Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:28 pm

First topic message reminder :



Teško mogu da zadržim onu veru u dobro, kojoj sam posvetio svoj život, a da ne osetim vrelinu očaja. Čini mi se da plamen proždire čitav svet koji sam poznavao, da sve za šta sam u životu mario i za šta sam se borio, sve što sam bio odgajen da branim i volim, nestaje u narandžastom ognju. Plameni jezici palacaju oko rubova priče koja se bliži kraju, a plamen je vreo i neumoljiv i dočekaće svoj dan.
U novom svetskom poretku alternativne istine, Neron Golden je veličanstveno poseban čovek u svakom pogledu. Doselio se u Ameriku pod tajanstvenim okolnostima, preuzeo novi identitet i vrlo brzo pronašao svoje mesto u samom vrhu lestvice visokog društva Njujorka.

On je bogat, moćan, otac trojice sinova zvučnih imena: Dionisa, Apuleja i Petronija. Ali odakle potiče to njegovo bogatstvo? Ko se zapravo krije iza grandiozne fasade njegove vile? I kakve to utvare proganjaju njegovu porodicu, poput nekog drevnog indijskog prokletstva?
Dok pripoveda o usponu i padu Goldenovih, Ruždi nas upoznaje sa svojim magičnim likovima i njihovim ukletim sudbinama, na originalan i neponovljiv način razotkrivajući naše najdublje strahove i krhke snove.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:46 pm





14


U sedam ujutru na dan svog venčanja, jednog od navrelijih dana tog leta, kada su meteorološke službe izdale upozorenje na opasnost od uragana, Neron Golden je, kao i obično, otišao da igra tenis na uglu Četvrte avenije i Lafajetove ulice sa još tri člana svoje tesno povezane skupine prijatelja/poslovnih partnera/klijenata. Ti misteriozni muškarci, a bilo ih je ukupno petorica, koliko mi je poznato, svi su Učili jedan na drugog: grubog držanja, s tenom boje oraha od produženog izlaganja skupom suncu na skupim lokacijama, s proređenom kosom koju su nosili tik do glave, glatko izbrijani, jakih vilica, zaokrugljenog grudnog koša i dlakavih nogu. U beloj sportskoj odeći izgledali su kao tim penzionisanih marinaca, osim što marinci nikad ne bi mogli da priušte satove koje su oni nosili; izbrojao sam dva roleksa i po jedan vašeron konstantin, pjaže i odmarpige. Bogati i moćni alfa mužjaci. Neron ih nikad nije upoznao s nama niti ih pozivao u Vrtove da se pridruže našem komšijskom ćaskanju. To je bila njegova ekipa. Njih je.čuvao samo za sebe.
Kada bih njegove sinove upitao kako je matori zgrnuo takvo bogatstvo, svaki put sam dobijao drugačiji odgovor. Građevina. Nekretnine. Sefovi, bankarski i privatni. Onlajn-kladionica. Trgovina tekstilom. Filmska produkcija. Gledaj svoja posla. Čelik. Nakon što su moji roditelji profesori uspeli da odgonetnu njegov identitet, počeo sam da istražujem, diskretno i najbolje što sam umeo, da li su te ekstremno različite tvrdnje bile istinite ili lažne. Otkrio sam da je čovek koga smo poznavali kao N. J. Goldena razvio naviku tajnovitosti mnogo pre nego što je stigao među nas, a mreža lažnih fasada, paravana i avetinjskih korporacija, koje je osnivao da bi zaštitio svoje poslovanje od ispitivačkih pogleda javnosti, bila je previše složena da bih ja - mladić koji je samo maštao o tome da snima filmove - mogao da je prozrem s takve distance. Bio je mirodija u brojnim čorbama, s reputacijom zastrašujućeg grabljivca. Krio se pod plastom benami anonimnosti, ali kad bi povukao neki potez, svi su znah ko stoji iza njega. U zemlji čije ime nije smelo biti pomenuto imao je rečit nadimak: Kobra. Ako ikad uspem da napravim film o njemu, razmišljao sam, to bi mogao da bude naslov. Ili možda, još bolje, Kraljevska kobra. Ali sam nakon savesnog razmatranja ostavio te nazive po strani. Već sam imao naslov.
Zlatna kuća.
Ta istraživanja su me odvela do ozloglašene prevare sa 2G spektrom, koja je nedavno odjeknula kao udarna vest u zemlji čije se ime ne pominje. Kako se činilo, u toj bezimenoj zemlji, članovi bezimene vlade nezakonito su prodali licence za frekvencije mobilne telefonije povlašćenim korporacijama po zapanjujuće niskim cenama, i tako se na račune tih favorizovanih kompanija slilo dvadeset šest milijardi dolara nezakonitog profita. Po pisanju časopisa Tajm, a u te dane su još postojali ljudi koji su čitali takve časopise, ta prevara je zauzimala drugo mesto na listi deset najvećih zloupotreba službenog položaja, odmah iza afere Votergejt. Pročitao sam imena i priče o kompanijama koje su dobile te licence i otkrio mrežu koja je bila jednako složena kao i ona koju je koristio Neron Golden, isprepletani sistem kompanija koje su se nalazile u vlasništvu drugih kompanija u kojima su treće kompanije kupile značajan broj deonica. Moja najodrživija pretpostavka glasila je da je Neron bio pogonska sila iza najveće od tih kompanija - Igl telekoma, koja se stopila s nemačkom kompanijom Ferbunden ekstmteh i potom prodala četrdeset pet procenata akcija Murtazinu iz Abu Dabija, koji joj je potom promenio ime u Murtazin-EV telekom. U toku je bilo pokretanje zakonskih postupaka protiv mnogih od tih novih vlasnika licenci pred nizom specijalnih sudova koje je osnovao Centralni istraživački biro, ili skraćeno CBI. To je bio moj aha trenutak. Nijednog časa nisam poverovao da bi Neron bez nekog konkretnog razloga tako detaljno razradio plan za napuštanje zemlje - on nije mogao da predvidi smrt svoje supruge u terorističkom napadu na taj ikonični stari hotel. Umešanost u skandal ogromnih razmera predstavljala je daleko uverljiviji razlog da se na vreme pripremi ako ga situacija primora da klisne iz zemlje. Naravno, nisam se usudio da ga suočim sa svojim sumnjama. Ali moj imaginarni film, ili izmaštani serijal filmova, postajao je sve privlačniji; finansijsko-politički triler, ili serijal takvih trilera, s mojim komšijama u samom srcu priče. Uzbudljivo, nema šta.
Venčanja me uvek teraju da se prisetim nekih filmova. (Sve me tera da razmišljam o filmu.) Dastin Hofman u Diplomcu lupa pesnicama po staklenom zidu crkve u Santa Barbari, kako bi odvukao Ketrin Ros od oltara. Bakute koje igraju u Nju Delhiju usred kišne sezone u Monsunskoj svadbi. Zloslutno prosipanje vina na venčanicu u Lovcu na jelene. Nevesta pogođena metkom u glavu na dan svog venčanja u Ubiti Bila II. Piter Kuk dok obavlja venčanu ceremoniju u Princezi nevesti. Nezaboravni svadbeni banket u Žutoj zemlji Čena Kajgea, gde gosti na seoskoj svadbi u siromašnoj kineskoj provinciji Šansi bivaju posluženi drvenom ribom umesto pravom hranom, jer nigde nema prave ribe, a strašno je važno da za svadbu na sto bude izneta riba. Ali tog dana, kada se Neron Golden venčao s Vasilisom Arsenijevom u Istorijskim Makdugal-Salivanovim vrtovima, tačno u četiri sata po podne, taj prizor je neizbežno podsećao na najslavnije venčanje u istoriji kinematografije, samo što ovog puta Koni Korleone nije plesala sa svojim ocem, već je patrijarh lično plesao sa svojom mladom nevestom, a za to vreme je u mojoj glavi odjekivala raskošna italoamerička melodija, koju je specijalno za tu scenu napisao režiserov otac Karmine Kopola, preplavljujući i zaglušujući pravu muziku koja se u tom trenutku razlegala kroz Vrtove - a to je, pomalo tužno i banalno, bila pesma Bitlsa In My Life.
Premotajte traku unazad za nekoliko sati: nakon što se Neron vratio kući posle teniskog meča, obilato se znojeći, kao što je uvek radio - „dovoljno je da potrčim uz stepenice i skroz sam mokar”, umeo je da kaže - i nakon što je svukao znojavu košulju i umotao se u teški crni frotirski bademantil, pozvao je svoja tri sina da dođu u njegov kabinet na sastanak. „Znam da se po vašim glavama vrzmaju razna pitanja pa bih voleo da ih razjasnimo”, rekao je. „Kao prvo, ništa se ne menja. Ja sam i dalje vaš otac, to je broj jedan, a što se tiče vas dvojice, uvek ću voleti vašu pokojnu majku kao i ranije, to je broj dva, a što se tiče tebe, mog najmlađeg deteta, i dalje mi je žao zbog okolnosti, ali ti to znaš, i ti si moj sin jednako kao ova dvojica, to je broj tri; i tako, status quo, kao što smo upravo ustanovili. A sad da pređemo na ono glavno: svi ste sigurno svesni da sam tražio da se sačini opako dobar predbračni ugovor, koji je Vasilisa bez trunke oklevanja potpisala. Opustite se, vaše nasledstvo je bezbedno. Status quo je održan. Takođe, što se tiče mene, nakon tolikih godina koje sam proveo kao otac svih vas, ideja da začnem još jedno dete je apsolutno neodrživa. Dušo, rekao sam joj, za mene je reč beba isto što i psovka. Ni tu nije imala nikakvih prigovora. Neće biti četvrtog brata. Ni prve sestre. Opet status quo. To vam čvrsto obećavam, danas, na dan svog venčanja. Od vas tražim samo da prihvatite moju suprugu. Ona nije došla ovde da nas opelješi niti da izrodi decu koja će oteti vaše nasledstvo. Ništa me ne obavezuje da s vama pričam o ovome, ali sam ipak odabrao da to učinim. U ovim godinama, tražim vaš blagoslov. On mi nije neophodan, ali ga ipak tražim. Kažem vam, molim vas, dopustite svom ocu da danas bude srećan.”
Matičar je došao u vrt, obavio posao i otišao, i kad su Neron i Vasilisa postali muž i žena, posmatrao sam kako ponovo plešu, isto kao na Floridi, kako godine spadaju s njega dok se kretao po podijumu, tako uspravan, tako okretan, tako lak na nogama, tako prijemčiv za svoju partnerku, kao da je jezik plesa šaputao čarobne reci koje su ga ponovo činile mladim. A ona je plesala u njegovom naručju, isijavajući moć rođenu iz lepote, spuštajući usne ka njegovom uhu, a potom izvijajući gola leđa i uzmičući od njega, iznova i iznova, ka njemu i od njega, u postojanom ritmu, kroteći ga najmoćnijom od svih čini, tim zavođenjem kreni prema meni - skloni se od mene. Dopuštala mu je da je privija uz sebe, da diktira korak, govoreći nam, mada nije bilo potrebe da bilo šta kaže: ja sam neustrašiva, imam ga, uložila sam svu veštičju moć svog tela da mu zapovedim da me drži tako čvrsto da, čak i kad bi to želeo, ne bi mogao da me pusti.
Ovo nije ples, pomislio sam, ovo je krunisanje.
Sinovi Nerona Goldena su gledali i učili. Petja je posmatrao prizor sa skrovitog mesta iza dečjih penjalica i tobogana, držeći se za šipke kao za zatvorske rešetke. U jednom trenutku sam se našao iza njega, a on je rekao: „Količina ljubavi koju naš otac nosi u sebi je konačna. Ona se niti širi niti skuplja. Sad će morati da je maže u tanjem sloju pa će ostati manje za nas.” Ali kad god bi Vasilisa pogledala ka njemu, Petja bi se široko osmehnuo. „Najbolje je ne zamerati se novoj kraljici”, rekao je ozbiljnim tonom, kao čovek koji poverava državnu tajnu. „Ona u bilo kom trenutku može rešiti da nas pobije.”
Apu je stajao ispod drveta, okružen standardnom skupinom umetnika iz centra grada - slikarima, klaberima i Italijanima - a odmah pored njega, pušeći cigaru za cigarom, u uobičajenom baršunastom smokingu i beloj košulji sa uštirkanom kragnom, stajao je Endi Drešer, slavni profesionalni namćor, koji mu, iz nekog neobjašnjivog razloga, beše prirastao za srce. Endi je bio njujorška ikona, tip koji nije objavio ništa još od dve pesničke zbirke iz osamdesetih godina, ali je nekako uspevao da opstane i cirkuliše po elitnim gradskim krugovima, bez očiglednih izvora prihoda i drugih vidova izdržavanja. Zamišljao sam ga u nekoj rupi od stana, bez lifta i tople vode, kako jede mačju hranu direktno iz konzerve, a onda otresa prašinu s baršunastog odela i odlazi na otmeni večernji prijem, da se, sa setnom rezigniranošću, osmehuje lepim mladim muškarcima i deli slavne jetke pridike. Spisak onoga na šta se žalio postajao je sve duži, i trenutno su, između ostalog, tu bili i izlazak u bioskop, gradonačelnik Blumberg, institucija braka, bilo da je gej ili strejt brak, gledanje televizije u trenucima kad čovek može da uživa u seksu, mašine i aparati (svih vrsta, ali naročito se namerio na pametne telefone), Ist Vilidž, kreativni panoi u ateljeima modnih dizajnera (čiju je delatnost nazivao organizovanom krađom), turisti i pisci koji su zapravo objavljivali knjige. Tog dana je uvredio i sirotu Riju (a opet, on je vređao sve i svakog) ismevajući Muzej identiteta i ideju da čovek može da bude bilo kog roda, da postane šta god odabere, samo ako se tako oseća. „Sledeće nedelje kupiću apartman od deset miliona dolara”, rekao je Riji. „Pitaj me kako to mogu da priuštim.” Rija je upala u zamku i upitala ga. „Oh, tako što sam rešio da postanem transmilijarder”, odgovorio je on. „Ako odaberem da se identifikujem kao bogataš, pretpostavljam da ću to i biti.”
Rija se nakon toga više nije odmicala od D-a pa su zajedno posmatrali kraljicu plesa u njenom trenutku trijumfa, lepoticu koja se vrtela ukrug u naručju raznežene zveri, a svud oko nje pružali su se Vrtovi, i svi mi, pozvani i nepozvani, stvarni i fiktivni, dok je veče polako nadiralo, a nizovi sićušnih treperavih lampica okačenih po drveću doprinosili začaranoj diznijevskoj atmosferi. Moji roditelji profesori su srećno plesali, kao da su bili sami na svetu, a mi ostali, tužni û Lnu Fnu iz Ujedinjenih nacija, i gospodin Aribista iz Argentine, i pravi aristokratski par naše male zajednice, Vito i Blanka Taljabue, baron i baronica od Selinuntea, i moja malenkost, mi smo se prepustili veselom komšijskom ćaskanju, jezika razvezanih od šampanjca, jedući izvrsnu hranu, koju je obezbedila najbolja ketering služba u gradu, obuzeti blaženom atmosferom koju venčanja ponekad umeju da stvore, osećajem sreće i zajedništva u nekom vremenu van vremena. Čak i petorica tenisera s basnoslovno skupim satovima nabacili su osmehe na lica koja nisu bila stvorena za smeškanje, klimali glavom u maniru koji je trebalo da imitira emocije ostalih ljudi iz Vrtova, i zapljeskali plesu kraljevskog para.
Ali tu je bila i grupa koja se držala po strani, i dok je muzika svirala, mrak se spuštao i veselje raslo, oni su, naizgled, sve više zbijali redove, kao da su hteli da kažu: ne prilazite, držite se dalje od nas, mi nismo deo vašeg sveta. To su bili muškarci sa zalizanom kosom, nešto dužom pozadi, bradama od nekoliko dana, kakve su nosili modni dizajneri, s nezgrapnim jezikom tela, obučeni u loše skrojene smokinge s belim manžetnama, koje su previše štrcale ispod rukava sakoa, muškarci bez žena, koji su pili vodu, gazirane sokove ili apsolutno ništa, koji su se nervozno klackali s noge na nogu, povlačeći dim za dimom, i odjednom sam pomislio: moje asocijacije na Kuma možda nisu bile podstaknute samo time što sam ko zna koliko puta odgledao kompletnu trilogiju, možda sam stvarno nešto naslutio, jer su ti tipovi delovali kao ljudi koji su došli da nešto izmole, koji su posetili dona na njegov veliki dan kako bi mogli da mu poljube prsten. Ili (tu sam već bio prilično ponesen gangsterskim klišeom) tipovi koji su ispod odeće uštekali oružje. Pustio sam film u glavi, pištolji munjevito izleću iz nabudženih unutrašnjih džepova loše skrojenih odela, krv štrca na sve strane i daje venčanju tragičan epilog.
Ništa od toga se nije desilo. Ta gospoda se bavila hotelijerstvom, obavestili su nas, oni su poslovni saradnici gospodina Goldena. To je bilo otprilike isto kao da su mi rekli da su trgovali maslinovim uljem: to je možda i bila istina, ali ne potpuna.
Najstariji od mladoženjinih sinova stajao je pored stola za serviranje, prekrivenog zlatnim stolnjakom, gde su poslužavnici sa zakuskom mamili gladne goste, metodično tamaneći postrojene rol-viršle. Tad mi je nešto sinulo. „Hej, Petja”, rekao sam, krenuvši ka njemu, trudeći se da zvučim što ležernije, „Šta znaš o 2G spektru?" Lice mu se zbrčkalo od zbunjenosti, možda zato stoje reč spektar pobuđivala sasvim drugu asocijaciju u njegovoj glavi, a možda i zato što su njegov istinozborački poriv i vanserijska memorija vodili bitku s goldenovskim zavetom ćutanja. Na kraju je zaključio da odgovor na to pitanje ne potpadao pod sveti zavet. te stoga nije pod embargom. „To je telekomunikaciona mutljavina”, prozborio je. „Hoćeš da ti odrecitujem spisak umešanih kompanija? Adonis, Nahan, Aska, Volga, Azur, Hadson, Uniteh, Lup, Datakom, Telelink, Svon, Alijanc, Ideja, Spajs, S tel, Tata. Treba dodati da je Telenor 2008. kupio većinski udeo u telekomunikacionoj kompaniji iz Uniteh grupe i da trenutno raspolaže s dvadeset dve licence kao Uninor. Datakom posluje sad kao Videokon. Ruska kompanija Sistema poseduje većinski udeo u Telelinku i menja ime mobilnog operatera u MTS. Svon je prvobitno bio podružnica Rilajensgrupe. Ideja je kupila Spajs. Bahreinske telekomunikacije i Saharska grupa imaju značajan udeo u S telu. PIL, odnosno indijska Parnica za zaštitu javnog interesa, trenutno je u pripremi i uskoro će stići do Vrhovnog suda. Očekuje se da se bar jedan ministar i nekoliko korporacijskih izvršilaca suoče sa ozbiljnim zatvorskim kaznama. 2G spektar, koji funkcioniše na frekvenciji od pet megaherca, vrednuje se po megahercu...”
„Ako smem da primetim" rekao sam, „nisi pomenuo kompaniju Igl, ni Ferbunden ekstrateh, ni Murtazin.”
„Nabrojao sam samo kompanije čija su imena navedena u izveštaju o prevari”, odgovorio je on. „Korporacije koje si pomenuo nisu optužene za bilo kakve nepravilnosti i protiv njih nije pokrenut zakonski postupak. Da li nameravaš da napišeš filmski scenario o toj, moram priznati, zadivljujućoj proliferaciji mobilnih telefona u toj dalekoj zemlji, u koju je korupcija neosporno umešala prste? Ako je tako, sebi definitivno treba da nameniš glavnu ulogu. Zato što opasno dobro izgledaš, Rene, sigurno si svestan toga. Stvarno treba da postaneš filmska zvezda.”
To je bio novitet u njegovom ponašanju, detalj koji je izronio tog leta. Petja je odnedavno zaključio, suprotno dokazima ostalih očevidaca, da sam ja najlepši muškarac na kugli zemaljskoj. Isprva je izjavljivao da sam „naočitiji od Toma Kruza”, potom sam postao „mnogo zgodniji od Breda Pita”, a tih dana čak i „sto puta fabulozniji od Džordža Klunija". Sic transit gloria21 Tome, Brede, Džordže, pomislio sam, Petja time nije izražavao homoseksualnu žudnju. Naprosto je govorio ono što je video, kao što je uvek činio, i mogao sam samo da mu zahvalim.
„Da, tako nešto”, odgovorio sam. „Ali mislim da u tom filmu nema uloge za mene.”
„To je apsurdno”, rekao je on. „Pod hitno je napiši. Veliku ulogu. Romantičnu. Ti si tako seksi, Rene. Ozbiljno mislim. Ti si prava seks-bomba.”
Možda venčanja u svakom od nas uspevaju da probude nešto romantično.

U izvesnoj tački te vesele noći nije mi promaklo da je Neron Golden naprasno nestao, da je u njegovom kabinetu gorelo svetlo i da muškarci u loše skrojenim odelima takođe nisu više bili tu. Petja je bio na plesnom podijumu. Bio je loš plesač, tako apsurdno nekoordiniranih pokreta da je ljudima delovao smešno, i petorica tenisera jedva su uspevali da potisnu podrugljive alfamužjačke kezove, ali srećom po Petju, on je bio tako ponesen muzikom da ništa nije primećivao. A onda je Vasilisa zaigrala s drugaricama, i sve su izgledale glamurozno, i sve su radile kao agenti za nekretnine, i sad su izvodile njujorške verzije kozačkih igara, sa sve svećama, ogrtačima, pljeskanjem, džilitanjem i dizanjem čizama. Šubare i vojničke uniforme bile su zamenjene prozirnim haljinama i ženskom kožom, ali niko se nije žalio, plesali smo poredani ukrug oko tih glamuroznih devojaka, pljeskali dlanovima, vikali „Hej! Hej!" kad bi nam dale znak, i eksirali čašice s votkom koje bi nam ćuškali u ruke - i, da, Rusija je bila dobra, ruska kultura bila je prvoklasna, kako smo se samo dobro provodili u tom ruskom stilu, svi do jednog, a onda se Neron Golden vratio, u kompletnoj kozačkoj uniformi, i tako smo sad imali bar jednu šubaru i jedan plavi vojnički šinjel sa zlatnim gajtanom i dugmićima, a devojke su igrale oko njega kao oko svog kapetana, svog kralja, što i jeste bio, a on je vitlao šaškom, pravom sabljom, u vazduhu iznad njihovih glava, a mi smo igrali oko njih, i cirkali, i vikali „Hej! Hej!”, i tako se Neron oženio svojom lepoticom.
Samo što se oni hotelijeri u loše skrojenim odelima više nisu vraćali.

Čudna letnja izmaglica uvukla se u Vrtove te večeri posle ponoći, podarivši im atmosferu koja je podsećala na scenografiju iz japanskih priča o duhovima, kao što su, recimo, Ugetsu (Priče posle kiše) ili Kaidan (Čudne priče). Svi gosti su otišli kući, a marljivo osoblje keteringa raščistilo je nered koji je ostao nakon zabave, za šta ih je Neron Golden nagradio velikodušnim bakšišem. Usamljeni fenjer još je visio s jedne grane, sveća je cvrčala, skoro sasvim izgorela. Čuo sam zvuk koji je ličio na huk usamljene sove, ali možda sam pogrešio. Bledi mesec visio je na nebu slabašno svetlucajući kroz nailazeće kišne oblake. Uragan se bližio. Bilo je to zatišje pred oluju.
Kao već jednom ranije, nesanica me izbacila iz kreveta. Navukao sam majicu i farmerice, izašao na noćnu izmaglicu, vazduh se odjednom zgusnuo i bio sam potpuno sam u tom vrtlogu, kao da je čitav univerzum nestao i ostao samo ja. Onda sam u daljini načuo neki zvuk, zvuk koji se ponavljao, svaki put sve glasniji. Zvuk čoveka koga razdire teška muka, koji nekontrolisano rida. Plač od koga se kida srce.
Krenuo sam ka zvuku, na vrhovima prstiju, dok se moja radoznalost rvala s civilizovanijim porivom da tog čoveka pustim da se na miru isplače. Strepeći da magla nije bila dovoljno gusta da me sakrije, šmugnuo sam u žbunje, donekle posramljen (ali moram reći, samo donekle) zbog pobede voajerskog poriva. Tad sam ga konačno ugledao, i priznajem da sam bio zabezeknut kad sam u njemu prepoznao glavnu zvezdu večeri, čoveka oko koga se te noći sve vrtelo, mladoženju glavom i bradom, kako kleči na vlažnoj travi, u preskupoj pidžami, i udara se pesnicama u grudi, zapomažući kao profesionalne narikače na sahranama. Šta ga je nateralo da dođe tu u te sitne sate, da napusti bračnu postelju da bi zavijao na iščezavajući mesec? Došunjao sam se do njega, najbliže što sam se usudio, a onda sam čuo, ili bar mislim da sam čuo, sledeće reči: „Oprostite mi! Obe sam vas ubio!”
Ovde moram da kažem da ja ne verujem u tvrdnje onih koji se bave mističnim i natprirodnim. Nemam ja vremena za raj, pakao, čistilište ili bilo koju drugu posthumnu turističku destinaciju. Ne verujem da ću se reinkarnirati, ni kao balegar ni kao Džordž Kluni ili neki njegov naslednik po naočitosti. Uprkos Džojsovom, Ničeovom i Šopenhauerovom entuzijazmu, okrećem leđa metempsihozi, selidbi duša. Film Ujka Bunmi koji može da se seti svojih prethodnih života, koji je snimio tajlandski režiser Apičatpong Virasetakul, verovatno je predstavljao moje omiljeno filmsko ostvarenje iz te godine, ali svejedno ne verujem da smo ujka Bunmi ili ja po dužnosti ranije već posetili ovaj zemaljski svet. Mene ne zanima demonsko seme: Dejmijene, Keri, Rozmarina bebo, što se mene tiče, možete slobodno da ostanete tu gde ste, na polici s petparačkim pričama. Ja nemam vremena za anđele, demone i stvorenja iz plavih laguna. I baš zato nemam ni najblažu predstavu kako da objasnim ono što sam video te noći, i zašto sebe pokušavam da ubedim da je to bila halucinacija uzrokovana prejakom dozom ambijena (koji nije uspeo da me komira) i potonjim polusnenim bauljanjem kroz maglu: nešto kao noćna mora u budnom stanju. Ali pokajnička figura Nerona Goldena bila je dovoljno stvarna, a to što sam video, to što znam da sam video, to što mislim da znam da sam video, iako moj racionalni um sve to uporno odbacuje, bilo je da se magla oko njega zgušnjava, nalik na ektoplazmu, pretvara se u dva ljudska obličja, tačnije, dva ženska obličja koja stoje ispred muškarca koji kleči, slušajući njegovo gorko pokajanje. Obličja ništa nisu rekla, nisu čak ni poprimila potpuno čvrstu formu, ostavši zamućena i neodređena, ali kroz glavu mi je prošla misao, jasna kao da ju je neko naglas izgovorio, da su to dve majke njegovih sinova, njegova supruga koja je poginula u Tadžu, i sirota napuštena žena koja se odrekla svog deteta, da bi nakon toga, po priči gospođe Golden, umrla sama i anonimna na jednom od onih mesta gde očajni i bedni odlaze da ispuste dušu.
Oprostite mi. Obe sam vas ubio. Kako je takva molba, koju u sitne noćne sate izgovara muškarac koji se upravo oženio, trebalo da bude shvaćena? Kao izraz griže savesti što je pronašao sreću s novom ženom dok su nesrećne pokojnice ležale pred njegovim nogama? Ili kao spoznaja da proganjajuća prošlost ima daleko snažniju vlast nad njegovim emocijama nego plitka, mada lepa i mlada, sadašnjost? I gde je u tom trenutku bila nova gospođa Golden, i šta bi ona pomislila o svom mužu kad bi ga zatekla gde ridajući razgovara s duhovima u dvorištu? Nimalo obećavajući početak, moglo bi se reći. Povukao sam se nazad u maglu i vratio u krevet, gde sam, koliko god to bilo čudno, odmah zadremao, utonuvši u čvrst san pravednika.
Narednog jutra Vasilisa je objavila sledeću fazu plana da pročisti i obnovi kuću od temelja do krova: napolje sa starim! napred s novim! Nove lampe umesto starih! A on, njen vremešni muž, pustio ju je da radi po svome. Ali to što je ona radila nije bilo puko preuređenje enterijera. „Mi koji smo rođeni u Rusiji”, rekla je, „nismo tako glupi da ne verujemo da demoni postoje.” I sve to pred mojim ušima (dotad sam postao čest i dobrodošao gost u njihovom domu). „Izvini, Rene, shvatam da si ti skeptik, ali stvarnost nije stvar izbora. Ona ne mari za tvoje mišljenje o ovome ili onome. Svet je onakav kakav je oduvek bio. Otiđi do neke pravoslavne crkve u Rusiji i videćeš ljude koje njihove porodice dovode tamo, ljude kojima đavo čuči u očima, ljude pune mržnje, ljude koji su prosti, bezbožni i opsceni, čije je srce hladno kao led. A onda počinje. Prvo prilazi sveštenik sa svetom vodicom, kojom prska dotičnu individuu i istovremeno recituje odlomke iz svetih jevanđelja u kojima Isus isteruje demone - i, blagi bože, oni stvarno izlaze, muški glas izlazi iz ženskih usta, tela im se tresu i počinju da sikću i urlaju na sveštenika, zato što ih sveta vodica peče, i mnogi zvuče kao životinje, kao krava, ili medved, ili svinja. Počinju da povraćaju i padaju na pod. To je užasno, ali i dobro. U ovoj kući je drugačiji slučaj. Ovde možda nisu zaposednuti stanari, već sama kuća. Vi ste iz svog zavičaja doneli zlo sa sobom i ono je sada u zidovima, tepisima, u mračnim uglovima, čak i toaletima. Ovde borave fantomi, možda vaši fantomi, a možda neki koji su ostali od ranije, ali svejedno moraju biti isterani. Ako želiš da posmatraš obred kad dođe sveštenik, dopustiću ti da ostaneš jer znam da si kreativan mladić koji traga za zanimljivim materijalom, ali obavezno stani tamo pored Presvete Bogorodice, a kad obred počne, izgovaraj samo reči Isusove molitve. Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me, grešnog. Nema veze ako ne veruješ, samo izgovaraj te reči i one će te sačuvati od zla.”
Nedavno postavljena na počasno mesto u Zlatnoj kući, u prostrani veliki salon na prvom spratu, milovana sve snažnijim vetrom koji je duvao kroz francuske prozore okrenute ka Vrtovima, vetrom koji je nosio obećanje kiše: besprekoma rana kopija f)odorovske ikone Majke Božje, čiji je original visio u Aleksandrovskom dvorcu, u maloj kapeli levo od spavaće sobe Aleksandre, poslednje carice iz dinastije Romanovih, koja se svakog dana satima molila Bogorodici. To je bilo iznenađujuće. Sinovi Nerona Goldena uopšte nisu krili da su totalno operisani od bilo kakve religije, i mada ga nikad nisam čuo da priča na tu temu, pretpostavljao sam da se i njihov otac slično osećao, štaviše, da je on bio izvor njihove verske ravnodušnosti. Pa ipak, ta sveta ikona je predstavljala Neronov venčani dar mladoj supruzi, i on je sada, bez reči prigovora, stajao pored nje pred Majkom Božjom, sklopljenih ruku i povijene glave, objavljujući da je kucnuo čas da egzorcistički obred počne, i sva trojica mlađih Goldenovih bila su prisutna, postrojena po njegovoj zapovesti, ozbiljnih lica i držanja, kao što im je bilo i naređeno. A tu je, tačan kao sat, bio i ruski pravoslavni sveštenik, sa sve bradom i mantijom, koji je počeo da poje i posipa svetu vodu preko svih nas, i baš u tom trenutku pojavio se uragan Ajrin, nebo se smračilo, nebesa se otvorila i zaslepljujuća munja ispunila sobu. Sveštenik je nešto povikao na ruskom, a Vasilisa je prevela:
Slava Gospodu, gotovo je!
Nakon čega je Neron Golden glasno povikao: „Zatvarajte vrata”, a njegovi sinovi jurnuli su ka francuskim balkonima, i mada sam ja to shvatio kao pragmatičnu reakciju na vetar i pljusak, Vasilisa i sveštenik su to drugačije razumeli. Sveštenička brada se zatresla, mantija se zatalasala, uzbuđene ruske reči potekle su kroz vazduh, a nova gospođa Golden ih ushićeno prevela, donekle parafrazirane. „Možete da zatvorite vrata zbog kiše, ali nema potrebe da ih zatvarate zbog demona, jer oni su isterani iz mog muža i nikad se više neće vratiti.”
Šta god da se desilo tog jutra - a ja sam bio duboko skeptičan što se tiče autentičnosti tog čina - bilo je tačno da Neron više nije izlazio u noćne šetnje i ridao na bujnoj letnjoj travi. Koliko znam, fantomi dve žene mu se nikad više nisu ukazali. A ako jesu, uspevao je da obuzda svoja osećanja, da im okrene leđa i da ne pominje te posete svojoj novoj supruzi.
Iz njegovog svetilišta te večeri dopirali su zvuci Gvadanjinijeve violine - koja je, sasvim primereno, svirala Bahovu Čakonu, moćnu i nabijenu emocijama.

Tog ponedeljka, kad su počele nevolje, Neron Golden je u večernjim satima krenuo sa suprugom Vasilisom u njen omiljeni ruski restoran u Fletajron distriktu, na prijem u čast Mihaila Gorbačova, koji je posetio Njujork da bi prikupio donacije za svoju dobrotvornu organizaciju za borbu protiv raka. Bili su smešteni za počasni sto, zajedno s milijarderom emigrantom čija je supruga pokazivala izrazite umetničke sklonosti, i milijarderom emigrantom koji je preuzeo novinski biznis baš u vreme kad je novinski biznis počeo da izleće iz biznisa, ali je, srećom, posedovao i bejzbol klub, i milijarderom emigrantom s.pozamašnim udelom u Silicijumskoj dolini i suprugom koja je u sebi imala pozamašan udeo silikona, dok su za okolnim stolovima sedeli sitniji milijarderi sa sitnijim jahtama, fudbalskim timovima, kablovskim TV mrežama i ne baš tako impresivnim suprugama. Za Vasilisu Arsenijevu, običnu devojku iz Sibira, prisustvo u tom elitnom društvu predstavljalo je dokaz da njen život konačno nešto vredi, pa je insistirala da se slika sa svakim od prisutnih ruskih velikaša (i naravno, s njihovim suprugama), kako bi te fotke mogla odmah da prosledi svojoj majci.
Pre nego što su krenuli od kuće, kad je bila potpuno skockana i izgledala gotovo kriminalno atraktivno, klekla je ispred nogu svog muža, raskopčala mu pantalone i prionula na posao, stručno i polako, „zato što”, kako je objasnila, „kad muškarac kao što si ti povede ženu kao što sam ja na takvo mesto, on treba tačno da zna kako stoje stvari između njih”. Bila je to neobična ispala u proračunu - za ženu koja je obično bila dobra u seksualnim proračunima - jer je Neron Golden zbog tog gesta postao više, a ne manje sumnjičav, pa je u restoranu motrio na svaki njen pokret, kao sve zlovoljniji jastreb, i dok je hrana cirkulisala oko stolova - salata od haringe, sarme punjene mlevenom junetinom, varenike, ukrajinske vuške i flekice s kupusom, peljmeni s teletinom, stroganov, votka s ogrozdom i smokvama, blinji, kavijar - njegova ljubomora je rasla, kao da je ona, sedeći za tim stolom, služila deliće sebe svim prisutnima, na malim crvenim papirnim salvetama, čekala da bude nabodena na malu koktel-viljušku s dva zupca, smazana kao slasni mali kanape. Naravno, za tim elitnim stolom svi su bili u društvu supruga pa su se svi ponašali diskretno, milijarder s umetnički nastrojenom suprugom izjavio je da je Neron pravi srećnik što je upecao „našu Vasilisu”, dok je milijarder s neuspešnim novinama i uspešnim bejzbol timom rekao: „Ona nam je kao kćer.” Milijarder iz Silicijumske doline, koji je došao sa silikonskom suprugom, rekao je: „Bog zna kako si je osvojio”, napravivši opsceni gest i pokazavši na nešto krupno u pantalonama, ali svi su popili dosta votke pa niko nikog nije hteo namerno da uvredi, niti se osećao uvređenim, bili su to samo muški razgovori. Ali nakon izvesnog vremena Neron je primetio da ona maše nekim ljudima na drugom kraju dvorane, i da oni uzvraćaju pozdrave, i svi ti kojima je mahala bili su muškarci, naročito jedan, mlađi, visok, mišićav, od možda četrdeset godina, s kosom koja je čudno i prerano osedela i avijatičarskim naočarima, iako je bila noć, tip koji je mogao da bude teniski trener, ili - a to je, iz očiglednih razloga, za Nerona Goldena bila najodvratnija moguća opcija - lični instruktor. Ili možda frizer, homoseksualac, što bi bilo u redu. Ili, da, možda još jedan milijarder, mlađi od ostalih, tip koji je, recimo, posedovao veliku crvenu jahtu napravljenu u Benetijevom brodogradilištu u Vijaređu u Italiji, i obožavao milion i po dolara vredne hiperautomobile, koji su dobijali imena po kečuanskim bogovima vetra, i brze devojke koje su išle uz njih. To je bila mogućnost koju nije smeo da previdi. „Izvinite”, rekla je ona, „samo da pozdravim svoje prijatelje.” A onda je otišla, a on ju je pažljivo posmatrao, zagrljaje, i cmakanje vazduha, ništa nedolično, ali nešto je ipak smrdelo, možda bi trebalo da skokne do nje i ošacuje te prijatelje, te takozvane prijatelje. Možda bi trebalo pažljivije da osmotri tu plavušu koju nije mogao baš dobro da vidi, ženu koja je bila u društvu tog tipa, tu malu plavušu koja mu je bila okrenuta leđima, mogao je da vidi muskulaturu na njenim rukama, da, dobro ju je zapamtio, to je ona kučka. Možda treba da ode tamo i da joj otkine jebenu glavu.
Ali Gorbačov je u tom trenutku bio usred svog govora. „I tako, gospodine Goldene, pošto ste za ženu uzeli jednu ljupku Ruskinju, smatramo da ste sad jedan od nas, skoro, da tako kažemo, i pošto ste, koliko vidim, imućan čovek, dopustite da vas zamolim...” Samo što to zapravo nije govorio Gorbačov, već njegov prevodilac, koji se možda zvao Pavel i koji je virio preko Gorbačovljevog ramena otpozadi, kao njegova druga glava, i govorio skoro uporedo s bivšim predsednikom, kao da su im pokreti usana sinhronizovani, što je moglo da znači samo troje: ili da je bio najveći i najbrži prevodilac u istoriji sveta, ili da izmišlja to što govori na engleskom, ili da Gorbačov uvek vrti jednu istu priču. Kako god bilo, obuzet dubokom i rastućom ozlojeđenošću zbog Vasilisinog ponašanja, Neron nije hteo da dopusti da ga propituje počasni gost, pa ga je prekinuo da on njega nešto priupita.
„Imam poslovne saradnike u Lajpcigu, u bivšoj Demokratskoj Republici Nemačkoj”, rekao je. „Od njih sam čuo jednu zanimljivu priču pa bi mi bilo drago da čujem vaš komentar.”
Gorbačovljevo lice se naprasno uozbiljilo. „Kakvu priču?”, upitala je njegova druga glava, ona koja se odazivala na ime Pavel.
„Za vreme velikih nemira 1989. godine”, rekao je Neron Golden, „kad su se demonstranti sklonili u Crkvu Svetog Tome, takozvanu Bahovu crkvu, her Honeker, šef Istočnonemačke komunističke partije, hteo je da pošalje vojsku s mitraljezima da ih sve pobiju, i toliko od revolucije, sve bi bilo gotovo. Ali pre nego što je poslao vojsku na civile, morao je da zatraži vašu dozvolu, i kad vas je pozvao, vi ste ga odbili, i samo nekoliko dana posle toga došlo je do pada Berlinskog zida.”
Ni Gorbačov ni njegova druga glava nisu prozborili ni reč.
„Dakle, moje pitanje glasi”, nastavio je Neron Golden. „Kad ste primili taj poziv i čuli njegovo pitanje, da li je vaše odbijanje bilo instinktivno i automatsko... ili ste morali da razmislite o tome?”
„Šta je svrha ovog ispitivanja?”, upitao je Gorbačov-Pavel s dva namrgođena lica.
„Čisto pokretanje diskusije o vrednosti ljudskog života”, odgovorio je Neron Golden.
„A kakvo je vaše mišljenje o tome?”, upitala su dvojica Gorbačova.
„Rusi nas oduvek uče”, rekao je Neron tonom koji je sad zvučao otvoreno neprijateljski, „daje individualni ljudski život ništavan u poređenju s državnim dobrom. To nam je poznato još od Staljinovog doba. To smo takođe videli u slučaju Georgija Markova, koji je u Londonu ubijen kišobranom s otrovnim vrhom, i slučaju Aleksandra Litvinjenka, odbeglog KGB agenta koji je umro od trovanja polonijumom. Bilo je i drugih slučajeva, jednog novinara udario je auto, drugi je takođe izgubio glavu nesrećnim slučajem, mada su oni od sekundarnog značaja. U pogledu vrednosti ljudskog života, Rusi nam pokazuju put ka budućnosti. Ove godine događaji u arapskom svetu to potvrđuju i nastaviće da potvrđuju. Osama je mrtav, nemam problema s tim. Gadafi je otišao, puf, srećan mu put Ali kao što ćemo videti, i tim revolucionarima će uskoro doći kraj. Život ide dalje, nemilostiv prema mnogima. Živi ljudi su od malog značaja za globalne poslove sveta.”
Svi za stolom su utonuli u muk. A onda je Gorbačovljeva druga glava progovorila, mada sam Gorbačov ništa nije rekao. „Georgij Markov”, rekla je druga glava, „bio je Bugarin.”
Gorbačov je odgovorio veoma polako, na engleskom. „Ovo nije prikladno mesto za takve teme.”
„Onda ću se povući”, odgovorio je Neron klimnuvši glavom. Podigao je ruku i njegova supruga je istog časa ustala od stola svojih prijatelja i krenula za njim ka vratima. „Veličanstveno veće”, rekao je, kao da se obraća čitavoj dvorani. „Primite našu zahvalnost.”
ŠIROKI PLAN. ULICA NA MENHETNU. NOĆ.
MLAĐI MUŠKARAC, visok, mišićav, od oko četrdeset godina, s kosom koja je čudno i prerano osedela, i avijatičarskim naočarima, iako je noć, tip koji bi mogao da bude teniski trener ili lični instruktor, korača sa svojom prijateljicom, sitnom PLAVOKOSOM ŽENOM, koja liči na jednu drugu ličnu instruktorku, zajedno se spuštaju niz Brodvej ka Junion skveru, pored AMC Lousa u Devetnaestoj ulici, pored ABC karpeta, pored treće i pretposlednje lokacije Vorholove Fabrike na Brodveju 860, a potom pored druge lokacije, u Dekerovoj zgradi u Šesnaestoj ulici. S obzirom na njihovu usamljenost i odsustvo obezbeđenja, on verovatno nije milijarder i ne poseduje veliku crvenu jahtu i hiperautomobil od milion i po dolara. On je samo tip koji se posle mraka zatekao sam na ulici s nekom devojkom.
U pozadini ide muzika. Neočekivano, to je bolivudska pesma Tuhi Meri Shab Hai, a tekst je titlovan. Samo si ti moja noć. Samo si ti moj dan. To je pesma iz filma koji je premijerno prikazan 2006, s Kanganom Ranaut u glavnoj ulozi. Film se zove Gangster.
NARATOR (nasnimljen glas)

Po pisanju Njujork tajmsa, stopa ubistava u Americi dostigla je alarmantan vrhunac tokom devedesetih godina, ali se trenutno bliži najnižem istorijskom nivou.
Postoje strahovanja da će heroinska epidemija i oživljavanje nasilja među bandama dovesti do ponovnog porasta u nekim gradovima: Čikagu, Las Vegasu, Los Anđelesu, Dalasu, Memfisu. Međutim, situacija u Njujorku je optimističnija jer je stopa ubistava tamo opala za dvadeset pet posto u odnosu na prethodne godine.
Muškarac s avijatičarskim naočarima i žena s mišićavim rukama sada koračaju kroz park, prolaze između statue Džordža Vašingtona i ulaza u metro.
Pesma se nastavlja, postajući sve glasnija, sada bez potrebe sa titlom:
PESMA

Oh oh oh oh oh oh oh oh
Oh oh oh oh oh oh oh
Oh oh oh oh oh oh oh oh
Oh oh oh oh oh oh oh
Dok MLAĐI MUŠKARAC i PLAVOKOSA ŽENA prolaze pored ulaza u metro, DRUGI MUŠKARAC izlazi napolje, nosi motociklističku kacigu, brzo se kreće, izvlači pištolj s prigušivačem, puca u MLAĐEG MUŠKARCA, jednom, u potiljak; i dok on pada, a PLAVOKOSA ŽENA otvara usta da vrišti, tip s kacigom ispaljuje hitac i u nju, veoma brzo, samo jedan, između očiju. Ona pada pravo na kolena i ostaje u tom položaju, povijene glave, klečeći na tlu, mrtva. MLAĐI MUŠKARAC leži ispred nje, lica okrenutog ka zemlji. DRUGI MUŠKARAC se udaljava brzim korakom, ali ne trči, ka uglu Četrnaeste i Univerzitetske ulice, pored šahovske zone, i dalje držeći oružje. Napolju nema šahista, previše je kasno za to. Međutim, tu je jedan MOTOCIKLISTA, koji ga očigledno čeka. On baca oružje u kantu na uglu ulice, penje se na motocikl i odlazi sa svojim pomoćnikom. Tek tada, kada motocikl nestane s vidika, POLICAJCI izlaze iz automobila stacioniranih oko skvera i brzo prilaze ženi koja kleči i muškarcu koji leži.
Rez.

ENTERIJER. SPAVAĆA SOBA NERONA GOLDENA. NOĆ.
Vasilisa čvrsto spava u velikom bračnom krevetu s kitnjastim pozlaćenim rokoko uzglavljem. NERONOVE oči su takođe zatvorene. Onda, u jednom EFEKTNOM KADRU, on „izlazi iz svog tela” i prilazi prozoru.
To njegovo avetno ja je providno. Kamera, smeštena pozadi, gleda kroz njega, u teške draperije koje on blago razmiče kako bi bacio pogled na Vrtove. Stvarni NERON nastavlja da spava u svom krevetu.
NERON (nasnimljen glas)

Ovo izjavljujem dok sam još pri potpuno zdravoj svesti i pameti. Znam da će moja razboritost u kasnijem stadijumu priče biti dovedena u pitanje, i to možda s pravom. Ali to još nije slučaj, još ne. Još ima vremena da priznam svoju ludost i prihvatim činjenicu da se to loše odražava na mene. To što sam dopustio da mi jedno lepuškasto lice tako lako zavrti pamet. Sada shvatam dubine njenog koristoljublja, hladnoću njenih proračuna, te stoga i njenog srca.
Avetinjski NERON se mirno vraća do kreveta i polako seda u stvarnog NERONA, i tad ponovo vidimo samo jednog NERONA, zatvorenih očiju, kako leži pored usnule supruge.
Njen mobilni počinje da svetli, ali podešen je na vibracije. Ona se ne budi da odgovori na poziv.
Telefon ponovo vibrira i NERON ovog puta, ne pomerajući se, otvara oči.
Na treću vibraciju VASILISA se budi, stenje, pruža ruku ka telefonu.
Sasvim se budi, naglo se uspravlja u sedeći položaj i užasnuto prislanja slobodnu ruku uz obraz. Izgovara bujicu ruskih reči, postavlja pitanja. Potom tone u ćutnju i spušta telefon.
Tokom jednog dugog trenutka ostaju u tom položaju, ona sedi na krevetu užasnutog lica, a on mirno leži, otvorenih očiju, zureći u tavanicu.
Onda, polako, ona se okreće ka njemu i izraz joj se menja. Jedina emocija na njenom licu je strah.
Ništa ne progovaraju.
Rez.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:48 pm








Drugi deo




15


O miševima i džinovima, procentima i umetnosti
Apu Golden je čuo za veliko okupljanje u protest protiv arogancije banaka koje su počele da okupiraju otvoren prostor u Finansijskoj četvrti, i kad je otišao tamo da ošacuje šta se dešava, s panamom, kaki bermudama i havajskom košuljom, kako ne bi previše štrčao, bio je očaran karnevalskim karakterom skupa, svim tim bradama, obrijanim glavama, uličnom bibliotekom, poljupcima, mirisima, strastvenim aktivistima, otkačenim matorcima, kuvarima, i mladima i starima. „Činilo se da se čak i policajci smeškaju”, rekao mi je, „doduše, samo neki, ostali su, da budem iskren, uobičajeni kromanjonci, onaj tip: bolje pređi ulicu da izbegneš svaki kontakt s njima". Svideli su mu se vizuelni i literarni aspekti tog događaja, recitovanje poezije, plakati napravljeni od starih kartonskih kutija, isečene pesnice i simboli u obliku slova V, a najviše od svega ga je impresionirala podrška koju su demonstranti dobijali od mrtvih velikana. „Bilo je čarobno”, govorio je, „videti Getea kako leži među vrećama za spavanje, G. K. Čestertona kako stoji u redu za supu, Gandija kako leluja prstima u znak nemog aplauza, koji zovu prstići gore - ili možda Ghandija, zato što više niko ne zna kako se šta piše, pravopis je tako buržujski. Čak je i Henri Ford tamo, njegove reči mreškaju se kroz masu pomoću tehnike koja se zove ljudski mikrofon.” Zaražen njegovim kikotavim entuzijazmom, jednog dana sam krenuo s njim na lice mesta i tamo zadivljeno posmatrao brzinu i preciznost njegove olovke dok je hvatao prizor, tu ljudsku košnicu, i da, sasvim sigurno, njegovi crteži su, među tom masom živih ljudi, prikazivali i besmrtne duhove, Getea dok pompezno objavljuje: „Nema beznadežnijih robova od onih koji zabludelo veruju da su slobodni”, i „Ghandija" dok recituje svoju staru mudrost: „Prvo te ignorišu, onda bla-bla-bla, onda ih pobediš.” - „On to nikad nije rekao”, ukazao je Apu. „To je samo kliše koji se raširio internetom, ali šta da se radi, kao što sam rekao, niko više ništa ne zna, znanje je takođe buržujsko.” Česterton i Henri Ford, obučeni u svoje frakove, nisu su se baš uklapali u okruženje, ali su i oni dobili dužno poštovanje, usmerivši svoja osećanja pravo u finansijsku metu, da tako kažemo. „Ogromna količina moderne ingenioznosti”, govorio je stari G. K., „troši se na iznalaženje odbrane za neodbranjivo ponašanje moćnih”, dok je H. Ford, stojeći pored svoje montažne trake, vikao: „Kad bi ovaj narod razumeo naš bankarski i monetarni sistem, siguran sam da bi do jutra izbila revolucija.” - „Impresivno”, rekao je Apu, „kako je internet napravio filozofe od svih nas.” Meni lično se više dopadao kartonski proglas anonimnog mislioca, koji je po svoj prilici bio prvenstveno motivisan glađu. „Jednog dana siromašnima neće ostati više ništa za jelo osim bogatih”, upozoravao je, a u drugom balončiću na kartonskom plakatu izrazio je istu misao, samo još jezgrovitije: „Pojedimo bankare!" Dotični mislilac nosio je masku anonimnih, belo nasmejano brkato lice Gaja Foksa, popularisano u filmu V kao Vendeta braće/sestara Vačauski, ali kad sam ga pitao za čoveka čije je lice nosio, priznao je da nikad nije čuo za Barutnu zaveru, nije znao čak ni za dečju pesmicu seti se, seti petog novembra. Takva je bila ta tobožnja revolucija. Apu je sve skicirao.
To delo prikazao je u prostoru Frenkija Sotovočea na Baueriju, drskijem okruženju od Sotovočeovih galerija u Čelsiju. Bila je to zajednička izložba s Dženifer Kaban, najistaknutijom predstavnicom umetničkog aktivizma u tom argumentativnom trenutku, koja se, u jednom momentu tokom otvaranja, opružila čitavom dužinom u kadi punoj lažnog novca, i ubrzo su oboje bili hvaljeni i ismevani zbog svog buntovništva. Apu je odbio slikanje u kadi, baš kao i etiketu buntovnika. „Za mene je estetski aspekt uvek primaran”, pokušao je da objasni, ali je Zeitgeist ostao gluv za njegove reči pa je na kraju kapitulirao pred nametnutim opisima i delimičnom političkom slavom koju su mu doneli. „Možda moja slava sad seže dalje od dvadeset blokova”, zamišljeno je rekao. „Možda sam sad poznat u krugu od trideset pet do četrdeset blokova.”
U kući u Makdugalovoj ulici Apuova nova agitprop slava nije naišla na naročito poštovanje. Neron Golden lično ništa nije rekao, ni pohvalno ni pokudno, ali su njegove usne, pretvorene u tanušnu liniju, bile dovoljno rečite. Svojoj supruzi je prepustio da ga izriba za oboje. Sedeći na podu u dnevnoj sobi, okružena svetlucavim časopisima o uređenju doma, Vasilisa je prekinula posao da bi Apuu održala čestitu rusku bukvicu. „Ti klošari na ulici, što dižu buku i prljaju grad, i to za šta? Zar oni misle da je moć koju napadaju tako slaba da će se uplašiti obične rulje? Oni su kao miš koji je nagazio džinu na stopalo. Džin ništa ne oseća, ne pokušava čak ni da zgnječi miša. Kad bolje razmislimo, koga boli uvo za to? Miš će uskoro klisnuti. Šta će kad dođe zima? Zima će ih slomiti. Nema potrebe da bilo ko troši trud na njih. Takođe, oni nemaju vođu, ta seljačka rulja koja ti se toliko sviđa. Nemaju nikakav program. Oni su niko i ništa. Samo miš bez glave. Mrtav miš koji još ne zna da je mrtav.”
Tek napola u šali, bacila je svetlucavi časopis ka njemu. „Izvini, šta ti misliš, ko si? Misliš da će oni, kad dođe ta njihova revolucija, rešiti da te stave među svojih svetih devedeset devet procenata samo zato što si naslikao nekoliko slika? Ljudi iz moje zemlje znaju šta biva kad dođe revolucija. Bolje da zajedno kleknemo ispred ijodorovske ikone Majke Božje, da se pomolimo Blaženoj Devici za naš spas, da nas armija obezglavljenih miševa ne pobije u nekom podrumu bez prozora.”
Kod Vasilise Golden u međuvremenu je došlo do neke promene. U nekim trenucima, kad bi joj svetlost pod određenim uglom pala na lice, podsećala me na Dajanu Kiton u Kumu, na ženu čije su lice, um i srce bili sleđeni usled svakodnevne potrebe da ne veruje u istinu koja joj je vrištala u lice. Ali Kej Adams se udala za Majkla Korleonea verujući da je on dobar čovek, dok se Vasilisa, da tako kažemo, udala za tipa koji je bio pljunuti Marlon Brando iz istog tog filma, te stoga nije imala nikakve iluzije o surovosti, amoralnosti i mračnim tajnama, neminovnim konsiljerima22 ljudi koji poseduju moć, a kad bi joj svetlost obasjala lice pod drugim uglom, bilo je očigledno da ona uopšte nije ličila na Dajanu Kiton. Ona je bila saučesnik. Ona je sumnjala da je njen muž počinio strašan zločin i dogovorila se sa samom sobom da tu sumnju ostavi po strani zbog života koji je za sebe odabrala, života koji je smatrala dostojnim svoje lepote. A možda i zbog toga što ga se sada plašila. I dalje je verovala u svoju moć nad njim, ali sada je verovala i u njegovu moć, i znala je da bi, ako pokuša da odmeri snage s njim, posledice po nju bile... ekstremne. Nije došla u tu kuću da bi na sebe navukla ekstremne posledice i zato je strategiju morala da promeni. Otkako je napustila zavičaj, nipošto više nije bila nevinašce. Ali ju je ona pucnjava na Junion skveru naterala da očvrsne. Postala je svesnija s kakvim čovekom je delila postelju i znala je da će morati da drži jezik za zubima ako hoće da preživi.
O porodici: ispitivanje
- Da ponovim, gospodine: zašto bi neko napustio otadžbinu, promenio ime i počeo život iz početka na drugom kraju sveta? - Kako zašto? Zbog tuge, gospodine, zbog smrti voljene supruge, koja ga je tako pogodila da je bio van sebe od očaja. Zbog tuge i bola i potrebe da to ostavi za sobom, a da bi to ostavio za sobom, morao je da zbaci staru kožu. - Moguće. A opet, ne baš potpuno uverljivo. Zato moram ponovo da vas pitam: šta je s pripremama za odlazak, koje su očigledno obavljene mnogo pre tragedije? To sigurno zahteva neko objašnjenje? - Znači, tražite skriveni motiv? Sumnjate u neku prevaru, malverzacije, mutne radnje? - Svako je nevin dok se ne dokaže suprotno. U aferi 2G spektar nije podignuta optužnica protiv dotičnog patrijarha. To se mora priznati. Osim toga, čovek koji beži od zakona, nakon usvajanja lažnog imena sigurno bi nastojao da ne upada u oči previše? Svakako bi gledao da se previše ne razmeće u svojoj novopronađenoj zemlji? Dok taj tip uporno, i sa sve većim oduševljenjem, čini upravo to, zar ne? - Tako je, gospodine. Kao što kažete, to možda ukazuje na nevinost. Ali čovek tu mora da se priseti parabole o škorpiji i žabi. Škorpija postupa u skladu sa svojom prirodom čak i kad je to može koštati života. Povrh svega ostalog, ili uporedo s tim, taj tip poseduje izrazitu drskost. Čini se da čvrsto veruje u vlastitu nepobedivost, da je siguran u svoju neranjivost. Ako je stvarno prekršio neke zakone, i ako tamo negde, da se tako izrazim, postoje ljudi od kojih se otuđio - jer se njegovi najopasniji neprijatelji možda ni sami ne pridržavaju zakona - onda je siguran da se nalazi van njihovog domašaja. Domašaj opasnih neprijatelja nije bezgraničan. Oni su možda opasni na vlastitom terenu, ali im nije lako da svoje pipke puste dalje, pa to i ne pokušavaju. - Ili bar tako pretpostavljam. Nisam ekspert na tom polju. - Alije očigledno da se Neron oseća sve sigurnije i da počinje da se ponaša kao škorpija, oklopljen rastućim samopouzdanjem, da diže buku i prašinu stvarajući, kako to danas kažu, svoj brend. - Što je reč sa mnogo značenja, gospodine, uključujući sledeća: žig, odnosno identifikaciona oznaka, koja se u stara vremena usijanim metalom utiskivala na kožu kriminalaca i robova. Navika, svojstvo ili osobina koja nekog izlaže javnom sramu ili poniženju. Buktinja. Mač. - Videćemo koje je od pomenutih značenja primenljivo u ovom slučaju.
Da nastavimo: dakle, do izborne 2012. godine postalo je jasno da Neron Golden nije imao nameru da vodi miran život. Od svih slasnih pita s dvadeset četiri raspevane ptičice23, u koje je ćušnuo prst tokom pređašnjeg života, najbolje se snalazio u građevinskom i preduzimačkom biznisu, i ti poslovi mu behu najviše prirasli za srce, i tako je reč GOLDEN, zlatna reč, obojeno zlato, ispisana zaslepljujućim neonskim slovima, velikim slovima od zlata, počela da izranja na gradilištima širom grada, a takođe i van grada, a čovek koji je stajao iza tog imena počeo da se pominje kao novi moćni igrač u najzatvorenijoj od svih ehta, maloj skupini porodica i korporacija koje su kontrolisale sve građevinske poslove u tom zlatnom gradu Njujorku.
- Porodice, gospodine? Kad kažete porodice, da li zapravo mislite, da se delikatno izrazim, na familije? - Ne, gospodine, ili ne potpuno. Ta delatnost je 2012. bila mnogo čistija nego ranije. Tokom devedesetih su gotovo sve građevinske kompanije pripadale mafiji i njihova potraživanja bila su apsurdno naduvana. Uticaj pet porodica je sada opao. Na nekim od Goldenovih gradilišta bilo je i radnika van sindikata. Pre dvadeset godina takvi radnici bi bili odmah ubijeni. - Znači, sada govorite o uglednim preduzimačima: Doroninu, Sumaidi, Hurani, Silverstajnu, Sternu, Feldmanu, aristokratama na polju nekretnina. - Ne baš sasvim, gospodine, kao što sam rekao, mafija se i dalje drži. Sad kad je sve gotovo i kad su stvari isterane na čistac, možemo da uperimo prstom na Goldenove tajne poslove sa sumnjivim partnerima, kao što su naslednici Petrukija Leonea iz Filadelfije, zvanog Malo Pile, i Arčimboldo Antonioni iz Atlantik Sitija, poznatiji kao Mali Arci, i Federiko Bertoluči iz Majamija, to jest Ludi Fred. Takođe treba pomenuti da je u Njujorku podignuto nekoliko Goldenovih kula u saradnji s građevinskom kompanijom Ponti i Kvazimodo beton - P&Q - a ozbiljnog učešća u tom poduhvatu imao je i Frančesko Palermo, poznatiji kao Debeli Frenki, koji važi za jednu od vodećih figura u đenovskoj mafijaškoj porodici. - Zar je to poznato? - Sada, na kraju Vaffaire Golden, jeste poznato. Štaviše, Neron Golden je očigledno bio prilično opušten u poslovanju s tim tipovima i porodicama koje stoje iza njih. - Opušten? - Da, gospodine, dovoljno spokojan da ga to oda.
Još samo dva pitanja: Da li su Malo Pile, Mali Arči, Ludi Fred i Debeli Frenki na svojim pozamašnim podbracima nosili dizajnersku bradu od nekoliko dana? I da li su imali običaj da ponekad, u večernjim satima, nose loše skrojene smokinge? - Da, gospodine, jesu.
Evo Nerona Goldena kako ukida svoju zabranu eksponiranja u medijima dok fotografu iz nekog luksuznog časopisa pokazuje prelepi dom. (Više nema tajnovitosti; štaviše, sada je sve u izlogu.) I evo Nerona Goldena kako drugom sličnom časopisu pokazuje prelepu suprugu. Nju predstavlja kao svoje nadahnuće, zvezdu vodilju, izvor svog preporoda. Ja sam star čovek, kaže, i možda je za ljude mojih godina vreme da smanje brzinu, da se ukrcaju na jahtu, da uzmu štapove za golf, da zimuju na Floridi, da predaju štafetu. Donedavno sam bio spreman da to uradim, mada moji sinovi, bog mi je svedok, pokazuju slabo interesovanje za porodični biznis. Moj najmlađi, možete li da verujete, trenutno radi za devojački omladinski klub na Louer Ist Sajdu, i lepo je što se bavi time, i to je u redu, ali možda je i meni potreban, malo pažnje, moliću. A onda, imamo i jednog umetnika, i Petju. Tako stoje stvari sa nama. Ali to me više ne brine jer sam se sad kao čovek ponovo rodio. Žena to može da uradi. Žena kao što je gospođa Golden, ona je eliksir života, ona može da učini da seda kosa ponovo postane crna, da se stomak zategne, da noge ponovo prelaze ko zna koliko milja, a što se tiče umnih sposobnosti, i poslovnih, i tu može da pomogne, može da ih izoštri kao britvu. Samo je pogledajte! Ko bi posumnjao u to? Jeste li videli njene fotografije iz Plejboja? Naravno da se ne stidi toga, zašto bi ih se stidela? Posedovati takvo telo, voditi računa o njemu tako da ga dovedete do savršenstva, ne videti ništa sramno u lepoti - to je prava oslobođenost. Ona je ideal oslobođene žene, takođe i ideal supruge. Obe strane novčića. Da, ja sam pravi srećnik. Ona je čista premija, tu nema spora.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:48 pm





16


O ljubavi: tragedija
Dana kad su mi roditelji poginuli, ja nisam bio u kolima. Bio je praznični vikend, Memorijalni dan, oni su krenuli na izlet izvan grada, ali ja sam se u poslednjem času predomislio i ostao u gradu jer me je Sučitra Roj zamolila da joj pomognem da montira video za neku italijansku modnu kuću. Naravno, bio sam zaljubljen u Sučitru, svako ko je makar u prolazu sreo tu dinamitnu curu morao je bar malo da se zaljubi u nju, a ja sam se tako dugo plašio njene energičnosti, razmera ličnosti, crne kose koja se vijori na vetru što briše preko Šeste avenije, plavo-zlatne suknje koja svetluca nad najnovijim modelom patika, ruku koje se šire u deset različitih pravaca, kao ruke hinduističke boginje koja svojim zagrljajem obuhvata čitav grad... bio sam previše uplašen da sebi priznam da sam se zatreskao u nju, ali sad više nije bilo sumnje, i jedino pitanje bilo je kad ću joj to reći, i da li ću joj uopšte reći. U glavi mi je odzvanjao glas koji je govorio, uradi to sad, budalo jedna, ali drugi, često i snažniji glas, glas mog kukavičluka, trabunjao je da se predugo poznajemo, da nakon izvesne tačke postaje nemoguće prevesti prijateljstvo u romantičnu ljubav, da ćemo, ako to pokušamo i ne uspemo, izgubiti i prijateljstvo i ljubav, i u glavu mi se ponovo uselio Eliotov Prufrok, koji je očajnički ponavljao mojim unutrašnjim glasom: Da li se drznuti smem, a što se tiče strašnog i zastrašujućeg pitanja izjavljivanja ljubavi: Ali kakve svrhe ima, ako ona / dok jastuk namešta il’ šal skida / ka prozoru se okrene, rekavši nehajno: / Ali to uopšte nije to / na to nikad pomislila nisam.”
Odlučio sam da ostanem s njom da odradimo tu montažu, a kad završimo s poslom, izaći ćemo na pivo i tamo ću joj izjaviti ljubav. Da. Hteo sam. I tako nisam ušao u auto s roditeljima, i zahvaljujući tome, danas sam još živ. Život i smrt su podjednako besmisleni. Dešavaju se ili ne dešavaju iz razloga koji nemaju nikakvu težinu, iz kojih ništa ne možete da naučiti. Nema nikakve mudrosti na svetu. Svi mi smo samo budale na koncima sudbine. Evo naše planete Zemlje i ona je tako lepa i baš imamo sreće što možemo da budemo tu zajedno, tako smo srećni i tako glupi, i ono što nam se dešava je tako glupo i ne zaslužujemo našu glupavu sreću.
Znam da ovo nema nikakvog smisla. Bolje da pređem na priču o putu.
Auto-put za Long Ajland bio je posut porodičnim pričama, i kad bismo leti kolima krenuli ka pozajmljenoj vikendici na Starom kamenom putu u Springsu - koja se nalazila u vlasništvu jednog budžovana s Univerziteta Kolumbije, koji je jednom prilikom navukao ozbiljan oblik lajmske bolesti, s kojim se borio nekoliko godina i nakon toga više nije želeo da putuje u kraljevstvo krpelja - usput smo štriklirali sva znamenita mesta. Mineola, s lokalnim grobljem na kome su počivali moji baba-tetka i deda-teča, u čijem bih posthumnom pravcu smerno klimnuo glavom. Grejt Nek i Liti Nek, mesta koja su pobuđivala neizbežne asocijacije na Getsbija, i mada nismo prolazili pored Remsenberga, gde je P. G. Vudhaus proveo tolike godine posleratnog progonstva iz Engleske, često smo zamišljali, dok smo se vozili tuda, fiktivni univerzum u kome su se Ficdžeraldovi i Vudhausovi likovi međusobno posećivali. Berti Vuster i Dživs mogli su da banu u razređeni svet iz Jaja, pasulja i pogačica, luckasti Berti je mogao da nazuje cipele razboritog Nika Karaveja, a Redžinald Dživs, gospodinov gospodin, ljubitelj ribe i Spinoze, i majstor za genijalna rešenja, mogao je da pronađe način da Džeju Getsbiju podari srećan i dugovečan epilog s Dejzi Bjukenan, za kojim je on tako strasno žudeo. Diks Hils, selo čije je ime moj otac u šaljivom teatralnom maniru po pravilu izgovarao s belgijskofrancuskim akcentom: Di Hiils. A ja bih rekao, uvek sam govorio, da mi to zvuči kao ime glavne junakinje iz neke sapunice. A tek Vajandanč: kad god bismo stigli do isključenja za to mesto, moj otac ili majka bi neminovno načeli priču o istoimenom poglavici, to jest sahemu indijanskog plemena Montoket, koji je prodao skoro čitav Ist End na Long Ajlandu Englezu Lajonu Gardineru i kasnije umro od kuge. Vajanđanč bi potom ponovo izronio kad bismo stigli do Ist Enda i kad bi se moji roditelji prisetili priče o Stivenu Tokhausu, jednom od Vajandančovih potomaka, koji je svakog dana peške prelazio pedeset milja između Montoka, Sag Harbora i Ist Hemptona. A negde između Vajandanča i Tokhausa, prošli bismo pored putokaza koji nas je usmeravao ka Širli Vejding River, jednoj potpuno izmišljenoj Indijanki. U stvarnosti, taj putokaz vodio je ka dva zasebna mesta, prema Vejding Riveru i prema Širliju, ali je Indijanka Širli Vejding River dobila znamenito mesto u našoj porodičnoj baštini. Kao zaluđenici za naučnu fantastiku, ponekad smo je spajali s Tri Hidrogenske Bombe i Mnogo Mnogo Zrači, s dvojicom postapokaliptičnih poglavica iz romana Na istok!, SF klasika Vilijama Tena iz 1958. godine, dok smo je u drugim situacijama zamišljali kao damu gigantskih razmera, kao Grendelovu majku, ili kao džinovsku australijsku vandžinu, ili kao pretkinju koja oblikuje reljef dok korača preko zemlje.
Tokom vožnje su obavezno slušali radio. Kanal sa staritetima, 101.1 za muziku, WNYC za reči, sve dok signal ne bi oslabio, a onda bi sačekali da se na displeju pojavi oznaka Ist Hempton mjuzik, oznaka koja je najavljivala početak vikenda, noći ispunjene mekim-rokom i jastog-rolom, to je bila još jedna od tatinih šala. Između njujorških stanica i Ist Hempton mjuzika slušali su audio-knjige, a te godine planirali su da slušaju Homera. Mislim - ne mogu da budem siguran, ali mislim - da su do trenutka kad su krenuli na taj praznični izlet stigli do četvrtog pevanja Odiseje, gde Telemah posećuje Menelajevu palatu na dan kada se njegova kćer, ta kćer vraćene Jelene Trojanske, udala za Ahilovog sina.
I tako su možda slušali onaj odlomak u kome se Menelaj priseća dana kada je Jelena prišla velikom drvenom konju, sumnjajući da su se unutra sakrili grčki ratnici, i beskrajno uverljivim i zavodljivim glasom počela da oponaša glasove njihovih supruga (zamišljam kako, dok to radi, podiže ruku i erotično miluje stomak drvenog konja), tako senzualno ih dozivajući da su Diomed, Menelaj i Odisej poželeli da istog časa iskoče iz konjske utrobe. Ali Odisej je uspeo da obuzda i sebe i svoje saborce, sve osim Antileja, koji je krenuo da se javi, i sigurno bi to i učinio da Odisej ne spusti mišićave šake preko usta njegovih, i zadrža ih tamo, a po nekim verzijama priče, tako mu je snažno zapušio usta, ne bi li zaštitio sakrivene Grke, da se ovaj ugušio. Da, možda im je taj besmrtni trenutak odzvanjao u ušima kad je metalna cev koja je ležala na putu samo ležala tamo jebena metalna cev otpala sa jebenog kamiona i da li je vozač kamiona stao ne nije da li je uopšte primetio ne verovatno nije da li je propisno učvrstio teret ne apsolutno jebeno nije jer je tamo na putu ležala
metalna cev
u tranzitnoj traci jer su to bili moji roditelji moji voljeni moji jedini a oni nisu bili od onih koji gaze gas ne gospodine oni su voleli da se bezbedno klackaju u traci za racionalno korišćenje puta, bez direktnih uključenja i isključenja, sigurnoj traci koja je obeležena simbolom u obliku romba zato što zašto koga boli uvo zašto ali koja u ovom slučaju nije bila tako jebeno bezbedna jer se metalna cev
kotrljajuća metalna cev
Bližim se epicentru užasa i moram da napravim pauzu da se priberem, pa ću kasnije možda napisati još nešto.
Ne.
Ne postoji kasnije.
Sad.
Cev je bila duga preko dva metra. Skotrljala se na putanju drugog automobila koji ju je, kako stoji u izveštaju, delimično okrznuo. Cev se zakrenula, nekako se podigla u uspravan položaj, odskočivši jednim pa drugim krajem, uletela kroz šoferšajbnu kola u kojima su bili moji roditelji i tresnula mog oca u glavu, ubivši ga na licu mesta. Automobil se otrgao kontroli, izleteo iz tranzitne u brzu traku, nakon čega je usledio lančani sudar u kome je život izgubila i moja majka. Da bi ih izvukli iz automobila, vatrogasci su morali da dovuku mašine za sečenje karoserije, ali bilo je prekasno. Njihova tela su preneta u Univerzitetsku bolnicu Nort Šor u Plejnvjuu u Okrugu Nasau, gde je zabeleženo da su oboje u trenutku prispeća već bili mrtvi. U ponoć, samo nekoliko trenutaka nakon što sam Sučitri Roj bojažljivo priznao svoju ljubav u britanskom pabu na uglu Blikerove i Lagvardije i dobio krajnje neočekivan odgovor da i ona takođe gaji duboka osećanja prema meni, zazvonio mi je telefon.
Preostale mesece te godine proveo sam u stanju u kome sam skoro potpuno prestao da razmišljam. Čuo sam samo gromoglasno lepetanje džinovskih krila anđela smrti. Uz mene su bile i dve osobe koje su me spasle. Jedna od njih bila je moja nova dragana, briljantna i divna Sučitra.

Druga je bio gospodin Neron Golden.
Sa sebi svojstvenom brižnošću - KOJA IM NIJE SAČUVALA ŽIVOT, ZAR NE, TUĐA NEHAJNOST PONIŠTAVA NAŠU PAŽLJIVOST, NEHAJNOST CEVI KOJA ODSKAČE NASRED PUTA, KOJA SE ZAKUCAVA U LICE MOG OCA, S KOJIM MOJE LICE NE MOŽE NI IZDALEKA DA SE POREDI, MI KOJI DOLAZIMO POSLE, MI SMO SAMO LOŠE KOPIJE ONIH PRAVIH, ONIH KOJI SU OVDE BILI PRE NAS I KOJI SU ZAUVEK NESTALI, GLUPAVO I BESMISLENO, MASAKRIRANINASUMIČNO LANSIRANOM ŠIPKOM, ILI BOMBOM U NOĆNOM KLUBU, ILI DRONOM - moji roditelji su sve ostavili u besprekornom redu. Za sobom su ostavili sve neophodne pravne dokumente, brižljivo sastavljene, koji su osigurali da moj status jedinog naslednika bude propisno zaštićen, i osiguranje koje će platiti ono što država potražuje od tog naslednika, a preko toga i izvesnu sumu novca. I tako, bar zasad, moj životni i stambeni aranžman nije morao da se menja, mada sam, posmatrano na srednje staze, znao da ću kuću morati da prodam. Bila je prevelika za mene, a imala je veoma visoku vrednost, što je značilo da bih teško mogao da se uhvatim ukoštac s troškovima održavanja, porezom na imovinu I OSTALIM STVARIMA ZA KOJE ME NIJE BILO BRIGA. Tumarao sam ulicama u šlepom gnevu i odjednom mi se učinilo kao da se sav bes koji se sakupljao u vazduhu izlio u mene, mogao sam to da osetim, bes nepravedno mrtvih, bes mladića koji su upucani jer su Se spuštali niz stepenište, crni kakvi su bili, bes malog deteta koje je ubijeno jer se igralo plastičnim pištoljem na igralištu, crno kakvo je bilo, sve rutinske svakodnevne crne smrti Amerike, smrti koje su vrištale da su zaslužile da žive, a mogao sam da osetim i bes bele Amerike zbog toga što će morati da trpi crnog čoveka u Beloj kući, i ključalu mržnju homofoba, i ranjeni bes njihovih meta, i radnički gnev svih koji su zbog katastrofe tržišta nekretnina bili fanimejovani i fredimekovani24, sve nezadovoljstvo jedne furiozno podeljene zemlje, gde svi veruju da su u pravu, da je njihov cilj pravedan, njihov bol jedinstven, da neko mora da obrati pažnju, da neko konačno mora da obrati pažnju na njih i samo na njih, i počeo sam da se pitam jesmo li mi uopšte moralna bića ili naprosto divljaci koji su definisali svoje privatne zadrtosti kao nužnu etiku, kao jedini način postojanja. Mene je to dvoje dragih nestalih Belgijanaca odgajilo tako da verujem da ljudska životinja prirodno poima ideje o ispravnom i pogrešnom, da se ti koncepti rađaju s nama, a ne da ih postepeno stičemo. Mi smo verovali u postojanje moralnog instinkta: čvrsto instaliranog u našoj DNK, na istovetan način kao jezički instinkt, kako to definiše Stiven Pinker. To je bio naš porodični odgovor na religijske tvrdnje da oni koji nisu vernici ne mogu da budu moralna bića, da jedino moralna struktura nekog religijskog sistema overenog od nekog Vrhovnog Arbitra može da omogući ljudskom biću da čestito ovlada razumevanjem dobra i zla. Moji roditelji su to definisali rečju splačine, ili terminom koji su naučili od svojih prijatelja iz Australije i veselo ga usvojili: laprdanje. Moralnost je dolazila pre religije, a religija je predstavljala način na koji su naši preci odgovarali na tu unapred usađenu potrebu. A ako je bilo tako, iz toga je sledilo da je bilo savršeno moguće voditi dobar život, imati snažan osećaj za ispravno i pogrešno, a da se Bog i njegove harpije nikad ne puste na vrata.
„Vidite”, govorila je moja majka, sedeći na klupi u Vrtovima, „problem je sledećem: mada u nama postoji programirana potreba za etikom, taj program nam ne govori tačno šta je ispravno, a šta pogrešno. Te kategorije su prazne i zahtevaju da ih naš mozak popuni. Ali čime da ih popunimo? Mislima. Rasuđivanjem. Time.”
„Koliko sam ustanovio”, dodao je moj otac šetajući gore-dole ispred nje, „jedan od generalnih principa ljudskog ponašanja jeste da u skoro svakoj situaciji svako za sebe veruje da je u pravu, a da su oni koji mu se suprotstavljaju u zabludi.”
Na šta se moja majka brže-bolje nadovezala: „Takođe, živimo u vreme kad praktično ne postoji bilo kakva saglasnost o bilo kom egzistencijalnom pitanju, ne možemo čak da se složimo ni šta je egzistencija, a kad je priroda stvarnog tako sporna, isto mora važiti i za prirodu dobra.”
Kad bi se upustili u takve diskusije, bili su kao neki plesni par, ili par koji je igrao badminton, njihove reči kretale su se u harmoniji, reketi su slali lopticu napred-nazad, nazad-napred. „Zato ideja da posedujemo etički instinkt nužno ne podrazumeva da mi znamo kako ta etika treba da izgleda. Da nije tako, filozofi bi ostali bez posla, a mi bismo živeli u manje svadljivom svetu.” Moj otac je sada upirao prstom u mene - vidiš? kapiraš? - a ja sam kao blentavi školarac klimao glavom, da, tata, da, mama, kapiram, svi smo saglasni po tom pitanju, to je svima poznato.
„Da, ali jesi li znao da postoji reč za to?”, upitao me je otac.
Reč za šta, tata?
„Definicija: pretpostavljena urođena sposobnost ljudskog uma da shvati osnovne principe etike i morala. Tehnički termin iz domena filozofije koji označava taj urođeni princip u moralnoj svesti svakog čoveka, koji ga usmerava ka dobru i drži ga dalje od zla.”
Ne, tata, koja bi to reč bila?
„Sindereza”, rekla je majka. „Jesi li nekad čuo bolju reč?”
„Ne postoji bolja reč”, potvrdio je moj otac. „Zapamti to, mali. To je najbolja reč na svetu.”
Bih su to glasovi koje nikad više neću čuti.
Ali oboje su pogrešili. Ljudska rasa bila je divljačka, a ne etička. Živeo sam u začaranom vrtu, ali su divljaštvo, besmisao i bes preskočili zidove i ubili ono što sam najviše voleo.

Nikad nisam video mrtvo telo pre nego što sam se suočio s leševima svojih roditelja u mrtvačnici u Mineoli. Poslao sam odeću za sahranu, jedna od Sučitrinih stažistkinja ju je odnela tamo, i odabrao sanduke preko interneta, odlučivši se, kao što ljudi obično čine, za apsurdno skupe kutije, koje će biti spaljene. Naš dom je bio pun stalnih profesora, voljnih da pomognu. Mogao sam da računam na maksimalnu pomoć vodećih eksperata za sumersku umetnost, kvantnu fiziku, Prvi amandman i književnost Britanskog komonvelta. Ali niko nije mogao da mi pomogne da pogledam u njihova tela. Sučitra me je odvezla tamo u svom vremešnom džipu, i pošto nije bilo šanse da pričamo o onome o čemu je trebalo da, obrušili smo se na crni humor, prisećajući se naročito jezivih leševa nedelje iz stare HBO-ove serije Šest stopa ispod. Moj favorit je bila žena koja je, krenuvši u devojački noćni provod u iznajmljenoj produženoj limuzini, ustala kroz otvoren pokretni krov da izrazi svoju ushićenost i zakucala se pravo u korpu kamiona za branje trešanja, nakon čega je sređivanje njenog spljoštenog lica predstavljalo ozbiljan izazov za glavne likove iz serije.
A onda prejako osvetljena prostorija s dva kreveta na točkićima i dva horizontalno postavljena stvorenja prekrivena čaršavima, dva horizontalna stvorenja koja su se nekad, takođe u horizontalnom položaju, ali na drugačijoj i mekšoj površini, veselo sjedinila - ili možda nezgrapno - a možda i ne - nisam bio kadar da svoje roditelje zamislim kao seksualne virtuoze, ali takođe nisam želeo da ih zamišljam ni kao inkompetentne šeprtlje - a rezultat tog sjedinjenja bio je taj tupi nemisleći entitet, koji je stajao pored stolova na točkićima da potvrdi da njih dvoje više nisu sposobni da se upuste u čin zahvaljujući kome je on stigao na svet, kao ni u bilo koju drugu aktivnost.
Zaposleni u mrtvačnici obavili su svoj posao najbolje što su mogli. Prvo sam prišao majci i primetio da su uklonili užas s njenog lica, baš kao i staklene krhotine i komade metala koji su se žarili u nju, i mada je na sebi imala više šminke nego ikad dok je bila živa, to je stvarno bila ona, video sam da jeste, i izgledala je, ili sam sebe uspeo da ubedim da je tako izgledala, kao neko ko počiva u miru. Onda sam se okrenuo ka ocu, a Sučitra mi je prišla otpozadi, prislonila obraz uz moja leđa i zagrlila me oko struka. U redu, rekao sam, u redu, i podigao čaršav. I konačno briznuo u plač.

Prvi dan posle kremacije Neron Golden došao je kroz Vrtove do naše kuće -„moja kuća” još nije imalo smisla, moji roditelji su i dalje bili prisutni u svakom njenom kutku - i zalupao štapom na staklena balkonska vrata. Bilo je to tako neočekivano - kralj koji lupa na vrata siročeta prostog porekla - da sam isprva pomislio da je to neka nerealna projekcija moje mašte. Nakon tog stravičnog susreta sa smrću, spone koje su me vezivale za stvarnost drastično su se olabavile. Gospođa Stoun, stara dama koja je živela u Vrtovima (u četiri sobe s visokom tavanicom, na piano nobile nivou u zgradi u kojoj je svaki sprat bio po jedan stan), često je pričala o duhovima. Nju dosad nisam pominjao, i verovatno ću je ostaviti na miru nakon ovog gostovanja, ali su je deca iz Vrtova zvala Šeširdžijka, zbog njene ljubavi prema šeširima sa širokim obodom, i već je dugo bila udovica, a njen bivši muž bio je rančer iz Teksasa, koji je na svom imanju nabasao na naftu, istog časa digao ruke od stočarstva i prepustio se životu na visokoj nozi i skupljanju poštanskih marka, doguravši do kolekcije koja je stekla međunarodnu slavu. Gospođa Stoun me je nešto ranije takođe saterala u ugao kraj dečjih sprava za pentranje, da mi izrazi saučešće. Smrtni slučaj u porodici, isto kao i dolazak prinove, pružao je strancima ih zamalo strancima izgovor da vam priđu i počnu svoj monolog. „Moj muž i ja se više nismo videli nakon njegovog odlaska”, rekla je poverljivim tonom. „Mislim da mu je bilo drago što je klisnuo. Nije uložio ni najmanje truda da stupi u kontakt sa mnom. Čovek uči dok je živ. Ali jedne noći na Makdugalovoj aleji videla sam nekog momka u livreji - crnog dečkića u lepoj otmenoj uniformi - kako hoda na kolenima. Zašto bi hodao na kolenima, pomislila sam, to mesto nema nikakvu religijsku reputaciju. Onda sam konačno ukapirala. Uopšte nije hodao na kolenima. Nivo aleje se tokom vremena podigao, a on je zapravo šetao starom ulicom, koja je ostala na nižem nivou, pa sam ga videla samo do kolena. Bi je to mladi konjušar, možda, koji se spuštao niz aleju idući na posao u starim stajama, koje su se tokom tridesetih XIX veka nalazile na severnom delu Vašingtonovog trga. Ili možda neki mladi sluga Gertrude Vitni, koja je tamo živela, znate, kad je osnovala muzej. U svakom slučaju, to je bio duh, opipljiv duh. Ali to nije sve.” Izvinio sam se i otišao. Ali priče o duhovima iz komšiluka nastavile su da me proganjaju tih melanholičnih dana. Duh Arona Bera, koji je tumarao po Vilidžu u potrazi za kurvama. Muzički i dramski duhovi, obučeni u scenske kostime, koji su u zimske dane nastupali na Trgovačkoj ulici. Moje staro ja uopšte nije bilo zainteresovano, ali moje novo ja dopuštalo je ljudima da ispredaju priče, a noću sam, kao svako siroče, pokušavao da čujem smeh svojih roditelja kako odjekuje kroz prazne odaje. U takvom raspoloženju sam spazio Nerona Goldena kako stoji ispred francuskog balkona i pomislio: utvara. Ali on je bio čovek od krvi i mesa.
„Dopuštaš li da uđem?”, rekao je ušavši pre nego što sam mu dopustio. A kad je ušao, spustio je štap pored zida i smestio se u omiljenu stolicu mog oca: ,Ja sam direktan čovek, gospodine Rene, i surovo iskren, i kod mene nema prenemaganja i okolišanja. I zato ti, u vezi s gubitkom koji si doživeo, kažem da je to tvoj gubitak. Tvoji roditelji su otišli, više nema razloga da brineš za njih, oni više ne postoje. Bolje se pozabavi sobom. Nije reč samo o tome da si povređen i da tvoje rane treba da zacele, već i tome da tvoji roditelji više ne stoje između tebe i groba. To je pravo doba zrelosti. Sad stojiš u prvim redovima i tvoj grob već zeva pred tobom. Zato budi mudar: nauči da budeš muško. Ako se budeš lepo ponašao, možeš da računaš na moju pomoć.”
Bio je to impresivan govor. Ako je nameravao da iz mog srca potisne tugu tako što će me iznervirati, uspeo je u tome. Ali pre nego što sam stigao da progovorim, kategorično je podigao ruku. „Vidim reakciju na tvom licu, mračne oblake koji prete grmljavinom i olujom. Rasprši ih. Tvoj bes je izlišan. Ti si mlad, a ja star. Tražim da učiš od mene. Tvoja zemlja je mlada. Čovek drugačije razmišlja kad za sobom ima milenijume, a vi nemate ni dvesta pedeset godina. Takođe kažem da još nisam oslepeo i da sam svestan da te zanima šta se dešava pod mojim krovom. Pošto sam zaključio da si dobar momak, opraštam ti, inače bih morao da te koknem, ha-ha. Mislim da sad - kad si postao muškarac - možeš da učiš od nas Goldenovih, od svih, i dobrih i loših, šta treba a šta ne treba raditi. Od Petje kako da se boriš protiv onoga za šta nisi kriv, kako da igraš kad ti sudbina dodeli loše karte. Od Apua, moždane, ne budi kao on. Moguće je da on nije uspeo da dostigne dubinu. Od Dionisa, mog namučenog sina, možeš da učiš o pomešanim osećanjima i bolu.”
„A od vas?”
„Što se mene tiče, gospodine Rene, dosad si možda zaključio da se ne ponašam baš uvek kao svetac. Umem da budem težak i razmetljiv, navikao sam na izvesnu superiornost i glatko uzimam ono što želim, a ono što ne želim, uklanjam s puta. Ali dok gledaš u mene, sebi moraš da postaviš sledeće pitanje: da li je moguće istovremeno biti i dobar i zao? Može li neko da bude dobar ako je loš? Ako veruješ Spinozi i ako se slažeš da je sve određeno nužnošću, mogu li nužnosti koje pokreću čoveka da ga nateraju i da čini zlo jednako kao i dobro? Šta je dobar čovek u ovom determinističkom svetu? Da li taj pridev uopšte nešto znači? Kad pronađeš odgovor, javi mi. Ali pre nego što se to desi, idemo u grad, još večeras, da nešto popijemo.”

Kasnije.
„Smrt, hvatamo se ukoštac s njom, prihvatamo je, nastavljamo dalje”, rekao je Neron Golden. „Mi smo živi i naš posao je da živimo. Da, ostaje osećaj krivice, ali to nije dobro. On samo škodi.” Sedeli smo u Ruskom čajnom salonu - on je častio - držeći male čaše s ledenom votkom. On je podigao svoju u znak zdravice i sručio alkohol niz grlo, a ja sam pratio. Zbog toga smo i došli tu, a što se ticalo hrane - blinji i kavijar, knedle i kijevski kotleti - jeli smo samo zato da bismo mogli više da popijemo.
„Ako se vratimo kući trezni”, rekao je Neron Golden, „onda smo omanuli. Treba da stignemo do stanja u kome ujutru uopšte nećemo znati kako smo se vratili kući.”
Ozbiljno sam zaklimao glavom. „Dogovoreno.”
Još jedna čašica, na eks. „Moja pokojna supruga... eto, uzmimo njen slučaj.” Neron me ćušnuo prstom. „Ne pravi se da ne znaš tu priču. Znam da u mojoj kući ima previše laprdavih jezika. Ali nema veze. Što se tiče njene smrti, bila je to velika tuga, ali ne baš tragedija, nije dostigla nivo tragedije.” Još jedna čašica. „Ispravka. Lična tragedija, to svakako. Tragedija za mene i moje sinove. Ali prava uzvišena tragedija je univerzalna, zar ne?”
„Da.”
„Dakle, da pređem na poentu. Destruktivni aspekt tog događaja, aspekt koji mi je promenio život, nije povezan s tim što je ona umrla, već s pitanjem odgovornosti. Moje odgovornosti, to je glavna stvar. To je ono što me proganja dok noću šetam Vrtovima.”
Od tog stadijuma počeo sam da se ponašam kao da je moja dužnost da ga tešim, mada je svrha našeg izlaska bila sasvim obrnuta. „Bila je to samo svađa”, rekao sam. „Dešava se. To vam na pleća ne stavlja teret njene smrti. U etičkom univerzumu, samo je ubica kriv za ubistvo. Mora da bude tako jer bi u suprotnom čitav univerzum postao moralno apsurdan.”
On je ćutao i pio dok su konobari stajali u pripravnosti, čekajući znak da donesu još votke. „Dopustite da navedem drugačiji primer”, rekao sam, sada već dostojanstveno, na vrhuncu uzvišenih misli, osećajući se kao pravi sin svojih roditelja. „Pretpostavimo da sam ja neki drkadžija.”
„Totalni drkadžija?”
„Totalni kompletni smrdljivi drkadžija.”
„U redu. Zamišljam.”
„Pretpostavite da svaki dan stojim ispred vaše kuće i vređam vas i vašu porodicu.”
„Koristiš ružne reči?”
„Od najgore vrste. Vređam vas i vaše voljene najgorim mogućim epitetima.”
„To bi bilo nepodnošljivo, naravno.”
„Dakle, u kući imate pištolj.”
„A otkud ti znaš za to?”
„Ma to je samo hipoteza.”
„A, hipoteza. Dobro. Shvatam. Hipotetički pištolj.”
„I uzmete to hipotetičko oružje i - znate šta uradite?”
„Pucam u tebe.”
„Pucate mi pravo u srce i ja padnem mrtav na licu mesta i - pogodite šta onda postajete?”
„Srećan?”
„Postajete ubica.”
„Postajem srećni ubica.”
„Na duši nosite moje ubistvo i neće vredeti ništa da pred sudom kažete: ali, časni sude, taj tip je bio drkadžija.”
„Neće?”
„Čak ni drkadžije, kad ih neko ubije, nisu odgovorne za svoju smrt. Samo ubica na duši nosi teret zločina.”
„To je filozofija?”
„Treba mi još votke. Filozofija je u flaši.”
„Konobar!”
Sledeća čaša ga je udarila po emocijama. „Ti si mlad”, rekao je. „Pojma nemaš šta je odgovornost. Ne znaš šta je stid i osećaj krivice. Ništa ne znaš. To nije važno. Tvoji roditelji su mrtvi. To je ono čime sad treba da se pozabavimo.”
„Hvala vam”, rekao sam i posle toga se više ničeg ne sećam.
Kraj scene.

„Na početku”, rekla je Sučitra sedeći pored mog kreveta dok mi je glava pucala od bola, „na početku je postojala zvanična Komunistička partija Indije - KPI. Ali Indija ima problema s populacijom, a levičarske partije takođe ignorišu problem kontrole rađanja. I tako su, nakon osnivanja KPI, izronile i KPI (M), Komunistička partija Indije (marksističkog usmerenja), i KPI (M-L), Komunistička Partija Indije (marksističko-lenjinističkog usmerenja). Previše komunističkih partija? E pa, dušo, žurka tek počinje. Pazi da ne izgubiš konce. Dakle, tu je i Oslobođenje, ogranak KPI marksističko-lenjinističkog tipa, plus Naksalbari, ogranak KPI marksističko-lenjinističkog tipa i Džanašakti, takođe ogranak KPI marksističko-lenjinističkog tipa, a povrh toga, i Crvena zvezda, opet ogranak KPI marksističko-lenjinističkog tipa, i da ne zaboravimo Centralni tim Komunističke partije Indije marksističko-lenjinističkog tipa, i da ne propustimo Indijski revolucionarni komunistički centar (koji je bio marksističko-lenjinističko-maoističkog tipa), a da ne pominjemo Komunističku partiju ujedinjenih indijskih država i Crvenu zastavu pri KPI marksističko-lenjinističkog tipa, ili Novu demokratiju pri KPI marksističko-lenjinističkog tipa, ili Novu inicijativu pri KPI marksističko-lenjinističkog tipa, ili ogranak Somnat pri KPI marksističko-lenjinističkog tipa, ili Drugi centralni komitet KPI marksističko-lenjinističkog tipa, ili ogranak Boljševik pri KPI marksističko-lenjinističkog tipa. Molim te da održiš pažnju. I među ostalim grupama takođe dolazi do umnožavanja. Maoistički komunistički centar stopio se s grupom Narodni rat, kako bi zajedno formirali Maoistički komunistički centar Indije. Ili se možda Maoistički komunistički centar Indije stopio s ogrankom Narodni rat KPI marksističko-lenjinističkog tipa, kako bi osnovali KPI maoističkog tipa. Tu je teško povući jasnu crtu. Sve ovo ti govorim da bih objasnila odluku moje majke i oca - rođenih Bengalaca, dvoje neustrašivih kapitalistički orijentisanih pojedinaca sa izrazitim preduzetničkim duhom, koji su bili zaglavljeni u Kalkuti među mnogoglavim Ravanama25 Komunističke partije Indije uranijumsko-plutonijumskog tipa, nuklearnim bojevim glavama levice - da pobegnu iz Indije i zasnuju svoj dom u Alfaretu, predgrađu Atlante, u Saveznoj Državi Džordžiji, gde sam ja stigla na svet. To je mogla biti i dobra ideja, štaviše, u ekonomskom pogledu, to jeste bila dobra ideja, jer su njih dvoje uspeli da razviju širok asortiman poslova, otvorili kozmetičke salone, prodavnice odeće, agenciju za nekretnine, ordinaciju za psihičko isceljenje, što znači da su se, kao što vidiš, i oni umnožili. Ali nažalost, političke institucije hinduističke desnice takođe su dobro napredovale i umnožavale sa na plodnom američkom tlu, oko njih su nikli emigrantski ogranci Raštrija svajamsevak sange (Nacionalna patriotska organizacija), Višva hindu parišad (Svetski induski savet) doživeo je procvat, bujala je partija Bharatija džanata (Indijska narodna partija), baš kao i organizacije koje su prikupljale i prosleđivale novac svim pomenutim. Moji roditelji pobegli su iz jednog vrtloga samo da bi upali u drugi, i kad su počeli da posećuju gala večere u organizaciji RSS-a i da s divljenjem pričaju o korpulentnom čoveku koga su zvali NaMo, ostalo mi je samo da ih volim takve kakvi jesu, da dignem ruke od svega i pobegnem glavom bez obzira. I tako sam zapalila za Njujork, gde se trenutno satirem od pokušaja da te nasmejem, pa bi bilo lepo da u ovom poodmaklom stadijumu makar pokušaš da razvučeš usne u osmeh.”
„Znači”, prozborio sam, „ovo je tvoj metod za lečenje mamurluka.”
Što se tiče satiranja: Sučitra je to radila svakog dana, svakog minuta svakog dana. Nikad nisam upoznao nikog ko je radio makar upola koliko ona i pritom imao vremena za zadovoljstvo, kategoriju u koju je, na moju sreću, svrstavala i druženje sa mnom. Ustala bi rano, odmah se ubacila u brzinu, odjurila na posao, uložila svu raspoloživu snagu u taj radni dan, istrčala dnevnu rutu pored reke Hadson ili preko Bruklinskog mosta i nazad, i nakon svega toga bi se pojavila sveža i ljupka kao cvet na bilo kom događaju koji je to veče moglo da ponudi, na otvaranju neke galerije, filmskoj projekciji, rođendanskoj zabavi, karaokama, izlasku u restoran, i na kraju bi joj još ostalo dovoljno energije da vodi ljubav sa mnom. Kao ljubavnica bila je jednako energična, mada ne naročito originalna, ali nisam imao razloga da se žalim.
Ako ćemo pravo, ni ja nisam bio neko seks-božanstvo, a ljubav dobre žene me je u tom životnom trenutku sprečavala da skliznem u crnu rupu. Sirova naklonost Nerona Goldena, s kojim sam provodio duge večeri natopljene votkom, u kombinaciji s blagodarnom i superbrzom ljubavlju Sučitre Roj, pomogli su mi da preguram te dane. Setio sam se priče o bolničarima koji su u kolima hitne pomoći glumili dobrog i lošeg policajca nakon što je gospođa Golden pokušala samoubistvo, shvativši da su njih dvoje ovog puta mene pokušavali da spasu od potencijalnog samoubistva.
I posta tišina na nebu ili
Pas u Bardu
Grad Njujork bio mi je otac i majka čitavog tog leta, sve dok nisam naučio da živim bez roditelja i da, kao što mi je Neron savetovao, prihvatim ulogu odraslog i svoje mesto na čelu kolone koja je čekala da vidi poslednju projekciju. Kao i obično, pomogao mi je jedan film, Sedmi pečat velikog Ingmara Bergmana, ostvarenje koje je on lično smatrao neujednačenim, mada smo ga svi mi ostali prosto obožavali. Vitez (Maks fon Sidov, koji će kasnije igrati dosadnog umetnika u filmu Hana i njene sestre i besmrtnog Minga Nemilosrdnog u Flešu Gordonu) koji se vraća kući iz krstaškog pohoda igra šah protiv Smrti, figure ogrnute crnim plastom, kako bi odložio neminovno i dobio šansu da još jednom vidi suprugu pre nego što umre. Slomljeni vitez i njegov cinični štitonoša, ti Bergmanovi nimalo smešni Kihot i Sančo, koji traže ovogodišnje ptice u prošlogodišnjim gnezdima. Bergman je trebalo da razreši određena religijska pitanja pošto je poticao iz duboko religiozne porodice, ali po meni nije bilo neophodno gledati film u tom okviru. Naslov je bio preuzet iz biblijskog Otkrivenja. „I kad (jagnje) otvori sedmi pečat, nasta tišina na nebu oko pola časa.” (Otkrivenje Svetoga Jovana Bogoslova 8:1) Po meni, ta tišina na nebu, to nepojavljivanje Boga, predstavlja istinu sekularne vizije univerzuma, a pola časa je simbolizovalo dužinu ljudskog života. Otvaranje sedmog pečata otkrilo je da Bog nije u blizini i da nema šta da kaže, a čoveku je bio podaren njegov mali život kao prostor u kome će, kao što je dotični vitez želeo, izvršiti jedno smisleno delo. Žena koju sam ja želeo da vidim pre nego što umrem zapravo je bio moj san da postanem režiser. Smisleno delo bilo je film koji sam sanjao da snimim, moj film o mojim Vrtovima, posut stvarnim i imaginarnim bićima, nalik na likove iz Altmanovog glumačkog ansambla, na čijem su se čelu nalazili Goldenovi, koji su živeli u kući preko puta moje. Delo je simbolizovalo putovanje, a supruga je simbolizovala cilj. To je otprilike srž onoga što sam ispričao Sučitri i ona je na to ozbiljno zaklimala glavom. „Vreme je da završiš scenario i počneš da prikupljaš pare.”
A za to vreme metropola u kojoj sam živeo privijala me je uz svoje ogromne grudi, pokušavajući da me nauči životnim lekcijama. Čamac na jezeru po kome je plovio Mali Stjuart podsećao me je na lepotu nevinosti, a mesto na Klintonovoj ulici, gde je Džudit Malina još bila skoro živa, a njen Živi teatar i dalje uživao u umetnosti razgolićavanja, svedočilo o staroj školi i njenom stavu boli me uvo. A šahisti su igrali šah na Junion skveru i možda je i Smrt igrala s njima, brzopotezne blic-partije, koje su grabile živote kao da uopšte nisu važni, ili spore partije, bez ograničenja u vremenu, koje su dopuštale crnom anđelu da se pretvara da poštuje život dok nastavlja da regrutuje saigrače za svoj danse macabre. Odsustva su mi govorila koliko i prisustva: obućarske radnje koje su nestale iz Osme ulice, ekscentričnost koja je nestala s Aper Vest Sajda, gde je Maja Šaper držala radnju Sirevi i antikviteti, a kad bi je upitali zašto, odgovarala je: „Jer su to dve stvari koje volim.” Gde god da krenem, grad me je stezao u svoj zagrljaj i šaputao mi utešne reči na ulio.
U noći kad je otvorena Apuova druga izložba u Sotovočeovoj galeriji na Baueriju, samo jedan blok od Muzeja identiteta (slike su bile stvarno štosne i brze i tehnički dobro odrađene i energične, u pravom pop art maniru, ali nisu uspele da me dotaknu), velike slike Lori Anderson, na kojima je autorka prikazivala iskustva svoje voljene preminule kuje Lolabel, ženke ret terijera, tokom njenog četrdesetdevetodnevnog boravka u Bardu, tibetansko-budističkoj zoni između smrti i ponovnog rođenja, počele su da izranjaju širom grada. Sučitra i ja smo stajali pred jednom od najvećih slika iz te serije, prikaza ljupkog psića koji nas je raširenih očiju posmatrao iz zagrobnog života, kad su mi u glavi odjednom izronile reči: Sve je u redu, nateravši me da ih glasno izustim. „Sve je u redu”, rekao sam, razvukavši usne od uva do uva. „Sve je u redu, sve je u redu, sve je u redu.” Neka senka podigla se sa mene, budućnost je delovala moguće, sreća je delovala pojmljivo i život je ponovo počeo. Tek mnogo kasnije, kad sam razmišljao o tome, shvatio sam da je tog dana bio četrdeset deveti dan od smrti mojih roditelja.
Ja ne verujem u Bardo. Ali sam vam ipak ovo ispričao.
„Fleše! Volim te! Ali imamo samo četrnaest sati da spasemo zemlju!”
Tu noć sam proveo u grozničavom stanju, obuzet euforijom zato što sam svojim roditeljima oprostio što su umrli, i sebi oprostio što sam ostao živ. Sučitra i ja vratili smo se kući u Vrtove i znao sam da je kucnuo čas da učinimo zabranjeno. Već dovoljno opijeni životom, polomili smo pečat s dugo čuvanog pakovanja avganistanskog meseca i udahnuli. Treće oko se istog časa otvorilo u našim epifizama, baš kao što je moj otac i rekao da će se desiti, i spoznali smo tajne sveta. Videli smo da svet nije ni besmislen ni apsurdan, da je, štaviše, imao duboko značenje i formu, ali da su ta forma i to značenje sve dosad za nas bili nevidljivi, skriveni iza hijeroglifa i ezoterije moći, jer je onima koji su vladali svetom bilo u interesu da sakriju značenje od svih osim od prosvetljenih. Takođe smo shvatili da smo nas dvoje dobili zadatak da spasemo planetu i da je sila koja će nam pomoći da to učinimo ljubav. Kroz uragan koji nam je duvao kroz glavu, shvatili smo da je Maks fon Sidov kao Ming Nemilosrdni, hiroviti totalitarne obučen u kičastu drečavocrvenu odoru, pravi kostim zlog genija iz naučnofantastičnog stripa, dolazio da porobi ljudsku rasu, i da je, ako bi se Mingovo lice povremeno zamutilo i zaličilo na lice Nerona Goldena, to bilo nepošteno zbog dobrote koju je Neron u poslednje vreme ispoljavao prema meni; ali da U je čovek istovremeno mogao da bude i dobar i loš, pitah smo se, a avganistanski mesec je odgovarao da nepomirljiva protivrečnost i sjedinjenost suprotnosti predstavlja najdublju od svih misterija. Ta noć je bila rezervisana za ljubav, objasnio je avganistanski mesec, za slavlje živih tela i opraštanje s izgubljenim telima voljenih, koja su nas napustila, ali ujutru, kad sunce izađe, više neće biti vremena za gubljenje.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:49 pm





17


Ako banci ostanete dužni dva-tri dolara, onda ste bednik koji je prekoračio limit. Ako pak dugujete milijardu, onda ste truli bogataš i banka iz petnih žila radi za vas. Bilo je teško tačno ustanoviti koliko je Neron Golden bio bogat. Njegovo ime se tih dana moglo videti na sve strane, bilo je prisutno na svemu, od hot-dogova do profitabilnih univerziteta, šetalo je po Linkolnovom centru razmišljajući o tome da donira neku kintu za renoviranje Hola Ejverija Fišera, ali pod uslovom da staro ime bude odbačeno i zamenjeno novim, Golden hol, koje će biti ispisano velikim slovima od zlata. Neka kinta bio je stenografski termin koji je njegovo ime koristilo za sto miliona dolara; sto miliona dolara koštala je ulaznica u svet stvarno bogatih, stvarno ste niko i ništa ako nemate tu neku kintu. Njegovo ime šetalo je s tom kintom po gradu, čak je želelo da se ubaci na Trajbečki filmski festival, ali to bi koštalo daleko manje od te kinte, pa je na kraju zaključio da je festival obična koještarija, pileći koncentrat; ono što je njegovo ime stvarno želelo bilo je da zablista visoko nad stadionom Jenkija. To bi dokazalo da je njegovo ime zaista osvojilo Njujork. A posle toga su mogli komotno da ga stave i na vrh Gradske većnice.
Pretpostavljao sam da je na zapad stigao s pozamašnim finansijskim sredstvima, ali su po gradu kružile glasine da su svi njegovi poslovi finansirani pozajmljenim novcem, da je čitav megabiznis povezan s njegovim imenom obična šarena laža i da ga senka bankrotstva prati kud god da krene. Ja o njemu nisam razmišljao kao stanovniku Njujorka, već kao o žitelju nevidljivog grada Oktavija, koji Marko Polo opisuje Kublaj-kanu u Kalvinovoj knjizi, grada satkanog od paučine koji kao ogromna mreža visi preko ambisa između dve planine. „Život stanovnika Oktavije manje je neizvestan nego život ljudi iz drugih gradova”, pisao je Kalvino. „Oni svakako znaju da mreža neće dugo potrajati.” Takođe sam ga zamišljao kao jednog od onih likova iz starih crtaća, recimo Peru Kojota, koji neprestano prelaze preko ivice kanjona, ali nastavljaju da koračaju, prkoseći sili gravitacije, sve dok ne spuste pogled i to ih konačno natera da padnu. Tek spoznaja da je ono što pokušavamo nemoguće uzrokuje katastrofalni kraj. Neron Golden je uporno gurao dalje, možda zbog toga što nikad nije spuštao pogled.
Narednih meseci bio sam okupiran sortiranjem i iseljavanjem stvari, ostavljao sam ono što sam želeo da zadržim u malom skladištu na Menhetnu, na Vest Sajdu, onom sa zabavnim bilbordima na zidu okrenutom ka auto-putu: Njujork ima šest profesionalnih sportskih timova, a ima i Metse; ili: Ako ne volite gej brakove ne stupajte u brak s gej osobama; ili: U kući oca mojega stanovi su mnogi - Jevanđelje po Jovanu 14:2 - Isus očigledno nije bio Njujorčanin; ili: Zapamti, ako napustiš grad, moraćeš da živiš u Americi. Da, ha-ha, kapirao sam, ali sam ponovo bio kiselog raspoloženja, trudeći se da to ne pokazujem u Sučitrinom društvu, ali je ona odlično znala kroz šta sam prolazio. A onda je kucnuo čas da stavim kuću na prodaju i Vasilisa Golden mi je prišla kad sam izašao u Vrtove i prebacila ruku oko mojih leđa i poljubila me u obraz i rekla: dopusti da ti pomognem s tim, neka stvari ostanu u porodici, i bilo je lepo od nje što je tako govorila pa sam samo tupo klimnuo i dopustio joj da preuzme prodaju.
Da ponovim, te godine mi je bilo užasno teško da budem objektivan prema Goldenovima. S jedne strane, Neron je bio baš dobar prema meni, i on i njegova supruga. S druge, nije bilo skoro nikakve sumnje da je revnosno podržavao Romnijevu predsedničku kampanju, a njegove opaske o predsedniku i njegovoj supruzi teturale su se po rubu čistog šovinizma: naravno da voli gej populaciju kad je oženjen muškarcem, a ova je možda i najblaža od svih. Često je pričao svoj opasno smešan republikanski vic, onaj o sredovečnom beloputom muškarcu, koji nedugo po isteku tekućeg mandata prilazi tipu koji stražari ispred Bele kuće, nekoliko dana zaredom, i svakog puta traži da upozna predsednika Obamu. Nakon trećeg ili četvrtog puta, ozlojeđeni stražar mu kaže: Gospodine, vi neprestano dolazite, a ja vam neprestano ponavljam da gospodin Obama više nije predsednik ovih Sjedinjenih Država i da više ne stanuje na ovoj adresi. Dakle, to vam je već poznato, ali se ipak stalno vraćate i postavljate isto pitanje i dobijate isti odgovor, pa me zanima zašto to radite. A sredovečni beloputi muškarac kaže: Oh, samo mi prija da to ponovo čujem.
To sam još mogao da podnesem, mada sam, zarad njegovog dobra, strahovao da bi Neronova mračna strana mogla da nadvlada svetlu. Dao sam mu da pročita sjajnu kratku priču Senka od Hansa Kristijana Andersena, o čoveku čija se senka odvaja od njega i putuje po svetu, postaje prefinjenija od svog bivšeg vlasnika, vrača se nazad da bi zavela princezu i oženila se njome, s kojom je taj vlasnik senke već bio veren, i zajedno s (krajnje nemilosrdnom) princezom, senka osuđuje tog čoveka, pravog čoveka, na smrt. Hteo sam da shvati u kakvoj se opasnosti nalazi njegova duša, ako je jednom bezbožniku dozvoljeno da koristi takve termine, ali on nije bio ljubitelj književnosti pa je prezrivo odmahnuo rukom i vratio mi knjigu s tom pričom. „Ne volim bajke”, rekao je.
Ali onda... njih dvoje, i muž i žena, pozvali su me jednog dana u posetu i objavili šta su odlučili u vezi sa mnom. „Treba da dođeš da živiš s nama, u našoj kući”, rekla je Vasilisa Golden. „Kuća je velika, ima mnogo slobodnih soba, dvojica od trojice momaka u poslednje vreme ionako retko borave ovde, a Petja jedva da izlazi iz svoje sobe, što znači da ćeš imati sasvim dovoljno prostora, a nas dvoje ćemo moći da uživamo u tvom društvu.”
„Privremeno”, dodao je Neron Golden.
„Imaš tu devojku, ali ko zna šta će biti”, ukazala je Vasilisa. „Možda poželite da živite zajedno, a možda rešite i da raskinete. Vreme će pokazati. Poštedi sebe pritiska. To ti sad nije potrebno.”
„Zasad”, ponovio je Neron Golden.
Bila je to zaista velikodušna ponuda - doduše, kratkoročna - proistekla iz apsolutno časnih namera, i ponuda koju apsolutno nisam mogao da prihvatim. Otvorio sam usta da se pobunim, ali je Vasilisa podigla ruku u svom carskom maniru. „Nema šanse da nas odbiješ”, rekla je. „Spakuj stvari, a mi ćemo poslati ljude da ih prenesu.”
I tako sam u leto 2012. prešao da živim kod Goldenovih, privremeno, zasad, s jedne strane obuzet dubokom zahvalnošću, kao kmet kome je ponuđena soba u palati, a s druge, osećajući se kao čovek koji je sklopio pogodbu s đavolom. Jedini način da saznam o čemu se tu tačno radilo bio je da razmrsim sve misterije oko Nerona, njegovu sadašnjost i prošlost, kako bih mogao da donesem pravi sud o njemu, a da bih to učinio, možda je bilo bolje da budem unutar njegovih zidova, a ne izvan njih. Oni su otvorili vrata, uvukli me u svoj svet i postao sam kao drveni konj koji se obreo iza trojanskih kapija, skrivajući u svojoj utrobi Odiseja i njegove ratnike. A preda mnom je stajala Lepa Jelena iz tog američkog Iliona. I pre nego što se naša priča završi, izdaću ih sve, kao i ženu koju sam voleo, i sebe. I plamen će progutati nedostižne kule ilionske.

Dečaci, Neronovi sinovi, svakog dana dolazili su u posetu ocu, i to su bili neobični susreti, koji su govorili o beskrajnom autoritetu koji je on imao nad njima, ne toliko susreti sinova s ocem koliko smerno klanjanje podanika pred gospodarom. Shvatio sam da bi bilo kakva filmska obrada, fikcionalna, naravno, morala da se pozabavi tim čudnim autoritarnim odnosom. Jedan od razloga za to sigurno je bio i finansijske prirode. Neron je bio široke ruke, što je Apuu omogućilo da se domogne ateljea u Montoku, gde je ostajao po nekoliko nedelja slikajući i priređujući žurke. Mladi D Golden iz Kineskog grada odavao je utisak momka koji je živeo na očevom budžetu, pošto je već neko vreme radio kao volonter u devojačkom klubu na Louer Ist Sajdu, što je značilo da je morao da se oslanja na Rijinu platu, ali kao što me je Vasilisa brže-bolje obavestila, istina je glasila da on uopšte nije zazirao da uzima novac od oca. „Trenutno ima dosta troškova”, rekla je, ali je odbila da zalazi u detalje, kao što je već bio običaj u kući Goldenovih, gde članovi domaćinstva međusobno nisu diskutovali o važnim pitanjima, kao da su to bile neke tajne, mada su svi znali da su svi sve znali. A opet, možda su susreti oca i sinova bili nalik na ispovedaonicu u kojoj su dečaci priznavali svoje grehe, i gde su, na izvestan način, u izvesnoj meri, dobijali oprost u zamenu za pokoru i pokajanje za neka nepoznata dela. Tako je to trebalo da napišem, razmišljao sam. Ili... još zanimljivija mogućnost. Možda su sinovi bili ispovednici svog oca, isto kao što je i on bio njihov ispovednik. Možda je svako od njih bio upućen u tajne ostalih i možda su jedni drugima uzajamno davali oprost i mir.
U velikoj kući obično je bilo tiho, što je meni savršeno odgovaralo. Dobio sam sobu na najvišem spratu, s tavanskim prozorima koji gledaju na Vrtove, i bio sam krajnje zadovoljan i uposlen. Osim na svom dugoročnom filmskom projektu, u to vreme sam sa Sučitrom radio i na serijalu kratkometražnih priloga za kablovsku mrežu VOD, s dobro znanim licima indi filma, koja govore o svojim omiljenim filmskim trenucima: scena lupanja pečata na žensku zadnjicu u Strogo kontrolisanim vozovima Jiržija Mencela (taj formalniji britanski naziv mi se više sviđao od američke verzije Pažljivo praćeni vozovi), Toširo Mifune upoznaje nas s likom pohabanog i nervoznog samuraja u Kurosavinom filmu Sandžuro, prva scena s Majklom Dž. Polardom u Penovom filmu Boni i Klajd („zapušen dovod za gorivo - to ga je sredilo"), zimski pejzaž s paunom koji širi rep u Felinijevom Amarkordu, dete koje ispada kroz prozor i odskače od zemlje, nepovređeno, u Trifoovom Džeparcu, završni kadrovi filma Hazarder u režiji Roberta Rosena („Debeljko, opasno igraš bilijar.” - „Baš kao i ti, Brzi Edi.”), i moj lični favorit, igra šibicama u filmu Alena Renea Prošle godine u Marijenbadu, s granitnim drakulovskim licem Šaše Pitoefa („Igra nema svrhe ako ne možeš da izgubiš.” - „Oh, mogu da izgubim, ali to nikad ne činim.”) Dotad smo već snimili priloge s dosta talentovanih mladih američkih glumaca i režisera (Greta Gervig, Ves Anderson, Noa Baumbak, Tod Solondz, Parker Pouzi, Džejk Paltrou, Kloe Sevinji), koji su sa divljenjem govorili o tim filmskim klasicima, a ja sam brusio montažersko umeće na laptopu, sklapajući materijal u oštre trominutne celine, koje će biti nakačene na širok asortiman veb-sajtova. Sučitra mi je prepustila taj deo posla dok je obavljala pripreme za svoj prvi film, u dvostrukoj ulozi scenariste i režisera, prelazeći granicu puke produkcije, tako da smo oboje bili okupirani radom, vraćali se kući kasno noću da razmenimo dnevne novosti, jeli prebrzo i prekasno, na brzinu vodili ljubav ili naprosto tonuli u iznureni san, držeći se u zagrljaju, bilo na mojoj umetničkoj mansardi, ili u njenoj garsonjeri. Nakon tragedije koja me je zadesila, tako sam ponovo pronašao put do radosti.
U slobodno vreme sam proučavao dinamiku Zlatne kuće. Čistačice, kuhinjske pomoćnice, domar Gonzalo, svi su dolazili i odlazili, tako nenametljivi da su delovali skoro virtuelno, kao fantomska deca postrealnog doba. Dve Neronove asistentkinje, dve zmaj-žene, bile su neosporno aktuelne, svakog jutra stizale su pred prag vrcajući od efikasnosti i zatvarale se u sobu pored Neronove kancelarije, odakle nisu izlazile sve dok kasno uveče ne bi odzujale kao stršljenovi kroz otvorena vrata. Svi zvuci bili su prigušeni, kao da su čak i sami naučni zakoni unutar tih zidova delovali, da tako kažemo, u rukavicama.
Neron je uglavnom ostajao u kućnom kabinetu, mada su se glavne prostorije kompanije Golden enterprajzis nalazile u centru grada, u kuli čiji je vlasnik bio izvesni Gari Gvinplejn zvani Zeleni, prostak čije ime Neron nije mogao da prevali preko usana, i koji je sebe voleo da zove Džoker, jer je rođen s neobjašnjivom žućkastozelenom bojom kose. U purpurnom sakou, izrazito blede kože, crvenih usana, Gvinplejn je izgledao kao pljunuti ozloglašeni negativac iz pomenutog stripa, i kako se činilo, uživao u toj sličnosti. Neron više nije mogao da ga podnese i tako mi je jedne večeri rekao, apropo ničeg posebnog, i bez bilo kakvog objašnjenja - to je bio njegov način, kompozicija njegovih misli povremeno bi izronila iz tunela njegovih usta i zaustavila se kod prve stvari ili osobe koja bi se zatekla u blizini - „Jedan svet. Kad reše da nas puste unutra, ja ću biti prvi pred vratima.” Trebalo mi je nekoliko trenutaka da shvatim da on nije pričao o panglobalizmu, već o Trgovinskom centru Jedan svet, koji neće biti useljiv još nekoliko godina, objavljujući tako svoju nameru da napusti Džokerovu zgradu i da se preseli u novu kulu sagrađenu na mestu nacionalne tragedije. „Za gornje spratove mogu da sklopim opasno dobru pogodbu', objasnio je. „Pedeset, šezdeset spratova, u redu, to mogu da popune, ali iznad toga? Nakon onoga što se desilo, niko više ne želi da boravi u vazdušnom prostoru. Znači, mogu da napravim sjajan posao. Najbolju pogodbu u gradu. Svi ti prazni spratovi, koje treba naseliti, a nikog neće moći da pronađu. Što se mene tiče, ja idem tamo gde mi se isplati. Nebu pod oblake? U redu. Spustite malo tarifu i uzimam. Dogovoreno. Grom nikad ne udara dvaput u isto mesto.”
Njegovi zaposleni su ga jedva viđali. Pustio je da mu kosa poraste. To me je nateralo da se zapitam da li isto važi i za nokte na nožnim prstima. Nakon Romnijevog poraza, raspoloženje mu se pogoršalo i postao je skoro nevidljiv, čak i za svoju ženu i članove domaćinstva. Počeo je da spava na rasklopivoj ležaljci u radnom kabinetu i da kasno noću naručuje piću. Preko noći je telefonom zvao zaposlene u raznim krajevima sveta - bar sam pretpostavljao da su to njegovi zaposleni - i raznim delovima Menhetna. Njegovo pravilo bilo je da može da vas pozove u bilo koje doba dana ili noći, očekujući da budete savršeno budni i voljni da diskutujete o bilo čemu što bi njemu palo na pamet, poslu ili ženama ili nečemu što je pročitao u novinama. Mogao je satima da priča s telefonskim kolegama, a oni su morali da se ponašaju kao da u tome uživaju. Jedne večeri u Vrtovima, kad je bio u blažem raspoloženju, nabacio sam svoj najbezazleniji osmeh i upitao ga da li je nekad razmišljao o Hauardu Hjuzu. „Taj ludak!”, odgovorio je. „Sreća tvoja što sam slab na tebe. Nemoj nikad više da me porediš s tako uvrnutim tipovima.” Ali je istovremeno počeo da se povlači još dalje od ljudskih pogleda. Prepuštena sama sebi, Vasilisa je dane provodila po spa centrima, pazarila po radnjama na Medisonovoj aveniji ili se nalazila s drugaricama u Bergdorfu ili Sant Ambrozu. Ako predugo zapostavite lepu ženu, iz toga može da se izrodi samo nevolja. Šta znači predugo? Pet minuta. A bilo šta preko jednog sata: katastrofa u najavi.
Kuća u kojoj su živeli postala je odraz njene lepote i intenziteta njenih potreba. Na sedefastosive zidove okačila je velika ogledala sastavljena od manjih četvrtastih ogledala, od kojih su neka bila postavljena pod uglom, neka nijansirana skoro do crne boje, izražavajući, kao u kubističkom slikarstvu, potrebu za više perspektiva u isto vreme. Grandiozni novi kamin bio je instaliran u velikom salonu, spreman da se obračuna s predstojećom zimom. Pod je bio zastrt novim tepisima, svilenkastim na dodir, boje čelika. Ta kuća je bila njen jezik. Kroz pramenu enterijera ona se obraćala njemu, znajući da je on prijemčiv za uticaj okruženja, bez reči mu govoreći da, ako je kralju potrebna palata, ta palata, da bi bila dostojna svog imena, mora da ima kraljicu.
I polako je upalilo. Neron je do Božića preboleo izgubljene izbore i razvio moćnu polemiku na račun poraženog izazivača, najgoreg izazivača koji se ikad pojavio, objašnjavao je za trpezom, upirući viljuškom u nas da naglasi poentu, u čitavoj istoriji predsedničkih izbora nikad nije bilo goreg predsedničkog kandidata, a ako ćemo pravo, taj tip nije mogao čak ni da se nazove izazivačem jer tu nije bilo nikakve borbe, kao da se predao još pre nego što je upućen prvi udarac, i zato sledeći put treba da povedemo računa da ponovo ne izaberemo nekog klovna, da se postaramo da to bude čovek s težinom, čovek koji će delovati kao vođa. Sledeći put. Neće biti greške.
Do predsedničke inauguracije klima u Zlatnoj kući se znatno poboljšala. Nije nam bilo dopušteno da gledamo ceremoniju na TV-u, ali raspoloženje kraljevskog para bilo je veselo, čak i koketno. Znao sam da je unutrašnja klima Nerona Goldena promenljiva, i da se njegova seksualna ranjivost na draži mlade supruge sve više povećavala kako je postajao stariji, i da je spavaća soba bila mesto gde je ona bez greške postizala neophodne promene u njegovoj ličnoj meteorologiji. Ali tada nisam znao ono što sada znam - da njemu nije bilo dobro. Vasilisa, koja je ponovo pokazala da je umela maestralno da proceni trenutak, osetila je šansu za prodor i stupila u akciju. Pre nego bilo ko od nas, ona je videla ono što će kasnije svima postati tužno očigledno: da je Neron počeo da posustaje, da će uskoro kucnuti čas kad više neće biti ono što je bio. Ona je osetila prvi nagoveštaj te nadiruće slabosti, kao što ajkula oseti i jednu kap krvi u vodi, i krenula je da dokrajči plen. Sve je strategija. To je mudrost pauka.
Sve je hrana. To je mudrost ajkule.
Obraćanje pauka muvi ili
Obraćanje ajkule plenu
Vidiš, zato što je specijalno napravljen od tih specijalnih kristala koji svetlucaju na taj specijalan način kad uhvate odsjaj plamena, svetlucaju kao dijamanti u Ali-babinoj pećini, za koju nisam znala da se zvala Sezam, da je to zapravo bilo ime pećine, jesi li ti znao za to, kakogod, to sam pročitala u jednom časopisu, i tako, kad on kaže Sezame, otvori se, on se zapravo obraća pećini njenim imenom, a ja sam uvek mislila da je to samo čarobna reč: sezame! - ali nema veze, ja sad pričam o vatri koju sam zapalila, nalik na vatru u tvom srcu, na tu vatru koju volim u tebi. Znaš to. Znam da znaš. I tako, eto nas sad ovde takvi kakvi smo već neko vreme, jesi li srećan, tvoja sreća je moje veliko životno delo i zato se nadam da ćeš odgovoriti potvrdno, a sad ti treba da pitaš jesam li ja srećna, i ja odgovaram: jesam, ali. Sad ćeš ti reći kako mogu da kažem ali kad znam gde sam bila kad si me našao, a gde sam sada, i slažem se da si mi dao sve, da si mi dao čitav moj život, ali moj odgovor i dalje glasi: da, ali - i dalje odgovaram sa da, ali tu postoji ijedno ali. Ne moraš da pitaš šta je to jer sigurno znaš. Ja sam mlada žena. Spremna sam da budem više od ljubavnice, mada mi je to da budem tvoja ljubavnica uvek na prvom mestu, ti si mi uvek na prvom mestu, ali takođe želim da budem - znaš šta želim da budem - majka. I naravno, shvatam da to nije po uslovima našeg sporazuma, jer sam rekla da sam spremna da se zbog tebe odreknem i toga i da će naša ljubav biti naše dete, ali telo želi to što želi, i srce takođe, i to se ne može poništiti. Tako stvari stoje, dragi moj, to je moja dilema i vidim samo jedan način da to razrešimo, mada mi to slama srce, i zato ti kažem, mada mi se srce slama dok to govorim, zbog neizmernog poštovanja koje gajim prema tebi i prema vlastitoj časti koja me obavezuje da ispoštujem uslove našeg sporazuma, kažem ti, dragi moj, da moram da te napustim. Toliko te volim, ali zbog potreba mog mladog tela i mog slomljenog srca moram da odem i da nekako pronađem način da dobijem dete, mada me pomisao da neću biti s tobom razara, to je jedini način koji mogu da pronađem i zato, dragi moj, moram to da ti kažem. Zbogom.
U šahu se žrtva dame u ranoj fazi igre vrlo retko koristi, jer se time žrtvuje najmoćnija figura na tabli zarad rizične pozicione prednosti. Samo pravi velemajstori koriste tako smele manevre, oni koji su kadri da gledaju mnogo poteza unapred, da razmotre svaku moguću varijaciju, i tako budu sigurni u svrsishodnost svoje žrtve: žrtvovanje kraljice da bi se ubio kralj. Bobi Fišer, u naširoko analiziranoj Partiji veka, igrajući crnim figurama, upotrebio je žrtvu dame da razori svog protivnika Donalda Birna. Tokom svog boravka u Zlatnoj kući, saznao sam da je Vasilisa Arsenijeva Golden bila revnosni poznavalac kraljevske igre, čak mi je demonstrirala čuveni šah-mat u dvadeset dva poteza, kada je ruski velemajstor Mihail Talj žrtvovao kraljicu da bi osujetio planove svog protivnika, izvesnog Aleksandra Koblenca. Vasilisa i ja smo igrali šah u dokonim popodnevima, dok je Sučitra bila na snimanju, i uvek je ona pobeđivala, ali bi mi nakon toga uvek objasnila kako je to postigla, terajući me da podignem standard svoje igre. I tako, posmatrano iz retrospektive, shvatam da me je istovremeno podučavala igri života, idući tako daleko da ponekad unapred demonstrirala potez koji je nameravala da povuče. Kada je kasnije zatražila razvod od Nerona Goldena, shvatio sam dubinu njene briljantnosti. Bio je to potez za pobedu.
Njen zahtev ga je uzdrmao i isprva je odgovorio grubošću, glasno se posvađavši s njom na odmorištu ispred kabineta, nateravši fantomske sluge da se rastrče u potrazi za najbližim zaklonom, brutalno joj stavivši do znanja da će njihov finansijski sporazum biti okončan istog časa kad ode od njega i da neće moći da ponese ništa osim otmene odeće i đinđuva. „Razmisli kud bi te to odvelo”, zarežao je, a onda uleteo u svoje svetilište i zalupio vrata. Tiho, ne pokušavajući da otvori zalupljena vrata, Vasilisa je ušla u ogromni garderober i počela da se pakuje. Ušao sam za njom. „Gde ćeš?”, upitao sam. U tom trenutku, kad se plamteća silina njenog pogleda prikovala za mene, u njoj sam prvi put video kraljicu vešticu, lišenu bilo kakve maske, i bukvalno ustuknuo ka vratima. Ona je prasnula u smeh, samo što to nije bio onaj uobičajeni smeh raskošne lepotice, već smeh iz koga je izbijalo nešto divlje i brutalno. „Nigde ja ne idem”, procedila je. „Četvoronoške će dopuzati ovde da me moli da ostanem i da se zakune da će mi pružiti sve za čime mi srce žudi.”
Pala je noć: noć koja je povećala njenu moć. Kuća je utonula u tišinu. Petja je bio u svojoj sobi, koja se kupala u plavičastoj svetlosti, izgubljen u unutrašnjem lavirintu, sakriven iza kompjuterskih monitora. Vasilisa je čekala u kraljevskoj spavaćoj sobi, iza otvorenih vrata, u uspravnom položaju na svojoj strani kreveta, potpuno obučena, sa spakovanom putnom torbom pored nogu, šakama sklopljenim na krilu i ugašenim svetlima, osim male lampe za čitanje, koja je obasjavala njenu vitku siluetu. A ja sam, kao špijun, virio kroz vrata svoje sobe, obuzet nestrpljivim iščekivanjem. A onda, kad je sat otkucao ponoć, njeno proročanstvo se obistinilo. Stari kopilan se poraženo dovukao kroz hodnik da se pokloni njenom veličanstvu, da je zamoli da ostane i da joj kaže da pristaje na njene uslove. Stajao je pred njom povijene glave dok ona nije pružila ruke i povukla ga ka sebi, bacila se unazad, opruživši se preko jastuka, nakon čega mu je ponovo dopustila da se zavarava iluzijom da je gospodar u svom domu, mada je on, poput svih ostalih, bio svestan da presto zapravo pripada njoj.
- Dete?
- Može.
- Oh, dragi. Dođi kod mene.
I lampa za čitanje se ugasila.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:49 pm






18


Moj prevashodni plan, u vezi sa životnim putem kojim sam nameravao da se otisnem, nadahnut primerom svojih roditelja, koga sam se držao kao zastave pod kojom ću ploviti, bio je da dam sve od sebe da postanem - ovde javno navodim reč koju sam dosad koristio isključivo u strogoj privatnosti - nešto veličanstveno. Zar je postojao neki drugi cilj kome je vredelo stremiti? Odbacivši dosadnog, tunjavog, nemuštog i skromnog Renea, zaplovio sam ka izuzetnom polimatskom sopstvu, ukrcavši se na imaginarni Argo u potrazi za zlatnim runom, bez bilo kakvog realnog osećaja gde bi mogla da se nalazi moja Kolhida (osim da je verovatno u blizini nekog bioskopa) i kako da stignem do nje (osim da kao kormilo upotrebim filmsku kameru). A onda sam osvojio ljubav jedne divne žene i obreo se pred pragom filmske karijere za kojom je moje srce godinama žudelo. I u tom blaženom stanju dao sam sve od sebe da uništim ono što sam stvorio.
Ratni izveštač koji se zatekne na bojnom polju svakodnevno se suočava s izborom: uzeti.učešće ili ne? To je još teže ako je njegova nacija jedna od zaraćenih strana, ako je u tu borbu upleten njegov narod, te stoga, posredno, i on. Ali ponekad se dešava da se nađete u ratu koji nema nikakve veze s vama. To onda čak nije ni rat, već pre nešto kao bokserski meč, a vi ste, sticajem okolnosti, dobili mesto pored samog ringa. A onda odjednom jedan od boksera ispruži ruku ka vama, kao ljubavnik ili ljubavnica, i poziva vas da uletite u trojku. Pridruži nam se. U tom trenutku, neki razborit ili bar obazriv čovek odmah bi prebacio menjač u rikverc i pobegao glavom bez obzira.
Ali ja nisam. Svestan sam da ta činjenica nije nimalo laskava po mene. Ono što sledi, izveštaj o tome kako sam se uključio u taj rat, još manje je laskav. Jer time nisam izdao samo svog domaćina pod njegovim rođenim krovom, i ženu koju sam voleo i koja je mene volela, već i sebe samog. I nakon što sam to učinio, shvatio sam da su pitanja koja mi je Neron Golden stavio na razmatranje, pitanja koja su se ticala njega, bila primenljiva i na.mene. Da li je moguće da neko bude dobar ako se istovremeno ponaša kao loš čovek? Da li je moguće da zlo koegzistira s dobrim, i ako je tako, da li ti termini mogu da zadrže bilo kakvo značenje kad su nagurani u tako nezgrapan i možda nepomirljiv savez? Možda je stvar u tome, razmišljao sam, da su dobro i zlo, nakon što su razdvojeni jedno od drugog, postali jednako destruktivni, da svetac i bezočna hulja mogu biti jednako zastrašujući i opasni. Međutim, kad se ispravno i pogrešno kombinuju u doličnoj razmeri, tek tako, kao viski i slatki vermut, dobijate klasičan menhetnovski koktel ljudske životinje (da, uz malo gorkog likera i pomorandžine kore, što možete da shvatite bukvalno ili alegorijski, baš kao i punč s jajima). Ali ja nikad nisam znao kako treba da skapiram tu jin-jang ideju. Možda je jedinstvo suprotnosti koje sačinjavaju ljudsku prirodu samo izmišljotina kojom ljudska bića pokušavaju da opravdaju svoje nesavršenosti. Možda je to previše razvodnjena teorija, dok istina glasi da loša dela uvek prevagnu nad dobrim. Recimo, u Hitlerovom slučaju, uopšte nije bitno što je on bio veoma dobar prema psima.
Sve je počelo ovako: Vasilisa me je jednom prilikom zamolila, kao što je ponekad činila dok sam bio podstanar u Zlatnoj kući, da pođem s njom u šoping-ekspediciju u carstvo otmene mode na Medisonovoj aveniji, zato što strašno cenim tvoj ukus, dušo, a Neron, on želi samo seksi stvari, što se više vidi, to bolje, ali to je pogrešno, zar ne, oboje to znamo, ono što je skriveno često je zavodljivije od onog što je otkriveno. Da budem iskren, kupovina odeće bila je poslednja stavka na mom spisku omiljenih razonoda. Kad sam kupovao odeću za sebe, to sam uglavnom činio preko interneta, i uvek na brzinu. Kad bih kročio u neki otmeni butik, opseg moje pažnje bio bi krajnje ograničen. Ne mogu da kažem da Sučitra uopšte nije marila za modu - imala je nekoliko prijatelja koji su radili u modnoj industriji i nosila odeću koju su joj slali, sa stavom i stilom - ali nije volela da traći vreme po buticima, što je bila jedna od brojnih odlika zbog kojih sam je voleo. Međutim, što se Vasilise ticalo, ekskluzivne modne kuće bile su njena pozorišta, njene bioskopske sale, a meni je palo u dužnost da budem njena publika, da aplaudiram njenom izlasku na scenu, dok je, izvijenih leđa, gledala preko ramena u svoj odraz u ogledalu, potom u svoje ljudsko ogledalo, što je bila uloga koju mi je namenila, pa ponovo u svoj odraz, dok je skupina prodavačica ushićeno tapšala i uzdisala. I zaista, izgledala je izuzetno u svemu što bi obukla, ona je bila jedna od dve stotine žena u Americi za koje je ta odeća i kreirana, bila je kao zmija koja je mogla da navuče i svuče mnogo različitih koža, da sklizne iz jedne u drugu, palacajući malim račvastim jezikom po uglovima usana, doterujući pozu i uživajući u tuđem divljenju, spremajući se, kao što zmije čine, za svoju ubilačku misiju.
Njena lepota je tog popodneva poprimila dodatnu raskoš, zaslepljujući sjaj, kao da se ona, koja uopšte nije morala da brine za svoj izgled, odjednom previše trudila oko toga. Prodavačice iz beskrajnog niza luksuznih butika..-fendijevke, gučijanke, pradijanke - odgovarale su na to još većom laskavošću od one koju im dužnost nalaže, a ona to prihvatala kao minimum onoga što realno zaslužuje. A nakon što se okrepila izdašnom količinom divljenja, i popela se na sedmi sprat Bergdorf Gudmana, i ušla u restoran gde je svakog konobara oslovljavala po imenu, ignorišući tanušne otmeno obučene žene različitih godina, a istovremeno privlačeći njihovu zadivljenu pažnju, i nakon što je zauzela mesto za svojim stolom pored prozora, naslonivši laktove i savivši se unapred, s vrhovima prstiju spojenim ispod brade, pogledala me je pravo u oči i postavila katastrofalno pitanje.
„Rene, mogu li da ti verujem? Da ti stvarno stoprocentno verujem? Jer treba mi neko kome ću verovati, a mislim da nemam nikog osim tebe.”
To je, kako su nas učili stari latinski udžbenici, bilo takozvano norme pitanje, pitanje s očekivanim odgovorom da, jer je Vasilisa Golden postavljala isključivo takva pitanja, ona na koja se odgovaralo sa da, da li bi voleo da pođeš u šoping sa mnom, da li dobro izgledam, možeš li da me zakopčaš, misliš li da kuća lepo izgleda, hoćeš li da odigramo partiju šaha, da li me voliš. Bilo je nemoguće reći ne, i tako sam, naravno, odgovorio da, ali priznajem da sam metaforički savio fige iza leđa. Kakav sam samo smutljivac bio! Ali nema veze, svi pisci su lopovi, a tih dana sam baš puno pisao. „Naravno”, rekao sam, „o čemu je reč.”
Ona je otvorila tašnu, izvadila sklopljeno pismo i dodala mi ga preko stola. „Ššš”, rekla je. Dva lista papira, iz neke medicinske dijagnostičke laboratorije na Aper Ist Sajdu, rezultati raznih testova na Vasilisino i Neronovo ime. Pružila je ruku i uzela stranicu koja se ticala nje. „Ovo nije važno”, rekla je. „Kod mene je sve sto posto regularno.” Pogledao sam u dokument koji mi je ostao u ruci. Nisam dobar u tumačenju takvih izveštaja, a ona je sigurno primetila moju zbunjenost pa se nagla preko stola. „To je spermogram”, objasnila je siktavim glasom. „Analiza semena.” Oh. Prešao sam pogledom preko različitih vrednosti i komentara. Ni te reči mi ništa nisu značile. Pokretljivost. Oligospermija. FINA vitalnost. „Šta to znači?”, promrmljao sam. Ona je ispustila ozlojeđen uzdah: zar su svi muškarci totalno beskorisni čak i kad je u pitanju materijal koji je od takvog značaja za njihovu muževnost? Govorila je veoma tiho, prenaglašeno oblikujuči reči, kako bih mogao da je razumem. To znači da je previše star da napravi dete. Devedeset devet procenata nesposoban.
Tada sam shvatio pod kakvim je pritiskom i šta ju je nateralo da onog dana pojača ton do daske. Napravila je maestralnu scenu i Neron je popustio - a onda ovo. „Kao da je to namerno uradio”, rekla je istim prigušenim glasom. „Samo što znam da on nema pojma o tome. On za sebe misli da je pravi tigar, mašina, da je dovoljno da ženu bezobrazno pogleda pa da joj napravi bebu. Ovo će za njega biti žestok udarac.”
„Šta ćeš uraditi?”
„Pojedi svoju cezar salatu”, rekla je ona. „Pričaćemo posle ručka.”
Park je bio prekriven snegom, a neki beskućnik je držao zanesen govor pored staze ka ringišpilu. Tip je već bio u godinama, matorac utonuo u verbalni delirijum: belac, s gustom sivom bradom i vunenim šeširom nabijenim do obrva, u teksas kombinezonu, s rukavicama bez prstiju i okruglim lenonkama bez okvira, izgledao je kao tip koji je svirao na dasci za veš u nekom improvizovanom južnjačkom bendu. Međutim, u njegovom glasu nije bilo ni daška Juga, a njegova teza bila je predočena bogatim i upečatljivim rečnikom. Privatni životi Amerikanaca, hteo je da nam kaže, poništeni su javnim životom vatrenog oružja, koje je postalo senzibilno te je sad pokušavalo, ni manje ni više, nego da desetkuje i na kraju osvoji kompletnu ljudsku rasu. Trista miliona živih komada oružja u Americi, po brojnosti izjednačeni s ljudskom populacijom, oružje koje je pokušavalo da stvori svoj mali Lebensraum26 eliminisanjem ogromnih količina ljudskih bića. Oružje je oživelo! Imalo je vlastiti um! Želelo da uradi ono stoje po svojoj prirodi radilo, to jest, i naime, i što će reći, da puca. Shodno tome, ti živi pištolji terali su raznu gospodu da sebi metkom otfikare stojka dok poziraju za golišave selfije - bum! - i podsticali očeve da slučajno pogode svoju decu sa sto posto bezbedne razdaljine - slučajno? on nije tako mislio! bum! - i oni su navodili malu decu da pucaju majkama u potiljak dok sede za volanom porodičnog automobila - fijuuu! - a još nije ni načeo temu masovnih ubistava - ra-ta-ta-ta! - po univerzitetskim kampusima - ra-ta-ta-ta-ta! - po šoping-centrima! - ra-ta-ta-ta-ta-ta! - na jebenoj Floridi - ra-ta-ta-ta-ta-ta-ta! Još nije ni počeo da priča o pandurskim pištoljima koji oživljavaju i teraju pandure da kose crne živote, ni pištoljima ludih veterana koji te lude veterane teraju da hladnokrvno pucaju u policajce. Ne! Još nije ni počeo da priča o tome. Ono što nam je danas govorio u tom zimskom parku jeste da smo se našli u invaziji ubilačkih mašina. Neživo oružje postalo je živo, kao igračke koje oživljavaju u horor filmovima, kao da je plišani meda odjednom počeo da razmišlja, i šta mislite, o čemu razmišlja? O tome kako da vam prereže grkljan. Zar iko može da razmišlja o svom mizernom privatnom životu kad nam svima zajedno preti takvo sranje?
Spustio sam nekoliko dolara u konzervu ispred njegovih nogu i nastavio dalje. Sad nije bio trenutak da načinjemo temu Drugog amandmana.27 „Reći ću ti šta planiram da uradim”, prozborila je Vasilisa. „Zaštitiću Nerona od te informacije, a isto važi i za tebe. Sedi ovde. Sredićemo izveštaj.” Seli smo za jedan od stolova pored vrteške. Vrteška nam je bila iza leđa i nije radila jer je bila zima. Ona je izvadila olovku i metodično prepravila rukom ispisane cifre. „Pokretljivost I, rimsko jedan”, rekla je. „To ne valja. To je praktično nulta pokretljivost, a bez pokretljivosti nema ni prodornosti, ako me razumeš. Ali ako stavim jedno malo V iza I, dobijamo Pokretljivost IV, a to je savršeno, to je prva liga. A sad ovo, koncentracija spermatozoida 5 miliona po mililitru, veoma niska, ali ako stavim malo 1 ispred 5... evo ga, 15 miliona, što je normalna cifra po standardima Svetske zdravstvene organizacije, proverila sam. Idemo dalje, ovde, ovde, ovde. Poboljšanje, poboljšanje, poboljšanje. Vidiš? Sad je sve cakum-pakum. Sad je potpuno sposoban za očinstvo.”
Bukvalno je zapljeskala rukama. Srećan osmeh joj se raširio preko lica i imao je takvu snagu da je osobu kojoj je upućen (u ovom slučaju meni) mogao skoro da ubedi da je izmišljotina istina i da falsifikovanje dijagnoze može da promeni tu dijagnozu i u realnom svetu. Skoro, ali ne sasvim. „To će srediti problem njegovog ega”, rekao sam, „ali tvoju bebu i dalje neće doneti roda, jelda?”
„Naravno da neće”, odgovorila je.
„Pa šta ćeš onda? Pustićeš ga da neko vreme pokušava, a onda ga nagovoriti da usvojite dete?”
„Usvajanje ne dolazi u obzir.”
„Onda ne shvatam.”
„Pronaći ću donora.”
„Donora sperme?”
„Da.”
„Kako ćeš ga ubediti da to prihvati ako ne zna da njegova sperma nije kadra da te oplodi?”
„Ništa on neće morati da prihvati.”
„Pronaći ćeš donora, a da njemu ništa ne kažeš? Zar je to uopšte moguće? Zar neće morati da potpiše da pristaje na to? Zar njegov pristanak nije neophodan?”
„Ništa on ne mora da potpisuje.”
„Kako ćeš to onda izvesti?”
Ona je pružila ruke preko stola i uzela moju šaku.
„Dragi moj Rene”, rekla je, „to je tačka u kojoj ti stupaš na scenu.”

Kasnije.
„Ne želim da rodim dete nekog stranca”, rekla je. „Neću da budem oplođena spatulom. Hoću to da uradim prirodno, s nekim kome verujem, s nekim ko mi je kao porodica, s nekim zgodnim i naočitim tipom, koji bi, nemoj da ti bude neprijatno zbog toga, lako mogao da me napali. Molim te, shvati to kao kompliment. Hoću da to uradim s tobom.”
„Vasilisa”, rekao sam. „To je užasno loša ideja. Time ne bih samo prevario Nerona, već bih ispao i pravi skot prema Sučitri. Ne mogu da uradim nešto tako prljavo.”
„Nikog nećeš prevariti”, rekla je ona. „I u tome neće biti ničeg prljavog, osim ako nas dvoje ne poželimo da bude tako. Ne želim da se mešam u tvoju ljubavnu vezu. To je samo sitnica koju ćeš privatno uraditi za mene.”

Kasnije.
„Neron, Rene”, rekla je pomalo snenim glasom. „Vidiš, skoro kao da imate ista imena, isti suglasnici, skoro isti, samo drugačije raspoređeni. Vidiš? To je sudbina.”
Počeo je da provejava sneg. Lagano pada, pada lagano. Vasilisa je podigla kragnu kaputa, i ne izustivši više ni reč, nabila ruke duboko u džepove i odlučno zamarširala ka zapadu. Okružen belinom, vaš ošamućeni narator doživeo je ono što će kasnije opisati kao vantelesno iskustvo. Učinilo mu se da je čuo neku avetinjsku muziku, kao da je zatvoreni ringišpil svirao Larmu temu iz Živaga. Imao je osećaj da lebdi iznad svog desnog ramena, da posmatra sebe dok ju je bespomoćno pratio preko parka i nizbrdo ka Kolumbovog kružnog toka, kao da se njegovo telo u tom trenutku u potpunosti odreklo vlasti nad sobom i stavilo se pod njenu komandu, kao da je ona bila haićanska bokor, vračara koja mu je tokom onog ručka u Bergdorf Gudmanu podmetnula onu opaku travku tatulu, koja mu je napravila haos u glavi i pretvorila ga u njenog doživotnog roba. (Svestan sam da prebacivanjem na treće lice i pozivanjem na krah slobodne volje pokušavam da budem izuzet od moralnog osude. Takođe sam svestan da fraza „nije mogao da se odupre" ne predstavlja naročito jaku odbranu. Ali dopustite mi da kažem bar ovo: svestan sam šta sam uradio.)
Njegova (moja) fantazija formirana oko Džuli Kristi počela je da bledi i sada se (sad sam se) prebacio na film Romana Polanskog Nož u vodi. Film o bračnom paru koji u kola prima auto-stopera, potom ga poziva na svoju jahtu i žena se na kraju upušta u seks s njim. Ja sam sebe očigledno, i s dubokom nelagodnošću, doživljavao kao auto-stopera, treću tačku trougla. Možda je par iz filma imao loš brak. Ženi se taj tip očigledno dopao i rado je prihvatila seksualnu avanturu. Auto-stoper je bio prazna tabla na kojoj je dotični bračni par pisao svoju priču. Isto je važilo i za mene dok sam u stopu pratio Vasilisu, kako bi ona mogla da napiše priču o svojoj budućnosti na način na koji je odlučila da je napiše. Stigli smo do Zapadne 60. ulice i ona je šmugnula kroz vrata tamošnjeg hotela s pet zvezdica. Ušao sam u lift za njom i popeli smo se do 53. sprata, zaobišavši foaje na 35. Već je imala ključ od sobe. Sve je bilo unapred isplanirano, a opet, i dalje u kandžama te čudne mlitave pasivnosti, nisam mogao da smognem volje da se okrenem i odem.
„Brzo, uđi”, rekla je.

Kasnije.
Postoji jedna izjava koju oduvek pripisujem Fransoi Trifou, mada sada, kad razmišljam o tome, ne mogu da pronađem bilo kakav dokaz da je on to stvarno rekao. Dakle, apokrifno: „Kinematografska umetnost”, navodno je izjavio Trifo, „sastoji se u tome da usmerite kameru ka lepoj ženi.” Dok sam zurio u Vasilisu Golden, čija se silueta ocrtavala na prozoru iza koga se mreškala hladna voda reke Hadson, izgledala mi je kao jedna od boginja s velikog ekrana, odbegla iz filmova koje sam voleo, kao da je sišla s platna i kročila u bioskopsku dvoranu, poput Džefa Danijelsa u Purpurnoj ruži Kaira. Pomislio sam na Ornelu Muti, koja je omađijala Svona u Šlendorfovom filmu o Prustu; na Fej Danavej kao Boni Parker, koja senzualno izvijenim usnama zavodi Vorena Bitija kao Klajda Baroua; na Moniku Viti koja u čuvenom Antonionijevom kadru, saterana u ugao, zavodljivo mrmlja: Non lo so; na Emanuel Bear, obučenu samo u vlastitu lepotu u filmu La belle noiseuse. Pomislio sam na Godarove glumice, na Džin Siberg u filmu Do poslednjeg daha, Anu Karinu u Ludom Pjeru i Brižit Bardo u Preziru, a onda sam sebi pokušao da natrljam nos zbog toga, setivši se žestokih feminističkih kritika na račun kinematografije novog talasa, „teorije muškog pogleda”, u kojoj Lora Malvi sugeriše da je publika primorana da te filmove posmatra iz perspektive heteroseksualnog muškarca, u kojoj su žene svedene na status pukog objekta itd. A onda se odnekud pojavio i Mejler, i sam zarobljenik seksa, ali sam njemu skoro odmah dao voljno. A što se tiče moje samosvesti: da, svestan sam da previše boravim u vlastitoj glavi, preduboko utonuo u filmove, knjige i umetnost, pa su mi zato titraji srca i izdajstvo vlastite prirode ponekad opskurni. U događajima koje sad moram da opišem bio sam primoran da se direktno suočim s onim što sam stvarno i da se potom oslonim na žensku milost da me kroz to sprovede. I tako sam sad stajao pred njom: mojom demonskom kraljicom, mojom nemezom, budućom majkom mog deteta.

Kasnije.
Njeno ponašanje je isprva bilo kategorično, odsečno, na granici grubosti. „Hoćeš nešto da popiješ? Da li će ti to pomoći? Ne budi takva sekapersa, Rene. Oboje smo odrasli. Uzmi piće. Donesi i meni. Votku. S ledom. Kofa je puna. Dakle, da nazdravimo našem poduhvatu, veličanstvenom poduhvatu, kad smo već kod toga. Stvaranju novog života. Šta misliš, zašto smo se inače obreli na ovoj planeti? Ljudska vrsta prirodno teži produženju. Daj da to obavimo.”
Takođe, ne posle jedne, već posle dve votke: „Ovo danas, to je samo da probijemo led. Danas nije pravo vreme za pravljenje bebe. Posle ovog ću te obavestiti kad su mi plodni dani, a ti ćeš se potruditi da mi budeš na raspolaganju. Uvek mogu precizno da odredim kad je termin, uvek sam tačna, kao vozovi u Musolinijevoj Italiji. Ovaj apartman će nam stalno biti na raspolaganju. Ovo je tvoj ključ. Ovde ću se sastajati sa tobom, ukupno tri puta tokom svakog ciklusa. U ostalim prilikama naš odnos će biti kao i ranije. Naravno, ti prihvataš sve navedene uslove.”
Bio je to glas kojim se obraćala kućnoj posluzi, glas koji me umalo nije probudio iz sna. „Ah, ne, dušo, ne zauzimaj taj stav”, rekla je sasvim drugačijim tonom, dubljim, zavodljivim. „Oboje smo ovde, što znači da smo već doneli sve važne odluke. Sad je kucnuo čas da se posvetimo zadovoljstvu. U danima pred nama bićeš propisno zadovoljen, veruj mi na reč.”
„Da”, rekao sam, ali se prizvuk sumnje sigurno prošvercovao u moj glas jer je ona brže-bolje pojačala seksualni prizvuk. „Naravno da hoćeš, mili, baš kao i ja, jer pogledaj se samo, tako krasan momak. Hajdemo odmah u sobu. Ne mogu više da čekam.” . Kakva je samo hazarderka bila! Kako se brzo oporavila od neočekivano loših karata koje joj je sudbina dodelila! Za nju je sigurno bio stravičan udarac kad je dobila rezultate spermograma, pogubne po njene planove za budućnost, pa ipak, uprkos iznenadnoj krizi, ona je momentalno, i intuitivno, stupila u akciju kako bi sakrila tu informaciju od muža. A onda je, bez trunke oklevanja, stavila sve pare na mene, bazirajući svoje poverenje na proceni mog karaktera i svesti o svojoj privlačnosti (u meni je videla i ozbiljnost, koja je govorila da ću čuvati tajnu, kao i slabost, koja je ukazivala da neću moći da odolim njenim raskošnim dražima). I sve to uprkos saznanju da bi, u slučaju da njena strategija omane i njen muž otkrije istinu, njen položaj mogao da postane neodrživ, a njen život sasvim sigurno ugrožen. Baš kao i moj. Uvukla me je u svoju zaveru uopšte se ne obazirući na moju bezbednost i moju budućnost. Ali ne mogu da je krivim zbog toga jer sam očigledno zaključio da je neodoljiva, i da se telo koje mi je nudila ne odbija, pa sam svojevoljno uleteo u njenu zamku. I sad sam bio tu gde sam: njen saučesnik, jednako moralno kompromitovan kao i ona, i više nisam imao nikakvog izbora nego da idem do kraja, i da čuvam njenu tajnu, koja je postala i moja tajna. Mogao sam da izgubim koliko i ona.
Povukla me je na krevet pored sebe. „Iz zadovoljstva se rađaju divne bebe”, rekla je. „Ali može da bude dovoljno prijatno čak i kad ne radimo na tome.”
Rez.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:49 pm





19


Ne sviđaju mi se ti tvoji Goldenovi”, rekla je Sučitra. „Već neko vreme hoću to da ti kažem. Treba da se odseliš od njih.” Potom mi je detaljnije objasnila svoj stav tokom već uobičajenog večernjeg koktela u britanskom pabu blizu Vašingtonovog trga: irski viski s ledom za nju, votka i soda za mene. „U stvari, nemam izrazit negativan stav prema sinovima, ali otac... uopšte nije po mom ukusu, baš kao ni ona njegova supruga. Ali najveći problem je u samoj kući. Naježim se kad kročim tamo. Ne mogu da kažem zbog čega, ali tako je. Kao da sam ušla u vilu porodice Adams. Zar ti to ne osećaš? Kao u kući duhova. Ti bogataši, koji su sebe iščupali iz korena, koji su odbacili svoju istoriju i kulturu i ime. I uspeli da se prošvercuju ovde zato što im svetlija boja kože to omogućava. Kakvi su oni ljudi kad se odriču vlastite rase? Ne zanima me da li živiš u zemlji svojih predaka ili ne, ja ne zagovaram neku antiimigracionu starosedelačku politiku, ali pretvarati se da ništa od toga ne postoji, da nikad nisi živeo tamo, da to nema nikakve veze s tobom i da ti nemaš nikakve veze s tim, to mi deluje kao da su se svi zajedno složili da budu na neki način mrtvi. Kao da vode zagrobni život, mada su još živi. Zamišljam kako noću ležu u mrtvačke kovčege. Naravno, ne stvarno, ali kapiraš na šta mislim.”
Sučitra je bila atipična Njujorčanka. „Imam tri pravila za sve svoje mladiće”, rekla mi je na samom početku naše veze. „Zarađuj za sebe, živi u vlastitoj gajbi i ne traži da se udam za tebe.” Ona je živela skromno u dvosobnom iznajmljenom stanu u Bateri Park Sitiju. „U stvari, živim u jednoj sobi”, govorila je. „Druga je za odeću i obuću.” Bila je to soba na uglu zgrade, s ogromnim prozorima, tako da je reka bila kao umetničko delo na njenom zidu, magla koja se u zoru uvlači u stan, zimske sante leda i prva prolećna jedra, teretni brodovi, remorkeri, trajekti, trkački čamac sa zastavom duginih boja, koji je pripadao lokalnom gej jedriličarskom klubu, i srce bi joj nabreklo od ljubavi prema tom gradu kad god bi se zagledala kroz taj prizor, koji nikad nije bio isti, vetar i svetlost i kiša, ples sunca i vode, i apartman u zgradi preko puta, s velikim mesinganim teleskopom na prozoru i direktnim pogledom na njen krevet, apartman za koji se šuškalo da pripada Bredu Pitu, koji tu dolazi kad poželi da pobegne od svoje žene; i zelenkasta dama s buktinjom, koja stoji malo dalje odatle, pažljivo motreći na grad, obasjavajući svet. „Ovaj grad je kao ljubavnik s kojim živim”, rekla mi je još na samom startu. „Bio bi ljubomoran kad bi se ovde doselio neki muškarac.”
Meni je to savršeno odgovaralo. Moja priroda zahtevala je da imam dovoljno slobodnog prostora i tišine, i voleo sam nezavisne žene, pa mi nije bilo teško da pristanem na njene uslove. Što se ticalo braka, tu sam bio otvorenog uma, ali sam sa zadovoljstvom prihvatio njen čvrst stav kao usklađen s mojim stavom. Međutim, našao sam se u cugcvangu, konačno suočen sa svim lažovima, obmanjivačima i prevarantima: u onoj tački kad na šahovskoj tabli moram da povučem potez, a nijedan ne sluti na dobro. Bilo je rano proleće i tržište nekretnina počelo je da oživljava. Pojavio se ozbiljan kupac za našu staru porodičnu kuću i dogovor je bio skoro sklopljen, objašnjavala je Vasilisa, totalno poslovna dok je govorila o tome; na njenom licu i u njenom glasu nije bilo ni najblažeg nagoveštaja našeg tajnog života. Ja sam već dobio nasledstvo, a čim se srede formalnosti prodaje, moj kapital će se značajno uvećati. U tom trenutku instinkt mi je nalagao da ostanem tu gde sam, da eventualno nešto iznajmim i sačekam s kupovinom dok ne pronađem idealan stan. I zato je Sučitrin podsticaj da se odselim od njih bio potpuno razuman, ali u raskoraku s mojim željama. Iz tri očigledna i jednog skrivenog razloga, opirao sam se toj ideji. Naravno, prva tri razloga podelio sam s njom. „Pod (a), u kući je uvek tiho”, rekao sam. „Mogu na miru da radim. Imam dovoljno prostora i niko mi ne smeta. Pod (b), znaš da se ti ljudi nalaze u središtu priče na kojoj radim. Da, ima nečeg iščašenog u tom matorcu, ali čini mi se da mu moje društvo prija i da bi svakog časa mogao da otvori dušu, a zbog toga vredi da još malo sačekati. Mislim da ga Petjin hendikep užasno pritiska, a godine ga opasno sustižu, odjednom je počeo da se ponaša kao pravi starac. A onda, tu je i razlog (c), koji glasi da Vrtovi predstavljaju čitav moj život i da, kad se iselim iz Zlatne kuće, više neću imati pristupa tamo. Ne znam da li sam još spreman da ostanem bez svog čarobnog carstva.”
Ona nije pokušala da me ubeđuje. „U redu”, dobrodušno je rekla. „Samo sam ti predočila svoje mišljenje. Obavestićeš me kad budeš spreman.”
Izdajnik se plaši da mu je greh koji je počinio ispisan na čelu. Moji roditelji su uvek govorili da sam nesposoban da sačuvam tajnu i da su, kad god bih pokušao da slažem, videli kako mi crvena lampica treperi na čelu. Počeo sam da se pitam da li je i Sučitra videla tu lampicu i da li su njeni podsticaji da napustim kuću Goldenovih bili motivisani sumnjom da pod njihovim krovom nisam bio baš tako bezazlen kao što sam se pravio. Moj najveći strah bio je da će Sučitra kod mene primetiti neku pramenu na seksualnom polju. Seks nikad nisam doživljavao kao olimpijsku disciplinu; uzbuđenje i privlačnost su predstavljali rezultat dubokih osećanja i snažne povezanosti dve strane. To je bilo i Sučitrino stanovište. Ona je bila nestrpljiva ljubavnica. (Raspored joj je bio tako napakovan da nije imala vremena za razvlačenje u bilo čemu.) Predigra je bila minimalna. Uveče bi me samo privukla ka sebi i rekla: „Samo uđi u mene, to je sve što mi treba”, i ubrzo nakon toga bi izjavila da je potpuno zadovoljena jer je ona tip žene koja svršava brzo i često. Ja sam odabrao da to ne doživljavam kao omalovažavanje, mada mi se ponekad činilo da je moja uloga u tom procesu totalno nebitna. Ona je naprosto bila previše brižna da bi namerno uvredila moju muževnost.
Međutim, s Vasilisom je bilo sasvim drugačije. Bili su to dugi popodnevni susreti, klasični francuski cinq-a-sept.28 Za to vreme nikad nismo spavali. Štaviše, naše ljubavno sjedinjenje bilo je u potpunosti orijentisano na cilj, posvećeno stvaranju novog života, što me je istovremeno užasavalo i uzbuđivalo, mada me je ona neprestano uveravala da ta beba za mene neće predstavljati nikakav teret, da neće ni najmanje uticati na moj život. Razmnožavanje bez trunke odgovornosti. Čudno, ali to me je pre teralo da se osećam gore nego bolje. „Koliko vidim”, rekla je Vasilisa u našem hotelskom gnezdu s pogledom na park, „moraću pošteno da se potrudim da se osećaš dobro u ovome.” Ona je bila ubeđena da čin pravljenja bebe zahteva ekstremno uzbuđenje, a sebe je smatrala profesionalkom na tom polju. „Dušo”, rekla je promuklim glasom, „ako treba, mogu da budem i pomalo nevaljala. Treba samo da mi kažeš svoje tajne želje i ja ću ih pretvoriti u stvarnost.” Ono što je usledilo bio je seks kakav pre toga nikad nisam iskusio, razuzdaniji, eksperimentalniji, ekstremniji, nabijen nekim uvrnutim poverenjem. Dvoje izdajnika u zajedničkoj misiji, kome smo mogli da verujemo osim jedno drugom?
Sučitra: da li će ona u našim manje ekstremnim seksualnim susretima primetiti da moje telo počinje da se kreće drugačije, da je steklo nove navike, da nemo traži drugačije zadovoljenje? Zar je mogla da ne primeti? Ja sam sigurno postao drugačiji, sve mi je delovalo drugačije, ta tri dana mesečno promenila su sve u meni. A šta je sa iscrpljenošću nakon tih popodnevnih bahanalija, po tri dana u svakom mesecu? Kako to da objasnim, redovnost tog fenomena? Sigurno je nešto posumnjala. Morala je da posumnja. Bilo je nemoguće sakriti te promene od nje, moje najprisnije prijateljice.
Ali ona se i dalje ponašala kao da ništa ne primećuje. Uveče smo pričali o poslu i tonuli u san. Naša veza se nikad nije zasnivala na principu seks svake noći ili... Bilo nam je dovoljno da budemo zajedno, da ležimo zagrljeni, da se opustimo. To se uglavnom dešavalo u njenom stanu. (Volela je da dolazim tamo, sve dok ne pominjem mogućnost da se preselim kod nje.) Nije volela da dolazi u Zlatnu kuću. Shodno tome, nismo provodili svaku noć zajedno, nipošto. I tako mi, kako se ispostavilo, nije bilo naročito teško da prikrijem tragove. Međutim, ona je nastavila da povremeno pokreće temu mog odlaska iz Makdugalove ulice. „Komšije će ti sigurno dopustiti da posećuješ Vrtove”, tvrdila je. „Tvoji roditelji su bili fini ljudi i bili su u dobrim odnosima s većinom njih.”
„Treba mi više vremena s Neronom”, odgovarao sam. „Ideja o čoveku koji briše sve svoje referentne tačke, koji ne ostavlja mogućnost da bude povezan s bilo čim iz svoje istorije, moram da stignem do same srži toga. Da li se takav čovek uopšte može nazvati čovekom? Taj entitet koji slobodno pluta u prostoru, neusidren i nevezan za bilo šta? Zanimljivo, zar ne?”
„Da”, rekla bi ona. „U redu.” A onda bi se okrenula na drugu stranu i zaspala.

Kasnije.
„Šta se dešava s njegovom kurtizanom?”, upitala je Sučitra. „Koliko je često viđaš?”
„Kupuje odeću”, odgovorio sam. „I prodaje luksuzne stanove ruskim bogatašima.”
„Ranije sam imala ideju da snimim dokumentarac o kurtizanama”, rekla je. „Madam de Pompadur, Nel Gvin, Mata Hari, Umrao Džan. Dosta sam istraživala na tu temu. Možda oživim taj projekat.”
Definitivno je počela da sumnja.
„Dobro”, rekao sam. „Odseliću se.”
Rez.

Kad bih se zagledao u svet van sebe, u njemu sam video odraz vlastite moralne slabosti. Moji roditelji odrasli su u fantastičnom svetu, bili su poslednja generacija sa stalnim zaposlenjem, u poslednjim danima doba seksa bez straha, poslednji trenuci politike bez religije, ali su ih te bajkovite godine nekako utemeljile, učinile ih čvršćim i jačim, nadahnule ih uverenjem da direktnim ličnim delanjem mogu da promene i poboljšaju svoj svet, i dopustile im tako da pojedu rajsku jabuku, koja im je podarila znanje o dobru i zlu, a da pritom ne potpadnu pod čini Knjige o džungli, da ne završe kao žrtve kolutavih očiju zmije Ka, koja je fatalnim siktavim glasom ponavljala veruj u mene. Nasuprot tome, užas se danas širi na sve strane zapanjujućom brzinom, a mi zatvaramo oči ili idemo linijom manjeg otpora. To poslednje, to nisu bile moje reći. U jednom od neobičnih palanačkih trenutaka života na Menhetnu, isti onaj brbljivi čudak koga sam sreo u Central parku šetao je Makdugalovom ulicom, baš ispod mog prozora, držeći tad predavanje o izdaji, izdaji koju je doživeo od svoje porodice, poslodavaca, prijatelja, grada, zemlje i univerzuma, i o užasu koji se širi oko nas dok mi nehajno okrećemo glavu... kao da se moja svest izlila u tog sirotog beskućnika, koji je pričao sam sa sobom, očigledno ćaknut jer na uhu nije imao slušalicu mobilnog telefona. Toplo vreme, hladne reći. Da li je to bio čovek od krvi i mesa ili priviđenje rođeno iz moje griže savesti? Zatvorio sam oči, ponovo ih otvorio. Beskućnik se udaljio u pravcu Blikerove. Možda je to zapravo bio neki drugi beskućnik.
I dalje je bilo trenutaka kad mi se činilo da je beznađe siročeta kuljalo iz mene ispunjavajući spoljašnji svet, ili bar onaj deo sveta u mom vidokrugu. Trenuci izbačeni iz koloseka. Dopuštao sam sebi da poverujem da sam u jednom od tih mučnih neuravnoteženih trenutaka izgubio kompas i pristao na opasan plan Vasilise Golden. Dopuštao sam sebi da verujem da je jadikovanje nad našom planetom, koje mi je sve češće ispunjavalo misli, podstaknuto mojim vlastitim malim gubitkom i da svet nije zasluživao da imam tako loše mišljenje o njemu. Ako uspem da se izbavim iz moralnog ambisa, razmišljao sam, svet će se pobrinuti za sebe, rupa u ozonskom omotaču će se zatvoriti, fanatici se povući u mračne lavirinte ispod korenja drveća i kanale na dnu okeana, sunce će ponovo zasjati, a vesela muzika zalepršati vazduhom.
Da, kucnuo je čas da se odselim. Ali zar će selidba nešto rešiti? I dalje sam bio navučen na svoja tri popodneva mesečno na 53. spratu. Naš plan je bio zahtevniji nego što je Vasilisa očekivala, trebalo mu je više vremena da urodi plodom, i ona je već počela da zvoca. Optuživala me je da sam loše pristupio poduhvatu. Da nekako sabotiram. Govorila da treba da se usredsredim, koncentrišem - i, iznad svega, da to moram da želim. Ako ne želim, neće se ni desiti. Ako ne oseća da je potpuno željena, beba se neće začeti. „Ne smeš to da mi uskratiš”, rekla je. „Možda samo hoćeš da me duže krešeš pa zato odugovlačiš. Ako je to, u redu, mogu da sredim stvari tako da nastavimo da se tucamo i posle toga. Bar povremeno.” Kad je tako govorila, došlo bi mi da briznem u plač, ali nisam smeo jer bi moje suze samo osnažile njeno uverenje da iz nekog razloga nisam želeo da u nju izlijem svoju najpotentniju spermu, da sam biološki nečastan prema njoj. Stigao sam do stadijuma bezumlja u kome sam samo želeo da se sve to završi, ali i nisam želeo da se završi, želeo sam da ona konačno zatrudni, ali i nisam želeo da zatrudni, da, jesam, ne, nisam, da, jesam, ne, nisam.
A onda se to konačno desilo. I ona mi je zauvek okrenula leđa i ostavila me u totalnom rasulu. Zaljubljenog u drugu ženu, tačno, ali urnisanog zbog gubitka vanserijskog užitka koji smo pronalazili u tom izdajničkom činu.
U filmu koji sam zamišljao, ostvarenju koje bi predstavljalo vrhunac izdaje, radnja je u tom trenutku trebalo da se prebaci s Vasilise na njenog muža. I tako: ona napušta apartman na 53. spratu, vrata se zatvaraju i to je to.
- Umetnost zahteva izdaju i poništava tu izdaju jer ona biva transformisana u umetnost. To je tačno, zar ne? Zar ne? -Slika se polako rasplinjava.

„Ti znaš odakle dolazim”, rekao je Neron Golden začkiljivši u mene. „Znam da znaš. U današnje vreme ništa ne može da ostane sub rosa.”29 Jedne večeri, u kasne sate, Neron me je pozvao u svoje svetilište, rekavši da želi da popričamo. Bio sam istovremeno i uzbuđen i uplašen. - Uplašen, jer... šta ako je hteo da mi skreše u lice da zna šta sam radio s gospođom Golden? Da li je unajmio nekog da nas prati, da li ću na njegovom radnom stolu zateći fasciklu punu krišom snimljenih fotografija? Bila je to duboko uznemirujuća pomisao. -1 uzbuđen, jer je to moglo da bude otvaranje kome sam se nadao, ispovest koju sam čekao, trenutak u kome će vremešni despot, umoran od plašta anonimnosti, koji je promišljeno navukao oko sebe, poželeti da ponovo postane poznat. - „Da, gospodine”, rekao sam. „Ne, ne pričaj tako!”, viknuo je dobroćudnim tonom. „Samo nastavi da glumiš malog naivnog diletanta i pravi se da si iznenađen kad ti nešto kažem, važi?" - „Nema problema”, rekao sam.
Nakon što je njegova supruga ostala trudna, pogoršanje zdravlja Nerona Goldena postajalo je sve očiglednije. Već je bio na izmaku osme decenije i um je počeo lagano da ga izdaje. I dalje je napuštao kuću svakog jutra u osam sati, obučen u besprekorno belu tenisku opremu, s belim bejzbol kačketom na glavi, mlatarajući reketom kroz vazduh u uobičajenom stilu sa mnom nema šale, i sat i po kasnije zadovoljno se.vraćao nazad, znojavog tela i odlučno stisnute vilice. Ali jednog dana, samo nekoliko dana pre te noćne audijencije, došlo je do jedne nesrećne epizode. Neron je prelazio ulicu kad je neki automobil, starinska korveta, prošao kroz semafor na raskrsnici Blikerove i Makdugalove i naleteo na njega. Doduše, ne velikom brzinom, tek toliko da ga obori na zemlju, i to dovoljno blago da prođe bez slomljenih kostiju. Neron je odmah skočio na noge, oprostio vozaču, odustao od zapisnika, saobraćajne policije i privatne tužbe i pozvao šofera, nehajnog beloputog čoveka s gustom talasastom sedom kosom, da svrate do njegove kuće na kafu. Takvo ponašanje bilo je tako skandalozno nesvojstveno njegovom karakteru da su se svi zabrinuli. Međutim, prošlo je podosta vremena pre nego što smo dijagnostikovali pune razmere problema. „Dobro mi je, dobro mi je”, ponavljao je Neron nakon tog incidenta s korvetom. „Dosta više s tim. Pozvao sam tog tipa da svrati jer je bio vidno uzrujan. Postupio sam ispravno.”
A sad sam bio nasamo s njim u njegovoj jazbini u duboko doba noći. Šta me je ovog puta čekalo? Ponudio me je cigarom. Ja sam odbio. Konjakom. I to sam odbio. Nikad nisam voleo brendi. „Uzmi nešto”, naredio je pa sam prihvatio čašicu votke. „Пpoсumъ!”, rekao je carski podigavši svoju čašu. „Na eks!" Sručio sam votku, primetivši da je on tek površno prislonio usne uz ivicu zaobljene čaše za konjak. „Još jedna!" Pomislio sam da možda ponovo pokušava da me napije. „Malo kasnije”, rekao sam, prekrivši čašu dlanom leve ruke. „Nikud ne žurimo.” On se savio ka meni, lupio me po kolenu i zaklimao. „Dobro, dobro. Razuman dečko.”
„Dopusti da ti ispričam jednu priču”, rekao je. „Nekad davno u Bombaju - vidiš? nazvao sam svoj stari grad njegovim starim imenom, ta reč mi je prvi put skliznula s usana otkako sam kročio na američko tlo, treba da budeš počastvovan takvom prisnošću - dakle, nekad davno, tamo je živeo izvesni don Korleone. Ne, naravno da mu to nije bilo pravo ime, ali njegovo pravo ime ti ionako ništa ne bi značilo. Čak ni ime koje je koristio u javnosti nije mu bilo pravo. Ime nije ništa - to je samo kvaka, samo nešto što otvara vrata. Sve u svemu, ovo ime don Korleone, ono treba da ti predoči kakav je to čovek bio. To je moja kvaka za otvaranje njegovih vrata. Samo što taj don nikad nikog nije ubio niti ispalio metak. Hoću da ti ispričam priču o tom tipu. Bio je rođen negde na jugu, ali je, poput svih ostalih, završio u velikom gradu. Skromnog porekla. Totalno skromnog. Otac mu je popravljao bicikle, imao je malu radionicu blizu Krofordove pijace. On je radio zajedno sa svojim ćaletom, posmatrajući luksuzne automobile koji su prolazili ulicom - vruuum! stjudebejker - vruuum! kadilak - i dok ih je gledao, razmišljao je: jednog dana, jednog dana - kao i svi ostali. Kad je porastao, zaposlio se na pristaništu, na istovaru brodskog tereta. Običan nosač, star tek sedamnaest-osamnaest godina, ali s oštrim okom za šansu. Hodočasnički brodovi su se u to vreme vraćali s muslimanskih svetih mesta, a hodočasnici donosili krijumčarenu robu. Tranzistore, švajcarske satove, zlatnike. Stvari podložne carini. Teškoj carini. Don Korleone im je pomagao da prošvercuju te stvari, gurajući ih u donji veš, pod turban, gde god, a oni ga zauzvrat nagrađivali. Tako je zaradio nešto novca.
Onda je igrom slučaja upoznao nekog ribara iz Damana, koji se takođe bavio švercom. Izvesnog gospodina Bakiju. U to vreme Daman je bio portugalska kolonija. Traljav nadzor. Bakija i don Korleone počeli su da švercuju robu iz Dubaija i Adena, preko Damana, labave granice, u Indiju. Dobar biznis. Don Korleone je poskočio na društvenoj lestvici. Sprijateljio se s glavešinama drugih mafijaških porodica. V. Mudalijarom, K. Lalom i tako dalje. Potom se združio i s političarima, uključujući tu i Sandžaja Gandija, Indirinog sina. To su činjenice. Do sedamdesetih godina postao je krupna riba, vrhunska zverka. Za petama je imao jednog mladog policajca, koga nije mogao da kupi mitom. Poštenog momka. Samo što je poštenje u tom poslu hendikep. To je izvesni inspektor Mastan. Don Korleone je sredio da ga premeste u neku nedođiju, i kad je policajac krenuo na put, don Korleone se ukrcao na njegov avion da mu mahne u znak pozdrava. Srećan put, Mastane. Lepo se provedi. Vidiš kako je drzak bio. Pun sebe, naročite u to doba.
Živeo je dobro ali sa merom. Najbolja odela, najbolje kravate, najbolje cigarete, Stejt ekspres 555, i mercedes-benc. Raskošna kućerina na Vordenovom putu, kao palata, ali je živeo jednostavnim životom, u samo jednoj sobi na terasi na spratu. Četiri i po puta tri metra. Ništa više. Kroz prizemlje su paradirale filmske zvezde, znaš, jer je ulagao veliku lovu u filmski biznis. Snimljena su bar tri filma o njegovom životu, s vrhunskim glumcima. Takođe se oženio jednom starletom. Zlata, tako bi u prevodu glasilo njeno ime. Ali je sredinom sedamdesetih ljosnuo. Sandžaj Gandi se pokazao kao lažni prijatelj i don Korleone je završio u zatvoru, na godinu i po. Tu je definitivno pukao. Batalio je šverc, skroz-naskroz. Odao se veri, kao oni hodočasnici preko kojih je ušao u krijumčarski biznis. Posle je okušao sreću u politici. Sredinom devedesetih, nakon uspona glavne porodice, Z-društva Zamzame Alankara, došlo je do prvih terorističkih napada u Bombaju, i mnogi su mislili da je on umešan u to, ali i on je bio previše uplašen da bi se bavio time. Nevin, nevin, nevin. A sledeće godine, srčani udar, mrtav. Opaka priča.”
„Stvarno je umro prirodnom smrću?”, upitao sam. „Sigurno je imao dosta neprijatelja?”
„Tad više nije bilo ni svrhe trošiti metak na njega”, odgovorio je Neron Golden.
Duga tišina.
„I to je priča koju ste želeli da mi ispričate”, konačno sam rekao. „Mogu li da pitam zašto?”
Duga tišina.
„Ne”, rekao je.
Rez.

Imao sam osećaj da me namerno muči. To je bio svet u kome je odrastao, to je očigledno bio deo poruke koju je slao; ali da li je time priznavao da je imao učešća u tom svetu, ili je samo objašnjavao zašto ga je na kraju odbacio i ostavio iza sebe? Ili oba? Učestvovao je u tome, ali je sad želeo da se izvuče, a to je značilo da mora da ode negde daleko, dovoljno daleko da niko ne može da krene za njim. Na osnovu onoga što je rekao, ništa nisam mogao sa sigurnošću da ustanovim. Takođe, preplavljen olakšanjem što mi pod nos nije ćušnuo fasciklu s materijalom koji je svedočio da se u tajnosti viđam s njegovom ženom, bio sam srećan da priču o bombajskom don Korleoneu prihvatim takvu kakva jeste, da sručim još jednu votku i šmugnem odatle. Matorac koji se priseća prošlosti: nije ni prvi ni poslednji. Već je počinjao da zaboravlja sadašnjost - sitne detalje, gde je spustio ključeve, zakazane sastanke, rođendane - ali je bio okružen ljudima koji su ga podsećali, a njegovo sećanje na prošlost, ako ništa drugo, postajalo je sve oštrije. Pretpostavljao sam - i nadao se - da će u budućnosti biti još noćnih sedeljki nalik na tu koju smo upravo priveli kraju. Hteo sam sve njegove priče - one su mi bile preko potrebne da bih sklopio njegov lik.
Činilo se da je vest o predstojećem očinstvu za Nerona bila utešna, kao da je time dokazao, kao da je osećao potrebu da dokaže, neposustajuću snagu svoje muškosti. Što se ticalo biznisa, neko vreme se činilo da je i tu bio na vrhuncu snage, kao što je dokazivao veliki posao na zapadnoj strani Menhetna. Gigantski projekat rekonstrukcije Hadson jardsa bio je poveren firmi Rilejted kompanis LP i Goldman Saksu, u saradnji s Oksford propertis grupom, na osnovu građevinskog zajma od 475 miliona dolara, koje su Rilejted i Oksford uzeli na više „različitih strana". Ja sam skoro sto posto siguran da je Neron Golden, pod imenom ove ili one kompanije, bio jedan od zajmodavaca, zajedno s druge dve krupne zverke, Starvud kapital grupom Berija Sternlihta i lancem prodavnica luksuzne robe Kouč. Njegova početna investicija u rekonstrukciju tih dvadeset šest jutara zemljišta bila je obavljena nekoliko godina ranije, pod okriljem investicionog programa EB-5, koji je imigrantima koji su dolazili u SAD omogućavao da investiraju svoj kapital, a da zauzvrat dobiju najpre zelenu kartu, a potom i državljanstvo. To je konačno objašnjavalo kako su Neron i njegovi sinovi uspeli da se prebace u Ameriku u tako kratkom roku i da odmah dobiju neograničeno pravo na rad i boravak. Malo kasnije, u godini Vasilisine trudnoće, Golden se upustio u dalje investicije, u formi mezaninske pozajmice, koja je slična drugoj hipoteci, osim što tu pokriće predstavljaju akcije kompanije koja poseduje zemljište, a ne sami objekti. Shodno tome, teoretski govoreći, ako vlasnik zemljišta ne isplati svoja dugovanja, Neron bi u roku od nekoliko nedelja mogao da preuzme vlasničke deonice, a preko toga i kontrolu nad dotičnom imovinom. Koliko znam, to se nije desilo. Stoga, sa ili bez fondova sa strane, superinvestitor ili višemilijarderski dužnik, Neron Golden je s najvećim ulogom bio u igri u najvećem biznisu s nekretninama u gradu.
Ime entiteta koji je stajao iza tog mezaninskog zajma bilo je GOVV holdings. Kad je rimski imperator Neron umro (68. godine nove ere), čime se okončala vladavina julijevsko-klaudijevske dinastije, usledila je takozvana godina četiri cara (69. n. e.), u kojoj je Neronovog direktnog naslednika Galbu svrgnuo Oton, koga je zauzvrat sa prestala zbacio Vitelije, koji takođe nije dugo potrajao i koga je zamenio čovek koji će postati prvi imperator flavijevske dinastije: Vespazijan. Galba-Oton-Vitelije-Vespazijan = G-O-V-V.
Kada je Vasilisa kasnije te godine Neronu rodila sina, on je dobio ime Vespazijan, kao da je Neron predosećao da je to dete poticalo od druge loze i da će na kraju osnovati vlastitu dinastiju.
Naravno, ja ništa nisam rekao.
Čekajući Vespazijana
Tokom trudnoće svoje supruge, dok je iščekivao rođenje malog imperatora Vespazijana, Neron Golden je postao opsednut penisom Napoleona Bonaparte. To je trebalo da bude dovoljan pokazatelj da je njegovo mentalno stanje bilo ozbiljno narušeno, znak koji će aktivirati alarm za uzbunu, ali su se svi iz porodice snishodljivo odnosili prema tome, kao da je to bio konjić grbonjić za zabavu senilnog starca. Kad nije bio zaokupljen poslovima, ili životom koji je bujao u Vasilisinoj materici, ili obavezama koje je imao kao otac trojice odraslih sinova, Neron se upuštao u potragu za francuskim imperijalnim organom. U vezi s čim treba pomenuti sledeće: naime, nakon što je Bonaparta preminuo na Svetoj Jeleni, njegovo telo bilo je podvrgnuto autopsiji tokom koje su različiti organi, uključujući i nimalo impresivan falus, iz nepoznatih razloga odstranjeni. Mali Napoleon je na kraju dospeo u ruke (možda bi to trebalo da preformulišem) jednog italijanskog sveštenika, nakon čega je prodat knjižaru iz Londona, u čijem je vlasništvu proveo neko vreme, da bi se nakon toga otisnuo preko Atlantskog okeana, prvo do Filadelfije, a potom i do Njujorka, gde je 1927. godine bio izložen u Muzeju francuske umetnosti, i za tu priliku je u jednom dnevnom listu bio opisan kao „smežurana jegulja”, dok ga je ugledni časopis Tajms predstavio kao „olinjalo parče pertle od jelenske kože". Dotični eksponat je 1977. godine bio prodat na aukciji uglednom urologu Džonu Latimeru, koji ga je kupio da bi svojoj profesiji podari dužno dostojanstvo, da bi nakon Latimerove smrti prešao u vlasništvo njegove kćeri, zajedno s ostalom imovinom, koja je uključivala i donji veš Hermana Geringa i okrvavljenu kragnu košulje koju je predsednik Linkoln imao na sebi kad je na njega izvršen atentat u Fordovom pozorištu. Svi ti predmeti sad su se nalazili u Englvudu u Nju Džerziju. Napoleonov organ bio je umotan u platno i spakovan u malu kutiju sa monogramom N na poklopcu, koja je bila čuvana u koferu, u sobi koja je služila kao skladište, što je užasno nerviralo Nerona, koji je smatrao da toj stvari treba da budu ukazane zaslužene imperijalne počasti.
„Evo šta ćemo”, rekao mi je. „Ja ću ga kupiti i onda ćemo ga vratiti francuskom narodu, a ti ćeš snimiti dokumentarni film, ti i tvoja cura. Lično ću odneti kutiju u Pariz, ući u Palatu invalida i prići Bonapartinom sarkofagu, gde će me pozdraviti visoki zvaničnici Francuske Republike, možda čak i predsednik lično, i tad ću ih zamoliti za dopuštenje da spustim kutiju preko sarkofaga, kako bi Napoleon konačno dobio nazad svoju izgubljenu muškost. U kratkom govoru pomenuću da to radim kao Amerikanac u znak zahvalnosti za Kip slobode koji su Francuzi poklonili Americi.”
Uopšte se nije šalio. Nekako je uspeo da nabavi fiksni broj kuće u Englvudu i da pozove Latimerovu kćer, koja mu je spustila slušalicu. Nakon toga je zamolio dve zmaj-žene - gospođu Brbljivu i gospođu Osornu - da one pokušaju, i one su stvarno pokušale, sve dok glas s druge strane nije zapretio da će ih prijaviti zbog uznemiravanja. Neron je sad ozbiljno razmatrao mogućnost da lično zapuca za Nju Džerzi, sa sve čekovnom knjižicom, i da zapečati pogodbu. Vasilisa ga je na jedvite jade odgovorila od toga. „Vlasnica ne želi da ga proda, mili moj”, rekla je. „Ako baneš tamo, imaće puno pravo da pozove policiju.”
„Novac govori”, progunđao je on. „Ako ponudiš pravu cenu, za samo jedno jutro možeš da kupiš kuću u kojoj je neko proveo čitav život i da ga nagovoriš da se iseli pre ručka. Ako imaš dovoljno keša, možeš da kupiš čitavu vladu. A ja ne mogu da kupim ni skvrčenog stojka od čet’ri santima?”
„Pusti to”, rekla je njegova supruga. „To sad nije najvažnije.”
Te godine smo svi svojski nastojali da izbegavamo tu temu. Neron je nesumnjivo imao zbrkana osećanja prema sinu koji mu je nametnut. Ja sam takođe imao zbrkana osećanja, kao aktuelni autor te nove niti u njihovoj priči i, da tako kažem, nepriznat i anoniman začetnik tog novog života. Što se ticalo Vasilisinih osećanja, tu ništa ne mogu da kažem. Ponekad je bila zagonetna kao sfinga. Ali svakako imam i moram da kažem ponešto o reakcijama ostalih Goldenovih. Na primer, to je bila godina u kojoj je Apu Golden počeo da lomi stvari, stvarajući izrazito političku umetnost i izlažući smrskane predmete koji su simbolizovali razoreno društvo i bes ljudi zbog njegove razorenosti. „Ljudski životi doživeli su krah i oni su spremni da sve ostalo takođe pretvore u krah - jer zašto, dođavola, ne bi!”
Takođe, kud god bih te godine krenuo, imao sam utisak da svuda nalećem na brbljivca iz Central parka. Kad je Vasilisa ušla u drugo tromesečje, on je prošetao kroz kadar u 23. ulici, ispred SVA teatra, gde smo Sučitra i ja snimali ulični intervju sa Vernerom Hercogom za moj video-serijal o klasičnim filmskim trenucima. Baš u trenutku kad sam izgovorio red Agire, gnev božji, stari beskućnik je prošao iza mene i Hercoga, izgledajući isto, apsolutno isto kao taj veličanstveni luđak mahnitog pogleda, kao Zorn Gottes30 lično u telu Klausa Kinskog, mrmljajući nešto o rastućoj brzini zla, o planini zla koja se diže nasred grada, a koga boli uvo za to? Da li ikog u Americi boli uvo za bilo šta? Deca pucaju očevima u genitalije po spavaćim sobama. Da li neko uopšte primećuje? To je kao globalno zagrevanje, paklena vatra topi ogromne ledene sante zla i nivo zla raste na čitavom svetu, i nema nasipa koji mogu da zaustave potop. Bum! Bum! - vikao je, vraćajući se na raniju temu. Naoružani monstrumi dolaze po vas, deseptikoni, terminatori, pazite na igračke svoje dece, osvrnite se dok šetate po svojim trgovima i tržnim centrima i palatama, dok ste na plažama, u crkvama i školama, oni su krenuli u marš - bum! bum! - te stvari mogu da ubiju.
„Taj tip je fabulozan”, rekao je Hercog sa istinskim divljenjem. „Treba da ga ubacimo u film. Možda uradim i intervju s njim.”

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:50 pm





20


Priznaću ti nešto, ti naočiti vraže”, rekao je Petja Golden ozbiljnog lica. „U meni više nema ni trunke bratske ljubavi. Štaviše, verujem da nije tačno široko rasprostranjeno stanovište da je duboka naklonost između braće urođena i neminovna, i da odsustvo takve naklonosti loše govori o onome koji je ne oseća. Ona nije podstaknuta genetikom; pre bi se moglo reći da je to jedan vid društvene ucene.” Nije se često dešavalo da Petja nekog pozove u svoju jazbinu, ali je u mom slučaju napravio izuzetak, možda zato što sam, po njegovom jedinstvenom mišljenju, ostao najzgodniji muškarac na kugli zemaljskoj, i tako sam sada sedeo u njegovoj sobi, obasjan plavičastom svetlošću, među gomilom kompjutera i zglobnih lampi, prihvativši ponuđen tost s grilovanim sirom Dablgloster, i govoreći što je manje moguće, shvatajući da te večeri on želi da priča, a njegove priče je uvek vredelo čuti, čak i kad je bio i više nego obično izbačen iz koloseka. „U starom Rimu”, rekao je, „u stvari, u svim velikim carstvima u svako doba i na svim krajevima sveta, braća su bili ljudi kojih se trebalo plašiti. Kad bi kucnuo čas za preuzimanje prestala, obično je važilo pravilo: ubij ili budi ubijen. Ljubav? Ti plemići bi prasnuli u grohotan smeh kad bi im pomenuo tu reč.” Upitao sam ga kako bi onda odgovorio Vilijamu Penu i šta je imao da kaže o ideji sadržanoj u imenu grada Filadelfije31, koji je prosperirao u svojoj ranoj istoriji jer je bio poznat po izuzetnoj toleranciji, što je privlačilo ljude raznih vera i talenata i dovelo do natprosečno dobrih odnosa s lokalnim indijanskim plemenima. „Ideja da su svi ljudi braća ukorenjena je u brojnim filozofskim i većini religijskih sistema" natuknuo sam.
„Možda čovek treba da teži tome da voli čovečanstvo uopšte”, odvratio je on tonom koji je govorio da se užasno dosađuje. „Ali pojam opšteg za mene je previše uopšten. Ja krajnje specifično govorim šta mi se ovde ne dopada. Dve osobe, koje su već rođene, i jedna koja još nije stigla na svet: to su mete mog neprijateljstva, možda bezgraničnog, ko će ga znati. Ja ovde govorim o razvezivanju krvnih veza, a ne o odbacivanju čitave proklete vrste, i molim te, ne pominji mi Afričku Evu, ni PUZP teoriju, ni gromuljicu ljigave materije staru tri i po milijarde godina, koja je bila naš poslednji univerzalni zajednički predak. Ja sam upućen u porodično stablo ljudske rase i prethomosapijensovski život na zemlji, i ako bi sad počeo da insistiraš na pretresanju tih genealogija, time bi se promišljeno oglušio o moju poentu. Ti odlično znaš šta ti govorim. A to je da prezirem samo svoju braću. To je zaključak do koga sam stigao kad sam počeo da razmišljam o bebi kojoj ćemo uskoro morati da poželimo dobrodošlicu.”
Nisam mogao da izustim ni reči, mada sam osetio kako u meni raste plima očinskog besa. Očigledno, dok je moj sin - moj tajni goldenovski sin - bujao u majčinoj utrobi, njegov budući brat Petja već je formirao loše mišljenje o njemu. Želeo sam da se upustim u raspravu, da odbranim svoje dete i napadnem njegovog neprijatelja, ali u toj stvari ćutnja je bila moj usud. A Petja je već nastavio dalje. Hteo je da mi kaže da je bio u fazi donošenja monumentalne odluke, da je rešio da izleći svoj strah od spoljašnjeg sveta i da potom zauvek napusti kuću u Makdugalovoj, postavši tako poslednji od trojice sinova Nerona Goldena koji će se otisnuti u samostalni život. Doduše, od sve trojice, njemu je to bilo apsolutno najteže, ali sam tad nazreo neslućenu snagu volje u njemu. Iza toga je stajala neka pokretačka sila, i dok je govorio, shvatio sam da je ta sila zapravo bila mržnja, naročito usmerena na Apua Goldena: mržnja rođena na obalama reke Hadson one noći kad je njegov brat zaveo somalsku lepoticu Ubah, ili možda bio zaveden od nje, žene koja je ognjem topila metal. Bila je to mržnja koja je rasla i bujala u dugim noćima okupanim plavičastom svetlošću i koja ga je konačno navela da stupi u akciju. Petja će se izlečiti od agorafobije i napustiti očev dom. Pokazao je na pločicu iznad vrata svoje jazbine. Napusti dom svoj, o mladosti, ka obalama stranim kreni. „Ranije sam mislio da se to odnosi na preseljenje u Ameriku”, rekao je, „ali ovde, u ovoj vili, mi smo još kod kuće, kao da smo je poneli s nama. Sad sam konačno spreman da krenem za smernicama mog velikog imenjaka. Ako ne baš ka stranim obalama, onda bar daleko odavde, u vlastiti stan.”
Naprosto sam primio tu informaciju. Obojica smo znali da je agorafobija još i jedan od manjih Petjinih problema. O onom većem problemu tom prilikom nije hteo da govori. Ali sam pročitao čvrstu rešenost na njegovom licu. Očigledno je odlučio da savlada izazove koje je pred njega stavljao i taj krupniji problem.
Sutradan se u Zlatnoj kući pojavio nov posetilac i nastavio da se pojavljuje svakog dana, tačno u tri po podne, tip snažne zdepaste građe s plavom natapiranom kosom, konversicama, osmehom koji je insistirao na dubokoj iskrenosti, australijskim akcentom i - kako je ukazao Neron Golden - i više nego usputnom sličnošću s penzionisanim vimbldonskim šampionom Petom Kešom. Bio je to čovek koji je dobio zadatak da Petju izleći od straha od otvorenog prostora: Petjin hipnoterapeut. Zvao se Mari Let. „Kod mene nema servis greške”, voleo je da kaže. Mala teniska šala servirana (ups) s ciljem da dodatno istakne svoju sličnost s bivšim australijskim šampionom.
Petju nije bilo lako hipnotisati jer se neprestano opirao sugestijama hipnotizera, i nije mu se sviđao izvestan antipodni prizvuk u njegovom glasu, ni njegov smisao za humor, i tako dalje. Prve seanse bile su užasno naporne. „Nisam u transu”, prekinuo bi Petja gospodina Leta. „Osećam se opušteno i raspoloženo, ali posedujem potpunu kontrolu nad svojim umom.” Ili drugog dana: „O bože, skoro da sam bio tamo. Ali mi je onda muva sletela na nos.”
Petja je previše toga primećivao. Bila je to još jedna prepreka koja mu je ozbiljno stajala na putu. Jednom prilikom, kad sam posetio sobu plavičaste svetlosti, i kad je Petja delovao voljno da konačno prozbori o aspergeru, pomenuo sam mu čuvenu Borhesovu priču Funes ili Pamćenje, o čoveku koji ništa nije mogao da zaboravi, a on je rekao: „Da, to sam ja, samo što ja ne pamtim samo ono što se desilo ili što ljudi pričaju. Taj tvoj pisac, on je previše utonuo u reči i postupke. Moraš da dodaš mirise, ukuse, zvuke i osećanja. I poglede, oblike, raspored vozila na ulici, relativno kretanje pešaka, tišinu između muzičkih nota i dejstvo pištaljke na pse. Svi ti detalji sve vreme jurcaju po mom mozgu.” Dakle, svojevrsni Superfunes, koji je nosio prokletstvo višestrukog senzorskog preopterećenja. Bilo je teško zamisliti kako je izgledao njegov unutrašnji svet, kako je neko mogao da se uhvati ukoštac sa svim tim senzacijama koje su se tiskale kao putnici u podzemnoj železnici u vreme najvećeg špica, sa zaglušujućom kakofonijom jecaja, sirena, eksplozija i šapata, kaleidoskopskim bleštavilom slika, pomešanim mirisima i zadasima. Tako sigurno izgleda inferno, karneval prokletih. Tada sam shvatio da je formulacija da je Petja živeo u svojevrsnom paklu bila direktno suprotna realnosti, jer je pakao zapravo živeo u njemu. Ta spoznaja naterala me je da uvidim, i da se postidim što to ranije nisam uvideo, neizmernu snagu i hrabrost koje je Petja Golden svakodnevno pokazivao u suočavanju sa svetom, i da razvijena dublje saosećanje prema njegovom sporadičnom divljačkom buntu protiv svog života, kao što je ona epizoda na prozorskom simsu ili ispad u podzemnoj železnici tokom vožnje do Koni Ajlanda. Takođe sam dopustio sebi da se zapitam: ako bi se ta neizmerna karakterna snaga usmerila na neprijateljstvo prema njegovom još nerođenom budućem polubratu (koji mu, kao što znamo, neće biti čak ni polubrat, ali ostavimo to sada po strani), njegovom pravom smućenom polubratu i, iznad svega, njegovom punokrvnom izdajničkom bratu, kakvu bi osvetu bio kadar da preduzme? Treba li da budem zabrinut za bezbednost vlastitog sina, ili to pitanje predstavlja direktni dokaz moje automatske predrasude prema Petjinom stanju? (Da li je pogrešno da to nazivam stanjem? Možda bi izraz Petjina stvarnost bio primereniji. Koliko je teško postalo koristiti jezik, kao da gazimo preko minskog polja. Dobre namere više ne predstavljaju opravdanje.)
Dopustite da se sada fokusiram na piće. Tu sam već na stabilnijem tlu. Petja je imao problem i s alkoholom; to se nije moglo sakriti. Pio je u osami, mnogo, i bio je melanholični alkoholičar, ali to je bio njegov način da blokira taj inferno u sebi i da malo odspava, ili tačnije, da se komira i provede nekoliko sati u stanju blažene nesvesti. Jedan jedini put kad mi je dopustio da prisustvujem tom noćnom zaranjanju u zaborav, tokom tog sata pre nego što se komirao, u periodu kad je Vasilisa Golden ušla u završno tromesečje i kad mi je rekao da mu „treba moja podrška”, s rastućom nelagodnošću, pa čak i zazorom, shvatio sam koliko je daleko, kad bi se alkohol dodao tom haosu informacija, išla njegova nesposobnost da kontroliše bujicu torokanja koja se slivala u njega, pa čak ni da cenzuriše svoj lingvistički tok, protok svesti koji je u formi beskrajnog monologa otkrivao u kojoj meri je on internalizovao ratobornu fragmentaciju američke kulture i učinio je delom vlastitog hendikepa. Ili, da budem jasniji, njegovo pijano noćno ja pokazivalo je opasno zanošenje ka ekstremnim konzervativnim stavovima. To foksovsko, brajtbartovsko drugo ja frfljalo je kroz njegova usta, osnaženo alkoholom, podstaknuto izolacijom i njegovim potpuno opravdanim besom na čitav svet: Obamino zdravstvo, užas! - pucnjava u Merilandu, ne pretvarajte to u politički slučaj! - povećanje minimalne nadnice, skandalozno! - istopolni brakovi, neprirodno! - verski prigovori protiv usluživanja LGBT osoba u Arizoni i Misisipiju, sloboda! - pandursko raspucavanje, samoodbrana! - Donald Sterling, sloboda govora! - pucnjava u univerzitetskom kampusu u Sijetlu pucnjava u Vegasu pucnjava u srednjoj školi u Oregonu, pištolji ne ubijaju ljude! naoružajte nastavnike! ustav! sloboda! - Islamska država, odrubljivanje glava, Džihadi Džon, odvratno! nemamo nikakav plani napolje sa svima njima! nemamo nikakav plani - oh, i ebola! ebola! ebola! Sve to i još mnogo mnogo toga u nesuvisloj bujici pomešanoj s neprijateljstvom prema Apuu, ako je Apu išao levo, onda će Petja obavezno desno, njemu u inat, šta god da Apu podržava, on će biti protiv toga, konstruisaće moralni univerzum u kome će realnost njegovog brata biti okrenuta naopačke, gde će crno biti belo, gde će ispravno biti pogrešno, gde će dole biti gore, a unutra napolje. Apu se nekoliko puta te godine našao na putu Petjinih razjarenih monologa, ali je na njih odgovarao s neobičnom blagošću, odbijajući da zagrize mamac.
„Neka priča šta god hoće”, rekao mi je. „Znaš da ima problem sa instalacijama.” Lupnuo se kažiprstom u čelo, aludirajući na Petjin mozak.
„On je jedan od najinteligentnijih ljudi koje poznajem”, rekao sam, stvarno to misleći.
Apu je napravio grimasu. „To je naprsla inteligencija”, rekao je, „tako da se ne računa. Ja tamo napolju pokušavam da izađem na kraj s naprslim svetom.”
„Stvarno pokušava da se izbori s tim”, nastavio sam. „Hipnoterapija, i tako dalje.”
Apu je odmahnuo rukom. „Zovi me kad prestane da zvuči kao Ludi Šeširdžija na čajanci. I kad prestane da se ponaša kao republikanski slon.”
A još više od Petjinog verbalnog neprijateljstva prema Apuovim političkim uverenjima brinula me je fobija od transrodnih osoba, koju je redovno ispoljavao u stanju pijanstva. To je, po svoj prilici, takođe imalo korena u porodičnoj situaciji. Po agresivnosti jezika koji je koristio, i rečima koje radije ne bih citirao, bilo je jasno da mirovni sporazum koji je Petja pre mnogo godina sklopio sam sa sobom - da oprosti D Goldenu što se onako poneo prema njegovoj majci - više nije važio; i da je njegov bes sada počeo da se manifestuje kroz žestoko neprijateljstvo prema sve izraženijoj rodnoj konfuziji njegovog polubrata. Počeo je da gađa tako teškim rečima kao što su: neprirodan, izopačen i bolestan. Nekako je saznao za ono popodne u Vasilisinom garderoberu, a njeno saučesništvo u D-ovim eksperimentima s drugošću navelo ga je da svoje verbalno nasilje proširi i na nju. A njena beba postala je glavna meta tog segmenta njegovog gneva. Ponovo sam počeo da brinem za bezbednost još nerođenog deteta.
Hipnoza je konačno počela da deluje. Natapirani hipnoterapeut gospodin Let napravio je novi iskorak u svojim konversicama. „Kako ide?”, upitao sam ga dok je prolazio kroz vrata nakon jedne seanse, a on je bio tako uzbuđen da je počeo da brblja kao navijen. „Veoma dobro, hvala na pitanju', rekao je, „kao što sam od početka i verovao. Trebalo je samo malo vremena. U ovakvim situacijama primenjujem vlastitu metodologiju, koju nazivam LPS, skraćeno od ’lično programirana snaga’. To podrazumeva da s pacijentom radim korak po korak, polako povećavajući njegovo samopouzdanje i ono što ja volim da nazovem samoaktuelizacijom. Svaki korak na LPS putu povećava veru u sebe. Sad smo već prilično odmakli. Da, definitivno. Postavljen je dobar temelj. Stvar je u tome da vašem prijatelju pružimo neki opipljiv dokaz, dokaz koji s vremena na vreme može da reprodukuje, da je sposoban da preuzme kontrolu nad svojim mentalnim procesima. Da upravlja svojim fizičkim i emocionalnim reakcijama. Kad nauči kako to da radi, postaće dovoljno samouveren da kontroliše i svoje iskustvo u spoljašnjem svetu. Korak po korak. Tako se stiže do uspeha. Ono što mu pružam jeste sposobnost da odabere kako želi da reaguje na ljude oko sebe, na stvari koje mogu da se dese sada ili u budućnosti, na svaku situaciju koja može da iskrsne. Veoma sam optimističan. Prijatan dan vam želim.”
Kao sastavni deo procesa preuzimanja kontrole, Petja je proučavao strukture takozvanih začaranih prostora, kao što su, na primer, okultistički pentagram ili jevrejski eruv. Ako je kao jedno od takvih mesta mogao da prihvati i privatno ostrvo u blizini Majamija, a potom i ograđeni posed Ubah Tur, gde se desila ona nesrećna epizoda, to je zasigurno značilo da je bio kadar da za sebe po potrebi konstruiše začarane prostore. Tako je došao na ideju da opiše krug oko ostrva Menhetn. Peške će krenuti duž rubova čitavog ostrva i kredom iscrtati krug. Uradiće to bez bilo čije pomoći, a da bi povećao moć čarobnog kruga, usput će posipati beli luk. Da bi lakše savladao svoj strah, nosiće veoma tamne naočari i kapuljaču. Takođe će slušati glasnu muziku preko slušalica za eliminisanje buke i piti mnogo vode. Niko to nije mogao da uradi umesto njega. To je bila stvar koju je morao da obavi sam.
Hipnoterapeut Let je pohvalio i podržao njegov plan, ponudivši da lično ode u kupovinu i nabavi potrebne količine krede i belog luka. S druge strane, Neron Golden se zabrinuo i okrenuo nekoliko telefonskih brojeva.
Došao je i taj dan, nabijen vlagom i vrelinom, pod potpuno vedrim nebom. Petronije Golden sišao je iz sobe obasjane plavičastom svetlošću, obučen onako kako je obećao, sa izrazom ozbiljne odlučnosti koji se mogao videti samo na licima etiopskih maratonaca. Mari Let ga je čekao pred ulaznim vratima, i pre nego što je Petja kročio na ulicu, terapeut je pokušao da ga podseti na to koliko je napredovao, podižući prst po prst i nabrajajući njegova postignuća. „Zapamti! Veliki napredak u samoefikasnosti! Značajno povećana usredsređenost i koncentracija! Ogromno poboljšanje na polju autonomije i samouverenosti! Mnogo bolje upravljanje stresom! Mnogo bolje upravljanje besom! Krupni koraci napred u kontroli impulsivnosti. Možeš ti fo!” Ali je Petja, u tom stanju značajno uvećanog fokusa i koncentracije, na koje je Let ukazao, slušao Najn inč nejls preko slušalica pa ga ništa nije čuo. Na jednom ramenu nosio je torbicu punu krede, a na leđima ranac sa zalihama kokosovog mleka, voćem, sendvičima, makrobiotičkim pločicama i pečenim pilećim batacima. I tri rezervna para čarapa. Iskusni šetači s internet foruma upozorili su ga da na znojavim stopalima, kad se taru o znojave čarape, mogu da se naprave plikovi, koji su tako bolni da je ponekad nemoguće stići do kraja rute. U jednoj ruci je držao vrećicu sa zdrobljenim belim lukom. U drugoj štap za čiji je kraj pričvrstio prvi komad krede. U džepovima je nosio zalihe selotejpa, kako bi po potrebi mogao da zameni kredu. „Razmišljaj o društvenom ponašanju!”, zaurlao je Mari Let, konačno shvativši da Petja nije čuo ništa od onog što mu je dotad rekao. „Izbegavaj introvertnost! Uspostavljaj kontakt očima! To su stavke koje treba da držiš na umu!” Ali Petja je bio u vlastitom svetu i kontakt očima, po svoj prilici, nije bio u njegovim planovima. „Još jedna stvar!”, povikao je Mari Let i Petja mu je ovog puta učinio milost i skinuo slušalice da ga sasluša. „Nadam se da si uspostavio dobar obrazac sna”, rekao je Mari Let tišim glasom. „Takođe, izvini što pitam, ali onaj problemčić s enurezom, to smo eliminisali, je l’ tako?” Petja Golden je samo zakolutao očima i vratio slušalice na uši, naizgled zadovoljan što je Aksl Rouz zamenio Trenta Reznora, spustio glavu, izmarširao na vrata i uvukao se u ubertaksi koji je čekao da ga odveze do odabrane polazišne tačke, Južne ulice u Siportu, ostavivši gospodina Leta za sobom. „Srećno!”, doviknuo je terapeut za njim. „Ponosan sam na tebe! Svaka čast!”
Neron Golden je takođe bio pred vratima, u društvu gospođe Brbljive, gospođe Osorne i moje malenkosti. „Samo polako”, rekao je sinu. „Samo polako. Nemaš razloga za žurbu. Nisi na trkama.” Kad je auto odvezao Petju, Neron je dohvatio telefon. Njegovi ljudi će biti u svojim kolima duž čitave rute. Motriće na svaki Petjin korak.
Pedeset i jedan kilometar, manje-više, toliko iznosi Velika šetnja oko ostrva Menhetn. Sedamdeset hiljada koraka. Najmanje dvanaest sati, ako niste superbrzi. Dvadeset parkova. Nisam krenuo s njim, ali sam odmah shvatio da će taj trenutak predstavljati vrhunac filma o kome sam maštao, mog imaginarnog ostvarenja o Goldenovima. Glasna muzika ići će u pozadini, Metal Machine Lua Rida, Cepelin, Metalika, potom dve umlautske bande32 Motorhed i Motli kru. Tip koji pešači i zveckanje daira (detalj koji se nekako čuje uprkos bučnom hevi metalu, samo još nisam razrešio kako to da izvedem) svaki put kad mu stopalo dodirne tlo. U parkovima prolazi pored figura iz svog života, koje ga pažljivo posmatraju: jesu li to fantomi, ektoplazma njegove oštećene fantazije? Evo tu, u Parku Nelsona A. Rokfelera, stoji njegova majka, definitivno duh ili sećanje. U sledećoj sekvenci Apu džogira pored njega na promenadi duž Ist Rivera. Nešto dalje, u Riversajd parku, vidimo D Goldena i Riju, nepomične kao kipovi, kako zure u prazno, avetinjskih očiju, dok prolazi pored njih. A nad njima se njišu grane zaposednutih uplašenih stabala. Ubah Tur stoji kao stražar u Invudhilskom parku, pored istorijske stene Šorakopoč, koja obeležava mesto gde je nekad davno, pod najvećim stablom magnolije na Manahati, Peter Minojt kupio to ostrvo za šezdeset guldena, i na kraju, u Parku Karla Šurca, blizu Vile Grejsi, natapirani Let glavom i bradom, stoji i bodri ga da nastavi. Možda je Let stvarno bio tamo. Daire zveckaju, Petja grabi dalje, daleko od domašaja iščašene luđačke tuge. I dok korača, nastupa transformacija. Na šesnaestom kilometru, u Pristanišnom parku u Zapadnom Harlemu, odbacuje kredu, prestaje da povlači liniju koja ga je pratila sve do te tačke, a nakon prolaska pored gradonačelnikove rezidencije, odbacuje i beli luk. Nešto se promenilo u njemu. Više ne mora da obeležava svoju teritoriju. Označava je samim činom prolaska, i kad dovrši rutu, time će usavršiti svoj nevidljiv i neizbrisiv eruv.
Kad se konačno vrati na polazišnu tačku, donekle teturavim korakom, nebo se već smračilo; i praćen budnim pogledima škuna Leti G. Hauard i Pionir, i teretnog broda Vejvertri, cupkajući na ranjavim stopalima obmotanim zavojima, ne obazirući se na radoznale oči, Petja spontano počinje da pleše. Ispod dijamantskog neba, slobodno maše podignutom rukom. Razbio je čini. Bar jednu od njih. I možda naučio nešto o vlastitoj snazi i sposobnosti da se suoči s ostalim izazovima i da se izdigne iznad njih. Pogledajte izraz na njegovom licu: kao rob koji se domogao slobode.
- A šta je s mržnjom?
- Ah, ona je ostala.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:50 pm





21


Nakon veličanstvene šetnje Petje Goldena, svi zajedno morali smo da priznamo da je hipnoterapeut Mari Let čudotvorac, uprkos uvrnutoj frizuri, akcentu i obući, i da naučimo lekciju o samilosti: da istina često leži ispod površine i da se u čoveku krije mnogo više od njegovih najlakše karikiranih osobina. Jer Petja je sad bio kao čovek razrešen krivice za zločin koji nikad nije počinio, a zbog koga je bio osuđen na doživotnu robiju. Lice mu je bilo obasjano ozbiljnom radošću, koja je istovremeno i prepoznavala nepravdu tako duge patnje i prihvatala, s postepeno jenjavajućom nevericom, konačnu oslobođenost od te patnje. I dok je kretao u susret novom životu, Let je bio čovek na koga se oslanjao i kome je verovao, njegov vodič kroz svet čija mu je otvorenost delovala kao nezamislivo blago; isti taj svet u kome smo mi ostali često tako nehajno i tako bezglavo živeli, svet kroz koji je svakodnevno promicao karneval čudesa, koja mi nismo primećivali, a koje je Petja sada privijao na grudi kao darove. Zajedno s Marijem Letom kupovao je namirnice u D’Agostinu, Gristidisu i Houl fudsu; zajedno su sedeli na otvorenim terasama kafea na Junion skveru i Bateri parku; zajedno su otišli na Petjin prvi koncert na otvorenom na Džouns Biču, da slušaju Saundgarden i njegove obožavane Nejlse; s Marijem Letom bio je i na Stadionu, gde su zajedno pevali „Hvala, Dereče” u čast poslednjih trenutaka koje je Derek Džiter proveo kao aktivan igrač tima iz Bronksa. A zajedno s Marijem Letom odabrao je i svoj novi stan, namešten i spreman za useljenje, uzet pod zakup na dvanaest meseci, „a onda, videćemo”, samouvereno je rekao, „možda u međuvremenu sazre vreme i da ga kupim”, na četvrtom spratu mondrijanovske šestospratnice, podignute u kombinaciji metal-staklo, na istočnoj strani Salivanove ulice.
Tek u tom trenutku sam otkrio, i osetio se kao budala što to ranije nisam skapirao, da je Petja sve to vreme zarađivao pozamašne sume vlastitog novca, kao tvorac i isključivi vlasnik velikog broja izuzetno uspešnih igrica, koje je čitav svet igrao na smartfonima i kompjuterima.
Bila je to senzacionalna informacija. Svi mi smo znali da je Petja neprestano igrao te igrice, ponekad i po četrnaest-petnaest sati dnevno; kako nikom od nas nije palo na pamet da nije samo uludo trošio sate svog napaćenog života, već radio nešto u čemu se njegov čudan briljantan um po prirodi stvari dobro snalazio? Kako nismo pogodili da je provaljivao cake programiranja i postao veoma upućen u sve misterije tog posla, da je, osim što je unedogled igrao te igrice, istovremeno radio i na njihovom stvaranju? Kako smo bili tako slepi za dokaze, kako smo mogli da previdimo da se on sam pred sobom razotkrio kao genije XXI veka, ostavivši nas ostale da tapkamo daleko iza njega, da bauljamo drugim milenijumom? To je govorilo koliko smo ga surovo izneverili, ostavili ga da skoro svaki sat svakog dana provodi prepušten samom sebi, dopustili mu da ostane iza brave, zatočen u svojoj sobi kao naša verzija starog gotskog klišea o luđakinji sa tavana, naša vlastita Berta Antoaneta Mejson, prva gospođa Ročester, za koju je Džejn Ejr mislila da podseća na vampira. A sve to vreme! A sve to vreme! Skromni sakriveni Petja, ne menjajući ništa u svom životu, ništa ne kupujući sebi, uspinjao se ka Everestima tog tajnog univerzuma, i, da budem iskren, sve zajedno nas potukao do nogu. Još jedna lekcija koju je trebalo da naučimo: nikad ne potcenjuj bližnjega svoga. Ono što je za jednog plafon, za drugog je patos.
Svi su oni imali svoje tajne, svi Goldenovi. Osim možda Apua, koji je bio kao otvorena knjiga.
To je bila godina ružne kontroverze Gejmergejt; svet kompjuterskih igrica bio je u ratu, muškarci protiv žena, gejmerski identitet protiv diverziteta, i samo je totalni neandertalac na polju novih tehnologija, kao moja malenkost, mogao da ostane nesvestan čitave te halabuke. Nekako, na način koji nisam mogao da pojmim, Petja je uspeo da ostane van tog sukoba, mada je, kad je konačno pristao da sa mnom popriča na tu temu, ispoljio čvrsta stanovišta u pogledu načina na koje je muška gejmerska zajednica odgovarala na seriju kritika navodno nadobudnih žena - kritičarki medija i nezavisnih kreatorici igrica - objavljujući njihove adrese i brojeve telefona, a ponekad ih izlažući i ozbiljnijoj opasnosti, uključujući veliki broj pretnji smrću, koje su neke od žena na meti naterale da se presele. „To nije problem tehnološke prirode”, objasnio je Petja, „te stoga ne postoji tehnološko rešenje za njega. To je problem koji se tiče ljudske prirode uopšte, i muške prirode u užem smislu, i činjenice da anonimnost čoveku daje ovlašćenje da ispolji najgoru stranu svoje prirode. Što se mene tiče, ja samo pravim zabavne igrice za decu. Ja sam neutralni prostor. Ja sam Švajcarska. Niko me ne gnjavi. Samo dolaze da me posete i da se skijaju na mojim padinama.”
Visokofunkcionalni autizam pomogao mu je da postane čudo u gejmerskom svetu pa sam počeo da istražujem koliko je on zapravo nagrađen za to. Vodeće boler aplikacije - aplikacije preko kojih možete da se povežete s prijateljima i da zajedno igrate - zarađivale su jedanaest-dvanaest miliona dolara mesečno. Stara i stamena Kendi kras saga, za koju sam čak i ja čuo, još je zarađivala pet i po miliona. Ratne igre, koje su skoro sav novac zgrtale od kupovine unutar aplikacijama tek manje od deset procenata od reklama, mogle su da napabirče i dva do dva i po miliona. Mesečno! Petji sam pročitao top pedeset i OS i android naslova. „Je li nešto od toga tvoje?”, upitao sam ga. On se iskezio od uva do uva. „Ne mogu da lažem”, rekao je, pokazavši na igricu na samom vrhu liste. „Uradio sam to svojom sekiricom.”33
Znači, preko sto miliona dolara godišnje samo od te jedne. „Znaš šta”, rekao sam, „upravo sam prestao da brinem za tebe.”
Postojale su studije koje su ukazivale da je autizam moguće prerasti, da neki srećni pacijenti mogu da uđu u OI grupu (grupu optimalnog ishoda), čiji pripadnici više ne pokazuju bilo kakve simptome autističnog poremećaja, i da se to, po svoj prilici, češće dešava kod autističara s povišenim koeficijentom inteligencije. Neminovno, rezultati tog istraživanja bili su osporavani, ali su mnoge porodice nudile anegdotske dokaze u njihov prilog. Petjin slučaj bio je drugačiji. On nije postigao, niti je želeo da postigne, ulazak u OI grupu. Njegov VFA34 i njegova postignuća bili su tesno povezani. Međutim, činilo se da je nakon znamenite šetnje oko Menhetna postao sposobniji da upravlja svojim simptomima, bio je manje depresivan i manje sklon obrušavanju u krize, manje zabrinut zbog usamljeničkog života. Dobio je sjajnog ortaka u liku Marija Leta, a njegov otac vodio je računa da ga svakodnevno posećuje: nastavio je da uzima propisane lekove i bio je... funkcionalan. Što se tiče nedavno pobeđenog straha od spoljašnjeg prostora, niko nije mogao da kaže koliko će ta promena biti trajna, i koliko će daleko od „domaće baze” Petja biti voljan da se otisne. Ali u celini posmatrano, Petja je bio u boljem stanju nego ikad. Konačno je postalo moguće da jednog dana stvarno više neće morati da brinu za njega.
I dalje je previše pio. Iz nekog razloga, možda zato što je to bio daleko poznatiji problem, svi smo na to obraćali manje pažnje nego što je trebalo.
Neko vreme nakon toga ja sam svoju zabrinutost preusmerio na sebe. Beba je uskoro trebalo da stigne, i da budem iskren, nisam mogao da podnesem situaciju u kojoj sam se obreo, pa sam rešio da uradim ono što je Sučitra tražila i da se iselim iz Zlatne kuće. I tačno, moji roditelji su bili u srdačnim odnosima s mnogim našim komšijama iz Vrtova, i na moje ogromno zadovoljstvo, njihov prijatelj diplomata iz Mjanmara, koga sam na ovim stranicama, da bih lakše osmislio njegov lik, preimenovao u û Lnu Fnua - udovac tužnog lica i upalih očiju, s naočarima na nosu, koji je za dlaku izvisio da nasledi U Tanta kao drugi Burmanac na položaju generalnog sekretara Ujedinjenih nacija - srdačno me je primio u svoj dom. „Biće mi zadovoljstvo”, rekao je. „Ovo je veliki stan i kad je čovek sam u njemu, oseća se kao muva koja zuji u zvonu. Čujem vlastiti odjek, a to nije zvuk koji volim.”
Štaviše, savršeno sam tempirao vreme jer je on pre toga imao stanara u slobodnoj sobi, ali kad sam ga upitao za mogućnost da iznajmim tu sobu, taj stanar se baš spremao da se iseli. Lik koji se povlačio s pozornice bio je vazduhoplovni pilot Džek Boni, koji je voleo da kaže da leti „za najveću avio-kompaniju za koju nikad nisi čuo”, Herkules er, koja je ranije prevozila tovar ali sad radi i s vojskom i drugim klijentima. „Nedavno smo u avionu imali britanskog premijera s kompletnim bezbednosnim timom, a ja sam rekao nešto u stilu: zar on ne leti Letećom tvrđavom br. 1, ili kako se to već zove kod vas, a bezbednjaci su odgovorili: ne, mi nemamo takav avion. Takođe sam prebacivao plaćenike za Irak, to je bilo nešto. A najkrupnija stvar koju sam dosad odradio? Let od Londona do Venecuele, dvesta miliona dolara u venecuelanskoj valuti, pare koje su im Britanci odštampali, ali ko je mogao da zna, jelda? Ali znaš šta je najuvrnutiji deo priče. Na aerodromu Hitrou tovare palete u avion, a nigde ni traga od obezbeđenja, osvrćem se kao lud, ali nigde nikog, samo redovno aerodromsko osoblje, bez oružane pratnje, ama baš ništa. A onda stižemo u Karakas i - opa bato! - kao da smo banuli usred ogromne vojne operacije. Bazuke, tenkovi, zastrašujući tipovi s pancirima, naoružani do zuba, cevi koje štrče u svim pravcima. A u Londonu - ništa! To me bacilo u totalni rebus.”
Kad je pilot otišao, a ja se udobno smestio, û Lnu Fnu me posetio u mojoj sobi i rekao delikatnim obazrivim glasom: „Drago mi je što mi je pravio društvo, ali mi je takođe drago što si ti mirnije prirode. Gospodin Boni je dobar čovek, ali treba da bude pažljiviji jer ponekad ume previše da razveže jezik. Zidovi imaju uši, dragi moj Rene. Zidovi imaju uši.”
Bio je obziran prema mojoj situaciji i, prethodno upitavši za dopuštenje, pomenuo da je izuzetno poštovao moje roditelje i da shvata moj bol zbog njihovog odlaska. I on je doživeo težak gubitak, smerno je dodao. Sučitra je bila srećna zbog moje nove lokacije, ali je, primetivši da sam stalno bio neraspoložen, isprobala drugačiju taktiku. „Izgledaš kao izduvan balon otkako si napustio vilu porodice Adams. Jesi li siguran da ti ne nedostaje ukus slatkog ruskog peciva?" Ton joj je bio nonšalantan, ali bilo je očigledno da je želela da čuje odgovor.
Uspeo sam da odagnam njene sumnje. Ona je bila dobra poverljiva duša i uskoro smo uz smeh otkačili tu temu. „Drago mi je što si uspeo da ostaneš u tvojim obožavanim Vrtovima”, rekla je. „Mogu da zamislim dokle bi tek obesio nos da nisi uspeo tu da se smestiš.”
Ali moj sin, moj sin. Nemoguće mi je da budem daleko od njega, nemoguće da budem ni blizu. Vasilisa Golden, sa stomakom do zuba, nadomak porođaja, svakog dana šetala je po Vrtovima s babuškom od majke, propisno zabrađenom, klišeom koji je nedavno pristigao kako bi pružio svoj doprinos melodrami, a ja sam razmišljao: moj sin je u rukama ljudi koji čak i ne govore engleski kao prvi jezik. To je bila nedostojna pomisao, ali u groznici frustriranog očinstva, nisam imao drugih osim nedostojnih misli. Da li da pustim mačku iz džaka? Ili da držim jezik za zubima? Šta bi bilo najbolje za dečaka? Da, naravno, za njega bi bilo najbolje da zna ko mu je pravi otac. Ali sam, priznajem, istovremeno zazirao od Nerona Goldena, ispunjen strahom mladog i zelenog umetnika, koji se nameračio na potpuno formiranog i ekstremno moćnog svetskog čoveka, čak i u njegovom trenutno posustajućem stanju. Šta bi on uradio? Kako bi reagovao? Da li bi se dete našlo u opasnosti? A Vasilisa? A ja? - Elem, ja sigurno bih, zaključio sam. Taj čovek mi je pružio ruku spasa nakon što sam ostao siroče, a ja sam mu se odužio tako što sam mu oplodio ženu. Doduše, na njen zahtev, ali on to sigurno ne bi prihvatio kao opravdanje, a ja sam se plašio njegovih pesnica; pesnica u najmanju ruku. Ali zar mogu čitavog života da ćutim? Nisam imao odgovore, ali su pitanja nastavila da prašte po meni kao bombe, po vasceli dan i noć, a ja nisam imao gde da se sklonim.
Osećao sam se kao budala - još i gore nego budala, kao zabludelo dete koje je uradilo nešto užasno nevaljalo i sad se plašilo odmazde odraslih - a u blizini nije bilo nikog s kim bih mogao da popričam. Prvi put u životu osetio sam izvesno poštovanje prema katoličkom izumu ispovedaonici i božjem oproštaju koji iz nje stiže. Da sam u tom trenutku mogao da pronađem nekog sveštenika, i da je serijsko ponavljanje magijske formule mea maxima culpa moglo da utiša neprestano preispitivanje u meni, rado bih se otisnuo tim putem. Ali nikog nisam imao na raspolaganju. Nisam poznavao nikog ko bi mogao da me poveže s crkvenim svetom. Moji roditelji su zauvek otišli, a moj novi stanodavac û Lnu Fnu, mada neosporno miran i staložen čovek, plus iskusni diplomata, bio je već dovoljno nesrećan zbog pričljivosti prethodnog stanara i sigurno bi ustuknuo od emotivno-radioaktivnog materijala koji sam morao da izbacim iz sebe. Sučitra iz očiglednih razloga nije dolazila u obzir. Usput rečeno, znao sam da će ona, ako uskoro ne uspem da se smirim, osetiti da nešto smrdi, a to bi bio najgori od svih načina da istina izbije na videlo. Ne, istina nije smela da ispliva. Istina bi uništila previše života. Morao sam da pronađem način da ućutkam taj posesivni glas, glas očinske ljubavi koji je želeo da obznani svoju tajnu, glas koji mi je sve vreme vrištao na uvo. A da se obratim terapeutu? To je sekularna ispovednička figura našeg novog doba. Oduvek sam prezirao pomisao da treba da odem kod nekog stranca kako bi mi pomogao da ispitam svoj život. Ja sam pretendovao na to da postanem pisac. Mrzeo sam ideju da neko drugi može da razume moju priču bolje od mene. Neistraženi život nije vredan življenja, rekao je Sokrat i popio otrov od kukute, ali to istraživanje, oduvek sam smatrao, treba da bude istraživanje sopstva od strane njega samog; autonoman čin dostojan pravog individualca, bez oslanjanja na tuđe objašnjenje ili razrešenje, potpuno slobodan. U tome je počivala renesansna humanistička ideja sopstva, izražena, na primer, u čuvenom traktatu Pika dela Mirandole De hominis dignitate - O ljudskom dostojanstvu. Elem! Uzvišenost je izletela kroz prozor čim je Vasilisa objavila da je trudna. Od tog časa u meni je besnela raspomamljena bura koju nikako nisam uspevao da stišam. Možda je došlo vreme da progutam ponos i potražim profesionalnu pomoć? Na trenutak sam pomislio da se obratim Mariju Letu, ali sam odmah shvatio da je to glupo. Među ljudima s kojima su se moji roditelji družili bilo je odličnih terapeuta. Možda treba da se obratim nekom od njih. Možda mi treba neko ko će s mojih pleća skinuti težinu onoga što sam znao i prebaciti to saznanje na neko bezbedno i neutralno mesto; psihološki deminer koji će deaktivirati bombu istine. I tako sam se rvao sa svojim demonima; ali sam nakon dugog unutrašnjeg rvanja odlučio, ispravno ili pogrešno, da ne tražim pomoć sa strane, već da se sam suočim s njima.
Za to vreme žitelji Vrtova bili su u potpunosti zaokupljeni dramom koja se odvijala u domu bračnog para Taljabue, direktno preko puta Goldenovih, gde se ozbiljno zapostavljena supruga Blanka Taljabue, kojoj je dojadilo da po čitav dan dreždi kod kuće i čuva decu dok se njen muž Vito švrćka po gradu, kao i da sluša njegova (po mom mišljenju iskrena) zaklinjanja na apsolutnu vernost, upustila u vanbračnu avanturu s Karlosom Herlingamom, bogatim Argentincem iz komšiluka, kome sam ja u početnoj verziji svog scenarija nadenuo ime gospodin Aribista, ostavivši decu na staranje dadiljama i ukrcavši se na pi-džej senjor Herlingama, kako bi bacila pogledria čuvene Igvazu vodopade na argentinsko-brazilskoj granici, i nesumnjivo se prepustila drugim uzbudljivim aktivnostima južno od granice, kad je već tamo. Vito je bio van sebe od besa i patnje pa je tutnjao kroz Vrtove besneći, i pateći, na neizmerno zadovoljstvo čitavog komšiluka. Da nisam bio tako zaokupljen vlastitim nevoljama, i ja bih sigurno pronašao neko zadovoljstvo u činjenici da su svi isprva nepovezivi likovi iz moje pripovesti o Vrtovima polako počinjali da se povezuju i kombinuju, dobijajući koherentnu formu. Ali u tom trenutku sam mario samo za vlastitu tugu i tako nisam uspeo da održim korak s telenovelom Taljabue-Herlingam, koja se uživo odmotavala pred našim očima.
To mi uopšte nije bilo važno. Oni su bili samo sporedni likovi, u najboljem slučaju, a mnogi od tih likova neće preživeti montažu. Daleko gore bilo je to što sam u svojoj uzrujanosti nakratko izgubio Petju Goldena iz vida. To ne znači da bih, da sam bio smotreniji, mogao da sprečim ono što je usledilo. Možda je Mari Let to trebalo da predoseti. Opet, možda niko ništa ne bi ni mogao da učini. Ali se ipak kajem zbog nemarnosti.

U dve Sotovočeove galerije, dva impresivna prostora smeštena na zapadu grada, u 21. i 24. ulici, bila je predstavljena jedna od velikih izložbi te sezone, s najnovijim delima skulptorke Ubah Tur. Dela velikih razmera, nalik na metalna čudovišta Ričarda Sere, ali isečena plamtećim noževima i transformisana u prefinjene čipkaste dezene, zbog čega su podsećala i na džinovske paravane od zarđalog metala, nalik na mrežaste kamene zidove u indijskoj arhitekturi, stajala su pod bleštavim reflektorima kao nestašniji i maštovitiji rođaci strogih vanzemaljskih stražara iz Kjubrikove Odiseje 2001. Na lokaciji u 21. ulici naleteo sam na razdraganog Frenkija Sotovočea, rumenih obraza i sede razbarušene kose. „Pogodili smo pravo u metu!”, rekao je mlatarajući rukama i veselo se kikoćući. „Samo vodeći kolekcionari i muzeji! Ona je zvezda!”
Osvrnuo sam se oko sebe, pogledom tražeći umetnicu, ali nje nije bilo na vidiku. „Samo stoje otišla”, objasnio je Sotovoče. „Bila je ovde s Apuom Goldenom. Treba ponovo da dođeš. Sve vreme su ovde. Skoro svakog jutra. Sigurno se sećaš te cure, s one zabave u Vrtovima. Sjajna je. I neverovatno pametna. I lepa, ah bože, tako lepa!” Pretresao je šaku kao da je oprljena plamenom njene lepote. „Sila od žene!”, zaključio je i šmugnuo da zavodi nekog važnijeg.
„Oh!”, zastao je u pola koraka, ponovo se okrenuvši ka meni, možda zato što je njegova ljubav prema tračarenju nakratko zasenila poslovni instinkt.
„Bio je i drugi Golden... znaš, stariji brat.” Lupnuo je prstom po slepoočnici, kao da je hteo kaže: onaj ćaknuti. „Video ju je ovde s Apuom i nije delovao baš srećno zbog toga. Šmugnuo je kao slepi miš iz pakla. Možda malo bratskog suparništva? Hmm, hmm?” Ponovo je prasnuo u svoj luckasti pištavi kikotavi smeh i udaljio se.
Još tada je trebalo da pogodim. Još tada je trebalo da vidim crvenu plimu koja je zapljusnula Petjino lice kad je shvatio da je žena, koju voli uprkos svemu, ostala u naručju njegovog brata, žena koju je njegov brat ukrao od njega, zauvek uništivši njegovu šansu da bude srećan. Ta davna izdajnička noć pod Ubahinim krovom, vaskrsnula je u njegovim mislima u svoj svojoj silini, kao da se tog trena dešavala. A zajedno s njom vaskrsli su i njegov bes i žudnja za osvetom. Bio je dovoljan samo jedan pogled, samo da vidi Ubah i Apua kako se drže za ruke, pa da usledi to što je usledilo, sa zastrašujućom neminovnošću, kao pucanj nakon povlačenja obarača. Trebalo je da znam da će doći do nevolje. Ali ja sam tada razmišljao o drugim stvarima.

U Njujorku dispečeri vatrogasne službe šalju četrdeset četiri vozila i sto devedeset osam vatrogasaca za požar pete kategorije. Šanse da se u istoj noći na razdaljini od svega tri gradska bloka dese dva takva požara izuzetno su male. A verovatnoća da ti požari budu slučajni praktično je... zanemarljiva.
U galerijama Sotovoče obezbeđenje je bilo na visokom nivou. Tokom radnog vremena tu je bilo osoblje, i kamere, i procedura zaključavanja u hitnim slučajevima, koja je mogla da blokira sve ulaze u roku od dvadeset sekundi. To je bila Situacija A. Situacija B, od zatvaranja do ponovnog otvaranja, oslanjala se na laserske zrake, koji su, u slučaju da nekog registruju, momentalno aktivirali alarm, zatim na sigurnosne kamere, koje su prenosile informacije u komandni centar kompanije za obezbeđenje, čiji su službenici motrili na ekrane dvadeset četiri sata dnevno, i konačno na titanijumske rešetke i čelična rolo-vrata s dvostrukim digitalnim sistemom brave i ključa: dva proreza za ID kartice i panel s dugmićima, pri čemu nijedan od izvršilaca nije znao sve PIN kodove. Da bi se otvorile kapije, morala su biti prisutna dva starija službenika galerije Sotovoče, a svaki od njih koristio je vlastitu karticu i ukucavao individualni kod. Da biste hakovali takav sistem, kako je Frenki Sotovoče voleo da kaže, morali biste da budete suvi genije. „To mesto je kao tvrđava”, hvalio se. „Čak ni ja ne mogu da uđem ako se noću zateknem u blizini i poželim da olakšam bešiku.”
I šta se tačno desilo? U gluvo doba noći, oko 3.20, automobil marke Ševrolet saburban, bez registarskih oznaka, zaustavio se ispred galerije u 24. ulici. Vozač je ranije očigledno posetio galeriju i tom prilikom upotrebio ono što se u izveštaju Njujorške policije opisuje kao „izuzetno sofisticirana oprema za skimovanje”, kako bi klonirao ID kartice i otkrio PIN kodove. Čelična rolo-vrata su se podigla, a titanijumske kapije otvorile, nakon čega je nepoznati počinilac otvorio plastične kanistere s benzinom, bacio ih u galeriju i zapalio, možda baš istom vrstom let-lampe koja je korišćena i za stvaranje izloženih skulptura. Automobil se već udaljavao kad je plamen počeo da se širi, a potom je usledio sličan postupak u 21. ulici. Postojao je samo jedan svedok, neki nepouzdani alkoholičar, koji je vozača opisao kao muškarca s crnom kapuljačom i tamnim naočarima. „Izgledao je kao Muva”, rekao je svedok. „Da. Kad bolje razmislim, sećam se da je imao skroz dlakave ruke, isto kao Muva, koje su mu virile iz rukava.” Kad je njegovo svedočenje počelo da zaranja još dublje u naučnu fantastiku, policajci su mu zahvalili i pustili ga da ide. Drugi svedoci se nisu javili pa su se istražitelji usredsredili na identifikovanje automobila, ali nisu uspeli odmah da ga pronađu. A kad su vatrogasci konačno uspeli da ugase požar, skulpture su već bile nepovratno uništene.
ENTERIJER. NOĆ. STAN PETJE GOLDENA. SPAVAĆA SOBA.
PETJA sedi na krevetu, još u duksu s crnom kapuljačom i s tamnim naočarima, držeči zgužvan čaršav ispod brade. Nekontrolisano jeca. Skida naočari i baca ih preko sobe. Na stolu pored kreveta stoje otvorene flaše alkohola.
ENTERIJER. NOĆ. STAN PETJE GOLDENA. DNEVNA SOBA.
I dalje plačući, gotovo urlajući od tuge, PETJA počinje da lomi stvari po svom novom domu. Baca lampu preko sobe, ona udara u zid i razbija se u paramparčad. Grabi stolicu i baca je za lampom. Potom se spušta u čučeći položaj i naslanja glavu na ruke.
ENTERIJER. DAN. PETJIN STAN. DNEVNA SOBA.
Skok na sledeće jutro. PETJA u istom položaju.
Čuje se ZVONO pred vratima. Više puta. On se ne pomera.
Rez.

EKSTERIJER. DAN. ISPRED MONDRIJANOVE ZGRADE.
NERON GOLDEN pritiska zvono. Prebacivanje na KRUPAN PLAN njegovog lica dok govori direktno u kameru. Uporedo s njegovim glasom, čujemo uporno ding-dong dok nastavlja da zvoni.


NERON

Naravno da sam odmah shvatio da je on to uradio. Na televiziji stalno pokazuju foto-robota, i čim vidim crtež, znam da je to on. To nije nikakva Muva. To je Petronije. I taj auto. Skinuo je tablice, ali to je moj auto. Lično sam mu uručio ključeve kad se preselio u stan. On je dobar vozač, pažljiv. Koji bi otac očekivao tako nešto od svog sina? Kola držimo u garaži ispod višespratnice u Blikerovoj broj 100, iznajmili smo taj prostor od profesora žurnalistike, koji živi na dvadesetom spratu. Poznajem taj auto, poznajem svog sina, poznajem tu ženu. Prirodno. To je žena koju mu je njegov brat preoteo. To je uradio iz osvete. Strašno, naravno, ali on je ipak muškarac.
Rez.

ENTERIJER. NOĆ. PETJIN STAN.
Stan je u haosu, ali PETJA dopušta MARIJU LETU da uđe. PETJA i dalje čuči na podu, povijen unapred, u zadnjem delu kadra. LET stoji pored njega, držeći ruke na PETJINIM ramenima. PETJA non-stop priča. Ne čujemo njegov monolog.


RENE (nasnimljen glas)

Let-lampu je kupio preko interneta. To je bar lako. Nakon što je skinuo tablice sa saburbana, odvezao se do jedne prodavnice u Kvinsu i kupio plastične kanistere za benzin. Onda se odvezao do druge prodavnice, u Okrugu Nasau, gde je mogao da pazari direktno iz kola, i napunio kanistere benzinom. Što se tiče savladavanja bezbednosnih sistema u galerijama, upravo je objasnio da je to bilo prosto ko pasulj. Možda nije očekivao talas griže savesti, koja se obrušila na njega odmah posle napada. Umalo se nije udavio u njoj. Imao je ozbiljan živčani slom. Postao je anksiozan, histeričan, depresivan, pijan. Terapeut je tražio .da ga stave pod prismotru, zbog mogućih samoubilačkih namera. Njegov otac je angažovao negovateljice koje će dvadeset četiri sata dnevno dežurati kraj njega.
Prebacivanje na PETJU, koji furiozno priča, ali i dalje čujemo samo RENEOVU naraciju. Pokreti PETJINIH usana su povremeno sinhronizovani s RENOVIM glasom.


RENE

Petjin bes bio je fokusiran prvenstveno na njega samog, nabijen stidom i osećajem krivice. Međutim, takođe je dosta pričao o tome koliko mrzi svog brata. Njegova osećanja prema Apuu zgusnula su se u kompaktne ugruške mržnje, koje je mogla da razbije samo krv njegovog brata, govorio je, a možda čak ni to ne bi bilo dovoljno, možda bi povrh toga u učestalim intervalima morao da sere po njegovom smrdljivom grobu. U crnim hronikama jeftinih novina čitao je o muškarcima koji su svoje ženske žrtve godinama držali u zatočeništvu, pa je rekao: možda bih i ja to mogao da uradim, mogao bih da ga bacim u okove i da mu naguram krpu u usta i da ga držim u podrumu pred kotla i bojlera i da ga mučim kad god mi dune. Tih dana, nakon napada piromanije, Petja je pio kao smuk. I definitivno nije bio pri zdravoj pameti.
Rez.

EKSTERIJER. DAN. NERONOV KABINET. ZLATNA KUĆA.
NERON GOLDEN, razjarenog lica, stoji leđima okrenut ka prozoru dok dve ZMAJ-ŽENE čekaju njegova uputstva.


NERON

Hoću najboljeg krivičnog advokata u Americi. Nađite ga još danas i dovedite ga ovde.
Vrata se otvaraju i VASILISA GOLDEN zastaje u dovratku, držeći ruke na materici. NERON se okreće ka njoj, besan zbog ometanja, ali ga izraz na njenom licu tera da zanemi.


VASILISA

Vreme je.
Rez.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:51 pm








22


Proleće, poslednji komadi leda nestali su sa Hadsona, a srećna jedra osvanula na mirnoj vodi. Suša u Kaliforniji, Oskari za Čoveka pticu, ali u Gotamu nije bilo raspoloživih superheroja. Džoker se pojavio na TV-u objavljujući svoju nameru da se kandiduje za predsednika, zajedno s ostatkom Samoubilačkog odreda. Trenutni predsednik trebalo je da odsluži još godinu i po preostalog mandata, ali već mi je nedostajao i već sam osećao nostalgiju za sadašnjošću, za ovim dobrim starim danima, legalizacijom gej brakova, novom trajektnom linijom do Kube i sedam uzastopnih pobeda Jenkija. Ne mogavši da gledam kako zelenokosi trabunjator lansira svoj neverovatni proglas, prebacio sam se na crnu hroniku i počeo da čitam o ubistvima. Neki tip je pištoljem upucao nekog doktora u E1 Pasu, a onda se ubio. Drugi je pobio svoje komšije, muslimansku porodicu iz Severne Karoline, zbog razmirica oko parkinga. Bračni par iz Detroita, u Saveznoj Državi Mičigen, priznao je krivicu za mučenje svog sina u podrumu porodične kuće. (Tehnički posmatrano, to nije spadalo u ubistvo, ali priča je bila dobra pa se računala.) U Tajronu u Misuriju naoružani muškarac ubio je sedmoro ljudi, a onda sebe pretvorio u svoju osmu žrtvu. Takođe u Misuriju, izvesni Džefri L. Vilijams ubio je dva policajca ispred policijske stanice u gradu Fergusonu. Policajac Majki Šlager otvorio je vatru i ubio Voltera Skota, nenaoružanog tamnoputog muškarca, u Severnom Čarlstonu u Južnoj Karolini. U odsustvu Betmena, gospođa Klinton i senator Sanders ponudili su sebe kao alternativu za Samoubilački odred. U jednom od restorana Tvin piks u Vejkou u Teksasu - „Klopa! Piće! Panoramski pogled!” - devetoro ljudi poginulo je u bajkerskom ratu, a još osamnaest završilo u bolnici. Po Teksasu i Arkanzasu harale su poplave i tornada, sedamnaest mrtvih, četrdeset nestalih. A tek je bio maj.
„Dostojevski je svoje zaplete pronalazio čitajući izveštaje iz novinskih crnih hronika”, zamišljeno je prokomentarisala Sučitra. „STUDENT UBIO GAZDARICU. Kako god da se to kaže na ruskom. I bingo! Zločin i kazna?'
Bilo je vreme doručka - domaći makijato i kroasan-krofne, za koje smo čekali u redu u pekari u Spring stritu u 5.30 ujutru - i zajedno smo sedeli za stolom u uglu pored izloga, koji je gledao ka luci na jugu i preko reke na zapadu. Prošlo mi je kroz glavu da sam srećan čovek, da sam pronašao osobu koja ume da mi donese radost i da mi je ta osoba dopustila da je pronađem. Što je takođe značilo da verovatno nikad neću moći da joj kažem istinu o toj bebi; što je zauzvrat značilo da me je Vasilisa Golden držala u šaci iz koje nikad neću moći da se izvučem. Bilo je tačno da bi Vasilisa otkrivanjem naše tajne, osim što bi razorila moju najizgledniju šansu za dobar život, uništila i vlastitu strategiju. Ali možda je bila tako sigurna u sebe da joj to nije bilo važno. Preživela je dramatičan ljubavni izlet s fitnes instruktorkom Mašom, zar ne? A Neron je svakog dana postajao sve stariji i sve prestravljeniji mišlju da bi mogao da živi i umre sam... Potisnuo sam takve misli, shvatajući da sam srljao u paranoju. Vasilisa nikom neće reći. A ja sam tog jutra, jedući kroasan-krofnu i prelistavajući filmske kritike u nedeljnom Tajmsu, bio zadovoljan, srećan i savršeno voljan da Sučitri prepustim da čita naglas, kao što je volela da radi tokom tih retkih opuštenih trenutaka u svom prebukiranom rasporedu. Iz tog mozganja nedeljom ujutru, kad bi dopustila svom umu da slobodno luta i pravi slobodne asocijacije između stvari, često su izranjali projekti kojima je želela da se posveti.
„Da li je to tačno?”, upitao sam. „To za Dostojevskog?”
Nije joj trebalo više od toga. Revnosno je zaklimala, zamahala krofnom ispred mog nosa dok je žvakala otkinut komad, progutala zalogaj i krenula. „Tačnost je zastareo pojam, relikvija XX veka. Pravo pitanje glasi; mogu li da te navedem da poveruješ u to, mogu li da učinim da to bude ponovljeno dovoljno puta da praktično postane istina? Pravo pitanje glasi; mogu li da lažem bolje od istine? Znaš li šta je Abraham Linkoln rekao? ’Na internetu ima mnogo izmišljenih citata.’ Možda treba da zaboravimo na snimanje dokumentaraca. Možda treba da pomešamo žanrove, da postanemo transžanrovski autori. Možda je kvazidokumentarac umetnička forma današnjice. Mislim da je za to kriv Orson Vels.”
„Merkuri teatar u etru”, rekao sam prihvativši igru. „Rat svetova. Radio. To je bilo davno. Ljudi su tada još verovali u istinu.”35
„Krelci”, rekla je ona. „Verovali su Orsonu. Ali sve negde počinje.”
„A danas sedamdeset dva procenta republikanaca misli da je predsednik musliman.”
„Danas, kad bi se mrtvi gorila iz zoo-vrta u Sinsinatiju kandidovao za predsednika, dobio bi bar deset posto glasova.”
„Danas ima toliko Australijanaca koji na popisu stanovništva kao svoje versko opredeljenje navode da su džedaji da je to postala službena religija.”
„Danas je jedina osoba za koju misliš da te laže zapravo ekspert koji zaista nešto zna. On je tip kome ne veruješ jer pripada eliti, a elita je protiv naroda, ona radi protiv interesa običnih ljudi. Znati istinu znači biti elita. Ako kažeš da si video božje lice u lubenici, više ljudi će ti verovati nego ako pronađeš nedostajuću kariku nekog naučnog problema, jer te i bavljenje naukom danas definiše kao elitu. Rijaliti programi su lažni, ali ne pripadaju eliti i zato ih kupuješ. Ali vesti, to je već elita.”
„Ja ne želim da budem elita. Misliš li da sam ja elita?”
„Moraš da radiš na tome. Moraš da postaneš postfaktičan.”
„Je li to isto što i fiktivan?”
„Ne, jer je i fikcija elita. Niko ne veruje u nju. Postfaktičnost je masovno tržište, informatičko doba, doba informacija koje plasiraju internet trolovi. To ljudi žele.”
„Ja za to krivim veru u istinu. Krivim Stivena Kolbera.”
To je bilo naše nedeljno nadmudrivanje, ali sam ovog puta ja bio taj kome je sinula ideja. Moj veliki projekat, fokusiran na Goldenove, treba da bude napisan i snimljen u dokumentarnom maniru, ali sa scenarijem i glumcima.
Čim sam to pomislio, u glavi mi je izronio scenario koji se u roku od nekoliko nedelja pretvorio u prvu grubu verziju, a do kraja godine već je bio odabran za Sandensovu scenarističku laboratoriju, a naredne godine... ali plašim se da sam se u svom uzbuđenju previše zahuktao. Premotajte unazad do tog prolećnog nedeljnog jutra. Jer sam kasnije tog dana imao zakazan susret sa svojim sinom.
Da, igrao sam se vatrom, ali ljudski program je užasno moćan i želi ono što želi. Pomisao da neću imati nikakvog dodira sa svojim mesom i krvlju bila mi je zastrašujuća, i tako sam se, nakon što sam napustio Zlatnu kuću, besramno potrudio da ostanem u milosti Nerona Goldena, za koga je to novorođenče, prvo nakon dugo vremena, takođe predstavljalo opsesiju. Rekavši mu da bih iskreno želeo da ostanemo u kontaktu zbog dobrote i velikodušnosti koje je pokazao prema meni, prihvativši me kao deo svoje porodice, zbog čega sam i ja njega smatrao svojom porodicom (upozorio sam vas da sam postao besraman), predložio sam da nastavimo sa svojom već uspostavljenom rutinom druženja uz zakusku - ili možda čaj? - u Ruskom čajnom salonu. „Oh, bilo bi sjajno da povedete i svog malog sina”, nevino sam dodao. Matori je pao na to i tako sam mogao da posmatram kako moj mališa raste, i da se igram s njim, i da ga držim u naručju. Neron je dolazio u Čajni salon s bebom i dadiljom, a dadilja bi mi pružila klinca bez bilo kakve rasprave i povukla se u ugao. „Neverovatno koliko se dobro snalaziš s njim”, rekao mi je Neron Golden. „Mislim da bi i ti mogao da poradiš na potomstvu. Ona tvoja cura je prva liga. Mogao bi da je napumpaš.”
Privio sam svog sina uz sebe. „Ma neka”, rekao sam. „Ovaj mališa mi je zasad i više nego dovoljan.”
Detetova majka nije bila oduševljena mojom strategijom. „Više bih volela da se držiš po strani”, rekla mi je Vasilisa pozvavši me telefonom. „Taj dečkić ima izuzetne roditelje, koji mogu da mu pruže sve što mu je potrebno, i mnogo više od toga, za razliku od tebe. Ne znam šta je tvoj motiv, ali pretpostavljam da je finansijske prirode. Ali to je moja greška, trebalo je da to unapred regulišemo. Dakle, u redu, ako imaš neku cifru na umu, slobodno reci pa ćemo videti da li se to poklapa s mojom cifrom.”
„Ne želim tvoj novac”, rekao sam. „Samo želim da ponekad izađem na čaj sa svojim sinom.”
S druge strane je zavladala tišina u kojoj sam nazreo i nevericu i olakšanje. A onda, konačno: „U redu”, rekla je s primetnom ozlojeđenošću. „Samo što on nije tvoj sin.”
Te nedelje Sučitra je takođe bila pomalo zbunjena mojim interesovanjem za tog dečaka. „Je li to neki znak?”, upitala je u svom stilu nepogrešivo pravo u metu. „Jer ako jeste, dopusti mi da kažem da je moja karijera upravo počela da napreduje i da trenutno nemam nameru da se ukopam da bih izigravala mamu nečijeg deteta.”
„Šta da ti kažem, naprosto volim bebe”, odgovorio sam. „A najbolja stvar u vezi s tuđim bebama je to što možeš da se poigraš s njima i da ih onda lepo vratiš nazad.”

Advokati su uspeli da srede da Petja ne ode u zatvor. Činjenica da je zgrada bila prazna i da niko nije bio povređen omogućila je da Petjin prestup bude kvalifikovan kao podmetanje požara trećeg stepena, što je bilo krivično delo klase C. Po zakonu Savezne Države Njujork, minimalna kazna za krivično delo klase C bila je kazna zatvorom u trajanju od jedne do tri godine, a maksimalna od pet do petnaest godina. Međutim, ukoliko odbrana uspe da predoči olakšavajuće okolnosti, sudija je mogao da odredi alternativnu kaznu, s daleko kraćim boravkom u zatvoru, pa čak i bez lišavanja slobode. Najbolji krivični advokati u Americi uspeli su da ubede sud da se pri izricanju kazne u obzir mora uzeti Petjin VFA. Argument crime passionnet36, koji bi možda bio delotvoran u Francuskoj, ovde nije upotrebljen. Petji je bilo naloženo da se podvrgne psihijatrijskoj proceni i odgovarajućem lečenju, da bude stavljen pod nadzor zajednice, da plati sudske takse i nadoknadi kompletnu štetu koju je napravio. Neron je unajmio Marija Leta kao stalnog terapeuta i on je napustio ostale klijente i preselio se u Petjin stan, kako bi ga zaštitio od pokušaja da naudi sebi i poradio na njegovim brojnim problemima. Letova uloga bila je prihvaćena na sudu, što je znatno olakšalo stvari. Time je bio eliminisan kriminalni aspekt, a Petja se redovno javljao oficirima za nadzor, podvrgavao se nasumičnom testiranju na lekove, pristao na elektronski nadzor, koji se vršio preko nanogvice pričvršćene oko gležnja, poštovao stroga pravila uslovne slobode, i bez prigovora prihvatao višečasovni društvenokorisni rad na održavanju javnih građevina, uz dopuštenje da, zbog ponovo oživljene agorafobije, svoje dužnosti obavlja u zatvorenom prostoru, gde je krečio, molerisao, zakucavao eksere, bez reči i bez prigovora, krajnje pasivno, odvojen od svog tela, ili se bar tako činilo, dopuštajući udovima da rade ono što se od njega zahtevalo, dok su mu misli bile negde drugde, ili nigde.
Pitanje finansijske nadoknade bilo je kompleksnije. Frenki Sotovoče je pokrenuo građansku tužbu sa zahtevom za odštetu, navevši Neronovo ime zajedno s Petjinim. Ubah Tur nije uzela učešća u tome. Kako se ispostavilo, Sotovoče je uoči samog otvaranja od nje otkupio sva izložena dela, tako da su ona u vreme požara pripadala njemu, a ona je već dobila novac. Galerija je bila osigurana, ali postojao je ozbiljan jaz, kako su objasnili Sotovočeovi advokati, između sume koju će osiguravajuća kompanija biti dužna da isplati i cene koju su skulpture Ubah Tur mogle da postignu da su bile ponuđene na otvorenom tržištu. Takođe, oba zdanja zahtevala su temeljno renoviranje, a galerija će izgubiti i pozamašne prihode od izložbi koje neće moći da održi dok se to ne obavi. Sve u svemu, slučaj težak više miliona dolara čekao je na razrešenje - mada su Petjini prihodi od boler aplikacija bili i više nego dovoljni da podmire sva potraživanja - dok su advokati Goldenovih koristili sva moguća zakonska odlaganja u nadi da će konačno dovući Sotovočea za pregovarački sto, kako bi sklopili podnošljiviju pogodbu, a oslanjali su se na sve prateće rupe, ili (da upotrebimo bolji termin) fleksibilnosti u zakonu, kako bi Petju zadržali van zatvora dok se ne reše finansijski detalji.
Apu Golden je prvi natuknuo da je Petjin požar, kakav god bio ishod građanske parnice, pored dve Sotovočeove galerije ozbiljno oštetio i kuću Goldenovih. (Taj požar je takođe stavio tačku na njegovu saradnju s Frenkijem Sotovočeom, koji ga je bez trunke ceremonijalnosti obavestio da što pre pronađe drugog galeristu.) Jednog dana,sam posetio njegov atelje na Junion skveru, gde me je ponudio kineskim zelenim čajem iz Hangdžoua i krupno isečenim tvrdim italijanskim sirom. „Hoću da popričam s tobom kao s bratom', rekao je. „Sa svojim počasnim bratom, jer sad mogu tako da te nazovem. Pogledaj našu porodicu. Znaš o čemu govorim? Pogledaj nas samo.
Mi smo, koliko god to grubo zvučalo, u totalnom rasulu. Ovo je početak pada kuće Ašerovih. Ne bi me iznenadilo kad bi kuća u Makdugalovoj pukla napola i srušila se na ulicu, ako shvataš na šta mislim? Da. Slutim propast.”
Ništa nisam rekao. A on je tek hvatao ubrzanje. „Romul i Rem”, rekao je. „Tako je D gledao na nas. Bio je tako zaokupljen izolovanošću iz naših porodičnih igara da uopšte nije shvatao koliko je meni bilo teško da budem Petjin brat, koliko sam truda uložio da mu priuštim lepo detinjstvo, bar onoliko lepo koliko je moglo da bude, s obzirom na njegovu situaciju. Igrao sam se vozićima i skejlekstrik automobilčićima čak i kad smo odrasli, jer je on uživao u tome. Svi smo to radili. I moj otac. A sad se čini da smo svi odreda omanuli jer se na kraju ipak slupao i izgoreo. Odnosno, on se slupao, a galerije su izgorele. Sad je tamo s onim Australijancem, totalno slomljen, i ko zna da li će ikad više uspeti da se sastavi. A što se tiče D-a, ko zna šta se dešava s njim. Ili sad možda treba da kažem s njom? Ne znam. Da li čak i on to zna? Ili ona. Ludilo, zar ne? Kad smo već kod toga, znaš li da više ne smeš da kažeš da je neko lud? Ne smeš da kažeš ni da je nenormalan, a verovatno ni da je ćaknut. Zato što te reći vređaju mentalno obolele. Takve loše reči su sada na lošem glasu, jesi li to znao? Ni ja. Čak i da samo kažeš: ovo sranje je nenormalno, i pritom, za ime božje, uopšte ne razmišljaš o mentalno obolelima, ti ih navodno ipak vređaš. Ko izmišlja te nebuloze? Treba da pokušaju da neko vreme žive u takvoj situaciji pa da vide da li će im zatrebati ventil? Da vide da li će im onda doći da kažu: da, žao mi je, ali ako postoji nešto što je normalno, isto tako postoji i nešto što je nenormalno. Ako postoji zdrav razum, odatle sledi da postoji i ono što ne potpada pod zdrav razum. A ako postoji, za to koristimo odgovarajuću reč, a ta reč je ludilo. To se zove jezik. Da li je to u redu? Ili sam zbog toga loša osoba? Da li sam zbog toga ćaknut?”
Tema se odjednom promenila. Poslednjih dana protesta u Zukotijevom parku, Apu se zakačio s mnogim pripadnicima pokreta Okupirajmo Menhetn, delimično zato što ga je nervirala njihova anarhična besciljnost, kao brod bez vodstva i kormilara, a delimično i zato, kako je objasnio, „što njih više zanima poziranje nego rezultat. Te jezičke nebuloze su deo toga. Izvinite, moliću: ako previše očistite jezik, time ga ubijate. Prljavština je sloboda. Moraš da ostaviš malo prljavštine. Čišćenje? Ne sviđa mi se kako to zvuči.” (U kasnijem stadijumu svog istraživanja upoznao sam neke od tih protestanata, od kojih se većina nije ni sećala Apua. Jedan jedini koji ga se setio izjavio je: „Ah, da, bogati slikar koji je dolazio ovde da stekne ulični kredibilitet. Pravo da ti kažem, nikad mi se nije sviđao.”
Pretpostavljao sam da je Apuova tirada imala poreklo u nečem ličnom, jer njega nisu pokretale fundamentalne ideje. Cherchez la femme37, prošlo mi je kroz glavu, i ona je već sledećeg trenutka iskočila iz njegovih usta. „Ubah”, rekao je, „ona se totalno primila na to. Znaš već. Pazi na jezik. Dobro razmisli šta govoriš. Hodaj kao po jajima. Svakog časa možeš da staneš na nagaznu minu. Bum! Bum! Tvoj jezik je u opasnosti kad god otvoriš usta. Užasno zamorno kad ti kažem.”
„Znači, više se ne viđate?”
„Ne budi glup”, rekao je on. „Mogu li to da ti kažem a da pritom ne uvredim retardirane osobe? Eto, kažem. Naravno da se viđam s njom. Ona je tako izuzetna da ne mogu da prestanem da je viđam. Ako želi da pazim na svoj jezik, šta god da hoće, u redu, paziću, bar u njenom prisustvu - a onda se kola slome na meni jer moram da se izduvam kad nije tu. Ali morao sam silno da se pomučim da je zadržim pored sebe nakon što joj je moj prokleti brat urnisao izložbu. Mislim, kompletnu izložbu. Poslao ju je pravo na otpad. Znaš li koliko treba da se naprave takve skulpture? Meseci, brate! Naravno da je bila van sebe od besa, a on mi je brat, za ime božje. Neko vreme uopšte nije mogla da priča sa mnom. Ali sad je bolje. Sad se smirila. Ona je u suštini dobra i smirena osoba. Zna da nisam ja kriv. Eto, to sam hteo da kažem, da mi nikad nismo bili Romul i Rem, Petja i ja. Samo sam pokušavao da nas zadržim na okupu, svoj porodični život, i svoje detinjstvo, ali sad su ti dani prošli, ostalo je samo rasulo.”
Zavrteo je glavom setivši se prvobitne teme. „Ah, da, izvini. Malo sam se izgubio, zbog besa. Evo, vraćam se na temu. Ono što sam hteo da kažem na početku, pravi razlog zašto sam seo ovde da popričam s tobom, uz čaj i sir, jeste to da je čitava moja porodica u rasulu, a ti, moj brat koji mi zapravo baš i nije brat, ti si jedini član porodice s kojim mogu da razgovaram o tome.
Jedan brat mi je piroman, a drugi ne zna da li mi je polubrat ili polusestra. A moj otac, osim što postaje sve stariji i možda već počinje da gubi razum, mislim, totalno je odlepio za tom ženom, za suprugom, vidiš, teško mi je čak i da izgovorim tu reč, a sad i ta beba, ne mogu čak ni da zamislim da mi je to brat. Moj polubrat. Moj mali poluruski polubrat. Imam osećaj da je ta beba za sve kriva. Ona se pojavila i čitav svet je počeo da se raspada. Kao neka kletva. Mislim, to me izluđuje, a ja sam u svemu tome jedini normalan. Ali samo sam loše volje, što je, kao što svi znaju, savršeno normalno. Ali nisam te zvao da ti to kažem. U pitanju je nešto drugo. Znam da se ti ne primaš na to, ali me ipak saslušaj. Počeo sam da viđam duhove.”
Bio je to kraj Apuove političke faze. Skoro da sam prasnuo u smeh. Prvi put tog dana dopustio sam sebi da skrenem pogled ka njegovim novim delima i bilo mi je drago kad sam video da se Apu otarasio snažnog uticaja savremenih agitprop umetnika - umetničkog dueta Lezbijska akciona mašina, Otabenge Džouns, Koko Fusko - i da se njegova ranija, mnogo bogatija i življa ikonografija, crpljena iz svetskih mističnih tradicija, konačno vratila. Za oko mi je naročito zapala velika slika pejzažnog formata, urađena u upadljivim narandžastim i zelenim tonovima, u prirodnoj veličini, trostruki portret na kome je njegova omiljena vračara, njegova mae de santo iz Grinpointa, pozirala između omiljenih oriša i Oludumarea. U Apuovom slučaju, misticizam i psihotropne droge uvek su išli podruku, što je po svoj prilici objašnjavalo pojavu vizija. „Znači, ponovo si počeo da konzumiraš ajavasku?”, upitao sam. Apu se žacnuo, tobože šokiran. „Zezaš se? Nikad ne bih varao moju mae i njenu ekipu.” (Upotreba ajavaske u šamanskoj praksi bila je povezana s brazilskim santodaimizmom, pa su neki tu drogu nazivali i daime, u čast dotičnog Svetog Daima.) „Kakogod, u pitanju nisu božanske vizije.”
Ponekad je bilo teško znati da li je Apu govorio doslovno ili figurativno. „Dođi da vidiš”, rekao je. Na udaljenom kraju galerije stajalo je veliko platno prekriveno flekavim čaršavom. Kad je povukao čaršav u stranu, ugledao sam izvanredan prizor: ogroman detaljni gradski pejzaž, prikaz Menhetna s koga su bila uklonjena sva vozila i pešaci, prazan grad nastanjen samo providnim figurama. Muškim figurama u belom i ženskim figurama u narandžastom: imale su zelenkastu kožu i lebdele nadomak tla, neke i u vazduhu. Da, to su neosporno bili duhovi, ali čiji? I čega?
Apu je zatvorio oči i udahnuo. A potom izdahnuo, slabašno se osmehnuo i otvorio ustave prošlosti.
„Dugo je”, prozborio je, „upravljao nama pomoću novca, novca koji nam je davao za život, novca koji nam je obećao kao naš deo, i mi smo radili sve što je tražio. Ali koristio je i nešto moćnije od novca. Ideju o porodici. On je bio glava, a mi udovi - a telo uvek radi ono što glava zapoveda. Tako smo bili odgajeni: zadojeni tim starovremskim idejama. Apsolutna lojalnost, apsolutna poslušnost, bez rasprave. Ta strategija se na kraju izlizala, ali je dugo uspevala, čak i kad smo zašli u zrelo doba. Mi više nismo deca, ali smo tako dugo skakali kad bi on skočio, sedali kad bi on seo, smejali se i plakali kad bi nam on rekao da se smejemo i plačemo. Kad smo se doselili ovde, to je suštinski bilo zato što je on rekao: sad ćemo se odseliti. Ali svaki od nas imao je i lične razloge da prihvati taj plan. Petji, razumljivo, trebamnogo podrške. Za D-a, čak i da to nije svesno znao, Amerika je predstavljala put ka metamorfozi za kojom toliko žudi, ili ne žudi, ne znam ni sam, možda ni on ne zna, ali ovde bar to može da istraži. Što se mene tiče, ja sam morao da se sklonim od nekih ljudi. Da se izvučem iz nekih zapetljancija. Ne finansijske prirode, mada sam neko vreme imao i kockarske dugove. Pregurao sam tu fazu. Zapravo, bili su to problemi romantične prirode. Bila je tamo jedna žena koja mi je slomila srce, i još jedna koja je bila pomalo luda, u stvari, uglavnom poprilično luda, ali ne baš stalno, i možda opasna za mene, ali ne fizički, već ponovo po srce, i treća koja me je volela, ali me toliko gušila da nisam mogao da dišem. Raskinuo sam sa svima, ili su one raskinule sa mnom, nije ni važno, ali uprkos tome, nikako nisu htele da odu. Niko nikad ne odlazi. Stalno su kružile oko mene, kao helikopteri s reflektorima uperenim ka zemlji, a ja sam bio uhvaćen ukrštenim snopovima svetlosti kao kriminalac u bekstvu. Onda mi je jedan prijatelj, pisac, dobar pisac, rekao nešto što me je istreslo iz gaća. Rekao je: zamisli život kao roman, recimo roman od četiri stotine strana, a onda zamisli koliko je strana u tvojoj knjizi već ispisano. I seti se da nakon izvesne tačke nije dobro uvoditi novog glavnog lika. Nakon izvesnog vremena postaješ zaglibljen s likovima koje već imaš. Zato možda treba da smisliš kako da uvedeš tog novog lika pre nego što bude prekasno, jer svi stare, pa i ti. To mi je rekao malo pre nego što je moj otac odlučio da se odselimo. I tako, kad je otac doneo tu odluku, pomislio sam: čoveče, pa ovo je sjajno. Još i bolje nego da pokušavam da novog lika uvedem ovde, gde mi moje bivše neprestano zuje oko glave reflektorima. Ovako mogu da odbacim čitavu knjigu i počnem novu priču. Ta stara knjiga ionako nije bila naročito dobra. I tako sam to uradio, i evo me ovde, i sad sam počeo da viđam duhove jer je problem s ljudima koji pokušaju da pobegnu od sebe u tome što sami sebi uporno dahću za vrat.”
Na njegovoj slici sada sam mogao da razaberem figure lebdećih žena-helikoptera, i sitnu crnu mušku siluetu šćućurenu ispod njih, jedinu senovitu figuru na platnu bez senki. Progonjeni čovek i duhovi izgubljene prošlosti, koji mu ne daju mira. A sadašnjost, kako sam sad video, bila je nestabilna, zgrade iskrivljene i izobličene, kao da ih posmatrate kroz staro neravno staklo. Izgled gradskog pejzaža podsetio me je na Kabinet doktora Kaligarija. I istog časa u glavi mi je ponovo izronila ona početna slika Nerona Goldena kao genijalnog kriminalca Doktora Mabuzea. Nisam to pomenuo, ali sam ga upitao ima li to neke veze s nemačkim ekspresionizmom. On je odmahnuo glavom. „Ne, distorzija nije referentna, več aktuelna.” Imao je problema s mrežnjačom, s degeneracijom makule, „srećom, u pitanju je vlažna forma, jer za suvu nema leka, izgubite vid i to je to. Takođe, ponovo srećom, to se dešava samo s levim okom. Kad zatvorim levo oko, sve izgleda normalno. Ali kad zatvorim desno, svet se pretvara u ovo.” Pokazao je palcem ka slici. „U stvari, mislim da baš levo oko vidi istinu”, dodao je. „Ono sve vidi kao iskrivljeno i izobličeno. A takvo zapravo i jeste. Desno oko vidi samo fikciju normalnosti. Tako da istovremeno imam istinu i laž, po jedno oko za oba. To je dobro.”
Uprkos uobičajenom zajedljivom tonu, video sam da je uzrujan. „Ti duhovi su stvarni”, rekao je skupljajući snagu. „Iz nekog razloga, osećam se bolje kad to kažem nekom antiduhovnjaku kao što si ti.” (Jednom sam mu rekao da smatram da reč duhovno, koja se sad primenjivala na sve živo, od religije do režima fizičkih vežbi i voćnih sokova, treba da pošaljemo na poduži odmor, možda na stotinak godina.) „I to nema nikakve veze s drogama, kunem ti se. Samo se pojave, usred noći, ponekad i usred dana, u mojoj spavaćoj sobi ili na ulici. Nikad nisu čvrsti. Mogu da vidim kroz njih. Ponekad zuje, ili pucketaju, ili podrhtavaju kao loš video-snimak. A ponekad su skroz jasni i definisani. Ne razumem. Samo ti kažem šta vidim. Imam osećaj da gubim razum.”
„Reci mi kako se to tačno dešava”, rekao sam.
„Ponekad ništa ne vidim”, objasnio je. „Ponekad samo čujem. Reči koje je teško razabrati, ali i reči koje mogu da budu savršeno jasne. Ponekad izranjaju i neke slike. Ono što je čudno jeste da to što govore nije nužno upućeno meni. Da, bivše cure koje mi obleću oko glave, one hoće da pričaju sa mnom, ali što se tiče ostalih, čini mi se kao da naprosto nastavljaju sa svojim životima, iz kojih sam ja isključen, jer sam se sam isključio, i obuzet sam dubokim osećanjem da sam uradio nešto pogrešno. Svi oni su iz mog starog zavičaja, kapiraš? Baš svi.” Osmeh mu je nestao sa lica. Bio je duboko uznemiren. „Proučavao sam pojavu takvih vizija”, rekao je. „Jovanka Orleanka, Sveti Jovan Bogoslov. Postoje sličnosti. Ponekad su bolne. Ponekad se čini da dolaze iznutra, iz područja pupka, kao da nešto pokušava da se otrgne iz tela. U drugim prilikama deluju kao čisto spoljašnji fenomen. Nakon takvih iskustava čovek često izgubi svest. To ga strašno iscrpi. To je ono što sam hteo da ti kažem. Zanima me šta ti misliš o tome.”
„Nije važno šta ja mislim”, rekao sam. „Reci mi šta ti misliš.”
„Mislim da nisam propisno napustio svoj zavičaj”, rekao je. „Bio sam u lošem stanju. Nisam otišao mirne duše. Odavde će ti biti teško da me pratiš. Domaći duhovi su ljuti na nas, duhovi tog mesta. Postoji ispravan i pogrešan način da se obave takve stvari, a mi smo, svi mi, mi smo naprosto iščupali sebe s tog mesta, pocepali ugao stranice na kojoj smo stajali, a to je svojevrsno nasilje. Neophodno je da sklopimo mir sa svojom prošlošću. Zato sad imam snažan osećaj da ne vidim put ispred mene. Kao da nema puta koji vodi napred. ili, da bih dobio šansu da se otisnem napred, prvo moram da se vratim nazad. To je ono u šta verujem.”
„O čemu govoriš?”, upitao sam. „Mislim, zar ne možete da obavite neki ritual da umilostivite sile koje to rade? To je za mene preduboko. Ne mogu da napipam dno.”
„Moram da se vratim tamo”, rekao je on. „U svakom slučaju, Ubah želi da odemo u posetu. Shvati to kao kombinaciju turističkog putovanja i leka za nostalgiju. Kao moju potrebu da ustanovim da li tamo negde postoji nešto što me čeka. Tako neću ugroziti svoj racionalistički pogled na svet.” To je rekao gotovo besno. Ali se brže bolje iskezio, da se izvini i ublaži oštrinu svog tona.
„Šta misliš, šta bi se desilo ako ne odeš?”
„Ako ne odem”, rekao je, „mislim da bi neka mračna sila iz prošlosti poletela preko sveta da nas sve uništi.”
„Oh!”
„A možda je već prekasno. Možda je ta mračna sila već donela odluku. Ali moram da pokušam. A Ubah za to vreme može da ide u večernje šetnje po Marinskom putu, da posmatra viseće vrtove na Malabarskom brdu i da poseti filmski studio. Možemo čak da odemo na izlet do Agre, da vidimo grobnicu kraljice Tadž Bibi, što da ne?”
„Krećete uskoro?”
„Večeras”, odgovorio je. „Pre nego što bude prekasno.”

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:52 pm




23


Kad god bih čuo nešto o porodičnoj prošlosti, postao bih svestan pukotina u narativu o Goldenovima. Postojale su teme koje niko nije pominjao i nisam znao kako da dospem iza vela koji je prekrivao celinu priče. Apu se očigledno nečeg plašio, ali o čemu god da je reč, to nisu bili duhovi. Kosturi u plakaru delovali su kao održivija opcija. Zatekao sam sebe kako razmišljam, ni prvi ni poslednji put, o priči koju mi je Neron Golden ispričao onog dana u svom kabinetu, priči o don Korleoneu.
Kasnije tog dana rekao sam Sučitri: „Voleo bih da krenem s njima na to putovanje. To bi mogao da bude važan deo priče.”
„Ako već praviš kvazidokumentarac”, odgovorila je ona, „možeš to prosto i da izmisliš.”
Bio sam pomalo šokiran. „Tek tako? Da izmislim?”
„Imaš bujnu maštu”, rekla je ona. „Izmisli nešto.”
Zlatna priča, setio sam se. Za stare Rimljane, to je bila neverovatna priča, divlja uobrazilja. Potpuna laž.

Kao što se desilo, i nije se desilo, veliki majstor na sitaru Ravi Šankar tokom čitavog života svirao je na svega četiri sitara, a najednom od ta četiri uputio je slavnog Bitlsa Džordža Harisona u neke od tajni tog instrumenta, a te lekcije su bile održane u jednom od apartmana grandioznog hotela u blizini luke, a sada je Ravi Šankar zanavek otišao, ali je taj sitar ostao u staklenoj vitrini, dobronamerno posmatrajući kako se novi gosti useljavaju i iseljavaju iz apartmana. Grandiozni hotel bio je detaljno restauriran nakon gnusnog terorističkog napada, staro kameno zdanje bilo je dovoljno jako da hotel ponovo stane na noge, enterijer je bio lepši nego ikada, ali je pola soba bilo prazno. Ispred grandioznog hotela bile su postavljene rampe, detektori za metal i gomila žalosnih sigurnosnih uređaja, odbrambene mere koje su podsećale na užas koji se tu desio, tako da su pre odbijale nego prizivale goste. Unutar hotela brojne luksuzne radnje smeštene u zasvođenom holu prijavljivale su smanjenje prometa za pedeset ili više procenata. Glavna posledica terorizma bio je strah, i mada su mnogi govorili o svojoj odlučnosti da podrže preporod grandioznog hotela pored luke, surovi jezik brojki govorio je: nedovoljno ih je. Zaljubljeni parovi i otmene dame više nisu svraćali u Morski salon na čaj i zakusku, a strani gosti su takođe odlazili na druga mesta. Mogli ste da popravite materijalnu ljušturu zgrade, ali je njena magija bila nepopravljiva.
Šta tražim ovde? - upitao je čovek koji je sebe sada nazivao Apulejom Goldenom, okrenuvši se ka svojoj devojci Ubah Tur dok ih je sitar Ravija Šankara slušao iz prikrajka. Ovo je zgrada u kojoj je moja majka izgubila život. Ovo je grad koji sam prestao da volim. Zar sam stvarno toliko lud da verujem u duhove i da zbog toga zapucam na drugi kraj sveta? Neka vrsta egzorcizma? To je glupo. Kao da čekam da se nešto desi. Šta može da se desi? Ništa. Hajde da budemo samo obični turisti i da se potom vratimo kući. Daj da popijemo kafu kod Leopolda i pogledamo umetničke eksponate u Muzeju Baua Dadžija Lađa i Muzeju princa od Velsa, koji ja odbijam da zovem Muzejom Čatrapatija Šivadžija, jer je njega bolelo uvo za umetnost. Hajde da jedemo uličnu hranu na Čaupatiju i navučemo stomačne probleme kao pravi stranci. Hajde da kupimo srebrne narukvice na Lopovskom bazaru, posmatramo arhitektonske ukrase koje je osmislio Kiplingov otac, jedemo krabe s belim lukom u kvartu Kala-Godi, budemo tužni što se Ridam haus zatvorio i plačemo što je ista sudbina zadesila i kafe Samovar. Hajdemo u Plavu žabu na muziku, u Aer za pogled iz visina, i Aurus za pogled na more, i Trist za svetlosne efekte, i Trilogiju za devojke, i Halabuku zbog halabuke. Jebiga. Kad smo već tu. Daj da to uradimo.
Smiri se, rekla je ona. Zvučiš histerično.
Nešto će se desiti, rekao je on. S razlogom sam dovučen ovde s drugog kraja sveta.
U predvorju hotela neka glamurozna žena bacila se na njega. Gručo! - povikala je. Vratio si se! Tad je primetila kako je visoka somalska lepotica posmatra. Oh, izvinite me, rekla je. Poznajem ovog momka još od malih nogu. Znate, njegovog starijeg brata zvali smo Harpo. Lupnula se prstom po slepoočnici. Siroti dečak. A ovog ovde Gručo, jer je oduvek bio mrzovoljan i jurio žene.
Pričajte mi o tome, rekla je Ubah Tur.
Ovo treba da proslavimo! - rekla je glamurozna žena. Javi se, dušo. Obavezno se javi. Pozvaću sve da dođu. Potom je odjurila pričajući telefonom.
Ubah Tur se zagledala u Apua, upitno izvivši obrvu.
Ne sećam se njenog imena, rekao je. Kao da je nikad u životu nisam ni poznavao.
Gručo, rekla je Ubah Tur obesnim glasom.
Da, odgovorio je on. A D-a su zvali Čiko. Bili smo jebena braća Marks. Izvolite vaš tutsi-frutsi sladoled. Ne želim da pripadam nijednom klubu koji bi mene prihvatio kao člana. Ha-ha-ha, mene ne možeš da prevariš, to piše u svakom ugovoru, to je ono što zovu zbogom pameti. A šta da radim ako uletim u otvoren šaht? Samo navuci poklopac, da ne vuče promaja. Imao sam sjajno veče, ali to nije ovo veče. Ubio bih te za pare. Ha-ha-ha. Ne, ti si mi prijatelj. Tebe bih ubio i za džabe. Bila je to stvar zbog koje je vredelo optrčati pola sveta, u suprotnom pravcu.
Već se isplatilo što smo došli, rekla je ona. Već sam naučila toliko toga o tebi, stvari o kojima nisam imala pojma, a nismo još ni hotel napustili.
Čitavog života tražim curu poput tebe, rekao je on u gručovskom maniru. Mislim, ne tebe, već curu poput tebe.
Rez.

Nisu prešli više od nekoliko koraka duž Apolo bandera, u pravcu Kapije indije, kad je Ubah zastala i skrenula Apuovu pažnju na kvartet skoro komično upadljivih muškaraca, koji su se kupali u znoju ispod crnih šešira, u odelima s belim košuljama i uzanim crnim kravatama, plus naočarima za sunce, dvojica koračajući iza njih, a dvojica s druge strane ulice.
Izgleda da nas prate ulični psi, rekla je. Ili braća Bluz.
Kad su se suočili s njima, kvartet je odgovorio s dužnim poštovanjem. Sirdži38, mi smo saradnici poslovnih saradnika vašeg velikog oca, rekao je jedan od njih, koji je najviše ličio na Kventina Tarantina u ulozi gospodina Brauna. Nama je dodeljen zadatak da pazimo na vašu ličnu bezbednost i da tome pristupimo s maksimalnom suptilnošću i diskrecijom.
Ko vam je dodelio taj zadatak? - upitao je Apu, iznerviran, sumnjičav, i dalje zlovoljan.
Vaš poštovani otac, sirdži, preko naših kanala. Vaš poštovani otac nije znao za vašu odluku da se vratite, i kad je čuo da ste došli ovde, strašno se zabrinuo za vaše blagostanje i želi da sve bude u redu.
Onda vas molim da obavestite mog poštovanog oca, preko istih tih kanala, da meni ne trebaju dadilje, a kad to obavite, gospodo, možete slobodno da se udaljite.
Gospodin Braun je nabacio još utučeniju grimasu. Naše nije da dajemo instrukcije, rekao je. Naše je samo da slušamo.
Bila je to pat-pozicija. Apu je na kraju slegnuo ramenima i okrenuo im leđa. Samo se držite iza nas, dobacio je. Ostanite na distanci. Izvan mog vidnog polja. Ako okrenem glavu, brzo mi se sklonite s očiju. Isto važi i za moju prijateljicu. Držite se dalje i od nje.
Gospodin Braun je povio glavu sa izrazom pritajene patnje. U redu, sirdži, rekao je. Daćemo sve od sebe.
Stajali su na keju i posmatrali brodove u luci. Ovo je apsurdno, rekao je Apu. Shvatam da je zadužio ljude da motre na Petju tokom one njegove šetnje, zato što je to Petja, ali prema meni valjda treba da se ponaša kao da sam odrastao.
Ubah je počela da se kikoće na svoj staložen način. Dok sam dolazila ovde, rekla je, mislila sam to je Indija, biću šokirana tamošnjom bedom i siromaštvom, tamo je možda još gore nego u mom zavičaju, ili jednako loše, ali na drugačiji način, kakogod, moja pretpostavka će morati da pretrpi ozbiljne korekcije. Nisam očekivala da ćemo odmah po dolasku zakoračiti pravo u Bolivud.
Rez.

Kad su se posle ručka vratili u hotel, u predvorju ih je čekao neki gospodin, srebrnaste kose, oštrog profila, obučen u bež odelo s kravatom kriket kluba, s borsalino šeširom u rukama. Govorio je engleski s akcentom engleske gospodske klase, mada nije bio Englez.
Oprostite, stvarno se izvinjavam. Nadam se da mi nećete zameriti i da nećete smatrati da sam previše nametljiv ako vas zamolim da mi poklonite nekoliko minuta svog dragocenog vremena?
O čemu se radi?
Da li bismo, ako je to ikako moguće, mogli da pređemo na neko diskretnije mesto, ako nije previše slobodno od mene da to tražim? Znate, daleko od radoznalih očiju i ušiju?
Ubah Tur je bukvalno zapljeskala. Mislim da si sve ovo namestio, rekla je Apuu. Da me zabaviš i navedeš na pomisao da je ovde non-stop tako. Naravno, gospodine, rekla je muškarcu u bež odelu. Biće nam zadovoljstvo da vas ugostimo u svom apartmanu.
Prelazak na sledeću scenu.

U apartmanu. Posetilac je nezgrapno zastao pored staklene vitrine sa sitarom Ravija Šankara, stiskajući obod šešira i odbivši ponudu da sedne.
Siguran sam da vam moje ime ništa neće značiti, rekao je. Mastan. Ja sam gospodin Mastan.
Izvinite, to ime mi stvarno nije poznato, rekao je Apu.
Ja nisam mlad, nastavio je gospodin Mastan. Bog mi je podario preko sedamdeset leta. Ali pre skoro pola veka, dok sam bio mladi policijski službenik u kriminalističkom odseku, imao sam izvesne kontakte, da tako kažemo, s jednim od saradnika vašeg oca.
Još jedan saradnikov saradnik, rekao je Apu. Danas ste baš navalili.
Oprostite što pitam, rekao je gospodin Mastan, ali da li vam je vaš cenjeni otac nekom prilikom pominjao svog saradnika, čoveka koga je u šali nazivao don Korleoneom?
Apu je odjednom utonuo u ćutnju, duboku ćutnju koja je bila rečita kao najrečitiji govor. Gospodin Maštanje zamišljeno zaklimao. Često sam se pitao, rekao je, koliko ste vi, kao sinovi svog oca, bili upućeni u njegovo poslove?
Ja sam umetnik, odgovorio je umetnik Apu. Finansije me nikad nisu zanimale.
Naravno, naravno. To je sasvim prirodno. Umetnici žive u višim sferama i njih ne zanimaju tako prljave stvari kao što je profit. Oduvek sam se divio boemskom duhu, ali avaj, on nije svojstven mojoj prirodi.
Ubah je primetila da je Apu, nakon što je svario reći „policijski službenik” i „don Korleone”, veoma pažljivo slušao.
Mogu li da vam ispričam na koji sam način povezan sa saradnikom vašeg oca, pomenutim donom? - upitao je gospodin Mastan.
Samo izvolite.
Najkraće rečeno, gospodine, on mi je uništio život. Bio sam mu za petama, gospodine, zbog brojnih ozbiljnih zločina i prestupa. Ako smem tako da kažem, gospodine, samo što ga nisam ulovio. Ali tad sam bio veoma mlad i neupućen u mudrost ovog grada. Bio sam nepodmitljiv, gospodine, i nekorumpiran. Mnogi veliki ljudi bi me u to vreme nesumnjivo opisali kao smetnju, kao prepreku koja je sprečavala da se društveni točkići fino podmažu i da se glatko okreću. Možda je to i istina, ali šta da se radi, naprosto sam bio takav. Neiskvarljiv, nepodmitljiv, stalno svima na smetnji. Saradnik vašeg oca popričao je s manje zadrtim ljudima na višim položajima i mene su skinuli sa slučaja i proterali. Vi sigurno znate za pesnika Ovidija, gospodine? On je pao u nemilost Avgusta Cezara i bio prognan na obalu Crnog mora, da se nikad više ne vrati u Rim. To je bila i moja sudbina, da godinama čamim, bez nade za unapređenje, u jednoj planinskoj varoši u Himačal Pradešu, oblasti poznatoj po masovnoj proizvodnji pečuraka i crvenog zlata, što će reći paradajza, i po činjenici da su nekad davno, u mitološka vremena, tamo bile prognane Pandave.39 I ja sam pomalo bio Pandava, prognan u zemlju pečuraka i paradajza. Posle mnogo godina moja sreća se okrenula. Sudbina je htela da jedan tamošnji gospodin, čije ime ovde neću pominjati, u meni prepozna čestitog čoveka, i tako sam napustio policiju i počeo da nadgledam proizvodnju pečuraka i paradajza, kako bih sprečio gubitke od šverca. S vremenom, gospodine, napustio sam planine i zasnovao uspešnu karijeru na polju bezbednosti i privatnog istražiteljstva. Zahvalan sam Bogu što sam dobro prošao u tome. Danas sam u penziji, imam dvojicu sinova koji su preuzeli moj posao, ali i dalje osluškujem tlo, gospodine, i dalje držim uvo prislonjeno uz zemlju.
Zašto ste došli ovde da mi to ispričate, upitao je Apu.
Ne, ne, gospodine, grešite, a ja sam kriv za to jer sam se previše raspričao pa se naš susret neplanirano odužio. Elem, došao sam da vam prenesem dve poruke. Kao prvo: mada više nisam policajac, i mada don Korleone koji mi je upropastio život više nije među živima, ja i dalje tražim pravdu.
Kakve to veze ima sa mnom?
Ima veze s vašim ocem, gospodine. On je daleko dogurao, dalje nego što sam mogao i da sanjam, ali čak i pod ove stare dane, uz božju pomoć i snagu zakona, staću mu na put. On je bio saradnik mog zakletog neprijatelja, dotičnog dona, i saučesnik u njegovim nedelima, i on je taj koji je iza njega ostao.
Došli ste da pretite meni i mojoj porodici. Mislim da ne zaslužujete moje gostoprimstvo.
Ne, gospodine, ponovo sam previše rekao i odlutao od poente. Nisam došao da vam pretim. Već da vas upozorim.
Na šta?
Znam za jednu porodicu koja je bila previše tesno povezana s ovdašnjim donovima, rekao je gospodin Mastan, a onda praktično preko noći spakovala kofere i nestala. Takva porodica je, sasvim moguće, u ovom gradu ostavila mnogo ljudi s povređenim osećanjima. Povređenim osećanjima i neraščišćenim poslovima. I možda s pomišlju da su ostali zaglavljeni u ćorsokaku baš zahvaljujući postupcima vašeg cenjenog roditelja. Ti ljudi s povređenim osećanjima nisu tako krupne zverke kao vaš otac. Ili možda jesu krupne zverke u svom rejonu, ali su, posmatrano globalno, sitna boranija. Ovde poseduju izvesnu moć, ali to je moć lokalnih razmera. On se možda nalazi van njihovog domašaja, ali vi ste se, kao njegov sin, naivno, ili budalasto, ili arogantno, ili bezumno, vratili ovde.
Mislim da treba da idete, rekla je Ubah Tur. A čim je gospodin Mastan napravio naklon i otišao, okrenula se ka Apuu i dodala: mislim da i mi treba da idemo, što pre.
To su obične koještarije, odvratio je on. To je samo ogorčeni matorac koji nekom hoće da natrlja nos. To je prazna pretnja. Bez bilo kakvog sadržaja.
Svejedno. Hoću da idemo odavde. Film se završio.
I on je odjednom prestao da se raspravlja. Da, rekao je. Dogovoreno. Idemo.
Rez.

Džordž Harison svirao je sitar u pesmama Within You Without You, Tomorrow Never Knows, Norwegian Wood i Love You To. Pošto su svi avioni poletali usred noći, nakon što spakovali kofere i spremili se za put, sedeli su u tami i zamišljali Džordža i Ravija Šankara kako sede tu gde su oni sedeli, i prave muziku. Neko vreme ništa nisu pričali, a onda su progovorili.
Reći ću ti nešto što mi je otac rekao dok sam bio veoma mlad, rekao je Apu. Sine moj, rekao je, najveća sila u životu ove zemlje nije ni njena vlada ni religija ni preduzetnički instinkt. To su mitoikorupcija. Izgovorio je to kao jednu reč, kao elektromagnetizam. Bez mitoikorupcije ništa se ne bi dešavalo. Mitoikorupcija podmazuje točkiće naše nacije i nudi rešenje za sve probleme. Ako se pojave teroristi? Sedneš za sto s glavnim terorističkim gazdom, potpišeš blanko ček, gurneš ga preko stola i kažeš: stavi nula koliko želiš. Onog časa kad spakuje ček u džep, problem je rešen jer ljudi u našoj zemlji razumeju da u mitoikorupciji postoji izvesna čast. Ako je čovek jednom kupljen, ostaje takav. Moj otac je bio realista. Kad neko posluje na njegovom nivou, onda je neminovno da mu ovaj ili onaj don zakuca na vrata, bilo nudeći, bilo zahtevajući mito. Nema šanse da ti ruke ostanu čiste. Ni u Americi nije mnogo drugačije. To mi je otac rekao nakon što smo prešli okean. Mi ovde takođe imamo svoje Malo Pile, svog Malog Arčija, svog Ludog Freda, svog Debelog Frenkija. Oni takođe veruju u čast. Tako da ti svetovi možda i nisu toliko različiti kao što se pretvaramo.
Pričao je s tobom o tome.
Ne baš često, rekao je Apu, ali nam je jednom ili dvaput održao svoj govor na temu mitoikorupcije. Svi smo ga čuli i dobro naučili. Ali nisam imao želju da zalazim u detalje.
Kako se osećaš što odlazimo tako brzo. Sreli smo, koliko beše, samo dvoje ljudi. Nisi stigao da mi pokažeš ni gde si išao u školu. Nismo kupili nijedan piratski video-snimak. Skoro da nismo ni bili ovde.
Osećam olakšanje.
Zašto olakšanje?
Zato što više ne moram da budem ovde.
A kako se osećaš zbog toga što odlaziš s olakšanjem? Što ti je drago što odlaziš? Zar nije čudno da se tako osećaš?
Ne baš.
Zašto?
Zato što sam počeo da verujem u totalnu promenljivost našeg unutrašnjeg ja. Izložen životnim pritiscima, čovek može prestati da bude ono što je bio i postati sasvim druga osoba.
Ne slažem se.
Naša tela se sve vreme menjaju, od glave do pete. Naša kosa, naša koža, sve živo. Tokom ciklusa koji se ponavlja na svakih sedam godina, svaka ćelija od koje je sačinjeno naše telo biva zamenjena drugom ćelijom. Na svakih sedam godina mi stoprocentno više nismo ono što smo bili. Zašto to ne bi bio slučaj i s našim unutrašnjim ja? Ima skoro sedam godina otkako sam otišao odavde. Sada sam drugačiji.
Nisam sigurna šta bi nauka o tome rekla.
Ne pričam o nauci. Pričam o duši. Duši koja nije napravljena od ćelija. O duhu u mašini. Kažem da se stari duh s vremenom iseljava, a novi ulazi unutra.
Znači, za sedam godina neću znati ko si ti.
Niti ću ja znati ko si ti. Možda ćemo tada morati da krenemo iz početka. Naše ja možda ne predstavlja konstantnu vrednost. Stvari naprosto tako stoje.
Možda.
Rez.

Noć je bila vlažna. Čak su i vrane spavale. Tugaljivi gospodin Braun i njegovi ulični psi čekali su ispred zgrade, noseći tamne naočari uprkos mraku.
Vratili smo vaš taksi, rekao je gospodin Braun. Naša je dužnost da vas otpratimo do Međunarodnog aerodroma Čatrapati Šivadži, ranije poznatog kao Sahar.
Stvarno ste naporni, rekao je Apu. Ne treba nam vaša pomoć.
Biće nam čast, rekao je gospodin Braun. Kao što vidite, čekaju nas tri mercedes-benca. Jedan koji će ići na čelu, vaš auto, i auto na začelju. Izvolite. Samo najbolje za vas, sirdži. Majbah S klase, kao privatni džet za drumski saobraćaj. Tako piše u literaturi. Praviću vam društvo u tom vanserijskom vozilu.
Dok je odlazio, grad je od njega sakrio svoje noćno lice, okrenuo mu leđa isto kao što je on njemu okrenuo svoja. Gradske fasade su bile turobne i zatvorene. Prešli su Mahimski zaliv preko mosta Si link i napustili auto-put Zapadni ekspres, prerano, kako je primetio, pre isključenja za aerodrom.
Zašto su išli tim putem, upitao je, a gospodin Braun se tada okrenuo ka njima, skinuo naočari i svaki odgovor postao je izlišan.
To je poslovna stvar, rekao je gospodin Braun. Ništa lično. Pitanje nadmetanja dvojice klijenata. Jednog koji je već dugo potisnut iz biznisa, i drugog koji je pokupio sav kajmak. Gospodine, time ćemo samo poslati poruku vašem cenjenom ocu. On će razumeti šta to znači, siguran sam u to.
Ne shvatam, zavapila je Ubah. Kakvu poruku?
Gospodin Braun je odgovorio namrštenog lica: Poruku koja kaže: vaši postupci, gospodine, oni su nam znatno otežali stvari, mada smo vas upozorili da to ne radite. Ali vi ste to ipak uradili, i potom postavili kontinente i okeane između nas, a mi nismo imali sredstava ni volje da krenemo za vama. Ali sada ste nimalo mudro dopustili svom sinu da dođe ovde. To je otprilike sadržaj naše poruke. Iskreno se izvinjavam, gospođo, vi ste se slučajno zatekli ovde, zar ne, vi ste kolateralna šteta. Duboko žalim zbog toga.
Automobili su prešli preko sporednog mosta iznad reke Miti, na periferiji ogromne sirotinjske četvrti Dharavi, a iz svetlucavog srebrnog majbaha tutnjala je glasna muzika. Bogataši koji uživaju u životu. Šta drugo. Što da ne. Niko nije čuo pucnjeve. U svakom slučaju, stavili su i prigušivače.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:52 pm



24


U tropskim predelima sahrane se obavljaju brzo, ali istraga zbog ubistva neminovno usporava. Bio sam u kući Goldenovih svakog dana nakon što je u Njujork stigla vest o katastrofi koja je, naizgled, zaustavila vreme. Ništa se nije mrdalo, niko se nije pomerao, nigde osim u sobi gde su gospođa Brbljiva i gospođa Osorna obavljale pripreme za transport tela, a činilo se da se čak i nad njihovom kancelarijom nadvio plašt tišine. Petja se vratio kući da bude pored oca, ali je uglavnom bio zatvoren s australijskim terapeutom u sobi obasjanoj plavičastom svetlošću. D Golden je takođe provodio većinu vremena u kući, izgubljen u uglu, obučen u crno, s Rij om koja ga je držala za ruku. Niko nije progovarao. U spoljašnjem svetu šokantna vest odjeknula je kroz grad. Frenki Sotovoče oplakivao je smrt skulptorke koja je bila njegova zvezda u usponu. Porodica mrtve umetnice, svi visoki i graciozni, držala se dostojanstveno. Stajali su iza Sotovočea na TV ekranima, uspravni kao kraljevska straža, tužnih ali suvih očiju. Neron Golden se nije pojavio u javnosti, ali mi koji smo bili u kući jasno smo videli da se u njemu nešto slomilo, da nije bilo šanse da se lako oporavi od poruke koju je dobio. Na drugom kraju sveta takođe je bilo i buke i tišine: policajci i autopsija i novinari i zavijanje sirena, koje po pravilu prati nasilnu smrt - sve to je bilo prisutno, ali oni koji su poznavali dotičnu porodicu pre njenog odlaska za Njujork ostali su nevidljivi, niko od njih nije pustio ni glasa, kao da se tišina poput pokrova nadvila nad izgubljenim svetom Goldenovih. Neidentifikovana žena, koja je u hotelskom predvorju pozdravila Apua oduševljenim povikom „Gručo!”, zavukla se u mišju rupu. Ostale žene o kojima je pričao, tri napuštene ljubavnice, bivše koje su mu kružile iznad glave, nisu se pojavile da ga ožale. Kao da je grad okrenuo leđa svima koji su otišli, i izgnanicima i pokojnicima. Ako su gospodin Braun i njegovi saradnici bili uhapšeni, nismo čuli za to. Vest je ubrzo nestala s naslovnih strana. Gručo je bio mrtav. Život je išao dalje.
Dve zmaj-žene iz Zlatne kuće, u skladu s očekivanjima, pokazale su se i više nego dorasle zadatku da brzo i efikasno organizuju povratak tela, čim su mumbajske vlasti to dopustile. U tu svrhu su angažovale renomiranu firmu s prilično nezgrapnim imenom MTPOPU - Međunarodni transport posmrtnih ostataka i pogrebne usluge - koja je brzo obavila sve neophodne pripreme za transport, uključujući i nabavku hermetičkih sanduka i transportnih kontejnera s američkom licencom. Sredili su sve papire, nabavili overeni engleski prevod izvoda iz knjige umrlih i pisano ovlašćenje lokalnih vlasti za iznošenje tela iz zemlje, nakon čega su pronašli ekspresni termin za transport, omogućivši da se Apu i Ubah vrate u Njujork u najkraćem mogućem roku. Na betonskoj sletnoj pisti aerodroma JFK odigrao se završni tužni rastanak. Frenki Sotovoče i porodica somalske umetnice preuzeli su njeno telo kako bi ga sahranili u skladu sa svojim običajima. Apu se vratio u Makdugalovu ulicu.
Bio je to čudan i zbrkan oproštaj. Hermetički sanduk ostao je zatvoren. Telo nije bilo balsamovano pa po zakonima Savezne Države Njujork nije moglo da bude izloženo pogledima. Kada je Neron odbio mogućnost da se obavi bilo kakav religijski obred i naveo da želi da telo bude kremirano, a ne pokopano, pogrebni direktor MTPOPU-a smerno je povio glavu i predložio da napusti njihov dom na sat i da se potom vrati. Nakon obavljene kremacije, objasnio je, može da donese pepeo. A može negde i da ga ostavi, ako porodica tako želi. „Ne”, rekao je Neron. „Vratite ga ovde.” Pogrebni direktor je ponovo povio glavu. „Ako mi dopuštate”, tiho je rekao. „Znate, u ovoj saveznoj državi nema zakona koji reguliše gde možete da čuvate ili prospete pepeo. Možete ga čuvati u kripti, niši, grobu, ili u nekoj posudi u kući, šta god smatrate najboljim rešenjem. S druge strane, ako odlučite da prospete pepeo, to je ponovo prepušteno vašoj volji, ali pazite da ga ne ostavite na mestu gde bi mogao da privuče pažnju. Zbog procesa kremacije, pepeo je totalno bezopasan pa nema zdravstvenog rizika po okolinu. Rasipanje pepela na privatnom posedu zahteva pristanak vlasnika, a ako želite da ga raspete na državnom zemljištu, poželjno je da se najpre raspitate za lokalne propise. Ako želite da pepeo prospete u more, s obale ili van Njujorške luke, treba da imate u vidu propise Agencije za zaštitu životne sredine, koji se tiču pogreba na moru...”
„Prestanite”, rekao je Neron Golden. „Samo prestanite i idite.”
Tokom narednog sata niko nije prozborio ni reč. Vasilisa je odnela malog Vespazijana na sprat, a mi ostali smo stajali ili sedeli u društvu mrtvačkog kovčega, svako sa svojim mislima. Tokom tog strašnog sata shvatio sam da je Apu u smrti konačno uspeo da me ubedi u nešto čemu sam se opirao tokom svih godina našeg prijateljstva: da je ono neizrecivo u čoveku egzistiralo uporedo s onim što je spoznatljivo, i da su se u ljudima krile misterije koje nijedno objašnjenje nije moglo da objasni. Koliko god da sam pokušavao, nisam mogao da razumem lakoću s kojom je on, od svih Goldenovih, pristao da zbaci svoju indijsku kožu i krene zapadno od svog grada, u pravcu Vilidža. Matori je imao dovoljno mračnih dela u svojoj prošlosti, Petja dovoljno realnih problema u sadašnjosti, a Dionis dovoljno tajnih žudnji za svoju budućnost, što je moglo da objasni njihov izbor, ali Apu je bio duboko uključen u život svog rodnog grada, gde je voleo i bio voljen, i slomljeno srce nije delovalo kao dovoljno ubedljivo objašnjenje za njegovu voljnost da odatle ode. Glas razuma u meni govorio je da je on, od svih Neronovih sinova, imao najjasniji uvid u senku svog oca i da je bio prestravljen onim što je video, i to je možda bio deo istine. Možda je ono što je rekao, da je bio odgajen na starinski način i naučen da veruje da je očeva odluka zakon kome svi moraju da se povinuju, možda je i to imalo neke veze. Ali tu je bio još jedan glas, glas koji je on ubacio u mene i kome sam se uporno opirao, koji je sada prizivao drugačiju sliku, njega kako sedi, možda prekrštenih nogu, i meditira na širokoj mermernoj terasi stare porodične kuće na brdu, zatvorenih očiju, gledajući ka unutra, ili gde god da je tražio vodstvo, i čuje neki drugi glas, ne glas koji je žamorio u mojoj glavi, a možda to jeste bio taj glas, ili možda njegov vlastiti glas, ili neki glas koji je umislio, a možda je, kao što bi on rekao, uspeo da se poveže s onim za šta je oduvek verovao da je tu negde, sa zvukom univerzuma, mudrošću svega što postoji, s tim glasom kome je verovao; i taj glas mu je rekao: Idi. I tako je - kao Jovanka Orleanka, kao Sveti Jovan Bogoslov, kao Apu Zlatni, koga je sam izmislio, koga su u Njujorku počeli da dozivaju duhovi staroga ja, tako mističan kakav je bio, vođen tim glasovima - ili pukim impulsom, kako bismo mi skeptici rekli - krenuo za tim zovom.
Mistično iskustvo postoji. Sada sam to shvatao. Kad bi moje racionalno biće to pokušalo da objasni, ono bi reklo: da, u redu, ali to je unutrašnje iskustvo, a ne spoljašnje; subjektivno, a ne objektivno. Da sam stajao pored Apua u njegovom ateljeu na Junion skveru, ja ne bih video njegove duhove. Da sam klečao pored njega na toj terasi u Valkešvaru pre sedam i po godina, Sila se meni ne bi obratila. Ne može svako da postane džedaj. Doduše, mnogi Australijanci tvrde da mogu. A Apu je možda naučio kako da veruje i da se oslanja na ono što je nekad nazivao duhovnom ravni. Ali ne i ja, ne i ja.

Četrdeset dana i noći nakon Apuovog povratka, Zlatna kuća je bila u dubokoj žalosti, nepristupačna, s navučenim zavesama bilo u podne ili ponoć, sa zatvorenim žaluzinama, a ako je bilo posetilaca koji su dolazili i odlazili, onda su to činili kao eterični duhovi. Neron je nestao s vidika. Pretpostavljao sam da se Petja vratio kući, a s njim možda i njegov terapeut Let, ali to je bilo samo nagađanje. Petja Golden nije prišao bratovljevom kovčegu u velikom salonu Zlatne kuće, nije mu oprostio, nikad više nije prozborio njegovo ime, i nijednom nije upitao šta se desilo s Ubahinim telom, da U negde može da poseti njen grob, nikad to nije pitao. Neke rane nikad ne zarastu. Ostali stanovnici Vrtova nastavili su dalje sa svojim životima, poštujući odluku ljudi iz ranjene vile da se privremeno povuku iz njihovog malog sveta. Nisam išao tamo, mada je moja želja da vidim malog Vespazijana bila jednako jaka kao ranije. Jednom sam pomislio da pozovem Vasilisu i da je zamolim da mi omogući da se malo poigram s njim, ali sam znao kakav bih odgovor dobio, tak oda sam držao jezik za zubima. Kakogod, to je za mene bio izuzetno aktivan period. Sučitra i ja smo imali pune ruke posla. Te političke sezone bili smo uvučeni u svet političkih video-spotova, naročito za ženske grupe, grupe koje su branile planirano roditeljstvo i napadale republikansku neosetljivost za ženska pitanja. Polako smo postajali slavni: te godine naši spotovi prigrabili su skoro sve Poli nagrade za političke reklame, naročito onaj u kome dete žrtva seksualnog zlostavljanja i trgovine ljudima priča svoju priču. Sučitra - čije je profesionalno ime bilo skraćeno na Suči Roj, zbog lakšeg izgovora - postala je nešto kao medijska zvezda, a ja sam srećno prihvatio ulogu njenog pomoćnika. I tako sam se od smrti okrenuo životu. Ali život je te godine postao bučan, čak i alarmantan. Izvan zatvorenog sveta naših Vrtova, stvari su postajale sve čudnije.
Kad bi iskoračio iz te začarane - a sada i tragične - čaure, čovek bi otkrio da je Amerika ostavila realnost za sobom i ušla u neki strip-univerzum. DC univerzum, kako je objašnjavala Sučitra, našao se pod napadom DC univerzuma.40 Bila je to godina kad je Džoker žario i palio po Gotamu, ali i van njega. Krstaš pod plaštom nestao je bez traga - to nije bilo doba heroja - ali je njegov arhineprijatelj u purpurnom fraku i prugastim pantalonama bio sveprisutan, oduševljen što ima čitavu pozornicu samo za sebe i što su svi reflektori upereni u njega. Ratosiljao se Samoubilačkog odreda, svoje slabe konkurencije, ali je dopustio nekim od svojih inferiornih lakeja da sebe počnu da zamišljaju kao buduće članove Džokerove administracije. Pingvin, Zagonetač, Dvolični i Otrovni Bršljan bili su postrojeni iza Džokera u prepunim arenama kao prateći vokali, koji su se njihali i pevušili bi-bap refrene dok je njihov vođa držao propovedi o neprevaziđenoj lepoti bele kože i crvenih usana, pred ekstatičnom publikom koja je nosila zelene klovnovske perike i odgovarala horskim pokličem: Ha! Ha! Ha!
Džokerovo poreklo bilo je sporno, on je čak uživao u tome da posmatra kako se oprečne teorije nadmeću za prevlast, ali po jednom pitanju svi su se apsolutno slagali, i njegovi strastveni poklonici i ogorčeni protivnici: da je bio totalno i osvedočeno lud. Ono što je bilo zapanjujuće, ono što je te izbore činilo drugačijim od svih ostalih, bila je činjenica da su ga ljudi podržavali baš zato što je bio lud, a ne uprkos tome. Ono što bi diskvalifikovalo bilo kog drugog kandidata, njega je u biračkom telu učinilo herojem. Taksisti iz redova Sika, i kauboji iz rodeo arene, pomahnitale plavuše ultradesničarke i tamnoputi neurohirurzi, svi odreda su se slagali: volimo njegovo ludilo, on nije mlakonja, kod njega nema eufemizama, nema cile-mile, on odmah poteže i puca, govori sve što jebeno hoće da kaže, pljačka svaku banku koju mu dune da opljačka, ubija svakog koga mu dođe da ubije, on je naš tip. Crni vitez šišmiš je odleteo! Danas je novi dan i ima da oderemo grla od vrištanja! Živele Sjedinjene Džokerove Države! SDŽD! SDŽD! SDŽD!
Bila je to godina dva mehura. U jednom od njih Džoker je kreštao, a nasnimljena publika cerekala se na svaki mig. U tom mehuru klima se nije menjala, a otapanje polarne kape predstavljalo je novu sjajnu šansu za trgovinu nekretninama. U tom svetu, ubice s pištoljima postupale su u skladu sa svojim ustavnim pravima, a roditelji ubijene dece bili su grešni jer nisu bili Amerikanci. U tom mehuru, ako njegovi stanovnici pobede, predsednik susedne zemlje, koja je u Ameriku slala legije silovatelja i ubica, biće primoran da plati izgradnju zida koji će razdvojiti dva naroda, kako bi svi silovatelji i ubice ostali južno od granice, gde im je i bilo mesto; i kriminal će se okončati; i svi neprijatelji te dične zemlje biće poraženi, trenutno i neopozivo; i masovne deportacije će biti dobra stvar; i novinarke će se smatrati nepouzdanim jer im krv povremeno curi iz odakle god; i roditelji poginulih ratnih heroja biće raskrinkani kao saradnici radikalnog islama; i međunarodni ugovori neće morati da se poštuju; i Rusija će postati prijateljska zemlja, što naravno neće imati nikakve veze s ruskim oligarsima koji pružaju finansijsku podršku Džokerovim mutnim poduhvatima; i značenje stvari će se promeniti; višestruka bankrotstva biće shvaćena kao dokaz izuzetne poslovne stručnosti; tri i po hiljade parničnih postupaka pokrenutih protiv vas biće shvaćeno kao dokaz poslovne žustrine; nasankavanje poslovnih partnera svedočiće o vašem tvrdokornom poslovnom stavu, a osnivanje kvaziuniverziteta o vašoj posvećenosti obrazovanju; i dok će Drugi amandman postati svetinja, Prvi će biti izbrisan; pa će oni koji se drznu da kritikuju velikog vođu snositi dužne posledice; a Afroamerikanci će sve to prihvatiti jer šta, dođavola, pa imaju da izgube. U tom mehuru znanje je bilo neznanje, gore je bilo dole, a prava osoba kojoj u ruke treba ćušnuti nuklearne šifre bio je zelenokosi beloputi cerekajući zafrkant s crvenim prorezom umesto usana, koji je u razgovoru s vojnim instruktorima četiri puta zaredom upitao šta je toliko loše u upotrebi nuklearnog oružja. U tom mehuru, leteće karte s ivicama oštrim kao britva su zabavne, i cvetovi na reveru koji ljudima prskaju kiselinu u oči takođe su zabavni, i priželjkivanje polnog odnosa s vlastitom ćerkom je zabavno, i sarkazam je zabavan čak i kad ono što se naziva sarkazmom nije nimalo sarkastično, i laganje je zabavno, i mržnja je zabavna, i šovinizam je zabavan, i šikaniranje je zabavno, i datum ka kome se stremilo, godina do koje se skoro stiglo, ili do koje bi uskoro moglo da se stigne, ako svi ti fazoni postignu željeno dejstvo, bila je 1984.
U tom drugom mehuru - kao što su me moji roditelji odavno naučili - bio je grad Njujork. U Njujorku, bar zasad, još je opstajala svojevrsna stvarnost, i Njujorčani su umeli da prepoznaju prevaranta kad ga vide. Mi iz Gotama smo znali ko je Džoker, i nismo želeli da imamo nikakvog posla s njim, ni s ćerkom na koju se ložio, ni s ćerkom koju nikad nije pomenuo, ni sa sinovima koji su ubijali slonove i leoparde iz čiste zabave. „Osvojiću Menhetn!”, kreštao je Džoker viseći s vrha nebodera, ali smo se mi smejali njemu, a ne njegovim bombastičnim fazonima, i on je morao da spakuje kofere i zapuca ka mestima gde ga ljudi još nisu provalili, ili još gore, gde su veoma dobro kapirali kakav je i voleli ga upravo zbog toga: ka onim krajevima zemlje koji su bili jednako umobolni kao i on. Gde su živeli njegovi ljudi. Previše njih da bi se bilo ko osećao prijatno.
Bila je to godina velike bitke između sive stvarnosti i poremećene fantazije, između, s jedne strane, la chose en soi, moguće nespoznatljive ali verovatno postojeće „stvari po sebi”, sveta kakav jeste nezavisno od toga kako ga mi opisujemo ili sagledavamo, onoga što je Kant nazvao Ding an sich, i s druge strane, tog tipa koji je izašao iz stripa, prešavši granicu između stranice i pozornice - nešto kao ilegalni imigrant, rekao bih - čiji je plan bio da u svom kvazieuforičnom maniru čitavu zemlju pretvori u jeziv grafički roman moderne vrste, prm crnog kriminala, jevrejskih otpadnika, drkadžija i pizda, što su bile reči koje je ponekad voleo da koristi, čisto da liberalnu elitu dovede do nervnog sloma. Bio je to strip u kome su izbori bili namešteni, i mediji nastrani, i gde je sve što si mrzeo bilo u zaveri protiv tebe, ali na kraju! Jašta! Pobedio si, tvoja klovnovska perika pretvorila se u krunu, a Džoker je postao Kralj.
Ostalo je da se vidi da li će u mesecu novembru građani dotične zemlje biti u njujorškom stanju uma, ili će odabrati da navuku zelene klovnovske perike i prasnu u straobalni smeh. Ha! Ha! Ha!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:52 pm



25


Dok se tragična dramska pripovest o kući Goldenovih prebacuje na poznije činove, svoju pažnju preusmeravam - sada! a to onda nisam učinio! - na sve bolniji život Dionisa Goldena. Bilo je teško održavati bilo kakav redovan kontakt s [njim]. (O [njemu] sam i dalje razmišljao u muškom rodu, mada je to postajalo sve pogrešnije, te sam stoga, da bih ukazao na [njegovu] rodnu neodređenost, sve muške, odrednice počeo da stavljam u kockaste zagrade. U odsustvu jasnih smernica s [njegove] strane - „Još ne znam koje su moje zamenice”, rek[ao] mi je s primetnom nelagodnošću - to je bilo moje prelazno rešenje.) Svet oko D-a, svet u kome se D oseć[ao] koliko-toliko bezbedno, sveo se na dva i po mesta: devojački klub Dva mosta u Trgovačkoj ulici u blizini tri igrališta na uglu mosta Menhetn i FDR drajva, gde je volontira[o] četiri dana nedeljno, i stan u Kineskom gradu gde je žive[o] s Rijom Z. Ponekad su išli u noćni klub u Orčardu, gde je crvenokosa Ajvi Manuel imala pevačku tezgu - to je bilo tih dodatnih pola mesta u [njegovoj] zoni lagodnosti - ali tu se nametalo pitanje kako da se obuče, i ko bi mogao da [mu] priđe, i šta bi mogao da [mu] kaže, kao i pitanje [njegove], rastuće i obogaljujuće stidljivosti. U 2-mosta problem odevanja bio je rešen zahvaljujući uniseks uniformi koju je nosilo osoblje kluba, bela košulja preko širokih crnih kineskih pantalona i crne espadrile na nogama, ali na svim drugim mestima, D je bi[o] u dilemi kako da predstavi sebe. Nakon one avanture u Vasilisinom garderoberu, sebi je konačno prizna[o] da je uživa[o] u ženskoj odeći i smog[ao] hrabrost da Riji ispriča šta [mu] se desilo, prvo njoj, a potom i Ajvi, i onda su sve troje razgovarali o tome. „Odlično”, rekla je Rija. „To je prvi korak. To možeš da shvatiš kao početak perioda od otprilike naredne tri godine. Tranziciju posmatraj kao laganu magiju. Kao svoju privatnu hiljadu i jednu noć, vreme tokom koga ćeš prestati da budeš žabac koji ne želiš da budeš i možda se pretvoriti u princezu.” A Ajvi je dodala: „Ali ne moraš da ideš dalje nego što želiš. Možda si ipak samo žabac koji želi da izgleda lepo u ružičastom.”
Poče[o] je da ide na seanse profesionalne pomoći, ali [mu] to nije naročito pomoglo. Stalno je žele[o] da se raspravlja s tom Profesionalkom. Odbi[o] je da mi kaže ko je ona bila. Umesto toga, mene je koristi[o] kao ventil za frustracije koje je zadržava[o] za sebe u prisustvu svoje prijateljice Rije, koja je bila opsednuta identitetom, koja se u potpunosti posvetila ideji o transmorfnoj fluidnosti bića i ponekad previše revnosno želela da se D-[ova] MTF tranzicija zaista desi i pretvori u zaokruženu metamorfozu. Trebalo je nekako da [mu] pomognem. Možda bih uspeo i da sprečim ono što se desilo. Možda smo svi zajedno nešto mogli da učinimo. A možda D Golden naprosto nije mog[ao] da se uklopi u život na ovoj planeti.
Zamišljam sledeći razgovor koji se odvija u nekoj ogoljenoj crnobeloj prostoriji nalik na ćeliju, ispitanika] koji bezizražajnog lica sedi na metalnoj stolici, i osobu koja [ga] ispituje, Profesionalku, koja podseća na visokosofisticiranog androida, nešto između Alisije Vikander u filmu Ex machine i superkompjutera Alfa 60 iz Godarovog Alfavila. Ne čujemo nijednu od figura u odaji. Nema sinhronizovanog zvuka. Čujemo samo Monolog; mada, pošto Monolog citira direktni govor, pokreti usana dve figure ponekad - ali ne uvek - odgovaraju tekućoj naraciji. U toj sceni ima nečeg što podseća na susret ' između zatvoreni[ka] i advokata koji [ga] posećuje u zatvoru. Ne bi . bilo iznenađujuće ako bi ispitanpk] nosi[o] narandžasto radno odelo (ako bi ta scena bila snimljena u boji) ili okove na rukama i nogama. U sceni takođe ima nečeg što bi, ako bi se propisno snimilo, moglo da bude i zabavno.
Monolog u kome D Golden govori o svojoj seksualnosti i nastojanjima da se ona profesionalno istraži
Prvo poglavlje. Pita me, odmah na početku, ta Profesionalka, prelazi pravo na stvar, već s prvim pitanjem, kad si bio dete, jesi li više voleo plavu ili ružičastu boju?
Iskreno, zaprepašćen sam tim pristupom. Mislim, zar je to pitanje koje treba postavljati na ovaj datum u istoriji sveta: plavo ili ružičasto?
Učini mi to, kaže ona, udovolji mi, kao da je ona pacijent, a ja psihijatar.
Odgovaram, zato što sam sad u tom tvrdoglavom raspoloženju, Dajana Vriland, glavna urednica Voga, jednom je izjavila da je ružičasta indijski ekvivalent za modroplavo, pa to valjda znači da su ružičasta i plava boja u Indiji jedno te isto.
Zašto te to pitanje toliko nervira, kaže ona, treba samo da izabereš između dve boje. Takođe bih mogla da pitam da li si više voleo voziće ili lutke. Eto, možeš da mi odgovoriš na to pitanje.
Sad bi u zagradi trebalo da napomenem da nikad nisam bio marksista ali je njen napad u meni izazvao snažna antikapitalistička osećanja. Mislio sam, rekao sam, da smo se otisnuli dalje od pukih materijalističkih kategorija koje nam nameće tržište, ružičasto za devojčice, plavo za dečake, vozići i pištolji za dečake, lutke i haljinice za devojčice. Zašto pokušavaš da me ponovo gurneš u taj prevaziđeni raspadnuti diskurs?
Odgovaraš sa izrazito neprijateljskim stavom, rekla je. Jesam li pogodila neku tačku koja aktivira takve emocije?
U redu, rekao sam, istina glasi da je moja omiljena boja bila i ostala žuta. Neko vreme sam pokušavao da psujem u žutom, kao prijatelj Stivena Dedala, dođavola s tvojim žutim štapom, ali nisam uspeo da održim tu naviku.
Odlično, rekla je ona, to je već neki napredak, žuta boja se u spektru nalazi na pola puta između plave i ružičaste. Prošlo mi je kroz glavu da je to užasno glupo, neandertalski glupo, kromanjonski glupo, ali sam se ugrizao za jezik i ništa nisam rekao. Možda ovo nije za mene, pomislio sam.
Što se tiče drugog pitanja, rekao sam joj da nikad nisam imao voz. Moja braća su ga imala i posmatrao sam ih dok su se igrali, mada su tad već bili prestari za igračke. Takođe su se igrali skejlekstrik automobilima, mislim, to je bilo tako ponižavajuće, halo, ljudi, odrastite. Vidiš, ja sam im bio polubrat, i mnogo mlađi od njih. Imao sam dve igračke od sandalovine, koje sam stavljao u kadu jer su u vodi oslobađale miris. Dve drvene životinje, slona i kamilu. Smišljao sam svakojake avanture za svoje drugare od sandalovine i svake večeri su za vreme kupanja dobijali drugačiju priču. Šta je slon sakrio u surli, zašto je kamila mrzela pustinju i tako dalje. Možda je trebalo da zapisujem te priče. Više se i ne sećam većine. Dakle, kao odgovor na tvoja pitanja, ako treba da biram između lutaka i vozića, moj odgovor glasi lutke u obliku životinja od sandalovine. Doduše, nikad ih nisam oblačio. Samo sam ih kupao i pričao im priče.
I tako se seansa nastavljala, ona je navaljivala, ja se opirao. U izvesnoj tački ispričao sam joj priču o maćehi i ključevima. Priznajem: to je bila najgora stvar koju sam u životu učinio. To sam rekao i Profesionalku Rekao sam joj da se kajem zbog toga. Nju nije zanimalo kajanje, samo je nastavila istim putem kao i Rija onog dana kad smo se posvađali i kad sam izašao iz kola. Mržnja ne predstavlja dovoljan razlog da uradim tako nešto, rekla je. Na kraju smo stigli do toga. Šta ako bih rekla da si zapravo želeo da zauzmeš njeno mesto, da postaneš gospodarica kuće. Šta ako bih rekla da je to bio suštinski motiv. Kakva je tvoja neposredna reakcija na tu izjavu. A moja neposredna reakcija bila je: bum! odlazim odavde, ovo nikud ne vodi, i skoro stižem do vrata kad ona pita, tiho: a šta ćeš uraditi kad odeš, i ja zastajem, ruka mi pada s kvake, i vraćam se nazad i spuštam se na stolicu i kažem: da, valjda si u pravu. I šta to onda znači. Ko sam ja.
To tek treba da otkrijemo, rekla je Profesionalka.
Drugo poglavlje. Postavljam još neka pitanja o igračkama i bojama. Nekad davno, kažem, ako bi neki dečak pokazao da voli lutke i ružičastu boju, njegovi roditelji bi se uplašili da je homoseksualac i pokušah da kod njega pobude zanimanje za dečačke stvari. Hoću da kažem, možda su gajili sumnje u pogledu njegove orijentacije, ali im nikad ne bi palo na pamet da u pitanje dovedu njegov pol. A sad se čini da vi idete u drugu krajnost. Umesto da kažete da je klinac peško, vi počnete da ga ubeđujete da je zapravo devojčica.
U redu onda, rekla je ona, jesi U gej? Da li te fizički privlače drugi muškarci? Ne, rekao sam. To je možda jedino što zasigurno znam da nisam. Dobro, rekla je ona. Daj da onda batalimo motivaciju imaginarnih roditelja i da se fokusiramo na ključnu stvar, a to si ti. Ako nisi muška homoseksualna osoba, jesi li onda ženska homoseksualna osoba?
Molim, rekao sam.
Jesi li lezbijka, upitala je Profesionalka.
Još nisam u tranziciji i živim s heteroseksualnom ženom, odgovorio sam.
Kao prvo, mi ovde ne razmatramo seksualnost tvoje partnerke, koja je, sasvim moguće, takođe veoma kompleksna, a koju ti možda namerno pojednostavljuješ kako bi bolje poslužila tvojoj svrsi, ali to nije naša tema. A kao drugo, to pitanje nema veze s tim šta radiš, već s tim ko si. Recimo, možeš da kažeš: ja radim kao pica-majstor, ili možeš da kažeš: ja sam osoba koja voli dobru hranu. Između ta dva postoji velika razlika.
Baš si uvrnuta, rekao sam Profesionalki.
Ja nisam tema ovog razgovora, odgovorila je ona.
Kako mogu da budem lezbijka, pobunio sam se. To je fizički nemoguće.
Zašto.
Iz očiglednih razloga.
Dakle, dva pitanja. Prvo pitanje: jesi li nekad osetio privlačnost prema nekoj lezbijki? Prema nekoj ženi koja više voli da vodi ljubav s drugim ženama?
Dešavalo se, rekao sam. Jednom ili dvaput. Ali ništa nisam pokušao.
Zašto.
Iz očiglednih razloga. One ne bi želele da spavaju sa mnom.
Zašto.
Ma daj, molim te.
Vrlo dobro. Drugo pitanje. Šta je žena?
To je nebulozno pitanje koje me odjednom tera da se osetim kao totalni stranac. U većini drugih zemalja takvo pitanje je prosto nezamislivo. Da li je to nešto što je počelo da zbunjuje Amerikance? Hoćeš li sad da me pitaš koliko vrsta toaleta treba da postoji? Da me podsetiš na zabranu Vagininih monologa na Koledžu Maunt Holiok?
Možda je to nešto što tebe zbunjuje.
Znam šta je žena. Samo ne znam da li sam ja žena. I da li to želim da budem. I da li imam hrabrosti da to postanem. Užasno se plašim da nemam hrabrosti. Užasno se plašim generalno.
Čega se plašiš.
Nagosti koju takva pramena podrazumeva. Njene dramatičnosti, ekstremnosti, sablažnjive vidljivosti. Tuđih pogleda. Tuđeg prosuđivanja. Injekcija. Operacija. Operacija najviše od svega. To je prirodno, zar ne?
Ne znam koje je značenje reči prirodno. Ona se tako dugo zloupotrebljava da je bolje da je više ne koristimo. Još jedna takva reč je pol.
Živim sa osobom koja bi se složila s tobom.
Dopusti da ti predočim jednu rečenicu. „Ne postoji stvar kao što je žensko telo.”
Pod čime, očigledno, ne podrazumevaš da žensko telo doslovno ne postoji. Zato što žene postoje, to se ne može poreći, a postoje i njihova tela, to je takođe objektivno istinito, i jedno je sadržano u drugom. Ergo...
Shvatio si moju poentu, mada u svadljivom duhu. Mi postojimo, baš kao i naša tela, i mi nastanjujemo ta tela, ali nismo definisani ni ograničeni njima.
I tako stižemo do problema um-telo. Ti kažeš da treba da odbacimo ideju o postojanju jedne ujedinjujuće stvarnosti, supstance ili esencije, po kojoj je razdvojenost uma i tela nemoguća. To je monizam i tebi se to ne sviđa? Ti više voliš Dekarta i njegov dualizam. Ali da li je žena, pa čak i žensko, u tom slučaju isključivo kategorija uma? Zar ona nema i konkretni fizički aspekt? I da li je taj bestelesni rod, taj bestelesni nefizički entitet, neprijemčiv za pramenu, mada bi zbog svoje nefizičke prirode trebalo da bude jednako promenljiv kao dim ili povetarac? I da li smo zabasali u religijski, ili možda aristotelovski domen, gde rod, poput uma, predstavlja kvalitet duše? Pomno sam iščitao literaturu na tu temu. Ali mi je i dalje teško da sve to shvatim.
Izložiću to na najprostiji način. Ako se rodiš sa ženskim genitalijama i reproduktivnim organima, to te ne čini ženom. Ako se rodiš sa muškim genitalijama, to te ne čini muškarcem. Osim ako sam tako ne odabereš. To je propozicija na koju želim da odgovoriš. Da u samoj vagini nema ničeg što te definiše kao žensko. I shodno tome, da te posedovanje muškog polnog organa ne sprečava da budeš žena. Transžena s penisom je i dalje žena. Možeš li da se složiš sa tim ili ne?
Hoćeš da kažeš da možda ne bih morao da se podvrgnem operaciji.
Kastraciji.
Čak i sama reč boli.
Ne, osim ako sam tako ne odabereš.
Znači, ponovo se vraćamo na izbor.
Mogla bih da ti predložim da to zoveš slobodom. Mogla bih da kažem i da je to tvoje pravo.
Znam ponešto o izboru. Potičem iz porodice koja je odabrala da se transformiše. Sam sam odabrao ime kojim me nazivaš. Odabrao sam da napustim svet koji me stvorio kako bih dospeo u svet u kome bih možda mogao da stvorim samog sebe. Ja podržavam mogućnost izbora. Jednom sam se već transformisao kroz izbor koji sam napravio. Ah.
Ali.
Ako kažem da sam žena, ali zadržim svoj muški organ i nađem se među ženama lezbijkama i poželim seks s njima, ali one ne žele da se upuštaju u seks s osobom koja ima muški organ, kako sam onda žena ako moj izbor da budem žena nije prihvatljiv drugim ženama.
Ako neka osoba na takav način reaguje na tebe, to bi značilo da je ta osoba TIRE
TIRE
Transisključiva radikalna feministkinja.
A to je nešto loše.
U razgovoru koji vodimo, da, to je nešto loše.
Dakle, postoje te žene s vaginama koje neće da imaju seks sa ženama koje imaju penise i ti ih nazivaš ružnim imenima i kažeš da su one loše osobe, ali kako to meni može da pomogne.
Pomaže ti da ostaneš pri svom izboru.
Jer sam ja u pravu, a one nisu.
Postoji privatni ženski festival u Mičiganu s tradicijom dugom četrdeset godina, mesto gde žene mogu da se okupe da uživaju u muzici, kuvanju i razgovoru, da naprosto budu zajedno, i među njima su neke od žena koje su stvorile ženski pokret, cisžene, starije žene uglavnom, revolucionarke u svoje vreme. Ali one ne dozvoljavaju transženama s muškim organima da budu deo tog događaja i tako dolazi do sukoba koji prete da prerastu u fizičke obračune. Transaktivistkinje kampuju ispred festivalskih kapija s oružjem, protestuju, a ponekad stupaju i u konkretnu akciju, pišu uvredljive grafite, prekidaju vodosnabdevanje, seku gume na kolima i bacaju letke sa slikama svojih penisa. Moja premisa glasi da žene s vaginama u ovom sporu nisu u pravu jer ne mogu da se adaptiraju na drugačije vreme, u kome je žena sa vaginom samo jedna vrsta žene i u kome su ostale vrste žena u istoj meri žene koliko i one. Ako odabereš da budeš Amerikanac i postaneš ovdašnji državljanin, zbog toga ne moraš da se odrekneš svega što si ranije bio. Recimo, ti si pre izvesnog vremena takođe postao Amerikanac, ali kad te nešto iznervira, kažeš da se osećaš kao stranac, što znači da si zadržao taj strani deo svoje ličnosti i da je on nekako ostao nedirnut. Ako odlučiš da postaneš žena, zadržavaš istu slobodu. A ako neko pokuša da te isključi iz tvog rodnog izbora, onda imaš puno pravo da se buniš.
Ali šta ako ne mogu da sagledam te izbore kao izbore? Šta ako sam od muške gej zajednice naučio da je homoseksualnost urođena, da je čovek naprosto takav kakav jeste, da se to ne može ni birati ni poništavati, i šta ako se gnušam reakcionarne ideje da možeš da prevaspitaš neku gej osobu tako da napravi drugačiji izbor i da se odrekne svoje gej prirode. Šta ako ne uviđam zašto ti izbori, koje i ti propagiraš, te višestruke mogućnosti u rodnom nijansiranju, ne bi predstavljali deo iste te reakcionarne ideologije, jer ono što je odabrano može da bude poništeno, jer svaka dama ima pravo da promeni mišljenje. Šta ako ja istupim s propozicijom da je moj identitet naprosto težak, i bolan, i zbunjujući, i da ne znam kako da odaberem ni šta da odaberem, pa čak ni da li moram bilo šta da odaberem, šta ako mi je potrebno samo da slepo bauljam ka razotkrivanju toga što jesam, a ne toga što sam odabrao da budem. Šta ako verujem da moje ja jesam stvarno postoji i da moram da ga pronađem. Šta ako je u pitanju otkriće, a ne izbor, otkrivanje onoga što oduvek jesam, a ne biranje ovog ili onog ukusa iz frižidera s rodnim sladoledima. Šta ako sretnem ženu čije ja jesam znači da ne može da ima seks sa ženom koja ima muški polni organ i zaključim da to treba poštovati. Šta ako brinem da bi mogao da izbije građanski rat s ove strane rodne podele i šta ako mislim da je to pogrešan rat. Šta ako smo svi mi zasebne vrste žena, a ne jedna ista kategorija, i ako su razni oblici naše različitosti, uključujući i seksualnu različitost, nešto što je apsolutno u redu, nešto što nije ni loše ni zagriženo. Šta ako smo mi federacija različitih država, različitih načina postojanja, i moramo da poštujemo individualna prava tih država isto kao i samu uniju. Moj um se gubi u lavirintu dok pokušavam sve to da razmrsim, a čak i ne znam reči, koristim one koje znam, ali one sve vreme zvuče kao pogrešne, šta ako pokušavam da živim u opasnoj zemlji čiji jezik nisam naučio. Šta onda.
Onda bih rekla da moramo da poradimo na tome da probijemo tu pamučnu tavanicu u tvojoj glavi.
Što znači.
Intimno rublje se pravi od pamuka. Ono što se nalazi u intimnom rublju neke transžene deluje kao osnova za njeno ugnjetavanje i marginalizaciju. Zatvoreni navodnici.
Neko je mojoj devojci ispričao vic o tome kako se postaje transmilijarder. Pošto se identifikujem kao milijarder, to znači da sam postao bogat, u tome je otprilike poenta vica. Kako bi ti odgovorila na to?
To uopšte nije smešno.

Stig[ao] je do praga, ali nikad nije kroči[o] u sobu. Ulovljen[-] između straha i jezika, nikud nije sme[o] da mrdne, a nije mog[ao] ni da ostane tu gde je bi[o]. Upozoravajući signali bili su dovoljno jasni. Riju su jednog dana pozvali iz devojačkog kluba 2-mosta kako bi je obavestili, prilično ljubazno, da su morali da [ga] zamole da prestane da dolazi kod njih jer je poče[o] da saleće devojke krajnje ličnim pitanjima, pa im je postalo neprijatno u [njegovom] društvu. Atmosfera u 2-mosta predstavljala je idealnu mešavinu opuštenosti i posvećenosti, devojke su marljivo uzimale učešća u programima društvene pravde i očuvanja životne sredine, učile audio i digitalne veštine, savladavale uvodne STEM tečajeve, upravljale projekcijama u fantastičnom planetarijumu, koji se nalazio u zgradi (kao poklon imućnog dobročinitelja), pohađale tečajeve plesa i pravilne ishrane. Nekad sam [ga] posećivao tamo, u ranim danima [njegovog] volonterskog rada, pre nego što su kola krenula nizbrdo, i činilo se da je pronalazi[o] sreću u tome što je bi[o] okružen[-] njihovom srećom, a njihov opušten stav prema rodnoj različitosti [mu] je naizgled prijao. Gej ili strejt, cis ili trans, sa zvezdicom ili bez zvezdice, nebinaran ili bezrodan, ništa od toga nije predstavljalo problem. To je isprva bilo ohrabrujuće, čak i uzbudljivo, ali kad se suoči[o] s vlastitim barikadama na putu ka tranziciji, s fizičkim i društvenim strahovima i teškoćama koje [mu] je zadavao novi jezik, nije [mu] bilo od pomoći da razmišlja da je možda pati[o] od generacijskih problema koji nisu pogađali generaciju koja je došla posle [njegove]. Pomislio sam na Goldingov roman Naslednici i rane neandertalce koji sa zbunjenim besom i zavišću gledaju na novu i prefinjeniju ljudsku vrstu koja se domogla vatre, rasu homo sapijensa, koja se tek pojavila na praistorijskoj pozornici, da bi njih, svoje preteče, osudila na istrebljenje. Tako je i [on] poče[o] da sagledava sebe kao neki primitivni entitet, a devojke iz 2-mosta kao te nove ljude koji su bili bolji od [njega], ali su istovremeno predstavljali i [njegovu] zamenu, koji su mogli da idu tamo gde [on] nije, da se otisnu ka toj obećanoj zemlji gde je [njemu] bio uskraćen pristup zbog ograničenja [njegove] percepcije. I tako je poče[o] da ih proganja, da ih presreće u kantini ili pred vratima učionica, ili na obližnjem terenu za softbol ili u dvorani za hokej, tražeći odgovore koje one nisu imale i savete koje nisu mogle da [mu] daju, postajući agresivfan] i unoseći nemir u njihove duše. [Njegovo] otpuštanje bilo je neminovno. I [on] ga je prihvati[o] bez reći.
Ispustili smo [ga] iz vida. Tu nema spora. Trebalo je da primetimo [njegovu] rastuću krhkost, a možda smo je i primetili, ali smo svi zajedno odabrali da skrenemo pogled na drugu stranu. Nakon Apuovog ubistva Neron Golden se potpuno povukao iz društva, zaronivši u tamu čiji je uzrok bio očigledan, ali čije će okultnije značenje tek kasnije postati jasno. Držao je urnu sa sinovljevim pepelom na svom radnom stolu i, kako se pričalo, neprestano razgovarao sa njim, iz dana u dan. Dve zmaj-žene imale su pristup u njegov kabinet, i odvajao je vreme za Petju, uvek je odvajao dovoljno vremena za svoje naizgled najnamučenije dete, pružajući mu oproštaj i podršku dok se Petja polako vraćao nazad, prelazeći opet put od piromana do svog boljeg ja; ali ne više najmlađem sinu, koji je tumarao kroz život u stanju totalnog sloma, nije pružao praktično ništa. Sada je imao mladog Vespazijana i suprugu koja je pronalazila razne načine da mu stavi do znanja da je tom mališi više nego bilo kome drugom trebala njegova ljubav i pažnja. Mali Vespa, tako su ga zvali, kao da je taj dečkić motocikl koji bi mogao da ih vrati u srećne dane. Kad je bio u društvu malog Vespe, osmeh bi ponekad smekšao Neronovo lice. Vasilisa se prema svom mužu ophodila s istom majčinskom brigom kojom je obasipala svog sina, svoju radost i ponos, delimično, siguran sam u to, zato što je želela da ublaži njegov bol, ali je u tome nesumnjivo bilo i sebičnih razloga. Od svih nas, ona je najbolje uviđala nadiruću slabost tog grubog i naprasitog čoveka. Videla je da postaje sve zaboravniji, da sve teže stiska uzde bojnih kola, i shvatila da će uskoro i on postati njena beba, i bila je voljna da sve to prihvati jer ju je na kraju tog puta čekala bogata nagrada. (Moj odnos prema Vasilisi postao je prilično ogorčen nakon rođenja mog sina i podizanja zida kojim je želela da me odvoji od njega.) Vasilisina majka takođe je bila u kući, ali se ta zabrađena babuška iz nekog razloga nije dopadala Neronu, tako da ju je Vasilisa držala podalje od njega, koristeći je isključivo kao dadilju malog Vespe. Bilo je očigledno da u njihovom odnosu majka nije imala nikakvu moć. Ona je radila ono što joj ćerka naredi. Osim toga, i ona je čekala svoj čas. I ona je znala kakva je to igra. Držala se u pozadini, pevala dečaku ruske pesme i pričala mu ruske priče, možda čak i o Baba Jagi, strašnoj veštici, kako bi na vreme shvatio kako stvari stoje. Da je umela da čita dečje knjige na engleskom jeziku, mogla bi da kaže da je mali Vespazijan bio njihova zlatna skrivalica.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:53 pm


26


I ja sam ispustio D Golden[a] iz vida. Čitavog tog leta i jeseni Sučitra i ja smo imali pune ruke posla oko Betmenke. U toj nadrealnoj izbornoj godini, zahvaljujući sistemu nagrada za video-spotove, uzneli smo se do statusa zvezda u političkom marketingu, što je privuklo pažnju progresivnih interesnih grupa i krupnih lovatora, koji su podržavali Džokerovu uglednu, izuzetno kvalifikovanu, ali ne baš popularnu suparnicu. Animirani film koji smo napravili za jednu od tih interesnih grupa, uz pomoć vrhunskih crtača, možda najboljih koji su dosad okušali sreću s Džokerom, munjevito se proširio internetom, iskeženi negativac stoji usred Njujorka izvikujući parole koje je njegova politička inkarnacija zaista upotrebila, rugajući se vlastitoj partiji: Budale! Mogu komotno nekog da upucam nasred Tajms skvera i da ne izgubim nijedan glas! - a onda se superheroina u kostimu slepog miša obrušava s nebesa da ga spakuje u luđačku košulju i preda ljudima u belim mantilima, koji ga odvode na veselu farmu. Politička Betmenka je bila rođena i dotična kandidatkinja, ili njeni saradnici, postavila je naš spot na zvanične medijske profile kampanje, a on je privukao tri miliona pregleda u prvih dvadeset četiri sata, i na kraju smo napravili još tri nastavka, koji su, svi do jednog, prošli skoro jednako dobro. Izbori su se pretvorili u nadmetanje između Betmenke i Džokerove Betmenke - koja je posedovala svoju mračnu stranu, ali ju je koristila da bi se borila za dobro, pravdu i američki način života, kao liderka koja bi mogla da spase zemlju od pretvaranja u Katastrofalni Vic. Mi smo definisali borbu; i ta borba je postala onakva kakvom smo je mi zamislili.
Ideja o Betmenki bila je Sučitrina, mada sam ja uradio dobar deo scenarija, ili možda ne baš ja, već nas dvoje zajedno. Bili smo dobar tim, ali sam se ja i dalje pitao šta je ona videla u meni; bili smo tako nejednaki, njena neprestana kreativna briljantnost bila je toliko sjajnija od mog slabašnog svetla da sam se povremeno osećao kao njen kućni ljubimac. Kasno jedne noći, kad smo završili s radom, malo sam više popio i postavio joj to pitanje, a ona se iskidala od smeha. „Kakav smo samo par nas dvoje”, rekla je. „Oboje tako nesigurni i nesvesni nesigurnosti onog drugog.” Zar to nisam video? Ja sam bio obrazovani intelektualac, ja sam bio taj koji je video sve te paralele, povezanosti, reference, odjeke, argumente i oblike, a ona je znala samo kako da usmeri kameru i odradi tehničke detalje. To je apsurdno samopotcenjivanje, odgovorio sam, u takvim izjavama iz nje je govorila njena vlastita nesigurnost. Podsetio sam je na samo jednu iz legije divnih stvari koje sam naučio od nje. Slika ima oblik, baš kao i zvuk, baš kao i montaža, baš kao i drama. Filmski osećaj je umetnost koja se stara da se ta četiri oblika poklope. To je bila njena adaptacija teorija Sergeja Ajzenštajna, reditelja Aleksandra Nevskog i Oklopnjače „Potemkin". „U redu”, priznala je kad sam je podsetio na to, široko se osmehnuvši. „Da, to je bilo prilično dobro.”
Takve ispovesti - moj osećaj kreativne inferiornosti, njen osećaj intelektualne manjkavosti - još više su nas zbližile. Takvi smo mi: zaljubljujemo se jedno u drugo zbog onoga što nas čini snažnim, ali ljubav dobija na dubini i trajnosti tek onda kad se zaljubimo i u slabosti. Utonuli smo u ljubav koja je ležala ispod naše vidljive ljubavi kao voda ispod leda, i shvatili da smo, mada smo se sjajno zabavljali, dotad klizili samo po površini, i da smo tek sada dospeli najdublje što smo mogli. Nikad pre toga nisam osećao tako nešto, baš kao ni ona, kako je govorila, pa smo zurili jedno u drugo u svojevrsnoj srećnoj neverici. Eto na šta je tih dana bila usredsređena moja pažnja. Dok je kuća Goldenovih tonula, ja sam leteo u nebesa. Vinuli smo se nebu pod oblake, moj medenjačić i ja, i kao soko u Oklahoma pravili lenje krugove po nebu.
„Oh, usput rečeno”, prozborila je negde usred tog blaženstva, „sećaš se ona tri pravila koja sam ti možda pomenula?”
„Sam zarađuješ, živiš u vlastitom stanu i ne tražiš da se udam za tebe, je l’ tako beše?”
„Mislim da je to podložno pregovorima.”
„Oh.”
„Oh. Stvarno? To je sve što imaš da kažeš?”
„Samo sam se pitao”, rekao sam, „kako ću tu vest saopštiti svom stanodavcu û Lnu Fnuu.”

„Kad hoću da kupim somovinu”, rekao je û Lnu Fnu, „ponekad skoknem do Houl fudsa na Junion skveru, ali tamo je nemaju baš uvek. Ako je ne pronađem, idem u Kineski grad. Pored toga ti trebaju tanki rezanci, sos za ribu, riblja pasta, đumbir, seckane drške banane, limunova trava, crni luk, beli luk, brašno od slanutka. Sedi i budi strpljiv, moliću. Ovo je tradicionalni doručak moje zemlje: mohinga. Sedi, molim te.”
„Gospodine U”, zaustio sam. On me zaustavio blago podignutom rukom. „Jednom moram da te ispravim”, rekao je. „Znaš, to û uopšte nije ime već počasna titula za starije muškarce na visokom položaju. I za kaluđere. Tako da to gospodine û’ dođe isto kao da kažeš ’gospodine gospodine’. A Lnu je bilo ime mog oca, koje sam pridodao svom imenu. Zato možeš da me oslovljavaš sa Fnu. Tako je najbolje.”
„Gospodine Fnu...”
„Samo Fnu. Sad smo prijatelji. Probaj svoju mohingu.”
„Fnu.”
„Znam šta hoćeš da kažeš. Želiš da se preseliš kod svoje devojke pa hoćeš da otkažeš stan, ali pošto voliš naše Vrtove, želiš da pitaš da li je moguće da zadržiš ključ. A pošto si pristojan mladić, i pošto znaš da živim samotno, reći ćeš da sam ti postao veoma drag pa bi voleo da me povremeno posetiš, i bla-bla-truć.”
„Gledali ste Sajnfelda?”
„Svaku epizodu, a sad i reprize.”
„Kako ste znali?”
„Tvoja devojka me pozvala jer zna da ti se jezik veže u čvor kad treba nekog za nešto da zamoliš. Sa zadovoljstvom ću ti izaći u susret. Možeš da zadržiš ključ. Prirodno, tvoju sobu ću nekom iznajmiti, ali uvek imaš slobodan prolaz kroz stan.”
„Vrtovi su prelepi u ovo doba godine.”
„Nikad se neću vratiti kući”, rekao je stari diplomata. „Čak ni u novi Mjanmar pod vodstvom Aun San Su Ći. Na svakom putovanju postoji tačka kad putnik sedne pored reke i shvati da je stigao do kraja puta. Dan kad konačno prihvata da je ideja o povratku samo iluzija.”
„Žao mi je”, rekao sam ne uspevši da pronađem bolje reći.
„Osim toga, Goldenovi su veoma zanimljivi, zar ne?”, rekao je û Lnu Fnu, naglo se oraspoloživši, bukvalno zapljeskavši rukama, i otkrivši dotad neslućenu prepredenu stranu svog karaktera. „Dok ih čovek posmatra, prosto se raspadaju pred očima, a ja ovih dana imam dosta vremena za posmatranje.”

Kakav je to čovek mogao da sedi tu doručkujući ribu i rezance s jednim vremešnim usamljenim gospodinom iz Burme (Mjanmara), pretvarajući se da je njegova zaljubljenost u Vrtove imala veze isključivo s hortikulturom i nostalgijom. Kakav je to čovek, dok je planirao zajednički život sa ženom koja ga je volela, davao sve od sebe da sačuva mogućnost da i dalje dolazi na tajno mesto gde je njegovo tajno dete svakodnevno išlo u šetnju kolicima, pod budnim nadzorom stroge ruske dadilje; i uprkos tome držao svoje očinstvo u tajnosti od svih, pa čak i od svoje prave ljubavi. Kakav je to čovek, odgajen na istom tom mestu pod krovom dvoje ljudi od principa, odgajen da bude beskompromisno iskren i častan, mogao tako lako da poklekne pred pesmom sirene. Možda su svi ljudi po prirodi izdajnici. Možda su dobri ljudi samo izdajnici koji još nisu stigli do mesta gde se put račva. Ili možda moja želja da donosim generalne zaključke na osnovu vlastitog ponašanja predstavlja samo način da se opravdam za ono što sam previše olako učinio.
A to što je Sučitra lično pozvala mog stanodavca: da li je to bilo ljupko ili donekle čudno? Da li je znala više nego što sam mislio? I ako jeste, šta je njeno ponašanje značilo? - Ali naravno, ona nije znala apsolutno ništa o dečaku. Tajne nabijene grižom savesti čine nas paranoičnim.
Dok se moja lična sreća uvećavala, uporedo s njom rasla je i moja prećutna samokritičnost, a opet, opet, uprkos svemu, tu u Vrtovima bio je moj sin. Kako sam mogao da mu okrenem leđa i odem odatle - pa makar i u život pun ljubavi? Često, veoma često, gorko sam se kajao zbog dana kad sam sebi dopustio - kad sam odabrao! - da budem uvučen u orbitu Goldenovih, ispoljivši tako bednu moć predviđanja, da sebe ubedim da su oni bili i da će ostati samo moji likovi, moj pasoš za kinematografsku budućnost, da ću imati potpunu kontrolu nad naracijom, ne uviđajući da sam glavni lik zapravo ja, a ne bilo ko od Goldenovih, i da će mi konačni rasplet reći više o meni nego o bilo kom Goldenovom. Poput tolikih drugih mladića, ja sam na mnogo načina bio tajna za samog sebe, i tajna za ljude koji me vole, i pre nego što se sve okonča, te tajne će morati da budu raskrinkane.
Posle Hibrisa dolazi Nemeza: Adrasteja, neizbežna. Dobar muškarac može biti loš muškarac, a loša žena dobra žena. Ali da sebi neveran budeš, mladiću! To najveća je od svih izdaja. Čak i utvrda najjača pod opsadom može pasti. Nebo nam se na glave obrušiti, planina se u more srušiti. I na kraju, tvoja gruba magija, o, Prospero! izješće tebe samog, osim ako je, kao Arijel, na slobodu ne pustiš. Osim ako štap ne polomiš svoj.
Kako se ispostavilo, čarobna beba u Eshilovim Ribarima bio je superheroj Persej. Čarobna beba u Sofoklovim Tragačima bio je bog Hermes. A sad je na svet stigao Vespazijan, koji je dobio ime po imperatoru, čarobna beba u Vrtovima i mom srcu. Da bi mali Vespazijan opstao, da li sam morao da ga pustim? Da li sam morao da ga oslobodim?

Kazneno-popravni zavod Klinton Ouks u Džeferson Hajtsu bio je jedini zatvor s maksimalnim stepenom sigurnosti u Saveznoj Državi Minesoti. Međutim, nakon bekstva dva osuđenika, istražitelji su ustanovili da tamošnji čuvari nisu redovno išli u obilazak, mada su u zatvorskom dnevniku upisivali da jesu. Nakon toga čak devetnaest zatvorskih službenika podvrgnuto je disciplinskim merama. Međutim, nemar stražara nije predstavljao glavni razlog za bekstvo dotičnih zatvorenika. Kako se ispostavilo, ključni faktor bila je ljubav - ili bar seks i polna žudnja. Zatvorenici Karl Zakarijasen i Piter Koit, obojica osuđeni za ubistvo, koji su delili ćeliju i služili doživotnu robiju bez mogućnosti umanjenja kazne, radili su u zatvorskoj krojačkoj radionici, gde su se sprijateljili s gospođom Fransin Otis, jednom od zatvorskih radnica, udatom ženom i majkom dva dečaka. Njihovo prijateljstvo se produbilo, da ne upotrebimo neki jači izraz, i Otisova je, kako je kasnije priznala, imala odnose s obojicom u ostavi na kraju dugog uzanog hodnika u krojačkoj radionici. Nakon toga Otisova je dvojici robijaša donela alatke koje su im bile potrebne, uključujući i opremu za sečenje metala, i oni su krenuli s realizacijom svog plana. Isekli su četvrtasti otvor na čeličnom zidu u zadnjem delu ćelije, ispod kreveta na sprat, i nagurali majice ispod čaršava kako bi stražari pomislili da su u krevetu kad krenu u obilazak. (Mada, kako je kasnije ustanovljeno, stražari te noći uopšte nisu ni bili u obilasku.) S druge strane isečene rupe nalazila se zapuštena pasarela, kojom godinama niko nije patrolirao. Pasarelom su se spustili pet spratova niže, do cevi za grejanje koja nije radila, jer je u to doba godine bilo toplo, isekli rupu kako bi se uvukli u cev i potom otpuzali do šahta sto dvadeset metara van zatvorskih zidina, gde su, pomoću alatki koje su dobili od Fransin Otis, isekli čelični katanac i lanac kojim je šaht bio osiguran, i tako pobegli.
Potera je trajala tri nedelje i u njoj je učestvovalo preko osamsto policajaca, nekoliko helikoptera i psi tragači. Zakarijasen i Koit, kako je Otisova kasnije priznala, isprva su planirali da se nađu s njom na ugovorenom mestu na Ruti 35, gde je ona trebalo da im donese odeću, novac i oružje, da bi nakon toga, kako je tužno i zabludelo verovala, zajedno s njima pobegla u Kanadu, u susret novom životu punom ljubavi i seksa. Ali njih dvojica su na kraju rešili da se ne pojave na ugovorenom mestu, srećom po nju, pošto je njihov prvobitni plan bio da uzmu stvari koje im je donela i da je potom ubiju. U narednih nekoliko nedelja bili su primećeni u nekoliko navrata, psi tragači nanjušili su njihov trag, u jednoj šumskoj kolibi pronađeni su ostaci njihove DNK, i na kraju su bili saterani u ćorsokak u državnoj šumi Kabetogama, nedaleko od kanadske granice. Koita su uhvatili živog, dok je Zakarijasen ubijen jer se opirao hapšenju - dobio je tri metka u glavu. Nacionalne vesti su tih dana bile pune izveštaja o toj poteri.
Mi smo ispustili D Golden[a] iz vida jer smo verovali da je Rija Z svakog dana s [njim] i da će njene oči videti sve što treba da vide. Ali tokom te tri nedelje, nakon što je njen otac pobegao iz Klinton Ouksa, svakog minuta svakog dana i noći, sve do trenutka dok ga policajci nisu upucali u Kabetogami, Rija je bila totalno izbezumljena. To je takođe bio trenutak kada su D-[a] zamolili da se povuče iz kluba 2-mosta. Bila je to savršena oluja. Rija [mu] je bila potrebnija nego ikada, ali njena pažnja bila je usmerena na sasvim drugu stranu.
U vestima govore da pokušava da se domogne Kanade, ali to je obično sranje, ponavljala je, totalno iracionalno. On pokušava da dođe do mene.
To je bila Rija Z kakvu nikad pre toga nije vide[o], prestravljena, nesigurna, pucketava od električnog naboja. Ona je bila jedino u šta je verova[o]. U njoj je pronaš[ao] svoj čudotvorni kamen. A onda se ona zdrobila i [on] to nije mog[ao] da podnese.
Zašto bi dolazio ovde, u grad. To je predaleko, rizik je prevelik, u gradu bi ga neko sigurno video i uhvatio.
Veliki grad je najbolje mesto za skrivanje, odgovarala je ona. U unutrašnjosti, u malim varošima, u šumama i na poljima, svi te vide i svi znaju ko si i čime se baviš. U gradu postaješ nevidljiv jer svakoga boli uvo za tebe.
Ali treba da pređe pola zemlje da bi stigao ovde. Neće stići.
Obećao je da hoće. Doći će.

Zakarijasen nije došao. Bežao je ka granici kroz neku šumu na severu. Ali uprkos svedocima koji su tvrdili da su ga primetili daleko od Njujorka, ona je ostala uverena da je krenuo kod nje pa je izvadila kolt sa sedefnom drškom iz kutije, napunila ga i ubacila u tašnu, a čak i posle toga bila je kao mačka na usijanom limenom krovu. Njene kolege iz Muzeja identiteta primetili su da joj je pogled grozničav, a nervi iskidani, da je u stanju nemira, što je šokantno za osobu koja je obično bila tako pribrana i samouverena, i svako od njih imao je rešenje, možda je trebalo da ode na odmor, možda je bila nesrećna u ljubavi, možda treba da počne da konzumira kava-kavu, koja je biljnog porekla i sto posto organska, stvarno bi joj pomogla da se opusti.
Preko noći nije mogla oka da sklopi pa je sedela pored prozora spavaće sobe, očekujući da se njen ubilački nastrojen roditelj svakog časa uspentra na ravan krov, i nekoliko puta je bila u ozbiljnom iskušenju da upuca sirotu mačku. Takođe, više puta je uradila nešto što pre toga nikad nije radila, naime, otišla je do prizemlja, gde je transvestitska kraljica s umetničkim imenom Madam Džordž držala Salon za tarot kristalnu kuglu izradu horoskopa proricanje budućnosti, i kad je Madam Džordž počela da je uverava da pred njom stoji duga i vedra budućnost, ona je rekla: to nije tačno, ponovo baci karte; i kada je gatara nakon toga rekla: ali tvoj dečko, obavezno ga dovedi ovde, on me mnogo više brine, ona to nije učinila jer je mislila da je dovoljno dobro upućena u D-[ove] probleme i da joj ne treba pomoć tog transvestita da bi shvatila šta mu se dešava; i prvi put otkako su se upoznali, nije se sve vrtelo oko njega, sada je ona bila u pitanju jer je to opako kopile od njenog oca već naredne noći mogao da dođe po nju. Posetila je baksuznu vlasnicu ružičasto-žute zgrade gospođu Ran i počela glasno da joj objašnjava, čak previše glasno, da je krajnje vreme da zgrada dobije pristojan sigurnosni sistem, s video-nadzorom i interfonom, s alarmom i boljim bravama i spolja i iznutra, mnogo boljim i sigurnijim bravama, jer sad svako može da uđe, a žive u užasno opasnom gradu, i zaustavila se tek kad joj je gospođa Ran rekla: „Ako si došla da tražiš da zamenim sijalicu u hodniku, o tome još mogu i da razmislim. Ali ako si došla ovde da skačeš i da mi urlaš u lice ko đangši vampir, mogu samo da ti kažem da odmah pakuješ kofere. Pa ti sad lepo odluči.” Rija se ukopala u mestu i naprasno zaćutala, dahćući u hodniku, sve dok gospođa Ran nije pucnula prstima ispred njenog nosa i vratila je u stvarnost, a potom uletela u svoju prodavnicu Ran Ran trejding, besno se zapiljivši u obešene patke. A Rija, oblivena znojem, boreći se za dah, čak ni tada nije shvatila da je bila izbezumljena od straha, ali je D Golden, koj[i] ju je s rastućom panikom posmatra[o] s vrha stepeništa, to savršeno jasno vide[o], i to je bilo dovoljno da i [on] izleti iz koloseka.
Rijino tronedeljno ludilo još više je pojačalo [njegov] unutrašnji metež. Dane je provodi[o] sam u stanu, a preko noći se rva[o] s njenim strahovima, koji su u [njemu] pobuđivali opasnu klaustrofobiju. [Njegov] vlastiti strah, strah od sebe sam[og], uveličan je i njenim strahom od očeve senke. Senke su na kraju postale previše snažne, preuzevši [njegov] um i duh. A niko od nas nije bio tu da to vidi, da mu pomogne.
Doduše, otišao sam da [ga] poslednji put vidim, mada nisam znao da je to poslednji put. Dok je Rija bila u muzeju, pokušavajući da zadrži posao uprkos svom skoro histeričnom užasu od umišljene blizine odbeglog Zakarijasena, ja sam [ga] poveo u šetnju Kineskim gradom. Na klupi na Kimlauovom trgu, u tački spajanja osam njujorških ulica, pod ponosnim dobroćudnim pogledom statue poručnika Bendžamina Ralfa Kimlaua, ratnog heroja iz 380. bombarderske grupe 5. vazduhoplovne divizije, nestalog u vazdušnoj bici protiv Japana 1944. godine, D Golden je govori[o] o svom neuspehu da izmiri zaraćene elemente u sebi. Tog dana je nosi[o] kariranu košulju, keper pantalone i pilotske naočari, dašak karmina i ružičasti bejzbol kačket preko kose koja [mu] je već prelazila ramena. „Pogledaj me”, zavapi[o] je. „Bedno se osećam u muškoj odeći, a opet sam prestravljen mišlju da izađem u javnost u haljini, a ove namazane usne i ružičasti kačket, kakav mali i tužni ubogi gest.” Ponovio sam ono što su [mu] svi govorili, korak po korak, tranzicija je čarobno putovanje sačinjeno od hiljadu i jedne noći, a [on] je samo odmahnu[o] glavom. „U mom slučaju nema čudotvorne formule otvori se, Sezame. Ni besmrtnog pripovedača koji će ispričati moju patetičnu priču.” Sačekao sam da čujem nastavak, koji je očigledno sledio. „Sada me svake noći opsedaju snovi u kojima vidim hidžru iz mog detinjstva, obučenog kao Majki Džekson, kako pravi piruete po ulici, kako lupa na prozor mojih kola, vrišteći: pleši sa mnom. Kad se probudim, mokar sam od hladnog znoja. Istina glasi da znam šta mi taj hidžra govori, taj muškarac-žena kaže da moram da idem na sve ili ništa. Ako to hoćeš da uradiš, moraš da ideš do kraja. Operacija, sve po redu, kao pravi hidžra. Bilo šta manje nije pošteno, to je kao da se oblačiš kao Majki, a zapravo si samo seksualni radnik na plaži Čaupati. Ali... o bože! Istina glasi da sam previše slab, previše uplašen, jebeno prestravljen”, reka[o] je. „Apu je možda imao sreće.”
Osvrnu[o] se oko sebe. „Gde smo to?”, upita[o] je. „Izgubljen sam.”
Vratio sam [ga] nazad do stana. I tako [ga] danas pamtim, nasukan[og] na klupi između ulica koje se pružaju u osam različitih pravaca, svesn[og] da ne može da završi kao heroj u svom privatnom ratu, dok automobili nadiru ka [njemu] i od [njega], a [on] nikako ne uspeva da odabere pravac, jer ne zna koji od njih vodi kući.

Na kraju su ubili Zakarijasena, ta vest je odjeknula u večernjim vestima i Rija se smirila, praktično istog časa, kao da je neko pritisnuo prekidač, samo je odahnula od olakšanja i zajedno s vazduhom izbacila sve to ludilo iz sebe i ponovo postala ona stara prava Rija, spasena od svoje sumanute kopije rođene iz straha, i ta Rija se sad na sve strane izvinjavala zbog svog privremenog bezumlja; sad sam se vratila u normalu, govorila je, ne brinite zbog mene. I mi smo uskoro, naravno, stvarno prestali da brinemo. I tako smo svi odreda, osim D Golden [a], zaboravili na pištolj.

Stig[ao] je pred Zlatnu kuću u punom sjaju, izašavši iz zadnjeg dela Dajmlerove limuzine, promišljeno odabrane da podseća na vozilo u kome su Goldenovi stigli u Makdugalovu ulicu da okupiraju svoj novi dom. Šofer u livreji je pridržao vrata i spustio male stepenice kako bi D-[ova] stopala u cipelama s visokom zakrivljenom štiklom, marke Valter Štajger, mogla bez greške da se prizemlje na pločnik. [On] - čekajte malo! - sad je postalo primereno da promenimo zamenice, da naprosto upotrebimo reči ona i nju i njeno - i tako, dakle, ona je nosila dugu grimiznu Alajinu večernju haljinu, iznad koje su slapovi njene kose zavodljivo svetlucali na suncu, a u ruci je držala malu draguljima ukrašenu tašnu marke Muavad. I tako, obučena da ubije, dodavši ključ šoferu da joj otključa ulazna vrata, D Golden je poslednji put ušla u kuću svog oca - u stvari, možda prvi put kao ono što je stvarno bila - kao odraz svog pravog ja, onog ja od čijeg je ispoljavanja oduvek strahovala, i koje je uspela da oslobodi tek posle velikih muka.
Neron je stajao u podnožju stepeništa, zajedno s gospođom Brbljivom i gospođom Osornom, po jednom sa svake strane, sevajući očima. „Kraljevska deca rađaju se da bi ubila svoje očeve”, rekao je. „Takođe, ta odeća pripada mojoj supruzi.”
Vasilisa Golden je izašla i stala pored svog muža. „Dakle, to je lopov kog sam tražila”, rekla je.
D nije podigla pogled ni odgovorila. Graciozno je projezdila kroz kuću, prišla francuskom balkonu i izašla u Vrtove. Ah, kakav je samo prizor usledio. Kao na tajni mig, zavese na svim prozorima usplahireno su zalepršale. Kao da su svi koji su živeli u Vrtovima želeli da je ošacuju. Ali D uopšte nije obraćala pažnju na to, samo je prišla klupi gde je nekad, godinama unazad, sedeo njen brat Petja, zabavljajući svojim pričama decu iz komšiluka. Sela je na klupu, spustivši ukradenu tašnu na krilo i sklopivši šake preko nje - Rijinu tašnu! - a onda je zatvorila oči. Deca su se igrala u Vrtovima, trčkarajući tamo-amo, a njihova vriska i smeh orili su se kroz tišinu. Nikud nije žurila. Mogla je da sačeka.
Vito Taljabue, ostavljeni rogonja, izašao je da joj iskaže svoju solidarnost, pozdravivši njenu hrabrost i čestitajući joj na modnom ukusu, a onda više nije znao šta još da kaže. Ona je graciozno zaklimala glavom, prihvativši pozdrav i čestitke, i pokazavši mu da može da se udalji. Baron od Selinuntea je odstupio, koračajući unutraške, kao da je u prisustvu kraljice, kao da bi okretanje leđa predstavljalo ozbiljnu povredu protokola, i kad se sapleo na napušten šareni plastični tricikl, koji je neko dete tu zaboravilo, to je undo blago komičnu notu u inače ozbiljan trenutak. D-ine usne su se izvile u mah, ali definitivan smešak, a onda je, mirna i neužurbana, nastavila da meditira.
U filmu bih njenu mirnoću presekao scenom ubrzanog kretanja, Rija kako se vraća kući, kako zatiče otvoren orman s razbacanom odećom, i primećuje da je tašna s pištoljem nestala, i pronalazi poruku ostavljenu na toaletnom stočiću, samo jedan list papira presavijen napola: a onda punom brzinom izleće na ulicu, doziva taksi, ali nijednog nema, onda se konačno pojavljuje jedan koji ne staje, i potom konačno uspeva da zaustavi jedno vozilo.
Kad su se mališani konačno razišli svojim kućama, da jedu ili da se odmore, ili šta god da su deca radila tih dana ispred ma koje vrste ekrana, D Golden je otvorila oči, ustala s klupe i počela da šeta Vrtovima.
A Rija za to vreme sedi u taksiju, preklinjući šofera da požuri, a on zlovoljno odgovara: sedite mirno, gospođo, vi ste putnica, a ja sam vozač, pustite me da radim svoj posao. Ona se utučeno naslanja na sedište i zatvara oči (prelaz na scenu u Vrtovima, gde D reprizno otvara oči), a na zvučnom zapisu čujemo D-in glas kako čita samoubilačku poruku.


D GOLDEN (nasnimljen glas)

Nisam se odlučila na ovaj korak zbog teškoća koje mi je život nametnuo. Već zbog toga što nešto nije u redu s ovim svetom, nešto što ga za mene čini nepodnošljivim. Ne mogu da kažem štajetačno posredi, ali ljudski svet ne funkcioniše kako treba. Ravnodušnost koju pokazujemo prema drugim ljudskim bićima. Nedostatak dobrote i ljubaznosti. Sve to je duboko razočaravajuće. Ja sam strastveno ljudsko biće, ali ne znam kako više da pružim ruke ka bilo kome. Ne znam ni kako tebe da dodirnem, Rija, mada si ti najdivnija osoba koju poznajem. U Starom zavetu, Bog je uništio Sodomu, ali ja nisam Bog i ne mogu da uništim bilo koji grad. Mogu samo da se sklonim što dalje. Ako su Adam i Eva došli na svet u Rajskom vrtu, onda je prikladno da ja, koja sam istovremeno i Eva i Adam, takođe napustim svet u jednom vrtu.
Razmišljam o Morisu Roneu u filmu Luja Mala Lutajući plamen (1963), koji takođe korača kroz svoj grad Pariz, noseći oružje, razočaran u ljudski rod, neumoljivo grabeći ka samoubistvu.
Prošla je čitavom dužinom Vrtova, polako, formalno, s kraja na kraj, a onda, direktno preko puta Neronovog imanja, preko puta svog bivšeg doma, i ispred kuće koja je nekad bila dom moje porodice, okrenula se s grandioznošću kraljice. Potom je krenula nazad i negde na pola puta zastala i otvorila tašnu.
I pošto je to film, na tom mestu je neophodno da Rija izleti kroz francuski balkon Goldenovih i počne očajnički da vrišti.
RIJA

Ne.


Svi prozori su odjednom postali načičkani licima. Stanovnici Vrtova, potpuno zaboravivši na diskreciju, zurili su kroz staklo, hipnotisani nadolazećim užasom. Nakon vriska Rije Z, niko nije progovorio, a i Rija je takođe ostala bez reči. Bilo je nečeg gladijatorskog u držanju D Golden u tom trenutku, stajala je kao ratnica koja čeka na presudu imperatorovog palca. Ali ona je sad bila vlastiti imperator i već je presudila samoj sebi. Polako, promišljeno, obavijena samoćom svoje odluke, sa spokojem koji donosi jasnoća finalnog uvida, izvadila je kolt sa sedefnom drškom iz tašne ukrašene draguljima, prislonila vrh cevi uz desnu slepoočnicu i opalila.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:53 pm


27


Grčka flota morala je da zaplovi ka Troji da bi vratila nevernu Jelenu, a da bi grčki brodovi imali povoljne vetrove, morao se umiriti bes boginje Artemide, što je postignuto žrtvovanjem Ifigenije, Agamemnonove kćeri, nakon čega će njena ožalošćena majka Klitemnestra, Jelenina sestra, sačekati da se njen muž vrati iz rata i potom ga ubiti, a njihov sin Orest će potom ubiti svoju majku da bi osvetio očevu smrt, a Furije će potom početi da proganjaju Oresta, i tako dalje. Tragedija je predstavljala prispeće neumoljivog u ljudske živote, a ta neumoljiva sila mogla je biti spoljašnja (porodična kletva) ili unutrašnja (karakterna mana), ali bi događaji u oba slučaja krenuli neizbežnim tokom. Ali ljudska priroda je bar delimično pokazivala poriv da se suprotstavi ideji neumoljivog, mada je bilo toliko reči kojima se označavala ta supersila koja je pokretala tragediju, reči kao što su sudbina, kismet, karma, udes, tako moćne na svim jezicima. Takođe, ljudska priroda je bar delimično bila sklona da insistira na ljudskoj volji i delanju i da veruje da upliv slučajnosti u ljudske poslove predstavlja bolje objašnjenje za neuspehe te volje i delanja od postojanja nekog predodređenog i neodoljivog obrasca utkanog u narativ. Lakrdijaška odora apsurda, ideja o besmislu života, za mnoge od nas je predstavljala privlačniju filozofsku odeću od turobnih tragičarskih halja, koje su, kad bi bile odenute, odmah postajale i dokaz i posrednik usuda. Ali još jedan od aspekata ljudske prirode - jednako snažna osobina kontradiktorne ljudske životinje kao i njena suprotnost - bilo je fatalističko uverenje da zaista postoji neki prirodni poredak stvari i bespogovorno prihvatanje karata koje vam je sudbina dodelila.
Dve urne s ljudskim pepelom na radnom stolu Nerona Goldena: da li je tu na delu bila tragička neumoljivost ili naprosto strašna i dvostruko nasumična nesreća? A poremećeni Džoker, koji se njihao s fasade Empajer stejt bildinga, bacajući pohlepne oči na Belu kuću: da li je on predstavljao posledicu izuzetnog spleta nepredvidivih nesrećnih okolnosti ili otelotvorenje osmogodišnje bestidnosti, koja je s njim dostigla svoj vrhunac. Da li je to bila tragedija ili slučajnost? Da li je postojala neka putanja za bekstvo, bilo za unesrećenu porodicu ili unesrećenu zemlju, ili je bilo mudrije da se zavalimo na naslon i prihvatimo svoju sudbinu?
Neron Golden je svakodnevno provodio sate sam za svojim stolom, zureći u pepeo svojih sinova, kao da je u njemu tražio odgovor. Da bi ublažila njegovu tugu, Vasilisa mu je donosila vesti o napredovanju malog Vespazijana, njegovim prvim recima, prvim koracima, ali je starac bio neutešan. „Pogledam u njega, pogledam u Petju, i pitam se ko je sledeći”, rekao je. Vasilisa je na to žustro odgovorila: „Što se tiče mog sina, on je bezbedan. Štitiću ga vlastitim životom i izrašće u snažnog i izvrsnog muškarca.” On ju je pogledao iz svoje stolice blago prekorno, ali i ranjivo, pa čak i sa slabošću u očima. „ A moj Petja?”, rekao je. „Zar nećeš i njega da štitiš?" Ona je prišla i spustila ruku na njegovo rame. „Mislim da je Petjina kriza prošla”, objavila je. „Najgore se već desilo, a on je još s nama i uskoro će mu biti bolje, ponovo će biti kao pre.”
„Kad sinovi umru pre svog oca”, prozborio je, „to je kao da noć padne dok je sunce još na nebu.”
„Tvoja kuća ima novo sunce koje je obasjava, krasnog mladog princa”, rekla je ona, „i zato su pred nama blistavi dani.”
Leto se završilo. Višenedeljni toplotni talas se povlačio pred oblačnošću i vlagom. Grad je vrcao od septembarske magije, prešavši u svoju jesenju inkarnaciju, ali Sučitra i ja smo u to vreme bili na filmskom festivalu u Teljurajdu. Naš serijal intervjua o klasičnim filmskim trenucima postepeno se pretvorio u prilično dobar dokumentarne Najbolji delići, u kome su se pojavljivali neki stvarno impresivni likovi i govorili o svojim omiljenim filmskim scenama, i to ne samo Verner Hercog već i Emir Kusturica, Mihael Haneke, Džejn Kempion, Ketrin Bigelou, Doris Derije, Dejvid Kronenberg, i, u svom poslednjem intervjuu, Abas Kijarostami, koji nas je, nažalost, nedavno napustio - i tako smo prošli selekciju i bili pozvani da sa svojim filmom dođemo na prestižnu kinematografsku vikend-gozbu uoči Praznika rada, u mali grad smešten među planinama Kolorada, na mesto gde su Buć Kasidi i Sandens Kid opljačkali svoju prvu banku, i gde su dobroćudni (i ne tako dobroćudni) duhovi Čaka Džounsa, Duška Dugouška i Patka Daće motrili na sve nas. Čak i tamo, u tom kinematografskom raju, razgovor se povremeno doticao mrtvih, u toj godini kad su nas napustili Čovek sa Zvezda, Purpurni, Lovac na Jelene, Mladi Frankenštajn („to je Fraaankenstiiin!”), R2D2, Ptica na Žici i Najveći.41 Ali imali smo filmove - La La Land, Dolazak, Mančester na Moru - koji su zaokupili naše oči i umove pa se smrt smestila u zadnji red, bar dok je festival trajao, jer je stvarni život, kao što smo svi dobro shvatali, bio besmrtan, stvarni život je besmrtna stvar koja šija u tami tamo gore na srebmastom ekranu.
Po povratku u grad, u stanju nesmanjene euforije zbog dobrog prijema našeg filma u Teljurajdu, otišao sam da Neronu izjavim saučešće, noseći se mišlju da ga pozovem u Ruski čajni salon na votku i blinje, da mu se odužim za ono brižno nalivanje alkoholom u danima kad sam ja ostao siroče. Priznajem da sam bio previše razdragan zbog trijumfa među Stenovitim planinama i da se možda nisam dovoljno potrudio da usvojim dolično ožalošćen stav u toj kući koja je postala žrtva učestalih katastrofa, ali kad sam ušao u rezidenciju Goldenovih i zatekao velikog Nerona kako u dnevnoj sobi pije čaj serviran na vrhunskom porcelanu, u društvu apokaliptičnog probisveta koji me podsećao na Klausa Kinskog, po svoj prilici ozbiljno shvatajući njegovo trabunjanje, morao sam da prasnem u smeh jer je taj jeftini Fickaraldo, koji je na glavi nosio olinjali cilindar i glasno srkao čaj iz šolje od retkog majsenskog porcelana, takođe neodoljivo podsećao na Ludog Šeširdžiju, dok je Neron, koji se pažljivo naginjao ka njemu, delovao kao slika i prilika Martovskog Zeca.
Moj smeh je naterao Kinskog da se naprasno uštoglji, što sam, na osnovu dugog druženja sa delima P. G. Vudhausa, protumačio kao gest duboke ozlojeđenosti. „Nešto vam je smešno?”, upitao je sa strogoćom neke od znamenitih tetaka Bertija Vustera. Ja sam brže-bolje odmahnuo rukom: ne, ne, nipošto, i naterao sebe da se obuzdam.
„Nema ničeg smešnog u onome o čemu ovde besedimo!”, zagrmeo je Kinski, preusmerivši pažnju na domaćina. „I evo sad na zemlju sedoh da pripovedam o tužnoj smrti kraljeva.” Reči Šekspirovog Ričarda Drugog čudno su zvučale na usnama američkog skitnice, koji se baškario na stolici u stilu Luja XV, pijuckajući crni lapsang čaj iz majsenske šolje, ali nema veze. „Sedi, Rene”, rekao je Neron, pokazavši mi da priđem i potapšavši mesto na sofi. „Uzmi malo čaja i čuj ovog čoveka. Vraški dobro pripoveda, kad ti kažem.” U Neronovom držanju bilo je neke slatkoće koja je delovala uznemirujuće. Osmehnuo se, ali taj osmeh je više ličio na pokazivanje zuba nego na izraz zadovoljstva. Glas mu je bio blag, ali to je bila samo baršunasta rukavica, koja je skrivala bolnu sirovost njegovih misli.
„Ovo neće izaći na dobro”, odjednom je rekao Kinski, a šolja mu je zadrhtala u ruci. „Planina zla je viša od najviše zgrade, a oružje je oživelo. Čujem kako Amerika vapi: gde je Bog? Ali Bog je pun gneva jer ste odstupili od njegovog puta. Ti, Ameriko!" Tu je, nekim čudom, uperio prst direktno u Nerona. „Ti si odbacila Boga i on te sad kažnjava.” - „Odbacio sam Boga i on me sad kažnjava”, ponovio je Neron, i kad sam skrenuo pogled ka njemu, video sam da mu u očima svetlucaju prave suze. Taj otvoreno bezbožni čovek, gurnut u tešku krizu, pozvao je u svoj dom prodavca magle, čiji je dah bazdio na viski, i dopustio sebi da nasedne na njegovu iščašenu eshatologiju. Odem na pet dana, pomislio sam, i kad se vratim nazad, svet se već opasno naherio na svojoj osi. „Nerone”, zaustio sam, „ovaj čovek...” Ali on je samo odmahnuo rukom. „Hoću da ga čujem”, odlučno je rekao. „Hoću da čujem sve što ima da kaže.”
I tako smo prešli s Rima na Grčku, i čovek koji je za sebe odabrao ime poslednjeg od dvanaest Cezara sad je bio ulovljen u njujorškoj verziji Kralja Edipa, očajnički tražeći odgovore, u društvu vlastitog slepog proroka Tiresije, koji je, naravno, najavljivao veliku nesreću. Kinski je nastavio da grmi, ali meni je njegovo trabunjanje već izašlo na uši pa sam se naprosto isključio.
Tada se Vasilisa pojavila pred vratima i okončala predstavu. „Dosta!rekla je zapovednim tonom, a njen prst, uperen u Kinskog, bio je dovoljan da ga ućutka i pretvori u makovo zrno. Bilo je kao u naučnofantastičnom filmu, kao munja moći koja izbija iz prsta Darta Sidijusa. Šolja je opasno zadrhtala u rukama skitnice, ali je on uspeo bezbedno da je spusti i nervozno skočio na noge. „Može neki dolarčić?" Uprkos svemu, zadržao je dovoljno drskosti. „Kao skromni honorar?” - „Odlazi!”, odvratila je ona, „ili ćemo zvati pandure da ti oni isplate honorar!”
Kad je skitnica otišao, Vasilisa se okrenula ka Neronu i obratila mu se zapovednim glasom sestre Rečed42, tonom koji je odisao istim autoritetom koji je primenila i na Kinskog.
„Nemoj to više da radiš”, rekla je.
Oh, pomislio sam. Mi jesmo u kukavičjem gnezdu.

U svojoj pripovesti dosad se nisam osvrtao na Neronove redovne izlete do apartmana na Jorkovoj aveniji, gde se sastajao sa svojom omiljenom prostitutkom madmoazel Lulu. Što se mene tiče, ja nikad u životu nisam video unutrašnjost bordela, i nikad nikom nisam platio za seks, što možda svedoči o mojoj moralnoj čednosti - ali s druge strane, i naivnoj bezazlenosti, i izvesnoj manjkavosti u priči o mojoj muževnosti. Zbog neiskustva na tom polju bilo mi je teško da u svojoj mašti pratim Nerona u tim pohodima, uz kakva god uzana stepeništa obasjana crvenim sijalicama, koja su vodila u kakve god ušuškane i mirišljave budoare; znao sam da je to oduvek bio sastavni deo njegovog zrelog života i da je, pre nego što je upoznao sadašnju suprugu, umeo da se hvališe tim podvizima najvećim smutljivcima iz svog pokeraškog kružoka, dvojici srebrnih lisaca koji su se možda zvali Karlhajnc i Đambolonja, ili možda Karl Oto i Đambatista, zaboravio sam - u svakom slučaju, dvojica plejboja, jedan nemačkog, a drugi italijanskog porekla, politički ultrakonzervativci, sile Osovine za kartaškim stolom, u kožnim jaknama i s drečavim kravatama, čije su bogate supruge preminule pod čudnim okolnostima ostavivši im sav svoj novac. Što se ticalo praktičnih aspekata druženja s plemenom kol-gerli, sva trojica su imali istovetno mišljenje: takve cure si mogao da uglaviš između dva sastanka i nisi morao da pamtiš kad je kojoj rođendan, i mogao si sve da ih zoveš istim nadimkom, madmoazel Điđi, mile Vragolanka, mile Kolačić, mile Lulu. Imena kojim su se te cure predstavljale ionako su bila lažna. I da se izrazimo jezikom marketinga, u tome je bio njihov JTP, njihova jedinstvena trgovinska pogodnost, to što su za određenu cenu bile spremne da urade sve što poželiš i da posle toga drže jezik za zubima. U pokeraškim noćima Neron i dvojica plejboja, Karl Fridrih i Đansilvio, razmetali su se seksualnim podvizima koje su, na njihov podsticaj, izvodile raskalašne dame lakog morala, hvaleći njihovu atletsku snagu, gimnastičku gracioznost i akrobatsku savitljivost. Samo je Neron pričao o inteligenciji svoje bludnice. „Ona je filozof”, rekao je. „Kod nje odlazim po mudrost.” To bi nateralo Karla Teodora i Đambenita da prasnu u grohotan smeh. „I jebačinu!”, uglas bi zanjakah. „Da, i jebačinu”, potvrdio bi Neron Golden. „A filozofija mi dođe kao bonus.” Hajde, pričaj, povikali bi oni, podeli s nama mudrost svoje kurve. „Na primer”, odgovarao je Neron Golden, „ona kaže: dozvoljavam ti da kupuješ moje telo jer vidim da nisi prodao svoju dušu.” - „To nije mudrost”, odvratio bi Đanluka. „To je laskanje.” - „Takođe priča o stanju u svetu”, nastavio bi Neron, „i veruje da dolazi velika katastrofa i da samo iz totalnog kolapsa može da se rodi nov poredak.” - „To nije mudrost”, rekao bi Karl Ingo. „To je lenjinizam.” A onda bi svi prasnuli u još urnebesniji smeh i zagrmeli: „Uzimaj karte!”
Sad kad je snaga počela da ga izdaje - i kad su, po opštem priznanju, mentalne funkcije počele da mu slabe - Neron je ređe išao u grad kod svoje odabrane dame. Ali ju je i dalje posećivao, povremeno, možda zato da bi slušao njene teško naučene istine, na istovetan način kao što je bio voljan da sluša trabunjanje probisveta Kinskog. Nakon stravičnog dvostrukog gubitka bio je izgubljen u magli besmisla i očajnički pokušavao da pronađe način da natera svet da ponovo poprimi bar malo smisla. I dalje je mogao prilično dobro da funkcioniše, sve dok je bio među ljudima koje je poznavao. Uspostavio je dobar odnos s tipom koji je vozio limuzinu, Haićaninom s androginim imenom Klod Mari, koga je unajmio na trajnoj osnovi, smatrajući ga kompetentnim i dovoljno diskretnim, i tako je sada mogao komotno da putuje od Makdugalove ulice do Jorkove avenije, da obavi posao zbog koga je došao i da se potom bez bilo kakvih problema vrati nazad. Međutim, jednog naročitog dana, koji zahteva da bude pomenut, Klod Mari je morao da se pojavi pred sudom kao jedna od strana u ogorčenoj brakorazvodnoj parnici, pa je kao zamenu poslao svoju tetku Mercedes Bene. Naravno, tetka Bene je imala i pravo ime, kreolsko-francuskog porekla, ali ga se više niko nije sećao. Automobilsko ime koje je sada nosila predstavljalo je počasnu titulu koju su joj nadenuli rođaci, iz divljenja i poštovanja. U svoje dane, tetka Mercedes je bila dobra i vešta šoferka, ali je pod starost postala ekscentrična. Vožnja je bila hirovita pa je Neron stigao pred vrata madmoazel Lulu prilično uzdrman.
„Zdravo, budalice”, rekao je. Tako ju je zvao od milja. „Stigla je tvoja budaletina.”
„Tužan si”, rekla je ona s lažnim francuskim akcentom, koji je tako godio njegovim ušima. „Možda da te malo kaznim i da ti mene malo kazniš pa ćeš se bolje osećati comme toujours?”
„Moram malo da sednem”, rekao je on. „Čudna vožnja. Da, priznajem, baš sam se uplašio.”
„Smrt ti ne izbiva iz glave, chert”, rekla je ona. „Što je potpuno razumljivo. Dvaput slomljeno srce ne može brzo da zaceli.”
Nije znao ko je ta žena bila van sobe s crvenom sofom i zlatnim prekrivačem, niti je mario da sazna. To što jeste bila u toj sobi bilo je dovoljno za njegove potrebe. Ispovednici i filozofi, to je bilo ono što je tražio. Seks, koji je u poslednje vreme ionako postao problematičan, bio je u drugom planu. Neko svetlo se ugasilo u njemu i polna uzbuđenost je sad delovala kao nostalgičan grad u zemlji koju je ostavio iza sebe. „Zašto se to desilo?”, upitao je. „I šta to znači?”
„Život je jeftin”, odgovorila je ona. „Kao što si onomad rekao gospodinu Gorbačovu.”
„Rekao sam da Rusi tako misle. Ali ja sam star čovek i život mi neminovno postaje dragocen, zar ne?”
„Jedan dečak je ubijen jer je prodavao cigarete na ulici - paf! Jedna devojčica je ubijena jer se igrala plastičnim pištoljem na dečjem igralištu-puf! Šezdesetoro ljudi je pokošeno u Čikagu na Dan nezavisnosti - ta-ta-ta! Neki bogati klinac koknuo je svog oca jer mu je smanjio mesečni džeparac - cap!
Jedna devojka je otišla da đuska i zamolila nepoznatog tipa da prestane da se pribija uz njenu zadnjicu, a on je potegao pištolj i razneo joj glavu - evo ti, kučko, umri! A nisam čak ni stigla do Zapadne obale. Tu comprends?‘
„Nasilje postoji. Svestan sam toga. Ali i dalje ostaje pitanje vrednosti.”
„Misliš, kad ste u pitanju ti i oni koje voliš, možeš da napraviš izuzetak. U tom slučaju, oni moraju biti u začaranom krugu u kome užasi sveta ne mogu da ih dotaknu, a ako se to desi, to je zbog neke greške u pređi stvarnosti.”
„Sad si neprijatna. Šta ti znaš o tome.”
„I ja sam svakog dana sve bliže smrti nego ti, dragi moj, mada si ti veoma star”, rekla je ona popustljivim tonom, nežno ga zagrlivši. „A pošto sam tvoja budalica, mogu da ti kažem istinu.”
„Veruj mi”, rekao je on, „poznajem smrt mnogo bolje nego ti. Život je ono što ne uspevam da zgrabim.”
„Ja bih radije zgrabila ovo”, rekla je ona i tema se naprasno promenila.
Nakon odrađenog posla, stvari su se još više pogoršale, jer tetke Mercedes Bene nije bilo nigde na vidiku. Kasnije se ispostavilo da je parkirala limuzinu iza zgrade i zaspala, a slušalica povezana s mobilnim ispala joj je iz uva pa nije čula da telefon zvoni. Neron je uspaničeno pozvonio na vrata madmoazel Lulu, usplahiren do koske, ne znajući kako da reši situaciju, pa je Lulu morala da siđe i da pozove žuti taksi, da uđe u kola s njim i da ga vrati kući. Kad su stigli do Makdugalove ulice, on se i dalje tresao kao prut, a ona je ispustila dubok uzdah, napustila kola, pomogla mu da izađe i pritisnula zvono. Madmoazel Lulu je bila visoka i upečatljiva žena, poreklom iz mesta koje je široko definisala kao Indokinu, i ostala je savršeno pribrana kad se Vasilisa Golden pojavila pred vratima. „Gospođo”, rekla je, „vaš muž se ne oseća dobro.”
Nakon kratke tišine, Vasilisa je odgovorila grubim i promuklim glasom. „Reci mi”, prozborila je, „da li još može da mu se digne?”
„Ako to sami ne znate, gospođo”, odgovorila je madmoazel Lulu, krenuvši ka kolima, „ja vam to sigurno neću otkriti.”


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:53 pm


28


Samerset Mom napisao je dramu Šepi (1933) u kojoj Smrt pripoveda sledeću priču: „Bio jednom jedan trgovac iz Bagdada, koji je poslao svog slugu na pijacu da kupi namirnice, ali se sluga ubrzo vratio nazad, prebledeo i uzdrhtao, i rekao: Gospodaru, baš sad dok sam bio na pijaci, jedna žena me munula laktom u gužvi, i kad sam se okrenuo, video sam da je ta žena koja me gurnula bila Smrt. Pogledala je u mene i napravila onaj preteći gest. Zato te molim da mi pozajmiš svog konja, da odjašem daleko od grada i da izbegnem svoju sudbinu. Otići ću u Samaru i Smrt me tamo neće pronaći. Trgovac mu je pozajmio konja i sluga se popeo na njega, podbo ga mamuzama, a konj je pojurio najbrže što je mogao. Trgovac se potom spustio do pijace i video me kako stojim među svetinom pa je prišao i rekao mi: Zašto si pred mojim slugom napravio onaj preteći gest kad si ga jutros video? To nije bio preteći gest, već izraz iznenađenja. Zapanjio sam se što sam ga sreo u Bagdadu, jer večeras s njim imam zakazano u Samari.”
Mislim da smo svi osećali da će uslediti još jedna smrt. Tih poslednjih nedelja nisam često viđao Petju, možda ga nije viđao niko osim Australijanca, ali čvrsto verujem da je i on to predosećao, da je video Smrt kako mu preti na pijaci i očajnički želeo da je izbegne, pokušavao da se popne na pozajmljenog konja i odgalopira u Samaru, verujući da beži od onoga čemu je zapravo jurio u susret. Poslednji od trojice Neronovih sinova, koji su sa svojim ocem došli u Ameriku okruženi oreolom kraljevske veličine, delujući istovremeno tako moćno i tako čudno, u smrti svoje braće pronašao je motivaciju koja mu je bila potrebna da bi opstao, i uložio je ogroman napor da svoj život povuče nazad, da ga vrati na ispravan kurs, da okrene leđa Smrti i pruži ruke ka životu.
Mačka je predstavljala Neronovu ideju. On je negde čuo, ili primio poruku s nekog mesta iz tog neprestano naklapajućeg informatičkog multiverzuma, da druženje s mačkama može da pomogne autističnim odraslim osobama: i postao uveren da bi neki mačkoliki kućni ljubimac mogao da bude spas za Petju. Gospođa Osorna i gospođa Brbljiva su, ne časeći ni časa, pronašle fotografije trenutno raspoloživih maca na internetu, i čim je ugledao belog planinskog risa, Neron je zapljeskao rukama i rekao: „To je ono što tražim.” Brbljiva i Osorna su pokušale da ga ubede da je planinski ris pre divlja zver nego kućni ljubimac, i zar ne misli da bi Petja bio srećniji s finom debelom i lenjom dugodlakom persijanerkom čokoladne ili plave boje, ali on je ostao neumoljiv u svom novom konfuznom maniru, i one su na kraju digle ruke i otišle u grad do radnje za mačke i donele to čudovište kući. Ispostavilo se da je Neron dobro poznavao svog sina. Petja se momentalno zaljubio u divlju mačku i dao joj ime Leo, mada je to bila risica, privio je uz grudi i zajedno s njom nestao u sobi plavičaste svetlosti. To je bila mačka koja je mogla da skoči i uhvati pticu u letu, čije je predenje zvučalo kao grmljavina, i koja je nekako, instinktom divlje zverke, umela da napipa put kroz džunglu Petjine unutrašnje agonije i pronađe ono dobro mesto u njegovom srcu. Noću, kad bi kuća utonula u tišinu i kad su samo duhovi mrtvih šetali hodnicima, mačka je tiho pevala Petji na uvo, dajući mu ono što je odavno izgubio: blaženi dar sna.
Svet izvan uklete kuće sve više je podsećao na laž. Izvan kuće se nalazio Džokerov svet, ono što je u Americi počelo da se definiše kao realnost, što će reći, svojevrsna radikalna neistina: foliranje, kič, zadrtost, vulgarnost, nasilje, paranoja; i stvorenje koje nas je gledalo odozgo, iz svoje mračne kule, stvorenje s belom kožom, zelenom kosom i jarkojarkocrvenim usnama. Unutar Zlatne kuće glavna tema bila je krhkost života, naprasnost smrti i lagano fatalno vaskrsnuće prošlosti. Ponekad, u noćnim satima, moglo se videti kako Neron Golden stoji u mraku ispred sobe svog prvorođenog sina, povijene glave, sklopljenih šaka, u pozi koja je - da Neron nije bio opštepoznat kao nevernik - mogla da podseća na molitvu. Na oca koji preklinje svog sina: nemoj i ti, molim te, živi, živi.
Nismo znali odakle će smrt doći. Nismo slutili da je ona, makar jedanput, već bila u toj kući.
Nakon što bi okrenuo leđa i napustio zatvorena vrata sinovljeve sobe, Neron bi se vratio u svoj kabinet, uzeo Gvadanjinijevu violinu iz kutije i zasvirao Bahovu Čakonu. S druge strane zatvorenih vrata, Petja je uživao u naklonosti belog risa, a njegovo pijančenje se donekle - ali samo donekle - smanjilo. I više nije ispuštao prestravljene urlike dok je spavao.

U parnici sa Sotovočeom došlo je do iznenadne nagodbe na dvadeset pet procenata prvobitnih potraživanja. Frenki Sotovoče nije bio dobro. Imao je zdravstvene probleme, poremećaj srčanog ritma, a ispod medicinskog aspekta krila se i bolest duše. Sjaj u njegovim očima je zamro, a prepoznatljivo teatralno mahanje rukama svelo se na klonulo mlataranje. Ubahina smrt ga je ozbiljno pogodila. Bilo je očigledno da je duboko u duši bio zaljubljen u nju, ali kad je shvatio da se ona opasno zagrej.ala za Apua, sebi nije dopustio da obelodani svoja osećanja. Mada je to bilo čudno za čoveka koji je svoje dane provodio u zaštićenom umreženom umetničkom svetu, zračeći ekstrovertnom dobrodušnošću, galerista je vodio tajanstven i često usamljenički privatni život, nakratko u braku, bez dece, odavno razveden, boraveći u skupom apartmanu hotela Merser i tražeći da mu hranu dostavljaju u sobu kad god nije bilo neophodno da se pojavi na nekom umetničkom događaju. Mada je voleo da se druži, imao je malo prijatelja, i jednom je u Vrtovima zapodenuo razgovor s Vitom Taljabueom o njegovom ocu Bjađu i njegovom dugom zatočeništvu u Grand hotelu pod palmama u Palermu. „Vaš siroti roditelj je ispustio dušu u samoći, a njegovo telo nisu otkrili njegovi najmiliji, već jedan od hotelskih radnika”, rekao je. „Takva će biti i moja sudbina. Neko će doći da mi donese hamburger i čašu crnog vina i shvatiti da je zakasnio s poslednjom večerom.” Nakon Ubahine smrti više nije mogao da potiskuje dugo skrivana osećanja. Pošto se osvetnička plima povukla, prihvatio je činjenicu da su uništene skulpture bile adekvatno osigurane i da je njegova mulitmilionska tužba protiv Goldenovih proistekla iz turbulentnih osećanja. „Više mi nije stalo do tih para”, rekao je advokatima. „Dajte da to završimo.” Tih dana sam ga video samo jednom, na otvaranju izložbe Metjua Barnija u Gledstonu, i bio sam šokiran pramenom, bledilom njegovog lica i klonulošću duha. „Drago mi je što te vidim, mladiću”, pozdravio me zamlataravši rukom. „Lepo je videti da još postoje ljudi koji su puni goriva i koji jure dalje brzinom od sto milja na sat.” Shvatio sam da je govorio o sebi, da je njegov rezervoar prazan, da je vozio na rezervi. Pokušao sam da načnem temu koju on nije želeo da načne. „Bila je izuzetna žena”, rekao sam. On je delovao ljutito na svoj novi iznureni način. „I šta s tim?”, rekao je. „U smrti nema ničeg izuzetnog, to svi umeju. Umetnost je izuzetna jer to skoro niko ne ume. A smrt je samo smrt.”
Zajedno s okončanjem parnice došlo je i do okončanja Petjinog društvenokorisnog rada. Kao riba skinuta s udice, Petja je primetno živnuo. Napustio je sobu u pratnji terapeuta Leta, držeći mačku na prevoju desne ruke, i zatekavši svog oca kako stoji pred njim s izrazom tugaljive ljubavi, spustio je desnu šaku na Neronovo rame, odlučno mu pogledao u oči i rekao: „Svi ćemo biti dobro.” Ponovio je tu rečenicu trideset sedam puta, kao da retvituje samog sebe. Kao da je silom ponavljanja to mogao da pretvori u istinu. Da odagna Senku neposustajućim prizivanjem Svetlosti. Bio sam tamo tog dana jer mi je Petja nakon duže pauze poslao poruku s molbom da svratim do njega. Znao sam da je želeo svedoke i da je to bilo moje mesto u priči o Goldenovima. Bar do trenutka dok u Vasilisinom krevetu nisam prešao liniju koja izveštača razdvaja od učesnika. Kao novinar koji baca granatu iz rova, i ja sam postao vojnik; i stoga, poput svih vojnika, legitimna meta.
„Zdravo, luče”, rekao je kad sam stigao. „I dalje si najlepši muškarac na svetu.”
Slika koju sam tog dana video, s Petjom u središtu, ostala je urezana u mom umu kao neko grandiozno ulje na platnu, možda Noćna straža. Stajali smo pod Rembrantovom zlatnom svetlošću i luminoznim senkama osećajući se - ili sam samo tako umišljao - kao stražari u nekom zaraćenom svetu. Petja drži planinskog risa, u društvu snishodljivog Australijanca i svog oca, starca sa zbrčkanim čelom i širokim iskrivljenim osmehom. I sluge vire iz ćoškova na rubovima rama. Da li sam ja bio jedini koji je tog dana u kući Goldenovih čuo lepetanje fatalnih krila, proleptične uzdahe pogrebnika ophrvanog grižom savesti, lagano spuštanje zavese na kraju predstave? Sad pišem vodeći ogorčenu bitku s vremenom, moje reči gotovo u stopu prate ljude o kojima govore, pišem duplo, jer takođe konačno dovršavam svoj scenario o Goldenovima, svoju fikciju o tim ljudima koji su sami sebe pretvorili u fikciju, i ta dva počinju da se stapaju i prepliću, a ja više nisam siguran šta je stvarno, a šta sam izmislio. U domenu koji nazivam stvarnim, ne verujem u duhove i anđele smrti, ali oni prosto nadiru u to što izmišljam, kao rulja koja probija kapije stadiona na velikoj utakmici. Sedim na rasednoj liniji između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta, s po jednom nogom s obe strane pukotine, nadajući se da će odnekud prodreti nekakva svetlost.
Tog meseca u kući Goldenovih vladala je čudna atmosfera, kao da se vreme zamrzio, kao da se nešto čekalo, s likovima zatočenim na uljanoj slici, u zauzetim pozama, nesposobni da se pomere. A tamo napolju, na ulici, promicala je kužna povorka dvorskih luda i sumanutih klovnova s prorezima umesto usta, spodoba koje su plašile decu, ili povorka njihovih fantoma. Veoma malo ljudi je tvrdilo da su te jeseni u gradu bukvalno videli nekog jezivog klovna, ali su se na sve strane mogli videti dokazi njihovog prisustva, dokazi s klovnovskom perikom na glavi, glasine koje presreću prolaznike na ulici cerekajući se i mlatarajući veštičjim prstima i vrištavim glasom objavljujući smak sveta, poslednje vreme. Avetinjski klovnovi u nestvarnoj stvarnosti. Eshatološko ludilo koje hrli ka glasačkim mestima, i Džoker lično vrišti pred ogledalom, zlostavljač koji urla o zlostavljanju, propagandista koji optužuje čitav svet za propagandu, siledžija koji cmizdri kako ga drugi maltretiraju, prevarant koji upire iskrivljenim prstom u svoju rivalku, nazivajući je prevarantkinjom, dečja igra koja se pretvara u nacionalno ruglo, znam da sam takav, ali kakva si ti, dok sat postojano otkucava, dok američki zdrav razum bije bitku s američkim bezumljem, a ljudi poput mene, koji nikad nisu bili skloni praznoverju, šetaju naokolo s rukama nabijenim u džepove i ukrštenim prstima.
A onda se na kraju ipak ukazao - jezivi klovn.

Nakon dugog perioda otuđenosti, Vasilisa me je pozvala na razgovor. Odvela me je u Vrtove postaravši se da budemo van domašaja radoznalih ušiju. Nov prizvuk moći u njenom glasu govorio je da sebe i dalje doživljava kao oličenje Glavne Sestre, da je svima htela da stavi do znanja da je od sada pa nadalje ona ta koja drži uzde. „On više nije isti čovek”, rekla je. „Moram da se pomirim s tim. Ali ipak je otac mog deteta.” - Tek tako, skresala mi je to u lice, gledajući me pravo u oči! Bila je to smelost od koje zastaje dah. Osetio sam kako se crvena izmaglica diže. „Ako samo pokušaš da mi se suprotstaviš”, rekla je podigavši ruku pre nego što sam i stigao da zucnem, „narediću da te ubiju. Budi uveren da znam kome da se obratim.”
Krenuo sam ka kući. „Stani”, rekla je. „Ne želim da se naš razgovor ovako završi. Mislim, treba da mi pomogneš oko njega.”
Prasnuo sam u smeh. „Ti si stvarno neverovatno ljudsko biće”, rekao sam. „Ako si uopšte ljudsko biće. Činjenica da si kadra da nanižeš takve izjave jednu za drugom zaista je zadivljujuća. Ali to ne dokazuje da si pripadnica ljudske rase.”
„Shvatam da nas dvoje imamo određenih problema”, rekla je ona. „Ali Neron je tu potpuno nedužan. Zbog njega i tražim tvoju pomoć. Zbog njegovog bola i mentalnog propadanja. Koje se, doduše, odvija lagano, i lekovi donekle pomažu, ali krajnji ishod je neminovan. To je proces koji uzima maha. Plašim se za njega. Često ume da odskita u nepoznatom pravcu. Treba mi neko ko će ići s njim. Čak i kad ode kod te žene, hoću da budeš sa njim. On traži odgovore. Život mu se pretvorio u agoniju i želi rešenje za misteriju u kojoj se obreo. Ne želim da ih pronađe u njenom naručju.”
„Ne mogu to da prihvatim”, rekao sam. „Radim na filmu. Imam posla preko glave.”
„Ne želiš to da prihvatiš”, rekla je ona. „To je ono što mi zapravo kažeš. Postao si sebičan.”
„Možeš to da središ i na drugi način”, rekao sam. „Na raspolaganju imaš mnogo ljudi. Angažuj nekog. Ja nisam tvoj kmet”, oštro sam odgovorio. Nisam bio raspoložen da me muštra neko poput nje.
Na sebi je imala dugu belu haljinu, s uzanim gornjim delom, lepršavu ispod struka, s visokom kragnom od nabrane čipke. Naslonila se na drvo i istog časa sam pomislio na Elviru Madigan, glavnu junakinju istoimenog filma Boa Viderberga, žrtvu fatalne ljubavi koja šeta preko zategnutog konopca razapetog u šumi. Zatvorila je oči i prozborila glasom koji je podsećao na uzdah. „Sve ovo je obična šarada”, rekla je. „Porodično ime nije pravo ime. Madmoazel Lulu nije Lulu. Možda ni ja nisam ja, i možda je ta gospođa koju poznaješ kao moju majku samo neko koga sam unajmila da igra tu ulogu. Shvataš na šta mislim? Ništa nije stvarno.” Bile su to nasumične raštrkane misli i video sam da je, ispod te kontrolisane fasade, i ona bila u agoniji. „Samo je moje dete stvarno”, rekla je. „I preko njega ću na kraju stići do pravog mesta.” Odmahnula je glavom. „Dotad svi samo učestvuju u predstavi”, rekla je. „Možda čak i ti. Ti si postao nešto kao glavni ispovednik ove porodice, mada uopšte nisi sveštenik, i ko si zapravo ti, i šta hoćeš od nas, možda bi trebalo da postanem sumnjičavija, možda se u tebi krije Juda.” Tada je prasnula u smeh. „Izvini”, žustro je rekla odmakavši se od mene. „Svi smo na rubu nerava. Stvari će se jednog dana popraviti. I da, slobodno idi, budi sa svojom devojkom, koja nema pojma ni o čemu, i sigurno je bolje da tako i ostane.”
Naravno, to je bila još jedna od njenih pretnji, shvatio sam zureći za njom dok je odlazila. Neće „narediti da me ubiju”, ali će, ako bude neophodno, uništiti moju sreću rekavši Sučitri šta sam uradio. Znao sam da Sučitra to mora prvo da čuje od mene, pa kakva god cena bila. Morao sam da pronađem hrabrosti da joj kažem istinu i da se nadam da je naša ljubav dovoljno jaka da, uprkos tome, opstane.
A što se tiče Elvire Madigan, razmišljao sam, to je bio još jedan pseudonim. To nije bio pravi identitet zlosrećne akrobatkinje iz Danske. Hedviga Jensen, tako se stvarno zvala. Devojka sa sasvim običnim imenom.
Da: bio sam uvučen u izmišljeni svet Goldenovih i samo je istina mogla da me oslobodi.

Ris Leo bio je za Petju isto što i čarobno pero za Damba. S risom u naručju, ponovo je postao briljantni čudak koga smo nekad davno upoznali, osobenjak koji šeta kroz Vrtove glasno pričajući svakom ko je bio voljan da ga sluša i zasmejavajući decu. Jesen je bila blaga, čudesno lepa u tako ludo doba, pa mu je kaput ostajao u plakaru, ali je oko vrata nosio nehajno prebačen šal s prugama duginih boja, i paradirao je u frapantnoj odeći: bež odelu sa širokim reverima, u kojem se prvi put pojavio među nama, drečavozelenom trodelnom odelu iz perioda kad je pokušavao da prizove Oskara Vajlda, odelu s dvorednim zakopčavanjem boje crne čokolade, sa širokim kockama boje mlečne čokolade. U jednoj ruci je držao šejker, u drugoj čašu za martini, dok je teglica s maslinama stajala na klupi, kao i ranije. Međutim, pored teglice s maslinama sada je stajao ajped ka kome su klinci iz komšiluka gravitirali kao planete oko sunca, dok im je Petja pokazivao, i nagovarao ih da isprobaju, beta verzije njegovih najnovijih igrica. Te igrice su sad postale njegove priče, a deca su revnosno zaranjala u njih, putujući kroz svetove unutar njegove glave. Nekoliko lepih dana misli o smrti bile su gurnute u zapećak, a blistava knjiga života stajala otvorena na novoj stranici.

„Da li shvataš”, rekla je Sučitra, „da je to postala knjiga o tebi i da svi ti Goldenovi predstavljaju aspekte tvoje vlastite prirode.”
„Ne, to nije tačno”, pobunio sam se.
„Ali to je dobro”, nastavila je ona. „To filmu daje lični pečat. Svi likovi su objedinjeni u autoru. Kao kod Flobera. Madame Bovary, c’est moi.”
„Ali ja nisam umetnik”, rekao sam, „niti sam seksualno konfliktan, niti sam autističan, niti sam ruska sponzoruša, niti matori moćnik u fazi propadanja.” Nisam dodao, „a nisam ni beba”, jer se u toj bebi, naravno, takođe nalazio deo mene. Pedeset procenata mene. Popriličan deo. Popriličan deo koji se nalazio van mog domašaja. Tajna nabijena grižom savesti, koju još nisam smogao hrabrosti da priznam.
Bili smo u sobi za montažu u studiju u Zapadnoj 29. ulici i Betmenka je zurila u nas, u zamrznutom kadru, s avid monitora. Naš četvrti i poslednji video iz betmenskog serijala bio je u završnom stadijumu. Džoker je pokušavao da podstakne pobunu koja bi uništila američku demokratiju. Na dupke punom stadionu MetLajf urlala je rulja sumanutih klovnova, lansirajući svoju mržnju u nebo. Koliko je mogao da postigne jedan žestoki ženski šišmiš? Elem, to zavisi od vas. Glasajte za prvog šišmiš predsednika Sjedinjenih Država. Jer ovi izbori nisu šala.
„Nosiš njihova pitanja sa sobom kud god da kreneš. Pitanje Apuovog živoga - sećaš se šta ti je njegov otac rekao? Da li je neophodno da čovek postigne dubinu ili može trajno da obitava na površini? Moraš da odgovoriš na još jedno pitanje. D Golden, kao što je njegov otac takođe rekao, bio je pun neodređenosti i bola. Isto osećam u tebi, izvestan stepen neodređenosti.
I osećam da si u bolu. Što se tiče Petje, on sam sebe drži kao taoca, ne može da utekne od vlastite prirode, mada toliko želi da bude slobodan. Možda su to te igrice koje izmišlja, možda je to njegova sloboda. Mesto gde se ničeg ne plaši. Možda je to mesto koje i ti treba da pronađeš. Tako dugo stojiš pred pragom, možda je vreme da konačno uđeš na vrata. A taj starac...”
„Reći ćeš mi da i na njega ličim? On je svojevrsno čudovište, čak i u tom posrnulom stanju...”
„On je obavijen tragedijom, baš kao i ti. On je izgubio sinove, a ti roditelje. Tvoj bol te definiše i izoluje od ostalih. Tako ja mislim.”
„Je l’ ovo neka svađa?”, upitao sam. Svaka njena reč bila je kao udarac pesnicom.
„Ne”, odvratila je raširenih očiju, kao da je to stvarno mislila. „Otkud ti to? Samo kažem šta vidim.”
„Prilično si surova prema meni.”
„Samo vidim šta možeš da budeš i želim da i ti to vidiš. Postigni dubinu. Preuzmi kontrolu nad svojom tragedijom. Pronađi svoju slobodu. Razreši svoju neodređenost, šta god da je u pitanju. Možda je tu reč i o meni.”
Moram da joj kažem za bebu, pomislio sam. To je ono što me blokira.
„Ne”, rekao sam. „Za tebe sam siguran. Duboko siguran. Nimalo neodređen.”
„U redu”, rekla je ona, zaključivši temu, razvukavši usne u širok osmeh. „Dobro. Daj da završimo Betmenku.”
Cap! Pljas! Puf! - Evo ti, cerekava protuvo! - Joj! Nije pošteno! Zašto su svi protiv mene? Jaaaaao! To je nameštaljka. Svi lažu! Samo klovn govori istinu! - Bam! - Jao!


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu