Dvije godine, osam mjeseci i ...

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Ići dole

Dvije godine, osam mjeseci i ...

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:39 pm

First topic message reminder :

...dvadest osam noći'



U bliskoj budućnosti, nakon što oluja pogodi New York, počinje vrijeme neobičnosti. Vrtlar, koji je do jučer stajao čvrsto na nogama, otkriva da njegova stopala više ne dodiruju tlo. Crtač stripova se budi u svojoj sobi i ugleda nadnaravno biće koje neodoljivo podsjeća na strip junaka kojeg je sâm stvorio. Beba Storm, ostavljena u kancelariji gradonačelnice, prokazuje korupciju tako što se u njenom prisustvu na tijelima krivaca pokažu znakovi moralnog propadanja u vidu živih rana i truljenja kože. Zavodljiva sponzoruša vrbovana je da se bori protiv natprirodnih sila.

Svim tim likovima zajedničko je da su potomci ćudljivih, jogunastih, nemilosrdnih bića poznatih kao džini, koji žive u svijetu velom odvojenom od našeg. Vjekovima ranije, Dunia, džinska princeza, zaljubila se u smrtnika, filozofa. Izrodili su mnogobrojnu djecu, nesvjesni njihovih fantastičnih moći, a njihovi potomci rasuli su se širom svijeta ljudi.

Nakon što nastane pukotina u granici između ova dva svijeta, Dunijina djeca odigrat će odlučujuću ulogu u epskom ratu između svjetla i tame koji će trajati hiljadu i jednu noć – ili dvije godine, osam mjeseci i dvadeset osam noći. To je vrijeme ogromnog preokreta, u kojem su vjerovanja stavljena na kušnju, u kojem riječi djeluju kao otrov, šutnja je bolest, a buka može sadržati skrivenu kletvu.

Inspirisan tradicionalnim Istočnim „pričama o čudima“, roman Salmana Rushdieja je remek-djelo o vjekovnim sukobima koji traju i dan-danas.Dvije godine, osam mjeseci i dvadeset osam noći je knjiga satirična i skaradna, puna lukavosti i besmislica, kismeta i karme, zanosa i otkupljenja.

„Rushdie je naša Šeherzada… Ova knjiga je fantazija, bajka – a istovremeno i njen briljantni odraz – i ozbiljno razmišljanje o našim najvećim izborima i patnjama u ovom svijetu.“

The Guardian

„Vrtlog priča o džinima i džinicama (koji) prevodi krvavi preokret naših posljednjih nekoliko desetljeća u blesavi strip o ratnim džinima koji mašu vatrenim strijelama, mističnim preobrazbama i rimovanim borbenim urocima.“

The Washington Post

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Dvije godine, osam mjeseci i ...

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:10 pm




Da je popustio svojoj džinovskoj ličnosti, vodio bi ljubav s njom odmah, baš tu na magijski obnovljenoj travi, pred očima Olivera Oldkasla, i da, želja je postojala u njemu, ali zarekao se da će obaviti nešto, bio je u službi Dunije, nove kraljice džinova, i njegov ljudski deo insistirao je da se seti tog zaveta; pre nego što se život, njegov život, ljudski život, potpuno obnovi, njena zastava mora biti trijumfalno podignuta na bojnom polju.
Moram da idem, rekao je, a razočarano pućenje Aleksandre Blis Farinje predstavljalo je suštu suprotnost prgavom osmehu Olivera Oldkasla.


U dalekoj zemlji A. živeo je nekad dobri kralj kojeg su svi njegovi podanici nazivali Ocem Nacije. Bio je progresivnih shvatanja pa je pomagao svojoj zemlji da uđe u moderno doba, uveo je slobodne izbore, branio prava žena i osnovao univerzitet. Nije bio bogat kralj, i sastavljao je kraj s krajem tako što je pustio da pola njegovog dvorca bude pretvoreno u hotel, gde je često pio čaj s gostima. Umilio se mladima u svojoj zemlji i Zapadu time što je dozvolio legalnu proizvodnju i prodaju hašiša, s kontrolom kvaliteta i državnim pečatom, zlatnim, srebrnim ili bronzanim, zavisno od stepena čistote i cene. To su bile dobre godine, godine kralja, možda i godine nevinosti, ali nažalost, bio je slabog zdravlja; bolela su ga leđa, a vid mu je slabio. Otputovao je u Italiju, na operaciju, ali dok je bio van zemlje, njegov nekadašnji premijer izveo je sopstvenu operaciju, amputirao kralja od države i preuzeo kraljevstvo. Tokom naredne tri decenije, dok je kralj bio u izgnanstvu, zadovoljivši se, već po navici, tihim igranjem šaha i golfa i radom u bašti, u njegovom nekadašnjem kraljevstvu sve je pošlo naopako. Premijer nije dugo potrajao, pa je usledio period plemenskih sukoba, zbog kojih je barem jedan od moćnih suseda države A. pomislio da je ona zrela za branje.
Dakle, došlo je i do strane invazije. To je greška koju su stranci često činili, pokušavali su da osvoje teritoriju A. - ali svaki put su odlazili podvijenog repa, ili su prosto ostajali mrtvi na bojnom polju, na radost lešinara i divljih pasa, koji nisu birali šta jedu i bili spremni da svare čak i tu groznu inostranu hranu. Međutim, kada je strana invazija odbijena, umesto nje je nastupilo nešto još gore, krvoločna banda neznalica, koji su sebe nazivali Studentima, kao da im jedna jedina reč može pribaviti ugled učenih ljudi. Jedino što su Studenti zaista poznavali bila je veština zabranjivanja, pa su za veoma kratko vreme zabranili slikarstvo, vajarstvo, pozorište, film, novinarstvo, hašiš, glasanje, izbore, individualizam, neslaganje, zadovoljstvo, sreću, bilijar, glatko obrijano lice (za muškarce), ženska lica uopšte, ženska tela, obrazovanje za žene, ženske sportove, prava žena. Rado bi zabranili i žene uopšte, ali čak i njima je bilo jasno da to ne bi bilo ostvarljivo, pa su se zadovoljili time da ženama život učine najneprijatnijim mogućim. Kada je Zumurud Veliki posetio A. u prvim danima Rata svetova, smesta je video da je to idealno mesto za njegov štab. Zanimljiv i malo poznat detalj je da je Zumurud Veliki bio veliki ljubitelj naučne fantastike, i da bi mogao da razgovara s prijateljima, da je imao prijatelje, o delima majstora ovog žanra kao što su Simak, Bliš, Henderson, Van Vogt, Pol i Kornblut, Lem, Bester, Zelazni, Klark i L. Sprag de Kamp. Jedna od omiljenih knjiga bila mu je Zadužbina, klasični roman Isaka Asimova iz sredine XX veka, pa je odlučio da svoje delovanje u A. nazove po tom romanu. Zadužbina koju je osnovao i vodio - u početku uz pomoć čarobnjaka Zabardasta, a posle svađe s njim sam - brzo je stekla uporište u A. jednostavnim postupkom kupovine novih vladara te zemlje.
„Kupio sam državu“, hvalio se pred svojim sledbenicima. „Sada je naša.“
Nije bila skupa. Podzemne pećine s blagom Zumuruda Velikog čuvene su u džinovskom predanju. Možda se, a verujemo da je to sasvim verovatno, barem jedna od tih pećina nalazi u negostoljubivom planinskom predelu na istočnoj granici A., duboko ispod planina, skrivena od ljudskih očiju kamenom kapijom. Kad se Zumurud pojavio pred vođama Studenata, njih je zaprepastila njegova ogromna veličina, užasnulo ih je što su suočeni s džinom stvorenim od vatre - ali su i poludeli od želje za zlatnim činijama punim dijamanata i smaragda koje je nosio, ležerno, kao da to nije ništa, po jednu činiju u svakoj ogromnoj šaci. Iz činija su ispadali dijamanti veći od Kohinora i kotrljali se po podu, zaustavivši se pred drhtavim stopalima Studenata. „Možete dobiti koliko god želite ovih drangulija“, rekao je Zumurud svojim divovskim glasom, „i možete raditi šta god hoćete s ovom prokletom zemljom, možete i vetar da zabranite, ne tiče me se, možete zabraniti oblacima da donose kišu ili suncu da šija, samo izvolite. Ali od sada pa nadalje, Zadužbina je vlasnik Studenata i zato bolje naučite kako da mi udovoljite. Ako ne uspete, desiće se gadne stvari, na primer ovo.“ Pucnuo je prstima i jedan od Studenata, mršavi, pogrbljeni momak s trulim zubima i ogromnom mržnjom prema plesnoj muzici, istog časa se pretvorio u hrpu zadimljenog pepela. „To je samo demonstracija“, dodao je Zumurud Veliki, spuštajući činije s draguljima. I to je bilo to.
Dok su Dunija i gospodin Džeronimo bili u Vilin-zemlji, Zumurudova grupa je organizovala niz sličnih demonstracija, mada u ogromnim razmerama, s ciljem da uplaši ljudsku vrstu i baci je na kolena. Kažemo Zumurudova grupa, jer kao što je već pomenuto, veliki ifrit lično je bio po prirodi izrazito lenj i više je voleo da drugima prepusti prljave poslove dok on leškari pod senicom, pije, jede grožđe, gleda pornografiju, dok ga njegov lični odred džinija opslužuje. Doveo je malu vojsku nižih džinova iz gornjeg sveta, i uglavnom ih upućivao ovamo i onamo, a oni su išli, ubijali istaknute pojedince, potapali brodove, obarali avione, uplitali se u rad kompjutera na berzi, proklevši ljude kletvom lebdenja, druge kletvom padanja, i koristeći dragulje koje su imali u ogromnim količinama da podmite čitave vlade i uvuku nove države u Zumurudovu zonu uticaja. Međutim, ukupni broj punopravnih mračnih džinova koji su sišli u donji svet gotovo sigurno nije bio veći od stotinu, a tome još treba dodati i niže vrste parazitskih džinova. Dakle, možda tek dve-tri stotine osvajača na planeti sa sedam milijardi duša. Na vrhuncu britanske vladavine u Indiji nije bilo više od dvadeset hiljada Britanaca u toj ogromnoj zemlji, a uspešno su vladali nad tri stotine miliona Indijaca, ali čak ni taj impresivni uspeh nije ništa u poređenju sa usponom mračnih džinova. Veliki ifriti nisu nimalo sumnjali da su džinovi u svemu superiorni u odnosu na ljudsku vrstu, da ljudska bića, uprkos svim svojim izigravanjem civilizacije i napretka, nisu ništa bolja od primitivaca s lukom i strelom, i da je najbolje što se može desiti takvim ništarijama upravo da provedu milenijum-dva podređeni superiornoj vrsti od koje će učiti. To je, nije se libio Zabardast da kaže, teret koji su mračni džinovi primili na sebe, dužnost koju su rešeni da izvrše.
Prezir velikih ifrita prema podanicima samo je pojačan zbog lakoće s kojom su regrutovali ljudska bića da im pomažu u održavanju nove imperije. „Pohlepa i strah“, rekao je Zumurud trojici svojih kolega suvladara, s kojima se sastao, prema utvrđenom običaju, na tamnom oblaku koji kruži oko Zemlje po ekvatoru, a s kojeg su posmatrali i prosuđivali bedne smrtnike pod sobom, „strah i pohlepa su alati kojima možemo skoro smešno lako kontrolisati ove insekte“, a na to se čarobnjak Zabardast glasno nasmejao, jer se dobro znalo da Zumurud nema ništa ni približno nalik na osećaj za humor. Zumurud ga je prostrelio pogledom punim neprijateljstva. Jaz između dvojice najvećih ifrita svakog dana postajao je sve veći. Nekako su se pomirili posle prve svađe, sklopili primirje i ponovo se udružili, ali između njih je i dalje ostala napetost. Suviše dugo su se poznavali i njihovo prijateljstvo bližilo se kraju.
U srcu oblaka blesnula je munja. Raim Krvopija i Svetlucavi Rubin davali su sve od sebe da promene temu. „A religija?“, upitao je Krvopija. „Šta ćemo s tim? Vernici se tamo dole množe još brže nego pre.“ Svetlucavi Rubin, samoproglašeni Posednik Duša, nije imao vremena za Boga i raj. Vilin-zemlja bila je dovoljno rajsko mesto, i nije bilo potrebe da se zamišlja poštovanje nekog većeg i mirisnijeg vrta. Sad je ispoljio maltene studentsku želju za zabranjivanjem. „To treba odmah zabraniti! To je običan cirkus!“
Na to su Zumurud Veliki i čarobnjak Zabardast bukvalno proključali od besa. Počeli su da pucketaju po ivicama kao stotinu jaja na oko koja se prže u tiganju, a Svetlucavi Rubin i Raim Krvopija shvatili su da se nešto promenilo kod dvojice starijih ifrita. „Šta vam je?“, upitao je Krvopija. „Otkad ste se to vi prijavili u oreolsku brigadu?“
„Ne budi budala“, prepredeno je odvratio Zabardast. „Upravo uvodimo vladavinu terora na Zemlji, a postoji samo jedno što to može opravdati pred onim divljacima dole: reč ovog ili onog boga. U ime božanskog bića možemo da radimo sve što poželimo, a većina tih budala tamo dole progutaće sve to kao nužno zlo.“
„Znači, to je strategija, lukavstvo“, oglasio se Svetlucavi Rubin. „Onda razumem.“
Tad je Zumurud Veliki ustao, obuzet gnevom, a gnev tog ogromnog diva bio je pomalo zastrašujući čak i za njegove džinove. „Neće više biti bogohuljenja“, rekao je. „Plašite se reči božje ili ćete i vi dospeti među njegove neprijatelje.“
Ostalu trojicu ovo je zaprepastilo. „Pa, vidim da si promenio pesmu“, primetio je Krvopija, nimalo impresioniran. „Ko te je naučio tome?“
„Proveo si čitav život u pijančenju, ubijanju, kockanju, tucanju i spavanju“, dodao je Svetlucavi Rubin, „dakle, svetački oreol ti jednako loše stoji kao i ta zlatna kruna, koja je, inače, suviše mala, jer je načinjena za ljudsku glavu koju si, ako se sećaš, potpuno nepotrebno odsekao od njenog tela.“
„Proučavao sam filozofiju“, mrmljao je div, pocrvenevši, prilično postiđen što to priznaje. „Nikad nije prekasno za učenje.“


Transformacija skeptičnog diva Zumuruda u propovednika više sile bio je poslednji uspeh mrtvog filozofa iz Tusa. Od Gazalija je ostao samo prah, dok je džin bio načinjen od vatre, ali mislilac je u svom grobu i dalje znao pokoji trik. Ili da kažemo drugačije, kada biće koje je čitavog života definisalo sebe svojim delima konačno otvori uši za reči, nije teško navesti ga da prihvati bilo kakve reči koje ubacite unutra. Zumurud je sam došao kod Gazalija. Bio je spreman da prihvati sve što mu mrtvac kaže.
„Za svako biće koje nastane, postoji uzrok što je nastalo“, rekao je Gazali, „a svet je isto biće koje je nastalo; prema tome, i on ima uzrok postojanja.“
„To ne važi za džinove“, rekao je Zumurud. „Nama uzroci nisu potrebni.“
„Imate očeve i majke“, odvratio je Gazali. „Prema tome, i vi ste nastali. Prema tome, i vi ste stigli u postojanje. Prema tome, postojao je neki uzrok. To je pitanje jezika. Kada jezik nešto zahteva, možemo samo da se pokorimo.“
„Jezik“, polako je ponovio Zumurud.
„Sve se svodi na reči“, potvrdio je Gazali.
„A Bog?“, pitao je Zumurud, iskreno zbunjen, prilikom sledećeg susreta. „Da li je i on od nečeg nastao? Ako nije, odakle se pojavio? Ako jeste, ko ili šta je njegov uzrok? Da li Bog mora imati Boga pre sebe i tako unazad do beskonačnosti?“
„Nisi ti tako glup kao što izgledaš“, priznao je Gazali, „ali moraš shvatiti da tvoja zbunjenost nastaje, isto tako, zbog jezičkog problema. Izraz nastanak pretpostavlja postojanje linearnog vremena. I ljudska bića i džinovi žive u tom vremenu, imamo rođenje, život i smrt, početak, sredinu i kraj. A Alah živi u drugačijoj vrsti vremena.“
„Postoji više vrsta?“
„Mi živimo u onom što se može nazvati vremenom promene. Rodimo se, postanemo mi, a onda, kada nas pozove Uništitelj Dana, prestajemo da postojimo i ostaje samo prašina. Prašina koja govori, u mom slučaju, ali ipak prašina. A Alah je, s druge strane, večan: Njegovo vreme je vreme postojanja. Prošlost, sadašnjost i budućnost za Njega postoje istovremeno, i zato te reći, prošlost, sadašnjost i budućnost za Njega nemaju značenje. Večno vreme nema ni početak ni kraj. Ono se ne kreće, ništa ne nastaje. Ništa se ne završava. Alah u svom vremenu nema ni prašnjavi kraj, ni debelu blistavu sredinu, ni kmečavi početak. On prosto jeste.“
„Prosto jeste“, sumnjičavo je ponovio Zumurud.
„Da“, potvrdio je Gazali.
„Dakle, Bog je neka vrsta putnika kroz vreme“, predložio je Zumurud. „Prelazi iz svog vremena u naše, i na taj način postaje beskrajno moćan.“
„Ako tako želiš da ga objasniš“, složio se Gazali. „Osim što On ne postaje. On i dalje prosto jeste. Moraš paziti koje reči koristiš.“
„Dobro“, rekao je Zumurud, ponovo zbunjen.
„Razmisli o tome“, nagovarao ga je Gazali.
„Ovaj bog Prostojeste“, rekao je Zumurud nekom trećom prilikom, pošto je razmislio o tome, „On ne voli da se s njim svađaju, je li tako?“
„On je suštinski, što će reći čista suština, i kao takav je takođe neporeciv“, rekao je Gazali. „Druga tvrdnja neizbežno sledi iz prve. Poricati Njega kao suštinu značilo bi nazvati Ga nebitnim, što bi značilo raspravu s Njim, koji je, po definiciji, neporeciv. Prema tome, poricati Njegovu neporecivost je očigledno izvrtanje jezika, a kao što sam već rekao, moraš paziti kakve reči koristiš i kako ih koristiš. Pogrešan jezik može da ti eksplodira u lice.“
„Kao eksploziv“, rekao je Zumurud.
„Još gore“, odvratio je Gazali. „Upravo zato se ne smeju tolerisati pogrešne reči.“
„Nekako mi se čini“, mozgao je Zumurud, „da su ovi nesrećni smrtnici iz donjeg sveta još zbunjeniji što se tiče jezika nego što sam ja.“
„Nauči ih“, kazao je Gazali. „Nauči ih jeziku božanskog prostojestva. Lekcije treba da budu moćne, stroge, možda, moglo bi se reći, i strašne. Seti se šta sam ti rekao o strahu. Strah je čovekova sudbina. Čovek se rađa strahujući, od mraka, od nepoznatog, od stranca, od neuspeha, od žena. Strah ga vodi ka veri, ne kao leku za strah, nego kao prihvatanju da strah od Alaha predstavlja prirodno i jedino prikladno stanje ljudskog krda. Nauči ih da se plaše neprikladne upotrebe reći. Nema zločina koji je Svemoćnom teže da oprosti.“
„Mogu ja to“, rekao je Zumurud Veliki. „Brzo će oni govoriti po mom.“
„Ne po tvom“, ispravio ga je Gazali, ali vrlo blago. Kad imate posla s velikim ifritom, morate donekle popuštati njegovom ogromnom samoljublju.
„Razumem“, rekao je Zumurud Veliki. „Počivaj sad. Ne treba više reći.“
Tu se lekcija završila. Kao što će Gazali uskoro otkriti, poslati najmoćnijeg među mračnim džinovima na put krajnjeg nasilja imaće rezultate koji će zaprepastiti i nalogodavca. Učenik je uskoro prevazišao učitelja.


Dunija je probudila Ibn Ružda u grobu po poslednji put. Došla sam da se oprostim, rekla je. Više neću dolaziti da te vidim.
Sta je zauzelo moje mesto u tvom srcu? - pitao je glasom punim sarkazma. Hrpa prašine dobro je svesna svojih ograničenja.
Ispričala mu je za rat. Neprijatelj je snažan, rekla je.
Neprijatelj je glup, odgovorio je. To je osnova za nadu. Tirani ne poznaju originalnost i ne nauče ništa iz propasti svojih prethodnika. Biće brutalni, gušiće i izazivače mržnju, uništavaće ono što ljudi vole i to će ih uništiti. Sve važne bitke su, u osnovi, sukobi između mržnje i ljubavi, a mi se moramo držati ideje da je ljubav jača od mržnje.
Ne znam mogu li tako, rekla mu je, jer sam sada i sama prepuna mržnje. Gledam svet džinova i u njemu vidim svog mrtvog oca, da, ali osim toga vidim i površnost: opsednutost svetlucavim tričarijama, nemoralnost, opšti prezir prema ljudskim bićima, koji moram nazvati pravim imenom - rasizam. Vidim samoživu zlobu ifrita, i znam da i u meni postoji trunka toga, uvek postoji senka pored svetla. Ne vidim nikakvo svetlo u mračnim džinovima, ali osećam tamu u sebi. To je mesto odakle izvire mržnja. Zato preispitujem i sebe, a ne samo svoj svet, mada znam da nije vreme za rasprave. Ovo je rat. U ratu se ne priča, nego se dela. I zato naše rasprave moraju da se okončaju, jer treba činiti ono što se mora učiniti.
To je tužan govor, rekao je on. Razmisli. Potrebni su ti moji saveti.
Zbogom, odgovorila je.
Napuštaš me.
I ti si mene jednom napustio.
Onda je ovo tvoja osveta. Da me ostaviš svesnog i nemoćnog u mom grobu, za čitavu večnost.
Ne, rekla je ljubazno. Nije osveta. Samo oproštaj. Spavaj.


Nataradža Junak pleše ples uništenja. Pronađi džina u sebi, rekla mu je dobra riba, mršava curica koja je rekla da mu je čukunčukunčukunijoškojičukunmanjevišebaba. Njegove kuće više nema, majka mu nije trajala mnogo duže, majka koja je dosad bila jedina žena koju je zaista voleo. Dokusurio ju je šok od one noći s džinom i kućom u plamenu. Sahranio ju je, a onda se montirao na kauč kod svog rođaka Normala, i sve više mu je nedostajala iz minuta u minut, iz dana u dan. Rođaka je pak mrzeo sve više, iz minuta u minut, iz dana u dan. Kada ovladam svojim unutrašnjim baukom, Normale, ti ćeš biti prvi krelac kog ću raskomadati. Samo čekaj, pa ćeš videti.
Čitav svet klizio je u propast, a on, Džimi Kapur, provodio je noći po grobljima sa - zato što je tako beskrajno duhovit - munjom naslikanom na čelu, kao Hari P. Najviše je išao na Svetog Mihajla, ugnežđenog među pružene krakove auto-puta Bruklin-Kvins, ili, kako ga on vidi, jebite se simbola V, koji taj auto-put čini, svi ti nadgrobni kamenovi s krilatim damama posađenim odozgo, tužnog izraza lica dok gledaju mrtvake. Sada je drugačiji, još otkako mu je prezgodna baka šaputala po telu, prvo u slepoočnice, a onda u srce, veruj mi, brate, prislonila mi je usne na rebra i odradila pravu hogvortsku magiju. Bam, glava mu je eksplodirala kao u onom Kjubrikovom filmu, kao da žuri na neko superkul mesto, i video je ono što nikad ni sanjao nije, mrežu džinovskog znanja i sposobnosti. Stvarno je da se usereš, jebiga, bukvalno mu je eksplodiralo u glavi, ali, ehej, baš čudno, nije poludeo od toga. Šta misliš, što? Taj unutrašnji bauk u njemu je sad budan i on se nosi s tim. Mora da je tako nekako i kad ljudi kažu - osećam se kao druga osoba, ili - osećam se kao novi čovek.
Dakle, on je sad druga osoba koja nema drugo ime, ostalo mu je njegovo. A ta druga osoba je opet on.
Prvo je bila crvotočina i onaj div koji je izigravao njegovog junaka iz stripova samo da bi ga zajebavao, ali sad mu je ona prezgodna baka stvarno sjebala glavu, i ko bi reko, ispada da je super-heroj. Magijski plešući kralj. Provod kao nikad u životu.
I da, stvarno je tako. Može da se kreće strašno brzo, da uspori svet, a sebe da ubrza, čoveče, stvarno opako. Može da pretvori ovo u ono. Šaka šljunka - cap! - nakit. Otpala grana, kad je on stisne, pretvara se u komad zlata, šta će mi onaj Normal s bednim kaučem kad sam bogat. Ali onda Dunijin glas u glavi, kao da čuje svaku njegovu misao - ako ne budeš mislio na borbu, bićeš mrtav brže nego što misliš. On misli na svoju majku i u njemu se budi bes. To pokreće gnev u njemu. Dunija kaže da sastavlja malu vojsku. U raznim gradovima razni Džimiji. On zagleda u svoj novi mozak i vidi mrežu kako se širi. Poseže rukom i sila teče niz nju - i tras, munja, i jedan žalosni anđeo manje. Ne može da poveruje. Mora da je san.
Neko je ostavio bundeve tamo preko na ovom poslednjem počivalištu, pa, sam si tražio, daso, žalim slučaj. Bum. Čorba od bundeve.
Kad se malo uhodao, u njemu nije bila munja, već metamorfoza. Naravno, razneo je glave nekoliko kamenih anđela, bilo je zabavno, primenjivao je svoje pravo po Drugom amandmanu na nošenje oružja, mada verovatno oci osnivači nisu mislili na takvo oružje - ali brzo je utvrdio da mu transformacija bolje ide. Nije moralo da to bude nakit, u tome je štos. Ne samo šljunak u rubin. Mora se priznati da je isprobao svoje moći i na živim bićima. Pticama. Mačkama lutalicama. Šugavim džukelama. Pacovima. Pa, niko se neće buniti ako pretvori pacova u pacovsko govno ili pacovsku kobasicu, ali ptice, mačke i psi, ima ljudi kojima je stalo do tih stvorova, počev od njegove pokojne majke, koja je gajila ptice, pa - izvinite, ljudi, izvini, mama.
Najbolje je bilo kada je skapirao da može da pretvara svoje mete u, na primer, zvuke. Auf. Mogao je da pretvori pticu u ptičju pesmu, ne u pticu, samo u pesmu na tom mestu, mogao je da pretvori mačku u mjaukanje. Kad je to savladao, počeo je da se zavitlava, capnuo je nadgrobni kamen i začuo se nekakav jecav zvuk koji je ostao na tom mestu, da, otkrivao je nekakvu bolesnu crtu, možda unutar svakog poreskog računovođe čuči naopaki superheroj koji pokušava da izbije napolje, i hej, pomislio je, a šta je s bojama, mogu li da pretvorim bubašvabe ili zastave ili čizburgere u boje koje lebde na tom mestu, a onda se, pa, da, rasture. Morao bi da vežba na krupnim životinjama. Ima li ovaca ovde negde? Nikom neće faliti par ovaca, zar ne? Možda su metamorfoze reverzibilne, a u tom slučaju, pa, nijedna ovca nije stradala tokom nastanka ove supermoći. Ali ovce su bile van grada, na farmama, osim ako su se farme pokvarile, pa životinje prosto lutaju naokolo, koga da nagovori da ga odveze tamo gde hoće da ode, Azija ima auto, ona verovatno zna i gde da nabavi benzin, veličanstvena A-zi-ja, ne Ej-ža, italijanska sinjorina, ne mrka devojka, plesačica, ne, kučko, ne striptizeta, ona je na nivou, to je balet; verovatno ljudi stoje u kilometarskom redu i čekaju je s punim kantama benzina u obe ruke. Kad bi samo imao i tu supermoć da ležerno priča s curama.
Pokazalo se da ume i to. Telefonirao je, našao je nekoliko reci i rekao balerini šta mu se desilo, sve redom, prezgodna baka, šaputanje, bam, kjubrikovska odiseja u svemiru, specijalni efekti, dela, a ona mu nije skroz-naskroz poverovala, ali verovala mu je dovoljno da dođe s njim na groblje i, čoveče, ne da joj je pokazao. Pošto je imao nju da ga gleda, bio je, iskreno rečeno, veličanstven. Zvuk transformacije, boja promene, munja.
A baš tu, na Svetom Mihajlu, pošto joj je to pokazao, plesala je za njega.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvije godine, osam mjeseci i ...

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:11 pm




O da. I znaš šta? Nije dobio samo šofera da ga odveze duž Hadsona u potrazi za ovcama. Dobio je devojku, pravu devojku. O da!
I tako je to trajalo možda godinu i po. Tokom dugih meseci otkrivanja sebe, učenja da hoda kao džin, da bi posle trčao kao džin, i potom leteo, tokom trajanja ubrzanog drugog detinjstva koje je iskusio i Džeronimo Manezes, Džimi Kapur je shvatio da je nešto u njemu čekalo ovo, da ima ljudi, a on je jedan od njih, koji su čeznuli za svetom snova i mašte koji će postati deo njihovog života na javi, koji su se nadali sebe radi i verovali u sebe, da su sposobni da postanu deo čudesnog, da će stresti sa sebe prašinu banalnog i ustati, ponovo rođeni kao svoja prava čudesna priroda. Potajno je oduvek znao da njegovo delo, Nataradža Junak, nije dovoljno dobro, da ga neće izvući iz kolotečine ništavila, a to je još više doprinelo njegovom oduševljenju kada je otkrio da može da izađe pod svetlost reflektora, ne posredstvom medijuma fikcije, nego kao on sam; on je postao izmaštan, pomislio je, i bolji nego izmaštan - stvaran, ali ipak, protivno svakoj logici, izuzetan. Možda je zato tako lako i tako prirodno prihvatio ovo novootkriveno džinovsko biće u sebi. Oduvek je znao da postoji u njemu, ali nije verovao svom znanju: sve dok mu Dunija nije šapnula u srce.
Čekao je poruku od Princeze Munja. Ponekad je, za promenu, odlazio na druga groblja da razbija u paramparčad glave kamenih lavova, i izvodio nove promene, sad je mogao da pretvara čvrste predmete u mirise, u jednom trenutku klupa, a u sledećem prdež, akumulacija svih prdeža koje su tu isprdele matore prdonje, muške i ženske, sedeći na toj klupi i razmišljajući o drugim matorim prdonjama, sada pokojnim. Makprdež više neće prdeti!
Razmišljao je o svojoj kolekciji starih stripova, sada nestaloj u plamenoj kugli njegove nekadašnje kuće, i setio se da je tamo postojao i pravi živi Supermen, gospodin Čarls Atlas, u šortsu s leopard-šarom i tehnikom dinamične tenzije koja ga je pretvorila u najsavršenije razvijenog čoveka na svetu. Sad mu se više devojke ne podsmevaju iza leđa. Ovo nije više onaj stari Džimi, što će reći, slabić od četrdeset pet kila, mladi Džimi. Sada je pravi muškarac, kako je govorio gospodin Atlas. Pravi ja, podruku s visokom i dugačkom Azijom. Sad mu više niko neće bacati pesak u oči.
Tad je, konačno, stigla Dunija, među nadgrobne kamenove Svetog Mihajla, tražeći ga: ne više princeza, nego kraljica. Na groblju u ponoć saosećala je s njim zbog majčine smrti. I ona je ostala bez oca. Da li si spreman? - pitala je. O, kako je samo bio spreman.
Šapnula mu je na uho imena nevaljalca koje treba da ubije.


Džinovi paraziti, kakvi su se pojavljivali ovde na Zemlji tokom Rata svetova, nisu bili nimalo impresivni stvorovi, a mogućnost razmišljanja bila im je izrazito ograničena. Kad bi ih džinovi vladari uputili, išli su u pokazanom pravcu da poseju naručeni haos, kao što je bio napad na gradonačelničinu rezidenciju. Kasnije su provodili vreme tražeći tela za nastanjivanje, jer bez ljudskog domaćina nisu mogli da opstanu u donjem svetu. Kad bi se prikačili na nekog, isisavali su mu život iz tela, sve dok od njega ne ostane samo prazna ljuska, a onda su imali vrlo kratko vreme da nađu novog domaćina. Sada neki kažu da ta bića ne treba ubrajati među prave džinove jer jedva da su bili razumni, ali ipak, naša tradicija im daje mesto u džinovskoj taksonomiji, pa makar i zato što su, kako su stigle priče do nas, oni bili prvi džinovi koje je ikad ubilo neko ljudsko viće; ili preciznije rečeno, hibridno biće - uglavnom čovek, sa snažnim prizvukom džina kog je oslobodila vilinska kraljica.
Neke slike koje su stigle do nas iz sukoba u prošlosti, kako nepokretne, tako i pokretne, sada deluju pornografski. Čuvamo ih u zapečaćenim kutijama u zaključanim sobama, a uvid u njih imaju samo pravi učenjaci: istoričari, izučavaoci napuštenih tehnologija (fotografije, filma), psiholozi. Ne vidimo potrebu da se nepotrebno potresamo stavljajući takve predmete na uvid javnosti.
Nismo se na ovim stranicama prekomerno zadržavali na detaljima ubistava, niti ćemo ubuduće nastaviti da se bavimo njima. Ponosimo se što smo se dalje razvili od tih dalekih vremena; i što je nasilje, koje je tako dugo ležalo na čovečanstvu poput džinovske kletve, postalo relikt prošlosti. Ponekad, kao svaki zavisnik, ponekad ga osetimo u krvi, postanemo svesni njegovog mirisa u nozdrvama; neki od nas odu toliko daleko da čak stegnu pesnice, izviju gornju usnu u agresivnu grimasu, ili čak, na trenutak, podignu glas. Ali odupiremo se, rasteramo grimasu, opustimo usnu, spustimo glas. Ne podležemo. Ipak, svesni smo da bi svaka priča o našoj prošlosti, a naročito o vremenu čudnovatosti i Ratu dva sveta, bila bolno prazna ako bi potpuno odvratila pogled od neprijatnih pitanja povreda i smrti.
Džinovi paraziti išli su od grada do grada, od zemlje do zemlje, od kontinenta do kontinenta. Imali su više od jednog mesta i jednog čoveka da uplaše i koristili su superbrzi transportni sistem džinova - crvotočine, vremensku fintu uspori njih ubrzaj mene, pa čak, ponekad, i leteće urne - da se kreću tamo-amo. U zapečaćenim kutijama u našim zaključanim sobama sačuvali smo uznemirujuće slike ljudožderskih džinova parazita kako jedu ljudska lica u Majamiju; dželatskih džinova parazita kako nasmrt kamenuju žene u pustinjskim mestima; i džinova parazita bombaša samoubica kako puštaju da domaćinovo telo eksplodira u vojnim bazama, a oni smesta zaposedaju najbližeg vojnika i ubijaju još njegovih saboraca u nečem što se zvalo napad iznutra, a što je bilo tačnije rečeno nego što su oni i slutili; i suludih paravojnih džinova parazita, zaduženih za tenkove u istočnoj Evropi, koji su obarali putničke avione sa neba - ali neka vam tih nekoliko slika bude dovoljno. Nema potrebe da pravimo detaljan katalog užasa. Reći ćemo ovako; lovili su u čoporima, kao divlji psi, i bili su divljiji od bilo čega na četiri noge. A Džimi Kapur je dobio zadatak, od tek krunisane Kraljice Munja, da lovi te lovce.
Ljudi koje bi zaposeli džinovi paraziti nisu mogli da se spasu, bili su mrtvi onog časa kad bi im parazit ušao u telo. Ali kako napasti parazite koji su bestelesni sve dok ne zauzmu (što će reći ubiju) živu osobu i sprečiti ih da to rade? Džimi Kapur je rešio tu zagonetku: ako se čvrsti predmeti mogu pretvoriti u boje ili mirise ili zvuke, onda se možda, obrnutom tehnikom, maglovita stvorenja mogu očvrsnuti. Tako je počela operacija Meduza, tako nazvana zato što su magličasti paraziti, kad ih je Džimi pretvorio u vidljivu postojanost, izgledali kao kamena čudovišta koja su ljudi netačno nazivali gorgonama, iako je, naravno, prema drevnim Grcima, Gorgona Meduza ljude pretvarala u kamen, a nije ona bila okamenjivana - činila je to pogledom. (Isti je slučaj i s doktorom Frankenštajnom i njegovim čudovištem. Čudovište je bezimeno, veštački čovek, a postalo je poznato po imenu svoga tvorca.)
Takođe je netačno nazivati okamenjene stvorove čudovištima. Nisu bili nimalo antropomorfni, već vijugavi, složenog oblika, uvijali su se okolo-naokolo, ponekad stvarajući šiprag bodlji, a ponekad pružajući krivudave udove koji su se završavali sečivima. Mogli su da imaju mnoštvo površina, poput kristala, ili da budu tečni kao vodoskok. Džimi se borio s njima gde god bi ih našao, kuda god ga je njegov tek stečeni džinovski informacioni sistem slao u potragu za tim nižim demonima, na obalama Tibra u Rimu ili u blistavim metalnim visinama njujorških nebodera, i ostavljao ih je tamo gde bi ih pretvorio, tako da su njihova mrtva tela počela da krase svetske gradove kao nova umetnička dela, skulpture, i mora se reći da su bili divne. O tome su ljudi govorili čak i tada, na vrhuncu rata. Lepota okamenjenih gorgona terala vas je da zastanete, čak i u ta nemirna vremena, a veza između umetnosti i smrti, činjenica da se u smrti džinovi paraziti pretvaraju iz smrtonosnih neprijatelja u predmete estetski prijatne za posmatranje, izazivala je neku vrstu iznenađenja pomešanog s olakšanjem. Stvaranje čvrstine iz nepostojanja: to je bila najnovija umetnost ratovanja, i ona koja je od svih tih umetnosti imala najviše prava na uključenje u katalog same Umetnosti, visoke umetnosti, u kojoj se lepota i značenje stapaju u otkrivene oblike.
Njihov progonitelj i najveći neprijatelj nije sebe smatrao umetnikom. On je bio Džimi Nataradža, bog uništenja koji pleše svoj ples uništenja.


Zumurud Veliki objavio je da je njegova Zadužbina samo prvi korak ka stvaranju globalnog sultanata džinova, čiju je globalnu vlast upravo objavio, kao i svoje pomazanje, sopstvenom rukom, za prvog sultana. Međutim, istog časa ostala trojica velikih ifrita izrazila su nezadovoljstvo ovim samoproglašenjem prvenstva, pa je morao da se malo povuče. Pošto nikako nije bio u prilici da da oduška besu prema ostaloj trojicu članova vladajućeg kvadrumvirata, Zumurud se dao u suludi međunarodni pohod odrubljivanja glava, raspinjanja i kamenovanja, koji je stvorio, već u prvim danima sultanata, izvor mržnje koji će, ubrzo, pokrenuti kontrarevoluciju. Njegovo savezništvo sa zlim i nepismenim Studentima iz A. dalo mu je nešto nalik na program vladavine, pa se oduševljeno dao na zabranjivanje svega, baš kao i oni - poezije, bicikala, toaletnog papira, vatrometa, ljubavnih priča, političkih stranaka, pomfrita, naočara, vađenja zubnog živca, enciklopedija, kondoma i čokolade, i na spaljivanje na lomači svakog ko bi se usprotivio, ili bi ih presekao napola, ili bi ih, kako se sve više oduševljavao, vešao, davio i raščetvoravao o konjske repove, što je tradicionalna i izvanredna engleska kazna za izdaju još od XIII veka. Bio je spreman (rekao je to ostalim velikim ifritima) da nauči sve najbolje od ranijih imperijalnih sila, pa je obznanio uključenje ovih srednjovekovnih kazni u pravni sistem novog sultanata, s razornim efektima.
A najčudnije od svega bilo je kad je objavio neumoljivo neprijateljstvo prema svim oblicima zatvorenih posuda, svim teglama s poklopcem na zavrtanje, i svim bocama koje se mogu zapušiti, svim sanducima s bravom, svim ekspresnim loncima, svim sefovima, mrtvačkim sanducima i kutijama za čaj. Njegove kolege veliki ifriti Svetlucavi Rubin i Raim Krvopija nisu se sećali da su ikad bili zarobljeni, pa su na ove objave samo slegali ramenima, ali on im je rekao - kad jednom provedeš večnost zarobljen u staklu, počneš da mrziš tu ćeliju. „Kako želiš“, rekao je na to Svetlucavi Rubin, „ali traćenje vremena na sitnice nije odlika veličanstvenosti.“ Zumurud ga je ignorisao. Njega su ljudi držali zarobljenog. Sada će im vratiti. To je bila mržnja rođena iz godina zatočeništva, koja se nije mogla utoliti ni svim zabranama ni svim smaknućima na svetu. Ponekad je mislio da nije toliko želeo da vlada nad ljudskom vrstom koliko da organizuje njeno brutalno i konačno istrebljenje.
Barem u ovome se Zabardast, koj i je takođe znao kako izgleda biti zatvoren, potpuno slagao sa Zumurudom: bilo je vreme za osvetu.
A osveta džinova gori neugasivim plamenom.


Ubrzo potom, i ono što je preostalo od Gazalija počelo je da brine zbog Zumurudove krvoločnosti. Kada ga je veliki džin obavestio s koliko posvećenosti ispunjava pokojnikov zahtev da usadi strah ljudskoj vrsti, ne bi li ih time okrenuo veri, filozofov prah je osetio potrebu da razmotri razliku između filozofske teorije i krvave eksperimentalne naučne prakse, pa je zaključio da je Zumurud, mada neporecivo marljivo, možda ipak, u izvesnom smislu, otišao malo predaleko. Kada je Zumurud to čuo, shvatio je da mu filozof više nije ni od kakve koristi. Prevazišao je sve što je mogao naučiti od te matore mrtve budale. „Moj dug prema tebi je namiren“, rekao je Gazaliju. „Vraćam te u tišinu groba.“


Zabardast, uvek pribraniji od dvojice starijih mračnih džinova, uvek zagledan ka unutrašnjosti, i tihog glasa, mada ništa manje nemilosrdan, možda čak i nemilosrdniji, baš zbog svoje veće inteligencije, predložio je da se novi sultanat podeli na četiri dela, baš kao tela koja je Zumurud vezivao konjima na repove. Bio je suviše veliki za jednu centralnu vlast, a Zumurudova Zadužbina u dalekoj zemlji A. nije bila ni nalik na veliku metropolu, prikladnu za prestonicu. Već je došlo dotle, ukazao je, da se većina Zumurudovih aktivnosti odvija u onome što bi se otprilike moglo nazvati Istok, dok on sam čini sve što može, pravi najviše pakosti i stvara najviše straha, na moćnom Zapadu. Tako Afrika i Južna Amerika mogu da pripadnu Raimu Krvopiji i Svetlucavom Rubinu. Ostatak sveta - Australiju, Polineziju i teritorije s pingvinima i belim medvedima - zasad verovatno mogu da zanemare.
Takva podela nije nikoga zadovoljila, čak ni predlagača (jer je Zabardast potajno nameravao da zauzme čitav svet), ali sva četvorica velikih ifrita su je nakratko prihvatila - nakratko, dok nisu počele svađe. Svetlucavi Rubin bio je posebno nezadovoljan svojim parčetom. Džinovi su najsrećniji u zemljama u kojima su dobro poznati, manje-više su kao kod kuće u zemljama do kojih su njihove priče putovale u prtljagu doseljenika, a nelagodno im je u oblastima koje su im manje poznate, odnosno u kojima su i oni sami manje poznati. „Južna Amerika?“, požalio se Svetlucavi Rubin. „Šta oni tamo znaju o magiji?“
Njihovi osvajački ratovi bujah su poput crnog cveća širom planete; mnogi su bili tek mali sekundarni ratići, vodili su ih ljudi koje su džinovi kontrolisali na sve načine na koje se čovek može kontrolisati, zaposedanjem, čaranjem, mitom, strahom ili verom. Mračni džinovi su dokono sedeli na svojim oblacima, umotani u maglu nevidljivosti toliko gustu da čak ni Dunija dugo nije uspevala da razabere gde se nalaze njeni najmoćniji neprijatelji. Sedeli su tamo gore i gledah svoje marionete kako se ubijaju i umiru, a ponekad bi poslali ponekog nižeg džina da se pridruži uništavanju. Za vrlo kratko vreme, stare mane džinova - nelojalnost, nedostatak posvećenosti, hirovitost, sebičnost i egoizam - ponovo su izbile na površinu. Svaki od četvorice brzo je poverovao da je on, i samo on, najveći od velikih, i da treba bude priznat kao takav, i ono što je počelo kao prepirka, naglo je eskaliralo i promenilo prirodu sukoba u donjem svetu. Tada je ljudska vrsta postala platno na kome su mračni džinovi slikali uzajamnu mržnju, sirovina od koje su sva četvorica želeli da iskuju sagu o svojoj ličnoj vrhovnoj vlasti.
Kad sad gledamo unazad, govorimo ovako: ludilo koje su našim precima poslali džinovi bilo je ludilo koje je svakako čekalo unutar svakog ljudskog srca. Možemo kriviti džinove, i činimo to, zaista činimo. Ali ako ćemo iskreno, moramo kriviti i ljudske mane.
Bolno je zabeležiti da su mračni džinovi posebno uživali u gledanju napada na žene. U vreme pre razdvajanja dva sveta, žene u najvećem delu ovog sveta smatrane su manje vrednim nižim bićima, svojinom, domaćicama, poštovali su ih kao majke, ali inače su ih prezirali, i mada su se ti stavovi promenili nabolje, barem na nekim delovima planete, uverenje mračnih džinova da žene postoje samo kako bi muškarcima služile i ugađale još uvek su bila srednjovekovna. Povrh toga, seksualni bojkot džinija iz gornjeg sveta ih je iznervirao i razbesneo, pa su bez primedbi gledah kako njihovi pomoćnici postaju nasilni, kako ne samo što siluju žene, nego ih posle toga i ubijaju, te nove žene, od kojih su mnoge odbacile ideju o svojoj inferiornosti, i zato ih je trebalo vratiti na mesto koje im pripada. U taj rat protiv ženskog roda i kraljica Dunija je poslala svog vojnika i ratna sreća počela je da se okreće.
Tereza Šaka je sad imala superherojsko ime. Ne Madam Magneto ili neku drugu glupost iz tabloida, to su priče iz stripova. Dunijin glas u njenoj glavi govorio je ja sam tvoja majka. I ja ću biti nečija majka, rekla je sebi, biću Majka, ognjena mamica smrti lično. Ona druga, mnogo svetija Majka Tereza, i ona je bila u poslu sa smrću, ali Terezu Šaku je mnogo više zanimala varijanta iznenadne smrti nego one spore bolničke, ne postepeno prevođenje mrtvih u meki zaborav, nego razarajući udarac visokog napona koji u momentu potpuno prekida život. Ona je bila Dunijin anđeo osvetnik, osvetnica, ili je tako govorila sebi, svake prezrene i zlostavljane žene koja je ikad živela i kojoj je ikada naneta nepravda.
Moralno izuzeće je neobično stanje kada imate dozvolu da ubijate, da uništavate bez osećanja krivice, i u tome ima nečeg što je protivno ljudskoj prirodi. Kada je ubila Seta Oldvila, bila je puna gneva, ali ništa se nije popravilo, to joj je bilo jasno, bes je bio razlog, ali ne i opravdanje. On jeste bio kreten, ali ona je i dalje bila ubica. Zločinac je kriv za zločin, a taj zločinac je ona, i možda treba da je privedu pravdi, ali gle, dodala je u sebi, prvo moraju da me uhvate. A sada, neočekivano, džinija predak šapnula je u nju i oslobodila ratnicu koja je sve vreme bila unutra, i dala joj zadatak da pomogne u spašavanju sveta. Kao u onim filmovima gde proberu osuđenike na smrt i daju im šansu da se iskupe, a ako poginu, pa, nikakva šteta. Pošteno, pomislila je, ali dok budem ginula, ima da povučem za sobom gomilu krelaca!
Sklopila je oči da vidi koordinatnu mrežu džinova, a njena zapovednica Dunija poslala joj je potrebne koordinate. Okrenula se u stranu i nagnula taman toliko da se provuče kroz pukotinu u vazduhu i pređe u putnu dimenziju, a onda će poći kuda god koordinate nalažu. Kad je izašla iz tunela između dimenzija, jedva je znala u kojoj je zemlji, da, informacije koje joj je Dunija usadila u um sadržale su i ime zemlje, A. ili P. ili I., ali ta supa sa slovcima nije joj mnogo pomagala, jedna od odlika njene nove stvarnosti, ovog novog načina putovanja i alternativne stvarnosti koja ga je stvorila, bio je i gubitak veze s materijalnim svetom, mogla je biti bilo gde, na bilo kojoj mrkoj goloj ravnici, bilo kojem bujnom zelenom parku, bilo kojoj planini, bilo kojoj dolini, bilo kom gradu, bilo kojoj ulici, na bilo kojoj Zemlji. Posle nekog vremena, shvatila je da to nije bitno, u ma kojoj zemlji se nalazila, to je uvek ista zemlja, zemlja napada na žene, a ona je bila ubica koji dolazi da ih osveti. Eto muškarca kog su zaposeli džinovi - opsednut, začaran, podmićen draguljima, nije ni bitno. Ono što je učinio bilo je dovoljno za presudu, a u njenim prstima počivale su munje koje će tu presudu izvršiti. Ne, nema razloga za moralna razmatranja. Ona nije ni sudija ni porota. Ona je dželat. Zovi me Majka, govorila je metama. To su bile poslednje reči koje bi čuli na ovom svetu.
Leteći kroz nemoguće hodnike između vremena i prostora, tunele izbušene kroz spiralne Magelanove oblake nepostojanja, opsednuta melanholičnom usamljenošću lutajućeg ubice, Tereza Šaka je razmišljala o svojoj mladosti, očajanju, noćima kada bi nagazila gas i vozila svoj prvi auto (prvi auto koji je zaista bio njen, a ne ukradeni crveni kabriolet u kome se prvi put divlje vozala), kabriolet, prastar, jarkoplav, što je brže mogla, seoskim putevima i kroz močvare, uopšte ne mareći hoće li stradati u njemu. Tada je uvek bila sklona samouništenju, bilo je tu i droge i pogrešnih muškaraca, ali naučila je u školi jedinu lekciju koju vredi naučiti, lepotaje novac, i čim su joj nikle grudi, ispeglala je svoju crvenu kosu i uputila se u veliki grad da troši taj jedini novac koji je imala, i nije joj loše išlo, pogledajte je sad, masovni ubica sa supermoćima, lepa karijera za devojku iz nedođije.
Devojka ionako više nije bila važna. Prošlost je spala s nje kao zmijska koža. Otkrila je da joj to dobro ide, iznenadno pojavljivanje, užasnuto zaprepašćenje na licu mete, munja nalik na blistavo koplje u grudima, a ponekad, prosto zabave radi, i u genitalijama, ili oku, sve uspeva. A onda nazad u ništavilo, prema sledećem silovatelju, sledećem zlostavljaču, sledećem stvorenju nižem od ljudskog, sledećem komadu primitivne sluzi, sledećem stvoru koji zaslužuje da umre, kog će rado ubiti, i kog bi ubila bez kajanja. A posle svakog od njih postajala je sve jača, osećala je da je snaga ispunjava, postajala je, a to joj se činilo dobro, manje ljudska. Više džinija nego krv i meso. Uskoro će biti ravna Duniji. Uskoro će moći da pogleda u oči kafsku kraljicu i da je natera da obori pogled. Uskoro će biti nepobediva.
Bio je to čudan rat, slučajan, nepostojan, baš kao i sami džinovi. Danas ovde, sutra negde drugde, onda opet ovde, sve bez upozorenja. Bio je ogroman, sveobuhvatan, a potom dalek i odsutan. Jednog dana čudovište koje izranja iz mora, sledećeg ništa, a onda, sedmog dana, kisela kiša s nebesa. Bilo je haosa i straha i napada natprirodnih divova iz gnezda u oblacima, a potom dokone pauze, tokom koje su se strah i haos nastavljali. Bilo je parazita i eksplozija i zaposedanja i gneva na sve strane. Gnev džinova bio je deo onoga što jesu, povećan, u slučaju Zumuruda i Zabardasta, dugim periodom zatočenja, a našao je odjeka u gnevu koji je počivao u mnogim ljudskim srcima, poput zvona koje odjekuje s gotičkog tornja, a odgovara mu odjek s dna bunara, i možda je to sada bio rat, možda je ovo bio poslednji rat, ovaj sunovrat u nasumični divlji haos, rat u kome su osvajači u žestokom međusobnom ratu, isto koliko i s nesrećnom Zemljom. Pošto je ovaj rat bio bezobličan, bilo ga je teško voditi, a još teže pobediti u njemu. Delovao je kao rat protiv apstrakcije, rat protiv samog ratovanja. Da lije Dunija imala sposobnost da pobedi u takvom ratu? Ili je bila potrebna neka veća nemilosrdnost, nemilosrdnost koju Dunija nije posedovala, ali za koju je Tereza Šaka postajala sve sposobnija posle svake munje zabodene u srce krivca? U jednom trenutku to više neće biti dovoljno za odbranu Zemlje. Biće potrebno da se napadne gornji svet.


Suviše sam ja star za vojsku, mislio je gospodin Džeronimo u tunelima u oblaku. Koliko nas ima u Dunijinoj skrpljenoj brigadi vrtlara, knjigovođa i ubica, koliko članova njene loze je vilinska kraljica našla da im šapne i mobiliše ih za boj protiv najstrašnijih neprijatelja u poznatim svetovima, i kakve šanse stvarno imamo protiv nekontrolisanog divljaštva mračnih džinova? Može li čak i Dunija u svom gnevu pobediti svu četvoricu i njihove sledbenike uz njih? Ilije ovo sudbina sveta, da potone pod tamom koja se spušta, nalazeći srodnu tamu u nama? Ne, ne ako seja išta pitam, odgovorio je neki glas u njemu. Dakle, on je vojnik u ovom ratu uprkos svim sumnjama. Bol i stenjanje suviše korišćenog tela. Nije važno. Bilo je teško tačno znati kako izgleda pravedan rat, ali u ovom, najčudnijem od svih sukoba, on je bio spreman da učestvuje.
„Uostalom“, rekao je sebi, „nije da sam poslat u prve redove. Ja sam više kao bolnička ekipa nego prethodnica. Ja sam MASH.“25
Spustiti one koji se uzdižu i podići one koje je pogodila kletva drobljenja. To mu je bio zadatak: popravljanje grešaka u sili teže. U njegovom umu je globalni koordinatni sistem locirao žrtve, a oni kojima je pomoć najpotrebnija najjarkije su bleskali na njegovoj mrežnjači. Kakav način da se vidi svet, pomislio je. Pošasti uzdizanja i padanja ima svuda, po svetu ju je posejao čarobnjak Zabardast, nasumični užas njene pojave prevazilazi sve što bi mogla da izazove neka obična zaraza; tako i on mora da ide svuda. Ovde se trajekt približava kockarskim jazbinama Makaoa, a masa putnika se odmiče od njega u strahu i čuđenju kad se pojavi niotkuda i spase putnika čije bolne krike su svi ignorisali: gospodin Džeronimo se naginje nad njega šapućući, i čovek se pridiže na noge, ustaje iz mrtvih, ili maltene mrtvih, a gospodin Džeronimo se okreće na bok i nestaje, prepuštajući kineskog Lazara njegovoj sudbini, jer ga saputnici i dalje gledaju kao da je prenosilac zarazne bolesti, možda će otići i prokockati ušteđevinu još iste noći, kako bi proslavio što je živ, ali tu priču neka priča neko drugi, a ovde je gospodin Džeronimo već na padini Pir Pandžala i lovi po nebu radnika na održavanju tunela, i onda je ovde, i onde, i tamo.
Ponekad bi stigao prekasno, pa bi letač otišao previsoko i umro od hipotermije ili teškoća s disanjem u retkom hladnom vazduhu na nebu iznad Anda, ili bi padač već pao i razbio se u umetničkoj galeriji u Mejferu, slomljenih i sabijenih kostiju, tela pretvorenog u probušenu harmoniku, s krvlju koja curi kroz spljeskanu odeću i šeširom povrh cele te jadne hrpe, tako da izgleda kao instalacija. Češće je, hitajući kroz crvotočine, stizao na vreme, podizao pale, spuštao izdignute. Na nekim mestima bolest se brzo širila, čitave mase užasnutih ljudi lebdele su nad banderama, a on ih je sve meko spuštao jednim pokretom ruke; a onda - oh! - zahvalnost, na ivici obožavanja. Razumeo je. I on je bio takav. Blizina propasti pokreće u ljudima sposobnost da vole. Taj izraz na licu Aleksandre Blis Farinje, pošto je obnovio lepotu La Inkoerence i vratio nju i Olivera Oldkasla nazad na zemlju - svaki živi čovek poželeo bi da ga lepa žena tako gleda.
Čak i kad kraj te žene stoji njen čupavi upravnik imanja, s potpuno istim obožavajućim izrazom lica.
Životni pesimizam Gospe Filozofa bio je potpuno raspršen malim čudom koje je izveo gospodin Džeronimo, ispario je pred njegovom lokalnom magijom kao oblaci na vrelini sunca. Ova nova Aleksandra pogledala je Džeronima Manezesa kao nekakvog spasitelja sposobnog da izbavi ne samo nju i njeno imanje nego i čitavu nedoslednu Zemlju. U njenom krevetu odmarao se na kraju tih dugih čudnih dana - šta je uopšte dan, pitao se, putovanja kroz crvotočine, kroz prostor i vremenske zone, stakato dolazaka i dolazaka i po više od sto puta dnevno, odvojenost od svakog osećanja kontinuiteta u životu - i kad bi ga obuzeo premor, duboki umor u kostima, dolazio je k njoj. To su bili ukradeni trenuci, oaze u pustinji rata, i oboje su obećavali onom drugom duže trenutke u budućnosti, trenutke iz snova na mestima iz snova, koji su bili njihovi snovi o miru. Hoćemo li pobediti? - pitala ga je, sklupčana na njegovoj mišici, dok mu je dlan počivao u njenoj kosi. Pobedićemo, zar ne?
Da, rekao joj je. Pobedićemo, jer jedina druga mogućnost je da izgubimo, a to je nepojmljivo. Pobedićemo.
Sada je loše spavao, bio je premoren, osećao je svoje godine, a u noćnom polusnu čudio se svom obećanju. Dunija je otišla, nije znao kuda, ali znao je zašto: lovila je najveću od svih divljači, četvoricu velikih neprijatelja čije uništenje je odredila sebi kao cilj. Poduke i uputstva od nje stizale su dan i noć u novootvoreni džinovski deo njegovog mozga. Ona je i dalje upravljala celom operacijom, tu nije bilo nikakve sumnje, ali bila je general iz senke, kretala se suviše daleko i suviše brzo da bi je njene trupe mogle lično videti. A da li mi zaista možemo da pobedimo, pitao se, da li nas ima dovoljno, ili je mnogo više onih koje je zavela džinovska tama, da li je pobeda ono što ljudi zaista žele, ili im ta reč zvuči lažno i pogrešno, da li bi ljudi više voleli da se naviknu na nove gospodare, i da li bi se zbacivanje mračnih džinova osetilo kao sloboda ili samo kao uspon nove supermoći, Kraljice Munja koja će vladati umesto Diva i Čarobnjaka. Ove nemirne misli isisavale su mu snagu, ali žena koja je ležala kraj njega uspevala je da mu je vrati. Da, mi možemo da pobedimo. Mi koji dugujemo onima koje volimo. Dugujemo samoj ideji ljubavi, koja bi mogla da umre ako mračni džinovi zavladaju svetom.
Ljubav, kojoj je gospodin Džeronimo tako davno zatvorio vrata, sada je tekla kroz njega. Započelo je od moćne opijenosti Dunijom, što je verovatno od samog početka bilo osuđeno na propast, jer to su bili odjeci, svako od njih dvoje u onom drugom videlo je otelotvorenje nekadašnje ljubavi... ali to je već izgledalo veoma davno, a ona se povukla od njega u vladanje i rat. Ljubav je ostala u njemu, osećao ju je kako pljuska tamo unutra, ogromno ustalasano more s plimom i osekom u njegovom srcu, i tu je bila Aleksandra Blis Farinja, spremna da zaroni u te vode, hajde da se zajedno udavimo u ljubavi, ljubavi moja - i da, mislio je on, možda mu je dozvoljena još jedna poslednja velika ljubav, i ona je bila tu, spremna, i da, zašto da ne, skočiće i on. Bio je tako umoran u njenom krevetu da je bilo vrlo malo vođenja ljubavi, jedne noći od četiri-pet bilo je sve što je mogao da postigne ovih dana, ali ona je bila puna razumevanja. On je bio njen ratnik kog treba voleti i čekati, i ona će prihvatiti od njega onoliko koliko može da dobije i čekaće na ostatak.
A s druge strane vrata spavaće sobe, kad bi ponovo krenuo na putovanja, stajao je Oliver Oldkasl, ne nekadašnji ljutiti Oliver, nego novi, zahvalni i ulizivački Oldkasl, očiju vlažnih kao u španijela, s kapom u ruci, sa sladunjavim osmehom žutih zuba na obično žalostivom licu, kao da je zakačen kanapom. Mogu li nešto da učinim za vas, gospodine, treba li vam nešto, samo recite. Ja nisam neki borac, ali ako zatreba, tu sam.
Ova uvlakačka pokornost gospodinu Džeronimu ide na živce. Mislim da mi se više dopadalo ono pre, rekao je upravniku imanja, kad ste pretili da ćete me ubiti.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvije godine, osam mjeseci i ...

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:11 pm




VILINSKA KRALJICA






U kolevci života, između Tigra i Eufrata, gde je nekada zemlja Nod, što znači Lutanje, ležala istočno od raja, Omar Ajar je bio taj koji je pokazao Duniji, svojoj kraljici, prve znake raspada na telu četvoroglavog čudovišta koje je rešilo da vlada Zemljom. Tih dana ona se kretala po svetu kao blistava senka, nalik na razmazanu svetlost u uglu oka, a uz nju je, nerazdvojan, bio i njen omiljeni špijun, i oboje su tragali uzduž i popreko za četvoricom velikih ifrita. Ti momci su se izveštili u skrivanju još od vremena kad smo se igrali zajedno, rekla je Omaru. Tada sam bez imalo truda mogla da prozrem njihove čini prerušavanja. Ali možda su tih davnih dana zapravo potajno želeli da ih pronađe.
Sačuvano je relativno malo toga o glavnom kafskom špijunu Omaru Ajaru, a verovatno su glavni razlog za to upravo zaostale džinovske predrasude prema muškoj homoseksualnosti, transvestitima i tome slično. Čini se da džinije ili džinire Peristana nisu imale ništa protiv lezbijskih aktivnosti, i zaista, tokom perioda štrajka seksom nastupio je nagli porast takvog ponašanja, ali među muškim džinovima stare netrpeljivosti su se čvrsto držale. Omarovi stručni uspesi bili su dobro poznati, prikupljao je podatke prerušen u haremskog evnuha ili u ženskoj odeći, i to mu je pribavilo ogroman ugled kao špijunu, ali je takođe postao i izopšten iz svog naroda. On je govorio da bi ionako bio izopšten. Oblačio se namerno upadljivo, s brokatnim šalovima prebačenim preko ramena, namerno nemarno, i mnoštvom neverovatnih šešira; držanje mu je bilo dekadentno i kruto, postao je esteta i dendi i pravio se da ga nije briga šta njegovi sunarodnici misle o njemu. Okupljao je oko sebe srodne duše i organizovao ih u Kafsku obaveštajnu službu, a to je imalo neplaniranu posledicu da mnogi žitelji Vilin-zemlje steknu duboko nepoverenje u njegov tim blistavih leptirića, koji su takođe biti i najbolja njuškala u gornjem svetu. Dunija mu je, ipak, oduvek potpuno verovala. Tokom konačnog sukoba s velikim ifritima, i ona je počela da se oseća izopšteno, rešena da ubijanjem svojih sunarodnika osveti oca kojem nikad nije uspela da ugodi. Omar Ajar ju je pratio svakog dana traganja za mračnim kvartetom, i počela je da oseća da su u mnogo čemu srodne duše. I nju je ljubav prema ljudskoj vrsti, prema jednom muškarcu i potomcima koje je s njim izrodila, izdvajala iz njenog naroda. Bila je svesna da ne poseduje lične osobine zbog kojih je njen otac bio tako složno voljen i obožavan. Bila je direktna, iskrena i žestoka, dok je njen otac bio zaobilazan, rasejan i šarmantan. Njeno insistiranje na bojkotu seksa samo je pogoršalo njen imidž. Mogla je da predvidi trenutak, ne tako daleko u budućnosti, kada će dame Peristana prestati da saosećaju s njom, pa će slegnuti ramenima nad ratom koji je povela protiv velikih ifrita. Šta njima znači donji svet? I zašto se ona toliko uzbuđuje oko njega? Rat će svakako izgubiti ako se bude odužio. Bilo je neophodno da što pre pronađe četvoricu mračnih džinova. Vreme joj je isticalo.
Stvarno, zašto se toliko trudi? Postojao je odgovor na to pitanje, nosila je taj odgovor svuda sa sobom, iako ga nikad nikome nije poverila, čak ni Omaru Ajaru, vrhunskom prikupljaču i čuvaru tajni, a glasio je: znala je da je delimično odgovorna za ovo što se dešava. Tokom dugih stoleća zatišja, dok su procepi između svetova bili zatvoreni, pa su gornji i donji svet izgubili svaki kontakt, i svako je gledao svoja posla, i na brdima i u dolinama Vilin-zemlje bilo je mnogo onih koji su smatrali da je to dobro, donji svet je ionako zbrkan i pun svađa, dok u njihovim mirisnim baštama vlada nešto vrlo nalik na večno blaženstvo. U planinskom kraljevstvu Kaf stvari su stajale malo drugačije. Kao prvo, veliki ifriti bacili su oko na kraljevstvo i bilo je neophodno biti budan i na oprezu. A kao drugo, (tadašnja) Princeza Munja uželela se Zemlje, kao i svojih potomaka rasutih svuda po njoj. Tokom vremena razdvojenosti često je sanjala o okupljanju Dunijazata, o oslobađanju njihovih moći i izgradnji boljeg sveta uz njihovu pomoć. Zato je pretraživala svetove između svetova, slojeve između slojeva, tragajući za uništenim kapijama, pokušavajući da ih ponovo otvori. Bila je arheolog zakopane prošlosti, iskopavala je izgubljene, pokvarene, zapuštene staze, uvek u nadi da će naći prolaz. I da, znala je da i druge, mračnije sile Vilin-zemlje rade to isto, i nije se mogla praviti da nije svesna opasnosti po donji svet ako se putevi ponovo otvore, ali i dalje je pokušavala, kao što bi činila svaka majka, da se sretne sa svojim rasutim potomstvom, jer to je jedino što joj je ostalo od čoveka kog je nekada volela. U donjem svetu, potraga džinova za putem ka izgubljenom igralištu iskazivala se, ili bar mi tako verujemo, u vidu oluja. Nebesa su pucketala pod nestrpljivim džinovskim pesnicama. I da, na kraju su se otvorila - i šta je bilo, bilo je.
Dakle, tako je bilo. Za razliku od većine svojih zemljaka, Dunija je poznavala ljudske emocije: odgovornost, krivicu, kajanje. Kao i svi njeni zemljaci, mogla je da spakuje neželjene misli duboko u zamagljene prostore u sebi, gde su, najčešće, ležale zaboravljene, kao izbledele slike, kao nejasno pramenje dima. Pokušala je da na isti način sakrije i Ibn Ružda i nije joj uspelo. A onda joj se vratio u obliku Džeronima Manezesa, i za trenutak je ponovo osetila onu davno izgubljenu ljudsku emociju: ljubav. O, kako je ličio na njenog voljenog! To lice, to obožavano lice. Geni su putovali vekovima i okupili se pod njegovom kožom. Mogla ga je voleti da je to dozvolila sebi, i da, čak i sada je bila slaba na njega, nije mogla to da porekne, iako je on bio u naručju svoje Gospe Filozofa, koju bi ona rado živu spržila jednim pokretom svog smrtonosnog prsta. Ali nije. Jer gospodin Džeronimo je ipak bio samo privid prošlosti, a sad je tu prividnu ljubav u njenim grudima zamenila iskrena mržnja.
Bilo je vreme da nađe svoje nekadašnje drugove u igri i da ih uništi. Gde su? Kako da ih nađe?
Gledaj zemlju, a ne nebo, rekao je Omar Ajar. Primetićeš ih po posledicama.
A ovde, u kolevci života, posađenog na vrhu ruševina velikog urskog zigurata, u „kući čiji temelj počiva na užasu“, ugledali su začarane vojske kako jurišaju jedna na drugu kao da su drevni Sumerci i Akađani, odavno simbiotski stopljeni u jedinstvenu složenu kulturu, sišli s uma i počeli da kolju svoje susede po ulicama. Crne zastave nošene su u bitku protiv drugih crnih zastava. Bilo je mnogo vike tamo dole, oko vere, oko nevernika ili jeretika ili nečistih bezbožnika, i izgledalo je da religijska vika pomaže ratnicima da dodaju malo više žestine svakom zamahu mača; ali Omar je video šta se zaista zbiva, razumeo je da je veliki ifrit Svetlucavi Rubin napustio svoju neželjenu južnoameričku teritoriju i došao da se sukobi sa Zumurudom Velikim na teritoriji izdvojenoj za Zumurudovu pustinjsku Zadužbinu. Svetlucavi Rubin, Posednik Duša. Njegova začarana vojska marširala je u korak prema plaćeničkim pukovima koje je Zumurud platio draguljima, drogom i kurvama. Ipak, posednuti ljudi Svetlucavog Rubina su prevladali. Užasna okrutnost njihovog napada prestrašila je Zumurudove plaćenike, koji nisu dobili ni izbliza dovoljno dragulja da bi dočekali ove poludele ubice prevrnutih beonjača, u transu. Plaćenici su ispustili oružje i pobegli, prepuštajući bojno polje ljudstvu Svetlucavog Rubina. Gde je Zumurud? - upitala je Dunija Omara. Da li je uopšte ovde? Taj lenji krelac verovatno spava negde u planini dok njegovi stvorovi izvlače deblji kraj. Oduvek je imao problema zbog preteranog samopouzdanja.
Tada se na nebu pojavila crvotočina, ključajući po ivicama od dima, i iz nje je izašao Svetlucavi Rubin, trijumfalno jašući na letećoj urni. Dođavola s onim latinokrajevima! - povikao je. Kolevka civilizacije je moja. Probošću svoju zastavu u Edenskom vrtu i svi ljudi će se plašiti mog imena.
Ne mešaj se u ovo, rekla je Dunija Omaru Ajaru. Ti nisi ratnički tip.


Ovde ponovo moramo da savladamo svoje davno ukorenjeno kulturno neslaganje s postupcima krajnjeg nasilja i da iznesemo opis jednog od vrlo retkih ubistava unutar džinovskog plemena, a po našim saznanjima, prvo koje je ikad izvršila džinovska kraljica. Ustavši u gnevu sa zigurata i uspevši se u nebo na tepihu od munja, potpuno se razotkrivši u svoj svojoj užasnoj veličanstvenosti, Dunija je svakako potpuno iznenadila Svetlucavog Rubina, razbivši njegovu urnu jednom munjom, tako da je počeo da pada naglavačke ka zemlji. Naravno, jedan nezgodan pad nije dovoljan da se ubije veliki ifrit, i on je ustao, malo zadihan, ali inače nepovređen, i suočio se s njom. Ona je poletela na njega gađajući ga kopljastim munjama, i primorala ga je da odbaci ljudski oblik i stane na zemlju kao stub ognja, a onda ga je obavila sobom, pretvorivši se u gust zagušljiv dim, lišavajući vatru neophodnog vazduha, gušeći ga u velikim omčama dima, daveći ga dimom, postavljajući srž svoje ženskosti prema njegovoj najdubljoj muškoj prirodi, stežući ga dimom, puštajući ga da se bacaka i otima, treperi i gasi; i tako je umro. Kad je bilo gotovo, i kad je ponovo uzela ljudski oblik, od njega nije ostalo ništa, čak ni hrpica pepela. Sve do te borbe na život i smrt nije bila sigurna u svoju snagu, ali sada je znala. Ostala su još trojica velikih ifrita, i sada su imali mnogo više razloga od nje da se plaše predstojeće borbe.
Posle smrti Svetlucavog Rubina, njegova armija oslobodila se čini zaposednutosti i vojnici su zbunjeno stali, trepćući i češkajući se po glavi, ne znajući ni gde su ni zašto su tu. Plaćenici su se razbežali, a čak ni oni koji su videli iznenadnu zbunjenost neprijatelja nisu imali nimalo želje za novim okršajem, pa se bitka okončala u komičnoj besmislenosti. Jedino što u džinovskom svetu to nikome nije bilo smešno, a Dunijin postupak izazvao je bes. Vesti su se pronele skoro istog časa preko interne komunikacione mreže džinova i Vilin-zemlja bila je obuzeta užasom. Duniji nekoliko dana to nije bilo važno. Tokom rata se često dešava da civili kod kuće budu malodušni i da ih slike smrti i uništenja navedu da požele mir. Vesti i glasine bave se takvim slikama i podrivaju značaj neophodnih postupaka onih koji su na liniji fronta. Nije htela da se bakće kritikama. Morala je da ratuje.
Poslala je Omara Ajara nazad u Peristan da sazna šta može, a kada se vratio, rekao je: Mislim da je bolje da vi dođete. I tako je, iznervirana, napustila donji svet i vratila se u mirne vrtove na drugoj strani. Kada je stigla, shvatila je da je ubistvom velikog ifrita potrošila sve simpatije svog naroda, i da čak ni sećanje na njenog pokojnog oca ne može da ih vrati. Svetlucavi Rubin, visok, vitak, skakutavi harlekinski plejboj među džinovima, beloputi momak s obiljem ličnog šarma, uprkos dugom i nazubljenom jeziku, bio je omiljen među damama Peristana, a njegovo ubistvo prekinulo je njihovu antiratnu solidarnost i okončalo seksualni bojkot. Većina muških džinova bila je, naravno, u ratu, što nije nimalo popravljalo raspoloženje ljubavno nastrojenih dama. Međutim, jedan od velikih se vratio, i u palati je nastala grdna gužva u kupatilu, jer je otišao pravo tamo da se zabavi s bilo kojom damom Vilin-zemlje koja je raspoložena da mu se pridruži u igri. Uzvici oduševljenja širili su se iz velike zgrade kupatila i rekli su Duniji sve što je trebalo da zna. Metamorf je bio tu i ugađao je damama u mnogo različitih oblika - kao zmaj, jednorog, čak i velika mačka. Seksualni organi lava - i mnogih drugih mačaka - ukrašeni su bodljama koje su okrenute unazad, tako da pri izvlačenju grebe zidove lavičine vagine, što možda jeste, a možda i nije prijatno. Palata s kupatilima bila je puna džinija željnih seksa, koje su jedva čekale da probaju bilo šta, čak i to. Bilo je teško znati da li su vrisci koji su usledili izražavah bol ili zadovoljstvo, ili neku zanimljivu kombinaciju to dvoje. Duniji to nije ni bilo bitno. Broj i uzbuđenje žena u gomili rekli su joj da je metamorf unutra svakako vrhunski nadaren. Dakle, u posetu je došao neki od velikih ifrita. Raim Krvopija, zaključila je, Raim mlitave zadnjice, kog je tako teško poljubiti - Raime, Raime, tvoj požudni apetit doveo te je pravo meni u ruke.
Izmišljeni grčki bog Protej bio je moćni metamorf iz mora, spretan u transformacijama poput vode. Krvopija je voleo da se transformiše u morska čudovišta, i moguće je da je on zapravo i bio Protej, da je Protej samo ime koje su mu drevni Grci nekada dali. Dunija je tiho ušla u veliko predvorje peristanskog kupatila i tamo, u ogromnom bezdanom bazenu s morskom vodom, bio je ifritski princ, sad u vidu duge klizave jegulje, sad kao bezimeno bodljikavo buljooko čudovište iz dubokih okeanskih rovova, a oko njega su peristanske dame cičale od radosti i uzbuđenja. Dunija je morala da bude brza. Zaronila je pod površinu vode da zgrabi Raima Krvopiju za genitalije - jer u ma koje fantastično morsko stvorenje se prometnuo u tom trenutku, paziće da zadrži opremu koja mu je potrebna za vođenje ljubavi s damama Vilin-zemlje - i obratila mu se bezglasnim intimnim jezikom džinova. Nikad nisam volela da se tucam s ribama, rekla je, ali, ribočoveče, kucnuo je tvoj čas.
Evo šta je znala o muškim metamorfima: mogu da izvrdaju, mogu da se pretvore u vodu i skliznu između prstiju, osim ako niste dovoljno brzi da ih zgrabite za jaja i ne puštate. Onda morate čvrsto da ih držite dok oni pokušavaju sve što mogu da smisle; a ako ih držite dok ne stignu do kraja, dakle, njihova jaja u vašoj pesnici, onda su gotovi.
Ali to je lakše reći nego učiniti.
Ovo nije bio običan metamorf, nego Raim Krvopija, veliki ifrit. Bio je ajkula koja zija na nju ogromnim testerastim zubima, i zmija koja se uvija oko nje da je zdrobi. Bio je morska trava koja je okiva, i kit koji pokušava da je proguta, i ogromna raža koja bi mogla da je proburazi repom. Čvrsto se držala za njega i izbegavala klopke. Bila je crni oblak iz kog se pomalja ruka i steže ga za muškost. Bila je zapanjujuća u brzini, uvijanju i fintama. Reagovala je na sve njegove poteze i nadilazila ih. Bila je nepobediva. Njegove transformacije su se umnožavale i ubrzavale. Ona je svakoj dorasla. I najzad, on je bio iznuren, grčevito se boreći za dah po poslednji put dok je ona izranjala iz vode i spaljivala ga svojim električnim rukama, i bio je gotov: promešan, propržen i serviran. Telo mu je ležalo na vodi kao olupina.
Danas si večera ribama, rekla je i pustila ga da potone.
Izašla je iz palate s kupatilima da se suoči s neprijateljskim svetom. Čulo se „Ua!“ i „Sram te bilo!“ Ah, ta zbrka i strah peristanskih džinija kad su se suočile s jednom od svojih, lično kraljicom planine Kaf, koja je postala ubica, ubica mračnih prinčeva. Sve su pobegle iz kupatila kad je borba počela, a sad su videle izlomljenu i oštećenu palatu, oborenih zlatnih lukova, razbijenog zasvođenog staklenog krova, palatu pretvorenu u ogledalo mnoštva ratom zdrobljenih građevina u donjem svetu; i da, znale su da se to može obnoviti začas, jedna čin će im vratiti sve kako je bilo, besprekorno i savršeno, ali nije u tome bila stvar. Nikakva magija neće podići Raima Krvopiju iz mrtvih. A Svetlucavog Rubina takođe više nije bilo. Te su istine bile neporecive. Dame Vilin-zemlje okrenule su leđa kraljici Duniji i ona je shvatila da među njima više nema mesta za nju. Nije važno. Bilo je vreme da se vrati u donji svet i okonča ovaj rat.


Usred bitke se našlo vremena i zajedno malo dobro delo. Glupi sinjor Đakomo Doniceti iz Njujorka, nekadašnji zavodnik nesrećno udatih žena, potom žrtva podle, mada ne i nezaslužene čini, koja ga je prisilila da obožava sve žene bez razlike, trenutno očajan, bez krme i pravca, nije joj bio od koristi kao borac; ali možda će moći da ga izleći. Ona je majka celom svome jatu, beskorisnima jednako kao i vrednima, a videla je da nešto dobro postoji duboko i u ovoj zalutaloj ovci Dunijazata, skriveno ispod uspaljenosti i cinizma, i žalila ga je zbog čini koju je na njega bacila neka sitna riba od zlih džinija. Raščinjavanje je bilo lako, a Đakomo je ponovo postao imun na medicinske sestre i beskućnice, ali je ostao izgubljena duša sve dok mu nije oslušnula srce i šapnula mu šta mu valja činiti, i u čemu leži njegov spas. Ubrzo potom otvorio je novi restoran.
Bilo je to vrlo čudno vreme da se otvara otmeno mesto za izlaske, čak i za nekog ko je nekada spadao među plemstvo noćnog života u gradu. Ti su dani davno prošli, a sada, usred rata, ljudi su retko izlazili na večeru, a kad bi i izašli, obično bi zgrabili nešto lako, nešto u šta ni mušterija ni prodavač ne treba da ulažu vremena ni novca. U takvoj propasti onoga što je nekada bila gastronomska prestonica sveta, stigao je Đakomo Doniceti, ponovo u svom najboljem paunskom perju, s lokalom ispunjenim blistavo lakiranim drvetom i još blistavije uglačanim metalom i staklom. Blistao je kao novo sunce, i iako skoro niko nije izlazio na večeru, Donicetijevo sjajno kuhinjsko osoblje, okupljeno iz redova odskora nezaposlenih vrhunskih kuvara, pekara i somelijera u Americi, svakodnevno je stvaralo meni jednako blistav kao enterijer, tako da je prazan restoran sa savršeno raspoređenim stolovima, i još besprekornijim konobarima, postao svetionik nade, Kip slobode načinjen ne od bakra nego od hrane i vina. Kasnije, kada se vratio mir u svetu, stvorio je Đakomu Doncetiju bogatstvo, postao je nešto nalik na simbol otpora, zaštitni znak starog prkosa i optimizma celog grada; ali isprva su se ljudi čudili neopisivoj ludosti otvaranja takvog mesta: blistavo osvetljeni i raskošni salon u kome je sve bilo najbolje moguće, osim mušterija.
Dao je restoranu ime u venecijanskom maniru, Ca’Giacomo, i kuhinja je isto bila venecijanska, uključujući delikatese kao što je baccala Mantecato, odnosno bakalar u pavlaci, bisato su Vara, to jest jegulja pržena s lovorovim listom, i caparossoli in cassopipa, ili školjke s peršunom. Bilo je pirinča i graška, risi e bisi, i punjena patka, anatra ripiena, a za desert su imali kolica puna pohovanog sladoleda i torta Nicolotta i torta sabbiosa pride. Kako je to Donicetiju pošlo za rukom? - pitali su se ljudi. Gde je našao namirnice i odakle mu novac? On je na sva pitanja odgovarao sleganjem ramena, s pravom venecijanskom maskom ravnodušnosti. Hoćete da jedete? Ne pitajte! Ne sviđa vam se? Jedite negde drugde!
Džepovi njegovih mušterija bili su duboki. Zumurud Veliki nije bio jedini koji je imao pećine pune dragulja većih od zmajevog jajeta. A kraljica džinova mogla je da napuni frižider mesom i ribom jednim pokretom ruke.
Mnogo puta je pokušavao da joj se zahvali, ali ona bi samo odmahnula rukom. I menije od koristi, rekla je. Gde god da sam bila, koga god morala da ubijem, mogu svako veće da dođem ovamo i jedem s kuhinjskom osobljem. Ako sam ti jedina mušterija, pa šta? Svoj novac trošim. Fegato, seppie,26 venecijanski kolačići baicoli. Čaša dobrog američkog vina. Da. To i mene leči.


Tokom neočekivanog zatišja koje je usledilo posle smrti Svetlucavog Rubina i Raima Krvopije, u gradu je sve počelo su izgleda drugačije, mada su svi oklevali da izgovore reč bolje. Ipak, kako je otpor rastao, a bande džinova parazita nestajale s gradskih ulica, dok su mnogi od njih stajali okamenjeni tu i tamo kao simboli promene ratne sreće, kako je čudnovatost opadala po broju, učestalosti i žestini, tako su ljudi počeli ponovo da izlaze na ulice i u parkove. Kao prvi šafran u proleće, jedan trkač je primećen na šetalištu duž obale Hadsona, i nije trčao da pobegne od čudovišta, već je trčao iz razonode. Ponovno rađanje ideje o zadovoljstvu samom po sebi ličilo je na rađanje novog doba, iako su svi znali da, dokle god su zlokobni Zabardast i Zumurud tu negde - ta imena su sada znali svi na planeti - opasnost i dalje postoji. Oslobođene radio-stanice počele su povremeno emitovanje programa, a svi su postavljali isto pitanje: Gde su ZZ Top?
Kako je kalendar odmicao ka hiljaditom danu vremena čudnovatosti, gradonačelnica Roza Fast donela je odvažnu odluku i vratila se u svoju kancelariju s malom Olujnom uza se. Uz nju je bio i njen novoimenovani šef obezbeđenja, inače Džinendra Kapur, pobeditelj i okamenitelj džinova parazita.
Sudeći prema ovom što si ovde postigao, rekla je gradonačelnica Džimiju, ti si barem delimično istog porekla kao i oni. Ali kad mora da se bori protiv čudovišta, dobro je da čovek na svojoj strani ima poneko od njih.
Ja neću u kancelariju, rekao je on. Dovoljno sam vremena proveo po kancelarijama za ceo život i neću više tako.
Pozvaću te kad mi budeš potreban, odgovorila mu je i spustila mu mali aparat na dlan. Ovo funkcioniše na maksimalno obezbeđenoj frekvenciji, rekla je. Još je nisu provalili. Zvoniće, i vibriraće, a ove lampice po ivici goreće crvenom svetlošću.
Kada je načelnik Gordon zvao Betmena, primetio je Džimi Kapur, uključio bi bet-signal. Ovo više liči na čekanje da mi spreme naručeni burger na Medisonovom trgu.
To je najbolje što imam, odvratila je.
Zašto me to dete tako gleda?
Hoće da vidi mogu li ti verovati.
Pa, možeš li?
Da ne mogu, odgovorila je gradonačelnica, lice bi ti dosad već bilo pokriveno čirevima izdajstva. Dakle, mislim da si u redu. Idemo na posao.


Otmica Hjuga Kasterbridža iz Hita, blizu njegove vile u Hempstedu, bila je novi obrt u mračnoj spirali rata. Kompozitor je krenuo u svoju uobičajenu jutarnju šetnju, u pratnji tibetskog terijera po imenu Volfgango (u originalnoj partituri Figarove ženidbe Mocartovo ime je bilo besmisleno italijanizovano, na Kasterbridžovo veliko i često izražavano veselje). Kasnije su se prolaznici sećali da su videli Kasterbridža kako štapom preti automobilima na Isthitskom putu dok je prelazio preko u Hit. Poslednji put je viđen kako ide na severoistok, duž Avenije limeta prema Ptičjem jezeru. Kasnije tokom prepodneva, Volfgango je nađen kako neumorno laje ka nebu, čuvajući napušteni štap kao da je mač palog ratnika. Od Hjuga Kasterbridža, barem neko vreme, nije bilo ni traga.
U ovom trenutku, kad se primičemo kraju našeg opisa rata, osećamo se obaveznim da napustimo London, naglo kao što ga je i Kasterbridž napustio, i da se vratimo u Lusenu, u Španiju, gde je sve počelo, gde se džinija Dunija nekada pojavila na vratima andaluskog filozofa, u čiji se um zaljubila, i gde je Ibn Ruždu rodila decu, u čijim potomcima je sada probudila uspavanu džinovsku prirodu kako bi joj pomogli u borbi. Lusena je i u ovom vremenu zadržala veliki deo svog starinskog šarma, mada u staroj jevrejskoj četvrti Santijago nije ostalo nikakvog traga od Ibn Ruždove kućice. Jevrejsko groblje je sačuvano, kao i dvorac, i stara palata Medinaseli, ali mi ćemo obratiti pažnju na manje folklorni deo grada. Tokom stoleća koja su prošla od Ibn Ruždovog vremena, lusenski preduzetnici upustili su se u posao s nameštajem uz zavidno oduševljenje, tako da je ponekad izgledalo kao da se čitav grad sastoji isključivo od fabrika koje proizvode stvari na kojima se sedi, leži ili se u njima drži odeća, a ispred jedne od tih fabrika, njeni vlasnici, dvojica braće po imenu Uertas, podigli su najveću stolicu na svetu, visoku dobrih dvadeset pet metara; a na toj stolici mirno je sedeo veliki ifrit Zabardast, hladan kao špricer, divovskog rasta, ali ne toliko divovskog kao njegov nekadašnji prijatelj Zumurud Veliki, držeći u jednoj ruci bespomoćnu priliku Hjuga Kasterbridža, starijim ljubiteljima filma u okupljenoj gomili neodoljivo nalik na Fej Vrej koja se vrpolji u čvrstom King Kongovom stisku.
I upravo je iz te stolice izneo sledeći izazov svojoj protivnici: Asman Peri, Kraljice Vila s planine Kaf, ili kako god da sebe nazivaš ovih dana, ti Dunija sa ovog srozanog donjeg sveta, ti koja si pokazala da više voliš ovu bednu planetu i svoje polukrvne glodare na njemu nego svet svoje sopstvene vrste, ti beznačajna kćeri mnogo većeg oca, gledaj me sad. Ja sam ubio tvog oca. Sada ću pojesti tvoju decu.
Pitao je Hjuga Kasterbridža ima li neke poslednje reci. Kompozitor je odgovorio: Užasno je kada neko govori metaforički, a ta metafora postane bukvalna istina. Kada sam rekao da su bogovi koje su ljudi izmislili ustali da ih unište, govorio sam to uglavnom figurativno. Vrlo je neočekivano, i maltene prijatno, otkriti da sam bio daleko više u pravu nego što sam i mislio.
Ja nisam bog, odvratio je čarobnjak Zabardast. Ne možeš zamisliti boga. Jedva možeš da zamisliš i mene, ali ja sam taj koji će te živog pojesti.
Svakako nisam zamišljao boga ljudoždera, rekao je Kasterbridž. To je... razočaranje.
Dosta je bilo, rekao je Zabardast, razjapivši svoja ogromna usta i progutavši Kasterbridžovu glavu u jednom zalogaju, a potom ruke, noge i trup. Masa koja je to gledala počela je da vrišti i razbežala se.
Sada je Zabardast odjednom podigao glas i urliknuo. Gde si! - urlikao je, iako su mu usta bila puna, a komadići Kasterbridža mu padali s usana dok je govorio. Dunija, gde se kriješ? Zar ti nije važno što sam ti pojeo sina?
Ona je ćutala i nije se pokazivala.
Tada se desilo nešto neočekivano. Čarobnjak Zabardast prineo je ruke ušima i počeo nekontrolisano da vrišti. Ljudi su prestali da beže i okrenuli se da pogledaju. Niko ništa nije čuo, iako su lusenski psi počeli divlje da laju. Veliki ifrit se na ogromnoj stolici grčio u agoniji, i vrištao kao da mu usijane strele probijaju bubne opne i prže mozak, a onda je iznenada izgubio kontrolu nad svojim ljudskim obličjem, eksplodirao u plamenu kuglu, spalio veliku lusensku stolicu do pepela, a kada se vatra ugasila, više ni njega nije bilo.
Potom su oblaci počeli da ključaju, otvorila se crvotočina i s neba su sišli Dunija i Omar Ajar.
Kad sam otkrila kako otrovna čin deluje, kako se koriste mračne veštine i komprimuju okultne formule smrti, kako se šilje njihove bodlje i zabijaju se u metu, tiho je rekla Dunija Omaru, bilo je prekasno da spasem oca. Ali bilo je na vreme da ubijem njegovog ubicu i osvetim njegovu smrt.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvije godine, osam mjeseci i ...

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:12 pm





Jedno je kad prisvojite delove sveta i proglasite ih za kraljevstvo. Sasvim je drugo zapravo vladati njima. Mračni džinovi, zavađeni, nepažljivi, sujetni i okrutni, tako da su izazivali i strah i mržnju, brzo su saznali - čak i pre tog hiljaditog dana - da je njihova vizija kolonizacije Zemlje i porobljavanja ljudi bila nedorečena, da nisu imali ni sposobnosti ni veštine da je sprovedu do kraja. Jedini dar moći koji su imali bio je dar sile. A to nije bilo dovoljno.
Čak i u ta nasilna i nemoralna vremena, nijedna tiranija nije mogla biti apsolutna; otpor nikad ne može biti sasvim zatrt. A sada, kad su trojica od četvorice velikih ifrita nestali, njihov veliki poduhvat počeo je ubrzano da se raspada.
Reći ćemo još jednom: proteklo je više od hiljadu godina otkako su se ovi događaji zbili, te je mnoštvo detalja o padu imperijalnog projekta mračnih džinova izgubljeno, ili je toliko neprecizno da ne bi imalo smisla da ih ovde uključimo. Možemo sa izvesnim stepenom sigurnosti reći da je oporavak bio brz, što ukazuje i na otpornost ljudskog društva i na površnost džinova u kontrolisanju osvojenih teritorija. Neki naučnici porede ovaj period s kasnim fazama vladavine mogulskog cara Aurangzeba u Indiji. Poslednji od šest velikih mogula jeste proširio teritorije carstva sve do južnog kraja Indije, ali to osvajanje bilo je samo neka vrsta privida, jer se njegova vojska vratila u prestonicu na severu, tako da su osvojene zemlje na jugu odmah povratile svoju nezavisnost. Bilo da prihvatimo ovu analogiju ili ne, činjenica je da su posle smrti Svetlucavog Rubina, Raima Krvopije i Zabardasta Čarobnjaka i njihove čini širom sveta prestale da deluju, ljudi su povratili razum, red i učtivost vratili su se na velika vrata, privreda je počela da se oporavlja, usevi su posejani i obrani, fabrike su se opet pokrenule. Ponovo je bilo poslova i novac je povratio vrednost.
Mnogi među nama, uključujući i autore ovog spisa, povezuju početak takozvane smrti bogova upravo s ovim periodom pre deset vekova. Drugi se pak odlučuju za neke kasnije datume. Ipak, izgleda nam sasvim jasno da je korišćenje religije za opravdanje represije, užasa, tiranije, pa čak i varvarstva, pojava koja je nesumnjivo postojala i pre Rata svet ova, ali je svakako predstavljala vrlo važan aspekt upravo tog konflikta, te je na kraju dovela do konačnog Raspada ljudskih iluzija o veri. Sada već odavno nema nikog ko bi podlegao fantazijama iz tih drevnih i odbačenih sistema verovanja, te je to pitanje čisto akademsko; uostalom, već najmanje pet stotina godina ono malo bogomolja koje su preživele Raspad imaju neku drugu funkciju, postale su hoteli, kockarnice, stambene zgrade, terminali za javni prevoz, izložbene dvorane ili tržni centri. Ipak, smatramo da to ipak treba pomenuti.
Vraćamo se sada našoj pripovesti, kako bismo razmotrili postupke figure koja je tobože, a po svom uverenju svakako, bila najmoćniji od svih džinova: Zumuruda Velikog, jedinog preostalog velikog ifrita, najvećeg princa mračnih džinova.


Od svih pećina s blagom, ova je bila najbolja, ovamo je dolazio kad mu je trebala uteha. Da bi sprao bol i tugu i osokolio se, morao je da bude sam s onim što mu pruža najviše radosti, a to su bili smaragdi. Duboko ispod oštrih i surovih planina A., ležao je smaragdni grad čiji je jedini stanovnik bio on: Sezam Zeleni, za njega lepši od svake žene. Otvori se, naredio joj je, i pećina se otvorila. Zatvori se, i zatvorila se oko njega. Tu je legao, umotan u jorgan od zelenog kamena u srcu planine, oplakujući izgubljene prijatelje, koje je istovremeno i voleo i mrzeo. Bilo mu je teško da prizna kako je svu trojicu nadmudrila i uništila jedna džinija. A ipak, bilo je baš tako, dok je pritom i jedan od najstrašnijih zemaljskih ratnika koje je Kraljica Munja poslala na njegovu vojsku bila žena, ona Tereza Šaka, čije su munje povremeno bile ravne munjama kraljice Kafa lično. Bilo je trenutaka kada je život teško pojmiti. U takvim trenucima zeleni dragulji pričali su mu o ljubavi, smirivali su mu misli i razgonili zbrku. Hodite meni, prekrasni, uzviknuo je i prikupio puno naručje čarobnih dragulja, privijajući ih na srce.
Kako je moguće da je sve tako iznenada pošlo naopako? Više od devet stotina dana nije bilo ozbiljnijih prepreka ostvarenju njegovog velikog plana, a sad, nevolja za nevoljom. Za najveći deo rastućeg debakla krivio je svoje kolege mračne džinove. Pokazali su se nepouzdanim, maltene izdajnicima, i platili su zbog toga. Čak je i način na koji je Zabardast skončao bio neka vrsta izdaje, jer je džin čarobnjak morao znati da on, Zumurud, planira da na taj način iskoristi jedno od stvorenja Kraljice Munja, izvesnog Airagairu, kog je savladao i zarobio posle mnogo muka, pošto je ovaj napao Mašinu Slave za koju je Zumurud naredio da se sagradi kod grada B. Zumurud je neutralisao munje ovog bezuhog Airagaire tako što ga je privezao za gromobran, koji je automatski upijao sve munje i sprovodio ih u zemlju. Tako vezan za kolac kraj mašine koju je oštetio, trebalo je da predstavlja dokaz uzaludnosti otpora. Onda je Zabardast preoteo njegov plan s tom samoljubivom i egzibicionističkom predstavom kanibalizma, i eto kako se to završilo. Nikome se ne može verovati, čak ni najstarijim saveznicima.
Obuzet nekom vrstom ljutite tuposti, Zumurud Veliki se vrteo i prevrtao u svom smaragdnom krevetu, a dragulji su mu tekli preko tela pri svakom pokretu. Onda je u jednom trenutku pod stopalom osetio nešto što nije kamen, pa je pružio ruku da opipa. Bila je to mala boca, nikakvo prefinjeno umetničko delo od plemenitih metala prošaranih draguljima, za koje se i očekuje da bude u pećini s blagom, nego sasvim obična jeftina pravougaona boca od debelog plavog stakla, koja nije imala zapušač. Podigao ju je i odmerio s gađenjem. Njegov nekadašnji zatvor. Jednom davno unutra ga je namamio običan smrtnik i onda je stolećima ostao zarobljen između tih plavih zidova, sve dok ga nije oslobodio Gazali, mudrac iz Tusa. Sačuvao je bocu ovde, u srcu svog blaga, zatrpanu pod draguljima, kao podsetnik na istoriju tamnovanja i poniženja, koja je i bila uzrok njegovog gneva. Ali dok ju je držao u ruci, shvatio je zašto mu se vratila baš u ovom trenutku.
Zatvore, rekao je bočici, pojavljuješ se iz senke kao odgovor na moje nepostavljeno pitanje. Kletvo moje prošlosti, sada ćeš biti kletva nečije tuđe budućnosti.
Pucnuo je prstima. Bočica je ponovo imala zapušač: čvrsto usađen i spreman za upotrebu.


La Inkoerenca i dalje stoji, posle hiljadu godina, pažljivo se staramo o mestu svetovnog hodočašća i poštovanja, kuća je obnovljena i održavana, bašte pažljivo negovane u znak sećanja na velikog vrtlara koji ih je nekada davno stvorio; to je prizor koji treba videti, kao i sva velika bojna polja sveta. Maraton, Kurukšetra, Getisburg, Soma. A ipak, bitka koja se ovde vodila, završni boj u Ratu svetova, nije bila ni nalik bilo kojoj drugoj borbi na Zemlji. U njoj nisu učestvovale vojske: to je bila borba do smrti između natprirodnih bića, toliko moćnih da se za njih govorilo da u sebi poseduju čitave armije. Na svakoj strani stajala je po jedna titanska prilika, nadljudska, neumoljiva, jedna muška, jedna ženska, jedna vatra, druga dim. Bilo je i drugih prisutnih. Najveći među mračnim džinovima doveo je šest pratilaca kao sekundante, a Dunija, Kraljica Munja, pozvala je svoje najpouzdanije vojnike: Omara špijuna, i Zemljane Terezu Šaku, Džimija Kapura i Džeronima Manezesa. Posmatrajući s aut-linije, svesni da njihova sudbina, sudbina Zemlje, zavisi od ishoda, stajali su i Gospa Filozof Aleksandra Blis Farinja, vlasnica imanja, čiji će životni pesimizam upravo biti potvrđen ili poništen, zavisno od ishoda okršaja; njen maljavi upravnik imanja Oliver Oldkasl; i gradonačelnica Roza Fast, koju je pozvao njen šef obezbeđenja, Džimi, to jest Nataradža Junak. (Olujna Beba nije bila prisutna, jer je procenjeno da je suviše opasno za nju.) Svi koji su bili na La Inkoerenci te noći, takozvane Hiljadite noći, ušli su u udžbenike istorije; a kada se danas njihova imena izgovaraju, to je uvek prigušenim glasom poštovanja za učesnike najveće epizode u ljudskoj istoriji. A ipak, glavni borci bili su neljudska bića.
Sve je organizovano onako kako su u davna vremena bili organizovani dvoboji. Upućen je izazov, učinio je to Zumurud Veliki, poslao ga je superbrzom komunikacionom mrežom džinova, a druga strana ga je prihvatila. Mesto je odredio Zumurud, ne krijući prezir. Ono mesto na kome se tvoj lepi dečko, koji te podseća na tvog mrtvog ljubavnika, sada provodi sa ženom koju je odabrao umesto tebe. Zdrobiću te pred njegovim očima pa ču posle odlučiti šta ću s njim, kada ceo svet bude moj. Upućivanje i uzvraćanje uvreda bili su deo običaja pri izazovu na dvoboj, ali Dunija je sačuvala dostojanstvo, i dogovorila vreme i mesto. On ti pruža prednost domaćeg terena, rekao joj je Omar Ajar. Znači da je suviše samouveren. To ga čini ranjivim. Znam, odgovorila je. A onda je kucnuo čas.
Na La Inkoerenci, mestu ogromne lepote, koje je njegov tvorac Sanford Blis posvetio ideji da svet nema nikakvog smisla, Dunija i Zumurud najzad su se sreli oči u oči, kako bi odlučili kakvog će smisla svet ubuduće imati. Sunce je bilo zašlo, a mesečina je nelagodno osvetljavala veliku reku na ivici imanja. Leteće urne, kojima su Zumurud i njegova pratnja stigli, lebdele su kraj sunčanog časovnika na travnjaku nalik na ogromne zlovoljne pčele.
Crvotočina kroz koju su došli ključala je na nebu iznad njih. Gospodin Džeronimo, Džimi Kapur i Tereza Šaka kretali su se duž ivica velikog travnjaka, pazeći na eventualne nečasne napade sekundanata velikog ifrita. Dvoje glavnih kružili su jedno oko drugog na travnjaku, pripremajući prvi potez. Oblaci su leteli preko neba, a kada je mesečina nestala i borce progutala nezemaljska tama, ispunivši im nozdrve zadahom smrti, Zumurud Veliki je napao. On je prizvao taj vetar i sada mu je pojačavao žestinu. Prilike na ivici morale su da potraže zaklon kako ih ne bi oduvao, jer to je bio vetar iz pakla, s ciljem da uništi Dunijino ljudsko obličje, kako bi njeno dimno biće moglo da bude razduvano na sve četiri strane sveta. Ali nju nije bilo tako lako pobediti i ostala je čvrsta. Potom se vetru pridružila kiša, i to je bila njena magija, kiša toliko jaka da je izgledalo kao da je reka ustala iz svog korita i sad pada po njima, kiša čiji je cilj bio da ugasi vatru od koje je ifrit bio načinjen. Ali ni to nije uspelo. Nijedno od dvoje ratnika nije bilo tako lako slomiti. Njihovi štitovi bili su i više nego dorasli zadatku da odbiju ove napade.
Kroz urlik vetra i tutnjavu kiše, gospodin Džeronimo je začuo ženski glas kako dovikuje uvrede džinovskoj sviti, šta bi rekli da vaš svet neko opustoši ovako kako ste vi uništili naš, i ponavlja to pitanje iznova i iznova, dopunjen mnoštvom psovki. Gospodin Džeronimo je shvatio da je to glas Tereze Sake, koju je Dunija pozvala da se bori uz nju. Džeronimu Manezesu činila se i više nego blago poremećena. Takođe mu nije bilo jasno da li je njen gnev usmeren samo na velikog ifrita i njegove sledbenike. Taj gnev kao da se širio poput pošasti, zahvatajući svakog koga dotakne, a možda, pomislio je gospodin Džeronimo, možda je deo tog gneva upućen i samoj Duniji. Taj vrisak pun mržnje, da je upućen smrtnim ljudima, trpajući ih sve u isti koš, mogao bi se nazvati - da, da - rasističkim. Tereza Šaka, činilo mu se, dok je slušao njen urlik kroz strašni vetar i kišu, čiji gnev kao da se slagao s njenim, koja je pucketala od elektriciteta duž ivica tela, bila je netrpeljiva prema svim stvorenjima pristiglim iz gornjeg sveta, i zato, naravno, i prema džiniji u njoj samoj. Njena mržnja prema drugima bila je i mržnja prema samoj sebi. Bila je veoma opasan saveznik.
Za to vreme, kao trenera u uglu ringa, gospodina Džeronima obuzimala je briga zbog Dunijinog pristupa borbi. Izgleda da se zadovoljavala da reaguje, umesto da preuzme inicijativu, a njemu se to činilo pogrešnim. Pokušao je da joj nešto kaže, bez reči, ali ona više nije slušala nikoga, svu snagu je usmerila u borbu. Zumurud je menjao oblik, oslobađajući iz sebe najgora čudovišta: stvorenje s gvozdenim zubima i hiljadu glava s hiljadu jezika, pravo oličenje Strašne Zveri. Sa tih hiljadu jezika ne samo da je lajao kao pas, režao kao tigar, mumlao kao medved, urlikao kao zmaj i pokušavao da ujede protivnika mnoštvom trokrakih zmijskih žaoka, već je mogao istovremeno da baca bukvalno stotine čini, čarolija i vradžbina na Duniju, čini paralize, slabljenja, ubijanja. A ostalo je još mnoštvo slobodnih jezika za psovke, psovke na mnoštvu jezika, jezika ljudi i džinova, što je pokazalo stepen Zumurudove moralne propasti i šokiralo sve prisutne.
I dok je gledao Zumuruda u obliku Strašne Zveri kako napada Duniju na mnogo stotina različitih načina, i video je kako se ona vrti i prevrće, i odbija i brani se kao velika Valkira, ili neka druga boginja s Olimpa, iz Valhale ili Kajlaša, i dok se pitao koliko dugo će čak i ona moći da izdrži tako žestok napad; i dok je slušao dreku Tereze Sake, šta biste rekli da se to vama desi, gospodin Džeronimo je osetio neku vrstu unutrašnje vizije ili prosvetljenja. Vrata percepcije su se otvorila i uvideo je da ono što je u džinovima zlo i čudovišno predstavlja ogledalo čudovišnog i zlog u ljudskim bićima, da i ljudska priroda takođe sadrži istu tu nerazumnost, bezobzirnost, svojeglavost, zlobu i okrutnost, i da je bitka protiv džinova zapravo slika borbe u ljudskom srcu, što znači da džinovi nekako predstavljaju i apstrakciju, a ne samo stvarnost, i da njihov silazak u donji svet služi da pokaže kako svet treba da bude iskorenjen sam iz sebe, što je samo po sebi bilo nerazumno, a upravo je nerazumnost bila srž mračnih džinova u ljudima, i kad je to shvatio, shvatio je i mržnju Tereze Sake prema sebi samoj, i znao je, kao što je znala i ona, da se džinovsko biće u njima dvoma mora iskoreniti, iracionalno u čoveku mora se pobediti baš kao i sami džinovi, kako bi doba razuma moglo da počne.
Mi smo poslušali ono što nam je rekao. Slušamo još uvek, posle hiljadu godina. Ipak je to Gospodin Džeronimo, vrtlar. Svi znamo ono što je on shvatio te noći, Hiljadite noći, kada se Dunija, Kraljica Munja, Asman Peri, što će reći Nebeska Vila, borila protiv Zumuruda Velikog.


Hvatao ju je umor. Zumurud je to video. Ovo je bio trenutak koji je čekao, kao što matador čeka da u očima bika vidi mirenje s porazom. U tom trenutku je napustio lik Zveri, ponovo uzeo sopstveni oblik, izvukao ispod crvene košulje plavu bocu, skinuo poklopac i povikao iz sveg glasa:
Džinijo glupa, džinijo slepa,
Sad će boca da te se dočepa!
Ovde ćeš biti zapeta sada.
Jer ova boca meni pripada.

To je rekao na tajnom džinovskom jeziku, na kojem su napisane najmoćnije čini, i koji zahteva ogromno ulaganje moći onog koji govori. Ljudi koji su to gledali nisu razumeli reči, ali su videli njihovo dejstvo, videli su da se Dunija zateturala i pala, videli su kako je neka sila vuče, nogama napred, kroz travu prema bočici koja je zijala u nju poput đavoljih usta.
Šta je rekao! - vrisnula je Gospa Filozof na Omara Ajara, ali Omar je razrogačenih očiju gledao Duniju kako se primiče boci. Reci mi, vikala je Aleksandra, pa je Omar odsutno objasnio, ponavljajući šapatom reči moći i potom grub prevod. Utom je Zumurud ponovo progovorio.
Džinijo silna, džinijo snažna,
Sada već nisi previše važna.
Ovde ćeš biti zapeta sada,
Jer ova boca meni pripada.

Šta, šta? - pitala je Aleksandra, a Omar joj je prevodio. Gotovo je, kazao je. Izgubljena je.
Tog časa Dunija je vrisnula. To je bio vrisak moći kakav je gospodin Džeronimo čuo kad joj je otac umro. I ljudi i džinovi popadali su ničice, a Zumurudova čarolija se poremetila. Zateturao se unazad, držeći se za uši, a plava bočica poletela naniže i pala pravo u Dunijinu desnu ruku, a čep u levu. Ona se podigla na noge i obrnula čin.
Tebe, ifrite, ponosni, moćni,
sad neka slomi pakao noćni.
Ovde ćeš biti zatvoren sada.
Jer ta boca sad meni pripada.

Šta je rekla? - vikala je Aleksandra, a Omar je prevodio. Sad je boca počela da privlači Zumuruda, glavom napred, a brada mu se opružila ispred njega kao da je nevidljiva ruka drži i vuče, pa za njom i vlasnika, u zatvor plave boce. A Dunija je povikala ponovo, poslednjom snagom:
Ifrite moćni, užasno vešti,
Danas ćeš jačeg od sebe sresti.
Ovde ćeš biti zatvoren sada,
Jer ta boca sad meni pripada.

Smesta je znala, svi su znali, da je preterala. Snaga ju je izdala. Pala je u duboku nesvest. Čarolija se prekinula. Zumurud je počeo da ustaje u svoj svojoj divovskoj silini. A boca,
na opšte iznenađenje,
počela je maltene dokono da se vrti u vazduhu,
i zaustavila se u pruženoj desnoj ruci Aleksandre Blis Farinje Gospe Filozofa,
a čep joj je pao u levu ruku,
i na opšte zaprepašćenje, i na radost njenih saveznika, ponovila je, savršeno, svaku reč, pravu čin zarobljavanja koju je izgovorila i Kraljica Munja, i Zumurud je ponovo pao na zemlju, premoren kao što je i Duniju premorio, i neumoljivo je klizio po zemlji sve dok čitavo njegovo ogromno iznureno telo nije zgurano u malu plavu bocu, pa je Aleksandra gurnula čep u grlić, i zatvorila ga, i sve je bilo gotovo, a njegove ulizice su se razbežale. Kasnije će ih naći i srediti, ali zasad nisu bili važni.
Gospodin Džeronimo, Omar Ajar i Džimi Kapur sjatili su se oko Aleksandre da je pitaju: Kako? Kako je moguće? Kako, za ime boga? Kako, tako ti svih? Kako, kako, kako?
Uvek su mi dobro išli jezici, rekla je ošamućeno, vedro se kikoćući, kao da flertuje s momcima na nekoj letnjoj žurki u bašti. Pitajte bilo koga na Harvardu, cičala je. Naučim ih očas posla, dok kažete keks.
A onda se onesvestila, a gospodin Džeronimo ju je uhvatio, a Džimi Kapur je ščepao bočicu pre nego što je pala na zemlju.
I to je mogao da bude kraj cele priče, osim što je Džeronimo Manezes primetio da neko nedostaje - Gde je Tereza Šaka? - uzviknuo je,
i onda su videli da se ona domogla poslednje leteće urne, Zumurudove urne, i da jaše na njoj pravo u nebo, ka crvotočini koja spaja donji svet s gornjim, i da su mogli da joj vide lice, videli bi da su joj oči zakrvavljene.
Da vaš svet neko opustoši ovako kako ste vi uništili naš, setio se gospodin Džeronimo.
Krenula je da napadne Vilin-zemlju, rekao je naglas, i da je uništi ako joj pođe za rukom.
U bitkama postoji mnogo vrsta povreda, a one nevidljive, povrede nanete umu, jednake su po broju smrtonosnim i fizičkim ranama. Kad se osvrnemo na ove događaje, sećamo se Tereze Sake Kuartos kao jedne od junaka tog rata, jer elektricitet u njenim prstima zaslužan je za mnoge pobede protiv džinovske vojske; ali ona je i tragična žrtva čitavog sukoba, jer joj je um bio pogođen ne samo strahotama koje je videla oko sebe nego i nasiljem koje joj je Kraljica Munja naredila da koristi u ratu. Na kraju uvek gnev, ma koliko duboko opravdan, naudi i razgnevljenom. Baš kao što bivamo ponovo stvoreni onim što volimo, tako se rastačemo i propadamo od onog što mrzimo. A na kraju poslednje bitke Rata svetova, kad je Zumurud Veliki bio zatvoren u bocu, čvrsto stegnutu u ruci Džimija Kapura, i dok se Dunija polako vraćala svesti, Tereza je pukla i uputila se ka rupi u nebu.
Sigurno je znala da je to samoubilačka misija. Šta je očekivala? Da će bez problema proći u gornji svet i da će se mirisne bašte, oblacima optočene kule i veličanstvene palate raspasti od njenog gneva, ne ostavljajući ni trunke za sobom? Da će sve što je bilo čvrsto prosto da se rastopi u vazduhu i da nestane pred njenim osvetničkim gnevom? I šta onda? Da će se vratiti na zemlju kao još veći heroj jer je uništila Vilin-zemlju?
Ne znamo, i verovatno ne bi trebalo ni da nagađamo. Bolje da se jednostavno s tugom sećamo ludila Tereze Sake, i neizbežnosti njenog poslednjeg trenutka. Jer, naravno, nije stigla u Peristan. Divovska urna nije laka za upravljanje, jaše se teško kao da ste na neukroćenom pastuvu, sluša samo svog sada nestalog džinovskog gospodara. Dok su je gospodin Džeronimo i svi ostali gledali kako se penje uvis - vetar je stao, kiša takođe, a pun mesec jasno je osvetljavao njeno napredovanje, ili bar priča tako kaže - videli su da ima problema da se zadrži na urni. Dok se primicala olujnim ivicama crvotočine, proreza između svetova, vazduh je postao uzburkaniji, pa još uzburkaniji, i ona je izgubila ravnotežu na svom začaranom pastuvu, a oni odozdo užasnuto su gledali kako klizi prvo na jednu stranu pa na drugu - i pada. Tresnula je kao slomljeno krilo na kišom natopljeni travnjak La Inkoerence.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvije godine, osam mjeseci i ...

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:12 pm





EPILOG






Brinemo se, ponekad, zbog ideje heroizma, pogotovo pošto je prošlo tako mnogo vremena. Da je protagoniste ovog opisa neko pitao koju osobu od pre hiljadu godina smatraju za heroja, koga bi odabrali? Karla Velikog? Nepoznatog autora ili autore Hiljadu i jedne noći? Ledi Murasaki? Milenijum je veoma mnogo vremena kada je reč o opstanku ugleda. Pišući ovu hroniku, (ponavljamo) bili smo bolno svesni da njen veliki deo odstupa od stanja činjeničnog opisa prema stanju legende, nagađanja, fikcije. A ipak smo istrajali, jer likovi naše priče spadaju među one veoma malobrojne s kojima je ideja heroizma i dalje povezana, čitav milenijum posle vremena u kome su živeli i umrli, iako znamo da su praznine u opisima ogromne, da svakako postoje i drugi koji su pružali otpor napadu mračnih džinova, jednako dostojni kao i oni koje smo ovde naveli; da su imena koja toliko poštujemo nasumice izabrana iz oštećenih arhiva, i da su možda neki drugi, nama nepoznati, više zaslužili naše divljenje, samo da se istorija potrudila da ih zapamti.
Moramo reći i ovo: to su naši junaci, jer su pobedom u Ratu svetova pokrenuli proces kojim je nastalo naše novo i, verujemo, bolje vreme. To je bio prelomni trenutak kada su se zatvorila vrata prošlosti, gde leži ono što smo nekada bili, a otvorila su se vrata sadašnjosti, vodeći nas ka onome što smo postali, otvorila su se poput kamenog ulaza u pećinu s blagom, možda baš i u sam Sezam Zeleni.
I tako oplakujemo Terezu Šaku Kuartos, uprkos svim njenim manama, jer je imala ono što je bilo potrebno kada je bilo potrebno, bila je razmetljivo čvrsta i hrabra, kakva je i morala da bude, i dašak neustrašivog glamura struji oko uspomene na nju. Slavimo i Olujnu Bebu, bebu istine, koja je izrasla u jednog od najstrašnijih i najpravednijih sudija, i u čijoj se sudnici nije smela izgovoriti laž, ma koliko bezazlena bila. A Džimi Kapur - pa, njegovo ime svi znaju, jedno je od retkih čija je popularnost preživela čitav milenijum, jer ne samo da je na kraju dobio svoj bet-signal, sliku plešućeg višeudnog boga projektovanu na nebu, koji probada srca zločinaca strahom, već je postao i ostao junak bezbrojnih zabava dugo pošto je ostario, a zatim i napustio ovaj svet; bio je multimedijalna zvezda igrica i malih ekrana, pesme i plesa, i čak i one drevne i tvrdoglavo uporne forme - tvrdo ukoričene knjige. Neuspešni crtač stripova postao je junak jednog od najdugovečnijih serijala grafičkih novela, kao i onih romana sastavljenih od reči, korpusa koji sada ubrajamo među velike klasike, mitova iz kojih crpimo trenutna zadovoljstva, naša Ilijada, da tako kažemo, služeći se antičkim poređenjem, i naša Odiseja. Današnji posetioci biblioteka oduševljeno gledaju ove relikvije, baš kao što su njihovi preci nekada zabezeknuto zurili u Gutenbergovu Bibliju i prvi folio. Nataradža Junak, odnosno Džimi Kapur, jedna je od naših istinskih legendi, i samo je jedan čovek iz vremena čudnovatosti poštovaniji od njega.
Lik Džeronima Manezesa, gospodina Džeronima vrtlara, sada nam znači najviše od svih - čovek koji se odlepio od sveta, a onda se vratio na njega kako bi spasao savremenike koji su patili od dvojne kletve uzdizanja i drobljenja, od zastrašujućeg i potencijalno fatalnog odvajanja, ili tiranski preteranog prijanjanja za našu tajanstvenu zemlju. Srećni smo što su on i njegova Gospa Filozof, Aleksandra Blis Farinja, našli srećan završetak jedno drugom u naručju, pod pažljivim zaštitničkim okom Olivera Oldkasla; šetamo s njima po imanju La Inkoerenca, sedimo nemo s njima dok se drže za ruke posmatrajući zalazak sunca i veliku reku koja teče tamo i nazad pod maltene punim mesecom, poginjemo glave kao i oni dok stoje na brdašcetu na imanju, kraj groba poginule supruge gospodina Džeronima, nemo tražeći njenu dozvolu za svoju ljubav, nemo je dobijajući; i lebdimo nad pisaćim stolom gde su, sedeći jedno naspram drugog, napisali knjigu - svojim jezikom, uprkos Aleksandrinom predlogu da bi možda bolje zvučala na esperantu - koja je postala naš najcenjeniji tekst iz davnine - O suvislosti, apel za svet zasnovan na razumu, toleranciji, plemenitosti, velikodušnosti, znanju i uzdržanosti.
To je svet u kome mi sada živimo, u kome smo opovrgli tvrdnje koje je Gazali iznosio Zumurudu Velikom. Strah ipak nije odveo ljude u naručje Boga. Umesto toga, strah je prevaziđen, a njegovim porazom ljudi su bili u stanju da prerastu Boga, kao što dečaci i devojčice odlažu svoje dečje igračke, ili kao što mladi napuštaju roditeljski dom kako bi stvorili sopstveni, negde drugde, pod suncem. Već stotinama godina, to je naša velika sreća, da nastanjujemo upravo mogućnost za kojom su čeznuli gospodin Džeronimo i gospođica Aleksandra: miran i civilizovan svet, u kome se vredno radi i poštuje se zemlja. Baštovanski svet, u kome svi moramo da obrađujemo svoju baštu, svesni da to nije poraz, kao što je to bio slučaj za Volterovog sirotog Kandida, nego pobeda naše bolje prirode nad tamom u nama.
Mi znamo - ili bolje reći „znamo“, jer ne možemo biti sigurni da je ova priča istinita - da bi ovo srećno stanje postojanja bilo nemoguće da nije velike žrtve Dunije, Kraljice Munja, na samom kraju priče koju ovde prepričavamo. Kada je došla k sebi posle dvoboja sa Zumurudom, znala je da mora učiniti još nešto. Uzela je plavu bočicu od Džimija Kapura. Takve bočice poseduju sopstvenu magiju, rekla je. Možeš ih sakrivati, ali one same odlučuju kada če se ponovo pojaviti. Ovoga puta ova boca se ne sme više pojaviti nigde na svetu, i zato ću je sakriti na nemogućem mestu. Tada je otišla i nije je bilo sve do kraja noći, a kada se vratila, rekla je samo - učinjeno je. Od tog dana proteklo je hiljadu godina i boca se nije pojavila na svetlo dana. Možda leži ispod temelja Mont Everesta, ili na dnu Marijanskog rova, ili duboko u jezgru Meseca. U svakom slučaju, Zumurud Veliki nam više nije pravio probleme.
Kada se vratila, tog poslednjeg jutra, pošto je sakrila plavu bocu u srcu tame ili Sunčevog ognja, obratila se svojim saveznicima okupljenim na La Inkoerenci: Jasno je da se dva sveta moraju ponovo razdvojiti. Kada jedan kapne u drugi, nastaje haos. A postoji samo jedan način da se procepi zatvore toliko čvrsto da ostanu zatvoreni, ako ne baš zauvek, onda bar približno toliko.
Džinija se, sećate se, sastoji od dima bez vatre. Ako odabere da odbaci žensko obličje, može da se kreće između dva sveta poput dima, da prolazi kroz svaka vrata u svaku odaju, kroz svaki otvor u svaku šupljinu, ispunjavajući prostore u koje ulazi potpuno, kao što i dim ispunjava sobu; a onda, ako poželi, može ponovo da očvrsne, poprimajući karakter prostora u koji je ušla, postaće cigla među ciglama, ili kamen među kamenjem, i ti prostori više neće biti prostori, biće kao da nikad nisu ni postojali, ili nikad više neće postojati. Ali džinija, kada se tako razmetne, tako raspe, tako višestruko izmeni i transformiše... čak i kraljica džinija... gubi snagu, ili još gore, gubi volju, svest, koja bi joj omogućila da se ponovo prikupi i uzme kompaktni oblik.
Dakle, umrećeš, rekao je Džeronimo Manezes. To nam sada govoriš. Da bi nas spasla od džinova, žrtvovaćeš sebe.
Ne baš, odgovorila je.
Dakle, nastavićeš da živiš?
Ne baš ni to, odgovorila je. Ali razum to zahteva, i zato se mora učiniti.
Potom, bez ijedne reči oproštaja, bez sentimentalnosti ili rasprave, otišla je. Bila je tu, a onda je više nije bilo. Nikad je više nisu videli.
A što se tiče onoga što je učinila, onoga što je postalo od nje, da li je zaista iskoristila samu sebe za zatvaranje prolaza između svetova, o tome možemo samo da nagađamo. Ali od tog dana pa sve do danas, niko iz gornjeg sveta, Peristana, Vilin-zemlje, nikad nije bio viđen u ovom donjem svetu, na Zemlji, našem domu.
To je bio hiljadu i prvi dan. A to veče gospodin Džeronimo i njegova Aleksandra bili su sami u njenoj spavaćoj sobi i, vodeći ljubav, oboje su se osećali kao da lebde. Ali nisu lebdeli.
Tako se okončalo vreme čudnovatosti, koje je trajalo dve godine, osam meseci i dvadeset osam noći.


Ponosimo se kad kažemo da smo postali razumni ljudi. Svesni smo da je konflikt dugo bio osnova povesti naše vrste, ali smo pokazali da se ta povest može promeniti. Razlike među nama, prema rasi, mestu, jeziku i običajima, te razlike nas više ne dele. Sada nas zanimaju i pokreću. Mi smo jedno. Uglavnom smo zadovoljni ovim što smo postali. Čak bismo mogli reći da smo srećni. Mi - retko govorimo o sebi pojedinačno umesto o ukupnom mi - mi živimo ovde u velikom gradu i hvalimo ga od srca. Tecite, reke, kao što mi tečemo među vama, mešajte se, vodene struje, kao što se mi mešamo s ljudskim strujama s drugih mesta! Stojimo kraj vaših voda, okruženi galebovima i gužvom, i zadovoljni smo. Ljudi našeg grada, vaša odeća nam se dopada, pripijena je, bezbojna, fina; vaša hrana, vaši mirisi, vaša laka senzualnost, slučajni susreti koji počinju, žestoko se odvijaju, prekidaju se, sve vas prihvatamo; a značenja se sudaraju na ulici, očešu se ramenom o druga značenja, i to trenje rađa nova značenja, kakva oni koji su ih stvorili nisu ni imali na umu; a fabrike, škole, mesta za zabavu i sasvim neugledna mesta, naša metropola, buja, buja! Vi ste naša radost i mi smo vaša, i zato idemo zajedno, između reka, ka kraju iza kog nema početka, i dalje odatle, ništa, a grad svitanja blista pod suncem.
Ali nešto nam se desilo kada su svetovi razdvojeni i zapečaćeni. Kako su se dani produžavali u sedmice, mesece, godine, kako su decenije prolazile, i vekovi, nešto što se nekad svima nama dešavalo svake noći, svakom od nas, svakom članu višeg mi u koje smo se svi pretvorili, iznenada je prestalo. Prestali smo da sanjamo. Možda su ovog puta ti prorezi i rupe zatvoreni toliko čvrsto da baš ništa ne može da procuri, čak ni kap vilinske magije, nebeska rosa, koja, prema legendi, pada na naše usnule oči i omogućava nam noćne maštarije. Sada u snu imamo samo tamu. Um se zamrači, tako da veliki noćni teatar može da započne svoje nepredvidive predstave, ali ništa ne počinje. Sve manje i manje nas, u svakoj narednoj generaciji, imalo je sposobnost sanjanja, sve dok se sad nismo našli u vremenu kada su snovi nešto o čemu bismo sanjali, kada bismo umeli da sanjamo. Čitamo o vama u drevnim knjigama, o snovi, ali fabrike snova su zatvorene. To je cena kojom smo platili mir, prosperitet, toleranciju, razumevanje, mudrost, dobrotu i istinu: da divljina u nama, koju san oslobađa, bude ukroćena, i da tama u nama, koja je pokretala noćni teatar, bude umirena.
Srećni smo. Nalazimo radost u svemu. Automobili, elektronika, plesovi, planine, svi vi nam donosite veliku radost. Šetamo podruku ka obali jezera, a ptice kruže nebom iznad nas i sve to, ptice, jezero, šetnja, ruka u drugoj ruci - sve to donosi nam radost.
Ali noći protiču tupo. Hiljadu i jedna noć može da prođe, ali prolaze u tišini, poput vojske duhova, bešumnim stopama marširaju nevidljivi kroz tamu, niko ih ne čuje, niti ih ko vidi, dok mi živimo i starimo i umiremo.
Uglavnom nam je drago. Životi su nam dobri. Ali ponekad poželimo da se snovi vrate. Ponekad, jer se nismo sasvim oslobodili izopačenosti, čeznemo i za košmarima.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvije godine, osam mjeseci i ...

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:12 pm

1 Grč. Dunia (Nrouvia), potiče od ar. dunya (ovaj svet), što je preko tur. diinya došlo i u srpski kao dunja, u istom značenju. (Prim, kor.)
2 Kuran, Vijest (Sura 78) 14-16, prevod Besim Korkut. (Prim, kor.)
3 Orig. Mannahatta (Zemlja mnogih brda) - naziv Lenapa, Indijanaca starosedelaca, za Menhetn. (Prim, kor.)
4 Engl, sunken garden - vrt na terenu ispod nivoa mora. Jedan od najčuvenijih je Sunken Gardens na Floridi. (Prim, prev.)
5 I reče Bog: neka bude svetlost. I bi svetlost. Prevod Vuka Karadžića i Đure Daničića. (Prim, prev.)
6 Lux je globalna marka sredstava za ličnu higijenu, između ostalog i sapuna. (Prim, kor.)
7 Travestija engleske hrišćanske himne Hark! The Herald Angels Sing, Bičamove pilule najpre su nastale kao čudotvorni lek koji leći sve (1842), ali kasnije je utvrđeno da su zapravo samo dobar laksativ i kao takve su se proizvodile sve do 1998, ali uprkos tome, čak i u XX veku nisu izgubile imidž leka koji leči sve. (Prim, kor.)
8 Fr.: Treba obrađivati svoj vrt. (Prim, prev.)
9 Nem.: dovoljno, dostaje. (Prim, prev.)
10 Hind.: autentičan. (Prim, kor.)
11 Nekada su u rudarskim oknima koristili ptice kako bi otkrili prisustvo toksičnih i opasnih gasova - zbog mnogo manje telesne mase, one umiru od trovanja mnogo brže od čoveka. (Prim, kor.)
12 Lik iz filma Producenti (1968); pokvareni producent Maks Bjalistok prikuplja sredstva za brodvejsku predstavu Proleće za Hitlera, za koju unapred zna da će propasti. (Prim, prev.)
13 Lat: vreme leti. (Prim, prev.)
14 Engl. moniker - nadimak ili ime koje je nastalo od nadimka; u poslednje vreme, grafiti na železničkim vagonima ili drugim metalnim površinama. (Prim, kor.)
15 Fr.: mrtvački plesovi, plesovi mrtvih. (Prim, prev.)
16 Dinastijski sukob dva klana iz Mahabharate. (Prim, prev.)
17 Ital.: malmaritate - nesrećno udate žene. (Prim, prev.)
18 Fr.: lepe dame bez milosti. (Prim, prev.)
19 Meri Melon, poznatija kao Tifusarka Meri, najpoznatiji je prenosilac bolesti na svetu. Radeći kao kuvarica u Njujorku pre Prvog svetskog rata, bila je lično odgovorna za izbijanje 53 epidemije trbušnog tifusa, od koje se razbolelo oko 1.300 osoba, a najmanje tri umrle. Često je menjala ime, izbegavajući tako inspektore zdravstvene službe. Poslednje 23 godine života Meri je provela izolovana u karantinu državne bolnice, tvrdeći do samog kraja da je nedužna. (Prim, prev.)
20 Vergilije, Enejida, I pevanje, stih 462; prevod Tomo Maretić. (Prim, kor.)
21 Fr.: van kategorije, bez klasifikacije. (Prim, prev.)
22 Ekipni sport, popularan u Indiji i Pakistanu, kombinacija šuga i rvanja. (Prim, prev.)
23 Albiceleste - plavo-belo (boje zastave i reprezentacije Argentine); Rosonero - crveno-crno (boje FK Milana). (Prim, prev.)
24 Fr.: u nedostatku bolje. (Prim, prev.)
25 MASH skr. od Mobile Army Surgical Hospital (Pokretna vojna hirurška bolnica) naslov filma, a kasnije i TV serije o doživljajima osoblja pozadinske vojne bolnice tokom Korejskog rata. (Prim, prev.)
26 Ital.: Džigerica, sipa. (Prim prev.)

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvije godine, osam mjeseci i ...

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu