nezgodni jezik, ili, tačnije, zavukla ga u njegova usta.
Njihovo grljenje u tunelu bilo je pravi rat, borba prsa-u-prsa. I sad je on pokušavao da se izvuče, popravljajući svoju bluzu, dok mu je ona grickala uvo i zavlačila ruku u njegove pantalone. »Jesi 1’ ti šašava«, rekao je on, ali ona ga je, nastavljajući, upitala: »Pa, šta? Je I’ se ti to nešto ljutiš?«
I neko je morao da ih uhvati na delu: žalbu je uložila jedna ljubazna dama povezana maramom, u kostimu od tvida. Srećom, ipak nisu izgubili službu. Orfija je bila samo »prizemljena«, uklonjena sa donjeg izlaza iz lifta i ubačena gore u »boks« za izdavanje bileta. A što je bilo još strašnije, na njeno bivše donje mesto bila je postavljena stanična lepotica, Rošela Votkins. »Znam ja šta s’ tamo dešava«, uzviknula je ona gnevno. »Vidim ja izraz na Rošelinom licu kad dođe ’vamo gore, pa popravlja frizuru i sve ostalo.« A u poslednje vreme, Jurija je izbegavao Orfijin pogled.
»Ja, prosto, ne mogu d’ukapiram kako si me ti navabio da ti pričam o mojim naji’timnijim stvarima«, zaključila je, nesigurno. »Nisi ti nikakav anđeo. To stoji.« Ali, ma koliko se trudila, nije mogla da se oslobodi Džibrilovog prodornog pogleda. »Ja znam«, rekao joj je on, »šta je na tvojoj duši.«
Proturio je ruku kroz šalter i uhvatio je za njenu nemirnu šaku. - Da, to je bilo to, njena silovita žudnja ga je ispunjavala i činila kadrim da joj tom istom žudnjom uzvrati, stvarajući tako mogućnost za njeno delanje, i dopuštajući joj da pokaže koje su joj najdublje želje; to je bilo ono čega se on sećao, taj kvalitet spajanja sa osobom pred kojom se pojavi, te je tako ono što sledi samo rezultat njihovog spoja. Najzad, pomislio je, arhangelske funkcije mu se vraćaju. - Unutra, u maloj biletarnici, službenica Orfija Filips je žmurila, telo joj je bilo opušteno i omlitavelo na njenoj stolici, usporenih pokreta i teško, a usne su joj se micale. - Micale su se i njegove, u skladu sa njenim.- Taako. Sređena.
U tom trenutku, šef podzemne stanice, mali gnevni čova sa devet dugačkih dlaka prebačenih od uva preko ćele i zalepljenih za nju, izlete kao zidno-satna ptica kukavica, iz malih vrata svoje kabine. »Kakva ti je to igra?« viknu on na Džibrila. »Nosi se odavde, dok nisam pozvao policiju.« Džibril je stajao gde je bio. Šef stanice ugleda Orfiju kako se pojavljuje u svom transu, i poče da se dere na nju. »Čuj, ti, Filips. Šta to znači?! Čim vidiš pantalone! Al’ ovo je da crkneš od smeha. Ja to u svom životu još nisam - pa ti dremaš na poslu! Strašno!« Orfija ustađe, obuče svoj kišni mantil, podiže svoj kišobrančić na rasklapanje i iziđe iz boksa za bilete. »Šta?! Ostavljaš društvenu imovinu bez kontrole! Da si se smesta vratila unutra, il’ ćeš d’ odletiš iz službe k’o piksla.« Orfija priđe spiralnom stepeništu i poče da silazi ka donjim dubinama. Lišen svoje službenice, šef se brzo okrete Džibrilu. »Kidaj!« reče mu on. »Iš, iš! Odmili natrag pod svoj kamen.«
»Ja čekam«, dostojanstveno mu odvrati Džibril, »auto da dođe po mene.«
Kad je stigla do podnožja stepenica, Orfija Filips obiđe okno lifta i ugleda Juriju Mouzlija naslonjenog na boks za skupljanje bileta, onako kako se uvek naslanjao, i Rošelu Votkins koja se zbog nečeg blesavo kikotala. Ali Orfija je znala šta treba da radi. »Jesi 1’ ti ’Šelu već pustio da ti pipne čačkalicu, Juri?« otpevuši ona. »Ona će mnogo da vole da je drži u ruci!«
Oboje se uspraviše, žacnuti. Jurija poče da praska: »Nemo’ ti sad da budeš ’vako prosta, Orfija!« - ali ga njen pogled prekide, i on, sanjivo, krenu ka njoj, klot ostavljajući Rošelu samu. »Tako, Juri«, reče mu ona meko, ne skidajući ni za jedan tren pogled s njegovog lica. »A sad pođi sa mnom. Dođi kod tvoje mamice.« Sad kreni natraške do lifta pa ga samo usisaj dole do nas, a posle toga mi idemo gore i - opalac! - napolje. - Ali ovde nešto zaškripa. On nije više hodao. Rošela Votkins je stajala pored njega, mnogo blizu, do đavola, i on se bio zaustavio. »Kaži joj Jurija«, reče Rošela, »da njene glupe obeja-čini ne igraju ovdi dole.« Jurija je prebacivao jednu ruku preko ramena Rošele Votkins. Ne, ovo nije bilo ono što je Orfija gore sanjala, ono osećanje iznenadne sigurnosti i samopouzdanja, posle dodira Džibrilove ruke, da će se njen san kao od šale ostvariti, kao da su njih dvoje bili na to usmereni; joj-bogo-moj, rekla je u sebi; šta se to sa njom sad događa? I ona se baci na Rošelu. - »Skini je sa mene, Jurija«, vrisnu Rošela. »Iscepaće mi uniformu i sve ostalo!« - I sad Jurija, uhvativši pomamno koprcavu prodavačicu bileta za oba članka na rukama i držeći je čvrsto, saopšti joj novost: »Ja sam njojzi predložio da se venčamo!« - Na što Orfija izgubi volju za dalju borbu. Pletenice sa niskama perlica prestadoše da joj se kovitlaju i da zveckaju. »Prema tome, ti za mene više ne igraš, Orfija Filips«, nastavi Jurija, malčice zadihano. »I kako ova dama reče, neće te vadi ni obeja ni ostale vradžbine.« Orfija, takode zadihana, sva razdrljena, sruči se na pod i leđa nasloni na lučni zid tunela oko perona. Približavala im se buka voza koji je ulazio u stanicu podzemne železnice; verenički par požuri na svoja radna mesta, doterujući uniforme, i ostavljajući Orfiju tamo gde je sedela. »Curo«, doviknu joj Jurija Mouzli, kao u znak oproštaja na rastanku, »ti si mnogo prokleto jeziva ženska za mene.« Rošela Votkins posla Juriji jedan vazdušni poljubac iz svoje staklene kabine za poništavanje bileta; a on je, naslonjen na svoj lift, čačkao zube. »Domaća hrana«, obeća mu Rošela. »I nikakva iznenađenja.«
»Ti prljava protuvo«, vrisnu Orfija Filips na Džibrila pošto se popentrala uz dvesta četrdeset i sedam stepenika svog poraza. »Ti nevaljala đavolja protuvo. Ko te pit’o da se ’vako pačaš u moj život?«

*


Čak mi se i onaj oreol ugasio kao pregorela sijalica, a ja ne znam gde je radnja da bih kupio novu. Džibril, na klupi u parkiću, meditirao je o dosadašnjoj jalovosti svoga truda. I došao je do zaključka da se tu opet radi o nekom bogohuljenju: ali ako daba (čabrić) ima pogrešnu oznaku i ode pogrešnoj mušteriji, da li je za to kriv dabavala (raznosač čabrića sa ručkovima)? Ako pozorišni specijalni efekti - pokretni pod, ili slično - omanu, ili kad na televiziji vidiš kako onaj plavi obris svetluca oko letećeg badže, kako da kriviš glumca za to? I-u-istom-smislu, ako se pokazalo da je njegovo anđelisanje nedovoljno, čija je to, molim, greška? Lično njegova, ili, pak, neke druge Ličnosti?- Deca su se igrala u vrtiću njegovih sumnji, sred cvetića-oblačića, ružinih grmova i očaja - žmurke, šuge, lopova i žandara. Elovin Diovin, London. Pad anđela nije isto što i Sunovrat Žene i Čoveka (iz Raja na Zemlju), razmišljao je Džibril. U slučaju ljudskih persona, radilo se o moralnosti. Ono voće sa Drveta poznanja dobra i zla nisu smeli da jedu, al’ oni su ga ipak jeli. Prvo žena, a posle, po njenom savetu, i čovek, stekoše one verboten etičke standarde sa finim ukusom jabuke: zmija im je donela jedan sistem vrednosti..
A to ih je osposobilo, između ostalog, da sude i o samom Božanstvu, i ubrzo im omogućilo da postavljaju sva ona nezgodna pitanja: Čemu zlo? Čemu patnje? Čemu smrt?- I tako ti oni odoše van. A Ono, pak, nije htelo da svojim slatkim stvorenjima dopusti da budu iznad svog ljudskog položaja. - Deca su mu se kikotavo smejala u lice: pojavilo se nešto čuuudno u našem kraaaju. Naoružani svemirskim puškama, klinci su na njega »pucali« ponašajući se kao da »rasturaju« neku običnu, ofucanu avetinju. »Sklanjaj se odavde«, naredila mu je jedna žena, jedna dobro istimarena gospođa, bela, sa crvenom kosom i sa mnogo pega preko nosa i jagodica; glas joj je bio pun gađenja. Da li me čuješ? Smesta! - Dok je ona anđeoska »kraksa« zapravo bila laka stvar; prosto, stvar moći: direktna akcija nebeske policije, kazna za buntovništvo, dobra i oštra, pour encourager les autres. - Zatim, koliko je to Božanstvo bilo bez samopouzdanja, i Ono nije htelo da dopusti da Njegova najfinija stvorenja saznaju razliku između pravog i krivog; i Ono je vladalo održavajući svoju strahovladu, insistirajući na apsolutnoj pokornosti čak i svojih najbližih saradnika, i šaljući sve otpadnike u svoje bleštave sibire, u gulag-inferna, paklena... proveravao je sebe. Bile su to satanske misli koje mu je u glavu utuvio Iblis-Belzebub-Šejtan. Ako ga je onaj Entitet i dalje kažnjavao zbog njegovog ranijeg otpadništva od vere, ovo ipak nije način za dobijanje oproštaja. On jednostavno mora da nastavi, sve dotle dok, očišćen, ne oseti da mu se puna snaga vratila. Prazneći svoju svest, sedeo je u sumraku i posmatrao decu (sada na izvesnom odstojanju) kako se igraju. Opa-cupa-plavo nebo ko-je-pao-da-ga-nisi...? ne-zbog-toga-što-si-prljav ili-što-si--džukac-kera - i onda ga je, jedan od klinaca, jedanaestogodišnjak ozbiljan, sa krupnim očima, prostrelio pogledom i rekao: moja-mama-kaže ti-si-badžo kralj-pedera.
Pojavi mu se Reha Merčant, elegantna i s nakitom na sebi. »Eto, klinci te grubo zavitlavaju svojim pesmicama, Anđelu Gospodnji«, podsmevala mu se ona. »Pa čak ni na onu malu prodavačicu bileta nisi ostavio neki naročiti utisak. Čini mi se, baba, da tebi i dalje ide loše.«

*


Međutim, duh samoubilačke Rehe Merčant nije ovom prilikom bio došao samo da bi mu se narugao. Na njegovo čuđenje, ona je tvrdila da mu je mnoge nevolje upravo ona stvarala: »Ti uobražavaš da je za to zaduženo samo ono tvoje Jedno Stvorenje?« uzviknula je. »Dakle, ljubavniče, dopusti mi da te urazumim.« Njen kicoški engleski izgovor na bombajski način probode ga iznenadnom nostalgijom za njegovim rodnim izgubljenim gradom, ali ona nije čekala da se on ponovo staloži. »Seti se samo da sam ja umrla zbog tebe, kretenu; to mi daje neka prava. Na primer, da ti totalno poremetim život, radi osvete. Čovek koji je kriv za skok svoje ljubavnice u ponor, mora da pati; zar ti ne misliš tako? To je, uostalom, pravilo. Dosad sam te prevrtala naopačke; a sad sam već sita toga. Ne zaboravi kako sam ja umela lako da praštam! Tebi se to sviđalo, zar ne? I zato sam došla da ti kažem da je kompromisno rešenje uvek mogućno. Da li hoćeš da razgovaramo o tome, ili više voliš da se i dalje gubiš u ovom svom ludilu, postajući ne anđeo nego jedna nokautirana protuva i predmet glupih šala?« Džibril je upita: »Kakav kompromis?«
»A šta drugo?« odgovori ona, i stav joj se izmeni; Reha postade nežna i oči joj zasvetlucaše. »Farišta moj, to je jedna tako mala stvar.«
Kad bi joj samo rekao da je voli:
Kad bi joj rekao samo to, jednom nedeljno, kad ona dođe da legne pored njega; da joj svoju ljubav pokaže: Kad bi jedne noći, po njegovom izboru, bilo moguće da iin bude onako kao što im je bilo kad se Kuglageraš nalazio na službenom putu:
»Onda bih ja prekinula sa svim ovim ludostima grada kojima te kinjim; i ti ne bi više bio opsednut tom šašavom idejom da menjaš, da otkupljuješ ovaj grad kao nešto ostavljeno u zalagaonici; sve bi to bilo smireno, smireno; čak bi mogao i da živiš sa onom svojom bledolikom mamicom i da budeš najveći filmski star na svetu; kako bih ja inogla da budem ljubomorna, Džibrile, kad sam već mrtva, i ja ne tražim od tebe da kažeš da ti isto toliko značim kao ona, ne, već da sam ti samo drugorazredna ljubav, što bi meni odgovaralo, uzgredna ljubavnica; noga u drugoj cipeli. Šta kažeš na to, Džibrile, tek tri male reči, šta kažeš?«
Daj mi vremena da razmislim.
»Pa ja od tebe čak ne tražim ništa novo, nešto sa čim se ti nisi već bio složio, što već nisi činio, i u šta se nisi upuštao. Spavati s fantomom nije tako strašna stvar. Šta da kažemo za ono muvanje tamo na podu, one noći, u kućici za čamce gđe Dajamond? Prava (indijska) tamaša - spektakl, zar ne misliš da je tako? Prema tome, ko ovde preteruje? Čuj: ja mogu da se preobratim u svako obličje koje ti najviše voliš; to je jedna od prednosti stanja u kojem se ja nalazim. Da li još želiš onu mamicu iz kamenog doba koju si povalio u onoj kućici za čamce? Reci brzo! Da li ti treba verna slika one tvoje sopstvene umorne ledeno-bregaste, muškobanjaste planinarke? Šta ti misliš, ko te je čekao posle smrti one stare dame?
On je cele te noći hodao gradskim ulicama, koje su i dalje bile nepromenljive, banalne, kao vraćene pod prevlast prirodnih zakona; dok mu je Reha - lebdeći na ćilimu kao neka artistkinja na bini, nešto iznad njegove glave- pravila serenadu pevajući najlepše ljubavne pesme, prateći samu sebe na jednom starom harmonijumu sa bokovima obloženim slonovačom, pevajući gazale Faiza Ahmeda Faiza i druge pesme, sve do najlepše stare filmske muzike, kao što je ona prkosna arija koju je pevala igračica Anarkali pred Velikim mogulom Akbarom u klasičnom filmu Mogul-e-Azam iz pedesetih godina ovog veka - u kojem ona zanosno izjavljuje svoju nemoguću, zabranjenu ljubav princu, Salimu - Pyaar kiya to darna kya, što će reći, manje-više, zašto se bojati ljubavi? a Džibril, kome je ona prišla u vrtu njegove sumnje, osećao je kako mu ta muzika strunama svojim vezuje srce i vuče ga ka njoj, jer ono što je ona tražila od njega bilo je, ipak, baš kao što je i rekla, tako malo.
Stigao je do reke; i još jedna klupa - male kamile od livenog gvožđa podupiru sedište od drvenih lajsni, ispod obeliska Kleopatrina igla. Sedeći, on je žmurio. Reha je pevala Faiza:
Ne traži od mene, mila moja,
da nam se vrati ljubav ranija...
O, kako si još ljupka, ljubavi moja,
al’ bespomoćan sam i ja;
jer i drugih tuga sem ljubavi
na ovom svetu ima,
kao i drugih ugodnih plima.
Ne traži od mene, najmilija
da nam se vrati ljubav ranija.

Džibril ugleda iza svojih zatvorenih očiju nekog čoveka: ne Faiza, već drugog jednog pesnika, daleko odmaklog od svoje mladosti, slabog i nemoćnog. - Da, tako se on zvao: Baal. Šta li on ovde radi? Šta on to ima da kaže u svoje ime? - Jer je očigledno pokušavao da nešto kaže; a teško je bilo razumeti njegov govor, zbrkan i zamućen... Bilo kojoj novojpredstavi, Mahaunda, postavljaju se dva pitanja. Prvo se postavlja kadje slabo: KOJA SI TI VRSTA IDEJE? Jesi li ti od onih što prave kompromise, što prave poslove, što se prilagođavajudruštvu, da bi se zavukli u neku nišu, da bi preživeli; ili si bandoglava, krvavo nastrojena, puškomitraljeska predstava proklete budale koja više voli da bude uništena nego da se povija prema vetru? - Od one vrste koja će gotovo sigurno, devedeset-devet-puta biti razbijena u paramparčad, ali koja će stoti put da izmeni ovaj svet.
»A koje je drugo pitanje?« glasno upita Džibril.
Najpre odgovori na prvo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:02 pm



*


Kad je Džibril otvorio oči, u zoru, video je da Reha više nije bila u stanju da peva, utišana svojim očekivanjima i neizvesnošću. »To je trik. Nema Boga osim Boga. Ti nisi ni Entitet ni njegov protivnik nego neka maukava maglica. Nema kompromisa; ja neću da pravim poslove s maglama.« Onda je on video kako smaragdi i brokat otpadaju sa njenog tela, a za njima i meso, sve dok samo kostur nije ostao, posle čega se i kostur raspao i nestao; na kraju se začuo tužan, prodoran krik, dok je to što je od Rehe još bilo ostalo, savladana besa, u suncu nestajalo.
I nije se vratilo: sem na - ili pri - kraju.
Uveren da je položio ispit, Džibril shvati da mu je jedan veliki teret pao sa srca; duh mu je svakog trenutka bivao sve lakši, a kad se na nebu pojavilo sunce, on je već doslovno bio lud od sreće. I sad to stvarno može da počne: zasvagda je bila razbijena ona tiranija njegovih neprijatelja, Rehe Merčant, Aleluje Koun i svih onih žena koje su želele da ga bace u lance želja i pesama; sad je on osećao kako iz njega ponovo struji svetlost, iz nevidljive tačke na njegovom potiljku; a i telesna težina je počela da mu se smanjuje.- Da, gubio je i poslednje tragove ljudskog, dar letenja mu se vraćao, dok je postajao eteričan i bivao sazdavan od blistavog vazduha. - Mogao je kao od šale, ovog časa, da se odbaci sa ograde, da se vine iznad te stare sive reke i odjezdi; ili da skoči sa bilo kog od njenih mostova a da ne dotakne ni vodu ni zemlju. Prema tome, bilo je vreme da se gradu prikaže veliki prizor, jer kad grad ugleda arhanđela Gavrila kako u svoj svojoj veličini stoji na zapadnom horizontu, kupan zracima izlazećeg sunca na istoku, njegovi građani će se grozno uplašiti i zbog grehova svojih pokajati.
I on poče da uvećava ličnost svoju.
A zatim, gle čuda: nijedan od vozača u kolima koja su neprekidno prolazila duž Imbenkmenta, pored Temze- mada je bila juriš-satna gungula - ni da pogleda u njegovom pravcu ili da nekako pokaže da ga vidi! To je zapravo bio svet koji je zaboravio kako se gleda. A nisu gledali i zato što je odnos između ljudi i anđela jedan dvosmislen odnos - u kojem su anđeli - ili mala’ikahsi - ujedno i nadzornici prirode i posrednici između Božanstva i ljudske rase; ali, istovremeno, kako Kuran jasno kaže, anđelima rekosmo, potčinjavajte se Adamu, što je simbolizacija ljudske sposobnosti za gospodarenjem, pomoću znanja, silama prirode koje predstavljaju anđeli - tako ovde ignorisani i razjareni malak Džibril u stvari nije mogao mnogo toga da uradi. Arhanđeli mogu da govore samo kad ljudi odluče da ih slušaju. Kakav baraberaj! Zar on nije u samom početku upozorio onaj Nad-Entitet na tu gomilu kriminalaca i grešnika? »Zar ti nećeš u zemlju pokopati one što na zemlji zlodela čine i krv prolivaju?« pitao je on, a Biće mu je, kao i obično, odgovorilo da Ono to zna bolje od njega. Dakle, tu su sad oni bili, pred njegovim očima, ti gospodari zemlje, k’o tunjevina u konzervama na točkovima, sa glavama punim zla i svojim novinama punim krvi, slepi kao slepi miševi.
Pa to je stvarno bilo neverovatno. Ovde im se prikazalo jedno nebesko biće, samo zračenje, blesak lepote i dobrote, veće od Big Bena, kadro da Temzu opkorači u stilu kolosa, a ovi mali mravi i dalje utonuli u muziku svojih radija u kolima i u zagrižene svađe sa kolegama-vozačima. »Ja sam Gavrilo«, vikao je on glasom koji je potresao sve zgrade na obali reke: ali to niko nije zapažao. Ni jedna jedina osoba nije istrčala iz tih potresenih zdanja da izbegne zemljotres. Slepi, gluvi i zaspali.
I on odluči da stvar sprovede na silu.
Reka saobraćaja je tekla pored njega. On duboko udahnu vazduh, podiže jednu svoju divovsku nogu i zakorači u kolonu da se sučeli sa automobilima.

*


Džibrila Farištu su doneli natrag do Elinog kućnog praga; bio je sav u modricama i sa mnogim posekotinama i ogrebotinama po rukama i licu; dobrim drmusanjem bio je vraćen u svesno stanje trudom jednog sićušnog blistavog đžentlmena koji je grozno mucao i sa nešto muke sebe predstavio kao filmskog producenta S.S.Sisodiju, koji je »po-poznat po nadimku Vi-Viski, jer sam naknaklonjen pipi-jancima; i ma-madam, evo moje viz-vizitkarte«. (Kad su se malo bolje upoznali, Sisodija je bacio Eli u grčeve od smeha, kad je zasukao svoju desnu nogavicu pantalona, otkrio koleno i, stavivši svoje ogromne filmadžijske crne naočare na cevanicu, izjavio: »Moj au-autoportret.« Bio je u izvesnoj meri dalekovid: »Ne trebaju mi nao-naočari kad gledam fi-filmove, ali stvarni ži-život mi stalno dolazi u gro-gro-planu, pa moram da ih nosim«.) Bila je to Sisodijina rentovana limuzina koja je udarila Džibrila, ali srećom nesreća u ritmu usporenog filma, zahvaljujući saobraćajnoj gužvi; glumac je završio na haubi automobila, izgovorivši onu najstariju repliku iz filmova: Gde sam ja to, a Sisodija, kad je ugledao legendarno lice iščezlog poluboga pripljeskano uz vetrobran limuzine, nije mogao a da mu ne odgovori: Vra-vratio si se tamo gde i pri-pripadaš, na filmski eke-ke-kran. - »Nije mu nijedna ko-ko-kost slomljena«, rekao je Sisodija Aleluji-Eli. »Pra-pravo ču-čudo. On je istu istu istupio pravo prda prda pred vovo-vozilo.«
Itako, ti si se vratio, Eli je tiho pozdravila Džibrila. Rekla bih da ti je, posle svakog tvog pada, ovde, prizemljenje.
»A zovu me još i Viski-sa-Sisodijom«, vraćao se filmski producent svojim nadimcima. »Od šaša šale. A to je moj n-n-n najmiliji oto oto otrov.«
»Veoma ljubazno od vas što ste Džibrila doveli kući«, Eli se kasno setila da mu kaže. »Dopustite nam da vam ponudimo neko piće.«
»O, da, da!« Sisodija radosno zapljeska rukama. »Da-da-danas je i za mene i za za ceo hi-hi-hindi-film pravi pra-pra-praznik.«

*


»Možda nisi čula priču o onom paranoidnom šizofreničaru koji je, verujući da je on imperator Napoleon Bonaparta, pristao da se podvrgne testu na aparatu za otkrivanje laži?« Alicija Koen jedući »gefilte fiš« halapljivo, mahala je jednom od Blumovih viljušaka ispod nosa svoje ćerke. »Postavili su mu pitanje: jeste li vi Napoleon? A odgovor koji je on odlučno dao, uz šeretski osmeh, bio je: Nisam. Oni gledaju u detektor, i taj aparat im sa svom pronicljivošću moderne nauke pokazuje da ludak laže.« Opet Blejk, pomislila je Eli. Onda sam ja pitao: da li čvrsto uverenje da je neka stvar takva-i-takva čini tu stvar takvom? On - tj. Isaija - odgovori: svi pesnici veruju da čini. A u doba maštovitosti, to čvrsto uverenje pokretalo je planine; ali mnogi ljudi nisu sposobni da stiču čvrsto uverenje o bilo čemu »Je l’ ti mene slušaš, mlada ženo? Ja ovo ozbiljno mislim. Taj gospodin koga držiš u svom krevetu: ne treba njemu tvoja noćna nega - izvini što ću ti reći otvoreno, ali vidim da moram - već mu, iskreno rečeno, treba jedna ćelija sa zidovima obloženim dušecima.«
»Ti bi ga tamo strpala i zaključala, zar ne?« Eli joj brzo odvrati. »Pa bi bacila ključ. A možda bi ga i ušaltovala u struju visokog napona. Da mu spržiš đavole u mozgu: čudno kako nam se predrasude nikad ne menjaju.«
»Hmm«, premišljala je Alicija žvaćući, sa svojim najnejasnijim i najnevinijim izrazom lica da bi svoju ćerku razbesnela. »Šta bi mu to škodilo? Da, možda i malo voltaže, nekoliko špriceva one supice...«
»Što god je njemu potrebno, majko, on dobija. Odgovarajući lekarski nadzor, dosta odmaranja i nešto što si možda zaboravila.« I ona iznenada presuši, jezik joj se zaveza, ali je ipak uspela, gledajući u svoju netaknutu salatu, da sada sasvim drukčijim, dubljim glasom, izgovori i tu poslednju reč. »Ljubav.«
»Ah, ta moć ljubavi.« Alicija potapša (smesta povučenu) ruku svoje ćerke. »Ne, Aleluja, nisam ja to zaboravila. To je ono što si ti prvi put u svom divnom životu tek počela da učiš. A koga si ti to izabrala?« Vratila se napadanju. »Jednog što jede na ulici! ,Funtu-od-devedeset-devet-penija’! Glavu punu leptira! Mislim, anđela, mila moja, ali ja nikad nisam čula nešto slično. Muškarci uvek traže neke specijalne privilegije, a njemu je ovo prva koju zahteva.«
»Majko...« poče Eli, no Alicijino raspoloženje se ponovo promeni, ali ovog puta, dok je govorila, Eli nije slušala njene reči, već je osluškivala onaj bol koji su te reči i otkrivale i sakrivale, bol žene kojoj se najbrutalnija istorija desila, koja je već bila izgubila muža i doživela da je jedna ćerka pretekne u onom što je ona jednom, sa upečatljivim crnim humorom, nazvala prevremenim poslednjim kupanjem. »Eli, dete moje«, rekla je Alicija Koen, »moraćemo ozbiljno da povedemo računa o tebi.«
Razlog što je Eli na licu svoje majke bila u stanju da vidi bolan strah, bilo je njeno nedavno zapažanje iste kombinacije osećanja u liku Džibrila Farište. Nakon što ga je Sisodija vratio na njeno staranje, njoj je bilo jasno da je Džibril do same svoje srži potresen; imao je izraz progonjenog čoveka, izbuljenih očiju u strahu od kaštigovanja, što se njoj u samo srce zabadalo. On je hrabro podnosio činjenicu da je duševno bolestan, te nije hteo ni da je umanjuje ni da svojoj boljci daje neko lažno ime, ali njegova svest o njoj ga je, razumljivo, plašila. Taj ne-više (bar trenutno) uzavreli grubijan koga je ona smatrala za svoju »veliku strast«, sad je njoj bio, u toj njegovoj novo-povredljivoj inkarnaciji, draži nego ikad ranije. Bila je sve odlučnija da ga vrati u normalno stanje, da bi opet bio duševno zdrav; da sačeka da bura prođe, pa da savlada vrh. A on je, trenutno, bio najlakši i najmekši bolesnik, doduše, malčice drogiran jakim lekovima koje su mu davali lekari specijalisti iz bolnice Moudzli; spavao je satima i pokoravao se, u budnom stanju, svim Elinim molbama, bez gunđanja. U trenucima živahnosti, on joj je opisivao pozadinu svoje bolesti: one čudne nizove svojih snova, a pre njih onaj svoj gotovo fatalni slom u Indiji. »Ja se više ne plašim spavanja«, rekao joj je. »Jer ono što mi se sad u budnom stanju događa, mnogo je gore od onog što mi se događalo u snovima.« Kad se najviše plašio, njegov strah ju je naveo da pomisli na onaj strah jeretika od inkvizicije, u srednjem veku: »Sve bih dao samo da znam da mi se to nikad više neće desiti«, rekao joj je, krotak kao jagnje.
Živi li taj što svoj bol voli? »Neće ti se desiti«, tešila ga je ona. »Imaš najbolju moguću negu.« On ju je ispitivao o novcu, a kad je ona pokušala da izbegne ta pitanja i skrene razgovor na drugu stranu, zahtevao je da mu izvadi ono njegovo malo bogatstvo - novac koji je bio ćušnuo u svoj pojas-novčanik - i da njime plati honorar psihijatrima. I dalje je bio potišten. »Nema veze to što kažeš«, promumlao je u odgovor na njen veseli optimizam. »Ludilo je u meni, i do besa me dovodi pomisao na to da ono može opet da izbije iz mene svakog časa, ovog časa, i da će on ponovo da zavlada mnome.« Bio je počeo da svoju »obuzetost«, svog »anđeoskog« sebe karakteriše kao neku drugu osobu: po beketovskoj formuli, Ne ja. On. Njegov sopstveni mister Hajd. Eli je pokušala da se suprotstavi tim njegovim opisima. »Nije to on, to si ti, a kad budeš ozdravio, ni ti nećeš više biti ovaj ti.«
To nije pomoglo. Međutim, jedno vreme se činilo da mu lečenje pomaže. Džibril je izgledao smireniji, sa više samopouzdanja; još je sanjao one snove u nastavcima - još je noću govorio stihove na arapskom, na jeziku koji on nije znao: tilk al-gharaniq al’ula wa inna shafa’ata-hunna la-turtaja, na primer, što se pokazalo da znači - (Eli, trgnuta i probuđena njegovim govorenjem u snu, fonetski je zapisala te reči, pa je sa tim parčetom papira otišla u Brikholsku džamiju, gde se od njenog recitovanja jednom muli digla kosa na glavi ispod turbana) - sledeće: »Ovo su uzvišene žene čije će posredovanje biti poželjno«- ali on je sad, izgleda, bio kadar da taj noćni šou u nastavcima vidi kao nešto odvojeno od njegove ličnosti, što su i Eli i psihijatri iz Moudzlija osećali kao Džibrilovu sposobnost da postepeno rekonstruiše granični zid između sna i jave, i mislili da je on sad na putu ka ozdravljenju; dok je u stvari. kako se ispostavilo, ta odvojenost bila isti onaj fenomen kao i cepanje njegove svesti na dva bića, od kojih je on jedno herojski pokušavao da potisne, ali koje je isto tako, karakterišući ga kao ono drugo, čuvao, negovao i potajno jačao.
A što se tiče Eli, ona je, privremeno, bila izgubila ono svoje bodljikavo osećanje da se nalazi u pogrešnoj sredini, Li njojstranoj priči, dok se starala o Džibrilu i istraživala tajne njegovog mozga, kako je sama o sebi rekla - boreći se da ga spase, da bi mogli da nastave onu njihovu veliku i uzbudljivu ljubavnu borbu - jer oni će se verovatno svađati, i dalje, sve do groba, strpljivo je razmišljala; biće oni i matora džangrizala što jedno drugo lupkaju uvijenim novinama na večernjim verandama njihovog zajedničkog života - osećala je da mu je iz dana u dan sve bliža; sa korenom puštenim, tako reći, u njegovu zemlju. Bilo je to nešto posle onog dana kad je videla Morisa Vilsona kako sedi na krovu među dimnjacima i maše joj, pozivajući je u njenu smrt.

*


Mister »Viski« Sisodija, ono blistavo i šarmom-nabijeno koleno sa crnim naočarima, postao je redovni posetilac- tri, četiri posete nedeljno - u toku Džibrilovog oporavljanja, dolazeći uvek sa kutijama punim raznoraznih ponuda. Džibril je u svom »anđeoskom periodu« bukvalno postio do ivice smrti, a lekari su zaključili da je to njegovo gladovanje dobrim delom doprinosilo njegovim halucinacijama. »Dakle, mi ćemo sad da ga go-gojimo«, Sisodija je blago pljesnuo šakama, i čim je bolesnikov stomak počeo da pozitivno reaguje, »Viski« ga je nudio delikatesima: kineskim slatkim kukuruzom i pilećom supicom, bombajskim bhel-purijem iz novog, šik ali nesrećno nazvanog restorana »Pagal Khana« »Luda hrana« (ali taj naziv može da se prevede i kao Ludnica), koji je bio postao dosta popularan među britanskim Azijcima, kao konkurencija čak i dobro uhodanom, ranije-priznatom kafeu Šaandaar, iz kojeg je Sisodija, ne želeći da pokaže nepriličnu pristrasnost, takode nabavljao jela - pileću paštetu, hladnu guščiju džigericu, kolače - za sve alavijeg Džibrila. Donosio je i jela koja je svojom rukom spravljao - fiš-paprikaš i mnoge druge Hindu-specijalitete, i tim jelima usmeno dodavao priče o tome šta su kod njega na intimnim večerinkama jele slavne ličnosti: Pavaroti je mnogo voleo »Viskijev« đuveč, a - O, pa onaj siroti Džejms Mejsn je prosto obožavao njegove dobro začinjene račiće. Zatim se setio i svojih drugih gostiju kao što su (samo imena) Vanesa, Amitab, Dastin, Šridevi, i Kristofer (Riv). »Jedan susu super-star treba da zna kakvi su uk uk ukusi njegovih koko kolega.« I sam je Sisodija bio nešto kao legenda, saznala je Eli od Džibrila. Taj najklizaviji, zlatousti čovek u biznisu, proizveo je čitav jedan niz »kvalitetnih« filmova sa malo para, gurajući napred već preko dvadeset godina svojim šarmom i neprestanim muvanjem i mućkanjem. Ljudi angažovani u Sisodijinim projektima izvlačili su svoje honorare tako teško da teže ne može biti, ali nekako mu to ipak nisu zamerali. Jednom je ugušio čitavu pobunu svojih saradnika- zbog neplaćanja, svakako - tako što je celu svoju ekipu poveo na grandiozan izlet sa klopom i pićem u jednu od najbasnoslovnijih palata indijskih maharadža, na mesto koje je normalno bilo nepristupačno svima, sem eliti visoka roda, kao što su Gvaliori, Džajpuri i Kašmiri. Niko nije nikad saznao kako je on to izveo, ali posle toga je većina članova njegove ekipe potpisala da će nastaviti da radi u Sisodijinim poduhvatima, a pitanje plaćanja bilo je pokopano ispod veličanstvenosti takvih njegovih gestova. »A kad ti je potreban, on je uvek tu«, dodao je Džibril. »Kad je Čarulata, divna igračica-glumica, koju je on često angažovao, morala da se leči od raka, odjednom su se, prekonoć, za nju našli oni godinama neplaćani honorari.«
A ovih dana, zahvaljujući jednom nizu iznenađujuće uspešnih, »kasa-štih«-filmskih hitova, pravljenih po starim pričama iz jednog Katha (upanišada)-Sarit-Sagar izvoda - »Čitavog jednog okeana priča«, dužih od Hiljadu i jedne noći i isto tako fantastikovanih - Sisodija nije više bio baziran samo u svom malom birou u Bombaju, već je imao i svoje stanove u Londonu i Njujorku, i Oskare u svojim klozetima. Priča se da on drži u svom buđelaru fotografiju hongkonškog producenta kung-fua Ran Ran Soa, navodno njegovog idola, čije ime uopšte nije mogao da izgovori. »Nekad kaže četiri puta Ran, a ponekad i čitavih šest puta«, rekao je Džibril Eli, koja je bila srećna što ga vidi kako se smeje. »Ali, ne mogu da se zakunem. To je samo priča među filmadžijama.«
Eli je Sisodiji bila veoma zahvalna zbog njegove pažnje prema Džibrilu. Izgledalo je da čuveni producent ima neograničeno slobodno vreme, dok je Elin dnevni spisak obaveza baš tada bivao sve veći. Bila je potpisala ugovor o propagiranju jednog ogromnog lanca proizvođača zamrznutih namirnica čiji je reklamni agent, g. Hal Valans, rekao Eli za jednim zajedničkim moćnim doručkom - grejpfrut, tost, kafa, itd. - sve po »dorčesterskim« cenama - da njen profil koji »sjedinjuje pozitivne parametre (za naše klijente) ,hladnoće’ i ,hladnog’, stoji upravo na odgovarajućoj liniji. Neke filmske zvezde tu završe kao vampiri koji odsisavaju pažnju gledalaca sa naziva proizvoda koje reklamiraju, ali ovo vaše nastupanje deluje kao prava sinergija- sjedinjena akcija«. I tako je ona pred kamerama presecala vrpce i otvarala nove tržnice sa zamrznutim namirnicama, a bilo je tu i skupova trgovaca, gde je ona davala izjave za štampu, i reklamnih spotova sa brdima od sladoleda pored nje; a osim toga, i redovnih sastanaka sa dizajnerima i proizvođačima turističke i planinarske opreme s njenim autogramima, u čitavim nizovima; i, naravno, prikladnih programa o njoj samoj, znamenitoj planinarki. Upisala se i na mnogo hvaljeni kurs borilačkih veština g. Džošija u lokalnom sportskom centru, ali je i nastavila da forsira svoje noge, trčeći pet milja dnevno oko Fildsa, uprkos bolu sličnom hodanju po razbijenom staklu. »Nema pop pop problema«, Sisodija bi je otpremao od kuće, mašući joj veselo. Ja ću ses ses sedeti ovde sve dok se vi ne vrt vrt vratite. Biti sa Džibrilom, za mene je pip pip privilegija.« Ostavljala ga je da zabavlja Farištu svojim neiscrpnim anegdotama, gledištima i ćaskanjem o opštim stvarima, a kad se vraćala kući, on bi i dalje bio živahan. Slušala je njihov razgovor o nekoliko glavnih tema; naročito njegove mnoge izjave o Nevoljama sa Englezima. »Nevolja sa Eng-englezima je u tome što se njihova isis-istorija događala tamo preko m-m-m mora, te tako oni n-n-n ne znaju šta to znači.« - »Čiči čitava tajna neke večerinke u Londonu je u tome da pozoveš više drugih gos gostiju nego Engleza. Kad su oni u manj manjini, onda se lepo popo-našaju; inače si u nevolji.« - »Otidi samo u onu kuku Kuću jeje Jeze i Užasa i videćeš šta neva ne valja kod Engleza. A oni to stva stvarno vole - one lele leševe u kaka kadama punim kr-krvi, lude berbere, ece ece tera. A novi novine im pune uvr uvr uvrnutog seksa i smrti. A sve-svetu pričaju kako su oni uzdr uzdržani, upor uporni i tako dalje, a mi smo dovoljno glu glupi da u to verujemo.« Džibril je slušao tu zbirku predrasuda, držeći se kao da sve to odobrava, što je Eli duboko ozlojeđivalo. Zar su ta uopštavanja stvarno bila sve što su oni videli u Engleskoj? »Nisu«, složio se Sisodija uz drzak osmeh. »Ali se dobro ose ose osećam kad se ovako ispu ispu ispucam.«
Kad su psihijatri Moudzlija rešili da Džibrilu preporuče znatno smanjenje doza lekova, Sisodija je već toliko bio postao nešto kao komad nameštaja pored Džibrilovog kreveta, neka vrsta nezvaničnog, ekscentričnog i zabavnog rođaka-besposličara, da su se Džibril i Eli zapanjili kad je on otvorio svoju klopku.

*


Sisodija je bio u dodiru sa svojim kolegama u Bombaju: sa onih sedam producenata koje je Džibril bio ostavio u nezgodnom položaju kad se ukrcao u Bostan, let 420 kompanije Air India. »Svi su odu-oduševljeni vešću da si ti preživeo onu nesreću«, obavestio je on Džibrila. »Ali, naža nažalost, sad je iskr iskr iskrslo pitanje tvog raski raskidanja ugovora.« I mnoga druga pravna i fizička lica su takođe bila zainteresovana da preporođenog Farištu tuže sudu zbog velike štete a radi odštete, posebno jedna starleta po imenu Pimpl Bilimorija, koja je navela gubitak prihoda i profesionalnu štetu. »I sve to može da iznese mili mili milione rupija«, reče Sisodija sa ožalošćenim izrazom lica. Eli je bila ljuta. »Vi ste uskomešali to gnezdo stršljena«, rekla mu je. »Trebalo je da znam: bili ste i suviše dobri da biste bili iskreni.«
Sisodija se uzbudi. »U pi pi pi - «
»Ovde je jedna dama«, upozori ga Džibril, i dalje malo ošamućen od droga; ali Sisodija je vetrenjački mahao rukama, pokazujući da pokušava da protera reči kroz svoje od uzbuđenja cvokotave zube. I najzad: »U pitanju je smanjenje štete. Moja namera. Ne prevara, vi n-n-n ne smete tako da mis mis mislite.«
Po onome što je Sisodija sad govorio, niko tamo kod kuće u Bombaju nije stvarno želeo da tuži Džibrila, da na sudu ubije koku koja zlatna jaja nosi. Sve stranke priznaju da je sada nemoguće ponovo pokrenuti stare projekte: glumci, režiseri, glavni članovi ekipa, pa čak i tonsko osoblje i miks-pultovi rade na drugim projektima. Dalje, sve stranke priznaju da je Džibrilov povratak iz mrtvih stvar komercijalne vrednosti, veće od gubitka na propalim filmovima; pitanje je samo kako to najbolje iskoristiti, za dobro svih zainteresovanih. Njegov dolazak u London govori o mogućnosti stvaranja međunarodnih veza, možda i prekomorskih fondova, korišćenja neindijskih lokacija za snimanje, učešće i »stranih starova«, itd.: ukratko, za Džibrila je bilo vreme da se iz svoje povučenosti pojavi i ponovo stane pred kamere. »Ti nemaš drugog iz-iz-izbora«, objašnjavao je Sisodija Džibrilu koji je sedeo uspravno u krevetu pokušavajući da razbistri glavu. »Ako to odbiješ, oni će svi zajedno da krenu protiv tebe, i tu ti ni tvoja sere sere sereća neće pomoći. Bankrotstvo, roro robija, čača čabar.«
Sisodija se svojom štoserskom pričom ufurao u krug ljudi od poverenja: sve glavne budže su se složile da mu u ovom slučaju daju odrešene ruke i izvršnu vlast, a on je napravio čitav jedan paket mera. Preduzetnik baziran u Britaniji, Bili Batuta, voljan je da investira i u funtama sterlinga i u »zlatnim rupijama«, svoje nerepatrijabilne profite od raznih britanskih filmskih distributera na indijskom potkontinentu, koje je on preuzeo kao kompenzaciju za keš-lovu isplaćenu u konvertibilnim valutama, uz dobar skonto. Svi indijski producenti daće svoje doprinose, a gci Pimpl Bilimoriji, da bi ćutala, biće ponuđeno nekoliko epizodnih uloga, bar dve plesačke numere. Snimanje bi obuhvatilo tri kontinenta - Evropu, Indiju i obalu Severne Afrike. Džibrilovo ime ide iznad naslova filma i on dobija tri odsto od producentskog neto-profita... »Deset odsto«, prekide ga Džibril, »ili dva od bruto-prihoda.« Svest mu se očigledno razbistravala. Sisodija nije ni trepnuo. »Deset ili dva«, složi se on. »A što se tiče prethodne reklamne kampanje...«
»Ali koji je to projekt?« Eli Koun je htela da čuje. Mister »Viski« Sisodija zablista osmehom od uva do uva. »Draga ma-madam«, reče on. »Džibril će da igra arhanđela, Gavrila.«

*


Ponuda se odnosila na seriju filmova, kako istorijskih tako i savremenih, o jednom događaju iz anđelove duge i sjajne karijere; najmanje-trilogija. »Ma nemojte mi reći«, reče Eli, rugajući se tom malom, blistavom mogulu. Džibril u Džahiliji, Džibril susreće Imama, Džibril i Devojka sa Leptirima. Sisodija nije bio nimalo zbunjen, već je ponosito klimao glavom. »Sin sin sinopsisi, provizorna scenarija i po po podela uloga već su nam uveliko u ru ru rukama.« Ovo je za Eli bilo i suviše. »Cela ta stvar smrdi«, razbesne se ona i krenu ka njemu, a on se povlačio; klecala su mu kolena, i pokušavao je da je umiri, uzmičući pred njom, dok ona nije stvarno počela da ga juri po celom stanu, sudarajući se sa stvarima, lupajući vratima. »To je iskorišćavanje njegove bolesti, to nema nikakve veze sa njegovim sadašnjim potrebama, to je pokazivanje krajnjeg prezira prema njegovim vlastitim željama. On se povukao; zar vi, ljudi, ne možete to da poštujete? On ne želi da bude filmski star. I molim vas stanite već jednom. Neću vas pojesti.«
On prestade da beži, ali je, za svaki slučaj, ostao da stoji iza jedne sofe koja ih je razdvajala. »Molim vas da saha saha sahavatite da je to imp imp imp«, vikao je, a zamuckivanje mu je od uzbuđenja paralisalo jezik. Je l’ može mes mes mesec da se povuče? A osim toga, izvinite, tamo je njegovih sed sed sedam potpisa na ug ug ug. Na ugovorima.I to njega apso apso apsolutno vezuje. Sem ako ne odlučite ili sve dok ne odlučite da ga pus pus pustite da ga vezuju tamo u papapa.« I, sav znojav, odustade.
Gde tamo?«
»U Pagal Khani. U ludnici. To bi bio drugi izzz-laz.«
Eli podiže jednu tešku mesinganu mastionicu u obliku Mont Everesta, spremajući se da je baci na njega. »Vi ste pravi tvor«, krenu ona, ali tada se Džibril pojavio na vratima; stajao je, još prilično bled i mršav, sa upalim očima. »Aleluja«, reče on, »čini mi se da ja to želim. Možda mi je potrebno da se vratim svom poslu.«

*


»Džibril-sahib! Ne umem vam reći koliko se radujem. Zvezda je ponovo rodena.« Bili Batuta je bio jedno iznenađenje: nije to više bila ona ajkula sa-briljantinom-zalizanom-kosom-i-prstenjem-na-rukama iz tračerskih rubrika žute štampe; sad je bio neupadljivo odeven u blejzer sa mesinganim dugmićima i blu džins-pantalone, a umesto samouverenog petlićkog šepurenja koje je Eli očekivala da vidi, držao se sa gotovo kolenopriklonom obazrivošću i poštovanjem. Bio je pustio lepu bradicu sa kojom je zapanjujući ličio na Hristovu sliku sa Torinskog pokrova. Dočekujući njih troje (Sisodija je Džibrila i Eli dovezao svojom limuzinom, a šofer, Najdžel, u strogoj livreji, čovek poreklom sa ostrva Sv. Lucija iz Kariba, sve vreme je pričao kako je svojim munjevitim refleksima spasavao mnoge druge pešake od teških povreda i smrti, ubacujući u ta svoja sećanja i priču o razgovorima biznismena preko automobilskog telefona u vezi sa nekim tajanstvenim poslovima, gde se grdna lova pominjala), Bili je toplo stegao Elinu ruku, a zatim pao na Džibrila i zagrlio ga u svojoj čistoj i zaraznoj razdraganosti. Njegova partnerka Mimi Mamulijan bila je manje impresionirana susretom. »Sve je sređeno«, objavila je. »Zabave, starlete, paparaci, razgovori na televiziji, razne glasine, male aluzije na skandale: sve što jedna svetska figura zahteva. Cveće, lična bezbednost, ugovori na milionske sume funti sterlinga. Osećajte se kao kod kuće.«
To je u glavnim crtama tako zamišljeno, pomislila je Eli. Njeno početno suprotstavljanje čitavom tom planu bilo je nadvladano Džibrilovim ličnim zanimanjem za stvar, koje je, zatim, njegove lekare pobudilo da se s tim slože, ocenjujući da će njegov povratak u poznatu mu sredinu - odlazak kući, na neki način zaista biti blagotvoran. A na Sisodijinu krađu onih snoviđenskih priča koje je slušao sedeći kraj Džibrilove postelje, moglo bi da se gleda kao na pružanje mogućnosti da do izražaja dođe Džibrilova sklonost ka slučajnim srećnim otkrićima: jer kad bi te priče jednom bile jasno postavljene u veštačkom, izmišljenom svetu filma, to bi Džibrilu takođe trebalo da olakša njihovo viđenje kao fantazije. Taj Berlinski Zid između njegovog sna i jave lepo bi mogao da se brže rekonstruiše, kao ishod. Osnovna je stvar bila u tome da to vredi pokušati.
Stvari (pošto su stvari) nisu se razvijale sasvim onako kako je bilo planirano. Eli je bila ljuta zbog preteranog mešanja Sisodije, Batute i Mimi u Džibrilov život. Preuzeli su njegovu garderobu i svakodnevno staranje o njemu i preselili ga iz Elinog stana, izjavivši da još nije vreme za neku Džibrilovu »stalnu vezu« - zbog njegovog »imidža«. Posle Džibrilovog kraćeg boravka u »Ricu«, filmski glumac je dobio tri sobe u Sisodijinom pećinastom ali dizajnerski šik stanu u jednom starom bloku manjih palata blizu Grouvner Skvera - sve sam Art Deco dvadesetih godina ovog veka, sa mermernim podovima i pastelnim tapetama na zidovima. Džibrilovo pasivno prihvatanje tih promena bilo je ono što je Eli najviše dovodilo do besa, pa je počinjala da shvata veličinu koraka koji je on bio napravio kad je iza sebe ostavio ono što je očevidno predstavljalo njegovu drugu prirodu i došao da nju juri. A sad - pošto je opet tonuo natrag u taj svet naoružanih telohranitelja i sluškinja sa doručkom na poslužavniku uz kikotanje - da li će on sad da je šutne i šupira onako dramatično kao što je ušao u njen život? Da li je ona doprinela toj njegovoj seobi u suprotnom smeru, posle koje će je on možda ostaviti na cedilu? Džibril je sad buljio na nju iz novina, magazina, televizora, sa jednim mnoštvom raznoraznih žena obešenih o njegovu ruku, cereći se blesavo. Ona se grozila toga, ali on je izbegavao da to zapaža. »Zbog čega si zabrinuta?« odbijao je njeno gunđanje, dok je tonuo u jedno kožno kanabe veličine manjeg kamiona. »To su samo prilike za fotografisanje: posao, i to je sve.«
A najgore od svega je bilo to što je on postao ljubomoran. Kad se oslobodio teških droga, i kad je njegov rad (kao i njen) počeo da im nameće odvojen život, Džibril je ponovo počeo da biva posesivan na onaj iracionalni način, kroz nekontrolisanu sumnjičavost koja je onda izazvala onu njihovu smešnu svađu zbog Brunelovih karikatura u stripu.Kad god bi se sastali, on bi je propuštao kroz svoj mlin i podrobno ispitivao: gde je bila, kojeg je muškarca srela, šta je on radio, da li ga je podsticala da joj se udvara? Ona se osećala kao da se guši. Njegova duševna bolest, pa novi uticaji u njegovom životu, i sad još ovaj njegov noćni trećerazredni postupak prema njoj: bilo je to za nju kao da je njen stvarni život - onaj koji je ona živela, onaj koji joj je tu visio u neizvesnosti i za koji se borila - bivao sahranjivan sve dublje ispod ove lavine nepravednosti. A šta je sa onim što je MENIpotrebno, želela je da vrisne, kad ćuja moći da se jednom sredim? Dovedena do same ivice samoobuzdavanja, pitala je, kao poslednje pribežište, svoju majku za savet. U staroj radnoj sobi njenog oca, u kući na Moskovskom drumu - koju je Alicija održavala upravo onako kako je to Oto voleo, sem što je ona zavese držala razmaknute da pusti unutra onoliko svetlosti koliko je Engleska mogla da joj pruži, a tu je sad bilo i vaza sa cvećem, na strateškim mestima - Alicija joj je pokazala nešto više od svoje zamorenosti ovim svetom. »Dakle, životni planovi jedne žene poremećeni životnim planovima jednog muškarca«, rekla je ona, ali ne neljubazno. »Pa, onda, dobrodošla u svoj rod. Meni je čudno što si ti izgubila samokontrolu.« I Eli je priznala: htela je da ga ostavi, ali je videla da ne može. Ne samo zato što bi osećala krivicu zbog napuštanja jednog ozbiljno bolesnog čoveka, već i zbog »velike strasti«, zbog one reči koja joj je i dalje sušila usta i vezivala jezik kad je htela da je izgovori. »Ti želiš njegovo dete«, ukaza joj Alicija na to. Eli buknu, isprva. »Ja želim svoje dete«, a zatim, smirivši se naglo, ubrisa nos, klimnu glavom, bez reči, i samo što ne zaplaka.
»Vidim ja da ti želiš da ispitaš svoju glavicu«, tešila ju je Alicija. Otkad njih dve nisu bile ovako zagrljene? A to će im možda biti i poslednji put... Alicija je nežno grlila svoju ćerku, pa joj je rekla: »Nemoj više da plačeš. A sad da čuješ jednu dobru vest. Tvoje stvari su možda u lošem stanju, ali je zato tvoja stara majka u dobroj formi.«
Pojavio se jedan američki profesor univerziteta, izvesni Boniek, veliki budža u genetičkom inženjerstvu. »Nemoj odmah da prasneš, draga moja, ti ništa ne znaš o tome, nije to Frankenštajn i pravljenje svih onih monstruma, to ima mnoge korisne primene«, reče Alicija sa očiglednom nervozom, a Eli, savlađujući svoje iznenađenje i svoje sopstveno nezadovoljstvo sa crvenim očnim kapcima, prsnu u oslobađajući smeh sa grcanjem i gušenjem; u čemu joj se i majka pridruži. »U tvojim godinama«, prostenja Eli, »treba da se stidiš.« - »Ali ja, jok«, reče joj buduća gđa Boniek. »Profesor, i to u Stanfordu, u Kaliforniji, pa mi on, tako, donosi i sunce. Imam nameru da se tamo satima sunčam, da bih dobila lepu boju.«

*


Kad je otkrila (izveštaj koji je slučajno našla u fioci pisaćeg stola u palazzo-Sisdija) da je Džibril uzeo detektiva da je prati, Eli je, konačno, sve prekinula. Nažvrljala je pisamce - Ovo me ubija - koje je uvukla u izveštaj i zajedno s njim stavila na pisaći sto; i otišla bez zbogom. Džibril je nije pozvao telefonom. On je tih dana bio na probama svog velikog ponovnog nastupa pred publikom pri kraju poslednje epizode uspešne scenske serije Song-and-Dance Shows sa predstavljanjem indijskih filmskih zvezda, sa jednom od trupa Bili Batute u pozorištu Erls Kort. Bilo je predviđeno da Džibril ne bude najavljen, već da se pojavi kao glavno iznenađenje, koje treba da začas zaustavi i šou i dah gledalaca, pa je zato već nedeljama probao i uvežbavao svoju igračku partiju zajedno s ansamblom: takođe se ponovo upoznavao sa veštinom pevačkog otvaranja usta naprazno uz »plejbek«-muziku. Glasine o identitetu Tajanstvenog Čoveka ili Mračne Zvezde bile su pažljivo sračunate i lansirane od Batutinih promotera, a Valansova reklamna agencija bila je angažovana za izmišljanje jednog niza »podbadačkih« radio-reklama i kampanju plakatskog oglašavanja. Džibrilovo pojavljivanje na bini Erls Korta - (trebalo je da bude spušten odozgo, iznad binskog prostora, okružen oblacima od kartona i dimom) - bilo je zamišljeno kao vrhunac engleskog segmenta njegovog ponovnog ulaska u super-starstvo; a sledeća stanica - Bombaj. Napušten, kako je on to nazvao, od Aleluje Koun, on je još jednom »odbio da puzi«; i bacio se na posao.
Sledeća stvar koja je otišla ukrivo bilo je hapšenje Bilija Batute u Njujorku zbog njegovog prevarantskog satanskog štosa. Eli, čitajući o tome u nedeljnim novinama, progutala je ponos i pozvala telefonom Džibrila u prostorijama za probe, da ga upozori na opasnost njegovog kretanja u društvu tih patentiranih kriminalnih elemenata. »Batuta je gangster«, odlučno mu je rekla. Ceo onaj njegov stav bio je lažna predstava, falš-igra. On je hteo da bude glavna fora među bogatim udovicama Menhetna, a nas je pretvorio u svoje probne gledaoce. Taj tipus s bradicom! Pa onda onaj njegov šatro-koleški blejzer! Tako ti boga: kako smo mogli da nasednemo na te njegove štosove?!« Ali Džibril je bio hladan i rezervisan; ona ga je, po njegovom shvatanju, bila odbacila, šupirala, i on nije hteo da prima savete od prebeglice. A osim toga, Sisodija i Batutina ekipa promotera su ga uverili - on ih je pre toga dobro ispitao - da Bilijevi problemi ne mogu da utiču na gala-premijeru (Filmmela je bio njen naziv) jer su finansijski aranžmani i dalje bili solidni, novac za honorare i garancije već je bio izdvojen, a svi bombajski starovi su potvrdili svoje učešće, i sarađivaće po planu. »Plaplanovi se brzo ispunjavaju«, tvrdio je Sisodija. »Šoušou mora da ide dalje.«
A sledeća stvar koja je otišla ukrivo bila je u samom Džibrilu.

*


Sisodijina rešenost da publici dopusti samo da nagađa ko je ta Mračna Zvezda, značila je da će Džibril morati da uđe, u burnusu sa kapuljačom, na zadnji ulaz za glumce teatra Erls Kort. Tako da i njegov pol ostane u tajnosti. Dobio je najveću glumačku garderobu - (na vratima se nalazila prikačena jedna crna petokraka zvezda) - gde ga je, bez ikakve ceremonije, svojom rukom zaključao kolenasti producent sa velikim crnim naočarima. U garderobi je Džibril našao svoj anđelski kostim zajedno sa jednom napravom koja je, kad se pričvrsti oko glave, palila sijalice na temenu i stvarala iluziju oreola; i lokalni televizor-monitor na kojem je mogao da prati šou - a sad je na ekranu gledao scene koje su prethodile njegovoj pojavi - Mitun i Kimi đipaju u disco-štimungu; Džajaprada i Reha (nema veze: mega--zvezda a ne fantom na ćilimu) kraljevski se predaju intervjuisanju na sceni, pri čemu Džaja otkriva njene poglede na poligamiju, dok Reha fantazira o alternativnim životima- »Da sam rođena izvan Indije, ja bih sad bila slikarka u Parizu«; Sridevi se oneređuje (piški) u svoj sari - i dolazi vreme da on zauzme svoje mesto u »rimskim bornim dvokolicama« (pokretanim čekrkom) visoko gore iznad bine. Tu mu se nalazio i jedan bežični telefon, preko kojeg ga je Sisodija izvestio da je pozorište puno - »Sve vrste gledalaca«, likovao je, i nastavio da iznosi Džibrilu svoju tehniku analiziranja te gomile sveta: Pakistanci se poznaju po tome što su upicanjeni do guše, Indijci po neformalnoj odeći, a Bangladešani po lošoj - »po svim onim pur pur-purnim i rozi rozikastim bojicama i zala zala zlatu koje m-m-m mnogo vole« - mada je taj telefon inače bio miran; i, najzad, tu je našao i jednu veliku kutiju, šareni paket od njegovog pažljivog producenta, iz kojeg je ispala slika gce Pimpl Bilimorije s ljupkim osmehom i mnoštvom zlatnih mašnica. Bioskop je bio u gradu.

*


Neobično osećanje je počinjalo - to jest, ono mu se vratilo - kad se našao gore u »dvokolicama« čekajući da ga spuste na binu. Zamišljao je sebe kako se kreće putem na kojem će mu svakog trenutka biti ponuđen izbor - ta misao mu se sama formirala u glavi bez ikakve njegove pomoći - izbor između dve realnosti, između ovog sveta i onog drugog koji se takođe tu nalazio, vidljiv ali neviđen. Osećao je da je spor, težak, udaljen od sopstvene svesti, i shvatio je da on nema ni najmaglovitiju predstavu o tome koji bi put mogao da izabere, u koji bi svet mogao da uđe. Lekari su imali pogrešan stav, sad je on to uvideo, kad su ga lečili od šizofrenije; cepanje ličnosti nadvoje nije se odigravalo u njemu nego u vasioni. Kad su dvokolice s njim počele da se spuštaju ka golemoj plimi huke i buke koja je počinjala da buja ispod njega, on se preslišavao šta prvo treba da kaže, svoju uvodnu repliku - Moje je ime Džibril Farišta, i ja sam se vratio - i tu svoju repliku je čuo, tako reći, u stereo-zvuku jer je i ona pripadala i jednom i drugom svetu, sa drugačijim značenjem u svakom; i sad ga osvetliše mlazevi svetlosti reflektora, on visoko podiže ruke, vraćajući se ovenčan oblacima, - prepoznade ga masa, prepoznadoše ga i njegove kolege-izvođači; ljudi su ustajali sa svojih seđišta, svaki čovek, svaka žena i svako dete u gledalištu, pa su navalili na binu, nezaustavljivi, kao more. - Prvi čovek koji se zaleteo u njega imao je vremena da vrisne Sećate me se, Džibrile? Onog sa šest nožnih prstiju? Ja sam čuvao našu tajnu; ali sam ipak govorio o dolasku Gospoda Boga, išao sam ispred vas, bio sam glas koji viče u pustinji da će krivi postati pravi a hrapava mesta glatka - ali onda ga je masa odvukla dalje, pa su se čuvari reda sjatili oko Džibrila, Pazite, oni su se otkačili, vi smesta morate da - ali on nije odmah otišao već je još stajao gledajući bizarne »ukrase« na glavama - gumene rogove - koje je nosila bar polovina ljudi u gomili, da bi ličili na demone, kao da su ti rogovi bili simboli njihove pripadnosti i prkosa; i čim je ugledao taj znak svog protivnika, osetio je kako se vasiona račva i krenuo stazom ka levom krilu bine.
Zvanična verzija onog što se zatim dogodilo, verzija koju su prihvatila sva sredstva informisanja, bila je da su Džibrila Farištu čekrkom podigli iz opasne gužve na istim onim dvokolicama na kojima je bio i spušten, i iz kojih nije imao vremena da iziđe; - i da mu je zato bilo lako da pobegne sa onog izolovanog i skrovitog mesta visoko gore iznad rulje. Pokazalo se da je ova verzija bila dovoljno otporna da preživi »otkriće« u listiću Glas (Voice) po kojem pomoćnik šefa bine, zadužen za rukovanje čekrkom nije, i još jednom, nije pokretao čekrk posle spuštanja dvokolica na binu; da su ta »rimska kolica« u stvari ostala na daskama za sve vreme nereda koji su stvarali uzbuđeni obožavaoci filmskog glumca; i da je velika lova data scenskom osoblju iza bine i binskim radnicima da bi ih privoleli da se slože sa izmišljenom pričom, jer je ona, iako prava fikcija, bila dovoljno stvarna da bi široka čitalačka publika, koja kupuje velike novine, mogla u nju da poveruje. Međutim, glasine da je Džibril Farišta odlevitirao sa bine Erls Korta i iščezao u nebeskom plavetnilu svojom sopstvenom energijom, brzo su se širile među azijskim stanovnicima Londona, i bile pothranjivane mnogim pričama o oreolu viđenom kako struji i treperi iz neke tačke na njegovom potiljku. Danima posle drugog nestanka Džibrila Farište, ulični trgovci i torbari »noviteta« u Brikholu, Vembliju i Brikstonu prodavali su isto onoliko veštačkih oreola-igračaka (najpopularniji su bili zeleni fluorescentni obručići) koliko i onih »rajfova« sa pričvršćenim parom gumenih rogova.

*

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:02 pm




A on je lebdeo visoko iznad Londona! Haha, oni sad nisu više mogli ni da ga dotaknu, oni đavoli što su se bili onako sručili na njega u onom pandemonijumu! - Gledao je dole na grad i video Engleze. Nevolja sa Englezima je u tome što su oni Englezi: proklete hladne ribe! mislio je on. - Žive pod vodom najvećim delom godine, u dane koji imaju boju noći! - Dakle: tu je sad bio on, veliki Preobrazitelj, a ovog puta, vala, ima da dođe do nekih preobraženja- prirodni zakoni su zakoni preobražavanja prirode, a on je prava osoba koja će se time koristiti! - Jes’, dapače: ovog puta, jasnost.
Pokazaće on njima - da! - svoju moć. - Tim nemoćnim Englezima! Zar oni nikad nisu pomišljali na to da će im se istorija vratiti da ih proganja? - »Urođenik je potlačena osoba koja neprestano sanja o tome da bude progonitelj« (Fanon). Engleskinje ga više ne vezuju; ta konspiracija je otkrivena! - Pa, onda, nek’ se sve magle nose! On će ovu zemlju iznova stvoriti. On je Arhanđeo, Gavrilo. -1 ja sam se vratio!
Lice njegovog protivnika opet je visilo ispred njega, postajući sve oštrije, sve jasnije. Okruglo lice sa sarkastičnim uvrnućem oko usana; ali njegovo mu je ime i dalje izmicalo... ča, ča, kao čaj? Šah, krajj? Ili nešto kao (kraljevsko? čajno?) plesanje, čajanka: Ča-ča-ča. - Tu negde, približno. - Pa onda sama priroda njegovog protivnika: samog-sebe-mrzioca, falš-ega-stvaraoca, samouništitelja. I opet Fanon? »Na taj način individua« - fanonovski urođenik - »prihvata dezintegraciju kao Božju volju, klanja se pred doseljenikom i njegovom bulumentom, i pomoću jedne vrste ponovnog uspostavljanja ravnoteže stiče duševni mir k’o hladna stena.« - Daću ja njemu tu hladnu stenu! - Urođenik i doseljenik, taj stari sukob koji se sad nastavlja na ovim vlažnim ulicama, sa obrnutim kategorijama. - I sad mu pade na pamet da je on zauvek spojen sa svojim protivnikom, da su u čvrstom zagrljaju, čas usta uz usta, čas glava uz rep - dupe-glava, glava-dupe - kao ono kad su padali na zemlju: kad su se naseljavali. - Stvari se nastavljaju onako kako su počele. - Da, bio je sve bliži tom imenu. - Čiči? Sasa? - Moj drugi, moja ljubav...
... Ne! - Lebdeo je iznad zemlje perivoja i viknuo uplašivši ptice. - Nema više tih dvosmislenosti koje stvara Engleska, tih biblijsko-satanskih zabuna! - Jasnost, jasnost, po svaku cenu jasnost! - Ovaj Šejtan nije pali anđeo.- Zaboravi one izmišljotine o »sinu jutra«; nije ovo dobri dečak koji je postao loš, već je to čisto zlo. Istina je da on uopšte nije anđeo! - To stoji zapisano u Kuranu 18:50- jasno kao dan. A koliko je još poštenija ova verzija! Koliko praktičnija, prizemljenija, shvatljivija! - Ibis/Šejtan simboli mraka, Džibril simbol svetlosti. - Napolje, napolje sa tim sentimentalnostima: spajanje, čvrsto vezivanje u jedno, ljubav. Traži, nađi i uništi: to je sve.
... O ti najklizaviji, najđavolskiji od svih gradova!
- U kojem se ovakva kruta, stroga suprotstavljanja dave u beskonačnoj, sivoj magli. - Koliko je On samo bio u pravu, na primer, što je iz sebe izagnao one satansko-biblijske sumnje - one u vezi sa Božjom nevoljnošću da dopušta neslogu među svojim anđelima-poručnicima - jer kako Ibis/Šejtan nije bio anđeo, tako ni za Božanstvo nije bilo otpadnika koje bi trebalo suzbijati; i onih u vezi sa zabranjenim voćem, i sa Božjim pretpostavljenim uskraćivanjem moralnog izbora svojim stvorenjima; jer nigde u celoj Propovedi nije bilo tog Drveta (kako piše u Bibliji) zvanog Koren Poznanja dobra i zla. To je, prosto, bilo neko drugo Drvo! Kad je Šejtan iskušavao Rajski par, on je to drvo nazvao samo »Drvetom besmrtnosti« - a pošto je on bio lažov, istina (otkrivena inverzijom) bila je u tome da je to zabranjeno voće (jabuke nisu posebno naznačene) visilo na Drvetu Smrti, ništa manje, na ubici ljudskih duša. - I šta je ostalo od tog Boga koji se plašio moralnosti? Gde bi se On mogao naći? - Samo tamo duboko, dole, u engleskim srcima. - Koja je on, Džibril, došao da preobrazi.
Abrakadabra! Ćiri-bu ćiri-ba!
Hokus pokus preparandus!
Ali odakle bi trebalo da počne? - Pa, onda, nevolja s Englezima je njihova sopstvena nevolja:
Njihova:
Jednom rečju, Džibril svečano izjavi, njihova klima.
Lebdeći na svom oblaku, Džibril Farišta je došao do zaključka da je moralna maglovitost Engleza meteorološki prouzrokovana. »Kad dan nije topliji od noći«, rasuđivao je on, »kad svetlost nije svetlija od mraka, kad zemlja nije suvlja od mora, onda je jasno što ljudi ne mogu da prave razlike, te počinju da vide sve - od političkih stranaka do religijskih uverenja - kao maltene-iste-stvari, ništa-za-biranje, niti za-uzimanje-ili-davanje. Kakva ludorija! Jer istina je ekstremna, to je tako a nije onako, to je on a nije ona; to je stvar pripadništva, a ne sport za gledaoce. To je, ukratko, nešto uspaljeno. »Grade« viknu on, a glas mu se valjao preko metropole kao grmljavina, »ja ću te zato tropikalizovati.«
Džibril je nabrajao koristi od njegovog nameravanog preobražavanja Londona u tropski grad: Određenija definicija moralnosti, ustanovljenje sijeste - odmora popodnevnog, razvoj živih i ekspanzivnih obrazaca ponašanja stanovnika, viši kvalitet popularne muzike, nove ptice na drveću (veliki američki papagaji, ćubaste papige, pauni), novo drveće ispod ptica (kokosove palme, tamarind, ban’jan-smokva sa visećom bradom). Poboljšan život na ulicama, cveće vrištećih boja (purpurno crveno, jarko crveno, neonski zeleno), dugorepi majmunćići u krošnjama hrastova. Jedan nov, ogroman super market za prodaju kućnih er-kondišning aparata, plafonskih ventilatora, zapaljivih serpentinica i sprejova protiv komaraca. Industrija za preradu kokosovog vlakna i proizvodnju kokosovog ulja. Povećana privlačnost Londona kao centra međunarodnih konferencija, itd.; bolji kriketaši; veći naglasak na vladanje loptom među profesionalnim fudbalerima, tradicionalno i bezdušno englesko zalaganje za »visok radni učinak«, sada malo zastareo zbog vrućine. Religijska gorljivost, političko vrenje, obnova zanimanja za inteligenciju. Likvidacija britanske rezervisanosti; odbacivanja flaša sa vrelom vodom iz ledenih kreveta zauvek i umesto njih, u uspaljene noći, vršenje lagane i miomirisne ljubavne radnje. Pojava novih društvenih vrednosti: upadanje nenajavljenih prijatelja jedni drugima u kuću, zatvaranje domova starih roditelja, naglasak na širenje porodice. Začinjenija jela; upotreba i vode osim toaletnog papira u engleskim klozetima; radosno trčanje u kompletnoj odeći bez mantila kroz prve monsunske kiše.
Štete: kolera, tifus, legionarska bolest, bubašvabe, prašina, galama, kultura neumerenosti.
Stojeći na horizontu i šireći ruke da ispuni nebo, Džibril uzviknu: »Neka bude tako.«
Tri stvari se brzo đogodiše.
Prva je bila u tome da su nezamislivo kolosalne, elementarne sile transformacijskog procesa grunule iz njegovog tela (jer, zar on nije bio njihovo otelovljenje?) i da je privremeno bio savladavan nekim toplim, vrtoglavim opterećenjem, opojnim mućenjem svesti zbog čega je morao začas da zažmuri.
Druga je bila, čim je zažmurio, da se rogati jareći lik g. Saladina Čamče pojavio na ekranu Džibrilove svesti, u oštrim i jasnim crtama, da bolje nisu mogle biti; zajedno sa, kao titlom ispod lika, imenom njegovog protivnika.
A treća stvar bila je to da se Džibril Farišta, kad je otvorio oči, ponovo našao, klonuo, pred vratima stanaAleluje Koun, moleći je za oproštaj i kukajući O Bože, to se dogodilo, to se stvarno opet dogodilo.

*


Ona ga je smestila u krevet; on je osećao kako beži u san, roneći glavačke u nj, daleko od pravog-pravcatog Londona i u pravcu Džahilije, jer mu je strah bio prešao preko srušenog graničnog zida i počeo da se ušunjava u sate njegovog budnog stanja.
»To je kod njega neki nagon za stalnim vraćanjem kući: ludo jurcanje od jednog do drugog«, rekla je Alicija kad joj je ćerka preko telefona saopštila najnoviju vest. »Ti bi morala da instaliraš neki signal, nešto kao u onim kolima hitne pomoći.« Kao i obično, ona je svoju brigu skrivala iza svog crnog humora. I konačno je rekla sledeće: »Ovog puta budi razumna, Aleluja, je l’ hoćeš? Sad ga, blago meni, smesti u ludnicu.«
»Videćemo, majko. On je baš sad zaspao.«
»Znači li to da neće više da se budi?« odvratila je Alicija, a zatim se obuzdala. »U redu, znam, to je tvoj život. Čuj, možda i ova promena vremena utiče na njega? Kažu da će to mesecima potrajati: ,blokirana šema’, čula sam to na televiziji, kiše nad Moskvom, dok je ovde zavladao neki tropski talas vrućine. Zvala sam Bonieka u Stanfordu i rekla sam mu: sad i mi ovde u Londonu imamo vašu klimu.«


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:02 pm


VI POVRATAK U DŽAHILIJU




Kad je pesnik Baal video kako se jedna suza boje krvi pojavljuje u uglu levog oka statue Al-Late u Kući Crnog kamena, on je shvatio da je Prorok Mahaund na putu svog povratka u Džahiliju, posle izgnanstva od četvrt veka. Žestoko je podrigivao - bila je to napast godina njegovih, zadebljavanje jezika kao i debljanje tela mu, postepeno zgrušavanje krvi, što je Baala, u njegovoj pedesetoj godini života, bilo pretvorilo u figuru sasvim drukčiju od one njegove nekadašnje mlade i živahne. Ponekad je imao osećanje da je i sam vazduh deblji nego ranije, da mu se opire, te ga i posle kraćeg hodanja ostavlja u stanju zadihanosti, sa bolom u ramenu i nekom nepravilnosti u grudima... a i Mahaund je sigurno bio drukčiji nego ranije, dok se sad, u svom sjaju i svemoći vraćao u mesto iz kojeg je praznih šaka, pa čak i bez žene, pobegao. Mahaund u svojoj šezdeset-petoj. Naša se imena susreću, razdvajaju, i susreću ponovo, mislio je Baal, ali ljudi koji se sa svojim imenima kreću po svetu, ne ostaju isti kao imena. Ostavio je kip Al-Late, izronio na sunce i iza sebe čuo neki kratki prigušeni kikot. Okrenuo se, sa naporom; nikog nije video. Samo jedan skut ogrtača koji je nestajao iza ugla. Ovih dana, Baal sa izlizanim petama, često je izazivao kikot kod stranaca, na ulici. »Barabo!« viknuo je on iz sveg glasa i skandalizirao druge poklonike u Kući. Baal, ostareli pesnik, opet se nepristojno ponaša. On sleže ramenima i krenu svojoj kući.
Grad Džahilija nije više bio sazdan od peska. Sto će reći da su prohujale godine, čarolije vetrova, dejstvo Meseca-skamenjivača, ljudska zaboravnost i neizbežnost napretka očvrsli grad, te je on tako izgubio svoja stara, promenljiva, provizorna svojstva opsene u kojoj su ljudi mogli da žive, i postao prozaično mesto, svakodnevično i (kao i njegovi pesnici) siromašno. Mahaundova ruka beše postala dugačka; njegova moć je opasavala Džahiliju, prekinula protok krvi njegovog života, hodočasnika i karavana. Sada je bilo tužno pogledati vašare Džahilije.
Čak je i sam Velikaš izgledao ofucano - u njegovoj sedoj kosi bilo je isto onoliko pukotina i rupa kao i u njegovim zubima. Njegove naložnice su umirale od starosti, a on više nije imao snage ili - kako se po prevrtljivim sokacima grada govorkalo, potrebe - da ih zamenjuje mlađim ženskama. U neke dane je zaboravljao da se obrije, što je samo pogoršavalo njegov izgled zapuštenosti i poraženosti. Samo je Hind bila ista kao i ranije.
Ona je uvek uživala nešto slično ugledu veštice, koja je bila kadra da vam izbaksuzira neku boleštinu kad biste propustili da se duboko poklonite pred njenom nosiljkom dok prolazi ulicom, ugledu okultistkinje koja je imala moć da muškarce preobražava u pustinjske zmije, kad bi ih se zasitila, a onda bi ih hvatala za repove i bacala u kotao da ih zajedno sa kožom skuva za svoju večeru. A sad, pošto se bila primakla šezdesetoj godini života, legendi o njenoj Crnoj Magiji dodavani su novi dokazi zbog njenog izvanrednog i neprirodnog propusta da stari. Dok je sve oko nje padalo u mrtvilo, dok su sve grupe plemena Ajkula postajale sredovečne i čučale na uličnim ćoškovima igrajući karte i bacajući kockice, dok su stare vračare s čvornovatim konopcima i »padavičarke« umirale od gladi u jarkovima, dok je rasla jedna generacija čiji su konzervativizam i bespogovorno obožavanje materijalnog sveta bili posledica njihovog suočavanja s problemom nezaposlenosti i bede, dok je veličanstveni grad gubio svest o samom sebi i dok je čak i onom kultu mrtvih opadala popularnost - na zadovoljstvo kamila Džahilije, čija je nevoljnost da ih prebijenih nogu ostavljaju na grobovima gospodara bila sasvim razumljiva... dok je, ukratko, Džahilija propadala, Hind je ostajala nenaborana, telo joj je bilo čvrsto kao u svake mlade žene, kosa crna kao gavranovo perje, oči svetlucave kao noževi, držanje i dalje oholo, a glas netrpeljiv prema svakom suprotstavljanju. Hind je, a ne Simbel, sada vladala gradom; ili je to bar ona sama nesumnjivo verovala.
Dok je Velikaš postajao rovit i sipljiv starac, Hind se bavila pisanjem upozoravajućih i savetodavnih epistola ili Imla stanovnicima grada. One su bile lepljene po zidovima u svim ulicama varoši. I tako je došlo do toga da Hind, a ne Abu Simbela, Džahilijanci smatraju za otelovljenje grada, za njegovog živog avatara, jer su oni u njenoj fizičkoj nepromenljivosti i nepokolebljivoj odlučnosti njenih proklamacija videli sami sebe u mnogo prijatnijim bojama nego u ogledalu Simbelovog osipajućeg lika. Hindini plakati sa objavama bili su uticajniji od bilo kojih pesničkih stihova. Ona je i dalje bila seksualno halapljiva i proždrIjiva, te je spavala sa svakim piscem u gradu (iako je mnogo vremena bilo prošlo od onda kada je Baalu dopuštala da se uvlači u njen krevet); a sada je ona pisce iskorišćavala, odbacivala i ostajala neobuzdana. Ni od mača ni od pera. Ona je bila Hind, žena koja beše prišla džahilijanskoj armiji prerušena u muškarca, koristeći se čarolijama za odbijanje svih kopalja i mačeva. i tražeći, pri tom, u vrtlogu rata, ubicu svoje braće. Hind, koja je iskasapila Prorokovog strica, pa zatim pojela i džigericu i srce tog starog Hamze.
Ko se njoj mogao opreti? Zbog njene večne mladosti koja je istovremeno bila i njihova, zbog njene okrutnosti koja im je stvarala iluziju da su nepobedljivi; i zbog njenih bikova, koji su predstavljali odbijanje, nepriznavanje prolaženja vremena, istorije, starenja, koji su opevali gradski nepomračeni sjaj i prkosili đubretu i nemoći njegovih ulica, koji su uporno isticali veličinu, vođstvo, besmrtnost i Džahilijin status čuvara božanskog... zbog tih njenih pisanija narod joj je opraštao promiskuitet, bio gluv na priče o grdnim smaragdima (u njenoj težini) kao poklonu za njene rođendane, nije se obazirao na glasine o njenim orgijama, smejao se pričama o njenoj ogromnoj garderobi, o petsto-i-osamdeset spavaćica od zlatnih listića i četiri-stotine-i-dvadeset pari papuča ukrašenih rubinima. Građani Džahilije vukli su se svojim sve opasnijim ulicama, u kojima su ubistva zbog sitnih para bivala obična pojava, u kojima su stare žene bile silovane i ritualno kasapljene, u kojima su nerede gladnih gušile Hindine lične policijske snage - njeni Mantikorski korpusi; i uprkos svakom osvedočenju njihovih očiju, stomaka i budelara, oni su verovali Hindinim šapatima u njihove uši: Vladaj, Džahilijo, slavo ovog sveta.
Ali nisu svi, naravno, verovali. Nije, na primer, verovao Baal, koji je skretao pogled sa javnih zbivanja i pisao pesme o nenagrađenoj ljubavi.
Žvaćući rotkvicu, Baal je došao svojoj kući, prošavši kroz mračnu kapiju u naprslom zidu. Ušao je u malo, popišano dvorište nađubreno živinskim perjem, korama od oljuštenog povrća i tragovima krvi. Tu nije bilo nijednog znaka ljudskog života: samo muve, senke, strava. Tih dana je bilo potrebno biti na oprezu. Jedna sekta ubica-hašašina lutala je kroz grad. Bogatim građanima bilo je savetovano da svojim kućama prilaze kroz zadnja dvorišta, da bi proverili da li su pod prismotrom sa ulice; kad bi sve bilo u redu, oni bi jurnuli na kapiju, pa bi je zamandalili pre nego što bi se neki zločinac probio unutra. Baal se nije bavio takvim merama opreznosti. On je nekad bio bogat, ali to mu se desilo četvrt veka ranije. Sada nije više bilo potrebe za satirom - opšti strah od Mahaunda bio je razorio tržište uvreda i viceva. A sa opadanjem kulta mrtvih, bilo je došlo i do oštrog pada u porudžbinama epitafa i trijumfalnih oda osvete. Bila su teška vremena.
Sanjajući o davno izgubljenim gozbama, Baal se penjao uz rasklimatane drvene stepenice do svoje sobice na spratu. Sta je on imao što je moglo da mu se ukrade. Ni noža on nije bio vredan. Otvarajući svoja vrata, krenuo je u sobičak i tad ga je neko tako gurnuo da je on odleteo na suprotan zid i razbio nos. »Nemojte me ubiti«, slepo je zacvilio. »O, Bože, nemojte me ubiti, imajte milosti, o.«
Neka druga ruka je zatvorila vrata. Baal je znao da će svaka njegova vriska ostati između ta četiri zida, zatvorena u njegovoj mrtvoj-’ladnoj sobi. Niko ne bi došao da mu pomogne; pa i on sam, kad bi čuo susedov vrisak, nabio bi svoj krevet na vrata.
Upadačev ogrtač s kapuljačom potpuno mu je skrivao liee. Baal je brisao svoj raskrvavljeni nos, klečeći na podu i tresući se od straha neobuzdano. »Ja nemam para«, zakukao je. »Ja ništa nemam.« A sad došljak progovori: »Kad gladno pseto traži hranu, ono je ne traži u štenari.«
I posle tih reči, tajac; a zatim: »Baale. Od tebe nije mnogo ostalo. Ja sam se nadao da ću naći više.«
Baal oseti neku čudnu mešavinu uvređenosti i straha. Da li je to bio neki njegov duševno poremećeni obožavalac koji ima nameru da ga ubije zato što on, Baal, nije više živeo u skladu sa svojim starim snažnim delima? Dršćući i dalje, Baal pokuša sa omalovažavanjem samog sebe. »Susret s piscem obično donosi razočaranje«, ponudi on. Onaj drugi nije obraćao pažnju na tu primedbu. »Mahaund ilolazi«, reče on.
Ova klot-izjava ispuni Baala najdubljim osećanjem straha. »Kakve to ima veze sa mnom?« uzviknu on. »Sta on lioće? Davno je to bilo - prošao je ceo jedan ljudski vek otada - i više nego ljudski vek. Sta hoće on? Jesi li ti od - da li tebe on šalje ovamo?«
»Njegovo pamćenje je dugo kao i njegovo lice«, reče nezvani gost, odbacujući unazad svoju kapuljaču. »Ti i ja imamo nešto zajedničko. Obojica ga se plašimo.«
»Ja tebe znam«, reče Baal.
»Da.«
»Po tvom načinu govora. Ti si stranac.«
»,Revolucija vodonoša, doseljenika i robova’«, citirao je stranac. »Tvoje reči.«
»Ti si taj doseljenik«, setio se Baal. »Onaj Persijanac. Sulejman.« Persijanac se osmehnu, ukrivo. »Salman«, ispravi ga on. »Nisam mudrac, ali sam mirotvorac.«
»Ti si bio jedan od njegovih najbližih«, reče Baal smeteno.
»Što si jednom mađioničaru bliži«, gorko odgovori Salman, »to mu lakše otkrivaš trik.«

*


A Džibril je snivao ovako:
U oazi Jatrib, sledbenici nove vere Potčinjavanja našli su se bez zemlje, i zato su bili siromašni. Mnogo godina su se izdržavali hajdukovanjem, napadanjem na mnoge bogate karavane kamila na putu za Džahiliju i iz nje. Mahaund nije imao vremena za skrupule, rekao je Salman Baalu, niti za kakvu grižu savesti zbog ciljeva i sredstava za njihovo postizanje. Vernici su živeli u bezakonju, ali tih godina, Mahaund - ili možda treba reći arhanđel Džibril?- ili možda Al-Lah? - bio je opsednut zakonom. I sred onog palmovog drveća u oazi, Džibril se pojavljivao Proroku i deklamovao mu pravila, pravila, pravila, sve dotle dok vernici nisu počeli da teško podnose i same izglede bilo kakvih novih otkrovenja, reče Salman; pravila za svaku prokletu stvar - ako čovek prdne da treba lice da okrene prema vetru, pa onda i pravilo o tome kojom rukom treba da pere svoju stražnjicu. Bilo je to kao da nijedan vid ljudskog bitisanja nije smeo da ostane bez pravila, slobodan. Otkrovenje - propovedanje - upućivalo je vernike i u to koliko smeju da jedu, koliko duboko u san da tonu, i koji je položaj pri parenju sa ženom odobren od božanstva, te su oni tako naučili da sodomiju i onaj klasični položaj arhanđel dopušta, dok se među zabranjenim položajima nalaze svi oni pri kojima se žena namešta na jeste, odozgore. Džibril je, dalje, naveo spisak dozvoljenih i zabranjenih tema za razgovor i označio delove tela koji ne smeju da se češu bez obzira na to koliko mogu da svrbe čoveka. Stavio je zabranu na konzumiranje morskih račića, tih bizarnih vanzemaljskih stvorova koje nijedan vernik nikad nije video, i zahtevao da se životinje polako ubijaju, krvavljenjem, tako da one potpunim doživljavanjem svoje smrti mogu da shvate značaj svojih života, jer živa bića samo u trenutku umiranja shvataju da im je život bio realan a ne neka vrsta sna. Arhanđel Džibril je podrobno objasnio i način na koji čoveka treba sahraniti, i kako njegovu imovinu treba deliti, te se Salman Persijanac pitao kakve je vrste taj Bog koji toliko podseća na nekog biznismena. Bilo je to onda kad mu je sinula misao koja mu je uništila veru, jer se setio da je i sam Mahaund, svakako, bio biznismen, i to prokleto uspešan biznismen, čovek za koga su organizacija posla i pravila bili prirodna stvar, te, prema tome, kakva je to samo bila sjajna pogodnost za njega da se združi sa jednim tako poslovnim arhanđelom, koji mu je prenosio upravljačke odluke tog korporativno visoko svesnog, mada ne i korporalnog, telesnog, Boga!
Posle toga je Salman počeo da zapaža kako su anđelova otkrovenja težila da budu korisna i dobro tempirana, tako da bi se anđeo - kad vernici osporavaju Mahaundova gledišta o bilo čemu, počev od mogućnosti putovanja kroz svemir pa do Večne Kuće Paklene - pojavio sa odgovorom, i on je uvek Mahaunda podržavao, izjavljujući bez i najmanje senke sumnje da je nemoguće da čovek ikad hoda po Mesecu, i, sa isto toliko sigurnosti, tvrdeći da je priroda prokletstva prolazna: da će čak i najveći grešnici s vremenom biti očišćeni od greha u paklenom ognju i zatim pušteni da nađu svoj put u miomirisne vrtove Đulistana i Bostana. Bilo bi drukčije, žalio se Salman Baalu, da je Mahaund zauzeo svoj stav posle primanja otkrovenja od Džibrila; ali nije, već je ljudima samo ostavio taj zakon, koji će anđeo kasnije potvrditi; i tako sam ja tu počeo da njušim neki smrad, pa sam pomislio da to mora biti vonj onih izmišljenih legendarnih nečistih stvorova - kako se zvahu - morskih račića.
Taj riblji vonj počeo je da opseda Salmana, koji je među Mahaundovim bliskim saradnicima imao najviše obrazovanje, zahvaljujući tada superiornom školskom sistemu u Persiji. I upravo je zbog te svoje naprednosti u obrazovanju, Salman bio postavljen za Mahaundovog zvaničnog pisara, te je tako njemu pripalo da stavlja na hartiju ta beskonačno umnožavajuća pravila. Sva ta otkrovenja podobna, rekao je on Baalu, i što sam duže radio taj posao, ispadalo je sve crnje i gore. - Međutim, jedno vreme je morao da odloži svoje sumnje, jer je vojska Džahilije marširala na Jatrib, rešena da poubija te muve što su peckale i dodijavale njihovim karavanima i smetale im u poslu. Šta se zatim desilo dobro je poznato, nema potrebe da to ponavljam, rekao je Salman, ali onda njegova neskromnost provali i prinudi ga da Baalu ispriča kako je on, lično, spasao Jatrib od sigurnog razaranja, kako je sačuvao Mahaundovu glavu svojom idejom o kopanju jarka. Salman je nagovorio Proroka da naredi da se iskopa jedan ogroman rov oko celog naselja oaze, koje nikakvim zidom nije bilo zaštićeno, i to tako širok rov da čak ni legendarni arapski atovi čuvene džahilijanske konjice ne bi mogli da ga preskoče. Jarak: sa šiljatim kočevima na dnu. Kad su Džahilijanci ugledali taj nesportski prokop, njihov smisao za viteštvo i čast prinudio ih je da se drže kao da jarak nije bio prokopan, pa su podboli svoje konje i u punom zaletu jurnuli na naselje. Cvet armije Džahilije, kako ljudski tako i konjski, završio je nabijen na kočeve Salmanove persijanske pokvarenosti.- Nikad ne veruj došljaku i ne kockaj se s njim. - A šta je bilo posle poraza Džahilije? Salman se jadao Baalu: Pomislio bi da sam ja bio heroj; ja nisam sujetan čovek, ali gde su bila javna priznanja i počasti, gde Mahaundova zahvalnost, zašto arhanđel nije mene ni pomenuo u svojim depešama? Ništa, ni slovca, kao da je i moja verna misao, moja ideja o jarku, bila jedan jeftin trik, jedna tuđinska stvar, nečasna i nepoštena; kao da je njihova muškost bila ugrožena tom stvari i kao da sam im ja povredio ponos time što sam im sačuvao kožu. Ja sam držao jezik za zubima i ništa nisam rekao; ali posle toga sam mnoge prijatelje izgubio, i mogu ti reći da te ljudi mrze kad im učiniš nešto dobro.
Ali uprkos jatribskom jarku, vernici su u ratu sa Džahilijom izgubili dosta ljudi. Oni su u svojim prepadima izgubili isto onoliko života koliko su i uništili. A kad se rat završio, hej - razumiješ ti mene! - arhanđel Džibril je uputio preživele muškarce da se žene sa udovicama, jerbo, kad bi se one ponovo udavale izvan vere, bile bi izgubljene za religiju Potčinjavanja. O, kakav praktičan anđeo! - podrugljivo je Salman rekao Baalu. Pre toga je on bio izvukao iz nabora svog ogrtača jednu flašu školjke - palmove rakije - i sad su njih dvojica već dobro cugali, dok je padao mrak. Salman je postajao sve brbljiviji kako se nivo žućkaste tečnosti spuštao ka dnu boce; Baal se nije mogao setiti kad je poslednji put u životu nekog čuo da izbacuje takvu buru i bujicu reči. O, ta faktička otkrovenja, uzviknuo je Salman; čak nam je bilo rečeno da nema veze ako smo već oženjeni, i da možemo istovremeno biti i u četiri braka, ako smo u stanju da ih finansijski održavamo; dakle, mož’ misliti, i badže su stvarno krenule u te četvorostruke radnje.

Ono što je Salmana konačno navelo da »raskrsti« s Mahaundom, bilo je pitanje žena; i Satanskih stihova. Čuj, ja nisam ogovarač, Salman se pijano poveravao Baalu, ali posle smrti njegove žene, Mahaund nije bio anđeo, shvataš šta mislim. Međutim, on je u Jatribu našao ono što mu odgovara. Žene tamošnje: one su uspele da mu za godinu dana crnu bradu pretvore u polubelu. Ono što je kod našeg Proroka važno, dragi moj Baale, jeste to da on nije voleo da mu žene po godinama odgovaraju; on je tražio i majku i ćerku; pomisli samo na njegovu prvu ženu a zatim i na Ajšu: jedna i suviše matora a druga i suviše mlada za njega, njegove dve ljubavi. On nije voleo da trza na neku žensku njegovih godina. Ali žene u Jatribu su drukčije, ti to ne znaš, jer ovde, u Džahiliji, vi ste navikli da svojim ženama naređujete kako da se vladaju, ali one naše neće to da trpe. Kad se tamo čovek oženi, on živi sa roditeljima svoje supruge! Zamisli! Jezivo, je 1’ da? I tokom celog braka njegova žena drži sopstveni šator. Ako želi da se otarasi svog muža, ona okrene šator u suprotnom pravcu, te kad on dođe kod nje, badža naleti na platneni zid šatora gde je ranije bio otvor, i to ti je ono, on je napolju, razveden, i ništa pod milim bogom ne može da učini. Dakle, naše ženske su, tako, počinjale da se pridržavaju tog stila života, i bog-sveti-zna kakve su im sve ideje bile u glavama; kad, naprasno - trasl - i eto ti knjige pravila i propisa, i anđeo krenu da popuje o tome šta žene ne smeju da rade, i on ti poče da ih tera natrag u poslušnost kakvu je Prorok želeo, u krotkost i materinstvo, i da, kad idu, idu tri koraka iza muža ili, kad sede kod kuće, da sede mudro i udaraju šminku na obraze. O, kako su se žene samo smejale vernima! - kunem ti se - ali taj čovek je mađioničar, niko nije mogao da se odupre njegovim čarima, da odoli njegovom šarmu; vernice su uradile ono što im je on naredio. Pokrile su se: on im je, uostalom, nudio Raj.
»Bilo kako bilo«, reče Salman kad se rakija našla pri dnu boce, »tek, ja sam najzad bio odlučio da ga stavim na probu.«
Jedne noći, persijski pisar je usnio san u kojem je lebdeo iznad Mahaunda kod Prorokove pećine na Brdu Koun (na Bregu-Šišarki). Salman je to isprva smatrao za svoje nostalgično sanjarenje o starim danima u Džahiliji, ali zatim ga je uzdrmala pomisao da je to mesto, u snu, odakle je gledao dole, bilo ono uobičajeno arhanđelovo mesto, i u tom trenutku sećanje na događaj sa Satanskim stihovima vratilo mu se tako živo kao da se to juče dogodilo. »Možda ja u tom snu nisam sanjao da sam Džibril«, reče Salman. »Možda sam bio Šejtan.« Svest o toj mogućnosti dala mu je đavolsku ideju. Posle tog sna, kad je, sedeći pored Prorokovih stopala, zapisivao pravila pravila pravila, počeo je, krišom, da menja stvari.
»Sitnice, u početku. Kad je Mahaund recitovao stih u kojem se Bog opisuje kao svečujući i sveznajući, ja bih napisao sveznajući i svemudri. U ovome je stvar: Mahaund nije primećivao izmene. I tako sam ja zapravo pisao Knjigu iliti je preinačavao, kvareći Božije reči svojim sopstvenim profanim jezikom. Ali, tako ti Neba, ako moje oskudne reči nisu mogle da se razlikuju od Otkrovenja Božjeg ličnog Izaslanika, šta je to onda trebalo da znači? Šta je to govorilo o kvalitetu božanske poezije? Čuj, kunem ti se, bio sam potresen do same srži. Jedna je stvar biti pametna baraba u polusumnji pred čudnim poslovima, ali je sasvim druga kad vidiš da si ti tu u pravu. Čuj: ja sam izmenio svoj život zbog tog čoveka. Ostavio sam svoju zemlju, prešao preko sveta, naselio se u narodu koji me je smatrao za prljavu kukavicu koja se tu nešto trsi da ih spasava, i taj narod nikad nije cenio što sam ja... ali manimo sad to.
Istina je u tome da je ono što sam ja očekivao, pošto sam napravio one sitne izmene - svemudri umesto svečujući ono što sam želeo, bilo, da kad to ponovo pročitam Proroku on kaže: Šta je to s tobom, Salmane, jesi li ti postao gluv? A da se ja na to trgnem: uf, O Bože, malo sam pogrešio, kako sam to mogao! - pa da se onda ispravim. Ali to se nije desilo; i onda sam ja pisao Otkrovenje i niko nije ništa primećivao, a ja, opet, nisam imao hrabrosti da to priznam. Bio sam se grozno ukenjao od straha, mogu ti reći. A osim toga, bio sam tužniji nego ikad. I tako sam morao da nastavim to da radim. Mislio sam da mu je ta stvar jednom promakla, svako može da pogreši. Zato sam sledeći put napravio veću izmenu. On je rekao Hrišćanin a ja sam napisao Jevrejin. E, to će on sigurno da zapazi, kako da ne zapazi? Ali kad sam mu pročitao to poglavlje, on je klimnuo glavom i ljubazno mi se zahvalio, a ja sam, sa suzama u očima, izišao iz njegovog šatora. Posle toga sam znao da su moji dani u Jatribu izbrojani; ali morao sam to i dalje da radim. Morao sam. Nema takve gorčine kao što je ona u čoveku koji shvati da je sve vreme verovao u jednu sablast. Znao sam da ću pasti, ali i da će on pasti zajedno sa mnom. I tako sam nastavio sa svojim đavolijama, menjao stihove, sve dok jednog dana, kad sam mu čitao svoje zabeleške, nisam video kako se on mršti i trese glavom, kao da želi da razbistri svoju svest; a zatim je polako klimnuo u znak odobravanja, ali ipak sa nešto sumnje. Ja sam znao da sam došao do same ivice, i da će on, kad sledeći put preinačim Knjigu, postati svega svestan. Te noći sam budan ležao, držeći njegovu sudbinu u svojim rukama, kao i svoju. Kad bih dopustio da budem uništen, ja bih uništio i njega. Morao sam, te grozne noći, da biram: ili smrt ili osudu na život bez igde ičega. I, kao što vidiš, ja sam izabrao: život. Pre svanuća sam napustio Jatrib na svojoj kamili, i, posle mnogih nevolja o kojima neću da te svojom pričom davim, vratio sam se ovamo, u Džahiliju. A sad trijumfalno dolazi Mahaund; i tako ću ja, ipak, izgubiti život. A njegova moć je postala i suviše velika, da bih ja sad mogao da ga svrgnem.«
Baal ga upita: »Zašto si ti tako siguran da će te on ubiti?«
Salman, Persijanac, odgovori: »Zbog njegove Reči protiv moje.«

*


Kad je Salman skliznuo u nesvest na podu, Baal je legao na svoju bockavu slamaricu, na drvenom krevetu, osećajući čelični obruč bola oko čela i treperenje upozorenja u srcu. Često je njega zamorenost životom bodrila da ne želi da stari, ali, kao što Salman beše rekao, sanjati o nekoj stvari je sasvim drukčije od suočavanja sa njenim činjeničnim stanjem. On je već neko vreme dosad bio svestan toga da se svet sužava oko njega. Nije više mogao da se pravi da su mu oči onakve kakve bi trebalo da budu, jer mu je njihovo gašenje guralo život u sve veću senku i sve težu uhvatljivost. Uz sve to zamagljivanje i gubljenje detalja iz očnjeg vida, nije bilo nikakvo čudo što mu se i poezija iscrpljivala. I uši su mu postajale nepouzdane. Ako se to tako nastavi, on će uskoro, usled gubitka svih čula, biti od svega otkačen... ali možda do toga ipak neće doći. Dolazio je Mahaund. Možda on, Baal, nikad više neće poljubiti neku ženu. Mahaund, Mahaund. Zašto je ovaj pijani brbljivac došao kod mene, pomislio je ljutito. Kakve ja imam veze s njegovom izdajom? Svi znaju zašto sam ja pisao onu satiru, pre toliko godina; to i on mora da zna. Kako je Velikaš samo pretio i kako se siledžijski ponašao! Nisam ja odgovoran. Uostalom, ko je taj obesni i podrugljivi momak, to čudo-od-momka, Baal, oštra jezika? Ja ga ne poznajem. Pogledajte me samo: težak sam, tup, kratkovid, a uskoro ću biti i gluv. Koga ja ugrožavam? Nikog živog. I on poče da drma Salmana: probudi se, ja ne želim da se s tobom družim, ti ćeš me uvaliti u nevolje.
Persijanac je i dalje hrkao, sedeći raskrečenih nogu na podu i leđima naslonjen na zid, dok mu je glava, kao kod lutke, visila na jednu stranu; a Baal, mučen glavoboljom, pade natrag na svoj krevet sa slamaricom. Njegove pesme, pomislio je, kakve li behu one? Kakva vrsta ideje - do đavola, čak nije mogao ni pravilno da se seti one stare, da li Pokornost danas znači, da, tako nešto, a nije ni čudo, posle toliko vremena, pa tamo nešto kao zrači, i onda bekstvo dileje od ideje, i to je svakako kraj te pesme. Mahaunde, svakoj novoj ideji dva se pitanja postavljaju. Kad je slabo: da li će biti kompromisa? Mi znamo odgovor na to pitanje. A sad, Mahaunde, na tvom povratku u Džahiliju, vreme je i za drugo pitanje: Kako se ti ponašaš kad pobeđuješ? Kad tvoji neprijatelji zavise od milosti i nemilosti tvoje, a vlast ti je apsolutna: šta onda? Svi smo se mi promenili: svi osim one Hind; a prema ovom što ovaj pijanac priča, Hind, izgleda, više liči na ženu Jatriba nego Džahilije. I onda nije nikakvo čudo što vas dvoje niste jedno drugom išli niz dlaku: ona nije mogla da ti bude ni majka ni ćerka.
Dok je tonuo u san, Baal je razmatrao svoju sopstvenu beskorisnost, svoju bezuspešnu umetnost. Sad, pošto je već odavno napustio sve javne govornice, pesme su mu bile pune nedostataka; bez mladosti, lepote, ljubavi, zdravlja, bezazlenosti, cilja, snage, sigurnosti, nade. Nedostatka znanja. Nedostatka para. Nedostatka žene zvane Hind. Figure su se okretale od njega u njegovim odama, i što ih je on strasnije prizivao k sebi, one su se brže udaljavale od njega. Pejzaž njegove poezije i dalje je bila pustinja, nestalne dine s perjanicama od belog peska što su se lelujale na vetru i odletale dalje sa njihovih vrhova. Pitomi bregovi, nezavršena putovanja, nestalnost šatora. Kako da napraviš mapu zemlje koja se svaki dan rascvetavala u nove oblike? Zbog takvih pitanja jezik mu je postajao preterano apstraktan, slike preterano fluidne, a metrika preterano neskladna. To ga je vodilo u stvaranje himeričnih formi, lavoglavih jarcoguzih zmijorepnih nemogućnosti čiji su oblici osećali prinudu da se menjaju u samom trenutku uvođenja u poeziju, te se ono demotično probijalo u stihove klasične čistote, a slike ljubavi bivale stalno degradirane upadanjem elemenata farse. Nikog ne privlače takve stvari, pomislio je po hiljadu-i-prvi-put, a kad mu je nesvesnost stigla, on zaključi, utešno: Niko se ne seća mene. Zaborav je bezbednost. Zatim mu srce preskoči jedan otkucaj i on se potpuno razbudi, uplašen, hladan. Mahaunde, možda ću ja da te pređem, da mi se ne osvetiš. Noć je proveo budan, slušajući Salmanove okeanske, valjajuće talase hrkanja.

Džibril je sanjao logorske vatre:
Jedna čuvena i neočekivana ljudska figura hoda, jedne noći, između logorskih vatri Mahaundove armije. Možda zbog mraka - ili, pak, zbog neverovatnosti njegovog prisustva ovde - čini se da je Velikaš Džahilije ponovo stekao, u poslednjem trenutku svoje moći, nešto od one snage iz svojih pređašnjih dana. Došao je sam; i sad ga vode Halid, nekadašnji vodonoša, i bivši rob Bilal u Mahaundov čador- glavni stan komande.
Zatim je Džibril sanjao o Velikaševom povratku kući:
Grad je pun glasina a ispred kuće gomila okupljenog sveta. Posle izvesnog vremena, jasno se začuje od-besa-podignuti glas Hind. Zatim se na jednom gornjem balkonu sama Hind pojavljuje i zahteva da joj gomila iskida muža na parčiće. Velikaš se pojavljuje pored nje, i od svoje drage žene dobija bučne i ponižavajuće cmok-poljupce u oba obraza. Hind je otkrila da uprkos svim svojim nastojanjima nije uspela da Velikaša odvrati od predaje grada Mahaundu.
Štaviše: Abu Simbel je primio i tu veru.
Simbel je u svom porazu čak izgubio dosta od svoje nedavne slabosti i kržljavosti. On dopušta svojoj ženi Hind da mu udari jednu vruću šljagu, a zatim se mirno obraća gomili, i kaže: Mahaund je obećao da će pošteđeni biti svi oni koji se budu našli između zidova Velikaševog doma. »Zato svi dođite ovamo, i povedite i svoje porodice.«
Hind govori u ime gnevne gomile. »Budalo matora. Koliko građana može da stane u jednu kuću, pa čak i u ovu našu? Ti si se sporazumeo da bi spasao svoju glavu. Dabogda te iskasapili i bacili mravima.«
Ali Velikaš je i dalje blag. »Mahaund je takođe obećao da će bezbedni biti svi oni koji budu u svojim kućama, iza zatvorenih vrata. Ako ne želite doći u moj dom, onda otidite svojim kućama, i čekajte.«
I po treći put, njegova supruga pokušava da gomilu sveta okrene protiv njega; ovo je jedna scena na balkonu mržnje umesto ljubavi. Nema nagodbe sa Mahaundom, viče ona, njemu se ne može verovati, narod mora da odbaci Abu Simbela i da se pripremi za borbu do poslednjeg čoveka, do poslednje žene. A i ona je sama spremna da se bori rame uz rame sa njima i pogine za slobodu Džahilije. »Zar hoćete da se samo prostrete pred tim lažnim prorokom, pred tim Đavolom? Da li se poštenje može očekivati od čoveka koji se sprema da navali na svoj rodni grad? Da li se kompromisu možemo nadati od onog koji je beskompromisan, ili milosti od nemilostivog? Mi smo moćnici Džahilije, i naše će boginje, u bitkama slavne, pobediti.« Ona im naređuje da se bore u ime Al-Late. Ali narod počinje da se razilazi.
Muž i žena stoje na balkonu, a narod ih sad vidi u svoj njihovoj prostoti. Grad je njih dvoje tako dugo smatrao za svoja ogledala; a kako su Džahilijanci, u poslednje vreme Hindin lik pretpostavljali osedelom Velikašu, oni su sad doživljavali velike šokove. Narod koji je bio ubeđen u svoju veličinu i neranjivost, koji je verovao u jedan takav mit uprkos onom što sad svojim očima vidi, jeste narod u vlasti neke vrste sna, ili ludila. Sad je njih Velikaš probudio iz tog sna; stajali su pometeni i trljali oči, nemoćni da isprva poveruju u ono što vide - pa, ako smo tako moćni, kako smo onda tako brzo i potpuno pali? - a zatim dolazi do onog otrežnjenja koje im pokazuje da je njihova vera bila zasnovana na oblacima, na onim Hindinim strasnim proklamacijama i gotovo ni na čemu drugom. Oni je napuštaju, a sa njom, napuštaju i svaku nadu. Padajući u očajanje, stanovnici Džahilije odlaze svojim kućama da se zaključaju iza vrata.
Ona vrišti, preklinje i raspušta kosu. »Dođite u Kuću crnog kamena! Dođite i prinesite svoju žrtvu boginji Lat!« Ali oni su već otišli. A Hind i Velikaš stoje sami na svom balkonu, dok se na celu Džahiliju spušta velika tišina; veliki muk počinje; Hind se naslanja na zid svoje palate i zatvara oči.
To je kraj. Velikaš tiho promrmlja: »Nema nas mnogo koji imamo toliko razloga kao ti da se plašimo Mahaunda. Ako si već bila u stanju da čovekovom najmilijem stricu pojedeš iznutricu, presnu, bez soli i belog luka, nemoj da se iznenadiš ako on tebe, zauzvrat, bude tretirao kao meso.« Onda je on ostavlja i odlazi dole, na ulice odakle su čak i psi pobegli, da otključa gradske kapije.

Džibril je sanjao hram:
Pored otvorenih kapija Džahilije stajao je hram Uze. I reče Mahaund Halidu koji ranije vodonoša bejaše a sad veći teret nosaše: »Idi i ono mesto zbriši.« I Halid se, tako, sa jednom silom vojnom na hram stušti, jer se Mahaund gnušaše da u grad uđe dok grozote takve kraj kapije stajaše.
Kad čuvar hrama, jedan iz plemena Ajkula, vide kako se Halid približava sa jednim mnoštvom ratnika, on uze svoj mač i ode do kipa-idola boginje. Pošto se poslednji put njojzi pomoli, on joj svoj mač oko vrata obesi, pa prozbori: »Ako si istinska boginja, Uzo, odbrani i samu sebe i slugu tvojega od nadolazećeg Mahaunda.« Onda Halid uđe u hram, a kako se boginja i ne pomače, čuvar hrama reče: »Zaista, zaista znam sada da je Mahaundov Bog onaj pravi Bog, a ovaj kamen samo kamen.« Zatim Halid razori hram i idola, pa se vrati Mahaundu u čadoru njegovom. A Prorok ga upita: »Šta si video tamo?« Halid raširi ruke svoje. »Ništa«, reče on. »Znači da ti nju uništio nisi«, uzviknu Prorok. »Idi opet tamo, i svoj posao završi.« Tako se Halid u razoreni hram vrati, kad otuda jedna ogromna žena, sva crna sem dugačkog joj crvenog jezika isplaženog, pojuri ka njemu, gola-golcata, a crna joj se kosa sliva sa glave do članaka nožnih. Kad mu priđe bliže, ona stade i svojim strašnim glasom od sumpora i ognja paklenog, izreče sledeće: »Jesi li ti čuo za boginje Lat, i Manat, i Uzu, za Ovu Treću, i za One Ostale? One su Ptice uzvišene...« Ali Halid je prekide, rekavši, »Uzo, to su stihovi Đavolski a ti si Đavolova kći, stvorenje koje nije za obožavanje nego za osporavanje.« I tu on svoj mač izvuče, pa je iseče i sa zemljom sastavi.
I on se zatim Mahaundu vrati u čadoru njegovom i ispriča mu šta je video. A Prorok reče. »A sad u Džahiliju ući možemo«, i svi se digoše oni, u grad uđoše i zaposedoše ga u Ime Najuzvišenijeg, Uništitelja Ljudi.

*


Koliko ima idola u Kući Crnog kamena? Ne zaboravite: tri stotine i šezdeset. Bog Sunca, orao, duga. Kolos Hubal. Njih tri stotine i šezdeset očekuju Mahaunda, znajući da neće biti pošteđeni. A i nisu: ali da ne gubimo vreme na tome. Kipovi padaju; kamen se lomi; što je imalo da se uradi, urađeno je.
Posle raščišćavanja Kuće, Mahaund podiže svoj čador na starom vašarištu. Narod se skuplja oko njegovog čadora i prigrljuje pobedničku veru. Potčinjavanje Džahilije: i ovo je neminovna stvar, i nema potrebe da o tome pričamo naširoko i nadugačko.
Dok se Džahilijanci klanjaju pred njim, mrmljajući životno spasonosne rečenice, Nema drugog Boga sem Alaha, itd., Mahaund šapće Halidu. Neko nije došao da klekne pred njega; neko, dugo očekivan. »Salman«, želi Prorok da zna. »Da li je on pronađen?«
»Još nije. On se krije; ali naći ćemo ga, ubrzo.«
Ali tu je i jedno razonođenje. Jedna žena pod velom kleči pred njim. Ljubi mu stopala. »Moraš prestati«, kaže joj on. »Samo se Bogu moraš ovako klanjati.« Ali kakvo je ovo nogoljubljenje! Pa, to nigde nema! Od prsta do prsta, od zglobića do zglobića, žena liže, ljubi, sisa. A Mahaund, uznemiren, porajcan, ponavlja: »Prestani. To je pogrešno.« Ali sad žena prelazi na milovanje tabana, skuplja šake ispod njegove pete... on se, u svojoj zbunjenosti, ritne i zakači joj grlo. Ona padne, kašlje, i zatim se prostre po zemlji ispred njega i kaže odlučno: »Nema drugog Boga sem Alaha, a Muhamed je Njegov Prorok.« Muhamed se smiruje, izvinjava i pruža ruku ka njoj. »Tebi se ništa loše neće desiti«, uverava je on. »Pošteđeni su svi oni koji se pokore.« Ali u njemu je neka čudna zbrka, i on sad shvata taj bes, tu gorku ironiju u njenom navalnom, preterano senzualnom obožavanju njegovih stopala. Žena zbacuje svoj veo: Hind.
»Abu Simbelova supruga«, ona jasno objavljuje, a okolo - muk. Mahaund kaže. »Nisam zaboravio.«
Ali, posle podužeg ćutanja, on klimne glavom. »Ti si se pokorila. I dobro si došla u moje šatore.«

Sutradan, sred neprestanog preobraćanja građana, Salmana Persijanca dovlače pred Proroka. Držeći ga jednom rukom za uho i sa nožem pod njegovim grlom, Halid dovodi slinavog i kukavnog doseljenika Mahaundu. »Našao sam ga, gde drugo nego kod jedne kurve koja je vrištala na njega jer nije imao para da joj plati. Smrdi na alkohol.«
»Salmane iz Persije, osuđujem te...« Prorok počinje da mu izriče smrtnu presudu, ali zarobljenik počinje da vrišti i bogoradi: La ilaha ilallah! La ilaha!«
Mahaund zatrese glavom. »Tvoje bogohuljenje, Salmane, ne može biti oprošteno. Da li si ti mislio da ja to neću otkriti? One tvoje reči protiv Reči Božjih? I da si ti to uradio!«
Pisar, kopač jarkova, čovek pod osudom: nesposoban da se uhvati ni za najmanju krpicu dostojanstva, baljezga slini preklinje busa se u grudi ponižava se i kaje. Halid kaže: »Ova kuknjava je nepodnošljiva, Izaslaniče. Mogu li da mu odrubim glavu?« Posle čega kuknjava postaje još žešća. Salman se kune da će opet biti odan, još malo preklinje za milost, a zatim, sa zračkom očajničke nade, čini jednu ponudu. »Ja mogu da ti pokažem gde su tvoji neprijatelji.« Ovo mu obezbeđuje nekoliko sekundi Mahaundove pažnje. Prorok malo nakrivi glavu. A Halid povlači unazad glavu klečećeg Salmana, vukući ga za kosu: »Koji neprijatelji?« I Salman kaže jedno ime. Na to se Mahaund duboko zavaljuje u svoje jastuke, dok mu se sećanje vraća.
»Baal«, kaže on, i dvaput ponovi: »Baal, Baal.«
Na Halidovo veliko razočaranje, Salman Persijanac nije osuđen na smrt. Bilal se zalaže za njega, a Prorok, odsutan, daje svoju saglasnost: da, da, pustimo bedrnka da živi.
O velikodušnosti vere Pokornosti! I Hind je pošteđena;i Salman; a u Džahiliji nijedna vrata nisu razvaljena, nijedan stari dušmanin nije izvučen napolje da bi mu se zavrnula šija i rasporila utroba kao piletu u prašini. To je Mahaundov odgovor na pitanje: Kako se ti ponašaš kad pobeđuješ? Ali jedno ime proganja Mahaunda, skače oko njega, mlado, oštro, pokazuje na njega svojim dugačkim, obojenim kažiprstom, pevajući pesme, stihove svoje, čiji surovi sjaj stvara bol u duši. Te večeri, kad su ponizni otišli, Halid pita Mahaunda: »Ti još misliš na njega?« Izaslanik klima glavom, ali neće da govori. Halid kaže: »Naterao sam Salmana da me odvede u Baalovu sobu, u jednu šupu, zapravo, ali njega nema tamo, on se negde krije.« Ponovo klimanje glavom, ali bez reči. Halid ga i dalje pritiska: »Je l’ hoćeš da ga iskopam? Ne bi mi mnogo trebalo. Šta ti hoćeš s njim da uradiš? Ovo? Ili ovo?« Halidov prst šeta preko njegovog vrata a zatim se njime dobro ubode u pupak. Mahaund gubi strpljenje: »Ti si budala«, vikne on na svog bivšeg vodonošu, koji je sad njegov načelnik vojnog štaba. »Zar ti nikad ne možeš da nešto smisliš bez moje pomoći?«
Halid se pokloni i iziđe. Mahaund utone u san: njegov stari dar, njegov način otklanjanja lošeg raspoloženja.

*

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:02 pm



Ali Halid, Mahaundov general, nije mogao da nađe Baala. Uprkos traganju od-vrata-do-vrata, objavama, prevrtanju svakog kamena, pokazalo se da je pesnika teško pronaći i ščepati. A Mahaundova usta su i dalje bila zatvorena, i nisu htela da se otvore i puste njegove želje napolje. I konačno, ali ne i bez ozlojeđenosti, Halid diže ruke od traganja. »Ali ako taj klipan samo jednom odnekud proviri, bilo kad«, zaklinjao se on u Prorokovom čadoru mekote i senki, ja ću ga tako tanko iseckati da ćeš moći da gledaš kroz svako njegovo parčence.«
Halidu se činilo da je Mahaund bio razočaran; ali u polumraku njegovog čadora ipak nije mogao da bude siguran da je to baš tako.

*


Džahilija se prilagodila svom novom načinu života: pozivu na molitve pet puta dnevno, uzdržavanju od alkohola, zaključavanju žena. I sama Hind se povukla u svoje odaje... ali gde je bio Baal?
Džibril je sanjao zavesu:
Zavesa, Hijab, bila je naziv najpopularnijeg kupleraja u Džahiliji; jedne ogromne palate među palmama-urmašicama, sa dvorištima punim žubora vode u fontanama, zdanja sa sobama koje su bile međusobno povezane zbunjujućim mozaikom različitih šara i lavirintom od izukrštanih hodnika, namerno dekorisanih tako da liče jedan na drugi, svaki sa istim kaligrafskim pozivima na Ljubav, svaki zastrt istim ćilimima, i u svakom po jedan veliki kameni ćup postavljen uza zid. Klijenti Zavese nisu nikad mogli bez pomoći niti da ulaze u sobe svojih omiljenih kurtizana niti da se iz njih vraćaju opet na ulicu. Na taj način su cure bile zaštićene od upadanja neželjenih gostiju a biznisu je bilo osigurano plaćanje pre klijentovog odlaska. Krupni kavkaski evnusi, smešno odeveni kao duhovi iz lampe, pratili su posetioce do soba njihovog opredeljenja i natrag, a ponekad i pomoću odmotavanja konca namotanog u klupko. Bio je to jedan meki besprozorski svet draperija, kojim je vladala jedna klasična, bezimena Kupler-Mama, Madam Zavese, čiji je grleni govor iz tajnosti njene naslonjače, zajedno s njom obavijene crnim velom, godinama sticao nešto od orakularnog kvaliteta. Ni njeno osoblje ni njeni klijenti nisu mogli a da se ne pokoravaju njenom sibilskom glasu koji je, na neki način, bio bezbožnička antiteza Mahaundovih svetih govora u jednoj većoj obavijenosti, u njegovom probojnijem čadoru, ne tako daleko od njenog. I tako je, kad se namackani, prerušeni pesnik Baal prostro pred nju i zavapio za pomoć, njena odluka da ga sakrije i da mu spase život, kao njen čin nostalgije za onim nekad lepim, ljupkim i zlim mladićem, u Zavesi bila prihvaćena bez pogovora; a kad su Halidovi stražari došli da pretraže zgradu, evnusi su ih poveli na vrtoglavo putešestvije po nadzemnim katakombama protivrečnosti i nepomirljivih staza, sve dotle dok se vojnici nisu ošamutili posle zavirivanja u trideset devet velikih kamenih ćupova u kojima nisu našli ništa osim nekih melema i turšije, pa su gadno psovali, nemajući pojma da je postojao i četrdeseti hodnik u koji nisu bili uvedeni, i četrdeseti ćup u kojem je čučao sakriven, kao razbojnik, od-straha-dršćući i svoju-pižamu-upišavajući pesnik koga su tražili.
Posle toga, Madam Kupler-Mama je naredila evnusima da pesnikovu kožu farbaju sve dok mu nije postala modro-crna, kao i kosa, da ga obuku u široke čakšire i da mu na glavu stave turban duha-đina, pa mu je onda naredila da završi jedan kurs bodi-bildinga, jer bi njegova slaba kondicija, kakva mu je i bila, svakako izazivala sumnje, ukoliko se ne bude brzo izjednačio sa kolegama-evnusima.

*


Baalov boravak »iza Zavese« uopšte ga nije lišavao informacija o onom što se događalo napolju; naprotiv: on je, u stvari, tokom svog službovanja u svojstvu evnuha, »držao sveću« pred vratima soba zadovoljstva i slušao razna ogovaranja iz usta mušterija. Potpuna indiskrecija klijentskih jezika, zbog njihovog veselog prepuštanja maženju od strane kurvi i uverenosti da će im tajne biti čuvane, bilo je ono što je prisluškujućem pesniku, kratkovidom i nagluvom, kao što je i bio, pružalo bolji uvid u savremena zbivanja nego što bi ga imao da je i dalje bio slobodan da baza novopuritanskim ulicama grada. Nagluvost mu je ponekad bila problem; a to je značilo da je bilo i rupa u njegovom saznanju, jer su mušterije često spuštale glas i šaputale; ali to je umanjivalo i onaj elemenat požude u njegovom prisluškivanju, jer nije bio u stanju da čuje ono mrmljanje pri kurvanju, sem, naravno, u trenucima u kojima su ushićeni klijenti ili njihove pretvorne ljubavne saradnice dizali glasove do krika pravog ili veštačkog zadovoljstva.
Šta je Baal saznao u Zavesi:
Od razočaranog kasapina Ibrahima došla mu je vest da su, uprkos novoj zabrani jedenja svinjetine, površni preobraćenici Džahilije zakrčivali zadnji ulaz u njegovu kasapnicu da bi tajno kupovali to zabranjeno meso; »posao cveta«, mrmljao je on dok se penjao na svoju izabranu damu, »cena svinjetine na crnoj berzi raste; ali, do đavola, zbog tih novih pravila moj posao je postao opasan. Svinja je nezgodna životinja, ti ne možeš nju da kolješ u tajnosti, a da ti ne skiči«, a onda je i sam kasapin počeo da skiči- moglo se pretpostaviti - više od zadovoljstva nego od bola. - A bakalin, Musa, poverio se jednoj drugoj dami iz horizontalnog osoblja Zavese da je teško raskinuti sa starim navikama, i kad se uveri da niko ne može da ga čuje, on i danas očita dve-tri molitve »mojoj celog-mog-života-omiljenoj boginji Manat, a ponekad - šta ćeš - i boginji Al-Lat; nikad ne možeš poraziti ta ženska božanstva, jer one imaju atribute sa kojima ona muška ne mogu da se mere«, posle čega se i on bacio na zemaljske imitacije tih ženskih božanskih atributa, i to sa jakom voljom. I tako je uvenuli, ali i dalje venući Baal u svom ogorčenju saznao da nijedna vlast nije apsolutna, nijedna pobeda kompletna. I, polako, poče kritikovanje Mahaunda.
Baal je bio počeo da se menja. Vest o uništenju velikog hrama Al-Late u Taifu, koja mu je dopirala do ušiju naglašavana groktanjem prikrivenog svinjoubice Ibrahima, bacila ga je u duboku tugu, jer je čak i na vrhuncu njegovog mladalačkog cinizma, Baalova ljubav prema toj boginji bila istinska, možda njegova jedina prava emocija, a boginjin pad mu je otkrio svu šupljinu života u kojem je svoju jedinu pravu ljubav osećao prema jednoj gromadi kamena koja nije mogla da se brani. Kad mu je prvi, oštri bol uminuo, Baal je postao uveren da ni njegov kraj nije bio daleko. Izgubio je ono čudno osećanje bezbednosti kojim ga je život u Zavesi bio zakratko nadahnuo; ali vraćena mu svesto njegovoj sopstvenoj prolaznosti, o nesumnjivom otkriću za kojim je došla i svest o nesumnjivoj smrti, nije ga, začudo, uplašila. Posle svog celog veka posvećenog kukavičluku, osećao je, na svoje veliko iznenađenje, da ga je efekat približavanja smrti stvarno učinio kadrim da okusi slast življenja, pa se čudio paradoksu što su mu se oči za tu istinu otvorile upravo u toj kući skupih laži. A šta je bila istina? Bila je u tome da je Al-Lat umrla - da nikad nije ni živela - ali to nije Mahaunda učinilo prorokom. Sve u svemu, Baal je bio stigao do bezbožništva. Počeo je, posrćući, da se kreće u sferi izvan ideje o bogovima, vođama i pravilima, i da shvata da je priča o njegovom životu bila toliko pomešana sa onom Mahaundovom, i da je tu bila potrebna neka velika odluka. Saznanje da će ta odluka, po svim izgledima, značiti njegovu smrt, nije ga mnogo ni šokirala ni mučila; a kad je bakalin Musa jednoga dana gunđao o dvanaest žena Prorokovih, jedno pravilo za njega a drugo za nas, Baal je shvatio kakvu će formu morati da uzme za svoju konačnu konfrontaciju sa verom Potčinjavanja.
Cure Zavese - o njima se po običaju govorilo kao o »curama«, dok je najstarija žena u tom kupleraju bila već dobro zašla u svoje pedesete, dok je najmlađa, u svojoj petnaestoj, bila iskusnija od mnogih pedesetogodišnjakinja- te cure su bile zavolele tog trapavog Baala, a zapravo su uživale u posedovanju jednog evnuha-ne-evnuha, te su ga u slobodno vreme delikatno podbrckivale, izlažući svoja gola tela pred njim, šašoljeći ga sisama po ustima, obujmljujući ga nogama oko struka, ljubeći se strasno jedna s drugom tik ispred njegovog lica, sve dok prebledeli pisac ne bi postao beznadežno drčan; a onda bi se smejale ukrućenosti njegove kite i rugale mu se dok ne bi pocrveneo od stida, uz smanjivanje otoka; ili bi, samo ponekad, kad bi on odustao od svakog očekivanja te radnje, delegirale neku iz svoje grupe da mu zadovolji, besplatno, požudu koju su mu same izazvale. I tako je pesnik, kao kratkovidi, treptavi, pripitomljeni bik, provodio svoje dane, sa glavom položenom u ženska krila, nutreći o smrti i osveti, nesposoban da kaže da li je on najzadovoljniji ili najpropaliji čovek na svetu.
Bilo je to za vreme jedne od tih zezatorskih sedeljki, pri kraju radnog dana, kad su cure bile same sa svojim evnusima i vinom, i kad je Baal čuo najmlađu kako priča o svom klijentu, bakalinu Musi. »Taj tip!« rekla je. »Njemu su ušli pundraci u dupe zbog Prorokovih žena. On je zbog njih toliko uspaljen, da prosto poludi kad ih neko pomene. Kaže mi da sam ja, lično, po svom liku, pljunuta Ajša, i da je ona miljenica Njegovog veličanstva, kako svi tvrde. Prema tome, molim.«
Pedesetogodišnja kurtizana ubaci. »Čuj, muškarci, ovih dana, pričaju samo o tim ženskama u tom njegovom haremu. Nije nikakvo čudo što ih je Mahaund smestio u neku diskreciju, al’ je zato samo pogoršao celu stvar. Ljudi fantaziraju mnogo više nego što mogu da vide.«
Naročito u ovom gradu, pomislio je Baal; a iznad svega u našoj razuzdanoj Džahiliji, gde su se žene, pre Mahaundovog dolaska sa njegovom knjigom pravila i propisa, oblačile u sjajne haljine, i gde se pričalo samo o jebanju i lovi, lovi i seksu, mada se o tome nije samo pričalo.
A najmlađoj kurvi je rekao: »Zašto ti ne bi istrzala na njega?«
»Na koga?«
»Pa, na Musu. Ako njega Ajša toliko uzbuđuje, zašto ti ne bi mogla da postaneš njegova privatna i personalna Ajša?«
»O, Bože«, odgovorila je cura. »Kad bi te oni čuli šta pričaš, stavili bi ti muda u procep, pa bi ti ih izbućkali do butera.«

Koliko supruga? Dvanaest, i jedna stara gospođa, već odavno mrtva. Koliko kurvi iza Zavese? Opet dvanaest; i, u tajnosti na svom crno-učadorenom prestolu, drevna Madam, Kupler-Mama, koja još prkosi smrti. Gde nema vere, nema ni bogohuljenja. Baal je otkrio Kupler-Mami svoju ideju; ona je razmislila pa mu je sređeno rekla svojim glasom laringitične žabe. »To je vrlo opasno, ali bi moglo da bude đavolski dobro za ovaj biznis. Radićemo oprezno; ali ćemo raditi.«

Ona petnaestogodišnja kurvica šapnula je nešto bakalinu na uho. A njemu oči odmah počeše da sijaju. »Sve mi ispričaj«, molio je. »I o svom detinjstvu, i o svojim najmilijiin igračkama i o svemu i svačemu o sebi; ispričaj mi i kako si igrala i udarala u daire a Prorok došao da te gleda.« Ona mu je sve ispričala, a on ju je pitao i kako je izgubila nevinost u dvanaestoj godini, pa mu je ona i to ispričala, a posle toga, on joj je platio dvaput više nego što je obično morao, jer »to mi je bilo najlepše vreme koje sam proveo u životu«. - »Moraćemo dobro da pazimo na stanje njihovih srca«, rekla je Madam Baalu.

*


Kad se u Džahiliji pročulo da je svaka kurva Zavese poprimila istovetnost po jedne od Mahaundovih supruga, prikriveno uzbuđenje gradskih muškaraca bilo je duboko; ali oni su se ipak plašili tog otkrića, jer bi sigurno izgubili živote ako bi Mahaund ili njegovi zastupnici ikad saznali za njihovo učestvovanje u takvoj bezočnosti, a i zbog same njihove želje da se u Zavesi pružaju takve usluge i da se one kriju od predstavnika vlasti. Tih dana, Mahaund se sa svojim suprugama bio vratio u Jatrib, jer mu je više odgovarala klima hladne oaze na severu nego vrućina Džahilije. Grad je bio prepušten staranju generala Halida od kojeg su stvari mogle da se lako kriju. Mahaund je jedno vreme mislio da kaže Halidu da naredi da se svi kupleraji u Džahiliji zatvore, ali Abu Simbel mu je savetovao da se ne upušta u jedan tako nagli čin. »Džahilijanci su novi preobraćenici«, upozorio ga je on. »Radi stvari polako.« A Mahaund, najpragmatičniji od svih Proroka, složio se sa jednim prelaznim periodom. I tako, u Prorokovom odsustvu, muškarci Džahilije su u gomilama navaljivali na Zavesu, koja je sad doživljavala tristo-postotno povećanje produktivnosti rada u poslovanju. Iz očigledno političkih razloga, nije bilo podobno da se stvaraju redovi na ulici, pa su se zato u mnoge dane te »zmije« od ljudi vijugale u najdubljem dvorištu kupleraja, kružeći oko njegove u središte postavljene Fontane ljubavi, dobrim delom kao što su hodočasnici kružili oko prastarog Crnog kamena. Sve mušterije Zavese pojavljivale su se s maskama na licima, a Baal, posmatrajući sa jednog visokog balkona sve te maskirane osobe, bio je zadovoljan. Bilo je više načina od jednog da ljudi odbiju Potčinjavanje.
U sledećim mesecima, osoblje Zavese bilo je srdačno i toplo okrenuto jednom novom zadatku. Petnaestogodišnja kurva »Ajša« bila je najomiljenija ženska među platežnom publikom, baš kao što je i njena imenjakinja bila miljenica Mahaundova, a kao Ajša koja je čedno živela u svojim odajama u okviru haremskih kvartira velike džamije u Jatribu, i ova džahilijanska Ajša počinjala je da biva ljubomorna na ostale žene zbog svog prvenstvenog statusa Najvoljenije. Ljutila se kad bi neka od njenih »sestara« imala povećan broj posetilaca ili dobijala izuzetno veliki bakšiš. Najstarija i najdeblja kurva, koja je uzela ime »Sauđa«, pričala bi svojim posetiocima - a imala ih je mnogo, mnoge Džahilijance koji su je tražili i zbog njenog materinskog i seksi-šarma - priču o tome kako se Mahaund oženio i njome i Ajšom, istog dana, kad je Ajša bila još dete. »U nama dvema«, rekla bi ona, uzbudujući time muškarce stravično, »on je našao dve polovine svoje prve pokojne žene: i ćerku i majku.« Kurva »Hafsa« se razvila u žensku vrelog temperamenta, kakva je bila i njena imenjakinja, a kad je njih dvanaest kurvi ušlo u sam duh svojih uloga, njihovi savezi u kupleraju postali su ogledalo političkih klika u haremu; »Ajša« i »Hafsa«, na primer, bile su u stalnom malom suparničkom sukobu sa dve najoholije kurve, koje su ostale uvek smatrale za malčice uobražene, a koje su za sebe izabrale najaristokratskije identitete- prva je postala »Um Salamah od Mahzumita« a druga, najveći snob među njima, »Ramla«, čija je imenjakinja, Mahaundova jedanaesta supruga, bila kćerka Abu Simbelai Hind. A tu su još bile »Zaina bint Đaš«, »Đuvairija«, nazvana po nevesti zarobljenoj u vojnom pohodu, pa ondai »Rehana Jevrejka«, »Safija« i »Maimuna«, i, najerotičnija od svih kurvi, koja je znala velike majstorije, a nije htela da svoju suparnicu »Ajšu« nauči: čarobna Egipćanka, »Marija Koptkinja«. Najčudnija od svih bila je kurva koja je uzela ime »Zaina bint Huzaima«, znajući da je ta Mahaundova supruga bila nedavno umrla. Nekrofilija njenih ljubavnika-mrtvoskrnavitelja, koji su joj zabranjivali da napravi i najmanji pokret, bila je jedan od neukusnijih vidova novog režima u Zavesi. Ali posao je posao, pa je i to bila potreba koju su kurtizane zadovoljavale.
Do pred kraj prve godine njihovih novih aktivnosti, kurve su, svih dvanaest njih, bile postale tako vešte u svojim ulogama da su im njine ranije ličnosti počele da blede. Baal, svakog meseca sve kratkovidiji i gluvlji, video je figure cura kako prolaze pored njega, njihove obrise zamagljene a likove nekako udvojene, kao senke preko senki. Cure su počele i o Baalu da stiču neke nove predstave. U to vreme bio je običaj da kurva, kad ulazi u profesiju, uzima neku vrstu muža koji neće moći da joj pravi nikakve nevolje - recimo, neku planinu ili fontanu ili, pak, neki žbun - kako bi mogla da, za ljubav forme, usvoji status udate žene. U Zavesi je bilo pravilo da se sve cure udaju za Ljubavnu Štrcaljku vodoskoka u centralnom dvorištu, ali sad je neka vrsta pobune protiv toga počela da previre, i dođe dan kad su sve prostitutke zajedno došle kod svoje Madam, Kupler-Mame, da joj izjave da sad, pošto su sebe počele da smatraju za Prorokove supruge, imaju potrebu za nekim mužem boljeg statusa nego što je jedna obična kamena štrcaljka, koja je, uostalom, bila gotovo idolopoklonička; i da joj kažu da su odlučile da sve postanu supruge onog poslužitelja, Baala. Madam je isprva pokušavala da ih odvrati od toga, ali kad je shvatila da cure pri tome misle na posao, složila se sa njihovim stavom i rekla im da pisca dovedu pred nju. Uz mnogo kikotanja i ćuškanja, dvanaest kurtizana je dopratilo trapavog pesnikai uvelo ga u prestonu odaju. Kad je Baal čuo šta s njim nameravaju, srce mu je počelo da gruva tako nepravilno, da je izgubio ravnotežu i pao, a »Ajša« je vrisnula u strahu: »O Bože, mi ćemo postati njegove udovice čak pre nego što mu postanemo supruge.«
Ali on se povratio: srce mu je nastavilo da kuca pravilno. I, nemajući drugog izbora, on se složio sa ponudom tuceta žena. Zatim ih je sve sama Kupler-Mama venčala; te u toj skrivenoj odaji izopačenosti, u toj antidžamiji, u tom lavirintu bezbožnosti, Baal postade muž žena bivšeg biznismena, Mahaunda.
A sad mu supruge jasno predočiše da od njega očekuju da sa svakom, ponaosob, izvrši svoje supružničke dužnosti, pa su u tu svrhu izradile jedan sistem rotacije prema kojem je Baal mogao sa svakom od žena da provede po jedan dan, po redu (u Zavesi su dan i noć bili izokrenuti - noć je bila za posao a dan za odmor). Ali samo što je krenuo u ostvarivanje tog programa, one su organizovale jedan miting na kojem mu je rečeno da mora da počne da se ponaša malo više kao »pravi« muž, to jest, Mahaund. »Zašto da i ti ne promeniš svoje ime kao mi ostale?« zahtevala je namćorasta »Hafsa«, ali na to Baal povuče granicu. »Jeste da njime ne mogu baš mnogo da se dičim«, bio je uporan, »ali ja imam svoje ime. Osim toga, ja ovde ne radim s klijentima.I zato nema poslovnih razloga da ga menjam.« - »Pa, ipak«, sleže ramenima pohotljiva »Marija Koptkinja«, »menjao gane menjao, mi hoćemo da ti počneš da se ponašaš kao on.«
»Ja ne znam baš kako se on ponaša«, poče Baal da se buni, ali »Ajša«, koja je stvarno bila najprivlačnija među njima, ili je bar on tako počeo da oseća u poslednje vreme, napravi jednu mnogo ljupku grimasu i reče, »Zaista, mužu«- udari mu ona čežnju. »To nije tako teška stvar. Mi samo želimo da se ti ponašaš, znaš - kao gospodar.«
Ispostavilo se da su kurve Zavese bile najstaromodnijei najkonvencionalnije žene u Džahiliji. Njihov rad, zbog kojeg su tako lako mogle da postanu cinične i ostanu bez iluzija (a bile su, naravno, u položaju da stiču stravične predstave o svojim posetiocima), pretvorio ih je, umesto toga, u sanjalice. Rastavljene od spoljašnjeg sveta, začele su u sebi fantaziju o »običnom životu« u kojem nisu želele ništa drugo nego da budu poslušne, i - dabome - potčinjene supruge-pomoćnice čoveka koji je mudar, jak i koji ume da voli. Sto će reći: godine koje su provele povlađujući fantazijama muškaraca konačno su pokvarile njihove sopstvene snove, te su čak iz najvećih dubina svojih duša poželele da se preobrate u onu najstariju mušku fantaziju od svih postojećih. Dodatak začina u vidu njihovog delanja izvan Prorokovog kućnog života sve ih je bacio u stanje velikog uzbuđenja, a zatupljeni Baal je otkrio šta znači imati dvanaest žena koje se takmiče za njegovu naklonost, za blagotvornost njegovog osmeha, dok su mu prale noge i brisale ih svojom kosom, dok su mu mirišljavim uljem mazale teloi plesale za njega, i na hiljadu načina igrale uloge njegovih supruga u sanjanom braku za koji nikad nisu verovale da će ga imati.
Bilo je to neodoljivo. On je počeo da u sebi nalazi dovoljno samopouzdanja da im izdaje naređenja, da presuđuje u njihovim konfliktima, pa i da ih kažnjava kad je bio ljut. Jednom, kad su ga svojom svađom iznervirale, on im je zabranio pristup k sebi mesec dana. Ali kad je dvadeset-devetog dana te zabrane on sam otišao da poseti »Ajšu«, ona ga je peckala zato što nije imao snage da ostane po strani. »Taj mesec je imao samo dvadeset devet dana«, on joj je odgovorio. Jednom ga je »Hafsa« uhvatila na gomili sa »Marijom Koptkinjom«, u »Hafsinim« odajama i na »Ajšin« dan. On je preklinjao »Hafsu« da to ne kaže »Ajši«, u koju je bio zaljubljen; ali ona joj je to ipak ispričala, te je Baal posle toga morao dosta dugo da se kloni »Marije« sa belom kožom i kovrdžavom kosom. Ukratko, on je bio pretvoren u plen zavodljivog iskušenja da postane tajno, profano ogledalo Mahaunda; a ponovo je počeo i da piše.
Poezija koja je sad nastajala bila je ljupkija od svega što je dotad bio napisao. Ponekad, kad je bio sa »Ajšom«, osećao je kako ga neka tromost savlađuje, neki teret pritiska, te je morao da legne. »Čudno je to«, rekao joj je. »Kao da vidim sebe pored stojećeg samog sebe. A tog što stoji pored mene mogu da navedem da govori; onda ja ustajemi zapisujem njegove stihove.« Toj Baalovoj umetničkoj tromosti divile su se njegove žene. Jednom, umoran, zadremao je u fotelji u jednoj od soba »Ume Salamah od Mahzumita«. Kad se probudio, nekoliko sati kasnije, telo ga je bolelo, vrat i ramena su mu bili puni čvorova, i on je izgrdio »Umu Salameh«: »Zašto me nisi probudila?« Ona mu je na to odgovorila: »Bojala sam se da ti ne prekinem stihove koji su ti možda nadolazili.« On je odmahnuo glavom. »Nemoj da brineš zbog toga. Jedina žena u čijem mi društvu dolaze stihovi jeste ,Ajša’, a ne ti.«

*


Dve godine i jedan dan od početka Baalovog života u Zavesi, jedan od Ajšinih klijenata ga je prepoznao i pored njegove nagaravljene kože, širokih čakšira i bodi-bildinških vežbi. Baal je bio stacioniran ispred Ajšine sobe kad se taj klijenat pojavio, pokazao prstom pravo na njega i uzviknuo: »Dakle, tu si se ti ufurao!« Ajša je dotrčala sa očima punim straha. Ali Baal reče: »Sve je u redu. On neće da pravi nikakve nevolje.« Pa je Salmana Persijanca pozvao u svoju sobu i otvorio bocu slatkog vina od neizmuljanog grožda koje su Džahilijanci bili počeli da prave kad su videli da to ne zabranjuje ono što su odnedavno uvredljivo nazivali Knjigom pravila.
»Došao sam zato što konačno napuštam ovaj pakleni grad«, reče Salman, »pa sam želeo jedan trenutak zadovoljstva izvan njega, posle svih onih godina sranja.« Pošto je Bilal intervenisao za njega u ime njihovog starog prijateljstva, doseljenik iz Persije našao je posao kao sastavljač pisama i pisar-svaštar, sedeći prekrštenih nogu pokraj kolovoza glavne ulice u finansijskom kvartu grada. Sunce mu je bilo opalilo i uglačalo cinizam i očajanje na licu. »Ljudi pišu da bi pričali laži«, reče on, pijući brzo. »Prema tome, jedan profesionalni lažov može lepo da živi. Moja ljubavna pisma i poslovna prepiska postali su čuveni kao najbolji sastavi u gradu, zbog mog dara za izmišljanje divnih obmana i lagarija koje se sastoje od sasvim malog odstupanja od činjenica. Kao rezultat svega toga, uspeo sam da samo za dve godine tog rada uštedim dovoljno za put kući. Ej, kući! U staru zemlju! Sutra odlazim, čim svane.«
Kad se boca ispraznila, Salman ponovo poče da priča- što je Baal i očekivao - o izvoru svih svojih nevolja,o Glasniku i njegovim glasovima. Pričao je Baalu o jednoj svađi između Mahaunda i Ajše, ponavljajući govorkanje kao da je to bila neizmenljiva činjenica. »Ta cura nije mogla da svari to što je njenom mužu potrebno toliko drugih žena osim nje«, reče on. »On joj je rekao da se preko njih stvaraju politički savezi, i tako dalje, ali nju nije mogao da pređe. Ko može nju da krivi? I on, najzad, ode u - šta drugo? - nego u jedan od svojih transova, i eto ti ga natrag sa porukom od arhanđela. Džibril mu je izrecitovao stihove propovedi, dajući mu punu božansku podršku. Lično Božiju dozvolu da jebe onoliko žena koliko želi. Prema tome: šta je jadna Ajša mogla protiv Božjih stihova? Znaš šta je ona rekla? Ovo: ,Tvoj Bog se svakako uvek tu nacrta kad ti je potreban da ti prigodno sređuje stvari’. Molim lepo! Da nije bilo Ajše, ko zna šta bi on uradio, ali, pre svega, nijedna druga se ne bi usudila da mu to kaže.« Baal ga je bez prekidanja pustio da priča dalje. Seksualnim aspektima Pokoravanja Persijanac se dosta bavio: »Nezdrava stvar«, izjavi on. »Sva ta segregacija. Iz toga neće ništa dobro da izađe.«
Naposletku je Baal počeo da rasuđuje, a Salman je bio zapanjen kad je video da pesnik Mahaundu drži stranu: »Njegovo gledište je sasvim shvatljivo«, rezonovao je Baal. »Ako mu porodice nude neveste a on ih odbije, onda on sebi stvara neprijatelje - a osim toga, pošto je on čovek posebne vrste, ljudi mogu da pomisle da on to odbija iz nekih posebnih razloga - a što se tiče izdvajanja i zaključavanja tih žena, pa, kakva bi to bila sramota kad bi se nešto loše dogodilo nekoj od njih! Čuj, kad bi ti ovde živeo, ti ne bi mogao da zamisliš da nešto manje seksualne slobode nije baš tako loša stvar - za obične ljude, mislim.«
»Tvoj mozak je čabrirao«, klot mu reče Salman. »Dugo te sunce nije grejalo. Ili taj tvoj kostim utiče na tebe da govoriš kao komendijaš.«
Baal je dotle bio već prilično naćefleisan, pa poče malo besno da uzvraća, ali Salman podiže jednu nesigurnu ruku. »Neću da se džapam«, reče on. »Ček’, ček’ da ti nešto ispričam. Jednu vruću priču koja se priča u gradu. Uh-uh! I ima mnogo veze s tim što ti govoriš.«
Salmanova priča: Ajša i Prorok otišli na put do jednog udaljenog sela, a kad su se vraćali kući u Jatrib, njihova grupa je zastala da prekonoć logoruje na dinama. Ali zora nije bila daleko. U poslednjem trenutku pred sam njihov polazak, u svitanje, Ajša je osetila jednu prirodnu potrebu, pa je morala da otrči u jedno udubljenje izmedu dva peščana brežuljka, gde im se izgubila iz vida. I dok je, tako, bila odsutna, njeni nosači su podigli njenu nosiljku sa zavesicama i otišli dalje. Ona je bila laka žena, i kako nosači nisu osećali neku veliku razliku u težini ionako teške nosiljke, oni su pretpostavili da je ona unutra. Kad se olakšala, Ajša se vratila i videla da je ostala potpuno sama u pustinji; i ko zna šta bi joj se desilo da jedan mladić, neki Safuan, nije slučajno prolazio tuda na svojoj kamili... Safuan je vratio Ajšu u Jatrib, živu, zdravu i bezbednu; i tad počeše jezici da laparaju, ništa manje u haremu, gde su njene protivnice pomno koristile priliku da umanje Ajšinu moć. Mladić i devojka satima bili sami u pustinji, i sve glasnije se govorkalo o tome kako je Safuan stravično zgodan momak, dok je Prorok, uostalom, mnogo stariji od te mlade žene, i zar nju zato nije mogao da privuče muškarac bliži njenim godinama? Ma, pustite, molim vas! »Pravi skandal«, bio je Salmanov komentar, izrečen sa zadovoljstvom.
»Šta će sad Mahaund da uradi?« želeo je Baal da zna.
»O, on je već nešto uradio«, odgovori Salman. »Isto ono što uvek radi. Video se sa svojim ljubimcem, arhanđelom, i zatim svakog živog obavestio da je Džibril oslobodio Ajšu svake optužbe.« Salman raširi ruke sa ovozemaljskom rezignacijom. »A ovog puta, gospodine, ta dama nije imala ništa protiv prigodnosti božanske stihovane poruke.«

*


Salman Persijanac je sutradan otputovao s jednim karavanom kamila ka severu. Kad se sa Baalom opraštao u Zavesi, on je pesnika zagrlio, poljubio ga u oba obraza i rekao: »Možda si ti u pravu. Možda je bolje držati se izvan belih dana. Nadam se da ćeš tako i nastaviti.« Baal mu je na to odgovorio: »A ja se nadam da ćeš se ti vratiti kući i da ćeš tamo naći nešto što može da se voli.« Salmanovo lice je bilo bez ikakvog izraza. Otvorio je usta, ponovo ih zatvorio i otišao.
»Ajša« je ušla u Baalovu sobu da sebi olakša. »Misliš da on neće odati tvoju tajnu kad se napije?« upita, milujući ga po kosi. »On mnogo pije.«
Baal joj reče: »Ništa više neće biti kao pre.« Salmanova poseta ga je bila probudila iz sna u koji je on polako tonuo tokom godina koje je proveo u Zavesi, i on više nije mogao da mu se vrati.
»O biće, svakako«, reče »Ajša« odlučno. »Biće. Videćeš.«
Baal zavrte glavom i izreče jedino proročko zapažanje u svom životu. »Desiće se nešto veliko«, predvide on. »Čovek ne može večno da se skriva pod suknjama.«
Sutradan, Mahaund se vrati u Džahiliju i vojnici dođoše da obaveste Madam, Kupler-Mamu Zavese, da je prelazni period završen. Kupleraji su morali da se zatvore, i to bez odlaganja. Jer što je dosta - dosta je. Iza svojih zavesa, Madam je zamolila vojnike da se na jedan sat povuku, za ljubav pristojnosti, da bi gosti mogli da odu, i neiskusni oficir-komandir ćudoredne vojnopolicijske patrole pristade. Madam posla svoje evnuhe da o tome obaveste cure i da klijente isprate do zadnjih vrata zgrade. »Molim vas da im se izvinite zbog prekidanja«, naložila je evnusima, »i recite im da zbog ovih okolnosti neće biti nikakve naplate.«
To su bile njene poslednje reči. Kad su uzbunjene cure, sve raždžakane istovremeno, zakrčile prestonu sobu da čuju da li se ono najgore zaista desilo, ona nije odgovarala na pitanja svojih preplašenih štićenica - jesmo li izgubile posao, šta ćemo da jedemo, da li će nas odvesti u zatvor, šta će biti s nama - sve dok »Ajša« ne skupi hrabrost da učini ono što se nijedna od njih nikad nije usudila ni da pokuša. Kad je razmakla crne zastore, one ugledaše jednu mrtvu ženu koja je mogla imati i pedeset i sto-dvadeset-pet godina, ne više od oko devedeset centimetara visoku, sličnu nekoj velikoj lutki, sklupčanu u jednoj pletenoj naslonjači sa jastucima, koja je još grčevito držala u ruci praznu bočicu otrova.
»Kad ste već počele«, reče Baal, ulazeći u sobu, »sad možete i sve ostale zavese da skinete. Nema više smisla ne dopuštati suncu da ulazi.«

*

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:03 pm

Mladi oficir-komandir ćudoredne vojno-policijske čete, Umar, dopustio je sebi da pokaže prilično ćudljivu ljutnju kad je video da je rukovodilica tog kupleraja počinila samoubojstvo. »Pa, molim lepo - ako ne možemo da obesimo šeficu, nema nam druge nego da to obavimo sa njenim trudbenicama«, razdera se on, i svojim ljudima naredi da »droce« smesta pohapse, što ljudi revnosno učiniše. Žene digoše galamu, ritajući svoje hvatače, ali evnusi su stajali i samo posmatrali šta se događa, a da ni mrdnuli nisu, jer im je Umar bio rekao: »Ja imam nalog da ove pičke privedem zbog radi suđenja, ali nemam nikakva uputstva u vezi vas. I zato, ako ne želite da izgubite glavu kao i muda, ne mešajte se u ovu stvar.« Evnusi nisu ništa učinili da zaštite žene Zavese, dok su se vojnici rvali sa ženama i na kraju ih oborili na pod; a među evnusima se nalazio i Baal, ofarbane kože i poezije. I trenutak pre no što je najmlađa »pička« iliti »pukotina« »Ajša« bila prigušena i ućutkana, ona zakuka: »Mužu, tako ti boga, pomozi nam, ako si muško!« Ovo razonodi komandira ćudoredne čete. »Ko je od vas ovde njen muž?« upita on, piljeći oštro u svako lice s turbanom. »Hajde, ofiraj se, badžo. Baš me interesira kako ti i tvoja žena gledate na ovaj svet?«
Baal je buljio u beskonačnost da bi izbegao i »Ajšine« unezverene poglede i Umarovo piljenje skupljenih očiju. Oficir se zaustavi ispred njega. »Jesi l’ ti taj?«
»Gospodine, shvatite, to je samo jedna prazna reč«, slaga Baal. »One vole da se šale; mislim, ove cure se tako zezaju. Nazivaju nas svojim muževima jer mi, mi...«
Bez ikakvog upozorenja, Umar ga ščepa za genitalije i steže mu ih. »Jer vi ne možete da budete«, reče on, »muževi, je l’ da? A ti ipak nisi ni tako loš.«
Kad mu se bol stišao, Baal vide da su žene otišle. A Umar, pred svoj odlazak, dade evnusima savet. »Gubite se! Jerbo sutra mogu da dobijem nalog da i vas ućorkiram. Malo je takvih k’o vi koji su tol’ko talični da dobiju dva dana fore.«
Kad su cure Zavese bile odvedene, evnusi su seli pored Fontane ljubavi i gorko zaplakali. Ali Baal, pun stida, nije plakao.

*


Džibril je sanjao Baalovu smrt:
Dvanaest kurvi shvatiše, ubrzo posle hapšenja, da su toliko navikle na svoja nova imena da nisu mogle da se sete starih. A bile su i suviše uplašene da bi svojim tamničarima otkrile te usvojene nazive, pa im zato nisu rekle nijedno ime. Posle dužih izdiranja i mnogih pretnji, tamničari su popustili i registrovali su ih pod brojevima, kao Zavesa br. 1, Zavesa br. 2 i tako dalje. Njihovi bivši klijenti, plašeći se posledica kad bi se otkrilo čime su kurve bile obuzete, takođe su ćutali, pa je ta tajna verovatno mogla to i da ostane, da pesnik Baal nije počeo da lepi svoje pesme po zidovima gradske tamnice.
Dva dana posle hapšenja, u tamnici je sve vrilo od prostitutki i podvodačica, čiji se broj bio znatno uvećao za dve godine režima Potčinjavanja koji je u Džahiliji bio uveo praksu izolovanja žena od spoljnog sveta. Izišlo je na videlo da su mnogi Džahilijanci bili spremni da podržavaju gradski ološ u ruganju policiji zbog ovih mera, a da ne govorimoo mogućem gonjenju po novom zakonu protiv nemorala, pa su pod tamničkim prozorima pravili serenade tim nafrakanim damama u koje su se bili zaljubili. Ali te žene unutra nisu bile ni najmanje uzbuđene tim znacima njihove odanosti, pa svoje udvarače pred zamandaljenim kapijama nisu ni ohrabrivale. Međutim, trećeg dana njihovog zatočeništva, u grupi tih čežnjivo zaljubljenih budala pojavio se i jedan propali čova s turbanom i u širokim čakširama, tamne kože sa svetlijim flekama. Mnogi prolaznici su se kikotali kad bi ga videli, ali kad je on počeo da recituje svoje stihove, kikotanje je naglo prestalo. Džahilijanci su uvek bili dobri poznavaoci umetnosti i poezije, pa ih je lepota tih oda koje je recitovao taj čudni gospodičić zaustavila na njihovom putu. Baal je recitovao svoje ljubavne pesme, a patnja izražena u njima utišala je ostale stihotvorce, koji su Baalu dopustili da govori u ime svih njih. I sad su prvi put na prozorima tamnice mogla da se vide lica uhapšenih kurvi, koje je tamo privukla magija stihova. Kad je završio svoj recital, on je prišao tamnici da svoje pesme prikači na zid. Stražari pred kapijom, očiju punih suza, nisu se ni makli da ga zaustave.
Svake večeri posle toga, taj čudni badža bi se pojavljivao i recitovao neku novu pesmu, i svaka je zvučala lepše nego prethodna. Možda je ta prezasićenost lepotom poezije sprečavala sve prisutne da zapaze - sve do dvanaeste noći, kad je on završio sa recitovanjem svoje dvanaeste pesme, od kojih je svaka bila posvećena drugoj ženi - da su imena tih dvanaest »supruga« bila ista kao imena one druge grupe od dvanaest pravih.
Ali dvanaestog dana, to je bilo zapaženo, velika gomila sveta koja je već bila navikla da se tu okuplja da sluša Baala kako recituje, promeni raspoloženje. Osećanja užasa i besa zameniše ona ranija, uzvišena, te gnevni ljudi okružiše Baala, zahtevajući da im kaže razloge za nanošenje tih izokrenutih uvreda u stilu bizantinizma. U tom trenutku, Baal skide svoj apsurdni turban. »Ja sam Baal«, objavi on. Ja ne priznajem nijedan drugi sud osim suda moje muze; ili, tačnije, mojih dvanaest muza.«
Stražari ga ščepaše.

General Halid je hteo da se nad Baalom smesta izvrši smrtna kazna, ali Mahaund je zahtevao da se pesnik izvede pred sud odmah posle suđenja kurvama. I tako, kad je Baalovih dvanaest žena, koje su se bile razvele od kamena da bi se za Baala udale, osuđeno na smrt kamenovanjem za kaznu zbog nemoralnog života, Baal je stajao licem u lice sa Prorokom - ogledalo pred likom, mrak pred svetlošću. Halid, koji je sedeo sa Mahaundove desne strane, ponudio je Baalu poslednju šansu da objasni svoja zlodela. Pesnik je ispričao priču o svom boravku u Zavesi, govoreći najjednostavnijim jezikom, ne skrivajući ništa, čak ni onaj svoj završni kukavičluk, zbog kojeg je sve ono što je od tada činio bilo njegov pokušaj da to popravi. Ali sad se nešto neobično dogodilo. Gomila sveta koja se tiskala u tom sudskom šatoru, znajući da je tu, ipak, čuveni satiričar Baal, u svoje vreme najoštriji jezik i najpronicljiviji duh Džahilije, poče (bez obzira koliko se tome opirala) da se smeje. Što je Baal iskrenije i prostije opisivao svoje brakove sa dvanaest »Prorokovih žena«, to je neobuzdanija postajala razdraganost zapanjene publike u sudnici. Pred kraj njegovog govora, dobri ljudi Džahilije već su uveliko bukvalno plakali od smeha, nesposobni da se obuzdaju čak i kad su im vojnici bičevima i jataganima zapretili da će ih pobiti na licu mesta.
»Ja se ne zavitlavam!« dreknuo je Baal na gomilu sveta, koja je u odgovor vrištala od smeha, zapomagala i pljeskala se po butinama. »To nije šala!« Ha ha ha. Dok se, najzad, sve ne utiša; Prorok je bio na nogama.
»U one davne dane, ti si se rugao propovedi«, reče Mahaund u tišini. »I onda je ovaj narod uživao u tvom ruganju. A sad se vraćaš da sramotiš moju kuću, te izgleda da si opet uspeo da iz ljudi izvučeš ono najgore.«
Baal reče: »Ja sam završio. A ti sad radi šta hoćeš.«
I tako je on bio osuđen da mu se odrubi glava, u roku od jednog sata; i dok su ga vojnici grubo vukli iz šatre ka stratištu, on doviknu preko svog ramena: »Kurve i pisci, Mahaunde. Mi smo onaj svet kome ti ne opraštaš.«
Mahaund mu odgovori: »Pisci i kurve. Ja tu ne vidim nikakvu razliku.«

*


Bila jednom jedna žena koja se nije menjala.
Posle Abu Simbelove izdaje - predaje Džahilije Mahatindu na tanjiru, i njegove zamene ideje o visokom dostojanstvu grada sa Mahaundovom stvarnošću, Hind je Mahaundu sisala prste na nogama, izrecitovala La-ilaha, a zatim se povukla u visoku kulu svoje palate, gde je čula glas o uništenju hrama Al-Late u Taifu, kao i svih kipova boginja za koje se znalo da postoje. Zaključala se u svoju sobu u kuli sa jednom zbirkom drevnih knjiga napisanih pismom koje niko živi u Džahiliji ne bi mogao da dešifruje; pa je dve godine i dva meseca tu ostala, proučavajuči svoje mistične tekstove, u tajnosti, i ne tražeći ništa više nego da joj se jedanput dnevno pred vratima ostavlja tanjir običnog jela i da joj se u isto vreme prazni nokšir. Dve godine i dva meseca ona nije videla nijedno ljudsko biće. Onda je, poslednjeg dana, pred zoru, ušla u spavaću sobu svog muža, raskošno odevena i ukrašena nakitom koji joj je blistao oko ručnih i nožnih članaka, na nožnim prstima, na ušima i oko vrata. »Probudi se!« naredila mu je, razmičući zavese oko njegovog kreveta. »Ovo je dan za proslavu.«- On zapazi da ona nije bila ni jedan dan starija otkako ju je poslednji put video; čak je izgledala mlađa nego ikad, što je samo potvrđivalo glasine koje su nagoveštavale da je ona svojim čarolijama navela vreme da za nju protiče unazad između četiri zida njene sobe u kuli, gde se bila zatvorila. »Šta mi to imamo da proslavljamo?« upita bivši Velikaš Džahilije, iskašljujući svoju jutarnju krv, kao i obično. Hind mu odgovori: »Ja možda nisam u stanju da preokrenem tok istorije, ali je bar osveta slatka.«
Ni ceo sat posle toga, stiže vest da je Proroka, Mahaunda, oborila neka opasna bolest, da on leži u Ajšinom krevetu i da mu u glavi buči kao da mu je puna demona. Hind je mirno nastavila da pravi pripreme za banket, šaljući sluge u svaki kutak grada da pozivaju goste. Ali, svakako, niko nije hteo na takav dan da dođe da se gosti i veseli. Uveče je Hind sama sedela u velikoj sali svoga doma, među zlatnim tanjirima i kristalnim čašama svoje osvete, srčući običnu teleću čorbicu, okružena činijama sa osobitim, aromatičnim jelima svake moguće vrste, koja su se pušila. Abu Simbel nije hteo da joj se pridruži, nazvavši njeno večeranje bestidnim. »Ti si već pojela srce njegovog strica«, uzviknuo je Simbel, »a sad hoćeš da pojedeš i njegovo.« Ona mu se u lice nasmejala. Kad su sluškinje počele da plaču, ona je i njih oterala, pa je ostala da sedi sama za trpezom, u svom samotnom veselju, dok su upaljene sveće bacale čudne senke na njeno despotsko, beskompromisno lice.

Džibril je sanjao Mahaundovu smrt:
Jer kad je Mahaunda glava počela da boli više nego ikad ranije, on je znao da mu je došao čas u kojem će mu biti ponuđeno da bira:
Kako nijedan prorok ne može umreti pre no što mu se pri kaže Raj, uz kasniji nalog da bira između ovog i onog sveta: -
- tako, dok mu je glava počivala u krilu njegove voljene Ajše, on zatvori oči, i učini mu se da ga život napušta; ali posle izvesnog vremena, on se povrati:
I on reče Ajši: »Izbor mi bi ponuđen i ja se odlučih
- izabrah Carstvo Nebesko - Kraljevstvo Božije.«
Onda ona zaplaka, znajući da on to govori o svojoj smrti; zatim njegov pogled promače pored nje i kao da se zaustavi na nekoj drugoj pojavi u sobi, iako ona, Ajša, kad se okrenula da pogleda u tom pravcu, vide samo kandilo koje je gorelo na svom stalku:
»Ko je to tamo?« uzviknu Mahaund. »Jesi li to Ti, anđele Azrijele, što dušu od tela rastavljaš?«
Ali Ajša ču neki jeziv, a sladak ženski glas, koji odgovori: »Ne, Izaslaniče Al-Lahov, nije to Azrijel.«
I kandilo utrnu; a u mraku Mahaund upita: »Da li je ova moja bolest delo tvoje, O boginjo Al-Lato?«
A ona reče: »To je osveta moja nad tobom, i ja sam sad zadovoljna. Nek se kamili tvojoj noge prebiju, i nek je na grobu tvom ostave.«
Zatim nje nestade, a kandilo koje je bilo utuljeno ponovo buknu velikom i toplom svetlošću, i Prorok promrmlja, »Hvala ti, ipak, Al-Lato, za taj dar«.
I ne mnogo posle toga, on umre. Ajša iziđe i ode u susednu sobu, gde su njegove ostale supruge i učenici, teških srca, čekali, te sad svi počeše da zdušno jadikuju.
Ajša ubrisa oči svoje i reče: »Ako ovde ima nekog ko se Izaslaniku klanjao, neka tuguje sada, jer Mahaund je mrtav; ali ako ovde ima nekog ko se Bogu klanjao, neka se raduje, jer je On sigurno živ.«
Bio je to kraj sna.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:04 pm





VII ANĐEO AZRIJEL




1



Sve je to uzavrelo do same ljubavi, razmišljao je Saladin Čamča u svom skrovištu: ljubav, ta nepokorna ptica u Mejlahovom i Halevijevom libretu za operu Karmen - jedna od onih uzornih ptica u kavezu, u Alegoričnom Avijarijumu, koje je on skupljao u svojim lakšim danima, i u kojem su se medu krilatim metaforama nalazile ptice kao što je bila ona Slatka (ptica mladosti), pa ona Žuta (srećnija od mene), i ona omar-kajamovska-edvard-ficdžeraldska bespridevska Ptica vremena (koja ima samo kratak put za let, ali koja, gle! ipak leti), i, najzad, ona Bestidna; ta poslednja iz pisma Henrija Džejmsa Starijeg, njegovim sinovima... »Svaki čovek koji je stigao do svojih intelektualnih ,tinejdžerskih’ godina, počinje da podozreva da život nije farsa; da nije čak n i blaga komedija; da život, naprotiv, cveta i donosi plod iz najvećih tragičnih dubina suštinske gladi u koju je pušteno korenje njegovih subjekata. Prirodno nasleđe svakog čoveka koji je sposoban za duhovni život jeste neukroćena štima u kojoj vuk zavija i bestidna noćna ptica krešti.« To prihvatite, klinci! - A u jednoj posebnoj, susednoj vitrini Čamčine mlađe, srećnije mašte, lepršao je sužanj iz nekog komada hit-paradne »babl-gam«-muzike, Sjajni Vrdalamski Leptir, koji je delio l’amour sa onom oiseau rebelle.
Ljubav - zona u kojoj niko živi ko želi da pabirči ljudsko (a ne robotsko, Skiner-androidno) telo iskustva, ne može da podnese i prestanak tih operacija - ljubav nas nesumnjivo »prelazi«, a sasvim je mogućno da nam i na glavu fatalno »nagazi«. Ali ona nas čak i unapred upozorava. »Ljubav je dete boemije (dok traje, nek laje)« - peva Karmen, taj pojam Voljene žene, njen savršeni obrazac, večiti i božanski, »a ako me voliš, čuvaj se«. Ne možete tražiti ništa poštenije od toga. A što se njega, lično, ticalo, i Saladin je u svoje vreme voleo naširoko i naveliko, a sad je (došavši do tog uverenja) patio zbog osvete Ljubavi nad šašavim ljubavnikom. Od svega vezanog za svest čoveka on je najviše voleo onu protejsku, neiscrpnu kulturu naroda engleskog govora; a beše rekao, kad se udvarao Pameli, da je Otelo, »samo ta drama«, vredan celog opusa svih dramskih pisaca na bilo kojem drugom jeziku, i mada je bio svestan te hiperbole, nije smatrao da je to preterivanje veoma veliko. (Pamela je, svakako, stalno nastojala da izdaje svoju klasu i rasu, i tako je, što se moglo i očekjvati, priznavala da je to užasava, pa je Otela podupirala Šajlokom, i sa te dve drame udarala rasistu Šekspira po glavi). Čamča se borio, kao i bengalski pisac Nirad Čoduri, pre njega - mada bez onog piščevog vražjeg nagona kolonijalne inteligencije da bude viđen kao enfant terrible - da bude vredan izazova predstavljenog frazom Civis Britanicus sum. Imperije više nije bilo, ali on je i dalje znao da je »sve što je dobro i živo u njemu« bilo »stvoreno i podsticano da živi« zahvaljujući njegovom susretu sa ovim ostrvcem čuvstvenosti, okruženim hladnim osećanjem prisutnosti mora. - A od onih materijalnih stvari, on je svoju ljubav dao ovom gradu, Londonu, voleći ga više nego i svoj rodni i bilo koji drugi grad na svetu; mileći, penjao se na njega, kradom, sa uzbuđenjem jahača, pretvarajući se u kameni kip kad bi grad pogledao u njegovom pravcu, i maštajući o tome da bude onaj koji ga poseduje i tako, u izvesnom smislu, sam postaje taj grad, kao u onoj staroj dečjoj igri kad jedan mališan postane »car« - pa ga pitaju, »Care, care, koliko je sati?« - i preuzme taj njemu dragi identitet; kao i u onom mitu Zlatne grane. London, čija konglomeratska priroda odražava i njegovu sopstvenu, upravo kao što je i londonska uzdržanost odražava; dok gradski napadni kameni ornamenti-gargameli iz oluka, odražavaju sablasni bat rimskih koraka na njegovim ulicama - gakanje divljih gusaka-selica. Londonsko gostoprimstvo - da! - uprkos zakonu o useljavanju, i sopstvenom nedavnom iskustvu, Čamča je i dalje insistirao na istini u vezi s tim: na nesavršenoj dobrodošlici, doduše i na bigoteriji nekih, ali, ipak, na toj realnoj stvari, što je mogao da potvrdi (u jednom južnolondonskom kvartu) i jedan »pab« u kojem se čuo samo ukrajinski jezik, kao i onaj godišnji skup, u Vembliju, ono bacanje kamena sa velikog stadijuma okruženog imperijalnim odjecima - Način Imperije, Zajednica Imperije - rukama više od stotinu delegata koji su listom tragali za svojim poreklom tamo u davnini, u jednom malom selu Goe, u toj portugalskoj koloniji na jugozapadnoj obali Indije. - »Mi Londonci možemo da se ponosimo svojim gostoljubljem«, rekao je on, jednom, Pameli, a ona ga je, kikoćući se bespomoćno, odvela da gleda jedan film Bastera Kitona u kojem komičar, na kraju neke apsurdne železničke pruge, nailazi na ubistven prijem onih koji su ga očekivali. U to vreme, njih dvoje su uživali u takvom međusobnom suprotstavljanju, i posle žestokih diskusija završavali u krevetu... I sad on vrati svoje lutajuće misli temi metropole. Tvrdoglavo je sebi ponavljao: duga istorija Londona kao pribežišta mnogih, uloga koju je taj grad igrao uprkos ritajućoj nezahvalnosti dece begunaca; a lišen svake retorike šćućurenih, samočestitajućih masa doseljenika u »naciju imigranata« preko mora, sam je bio daleko od savršeno srdačno raširenih ruku domaćina. Da li bi Sjedinjene Američke Države sa svojim pitanjima jeste-li-sad-i-jeste-li-ikad-bili, dopustili Ho Ši Minu da radi kao kuvar u njihovim hotelskim kuhinjama? Šta bi njihov makkaransko-volterski zakon imao da kaže o onom potonjem Karlu Marksu koji je, sa onom svojom gustom bradurinom, stajao pred gradskom kapijom, čekajući da pređe londonsku žutu liniju? O Podesni Londone! Da li neko može stvarno da bude toliki duhovni tupadžija a da ne voli londonski izbledeli sjaj i njegova nova oklevanja, više nego one vruće izvesnosti onog novog prekookeanskog Rima sa njegovim nacifikovanim arhitektonskim gigantizmom, koji ugnjetava veličinom da bi se njegovi ljudski stanovnici osećali kao crvići?... London, uprkos onim svojim sve ćešćim izraslinama kao što je Nat Vest toranj - združeni logo istisnut u treću dimenziju - ipak je sačuvao ljudsku meru. Viva! (Zindabad!)
Pamela je uvek zauzimala sarkastičan stav prema takvom uzbudenom izražavanju. »To su muzejske vrednosti«, imala je običaj da mu kaže. »Posvećene i obešene na počasna mesta, na zidovima.« Ona nikad nije imala vremena da se bavi onim što odoleva vremenu. Sve menjaj! Sve rasparaj! A on joj je na to rekao: »Ako uspeš, ti ćeš svakom sličnom tebi, za jednu ili dve generacije, onemogućiti da ubrza korak.« Ona je slavila tu viziju sopstvene staromođnosti. Ako bude završila kao ona punjena ptica dodo - relikvija, Izdajica Klase, iz osamdesetih godina ovog veka - to će, rekla je, značiti neko poboljšanje ovog sveta. On ju je zamolio da mu dopusti drukčije mišljenje, ali oni su se dotle već grlili i ljubili: što je, svakako, bilo neko poboljšanje, te se on tako složio sa njenim mišljenjem.
(Jedne godine, vlada je bila uvela plaćanje karata za ulazak u muzeje, pa su grupe gnevnih ljubitelja umetnosti demonstrirale parolama svoje nezadovoljstvo pred tim hramovima kulture. Kad je Čamča to video, on je hteo da istakne jednu svoju, šuprotnu parolu, i da im se, kao usamljeni govornik sa nekog uzvišenja, suprotstavi. Zar ti Ijudi ne znaju kolika je vrednost onih eksponata tamo unutra? I ti ljudi su se onda muvali, razdragano protestovali i svoja pluća trovali cigaretama čija je jedna paklica bila skuplja od ulaznice za muzej protiv koje su se bunili; ono što su oni demonstrirali svetu bilo je, zapravo, potcenjivanje njihovog kulturnog nasleđa... Pamela je udarila nogom po podu. »Kako se usuđuješ da tako govoriš?!« rekla mu je. Ona je imala tadašnje pravilno shvatanje: da su muzeji i suviše vredni i da je besmisleno naplaćivati neku sitnu taksu za ulaz. Prema tome: »Nemoj da se mešaš u to!« i on je, na svoje iznenađenje, odustao od svakog mešanja u tu stvar. On nije mislio da kaže ono što je izgledalo da je mislio. On je mislio da je on, možda, bio u stanju, pod pravim okolnostima, i svoj život da žrtvuje za ono što se u muzejima nalazi. I zato on nije mogao ozbiljno da shvati to protivljenje taksi od nekoliko penija. Međutim, bio je savršeno svestan toga da je njegov stav bio nejasan i loše branjen.)
- A od svih ljudskih bića, Pamela, ja sam voleo samo tebe. -
Kultura, grad, supruga; i četvrta i poslednja ljubav njegova, o kojoj nikom nije pričao: ljubav prema jednom snu. U stare dane, taj san mu se vračao otprilike jednom mesečno; običan san, događao se u nekom gradskom parku, pored jedne avenije sa drvoredom razvijenih brestova, čije su natkriljujuće krošnje pretvarale aveniju u zeleni tunel u koji su nebo i sunce samo, ovde-onde, kapljali kroz savršene nesavršenosti zastora od lišća. U toj šumovitoj tajnosti, Saladin je video sebe, u društvu dečkića od oko pet godina starosti, koga je on učio da vozi bicikl. Dečkić, klateći se uplašeno, u početku, činio je junačke napore da održava ravnotežu, sa žestinom sina koji želi da mu otac bude ponosan na njega. Sanjani Čamča trčao je pored svog izmaštanog sina i držao bicikl, da ne padne, stežući mu rukom, grčevito, rešetkicu za pakete iznad zadnjeg točka. Zatim bi ga pustio, a dečkić (ne znajući da nije više pridržavan) nastavljao je da vozi: ravnoteža je dolazila kao dar letenja, i njih dvojica su klizili niz aveniju, Čamča trčeći, a dečkić okrećući pedale sve upornije i upornije. »Uspeo si!« radosno je uzviknuo Saladin, a isto tako oduševljeno dete vikalo je preko svog ramena: »Gledaj me! Vidi, tata, kako sam brzo naučio da vozim! Je 1’ ti milo? Je l’ me sad voliš?« To je bio san za plakanje; jer kad se probudio, više nije bilo ni bicikla ni deteta.
»Šta ćeš ti sad da radiš?« upitala ga je Mišal sred onog krša i loma u noćnom klubu Vreli vosak, a on joj je i suviše bezbrižno odgovorio: »Ja? Mislim da se vratim u život.« Lakše rečeno nego učinjeno; a to je, ipak, bio život koji mu je ljubav prema sanjanom detetu nagradio bezdetnošću; njegovu ljubav prema ženi, njenim otuđenjem od njega i njenom zatrudnelošću od njegovog starog prijatelja iz studentskih dana; njegovu ljubav prema gradu koja ga je sa himalajskih visina bacala u taj isti grad; i njegovu ljubav prema civilizaciji, koja ga je zađavolila, ponizila, rastrgla na svom točku. Ne potpuno rastrgla, podsetio se on na sebe; bio je on opet ceo, a tu je imao i primer Nikola Makijavelija za razmatranje (čoveka kome je učinjena nepravda, čije je ime kao ono Muhamedovo-Mahonovo-Mahaundovo sinonim zla; dok mu je, u stvari, njegov nepokolebljivi republikanizam doneo mučilište i onaj točak za rastezanje na kojem je on ipak preživeo - da li behu tri obrtaja? - dovoljno, u svakom slučaju, da mnogi ljudi priznaju čak i to da su silovali svoje babe, i slično, samo da bi se rešili bolova; a on, ipak, nije ništa priznao, nijedan zločin nije učinio dok je bio u službi Firentinske republike, u tom i-suviše-kratkom prekidu vlasti porodice Mediči); kad je Nikolo uspeo da preživi takve patnje i doživi da napiše onu možda ogorčenu a možda i ciničnu parodiju udvoričke vladalačko-zrcalno-odrazne literature, tada u velikoj modi, delo Il Principe, za kojim su došli sjajni Discorsi, onda on, Čamča, svakako nema potrebe da sebi dopusti luksuz poraza. Dakle, to je uskrsnuće; odvaljaj dalje taj ogromni kamen sa ulaza u pećinu mračnu, i - do đavola s problemima legalnim!
Mišal, Hanif Džonson i Ružičasti - u čijim su očima Čamčine metamorfoze učinile ovog glumca herojem, preko kojeg je ona magija specijalnih efekata fantastičnih filmova (Lavirint, Legenda, Hauard Čudak) ušla u Stvarnost - odvezli su Saladina kombijem Ružičastog do Pameline kuće; ali ovog puta on je sedeo stešnjen u vozačevoj kabini zajedno sa njih troje. Bilo je rano popodne; Džampi je još morao biti u sportskom centru. »Srećno«, rekla mu je Mišal, ljubeći ga u obraz, a Ružičasti ga je pitao da li bi trebalo da pričekaju. »Ne, hvala«, odgovorio je Saladin. »Kad padneš sa neba, pa te napusti prijatelj, izdržiš brutalnost policije, pretvoriš se u jarca, izgubiš i posao i ženu, spoznaš moć mržnje i ponovo stekneš ljudski oblik, šta ti je drugo ostalo da učiniš nego - kako biste vi bez sumnje izrazili frazom - da tražiš svoja prava?« Mahnuo im je na rastanku. »Sve najbolje«, rekla mu je Mišal i oni su otišli.Na uglu ulice, klinci iz susedstva, sa kojima on nikad nije bio u dobrim odnosima, igrali su fudbal pored bandere s lampom. Jedan od njih, mangupčić od desetak godina sa izrazom zloće i prasećim očima, »uperi« na Čamču zamišljeni videodaljinski upravljač i viknu: »Napred marš!« Klinac je pripadao generaciji koja je verovala u preskakanje dosadnih, neprijatnih, nezgodnih delića života, marširajući brzo napred od jednog do drugog vrhunca punog akcije. Dobrodošao kući, pomisli Saladin, i pritisnu zvonce na vratima.
Kad ga Pamela ugleda, ona se bukvalno uhvati za grlo i poče da ga steže. »Nisam verovao da ljudi to još rade«, reče on. »Posle filma Dr Strangelove.« Trudnoća joj se još nije videla; on ju je pitao kako to podnosi a ona je pocrvenela, ali mu je ipak rekla da je sve u redu. »Dosad sve ide kako treba.« Bila je, prirodno, izbačena iz koloseka; njena ponuda u kuhinji da skuva kafu došla je nešto kasno (ona je bila »verna« svorn viskiju, koji je brzo pila uprkos detetu pod srcem); ali Čamča se u stvari osećao pogruženo tokom celog tog susreta. Pamela je jasno osećala da je ona ta koja treba da bude u lošem položaju. Ona je bila ta koja je želela da prekine taj brak i koja se Čamče bar triput odrekla; ali i on je, isto kao ona, bio sav spetljan i zbunjen, te je izgledalo kao da se njih dvoje takmiče oko prava da budu u nemilosti. Razlog Čamčinog poraza - a on tu nije stigao, setimo se, u ovakvoj zbunjenosti, već u svadljivom, ratobornom raspoloženju - bio je u tome da je on shvatio- videvši Pamelu u njenoj i suviše vedroj vedrini, sa licem poput maske svetice iza koje se ko-zna-kakvi crvići goste na trulom mesu (bio je preplašen od dušmanskog nasilja onih slika koje su mu izvirale u nesvesnom stanju), sa njenom obrijanom glavom ispod apsurdnog turbana, njenim zaudaranjem na viski i onom tvrdoćom koja se bila uvukla u borice oko njenih usana - da se sasvim jednostavno odljubio i da ne bi želeo da mu se ona, pa sve i da hoće (što je bilo neverovatno mada ne i neshvatljivo) vrati. Onog časa kad je postao svestan toga, počeo je da se, iz nekog razloga, oseća krivim, a posledica je bila u tome što se narazgovornom planu našao u nepovoljnijem položaju. I belodlaki pas je režao na njega. Čamča se seti da on, u stvari, nikad nije mnogo mario za te kućne ljubimce.
»Pretpostavljam«, obrati se ona svojoj čaši, sedeći za starim stolom od borovine, u prostranoj kuhinji, »da je to, što sam učinila, neoprostivo, ah?«
To malecko, amerikanizirano ah? bilo je jedna nova stvar kod nje: da li još jedna iz onog niza šljaga koje je svesno udarala svom poreklu i vaspitanju? Ili je to bila primila od Džampija, ili od nekog njegovog mladog poznanika-hipika, kao zarazu? (I sad opet krenu onaj njegov režeći bes: ama, dole s tim! Pošto on nju više nije želeo, to je sad bilo potpuno neprikladno ovoj situaciji.) »Mislim da ne bih umeo da ti kažem šta sam ja u stanju da opraštam«, bio je njegov odgovor. »Kao da mi reakcija na sve to nekako izmiče; čovek ili reaguje ili ne reaguje, ali ja verujem da ću u dogledno vreme imati neko mišljenje. Zato, recimo da je porota otišla na većanje.« Njoj se ovo nije sviđalo, jer je želela da on naširoko razglaba situaciju, kako bi mogli natenane da piju njenu prokletu kafu. Pamela je uvek kuvala groznu kafu: ali to sad nije bio njegov problem. »Ja se vraćam ovamo. Ponovo se doseljavam«, reče on. »Kuća je velika i ima dosta soba. Uzeću svoj kabinet, moje skrovište, i sobe ispod njega, zajedno sa onim zasebnim kupatilom, te ću tako biti potpuno nezavisan. Kuhinjom ću se veoma retko koristiti, mislim. Pretpostavljam, s obzirom na to da mi telo nije nikad bilo pronađeno, i da sam zvanično među nestalima-verovatno-mrtvima, da nisi išla u sud da me izbrišeš iz venčanice; u kojem slučaju neće dugo potrajati do mog vaskrsnuća, čim budem pokrenuo Bentajna, Miligena i Selersovu.« (Odnosno, njihovog advokata, računovođu i Čamčinog agenta.) Pamela ga je nemo slušala, a njeno držanje mu je govorilo da ona nema nameru da mu iznosi neke protivargumente, i da je sve što on želi o-kej: samo je govorom svog tela pokušavala da nešto ispravi. »A posle toga«, zaključi on, »sve rasprodajemo i ti dobijaš razvod.« I on zbrisa iz kuhinje, izvodeći pozorišni »izlazak« da bi izbegao njenu drhtavicu, i stiže do svog skrovišta upravo pre njenog potresa. Pamela je, dole, možda plakala; a on nikad nije mogao lako da podnosi ženski plač, mada je on sam bio jedan od glavnih drhtavaca-potresnika. A sad mu se i srce nezgodno uznemiri: bum-bum-dum dumbara-bum-bum.
Da bi se ponovo rodio, najpre umreti moraš.

*


Kad je ostao sam, on se odjednom setio kako se on i Pamela jednom nisu složili - mada su o svemu imali suprotna mišljenja - u gledanju na jednu kratku priču koju su oboje bili pročitali, a čija je tema bila upravo priroda neoprostivog. Zaboravio je i naslov priče i ime autora, ali sadržaja se živo sećao. Jedna žena i jedan čovek bili su prisni prijatelji (nikad ljubavnici) tokom celog života- i mladosti i zrelosti. Na njegov dvadeset-prvi rođendan (oboje su u to vreme bili siromašni), ona mu je, u šali, poklonila jednu najstravičniju jeftinu staklenu vazu koju je mogla da nađe, u bojama drečeće parodije na venecijansku ljupku vedrinu. Dvadeset godina kasnije, kad su oboje postali uspešni i prosedi, ona ga je posetila u njegovoj kući i počela da se s njim svađa zbog njegovog lošeg odnosa prema jednom njihovom zajedničkom prijatelju. U toku svađe, njoj je pogled pao na staru vazu, koju je on i dalje držao na počasnom mestu, na polici iznad kamina u dnevnoj sobi, i bez prekidanja svoje tirade, ona je zbrisala vazu sa police i vaza se u paramparčad razbila. Posle toga on više nikad nije hteo s njom da govori; kad je umirala, pola veka kasnije, on je odbio da je poseti dok je ležala na samrtnoj postelji, i da joj posle ode na sahranu, iako su mu prijatelji koje mu je bila poslala rekli da ona od sveg srca želi da ga vidi. »Recite joj«, odgovorio je on njenim emisarima, »da ona nikad nije znala koliko sam ja cenio ono što mi je razbila.« Emisari su dokazivali, molili, besneli. Ako ona nije znala koliki je značaj on pridavao toj tričariji, kako onda on može, po duši, da je za to krivi? I zar se ona nije godinama posle toga trudila da dobije njegov oproštaj i da se to izgladi? Pa, ona umire, tako ti boga! Zar ta stara, detinjasta ranica ne može, sad, na kraju, da se zaleči. Pa oni sad gube svoje doživotno prijateljstvo, i zar ne mogu jedno drugom da kažu zbogom? »Ne«, rekao je nepomirljivi čovek. - »Je l’ ti to stvarno samo zbog te vaze? Ili kriješ neku drugu, mračniju stvar?« - »Zbog vaze«, odgovorio je on, »zbog vaze, i ni zbog čega drugog.« Pamela je tog čoveka smatrala za sitnu dušu i grubijana, ali Čamča je čak i tada cenio tu čudnu ljudsku privatnost, tu neobjašnjivu unutarnjost zbivanja u čoveku. »Niko ne može jednu unutrašnju povredu da ocenjuje«, rekao je on tada, »prema veličini površinske rane, ili prema dubini rupe.«
Sunt lacrimae rerum (suze su za nesreću), kako bi bivši učitelj Sufijan rekao, a Saladin je tokom mnogih sledećih dana imao dosta mogućnosti da razmišlja o suzama u stvarima. On je isprva bio doslovno nepokretan u svom kabinetu-skrovištu, dopuštajući toj sobi da se sopstvenim tempom, iza njega i oko njega, ponovo razvija, i očekujući od nje da povrati nešto od onog solidnog, utešnog kvaliteta nje same iz starih dana, kao što je bilo pre promene univerzuma. Dosta je vremena provodio u gledanju televizije sa polovičnom pažnjom, menjajući kanale prinudno, jer je i sam bio deo kulture daljinskog upravljanja svakodnevicom, kao i onaj klinac prasećih očiju sa uličnog ćoška; i on je sam shvatao, ili je bar sticao iluziju da shvata tog mešovitog video-monstruma kojeg je njegov pritisak na dugme oživotvoravao... kakav je samo izravnjivač bio taj daljinsko-upravljački kibic-sekač, taj prokrustovski krevet dvadesetog veka; on je kao satarom odsecao tešku kategoriju i istezao laku, dok sve televizorove emisije - reklame, ubistva, kvizovi, hiljadu-i-jedna zabava i isto toliko terora u stvarnosti i mašti - ne bi došle u istu kategoriju, stekle istu težinu; i dok je pravi Prokrust, građanin-pripadnik onog što bi se danas moglo nazvati celom-rukom-»opipljivom« kulturom, morao da primenjuje i um i rs, on, Čamča, mogao je da sedi zavaljen u svojoj Parker-Knoll-fotelji za-zavaljivanje-do-mile-volje i da samo prstima obavlja satarenje i istezanje. Činilo mu se, dok je bazao preko tv-kanala, da je ta kutija puna čudovišta i nakaza: bilo je tu živih produkata mutacije - mutanata - zvanih »Mutići«, u seriji Dr Ko, bizarnih stvorova koji su izgledali kao da su bili ukršteni sa raznim vrstama industrijskih mašina - sa glodalicama, dizalicama, škarama, viljuškarima, čekićarama, testerama, i čiji su se surovi žreci-rukovodioci zvali Mutilazijanci; dečiji tv-programi kao da su bili nastanjeni isključivo liumanoidnim robotima i kreaturama sa preinačavajućim telima, dok su programi za odrasle pružali neprestanu paradu ljudskih nusprodukata najnovijih shvatanja moderne medicine i njenih saučesnika, savremenih boleština i rata. Neka bolnica, u Gijani, očigledno čuva telo jednog lepo razvijenog morskog sirenka - pola čoveka, pola muške ribe - kompletnog sa škrgama i krljušti. Likantropija, iliti ludo uobraženje čoveka da se pretvorio u vuka - bila je u porastu tamo u škotskim brdima. Ozbiljno se diskutovalo i o genetskoj mogućnosti stvaranja kentaura. Prikazana je i operacija promene pola. - Setio se i jedne odvratne pesme koju mu je neodlučno pokazao Džampi Džoši u kafeu Šaandaar sa K. i D. Njen naslov, »Pevam o električnom telu«, potpuno je predstavljao pesmu. - Ali taj nervozni badža je ipak bio kompletno telo, gorko je pomislio Saladin. On je Pameli napravio dete, bez ikakve muke: u njegovim hromozomima nije bilo prelomljenih štapića... i ugledao je sebe u jednoj reprizi »klasika« the Aliens Show. (U mnogo naprednoj kulturi status klasika može da se stekne za samo šest meseci, a ponekad i prekonoć.) Posledica sveg tog njegovog gledanja u tu kutiju bila je u njegovoj potrebi da dobro zagrize u ono što mu je još bilo ostalo od predstave o normalnom, o prosečnom kvalitetu stvarnog; ali tu su delovale i neke suprotne sile.
Delo Svet baštovana mu je pokazalo kako se može postići ono nešto, zvano »himerični kalem« (slučajno isti onaj koji je bio ponos bašte Ota Kouna); i mada je zbog svoje nepažnje zaboravio nazive ta dva drveta spojena u jedno - dud? Laburnum-zanovet - metilica? - on se zbog samog tog drveta uspravio u fotelji i zamislio. Ama, ono je tu negde bilo, opipljivo, himera sa korenjem, čvrsto usađena u komad engleskog tla iz kojeg je živahno raslo: drvo, pomislio je on, kadro da zauzme ono metaforično mesto drveta koje je njegov otac oborio u onoj dalekoj bašti, u jednom drugom, nespojivom svetu. Ako je jedno takvo drvo mogućno, onda je tu mogućan i on; onda i on može da bude u svezi, da svoje korenje pusti, da preživi. Sred svih tih televizualnih slika hibridnih tragedija - nekorisnosti morskog sirenka, promašaja plastične hirurgije, esperantu-sličnoj ispraznosti preterano moderne umetnosti, koka-kolanskoj kolonizaciji naše planete - on je ipak posednik tog dara. I to mu je bilo dovoljno. Ugasio je televizor.
Njegova mržnja prema Džibrilu se smanjivala. A ni oni rogovi, jareća kopita, itd., nisu više pokazivali nikakve znake da će se ponovo pojaviti. Kao da je neko lečenje bilo u toku. U stvari, kako su dani prolazili, ne samo Džibril već sve ono što se Saladinu u poslednje vreme dešavalo a bilo nepomirljivo sa prozaičnošću svakodnevnog života, počelo je da mu izgleda nekako beznačajno, upravo kao što i oni najuporniji noćni košmari izblede kad ujutru ispljuskate lice hladnom vodom, operete zube i popijete neko jako, vruće piće. I on je počeo da pravi izlete u spoljni svet - da obilazi one profesionalne savetnike, advokate, računovođe i agente, koje je Pamela imala običaj da naziva »nevaljalcima«, i dok je sedeo u tim kancelarijama sa policama punim knjiga i fascikala, u kojima čuda, svakako, nikad nisu mogla da se dešavaju, on je pričao o svom »slomu«- o »šoku u avionskoj nesreći« - i tako dalje, objašnjavajući svoj nestanak kao da nikad nije padao sa neba, pevajući himnu »Vladaj, Britanijo«, dok je Džibril urlao jednu ariju iz filma Šri 420.
Svesno je Čamča nastojao da živi svojim prekinutim starim životom delikatnih senzibilnosti, te je odlazio na koncerte, posećivao umetničke galerije i išao u pozorište, a kako je njegovo reagovanje na sve to bilo prilično tupo, kako ti njegovi izleti u umetnost i kulturu, začudo, nisu mogli da ga vrate u staro stanje egzaltacije koje je on, zauzvrat, očekivao od svih velikih umetnosti - morao je sebe da uverava da će mu se uzbuđenje ubrzo vratiti; jer on je prošao kroz »loša iskustva«, te mu je potrebno malo vremena.
U svom skrovištu, sedeći u Parker-Knoll-fotelji, okružen svojim dragim predmetima - porcelanskim pjeroima, Erosom što pridržava kuglu jedne antičke lampe - čestitao je sebi što je onaj tip čoveka koji shvata da se mržnja ne može dugo održavati. Možda je ljubav, ipak, trajnija od mržnje; iako se ljubav menja, od nje ipak ostaje neki trag, neki trajan oblik. Prema Pameli, na primer, on je sad bio siguran da ne oseća ništa drugo do najaltruističkiju naklonost. Mržnja je možda nešto kao otisak prsta na glatkom staklu osetljive duše; običan trag masnoće, koji sam iščili kad ga ostavimo na miru. A Džibril? Uh! On je bio zaboravljen; on više nije postojao. Dakle; odreći se neprijateljstva, mržnje, znači postati slobodan.
Saladinov optimizam bivao je sve veći, ali birokratija koja je okruživala njegov povratak u život bila je smetnja, veća nego što je on očekivao. Banke su bile spore u deblokiranju njegovih tekućih računa; morao je da pozajmljuje novac od Pamele. A ni posao mu nije lako dolazio. Njegova agentkinja, Šarlota Seiers, objasnila mu je preko telefona: »Klijenti postaju čudni. Počinju da pričaju o zombi-duhovima, osećaju se, nekako, nečisti: kao da pljačkaju neki grob.« Šarlota, koja je i dalje zvučala kao da je tek prešla pedesetu, kao neko dezorganizovano i malčice šašavo mlađo stvorenje iz najboljeg palanačkog »kadra«, odavala je utisak da više saoseća sa klijentima i njihovim shvatanjem te stvari nego sa Čamčom. »Pričekaj da to prođe«, savetovala mu je. »Doći će maca na vratanca. Najzad, ti nisi nikakav Drakula, tako im boga.« Hvala, Šarlota.
Da: njegova opsednutost mržnjom prema Džibrilu, njegovo maštanje o izvlačenju iz sebe neke surove i odgovarajuće osvete - to su bile stvari prošlosti, vidovi jedne realnosti koji nisu bili u skladu sa njegovom strasnom željom da sebi ponovo ostvari običan život. Čak ni one smutljivačke, buntovničke slike na televiziji nisu mogle da ga skrenu sa tog puta. Ono što je on odbijao da prihvati, bio je njegov i Džibrilov portret kao monstruoznih likova. Monstruoznih, zaista: najapsurdnija ideja. U svetu postoje pravi monstrumi - diktatori koji vrše masovna ubistva, nakaze koje siluju decu. Pa onaj što siluje starice - Bakut-Trbosek. (Ovde je bio prinuđen da prizna da je uprkos njegovom starom, visokom poštovanju Gradske policije, hapšenje Uhuru Simbe bila jedna preterano prokleta i tupadžijska stvar.) Samo otvori neke bulevarske novine, bilo kog dana sedmice, pa ćeš videti slike pošandrcalih irskih pedera kako nabijaju blato u usta sitne dece. A Pamela je, naravno, imala svoje gledište da je i »monstrum« - šta? - pojam za rasuđivanje, termin za takve osobe; saosećanje, rekla je, zahteva da na njih gledamo kao na nesrećne slučajeve našeg vremena. A on joj je na to odgovorio da saosećanje zahteva da na njihove žrtve gledamo kao na nesrećne slučajeve. »Ništa od tebe«, rekla mu je svojim najpatricijskijim glasom. »Ti zapravo umeš da razmišljaš samo u jeftinim debatnim kategorijama.«
I ostali monstrumi koji nisu ništa manje stvarni od onih zloduha iz bulevarskih novina: novac, moć, seks, smrt, ljubav. Anđeli i đavoli - kome su oni potrebni? »Čemu demoni, kad je sam čovek demon?« - pita onaj »poslednji demon« (nobelovca Singera) sa svog tavana u Tiševicu. Na što je Čamčin smisao za ravnotežu, njegov ima-tu-dosta-da-se-kaže-i-za-i-protiv-refleks, želeo da doda: »A čemu anđeli, kad je čovek i anđeosko biće?« (Ako ovo nije istina, kako onda objasniti, na primer, onaj Leonardov crtež? Da li je Mocart stvarno bio Belzebub sa napuderisanom perikom?)- Ali, moralo je da se prizna, a to je bila njegova prvobitna ideja, da okolnosti veka nisu zahtevale dijabolička objašnjenja.

*


Ja ništa ne govorim. Ne tražite od mene da stvari razjašnjavam na ovaj ili na onaj način; vreme otkrovenja davno je prošlo. Pravila Stvorenja su prilično jasna: postaviš stvari, napraviš ih ovako ili onako, pa ih onda pustiš da se same kotrljaju. Gde ti je zadovoljstvo ako stalno tražiš neke nagoveštaje, menjanje pravila, zakazivanje mečeva i tabaža? Dakle, ja sam dosad uspevao da prilično dobro vladam samim sobom, i nemam nameru da sad kvarim stvari. Nemojte misliti da ja nisam želeo da se mešam; o, jesam, mnogo puta. A jednom sam se, istina, stvarno umešao. Sedeo sam na krevetu Aleluje Koun i razgovarao sa superstarom Džibrilom. Uparvala ili Ničajvala, on je želeo da zna, a ja ga nisam prosvetlio; i svakako nemam nameru da umesto toga blebećem sa ovim zbunjenim Čamčom.
Sad idem. Čovek hoće da spava.

*


Njegov ponovo rođeni, poletarski, varljivi optimizam, najteže se odražavao noću; jer onaj drugi svet rogova i kopita, on, noću, nije mogao lako da osporava. A tu se radilo i o one dve žene, koje su bile počele da ga proganjaju u snovima. Prva - teško mu je to bilo da prizna, čak i samom sebi - bila je nijedna druga nego ona dete-žena Šaandaara, njegova verna saveznica u ono vreme njegovih košmara koje je on sad tako silno pokušavao da sakrije iza banalnosti i maglica, fanatika borilačkih veština - ljubavnica Hanifa Džonsona, Mišal Sufijan.
Druga - koju beše ostavio u Bombaju sa nožem njegovog odlaska zarivenim u njeno srce i koja sigurno još veruje da je on mrtav - bila je Zini Vakil.

*


Nervozu »nervčika«-Džampija Džošija kad je saznao da se Saladin Čamča vratio, u ljudskom obličju, i ponovo zauzeo dva gornja sprata kuće u Noting Hilu, bilo je stravično gledati, što je razdražilo i Pamelu više no što bi to i ona sama mogla da opiše. Prve noći - bila je odlučila da mu to ne kaže dok se ne nađu u bezbednosti kreveta- Džampi je, kad je čuo tu vest, đipio dobrih pola metra od kreveta i stao na liht-plavi tepih, go kao od majke rođen, i počeo da se sav trese, sa palcem zarivenim u usta.
»Vrati se u krevet i prestani da se ponašaš kao kreten«, naredila mu je, ali on je žestoko tresao glavom, držeći sad palac napolju dovoljno dugo da bi mogao da izblebeće: »Ali ako je on ovde! U ovoj kući! Kako onda ja mogu...?«- Na to je ščepao svoju odeću, skupio je u jednu gužvu i izjurio iz sobe; Pamela je čula treske i lomljavu, što joj je govorilo da su mu cipele, za kojima je on verovatno trčao, padale niz stepenice. »Odlično«, vrištala je za njim. »Vrat slomio, dabogda, kukavico!«
Međutim, nekoliko trenutaka docnije, Saladina je posetila figura otuđene mu žene zajapurena purpur-lica i ćelave glave, koja gusto procedi kroz stisnute zube: »Dž. Dž. stoji napolju, na ulici. Prokleta budala kaže da ne sme da uđe u kuću ako ti ne kažeš da nemaš ništa protiv, da je to za tebe o-kej.« Videlo se da je, kao i obično, cugala. Čamča, iznenađen, manje-više izvali: »A šta ti kažeš na to, je l’ ti želiš da on uđe?« što je Pamela protumačila kao njegov način utrljavanja soli u otvorenu ranu. Buknuvši u licu još purpurnije, ona klimnu glavom u besu poniženosti. Da!
I tako se desilo da je svoje prve noći kod kuće, Saladin Čamča morao da iziđe iz kuće - »Ej, badžo! Pa ti stvarno dobro izgledaš!« pozdravi ga Džampi, uz gest kao da želi da sastavi dlanove, da bi prikrio strah - i da ljubavnika svoje žene ubedi da uđe i legne u krevet pored nje. Zatim se povukao gore, jer Džampi u svojoj pogruženosti nije smeo da se vrati u kuću dok mu se Čamča ne skloni s puta.

»Kakav čovek!« plakao je Džampi pred Pamelom. »Pa on je princ, on je svetac!«
»Upadaj u krevet«, reče mu Pamela Čamča, paralizovano, »da ne bih morala ovo jebeno kuče da napujdam na tebe.«

*


Džampija je Čamčino prisustvo u kući i dalje zbunjivalo, jer ga je video (ili mu se to samo pričinjavalo po njegovom ponašanju) kao neku zastrašujuću senku koju treba stalno smirivati. Kad je Pameli spremao ručak ili večeru (on se pokazao, na njeno iznenadenje i olakšanje, kao pravi »šef«-glavni kuvar indijskog restorana), navaljivao je da i Čamču pozovu dole, u kuhinju, da im se pridruži; dok je Saladin, malo oklevajući, nosio sebi jela, gore, na poslužavniku i objašnjavao Pameli da bi, inače, bilo prostački i provokativno. »Je l’ ti vidiš šta on sve dopušta pod sopstvenim krovom! Pa, on je gigant! A jedino što mi možemo, to je da se prema njemu bar pristojno ponašamo.« A Pamela, u svom sve većem besu, morala je da podnosi čitav niz takvih zbivanja i njihova naravoučenija. »Nikad ne bih mogla ni da pomislim da si ti toliko konvencionalan«, rekla mu je gnevno, a Džampi joj je odgovorio: »To je samo stvar poštovanja čoveka«.
I u ime tog poštovanja, Džampi je nosio Čamči čaj, novine i poštu; i nikad nije propuštao, kad je dolazio u tu veliku kuću, da odlazi gore u posetu, bar na dvadesetak minuta, na minimum koji je odgovarao njegovom osećanju pristojnosti, dok ga je Pamela čekala i »drmala« čaše viskija, tri sprata niže. Džampi je donosio Saladinu i male poklone: smirujuće ponude u vidu knjiga, starih pozorišnih programa i raznih maski. Kad je Pamela pokušavala da se ponaša odlučno, on joj se suprotstavljao svojom bezazlenom ali i tvrdoglavom upornošću: »Mi ne možemo da se ponašamo kao da je taj čovek nevidljiv. On je ovde, zar ne? Mi moramo da ga uključimo u naš život.« Pamela mu je kiselo odvratila: »Pa, zašto ga, onda, ne zamoliš da siđe i da nam se pridruži u krevetu?« Na šta joj je Džampi ozbiljno odgovorio: »Nisam bio siguran da bi se ti s tim složila.«
Uprkos svojoj nesposobnosti da se opusti i Čamčin boravak gore primi kao novo za gotovo, nešto se u Džampi-Džošiju ipak smirilo kad je, na ovaj neuobičajeni način, dobio blagoslov svog prethodnika. A budući kadar da pomiri imperative ljubavi i prijateljstva, on se prilično razvedrio i osetio kako u njemu raste osećanje očinstva. Jedne noći, usnio je san zbog kojeg je zaplakao, sledećeg jutra, radujući se unapred: običan san - kao, on trči avenijom natkriljenom krošnjama drvoreda, pomažući nekom dečkiću da vozi bicikl. - »Je l’ vidiš kako lepo vozim? Je 1’ ti milo, tata?« vikao je uzbuđeni dečkić. »Gledaj kako vozim! le l’ me sad voliš?«

*


Pamela i Džampi bili su angažovani u kampanji protestovanja protiv hapšenja dr Uhuru Simbe zbog takozvanih Trbosekovih ubistava bakutanera. I zbog toga je Džampi takođe odlazio gore da diskutuje sa Saladinom. »Citava je ta stvar naduvana - zasnovana na nepouzdanim dokazima i insinuacijama. Hanif tvrdi da je optužnica puna rupa k’o švajcarski sir. Prava nameštaljka iz čiste pakosti; jedino je pitanje dokle nameravaju da idu. Oni će njega u fasu da nadlaju. Možda će se pojaviti čak i svedoci koji će da tvrde da su ga videli kako secka babe. Zavisi koliko žele da mu naude. Ja bih rekao, mnogo; on je jedno vreme bio veoma bučan u gradu.« Čamča je preporučivao opreznost. Sećajući se kako je Mišal Sufijan sa gnušanjem govorila o Simbi, on je rekao: »Badža je poznat - zar ne? - kao grubijan prema ženama...« Džampi okrenu dlanove naviše. »U svom privatnom životu«, priznao je on, »taj frajer je stvarno bio jedno veliko govno. Ali to ne znači da je on čerečio stare građanke; ne moraš da budeš anđeo da bi bio nevin. Naravno, sem ako nisi crn.« Čamča mu je to propustio. »Stvar je u tome što to nije ništa lično već politički«, naglasio je Džampi, dodajući, kad je ustao da pođe, »da, sutra se održava miting posvećen tome. Pamela i ja moramo da idemo; izvini, mislim, ako želiš, to jest, ako budeš zainteresovan, možeš da pođeš sa nama, ako hoćeš.«
»Pozvao si ga da ide s nama?« Pamela nije mogla da poveruje. U posleđnje vreme je često osećala mučninu, na povraćanje, ali to joj nije izmenilo raspoloženje. »I ti si to uradio bez mog pitanja?« Džampi je izgledao obeshrabreno. »Uostalom, nema veze.« Olakšala mu je. »Njega da upecaš za nešto tako!«
Međutim, sutradan ujutro, Saladin se pojavio u holu, u finom smeđem odelu, mantilu od kamilhara sa svilenom kragnom i sa prilično prikladnim smeđim filcanim šeširom, malo oborenog oboda sa jedne strane. »Za gde si se ti to spremio?« želela je da zna Pamela s turbanom, u kožnoj jakni od vojnih viškova i grubim pantalonama koje su joj otkrivale početno debljanje trbuha. »Jeziš Askot-džentlmen!?« - »Čini mi se da sam pozvan na neki miting«, odgovori Saladin na svoj najneborbeniji način, a Pamela mu ćudljivo reče: »Moraćeš da se pripaziš«, upozoravajući ga. »Ovako upicanjenog, mangupi će te sjebati s leđa, pa će da te opelješe.«

*


Šta je njega odvuklo natrag u drugi svet, u taj podgrad čije je postojanje on tako dugo osporavao? - Šta ga je, ili, holje - ko ga je prostom činjenicom o svom (njenom) postojanju prinudi(l)o da se pojavi iz čaure svog skrovišta u kojem se vraćao - ili je verovao da se vraća - u svog bivšeg sebe, i da se još jednom baci u opasne (jer, na mapi neobeležene) vode ovoga sveta i njegove sopstvene ličnosti? »Uspeću ja da se uklopim u taj miting«, bio je Džampi Džoši rekao Saladinu, »pre mojih đaka-karatista.« Među kojima je čekala njegova glavna zvezda: dugačka cura sa kosom u duginim bojama i, dodao je Džampi, tek što je navršila osamnaestu. - Ne znajući da je i Džampi pomalo patio zbog iste grešne čežnje, Saladin je prešao ceo grad da lii se našao u blizini cure Mišal Sufijan.

*


On je očekivao da će taj miting biti mali, okrenut tamo nekoj zadnjoj sobi, punoj sumnjičavih tipova, koji gledaju i govore kao klonovi Malkolma X (Čamča se setio jednog njemu smešnog vica na televiziji - »A sad čujte vic o Crncu koji je svoje ime promenio u Mr X i tužio sudu redakciju News ofthe World [Vesti iz sveta] zbog klevete« - i izazvao jednu od najgorih svađa u svom braku), i možda sa nekoliko gnevnih žena; zamišljao je i stezanje pesnica i manifestacije pravdoljubivosti. Ono što je našao bio je jedan veliki hol, u zdanju za skupove prijatelja Brikhola, zakrčen od-zida--do-zida ljudima svih mogućih vrsta - starim, krupnim ženama, uniformisanim đacima, Rastaskim i restoranskim radnicima, osobljem malih kineskih supermarketa - supereta iz Plezli-strita, pristojno odevenih gospodičića i razbarušenih mangupčića, belaca i crnaca; raspoloženje te gomile sveta bilo je daleko od one vrste ortodoksne histerije koju je on zamišljao; svi su bili mirni, zabrinuti i očigledno u očekivanju da čuju šta se može učiniti. Pored Čamče je stajala neka mlada crnkinja koja ga je, njegovom odećom razonođena, odmeravala od glave do pete; on joj je uzvratio pogled, a ona se nasmejala: »O-kej, izvin’te, nema uvrede«. Nosila je jedan staklast, ispupčen bedž, one vrste koja menja poruku kad se pomerite. Pod nekim uglovima pisalo je, Uhuru za Simbu, a pod drugim, Slobodu za Lava. »To je zbog pravog značenja imena koje je on za sebe izabr’o«, objasni mu ona bez potrebe. »Na afričkom.«- »Na kojem jeziku?« želeo je Saladin da zna. Ona je slegla ramenima, pa se okrenula da sluša govornike. Bilo je to afrički: rođeno, zvukom nje same, u Luišemu ili Detfordu ili Nju Krosu, sve što je njoj bilo potrebno da čuje... Pamela mu zašišta u uho. »Vidim da si najzad našao nekog prema kome se možeš osećati superiorno.« Ona je još mogla da ga čita kao otvorenu knjigu.
Neku sitnu ženicu sedamdesetih godina vodioje ka podijumu na kraju hola jedan vižljast čovek koji je, Čamča je bio gotovo siguran, stvarno ličio na nekog lidera američkog crnačkog pokreta, zapravo na onog mladog Stoklija Karmajkla - sa istim debelim naočarima - i koji se ponašao kao neka vrsta compere-a, kuma. Ispalo je da je on Volkot Roberts, mlađi brat dr. Simbe, a da je ona sitna starica njihova majka, Antoaneta. »Bogzna kako je nešto onako golemo kao Simba moglo da iziđe iz nje«, šapnu Džampi, a Pamela ljutito frknu, zbog njenog osećanja solidarnosti sa svim trudnim ženama, kako sa onim prošlim tako i sa sadašnjim. Ali kad je Antoaneta Roberts progovorila, glas joj je, zahvaljujući samo njenim plućima, bio dovoljno moćan da ispuni celu prostoriju. Želela je da govori o danu suđenja njenom sinu, pred istražnim sudijom, i bila je, bogme, sjajna izvođačica u toj predstavi. Glas joj je, po Čamčinom mišljenju, bio ono što se smatra za obrazovan glas; govorila je sa BBC-akcentom osobe koja je učila englesku dikciju iz emisija World Service, ali tu je bilo i jevanđelisanja i pakleno-ognjenih propovedi. »Moj sin se našao u pritvoru«, rekla je ona utišanoj masi u holu. »Gospode Bože, on je tu ćeliju svojim telom ispunio. Moj Silvester - vi mi nećete zameriti ako upotrebim to ime koje sam mu dala, bez namere da umanjim značaj njegovog ratničkog imena koje je on sam uzeo, ali ja to pominjem samo iz navike - Silvester je grunuo naviše iz te ćelije kao Levijatan iz morskih talasa. Želim da znate kako je on govorio: govorio je glasno i jasno. Govorio je gledajući svog dušmanina pravo u oči, i da li, onda, njegov tužilac može da ga natera da obori pogled? Nikad u mesecu Svetih nedelja. A želim i da znate šta je on rekao: ,Ja stojim ovde’, izjavio je moj sin, ,zato što sam se odlučio da preuzmem staru i časnu ulogu oholog crnčuge. Ja sam ovde zato što nisam voljan da izgledam umerenjački razuman. Ja sam ovde zbog svoje nezahvalnosti.’ On je bio kolos među patuljcima. ,Ne grešite’, rekao je on pred tim sudom, ,mi sino ovde zato da menjamo stvari. Ja, sa ovog mesta, i smesta, dopuštam da se i mi sami menjamo: mi Afrikanci, Karibljani, Indijci, Pakistanci, Bangladešani, Kiprani, Kinezi, mi smo nešto drugo no što bismo bili da nismo prešli okeane, da naše majke i očevi nisu prešli nebesa u potrazi za radom, ljudskim dostojanstvom i boljim životom za decu svoju. Mi smo iznova napravljeni: ali ja kažem da ćemo mi biti i oni koji će ovo društvo preinačiti, koji će ga reformisati od glave do pete. Mi ćemo biti oni tesači mrtvog drveta i baštovani novog rastinja. Na nas je sad došao red.’ Želim da znate to što je moj sin, Silvester Roberts - dr Uhuru Simba, rekao u palati pravde. Mislite na to dok odlučujemoo tome šta moramo činiti.«
Njen sin Volkot pomagao joj je da siđe s podijuma sred aplaudiranja i skandiranja; ona je mudro klimala glavom u pravcu buke. Zatim su držani manje harizmatični govori. Hanif Džonson, Simbin advokat, dao je čitav niz sugestija- da galerija za publiku u sudnici mora da bude prepuna, da se deliocima pravde mora staviti na znanje da su pod prismotrom; oko zgrade suda moraju da kruže demonstranti sa pisanim parolama; a treba i potražiti finansijsku pomoć. Čamča promrmlja prema Džampiju: »Niko nije ni pomenuo njegovu seksualnu agresivnost.« Džampi je slegnuo ramenima. »Neke od žena koje je on prepadao upravo se nalaze u ovoj prostoriji. Na primer, Mišal, gle - eno je tamo, u ćošku pored podijuma. Ali ovo nije ni mesto ni momenat za takve stvari. Simbino bikovsko ludilo predstavlja - moglo bi se reći - nešto grešno u familiji. Ono što nas kolje jeste nevolja sa Čovekom.« Pod drukčijim okolnostima, Saladin bi imao mnogo toga da kaže u odgovor na takvu izjavu. - On bi se, na primer, usprotivio tome da se slika čoveka-nasilnika tako lako odvaja od njega kad je optužen za ubistvo. - A nije voleo ni upotrebu tih američkih, crnačkih termina, kao što je »Man« - čovek u sasvim drukčijoj britanskoj situaciji, gde nije bilo robovske prošlosti; to mu je zvučalo kao pokušaj da se pozajmljuje sjaj jedne druge, opasnije borbe, stvar koju je takođe osećao kao rešenost organizatora mitinga da govori budu naglašavani takvim, značenjima nabijenim pesmama kao što je ona Mi ćemo nadvladati, pa čak i ona, tako im boga, Nkosi Sikelel’ i Afrika. Kao da su svi ciljevi bili isti, sve istorije izmenljive, u smislu »ja-tebi-ti-meni«. - Ali on ništa od toga nije rekao, jer je počinjalo da mu se vrti u glavi i da mu se čula teturaju, zato što mu je prvi put u životu bilo dato jedno zatupljujuće predosećanje smrti.
Hanif Džonson je završavao svoj govor. Kao što je dr. Simba zapisao, novine će ući u ovo društvo kolektivnim a ne individualnim akcijama. On je citirao ono što je Čamča prepoznao kao jedan od Kamijevih najpopularnijih slogana. Prelazak od reći na moralnu akciju, govorio je Hanif, ima jedno ime: postati human. - A zatim se jedna slatka mlada britanska Azijatkinja, sa malčice-suviše-baburastim nosićem i podlim bluz-glasićem unela u pesmu Boba Dilena, Žao mi je jadnog doseljenika. Ali uz jedan falš i ubačen prizvuk: ta pesma je, tako, delovala neprijateljski prema doseljenicima, mada je u njoj bilo stihova koji su udarali u žice što govore o doseljenikovim vizijama koje se razbijaju kao staklo, o tome kako on »krvavo« mora da »gradi svoj grad«. Džampi, sa svojim versifikatorskim pokušajima da ponovo definiše staru rasističku sliku reke krvi, morao je da eeni ovu recitaciju. - Saladin je te stvari doživljavao i promišljao kao da se nalazio daleko od svega loga. - I šta se dogodilo? Ovo: kad mu je Džampi Džoši ukazao na prisustvo Mišal Sufijan u zdanju za skupove prijatelja, Saladin Čamča, gledajući u njenom pravcu, video je kako neka vatra bukti nasred njenog čela; i, istog Irenutka, osetio je klepet, i ledenu senku, para džinovskih krila. - Doživeo je neku vrstu zamagljivanja združenog sa duplom vizijom, te mu se činilo da istovremeno gleda u dva sveta; jedan je bio jarko osvetljen - hol sa upozorenjem da je tu zabranjeno pušenje - a drugi je svet bio svet fantoma, u kojem se Azrijel, anđeo-uništitelj, obrušavao na njega dok je devojčino čelo i dalje buktalo vatrom zloslutnom. - Ona je za mene smrt, eto šta mi ona znači, pomislio je Čamča u jednom od ta dva sveta, dok je u drugom rekao sebi da ne bude lud; hol je bio pun ljudi koji su nosili one šašave plemenske bedžove, u poslednje vreme tako popularne neonski zelene oreole i đavolske rogove ofarbane fluorescentnom bojom; Mišal je verovatno nosila neki komad »nakita« - drangulije svemirskog doba. - Ali njegovo drugo ja opet prevlada, ona ne igra za tebe, reče mu ono, nama nisu otvorene sve mogućnosti. Svet je ograničen; nade se prelivaju preko njegovih rubova. - Na što mu srce pređe u svoju nepravilnu radnju, bababum, bumba, dabadum.
On je sad bio izveden napolje, uz uplašeno-brižno staranje živčanog Džampija, mada je i sama Pamela bila zabrinuta za Čamčino zdravlje. »A, u stvari, ja bi trebalo da budem slaba, sa ovim kolačićem u mojoj rerni«, rekla je sa grubim ostatkom nežnosti. »Šta ti je trebalo da se onesvestiš?« zabrinuto ga je pitao Džampi, pa mu odlučno predloži: »Bilo bi ti najbolje da sad pođeš sa mnom u moju školu Liratea; da malo posediš tamo na miru, a ja ću te posle časa odvesti kući.« - Ali Pamela je htela da zna da li mu je polreban doktor. Ne, nije mi potreban, idem sa Džampijem, biće mi dobro. Unutra mi je bilo mnogo vruće. Nisam imao vazduha. A i mnogo sam se toplo obukao. Glupost. Koještarija.
Tu se nalazio jedan ozbiljan bioskop, pored same Kuće prijatelja, i Čamča je stajao naslonjen na zid sa jednim filmskim plakatom. Film se zvao Mefisto, priča o jednom glumcu, zavedenom u saradnju s nacizmom. Na plakatu je bila slika tog glumca - igrao ga je nemački star Klaus Marija Brandauer - odevenog kao Mefistofeles, lice mu belo, telo mu u crnom ogrtaču, a ruke podignute uvis. Iznad glave mu stoje stihovi iz Fausta:

- Pa, ko si ti, onda?
- Deo te moći, neshvaćene, pobro,
Koja uvek želi Zlo, a uvek čini Dobro

*


U Sportskom centru: teško se odlučio da pogleda u Mišalinom pravcu. (I ona je bila napustila Simba-miting da bi na vreme stigla na čas.) - Iako ga je celog obujmila svojom srdačnošću kad ga je ugledala, vratio si se, kladim se da si došao da mene vidiš, baš lepo od tebe, on je jedva uspeo da prozbori dve-tri prigodne reči, a još »jedvije« da je pita da li si ti, ono, nosila nešto blistavo nasred svog... jer to joj se sad više nije videlo na čelu, dok je izbacivala noge u stranu i izvijala svoje gipko, dugačko telo, sjajno u svom zategnutom crnom trikou. - Sve dok se, osećajući hladnoću u njemu, nije udaljila, sva zbunjena, i povređena ponosa.
»Naša druga zvezda nije se danas pojavila«, pomenuo je Džampi Saladinu tokom pauze u vežbanju. »Gdica Aleluja Koun, ona što se popela na Everest. Imao sam nameru da vas predstavim jedno drugom. Ona zna, mislim, ona je očigledno sa - Džibrilom. Sa Džibrilom Farištom, onim glumcem, tvojim sapatnikom s kojim si, zajedno, preživeo onu avionsku nesreću.«
Stvari počinju da me opsedaju sa svih strana. Džibril mu se približavao, kao ono, kad se u iskoni, Indija odvojila od zemlje Gonduane, protokontinenta, i plovila ka Lauraziji. (Njegovi procesi mišljenja, zapažao je odsutno, kretali su se sa nekim prilično čudnim asocijacijama.) A kad su se sudarili, ta sila je podigla Himalaje. - Šta je planina? Prepreka; transcendencija; iznad svega - posledica.
»Kud si pošao?« doviknuo mu je Džampi. »Pa, ja sam hteo da te odbacim. Je l’ ti sad dobro?«
Odlično. Potrebna mi je šetnja, to je sve.
»O-kej, al’ samo ako si siguran.«
Siguran. Otidi što pre, da ne uhvatiš Mišalin tužan pogled.
...Na ulici. Hodaj brzo, što dalje od tog pogrešnog mesta, od tog Hada. - O Bože: nema bekstva. Evo nekih izloga, neke radnje što prodaje muzičke instrumente, trube saksofone oboe, kako se zove? - Lepi duvački, i tu, u izlogu, jedan običan letak - najavljuje skori povratak- čiji? - da, tačno - povratak arhanđela Džibrila, Gavrila. Njegov povratak i spasenije zemlje ove. Hodaj. Brzo dalje odavde.
... Zaustavi onaj taksi. (Njegova odeća izaziva poštovanje šofera taksija.) Izvolite, gospodine, da li vam smeta radio? Govori neki naučnik koga su ščepali oni otmičari aviona, pa mu otfikarili pola jezika. Neki Amerikanac. Kaže da mu je jezik kasnije ponovo napravljen od mesa koje su mu odsekli sa guzice - izvin’te što govorim francuski. Ja baš ne bi’ mnogo vol’o da mi usta budu puna mog dupeta, al’ nesrećni badža nije im’o drugog izbora. Čudan frajer. Ima neke nezdrave ideje.
Judžin Damsdej, lično, diskutovao je na radiju, svojim novim guzičnim jezikom, o vremenskim jazovima između raznih fosila. Đavo je pokušao da me ućutka, ali dobri Bog i američka hirurgija su ga nadmudrili. Ti jazovi su bili glavni punktovi kreacionista za prodaju pameti: ako je prirodna selekcija istina, gde su, onda, sve one nasumične mutacije koje su postale deselekcionirane? Gde su ona deca-monstrumi, deformisane bebe evolucije? Fosili ćute. Tu nema konja sa po tri noge. Ma, nema smisla raspravljati se sa tim šašavim kurotresinama, reče šofer. Ja se, lično, ne slažem sa Bogom. Da, nema smisla raspravljati se sa njima, složi se jedan mali deo Čamčine svesti. Nema smisla natuknjivati da »fosilni zapisi« nisu neka vrsta ormana sa savršeno sređenim fasciklama. A teorija evolucije prešla je veliki put od Darvina do danas. Sad se dokazuje da se glavne promene kod vrsta nisu događale slučajno, nasumice, kako se isprva zamišljalo, nego u velikim, radikalnim skokovima. lstorija života nije neko idi-mi-dođi-mi bumbarovo kretanje napred - ono samo napredovanje engleske srednje klase- kako je viktorijanska misao želela da to bude, nego je to bila jedna žestoka, dramatična stvar, kumulativne transformacije: po staroj formulaciji, više revolucija nego evolucija.- Jao, dosta mi je ovoga, reče taksista. Judžin Damsdej iščeze iz etera, i zameni ga disko-muzika. Ave atque vale.
Ono što je Saladin Čamča tog dana shvatio bilo je to da je on živeo u stanju lažnog duševnog mira, da je ona promena u njemu bila i ostala promena za večna vremena. Jedan nov, mračan svet bio se otvorio pred njim (ili: u njemu) kad je pao s neba; bez obzira na to koliko se on pomno trudio da ponovo ostvari svoju staru egzistenciju, ovo je bila činjenica, shvatio je on sada, činjenica koja se nije mogla raščiniti. Činilo mu se da vidi ispred sebe jedan put koji se račvao, ulevo i udesno. Zatvorivši oči i zavalivši se na zadnjem sedištu taksija, on izabra levu stazu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:04 pm



2


Temperatura je i dalje rasla: i kada je toplotni talas dostigao svoj najviši stepen i na njemu se zadržao tako dugo da se ceo grad, sa svojim zđanjima, svojom rekom i svojim stanovnicima, opasno približio tački ključanja - tad su mister Bili Batuta i njegova družbenica Mimi Mamulijan skorašnji povratnici u metropolu posle jednog perioda provedenog u gostima kod policije Njujorka - objavili da priređuju prijem povodom svog »velikog izlaska«. Bilijevi poslovni prijatelji u Menhetnu bili su sredili stvar tako da se laj slučaj raspravi pred jednim naklonjenim sudijom; zahvaljujući svom ličnom šarmu, Bili je uspeo da ubedi sve one bogate žene, »marke«, od kojih je izvukao onako lepe pare da bi svoju dušu otkupio od đavola (ubedio je čak i gđu Struelpiter), da potpišu jednu peticiju za blagu kaznu, u kojoj su gospe izrazile svoje uverenje da je mister Batuta iskreno okajao svoj greh, i molile sud, u svetlu njegove zakletve da će odsad da bude usredsređen samo na svoju zaista sjajnu preduzetničku karijeru (čiju društvenu korist u smislu stvaranja bogatstva i obezbeđivanja zaposlenja mnogim ljudima - natuknule su one - sud takođe treba da ima u vidu radi blažeg ocenjivanja njegovih prestupa), kao i da će se svakako podvrgnuti kompletnom psihijatrijskom lcčenju da bi savladao svoju slabost prema kriminalnim šalama - te da mu slavni sud odmeri neku kaznu lakšu od robije, jer, po mišljenju dama, »u ovom slučaju bi sud neke hrišćanskije vrste bio poučniji od lišavanja slobode«. Mimi, sudski ocenjena samo kao Biliju potčinjena i ljubavljuzaluđena osoba, bila je kažnjena uslovno; kazna za Bilija- deportacija iz zemlje i debela globa, ali i to je ispalo znatno blaže, kad se sudija složio s molbom Bilijevog advokata-branioca da se njegovom klijentu dozvoli da dobrovoljno napusti zemlju, da mu u pasošu ne bi stajala ta stigma, taj udareni žig sramotne deportacije koji bi nanosio ogromnu štetu njegovim poslovnim interesima. Dvadeset četiri časa posle izricanja presude, Bili i Mimi su ponovo bili u Londonu, dižući galamu u hotelu »Krokford« i šaljući šik-pozivnice potencijalnim zvanicama za prijem koji je imao da bude glavni društveni događaj te neobično vrele i znojave sezone. Jedna od tih pozivnica našla je svoj put, posredstvom g. S.S. Sisodije, do stana Aleluje Koun i Džibrila Farište; druga je, sa nešto malo zakašnjenja, stigla u »skrovište« Saladina Čamče, proturena ispod vrata od strane brižnog Džampija. (Mimi je Pamelu telefonom pozvala na prijem, pa je, usput, sa svom svojom neposrednošću upitala: »Je l’ imaš pojma gde ti se deo onaj tvoj muž?« - na što je Pamela odgovorila sa engleskom nelagođnošću, yes er but [da, ovaj, ali...]. Mimi je celu priču izvukla iz nje za nepunih pola sata, što nije bilo loše, i likujući zaključila: »Meni ovo zvuči kao da se tvoj život samo poboljšava, Pam draga. Dovedi ih obojicu; ili koga ti ’oćeš od njih dvojice. To će da bude pravi cirkus«.)
Mesto za održavanje tog prijema bilo je još jedan neobjašnjiv Sisodijin trijumf: ogromna tonska sala jednog od filmskih studija Šeperton bila je dobijena u tu svrhu, očigledno besplatno, da bi gosti mogli da uživaju u ogromnoj scenografskoj (i režijskoj) rekonstrukciji dikensovskog Londona postavljenoj svuda okolo, tj. još neuklonjenoj posle tek snimljenog filma: muzičke adaptacije poslednjeg romana velikog pisca, sa novim naslovom Prijatelj!, za koji je scenario i songove napisao proslavljeni genije muzičke scene, g. Džeremi Bentam, i koja je doživela ogroman uspeh i u londonskom Vest Endu i na Brodveju, uprkos nekim jezivim scenama; i tako je sad film Drugari, u biznisu poznat pod tim naslovom, dobijao velike pohvale od strane finansijski moćnih filmskih producenata. »Lju lju ljudi iz propa propa propagande«, govorio je Sisodija Džibrilu preko telefona, »misle da će oooooovaj društveni doga doga - ovaj prijem, biti najebi najebi - nabijen svetom i da će to da bu bu bude dobro za njihovu propa propagandu i publi publi publicitet.«
I stiglo je to veče: veče stravične vrućine.

*


Šeperton! - Pamela i Džampi su već tu, doleteli na krilima Pamelinog eMDžija (MG-a) dok Čamča, prezirući njiliovo društvo, stiže jednim od autobusa koje su domaćini prijema stavili na raspolaganje onim gostima koji iz bilo kog razloga više vole da budu voženi nego da voze. - A došao je i neko drugi - onaj sa kojim je naš Saladin pao sa neba na zemlju - i on se sad ufurava u salu za prijem.
Čamča ulazi u arenu; i zapanji se. - Ovde je London izmenjen - ne, već kondenzovan - u skladu sa zakonima filma. -Pa, ovojeprava Štukaturija na Šperpločanip, pa gle i one tamo ganc-nove, uštogljene, mizanscenske statiste, tako zapanjujuće blizu Portman Skvera, i onaj ugao u senci sa kafanicama za brzu klopu. - I još crnje i gore: vidi samo one gomile đubreta koje skuplja čistač ulica na Bofins Baueru, verovatno sasvim blizu Holouveja što se u ovoj smanjenoj metropoli uzdiže iznad Fledžebijevih Fascinantnih soba za izdavanje u Elbaniju, u samom centru Vest Enda! - Ali gosti nisu raspoloženi za gunđanje; taj ponovo rođeni grad, čak i sa ispremeštanim kvartovima, zaustavlja dah posmatračima; naročito u onom đelu ogromnog studija kroz koji krivuda reka, reka sa svojim maglama i čamcem dvojnika Gafera Heksema, osečna Temza što teče ispod dva mosta, jednog gvozdenog i drugog kamenog. - Po njenim kaldrmisanim obalama sad veselo gaze gosti; a tamo odjekuje tužni, maglom zaglušeni bat koraka sa zloslutnom notom. Žućkasto-beličasti dim od suvog leda diže se preko kulisa.
Društveni velikani, manekenke, filmske zvezde, velike budže raznih korporacija, jedan par manjeg značaja iz kraljevske porodice, korisni (upotrebljivi) političari i sličan ološ, znoje se i mešaju u tim krivotvorenim ulicama sa mnogim ljudima i ženama isto tako znojavim kao i »pravi« gosti, isto tako krivotvorenim kao taj grad: unajmljeni statisti u starinskim kostimima, kao i jedan izbor vodećih glumaca iz tog filma! Čamča, koji, u trenutku kad ga je ugledao, shvata da je taj susret bio sama svrha njegovog dolaska ovamo - činjenica koju je on sve do ovog trena uspevao da drži daleko od sebe - Čamča jasno vidi Džibrila u sve uskomešanijoj i bučnijoj gomili sveta.
Da: tamo, na Londonskom Mostu Kamenom, bez ikakve sumnje - Džibril! - A ono mora da je njegova Aleluja, njegova Kraljica Leda, Koun! - Gle kako odsutan izraz lica izgleda da ima, kako se malo naginje ulevo; i kako ona izgleda zaćorena njime - kako ga svi obožavaju: jer on je među najvećim ličnostima ovog prijema, Batuta mu je s leve strane, Sisodija i Eli sa desne, a svuda okolo mnoga lica koja bi mogli da prepoznaju ljudi od Perua pa sve do Timbuktua! - Čamča se probija kroz gomilu koja postaje sve gušća kako se on približava mostu; ali on je odlučan- do Džibrila, on će do Džibrila doći! - i, odjednom, sa početnim praskom tasova, začu se bučna muzika, jedna od besmrtnih, sjajnih melodija g. Bentama; muzikanti prolaze a masa sveta se cepa na dva dela kao Crveno more ispod dece Izrailja, da ih propuste. - Čamča, izgubivši ravnotežu, posrće unazad, guran gomilom koja se deli i njega pričvrljuje uz jednu lažnu polubrvnaru - uz šta drugo do - Malu prodavnicu retkosti; i, da bi se od mase zaštitio, on unatraške ulazi u tu radnjicu, dok, napolju, velika raspevana horska gomila sisatih dama sa širokim kapama, u nabranim bluzama, u pratnji jednog mnoštva gospodičića sa sulundarskim šeširima na glavama, prolazi razdragano i bučno ulicom pored reke, pevajući koliko ih grla nose.

Kakav li je čovek
Naš zajednički prika?
Kakve su mu namere?
Da l’ nam može biti dovek
Oslonac i dika?
itd. itd. itd.

»Čudna je ta stvar«, neki ženski glas kaže iza njega, »ali kad smo igrali šou u Teatru-Ce, među glumcima je došlo do prave provale strasne požude; nešto neuporedivo u mom iskustvu. Glumci su počeli da gube šlagvorte zbog sprdanja i zezanja u oba krila bine.«
Žena koja to govori - sad vidi on - mlada je, punačka i živahna, daleko od neprivlačne, vlažna od vrućine, zajapurena od pića, i očigledno zahvaćena groznicom te požudeo kojoj govori. - U toj »sobi« ima malo svetlosti, ali on ipak vidi sevanje njenih očiju. »Imamo vremena«, nastavlja ona, praktično. »Kad se ovaj hor završi, na redu je solo-partija g. Podsnapa. A zatim ona zauzima važan stav agenta osiguravajućeg zavoda i baca se u svoju sopstvenu verziju programirane mjuzikalske Podsnaperije:

Naš jezik je raskošan i bogat,
Za strance je mučan i rogat;
Nacija je naša miljenica Boga;
Da nas ugrozi neko - nema toga!...

Pa onda u reks-harisonovskom (My Fair Lady) rečitativu, obraća se nekom nevidljivom strancu. »I kako vam se sviđa London? - (Stranac): Ajnormejmong rič (bogat).- (Enormously) Inomesli (grdno) rič, kažemo mi. Naši engleski prilozi nikad se ne završavaju sa mong. - A da li vi, Ser, nalazite mnoge dokaze o dejstvu našeg, Britanskog Ustava, na ulicama ove Svetske Metropole - Londona, Londres-a, Londona? - Rekao bih«, dodaje ona i dalje podsnapujući, »da kod Engleza postoji jedno kombinacija od osobina od jedno skromnost, od jedno nezavisnost, od jedno odgovornost, i od jedno mirno spavati, koje se uzalud treba tražiti kod drugih nacija od ovaj svet.«
Dok je govorila ove replike, žena se primicala Čamči- otkopčavajući svoju bluzu, istovremeno - a on, mungos pred njom-kobrom, stoji skamenjen, dok ona izlaže svoju lepo uobličenu desnu sisu i, pružajući mu je, pokazuje mu kako je na njoj crvenim flomasterom nacrtala - kao čin građanskog ponosa - ništa manje nego mapu, plan grada Londona, a plavom hemijskom olovkom - reku. Metropola ga zove k sebi; ali on, kriknuvši na pravi dikensovski način, okrene se prema izlazu iz Male prodavnice retkosti i počne da se probija kroz gungulu u ludilo ulice.
Džibril gleda, sa Londonskog mosta, pravo u njega; njihovi pogledi - ili se to Čamči tako čini - sad su se- susreli. Da: Džibril se podiže na prste i mahne mu rukom, bez uzbuđenja.

*


Ono što sledi, jeste tragedija. - Ili, bar, odjek tragedije, punokrvne, originalne i, kako se kaže, budući nepristupačne modernim ljudima i ženama. - Burleska za naše uniženo, imitatorsko vreme, u kojem klovnovi iznova glume ono što su, nekad, prvi odigrali heroji i vitezi. -Pa, onda, neka bude tako. - Pitanje koje se ovde postavlja, i dalje je, kao i uvek, krupno: a to je - priroda zla, kako se zlo rađa, zašto ono raste, kako ono jednostrano obuzima mnogostranu ljudsku dušu. Ili, recimo, zagonetka zvana Jago.
Nije nepoznata stvar da tumači književnih, dramskih dela, poraženi postupcima negativnog junaka, pripisuju njegov čin »zlobi bez motiva«. Zlo je zlo i ono će činiti zlo, i to je to; gujin otrov je prava definicija guje. - Ali, ovakvo sleganje ramenima, s prezrenjem, neće proći na ovoj paradi. Možda moj Čamča nije nikakav Stari Venecijanac, ni moja Eli neka zadavljena Dezdemona, a niti Farišta može da se meri sa onim Mavrom, ali oni će barem navući na sebe kostime takvih tumačenja kakva će moje shvatanje stvari dopustiti. - I, tako, Džibril sad maše Čamči u znak pozdrava; Čamča mu prilazi; zavesa se diže i otkriva scenu koja se zamračuje.

*


Opažajmo, najpre, kako je ovaj Saladin osamljen, ovde; iako je bio stekao samo jednu trzajuću družbenicu - naćefleisanu i sisno kartografski dezeniranu tuđinku, on se sam probija kroz razmičuću gomilu sveta u kojoj sva lica izgledaju (a nisu) prijatelji jedni drugima; dok tamo, na Londonskom mostu stoji Farišta, opkoljen svojim obožavaocima, usred gomile sveta;
a pored Džibrila - poštujmo taj utisak koji je dobio Čamča, čovek koji je voleo Englesku u vidu svoje izgubljene žene-Engleskinje - zlatno, bledo i glečerski ledeno prisustvo Aleluje Koun; Čamča hvata jednu punu čašu s poslužavnika koji nosi kelner u prolazu, brzo popije piće, uzima drugo; i čini mu se da u udaljenoj Eli vidi sve ono što je izgubio;
a u drugim smislovima, takođe, Džibril brzo postaje za Saladina ceo zbir njegovih poraza; i u tom trenutku pored Džibrila se nacrta još jedna izdajnica: ovca u haljini jagnjeta, sa preko pedeset godina, trepćućj kao cura od osamnaest - Čamčina agentkinja, grozna Sarlota Selers; a ti njega, Sarlota, nikad ne bi uporedila sa onom transilvanijskom krvopijom (Drakulom), je l’ da?! - zakuka u sebi ozlojeđeni posmatrač, Čamča; i ščepa još jednu čašu s poslužavnika; a na njenom dnu ugleda sopstvenu anonimnost i slavu onog drugog, i veliku nepravdu u toj razlici;
i, posebno, najposebnije - gorko razmišlja on - jer Džibril, osvajač Londona, ne vidi nikakvu vrednost u tom svetu koji pada pred njegove noge! - pa, taj kopilan se uvek podsmevao ovom gradu, pravom-pravcatom Londonu, Vilajetu, Englezima, tim tupadžijama, kako on kaže, tim hladnim ribama, časti mi! - i dok se Čamča nepopustljivo probija kroz gomilu ka njemu, čini mu se da vidi, baš sada, onaj isti podsmeh na Farištinom licu, onaj prezir jednog izopačenog Podsnapa, za koga je sve ono što je englesko vredno ismevanja umesto hvale; o Bože, kakva je surovost u tome, da on, Saladin, čija je borba (kao nekad ona krstaška), čija je svrha bila osvajanje ovog grada, mora da gleda kako taj grad kleči pred njegovim prezrivim suparnikom! - a tu je i ovo: da Čamča žudi za tim da bude u Farištinim cipelama, dok Džibrila Čamčina obuća uopšte ne zanima.
Šta je neoprostivo?
Gledajući Farištino lice, Čamča prvi put posle onog njihovog grubog rastanka u holu kuće Roze Dajamond, i zapažajući istu onu čudnu prazninu u pogledu tog drugog, seća se, veoma živo, one ranije praznine: Džibril je stajao na stepeništu ne hoteći da bilo šta učini, dok su Čamču, rogatog i uzapćenog, odvlačili u noć; i oseća kako mu se mržnja vraća, oseća kako ga mržnja ispunjava od-glave-do-pete svežom žuči zelenom - zanemari izvinjenja, kriči ona u njemu, do đavola sa mokrim krpama i šta-sam-drugo-mogaovima; ono što je neoprostivo jeste neoprostivo.Ounutrašnjoj povredi ne mozeš da sudiš prema dubini spoljašnje rane.
I tako: Džibril Farišta, izveden od Čamče pred sud, nalazi se na džombastijem drumu nego što je bio onaj kojim su bili voženi Mimi i Bili u Njujorku, i proglašen je krivim, za večna vremena, zbog one Neoprostive Stvari. Iz čega ono što sledi, sledi. - Ali nama može biti dopušteno da malo spekulišemo o pravoj prirodi tog Krajnjeg, tog Neokajivog Greha. - Da li je to, i može li to biti, prosto, ono njegovo ćutanje na Rozinom stepeništu? - Ili, pak, tu postoji i neka dublja srdžba, grč zbog kojeg je onaj Primarni Uzrok, odista, ništa više no jedna zamena, surogat- fasada? - Jer, nisu li, njih dvojica, združeni protivnici, svaki senka onog drugog? - Jedan koji nastoji da se preobrazi u stranstvo kojem se divi, a drugi koji više voli da, prezrivo, preobražava; jedan, zlosrećan badža koji kao da je neprestano kažnjavan zbog nepočinjenih zločina, i drugi, nazivan anđeoskim i od pojedinaca i od svih zajedno, tip čoveka koji uspeva da se svega kloni. - Čamču možemo opisati kao čoveka nešto manjeg od prirodne veličine; ali bučni, vulgarni Džibril je, neosporno, znatno veći od prirodne veličine, što predstavlja nejednakost koja bi u Čamči lako mogla da izazove neoprokrustovske žudnje: da sebe istegne i produži fikareći Farištu do normalne veličine.
Šta je neoprostivo?
Šta, ako to nije ona uzdrhtala golotinja koja je potpuno poznata osobi kojoj se ne veruje? - I zar Džibril nije video Saladina Čamču u situacijama - otmici aviona, padu, hapšenju - u kojima se tajne svake ličnosti potpuno otkrivaju?
Pa, onda? - Da li se mi približavamo tome? Da li treba da kažemo čak i to da su njih dvojica dve fundamentalno različite vrste ličnosti? Možemo li se složiti s tim da Džibril, i pored svog scenskog imena i izvođenja na sceni, i uprkos sloganima ponovnog rođenja, novih početaka, metamorfoza - želi da, umnogome, ostane stalan- to jest spojen sa svojom prošlošću da bi i dalje rastao iz nje; da on nije sam izabrao ni onu svoju gotovo fatalnu bolest ni onaj preobražavajući pad; da se on, u stvari, iznad svega plaši izmenjenih stanja u kojima mu snovi cure u, i nadvladavaju, njegovo burno ja, praveći od njega onog anđeoskog Gavrila-Džibrila što on ne želi da bude; te je, tako, on i dalje ono njegovo ja koje, za našu trenutnu svrhu, možemo opisati kao »istinsko«... dok je Saladin Čamča kreatura odabranih nestalnosti, jedna voljna ponovna izmišljotina; dok njegova najradija pobuna protiv istorije, prošlosti, pravi od njega ono što je, po našem izabranom idiomu - »falš«? I zar ne bismo, onda, mogli da kažemo i to da taj falšeraj njegove ličnosti omogućuje da se u Čamči stvaraju i dublji i gori falšeraji - nazovimo to »zlom« - i da je to istina, da su to vrata koja su se u njemu otvorila usled onog pada?- Dok se Džibril - po logici naše ustanovljene terminologije - ima smatrati »dobrim« zbog želje da ostane, uprkos svim njegovim promenama, jedan, u dubini duše, na jezik neprevodljiv čovek.
Ali, i opet ali: ovo zvuči - zar ne? - opasno kao neka intencionalistička obmana (kao da cilj treba da opravda sredstva)? - Takve razlike, koje počivaju, kao što moraju, na ideji o sebi kao o (idealno) homogenom, nehibridnom, »čistom« ja - na krajnje fantastičnoj zamisli!- ne mogu, ne smeju da budu dovoljne. Ne! Bolje da kažemo jednu oporiju stvar: da zlo možda nije tako duboko usađeno ispod naše površine, kako volimo da mislimo i govorimo. - Da mi, u stvari, zlu težimo prirodno, to jest, ne protiv naše prirode. - I da je Saladin Čamča krenuo da uništi Džibrila Farištu jer se, najzad, pokazalo da je to tako lako učiniti; pošto je istinska privlačnost zla u zavodljivoj lakoči kojom čovek može da krene tim putem. (I spomenimo, u zaključku, kasniju nemogućnost povratka.)
Ali Saladin Čamča insistira na jednoj prostijoj liniji. »Bila je to njegova izdaja u kući Roze Dajamond; njegovo ćutanje, i ništa drugo.«
I on zakorači na krivotvoreni Londonski most. Sa mosta gde se nalazi mala lutkarska, crveno-belo prugasta šatra g. Punch-a i one besne lutke Džudi što deveta ostale lutke na bini - Čamča dovikuje Džibrilu: Tako se to radil Posle čega i Džibril njemu dovikuje u znak pozdrava, ali mu reči oduševljenja blede zbog neprikladne ravnodušnosti u glasu: »Ma jesi li to ti, Tupadžijo! Đavole prokleti. Jesi, bogami,i to u prirodnoj veličini. Dođi ’vamo, Salad-baba, Čamčo, drugaru stari.«

*


Ovo se desilo:
U trenutku kad se Saladin Čamča našao u blizini Eli Koun, pred kojom se ukočio i malčice sledio od njenih očiju, osetio je kako se njegovo ponovo rođeno neprijateljstvo prema Džibrilu proširuje na nju sa njenim ispod-nule idi-do-đavola izrazom lica i držanjem osobe koja je u intimnim odnosima sa nekom velikom tajnom svemira; a i sa nekom osobinom, na koju će on kasnije pomisliti kao na pustoš, divljinu, na nešto tvrdo i rasuto, antidruštveno, rezervisano, na samu suštinu njene ličnosti. Zašto ga je to kod nje toliko nerviralo? Zašto ju je, pre no što je i otvorila usta, ocenio kao deo svog neprijatelja?
Možda zato što ju je želeo; a on je nju želeo tim više zbog onog što je smatrao da predstavlja njenu unutarnju sigurnost; a kako on to nije imao, on joj je zavideo i želeo da uništi to na čemu joj zavidi. Ako je ljubav žudnja da se liči na (ili čak da se postane) voljeno biće, onda se mržnja- to mora da se kaže - rađa iz iste ambicije, kad ona ne može da se ostvari.
Ovo se desilo: Čamča je izmislio jednu Eli i postao neprijatelj svoje fikcije... ali ništa od toga nije pokazao. Osmehivao se, rukovao se, rekao da mu je drago što su se upoznali; i onda je zagrlio Džibrila. Ja ga pratim da mu nešto uzvratim. Eli, ništa ne sumnjajući, izvini se. Njih dvojica sigurno imaju dosta tema za razgovor, rekla je; i, obećavši da će se brzo vratiti, ode: ide, kako reče, da istražuje. Čamča je zapazio da je dva-tri koraka malo hramala; zatim se zaustavila, pa odlučno otkoračala dalje. Među stvarima koje on nije znao o njoj, bio je njen fizički bol.
Ne znajući ni da je taj Džibril koji stoji ispred njega, odsutna pogleda i površan pri pozdravljanju, bio pod najpažljivijom lekarskom kontrolom; ili da je redovno morao da uzima lekove koji su mu zatupljivali čula, zbog veoma realne mogućnosti da mu se povrati ne-više-bezimena bolest, što će reći: paranoidna šizofrenija; ili, pak, da je bio dugo držan po strani, na Elino odlučno insistiranje, od lilmskog sveta u koji je ona bila počela ozbiljno da sumnja, još od onog Džibrilovog poslednjeg urnebesa; ili, čak, da je njihovo prisustvo na ovoj batuta-mamulijanskoj zabavi bila sivar kojoj se ona zdušno protivila, pristavši samo posle stravične scene u kojoj je Džibril grmeo, govoreći da on ncće više da bude zarobljenik i da je čvrsto odlučio da i dalje nastoji da se vrati u svoj »stvarni život«; ili da se Eli u svom napornom staranju o svom poremećenom ljubavniku - koji je bio u stanju da viđa šišmiške vražiće kako glavom nadole vise u frižideru - ofucala i istanjila kao iznošena košulja, prinuđujući samu sebe da igra ulogu bolničarke, »žrtvene jarice« i štake, što je, sve u svemu, zahtevalo od nje da radi protiv svoje složene i ugrožene prirode;i ne znajući ništa od svega toga, ne shvatajući da je i taj Džibril, na koga je on gledao i verovao da ga vidi kao oličcnje deteta sreće, kao to što je od-furije-gonjenom Čamči tako upadljivo nedostajalo, da je i taj isti Džibril bio isto tako kreacija njegove mašte, isto tako jedna fikcija, kao i njegova izmišljena-omražena-Eli-žena, ta klasična-»crkni-pukni«-plavuša iliti femme fatale dočarana njegovom zavidljivom, izmučenom, orestovskom imaginacijom- Saladin je u svom neznanju ipak, sasvim slučajno, prošao kroz pukotinu u Džibrilovom (istina, pomalo donkihotskom) oklopu, i shvatio kako taj njegov Drugi može brzo da se uništi.
Džibrilovo banalno pitanje je napravilo taj otvor Ograničen sedativima na obično ćaskanje, upita on Čamču, maglovito: »A kako je, reci mi, tvoja dobra supruga?« Na što mu Čamča, razvezana jezika alkoholom, izbrblja: »Kako je? Udešena za vrbicu. Napumpana - trudna. Jebeno noseća.« Poluuspavani Džibril nije zapazio bes u njegovom govoru, pa se odsutno razvedrio i obgrlio Saladina oko ramena. »Šabaš, mubarak - aferim«, čestitao mu je »našinski«. »Alal ti vera, Tupadžijo, ti brzo radiš.«
»Čestitaj njenom švaleru a ne meni«, zadebljana jezika, gnevno reče Saladin. »Čestitaj mom starom drugaru, Džampiju Džošiju. Priznajem, pojavio se pravi badža. Izgleda mi da žene mnogo trzaju na njega. Bogzna zašto. Sve luduju za njegovom prokletom decom, pa čak i ne čekaju na njegovu ličnu dozvolu.«
»A koja to, na primer, ne čeka?« dreknu Džibril, glave se okreću prema njemu, a Čamča se trgne, iznenađen pitanjem. »Kako koja koja koja?« dreči i Čamča i izaziva pijane kikote okoline. I sam se Saladin nasmeja: ali nezadovoljno. »Reći ću ti koja, na primer. Moja žena, na primer, eto koja. Ona nije nikakva dama, mister Farišta, Džibrile. Pamela, moja jok-damska supruga.«
I baš u tom trenutku, kako to sreća ponekad hoće - dok je naćefleisani Saladin bio potpuno nesvestan dejstva svojih reči na Džibrila - u čijoj su se glavi dve slike eksplozivno mešale: prva, njegovo iznenadno sećanje na Rehu Merčant sa letećeg ćilima, koja ga je upozoravala na Elinu potajnu želju da ima dete bez obaveštavanja oca - ko pita seme za dozvolu da se poseje, i druga, zamišljeno telo instruktora borilačkih veština spojeno u visokoritajućoj putenosti sa idom iste gospođice Aleluje Koun - figura Džampija Džošija viđena kako prelazi most, »Sautvek bridž« u stanju nekakve uzbuđenosti - a u stvari juri za Pamelom, od koje je on bio odvojen u toku one iste horske navale dikensovskih pesama, koja je Saladina bila gurnula na kartografske metropolitanske sise one mlade žene u Maloj prodavnici retkosti. »Ovo je razgovor o đavolu«, naglasi Saladin.
»Takva ti je ta baraba.« I okrenu se on Džibrilu: ali Džibril beše negde nestao.
Vrati se Eli Koun, besna, mahnita. »Gde je on? Isuse! Pa, zar ja ne mogu ni jedan jedini trenutak da ga ostavim samog? Zar nisi mogao da obratiš malo proklete pažnje na njega?«
»Pa, u čemu je stvar?« Ali sad se i Eli već bila bacila ugužvu, te kad Čamča ugleda Džibrila kako prelazi »Sautvek bridž«, ona se već nalazila daleko van domašaja njegovog glasa. - A sad se tu pojavi i Pamela, i oštro ga upita: »Jesi li video Džampija? - A on joj pokaza, »Eno ga tamo, u onom pravcu«, posle čega i ona, bez ikakve pristojne reči, prosto, nestade; i sad se Džampi mogao videti kako prelazi »Sautvek bridž« u suprotnom smeru: kovrdžava mu kosa čupavija nego ikad ranije, ramena -vešalica-za-kapute - skupljena mu pod gornjim kaputom koji nije hteo da skine, oči uznemirene u traganju za nekim, a palac mu pajki u ustima; a malo kasnije, eto ti i Džibrila kako srlja preko imitacije onog mosta sazdanog od gvožđa, ulući u Džampijevom smeru.
Ukratko, zbivanja behu počela da pomalo liče na farsu; ali dok je nekoliko minuta docnije onaj glumac što igra ulogu »Gafera Heksama«, čamdžije koji nadgleđa jedan deo dikensovske Temze u traganju za plovećim leševima, da bi ih oslobađao od para i dugih vrednosti, pre no što ih preda policiji - veslao brzo niz reku u studiju, sa svojom nakostrešenom i prljavom perikom na glavi, farsa se završila; jer je u njegovom zloglasnom čamcu ležalo onesvešćeno telo Džampija Džošija u njegovom vodom totalno natopljenom gornjem kaputu. »Gadno tresnut po glavi«, uzviknu čamdžija, pokazujući na ogromnu čvorugu koja jei dalje bujala na potiljku Džampijeve lobanje, »a kako sam ga našao onesvešćenog u vodi, pravo je čudo što se nije udavio.«

*


Nedelju dana posle toga, odazvavši se na žarki telefonski poziv Eli Koun, koja ga je tražila i pronašla preko Sisodije, Batute i, konačno, Mimi, i to u na izgled prilično raskravljenom stanju posle šoka, Saladin Čamča je sedeo na zadnjem sedištu trogodišnjeg srebrnastog »stejšn vagona« Citroen-a, koji je buduća Alicija Boniek bila poklonila svojoj kćeri pred svoj duži boravak u Kaliforniji. Eli ga je dočekala na železničkoj stanici Karlajl, ponavljajući reči svojih prethodnih telefonskih izvinjenja - »Ja nisam imala prava da s tobom onako razgovaram; ti ništa nisi znaoo onom njegovom - o, bogu hvala što niko nije video kad je čoveka napao, i izgleda da je cela ta stvar zataškana, ali jedan čovek, s leđa tresnut veslom po glavi, mnogo nezgodno; a mi smo, zapravo, uzeli jednu kuću gore na severu, ustupili nam je neki moji prijatelji koji su otputovali, jer prosto mi se činilo da će najbolje biti da se sklonimo od sveta, i, moram da ti kažem, da on stalno pita za tebe; i ja mislim da ti stvarno možeš da mu pomogneš, a, iskreno govoreći, i meni će biti lakše uz tvoju pomoć«, što je Saladina malo opametilo, ali i utopilo u veliku radoznalost - i sad je Škotska jurila pored Citroenovih prozora, strašnom brzinom: jedan rub Hadrijanovog Zida, pa Gretna Grin, rajsko naselje - mesto potajnog venčavanja odbeglih parova zaljubljenih, pa zatim duboka unutrašnjost ka Južnoj Visiji; Eklfeksen, Lokebi, Bitok, Elvenfut. Čamča je bio sklon razmišljanju o tome kako su sva ne-metropolitanska mesta neka udubljenja u međuzvezdanom prostoru, a putovanja u njih puna opasnosti: jer sručiti se u te praznine, sigurno bi moglo da znači umreti sam i neotkriven. Zabrinuto je zapazio da je jedan od Citroen-ovih farova bio neispravan i bez svetla, da je na instrumentu za pokazivanje nivoa benzina gorela crvena svetlost (pokazalo se da je i to bilo neispravno), spuštao se sumrak a Eli je vozila kao da je drum A74 bio silverstonska auto-strada usred bela i sunčana dana. »On ne može, bez kola, da ode daleko, ali nikad se ne zna«, objasnila mu je, namrgođeno. »Pre tri dana je ukrao ključeve od kola, pa su ga zaustavili dok je vozio uz jednosmeran izlaz sa druma M6, vičući o prokletstvu. Pripremite se za osvetu Boziju, rekao je saobraćajnim policajcima, jer ću ja uskoro pozvati svog poručnika, Azrijela. Oni su sve to zapisali u svoju malu beležnicu.« A Čamča, i dalje puna srca svoje sopstvene osvetničke žudnje, pravio se da je time šokiran i pokazivao svoje saosećanje. »A Džampi?« pitao jc. Na to Eli podiže obe ruke sa volana i raširi ih u gestu ja-se-predajem, dok su se kola stravično gegala na jednoj krivini druma. »Lekari kažu da je ta Džibrilova posesivna ljubomora možda deo iste stvari i da to može da mu prekine ludilo, kao ,kurcšlus’.«
Bilo joj je drago što s nekim može da razgovara; a Čamča joj je pružio svoje naklonjene uši. Ako mu je onži verovala, to je bilo zato što mu je verovao i Džibril; Čamča nije imao nameru da to poverenje kvari. On je jednom proigrao moje poverenje; i pustimo ga sad, neko vreme, da se uzda u mene. Čamča je bio početnik, lutkar-novak; bilo mu je potrebno da prouči marionetske konce, da vidi šta je tu vezano za šta... »Ja sam tu nemoćna«, govorila je Eli. »Ja nekako maglovito osećam da sam kriva zbog njega. Naš zajednički život ne ide kako treba,
i to je moja greška. Moja majka se uvek naljuti kad ja ovako govorim.« Alicija, pred ulazak u avion što leti na zapad, grdila je svoju ćerku na Terminalu br. 3. »Ja ne shvatam odakle tebi takve predstave«, vikala je među rančevima, torbama i uplakanim azijskim mamama. »Mogla bi da kažeš i da život tvog oca nije išao po planu. I da li, onda, njega treba kriviti za one koncentracione logore? Proučavaj istoriju, Aleluja. Istorija je u ovom veku prestala da obraća pažnju na stare psihološke orijentacije stvarnosti. Mislim da u ovo naše vreme čovekov karakter ne određuje više njegovu sudbinu. Ekonomija mu je sudbina. Ideologija mu je sudbina. Bombe su mu sudbina.Šta brine glad, gasnu komoru, granatu, kako si ti proživela svoj život? Kriza dolazi, smrt dolazi, a tvoje patetično individualno ja nema s tim ama baš nikakve veze, sem što mora da trpi posledice. A taj tvoj Džibril: možda ti se on događa kao što ti se i istorija događa.« Bila se vratila, bez prethodnog upozorenja, onom visokom stilu svoje garderobe koju je Oto Koun najviše voleo da vidi na njoj, i kao da su joj, recimo, najbolje pristajali veliki crni šeširi i nabrane haljine. »Uživaj u Kaliforniji, majko«, oštro joj je rekla Eli. »Nek’ je zadovoljna bar jedna od nas dve«, rekla je Alicija. »A zašto ne bih to mogla da budem ja?« I pre nego što joj je ćerka mogla da odgovori, ona brisnu pored barijere »samo-za-putnike«, mašući pasošem, avionskom ulaznicom i kartom, na putu ka »duty free«-bocama Opijuma i Gordon-džina, izloženim za prodaju ispod jednog aluminijumskog natpisa koji je glasio: NA RASTANKU RECITE ZDRAVO I KUPITE PIĆE JEFTINOI PRAVO!
U poslednjoj svetlosti dana, drum je obilazio jedan niz bezdrvnih, vresom obraslih bregova. Davno, u jednoj drugoj zemlji, u drugi sumrak, Čamča je obilazio drugi jedan takav niz bregova iza kojih su se ukazale ruševine Persepolisa. Medutim, onjesad putovao kajednoj ljudskoj ruševini; ne da joj se divi već možda (jer odluka da se čini zlo nikad se ne donosi konačno, sve do samog trenutka izvršenja; uvek postoji poslednja šansa za povlačenje) čak i da ga vandalski opustoši. Da naškraba svoje ime na Džibrilovoj koži: Ovdi bijo Saladin. »Zašto si ti sa njim?« upita on Eli, koja, na njegovo iznenađenje, pocrvene. »Zašto sebe ne poštediš tih muka?«
»Ja tebe, zapravo, i ne znam, uopšte te ne poznajem, stvarno«, poče ona; zatim malo zastade, pa odluči da kaže. »Ne ponosim se ovim odgovorom, ali on je istinit«, reče ona. »To je seks. Nas dvoje smo u tome neverovatni, savršeni, ja ne znam ništa slično. Ljubavnici snova. Čini mi se da on, prosto, zna. Da zna mene.« Onda ućuta; noć joj je skrivala lice. Čamča opet oseti navalu gorčine. Sve sami ljubavnici snova oko njega; a on »neosnovan«, čovek lišen snova, može samo da ih posmatra. Srdito je škrgutao zubima i slučajno se malo ujeo za jezik.
Džibril i Eli su se bili zavukli u Djurisdir, u jedno tako malo selo da nije imalo ni »pab«, i stanovali su u jednoj neposvećenoj, bivšoj crkvi (Freekirk), pa preobraćenoj - taj kvazireligijski termin Čamči je čudno zazvučao - zapravo adaptiranoj za stanovanje; adaptaciju je izvršio jedan arhilekta, Elin prijatelj, koji se obogatio praveći takve metamorfoze svetog u profano. Ta zgrada je na Saladina sumorno delovala, uprkos njenim belim zidovima i čupavom (apisonu od-zida-do-zida. U vrtu je bilo nadgrobnih spomenika. Kao sklonište za čoveka koji pati od paranoidne iluzije da je glavni anđeo Gospoda Boga, pomislio je Čamča, ovo mesto ne bi moglo da bude njegov, lični, prvi izbor. Ta Freekirk je stajala malo izdvojeno od desetak drugih kuća od kamena i crepova koje su sačinjavale to seoce: osamljenih čak i u toj osamljenosti. Džibril je stajao na vratima - senka ispred osvetljenog predsoblja - kad su se 'kola zaustavila pred kućom. »Došao si«, uzviknu on. »Baš dobro. Dobro došao u krvavu tamnicu.«
Džibril je zbog lekova koje je uzimao postao trapav. Dok su njih troje sedeli oko kuhinjskog stola od sveže borovine, ispod centrifikovane lampe sa tegom, na povlačenje gore-dole, dvaput je rukom zakačio svoju šolju s kafom (hvalio se da više ne pije žestoka pića, dok je Eli, da bi Čamči pravila društvo, nalila dve dobre »šarže« škotskog viskija u njihove čaše), i, psujući, posrtao po kuhinji tražeći papirne salvete da upije prosutu kafu. »Kad mi ovakav način života dozlogrdi, ja to jednostavno prekinem, a njoj ništa ne kažem«, priznade on. »Ali onda razna sranja počinju da se dešavaju. Kunem ti se, Tupadžijo, ne mogu da podnosim krvavu pomisao da to neće nikad prestati, i da su mi jedini izbor lekovi ili bube u glavi. Ne mogu to krvavo prokletstvo da podnosim, pa to ti je. Kunem ti se, kad pomislim na sve to, dođe mi, uh, ne znam, ne znam šta bih uradio.«
»Prestani da pričaš«, blago mu reče Eli. Ali on uzviknu: »Je l’ znaš, Tupadžijo, da ja nju čak i udarim? Krvav pakao.
Jednog dana mi se učinilo da je ona neki od onih naših besnih-razemsa (indijskih demona), pa sam kren’o da je gonim. Znaš li ti kako je to jako, ta moć ludila?«
»Ja sam, srećom, pohađala one časove - bu! ups! uuuk!-samoodbrane«, isceri se Eli. »On preteruje, da bi se vadio. A, u stvari, to se završilo tako što je on sam lupao glavom o pod.« - »Da, baš ovde«, posramljeno priznađe Džibril. Kuhinjski pod je bio od kamenih ploča. »Bolno«, usudi se Čamča da kaže. - »Jezivo si u pravu«, zaurla Džibril, ali sad neobično veselo. »Bio sam nokautiran, načisto.«
Unutrašnjost Freekirk-a sastojala se od jedne prostrane (što bi preduzimači nazvali »dupleks«) sobe za prijem na dva nivoa - bivšeg hola za verske skupove - i druge, konvencionalnije polovine, sa kuhinjom i nusprostorijama dole, kao i spavaćim sobama i kupatilom, gore. Pošto, iz nekog razloga, nije mogao da spava, Čamča je u ponoć ustao i odbazao u veliku i ledenu - (toplotni talas je možda i dalje harao na jugu Engleske, ali ovde, gde je vreme bilo jesenje i hladno, ni privirio nije) - dnevnu sobu i tu bazao među sablasnim glasovima izagnanih propovednika, dok su Džibril i Eli činili ljubav bučno i naveliko. Kao Pamela. Pokušao je da misli na Mišal, na Zini Vakil, ali to mu nije pomoglo. Nabijajući prste u uši, borio se protiv zvučnih efekata kopulacije Farište i Aleluje Koun.
Taj njihov spoj, pomislio je, veliki je rizik od samog početka: najpre, ono Džibrilovo napuštanje karijere i jurnjava za Eli preko sveta, a sad i njena beskompromisna rešenost da to sredi, da pobedi u njemu onu ludu, anđeosku božanstvenost i obnovi onu njegovu ljudskost koju je volela. Za njih dvoje nema kompromisa; oni idu na sve ili ništa. Dok se on, Saladin, opredelio za život pod istim krovom sa svojom ženom i njenim švalerom. Šta je tu bilo bolje? Kapetan Ahab se udavio, podsetio se; a dvoličnjak Išmiel je preživeo.

*


Sutradan ujutro Džibril naredi da pođu na izlet do »vrha« obližnjeg brda. Eli je odbila da ide, mada je Čamči hilo jasno da je nju povratak na selo ispunjavao radošću. »Ama, pusti prokletu dustabanlijku«, reče Džibril, ali s ljubavlju. »Idemo nas dvojica. Pokazaćemo mi gradski prašinari ovoj osvajačici Everesta kako se planinari. Ovo ti je baš život okrenut tumbe. Mi se veremo uz planinu, dok ona sedi ovde i preko telefona vodi poslovne razgovore.« Saladinu je jedna misao stizala drugu: on je sad shvatio onu čudnu nepriliku u šepertonskom studiju; a shvatio je i to da će im ova mirna luka biti samo privremeno skrovište - da je Eli, dolaskom ovamo, žrtvovala sopstveni život i da to ona neće moći da nastavlja u beskonačnost. I šta sad on treba da uradi? Nešto? Ništa?- Ako osveta ima da se izvrši, onda kada i kako? »Obuj ove cokule«, naredi mu Džibril. »Da li će ova jebena kiša da pada ceo dan?« I pre nego što su stigli do piramide od kamenja na vrhu Džibrilovog izabranog pravca pentranja, bili su već obavijeni finom izmaglicom. »Mnogo lep pogled«, reče Džibril zadihano. »Gledaj: eno je tamo dole kako sedi zavaljena kao Veliki Pandžadram.« Pokazivao je rukom dole na Freekirk.Čamči je srce gruvalo u grudima i on se glupavo osećao. Moraće početi da se ponaša kao čovek sa nekom srčanom manom. Jer, džaba mu to što bi bilo slavno umreti od šloga na ovom nikakvom vrhu, ni zbog čega, u izmaglici! Onda je Džibril izvadio svoj dogled i počeo da razgleda dolinu. Tamo nije bilo gotovo nikog za gledanje - samo dva-tri čoveka, poneko kuče i nekoliko ovaca, i to je bilo sve. Džibril je malo pratio te ljude svojim dogledom. »Dakle, sad, kad smo sami«, on iznenađa reče, »mogu da ti kažem zašto smo, u stvari, pobegli u ovu prokletu rupčagu. Zbog nje. Da, da; nemoj da te zavede moje ponašanje! Sve je to zbog njene proklete lepote. Muškarci, Tupadžijo: jure je kao odvratne muve. Kunem ti se! Ja ih vidim kako balavei kako hoće da je ščepaju. To nije pravo. Ona je veoma privatna osoba, najprivatnija na svetu. Mi je moramo zaštititi od požude.«
Ove reči su Saladina iznenadile. O nesrećniče, pomislio je on, ti stvarno gubiš svoju ludu glavu postepeno alibrzo. I odmah za tom mišlju, kao nekom magijom, u svesti mu odjeknu rečenica: nemoj da uobražavaš da to znači da ću te ja ostaviti na miru.

*


Dok su se Eli i Čamča vozili natrag ka Karlajlskoj železničkoj stanici, Čamča pomenu opadanje stanovništva u unutrašnjosti zemlje. »Ovde nema posla«, reče Eli. »I zato je prazno. A Džibril kaže da ne može da se navikne na pomisao da ceo taj prazan prostor govori o siromaštvu: njemu to liči na luksuz, u poređenju sa prenaseljenošću u Indiji.« - »A tvoj rad?« upita je Čamča. »Šta je sa njim?« Ona se osmehnu na njega, već davno bez one fasade ledene cure. »Baš lepo od tebe što me to pitaš. Ja stalno mislim o tome kako će jednog dana moj život biti u centru pažnje, na prvom mestu. Ili, dobro, iako je meni teško da se poslužim prvim licem množine: naš život. Je 1’ da to bolje zvuči?«
»Ne daj mu da te odvoji od tvojih stvari. Ni od Džampija, ni od svega drugog što predstavlja tvoj svet.« Ovo je bio trenutak u kojem je njegova kampanja stvarno počela; jer je zakoračio na taj glatki, zavodljivi put kojim se moglo kretati samo na jedan način. »U pravu si«, rekla je Eli. »Gospode, kad bi on samo znao. Njegov dragi Sisodija, na primer: ne juri on samo one visoke starlete, mada i njih mnogo voli.« - »Pokušavao da ti se približi«, pretpostavi Čamča; i istovremeno odloži taj podatak za moguću kasniju upotrebu. »On je totalno bestidan«, reče Eli kroz smeh. »I to pred Džibrilovim nosem. Ne smeta njemu ni kad ga odbiješ: samo se pokunji i promrmlja, ,Nema ljuljuljutnje', i to ti je to. Možeš misliti šta bi bilo kad bih to rekla Džibrilu?«
Na železničkoj stanici Čamča požele sreću Eli. »Mi ćemo se za dve-tri nedelje vratiti u London«, rekla mu je kroz prozor automobila. »Ja imam tamo neke sastanke. A ti i Džibril bi onda mogli opet da se družite; njemu je ovo stvarno dobro činilo.«
»Pozovi me kad god želiš«, mahnuo joj je na rastankui gledao za Citroen-om dok ga nije izgubio iz vida.

*


To da je Eli Koun, treći vrh tog trougla fikcija - jer zar se Džibril i Eli nisu zbližili dobrim delom izmišljajući, iz svojih ličnih potreba, jednu »Eli« i jednog »Džibrila« za zaljubljivanje; i zar im Čamča nije sad nametao zahteve svog sopstvenog izmučenog i razočaranog srca? - imala da Inide nesvesni, bezazleni duh-pokretač Čamčine osvete, postalo je čak jasnije samom zavereniku, Saladinu, kad je video da Džibril, sa kojim se bio našao da zajedno provedu jedno ekvatorsko londonsko popodne, nije želeo ništa drugo do da mu u zbunjujućim pojedinostima opisuje svoju bludnu ekstazu u krevetu sa Eli. Kakvi su to ljudi, pitao se Saladin sa gađenjem, koji svoje najintimnije stvari nameću onima koji u tome ne učestvuju? Dok mu je Džibril (sa izvesnim uživanjem) opisivao pozicije, tajni rečnik požude, i ljubavne ugrize, šetali su se kroz park Brikhol Filds između učenica i dece na rolšuama i očeva koji su loše bacali bumerange i one »frizbi«-leteće tanjire svojim podsmešljivim sinovima, i probijali se kroz pripljeskano meso sekretarica koje su se u pauzi za ručak kuvale na suncu; i Džibril prekide svoju erotičnu rapsodiju da bi pomenuo, mahnito, da »Ja ponekad gledam ove ružičaste ljude i žene i umesto njihove kože, Tupane, vidim ukvareno mesište; evo, tu osećam smrad njihovog truljenja«, žestoko se lupkao po svojim nozdrvama, kao da otkriva neku misteriju, »u svom nosu«. Zatim se vratio među Eline butine, njenom zamagljenom pogledu, onoj savršenoj dolini pri završetku njenih leda i onim malim kricima koje je volela da ispušta. Bio je to čovek u bliskoj opasnosti da se iscepa na svojim šavovima. Ta njegova divlja energija i manična tačnost u opisivanju erotičkih pojedinosti, govorile su Čamči da je on opet smanjivao doze svojih droga, da se kovitlao naviše ka vrhuncu svog poremećenog »neba«, ka onom stanju grozničave uzbuđenosti sličnom »mrtvom« pijanstvu, u jednom pogledu (kako mu je pričala Eli), naime, da se Džibril ne seća ničeg što je govorio ili radio, kad bi se, što je bilo neizbežno, vraćao dole, na zemlju. - I nastavljao je dapriča, sada o neobičnoj dužini njenih bradavica na sisama,o tome kako ona ne voli da joj se dira pupak, o preosetljivosti njenih nožnih prstiju. Čamča je rekao sebi - bilo to ludilo ili ne, tek, ono što je ovaj razgovor o seksu otkrivao (jer on je razgovarao i sa Eli, u Citroen-u) bila je slabost njihove takozvane »velike strasti« - naziv koji je Eli samo u polušali upotrebila - jer, u frazi nema ničeg što bi značilo bilo šta dobro; tu, jednostavno, nije postojao ni jedan drugi vid njihove zajednosti zauzbuđeno opisivanje. - Međutim, on je, istovremeno, osećao kako u njemu samom raste uzbuđenje. Počeo je da zamišlja sebe kako džedži ispred prozora njene sobe, dok ona stoji tamo gola kao neka glumica na ekranu, a ruke nekog muškarca je miluju na hiljadu načina, dovodeći je sve bliže ekstazi; pa je sebe ugledao, kao da su te dve ruke njegove, i gotovo je osećao hladnoću njene kože, njene reakcije i skoro čuo njene krike. - Savlađivao se. Zgadio se od sopstvene žudnje. Eli je bila nedostižna; ovo je bio čist voajerizam, a on se tome neće prepuštati. - Ali žudnje koje su Džibrilova otkrića izazvala u njemu, nije mogao da se oslobodi.
Džibrilova seksualna opsesija, podseti se Čamča, zapravo olakšava stvar. »Eli je svakako veoma privlačna žena«, promrmlja on probno, a Džibril ga na to, zauzvrat, ošinu besnim pogledom. Ali odmah zatim, praveći se da se obuzdava, obgrli Saladina jednom rukom i zagrme: Izvinjavam ti se, Tupadžijo, ja imam mnogo gadnu narav kad se radi o njoj. Ali ti i ja! Mi smo bhai-bhai - drugari! Prošli smo ono najgore i izišli sa osmehom; hajdemo sada iz ovog malog parka koji nikuda ne vodi. Idemo u grad.«
Postoji trenutak pre zla; zatim trenutak zla; a onda vreme posle toga, kad korakneš dalje i svaki ti sledeći korak biva sve lakši. »Važi, drugar«, odgovori mu Čamča. »Baš mi je drago što si ovako lepo raspoložen.«
Jedan dečkić od šest ili sedam godina prođe pored njih na BMX-biciklu. Okrenuvši se za njim, dok je odmicao, Čamča vide kako se dečkić lako vozi dalje jednom avenijom natkriljenom krošnjama drveća duž nje, kroz koje je sunce uspevalo da se ovde-onde provuče i kapne. Šok od otkrića lokacije iz njegovog sna zbunio je, začas, Čamčui ostavio ga sa lošim ukusom u ustima: gorkim ukusom od onog što je možda-i-bilo. Džibril zaustavi jedan taksi; i reče taksisti da ih odveze do Trafalgar Skvera.
O, bio je on u sjajnom raspoloženju, tog dana, kudeći London i Engleze sa dosta svoje stare živahnosti. Gde bi Čamča video privlačno izbledeli sjaj i veličinu, Džibril bi video propast, robinzonovski grad, ostavljen na pustom ostrvu svoje prošlosti, koji pokušava, da uz pomoć Petka- najniže klase - i dalje izgleda pristojno. Pod buljenjem kamenih lavova na Skveru, Džibril je gonio golube, vičući: »Časna reč, Tupko, ovi leteći bucovi ne bi jedan jedini dan opstali u našoj domovini; da uzmemo jednog i da ga odnesemo kući za večeru.« Čamčina poengležena duša grčila se od stida. Kasnije, na trgu Kovent Garden, on je za Džibrilovo dobro pričao o onom danu kad je stara pijaca voća i povrća bila preseljena odatle, od starog pozorišta, u kraj zvani Najn Elms (Devet brestova). Vlasti su tada, zabrinute zbog pacova, zapečatile kanalizaciju i uništile desetine hiljada pacova; ali još su stotine bile preživele. »Tog dana su izgladneli pacovi vrveli na pločnicima trga«, sećao se on. »Svugde ih je bilo, jurili su niz Strend i preko mosta Vaterlo, uletali i izletali iz dućana, u očajničkom traganju za hranom.« Džibril je frknuo kroz nos. »Sad mi je jasno da je ovo brod koji tone«, uzviknuo je, a Čamča je bio besan što mu je pružio mogućnost da se na ovaj način otvori. »Čak su i krvavi parcovi pobegli.« A posle kraće stanke, reče: »I onda im je bio potreban samo onaj šareni Hamelinski frulaš, zar ne? Da ih uz neku melodiju odvede u propast, da se udave u reci.«
Kad nije vređao Engleze ili opisivao Elino telo od korena kose do onog mekog trougla »ljubavnog mesta, prokletog yon[21]i«, kao da je želeo da pravi spiskove: kojih je deset knjiga Tupadžija najviše voleo, hteo je da zna; takođe, koje filmove, filmske glumice i kakvu je hranu najviše voleo.
Čamča mu je davao konvencionalne kosmopolitske odgovore. Njegov spisak filmova je uključivao Oklopnjaču Potemkin, Građanina Kejna, Otto e Mezzo, (Osam i po), Sedam samuraja, Alfavil, El Angel Exterminador (Anđeo Uništitelj). »Tebi je ispran mozak«, podsmehnu mu se Džibril. »Sve sama sranja zapadnjačke kujne umetnosti.« Njegovih deset vrhunskih filmova bili su samo oni njihovi »domaći« i to agresivno prostački. Majka Indija, Mr India, Shree Charsawbees: nipošto filmovi Reja, ili Mrinala Sena, pa ni Aravindana ili Gataka. »Tvoja je glava puna starudija«, obavestio je Saladina, »ti si zaboravio sve ono što je vredno pamćenja.«
Njegovo sve veće uzbuđenje, njegovo brbljanje o tome kako je odlučio da ovaj svet pretvori u jedan buket hit-parada, njegovo žestoko hodanje ulicama - mora da su bili prešli tridesetak kilometara do kraja šetnje - govorilo je Čamči da mu neće još mnogo trebati da bi ga gurnuo u provaliju. Čini mi se, Mimi, da sam ispao i čovek od poverenja. Umetnost ubice je u tome da svoju žrtvu što bliže privuče k sebi; da je što bolje prilagodi nožu. »Ja sam ogladneo«, objavi Džibril, sa zapovedničkim tonom. »Odvedi me u neku od tvojih deset najmilijih kloparnica.«
U taksiju, Džibril je bockao Čamču, koji mu nije rekao kuda idu. »Je 1’ u neki francuski pajzl, ah? Ili u japanski sa živim ribama i hobotnicama. O bože, što se ja oslanjam na tvoj ukus.«
Zaustavili su se pred Šaandaar-kafeom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:05 pm


*


Džampija nije bilo tamo.
A, očigledno, ni Mišal Sufijan da se džapa sa svojom majkom; Mišal i Hanif su bili odsutni, ali Anahita i njena majka nisu Čamči uputili pozdrav koji bi se mogao opisati kao topao. Samo im je hadži Sufijan poželeo dobrodošlicu: »Dođite, dođite, sedite; lepo mi izgledaš.« Kafana je bila neobično prazna, a čak ni Džibrilovo prisustvo nije izazvalo nikakvo komešanje. čamči je trebalo samo nekoliko sekundi da shvati šta se tu zbivalo; ugledao je četvoricu belih momaka koji su sedeli za jednim stolom u uglu i izgledali agresivno.
Mladi konobar, Bengalac (kojeg je gospa Hind morala da uzme posle odlaska njene starije ćerke) priđe njihovom stolu i primi narudžbinu - avokado, sik-ćevap i pirinač gledajući srdito u pravcu one nezgodne četvorice, koji su bili, što Saladin sad zapazi, zaista veoma pijani. Konobar, Amin, bio je ljut na Sufijana isto toliko koliko i na mlade pijance. »Nije smeo da ih pusti da sednu«, promrmljao je Ćamči i Džibrilu. »A sad ja moram da ih služim. To odgovara gazdi; nije on na udaru, kao što vidite, nego ja.«
Mladi pijanci su dobili svoje porudžbine u isto vreme kad i Čamča i Džibril. Kad momci počeše da se žale na ukus jela, atmosfera u lokalu postade još naelektrisanija.I oni, konačno, ustadoše od stola. »Mi ne jedemo ova govna, pička vam materina!« razdera se vođa grupe, jedan mršav i kržljav momak sa sivkastom kosom, bledim licem i pegama. »Ovo su govna. Jepte si vi svoju mater, pičke pocepane.« Njegova tri drugara, kikoćući se i psujući, iziđoše iz kafane. Vođa ostade još malo. »Je 1’ vama prija ova klopa?« vrisnu on na Čamču i Džibrila. »To je jebeno sranje. Je 1’ to ono što vi jedete kod kuće, ah? Pičke.« Na Džibrilovom licu lebdeo je izraz koji je razgovetno i jasno govorio: dakle, ovo je ono što su Britanci, ta velika nacija osvajača, na kraju postali. On nije reagovao. Mali govornik pacovskog lika pride njihovom stolu. »Ja sam vam postavio jedno jebeno pitanje«, reče on. »Pitao sam: da li vama prija ova vaša jebeno-usrana večera?« A Saladin Čamča, možda zbog ljutnje što se pred Džibrilom ne nalazi čovek koga bi on maltene bio u stanju i da ubije - držeći se pasivno iza njegovih leđa, kukavički - ču sebe kako odgovara: »Možda bi nam i prijala da vi niste tu.« Momak-pacov, klateći se na nogama, svari tu informaciju, a zatim učini jednu veoma iznenađujuću stvar. Duboko udahnuvši vazduh, naduva se 150 x 150cm, u visinu i širinu, naže se napred i nekoliko puta obilno pljunu na njihova jela.
»Znaš, baba, ako se ovaj restoran nalazi među tvojih najomiljenijih deset«, reče Džibril u taksiju kojim su se vozili kući, »onda nemoj nikad da me vodiš na mesta koja ti nisu toliko omiljena.«
»,Minnamin, Gut mag alkan, Pern dirstan’«, odgovori mu Čamča. »A to znači, ,Dragi moj, od Boga si gladan, a od Đavola žedan’. Nabokov.«
»Opet on«, pobuni se Džibril. »Koji ti je taj stravičan jezik?«
»On ga je izmislio. To je ono što zemblanska dadilja kaže Kinboteu, kao detetu. U Bledoj vatri.«
»Perndirstan«, ponovi Farišta. »Zvuči kao neka zemlja. Ipak se predajem. Ali kako da čitaš čoveka koji piše na jeziku koji je on sam izmislio?«
Približavali su se mestu odakle su bili pošli, Elinom stanu koji je gledao na Brikhol Filds. »Dramski pisac Strindberg«, reče Čamča odsutno, kao da je išao za nekim svojim dubokim mislima, »posle dva nesrećna braka, oženio se čuvenom i ljupkom dvadesetogodišnjom glumicom Harijetom Bose. U njegovoj drami San, ona je igrala ulogu velikog đavola, Puka. Strindberg je i za nju pisao: na primer, lik Eleonore u drami Uskrs. ,Anđeo mira’. Mladići su bili ludi za njom, a Strindberg, da, postao je tako ljubomoran da zamalo nije poremetio pameću. Pokušao je da je drži kod kuće, pod ključem, daleko od pogleda muškaraca. Ona je želela da putuje; a on joj je donosio knjige putopisa. Bilo je to nešto kao ona pesma starog lafa Klifa Ričarda: Ako je zaključam u kofer/to nema veze/doći će neki šofer/pa će da mi je odveze.«
Fariština teška glava klimnu u znak priznanja te istine. Bio je pao u neku vrstu sanjarenja. »I šta se dogodilo?« upita on kad su stigli pred kuću. »Ona ga je ostavila«, reče Čamča, bezazleno. »Rekla je da nije mogla da ga pomiri sa ljudskom rasom.«

*


Dok je iz »Tjuba« išla kući, Aleluja Koun je čitala majčino delirički oduševljeno pismo iz Stanforda, Kalifornija. »Ako ti neko kaže da je sreća nedostižna«, pisala je Alicija svojim krupnim, zavrznutim, zavaljenim, levorukim i ukopisom, »ti mu ljubazno pokaži rukom u mom pravcu. Ja ću ga srediti. Ja sam sreću našla dvaput u životu - prvi put sa tvojim ocem, kao što znaš, a drugi put sa ovim nežnim, široko duševnim čovekom čije lice ima apsolutno istu boju kao pomorandža koja ovde raste na sve strane. Duševno zadovoljstvo, Eli. Ono nadmašuje uzbuđenje. Probaj ga, dopašće ti se.« Kad je sa pisma podigla glavu, Eli je ugledala duh Morisa Vilsona kako sedi na vrhu krošnje jedne velike bakaraste bukve, u svojoj uobičajenoj vunenoj odeći: škotski bere s ćubom, karirani Pringle-džemper i široke pantalone »pumperice« - preterano natrontan sred vrućine koja je vladala. »Sad nemam vremena za tebe«, rekla mu je, a on je slegao ramenima. Ja mogu da čekam. Stopala su je opet bolela. Ona zaćuta i ode dalje.
Saladin Čamča, stojeći sakriven iza te iste bakaraste Imkve sa koje je duh Morisa Vilsona posmatrao Eli kako bolno hoda, ugledao je Džibrila Farištu kako izleće iz kapije stambene zgrade, u kojoj je nestrpljivo čekao Eli da se vrati; ugledao ga kako zakrvavljenih očiju besni. Demoni ljubomore sedeli su mu na ramenima, a iz njega je strujala ista ona stara pesma jao-gde-je-ta-kurva šta-to-ona kome-to-ona misli-da-zamazuje-oči jao-kako-se-usuduješ-da-me-tako-radiš kurvokurvokurvo. Izgledalo je da je Strindberg uspeo da učini ono što Džampi (sada odsutan) nije mogao.
Onaj posmatrač sa vrha krošnje iščeze; a ovaj drugi, zadovoljno klimnu glavom i odšeta dalje jednom avenijom raskošnog, senovitog drveća.

*


Telefonski pozivi koji su sad počeli da uznemiravaju i Eli i Džibrila, najpre u njihovom londonskom stanu, a zatim i mnogo dalje, u Damfrizu i Galoveju, kuda su se preseljavali, nisu bili baš tako česti; a ipak se nije moglo reći ni da su bili retki. Nije bilo ni mnogo glasova vrednih nekog poverenja, mada je i takvih bilo prilično. Nisu to bili kratki pozivi onih što zloupotrebljavaju telefonsku mrežu da u jednom dahu izvređaju i ispsuju čoveka, ali, opet, ti razgovori nisu trajali ni tako dugo da bi ih onaj policijski »lovac«-prisluškivač mogao uspešno da prati i locira. I, najzad, ni ta neprijatna epizoda nije dugo trajala - nešto manje od mesec dana, posle čega su pozivači zauvek prestali da se javljaju; ali moglo bi da se napomene da je to trajalo upravo onoliko dugo koliko je i bilo potrebno, to jest, sve dotle dok Džibril Farišta nije bio naveden da Eli Koun učini ono što je ranije učinio Saladinu - naime, onu Neoprostivu Stvar.
Treba reći da niko, ni Eli, ni Džibril, pa čak ni oni najmljeni živi prisluškivači njihovih telefonskih razgovora, nikad nisu imali utisak da je te pozive obavljala ista osoba; ali za Saladina Čamču, nekad čuvenog (mada samo u krugovima znalaca) Čoveka sa Hiljadu Glasova, takvo obmanjivanje bilo je prosta stvar, stvar bez ikakvog napora i rizika. Sve u svemu, on je morao da (od svog hiljadu i jednog glasa) izabere ukupno trideset devet.
Kad se Eli javljala na telefonske pozive, slušala je nepoznate ljude kako joj u uho mrmljaju o njenim najintimnijim tajnama, tuđine koji su, izgleda, poznavali najskrivenija udubljenja njenog tela, slušala bezlične muškarce koji su joj davali dokaze o tome kako su, preko svog iskustva sa njom, saznali ono što ona najviše voli od bezbrojnih vidova fizičke ljubavi; i kad su počela njena nastojanja da utvrdi ko je to zove, osećala je sve veće poniženje, jer sad više nije bivala u stanju da spusti slušalicu, već je morala da stoji i sluša, sva zajapurena, vrela lica i ledene kičme, pokušavajući (bez uspeha) da zapravo produžava razgovor.
I Džibril je dobijao svoje porcije glasova: vrhunske bajronovske aristokrate koji su se hvalili da su »osvajali Mont Everest« i oholo iskazivali besramne reči; utešiteljske glasove najboljih prijatelja koji su se mešali sa sažaljevanjem uz prizvuke ruganja - i to ti je jedno naravoučenije, ako si pametan, al’ kako možeš da budeš tako glup, debilu jadni, zar ne vidiš kakva je ona, da voli sve one u pantalonama, primi ovo od jednog svog iskrenog drugara. Ali jedan glas se izdvajao od svih ostalih, uzvišen, duševan glas pesnika, jedan od prvih glasova koje je Džibril tu čuo, i taj mu se zavukao najdublje pod kožu - glas koji je govorio samo u stihovima, recitujući tra-la-la-pesmice čiji je podtekst bio naivnost, pa čak i nevinost, pesmice koje su bile u tako velikom kontrastu sa drkadžijskom grubošću većine ostalih pozivača, ali koje je Džibril ubrzo shvatio kao najpodmuklije i opasnije od svih drugih.

Volim i kafu, volim i čaj,
Al’ šta mi ti radiš - volim naj!

Reci joj to, glas je zatim zamro, pa se prekinuo. Sledećeg dana, isti glas se vratio sa drugim ritmičkim zveckanjem:

Volim buter, volim i tost,
Al’ ti si mi najdraži gost.

Predaj joj i ovu poruku - budi tako ljubazan. Bilo je nečeg demonskog, zaključio je Džibril, nečeg duboko nemoralnog u toj pokvarenosti zaogrnutoj kvazistihovima sa raznih ilustrovanih čestitki.

Rumena jabuka i torta sa šlagom –
To je ime koje dajem svome dragom.

Ma, nosi se... u... zgađen i uplašen, Džibril tresnu slušalicu i uzdrhta. Posle toga, stihoklepac se jedno vreme nije javljao; ali je Džibril počeo da očekuje njegov glas, strahujući od njegove ponovne pojave, a možda i prihvativši, na nekoj razini dubljoj od svesti, da će to pakleno, detinjasto zlo biti ono što će ga uništiti zauvek.

*


Ali, O kako je sve to ispalo lako da lakše ne može biti! Kako je zlo bilo udobno smešteno u tim mekim i gipkim glasnim žicama, u žicama majstora-lutkara u marionetskom pozorištu! Kako je ono iskoračivalo i glatko hodalo po visokim žicama telefonskog sistema, odražavajući na njima ravnotežu kao bosonogi akrobata; kako je to zlo samouvereno izlazilo pred svoju žrtvu i bilo sigurno da će izazvati onaj isti utisak koji izaziva lep čovek u savršeno skrojenom odelu! I kako se samo obazrivo koristilo svojim raspoloživim vremenom, dajući sebi svakog glasa sem onog koji će zadati coup de grace - jer je i Saladin shvatao posebnu snagu onih loših stihova - dubokih glasova i piskavih glasova, sporih i brzih, tužnih i veselih, agresijom-nabijenih i stidljivih. Oni su, jedan po jedan, kapljali u Džibrilove uši, slabeći mu korene u stvarnom svetu i uvlačeći ga malo-pomalo u svoju obmanljivu mrežu, te su tako, mic-po-mic, njihove bestidne, izmišljene žene počele da prekrivaju onu stvarnu ženu kao neka lepljiva, zelena opna, dok je on, uprkos svojim otporima, klizio sve dalje od nje; a onda je došao čas za male, satanske stihove zbog kojih je Džibril pobesneo.

*


Ruže su crvene, ljubičice plave,
Al’ ništa slađe od tvoje lepe glave.

Prenesi dalje. Vraćao se glas, bezazlen kao uvek, stvarajući haotično leptirsko treperenje u Džibrilovom grčećem stomaku. Posle ovoga, navaljivali su gusti i brzi stihovi. U njima je moglo biti i one prljavštine iz školskih dvorišta.

O Ramona, bela dona!
Sudar beše sred Londona:
Bio sam bez pantalona,
A ti - bez kombinezona;

ili, dva-tri puta, u ritmu skandiranja navijačkog podstrekača na utakmici:

Strašna ševa, vol -
ej! Huja, Huja! Zabiće ti gol,
ej, Aleluja!
To je kura!
Ura! Ura! Ura!

I naposletku, kad su se vratili u London, a Eli nije bila kod kuće, jer je učestvovala u svečanom otvaranju jednog marketa zamrznutih namirnica u Haunzlou, poslednji stihovi:

Ljubičice plave a ruže crvene,
Sad je ona u krevetu pored mene.

Gudbaj, naivčino!
I telefonski signal.

*


Kad se Aleluja Koun vratila kući, videla je da Džibrila više nema, pa je u vandalizovanoj tišini svog stana odlučila da ga ovog puta ne primi natrag, bez obzira na to u kakvom bi jadnom stanju ili udvoričkom držanju dopuzio, moleći je za oproštaj i ljubav; jer pre nego što je otišao, on joj se slravično osvetio: razbio je sve one male imitacije Himalaja koje je ona godinama skupljala, otopio onaj ledeni Everest koji je držala u svom zamrzivaču, svukao i iscepao na froncle one baldahinske planinske vrhove od padobranske svile iznad njenog kreveta, i na parčiće iseckao (sekiricom koju je ona držala pored aparata protiv požara u ostavi) onii u drvetu izrezbarenu uspomenu na osvajanje Čomolungme, koju joj je dao šerpa-Pemba, i kao upozorenje i kao suvenir. Za Eli Bibi. Za mi imali sreću. I za da ne pokušamo opet.
Širom je otvorila prozore i vrišteći sipala kletve na neđužni Filds ispod nje. »Dabogda sporo umirao! U paklu goreo!«
A zatim je, plačući, pozvala telefonom Saladina Čamču da mu javi te loše vesti.

*


Mister Džon Mazlama, vlasnik noćnog kluba »Vreli vosak«, lanca prodavnica ploča pod istom firmom, i »Finih duvačkih instrumenata«, legendarne radnje u kojoj ste mogli da kupite najfinije trube, klarinete, saksofone i trombone - koji se mogu naći za duvanje u celom užem graduLondonu, bio je veoma zauzet čovek, te je zato mogao da samo Božanskom Proviđenju uvek (posle toga) pripisuje srećnu okolnost što se nalazio u svojoj duvačkoj radnji upravo kad je Božji Arhanđeo ušetao u nju sa gromovima i munjama smeštenim kao lovorov venac oko njegovog otmenog čela. Pošto je bio praktičan biznismen, g. Mazlama je do tog trenutka krio od svojih nameštenika svoju vanrednu aktivnost u svojstvu glavnog glasnika Nebeskog i Polubožanskog Bića u povratku, stavljajući plakate u izloge svojih radnji kad bi bio siguran da ga niko ne gleda, propuštajući da potpisuje velike oglase koje je davao u novine i časopise o svom ličnom velikom trošku, koji su najavljivali skori Sjajni Dolazak Gospoda. Izdavao je i štampane izjave preko Valansove propagandne agencije, zahtevajući da ga drže u strogoj anonimnosti. »Naš klijent je u mogućnosti da izjavi« - tajanstveno je pisalo u tim »materijalima« koji su jedno vreme jako zabavljali hroničare Flit Strita - »da je sopstvenim očima video gorepomenuti Sjaj. Arhangel Gavrilo je u ovom trenutku među nama, negde u samom Londonu - verovatno u Kamdenu, Brikholu, u kraju Tauer Hamlets ili u Hakneju - i on će se uskoro otkriti, možda za koji dan ili za koju nedelju.« Sve je to bilo nejasno trojici visokih i mlitavih trgovačkih pomoćnika u radnji »Finih duvačkih instrumenata« (Mazlama nije hteo da prima u službu ženske pomoćnice; »moje je geslo«, voleo je da kaže, »da mušterija ne veruje ženskama da mu mogu pomoći oko njegovog roga«); i zato niko od njih trojice nije mogao da veruje svojim očima kad je njihov ukrućeni gazda odjednom izmenio svoju narav i sam jurnuo ka ovom divljem, neobrijanom strancu, kao da je ta individua bila Gospod Bog - a Mazlama u svojim dvotonskim Iakovanim cipelama, elegantnom odelu i sa nadole zalizanom robert-de-nirovskom kosom iznad bujnih obrva, ipak nije izgledao kao neki poltron, ali eto šta je on sad činio, srozao se do krajnosti, odgurnuo svoje pomoćnike u stranu, Ja ću sam da uslužim gospodina, klanjajući se nezgrapno, idući korak napred, dva koraka nazad, možete li verovati?- Bilo kako bilo, tek taj stranac izvuče ispod košulje svoj pojas-buđelar nabijen parama i poče da vadi i broji krupne novčanice; pokaza rukom na jednu trubu na visokoj polici, onu hoću, baš tako, a da je trubu jedva i pogledao, a g. Mazlama se smesta popentra uz merdevine, Ja-ću-to-da-skinem rekao-sam-da-ću-ja-da-uslužim-gospodina, a zatim istinski zapanjujuća stvar: on pokuša da odbije plaćanje, on, Mazlama! - u stilu ne ne gospodine, ovo je besplatno, gospodine - ali je stranac ipak platio, nabijajući novčanice u gornji mali džep Mazlaminog sakoa, kao da je on neki mali hotelski momak - trebalo je to samo da vidite - i na kraju svega, mušterija se okreće prema celoj radnji i viče koliko ga grlo nosi, Ja sam Božja desna rukal - I zaista, da ne verujete, krvavi sudnji dan je bio tu, negde, u blizini.
Mazlama je posle te izjave bio raspamećen, sav uzdrman, i stvarno je pao na svoja stvarna kolena. - Zatim je stranac podigao trubu iznad svoje glave i uzviknuo, Ja krstim ovu trubu imenom Azrijel, Poslednjom Trubom Božijom, Uništiteljem Ljudi! - a mi smo samo stajali tamo, kažem vam, skamenjeni, jer se oko jebene glave tog ludaka pojavio sjaj znate? - sjaj koji kao da je izvirao iz neke tačke na njegovom potiljku.
Oreol.
Kažite šta god hoćete, ponavljala su trojica trgovačkih pomoćnika svakom ko je hteo da ih, kasnije, sluša, kažite šta god hoćete, ali mi videsmo što videsmo.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi-Satanski stihovi

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu