Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Ići dole

Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:28 pm

First topic message reminder :



Teško mogu da zadržim onu veru u dobro, kojoj sam posvetio svoj život, a da ne osetim vrelinu očaja. Čini mi se da plamen proždire čitav svet koji sam poznavao, da sve za šta sam u životu mario i za šta sam se borio, sve što sam bio odgajen da branim i volim, nestaje u narandžastom ognju. Plameni jezici palacaju oko rubova priče koja se bliži kraju, a plamen je vreo i neumoljiv i dočekaće svoj dan.
U novom svetskom poretku alternativne istine, Neron Golden je veličanstveno poseban čovek u svakom pogledu. Doselio se u Ameriku pod tajanstvenim okolnostima, preuzeo novi identitet i vrlo brzo pronašao svoje mesto u samom vrhu lestvice visokog društva Njujorka.

On je bogat, moćan, otac trojice sinova zvučnih imena: Dionisa, Apuleja i Petronija. Ali odakle potiče to njegovo bogatstvo? Ko se zapravo krije iza grandiozne fasade njegove vile? I kakve to utvare proganjaju njegovu porodicu, poput nekog drevnog indijskog prokletstva?
Dok pripoveda o usponu i padu Goldenovih, Ruždi nas upoznaje sa svojim magičnim likovima i njihovim ukletim sudbinama, na originalan i neponovljiv način razotkrivajući naše najdublje strahove i krhke snove.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:53 pm


29


Jedne noći, nedugo nakon što je D Golden izvršila samoubistvo u Vrtovima, nakon čega se u našem raju otvorila nepremostiva crna rupa, Rija Zakarijasen, poznatija kao Rija Z, probudila se iz zastrašujućeg sna, otkrivši da više nema kontrolu nad svojom predstavom o svetu. Nije se sećala kompletnog sna, ali bila je skoro sigurna da je nosila neku užasno vrednu sliku kroz neki slavan muzej, i slika joj je ispala iz ruku i pala na pod, i ram se slomio i staklo se smrskalo, i nekako je čak uspela da stopalom probije platno, ali možda je to bilo samo nešto što je zapamtila iz nekog filma, snovi su bili neuhvatljivi kao jegulje. Kad se probudila, sam san je prestao da bude važan, ali je shvatila da je to bila slika koja je sadržala sva njena ubeđenja o svetu, da je to bila njena stvarnost, a sad je ta slika slomljena i neko će svakog časa banuti pred nju i okriviti je što ju je slomila, i onda će dobiti otkaz.
Nekom neverniku, kao što sam ja, teško je da shvati trenutak kad vera zamre u ljudskom srcu. Trenutak u kome vernik na kolenima naprasno shvata da nema razloga da se moli jer ga niko ne sluša. Ili naprosto tu laganu postojanu eroziju izvesnosti, sve dok sumnja ne postane moćnija od nade: nastavljate da šetate pored reke koja se povlači pred sušom, sve dok jednog dana ne ostane samo suvo rečno korito bez vode, koja bi vas napojila u doba žeđi. Ja to mogu da zamislim, ali ne i da osetim, osim možda kao kraj ljubavi. Jednog jutra se probudite i pogledate u osobu koja spava u krevetu pored vas, tiho hrčući, ispuštajući taj dobro poznat i donedavno voljen zvuk, i odjednom pomislite: više ne volim ni tebe ni tvoje hrkanje. Krljušt otpada sa Savlovih očiju u Delima apostolskim - ili nešto nalik na krljušt, „i odmah otpade od očiju njegovih kao krljušt" stoji u Novom zavetu - to je bila krljušt koja pomućuje vid neverujućih, nakon čega je progledao i odmah bio kršten. Ali taj primer je primenljiv i u suprotnom smeru. To nešto nalik na krljušt otpalo je s Rijinih očiju i ona je jasno videla da je njena realnost iluzija, da je sve bilo laž. To je otprilike najviše što sam uspeo da skapiram.
Ležala je veoma mirno pored praznog mesta gde je nekad ležao njen ljubavnik. Oduvek je mrzela birkenstok sandale koje je D, uprkos njenim protestima, insistira[o] da nosi kod kuće; ali sad nije mogla da pomeri te sandale s njihovog mesta pored kreveta. Dok su živeli zajedno, bili su dovoljno staromodni da zadrže fiksni telefon, telefon koji nikada nije zvonio. D je snimi[o] poruku na sekretarici - „Rija i Di, vama na usluzi" - i sad nije mogla da se natera da je izbriše. Ako bi se potpuno umirila i ispraznila um od svih misli, skoro da je mogla da poveruje da će on svakog časa izaći iz kupatila i uvući se u krevet pored nje. Ali nije mogla da prestane da razmišlja i tako je znala da se to neće desiti. Desilo se samo to da više nije mislila ono što je mislila da misli. I tako više nije imala pojma šta da misli.
U dubini svoje žalosti, dostojanstvena Rija me je iz nekog razloga podsećala na Vinonu Rajder, ali ne na otkačenu gotik tinejdžerku Vinonu koja u filmu Bubimir pleše u vazduhu, njišući se u ritmu belafonteovskog kalipsa, već pre na Vinonu iz Doba nevinosti, dobro kontrolisanu i manje nevinu nego što izgleda. U Skorsezeovom filmu - priznajem da nisam pročitao roman Idit Vorton - Mišel Fajfer preuzima ulogu nekonvencionalne junakinje, one koja usvaja nov moderan način postojanja, plaćajući visoku cenu zbog toga, i konačno biva poražena mirnim konzervativnim manevrisanjem Vinone Rajder. Ali pretpostavimo da se Vinonin lik našao u raljama novog, i da je ona jednog dana izgubila osećaj o tome kakve stvari jesu i kakve treba da budu. Ta Vinona bi mogla da se nađe u ovom filmu. To je bila Rija; moja prerađena Vinona, izgubljenija i razorenija nego što je originalna ikad bila, bačena na pučinu bez pojasa za spašavanje.
Nove ideje u mukama dospevaju na svet. Nove ideje o muškarcima i ženama i tome koliko se ljudskih bića nalazi negde između te dve reči, ljudi kojima su potrebni novi rečnici da bi se mogli opisati, i da bi osetili da su vidljivi, da su mogući i dopustivi, to su bile ideje koje su razvili razni dobri ljudi i pustili ih u svet iz najboljih mogućih pobuda. A drugi fini ljudi, briljantni ljudi kao Rija Z, prigrlili su to novo razmišljanje, učinili ga svojim i svojski se trudili da ga sprovedu u delo i učine sastavnim elementom u novom načinu funkcionisanja sveta.
Ali je onda jedne noći Rija otvorila oči i shvatila da je promenila mišljenje.
Skice za pisanu ostavku Rije Zakarijasen na položaj u Muzeju identiteta (neposlate)
Poštovani ubaciti ime poslodavca,
Ovim putem želim da vas obavestim da u skladu sa i budući da i s obzirom na i što se tiče mojih ugovornih obaveza i potpunog odricanja od dosadašnjih dužnosti i u pogledu finalnog datuma i nakon odbijanja neiskorišćenih dana od zakonom propisanog odmora. I što se tiče nedovršenih poslova i efikasnog prenosa dužnosti i sa zahvalnošću za i s dubokim poštovanjem prema i u nadi da i tako dalje. Usled radikalne reevaluacije i evolucije razmišljanja koja je dovela do nekompatibilnosti mog trenutnog položaja s dotičnim vrednostima. Te stoga smatram da je u interesu Muzeja da se povučem sa svog položaja. Iskreno vaša, kraj.
Ili,
Dok sam kao devojčica živela u Minesoti, i kad sam počela da uviđam značaj etičkih principa, razmišljala sam o Indiji, tako važnom delu mog nasleđa, i upitala sebe, ko u Indiji trpi najveću nepravdu, a odgovor do koga sam došla, u svojoj devetoj godini, glasio je: koze. Krave su bile svete, a koze su klali zbog mesa, i niko nije mario. I tako sam odlučila da posvetim svoj život zaštiti tih nevoljenih meketavih stvorenja. Naravno, potom sam odrasla i promenila mišljenje, ali sam zadržala naviku da pronađem nešto čemu je potrebna moja strastvena pomoć i da se potom bezrezervno posvetim tome. Posle koza na red su došle druge rane opsesije: kontrola rađanja, autoimune bolesti, poremećaji u ishrani, nestašica vode. Moje punoletstvo se poklopilo s osvitom doba identiteta, a diskusije, pitanja i inovacije fokusirane na tu temu i oko nje uverili su me da sam pronašla svoj poziv, i tako, kad mi se ukazala prilika da radim u Muzeju, to je za mene bilo kao ispunjenje sna, i taj osećaj je sve vreme bio prisutan, sve do sada. Međutim, moram vam priznati da taj strastveno-opsesivni umni sklop ima jednu slabost. Naime, može se desiti da se čovek jednog dana probudi i ustanovi: gle, meni više nije toliko stalo do toga. To više nije za mene. Donedavno obožavane koze, kondomi, bulimijo, vodo, vi me više ne zanimate. To je ono što se sad desilo i na relaciji između mene i identiteta. Gotova sam s tim. Zbogom.
Ili,
Moram da razmišljam, a grad je pun buke.
Ili,
Priznajem da sam ja višestruki entitet. Ja sam kćer svog pokojnog psihotičnog oca. I devojka koja oplakuje svoju mrtvu ljubav. Takođe, alternativno, ja sam jedna iz plemena mršavih. Pritom, ili nasuprot tome, ja sam i učenjak. Takođe sam određena time što imam tamnu kosu. Imam ovakva, a ne onakva stanovišta. Mogu da definišem sebe na brojne različite načine. Reći ću vam šta nisam: nipošto nisam jedno. U meni su sadržana mnoštva. Da li protivrečim sebi? Veoma dobro, protivrečim sebi. Biti umnožen, biti višestruk, to je jedinstvena stvar, bogata, neobična, meni svojstvena. Biti primoran da se uklopite u skučene definicije, to je čista laž. Slušati kako vam govore da, ako niste jedno, onda zapravo niste ništa, znači slušati laži.
Muzej identiteta je preduboko ogrezao u tu laž. Zato više ne mogu da radim u njemu.
Ili,
Plašim se da je identitet u modernom smislu - nacionalni, rasni, seksualni, politički, sukobljeni - prerastao u niz različitih sistema razmišljanja od kojih su neki doprineli da D Golden krene u susret smrti. Istina glasi da su naši identiteti nejasni čak i nama samima i da je možda bolje da tako i ostane, da naše sopstvo zadrži svoju haotičnost i nesređenost, da ostane kontradiktorno i nepomirljivo. Možda je D na kraju krajeva bio samo muškarac sa+ određenim ženskim osećanjima, i možda mu je trebalo dopustiti da ostane tu gde je, umesto da, pod uticajem ljudi kao što sam ja, bude gurnut u tranziciju. Gurnut u ženstvenost koju nije mogao potpuno da odbaci, a kako se na kraju ispostavilo, ni da je prihvati. Gurnut u smrt, od strane ljudi poput mene, koji su dopustili da jedna nova ideja o onome što je stvarno nadvlada najstariju od svih ideja: našu ljubav.
D mi je ispričao priču o jednom hidžri iz Bombaja, koji se kod kuće oblačio kao muškarac, i koji je za svoju majku i oca zapravo i bio muškarac, ali kad bi napustio kuću, promenio bi odeću i postao žena. To bi trebalo da bude u redu. Fleksibilnost treba da bude u redu. Ljubav treba da dominira, ljubav, a ne dogme o našem ja.
Bila sam spremna da sa D[-om] prođem kroz sve [njegove] promene i da ostanem s [njim] kad se to okonča. Bila sam [mu] ljubavnica dok je bi[o] muškarac i bila sam spremna da budem i njena ljubavnica dok bude prolazila kroz tranziciju i poprimala svoje novo ja. Šta mi ovo govori o meni, o ljudskim bićima, o stvarnosti koja počiva iza dogme? To mi govori da je ljubav jača od rodnih kategorija, jača od definicija, jača od našeg sopstva. To je ono što sam naučila. Identitet - a posebno teorija rodnog identiteta - jeste sužavanje čovečanstva, a ljubav nam pokazuje koliko možemo da budemo široki. U čast mog mrtvog ljubavnika, odbacujem politiku identiteta i okrećem se politici ljubavi.
Evo šta je filozof Bertrand Rasel odgovorio kad su ga upitali kakav bi savet dao narednim generacijama. Rekao je: „Ljubav je mudra.” Ali razumem da je ovo vreme razdora. Ako tako mora da bude, neka borba počne.
Pravo pismo
Dragi Orlando,
Kao što sam ti upravo objasnila tokom razgovora u tvom kabinetu, moram da podnesem ostavku na svoj položaj. Teško mi je da objašnjavam zašto i znam da je to izuzetno ozbiljna odluka i spremna sam da sednem sa tobom da to pomnije razmotrimo ako tako želiš. Možda, kao što kažeš, prolazim kroz ekstremno bolan period, pa su mi misli zato smućene, i možda ću bolje razmišljati kad dobijem vremena da ožalim svoj gubitak i procesuiram to što se desilo, i stvarno je ljubazno od tebe što si mi predložio stručno savetovanje i privremeno odsustvo, ali mislim da je bolje da potpuno odem. Hvala ti za sve. Sve najbolje.
Rija

Na društvenim mrežama se istog časa podigla neviđena prašina. (Kao čovek koji se nalazi u drastičnom raskoraku sa svojom i potonjim generacijama, nisam mogao a da ne pomislim: zašto bi neko uopšte postavio tako nešto na svoj profil? Zašto bi gomilu stranaca obavestio da prolazi kroz bolno i krajnje lično preispitivanje svog sistema razmišljanja? Ali shvatam da više niko ne postavlja takva pitanja.) Nevidljive legije obrušile su se na nju sa svih strana elektronskog univerzuma. Anonimni individualci čistog srca su, ne uviđajući vlastito licemerje, branili svoju sigurnost u identitet krijući se iza lažnih imena. „Kako bi se sada osećala da na Noć veštica vidiš neku beloputu ženu obučenu kao Pokahontas? Šta sada misliš o bojenju lica crnom bojom? Da li je to sad po tebi OK?” - „Jesi li sad postala radikalna feministkinja koja isključuje transrodne osobe i seksualne radnice? Možda više uopšte nisi radikalna feministkinja. Šta si sada? Da li si išta?" I mnogo ružnog jezika povrh toga. I vrlo učestalo: Izbriši svoj nalog. Osuda je dolazila i od njenih prijatelja i od totalnih stranaca iz jasno deklarisanih rodno-političkih krugova, u kojima se tako dugo tako lagodno kretala, a koji su je sada optuživali za izdaju, ali i iz sveta indi mode, u kome je bila nešto kao zvezda u usponu, i redova bivših kolega iz Muzeja identiteta: problem s tvojim novim stavom nije u tome što je pogrešan, ili što je tako regresivan, već što je užasno slabo osmišljen. Užasno glup. A mi smo bili ubeđeni da si pametnija.
S druge strane Atlantika, na drugom poprištu identitetskih ratova, britanski premijer sužavao je definiciju britanskog identiteta na takav način da je ona isključivala višestrukost, internacionalizam, uopšte svet kao lokaciju sopstva. Mala Engleska bila je dovoljna za definisanje engleskog identiteta. U toj udaljenoj raspravi o identitetu jedne nacije odjekivali su glasovi koji su se žučno protivili džangrizavoj skučenosti britanskog premijera. Ali ovde, u Americi, na vlasti je bio rodni jezik i jedine reči koje u njemu nisu postojale, razmišljala je Rija, jedine neizrecive reči bile su: „Nisam sigurna u bilo šta od ovoga. Počela sam da se kolebam.” Takav govor je mogao da vas zauvek oduva s govornice.
Ajvi je razumela, Ajvi Manuel, koja je oduvek odbijala da bude nagurana u kalup. „Ma nek se jebu ako ne kapiraju!”, rekla je. „Daj da otrčimo jebenu rutu pored reke i odemo na jebeno piće i zajedno otpevamo neku jebeno nedoličnu pesmu, kao Budi moj lilihip ili tako neko sranje.”

Još jedan susret s probisvetom Kinskim pre njegove grandiozne scene, kojoj ću se dolično posvetiti kad na to dođe red, trebalo je da me upozori da je nešto spremao. Ali u nama obitava tako snažna želja da verujemo u običnost običnog života, u normalnost normalne svakodnevice, da sam to prevideo. Vrzmao se ispred Redfiša, kluba u Blikerovoj, u kome je neki kantautor s Farskih Ostrva trebalo da izvede niz ispovednih pesama inspirisanih video-snimcima s Jutjuba - na engleskom, a ne farskom, srećom po publiku. Zašto bi Kinskog zanimalo bilo šta od toga: Jutjub, Farska Ostrva, muzika? Ali se ipak vrzmao ispred vrata. Hej, ima l’ neko kartu viška, kartu koja vam ne treba i koju možete da donirate u plemenite svrhe? Pri čemu je on bio ta plemenita svrha koju je imao na umu. Ja sam se zatekao tamo jer je američki saradnik farskog kantautora bio moj prijatelj, i čim je primetio poznato lice, Kinski se naglo oraspoložio i počeo da vrca od energije.
„Mogao bi to da mi učiniš”, rekao je. „Pusti sve ostalo. Ovo je važno. Taj tip. Poezija i avioni, jesi l’ nekad čuo za to? Prelepo, kad ti kažem. Jesi l’ znao da je snimio album u kući u kojoj je umro Ingmar Bergman? Jesi l’ čuo njegov govor na TED-u? Strava!”
To su bile najartikulisanije reći (osim možda ono citiranje Šekspira na čajanki u Zlatnoj kući) i jedine neapokaliptične misli koje sam dotad čuo od njega. „A otkud ti sve to znaš?" upitao sam.
Njegovo lice se smračilo, a rečnik mu se, kao u znak solidarnosti, iskvario. „Jebi še!”, rekao je. „Šta te briga!”
To je pobudilo moju radoznalost, a kako se ispostavilo, u džepu sam stvarno imao kartu viška, jer je Sučitra, naravno, radila dokasno. „Možeš da uđeš”, rekao sam, „ali prvo hoću da čujem tvoju priču.” On se zagledao u trotoar i nervozno promeškoljio. „Saznao sam za njega od jednog ortaka”, promrmljao je. „U vazdušnoj bazi Bagram. U stare dane.”
„Ti si veteran”, rekao sam istinski iznenađen.
„Hoćeš dokaz?”, zarežao je on. „Daj mi povez za oči i rasklopljenu AR-15. Daću ti jebeni dokaz!”
Da je moj radar za opasnost bio uključen, to je bio trenutak kad je trebalo da shvatim da stvari ne stoje baš dobro, da pred sobom imam čoveka koji balansira na samoj ivici. Ali me umesto toga obuzeo osećaj krivice što nisam znao da je bio veteran, a potom sam napravio još veću grešku upitavši ga za tog ortaka i dobivši odgovor koji je trebalo da očekujem. „Nije se izvukao. Zaseda u Pahtunhvi. Mogu li sad da dobijem jebenu kartu.”
Posmatrao sam ga za vreme koncerta. Pesme su bile duhovite, čak i zabavne, a njemu su suze tekle niz lice.
Ubrzo nakon tog neočekivanog muzičkog susreta - možda dva-tri dana kasnije - Kinski se dočepao automatske puške, baš kao što je retorički zahtevao ispred kluba Redfiš. Prema izjavi koju je kasnije dao u bolnici Maunt Sinaj Bet Izrael - koju preciznije možemo opisati kao ispovest čoveka na samrti - tu pušku nije ni kupio ni ukrao. Bio je kidnapovan u parku, kako je objasnio, i njegovi otmičari su mu gurnuli pušku u ruke i potom ga pustili. Bila je to neverovatna priča, čak i apsurdna, ispričana kroz isprekidano mumlanje i soptanje, koja po mom mišljenju uopšte ne bi zaslužila da bude ozbiljno shvaćena da nije bilo dva detalja: pod jedan, kao ispovest čoveka na samrti, ta priča je posedovala doličnu težinu i ozbiljnost; a pod dva, ta priča je dolazila iz usta skitnice Kinskog, a ako se ima u vidu da su iz tih usta neprestano izlazile svakojake ludorije, ona nije bila ništa luđa od ostalih, pa je postojala sićušna sumanuta mogućnost da je možda bila i istina.
U nastavku prilažem verziju koju je Kinski ispričao. Dakle, kako je objasnio, u trenucima kad bi ga obuzela melanholija, Kinski je odlazio da tumara po relativno praznim severnim delovima parka. Tu ga je uhvatio pljusak pa se sklonio ispod drveta i ostao šćućuren u zaklonu dok se nebo nije smirilo. (Napomena: dotičnog dana je zaista nastupila nagla atmosferska promena, jer je nakon nekoliko dana neobično toplog i vedrog vremena počela da pada ledena kiša.) - Na tom mestu, pošto mu se zdravstveno stanje sve više pogoršavalo, izveštaj je postao fragmentiran i nejasan. - Prišli su mu neki ljudi (koliko tačno? dvojica? trojica? više?) obučeni kao klovnovi - ili džokeri - koristio je obe reči - koji su ga savladah, nabili mu džak preko glave i vezali ga. - Ili ga možda nisu vezali, nego ga samo poveli sa sobom. - Ili to možda nije bio džak, već više nešto kao povez za oči. - Zbog tog džaka nije video kuda ide. - Ili zbog poveza. - Onda se obreo u zadnjem delu kombija i tamo su mu skinuli povez i neki nov čovek, takođe prerušen u klovna - ili Džokera - počeo je da mu priča o - čemu? - regrutaciji. -1 nešto o predsedničkim izborima. Kako oni nisu zakoniti. Kako neko krade glasove. Kako je u toku državni udar kojim diriguju mediji - i moćni korporativni interesi - i Kina - i kako Amerikanci moraju ponovo da uzmu svoju zemlju u svoje ruke. - Bilo je teško reći da li su to bila osećanja samog Kinskog ih je naprosto ponavljao ono što mu je u kombiju rekao njegov navodni gazda Džoker. - A onda, u jednom trenutku, reči: „Možemo mnogo toga da naučimo od muslimanskih terorista. Da naučimo šta je samožrtvovanje.” - Nakon čega sledi bujica nepovezanih delova, mešavina samosažaljenja, očajanja i starih proročanstava o predstojećoj katastrofi. „Više nemamo za šta da živimo.” - „Amerika.” - I to je bilo to. Medicinski tim je intervenisao i prekinuo davanje izjave. Usledile su hitne procedure. On više nije progovorio i nije još dugo potrajao. A ovo što ovde iznosim predstavlja moj najbolji napor da sklopim koherentnu priču na osnovu onoga što je objavljeno u štampi i onoga što sam, uz određene teškoće, uspeo da iščeprkam.
Njegov prijatelj je poginuo - ko zna koliko njih? - a on se vratio iz vojne službe mentalno bolestan. Izgubio je kontakt s onima koji bi možda marili za njega, počeo da propada na svaki način i završio kao klošar koji bunca o oružju. Tokom godina u kojima se njegov put ukrštao s mojim, njegovo trabunjanje se menjalo. Isprva je zvučao kao protivnik oružja, kao čovek koji se plašio opasnog umnožavanja oružja u Americi i počeo da veruje da je oružje živo; a onda, s primesom religijskog žara, pojačao je svoju retoriku o smaku sveta; i konačno, s klovnovima ili bez klovnova, s džokerima, ili bez džokera, s otmicom ili bez otmice, lično se stavio u službu razularenog oružja, tople puške koja je donosila sreću, umilno štekćući, beng-beng-beng, ta-ta-ta, i mnogi ljudi su umrli, a i on zajedno sa njima.
Kao neporeciva činjenica svakako ostaje to da je Kinski napao paradu za Noć veštica, a paljba koju je otvorio ostavila je za sobom sedam mrtvih i devetnaest ranjenih pre nego što ga jedan policajac upucao. Nosio je masku sa Džokerovim likom i pancir - koji mu je možda ostao kao uspomena iz Avganistana - pa njegove povrede nisu rezultirale trenutnom smrću. Odveli su ga u bolnicu Maunt Sinaj, na urgentno odeljenje, gde je poživeo dovoljno dugo da da gore navedenu izjavu, ili nešto nalik na izjavu, ali smo dužni da pomenemo da je, po mišljenju bolničkog osoblja, njegova umna uravnoteženost bila ozbiljno poremećena te ništa od rečenog ne treba shvatati kao pouzdano svedočanstvo.
Na spisku poginulih naročito su se izdvajala dva imena: gospodin Mari Let i gospodin Petronije Golden, obojica s Menhetna u Njujorku.

Stanovnici Vrtova su za Noć veštica tradicionalno priređivali privatnu proslavu, kačeći svetlucave lampice na vremešno drveće, montirajući di-džejevski pult ispred kuće urednice modnog časopisa, dopuštajući deci iz komšiluka da jurcaju naokolo vičući: smicalica ili poslastica! Mnogi od odraslih su se takođe maskirali. Bio je to način da uživaju u prazniku a da pritom izbegnu gužvu na obližnjoj Šestoj aveniji, gde su se ljudi masovno okupljali da bi posmatrali paradu ili učestvovali u njoj.
Petji bi verovatno bilo lepo u Vrtovima, ali mačak Leo želeo je da ide na paradu, kako je Petja objasnio Mariju Letu, a kad je Leo nešto želeo, to je morao i da dobije. Osećao se tako dobro, rekao je, baš baš dobro! - bio je uveren da je konačno izašao iz krize, da to može da ostavi za sobom, hteo je da zagrli život obema rukama, a život je bio tamo napolju, te noći uoči Svih svetih, život je marširao niz Šestu aveniju prerušen u kosture, zombije i kurve. „Čak i sa zabavom u Vrtovima, ovde je kao na sahrani!”, povikao je. „Daj da pronađemo neke vraški dobre kostime i da se vraški dobro provedemo na toj paradi!" Njegov strah od otvorenog prostora je splasnuo, tvrdio je, a osim toga, kada je Vilidž tako pun ljudi, uopšte nije imao utisak da se nalazi na otvorenom prostoru. Australijanac Mari Let nikad nije u potpunosti prihvatio tu sumanutu američku euforiju za Noć veštica. Jednom je bio pozvan na zabavu na Aper Vest Sajdu i otišao maskiran po uzoru na film Mars napada!, u kostimu s ogromnom timbartonovskom marsovskom glavom, pod kojom mu je bilo užasno vruće i zbog koje ništa nije mogao ni da jede ni da pije. Druge godine je bio Dart Vejder, spakovan u preterano glomazan plastični oklop, u kome nije mogao da sedi, dok je na glavi imao crni šlem s kutijom za menjanje glasa, koji mu je, što se tiče vrućine, hrane i unosa tečnosti, stvarao iste probleme kao i kostim Marsovca. Zato je tog dana planirao da ostane u svom stanu, nadajući se da mu klinci neće pozvoniti na vrata preteći: smicalica ili poslastica! Ali nije mogao da odbije Petju. „Otići ćemo kao Rimljani!”, vikao je on. „Naravno, pošto se zovem Petronije, ja ću biti Trimalhion, domaćin gozbe iz Satirikona, a ti - ti ćeš biti jedan od učesnika bahanalija. Naši kostimi će biti inspirisani Felinijevim filmom. Nosićemo toge! I lovorove vence preko čela, i buteljke s vinom u rukama. Božanstveno! Krenućemo u noć i napiti se vode s gradskih izvora i do jutra ćemo biti pijani od života.” Naravno, kad sam saznao za taj plan, prvo sam pomislio na Getsbija, roman koji je Ficdžerald prvobitno želeo da nazove Trimalhion iz Zapadnog Jajeta, ali me ta misao ražalostila jer su mi u sećanju izronile noći koje sam proveo s roditeljima, noći ispunjene smehom, a zajedno s njima i strašan način na koji su otišli, i nakratko sam poklekao pred plimom preporođene tuge; ali je Petjina radost bila zarazna pa sam pomislio: da, što da ne, malo veselja posle svega, dobra ideja, i ako je Petja, makar na jednu noć, želeo da bude zaljubljen u život i da skače nebu pod oblake, neka bude tako! Nek obuče togu i nek skače!
Nabavljanje kostima u tako kratkom roku nije bio lak zadatak, ali tu su na scenu stupile Osorna i Brbljiva, a osim toga, toga je u principu bila samo čaršav s velikim pretenzijama. Pronašli su rimske sandale, i lovor, i svežanj brezovog pruća povezan crvenom trakom - rimski fasces - koji će Petja nositi kao simbol konzulskog autoriteta. Za Marija Leta su pronašli totalno anahroničnu kapu dvorske lude, sa sve zvončićima, i ja sam silno želeo da prihvati taj kostim, da se pojavi na paradi kao Deni Kej u Dvorskoj ludi i počne da ispaljuje brzalice u stilu: Brke zasuči pa potrči i otrov iz vrča ti posrči, ili: Kneže, viteže, kad te videše, razveseliše li ti se? Ali se on ipak odlučio za togu da bi ličio na Petju, i ako je Petja nameravao da nosi svežanj s prućem, to je značilo da će Let morati da nosi mačku.
Tako je i bilo i njih dvojica su, obučeni u imperijalnom stilu, napustili Vrtove, napustili kuću koja se povijala pod težinom smrti i krenuli u susret paradi koja je slavila život; i tako, jureći ka životu i bežeći od smrti, nabasali su na smrt koja ih je - kao što je bilo predskazano u onoj staroj priči - čekala u Samari, što će reći, na Šestoj aveniji, između Četvrte ulice i Vašington plejsa. Smrt s puškom AR-15 u rukama, obučena kao Džoker. Nežno štektanje puške bilo je nečujno u kakofoniji mase, među zavijanjem sirena, odjecima megafona, muzikom uličnih orkestara. A onda su ljudi počeli da padaju i surova nekostimirana stvarnost je rasturila zabavu. Nije bilo razloga da verujemo da su Petja i Mari Let predstavljali smišljenu metu. Amerika je bila zemlja gde je oružje oživelo i smrt je dolazila kao nasumični dar.
A mačka, planinski ris. Na tom mestu, u krupnom planu, vidimo ispruženu ruku mrtvog Rimljanina, i pruće rasuto pored njega. (Kao promišljen odjek nepomične ruke pokošenog Konga na kraju originalnog filma iz 1933. godine.) I Lea, koji razjareno reži na svakog ko pokuša da priđe. A kad se sve završilo, kad su urlici utihnuli, kad se uspaničena posrćuća rulja smirila i raštrkala, i kad su mrtvi, ranjeni i izgaženi u stampedu užasa bili preneti tamo gde je svakom od njih bilo mesto, kad se avenija ispraznila i kad na mestu tragedije nije ostalo ništa osim policijskih automobila i smeća koje je poskakivalo na vetru, kad je stvarno bilo gotovo, mačka je nestala i niko više nikad nije video Lea planinskog risa.
A kralj, sam u zlatnom dvorcu, video je kako sve njegovo zlato u svim njegovim džepovima i svim kamarama i svim vrećama i svim vedrima počinje sve snažnije da blista i da blista, sve dok nije buknulo i nestalo u ognju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:54 pm





Treći deo




30


Da budem iskren, nadao sam se da će život biti nežniji prema meni. Čak i dok sam sanjao kako ću u nekoj čudesnoj tački u budućnosti stići do mesta gde ću steći istinski ugled, nadao sam se da ću na tom putu naići na više dobrote. Tad nisam razumeo da Scila i Haribda, dva mitska čudovišta između kojih je morao da prođe Odisejev brod u Mesinskom tesnacu - jedno racionalizovano kao aluzija na džinovske hridi, a drugo kao aluzija na opasan vrtlog - simbolizuju, s jedne strane, druge ljude (stene o koje se lomimo i zbog kojih tonemo), a s druge, tamu koja se vrtloži u nama (koja nas usisava i vuče nadole sve dok se ne utopimo). Sad kada je moj film Zlatna kuća konačno završen, i spreman da krene na debitantsku turneju po festivalskim pozornicama - nakon skoro čitave decenije rada na njemu i meteža koji je negde pred kraj tog perioda zahvatio moj privatni život, okončanje tog projekta deluje skoro kao čudo - treba da izložim šta sam naučio tokom tog procesa. Što se tiče filmskog biznisa, tu sam, kao prvo, naučio da, kada ti tip s lovom kaže: „Obožavam ovaj projekat. Prosto ga obožavam. Tako kreativno, tako originalno, još nisam video ništa slično. Spreman sam da te podržim hiljadu procenata, do maksimuma svojih sposobnosti, da ti pružim totalnu podršku, hiljadu ijedan procenat podrške, ovo je genijalno”, to zapravo znači, prevedeno na engleski jezik, nešto kao „zdravo". I naučio sam da se divim svakome ko je uspeo da dovuče svoj film do ciljne linije i bioskopske sale, kakvo god ostvarenje da je u pitanju, Građanin Kejn, Porki XXII ili Razuzdane radodajke XIX, nema veze, uspeo si da napraviš film, ortak, skidam kapu. Što se tiče života van filmskog biznisa, naučio sam ovo: da je najbolje biti pošten. Osim onda kad nije.
Mi smo ledeni bregovi. Pod tim ne podrazumevam da smo hladni, već da je najveći deo nas sakriven ispod površine i da taj sakriveni deo može da potopi svaki Titanik.

U te dane nakon pucnjave u Noći veštica, mnogo vremena provodio sam u Vrtovima trudeći se da Goldenovima budem na raspolaganju za svaku vrstu pomoći. Uz Sučitrinu saglasnost, provodio sam nekoliko noći nedeljno u stanu gospodina Lnu Fnua. On ipak nije iznajmio moju staru sobu pa je rekao da mu je drago što može da ima društvo u „tako strašno, tako strašno vreme”. Što se tiče Sučitre, tih poslednjih dana, pre nego što je zemlja izašla na glasanje, ona je radila otprilike dvadeset sati dnevno u DAW studiju, montirajući priloge za demokratsku predsedničku kampanju u svojstvu vodećeg člana grupe Žene u medijima, koja je volonterski ponudila svoje profesionalne usluge izbornom timu. Kako je sama priznavala, bila je iscrpljena, preforsirana i zlovoljna, i možda je trebalo da shvatim da sam i ja bio uveliko zaslužan za to. Ali ja sam bio u Vrtovima ne samo iz altruističkih već i skoro predatorskih razloga, zbog instinkta koji mi je govorio da će mi priča u čije sam se pripovedanje upustio ponuditi upečatljivu završnicu, koja mi je trenutno nedostajala, i da će, ako se pritajim i sačekam, skrivajući se u žbunju kao izgladneli lav u visokoj travi ispod razgranate akacije nasred afričke ravnice, željeni plen pre ili kasnije dokaskati do mene. Ali mi nipošto nije palo na pamet da će u mom narativu, u kome se već desilo toliko smrti, doći do rešenja još jedne priče o ubistvu. Vito Taljabue je bio prvi koji me upozorio na mogućnost da Neron Golden uopšte nije žrtva spore progresivne senilne demencije, ili bar ne samo toga; i da je istina zapravo glasila da ga je njegova mlada supruga polako i neumoljivo trovala.
Život u Vrtovima je oduvek donekle podsećao na Hičkokov film Prozor u dvorište. Svi su gledali na dvorište i preko dvorišta u sve ostale, svi smo bili pod reflektorima i iza svojih prozora, koji su podsećali na minijaturna bioskopska platna unutar većeg platna, igrajući vlastite drame zarad zadovoljstva komšija; kao glumci koji u nekom filmu gledaju druge filmove dok likovi iz tih drugih filmova takođe gledaju njih. U filmu Prozor u dvorište Džejms Stjuart je živeo u neposrednoj blizini, na fiktivnoj adresi Zapadna 9. ulica broj 125, što bi, u realnom svetu, bila adresa Kristoferovabroj 125 - to jest, 9. ulica zapadno od Šeste avenije - ali naši Vrtovi su takođe mogli da posluže svrsi. Moj plan je bio da u svoju verziju ubacim nekoliko likova preko kojih bih ukazao počast likovima iz velikog Hičkokovog filma, ekstrovertnu plesačicu gospođicu Torzo, vremešnu usedelicu gospođicu Usamljenosrcić i tako dalje. Možda čak i putujućeg prodavca nakita koji bi bio prikazan kao dvojnik Rejmonda Bura. Uopšte nisam planirao da svoju priču razvijem u pravcu pokušaja ubistva, ali priče to umeju da urade, umeju da skrenu u neočekivanom pravcu i da vas nateraju da ih ščepate za frak i krenete za njima. I tako se desilo da sam jednog dana prolazio kroz Vrtove, krećući se od kuće gospodina Lnu Fnua ka rezidenciji porodice Golden, kad je Vito Taljabue proturio naočitu glavu, sa svetlucavom kosom zalizanom unazad, kroz svoja zadnja vrata, i na moje ogromno iznenađenje promrmljao: „Pssst!”
Zastao sam kao ukopan i zbunjeno se namrštio. „Oprostite”, rekao sam, čisto da razjasnim stvari. „Jeste li vi to upravo rekli pssssf?”
„Si”, prosiktao je on, pokazavši mi da priđem. „Je l’ to neki problem?”
„Nije”, odgovorio sam krenuvši ka njemu. „Samo nikad nisam čuo da neko kaže psssst.”
On me uvukao u svoju kuhinju i zatvorio baštenska vrata. „ A šta se kaže?" Zvučao je ozlojeđeno. „Zar to nije američka reč?”
„Oh, pretpostavljam da bi rekli nešto kao hej! ili oprostite ili imate li minut?”
„To nije isto”, objavio je Vito Taljabue.
„Kakogod”, rekao sam.
„Kakogod”, složio se on.
„Dakle, nešto ste hteli?”
„Da. Da. U pitanju je nešto važno. Ali mi je teško da to kažem. Naravno, ovo vam govorim u krajnjem poverenju. Uzdam se u vašu čestitost da nikom nećete reći da ste ovo čuli od mene.”
„Šta je, Vito?”
„Imam neki predosećaj. Tako li to kažete? Da, predosećaj.”
Raširio sam šake u stilu: nastavite, moliću.
„Ta Vasilisa. Supruga sinjor Nerona. Opaka žena. Bez trunke milosti. Kao...” Zastao je. Mislio sam da će reći nešto što će odraziti njegovu ličnu ogorčenost, recimo kao sve supruge ili kao sve žene. Ali on je rekao: „... kao i svi Rusi.”
„Šta to pokušavate da mi kažete, Vito?”
„Kažem da će ona da ga ubije. Štaviše, već ga ubija, već ovog trenutka. Vidim kako taj čovek izgleda dok šeta ovuda. To nije staračka demencija. To je nešto drugo.”
Njegova bivša supruga Bjanka Taljabue preselila se kod novog ljubavnika Karlosa Herlingama, mog gospodina Arabiste, direktno preko puta. Golupčići su svakog dana paradirali kroz Vrtove, ponižavajući Vita i nabijajući mu svoju ljubav na nos. Ako je neko razmišljao o ubistvu, prošlo mi je kroz glavu, to je verovatno bio Vito. Pa ipak, čisto da mu ugodim, ostao sam da saslušam ostatak.
„Kako?”, upitao sam.
On je operski slegao ramenima. „Ne znam. Nisam upućen u detalje. Samo vidim da deluje bolesno. Ali bolesno na totalno pogrešan način. Možda ga truje lekovima. On sigurno uzima mnogo lekova. Mogla bi lako nešto da mu ubaci. Da, siguran sam da je to. Skoro siguran.”
„ A zašto bi to radila?”, nastavio sam. On je ponovo slegnuo ramenima i odmahnuo rukom. „Iz očiglednog razloga”, rekao je. „Svi naslednici sad su nestali. Ostala je samo njena beba. A ako i Neron kojim slučajem...” - skliznuo je prstom preko grla - „ko će ga naslediti? Na latinskom postoji fraza za to - cui bono? Ko će izvući korist? Vidiš? Savršeno jasno.”
U srcu svega bio je moj sin. Moj dvoipogodišnji sin, koji me je jedva poznavao, koji je stalno zaboravljao moje ime, kome nisam smeo da šaljem poklone, s kojim nisam smeo da se igram u Vrtovima, a ni izvan njih, moj sin koji će postati naslednik tuđeg bogatstva, koji će svojoj majci poslužiti kao pasoš za budućnost. Moj sin u čijem sam malenom licu video svoje. Bio sam iznenađen što niko drugi nije primećivao izrazitu sličnost, što su ljudi, štaviše, govorili da je mališa pljunuti otac, ali onaj otac koji mu zapravo nije bio otac; i kako je privid mogao da odnese tako upečatljivu pobedu nad očiglednim? Ali ljudi vide ono što se od njih očekuje da vide.
I Vespazijan, kakvo je to uopšte ime? To me je sve više nerviralo. Mali Vespa, kako da ne. Vespa je motorčić koji je Odri Hepbern onako bezobzirno vozila po Večnom gradu u Prazniku u Rimu, s uspaničenim Gregorijem Pekom na zadnjem sedištu. Moj sin je zasluživao više nego da bude prevozno sredstvo u rukama tih filmskih zvezda. U najmanju ruku, zasluživao je da dobije ime po nekom od velikih majstora filmske umetnosti, ime kao što je Luis ili Kendži ili Akira ili Sergej, Ingmar ili Andžej ili Lukino ili Mikelanđelo, Fransoa ili Žan Lik ili Žan ili Žak. Ili Orson ili Stenli ili Bili, pa čak i, prozaično, Klint. Tek napola neozbiljno počeo sam da maštam o tome da kidnapujem malog Federika ili Alfreda, i da s njim pobegnem u svet kinematografije, da učinim otprilike isto što je Džef Danijels učinio u onom filmu Vudija Alena, samo u suprotnom smeru, da probijem četvrti zid i uskočim u film umesto da iz filma uskočim u stvarni svet. Šta će vam stvarni svet ako možete da jurite kroz pustinju za kamilom Pitera O’Tula, ili da s Kjubrikovim astronautom Kirom Djulejom ubijete pomahnitali kompjuter HAL 9000 dok on peva Dejzi, Dejzi, odgovor mi daj? U čemu je svrha stvarnosti ako možete da skakućete s Lavom i Strašilom niz put od žute cigle i da se spustite niz grandiozno stepenište iza Glorije Svonson, znajući da gospodin Demil čeka da vas usnimi u gro-planu? Da, moj sin i ja bismo podruku zadivljeno zurili u džinovske zadnjice i grudi bludnica iz Felinijevog Rima, očajno sedeli na rimskom pločniku tugujući zbog ukradenog bicikla, uskočili u delorijan doktora Brauna, odleteli nazad u budućnost i postali slobodni.
Ali to nije moglo da se desi. Svi smo bili ulovljeni u Vasilisinoj šaradi, a taj dečak najviše od svih, taj dečak koji je došao na svet kao njen pobednički potez. Na trenutak sam se upitao koliko bi Vasilisa mogla da bude nemilosrdna; da nekako nije udesila smrt bar dvojice od trojice Neronovih sinova, i da li bi sredila i trećeg da nije sam digao ruku na sebe? Ali radilo se naprosto o tome da sam gledao previše filmova i postao jednako prijemčiv za melodramu kao i napušteni i besni Vito Taljabue. Protresao sam glavu da razbistrim misli. Ne, ona verovatno nije bila ni počinilac ni naručilac bilo kog ubistva. Ona je bila samo - samo! - prevejano manipulativno stvorenje, koje je na korak od toga da dobije rat.

Bliskost koja se razvila između Nerona i Rije nakon serije od tri tragične smrti naterala je drugu po redu gospođu Golden da zabrinuto mršti svoje sibirsko čelo (na inače lepom, mada donekle zamrznutom licu), ali mene to nije iznenadilo. Neron, koji je, jednog za drugim, izgubio svu trojicu sinova, nije imao s kim da tuguje nad Apuom ili Petjom, ali je Rijin bol zbog D-ove smrti bio ravan njegovom. U svim jezicima za koje su znali nije bilo imenice koja bi označavala roditelja koji je izgubio dete, nikakvog ekvivalenta za reči kao što su udovac ili siroče, niti glagola koji je mogao da opiše takav gubitak. Reći da su bili slomljeni od bola svakako nije dovoljno, ali će poslužiti u nedostatku vernijeg izraza. Zajedno su sedeli u Neronovom kabinetu, utonuli u tišinu svog gubitka, tišinu koja je ličila na razgovor u kome je sve što je trebalo reći već bilo rečeno, kao Džejms Džojs i Samjuel Beket ogrezli u nemu tugu zbog čitavog ubogog sveta i sebe samih. On je bio slab, ponekad se žalio na vrtoglavicu, ponekad na mučninu, i nakratko bi zadremao i potom se probudio, po nekoliko puta za jedno veče. Imao je preskoke u memoriji. Ponekad se nije sećao da je i ona bila tu. Ali bi u drugim prilikama ponovo postao onaj stari oštroumni Neron. Njegovo propadanje nije se moglo predstaviti pravom linijom. Bilo je i uspona i padova, mada je proces u konačnom zbiru neumoljivo išao silaznom putanjom.
Jedne noći Rija ga je odvela u grad, do Arsenala na Park aveniji, gde su, u polukrugu od jedanaest visokih betonskih kula, profesionalni narikači iz svih krajeva sveta proizvodili bezbroj zvukova te najtiše od svih tišina - smrti. Slepi harmonikaš iz Ekvadora svirao je jaravi melodije u jednoj od kula, a tri žalobnika iz Kambodže, koji su utekli od Crvenih Kmera koji su pokušali da iskorene njihovu vrstu, obavljali su obred kantoming, koji je uključivao sviranje u flautu i velike i male gongove. Nastupi nisu bili dugi, možda petnaest do dvadeset minuta, ali su ti zvuci nastavili da odjekuju u Riji i Neronu još dugo nakon što su napustili taj prostor. Neron je rekao samo: „Ona ptica je bila korisna.” U jednoj od kula, neka džinovska neodređena ptica, nalik na petla, čučala je na betonskoj polici - žalobnik iz Burkine Faso, potpuno sakriven u ptičjem kostimu, s ptičjom glavom i zvončićima na gležnjevima, koji su tiho zveckali kad bi pomerio noge. Žalobnik u obliku ptice nije ispuštao nikakve zvuke, osim tog slabašnog zveckanja, i sedeo je potpuno mirno, osim što bi se povremeno sasvim blago stresao, a njegovo dostojanstveno i nenametljivo prisustvo bilo je dovoljno moćno da isceli mali delić Rijinog i Neronovog bola. „Hoćete da ponovo odemo tamo?”, upitala je Rija Nerona kad su izašli na pločnik. „Ne”, rekao je on. „Dovoljno je, dovoljno.”
Jedne noći, posle toliko noći provedenih u mukloj tišini, Neron je progovorio. U kabinetu je bio mrak. Nije im trebala svetlost.
„Ne treba da napuštaš svoj posao, kćeri”, rekao je. Odnedavno je počeo tako da je zove.
Ta izjava, izrečena bez bilo kakvog uvoda i senke sumnje, zatekla ju je nespremnu.
„Ah, hvala vam, ali, znate, vi se ne razumete u to”, rekla je previše oštro. „To je moj domen. Ilije bio, dugo.”
„U pravu si”, priznao je on. „Ta pitanja o rodnom identitetu za mene su neshvatljiva. Muškarac i žena, to je u redu. Homoseksualci, i to je donekle u redu, svestan sam da postoje. Ali kad kročim u taj drugi svet, svet muškaraca s hirurški konstruisanim polnim organima, i žena bez ženskih organa, tu sam potpuno izgubljen. U pravu si. Ja sam dinosaurus i moj um više ne radi sa sto posto kapaciteta. Ali ti? Ti sve to znaš u prste. Tu si u pravu. To je tvoj domen.”
Ona nije odgovorila. Naučili su da pronađu utočište u toj zajedničkoj tišini. Nije bilo potrebe da bilo šta kaže.
„To je zbog njega, znam”, nastavio je on. „Kriviš sebe za ono što se desilo i zato si rešila da napustiš svoju profesiju.”
„Moja profesija”, rekla je ona. „To je trebalo da bude bezbedno ušuškano mesto razumevanja. Ali se umesto toga pretvorilo u ratnu zonu. Meni treba mir.
„Ali ni ovo ti ne donosi mir”, rekao je on. „Ti nemaš problema s većinom tih identitetskih problema. Crni, latino, ženski identitet, sve to je okej. Samo taj seksualni domen, to je ono što nazivaš ratnom zonom. Ako želiš da tamo uspostaviš mir, treba da postaneš mirotvorac. Ne beži od borbe.”
Čuo je pitanje koje je izbijalo iz njene ćutnje. „Misliš da ne umem da se informišem, da saznam sve što me zanima?”, rekao je. „Zar samo zato što je mozak počeo da mi slabi, da se skuplja ko jeftina košulja, misliš da u njemu nema više ničega? Još nije mrtav, devojko. Još nije mrtav.”
„U redu”, rekla je ona.
„Uzmi odsustvo i dobro razmisli o svemu. Nemoj odmah da daješ otkaz.”
„U redu”, rekla je.
„Vidiš”, nastavio je on, „i ja sam promenio identitet.”

Kasnije, kada Rija odlazi, starac ostaje sam u mračnoj sobi. Fiksni telefon zvoni. On se premišlja da li da se javi ili ne, pruža ruku ka telefonu, povlači je nazad, ponovo je pruža, odgovara na poziv.
Da.
Golden-sahibe.
Ko je to.
Sumnjam da se sećate mog imena. Bio sam sitna riba u prilično velikom tiganju.
Kako se zoveš.
Mastan. Prvobitno inspektor Mumbajskog kriminalističkog odseka, potom premešten u Himačal Pradeš. Nakon toga sam prešao u privatni sektor. Trenutno sam u penziji.
Pauza.
Mastan. Sećam se.
Onda sam počastvovan. To da se tako veliki veliki set43 seća mog imena. Kakvu memoriju imate, gospodine. Vaš sin nije mogao da se seti, uprkos mnogo mlađim godinama.
Upoznao si nekog od mojih sinova.
Da, gospodine, u Mumbaju, gospodine. Onog koji je sad poznat kao Apu. Mislim, koji je bio poznat pod tim imenom. Oprostite na mom nezgrapnom govoru. I primite moje saučešće.
Otkud ti moj broj.
Gospodine, radio sam u policiji i privatnom obezbeđenju. Brojevi se lako nalaze.
Pauza.
Šta hoćeš?
Samo da popričam s vama, gospodine. Ja nemam nikakvog autoriteta, nikakve moći, sad sam u penziji, vi ste u Sjedinjenim Državama, to nije moja jurisdikcija, a i taj slučaj je odavno napušten, a vi ste tako moćan moćan čovek, a ja niko i ništa. Želim samo da razjasnim određene nedorečenosti. Da pronađem izvesne odgovore pre nego što stignem do kraja puta. Verujte, ovo je isključivo zarad mog ličnog zadovoljenja.
Zašto bih želeo da se sretnem sa tobom.
Možda zato što želite da saznate identitet onih koji su vam ubili sina. Pretpostavljam da bi to moglo da vas zanima.
Duga pauza.
Sutra ujutru. U devet.
Biću tačan, sahibe. U minut. I unapred hvala.

Malo kasnije, uspavanu Riju budi mobilni. Na njeno ogromno iznenađenje, poziv je od Nerona Goldena.
Možeš li da dođeš?
Sada? Usred noći?
Moram da pričam s tobom, sad imam reči, a sutra ih možda više neću imati.
Dajte mi malo vremena.
Kćeri, trebaš mi odmah.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:54 pm



31


Uskoro je trebalo da napuni osamdeset godina i počeo je da zaboravlja i šta se malopre desilo, ali prošlost u njegovom sećanju postajala je sve blistavija, kao zlato na dnu Rajne. Reka njegovih misli više nije bila bistra, voda se pretvarala u neprozirnu blatnjavu bujicu i njegova svest je polako gubila kontrolu nad hronologijom, nad tim šta se dešavalo u prošlosti, a šta u sadašnjosti, šta je bila java, a šta je dolazilo iz bajkovite zemlje snova. Biblioteka vremena bila je ispreturana, kategorije zbrkane, indeksi pomešani ili uništeni. Bilo je dobrih dana i loših dana, ali sa svakim novim danom, ono što se desilo neko davno juče blistalo je sjajnije od onog što se zbilo prošle nedelje. A onda ga je prošlost pozvala telefonom u muklo doba noći i sve što je pokopao odjednom je ustalo iz groba i sjatilo se oko njega, pa je dohvatio telefon da i on obavi jedan poziv. U onome što je usledilo čujem odjek još jednog Hičkokovog filma. Prozor u dvorište je ostao iza nas i sad smo zašli u Priznajem.
(Sećate se tog filma? Ubica priznaje svoj zločin katoličkom svešteniku koga pravila ispovedaonice obavezuju da nikom ne otkrije ubičinu tajnu. Hičkok je mrzeo metodsku glumu Montgomerija Klifita, dok su svi drugi mrzelifilm zbog totalnog odsustva duha, ali su Erik Romer i Klod Šabrol u časopisu Kaje di sinema dotično ostvarenje okarakterisali kao „veličanstveno”, dižući ga u nebesa i ističući da se film, budući da sveštenik mora da ostane nem, uveliko oslanja na glumačku mimiku. „Samo nam njegovi pogledi pružaju uvid u misterije njegovih misli. Oni su najvredniji i najverniji glasnici duše.”
Rija Zakarijasen nije bila sveštenica dok je ugluvo doba noći hitala preko Menhetna, ali će uprkos tome uskoro primiti ispovest. Da li će sačuvati tajnu? I ako hoće, kako će njena mimika i pogledi preneti to stoje znala? I da li će joj upućenost u tu tajnu ugroziti život?)
Prošlost, njegova napuštena prošlost na terasastom brežuljku. To brdo je oduvek bilo čarobno, još otkako je Ramin brat Lakšman zario strelu u zemlju i doveo tu daleki Gang da im gasi žeđ. Podzemni izvor izbio je na površinu i oni su počeli da piju. U rezervoaru Banganga je i dan-danas bilo vode. Baan, što na sanskritu znači strela, i Ganga, naravno, majka svih reka. Živeli su među živim pričama o bogovima.
A posle bogova su došli Britanci, a naročito časni Mauntstjuart Elfinston, guverner grada od 1819. do 1827, koji je sagradio prvi bungalov na brdu, nakon čega su se svi gradski velikaši poveli za njim. Neron se sećao kako je to brdo izgledalo dok je bio dete, mesto s mnogo drveća i elegantnim niskim vilama s krovovima od crvene cigle, koji su provirivali između rastinja. U sećanju je šetao kroz Viseće vrtove i posmatrao kako se njegovi sinovi igraju u Staričinoj cipeli u Parku Kamale Nehru. Prva moderna kula sagrađena je na tom brdu tokom pedesetih godina i isprva je izazvala podsmeh. Šibice, tako su je zvali, jer je izgledala kao ogromna kutija šibica postavljena uspravno. Ko bi tu želeo da živi, podrugljivo su pitah, gledajte samo kako je ružna. Ali zgrade nalik na kutije šibica postojano su nicale, a bungalovi nestajali. To je bio progres. Ali to nije bilo ono što je želeo da ispriča. Hteo je da dovrši priču koju je započeo onomad kad me je pozvao u svoj kabinet.
(Lično je pustio Riju u kuću. Otišli su do njegovog zamračenog kabineta i smestili se u tami. Ona ništa nije rekla, ili skoro ništa. Ali on je sad imao da ispriča veoma dugu priču.)
Čoveka koga je zvao don Korleoneom upoznao je negde u vreme kad je film Kum dospeo u bioskope, u one dane kad je tek zagazio u svet filmske produkcije. U to vreme su svi ostali dotičnog dona zvali Sultan Amir. Njegova mafijaška porodica bila je S-društvo, „S kao Sultan, Super i Stil”, kao što je don Sultan voleo da se hvališe. On je bio krupna zverka, kriminalac i vrhunski švercer, ali su ga ljudi voleli jer nije dopuštao da bilo ko bude ubijen, i jer je duboko u duši bio nešto nalik socijalnom radniku. Pomagao je sirotinji iz udžerica i sitnim trgovcima. Tačno, bio je umešan u prostituciju. Tačno, imao je bordele u Kamatipuri i lično upravljao njima. Tačno, pljačkao je i banke. Niko nije savršen. I tako, u celini posmatrano, moglo bi se reći da je bio nešto kao Robin Hud, manje-više. Naravno, ne pravi Robin, ne u bukvalnom smislu, jer delanje u tim Amirovim megarazmerama ne može da se poredi s delanjem skupine sitnih bandita, koji su, naoružam lukom i strelama, operisali po Šervudskoj šumi, ali su ga ljudi smatrali dobrim čovekom, odnosno više dobrim nego lošim. On je bio prva slavna gangsterska ličnost. Svakog je poznavao, svuda se pojavljivao. Policajci, sudije, političari - sve ih je držao u džepu. Šetao je gradom slobodno, bez straha. A bez gangstera poput njega polovina filmova koje su ljudi toliko voleli nikad ne bi ni bila snimljena. Glavni investitori bili su mafijaški donovi. Slobodno pitajte bilo kog velikog filmadžiju. Pre ili kasnije mafijaši zakucaju na vrata s džakovima punim para.
On je obučio sledeću generaciju - svi odreda lokalni momci, koje je on odgajio. Šta je Zamzama Alankar znao o švercu dok to nije naučio od Sultana Amira? On je obučio Zamzamu (takođe poznatog kao KT, skraćeno od Kimov Top, ili naprosto Top44), on je obučio i Kratkonogog, on je obučio i Kratkoprstog, on je obučio i Glavonju, sve te momke sa vrha. Svi oni, sva petorica, voleli su da gledaju filmove, a Sultan Amir je imao ljubavnicu filmsku zvezdu - devojku koju su zvali Zlata, zbog koje je nemilice trošio novac na trećerazredne filmove kako bi od nje napravio filmsku ikonu - i tako su se prirodno ubacili u filmadžijski posao. U to vreme niko to nije zvao Bolivud, taj naziv je smišljen tek mnogo kasnije. Bombajska filmska industrija. Bombajski ton-film. Tako se to zvalo.
(Bombajski ton-film, ako smem da napravim kratku digresiju, bio je i ostao moj omiljeni film iz produkcije Merčant-Ajvori, naročito pevačko-plesna tačka Mašina kuca tip-tip-tip, u kojoj plesači izvode piruete na tipkama ogromne mašine sudbine, dok reditelj objašnjava: „Dok plešemo, mi, ljudska biča, pritiskamo tipke i priča koju kucamo jeste priča o našoj sudbini.” Da, svi mi plesom oblikujemo svoje priče na Pisaćoj mašini Života.)
I tako, don Korleone je u bombajskim ton-filmovima pomogao nekim posrnulim zvezdama da ponovo stanu na noge, kao što je Parvin Babi, na primer, a takođe i Helen. Družio se s Radžom Kapurom i Dilipom Kumarom. Njegovi krijumčari su krijumčarili, njegovi lopovi krali, njegove kurve se kurvale, njegovi sudije, političari i panduri radili ono što im je rečeno, ali tamo gore, na srebrnastom ekranu u Marata Mandiru, njegov film Kuch Nahin Kahin Nahin Kabhi Nahin Koi Nahin (Ništa nigde nikad niko) držao je rekord kao film s najdužim uzastopnim boravkom na bioskopskom repertoaru, sve dok se, naravno, nije pojavio taj drugi prokleti film Razgolićena nevesta i njeni udvarači i oborio sve proklete rekorde. Ali KN4, kako su ljudi zvali njegov najveći hit, to je bio film na koji je Sultan Amir/don Korleone bio beskrajno ponosan, to je bio vrhunac njegovog postignuća, kako je voleo da kaže, i čak je imao i vlastito ime za taj film, Sve svuda stalno svako ili S4zasve, jer je to bila suština, sve za sve ljude. I bilo je tačno da njegova voljena Zlata nikad nije stigla do vrha, da njeno ime nikad nije dospelo iznad naslova, kako to kažu tipovi iz Holivuda, ali ona je bila srećna, on joj je kupio veliku kuću u Džuhuu, odmah pored kuće velikog Deva Ananda, pa je povremeno mogla da pozove tog živog boga na samose i čaj.
A Neron: on je bio samo biznismen koji je većinu energije ulagao u građevinske poslove, uzdižući se u svetu kao i njegove zgrade, i poput svih drugih u tom gradu sa zvezdama u očima, bio je opsednut filmom. Dona je upoznao u Džahuu, u raskošnoj vili toj i toj, ili možda takvoj i takvoj, to nije ni bilo važno. Sve u svemu, u pitanju je bila jedna od dve-tri velike dame, koje su u to doba vodile glavnu reč u gradskom svetlucavom noćnom životu, da tako kažemo. Njih dvojica su se odmah skapirali i negde pred kraj noći Sultan Amir je rekao: „Sutra idem kod Smite da joj predočim svoj novi film. Zašto ne pođeš sa mnom?” Tim rečima je zauvek zaveo Nerona i njegov život je krenuo novom putanjom.
Superzvezde - ultrazvezde! - uopšte nisu čitale scenarije. Čovek bi otišao kod njih i ispričao im o čemu je reč u filmu, prepričao im priču, usput se potrudivši da ukaže da je uloga dotične superzvezde od neprocenjivog značaja kao centralni element kompletnog projekta. Smita je bila jedna od najvoljenijih zvezda svog vremena, ne samo lepotica ili seksualni simbol, već i divna moćna glumica. Vodila je sablažnjivi život po lokalnim merilima, upustivši se u otvorenu vezu s čuvenim glumcem koji je bio.oženjen. Puritanstvo i prezir sredine na kraju su je istisnuli iz posla i pretvorili je u ranjenu otpadnicu, ali to se desilo tek kasnije. Ali u vreme o kome govorimo, bila je najveća od velikih, diva koja je stajala na vrhu planine Kailaš, boginja nad boginjama, elita. Susret s njom za Nerona je predstavljao jedan od najvećih događaja u životu, mada predstavljanje scenarija nije prošlo baš dobro jer je Smitina uloga zahtevala da ona tokom filma ozbiljno ostari, prešavši put od sedamnaeste do pedeset pete godine. „Vidite”, rekla je donu ta besmrtna persona, „tako sam zahvalna što ste mi ovo doneli, jer većina uloga nije rastegljiva, jelda, a ono što ja kao umetnica želim jeste da se rastegnem, da se raširim, i zato mi se ovaj film stvarno dopada. Baš mi se dopada. Postoji samo nekoliko detalja, u redu, stvari koje odmah treba da isteramo na čistac, da ih bacimo na sto, da tako kažemo, jer sve treba da bude sto posto dogovoreno pre nego što počnemo da snimamo, zar ne, kad dođemo na set svi treba sto posto da vučemo u istom pravcu, ako tako mogu da kažem?" Naravno, odgovorio je Sultan Amir, zato smo i došli ovde, samo izvolite. A ona se namrštila i skrenula pogled ka Neronu. „Ko je ovo?”, upitala je. Sultan Amir je coknuo jezikom i nehajno odmahnuo rukom. „Ne obraćajte pažnju na njega”, rekao je. „On je naprosto takav.” Mrštenje je donekle splasnulo. A onda se taj nebeski entitet okrenuo nazad ka donu i rekao: „Vidite, tokom vaše naracije moja junakinja postaje majka devetnaestogodišnje devojke. Ali vidite, ja nikad - baš nikad u životu\'7d. - nisam igrala majku deteta u tom uzrastu. To je moj problem. Vi sigurno shvatate da izbori koje pravim, filmovi za koje se odlučujem, imaju ozbiljnog odraza na godišnji saldo bioskopskih biletarnica na nivou čitave naše voljene industrije, i zato moram da budem pažljiva, je l’ tako? Čujem glas koji govori, glas publike koja me voli! - i glas zvezde koja jesam! - i taj glas kaže...” Sultan Amir ju je prekinuo. „Scenario može da se promeni”, objasnio je. „Recite vašem glasu da se slobodno utiša.” Ali bilo je prekasno. „’Ne’, kaže mi taj glas. ’To duguješ svetu.’”
Neron, koji je ćutke sedeo u uglu, Neron koji je naprosto bio takav, bio je u transu. Kad su napustili božansko prisustvo, rekao je: „Žao mi je što joj se scenario nije dopao.” Sultan Amir je pucnuo prstima. „Dopašće joj se. Priča lako može da se promeni. Možda da je obrađujemo jednim mercedesom, a još ako na zadnjem sedištu bude parkiran kofer s prljavim parama, onda - fataaah! Sklopljen posao.” Zapljeskao je rukama. Neron je taman počeo da klima glavom u znak razumevanja kad je don dodao: „To može da bude tvoja investicija u projekat.”
„Mercedes?”
„I kofer. Koferče je veoma važno.”
Tako je počelo. U narednih nekoliko godina Neron je započeo profitabilnu dodatnu delatnost kao donov čovek za pranje novca i skupljanje reketa. Kako se to desilo. Naprosto je skliznuo u to gonjen opsesivnom ljubavlju prema filmskom svetu. Zvezdana prašina zamaglila mu je oči, filmski glamur zavrteo mu je pamet, a pare koje su se tu zarađivale, to je bilo prosto suludo. Ili da budemo precizniji, jedna strana njegove ličnosti oduvek je naginjala ka bezakonju, na kraju krajeva, građevinski preduzimači su retko kad poštovali zakon, bio je to biznis iskrivljen kao vadičep, kako bi to rekao V. H. Oden. U to vreme je došlo do procvata građevinarstva i visoke zgrade, takozvane kutije šibica, nicale su po čitavom gradu, a Neron se nalazio u srcu te transformacije. U toj novoj visokospratnoj otimačini neba, koliko li je samo zakona bilo izigrano ili prekršeno, koliko dlanova podmazano kako bi sve teklo kao po loju! Zgrade su rasle sve više, i nastavile da rastu, daleko preko broja spratova koji je dopušten lokalnim propisima. Gradska elektrodistribucija, vodovod i gasna kompanija su zbog toga mogli da zaprete obustavom snabdevanja onih spratova koji po propisima ne bi trebalo da postoje, ali uvek je bilo načina da se smire i ti nakostrešeni namćori. Koferče za dotičnu filmsku zvezdu nipošto nije bilo prvo koji je Neron spakovao. Kako se ispostavilo, mnoge od tih novih zgrada bile su potpuno nelegalne, sagrađene bez građevinskih dozvola, neusklađene s gradskim propisima i standardima. Neronu bi se zaista mogla pripisati čista krivica za takvo nezakonito poslovanje, međutim, to je važilo i za sve ostale, tu niko nije bio nevin, i poput ostalih krupnih preduzimača, i on je imao prijatelje na visokim položajima u drugim domenima i službama, i tako je, ponovo kao i svi ostali, uspevao da radi šta hoće i da prolazi nekažnjeno. „Preduzimač definiše zakon”, voleo je da kaže. „A njegov zakon glasi: nastavi da gradiš.” Etika? Transparentnost? To su bile strane reči, reči za one koji nisu razumeli kulturu tog grada i tamošnji način života.
Eto ko je on bio. On je sve to znao, i njegovi sinovi su znali, stvari su naprosto tako funkcionisale u tom svetu. Njegovo prijateljstvo s don Korleoneom, poznatijim kao Sultan Amir, otključalo je vrata podzemne tamnice u kojoj je još dublje bezakonje čekalo da bude oslobođeno. Starlete su sad paradirale na njegovim zabavama, kokain se šmrkao u njegovim kupatilima, a on je prestao da bude stisnuti uštogljeni pritupi dosadni graditelj visokospratnica i postao gradska faca po vlastitom pravu. A sa stečenim statusom došlo je još posla, a s još posla još statusa, i tako dalje, sve ukrug. Tokom tih godina razvio je prilično vulgaran stil samopromocije, koji se svijao oko njega kao razmetljiva bunda iz njegovog njujorškog perioda. Preselio je svoju porodicu u luksuznu vilu u Valkešvaru. Kupio je jahtu. Provodio se s ljubavnicama. Njegovo ime je blistalo na noćnom nebu od Andherija do Nariman Pointa. Život je bio dobar.
Bilo je mnogo različitih načina na koje je novac mogao da se opere. Za manje sume koristio se metod štrumpfovanja, koji se zasnivao na tome da se prljav novac razbije na manje iznose, koji će potom biti upotrebljeni za kupovinu novčanih uputnica i bankarskih menica, koje će kasnije biti deponovane u različite banke, i dalje u manjim iznosima, a potom podignute kao opran keš. Neron je koristio taj metod za koferčiće s novcem. Ali krupniji projekti su zahtevali metode sa većim zahvatom, a posao s nekretninama predstavljao je idealno sredstvo. Za one koji su bili upućeni u tu granu privrede, Neron je bio nezvanični velemajstor fliperaške tehnike broj jedan i fliperaške tehnike broj dva. Fliper jedan je podrazumevao da se prljavim novcem kupi neka ultraluksuzna i papreno skupa nekretnina, koja bi nedugo nakon toga bila prodata, obično uz pristojan profit, jer su cene u to vreme naglo rasle. Profit od prodaje postajao je bela para, čista kao suza. Fliper dva je podrazumevao kupovinu određene nekretnine - uz pristanak prodavca - za iznos manji od njene tržišne vrednosti, a razlika je isplaćivana ispod stola u prljavom novcu, nakon čega se prelazilo na fliper jedan. Neron je vodio najveću firmu na nekretnine u gradu, koja je u podzemnom žargonu postala poznata kao Fliperstan, zemlja gde je prljavi novac odlazio na odmor, da se očisti i vrati nazad s finim i poštenim tenom. Naravno, za određenu proviziju. Neron je koristio Fliperstan pre svega za vlastite poslove s prljavim novcem, ali kad god bi članovima S-društva zatrebale njegove usluge, on im je izlazio u susret, uz velikodušan popust.
A onda se nebo srušilo na don Korleonea. Sandžaj Gandi, sin indijske premijerke i njegov nekadašnji ortak u cirkanju, obrušio se na Sultana Amira nakon što je njegova majka zavela višemesečno vanredno stanje, i mafijaški kum na čelu S-društva bio je izveden pred sud koji se nalazio pod Sandžajevom kontrolom, gde mu je sudija - sudija, a ne Sandžaj - izrekao zatvorsku kaznu u trajanju od godinu i po dana. Zanimljivo, ali čim se vanredno stanje završilo, a Sandžaj pao u nemilost, don je opet bio oslobođen. Ali na slobodu je izašao kao sasvim drugi čovek. U zatvoru je izgubio srčanost i pronašao Boga. Mada su bili iste vere, Neron je bio musliman samo na papiru i taj novi pobožni Korleone mu se nije nimalo dopadao. Don je digao ruke od mafijaških poslova i, doduše neuspešno, pokušao da uđe u politiku. Njihovi putevi su se nakon toga razišli. Tokom osamdesetih, Sultan Amir se pretvorio u sparušenog i skoro zaboravljenog čoveka, koji je započinjao dugu bitku s rakom, koji će na kraju pobediti, a Neron je postao krupna zverka. Ali negde u isto vreme na sceni se pojavila jedna još krupnija zverka.

Pre nego što je postao ozloglašen po drugim poduhvatima, Zamzama Alankar bio je poznat po brkovima, dlakavom izrasku koji je bio tako gust i zlokoban da je izgledao kao parazitski organizam koji niče negde iz dubina njegove glave, možda čak i iz samog mozga, i spuštao se niz nos sve dok nije izbio u spoljni svet, kao neki vanzemaljski stvor koji je aterirao na njegovu gornju usnu, donoseći vesti o ogromnoj i opasnoj moći svog domaćina. Bili su to brkovi koji su mu u njegovom zavičaju, u priobalnom selu Bankot, svojevremeno doneli pobedu na takmičenju za najbujnije brkove, ali Zamzama je imao daleko veće ambicije. Rodio se kao sin policajca u tom dalekom gradiću na obali Arabijskog mora, u blizini starog priobalnog utvrđenja, ali možda zato što je još od detinjstva bio u lošim odnosima s prilično strogim ocem, nikad nije naročito mario za zakon i policajce koji su ga nametali, bilo na vodi, bilo na čvrstom tlu. Isprva se pročuo po tome što je igrao ključnu ulogu u takozvanom havala sistemu, koji je omogućavao prenošenje novca od jednog do drugog mesta na osnovu usmenog dogovora i bez bilo kakvih pisanih dokaza - novac bi bio uručen havala posredniku na mestu A, koji je potom, za sitnu proviziju, prosleđivao priznanicu posredniku na mestu B, koji je isplaćivao identičnu sumu novca naznačenom primaocu, pod uslovom da je primalac znao lozinku. Na taj način novac se kretao bez kretanja, rečeno havala žargonom, a po potrebi je moglo da bude i mnogo više karika u lancu. Taj sistem je bio popularan jer je provizija koju je klijent plaćao bila daleko niža od one koju su zaračunavali legalni bankarski sistemi, a osim toga, takva procedura je mogla da zaobiđe probleme kao što je promenljivost deviznog kursa. Havala lanac imao je vlastitu kursnu listu, koje su se svi pridržavali. Čitava mreža se zasnivala na časti i poštenju havala posrednika širom zemlje, pa čak i sveta. (Mada, ako bi se neki havala posrednik poneo nečasno, ne bi bilo pametno kladiti se da će dotični doživeti pristojnu starost.) Havala sistem je u Indiji bio nelegalan jer je, poput štrumpfovanja i fliperisanja, predstavljao efikasno sredstvo za pranje novca, ali Zamzama je nastavio da razvija taj biznis u širokim razmerama, ne samo na Indijskom potkontinentu, već i širom Srednjeg istoka, na afričkom Rogu, pa čak i u nekim delovima SAD. Međutim, havala mu nije bila dovoljna. Hteo je da sedne na kursi, na presto gradskog podzemlja, i pošto je Sultan Amir bio na sigurnom, u zatvoru, rešio je da preuzme vlast uz pomoć svojih poručnika Glavonje, Kratkoprstog i Kratkonogog. Da bi to ostvario, morao je da se uhvati ukoštac sa suparničkim bosom, tipom po imenu Masni Džavid i njegovim saradnicima, ali je ubrzo oduvao konkurenciju, primenivši tehniku koja je duboko šokirala sve članove relativno nenasilne kriminalne familije Sultana Amira. Ta tehnika zvala se ubistvo. Tela Masnog Džavida i njegove porodice, poredana kao mrtve ribe na betonskoj ploči na plaži Džuhu u vreme oseke, ne samo da su rešila pitanje vodstva već su poslala i poruku čitavom gradu, i podzemnom i nadzemnom. Svanuo je novi dan, govorili su leševi. U gradu se pojavio novi igrač koji je zaveo nova pravila. S-društvo je postalo Z-društvo.
Njegov brat Salu, poznat kao Salu Čizma, pomogao je Zamzami da oformi svoje prvo uporište u gradu odabravši za metu Dadija Džiotija, dona Dongri distrikta, i povevši grupu svojih ljudi da opkole Dadija i njegovu ekipu, nakon čega su ih zverski pretukli praznim staklenim flašama kisele vode, kampa-kole i limke. Time su se rešili Dadija, koji više nikad nije viđen u gradu, ali je nakon toga usledio ozbiljniji gangsterski rat protiv paštunske bande iz Avganistana, čiji su članovi krenuli od zelenaškog u kancelarijama u ulici prigodnog imena - Aleja spremnog novca45 - ali su ubrzo prešli i na sitno iznuđivanje, terajući vlasnike malih prodavnica i preduzeća u siromašnim gradskim četvrtima i na lokalnim pijacama da im plaćaju zaštitu. Cene u krojačkim i sajdžijskim radnjama, u frizerskim salonima i prodavnicama kožne galanterije naprasno su skočile kako bi trgovci mogli da podmire zahteve reketaša. Prostitutke sa Foklandskog puta takođe su morale skuplje da naplaćuju svoje usluge. Preduzeća s ograničenim prihodima nisu mogla da apsorbuju troškove iznuđivanja pa su te troškove snosili kupci. Na taj način, većina ljudi iz grada počela je da plaća dodatni, da tako kažemo, gangsterski porez. Ali šta da se radi? Nisu imah drugog izbora nego da pijunu pare.
Paštuni su takođe odlučili da eliminišu Čizmu i Topa - što će reći, Zamzamu - pa su unajmili Manija, vrhunskog dakoita, to jest bandita iz Madja Pradeša, da to odradi. E sada, kako se ispostavilo, Salu Čizma se zabavljao s nekom plesačicom Čaru pa ju je jedne noći početkom osamdesetih pokupio ispred njenog stana u Bombaj Centralu, odakle su fijatom krenuli ka svom ljubavnom gnezdu u Bandri. Međutim, Mani i Paštuni su mu bili za petama, i kad se Salu Čizma usput zaustavio na benzinskoj pumpi, opkolili su njegov fijat. S neospornom galantnošću, Mani i Paštuni su zamolili Čaru da napusti auto i nestane odatle. Nakon toga su ispalili pet metaka u Čizmu i ostavili ga mrtvog. Najbrže što su mogli, otišli su do Zamzamine baze u Pakmodijsku ulicu, kako bi ga zatekli nespremnog, pre nego što do njegovih ušiju stigne vest da su mu ubili brata, ali zgrada je bila pod jakom stražom pa je usledio žestok obračun. Zamzama je prošao bez ogrebotine. Nedugo nakon toga čelnici paštunske bande bili su pohapšeni i optuženi za Čizmino ubistvo. Kad su ih izveli pred sud, plaćeni ubica Z-društva, inače hrišćanin Derek, banuo je u sudnicu i pobio ih paljbom iz mitraljeza.
Tokom osamdesetih najmanje pedeset Paštuna i mafijaša iz Z-društva poginulo je u neposustajućem gangsterskom ratu. Ali avganistanska mafija je na kraju bila eliminisana, a kum Zamzama domogao se prestala.
Nakon što je izgubio starijeg brata, Zamzama je odlučio da odbaci privatni život. „Devojke su slabost”, tako je govorio po Neronovom kazivanju. „Porodica je slabost. Kod drugih mogu da budu dragocene, ali bos to ne srne sebi da dopusti. Ja sam mačor koji hoda sam.” Sam, nego šta, ako zanemarimo dvanaestočlani tim telohranitelja, koji je motrio na njega dvadeset četiri sata dnevno - što će reći, ukupno trideset šestoro ljudi koji su radili u ekipama od po dvanaest članova i smenama od po osam sati. Plus dvanaestočlani tim šofera obučenih za izbegavanje prismotre, koji su vozili blindirane produžene Mercedesove limuzine, svi odreda eksperti za drumsko čišćenje, što će reći, za sprečavanje mogućnosti da neko krene za njihovim karavanom. (Ponovo, po četvorica vozača u tri smene.) Takođe, na kući je imao vrata od neprobojnog čelika i prozore otporne na metke, dodatno osigurane debelim metalnim žaluzinama, a na krovu je u svakom trenutku dežurao odred teško naoružanih ljudi. Bio je to grad kojim je upravljao čovek koji je živeo u kavezu koji je sam sebi sagradio. Učinivši sebe neranjivim, svoje bogatstvo i moć utemeljio je na ranjivosti drugih, njihovih porodica i kapitala.
(Ja nisam ekspert za industriju koja je danas poznata kao Bolivud, ali ona voli svoje gangsterske filmove isto kao što voli i svoje gangstere. Filmski entuzijasta koji zalazi u taj univerzum mogao bi da krene od filmova kao što su Kompanija Radža Gopala Varme, Okršaj kod Lokandvale Apurve Lakhije, Okršaj kod Vadale Sandžaja Gupte i Bilo jednom u Mumbaaju i Bilo jednom u Mumbaaju 2 Milana Lutrije. Ovo dodatno a u reci Mumbaaj predstavlja primer novog numerološkog pomodarstva. Ljudi svojim imenima - ili u ovom slučaju imenima svojih filmova - dodaju ili oduzimaju samoglasnike kako bi ih učinili srećnijim i uspešnijim: Šobhaa De, Adžaj Devgn, Mumbaaj. Kako god, ja nisam kompetentan da komentarišem o efikasnosti ili neefikasnosti te metode.)

Kada je najavljen film Ajbak, istorijski film o Kutbadinu Ajbaku, prvom od kraljeva iz dinastije robova, i gradnji Kutabovog minareta, filmska industrija je definitivno shvatila da se novi kum ne šali. Visokobudžetna istorijska drama predstavljala je životni projekat jednog od bolivudskih velikaša, producenta A. Karima, i on je za taj projekat angažovao troje od „šestorice momaka i četiri devojke” koji su, po opštim tvrdnjama, predstavljali ultrazvezde tog doba. Dve nedelje pre početka snimanja, Karim, koji je i sam bio musliman, primio je poruku u kojoj je stajalo da je dotični film uvredljiv za islam jer o osnivaču nove dinastije govori kao o robu, zbog čega se zahtevalo da projekat bude otkazan, ili u suprotnom, da producenti plate „naknadu na ime dopuštenja kosa crta izvinjenja" u iznosu od deset miliona rupija, u korišćenim novčanicama s nepovezanim serijskim brojevima, koju će uručiti predstavniku Z-društva, koji će ih uskoro potražiti. Karim je odmah sazvao konferenciju za štampu i javno ismejao Zamzamu Alankara i njegovu bandu. „Te sitne skučene duše misle da mogu da se zajebavaju sa mnom”, zagrmeo je Karim snažnim praskavim glasom. „Nepismeni diletanti koji ne znaju da imena pod kojima je dotična dinastija poznata, Mamluk i Gulam, zapravo znače rob. Ovo je prvoklasan projekat, stvar od nacionalnog značaja, ekranizacija naše istorije. Nećemo dopustiti da nam gomila razbojnika stane na put.” Četiri dana kasnije odabrana skupina teško naoružanih ljudi, pod vodstvom Zamzaminih poručnika Glavonje i Kratkoprstog, zauzela je obezbeđeni prostor u Mehroliju blizu pravog Kutabovog minareta, gde je bila postavljena složena scenografija za film, i zapalila kompletan set. Film nikad nije snimljen. Nedugo nakon uništenja filmskog seta, A. Karim se požalio na snažan bol u grudima i ubrzo umro, doslovno od slomljenog srca. Doktori koji su ispitali njegovo telo izjavili su da mu se srce bukvalno rasprslo. Nikom nikad više nije palo na pamet da ismeva Zamzamu Alankara.
Neron je nastavio da zove Zamzamu na zabave u svom domu, gde su i dalje dolazili svi s filmske A-liste. Zamzama je takođe počeo da priređuje zabave, najrasipnije koje je svet dotad video, šaljući avione koji su goste vozili do Dubaija, i svi su prihvatali poziv. Sigurno je sve bilo isto tako i u danima kad je A1 Kapone bio na vrhuncu moći, mračni glamur, flert s opasnošću, opojni koktel straha i želje. Sve novine pisale su o Zamzaminim zabavama i zvezdama koje su blistale u večernjim toaletama. Policajci su se držali po strani. A ponekad, u jutarnje sate, nakon veličanstvenog slavljeničkog vatrometa, neko bi pokucao na vrata filmskog producenta koji se borio s mamurlukom u luksuznoj kabini na jahti Z-društva, možda u društvu starlete koja je bila previše glupa da shvati da to nikako i nikad nije mogao da bude put do vrha; i dotični producent bi na pragu ugledao Glavonju ili Kratkonogog, koji bi mu u ruke ćušnuli ugovor koji treba da potpiše, ugovor kojim se pod nimalo povoljnim uslovima odricao svih inostranih prava za najnoviji film, i čisto da bi ga lakše nagovorili, uperili bi mu pištolj u glavu, a dani galantnosti behu tad prošli i niko više nije govorio nagim starletama da se upristoje i zbrišu. Zabava u prednjem planu, biznis iza kulisa, to je bio stil Z-društva. Mnogi od vodećih ljudi iz Bolivuda morali su da zatraže, i dobiju, policijsku zaštitu, ali nikad nisu bili sigurni da li je to dovoljno ili će se ispostaviti da su ljudi u uniformama takođe u dosluhu sa Zamzamom i da će se njihovo oružje pre okrenuti ka njima, na one koje bi trebalo da štite, a ne ka tom opasnom i nedokučivom gradu. A zakon? Zakon je bio praktično šlep. Poneka sitna riba povremeno bi završila u zatvoru, čisto da se javnosti zamažu oči. A krupne ribe slobodno su plivale po tom sinjem moru.
Kćeri, kćeri, rekao je Neron. Ja sam bio među najgorima od njih, jer mene nikad nisu pokušali da ucenjuju. Svojevoljno sam prao njihov novac i oni su bili dobri prema meni, u finansijskom smislu, i ja sam sve to prihvatao, tako je funkcionisao taj svet, ali ja sam razmišljao: možda i funkcioniše tako, ali taj svet je užasno loše mesto, treba težiti nekom boljem, boljem od ovog koji smo stvorili.
On nije bio žrtva iznuda i reketiranja, ali nije ni morao da bude. Pretnje, atentati i uspešna ubistva tih godina prestravila su ga do koske. Imao je mnogo toga da izgubi. Imao je skupe posede, zgrade koje su nicale po čitavom gradu, imao je suprugu, imao je sinove. Imao je sve slabosti koje je Zamzama mogao da koristi. Ljudi iz Z-društva uopšte nisu morali da ga podsećaju na njih. One su predstavljale prećutnu sponu između Nerona i mafije. Šta je on njima bio? Oni su imali mnogo prljavog veša, a on je bio njihov perač. Njihov dhobi. Čak su ga tako i zvali, taj Glavonja, koji je bio nizak kao kepec, i taj Kratkoprsti s narandžastom kosom, i taj Kratkonogi, koji je imao najduža stopala koja je čovek mogao da vidi. „Hej, dhobi\”, rekli bi mu preko telefona. „Imamo neki veš za tebe. Dođi da ga odneseš do reke.” Kad bi izašao pred njih, oni bi pucnuli prstima. „Gledaj da ovo što bolje opereš!”, naredili bi. „Hajde, hitro!" Zamzama je prema njemu pokazivao više poštovanja, uvek koristeći počasne titule uz Neronovo ime: sahib, dži, džanab. Ali on je kroz to poštovanje zapravo izražavao prezir. Značenje tog poštovanja bilo je: „Ja te posedujem, drkadžijo. Nemoj to nikad da zaboraviš.” Nerona, opet, niko nije morao da podseća na to. On nije bio nikakav heroj. Nije želeo da izgubi ni svoju porodicu ni svoje nožne prste. Nije bilo šanse da se makar i na tren zaboravi.
Negativci su poput bujice kuljali s ekrana, iskakali u bioskope s telima natprirodne veličine, u filmskom formatu, marširali između sedišta i izlazili na ulice štekćući oružjem, a on je imao neki uvrnut osećaj krivice da je filmska industrija zapravo odgovorna za sve to, da je ona stvorila te monstrume i učinila ih glamuroznim i privlačnim, i oni su onda preuzeli grad. Bombay, meri jaan, pomislio je, pevušeći tu pesmu, Bombaju, živote moj, dragi moj, kud si nestao, devojke s Marinskog puta, što u svežim večerima šetaju s vencima jasmina u kosi, džez svirke nedeljom ujutru na Kolabskoj promenadi ili Čerčgejtu, truba Čika Čokolita, saksofon Krisa Perija i glas Lome Kordeiro; plaža Džuhu pre nego što su je ljudi poput njega opkolili zgradama; kineska hrana; prelep grad, najlepši na svetu. Ali ne, to nije bilo tačno, ta pesma, koja je za taj grad bila isto što i pesma Njujork, Njujork za ovu drugu metropolu, oduvek je upozoravala da je to surovo mesto, teško za život, i ta pesma je takođe bila donekle kriva, kockari i ubice i lopovi i korumpirani biznismeni, koji su se pominjali u njoj, izašli su iz tih stihova kao likovi koji su iskočili iz filmova, i sad su bili tu, strah i trepet za pristojne ljude, ljude nalik na naivnu devojku iz pesme koja brani taj veliki grad, oh, srce, lako je živeti u gradu ovom, ali je čak i ona upozoravala, dobro pazi jer ono što seješ, to ćeš i žnjeti. Ono što seješ, baš to ćeš požnjeti.
(Da, filmovi su bili krivi, i ta pesma je bila kriva. Baš tako, Nerone, svali krivicu na umetnost i zabavu. To je mnogo lakše nego okriviti ljudska bića, glavne glumce u toj drami. I mnogo prijatnije nego da okriviš sebe.)
Nastavio je to da radi, ta pakovanja koferčića, štrumpfovanja i fliperisanja. Čak je pristao da postane jedan kraj havala lanca, u kome su se obrtale krupne svote, kad ga je Zamzama Alankar jedne večeri na zabavi pored bazena u Vilingdonskom klubu „ljubazno zamolio" da se prihvati te dužnosti - uz obilatu primenu laskavih sahibe i džanabe i dži. Nikad nisu pokušali da mi iznude novac. Nisu ni morali. On je bio Zamzamin svojevoljni pion. Sebe je smatrao kraljem tog grada, ali je zapravo bio samo ponizni pešak. A kralj je bio Zamzama Alankar.
I nije govorio baš potpunu istinu u vezi s iznuđivanjem. Priznao je i to. Istina je glasila da oni nikad nisu pokušali da od njega iznude gotov novac. Ono što su iznudili bilo je mnogo mnogo gore.
Zamzama, što je značilo Top, nije bio nimalo sentimentalan. Jednom, prema legendi koja je kružila o njemu - on je bio čovek koji je poklanjao mnogo pažnje negovanju svojih legendarnih aspekata - Kratkonogi je kidnapovao mafijaškog svodnika Musu Miša, koji se spanđao s nekim kompanijskim devojkama, i naredio da ga zatvore u hermetički metalni sanduk u pristaništu, nakon čega je unajmio brod, koji je prebacio sanduk do najdaljeg kraja luke i tamo ga spustio u more. Dva dana kasnije, Musina majka pojavila se na televiziji gušeći se u suzama. Zamzama je rekao: „Nabavite mi broj njenog mobilnog, odmah”, i samo minut kasnije, dok je na televiziji još išao intervju s njom, u živom programu, on ju je pozvao. Ona se zbunjeno javila na telefon, a Zamzamin glas joj je rekao na uvo: „Kučko, tvoj miš je sada riba i ako ne prestaneš da dižeš buku i ti ćeš uskoro da se pretvoriš u kimu. Ka-bum!” Kima je bilo mleveno meso. A kabum je bila Zamzamina omiljena reč, nešto kao odjavna špica, i ko god bi čuo tu reč kako mu grmi na uvo, istog časa je znao s kim razgovara. Žena je prestala da plače, kabum, tek tako, i više nikad nije prozborila ni reč s bilo kojim novinarom.
Zamzama takođe nije imao vremena za Bombay merijaan romantizaciju prošlosti kojoj je Neronbio sklon. „Taj grad iz snova je odavno nestao”, rekao je Neronu bez trunke uvijanja. „Ti si lično podigao zgrade preko i oko njega i zdrobio staro novim. U Bombaju iz tvojih snova sve je bilo divno i krasno, ljubav i mir i svetovno razmišljanje i nepodvojenost, indusko-muslimanski bhai-bhai, svi ljudi su braća, zar ne? A to je čisto sranje, ti si svetski čovek, ti bi to bar trebalo da znaš. Ljudi su takvi kakvi su i njihovi bogovi su takvi kakvi su i to se ne menja i neprijateljstvo između plemena je uvek tu. Pitanje je samo šta pluta po površini i koliko duboko je ta mržnja sakrivena. U našem gradu Mumbaju dobili smo gangsterski rat, ali pred nama leži jedan još veći rat. U Mumbaju sada postoje samo dve bande. Gangsterska banda, mafija, to jest ja. A Z-društvo, to smo samo mi. Mislim, ko sačinjava devedeset pet procenata naših ljudi? Muslimani. Narod Kurana. Ali tu su i političke bande, a oni su svi Indusi. Induska politika vodi sve poslove u gradu, a induski političari imaju vlastite induske bande. Raman Filding, čuo si za to ime? Takođe je poznat kao Mejndak Žabac? Razumeš? Onda treba da razumeš i sledeće: prvo smo se borili samo za teritoriju. Ta bitka je završena. Sad je na redu sveti rat. Kabum!”
I Sultan Amir je u poznim godinama života postao vernik, ali njegova vera bila je mistične sufijske vrste. Međutim, Zamzama Alankar je do početka devedesetih postao sledbenik jedne mnogo žešće verzije njihove zajedničke religije. Osoba koja se smatrala zaslužnom za duboku pramenu u Zamzaminim interesovanjima i njegovom pogledu na svet bio je demagoški propovednik Rahman, osnivač i sekretar militantne organizacije poznate kao Azarova akademija, sa sedištem u Mumbaju, posvećene širenju ideja indijskog potpaljivača masa iz XIX veka, imama Azara od Barejlija, grada po kome je sekta Barelvi i dobila ime. Propovednik Rahman postao je zvezda vodilja, a Akademija se pročula po gradu po demonstracijama protiv vladajuće stranke, događaju koji je vladajuća stranka opisala kao „neredi”, ali koji je pokazao da je Akademija, ako ništa drugo, mogla da izvede pozamašan broj ljudi na ulicu u veoma kratkom roku, i da ih potom pusti da rade šta god hoće. Na Neronov užas, Zamzama je počeo da ponavlja Rahmanove demagoške reči, često skoro i doslovno. Nemoralnost i dekadencija tih i tih. Zlo neprijateljstvo i izopačenost. Stvari s kojima moramo da se uhvatimo ukoštac. Čista i besprekorna učenja tog i tog. Ispravna perspektiva. Istinska slava i sjaj. Naša odgovornost da spasemo društvo. Blagodati genijalnog učenja tog i tog. Naša rešenost je veća od njihove. To što mi imamo to je naučni metod življenja na ovom i onom svetu. Ovaj svet je ništa, samo kapija za uzvišenost koja nas čeka s druge strane. Ovaj život je ništa, samo pročišćavanje grla pre nego što s druge strane zapevamo besmrtnu pesmu. Ako se od nas zahteva da se žrtvujemo, mi zapravo ne žrtvujemo ništa, samo pročišćavamo grlo. Ako se od nas zahteva da se dignemo, mi ćemo se dići držeći plamen pravde u ruci. Mi ćemo podići ruku božje pravde i oni će osetiti njen dodir kao vreo šamar posred lica.
„Dođavola, Zamzama!" rekao mu je Neron kad su se sastali na Kiplingu, Zamzaminom jedrenjaku usidrenom u luci, gde je Top najviše voleo da vodi poverljive razgovore. „Šta te je spopalo? Meni si uvek delovao kao čovek koji voli dobar provod, a ne kao bogomoljac.”
„Nema više vremena za jalove priče”, odgovorio je don, s novim prizvukom u glasu, prizvukom u kome je Neron jasno pročitao pretnju. „Sad nastupa vreme teških dela. I takođe, dhobi, nemoj više nikad da koristiš pogrdne reči u mom prisustvu.” To je bio prvi put da Neronov status s titule sahib svede na dhobi. Uopšte mu se nije dopalo kako je to zazvučalo.
Više nije bilo zabava u Dubaiju. U kući iza čeličnih vrata sada se uglavnom čula molitva. Za čoveka Neronovog temperamenta, to je bilo bizarno. Možda je kucnuo čas, pomislio je, da se nekako udalji od Z-društva. Potpuna razdvojenost bila bi nemoguća zbog uticaja mafije na građevinske sindikate, a još više na nesindikalnu imigrantsku radnu snagu, koja je dolazila u grad iz svih krajeva zemlje bez bilo kakvih papira ili zakonskog statusa. Ali možda je dovoljno dugo radio s njihovim parama. Možda je kucnuo čas da stavi tačku na štrumpfovanje, fliperisanje i havalu. On je sada bio legitimni tajkun i bilo bi bolje da se otarasi mutnih dosijea.
Zamzami je rekao: „Mislim da postajem previše star i previše umoran za ovaj posao sa parama. Možda treba da obučim nekoga ko će zauzeti moje mesto.”
Zamzama nije progovorio ceo minut. Kipling, usidren u pristaništu, sa spuštenim i namotanim glavnim jedrom, nežno se ljuljuškao na vodi. Sunce već beše zašlo i svetla Zaleđa blistala su oko njih, dražesni luk svetlosti čijoj lepoti Neron i dalje nije mogao da odoli. A onda je mafijaški bos progovorio. „Da li voliš klasičan američki rokenrol bend Igls?”, upitao je. „Glen Frej, Don Henli itd., itd., itd?” I, ne sačekavši odgovor, nastavio: „Dobro došao u hotel Kaliforniju.” Nakon čega je don, na Neronovu preneraženost - glasno, raštimovano, na način koji je ulio hladan strah u Neronovo srce - zapevao:
„Možeš da se odjaviš kad god poželiš, ali nikad ne možeš da odeš.”

Bio je to početak velike tame, rekao je Neron u tami svog kabineta u Zlatnoj kući. Nakon tog razgovora obreo sam se u paklu. Ili sam možda već dugo bio u paklu, ali sam sad osećao kako mi oganj prlji tabane.
Ali takođe, znaš šta je najzanimljivije u vezi s pesmom o tom hotelu? To uopšte nije bilo tačno. Jer je tema odlaska, to kada, gde i kako, postala i njegov problem isto koliko i moj.

Šokirana si onim što si čula, rekao je. Užasnuta pomišlju s kim sediš, a još nisi čula ono najgore. Plaše te ono što sam ti dosad rekao i po glavi ti se vrzma samo jedno pitanje. Ti si volela moje dete. Moje siroto zbunjeno dete.
Ti si volela moje dete, i sada pitaš, pitaš bez reći, vidim ti u očima, u ovom mraku, da me to pitaš. Koliko su moja deca znala.
Što se tiče tvog voljenog, on je oslobođen krivice za sve što sam dosad ispričao. Tad se još nije rodio, ili je bio veoma mali. Što se tiče ostalih, oni su odrasli u izvesnom društvenom sloju, sloju krupnog biznisa u ogromnom gradu, i znali su pravila igre. Ako ne podmažeš dovoljno dlanova, ništa ne možeš da uradiš. Da, oni su znali za mog don Korleonea. Ali on je bio simpatičan čovek. Za njih je sve to bilo normalno, kao i za sve druge. Takođe su voleli i svet filma. Filmske zvezde koje su dolazile u naš dom. Mogućnost da budu sa ženama s A-liste. Kao da su i sami kročili na srebrnasti ekran. To im je godilo, a aiko su donovi bili tu, pa šta s tim, to je bila svakodnevica. Niko nije mario. U vreme Sultana Amira niko nije sudio o tome. Ali kad je Alankar preuzeo komandu, svojski sam se trudio da ne saznaju na koje sam sve načine sarađivao s njim. Što su manje znali, utoliko bolje za njih. On je bio sasvim drugačiji čovek i gledao sam da porodicu držim podalje od njega. To je bio moj biznis, i prihvatam određene kritike na svoj račun, uopšte ne pokušavam da odbranim ili opravdam svoje izbore i postupke, samo predočavam činjenice. Dakle, tvoj dečko je te 1993. imao sedam godina i dvadeset dve te 2008. kad smo stigli u Njujork. Moram reći da je od njih trojice uvek bio najzatvoreniji. On je vodio rat iznutra, to sad jasno vidim. Njegovi topovi bili su upereni u njega samog otad pa sve do... sve do... I zato mi nije bilo teško da od njega to sakrijem. Mislim da uopšte nije znao ni za šta od toga. Takođe, najstariji, moj siroti hendikepirani sin, Harpo, tako su ga zvali, tačno, to je umeo da bude okrutan grad; i u njegovom slučaju veliko životno pitanje počivalo je u njegovoj glavi, pitanje bez odgovora. I njega mogu da razrešim krivice. Ostaje samo još Apu. Apu koji je u to vreme bio Gručo. A Apu, da budem iskren, mislim da je znao. Znao je, ali nije hteo da zna, i tako je počeo da pije i da se drogira, da sebe čini gluvim, slepim i nesvesnim. Nikad nisam pričao s njim o toj tamnoj strani. A on nikad nije pitao. „Kad bi moj otac bio zubar”, jednom mi je rekao, „zar bih mario koliko je plombi danas stavio i koliko je kanala u korenu ispunio i kome? I zato o tebi razmišljam na taj način. Kad odeš na posao, ti si zubar, ali si kod kuće samo otac. To je ono što je tvojoj porodici potrebno. Ne plombe, već očinska ljubav.”
Njemu sam rekao veoma malo. Samo površne činjenice, koje su ionako svi znali. O podmićivanju i korupciji. To je bila sitna boranija. Ali mislim da je slutio da se ispod toga krilo i nešto mnogo krupnije. Mislim da se zbog toga odao razvratu, piću, ženama i drogama.
Kod kuće se baš nije ponašao kao umetnik. Imao je životni stil umetnika, ali ne i radnu etiku. Bio je boem, ali u Bohemiji prave divno staklo. On ništa nije ni pravio ni radio, osim što je vodio ljubav, i dopusti da kažem, i izvini ako ti to bude zvučalo vulgarno, ali narkotici muškarca ne čine boljim ljubavnikom, osim po njegovoj vlastitoj proceni. Tako da možda nije bio efikasan čak ni na tom polju. Kad je došao u Ameriku, promenio se iz korena. (Pucnuo je prstima.) Tek tako. Priznajem da je uspeo da me impresionira, bio je sasvim nov čovek, i sve je počelo da mu ide od ruke. Njegov talenat je došao do izražaja i svi su mogli da ga vide. I ja sam ga video, po prvi put. Pre toga nikad nisam ni pretpostavio da ima toliko talenta.
Sva trojica su delila jednu sposobnost: da zatvore knjigu prošlosti i da žive u sadašnjosti. To je dar koji može da donese sreću. S druge strane, ja zatvaram knjigu sadašnjosti i živim uglavnom u prošlosti.
Ali i dalje ostaju određenja pitanja: zujanje u Apuovim ušima, glasovi, ponekad i vizije. On je dugo koristio halucinogene droge. Mogla bi da kažeš, ako na taj način posmatraš stvari, da su ga one učinile prijemčivijim za ono što se ne vidi, da su mu otkrile put ka vizionarskom svetu, otvorivši mu - kako se ono zvaše? Vrata percepcije. Ili bi mogla da kažeš da je pretrpeo izvesna oštećenja. Da je i on imao oštećenje na mozgu, negde duboko unutra. Trojica sinova, i sva trojica sa oštećenjima na mozgu, negde duboko unutra! To nije sudbina koju ijedan otac zaslužuje. To nije pravedno. Pa ipak, moja sudbina je bila baš takva. Apu je imao vizije i čuo glasove. Što znači da je i on bio lud.
Dakle, mislim da je on znao čime se bavim, ali se dogovorio sa sobom da ništa ne zna. Zato se vratio nazad sa svojom curom a da prethodno nije ni razmislio o tome. Vratio se kući i umro. Mislim da je u tom trenutku, dok je umirao, znao šta ga je ubilo i zašto. Da je znao da je to posledica mojih dela. To takođe razumem. Poruka je poslata i ja sam je primio. Tama nadire. Nema još mnogo do kraja. Zato večeras govorim. Kako bi sve moglo da bude rečeno.
Postoje još dve stvari koje moram da pomenem, koje su se desile s razmakom od petnaest godina. Godine 1993. i 2008. To su ti datumi.

U decembru 1992. Neron je ponovo bio na Kiplingu sa Zamzamom Alankarom. Nešto pre toga induski aktivisti srušili su džamiju koju je podigao prvi mogulski car Babar u severnom gradu Ajodji, tvrdeći da se ona nalazila na mitološkom mestu rođenja Gospoda Rame, sedmog avatara ili otelovljenja boga Višnua. U Mumbaju su izbili neredi. Muslimani su se prvo pobunili zbog rušenja džamije, a onda sti verni partijski sledbenici hinduističkog ekstremiste Šiva Sene napali muslimane, a policija se, po Zamzaminim tvrdnjama, ponašala pristrasno, to jest, otvoreno su bili za Senu, a protiv nas. Ti nemiri su već počeli da jenjavaju, ali Zamzamin bes bio je kao vulkan i nije poznavao granice.
Sad su prekardašili! - urlao je Zamzama na Nerona. Kamila je slomila kičmu i mora da bude upucana!
Nije mudro da se mešamo u to. Fokusiraj se na svoje jake tačke. Posao ti dobro ide.
Ovde se ne radi o mudrosti. Već o nužnosti. A osim toga, srušiti svetu džamiju jer je s tog mesta navodno poteklo neko izmišljeno biće, koliko se mudrim to može nazvati?
Oni ne misle da je to izmišljeno biće.
Oni pojma nemaju!
Alankar je bio u kontaktu s određenim zabrinutim osobama iz jedne susedne zemlje. Ti susedi su smatrali da se mora preduzeti neka akcija.
Već su skovali plan, objasnio je Alankar. Ti ljudi iz susedne nam zemlje poslaće veliku količinu oružja, municije i RDX eksploziva pomorskim putem, na Konkansku obalu, prve nedelje januara. Mesto iskrcavanja je Dighi. Ti si dobio zadatak da spremiš kofere za obalsku stražu, tako da na vodi ostave slobodnu rutu kojom će proći gliseri s našom robom.
Ja sam dobio zadatak, Zamzama? Ali ja se ne bavim time. Politika? Ne, ne, ne. Ne možeš da tražiš tako nešto od mene.
Da, da, da. Tvoja kuća je dobro utvrđena, zar ne? Video sam je, motorizovana teška metalna.kapija, alarmni sistemi, obezbeđenje. Tvoja porodica se tamo sigurno oseća bezbedno. Da li se osećaju bezbedno? Sigurno. Da li ponekad izađu napolje? Naravno, oni su pravi Mumbajci, žive punim plućima. Srećna porodica! Svaka čast!
Nas dvojica odavno sarađujemo. Nije u redu da tako razgovaraš sa mnom.
Postao si tako uspešan, i tako bogat, čovek ostvaren na svakom polju. Bila bi šteta da tvoji građevinari naprasno bace alat. Bilo bi tragično da negde slučajno izbije požar.
Znači, nemam drugog izbora nego da to uradim. U redu, biće obavljeno.
Takođe, za nekoliko nedelja treba da usledi još jedna isporuka, kod Šehadija. Znaš šta ti je činiti.
Komšijski plan je zahtevao precizno tempiranje nekoliko uzastopnih akcija. Počeće s ubistvima. U Dongriju, nekadašnjem feudu Dadija Džiotija, koji je pobegao iz grada nakon što su ga premlatili flašama kisele vode, živela je zajednica takozvanih mathadija, to jest fizičkih radnika koji su zarađivali za život noseći tovar na glavi. Oni su spavali na ulici pa ih je bilo lako pridobiti. Regrutovaće određen broj tih radnika, a ubistva će biti izvršena presecanjem grkljana malim kamama, kako bi stvar podsećala na religijski ritualni obred. Dongri je bio mesto izrazite društvene osetljivosti i naše komšije bile su uverene da će ritualna ubistva izazvati silovitu reakciju suprotne strane. Neprijatelj je bio dobro organizovan i uživao podršku policije, ali će se suočiti sa žestokim oružanim otporom. Oružje će pre akcije biti sakriveno na udarnim lokacijama. Biće granata i bombi. A kad bombe počnu da prašte, to će podstaći još snažniju reakciju i neprijatelj će u još većem broju izjuriti na ulice i naleteti na automatsku paljbu i još eksploziva. I to će zapaliti vatru koja će se raširiti po čitavoj zemlji, a našim komšijama će biti drago jer će ti kopilani dobiti lekciju koju su zaslužili.
Inšalah, rekao je Zamzama, razbucaćemo tu kopilad.
To je bio poslednji put da je Neron kročio na palubu Kiplinga. Već je trebalo da krene nazad na obalu, ali je šef Z-društva imao je da mu kaže još nešto. Ti i ja se možda više nikad nećemo sresti. Nakon ovog što će se desiti, neću moći da ostanem u zemlji. Tvoj položaj je lakši. Oduvek sam vodio računa da naša saradnja ostane diskretna, i kao što dobro znaš, između nas postoji dug lanac posrednika, tako da ćeš sto posto moći da opereš ruke od svega i ostaneš u zemlji sa svojom porodicom. Ali možda ipak treba da spremiš neku izlaznu strategiju, za svaki slučaj.
Zamzama je bio u pravu. Njih dvojica se više nikad nisu sreli. A Zamzama je bio u pravu i što se tiče izlazne strategije.

Događaji od 12. marta 1993. godine tako su glasno odjeknuli da nema potrebe da zalazimo u detalje. Auto-bombe i skuteri-bombe. Bomba u suterenu Mumbajske berze. Tri bazara, tri hotela, aerodrom, bioskop, kancelarija za izdavanje pasoša, banka, kabum, kabum, kabum! Čak i ribarska kolonija Mahim, kabum! Taksi-bomba pred Kapijom Indije, veliki jebeni kabum!
Međutim, naše komšije su sigurno bile razočarane. Mnogo ljudi je izgubilo glavu, ali nije došlo do žarko priželjkivanog građanskog rata. Grad i nacija su zadržali prisebnost. Usledila su hapšenja, nemiri su postepeno splasnuli i mir se vratio. Zamzama Alankar je nestao zajedno s poručnikom Kratkoprstim, i njih dvojica su proglašeni državnim neprijateljima broj 1 i broj 2. Po čaršiji se šuškalo da su se preselili kod naših komšija, kao cenjeni gosti, i da je Zamzama odatle nastavio da iz daljine upravlja Z-društvom. Međutim, naše komšije su tvrdile da nemaju pojma o tome gde su begunci.

Narednih godina došlo je do ozbiljnog raskola u podzemlju. Nakon terorističkog napada, policija je sprovela akciju bez presedana protiv Z-društva, svi raniji dogovori i sporazumi bili su odbačeni i čitav sistem se našao na rubu raspada. Satelitski telefoni i osigurani onlajn-sistemi još su funkcionisali, pa je Zamzama i dalje mogao da šalje instrukcije i da upravlja svojim kokošinjcem, ali zar je bilo u redu da on i Kratkoprsti izdaju naređenja s bezbedne distance dok su ostali brali kožu na šiljak? Udaljenost između dvojice odsutnih vođa i Glavonje i Kratkonogog, dvojice koji su ostali na licu mesta - koji su morali da se suoče s optužbama za organizovani kriminal i terorizam, i da tek posle pet godina izdejstvuju oslobađajuću presudu usled nedostatka dokaza, što im je omogućilo da ponovo izađu na ulicu kao slobodni ljudi, nakon pet godina života pod čekićem zakona - podstakla je duboku ozlojeđenost. Nakon tih pet godina Z-društvo je i dalje bilo Z-društvo, lojalnost kadrova i dalje je bila tu, ali svi su znali da je postojao i Otcepljeni Z, ogranak koji je bio lojalan prvenstveno kepecu i tipu s ogromnim brojem cipela, i mada je među tom dvojicom i onom dvojicom u gostima u susednoj zemlji vladalo svojevrsno primirje, uzajamne simpatije su postajale sve slabije.
Neron je bio pozvan na sastanak s Glavonjom i Kratkonogim. Samo što mesto sastanka nije bila luksuzna jahta usidrena u luci, već jedna udžerica duboko u utrobi sirotinjske četvrti Dharavi, gde su ga odveli ljudi koji nisu progovarali ni reči i koji su ostavljali utisak da im uopšte nije do priče. Kad je prošao kroz vrata, Glavonja je klimnuo glavom, a Kratkonogi pokazao nožnim palcem na jednu ciglu. Sedi, rekao je.
Dakle, evo šta smo saznali o tebi, prozborio je Glavonja.
Ti si dhobi, objavio je Kratkonogi.
Ti pereš ono što je prljavo.
Stoga je teško poverovati da ništa nisi znao. Mi ništa nismo znali. To je stvar koju ćemo nas dvojica morati da razrešimo sa šefom. Ali ti? Zar ti ništa nisi znao? To nam deluje malo neverovatno.
Moj i njegov dimaag46 to teško kapiraju.
Kakogod, naši mozgovi kapiraju sledeće: (a) i (b). (A), ti ne voliš da se petljaš u politiku.
I (b), ne voliš da se petljaš u religiju.
Tako dobijamo izvesnu ravnotežu. S jedne strane, i s druge strane.
Zato smo odlučili da ti pružimo šansu.
Evo kako stoje stvari s nama. Ta operacija je ozbiljno ugrozila društvo. Naša namera je da se ubuduće klonimo takvih akcija.
To smo saopštili i gazdi i Kratkoprstom.
Oni se slažu s tim.
Nov početak. Povratak na osnove. Više nećemo vrludati, držaćemo se samo onoga u čemu smo eksperti.
Međutim, u našem biznisu mnogo toga počiva na poverenju. A naše poverenje u tebe je, kako to da kažem.
Dovedeno u pitanje.
Uzdrmano.
Poljuljano.
Sumnjičavo poverenje nedostojno je poverenja.
To je nepoverenje.
Pa ipak, pružićemo ti šansu.
Pogledaj gore.
Zato smo rešili da naprosto prekinemo saradnju s tobom. Ti nastavi svojim, a mi ćemo svojim putem.
Ali ako u bilo kom trenutku iz tebe iscuri makar i najsitnija informacija koja se tiče nas.
Otfikarićemo ti penis.
I penise tvojih sinova.
I nabiti ih u usta tvoje žene.
A ja ću za to vreme da je jebem otpozadi.
Dok joj ja spreda presecam vratnu žilu.
Sad si slobodan. Možeš da ideš.
Ali požuri,
Pre nego što se predomislimo.
Hej, ali to s penisom zvuči kao dobra ideja.
Ma pusti ga. Samo se šali. Zbogom, dhobi.
Zbogom.

Prošlo je petnaest godina. Petnaest godina: dug period, dovoljno dug da čovek zaboravi sve što želi da ostavi za sobom. Sinovi su porasli, bogatstvo je takođe poraslo, i senka podzemnog sveta, senka koja se diže odozdo, više nije lebdela nad njegovom kućom. Ljudski život je išao dalje, sa svojim usponima i padovima. Imao je spremnu izlaznu strategiju, ali nije bilo potrebe da je primeni, nije bilo potrebe da napušta dom, nije bilo potrebe da pocepa svoj svet i odbaci jednu polovinu. Petnaest godina. Dovoljno dugo da se opusti.
A onda je došla 2008. U avgustu te 2008, na aerodromu, dok je stajao u redu za prispele putnike nakon poslovnog putovanja u Njujork, Neron je ugledao duha. Duh je stajao u susednom redu, čekajući na pasošku kontrolu, a njegova osobena narandžasta kosa nestala je bez traga. Sad je bila crna, kao i kosa svih drugih. Ali ako zanemarimo kosu, to je očigledno bio on. Državni neprijatelj broj 2. Neron je zapanjeno zurio u Kratkoprstog. Sigurno će svakog časa skočiti da ga uhapse i pokositi paljbom ako pokuša da pruži otpor? Pogledi su im se sreli i Neron se namrštio, otkrivši svoju zbunjenost megabosu Z-društva. Kratkoprsti je samo podigao palac (uzgred rečeno, veoma kratki palac) i okrenuo glavu. Prišli su šalterima za pasošku kontrolu. Uniformisani službenici su pažljivo pregledali dokumente u superbirokratskom maniru svojstvenom svim sitnim državnim funkcionerima. I kad je Kratkoprsti skoro stigao na red, kad je ispred njega stajao još samo jedan putnik, desila se neverovatna slučajnost. Svi kompjuteri u dvorani za prispele putnike naprasno su otkazali - bum! Tek tako. Svi ekrani su potamneli. Usledilo je nekoliko trenutaka ozlojeđenosti, dok su službenici pokušavali da podignu sistem, a drugi službenici trčkarali tamo-amo. Ali iz nekog misterioznog razloga, došlo je do totalnog sloma kompjuterskog sistema. Red je rastao, a ljudi postajali sve nervozniji. Jedan stariji službenik je na kraju dao znak i red je počeo da se pomera, službenici su samo mahali rukom pokazujući ljudima da prođu, obavljajući samo ručnu proveru, i Kratkoprsti je komotno prošao, a dva minuta kasnije, dok se Neron bližio svom šalteru - bum! - svi kompjuteri su ponovo proradili. Z-društvo nije izgubilo stari šmek.
Zašto se Kratkoprsti odlučio na tako rizičan potez kao što je povratak u zemlju? Zašto ga je Zamzama poslao? Te misli opsedale su Nerona do duboko u noć i negde oko dva ujutru dobio je odgovor jer je prvi put nakon decenije i po njegov mobilni pozvonio kodiranim signalom koji je najavljivao nevolju. Tri zvona, prekid, jedno zvono, prekid, dva zvona, prekid, odgovori na četvrti signal. Da, rekao je. Kad je začuo glas Kratkoprstog, učinilo mu se kao da ga đavolje kandže vuku u ambis. Samo još jednom, rekao je Kratkoprsti. Poslednji put.
Zapadno područje Indijske obalske straže bilo je podeljeno na pet odseka. Drugi odsek pokrivao je teritoriju Mumbaja i imao tri stanice duž obale, u Murud Džandžiri, Ratnagiriju i Dahanuu. Svaka stanica je na raspolaganju imala određen broj plovila za patroliranje na otvorenom moru, plovila za priobalno patroliranje, brze i ekstrabrze patrolne brodove, i manje i još brže patrolne i presretačke čamce. Plus helikoptere i izviđačke avione. Ali more je bilo ogromno te je uz doličnu organizaciju bilo sasvim moguće ostaviti određenu zonu bez nadzora. Svejedno, broj kofera za podmazivanje takve operacije bio je pozamašan.
Šta je ovog puta.
Ništa ne pitaj. Samo radi šta ti kažemo.
A ako odbijem.
Bolje nemoj. Don je slabog zdravlja. Naše komšije nisu baš najbolji domaćini. Njegova lična situacija je prilično ograničena, finansije mu presušuju. Misli da mu nije ostalo još puno vremena. Želi da za sobom ostavi poslednje veliko delo. Nema drugog izbora. Komšije insistiraju. Pod pretnjom izručenja.
Prošlo je petnaest godina. Dugo sam van igre.
Dobro došao u hotel Kaliforniju.
Neću to da uradim.
Ne odbijaj. Lepo te pitam. Štaviše, molim te. Molim te, nemoj da nas odbiješ.
Shvatam.

Tog 23. novembra 2008. godine, deset muškaraca naoružanih automatskim oružjem i ručnim granatama krenulo je brodom iz neprijateljske susedne zemlje. U rančevima su nosili municiju i jake narkotike: kokain, steroide, LSD i špriceve. Tokom putovanja su oteli jedan ribarski brod, napustili prvobitno plovilo, prebacili dva čamca za spašavanje na palubu otetog broda i naredili kapetanu da zaplovi u određenom pravcu. Kad su stigli nadomak obale, ubili su kapetana i prešli na čamce za spašavanje. Nakon toga su se mnogi pitali kako to da ih obalska straža nije primetila niti pokušala da ih presretne. Obala je inače bila dobro čuvana, ali te noći je očigledno došlo do nekog propusta. Kad su čamci pristali uz obalu 26. novembra, naoružani ljudi su se podelili u manje grupe i krenuli ka odabranim metama, železničkoj stanici, bolnici, bioskopu, Jevrejskom centru, popularnom kafeu i dva hotela s pet zvezdica. Jedan od njih nosio je ime Hotel palata i kula „Tadž Mahal”. To je bilo mesto gde je Neronova supruga otišla nakon žučne svađe sa svojim mužem, kako bi se, u Morskom salonu, uz sendviče s krastavcem, prijateljicama požalila na bračne probleme.

Nemam reči, rekla je Rija.
I ne treba da ih imaš.
Vi ste pomogli tim ljudima da uđu u grad, napadačima koji su vam ubili ženu.
Nema potrebe da bilo šta pričaš.
A onda ste pobegli. Zajedno sa sinovima.
Treba još nešto da kažem. Nakon toga što se desilo, neko je nasred ulice u Dongriju izbacio leš gangstera Kratkoprstog. Dotični je pronađen s prerezanim grkljanom. Njegovi bivši pajtaši Glavonja i Kratkonogi bili su besni zbog tog napada, koji im je ponovo ugrozio poslovanje. To je bila njihova poruka Zamzami Alankaru, Apu je kasnije takođe postao žrtva njihovog besa. Time su meni poslali poruku. Poruka je glasila: znamo da si im pomogao, i ovo je naš odgovor. To su imena koje taj Mastan hoće da mi isporuči. Imena koja već znam.
Dakle, vi ste odgovorni za smrt svog sina i njegove majke.
Uradio sam to da njih spasem. Kompromitovao sam sebe da bih njih zaštitio. Ja sam kralj u svojoj kući, ali sam zbog njih postao sluga. Perač. Dhobi. Ali da, u pravu si. Omanuo sam. Ti me s razlogom optužuješ i svestan sam svoje krivice i sudbina me je kaznila oduzevši mi sinove. Jedan je stradao od neprijateljske ruke, drugi od svoje, a treći od ruke jednog luđaka, ali sva trojica su moja kazna, i teret koji ću zanavek nositi na duši, da, baš kao i smrt njihovih majki. Sudbina mi je održala lekciju i ja sam je naučio. Mrtva tela moje dece i njihovih majki pritiskaju mi pleća i nabijaju me u zemlju. Vidiš kakav sam, kćeri, zgažen ko bubašvaba pod đonom sudbine. Pogledaj me samo, zgaženog i zdrobljenog. Eto, sad sve znaš.
I šta da radim s tim, sad kad sve znam?
Ništa ne moraš da radiš. Sutra ujutru tačno u devet anđeo smrti dolazi na čaj.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:58 pm


32


Šta bi bilo kad bi Džoker postao kralj, a Betmenka otišla u zatvor. Izvan naših Vrtova cerekanje je postajalo sve glasnije, zvučalo je više kao kreštanje, i nisam znao da li su to urlici besa ili radosti. Bio sam iscrpljen i prestravljen u isto vreme. Možda sam bio u zabludi u kakvoj zemlji živim. Možda me je život proveden u mehuru naveo da poverujem u nešto što nikad nije postojalo, ili bar ne u dovoljnoj meri da bi nešto značilo. I kako bilo šta može nešto da znači ako se desi ono najgore, ako vazduh izgubi svoju svežinu, ako laži, klevete, ružnoća i rugoba postanu lice Amerike. Šta bi moja priča značila, moj život, moj rad, priče starih i novih Amerikanaca, potomaka starih porodica s Mejflauera i Amerikanaca koji su položili zakletvu taman na vreme da saučestvuju u tom raskrinkavanju - raščinjavanju - Amerike? Zašto bismo uopšte pokušavali da razumemo stanje ljudskog roda ako je ljudski rod upravo raskrinkao sam sebe kao grotesknu, mračnu i nedostojnu tvorevinu? U čemu je svrha kinematografije? Neka dobrota uvene na čokotu. Neka raj ostane izgubljen. Amerika koju sam voleo prohujala je s vihorom.
Nisam dobro spavao tog poslednjeg vikenda uoči glasanja jer mi je um bio zaokupljen takvim mislima. Rija me je pozvala u pet ujutru dok sam širom otvorenih očiju blenuo u plafon. Moraš da dođeš, rekla je. Nešto će se desiti, a ja ne znam šta, ali ne smem da budem ovde sama. Matori je zaspao za radnim stolom, oklembešen na stolici, s čelom prislonjenim na drvo. Njena noć je bila jednako besana kao i moja. Ali ona nije bila katolički sveštenik iz Hičkokovog filma i s nekim je morala da podeli breme ispovesti koju je čula, tajne koje su sad postale i njene tajne. Otišao sam da se nađem s njom i zajedno smo sedeli u Vrtovima još i pre nego što je svanulo, i ona mi je sve potanko ispričala. Šta da radim? - rekla je. Šta tu može da se uradi? - odgovorio sam. Ali sam u sebi već znao odgovor jer sam vrcao od kreativnog uzbuđenja; ta priča me je izbavila iz dubina noćnog očajanja. To je bilo ono što mi je trebalo, nedostajući deo slagalice, ulaznica u mračno srce mog filma, veliko otkrivenje, dugo očekivana svrha. Umetnost je to što jeste, umetnici su lopovi i kurve, ali mi znamo da osetimo kad sokovi počnu da teku, kad nam neznana muza zašapće na uvo užurbanim glasom, govoreći: odmah to zapiši, nemam nameru da ponavljam; i tad znamo odgovor na sva sumnjičava zašto koja nas opsedaju u košmarnim noćima. Pomislio sam na Džozefa Fajnsa kao mladog Barda u filmu Zaljubljeni Šekspir, kako skače od stola za kojim piše - šta? Romea i Juliju? - i pravi malu privatnu piruetu i govori sebi bez trunke stida ili taštine: „Gospode, al’ sam dobar!”
(To podstiče zanimljivo pitanje: da li je Šekspir znao da je Šekspir? Ali to ćemo ostaviti za drugi put.)
(Ne postoji muza kinematografije, baš kao ni muza fikcije. U ovom slučaju najpristalije Muze bile bi Kaliopa - ako se to što sam radio moglo smatrati epom - ili Talija, ako to shvatimo kao komediju, ili Melpomena, kad bih uspeo da se vinem do visina koje zahteva tragedija. Ali to nije naročito važno. Nema veze.)
Sačekajmo rasplet, rekao sam. Da vidimo šta taj penzionisani pandur ima da kaže.
Drama često ume da zaskoči dramaturga. Nešto će se desiti, a ja još ne znam šta, rekla je Rija i pozvala me da joj pružim podršku, ali ono što ni ona ni ja nismo mogli da pretpostavimo bilo je da ću se desiti ja.

Krenuli smo nazad ka Zlatnoj kući, i kad smo kročili u veliki porodični salon koji je izlazio na Vrtove, tamo smo zatekli Vasilisu kako drži svog malog sina - mog malog sina - mog sina! - u jednoj i pištolj u drugoj ruci. Mali pištolj, sa sedefnom drškom i zlatnom cevi. Devojka sa zlatnim pištoljem. Izgledala je kao italijanska filmska zvezda u ružičastoj svilenoj spavaćici, s dugim čipkastim lepršavim penjoarom prebačenim preko ramena - Monika Viti, ili Virna Lizi, nisam bio siguran koja tačno. Ali je pištolj definitivno asocirao na Godara. Pomislio sam na ubilački nastrojenu heroinu iz njegovog Pjeroa, kako ostavlja kepeca mrtvog, s makazama zarivenim u vrat. Nisam želeo da prođem kao taj kepec. Štaviše, odmah sam podigao ruke. Neka scena krene, prošlo mi je kroz glavu. Rija me pogledala kao da sam šenuo pameću.
Dobro jutro, Vasilisa, rekla je Rija normalnim nefilmskim glasom. Molim te, spusti to.
Šta vas dvoje tražite u mojoj kući? - upitala je Vasilisa ne spuštajući oružje. (Ona se bar držala scenarija.)
Neron me pozvao da dođem, odgovorila je Rija. Hteo je da popričamo.
Hteo je da popriča s tobom?
Dugo je pričao. Neki čovek mu uskoro dolazi u posetu.
Ko dolazi? Zašto ja nisam obaveštena?
Ja sam došao jer je Rija zabrinuta, objasnio sam. Zbog tog čoveka.
Svi ćemo sačekati tog čoveka, rekla je Vasilisa. Misterija će biti rešena. Vratila je pištolj u tašnu, gde je nastavio da živi.
Rez. Potom serija brzih kadrova, koji premošćuju vreme, s ciljem da se prikaže Neronova slabost. Neron je nestabilan na nogama, glas i gestovi su mu takođe nesigurni.
Kad je Vasilisa probudila muža, on nije bio u dobrom stanju. Besednička lucidnost od prethodne noći je nestala. Bio je bunovan i pometen, kao da ga je zaranjanje u sećanja totalno iznurilo. Vasilisa mu je pomogla da uđe u spavaću sobu i rekla mu: „Istuširaj se.” Kad je to obavio, rekla je: „Obuci se.” Nakon što se obukao, rekla je: „Obuj se.” Izgledao je jadno. „Ne mogu da vežem pertle”, rekao je. „To su mokasine”, rekla je ona. „Obuj se.” Kad je navukao mokasine, pružila mu je šaku pilula. „Progutaj”, rekla je. Kad ih je progutao, rekla je zapovednim tonom: „A sad pričaj.” On je odmahnuo glavom. „To je samo neko iz prošlosti”, rekao je.
Jedini razlog za moju upućenost u borsalino šešire bila je rasprava koju su moji roditelji svojevremeno vodili, na svoj prijateljski način, više uživajući u samoj diskusiji nego u njenom ishodu - oko toga da li slavne fedore treba da dobiju mesto u njihovoj zbirci slavnih Belgijanaca. Kompanija za proizvodnju šešira Borsalino ne nalazi se unutar belgijskih granica. Njeno sedište je u Alesandriji u italijanskoj regiji Pijemont, na aluvijalnoj ravni između reka Tanaro i Bormida, na oko devedeset kilometara od Torina. Znam tri činjenice o borsalino šeširima: da su veoma popularni kod ortodoksnih Jevreja; da su postali kul nakon što su ih Alen Delon i Žan Pol Belmondo nosili u francuskom gangsterskom filmu iz 1970. godine, koji je dobio naziv po njima; i da su u pitanju šeširi od filca koji se pravi od krzna belgijskog (aha!) zeca.
Taj tip Mastan, policajac u penziji, sedeo je u dnevnoj sobi Zlatne kuće, na istoj stolici s uspravnim naslonom na kojoj je svojevremeno sedeo ubica Kinski, delujući pomalo uznemireno zbog toga što se našao licem u lice s namrgođenom Vasilisom, Rijom, mojom malenkošću i Neronom. Bio je vikend pa je većina kućnog osoblja bila odsutna. Ni gospođa Brbljiva ni gospođa Osorna nisu bile tu. Domar Gonzalo je takođe bio odsutan, baš kao i majordom Majki Makneli i glavni kuvar Sandro Kuki Kolačić. Lično sam otvorio vrata i pozvao inspektora da uđe. Tako naočit čovek! Srebrne kose, u sedamdesetim, isto kao Neron, mada možda ne baš tako odmaklim sedamdesetim, s profilom s kojim je komotno mogao da pozira za skulpturu indijanskog poglavice Ludog Konja u spomen-parku u Južnoj Dakoti. Samo što je na sebi imao bež odelo koje kao da je izašlo iz nekog filma s Piterom O’Tulom i kravatu sa iskošenim crveno-zlatnim prugama, koju bi svaki britanski džentlmen s ponosom nosio. (I to s kakvim ponosom, shvatio sam tek kasnije, nakon kratkog istraživanja. Kravata Marilebonskog kriket kluba bila je žarko priželjkivana dragocenost u krugovima ljubitelja kriketa.) Sedeo je uspravno, izrazito pravih leđa, ali s primetnom nelagodnošću, igrajući se borsalinom koji je držao na kolenu. Nastupio je trenutak nezgrapne tišine. Tada je progovorio.
Došao sam u Sjedinjene Države iz tri razloga, rekao je. Na prvom mestu, da bih posetio svoju sestru koja živi u Filadelfiji. Njen muž ima uspešnu firmu za recikliranje plastičnih flaša. Eto kako čovek može da se obogati u Americi. Dovoljno je da dođe na jednu dobru ideju i da je se drži. Profesor Ajnštajn je govorio da je on imao samo jednu dobru ideju. Ali se ona u njegovom slučaju ticala prirode univerzuma.
Neron je bio u totalno benavom stanju, nefokusiran, šarao je očima i pevušio neku privatnu melodiju.
Drugi razlog je to što sam želeo da posetim grob P. G. Vudhausa, rekao je. (To mi je privuklo pažnju. Vudhaus, koga smo moji roditelji i ja toliko voleli. Vudhaus, koji mi je takođe pao na pamet dok je Kinski sedeo na toj stolici.) Gospodin Vudhaus je veoma popularan u našem zavičaju, nastavio je Mastan. Njegov nadgrobni spomenik je mermerna knjiga na kojoj su ugravirana imena njegovih likova. Međutim, moj omiljeni lik nije na tom spisku. Gospođica Madlena Baset, koja je verovala da su zvezde venčić od belih rada koji Bog nosi oko vrata. Ali ona je sporedni lik. Baš kao i ja. Ja sam oduvek bio samo tehnička podrška.
Mom mužu nije dobro, uštogljeno je prozborila Vasilisa. Ako ova poseta ima neku poentu, molim vas da pređete na nju.
Ah, da, poenta, gospođo. Oprostite, molim vas. Postoji prividna i stvarna poenta. Prividna poenta je ono što sam vašem mužu rekao preko telefona. Da želim da ga upozorim. Ali gospodin je svetski čovek. Možda nema potrebe da ga upozoravam na ono što već zna. Zajednica naših sunarodnika u Americi značajno je porasla, gospođo, i danas ponosno uključuje reciklere plastičnih flaša, genijalce na polju novih tehnologija, slavom ovenčane glumce, pravnike na čelu političkih kampanja, političare svih profila, modne kreatore, ali poštovana gospođo, i kriminalne bande. Žao mi je što to moram da kažem. U Americi reč mafija ima specifičan italijanski prizvuk pa je stoga bolje da izbegavamo taj izraz i da bande naših sunarodnika nazovemo nekim drugim imenom. Doduše, te bande su još male, tek su začetak onoga što Italijani nazivaju familijama, a za šta naši ljudi koriste reč garane - kuće, ili u novije vreme društva, što je termin koji je trenutno popularan u matici. Međutim, u tim američkim društvima, u tim novim kućama, postoji veliki entuzijazam, snažan potencijal za ubrzan rast. Tu je takođe i želja za povezivanjem s maticom, zanimanje za globalizaciju, za zajedničke aktivnosti. Naš narod u Americi je voljan da pomogne našim zemljacima iz matice, da im olakša delanje na ovim prostorima, u zamenu za slične olakšice kod kuće. Stvari se menjaju, gospođo. Vreme prolazi. Ono što je ranije delovalo nemoguće, sad postaje moguće. Želeo sam da prodiskutujem o tome s ovim gospodinom, ali sad kad sam se našao licem u lice s njim, čini mi se da to nema svrhe. Možda je svestan toga, a možda i nije. To ga možda zanima, a možda i ne. Njegova inteligencija je možda zadržala sposobnost za analizu pretnje i rizika, a možda ga je ta sposobnost i napustila. Ali to se mene ne tiče. To sad vidim.
I tako, gospođo, neka vam je hvala na pokazanom strpljenju, stižemo do istinske poente. A to je želja da pogledam u dotičnog gospodina i da vidim šta će pogled na njega podstaći u meni. On je čovek koji je utekao od suđenja za brojna počinjena nedela. Za učešće u brojnim očajničkim postupcima, gospođo. To je čovek koji je ekspertski sakrio svoje tragove, koji je pomoću novca i raznih marifetluka izbrisao sve veze između sebe i brojnih neizrecivih nedela. Obećao sam da ću mu reći imena ljudi koji su mu ubili sina, ali naravno, on već zna njihova imena, godinama je srdačno sarađivao s njima, sve dok se nisu okrenuli protiv njega. Možda bi bezbednosne službe ove velike zemlje pokazale zanimanje za to, možda bih mogao da ih zainteresujem za ovaj slučaj, ali plašim se da bih, bez konkretnih dokaza, u njihovim očima izgledao kao slab i detinjast starac iz neke daleke zemlje, mada sam nekad bio njihov kolega. Možda bih, nakon što pogledam u ovog čoveka, poželeo da uzmem stvari u svoje ruke, mada smo obojica već stari. Možda bih poželeo da ga tresnem posred lica, koliko god apsurdno delovala tuča dvojice čiča. Ko zna, možda bih čak poželeo i da ispalim metak u njega. Još mogu dovoljno precizno da naciljam, gospođo, a oružje se u Americi može lako nabaviti. Ali sad, dok gledam u ovog čoveka, čoveka koga sam mrzeo veći deo svog života, koji je nekad bio u punoj snazi, vidim da sam ga zatekao u danima slabosti i da više nije vredan ni metka. Neka se suoči sa svojim Bogom. Neka mu on presudi kad izađe pred njegov presto. Neka ga pakao primi i neka zanavek gori u paklenom ognju. Time sam izneo svoju poentu i sad mogu da se udaljim.
Rija je spustila ruku na Vasilisino rame, kao da je upozorava: ostavi pištolj tamo gde je.
Gospodin Mastan je ustao i učtivo povio glavu. Ali kada je krenuo ka vratima, Neron se pridigao iz dubina svoje sofe i - na naš šok i užasnutost - zaurlao iz sveg glasa.
Došao si u moj dom da mi se tako obraćaš pred mojom suprugom?
Penzionisani policajac se ukopao u mestu, leđima okrenut ka Neronu, i dalje držeći šešir u ruci.
Kurvin sine! - zavrištao je Neron. Trči! Ti si mrtav čovek!


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:59 pm


33


Kad detektiv stigne na lice mesta, filmska publika se instinktivno opusti, očekujući da nakon zločina usledi pravda, da dobro pobedi. Ali nije neminovno da pravda trijumfuje nad nepravdom. U još jednom Hičkokovom filmu Psiho, užas proističe iz činjenice da umiru pogrešni ljudi. Dženet Li je najveća zvezda u filmu, ali još nismo stigli ni do polovine kad - aaah! - nju srede pod tušem. Potom stiže detektiv, Martin Balzam, fin, prijatan, bezbedan Martin Balzam, tako profesionalan, tako samouveren, i naša napetost popušta. Sad će sve biti u redu. A onda - aah! I on je mrtav. Zapamtite: sve postane ekstrajezivo kad umiru pogrešni ljudi.
Penzionisani detektiv inspektor Mastan, ranije zaposlen u Bombajskom kriminalističkom odseku. Treba li da očekujemo da se i njemu desi nešto strašno?
Poslednji detalj u vezi s gospodinom Hičkokom. Da, on je baš voleo da se nakratko pojavi u vlastitom filmu jer je to, kako je objašnjavao, teralo ljude da pažljivije gledaju film kako bi videli kada i kako će se to desiti, ali takođe, veoma često, to bi obavio još na početku filma, kako potraga za takvim detaljima ne bi skretala pažnju gledalaca s važnijeg. Ovde moram da napomenem, kao autor tekućeg ostvarenja (ako to nije previše pretenciozna formulacija s obzirom na činjenicu da je u pitanju projekat jednog novajlije), da je u meni, dok sam kao nemi učesnik posmatrao scenu koju sam upravo opisao, počelo da buja nešto što se opiralo kontroli. U tom trenutku, kad su se oko nas prolile dugo čuvane tajne, dopustio sam da i moja tajna procuri.
Da, ja obično skrivam svoja osećanja. Zaključam ih na sigurno ili ih pretvorim u suptilne filmske reference. Čak i u tom ključnom trenutku mog narativa, dok izlazim iz senke i stajem pod reflektore na sredini pozornice, pokušavam (bezuspešno) da se uzdržim od upuštanja u diskusiju o poznom remek-delu Akire Kurosave, filmu Ran, u kome se, takoreći, kralj Lir venčava s ledi Magbet. Ta aluzija bila je podstaknuta nečim što je inspektor Mastan rekao. On je sebe nazvao detinjastim i slabim i time je, svesno ili nesvesno, praktično citirao Šekspirovog slomljenog kralja. Molim vas, nemojte mi se izrugivati, preklinje Lir. Jer ja sam starac, slab i detinjast... i, da pravo rečem, plašim se da me pamet baš ne služi. Sedeo je tamo na svojoj sofi, na svom poslednjem prestolu, vrišteći reči senilne mržnje. Vremešni starac, koji je razorio živote svoja tri sina i potom i sam bio razoren, ali ne njihovim neprijateljstvom već njihovom smrću. A tu pred njim, jednako monstruozna u mojim očima kao i gospa Kaede iz Rana, Kurosavina ledi Magbet, stajala je Vasilisa Golden, majka njegovog četvrtog i jedinog preživelog - i samo pretpostavljenog - deteta, s pištoljem u tašni i sevajućim ognjem u očima. I ja, budala koja je započinjala monolog koji će razotkriti istinu. Kao da nisam shvatao da sam ja tu samo sporedni lik. Kao da sam, poput inspektora Mastana, mogao da budem, bar u toj jednoj sceni, glavna zvezda.
Dotad sam već počeo da iz dubine duše prezirem drugu gospođu Golden zbog njene oholosti, zbog toga što me odbacila kao upotrebljenu maramicu nakon što sam poslužio njenoj svrsi, zbog pištolja koji je skrivala u tašni, zbog licememog obožavanja falsifikovane ikone, zbog babuške koju je lažno predstavljala kao svoju majku, zbog neporecive istine da apsolutno sve što radi, svaki njen gest, svaka promena u glasu, svaki poljubac, svaki zagrljaj, da ništa od toga nije bilo motivisano iskrenim osećanjem, već samo hladnokrvnom proračunatošću. Mudrost pauka, mudrost ajkule. Bila je odvratna. Gadila mi se i hteo sam da joj naudim.
U govoru penzionisanog policijskog inspektora s britanskim akcentom, u njegovoj rigidnoj samokontroli, u tonu koji nije povisio čak ni dok je proklinjao Nerona Goldena na večno prokletstvo, donekle sam prepoznao sebe. Možda je Sučitra bila u pravu kad je rekla da svi likovi iz moje priče predstavljaju neki od aspekata moje vlastite prirode. Svakako sam čuo sebe, i ne samo u potisnutim osećanjima gospodina Mastana, već, u ovom trenutku, i u Neronovom nemoćnom senilnom urliku. Još nisam bio starac, još ne, ali sam znao šta je nemoć. Čak i sada, kad sam odabrao da odbacim okove koje je Vasilisa stavila na moj jezik, shvatao sam da će istina najviše povrediti mene. Ali sam ipak rešio da je kažem. Kad me je Rija pozvala da dođem u Zlatnu kuću, rekavši da će se nešto desiti, Rija u stanju duboke konfuzije i nemira, u kome je njena žalost bila pomešana sa zastrašujućom spoznajom, to je u meni podstaklo poplavu osećanja koja nisam odmah shvatio, ali čije mi je značenje sad naprasno postalo jasno.
Izbori su bili pred vratima i Sučitra se u svom uobičajenom neumornom stilu prijavila da volontira u telefonskoj kampanji i da potom u utorak izađe na ulicu da nagovara ljude da glasaju za pravu stranu. Ona je trebalo da bude ta s kojom ću prvo sesti, mirno i pribrano, da joj se ispovedim, da priznam, da joj kažem koliko je volim i da je zamolim za oproštaj. Dugovao sam joj bar toliko, ali sam umesto toga bio ovde, stojeći na zadnjim nogama, otvorenih usta, sa sudbonosnim rečima koje su mi drhtale na usnama.
Ne, nema potrebe da navodim same reči.
Negde pred kraj veličanstvenog filma Pesma o putu reditelja Satjadžita Raja može se pronaći, po mom mišljenju, najbolja individualna scena u istoriji kinematografije. Harihar, otac malog Apua i njegove starije sestre Durge, koji ih je ostavio u selu s majkom Sarbadžajom dok je on otišao u grad kako bi zaradio nešto novca, vraća se, nakon čestito odrađenog posla, s poklonima za decu, ne znajući da se, u njegovom odsustvu, mala Durga razbolela i umrla. Zatiče Sarbadžaju kako sedi na piolu, verandi ispred kuće, zanemela od tragedije, nemoćna da ga dočeka i odgovori na njegova pitanja. Ništa ne shvatajući, on počinje da joj pokazuje poklone za decu. A onda, u jednom izuzetnom trenutku, vidimo kako mu se lice menja dok mu Sarbadžaja, koja je leđima okrenuta ka kameri, priča šta se desilo s Durgom. U tom trenutku, shvatajući nemoć dijaloga, Raj dopušta da muzika zagrmi i ispuni kompletnu zvučnu matricu, visoki parajući zvuci tar-šehnaja47, koji su prenosili roditeljski bol vernije nego što su bilo kakve reči mogle.
Ja ne mogu da ponudim muziku. I zato nudim tišinu.
Kad sam saopštio to što sam imao, Rija se ustremila preko sobe i stala ispred mene, a onda me, podigavši desnu ruku, udarila najjače što je mogla po levoj strani lica. To ti je za Sučitru, rekla je. A potom me, ovog puta nadlanicom, još jače tresnula po desnoj strani, rekavši: A ovo je za tebe. Ja sam samo stajao, kao ukopan.
Šta kaže? - pitao je Neron, utonuo u jutarnju konfuziju. O čemu on to priča?
Otišao sam do njegove sofe, kleknuo na pod, pogledao ga pravo u oči i ponovio svoje reči.
Ja sam otac tvog sina. Malog Vespe. Tvoje jedino preživelo dete nije tvoje. Već moje.
Vasilisa se obrušila na mene u naletu bajronovskog besa, kao vuk koji se bacio na stado, ali pre nego što je uspela da me ščepa, primetio sam kako se neka sijalica pali u starčevim očima i shvatio da je ponovo tu, da je ponovo budan i prisutan, taj moćnik koji se vratio iz smućenog lutajućeg izgnanstva i ponovo se uvukao u svoju kožu.
Dovedi dečaka, zapovedio je svojoj ženi. Ona je zavrtela glavom. On ne treba da bude deo ovoga, rekla je.
Da si ga odmah dovela.
I tako, kad je Mali Vespa bio izveden pred nas - Vasilisa ga je držala u naručju dok je tobožnja babuška stajala pored nje, dva ženska tela bokom okrenuta ka muškarcu koji je upravljao tom kućom, štiteći dete koje se nalazilo između njih - Neron se pažljivo zagledao u njega, kao da ga prvi put vidi, potom u mene, potom ponovo u njega, pa u mene, i tako dalje, još mnogo puta; sve dok dete, ničim direktno izazvano, ali osetivši krizu na tipičan dečji način, nije briznulo u bučan plač. Vasilisa je podigla ruku, pokazavši starijoj ženi da je dosta. Dečak je sklonjen iz prisustva svog oca. Za sve to vreme nijednom nije pogledao u mene.
Da, rekao je Neron. Shvatam. Nije rekao ništa više, ali mi se učinilo da u vazduhu iznad njegove glave vise užasne reči, koje su prošle i kroz um Eme Bovari u vezi s njenom ćerkom Bertom. Čudno koliko je ovo dete ružno.
Ništa ti ne shvataš, rekla je Vasilisa krenuvši ka njemu.
Neron Golden je podigao ruku, zaustavivši je u pola koraka. Potom je spustio šaku i pljunuo na nadlanicu.
Sve mi ispričaj, rekao je, okrenuvši se ka meni. I ja sam mu ispričao.

Ne moram ovo da slušam, rekla je Rija i napustila kuću. Odbijam ovo da slušam, rekla je Vasilisa i ostala u sobi, ipak pažljivo slušajući.
Kad sam završio, Neron je utonuo u dugo razmišljanje. A onda je rekao, snažnim i dubokim glasom: Sad moja žena i ja treba nasamo da popričamo.
Okrenuo sam se da pođem, ali pre nego što sam izašao, iza mojih leđa je rekao nešto čudno.
Ako nas dvoje nekim slučajem zadesi neka nesreća, tebe određujem za dečakovog staratelja. Naložiću advokatima da još danas sačine potrebne papire.
Ne može oboje da nas zadesi nesreća, rekla je Vasilisa. Osim toga, vikend je.
Sad ćemo nasamo da popričamo, odvratio je Neron. Molim te da ispratiš Renea.
Dok sam se spuštao niz Makdugalovu ka Hjustonovoj, adrenalin je iscurio iz mene i obuzeo me užasan strah za budućnost. Znao sam šta moram da obavim, šta nisam mogao da izbegnem. Pokušao sam da pozovem Sučitru. Uključila se govorna pošta. Poslao sam joj poruku: treba da popričamo. Tumarao sam kroz grad vraćajući se kući niz Šestu aveniju i preko Trajbeke, šlep za ulice kroz koje sam prolazio. Na uglu Nort Mura i Griniča dobio sam njen odgovor. Kasno se vraćam, staje bilo. Nisam mogao tako da joj kažem. Nema problema, vidimo se kad god. Skrenuo sam desno u Čejmbersovu i prošao pored Srednje škole Stajvesant. Očekivao sam najgore. Šta je drugo moglo da se desi? Kakvo je mišljenje mogla da stekne o meni i onome što sam imao da joj kažem? Samo najgore.
Ali da ljudska priroda ne predstavlja misteriju, ne bi nam trebali pesnici..

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:59 pm



34


Kasnije. Recimo, poprilično kasnije. Jedan mudar čovek je svojevremeno ukazao da se deo Menhetna ispod 14. ulice u tri sata ujutru 28. novembra pretvara u Betmenov Gotam Siti; da deo Menhetna između 14. i 110. ulice najvedrijeg i najsunčanijeg dana jula postaje Supermenov Metropolis; dok Spajdermen, taj okasneli Džoni, obitava u Kvinsu, viseći s fasada i mozgajući o moći i odgovornosti. Svi ti gradovi, nevidljivi imaginarni gradovi koji leže preko i oko onog pravog, tesno prepleteni s njim: svi oni su još bili nedirnuti, mada je sada, posle izbora, Džoker - s kosom zelenom i svetlucavom od trijumfa, kožom belom kao kapuljača Kju-kluks-klana i usnama s kojih je kapala anonimna krv - preuzeo vlast nad svima njima. Džoker je doista postao kralj i živeo je u zlatnoj kući na nebu. Žitelji grada posezali su za klišeima, podsećajući se da je na drveću još bilo ptica i da se nebo još nije srušilo i da je, štaviše, često umelo da bude i blistavoplavo. Grad je i dalje stajao na nogama, a na radiju i muzičkim aplikacijama blutut slušalica nehajne mladeži ritam je gruvao dalje. Jenkiji su i dalje brinuli za redosled bacača, Metsi su i dalje podbacivali, a Niksi su i dalje bili ukleti da budu Niksi. Internet je i dalje vrveo od laži, a biznis istine je pukao. Najbolji su izgubili svoja ubeđenja, a najgori vrcali od snage i strasti. Slabost pravednih ogledala se u gnevu nepravednih. Ali Republika je ostala manje-više nedirnuta. Dopustite da to pribeležim jer je to bila izjava koja je često služila za utehu onima među nama koje nije bilo lako utešiti. To je svojevrsna fikcija, ali je ponavljam. Znam to posle oluje, još jedne oluje, i još jedne. Znam da olujno vreme postaje večna prognoza, da srećni dani više nisu tu, da je netolerancija ponovo u modi i da je sistem stvarno namešten, samo ne na način na koji zli klovn to pokušava da predstavi. Ponekad loši tipovi pobeđuju i šta čovek da radi kad se ispostavi da je svet u koji je verovao samo mesec od papira i kad ti neka mračna planeta izroni nad glavom i kaže: Ne, ja sam svet. Kako možete da živite među svojim sunarodnicima kad ne znate koji se od njih svrstavaju među šezdeset i kusur miliona koji su doveli grozomoru na vlast, i koji se od njih ubrajaju među devedeset i kusur miliona koji su slegli ramenima i ostali kod kuće, ili kad vam vaše komšije Amerikanci kažu da je znanje elitističko i da oni mrze elite, a vi ste oduvek imali samo svoj um, i odgajeni ste tako da verujete u draž znanja, ne u koještarije tipa znanje je moć, već u maksimu znanje je lepota, a onda odjednom sve to, obrazovanje i umetnost i muzika i film, sve to postaje razlog da budete prezreni, i neki stvor izranja iz Spiritus mundi48 i tromo se gega ka prestonici Vašingtonu, gde će zvanično doći na svet. Ja sam na to odgovorio tako što sam se povukao u privatnu sferu - držeći se svog života onakvog kakvim sam ga poznavao, njegove svakodnevne rutine i snage, zagriženo verujući da je moralni univerzum Vrtova bio kadar da preživi čak i najjači od svih napada. I zato vas sada molim da dopustite da moja mala priča uđe u svoju završnicu, kakav god makrootpad plutao oko vas dok ovo čitate, uprkos svim manufaktroverzama, uprkos svim užasima, glupostima, ružnoći i beščašću. Dopustite mi da pozovem tog džinovskog zelenokosog pobedonosnog kralja koji je iskočio iz stripa i njegov filmski serijal težak milijardu dolara da se smeste na zadnje sedište i dopuste pravim ljudima da sednu za volan autobusa. Naši mali životi su možda jedino što smo kadri da shvatimo.
Sećam se kako sam Apuu Goldenu rekao da sam plakao one izborne noći u novembru 2008. To su bile dobre suze. Jednako snažne, ali sasvim drugačije suze iz 2016. zbrisale su svu dobrotu.
U svetu stvarnog naučio sam teške lekcije. Laži mogu da dovedu do tragičnog ishoda, i na ličnom i na nacionalnom nivou. Laži mogu da poraze istinu. Ali istina je takođe opasna. Ne radi se samo o tome da onaj ko govori istinu može da ispadne vulgaran i uvredljiv, kao što je bio slučaj sa mnom tog dana u kud Goldenovih. Priznavanje istine takođe može da vas košta onoga što volite.
Kad sam Sudtri rekao za dete Vasilise Golden, nije bilo puno diskusije. U tišini je saslušala moje priznanje, a potom se izvinila, ušla u spavaću sobu i zatvorila vrata. Deset minuta kasnije vratila se nazad, suvih očiju, savršeno kontrolišući osećanja. „Mislim da treba da se iseliš”, rekla je. „I to odmah.” I tako sam se vratio u svoju staru sobu u domu gospodina Lnu Fnua. Što se ticalo naše poslovne saradnje, Sučitra je rekla da je voljna da podrži moj filmski projekat, koji je posle toliko godina bio na korak od toga da dobije zeleno svetlo, ali da je nakon toga bolje da radimo odvojeno, što je bilo i više nego pošteno. Takođe, na moje iznenađenje i razočaranje, odmah posle raskida Sučitra se upustila u čitav niz kratkih, ali naizgled strasnih ljubavnih veza s visokoprofilnim tipovima, i sve te veze su bile naširoko zastupljene na društvenim mrežama, što me je, moram priznati, totalno dotaklo. Koliko su duboka bila njena osećanja ako je tako brzo mogla da pređe na nove avanture? Koliko je sve to bilo stvarno? Takve misli su me uporno saletale, mada sam znao, u najdubljim dubinama svog srca, da sam time zapravo pokušavao da prebacim krivicu na nju, mada je to bilo nemoguće jer je ta krivica čvrsto počivala samo na mojim plećima. - Dakle, to svakako nije bio dobar period za mene, ali da, uspeo sam da snimim svoj film Zlatna kuća, da dovršim projekat kojim sam bio opsednut skoro punu deceniju, film koji se na kraju pretvorio u dramu, i totalnu fikciju, umesto isprva planiranog kvazidokumentarca, sa scenariom koji je bio u potpunosti prerađen u odnosu na onaj koji sam započeo u Sandensovoj scenarističkoj laboratoriji - i da, moj film se očigledno dopao svima kojima je trebalo da se dopadne, i da, uz pomoć jednog prijatelja iz Los Anđelesa, filmskog producenta italijanskog porekla, kompanija Inerša pikčers preuzela je prava za distribuiranje u Severnoj Americi. Film je ušao u igru i počeće da se prikazuje u bioskopima u prvom kvartalu, kako je Varajeti ekskluzivno saznao, a ako su oni tako tvrdili, to je valjda moralo da bude istina. U pitanju je Unterlindenov scenarijski i rediteljski debi u igranom filmu. U čupavo vreme za indi filmove, to je bila vanserijski dobra pogodba. Pa ipak, kad je dobra vest stigla do mene, ništa nisam osetio. Šta je trebalo da osetim? To je bio samo posao. Najveća korist bila je to što ću sad moći da priuštim da iznajmim vlastiti stan.
Ali kad bih iznajmio taj stan, to bi značilo da bih izgubio pristup u Vrtove, a to je bilo mesto gde se moj sin svakog dana igrao, mada mi je bilo nemoguće da mu priđem. Takođe sam zavoleo gospodina Lnu Fnua, koji je na svoj blagi način pokušavao da me uteši zbog gubitka Sučitrine ljubavi. Pitao je kog dana u nedelji smo rođeni ja i Sučitra. Nisam znao da mu kažem, ali danas postoje sajtovi gde možete da unesete datum i da vidite koji je to dan bio, i tako sam otkrio da je bila nedelja (u mom slučaju), odnosno sreda (u Sučitrinom). Kad sam to rekao gospodinu Lnu Fnuu, on je coknuo jezikom i zavrteo glavom. „Ah, vidiš, vidiš”, rekao je. „U Mjanmaru je to baksuzna kombinacija.” Subota i četvrtak, petak i ponedeljak, nedelja i sreda, sreda uveče i utorak: to su baš zlosrećni spojevi. „Bolje nađi nekoga ko je rođen na dan koji ti odgovara”, rekao je. „Za tebe, nedeljno dete, svaki drugi dan je dobar, samo ne sreda! Zašto da odabereš jedan jedini dan koji ti donosi maler? Koji garantuje nesrećan život!" Čudno, ali ta praznoverica s drugog kraja zemaljske kugle uspela je donekle da me uteši. A opet, u te dane kad sam izgubio i svoju voljenu i svoje dete, bio sam kao davljenik koji se hvatao za slamku.
Posao uvek dobro ide kad život ide naopako. Da li je to pravilo? Usamljenost i slomljeno srce: zar je to ono što piše na rajskim kapijama?

Moja priča se sad otisnula van granica mog filma, uz drastična odstupanja. U filmu penzionisani policijski inspektor iz Indije dolazi da vidi matorog kopilana s namerom da ga ubije, i zapravo izvlači pištolj i šalje ga pravo u smrt, ali već sledećeg trenutka i sam pada mrtav, pokošen hicem iz pištolja koji je bio sakriven u tašni starčeve supruge Ruskinje.
S druge strane, u domenu koji moram da nazovem stvarnim životom, gospodin Mastan je bio mrtav u roku od dvadeset četiri sata nakon što je napustio kuću u Makdugalovoj, gurnut s perona u podzemnoj železnici pravo pod voz dok je išao ka stanici Pen, kako bi se ukrcao na voz za Filadelfiju, gde mu je živela sestra. Žena koja ga je gurnula bila je tridesetogodišnja žiteljka Kvinsa, južnoazijskog porekla, i odmah je bila uhapšena i optužena za ubistvo drugog stepena. „To je bio jedan matori nametljivac. Petljao se u naše porodične stvari.” U Tajmsu je pisalo sledeće: „Po policijskom izveštaju, u pitanju je emocionalno nestabilna osoba koja je pre mesec dana naokolo pričala da je nekog gurnula pod voz.” Kako se ispostavilo, njene tvrdnje tada nisu bile istinite. Ali je sada to stvarno učinila. Uprkos njenoj izjavi, nije ustanovljena bilo kakva veza između nje i poginulog, pa su istražitelji zaključili da nije ni bilo nikakve veze. Jedna psihički poremećena žena gurnula je slučajnog prolaznika u smrt. Niko nije video potrebu da se istraga nastavi.
Čak i moj mali život postajao je iz dana u dan sve nepojmljiviji. Ništa mi nije bilo jasno. Postao sam ono što sam oduvek maštao da budem, ali sve to je, bez ljubavi, bio samo prah i pepeo. Svakog dana sam razmišljao da ponovo popričam sa Sučitrom, ali bih je onda ugledao na Instagramu, kako se pred čitavim svetom razmeće novim vezama, koje sam doživljavao kao bodež zariven pravo u srce. A moj zločin, moj sin jedinac, vrzmao se s druge strane prozora, rastući pred mojim očima, učeći reči, razvijajući karakter, a ja nisam mogao da uzmem učešća u tome. Vasilisa mi je jasno stavila do znanja da će, ako mu priđem na manje od pet metara, otići na sud i zatražiti zabranu prilaska. I tako sam visio na prozoru burmanskog mentora, utučeno zureći u svog sina, u svoje zabranjeno meso i krv, dok je on hitao u susret svom trećem rođendanu. Možda bi bilo bolje da napustim Vrtove i počnem novi život na nekom drugom mestu, razmišljao sam. U Grinpointu, na primer, ili na Madagaskaru, ili u Sečuanu, ili u Nižnjem Novgorodu, ili u Timbuktuu. Ponekad sam sanjao da sam odran i da tako nag i lišen kože šetam kroz nepoznat grad koji uopšte ne mari za moje snove. Sanjao sam kako se penjem stepeništem u nekoj poznatoj kući i odjednom shvatam da me ispred sobe u koju treba da uđem, pravo ispred stepeništa, čeka čovek koji u rukama drži omču, i da će se moj život uskoro okončati. I sve to u trenutku kad sam, nakon više od decenije čekanja, doživeo munjevit uspeh i postao zasut ponudama da režiram hip-hop spotove, reklame za automobile i jednočasovne epizode hit televizijske serije, pa čak i drugi igrani film. Ništa od svega toga nije imalo smisla. Skroz sam izgubio kompas i imao sam osećaj da sedim potpuno sam u svojoj konzervi, okrećući se u praznini.
Možeš li da me čuješ. Možeš li da me čuješ. Možeš li da me čuješ.
Na kraju je Rija - ista ona Rija koja me je tako snažno tresnula da mi je danima zvonilo u ušima - bila ta koja mi je pomogla da napravim prve teturave korake niz put koji je vodio ka funkcionalnom zrelom dobu. Počeli smo da se sastajemo, najpre po jednom nedeljno, uvek u istom restoran-baru na Baueriju, blizu Muzeja identiteta, i ona bi mi pričala o svojoj odluci da se vrati na staro radno mesto, koje je njen šef Orlando Vulf s priličnom senzitivnošću ostavio upražnjenim. Ona je to opisivala kao odnos u kome je ljubav umrla, ali je ostalo dovoljno zajedničkih interesovanja da ta veza zadrži neku vrednost. Ko zna, možda bi, uz malo truda, ponovo moglo da se rodi nešto nalik na ljubav.
Rija je takođe predložila da ja na istovetan način pristupim svojoj slomljenoj ljubavi. Daj Sučitri vremena, rekla je. Pusti je da se izduva s tim drugorazrednim frajerima. Ona sve to radi iz besa. Ostavi joj vremena i mislim da će ti se na kraju vratiti, da vidi šta može da se učini.
Bilo mi je teško da poverujem u to, ali sam se lakše osećao. Takođe mi je bilo drago što sam primetio da se i Rija oporavljala. Imao sam utisak da su je rezultati izbora napunili novom energijom, da su joj vratili staru snagu duha i pronicljivost uma. Sad se klonila rodne politike jer je, da upotrebim njene reči, još bila slomljena na tom polju, ali je radila na novim domenima, predočavajući uspon nove identitetske ekstremne desnice, s posebnim osvrtom na prispeće evropskog ultraističkog pokreta koji je ponikao iz francuskog omladinskog pokreta Nouvelle Droite Generation Identitaire, i programirajući događaje oko rasnog i nacionalnog identiteta u okviru serijala koji je nazvala Identitetska kriza, u kome se generalno bavila rasnim i religijskim pitanjima, ali s prevashodnim fokusom na šizmatični grč koji je zahvatio Ameriku nakon trijumfa cerekave narcisoidne karikature, Ameriku pocepanu na dva dela, Ameriku definisanu kroz mit o „gradu na gori”, čija je izuzetnost sada nestajala u slivnicima šovinizma, i rasnog i muškog supremizma, Ameriku sa strgnutom maskom, ispod koje su se ukazala nebrojena Džokerova lica. Šezdeset miliona. Šezdeset miliona. I još devedeset miliona onih koji su bili previše ravnodušni da bi glasali.
U stara vremena Francuzi su nam poslali onaj kip iz luke, rekla je, a sad nam šalju ovo.
Identitet je sada postao neofašistički bojni poklič, i Muzej je morao da se menja, a Rija je sebe proglasila barjaktarkom te promene. Postali smo lenji, rekla je. Osam godina smo ubeđivali sebe da je Amerika progresivna, tolerantna, zrela, Amerika oličena u liku američkog predsednika, i da će takva i ostati. I ta Amerika je još tu, ali tu je bila i njena tamna strana, koja je razjapila svoje čeljusti, iskočila iz kaveza i sve nas progutala. Kako se ispostavilo, američki tajni identitet nije bio identitet superheroja. Već identitet supernegativca. Obitavamo u Bizarnom univerzumu i moramo da se uhvatimo ukoštac s Bizarnom Amerikom da bismo mogli da pojmimo njenu prirodu i da naučimo kako da je iznova uništimo. Moramo da naučimo kako da prevarom navedemo gospodina Miksjezpitlika49 da unatraške izgovori svoje ime, kako bi nestao u petoj dimenziji i kako bi svet povratio zdrav razum. I moramo da se uhvatimo ukoštac sa sobom samima i da shvatimo kako smo postali tako jebeno slabi i apatični i kako da se prestrojimo, naoružamo i vratimo u bitku. Ko smo sada mi? Jebote, da li to neko uopšte zna?
U redu, u redu, razmišljao sam, gubeći strpljenje (mada samo iznutra) za njeno naklapanje. To je dobro za tebe. Drago mi je što si se digla na noge, što si ponovo u igri, i treba to da uradiš, sve to, samo napred. Ali što se mene ticalo, samo sam želeo da nabijem prste u uši i da zaurlam la la la la la. Samo sam želeo da više nema vesti na TV-u, da internet zauvek pukne i da moji prijatelji ostanu moji prijatelji, da dobro klopamo i da slušamo dobru muziku, da ljubav zagospodari svetom i da mi se Sučitra na neki volšeban način vrati.
Onda sam se jedne noći, dok sam ležao sam u svom bolnom ubogom krevetu, setio šta mi je Neron Golden rekao nakon što sam ostao bez roditelja. Pronađi mudrost. Nauči da budeš muškarac.
Sledećeg popodneva sam došao u studio za montažu, gde je Sučitra bila u poslu preko glave. Kad me je ugledala, čitavo telo joj se uštogljilo. Stvarno sam zauzeta, rekla je. Sačekaću, odgovorio sam. Radiću dokasno, rekla je ona. Ne smeta ti da sačekam? - upitao sam. Ona se zamislila. Možeš da čekaš, ako želiš, rekla je. Onda ću sačekati, rekao sam. Potom je okrenula glavu i nije me više pogledala punih pet sati i četrdeset tri minuta, a ja sam, nepomičan i nem kao riba, stajao u uglu kao da nisam tu. Kad je konačno počela da se sprema za odlazak, bilo je petnaest do jedanaest uveče. Okrenula se na stolici i pogledala u mene.
Veoma strpljivo si čekao, rekla je nimalo grubo. Sigurno je nešto važno.
Volim te, rekao sam i video kako se njeni odbrambeni bedemi podižu. Ništa nije odgovorila. Kompjuter je zapištao i izbacio obaveštenje da odbija da se isključi jer je neki od programa ostao otvoren. Ona je umorno uzdahnula, zatvorila program i ponovo pritisla komandu za gašenje. Ovog puta je upalilo.
Ponekad, u ekstremnim stanjima, ljudska bića od neke unutrašnje ili više sile - zavisno od sistema verovanja - dobijaju dar jezika, moć da izgovore prave reci u pravo vreme, reci koje mogu da otključaju i izleče ranjeno i podozrivo srce. Upravo to se desilo u taj pozni sat među zamračenim kompjuterskim monitorima. Ne samo dar jezika već i ogoljenost samih reći. I iza te ogoljenosti - muzika. Prve reči koje su mi skliznule sa usana nisu bile moje. A ono što ih je učinilo delotvornim bila je činjenica da sam ja, koji nikad nisam mogao da sastavim dve note, zapravo pokušao da ih otpevam, isprva nezgrapno, a onda sa suzama koje su mi same od sebe potekle niz lice. Pevao sam Pticu na žici, zaklinjući se na svoju izdajničku vernost i obećavajući da ću joj se dolično odužiti za sve. Ali pre nego što sam završio, ona je počela da se smeje i onda smo nastavili da se zajedno smejemo, da plačemo i da se ponovo smejemo, i sve je bilo u redu, sve će biti dobro, i oboje smo bili promukli kao pijanci u vlastitom ponoćnom horu, i hteli smo na svoj način da pokušamo da budemo slobodni.
Nešto kasnije, dok smo zajedno ležali u krevetu, magiji pesme sam dodao i neke prozaičnije misli. Prošlo je više od godinu dana od Džokerovog osvajanja Amerike, svi smo još bili u šoku i prolazili kroz razne faze žalosti, ali morali smo da udružimo snage i da postavimo ljubav, lepotu, solidarnost i prijateljstvo kao štit protiv čudovišnih sila koje su izronile pred nama. Ljudskost je predstavljala jedini odgovor na karikirani svet. Nisam imao drugih planova osim ljubavi. Nadao sam se da će s vremenom možda izroniti još neki plan, ali trenutno sam samo želeo da ostanemo tako, čvrsto zagrljeni, dva bića koja crpe snagu jedno iz drugog, telo uz telo, usta uz usta, duh uz duh, ja uz tebe. Samo da se držimo za ruke i da polako naučimo da se ne plašimo mraka.
Ućuti, rekla je ona i povukla me ka sebi.

To što smo rođeni u nedelju i sredu, rekao sam, u tome je problem. Moji obaveštajni kanali iz Mjanmara kažu da je to baksuzna kombinacija.
Reći ću ti jednu tajnu, rekla je ona. Burmanskim baksuznim kombinacijama je zabranjen ulazak u Sjedinjene Države. Postoji spisak zemalja čiji maleri ne smeju da dođu kod nas. U pitanju su uglavnom islamske zemlje, ali Mjanmar je takođe na listi.
Znači, sve dok se držimo Sjedinjenih Država, bezbedni smo? Smislićemo nešto kad krenemo na odmor u inostranstvo, rekla je ona.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:59 pm


35


Plameni jezici palacaju oko rubova moje priče dok se bližim kraju, a plamen je vreo i neumoljiv i dočekaće svoj dan.
Poslednjih meseci Zlatna kuća je podsećala na tvrđavu pod opsadom. Vojska koja se okupljala oko njenih bedema bila je nevidljiva, ali su svi u kući osećali njeno prisustvo, nevidljive anđele, ili demone, koji su najavljivali predstojeću kob. Sluge su, sluga po slugu, počele da odlaze.
Film koji je po svojoj atmosferi podsećao na to jeste možda najveće remek-delo velikog Luisa Bunjuela. Njegov prvobitni naziv Izgnanici iz Ulice proviđenja ne poseduje eksplicitno religiozne primese - proviđenje ne mora nužno biti božansko, ono može da bude shvaćeno i kao puka metafora, baš kao i njegove kolege karma, kismet i sudbina - tako da ti likovi koje je sudbina prognala nisu morali da budu ništa više do nesrećni gubitnici na životnoj lutriji - ali do trenutka kada je film stigao na bioskopsko platno pod nazivom Anđeo uništenja, Bunjuel je nesumnjivo već definisao njegovo značenje. Kad sam prvi put video taj film u IFC centru, bio sam možda previše mlad da ga razumem. U raskošnoj vili održava se velika gozba, i dok se to dešava, sluge pronalaze providne izgovore da jedan za drugim napuste položaj i dužnost i klisnu iz vile, na kraju ostavivši batlera i goste da se sami suoče s onim što se približavalo. Ja sam to tada shvatio naprosto kao nadrealističku socijalnu komediju. To je bilo pre nego što sam saznao da zaista postoje ljudi koji mogu da naslute predstojeću katastrofu, kao što stoka može da predoseti zemljotres, i da poriv za samoodržanjem zato može objasniti njihove naizgled iracionalne postupke.
Doduše, u Zlatnoj kući nije bilo gozbe niti je posluga otišla za samo jedno veće. Život nije baš tako ropski oponašao umetnost. Ali malo-pomalo, u rasponu od nekoliko sedmica, i na sve veću ozlojeđenost gospodarice kuće, ljudi su počeli da odlaze. Domar Gonzalo je prvi zbrisao, jednog ponedeljka se naprosto nije pojavio na poslu i otad ga više niko nije video. U tako velikoj kući neprestano su izranjale stvari koje je trebalo popraviti, zapušena klozetska šolja, pregorele sijalice na lusteru, vrata ili prozor koje je trebalo podmazati. Vasilisa je Gonzalov nestanak dočekala s neskrivenom ljutnjom i komentarima o nepouzdanosti posluge meksičkog porekla, što nije bilo naročito dobro primljeno u prizemlju. Batler/majordom Makneli uspevao je da izađe na kraj s većinom šarolikih poslova koje je Gonzalo dotad obavljao i znao je koga da pozove ako nešto nije umeo sam da obavi, tako da Gonzalovo odsustvo gospodaru i gospodarici kuće nije donelo veće nelagodnosti. Ali naredni odlasci su bili mnogo razorniji po dnevnu rutinu u domu Goldenovih. Vasilisa je oduvek bila gruba prema služavkama, često ih dovodeći do suza surovim kritikama na račun njihovog uglavnom marljivog rada, zbog čega su se za njene vladavine spremačice i sobarice neprestano menjale, pa nije bilo iznenađenje kad je najnovija od služavki, mlada Irkinja iz Bostona, napustila dužnost rekavši da ne, nipošto ne želi povišicu, već da samo hoće da pobegne odatle. U kuhinji je pak došlo do otkaza. Glavni kuvar Kuki otpustio je svog asistenta Hilberta zbog epidemije sitnih krađa. Kad su kvalitetni kuhinjski noževi počeli učestalo da nestaju, Kuki je prozvao mladog Argentinca, koji je sve poricao i uvređeno izjavio da daje otkaz. Ne možeš da daš otkaz, zavrištao je Kuki za njim, jer si upravo dobio otkaz. Makneli je pokušao da zabašuri pukotine zovući razne agencije za privremenu pomoć i moleći svoje kolege koji su radili u drugim bogataškim kućama da mu pozajme nekog od ljudi koji su im bili prekobrojni, i tako je domaćinstvo nekako šepalo od danas do sutra. Ali pacovi su nastavili da napuštaju brod.

Uprkos ozlojeđenosti, jedan deo mene bio je impresioniran brzom i efikasnom kontrolom štete koju je Vasilisa pokazala u danima nakon što sam izlio svoje mračne tajne u njenoj dnevnoj sobi. Neron Golden je bio javno ponižen, a on nije bio čovek koji je mirno podnosio poniženja. Međutim, Vasilisa ne samo da je uspela da spase svoj brak već je takođe uspela da nagovori Nerona da nastavi da priznaje Malog Vespu kao svog sina i naslednika. To su, govorio sam sebi, bili opasno namazani potezi. Potezi koji su je svrstavali među najveće prevarantkinje i manipulatorke svih vremena. Ona je bila žena koja je znala kako da zadrži svog muškarca.
Nije na meni da nagađam šta se jeste ili nije odvijalo između njih iza zatvorenih vrata spavaće sobe. Izbeći ću takve opscene spekulacije, koliko god bilo primamljivo zamišljati Vasilisu na delu. Očajnička vremena zahtevaju očajničke mere, ali u odsustvu video-snimka, izlišno je pričati o tome. I da budem iskren, spavaća soba nije morala nužno da predstavlja temelj njene odbrane. Bilo je sasvim verovatno da se pre oslanjala na Neronovo mentalno propadanje. On je bio starac koji je postajao sve slabiji i zaboravniji, njegov um je sad bio kao polupresahli krivudavi potok, koji je nudio samo kratke uvide u nekadašnju dubinu i silinu. Vasilisa je u potpunosti preuzela brigu o njemu, otpustivši dnevne i noćne negovateljice koje je ranije angažovala kako bi sebi olakšala posao. Dakle, još nekoliko služavki manje i Vasilisa je bez prigovora obavljala dužnosti glavne negovateljice. Sad je isključivo ona bila zadužena za njegove lekove. Brbljiva i Osorna bile su potiskivane sve dalje od svog poslodavca, sve dok im Vasilisa jednog dana opako slatkim glasom nije rekla: ja sam u potpunosti upućena u njegovo poslovanje i savršeno kadra da budem njegov najbliži lični asistent, te tako, hvala lepo na dosadašnjoj saradnji i dajte da popričamo o otpremnini. Velika kuća počela je da odjekuje od odsustva ljudi koji su doskora bili tu. Vasilisa je potezala sve svoje adute.
A glavni adut bio je lično Mali Vespa. Ne samo što se moj sin, dok se bližio četvrtom rođendanu, pretvarao u najšarmantnijeg dečkića na svetu, on je u Neronovim zamagljenim očima takođe bio jedini koji je preživeo stravičnu nesreću. Čovek koji je izgubio tri sina neće se tako lako odreći četvrtog, i dok se Neronovo slabljenje ubrzavalo, a njegovo sećanje treperilo i bledelo, i dok mu je taj dečkić sedeo na kolenu nazivajući ga tata, starac je lako mogao da zaboravi detalje i uhvati se za svog jedinog preživelog sina, kao da je on reinkarnacija svoje mrtve braće, kao da je kovčeg s blagom u kome se skrivalo sve što je on, njegov otac, izgubio.
Ko je na kraju ostao? Babuška majčica, koja možda jeste, a možda i nije došla preko neke kasting agencije iz Sibira. Batler Makneli i šef kuhinje Kuki. Promenljivi timovi spremačica iz profesionalnih agencija, koji su dolazili i odlazili naplaćujući pet stotina dolara po poseti. U kući nikad nije bilo posetilaca, a Neron je postao praktično nevidljiv u komšiluku. Počeo sam da verujem u teoriju Vita Taljabuea. Sigurno je znala da mu nije još mnogo ostalo. A ako je nešto petljala s lekovima, bilo je bolje da u blizini bude što manje očiju. Sigurno je znala da je to bilo kratkoročno stanje. Šta su joj njegovi doktori govorili? Da možda nije bio u završnom stadijumu neke fatalne bolesti, samo što to nisu iznosili u javnost? Ili je ta bolest možda bila Vasilisa. Mogao sam da je zamislim kako svakog dana kleči na podu u dnevnoj sobi Zlatne kuće, koju je ona nazivala velikim salonom, ispred kopije fjodorovske ikone Majke Božje, iste kao ona koja je nekad pripadala carici Aleksandri Romanovoj, usrdno se moleći. Neka bude danas. Neka se to odmah desi.
Baba Jago, ubij svog muža, ali molim te, nemoj pojesti moje dete.
Šef kuhinje i batler uskoro su počeli jedan drugom da skaču po nervima i Kolačić je prvi prasnuo. On je ionako bio fabrički podešen na zakeranje, bio je maestro kukumavčenja, večno potcenjen i neshvaćen, čovek koji je žudeo za raskošnim banketima na kojima će servirati hranu spremljenu u njegovom obožavanom ekstremističkom stilu, inspirisanom velikim majstorima kuhinje Adrijom i Redžepijem, hranu kao performativnu umetnost, tanjire koji se kupaju u moru pene, i kriške tosta preko kojih leže tanki režnjevi retke vagju govedine sa zapečenim crnim mravima, ali još živim. Umesto toga, od njega su tražili da sprema dečju hranu za Malog Vespu, burgere i još burgera, i vegansku zečju hranu za Vasilisu. Neron Golden uopšte nije mario šta je jeo, sve dok se u jelu nalazilo dosta mesa. Ali svi su bili gluvi za žalopojke glavnog kuvara Kukija. On je skoro svake nedelje pretio da će otići, ali je ostajao zbog dobre plate. Ali sada, u kući s drastičnim manjkom posluge, nervi svih prisutnih bili su ozbiljno iskrzani i Makneli je nesuđenom gastronomskom geniju naredio da zaveže i da se prihvati varjače, na šta je šef kuhinje strgao svoju belu kapu i kecelju i zamahao satarom na majordoma. A onda je grandioznim tupim udarcem zario oštricu satare u drvenu dasku za seckanje, ostavivši je tamo kao Ekskalibur u kamenu, i izmarširao iz kuće.
Neron je bio bunovan i pometen. (Ovaj opis se poklapa s izjavom koju je Majki Makneli kasnije dao na policijskom saslušanju.) Uglavnom je ostajao u svojoj sobi, u stanju polusna, mada je ponekad ustajao da prošeta prizemljem, bauljajući kao mesečar. Ali ponekad je takođe umeo naprasno i šokantno da živne. Jednom prilikom zgrabio je Maknelija za ramena i razdrao mu se u lice: Zar ti ne znaš ko sam ja, drkadžijo? Ja sam podigao tolike gradove. Ja sam osvojio kraljevstva. Ja sam jedan od onih koji vladaju svetom. Ne znam s kim je mislio da razgovara, rekao je Makneli. Ali svakako nije pričao sa mnom. Gledao me je u oči, ali ko zna koga je video. Možda je video sebe kao cara čije je ime nosio. Možda je mislio da je u starom Rimu. Pojma nemam, skrušeno je priznao Makneli. Ja nisam baš toliko obrazovan.
On je žrtva trovanja, i dalje je insistirao Vito Taljabue. Više ni ja nisam sumnjao u to.
Dva dana uoči požara desilo se nešto čudno. Pred Zlatnom kućom, ispred ulaza iz Makdugalove, rano ujutru osvanuo je ogroman džak s prljavim vešom. Nije bilo nikakve poruke. Kad su otvorili džak, unutra su zatekli gomilu strane odeće, kako je Makneli to formulisao. Da li bi mogao da bude određeniji? Po njegovom opisu, zaključio sam da je u pitanju bila indijska odeća. Kurta košulje, široke pantalone, lehenga suknje, platno za dotije, sari bluze, suknje na vezivanje. Nije bilo nikakvih uputstava ni imena pošiljaoca. Iznervirana tom greškom, Vasilisa je naredila da džak s odećom odnesu i stave pored smeća. Nije bilo potrebe da to pominju gospodaru kuće. Kuća nije perionica. Neki glupi stranac je napravio glupu autsajdersku grešku.

Neki radnici su prekopavali ulicu. Nešto u vezi s vitalnim radovima na sanaciji lokalne infrastrukture. Kada je Vasilisa poslala Maknelija da se raspita koliko će taj haos trajati, poslovođa je slegnuo ramenima i rekao: možda oko tri meseca. Što je moglo da znači i šest, i devet, ili dvanaest. Odnosno, što nije značilo ništa osim da će se ti radnici još dugo vrzmati okolo. Građevinski radovi predstavljali su novu gradsku brutalističku umetničku formu, sa instalacijama koje su nicale bukvalno na sve strane. Visoke zgrade su padale i na njihovim mestima se rađala nova gradilišta. Cevi i kablovi pomaljali su se iz skrivenih dubina i ponovo nestajali u njima. Fiksni telefoni su prestali da rade, a snabdevanje vodom, gasom i električnom energijom bilo je nasumično obustavljano. Građevinski radovi predstavljali su umetnost koja je grad terala da shvati da je on krhki organizam prepušten milosti neopozivih sila. Građevinski radovi imah su moć da jednoj metropoli održe lekciju o ranjivosti i bespomoćnosti. Građevinski radnici bili su veliki konceptualni umetnici našeg doba, a njihove instalacije, njihove brutalne rupe u zemlji, nisu podsticale samo mržnju - jer se većina ljudi gnušala moderne umetnosti - već i strahopoštovanje. Zaštitni šlemovi, narandžasti prsluci, zgodne stražnjice, pohotljivi zvižduci, snaga. Bila je to čista transavangarda na delu.
Parkiranje je bilo zabranjeno, a pesma pneumatskih bušilica orila se kroz vazduh, radikalna, atonalna, ona vrsta urbane perkusije koja bi se Voltu Vitmanu sigurno svidela, pokretana potentnim znojem krupnih bezobzirnih muškaraca.
Sa šljakom posutog praga pratim njihove pokrete,
Gipko izvijanje struka, zamasi masivnih ruku,
Unapred, dole, čekići se njišu, tako sporo, tako sigurno,
Ne žure nikud, svaki čovek mesto svoje pogađa.
Tako je bilo dva dana nakon incidenta sa zalutalim vešom.
Onda je usledila eksplozija.
Nešto oko dovodne cevi za gas. Prebacivanje krivice s jedne na drugu stranu, zanemarivanje bezbednosne procedure, ljudski faktor, curenje, varnica - kabum! Ili je krivica bila do nekog ciničnog kućevlasnika, koji je nelegalno povezao cevi ispod zemlje, pa je došlo do curenja, a potom i do zalutale varnice. Moguće krivično delo, nelegalni gasovod sakriven od očiju komunalnih inspektora, moguće optužbe za ugrožavanje ljudskih života, kućevlasnik koji ne odgovara na pozive i koji je nedostupan na registrovanoj adresi. Odakle je stigla varnica? Ne zna se. Inspektori će pokrenuti istragu i sačiniti izveštaj. Terorizam je bio momentalno otpisan. Srećom, nijedan od radnika nije bio povređen. Eksplozija je slomila prozore, protresla zidove, vatrena lopta je poskočila i plamen je zahvatio jednu od okolnih kuća, u vlasništvu gospodina Nerona Goldena. U tom trenutku u kući je bilo četvoro odraslih i jedno dete: vlasnik i njegova supruga, njena majka, njihov mali sin, i jedan zaposleni, gospodin Majki Makneli. Kuća po svoj prilici nije bila propisno održavana, sistem prskalica za gašenje požara dugo nije bio servisiran i nije propisno odreagovao. Gospodin Makneli je bio u kuhinji, gde je zagrevao maslinovo ulje u tiganju, kako bi spremio ručak za porodicu. Po njegovoj prvobitnoj izjavi, eksplozija je bila tako jaka da je izbila kuhinjske prozore, a njega oborila na pod i zaslepila. Verovatno je izgubio svest, ali je ubrzo došao sebi i navrat-nanos pojurio ka vratima, pa u Vrtove između Makdugalove i Salivanove. Tamo je ponovo izgubio svest. Kad se povratio, kuhinja je bila zahvaćena vatrom, plamen je kuljao iz zapaljenog tiganja, ubrzano se šireći kroz čitavo prizemlje. Ostali su bili na spratu. Nije bilo šanse da napuste kuću. Vatrogasna služba je odgovorila s uobičajenom ažurnošću, ali bilo je određenih problema s pristupom zbog građevinskih radova. Ali požar je brzo bio zaustavljen, ograničen na samo jedan objekat. Sve ostale zgrade u tom kraju bile su neoštećene.
U doba smartfona, taj događaj je, logično, bio zabeležen na brojnim fotografijama i video-snimcima. Mnogi od tih zapisa kasnije su predati nadležnoj službi, Njujorškoj policiji, kako bi bili detaljno prostudirani u cilju dodatnog rasvetljavanja slučaja.
Ali stanari Zlatne kuće su se tog dana našli u vatrenoj klopci. Usled visoke dramatičnosti situacije, stvari su se otrgle kontroli, što je za posledicu imalo trostruku tragediju i jedno čudo.
U nepotvrđenim izveštajima pominjalo se da je nekoliko očevidaca čulo da neko na gornjem nivou grandiozne vile svira violinu.

Dok mi kroz misli prolazi slika plamena koji kulja ka sve većim visinama, sve dok na kraju nije počeo da palaca po samom nebu, pakleni oganj kao sa slike Hijeronima Bosa, teško mogu da zadržim onu veru u dobro, kojoj sam posvetio svoj život, a da ne osetim vrelinu očaja. Čini mi se da plameni jezici proždiru čitav svet koji sam poznavao, da sve za šta sam u životu mario i za šta sam se borio, sve što sam bio odgajen da branim i volim, nestaje u narandžastom ognju. Čini mi se da sama civilizacija gori u toj vatri, moje nade, nade za boljitak ženskog roda, nade za našu planetu i svetski mir. Pomislio sam na sve one mislioce spaljene na lomači, na sve koji su ustali protiv ortodoksnih sila svog vremena, prožet osećanjem da smo ja i čitava moja obezvlašćena vrsta bili vezani jakim lancima i opkoljeni stravičnim bleštavilom, da je Zapad u plamenu, da Rim gori, da varvari više nisu pred kapijama, već unutar njih, naši vlastiti varvari, koje smo sami odgajili, koje smo sami iznedrili i uzneli do zvezda, kojima smo sami dali moć, koji su naši koliko i deca koju smo izrodili, koji su se podigli kao razgoropađena deca da zapale svet koji ih je stvorio, tvrdeći da zapravo žele da ga spasu čak i dok lično raspiruju vatru. Bila je to vatra našeg usuda i trebaće nam pola veka, ili više, da iznova sagradimo ono što je taj požar razorio.
Da, patim od hiperbole, to je stanje koje vuče korene odranije te stoga nije pokriveno zdravstvenim osiguranjem, ali paranoičan čovek ponekad stvarno može da bude žrtva proganjanja, i stvarni svet ponekad može da bude intenziviran i preuveličan do krajnjih granica, hiperbolično pakleniji nego što bi jedan hiperbolični infernalista mogao da sanja i u najmahnitijim snovima.
I tako sam video taman plamen, crni plamen inferna, kako palaca po svetom prostoru mog detinjstva, jedinom mestu na čitavom svetu na kome sam se uvek osećao sigurno, uvek utešeno, nikad ugroženo, po našim čarobnim Vrtovima, i naučio finalnu lekciju, onu koja nas zanavek razdvaja od doba nevinosti. Da ne postoji bezbedan prostor, da čudovište uvek vreba pred kapijama, i da se to čudovište delimično nalazi i u nama samima, da smo mi čudovišta kojih se oduvek plašimo, i kakva god lepota da nas okružuje, i koliko god bajno živeli, i koliko god sreće imali što se tiče novca, porodice, talenta i ljubavi, da na kraju puta plamti zastrašujući oganj, koji će nas sve progutati.

U Anđelu uništenja gosti na toj gozbi u Meksiku posredstvom neke nevidljive sile ostaju zatočeni u salonu grandiozne vile svog domaćina senjor Edmunda Nobilea. Nadrealizam je svojim sledbenicima dopuštao poetska lutanja i čudnovata odstupanja. Stvarni život u Vrtovima bio je daleko prozaičniji. Neron, Vasilisa, babuška majčica i moj sin bili su zarobljeni u Zlatnoj kući usled banalnosti, pogubne konvencionalnosti i fatalnog realizma požara.

Da je život film, čuo bih za taj požar i potrčao ka njemu natčovečanskom brzinom superheroja, odgurnuo ruke koje su pokušavale da me zadrže i uleteo pravo u vatru, a potom bih se vratio nazad dok se goruće grede ruše oko mene, stiskajući svog sina u bezbednom naručju. Da je život film, on bi zagnjurio glavicu u moje rame i promrmljao: tata, znao sam da ćeš doći. Da je život film, na kraju bismo ugledali Vrtove snimljene u širokom planu, sa Zlatnom kućom pretvorenom u pepeo, koji se još puši u središtu kadra, dok ja odlazim sa svojim sinom, praćen muzikom koja odjekuje u pozadini, možda pesmom Beautiful Boy Džona Lenona, i tad kreće odjavna špica.
Ali to se nije desilo.
Dok smo Sučitra i ja stigli do Makdugalove, sve je već bilo gotovo. Majklu Makneliju ukazivali su pomoć u bolnici Maunt Sinaj Bet Izrael, nakon čega je bio podvrgnut policijskom ispitivanju i oslobođen odgovornosti za požar. Ostali odrasli bili su mrtvi i pre nego što su vatrogasci merdevinama uspeli da stignu do njih, Neron i babuška su se u tren oka nagutali dima i izgubili svest, da se više nikad ne probude. Priča uključuje i trenutak nabijen operskim emocijama. Prelepa gospođa Golden, Vasilisa, pojavila se pred prozorom na spratu držeći svoje skoro četvorogodišnje dete, i zavrištala: „Bože, molim te, spasi mog sina!” I pre nego što je bilo ko uspeo da stigne do nje, bacila je dete kroz prozor, dalje od vatre. Jedan od prisutnih vatrogasaca, Marijano Mo Vaskez, star trideset devet godina, koji je sticajem okolnosti bio hvatač u lokalnom bejzbol timu na Staten Ajlandu, munjevito se bacio unapred i uhvatio garavo dete u poslednji čas, „kao fudbalsku loptu”, kako je kasnije rekao TV reporterima, i potom uduvao vazduh u dečakova pluća i naterao ga da ponovo prodiše. „Mališa se zakašljao, a onda počeo da vrišti i da plače. Bilo je predivno, čoveče. Čisto čudo, čudo, kad vam kažem, a malopre sam saznao da sutra puni četiri godine, taj klinac je tamo negde imao svog anđela čuvara, siguran sam u to. To je nešto tako dobro i divno i zahvaljujem Svemogućem Bogu što sam se zatekao na pravom mestu u pravo vreme.”
Nakon što je izbacila dete, Vasilisa se stropoštala na pod, dalje od prozora, i sve njene nade, sve njene ambicije, sve njene strategije srušile su se zajedno s njom, niko nije zaslužio da tako umre, kakav god da je bio za života, i nekoliko trenutaka nakon što je nestala sa vidika, pomahnitali plamen je pokuljao kroz otvoren prozor i više joj nije bilo spasa. I naravno, kasnije je vatra ugašena, a ugljenisana tela itd., stvarno nema potrebe da zalazimo u takve detalje. Zgrada će morati da bude srušena, a na njenom mestu nići će nov objekat. Nijedna od okolnih kuća nije bila oštećena u požaru.

Tako se završila priča o kući Goldenovih. Mislili su da su Rimljani, ali to je bila puka fantazija. Njihove rimske igrarije, iz kojih su se izrodila njihova rimska imena, bile su samo to - samo igrarije. Sebe su zamišljali kao kralja i kraljevske sinove, ali u stvarnosti nisu bili cezari. Jedan cezar se stvarno uzneo na presto u Americi, njegova vladavina je već bila u toku, ali pazi se, cezare, pomislio sam, narod je kadar da te uzvisi i da te u ekstazi na prestolu nosi kroz grad koji slavi tvoje ime, ali isto tako može da se okrene protiv tebe, da pocepa tvoje carske halje i da te nabije na tvoj vlastiti mač. Ave, Cezare. Pazi se martovskih ida. Ave, Cezare. Pazi se SPQR-a, senatus populusque Romanus, Senata i naroda Rima. Ave, Cezare. Setimo se kako je Neron, poslednji od svoje loze, na kraju pobegao u Faunovu vilu ivan grada i naredio da mu se iskopa grob, ali se potom pokazao kao prevelika kukavica da se sam nabode na mač, pa je naterao svog sekretara da to uradi umesto njega. Epafrodit, kraljoubica. Na ovom svetu nekad su stvarno postojali cezari, a sad je u Americi na prestolu sedela njihova nova inkarnacija. Ali Neron Golden nije bio kralj niti ga je zadesio kraj palog Cezara. Samo požar, samo nasumična besmislena vatra. Kako su ga ono nekad zvali njegovi prijatelji iz bombajskog podzemlja? Perač, da. Dhobi. Evo ti prljav veš, dhobi. Operi ga. Ne kralj na prestolu. Već običan perač.
Perač.
Prljav veš ostavljen pred pragom. Džak pun indijske odeće.
Počeo sam grozničavo da vršljam po medijima tražeći fotografije s mesta požara, snimke napravljene ajfonom, sve što sam mogao, i gde god sam mogao, sve profesionalne snimke i fotografije, i sve što su postavili obični ljudi koji su se zatekli u blizini. Posmatrači koji krive vratove iza sigurnosnih pregrada. Lica koja se naziru kroz dim i vodu. Ništa. Ponovo ništa. A onda nešto.
Dve južnoazijske faca na fotografiji, posmatraju požar, jedan od njih je patuljastog rasta. Bilo je nemoguće videti stopala njegovog ortaka, ali sam pretpostavljao da su bila neobično velika.
Vreme prolazi. Veliki ljudi se smanjuju, mali ljudi rastu. Ovaj ovde se sparušio od starosti, oni tamo su u naponu snage. Mogu da ispruže ruke i dodirnu mesta i ljude koje ranije nisu mogli da dosegnu. Ovde sad postoje društva koja mogu da pomognu tamošnjim društvima, da olakšaju putovanje, da razviju strategiju. Klovnovi postaju kraljevi, stare krune leže u slivnicima. Stvari se menjaju. Tako je to na ovom svetu.

Narednog dana novinski izveštaji bili su jednodušni. Pokvareni kućevlasnik optužen je za ubistvo drugog stepena. Tragedija. I čudesno preživljavanje tog dečaka. Slučaj zaključen.
I još jedna priča, ne naročito zanimljiva za američke medije, koju sam slučajno pronašao sedeći za kompjuterom. Vest iz jedne daleke zemlje, o smrti južnoazijskog mafijaškog dona koji je nekad predstavljao strah i trepet u tom delu sveta. Gospodin Zamzama Alankar, nekadašnji kum moćne mafijaške porodice poznate kao Z-društvo, otišao je bogu na istinu. Nepotvrđen izveštaj.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 2:59 pm

36


Kineska džunka s raširenim smeđim jedrima prolazi kroz luku dok jutarnja izmaglica lebdi nad rekom, a nisko srebrno sunce baca svetlost koja poskakuje preko vode kao bačeni oblutak. Za staklenim stolom u staklenom uglu, u kome se sreću dva prozora, sedimo sa staklenim suzama u očima, ne znajući gde da pogledamo ni kako da vidimo. Tamo dole, žena s divljom crvenom kosom i kraljevskom tijarom na glavi trči kroz belinu kao kraljica koja pokušava da utekne od otmičara i spase go život. Sučitra i ja sedimo okrenuti jedno ka drugom dok se para diže nad šoljama s kafom, a dim iz njene cigarete pravi tri lelujava stuba u vazduhu.
Zamislite kocku sačinjenu od vazduha, recimo trideset puta trideset puta trideset centimetara, kako se kreće kroz ogromne otvorene prostore sveta. Jednom sam čuo kako kanadski režiser Dejvid Kronenberg kaže nešto u tom stilu. Kocka je ono što kamera vidi, a način na koji se ta kocka kreće je značenje onoga što se vidi. To je suštinska stvar u pravljenju filma, pomerati tu kocku kroz svet i videti šta će ona uhvatiti, šta će učiniti lepim, u čemu će pronaći smisao. To je kinematografska umetnost.
Zamislite nas dvoje okrenute jedno drugom, uhvaćene iz profila, u širokom formatu, s nezasićenim koloritom. Zamislite kako se kamera kreće između nas, pronalazeći središnju tačku, i potom se okreće oko ose, praveći pune krugove, polako, mnogo puta zaredom, tako da naša lica klize kroz kadar, jedno za drugim, a između naših lica reka koja teče kroz grad, magla koja se lagano podiže i svetlost koja najavljuje novi dan. U njenoj ruci list papira. To je tema. To je značenje scene.
Scene koje nisu ušle u finalnu verziju ovog teksta: ja u policijskoj stanici, dok pokušavam da saznam šta se desilo s Malim Vespom, ko je s njim, gde su ga odveli, ko vodi računa o njemu. Ja dok se neutešno spuštam 4. ulicom, šutirajući kamenčiće, s rukama nabijenim u džepove, oborene glave. I konačno, ja u advokatskoj kancelariji u centru grada, dok mi advokat iščitava neki dokument, potom mi ga pruža, a ja klimam glavom, javiću vam, i odlazim. Previše ekspozicije. Scena koja je stvarno važna jeste ova ovde, nas dvoje i list papira, obasjani prvim zracima osvita.
Nikad nisam pomislio da će stvarno to uraditi, kažem. A čak i da je hteo, ona bi pokušala da poništi njegovu odluku, rekavši da nije pri zdravoj pameti.
Majka.
Da. Majka njegove supruge. Ali sad više nema najbližih srodnika. Ostao je samo taj dokument. Ako nas oboje zadesi neka nesreća, za dečakovog staratelja imenujem gospodina Renea Unterlindena.
Svestan si šta tražiš od mene, kaže ona.
Jesam.
Prvo je ona ubedila njega da prihvati dete drugog muškarca kao svoje. A sad ti hoćeš da nagovoriš mene da prihvatim isto to dete, dete druge žene, kao svoje. I pritom znaš da uopšte nisam planirala da imam decu.
Tamo dole ispod nas trkačica s crvenom kosom i tijarom zastaje. Stoji, s rukama na bokovima, duboko dišući, glave zabačene uvis. Kao da i ona čeka odgovor. Ali naravno, ona ne vidi ni Sučitru ni mene i pojma nema šta se dešava. Zato što mi sedimo na 21. spratu.
Hoćeš li bar da razmisliš o tome, kažem dok mi kamera klizi pored lica.
Ona zatvara oči i kamera se zaustavlja, i čeka, i primiče se. Potom otvara oči i to je sve što se vidi, njene oči kako ispunjavaju ekran.
Mislim da možemo to da uradimo, rekla je.
Onda nagli prelaz. Ekran sad ispunjava drugi par očiju. Veoma lagano, kamera se odmiče otkrivajući oči Malog Vespe. On zuri u kameru potpuno bezizražajnog lica. U pozadini se čuje nasnimljen glas advokata. Pravnici iz obe države pomno ispituju zaostavštinu i utvrđene su brojne nepravilnosti.
Ali to je ipak pozamašna zaostavština i nema drugih naslednika, a taj dečkić ima samo četiri godine.
Sada smo u kadru nas troje, Mali Vespa, Sučitra i ja, u nekoj nedefinisanoj prostoriji, u sobi hraniteljske porodice iz Bruklina, kojoj je dečak predat na privremeno staranje. Kamera se prebacuje na središnju tačku trougla i, veoma polako, počinje da rotira oko ose, tako da se naša lica naizmenično smenjuju. Sva tri lica su bezizražajna. Kamera počinje brže da se okreće, potom još brže. Naša lica se stapaju i kamera onda počinje tako brzo da se okreće da sva lica iščezavaju i ostaje samo zamućenost, linije brzine, kretanje. Ljudski likovi - muškarac, žena, dete - postaju sekundarni. Ostaje samo vrtlog života.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 3:00 pm



1 Izida, egipatska boginja plodnosti, na engl. se piše Isis, a ISIS je engl. skr. za Islamsku državu. (Prim, prev.)
2 Domus aurea je latinski naziv velelepne palate rimskog imperatora Nerona, doslovno Zlatna kuća. (Prim, prev.)
3 Igra reći, engl. Golden House znači i Zlatna kuća, ali i Kuća Goldenovih. (Prim, prev.)
4 Čuveni njujorški atelje Endija Vorhola. (Prim, prev.)
5 Fr. soi-disant - tobožnji. (Prim, prev.)
6 Američke savezne države koje pretežno glasaju za republikance, za razliku od plavih, koje glasaju za demokrate. (Prim, prev.)
7 Prvobitno ime Njujorka (doslovno Novi Jork) bilo je Novi Amsterdam. (Prim, prev.)
8 Fr. prosećan čovek, čovek osrednjeg senzibiliteta. (Prim, prev.)
9 Kodeks ćutanja i nesaradnje s vlastima koji važi u italijanskoj mafiji. (Prim, prev.)
10 Port, terreiro - dvorište. (Prim, lekt.)
11 Sleng engl. buju (od reči budism i judaism) - poklonici budističkog judaizma. (Prim, lekt.)
12 Glavni junak Trilogije Apu indijskog režisera Satjadžita Raja. (Prim, prev.)
13 Skr. od National Liberation Front - Nacionalni oslobodilački front. (Prim, prev.)
14 Nem. natčovek, koncept Ničeove filozofije. (Prim, prev.)
15 Termin cisrodni je suprotan terminu transrodni, koristi se za osobe čiji se polni identitet poklapa s biološkim polom. (Prim, prev.)
16 Fr. nouvelle vague - novi talas. (Prim, prev.)
17 Igra reži: onomatopeja sovinog hukanja hu zvuči isto kao engl. upitna zamenica who - ko. (Prim, prev.)
18 Indijski naziv za transrodnu osobu muškog pola koja se iđentifikuje kao žena. (Prim, prev.)
19 Aluzija na američkog džez pijanistu Fetsa Volera i njegov džez standard Your Feet's Too Big (Tvoja stopala su prevelika). (Prim, prev.)
20 Osoba koja voli da nosi odeću suprotnog pola, ali se zapravo ne identifikuje s tim rodnim identitetom. (Prim, prev.)
21 Lat. tako prolazi slava. (Prim, prev.)
22 It. consigliere - savetnik mafijaškog gazde i često njegova desna ruka. (Prim, prev.)
23 Aluzija na englesku šaljivu dečju pesmicu. (Prim, prev.)
24 Engl. Fannie May je popularni naziva za FNMA (Federal National Mortgage Association - Savezna nacionalna hipotekama asocijacija); Freddie Mac je popularni naziv za FHLCM (Federal Home Loan Mortgage Corporation - Savezna korporacija za hipoteke na stambene kredite); reč je o preduzećima koja su bila sponzorisana od strane vlade, a.koja su trgovala osiguranjem hipoteka s ciljem da olakšaju finansijsko opterećenje građana, ali 2010. su čelnici oba preduzeća optuženi za prevaru i smatraju se odgovornim za krah tržišta nekretnina. (Prim, lekt.)
25 Ravana je mitski kralj iz hinduističke mitologije koji je imao deset glava. (Prim, prev.)
26 Nem. životni prostor - termin koji je korišćen u nacističkoj Nemačkoj. (Prim, prev.)
27 Drugi amandman Ustava SAD štiti pravo građana da drže i nose oružje. (Prim, prev.)
28 Fr. od pet do sedam. (Prim, prev.)
29 Lat. u tajnosti. (Prim, prev.)
30 Nem. gnev božji. (Prim, prev.)
31 Naziv Filadelfija izveden je od grčkih reči phileo (voleti) i adelphos (brat), te bi se stoga ime grada moglo prevesti kao Grad bratske ljubavi. (Prim, prev.)
32 Umlaut je dijakritički znak u vidu dve tačke iznad slova, a nazivi rok grupa Motôrhead i Môtley Crue u originalu se pišu s tim oznakama. (Prim, prev.)
33 Aluzija na anegdotu iz detinjstva Džordža Vašingtona; mali Džordž je tim recima priznao svom ocu da je posekao trešnjino stablo na porodičnom imanju. (Prim, prev.)
34 Skr. za visokofunkcionalni autizam. (Prim, prev.)
35 Merkuri teatar u etru bio je serijal uživo emitovanih radio-drama koje je izvodila glumačka trupa okupljena oko Orsona Velsa. Jedna od tih radio-drama, Rat svetova (1938), ostala je zapamćena po tome što je izazvala masovnu paniku jer su ljudi pomislili da Ameriku stvarno napadaju vanzemaljci. (Prim, prev.)
36 Fr. zločin iz strasti. (Prim, prev.)
37 Fr. doslovno potražite ženu, fraza kojom se ukazuje da je žena uzrok ili povod nekog zapleta. (Prim, prev.)
38 Izraz poštovanja, nastao od engl. reći sir i induske ji, koristi se pri obraćanju uglednim ljudima, obično starijim. (Prim, prev.)
39 Petorica braće, Panduovi sinovi, iz indijskog epa Mahabharata. (Prim, prev.)
40 Misli na Vašington DC kao političku prestonicu i kompaniju DC Entertainment, vodećeg američkog izdavača stripova. (Prim, prev.)
41 Aluzija na velikane koji su preminuli te 2016. godine, redom: Dejvid Bouvi, Prins, reditelj Majki Čimino, glumac Džin Vajlder, glumac Keni Bejker (koji je oživeo lik robota R2D2 iz Ratova zvezda), Leonard Koen i Muhamed Ali. (Prim, prev.)
42 Bezdušna glavna sestra iz psihijatrijske ustanove u filmu Let iznad kukavičjeg gnezda. (Prim, prev.)
43 Počasna titula za osobu visokog društvenog statusa. (Prim, prev.)
44 Čuveni istorijski top iz XVIII veka, koji se čuva ispred Gradskog muzeja u Lahoru u Pakistanu. (Prim, prev.)
45 Orig. engl. Readymoney Lane. (Prim, prev.)
46 Induski mozak. (Prim, prev.)
47 Tradicionalni indijski muzički instrument. (Prim, prev.)
48 Lat. duh sveta. (Prim, prev.)
49 Negativac iz stripa Supermen. (Prim, prev.)

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kuća Goldenovih-Salman Ruždi

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu