Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:28 pm



Teško mogu da zadržim onu veru u dobro, kojoj sam posvetio svoj život, a da ne osetim vrelinu očaja. Čini mi se da plamen proždire čitav svet koji sam poznavao, da sve za šta sam u životu mario i za šta sam se borio, sve što sam bio odgajen da branim i volim, nestaje u narandžastom ognju. Plameni jezici palacaju oko rubova priče koja se bliži kraju, a plamen je vreo i neumoljiv i dočekaće svoj dan.
U novom svetskom poretku alternativne istine, Neron Golden je veličanstveno poseban čovek u svakom pogledu. Doselio se u Ameriku pod tajanstvenim okolnostima, preuzeo novi identitet i vrlo brzo pronašao svoje mesto u samom vrhu lestvice visokog društva Njujorka.

On je bogat, moćan, otac trojice sinova zvučnih imena: Dionisa, Apuleja i Petronija. Ali odakle potiče to njegovo bogatstvo? Ko se zapravo krije iza grandiozne fasade njegove vile? I kakve to utvare proganjaju njegovu porodicu, poput nekog drevnog indijskog prokletstva?
Dok pripoveda o usponu i padu Goldenovih, Ruždi nas upoznaje sa svojim magičnim likovima i njihovim ukletim sudbinama, na originalan i neponovljiv način razotkrivajući naše najdublje strahove i krhke snove.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:32 pm



Za Albu i Frančeska Klementea
koji su mi svojim prijateljstvom i gostoprimstvom
omogućili da upoznam Vrtove



Daj mi bakrenjak i ispričaću ti zlatnu priču.
- Po Pliniju Mlađem, povik uličnih pripovedača u starom Rimu




Naše doba je u suštini tragično i zato odbijamo da ga shvatimo kao takvo. Došlo je do sloma, nalazimo se među ruševinama, počinjemo da gradimo nova mala staništa, gajimo nove male nade. To je prilično težak posao: nema više ravnog puta prema budućnosti, a prepreke ili obilazimo ili se pentramo preko njih. Moramo da živimo, ma koliko se nebesa obrušavala.
- D. H. Lorens, Ljubavnik ledi Četerli




La vie a beaucoup plus d’imagination que nous*
- Fransoa Trifo, francuski reditelj


*Život ima mnogo više mašte od nas. (Prim. prev.)


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:32 pm





Prvi deo




1


Na dan kad je inaugurisan novi predsednik, dok smo brinuli da li će ga neko ubiti dok bude šetao podruku sa izuzetnom suprugom između kordona oduševljenih ljudi, i dok su mnogi od nas srljali ka ekonomskoj propasti nakon rasprskavanja hipotekarnog mehura, i dok je ISIS1 još bio samo naziv za egipatsku boginju, nekrunisani kralj jedne daleke zemlje, star sedamdeset i kusur godina, stigao je u grad Njujork s trojicom sinova lišenih majčinske brige, da bi preuzeo svoju izgnaničku palatu, ponašajući se kao da nije bilo ama baš ničeg pogrešnog u zemlji u kojoj se obreo, ni u svetu u kome je živeo, ni u njegovoj ličnoj životnoj priči. Počeo da je da vlada komšilukom kao dobrodušni imperator, mada je, uprkos šarmantnom osmehu i virtuoznom sviranju na Gvadanjinijevoj violini iz 1745. godine, njegovo telo odašiljalo težak jeftin vonj, nepogrešiv zadah opasnosti od sirovog despotizma, onaj osobeni miris koji govori: pazite na tog tipa jer bi svakog časa mogao da naredi vaše pogubljenje ako kojim slučajem obučete košulju koja mu se ne dopada, ili poželi da spava s vašom ženom. Narednih osam godina, koje su se poklopile s mandatom četrdeset četvrtog predsednika, takođe behu i godine sve hirovitije i opasnije vladavine čoveka koji je sebe nazivao Neron Golden, a koji se nametnuo kao naš kralj, mada to zapravo nije bio, i koji je svoju vladavinu okončao velikim - metaforički, i apokaliptičkim - požarom.
Dotični starac bio je nizak, moglo bi se čak reći zdepast, a kosa, još pretežno tamna uprkos poodmaklim godinama, bila mu je zalizana unazad kako bi istakla đavolski zašiljenu glavu. Oči mu behu crne i prodorne, ali ono što su ljudi prvo primećivali - a on je često zavrtao rukave kako niko ne bi prevideo taj detalj - bile su podlaktice, snažne i masivne kao u rvača, koje su se završavale krupnim opasnim šakama, na kojima je nosio glomazno zlatno prstenje posuto smaragdima. Samo su retki imali prilike da ga čuju kako podiže ton, ali niko od nas nije sumnjao da je u njemu vrebala ogromna vokalna silina, koju niko pri zdravoj pameti ne bi provocirao. Oblačio se skupo, ali je u njemu bilo nečeg upadljivo životinjskog, nečeg što je čoveka teralo da pomisli na čudovišna stvorenja iz narodnih predanja, na zver koja se ne oseća lagodno u ljudskoj odeći. Svi koji smo živeli u njegovom komšiluku pomalo smo zazirali od njega, mada je on ulagao silan trud, koliko god nezgrapan bio, da bude druželjubiv i srdačan, divlje mašući štapom u znak pozdrava i pozivajući nas da svratimo na koktel u krajnje neprimereno doba. Dok je stajao ili hodao, bio je blago nagnut unapred, kao da se neprestano borio sa snažnim vetrom koji je samo on mogao da oseti, donekle povijen u struku, ali ne previše. Bio je to moćan čovek - i više od toga, čovek duboko zaljubljen u ideju vlastite moći. Njegov štap imao je pre dekorativnu i ekspresivnu svrhu nego konkretnu funkciju. Kad bi kročio u Vrtove, ostavljao je utisak da se svim silama trudi da nam bude prijatelj. Često je pružao ruku da pomazi naše pse i razbaruši kosu našoj deci. Ali bi i deca i psi ustuknuli od njegovog dodira. Ponekad, dok sam ga posmatrao, setio bih se čudovišta koje je stvorio doktor Frankenštajn, prividnog ljudskog bića koje nije uspevalo da ispolji ni trunku prave ljudskosti. Koža mu je bila gruba i smeđa, osmeh svetlucav od zubnog zlata. Imao je napadnu i ne baš uglađenu pojavu, ali je bio beskrajno bogat, te stoga, sasvim razumljivo, i prihvaćen. Pa ipak, u našoj maloj zajednici u srcu grada, sačinjenoj od umetnika, muzičara i pisaca, nije uživao neku naročitu popularnost.
Trebalo je da pretpostavimo da je čovek koji je za sebe odabrao ime poslednjeg rimskog vladara iz julijevsko-klaudijevske dinastije i potom svio svoj dom u domus aurea2 zapravo već javno priznavao vlastito ludilo, sklonost ka nedelima, megalomaniju i predstojeću kataklizmu, i istovremeno se smejao u lice svemu tome; da je takav čovek sudbini bacao rukavicu pred noge i puckao prstima pred nosom nadolazeće Smrti, urlajući: „Da! Ako hoćete, slobodno me uporedite s tim monstrumom koji je potapao hrišćane u ulje i palio ih kao žive buktinje da mu preko noći obasjavaju vrt. Koji je svirao na liri dok je Rim goreo (u to vreme nisu postojale violine!). Da, sebe sam nazvao Neronom, potomkom kuće Cezarove, poslednjim iz te proklete loze, i shvatite to kako god vam drago. Meni se naprosto sviđa to ime.” Mahao je svojom opakošću pred našim nosevima, naslađujući se njome, čikajući nas da je vidimo, prezirući našu manjkavu moć rasuđivanja, uveren u svoju sposobnost da lako porazi svakog ko ustane protiv njega.
Stigao je u grad u maniru svrgnutih evropskih monarha, razbaštinjenih naslednika prekinutih vladarskih loza, koji su umesto prezimena i dalje koristili počasne titule od Grčke, ili od Jugoslavije, ili od Italije, i ponašali se kao da žalosni prefiks bivše kraljevine uopšte ne postoji. Ali on ni po čemu nije bio bivši, govorilo je njegovo držanje. On je bio veličanstveno poseban u svakom pogledu, po košuljama sa uštirkanom kragnom, po manžetnama i vrhunskim engleskim cipelama, po načinu na koji je marširao ka zatvorenim vratima, ne usporavajući, uveren da će se otvoriti pred njim; i po sumnjičavoj prirodi, zbog koje je svakodnevno držao sastanke sa svojim sinovima, sa svakim zasebno, kako bi se raspitao šta druga dvojica govore o njemu; i po svojim automobilima, po ljubavi prema kockarnicama, po servisu u Stonom tenisu, na koji niko nije mogao da uzvrati, po naklonosti prema prostitutkama, viskiju i nadevenim jajima, kao i po često ponavljanom načelu - kog su se pridržavali svi apsolutistički vladari od Cezara do Hajla Selasija - da je lojalnost jedina vrlina vredna pažnje. Često je menjao mobilni telefon, skoro nikom nije davao svoj broj i nikad nije odgovarao na pozive. Odbijao je da pusti novinare i fotografe u svoju palatu, ali su mu u goste često dolazila dvojica iz njegove pokeraške ekipe, zavodnici srebrne kose, koji su obično nosili kožne jakne i drečave prugaste kravate, a za koje se naširoko sumnjalo da su ubili svoje bogate supruge, iako jedan uopšte nije izveden pred sud, dok je drugi uspeo da obori optužnicu.
Što se tiče njegove supruge, nikad nije pominjao razloge njenog odsustva. U njegovom domu, koji je vrveo od fotografija, na čijim su zidovima i policama obitavale slike rok zvezda, Nobelovih laureata i belosvetskih aristokrata, nije bilo ni traga od gospođe Golden, ili kako god dotična sebe nazivala. Njeno odsustvo je očigledno bilo povezano s nekom teškom brukom, i mi komšije smo, sram nas bilo, revnosno tračarili o tome šta bi to moglo biti, zamišljajući bezočne razmere njenog neverstva, doživljavajući je kao patološku nimfomanku, čiji je seksualni život bio skaredniji nego kod bilo koje filmske zvezde, za čije su nastranosti znali svi osim njenog muža, čoveka čije su je oči, zaslepljene ljubavlju, i dalje posmatrale s obožavanjem, kao da je u njoj i dalje video ljupku i čednu nevestu iz svojih snova, sve do onog strašnog dana kad su ga njegovi prijatelji suočili sa istinom, kad su kao horda nagrnuli kod njega da mu to kažu, i kako se samo razbesneo! kako ih je samo izvređao! nazivajući ih lažovima i izdajicama, i sedmorica su morala da ga drže da ne bi naudio onima koji su ga naterali da se suoči sa stvarnošću, a kad se konačno suočio i prihvatio istinu, prognao je tu ženu iz svog života i zabranio joj da ikad više vidi svoje sinove. Opaka žena, govorili smo jedni drugima, ponosni na svoju pamet i pronicljivost, i ta priča je zadovoljila našu znatiželju, i sve je ostalo na tome jer smo bili okupirani vlastitim problemima i tek do izvesne tačke zainterešovani za životnu situaciju N. J. Goldena. Okrenuli smo glavu na drugu stranu i nastavili sa svojim životima.
Kako smo samo pogrešili.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:33 pm






2


Šta je dobar život? A šta suprotno od toga? Na ovom svetu ne postoje dve duše koje bi dale isti odgovor na to pitanje. U ovo kukavičko doba poričemo veličinu Univerzalnog, braneći i slaveći našu sitnu lokalnu Zatucanost, i zato u malo čemu možemo da se složimo. U ova izopačena vremena, ljudi su usredsređeni isključivo na taštinu i ličnu dobit - prazni bombastični ljudi, koji neće prezati ni od čega ako to ide u prilog njihovim sitničavim ciljevima, predstavljaće sebe kao velike vođe i dobročinitelje, koji delaju zarad opšteg dobra, i nazivaće sve koji im se suprotstavljaju lažovima, sitnim i zavidnim dušama, glupanima, šmokljanima, i, sasvim suprotno istini, nepoštenim i korumpiranim individuama. Toliko smo podeljeni, tako neprijateljski raspoloženi jedni prema drugima, u toj meri gonjeni licemerjem i prezirom i tako izgubljeni u cinizmu da svoju pompeznost nazivamo idealizmom; tako razočarani u svoje vladare, tako radi da se narugamo državnim institucijama da je i sama reč dobrota postala u toj meri lišena značenja da bi je možda neko vreme trebalo povući iz upotrebe, zajedno sa svim drugim zatrovanim rečima, kao što je duhovnost, ili konačno rešenje, ili (bar kada se primenjuje na nebodere i pržene krompiriće) sloboda.
Ali tog hladnog januarskog dana 2009. godine, kada je zagonetni sedamdesetogodišnjak, koga smo mi upoznali kao Nerona Julija Goldena, stigao u Grinič Vilidž u Dajmlerovoj limuzini, s troje muške dece i bez žene na vidiku, on je bar bio izričit u pogledu toga kako treba vrednovati vrlinu i po čemu ispravne postupke treba razlikovati od pogrešnih. „U mom američkom domu”, rekao je svojim sinovima dok su se vozili limuzinom od aerodroma do svoje nove rezidencije, „držaćemo se zlatnog standarda morala.” Da li je pod tim podrazumevao da je moral dragoceniji od svega ostalog, ili da bogatstvo određuje šta jeste ili nije moralno, ili da on lično, s tim blistavim novim imenom, treba da prosuđuje šta je ispravno, a šta pogrešno, to nije rekao, a mlađi Julijevi, iz duboko ukorenjene navike dobrih sinova, nisu tražili bilo kakvo objašnjenje. (Julijevi je imperijalna množina koju su svi odreda više voleli od svakodnevne prozaične Goldenovi: skromnost im svakako nije bila vrlina!) Doduše, najmlađi od trojice, pasivni dvadesetdvogodišnjak, s kosom koja je u prekrasnim slapovima padala na ramena i licem srditog anđela, jeste postavio jedno pitanje. „ A šta da kažemo”, upitao je svog oca, „kad počnu da se raspituju odakle si došao?" Starčevo lice je dospelo u stanje skerletne razjarenosti. „Na to sam već odgovorio!" prasnuo je. „Recite im da odjebu, da nas ne mogu da postrojavaju kao neke kriminalce! Recite im da smo zmije koje su zbacile svoju kožu! Recite im da smo se upravo doselili sa Karnegi Hila! Recite im da smo se juče rodili! Recite im da smo se na volšeban način stvorili ovde i da smo stigli iz Alfe Kentauri u svemirskom brodu sakrivenom u repu komete! Recite im da smo niotkuda ili odnekuda, da samo glumimo ljude, da smo prevaranti, kopije, stvorenja koja menjaju oblik, što će reći, da smo kao i svi Amerikanci. Samo ne govorite ime mesta koje smo napustili! Njega nikad ne pominjite! Ni ulicu, ni grad, ni zemlju! Nikad više ne želim da čujem nijedno od tih imena!”
Izašli su iz kola u starom srcu Vilidža, u Makdugalovoj ulici, malo ispod Blikerove, blizu starinskog italijanskog kafea, koji je nekako još opstajao; i ignorišući automobile koji su trubili iza njih, i najmanje jedan ispruženi štrokavi prosjački dlan, ostavili su limuzinu da čeka nasred ulice dok su natenane uzimali prtljag iz gepeka - starac je, poput ostalih, insistirao da sam ponese svoju torbu - nakon čega su krenuli ka istočnoj strani ulice, grandioznoj zgradi u stilu pariške École des beaux art, nekadašnjoj Vili Marijevih, koja će ubuduće biti poznata kao Zlatna kuća.3 (Samo je najstariji sin, onaj koji nije voleo da boravi napolju, s veoma tamnim naočarima i unezverenim izrazom lica, ostavljao utisak da mu se žuri.) I tako su stigli onako kako su po svoj prilici nameravali da nastave, nezavisni od ostatka sveta, totalno ravnodušni prema mišljenjima i zamerkama drugih.
Vila Marijevih, najgrandioznija od svih građevina koje su izlazile na Vrtove, godinama je čamila praktično nenastanjena, ako izuzmemo upadljivo osornu, pedeset i kusur godina staru kućepaziteljku italijanskog porekla i njenu jednako nadmenu, mada dosta mlađu, asistentkinju i ljubavnicu. Često smo spekulisali o identitetu vlasnika, ali su opake čuvarke tog zdanja odbijale da zadovolje našu radoznalost. Međutim, to su bile godine kada su svetski superbogataši kupovali nekretnine bez ikakvog posebnog razloga osim iz puke želje da ih poseduju, ostavljajući brojne kuće širom planete da drežde prazne kao odbačene cipele, i zato smo, zaključivši da je vlasnik verovatno bio neki ruski oligarh ili naftaški šeik, naučili da naprosto slegnemo ramenima i da se ponašamo kao da ta prazna kuća uopšte nije tu. Postojala je još jedna osoba koja je tu boravila: dobroćudni domar latinoameričkog porekla, koga su te dve aždaje unajmile da održava kuću, i ponekad, kad bi ugrabio malo slobodnog vremena, pozivali bismo ga da svrati i do naših domova, da nam sredi električne instalacije ili probleme s odvodnim cevima, ili, u zimsko doba, da nam pomogne da očistimo sneg s krovova i prilaza. A on nam je, u zamenu za nekoliko sitnih novčanica, diskretno ćušnutih u šaku, sa osmehom činio sve željene usluge.
Istorijski distrikt Makdugal-Salivanovi vrtovi - kako je glasilo puno i previše bombastično ime naših Vrtova - predstavljao je neustrašivi čarobni prostor u kome smo živeli i podizali decu, srećno pribežište od obeshrabrujućeg i nimalo čarobnog sveta van njegovih granica, i zato smo ga svi zajedno, bez trunke krivice, beskrajno voleli. Prvobitne kuće na uglu Makdugalove i Salivanove, sagrađene četrdesetih godina XIX veka u stilu grčkog preporoda, bile su renovirane tokom dvadesetih XX veka u stilu kolonijalnog preporoda, pod vodstvom arhitekata koji su radili za izvesnog gospodina Vilijama Slouna Kofina, koji je pak prodavao nameštaj i tepihe, i negde u to vreme zadnja dvorišta bila su spojena tako da obrazuju zajedničke Vrtove, koji su se na severu graničili s Blikerovom, a na jugu s Hjustonovom, a koji su rezervisani za privatnu upotrebu stanara kuća koje na njih izlaze. Vila Marijevih predstavljala je osobeno zdanje, u mnogim pogledima previše grandiozno za Vrtove, gracioznu i nadasve upadljivu strukturu, koju je arhitektonska firma Hopin i Koen prvobitno sagradila za istaknutog bankara Frenklina Marija i njegovu suprugu Harijet Lanijer Mari u periodu između 1901. i 1903. godine. Ta firma je, kako bi napravila mesta za nov objekat, srušila dve originalne kuće podignute 1844. godine na imanju trgovca Nikolasa Loua. Novo zdanje bilo je projektovano u maniru francuske renesanse, tako da istovremeno, deluje otmeno i moderno, što je stil u kojem su i Hopin i Koen imali zavidnog iskustva, stečenog tokom boravka u pariškoj Školi lepih umetnosti i potonjeg službovanja u firmi Makim, Mid i Vajt. Kako smo kasnije saznali, Neron Golden je postao vlasnik te kuće još početkom osamdesetih. Po Vrtovima se već dugo šuškalo da je vlasnik povremeno dolazio i odlazio, provodeći u kući možda dva dana godišnje, ali niko od nas ga nikad nije video, mada je ponekad u noćnim satima svetlo gorelo u više soba nego inače, i ponekad, mada veoma retko, neko bi spazio senku iza roletne, zbog čega su klinci iz komšiluka zaključili da tu kuću pohode duhovi pa su se držali na odstojanju.
Dakle, to je bila ta kuća čija su masivna ulazna vrata stajala otvorena tog januarskog dana dok su Goldenovi - otac i trojica sinova - napuštah limuzinu marke Dajmler. Pred pragom je stajao odbor za doček: dve zmaj-žene koje su obavile savesne pripreme za dolazak gospodara. Neron i sinovi prošli su kroz vrata u svet laži, u kojem će nadalje obitavati: ne u blistavo novu i ultramodernu rezidenciju, u kojoj bi se neka porodica imućnih stranaca postepeno odomaćila, dok bi se njihovi novi životi lagano razmotavali, njihove veze s gradom produbljivale, a iskustva umnožavala - ne, nipošto! - nego u kuću u kojoj je Vreme tapkalo u mestu već dvadeset i kusur godina, gde je Vreme ravnodušno zurilo u izlizane bidermajer stolice, izbledele tepihe i lava-lampe iz šezdesetih, s pritajenim zadovoljstvom posmatrajući portrete istaknutih autora, portrete koji su prikazivali Nerona Goldena iz mlađih dana, kako pozira s vodećim gradskim facama Reneom Rikarom, Vilijamom Barousom, Deborom Hari, kao i s ključnim ljudima iz Vol strita i naslednicima starih porodica iz Društvenog registra, nosiocima blagoslovenih prezimena kao što su Lus, Bikman i Okinklos. Pre nego što je kupio tu kuću, dotični matorac posedovao je impresivno boemsko potkrovlje s visokom tavanicom, dvesta osamdeset kvadratnih metara na uglu Brodveja i Velike Džounsove ulice, s dopuštenjem da se vrzma po perifernim delovima Fabrike4, sedeći u uglu za bogate dečake, ignorisan i zahvalan, zajedno sa S. I. Njuhausom i Karlom de Benedetijem, ali to je bilo davno, u dalekoj mladosti. Kuća je čuvala uspomene na te dane, kao i na njegove potonje posete tokom osamdesetih. Većina nameštajabila je u skladištu i ponovno izranjanje tih stvari iz tog ranijeg života ličilo je na svojevrsnu ekshumaciju, sugerišući kontinuitet, koji je zapravo bio potpuno odsutan iz života sadašnjih stanara. I zato nam je ta kuća oduvek izgledala kao dražesni falsifikat. Između sebe smo mrmljali reći Prima Levija: „To je najneposredniji plod progonstva, otrgnutosti od korena: prevlast nestvarnog nad stvarnim.”
U kući nije bilo ničeg što je aludiralo na njihovo poreklo, a sva četvorica su ostala tvrdoglava u odbijanju da se otvore što se tiče prošlosti. Naravno, pre ili kasnije nešto mora da iscuri, i mi smo malo-pomalo otkrili njihovu priču, ali dok se to nije desilo, svako je razvio neku hipotezu o njihovoj tajnoj istoriji, obmotavajući svoje izmišljotine oko njihovih izmišljotina. Mada su svi imali relativno svetlu put - od mlečnobledog tena najmlađeg sina do sparušene žućkaste kože starog Nerona - svima je bilo jasno da nisu bili baš konvencionalno „beli". Govorili su besprekornim engleskim s britanskim akcentom, i gotovo sigurno su imali oksbričko obrazovanje, pa smo stoga isprva netačno pretpostavili, većina nas, da je ta zemlja koja se nije smela imenovati bila multikulturalna Engleska, a London taj multirasni grad. Možda su bili Libanci, ili Jermeni, ili Londonci poreklom iz južne Azije, nagađali smo, možda su čak bili i mediteranskog porekla, što bi objasnilo fantazije povezane s antičkim Rimom. Kakvo im je strašno zlo tamo bilo učinjeno, kakve li su uvrede i poniženja tamo pretrpeli kad su se tako temeljno odrekli svog porekla? Doduše, većina nas smatrala je da je to njihova privatna stvar, i bili smo savršeno voljni da stvari ostavimo na tome, sve dok to više nije bilo moguće. A kad je kucnuo taj čas, shvatili smo da smo sebi sve vreme postavljali pogrešna pitanja.
To što je šarada s njihovim novousvojenim imenima mogla da opstane makar i na tren, a ne dva čitava predsednička mandata, što su ti izmišljeni američki likovi, koji žive u palati punoj iluzija, bili bez trunke podozrivosti prihvaćeni od svih nas, njihovih novih komšija i poznanika, govori mnogo o samoj Americi, a još više o snazi volje s kojom su oni usvojili kameleonske identitete, postavši u našim očima sve ono što su i tvrdili da jesu. Posmatrano iz retrospektive, čovek može samo da zine od čuda nad grandioznošću tog plana, složenošću svih detalja za koje su morali da se pobrinu, svih tih pasoša, legitimacija, vozačkih dozvola i brojeva socijalnog i zdravstvenog osiguranja, svih falsifikata i dilova i podmazanih dlanova, zapanjen pukom težinom svega toga, i besom, ili možda strahom, koji je podstakao čitav taj fantastičan, pomno razrađen, ali suštinski bezuman plan. Kako smo kasnije ustanovili, najstariji Golden radio je na toj metamorfozi punu deceniju i po pre nego što je plan sproveo u delo. Da smo to ranije znali, svima bi nam bilo jasno da se iza toga krilo nešto zaista krupno. Ali nismo znali. Oni su naprosto bili samoprozvani kralj i soi-disant5 kraljevići, ekipa iz kuće koja je važila za arhitektonski dragulj našeg kraja.
Istina glasi da u našim očima uopšte nisu delovali tako čudno. Ljudi u Americi nose svakojaka imena - telefonski imenici, u doba kad su oni još postojali, vrveli su od egzotične nomenklature. Haklberi! Dimsdejl! Ikabod! Ahab! Fenimor! Portnoj! Dradž! A da ne pominjemo desetine, stotine i hiljade Goldova, Goldvotera, Goldstajna, Fajngolda i Goldberija. Amerikanci su takođe neprestano odlučivali kako su želeli da se zovu i šta su hteli da budu, odbacujući prezime Gec da bi postali imućni Getsbijevi i krenuli za snom po imenu Dejzi ili, još prostije, Amerika. Samjuel Goldfiš (još jedan zlatni momak) postao je Samjuel Goldvin, Artzonovi su postali Vanderbiltovi, Klemens je postao Tven. A mnogi od nas, kao imigranti - a ako ne mi, onda naši roditelji ili roditelji naših roditelja - odabrali su da ostave svoju prošlost za sobom, isto kao što su sad činili i Goldenovi, podstičući svoju decu da govore engleski, a ne stari jezik iz zavičaja - da govore, da se oblače i da se ponašaju kao Amerikanci. Da budu Amerikanci. Sve što je bilo staro nagurali smo u podrum, ili odbacili, ili izgubili. A naši filmovi i stripovi - stripovi u koje su se naši filmovi pretvorili - zar u njima svakodnevno ne slavimo, i ne veličamo, ideju o tajnom identitetu? A Klark Kent, Brus Vejn, Dajana Prins, Brus Baner, Rejven Darkholm - kako ih samo volimo. Ideja o tajnom identitetu je možda potekla iz Francuske - pljačkaš Fantomas, takođe i Fantom iz Opere - ali je u međuvremenu pustila duboke korene u američkoj kulturi. Ako su naši novi prijatelji želeli da budu Cezari, mi nismo imali ništa protiv. Imali su odličan ukus, odličnu odeću, odličan engleski, i nisu bili ništa ekscentričniji od, recimo, Boba Dilana, ili bilo koga drugog ko je u ovo ili ono vreme živeo u tom kraju. I tako su Goldenovi bili prihvaćeni naprosto zato što su bili prihvatljivi. Oni su bili Amerikanci.
Ali klupko je na kraju počelo da se odmotava. Ovo su bili uzroci njihovog pada: svađa između braće, neočekivana metamorfoza, lepa i odlučna mlada žena koja je kročila u život najstarijeg člana porodice, jedno ubistvo. (U stvari, više od jednog.) I daleko odavde, u toj bezimenoj zemlji, konačno i malo pristojnog obaveštajnog rada.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:36 pm




3


Ovo je njihova neispričana priča, eksplozija njihove planete Kripton: priča koja tera suze na oči, kao što je često slučaj s onim što se dugo drži u tajnosti.
Svi su voleli velelepni hotel u blizini luke, čak i oni koji su bih previše siromašni i da se ponadaju da će ikada kročiti unutra. Svi su poznavali njegov enterijer s filmskog platna, iz časopisa i vlastitih snova: čuveno stepenište, bazen oko koga se baškare lepotice u kupaćim kostimima, blistave hodnike sa mnoštvom otmenih lokala, uključujući krojačke radnje u kojima su za samo jedno popodne mogli da vam sašiju odelo kakvo god poželite, čim odaberete odgovarajući kamgarn ili gabardin. Svi su znali da su ljudi koji tu rade fabulozno sposobni, beskrajno gostoljubivi i duboko posvećeni, da hotel doživljavaju kao svoju porodicu, da mu ukazuju poštovanje dostojno patrijarha i da se trude da se svako ko pređe prag oseća kao kralj ili kraljica. Stranci su na tom mestu uvek dobrodošli - naravno da jesu - s njegovih prozora gledaju na luku i prelepi zaliv, koji je tom neimenovanom gradu podario ime, zadivljeno posmatrajući širok asortiman brodova koji se ljuljaju pred njihovim očima, kao i motorne čamce, jedrilice i krstarice svih mogućih veličina, oblika i boja. Svi znaju priču o rođenju tog grada, kako su ga Britanci želeli upravo zbog prelepe luke, kako su s Portugalcima utanačili da princezu Katarinu udaju za kralja Čarlsa Drugog, a pošto sirota Katarina nije bila neka lepotica, Portugalci su morali da ponude pozamašan miraz, naročito pošto Čarls već beše bacio oko na jednu drugu lepu devojku, i tako je taj grad postao deo miraza; Čarls se oženio Katarinom i potom je ignorisao do kraja života, ali su zato Britanci dovukli svoju mornaricu u luku i upustili se u ogroman poduhvat isušivanja i nasipanja zemljišta, kako bi spojili Sedam ostrva, da bi nakon toga tamo podigli utvrđenje, a potom i grad, i tako je tu na scenu stupila Britanska imperija. To je bio grad koji su podigli stranci i zato je bilo umesno da stranci uvek naiđu na topao doček u tom grandioznom hotelu palati što gleda na luku, koja je ujedno i isključiv razlog za postojanje tog grada. Ali to zdanje nije bilo samo za strance, previše je romantično da bi služilo samo u tu svrhu, opasano kamenim zidovima, s ogromnom crvenom kupolom, posuto čarobnom prašinom, s belgijskim lusterima iz kojih se slivaju slapovi svetlosti, sa zidovima ukrašenim umetničkim delima i podovima prekrivenim nameštajem i tepisima iz svih krajeva te džinovske zemlje, zemlje čije se ime ne sme otkriti, i zato biste, da ste živeli u tom gradu i da ste imah draganu koju želite da ostavite bez daha, nekako pronašli novac da je odvedete do hotelskog salona okrenutog ka moru, i dok bi vas morski povetarac milovao po licu, natenane biste pijuckali čaj ili sok od limete i jeli sendviče s krastavcem i kolače, i ona bi se istog časa zaljubila u vas, jer ste je doveli u čarobno srce grada. A onda biste je, na drugom sastanku, možda odveli na kinesku hranu u prizemlju, i to bi zapečatilo stvar.
Nakon što su Britanci otišli, taj velelepni stari hotel prisvojili su gradski velikaši i znamenite ličnosti iz zemlje i sveta - princeze, političari, filmske zvezde, verske vođe. Najslavnija i najlepša lica iz čitavog grada, zemlje i sveta borila su se za mesto u njegovim hodnicima - i on je postao simbol tog bezimenog grada, isto kao Ajfelova kula, ili Koloseum, ili statua u Njujorškoj luci, čije puno ime glasi: Sloboda obasjava svet.
Postoji jedan mit o nastanku tog grandioznog hotela, u koji veruju skoro svi koji žive u tom gradu bez imena, mada u njemu nema ni trunke istine, mit o slobodi i želji da se svrgnu britanski imperijalisti na isti način kao što su i Amerikanci to učinili. Po toj priči, negde na samom početku XX veka, jedan dostojanstveni stari gospodin s fesom na glavi, koji je igrom slučaja bio najbogatiji čovek u toj zemlji bez imena, pokušao je da poseti drugi i još stariji velelepni hotel u tom delu grada, ali su mu zbog njegove rasne pripadnosti zabranili ulaz. Dostojanstveni stari gospodin je samo klimnuo glavom, otišao i kupio pozamašan komad zemljišta malo niže niz put, gde je potom sagradio najluksuzniji i najvelelepniji hotel ikad viđen u tom gradu čije se ime ne pominje i zemlji čiji se identitet ne otkriva, i za veoma kratko vreme uspeo u potpunosti da izbaci iz posla hotel koji mu je zabranio ulazak. I tako je taj hotel u očima tamošnjih stanovnika postao simbol pobune i pobede nad kolonizatorima, izvojevane po pravilima koja su oni sami nametnuli, i njihovog konačnog progonstva nazad na more s koga su došli. A čak i kada je na kraju pouzdano ustanovljeno da se u stvarnosti nije desilo ništa slično, to ništa nije promenilo, zato što je simbol slobode i pobede moćniji od puke činjenice.
Prošlo je sto pet godina. A onda, 23. novembra 2008, deset muškaraca naoružanih automatskim oružjem i ručnim granatama krenulo je brodom iz neprijateljske države zapadno od zemlje čije se ime ne srne pominjati. U rančevima su nosili municiju i jake narkotike: kokain, steroide, LSD i špriceve. Tokom putovanja do grada čije ime ne srne biti izgovoreno, oteli su jedan ribarski brod, napustili prvobitno plovilo, ubacili dva čamca za spašavanje na palubu otetog broda i naredili kapetanu da zaplovi u određenom pravcu. Kad su se približili obali, ubili su kapetana i prešli u čamce za spašavanje. Mnogi su se nakon toga pitali kako to da ih obalska straža nije primetila ili pokušala da ih presretne. Obala je inače bila dobro čuvana, ali te noći je očigledno došlo do nekog propusta. Kad su čamci pristali uz obalu 26. novembra, naoružani su se podelili na manje grupe i krenuli ka odabranim metama: železničkoj stanici, bolnici, bioskopskoj dvorani, Jevrejskom centru, popularnom kafeu i dva hotela s pet zvezdica. Jedan od njih bio je i gore opisani hotel.
Napad na železničku stanicu počeo je u 9.21 uveče i trajao sat i po. Dvojica napadača otvorili su besomučnu vatru, koja je odnela pedeset osam ljudskih života. Potom su napustili stanicu i na kraju bili saterani u ugao u blizini gradske plaže, gde je jedan ubijen, a drugi uhvaćen. U međuvremenu, u 9.30 uveče, drugi odred ubica digao je u vazduh benzinsku pumpu i potom počeo da puca na ljude iz Jevrejskog centra, kad su ovi pohitali ka prozorima da vide šta se dešava. Potom su napali i sam Centar, gde je poginulo sedam osoba. U kafeu je poginulo još deset ljudi. U narednih četrdeset osam sati, u napadu na drugi hotel, poginulo je još tridesetak ljudi.
Hotel koji su svi voleli bio je napadnut oko 9.45 uveče. Gosti koji su se zatekli pored bazena stradali su prvi, nakon čega su napadači nastavili ka restoranima. Mlada radnica u Morskom salonu, gde su mladići dovodili devojke na koje su želeli da ostave naročit utisak, pomogla je mnogim gostima da pobegnu kroz izlaz za osoblje, ali kad su napadači banuli u salon, ona je prva izgubila život. Granate su bile aktivirane, stoje označilo početak ubilačke groznice i trodnevne opsade. Ispred hotela se ulogorila masa ljudi i gomila TV ekipa i neko je odjednom povikao: „Hotel gori!" Plamen je kuljao kroz prozore na najvišem spratu, a čuveno stepenište je takođe bilo zahvaćeno vatrom. Među onima koji nisu uspeli da se izvuku iz požara, i koji su živi izgoreli, bili su i supruga i deca upravnika hotela. Napadači su imali arhitektonski plan kompletnog zdanja, i to precizniji od onog koji su imali pripadnici hotelskog obezbeđenja. Koristili su narkotike da bi ostali budni, a LSD, koji nije psihostimulativan, u kombinaciji s drugim narkoticima (koji jesu psihostimulativni), stvorio je kod ubica maničnu halucinogenu pomamu, pa su se glasno smejali dok su ubijali svoje žrtve. TV ekipe, koje su dežurale ispred hotela, izveštavale su o odbeglim gostima dok su ubice u hotelu pratile njihove reportaže kako bi otkrili kojim putem gosti beže. Do kraja opsade poginulo je preko trideset ljudi, a mnogi od njih bili su hotelski radnici.

Goldenovi, pod svojim odbačenim prvobitnim imenom, živeli su u najekskluzivnijem delu tog grada, u izolovanoj zajednici iza masivne kapije na najekskluzivnijem brežuljku, u velikoj modernoj kući, koja je gledala na vile u art deko stilu, postrojene duž zaliva Zaleđe, u koji je crveno sunce naglavačke zaranjalo svake noći. Možemo da ih zamislimo tamo, tog starca, koji tad nije bio baš tako star, i njegove sinove, koji takođe behu mlađi - krupnog, briljantnog, agorafobičnog prvenca, nezgrapnog i trapavog, potom onog srednjeg, sklonog noćnim avanturama i portretisanju društvene elite, i najmlađeg, pritisnutog tamom i konfuzijom, koje je nosio u sebi - i odmah nam postaje jasno da je to nadevanje klasičnih imena bila igra koju je starac smislio i podsticao dugi niz godina, isto kao što ih je još od malih nogu učio da oni nisu obični ljudi, da su, štaviše, cezari, svojevrsna božanstva. Rimski imperatori, a nakon toga i vizantijski monarsi, među Arapima i Persijancima bili su poznati kao Qaisar-e-Rùm, rimski cezari. A ako je Rim bio Rum, onda su oni, kraljevi tog istočnog Rima, bili rumejci. To ih je usmerilo ka proučavanju znamenitih dela mistika i mudraca Rumija, takođe poznatog pod imenom Dželaludin Balhi, čije su citate razmenjivali između sebe kao teniske loptice - ono za čim tragaš tebe traži; ti si univerzum u ekstatičnom kretanju; o sebi pronesi glas, razmotaj vlastiti mit; prodaj pamet svoju i zbunjenost kupi; zapali život svoj, traži one koji raspiruju tvoj plamen i ako za izlečenjem žudiš, prvo se razboli - sve dok se nisu umorili od njegovih lekovitih izreka i počeli da ih prepravljaju na komičan način, zasmejavajući jedni druge: ako želiš da budeš bogat, postani siromašan; ako te neko traži, to je taj koga tražiš; ako želiš da se preokreneš, dubi na glavi.
Nakon toga više nisu bili rumejci, već su postali polatinjeni julijevci, sinovi Cezarovi, koji će i sami pre ili kasnije postati cezari. Oni su bili stara porodica, koja je tvrdila da njihovo poreklo seže sve do Aleksandra Makedonskog - koji je, po Plutarhu, navodno bio sin samog Zevsa - te su stoga u najmanju ruku bili ravni izdancima julijevsko-klaudijevske loze, koji su tvrdili da potiču od Jula, sina pobožnog Eneje, trojanskog kraljevića, te stoga, preko Enejine majke, i od boginje Venere. Što se ticalo reči cezar, ona je imala bar četiri moguća porekla. Da U je prvi Cezar nekom prilikom ubio životinju čije se ime navodi kao caesai - što je mavarska reč za slona? Da li je imao bujnu i gustu kosu - na latinskom caesaries? Da li je imao sive oči, oculis caesiis? Ili je njegovo ime poticalo od glagola caedere - seći - jer je rođen carskim rezom? „Ja nemam sive oči i majka me rodila na uobičajen način”, govorio je starac. „A moja kosa, mada me još nije napustila, znatno se proredila. Takođe, nikad nisam ubio slona. Dođavola s prvim Cezarom! Biram da budem Neron, poslednji cezar!”
„Ko smo onda mi?”, pitao je srednji sin. „Vi ste moji sinovi”, odgovorio je patrijarh, nehajno slegnuvši ramenima. „Sami odaberite kako hoćete da se zovete.” Kasnije, kad je kucnuo čas da spakuju kofere, otkrili su da su imali gotova dokumenta s tim novim imenima i nisu bili nimalo iznenađeni. On je bio čovek koji je znao kako se takve stvari rešavaju.
I tu, kao na staroj fotografiji, izranja lik starčeve supruge, sitne tužne žene s prosedom kosom podignutom u razbarušenu punđu i pogledom osobe koja pokušava da naudi sebi. Cezarova supruga: žena od koje se svakako zahtevalo da bude iznad svake sumnje, ali koja je istovremeno bila zaglavljena u najgorem poslu na svetu.
Te večeri 26. novembra nešto se desilo u velikoj kući na brdu, nekakva rasprava između cezara i njegove supruge, i ona je pozvala mercedes i svog šofera i uzrujano napustila kuću, krenuvši da potraži utehu u društvu svojih prijateljica, i tako se zatekla u Morskom salonu tog hotela koji su svi toliko voleli, jedući sendviče s krastavcem i pijući obilato zaslađen sok od sveže limete, kad su drogirani napadači banuli unutra, cerekajući se od radosti i kolutajući očima dok su rasterivali psihodelične ptice što su im lepršale oko glava, i počeli da seju smrt oko sebe.
I, da, naravno, ta zemlja je Indija, i taj grad je, naravno, Bombaj, ta kuća nalazila se u elitnoj koloniji Valkešvar na Malabarskom brdu, i, da, naravno, to su bili napadi muslimanskih terorista iz Pakistana, grupe Laškar e Taiba - Vojske pravednika - prvo na železničku stanicu, koja se ranije zvala Viktorijin terminal ili VT, a koja je sada, kao i sve drugo u Bombaju/Mumbaju, dobila novo ime, po Šivadžiju, maratskom kraljeviću i junaku; a potom i na kafe Leopold u Kolabi, hotel Oberoj Trident, bioskop Metro, bolnicu Kama i Albles, Jevrejski centar Habad haus, i na kraju, i Hotel palatu i kulu Tadž Mahal. I da, nakon okončanja trodnevne borbe i opsadnog stanja, majka dvojice starijih sinova Nerona Goldena (o majci najmlađeg sina biće više reći u nastavku) našla se među mrtvima.
Kada je starac čuo da je njegova supruga bila zatočena u Tadžu, kolena su mu tako zaklecala da bi se sigurno stropoštao niz mermerne stepenice svoje mermerne kuće, iz mermerne dnevne sobe sve do mermerne terase u podnožju, da se u blizini nije zatekao sluga koji ga je uhvatio, ali u to vreme u blizini je uvek bio poneki sluga. Tako je ostao na kolenima, zagnjurio lice među šake i telo su mu potresli tako glasni i grčeviti jecaji da se činilo kao da se u njemu krio neki stvor koji je pokušavao da se izvuče i pobegne. Sve vreme dok su trajali napadi, ostao je u položaju molitve na vrhu mermernih stepenica, odbijajući da jede i da spava, udarajući se pesnicama u grudi kao profesionalne narikače na sahranama i svaljujući krivicu na sebe. Nisam znao da je tamo otišla, zapomagao je, a trebalo je da znam, zašto sam joj dopustio da ode. U te dane vazduh u gradu bio je taman kao krv, čak i usred podneva, mračan kao ogledalo, i starac je video svoj odraz u tom ogledalu, i ta slika mu se nije dopala. A snaga njegove vizije bila je takva da su je njegovi sinovi takođe videli, i kad je stigla loša vest, vest koja je stavila tačku na čitav njihov dotadašnji život, na vikend-šetnje po hipodromu s pripadnicima uglednih starih bombajskih porodica i novim bogatašima, na skvoš i bridž i plivanje i badminton i golf u Vilingdonovom klubu, na druženje s filmskim starletama uz zvuke strasnog džeza, sve to je zauvek nestalo, utopilo se u moru smrti, i oni su prihvatili ono što je njihov otac tada želeo, a to je da zauvek napuste tu kuću od mermera, i taj razoreni svadljivi grad, u kome su svili svoj dom zajedno s čitavom tom prljavom, korumpiranom i ranjivom zemljom, da odbace sve što su imali, a što je njihov otac sad naprasno, ili možda ne tako naprasno, počeo da prezire, da izbrišu sve što im je bilo važno u tom svetu, i ono što bi bili u njemu, i ono što su izgubili: ženu koja je imala muža koji se tako divljački izvikao na nju da ju je oterao u susret fatalnoj sudbini, i dva sina koja su je iskreno volela, i pastorka koji ju je jednom prilikom tako strašno ponizio da je pokušala da se ubije. Sve će izbrisati, sve dok tablica ne ostane prazna, uzeti nov identitet, otići na drugi kraj sveta i postati nešto drugo, različito od onog što su dotad bili. Ppbeći će iz istorijskog u lično, i to lično će u tom Novom svetu biti sve što su tražili i očekivali, šansa da se odvoje od svega, da ostanu sami sa sobom, da svaki od njih sklopi vlastiti sporazum sa svakodnevicom, van istorije, van vremena, u privatnosti. Nijednom od njih nije palo na pamet da je njihova odluka proistekla iz kolosalnog osećanja povlašćenosti, iz ideje da naprosto mogu da napuste juče i zakorače u sutra, kao da to nije bio deo iste sedmice, da se otisnu izvan sećanja, korena, jezika i rase i pređu u Zemlju samoostvarivog sopstva, što je samo drugi naziv za Ameriku.
Kako smo se samo ogrešili o nju, tu pokojnu gospođu, kad smo u svojim naklapanjima njeno odsustvo pripisali tobožnjem neverstvu. Upravo je njeno odsustvo, njena tragedija, davala smisao prisustvu njene porodice među nama. Ona predstavlja pouku ove priče.
Nakon smrti svoje supruge Popeje Sabine, rimski imperator Neron je za njen pogreb zapalio desetogodišnju zalihu arapskog tamjana. Ali u slučaju Nerona Goldena, sav tamjan na svetu ne bi mogao da zataška neprijatni miris.

Pravni termin benami deluje skoro francuski, ben-ami, što bi nesmotrenog čitaoca moglo da navede na zaključak da to znači dobar prijatelj, bon ami, ili dobrano voljen, bien-aime, ili već nešto slično. Ali ta reč je zapravo persijskog porekla i njen koren nije ben-ami već be-nami. Be- je prefiks sa značenjem bez- dok nam znači ime: odatle benami znači bezimen ili anoniman. U Indiji, pod benami transakcijama podrazumeva se kupovina nekretnina u kojoj je tobožnji kupac, u čije se ime obavlja transakcija, samo nominalni vlasnik, čije prisustvo treba da sakrije identitet pravog vlasnika dotične nekretnine. Ili, ako upotrebimo stari žargonski izraz, benami bi bio samo pravni paravan.
Godine 1988. indijska vlada donela je zakon o zabrani benami transakcija, koji je takvu kupovinu učinio nelegalnom i istovremeno omogućio državi da preuzme nekretninu koja se nalazi u benami posedu. Međutim, kao i u svim zakonima, i u ovom su ostale brojne rupe. Jedan od načina na koji su vlasti pokušale da zapuše te rupe bilo je uvođenje takozvanog sistema Aadhaar. Aadhar je dvanaestocifreni identifikacioni broj socijalnog osiguranja, koji se dodeljuje svakom indijskom državljaninu i ostaje na snazi čitavog života, a čija je upotreba obavezna u svim imovinskim i finansijskim transakcijama, što omogućava da nečije učešće u takvim transakcijama bude elektronski praćeno. Međutim, čovek koga smo mi poznavali kao Nerona Goldena, američki državljanin duže od dvadeset godina i otac američkih državljana, očigledno je bio korak ispred pravnog sistema. Kad se desilo to što se desilo i kad je sve izašlo na videlo, saznali smo da je Zlatna kuća bila u posedu dame izvesnih godina, iste one dame koja je bila pretpostavljena dvema lojalnim ženama koje su radile za Nerona, i niko nije mogao da pokaže bilo koji drugi pravni dokument. Ali se ipak desilo to što se desilo, i nakon toga su počeli da se ruše čak i zidovi koje je Neron tako brižljivo podigao, i njegova kriminalna dela izronila su pred nama u punim i zastrašujućim razmerama, ogoljena pod svetlošću istine. Ali to nas je čekalo u budućnosti. Zasad, on je bio samo N. J. Golden, naš bogati i - kako ćemo uskoro otkriti - vulgarni komšija.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:36 pm




4


Baš na tajnom travnatom pravougaoniku, na tom mestu koje smo nazivali svojim Vrtovima, propuzao sam pre nego što sam naučio da hodam, prohodao pre nego što sam naučio da trčim, protrčao pre nego što sam naučio da plešem, proplesao pre nego što sam naučio da pevam, i nastavio da plešem i pevam sve dok se nisam naučio miru i tišini, i tad sam samo nepomično stajao osluškujući srce Vrtova, u letnje večeri koje su iskrile od svitaca, i postao, bar po vlastitom mišljenju, umetnik. Ili da budem precizniji, tobožnji filmski scenarista. A u svojim snovima čak i režiser - ili po onoj veličanstvenoj starinskoj formulaciji, filmski stvaralac.
Dosad sam se skrivao iza prvog lica množine i možda ponovo pribegnem tom rešenju, ali smatram da je kucnuo čas da vam se predstavim. Doista jeste. Ali na izvestan način, ja se ne razlikujem mnogo od svojih subjekata, koji su takođe skrivali svoj identitet - porodice koja se doselila u moj spokojni šumarak i pružila mi materijal za grandiozni projekat za kojim sam, s rastućim očajanjem, već dugo tragao. Ako su Goldenovi svojski nastojali da izbrišu svoju prošlost, onda sam ja, koji sam na sebe preuzeo dužnost njihovog hroničara - a možda i njihovog imažinjera, što je termin koji se koristi za izumitelje novih sprava za vožnju u Diznijevim tematskim parkovima - po prirodi sklon brisanju samog sebe. Šta je ono Išervud rekao na početku knjige Zbogom Berlinu? „Ja sam kamera s otvorenom blendom, posve pasivna, koja samo snima, ne razmišlja.” Ali to je bilo tada, a ovo je doba pametnih kamera koje razmišljaju umesto čoveka. Možda sam i ja pametna kamera. Snimam, ali nisam baš pasivan. Razmišljam. Menjam. Možda čak i izmišljam. Na kraju krajeva, biti imažinjer je sasvim drugačije nego biti bukvalista. Van Gogova slika zvezdane noći ne izgleda kao fotografija zvezdane noći, ali to je ipak veličanstven prikaz zvezdane noći. Recimo samo da ja više volim sliku nego fotografiju. Ja sam kamera koja slika.
Zovite me Rene. Uvek mi se sviđalo što narator u Mobi Diku zapravo nigde ne otkriva svoje ime. Čovek koji se krije iza formulacije „zovite me Ismail" mogao je u stvarnosti, što će reći u tričavoj Aktuelnosti koja leži van grandiozne Realnosti romana, da se zove - ah, bilo kako. Mogao je da bude Bred, ili Trig, ili Ornet, ili Skajler, ili Zik. Mogao je čak da bude i Ismail. Ali mi to ne znamo, i zato ću ja, poput mog velikog prethodnika, takođe izbeći da jasno i glasno kažem: moje ime je Rene. Zovite me Rene: to je najviše što mogu da vam ponudim.
Sad možemo da nastavimo. Moji roditelji, koji su bili profesori na koledžu (da li kod njihovog sina primećujete nasleđenu profesorsku žicu?), kupili su kuću nadomak mesta spajanja Salivanove i Hjustonove ulice, tamo negde u doba jure, dok to nije puno koštalo. Dopustite mi da vam ih predstavim: Gejb i Darsi Unterlinden, supružnici s dugim bračnim stažom, ne samo poštovani učenjaci već i voljeni nastavnici - i poput velikog Poaroa (on je izmišljen, ali ne može se sve imati, kao što kaže Mija Farou u Purpurnoj ruži Kaira), Belgijanci. Belgijanci nekad davno, da odmah razjasnim, a skoro oduvek Amerikanci: Gejb je tvrdoglavo ostao lojalan čudnom, tvrdom i uglavnom izmišljenom panevropskom akcentu, a Darsi koja je govorila kao rođena Jenkijevka. Oboje su voleli da igraju stoni tenis (izazvali su Nerona Goldena da odmere snage kad su čuli da i on voli tu igru, a on ih je razbio kao od šale, mada su oboje bili prilično dobri). Citirali su poeziju jedno drugom. Bili su ljubitelji bejzbola i, oh, zavisni od rijaliti programa, koje su gledali cerekajući se na sav glas, ali i ljubitelji opere, koji su godinama planirali zajedničku i nikad napisanu monografiju o toj umetničkoj formi, pod radnim nazivom Riba uvek umire.
Voleli su svoj grad zbog toga što je bio totalno različit od ostatka zemlje. „Rim nije Italija”, naučio me je moj otac. „London nije Engleska niti je Pariz Francuska, a ovo ovde, to mesto gde se upravo nalazimo, to nisu Sjedinjene Američke Države. To je Njujork.”
„Između metropole i zaleđa”, dodala bi moja majka kao fusnotu, „buja ozlojeđenost i otuđenje.”
„Posle Jedanaestog septembra Amerika svojski pokušava da ostavi utisak da nas voli”, rekao je moj tata. „Koliko će dugo to potrajati?”
„Ne tako jebeno dugo”, dovršila je majka njegovu misao. (Ona je obilato koristila psovke. Samo što je tvrdila da to ne radi svesno. Da joj se naprosto omakne.)
„To je mehur od sapunice, kao što sada kažu”, nastavio je moj otac. „Kao u onom filmu sa Džimom Kerijem, samo proširen na razmere velikog grada.”
„Trumanov šou”, susretljivo je pojasnila majka. „Ali nije čitav grad u mehuru, jer je mehur napravljen od novca, a on nije ravnomemo raspoređen.”
Njih dvoje su po tome odstupali od uobičajenog mišljenja da je taj mehur sačinjen od progresivnih stavova, ili su pak, kao dobri postmarksisti, smatrali da je liberalizam ekonomski generisan.
„Bronks, i Kvins, oni možda nisu toliko u mehuru”, rekao je otac.
„Staten Ajland definitivno nije.”
„A Bruklin?”
„Bruklin. Da, on možda jeste. Delovi Bruklina.”
„Bruklin je sjajan...”, rekao je otac, a onda su horski dovršili svoju omiljenu i često ponavljanu šalu, „... samo što je u Bruklinu.”
„Stvar je u tome što mi volimo taj mehur, baš kao i ti”, rekao je otac. „Ne želimo da živimo u nekoj crvenoj državi6, a ti... ti bi propao na mestu kao što je Kanzas, gde ne veruju ni u evoluciju.”
„Na izvestan način, Kanzas obara Darvinovu teoriju”, zamišljeno je rekla moja majka. „On dokazuje da najsposobniji ne pobeđuju uvek u borbi za opstanak. Ponekad to ipak budu najnesposobniji.”
„Ali ne radi se samo o ludim kaubojima”, rekao je otac, a majka se brže-bolje nadovezala.
„Mi ne želimo da živimo ni u Kaliforniji.”
(U toj tački njihov mehur postao bi prilično konfuzan, kulturološki koliko i ekonomski, Desna protiv Leve obale, Bigi protiv Tupaka. AH oni uopšte nisu marili za kontradiktornost svog položaja.)
„Eto šta si ti”, značajno je rekao moj otac. „Dečak u mehuru.”
„Ovo su dani čudesnih otkrivenja”, rekla je moja majka. „I ne plači, mili moj, ne roni jebene suze.”
Imao sam srećno detinjstvo s dvoje profesora. U srcu našeg mehura nalazili su se Vrtovi, a Vrtovi su tom mehuru davali dušu. Bio sam odgajen u začaranom svetu, gde ništa nije moglo da mi naškodi, učauren u liberalnoj svili u centru metropole, i to mi je podarilo bezazlenu hrabrost, iako sam znao da je izvan te magije vrebao stvarni svet s mračnim vetrenjačama, koje su jedva čekale donkihotovsku budalu. (Pa ipak, „jedino opravdanje za privilegovanost”, kako me je naučio moj otac, „jeste da je upotrebiš za nešto korisno") Išao sam u Malu crvenu školu, a potom na koledž na Vašingtonovom trgu. Čitav život sabijen u desetak ulica. Moji roditelji imali su više avanturističkog duha. Moj otac je studirao na Oksfordu, kao korisnik Fulbrajtove stipendije, a po okončanju studija proputovao je dobar deo Evrope i Azije - Tursku, Iran, Avganistan, Pakistan, Indiju - spakovan u mini moriš s jednim ortakom iz Britanije, ponovo u ono ranije pomenuto doba jure, dok su dinosaurusi još tumarali po zemlji i dok je bilo moguće otisnuti se na takvo putovanje bez bojazni da će ti neko usput skinuti glavu. Kad se vratio kući, sit putovanja po belom svetu, postao je, zajedno s Barousom i Volisom, jedan od trojice velikih istoričara grada Njujorka, koautor, zajedno s pomenutom gospodom, višetomnog klasika Metropolis, definitivne istorije Supermenovog rodnog grada, gde smo svi mi živeli i gde su novine Dejli planet svakog jutra stizale pred kućni prag, i gde se, mnogo godina posle matorog Supermena, tamo negde u Kvinsu, nastanio i Spajdermen. Dok sam s ocem šetao po Vilidžu, on mi je pokazivao gde se nekad nalazila kuća Arona Bera, a jednom, ispred bioskopskog multipleksa na uglu Druge avenije i Trideset druge ulice, ispričao mi je priču o Bici kod Kips Beja, i kako je Meri Lindli Mari spasla progonjene američke vojnike pod komandom Izraela Patnama tako što je pozvala britanskog generala Vilijama Haua da nakratko obustavi potragu i svrati na čaj u njen velelepni dom Inklenberg, na vrhu brežuljka koji će kasnije postati poznat kao Mari Hil.
Moja majka je takođe bila neustrašiva u vlastitom stilu. Dok je bila mlada, radila je u javnom zdravstvu s narkomanima, a potom i sa siromašnim seljacima iz Afrike. Nakon mog rođenja suzila je horizonte i postala prvo ekspert za obrazovanje dece mlađeg uzrasta, a na kraju profesor psihologije. Naša kuća u Salivanovoj ulici, odmah preko puta Zlatne vile, bila je ispunjena raznim ugodnim stvarima koje su moji roditelji akumulirali tokom života: prosenjenim persijskim tepisima, izrezbarenim drvenim afričkim skulpturama, fotografijama, mapama i starinskim gravurama dva nova grada na ostrvu Menhetn, Novog Amsterdama i Novog Jorka.7 Tu je bio i ugao posvećen čuvenim Belgijancima, originalni crtež Tintina koji je visio pored Vorholovog portreta Dijane fon Firstenberg, urađenog tehnikom sito-štampe, i čuvene holivudske fotografije prelepe zvezde Doručka kod Tifanija, koja u ruci drži prefinjenu izduženu muštiklu, nekad poznate kao gospođica Eda van Hemstra, pre nego što je postala univerzalno obožavana Odri Hepbern; a ispod svega toga prvo izdanje Hadrijanovih memoara od Margerit Jursenar, na malom stolu, odmah pored fotografija mog imenjaka Magrita u njegovom ateljeu, bicikliste Edija Merksa i Raspevane Kaluđerice. (Žan Klod van Dam nikad nije uspeo da se izbori za mesto u toj ekipi.)
Uprkos tom malom kutku posvećenom Belgijani, nisu oklevali da povremeno upute i kritike na račun svog zavičaja. „Kralj Leopold Drugi i Slobodna Država Kongo!" govorila je moja majka. „Najgori kolonijalista koga je ovaj svet video, i najgramziviji sistem u istoriji kolonijalizma.” - „A danas”, dodao bi moj otac, „Molenbek! Evropski centar fanatičnog islama!”
Na počasnom mestu na polici iznad kamina u dnevnoj sobi stajala je decenijama stara i nikad upotrebljena pogača hašiša, još umotana u jeftinu originalnu celofansku ambalažu, sa zvaničnim žigom avganistanske vlade, koji je podsećao na mesec. U Avganistanu, u vreme dok je tom zemljom vladao kralj, hašiš je bio legalan i mogao se kupiti u tri kontrolisana pakovanja različite cene i kvaliteta - avganistansko zlato, srebro i bronza. Ali to što je moj otac, koji nikad nije pušio ni travu, držao na počasnom mestu, na polici iznad kamina, bilo je nešto još ređe, nešto legendarno, skoro okultno. „Avganistanski mesec”, govorio je moj otac. „On otvara treće oko u epifizi, tački na sredini čela, i postaješ prozorljiv, nakon toga retko koja tajna može da ostane skrivena od tebe.”
„Zašto ga onda nikad nisi upotrebio?”, pitao sam.
„Zato što je svet bez misterije kao slika bez senki”, odgovorio je on. „Kad previše vidiš, on više nema šta da ti pokaže.”
„Tvoj otac zapravo hoće da kaže”, ubacila se moja majka, „pod (a), da nas dvoje verujemo u korišćenje mozga, a ne u njegovo razaranje, pod (b), da taj hašiš nije čist, odnosno, kako bi to hipici rekli, da je oplemenjen nekom užasnom halucinogenom supstancom, i pod (c), da bih ja, njegova žena, mogla opasno da se naljutim zbog toga. Još tačno ne znam. Nikad me nije stavio na probu.” Hipici - kao da se uopšte nije sećala sedamdesetih, kao da nikad nije nosila bundu od ovčije kože i šarenu maramu i sanjala da bude kao Grejs Slik.
Za vašu informaciju, nije postojalo avganistansko sunce. Avganistansko sunce bio je tamošnji kralj, šah Zahir. A onda su došli Rusi, a posle njih fanatici, i čitav svet se promenio.
Ali avganistanski mesec... on mi je pomogao u najmračnijem trenutku života, a moja majka tad više nije mogla da se ljuti zbog toga.

A tu su bile i knjige, neminovno, knjige koje su poput bolesti inficirale svaki ugao našeg srećno pohabanog doma. Postao sam pisac, sasvim razumljivo, zbog druženja sa svim tim književnim velikanima, a možda sam odabrao filmove umesto romana i biografskih dela zato što sam bio svestan da ne mogu da se merim sa starim majstorima. Ali sve dok se Goldenovi nisu uselili u veliku vilu u Makdugalovoj ulici, s druge strane Vrtova, dijagonalno od naše kuće, moja postdiplomska kreativnost tapkala je u mestu. Pre toga sam s beskrajnim mladalačkim egoizmom zamišljao neki moćan film, ili niz filmova u maniru Dekaloga, u kojima bih se bavio temama kao što su migracija, transformacija, strah, opasnost, racionalizam, romantizam, seksualni preobražaj, grad, kukavičluk i hrabrost; ništa manje nego panoramski portret mog vremena. Moj stil bi bio nešto što sam privatno nazivao operskim realizmom, a ključni motiv bio bi sukob između Sopstva i Drugosti. Pokušavao sam da napravim fiktivni portret kraja u kome sam živeo, ali to je bila priča bez pogonske sile. Moji roditelji nisu posedovali fatalni heroizam primeren glavnim likovima u nekom opersko-realističnom delu; baš kao ni bilo ko iz našeg komšiluka. (Bob Dilan se odavno odselio.) Kad je moj profesor s odseka za filmske studije, proslavljeni affoamerički superstar režiser s crvenom bejzbol kapicom, pročitao rane verzije mojih scenarija, nadmeno je rekao: „Fino napisano, dečko, ali gde je tu krv? Sve je previše mirno. Šta je motor priče? Možda treba da ubaciš leteći tanjir da sleti u te proklete Vrtove. Da digneš neku zgradu u vazduh. Da nešto počne da se dešava. Da digneš malo buke.”
Ali nisam znao kako. A onda su stigli Goldenovi, kao poručeni da postanu moj leteći tanjir, moj motor, moja bomba. Osećao sam ushićenje mladog umetnika koji je pronašao svoju dugo traženu temu kao poklon isporučen prazničnom poštom. Osećao sam zahvalnost.

Naše doba je doba nefiktivne književnosti, govorio je moj otac. „Možda je bolje da prestaneš da izmišljaš stvari. Raspitaj se ubilo kojoj knjižari”, rekao je, „i čućeš da nefikcija odlično ide, dok fikcija stagnira.” Ali to je važilo u knjiškom svetu. U filmskom domenu, to je bilo doba superheroja. Od dokumentarista imali smo polemike Majkla Mura, Veliku ekstazu drvodelje Štajnera Vernera Hercoga, Pinu Vima Vendersa i još neke. Ali velika lova ležala je u fantastici. Otac mi je zdušno preporučivao dela i ideje Dzige Vertova, sovjetskog dokumentariste koji je prezirao dramu i književnost. Njegov filmski stil, poznat kao kino-oko ili sine-oko, stremio je ničem manjem nego evoluciji čovečanstva u .viši oblik života oslobođen fikcije, „od užurbanog ušeprtljanog građanina, preko poezije mašine, do savršenog električnog čoveka". Vitmanu bi se sigurno dopao. Možda i Išervudu, zbog onog slogana „ja sam kamera". Međutim, ja sam mu odoleo. Više oblike sam prepustio svojim roditeljima i Majklu Muru, a ja sam želeo da izmišljam svet.
Mehur od sapunice je užasno krhka stvar i dvoje profesora su u večernjim satima često diskutovali o opasnosti od njegovog rasprsnuća. Brinuli su zbog političke korektnosti, zbog koleginice koja je sedela u TV studiju s dvadesetogodišnjom studentkinjom koja joj je urlala uvrede u lice s razdaljine od desetak centimetara zbog različitih stavova o studentskom novinarstvu, zbog koleginice koja je u drugoj TV emisiji bila grubo izvređana zbog toga što je odbila da zabrani nošenje kostima Pokahontas za Noć veštica, zbog svog kolege koji je bio primoran da uzme neplaćeno odsustvo u trajanju od najmanje jednog semestra jer nije dovoljno revnosno branio „bezbedan prostor" jedne studentkinje od upliva ideja koje je ona smatrala „previše nebezbednim" da se njen mladi um suoči s njima, zbog kolege koji se suprotstavio studentskoj peticiji da se iz dvorišta koledža ukloni statua predsednika Džefersona, uprkos odbojnoj činjenici da je Džeferson posedovao robove, zbog još jednog kolege koga su studenti iz evangelističkih porodica prikovali za stub srama jer je od njih tražio da pročitaju grafički roman čija je autorka lezbijka, zbog drugog kolege koji je bio primoran da obustavi rad na predstavi Vaginini monolozi po tekstu Iv Ensler, zbog toga što definisanje žena kao osoba koje poseduju vaginu predstavlja diskriminaciju protiv osoba koje se identifikuju kao žene a ne poseduju vaginu, zbog svojih kolega koji su se oduprli studentskoj inicijativi da s govornice sklone muslimane otpadnike jer su njihova stanovišta uvredljiva za muslimane neotpadnike. Brinuli su zbog toga što su mladi ljudi počeli da podržavaju cenzuru, da podržavaju zabrane i ograničenja; kako se to desilo, pitali su, to sužavanje mladog američkog uma, koji postaje tako skučen da počinjemo da se plašimo mladih. „Naravno, to ne važi za tebe, dušo, ko bi tebe mogao da se plaši”, utešno je rekla moja majka, na šta je moj otac dodao: „Ali se svakako plašimo za tebe. Sa tom trockijevskom bradom, koju uporno nosiš, deluješ kao idealna meta. Izbegavaj Meksiko Siti, naročito kraj oko Kojoakana. To ti je moj savet.”
Večeri su provodili sedeći u lokvama žute svetlosti, s knjigom u krilu, izgubljeni u rečima. Izgledali su kao likovi s neke Rembrantove slike, Dva filozofa u dubokoj meditaciji, i bili su dragoceniji od bilo kog slikarskog platna; možda pripadnici poslednje generacije svoje vrste, a mi, mi s prefiksom post-, mi koji dolazimo posle njih, gorko ćemo zažaliti što nismo naučili više sedeći kraj njihovih nogu.
Nedostaju mi više nego što rečima mogu da iskažem.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:37 pm






5


Vreme je prolazilo. Pronašao sam devojku, izgubio je, pronašao drugu, potom i nju izgubio. Mom tajnom filmskom scenariju, mojoj najzahtevnijoj ljubavnici, nisu se dopali pokušaji zasnivanja tih pogrešno shvaćenih odnosa s ljudskim bićima, pa se ljutio i odbijao da mi dopusti da proniknem u njihove tajne. Pozne dvadesete su punom brzinom tutnjale ka meni, a ja sam kao ošamućeni junak iz nekog prastarog filma bespomoćno ležao na šinama. (Mojim knjiški nastrojenim roditeljima nesumnjivo bi bilo draže da sam pomenuo usijanu scenu s pruge iz Forsterovog Najdužeg putovanja.) Vrtovi su bili moj mikrokosmos i svakog dana sam viđao stvorenja iz svoje mašte kako pilje u mene s prozora kuća u Makdugalovoj i Salivanovoj, šupljih upalih očiju, preklinjući da budu rođena. Imao sam deliće, ali mi je oblik samog dela uporno izmicao. U Salivanovoj broj XX, na prvom spratu, sa izlazom na vrt, smestio sam svog burmanskog - ili možda treba da kažem mjanmarskog - diplomatu û Lnu Fnua iz Ujedinjenih nacija, čije je profesionalno srce bilo slomljeno zbog poraza u dosad najdužoj bici za položaj generalnog sekretara, nadmetanju koje se sastojalo od dvadeset devet uzastopnih krugova glasanja bez pobednika, da bi u tridesetom krugu pobedu odneo njegov južnokorejski rival. Kroz njegov lik sam planirao da istražim geopolitičku situaciju, da dramatizujem navaljivanje nekih od najautoritativnijih režima na svetu da Ujedinjene nacije van zakona stave vređanje verskih osećanja, da intenziviram večno pitanje o primeni američkog veta zarad odbrane izraelskih interesa, da utanačim da Aung San Su Ći lično poseti naše Vrtove. Takođe sam bio upućen u priču o privatnoj agoniji û Lnu Fnua, o tome kako mu je žena preminula od raka, i smatrao sam da je sasvim moguće da on, izbačen iz koloseka dvostrukim porazom, uprkos čestitom životu, na kraju digne ruke od poštenja i okonča svoju karijeru finansijskim skandalom. Dok sam razmišljao o tome, šupljooki čovek, koji je stajao pored prozora kuće u Salivanovoj broj XX, razočarano je zavrteo glavom i povukao se nazad u senku. Niko ne želi da bude negativac.
Moja zamišljena zajednica imala je međunarodni karakter. U kući u Makdugalovoj broj 00 živeo je još jedan usamljeni pojedinac, Amerikanac argentinskog porekla, kome sam dao privremeno radno ime „gospodin Aribista”, nešto kao gospodin karijerista. Njegovu priču sam, kako god da se na kraju bude zvao, možda Mario Florida, ili Karlos Herlingam, postavio na sledeći način:
Aribista, odnedavno američki državljanin, zaranja u tu veličanstvenu zemlju - „svoju zemlju”, kako zadivljeno razmišlja - kao čovek koji dospeva do obećanog okeana nakon dugog putovanja kroz pustinju, mada nikad nije naučio da pliva. Veruje da će okean nositi njegovu težinu i stvarno je tako. Ne utapa se, bar ne odmah.
Takođe i ovo, mada je to trebalo proširiti.
Aribista je čitavog života bio četvrtasti klin koji fanatički pokušava da se nabije u okruglu rupu. Da li je ovo konačno bila četvrtasta rupa u koju će moći da se uklopi ili je on sam tokom svojih dugih putovanja postao zaokrugljen? (Ako je u pitanju ovo drugo, onda bi samo putovanje bilo besmisleno jer bi na njegovom kraju mogao da se uklopi i tamo odakle je krenuo. On više voli sliku četvrtaste rupe, a koordinatni sistem gradskih ulica naizgled potvrđuje tu realnost.)
A možda su moji vlastiti promašaji na romantičnom polju bili zaslužni što je Aribistu, baš kao i gospodina koji je radio u Ujedinjenim nacijama, napustila žena koju je voleo.
Njegova supruga takođe spada u domen fikcije. Ili je pre mnogo godina prešla iz činjenice u fantaziju, kad ga je napustila zbog drugog muškarca, mlađeg i lepšeg, u svakom pogledu boljeg od sirotog Aribiste, koji je, čega je i sam svestan, tek prosečno opremljen svime što žene smatraju važnim - izgledom, razgovorom, pažnjom, toplinom, iskrenošću. L’homme moyen sensible8, koji poseže za nepreciznim i izanđalim frazama, poput ovde pomenute, da bi opisao sebe. Muškarac obučen u stare poznate reci, kao da su one štof za odelo. Čovek bez naročitih kvaliteta. Ali ne, to nije tačno, ispravlja se Aribista. On ima kvaliteta, podseća sebe. Kao prvo, kad se izgubi u protoku svesti, ima tu sklonost ka samopotcenjivanju i tad ume da bude nepošten prema sebi. Štaviše, on je skoro pa izuzetna osoba, isto kao njegova nova domovina, koja slavi izuzetnost, koja odbacuje načelo da „onog koji štrči treba saseći”. Aribista je izuzetan zato što se usudio da štrči. Dobro se pokazao. Čak veoma dobro. On je bogat. Njegov život je priča o uspehu, o izvanrednom uspehu. Prava američka priča.
I tako dalje. Imaginarni aristokratski par sa Sicilije, iz kuće direktno preko puta kuće Goldenovih - trenutno Vito i Blanka Taljabue, baron i baronica od Selinuntea - za mene je još predstavljao misteriju, ali sam bio zaljubljen u njihovo poreklo. Dok sam zamišljao kako u večernje sate izlaze iz kuće, uvek besprekorno skockani, krenuvši na bal u Metropolitenu, ili na filmsku premijeru u Zigfeldu, ili na izložbu nekog novog mladog umetnika, postavljenu u najnovijoj galeriji na Vest Sajdu, pomislio bih na Vitovog oca Bjađa,
koji po vrelom danu blizu južne obale Sicilije, blago preplanuo i u najboljim godinama, korača preko prostranog porodičnog imanja, poznatog kao Kastelbjađo, noseći svoju najbolju sačmaru prebačenu preko desnog ramena, sa šakom naslonjenom na cev. Na sebi ima šešir sa širokim obodom, kojim se štiti od sunca, staru radnu košulju boje vina, iznošene smeđezelene jahačke pantalone i čizme tako temeljno izglancane da sijaju kao podnevno sunce. Ima odličan razlog da veruje da je život dobar. Rat u Evropi se završio, Musolini i njegova drolja Klara Petači su naglavačke obešeni o kuke za meso, život se polako vraćao u prirodni tok. Baron prelazi pogledom preko postrojenih čokota vinove loze, koji se povijaju pod težinom roda, kao komandant koji vrši smotru trupa, a potom žurnim korakom nastavlja dalje, kroz šumu i preko potoka, uzbrdo i nizbrdo, pa ponovo uzbrdo, odmičući ka svom omiljenom mestu, malom isturenom grebenu koji se nadvija nad imanjem, gde može da sedi prekrštenih nogu kao tibetanski lama i meditira o dobrosti života zureći u daleki horizont preko svetlucavog mora. To mu je poslednji dan života koji će provesti kao slobodan čovek jer samo trenutak kasnije primećuje lovokradicu s punom vrećom prebačenom preko ramena gde prelazi preko njegove teritorije, bez oklevanja podiže sačmaru i ubija uljeza.
A nakon toga će se ispostaviti da je ubijeni mladić bio rođak lokalnog mafijaškog dona i mafijaški don će objaviti da Bjađo mora da plati glavom svoj zločin, i to će dovesti do velike uznemirenosti i negodovanja, uplitanja političkih i crkvenih zvaničnika, koji će tvrditi da bi, ako mafijaški don ubije lokalnog plemića, to bilo, da tako kažemo, previše očigledno, i država bi teško mogla da pređe preko toga, a dotičnom donu bi to donelo više nevolja nego što je preporučljivo za čoveka njegovog kova, te bi stoga, zarad njegovog vlastitog dobra i lagodnosti, donu bilo pametnije da odustane od tog ubistva. I tako mafijaški don na kraju odlučuje da popusti,
znam sve o tom baronu Bjađu, hmmm, o njegovom apartmanu u Grand hotelu pod palmama u Palermu - kako ono bese? Apartman ' 202 ili 204, ili možda oba? Često ide tamo u provod i kurvanje, hmm? što je sasvim u redu, jer to je naše mesto, i mi odlazimo tamo iz istih razloga, i tako, ako danas ode u taj hotel i ostane tamo do kraja svog jebenog života, nećemo ubiti bednog drkadžiju, ali ako samo pokuša da kroči van hotela, nek ima u vidu da hodnici vrve od naših ljudi i da kurve takođe rade za nas, i pre nego što spusti stopalo na trg ispred zgrade, biće mrtav, a njegova okrvavljena glava, s rupom od metka posred čela, tresnuće o zemlju pre nego što cipelom dodirne jebeno tlo. Hmmm? Hmmm? Tako mu recite.
U scenarijima i nacrtima koje sam nosio u umu, kao što je Peter Kin iz Kanetijeve Zaslepljenosti u glavi nosio čitave biblioteke, „baron iz apartmana" ostao je zatočen u Grand hotelu pod palmama u Palermu na Siciliji sve do smrti, četrdeset četiri godine, i tamo nastavio da se provodi i kurva. Hrana i piće su mu svakodnevno bili dostavljani iz porodične kuhinje i vinskog podruma, čak je i njegov sin Vito bio začet tamo tokom jedne od neredovnih poseta njegove napaćene supruge (ali rođen tamo gde je napaćena supruga odabrala, u njenoj spavaćoj sobi u Kastelbjađu), a kad je umro, njegov sanduk je ostavljen pored ulaznih vrata, okrenut stopalima napred, okružen počasnom stražom sačinjenom uglavnom od osoblja hotela i nekoliko kurvi. - A Vito, kad je odrastao, duboko razočaran u Palermo, mafijaške običaje i svog oca, rešio je da svoj dom svije u Njujorku i da vodi život potpuno suprotan od očevog života, da bude besprekorno veran svojoj supruzi Blanki, mada je zdušno odbijao da makar i jedno veće provede zatvoren u kući samo s njom i decom.

Plašim se da sam čitaocu pružio previše siromašan prikaz svog lika. Ne bih želeo da pomislite da sam neka lenština, lezilebović koji se šlepa na grbači svojih roditelja, koji još traži pravi posao nakon skoro tri decenije proživljene na zemlji. Istina glasi da sam tada, kao i sada, noću retko izlazio u grad, da sam ustajao, i da još ustajem, rano ujutru, uprkos činjenici da čitavog života patim od nesanice. Takođe sam bio (i ostao) aktivan član grupe mladih filmskih stvaralaca - svi smo bili na postdiplomskim studijama - koji su, pod vodstvom dinamične mlade indijsko-američke producentkinje, scenaristkinje i režiserke Sučitre Roj snimili legiju muzičkih spotova, brojne internet priloge za Konde Nast i serijal Vajered, dokumentarne koji su emitovani na kanalima PBS i HBO, i tri dobro ocenjena i teatralno lansirana filma u nezavisnoj produkciji (sva tri su prošla selekciju za filmske festivale Sandens i SXSW, a dva su dobila i nagradu publike), u kojima se pojavljuju izvođači s A-liste, koje smo uspeli da ubedimo da rade za sitniš: Džesika Častejn, Kijanu Rivs, Džejms Franko, Olivija Vajld. Prilažem ovaj sažeti CV kako bi čitalac stekao osećaj da je u dobrim rukama, rukama pouzdanog, a ne neiskusnog pripovedača, dok moj narativ bude poprimao sve mračnije crte. Takođe vas upoznajem s kolegama i saradnicima, jer su mi njihove kritike ovoga što radim, mog ličnog projekta, oduvek bile dragocene.
Čitavog tog dugog vrelog leta sastajali smo se na ručku u svom omiljenom italijanskom restoranu na Šestoj aveniji, odmah ispod Blikerove, sedeći u bašti, za stolom pored pločnika, zaštićeni velikim šeširima i faktorom 50, ja bih natenane pričao Sučitri šta trenutno radim, a ona bi postavljala zeznuta pitanja. „Shvatam da želiš da tvoj Neron Golden bude neki misteriozan tip, i to je u redu, to je po meni skroz u redu”, govorila je. „Ali šta nas njegov lik pita? Kojim će pitanjem tvoja priča na kraju morati da se pozabavi?” Istog časa sam znao odgovor, mada sve do tad to nisam hteo da priznam, čak ni sebi.
„Mislim”, rekao sam, „da je to pitanje zla.”
„U tom slučaju”, rekla je ona, „pre ili kasnije, a što pre, to bolje, maska mora početi da pada.”

Goldenovi su bili moja priča i neko je mogao da je ukrade. Smrdljivi profiteri su mogli da maznu ono što je pripadalo meni po božanskom pravu i načelu: „ja sam prvi stigao ovde"; ili: „ja sam prvi ugrabio tu parcelu". Ali ja sam bio taj koji je najduže kopao po tom blatu, doživljavajući sebe skoro kao modernog A. Dž. Vebermana - Vebermana samozvanog đubrologa iz Vilidža, koji je tokom sedamdesetih kopao po smeću Boba Dilana ne bi li otkrio skriveno značenje njegovih stihova i detalje iz privatnog života, i mada se ja nikad nisam otisnuo tako daleko, svakako se jesam nosio tom idejom, priznajem da jesam, da se obrušim na smeće Goldenovih kao mačka u potrazi za ribljim kostima.
Takvo je vreme u kome živimo, vreme u kome ljudi skrivaju svoje istine, ponekad čak i od sebe, i žive u lažima, sve dok laži ne raskrinkaju istinu na načine koje je često nemoguće predvideti. A sada je toliko toga skriveno, kad živimo samo na ubogoj površini, u prezentacijama i falsifikatima sebe samih, onaj koji traga za istinom mora da dohvati lopatu, da probije površinu i potraži krv koja se nalazi ispod. Međutim, špijunaža nije lak posao. Nakon što su se uselili u raskošni dom, matori je postao opsednut strahom da će neki tragač za istinom pokušati da ga špijunira, tako da je pozvao tipove iz obezbeđenja da pročešljaju čitavo imanje i provere da li ima prislušnih uređaja, a kada su on i njegovi sinovi diskutovali o porodičnim poslovima, za to su koristili „tajne jezike”, one kojima se govorilo u antičkom svetu. Bio je uveren da svi želimo da gurnemo nos u njegov život. A mi smo, naravno, to stvarno želeli, na bezazlen način seoskih torokuša, u skladu s prirodnim instinktom običnih ljudi koji se okupljaju oko parohijske pumpe ili aparata za vodu, pokušavajući da uklopimo nove deliće u slagalicu naših života. Ja sam bio najznatiželjniji od svih, ali zahvaljujući slepilu sumanuto opsednutih ljudi,.Neron Golden to nije video, očigledno me doživljavajući - krajnje neprecizno - kao beznačajnog nesposobnjakovića, koji nije pronašao način da zgrne bogatstvo i koga je stoga komotno mogao da otpiše, da ga izbriše iz vidnog polja i da se ponaša kao da uopšte ne postoji: što je meni savršeno išlo u prilog.
Priznajem da je postojala jedna mogućnost koja mi nije pala na pamet, ni meni ni bilo kome od nas, čak i u naše nervozno paranoično doba. Zbog otvorene i obilne konzumacije alkohola, utehe koju su pronalazili u prisustvu žena bez vela, i činjenice da nisu upražnjavali obrede bilo koje veće svetske religije, nijednog časa nismo ni pomislili da bi oni mogli biti... o bože... muslimani. Ili bar muslimanskog porekla. Moji roditelji su to prvi provalili. „U informatičko doba, dragi moj”, rekla je moja majka s opravdanim ponosom, nakon što su obavili svoj posao za kompjuterom, „svačije smeće stavljeno je na uvid čitavom svetu, a ti samo treba da znaš kako da ga potražiš.”
To bi nekome moglo da izgleda kao situacija koja je generacijski okrenuta naopačke, ali u našoj kući ja sam bio kompjuterski nepismen, dok su moji roditelji bili tehnološki genijalci. Ja sam se klonio društvenih medija i kupovao fizičke primerke Tajmsa i Posta svakog jutra u radnji na uglu. S druge strane, moji roditelji živeli su u svojim kompjuterima, imali su avatare u Sekond lajfu još otkako je taj drugi svet počeo da postoji na mreži, i mogli su da pronađu i poslovičnu iglu „u elektronskom plastu sena”, kako je moja majka volela da kaže.
Oni su bili ti koji su mi pomogli da otključam prošlost Goldenovih, onu bombajsku tragediju koja ih je naterala da se otisnu na drugi kraj sveta. „Nije bilo tako teško”, objasnio je moj otac kao da razgovara s maloumnikom. „To nije anoniman svet. Ako je neko poznat, direktna slikovna pretraga obično urodi plodom.”
„Trebalo je samo da prođemo kroz glavna vrata”, dodala je moja majka, široko se iskezivši i pruživši mi fasciklu. „Ovde imaš ključne informacije, šećeru”, rekla je svojim najboljim uzdržanim detektivskim akcentom. „Srceparajući materijal. Zaudara gore od vodoinstalaterske krpe. Ne čudi me što su poželeli da to ostave iza sebe. Izgleda da se njihov svet razbio kao tikva. Više nisu mogli da ga sastave pa su spakovali kofere i došli ovde, gde slomljenih ljudi ima ko pleve. To mi deluje razumljivo. Tužna priča. Poslaćemo ti predračun troškova.”

Te godine su se pojavili ljudi koji su tvrdili da je novi predsednik musliman, mašući falsifikovanim izvodima iz matičnih knjiga i sličnim sranjima, ali smo mi odbili da upadnemo u zamku zatucanosti i šovinizma. Znali smo za Muhameda Alija i Karima Abduldžabara, i u danima nakon što su se oni avioni zakucali u zgrade, svi mi iz Vrtova smo zaključili da ne treba da optužujemo nedužne za zločine krivih. Sećali smo se straha koji je taksiste terao da na komandne table stavljaju američke zastavice i da na pregrade između prednjeg i zadnjeg sedišta lepe stikere s natpisom Bože blagoslovi Ameriku, i bili smo šokirani i postiđeni zbog napada na Sike s turbanima, koji su svedočili o dubokom neznanju naših sunarodnika. Viđali smo mladiće koji su nosili majice na kojima je pisalo, „Ne krivite mene, ja sam Indus”, i mi ih nismo krivili, samo smo bili postiđeni što su osećali potrebu da na sebe kače sektaške poruke kako bi se zaštitili. Kad se situacija u gradu smirila i kad se stanje vratilo u normalu, bili smo ponosni na njujorške sugrađane koji su pokazali pribranost i razumnost, i zato ni sada, ne, nipošto, nećemo histerisati zbog te reci. Dotad smo već pročitali knjige o Proroku i talibanima i svemu ostalom, i nismo se pretvarali da smo baš sve shvatili, ali sam ja sebi stavio u zadatak da se propisno informišem o gradu iz koga su Goldenovi došli, i čije ime nisu želeli ni da pomenu. Ljudi koji su živeli u tom gradu nekad su se ponosili harmonijom različitih zajednica, i mnogi od tamošnjih Indusa nisu bili vegetarijanci, i mnogi od tamošnjih muslimana jeli su svinjetinu, i to je bilo otmeno mesto čiji su elitni staleži bili svetovno, a ne verski orijentisani, a čak i sad, kad se to zlatno doba rasplinulo u prošlosti, tamo su na vlasti hinduistički ekstremisti, koji su ugnjetavali muslimansku manjinu, pa je bilo logično da saosećamo s tom manjinom, a ne da je se plašimo. I zato sam, dok sam posmatrao Goldenove, u njima video kosmopolite, a ne verske fanatike, a isto je važilo i za moje roditelje, i tako smo ostali na tome, i dobro smo se osećali zbog toga. Što smo saznali, zadržali smo za sebe. Goldenovi su pobegli od teškog gubitka i tragedije uzrokovane terorizmom. Trebalo bi da im poželimo dobrodošlicu, a ne da zaziremo od njih.
Ali nisam mogao da poreknem reci koje su mi skliznule s usana kad mi je Sučitra postavila ono izazovno pitanje. Mislim da je to pitanje zla.
Nisam znao odakle su te reči došle ni šta su značile. Znao sam samo da ću krenuti u potragu za odgovorom na svoj tintinovsko-poaroovski postbelgijanski način, i da ću, kad ga budem pronašao, imati priču koju smatram svojom i koju niko osim mene nema prava da ispriča.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:40 pm



6


Bio jednom jedan opaki kralj koji je naterao tri sina da napuste dom i potom ih držao zatočene u kući od zlata, iza zaključanih zlatnih žaluzina, vrata zakrčenih američkim zlatnim polugama, vrećama sa španskim zlatnicima, stalažama punim francuskih lujeva i kofama punim venecijanskih dukata. Ali deca su se na kraju pretvorila u ptice nalik na pernate zmije, izletela kroz dimnjak i postala slobodna. Međutim, kad su se obrela napolju, na otvorenom vazduhu, shvatila su da više ne mogu da lete i bolno tresnula na ulicu, gde su, ranjena i zabezeknuta, ostala da leže u slivniku. Ljudi su se istog časa sjatili oko njih, ne znajući da li treba da se dive ili plaše tih palih zmijolikih ptica, sve dok neko nije bacio prvi kamen. Nakon toga je usledila kiša kamenja, koja je brzo ubila sva tri čudna stvora, a kralj, koji je ostao sam u zlatnoj kući, primetio je kako sve zlato u svim njegovim džepovima u svim njegovim gomilama u svim njegovim vrećama u svim njegovim kofama počinje da šija sve snažnije, sve dok se nije zapalilo i počelo da gori. Nevernost moje dece došla mi je glave, rekao je dok se plamen podizao svud oko njega. Ali to nije jedina verzija priče. Po drugoj verziji, sinovi nisu pobegli, već su nastradali u požaru zajedno s kraljem. Po trećoj verziji, sinovi su se međusobno poubijali. Po četvrtoj, ubili su svog oca, istovremeno počinivši i oceubistvo i kraljoubistvo. Moguće je čak da kralj nije bio potpuno zao ili da je pored brojnih zastrašujućih kvaliteta imao i neke plemenite osobine. U naše doba, doba ogorčeno suprotstavljenih stvarnosti, nije lako složiti se oko toga šta se zaista dešava, ili se desilo, u čemu je zapravo stvar, a kamoli oko moralne pouke ili značenja ove ili bilo koje druge priče.

Čovek koji je sebe nazivao Neronom Goldenom krio se, na prvom mestu, iza mrtvih jezika. Tečno je govorio starogrčki i latinski i naterao svoje sinove da ih i oni nauče. Ponekad bi razgovarali na jeziku starog Rima ili Atine kao da je to svakodnevna rutina, samo dva od nebrojenih jezika koji se mogu čuti u Njujorku. Ranije, dok su živeli u Bombaju, Neron je svojim sinovima rekao: „Neka svako od vas za sebe odabere neko klasično ime”, a iz njihovog izbora možemo zaključiti da su njihove pretenzije, za razliku od imperijalnih žudnji njihovog oca, pre bile književne i mitološke prirode. Oni nisu želeli da budu kraljevi, mada je najmlađi, kako će biti primećeno, sebe ogrnuo božanskim plastom. Dakle, njih trojica postali su Petronije, Lucije Apulej i Dionis. Nakon što su napravili izbor, njihov otac je nastavio da ih zove isključivo tim imenima. Zamišljeni hendikepirani Petronije postao je, po Neronovoj verziji, Petro ili Petron, zbog čega mu je ime zvučalo kao marka benzina ili tekile, a onda, konačno i na duge staze, Petja, šta ga je iz drevnog Rima lansiralo u svetove Dostojevskog i Čehova. Drugi sin, živahni kosmopolita, umetnik i šmeker, insistirao je da sam odabere svoj nadimak. „Zovite me Apu”, zahtevao je prkoseći očevom prigovoru („Mi nismo Bengalci!”) i ne odazivajući se na bilo šta drugo sve dok taj deminutiv nije pobedio. A najmlađi, čija će sudbina biti najčudnija od svih, postao je naprosto D.
Svoju pažnju sad treba da preusmerimo na trojicu sinova Nerona Goldena, zastavši tek toliko da istaknemo ono na čemu su sva četvorica Goldenovih, u ovo ili ono doba, revnosno insistirali - da njihovo preseljenje u Njujork nije ni izgnanstvo ni bekstvo, već lični izbor. Što je verovatno tačno za sinove, ali u slučaju njihovog oca, kao što ćemo videti, lična tragedija i privatne potrebe možda nisu bili jedini motivi. Možda je hteo da se skloni van domašaja određenih ljudi. Strpljenja, moliću: neću odjednom da otkrijem sve tajne.
Kicoš Petja - konzervativan ali nepogrešivo otmen - tražio je da se na bronzanoj pločici iznad vrata njegove sobe izgraviraju reči njegovog imenjaka Gaja Petronija, koga su Plinije Stariji, Tacit i Plutarh opisivali rečima arbiter elegantiarum ili elegantiae arbiter, stilski sudija na Neronovom sudu: „Napusti ognjište svoje, o mladosti, i ka obalama stranim kreni. Dunav daleki čeka te tamo, i hladan vetar severni, i spokojno kraljevstvo Kanopovo, i ljudi koji u nebo zure izlazak Febov čekajući, il’ zalazak.” Bio je to čudan izbor citata budući da je Petji spoljašnji svet delovao zastrašujuće. Ali svako može da sanja i da u snovima bude ono što na javi nije.
Viđao sam ih u Vrtovima nekoliko puta nedeljno. S nekima od njih zbližio sam se više nego s drugima. Ali poznavati stvarne ljude nije isto što i oživeti ih na papiru. Dotad sam već počeo da razmišljam: samo piši onako kako ti dolazi. Zatvori oči i pusti film u glavi, otvori oči i zapiši to što si video. Ali oni su prvo morali da prestanu da budu moje komšije, ljudi koji žive u Aktuelnosti, i da postanu moji likovi, živi u Realnosti. Odlučio sam da krenem sa istog mesta odakle su oni krenuli, od njihovih klasičnih imena. Da bih donekle zavirio u dušu Petronija Goldena, pročitao sam Satirikon i proučio menipsku satiru. „Kritikuj mentalne stavove" bila je jedna od opaski koje sam pribeležio za sebe, „umesto da ismevaš ljude koji ih zastupaju.” Pročitao sam ono malo sačuvanih satirskih igara, Euripidovog Kiklopa i preživele fragmente Eshilovih Ribara i Sofoklovih Tragača, kao i modernu preradu poslednjeg dela: Tragači iz Oksirinha Tonija Harisona. Da li mi je taj antički materijal pomogao? Jeste u tom smislu što me usmerio ka burlesknom i skarednom, daleko od uzvišenosti tragedije. Dopalo mi se stepovanje satira iz Harisonovog komada pa sam napravio belešku: „Petja - loš plesač, tako apsurdno nekoordinisan da ljudima izgleda smešno.” Tu je takođe ležao mogući mehanizam zapleta jer u oba dela, Ribarima i Tragačima, satiri pronalaze čudesne bebe - u prvom delu Perseja, a u drugom Hermesa. „Razmotri mogućnost uvođenja dece s natprirodnim moćima”, zapisao sam u beležnicu, a pored toga, na margini: „??? ili - NE.” Dakle, nisam bio neodređen samo što se tiče priče i misterije koja treba da počiva u njenom srcu, već i što se tiče forme. Da li će nadrealno i fantastično imati nekog udela? Tad još nisam bio siguran. A klasični izvori bili su konfuzni koliko i korisni. Satirske igre, da podvučem očigledno, bile su dionizijske, i po svoj prilici vode poreklo od rustičnih rituala Dionisovog kulta. Piće, seks, muzika, drama. Na koga onda, u mojoj priči, treba uperiti reflektore? Petja jeste Petronije, ali ima brata Dionisa... u čijoj će priči pitanje pola - ili roda, da izbegnemo reč koje se njegova ljubavnica, izuzetna Rija, toliko gnušala - biti od centralnog značaja... pribeležio sam: „U određenoj meri, likovi braće će se preklapati.”
A kad sam stigao do Apua, tu sam se vratio na Zlatnog magarca, ali u mojoj priči metamorfoza će zapravo biti sudbina drugog brata. (Ponovo preklapanje likova.) Međutim, tu sam napravio sledeću dragocenu belešku: „U vreme Lucija Apuleja, zlatna priča je fraza koja je označavala preteranu priču, plod divlje mašte, nešto što očigledno nije istina. Bajku. Laž.”
A što se tiče čudesne bebe: umesto pređašnjeg „??? ili - NE”, moram reći da se moj odgovor, bez Eshilove i Sofoklove pomoći, na kraju pretvorio u DA. U priči će se definitivno pojaviti jedna beba. A čudesna ili prokleta? Čitaoče, na tebi je da odlučiš.

Tužna i briljantna lična priroda čoveka kog smo zvali Petja Golden bila je svima očigledna još od prvog dana kad smo primetili kako, potpuno sam, pod sumračnom svetlošću zimskog popodneva, seda na klupu u Vrtovima, krupan, kao uvećana verzija svoga oca, čvrste građe, s prodornim mračnim očima koje ostavljaju utisak kao da šaraju po horizontu. Nosio je bež odelo ispod teškog kaputa od tvida s dezenom riblje kosti, rukavice i narandžasti šal, a na klupi pored njega stajao je ogroman šejker i tegla s maslinama. U desnoj ruci držao je čašu za martini, i dok je sedeo tamo, u svojoj monološkoj samoći, a dah mu sablasno lebdeo na januarskom vazduhu, naprosto je počeo da priča naglas, objašnjavajući nikom određenom teoriju koju je pripisivao nadrealističkom režiseru Luisu Bunjuelu, zbog čega se savršen suvi martini mogao uporediti s Hristovim bezgrešnim začećem. Tada je imao možda četrdeset dve godine, a ja, koji sam bio sedamnaest godina mlađi, obazrivo sam krenuo preko trave, spreman da ga saslušam, momentalno zaljubljen, kao metalni opiljak privučen magnetom, kao moljac zaslepljen fatalnim plamenom. Dok sam prilazio, kroz sumrak sam primetio kako troje mališana iz Vrtova prestaju da se igraju, silazeći s ljuljaški i penjalica, blenući u tog čudnog krupnog čoveka, koji je pričao sam sa sobom. Nisu imali pojma o čemu je taj ludi došljak pričao, ali su svejedno uživali u predstavi. „Da biste napravili savršeni suvi martin”, objašnjavao je Petja, „morate prvo da uzmete čašu za martini, da ubacite jednu maslinku i da potom čašu do vrha napunite džinom, ili, po novoj modi, votkom.” Deca su se cerekala zbog te nevaljale priče o alkoholu. „A onda”, nastavio je, probovši vazduh levim kažiprstom, „morate da stavite flašu s vermutom blizu čaše, u takav položaj da snop sunca prođe pravo kroz flašu i udari u čašu s martinijem. Onda možete da popijete martini.” Teatralno je otpio gutljaj iz čaše. „Ovo sam unapred spremio”, pojasnio je zarad dobrobiti okupljenih mališana, koji su se brže-bolje razbežali, smejući se od ushićenja pomešanog s osećanjem krivice.
Mališani čiji su domovi izlazili na Vrtove bili su bezbedni u tom prostoru pa su bez nadzora trčkarali naokolo. Međutim, nakon tog javnog predavanja o martiniju, neke od majki iz komšiluka postale su zabrinute zbog Petje, mada nisu imale razloga za to. Njegov porok nisu bila deca. Ta čast bila je rezervisana za alkohol. A njegovo mentalno stanje nije predstavljalo opasnost ni za koga osim za njega samog, mada je bilo uznemirujuće za osetljive osobe. Kad je prvi put sreo moju majku, rekao je: „Vidi se da ste nekad bili veoma lepi, ali sada ste stari i smežurani.” Mi Unterlindenovi izašli smo da prošetamo kroz Vrtove tog jutra kad je Petja, obučen u dugi kaput, sa šalom i rukavicama, prišao da se upozna s mojim roditeljima, i to je bilo sve što je imao da kaže? Njegova prva rečenica, odmah posle „zdravo"? Ja sam se odmah narogušio i otvorio usta da mu odbrusim, ali me majka stegla za mišicu i dobroćudno odmahnula glavom. „Da”, odgovorila je. „Vidim da ste vi čovek koji govori istinu.”
Autistični spektar, ranije nisam čuo za taj termin. Mislim da sam bio prilično neuk na tom polju i da je odrednica autizam u mojoj glavi obuhvatala Dastina Hofmana u Kišnom čoveku i ostale, kako su ih surovo nazivali, genijalne idiote, koji su recitovali spiskove prostih brojeva i crtali neverovatno detaljne mape Menhetna samo na osnovu sećanja. Petja se, govorila je moja majka, sigurno nalazio visoko na autističnom spektru. Nije bila sigurna koji je tačno poremećaj imao, da li je to bio VFA, visokofunkcionalni autizam, ili AS, što je bilo skraćeno za Aspergerov sindrom. Asperger se danas više ne smatra zasebnom dijagnozom, pošto je uklopljen u spektar na osnovu „skale ozbiljnosti". U to vreme, pre samo nekoliko godina, većina ljudi bila je jednako neuka kao ja, i osobe s Aspergerovim sindromom bile su često svrstavane u prezrenu kategoriju luđaka. Petja Golden je možda imao namučenu dušu, ali nipošto nije bio lud, čak nimalo. On je bio izvanredno, ranjivo, nadareno i nekompetentno ljudsko biće.
Bio je fizički nezgrapan, a ponekad, kad bi se uzrujao, jezik bi mu se takođe spetljao pa bi počeo da muca i frflja, besan na vlastitu nesposobnost. Takođe je imao najbolju memoriju od svih ljudi koje sam poznavao. Bilo je dovoljno da pomenete nekog pesnika, na primer Bajrona, i on bi, zatvorenih očiju, narednih dvadeset minuta recitovao stihove iz Don Žuana. „Heroja tražim: zahtev neobičan, znam / kad godina svaka i svaki dan novog heroja šalje / sve dok doba naše, rečima jalovim zatrpano / ne otkrije da to onaj pravi nije.” U potrazi za heroizmom, objašnjavao je, pokušao je da bude revolucionarni komunista na univerzitetu (na Kembridžu, koji je napustio bez arhitektonske diplome zbog svog sindroma), ali je priznao i da se nije dovoljno trudio da postane dobar komunista, a tu je bilo i njegovo bogatstvo kao dodatna otežavajuća okolnost. Takođe, njegovo stanje je bilo teško povezivo s dobrom organizacijom i pouzdanošću pa nije mogao da postane dobar partijski kadar, a povrh svega, njegovo najveće zadovoljstvo nije počivalo u pobuni, već u raspravi. Ništa nije više voleo nego da protivreči svakom ko bi pred njim izneo neko mišljenje, i da potom do nogu potuče protivnika koristeći svoju naizgled neiscrpnu riznicu tajnog i detaljnog znanja. Bio je kadar da raspravlja s kraljem o njegovoj kruni, ali i s vrapcem o mrvi hleba. Takođe, previše je pio. Kad sam jednog jutra izašao u Vrtove da nešto zajedno cugnemo - on je pijančenje počinjao u vreme doručka - morao sam krišom da prospem piće pored biljke kad je nakratko skrenuo pogled. Bilo je nemoguće držati korak s njim. Pa ipak, činilo se da industrijske količine votke koju je sipao u sebe nisu imale nikakvog efekta na taj pogrešno povezan, ali i dalje čudesan mozak. U svojoj sobi, na gornjem spratu Zlatne kuće, Petja se kupao u plavičastoj svetlosti, okružen kompjuterima, i činilo se da su ti elektronski mozgovi njegovi jedini pravi takmaci, njegovi najodaniji prijatelji, i da je svet video-igara, u koji je ulazio preko tih ekrana, bio njegov stvarni svet, dok je naš svet predstavljao samo virtuelnu stvarnost.
Ljudi su bili stvorenja čije je prisustvo silom prilika morao da toleriše, ali s kojima se nikad nije lagodno osećao.
Ono što ga je najviše pritiskalo - tih prvih meseci pre nego što smo sami pronašli odgovore, o čemu sam ga na kraju obavestio, čisto da mu bude lakše, ali on se nije tako osećao - bio je strah da slučajno ne prospe porodični pasulj, da ne otkrije prava imena, poreklo, priču o majčinoj smrti. Kad mu postavite direktno pitanje, on iskreno odgovara, jer njegov mozak nije dopuštao mogućnost da kaže neistinu. Pa ipak, iz lojalnosti prema očevim željama, nekako je pronašao način da mnogo toga prećuti. Istrenirao je sebe da koristi izvrdavajuće fraze, „ne želim da odgovorim na to pitanje”, ili „možda je bolje da to pitaš nekog drugog”, izraze koje je njegova priroda mogla da prihvati kao istinite i dopuštala mu da ih izgovori. Tačno, ponekad je dospevao opasno blizu izdaje. „Što se tiče moje porodice”, rekao je jednog dana apropo ničega, kao što je često imao običaj (njegov govor je podsećao na kišu nasumičnih bombi koje su padale iz vedrog neba njegovih misli), „priseti se ludila koje nije izbivalo iz palate za vladavine dvanaest Cezara, incesta, materoubistva, trovanja, epilepsije, mrtvih beba, vonja zla, a naravno, tu je i Kaligulin konj. Vražji metež, dragi moj dečko, ali kad bi neki Rimljanin na ulici podigao pogled ka palati, šta je video?" Izvio je obrvu, napravio dramatičnu pauzu i odgovorio: „Video je palatu, dragi moj dečko. Video je prokletu palatu, nepomičnu, nepromenjivu, kako stoji tamo. Iza njenih kapija moćnici su kresali svoje tetke i sekli penise jedni drugima. Ali spolja posmatrano, bilo je jasno da je struktura moći nepromenjena. I mi smo takvi, tata Neron i moja braća. Iza zatvorenih vrata našeg porodičnog doma, slobodan sam da to priznam, vlada pravi pakao. Seti se šta je Edmund Lič govorio u onim radijskim predavanjima. ’Porodica sa svojom uskogrudom privatnošću i gnusnim tajnama predstavlja glavni uzrok svih naših nezadovoljstava.’ Prokleto tačno u našem slučaju, staro momče. Ali za Rimljanina na ulici, mi čvrsto zbijamo redove. Podižemo proklete štitove i marširamo pravo napred.”
Šta god imali da kažemo o Neronu Goldenu - a dok stignemo do kraja biće rečeno mnogo toga, često i užasno - niko nije mogao da ospori da je bio beskrajno posvećen prvorođenom sinu. On je znao da će Petja jednim delom svog bića zauvek ostati dete koje nepredvidivo srlja u svakojake nevolje i pehove. Kao da mu Asperger nije bio dovoljan, u vreme kad su se doselili u naš komšiluk, i agorafobija je već bila uzela maha. Zanimljivo, ali zajednički Vrtovi ga nisu plašili. Sa sve četiri strane izolovani od ostatka grada, oni su u tom čudnom umu nalik na slomljeno ogledalo bili definisani kao zatvoreni prostor. Ali retko je izlazio na ulicu. Sve dok jednog dana nije rešio da krene u juriš na svoje psihološke vetrenjače. Prkoseći mržnji prema neograđenom svetu, čikajući sebe da pobedi svoje demone, krenuo je u sumanut pohod podzemnom železnicom. Svi u kući su se uspaničili kad su primetili da je nestao, a nekoliko sati kasnije pozvali su ih iz policijske stanice na Koni Ajlandu da ih obaveste da je Petja u pritvoru jer je, zbog panike koja ga je spopala u tunelu, napravio ozbiljnu scenu u vozu, a kad je na sledećoj stanici ušao pripadnik staničnog obezbeđenja, Petja je počeo da ga vređa kao boljševičkog aparatčika, političkog komesara i agenta tajne službe, pa su mu stavili i lisice. Samo je Neronov dolazak u velikoj i ozbiljnoj apologetskoj limuzini spasao stvar. On je policajcima objasnio sinovljevo stanje i, krajnje neobično, oni su pristali da ga saslušaju, nakon čega je Petja predat na staranje ocu i pušten na slobodu. Nakon tog događaja usledile su i gore scene. Ali Neron Golden se nijednog časa nije pokolebao, svojski se trudio da angažuje najbolju raspoloživu medicinsku pomoć i za prvenca činio sve što je mogao. Kad kucne čas da se svedu konačni računi, to će imati značajnu težinu na terazijama pravde, u njegovu korist.

Šta se u naše doba može smatrati heroizmom? A šta podlošću? Koliko toga smo zaboravili ako više nismo kadri da odgovorimo na ta pitanja. Bili smo zaslepljeni oblakom neznanja, a čudan slomljeni um Petje Goldena svetlucao je u toj magli kao manična svetlost koja pokazuje put. Kakva je samo pojava mogao da bude! Bio je rođen da bude zvezda. Ali je došlo do nekog kiksa u programu. Imao je briljantnu moć govora, neosporno. Ali bio je kao kablovski ruter pun tok-šou programa, koji je neprestano skakao s jednog na drugi kanal bez bilo kakve najave. Često je vrcao od grozničave radosti, ali mu je njegovo stanje nanosilo dubok unutrašnji bol jer se stideo što nije mogao normalno da funkcioniše, što nije mogao da se popravi, što je bio primoran da se oslanja na oca i legiju doktora, koji su ga održavali u funkcionalnom stanju i sastavljali kad bi pukao.
Tolike patnje tako plemenito nošene. To me podsećalo na Raskoljnikova. „Bol i patnja su neminovni pratioci visoke inteligencije i dubokog srca. Stoga smatram da su zaista veliki ljudi na ovom svetu pritisnuti velikom tugom.”
Jedne letnje večeri - prvog leta koje su proveli među nama - Goldenovi su priredili glamurozni prijem i gosti su za to vreme opušteno napuštali vilu i šetali preko zajedničkih travnjaka. Goldenovi su za tu priliku unajmili elitne agente za publicitet i organizaciju pa se na zabavi pojavio bogat asortiman „svih živih”, pozamašan procenat najkrupnijih zverki iz menažerije, zajedno s nama, ljudima iz komšiluka, a Petja je te noći bio u ekstazi, iskričavih očiju, toročući kao vodenica. Posmatrao sam kako se šepuri i pravi piruete u prefinjenom odelu iz Sevil roua, u društvu dežurne starlete, pevača, dramaturga i kurve, i lovatora koji su razglabali o azijskoj finansijskoj krizi i bili impresionirani veštinom kojom je Petja baratao terminima kao što je Tom yum goong, tajlandski izraz za krizu, i njegovom sposobnošću da diskutuje o sudbini egzotičnih valuta, drastičnom padu bata i devalvaciji ženminbija, i činjenicom da je imao izgrađen stav o tome da li je finansijer Džordž Soroš uzrokovao kolaps malezijske ekonomije obaranjem ringita. Ja sam možda bio jedini - uz njegovog oca - koji je primetio očajanje koje se krilo iza njegovog nastupa, očajanje uma koji se, usled nemoći da disciplinuje sebe, stropoštao u karnevalizaciju. Um koji je sam sebe osudio na doživotnu robiju.
Petja je te noći pričao i pio bez prestanka, a svi koji smo se zatekli tamo čitavog života ćemo pamtiti fragmente njegovog izlaganja. Kako je samo lud i izuzetan bio taj monolog! Lišen bilo kakvih ograničenja u odabiru tema, mlatio je po njima kao po bokserskoj vreći: britanska kraljevska porodica, naročito seksualni život princeze Margarete, koja je koristila jedno karipsko ostrvo kao privatni budoar, i princ Garlsa, koji je želeo da bude tampon svoje ljubavnice; Spinozina filozofija (nju je baš voleo); stihovi Boba Dilana (odrecitovao je kompletan tekst Sad-Eyed Lady of the Lowlands kao da ide podruku s La Belle Dame sans Merci); šahovski meč između Spaskog i Fišera (Fišer je preminuo godinu dana ranije); islamski radikalizam (bio je protiv njega) i razvodnjeni bljutavi liberalizam (koji je bio snishodljiv prema islamu, objašnjavao je, pa je zato bio i protiv njega); vatikanski papa, koga je nazivao eks-Benediktom; romani G. K. Čestertona (bio je fanatični obožavalac romana Čovek koji je bio Četvrtak); neprijatni aspekti muških maljavih grudi; nepravedno ophođenje prema Plutonu, koji je nedavno degradiran na status patuljaste planete nakon što je jedno veće nebesko telo, nazvano Erida, otkriveno u Kojperovom pojasu; nedostaci Hokingove teorije o crnim rupama; anahrona slabost američkog izbornog kolegijuma; glupost studenata koji su se protivili izbornom kolegijumu; seksepil Margaret Tačer; i „dvadeset pet procenata Amerikanaca" - na dalekoj desnici političkog spektra - „koji su dokazano ludi”.
Oh, ali tu je bila i njegova oduševljenost Letećim cirkusom Montija Pajtonal I odjednom je postao tako usplahiren da je počeo da muca ne bi li pronašao prave reči, jer je jedan od gostiju, član istaknute porodice koja je posedovala nekoliko brodvejskih pozorišta, kao svog pratioca doveo pajtonovca Erika Ajdla, čija je nekadašnja slava u to vreme doživljavala preporod zbog uspeha brodvejskog mjuzikla Spamalot, a koji je stigao baš u trenutku dok je Petja svedeno elegantnoj vajarki Ubah Tur (o kojoj će uskoro biti više reči) podrobno predočavao svoju mržnju prema mjuziklima u opštem smislu, izuzevši samo Oklahomu! i Priču sa Zapadne strane, i nudio nam idiosinkratički uvid u songove I Cain’t Say No i Gee, Officer Krupke, objašnjavajući kako su „svi drugi mjuzikli čisto sranje". Kad je primetio da slavni pajtonovac stoji u blizini i sluša njegovo predavanje, buknuo je kao bulka i brže-bolje se izvadio time što je među blažene svrstao i mjuzikl gospodina Ajdla, pozvavši sve da horski otpevaju Always Look on the Bright Side of Life.
Kakogod, taj za dlaku izbegnuti incident pokvario mu je raspoloženje. Obrisao je znoj s čela, uleteo u kuću i nestao s vidika. Više se nije vratio na zabavu. A onda, dosta posle ponoći, kad je većina gostiju otišla, a ostale samo komšije koje su izašle na topao noćni vazduh da protegnu noge, prozori Petjine sobe na gornjem spratu Zlatne kuće širom su se otvorili i njegova krupna silueta popela se napolje, na prozorski sims, pijano se klateći, u dugom crnom kaputu, u kome je izgledao kao revolucionarni student iz sovjetskog doba. U tom uzrujanom stanju, spustio se na prozorski sims, mlatarao nogama i povikao nebesima: „Sam sam došao ovde! Ovde sam samo zbog sebe! Zbog sebe i ni zbog koga drugog! Ovde sam došao potpuno sam!”
Vreme se zamrzlo. Svi u vrtu su zastali kao paralisani, pogleda uprtih naviše. Njegova dva brata, koji su takođe bili tu s nama, bili su jednako nepomični kao i mi. Samo je njegov otac Neron Golden bio dovoljno pribran da mu tiho priđe i zgrabi ga s leđa, povukavši ga tako snažno ka sebi da su se obojica unatraške stropoštali u sobu. Neron je potom prišao prozoru i, pre nego što ga je zatvorio, srdito odmahnuo rukom, pokazujući nam da se sklonimo.
„Nema šta da se vidi. Dame i gospodo, nema šta da se vidi. Laku noć.”

Neko vreme nakon toga što je podsećalo na pokušaj samoubistva, Petji Goldenu je bilo teško da napusti i svoju sobu, sakrivenu iza navučenih zavesa, obasjanu svetlošću desetak monitora i lampama s bledoplavim sijalicama, gde je boravio po vasceli dan i noć, jedva spavajući, okupiran elektronskim misterijama - koje su uključivale šah s anonimnim internet rivalima iz Koreje i Japana - i, kao što smo kasnije saznali, ubrzanim kursom iz istorije razvoja video-igara: proučio je ratne igre osmišljene tokom četrdesetih godina, za najranije kompjutere Kolos i Enijak, nakon čega je prezrivo projurio kroz Tenis za dvoje, Svemirski rat i rane verzije flipera, pa kroz eru igara kao što su DND i Hant the Vampus, prozujao kroz banalni svet Pakmana i Donki Konga, Stritfajtera i Mortal kombata, i nastavio dalje kroz Sim Siti, Vorkraft i prefinjenije Asasins krid i Red ded ridempšon, sve dok konačno nije dospeo do nivoa sofisticiranosti koji niko od nas nije mogao da nasluti; i gledao je vulgarnu fikciju rijalitija; i opstajao na grilovanim sendvičima sa sirom Dabl gloster, koje je sam spremao na malom električnom šporetu; a sve vreme se duboko gnušao sebe i tereta koji je morao da nosi. A onda se njegova unutrašnja klima promenila pa je sa samomržnje prešao na mržnju prema svetu i, malo konkretnije, prema figuri autoriteta koja je bila najbliže tome da reprezentuje njegov svet, autoritetu koju je oličavao njegov otac. Jedne noći tog leta, moja verna prijateljica nesanica naterala me je da ustanem iz kreveta negde oko tri posle ponoći, da navučem odeću i izađem u zajedničke Vrtove, da udahnem malo toplog noćnog vazduha. Sve kuće behu utonule u san; sve osim jedne. U rezidenciji Goldenovih svetlo je gorelo samo iza jednog prozora na spratu, u sobi koju je Neron Golden koristio kao kancelariju. Nisam video matorca, ali je Petjina silueta, sa širokim ramenima i ravno podšišanom kosom, bila lako prepoznatljiva. Ono što me najviše zapanjilo bila je ekstremna živahnost te siluete, ruke mahnito mlataraju, nezgrapno prebacivanje s noge na nogu. Blago se okrenuo, i dok sam ga posmatrao iz tog iskošenog položaja, shvatio sam da besno urla.
Ništa nisam mogao da čujem. Prozori radnog kabineta imali su dobru zvučnu izolaciju. Neki od nas su sumnjali da je to zapravo bilo neprobojno staklo debelo dva i po centimetra, a scena Petje koji urla bez glasa govorila je u prilog toj hipotezi. Zašto je Neron Golden smatrao za shodno da svoje prozore učini otpornim na metke? Nismo imali odgovor na to. Njujorški bogataši osećaju potrebu da se zaštite na razne načine. Moja akademska porodica je s blagonaklonošću gledala na ekscentričnosti naših komšija: slikara koji je stalno išao u svilenoj pidžami, urednice časopisa koja nikad nije skidala naočari za sunce, koliko god bilo sati, i tako dalje. I zato u neprobojnom staklu nismo videli ništa naročito. Na izvestan način, nedostatak tona je dodatno isticao snagu histerične predstave Petje Goldena. Ja sam veliki poštovalac nemačke ekspresionističke kinematografije u generalnom smislu, a posebno stvaralaštva Frica Langa, i reči „Doktor Mabuze” odjednom su mi, nepozvane, izronile u umu. Tad sam potisnuo tu ideju jer sam bio zaokupljen drugom mišlju: možda je Petja stvarno počeo da ispada iz koloseka, ne više samo metaforički, već i doslovno. Možda se iza njegovog autizma i agorafobije krila prava poremećenost, pravo ludilo. Odlučio sam da ubuduće pažljivije motrim na njega.
Šta je podstaklo tu svađu? Nije bilo načina da saznam. Ali meni lično, to je ličilo na izraz Petjine žestoke pobune protiv života koji mu je podelio tako loše karte. Njegov otac se sutradan mogao videti kako zamišljeno sedi na klupi u Vrtovima, nepomičan kao kamen, nem i nepristupačan, mračnog lica. Mnogo godina kasnije, kad smo sklopili čitavu priču, setio sam se kako sam te letnje noći u Vrtovima, ispod tihog osvetljenog prozora Nerona Goldena, razmišljao o Langovom velikom filmu Doktor Mabuze, kockar. Naravno, bio je to film o karijeri jednog genijalnog kriminalnog uma.

Nakon dramatičnih događaja na zabavi Goldenovih, ni najblaži nagoveštaj o tome nije dospeo u novine (ili na tračerske sajtove, ili bilo koju od novih društvenih mreža za širenje informacija). Uprkos visokom procentu slavnih imena na spisku gostiju, uprkos prisustvu sluga koje je laka zarada mogla da navede da nečasno okrenu nekoliko telefonskih brojeva, činilo se da je kodeks ćutnje pod kojim su Goldenovi živeli obuhvatao i sve koji bi se obreli u njihovom prisustvu, tako da ni najmanji dašak skandala nije mogao da utekne iz njihovog moćnog i gotovo sicilijanskog polja sile poznatog kao omerta.9 Neron je unajmio najmoćnije pripadnike gradskog publicističkog plemena, davši im zadatak ne da šire, već da suzbijaju publicitet. I tako je sve što se dešavalo u Zlatnoj kući manje-više i ostajalo u Zlatnoj kući.
Danas verujem da je Neron Golden duboko u srcu znao da njegovo glumatanje Njujorčanina bez prošlosti nije moglo dugo da potraje. Mislim da je znao da na kraju neće uspeti da porekne prošlost, da će ona doći po njega i učiniti ono što je naumila. Mislim da je s ogromnom odvažnošću i prkosom pokušavao da održi neminovnost na odstojanju. ,Ja sam razuman čovek”, rekao je svojim gostima one noći kad je Petja pukao. (Bio je slab na hvalisave govore.) „Poslovan čovek. Ako smem da kažem, izuzetno uspešan poslovan čovek. Niko se ne razume u biznis bolje od mene, budite uvereni u to. E sad, Amerika je previše opterećena Bogom za moj ukus, previše ogrezla u sujeverje, a ja nisam čovek koji se uklapa u taj kliše. Takve stvari ometaju trgovinu. Dva plus dva je četiri, to je moja deviza. Sve drugo je laprdanje i trabunjanje. Četiri plus četiri je osam. Ako Amerika hoće da bude ono što može da bude, ono što sanja da bude, onda mora da se okrene od Boga i da se fokusira na dolar. Glavni biznis Amerike je biznis. To je ono u šta ja verujem.” Tako je glasila njegova odvažna (i često ponavljana) deklaracija pragmatičnog kapitalizma, koja me, uzgred, podsetila da smo mi Unterlindenovi bili u pravu što se tiče njegove nereligiozne prirode; a opet, on - i svi oni - bili su u vlasti grandiozne fantazije: ideje da se nekome neće suditi na osnovu onoga što je nekada bio i što je nekada radio, samo ako taj neko odluči da bude drugačiji. Oni su želeli da šmugnu od odgovornosti istorije i postanu slobodni. Ali istorija je sud pred koji svi ljudi, pa čak i carevi i kneževi, na kraju moraju da izađu. To me tera da se prisetim Longfelouove parafraze slavne izreke Rimljanina Seksta Empirika: Mlinovi božji melju sporo ali sitno.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:41 pm




7


Lucije Apulej Golden, poznatiji kao Apu, drugi pseudonimni zlatni dečak - iz nekog razloga, mada je imao već četrdeset jednu godinu, reč dečak mu je bolje pristajala nego čovek - bio je samo godinu dana mlađi od brata Petje, razmak između njihovih rođendana bio je manji od dvanaest meseci, a imali su i isti horoskopski znak (Blizanci). Bio je naočit detinjast muškarac, s obesnim osmehom i vedrim cerekavim smehom, u kombinaciji s neprestano prisutnom prividnom setom i raskošnim samooplakujućim monolozima, u kojima je nabrajao svoje gorke neuspehe s brojnim mladim ženama u hodnicima ispred toaleta elitnih noćnih klubova (čime je zapravo prikrivao dug niz uspeha u istom rejonu). Kosa mu je bila podšišana skoro do lobanje - kao ustupak nadirućoj ćelavosti - uvek je bio umotan u ogroman šal od kašmira i više nije mogao da pronađe zajednički jezik sa starijim bratom. Kako su obojica izjavljivali, u zasebnim razgovorima sa mnom, kao deca su bili bliski, ali je njihov odnos postepeno erodirao zbog nepomirljivih razlika u temperamentima. Apu, gradska skitnica, istraživač svega što je Njujork imao da ponudi, nije mogao da saoseća s Petjinim problemima. „Moj glupavi brat”, govorio je kad bismo, kao što se ponekad dešavalo, izašli na piće. „Isprepadan je od svega i svačega.” A potom bi dodao: „Trebalo bi da se pripazi. Naš otac prezire slabost i ne želi je u svojoj blizini. Čim zaključi da si slabić, za njega si mrtav. Jebeno mrtav!" A onda, kao da je tek tada shvatio šta je rekao, kao da je čuo škripu oklopa, brzo se ispravio. „Ne obraćaj pažnju na mene. Previše sam popio, a osim toga, mi tako pričamo. Lupetamo svakojake gluposti. To ništa ne znači.”
Ja sam u tom govoru čuo zavist. Kao što smo mogli da vidimo, Neron Golden je duboko mario i brinuo za psihološki ranjenog prvenca. Možda Apu od njega nije dobijao pažnju za kojom je tako otvoreno žudeo. (Često sam se pitao zašto su Goldenovi nastavljali da žive pod istim krovom, naročito kad je postalo jasno da se nisu baš dobro slagali, ali kad sam smogao hrabrosti da Apuu postavim to pitanje, dobio sam samo zagonetne alegorijske odgovore, koji su se pre mogli povezati s Pričama iz hiljadu ijedne noći ili Dijamantom velikim poput hotela Ric nego sa bilo čim što bi se moglo nazvati istinom. „Naš otac”, odgovorio bi, „on je taj koji zna gde je sakrivena pećina s blagom i koji odgovara na reči: Sezame, otvori se. Eto zašto ostajemo s njim. Zato što pokušavamo da pronađemo mapu.” Ili: „Znaš, naša kuća je doslovno podignuta na podzemnim naslagama čistog zlata. Kad god treba nešto da platimo, samo se spustimo u podrum i nagrebemo koliko nam treba.” Činilo se da je ta kuća vršila određen uticaj na sve njih - a je li to genealoška ili konkretna kuća, ponekad je bilo teško razlikovati. Iz kog god razloga gušćeg od vode, oni su ipak bili vezani jedan za drugog, uprkos činjenici da su njihova trenutna osećanja često umela da se izobliče i skrenu ka otvorenom neprijateljstvu. Cezari u svojoj palati, čiji je život bio neprestana kocka, koji su izvodili svoj posmrtni ples.)
Apuova pohlepa za Amerikom proždirala je sve pred sobom. Znao sam da su on i Petja i ranije dolazili tu, dok su bili mnogo mlađi, da su preko raspusta s roditeljima boravili u onoj mansardi na Brodveju, po svoj prilici ne znajući ništa o benami kući, koja se nalazila tako blizu da se peške moglo stići do nje, i koju je njihov otac još tad spremao za daleku budućnost. Kakve li je samo seksualne podvige Apu ostvario u tom mnogo mlađem i smelijem gradu! Nije bilo čudo što se toliko radovao što je ponovo bio tu.
Nedugo nakon doseljenja, Apu me je zamolio da podelim s njim svoja sećanja na novembarsku noć kada je Barak Obama izabran za predsednika. Tu noć sam proveo u sportskom baru u centru, gde je poznata doajenka otmenog društva s Aper Ist Sajda, republikanka po opredeljenju, bila domaćica izborne noći, zajedno s demokratskim filmskim producentom iz strogog centra grada. U jedanaest uveče, kad se Kalifornija izjasnila i gurnula Obamu preko ciljne linije, bar je eksplodirao od emocionalnog naboja, i tada sam, poput svih ostalih, shvatio da ne mogu da poverujem da će se to stvarno desiti, mada su brojke još pre nekoliko sati jasno ukazivale na Obaminu pobedu. Mogućnost još jednih pokradenih izbora nije bila daleko od naših misli pa se moje olakšanje pomešalo sa oduševljenjem kad je većina postala definitivna; ovo ne mogu da nam ukradu, ponavljao sam u sebi, osećajući kako mi suze klize niz lice. Kad sam pogledao u Apua, nakon što sam mu to ispričao, video sam da i on plače.
Nakon velikog trenutka u sportskom baru, nastavio sam s pričom, pola noći sam šetao po gradu, od Rokfelerovog centra do Junion skvera, posmatrajući mnoštvo mladih ljudi, čija su lica, poput mog, blistala od saznanja da su, možda prvi put u istoriji, vlastitim delanjem promenili kurs svoje zemlje. Opijao sam se optimizmom koji je tekao svud oko nas, sve dok u mom lunu, u maniru pravog zajedljivog knjiškog moljca, nije izronila misao: „A sad će nas, naravno, i on razočarati.” Nisam bio ponosan na to, objasnio sam, ali to su bile reči koje su mi prošle kroz glavu.
„Ti si već duboko razočaran, dok sam ja i dalje sanjar”, rekao je Apu ne prestajući da plače. „Ali meni i mojoj porodici su se desili užasi, dok se tebi i tvojima nikad nije desilo ništa strašno.”
Zahvaljujući svojim roditeljima, dotad sam već saznao ponešto o Apuovim užasima - ali su me njegove suze zbunile. Zar je taj tip, koji je relativno skoro došao u Ameriku, mogao toliko da se veže za novu zemlju da se rasplače zbog izbornog rezultata? Ili je još u mladosti zavoleo Ameriku pa je sad osećao preporod davno izgubljene ljubavi? Jesu li to bile sentimentalne ili krokodilske suze? Potisnuo sam to pitanje, pomislivši: kad ga bolje upoznaš, dobićeš odgovor. I tako sam se otisnuo korak dalje u svojoj honorarnoj špijunskoj misiji. Dotad sam već bio apsolutno siguran da su ti ljudi vredni špijuniranja. Što se tiče onog što je Apu rekao za mene, to nije bilo baš potpuno tačno, jer sam ja, u celini posmatrano, tad još bio ponesen početnim žarom Obaminog predsedničkog mandata, ali je moj predosećaj bio ispravan, jer sam, kako su godine prolazile, postajao sve otuđeniji od sistema, a osam godina kasnije, kad su ljudi mlađi od mene (većinom su bili mladi, beloputi i obrazovani) izrazili želju da razore i odbace taj sistem, nisam se slagao s njima jer su mi takvi grandiozni gestovi delovali kao izraz iste one razmaženosti i uljuljkanosti koju su pobornici te pobune navodno mrzeli, i kad god bismo pribegli takvim gestovima, oni su neminovno vodili ka nečem još gorem od onog što bismo odbacili. Ali sam kapirao šta se dešava, shvatao sam njihovu otuđenost i bes, jer sam to uveliko i sam osećao, mada sam završio na drugačijoj, obazrivijoj, umerenijoj i, u očima generacije koja je došla posle moje, prezira vrednoj tački (političkog) spektra.
Apu je pokazivao sklonost ka mistici, ka duhovnoj prirodi, ali je, kao što sam rekao, uglavnom skrivao tu strast od nas, mada nije bilo razloga da je skriva jer su Njujorčani bili zaljubljeni u uvrnute sisteme verovanja u istoj meri koliko i on. Pronašao je neku vračaru, neku mae de santo iz Grinpointa, s kojom se, u njenom skučenom tereiru10, klanjao obožavanom oriši (božanstvu nižeg reda) i, naravno, Vrhovnom Tvorcu Oludumareu. Ali bio joj je neveran, mada ga je uputila u čarobnjačke veštine, jer je s jednakim oduševljenjem sarađivao i s kabalistom iz Kanalske ulice, s tipom po imenu Idel, koji je bio vičan primeni zabranjene praktične kabale, koja je kroz upotrebu bele magije pokušavala da dovede do promena u božanskoj i ljudskoj sferi. Takođe se revnosno upustio, u pratnji prijatelja koje je zaveo vlastitom gorljivošću, u svet budističkog judaizma i meditirao s rastočim kohortama bujua11 - kompozitorima ozbiljne muzike, filmskim zvezdama, joginima. Vežbao je majsorsku jogu, postao majstor tarota i proučavao numerologiju i knjige iz antikvarnica specijalizovanih za crnu magiju, gde je pronalazio uputstva za pentagrame i magijske krugove unutar kojih je čarobnjak amater bezbedan dok baca čini.
Uskoro je postalo očigledno da je bio izuzetno nadaren slikar, s tehnikom ravnom velikom Daliju (mada bolje upotrebljenom), figurativan u doba konceptualizma, s prikazima muških i ženskih figura, često nagih, okruženih ili ispunjenih znacima i simbolima iz njegovih tajnih nauka - cvećem, očima, mačevima, peharima, suncima, zvezdama, pentagramima, muškim i ženskim polnim organima. Ubrzo je imao i svoj atelje u blizini Junion skvera, gde je pravio živahne portrete le tout Njujorka, elitnih dama (da, uglavnom dama, mada ponekad i fabuloznih mladića), koje su bile presrećne da se skinu pred njim i postanu deo tog raskošnog oslikanog sveta nabijenog izrazitim duhovnim značenjem, zapljusnute morem tulipana, nošene rečnim bujicama raja ili pakla, pre nego što se vrate u Mamonove hramove, u kojima su živele. Zahvaljujući izvanrednoj tehnici, razvio je brz i fluidan stil, što je značilo da je obično mogao da završi portret za samo jedan dan, što mu je bio dodatni plus u okruženju koje je živelo sto na sat. Prvu samostalnu izložbu imao je 2010. godine, pod pokroviteljstvom Fondacije Brusa Haj Kvalitija, privremenoj galeriji u Čelsiju, a za ime izložbe odabrao je Ničeovu frazu Privilegija vlasništva nad sobom. Bio je na dobrom putu da postane slavan umetnik, ili kako je on to formulisao, sa svojevrsnom cinično-komičnom skromnošću, „slavan u krugu dvadeset blokova".
Amerika je promenila obojicu, i Petju i Apua - Amerika, to podeljeno sopstvo - polarizujući ih istovetno kao što je i sama bila polarizovana, a američki ratovi, spoljašnji i unutrašnji, postali su i njihovi ratovi; ali na samom početku, ako je Pelja stigao u Njujork kao sveznalica i alkoholičar, koji se plašio sveta i doživljavao boravak u njemu kao neprestanu agoniju, Apu je stigao kao trezveni romantičarski umetnik i promiskuitetni stanovnik metropole, koji je flertovao sa svim što je spadalo u domen vizionarskog, ali s vizionarskom jasnoćom, koja mu je dopuštala da vidi ljude onakve kakvi jesu, kao što su svedočili njegovi portreti: panika u očima sparušene udovice, ranjiva nesvesnost u stavu bokserskog šampiona koji pozira sa skinutim rukavicama, hrabrost balerine u okrvavljenim baletankama, kao ružna sestra koja je odsekla nožne prste da bi nagurala stopalo u Pepeljuginu staklenu cipelicu. Njegovi portreti bili su sve samo ne snishodljivi; štaviše, umeli su da budu veoma oštri. Uprkos tome, ljudi su hitali u njegov atelje mašući pozamašnim čekovima. Navesti Apua Goldena da vas naslika, da vas prikuca za svoje platno, to je postala poželjna, čak i dragocena stavka. To je postalo nešto. U međuvremenu, kad nije bio u ateljeu, pomamno je jurcao kroz grad, grleći sve u njemu, isto kao što je činio mladi Vitman, njegove podzemne stanice, klubove, elektrane, zatvore, subkulture, katastrofe, plamteće komete, kockare, odumiruće fabrike, kraljice plesnog podijuma. On je bio sušta suprotnost bratu, nezasiti agorafil, i ljudi su na njega počeli da gledaju kao na neko čarobno biće, stvorenje koje je pobeglo iz sveta bajki, mada niko nije mogao sa sigurnošću da kaže da li je bio naprosto začaran ili proklet.
Imao je daleko raskošniji i upadljiviji modni stil od starijeg brata i često je menjao izgled. Nosio je kontaktna sočiva u raznim bojama, ponekad drugačiju boju za svako oko, i do samog kraja nisam uspeo da ustanovim prirodni kolorit njegovih očiju. Odećom je objedinjavao sve modne stilove na planeti. Vođen trenutnim hirom, odbacio bi kašmirski šal i umesto njega navukao arapsku dišdašu, afrički dašiki, južnoindijski vešti, šarenu latinoameričku košulju, a ponekad, kad bi mu raspoloženje palo na niske grane, postavši nalik na Petjino, ozbiljno i zakopčano englesko trodelno odelo od tvida. Takođe se često mogao videti na Šestoj aveniji u maksi-suknji ili kiltu. Ta promenljivost imidža zbunjivala je mnoge, terajući nas da se zapitamo kakva je njegova seksualna orijentacija, ali koliko mi je poznato, bio je konvencionalni heteroseksualac; i mada je bio svojevrsni genije za kompartmentalizaciju, držao je različite grupe prijatelja u hermetički zatvorenim kutijama, i oni koji su bili spakovani unutar jedne kutije uopšte nisu bili svesni da postoje i druge kutije. Zato je moguće da je imao tajni život i van granica heteroseksualnosti, možda čak i prilično promiskuitetan. Ali po mom mišljenju, to je malo verovatno. Kao što ćemo videti, od trojice braće Golden, nije on bio taj koji je rodni identitet doživljavao kao problem. Pa ipak, u svojim mističnim istraživanjima, sigurno je razvio osobene okultne odnose, o kojima nije želeo da diskutuje. Ali sad kad je sve poznato, mogu da pređem na rekonstrukciju tog njegovog tajnog života.
Gajili smo zajedničku strast prema filmu pa smo vikendom po podne odlazili u IFC centar ili Filmski forum da gledamo Tokijsku priču, Crnog Orfeja ili Diskretni šarm buržoazije. Upravo zbog ljubavi prema filmu, on je skratio svoje ime tako da zvuči kao ime Rajevog besmrtnog Apua.12 Kako mi je priznao, njegovom ocu se to nije dopalo. „On kaže da smo mi Rimljani, a ne Bengalci. Ali to je njegova opsesija, a ne moja.” Nerona Goldena su naši odlasci u bioskop silno zabavljali. Kad bih svratio da pokupim Apua, on bi ponekad čekao u malom dvorištu, koje se graničilo s Vrtovima, i okrenuvši se ka kući, zagrmeo bi na sav glas: „ Apuleju! Stigla ti je devojka!”
Još jedna, i poslednja, opaska o njegovom imenu: s divljenjem je govorio o autoru Zlatnog magarca, koji je živeo u II veku naše ere. „Taj tip je u Alžiru nasledio milion sestercija od svog oca i uprkos tome napisao remek-delo.” Takođe bi se osvrnuo i na ime svog brata: „Ako je Petja satir, možda čak i satirska ikona, ja sam definitivno jebeni magarac.” (Tu bi prezrivo slegnuo ramenima.) Ali kasno noću, nakon nekoliko pića, preokrenuo bi tu misao. Što je svakako bilo vernije istini jer je on, od njih dvojice, pre delovao kao raskalašni satir, dok je siroti Petja veoma često podsećao na dugouhog magarca.
One noći kad su Goldenovi priredili zabavu u Vrtovima, Petja i Apu su upoznali jednu Somalijku, a veze koje su njihov klan držale na okupu počele su da pucaju.

Tu ženu je na zabavu doveo njen galerista, koji je, mada ne isključivo, bio i Apuov galerista: treperavi sedokosi probisvet Frenki Sotovoče, koji je postao ozloglašen kad je u divljoj mladosti sprejom ispisao tri i po metra visok akronim NLF13 preko jedne od tri monumentalne slike ljiljana Kloda Monea, izložene u Muzeju moderne umetnosti, u znak protesta protiv rata u Vijetnamu, po uzoru na čin anonimnog vandala, koji je iste te 1974. godine naškrabao šezdeset centimetara visok akronim IRA u donjem desnom uglu Rubensove slike Poklonjenje mudraca u Kapeli Kraljevskog koledža u Kembridžu, što je bio čin koji je Sotovoče, u trenucima kad bi poželeo da se pohvali svojim radikalnim levičarskim aktivizmom iz mlađih dana, koliko god to zvučalo neverovatno, bez trunke blama takođe pripisivao sebi. Slike su lako bile restaurirane, IRA je izgubila rat, Vijetkong ga dobio, a dotični galerista je nastavio dalje i izgradio zavidnu karijeru otkrivajući i uspešno promovišući, između ostalog, i umetnicu Ubah Tur, koja je stvarala skulpture od metala.
Ubah na somalskom znači cvet ili behar, a zapravo se piše ubax, pri čemu X označava glas koji nesomalska grla teško mogu da proizvedu, bezvučni zadnjonepčani frikativ. Odatle Ubah, kao pojednostavljeni ustupak nesomalskoj zadnjonepčanoj inkompetenciji. Dotična dama posedovala je osobenu lepotu, koja uopšte krasi žene s Afričkog roga, s dugim vratom i gracioznim rukama, i te letnje večeri, kad su se upoznali, Petji je izgledala kao rascvetala krošnja, pod čijim granama je mogao da predahne, isceljen njenom svežom senkom, i da tu ostane čitav život. U jednom trenutku Ubah je počela da peva: ne neku lelujavu somalsku pesmu, kakvu je očekivao da čuje s tih bujnih usana, već čuveni hit Peti Smit, odu ljubavi nabijenu mračnom željom, s utešnim varljivim ponavljanjima: ne mogu da te povrede, sad ne mogu da te povrede... i kad je završila, on je bio potpuno izgubljen. Jurnuo je ka njoj i _ zastao kao ukopan, ne znajući šta da radi. Preplavljen iznenadnom bujicom nemoguće, neizrecive ljubavi, počeo je da brblja kao navijen, pričajući svojoj upravo otkrivenoj devojci iz snova o ovome i onome, o poeziji, kvantnoj fizici i privatnim životima filmskih zvezda, a ona ga je ozbiljno slušala, prihvatajući njegove kratke spojeve i non sequitur prelaze kao sasvim prirodnu pojavu, i on je, makar jednom u životu, imao osećaj da ga neko razume. A kad je ona počela da priča, slušao ju je kao hipnotisan, kao mungos pred kobrom. Posle je bio kadar da doslovce ponovi svaku reč koja je skliznula s tih besprekornih usana.
Njeno rano stvaralaštvo, objasnila je, bilo je inspirisano primitivnim umetnicima koje je srela tokom jedne posete Haitiju, koji su presecali burad za naftu na dva dela, ispravljali dobijene polovine i potom, koristeći najprostije alatke - čekiće i šrafcigere - sekli i lupali metal, preoblikujući ga u složene rešetkaste prikaze grana, lišća i ptica. Dugo je pričala Petji kako brenerom seče čelik i gvožđe u složene čipkaste obrasce, i pokazivala mu slike svojih dela na mobilnom: ostaci slupanih (bombardovanih?) automobila i rezervoara, transformisani u krajnje delikatne filigranske forme, metal kroz koji prodire skladno oblikovan vazduh koji ga čini lakim i lepršavim. Govorila je jezikom umetničkog sveta, o ratu simbola i poželjnim suprotnostima, visokoparnim apstraktnim insajderskim žargonom, opisujući svoju potragu za empatičnim slikama, koje istovremeno stvaraju ravnotežu i sukob kroz primenu suprotstavljenih ideja i materijala, i istraživala apsurdnost negovanja suprotstavljenih ekstremističkih stavova, kao što je rvač u baletskoj suknji. Bila je briljantna govornica, harizmatična i skoro nerazumljivo brza, i dok je pričala, prolazila je prstima kroz kosu i naslanjala glavu na šaku, ali se on na kraju izleteo (jer ga je autizam terao da govori istinu): „Izvinite, ali ništa vas ne razumem.”
I istog časa je zamrzeo sebe. Zar je moguće da je bio takva budala da, umesto reči „volim te”, zaglavljenih u grlu, toj briljantnoj ženi, koja mu je osvojila srce, ponudi prezir umesto divljenja? Ona će ga sad zamrzeti, i to s punim pravom, i njegov život će postati besmislen i proklet.
Ona se zagledala u njega, a onda prasnula u isceljujući smeh. „To je odbrambeni mehanizam”, rekla je. „Umetnici često brinu da neće biti ozbiljno shvaćeni ako svoje delo ne potkrepe teorijom, a to naročito važi za žene. Zapravo, moja dela su jasna sama po sebi. Ja lepotu pretvaram u užas želeći da vas uznemirim i da vas nateram da se zamislite. Dođite u Rajnbek i sami pogledajte.”
Nisam siguran - dok sklapam deliće slagalice Goldenovih, pokušavajući da u sećanju rekonstruišem tačan redosled onoga što se desilo te noći, slažući detalje onako kako mi izranjaju u mislima - da li je to bila tačka u kojoj je sve krenulo naopako za Petju, jer se njegova želja da prihvati Ubahin poziv još borila s demonima koji su ga terali da se plaši spoljnog sveta. Napravio je čudan pokret obema rukama, napola bespomoćan, a napola besan, i počeo da trabunja ispaljujući rafal nepovezanih misli o svemu što bi prošlo kroz njegov namučeni um. Raspoloženje mu je postajalo sve mračnije dok je držao predavanje na različite teme, konačno stigavši do brodvejskih mjuzikala i toga kako se većine gnušao. Tada je nastupila ona nezgrapna pajtonovska epizoda, zatim njegovo bekstvo u kuću i onaj mučni ispad na prozorskom simsu. Ljubav, u Petjinom slučaju, nikad nije bila daleko od očaja.

Čitavog tog leta bio je tužan, zaključan u sobi koja se kupala u plavičastoj svetlosti, igrajući i (kako smo kasnije saznali) stvarajući kompjuterske igre beskrajne kompleksnosti i lepote, i sanjajući o tom ukletom licu iza zaštitne maske, plamenu koji seče čelik i vatri koja joj se sliva iz ruke dok se sirovi metal pretvara u delikatnu fantaziju. Razmišljao je o njoj kao o superheroini, boginji s brenerom, i više od svega na svetu želeo je da bude s njom, ali se plašio putovanja, kao princ koji je na plećima nosio previše nevolja da bi mogao da krene u potragu za nestalom Pepeljugom. A nije mogao ni da je pozove i da joj kaže kako se oseća. Bio je kao kontinent čije su se ploče kretale u nasumičnim smerovima, brbljivac bez zaustavne trake u vidu oralne paralize. Konačno je Apu bio taj koji se sažalio na njega i ponudio se da mu pomogne. „Iznajmiću kola sa zatamnjenim staklima”, objavio je. „I bezbedno ćeš stići do nje”
Apu se kasnije zaklinjao da mu je to bio jedini motiv: da prevede Petju preko granice straha i pruži mu šansu da okuša sreću s tom curom. Ali možda nije govorio istinu.
I tako je Petja prikupio hrabrost i javio.se Ubah Tur, koja ga je pozvala da s bratom dođe kod nje za vikend, i koja je bila dovoljno obzirna da kaže: „Čitavo imanje okruženo je lepom i čvrstom ogradom, pa će ti to možda pomoći da ga doživiš kao zatvoren prostor, isto kao vaše Vrtove. Ako ga tako prihvatiš, mogu da ti pokažem i skulpture u dvorištu, a ne samo one iz ateljea.”
Pod zamirućom dnevnom svetlošću, obučena u zaprljani radni kombinezon, s kosom labavo prikupljenom ispod naopačke okrenutog bejzbol kačketa sa amblemom Jenkija, s upravo skinutom zaštitnom maskom, koja joj je landarala oko lakta: mada bez svesne namere, izgledala je da vam pamet stane. „Dođi, hoću da vidiš čega ovde ima”, rekla je uhvativši Petju za ruku i povevši ga kroz sumrak, preko zemlje posute ogromnim složenim obličjima nalik na čipkaste božanske oklope, turobnim ostacima bojnog polja transformisanim pod lakim vilenjačkim prstima, a on je bez pogovora krenuo za njom, verujući u postojanje ograde, koju nije mogao da vidi u sumraku, pa čak ni pod svetlošću blistavog punog meseca, koji je ubrzo izronio na nebu; obišla je oko duguljaste niske farmerske kuće, u kojoj je živela, sprovela ga između kuće i ambara, u kome je radila, i rekla: „Pogledaj!" I tamo, u podnožju imanja, gde zemlja kao da je naglo presečena, ugledao je mutnu reku, široki srebrni Hadson, tako lep da je oduzimao dah. Na jedan dug tren uopšte nije razmišljao o ogradi, nije pitao da li je okružen bezbednim barijerama ili opasno izložen svim užasima spoljašnjeg sveta, a kad je krenuo da pita: „Da li postoji...”, i kad je šaka počela da mu drhti, ona ju je čvrsto stegla i rekla: „Ova reka je naš zid. Ovo je bezbedno mesto za sve.” A on je prihvatio to što mu je rekla, više se nije plašio, i stajao je tamo i gledao u vodu sve dok ih obojicu nije povela ka kući, na večeru.
Pod toplom žutom svetlošću, koja je obasjavala njenu kuhinju, ponovo je postao onaj stari brbljivi Petja, jedući pileći kari s mangom, kušajući slatkoću koja je na njegovom nepcu ratovala s oštrim berberskim začinima. Ali dok je on oduševljeno razglabao o zanosnom svetu video-igara, prožimajući svoje izlaganje recitovanjem rečne poezije inspirisane svetlucavim Hadsonom, njena pažnja počela je da luta. Noć se odužila, prvobitni scenario posete bio je već odbačen i Ubah Tur je osetila kako u njoj izranja nešto neočekivano: neka izdaja. Otkud to da nisi oženjen? - upitala je Petju. Svaka žena bi poželela takvog muškarca. Ali dok je to govorila, oči su joj skliznule ka Apuu. Koji je sedeo savršeno mirno, kako mi je rekao, ne radeći apsolutno ništa, ali Petja ga je kasnije optužio da je mrmljao, mrmljao si nešto, kopile jedno, bacio si crnu magiju na nju, dok je Petja pokušavao da odgovori Ubah, saplićući se o vlastite reči, da, postojao je neko, nekad davno, ali otada samo čekanje, čekanje na emocionalni imperativ, a ona, ona je pričala s njim, ali je gledala u njegovog brata, a sada, upitala je, jesi li pronašao emocionalni imperativ, glas joj je bio zavodljiv, ali joj je pogled bio prikovan za Apua, koji je nešto mrmljao, po Petjinoj priči, mada je Apu u razgovoru sa mnom to uporno poricao.
Znam šta si uradio, pacove jedan, kasnije će urlati Petja, možda si joj ubacio nešto u hranu, začini su bili dovoljno jaki da zabašure ukus, opaki prah od pilećih iznutrica, koji si dobio od one tvoje veštice iz Grinpointa, i ono mrmljanje, to su sigurno bile nekakve vradžbine.
A Apu je na sve to ostao hladan kao špricer, što je dodatno pogoršalo stvari, rekavši samo: šta se desilo s očevim ljubimcem? gde je nestao? šta je s dva i dva su četiri? četiri i četiri su osam? Ništa nisam uradio. Apsolutno ništa.
Ti si je kresnuo, zavapio je Petja.
Da, to je tačno. Jesam. Žao mi je.
Možda je to bilo i malo drugačije. Nisam bio tamo. Možda je obično brbljivi Petja ćutao čitave večeri, vezanog jezika, zanemeo od ljubavi, pa je možda energični i iskusni Apu preuzeo reč i pažnju dotične dame. Možda je Ubah, koju su svi smatrali finom i pristojnom, nipošto bezobzirnom, tom prilikom iznenadila čak i sebe, poklekavši pred požudom koju je u njoj pobudio pogrešan brat, njen kolega umetnik, zvezda u usponu, šarmer i zavodnik. Motivi želje su podjednako nedokučivi za obe strane, i za onog koji je pobuđuje, i za onog u kome je pobuđena. Jer, ako me izdaš, tad izdaću i ja /plemeniti deo sebe svome telu\ Ejvonski bard, Sonet 151.1 tako, nesvesni zaista zašto i kako, nanosimo fatalne rane onima koje volimo.
Mračna kuća. Škripa parketa. Odjek pokreta. Nema potrebe da prepričavamo banalnu melodramu tog čina. Ujutru griža savesti na licima oba krivca, upadljiva kao udarni naslov u novinama. Krupni nezgrapni Petja, i njegov brat Apu, obrijane glave, i žena između njih, kao olujni oblak Nema šta da se objašnjava, rekla je. Naprosto se desilo. Mislim da je najbolje da obojica odete.
I posle toga, Petja u grozomornom stisku straha od sveta, zatočen u iznajmljenim kolima sa zamračenim prozorima, Petja koji drhti od poniženja i neobuzdanog besa, tri sata nemog užasa nazad do grada. U takvim trenucima čovečje misli mogu lako da se okrenu ka ubistvu.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:42 pm




8


Osamnaest godina nakon Apuovog rođenja matori je uleteo u vanbračnu vezu i nije bio dovoljno pažljiv, tako da je došlo do trudnoće za koju je odlučio da ne bude prekinuta jer je, po njegovom mišljenju, on uvek taj koji odlučuje. Majka je bila neka sirotica, čiji je identitet ostao u tajnosti (sekretarica? kurva?) i koja je u zamenu za odgovarajuću finansijsku nadoknadu pristala da dete ustupi ocu, da ga on odgaja kao svog sina, da bi nakon toga napustila grad i nestala iz života svog deteta. I tako je, isto kao i bog Dionis, taj dečak bio dvaput rođen, jednom kad ga je majka donela na svet, a drugi put kad je ušao u svet svog oca. Bog Dionis je uvek bio autsajder, božanstvo vaskrsnuća i rođenja, „bog koji dolazi”. Takođe je bio androgin, istovremeno i muževan i ženstven. To što je najmlađi sin Nerona Goldena u igri nadevanja klasičnih imena za sebe odabrao baš taj pseudonim otkriva da je znao ponešto o sebi još i pre nego što je, da tako kažemo, to stvarno znao. Mada je u to vreme kao razloge za svoj izbor naveo, na prvom mestu, to što je Dionis naširoko i nadaleko putovao po Indiji, i zaista, postoje pretpostavke da se mitska planina Niša, gde je rođen, možda nalazila na potkontinentu; a na drugom mestu, to što je on bio božanstvo senzualnih zadovoljstava, i to ne samo kao Dionis već - u svojoj rimskoj inkarnaciji - i kao Bah, bog vina, razuzdanosti i ekstaze, što je, sve zajedno - kako je objasnio mladi Dionis Golden - zvučalo užasno zabavno. Međutim, ubrzo nakon toga je objavio da ne želi da ga drugi znaju po punom božanskom imenu i opredelio se za prost i skoro anoniman nadimak u vidu početnog slova D.
Njegova integracija u porodicu nije bila nimalo laka. Još od samog početka imao je slab odnos s polubraćom. Kroz čitavo detinjstvo osećao se isključenim. Oni su ga zvali Mogli i rugali mu se zavijajući na mesec. Njegova majka bila je kurva iz džungle, a njihova majka mitska rimska vučica. (Izgleda da su u toj tački odlučili da budu Romul i Rem, mada je Apu to kasnije poricao, ili sugerisao da je to bila ideja koja se začela u D-ovoj, a ne u njegovoj glavi.) Njih dvojica su već uveliko vladali latinskim i grčkim u vreme dok je D tek učio da govori, pa su koristili te tajne jezike kao način da ga prognaju iz razgovora. Obojica su kasnije i to poricali, ali su priznavali da je način na koji je D ušao u porodicu, zajedno s jazom u godinama, stvorio ozbiljne teškoće, podstakavši pitanja o lojalnosti i prirodnoj naklonosti. A sad, kao mlad muškarac, kad bi se našao u društvu svoje braće, D Golden je oscilirao između nezahvalnosti i gneva. Bilo je očigledno da mu je bilo potrebno da voli i da bude voljen. U njemu je postojala emocionalna plima, koja je žudela da zapljusne ljude, i nadao se da će neka uzvratna plima i njega zapljusnuti. Ali kad je taj strasni reciprocitet izostao, počeo je da praska, bunca i povlači se u sebe. Imao je dvadeset dve godine kad se porodica doselila u Zlatnu kuću. Ponekad se činilo da je mnogo stariji od svojih godina. A ponekad da se ponaša kao četvorogodišnje dete.
Kada bi, kao dečak, smogao hrabrosti da svog oca i maćehu upita za ženu koja ga je rodila, otac bi samo podigao ruke i napustio sobu. A njegova maćeha bi se rasrdila. „Pusti to!”, zavrištala je jednog sudbinskog dana. „To je bila obična nikogovićka! Otišla je, razbolela se i umrla!”
Kako je to bilo biti Mogli koga je rodila neka nikogovićka, okrutno odbačena od njegovog oca, koja je potom umrla negde u toj spoljašnjoj tmini, kao još jedna u legiji zaboravljenih siromaha? Kasnije, nakon što je kodeks ćutanja bio prekršen, od Apua sam čuo šokantnu priču. U jednom periodu starčev odnos s njihovom majkom zapao je u teškoće. On je počeo da besni na nju, a ona mu je uzvraćala. Uspravio sam se na stolici, a pažnja mi je naprasno živnula jer je to bio prvi put da, tokom mojih razgovora s Goldenovima, ta bezlična i bezimena žena, Neronova supruga - što je još od antičkih vremena bila krajnje nesrećna uloga - izađe na pozornicu i otvori usta; i jer je, sudeći po toj priči, Neron vrištao i urlao na nju, a ona mu uzvraćala istom merom. To nije bio Neron koga sam poznavao, koji je silinu svog besa držao pod kontrolom, dopuštajući mu da izroni samo u formi samoglorifikujuće bombastičnosti.
Kako god bilo, nakon te eksplozije porodica se podelila na dva tabora. Stariji sinovi su se svrstali na majčinu stranu, ali je Dionis Golden čvrsto stao uz svog oca i ubedio patrijarha da njegova supruga, Petjina i Apuova majka, nije kadra da vodi domaćinstvo. Neron je pozvao suprugu i naredio joj da mu preda ključeve, nakon čega je D izvesno vreme izdavao naređenja posluzi, naručivao namirnice i odlučivao šta će se spremati. Bilo je to javno poniženje, neviđena sramota. Njen osećaj časti bio je duboko povezan s tom gvozdenom alkom, tim veličanstvenim O prečnika od oko sedam centimetara, s koga je visilo dvadesetak ključeva, velikih i malih, od špajza, od sefova u podrumu, napunjenih zlatnim polugama i drugim bogataškim blagom, od raznih tajnih brava raštrkanih po čitavoj vili, iza kojih je skrivala stvari za koje je samo ona znala: stara ljubavna pisma, nakit koji je dobila za venčanje, starinske ogrtače. To je bio simbol njenog autoriteta. Njen ponos i samopoštovanje visili su na toj alci zajedno s ključevima. Ona je bila gospodarica brava. Lišena tog statusa, postala je niko i ništa. Dve nedelje nakon što joj je muž naredio da mu preda ključeve, svrgnuta gazdarica pokušala je da sebi oduzme život. Pilule je zaista progutala, a Apu i Petja su je pronašli kako leži u podnožju mermernih stepenica. Došla je hitna pomoć. Njeni prsti su grčevito stiskali Apuov ručni zglob, ljudi iz hitne pomoći su rekli: molimo vas da pođete s nama, to što vas drži je strašno važno, držeći se za vas, ona se drži za goli život.
U kolima hitne pomoći dvoje bolničara izigravali su dobrog i lošeg policajca. Glupa kučko, uradila si to samo da uplašiš svoje bližnje, zar misliš da mi nemamo pametnijeg posla, napolju ima toliko ozbiljnih slučajeva, ljudi koji su povređeni u pravim nesrećama, umesto da povređuju sami sebe, trebalo bi da te ostavimo da umreš. - Pusti je, siroticu, ne budi tako strog prema njoj, sigurno je užasno tužna, sve je u redu, dušo, mi ćemo se starati o tebi, i sve će biti dobro, uskoro će sinuti sunce i rasterati oblake. - Ne lupetaj gluposti, kakvi oblaci, pogledaj samo tu kuću, i koliko para imaju, toliko da sigurno misle da mogu sve da nas kupe. - Ne obaziri se na njega, draga, on samo tako priča, ovde smo da ti pomognemo, sad si u dobrim rukama. Ona je pokušala nešto da promrmlja, ali Apu nije mogao da razume reči. Znao je šta su ti ljudi radili, pokušavali da je spreče da potone u nesvest, a posle toga, posle ispiranja stomaka koje je morao da posmatra jer ga je njena ruka i dalje stiskala poput kandže, kad je došla svesti u bolničkom krevetu, rekla mu je: jedino što sam pokušavala da kažem u ambulantnim kolima, dete moje, bilo je, hoćeš li, molim te, da razbiješ nos toj bitangi.
Kući se vratila u trijumfalnom stilu jer je naravno ponovo bila postavljena na čelo domaćinstva, a taj mali izdajnik, koga je rodila neka druga žena, a ne ona, na kraju ju je molio za oproštaj, i ona je rekla da mu oprašta, mada mu zapravo nikad nije oprostila, i do kraja života nije više prozborila ni reći s njim. Niti je on zaista želeo njen oproštaj. Ona je njegovu majku nazvala nikogovićkom i zaslužila je sve što joj je učinio. Posle tog incidenta njegova braća su mu zalupila emocionalna vrata ispred nosa i rekli mu da ima sreće što nisu skloni nasilju. On je progutao ponos pa je i njih zamolio za oproštaj. Oproštaj nije brzo došao. Ali kako su godine prolazile, među njima se postepeno razvila rezervisana ljubaznost, kratkotrajna interakcija koju su autsajderi pogrešno tumačili kao neartikulisanu bratsku ljubav, a koja zapravo nije bila ništa više od uzajamne trpeljivosti.
U vazduhu su visila nepostavljena pitanja, nerešene misterije: zašto je dečak koji je izrastao u D Goldena tako očajnički želeo da upravlja domaćinstvom da svesno ponizi svoju maćehu samo da bi ostvario tu želju? Da li je time hteo da dokaže da mu je mesto među njima? Ili je, što je lako moguće, time hteo da osveti mrtvu ženu koja ga je rodila?
„Ne znam”, smušeno je odgovorio Apu kad sam ga upitao. „Kad nešto hoće da istera, ume da bude pravo malo govno.”

Usled akutnog osećaja različitosti, ukorenjenog u statusu vanbračnog deteta, D Golden je konstruisao jedan oblik ničeovskog elitizma da bi opravdao svoju izolaciju. (Kad god bi se zamislio nad Goldenovima, čovek se susreće sa senkom Ubermensch-a14). „Kako može da postoji ’zajedničko dobro’”, rekao je jednog dana u Vrtovima citirajući nemačkog filozofa. „Taj izraz je sam po sebi kontradiktoran: sve što je zajedničko ima malu vrednost. Stvari na kraju uvek moraju da budu onakve kakve jesu i kakve su oduvek bile: velike stvari ostaju za velike, ambisi za dubokoumne, nijanse i drhtavica za prefinjene, i, ukratko, sve što je retko za retke.” To mi je delovalo kao puko mladalačke poziranje; samo nekoliko meseci stariji od njega, u tome sam prepoznao vlastitu slabost prema filozofiji. D je zapravo bio odličan pozer, u maniru Dorjjana Greja, vitak, gibak, na granici feminiziranosti. Predstava koju je imao o sebi - da je on jedini iz svog plemena s kapacitetom za veličinu, da je samo on imao potrebnu dubinu karaktera da zaroni u dubine tuge, da je samo on bio redak - očigledno je bila povezana s odbrambenim porivom. Ali sam, uprkos tome, gajio duboko saosećanje prema njemu: sudbina mu je podelila stvarno loše karte, a svi mi podižemo odbrambene zidove, zar ne, a da ponekad uopšte ne znamo od čega se branimo, kakva će se to sila konačno obrušiti na njih i smožditi naše male snove.
Ponekad sam izlazio s njim na svirke. Poznavao je Ajvi Manuel, riđokosu pevačicu, koja mu se dopadala. Nastupala je jednom nedeljno kasno noću u klubu u Orčardu, a ponekad je nosila tijaru kako bi dokazala da je kraljica. Pevala je standarde kao što su Wild Is the Wind, Famous Blue Raincoat i Under the Bridge, a onda bi prešla na svoje stvari, dok bi D sedeo ispred nje za malim okruglim crnim gvozdenim stolom, zatvorenih očiju, njihao se u ritmu Bouija i Koena i pevušio vlastite reči na muziku Čili pepersa: ponekad osećam kao da se nisam ni rodio, ponekad osećam da i ne želim da se rodim. Ajvi Manuel mu je bila prijateljica zato što su, kako je govorio - i uopšte se nije šalio - sve strejt cure koje bi upoznao želele da se kresnu s njim, ali je Ajvi bila lezbijka pa su mogli da zasnuju pravo prijateljstvo. On je bio najlepši od svih Goldenovih, što bi i svako čarobno ogledalo bez oklevanja potvrdilo, a umeo je da bude i najšarmantniji. Svi koji smo živeli u kućama što su izlazile na Vrtove bili smo žrtve njegove ranjive otvorenosti, a čak i u širem komšiluku, D je uskoro stekao status posebne figure. Tvrdio je da mu smeta takva pažnja. Gde god da kročim, ljudi gledaju u mene, govorio je, neko uvek blene, kao da sam ja neko, kao da nešto očekuju od mene. Priberi se, odvratila bi Ajvi, niko ništa ne želi od tebe. On bi se samo osmehnuo i tobože pokajnički povio glavu. Šarm je bio njegova maska, isto kao i Apuova. Ispod površine je bio zamišljen i često tužan. Još od početka, od svih Goldenovih, on je u sebi nosio namračniju tamu, mada je na svet došao kao sunce, s glavom prekrivenom sasvim svetlom kosom.
Ali kosa mu je postepeno potamnela, stigavši do boje kestena, a nebo njegove prirode se naoblačilo, s čestim provalama sumornosti.
Ajvi nije dizala veliku prašinu oko svoje seksualnosti - kao muzičar, nije volela da sebi prišiva bilo kakve etikete. „Nemam problema da s tim izađem u javnost, ali mislim da to nema nikakve veze s mojom muzikom”, govorila je. „Ko mi se sviđa, to je moja stvar. Ne želim da to bude ono što će ljude opredeljivati da slušaju ili ne slušaju moju muziku.” Ali njenu publiku ipak su prevashodno sačinjavale žene, plus šarmantni mladić, koji nije želeo da ljudi blenu u njega, i moja malenkost.
Svi Goldenovi pripovedali su o sebi priče u kojima su suštinske informacije o njihovom poreklu bile ili izostavljene ili falsifikovane. Dok sam slušao te priče, u njima nisam tražio istinu, već naznake njihovog karaktera. Niti koje čovek ispreda o sebi razotkrivaju ga bolje nego što bilo kakav lični dosije. Razmišljao sam o tim anegdotama kao kockarskim tikovima, nevoljnim gestovima koji odaju šta igrač drži u rukama - trljanje nosa kad imate jake karte, pipkanje ušne resice kad su karte slabe. Vrhunski igrač pažljivo posmatra sve za stolom ne bi li pročitao te signale. Ja sam na istovetan način pokušavao da posmatram i slušam Goldenove. Pa ipak, jedne noći, otišao sam s D-om u klub u Orčardu, slušao Ajvi Manuel kako peva Bouijevu Ch-ch-ch-ch-changes, don’t it always seem to go Džoni Mičel i jednu od svojih stvari, uvrnutu naučnofantastičnu pesmu Terminator, u kojoj objašnjava kako bi putovanje kroz vreme moglo da bude korisno za potencijalne spasitelje ljudskog roda, i dok sam posle fajronta sedeo u praznom lokalu i cirkao pivo s njima, promakao mi je najrečitiji od svih signala. Mislim da je Ajvi bila ta koja je načela krajnje kompleksnu temu rodne pripadnosti, a D je odgovorio pričom iz grčke mitologije. Hermafrodit je bio dete Hermesa i Afrodite i nimfa Salmakida se tako strasno zaljubila u njega da je preklinjala Zevsa da ih zauvek spoji, i tako su postali jedno, dva bića stopljena u jedno telo, s primetnim odlikama oba pola. U to vreme sam mislio da je D time želeo da ukaže na bliskost koju je osećao prema Ajvi Manuel, kako su njih dvoje zauvek združeni kao prijatelji. Ali mi je on tad govorio čudnije priče, koje tad nisam umeo da saslušam; pričao je o sebi.
Glavna kvaka u metamorfozi je da ona nikad nije nasumična. Filomela, koju je njen zet Terej na silu obljubio i potom joj odsekao jezik, pretvorila se u slavuja i pobegla, oslobođena i obdarena najumilnijim glasom. Kao u priči o Salmakidi i Hermafroditu, bogovi dopuštaju da se jedno telo transformiše u drugo pod pritiskom očajničke potrebe - ljubavi, straha, oslobođenja ili tajne istine koja se skriva u dotičnom telu i koja može biti otkrivena samo kroz njegovu mutaciju.
D je u džepovima uvek nosio tri srebrna dolara, kako bi u bilo kom trenutku mogao da ih baci i dobije drevni kineski proročki heksagram. To je učinio i te noći u klubu u Orčardu. Pet nepromenjivih prekinutih linija i jedna nepromenjiva puna linija na vrhu. „Kako ispada, u pitanju je heksagram dvadeset tri”, objavio je i sklonio novčiće. Ja u to vreme nisam znao ništa o Ji dingu, ali sam kasnije te noći na Guglu potražio informacije o heksagramima. U doba interneta, svaka vrsta znanja nalazi se na samo dva klika. Heksagram broj 23 nosi naziv Uklanjanje i opisuje se kao heksagram razdvajanja. Njegov unutrašnji trigram simbolizuje Potres i Grmljavinu.
„Idemo kući”, rekao je D odmah posle toga i napustio lokal, uopšte se ne osvrnuvši.
Pustio sam ga da ide. Nemam običaj da jurim za ljudima čije ponašanje govori da su se zasitili mog društva. A možda se moja osetljivost isprečila na putu mog razumevanja: jer je prošlo dosta vremena pre nego što sam pomislio da možda taština, narcisoidnost i stidljivost nisu jedini razlozi za njegov strah da ga neko posmatra.

Na početku je uvek bol koji treba ublažiti, rana koju treba isceliti, rupa koju treba popuniti. A na kraju je uvek neuspeh - bol koji se ne može izlečiti, rana koja ne može da zaraste, neposustajuća melanholična praznina.

Što se tiče pitanja o prirodi dobrog, koje sam postavio na samom početku ovog narativa, mogu da pružim bar delimičan odgovor: život devojke koja se zaljubila u Dionisa Goldena jednog popodneva na pločniku u Baueriju, i ostala uz njega kroz sve što je usledilo, obavijajući ga nepokolebljivom ljubavlju - to je, po meni, jedna od najboljih definicija dobrog života koju sam pronašao tokom svog relativno kratkog i relativno skučenog postojanja. „Le bonheur ecrit a Venere blanche sur des pages blanches”, govorio je Monterlan - sreća piše belim mastilom po beloj stranici - a dobro je jednako neuhvatljivo kao i radost, dodao bih ja, i teško ga je sabiti u reći. Pa ipak, moram da pokušam: jer to što su njih dvoje pronašli, i čega su se fanatički držali, nije bilo ništa manje od toga - sreća proistekla iz dobrog, i održavana njime uprkos vanserijskim preprekama. Sve dok ga nesreća nije uništila.
Od trena kad ju je prvi put sreo - tog dana nosila je belu košulju i crnu olovka-suknju i pušila francusku cigaretu bez filtera na pločniku ispred Muzeja identiteta - shvatio je da nema svrhe da od nje skriva bilo kakve tajne jer je mogla da mu pročita misli kao da je na čelu nosio svetleći ekran preko koga je promicalo sve što mu se vrzmalo po glavi.
„ Ajvi mi je rekla da treba da se upoznamo”, rekao je. „Mislio sam da je to glupa ideja.”
„Zašto si onda došao?”, odvratila je okrenuvši glavu, kao da se užasno dosađivala.
„Hteo sam da te vidim, da vidim da li bih želeo da te vidim”, objasnio je. To ju je zaintrigiralo, ali tek maglovito, kako se činilo.
„Ajvi mi je rekla da tvoja porodica živi ovde u svojevrsnom izgnanstvu, zbog razloga o kojima ne želiš da govoriš”, rekla je ona. Oči su joj bile široke kao more. „Ali sad, kad stojiš preda mnom, vidim da se takođe nalaziš u ličnom izgnanstvu, izgnanstvu od sebe samog, možda još od dana kada si rođen.” On se namrštio, očigledno ozlojeđen. „A otkud ti to znaš?”, osorno je upitao. „Šta si ti, muzejski kustos ili šaman?”
„Postoji određena vrsta tuge”, odgovorila je ona povukavši dim goloaza, kao Ana Karina u filmu Ludi Pjero, „koja otkriva čovekovu otuđenost od vlastitog identiteta.”
„Ta moderna opsednutost identitetom počinje da mi ide na živce”, odbrusio je on previše srčano. „To nas sužava iznutra sve dok ne postanemo totalni tuđinci. Jesi li čitala Artura Šlezingera? On se protivi održavanju marginalizacije kroz afirmaciju različitosti.” Nosio je kišni mantil i šešir, jer se leto bližilo, ali još nije stiglo, kao žena koja daje lažna obećanja ljubavi.
„Ali mi baš to i jesmo, tuđinci, svi odreda.” Slabašno sleganje ramenima i nagoveštaj pućenja. „Stvar je u tome da postanemo precizniji u tome kom tipu tuđinaca želimo da pripadamo. I, da, upućena sam u teorije tog starog mrtvog tvrdokornog belca. Treba da pogledaš šta Gajatri Spivak kaže o strateškom esencijalizmu.”
„Hoćeš da negde sednemo? Da popijemo po jedan viski?" upitao je, i dalje zvučeći razdraženo, a ona je nastavila da ga posmatra kao priprostog glupaka, kao nekoga kome je trebala inteligentna pomoć. Nosila je čarape s crnim šavovima po sredini listova. „Ne sada”, rekla je. „Bolje uđi unutra da naučiš nešto o novom svetu.”
„A posle?”
„Ne, ni posle.”
Tu noć su proveli zajedno u njenom stanu na Drugoj aveniji. Imali su toliko tema za razgovor da se uopšte nisu upustili u seks, koji je, po njegovim rečima, svakako precenjen. Ona ništa nije odgovorila, samo je napravila belešku. Ujutru je sišao u prizemlje da joj donese kroasane, kafu, viski, cigarete i nedeljne novine. Ključevi su stajali u hodniku, na vrhu stočića od mahagonija, nalik na kutiju na nogarima, koji nije bio antikvitet, ali je predstavljao dobru kopiju. Podigao je poklopac i ugledao pištolj na crvenom baršunastom jastučetu, kolt sa sedefnom drškom, takođe dobra kopija, po svoj prilici. Podigao je revolver, okrenuo burence, prislonio pravi kraj uz slepoočnicu. Posle toga je tvrdio da nije pritisnuo obarač, ali ona ga je posmatrala kroz otvorena vrata spavaće sobe i čula škljocaj kad je čekić udario u praznu komoru. „Pronašao sam ključeve”, rekao je. „Idem po doručak.”
„Pazi da nešto ne prospeš!" doviknula mu je. „Da mi ne središ tepih u hodniku.”
Rija, tako se zvala. Cura i po. Samo tri-četiri godine starija od njega, ali već je bila na seniorskoj poziciji u muzeju, povremeno pevala ljubavne pesme u Orčardu i kreirala svoju indi modnu liniju od stare čipke i crne svile, često sa cvetnim motivima od brokata i orijentalnim temama, u kineskom i indijskom stilu. Majka joj je bila Indijka, a otac Amerikanac švedskog porekla. Njeno dugo skandinavsko prezime Zakarijasen bilo je preteško za američka usta, pa je i ona, baš kao što je on bio D Golden, postala naprosto Rija Z.
Sve naše tajne počinju s alfabetom.
„Hajdemo unutra da naučiš nešto o novom svetu.” Postojao je muzej američkih starosedelaca u Bouling grinu, i muzej Amerikanaca italijanskog porekla u Dudovoj ulici, i muzej Amerikanaca poljskog porekla u Port Vašingtonu, plus dva jevrejska muzeja, jedan u centru, a drugi na periferiji, i svi oni su se takođe mogli opisati kao muzeji identiteta, ali Mol - Muzej identiteta - imao je krupnije ambicije, njegov harizmatični kustos Orlando Vulf krenuo je u lov na sam identitet, tu novu svetsku silu, koja je već bila jednako moćna kao i bilo koja teologija ili ideologija, kulturni i verski identitet, nacija, pleme, sekta i porodica, bila je to ubrzano rastuća multidisciplinarna oblast, a u srcu Muzeja identiteta počivala je tema ličnog identiteta, koja je kretalo od biološkog aspekta, ali zadirala toliko dalje od toga, sve do rodnog identiteta, koji se raslojavao kao nikad ranije u ljudskoj istoriji, lansirajući čitave nove vokabulare koji su pokušavali da obuhvate i pojme sve te nove promenljivosti.
„Bog je mrtav, a identitet popunjava vakuum”, rekla mu je na ulazu u rodnu zonu, ošinuvši ga pogledom u kome je plamteo fanatični žar autentičnog vernika. „Ali kako se ispostavlja, stara božanstva su od samog početka bila rodno neodređena.”
Kosa joj je bila crna, podšišana skoro do glave. „Sjajna frizura”, rekao je on.
Stajali su među glinenim posudama, pečatima i kamenim skulpturama iz Akadije, Asirije i Vavilona. „Velika Majka, po Plutarhovom kazivanju, bila je interseksno božanstvo - u njoj su bila prisutna oba pola, koja se još nisu razdvojila.”
Kad bi iznajmio neki stari kabriolet, crveno-beli, s perajima, mogli bi malo da se provozaju, možda da krenu na turneju preko čitave Amerike. „Jesi li nekad videla Tihi okean?”, upitao je. „Verovatno nije ništa naročito, puko razočaranje, kao i sve ostalo.”
Nastavili su da šetaju muzejom. Unutra je bilo mračno, osvetljeni eksponati su svetlucali u tami, upadljivi kao uzvici koji paraju manastirsku tišinu. „Ovi predmeti iz kamenog doba možda predstavljaju transrodne sveštenice”, objasnila je. „Treba stvarno da obratiš pažnju. To je jednako važno za cisrodnu15 kao i za transrodnu populaciju.”
Taj termin ga je vratio u detinjstvo. Odjednom je ponovo učio latinski, sa fanatičnom posvećenošću, kako bi razorio moć svoje braće da ga drže po strani koristeći tajni jezik starog Rima. „Predloži koji idu uz akuzativ”, rekao je. „Ante, apud, ad, adversus / circum, circa, citra, cis. / Contra, erga, extra, infra. Nema veze. Cisalpska i Transalpska Galija. Kapiram. Samo što Alpi u ovom slučaju ne dele teritoriju već polove.”
„Ne sviđa mi se ta reč”, rekla je ona.
„Koja reč?”
„Pol.”
Oh!
„Kakogod, Bog nije mrtav”, rekao je on. „Bar ne u Americi.”
Bile su tu i dve skraćenice: MTF za muško koje je prešlo u žensko, i FTM za obrnut slučaj. Sada je počela da ga zatrpava rečima, rodnofluidni, dvorodni, bezrodni, trans sa zvezdicom: trans*, razlika između termina žena i žensko, rodno nesaglasni, rodno nesvrstani, nebinarni i, kao termin preuzet od američkih Indijanaca, dvodušni. Frigijska boginja Kibela imala je MTF sluge gale. U Afričkoj sobi naišao je na lugbarske MTF okule i FTM agule, na transseksualne amazonke iz Abomeja i kraljicu Hatšepsut s muškom odećom i lažnom bradom. U Azijskoj sobi zastao je pred kamenom figurom Ardhanarišvare, božanstva koje je napola žena. „Sa ostrva Elefanta”, rekao je, a onda se pljesnuo šakom preko usta. „Ništa nisi čula”, brzo je dodao, primetno besan na sebe.
„Mislila sam da ti pokažem fan-čuan kostime iz kineskih opera”, rekla je, „ali možda ti je za danas dosta.”
„Treba da krenem”, rekao je.
„Mogla bih sad da popijem taj viski”, odgovorila je ona.
Sledećeg jutra, za vreme doručka, dok je grickala kroasan u krevetu, ogrnuta belim čaršavima, u jednoj ruci držeći cigaretu, a u drugoj čašu s viskijem, tiho je promrmljala, „Znam koja je to zemlja čije ime ne želiš da izgovoriš. A znam i ime grada o kome ne želiš da pričaš.” Prošaptala mu je te reči na uvo.
„Mislim da sam se zaljubio u tebe”, odgovorio je on. „Ali hoću da znam zašto držiš pištolj u onom stočiću u hodniku.”
„Da upucam muškarce koji umisle da su zaljubljeni u mene”, odgovorila je. „A možda i sebe, ali još nisam odlučila.”
„Ne pominji mom ocu da si ovo saznala”, rekao je on, „ili neće biti potrebe da bilo šta odlučuješ.”

Zatvaram oči i puštam film u glavi. Otvaram oči i zapisujem to što sam video. Potom ponovo zatvaram oči.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:42 pm




9


Evo Vasilise, Ruskinje. Izgleda fabulozno. Moglo bi se čak reći da je divna. Ima dugu tamnu kosu. Telo joj je takođe izduženo, izvanredne građe. Trči maratone i bavi se ritmičkom gimnastikom. Specijalnost su joj vežbe s trakom. Kaže da je u mladosti bila nadomak da uđe u ruski olimpijski tim. Ima dvadeset osam godina. Bila je mlada kad je imala petnaest. Zove se Vasilisa Arsenijeva. Rođena je u Sibiru i tvrdi ni manje ni više nego da vodi poreklo od čuvenog istraživača Vladimira Arsenijeva, koji je napisao mnogo knjiga o toj oblasti, uključujući i onu koja je pretvorena u Kurosavin film Dersu Uzala, ali ta tvrdnja o poreklu nije potvrđena jer je Vasilisa, kao što ćemo videti, briljantan lažov i izuzetno vešta u umetnosti prevare. Kaže da je odgajana u srcu šume, u nepreglednim tajgama koje prekrivaju veći deo Sibira, i da su joj roditelji Nanajci, čiji su muškarci zarađivali za život kao lovci, traperi i vodiči. Rođena je godine kad je održana Olimpijada u Moskvi, a njena heroina, u vreme odrastanja, bila je velika gimnastičarka Neli Kim, Korejka-Tatarka. Šezdeset pet zemalja, uključujući Sjedinjene Države, bojkotovalo je moskovske igre, ali ona je, odrastajući usred duboke šume, bila daleko od politike, mada je čula za pad Berlinskog zida, koji se desio kada je imala devet godina. Bila je srećna zbog toga jer je dotad već počela da prelistava časopise, želela da ode u Ameriku, da joj se tamo svi dive i da šalje američke dolare svojima u zavičaju.
To je i uradila. Odletela iz gnezda. I sad je evo u Americi, u Njujorku, a povremeno i na Floridi, i stvarno joj se dive, i zarađuje dobre pare baveći se poslom kojim se bave svi oni koji su lepi. Mnogi je žele, ali ona ne traži običnog muškarca. Ona traži zaštitnika. Cara.
Eto Vasilise. Ona ima čarobnu lutku. Kada je, nekad davno, jednu raniju Vasilisu njena zla maćeha poslala kod Baba Jage, veštice koja živi u srcu najdublje šume i jede decu, čarobna lutka joj je pomogla da pobegne i krene u potragu za svojim carem. Tako se bar kaže u priči. Ali ima i onih koji pričaju drugačije, tvrdeći da je Baba Jaga pojela Vasilisu, da ju je proždrala kao i sve ostale, i onda je ružna stara veštica poprimila lepotu mlade devojke - odnosno, spolja je postala pljunuta Vasilisa Prekrasna, mada je iznutra ostala oštrozuba Baba Jaga.
Ovo je Vasilisa iz Majamija. Sada je plavuša. I uskoro treba da sretne svog cara.

U zimu 2010, nekoliko dana uoči Božića, četvorica Goldenovih, uzbunjeni pretečom vremenskom prognozom, u društvu gospođe Osorne i gospođe Brbljive, Neronovih vernih asistentkinja, i moje malenkosti, poleteli su na jug s Titerborskog aerodroma, avionom za kakav dotad nisam znao da postoji, sve dok mi Apu nije objasnio da je to nešto što redovni korisnici zovu pi-džej, i tako smo izbegli veliku mećavu. Stanovnici grada koji smo ostavili za sobom uskoro će početi da se žale na nedopustivu sporost mašina za čišćenje snega, a pojaviće se i tvrdnje da su čistači namerno zabušavali u znak protesta jer je gradonačelnik Blumberg skresao budžet. U Central parku je napadalo pola metra snega, u nekim delovima Nju Džerzija skoro čitav metar, a čak se i Majami te zime suočio s najhladnijim decembrom u poznatoj istoriji, mada je u proseku bilo oko šesnaest stepeni Celzijusa, što znači da i nije bilo baš tako hladno. Matori je unapred iznajmio nekoliko apartmana u velikoj vili na privatnom ostrvu preko puta samog vrha Majami Biča, pa nam je skoro sve vreme bilo sasvim dovoljno toplo. Petji se dopalo ostrvo; jedina dodirna tačka s kopnom bilo je pristanište u kome je bio usidren jedan jedini trajekt i nijednom autsajderu nije bilo dopušteno da kroči na to začarano tlo, osim ako se stanovnici ostrva lično ne zauzmu za njega. Paunovi obe vrste, i ptičje i ljudske, šepurili su se naokolo bez straha da će ih primetiti nedostojne oči. Imućni su razgolićivali kolena i tajne i sve je ostajalo tu. Zbog toga je Petja uspeo da ubedi sebe da je to ostrvo skoro isto što i zatvoren prostor, a njegov strah od spoljašnjeg sveta povukao se među senke režeći.
- Oh, ni vi ne znate šta je pi-džej? Privatni džet, dušo. Nema na čemu.
Apu - druželjubivi Apu, a ne onaj moj natmureni vršnjak D - pozvao me je da pođem s njima, a majka mi je rekla: „Pa idi”, mada je to značilo da neću biti kod kuće za praznik, „uživaj u životu, što da ne?” Tada nisam znao da mi se više nikad neće ukazati šansa da dočekam fiktivnog malog Isusa ili aktuelnu Novu godinu sa svojim roditeljima. Nisam mogao da pretpostavim šta će se desiti, ali i dalje osećam gorko kajanje.
Apu je bio u svom elementu, ćaskao s ostrvskim krem društvom ruskih milijardera i zavodio njihove supruge, nagovarajući ih da mu poziraju za portret, po mogućstvu oskudno odevene. Ja sam tapkao za njim kao veran pas. Žene ruskih milijardera uopšte nisu primećivale moje prisustvo. To je bilo dobro; nevidljivost je bilo stanje na koje sam navikao i koje mi je najviše prijalo.
A D Golden: on je poveo Riju i njih dvoje su sve vreme bili vezani kao creva i uglavnom su se držali po strani. Sluge su služile, dvorani dvorili, Osorna se nervirala, a njena mlađa drugarica Brbljiva torokala - i boravak Goldenovih je proticao baš glatko. A ja, njihov krotki Tintin, bio sam dovoljno srećan. Veće uoči Nove godine ostrvo je priredilo fabuloznu zabavu za svoje fabulozne stanovnike, nezaobilazni skupi vatromet, prvoklasni jastozi, vrhunska muzika i plesači, i Neron Golden je objavio nameru da izađe na plesni podijum.
Kako sam ubrzo otkrio, matori je bio opasno dobar plesač. „Da si ga samo video pre nekoliko godina, za sedamdeseti rođendan”, rekao mi je Apu. „Najlepše cure čekale su u redu da zaigraju s njim, a on je plesao valcer, pa tango, pa polku, privijao se uz njih i okretao ih oko sebe. Bio je to ples telo uz telo, a ne disko-cupkanje, batrganje i padanje u trans, koje karakteriše naše degradirano doba.” Sad kad znam porodične tajne, mogu da ga zamislim kako pozira na velikoj terasi iznad mora u svom domu u koloniji Valkešvar, držeći u naručju elitne lepotice iz bombajskog visokog društva, dok ga njegova zapostavljena supruga - koju ću nastaviti da zovem Popejom Sabinom, u skladu s porodičnim julijevsko-klaudijevskim sklonostima - posmatrala iz prikrajka, prekorno ali ćutke. Sada je bio stariji, prevalio je sedamdeset četvrtu, ali nije izgubio ni ravnotežu ni veštinu. Ponovo je bio okružen mladim ženama, koje su jedva čekale da ih privije uz sebe. Jedna od njih bila je i Vasilisa Arsenijeva, koja je svoj životni moto preuzela od Isusa Hrista, iz Jevanđelja po Mateju, glava četvrta, stih devetnaesti: „I reče im: hajdete za mnom, i učiniću vas lovcima ljudskijem.” Savršeno je tempirala vreme. Baš kad je nastupila Nova godina, u ponoćni, to jest veštičji čas, bacila je sudbinsku udicu. I kad su zaplesali, nijedna više nije mogla da se meri s njom. Red je stigao do kraja.
To je Vasilisa. Pleše sa svojim carem. Ruka joj je oko njegovog tela, a izraz na licu govori: nikad te neću pustiti. Viša od njega, blago se savija i primiče usne ka njegovom uhu. Njegovo uho se izvija ka njoj, pokušava da shvati šta mu govori. To je Vasilisa. Njen jezik palaca po njegovoj ušnoj školjci, govori bez reči, univerzalnim jezikom koji svi muškarci razumeju.

Kuća Vanderbiltovih nalazi se u samom srcu ostrva. Premotajte snimak: evo Vilijama Kišama Vanderbilta Drugog na jahti dugačkoj Sedamdeset šest metara, kako sklapa pogodbu s građevinskim preduzimačem Karlom Fišerom. Da trampi jahtu za ostrvo. Daj da se rukujemo u to ime. Evo Bebea Reboza, koji je u vreme afere Votergejt bio okarakterisan kao Niksonov reketaš, kako se pridružuje grupi koja je kupila ostrvo od tipa koji je kupio ostrvo od tipa koji je kupio ostrvo od Vanderbilta. To ostrvo ima istoriju. Ima opservatoriju. Ima ranije pomenute paunove. Ima diskreciju. Ima golf. Ima klasu.
A sad, u ove hladne praznične dane, u Kući Vanderbiltovih, posle novogodišnjeg plesa na podijumu prekrivenom prvoklasnim parketom, postavljenom napolju, među drvećem ukrašenim svetlucavim sijalicama, i upaljenim mangalima, i živom muzikom, i ženama posutim draguljima, i obezbeđenjem koje čuva te dragulje, i muškarcima koji su kupili te dragulje i dive se sad onome što poseduju, dotično ostrvo dobilo je i naširoko prepričavanu zimsko-prolećnu, novembarsko-aprilsku romansu. Moj novac za tvoju lepotu. Da pljunemo pa da se rukujemo u to ime.

Novogodišnje veče rezervisano je za ples, i nakon što je muzika utihnula, ona već naređuje Neronu, idi kući i spavaj, hoću da budeš odmoran za mene kad se stvarno upustimo u to. I on poslušno odlazi u krevet, kao dobar dečak, dok njegovi sinovi to zabezeknuto posmatraju. Ne, to se ne dešava stvarno, govore njihova lica. Nemoguće da će nasesti. Ali njegov autoritet je tako snažan da se niko ne usuđuje ni da zucne. Naredne noći Neron prazni apartman koji je iznajmio za sebe i svoje asistentkinje, prognavši osoblje i porodicu u preostale tri stambene jedinice, gde ima sasvim dovoljno spavaćih soba. On ostaje sam na sedmom spratu, odakle posmatra vrhove palmi, malu plažu u obliku polumeseca i blistavu vodu u pozadini. Večera - škampi u koktel-sosu, hladni odresci, salata od avokada i kelja, korpa s voćem, tiramisu za desert - stiže motornim čamcem iz otmenog restorana na južnoj strani reke Majami i biva postavljena na sto. Tu su i led i kavijar i votka i vino. Tačno u dogovoreno vreme, ni minut ranije ili kasnije, ona stiže pred njegova vrata, u zlatnoj odeći, skockana kao poklon, s mašnom na zadnjem delu haljine, tako da može lako da je otpakuje.
Oboje su saglasni da im nije do jela.
I evo Vasilise Prekrasne kako se podaje svom caru.
Prve i druge noći, prve dve noći nove godine, pokazuje mu svoju robu, dopušta mu da vidi kvalitet svoje ponude, ne samo u fizičkom već i emocionalnom smislu. Ona... i tu uzmičem i silim se da stanem, postiđen, lansiran u naprasnu sramežljivost, jer posle svega, kako da se drznem dalje? Treba li da kažem da sam dobro upoznao taj soj, da sam je video kao žutu maglu koja trlja leđa i tare njušku, i ako smem kažem, gura jezik u uglove njegove večeri? Kako da se usudim, kako? I ko sam ja, na kraju krajeva? Ja nisam princ. Samo dvoranin iz njegove svite, snishodljiv, radostan što može da bude na usluzi. Skoro, ponekad, čak i dvorska luda... Ali ako poeziju ostavimo po strani, već sam preduboko zabrazdio da bih sad mogao da stanem. Već je zamišljam. Možda kleči pored njega na krevetu. Da, mislim da kleči. Pitajući da li želi ovo? Je li na to mislio?
On je kralj. On zna šta hoće. I šta god da želiš, kaže ona, i kad god poželiš, tvoje je. A treće noći prelazi na razgovor o poslu. On nije nimalo šokiran. To olakšava sve. Biznis je njegova zona sigurnosti. Ona odnekud izvlači odštampanu kartu veličine razglednice, s kućicama za štrikliranje. Daj da razmotrimo detalje, kaže.
Jasno je da ne bi trebalo da živim u kući u Makdugalovoj ulici. To je tvoj porodični dom, za tebe i tvoje sinove. A ja ti nisam žena te ti stoga nisam ni porodica. Zato možeš da biraš između (a) rezidencije u Vest Vilidžu, zbog zgodnog i lakog pristupa, ili (b) rezidencije na Aper Ist Sajdu, zbog blage distanciranosti i veće diskrecije. Veoma dobro, onda (b), to se i meni više sviđa. Što se tiče veličine apartmana, najmanje dve spavaće sobe, je li tako? I još jedna za umetnički atelje, može? A onda, da li će taj stan biti moje vlasništvo, ili će biti iznajmljen, i na koliki period? U redu, razmisli o tome. Sad možemo da pređemo na auto. Tu ti ostavljam odrešene ruke, možeš da biraš između (a) mercedesa kabrioleta, (b) nekog BMW-a iz serije 6, (c) leksusa terenca. Oh! (a)! krasno, obožavam te! Takođe me zanima gde ću imati otvorene račune, (a) u Bergdorfu, (b) u Barnisu, (c) na oba mesta. Fendigučiprada se podrazumeva. Ekvinoks, Soho haus, svaki haus, pogledaj spisak. Onda, tu je i pitanje mesečnih primanja. Pored sebe treba da imaš ženu kakva ti dolikuje. Vidiš, govorimo o kategorijama od deset, petnaest, dvadeset. Preporučujem ti da budeš velikodušan. Da, izraženo je u hiljadama dolara, dušo. Savršeno. Nećeš zažaliti. Biću savršena žena za tebe. Govorim engleski, francuski, nemački, italijanski, japanski, mandarinski i ruski. Znam da skijam i po snegu i po vodi, surfujem, trčim i plivam. Takođe sam zadržala elastičnost stečenu dok sam se bavila gimnastikom. Uskoro ču znati bolje šta da uradim da te zadovoljim nego ti sam, a ako nam je potrebna pomoćna oprema, ako u tu svrhu treba da napravimo sobu, sobu samo za nas, našu malu igraonicu, da tako kažem, postaraću se da to bude obavljeno besprekorno i u krajnjoj diskreciji. Nikad neću pogledati drugog muškarca. Nijedan muškarac sa strane neće me dodirnuti niti ću tolerisati bilo kakva nabacivanja ili nedolične opaske. Ti zaslužuješ ekskluzivnost, i to ćeš i dobiti, kunem se. To je zasad sve, ali ćemo kasnije morati da popričamo o još nečemu.
Ta stvar je brak, kaže ona, snizivši glas do najpromuklijeg i najzavodljivijeg nivoa. Kao tvoja žena, imaću čast i status. To mogu da dobijem samo i isključivo kao tvoja supruga. Do tada, u redu, biću srećna, i najodanija od svih žena, ali vidiš, meni je moja čast strašno važna. Ti to razumeš, naravno. Nikad u životu nisam srela muškarca tako punog razumevanja.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:43 pm






10


Ponavljam: preduboko sam zabrazdio da bih mogao da stanem. Moram da nastavim sa zamišljanjem, da nastavim da virim kroz otvor kabine, da ubacim još jedan novčić u prorez. Da, u mojoj mašti to je preraslo u film. Široki plan, crnobela tehnika.
Trojica sinova Nerona Goldena, PETJA, APU i D, od kojih su dvojica znatno stariji od nove očeve ljubavi, a treći samo četiri godine mlađi, našli su se u kolektivnoj konfuziji. Uprkos međusobnim razlikama, to je porodično pitanje od vitalnog značaja pa su se okupili da prodiskutuju o problemu, mada im nije lako da formulišu bilo kakvu strategiju. Sastaju se van iznajmljenih apartmana, stojeći u zbijenoj grupi na maloj ostrvskoj plaži, koja je prazna zbog neprimereno hladnog vremena, niske temperature, jakog vetra, brzih oblaka i, kako su ubrzo shvatili, zbog rizične vožnje po kiši koja se na tlu ledi. Nose šešire, kapute i šalove i izgledaju kao zaverenička klika čeških intelektualaca koji stoje na obali nekog mora u Bohemiji, a posmatrani izbliza, nalik na postrojene vagone. Uprkos namrštenim čelima dvojice starijih, RIJA Z stoji tamo s D-om, čvrsto se privijajući uz njega, kao da se plaši da će je vetar oduvati. RIJA je istih godina kao Vasilisa. D je to skapirao, ali ništa ne pominje.
Kamera posmatra svakog ponaosob u ekstremno krupnom planu, ali kad počnu da govore, kadar se širi.
PETJA
(izlaže svoju zabrinutost teoretski, u tipičnom
neumoljivo nezgrapnom maniru)

Ono što suštinski određuje život velikog čoveka jeste izbor da li će uraditi ono što je ispravno ili ono što je trenutno ugodno. Abrahamu Linkolnu, koji je bio vrstan rvač i voleo dobru borbu, sigurno bi bilo milije da vreme provodi na strunjači nego da započne rat u kome je poginulo oko dva procenta stanovništva, odnosno oko šeststo dvadeset hiljada ljudi, po gruboj proceni, ali je rešio da učini ono što je bilo ispravno. Mariji Kiri bi nesumnjivo bilo draže da provodi vreme s ćerkom nego da umre od zračenja, ali pogodite šta je od ta dva odabrala. Ili uzmite primer Mahatme Gandija, koji je u mladosti voleo da izgleda kao čovek od stila, u otmenom britanskom odelu, svakako mnogo lepšem od sirotinjskog belog platna prebačenog oko kukova. Međutim, to belo platno, politički govoreći...
APU
(prekida govor koji bi inače mogao da se
pretvori u beskrajno nabrajanje)

Zato naš otac ne bi smeo da dopusti da ga upeca neka Ruskinja, neka tamo... ruska gimnastičarka, da ne upotrebim neku jaču reč.
Kamera kruži oko njih, prilazeći sve bliže, hvatajući pesak raspršen u vazduhu, tik iznad njihovih glava, motreći na njih kao špijunski dron.


D

On će se oženiti njome. Ona je to čvrsto zacrtala, a on neće moći da joj odoli.
PETJA

U slučaju braka, izranja mnoštvo zakonskih pitanja. Status najbližih srodnika postaje problematičan, baš kao i izvršenje medicinskih klauzula iz testamenta, a tu je i šire pitanje nasledstva. Takođe treba razmotriti potencijalno mesto venčanja i varijacije između zakona koji važe na Floridi i u Saveznoj Državi Njujork.
APU

Naš otac nije budala. Trenutno je možda lud za njom, ali u suštinski važnim poslovima sigurno se neće ponašati kao budala. On čitavog života sklapa poslove. Shvatate da bi u tom slučaju trebalo da se osigura predbračnim ugovorom neprobojnim kao pancir.
PETJA
(glas mu prelazi u zavijanje, u skladu sa sve jačim hukom vetra)

Ko će o tome razgovarati s njim?
(pauza)

Ja ne mogu.
(pauza)

To mu se neće dopasti.
APU

Treba to da obavimo zajedno.
D
(sleže ramenima, spremajući se da ode)

Mene boli uvo za pare. Pustite matorca da radi šta mu volja. On i RIJA kreću.
RIJA
(zastaje, osvrnuvši se ka Apuu i Petji)

Je l’ vam možda palo na pamet da ga ona čini srećnim i da u srcu možda oseća ljubav prema njemu? A čak i da glumi, to i dalje može biti dobro. Dobro je sve što smanjuje količinu globalne nesreće, ili količinu globalne nepravde, Ili oba. I zato, ako ona uspe da smanji njegovu tugu makar i nakratko, makar i prevarom, onda se i to računa kao dobro.
Vidim kakav je život stvorio za vas trojicu. On je kao ogroman krov pod kojim nalazite utočište. Udaljite se od njega i uletećete pravo u oluju, sva trojica, ali on je trenutno tu, uz vas. Tako je sve dok ne prestane da bude tu. Ali on nije samo kuća u kojoj živite. On je muškarac i ima svoje muške potrebe, da želi i da bude željen. Zašto to hoćete da mu uskratite? Zar mislite da to može da prestane zbog onog što piše u kalendaru? Dopustite da vam otvorim oči. Nema veze koliko godina imate. To nikad ne prestaje.
PETJA
(ponavlja, posramljenog lica, tužno poskakujući
dok kiša pada s nebesa)

To nikad ne prestaje, to nikad ne prestaje, to nikad ne prestaje, to nikad ne prestaje, to nikad ne prestaje, to nikad ne prestaje, to nikad ne prestaje, to nikad ne prestaje, to nikad ne prestaje, to nikad ne prestaje, to nikad ne prestaje, to nikad ne prestaje, to nikad ne prestaje, to nikad ne prestaje, to nikad ne prestaje, to nikad ne prestaje...
Počinje da pljušti kao iz kabla. Voda na sočivu kamere. Slika se stapa sa belinom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:43 pm





11


Ovo je Vasilisina najbolja drugarica, i njena lična fitnes instruktorka, a zove se, recimo, Maša. Maša je sitnije građe, svakako niža od Vasilise, ali veoma snažna, i pritom lezbijka, i takođe, neminovno, plavuša. Maša želi da postane filmska glumica. Kad to pominje pred Neronom Goldenom, on kaže: „Dušo, s takvom ambicijom imaš sve što treba, ali si na pogrešnoj obali.”
Matori je produžio boravak na ostrvu s porodicom i svitom, samo što je došlo do promene u smeštaju. Vasilisa se uselila u Neronov apartman zajedno sa svojom drugaricom i ličnom fitnes instruktorkom, a svi ostali morali su da se prerasporede po ostalim apartmanima. Niko nije naročito oduševljen zbog toga, niko osim Nerona, Vasilise i Maše. A onda, one noći kad dve dame treba da se dosele kod njega, Neron ih izvodi na večeru. Na ostrvu postoje dobra mesta za obedovanje, ali Neron želi najbolje od najboljeg, a to podrazumeva ulazak u njegov sportski bentli, s Vasilisom na suvozačevom mestu i Mašom ušuškanom na zadnjem sedištu, ukrcavanje na trajekt i vožnju do čuvenog italijanskog restorana, u kome je naručio hranu koju nisu stigli da pojedu one večeri kad su imah prvi sudar. U čuvenom italijanskom restoranu dve dame u svom ushićenju piju previše votke; Neron se uzdržava jer treba da vozi nazad. Kad najzad krenu nazad na ostrvo, dame se glasno smeju i otvoreno flertuju, što Neronu sasvim odgovara. Po ulasku u apartman, i on ispija nekoliko votki. Ali tada nastupa čudan preokret. Lična instruktorka naginje se ka Vasilisi Prekrasnoj i ljubi je u usta.
A Vasilisa odgovara. A onda totalna tišina u sobi, dok se dve dame grle, a Neron Golden sedi u fotelji, posmatrajući, ni izdaleka napaljen, već naprosto šokiran, osećajući se kao budala, pogotovo kad njih dve ustaju, uopšte se ne osvrnuvši ka njemu, gase svetla u dnevnoj sobi, kao da on nije tu, odlaze u njegovu spavaću sobu - njegovu spavaću sobu! - i zatvaraju vrata za sobom.
U njihovom odsustvu, prvo zbog čega krv počinje da mu ključa jeste nehajni čin gašenja svetla. U njegovoj kući! Dok je on tu! Kao da je on niko i ništa! Zahvaćen plimom besa, uviđa kako je strašnu grešku napravio. Vidi sebe kao obmanutog starca i njegov ponos se propinje i traži od njega da se vrati svom pravom ja, da ponovo bude moćan čovek, finansijski titan, nekadašnji građevinski magnat i lider industrije čelika, glava porodice, kolos koji stoji u veličanstvenom dvorištu Zlatne kuće, bivši i budući kralj. Ustaje s fotelje i ostavlja dve žene u spavaćoj sobi, da rade šta god im volja, a on postojanim korakom kreće ka vratima.
Pored vrata se nalazi mali plakar u kome, na polici iznad okačenih kaputa, stoji mala kožna putna torba. On oduvek veruje u fenomen promenljivosti; zna da ono što deluje kao čvrsto tlo pod nogama u bilo kom času može da se pretvori u živi pesak i da proguta čoveka. Zato uvek budite spremni. On je bio spreman za veliki prelazak iz Bombaja u Njujork, a spreman je i za ovaj mali odlazak. Skida torbu s police, proverava džep pantalona, da vidi da li su ključevi od ostalih apartmana tu, gde i treba da budu, i tiho odlazi. Ne treska vratima. Zna da se u susednom apartmanu, gde Petja spava zajedno sa svitom ličnih pomagača, nalazi mala devojačka soba u kojoj niko ne boravi. Neronu sad ne treba luksuz. Trebaju mu vrata koja će zatvoriti, i jedan krevet iza njih, ništa više od toga. Ujutru će se pozabaviti onim čime mora da se pozabavi, a dotad će prikupiti svu raspoloživu snagu. Njegova glava će ponovo zavesti kontrolu nad srcem. Ulazi u devojačku sobu, skida jaknu, kravatu i cipele, ali se ne muči oko ostalog, i ubrzo tone u san.

Potcenio je tu ženu. Pogrešno je procenio svoju ranjivost i njenu odlučnost. Ispod sve njegove snage krije se usamljenost i ona to može da oseti kao što lovački pas oseća ranjeni plen. Usamljenost je slabost, a ona je Baba Jaga u koži Vasilise Prekrasne. Ako poželi, može živog da ga pojede. Može odmah da ga smaže.
Jesi li budan? Oh, dragi moj, tako mi je žao. Tako se stidim. Izvini, bila sam pijana. Loše podnosim alkohol. Tako mi je žao. Oduvek sam znala da se pali na mene, ali nisam očekivala tako nešto. Rekla sam joj da ide. Nikad je više nećemo videti, kunem ti se, ona je prognana iz mog života, ona više ne postoji. Molim te da mi oprostiš. Volim te. Molim te da mi oprostiš samo ovaj put i više nikad ništa nećeš morati da mi opraštaš. Odužiću ti se na svaki mogući način, videćeš, svakog dana ću činiti sve što je u mojoj moći da ovo zaboraviš i da mi oprostiš. Bila sam pijana pa sam postala radoznala, a uopšte ne volim žene, nisam od tog soja, nije mi se čak ni dopalo, i samo sam se komirala i zaspala, a kad sam se probudila, bila sam užasnuta, o bože, šta sam to uradila, šta sam uradila čoveku koji je bio tako dobar prema meni, i zato hoću da ti se izvinim iz dubine duše, da ti poljubim stopala, da ih operem suzama i osušim svojom kosom, i znaš, na nekoliko sekundi sam čak pomislila da bi to moglo da te uzbudi, ali to je bila glupost, alkohol mi pomutio razum, tako mi je žao, kad popijem, postanem pomalo neodgovorna, pomalo divlja, i zato se više nikad neću napiti, osim ako ti to ne želiš, osim ako ne želiš da postanem pomalo divlja i neodgovorna u tvom naručju, onda će mi biti zadovoljstvo da ti ugodim na taj način, oprosti mi, prihvati moj stid i moje ponizno izvinjenje, gde si, dopusti mi da dođem kod tebe. Dopusti mi da dođem samo na trenutak i da ti se izvinim gledajući te u oči, a onda, ako mi kažeš da odem, otići ću, i dobiću ono što sam zaslužila, svesna sam toga, ali ne teraj me da odem a da mi ne pružiš šansu da ti u lice kažem: izvini, pogrešila sam, strašno sam pogrešila, ali bila sam pijana; i molim te da me pustiš unutra, da vidiš kako posramljeno stojim pred tobom, i možda u svom srcu pronađeš snage da pređeš preko toga, da u meni vidiš svu ljubav svu zahvalnost svu ljubav koju želim da ti pružim i zbog toga možda odlučiš da me pustiš unutra, da mi ne zalupiš vrata pred nosom, da vidiš istinu u mojim očima i da mi oprostiš, a ako to ne učiniš, onda nemam nikakva prava, poviću glavu i otići i nikad me više nećeš videti, nikad više nećeš videti moj goli stid, nikad više nećeš videti moje telo kako drhti i jeca pred tobom zbog mog sramnog čina, nikad me više nećeš videti, nikad više neću moći da te dodirnem, da ti uradim toliko toga, nikad više, toliko je toga što se više nikad neće desiti, ako me oteraš od sebe, otići ću, ali možda, zato što si ti veliki čovek, možda mi dopustiš da ostanem, samo veliki ljudi umeju da praštaju, a to nije bilo ništa, samo glupa greška, ludorija, i možda to uvidiš i dopustiš mi da ostanem, ali dopusti da dođem kod tebe, sad ću doći kod tebe, takva kakva jesam, gde god da si, ako želiš da klečim gola pred tvojim vratima, uradiću to, uradiću bilo šta, sve što treba, samo mi dopusti da dođem, gde god da si, samo mi dopusti da dođem.
Dakle, to je taj trenutak. Može da prekine vezu, da otpiše gubitke i bude slobodan. Video je kakva je ona, maska je skliznula i otkrila njeno pravo lice, i šta god da mu kaže, to ne može da izbriše ono što je video i osetio kad su isključile svetla i otišle u njegovu spavaću sobu - njegovu spavaću sobu! - i zatvorile vrata. Može da se okrene i ode.
Ona je sve bacila na samo jednu kartu: na to da će on želeti da natera sebe da poništi taj prizor, da izbriše to osećanje. Da će želeti da upali svetlo, da otvori vrata spavaće sobe, da je zatekne tamo, samu, kako ga čeka. Da će sebi ispričati tu priču, priču o istinskoj ljubavi, i zakoračiti u nju.
On ne prekida vezu, već sluša. Odlazi do apartmana u kome ga ona čeka. I naravno, ona mu nudi svoje izvinjenje na toliko načina, i mnogi od tih načina mu gode, ali to je samo površina. Ispod te glazure leži istina, istina da je ona sad svesna svoje moći, da zna da je ona ta koja vuče konce u njihovoj vezi, i da će uvek tako biti, i da on tu praktično ništa ne može.
Lepa gospa bez milosti u okove te baci.
Monolog V. Arsenijeve na temu ljubavi i potrebe
Molim vas. Ne tražim saosećanje zbog mog siromašnog porekla. Samo oni koji nikad nisu bili siromašni misle da siromaštvo može da poziva na saosećanje, a jedina dolična reakcija na takvo stanovište jeste prezir. Neću se zadržavati na teškoćama koje su saletale moju porodicu, mada ih je bilo puno. Postojalo je pitanje hrane, i pitanje odeće, i pitanje toplote, ali postojalo je i nešto što nikad nije dolazilo u pitanje, a to je dovoljna količina alkohola za mog oca, čak bi se moglo reći, i više nego dovoljna. U mojim mladim godinama preselili smo se u grad Noriljsk u blizini Norilaga, nekadašnjeg Noriljskog gulaga, koji je, naravno, zatvoren pre nekih šest decenija, ali je iza njega ostao grad koji su podigli nekadašnji logoraši. Kad sam napunila dvanaest godina, saznala sam da u taj grad nije smeo da kroči niko ko nije Rus, kao i da je bilo jednako teško otići iz njega. I zato razumem šta je komunistička represija i potonja nekomunistička represija, ali me ne zanima da razglabam o tome. Baš kao ni o pijanstvu mog oca. Siromaštvo je odvratno stanje, a neuspeh da se iz njega izvučete je jednako odvratan. Srećom, bila sam osoba koja se u svemu isticala, i na fizičkom i na mentalnom planu, pa sam uspela da dođem u Ameriku, i zahvalna sam zbog toga, ali takođe znam da je moje prisustvo u ovoj zemlji plod mog vlastitog truda i da nemam kome da zahvaljujem. Ostavljam prošlost za sobom i postajem to što jesam na ovom mestu ovde, obučena u ovu odeću, sada. Prošlost je pocepani kartonski kofer pun fotografija koje prikazuju scene koje više ne želim da vidim. I seksualnog zlostavljanja o kome ne želim da pričam, mada je i toga bilo. Bio je jedan ujak, a nakon što su mi se roditelji razveli, i majčin dečko. Zatvaram kofer. Ako šaljem novac kući, svojoj majci, time joj zapravo šaljem poruku: molim te, neka taj kofer ostane zatvoren. Takođe, tu su sad i bolnički računi za mog oca, koji boluje od raka. Šaljem novac, ali sam prekinula svaki drugi kontakt s njima. Slučaj zaključen. Zahvaljujem Bogu što sam lepa jer mi to dopušta da izbacim ružnoću iz svog života. Usredsređena sam na ono što je ispred mene, sto posto. Usredsređena sam na ljubav.
Ono što ljudi nazivaju ljubavlju, kažu cinici, zapravo je potreba. Ono što ljudi nazivaju večnim, kako tvrde cinični i nevoljeni, samo je pozajmljeno. Ja sam iznad takvih razmatranja, koja su prosta i niska. Ja verujem u svoje dobro srce i njegovu sposobnost za veliku ljubav. Potreba postoji, to je neosporno, i mora da bude zadovoljena, to je preduslov bez koga ljubav ne može da se rodi. Čovek mora da zaliva zemljište da bi biljka rasla. Kad imate posla s velikim čovekom, morate da ugodiš njegovoj veličini, i on će zauzvrat biti velikodušan u svojoj ljubaznosti prema vama i stići ćete do dogovora, i to je savršeno normalno, to je, da tako kažemo, kao zalivanje. Ja sam surovo realna osoba i znam da kuća prvo mora da se sagradi pa da se onda neko useli u nju. Prvo sagradite snažnu kuću, a onda možete zanavek srećno da živite u njoj. To je moj način. Znam da me se njegovi sinovi plaše. Možda se plaše za svog oca, možda za sebe, ali oni razmišljaju samo o toj kući a ne o životu u njoj. Oni ne misle na ljubav. Kuća koju ja gradim je kuća ljubavi. Oni bi to trebalo da shvate, ali ako ne shvate, svejedno ću nastaviti da je gradim.
Da, oni svoju kuću nazivaju Zlatnom kućom, ali u čemu je njena svrha ako nema ljubavi u svakoj sobi, u svakom kutku svake sobe? Ljubav je zlatna, a ne novac. Oni nikad nisu osetili potrebu, ti njegovi sinovi, zar je njima ikad išta nedostajalo? Žive u svetu posutom čarobnim prahom. Pokazuju visok stepen samozavaravanja. Tvrde da vole svog oca, ali mešaju potrebu s ljubavlju. On im je svakako potreban. Ali da li ga vole? Moraću da vidim više dokaza pre nego što odgovorim na to pitanje. On treba da oseti ljubav u svom životu, dok još može.
Onaj što se druži s onom vešticom, on bi trebalo da shvati: njegov otac je čarobnjak njegovog života. Onaj što ima onu čudnu curu, on bi trebalo da shvati: njegov otac je njegov identitet. Onaj s pogrešno povezanim žicama u glavi, on bi trebalo da shvati: njegov otac je njegov anđeo.
Njihova glavna briga je nasledstvo. Tu treba da shvate sledeće. Kao prvo, da li je ispravno da ja, nakon što tom muškarcu pružim svoju ljubav, budem izbačena na ulicu? Naravno da nije, i zato moram da budem adekvatno obezbeđena, to je logično. Kao drugo, potpisala sam sporazum koji mi je on dao da potpišem, sporazum koji se tiče naše veze, baš onako kako je želeo, bez bilo kakve rasprave, to je moj zalog, moje poverenje, podstaknuto ljubavlju. To znači da su svi propisno zaštićeni i da nema razloga da strahuju od mene. Kao treće, ono čega se svi najviše plaše jeste dolazak potencijalnog brata ili sestre. Plaše se moje materice i njene želje da bude napunjena. Ne znaju čak ni da li je njihov otac još sposoban da začne dete, ali se ipak plaše. Na to mogu samo da slegnem ramenima. Trebalo bi da shvate da sam ja osoba koja zna šta je samodisciplina. Ja sam general, a moje telo vojnik koji izvršava ono što general zapoveda. U ovom slučaju, shvatam šta mi je rekao, taj muškarac kog volim. Bio je savršeno jasan. U njegovim godinama nije spreman da ponovo prolazi kroz roditeljstvo, da dobije bebu, da sluša njeno kmečanje, da gleda njena govanca, da ima dete koje neće dočekati da vidi kao odraslu osobu. Tako mi je rekao. Ta klauzula stoji i u sporazumu koji sam potpisala. Svojim potpisom sam ukinula mogućnost postojanja te bebe. Naredila svom telu i materici da se ponašaju u skladu s tim. Neće biti bebe s čovekom koga volim. Naša ljubav je naša beba, i ta beba je već rođena, i mi je već odgajamo. To je ono što on želi, i što ja takođe želim, jer je svaka njegova želja i moja. To je ljubav. Tako ljubav trijumfuje nad potrebom. Njegovi sinovi, sa svim svojim potrebama, mogli bi nešto i da nauče o ljubavi od svog oca, i od mene.
Monolog Baba Jage u koži Vasilise Arsenijeve
Čekam svoje vreme. Sedim, kuvam, predem, oborenog pogleda, ćutim, puštam njega da govori. Tako treba. Čekam svoje vreme.
Sve je strategija. To je mudrost pauka. Tiho, tiho pređi. Pusti muvu da zuji. Pre nego što sam je pojela i navukla njenu kožu, ležala sam na furuni u svojoj kolibi, kolibi koja stoji na kokošjim nogama, ležala i čekala, i oni su dolazili, i postajali moja hrana, a na kraju je došla i ona, ona koju sam želela, i umesto da je progutam, uskočila sam u nju, i tako je ona progutala mene. Nema veze kako to izgleda! Pojela sam je dopustivši joj da me pojede. To je poseban probavni trik: obrnut proces preuzimanja onog koji se hrani od strane onog kojim se hrani. I tako, zbogom, šumo i kolibo na kokošjim nogama! Zauvek zbogom, gnusni ruski mirise! Sad sam naparfemisana i odevena u lepotu, moje oči gledaju kroz njene oči, moji zubi vrebaju iza njenih zuba.
Sve što ona radi je neiskreno, svaka njena reč je laž, jer se ja krijem u njoj, ja sam ta koja vuče konce, koja od njenih reči i dela ispreda mrežu oko te male muve, te matore bene. On veruje da ga ona voli! Ha-ha-ha-ha-ha! Ko-ko-da! Dobar fazon, baš dobar.
Gledajte kako ću sad živeti! Automobili, prvoklasna klopa, krzno. Nema više komercijalnih letova! Mrzim komercijalne letove skoro isto kao i let na kokošjim nogama ili dršci od metle. Pljujem na komercijalne letove! Gledajte kako jezdim kroz vazdušni saobraćaj kao kraljica! Uđem u svoj pi-džej i svi mi se klanjaju i čeznu za mojom pohvalom, trude se da mi ugode, da budem vesela i opuštena. Osetite mekoću moje postelje i kvalitet moje vežbačke opreme. Imam novog ličnog trenera. S njim nema seksa! Budi pažljiva! Prošli put si se za dlaku izvukla.
U tradicionalnom svetu vlada pravilo da ženke neke vrste lakše prolaze kroz metamorfozu nego mužjaci. Devojka napušta kuću svog oca, odbacuje njegovo ime kao staru kožu i usvaja muževljevo ime kao venčanicu. Njeno telo se menja i postaje kadro da u sebi odgaji druga tela i da ih potom izbaci napolje. Mi smo navikle da u sebi nosimo druga ljudska bića, koja diktiraju našu budućnost. Možda život ženke dobija smisao samo kroz takvu metamorfozu, kroz to gutanje i izbacivanje, ali za mužjaka važi suprotno. Udaljavanje od prošlosti mužjaku oduzima smisao. Šta onda rade ti Goldenovi, beže u besmisao, u apsurd? Kakva je to moćna sila koja te mužjake tera da se odreknu svega što je u njihovim životima bilo važno? Sad deluju apsurdno. Izgnanik je šupalj mužjak koji iznova pokušava da se napuni muškošću, fantom u potrazi za izgubljenim mesom i kostima, brod u potrazi za sidrom. Takvi ljudi predstavljaju lak plen.
- Šta? Šta taj glupan kaže? Najmlađi sin? „Ovo je doba brojnih metamorfoza, brojnih rodova, a svet je kompleksniji nego što misliš, Kokošja Nogo, Ženo Pauče!” Da li to pokušava da mi kaže dok me strelja pogledom grčevito držeći za ruku svoju nouvelle vague16 ljubavnicu? Videćemo još, slatkišu. Videćemo šta će na kraju ispasti i ko će se zadnji smejati, ko će zapaliti cigaretu stojeći na kraju sveta. Ti jesi Dionis, i priznajem, pomalo si uvrnut, ali ja sam Baba Jaga, najuvrnutija od svih sestara. Ja sam Baba Jaga, veštica...
Sakrivam taj glas duboko u sebi, tako duboko da ona, to jest ja, uspeva da ubedi sebe da ne može da ga čuje, da to nije njen najistinskiji glas. Na nivou njene kože i jezika govori neki drugi glas, i ona sebi pripoveda drugu priču, u kojoj je ona pima vrlina, a sva njena dela opravdana u svakom smislu - apsolutnom, po moralnim načelima, i empirijskim, zbog onoga što se dešava oko nje. I zbog tog matorca, kralja koji živi u zlatnoj kući, zbog njegove prirode, i načina na koji se ophodi prema njoj, i mana koje poseduje. Ali on je tu, taj duboki glas koji govori, koji zapoveda s najdubljeg nivoa, s nivoa molekula koji izdaju uputstva, prepleteni u četiri spiralne amino-kiseline njenog bića, koje je takođe moje biće. Eto koje ja. Eto ko sam ona.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:44 pm



12


Najmlađem od Goldenovih bilo je teško da odbaci naviku usamljenosti. On se osećao usamljeno još od najranijih dana, kao dete uljez začeto u vanbračnoj vezi, delimično prihvaćen, delimično prezren u velelepnim kućama koje je po moranju nazivao domom, prvo u Bombaju, potom i u Njujorku. Čak i kad je bio okružen gomilom, bio je sam, a opet, sad kad je bio s Rijom, samo s njom, pohodila su ga osećanja kojima je isprva teško mogao da nađene ime. Na kraju je pronašao reći. Zajedništvo, združenost. Postao je polovina zajedničkog entiteta. Reč ljubav zvučala je tuđinski na njegovom jeziku i usnama, kao parazitski posetilac s druge planete, ali pala s Marsa ili ne, ta reč je izvesno aterirala u njegova usta, i ukorenila se tu. Ja sam zaljubljen, rekao je sebi stojeći pred ogledalom u kupatilu. Imao je osećaj da je to lice iz ogledala, čije su se usne pomerale uporedo s njegovim, pripadalo nekom drugom, osobi koju nije poznavao. Postajao je ta osoba, prošlo mu je kroz glavu, njemu nepoznato sopstvo. Ljubav je u njemu uskomešala sile koje će ga uskoro transformisati, potpuno i nepovratno. Ta informacija uselila se u njegove misli, a ideja o predstojećoj transformaciji počela da menja hemiju u njegovom mozgu, baš kao što je reč ljubav počela da se odražava na njegov govor. Ali to je bila spoznaja koju ju je, bar u prvo vreme, pokušavao da potisne.
On je bio prvi koji se iselio iz kuće u Makdugalovoj ulici. „Nek matori radi šta hoće”, rekao je svojoj braći na Floridi. Ali to nije značilo da mora da ostane tamo da ga posmatra. Jednog dana u kuću je stigla Vasilisa Arsenijeva, praćena zavidnom količinom skupog prtljaga, koji je ukazivao da Neron Golden verovatno nije bio njen prvi dobročinitelj. Dotad se očigledno otisnula dalje od početnog dogovora, koji nije uključivao kohabitaciju. Nedugo nakon toga Neronov najmlađi sin spakovao je kofere i odselio se u Kineski grad, gde im je Rij a pronašla mali čist stan na trećem spratu bez lifta, u zgradi s bledoružičastom fasadom i prozorskim okvirima obojenim upadljivom jarkožutom farbom. Ispod njih, na drugom spratu, živela je i radila Madam Džordž Tarot Kristalna Kugla Izrada Horoskopa Predviđanje Budućnosti, dok se u prizemlju nalazila prodavnica Ran Ran trejding, s patkama okačenim na kuke i prugastim plavo-ružičastim suncobranima, koji su zaklanjali izloženu robu, gde je dežurala opaka gazdarica, gospođa Ran, koja je takođe bila vlasnica te zgrade i koja je odbijala svaki zahtev da promeni sijalice u hodniku ili uključi grejanje kad bi napolju zahladnelo. Rija se odmah zakačila s gospođom Ran, ali nije želela da se odrekne tog stana, jer se iza prozora dnevne sobe nalazio ravan krov susedne zgrade pa su po sunčanim danima mogli da se provuku kroz klizni prozor i izađu na krovnu terasu, a to je bilo kao da imaju zadnje dvorište na nebu.
Počeli su slično da se oblače, zimi su nosili motociklističke kožne jakne i pantalone, avijatičarske naočari i brandovske kape, a on bi ponekad, iza naočara, razmazao malo njene senke oko očiju pa su ljudi mislili da su blizanci, oboje bledi, oboje fizički krhki, oboje izbeglice iz istog umetničkog filma. A kad bi granulo proleće, ona bi, a s njom i on, gelom fiksirala svoju crnu kosu, kao gotska verzija Žane Moro, i potom sela na krov držeći na krilu veliku akustičnu gitaru i zapevala pesmu o njihovoj ljubavi: „Elle avait desyeux, des yeux d’opale / qui me fascinaient, qui me fascinaient”, s cigaretom koja joj je visila u uglu usana, „Chacun pour soi est reparti / Dans le tourbillon de la vie...”
Tako je bilo i s njihovom vezom, koja se nezadrživo razvila u nešto ljupko, ali u tome je bilo i neke nervoze i prgavosti, a to je bila njegova zasluga, govorila je, jer se ona svim srcem prepustila, još od samog početka, ona je bila ta koja se držala devize „sve ili ništa”, a on je bio negde između.
„Da, volim te, zato i živimo zajedno, ali ti me ne poseduješ, tvoja porodica je navikla da poseduje sve i svašta, ali ja nisam ničije vlasništvo, i moraš da razumeš moju slobodu. Osim toga, postoji mnogo toga što odbijaš da mi - kažeš o sebi, a što moram da znam.”
Kad bi počela tako da govori, njega bi spopala neka vrtoglavica, kao da je čitav svet počeo da se vrti i da se raspada, i užasno bi se uplašio tog raspadajućeg sveta i onoga što bi to značilo za njega, ta pesma bila je u pravu, život je bio vihor, un tourbillon. Ali on joj je sve rekao, govorio je molećivim glasom, bacio sve porodične tajne pred njene noge kao dete na prvoj ispovesti. „Uopšte ne znam zašto sam uradio to što je matori želeo”, rekao je. „Napustio to mesto, došao ovde, promenio identitet, sve to. Nije moja majka poginula u tom hotelu. Niti neko ko mi se imalo dopadao. Čak i ne znam ko mi je bila majka. Ona je nestala, kao da ju je još odavno ubio. Ili je gazda Z-društva nekog zadužio da to obavi.”
„Šta je to? To Z-društvo?”
„Mafija”, odgovorio je. „Z je skraćeno od imena mafijaškog kuma Zamzame Alankara. Naravno, to mu nije pravo ime.”
Ona je slegnula ramenima. „Zanima te zašto držim pištolj u fioci? Reći ću ti. To ti je kao u lošoj TV seriji. Moj otac Zakarijasen se napio i ubio moju majku na Dan zahvalnosti, dok sam bila u poseti kod njih, a ja sam izjurila na ulicu i počela da zapomažem, policija, upomoć, policija, upomoć, a on je zapucao na mene dok sam trčala, pucao je i urlao: pronaći ću te, uloviću te. Dotad je postao pravi psihopata. Nekad je radio kao pilot za Nortvest, ali nakon stapanja s Deltom vlasnici su rešili da skrešu broj zaposlenih pa se on, zbog učestalih promena raspoloženja, našao na spisku za otkaz, nakon čega je počeo da pije, stanje mu je postajalo sve gore, i na kraju je postao stvarno jeziv. Živeo je s mojom majkom u Mendota Hajtsu u Minesoti, u elitnoj bogataškoj četvrti blizanačkih gradova, koja je postala preskupa za njegov džep. Moja mama je bila siroče, roditelji su joj umrli i ostavili joj novac, i tako je kupila tu kuću i auto, i ja sam tamo odrasla i išla u dobru školu, ali nakon što je otac izgubio posao, jedva su sastavljali kraj s krajem. Ja sam dotad završila koledž i diplomirala na Taftsu, zahvaljujući stipendiji, i oprobala se u različitim poslovima, počela da radim ovde, u gradu, a nakon ubistva sam navrat-nanos napustila Mendota Hajts i zauvek zatvorila to poglavlje. Osim što i dalje čuvam taj pištolj. Njega su spakovali u zatvor na nekih milion godina, bez mogućnosti uslovne ili umanjenja kazne, ali i dalje ne mogu da se otarasim tog oružja.”
Još malo je svirala na gitari, ali nije pevala.
„Kao što vidiš, moja srceparajuća priča je još bolja od tvoje”, konačno je rekla. „I reći ću ti zašto si pristao na luđački plan svog oca. Pristao si zato što tamo, odakle si došao, nisi bio slobodan da budeš onakav kakav treba da budeš, da postaneš ono što treba da postaneš.”
„A šta je to?”
„To je ono što ti meni treba da kažeš.”

To je tema na koju se ona neprestano vraća još otkako joj je to ispričao, šta je uradio maćehi, kako ju je ponizio i doveo na rub samoubistva. Ti si tako dobar i mio, to se vidi, kaže mu, ali to mi nikako ne ide u glavu, kako si mogao da padneš tako nisko.
Mislim, kaže on, da mržnja može da bude jednako snažna porodična spona kao krv ili ljubav. A dok sam bio mlađi, bio sam pun mržnje, to je bila moja spona koja me je vezivala za porodicu i zato sam uradio to što sam uradio.
To nije dovoljno, kaže ona. Tu ima još nečega.
Limuzina stiže pred skladište u Bušviku, gde ona treba da pogleda neke južnoazijske antikvitete koji su ponuđeni Muzeju identiteta. Pođi sa mnom, nagovorila ga je, bar dva od tih predmeta povezana su s Dionisovom posetom Indiji, a to bi moglo da te zanima. Ne veruje tom dileru, kaže mu. Poslali su joj papire koji potvrđuju da su predmeti legalno izvezeni iz Indije, ali takvi dokumenti se mogu nabaviti i ispod ruke. U stare dane, pre donošenja indijskog Zakona o antikvitetima i umetničkom blagu, objašnjava mu, bilo je teže prošvercovati stvari iz zemlje jer ljudi nisu bili sigurni koga da podmite. Ali od 1976. godine izvoznici tačno znaju s kojim inspektorima treba poslovati i malverzacije se već obavljaju utabanim putem. Nabavljanje takvih stvari je komplikovano zbog pitanja porekla. Pa ipak, vredi pogledati.
U skladištu nailaze na sliku Dionisa okruženog panterima i tigrovima, koja je nimalo ne zanima. Drugi komad je mermerna posuda ukrašena izrezbarenom trijumfalnom povorkom, izvanredan prikaz razuzdane skupine satira, nimfi i životinja, s bogom u samom središtu. Vidiš li kako je ženstven? - kaže ona. Na samoj rodnoj granici, tako da skoro ne znaš da li da ga nazoveš bogom ili boginjom. Prodorno gleda u D-a dok to govori, s neizrečenim pitanjem u očima, a on smušeno uzmiče.
Šta? - kaže. Šta je ovo? Šta hoćeš?
Ovo je gotovo sigurno iz nelegalnog izvoza, kaže ona umetničkom dileru i vraća mu posudu. Papiri su neuverljivi. Ne možemo da je kupimo.
Sede u kolima na putu do kuće. Na deonici ka Mostu Menhetn u toku su građevinski radovi, saobraćaj jedva mili. Ma daj, kaže ona, nisi slučajno došao kod mene, nisi se pojavio pred Muzejom identiteta zato što si imao nulto zanimanje za ono što tamo istražujemo. A to s tvojom maćehom, možda u tebi postoji nešto što želi da umre, neki deo tebe koji više ne želi da živi, i zato si je gurnuo na ivicu smrti. Evo šta treba da mi kažeš. Zašto si hteo da preuzmeš njenu ulogu? Koji deo tebe je želeo da postane ona, majka, domaćica, gazdarica koja čuva svežanj ključeva i upravlja svim kućnim poslovima? Zašto je ta potreba za tebe predstavljala takav imperativ da budeš kadar da uradiš i nešto toliko ekstremno? Da, moram sve to da saznam. Ali ti si onaj koji to mora da sazna pre mene.
Pusti me da izađem, kaže on. Zaustavi jebeni auto!
Ozbiljno, kaže ona ne podižući glas, stvarno hoćeš da izađeš iz kola?
Zaustavi prokleti jebeni auto!

Kasnije je jedva mogao da se seti svađe, sećao se samo osećanja koje su njene reći izazvale, eksplozije u njegovom mozgu, zamućene vizije, lupanja srca, drhtavice podstaknute očiglednom apsurdnošću njenih optužbi, uvredljivom zabludelošću njenog napada. Došlo mu je da u pomoć pozove nekog svemogućeg sudiju, da je proglasi krivom, ali nije bilo svevidećeg oka koje ih je posmatralo s nebesa ni anđela koji bi vodili beleške. Hteo je da mu se ona izvini. Dođavola! Mora da se izvini. Zdušno i temeljno.
Varničeći od besa, vratio se u kuću u Makdugalovoj ulici, nikome ništa ne govoreći, obavijen olujnim oblakom koji je ostale upozoravao da ga ostave na miru. Rija i on nisu razgovarali puna četiri dana. Petog dana ga je pozvala, zvučala je kao pribrana odrasla osoba, što je i bila. Dođi kući. Treba mi društvo u krevetu. Treba mi... Zzzzzzz društvo.
On je prasnuo u smeh, nije mogao da se uzdrži, i onda je bilo lako reći: izvini, izvini, izvini.
Pričaćemo o tome, rekla je ona.
Sedela je na podu čitajući neku knjigu. Na maloj polici u stanu u Kineskom gradu držala je sedam knjiga, neke od njih slavne - Huan Rulfo, Elsa Morante i Ana Ahmatova - a druge i ne tako uzvišene - Zelena jaja i šunka, Sumrak, Kad jaganjci utihnu i Lov na „Crveni oktobar". Tog dana je odabrala Ahmatovu.
Gromove kad čuješ, pomislićeš na me,
Oni će ti reći, oluje je htela; rubove će neba,
Kao nekad davno, grimiz progutati,
I srce će tvoje u ognju planuti.
„Kad završim s nekom knjigom”, rekla je, „i ona završava sa mnom i nastavlja dalje. Ostavim je na klupi u Kolumbovom parku. Možda Kineze koji tamo igraju karte i go neće zanimati moja knjiga, nostalgične Kineze koji se tugaljivo klanjaju pred Sun Jat Senovom statuom, ali tu ima mnogo parova koji izlaze iz Gradske većnice s dozvolom za venčanje i zvezdama u očima, koji zaneseno vrludaju kroz bicikliste i klince, smeškajući se zbog svoje tek licencirane ljubavi, i zamišljam da bi se njima možda dopalo da otkriju tu knjigu, kao poklon grada u kome žive, u čast tog posebnog dana, ili da bi se knjizi možda dopalo da otkrije njih. U početku sam samo poklanjala knjige. Čim bih dobila novu, staru bih prosledila dalje. Uvek sam zadržavala samo po sedam. Ali sam onda primetila da su drugi ljudi takođe ostavljali knjige tamo gde sam ja ostavljala svoje, i pomislila, ove su za mene. I tako sad obnavljam svoju biblioteku nasumičnim poklonima nepoznatih ljudi, i nikad ne znam šta ću sledeće pročitati, naprosto čekam da me te neudomljene knjige pozovu: hej, ti, ti si prava čitateljka za mene. Više ne biram šta ću čitati. Samo skitam kroz odbačene gradske priče.”
On je stajao pred vratima, skrušen, ušeprtljan. Ona je pričala ne podižući pogled sa stranice. Seo je pored nje, leđima naslonjen na zid. Ona se nagnula ka njemu, samo malo, tek da im se ramena dodirnu. Ruke su joj bile prekrštene, šake naslonjene na ramena. Ispružila je jedan prst i dodirnula mu mišicu.
„Kad bi pušio cigarete”, rekla je, „imali bismo nešto zajedničko.”
Rez.
„Naredni dan”, kaže on. Sada je naredni dan, dan u sadašnjem vremenu. „Evo nas u narednom danu”, kaže. „Sutra je jedan od dva nemoguća dana. Evo nas ovde i sad je sutra.”
„Ja sam slobodan duh”, kaže ona prezrivo izvivši usne, kao da kaže ništa naročito. „Ali ti si svuda u lancima. Ti imaš unutrašnje glasove koje ne slušaš, proključale emocije koje potiskuješ i uznemirujuće snove koje ignorišeš.”
„Ja nikad ne sanjam”, kaže on, „osim ponekad, na nekom drugom jeziku, u tehnikoloru, ali to su uvek spokojni snovi. Uzburkano more, veličanstvenost Himalaja, majka kako mi se osmehuje, i zelenooki tigrovi.”
„Čujem te”, kaže ona. „Kad ne hrčeš, obično zavijaš, ali ne kao vuk, pre kao sova. Hu... hu... hu... to je ono što čujem dok spavaš. To je pitanje na koje ne možeš da odgovoriš.”17
Šetaju po Baueriju preko razbijenog pločnika, duž ulice pretvorene u gradilište. Pneumatska bušilica počinje da štekće i nemoguće je čuti šta onaj drugi govori. On se okreće ka njoj i nemo pomera usne, ne govoreći ništa konkretno, samo otvarajući i zatvarajući lice. Bušilica se nakratko zaustavlja.
„To je moj odgovor”, kaže on.
Rez.

Vode ljubav. I dalje je sutra, i dalje je popodne, ali oboje su raspoloženi i ne vide zašto da čekaju do mraka. Pa ipak, oboje zatvaraju oči. Seks ima mnogo usamljeničkih aspekata, čak i u prisustvu druge osobe, osobe koju volite i kojoj želite da ugodite. A videti ono drugo više nije neophodno kad se ljubavnici izvešte u omiljenim načinima vođenja ljubavi. Njihova tela se poznaju, uzajamno razotkrivaju tajne, prilagođavaju se, usklađuju kretanje. Njihova usta se znalački pronalaze. Ruke znaju šta treba da rade. Nema grubih ivica. Sve je glatko, izbrušeno.
Stvari se najčešće odvijaju na određen način, uz pojavu određenih problema. Njemu je teško da postigne i održi erekciju. Ona ga neizmerno privlači, kaže pri svakom neuspehu, svakom omekšavanju, a ona to prihvata i utešno ga grli. Ponekad nakratko uspeva da živne i pokušava da uđe u nju, ali onda, u trenutku penetracije, ponovo splasne i njegov klonuli organ se smežura pored njenog organa. Ali to nije važno jer su pronašli brojne druge načine za uspeh. Ona oseća takvu privlačnost prema njemu da već na njegov prvi dodir stiže nadomak vrhunca, i on tako, dodirima i poljupcima, upotrebom sekundarnih organa (šaka, usana, jezika), uspeva da je dovede do orgazma i da je natera da prasne u smeh, srećna i istrošena. Njen užitak postaje njegov užitak i često mu čak nije ni potrebno da ejakulira. Zadovoljava se time da zadovolji nju. Kako stvari napreduju, u njima se razvija avanturistički duh, postaju grublji, na obostrani užitak. Ona misli, ali ne govori, da je uobičajen problem s mladim muškarcima u tome što im se muškost diže brzo i učestalo, ali u nedostatku strpljenja, samokontrole ih puke učtivosti, nakon dva minuta padaju kao snoplje. Ti dugi sati vođenja ljubavi beskrajno su prijatniji. Na kraju mu to opisuje na sledeći način, a dugo je razmišljala pre nego što je to izustila: nas dvoje vodimo ljubav kao dve žene. Dok to radimo, osećam se tako bezbedno, tako raskalašno, ijedno i drugo. Naravno, drugo proističe iz prvog.
Eto. Rekla je. Izbacila je te reči iz sebe. On leži na leđima zureći u tavanicu. Neko vreme ništa ne odgovara. A onda:
Da, kaže.
Ponovo duga tišina.
Šta da? - tiho pita ona, držeći ruku na njegovim grudima, milujući ga prstima.
Da, rekao je. Mislim o tome. Često razmišljam o tome.
Flešbek. Kružni prelaz.
Godina u kojoj je Majki Džekson posetio Bombaj. Mumbaj. Bombaj. Na TV vestima, muškarci s ružičastim i jarkožutim turbanima stoje na aerodromu fanatički cupkajući u ritmu dol bubnjeva. Na dolaznom terminalu visi veliki platneni transparent sa vrištavim pozdravom: NAMASTE, MAJKLE, NAMASTE, OD INDIJSKE DIREKCIJE ZA AERODROME. A M. Dž., s crnim šeširom i crvenim sakoom sa zlatnim dugmićima, aplaudira plesačima. Ti si moja posebna ljubav, Indijo, kaže. Neka te uvek prati božji blagoslov. Dečak D, star dvanaest godina, gleda vesti u svojoj sobi, pokušava da nauči mesečev hod, usnama oblikuje reči čuvenih pesama, ima sve tekstove ispisane crno na belo, sve do jednog. Fantastičan dan! A onda, sledećeg jutra, sedi u kolima sa šoferom koji ga vozi u školu. Spuštaju se nizbrdo ka Marinskom putu i uleću u zastoj kod Čaupati Biča. I onda, kao grom iz vedra neba, M. Dž. se ukazuje pred njima, glavom i bradom, šeta između nepomičnih automobila. Ohbogomoj ohbogomoj ohbogomoj ohbogomoj ohbogomoj. Ali ne, naravno, to nije Majki Džekson. Već neki hidžra.18 Hidžra kao ogromni Majki, s Majklovim crnim šeširom i crvenim sakoom sa zlatnim dugmićima. Odnosno, njihovim jeftinim kopijama. Kako se samo usuđuješ. Skidaj tu odeću. Ona ne pripada tebi. Hidžra desnom rukom dodiruje rub šešira, pravi piruete između zaglavljenih vozila, hvata se za (muško? žensko?) međunožje. Hidžra nosi ulubljeni portabl kasetofon, na kome ide pesma Bad, hidžra s licem ofarbanim u belo i napućenim usnama namazanim crvenim karminom. Odvratno. Neodoljivo. Užas. Kako mogu da dopuste tako nešto? Hidžra sad pribija licem uz prozor njegovog automobila, gleda u mladog milorda koji ide u Katedralnu školu - pleši sa mnom, mladi gospodaru, pleši sa mnom, viče pored zatvorenog prozora i prislanja crvene usne uz staklo. Hato, hato! - viče šofer, odmahujući rukom -sklanjaj se! - a hidžra praska u smeh, visoki prezrivi falset, i udaljava se obasjan suncem.
Kružni prelaz.
Kad si mi pokazala statuu Ardhanarišvare, iz mene je izletelo: to je sa ostrva Elefante, a onda sam brže-bolje zaćutao. Ali da, odavno znam za nju/njega. Taj prikaz predstavlja sjedinjenost Šive i Šakti, pasivne i aktivne božanske sile, vatre i toplote, u telu jedinstvenog dvorodnog božanstva. Ardha - polovina, nari - žena, ishvara - bog. S jedne strane muškarac, s druge žena. Još od dečačkih dana razmišljam o njoj/njemu. Ali posle susreta s tim hidžrom počeo sam da se plašim. Svi su se pomalo plašili hidžri, i gledali ih s odbojnošću, pa sam se i ja tako ponašao. Tačno, takođe sam bio i fasciniran, i plašio se svoje fascinacije. Kakve su veze oni imali sa mnom, ti muškarci-žene? Priče koje sam slušao o njima terale su me da se ježim. Naročito priče o operaciji. Oni to tako zovu, baš operacija, na engleskom. Daju im alkohol ili opijum, ali ne i anesteziju. Zahvat obavljaju druge hidžre, a ne lekari, oko genitalija vežu žicu, da se omogući čist i precizan rez, a onda na scenu stupa dugi zakrivljeni nož. Puste da rana neko vreme krvari, a onda je spale vrelim uljem. Narednih dana, dok rana zarasta, mokraćnu cev često probijaju sondom, kako bi ostala otvorena. Na kraju na tom mestu ostaje zbrčkani ožiljak koji podseća na vaginu, a koji može i da posluži u tu svrhu. Kakve je to veze imalo sa mnom? Apsolutno nikakve, doduše, ja nisam voleo svoje genitalije, ali to... fuj.
Šta si to upravo rekao? - prekinula ga je ona. Nisi voleo svoje genitalije? Nisam to rekao. Nisam rekao ništa slično.
Rez.

Rija sedi na podu, čita iz neke knjige. „Sudeći po svetim pesnicima šaivizma, Šiva je Ammai-Appar, istovremeno i Majka i Otac. Kaže se da je Brama stvorio ljudski rod tako što je sebe pretvorio u dve jedinke: prvog muškarca, koji se zvao Manu Svajambhuva, i prvu ženu, koja se zvala Satarupa. Indija je oduvek shvatala androginiju, muškarca u telu žene i ženu u telu muškarca.”
D se nalazi u stanju duboke uzrujanosti, hoda od jednog do drugog belog zida, lupa šakom o zid kad stigne do njega, potom kreće u suprotnom pravcu, stiže do drugog zida i treska ga rukom, ponovo se okreće, hoda, stiže, udara.
Ne shvatam šta pokušavaš da izvedeš sa mnom. Taj posao u muzeju ti je sjebao mozak. Ja sam to što jesam. Nisam neka druga individua. Ovo sam ja.
Rija ne podiže pogled, nastavlja da čita, naglas: „Retko koji hidžra ostaje u mestu gde se rodio, što se može objasniti odbačenošću od porodice, kao i od šire društvene zajednice. Nakon što sebe definišu kao bića koja njihove originalne porodice često odbacuju, hidžre obično prenose svoj novi identitet na nova mesta, gde se oko njih formiraju nove porodice, koje su spremne da ih usvoje.”
Prestani! - vrišti on. Nisam spreman to da slušam! Hoćeš da me gurneš u slivnik? Ja sam najmlađi sin Nerona Goldena! Jesi li me čula? Najmlađi sin! Nisam spreman!
„’U detinjstvu sam se ponašao kao devojčica, izazivajući podsmeh i prekor svoje okoline.’ - ’Često sam ubeđivao sebe da treba da se ponašam kao dečak, i svojski sam se trudio, ali nije vredelo.’ - ’Mi smo sastavni deo stvorenog sveta.’" Ona diže pogled s knjige, energično sklapa korice, ustaje s poda i staje pravo ispred njega, lica su im sasvim blizu, njegovo besno, njeno potpuno bezizražajno, neutralno.
Znaš šta? - kaže mu. Mnogi od njih uopšte nisu operisani. To nije nužno. Važno je samo to da sami spoznaju šta su.
Je l’ i to knjiga koju si pronašla na klupi u parku? - pita on. Stvarno? Ona odmahuje glavom, polako, tužno. Ne, naravno da nije.
Idem, kaže on.
Odlazi. Napolju ga dočekuje uzavrelo popodne, bučna i bleštava pretrpana ulica. Zar može biti drugačije u Kineskom gradu?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:45 pm






13


Gigantski insekt. Monstruozni parazit. Štetna bubetina. Gregor Samsa se probudio jednog jutra iz uznemirujućeg sna otkrivši da se u vlastitom krevetu transformisao u ungeheuren Ungeziefer. Ljudi nisu mogli da se usaglase kako to treba prevesti. Tačna priroda tog stvorenja nije precizno naznačena u Kafkinoj priči. Možda džinovska bubašvaba. Čistačica kaže da je u pitanju balegar. Mada ni sam Kafka nije bio siguran. U svakom slučaju, nešto užasno, s oklopljenim leđima i malim povijenim nogama. „Pretvoren u ungeheuren Ungeziefer.” U nešto što niko ne bi poželeo da bude. Nešto čemu su na kraju svi užasnuto okrenuli leđa, i poslodavac, i porodica, čak i voljena i ranije privržena sestra. Postao je mrtva stvar koju će čistačica na kraju morati da iznese i baci na đubrište. Eto u šta se pretvaram, rekao je D sebi, u nešto monstruozno, čak i za sebe samog.
Šetao je kroz grad, izgubljen u morbidnim mislima, i mada je sunce blistalo iz sve snage, imao je osećaj da je obavijen tminom - tačnije, da je obasjan reflektorom, tako da svi mogu pomno da ga posmatraju i donesu svoj sud, ali okružen crnim kužnim isparenjima, kroz koja nije mogao da razluči lica svojih sudija. Tek kad je stigao pred vrata očeve kuće, shvatio je da su ga noge vratile u Makdugalovu ulicu. Zavukao je ruku u džep, potražio ključ i ušao unutra, nadajući se da neće morati da se suoči s porodicom. Nije bio spreman. Nije bio pri sebi. Ako ga vide, možda naslute njegovu metamorfozu ispisanu preko čitavog tela, i užasnuto viknu: Ungeziefer! Nije bio spreman za to.
Kako mu je čudno sad izgledala unutrašnjost kuće! To nije bilo samo zbog očiglednog razloga - naime, zato što se očeva ljubavnica Vasilisa Arsenijeva upustila u radikalni modernizujući poduhvat preuređenja enterijera čim se doselila pod njihov krov, na taj način se popevši za još jednu prečku na lestvici intimnosti, do statusa odomaćene ljubavnice. Četvrti prst na njenoj levoj ruci još je bio prazan, ali su svi Neronovi sinovi bih saglasni da neće proći još mnogo pre nego što na njemu zasvetluca neki dijamant, a posle dijamanta će na red sigurno doći i zlatna burma. Ona je svakako počela da se ponaša kao gazdarica. Čitava vila bila je prekrečena u šik sedefastosivu, a sve staro bilo je zamenjeno ili upravo bivalo zamenjivano novim i „ekskluzivnim" - nameštaj, tepisi, umetnička dela, rasveta, stone lampe, pepeljare, ramovi za slike. D je zamolio da u njegovoj sobi ništa ne diraju i ona je to ispoštovala, tako da mu je bar nešto ostalo poznato. Ali on je znao da njegovo osećanje otuđenosti nije podstaknuto promenom dekora, već onim što se dešavalo u njemu samom. Ako je, dok je prolazio kroz hodnik i peo se uz stepenice, bio obuzet nekom slutnjom, osećanjem da će se uskoro sve promeniti i da će ta pramena predstavljati svojevrsnu katastrofu, razlog za to nije počivao u sedefastosivoj farbi ili ugaonoj garnituri presvučenoj srebrnim velurom, nije visio među draperijama u dnevnoj sobi, svetlucao na novom trpezarijskom lusteru niti treperio u novim gasnim kaminima, čiji će plamen zimi zagrevati ukrasno kamenje, koje će oplemenjivati prostor dražesnim svetlucanjem. Bilo je tačno da to renovirano okruženje više nije podsećalo na onaj starinski ambijent u kome su navikli da žive, na svet koji je Neron Golden stvorio za njih kad su se tu doselili. Taj novi enterijer odisao je uznemirujućom surogatnom drugošću, koju je ranija verzija, takođe svojevrsna imitacija života, nekako uspela da izbegne. Ali ne! Nije bila u pitanju kuća. Ta pramena bila je u njemu. Ta tama koju je osećao oko sebe poticala je iz njega, on je bio ta sila koja je sabijala zidove, koja je vukla tavanicu naniže, kao u nekoj ukletoj kući iz horor filma, stvarajući opresivnu klaustrofobičnu atmosferu. Da bude iskren, kuća je sad bila mnogo svetlija nego ranije. On je bio taj koji se smračio.
Bežao je od nečeg ka čemu je u isto vreme neumoljivo stremio. Znao je šta sledi, ali to nije značilo da mu se to i dopadalo. Štaviše, mrzeo je to što se dešavalo, i od čega nije mogao da utekne, i to je stvorilo oluju koja ga je sad okružila. Hteo je da uđe u svoju sobu i zatvori vrata. Hteo je da nestane.
Kad razmišljam o D-u u toj kritičnoj tački, prisećam se reci Teodora V. Adorna: „Najviši oblik moralnosti nastupa kad se u vlastitoj kući ne osećate kao kod kuće.” Da, osećati nelagodnost zbog lagodnosti, nemir zbog lakoće, dovoditi pod znak pitanja ono što se obično, i s radošću, uzima zdravo za gotovo, pretvoriti sebe u izazov za ono što većina ljudi smatra prostorom u kome su pošteđeni bilo kakvih izazova - da! To je moralnost izdignuta do takvog stepena da se skoro može nazvati heroizmom. U ovom slučaju, dom D Goldena bio je jedan još intimniji prostor od porodične kuće; to je bilo - ni manje ni više - njegovo telo. On se osećao nezgrapno u vlastitoj koži, doživljavajući, u intenzivnom obliku, tu novu i značajnu varijaciju problema na relaciji um-telo. Njegovo nefizičko sopstvo, njegov um, počinjalo je da insistira na tome da bude ono što je njegovo telo, njegovo fizičko sopstvo, osporavalo, a rezultat toga bila je fizička i psihička agonija.
U Zlatnoj kući bilo je potpuno tiho. Nakratko je zastao na odmorištu na drugom spratu, ispred očevog apartmana. Vrata su bila zatvorena, ali vrata susedne sobe, u kojoj ranije niko nije boravio, a gde se sad nalazila garderoba Vasilise Arsenijeve, bila su otvorena, a iza njih su, obasjane zracima popodnevnog sunca, stajale stalaže pune svetlucavih haljina, police pretrpane agresivno visokim štiklama. To će biti problem, čuje reči koje mu upadaju u svest iz nekog nepoznatog matičnog broda što lebdi tik izvan atmosfere, odmah iza Karmanove linije, imaš kolosalne donje ekstremitete, šta da radim s tobom kad su ti stopala prevelika, stvarno te mrzim zbog tih džinovskih stopala. Da, Fetse Volere, poznato je to tebi.19 A sad su ga ta velika stopala vlastitom voljom dovela nasred sobe u kojoj je miris pačulija jači nego bilo gde u kući, miris koji je donela sa sobom da njime nadjača sve mirise koji su tu ranije postojali, Vasilisa Arsenijeva, tiha i nadmena, kakve samo mačke umeju da budu, zverka koja ostavlja svoj trag gde god da prođe. I on pruža ruke ka tim haljinama, zagnjuruje lice u mirišljave šljokice, duboko udiše, pa izdiše, pa ponovo udiše. Tama oko njega se povukla, a soba zablistala od svetlosti, koja je čak ličila na sreću.
Koliko je dugo bio unutra? Pet minuta ili pet sati? Nije imao ni najblažu predstavu, toliko se emocija obrušilo na njega, čitavo njegovo biće pretvorilo se u vrtlog konfuzije, ali kako je to samo bilo dobro, nežan dodir tkanine prinete uz obraz, taj zadivljujući osećaj glamura, kako bi to mogao da porekne, i ono što je sledilo iz toga, nužan i ispravan sledeći korak.
A tada je primetio kako Vasilisa stoji pred vratima i zuri u njega. „Mogu li da ti pomognem?”, upitala je.
Mogu li da ti pomognem? Ozbiljno? Kao da je to robna kuća, a ona prodavačica koja ga optužuje za pokušaj krađe, tako pasivno-agresivna dok je stajala tamo tako smirena, čak i s blagim osmehom, ne pravi se naivna, gospođo, mogu li da ti pomognem, ne, verovatno ne. U redu, zatekla ga je u svom plakaru, s nosom zagnjurenim u njene haljine, sve je to tačno, ali opet, nije u redu. Ili je to možda puki jezički problem, možda je to fraza koju je pokupila iz nekog priručnika, ona sigurno ne shvata tonske nijanse, da kad postavite pitanje na takav način, ono zvuči neprijateljski, mada je, ko će ga znati, možda mislila i doslovno, možda doslovno želi da mi pomogne i pita me kako to da učini, možda uopšte nije kritički raspoložena i besna, već mi zapravo pruža ruku pomoći, ne želim pogrešno da je protumačim, situacija je i bez toga dovoljno neprijatna, ali, da, ona kreće pravo ka meni i sad me već grli i lansira još jednu standardnu frazu: „Hajde da vidimo šta možemo da učinimo za tebe.”
Vasilisa je počela da izvlači stvari i da ih prislanja uz njega: Kako ti se ovo čini? A ovo? A potom je ohrabrujućim glasom dodala: „Ti i ja smo slične građe. Vižljasti, da li se tako kaže?" Da, klimnuo je on, tako se kaže. „Vižljasti kao vrbe”, nastavila je ona, kao da se i sama ohrabrila što je pogodila pravu reč. „Majka ti je sigurno bila visoka i vitka, kao manekenka.”
On se naprasno uštogljio. „Majka mi je bila kurva”, rekao je. Počeo je da drhti. „Prodala me mom ocu i nestala u nekom Kurvinstanu.”
„Ćuti”, rekla je ona. „Pusti to. To ćemo ostaviti za drugi put. Ovo je tvoj trenutak. Hajde, probaj ovu.”
„Ne mogu. Ne želim da ti upropastim odeću.”
„Nema veze. Imam brdo odeće. Hajde, skini košulju i navuci ovo preko glave. Vidiš, tek je za nijansu malo tesnija. Šta misliš?”
„Mogu li da probam onu tamo?”
„Da. Naravno da možeš.”
(Želim da ih ostavim tamo na minut, da im pružim malo privatnosti, da diskretno skrenem pogled i isključim svoj režim telefonske kamere, ili da možda okrenem kameru na drugu stranu, evo, na odmorište, ili na stepenice koje vode ka ulaznom predvorju, gde sada, nakon preuređenja, kuću čuva balon u obliku psa, gde preparirana pirana reži sa zida, a neonske reči ljubavi, drečavo ružičaste i zelene, sijaju iznad dovratka, i sad vidimo i ulazna vrata, koja se upravo otvaraju. Ulazi Neron Golden. Kralj se vratio u svoj dvorac. Posmatram njegovo lice. Osvrće se oko sebe, iznerviran. Želi da je vidi kako stoji tu, da izađe da ga dočeka, kud je sad nestala, zar nije pročitala njegovu poruku? Spušta šešir i štap na stalak u ulaznom hodniku i doziva je.)
„Vasilisa!”
(Zamislite moju kameru sa stabilizatorom, koja sad juri uz stepenice, i uleće u sobu, gde ona i mladić obučen u njenu odeću stoje kao paralisani njegovim glasom, i ona, Vasilisa, gleda u D-a i shvata da se on i dalje plaši svog oca.)
„Ubiće me! Ubiće me kao zeca! O bože!”
„Ne, neće te ubiti!”
Vraća mu odeću u kojoj je došao.
„Obuci se. Ja ću ga zamajavati.”
„Kako?”
„Odvešću ga gore...”
„Ne!”
„... u spavaću sobu, i zatvoriću vrata. Kad počnem da pravim buku, znaćeš da je bezbedno da odeš.”
„Kakvu buku?”
„Valjda možeš da naslutiš kakvu buku. Ne moram da budem baš toliko eksplicitna.”
„Oh!”
Vasilisa zastaje pred vratima pre nego što kreće u prizemlje da presretne Nerona.
„I znaš šta još, D?”
„Šta! Mislim, izvini... šta još?”
„Možda ja nisam baš totalno hiljadu posto zla kučka.”
„Da. Da... očigledno. Mislim, ne. Očigledno nisi.”
„Nema na čemu.”
„Hvala ti.”
Ona se zaverenički osmehuje. Ovde bi trebalo da završim scenu, napetim krupnim planom tog osmeha, osmeha dostojnog sfinge, ili Mona Liže.

Kasnije.
Pomirio se s Rijom, strpljivom i punom razumevanja, i sad su tu, s Ajvi Manuel, u jamajkanskom baru na uglu Hjustonove i Salivanove, gde cirkaju opasne koktele u kasne noćne sate. Ili da preosmislimo scenu: troje ljudi sedi za jednostavnim okruglim stolom u potpuno crnom ateljeu, cirkajući piće (opasni kokteli su prihvatljivi čak i u Limbu), spoljni svet ne postoji, ništa osim njih troje, dok razmatraju dubokoumna jezička i filozofska pitanja. (Namerna referenca: Žan Lik Godar, film Le gai savoir iz 1969, u glavnim ulogama Žan Pjer Leo i Žilijet Berto. Po mišljenju mnogih, previše didaktički, ali je didaktičnost ponekad neophodna.) D je isprva neraspoložen, citira Ničea (autora Vesele nauke) postavljajući „šopenhauerovsko pitanje: da li postojanje onda ima bilo kakvog značaja? - pitanje koje će zahtevati dva veka samo da bi bilo saslušano u svoj svojoj dubini. Ali dve žene postepeno uspevaju da ga oraspolože, hrabreći ga, pružajući mu podršku, nagovarajući ga, i onda, kad on objavi svoj pristanak slabašno zaklimavši glavom i obazrivo se osmehnuvši, počinju malo-pomalo da ga uvode u vokabular njegove budućnosti, budućnosti u kojoj će zamenica on prestati da bude njegova. Prva i najvažnija reč je tranzicija. U muzici, trenutno prebacivanje iz jednog u drugi tonalitet. U fizici, prelazak atoma, atomskog jezgra, elektrona itd. iz jednog kvantnog stanja u drugo, uz emisiju ili apsorpciju zračenja. U književnosti, prelaz koji glatko povezuje dve teme ili dva dela u nekoj književnoj formi. U trenutnom slučaju... u trenutnom slučaju, proces u kome neka osoba trajno usvaja spoljašnje ili fizičke osobine roda s kojim se identifikuje, nasuprot osobinama roda koji joj je dodeljen rođenjem. Taj proces može, ali i ne mora, uključivati mere kao što su hormonska terapija ili hirurška promena pola.

„Ne razmišljaj o operaciji" govore obe žene. „Neka ti to uopšte ne pada na pamet. Nismo se čak ni približili toj tački.” (Kad na red dođe snimanje ove scene, glumice će same odlučiti koja će kojim redom to reći. Ali zasad pretpostavimo da prvo govori Rija, a sledeća Ajvi, i tako dalje.)
„Treba da provališ ko si ti zapravo. Postoje stručnjaci koji mogu da pomognu.”
„Trenutno možeš da budeš TR, TS, TV, KD. Šta god da ti osećaš kao pravi izbor. Transrodna osoba, transseksualna osoba, transvestit ili krosdreser.”20 „Nema potrebe da ideš ni korak dalje od onoga što zaista osećaš.”
„Za to postoji profesionalna pomoć.”
„Takvim ljudima su nekad kačili etikete uz ime. Kao, TS Ajvi, ili KD Rija. A tu je bila i Promena Pola. ’Gledajte, evo je PP Seli!’ Ali čitav transsvet je sada odrastao. Ona je sada samo Seli ili kako god se zvala. Nema više kompartmentalizacije.”
„Pa ipak, treba da razmisliš o zamenicama. Reči su važne. Ako se odričeš zamenice on, koja će uskočiti na to mesto? Mogao bi da odabereš oni ako zaključiš da ne možeš da se identifikuješ ni kao žena ni kao muškarac. Zamenica oni, ovako u množini, odgovara neodređenom rodnom identitetu, a koji obuhvata oba. Krajnje je intimna.”
„Tu je i zamenica zi.”
„Baš kao i ej.”
„Takođe postoje hir, ksi, hen, vi, ni, per, ton i miks.”
„Vidiš, ima ih kol’ko hoćeš.”
„Ton je, na primer, spoj zamenica taj/ta/to i neki/neka/neko.”
„Mx se koristi umesto mr, mrs i ms, i izgovara se miks. Meni se baš dopada.”
„Naravno, nije reč samo o zamenicama. Nešto od toga sam ti rekla još onog prvog dana u muzeju. Reči su važne. Treba da budeš siguran u svoj identitet, osim ako si siguran u to da si nesiguran, a u tom slučaju si možda rodnofluidan.”
„Ili možda transženstven, jer si rođen kao muškarac, identifikuješ se s brojnim aspektima ženstvenosti, ali zapravo se ne osećaš kao žena.”
„Reč žena se sada razdvaja od biologije. Baš kao i reč muškarac.”
„Ili, ako se ne identifikuješ ni sa ženstvenošću ni sa muževnošću, onda si možda nebinaran.”
„Znači, nema potrebe da žuriš. Ima toliko toga o čemu treba da razmisliš.”
„Toliko toga što treba da naučiš.”
„Tranzicija je kao prevođenje. Prelaziš s jednog jezika na drugi.”
„Neki ljudi lako usvajaju jezike. Drugima to ide teže. Ali za ovo možeš da se osloniš na profesionalnu pomoć.”
„Seti se Navaho Indijanaca. Oni prepoznaju četiri roda. Pored muškog, ženskog i srednjeg, tu je i nadleehi, dvodušni, oni koji su rođeni kao muškarci, a funkcionišu u ulozi žene, i obrnuto.”
„Možeš da budeš šta god odabereš.”
„Seksualni identitet nije nešto što nam je dato. To je stvar ličnog izbora.”
D je sve dotad samo ćutao. A onda konačno progovara: „Zar argumentacija nije bila obrnuta? Da biti gej nije stvar izbora, već biološka nužnost? A sad govorimo da to ipak jeste stvar izbora?”
„Odabir identiteta”, kaže Ajvi Manuel, „nije isto što i odabir ovsenih pahuljica u supermarketu.”
„Kad kažeš odabir, to može da bude isto što i odabranost.”
„Ali je ipak reč o izboru?”
„Za to postoji profesionalna pomoć. Tako će ti tvoj izbor postati jasan.”
„I neophodan.”
„Znači da to onda ipak neće biti samo izbor?”
„To je samo reč. Zašto si se tako zakačio za to? To je samo obična reč.”
Zatamnjenje.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu