Dvije godine, osam mjeseci i ...

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Ići dole

Dvije godine, osam mjeseci i ...

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:39 pm

...dvadest osam noći'



U bliskoj budućnosti, nakon što oluja pogodi New York, počinje vrijeme neobičnosti. Vrtlar, koji je do jučer stajao čvrsto na nogama, otkriva da njegova stopala više ne dodiruju tlo. Crtač stripova se budi u svojoj sobi i ugleda nadnaravno biće koje neodoljivo podsjeća na strip junaka kojeg je sâm stvorio. Beba Storm, ostavljena u kancelariji gradonačelnice, prokazuje korupciju tako što se u njenom prisustvu na tijelima krivaca pokažu znakovi moralnog propadanja u vidu živih rana i truljenja kože. Zavodljiva sponzoruša vrbovana je da se bori protiv natprirodnih sila.

Svim tim likovima zajedničko je da su potomci ćudljivih, jogunastih, nemilosrdnih bića poznatih kao džini, koji žive u svijetu velom odvojenom od našeg. Vjekovima ranije, Dunia, džinska princeza, zaljubila se u smrtnika, filozofa. Izrodili su mnogobrojnu djecu, nesvjesni njihovih fantastičnih moći, a njihovi potomci rasuli su se širom svijeta ljudi.

Nakon što nastane pukotina u granici između ova dva svijeta, Dunijina djeca odigrat će odlučujuću ulogu u epskom ratu između svjetla i tame koji će trajati hiljadu i jednu noć – ili dvije godine, osam mjeseci i dvadeset osam noći. To je vrijeme ogromnog preokreta, u kojem su vjerovanja stavljena na kušnju, u kojem riječi djeluju kao otrov, šutnja je bolest, a buka može sadržati skrivenu kletvu.

Inspirisan tradicionalnim Istočnim „pričama o čudima“, roman Salmana Rushdieja je remek-djelo o vjekovnim sukobima koji traju i dan-danas.Dvije godine, osam mjeseci i dvadeset osam noći je knjiga satirična i skaradna, puna lukavosti i besmislica, kismeta i karme, zanosa i otkupljenja.

„Rushdie je naša Šeherzada… Ova knjiga je fantazija, bajka – a istovremeno i njen briljantni odraz – i ozbiljno razmišljanje o našim najvećim izborima i patnjama u ovom svijetu.“

The Guardian

„Vrtlog priča o džinima i džinicama (koji) prevodi krvavi preokret naših posljednjih nekoliko desetljeća u blesavi strip o ratnim džinima koji mašu vatrenim strijelama, mističnim preobrazbama i rimovanim borbenim urocima.“

The Washington Post

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvije godine, osam mjeseci i ...

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:41 pm

Za Kerolajn




El sueno de la razon produce monstruos
Usnuli razum priziva čudovišta



Čovek nije „vernik" kada je reč o bajkama. Tu nema teologije, ni dogme, ni rituala, ni institucije, nikakvih očekivanja o načinu ponašanja. Bajke govore o neočekivanosti i promenljivosti sveta.
Džordž Sirteš



Umesto da nateram sebe da pišem knjigu koju bi trebalo da pišem, roman kakav se od mene očekuje, stvorio sam knjigu kakvu bih ja voleo da čitam, knjigu nepoznatog autora, iz nekog drugog vremena i druge zemlje, otkrivenu na nekom tavanu.
Italo Kalvino



I Šeherezadu zateče jutro, te ona prekine priču koju je započela...
„Hiljadu i jedna noć“



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvije godine, osam mjeseci i ...

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:41 pm






IBN RUŽDOVA DECA






Vrlo malo se zna, mada je mnogo pisano, o istinskoj prirodi džinova, stvorova načinjenih od vatre bez dima. Da li su dobri ili zli, đavolske prirode ili dobroćudni, o tome se mnogo raspravlja. Neke njihove osobine naširoko su prihvaćene: naime, da su ćudljivi, kapriciozni, neobuzdani, da mogu veoma brzo da se kreću, da menjaju oblik i veličinu, da ispunjavaju mnoge želje smrtnicima, ako tako požele, ili ako su prinuđeni da to čine; kao i da se njihov osećaj za vreme veoma razlikuje od osećaja ljudskih bića. Ne treba ih brkati s anđelima, iako neke stare priče pogrešno tvrde da je i sam Đavo, pali anđeo Lucifer, sin jutra, bio najveći od svih džinova. Dugo nije bilo jasno ni gde tačno borave. Neke drevne priče su, klevetnički, govorile da džinovi žive među nama, ovde na Zemlji, u takozvanom donjem svetu, u ruševnim zgradama i raznim nezdravim zonama - đubrištima, grobljima, poljskim klozetima, kanalizaciji, a kad god je moguće, i u bunjištima. Prema tim klevetničkim pričama, valjalo bi da se dobro operemo posle svakog dodira sa džinom. Neprijatnog su mirisa i prenose bolesti. Ipak, najugledniji komentatori odavno tvrde ono što sada znamo da je istina: da džinovi žive u svom sopstvenom svetu, koji je od našeg odvojen velom, i da je taj gornji svet, ponekad nazivan i Peristan ili Vilin-zemlja, veoma prostran, iako je njegova priroda skrivena od nas.
Reći da džinovi nisu ljudska bića možda zvuči kao iznošenje očigledne činjenice, ali ljudska bića imaju neke zajedničke odlike čak i s ovim fantastičnim stvorovima. Što se tiče vere, na primer, među džinovima ima pripadnika svih svetskih religija, a ima i džinova koji nisu vernici, za koje je pojam bogova i anđela isto toliko neobičan kao što su džinovi neobični ljudskim bićima. I mada su mnogi džinovi amoralni, barem neka od tih moćnih bića umeju da razlikuju dobro i zlo, levi i desni put.
Neki džinovi umeju da lete, a neki puze po zemlji u obličju zmija, ili trče okolo lajući i kezeći očnjake u vidu ogromnih pasa. U moru, a ponekad i u vazduhu, poprimaju izgled zmajeva. Neki od nižih džinova nisu u stanju da dugo zadrže svoje obličje dok su na Zemlji, pa ti amorfni stvorovi, ponekad gmižući, uđu u ljudska bića kroz uši, nos ili oči, pa na neko vreme zauzmu njihova tela i odbace ih kad im dosade. Zaposednuto ljudsko biće, nažalost, ne ostaje u životu.
Ženski džinovi, džinije ili džinire, još su tajanstvenije i još prepredenije i teže ih je pojmiti, jer su u pitanju žene senke, sačinjene od dima bez vatre. Postoje divlje džinije, i džinije ljubavi, ali moguće je da su te dve vrste džinija zapravo jedna ista - jer divlji duh može da bude umiren ljubavlju, ili da stvorenje ljubavi, ukoliko je s njim loše postupano, pribegne divljaštvu kakvo smrtni ljudi ne mogu ni da pojme.
Ovo je priča o jednoj džiniji, velikoj princezi džinova, poznatoj kao Princeza Munja, zbog veštine baratanja gromovima, a koja je jednom davno zavolela smrtnog muškarca, još u XII veku, kako bismo mi rekli, i o njenom mnogobrojnom potomstvu, o njenom povratku u svet posle dugog odsustva, kada se ponovo zaljubila, barem nakratko, a potom pošla u rat. Ovo je takođe priča i o mnogim drugim džinovima, muškim i ženskim, letećim i puzećim, dobrim, lošim i nezainteresovanim za moralne vrednosti; i o vremenu krize, vremenu van vremena koje mi nazivamo vremenom čudnovatosti, a koje je potrajalo dve godine, osam meseci i dvadeset osam noći, to jest hiljadu noći i još jednu pride. I da, živeli smo još hiljadu godina od tih dana, ali nas je to vreme zauvek izmenilo. Da li nabolje ili nagore, to će naša budućnost tek pokazati.


Godine 1195, veliki filozof Ibn Ružd, nekada kadija u Sevilji, a odskora lični lekar kalifa Abu Jusufa Jakuba u njegovom rodnom gradu Kordobi, bio je zvanično diskreditovan i osramoćen zbog svojih slobodoumnih ideja, koje su bile neprihvatljive sve moćnijim berberskim fanaticima, što su se širili arapskom Španijom poput pošasti, pa je poslat da živi u nekoj vrsti izgnanstva u Luseni, malom selu tik izvan svog rodnog grada, selu punom Jevreja koji više nisu govorili da su Jevreji jer su ih Almoravidi, prethodna vladarska dinastija Andaluza, prisilili da se preobrate u islam. Ibn Ružd, filozof koji više nije smeo da izlaže svoju filozofiju, čija su sva dela bila zabranjena, a knjige spaljene, smesta se osetio kao kod kuće među Jevrejima koji nisu smeli da govore da su Jevreji. Bio je miljenik kalifa iz trenutne vladajuće dinastije Almohada, ali miljenici često gube milost, pa je tako i Abu Jusuf Jakub dozvolio fanaticima da prognaju iz grada velikog tumača Aristotela.
Filozof koji nije smeo da govori o svojoj filozofiji živeo je u uzanoj nepopločanoj ulici, u skromnoj kući s malim prozorima, i užasno ga je mučio nedostatak svetlosti. U Luseni je započeo medicinsku praksu, a njegov status nekadašnjeg ličnog kalifovog lekara brzo mu je doveo pacijente; osim toga, koristio je ono malo sredstava koja je imao na raspolaganju kako bi se upustio u skromnu trgovinu konjima, a takođe je ulagao i u proizvodnju tinaha, velikih zemljanih ćupova, u kojima su Jevreji koji više nisu bili Jevreji držali i prodavali maslinovo ulje i vino. Jednog dana, nedugo pošto je prognan, na njegovom pragu pojavila se devojka od možda šesnaest leta, blago se smešeći; nije kucala niti mu je na bilo koji drugi način prekinula tok misli, samo je stajala i strpljivo čekala dok nije postao svestan njenog prisustva i pozvao je da uđe. Rekla mu je da je odskora siroče; da nema nikakvih prihoda, ali da ipak ne bi želela da radi u javnoj kući; i da se zove Dunija, što uopšte nije zvučalo kao jevrejsko ime, jer nije smela da izgovori svoje jevrejsko ime, a bila je i nepismena pa nije mogla ni da ga napiše. Rekla mu je da joj je ime nadenuo neki putnik, koji je rekao da je grčkog porekla i da znači „svet“. Ibn Ružd, prevodilac Aristotela, nije se raspravljao s njom, jer je znao da ta reč ima isto značenje na dovoljno svetskih jezika te da nema smisla cepidlačiti.1 „Zašto si sebi nadenula ime po svetu?“, upitao je, a ona je, gledajući ga u oči, odgovorila: „Zato što će čitav jedan svet poteći iz mene, a oni koji teku iz mene širiće se svetom.“
Pošto je bio razuman čovek, nije ni pomislio da je ona natprirodno biće, džinija, iz plemena ženskih džinova, ona džinira: vrhovna princeza tog plemena u zemaljskoj pustolovini, željna da zadovolji svoju sve veću radoznalost prema muškarcima uopšte, a naročito onim briljantnim. Primio ju je u svoju kućicu kao domaćicu i ljubavnicu, a u noćnoj tišini šapnula mu je na uho svoje „pravo“ - to jest lažno - jevrejsko ime, i to je bila njihova tajna. Džinija Dunija bila je upravo toliko spektakularno plodna kao što je govorilo njeno proročanstvo. Tokom dve godine, osam meseci i dvadeset osam dana i noći koji su usledili, ostala je trudna tri puta i svaki put je rodila više dece, barem po sedmoro, kako izgleda, a jednom jedanaestoro, ili možda devetnaestoro, zapisi o tome su nejasni i neprecizni. Sva deca nasledila su njenu najupadljiviju odliku: nisu imala usne resice.
Da je Ibn Ružd bio vičan okultnim znanjima, shvatio bi tada da su njegova deca potomstvo neljudske majke, ali bio je suviše obuzet sobom da bi išta zaključio. (Ponekad mislimo da je imao sreće, i on i čitava naša istorija, što ga je Dunija volela zbog njegovog briljantnog uma, jer mu je priroda možda bila suviše sebična da sama po sebi nadahne ljubav.) Filozof koji nije mogao da filozofira plašio se da će njegova deca od njega naslediti tužne darove, koji su bili i njegovo blago i njegovo prokletstvo. „Biti tanke kože, dalekovid i dugačkog jezika“, rekao je, „znači osećati suviše oštro, videti suviše jasno i govoriti suviše slobodno. To znači biti ranjiv pred svetom kada svet veruje da je neranjiv, razumeti njegovu promenljivost kada misli da je nepromenljiv, osećati šta se sprema pre nego što drugi osete, znati da varvarska budućnost razara kapije sadašnjosti dok se drugi drže nazadne šuplje prošlosti. Ako naša deca budu imala sreće, naslediće samo tvoje uši, ali nažalost, pošto su svakako i moja, verovatno će prebrzo početi suviše da misle, i prerano početi suviše da čuju, čak i ono što ne srne da se misli i čuje.“
„Ispričaj mi priču“, često je tražila Dunija u postelji, u prvim danima zajedničkog života. Ubrzo je otkrio kako, iako je naizgled mlada, ume da bude zahtevna i svojeglava, kako u krevetu, tako i van njega. On je bio krupan, a ona nalik na ptičicu ili insekta paličnjaka, ali često je uviđao da je ona ta koja je snažnija. Bila je radost njegove starosti, ali je zahtevala od njega silnu energiju, koju je on teško uspevao da održi. U njegovim godinama ponekad je samo želeo da ode u krevet i zaspi, ali Dunija je njegove pokušaje da zadrema tumačila kao neprijateljski čin. „Ako ostaneš budan cele noći vodeći ljubav“, rekla je, „zapravo ćeš se osećati odmornije nego da satima hrčeš kao vo. To svi znaju.“ U njegovim godinama nije uvek bilo lako postići stanje potrebno za seksualni čin, a naročito više noći uzastopce, ali ona je njegove staračke nevolje sa uzbuđenjem shvatala kao dokaz da u njemu nema dovoljno ljubavi. „Ako te žena privlači, nikad nema problema“, rekla mu je. „Nije važno koliko noći uzastopno. Ja sam uvek napaljena, mogla bih tako zauvek, nemam potrebu da se zaustavim.“
Kad je otkrio da se njen fizički žar može prigušiti pripovedanjem, to mu je pružilo malo olakšanja. „Pričaj mi priču“, rekla je, sklupčana pod njegovom rukom tako da mu je šaka bila na njenoj glavi, a on je pomislio: dobro je, večeras sam se izvukao; i tako joj je, malo-pomalo, pričao sve što mu je na umu. Koristio je reči koje bi mnogim njegovim savremenicima zvučale zastrašujuće, kao što su „razum“, „logika“ i „nauka“, a to su bila tri stuba njegovog razmišljanja, ideje koje su i dovele do toga da mu spale knjige. Dunija se plašila tih reči, ali taj strah ju je uzbuđivao pa bi se privila bliže uz njega i rekla: „Drži mi glavu dok je puniš tim tvojim lažima.“
U njemu je postojala duboka tužna rana, jer on je bio poražen čovek, koji je izgubio veliku životnu bitku od Gazalija iz Tusa, mrtvog Persijanca, protivnika koji je bio počivši već osamdeset pet godina. Sto godina ranije, Gazali je napisao knjigu Nesuvislost filozofa, i u njoj je napao Grke poput Aristotela i neoplatonista, i njihove sledbenike Ibn Sinu i Farabija, Ibn Ruždove velike prethodnike. U jednom trenutku Gazali je doživeo krizu vere, ali se oporavio i postao najveći progonitelj filozofije u istoriji sveta. Filozofija, režao je on, nije u stanju da dokaže postojanje Boga, pa čak ni da dokaže nemogućnost postojanja dva boga. Filozofija veruje u neminovnost uzroka i posledice, što je umanjivanje moći božje, jer On lako može da se uplete i izmeni posledice, i da udesi da uzrok bude neuspešan ako tako odluči.
„Šta se dešava“, pitao je Ibn Ružd Duniju kad ih je noć obavila tišinom, pa su mogli da govore o zabranjenim temama, „kada zapaljen štapić dodirne balu pamuka?“
„Pamuk se zapali, naravno“, odgovorila je ona.
„A zašto se zapali?“
„Zato što je to tako“, rekla je ona. „Vatra lizne pamuk, i pamuk postane deo vatre. To je prosto tako.“
„Zakon prirode“, rekao je on. „Određeni uzroci imaju određene posledice.“ A ona je klimala glavom ispod šake kojom ju je milovao.
„On se nije slagao s tim“, rekao je Ibn Ružd, a ona je znala da misli na svog neprijatelja Gazalija, onog koji ga je pobedio. „Rekao je da se pamuk zapali zato što je Alah tako odredio, zato što je u božjoj vaseljeni božja volja jedini zakon.“
„Dakle, da je Alah poželeo da pamuk ugasi vatru, da je poželeo da se vatra pretvori u pamuk, onda bi tako bilo?“
„Da“, rekao je Ibn Ružd. „Prema Gazalijevoj knjizi, Alah tako čini.“
Ona se malo zamislila. „To je glupo“, rekla je najzad. Čak i u mraku, videla je njegov rezignirani osmeh, osmeh u kome je bilo i cinizma i bola, kako se širi bradatim licem. „Rekao je da je to prava vera“, odgovorio je, „a da je neslaganje s tim... nesuvislost.“
„Dakle, sve može da se desi ako Alah odluči da tako treba“, rekla je ona. „Čovekove noge bi mogle da ne dotiču zemlju, na primer. Mogao bi da počne hodati po vazduhu.“
„Čudo se desi“, rekao je Ibn Ružd, „kada Alah promeni pravila po kojima želi da igra, a ako mi to ne shvatimo, to je zato što je Alah potpuno neshvatljiv, što bi se reklo, izvan naše moći poimanja.“
Ona se ponovo ućutala. „Pretpostavimo da pretpostavim“, rekla je konačno, „da Alah ne postoji. Pretpostavimo da me nateraš da pretpostavim da taj razum, ta logika i ta nauka poseduju magiju koja Alaha čini suvišnim. Da li se uopšte može pretpostaviti da je moguće pretpostaviti tako nešto?“ Osetila je da se on trgao. Sad se on plaši mojih reći, pomislila je, i to joj je na neki čudan način bilo vrlo prijatno. „Ne“, odgovorio je on, suviše grubo. „To bi stvarno bila glupa pretpostavka.“
On je napisao knjigu Nesuvislost nesuvislosti, odgovarajući Gazaliju posle sto godina i preko hiljadu milja, ali uprkos tom duhovitom naslovu, uticaj mrtvog Persijanca ostao je neumanjen te je Ibn Ružd na kraju bio osramoćen, a njegove knjige bačene na lomaču, i izgorele su jer je u tom trenutku Alah odlučio da vatri to treba dozvoliti. U svim svojim delima pokušavao je da pomiri reći „razum“, „logika“ i „nauka“ s rečima „Alah“, „vera“ i „Kuran“, i nije uspeo, iako je vrlo vešto koristio argument dobrote, dokazujući citatima iz Kurana da Alah mora postojati upravo zbog vrta zemaljskih zadovoljstava koja je pružio čovečanstvu, jer: Mi iz oblaka vodu obilno spuštamo i činimo da uz njenu pomoć raste žito i bilje, i bašče guste.2 I sam je voleo da radi u bašti, i činilo mu se da argument dobrote dokazuje i postojanje Alaha i njegove blagotvorne i darežljive prirode, ali zastupnici strogog Boga su ga nadjačali. Sada je ležao, ili je bar tako verovao, sa preobraćenom Jevrejkom, koju je spasao od javne kuće i koja je, izgleda, bila u stanju da zaviri u njegove snove, u kojima se raspravljao s Gazalijem na jeziku nepomirljivosti, jeziku nepopustljivosti, na jeziku krajnjih granica, koji bi ga osudio na gubilište kad bi ga upotrebio na javi.
Kako je Dunija rasla od dece i potom ih praznila u malu kuću, preostajalo je sve manje mesta za Ibn Ruždove ekskomunicirane „laži“. Njihovi intimni trenuci bivali su sve redi, a novac je postao problem. „Pravi muškarac suočava se s posledicama svojih postupaka“, rekla mu je ona, „a naročito muškarac koji veruje u uzroke i posledice.“ Međutim, novac mu nikad nije bio jača strana. Posao s trgovinom konjima bio je nesiguran i pun beskrupuloznih, pa je i zarada bila mala. Na tržištu ćupova bilo je mnogo konkurencije, pa su cene uvek bile niske. „Naplaćuj više pacijentima“, posavetovala ga je pomalo ljutito. „Trebalo bi da unovčiš svoj nekadašnji ugled, koliko god da je ukaljan. Šta ti drugo preostaje? Nije dovoljno biti čudovišna naprava za pravljenje dece. Ti praviš decu, a deca se onda rode i tu decu treba hraniti. To ti je logika. To ti je razum.“ Znala je koje reči da upotrebi protiv njega. „Ne postupati tako“, uzviknula je pobedonosno, „to je prava nesuvislost!“
(Džinovi vole blistave stvarčice, zlato i dragulje i tome slično, i često sakrivaju sakupljeni plen u podzemnim pećinama. Zašto princeza džinova tad nije rekla otvori se, sezame pred ulazom u pećinu s blagom, i tako jednim potezom rešila porodične i finansijske probleme? Zato što je odabrala ljudski život, ljudsku vezu kao „ljudska“ žena ljudskog bića, i bila je okovana tim svojim izborom. Da je svom ljubavniku otkrila svoju pravu prirodu u toj poodmakloj fazi, to bi bilo kao da je otkrila neku vrstu izdaje, ili laži, u samoj srži njihovog odnosa. Zato je ćutala, plašeći se da bi je on ostavio. Ali na kraju ju je svakako ostavio, iz svojih sopstvenih ljudskih razloga.)
Postoji persijska knjiga Hazar Afsaneh, odnosno Hiljadu priča, koja je prevedena na arapski. U arapskoj verziji ima manje od hiljadu priča, ali fabula je rastegnuta na hiljadu noći, tačnije, pošto su okrugli brojevi tako ružni, na hiljadu i još jednu noć pride. On nije video tu knjigu, ali na sudu je čuo nekoliko priča iz nje. Naročito mu se dopala priča o ribaru i džinu, ne toliko zbog fantastičnih elemenata (duh iz lampe, ribe koje govore, začarani princ koji je otpola živ, a dopola skamenjen), već zbog njene tehničke lepote, zbog načina na koji se jedna priča krije u drugoj, a u sebi krije mnoštvo novih priča, tako da priča postaje pravo ogledalo života, po Ibn Ruždovom mišljenju, u kojem sve naše priče sadrže priče drugih ljudi, a i same su sadržane u većim i veličanstvenijim pripovestima, istoriji porodice, ili domovine, ili vere. Ipak, još lepša od priča unutar priča bila je priča o pripovedačici, princezi Šahrezadi, poznatijoj kao Šeherezada, koja svoje priče pripoveda krvoločnom mužu kako bi izbegla pogubljenje. Priče kao odbrana od smrti, kao način da se uljudi varvarin. A u podnožju bračne postelje sedi Šeherezadina sestra, njena savršena publika, i moli za još jednu priču, pa za još jednu, i za još jednu posle nje. Od imena te sestre Ibn Ružd dobio je ideju za prezime koje je nadenuo hordama beba koje su hrlile iz utrobe njegove ljubavnice Dunije, jer se sestra, igrom slučaja, zvala Dunjazada, „a mi ovde, sve mnogobrojniji u ovoj kući bez svetlosti, što me tera da namećem prekomerne cene mojim pacijentima iz Lusene, imamo novonastali Dunijazat, to jest, Dunijino pleme, rasu Dunijanaca, narod Dunije, što se može prevesti i kao narod sveta“.
Duniju je to strašno uvredilo. „Hoćeš da kažeš“, rekla je, „zato što nismo venčani, da naša deca ne mogu da dobiju očevo prezime.“ Uputio joj je svoj tužni iskrivljeni osmeh. „Bolje je da ostanu Dunijazati“, rekao je, „jer to prezime u sebi sadrži čitav svet, a svet ga nije osudio. Nadenuti im rep Ruždi značilo bi poslati ih da budu deo istorije unapred obeleženi.“ Počela je da govori o sebi kao o Šeherezadinoj sestri, večito moleći za priče, samo što je njena Šeherezada bio muškarac, ljubavnik, a ne brat, a neke njegove priče bi im oboma donele smrt ako bi reči slučajno napustile tamu spavaće sobe. Dakle, on je neka vrsta Anti-Šeherezade, rekla mu je Dunija, sušta suprotnost pripovedačici iz Hiljadu ijedne noći: njene priče njoj su spašavale život, dok su njegove njega stavljale u smrtnu opasnost. Ali onda je kalif Abu Jusuf Jakub odneo pobedu u ratu, potpuno porazivši Alfonsa VIII, hrišćanskog kralja Kastilje, kod Alarkosa na reci Gvardijani. Posle bitke kod Alarkosa, u kojoj je njegova vojska pobila 150.000 kastiljanskih vojnika, polovinu hrišćanske vojske, kalif je uzeo sebi titulu El Mansur - Pobedonosni, i sa samouverenošću junaka osvajača, okončao je dominaciju fanatičnih Berbera i pozvao Ibn Ružda da se vrati na dvor.
Žig srama uklonjen je s čela starog filozofa, njegovo izgnanstvo je okončano, bio je rehabilitovan, očišćen od sramote i vraćen, uz sve počasti, na svoj pređašnji položaj dvorskog lekara u Kordobi, dve godine, osam meseci i dvadeset osam dana i noći otkako je njegovo izgnanstvo počelo, to jest, posle tačno hiljadu i jedne noći i dana; a Dunija je ponovo bila trudna, naravno, i on se nije oženio njome, naravno, niti je dao deci svoje ime, naravno, i nije je poveo sa sobom na almohadski dvor, naravno, i zato je ona tiho nestala iz istorije, koju je on poneo sa sobom kad je pošao, zajedno s odećom, retortama, rukopisima, nekim uvezanim, a nekim u svicima, rukopisima tuđih knjiga, pošto su njegovi bili spaljeni, iako su mnogi primerci sačuvani, tako joj je rekao, u drugim gradovima, u bibliotekama prijatelja, i na mestima gde ih je sam krio za slučaj da padne u nemilost, jer se mudar čovek uvek priprema za nevolje, i ako je propisno skroman, sreća ga uvek iznenadi. Otišao je ne dovršivši doručak i bez oproštaja, a ona mu nije pretila, nije mu otkrila svoju pravu prirodu, niti moć koja počiva u njoj, nije mu rekla: znam šta naglas izgovaraš u snu, kada pretpostavljaš ono što bi bilo glupo i pretpostaviti, kada prestaješ s pokušajima da pomiriš nepomirljivo i izgovaraš strašnu i fatalnu istinu. Dopustila je istoriji da je ostavi za sobom ne pokušavajući da je zadrži, onako kako deca puštaju paradu da prođe, zadržavši je u sećanju, pretvorivši je u nešto nezaboravno, nešto što je samo njihovo; i nastavila je da ga voli, iako ju je tako lako napustio. Bio si mi sve, poželela je da mu kaže, moje sunce i mesec, i ko će mi sad pridržavati glavu, ko će mi ljubiti usne, ko će biti otac našoj deci, ali on je bio veliki čovek, predodređen za besmrtne dvorane, a ova bučna derišta bila su samo teret koji je ostavio za sobom.
Jednog dana, šapnula je odsutnom filozofu, jednog dana dugo posle smrti, doći će trenutak u kome ćeš poželeti da priznaš svoju porodicu, i u tom trenutku, ja, tvoja duhovna žena, ispuniću ti želju, iako si mi slomio srce.
Veruje se da je ostala među ljudskim bićima još neko vreme, možda uzalud se nadajući njegovom povratku, i da joj je on ipak slao novac, i da ju je možda povremeno i posećivao, i da je ona prekinula trgovinu konjima, ali je nastavila sa tinahama, ali pošto su sunce i mesec istorije zauvek zašli u njenoj kući, njena priča je postala puna senki i misterija, pa je možda istina, kao što su ljudi i govorili, da se posle Ibn Ruždove smrti njegov duh vratio i začeo još dece s njom. Ljudi su govorili i da joj je Ibn Ružd doneo lampu s džinom unutra i da je taj džin bio otac dece koju je rodila po njegovom odlasku - te možemo jasno videti kako glasine sve izvrnu! Takođe su govorili, manje ljubazno, da je napuštena žena primala svakog muškarca koji pristane da joj plati stanarinu, i da ju je svaki muškarac kog bi primila ostavljao sa još više dece, tako da Dunijazati, Dunijina deca, više nisu bili Ibn Ruždijeva kopilad, ili bar neki od njih to nisu bili, ili pak mnogi to nisu bili, ili možda većina; jer po mišljenju većine, priča o njenom životu postala je mucava rečenica, sa slovima koja se rastapaju u besmislene oblike, ne uspevajući da kažu koliko dugo je živela, niti kako, niti gde, niti sa kim, ni kad ni kako - niti da li je - umrla.
Niko nije primetio ni mario što se jednog dana okrenula u stranu, skliznula kroz procep u svetu i vratila se u Peristan, u drugu stvarnost, u svet snova iz kojeg džinovi povremeno dolaze da čovečanstvu donesu nevolje ili sreću. Žiteljima Lusene činilo se da je isparila, možda u oblaku dima bez vatre. Po Dunijinom odlasku sa ovog sveta, putnici koji su iz sveta džinova dolazili u naš postali su malobrojniji, zatim su dugo u potpunosti prestali da dolaze, a procepi u svetu zarasli su u nimalo maštoviti korov konvencije i trnovito žbunje tuposti, sve dok se na kraju nisu potpuno zatvorili, a našim je precima preostalo da se snalaze najbolje što mogu bez koristi i prokletstva magije.
Ali Dunijina deca su odlično napredovala. Toliko se može reći. Gotovo tri stotine godina kasnije, kada su Jevreji prognani iz Španije, čak i Jevreji koji nisu smeli da kažu da su Jevreji, deca Dunijine dece ukrcala su se na brodove u Kadizu i Palos de Mogeru, ili su prešla preko Pirineja, ili su odletela na čarobnim ćilimima i u ogromnim urnama kao srodnici džinova, što su i bila, prelazila preko kontinenata i jedrila na sedam mora, penjala se na visoke planine i preplivavala moćne reke, silazila u duboke doline i nalazila skloništa i sigurnost gde god su mogla, i brzo su zaboravila jedna na drugu, ili su se pak sećala onoliko dugo koliko su mogla, a potom zaboravljala, ili nikad nisu zaboravila, postala su porodica koja zapravo više nije porodica, pleme koje zapravo više nije pleme; usvojila su svaku i nijednu veru, a mnoga od njih, posle vekova preobraćanja, nesvesna svog natprirodnog porekla, zaboravljajući priču o prisilnom preobraćanju Jevreja, postala su manijački pobožna, a druga prezrivi nevernici; porodica bez svog mesta, ali s porodicom na svakom mestu, selo bez lokacije, koje se pojavljuje na svakoj lokaciji sveta, kao biljka bez korena, mahovina ili lišaj ili puzava orhideja, koja mora da se oslanja na druge pošto ne može da stoji samostalno.
Istorija nema milosti prema onima koje zaboravi, a može biti jednako nemilosrdna i prema onima koji je stvaraju. Ibn Ružd je umro (konvencionalno, od starosti, ili bar tako verujemo) na putu za Marakeš jedva godinu dana pošto je rehabilitovan, i nije ni dočekao da vidi kako njegova slava raste, nije dočekao da vidi kako se širi van granica njegovog sveta, u kaurske zemlje, gde su njegovi komentari o Aristotelu postali osnova renesanse tog velikog prethodnika, kamen temeljac bezbožničke filozofije nevernika; zvali su je sekularnom, podrazumevajući time onu vrstu ideje koja se javlja samo u jednom sekulumu, stogodišnjem razdoblju sveta, ili možda idejom za vekove, koja je bila tek senka i odjek ideja o kojima je on govorio samo u snovima. Možda se, kao pobožan čovek, ne bi radovao mestu koje mu je istorija odredila, jer čudna je sudbina za vernika da postane nadahnuće ideja kojima nije potrebna vera, a još je čudnija sudbina da nečija filozofija odnese pobedu van granica njegovog sopstvenog sveta, a da unutar tih granica ostane poražena, jer u svetu koji je on poznavao, deca njegovog mrtvog protivnika Gazalija množila su se i nastanila kraljevstvo, a i njegovo kopilansko potomstvo se širilo, ostavljajući njegovo zabranjeno ime za sobom, i naselili su zemlju. Veliki deo preživelih stigao je na veliki kontinent Severne Amerike, a mnogi drugi našli su se na velikom južnoazijskom potkontinentu, zahvaljujući fenomenu zbijanja, koji je deo tajanstvene nelogičnosti slučajne distribucije; a mnogi od njih kasnije su se širili ka zapadu i jugu preko obe Amerike, i na sever i zapad iz onog ogromnog dijamanta u podnožju Azije, u sve zemlje sveta, jer se za Dunijazate može pošteno reći da, osim neobičnih ušiju, svi imaju i sklonost ka lutanju. I Ibn Ružd je umro, ali kao što ćemo videti, i on i njegov protivnik nastavili su raspravu i s druge strane groba, jer argumentima velikih mislilaca zapravo nema kraja, a sama idejna srž argumenta je da je to alat koji izoštrava um, najoštriji od svih alata, rođen iz ljubavi prema znanju, što će reći - iz filozofije.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvije godine, osam mjeseci i ...

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:42 pm





   
GOSPODIN DŽERONIMO




 

Više od osam stotina godina kasnije, i više od pet i po hiljada kilometara daleko, i sada već više od hiljadu godina ranije, oluja se obrušila na grad naših predaka poput bombe. Njihovo detinjstvo skliznulo je u vodu i nestalo, pristanišni bedemi načinjeni od sećanja, na kojima su nekada jeli slatkiše i piću, rive čežnje gde su se krili od letnjeg sunca i po prvi put razmenjivali poljupce. Krovovi kuća leteli su noćnim nebom poput zbunjenih šišmiša, a tavani u kojima su čuvali svoju prošlost ostali su izloženi nevremenu sve dok nije izgledalo kao da je grabljivo nebo proždralo sve što su nekada bili. Njihove tajne davile su se u poplavljenim podrumima i više nisu mogli da ih se sete. Snaga ih je izdala. Pala je tama.
Pre nego što je nestalo struje, na televiziji su prikazani snimci napravljeni sa neba: ogromna bela spirala vrtela se nad njima poput neprijateljskog vanzemaljskog svemirskog broda. Onda se reka izlila u elektrane, a drveće je palo na dalekovode i zdrobilo šupe u kojima su stajali generatori za slučaj nevolje, i počela je apokalipsa. Pokidala se užad koja je naše pretke držala vezane za stvarnost, i dok im je oluja besnela u ušima, sasvim su lako poverovali da su se procepi u svetu ponovo otvorili, da su pečati polomljeni i da nebom lete nasmejani čarobnjaci, da satanski jahači galopiraju kroz oblake.
Tri dana i tri noći niko nije progovarao, jer je postojao samo jezik oluje, a naši preci nisu umeli da govore tim užasnim jezikom. Onda je to najzad prošlo, i poput dece koja odbijaju da poveruju u kraj detinjstva, želeli su da sve bude kao što je bilo pre. Ali kada se svetlo vratilo, sve se činilo drugačije. Ovo je bila bela svetlost kakvu ranije nisu videli, jaka poput lampe u policijskoj sobi za ispitivanje, koja nije bacala senke, nemilosrdna, koja ne ostavlja mesta za sakrivanje. Pripazite, kao da je govorila ta svetlost, jer ja dolazim da spaljujem i osuđujem.
Onda su počele čudnovatosti. Nastavile su se tokom sledeće dve godine, osam meseci i dvadeset osam noći.
Evo kako nam je to preneto, čitav milenijum kasnije, kao istorija prožeta, a možda i preplavljena, legendom. Evo kako je mi sada shvatamo, kao da je reč o nesigurnom pamćenju, ili snu o dalekoj prošlosti. Ako je neistinita, ili bar delimično neistinita, ako su u pripovest uključene i izmišljene priče, sad je prekasno da se bilo šta preduzme. Ovo je priča o našim precima, onakva kakvu smo odabrali da ispričamo, i tako je to, naravno, i naša priča.
U sredu posle velike oluje, gospodin Džeronimo je prvi put primetio da njegova stopala više ne dodiruju zemlju. Probudio se kao i obično, sat pre svitanja, nejasno se sećajući čudnovatog sna u kome su ženske usne bile pritisnute na njegove grudi i mrmljale nešto nerazgovetno. Nos mu je bio zapušen, usta suva jer je na njih disao u snu, vrat mu je bio ukočen zbog navike da stavlja previše jastuka pod glavu, a ekcem na levom članku ga je svrbeo. Uopšte, telo mu je zadavalo uobičajenu količinu jutarnjih problema: drugim rečima, ništa na šta se vredi žaliti. Stopala su mu, zapravo, bila odlično. Gospodin Džeronimo je veći deo života imao problema sa stopalima, ali danas su bila sasvim u redu. Povremeno je osećao bolove zbog ravnih tabana iako je redovno radio vežbe za razmrdavanje nožnih prstiju, svake noći pred odlazak na spavanje i odmah po buđenju, i nosio uloške u cipelama, i uvek se peo i silazio stepeništem na prstima. Bila je tu i stalna bitka protiv kostobolje i lekovi koje je kupio zbog proliva. Bol se povremeno javljao i on ga je trpeo, tešeći se onim što je naučio kao mladić: da ravni tabani omogućuju da se izbegne mobilizacija. Gospodin Džeronimo je odavno prošao godine za mobilizaciju, ali ovaj podatak ga je i dalje tešio. A kostobolja je, uostalom, bolest kraljeva.
U poslednje vreme su mu se na petama pojavili debeli ispucah žuljevi koje je trebalo srediti, ali bio je suviše zauzet da bi otišao na pedikir. Stopala su mu bila potrebna, ceo dan je provodio na njima. Osim toga, imala su nekoliko dana odmora, nije bilo rada u vrtovima tokom ovakve oluje, i zato su ga ovog jutra možda nagradila, odlučivši da mu ne prave probleme. Prebacio je noge preko ivice kreveta i ustao. Tu mu se učinilo da je nešto drugačije. Dobro je poznavao teksturu lakiranih podnih dasaka u svojoj spavaćoj sobi, ali iz nekog razloga, te srede ujutro nije ih osetio. Pod tabanima je osećao samo nekakvu čudnu mekoću, neku vrstu prijatnog ništavila. Možda su mu stopala postala neosetljiva, umrtvljena tim rastućim žuljevima. Čovek poput njega, postariji čovek kog čeka čitav dan napornog fizičkog rada, ne brine se zbog takvih tričarija. Čovek poput njega, krupan, u formi, snažan, zanemaruje takve sitnice i započinje svoj dan.
I dalje nije bilo struje, a i voda je nešto slabo curkala, iako su juče obećali da će to do sutradan srediti. Gospodin Džeronimo bio je pedantna osoba i smetalo mu je što ne može valjano da opere zube i da se istušira. Iskoristio je deo preostale vode iz kade da ispere toalet. (Kadu je napunio, iz predostrožnosti, pre nego što je oluja počela.) Navukao je radno odelo i čizme, a onda je, i ne pogledavši zaglavljeni lift, krenuo na uništene ulice. Iako mu je preko šezdeset, pomislio je, i dostigao je godine u kojima većina ljudi prestaje da radi, on je bio čvrst i aktivan kao i pre. To mu je omogućio život koji je odavno odabrao. Odveo ga je iz očeve crkve za čudesna izlečenja, daleko od žena koje vrište dok ustaju iz invalidskih kolica zato što ih je zaposela moć Hristova, i daleko od ujakovog arhitektonskog biroa, gde je mogao provesti duge, nevidljive i nepomične godine crtajući neprepoznatljive vizije tog ljubaznog čoveka, njegove tlocrte razočaranja i frustracija i svega onog što je moglo biti. Dakle, gospodin Džeronimo ostavio je za sobom Isusa i stolove za crtanje i izašao na svež vazduh.
U zelenom pikapu, na kojem je sa obe strane pisalo „Gospodin Džeronimo, vrtlar“, s brojem telefona i imenom veb-sajta, ispisanim krupnim žutim slovima oivičenim crvenom bojom, nije osećao sedište pod sobom; ispucala zelena kožna presvlaka, koja ga je obično utešno bockala po desnoj strani zadnjice, danas nije radila svoj posao. Očito nije bio sasvim svoj. Kao da je nastupilo nekakvo opšte umanjenje taktilnih osećaja. To je bilo zabrinjavajuće. S obzirom na njegove godine i posao kojim se bavi, morao bi da se zabrine zbog sitnih izdaja svog tela, morao bi da se bavi njima kako bi predupredio veće izdaje koje ga čekaju. Trebalo bi da ode na pregled, ali ne sada, ne odmah, jer posle oluje lekari i bolnice imaju ozbiljnijih briga. Papučice za gas i kočnicu delovale su nekako neobično jastučasto pod njegovim donovima, kao da im je jutros potreban malo jači pritisak. Oluja je očito ostavila posledice i na psihu motornih vozila, a ne samo na ljudsku. Bilo je napuštenih turobnih automobila, koji su stajali pod neobičnim uglom pod razbijenim prozorima, a melanholični žuti autobus ležao je na boku. Glavne ulice ipak su bile raščišćene, a Most Džordža Vašingtona otvoren za saobraćaj. Vladala je nestašica goriva, ali on je napravio zalihu i računao je da će uspeti da se snađe. Gospodin Džeronimo pravio je zalihe goriva, gas-maski, baterijskih lampi, ćebadi, medicinskih potrepština, konzervirane hrane i vode u lakim pakovanjima; uvek je očekivao vanredne situacije, računao je da će se tkanje zajednice cepati i rastakati, znao je da se superlepak može koristiti i za zatvaranje rana i nije verovao da je u ljudskoj prirodi da se zida valjano i dobro. Uvek je očekivao najgore. Takođe je bio i sujeveran, držao je fige, znao je, na primer, da u Americi u drveću žive zli duhovi i zato je neophodno kucnuti o drvo da bi se oterali, dok su britanski duhovi drveća (bio je veliki obožavalac i britanskih predela) prijateljski nastrojeni, pa tamo drvo treba samo dodirnuti, kako bi se iskoristila njihova dobroćudnost. Bilo je važno to znati. Opreznosti nikad naodmet. Ko napusti Boga, trebalo bi bar da pokuša da ostane u dobrim odnosima sa Srećom.
Prilagodio se novim potrebama svog pikapa i odvezao se na istočnu stranu ostrva pa preko tek otvorenog Mosta Džordža Vašingtona. Radio je bio podešen na stanicu sa starim hitovima. Juče je nestalo, juče je nestalo, pevali su stari glasovi. Dobar savet, pomislio je. Stvarno jeste nestalo. A sutra nikad neće doći; dakle, ostaje nam samo danas. Reka se vratila u svoje korito, ali gospodin Džeronimo je duž obala video ruševine i crno blato, i potopljenu prošlost grada iskopanu iz crnog blata, dimnjake potopljenih rečnih brodova, kako iz crnog blata vire poput periskopa, avetinjske krezube oldsmobile prekrivene blatom na obali, i još mračnije tajne, skelet legendarnog rečnog čudovišta Kipsija i lobanje ubijenih irskih lučkih radnika kako plivaju u crnom mulju, a i na radiju su se čule čudnovate vesti, zidine indijanske tvrđave Nipinihsen odnelo je crno blato, a umrljana krzna drevnih holandskih trgovaca i originalna škrinja sa istim onim drangulijama vrednim šezdeset guldena, kojima je izvesni Peter Minojt kupio brdovito ostrvo od Indijanaca Lenapa, izbačeni su u park na Invud Hilu, na severnom kraju Manahate3, kao da oluja našim precima poručuje: ko vas jebe, otkupljujem ostrvo nazad!
Odmicao je duž oštećene i smećem posute ulice ka La Inkoerenci, imanju Blisovih. Oluja je izvan grada bila još gora. Gromovi su, poput ogromnih krivudavih stubova, povezivali La Inkoerencu s nebom, a red, za koji je Henri Džejms upozoravao da je samo čovekov san o vaseljeni, nestao je pred silinom haosa, predstavnikom zakona prirode. Nad kapijom imanja preteći se njihala pokidana žica pod naponom, držeći smrt na golom vrhu. Kada je dotakla kapiju, duž rešetki je zapucketala plavičasta munja. Stara kuća je čvrsto stajala, ali reka se prelila preko obala i narasla poput divovske pijavice, sva od blata i zuba, i progutala tlo u jednom zalogaju. Potom se povukla, ali ostavila je za sobom uništenje. Gospodin Džeronimo se, gledajući sav taj krš, osećao kao da prisustvuje smrti sopstvene mašte - stajao je na mestu zločina, na mestu gde ju je ubio crni mulj i neuništivo sranje prošlosti. Možda je i plakao. A tu, na nekada talasavim travnjacima, skriven ispod crnog mulja iz nabujalog Hadsona, gustog crnog blata punog neuništivog sranja prošlosti, tu, dok je pomalo plačući gledao uništenje svega što je načinio tokom protekle decenije, radeći najbolje što je umeo, napravivši kamene spirale koje podsećaju na keltske iz gvozdenog doba, i ukopani vrt4 koji je potpuno zasenio svog rođaka s Floride, i sunčani sat sa osmicom, kopiju onog u Griničkoj opservatoriji, i šumu rododendrona, i minojski lavirint sa debelim kamenim Minotaurom u samom središtu, tajne niše zaklonjene živom ogradom - sve to bilo je izgubljeno i uništeno pod crnim blatom istorije; korenje drveća štrčalo je uvis iz crnog blata, nalik na ruke utopljenika okruženo neuništivim sranjem prošlosti - i tu je gospodin Džeronimo shvatio da su njegova stopala imaju veoma važan novi problem. Zakoračio je u blato, a njegove čizme nisu ni šljapnule ni utonule. U neverici je napravio još dva-tri koraka preko crnila, okrenuo se i utvrdio da nije ostavio nijedan otisak.
„Prokletstvo!“, uzviknuo je zapanjeno naglas. U kakav ga je to svet oluja bacila? Gospodin Džeronimo smatrao je da njega nije lako uplašiti, ali nepostojanje otisaka izazvalo je u njemu jezu. Nagazio je baš jako, leva čizma, desna čizma, leva čizma. Skočio je i dočekao se na noge što je teže mogao. Blato je ostalo netaknuto. Da li je pio? Ne, mada je povremeno umeo da pretera, kao što ponekad rade stariji ljudi koji žive sami, a što i ne bi, ali ovog puta nije reč o alkoholu. Da li i dalje spava pa samo sanja La Inkoerencu izgubljenu pod morem blata? Možda, ali nije se osećao kao u snu. Da li je ovo nekakvo nestvarno rečno blato, neki čudovišni mulj nepoznat i muljolozima, čija mu dubokovodnost daje misterioznu moć da se odupre i težini čoveka koji skače? Ili - a to mu se činilo nekako najverovatnije, iako je i to predstavljalo vrlo uznemirujuću mogućnost - možda se zapravo promenio on sam? Nekim neobjašnjivim ličnim smanjenjem gravitacije? Isuse, pomislio je, i istog časa je zamislio svog oca kako se mršti na ovo svetogrđe, oca kako ga grdi, malog dečaka na udaljenosti od možda jednog metra, kao da preti pastvi s propovedaonice redovnim nedeljnim ognjem i sumporom - Isuse! Sada će stvarno morati da ode na pregled stopala.
Gospodin Džeronimo bio je sasvim prizemna osoba, pa mu nije palo na pamet da je upravo počelo novo doba iracionalnosti, u kojoj će gravitacione anomalije, čija je žrtva postao, biti samo jedna od mnogih čudnovatih manifestacija. Ostale bizarnosti njegove pripovesti bile su van njegove moći poimanja. Nije mu ni padalo na pamet, na primer, da će u skoroj budućnosti voditi ljubav s vilinskom princezom. Niti ga je brinula transformacija globalne stvarnosti. Nije izvodio nikakve dalje zaključke na osnovu sopstvene nezgode. Nije zamišljao da će se u okeanima uskoro ponovo pojaviti morska čudovišta, dovoljno velika da progutaju čitav brod u jednom zalogaju, niti da će ljudi biti dovoljno snažni da podignu potpuno odraslog slona, niti da će nebom nezamislivom brzinom putovati čarobnjaci na letećim urnama pogonjenim magijom. Nije ni slutio da ga je možda začarao moćni i zlobni džin.
Ipak, on je po prirodi bio sistematičan pa je, neosporno zabrinut zbog svog novog stanja, posegnuo u džep ofucane vrtlarske jakne i našao presavijeni list papira: račun za struju. Struja je bila isključena, ali računi su i dalje zahtevali neodložno plaćanje. Takav je bio prirodni poredak stvari. Rasklopio je račun i položio ga na blato. Onda je stao na njega, poskočio i zgazio ga nekoliko puta, pokušavajući da ga izgazi donovima. Papir je ostao nedirnut. Sagnuo se, povukao ga i papir je smesta kliznuo ispod njegovih stopala. Ni traga otisku. Pokušao je još jednom i utvrdio da račun za struju može da provuče ispod obe čizme. Razmak između njega i tla bio je mali, ali neporeciv. Sada je bio trajno lociran iznad površine planete, na visini koja je, u najmanju ruku, bila jednaka debljini papira. Gospodin Džeronimo se ispravio držeći papir u rukama. Ogromno drveće ležalo je mrtvo oko njega, tonući u blato. Gospa Filozof, njegova poslodavka i naslednica posla sa stočnom hranom, zapravo gospođica Aleksandra Blis Farinja, posmatrala ga je kroz francuske prozore u prizemlju, dok su joj suze tekle niz prekrasno mlado lice, ali iz očiju joj je izviralo još nešto, što nije uspevao da prepozna. Možda strah ili šok. Možda čak i želja.
 

Do ovog trenutka, život gospodina Džeronima bio je od one vrste koja nije bila neobična u peripatetičkom svetu naših predaka, u kojem se ljudi lako odvajaju od rodnog mesta, vere, zajednice, zemlje, jezika, pa čak i od onih važnijih pojmova, kao što su čast, moral, zdrav razum i istina; u kojem su, mogli bismo reći, lako odstupali od autentične pripovesti svoje životne priče i provodili ostatak dana u pokušajima da otkriju, ili stvore, svoju novu veštačku pripovest. On je rođen kao Rafael Hijeronimus Manezes u Bandri, u Bombaju, kao vanbračni sin vatrenog katoličkog sveštenika, više od šezdeset godina pre ovih događaja kojima se bavimo, a drugo ime dobio je na drugom kontinentu, u drugom razdoblju, od čoveka (davno pokojnog) koji mu se sada činio kao tuđinac, kao Marsovac ili gmizavac, ali i blizak, onoliko koliko može biti blizak neko iste krvi. A njegov sveti otac, otac Džeri, ili prečasni Džeremaja D’Niza, bio je, prema sopstvenim rečima, „medved od čoveka“, „velik poput kita“, koji nije imao ušne resice, ali je imao, umesto toga, glas kao Stentor, glasnik grčke vojske u Trojanskom ratu, koji je mogao da nadglasa i pedesetoricu. Bio je glavni provodadžija u svom kraju, a istovremeno i dobroćudni tiranin - ispravni konzervativac, kako su se svi slagali. Aut Caesar aut nullus bila je njegova lična deviza, baš kao i Cezara Bordžije - ili Cezar ili niko - a pošto se za oca Džerija nikako nije moglo reći da je niko, onda je svakako bio Cezar; i zaista, njegov autoritet bio je tako potpun da se niko nije bunio kada je u tajnosti (što znači da su svi za to znali) isprovodadžisao za sebe stenografkinju ozbiljnog lica, majušnog stvora Magdu Manezes, koja je izgledala kao krhka grančica kraj širokog banjana sveštenikovog tela. Tako je prečasni otac Džeremaja D’Niza ubrzo živeo u znatno manje strogom celibatu i začeo zdravo muško dete, na kome se odmah videlo čiji je sin upravo po neobičnim ušima. „Ni Habzburzi ni D’Nize nemaju ušne resice“, rado je govorio otac Džeri. „Nažalost, pogrešni postaše carevi.“ (Bezobrazni ulični mangupi u Bandri nisu znali ništa o Habzburzima. Oni su tvrdili da to što Rafael nema ušne resice predstavlja znak da mu ne treba verovati, da je to predznak ludila, ili one divne dugačke reći psihopata. Ali to je bilo obično sujeverje iz neznanja, naravno. On je gledao filmove, kao i svi drugi, i video je da psihopate - lude ubice, ludi naučnici, ludi mogulski prinčevi - imaju sasvim obične uši.)
Sin oca Džerija nije mogao dobiti očevo prezime, naravno, jer trebalo je voditi računa o pristojnosti, pa je umesto toga poneo majčino. Što se imena tiče, dobri pastor odabrao je da ga nazove Rafael, po svecu zaštitniku španske Kordobe, i Hijeronimus po Euzebiju Sofroniju Hijeronimu iz Stridona, poznatijem kao Sveti Jeronim Stridonski. Bio je poznat i kao Rafi Ronimus Pastorov Sinimus među mangupima koji su igrali francuski kriket po katoličkosvetačkim ulicama Bandre - po Svetom Lavu, Svetom Aleksiju, Svetom Josipu, Svetom Andriji, Svetom Ivanu, Svetom Roku, Svetom Sebastijanu, Svetom Martinu - sve dok nije postao suviše visok i krupan da bi mu se rugali; ali za oca je uvek ostao Mladi Rafael Hijeronimus Manezes, svečano i punim imenom. Živeo je s majkom Magdom u istočnoj Bandri, ali smeo je da nedeljom pređe na otmeniju zapadnu stranu, kako bi pevao u očevom crkvenom horu i slušao oca Džerija kako propoveda kao da nije svestan sopstvene dvoličnosti kada govori o plamenom prokletstvu koje je neizbežna posledica greha.
Istina je da gospodin Džeronimo ni kasnije u životu nije imao dobro pamćenje, i da je zaboravio i veliki deo svog detinjstva. Ipak, neki odlomci uspomena na oca ostali su sačuvani. Sećao se pojanja u crkvi. Kao dete je pomalo učio latinski, barem kroz božične pesme koje na jeziku drevnih Rimljana pozivaju vernike da se okupe, a on je poslušno umekšavao suglasnike prema uputstvima svoga oca. Wenite, wenite in Bethlehem. Natum widete regem angelorum. Ali najviše ga je privlačilo Postanje, i to iz Vulgate koju je preveo njegov imenjak Sveti Jeronim Stridonski. Postanje, i to naročito prva glava, treći stih: Dixitque Deus: fiat lux. Et facta est lux.5 On je to samom sebi preveo na svoj lični bombajski vulgatski jezik: I reče Bog: jeftin italijanski auto, fini sapun za filmske zvezde. I bi Luks.6 Molim te, tata, zašto je Bog poželeo mali fijat i sapun, i zašto je na kraju dobio samo sapun? Zašto nije stvorio auto? I zašto to nije neki bolji auto, tata? Mogao je da prizove Isusa Krajslera, zar ne? To bi izazvalo predvidljivu jeremijadu Džeremaje D’Nize, plus gromoglasno podsećanje na njegovu nepoželjnu prirodu: ne zovi me tata, zovi me oče, kao i svi ostali - a on se kikotao, izmičući van domašaja pastorove osvetničke ruke, pevušeći jeftin auto italijanski, i sapun fini, filmski.
To je bilo celo njegovo detinjstvo. Uvek je znao da crkva nije mesto za njega, ali voleo je pesme. Uostalom, nedeljom su sve Sandre iz susedstva dolazile u crkvu, a on je voleo njihove natapirane frizure i rumene obraze. Glasnika anđela, ženo, čuj, učio ih je on pred Božić, Bičama pilule nisu fuj. Ako hočeš ti u raj, šest il’ sedam progutaj. A ako bi u ad pre, zgutaj sve odjednom bre.7 Sandre su to volele i puštale su ga da ih krišom poljubi u usta iza horskog podijuma. Njegov otac, uvek pun apokaliptičnih priča na predikaonici, jedva da ga je ikad udario, uglavnom je puštao sina da izduva svetogrdnu paru na nos, svestan da kopilad imaju svoje razloge za jed i da im se mora dopustiti da ga izbace, u kome god obliku da se ispolji, a posle Magdine smrti - stradala je od dečje paralize u ta stara vremena, kada nisu svi mogli da dobiju Solkovu vakcinu - poslao je Hijeronimusa da uči zanat kod strica arhitekte Čarlsa, u prestonici sveta, ali ni to nije uspelo. Kasnije, kada je kao mladić zatvorio arhitektonsku kancelariju u Griničkoj aveniji i počeo da se bavi vrtlarstvom, otac mu je poslao pismo. Nikada ništa nećeš postati ako nisi u stanju da se držiš jednog. Gospodin Džeronimo, nezaglavljen u blatu La Inkoerence, setio se očevog upozorenja. Starac je, izgleda, znao o čemu govori.
U ustima Amerikanaca Hijeronimus je brzo postao Džeronimo, i on je uživao u tome, morao je da prizna, zbog aluzije na indijanskog poglavicu. Bio je krupan, na oca, s krupnim sposobnim šakama, debelim vratom, orlovskim profilom i indijsko-indijanskim tenom, pa su Amerikanci u njemu videli Divlji zapad i ukazivali mu sve poštovanje rezervisano za ostatke naroda koji su prethodno istrebili, a on je to prihvatao, ne objašnjavajući da nije Indijanac već Indijac, iz prave Indije, i da zato poznaje sasvim drugačiju priču o imperijalističkom tlačenju, ali to nije bilo mnogo važno. Stric Čarls Dunica (promenio je način pisanja prezimena D’Niza u Duniza, kako je rekao, da bi udovoljio Amerikancima, jer oni vole sve što je italijansko) takođe nije imao ušne resice, a imao je porodični dar visine. Bio je sedokos, sa čupavim belim obrvama, mesnate usne su mu se po navici izvijale u blagi razočarani osmeh, a njegova skromna arhitektonska praksa nije dozvoljavala da se priča o politici. Kada je poveo dvadesetdvogodišnjeg Džeronima na piće u krčmu koju je jedna đenovska porodica držala za transvestite, muške prostitutke i transrodne osobe, želeo je da priča samo o seksu, o ljubavi muškarca prema muškarcu, a to je ujedno i užasavalo i oduševljavalo njegovog bombajskog nećaka, koji nikada ranije nije pričao o tome, pa mu je sve do tog trenutka to predstavljalo pravu misteriju. Otac Džeri, pošto je bio ispravni konzervativac, smatrao je homoseksualnost nedopustivom i ponašao se kao da ne postoji. A sada je mladi Džeronimo živeo u izanđaloj kući strica homoseksualca na Trgu Svetog Marka, a ta kuća bila je puna strika Čarlijevih štićenika - to su bila šestorica gej izbeglica sa Kube, koje je Čarls Dunica, uz lako odmahivanje rukom, kolektivno oslovljavao kao Raule. Rauli su se mogli naći u kupatilu u sitne sate, gde su čupali obrve ili brijali malje s grudi i nogu pre nego što pođu u potragu za ljubavlju. Džeronimo Manezes nije imao pojma kako da razgovara s njima, ali to je bilo u redu jer ni njih nije zanimalo da pričaju s njim. On je oduvek lučio izričito heteroseksualne feromone, koji su kod Raula izazivali ravnodušno pućenje s jasnim značenjem: možeš postojati u ovom prostoru s nama ako već moraš, ali molim te, shvati da ti za nas ne postojiš ni u jednom bitnom obliku.
Dok ih je gledao kako, šepureći se, odlaze u noć, Džeronimo Manezes utvrdio je da im zavidi na bezbrižnosti, na lakoći s kojom su sa sebe zbacili Havanu kao neželjenu zmijsku kožu, na tome što se kreću kroz novi grad s jedva desetak reči lošeg engleskog, zaronivši u poliglotsko urbano more i osetivši se u njemu kao kod kuće, ili barem dodajući svoju olaku, krhku, ljutitu i bolnu neuklopljenost svim ostalim ćoškastim elementima koji nikako da se uklope u okrugla ležišta, elementima koji koriste promiskuitet javnih kupatila kako bi stvorili osećanje pripadnosti. Shvatio je da i on želi da bude takav. Osećao je isto što i Rauli: i sad kad je ovde, u ovom iskvarenom, neiscrpno prljavom, opasnom i neodoljivom velegradu, nikada se više neće vratiti kući.
Kao i mnogi drugi nevernici, Džeronimo Manezes tražio je raj, ali ostrvo Menhetn nije bilo ni nalik na Edenski vrt. Posle nereda tog leta, stric Čarls prestao je da zalazi u mafijašku krčmu. Godinu dana kasnije učestvovaće na paradi ponosa, ali s nelagodnošću. On nije bio demonstrant po prirodi. Kada je pročitao Volterovog Kandida, izjavio je da se slaže sa zlostavljanim junakom dela: Il faut cultiver son jardin.8 „Ostani kod kuće, idi u kancelariju, staraj se o poslovima“, savetovao je svog nećaka Džeronima. „Ova tarapana sa solidarnošću i aktivizmom... ne znam baš.“ Bio je oprezan po prirodi, član udruženja poslovnih gej ljudi, kojem se, kako je Čarls Dunica s ponosom govorio godinama kasnije, obratio lično Ed Koč dok je bio član gradskog veća, i to je bila prva neskrivena gej organizacija pred kojom je govorio, a svi su bili suviše učtivi da pitaju budućeg gradonačelnika išta o njegovog seksualnoj orijentaciji o kojoj se svašta govorkalo. Čarls je bio redovno prisutan na svečanim skupovima udruženja u Vilidžu, a u neku ruku je i sam bio jednako konzervativan kao i njegov brat otac Džeri. A ipak, kada je stigao poziv da se maršira, obukao je svoje najbolje odelo i priključio se divljoj paradi, gde je bio jedna od retkih klasično obučenih osoba u opštem prkosnom i šarenom karnevalu samopotvrđivanja. A Džeronimo, iako je bio potpuno strejt, pošao je s njim. Tada su već bili dobri prijatelji i činilo mu se da nije u redu da pusti strica Čarlsa samog u bitku.
Godine su prolazile i arhitektonska praksa zapala je u nevolje. Zidovi kancelarije u Griničkoj aveniji bili su optočeni snovima: zgradama koje Čarls Dunica nije sagradio, niti će ih ikada sagraditi. Krajem osamdesetih godina njegov prijatelj, čuveni građevinski preduzimač Bento V. Elfenbajn, kupio je pedeset hektara odličnog zemljišta na Big Graundnatu na južnom kraku Long Ajlanda - engl. groundnut je zapravo bukvalni prevod starog naziva Pekota Indijanaca za misteriozno povrće, za koje se kasnije ispostavilo da je zapravo krompir - i želeo je da stotinu najuglednijih arhitekata sagradi po jednu prepoznatljivu zgradu na parcelama od po pola hektara. Jedna od tih parcela bila je obećana i Čarlsu - „Naravno da ćeš i ti, Čarlse! Šta misliš, da sam zaboravio svoje prijatelje?“, kleo se Bento - ali projekat je ostao samo u najavi, zbog komplikovanih finansijskih problema. Osmeh strica Čarlija malo je izbledeo i postao još turobniji. Bento, pravi dendi sa razuzdanom dugačkom smeđom kosom i živopisnim odnosom prema kravatama, delovao je kao apsurdno glamurozni i skoro šokantno šarmantni potomak velike holivudske dinastije. Bio je bombastični intelektualac, sa sklonošću da citira Teoriju dokoličarske klase Torstena Veblena s gorkom ironijom, donekle ublaženom njegovim sopstvenim neumornim holivudskim osmehom, kezom u stilu Džoa E. Brauna, punim krupnih, sjajnih i belih zuba, što mu je u nasledstvo ostavila majka koja je nastupala u filmovima s Čaplinom. „Dokoličarska klasa, iliti zemljoposednici, od kojih moja firma zavisi“, rekao je Džeronimu Manezesu, „to su lovci, a ne sakupljači; napreduju nemoralnim putem eksploatacije, a ne vrlom stazom preduzimljivosti. Da bih napredovao, moram se ophoditi prema bogatašima kao prema dobricama, lavovima, tvorcima bogatstva i čuvarima slobode, i to mi, naravno, ne smeta jer sam i ja eksploatator i takođe želim da smatram sebe vrlim.“
Bento je bio ponosan što nosi varijantu imena filozofa Spinoze. „U slobodnom prevodu“, voleo je da kaže, „ja bih bio Baruh Slonovača. Možda bi, da sam ostao u filmskoj industriji, to bilo bolje ime za mene. Ali tako je kako je. Ovde, u Novom Amsterdamu, ponosan sam što su mi dali ime po Beneditu de Espinozi, portugalskom Jevrejinu iz Amsterdama, onom starijem. Od njega sam nasledio svoj čuveni racionalizam kao i svest da su telo i um jedno i da je Dekart pogrešio što ih je odvajao. Zaboravi dušu. Nema takvog duha u mašini. Ono što se dešava našem umu zadesiće i naše telo. Zapamti to. Spinoza je rekao da i Bog ima telo, i da su božji um i telo isti kao naši. Zbog takvog radikalnog razmišljanja izbacili su ga iz jevrejske zajednice. U Amsterdamu je protiv njega izdat ekskomunikacioni herem. Katolici su to odmah prihvatili i stavili njegovu besmrtnu Etiku na svoj Index librorum prohibitorum. Što ne znači da on nije imao pravo. Njegovo nadahnuće poticalo je od Averoesa, jednog Arapina iz Andaluzije, koji je i sam imao i te kako brojne probleme, mada ni to nije značilo da nije imao pravo. Inače, po mom mišljenju, Spinozina teorija o jedinstvu uma i tela isto tako važi i za nacionalne države. Telo politike i oni koji sede u kontrolnoj sobi nisu međusobno razdvojeni. Sećaš li se onog filma Vudija Alena, u kome operativci u mozgu šalju na zadatak spermatozoide u belim odelima i kapuljača jer se telo priprema za seks? E, sve je isto tako.“ Bento je posedovao zgradu u južnom delu Park avenije i najčešće je ručavao u restoranu obloženom hrastovinom, koji se nalazio u prizemlju. Tu je povremeno pozivao Džeronima Manezesa da pričaju o životnim činjenicama. „Osoba kao što si ti“, rekao bi, „iščupana iz korena a da još nije pustila novi, to je ono što je moj miljenik Torsten V. nazivao tuđinac na nesigurnim nogama. ’Koji remeti intelektualni mir, ali samo po cenu da postane intelektualna skitnica, lutalica po ničijoj intelektualnoj zemlji, u potrazi za novim mestom gde će se odmoriti, dalje niz put, negde iza horizonta.’ Da li ti to liči na tebe? Ili ti, kao što mislim, tražiš to mesto za odmor negde bliže kući? Ne s druge strane duge, već u društvu, da budemo sasvim iskreni, moje prekrasne kćeri? Da li je Ela ono što tražiš da bi prestao da lutaš? Da li želiš da ona bude tvoje sidro, ona koja će ti umiriti nemirna stopala? Ona je još dete, u martu je tek napunila dvadeset prvu. Ti si preko četrnaest godina stariji od nje. Ne kažem da je to loše. Ja sam svetski čovek. Uostalom, moja princeza obično dobija ono što poželi, i zato ćemo prepustiti njoj da odluči, u redu?“ Džeronimo Manezes klimao je glavom, ne znajući šta drugo da učini. „Dakle, genug“,9 rekao je Elfenbajn, smešeći se svojim osmehom sa Beverli Hilsa. „Predlažem ti da probaš iverak.“
 

Te zime je stric Čarls iznenada izjavio kako želi da otputuje nazad u Indiju, a poveo je i Džeronima sa sobom. Posle mnogo godina odsustvovanja, rodni grad je za njih predstavljao šok, kao da su se našli u tuđinskoj zemlji - Mumbaj kao da se spustio odnekud iz svemira i poklopio Bombaj kog su se sećali. U Bandri je ponešto i ostalo sačuvano, kako u duhu, tako i u zgradama, a bio je tu i otac Džeri, još uvek jak i u osamdesetoj, još uvek okružen ženama iz svoje pastve pune divljenja, mada verovatno više nije baš mnogo mogao da učini za njih. Protekle godine prilično su pomračile raspoloženje starog sveštenika. Smršao je, glas mu je oslabio. Postao je, u mnogo čemu, manji čovek. „Srećan sam, Rafaele, što sam živeo u svoje vreme, a ne u ovo sada“, rekao je dok su jeli kinesku hranu. „U moje vreme niko se ne bi usudio da kaže da nisam pravi Bombajac ili pukka10 Indijac. A sad govore upravo to.“ Džeronimo Manezes, čuvši svoje prvobitno ime posle dugo vremena, osetio je nalet osećanja koje je prepoznao kao otuđenost, osećanja da više ne pripada tom delu sebe, i shvatio je da mu i otac Džeri, koji je navalio na pileći čau mejn kao da je Poslednja večera, deluje isto tako tuđe, nekako bezimeno. U novom Mumbaju, posle celog života provedenog u službi, iznenada je postao stranac, zbog širenja ekstremističke hindutvaističke ideologije isključen iz punog pripadništva sopstvenoj zemlji, sopstvenom gradu, sebi samom. „Ispričaću ti porodičnu priču koji ti još nisam pričao“, rekao je otac Džeri. „Nisam ti to ranije pominjao jer sam mislio, potpuno pogrešno, da ti nisi deo porodice, i zbog toga ti se sad izvinjavam.“ Činjenica da se otac Džeri izvinjava predstavljala je pravi šok, još jedan dokaz da mesto na koje se Džeronimo Manezes vratio više nije ono mesto s kog je mladi Rafael Manezes otišao pre mnogo godina, a ova dosad neispričana porodična priča zvučala je, barem amerikanizovanim ušima Džeronima Manezesa, kao prilično zbrzana i nebitna, nekakva pripovest o navodnim korenima u dvanaestovekovnoj Španiji, o preobraćenjima, proterivanjima, mešovitim brakovima, lutanjima, nezakonitoj deci, džinovima, o mitskoj pramajci Duniji, koja je imala mnoštvo dece i možda bila Šeherezadina sestra, a možda i duh bez lampe, i o praocu filozofu Averoesu (otac Džeri koristio je zapadnjačku verziju imena Ibn Ružda i time nehotice prizvao u Džeronimov um lice Benta Elfenbajna kako citira Spinozu).
„Izbegavao sam averoizam, izopačenu struju u filozofiji koja je potekla od jednog napaljenog lekara iz Kordobe“, gunđao je otac Džeri, udarivši po stolu s prizvukom svoje nekadašnje energije. „Čak i u srednjem veku smatrali su je sinonimom za ateizam. Međutim, ako je priča o Duniji, plodnoj smeđokosoj džiniji, istinita, ako je filozof iz Kordobe zaista posejao svoje seme u toj bašti, onda smo mi njegovo kopilansko potomstvo - Dunijazat, što se tokom vekova moglo pretvoriti u ovo naše D’Niza, a kletva koja je bačena na nas je i naša sudbina i naše prokletstvo: kletva da budemo u raskoraku s Bogom, ispred našeg vremena ili iza njega, ko bi ga znao; da budemo vetrokazi, da pokazujemo odakle vetar duva, da budemo rudarski kanarinci,11 da umiremo da bismo pokazali da je vazduh zatrovan, ili da budemo gromobrani u koje grom prvo udara. Ili da budemo odabrani narod, koji Bog udara pesnicom drugima za primer kad god poželi da ljude nečemu nauči.“
Dakle, u ovom trenutku mog života rečeno mi je da je u redu što sam vanbračni sin svoga oca zato što smo svi ionako poreklom kopilad, pomislio je Džeronimo Manezes i zapitao se da li je i to deo starčeve nove navade da se izvinjava. Bilo mu je teško da ozbiljno shvati čitavu priču, ili da se zagreje za nju. „Ako je to tačno“, rekao je nastavljajući razgovor iz učtivosti, kako bi prikrio nedostatak zanimanja za tu prastaru brbljariju, „onda smo mi pomalo od svega, zar ne? Jevroslimanski hrišćani. Kao neka vrsta pačvorka.“ Otac Džeri se izraženo namršti. „Biti pomalo od svega bilo je u bombajskom stilu“, mrmljao je. „Ali to više nije u modi. Umesto širokog srca, imamo zatucanost. Većina vlada, a manjina neka se dobro čuva. Postali smo stranci u sopstvenom gradu, a kada dođu nevolje, a nevolje izvesno dolaze, stranci obično stradaju pre svih ostalih.“
„Inače“, oglasio se stric Čarls, „glavni razlog što ti nikada nije ispričao ovu porodičnu bajku jeste zato što nije želeo da prizna svoje jevrejsko poreklo. Ili možda poreklo od duhova iz lampe, jer duhovi ne postoje, zar ne, a ako i postoje, onda potiču od đavola, je li tako? A od mene nisi ništa čuo zato što sam odavno zaboravio sve ovo. Moja seksualna orijentacija čini me dovoljno velikim tuđinom i bez ovoga.“ Otac Džeri prostreli brata pogledom. „Oduvek sam verovao“, rekao je ljutito, „da je kao dete trebalo više da te tuku ne bi li istresli te gluposti iz tebe.“ Čarls Dunica uperio je u sveštenika viljušku obmotanu rezancima. „Nekada sam se pravio da verujem kako se šali kad bi izgovorio ovako nešto“, rekao je Džeronimu. „Sad više ne mogu da se pretvaram.“ Ručak se završio u stegnutoj i nadurenoj tišini.
Odabrani narod, pomislio je Džeronimo. Čuo sam taj izraz i ranije.
 

Džeronimo Manezes koračao je nekada voljenim ulicama, shvatajući da se nešto pokvarilo. Kada je nekoliko dana kasnije otputovao iz Mumbaja, znao je da se više neće vraćati. Proputovao je zemlju sa stricem Čarlsom, razgledajući građevine. Posetili su kuću koju je u Gudžaratu sagradio Le Korbizje za poglavarku tekstilne dinastije. Kuća je bila sveža i prozračna, zaštićena od preteranog sunca nizom suncobranskih nadstrešnica. Na Džeronima je najveći utisak ostavio vrt. Izgledao je kao da napada kuću, probija se unutra i pokušava da poruši prepreke koje dele spoljašnji od unutrašnjeg prostora. U gornjim delovima kuće cveće i trava uspešno su se uspentrali uz zidove i pod se pretvorio u travnjak. Otišao je odatle svestan da više ne želi da bude arhitekta. Stric Čarls pošao je na jug, u Gou, a Džeronimo Manezes se zaputio u Japan, u Kjoto, i seo kraj nogu velikog hortikulturologa Rjonosukea Šimure, koji ga je naučio da je vrt spoljašnji izraz unutrašnje istine, mesto na kome se snovi našeg detinjstva sudaraju s arhetipima naše kulture i stvaraju lepotu. Zemlja može pripadati vlasniku kuće, ali vrt pripada samo vrtlaru. Takva je moć umetnosti hortikulture. Ilfaut cultiver sont jardin više nije zvučalo mistično kroz prizmu Šimurine vizije. Ali on se zvao Hijeronimus i od svog drugog imenjaka, velikog slikara, naučio je da bašta i vrt mogu biti metafora i za pakao. Na kraju su mu i Bošov užasni Vrt zemaljskih uživanja i Šimurin šuštavi misticizam pomogli da formuliše sopstvene ideje, pa je počeo da posmatra vrt, i svoj rad u njemu, kao donekle blejkovsku tvorevinu - kao zajednicu raja i pakla.
Posle putovanja po Indiji, stric Čarls je objavio odluku da prenese svoju malu ušteđevinu u Gou i penzioniše se. Kupio je tamo kućicu, a kućerinu na Svetom Marku oglasio na prodaju (Rauli iz sedamdesetih godina odavno su otišli). Od dobiti će udobno proživeti starost. Što se tiče arhitektonske prakse, Džeronimu je rekao: „Tvoja je ako je želiš“, a on je možda po prvi put u životu tačno znao šta želi. Preuzeo je kancelariju u Griničkoj aveniji i uz malo finansijske potpore Benta Elfenbajna, pretvorio je u Službu za vrtlarstvo i hortikulturu Džeronimo, vrtlar. Tome je Bentova dragocena kći Ela dodala gospodin, da bi bolje zvučalo, a Džeronima je to potpuno stopilo s novim američkim identitetom. Od tada pa nadalje, bio je samo i isključivo gospodin Džeronimo.
Mlada Ela Elfenbajn, naravno, bila je njegova najveća želja, a za divno čudo, i ona je želela njega: Ela, siroče bez majke, nije sa uopšte sećala Rejčel Elfenbajn, koja je umrla od raka kad su Eli bile samo dve godine, ali je, prema očevim rečima, bila istovetna, maltene reinkarnacija svoje majke. Upravo je Elina neobjašnjivo postojana ljubav prema gospodinu Džeronimu, kog je uostalom, kao što je volela da kaže, jednim delom i lično izumela, navela Benta da investira u čoveka za kog je želela da se uda. Ela je bila lepotica maslinaste kože, možda malo previše naglašene brade, uši su joj, začudo, bile iste kao i njegove, pomalo nedovršenih ušnih resica, a sekutići u gornjoj vilici pomalo vampirski predugački, ali gospodin Džeronimo se nije žalio, znao je koliko sreće ima. Da je verovao u duše, rekao bi da ona ima dobru dušu, a znao je, po pričama koje mu je neprekidno pričala, koliko joj se muškaraca udvara svakog bogovetnog dana. Ipak, bila mu je verna - nepokolebljivo i neobjašnjivo. Osim toga, ona je bila najpozitivnija osoba koju je gospodin Džeronimo ikada sreo. Nije volela knjige s tužnim krajem i dočekivala je svaki dan u životu puna radosti, verujući da se sve nevolje mogu preokrenuti u našu korist. Prihvatala je ideju da pozitivno razmišljanje može pomoći u izlečenju od bolesti, i da se ljudi razbole od besa, a jednog dana, dokono menjajući kanale na televiziji, začula je teleevanđelistu kako kaže: Bog pomaže vernima, daće vam sve što poželite, dovoljno je samo da to istinski želite, a gospodin Džeronimo ju je čuo kako poluglasno kaže: „To je istina.“ Verovala je u Boga jednako odlučno koliko je mrzela poširanu ribu, i nije verovala da su ljudi nastali od majmuna, i znala je, kako mu je i rekla, da postoji raj, gde će ona na kraju otići, i pakao, u koji će, nažalost, verovatno dospeti on, samo što je ona rešila da ga spase, tako da i on dobije srećan kraj. On je odlučio da mu to neće biti čudno, nego divno, i njihov brak je ispao dobro. Godine su proticale. Nisu imali dece. Ela je bila jalova. Možda joj se zato toliko dopala njegova ideja da postane vrtlar. Barem je tako imao seme koje će moći da posadi i da gleda kako cveće raste.
Pričao joj je, na svoj crnohumorni način, o usamljenim muškarcima na usamljenim mestima, koji jebu zemlju; naprave rupu u tlu i onda unutra posade svoje seme da vide hoće li nići ljudi-biljke, delom ljudska bića, a delom vegetacija, ali naterala ga je da prekine, nisu joj se dopadale takve priče. Zašto mi ne pričaš vesele priče? - grdila ga je. To stvarno nije lepo. Oborio bi glavu, kao da se u šali izvinjava, i opraštala mu je, a u njenom praštanju nije bilo nikakve šale, mislila je to ozbiljno, kao što je iskreno mislila i sve drugo što je govorila i radila.
Ponovo su prolazile godine. Nevolje koje je otac Džeri predskazao stigle su u Bombaj koji je postao Mumbaj, i nastupili su decembar i januar s gradskim neredima, tokom kojih je poginulo devet stotina ljudi, uglavnom muslimana i hinduista, ali prema službenom izveštaju, bilo je i četrdeset petoro „neidentifikovanih“ i petoro „ostalih“. Čarls Dunica je baš iz Goe došao u Mumbaj da poseti Kamatipuru, četvrt crvenih fenjera, u potrazi za Mandžulom, na svoju omiljenu hidžru seksualnoj radnici, kako se sad govorilo da bi zvučalo moralno neutralno, i umesto seksa pronašao smrt. Rulja pobesnela zbog uništenja Ajodje, džamije mogulskog cara Babura, protutnjala je ulicama, a verovatne su prve žrtve hinduističko-muslimanskog sukoba bili hrišćanski „ostali“ i njihova transrodna kurva, druga vrsta „ostalog“. Nikoga nije bilo briga. Otac Džeri nalazio se van svog terena, u Minaret džamiji u Pidonskom okrugu, pokušavajući da, kao „treća strana“, ni musliman ni hinduista, iskoristi svoj dugogodišnji ugled u gradu i smiri strasti vernika, ali rečeno mu je da ode, i možda ga je neko pratio, neko s ubistvom na umu, i otac Džeri se nikad više nije vratio kući u Bandru. Posle toga su nastupila dva talasa ubistava, i Čarls i otac Džeri postali su samo beznačajna statistika. Grad koji se nekada ponosio što se nalazi iznad svih lokalnih nevolja više nije bio iznad njih. Bombaj je nestao, umro je zajedno sa prečasnim Džeremajom D’Nizom. Ostao je samo novi i ružni Mumbaj.
„Ti si sada sve što imam“, rekao je Džeronimo Manezes Eli kada su mu stigle vesti o smrti oca i strica. Tada je umro i Bento Elfenbajn, pogodio ga je grom iz vedrog noćnog neba, dok je posle večere pušio cigaru na svojih voljenih stotinu jutara na Big Graundnatu, posle vesele večere s dobrim prijateljima; i pokazalo se da su ga preduzetnički poslovi doveli na ivicu propasti, da je bio uključen u mnogo sumnjivih poslova, ne baš u piramidalne šeme, ali neke slične mutljavine, prevare sa renoviranjem kuća i kancelarijskim materijalom, nekakav plan u stilu Maksa Bjalistoka,12 nešto sa filmskom produkcijom, što mu je pružalo duboko zadovoljstvo. Ko bi pomislio, napisao je u izdajničkoj beležnici koja je pronađena skrivena u njegovoj spavaćoj sobi pošto je umro, da će ideja o „Proleću za Hitlera“ uspeti i u stvarnom životu? Bila je tu i jedna ogromna piramidalna prevara na Srednjem zapadu, a svi njegovi poslovi bili su toliko opterećeni dugovima da se, odmah po njegovoj smrti, Elfenbajnova kula od karata srušila u nizu ponižavajućih zaplena i bankrota. Zemljište na Graundnatu je konfiskovano i ni jedna jedina Bentova kuća iz snova nije sagrađena. Da je Elfenbajn poživeo, verovatno bi završio u zatvoru, zaključio je gospodin Džeronimo. Vlasti su već bile Bentu na tragu zbog utaje poreza i desetak drugih finansijskih prekršaja, i sve su mu se više primicali. Grom iz vedra neba omogućio mu je da ode dostojanstveno, tačnije - upadljivo, kao što je i živeo. „A sada“, rekla je Ela, koja je od oca nasledila ono što bi se moglo opisati kao bezmalo ništa, „sada i ja imam samo tebe.“ Kad ju je zagrlio, osetio je kako ga obuzima sujeverje. Setio se oca Džerija koji je za vreme onog mučnog kineskog ručka pričao kako je Ibn Ruždovo domaćinstvo Bog prokleo da bude gromobran, drugima za primer. Da li je moguće, upitao se, da i porodice koje se brakom spoje s našom porodicom takođe postaju uklete? Prekini, naredio je sebi. Ti ne veruješ u srednjovekovne kletve. Ni u Boga.
Sve se to dešavalo kad je njoj bilo trideset, a njemu četrdeset četiri godine. Ona ga je činila srećnim. Gospodin Džeronimo bio je ispunjen vrtlar, provodio je dane na otvorenom i svaki mu je ličio na razotkrivanje neke nove tajne, njegovi ašov, lopatica, makaze i rukavice govorili su jezikom živoga podjednako tečno kao pero nekog pisca, šarajući zemlju cvećem u proleće i boreći se protiv leda zimi. Možda je u prirodi svih koji rade da se pretvaraju u ono na čemu rade, kao što ljubitelji pasa počinju da liče na svoje pse, pa možda ta mala slabost gospodina Džeronima i nije bila tako neobična - ali često je, iskreno rečeno, voleo da misli o sebi kao o biljci, možda čak i nekoj od onih čovek-biljaka, rođenih iz seksualnog spajanja ljudskog bića i zemlje; kao da je on obrađivan, a ne onaj koji obrađuje. Posadio se u tlo vremena i zapitao, bezbožnički, ko njega obrađuje. Pri takvim razmišljanjima uvek bi sebe zamislio kao biljku bez korena, kao epifit ili briofit, koja mora da se oslanja na druge jer ne može da stoji sama. Tako je postao, u sopstvenoj mašti, neka vrsta mahovine ili lišaja ili orhideje puzavice, a ono na šta se oslanjao, vrtlarka njegove nepostojeće duše, bila je Ela Manezes. Njegova brižna i voljena supruga.
Ponekad, dok su vodili ljubav, govorila bi mu da miriše na dim. Ponekad je govorila da na vrhuncu strasti ivice njegovog tela omekšaju, postanu zamagljene, tako da njeno telo može da se stopi s njegovim. Odgovarao joj je da svakog dana spaljuje vrtni otpad. Odgovarao joj je da joj se pričinjava. Nijedno nije naslućivalo istinu.
A onda, sedam godina posle Bentove smrti, grom je ponovo udario.
 

Hiljadu i jednom jutru imanja La Inkoerenca ime je dao čovek posvećen brojevima, a koji je verovao da se svet ne može sabrati, gospodin Sanford Blis, kralj hrane za životinje, proizvođač čuvenih Blisovih prehrambenih paleta za svinje, zečeve, mačke, pse, konje, krave i majmune. Govorilo se da Sanford Blis nema u glavi ni jedan jedini redak poezije, ali da su zato svi dolarski iznosi koje je ikada video uredno tamo poslagani i spremni za smotru. Verovao je u gotovinu, a u ogromnom prostranstvu svoje biblioteke, skrivene iza portreta u firentinskom stilu, na kome je bio prikazan kao toskanski velikaš, držao je maltene komičnu količinu gotovine, uvek preko milion dolara, u svežnjevima novčanica različite vrednosti, jer, kao što je govorio, nikad se ne zna. Takođe je verovao u razna sujeverja o brojevima, na primer, da okrugli brojevi donose nesreću, da nikad ne treba naplatiti deset dolara za džak hrane, već treba naplatiti 9,99, i da nikad ne treba dati nekome bakšiš od sto dolara, nego uvek sto jedan.
Dok je bio student, proveo je jedno leto u Firenci, kao gost Aktonovih u vili La Pjetra, za njihovim stolom, u društvu umetnika i mislilaca za koje brojevi nisu imali nikakvog značaja, ili su u najboljem slučaju bili banalni i stoga nedostojni razmišljanja, i tako se sreo s potpuno neameričkom idejom da stvarnost nije nešto dato, da nije apsolutna, nego nešto što čovek sam stvara, i da se i vrednosti menjaju u skladu s tim ko ih određuje. Svet koji nije koherentan, u kome istina ne postoji nego je zamenjena raznorodnim verzijama koje pokušavaju da nadjačaju, pa i da zbrišu, suparničke, prosto ga je užasnuo; a pošto je takav svet loš za biznis, zaključio je da to mora da se promeni. Svoj dom nazvao je La Inkoerenca, što je italijanska reč za inkoherenciju, u želji da ga svakog dana podseća na ono što je naučio u Italiji, i potrošio je priličan deo svog bogatstva na podržavanje političara koji smatraju, obično zbog iskrenih ili lažnih verskih uverenja, da večne istine treba štititi i da monopol, bilo nad robom, informacijama ili idejama, nije samo koristan, već i neophodan radi očuvanja američke slobode. Uprkos svim njegovim naporima, nivo inkompatibilnosti sveta, onoga što je Sanford Blis na svoj numerički način nazivao indeksom inkoherentnosti, nastavljao je neumitno da raste. „Ako je nula tačka razuma, u kojoj su dva i dva uvek četiri, a jedan je sjebano mesto na kome dva i dva mogu da budu bilo šta što poželiš“, govorio je svojoj kćerki Aleksandri, obožavanom detetu koje je dobio u starosti i koje mu je rodila poslednja i najmlađa supruga Sibirka dugo pošto je odustao od nade da će ikada dobiti naslednika, „onda ti, Sendi, sa žaljenjem moram reći da se trenutno nalazimo na oko 0,973.“
Kada su joj roditelji iznenada umrli, pavši s neba pravo u 1st River, proizvoljna slučajnost njihove smrti izvesno je potvrdila Blisovoj kćerki Aleksandri da vaseljena ne samo da je inkoherentna i apsurdna nego nema ni srca ni duše; mlada sirotica nasledila je sve, a pošto nije imala ni sposobnosti za biznis ni sklonosti ka preduzetništvu, smesta je otpočela pregovore da proda Blisovu hranu poljoprivrednom kombinatu iz Minesote, i tako je sa devetnaest godina postala najmlađa milijarderka u Americi. Dovršila je studije na Harvardu, gde je otkrila izuzetan dar za učenje jezika, te je pred kraj studija tečno govorila francuski, nemački, italijanski, španski, holandski, portugalski, brazilski portugalski, švedski, finski, mađarski, kantonski i mandarinski kineski, ruski, paštunski, farsi, arapski i tagalog - jezici se prosto lepe za nju, govorili su ljudi začuđeno, uči ih u hodu; a našla je i momka, argentinskog igrača pola, koji je, naravno, bio švorc, ali je pucao od zdravlja; našla je svog Manuela Farinju, i izgubila ga, udala se i ubrzo se razvela. Zadržala je ipak njegovo prezime, postala vegetarijanka i rekla mu da se pakuje. Posle razvoda se zauvek povukla u usamljenost La Inkoerence. Tu je otpočela dugo istraživanje pesimizma, nadahnuto Šopenhauerom i Ničeom, a pošto je bila ubeđena u apsurdnost ljudskog života i u nespojivost sreće i slobode, još u prvom cvetu mladosti povukla se u turoban usamljenički život, odvojena od sveta apstrakcijama, obučena u pripijenu belu čipku. Ela Elfenbajn Manezes ju je pominjala, s manje ili više pakosti, kao Gospu Filozofa, i to joj je nekako ostalo kao nadimak, makar u glavi gospodina Džeronima.
Gospa Filozof imala je i crtu mazohističkog stoicizma, pa je po lošem vremenu često boravila na otvorenom, ignorišuči vetar i kišu, ili bolje rečeno, prihvatajući ih kao istinite dokaze rastućeg neprijateljstva sveta prema njegovim stanarima, dok je sedela pod starim razgranatim hrastom i čitala vlažnu Unamunovu ili Kamijevu knjigu. Bogataši su za nas nepojmljivi, nalaze razloga da budu nesrećni i kada svi normalni razlozi za nesreću nestanu. Međutim, nesreća jeste dotakla Gospu Filozofa. Roditelji su joj poginuli u svom privatnom helikopteru. To jeste elitna smrt, ali u trenutku smrti svi smo mi siromašni. Nikad nije govorila o tome. Bilo bi velikodušno shvatiti takvo ponašanje, tvrdoglavo, otuđeno, apstraktno, kao njen način da izrazi tugu.
Reka Hadson, na kraju svog putovanja, postaje udavljena reka, jer njene slatke vode nastavljaju da teku ispod slanih morskih talasa. „Čak ni prokleta reka nema nikakvog smisla“, govorio je kćerki Sanford Blis. „Gledaj koliko često teče u prokleto suprotnom smeru.“ Indijanci su je nazivali Šatemuk - Reka koja teče u oba smera. Na obalama udavljene reke, La Inkoerenca se takođe opirala redu. U pomoć je pozvan gospodin Džeronimo. Njegov ugled vrtlara i pejzažnog arhitekte je rastao pa su ga preporučili njenom upravniku imanja, snishodljivom britanskom uštogljenku Oliveru Oldkaslu, koji je imao bradu poput Karla Marksa, glas poput fagota, problem s pićem i katoličko vaspitanje u stilu oca Džerija, koje mu je usadilo ljubav prema Bibliji, ali i gnušanje prema crkvi. Oldkasl je proveo gospodina Džeronima po imanju, držeći se poput Boga koji pokazuje Adamu raj, i zadužio ga je da unese u njega hortikulturnu doslednost. Kada je gospodin Džeronimo počeo da radi za Gospu Filozofa, u dnu bašte vladala je trnoviti gustiš, kao oko dvorca uspavane lepotice. Tvrdoglavi poljski miševi kopali su podzemne tunele i provirivali na sve strane uništavajući travnjak. Lisice su napadale kokošinjce. Gospodin Džeronimo se ne bi iznenadio ni da je naišao na zmiju obmotanu oko grane drveta saznanja dobra i zla. Gospa Filozof bi delikatno slegnula ramenima pred takvim stanjem. Bilo joj je jedva dvadeset godina, ali već je govorila s nemilosrdnom oštrinom imućne udovice. „Da bi se ukrotilo seosko imanje“, kruto je govorila sirota gospodarica La Inkoerence, „mora se ubijati i ubijati i ubijati, mora se uništavati i uništavati. Tek posle više godina haosa može se postići valjana i stabilna lepota. To je smisao civilizacije. A vidim da su vaše oči mlade. Plašim se da možda niste ubica kakav je meni potreban. Ali verovatno bi i svako drugi bio podjednako loš.“
Zbog uverenja da ljudska rasa u celini postaje sve slabija i sve nesposobnija, pristala je da trpi gospodina Džeronima, sa uzdahom podnoseći nesavršenosti svog imanja time izazvane. Povukla bi se u misli i prepustila gospodinu Džeronimu rat s trnjem i poljskim miševima. Njegovi neuspesi prolazili su neprimećeni, a uspesi nepohvaljeni. Čitavu tu oblast pogodila je smrtonosna bolest hrastova, ugrozivši Aleksandrino voljeno drveće; poveo se za primerom naučnika na dalekoj zapadnoj obali zemlje, koji su premazivali hrastove ili im davali injekcije fungicida, čime se donekle uspešno obuzdavala strašnu gljivica Phytophthora ramorum. Kada je rekao poslodavki da je lečenje uspelo i da su njeni hrastovi spaseni, slegnula je ramenima i udaljila se, kao da govori: nešto drugo će ih ionako uskoro ubiti.
Ela Manezes i Gospa Filozof, obe mlade, pametne i lepe, mogle su postati prijateljice, ali nisu: razdvojilo ih je ono što je Ela nazvala Aleksandrinom negativnošću, upornost s kojom je pred uvek optimističnom Elom tvrdila da je „nemoguće, u ovom trenutku u istoriji, imati nade za čovečanstvo“. Ela je ponekad išla s gospodinom Džeronimom do La Inkoerence i šetala imanjem dok je radio, ili bi stajala na vrhu jedinog brežuljka na celom imanju i gledala kako reka teče u pogrešnom smeru; i upravo na tom brdu, sedam godina po očevoj smrti, i nju je pogodio grom iz vedra neba i ubio je na mestu. Među mnogim aspektima njene smrti, koji su gospodinu Džeronimu nepodnošljivo teško padali, bilo je i ovo: od dve lepotice koje su se tog dana našle na La Inkoerenci, grom je odabrao da ubije optimistu, a pesimistu je ostavio u životu.
Fenomen obično poznat kao grom iz vedra neba funkcioniše ovako: blesak munje kreće iz zadnjeg dela olujnog oblaka i putuje i do četrdeset kilometara dalje od mesta gde je oluja, a onda skreće naniže i udara o tlo, ili o visoku zgradu, ili usamljeno drvo na uzvišici, ili ženu koja sama stoji na vrhu brda i posmatra reku kako teče. Oluja iz koje munja kreće suviše je daleko da bi se videla. Ali žena na brdu može se videti, kako polako pada na zemlju, poput pera koje se, uz mnogo oklevanja, pokorava zakonima gravitacije.
Gospodin Džeronimo mislio je na njene tamne oči, na desno oko u kome su plivale nekakve trunčice i ometale joj vid. Sećao se njene pričljivosti, misleći kako je uvek i o svemu imala mišljenje, i pitajući se šta će sad raditi bez tih njenih mišljenja. Sećao se kako nije volela da se fotografiše i nabrajao je u sebi sve namirnice koje nije htela da jede: meso, ribu, jaja, mleko, paradajz, crni luk, beli luk, gluten, skoro sve što postoji. I ponovo se upitao da li ti gromovi vrebaju njegovu porodicu; i da li je, udavši se u tu porodicu, Ela sebi nametnula kletvu; i da li će on biti sledeći. Tokom nedelja koje su usledile, počeo je da proučava munje i gromove kao nikada ranije. Kada je naučio da devetoro od desetoro ljudi koje udari grom ipak prežive, ponekad uz tajanstvene bolesti, ali ipak žive i dalje, shvatio je da je munja zaista uzela na zub prvo Benta, a onda i njegovu kćerku. Munja nije odustajala. Možda mu je upravo zato što je ubedio sebe da neće imati nikakve nade za spas ako se munja ustremi na njega bilo potrebno toliko vremena da uvidi ono očigledno, čak i nakon što ga je onog prvog dana uhvatila velika oluja, i pošto je utvrdio da mu stopala boluju od tajanstvene boljke koja im ne dozvoljava da dotaknu tlo.
„Možda me je tokom uragana udario grom, a ja preživeo, samo što mi je izbrisao pamćenje pa se ne sećam da me je udario. I možda sad nosim u sebi neki čudan električni naboj i zato sam izdignut iznad površine tla.“
Na to je pomislio tek znatno kasnije, kada je Aleksandra Farinja to predložila.
Pitao je Gospu Filozofa srne li da sahrani svoju ženu na tom zelenom bregu koji je toliko volela, s pogledom na udavljenu reku, i Aleksandra je rekla: naravno, da. I tako je iskopao grob za svoju ženu, položio je u njega i za trenutak bio besan. Onda je bes iščileo, a on je podigao lopatu na rame i otišao kući, sam. Na dan kada mu je žena umrla, radio je na La Inkoerenci tačno dve godine, osam meseci i dvadeset osam dana. Hiljadu i jedan dan. Nije bilo načina da umakne kletvi brojeva.
 

Prošlo je još deset godina. Gospodin Džeronimo je kopao, sadio, zalivao i potkresivao. Davao je život i spašavao ga. Za njega je svaki pupoljak bio ona, svaka živica i svako drvo. Radeći, držao ju je u životu i nije bilo mesta ni za koga drugog. Ali ona je postepeno bledela. Njegove biljke i drveće ponovo su postajali pripadnici biljnog carstva, a ne njena otelotvorenja. Kao da ga je ponovo napuštala. Posle ovog drugog odlaska ostala je samo praznina, i bio je siguran da ništa neće moći da ispuni taj ponor. Deset godina živeo je u nekoj vrsti magle. Gospa Filozof, obuzeta teorijama kao i obično, posvećena trijumfu najgoreg scenarija dok je jela rezance sa tartufima i pohovanu teletinu, glave pune matematičkih formula koje daju naučnu osnovu njenom pesimizmu, i sama je postala nekako apstraktna, njegov glavni izvor prihoda i ništa više. I dalje mu je bilo teško da je ne krivi što je preživela, i što je činjenica da je živa, po cenu života njegove žene, nije navela da bude zahvalna zbog te sreće i da postane malo vedrije nastrojena prema životu. On se starao o zemlji i svemu što je na njoj raslo, i nije dizao pogled da osmotri ljudsko biće kome ta zemlja pripada. Tokom deset godina od ženine smrti držao se podalje od Gospe Filozofa, negujući svoj tajni gnev.
Da ste ga posle nekog vremena pitali kako izgleda Aleksandra Blis Farinja, ne bi umeo da pruži precizan odgovor. Kosa joj je bila tamna, kao i kod njegove pokojne žene. Bila je visoka, kao i njegova pokojna žena. Nije volela da sedi na suncu. Kao ni Ela. Pričalo se da šeta imanjem noću, zbog stalne borbe sa nesanicom. Ostali zaposleni na imanju, upravnik Oldkasl i drugi, pominjali su uporne zdravstvene probleme, koji su možda i izazivali njenu stalnu turobnost, ili joj barem doprinosili. „Tako mlada, a tako često bolesna“, rekao je Oldkasl. Koristio je starinsku reč sušica: tuberkuloza, bolest plućnih tuberkula. Znao je da ta reč označava kvržicu. Znao je da postoje biljke, poput krompira i dalija, čije se mesnato korenje, koje se ispravno naziva rizom, takođe naziva i tuber - kvrga. Gospodin Džeronimo se nije razumeo u tuberkule u ljudskim plućima. To su bile stvari s kojima se nose oni u kući. On je radio na otvorenom. Biljke koje je negovao sadržale su duh njegove pokojne žene. Gospa Filozof bila je fantom, iako je ona, a ne Ela, ostala u životu.
 

Aleksandra nije ništa objavila pod svojim pravim imenom, niti na engleskom jeziku. Odabrala je pseudonim El Kritikon, po Kritikonu, alegorijskom romanu Baltasara Grasijana iz XVII veka, koji je imao velikog uticaja na njenog idola Šopenhauera, najvećeg od svih pesimističnih mislilaca, jer govori o nemogućnosti ljudske sreće. U njenom eseju na španskom Najgori od svih mogućih svetova, dočekanom na krv i na nož, El Kritikon je predlagao teoriju, naveliko ismevanu kao sentimentalnu, da se jaz između ljudske vrste i planete primiče prekretnici, ekološkoj krizi koja će poprimiti egzistencijalne razmere. Kolege naučnici pogladili su je po kosi, čestitali joj na vladanju kastiljanskim španskim i otpisali je kao amatera. Međutim, nakon vremena čudnovatosti doživeće je kao neku vrstu proročice.
(Gospodin Džeronimo smatrao je da to što Aleksandra Farinja koristi pseudonime i strane jezike ukazuje na to da je nesigurna u sebe. Gospodin Džeronimo je takođe patio od neke vrste ontološke nesigurnosti. Noću, sam, gledao je lice u ogledalu i pokušavao da vidi mladog horistu Rafija Ronimusa Pastorovog Sinimusa, trudeći se da zamisli put kojim nije pošao, život koji nije vodio, drugi krak na račvastoj stazi života. Više nije uspevao da ga zamisli. Ponekad bi ga ispunila neka vrsta besa, gnev onih bez korena, onih bez plemena. Ali uglavnom više nije razmišljao o plemenima.)
Dokonost njenih dana, nežnost njenog porculana, elegancija njenih čipkanih haljina s visokom kragnom, raspon njenog imanja i njena nemarnost prema njegovom stanju, njena sklonost ka kesten-pireu i ratluku, u kožu uvezana aristokratija njene biblioteke, cvetna ljupkost časopisa u kojima je objavljivala svoje skoro vojničke napade na svaku mogućnost radosti, mogli su joj ukazati zašto je niko ne shvata ozbiljno van granica La Inkoerence. Razum ne može da pobedi divlju i neobuzdanu nerazumnost. Toplotna smrt svemira je neizbežna. Njena čaša vode uvek je dopola prazna. Stvari se raspadaju. Jedini ispravan odgovor na neuspeh optimizma jeste povući se iza visokih zidina, zidina unutar sebe i zidina u stvarnom svetu, i čekati neizbežnu smrt. Volterov fiktivni optimista doktor Panglos bio je, uostalom, budala, a njegov stvarni učitelj, Gotfrid Vilhelm Lajbnic, prvo je bio neuspešan alhemičar (u Nirnbergu nije imao uspeha u transmutaciji običnog metala u zlato), a potom i plagijator (vide teške optužbe koje su Lajbnicu uputili saradnici ser Isaka Njutna - da je on, G. V. Lajbnic, izumitelj infinitezimalnog računa, nekako uspeo da baci pogled na Njutnove radove u toj oblasti i da mu ukrade ideje). „Ako je najbolji od svih mogućih svetova onaj u kome se mogu krasti ideje drugih mislilaca“, pisala je, „onda je možda ipak bolje da prihvatimo Kandidov savet i povučemo se da obrađujemo svoju baštu.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvije godine, osam mjeseci i ...

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:42 pm

Međutim, ona nije obrađivala svoju baštu. Zaposlila je baštovana.
Gospodin Džeronimo odavno nije razmišljao o seksu, ali u poslednje vreme je morao da prizna kako mu se ta tema ponovo javljala u mislima. U njegovim godinama takvo razmišljanje više je naginjalo ka teoretskom, a praktični koraci u cilju pronalaženja i spajanja sa stvarnim živim partnerom, s obzirom na neizbežni zakon tempus fugit,13 bili su stvar prošlosti. Pretpostavljao je da postoji više od dva pola, da je svako ljudsko biće zapravo drugačijeg roda, samo svog, da su možda potrebne nove lične zamenice, reći bolje od on i ona. Naravno, ono je bilo potpuno neprikladno. Među beskonačnim polovima bilo je vrlo malo onih s kojima se neko može združiti, koji žele da se združuju, a s nekim od tih polova neko može biti kompatibilan samo nakratko, ili barem dovoljno dugo pre nego što počne proces odbacivanja, kao u slučaju presađenog srca ili jetre. U vrlo retkim slučajevima, pojedinac može da pronađe onaj drugi pol s kojim će ostati kompatibilan čitavog života, stalno kompatibilan, kao da su ta dva pola zapravo jedan, a možda, prema ovoj novoj definiciji, i jesu. Jednom u životu našao je taj savršeni rod, a šanse da se to ponovo desi bile su obeshrabrujuće, mada uopšte nije ni pokušavao da ga pronađe, niti će ikada pokušavati. Ali ovde, sada, posle oluje, dok je stajao na moru blata punog neuništivog sranja prošlosti, ili preciznije, dok nekako uopšte nije uspevao da stoji na tom moru, već lebdeo tik iznad njega, taman toliko visoko da može provući list papira ispod donova, sada, dok je oplakivao smrt svoje mašte i punio se strahovima i sumnjama zbog neuspešnog delovanja gravitacije u njegovoj neposrednoj blizini, u ovom potpuno neprikladnom trenutku, ugledao je svoju poslodavku, Gospu Filozofa, naslednicu korporacije hrane za životinje Aleksandru Blis Farinju, kako ga doziva s onih francuskih prozora.
Stigavši pred francuske prozore, gospodin Džeronimo je primetio upravnika imanja Olivera Oldkasla kako stoji iza Aleksandrinog levog ramena. Da je soko, pomislio je gospodin Džeronimo, sedeo bi joj na ramenu, spreman da napadne neprijatelje svoje gospodarice i iščupa im srce iz grudi. Gospodarica i sluga stajali su zajedno, posmatrajući uništenu La Inkoerencu, Oliver Oldkasl izgledao je kao Marks koji posmatra propast komunizma, a Aleksandra tajanstveno kao i obično, uprkos suzama koje su joj se sušile na obrazima. „Ne mogu da se požalim“, rekla je, ne obraćajući se ni gospodinu Džeronimu ni upravniku Oldkaslu, prekorevajući sebe kao da je svoja sopstvena guvernanta. „Ljudi su izgubili kuće i nemaju šta da jedu i gde da spavaju. A ja sam izgubila samo vrt.“ Gospodin Džeronimo, vrtlar, shvatio je to kao opomenu upućenu njemu. Aleksandra je već gledala njegove čizme. „Pogledajte, Oldkasle, pravo čudo. Gospodin Džeronimo je napustio tlo i izdigao se u, da tako kažemo, nesigurnije oblasti.“
Gospodin Džeronimo je želeo da se pobuni i kaže kako njegovo lebdenje nije ni njegovo delo ni njegov izbor, da objasni kako bi se vrlo rado vratio na tlo i uprljao čizme, ali Aleksandri su oči blesnule. „Da li vas je pogodio grom?“, upitala je. „Da, to je to. Pogodio vas je grom tokom uragana i vi ste preživeli, ali vam je obrisao pamćenje, pa se ne sećate da vas je udario. A sada ste puni neopisivo jakog električnog naboja i zato lebdite iznad površine zemlje.“ To je ućutkalo gospodina Džeronima, koji se ozbiljno zamislio. Da, možda. Mada, u odsustvu bilo kakvih dokaza, to je i dalje bila samo pretpostavka.
Bilo mu je teško da smisli šta da kaže, ali nije ništa ni trebalo reći. „Evo još jednog čuda“, nastavila je Aleksandra, sada drugačijim glasom, ne više zapovedničkim nego poverljivim. „Skoro celog života odbacivala sam mogućnost ljubavi, a onda, baš u ovom trenutku, shvatila sam da me je čekala baš ovde, kod kuće, pred ovim francuskim prozorima, gazeći u čizmama kroz blato, ali ne dodirujući tu prljavštinu, ne dodirujući tu zlu prljavštinu punu neuništivog sranja prošlosti.“ Zatim se okrenula i nestala u senkama unutar kuće.
Bojao se zamke. Odavno se odvikao od ovakvih sastanaka, zapravo ih nikada nije ni imao. Upravnik Oldkasl kratko je mahnuo glavom, naređujući mu da pođe za gospodaricom kuće. Tako je gospodin Džeronimo razumeo šta mu je naređeno pa je ušao unutra, ne znajući kuda je gospodarica kuće krenula. Pošao je za tragom njene odbačene odeće i tako ju je lako pronašao.
Noć sa Aleksandrom Blis Farinjom počela je čudno. Kakva god sila da ga je sprečavala da dotakne tlo, delovala je i u njenoj postelji, i kada je legla ispod njega, telo mu je lebdelo nad njenim, doduše, samo delić centimetra iznad nje, ali postojalo je neporecivo rastojanje zbog kojeg je situacija bila veoma neprijatna. Pokušao je da zavuče dlanove ispod njene zadnjice i da je izdigne ka sebi, ali to im je oboma bilo neudobno. Ubrzo su, ipak, rešili problem: kad je on ispod nje, sve funkcioniše dovoljno dobro, iako njegova leđa i dalje nisu dodirivala krevet. Činilo mu se da nju njegovo stanje uzbuđuje, što je uzbuđivalo njega, ali čim se vođenje ljubavi završilo, ona kao da je izgubila svako zanimanje i brzo je zaspala, ostavljajući ga da u tami zuri u plafon. A kada je ustao iz kreveta da se obuče i ode, razmak između njegovih stopala i poda bio je primetno veći. Posle noći s gospodaricom La Inkoerence, izdigao se puna dva centimetra iznad tla.
Napustio je njene odaje, a napolju je zatekao Oldkasla kako ga preteče gleda. „Nemojte ni pomišljati da ste prvi“, rekao je upravnik gospodinu Džeronimu. „Nemojte ni pomišljati da ste, u tim glupim godinama, jedina ljubav koju je ona ikada pronašla kako je čeka tik ispred prozora. Vi bedna matora gljivice! Vi gadni parazitu! Kreaturo, tupi trnu, zlo seme! Odlazite i ne vraćajte se!“ Gospodin Džeronimoje smesta razumeo da je Olivera Oldkasla izludela neuzvraćena ljubav. „Moja supruga je sahranjena na onom brdu“, rekao je odlučno, „i posećivaću je kad god poželim. Moraćete da me ubijete da bih prestao, ukoliko ja vas ne ubijem prvi.“
„Vaš brak je okončan sinoć, u gospodaričinoj spavaćoj sobi“, odvratio je Oliver Oldkasl. „A što se tiče toga ko će od nas ubiti koga, to ćemo tek videti!“


Bilo je požara, a zgrade koje su naši preci poznavali čitavog života stajale su spaljene, zureći u sjajni bezdan kroz šuplje duplje pocrnelih očiju, poput nemrtvih na televiziji. Dok su naši preci izlazili iz skloništa i hitali osiromašenim ulicama, iz nekog razloga su se osećali kao da je oluja došla njihovom krivicom. Na televiziji su se pojavili propovednici i nazivali je božjom kaznom zbog svih počinjenih grehova. Ali nije se radilo o tome. Činilo im se, barem nekima od njih, da je nešto što su stvorili izmaklo iz njihovih ruku i, oslobođeno, danima besnelo oko njih. Kada su se zemlja, vazduh i voda umirili, plašili su se da će se ta sila vratiti. Ipak, neko vreme bili su zauzeti popravkama, hranjenjem gladnih, staranjem o starcima i plakanjem za oborenim drvećem, i nije bilo vremena da se razmišlja o budućnosti. Mudri glasovi umirivali su naše pretke, govoreći im da ne misle o nevremenu kao o metafori. To nije bilo ni upozorenje ni kletva. To je bilo samo nevreme. Takve utešne reći su i priželjkivali da čuju. I prihvatili su ih. Tako je većina gledala u pogrešnom pravcu i nisu primetili trenutak kada je čudnovatost stigla i sve okrenula naglavačke.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvije godine, osam mjeseci i ...

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:43 pm





NESUVISLOST FILOZOFA






Izgleda da je Ibn Ružd, stotinu i jedan dan posle velike oluje, ležeći zaboravljen u porodičnoj grobnici u Kordobi, nekako počeo da komunicira sa svojim isto tako pokojnim protivnikom Gazalijem, smeštenim u skromni grob na ivici grada Tusa, u provinciji Horasan; u početku vrlo učtivo, a kasnije sve manje srdačno. Prihvatamo da ova izjava, koju je svakako teško proveriti, može biti dočekana sa izvesnom dozom skepse. Njihova tela odavno su istrulela, tako da pojam ležeći zaboravljen zapravo sadrži neistinu, a sledeći pojam nekakve razumne inteligencije, koja ostaje i pošto je telo sahranjeno, svakako je apsurdan. A ipak, kad govorimo o tom čudnom dobu, dobu koje je trajalo dve godine, osam meseci i dvadeset osam noći, a koje je tema našeg opisa, prisiljeni smo da priznamo da je svet postao apsurdan, i da su zakoni, odavno prihvaćeni kao vladajući principi stvarnosti, jednostavno nestali, ostavljajući naše pretke zbunjene i nesposobne da pojme kakvi bi mogli biti novi zakoni. Zato i ovaj dijalog treba shvatiti u kontekstu vremena čudnovatosti.
Ibn Ružd je u mraku grobnice čuo poznati ženski glas kako mu šapuće na uho. Progovori. Pun slatke nostalgije, sa primesom gorkog kajanja, setio se Dunije, žgoljave majke njegove kopiladi. Bila je sitna i činilo mu se da je nikad nije video da jede. Patila je od redovnih glavobolja zato što, rekao joj je, nije volela vodu. Volela je crveno vino, ali nije ga dobro podnosila, i već posle dve čaše pretvorila bi se u sasvim drugu osobu, kikotala se, mahala rukama, neprekidno pričala, prekidala druge i uvek želela da pleše. Popela bi se na kuhinjski sto, a kad bi on odbio da joj se pridruži, počela bi da trupka nogama, nadurena, izvodeći neku vrstu solo plesa s jednakim udelom uživanja i durenja. Noću ga je grlila kao da će se udaviti u krevetu ako ga pusti. Volela ga je bez zadrške, a on ju je napustio, ostavio je njihov zajednički dom ne osvrnuvši se. A sada, u memljivoj tami ruševne grobnice, vratila se da ga progoni u grobu.
Da li sam mrtav? - bez reći je upitao svoju fantomsku ženu. Reći mu nisu bile potrebne. Ionako nije imao usne da ih uobliči. Da, rekla je, mrtav si već stotinama godina. Probudila sam te da vidim da li ti je žao. Probudila sam te da vidim možeš li da pobediš svog neprijatelja posle gotovo čitavog milenijuma odmora. Probudila sam te da vidim jesi li spreman da daš svojoj deci svoje prezime. Ovde u grobu mogu da ti kažem istinu. Ja sam tvoja žena Dunija, ali sam takođe i džinira, princeza džinova. Procepi u svetu ponovo se otvaraju pa sam se vratila da te ponovo vidim. I tako je on najzad shvatio njeno neljudsko poreklo, i zašto je, ponekad, izgledala malo razmazano po ivicama, kao da je nacrtana mekim ugljem. Ili dimom. On je nejasnost njenih obrisa pripisivao svom lošem vidu i nije mnogo mislio o tome. Ali ako mu sad šapuće u grobu, i očito ima moć da ga probudi iz smrti, onda je svakako pripadala svetu duhova, bila je stvor od dima i magije. Ne Jevrejka koja ne srne da kaže da je Jevrejka, već žena džin, džinija, koja nije htela da prizna da je nezemaljskog porekla. Dakle, ako je on nju izdao, ona je njega prevarila. Nije bio ljut, primetio je, ali to mu se nije učinilo važnim. Bilo je prekasno za ljudski bes. A ona je pak imala puno pravo da se ljuti. A bes džinira je nešto čega se treba pribojavati.
Šta želiš? - upitao ju je. To je pogrešno pitanje, odgovorila je ona. Pitanje glasi: šta ti želiš? Ti ne možeš da ispunjavaš moje želje. Ja tvoje možda i mogu, ako budem htela. Tako to ide. Ali o tome možemo kasnije. U ovom trenutku i tvoj neprijatelj je budan. Njegov stari džin ga je našao, baš kao što sam ja našla tebe. Ko je Gazalijev džin? - pitao je on. Najmoćniji od svih džinova, odgovorila je. Budala bez mašte, koju niko nikad nije optužio za inteligenciju, ali koji poseduje strahovite moći. Ne želim ni da izgovorim njegovo ime. A tvoj Gazali mi se čini kao nepopustljiv i uskogrud čovek, dodala je. Čistunac kojem je glavni neprijatelj zadovoljstvo i koji bi najradije svaku radost pretvorio u pepeo.
Njene reći izazvale su mu jezu, čak i u grobu. Osetio je kako se nešto meškolji u paralelnoj tami, veoma daleko i veoma blizu. „Gazali“, rekao je bezglasno, „da li je moguće da si to ti?“
„Nije ti bilo dosta što si pokušavao, neuspešno, da uništiš moje delo dok si bio živ“, stigao je odgovor. „Izgleda da sada misliš da će ti to uspeti posle smrti.“
Ibn Ružd pribrao je ono malo sebe što mu je ostalo. „Prepreke udaljenosti i vremena više ne predstavljaju problem“, rekao je svom neprijatelju, „te sad možemo razgovarati kako valja, učtivo prema osobi, a žestoko prema mislima.“
„Utvrdio sam“, odgovorio je Gazali, zvučeći kao čovek sa ustima punim crva i prašine, „da primena određenog stepena žestine prema osobi obično usklađuje njegove misli s mojima.“
„U svakom slučaju“, rekao je Ibn Ružd, „obojica smo van uticaja fizičkih dela, ili, ako više voliš, nedela.“
„To je sasvim tačno“, složio se Gazali, „mada, moram priznati, žalosno. Pa dobro, nastavi.“
„Hajde da zamislimo ljudsku vrstu kao jedno jedino ljudsko biće“, predložio je Ibn Ružd. „Dete ne razume ništa i drži se vere baš zato što mu nedostaje znanja. Bitka između razuma i sujeverja može se posmatrati kao dugo sazrevanje čovečanstva, a pobeda razuma biće njegovo punoletstvo. Nije da Alah ne postoji, nego On, kao svaki ponosan roditelj, čeka dan kada će njegovo dete stati na svoje noge, krenuti u svet i prestati da zavisi od Njega.“
„Dok god se buniš protiv Alaha“, odvratio je Gazali, „dok god uzaludno pokušavaš da pomiriš racionalno i sakralno, nećeš moći da me pobediš. Zašto jednostavno ne priznaš da si nevernik pa da pođemo odatle? Pogledaj ko su ti naslednici, ti bezbožni ološi sa zapada i istoka. Tvoje reći odjekuju samo u umovima nevernika. Sledbenici istine su te zaboravili. Sledbenici istine znaju da su razum i nauka zapravo mladalačke greške ljudskog uma. Vera je naš dar od Alaha, a razum je naša mladalačka pobuna protiv Njega. Kada odrastemo, potpuno se okrećemo veri, zbog čega smo i rođeni.“
„Videćeš, kako vreme protiče“, rekao je Ibn Ružd, „da će na kraju religija navesti ljude da okrenu leđa Alahu. Pobožni ljudi najgori su Alahovi zastupnici. Možda će biti potrebna hiljadu i jedna godina, ali na kraju će religija uvenuti i nestati, i tek tada ćemo početi da živimo u božjoj istini.“
„Eto“, rekao je Gazali. „Dobro. Sad si, oče mnogih kopiladi, počeo si da govoriš kao bogohulnik kakav i jesi.“ Potom se pozabavio pitanjem eshatologije, što mu je, kako reče, sada postala omiljena tema, i to s tolikim uživanjem da je to zbunilo i uznemirilo Ibn Ružda. Na kraju je, uprkos etikeciji, prekinuo starijeg od sebe. „Gospodine, čini mi se kao da, pošto ste i sami samo začudo razumni prah, nestrpljivo želite da i sve ostale žive stvorove što pre strpate u grob.“
„Kao što bi pravi vernici i trebalo da čine“, odbrusio je Gazali. „Jer ono što živi nazivaju životom samo je bezvredna trivijalnost u poređenju sa životom koji sledi.“
Gazali misli da je ovo kraj sveta, rekao je Ibn Ružd u mraku Duniji. On veruje da je Alah rešio da uništi svoje delo, polako, tajanstveno, bez objašnjenja; da zbuni čoveka i navede ga da sam sebe uništi. Suočio se s tim vrlo staloženo, i to ne samo zato što je već mrtav. Za njega je život na zemlji tek predsoblje ili kapija. Večnost je onaj pravi svet. Pitao sam ga: u tom slučaju, zašto tvoj večni život još nije počeo, ili je ovo sve što postoji, ovo svesno lebdenje u hladnoj praznini, koje je, uglavnom, dosadno? A on je rekao: Alahovi putevi su tajanstveni, i ako On od mene očekuje strpljenje, učiniću tako kako On želi. Pritom kaže da on više nema sopstvene želje. Želi samo da služi Alahu. Sve mi se čini da je on idiot. Da li je to grubo reći? Veliki čovek, ali i veliki idiot. A ti? - upitala je ona tiho. Da li ti i dalje imaš želje, ili neke nove želje koje ranije nisi imao? On se na to setio kako je imala običaj da mu spusti glavu na rame, a on bi joj dlanom obuhvatio potiljak. Sada su prevazišli glave i ruke i ramena i ležanje zajedno. Bestelesni život, rekao je, nije vredan življenja.
Ako je moj neprijatelj u pravu, rekao joj je, onda je Alah jedan zao bog, za kojeg život živih nema nikakvu vrednost; i voleo bih da deca moje dece to znaju, i da znaju za moje neprijateljstvo prema takvom bogu, i da me slede u suprotstavljanju takvom bogu, i u prkošenju njegovim ciljevima. Dakle, sad priznaješ svoju lozu, šapnula je ona. Priznajem je, rekao je on, i molim te da mi oprostiš što nisam to učinio ranije. Dunijazat je moja loza, a ja sam im predak. A to je tvoja želja, navaljivala je ona blago, da oni postanu svesni tebe, i tvoje želje, i tvoje volje. I moje ljubavi prema tebi, dodao je on. Naoružani tim znanjem, možda će uspeti da spasu svet.
Spavaj, rekla je i poljubila vazduh tamo gde mu je nekada bio obraz. Ja sad idem. Obično ne marim mnogo za protok vremena, ali u ovom trenutku vremena je veoma malo.


Postojanje džinova predstavljalo je problem za etičare od samog početka. Ako su čovekova dela motivisana postojanjem dobroćudnih ili zloćudnih duhova, ako dobro i zlo postoje izvan čoveka, a ne u njemu, onda postaje nemoguće odrediti kakav treba da bude etičan čovek. Pitanja dobrih i loših postupaka postaju užasno zbunjujuća. Po mišljenju nekih filozofa, to je dobro, jer odražava postojeću moralnu zbrku tog vremena, a usput, kao zgodnu sporednu posledicu, daje etičarima zadatak bez kraja.
U svakom slučaju, u stara vremena, pre odvajanja ta dva sveta, svako je imao svoje lične džinove i džinije, koji su mu šaputali na uvo, nagovarajući ga na dobre ili loše postupke. Kako su ti džinovi birali svoje ljude, i zašto su se toliko zanimali za nas, ostaje nejasno. Možda jednostavno nisu imali šta drugo da rade. Džinovi su uglavnom individualisti, čak anarhisti, i delaju isključivo na osnovu svog ličnog mišljenja, ne mareći nimalo za društvenu organizaciju ili zajedničke aktivnosti. Međutim, ima i priča o ratovima između sukobljenih vojski džinova, o smrtonosnim bitkama koje su potresale svet džinova do samih temelja, a ako je to istina, možda se tu može naći objašnjenje za smanjivanje broja ovih stvorenja i za njihovo dugo izgnanstvo iz našeg lepog sveta. Mnogo je priča o džinovima čarobnjacima, velikim ifritima, koji su špartali preko neba u divovskim letećim urnama kako bi zadali strašne udarce, možda čak i smrtonosne, nižim duhovima, mada, suprotno tome, ponekad se priča i da su džinovi besmrtni. Ali to nije tačno, iako ih je stvarno teško ubiti. Samo džin ili džinija mogu da ubiju nekog svog. Kao što će se videti. Kao što ćemo ispričati. Može se reći da su džinovi, kada se upliću u ljudske poslove, veseli i skloni biranju favorita, huškaju čoveka na čoveka, jednog pretvore u bogataša, drugog u magarca, zaposedaju ljude i teraju ih u ludilo, pomažu im ili ih ometaju na putu ka pravoj ljubavi, ali uvek se drže izdvojeno od stvarnog ljudskog društva, osim kada se nađu zarobljeni u čarobnoj lampi; a i tada, očito, protivno svojoj volji.
Dunija je bila džinovski izuzetak. Došla je na zemlju i zaljubila se, toliko da nije mogla dozvoliti svom voljenom da počiva u miru čak ni posle osam i po stoleća, pa i više. Da bi se zaljubilo, svako stvorenje mora imati srce, i šta god mi podrazumevali pod dušom, i svakako da to stvorenje mora posedovati i skup osobina koje mi ljudi nazivamo karakterom. Samo što džinovi, ili barem većina njih - što bi se i moglo očekivati od stvorenja načinjenih od vatre i dima - nemaju ni srca ni duše, a pogotovo ne karaktera, ili su možda samo iznad toga. Oni su sama srž svega: dobra, zla, blagosti, grozote, tiranije, čednosti, moći, tajanstvenosti, neiskrenosti, veličanstvenosti. Dunija, Ibn Ruždova ljubavnica, mora da je dugo živela među ljudskim bićima, prerušena, naravno, kako bi upila pojam karaktera i počela da pokazuje njegove znake. Čovek bi pomislio da se zarazila karakterom od ljudske vrste, onako kako se deca zaraze ovčijim boginjama ili zauškama. Posle toga je počela da voli samu ljubav, da voli svoju sposobnost da voli, da voli nesebičnost ljubavi, žrtvovanje, erotiku, razdraganost. Počela je da voli svog voljenog u sebi i sebe u njemu, a pored toga, počela je da voli i čitavu ljudsku vrstu, upravo zbog sposobnosti ljudi da vole, a i zbog drugih emocija; volela je muškarce i žene zato što mogu da se plaše, i besne, i uzmiču, i likuju. Da je mogla da prestane da bude džinija, možda bi čak odlučila da postane ljudsko biće, ali njena priroda bila je takva kakva je, i nije mogla da je porekne. Kada ju je Ibn Ružd napustio, bila je, da, tužna, patila je, žalila je, i bila je zaprepašćena svojom sve dubljom ljudskošću. A onda, jednog dana, pre nego što su se procepi između svetova zatvorili, otišla je. Ali čak ni stotine godina koje je provela u svojoj palati u svetu džinova, čak ni beskonačni promiskuitet, koji je svakodnevica u Vilin-zemlji, nisu mogli da je izleče; i zato, kad su se procepi ponovo otvorili, vratila se da obnovi svoje okove. Njen voljeni ju je pozvao iz groba da okupi njihovu rasutu porodicu i da pomogne u borbi protiv nastupajuće propasti sveta. Da, učiniće tako, rekla je, i pohitala na zadatak.
Nažalost, ona nije bila jedini žitelj sveta džinova koji se vratio u svet ljudi, a nisu sve pridošlice na umu imale dobra dela.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvije godine, osam mjeseci i ...

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:43 pm





ČUDNOVATOST






Nataradža Junak klati se niz uličicu kao razigrani bog gospodar Šiva, gospodar plesa, koji svojim plesom priziva svet u postojanje. Nataradža, mlad i lep, mršti se matorcima, smeje se hromima i debeljuškastim tipovima s bolom u stopalima. Devojke ga ipak nikad ne pogledaju dvaput. Ne znaju njegove supermoći, Stvoritelja i Uništitelja Svemira, samo ga ignorišu. Ali to je u redu, jer je prerušen. Trenutno je poreski knjigovođa Džinendra koji ide po bakaluk u Sabzi Mandi, na Džekson Hajtsu u Kvinsu. Džinendra Kapur, odnosno Mrki Klark Kent. Čekajte samo dok strgne spoljašnju odeću. Onda čega videti, onda čega odmeriti kako valja. A dotle, svestan svoje skrivene moći, skakuće Trideset sedmom avenijom poput kralja iz Desa, stare zemlje šahanšaha ili maharane ili koga već. Nataradža pleše uz muziku bulbula. Samo je on takav. On je Dilka-Shehzada. A. k. a. Žandar Herc.


Nataradža Junak ne postoji. On je izmišljeno drugo ja mladog i zasad neuspešnog crtača stripova Džimija Kapura. Nataradžina supermoć je ples. Kada on „strgne spoljašnju odeću“, njegove dve ruke pretvaraju se u četiri, ima i četiri lica, spreda, pozadi i sa strana, i treće oko nasred čela, a kada počne da pleše bhangru, ili da izvodi najbolje disko-pokrete - ipak je on iz Kvinsa - u stanju je da doslovno preinači stvarnost, da stvara i da uništava. Može udesiti da drvo izraste nasred ulice, ili da stvori sebi mercedes kabriolet, ili da nahrani gladne, ali može i da ruši kuće i da raznese nevaljalca u paramparčad. Džimi i dalje ne shvata kako to da Nataradža nije uskočio u božanski panteon sa Sendmenom, Posmatračima, Mračnim Vitezom, Tenk-devojkom, Panišerom, Nevidljivima, Sudijom Dredom i svim ostalim Marvelovim, Titanovim i DC-ovim velikanima. Nažalost, Nataradža je tvrdoglavo ostajao ovozemaljski, a Džimijevi poreski bilansi u kancelariji njegovog rođaka na Ruzveltovoj aveniji počinju, u ovom trenutku utučenosti, da deluju kao večna sudbina mladog umetnika.
Počeo je da postavlja na internet epizode iz karijere Nataradže Junaka, ali začudo, i dalje ga nije zvao niko veliki i važan. A onda, jedne vrele noći - sto prve noći posle oluje, mada on to nije shvatio - tu, u njegovoj sobi na trećem spratu, s crvenim mesecom koji šija pravo kroz prozor, probudio se uz drhtaj užasa. Neko je bio u sobi. Neko... veliki. Dok su mu se oči privikavale na mrak, primetio je da je najdalji zid njegove sobe potpuno nestao, a zamenio ga je vrtlog crnog dima, u čijem središtu se nalazilo nešto nalik na crni tunel, koji je vodio duboko u nepoznato. Bilo mu je teško da dobro vidi tunel zbog ogromnog mnogoglavog stvora s mnoštvom udova, koji mu je zaklanjao pogled, iako je pokušavao da nekako smota sve te udove u skučenom prostoru Džimijeve sobe; izgledao je kao da će pritom porušiti preostale zidove i glasno je gunđao.
Ta individua - stvorenje - nije izgledala kao da je od krvi i mesa. Izgledala je - izgledala je - nacrtano, ilustrovano, i Džimi Kapur je zaprepašćeno prepoznao svoj crtački stil, frenkmilerovski (bar ga je on tako doživljavao), supstenlijevskog sveta (priznavao je), postliktenstajnovski (kad se nađe u društvu snobova, u koje je i sam spadao). „Oživeo si?“, upitao je, jer u tom trenutku nije bio sposoban za dubokoumnost ili duhovitost. Glas Nataradže Junaka, kada je progovorio (progovorilo?) zvučao je poznato, kao glas koji je nekada ranije čuo, režeći, sa višestrukim odjekom iz više usta, glas božanskog autoriteta, nemilosrdnosti i gneva, sušta suprotnost Džimijevom glasu, koji je pre bio glasič, ispunjen strahovima, nesigurnostima i neodređenošću. Jedini ispravan odgovor na ovaj glas bio je da se prepadnete od njega. I Džimi Kapur postupio je ispravno.
Sto mu gromova, ovde nema mesta, moram da se smanjim, šta? - ko mrav da budem, ili da skinem krov sa ove tvoje bedne gajbe? Dooobro, bolje. Vidiš me? Vidiš? Jen dva tri čet’ri ruke, čet’ri tri dva jedno lice, treće oko pilji pravo u tvoju upišanu dušu. Ne, ne, molim, izvini, ukazivanje poštovanja obavezno, jer ti si moj tvorac, je li? HA-HA-HA-HA-HA! Kao da je velikog Nataradžu smislio neki računovođa iz Kvinsa, kao da ne postojim još od Početka vremena. To jest, preciznijega lično sam otplesao Vreme i Prostor u postojanje. HA-HA-HA-HA-HA! Možda misliš da si ti mene prizvao. Možda misliš da si nekakav čarobnjak. HA-HA-HA-HA-HA! Ili misliš da je ovo san? Ne, baba. Ti si se upravo probudio. I ja. Vratio sam se posle odsustva od osamsto-devetsto godina, iz mnogih dugih dremki.
Džimi Kapur se tresao od straha. „Ka-ka-kako si stiga-ga-ga-gao ovamo?“, mucao je. „U mo-mo-moju sob-ob-obu?“ Da li si gledao „Isterivače duhova“? - odvratio je Nataradža Junak. Ovo je isto tako. Tako je, shvatio je Džimi. To mu je bio jedan od omiljenih filmova, a Nataradžin glas bio je isti kao glas sumerskog boga uništenja Gozera Gozerijanca, koji je govorio kroz usne Sigurni Viver. Gozer s indijskim naglaskom. Portal je otvoren. Granica između onoga što izmišljači izmišljaju i što izmišljeni žele sada je šuplja, poput američko-meksičke, a svi mi koji smo ranije bili zatočeni u fantomskoj zoni možemo da hitamo kroz crvotočine i da dolećemo ovamo poput generala Zoda sa sve supermoćima. Mnogi žele da dođu. Uskoro će uslediti preuzimanje. Sto jedan odsto. Slobodno zaboravi.
Nataradža je počeo da treperi i da bledi. To mu se nije dopalo. Portal još ne radi kako treba. Dobro. Ćao, zasad. Ali molim te, budi uveren da ću se vratiti. Onda je nestao, a Džimi Kapur je, sam i razrogačenih očiju, u krevetu, gledao crne oblake kako se spiralno vrte ka svojoj unutrašnjosti, sve dok tunel nije nestao. Posle toga, ponovo se pojavila njegova soba, s fotografijama Dona van Vlita, poznatijeg kao Kapetan Bifhart, Skota Pilgrima, Lua Rida, bruklinske hip-hop grupe Das rejsist i faustovskog strip-junaka Spona, zakačenim na ploču od plute, potpuno neizmenjenim, kao da nisu upravo putovale u petu dimenziju i natrag, i samo je Rebeka Romejn na velikoj duplerici metamorfa plavokošca Rejven Darkhelm, zvane Mistik, izgledala pomalo smeteno, kao da govori: Ko je taj što je izmenio moj oblik i pomerio me, ala neki ljudi imaju petlju, samo ja mogu da odlučujem kada ću promeniti oblik.
„Sada se sve menja, Mistik“, rekao je Džimi plavom stvoru na posteru. „I baš mislim - sve. Izgleda da sam svet prolazi kroz metamorfozu. Vau!“


Džimi Kapur je prvi otkrio crvotočinu, a posle toga, kao što je ispravno pretpostavio, sve je počelo da menja oblik. No, tokom tih poslednjih dana starog sveta, sveta kakav smo svi poznavali pre čudnovatosti, ljudi su oklevali da priznaju kako se ta nova pojava zaista dešava. Džimijeva majka coktala je jezikom dok joj je opisivao šta se sve dogodilo prethodne noći. Gospođa Kapur patila je od lupusa i ustajala je samo da nahrani egzotične ptice: paune, tukane i patke. Njih je uporno gajila za prodaju i zaradu u betonskoj prašnjavoj pustari iza zgrade, na praznom placu gde je nešto odavno srušeno, a ništa nije podignuto umesto toga. Radila je to već četrnaest godina i niko se nije bunio, ali bilo je krađa, a zimi bi se neke ptice smrzle i uginule. Retke vrste pataka mažnjavane su bez srama i završavale kao nečija večera. Jednog emua spopala je drhtavica, a onda je nestao. Gospođa Kapur je takve događaje prihvatala bez kukanja, kao činjenicu neprijateljskog sveta i svoje lične sudbine. Držeći tek sneseno nojevo jaje, izgrdila je sina što brka snove i stvarnost, što mu se često dešavalo.
„Nesvakidašnja pojava nikad nije istinita“, rekla mu je, dok joj je tukan sedeo na ramenu i mazio je po vratu. „Za leteće tanjire uvek se ispostavi da su lažni, jelte, ili da su u pitanju neka obična svetla, nije li tako? A ako bi ljudi dolazili ovamo iz nekog drugog sveta, što bi se prikazali samo šašavom hipiku u pustinji? Što ne slete na Dž. F. K. kao i svi drugi? Misliš da bi bog sa toliko ruku i toliko nogu i čime sve ne, svratio da se prvo tebi javi, a tek onda ode kod predsednika u Ovalni kabinet? Ne budi blesav.“ Kad je rekla sve što je htela, Džimi je već uveliko sumnjao u sopstveno pamćenje. Možda je stvarno sve to samo ružan san. Možda je on toliki gubitnik da je počeo da veruje u sopstvene gluposti. Ujutro nije bilo nikakvog traga od Nataradže, zar ne? Ni ispremeštanog nameštaja, čak ni oborene šolje za kafu. Ni pokidanih fotografija. Zid sobe delovao je čvrsto i stvarno. Kao i uvek, njegova bolesna majka imala je pravo.
Džimijev otac zbrisao je sa sekretaricom iz ovog kokošinjca još pre nekoliko godina, a Džimi još nije zarađivao dovoljno novca za iznajmljivanje sopstvenog stana. Nije imao devojku. Njegova bolesna majka želela je da se on oženi izrazito vitkom devojkom s velikim nosom koji je stalno držala zagnjuren u knjigu, dakle, s fakultetski obrazovanom devojkom, lepo vaspitanom spolja, a bezobraznom iznutra, kako je obično bivalo s takvim devojkama; ne hvala, pomislio je, bolje mi je samom dok ne upadnem u prvu ligu, a onda nek se čuvaju lepotice. Visoke lepe devojke žive u Njujorku, a niske lepe devojke u Los Anđelesu; Džimiju je bilo drago što živi na glamazonskoj obali. Želeo je da bude dostojan svoje lične glamazonke. No, u ovom trenutku nije imao devojku. Jebiga. Nije važno. Sada je bio u kancelariji i svađao se, kao i obično, sa svojim rođakom Normalom, šefom knjigovodstvene firme.
Mrzeo je što njegov rođak Nirmal toliko želi da bude normalan da je čak i ime promenio u Normal. Još više je mrzeo što Nirmal - Normal - govori tako lošim normalnim amerikanskim jezikom da misli kako reč za ime glasi monika. Džimi mu je već objasnio da u današnje vreme reč moniker označava grafite koje umetnici crtaju na teretnim vagonima.14 Normal ga je ignorisao. Pogledaj Gautamu Čopru, sina čuvenog Dipaka, govorio je Normal, on je promenio svoju moniku u Gotam jer je silno želeo da postane Njujorčanin. Isti je slučaj i sa košarkašima: gospodin Džonson želeo je da bude Medžik, zar ne, a gospodin Ron Artist - dobro, ne ispravljaj me, molim te - u redu - gospodin Artest odlučio je da se zove Meta Vorld Pis. I ne zaboravimo one nekada davno popularne glumice, Dimpl i njena sestra Simpl - ako su te monike prihvatljive, što se onda buniš. Ja samo želim da budem Normal, šta je tu loše, Normal po imenu, normalan po prirodi. Gotam Čopra. Simpl Kapadija. Medžik Džonson. Normal Kapur. Sve je to isto. Treba više da misliš na brojke, a ne da ti glava bude u oblacima. Tvoja draga majka rekla mi je šta si sanjao. Šiva Nataradža u tvojoj sobi, kao da ga je nacrtao Džinendra K. Samo ti nastavi tako, šta fali? Nastavi tako i ima da nastradaš. Hoćeš život? Ženu? Lepotu? Misli ti na brojke. Pazi na majku. Ne maštaj. Vrati se u stvarnost. Tako razmišlja Normal. Dobro bi ti bilo da pođeš mojim primerom.
Napolju, kad je otišao s posla, bila je Noć veštica. Deca, u grupama i gomilama, paradiraju. On nikad nije voleo Noć veštica, nije voleo čitavu tu ideju prerušavanja u Barona Subotu, i gotovo da je bio spreman da prizna sebi kako je ta negativnost povezana s nedostatkom devojke, da je posledica tog nedostatka, a delimično i njegov uzrok. Večeras, misli punih sinočne pojave, potpuno je zaboravio na Noć veštica. Koračao je ulicama punim mrtvih ljudi i razgolićenih prostitutki, pripremajući se za majčinu bolest, za njene monologe smišljene da izazovu osećaj krivice, i za njene drhtave ekspedicije hranjenja - ma ja ću, mama, govorio je on, ali ona bi samo malaksalo zavrtela glavom: ne, sine, šta drugo uopšte mogu da radim osim da održavam svoje ptice u životu i da čekam smrt, to joj je bio uobičajen govor, možda malo sablasniji s obzirom na situaciju, mrtvi ustaju iz grobova da izvode svoje danses macabres15, noć puna prilika maskiranih u kosture pod plaštovima sa kapuljačom, koje nose Kosačevu kosu i piju votku pravo iz flaše, kroz zjapeći otvor na lobanji. Prošao je kraj žene sa stravičnom šminkom na licu, imala je rajsferšlus koji joj se protezao posred lica, „otkopčan“ oko usta, gde je otkrivao krvavo odrano meso čitavom dužinom brade i vrata: stvarno si sve pokazala, dušo, pomislio je, to ti je stvarno odlično, ali ne verujem da će iko noćas poželeti da te poljubi. Niko nije poželeo ni njega da ljubi, ali on se spremao za sastanak sa superjunakom povlaka bogom. Večeras, rekao je sebi, pun užasa i radosti. Večeras ćemo videti ko spava, a ko je budan.
I stvarno, u ponoć, slike Kapetana Bifharta, Rebeke/Mistik i svih ostalih progutao je uskovitlani crni oblak, koji se polako spiralno vrteo otkrivajući tunel ka nekom beskonačno čudnom mestu. Iz nekog razloga - Džimi je pretpostavio da natprirodna bića ne moraju da se pridržavaju zakona logike, da je logika jedna od stvari kojima prkose, koje preziru i koje žele da ukinu - Nataradža Junak ovog puta se nije potrudio da poseti njegovu sobu u Kvinsu. A iz nekog razloga - mada je kasnije i sam Džimi bio spreman da prizna kako racionalno razmišljanje ima veoma malo udela u njegovoj odluci - mladi neuspešni crtač stripova polako je pošao ka spiralnom oblaku i nesigurno, kao da iskušava temperaturu vode u kadi, pružio je ruku u samo središte crne rupe.
Sada kada znamo za Rat svetova, glavni događaj kojem je čudnovatost bila samo uvod, bizarna kataklizma koju mnogi naši preci nisu preživeli, možemo se samo diviti hrabrosti mladog Džinendre Kapura kad se suočio sa užasnim nepoznatim. Kada je Alisa upala u zečju rupu, to je bila nezgoda; ali kada je prošla kroz ogledalo, to je bilo po njenoj slobodnoj volji, i zato daleko odvažnije. Tako je bilo i sa Džimijem K. On nije imao kontrole nad prvom pojavom crvotočine, niti nad dolaskom divovskog ifrita u njegovu sobu, mračnog džina prerušenog u Nataradžu Junaka. Ali ove druge noći doneo je odluku. A ljudi poput Džimija bili su neophodni u ratu koji je usledio.
Kada je Džimi Kapur gurnuo ruku u crvotočinu, kako je kasnije pričao svojoj majci i rođaku Normalu, vrtoglavom brzinom dogodilo se sledeće. Prvo, istog časa je usisan u onaj prostor u kome zakoni vaseljene više ne važe, a drugo, smesta je izgubio osećaj gde bi ono prvo mesto moglo biti. Na mestu gde se našao sam pojam mesta prestao je da ima značenje, a zamenio ga je pojam brzine. Vaseljeni koja se sastoji od čiste ogromne brzine nije potreban trenutak početka, ni Veliki prasak, ni mit o postanju. Jedina sila koja u njoj deluje je takozvana G-sila, pod čijim se uticajem ubrzanje oseća kao težina. Kada bi ovde postojalo vreme, bio bi zdrobljen u milisekundi. U tom vanvremenskom vremenu imao je vremena da primeti kako je ušao u transportni sistem sveta izvan vela stvarnosti, podzemnu mrežu koja funkcioniše tik ispod kože poznatog sveta, koja omogućava bićima poput mračnih džinova i ko zna kakvih još stvorova da se kreću brzinama većim od svetlosne, po svojoj zemlji bez zakona za koju se čak i reč zemlja čini neprikladnom. Imao je vremena da pretpostavlja kako je, iz ko zna kakvih bezrazložnih razloga, ova podzemna pruga u Vilin-zemlju bila veoma dugo odvojena od čvrstog tla, ali sada je počela da se vraća u dimenziju stvarnosti kako bi sejala čuda i haos među ljudskim bićima.
Ili će pre biti da nije imao vremena za takve misli, i da su mu se pojavile u glavi tek pošto je spasen, jer ono što je osećao u tunelu uskovitlanog crnog dima bilo je da ka njemu hita nešto ili neko koga ne može ni da vidi, ni da čuje, a kamoli da imenuje, a onda se stropoštao unazad u svoju sobu; pidžama na njemu bila je iskidana pa je morao golim rukama da zakloni golotinju pred ženom koja je tu stajala, prekrasnom mladom ženom obučenom u uobičajenu uniformu mladih žena: tesne crne farmerke, crna majica bez rukava i čizme na šniranje, osobom čak još mršavijom od one devojke kojom je njegova majka želela da ga oženi, ali sa mnogo privlačnijim nosom, tip devojke s kakvom bi on voleo da se zabavlja, osim što nije bila građena kao glamazonka, ali utvrdio je da mu to i nije toliko važno; ali uprkos tome, ili možda baš zbog njene mršave lepote, znao je da je ona daleko iznad njegovog nivoa - mani ti to, Džimi, ne pravi budalu od sebe, samo mirno, budi hladan kao špricer. A ta devojka, koja ga je upravo spasla od vrtloga brzine, i koja je očito bila stvorenje iz tog drugog sveta, vila ili već neko iz Peristana, govorila mu je nešto. Mozak mu je eksplodirao od svega što mu se u tom trenutku dešavalo. Vau, bre! Bez reći! Samo... vauiiii!


Džinovi nisu poznati po porodičnom životu. (Mada, ima i kod njih seksa. Stalno.) Postoje džinovi majke i očevi, ali generacije džinova traju toliko dugo da generacijski odnosi džinova često izblede. Očevi i kćeri, kao što ćemo videti, retko su u dobrim odnosima, a ljubav je retkost u svetu džinova. (Ali seks je neprestan.) Verujemo da su džinovi sposobni da iskuse niže emocije - bes, ozlojeđenost, osvetoljubivost, posesivnost, požudu (naročito požudu) - a možda čak i neke vrste privrženosti; ali uzvišena plemenita osećanja, nesebičnost, odanost, i tako dalje, ostaju van njihovog domašaja. U ovome, i u mnogo čemu drugom, Dunija se pokazala izuzetnom.
Osim toga, džinovi se vrlo malo menjaju tokom godina. Za njih je postojanje upravo to - postojanje, nikad postajanje. Zato život u svetu džinova ume da bude dosadan. (Osim kad je reč o seksu.) Postojanje je, po svojoj prirodi, neaktivno stanje, nepromenljivo, večno, statično i dosadno. (Osim non-stop seksa.) Zato je ljudski svet džinovima uvek bio tako primamljiv. Ljudski način je delanje, ljudska stvarnost je menjanje, ljudska bića stalno rastu i skupljaju se, i trude se i ne uspevaju, i čeznu i zavide, stiču i gube, vole i mrze; sveukupno, zanimljivi su, a kada džinovi uspeju da prođu kroz procepe između svetova i upletu se u sve te ljudske aktivnosti, kada mogu da se upliću i otpliću iz ljudske mreže i ubrzavaju ili usporavaju beskonačnu metamorfozu ljudskih života, ljudskih odnosa i ljudskih zajednica, oni se osećaju, paradoksalno, udobnije nego u svojoj statičnoj Vilin-zemlji. Ljudska bića omogućavaju džinovima da se izraze, da stvore ogromno bogatstvo za srećne ribare, da zarobe junake u magične mreže, da osujete ili usmere dalji tok istorije, da biraju strane u ratovima, između potomaka Kurua i Pandua16, na primer, ili Grka i Trojanaca, da izigravaju Kupidona ili da sprečavaju ljubavnika da ikada stigne do svoje voljene, tako da ona ostari, uvene i umre sama, iščekujući na prozoru njegov dolazak.
Mi sada verujemo da je dugo doba u kojem džinovi nisu bili u mogućnosti da se upliću u ljudske poslove doprinelo žestini s kojom su uleteli u njih kada je pečat između svetova opet slomljen. Sva ona nakupljena energija stvaranja i uništavanja, svi dobronamerni i zlonamerni nestašluci, sve je to pljusnulo po nama poput oluje. A između džinova bele magije i džinova crne magije, svetlih i tamnih džinova, raslo je neprijateljstvo dok su bili izgnani u Peristan, a ljudska bića postala su objekti na kojima su iskaljivali svoje neprijateljstvo. Po povratku džinova, pravila života na Zemlji su se izmenila, postala su nestalna tamo gde su nekad bila stabilna, nametljiva tamo gde je više odgovarala privatnost, zlobna do krajnosti, nepravedna u smislu dodeljivanja povlastica, tajna u skladu s okultnim poreklom, nemoralna jer takva je bila priroda mračnih džinova, mutna i bez ikakve želje za transparentnošću, a računi se nisu polagali ni jednom jedinom žitelju planete. A džinovi, pošto su džinovi, nisu ni pomišljali da nauče ljude kakva su ta nova pravila.
Što se tiče seksa, činjenica je da džinovi povremeno imaju odnose s ljudskim bićima, uzimajući kakav god oblik požele, kako bi bili prijatni odabranom partneru, pa povremeno menjaju čak i pol, i vrlo se malo obaziru na pristojnost. Ipak, vrlo je malo slučajeva u kojima su džinire rađale ljudsku decu. To bi bilo kao da povetarac zatrudni od vlasi kose koju pokrene i onda rodi druge vlasi. To bi bilo kao da priča spava sa svojim čitaocem i rodi novog čitaoca. Džinire su uglavnom bile neplodne i nezainteresovane za ljudske probleme kao što je materinstvo ili odgovornost prema porodici. Prema tome, jasno je da je Dunija, rodonačelnica Dunijazata, bila, ili postala, veoma različita od većine svojih sunarodnika. Ne samo što je rađala potomstvo na način na koji je Henri Ford proizvodio svoje automobile, onako kako je Žorž Simenon izbacivao romane, to jest, kao u fabrici, na pokretnoj traci; takođe je nastavila i da se stara o svima njima, jer njena ljubav prema Ibn Ruždu prenela se nekako prirodno, materinski, i na potomke. Ona je možda bila jedina prava majka od svih postojećih džinira, i kad se uputila na zadatak koji joj je veliki filozof zadao, postala je zaštitnički nastrojena prema onome što je posle okrutnih vekova ostalo od njenog rasutog potomstva, jer strašno su joj nedostajali tokom duge razdvojenosti dva sveta i čeznula je da ih ponovo okupi pod svojim okriljem.
Da li razumeš zašto si još živ? - upitala je Džimija Kapura dok se on, crven kao rak, ogrtao krevetskim čaršavom. „Da“, odgovorio je on, a pogled mu je bio ispunjen čuđenjem. „Zato što si mi ti spasla život.“ Tako je, potvrdila je, nakrivivši glavu. Ali bio bi mrtav i pre nego što sam stigla do tebe, zdrobljen u paramparčad u velikoj Urni, da nije još jednog razloga.
Videla je da je uplašen, izgubljen, da ne može da pojmi šta se dešava. Nije tu mogla ništa. Spremala se da mu život učini još težim za poimanje. Reći ću ti nešto u šta će ti biti teško da poveruješ. Za razliku od skoro svih ostalih ljudskih bića, ti si ušao u Urnu, put između svetova, i preživeo si, dakle, već znaš da taj drugi svet postoji. Ja sam biće s tog sveta, džinija, princeza plemena svetlih džinova. Takođe sam i tvoja čukunčukunčukunčukunčukunčukunčukunbaba, mada je moguće da sam izostavila jedan ili dva čukuna. Nije bitno. U XII veku volela sam tvog čukunčukunitakodaljededu, tvog slavnog pretka, filozofa Ibn Ružda, a ti, Džinendra Kapure, koji ne znaš istoriju svoje porodice dalje od tri generacije, ti si plod te velike ljubavi, možda najveće ljubavi koja je ikada postojala između plemena ljudi i džinova. To znači da si ti, kao i svi drugi potomci Ibn Ružda, bili oni muslimani, hrišćani, ateisti ili Jevreji, delimično i džin. Taj džinovski deo, pošto je daleko moćniji od ljudskog, veoma je jak u svima vama, i to ti je omogućilo da preživiš tamošnju drugost; jer si i sam Drugi.
„Auh“, uzviknuo je on zaprepašćen. „Kao da nije dovoljno loše što imam tamnu kožu u Americi, sad mi kažeš da sam delimično i prokleti goblin.“
Kako je mlad, pomislila je ona, a jači je nego što misli. Mnogi ljudi, kad bi videli ovo što je on video u poslednje dve noći, sišli bi s uma, ali on, uprkos panici, uspeva da ostane pribran. Upravo ta otpornost ljudskih bića čini njihovu najveću šansu za opstanak, ta sposobnost da pogledaju nezamislivo, nepojmljivo, nikad viđeno, i to ljudskim okom. S takvim čudnovatostima mladi Džinendra redovno se suočavao u svojoj umetnosti, preko svog smešanog (i zato neuspešnog) superheroja, hinduističkog božanstva presađenog u Kvins: čudovište stiže iz dubina, uništava mu rodno selo, siluje mu majku, zatim se na nebu pojavljuje drugo sunce i potpuno ukida mrak, a glas njegovog Nataradže Junaka odgovara na užas podsmehom: je li to sve što umeš, je li ti to najbolji potez, jer znaš šta, možemo mi da te sredimo, drkadžijo, sredićemo mi tebe. Pošto je tako vežbao hrabrost u mašti, otkrio ju je u sebi i u stvarnom životu. A njegovo biće iz stripa bilo je prvo čudovište s kojim je morao da se suoči.
Progovorila je blagim materinskim tonom, obraćajući se ovom hrabrom mladom čoveku. Ostani smiren, tvoj svet se menja, rekla mu je. U vremenima velikih promena, kada duvaju vetrovi i plavi plima istorije, potrebne su hladne glave da bi se našao put do mirnih voda. Biću tu, uz tebe. Nađi džina u sebi i možda ćeš postati veći junak od tog tvog Nataradže. On je u tebi. Naći ćeš ga.
Crvotočina se zatvorila. On je sedeo na krevetu, s glavom u rukama. „Evo šta mi se dešava“, mrmljao je. „Sagradili su metro između svetova, a stanica je na metar od mog kreveta. Bez građevinske dozvole, je li? Nema zakona o zonama u hipersvemiru? Žaliću se zbog toga. Pozvaću inspekciju ovog časa.“ Zvučao je histerično. Pustila ga je da se malo izduva. To je njegov način da se nosi sa situacijom. Čekala je. On se bacio na krevet i videla je da mu se ramena tresu. Pokušavao je da od nje sakrije suze. Pretvarala se da ih nije videla. Bila je tu da mu kaže da nije sam, da ga upozna s rođacima. Tiho je usadila podatke u njegov um. Džinovski deo njega ih je upio, razumeo, znao. Sada znaš gde su, rekla mu je. Možete pomoći jedni drugima u vremenu koje dolazi.
Uspravio se, ponovo se držeći za glavu. „Trenutno mi stvarno ne trebaju svi ti kontakti“, rekao je. „Treba mi vikodin.“
Čekala je. Vratiće joj se on brzo. Podigao je pogled i pokušao da se nasmeši. „Mnogo je to“, rekao je. „Šta god da je... šta god da si ti... šta god kažeš da sam ja. Biće mi potrebno malo vremena.“
Nemaš vremena, odgovorila mu je. Ne znam zašto se portal otvorio baš u tvojoj sobi, ali znam da ono što se sinoć pojavilo nije bio tvoj Nataradža Junak. Neko je uzeo to obličje da te uplaši, ili zato što mu je to bilo smešno. Neko za koga bi trebalo da se nadaš da ga više nikad nećeš sresti. Odlazi odavde. Odvedi majku na sigurno. Ona neće razumeti. Ona neće videti uskovitlani crni dim jer ona nije Dunijazata. To si nasledio od očeve familije.
„Taj krelac“, odvratio je Džimi. „Stvarno je nestao poput džina ili duha. Mada, nije nam ispunjavao želje. Samo je nestao u oblaku dima sa sekretaricom.“
Odvedi je, ponovila je Dunija. Ovde više nije bezbedno za nju, a ni za tebe.
„Uh!“, uzdahnuo je Džimi Kapur. „Najgora Noć veštica ikada.“


Otkriće bebe ženskog pola u kancelariji nedavno izabrane gradonačelnice Rože Fast, umotane u državnu zastavu Indije, koja je zadovoljno gugutala u kolevci od pruća nasred gradonačelničinog pisaćeg stola, naše sujeverno i sentimentalno stanovništvo smatralo je, sveukupno, dobrim znakom, pogotovo pošto je objavljeno da je beba stara oko četiri meseca, i da je sigurno rođena tokom one velike oluje, a uspela je da preživi. Olujna Beba, prozvali su je mediji, i to ime joj je ostalo. Pretvorilo se u Olujna Srna, a to ime je nekako prizivalo slike malog laneta nalik Bambiju, koje se hrabro suočava s olujom na svojim nesigurnim nogicama; istog časa je postala instant kratkoročna junakinja za naša instant i zaboravna vremena. Neće dugo potrajati, pretpostavljali su mnogi među nama, s obzirom na njeno očito južnoazijsko poreklo, začas će dovoljno porasti i postaće državna prvakinja u spelovanju. Pojavila se i na naslovnoj strani časopisa Indija abrod i bila je tema izložbe imaginarnih portreta nje u budućnosti, kao odrasle, koje je od uglednih njujorških umetnika naručila organizacija za indoameričku umetnost i potom ih prodala na aukciji radi ličnog profita. No, misterija njenog dolaska i dalje je nervirala one koji su odavno bili besni zbog izbora i druge žene uzastopce za gradonačelnika, i to žene sa naprednim shvatanjima. Ovo se ne bi desilo, galamili su ti nostalgičari, u stara dobra vremena jakih muškaraca. Bez obzira na to da li smo se mi ostali slagali s njima ili ne, činjenica je da je u ovo vreme jakog obezbeđenja bebin dolazak u kancelariju gradonačelnice stvarno zahtevao omanje čudo.
Odakle je Olujna Beba došla i kako je stigla u Gradsku većnicu? Snimci sa niza bezbednosnih kamera, koje su neprekidno nadgledale Gradsku većnicu, pokazivali su ženu u ljubičastoj fantomki kako prolazi kroz sve kontrolne punktove usred noći, noseći kotaricu, a da nije privukla ni trunku pažnje, kao da je imala moć da učini sebe nevidljivom, ako ne za kamere, onda barem za ljude u svojoj neposrednoj okolini; ali isto tako, očito, i za dežurne službenike kojima je posao bio da nadgledaju ekrane tih kamera. Žena je prosto ušetala u gradonačelničinu kancelariju, ostavila bebu i otišla. Naši preci su naveliko nagađali ko bi ta žena mogla biti. Da li je nekako uhvatila sistem na spavanju ili možda poseduje ogrtač nevidljivosti? A ako je u pitanju ogrtač, zašto onda nije bila nevidljiva i kamerama? Inače, sasvim realistični ljudi počeli su da vode ozbiljne razgovore o supermoćima. Ali zašto bi žena sa supermoćima napustila bebu? A ako joj je to bila majka, da li Olujna Beba i sama poseduje neke magijske osobine? Da li je... jer bilo je važno ne kloniti se neprijatnih mogućnosti u vreme rata protiv terorizma... da li je možda opasna? Kada se pojavio članak pod naslovom Da lije Olujna Beba tempirana bomba u ljudskom obliku?, naši preci su shvatili da su mnogi od njih još odavno napustili zakone realnosti i osećali se kao kod kuće u daleko glamuroznijoj dimenziji fantastike. A kako se pokazalo, mala Olujna zaista je bila gost iz zemlje neverovatnoće. Ipak, u prvo vreme su se svi najviše starali da joj nađu dom.
Roza Fast poticala je iz imućne ukrajinsko-jevrejske porodice iz Brajton Biča i oblačila se otmeno, uglavnom u kreacije Ralfa Lorena, „jer je njegova familija živela u našem komšiluku“, volela je da kaže, „ali ne u Šipshed Beju“, što je zapravo značilo da je Ralf Lifšic iz Bronksa imao pretke u Belorusiji, koja je odmah pored Ukrajine. Zvezda Rože Fast bila je u usponu, i to istom brzinom kojom je zvezda gradonačelnice Flore Hil padala, i nije bilo ni trunke slaganja između nje i uskoro bivše gradonačelnice. Florin mandat bio je pun optužbi za finansijsku neodgovornost, za prebacivanje novca u tajne fondove, a dvoje njenih najbližih saradnika je zbog toga i optuženo, ali sva prljavština se zaustavljala tik ispred gradonačelničine kancelarije, mada je malo smrada ipak ušlo i unutra. Uspešna izborna kampanja Rože Fast, najviše oslonjena na obećanja da će očistiti Gradsku većnicu, nije je baš učinila miljenicom kod prethodnice, mada su Florine reči, u vreme kada je predala funkciju, da je njena naslednica „prikriveni ateista“, razbesnele Rozu Fast, koja je, istini za volju, stvarno bila vrlo daleko od vere svojih predaka, ali je smatrala da se njena gledišta u pogledu religije tiču isključivo nje i nikoga više. Razvedena, trenutno slobodna, stara pedeset tri godine i bez dece, Roza je priznala sebi da je duboko dirnuta sudbinom Olujne Bebe i postarala se da obezbedi devojčici novi život, ako bude moguće, van domašaja tabloida. Beba je munjevitom brzinom data na usvajanje i uspešno predata novim roditeljima radi novog početka, pod novim imenom, ili je bar takav bio plan, ali već za dve-tri nedelje novi roditelji obratili su se TV producentima i predložili rijaliti seriju koja bi se zvala Nadzor Olujne, i koja bi pratila bebu kako raste. Kada je Roza Fast čula za to, eksplodirala je od besa i vikala na službu za usvajanje da su nedužno detence predali u ruke pornografskim egzibicionistima, koji bi verovatno i nuždu vršili pred kamerama kada bi im neko za to platio.
„Sklanjajte je od tih bravosa“, vikala je koristeći žargonski izraz za ambiciozne nikogoviće, koji je ušao u opštu upotrebu iako je televizijska emisija iz koje je potekao odavno prestala da se prikazuje, jer je serija puna lažnjaka koji se predstavljaju kao stvarni toliko prodrla u medijski prostor da je prvobitni izvor iz kog potiče izraz postao suvišan. Svi su naučili da vredi odreći se privatnosti čak i zbog mrvice slave, a ideja da je čovek zaista slobodan samo kad je onakav kakav zaista jeste nestala je u šuštanju TV signala. Dakle, Olujna Beba bila je u opasnosti da je bravoiraju, a gradonačelnica Fast je zbog toga bila besna; ali desilo se da je već sutradan sam ambiciozni rijaliti-otac doneo bebu u službu za usvajanje i rekao: uzmite je nazad, bolesna je, a potom je bukvalno istrčao odatle, ali tek pošto su svi videli ranu na njegovom licu, smrdljivo rastočeno mesto koje je izgledalo kao da mu je deo obraza prosto umro i počeo da truli. Olujna Beba odneta je u bolnicu na preglede, ali utvrđeno je da je potpuno zdrava. Međutim, sutradan je jedna od medicinskih sestara koje su je držale takođe počela da truli - komadi smrdljivog gadnog mesa otpadali su joj s obe podlaktice, pa su je hitno odneli u urgentni centar, dok je ona histerično jecala, a tamo je priznala da je krala psihoaktivne lekove i prodavala ih dileru u Bušviku, kako bi zaradila nešto pride.
Gradonačelnica Roza Fast je prva shvatila šta se zbiva i ko je doneo tu čudnovatost u arenu javne pristojnosti - u vesti. „To čudo od bebe ume da prepozna korupciju“, rekla je najbližim saradnicima, „a svi koje razotkrije kao korumpirane bukvalno počinju da pokazuju znake moralnog propadanja na svom telu.“ Pomoćnici su je upozorili da takva priča, koja više pripada arhaičnoj Evropi dibuka i golema, neće dobro zvučati iz usta savremenog političara, ali Roza Fast nije odustajala. „Došla sam na ovaj položaj da pročistim ovo mesto“, objavila je, „a sva je prilika da smo dobili ljudsku metlu kojom ćemo to i ostvariti.“ Spadala je u one ateiste koji mogu da veruju u čuda i bez priznavanja njihovog božanskog porekla; i već sledećeg dana, malo nahoče, sada povereno na staranje hraniteljskoj agenciji, doneto je u posetu gradonačelničinoj kancelariji.
Olujna Beba ušla je u Gradsku kuću kao mali ljudski detektor mina, ili kao pas koji ume da nanjuši drogu. Gradonačelnica ju je dočekala čvrstim bruklinsko-ukrajinskim zagrljajem i šapnula joj: „Bacimo se na posao, bebo istine.“ Ono što je potom usledilo preraslo je u legendu, jer su se u jednoj kancelariji za drugom, u jednom odseku za drugim, pečati korupcije i truleži pojavljivali na licima trulih i korumpiranih, na onima koji mešetare s troškovima, onima koji primaju tajne uplate u zamenu za povoljne ugovore s gradom, onima koji prihvataju rolekse i letove privatnim avionima i Ermesove tašne pune novčanica, i na svima koji u potaji koriste povlastice koje pruža birokratska moć. Krivci su počeli da priznaju krivicu i pre nego što čudo od bebe stigne u njihovu blizinu, ili su pak bežali iz zgrade, iako ih je na ulici dočekivala policija.
Gradonačelnica Fast ostala je nedirnuta, što je bilo odličan dokaz. Njena prethodnica provlačila se po televiziji podsmevajući se njenom „petljanju sa okultnim“, a Roza Fast izdala je kratko saopštenje, zapravo poziv Flori Hil da „dođe i lično upozna slatku malu bebu“, poziv koji Flora nije prihvatila. Ulazak Olujne Bebe u većnicu izazvao je pravu paniku među onima koji su unutra sedeli i očajničko bekstvo ka izlazima. Svi koji su ostali unutra pokazali su se imunim na bebine moći, i pošteni. „Izgleda da najzad znamo“, rekla je gradonačelnica Fast, „ko je ovde ko.“
Naši preci imali su sreće da u tom trenutku imaju takvog vođu kao što je Roza Fast. „Zajednica koja ne može da se složi kako da opiše sebe, i način na koji zajednica funkcioniše, i šta joj je najhitnije, svakako je u nevolji. Jasno je da je ovo početak nove vrste događaja, onih koje bismo sve donedavno otpisivali kao neverovatne ili čistu izmišljotinu, samo što su sada i verovatni i objektivni. Moramo da znamo šta to znači i da se hrabro i inteligentno suočimo s promenama koje nam to donosi.“ Potom je objavila da će telefonski broj 311 biti rezervisan za ljude koji žele da prijave neobične događaje bilo koje vrste. „Hajde da prikupimo činjenice“, rekla je, „pa ćemo onda videti šta nam je činiti.“ A što se tiče Olujne Bebe, nju je usvojila sama gradonačelnica. „Ona nije samo moj ponos i dika, nego i moje tajno oružje“, rekla je. „Ne pokušavajte da mi servirate sranja, inače će moja curica da vam napravi srednjovekovno lice.“
Ipak, postojala je i jedna loša strana usvajanja bebe istine, rekla je svojim sugrađanima tokom emisije jutarnjeg programa. „Ako kažem makar i najsitniju i najbezazleniju laž u njenom prisustvu, kuku meni! Čitavo lice počne užasno da me svrbi.“


Dve stotine i jedan dan posle velike oluje, britanski kompozitor Hjugo Kasterbridž objavio je u Njujork tajmsu članak o osnivanju nove grupe intelektualaca, čiji je cilj da shvate radikalne promene u svetu i da osmisle strategiju za borbu protiv njih. Ta grupa, prvih dana po objavljivanju članka naveliko ismevana kao gomila poluuglednih ali nesumnjivo fotogeničnih biologa, klimatologa nalik na lude naučnike, romanopisaca sklonih magijskim fabulama, idiotskih filmskih glumaca i odmetnutih teologa, bila je odgovorna - uprkos svim podsmesima - za popularizaciju izraza čudnovatost, koji se brzo primio i ostao deo jezika. Kasterbridž je odavno bio kontroverzna kulturna figura, ponajviše zbog svoje žestoke netrpeljivosti prema američkoj inostranoj politici, simpatijama prema određenim južnoameričkim diktatorima i agresivnom neprijateljstvu prema svim oblicima religije. Takođe je bilo i nikad dokazanih glasina u vezi s krajem njegovog prvog braka, glasina upornih i štetnih poput one o skočimišu koji je progonio jednog velikog holivudskog glumca osamdesetih godina. Dok je bio mladi violončelista željan slave - sa ozbiljnom zavisnošću od opasnih narkotika za ono vreme - Kasterbridž se upoznao, a ubrzo i oženio, lepom mladom violinistkinjom na putu ka slavi, ali koja je uskoro potom privukla pažnju izvesnog industrijalca te je ovaj počeo da je progoni ne obazirući se na njeno bračno stanje; ako je verovati glasinama, suočio se sa Kasterbridžom u njegovom stančiću u Keningtonu i otvoreno ga pitao: „Šta tražiš da nestaneš iz njenog života?“, na šta je Kasterbridž, očito pod uticajem opijuma ili nečeg još goreg, odgovorio: „Milion funti“, i izgubio svest. Kada se probudio, njegove žene više nije bilo, otišla je ne ostavivši ni poruku, a kada je otišao u banku, utvrdio je da mu je uplaćeno tačno milion funti.
Njegova žena je posle toga odbila da ima bilo šta s njim, žurno se razvela i udala se za tog industrijalca. Kasterbridž više nikad nije taknuo drogu, njegova karijera je potom procvetala, ali nije se ponovo oženio. „Prodao je ženu kao da je Stradivari i živi od tog novca“, govorili su iza njegovih leđa. Kasterbridž je važio za prilično dobrog boksera, s vrlo kratkim fitiljem, pa se niko nije usudio da mu to kaže u lice.
Čudnovatosti se umnožavaju, napisao je u tom članku, iako je svet već bio čudno mesto i pre nego što su počele da se pojavljuju, pa je teško znati da li neki događaj spada u kategoriju stare, to jest obične čudnovatosti, ili ove nove, neobične. Superoluje uništile su Fidži i Maleziju, i dok ovo pišem, ogromni požari šire se Australijom i Kalifornijom. Možda ovo čudno vreme treba prihvatiti kao novo obično, iako će to podstaći uobičajene rasprave između onih koji ukazuju na klimatske promene i onih koji ih negiraju. Ili možda ovo predstavlja dokaz nečeg mnogo goreg. Naša grupa opredelila se za stav koji nazivam postateističkim. Smatramo da je bog tvorevina ljudskih bića, da postoji samo u mašti, po sistemu tapšite ako verujete u vile. Kad bi dovoljan broj ljudi bio dovoljno razuman da prestane da tapše, onda bi i ova Zvončića umrla. Ipak, nažalost, milijarde ljudskih bića i dalje su spremne da brane svoju veru kao boga vilu, a iz toga sledi da bog postoji. Još gore, upravo divlja naokolo.
Onog dana kada su Adam i Eva izmislili boga, nastavljao se članak, smesta su izgubili kontrolu nad njim. To je bio početak tajne istorije sveta. Muškarac i žena izmislili su boga, koji je smesta izmakao njihovom poimanju i postao moćniji od svojih tvoraca, ali i zlobniji. Kao i onaj superkompjuter iz filma „Terminator“ zove se Skajnet, a mogao se zvati i Nebeski Bog, isto bi bilo. Adam i Eva bili su puni straha, jer je bilo jasno da će ih bog zauvek juriti da ih kazni zbog zločina što su ga stvorili. Njih dvoje su nastali istovremeno u vrtu, Eva i Adam, potpuno odrasli i nagi i uživali su u, moglo bi se reći, prvom Velikom prasku, i nisu imali pojma kako su se tu stvorili sve dok ih zmija nije odvela do drveta saznanja dobra i zla, a kada su okusili njegov plod, oboma je istovremeno sinula ideja o bogu tvorcu, onom koji odlučuje o dobru i zlu, o bogu baštovanu koji je stvorio tu baštu, odakle bi se inače bašta pojavila, a i njih je posadio poput biljaka bez korena.
I gle, istog časa bi bog, i bi besan, otkud vam ideja da me zamislite, pitao je, ko vam je rekao da to uradite, i izbacio ih je iz vrta, od svih mogućih mesta, pravo u Irak. „Nijedno dobro delo ne prolazi nekažnjeno“, rekla je Eva Adamu, i to bi moglo postati geslo čitave ljudske vrste.
I ime Kasterbridž bilo je izmišljeno. Veliki kompozitor zapravo je rođen u doseljeničkoj porodici španskih Jevreja i bio je upadljivo lep čovek, veličanstvenog zvonkog glasa, kraljevskog držanja. Takođe je imao i najupadljiviju fizičku odliku svog roda: nedostajale su mu ušne resice. On nije bio čovek s kojim se treba kačiti, jer umeo je da bude žestoko odan, ali je umeo da bude i žestoki neprijatelj, i bio je sposoban za duboku privrženost i prijateljstvo. Imao je pomalo preteći osmeh, skoro divlje ljubak, osmeh koji bi mogao da vam odgrize glavu. Njegova učtivost bila je zastrašujuća. Dve najlepše osobine koje je imao bili su rotvajlerska upornost i koža debela kao u nosoroga. Kada bi zagrizao neku ideju, ništa ga ne bi moglo naterati da je pusti, a podsmeh s kojim je dočekan novi postateizam nije ga ni najmanje pokolebao. U emisiji na američkoj televiziji, kasno noću, pitali su ga da li on to tvrdi da je Vrhovno Biće izmišljeno, i da je to izmišljeno biće sad odlučilo, iz nepoznatih razloga, da muči ljudsku vrstu. „Upravo tako“, odgovorio je žustro. „To je potpuno tačno. Trijumf destruktivnog iracionalnog iskazuje se upravo u vidu iracionalno destruktivnog boga.“ Domaćin emisije zazviždao je kroz svima poznat razmak između dva gornja sekutića. „Auh!“, rekao je. „A ja sam mislio da su Britanci obrazovaniji od nas.“
„Pretpostavimo“, odgovorio je Hjugo Kasterbridž, „da jednog dana bog pošalje oluju, takvu oluju da protrese temelje sveta, oluju koja nam poručuje da ništa ne uzimamo zdravo za gotovo, ni našu moć, ni našu civilizaciju, ni naše zakone, jer ako priroda može da izmeni svoje zakone, razbije svoje okove, promeni prirodu, onda naših ruku dela, jadna u poređenju s njom, nemaju nikakve šanse. A upravo to je veliki test s kojim se suočavamo - naš svet, njegove ideje i kultura, njegovo znanje i zakoni, napadnuti su iluzijom koju smo zajedno stvorili, natprirodnim čudovištem koje smo zajedno oslobodili. Biće nam poslate pošasti, poput onih na Egipat. Ali ovog puta neće biti zahteva tipa: Oslobodi moj narod. Ovaj bog nije oslobodilac, nego uništitelj. On nema zapovesti. Prevazišao je to. Smučili smo mu se, baš kao u Nojevo vreme. Želi od nas da napravi primer za buduće vrste. Želi da nas zatre.“
„Nastavićemo razgovor“, rekao je voditelj, „posle reklamnih poruka.“


Ponegde je potraga za žrtvenim jarcem već počela. Bilo je važno znati ko je kriv za sve to. Bilo je važno znati da li će se stanje pogoršavati. Možda se mogu otkriti osobe, destabilizatori, koje su nekako odgovorne za destabilizaciju sveta. Možda te osobe nose u sebi nekakvu genetsku mutaciju koja im daje moć da izazivaju paranormalne događaje, osobe koje predstavljaju pretnju ostatku normalne ljudske vrste. Zanimljivo je da je takozvana Olujna Beba bila umotana u indijsku zastavu. Možda treba pobliže osmotriti zajednicu južnoazijskih doseljenika i videti postoje li tamo neki odgovori. Možda je bolest - čudnovatost je sada, izgleda, postala socijalna bolest - stigla u Ameriku preko nekih od tih osoba, Indijaca, Pakistanaca, Bangladešana, baš kao što je strašna epidemija side nastala negde u centralnoj Africi, a u Ameriku stigla početkom osamdesetih godina. Počelo je javno šaputanje, a Amerikanci južnoazijskog porekla počeli su da strepe za svoju bezbednost. Mnogi taksisti su u vozilima isticali kartice sa natpisom Nisam ja tako čudan ili Normalnost, a ne čudnovatost, odlika je Amerike. Bilo je i nekoliko zabrinjavajućih izveštaja o fizičkim napadima. Onda je pronađena nova grupa žrtvenih jaraca, a laserski zrak pažnje javnosti pomerio se sa tamnoputih osoba. Tu novu grupu bilo je teže prepoznati. Bili su to oni koji su preživeli udar groma.
Tokom velike oluje, gromovi su udarali višestruko češće i žešće, a kad su mašine rekle našim precima da je bilo preko hiljadu i po munja po kvadratnom kilometru, tek su onda shvatili u kolikoj su opasnosti bili, a i da opasnost možda još nije prošla. Tokom godinu dana, u gradu se, u prošeku, događao oko jedan i po udar groma po kvadratnom kilometru, i skoro svi su pogađali gromobrane i radio-antene na visokim zgradama. Ovih hiljadu i po udara po kvadratnom kilometru značilo je gotovo devedeset pet hiljada udara samo na Menhetnu. Bilo je nemoguće pojmiti kakve dugoročne posledice nosi takav napad. Na razrušenim ulicama nađeno je oko tri hiljade mrtvih tela. Niko nije imao pojma koliko osoba je preživelo udar groma i još uvek hoda unaokolo, niti na kakve ih je sve načine toliki elektricitet mogao izmeniti. Ni po čemu nisu delovali drugačije, izgledali su potpuno isto kao i svi ostali, ali više nisu bili kao svi ostali, ili su se barem svi ostali toga plašili. Možda su takvi ljudi postali neprijatelj svih ostalih. Možda, ako se naljute, mogu da pruže ruke i oslobode munje koje su upili, šaljući desetine hiljada ampera na naše pretke, da ih reš prepeku. Mogli bi da ubiju decu naših predaka, ili predsednika. Ko su ti ljudi? Kako to da su još živi?
Ljudi su bili na ivici panike, ali niko, bar tada, nije tragao za ljudima sa čudnim ušima. Svi su slušali priče o munjama i gromovima.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvije godine, osam mjeseci i ...

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:45 pm





Vest da se bankarski nabob i samoproglašeni deoničarski aktivista Set Oldvil spetljao s ozloglašenom sladostrasnicom i sponzorušom Terezom Šakom Kuartos šokirala je i razočarala široki krug njegovih prijatelja. Čovek poput Oldvila, krupnog društvenog momka koji zna šta želi, šta očekuje da mu svet pruži i kako želi da se vaseljena prilagodi kako bi mu udovoljila, bio je u prednosti nad većim delom svoje generacije, iako je na nekoliko uzastopnih predsedničkih izbora njegova omiljena konzervativna opcija bivala ubedljivo odbačena, što mu je bilo nepojmljivo, jer se kosilo s njegovim doživljajem zemlje koju je voleo, ostajao je nepokolebljiv u agresivnom zastupanju svojih političkih i ekonomskih ciljeva. Što se posla tiče, ako pitate ljude iz Tajm Vornera, Kloroksa, Sonija, Jahua ili Dela o njegovim poslovnim metodama, čuli biste svašta, a dobar deo toga ne bi bio za štampu. Što se tiče politike, kao i njegov pokojni prijatelji i mentor, veliki, mada pomalo nepošteni Bento Elfenbajn, niz poraza svoje političke opcije na izborima pripisivao je greškama biračkog tela, rečima „ćurke glasaju za Dan zahvalnosti“, pa bi se posvetio biranju narednog kandidata, nekog guvernera kog valja podržati, kandidata za gradonačelnika kog treba finansirati, mladog kongresmena čiji račun treba osnažiti, da pripremi konje za narednu bitku. Sebe je nazivao Jevrejinom ateistom koji bi više voleo da bude operski pevač ili veliki surfer, a na početku pete decenije i dalje je bio u dovoljno dobroj formi da svakog leta ide u potragu za velikim talasima. Osim toga, posle večera koje je priređivao u svojoj kući u gradu, dešavalo se da počasti zvanice arijom koju bi otpevao svojim finim džojsovskim tenorom, možda E lucevan de stelle, ili Ecco ridente in cielo, i svi bi se složili da stvarno ima izvanredan muzički dar.
Ali Tereza Šaka! Već godinama niko nije hteo da ima bilo šta s tom devojkom, još otkako je upecala Elijana Kuartosa, čuvenog direktora Ad venčur kapitala. Dočepala ga se kad je već bio u godinama i kada je želeo samo da prepusti AVK svojim štićenicima, a da se on malo, makar i sa zakašnjenjem, zabavi; dobila je prsten; rodila mu je dete, zahvaljujući čudima vantelesne oplodnje; i sačekala je da umre. Pošto starog Elijana više nije bilo, ostala joj je njegova lova, naravno, ali i loš glas koji ide uz takve poduhvate. Danijel Mak Aroni ju je nakratko isprobao - „koliko da vidim otkud sva ta gužva“, ali pobegao je glavom bez obzira posle dve nedelje, izjavivši da je ona najzlovoljnija kučka i najveća psovačica koju je ikad dotakao. „Nazivala me je rečima koje nikad pre nisam ni čuo, a imam prilično dobar rečnik u toj oblasti“, pričao je svima redom. „Pokušaće da ti iščupa srce iz grudi i pojede ga sirovo, tu na trotoaru, a ja, ja sam lepo vaspitan i ne ponašam se tako prema ženama, ma koliko to zaslužile, ali ona, za pet minuta zaboraviš i telo i seks, a oba su stvarno dobra, tu nemam primedbi, ali ništa nije toliko dobro da nadoknadi njen naopaki karakter, prosto poželiš da je izbaciš kroz vrata auta na naplatnoj rampi i da se vratiš kući i lepo večeraš mesni rolat sa svojom ženom.“
Set Oldvil je kod kuće imao sasvim finu ženu Sindi Saks, i mnogi su joj se divili zbog lepote, ukusa, dobrotvornog rada i dobrog srca. Mogla je postati plesačica, imala je dara, ali kad ju je on zaprosio, odlučila je da će on biti njena karijera - „kao Ester Vilijams“, rekla je prijateljicama, „koja je odustala od holivudske karijere zbog čoveka kog voli, koji je želeo da ona bude kod kuće“. Velika greška, obično se šalio Set, zadovoljila si se mnome, ali u poslednje vreme nije bilo ni trunke humora u osmehu kojim mu je odgovarala na to. Venčali su se mladi, brzo su dobili gomilu dece i ostali su, mora se reći, najbolji prijatelji. Međutim, Oldvil je bio muškarac određenog položaja i vrste, za kog je ljubavnica bila normalna i očekivana stvar. Tereza Šaka učinila mu se kao idealna osoba za ljubavnicu - imala je novac pa neće tražiti njegov, živela je u svetu diskrecije dovoljno dugo pa će razmeti posledice nediskretnih prepričavanja o ljubavisanju, i bila je usamljena, tako da će joj malo zabavljanja s velikim čovekom svakako prijati i podstaći je da mu ugađa. Ali Oldvil je brzo naučio ono što je njegov prijatelj Aroni već znao. Tereza je divljakuša sa Floride, a bes prema muškarcima bio je njeno prirodno stanje, čije poreklo nije želela da istražuje, dok je njena darovitost za psovke stvarno bila zamorna. Povrh svega toga, a i to joj je rekao prilikom raskida, suviše mnogo toga joj se ne sviđa. Pristajala je da jede u samo pet restorana. Nije volela odeću u boji, samo crnu. Njegovi prijatelji joj se nisu dopadali. Savremena umetnost, savremeni ples, filmovi s titlovima, savremena književnost, sve vrste filozofije - svega toga se gnušala; ali osrednjim neoklasičnim slikarijama iz XIX veka izloženim u Metu - njima se divila. Volela je Diznilend, ali kad je poželeo da je odvede u Meksiko na romantičan odmor u Las Alamandasu, rekla je: „Nije to mesto za mene. Osim toga, Meksiko je opasan, to bi bilo kao da se odmaramo u Iraku.“ I to da kaže, bez imalo ironije, kćerka španskih doseljenika, koji su živeli na samo dva koraka od parkinga s prikolicama u Aventuri na Floridi.
Šest nedelja pošto se spetljao s njom, poslednji put ju je poljubio na travnjaku svoje kuće u Medou lejnu u Sauthemptonu (Sindi Oldvil nije volela obalu i ostajala je čvrsto ukopana u gradu). Malo dalje nalazio se neki čovek koji je kosio travnjak nekakvim baštenskim traktorom, u jakni na kojoj je pisalo Gospodin Džeronimo, ali za par koji je upravo raskidao, on kao da nije ni postojao. „Misliš da mi je žao? Mogu da biram!“, rekla je Tereza. „Neću ni suzu proliti za tobom! Kad bi znao ko sve želi da me izvede u ovom trenutku, umro bi!“ Set Oldvil počeo je da se trese od prigušenog smeha. „Dakle, ponovo imamo četrnaest godina?“, upitao ju je, ali ona je plamtela od povređenog ponosa. „Sledeće nedelje idem na liposukciju“, rekla je. „Doktor kaže da sam odličan kandidat, nema mnogo posla oko mene, a potom će mi telo izgledati neopisivo. To sam radila zbog tebe, da ti budem savršena, ali moj novi momak kaže da jedva čeka.“ Oldvil je krenuo da se udaljava. „Poslaću ti slike onoga što nikad nećeš imati!“, povikala je za njim. „Umrećeš od muke!“ To nije bio kraj prče. Tokom narednih nedelja, osvetoljubiva Tereza je nekoliko puta zvala Setovu ženu, i iako joj je Sindi Oldvil odmah prekidala vezu, ostavljala joj je glasovne poruke toliko eksplicitnog sadržaja i tako pune detalja da su Oldvilovi stigli na ivicu razvoda. Superadvokati su se sjatili za predstojeću borbu. Govorilo se o ciframa ravnim onima iz razvoda Vajldenstajnovih. Ljudi su se spremali da gledaju. Za ovu borbu želeli su sedišta u prvom redu. Set Oldvil izgledao je smoždeno. Nije tu bilo reči samo o novcu. Bilo mu je iskreno žao što je povredio svoju ženu, koja je uvek bila divna prema njemu. Nije želeo rat, ali ona ga je i te kako želela. Provela je ceo život praveći se da ne vidi, govorila je prijateljicama, ali sada je dobila nove naočare i sve je bilo oštro i jasno, i stvarno, dosta više s tim njegovim alfamužjačkim sranjima. „Sredi ga!“, bodrile su je drugarice u horu.
Tokom vikenda pred oluju, Set je bio u kući na plaži, sam, i zaspao je u ležaljci na travnjaku. Dok je spavao, neko mu se prišunjao i nacrtao mu na čelu crvenu metu. Onaj baštovan, gospodin Džeronimo, skrenuo mu je pažnju na to pošto se probudio. U ogledalu je izgledalo kao da je neko želeo da mu napravi lažni ujed krpelja zaraženog lajmskom bolešću, ali ne, nije bilo to, ovo je očigledno bila pretnja. Obezbeđenje se užasnulo. Da, gospođica Tereza ih je ubedila da je propuste. Ona je veoma ubedljiva dama. Trebalo je proceniti može li da uradi nešto opasno, a oni su ovog puta procenili pogrešno. Neće se više ponoviti.
Onda je došao uragan, a za njim oboreno drveće, neprekidne munje i gromovi, nestašice, sve redom. „Svi smo tih dana bili zauzeti svojim brigama“, rekao je Danijel Aroni na komemoraciji održanoj u Udruženju za etičku kulturu, „i niko od nas nije ni pomislio da je ona zaista u stanju da ispuni tu pretnju, a usred oluje, kad je ceo grad samo želeo da preživi, to je, moram priznati, bilo neočekivano. Kao njegovog prijatelja, sramota me je što nisam obratio više pažnje na opasnost, što ga nisam upozorio da se više pazi.“ Posle govora smo svi mislili na istu sliku dok smo izlazili napolje, na ulicu: kišom natopljena žena na ulazu u njegovu kuću u gradu, prvi telohranitelj raznet, drugi kreće na nju i pada na leđa, žena trči kroz kuću, pravo u njegovo utočište, vrišteći: Gde si, drkadžijo! - dok on nije izašao pred nju, žrtvujući se kako bi spasao ženu i decu; ubila ga je istog časa, poput hrasta je pao niz stepenice s crvenim tepihom. Ona je za trenutak klečala kraj njegovog tela, mokra do gole kože, nekontrolisano jecajući, a onda izjurila iz kuće i niko je nije zaustavio, niko se nije usudio da joj se približi.
Pitanje na koje niko nije umeo da odgovori, barem u tom trenutku, na komemoraciji, bilo je koja je to vrsta oružja. Ni na jednom lešu nisu pronađene rane od metaka. Kada su policija i hitna pomoć stigle, sva tela su se izraženo osećala na spaljeno meso, a i odeća im je bila nagorela. U svedočenje Sindi Oldvil bilo je jedva moguće poverovati, i mnogi su ga odbacili kao razumljivu grešku žene krajnje potresene, ali ona je bila jedini svedok, a ono što je izjavila da je videla svojim očima, dohvatili su manje ugledni mediji i razvukli u naslovima visokim čitav pedalj: munje su šikljale s vrhova prstiju Tereze Sake, beli, račvasti elektricitet kuljao je iz nje i ubijao po njenoj želji. Jedan tabloid prozvao ju je Madam Magneto. Drugi se inspirisao Ratovima zvezda: Imperijalka uzvraća udarac. Stigle smo dotle da nam je samo naučna fantastika mogla pomoći da pojmimo ono što svakodnevica nekadašnjeg sveta, bez kompjuterski generisane stvarnosti, nije bila u stanju da objasni.
Odmah su usledile i nove neverovatne vesti: na peronu linije 6 u parku Pelam Bej, osmogodišnja devojčica pala je na šine i čelik se otopio poput sladoleda, omogućivši devojčici da ostane živa i zdrava. U trezoru sa sefovima za izdavanje nedaleko od Vol strita provalnici su, koristeći neidentifikovano oruđe, uspeli da progore i otvore vrata sefova, kutija i kasa, pobegavši s neodređenom svotom „po proceni, nekoliko miliona dolara“, ako je verovati predstavniku trezora. Gradonačelnica Roza Fast, pod političkim pritiskom da nešto preduzme, sazvala je konferenciju zajedno s načelnikom policije i turobno objavila da su svi koji su nedavno preživeli udar groma proglašeni za „predmet istrage“, što je, na njenu veliku sramotu, a to joj se videlo na licu, predstavljalo izdaju njenog progresivnog liberalizma. Njenu izjavu su, očekivano, osudile grupe za ljudska prava, politički protivnici i mnogi novinski uvodnici. Međutim, stara opozicija liberala i konzervativaca izgubila je svaki smisao kada je stvarnost prestala da bude racionalna, ili makar dijalektička, i postala svojeglava, nedosledna i apsurdna. Da neki momak protrlja lampu i prizove duha da mu ispuni želju, to bi bio sasvim verovatan događaj u tom novom svetu, u kojem su počeli da žive naši preci. Međutim, njihova čula otupela su usled dugog izlaganja svakodnevnoj svakodnevici i bilo im je teško čak i da prihvate da su ušli u eru čuda, a kamoli da znaju kako da žive u njoj.
Imali su još mnogo toga da nauče. Morali su naučiti da više ne govore duh i da ne povezuju tu reč s bajkama, niti s Barbarom Eden u ružičastim dimijama na televiziji, plavokosom „Džini“ zaljubljenom u Larija Hegmana, astronauta koji je postao njen „gospodar“. Bilo je vrlo neoprezno verovati kako ta moćna i neuhvatljiva bića uopšte mogu imati gospodare. Ime ogromne sile koja je ušla u naš svet bilo je džin.
 

A Dunija je takođe zavolela smrtnika - nikad gospodara - a posledica te ljubavi bilo je mnoštvo dece bez ušnih resica. Dunija je tragala za svojim bezuhim potomcima gde god da su se nalazili. Tereza Šaka, Džinendra Kapur, Olujna Beba, Hjugo Kasterbridž i mnogi drugi. Mogla je samo da im usadi u um svest o tome ko su i da imaju rasuto pleme. Mogla je samo da probudi blistavog džina u njima i da ih povede ka svetlosti. Nisu svi bili dobre osobe. U mnogima je ljudska slabost ispala mnogo jača od džinovske snage. To je bio problem. Kad su se procepi između svetova otvorili, pakost mračnih džinova počela je da se širi. U prvi mah, pre nego što su počeli da sanjaju o osvajanju, džinovi nisu imali nikakav veliki plan. Sejali su haos jer im je to u prirodi. Bez kajanja su naturali svetu pakost i njenog starijeg brata iskonsko zlo; jer baš kao što za većinu ljudskih bića džinovi nisu stvarni, tako ni džinovima nisu stvarna ljudska bića, i zato ne mare za njihov bol, baš kao što dete ne mari za bol plišane životinje kojom udara o zid.
Uticaj džinova osećao se svuda, ali u tim prvim danima, pre nego što su se potpuno otkrili, mnogi od naših predaka nisu videli njihove skrivene prste u rušenju nuklearnog reaktora, u grupnom silovanju mlade žene, u lavini, u svemu. U jednom rumunskom selu neka žena počela je da leže jaja. U nekom francuskom gradiću žitelji su krenuli da se pretvaraju u nosoroge. Postariji Irci počeli su da žive u kantama za smeće. Jedan Belgijanac pogledao je u ogledalo i ugledao u njemu odraz sopstvenog potiljka. Jedan ruski činovnik izgubio je nos, a onda ga je ugledao kako sam od sebe šeta po Sankt Peterburgu. Uzani oblak prešao je preko punog meseca, a španska dama, koja ga je tog trenutka posmatrala, osetila je oštar bol kada joj je oštrica brijača presekla očnu jabučicu, i staklasto telo, želatinozna masa koja ispunjava unutrašnjost oka, pokuljalo napolje. Jednom čoveku su iz rupe na dlanu izlazili mravi.
Kako shvatiti takve događaje? Bilo je lakše poverovati da se Slučajnost, večno skriveni princip vaseljene, udružila s alegorijom, simbolizmom, nadrealizmom i haosom, pa su preuzeli kontrolu nad ljudskim poslovima, nego prihvatiti istinu, odnosno sve veće uplitanje džinova u svakodnevni život sveta.
 

Kada je bludnik, ugostitelj i svuda rado viđen gost Đakomo Doniceti prvi put napustio rodnu Veneciju kao momčić od trinaest godina, i krenuo na putovanja, njegova majka, crna Jevrejka iz Kočina, koja se udala za italijanskog katolika, njegovog oca, i to u Ašramu Šri Aurobinda u Pondišeriju, dok su oboje bili mladi i spiritualni - venčanje je izvršila lično Majka Mira Alfasa, kojoj je tada bilo devedeset tri godine! - dala mu je poklon na rastanku: parče jelenske kožice, presavijano u obliku koverte i uvezano crvenom mašnom. „Ovo je tvoj grad“, rekla mu je. „Nemoj nikad otvoriti ovaj paket. Tvoj dom će uvek biti s tobom, bezbedan unutra, kud god ti lutao.“ I tako je nosio Veneciju sa sobom širom sveta, dok nije stigla vest da mu je majka umrla. Te noći je uzeo presavijenu kovertu i razvezao crvenu mašnu, koja mu se pod prstima raspala u prah. Otvorio je kovertu od jelenske kožice i u njoj nije pronašao ništa, jer ljubav nema vidljivi oblik. U tom trenutku je ljubav, bezoblična nevidljiva ljubav, odlepršala od njega i više mu se nije vratila. Kao i ideja o domu, osećanje da je kod kuće ma gde da se u svetu nalazio - i ta iluzija je takođe iščezla. Posle toga mu se činilo da živi kao i drugi ljudi, ali nije mogao da se zaljubi niti da se igde skrasi, i na kraju je poverovao da su ti nedostaci zapravo prednost, jer je uz njih išlo osvajanje mnogih žena na mnogim mestima.
Razvio je svoju specijalnost: ljubav nesrećno udatih dama. Skoro svaka udata žena koju je sreo bila je do izvesne mere nesrećna u braku, mada većina nije bila spremna da ga raskine. Što se njega ticalo, bio je rešen da nikad ne upadne u bračnu mrežu neke žene. Tako im je, sinjoru Donicetiju i tim malmaritatama17, kako ih je u sebi zvao, zajedničko bilo ono najvažnije: bezgranična nacija nezadovoljnih brakom. Dame su bile zahvalne na pažnji, a on je opet bio duboko zahvalan svakoj od njih. „Zahvalnost je tajna uspeha kod žena“, zapisao je u svom tajnom dnevniku. Beležio je svoja osvajanja u jednoj čudnoj knjizi nalik na rokovnik, a ako ćemo poverovati njegovim tvrdnjama, bilo ih je mnogo hiljada. A onda mu se jednog dana sreća promenila.
Posle noći neumornog vođenja ljubavi, Doniceti je voleo da potraži neko dobro tursko kupatilo, hamam, i da se u njemu greje, napari i oriba. Verovatno mu se upravo na nekom od tih mesta u Noliti šapatom obratio džin.
Mračni džinovi su šaptači. Postanu nevidljivi, priljube usne uz grudi ljudskog bića i tiho im mrmljaju pravo u srce, nadjačavajući volju žrtve. Ponekad je čin zaposedanja toliko potpun da osoba potpuno izgubi ličnost i džin se nastani u njenom telu. Ipak, čak i u slučajevima nepotpunog zaposedanja, dobri ljudi kojima džin šapuće postaju sposobni za zla dela, a loši ljudi i za daleko gora. Svetli džinovi takođe su šaputali, upravljajući čovečanstvo ka plemenitim, velikodušnim, skromnim, ljubaznim i milostivim postupcima, ali njihov šapat bio je manje efikasan, što možda ukazuje na to da ljudska vrsta prirodno više naginje ka tami, ili možda da su mračni džinovi, a naročito šačica velikih ifrita, ipak najmoćniji od svih džinova. To je pitanje koje ćemo prepustiti filozofima, neka raspravljaju. Mi možemo samo zabeležiti šta se dešavalo kada su se džinovi, posle dugog odsustva, vratili u niži od dva sveta - u naš svet - i objavili mu rat. Takozvani Rat svetova, koji je izazvao toliki haos na Zemlji, nije bio samo bitka između sveta džinova i ovog našeg, nego je, povrh toga, postao i građanski rat između džinova, ali vođen na našem tlu, a ne na njihovom. Ljudska vrsta postala je bojno polje za bitke između svetla i tame. A osim toga, mora se dodati, zbog suštinske anarhične prirode džinova, i između svetla i svetla, i tame i tame.
Naši su preci naučili, tokom te dve godine, osam meseci i dvadeset osam noći, da stalno budu na oprezu zbog opasnosti od džinova. Najveća briga bila im je bezbednost dece. Počeli su da ostavljaju upaljeno svetlo u dečjim sobama i zaključavaju prozore čak i kada su se deca žalila da je u sobi zagušljivo i vrelo. Neki džinovi otimali su decu, a niko nije znao šta se s otetom decom dešava. Osim toga, bila je dobra ideja da se, pri ulasku u praznu sobu, zakorači prvo desnom nogom i da se istovremeno poluglasno kaže: izvinite. A iznad svega: bilo je mudro ne kupati se u mraku, jer džinove privlače tama i vlaga. Hamami, sa svojim prigušenim svetlima i visokom vlagom, bili su izrazito opasna mesta. Sve to su naši preci saznavali postepeno, tokom tih godina. Ali kada je Đakomo Doniceti ušao u ugledno tursko kupatilo u Elizabetinoj ulici, nije znao kakav rizik preduzima. Pakosni džin kao da je čekao baš njega, jer je iz hamama izašao kao potpuno drugačiji čovek.
Ukratko: žene se više nisu zaljubljivale u njega, ma koliko im se umiljato udvarao; a ranije je bilo dovoljno da samo pogleda ženu pa da se ova bespomoćno zatetura, beznadežno padajući u stanje strašne zaljubljenosti. Kuda god da je išao, na posao ili u provod ili naprosto ulicom, oblačio se na svoj prepoznatljivi način, u odela krojena po meri, koja koštaju po tri hiljade dolara, u svilene košulje sa Ermesovom kravatom, pa ipak, nijedna žena se više nije ni osvrnula, a pritom bi svaka žena kraj koje bi prošao izazivala u njemu lupanje srca, kolena bi mu klecala i u njemu se budila neobjašnjiva želja da joj pošalje veliki buket ružičastih ruža. Plakao je na ulici dok su pedikirke od trista kila i anoreksičarke od četrdeset kila hitale kraj njega, ignorišući njegove pokušaje kao da je pijanac ili prosjak, a ne jedan od najpoželjnijih neženja na barem četiri kontinenta. Njegovi poslovni partneri molili su ga da ne dolazi na sastanke, jer je dovodio u nepriliku garderoberke, konobarice i hostese na mestima koja su obično posećivali, a sad se, za nekoliko dana, život njemu pretvorio u mučenje. Potražio je lekarsku pomoć, spreman da ga proglase i za ovisnika o seksu ako je neophodno, iako se plašio leka. Ipak, u čekaonici kod lekara osetio je potrebu da klekne i upita neuglednu korejsko-azijsku sestru na recepciji da li bi mu učinila čast da postane njegova supruga. Ona mu je pokazala burmu i uperila prst u fotografiju svoje dece na pultu, a on je briznuo u plač pa su morali da ga zamole da ode.
Počeo je da strahuje od nasumičnosti trotoara i od erotskog naboja zatvorenih prostora. Na gradskim ulicama je količina žena u koje se može zaljubiti bila toliko velika da se najozbiljnije plašio srčanog udara. I svi zatvoreni prostori bili su opasni jer je u njima uvek bilo žena. Pogotovo su liftovi bili ponižavajući jer je u njima bio zarobljen s damama koje su ga odbijale s izrazom blagog gađenja, a ponekad i ne baš tako blagog. Tražio je klubove samo za muškarce, gde je mogao nemirno da drema u kožnoj fotelji, i ozbiljno je pomišljao na život u manastiru. Alkohol i narkotici nudili su lakši i manje zahtevan izlaz i krenuo je silaznom putanjom ka samouništenju.
Jedne noći, dok se teturao ka svom ferariju, s dubokom jasnoćom pijanca shvatio je da nema prijatelja, da ga niko ne voli, da je sve na čemu je zasnivao svoj život ispalo neukusno i jeftino kao lažno zlato, i da skoro sigurno ne bi trebalo da vozi auto. Setio se kako ga je jedna od njegovih amours, u vreme kada je vladao svojim životom, povela da gledaju jedini bolivudski film koji je u životu video, a u njemu su muškarac i žena došli na Bruklinski most da se ubiju, pa su videli jedno drugo, dopali se jedno drugom, odlučili da ne skoče i otišli u Las Vegas. Pitao se da li da ode do mosta i spremi se da skoči u nadi da će ga spasti prekrasna filmska zvezda, koja će ga zauvek voleti jednako kao i on nju. Onda se setio da će, zahvaljujući okultnim posledicama nove čudnovatosti koja ga je obuzela, nastaviti da se zaljubljuje u svaku ženu na koju naiđe, i na mostu i u Las Vegasu i svuda kuda pođe, tako da bi ga i ta filmska lepotica svakako ostavila, a on bi bio još nesrećniji nego ranije.
Više nije bio muškarac. Postajao je zver u ropstvu čudovišta Ljubavi, la belle dame sans merci18 lično, koja se umnožava i nastanjuje tela svih dames na svetu, bile one belles ili ne, a on treba da ode kući i zaključa vrata, u nadi da pati od izlečive bolesti koja će s vremenom proći i dozvoliti mu da nastavi normalni život, mada je u tom trenutku delovalo kao da je reč normalno nekako izgubila smisao. Da, kući, odlučio je i ubrzao ka svom penthausu na Donjem Menhetnu, pri čemu je ferari dodao svoju bezobzirnost vozačevoj, i u određenom trenutku na određenoj raskrsnici u najnemodernijem delu ostrva naišao na pikap s natpisom Gospodin Džeronimo, vrtlar, s brojem telefona i imenom veb-sajta ispisanim krupnim žutim slovima i oivičenim crvenom bojom, a ferari je prošao kroz crveno, očigledno je da nije imao pravo prvenstva, i nastupilo je panično okretanje volana i škripanje kočnica, i bilo je sve u redu, niko nije stradao, ferari je pretrpeo ozbiljno oštećenje krila, vrtlarska oprema rasula se po putu iz zadnjeg dela pikapa, ali obojica vozača bila su pokretna i izašla su iz vozila da pogledaju štetu, i tada je Đakomo Doniceti, ošamućen i potresen, konačno shvatio da je sišao s uma - jer krupni postariji čovek, koji je išao ka njemu, koračao je po vazduhu desetak centimetara iznad tla - i onesvestio se tu nasred ulice.
 

Prošlo je više od godinu dana otkako je gospodin Džeronimo izgubio dodir sa zemljom. Tokom tog vremena, razmak između njegovih tabana i čvrstih horizontalnih površina se povećavao i sada je iznosio gotovo deset centimetara. Uprkos očigledno uznemirujućim aspektima ovog stanja, kako je počeo da ga naziva, bilo mu je teško da zamisli da će tako ostati zauvek. Svoje stanje je zamišljao kao bolest, kao posledicu dosad nepoznatog virusa: neka gravitaciona infekcija. Infekcija će proći, govorio je sebi. Desilo mu se nešto neobjašnjivo, ali posledice će sigurno izbledeti i nestati. Normalnost će se vratiti. Zakonima prirode ne može se dugo prkositi, pa to ne može čak ni bolest nepoznata Centru za kontrolu zaraznih bolesti. Na kraju će se sigurno prizemljiti. Tako je pokušavao da se uteši svakog dana. Zato je neporecive znake pogoršanja stanja primio veoma teško i bila mu je potrebna sva preostala snaga volje kako bi suzbio paniku. Često bi, bez ikakvog upozorenja, misli počele da mu se divlje kovitlaju, iako se ponosio što je većim delom života bio pravi stoik. Ovo što mu se dešava je nemoguće, ali dešava se, dakle, moguće je. Značenje reći moguće i nemoguće se menjalo. Da li nauka ovo može da objasni? Ili religija? Nije želeo ni da pomisli kako možda nema objašnjenja ili leka. Počeo je da proučava stručnu literaturu. Gravitoni su elementarne čestice bez mase, koje mogu da ispoljavaju gravitaciono privlačenje. Možda se mogu stvoriti ili uništiti, a ako je tako, to bi moglo da objasni povećanje ili smanjenje sile gravitacije. To je, izgleda, bila nova vest u kvantnoj fizici. Međutim, P. S. - nije bilo dokaza da gravitoni zaista postoje. O, baš ti hvala, kvantna fiziko, pomislio je. Mnogo si mi pomogla.
Kao i druge starije osobe, gospodin Džeronimo vodio je prilično izolovan život. Nije imao dece ili unuka koji bi se brinuli zbog ovog stanja. To mu je donekle predstavljalo olakšanje. Takođe mu je bilo drago što se nije ponovo oženio, tako da nije imao suprugu koja bi sad zbog njega tugovala ili brinula. Tokom dugih godina otkako je postao udovac, ono malo prijatelja postepeno se otuđilo od njega zbog njegove uporne ćutljivosti, pa su postali obični poznanici. Posle ženine smrti prodao je kuću i preselio se u skroman iznajmljen stan u Kips Beju, poslednjem zaboravljenom delu Menhetna, čija anonimnost mu je savršeno odgovarala.
Nekada je imao prijateljske odnose sa svojim berberom na Drugoj aveniji, ali sada se šišao sam, postavši, kako je voleo da misli, baštovan sopstvene glave.
Korejci u radnji na uglu bili su profesionalno srdačni, mada, u poslednje vreme, otkako je mlađa generacija preuzela posao od roditelja, ponekad su ga dočekivali belim pogledom, koji je ukazivao na neupućenost mladosti, umesto blagim osmehom i klimanjem glavom, kojima su roditelji pozdravljali dugogodišnju mušteriju. Mnoge medicinske firme na Prvoj aveniji zarazile su čitav kraj najezdom lekara, ali on nije imao poverenja u tu profesiju. Više nije išao ni kod svog lekara, a upozoravajuće poruke od njega - Važno je da dolazite na pregled barem jednom godišnje ako želite da ostanete pacijent doktora - prestale su da stižu. Šta će njemu doktori? Da li neka pilula može da izleći njegovo stanje? Ne, naravno da ne može. Američki zdravstveni sistem uvek izneveri one kojima je najpotrebniji. Nije hteo da ima ništa s njim. Zdravlje je nešto što imamo sve do dana kad ga izgubimo, a posle toga smo nadrljali i bolje nam je da ne puštamo doktore da još nešto pokvare pre vremena.
U retkim prilikama kad bi mu zazvonio telefon, pozivi su uvek bili u vezi vrtlarstva, a kako je njegovo stanje uporno trajalo, postajalo mu je sve teže da radi. Prepustio je klijentelu drugim vrtlarima i počeo da živi od ušteđevine. Imao je svoticu sakupljenu tokom godina, nije bila ni mala, zahvaljujući njegovom skromnom načinu života i prihodu od prodaje kuće, ali s druge strane, niko se i ne odlučuje za vrtlarstvo da bi se obogatio. Imao je i Elino nasledstvo, koje je opisala kao „bezmalo ništa“, ali samo zato što je odrasla u bezobraznom bogatstvu. Zapravo, to je bila sasvim lepa suma, koja mu je pripala posle njene smrti, a on je nikad nije ni takao. Dakle, imao je vremena, ali neizbežno će doći trenutak, ako sve ostane kako jeste, kad će novac nestati, a on ostati prepušten sudbini - Sudbini, nemilosrdnoj veštici. Dakle, da, brinuo se zbog novca, a opet, bio je srećan što niko drugi ne mora da brine zbog toga.
Više nije mogao da sakrije ni od komšiluka šta mu se dešava, ni od ljudi na trotoarima, ni u radnjama u koje je morao da ulazi s vremena na vreme, kako bi kupio potrepštine, mada je i dalje imao svoje nagomilane zalihe supa i pahuljica, ali počeo je da ih troši kako bi što manje izlazio. Kad mu je bilo potrebno da dopuni zalihe, kupovao je onlajn, često je naručivao i dostavu hrane kad. bi ogladneo, i sve manje i manje je izlazio, osim povremeno, pod okriljem tame. Uprkos svim predostrožnostima, njegovo stanje je ipak bilo poznato u susedstvu. Imao je sreće što živi među ljudima s niskim pragom dosade, poznatim po izrazitoj nezainteresovanosti za ekscentričnosti sugrađana, kao da su sve već videli. Kad su čuli za njegovu levitaciju, susedi uglavnom nisu bili impresionirani; pretpostavili su, uz vrlo malo razgovora, da je to svakako nekakav trik. Činjenica da on uporno izvodi taj trik dan za danom učinila ga je dosadnim, poput hodača na štulama koji nikad s njih ne silazi, poput egzibicioniste čiji se faktor iznenađenja odavno ofucao. A ako je u neku ruku oštećen, ako je nešto pošlo naopako, verovatno je sam kriv. Verovatno se petljao s nečim s čim se ne treba petljati. Ili se smučio svetu pa ga je svet odgurnuo. Šta god. Sve u svemu, njegov štos se izanđao, baš kao i on.
Zato su ga za sada ignorisali, što mu je donekle olakšalo, jer nije imao nikakvu želju da nepoznatim ljudima objašnjava šta mu se zbiva. Ostao je kod kuće i računao. Devet centimetara za godinu dana znači da će za tri godine, ako još bude živ, biti malo više od četvrtine metra iznad tla. U tom slučaju, tešio se, trebalo bi da bude u stanju da smisli tehnike preživljavanja koje će mu omogućiti da kako-tako živi - ne baš na konvencionalan i jednostavan način, ali nekako ostvariv. Bilo je praktičnih problema koje treba rešiti, a neki su bili baš nezgodni. Kupanje u kadi nije dolazilo u obzir. Srećom, u kupatilu je imao tuš-kabinu. Obavljanje fizioloških potreba bilo je još teže. Kad bi pokušao da sedne na šolju, zadnjica mu je uporno lebdela iznad daske, udaljena tačno onoliko koliko i stopala od tla. Što se više bude penjao, biće mu sve teže da sere. O tome treba na vreme razmišljati.
Putovanje mu je već predstavljalo problem, a postaće još i veći. Uveliko je odustao od pomisli na letenje. Aerodromskom obezbeđenju moglo bi izgledati da on predstavlja neku vrstu pretnje. Na aerodromima smeju da poleću samo avioni. Putnik koji to pokušava da učini bez ukrcavanja na avion vrlo lako bi mogao biti shvaćen kao osoba koja se neprikladno ponaša i koju treba ukloniti. Drugi oblici javnog prevoza takođe su bili problematični. U metrou bi njegovo levitiranje moglo biti shvaćeno kao pokušaj da se zaobiđu naplatna mesta. Više nije bilo bezbedno ni da vozi. Ona nezgoda je to jasno pokazala. Tako mu je preostalo samo pešačenje, ali čak i noću je suviše vidljiv i izložen, ma koliko ravnodušno ljudi obično izgledali. Možda bi najbolje bilo da lepo ostane u stanu. Prisilan odmor dok se njegovo stanje ne ublaži, kada će moći da se vrati onome što mu je ostalo od svakodnevnog života. Međutim, bilo je teško razmišljati o tome. Ipak je navikao na život na otvorenom, na težak fizički rad mnogo sati dnevno, po suncu i kiši, po hladnoći i vrućini, kojim je dodavao svoj mali doživljaj lepote prirodnoj lepoti sveta. Ako ne bude radio, moraće makar da se razmrdava. Da šeta. Da. Da šeta noću.
Gospodin Džeronimo je živeo na dva najniža sprata Bagdada, uzane stambene zgrade u uzanom bloku, koji je možda bio najnemoderniji blok u tom nimalo pomodnom kraju, njegova uzana dnevna soba bila je u istom nivou sa uzanom ulicom, a njegova uzana spavaća soba nalazila se u uzanom suterenu ispod nje. Tokom velike oluje, Bagdad je bio u zoni za evakuaciju, ali poplava ipak nije stigla do njenog podruma. Zapravo, za dlaku se izvukao: susedne šire ulice šire su otvorile ruke nevremenu pa su više i stradale. Možda u tome leži lekcija koju treba zapamtiti, pomislio je gospodin Džeronimo. Možda uzanost bolje preživljava napade od širine. No, to je bila vrlo neprivlačna lekcija i on nije želeo da je zapamti. Prostranost, sveobuhvatnost, sveodjednomnost, širina, visina, dubina, veličina: sve su to bile vrednosti kojih treba da se drži visok muškarac dugog koraka i širokih ramena. A ako svet želi da očuva uzano i da uništi prostrano, ako daje prednost stegnutim usnama umesto širokim i mesnatim, izgladnelom telu umesto krupnom, tesnom umesto komotnom, pištanju umesto rikanju, onda je bio spreman da potone sa svim tim velikim brodovima.
Njegov sopstveni uzani dom jeste izdržao oluju, ali njega nije zaštitio. Iz ko zna kog razloga, oluja je na njega delovala na jedinstven način - ako je uopšte oluja za to odgovorna - jer ga je odvojila, na njegovu sve veću uznemirenost, od rodnog tla njegove vrste. Bilo je teško ne upitati se: Zašto baš ja? - ali počeo je da shvata tešku istinu: da nešto može imati uzrok, ali da to nije isto što i imati svrhu. Čak i kad uspete da utvrdite kako se nešto desilo, čak i da u potpunosti odgovorite na to kako? - nećete biti ništa bliže odgovoru na zašto? Anomalije prirode, poput bolesti, ne reaguju na pitanja o motivu. Pa ipak, zaključio je da ga i to kako? muči. Pokušao je da izgleda hrabro pred ogledalom - sada je pri brijanju već morao da se saginje na krajnje neprirodan način - ali strah je rastao iz dana u dan.
Stan u Bagdadu bio je više neka vrsta odsustva, ne samo tesan nego i minimalno namešten. On nikada nije imao neke velike potrebe, a posle ženine smrti nije mu trebalo ništa osim onoga što nije mogao da ima: njeno prisustvo. Odbacio je imovinu, otarasio se tereta, nije zadržao ništa sem onog neophodnog, olakšavajući time sebi. Nije mu ni palo na pamet da je taj postupak odbacivanja fizičkih aspekata prošlosti, bacanja stvari, možda povezan s njegovim stanjem. Pošto se izdizao, počeo je grčevito da se drži odlomaka sećanja, kao da njihova ukupna težina može nekako da ga vrati na zemlju. Sećao se kako su on i Ela spremali kokice u mikrotalasnoj, činija i ćebad koje su držali na krilu, kako su gledali televiziju, epski film u kome kineski dečak kralj odrasta u Zabranjenom gradu u Pekingu, uveren da je Bog, ali posle mnogo promena, na kraju postane baštovan i radi u istoj toj palati u kojoj je nekada bio božanstvo. Bog/baštovan rekao je da je zadovoljan novim životom, što je možda i bilo istinito. Možda je, mislio je gospodin Džeronimo, kod mene obrnuto. Možda se polako uspinjem ka božanskom. Ili će možda ovaj grad, i svi drugi gradovi, uskoro postati zabranjeni za mene.
Kada je bio dete, često je sanjao o letenju. U snu je ležao u krevetu u svojoj sobi i uspevao da se polako podigne ka plafonu, a pokrivač je postepeno klizio s njega dok se on uspinjao. Onda bi u pidžami lebdeo naokolo, pažljivo izbegavajući lopatice plafonskog ventilatora koje su se monotono okretale. Čak je mogao i da izvrne sobu naglavačke, pa da sedi na plafonu i kikoće se nameštaju koji je ostao dole, na obrnutom podu, čudeći se kako to da ne popada dole, to jest gore, ka plafonu, koji je sada bio pod. Dokle god je ostajao u svojoj sobi, letenje je bilo potpuno lako. Ipak, njegova soba imala je velike visoke prozore, koji su leti ostajali otvoreni radi provetravanja, a ako bi bio dovoljno neoprezan da izleti kroz njih u noć, utvrdio bi da se njegova kuća nalazi na vrhu brda (na javi nije bilo tako) i on bi smesta počeo da gubi visinu - polako, nimalo strašno, ali neumitno - i znao je da će, ako se ne vrati unutra, doći trenutak kad će njegova soba ostati predaleko iza njega, a on će se postepeno spustiti do podnožja brda, gde ga čeka ono što je njegova majka zvala čudima i užasima. Uvek je uspevao da se vrati kroz prozor, ali ponekad je to bilo baš za dlaku. I ovo sećanje je sad izvrnuo. Možda ovo stanje nezemljice zahteva od njega da ostane u svojoj sobi, možda svaki izlazak u spoljašnji svet izaziva novo odvajanje.
Uključio je televizor. U vestima se govorilo o čarobnoj bebi. Primetio je da beba ima uši nalik njegovim. A oboje su živeli u svetu magije i postali odvojeni od starog i poznatog uzemljenog kontinuuma. Čarobna beba ga je utešila. Njeno postojanje znači da nije sam u udaljavanju, i u onome što, počinjao je da shvata, više nije normalno.
Automobilska nesreća nije se dogodila njegovom krivicom, ali sada mu je bilo nezgodno i neprijatno da vozi, a ni refleksi mu više nisu bili kao pre. Srećom, izvukao se bez ozbiljnih povreda. Posle nesreće je drugi vozač, neki plejbojski tip Đakomo Doniceti, došao svesti u nekakvom delirij umu i drao se na njega kao opsednut: „Šta to radiš tamo gore? Misliš da si bolji od nas ostalih? Da li si se zato odvojio? Zemlja ti nije dovoljno dobra, a, moraš da budeš viši od svih? Šta si ti, nekakav prokleti radikal? Pogledaj šta si uradio mom divnom autu tim tvojim bednim kamionetom. Mrzim takve kao što si ti. Prokleti elitisto!“ Pošto je sve to izgovorio, sinjor Doniceti se ponovo onesvestio, ali na svu sreću, stigla je hitna pomoć pa su preuzeli brigu o njemu.
U stanju šoka mnogi ljudi se ponašaju čudno, gospodin Džeronimo je to znao, ali sad je polako postajao svestan postepenog nastanka neprijateljstva u očima barem nekih ljudi koji bi primetili njegovo stanje. Noću je to bilo mnogo neprijatnije. Možda bi trebalo da stegne zube i počne da izlazi po danu. Međutim, onda bi bilo mnogo više onih koji bi mogli da izraze neslaganje s njegovim stanjem. Da, uobičajena ravnodušnost građanstva do sada ga je štitila, ali neće moći da ga štiti od optužbi za nekakav bizarni oblik snobizma, a što se više bude podizao, biće sve više neprijateljstva. Ta pomisao, da se odvaja, da je njegova levitacija nekakva osuda onih vezanih za zemlju, da u svom neobičnom stanju neizbežno s visine gleda na obične ljude, počela je da se primećuje i u očima stranaca, ili se njemu samo činilo da je tamo vidi. Zašto mislite da ja svoje stanje smatram poboljšanjem? - želeo je da vikne. Zašto, kad mi je uništilo život, a plašim se da će mi doneti i preranu smrt?
Žudeo je da se vrati dole. Da li bi neka grana nauke mogla da mu pomogne? Ako ne kvantna teorija, onda možda nešto drugo? Čitao je o antigravitacionim čizmama, koje omogućavaju onom ko ih nosi da visi naglavačke s tavanice. Da li bi se mogle prilagoditi tako da se prikuju za pod? Da li se išta može učiniti, ili je njegov problem van domašaja medicine i nauke? Da li je stvarni život prosto postao nebitan? Da li ga je zarobila nadrealnost i da li će ga uskoro proždrati? Da li postoji neki način razmišljanja u ovoj situaciji koji bi imao makar mrvicu logike? I da li je ovo zaista zarazno, ili može na neki drugi način da se prenese na druge ljude?
Koliko mu je vremena ostalo?
Levitacija nije bila potpuno nepoznata pojava. Sitna živa bića, kao što su žabe, levitirala su u laboratorijskim uslovima uz pomoć elektromagneta koji koriste superprovodnike i stvaraju nešto što on nije razumeo, dijamagnetno odbijanje telesne vode. Ljudska bića se uglavnom sastoje od vode, pa je možda to bilo objašnjenje nevolje koja ga je zadesila. Ali u tom slučaju - gde su ti ogromni elektro-magneti i divovski superprovodnici koji izazivaju taj efekat? Da li je sama Zemlja postala ogromni elektromagnet/superprovodnik? A ako je tako, zašto je on jedino živo biće na koje to deluje? Možda je, iz nekog biohemijskog ili natprirodnog razloga, on preterano osetljiv na promene u planeti - ali u tom slučaju, zar neće uskoro i svi drugi biti u istoj situaciji kao on? Da li je on zamorče za ono što će ne kraju postati Zemljino odbacivanje cele ljudske vrste?
Gle, na kompjuterskom ekranu nalazi se još nešto što ne razume. Levitacija ultrasitnih predmeta postignuta je primenom Kazimirove sile. Dok se trudio da prouči subatomski svet ove sile, shvatio je da na dubljem nivou materije čak i engleski jezik nestaje pod ogromnim pritiskom temeljnih sila vaseljene, a zamenjuje ga jezik samog postanja, izospinski dublet, teorema Neterove, rotaciona transformacija, gornji i donji kvarkovi, Paulijev princip isključenja, topološka kriva gustine verovatnoće, De Ramova kohomologija, bodljikavi prostor, disjunktivni skupovi, spektralna asimetrija, princip Ćeširskog mačka, što je sve bilo izvan njegove moći poimanja. Možda je Luis Kerol, koji je izmislio Češirskog mačka, znao da ovaj ima i svoj princip negde u samom korenu materije. Možda je nešto kazimirsko bilo na delu i u njegovoj trenutnoj situaciji, a opet, možda i nije. Ako bi video sebe očima kosmosa, možda bi onda mogao da bude ultrasitan predmet na kojeg bi takve sile mogle da deluju.
Shvatio je da se njegov um, baš kao i telo, odvaja od čvrstog tla. Morao je da se usmeri na jednostavne stvari. Od svih jednostavnih stvari, najviše je morao da se usmeri na činjenicu da lebdi desetak centimetara iznad svih čvrstih površina: zemlje, poda svog stana, kreveta, sedišta u autu, sedišta u toaletu. Samo je jednom pokušao stav na šakama, i utvrdio da, kada to uradi, njegove šake stiču isto stanje kao i njegova stopala. Pao je uz tresak i ostao da leži na leđima, zadihan, lebdeći tik iznad tepiha. Taj prazan prostor jedva da je malo ublažio pad. Potom se kretao mnogo opreznije. Bio je ozbiljno bolestan i morao je da se ponaša u skladu s tim. Osećao je teret godina, a morao se suočiti i s nečim još gorim od toga: njegovo stanje nije uticalo samo na njegovo zdravlje, slabeći mu mišiće i izazivajući prevremeno starenje; takođe je poništavalo i njegovu ličnost, dajući mu neku sasvim drugačiju. Više nije bio svoj, nije bio Rafi Ronimus Pastorov Sinimus, niti strika Čarlsov nećak, niti zet Benta Elfenbajna, ni ucveljeni udovac svoje voljene Ele. Više nije bio gospodin Džeronimo iz firme Gospodin Džeronimo, vrtlar, pa čak ni ono što je doskora bio, ljubavnik Gospe Filozofa i neprijatelj njenog upravnika Oldkasla. Istorija mu je izmicala, i kako u sopstvenim očima, tako i u tuđim, postajao je - već je postao - ni više ni manje nego čovek koji se nalazi devet centimetara iznad tla. I postepeno se izdiže dalje.
 

Redovno je plaćao stanarinu, ali se brinuo da će Sestra pronaći neki izgovor da ga izbaci iz zgrade. Sestra Si Si Olbi, nastojnica ili - to je titula koju je ona radije birala - gazdarica u Bagdadu bila je, barem po svom sopstvenom mišljenju, žena širokih shvatanja, ali nije joj se dopadalo ono što je videla u vestima. Olujna Beba, beba istine, na primer, to detence ju je izbezumljivalo baš kao i sva ona deca iz horor filmova, Keri Vajt, Dejmijen Torn, sav taj demonski nakot. A ono što je dolazilo posle Olujne Bebe bilo je prosto suludo. Žena koju je progonio potencijalni silovatelj pretvorila se u pticu i pobegla. Taj snimak bio je postavljen na informativnom veb-sajtu koji je Sestra pratila, a postojao je i na Jutjubu. Voajera koji je špijunirao jednog od omiljenih anđela u gradu, brazilsku boginju donjeg veša Marpesu Segebreht, neka magija pretvorila je u jelena s velikim rogovljem pa ga je onda niz Aveniju A jurio čopor fantomskih izgladnelih pasa. Onda se sve još više izopačilo nasred Tajms skvera, gde je, tokom perioda koji su različiti svedoci opisivali kao nekoliko sekundi ili nekoliko minuta, odeća na svim prisutnim muškarcima prosto nestala, ostavljajući ih sramotno gole, a sadržaj džepova - mobilni telefoni, olovke, ključevi, kreditne kartice, novac, kondomi, seksualni kompleksi, prenaduvani egoizam, žensko rublje, pištolji, noževi, telefonski brojevi nesrećno udatih žena, pljosnate čuturice, maske, kolonjska voda, fotografije ljutitih kćeri, fotografije nadurenih mladića, pastile za osvežavanje daha, plastične kesice s belim prahom, džointi, laži, usne harmonike, naočare, meci i slomljene i zaboravljene nade - popadao je na zemlju. Nekoliko sekundi (ili možda minuta) kasnije odeća se ponovo pojavila, ali golotinja njihove razotkrivene imovine, slabosti i indiskrecija izazvala je oluju sukobljenih emocija, poput stida, besa i straha. Žene su bežale vrišted, a muškarci su žurno skupljali svoje tajne ne bi li ih vratili u vaskrsle džepove, ali pošto su već bile razotkrivene, više nikad neće moći da ih sakriju.
Sestra nije nikad bila kaluđerica, ali ljudi su je tako zvali zbog verskog temperamenta i navodne sličnosti s glumicom Vupi Goldberg. Niko je nije oslovio kao Si Si još otkako je njen pokojni muž napustio ovaj život s mladom damom latinoameričkog porekla i bujnih oblina, i tako dospeo u pakao, ili Albukerki - što su samo različiti nazivi za jedno te isto mesto, govorila je Sestra. Izgleda da je posle njegovog novomeksičkog upokojenja čitav svet otišao dođavola, kao da se solidariše s tom propalicom. Sestri Olbi bilo je dosta toga. Dobro je poznavala određeni tip američkog ludila. Ludilo za oružjem bilo joj je normalno, pucanje u decu u školi ili stavljanje Džokerove maske i košenje ljudi u tržnom centru, ili obično ubijanje mame za doručkom, to ludilo, ludilo Drugog amandmana, bilo je samo svakodnevno ludilo koje traje, i nema ničega što možete da učinite ako cenite slobodu; a razumela je i ludilo noževa iz vremena svoje mladosti u Bronksu, i ludilo pesničenja koje ubeđuje mlade crne dečake da je super kad se Jevrejin tresne u lice. Mogla je da razume i ludilo za drogom i političko ludilo i ludilo Baptističke crkve Vestboro i Trampovo ludilo, jer to je ludilo američkog načina života, a ovo novo ludilo bilo je drugačije. Ličilo je na ludilo 11. septembra - strano, zlo. Zlo je oslobođeno, govorila je Sestra, naglas i često. Đavo je na delu. Kad je jedan od njenih stanara počeo da lebdi desetak centimetara iznad poda, u svako doba dana i noći, bio je jasno da je to đavo došao i u njenu zgradu, i gde je sad taj Isus kad je potreban? „Isuse“, govorila je glasno, stojeći nasred hodnika Bagdada, „moraš ponovo sići na Zemlju, ima ovde božjeg posla za tebe.“
Tu na scenu stupa Plavi Jasmin, umetnica (performansi, instalacije, grafiti) koja živi na najvišem spratu Bagdada. Gospodin Džeronimo je nije poznavao, niti je čeznuo da je upozna, ali iznenada je u njoj našao saveznika, prijatelja koji govori u njegovo ime i koji ume da začara Sestru nekim činima, ili je bar tako izgledalo. „Ostavite ga na miru“, rekla je Plavi Jasmin, a Sestra je napravila grimasu i poslušala. Sestrina naklonost prema Jasmin bila je koliko čudna toliko i duboka, jedna od bezbroj neverovatnih veza u velikom gradu, jedna od ljubavi koje iznenade ljubavnike, a možda je koren vukla i iz priče, budući da je Jasmin bila pričalica, a Sestru su njene reči nekako hipnotisale. Bagdad u Iraku, to je tragedija, često je govorila Plavi Jasmin, ali ovaj naš Bagdad, to je čarobno mesto, pravi Aladinov grad pun priča koje se u pravim gradovima pletu poput paučine, povezujući i preprečujući gradske ulice, šapuću nam u uši, a u tom parazitskom gradu priče su voće koje visi sa svakog drveta, visoke i niske priče, mršave i debele priče, i niko ko je gladan anegdote neće otići nezadovoljen. To bogato voće pada sa grana, leži izudarano na ulici i svako može da ga podigne. Ja gradim taj grad s letećim ćilimima kad god mogu, govorila je, podižem ga u popločanim zadnjim dvorištima stambenih zgrada u centru i na stepeništima ižvrljanim grafitima u novogradnjama. Taj Bagdad je moj grad i ja sam i njegov vladar i njegov građanin, i kupac i prodavač, i vino i mušterija koja ga pije. A vi, rekla bi sestri Olbi, vi ste njegov nastojnik. Bagdadska gazdarica: nastojnica zemlje bajki. Evo vas, u samom njenom srcu. Od takvih priča Sestrino srce bi se uvek istopilo. Gospodin Džeronimo biće đavolski dobra priča, rekla je Plavi Jasmin. Ostavite ga, da vidimo na šta će izaći.
Kosa Plavog Jasmina nije bila plava već narandžasta, a ona se zapravo nije ni zvala Jasmin. Nije bitno. Da je rekla da je plavo zapravo narandžasto, imala bi puno pravo, a Jasmin je bilo njeno konspirativno ime, i da, živela je u gradu kao da je u ratnoj zoni, jer iako je rođena u Sto šesnaestoj ulici, u porodici profesora književnosti na Kolumbiji, želela je da se vidi kako je ranije, pre toga, što će reći pre nego što sam se rodila, dođavola, potekla iz Bejruta. Obrijala je obrve i umesto njih istetovirala nove, u cikcak obliku munje. Telo joj je bilo puno tetovaža. Sve su, osim obrva, bile reći, obične, Voli Maštaj Delaj Osvoj, i govorila je za sebe, nehotice dokazujući da u njoj ima više Riversajd drajva nego Hamra ulice, da je intratekstualna i intraseksualna, živela je između reći i između polova. Plavi Jasmin je u svetu umetnosti privukla pažnju svojom instalacijom Zaliv Gvantanamo, koja je bila impresivna i po samoj moći ubeđivanja koja je bila potrebna da bi je uopšte ostvarila: nekako je uspela da ubedi tu instituciju, u koju je nemoguće ući, da joj dozvole da u sobu stavi video-kameru uperenu u praznu stolicu, i povezala je to sa lutkom koja je sedela u umetničkoj galeriji u Čelsiju, i kad bi zatvorenici seli na stolicu u Gvantanamu i pričali svoje priče, lica bi im bila projektovana na lutku u galeriji u Čelsiju, i kao da ih je oslobodila i vratila im glas - i da, glavni problem bila je sloboda, drkadžije jedne, sloboda, mrzela je terorizam isto kao i svi ostali, ali je mrzela i nedonoščad pravde, a da znate, u slučaju da niste upućeni, u slučaju da ste je otpisali kao religioznog fanatika i teroristu u povoju, ona nije imala vremena za Boga, pre svega je pacifista i vegan, a vi se jebite.
Bila je pomalo slavna tu u centru, svetska slava u krugu od dvadeset blokova, govorila je, na pripovedačkim maratonima koje su vodili ljudi iz društva Dani skakavaca, organizacije koja nije uzela ime po romanu Natanijela Vesta (Dan skakavca - jednina) nego po Dilanovoj pesmi (Dan skakavaca - množina): skakavci su pevali, i pevali su meni. Maratoni koje su organizovali skakavci bili su pokretni, šetali su se po celom gradu, i iako su se zvali Dani, sastanci su se, očigledno, održavali isključivo uveče, a Plavi Jasmin je bila zvezda večeri, i pripovedala svoje priče o Bagdadu iz bajke.
Jednom u starom Bagdadu, pričala je Plavi Jasmin, jednom trgovcu je lokalni plemić dugovao novac, vrlo veliku svotu novca, i onda je plemić iznenada umro, a trgovac je pomislio: Ovo je nezgodno, nikad neću dobiti svoj novac. No, jedan bog mu je dao dar seobe duše, to je bilo u delu sveta gde je bilo mnogo bogova, ne samo jedan, pa je trgovcu sinulo da prebaci svoj duh u telo mrtvog plemića, kako bi ovaj mogao da ustane sa samrtne postelje i isplati mu dug. Trgovac je ostavio svoje telo na sigurnom mestu, ili je bar tako mislio, a njegov duh prešao je u mrtvaca, ali kad je krenuo mrtvim telom u banku, morao je da prođe kroz riblju pijacu, a jedan veliki mrtvi bakalar, koji je ležao na kamenom stolu, ugledao ga je kako prolazi i poćeo da se smeje. Kad su ljudi čuli da se mrtva riba smeje, znali su da se s tim hodajućim mrtvacem dešava nešto čudno, pa su ga napali govoreći da ga je zaposeo demon. Telo mrtvog plemića ubrzo je postalo nepogodno za obitavanje, a trgovčev duh morao je da ode iz njega i vrati se u svoje napušteno telo. Međutim, neki drugi ljudi našli su trgovčevo telo i pomislili da je mrtav, pa su ga, u skladu s običajima u tom delu sveta, spalili. Tako trgovac više nije imao telo, a nije mu ni isplaćen ni dug, i njegov duh verovatno i sad luta negde oko pijace. Ilije možda uskočio u mrtvu ribu i otplivao u okean na krilima priče. A pouka ove priče je da ne iskušavate svoju jebenu sreću.
Takođe i:

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvije godine, osam mjeseci i ...

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:45 pm

Bila jednom u starom Bagdadu vrlo, vrlo visoka kuća, kuća nalik vertikalnom bulevaru koji vodi nagore ka staklenoj osmatračnici, iz koje je njen vlasnik, vrlo, vrlo bogat čovek, posmatrao sitne ljudske mravinjake, kako se roje u niskom gradu koji se pruža veoma nisko. Bila je to najviša zgrada u gradu, izgrađena na najvišem brdu, i nije bila napravljena od cigle, čelika ili kamena, već od najčistijeg ponosa.
Spratovi su bili ploče izrazito uglačanog ponosa, koji nikada nije gubio sjaj, zidovi su bili sačinjeni od najuzvišenije oholosti, a s lustera je kapala kristalna arogancija. Veličanstvena pozlaćena ogledala bila su postavljena na svestrane, odražavajući svog vlasnika, ne u srebru ili živi, već u najlaskavijem materijalu koji proizvodi odraz, a naziva se amour propre. Toliko je dom vlasnika bio ispunjen ponosom da bi tajanstveno zarazio svakoga ko je bio dovoljno privilegovan da ga u njemu poseti, tako da niko nikada nije rekao ništa protiv ideje da se tako visoka kuća sagradi u tako niskom gradu.
Ali nakon što se bogataš s porodicom uselio, potkačila ih je nesreća. Slučajno su se lomila stopala, neprocenjive vaze su ispuštane, a neko je uvek bio bolestan. Niko nije dobro spavao. Ova nesreća nije se odražavala na posao bogataša, jer ga nikada nije obavljao od kuće, ali maler koji je zahvatio ukućane naveo je bogataševu ženu da pozove stručnjaka za spiritualnost doma, a kada je čula da je kuća bespovratno ukleta, verovatno odstrane džina koji je bio u prijateljskim odnosima s ljudima iz mravinjaka, nateralaje bogataša i ostatak porodice i hiljadu i jednog podanika i njihovih sto šezdeset automobila da napuste visoku kuću i usele se u jedno od njihovih brojnih nižih domaćinstava, kuća izgrađenih od običnih materijala, i od tada su živeli srećno, čak i bogataš, iako je njegovom ponosu zadat udarac od kog je najteže oporaviti se; pukotina u dostojanstvu i samopoštovanju mnogo se teže podnosi od slomljenog stopala, i mnogo joj više vremena treba da zaraste.
Pošto se porodica bogataša odselila iz visoke kuće, gradski mravi počeli su da naviru preko njenih zidina, mravi, gušteri i zmije, i gradska divljina upala je u životni prostor, puzavci su se upleli oko četvorostubnih kreveta, a šiljata trava rasla je kroz neprocenjive svilene buharske tepihe. Mravi na sve strane činili su to mesto svojim, i postepeno je tkanina kuće pohabana čistim marševskim grabežljivim prisustvom mrava, milijarde mrava, više od milijarde, arogancija lustera razbila se u paramparčad pod njihovom kolektivnom težinom, razbijene krhotine arogancije survale su se na podove, čiji se ponos zamaglio i isprljao, tkaninu ponosa od kog su tepisi i tapiserije bili sačinjeni izanđalo je tih milijardu sićušnih stopala, koja su marširala, marširala, grabila, grabila, i prosto prisustvovala, uništavajući čitavu poentu ponosa te visoke zgrade, koja više nije uspevala da porekne njihovo postojanje, koja se urušavala pod činjenicom njihovog postojanja, njihovih milijardu sitnih stopala, njihove mravljivosti. Oholost zidova je popustila, raspala se poput jeftine tapete, i otkrila klimavost u strukturi te zgrade; a ogledala od amour propre popucala su od jednog do drugog kraja, i sve je postalo ruševina, ta veličanstvena građevina postala je crvotočina, insektarijum, mravinjak. Naravno, na kraju se srušila, raspršila se kao prašina i razletela na sve strane, ali mravi su preživeli, i gušteri i komarči i zmije, i bogata porodica je takođe preživela, svi su preživeli, niko se nije promenio, a ubrzo potom svi su zaboravili tu kuću, čak i čovek koji ju je podigao, i bilo je kao da nikada nije ni postojala, i ništa se nije promenilo, ništa nije moglo da se promeni, ništa se nikada neće promeniti.
Njen otac, profesor, tako zgodan, tako pametan, pomalo uobražen, bio je mrtav, ali ona je svakog dana pokušavala da oživi njegove ideje. Svi smo mi zarobljeni u pričama, govorila je kao što je govorio i on, s onom talasastom kosom, i nestašnim osmehom, i prekrasnim umom, svako od nas je zatvorenik sopstvene lične pripovesti, svaka porodica je uhvaćena u porodičnu pripovest, svaka zajednica je zarobljena u sopstvenoj priči o sebi, svaki narod je žrtva sopstvene verzije istorije, i ima delova sveta u kojima se priče sudaraju i stupaju u rat, gde postoje dve ili više nespojivih priča, koje se bore za prostor na, takoreći, istoj strani. Ona je dolazila s jednog takvog mesta, njegovog mesta, s kojeg je on bio zauvek izmešten, odakle su izgnali njegovo telo, ali duh nikada. I možda je sada svako mesto postajalo to mesto, možda je Liban svuda i nigde, tako da smo svi izgnanici, iako nam kosa nije toliko kovrdžava, i osmesi nam nisu toliko nestašni, i umovi su nam manje lepi; čak ni naziv Liban nije obavezan, može da posluži ime svakog mesta, bilo kog mesta, možda se zato osećamo bezimeno, neimenovano, neimenljivo, libanonimno. To je bilo bezimeno ime monodrame koju je pripremala, a koja bi mogla (nadala se) da postane i knjiga, zatim (žarko se nadala) film i na kraju (ako sve prođe veoma, veoma dobro) i mjuzikl (mada bi u tom slučaju verovatno morala da dopise i delove za druge likove). Ja sad mislim da su sve te priče fikcija, govorila je, čak i one koje tvrde da su istinite, na primer, ko je prvi postojao i čiji bog je jači od čijeg, sve je to kao bajagi, fantazija, i realistička fantazija i fantastična fantazija su izmišljene, a prvo što treba znati o izmišljenim pričama jeste da su sve neistinite na potpuno isti način, gospođa Bovari i posvađane libanonimne istorije fiktivne su na isti način kao leteći ćilimi i duhovi - tu ga je citirala, jer niko nikad nije umeo da sroči misli bolje od njega, a ona mu je kći, što znači da njegove reči sada pripadaju njoj - to je naša tragedija, govorila je njegovim rečima, naša fikcija nas ubija, ali da nismo imali tu fikciju, možda bi nas i to ubilo.
Prema narodu Unjaza s planinskog lanca Lam, koji maltene okružuje stari Bagdad, pričala je Plavi Jasmin na maratonu, pripovedački parazit ulazio je u ljudske bebe kroz uho nekoliko sati po rođenju, i zbog njega su deca, dok rastu, zahtevala upravo ono stoje štetno po njih: bajke, fantaziju, priviđenja, obmane, laži. Potreba za predstavljanjem nepostojećeg kao da postoji opasna je za ljude čiji je opstanak neprekidna borba, te zahteva održavanje nepomućene usmerenosti na stvarnost. A ipak, pripovedačkog parazita bilo je teško iskoreniti. Savršeno se prilagođavao domaćinu, obrisima ljudske biologije i ljudskog genetskog koda, postajao je druga koža na ljudskoj koži, druga priroda ljudske prirode. Činilo se da je nemoguće uništiti ga, a da se pritom ne uništi i sam domaćin. Oni koji bi naročito patili od njegovih posledica, postavši opsednuti proizvođenjem i širenjem nepostojećeg, ponekad su bivali pogubljeni, i to je bila mudra predostrožnost, ali pripovedni virus nastavio je da mori pleme.
Unjazi su mali i sve malobrojnijiplaninski narod. Njihovo okruženje je negostoljubivo, njihova planinska zemlja stenovita i neplodna, njihovi neprijatelji brutalni i brojni, a bili su skloni strašnoj bolesti, koja im je kosti pretvarala u prah, i groznici od koje im je trulio mozak. Nisu imali bogove, iako ih je pripovedački parazit zarazio snovima o bogovima kiše koji im donose vodu, bogovima mesa koji im daju krave i bogovima rata koji kažnjavaju njihove neprijatelje prolivom, zbog čega ih je lakše ubiti. Ta obmana - da njihovi uspesi, kao što je nalaženje vode, gajenje stoke i trovanje neprijateljske hrane nisu njihovo delo, nego darovi nevidljivih natprirodnih bića - bila je kap koja je prelila čašu. Poglavar Unjaza naredio je da se uši beba zapušuju blatom kako bi sprečili parazita da uđe u njih.
Posle toga je bolest pripovedanja počela da jenjava, a mladi Unjazi su, odrastajući, naučili, na svoju žalost, da je svet isuviše stvaran. Među njima je počeo da se širi duh dubokog pesimizma, jer je nova generacija shvatila da su uteha, lakoća, blagost i sreća samo reći koje nemaju nikakvog smisla u stvarnom svetu. Pošto su razmotrili duboki užas stvarnosti, zaključili su da, uz sve to, u njihovom životu nema mesta za tako bednu slabost kao što su emocije, ljubav, prijateljstvo, odanost, drugarstvo ili poverenje. Posle toga je počelo poslednje plemensko ludilo. Veruje se da su, posle perioda ogorčenih svađa i nasilnih razdora, mladi Unjazi, zahvaćeni buntovnim pesimizmom, koji je nastupio umesto pripovedačke infekcije, pobili svoje starije generacije, a potom se okomili jedni na druge, sve dok pleme nije potpuno nestalo.
U nedostatku pouzdanih podataka s terena, nije moguće zasigurno reći da li pripovedački parazit zaista postoji, čak ni da lije i on sam pripovest, parazitski izum koji se vezao za svest Unjaza, zaraza koja ne postoji, a koja je, zahvaljujući svojoj podmukloj ubedljivosti, stvorila posledice koje je fiktivni parazit mogao stvoriti da je postojao; a u tom slučaju, Unjazi, koji se gnušaju paradoksa jednako koliko i fikcije, možda su, paradoksalno, istrebljeni upravo usled svoje uverenosti da je iluzija koju su kolektivno stvorili zapravo istina.
A zastoje njoj uopšte bilo stalo do tajanstvenog gospodina Džeronima, pitala je Jasmin svoje ogledalo noću, za tog ćutljivog starca koji i ne pokušava da bude ljubazan, da li zato što je bio visok i lep i uspravan kao i njen otac, i što mu je otprilike godina koliko bi bilo i njenom ocu da je živ? Da, verovatno, zaključila je, očito su tu ponovo na delu njeni problemi s tatom, i možda bi se i naljutila na sebe što se prepustila nekoj vrsti prenesene nostalgije, da baš u tom trenutku nije bila ozbiljno uznemirena onim što se pojavilo iza nje, jasno se ogledajući u njenom ogledalu - prekrasna, vitka i mlada žena obučena od glave do pete u crno, sedeći prekrštenih nogu na letećem ćilimu, koji je lebdeo baš kao i baštovan iz prizemlja, na oko deset centimetara iznad poda.
Iako je normalnost u gradu bila poremećena, većina ljudi još nije uspala to da prihvati, i još uvek su ih zaprepašćivali uleti fantastičnog u svakodnevno, čak i one poput Plavog Jasmina, koja je, uostalom, upravo podsticala Sestru Olbi da bude tolerantna prema levitaciji koja je već mesecima trajala u suterenu. Jasmin je ciknula, maltene je zakevtala poput psa, i okrenula se prema Duniji, koja je, pravo rečeno, izgledala jednako zaprepašćena kao i devojka s narandžastom kosom ispred nje.
„Pre svega“, rekla je Dunija zlovoljno, „trebalo bi da si ti osoba s kojom imam važna posla, gospodin Rafael Manezes zvani Džeronimo, ali očigledno nisi. A kao drugo, imaš potpuno obične uši.“
Plavi Jasmin otvori usta, ali nije uspela ništa da kaže. „Džeronimo Manezes?“ ponovila je žena na letećem ćilimu, i dalje razdražljivo. Imala je naporan dan. „Gde je njegov stan?“ Jasmin je uperila prstom u pod. „Broj jedan“, uspela je da izusti. Žena na letećem ćilimu izgledala je zgađeno.
„Zato ne volim da koristim ćilirne“, rekla je. „Njihov sistem orijentacije uvek negde omane.“


Mama, moramo da idemo, moramo da idemo iz ove kuće odmah, već noćas ako je moguće.
Zašto, sine, zbog čudovišta u tvojoj sobi? Normale, reci mu da se ponaša normalno.
Šta, čak i ti ga sad zoveš Normal?
Pa zašto da ne, Džinendra, ovo je Amerika, svi menjaju imena. I ti si sad Džimi, zato se nemoj praviti važan.
Dobro, nije ni važno. Nirmale, kaži mami da moramo da idemo, ovde nije bezbedno.
Ja sam Normal. Tako me i zovi. Ozbiljno.
Dobro, zvaću te Ozbiljno.
Džinendra, nemoj da se svađaš s rođakom koji ti je obezbedio posao i platu. Treba da mu ukažeš poštovanje.
Mama, moramo da idemo odavde dok nije prekasno.
Šta, da ostavim ptice? Šta će biti s njima?
Pusti ptice, mama. On će se vratiti u punoj snazi, i ako budemo ovde, nastradaćemo.
Sad sam pogledao u tvoju sobu. Tvoja mama me je zamolila, pa sam proverio. Nema ničeg neobičnog. Sve je normalno. Nema rupe u zidu, sve je cakum-pakum.
Mama. Molim te.
Sine, pa kuda ćemo? Nemamo kuda. Ja sam bolesna. Ne dolazi u obzir da krenemo da tumaramo bog će ga znati kuda.
Možemo kod Nirmala.
Šta, da se doselite kod mene? Na koliko dugo? Jednu noć? Deset godina? A šta će biti s ovom kućom?
Ova kuća je opasna.
Dosta više! Neću ništa da čujem! Ostaćemo ovde! Kraj priče!
I tako je to trajalo mesecima, sve dok nije počeo da veruje da je mama u pravu, da se ono od čega strahuje neće desiti, da su crvotočina i Dunija i Nataradža Junak bili samo halucinacije kakve su, u drevna vremena, izazivali psihotropno vino, pečurke ili buđav hleb, i da mu treba psihijatar, možda i lekovi, možda je jednostavno lud. Sve dok na kraju ipak nije došla ta noć, usred zime, po snegu, dubokom i neprirodnom snegu, više snega nego što je palo otkako iko pamti, sneg koji su ljudi smatrali za osudu ili kletvu, jer su u poslednje vreme tako mislili o svakoj prirodnoj pojavi; kad bi u Kaliforniji pala kiša, počeli bi da grade barke, kad bi ledena oluja pogodila Džordžiju, ljudi su ostavljali automobile na autoputu i bežali kao da ih juri divovsko ledeno čudovište, a ljudima u Kvinsu - čiji su koreni i snovi bili u toplim zemljama, kojima se sneg činio poput nečega iz mašte koliko god godina tu živeli i koliko god često i gusto sneg padao - sneg je bio nadrealan, kao crna magija prerušena u belu, i tako je, u noći kada je crna magija postala stvarnost, u noći kada se čudovište stvarno pojavilo, baš ozbiljno vejalo i to je otežalo bekstvo.
Te noći kad je morao da beži, trčao je od Normalove kancelarije do kuće - klizajući se, padajući, ustajući opet da trči - što je brže mogao, dok je Normal dahtao, šištao i držao se za slabine dosta iza njega; bežali su od vatre, eto nje, vatre umesto kuće, eto plamena tamo gde je kuća stajala; ptice su se ispekle ili odletele, a na tvrdoj stolici na trotoaru preko puta, s perjem svojih spaljenih ptica, koje je lebdelo u vazduhu iznad njene glave, gledajući u plamen koji je proždirao njen stari život, plamen od kog se sneg topio tako da je njena stolica stajala u barici vode, sedela je njegova majka, oprljena i ogaravljena, ali živa, okružena malobrojnom imovinom, stojećom lampom koja je stajala kraj stolice, lepezom od nojevog perja, tri uokvirene fotografije ovlažene od rastopljene susnežice, njegova majka, nepokretna i nema, s crvenim plamenom iza nje, crvenim plamenom koji je nekim čudom bio bez dima, Kako to da nema dima? - pitao se dok je trčao ka njoj, a vatrogasci su govorili: sirota žena, okrenite joj stolicu da ne mora da gleda, sirota gospođa, sigurno joj je hladno, pomerite je bliže vatri.
I sad uopšte nije bilo nedoumice o uzroku požara, svi su videli ogromnog džina koji se pojavio iz vatrene lopte, rođen kao i svi muški džinovi iz vatre bez dima, zubatog, rošavog, obučenog u dugačku plamenocrvenu pancirnu košulju ukrašenu kićenim zlatnim motivima, s gustom crnom bradom vezanom oko struka poput pojasa, sa mačem u zeleno-zlatnim kanijama, zadenutim s leve strane za pomenuti dlakavi pojas; Zumurud Šah više se nije trudio da uzme oblik Nataradže Junaka samo da bi se poigrao Džimijevim umom, već se pojavio u svojoj punoj i veličanstvenoj slavi, kao Zumurud Veliki, najveći od velikih ifrita, jašući na svojoj letećoj urni, koja se pojavila u ovom svetu uz eksploziju, a potom i tri njegova najbolja pratioca, što je označilo kraj vremena nasumične čudnovatosti. To je bio početak Rata svetova.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvije godine, osam mjeseci i ...

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:46 pm






ZUMURUD VELIKI I TROJICA
NJEGOVIH PRATILACA






Veliki ifrit Zumurud Šah, s krunom koju je uzeo s prinčeve glave koju je, slučajno ili ne baš slučajno, nekad davno odrubio, u jednom trenutku u istoriji postao je lični džin filozofa Gazalija: užasno stvorenje, čije se ime čak ni džinija Dunija nije usuđivala da izgovori. Gazali, ipak, nije bio gospodar džinu. Pojmovi „gospodar“ i „sluga“ potpuno su neprikladni kada je reč o odnosu ljudi i džinova, jer svaka usluga koju bi džin učinio čoveku više je dobročinstvo nego dokaz ropstva: čin velikodušnosti ili, u slučaju džinova oslobođenih iz neke klopke, na primer lampe, gest zahvalnosti. Kako se priča, Gazali je zaista oslobodio Zumurud Šaha iz jedne takve zamke, plave boce u koju ga je zatvorio već zaboravljeni čarobnjak. Veoma, veoma davno, lutajući po ulicama svog rodnog Tusa, Gazali je ugledao neprozirnu bocu kako leži zaboravljena na hrpi smeća, koje je, nažalost, ružilo grad ružičastih minareta i tajanstvenih zidova, i smesta je naslutio, kao što umeju da naslućuju valjano obučeni filozofi, da u njoj postoji zarobljeni duh. Pokupio je bocu sasvim opušteno, ali sa izrazom krivice, kao da je lopovski šegrt, pa je smesta prineo usne kraljevski plavom staklu i izgovorio, malo preglasnim šapatom, okultnu bajalicu koja je neophodna za početak svakog razgovora sa zarobljenim džinom:
Džine veliki, džine najveći,
Meni ti dođe, može se reći.
Sada je vreme pa me ubedi
Koliko tvoja sloboda vredi.

Umanjeni džin koji govori kroz staklo zvuči kao miš u crtanim filmovima. Mnogi ljudi bili su zavarani tim slabačkim cijukavim glasićem pa su progutali otrovnu pilulu koju zarobljeni džin uvek ponudi čoveku. Gazali je bio pametniji. Saslušao je džina:
Ma bez cenkanja, pusti me samo
Slab se cenka, jaki ko mi znamo
Ako me odmah oslobodiš ti
Zauvek ćemo srećni biti svi.

Gazali je znao kako treba odgovoriti na ovu detinjastu varku.
Znam ja tebi rod i vrstu dobro!
Obećaj sad il’ si bostan obro!
Dok čvrste reći džin ne izusti,
Samo lud može džina da pusti.

Zumurud Šah, svestan da nema mnogo izbora, ponudio je uobičajene tri želje. Gazali je odgovorio, zaključivši dogovor, prihvativši ga rečima koje su donekle odstupale od uobičajene formule.
U svako doba, pod nebom svakim,
Moći ću želju da ti naplatim.
U svako doba, svih jedan dva tri
Ispunićeš odmah meni ti.

Čim ga je oslobodio, džin se raširio do svoje pune ogromnosti i smesta primetio dve osobine koje su ukazivale na to da je Gazali veoma neobičan smrtnik. Prvo, nije ustuknuo. Uzmicanje - što će mladi Džimi Kapur otkriti nekoliko vekova kasnije - nije samo običaj, već takođe, u većini slučajeva, predstavlja i nagonsku reakciju kad neko vidi Zumuruda u svoj njegovoj mračnoj veličanstvenosti. A ipak, „ovaj smrtnik“, rekao je veliki ifrit u čudu, „ne učini tako“. To je bilo prvo. A drugo, nije odmah nešto zatražio! To je bilo nečuveno. Nemerljivo bogatstvo, veći polni organ, neograničena moć... Te su želje bile u vrhu spiska onoga što su muškarci tražili od oslobođenog džina. Muškarci pri smišljanju želja, očigledno, nisu imali nimalo mašte. Ali bez želje? Odlaganje sve tri želje? To je bilo maltene nepristojno. „Ne želiš ništa?“, urliknuo je Zumurud Šah. „Ništa je jedino što ne mogu da ti poklonim.“ Gazali je nakrivio glavu i uhvatio bradu dlanom. „Vidim da za tebe ništa ima odlike predmeta. Ništa se ne može pokloniti upravo zato što nema predmetnost, ali po tvom shvatanju, njegova nepredmetnost je sama po sebi neka vrsta predmetnosti. O tome bismo možda mogli da raspravljamo. Shvati odmah, džine, da sam ja čovek kome malo treba. Nije mi potrebno beskrajno bogatstvo, ni veći polni organ, ni neograničena moć. Međutim, možda će doći vreme kada ću zatražiti neku veliku uslugu. Javiću ti se tad. A u međuvremenu, slobodan si. Možeš da ideš.“
„Kada će doći to vreme?“, upitao je Zumurud Šah. „Biću zauzet, znaš. Bio sam dugo zatvoren u boci i imam mnogo toga da obavim.“
„Vreme će doći kada mu bude vreme“, odvrati Gazali namerno ravnodušno i otvori svoju knjigu. „Pljujem ja na sve filozofe“, uzviknuo je Zumurud Šah, „i na umetnike i na celo čovečanstvo.“ Zavrteo se u vrtlogu gneva i nestao. A onda je prolazilo vreme, godine i decenije, i Gazali je umro, a s njim je umro i dogovor, ili je bar džin tako verovao. Procepi između svetova su se otvorili i zatvorili, a Zumurud je u Peristanu, u Vilin-zemlji, na neko vreme potpuno zaboravio na svet ljudi, pa i na čoveka koji je odbio da poželi želju; prolazili su vekovi i počeo je novi milenijum, i pečati koji su razdvajali svetove opet su počeli da pucaju, i bum! Ponovo se našao u svetu tih jadnih slabašnih bića, i odjednom je začuo u glavi glas koji zahteva njegovo prisustvo, i to glas mrtvog čoveka, glas prašine, i manjeg od prašine, glas prostora na kome je nekada bio prah mrtvaca, prostora koji je nekako oživeo, nekako je preuzeo osećaje mrtvog čoveka, prostora koji mu je naredio da se pojavi i čuje njegovu prvu veliku želju. A on, pošto nije imao izbora, pošto je bio obavezan po dogovoru, iako je nameravao da se protivi i kaže kako dogovori ne važe posthumno, setio se Gazalijevih neobičnih reči - U svako doba, pod nebom svakim, u svako doba svih jen dva tri, i shvatio je da, pošto je zaboravio da u dogovoru pomene smrt (detalj na koji će ubuduće morati da obrati pažnju, ako ikada bude bilo potrebe da ponovo sklapa dogovor o tri želje!), obaveza je i dalje ležala na njemu poput plašta i morao je da uradi sve što prazan prostor poželi.
Setio se i žurno prizvao sav svoj neobuzdani bes, gnev velikog ifrita koji je proveo pola večnosti zatvoren u plavoj boci, i osetio želju da se osveti čitavoj vrsti kojoj je pripadao onaj ko ga je tamo zarobio. Oslobodiće se ove bedne male obaveze prema mrtvacu, a onda će biti vreme za osvetu. Zarekao se tako.
A što se tiče gneva Zumuruda Šaha, grupa sjajnih indijskih dvorskih umetnika, koje je angažovao mogul Ahbar Veliki, unizila ga je i uvredila u XVI veku. Pre četiri stotine i pedeset godina, manje-više, pojavio se nekoliko puta u nizu slika iz Hamzaname, koje su prikazivale avanture heroja Hamze. Tu je Zumurud prikazan - eto na toj slici! - sa svojim pajtašima Raimom Krvopijom i Svetlucavim Rubinom, kako planiraju sledeći zločinački poduhvat. Šuš-šuš, ki-ki-ki, pssst. Nad njima narandžasto-bela nadstrešnica, a iza njih planina od paperjastih gromada, nalik na kamene oblake. Muškarci sa dugorogim bikovima kleče, zaklinjući se na odanost, ili prosto samo proklinjući ga, jer Zumurud Šah sam po sebi predstavlja dovoljno gadan prizor da i dobri ljudi počnu da koriste ružne reči. On je čudovište, užas, div, deset puta veći od svakoga i dvadeset puta gadniji. Svetla koža, crna brada, osmeh od uha do uha. Usta puna ljudožderskih zuba, strašan kao Gojin Saturn. A ipak, ta slika ga je unizila. Zašto? Zato što ga je prikazala kao smrtnika. Divovskog, to da, ali ne kao džina. Kao krv i meso, a ne vatra bez dima. Kakva uvreda za velikog ifrita.
(A kako će događaji pokazati, on nije bio od velikih ifrita koji vole ljudsko meso.)
Na slikama koje su stvorili sjajni umetnici okupljeni na Ahbarovom od dragulja dvoru bilo je nekoliko prikaza Zumuruda Šaha, ali na vrlo malo njih je on pobeđivao. Mnogo češće je bio pobeđeni protivnik Hamze, polumitskog junaka. Evo ga čas ovde sa svojim vojnicima, kako svi beže od Hamzine vojske na čuvenim letećim urnama. Čas onde, sramno je upao u rupu koju je iskopao neki baštovan kako bi hvatao kradljivce voća, a upravo ga mlati ljutiti cvećar. U želji da veličaju ratnika Hamzu - a kroz taj izmišljeni lik i pravog cara junaka koji je naručio slike - umetnici su silno namučili Zumurud Šaha. On jeste veliki, ali je glup. Čak ni magija letećih urni nije zapravo njegova; urne je poslao, da ga prenesu na sigurno od Hamzinih napada, njegov prijatelj čarobnjak Zabardast. Taj Zabardast, što znači Užasni, bio je i jeste kao i Zumurud Šah, jedan od najmoćnijih članova plemena mračnih džinova; čarobnjak, da, ali s naročitim darom levitacije. (I zmija.) A da su se mogulski umetnici potrudili da malo otkriju njihovu pravu prirodu, Hamza bi morao da vodi bar malo težu borbu nego što je prikazano.
To je bila još jedna od uvreda. Ali čak i da ga mogulski slikari nisu tako pogrešno prikazali, Zumurud Šah bi i dalje bio neprijatelj ljudske vrste zbog svog prezira prema ljudskom karakteru. Složenost ljudskih bića on kao da je shvatao kao ličnu uvredu - izluđujuću nedoslednost ljudskih bića, njihove kontradikcije koje nisu ni pokušavali da ukinu ili pomire, mešavinu idealizma i žudnje za materijalnim, veličanstvenosti i sitničavosti, istine i laži. Nije ih trebalo uzimati za ozbiljno, baš kao što ni bubašvaba ne zaslužuje ozbiljno razmatranje. U najboljem slučaju, mogu biti igračke; a on im je bio bliže nego što će im iko od bezobzirnih bogova ikada prići, i mogao bi, ako poželi, da ih ubija iz zabave. Drugim rečima, čak i da ga filozof Gazali nije poslao da hara po svetu koji ništa ne sluti, on bi samog sebe poslao u haranje. Njegove sklonosti bile su u skladu s uputstvima koja je dobio. A uputstva mrtvog filozofa bila su jasna.
„Usadi strah“, rekao mu je Gazali. „Samo strah će okrenuti grešnog čoveka Alahu. Strah je deo Alaha, jer je to način na koji ti slabi stvorovi reaguju na beskrajnu moć i osvetoljubivu prirodu Svemoćnog. Moglo bi se reći da je strah odjek Alaha, i gde god se taj odjek čuje, ljudi padaju na kolena i mole za milost. U nekim delovima Zemlje već se plaše Alaha. Ne moraš se truditi oko tih delova. Idi tamo gde se čovekova oholost razrasla, gde je čovek počeo da veruje da je nalik Alahu, poharaj njegove arsenale i raskoš, njegove hramove tehnologije, znanja i bogatstva. Idi i na ona sentimentalna mesta gde tvrde da je Alah bog ljubav. Idi i pokaži im istinu.“
„Ne moram da se složim s tobom što se tiče Boga“, odgovorio je Zumurud Šah, „ni što se tiče njegove prirode, pa ni što se tiče njegovog postojanja. To nije, i nikad neće biti, moj posao. U Vilin-zemlji ne govorimo o religiji, a naš svakodnevni život tamo potpuno je drugačiji od života na Zemlji, i ako smem da dodam, mnogo uzvišeniji. Vidim da čak i mrtav ostaješ užasno sklon kritici, pa neću da zalazim u detalje, iako su sočni. U svakom slučaju, filozofija je tema koja ne zanima nikog osim dosadnih ljudi, a teologija je njena još dosadnija rođaka. Prepustiću ta dosadna razmatranja tebi u tom prašnjavom grobu. Ali što se tiče tvoje želje, neću je prihvatiti samo kao naređenje. Biće mi zadovoljstvo da je ispunim. Pod uslovom da se, pošto zapravo tražiš čitav niz postupaka, to računa kao sve tri želje koje sam obavezan da ti ispunim.“
„Slažem se“, odgovorio je prostor koji je nekada bio Gazali. Kad bi mrtvi mogli da se kikoću od oduševljenja, onda bi se mrtvi filozof gušio od smeha. Džin je to primetio. (Džinovi ponekad imaju dobru moć opažanja.) „Otkud toliko veselje?“, upitao je. „Pustiti haos na svet koji ništa ne sluti nije nikakva šala, zar ne?“
Gazali je pomislio na Ibn Ružda. „Moj idejni protivnik“, rekao je Zumurud Šahu, „jedna bedna budala, ubeđena je da će se s vremenom ljudska bića okrenuti od vere ka razumu, uprkos svim manama racionalnog uma. Ja sam, kao što shvataš, drugačijeg mišljenja. Mnogo puta sam trijumfovao nad njim, a ipak naš spor i dalje traje. A jako je zgodno kad se u boju umova poseduje tajno oružje, kec u rukavu, adut koji se može iskoristiti u odgovarajućem trenutku. U ovom konkretnom slučaju, moćni Zumurude, ti si taj adut. Unapred uživam u glupakovoj predstojećoj zbunjenosti i njegovom neizbežnom porazu kasnije.“
„Filozofi su prava deca“, odvratio je džin. „A ja nikad nisam voleo decu.“
Otišao je obuzet prezirom. Međutim, doći će vreme kad će se vratiti kod Gazalija i saslušaće sve što mrtvačev prah bude imao da kaže. Doći će vreme kada će manje prezirati religiju i Boga.


Da dodamo nešto o Zabardastu. I njega je nekad zarobila smrtna čarobnica, što je još veće poniženje nego da je to učinio čarobnjak. Oni koji proučavaju tu tematiku kažu da je to bila ista ona čarobnica o kojoj se pripoveda u Britaniji, zla Morgana le Fej, koja je spavala s rođenim bratom, a kasnije zarobila i čarobnjaka Merlina, zatočivši ga u kristalnoj pećini. Tu smo priču čuli od nekih pripovedača. Ne možemo znati da li je istinita. Nije zabeleženo ni kako je pobegao. U svakom slučaju, zna se da je i Zabardast u srcu nosio gnev prema ljudskoj vrsti, skoro jednak Zumurudovom. Jedino što je Zumurudov gnev bio vreo, a Zabardastov hladan poput polarnog leda.


U ta vremena, u doba čudnovatosti i Ratu svetova koji je usledio, predsednik Sjedinjenih Država bio je neobično inteligentan čovek, elokventan, obazriv, prefinjen, odmeren na rečima i delu, dobar plesač (mada ne toliko dobar kao njegova žena), spor na ljutnji, brz na osmehu, religiozan, koji je smatrao sebe za razboritog čoveka od akcije, lep (mada pomalo klempav), opušten u sopstvenom telu kao ponovo rođeni Sinatra (mada je izbegavao da peva) i daltonista. Bio je praktičan, pragmatičan i nogama je čvrsto stajao na zemlji. Zato je, naravno, bio potpuno nesposoban da valjano odgovori na izazov koji mu je postavio Zumurud Veliki, a koji je bio nadrealan, nepredvidiv i čudovišan. Kao što je već pomenuto, Zumurud nije napao sam, nego u grupi, pratili su ga čarobnjak Zabardast, zatim Svetlucavi Rubin, zvani Posednik Duša, i Raim Krvopija, onaj sa oštrim i nazubljenim jezikom.
Raim je bio naročito uključen u prve napade. On je noćni metamorf, u normalnom dnevnom stanju sitan i neupadljiv džin, tamnog tena i debele zadnjice, ali sposoban, kad ga ubede da se trgne iz uobičajene obamrlosti izazvane palminim vinom, da se pod okriljem tame pretvara u ogromne dugozube zveri, kopnene, morske ili leteće, muške ili ženske, a sve odreda žedne ljudske krvi. Verovatno je ovaj džinovski Džekil i Hajd jedan od prvih takvih duhova u zabeleženoj istoriji, bio je uzrok mnogih užasa gde god da se pojavio, i jedini odgovoran za sve priče o vampirima širom sveta, uključujući i japansku legendu o Gakiju, zlom duhu koji pije krv i poprima oblik živih muškaraca i žena, ili životinja, i za filipinske asvange s dugim cevastim jezikom, koje su često uzimala oblik žene i najradije sisale krv deci, irskog Darg-Dua, nemačke alpove, poljske upjore s bodljikavim jezikom, zle stvorove koji spavaju u barama krvi, i naravno, za transilvanijskog vampira Vlada Drakulu - dracul zapravo znači „zmaj“ - a o kome svi koji čitaju knjige i gledaju filmove ponešto (mada, nažalost, uglavnom netačno) znaju. U početku Rata svetova, Raim se odlučio za vodu, i jednog mračnog popodneva izdigao se iz zimske luke kao ogromno morsko čudovište i progutao ceo trajekt na putu ka Staten Ajlandu. Plima užasa zapljusnula je čitav grad, a i šire, a predsednik se pojavio na televiziji da umiri naciju. Te noći je čak i ovaj najrečitiji od svih direktora delovao pepeljasto i pogubljeno; njegove dobro poznate fraze, nećemo počinuti sve dok, odgovorni te biti, svako ko naudi Sjedinjenim Američkim Državama čini to na svoju štetu, nemojte se zavaravati, dragi moji Amerikanci, ovaj zločin biće osvećen, sve je to zvučalo nekako šuplje i nemoćno. Predsednik nije imao oružje doraslo da porazi ovog napadača. Postao je predsednik praznih reći. Kao i mnogi drugi, kakvi su zapravo svi bili veoma, veoma dugo. Ali od njega smo očekivali nešto bolje.


Što se tiče Svetlucavog Rubina, drugog od trojice Zumurudovih moćnih pratilaca, on je, po sopstvenom mišljenju, bio najveći od svih džinova šaptača (mada se mora reći da je čarobnjak Zabardast smatrao sebe mnogo boljim od njega; egoizam i nadmetanje među velikim džinovima prosto se ne može rečima opisati). Specijalnost Svetlucavog Rubina bila je da stvara nevolje tako što prvo šapuće čovekovom srcu, a onda mu uđe u telo, pokori njegovu volju i natera ga da čini razna dela - ili užasna, ili ponižavajuća, ili otkroviteljska, ili sve to odjednom. U prvo vreme, kada je Danijel Aroni, superšef najmoćnije nevladine finansijske institucije na svetu, počeo da govori kao luđak, nismo ni pomislili da se u njemu nalazi Svetlucavi Rubin, i nismo shvatili da se on zapravo i doslovno ponaša kao opsednut. Tek kada je Rubin oslobodio telo Maka Aronija posle četiri dana zaposednutosti, ostavljajući za sobom samo bednu ljusku od čoveka, skljokanu poput krpene lutke na divno zastrtom podu u velikom predvorju na vrhu zgrade njegove poslovne imperije, tada smo razumeli. Džin, visok i mršav momak, toliko vitak da je nestajao kad bi se okrenuo bokom, skakutao je i uvijao se oko palog finansijskog titana. „Sav novac sveta“, vikao je džin, „nije dovoljan. Sve zlato koje imate u kesama, ljudi, neće vas spasti od mojih kandži.“ Trgovci na šest prostranih spratova najmoćnije nevladine finansijske institucije na svetu glasno su plakali i drhtali od straha pred slikom svog besvesnog vođe, koja je treperila kao objava sudbine na ogromnim ravnim ekranima visoke rezolucije. Zadužen da pomogne Zumurudu Šahu da ispuni želje mrtvog filozofa, Svetlucavi Rubin je odlično obavio posao.
Još od smrti svog prijatelja Seta Oldvila, od ruke još uvek nestale Tereze Sake Kuartos, Danijel Mak Aroni zašao je u tamu. Život je težak i zadaje ljudima mnoštvo udaraca, ali ima situacija koje snažan čovek mora da istrpi na nogama i krene dalje. Smatrao je sebe za snažnog čoveka, čoveka s dve pesnice, koji ume da unese svu težinu u udarac, a bilo je u staklenom tornju i sedam hiljada i pet stotina ljudi, zbog kojih je morao da bude takav, onaj koji pokreće, onaj koji stvara i brani svet, onakav kakav su njegovi zaposleni želeli da bude. Stvorio je sliku sveta i ljudi su živeli u njoj. To mu je bio posao. Naravno da je bilo prepreka na tom putu. Napadnost nevernih žena, promiskuitetna priroda moćnih muškaraca razotkrivena u štampi, otkrića korumpiranih poslovnih dogovora bliskih saradnika, rak, sudari u punoj brzini, smrt na skijanju na mračnim padinama van staza, srčani udari, samoubistva, napadi rivala i podređenih u usponu, preterana manipulacija javnih službenika u potrazi za ličnom dobiti. Slegao je ramenima na sve to. To je išlo uz posao. Ako neko mora da padne, taj će i pasti. Čak i sam pad umeo je da bude prevara. Kim Novak je u Vrtoglavici pala dvaput, a tek drugi put zaista. Takva sranja se dešavaju. Stalno se dešavaju.
Bio je svestan da stvari stoje znatno drugačije nego što većina ljudi misli. Svet je divalj i strašan, daleko nenormalnije okruženje nego što obični građani mogu da prihvate. Obični građani žive u stanju nevinosti, krijući oči od istine. Razotkriveni svet bi ih uplašio, uništio bi njihova moralna uverenja, doveo bi ih do nervnih slomova, bekstva u religiju ili alkoholizma. Ne samo svet onakav kakav jeste nego i onaj koji je on stvorio. Živeo je u toj slici sveta i mogao je da se snađe s njom, znao je gde su poluge i motori, tasteri i niti, dugmići koje treba pritisnuti i oni koje nikako ne treba pritiskati. Stvarni svet koji je on stvorio i kojim je vladao. Ako je teško, to je u redu. On je umeo da se nosi s poteškoćama i imao je pod sobom sedam i po hiljada istih takvih. Mnogi, možda i većina onih koji rade kod njega, voleli su da žive u stilu, birali su tekilu Kasa dragones, skupe devojke, razmetljivost. On nije živeo tako, ali pazio je na formu, na strunjači za džudo su ga se plašili baš kao i u sali za sastanke, i mogao je da podigne više tegova nego upola mlađi momci od njega, momci koji još nemaju prozor na kancelariji, koji rade u unutrašnjim delovima kule, na vrhu liste sitnih službenika, momci u utrobi zveri. Mladost više nije bila rezervisana samo za mlade. Mak Aroni je igrao golf i tenis, staračke sportove, ali onda, prosto da bi zaprepastio svet, pretvorio se u bič-boja, majstora surfovanja, pošao u potragu za jodama velikih talasa, usvojio njihovu mudrost i stekao znanje - i sad je rasturao. Nije morao da se udara po grudima kao Vajsmilerov Tarzan. Mogao je da se snađe sa svime što naiđe. On je bio najveći majmun. Pravi kralj majmuna.
Međutim, ono što se desilo Setu Oldvilu bilo je drugačije. Ta eventualnost prešla je neku granicu. Munje iz prstiju. To nije bilo u skladu s pravilima ove vaseljene; ako neko želi da menja sliku stvarnosti drugoga, onda on mora da pregovara s tim drugim, da mu objasni i iznese ponudu koja se ne može odbiti. Ne mogu ljudi tek tako da menjaju zakone verovatnoće. To je Aroniju u prvi mah bilo uvredljivo, izazivalo je bes, a onda, kad je ta pojava počela da se umnožava, utonuo je u mračno ćutanje, vrat mu se uvukao u kragnu tako da je izgledalo kao da mu je glava postavljena direktno na ramenima, kao u žabe. Iz tornja s pogledom na reku, ljudi su gledali Kip slobode i praznu luku, luku iz koje su svi brodovi pobegli otkako je progutan trajekt sa svim putnicima, i slušali neprirodnu tišinu vode, za koju su smatrali da odražava Aronijevo jednako neobično ćutanje. Nešto gadno je izbijalo na površinu, a onda je Aroni počeo da govori, i ta gadost je izašla napolje, i bila je gora nego što je sedam i po hiljada ljudi moglo i da zamisli.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvije godine, osam mjeseci i ...

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:07 pm




Evo šta je Danijel Mak Aroni rekao i uradio pod vlašću mračnog džina. Prvog dana zaposednutosti obavestio je Vol strit žurnal da su on i njegova korporacija deo globalne zavere i da u njoj učestvuju i Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, Ministarstvo finansija SAD i Federalne rezerve. Drugog dana, dok je oko njega sve ključalo od gužve koju su podigli mediji, otišao je na Blumbergov kanal i počeo da iznosi detalje o prvom delu zavereničke strategije, to jest „uništenju američke privrede uvođenjem ukupnog duga koji je šesnaest puta veći od iznosa bruto proizvoda celog sveta. Mogu reći da smo to već postigli“, rekao je ponosno, „s obzirom na činjenicu da Amerika sada ima više radnika na socijalnoj pomoći, sto jedan milion, nego zaposlenih s punim radnim vremenom - njih je devedeset sedam miliona.“ Trećeg dana, dok su sa svih strana stizali zahtevi za njegovu ostavku ili hitno otpuštanje, pojavio se na liberalno nastrojenoj MSNBC televiziji, da govori o „postavljanju šahovskih figura na takav način da treći svetski rat postaje sto posto neizbežan.“ Čak i u studiju su se čuli uzdasi neverice kad je nastavio: „Ovo je maltene dovršeno. SAD i Izrael doveli smo do ivice rata sa Kinom i Rusijom iz dva razloga, navodnog i stvarnog; kao prvo, navodni razlog su Sirija i Iran, a stvarni razlog je očuvanje vrednosti petrodolara.“ Četvrtog dana se obratio svome osoblju, neobrijan i čupav i vrlo nalik na čoveka koji već nekoliko noći nije spavao u krevetu, i kolutajući očima tražio njihovu podršku, luđački šapućući u mali mikrofon. „Uskoro ćemo pokrenuti tajnu operaciju koja će kulminirati ukidanjem institucije predsednika, uvođenjem prekog suda i eliminacijom svakog protivljenja nastupajućoj apokalipsi. Tako ćemo dobiti svetsku vladu čvrste ruke i jedinstven globalni ekonomski sistem. To je ishod koji svi želimo, je li tako? Pitam, je li tako?“
Publika je bila preplašena. Zaposleni su počeli da uzmiču od njega, dok su im pred očima izlazile slike atomskih pečurki i dok su oplakivali uništenje svake šanse za članstvo u kantri klubu i dobar brak. Videli su smrt svoje dece i uništenje svojih kuća, a čak i pre nego što se bilo šta od toga desilo, videli su raspad ove velike institucije kada se na nju obrušio neizbežan uragan osuda, a s njom i nestanak njihovog bogatstva. Međutim, pre nego što su uspeli da pobegnu s mesta gde je Danijel Aroni doživeo nervni slom, ugledali su mračnog džina Svetlucavog Rubina, kako se pojavljuje iz njegovog skljokanog tela, trijumfalno likujući dok je glavonja padao. Prizor natprirodnog bića mnoge je zaustavio u mestu, a ostali su, vrišteći, trčali ka stepeništu. Svetlucavi Rubin smejao im se u lice, što je kod nekih trgovaca izazvalo epileptične napade, a bilo su tu i dva fatalna srčana udara, i za sve koji su preživeli to je bio znak - baš kao što je smrt Seta Oldvila bila znak za njegovog prijatelja Maka Aronija - da je sve na čemu su radili prosto stalo i da sada žive po nečijim tuđim i neizrecivim pravilima. I da li je Aroni govorio sve te đavolje reči zato što mu ih je u usta stavio đavo koji ga je zaposeo, ili istinsko đavolstvo ovog stvora leži u činjenici da je naterao velikog čoveka da razotkrije svoje sulude tajne? I u tom slučaju... da li je kraj sveta stvarno blizu? Svetlucavi Rubin je svakako želeo da oni tako misle. „Bum, tras, baaaj!“, vikao je veselo, okrećući se u stranu i nestajući. „Spremite se za svoj kraaaj!“


Čarobnjak Zabardast je dugo izgledao onako kako čarobnjak treba da izgleda: duga brada, šiljasti šešir, palica. Čarobnjak kod kojeg je Miki Maus šegrtovao, Gandalf Sivi i Zabardast svakako bi jedan u drugom smesta prepoznali srodnu dušu. Međutim, Zabardast je bio svestan svog izgleda i sad, kad su pečati bili slomljeni i procepi između svetova ponovo otvoreni, sad kada je ulaz u crvotočinu ka Peristanu stajao otvoren u Džekson Hajtsu i danju i noću, proučavao je filmove i časopise kako bi uskladio svoj izgled sa savremenicima. Najviše od svega dopao mu se onaj nemir koji je usledio kada se Džet Li zaljubio u hiljadu godina staru belu zmiju. Nakratko je poželeo da izgleda kao Džet Li, i neko vreme je razmišljao o potpunoj modernizaciji svog izgleda, o beloj budističkoj odeždi, ogrlici od perlica i obrijanoj glavi, ne bi li izgledao baš kao kung-fu filmski junak. Na kraju je ipak odustao. Ponašaj se u skladu s godinama, rekao je sebi. Ipak nije želeo da izgleda kao kung-fu zvezda. Želeo je da izgleda kao bog.
Levitacija - antigravitacija - bila je Zabardastova specijalnost. Osim što je stvorio čuvene leteće urne, koje su mnogi džinovi koristili kao lično prevozno sredstvo, nudio je i začarane metle, magične papuče, pa čak i samdižuće šešire za veštice koje žele da lete, i prikupio je znatno bogatstvo u zlatu i draguljima kao naknadu za sve te usluge. Dobro poznato, i još bolje dokumentovano, zanimanje džinova za plemenite metale i dragoceno kamenje imalo je korene, ako je verovati najvećim učenjacima, u divljim i neprekidnim orgijama koje su trajale i trajale u Vilin-zemlji, i u ljubavi mnogih džinija prema svemu što blista i svetluca. Ležeći na posteljama od zlata, raskošno ukrašene kose, članaka, vrata i struka optočenih draguljima, džinije sladostrasnice nisu imale potrebe za drugom odećom, a bile su neumorne u zadovoljavanju džinova. Zabardast, jedan od najbogatijih među džinovima, takođe je bio i jedan od seksualno najaktivnijih. Letačka čarolija dobro mu je služila i u zadovoljavanju njegove često ekstremne potrebe.
Tokom te prve faze Rata svetova, Zabardast se dao na posao da poseje strah nizom poltergajstovskih aktivnosti - slao je čitave redove sedišta da lete preko krhkih i pomodnih unutrašnjosti izložbenih dvorana, i žute taksije da preskaču krovove drugih vozila, umesto da rizikuju krivudajući između njih, podizao je poklopce šahtova i bacao ih u visini glave duž gradskih trotoara, pretvarajući ih u ogromne leteće diskove koji samo traže kaurina kom će odrubiti glavu. Bilo je određeno da samo nevernici budu mete, ali kako se Zabardast požalio Zumurudu, ovo mesto uopšte nije bezbožno. Zapravo, bilo je izuzetno pobožno. Ateisti su bili veoma malobrojni i rasuti, a svi ostali obožavali su mnoštvo najrazličitijih bogova, neprekidno, u svakom kutku. „Nije važno“, odvratio je Zumurud. „Potiču s ovog neprosvećenog mesta, ili su odabrali da tu žive, a to je dovoljno.“
Između dve levitacije, čarobnjak Zabardast je voleo da posmatra posledice puštanja velikog broja otrovnih zmija među nedužne ljude - iz čistog zadovoljstva. Zmije su isto bile džinovi, ali džinovi nižeg reda; više njihove sluge, ili možda čak i ljubimci. Čarobnjak Zabardast je voleo zmije, iskreno ali površno. Nije bio sklon dubokim emocijama. Duboke emocije ne zanimaju džinove. Zapravo, kao i u mnogim drugim pogledima, džinija Dunija je i u tome bila izuzetak.
Jedna od Zabardastovih zmija sklupčala se oko Krajslerove zgrade, od vrha do podnožja, kao pakleni tobogan. Neki rasejani, možda i drogirani, a svakako kratkovidi službenik s naočarama viđen je kako skače kroz prozor na šezdeset sedmom spratu, srednjem od tri sprata koje zauzima obnovljeni restoran Klaud klab. Klizio je ukrug, ukrug, sve niže po zmiji, sve dok se nije udario u potiljak i pao na trotoar, u fizički odličnom stanju, čak su mu i naočare ostale čitave, mada dostojanstvo nije. Potrčao je ka železničkoj stanici i nestao iz istorije. Njegovo spuštanje snimilo je najmanje sedam kamera na mobilnim telefonima, ali ipak nije bilo moguće identifikovati ga. Rado ćemo ga prepustiti anonimnosti. Imamo ono što nam je od njega potrebno, digitalne snimke, izuzetno uvećane, na kojima će svakog bogovetnog dana ponavljati, po hiljadu i jedan put, kad god mi to poželimo, svoje veličanstveno kružno spuštanje.
Zmijin palacavi jezik bio je dug šest metara i šibao je po člancima pešake koji su bežali na sve strane, izazivajući padove i povrede. Drugi ogromni crv, sa romboidnim šarama zelene i žute boje, nalik na zastavu Jamajke koja je nekim čudom oživela, istovremeno je viđen na Junion skveru kako pleše na repu, rasterujući šahiste i skejtbordere, dilere i demonstrante, tinejdžere u novim patikama i majke s decom, koje su pošle u prodavnicu slatkiša. Trojica starina polako su bežala iz centra na segvejima, kraj druge i treće lokacije Vorholovog studija, pitajući se drhtavim glasovima šta bi Endi napravio od plešuće zmije, možda srebrni sito-otisak Dvostruki Uroboros ili dvanaestočasovni film. Zima je bila jaka i još je bilo hrpa snega duž ivica trga, ali kada je zmija zaplesala, ljudi su zaboravili na sve i počeli da beže. Žitelji grada su te zime baš dosta trčali, ali od kakvog god užasa bežali, uvek su bežali pravo prema nekom drugom užasu, skačući iz tiganja u vatru.
Zaliha za svaki slučaj polako je ponestajalo. Kutije za preživljavanje, zvane još i sedamdesetdvočasovnim paketima ili „nikad se neću vratiti kući“, postale su te sezone obavezne. Mnogo se raspravljalo o tome šta sve treba imati u kutiji za preživljavanje. Da li, na primer, treba da spremite pištolj za zaštitu od onih koji nemaju sopstvenu kutiju? Izlazi iz grada bili su zakrčeni kolima koja su uporno trubila, a u njima su bili odrasli vlasnici kutija za preživljavanje s decom, koji su se uputili nekuda u brda. Nisu obraćali pažnju da su pojedine trake zatvorene i to je dovodilo do sudara i još većih zagušenja. Svuda je vladala panika.


Što se tiče samog Zumuruda Velikog, iskreno rečeno, on se osećao pomalo u senci svojih preduzimljivih pratilaca. Činio je sve što je mogao, pojavio se u punom sjaju na trgu ispred Linkolnovog centra, urlajući „svi ste vi moji robovi“, ali čak i u tim danima histerije bilo je nedužnih duša koje su mislile da je to reklama za neku novu operu u Metu. Jedne noći odleteo je na vrh najviše kule Svetskog trgovinskog centra i balansirao na jednoj nozi na samom vrhu tornja, jodlujući iz sveg glasa; ali uprkos užasu koji je ispunio srca mnogih Njujorčana, još uvek je bilo ljudi, dole kraj žalosnog malog vodopada, koji su mislili da je njegovo upadljivo prisustvo samo reklamni trik za neki novi neukusni rimejk čuvenog starog filma s gorilom. Probio je rupu u uglednoj fasadi stare pošte, ali takvo uništenje moglo se videti u bioskopima svakog leta, pa je utisak umanjen tim čestim reprizama. To je važilo i za ekstremne vremenske uslove: sneg, led i tako dalje. Ovo je bila vrsta sa ogromnom sposobnošću da ignoriše svoj usud. Kad neko želi da bude oličenje nadolazećeg užasa, zapravo se nađe u vrlo neprijatnoj situaciji. Utoliko pre što se činilo da su džinovi koje je doveo da mu budu pomoćnici uspeli da se ubace, pomalo nezahvalno, u glavnu ulogu. Veliki Zumurud počeo je iskreno da se pita nije li izgubio veštinu.
Ako mračni džin ima neku manu, to je... ali ne! Mnogo je bolje i preciznije, i manje traljavo, reći: Među mnogim manama mračnih džinova je i... E tako, dakle: izvesna besciljnost u ponašanju. Oni žive u datom trenutku, nemaju velike planove i lako im je skrenuti pažnju. Ne obraćajte se džinovima za strategiju, jer među njima ne postoji džin Klauzevic, ni džin Sun Cu. Džingis-kan, koji je osvajao sve što vidi, zasnivao je strategiju na ogromnim krdima konja koji su pratili njegovu vojsku. Njegovi strelci jahači bili su konjica koja seje užas. Njegovi vojnici živeli su na kobiljem mleku, konjskoj krvi i mesu, tako da je i mrtav konj bio koristan konj. Džinovi ne razmišljaju na taj način i nisu navikli na kolektivno delanje jer su okoreli individualisti. Zumurud Šah, koji je u haosu uživao koliko i svaki džin, bio je, iskreno rečeno, obeshrabren. Koliko automobila može da pretvori u ogromnu bodljikavu prasad koja će se gegati auto-putem, koliko nekretnina može da ošteti jednim pokretom ruke, pre nego što mu misli odlutaju ka uzvišenim zadovoljstvima beskonačno duge seksualne aktivnosti, koja ga svakog trenutka čekala u Vilin-zemlji? U odsustvu dostojnog protivnika, da li je igra uopšte vredna truda?
Čovečanstvo nikad nije bilo dostojan protivnik, gunđao je Zumurud Šah. Neko vreme je bilo zanimljivo petljati se s tim slabašnim bićima - Kako su samo pompezni! Kako su uobraženi! Kako su nesposobni da shvate svoju beznačajnost pred vaseljenom! - i kvariti njihove obožavane planove, ali posle nekog vremena, bez obzira na tri želje čije je ispunjenje obećao mrtvom filozofu, dalje bavljenje time postalo mu je nezanimljivo. Otvaranje crvotočine koja povezuje njegov svet s njihovim bilo je stvarno impresivno, i da bi to naglasio, pojavio se na ogromnom ekranu na Tajms skveru, kako bi pokazao ko je predvodnik moćne invazije koja će uskoro pokoriti čitavu ljudsku vrstu - Svi ste sad moji robovi, urliknuo je ponovo, zaboravite svoju istoriju, od danas počinje novo doba! Međutim, pravi poznavalac džinova primetiće da, iako je crvotočina u Kvinsu i dalje bila zastrašujuće otvorena, nije bilo nikakve vojske koja je hrlila kroz nju. Džinovi u Peristanu uglavnom su bili suviše zauzeti seksom.
Ovde je važno da kratko pomenemo i izuzetnu lenjost velikih džinova. Ako želite da razumete kako je moguće da tako mnogo tako moćnih duhova ostane tako dugo zarobljeno po bocama, lampama i tome slično, odgovor leži u ogromnoj tromosti koja obuzme džina posle manje-više svega što učini. Njihovi periodi sna mnogo su duži od perioda u budnom stanju, a za to vreme spavaju tako duboko da ih možete ugurati i spakovati u bilo kakav začarani sud a da se ne probude. Tako je, na primer, posle veličanstvenog gutanja i varenja trajekta, Raim Krvopija, i dalje u obliku moćnog morskog zmaja, zaspao na dnu luke i nije se budio nekoliko nedelja; a isto tako je i zaposedanje i vladanje finansijskim titanom Danijelom Aronijem na nekoliko meseci iznurilo i Svetlucavog Rubina. Zabardast i Zumurud nisu se baš tako lako umarali, ali posle nekog vremena i njih je počeo da hvata dremež. Sanjivi džin je po pravilu nervozan i zato su se sad Zumurud i Zabardast, sedeći na oblacima iznad Menhetna, svađali ko je šta i kome učinio, ko je bio istaknutiji izvođač, a ko više statista, i prema tome, ko od njih treba kome da se pokloni, i ko je bio bliži ispunjenju obećanja koje je Zumurud Veliki dao filozofu Gazaliju pre mnogo vekova. Kad je Zumurud razmetljivo prigrabio zasluge i za strašnu zimu koja je stezala grad, Zabardast je reagovao zlobnim smehom. „Činjenica da ti sebi pripisuješ loše vreme“, rekao je, „samo pokazuje koliko očajnički želiš da dokažeš svoju moć. Ja lično zasnivam svoje argumente samo na uzrocima i posledicama. Uradim ovo, rezultat je ovakav. Možda ćeš sutra reći da si zaslužan i za zalazak sunca, i tvrditi da si čitav svet obavio tamom.“
Ovo se mora ponoviti: čak i najmoćniji džinovi često su detinjasto svadljivi, što dovodi do detinjastih sukoba. Obično su to, kao što je to slučaj s detinjarijama uopšte, kratkotrajne svađe, ali dok traju, mogu postati vrlo ogorčene i pakosne. Kada se džinovi svađaju, rezultati tih svađa ljudskom oku mogu biti spektakularni. Tada se gađaju predmetima koji sami po sebi nisu stvari kako ih mi doživljavamo, već proizvodi čaranja. Gledajući nebo sa zemlje, ljudska bića takve nestvari tumače kao komete, meteore i zvezde padalice. Što je džin moćniji, to je „meteor“ vreliji i strašniji. Zabardast i Zumurud bili su najmoćniji od svih mračnih džinova, i zato je njihova magijska vatra bila opasna čak i za njih same. A ubistvo džina od strane drugog džina ključni je deo naše priče.
Na vrhuncu svađe, tamo gore među belim oblacima iznad grada, Zabardast je udario svog starog prijatelja po najosetljivijem mestu: po Zumurudovoj ogromnoj amour propre, to jest taštini.
„Kad bih to poželeo“, uzviknuo je Zabardast, „mogao bih da postanem veći div od tebe, ali meni veličina nije bitna! Kad bih poželeo, mogao bih da budem još bolji metamorf od Raima Krvopije, ali više volim da zadržim svoj oblik! Kada bih poželeo, mogao bih da budem bolji šaptač od Svetlucavog Rubina, jer moj šapat ima trajnije i dramatičnije rezultate.“ Zumurud, koji nije bio naročito vičan raspravama, urliknuo je od besa i bacio ogromnu vatrenu loptu, koju je Zabardast pretvorio u bezopasnu grudvu i bacio je nazad na protivnika, kao dečak u zavejanom parku. „Osim toga“, vikao je, „slušaj me dobro, ti što se toliko hvališeš stvaranjem one crvotočine: posle duge razdvojenosti svetova, kada su se prvi pečati slomili i prvi procepi ponovo otvorili, vratio sam se na Zemlju mnogo pre nego što si ti na to i pomislio! A ono što sam tad učinio posejalo je seme koje će uskoro uroditi plodom i naneti čovečanstvu dublju ranu od svega što bi ti mogao da postigneš! Ti mrziš ljude zato što su drugačiji od nas! Ja ih mrzim zato što poseduju Zemlju, prekrasnu ali ugroženu Zemlju! Ja sam uveliko prevazišao sićušnu i fanatičnu osvetu tvog mrtvog filozofa! U ovom gradu postoji baštovan iz kojeg će nići čitava bašta užasa! Ono što sam započeo šapatom, pretvoriće se u urlik koji će zauvek oterati ljudsku rasu s ove planete! Onda će Vilin-zemlja delovati mračno i obično, a čitava blagoslovena Zemlja, očišćena od ljudi, biće džinovima na raspolaganju! Eto šta ja mogu da uradim! Ja sam Strašan! Ja sam Zabardast!“


„Nerazumnost pobeđuje sama sebe“, rekao je Ibn Ružd Gazaliju, prah prahu, „upravo razumom svoje nerazumnosti. Razum može da dremne neko vreme, ali iracionalnost je češće komirana. Na kraju će iracionalno ostati zauvek zarobljeno u snovima, a razum će nadvladati.“
„Svet o kom ljudi sanjaju“, odgovorio je Gazali, „jeste svet koji pokušavaju da naprave.“


Usledio je period zatišja, tokom kojeg su se Zabardast, Svetlucavi Rubin i Raim Krvopija vratili u Vilin-zemlju. Ulaz u crvotočinu u Kvinsu se zatvorio i ostala je samo uništena kuća. Naši preci dozvolili su sebi da poveruju da je najgore prošlo. Satovi su nastavili da kucaju. Proleće je pristizalo. Kuda god bi muškarci krenuli, našli bi se u seni procvalih devojaka, i bilo im je drago. U to vreme bili smo ljudi bez pamćenja, naročito mladi, a bilo je tako mnogo onoga što mladima odvraća pažnju. Dozvolili su sebi da im sreća odvuče pažnju.
Zumurud Veliki jedini se nije vratio u Peristan. Otišao je da sedne kraj Gazalijevog groba i da postavlja pitanja. Iako se silno bunio protiv filozofije i teologije, sada je odlučio da sluša. Možda mu se smučila brbljivost i zloba džinova. Možda mu se besciljna anarhija džinova, pravljenje haosa samo radi haosa, konačno učinila šuplja i prazna, pa je razumeo da mu je potrebna zastava pod kojom će se boriti. Možda je, na kraju, odrastao, ne fizički nego iznutra; a pošto je odrastao, osetio je kako mu je, da bi poštovao neki cilj, važno da taj cilj bude veći od njega; i pošto je već bio div, cilj je morao da bude stvarno veoma veliki; a jedini veliki cilj koji je imao na raspolaganju bio je onaj za koji je Gazali pokušavao da ga pridobije. S ove vremenske distance ne možemo tačno razumeti njegov um. Znamo samo da je pristao.
Čuvajte se ljudi (i džinova) od akcije kada najzad pokušaju da učine sebe boljim pomoću razmišljanja. Tad i malo razmišljanja ume da bude opasno.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvije godine, osam mjeseci i ...

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:08 pm





DUNIJA SE ZALJUBILA,
OPET






Kada je Dunija prvi put ugledala Džeronima Manezesa, lebdeo je okrenut na bok u svojoj spavaćoj sobi, u skoro potpunom mraku, noseći masku za spavanje, iznuren i obuzet duboko dremljivim stanjem koje je nešto najbliže snu što je uspevao da postigne poslednjih dana, dok ga je svetlo jedine upaljene lampe na noćnom stočiću osvetljavalo odozdo, bacajući preko njegovog dugog koščatog lica senke kao iz horor filmova. Ćebe mu je visilo s obe strane tela, tako da je izgledao kao mađioničarev lebdeći pomoćnik, koji hipnotisan nekakvim trikom čeka da ga tip s cilindrom i plaštom pretesteriše na pola. Gde sam već videla to lice? - upitala se i smesta odgovorila sebi, iako je sećanje bilo staro više od osam stotina godina. To je bilo lice njenog ljudskog voljenog, mada oko glave nije imalo obmotanu tkaninu, i seda brada nije bila onako pažljivo negovana, već divlja, grublja nego što je se sećala, ne brada čoveka koji je odlučio da pusti bradu, već neuredna strnjika na licu čoveka koji je prosto prestao da se brije. Prošlo je više od osam vekova otkako je videla to lice, a evo ga sada, kao da je juče bilo, kao da je nije napustio, kao da se nije pretvorio u prašinu, prašinu s kojom je ona razgovarala, oživljenu prašinu, ali ipak prašinu, bestelesnu i mrtvu. Kao da ju je ovde čekao sve ovo vreme, u mraku, osam stotina godina, i duže, čekao je da ga ona nađe i obnovi njihovu drevnu ljubav.
Lebdenje nije bilo nikakva misterija za princezu džinova. To je svakako delo Zabardasta, džina čarobnjaka. Zabardast je skliznuo kroz prve procepe koji su se ponovo otvorili i prokleo Džeronima Manezesa; ali pitanje je zašto. To jeste bila misterija. Da li je reč o nasumičnoj zlobi, ili je Zabardast nekako osetio postojanje Dunijazata i shvatio da bi, ako se valjano organizuju, mogli postati prepreka mračnim džinovima, otpor, protivteža? Dunija nije verovala u slučajnosti. Džinovi veruju u svrsishodnu prirodu vaseljene, u kojoj čak i slučajnost ima svoj cilj. Morala je da odgonetne Zabardastov motiv, a s vremenom je i uspela u tome, i saznala za Zabardastov plan da raširi dvoličnu bolest izdizanja i padanja koja će, jednom i zauvek, ukloniti čovečanstvo s površine zemlje. Obični ljudi će prosto odlebdeti uvis da umru, ugušiće se zbog nedostatka kiseonika, smrznuće se zbog niskih temperatura, napašće ih ptice, zgranute što je kopneno biće ugrozilo njihovu teritoriju. Ali evo Džeronima, posle prilično vremena, i dalje je bio prilično blizu tlu, i dalje je mogao da obitava u zatvorenom prostoru i da vrši svoje prirodne funkcije a da ne napravi ponižavajući nered. Ovaj čovek zaslužuje divljenje, pomislila je. Sjajno se snalazi. Ali najviše ju je privlačilo njegovo lice. Mislila je da više nikada neće videti to lice.
Ibn Ružd je, milujući joj telo, često hvalio njenu lepotu, čak toliko da bi se ona iznervirala i rekla: Moje misli ti nikad ne pada na pamet da pohvališ. On bi odgovarao da su um i telo jedno, um je deo ljudskog tela, i kao takav, odgovoran je za sve postupke tela, a jedan od tih postupaka je i misao. Pohvaliti telo znači pohvaliti i um koji njime vlada. To je rekao još Aristotel, a on se slagao s njim, i zbog toga mu je bilo teško, šaputao joj je bogohulno na uho, da poveruje kako svest nadživljava telo, jer je um deo tela i nema nikakvog smisla bez njega. Ona nije htela da se raspravlja s Aristotelom pa je oćutala. Platon je drugačiji, nastavljao je on. Platon misli da je um zarobljen u telu, kao ptica, i tek pošto se oslobodi tog kaveza, može da uzleti i bude slobodan.
Poželela je da mu kaže: Ja sam od dima. Moj um je dim, moje misli su dim, ja sam dim i ništa osim dima. Ovo telo je kao odeća koju sam navukla, koju sam svojom magijskom veštinom učinila sposobnim da mrda onako kako mrdaju ljudska tela, toliko je biološki savršeno da može da začinje decu i rađa ih po troje, četvoro ili petoro odjednom. A ipak, ja nisam ovo telo i mogla bih, ako poželim, da se nastanim i u nekoj drugoj ženi, ili antilopi, ili komarcu. Aristotel greši, jer sam ja živela eonima, i menjala sam telo kad god poželim, kao odeću koja mi dosadi. Um i telo su dve stvari, poželela je da kaže, ali znala je da bi se razočarao što se neko ne slaže s njim, pa je oćutala.
Sada je u Džeronimu Manezesu ugledala ponovo rođenog Ibn Ružda i poželela da mu kaže: Eto, vidiš, i ti si prešao u novo telo. Kretao si se kroz vreme, duž mračnog hodnika, za koji kažu da kroz njega duša putuje između dva života, odbacujući staru svest, oslobađajući se starog bića, sve dok nije ostala samo čista srž, čisto svetlo postojanja, spremno da uđe u drugog živog stvora; i niko ne može poreći da si ti ponovo ovde, drugačiji, a ipak isti. Zamisli da si došao na svet vezanih očiju, u mraku, lebdeći u vazduhu, baš kao sada. Ne bi ni znao da imaš telo, a opet bi znao da si to ti. Tvoje biće, tvoj um, bilo bi tu čim se svest pojavi. Oni jesu odvojeni.
A ipak, pomislila je, raspravljajući se sama sa sobom, možda i nije tako. Možda je kod ljudskih bića drugačije, oni ne mogu da menjaju oblik, a odjek mrtvog čoveka prikazanog u ovoj usnuloj prilici može se pripisati nekoj uvrnutoj igri biologije i ničemu više. Možda kod pravih ljudi um, duša i svest teku kroz tela poput krvi, nastanjujući svaku ćeliju fizičkog bića, i onda bi Aristotel bio u pravu: kod ljudi su um i telo jedno i ne mogu se odvojiti, biće je u telu i nestaje s njim. Zadrhtala je od uzbuđenja dok je zamišljala takvo jedinstvo. Kako su samo ljudi srećni ako je tako, poželela je da kaže Džeronimu, koji je i bio i nije bio Ibn Ružd: srećan i proklet. Kada im srca trepere od uzbuđenja, i duše im takođe trepere, kada im se puls ubrza, ubrza im se i duh, kad im se oči ovlaže od suza radosnica, onda i njihov um oseća tu radost. I njihovi umovi se dodiruju, kao što se i ljudski prsti međusobno dodiruju, i kada ih tako dodirne neko drugi, kao da se dve svesti nakratko stope. Um daje telu čulnost, omogućava telu da okusi slast i da namiriše ljubav u slatkom parfemu voljene osobe; ne vode ljubav samo njihova tela, nego i umovi. A na kraju, duša, smrtna kao i samo telo, konačno nauči poslednju veliku životnu lekciju, a to je telesna smrt.
Džinija je uzela ljudski oblik, ali taj oblik nije sama džinija, i zato ne može da oseti ni ukus ni miris niti bilo šta, i njeno telo nije stvoreno za ljubav jer nije simbiotički partner, nije posednik uma. Kada bi je filozof intimno dotakao, to je bilo kao da je neko miluje preko mnoštva slojeva teške zimske odeće, tako da nije osećala ništa osim dalekog šuškanja, nalik češanju ruke o kaput. Ali volela je svog filozofa toliko silno da ga je navela da veruje kako je njeno telo uzbuđeno i na vrhuncu. Ibn Ružd je bio prevaren. Muškarce je u tom smislu lako prevariti, jer oni žele da veruju kako poseduju moć da uzbude ženu. Želela je da on poveruje da ju je zadovoljio, ali zapravo je ona mogla samo da pruži fizičko zadovoljstvo muškarcu, ali ne i da ga primi, mogla je samo da zamišlja kako bi izgledalo takvo zadovoljstvo, mogla je da gleda i da uči, pa da ponudi ljubavniku spoljašnje znake, pokušavajući da prevari i sebe samu, a ne samo njega, da je, eto, zadovoljena, što ju je pretvaralo u glumicu, u lažnjaka, u budalu koja laže sebe. A ipak, volela je tog čoveka, volela ga je zbog njegovog uma, i uzela je sebi telo kako bi on mogao da voli nju, rodila mu je decu i nosila je sećanje na tu ljubav tokom osam i više stoleća, i sada, na njeno iznenađenje i uzbuđenje, eto njega, ponovo rođenog, s novim telom, novim kostima, pa neka je i ovaj lebdeći Džeronimo star, pa šta? Ibn Ružd je takođe bio „star“. Ljudska bića, kratkotrajne svece, nemaju pojma šta znači ta reč. Ona je bila starija od obojice, toliko starija da bi se obojica užasnuli da je i telom starila onako kako stare ljudi.
Sećala se i dinosaura. Bila je starija od cele ljudske vrste.
Džinovi jedni drugima retko priznaju koliko ih ljudska bića zapravo zanimaju, koliko je ljudska vrsta fascinantna onima koji nisu ljudi. A ipak, u vreme pre čovečanstva, u vreme prvih jednoćelijskih organizama, riba, vodozemaca, zatim prvih kopnenih stvorenja, pa prvih letećih, prvih gmizavih, a potom u doba krupnih životinja, džinovi su retko napuštali Vilin-zemlju. Zemaljska džungla, pustinja, planinski vrhovi, sva ta divlja stvorenja, nisu im ništa značili. Peristan je pokazivao opsesiju džinova uređenošću svega, što samo civilizacija može da pruži; to je bilo mesto puno strogih vrtova, elegantnih terasa, s uredno sprovedenim stepenastim potocima. Cveće je raslo u lejama, drveće je bilo posađeno simetrično kako bi se stvorili prijatni drvoredi i šumarci, s blagom senkom i osećanjem skladne srazmere. Bilo je u Vilin-zemlji paviljona od crvenog kamena, s mnogo kupola, sa svilastim zidovima unutar kojih su se nalazili tapacirani budoari, s jastucima za ležanje i spremnim samovarima vina, kuda su se džinovi povlačili radi uživanja. Bili su načinjeni od dima i vatre, ali voleli su lepo oblikovane stvari više nego bezobličnost svoje prirode. To ih je često navodilo da uzimaju ljudska obličja. Već sama ta činjenica otkrivala je stepen njihovog - da, da! - njihovog duga prema sirotom smrtnom čovečanstvu, koje im je pružilo uzorak, pomažući im da nametnu fizički, hortikulturni i arhitektonski red svojem, u osnovi, haotičnom biću. Samo prilikom seksualnog čina - što je glavna aktivnost u Vilin-zemlji - džinovi, kako muški tako i ženski, napuštaju svoja tela i padaju jedni u druge kao srž, dim prepleten s vatrom, vatra okružena dimom, u dugim i žestokim spajanjima. Inače su zaista počeli sve češće da koriste tela, ljuske u koje su obuzdavali svoju divljačnost. Ta tela su ih formalizovala, baš kao što stroga bašta formalizuje divljinu. Tela su dobra, slagali su se svi džinovi.
Princeza Dunija - ili preciznije rečeno, princeza koja je izabrala sebi ime Dunija, koje znači svet, za svoje posete svetu ljudi - otišla je dalje od većine svojih sunarodnika. Njena fasciniranost ljudskim bićima postala je tako duboka da je našla načina da u sebi otkrije ljudske emocije. Postala je džinija koja može da se zaljubi. Koja se već jednom zaljubila i sad je bila na ivici da to ponovo učini, sa istim čovekom, samo u novoj inkarnaciji. Štaviše, da je pita, ona bi mu rekla da ga voli zbog njegovog uma, a ne zbog tela. On sam bio je dokaz da su um i telo dve stvari, a ne jedna; izuzetan um u, iskreno, nimalo naročitom pakovanju. Niko nije mogao stvarno da voli Ibn Ružda zbog izgleda u kome je, pošteno rečeno, bilo elemenata mlitavosti, a u vreme kad ga je upoznala, tu su bili i drugi znaci propadanja od starosti. Primetila je, s dosta zadovoljstva, da je telo ovog usnulog Džeronima Manezesa, reinkarnacije njenog voljenog, znatno poboljšano u odnosu na original. Bilo je čvrsto i snažno, iako je i on bio star. Kao da je Ibn Ruždovo lice bilo postavljeno na bolju podlogu. Da, voleće ga, i možda će ovog puta upotrebiti na sebi neku dodatnu magiju kako bi stekla i sposobnost da fizički oseća. Možda će ovog puta moći i da prima, a ne samo da daje. Ali šta ako mu je um idiotski? Šta ako to nije um u koji se nekada zaljubila? Da li bi mogla da se zadovolji samo licem i telom? Možda, pomislila je. Niko nije savršen, a reinkarnacija nije baš egzaktna nauka. Možda bi mogla da se zadovolji i nečim manjim. Izgledao je dobro. To bi moglo da joj bude dovoljno.
Samo joj jedno nije palo na pamet. Džeronimo Manezes poticao je iz plemena Dunijazata, što je značilo da joj je on potomak, sasvim moguće čukunčukunčukunčukunčukunčukunčukununuk, možda koje čukun više-manje. Tehnički, seks sa gospodinom Džeronimom predstavljao bi incest. No, džinovi ne znaju za zabranu incesta. U njihovom svetu rađanje dece je toliko retko da im se nije učinilo bitnim da postave zabranu spavanja s potomstvom, da se tako izrazimo. Nije ni bilo nekog pomena vrednog potomstva. Međutim, Dunija je imala potomstvo; i to mnogobrojno. Ipak, što se tiče incesta, povela se za primerom kamile. Kamila će se rado pariti s majkom, kćerkom, bratom, sestrom, ocem, stricem, ili kime god. Kamile ne znaju za pristojnost i nikad ne misle na uljudnost. I muške i ženske kamile pokreće isključivo želja. Dunija, kao i svi iz njenog naroda, bila je od iste sorte. Ono što je želela, to je i imala. A na njeno iznenađenje, našla je ono što je želela u ovoj uzanoj kući, u ovom uzanom suterenu, gde je ovaj usnuli muškarac lebdeo desetak centimetara iznad kreveta.
Posmatrala ga je kako spava, smrtnika za kog telo nije stvar izbora, koji pripada telu, i telo njemu, i oklevala je da ga probudi. Posle onog vrlo neprijatnog upada u stan na spratu i zaprepašćenja tamošnje stanarke, Plavog Jasmina, Dunija je rešila da postane nevidljiva, želela je, ovog puta, da vidi pre nego što bude viđena. Polako je pošla ka ležećoj prilici. Loše je spavao, na ivici buđenja, i mumlao je nešto u snu. Moraće da bude oprezna. Želela je da ostane usnuo kako bi mogla da mu oslušne srce.
Već smo pominjali veštinu džinova da šapuću, da nadvladaju i kontrolišu volju ljudskog bića time što šapuću reći moći uz njihov grudni koš. Dunija je bila sjajan šaptač, ali je posedovala, povrh toga, i jednu redu veštinu: dar slušanja, umeće da priđe usnulom čoveku i položi mu uho na grudi, vrlo nežno, i razabirući tajni jezik kojim biće govori jedino samom sebi, otkrije želje njegovog srca. Dok je slušala Džeronima Manezesa, najpre je čula njegove najpredvidljivije želje - kad bih mogao da se spustim nazad na zemlju i da mi noge ponovo dodirnu čvrsto tlo - a ispod njih tužnije, neispunjive želje starosti - kad bih mogao ponovo da budem mlad, da imam snagu mladosti i uverenje da je život dug, a ispod toga snove svih raseljenih, kad bih ponovo mogao da pripadam onom dalekom mestu iz kog sam odavno otišao, od kog sam se otuđio i koje me je zaboravilo, u kom sam sad tuđinac, iako je to mesto odakle sam potekao, kad bih mogao ponovo tamo da pripadam, da šetam tim ulicama znajući da su moje, znajući da je moja priča deo priče tih ulica, iako nije, veći deo mog života nije, kad bi moglo, kad bi samo moglo, da ponovo vidim francuski kriket i da slušam muziku s podijuma, i da ponovo čujem dečije pesmice po uličicama. Ona je slušala i dalje, i onda je čula, ispod svega ostalog, najdublji ton muzike njegovog srca, i znala je šta joj je činiti.


Gospodin Džeronimo se probudio u svitanje, osećajući svakodnevni tupi bol u kostima, koji je naučio da smatra svojim novim normalnim stanjem, posledicom borbe čitavog tela protiv sile teže. Sila teže je i dalje bila tu: još nije mogao da prikupi dovoljno egoizma kako bi poverovao da ona nestaje u njegovoj neposrednoj okolini. Sila teže je sila teže. Međutim, njegovo telo bilo je pod dejstvom neobjašnjive i tek nešto malo jače protivteže, koja joj se opirala i polako ga vukla naviše, i to je bilo iznurujuće. Smatrao je sebe snažnim čovekom, očvrslim od fizičkog rada, bola i vremena, čovekom kog nije lako obeshrabriti, ali ovih dana, kad bi se probudio iz nemirnog polusna, prva misao bi mu bila: dotrajao istrošen, a odmah potom: nije mi preostalo još mnogo vremena. Ako umre pre nego što njegovo stanje prestane, da li će moći da ga sahrane, ili će se njegov leš opirati grobu, gurati zemlju u stranu i polako se probijati kroz površinu kako bi lebdeo iznad svog poslednjeg konačišta dok se raspada? Ako ga kremiraju, da li će se pretvoriti u oblačić pepela, koji će tvrdoglavo lebdeti u vazduhu, staloženo se uspinjući poput jata tromih insekata, sve dok ga u nekom trenutku ne raznesu vetrovi ili nestane među oblacima? To su bile njegove jutarnje brige. Ovog konkretnog jutra sanjivost je brzo razvejana jer je primetio da nešto ne valja. Soba je bila mračna. Nije se sećao da je isključio lampu na noćnom stočiću. Uvek je voleo da spava u mraku, ali u ova čudna vremena počeo je da ostavlja upaljeno to malo svetlo. Često bi mu ćebe spalo dok spava pa je morao da pruža ruku naniže kako bi ga našao, pipajući u mraku. Zato je ostavljao svetlo, ali ovog jutra probudio se u mraku. Dok su mu se oči privikavale na tamu, shvatio je da nije sam u sobi. Pred njim se polako materijalizovala žena - njegov um je sam stvorio tu nemoguću reč - materijalizovala se u tami pred njegovim očima; žena koju je mogao da prepozna, čak i u dubokoj senci koju je odabrala, kao svoju mrtvu suprugu.
Otkako ju je munja otela od njega na La Inkoerenci, čudnom imanju Blisovih, Ela Elfenbajn mu je stalno dolazila u snove, uvek optimistična, uvek veličanstvena, uvek mlada. U ovo vreme njegovog straha i melanholije ona, koja je otišla pre njega u veliku nepovezanost, vraćala se da ga teši i umiruje. U budnom stanju nije ni pomišljao da posle života sledi išta osim ništavila. Ako bi baš morao, rekao bi kako je, zapravo, sam život stupanje u postojanje iz velikog mora ništavila, iz kojeg nakratko izranjamo rođenjem i u koje se svi moramo vratiti. A ipak, dok je sanjao, njegovo sanjalačko biće nije pristajalo na takvu doktrinu konačnosti. Njegov san bio je težak i nemiran, ali ona je ipak dolazila, u svoj svojoj fizičkoj lepoti, njeno telo se kovitlalo oko njegovog kako bi ga obgrlila svojom toplotom, njen nos ga je milovao po vratu, njegova ruka bi joj se spustila na glavu, šaka mu je počivala na njenoj kosi. Suviše je pričala, kao i uvek, neprestano ćeretaš i ćućoriš, govorio joj je u stara dobra vremena, Radio Ela, i bilo je trenutaka kada bi je, smejući se, ali ipak pomalo iznerviran, molio da pokuša da ćuti makar šezdeset sekundi, a ona nije uspevala, ni jedan jedini put. U snovima ga je savetovala o zdravoj ishrani, grdila ga što pije suviše alkohola, brinula se jer se, u svom sve zatvorenijem načinu života, on ne kreće onoliko koliko je navikao, pričala o najnovijim kozmetičkim preparatima za kožu (u snu je nije pitao kako ostaje u toku s tim), razglabala je o politici i, naravno, imala je mnogo šta da kaže i o baštovanstvu; pričala je o svemu pomalo, i ni o čemu naročito, pa opet o svemu, i tako ukrug.
On je o njenim monolozima razmišljao onako kako ljubitelji muzike razmišljaju o omiljenim pesmama. One im pružaju ličnu muzičku pratnju životu. Njegovi dani su sada postali tihi, ali noći, barem neke, još uvek su bile pune njenih reči. Ali sada je bio budan, a neka žena stajala je nad njim i bila je to još jedna nemoguća stvar, rame uz rame s nemogućim u koje mu se život pretvorio, a možda je ovo još više nemoguća nemogućnost, ali prepoznao bi njeno telo bilo gde, čak i u mraku. Mora da sam upao u nekakav delirijum, pomislio je, možda sam stigao do kraja života i u haosu poslednjih trenutaka podarena mi je ova vizija.
Ela? - upitao je. Da, začuo je odgovor. Da i ne.
Upalio je svetlo; i iskočio, ako ne baš iz kože, onda iz kreveta. Iz ležećeg položaja deset centimetara iznad dušeka. Ćebe mu je spalo. Suočen sa izmenjenom Dunijom, sada pljunutom slikom i prilikom Ele Elfenbajn Manezes, uzdrhtao je od straha i rađanja nemoguće radosti.
Nisu mogli da prestanu da se gledaju. Oboje su gledali u reinkarnacije, oboje su se zaljubljivali u surogate. Nisu bili originali, nego kopije, oboje tek odjek onoga što je ono drugo izgubilo. Od samog početka su znali da je ono drugo falsifikat, i od početka su bili spremni da potisnu to saznanje; barem na neko vreme. Živimo u vremenu stvari koje dolaze posle, i ne mislimo o sebi kao o prvom potezu, već kao o posledici.
„Moja žena je mrtva“, rekao je gospodin Džeronimo, „a duhovi ne postoje, dakle, ili me drži halucinacija ili je ovo neka okrutna šala.“
„Mrtvi ne hode svetom, to je istina“, odgovorila je Dunija, „ali čuda se dešavaju.“
„Prvo levitacija“, rekao je on, „a sada uskrsnuće?“
„Što se tiče levitacije“, odvratila je Dunija koketno, uzdižući se na njegov nivo, na šta je gospodin Džeronimo starački glasno jeknuo, „nisi jedini koji to ume. A što se tiče uskrsnuća, ne, ne zaista.“
On se silno trudio da se drži svoje vere u stvarnost stvarnog, da na svoje stanje gleda kao na izuzetak, a ne kao na znak opšteg raspada sistema. Čarobna beba s televizije, čije postojanje ga je u prvi mah tešilo, uskoro je počela da pogoršava uznemirenost njegovog duha, pa je pokušavao da je izbaci iz misli. Prestao je da prati vesti. Ako je bilo izveštaja o novim nadrealnim pojavama, on nije hteo da zna za to. Usamljenost, jedinstvenost, te stvari su mu sada delovale poželjnije od ostalih mogućnosti. Ako uspe da prihvati kako je upravo on bio ili postao odstupanje, čudak, onda bi mogao da definiše ostatak poznatog sveta, grad, zemlju, planetu, prema poznatim ili pretpostavljenim ili bar prihvaćenim principima postajnštajnovske nauke, pa bi onda sanjao o tome kako se vratio u ono izgubljeno stanje za kojim čezne. Odstupanja se dešavaju i u savršenim sistemima. Takve pojave ne moraju ukazivati na potpunu propast sistema. Zaglavci se mogu odglaviti, ponovo pokrenuti, popraviti.
Sada, suočen s Elom koja se vratila iz mrtvih, morao je da napusti i tu poslednju mrvicu nade, ono što je smatrao razumom, jer evo Ele koja se predstavlja kao Dunija, princeza džinova, koja je uzela oblik njegove supruge kako bi mu ugodila, ili je bar tako rekla; ali možda je samo želela da ga zavara, da ga zavede i uništi kao što su sirene uništavale pomorce, ili Kirka, ili neka druga mitska čarobnica. Ovo je bila Eladunija, ili Dunijela, i divnim glasom njegove divne žene pričala mu je čudesne bajke o postojanju džinova, svetlih i mračnih, vila i ifrita, i o Vilin-zemlji, gde je seks fenomenalan, i o metamorfima, i o šaptačima; i o slamanju pečata, o otvaranju procepa u stvarnosti; o prvoj crvotočini u Kvinsu (sada ih je već bilo biše, na raznim mestima), o dolasku mračnih džinova i o posledicama njihovog prisustva. On je oduvek bio skeptičan i bezbožan čovek, a od ove priče mu je ključalo u stomaku, a u mozgu zujalo. Gubim razum, rekao je sebi. Više nije znao šta da misli, ni kako da misli.
„Svet mašte je stvaran“, rekla je ona umirujućim glasom, slušajući njegovu duboku zbunjenost, „ali iz toga ne sledi da Bog postoji. Po tom pitanju sam skeptična koliko i ti.“
Još je bila u sobi, nije nikuda otišla, lebdela je u vazduhu baš kao i on, dozvoljavajući mu da je dodirne. Prvo ju je dodirnuo da vidi može li, jer je deo njegovog mozga verovao da će mu ruka prosto proći kroz nju. Nosila je crnu majicu bez rukava, koje se dobro sećao, i vojničke pantalone s mnogo džepova, kao da je ratni fotograf, kosa joj je bila skupljena u visok konjski rep i videle su joj se vitke mišićave ruke, gole, s kožom boje masline. Ljudi su često pitali Elu da li je Libanka. Vrhovima prstiju dotakao je njene ruke i osetio toplu kožu, toliko poznatu na dodir, Elinu kožu. Pošla je ka njemu i onda više nije mogao da joj odoli. Postao je svestan suza koje mu teku niz obraze. Grlio ju je i ona mu je dozvoljavala da je grli. Obujmio je dlanovima njeno lice, a onda iznenada, nepodnošljivo, osetio je da nešto ne valja. Njena brada se neočekivano izdužila. Ti nisi ona, rekao je, ko god i šta god da si, ti nisi ona. Ona je slušala dublje od njegovih reči i napravila izmenu. Pokušaj ponovo, rekla je. Da, rekao je on, nežno savijajući dlan ispod njene brade. Da, to je dobro.
U početku svake ljubavi postoji lični ugovor koji svako od zaljubljenih sklapa sa sobom, saglasnost da ostavi po strani ono što nije u redu s drugom stranom u korist onoga što je u redu. Ljubav je kao proleće posle zime. Dolazi da zaleči životne rane koje nanosi bezljubavna hladnoća. Kada se ta toplina rodi u srcu, nesavršenosti voljene osobe su nebitne, manje od nebitnih, i lako je potpisati tajni ugovor sa sobom. Glas sumnje je prigušen. Kasnije, kad ljubav izbledi, tajni ugovor deluje kao glupost, ali ako i jeste tako, to je neophodna glupost, rođena iz vere u lepotu, što će reći, iz vere u mogućnost nemoguće prave ljubavi.
Čovek u šezdesetim, odvojen od tla od kojeg je zarađivao za život, udarom munje lišen jedine žene koju je ikada voleo, i ova princeza s drugog sveta, koja u grudima čuva sećanje na gubitak od pre mnogo vekova, na drugoj strani okeana, veoma daleko - oboje su patili od jedinstvenog bola koji nastaje zbog gubitka ili nestanka ljubavi. Ovde, u zamračenoj suterenskoj sobi, u zgradi Bagdad, složili su se sami sa sobom i jedno s drugim da obnove dve ljubavi koje je smrt davno prekinula. Ona se zaogrnula telom njegove voljene žene, a on je odlučio da ne primeti da Dunijin glas nije Elin, da njeno ponašanje nije isto kao njegove žene, i da zajednička sećanja, koja uvek spajaju ljubavni par, uglavnom nedostaju u njenom umu. Ona je bila veličanstven slušalac i rešila se da bude žena za kojom je čeznuo, ali kao prvo, slušanje zahteva vreme i pažnju, a kao drugo, princeza džinova želi da bude voljena zbog sebe same, i zato se želja da bude voljena kao Dunija opirala njenim pokušajima da glumi mrtvu ženu, a to je imitaciju činilo manje savršenom nego što je mogla biti. A što se tiče Džeronima Manezesa, da, divila se njegovom snažnom i vitkom staračkom telu, ali čovek kog je ona volela bio je sav u umu.
„Šta znaš“, upitala ga je konačno, „o filozofiji?“
Pričao joj je o Gospi Filozofu i njenom ničeovsko-šopenhauerovskom pesimizmu. Kada je pomenuo da se imanje Aleksandre Blis Farinje zove La Inkoerenca, Dunija je iznenađeno jeknula, setivši se davnašnje bitke knjigama između Gazalija i Ibn Ružda, Nesuvislost filozofa s jedne strane, a Nesuvislost nesuvislosti s druge. Ovo je bila treća nepovezanost. Dunija je u toj podudarnosti videla skrivenu ruku kismeta, koji je takođe i karma. Sudbina je sadržana u tom imenu. Imena skrivaju naš usud.
Džeronimo Manezes joj je rekao i za priču Plavog Jasmina o pesimizmu Unjaza. „U ovom trenutku, i u mom trenutnom stanju“, rekao je, iznenadivši samog sebe kad je čuo kako mu usne izgovaraju jednu od deviza Aleksandre Farinje, „da i ne pominjem stanje planete uopšte, teško je nemati tragičan stav prema životu.“ To uopšte nije loš odgovor, pomislila je Dunija. To je odgovor čoveka koji misli. Moći će da počne odatle. „Razumem“, odgovorila je, „ali taj stav potiče iz vremena pre nego što si sreo vilinsku princezu.“
Vreme je stalo. Gospodin Džeronimo se nalazio na začaranom mestu visokog napona, koje je u isto vreme bilo i njegova suterenska soba i soba pretvorena u džinovsku ljubavnu jazbinu, namirisanu dimom, mesto gde satovi ne kucaju, sekundare se ne pomeraju, digitalne cifre se ne menjaju. Nije mogao da odredi jesu li tokom vođenja ljubavi protekli minut, sedmice ili meseci. I pre toga, još otkako je odvojen od tla, bio je primoran da odbaci veći deo onoga što je verovao da zna o prirodi stvari. Sada se oslobađao i poslednjih delića svojih starih uverenja, koji su još preostali. Ovde je, posle dugog vremena, postojalo žensko telo, koje je ujedno bilo i nije bilo telo njegove žene. Prošlo je toliko vremena da je njegovo fizičko sećanje na Elino telo oslabilo i, mada se stideo da to prizna, mnogo svežija sećanja na Aleksandru Farinju pomešala su se s onim čega se sećao o vođenju ljubavi sa svojom ženom. A sada se umesto svega toga pojavilo potpuno novo osećanje, postalo je ono što se sa sobom složio da smatra za osećanje Ele Elfenbajn, koja se kreće ispod njega kao slatki topli talas; i on, koji nikad nije verovao u reinkarnaciju ni u druge slične besmislice, bio je bespomoćan, pod dejstvom čini vilinske princeze, i zagnjurio se u more ljubavi, gde je sve istina ako ti to kažeš, sve je istina ako ti čarobnica to šapne na uho, i čak je, onako zbunjen, mogao da prihvati da je njegova žena sve vreme bila vilinska princeza, da je Ela čak i tokom života, mog prvog života, šaputala je džinija, a ovo mi je drugi - da, čak i tokom prvog života bila je prerušena džinija, tako da vilinska princeza nije bila ni falsifikat ni imitacija, to je oduvek bila ona, iako on to sve dosad nije znao, a ako je ovo delirijum, ni to mu nije smetalo, to je delirijum koji je sam izabrao i želeo, jer svi mi želimo ljubav, večnu ljubav, ljubav koja se vraća i posle smrti, da se ponovo rodi, ljubav koja će nas držati i trajati nam sve do smrti.
U toj zamračenoj sobi nikakve spoljne vesti o haosu koji je zahvatio grad nisu dopirale do njih. Grad je vrištao od straha, ali oni to nisu čuli, brodovi su odbijali da uplove u luku, ljudi su se bojali da izađu iz kuća i pođu na posao, panika se reflektovala i na ekonomiju, akcije su padale, banke su se tresle, police u supermarketima bile su prazne, a nove zalihe nisu stizale, paraliza užasa držala je grad u čvrstom stisku i katastrofa je bila neminovna. Samo u mraku uzane sobe u suterenu Bagdada televizor je bio ugašen i pucketanje propasti nije se čulo.
Postojao je samo čin ljubavi, a vođenje ljubavi oboma im je donelo iznenađenje. „Telo ti miriše na dim“, rekla je ona. „Pogledaj se. Kad se uzbudiš, postaneš nejasan, razmazan, vidi se dim po tvojim ivicama, zar ti žene s kojima si spavao to nisu rekle?“ Ne, slagao je, sećajući se da mu je Ela govorila to isto, ali prikrivajući sećanje, ispravno pogađajući da Dunija ne bi želela da čuje istinu. Ne, rekao je, nisu. To ju je zadovoljilo, kao što je i mislio. „Zato što nikada nisi vodio ljubav s džinijom“, rekla mu je. „To je sasvim drugi stepen uzbuđenja.“ Da, složio se, jeste. Ali ona je mislila, dok je uzbuđenje u njoj raslo, da se to u njemu razotkriva džin, džinovsko biće koje je konačno doprlo do njega, pružajući se kroz vekove, pravo od nje. To je bila ta sumporna dimljivost džinova kada vode ljubav. A kad bi uspela da oslobodi džina u njemu, mnogo šta bi postalo moguće. „Džeronimo, Džeronimo“, šaputala je u njegovo dimljivo uho, „izgleda da si i ti vila.“
Duniji se tokom vođenja ljubavi desilo nešto neočekivano: uživala je, ne toliko kao u bestelesnom seksu u Vilin-zemlji, u ekstatičnom stapanju dima i vatre, ali postojalo je (kao što se nadala da hoće) izvesno - ne, snažno! - osećanje zadovoljstva. To joj je pokazalo ne samo da postaje sve čovečnija nego i da njen novi ljubavnik možda ima u sebi više džinovskog nego što je u prvi mah pomišljala. Kao da je njihova imitacija ljubavi, ljubav rođena iz sećanja na druge, njihova postljubav koja je došla kasnije, postala istinita, autentična, predmet za sebe i po sebi, u kojoj je maltene prestala da misli na mrtvog filozofa, a njegova mrtva žena, u čiju kopiju je dopustila sebi da se pretvori, polako je u njegovoj mašti zamenjena nepoznatim magijskim stvorenjem, koje mu je došlo, potpuno neverovatno, u trenutku potrebe. Možda će čak doći vreme, dozvolila je sebi da pomisli, kada će moći da mu se pokaže onakva kakva je zaista - niti šesnaestogodišnja beskućnica koja se niotkuda stvorila na Ibn Ruždovim vratima, niti ova kopija mrtve ljubavi, nego kao njeno kraljevsko biće u svoj svojoj veličini. Obuzeta tom neočekivanom nadom, počela je da priča Džeronimu Manezesu ono što ni Ibn Ruždu nikad nije rekla.
„Oko granica Vilin-zemlje“, rekla je, „pruža se kružna planina Kaf, u kojoj je, prema legendi, nekada živela bog-ptica Simurg, rođaka Sindbadove ptice Rok. Ali to je samo priča. Mi, džinovi i džinire, mi koji nismo legenda, znamo tu pticu, ali ona nema vlasti nad nama. A postoji i vladar na planini Kaf, ne stvor s perjem, kljunom i kandžama, nego veliki vilinski car, Šapal sin Šahrokov, i njegova kći, najmoćnija od svih džinija, Asman Peri, odnosno Nebeska Vila, a zovu je i Princeza Munja. Šapal je i kralj Simurga, i ta ptica mu sedi na ramenu i služi mu.
Nema ljubavi između cara i velikih ifrita. Planina Kaf je najpoželjnije mesto u celoj Vilin-zemlji, i ifriti bi silno želeli da je poseduju, ali olujna magija careve kćeri, velike džinovske čarobnice, jednaka je magiji Zabardasta i Zumuruda Šaha, i ona održava zid od čistih munja koji okružuje Kaf, i štiti kružnu planinu od njihove pohlepe. Pa ipak, oni su uvek na oprezu i očekuju priliku, nekakvu nevolju među devama, nižim duhovima koji nastanjuju podnožje Kafa, i pokušavaju da ih ubede da se pobune protiv svojih vladara. U ovom trenutku traje zatišje u beskonačnoj borbi između cara i ifrita, koja je, iskreno rečeno, u pat-poziciji već mnogo milenijuma, jer oluje, zemljotresi i druge pojave, koje su razbile dugo zatvorene pečate između Peristana i sveta ljudi, omogućile su ifritima da izvode svoje pakosti i ovde, što im je zanimljivo jer je novo, ili je barem dugo bilo nedostupno. Odavno nisu bili u mogućnosti to da čine, i veruju da na Zemlji nema magije koja bi mogla da im pruži otpor, a pošto su siledžije, dopada im se ideja da unište nedoraslog protivnika. I zato, dok misle na osvajanje, moj otac i ja uspeli smo malo da predahnemo.“
„Ti?“, upitao je gospodin Džeronimo. „To siti? Princeza Kafska?“
„To pokušavam da ti kažem“, odgovorila je. „Bitka koja počinje ovde na Zemlji odraz je bitke koja oduvek traje u Vilin-zemlji.“
Pošto je naučila trik zadovoljstva, bila je neumorna u lovu na njega. Jedan od razloga što joj više odgovara „stariji“ muškarac kao ljubavnik, mrmljala je Džeronimu Manezesu, jeste što je njima lakše da se kontrolišu. S mlađim muškarcem sve je začas gotovo. On joj je rekao kako mu je milo što i starost ima svojih prednosti. Ona nije slušala. Upravo je otkrivala radosti vrhunca. On je opet uglavnom bio izgubljen u slatkoj zbunjenosti, jedva svestan s kojom od tri žene, dve ljudske, a jednom neljudskom, vodi ljubav, i stoga oboje u prvi mah nije primetilo šta se s njim dešava, sve dok u jednom trenutku, kad je on bio odozdo a ona odozgo, nije osetio nešto neočekivano, nešto skoro zaboravljeno, ispod svoje glave i leđa.
Jastuke. Čaršave.
Krevet je prihvatio njegovu težinu, ušivene opruge u madracu tiho su uzdahnule pod njim kao druga ljubavnica, a onda je osetio kako se njena težina spušta na njega, jer se zakon gravitacije obnovio. Kada je shvatio šta se desilo, počeo je da plače, mada nije spadao u muškarce koji su laki na suzama. Ona je sišla sa njega i zagrlila ga, ali on nije bio u stanju da ostane u ležećem položaju. Izašao je iz kreveta, nesigurno, još uvek napola u neverici, i dozvolio svojim stopalima da se spuste na pod spavaće sobe. Kad su ga dotakla, kriknuo je. Onda je stao, umalo se preturivši. Noge su mu bile slabe, mišići mlitavi od nekorišćenja. Ona je stala kraj njega i on ju je zagrlio oko ramena. Onda se smirio i pustio je, i stajao sasvim sam. Soba i svet vratili su se u svoj poznati, davno izgubljeni oblik. Osećao je težinu stvari, svog tela, svojih osećanja, svojih nada. „Izgleda da bi trebalo da ti verujem“, čudio se, „da si ti to što kažeš da jesi, i da Vilin-zemlja postoji, i da si ti njihova najmoćnija čarobnica, jer si razbila kletvu koja je bačena na mene i vratila si me na zemlju.“
„A još čudnije od toga“, dodala je ona, „jeste to što, iako zaista jesam to što kažem, da sam ne samo Dunija majka Dunijazata nego i princeza Nebeska Vila s planine Kaf, nisam zaslužna za ovo što se ovde dogodilo, izuzev ako sam tokom vođenja ljubavi pomogla da se u tebi oslobodi sila za koju ni ti ni ja nismo znali da je poseduješ. Nisam te ja vratila nazad na zemlju. Uradio si to sam. A ako je džinovski duh u tebi sposoban da nadvlada čarobnjaštvo Zabardastovo, onda taj mračni džin ima ozbiljnog neprijatelja i na ovom svetu, isto kao i na onom, a Rat svetova možda možemo i da dobijemo umesto da se završi, kao što Zumurud i njegova banda veruju, neizbežnom pobedom mračnih džinova i njihovom tiranijom nad svim narodima sveta.“
„Nemoj da se zanosiš“, upozorio ju je on. „Ja sam samo baštovan. Ja kopam i sadim i plevim. Ne vodim ratove.“
„Ne moraš ti nikuda da ideš, najmiliji moj“, odgovorila je. „Ovaj rat doći će kod tebe.“


Oliver Oldkasl, upravnik imanja na La Inkoerenci, začuo je krik užasa iz spavaće sobe svoje gospodarice, i smesta je shvatio da se ono što se desilo njemu svakako desilo i njoj. „Sada ću stvarno ubiti onog prokletog šišača živice!“, urliknuo je i potrčao, bosonog, da pomogne Gospi Filozofu. Kosa mu je bila raspuštena i raščupana, košulja mu je visila preko starih somotskih pantalona, a rukama je mahnito mahao dok je trčao, tako da je više ličio na nespretnog Badžu ili Obeliksa u trku nego na dostojanstvenog starog Marksa. Prošao je kroz malo spoljno predsoblje s blagim ali neuništivim mirisom konjske balege, galopirao je po starim drvenim podovima, koji bi bilo kog drugog dana zabili iverje u njegova bosa stopala, praćen ljutitim pogledima s tapiserija s imaginarnim precima, jedva je izbegavao vaze od porcelana iz Sevra na nestabilnim stočićima od alabastera, trčao je spuštene glave poput bika, ignorišući prezrivi šapat oholih polica za knjige, i upao u Aleksandrino lično krilo. Na vratima njene spavaće sobe se pribrao, neuspešno zagladio zamršenu kosu, cimnuo bradu da je upristoji i upasao košulju u pantalone kao đačić koji čeka da ga primi direktor. „Mogu li da uđem, gospo?“, uzviknuo je, a upravo jačina glasa odavala je koliko se plaši. Ona je odgovorila glasnim jecajem i to mu je bilo dovoljno, a onda su stajali gledajući jedno u drugo, gospodarica i sluga, ona u dugoj starinskoj spavaćici, a on sav u rasulu, sa istim užasom u očima, polako spuštajući pogled ka podu, gde su videli da nijedno od njihova četiri bosa stopala, njegova s retkim maljama na člancima i prstima, a njena sićušna i lepo oblikovana, uopšte ne dodiruju pod. Između njih i tla nalazio se razmak od dobra tri centimetra.
„Ta prokleta bolest!“, urliknuo je Oldkasl. „Taj bedni korov od čoveka, ta gljivica, taj tumor, došao je u vašu kuću donoseći ovu odvratnu zarazu, i sad ju je preneo i nama!“
„Kakva bi zaraza mogla da izazove ovako nešto?“, plakala je ona.
„Upravo prokleto ovakva, gospo!“, odvratio je Oldkasl stežući pesnice. „Ova odvratna vrsta, da izvinite na izrazu! Ova zaraza brestova koju ste pustili u svoju ličnu leju! Ova fatalna fitoftora što ubija hrastove! Ostavio nam je bolest u punom cvatu!“
„Ne javlja se na telefon“, rekla je ona, mašući mu pred nosom beskorisnim aparatom.
„Meni će se javiti!“, izjavio je Oliver Oldkasl veličanstveno. „Ili ima da mu oplevim njušku! Da mu hortikulturiram tu prokletu lobanju! Javiće se meni taj, o, još kako hoće!“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvije godine, osam mjeseci i ...

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:09 pm





U tim nerazumljivim noćima prijavljena su razdvajanja svih mogućih vrsta. Razdvajanje ljudskih bića od tla bilo je već dovoljno loše. A ipak, u nekim delovima sveta nije time ni počelo niti se time završilo. U svetu književnosti pojavilo se primetno razdvajanje pisaca od likova. Naučnici su prijavili razdvajanje uzroka i posledica. Postalo je nemoguće sastavljati nova izdanja rečnika usled razdvajanja reći i značenja. Ekonomisti su primetili sve veće razdvajanje bogataša od siromaha. Sudovi za razvod iskusili su nagli porast poslovanja, izazvan bujicom bračnih razdvajanja. Stara prijateljstva naglo su se prekidala. Zaraza razdvajanja brzo se širila svetom.
Odvajanje od tla sve većeg broja ljudi i njihovih ljubimaca, čokoladnih labradora, kunića, persijskih mačaka, hrčaka, lasica i jednog majmuna po imenu I Ti, izazvalo je globalnu paniku. Tkanje ljudskog života počelo je da se raspada. U Menilovoj galeriji u Hjustonu, prepredeni kustos Kristof Pantokrator iznenada je po prvi put shvatio proročku prirodu remek-dela Golkonda Renea Magrita, na kojoj muškarci u crnim kaputima i polucilindrima lebde u vazduhu, naspram niskih zgrada i vedrog neba. Oduvek se smatralo da ti ljudi na slici polako padaju, kao uredno obučena kiša. No, Pantokrator je shvatio da Magrit nije slikao ljude kao kišne kapi. „To su ljudi baloni!“, uzviknuo je. „Oni se dižu! Oni se dižu!“ Vrlo nepromišljeno je objavio svoje otkriće i posle toga su galerijske zgrade morali da čuvaju naoružani stražari zbog mnoštva lokalnog stanovništva besnog zbog velikog dela proroka antigravitacije. Neki stražari počeli su i sami da se izdižu, što je bilo uznemirujuće, a isto tako i neki demonstranti i potencijalni vandali.


„Bogomolje su pune užasnutog sveta koji traži zaštitu od Svemogućeg“, rekao je Gazalijev prah Ibn Ruždovom prahu. „Kao što sam i očekivao. Strah goni ljude ka Alahu.“
Odgovora nije bilo.
„Šta je bilo?“, podsmešljivo je upitao Gazali. „Konačno ti je ponestalo šupljih argumenata?“
Ibn Ružd je posle nekog vremena odgovorio glasom punim muževne patnje: „Dovoljno je teško otkriti da je žena koja ti je rodila decu zapravo natprirodno biće“, rekao je, „a kamoli saznati i da spava s drugim.“
Gazali se nasmejao onako kako samo prah može da se smeje. „Ti si mrtav, budalo!“ rekao je. „Mrtav si osam vekova i duže. Nije ti vreme za ljubomoru.“
„To je upravo šuplja primedba“, brecnuo se Ibn Ružd iz svog groba, „koja pokazuje da nikad nisi bio zaljubljen; iz toga sledi da čak ni dok si bio živ nisi zaista živeo.“
„Samo u Alaha“, odvratio je Gazali. „On je bio moja jedina ljubav, i On mi je bio i ostao i više nego dovoljan.“


Kada je Sestra Olbi otkrila da joj se stopala nalaze na četiri centimetra od poda, bila je ljuća nego ikad u životu još otkako joj je otac pobegao s promuklom pevačicom iz Luizijane, nedelju dana pre nego što je trebalo da odvede kćerkicu u novi Diznilend na Floridi. Tada je prošla kroz stan na spratu u Harlemu, uništavajući svaki trag svog odbeglog roditelja: iscepala je fotografije, iseckala mu šešir, napravila na dečjem igralištu omanju lomaču od njegove odeće, ćutke gledajući kako majka bespomoćno maše rukama i nemo otvara i zatvara usta, ali uopšte ne pokušava da obuzda kćerkin bes. Posle toga otac za nju više nije postojao, a mlada Si Si Olbi stekla je ugled devojke koju nikako ne treba naljutiti.
Njena omiljena stanarka Plavi Jasmin takođe je uzletela i zatekla ju je kako nekontrolisano jeca u hodniku, na dobrih pet centimetara visine. „A uvek sam ga branila!“, cvilela je. „Kad god ste rekli nešto protiv njega, ja sam ga branila, jer je tako lepo sed i podseća me na tatu. A onda se pojavi žena na letećem ćilimu i pomislim da sam poludela, a sad i ovo. Branila sam tog čoveka! Kako sam mogla znati da će mi preneti ovu prokletu bolest?“
Sad je bilo već dve izdaje očinskih figura da besni zbog njih, a kroz nekoliko minuta Sestra Olbi je uz pomoć svog univerzalnog ključa ušla u stan gospodina Džeronima, noseći u ruci napunjenu sačmaru, a Plavi Jasmin primicala se tik iza nje. „Da se gubiš odavde!“ povikala je. „Do uveče, ili će te u zoru izneti nogama napred!“
„On stoji na podu!“ vrisnula je Plavi Jasmin. „Izlečio se, a mi smo ostale bolesne!“
Strah menja i plašljive, pomislio je gospodin Džeronimo gledajući pravo u cev puške. Strah je čovek koji beži od sopstvene senke. Strah je žena koja nosi slušalice, dok je jedini zvuk koji u njima čuje njen sopstveni užas. Strah je samotnjak, narcis, slep za sve osim za sebe. Strah je jači od etike, jači od procene, jači od odgovornosti, jači od civilizacije. Strah je propeta životinja koja gazi decu pod sobom dok beži od sebe same. Strah je licemer, tiranin, kukavica, nezaustavljivi bes, kurva. Strah je metak uperen u njegovo srce.
„Nedužan sam“, rekao je, „ali puška vam je odličan argument.“
„Ti si izvor zaraze!“, rekla je Sestra Olbi. „Nulti pacijent! Tifusarka Meri!19 Tvoje telo treba umotati u najlon i zakopati kilometar duboko, da ne bi uništio i druge!“
Strah je i Plavog Jasmina ščepao za grlo. „Otac me je izdao i ostavio samu na svetu, mada je znao koliko mi je potreban. Ti si me izdao i oteo mi zemlju po kojoj hodam. On mi je bio otac i zato ga ipak volim. A ti? Ti moraš da odeš!“
Vilinska princeza je nestala. Kada je čula okretanje ključa u bravi, okrenula se u stranu i nestala kroz procep u vazduhu. Možda će mu pomoći, a možda i neće. Svašta je već čuo o ćudljivoj nepouzdanosti džinova. Možda ga je samo iskoristila da zadovolji glad za seksom, jer kažu da su džinovi nezasiti u seksu, a pošto je to obavila, više je nikad neće videti. Vratila ga je na zemlju i to mu je bila nagrada, a sve ostalo, ono o njegovim ličnim džinovskim moćima, bila je glupost. Verovatno je ostao sam, uskoro i beskućnik, suočen s neporecivom istinom sačmarice u rukama žene pobesnele od straha.
„Otići ću“, rekao je.
„Imaš jedan sat“, rekla je Sestra.


U Londonu, daleko od spavaće sobe gospodina Džeronima, rulja se okupila pred kućom kompozitora Hjuga Kasterbridža u Vel Voku, šumovitom predgrađu Hempsteda. Iznenadio se kad ih je video, jer je u poslednje vreme svima služio za podsmeh, a ovoliki masovni gnev činio mu se nesrazmernim u odnosu na njegov trenutni ugled. Postalo je uobičajeno ismevati Kasterbridža još od onog nesrećnog nastupa na televiziji, u kome je zapretio svetu pošastima koje će na čovečanstvo pustiti Bog u kojeg ni sam nije verovao - klasična umetnička idiotarija, rekli su svi, trebalo je da ostane kod kuće i da plinguje i plonguje, struže i lupa, i da drži jezik za zubima. Kasterbridž je ostao nasukan zbog svoje ogromne, čvrste i do sada neprobojne samouverenosti, ali ga je nervirala lakoća s kojom je njegov dotadašnji ugled zbrisan onim što je on smatrao novom dvoličnošću. Očito nije bilo mesta ideji da metaforička sfera može da bude toliko moćna da utiče i na stvarni svet. Dakle, sad je bio predmet podsmeha, ateista koji veruje u božansku osvetu.
Pa dobro. Ostaće kod kuće sa svojom čudnom šenbergovskom muzikom, koju vrlo malo ljudi razume, a još manje u njoj uživa. Razmišljaće o šestotonskoj inverzivnoj kombinatorici i višedimenzionalnim dodekafonskim serijama, razmatraće osobine referentnih tonaliteta i pustiće prokleti svet da se obesi. U poslednje vreme živeo je sve povučenije. Zvono na vratima vile se pokvarilo, a on nije video razloga da ga popravlja. Postateistička grupa, koju je nakratko okupio, rastočila se pod pritiskom javnosti, ali on je ostao, ćutke, ljutito, stegnutih zuba, i držao se svog oružja. Bio je navikao da ga smatraju nerazumljivim. Smejte se! - nemo je naređivao svojim kritičarima. Videćemo ko će se poslednji smejati.
Međutim, očito se u gradu pojavio novi propovednik. Nastupilo je divljaštvo, vatre u delovima grada s opštinskim zgradama, pljačke u trgovačkim ulicama u obično konzervativnim oblastima južno od reke, pobunjeničke gomile na glavnom trgu, koje ni same nisu znale koji su im zahtevi. Iz plamena se pojavio palikuća pod turbanom, čovečuljak s narandžastom bradom poput Sime Strahote i obrvama punim jakog mirisa dima, pojavio se jednog dana prosto niotkuda, kao da je iskoračio kroz procep u nebu - zvao se Jusuf Ifrit, i iznenada ga je bilo svuda, bio je lider, predstavnik, prisustvovao je zasedanjima državnih komiteta, pričalo se i o viteškoj tituli. Pošast se zaista širi, grmeo je, i ako se ne budemo branili od nje, svi ćemo zasigurno biti zaraženi, već nas je zarazila, nečistota te bolesti već je prodrla u krv mnoge bespomoćne dece, ali mi smo spremni da se branimo, saseći ćemo pošast u korenu. Pošast ima mnogo korenova, govorio je Jusuf, prenose je knjige, filmovi, ples, slike, ali muzika je ono čega se najviše plašio i što je najviše mrzeo, jer se muzika podvlači pod misli i spopada srce; a od svih tvoraca muzike, taj jedan je najgori od svih, oličenje pošasti u vidu kakofonije, zlo pretvoreno u zvuk. I zato je policajac posetio kompozitora Kasterbridža: Bojim se da ćete morati da se iselite, gospodine, dok se stvari malo ne smire, ne možemo vam garantovati bezbednost na ovakvom mestu, a treba da mislimo i na vaše susede, gospodine, u kavgama mogu biti povređeni i nedužni prolaznici - a on se na to narogušio: Da li sam dobro razumeo? - rekao je - da vidim da li je to ono što mi upravo govorite, kažete mi da ako ja budem povređen u toj vašoj navodnoj kavgi, ako je povreda nanesena meni, onda ja nisam nedužni prolaznik, da li to pokušavate da mi kažete, dođavola? Nema potrebe za takvim izrazima, gospodine, to neću dozvoliti, morate prihvatiti situaciju takvu kakva jeste, neću da dovodim u opasnost svoje ljude samo zbog vaše samožive nepomirljivosti.
Odlazite! - rekao mu je. Ovo je moj dom. Ovo je moj zamak. Braniću se topovima i ključalim uljem.
Da li je to pretnja nasiljem, gospodine?
To je jebena stilska figura!
A onda, misterija. Okupljena rulja, reći mržnje, nasilje prerušeno u odbranu, pretnje onih koji tvrde da im se preti, nož koji se pretvara da je u opasnosti da ga neko ubode, pesnica optužuje bradu za napad, sve to je bilo sasvim poznato, to glasno i zlobno licemerje čitavog ovog doba. Čak ni propovednik koji se pojavio niotkuda nije bio neka velika zagonetka. Takvi naopaki sveti ljudi stalno se pojavljuju, nastaju u nekoj vrsti sociološke partenogeneze, u nekoj čudnoj operaciji samouzdizanja koja ništarijama daje autoritet. Tu nema druge nego da se slegne ramenima. A zatim, one noći kada se dogodila misterija, stigli su izveštaji o ženi viđenoj kod kompozitora, silueti ocrtanoj na prozoru dnevne sobe, nepoznatoj ženi koja se pojavila niotkuda i potom nestala nikuda, ostavljajući kompozitora samog kraj noćnog prozora, otvorenog u inat okupljenoj rulji, dok je njegova bolno neskladna muzika tandrkala iza njega poput alarmnog sistema, a ruke mu bile raširene kao na raspeću: šta on to radi, da li priziva smrt u svoju kuću, i zašto je rulja odjednom utihnula, kao da im je neka ogromna nevidljiva mačka pojela jezik; vreme u Londonu bilo je mirno i vedro, ali ne i u Hempstedu, u Hempstedu je te noći iznenada naišla strašna grmljavina, a potom munje, bum, tras, i rulja nije čekala novi udar, munja je razbila čaroliju i rulja se razbežala, vrišteći, spašavajući život, niz Vel Vok, pa preko u Hit; niko nije poginuo, hvala nebesima, osim onog idiota koji je smislio da je najbolji zaklon od munja ispod drveta, e taj je ostao spržen. Sledećeg dana rulja se nije vratila, nije ni sutradan, a ni prekosutra.
Kakva slučajnost, gospodine, ta čudno lokalizovana oluja, skoro kao da ste je prizvah, da vas možda ne zanima meteorologija, gospodine? Da nemate slučajno na tavanu neku skalameriju koja može da kontroliše vremenske prilike? Imate li nešto protiv toga da pogledamo?
Samo izvolite, inspektore.


U povratku kući gospodina Džeronima od Hjuga Kasterbridža, leteći na istok a ne na zapad, jer džinovi se kreću toliko brzo da nema potrebe za biranjem najkraćeg puta, Dunija je prolazila iznad ruševina, histerije, haosa. Planine su počele da se ruše, snegovi da se tope, okeani da rastu, a prsti mračnih džinova Zumuruda Velikog, Svetlucavog Rubina, Raima Krvopije i Zumurudovog starog saveznika, a sad sve više suparnika za položaj najvećeg džina, čarobnjaka džina Zabardasta, bili su u svakoj čorbi mirodija, u rezervoaru pijaće vode pretvorene u mokraću, i u tiraninu bebećeg lika, koji je, pošto mu je Zabardast šaputao na uho, naredio da svi njegovi podanici imaju istu besmislenu frizuru kao i on sam; ljudska bića nisu znala kako da izađu na kraj sa navalom paranormalnog u svojim životima, pomislila je Dunija, većina ih se prosto raspala ili su pristali da se ošišaju, i plakali su od ljubavi prema tiraninu bebećeg lika, ili su pod Zumurudovim činima padali ničice pred lažnim bogovima, koji su od njih tražili da ubijaju sledbenike drugih lažnih bogova, i to su i činili, kipove Ovih bogova uništavali su sledbenici Onih bogova, poštovaoce Onih bogova kastrirali su, kamenovali, vešali i presecali napola poštovaoci Ovih bogova. Ljudski razum je, u najboljem slučaju, jadna i krhka stvar, pomislila je. Mržnja, glupost, slepa pobožnost, pohlepa - četiri jahača nove apokalipse. A ipak, volela je te nesrećne ljude i želela je da ih spase od mračnih džinova koji su hranili, pojili i gajili tamu u njima. Voleti jedno ljudsko biće znači voleti ih sve. Voleti dvojicu znači biti zauvek upecana, bespomoćna u okovima ljubavi.
Kuda si nestala? - pitao je on. Otišla si baš kad si mi bila potrebna.
Išla sam da vidim nekoga kome sam takođe bila potrebna. Morala sam da mu pokažem za šta je sposoban.
Drugog muškarca.
Drugog muškarca.
Da li si izgledala kao Ela dok si bila s njim? Da li si naterala moju mrtvu ženu da se tuca s muškarcima koje i ne poznaje, je li?
Nije tako.
Sad su mi noge na zemlji, dakle, završila si sa mnom, ovo je bila neka vrsta džinovske terapije, je li?
Nije tako.
Kako zaista izgledaš? Pokaži mi kako zaista izgledaš. Ela je mrtva. Mrtva je. Ona je bila divna i optimista i verovala je u život posle smrti, ali ne ovakav, ne u ovog zombija moje drage žene u kom se ti kriješ. Prekini. Molim te, prekini. Izbacili su me iz stana. Gubim razum.
Znam kuda treba da ideš.


Za ljudska bića je opasno da ulaze u Peristan. Vrlo malo ih je to učinilo. Sve do Rata svetova, samo je jedan čovek, koliko znamo, ikada ostao tamo, i oženio se vilinskom princezom, a kada se vratio u svet ljudi, utvrdio je da je prošlo osamnaest godina, iako je on mislio da je odsustvovao mnogo kraće. Jedan džinovski dan je kao čitav ljudski mesec. A to nije jedina opasnost. Pogledati lepotu princeze džinije u njenom istinskom neprerušenom obliku znači biti očaran preko mogućnosti ljudskog oka da vidi, uma da pojmi ili srca da podnese. Običan čovek mogao bi da oslepi, ili da izgubi razum, ili da padne mrtav kad mu srce prepukne od ljubavi. U stara vremena, pre hiljadu godina, nekoliko pustolova uspelo je da uđe u svet džinova, uglavnom uz pomoć dobronamernih ili zlonamernih džinova. Da ponovimo: samo jedno ljudsko biće se odande vratilo u dobrom stanju, junak Hamza, a i dalje se sumnja da je i on sam delom bio džin. I tako, kada je džinija Dunija, iliti Asman Peri, Princeza Munja Kafska, predložila gospodinu Džeronimu da se vrati s njom u kraljevstvo njenog oca, sumnjičavi umovi bi već zaključili da ga ona mami u propast, kao sirene koje su pevale kraj Pozitana, ili Lilit, noćno čudovište koje je bilo Adamova žena pre Eve, ili nemilosrdna lepotica Džona Kitsa.
Pođi sa mnom, rekla je. Razotkriću ti se kada budeš spreman da me vidiš.


Tada,
baš kad su žitelji grada otkrili šta znači biti bez zaklona, iako su oduvek verovali da su stručnjaci za bezaklonost, jer grad koji su mrzeli i voleli nikad nije umeo da obezbedi svojim stanovnicima zaštitu od životnih oluja, i usadio je svojim građanima neku vrstu volim ga - mrzim ga ponosa sopstvenim navikama opstanka uprkos svemu, uprkos problemu nedostatka novca i nedostatka prostora i starom problemu vrana vrani ipak oči vadi, i tako dalje;
baš kad su bili prisiljeni da se suoče s činjenicom da će ih grad, ili neka sila u gradu, ili neka sila koja je stigla u grad spolja, izvan grada, možda zauvek izbaciti sa svoje teritorije, ne horizontalno nego vertikalno, pravo u nebo, u ledeni vazduh i ubistvenu bezvazdušnost iznad vazduha;
baš kad su počeli da zamišljaju svoja beživotna tela kako lebde sve dalje od Sunčevog sistema, tako da će, koja god inteligentna vanzemaljska vrsta možda postoji tamo negde, naići na mrtve ljude mnogo pre nego na žive, pa će se pitati kakva je to glupost ili užas oterala ta stvorenja u svemir bez ikakve zaštitne opreme;
baš kad su vriska i plač građana počeli da se izdižu iznad buke saobraćaja koji se nastavljao na ulicama, jer pošast izdizanja izbila je u mnogim kvartovima, a pojedinci koji su u to verovali počeli su da viču po ulicama punim straha da je počeo Smak, kao što je rečeno u Pavlovoj Prvoj poslanici Solunjanima, kada će živi i mrtvi biti preneti u oblake i sresti se s Gospodom u vazduhu, sudnji je dan, vikali su, i kad su ljudi počeli da lebde naviše, sve dalje od metropole, čak i najokorelijim skepticima je postalo teško da se s tim ne slože;
baš kad se sve to dešavalo, Oliver Oldkasl i Gospa Filozof stigli su u zgradu Bagdad s ubilačkim pogledom u njegovim i užasom u njenim očima, pošto su morali da se dokobeljaju do grada ne koristeći ni auto ni autobus ni voz, i to, kako je Oldkasl rekao Aleksandri, prelazeći upravo onoliku razdaljinu koliku je prešao Filipid od Maratonskog polja do Atine, gde je, inače, pao mrtav, a i oni su bili premoreni, na izmaku snage, i iracionalno uvereni da će suočavanje s Džeronimom Manezesom sve rešiti, da će, ako samo uspeju da ga dovoljno uplaše ili dovoljno zavedu, on moći da ukine ovo što je pokrenuo;
baš tad je ogromno svetlo sinulo napolje i naviše iz suterenske spavaće sobe, u kojoj se najveća princeza džinija razotkrila u svoj svojoj veličanstvenosti, po prvi put u ljudskom svetu, a to razotkrivanje otvorilo je kraljevsku kapiju u Vilin-zemlju, i gospodin Džeronimo i Princeza Munja su nestali, i kapija se zatvorila i svetlo je zgaslo i grad je ostavljen prepušten sudbini, Si Si Olbi i Plavi Jasmin lebdele su poput balona na stepeništu Bagdada, a upravnik Oldkasl, u svom ogromnom gnevu, i zemljoposednica La Inkoerence, koja je napustila svoje imanje po prvi put posle mnogo godina, stajali su nemoćni na ulici, već tridesetak centimetara iznad tla, bez ikakve preostale nade.
Svetlo je bilo prejako, i kada je konačno oslabilo dovoljno da se ponovo moglo gledati, gospodin Džeronimo je, na svoje zaprepašćenje, utvrdio da je ponovo dete na davno zaboravljenoj ali poznatoj ulici, i da igra francuski kriket s dečacima koji viču Rafi Ronimus, i iznenada i potpuno neobjašnjivo, namiguje mu mlada devojka, u čijim je oduševljenim očima prepoznao princezu džiniju. A njegova majka Magda Manezes i otac Džeri lično takođe ga gledaju kako igra, držeći se za ruke, kao što za života nikad nisu radili, i srećni, kao što su retko kad bili. I toplo veče, ali ne pretopio, i senke dečaka koje se izdužuju, pokazujući obrise muškaraca u koje će možda jednom izrasti. Srce mu je bilo puno nečega što je možda bila i sreća, ali iz očiju mu se izlivalo kao tuga. Suze su bile nesavladive, i čitavo telo mu se treslo od tuge zbog onoga što je bilo; ima nesreći suza, rekao je pobožni Eneja u Vergilijevom delu nekad davno, i srdaca dirnutih njome.20 Noge su mu sada bile na zemlji, ali gde je ta zemlja, u Vilin-zemlji ili u Bombaju ili u iluziji, ovo je samo drugi način da ne bude nigde, ili samo u kandžama princeze džinova. Dok se osvrtao po snu o starom prizoru na ulici, ovom okultnom hologramu, bio je obuzet svime ružnim što mu se ikada dogodilo, poželeo je da se nikad nije otuđio od mesta na kome je rođen, poželeo je da su mu noge ostale čvrsto na ovom voljenom tlu, poželeo je da je čitavog života ostao srećan na ulicama svog detinjstva, i da je odrastao i ostario ovde, i da je znao svaku kocku kaldrme, svaku priču prodavca betelovih oraha, svakog dečaka koji prodaje piratske romane na semaforu, svaki bogataški auto bahato parkiran na trotoaru, svaku devojku na podijumu, gledajući je kako stari do bake i sećajući se kako su se krišom ljubili noću u crkvenom dvorištu, poželeo je da ima korenje koje se širi ispod svakog pedlja ovog izgubljenog tla, svoj voljeni izgubljeni dom, da je mogao da bude deo nečega, da je mogao da bude to što jeste, da je pošao putem kojim se ne ide, da je živeo život u kontekstu, a ne iseljeničko šuplje putešestvije, koje je ispalo njegova sudbina; ali onda nikad ne bi upoznao svoju ženu, usprotivio se sebi, i to mu je samo produbilo bol; kako da podnese pomisao da, ostajući spojen s linijom prošlosti, nikad ne bi imao taj jedan jedini pravi isečak radosti, možda bi mogao da je usanja u ovaj indijski život, možda bi ga volela i ovde, možda bi išla ovom ulicom i zatekla ga ovde i volela ga isto tako, iako bi on bio nešto što nikad nije postao, možda bi ga volela i takvog, Rafaela Hijeronimusa Manezesa, izgubljenog dečaka, dečaka kog je muškarac Džeronimo izgubio.
Mislila sam da će ti se dopasti, rekla je devojčica s očima džinije, zbunjena. Slušala sam tvoje srce i čula sam tvoju tugu zbog onog što si ostavio za sobom, i mislila sam da će ovo biti lep poklon.
Uzmi ga nazad, rekao je gušeći se u suzama.


Bombaj je nestao i pojavio se Peristan, tačnije, kružna planina Kaf, koja opasuje svet mašte. Nalazio se u belom mermernom dvorištu izuvijane palate Princeze Munja, sa zidovima od crvenog kamena i mermernim kupolama svuda naokolo i iznad, s mekim tapiserijama koje se njišu na povetarcu, sa zavesom od čiste svetlosti, koja je čuva viseći na nebu poput polarne svetlosti. Nije želeo da bude ovde. Umesto tuge, u njemu se javio bes. Do pre nekoliko stotina dana, podsetio se, nije ga ni najmanje zanimalo natprirodno i bajkovito. Himere i anđele, raj i pakao, metamorfozu i transmutaciju, kuga ih sve odnela, uvek je mislio tako. Čvrsto tlo pod nogama, štroka pod noktima, obrada zemlje i gajenje, nečega, lukovica ili korenja, semena i izdanaka, to je bio njegov svet. A onda, potpuno iznenada, levitacija, pojava apsurdne vaseljene, čudnovatost, kataklizma. I jednako neobjašnjivo kako se podigao, tako se i spustio, i sada je samo želeo da nastavi dalje. Nije želeo da zna šta sve to znači. Nije želeo da bude deo ovog mesta, ovog ovog, nije imao reč za to, u kojem sve to navedeno postoji, želeo je da se okruži stvarnim svetom, iako je i taj stvarni svet iluzija, a ovaj kontinuum iracionalnog istina, želeo je da mu se vrati privid stvarnosti. Da korača, trčkara, trči i skače, da kopa i gaji. Da bude zemaljski stvor, a ne, poput nekakvog đavola, stvor od moći iz vazduha. To mu je bila jedina želja. A ipak, evo ga u Vilin-zemlji. I boginja od dima, koja se nalazila pred njim, očito nije bila njegova pokojna žena, izvučena iz groba silinom njegovog sećanja. Moć poimanja ga je izneverila. Više mu nije preostalo ni suza.
Zašto si me dovela ovamo? - pitao je. Zar nisi mogla da me ostaviš na miru?
Ona se rastočila u kovitlac beline s blistavim svetlom iznutra. Onda je ponovo poprimila oblik, više nije bila mršava Dunija, ljubav Ibn Ružda, nego Asman Peri, Nebeska Vila, veličanstvena s munjama koje joj pucketaju oko čela nalik na trijumfalni venac, ukrašena dragim kamenjem i zlatom i obučena u pramenje dima, s jatom dvoranki iza sebe, poredanih u polukrug, čekajući njena naređenja. Ne pitaj princezu džinova za razloge, rekla je, jer sad je na nju bio red da se ljuti, možda sam te dovela ovamo da mi budeš rob, da mi sipaš vino ili da mi mažeš stopala uljem, ili možda, ako poželim, možeš da mi budeš ručak, dinstan na tanjiru s malo barenog kelja, ove dame će te skuvati na jedan moj mig, nemoj ni sumnjati da neće. Prvo propustiš da pohvališ lepotu princeze, a onda je propituješ o razlozima! Razlozi su ljudska izmišljotina. Mi imamo samo zadovoljstva i ono što poželimo.
Vrati me u moj obični život, rekao je on. Ja nisam sanjar i ne snalazim se u kulama u vazduhu. Imam vrtlarsku firmu u kojoj treba raditi.
Pošto si mi ti čukunčukunčukunčukunčukunčukunčukununuk, koji čukun više-manje, rekla je, oprostiću ti. Ali pre svega, pazi kako se ponašaš, pogotovo ako se pojavi moj otac, on je daleko manje velikodušan od mene. A kao drugo, ne budi budala. Tvoj obični život više ne postoji.
Šta si rekla? Šta sam ja tebi?
Imala je toliko toga da ga nauči. Nije imao pojma koliko sreće ima. Ona je Prelepa Nebeska Vila, i mogla je imati koga god poželi iz oba sveta, a odabrala je njega jer je njegovo lice bilo odjek lica velikog čoveka kog je nekada volela. On nije shvatao da stoji na planini Kaf kao da je to nešto najnormalnije na svetu, iako bi mnogi smrtnici sišli s uma čim bi kročili u Peristan. On to nije znao, ali u krvi je nosio veliki duh džina, i to zbog nje. Trebalo bi da joj se zahvaljuje zbog toga, a on je izgledao zgađeno.
A koliko si uopšte stara? - pitao je.
Pripazi se, rekla je, ili ću poslati munju da ti istopi srce tako da ti iscuri niz telo, ispod odeće, i ispuni ti kaljugom te glupe ljudske cipele.
Pucnula je prstima i kraj nje se stvori otac Džeri, koji se namršti na Džeronima Manezesa kao što je uvek radio. Lepo sam ti rekao, zapretio je prstom gospodinu Džeronimu. Ovo si već jednom čuo od mene i nisi mi poverovao. Dunijazat, potomstvo Averoesovo. Sad vidiš da sam bio u pravu. Imaš li nešto da mi kažeš?
Ti nisi stvaran, rekao je gospodin Džeronimo. Odlazi!
Mislio sam nešto u smislu izvinjenja, ali nije važno, rekao je Otac Džeri i nestao u oblaku dima.
Pečati između dva sveta su slomljeni i mračni džinovi su krenuli, rekla je ona. Tvoj svet je u opasnosti, a pošto su moja deca svuda u njemu, ja ga štitim. Okupiću ih i zajedno čemo se boriti.
Ja nisam borac, rekao je on. Nisam junak. Ja sam vrtlar.
Baš šteta, odvratila je pomalo prezrivo, jer u ovom trenutku, kako stvari stoje, upravo su nam junaci potrebni.
To im je bila prva ljubavna svađa, i ko zna kuda bi ih odvela, jer je uništila poslednje ostatke iluzija koje su ih spojile: ona više nije bila otelotvorenje njegove pokojne žene, a on očito nije bio valjana zamena za velikog izučavaoca Aristotela, oca njenog klana. Ona je bila od dima pretvorenog u telo, a on je bio raskisli grumen zemlje. Možda je trebalo da ga odbaci još tog časa; ali tada se nevolja spustila i na planinu Kaf i počela je nova faza Rata svetova.
U nekoj dalekoj odaji začu se krik, a potom niz sve glasnijih i sve bližih krikova, vrisak koji se prenosio od usta do usta nalik na mračni poljubac, sve dok se ne pojavi i prilika Omara Ajara, glavnog kraljevskog špijuna, trčeći duž zakrivljenog velikog dvorišta u kome je stajao gospodin Džeronimo s princezom džinova, da joj kaže, glasom punim užasa, da je njen otac, vilinski kralj, moćni Šahpal sin Šahrokov, otrovan. On je bio kralj Simurga, a sveta kafska ptica Simurg stajala je na straži iznad njegovog uzglavlja, utonula u sopstveni tajanstveni vid tuge; posle vladavine koja je trajala mnogo hiljada godina, Šahpal se sad našao na putu ka zemljama u koje je malo koji džin ikada putovao, zemljama kojima vlada kralj još moćniji od njega, i koji je stajao i čekao kralja planine na kapiji svog sopstvenog dvostrukog kraljevstva, s dva ogromna četvorooka psa kraj sebe: Jama, gospodar smrti, čuvar raja i pakla.
Kada je pao, bilo je kao da je pala sama planina, i zaista, javljeno je da su se pojavile pukotine u savršenoj kružnici Kafa, drveće je rascepljeno čitavom dužinom, ptice su padale s neba, najniže deve na najnižim padinama osetile su podrhtavanje, a čak i njegovi najnelojalniji podanici bili su potreseni, čak i one deve koje su bile najspremnije da popuste pred ulagivanjem mračnih džinova ifrita, koji su smesta osumnjičeni za ovo trovanje, jer svima je odmah na usnama bilo isto pitanje - kako je moguće otrovati kralja džinova, džinovi su stvorovi od vatre bez dima, kako neko da otruje vatru, da li postoje neki natprirodni aparati za gašenje požara koji se mogu poturiti džinovima, protivpožarna sredstva stvorena crnom magijom, ili magijske čini koje isisavaju vazduh iz njegove neposredne blizine tako da vatra ne može da gori, svi su se držali za slamku dok je on ležao na samrti, jer je svako objašnjenje zvučalo besmisleno, a valjanih odgovora nigde nije bilo. Džinovi nemaju lekare jer oni ne znaju za bolest, a smrt je izuzetno retka. Samo džin može da ubije džina izreka je koja važi među njima, i zato, kada se kralj Šahpal presamitio i povikao „Otrov!“, svima je prva pomisao bila da se među njima nalazi neki izdajnik.
Omar Ajar - ayyar znači „špijun“ - prešao je dalek put u kraljevskoj službi, počevši od samog dna. Bio je lep momak, punih usana, krupnih očiju, možda malo ženskast, i nekad davno bio je zadužen da nosi žensku odeću i boravi u haremima zemaljskih princeza, kako bi otvorio put svom džinu gospodaru da poseti te dame noću, kada prinčevi misle na druge stvari. Jednom takvom prilikom princ od O. neočekivano se pojavio dok se kralj Šahpal udvarao prinčevim ženama, koje su se dosađivale, i za koje je džin ljubavnik bio živahna i prijatna promena. Omar je, nažalost, pogrešno razumeo gospodarevo naređenje „Zbrišimo odmah!“, kao „Zbriši ga odmah!“, i tako je, nažalost i zahvaljujući lošoj sreći, odrubio kraljevsku glavu princa O. Posle toga, u Peristanu su Ajara zvali Omar Zapušenih Ušiju i trebalo je da prođu dve godine, osam meseci i dvadeset osam noći zemaljskog vremena da opovrgne tu grešku. Od tada se popeo do vrha lestvice, uživao je najveće moguće poverenje, kako Šahpala tako i njegove kćeri Nebeske Vile zvane i Dunija, postao je nezvanični šef Kafske obaveštajne službe. Međutim, on je prvi našao palog vladara i zato je hladni prst sumnje, prirodno, uperen najpre u njega. Kada je u trku stigao kod princeze, nije doneo samo vest. Takođe je bežao od rulje besnih dvorskih službenika, noseći i kinesku kutiju.
Ona je, kao princeza kafska i prestola naslednica, svakako mogla da umiri pogrešno usmereni gnev svojih dvorana, pa je podigla ruku, a oni su se ukočili u mestu kao deca što se igraju jurke, mahnula je rukom, a oni su se razišli poput jata vrana, sve to je bilo sasvim jasno, njeno poverenje u Omara ne više Zapušenih Ušiju bilo je potpuno, a šta je to doneo u rukama, možda odgovor, pokušavao je da joj kaže nešto. Vaš otac je snažan, rekao je, nije još mrtav, bori se svim silama i možda će njegova magija biti moćnija od crne magije koja ga napada. Ona je sve to dobro znala, ali ono što ju je zateklo nespremnu i što nije uspevala da prihvati bilo je da, kada su do njenih ušiju stigle te strašne vesti: otrov, kralj, vaš otac, nije reagovala s veličanstvenom uzdržanošću kojoj je naučena, niti je pala jecajući u naručje svojim dvorskim damama, koje su se okupile oko nje kvocajući od nelagodnosti, ne, nego se okrenula ka njemu, Džeronimu Manezesu, nezahvalnom baštovanu, ljudskom biću, i potražila njegov zagrljaj. A što se njega tiče, dok je grlio najlepše žensko biće koje je ikada video, i osećao u isto vreme da ga ona privlači i da je neveran svojoj pokojnoj ženi, u isto vreme opijen Vilin-zemljom i još manje siguran na nogama nego kad su mu se stopala podigla s tla u njegovom gradu, u njegovom svetu, doživeo je egzistencijalno zaprepašćenje, kao da je zamoljen da govori na jeziku na kojem ne zna ni reći ni sintaksu, šta valja činiti, šta ne valja činiti, više nije imao nikakve predstave, ali ona mu se tužno privila uz grudi, i to, nije mogao da porekne, to mu je prijalo. Iza nje i iznad nje video je bubašvabu kako mili ispod šezlonga i leptira kako lebdi u vazduhu, i sinula mu je misao da su to sećanja, da je već video tu konkretnu bubašvabu i tog konkretnog leptira, negde drugde, u svojoj izgubljenoj zemlji, i da bi sposobnost Peristana da mu čita misli i oživljava njegova najdublja sećanja vrlo lako mogla da ga otera u ludilo. Okreni se od sebe, rekao je sebi, pogledaj napolje, kroz svoje oči, i dozvoli da se tvoja unutrašnjost sama snađe. Ovde imamo otrovanog kralja, i uplašenog špijuna, i užasnutu i očajnu princezu, i kinesku kutiju.
Šta je u kutiji? - upitao je špijuna.
Ispala je kralju iz ruku kad je pao, rekao je Omar. Verujem da je unutra otrov.
Kakva vrsta otrova? - pitao je gospodin Džeronimo.
Verbalni, objasnio je Omar. Vilinskog kralja mogu da otruju samo najstrašnije i najgadnije reći.
Otvori kutiju, zatražila je Dunija.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvije godine, osam mjeseci i ...

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:09 pm






U poslednjem trenutku svog života, vladar Kafa otvorio je oči i, u konačnom delirijumu, zahtevao je da vidi knjigu koja nikad nije bila napisana, a odmah potom počeo je da deklamuje njen nevidljivi sadržaj kao da ga naglas čita. Bio je to opis posthumne svađe filozofa Gazalija i Ibn Ružda, ponovo pokrenute dugo posle njihove smrti zbog oživljavacionih postupaka džina Zumuruda i Šahpalove rođene kćeri, princeze Asman Peri, to jest Nebeske Vile, Dunije, ili Princeze Munje. Zumurud, moćni div koji je probudio Gazalija u grobu, bio je Šahpalov neprijatelj, i daleko izvan njegovog domašaja, ali saznanje da se i njegova kći uplela u pitanja života i smrti, koje je stekao iz reči koje su magijski potekle iz njegovih sopstvenih usta, navelo je starog vladara da u poslednjim trenucima života urlikne od toliko veličanstvenog negodovanja da su tapiserije u njegovoj spavaćoj odaji pale sa zidova, i pojavila se pukotina u mermernom podu, šireći se poput lelujave zmije skroz od njegove postelje do princezinih stopala, govoreći joj da je došao kraj. Poletela je ka ocu, sledeći pukotinu, što je brže mogla, ostavljajući Džeronima Manezesa daleko iza sebe, a kada je on stigao u kraljevsku spavaću odaju, ona je vrištala kontračin što je glasnije mogla, pravo ocu na uho, ali bilo je prekasno.
Vladar planine Kaf napustio je Peristan zauvek. Simurg je uzleteo sa svog mesta nad kraljevim uzglavljem i pretvorio se u plamen. Dvorani u odaji smrti, među kojima niko nikad nije video smrt nekog džina, a kamoli kralja, smesta su se bacili na naricanje, i nesumnjivo je bilo vrlo mnogo kidanja odeće i čupanja kose, ali uprkos velikoj pažnji koju su posvetili savesnom naricanju i busanju u grudi, nisu propustili da pomenu svojoj novoj kraljici da je Šahpal otkrio njena nedela i da mu je to konačno slomilo srce. Ona je prizvala Ibn Ruždov duh iz groba, postupak daleko izvan granica dopuštenih postupaka kod džinova, i iako je time dokazala da je džinija retke i strahovite moći, takođe je postupila i veoma grešno, a saznanje o njenom teškom grehu bilo je poslednja kap koja je dokrajčila Šahpalov život. Dakle, njegova smrt donekle je njena krivica, želeli su dvorani da joj stave do znanja, mada su se, naravno, klanjali, padali ničice, pritiskali čelo na pod i odavali joj sve počasti koje pripadaju novom vladaru, da, mrmljali su, i dokaz njene krivice je pukotina u podu koja je bez zastajanja i bez razmišljanja hitala ka njenim grešnim stopalima.
Omar Ajar ju je branio i ukazivao na to kako je rizikovala sopstveni život da otkrije prirodu otrovne čini skrivene u kineskoj kutiji, i kako je žurila ka kraljevskoj postelji u želji da mu spase život, i naravno, svi su se složili da jeste, to je bilo herojski, ali pogled im je lutao, a krutost njihovog držanja pokazivala je da su nedovoljno ubeđeni, jer na kraju krajeva, kralj je mrtav, dakle, ona nije uspela, tako ispada, čak ni u tome. A kako se vest o kraljevoj smrti širila od samrtne postelje na avenije i kafske gudure, kako je rastrubljena širom planinskog kraljevstva, šapat o njenoj krivici prikačio se uz vest, mada, naravno, niko nije izrazio ni najmanju sumnju što se tiče njenog prava da nasledi presto, ali šapat ju je ipak kaljao, šapat nalik na nevidljivo blato, a blato se lepi, kako blato uvek čini; i kako se masa njenih podanika, koji su voleli njenog oca skoro isto koliko i ona, okupljala van zidova palate, čula je taj zvuk svojim oštrim džinovskim sluhom, pomešan sa žalostivim jecajima njenog naroda, zvuk malobrojnih ali ipak važan - sa žaljenjem to moramo priznati, bio je to uzvik: Ua!
Bila je smirena. Nije malaksala, nije plakala. Ono što je osećala zbog očevih poslednjih trenutaka zadržala je za sebe i nikome to nije pokazala. S balkona palate obratila se narodu Kafa. U spojenim dlanovima, kao u činiji, iznela je prikupljeni pepeo Simurga, i kad ga je dunula na masu, pepeo je poprimio oblik moćne ptice i ponovo se vratio u kreštavi veličanstveni život. S magijskom pticom na ramenu, i sa krunom Simurga na glavi, zaslužila je njihovo poštovanje i šapat je minuo. Dala je zavet svom narodu. Smrt je ušla u Peristan, i smrt će dobiti smrt. Ona neće počinuti dok ubice njenog oca ne budu uništene. Zumurud Šah i njegovi pomoćnici Zabardast, Raim Krvopija i Svetlucavi Rubin biće zauvek uklonjeni sa dva sveta. Tako će se Rat svetova okončati i mir će se vratiti i gore i dole.
Tako se zaklela. A onda je vrisnula.
Džeronimo Manezes osetio je taj vrisak kao udarac čekićem u glavu i onesvestio se. Prošlo je mnogo milenijuma otkako je iko na dva sveta čuo vrisak Nebeske Vile. Bio je toliko glasan da je ispunio ceo džinovski svet zvukom i prodro je i u donji ljudski svet, gde su Zumurud i njegova trojica pomoćnika čuli i razumeli objavu rata. Smrt je ušla u svet džinova, i pre nego što se rat okonča, još džinova će morati da umre.


Vratila se očevom telu i dugo nije bila u stanju da ode. Sedela je na podu kraj njega i pričala. Džeronimo Manezes, došavši k svesti, iako mu je u ušima neprekidno zvonilo, seo je na brokatnu fotelju malo dalje, sklopljenih očiju, trpeći najjaču glavobolju koju je ikada imao, još potresen, još ošamućen, i onda je ponovo izgubio svest, utonuvši u dubok san pun snova o smrti i grmljavini. Dok je spavao, kraljeva kći je pričala ocu sve svoje tajne misli, one koje on nije imao vremena da sasluša dok je bio živ, i imala je utisak da po prvi put uživa njegovu punu pažnju. Dvorani su nestali, Omar Ajar je stajao na straži pred vratima samrtne odaje, a gospodin Džeronimo je spavao. Dunija je pričala i pričala, reči ljubavi, ljutnje i žaljenja, a kada je završila sa izlivanjem i srca i duše, rekla je mrtvom kralju svoj plan o osveti, a mrtvi kralj nije pokušao da je odgovori, ne samo zato što je bio mrtav nego su džinovi takvi, ne veruju u okretanje drugog obraza ako im je naneto zlo, oni se prosto svete.
Zumurud i Zabardast i njihovi sledbenici znali su da će Dunija krenuti za njima, očekivali su njen napad i pre nego što je vrisnula, ali nju to nije ni najmanje sprečilo da se ipak oglasi. Potcenili su je zato što je žensko, znala je to, i sad će ih naučiti pameti jednom zauvek, dobiće mnogo više nego što su očekivali. Bezbroj puta je obećala ocu da će ga osvetiti, sve dok joj nije poverovao, i u tom trenutku njegovo telo učinilo je ono što tela džinova čine u retkim prilikama kada neko umre, izgubilo je telesni oblik i plamen je suknuo uvis i zgasnuo. Posle toga, krevet je ostao prazan, ali videlo se udubljenje koje je njegovo telo ostavilo na čaršavu gde je ležalo, a njegove omiljene stare papuče ostale su na podu kraj kreveta, položene u iščekivanju, kao da bi on svakog časa mogao da se vrati i ponovo ih obuje.
(U danima koji su usledili, Dunija je rekla gospodinu Džeronimu da se njen otac često pojavljuje pred njom tokom perioda zatišja koji kod džinova zamenjuje san, i da se tokom tih pojavljivanja raspituje za nju, zanima ga sve što ona radi, pun je topline i ljubavi i zagrljaja; da je, ukratko, njen odnos s njim posle njegove smrti znatno poboljšan u odnosu na to kakav je bio za života. Nisam ga izgubila, rekla je Džeronimu Manezesu, a ova njegova verzija bolja je od prethodne.)
Kada je najzad ustala, ponovo je bila drugačija, ne više princeza, pa čak ni kći, već mračna kraljica, užasna u svom gnevu, zlatnih očiju i s oblacima dima oko glave umesto kose. Džeronimo Manezes, koji se probudio u onoj fotelji, shvatio je da je to ono što mu je život oduvek pripremao, nesigurnost postojanja, zaprepašćenost pred promenama, dremku u jednoj stvarnosti i buđenje u drugoj. Iluzija povratka Ele Elfenbajn istovremeno ga je plašila i radovala i bilo mu je lako da poveruje u to, ali ovaj prelazak u Peristan je to nepovratno pokvario, a sada je pogled na kafsku kraljicu otkrio da je ljutita lepota zauvek uništila Elin duh. A i u Duniji, Nebeskoj Vili i Kraljici Munja, nastupila je promena. Videla je Ibn Ružda ponovo rođenog u Džeronimu, ali zapravo je najzad napustila starog filozofa, shvativši da je ta drevna ljubav pretvorena u prah, a da njena reinkarnacija, iako prijatna, ne može ponovo podstaći stari plamen, ili može samo privremeno. Držala ga se za trenutak, ali sada je bilo posla koji treba obaviti, a ona je znala kako da ga izvede.
Ti, rekla je Džeronimu Manezesu, ne onako kako bi se ljubavnica obratila svom ljubavniku, već zapovednim glasom matrijarha, onako kako bi se baba s dlakama koje rastu iz mladeža na bradi, na primer, obratila mladom članu svoje dinastije. Da. Počećemo od tebe.
On je bio dečačić u kratkim pantalonicama, koji se premešta s noge na nogu pred bakom i odgovara joj svadljivim mumlanjem. Ne čujem te, rekla je. Govori glasnije.
Gladan sam, rekao je on. Ako je ikako moguće, voleo bih prvo nešto da pojedem, molim te.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvije godine, osam mjeseci i ...

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:10 pm






U KOJEM POLAKO
NASTUPA PREOKRET






Nekoliko reči o nama. Teško nam je, dok se ovako osvrćemo, da se stavimo na mesto svojih predaka, za koje je dolazak, usred svakodnevice, nepomirljivih sila preobražaja, nebeskih avatara transformacije, predstavljao zapanjujući prekid tkanja stvarnosti; dok je u naše vreme ta aktivnost uobičajena. Naše vladanje ljudskim genomom omogućava nam kameleonske moći nepoznate našim precima. Ako poželimo da promenimo pol, lepo to i uredimo, jednostavnim postupkom genetske manipulacije. Ako smo u opasnosti da izgubimo strpljenje, možemo da koristimo kontrolnu pločicu ugrađenu na podlaktici i podesimo nivo serotonina, pa se oraspoložimo. Ni boja kože s kojom se rađamo više nije stalna. Možemo da odaberemo nijansu. Ako kao strasni fudbalski navijači odlučimo da steknemo pigmentaciju svog omiljenog kluba, da budemo albiseleste ili rosonero23, onda odmah obojimo svoje telo u plave i bele pruge, ili u upadljive crvene i crne. Nekada davno, jedna umetnica u Brazilu zamolila je svoje zemljake da imenuju svoju nijansu kože pa je napravila tube boje za svaku od tih nijansi, a svaka je bila nazvana po onome ko ju je predložio, Veliki crni dasa, Sijalica i tako dalje. Danas bi joj ponestalo tuba za pakovanje mnogo pre nego što iscrpi sve varijacije boje; a opšte je prihvaćeno uverenje da je to izvanredno.
Ovo je priča iz naše prošlosti, iz vremena toliko dalekog da se ponekad ne slažemo treba li ga nazvati istorijskim ili mitološkim. Neki među nama kažu da je to bajka. Ali oko ovoga se slažemo: pričati priču o prošlosti znači pričati priču o sadašnjosti. Prepričavanje fantazije, priče o izmaštanom, takođe je način da se ispriča priča o stvarnosti. Kad ne bi bilo tako, pripovedanje ne bi imalo smisla, a mi pokušavamo da u svakodnevnom životu izbegavamo sve što nema smisla.
Evo pitanja koje postavljamo sebi dok istražujemo i pripovedamo svoju istoriju: kako smo odande stigli dovde?


A sad nekoliko reći i o munjama i gromovima. Pošto je to vrsta nebeske vatre, grom je tokom istorije smatran za oružje moćnih muških božanstava: Indre, Zevsa, Tora. Jedno od malobrojnih ženskih božanstava koje je baratalo ovim moćnim oružjem bila je Oja, boginja naroda Joruba, velika čarobnica koja je, kad je loše raspoložena, a to se često dešavalo, mogla da prizove olujni vetar i nebesku vatru, i za koju se verovalo da je boginja promene, koju prizivate u trenucima velikih promena, brze metamorfoze sveta iz jednog stanja u drugo. Takođe je bila i boginja reka. Na jorupskom jeziku reka Niger zove se Odo-Oja.
Moguće je, a nama se čini i verovatnim, da priča o Oji vuče poreklo od jednog ranijeg uplitanja u ljudske poslove - pre možda nekoliko milenijuma - džinije Nebeske Vile, koja je u ovoj pripovesti uglavnom poznatija po svom kasnijem imenu Dunija. U ona drevna vremena verovalo se da je Oja imala muža Šanga, kralja oluja, ali on je posle nekog vremena negde nestao. Ako je Dunija nekada i imala muža, i ako je on ubijen u nekoj davnoj, nigde zabeleženoj borbi džinova, to bi možda moglo objasniti njenu naklonost prema Džeronimu, koji je doživeo sličan gubitak. Ali to je samo pretpostavka.
Što se Dunijine moći nad vodom tiče, a ne samo nad vatrom, možda je i postojala, ali to nije deo ove naše pripovesti i nemamo nikakvih podataka o tome. A što se tiče razloga zbog kog je delimično odgovorna za otprilike sve što se dešavalo ljudima na zemlji tokom vremena čudnovatosti, tiraniju džinova i Rat svetova, to će biti objašnjeno u nastavku.
Kad su afrička predanja s robovlasničkim brodovima stigla u Novi svet, stigla je i Oja. U brazilskim kandombleanskim ritualima, postala je Jansa. U sinkretičkoj karipskoj santeriji, njena slika stopila se sa slikom hrišćanske Crne Madone, Bogorodice Kandelarijske.
Ipak, Dunija, kao i sve džinije, bila je daleko od device. Postala je plodna pramajka Dunijazata. A kao što sad već dobro znamo, njeni potomci su takođe imali dar munje u prstima, mada skoro niko od njih to nije znao sve do početka vremena čudnovatosti, kada je to postalo zamislivo. U boju protiv mračnih džinova, ove munje će postati presudno oružje. I tako se desilo da su čudaci s munjama, grupa koja je tokom strašne paranoje tih dana bila optužena da stoji iza svih uništenja koja su obuhvaćena nazivom čudnovatost, na kraju postala istaknuta, a potom i legendarna prva linija otpora Zumurudovoj bandi mračnih džinova, koji su krenuli da kolonizuju, pa čak i da porobljavaju narode Zemlje.


I sad još samo nekoliko reči o Zumurudovom projektu. Osvajanje je bilo nešto potpuno novo za džinove, kojima pojam imperije nije bio prirodan. Džinovi su nametljivi; vole da se upliću, da ovog podignu, da onog sruše, da opljačkaju pećinu s blagom ili ubace magijski klip u točkove nekog bogataša. Oni vole da prave pakosti, nered, anarhiju. Tradicionalno im nedostaju upravljačke veštine. Međutim, vladavina terora ne može biti efikasna ako je zasnovana samo na teroru. Najefikasnije tiranije odlikuju se izuzetnom organizacijom. Efikasnost nikad nije bila jača strana Zumuruda Velikog; on je radije bio sklon plašenju ljudi. Čarobnjak Zabardast se, opet, pokazao kao izvanredno nadaren baš za osnove upravljanja. Ali nije bio savršen, a nisu ni njegovi podređeni, i tako je novi sistem bio (na sreću) pun rupa.
Pre povratka u donji svet, Dunija je otvorila tajna vratanca u glavi gospodina Džeronima, koja su vodila ka džinovskoj prirodi skrivenoj duboko u njemu. Ako si uspeo da se izlečiš od zaraze bestežinstva i vratiš se na čvrsto tlo a da i ne znaš ko si, rekla mu je, zamisli šta ćeš tek sad moći da radiš. Prinela je usne njegovim slepoočnicama, prvo levoj, pa desnoj, i šapnula: „Otvori se!“ Istog časa, u njemu kao da se otvorila čitava vaseljena s prostornim dimenzijama za koje nije ni znao, a sad su postale vidljive i upotrebljive, kao da su se granice mogućeg proširile i odjednom je postalo izvodljivo mnogo šta što ranije nije bilo.
Osećao se onako kako se mora osećati dete dok uči jezik, kad formira i izgovara prve reči, pa izraze, pa rečenice. Dar jezika, dok nam pristiže, omogućava ne samo da se izraze misli nego i da se formiraju, omogućava čin mišljenja, a tako je bilo i sa jezikom koju mu je Dunija otvorila, i koji mu je omogućio da formira izraze koje nikada ranije nije uspevao da izvuče iz oblaka nepoznatog u kome su se skrivali od njega. Uvideo je koliko je lako uticati na prirodni svet, pomerati predmete, ili menjati njihov pravac, ili ih ubrzavati ili zaustavljati. Ako bi triput brzo trepnuo, pred njegovim duhovnim okom otvorio bi se izvanredan komunikacioni sistem džinova, složen kao sinapse u ljudskom mozgu, a lak za upotrebu kao megafon. Da bi putovao maltene u trenutku između bilo koja dva mesta, bilo je dovoljno da pljesne dlanovima, a da bi stvorio nešto - tanjir hrane, oružje, motorno vozilo, cigaretu - trebalo je samo da trzne nosom. Počeo je drugačije da shvata vreme, a njegovo ljudsko biće, užurbano, prolazno, koje gleda kako pesak ističe iz peščanog sata, sad je bilo u suprotnosti s njegovim novim džinovskim bićem, koje je slegalo ramenima pred vremenom, koje je hronologiju smatralo za bolest sitnih umova. Shvatio je zakone transformacije, kako spoljašnjeg sveta, tako i samog sebe. Osećao je kako u njemu raste ljubav prema svemu blistavom, zvezdama i plemenitim metalima i draguljima svih vrsta. Počeo je da shvata privlačnost dimija. A znao je da se nalazi tek na granici džinovske stvarnosti, i da bi mogao, kako dani odmiču, da vidi čuda za čije razumevanje i opisivanje još nije imao ni jezik ni reći. „Vaseljena ima deset dimenzija“, rekao je ozbiljno. Dunija se nasmešila kao roditelj kad vidi da dete brzo uči. „To je jedno od potencijalnih stanovišta“, odgovorila je.
No, za Duniju se postojanje sužavalo. Džinovi imaju višekanalne umove i sjajni su kad treba obaviti više radnji odjednom, ali čitava Dunijina svest bila je usmerena na jedan jedini cilj: uništenje onih koji su uništili njenog oca. Upravo zbog očeve smrti podlegla je krajnjem obliku antinomističke jeresi, pripisujući sebi moći milosti i oproštaja koje su obično rezervisane za božanstva, i tvrdeći da se ništa što zapovedi svom plemenu da čini u ratu protiv mračnih džinova neće smatrati lošim ili nemoralnim, jer ona daje blagoslov za te postupke. Džeronimo Manezes, kog je imenovala za svog ađutanta u tom ratu, sve češće je smatrao da treba da je upozorava, da joj bude cvrčak na ramenu koji će preispitivati njenu vratolomnu samouverenost, brinuti se zbog apsolutizma koji ju je obuzeo dok je, vođena neizrecivim bolom, prizivala svoje ogromne sile.
„Hodi!“ naredila je gospodinu Džeronimu. „Sastanak samo što nije počeo!“


Među stručnjacima i dalje traju rasprave na temu ukupnog broja džinova (muškog pola) i džinija (ženskog pola), to jest stanovništva Peristana. S jedne strane su oni dostojanstvenici koji i dalje smatraju, kao prvo, da je broj džinova i džinija konstantan, i da je, kao drugo, čitava njihova vrsta neplodna i ne može da se razmnožava, te da su, kao treće, i muškarci i žene besmrtni i ne mogu da umru. Na drugoj strani okruglog stola nalaze se oni koji, kao mi, prihvataju podatak koji nam je stigao u vidu sposobnosti džinija, poput Princeze Munja, da rađaju, i to u velikom broju, a takođe i o smrtnosti džinova (doduše samo u izuzetnim okolnostima). Istorija Rata svetova je sama po sebi najbolji dokaz u tom smislu, kao što će se videti; a videće se veoma brzo. Zato ne možemo prihvatiti da je ukupan broj džinova i džinija zauvek određen za sva vremena.
Tradicionalisti insistiraju da je taj broj sam po sebi svakako bio magijski, što će reći, hiljadu i jedan; hiljadu i jedan muškarac, hiljadu i jedna žena. Tako treba da bude, tvrde oni, i prema tome je svakako tako. Mi, opet, prihvatamo da stanovništvo nije veliko, i da su brojevi o kojima govore tradicionalisti verovatno bliski istini, ali spremni smo i da priznamo kako nema načina da znamo tačan broj džinova u bilo kom datom trenutku, pa je, prema tome, određivanje brojnosti koje je proizvoljno zasnovano na nekakvoj teoriji prikladnosti jedva nešto bolje od običnog sujeverja. A u svakom slučaju, osim džinova, u Vilin-zemlji je bilo, a verovatno i dalje ima, i nižih životnih oblika, među kojima su najbrojnije deve, mada je bilo i bhuta. Tokom Rata svetova i deve i bhuti bili su prisiljeni na službu u donjem svetu i mobilisani u vojsku četvorice velikih ifrita.
A što se tiče džinira, istorijski skup džinija, koji je sazvala Princeza Munja, sada siroče, u Velikoj kafskoj dvorani, okupio je skoro sve ženske duhove koji su postojali, čineći svakako najveći takav skup u istoriji. Užasne vesti o ubistvu kralja s planine Kaf brzo su se raširile Vilin-zemljom, izazivajući gnev i saosećanje u skoro svakim grudima, a kada je Princeza Munja, sada siroče, poslala poziv, bilo je vrlo malo onih koji se nisu odazvali.
Kad se Dunija obratila skupu, i pozvala na opšti i trenutni bojkot seksa, kako bi se mračni džinovi kaznili zbog ubistva Šahpala, i prisilili da okončaju svoj neprikladni pohod osvajanja donje zemlje, saosećanje njene publike nije bilo dovoljno da spreči mnoge okupljene džinije u izražavanju zaprepašćenja i neslaganja. Njena drugarica iz detinjstva Sila, Princeza Ravnice, u ime svih prisutnih obznanila je opšte osećanje užasa. „Ako ne možemo to da radimo najmanje dvanaest puta dnevno, dušo“, uzviknula je, „isto nam je kao da smo i monahinje. Ti si oduvek bila knjiški moljac“, dodala je, „i iskreno rečeno, pomalo suviše nalik ljudima. Dušo, ja te volim, ali to je istina, i zato ti možda možeš lakše da izdržiš bez seksa nego mi ostale, prosto ćeš čitati knjigu, ali, dušo, većini nas, nama je to najvažnije.“
Čuo se prigušeni žamor slaganja. Druga princeza, Lejla Noćna, pomenula je staru glasinu da, ako džinovi i džinije odustanu od seksa na određeno vreme, onda će se čitav njihov svet raspasti i srušiti, a svi njegovi stanovnici će nestati. „Nema dima bez vatre, i nema vatre bez dima“, rekla je citirajući staru džinovsku izreku, „a ako se to dvoje ne spajaju, plamen će se svakako ugasiti.“ Na to je njena rođaka Vetala, Princeza Plamena, počela uplašeno, i zastrašujuće, da nariče. Ali Dunija nije dopuštala protivljenje. „Zumurud i njegova banda izgubili su samokontrolu i izdali sva pravila ispravnog ponašanja, ne samo između džinova i ljudskih bića, nego i između džinova i džinova“, odvratila je. „Moj otac je već mrtav. Zašto mislite da će vaša kraljevstva - vaši očevi, vaši muževi, sinovi, pa i vi same - biti bezbedna?“ Na to su okupljene kraljice i princeze, Ravnice, Vode, Oblaka, Bašta, Noći i Plamena, prestale da kukaju koliko su napaljene i počele da obraćaju pažnju; a to su učinile i njihove svite.
Međutim, kao što znamo, činjenica da je celokupno žensko stanovništvo Vilin-zemlje odbilo da ima bilo šta s mračnim džinovima, što je trebalo da baci na kolena Zumuruda Velikog i njegove sledbenike, imala je začuđujuće suprotno dejstvo - začuđujuće, tačnije rečeno, za dame džinije koje su to pravilo i uvele, koje su se uzdržavale i apstinirale, iako im je to, kao i svakom zavisniku, teško padalo, bilo je ozbiljnog kriziranja, nervoze, drhtavice i nesanice, jer je sjedinjenje vatre i dima ontološki preduslov za oba pola džinova. „Ako ovo potraje“, rekla je Duniji očajna Sila, „čitava Vilin-zemlja će se srušiti oko nas.“
Mi, kad se sad osvrnemo na te događaje, vidimo ih iz perspektive našeg s mukom stečenog znanja, i razumemo da je primena krajnjeg nasilja, poznata pod sveobuhvatnim i često nepreciznim izrazom terorizam, uvek bila posebno privlačna pojedincima muškog roda koji su ili nevini ili nisu u stanju da nađu seksualne partnere. Frustracija koja odatle proizilazi menja um i nanosi štetu muškom egu, a olakšanje može da dođe samo kroz gnev i nasilje. Kada usamljeni i očajni mladi ljudi nađu zaljubljene, ili pohotne, ili makar voljne, seksualne partnere, izgube želju za samoubilačkim prslucima, bombama i rajskim devicama, i radije biraju život. U odsustvu omiljene džinovske razonode, ljudski muškarci počinju da maštaju o orgazmičkom svršetku svega. Smrt, pošto je već svima na raspolaganju, često postaje alternativa nedosežnom seksu.
Tako je to kod ljudskih bića. Međutim, mračni džinovi ne razmišljaju o samouništenju. Njihova reakcija na seksualni bojkot nije bila da udovolje željama svojih nekadašnjih partnerki, naprotiv, povećali su nasilne aktivnosti neseksualne vrste. Raim Krvopija i Svetlucavi Rubin, podstaknuti uskraćivanjem fizičkog uživanja, krenuli su u donji svet na divlje pustošenje i pokoravanje silom, pokazavši toliko neumereno prepuštanje da su u prvi mah uznemirili čak i Zumuruda i Zabardasta; potom, posle nekog vremena, ista crvena magla pojavila se i pred očima dvojice starijih džinova, a ljudska vrsta platila je za sve ono što su džinije uskratile velikim ifritima. Rat je ušao u novu fazu. Bilo je vreme da se Dunija i Džeronimo Manezes vrate na Zemlju.
Tražila je od njega da položi zakletvu, vrlo sličnu njenoj. „Sad kad sam ti otvorila oči, otkrila ti tvoju istinsku prirodu i dala ti moć nad njom, moraš obećati da ćeš se boriti uz mene sve dok ne bude učinjeno sve što treba, ili dok ne izginemo pokušavajući.“ Oči su joj plamtele. Njena volja bila je suviše silna da bi joj se odupro. „Da“, rekao je. „Kunem se!“
Poljubila ga je u obraz u znak odobravanja. „Postoji jedan dečko s kojim treba da se upoznaš“, rekla je. „Džimi Kapur, takođe poznat i kao Nataradža Junak. Odvažan mladić; a i u rodu ste. Kad smo već kod rođaka, postoji i jedna nevaljala devojka.“


Ime Tereza Šaka više nije mogla da koristi. Ubila je čoveka i time je potrošila svaku mrvu kredibiliteta koji je njeno ime moglo imati. Presekla ga je napola kao nevažeću karticu i bacila ga u đubre, ispljunuvši ga poput žvake. Jebeš ime! Bila je u bekstvu i koristila je mnoštvo imena, neka s ukradenih kreditnih kartica i lažnih legitimacija koje je kupovala od muvatora po mračnim ćoškovima, neka sa iškrabanih knjiga gostiju u jeftinim hotelima i prenoćištima. Nije bila dobra u tome, u tom neupadljivom životu. Bile su joj potrebne uslužne delatnosti. U dobra vremena, svaki dan u kome nije svratila u velnes centar ili na jogu računala je kao protraćen. Međutim, ti dani su prošli i sad je morala da se snalazi misleći svojom glavom - jebeš ti to, ni fakultet nije završila. Srećom po nju, sve je bilo u haosu, policija nije bila kao nekad, a haos joj je omogućio da se provlači neopaženo. Barem zasad. Ili su je možda zaboravili. Svi su imali svoje nevolje, a ona je polako postajala bajata vest.
I tako je Tereza, ili Mersedes, ili Silvija, ili Patriša, ili kako se već zvala te večeri, sedela sama u sportskom baru u Pidžen Fordžu, u Saveznoj Državi Tenesi, odbijajući udvaranje vojnički ošišanih mišićavih muškaraca, istresajući tekile i gledajući najnovije pucnjave po školama na ogromnom ravnom TV ekranu visoke rezolucije. O, Bože, mrmljala je glasom pomalo nepreciznim od alkohola, ovo je vreme ubijanja, i znaš šta, meni je to sasvim u redu. Tamo napolju je klanica, a ti izgleda lično učestvuješ u tome, Bože, kako god da se zoveš, ti imaš više lažnih imena od mene. Da, ti Bože, tebi govorim. Ti, sa tim imenom, ovim imenom, u ovoj zemlji, onoj zemlji, uvek dobar u ubijanju, ne smetaju ti ljudi koji bivaju ubijeni zbog statusa na Fejsbuku, ili zato što nisu obrezani, ili što su spavali s pogrešnim tipom. Ne smeta to meni jer, znaš šta, bože, i ja sam ubica. Gle ti mene. I ja sam učestvovala u tome.
U ta vremena, kad je sumnja pala na one koji su preživeli udare munje, neki od njih su se potajno okupljali tu i tamo, da se žale na svoju sudbinu. Ona ih je tražila želeći da čuje njihove priče, za slučaj da se pokaže da je neko od njih nalik njoj, da je gospodar munja, a ne samo žrtva. Kad ste čudak, prija kad znate da niste jedini. Ali ovde u Centru zabave Zadimljenih planina, skup preživelih pokazao se kao hrpa žalosnih olupina. Zgurili su se u sobici iza sportskog bara, slabo osvetljenoj, s pogledom na uličicu bočno od glavne, gde su turisti ranije radili šta već turisti vole da rade, jeli su turističke specijalitete, i vozili turističke prikolice, i pozirali za turističke slike pred slikom Doli Parton, i kopali u turističkom rudniku u potrazi za turističkim zlatom. Za one s nešto mračnijim ukusom, postojao je Muzej Titanika, gde ste mogli videti violinu koja je pripadala Volasu Hartliju, kapelmajstoru brodskog orkestra, i uživati u odavanju počasti stotinu i trideset troje dece koja su potonula s brodom, nazvanoj Najmanji heroji. Sve to je sad bilo zatvoreno, jer svet se promenio, sad je Titanik bio svuda i svi su tonuli. Sportski bar je još radio, jer ljudi žele da piju u teška vremena, to se ne menja, samo što su utakmice na ekranu sad bile reprize, sve čuvene skraćenice bile su ukinute: MLB, NBA, NFL - sve je nestalo. Njihovi duhovi kretali su se velikim ekranima između povremenih kratkih vesti, kada bi neka nejasna i treperava slika uspela da stigne onlajn zahvaljujući hrabrim novinarima na terenu, koji znaju kako da se povežu sa satelitima.
Među onima koji su preživeli udar groma postojala su dva tipa ljudi. Prvi tip je imao mnogo šta da kaže. Ovaj je bio pogođen četiri puta, ali onaj je držao rekord sa sedam udara. Mnogi su govorili da se osećaju pometeno, da pate od glavobolje i napada panike. Preterano se znoje, ne mogu da spavaju, jedna noga počela je da im se skraćuje. Plakali su kad nema razloga za plač, naletali su na vrata i sudarali se s nameštajem. Sećali su se da ih je grom bukvalno izuo iz cipela, a odeća im je eksplodirala i razletela se, ostavljajući ih ne samo ošamućene nego i gole. Odsustvo opekotina značilo je da ih ljudi optužuju da se suviše bune, ili bar suviše dugo. Govorili su sa strahopoštovanjem o gromu iz vedra neba. Mnogi su to proglašavali za religijsko iskustvo. Bili su svedoci đavoljeg dela, i to iz prve ruke.
Druga grupa je bila tiha. Ti preživeli sedeli su po ćoškovima, sami, zadubljeni u svoje tajne svetove. Grom ih je poslao nekuda daleko i oni ili nisu mogli ili nisu želeli da to podele s drugima. Kada bi Tereza, ili Mersedes, ili već ko god da je bila, pokušala da priča s njima, izgledali su uplašeno i sklanjali bi se od nje, ili bi reagovali iznenadnom, preteranom grubošću, kezeći zube i zamahujući na nju rukama kao kandžama.
Ništa joj nije koristilo. Ovi ljudi bili su slabi i slomljeni. Ostavila je skup i prešla na tekilu, a negde pred kraj boce začula je glas u sopstvenoj glavi, i pomislila je da bi verovatno trebalo da prekine s tekilom. Bio je to ženski glas, tih i odmeren, i mogla je da ga čuje veoma jasno, iako joj se niko nije obraćao. Ja sam tvoja majka, rekao je glas, i pre nego što je stigla da zausti da odgovori - ne, nisi, jer mene moja mama nikad ne zove, čak ni za prokleti rođendan, osim ako ne dobije rak, onda će mi verovatno poslati SMS da joj plaćam lečenje - ali pre nego što je stigla da kaže išta od toga, glas je rekao - ne, ne ta majka, nego majka od pre devet stotina godina, koja godina manje-više, majka koja je usadila magiju u tvoje telo, a sad ćeš je iskoristiti za nešto dobro. „Ovo je stvarno dobra tekila“, rekla je glasno i sa divljenjem, ali ona takozvana majka u njenoj glavi nije se uzbuđivala - pokazaću ti se kad budem spremna, rekla je, ali ako ćeš mi lakše poverovati, mogu ti reći ime i broj s te ukradene kreditne kartice koji imaš, i lokaciju i kombinaciju onog bednog malog sefa u kome si sakrila svoje takozvane dragocenosti. Ako želiš, mogu da ti ponovim ono što je tvoj tata rekao kad si mu kazala da želiš da studiraš engleski - šta ćeš raditi s tim, rekao je, bićeš sekretarica ili advokatska pomoćnica - ili možda hoćeš da čuješ kako si sela u onaj stari polovni kabriolet koji si ukrala kad ti je bilo sedamnaest i vozila ga što si brže mogla ka zapadu, pa na jug od Aventure, do Flaminga, ne mareći hoćeš li ostati živa. Nemaš nikakvih tajni preda mnom, ali na sreću, ja te volim kao kći, ma šta da si radila, iako si ubila onog gospodina, to sad nije važno, jer sad dolazi rat i želim da budeš moj vojnik, a ti si mi već pokazala da si dobra u onome što želim da radiš.
Dakle, ne smeta ti što ću ubijati ljude? - rekla je Tereza Šaka bezglasno. Šta to radim, pitala se, razgovaram s glasom u sopstvenoj glavi, da li mi se sad privida? Šta sam ja? Jovanka Orleanka? Videla sam tu emisiju. Nju su spalili. Ne, rekao je glas u njenoj glavi. Ti nisi svetica, a nisam ni ja.
Hoćeš da ubijam ljude? - pitala je ponovo, nemo, u svojoj glavi, svesna da to nije obično pijanstvo, već ludilo.
Ne ljude, rekao je glas. Lovićemo krupniju divljač.


Kada se ponovo našao na ulazu u zgradu Bagdad, gospodin Džeronimo je bio naoružan novim znanjem - da pre tog dana nije znao ništa, ne samo o svetu, nego ni o sebi samom i o svom mestu u njemu. Sada je znao nešto; ne sve, ali i to je početak. Morao je da počne iznova, i znao je odakle želi da počne, pa je zamolio Duniju da ga vrati baš ovamo, kako bi pokušao sa svojim prvim izlečenjem. Ona ga je dovela i produžila dalje svojim poslom, ali on je sada imao pristup komunikacionom sistemu džinova pa je u svakom trenutku mogao tačno da je locira pomoću izvanredne interne mreže pozicioniranja, te je njeno fizičko odsustvo bilo nebitno. Pritisnuo je zvonce i sačekao. Onda se setio da i dalje ima ključ. I dalje je odgovarao, okrenuo se u bravi kao da se ništa nije desilo, kao da nije bio izbačen odavde zato što je doneo užasnu bolest.
Koliko je vremena proveo u Peristanu? Dan, dan i po? A ovde, u donjem svetu, prošlo je osamnaest meseci, ako ne i više. Mnogo šta se na Zemlji promeni za osamnaest meseci u ubrzanom dobu koje je započelo istovremeno s novim milenijumom, a traje i danas. Sve naše priče sada se pripovedaju mnogo brže, postali smo zavisni od ubrzavanja, zaboravili smo zadovoljstva stare sporosti, dangubljenja, prelistavanja, trotomnih romana, četvoročasovnih filmova, drama od po trinaest epizoda, zadovoljstva trajanja, istrajavanja. Učini šta moraš, ispričaj svoju priču, živi svoj život, izađi što pre, brže. Dok je stajao na ulazu u Bagdad, gotovo je video kako mu godinu i po dana u rodnom gradu proleće pred očima, vrišteći od užasa dok se lebdenje umnožava, a potom i njegova suprotnost, padovi, ljudi spljeskani lokalnim povećanjem sile teže, baš kao u priči iz kineske kutije, pomislio je gospodin Džeronimo, a bili su tu i vrtoglavi nasumični napadi na grupe građana, veliki ifriti napadali su ih jašući leteće urne, veliki ifriti nudili su nagrade, velike sanduke pune dragulja, svakome ko im ukaže na muškarce i žene bez ušnih resica. Uveden je preki sud, a hitne službe su sjajno radile, vatrogasni kamioni starali su se za lebdeće ljude, policija je uz pomoć Nacionalne garde održavala neki privid reda na ulicama.
Verske bande lutale su gradom, tražeći nekoga da okrive. Neke grupe uperile su prst u gradonačelnicu, čija je usvojena Olujna Beba, čudesni detektor nepoštenja, kako se priča, demonskog porekla. Mnoštvo vernika, kojima se činilo da je neprijateljstvo neophodni sastojak vere, okupilo se oko gradonačelničine rezidencije - skupljali su se sa tri strane, sa pristaništa za trajekte, 1st End avenije i Ruzveltove - a onda, zapanjujuće, uspeli su da upadnu u istorijsku zgradu i zapale je. Uspešan napad na Vilu Grejsi bio je vest čak i u to nemirno vreme, zato što prvi redovi grupe napadača, suočeni s policajcima koji su počeli da pucaju iz velikokalibarskih automatskih pušaka, nisu padali ni posle više pogodaka, u glavu i torzo, ili je bar tako glasila priča, i uprkos raspadu komunikacija, ta priča širila se velikom brzinom. U nekim verzijama bilo je i čudnih detalja, da je napadnuto nekoliko vozila, između ostalih i kombi iz ribarnice, i da su otvorili zadnja vrata, a sve one mrtve ribe na ledu - tuna, bakalar, haringa, losos, orada, iverak, oslić, skuša, pišmolj - uzvratile su staklastim pogledom okrvavljenim demonstrantima, a nekoliko riba je počelo, iako su bile mrtve, da se grohotom smeju. Priča o parazitskim fanaticima odmah je podsetila gospodina Džeronima na priču Plavog Jasmina o ribi koja se smeje, i ponovo je shvatio da je mnogo toga za šta se ranije verovalo da je fantazija sada postalo sasvim uobičajeno.
On nije znao za parazitskog džina sve dok mu Dunija nije šapnula i otvorila mu oči za stvarnost njegovog džinovskog porekla.
Svetlucavi Rubin, jedan od velikih ifrita, bio je gospodar parazitskih džinova, vešt da zaposedne telo na neko vreme i potom ga ostavi živo, kao što je već pokazao svojim senzacionalnim zaposedanjem finansijskog titana Danijela Aronija, a svi niži paraziti bili su pešadinci koji služe pod komandom generala Rubina. Međutim, Svetlucavi Rubin bio je u stanju da živi i bez živog bića koje bi okupirao, a njegovi parazitski sledbenici bili su i manje moćni i trapaviji. Dok su se nalazili na Zemlji, trebao im je domaćin - psi, zmije, vampirski šišmiši, ljudska bića - a kad bi krenuli dalje, ostavljali bi taj privremeni dom uništen.
Zumurudova banda očito je vodila rat na mnogo frontova, zaključio je gospodin Džeronimo. Neće ih biti lako pobediti.
Gradonačelnica i njena olujna kćerkica uspele su da neozleđene pobegnu iz zgrade u plamenu. I o tome su kružile priče, koje su takođe nudile natprirodno objašnjenje. Prema ovoj verziji (druge i nema, nikakav verovatniji opis nije sačuvan), nepoznata majka Olujne Bebe bila je džinija koja je, ne želeći da sama podiže dete koje je napola čovek, ostavila bebu u gradonačelničinoj kancelariji; ali ipak je pazila na dete izdaleka; kada je videla da je u životnoj opasnosti, ušla je u zgradu u plamenu i napravila magijski štit oko Rože Fast i mlade Olujne Bebe, omogućivši im da bezbedno izađu iz kuće. Faute de mieux,24 to je priča koju imamo.
Kako je istorija varljiva! Poluistine, neznanje, varke, lažni tragovi, greške i laži, a negde usred svega toga zakopana je istina, u koju je lako izgubiti poverenje, ili za koju je lako reči - ma to je izmišljotina, ne postoji tako nešto, sve je relativno, nečije apsolutno uverenje je za nekog drugog bajka; ali mi insistiramo, najodlučnije insistiramo, da je ova ideja suviše važna da bi se prepustila trgovcima relativnošću. Istina postoji, a magijske moći male Olujne pružile su, u ono vreme, vidljiv dokaz za to. U čast sećanja na nju, nećemo dozvoliti da istina postane „istina“. Mi možda ne znamo šta je istina, ali ona postoji. Ne možemo biti sigurni kako su Roza Fast i Olujna Beba pobegle iz zapaljene gradonačelničine rezidencije, ali možemo prihvatiti da nešto ne znamo i čvrsto se držati onoga što znamo: jesu pobegle. A posle toga je gradonačelnica, prihvatajući preporuku službe bezbednosti, prešla u tajni objekat i vladala gradom s nepoznate lokacije. Dakle, mesto na kom se nalazila nije poznato; ali poznato je koliko je herojski vladala. Organizovala je borbu protiv haosa koji su stvarali veliki ifriti, izdavala je saopštenja stanovništvu kako bi ih uverila da se čini sve što je moguće kako bi im se pomoglo, i da će uskoro biti učinjeno i više. Postala je lice i glas otpora i držala je svoj nevidljivi prst na žili kucavici grada. To je poznato, i nimalo ga ne umanjuje ono što nije poznato. To je naučni metod. Kada ne krijete granice svog znanja, povećava se poverenje javnosti u ono što tvrdite da znate.
Grad se pretvorio u ratnu zonu, a rat je stigao i do Bagdada. Grafiti, krpe, prostački natpisi, fekalne materije, sve je bilo razrušeno, spolja i iznutra. Prozori su bili zakovani daskama, a mnogih okana nije bilo. Ušao je u mračni hodnik i smesta osetio metal pritisnut uz slepoočnicu i začuo visok napet glas kako mu preti smrću - ova kuća je zauzeta, drkadžijo, raširi košulju, raširi prokletu košulju - morao je da pokaže da nema pojas s bombama, da nije bombaš kome je neko rekao da uđe ovamo i raščisti zgradu - ko te je poslao, drkadžijo, čiji si? Zanimljivo, pomislio je, on se kreće svojim normalnim sporim tempom, ali sve oko njega se usporava, glas čoveka s pištoljem kao da je razvučen, prešao je u usporeni mod, i mogao je dodatno da uspori događaje samo ako poželi, ovako, i sad su žestoki momci u mraku hodnika stajali kao kipovi, a on je mogao da pruži ruku ka otvoru cevi pištolja i uštine ga, ovako, i zgnječi ga toliko da se cev zatvori kao da je od plastelina, to je bilo maltene zabavno. Mogao je da uradi ovo, i sve oružje koje su uljezi imali pretvorilo se u šargarepe i krastavce. E, a mogao je i ovo, i svi su ostali goli. Pustio ih je da ubrzaju - ili je on usporio - i sa uživanjem gledao novu transformaciju, iz moćnih razbojnika u poplašene klince, ko kako šta bež’mo mi odavde. Dok su se natraške odmicali od njega, grčevito krijući svoju muškost, imao je pitanje za njih - Sestra Olbi, Plavi Jasmin, znače li vam nešto ta imena? A onaj koji mu je uperio pištolj u glavu, sad mu je zabio nož u srce. - One lebdeće kučke? Balonke? - sklonio je ruke sa muškosti i raširio ih. - Kabum, čoveče! Grdna frka. Kako to misliš? - pitao je gospodin Džeronimo, iako je dobro znao kako to misli. - Kao prokleta pinjata, odgovorio je golišavi čovek. Bum! Stvarno gadna stvar.
Ovaj deo priče nije trebalo da se odvija tako. Trebalo je da se on vrati iz Vilin-zemlje sa supermoćima i spase Jasmin i Sestru. Trebalo je da iskoristi svoje tek otkrivene moći i da ih nežno vrati na zemlju, da čuje njihove žalbe, prihvati krivicu, izvini se, zagrli ih, vrati im rutinu svakodnevnog života, spase ih ludila i da svi zajedno to proslave, kao prijatelji. To je trebalo da bude trenutak kada zdrav razum počne da se vraća u svet, a on bi, zajedno s ostalima, bio taj koji donosi taj razum. Ludilo koje je ušlo u svet dovoljno dugo je radilo po svome. Došlo je vreme da se mudrost vrati, a on je želeo da to počne odavde. A one su mrtve - da li su umrle od gladi ili su ubijene, upucane iz zabave u ludilu, možda su to učinili isti ovi goli mladići kad ih je ludilo zaposelo, a onda su njihovi leševi ostali da lebde na stepeništu, ispunjavajući se gasovima raspadanja, sve do eksplozije, sve dok njihova utroba, poput lepljive kiše... ne, uopšte nije ovo očekivao.
Pretražio je kuću, koja je sad bila nalik na ruševinu. Bilo je krvi na zidovima. Možda upravo od eksplozije leševa Sestre i Jasmin. U jednoj sobi varničile su električne žice, što je svakog časa moglo izazvati požar. Skoro svi toaleti bili su zapušeni. Skoro sve stolice bile su polomljene i bilo je pocepanih dušeka na podovima u nekoliko stanova. Njegov stan bio je opljačkan. Sada više nije imao ništa sem odeće na sebi. Nije ni očekivao da će napolju zateći svoj kamionet tamo gde ga je parkirao, pa se nije ni iznenadio što ga nema. Više mu ništa nije bilo važno. Napustio je Bagdad obuzet novom silom, besom koji mu je omogućio da shvati Dunijin plameni gnev posle očeve smrti. Rat je upravo postao ličan.
U mislima mu se pojavio izraz do smrti i shvatio je, pomalo iznenađen, da to ozbiljno misli.
Ni od Gospe Filozofa i Olivera Oldkasla nije bilo ni traga ni glasa. Možda su još živi. Možda su uspeli da se vrate kući. Moraće odmah da ode na La Inkoerencu. Pre svega drugog. Nije mu više trebao zeleni pikap kamionet. Imao je novi način putovanja.


Tek je počinjao da pojmi u šta mu se život pretvorio. Da se uspeo, to mu je bilo jasno. Suočio se s tim i prihvatio. Silazak je bio nehotičan, neočekivan kao i sam uspon, a znao je da razlog leži u tajni koja se otvorila u njemu, a na čije postojanje nije nikad ni pomišljao. Ali možda postoji i ljudska dimenzija u njegovom spuštanju, u prevazilaženju onoga što je često smatrao manom, svojom manom. Tokom onih usamljenih lebdećih časova, suočio se sa najmračnijim delovima svog života, s bolom zbog rastanka od onoga što je njegov život nekad bio, s agonijom odbačenog puta, puta koji ga je odbacio. Prihvativši svoju tešku ranu, pokazujući je sebi, postao je jači od svoje nevolje. Zaslužio je svoju težinu i zato se vratio na tlo. Tako nulti pacijent nije više bio samo izvor bolesti, nego i lek za nju.
Osećao se kao da je dobio novu kožu. Ili kao da je, pošto je sada bio neko drugi, postao novi stanar svog tela, koje je njemu bilo drugačije. Godine su nestale iz njegovih misli i pred unutrašnjim okom otvorilo mu se ogromno polje mogućnosti, puno belih cvetova, a svaki je omogućavao neko čudo. Beli ljiljan bio je cvet drugog života, ali on se nikad nije osećao življe. Takođe mu je sinulo da je kletva uzdizanja imala nešto zajedničko s njegovim trenutnim stanjem: njeno lokalno dejstvo nadjačavalo je zakone prirode. Na primer, sposobnost da se veoma brzo kreće dok svet izgleda kao da je stao, moć nad relativnim kretanjem koju nije ni počeo da shvata, ali ju je s lakoćom koristio. Čovek ne mora znati tajne motora sa unutrašnjim sagorevanjem, pomislio je, da bi vozio auto. Takvo lokalno čarobnjaštvo, shvatio je, predstavlja srž džinova. On je i dalje bio od krvi i mesa, a to ga je pomalo usporavalo - nije mogao da se kreće ni približno brzo kao Princeza Munja - ali ona je u njegovom telu oslobodila tajne dima i vatre, a to ga je pokretalo sasvim pristojnom brzinom.
I tako je, posle kratkog trenutka razmazanog prostora i izmenjenog vremena, ponovo stajao na opustošenim travnjacima La Inkoerence, a baštovan u njemu znao je da postoji barem jedna mala pobeda koja mu je dostižna. Ako postoji priča o džinu koju baš svi znaju, onda je to priča o duhu iz lampe koji je sagradio Aladinu palatu s prekrasnom baštom, savršenu za njega i njegovu voljenu prekrasnu princezu Badralbudur, i iako je ta priča verovatno bila francuski lažnjak, činjenica je da svaki džin koji iole valja može da udesi pristojnu palatu i vrt brže nego što je potrebno da se pucne prstima ili pljesne dlanovima. Gospodin Džeronimo je sklopio oči i pred njim se stvorilo polje belih ljiljana. Kad se sagnuo da udahne njihov začarani miris, pred njim se pojavila čitava La Inkoerenca u minijaturi, savršena do poslednjeg detalja, onakva kakva je bila pre velike oluje, a on je bio div koji je kleknuo da u nju udahne obnovljeni život, dok su se beli cvetovi, takođe ogromni u poređenju sa sićušnom kućom i imanjem, nežno zanjihali.
Kad je otvorio oči, čarolija je odradila svoje. La Inkoerenca je bila obnovljena u svom pređašnjem sjaju, bez ikakvih tragova blata i otpada koje je tu ostavila reka, neuništivo sranje prošlosti je nestalo, a ogromno iščupano drveće ponovo je stajalo kao da mu korenje, prekriveno gustim blatom, nikad nije ni doseglo vazduh, i sve što je ovde godinama stvarao ponovo je bilo tu, kamene spirale, ukopana bašta, sunčani sat, šuma rododendrona, minojski lavirint, tajne niše skrivene živicom, a iz zlatne šume začuo se glasan krik sreće, što mu je pokazalo da je Gospa Filozof živa, i da otkriva kako pesimizam nije jedini način gledanja na svet, da se stvari mogu promeniti i nabolje, a ne samo nagore, i da se čuda ipak dešavaju.
Živeli su kao ptice, Aleksandra i njen Oldkasl, lepršajući najpre po praznim sobama, ali potom, kako su se izdizali sve više, morali su da napuste kuću i lebde pod lisnatim krošnjama. Ali oni su bili imućne ptice: Aleksandra Farinja je nastavila s očevom navikom držanja besmislene količine gotovine, zaključane u sefu iza slike u firentinskom stilu, a taj novac je sad omogućio i njoj i njenom upravniku imanja da prežive. Gotovina im je pružila određenu sigurnost, mada je bilo provalnika, mnogo šta je odneto, možda su to čak činili i sami čuvari, ali barem nije bilo fizičkog i seksualnog nasilja u tim mesecima bezakonja, ivice imanja bile su manje-više očuvane, i tek su se povremeno dešavali upadi i, na kraju krajeva, oni su ipak bili samo opljačkani, a ne ubijeni ili silovani. Gotovinom su plaćali hitne službe da redovno dolaze, donoseći hranu i piće i sve drugo što im je trebalo. Sada su se popeli do visine od oko tri i po metra, i sve što im je trebalo držali su u složenoj mreži kutija i korpi okačenih o debelo granje u šumi, sve su im to napravili lokalni majstori, kojima je plaćeno, naravno, gotovinom. Šuma im je omogućila da nuždu obavljaju neprimećeni i bez stida, i bilo je trenutaka kad su čak i uživali u svom novom stanju.
Ali tuga je rasla, i kako su meseci proticali, Aleksandra Blis Farinja hvatala je sebe kako se nada kraju, želeći da on što pre stigne, i ako je moguće, što bezbolnije. Nije još iskoristila svoju gotovinu da kupi supstance koje bi joj ispunile tu želju, ali često je razmišljala o tome. A eto, umesto smrti, stigao je gospodin Džeronimo i srušeni svet je čudesno obnovljen, vreme je vraćeno unazad, i pojavila se nada - izgubljena nada, neverovatno pronađena, kao dragoceni prsten, zaturen negde osamnaest meseci, a onda nađen u odavno neotvaranoj fioci - da, možda sve može da bude kao nekada. Nada. Povikala je glasom punim neverovatne nade. Ovde smo! Ovamo! Tu smo! A onda, skoro molećivo, plašeći se negativnog odgovora koji bi probušio taj mali balon optimizma: Možeš li da nas spustiš?
Da, mogao je, mogao je da sklopi oči i zamisli njihove majušne prilike kako se spuštaju na obnovljene travnjake popravljenog imanja, i tako je i bilo, trčala je ka njemu, zagrlila ga, a Oliver Oldkasl, koji mu je nekada pretio smrću, sada je stajao sa šeširom u rukama, pognute glave u znak poštovanja, i uopšte se nije bunio što Gospa Filozof zasipa lice gospodina Džeronima poljupcima. Blagodarim, promrmljao je Oldkasl. Proklet da sam ako znam kako ste to izveli, ali ipak, blagodarim.
A ovo, sve ovo, uzviknula je Aleksandra, vrteći se ukrug. Ti si čudotvorac, Džeronimo Manezese, eto šta si ti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvije godine, osam mjeseci i ...

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu