Salman Ruždi

Ići dole

Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 3:03 pm


„Stasao si dovoljno da, kao i svi članovi naše porodice, zakoračiš u svet čarolija. Na tebe je red da se upustiš u avanturu – da, ona je napokon na pomolu!“

Ovo su reči koje je Harun uputio svom mlađem bratu, dvanaestogodišnjem Luki. Avantura počinje jedne lepe zvezdane noći u zemlji Alifbaj, kada Lukin otac Rašid iznenada utone u tako dubok san da niko ne može da ga probudi. Kako bi ga spasao od smrti, Luka se otiskuje na putovanje svetom čarolije sa vernim saputnicima – medvedom Kucom i psom Medvedom. Zajedno nailaze na pregršt čudesnih stvorenja, neobičnih saboraca i naizgled nepremostivih prepreka – sve sa nadom da
će uspeti da ukradu Vatru života...


Poslednji izmenio Mustra dana Sub Maj 12, 2018 11:31 am, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 3:06 pm






GLAVA PRVA


Užasna stvar koja se desila jedne prekrasne zvezdane noći




Bio jednom, u gradu Kahaniju, u zemlji Alifbeji, dečak po imenu Luka, koji je imao dva ljubimca, medveda po imenu Kuca i psa po imenu Meda, što je značilo da kad god bi viknuo ,,Kuco!”, pojavio bi se medved, prijateljski se gegajući na zadnjim nogama, a kad god bi viknuo ,,Medo!”, dotrčao bi pas, mašući repom. Kuca, mrki medved, umeo je ponekad da bude malo gunđav i nakrivo nasađen, ali je bio odličan plesač, umeo je da se podigne na zadnje noge i izvede prefinjeni i graciozni valcer, polku, rumbu, vah-vatusi i tvist, kao i plesove iz bližih krajeva, toptavu bangru, lepršavi gomar (za koji je nosio suknjicu ukrašenu ogledalcima), ratničke plesove zvane spo i tang-ta, kao i paunov ples sa juga. Meda, pas, bio je rase smeđi labrador, a po prirodi umiljat i blag, mada bi se ponekad unervozio i suviše uzbudio; on uopšte nije umeo da pleše, jer je imao, kako se kaže, četiri leve noge, ali to je nadoknađivao savršenim sluhom, tako da je mogao da otpeva bilo šta, pa je tako zavijao melodije najpopularnijih pesama i nikad nije falširao. Pas Meda i medved Kuca su vrlo brzo postali mnogo više od Lukinih ljubimaca. Pretvorili su se u njegove najbliže saveznike i najodanije zaštitnike, toliko žestoke da niko nije ni pomišljao da ga gnjavi dok su oni u blizini, čak ni onaj užasni Packo iz škole, koji se obično ponašao kao potpuni divljak.
Evo kako je Luka stekao ove neobične pratioce. Jednog lepog dana, kada mu je bilo dvanaest godina, u grad je došao cirkus - i to ne bilo kakav cirkus, nego VPP, Veliki plameni prsten, najčuveniji cirkus u čitavoj Alifbeji, koji „ponosno predstavlja čuvenu i veličanstvenu vatrenu iluziju”. Zato se Luka u početku mnogo razočarao kada je njegov otac, pripovedač Rašid Halifa, rekao da neće ići da pogledaju predstavu. ,,To je mučenje životinja”, objasnio mu je Rašid. „Nekada je možda bio veličanstven, ali danas je VPP vrlo, vrlo daleko od toga.” Lavica pati od karijesa, rekao je Rašid Luki, tigrica je slepa, slonovi su izgladneli, a i ostatak cirkuske menažerije je isto tako jadan. Upravnik Velikog plamenog prstena bio je užasni i ogromni kapetan Ag, takođe poznat i kao Veliki Gospodar Plamena. Životinje su se toliko plašile pucanja njegovog biča da su lavica sa zuboboljom i slepa tigrica i dalje skakale kroz obruče i pravile se mrtve, a mršavi slonovi su i dalje pravili piramidu iz straha da će se on naljutiti, jer Ag je bio čovek koji se brzo ljuti, a retko se smeje. Čak i kad bi gurnuo glavu, sa sve cigarom, u raširene čeljusti lavice, ona se plašila da mu je odgrize, za slučaj da nekako odluči da je ubije iznutra, iz njenog stomaka.
Rašid je pratio Luku kući iz škole, noseći, kao i obično, jednu od svojih jarkih safari košulja (ova je bila purpurno-crvena) i svoj voljeni, ofucani panama-šešir, i slušao je Luku kako mu priča šta se dešavalo u školi. Luka je zaboravio ime rta na samom kraju Južne Amerike, pa je na kontrolnom iz geografije napisao ,,Havaji”. S druge strane, setio se imena prvog predsednika svoje zemlje i pravilno ga je napisao u kontrolnom iz istorije. Tokom fizičkog dobio je udarac u glavu Packovim štapom za hokej. Ipak, postigao je dva gola na utakmici i to je donelo pobedu njegovom timu. Osim toga, najzad je savladao veštinu pucketanja prstima, tako da je proizvodio jasan, oštar zvuk. Dakle, bilo je i dobrih i loših stvari. Sve u svemu, ne tako loš dan; tek će postati značajan, jer to je bio dan kada su videli paradu cirkusanata koji su prolazili gradom da bi podigli Veliku šatru kraj obale moćne Silsile. To je bila široka, lenja, ružna reka vode boje blata, koja je tekla kroz grad nedaleko od njihove kuće. Pogled na beživotne kakadue u kavezima i na žalosne kamile koje se vuku ulicom pogodilo je Lukino plemenito mlado srce. Ipak, najtužniji od svega bio mu je kavez iz kojeg su žalostan pas i još žalosniji medved tužno gledali oko sebe. Na samom kraju parade bio je kapetan Ag, sa svojim gusarskim crnim očima i varvarskom, čupavom bradom. Luku je iznenada obuzeo bes (a on je bio dečak koji se retko ljuti i mnogo češće smeje). Kada je Veliki Gospodar Plamena bio tačno ispred njega, Luka je povikao iz sveg glasa: „Neka životinje prestanu da slušaju tvoja naređenja i neka tvoji prstenovi vatre progutaju tvoj glupi šator!”
Desilo se da je baš tada kada je Luka ljutito uzviknuo bio jedan od onih retkih trenutaka kada, nekom neobjašnjivom igrom slučaja, svi zvuci u vaseljeni istovremeno utihnu, automobili prestanu da trube, skuteri prestanu da puć-puć-pućkaju, ptice prestanu da krešte sa drveća i svi prestanu da govore u isto vreme, i u toj čarobnoj tišini Lukin glas je odjeknuo snažno kao pucanj iz puške, a njegove reči su se širile sve dok nisu ispunile nebesa, a možda su našle put čak i do nevidljivog doma Sudbine, koja, ako je verovati nekim ljudima, vlada svetom. Kapetan Ag se trgao kao da ga je neko ošamario, pa se zagledao pravo Luki u oči, pogledom toliko punim divlje mržnje da se dečak jedva održao na nogama. Potom je svet nastavio da proizvodi uobičajene zvuke, cirkuska parada je produžila dalje, a Luka i Rašid su otišli kući na večeru. Samo što su Lukine reči i dalje ostale negde u vazduhu, obavljajući svoj tajni zadatak.
Te noći je u vestima na televiziji javljeno da su, neobičnom igrom slučaja, sve životinje cirkusa VPP jednoglasno odbile da nastupaju. U prepunom šatoru, na zaprepašćenje kostimiranih klovnova i obično obučenih posetilaca, pobunile su se protiv svog gospodara u neviđenom činu prkosa. Veliki Gospodar Plamena je stajao u sredini arene svog cirkusa Veliki plameni prsten, izvikujući naredbe i pucketajući bičem, ali kada je video da sve životinje počinju da koračaju mirno i polako, pravo prema njemu, sa svih strana, sve dok nisu načinile životinjski krug besa, hrabrost ga je izdala, pa je pao na kolena, plačući i preklinjući da mu poštede život. Publika je počela da zviždi i da baca voće i jastuke, a potom i teže predmete, kamenje, na primer, i orahe, i telefonske imenike. Ag se okrenuo i pobegao. Životinje su se razdvojile na jednom mestu da bi ga propustile, a on je otrčao plačući kao malo dete.
To je bila prva neobična stvar. Druga se desila kasnije te noći. Zvuk je počeo negde oko ponoći, zvuk nalik na šuškanje i pucketanje milijarde suvih listova, ili možda biliona, zvuk koji se širio skroz od Velike šatre kraj obale Silsile pa do Lukine sobe, i uspeo je da ga probudi. Kada je pogledao kroz prozor svoje sobe, video je da veliki šator gori, plamteći ogromnim plamenom na poljani kraj rečne obale. Veliki Plameni Prsten je bio zahvaćen požarom; to nije bila iluzija.
Lukina kletva se ostvarila.
Treća neobična stvar se desila sledećeg jutra. Pas sa ogrlicom na kojoj je pisalo ,,Meda” i medved sa ogrlicom na kojoj je pisalo ,,Kuca” pojavili su se tačno pred Lukinim vratima - kasnije će se Luka pitati kako su uspeli da ga nađu -a Kuca, medved, počeo je da se veselo vrti i skakuće, dok je Meda, pas, kevtao vedru melodiju. Luka, njegov otac Rašid Halifa, njegova majka Soraja Halifa i njegov stariji brat Harun okupili su se na vratima kuće da ih gledaju, a sa verande prekoputa njihova komšinica, gospođica Onita, doviknula je: „Pripazite se! Kada životinje počnu da pevaju i plešu, očito se radi o nekakvom veštičjem poslu!” Ali Soraja Halifa se na to samo nasmejala. „Životinje proslavljaju što su slobodne”, rekla je. Onda se Rašid uozbiljio i ispričao svojoj ženi o Lukinoj kletvi. „Meni se čini”, dodao je, ,,da ako ovde ima ikakvog veštičjeg posla, onda je taj posao zakuvao naš mali Luka, a ove dobre životinje su došle da mu se zahvale na tome.”
Druge cirkuske životinje su nestale u divljini i više nikada nisu viđene, ali pas i medved su očito želeli da ostanu ovde.
Čak su doneli i svoju užinu. Medved je nosio kofu ribe, a pas je nosio mali kaput sa džepom punim kostiju. „Pa zašto da ne?”, veselo je uzviknuo Rašid Halifa. „Mojim pripovedačkim predstavama dobro bi došlo malo osveženja. Ništa ne privlači pažnju publike kao nastup psa i medveda sa pevanjem i plesom.” Tako je bilo odlučeno, a nešto kasnije istog dana poslednju reč je rekao Lukin brat Harun. „Znao sam da će se to uskoro desiti”, rekao je. „Dostigao si godine u kojima ljudi u ovoj porodici prelaze granicu magijskog sveta. Sada je tvoj red da doživiš avanturu - da, najzad! - i izgleda da si upravo počeo nešto novo. Ali budi oprezan. Kletva je opasna moć. Nikada nisam uspeo da izvedem nešto tako, pa, mračno.”
Moja sopstvena avantura, zadivljeno je pomislio Luka, a njegov stariji brat se nasmešio, jer je vrlo dobro znao za Lukinu tajnu zavist, koja zapravo nije bila nimalo tajna. Kada je Harun imao godina kao Luka sada, putovao je na Zemljin drugi mesec, sprijateljio se sa ribama koje govore u stihovima i sa baštovanom načinjenim od lotosovog korena, i učestvovao je u svrgavanju sa prestola zlog majstora kulta Hatam-Šuda, koji je pokušavao da uništi samo More priča. U poređenju s tim, Lukina najveća avantura do danas bila je učestvovanje u Velikim ratovima na školskom igralištu, u kojima je predvodio svoju vojsku, Intergalaktičke pingvine, do čuvene pobede protiv Armije imperijalne visosti koju je predvodio njegov omrznuti suparnik Adi Packo, ili Crvena Guza, a presudnu ulogu odigrao je odvažni vazdušni napad papirnih aviončića natovarenih svrbljivim praškom. Bilo je izuzetno zadovoljstvo gledati Packa kako skače u jezerce na igralištu ne bi li smirio svrab koji mu se širio čitavim telom; ali Luka je znao da, u poređenju sa Harunovim postignućima, ovo njegovo zapravo nije ništa. Harun je, opet, znao koliko Luka čezne za pravom avanturom, po mogućnosti takvom koja uključuje neverovatna stvorenja, putovanja na druge planete (ili makar satelite) i PP5Z05, to jest Procese prezapetljane za otpetljavanje. Ali sve do sada uvek je pokušavao da obuzda Lukine želje. „Pazi dobro šta želiš”, govorio je Luki, a ovaj mu je odgovarao: „Iskreno rečeno, to je verovatno nešto najbezveznije što si ikada kazao.”
Uopšte, dva brata, Harun i Luka, retko su se svađali i zapravo su se neobično lepo slagali. Razmak od osamnaest godina pokazao se kao odlično mesto da se odlože svi problemi koji ponekad niknu između braće, sva ona sitna nerviranja koja mogu navesti starijeg brata da slučajno lupi glavom mlađeg o kameni zid, ili da mu greškom stavi jastuk preko lica dok spava; ili mogu ubediti mlađeg brata kako je baš dobra ideja napuniti cipele onog starijeg slatkim, lepljivim prezrelim mangom, ili osloviti njegovu novu devojku imenom neke druge i onda se pretvarati da je to samo nehotična pogreška. Dakle, ništa od toga se nije dešavalo. Harun je učio svog mlađeg brata mnogim korisnim stvarima, na primer kik-boksu, i pravilima kriketa, i koja muzika je kul, a koja nije; a Luka je prosto obožavao svog starijeg brata i smatrao je da ovaj liči na velikog medveda - pomalo na Kucu - ili možda na prijatnu planinu obraslu strnjikom, sa širokim osmehom pri vrhu.

Luka je zapanjio ljude već samim tim što se rodio, jer je njegovom bratu Harunu bilo već osamnaest godina kada je Soraja, kojoj je tada bila četrdeset jedna, rodila i drugog sina. Njen muž Rašid prvo nije znao šta da kaže, a onda je, kao i obično, imao da kaže i previše. U porodilištu kod Soraje uzeo je svog novorođenog sina, nežno ga držeči u naručju, i zasuo ga nerazumnim pitanjima. ,,Ko bi to i pomislio? Odakle si se ti stvorio, momče? Kako si stigao ovamo? Šta imaš da kažeš u svoju odbranu? Kako se zoveš? Kakav ćeš porasti? Šta želiš od života?” Imao je pitanje i za Soraju. ,,U našim godinama”, čudio se, odmahujući proćelavom glavom. „Šta može da znači jedno takvo čudo?” Rašidu je tada bilo pedeset godina, ali u tom trenutku je zvučao kao svaki mladi, žutokljuni otac zaprepašćen tek stečenom odgovornošću, možda čak i pomalo uplašen time.
Soraja je uzela bebu nazad i počela da umiruje bebinog oca. „Zove se Luka”, rekla je, ,,a smisao ovog čuda je u tome da smo, izgleda, doneli na svet momka koji može da obrne proticanje vremena, da ga natera da teče u suprotnom smeru i ponovo nas učini mladim.”
Izgleda da je Soraja znala o čemu govori. Kako je Luka rastao, njegovi roditelji kao da su se podmlađivali. Kad je mali Luka prvi put sam seo, na primer, njegovi roditelji više nisu bili u stanju da mirno sede. Kada je počeo da puzi, oni su skakutali na sve strane kao raspoloženi zečevi. Kada je prohodao, skakali su od radosti. A kada je progovorio prve reči - o! - pomislili biste da je čitava legendarna Bujica reči počela da lije iz Rašidovih usta, jer on prosto nije mogao da prestane da priča o velikom uspehu svog sina.
Bujica reči, inače, izvire iz Mora priča i teče u Jezero mudrosti, čije vode su osvetljene Svitanjem dana, a iz njega izvire Reka vremena. Jezero mudrosti, kao što je dobro poznato, leži u senci Planine znanja, na čijem vrhu gori Vatra života. Ovi važni podaci o izgledu - zapravo, i o samom postojanju - Sveta magije skrivani su hiljadama godina, a čuvali su ih tajanstveni, kapuljačama prikriveni momci koji sebe nazivaju Alimi, ili Učeni. No, tajna je sada izašla na videlo. Izneo ju je široj javnosti Rašid Halifa, u svojim mnogobrojnim proslavljenim pričama. Tako su svi u Kahaniju bili sasvim svesni da postoji Svet magije, koji postoji paralelno sa ovim našim, nemagijskim, i da iz tog sveta potiču bela magija, crna magija, snovi, košmari, priče, laži, zmajevi, vile, plavobradi duhovi iz lampe, mehaničke ptice koje čitaju misli, zakopana blaga, muzika, romani, nada, strah, dar večnog života, anđeo smrti, anđeo ljubavi, prekidi, šale, dobre ideje, grozne ideje, srećni završeci - skoro sve što može biti imalo zanimljivo. Alimi, koji smatraju da Znanje pripada samo njima i da je suviše dragoceno da bi ga delili sa bilo kime drugim, verovatno su mrzeli Rašida Halifu zato što je, takoreći, pustio mačku iz džaka.
Ali još nije vreme da se govori - kao što ćemo na kraju ipak morati da govorimo - o mačkama. Neophodno je, pre svega, da govorimo o užasnoj stvari koja se desila jedne prekrasne zvezdane noći.

Kako je Luka rastao, pokazalo se da je levoruk, a njemu se često činilo da je ostatak sveta uređen pogrešno, a ne on. Kvake na vratima su se okretale na pogrešnu stranu, šrafovi su zahtevali da budu zašrafljeni u pravcu kazaljke na satu, gitare su bile naštimovane naopačke, a pismo kojim se piše većina jezika na svetu zapisuje se nezgodno, sleva-nadesno, osim jednog, kojeg on, eto, nije uspeo da nauči. Grnčarski točkovi se okreću pogrešno, derviši bi se bolje vrteli da se vrte na suprotnu stranu, i koliko bi bolji i logičniji bio čitav svet, mislio je Luka, kad bi sunce izlazilo na zapadu i zalazilo na istoku. Kada je sanjao u životu u tim Naopakim dimenzijama, o alternativnoj, levorukoj Planeti druge strane na kojoj bi on bio normalan a ne neobičan, Luka bi se ponekad sneveselio. Njegov brat Harun bio je desnoruk kao i svi ostali, pa mu je stoga sve bilo lakše, a to nekako nije bilo pošteno. Soraja je govorila Luki da se ne žalosti. ,,Ti si dete sa mnogo darova”, govorila je, ,,i možda si u pravu što veruješ da je leva strana ona prava strana, a da mi ostali nemamo pravo, nego radimo naopačke. Pusti da te tvoje ruke vode kuda one žele. Samo pazi da uvek budu zauzete. Idi levo kad god možeš, samo nemoj lenstvovati; nemoj dozvoliti da u ma čemu zaostaješ.”
Pošto je Lukina kletva cirkusa Veliki plameni prsten tako spektakularno uspela, Harun ga je često upozoravao, prilično strašnim glasom, da njegova levorukost može biti znak mračnih moći koje polako rastu u njemu. „Samo budi oprezan”, govorio je Harun, „nemoj nikada poći Levim putem.” Levi put je, navodno, bio put ka crnoj magiji, ali pošto Luka nije imao nikakvu predstavu kako se kreće tim putem, čak i kad bi hteo, odbacio je bratovo upozorenje kao jednu od onih stvari koje je Harun ponekad govorio da bi ga zavitlavao, ne shvatajući da Luka ne želi da ga iko zavitlava.
Možda zato što je sanjao o prelasku u Levoruku dimenziju, ili možda zato što mu je otac bio profesionalni pripovedač, ili možda zbog velike avanture starijeg brata Haruna, ili možda bez ikakvog razloga osim što je prosto bio takav, Luka je razvio veliko zanimanje za druge stvarnosti. U školi je postao tako ubedljiv glumac da je - kad bi glumio grbavca, ili cara, ili ženu, ili boga - svako ko je gledao njegovu predstavu odlazio ubeđen kako je dečak nekako privremeno stekao grbu, nasledio presto, promenio pol ili postao božanstvo. A kada je crtao i slikao, na primer očeve priče o pticama pamtilicama sa slonovskom glavom, koje se sećaju svega što se ikada desilo, ili ribe bolovanke koje plivaju Rekom vremena, ili o Zemlji izgubljenog detinjstva, ili o Mestu gde niko ne živi, ti crteži su postajali čudesni, fantazmagorični, bogato obojeni i kao da su oživljavali. U matematici i hemiji, nažalost, nije bio tako sjajan. To se nije dopadalo njegovoj majci, koja je, iako je umela da peva kao anđeo, uvek bila razumna i praktična osoba; ali je potajno radovalo njegovog oca, jer je za Rašida Halifu matematika bila jednako tajanstvena kao kineski jezik, a mnogo manje zanimljiva - kao dečak, Rašid je dobijao slabe ocene iz hemije zato što bi prosuo koncentrovanu sumpornu kiselinu preko kontrolnog zadatka, pa ga je predavao s mnoštvom rupa.
Srećom po Luku, on je živeo u vremenu u kojem se skoro beskonačan broj paralelnih stvarnosti prodaje u vidu igračaka. Kao i svi koje je poznavao, odrastao je uništavajući flote neprijateljskih raketnih brodova, bio je mali vodoinstalater na putu kroz mnoštvo skakutavih, gorućih, rotirajućih, izuvijanih nivoa kako bi spasao nacifranu princezu iz zamka čudovišta, pretvarao se u nadzvučnog ježa i uličnog borca i rok zvezdu, i mirno je nastavljao da se bori, pod plaštom i kapuljačom, dok je demonska prilika sa ogromnim rogovima i crno-crvenim licem skakutala oko njega mašući dvoseklom svetlosnom sabljom. Kao i svi koje je poznavao, pridruživao se imaginarnim zajednicama u sajber-prostoru, elektroklubovima u kojima bi uzimao identitet, na primer, Intergalaktičkog pingvina nazvanog po jednom od Bitlsa, ili kasnije, potpuno izmišljenog letećeg bića čiju visinu, boju kose pa čak i pol je mogao da bira i menja kako mu se dopadne. Kao i svi koje je poznavao, Luka je posedovao širok izbor raznoraznih džepnih kutijica za alternativnu stvarnost i provodio je veliki deo slobodnog vremena napuštajući svoj svet i ulazeći u bogate, šarolike, muzičke, i pune izazova vaseljene u tim kutijama, vaseljene u kojima je smrt samo privremena (sve dok ne napraviš suviše grešaka, pa postane stalna), a život je nešto što se može osvojiti, ili sakupljati, ili čudesno dobijati zato što si slučajno udario glavom u pravu ciglu, ili si pojeo pravu pečurku, ili si prošao kroz onaj pravi magijski vodopad, a možeš da sakupiš onoliko života koliko ti omogućavaju veština i sreća. U Lukinoj sobi, pored malog televizora, stajalo je njegovo najveće blago, najmagičnija od svih kutija, ona koja nudi najpotpunija, najsloženija putovanja u druge prostore i drugačije vreme, u zonu višestrukog života i privremene smrti: njegova konzola za igre. I baš kao što se Luka u školskom dvorištu pretvarao u moćnog Generala Luku, pobednika nad Armijom imperijalne visosti, zapovednika strašne LVS, ili Lukinih vazdušnih snaga, sastavljenih od papirnih aviona natovarenih bombama sa svrbljivim praškom, tako se taj isti Luka, kad bi izašao iz sveta matematike i hemije i ušao u Zonu igrica, osećao kao kod kuće, i to na jedan potpuno drugačiji način nego što se osećao kao kod kuće u svojoj kući, ali ipak kao kod kuće, i postajao je, barem u svojoj glavi, Super-Luka, Veliki gospodar igara.
I opet je njegov otac, Rašid Halifa, podsticao Luku i pokušavao, sa smešno malo veštine, da mu se pridruži u ovim avanturama. Soraja nije bila oduševljena, jer je, kao svaka žena zdravog razuma koja ne veruje tehnologiji, brinula da različite magične kutije emituju nevidljive zrake i talase koji će uništiti mozak njenom voljenom sinu. Rašid je odbacivao njene strepnje, a Soraja je zbog toga brinula još više. „Nema zraka! Ni talasa!”, vikao je Rašid. „ Ali vidi kako mu se razvija koordinacija oka i ruke, i kako rešava probleme, zagonetke, prepreke, prolazi kroz nivoe sa lakoćom i stiče izuzetne sposobnosti.”
,,To su beskorisne sposobnosti”, odvraćala je Soraja. ,,U stvarnom svetu nema nivoa, samo teškoća. Ako u igri napravi nekakvu grešku, uvek ima novu šansu. Ako napravi grešku na kontrolnom iz hemije, dobija lošu ocenu. Život je teži od video-igrica. To on treba da zna, a trebalo bi da znaš i ti.”
Rašid se nije predavao. „Pogledaj kako mu prsti lete preko kontrola”, rekao je. ,,U tim svetovima mu ne smeta što je levoruk. Začudo, on je skoro ambidekster.” Soraja je uvređeno frknula. ,,Da li si video kakav mu je rukopis?”, upitala je. „Da li će mu ti njegovi ježevi i vodoinstalateri pomoći oko toga? Da li će ga sve to pištanje i škripanje provesti kroz školu? Kakvi zvuci! Kao da je neko povukao vodu u klozetu.” Rašid se na to pomirljivo nasmešio. ,,To su samo zvučni efekti”, počeo je, ali Soraja mu je okrenula leđa i otišla svojim poslom, mašući rukom iznad glave. ,,Ne govori mi o tim stvarima”, rekla je preko ramena najdostojanstvenijim glasom. „Nisam ti ja za to.”
Nikakvo čudo što Rašid Halifa nije uspevao da se snađe na konzoli. Većim delom života bio je dobro poznat po pričljivosti, ali kad je trebalo nešto raditi rukama, to je uvek bio problem. Ruke su mu bile nespretne, trapave, nesigurne. Imao je, kako se ponekad kaže, dve leve ruke. Tokom šezdeset dve godine postojanja ispustile su bezbroj predmeta, pokvarile ih još više, petljale su oko stvari koje nisu uspele da ispuste ili pokvare i brljale su sve što napišu. Sve u svemu, jedva da su bile korisne. Ako bi Rašid pokušao da zakuca ekser u zid, jedan od njegovih prstiju uvek bi se našao gde ne treba, a on je oduvek bio vrlo osetljiv na bol. I tako, kad god bi se Rašid ponudio da nečim pomogne Soraji, ona bi ga zamolila - pomalo neljubazno - da bude zlatan i ne petlja se u to.
Mada, s druge strane, Luka se sećao vremena kada su ruke njegovog oca zaživele sopstvenim životom.
To je bilo sasvim tačno. Kada je Luki bilo samo par godina, ruke njegovog oca počele su da žive, pa čak i da misle sasvim samostalno. Imale su i imena: zvale su se Niko (desna ruka) i Koješta (leva); uglavnom su bile poslušne i radile su sve što je Rašid od njih želeo, na primer mahale su po vazduhu kada je želeo nešto da naglasi (jer je on mnogo voleo da priča), stavljale su mu hranu u usta u pravilnim razmacima (jer je on mnogo voleo da jede). Takođe su bile voljne da operu deo Rašida koji je on zvao „mesto gde se leđa prestaju pristojno zvati”, što je bilo vrlo ljubazno od njih. Ali, kao što je Luka brzo otkrio, pri golicanju su imale sopstvenu volju, naročito kada je on bio negde u blizini. Ponekad, kada bi desna ruka počela da golica Luku a on molio: „Prestani, molim te prestani”, njegov otac je odgovarao: „Nisam to ja.
To je Niko”, a kada bi se pridružila i leva ruka, a Luka se, plačući od smeha, pobunio: ,,Ti si, ti me to golicaš”, otac je odgovarao: „Znaš šta? To je Koješta.”
Ipak, kasnije su Rašidove ruke usporile i postepeno su ponovo postale samo obične ruke. Zapravo, i ostali delovi Rašida su takođe usporili. Koračao je sporije nego ranije (mada nikada nije koračao brzo), jeo je sporije (mada ne baš mnogo sporije), a najviše je zabrinjavalo što je pričao sporije (a on je oduvek pričao vrlo, vrlo brzo). Sporije se smešio nego ranije, a Luki se ponekad činilo da i misli u očevoj glavi nekako usporavaju. Čak i priče koje je pričao kao da su se kretale sporije nego ranije, a to je bilo loše za posao. „Ako nastavi tako da se usporava”, uznemireno je reka sebi Luka, „uskoro će se potpuno zaustaviti.” Pomisao na potpuno zaustavljenog oca, zaglavljenog usred rečenice, usred pokreta, usred koraka, prosto zamrznutog za sva vremena, bila je zastrašujuća; ali izgledalo je da se stvari odvijaju upravo u tom pravcu, osim ako se ne desi nešto što bi vratilo brzinu Rašidu Halifi. Zato je Luka počeo da razmišlja o načinima na koje bi ubrzao svog oca; gde je papučica koja se pritisne da mu vrati istrošeno ubrzanje? Ali pre nego što je stigao da reši taj problem, desila se užasna stvar jedne prekrasne zvezdane noći.
Jedan mesec i jedan dan po dolasku psa Mede i medveda Kuce u kuću Halifinih, nebo nad gradom Kahanijem, nad rekom Silsilom i nad morem iza nje bilo je čudesno puno zvezda, toliko blistavo od zvezda da su čak i mrgud-ribe iz dubina vode izlazile da iznenađeno pogledaju, pa su počele, protivno svojoj volji, da se smeše (a ako ste ikada videli nasmešenu mrgud-ribu, koja pri tom izgleda iznenađeno, znaćete da to nije baš lep prizor). Kao nekom čarolijom, debela pruga same galaksije blistala je na vedrom noćnom nebu, kao podsetnik svima kako je to bilo u stara vremena, pre nego što su ljudi zagadili vazduh i sakrili nebesa od pogleda. Zbog smoga je postalo tako neobično videti Mlečni put nad gradom da su se ljudi dovikivali od kuće do kuće, pozivajući komšije da izađu na ulicu i pogledaju. Svi su pohrlili iz kuća i stajali su visoko podignute brade, kao da čitav komšiluk traži da ih neko golica, a Luka je za trenutak pomislio da bude dežurni golicač, ali se brzo predomislio.
Zvezde na nebu kao da su plesale, kao da su se kretale ukrug, u veličanstvenim, komplikovanim šarama, nalik na žene na svadbi obučene u najlepšu odeću, žene koje blistaju belo i zeleno i crveno od dijamanata, smaragda i rubina, blistave žene koje plešu preko neba, okićene plamenim draguljima. A ples sa neba ponavljao se i na ulicama - ljudi su izneli daire i bubnjeve, i slavili su kao da je nečiji rođendan. Meda i Kuca su takođe slavili, zavijajući i cupkajući, a Harun, Luka, Soraja i njihova komšinica gospođica Onita takođe su plesali. Samo se Rašid nije pridružio veselju. Sedeo je na verandi i gledao, i niko, čak ni Luka, nije mogao da ga natera da ustane. „Nekako sam težak”, rekao je. „Noge su mi kao vreće uglja, a ruke kao cepanice. Mora da se ona sila teže nekako uvećava oko mene, jer sve me vuče ka zemlji.” Soraja mu je rekla da je obična lenština, a posle nekog vremena i Luka je ostavio oca da sedi tamo gde je i jede bananu sa grane koju je kupio od trgovca u prolazu, otrčavši da se pridruži karnevalu pod zvezdama.
Velika nebeska predstava trajala je do kasno u noć i, dok je trajala, izgledala je kao predznak nečeg valjanog, kao početak nekakvog neočekivano dobrog vremena. Ipak, Luka je uskoro shvatio da se uopšte nije radilo o tome. Možda je to bila neka vrsta oproštaja, poslednji pozdrav, jer te noći je Rašid Halifa, legendarni pripovedač iz Kahanija, zaspao sa osmehom na licu, sa bananom u ruci i sa sjajem na čelu, a sledećeg jutra se nije probudio. Spavao je dalje, tiho hrčući, sa prijatnim osmehom na usnama. Spavao je čitavog prepodneva, pa potom i čitavog popodneva, i onda čitave noći, i tako se to nastavljalo, jutro za jutrom, dan za danom, noć za noći.
Niko nije mogao da ga probudi.
U prvo vreme je Soraja, uverena da joj je muž prosto premoren, išla okolo i ućutkivala sve redom, govoreći im da mu ne smetaju. Ubrzo se zabrinula, pa je pokušala da ga sama probudi. U prvi mah mu se obratila blago, mrmljajući reči ljubavi. Potom ga je pogladila po čelu, poljubila u obraz, počela da pevuši. Na kraju, obuzeta nestrpljenjem, zagolicala ga je po tabanima, zatim mu je snažno protresla rame, a na kraju mu je iz sveg glasa viknula pravo u uvo. On je promrmljao jedno dobroćudno ,,mmmmm” i malo šire se nasmešio, ali nije se probudio.
Soraja je sela na pod kraj njegovog kreveta i zagnjurila glavu u dlanove. „Šta sad da radim?”, jecala je. ,,On je oduvek bio sanjar, a sada je otišao i odlučio da više voli svoje snove nego mene.”
Uskoro su i novine saznale za Rašidovo stanje, pa su novinari počeli da se muvaju i šunjaju po komšiluku, pokušavajući da izvuku priču. Soraja je oterala fotografe, ali priča je ipak nekako objavljena. „Ućutao Šah Blah-Blah”, glasili su naslovi, pomalo okrutno. „Sada je Uspavana lepotica, mada nije naročito lep”.
Kada je Luka video majku u suzama, a oca zarobljenog u snu, učinilo mu se kao da se svet, ili barem veliki deo njegovog sveta, bliži kraju. Čitavog života je pokušavao da se rano ujutro ušunja u spavaću sobu svojih roditelja i iznenadi ih pre nego što se probude, i svaki put su se oni probudili pre nego što je Luka stigao do kreveta. A sada se Rašid nije budio, a Soraja je bila neutešna, što, kako je Luka video, nije imalo nikakve veze sa bajkama, mada je u ovom trenutku zaista želeo da se nađe u nekom drugom, izmaštanom svetu u kome bi mogao da pritisne dugme za prekid, pa da se ponovo nađe u svom životu. Ali ovde nije bilo dugmeta za prekid. Bio je kod kuće, mada mu se sopstveni dom u ovom trenutku činio kao vrlo čudno i strašno mesto, bez smeha i - najstrašnije od svega - bez Rašida. Činilo mu se kao da je ono što je inače nemoguće sada postalo moguće, kao da nešto što je bilo nezamislivo sada postaje zamislivo, a Luka nije želeo da toj užasnoj stvari daje ime.
Došli su doktori i Soraja ih je odvela u sobu u kojoj je Rašid spavao, zatvorivši vrata. Haruna su pustili tamo, ali Luka je morao da ostane kod gospođice Onite, koju je mrzeo zato što mu je davala suviše slatkiša i privlačila ga u zagrljaj tako da bi se našao izgubljen između njenih bujnih dojki kao putniku nepoznatoj dolini koja miriše na jeftin parfem. Posle nekog vremena došao je Harun. „Kažu da ne znaju šta mu je”, rekao je Luki. ,,On prosto spava, a oni ne znaju zbog čega. Stavili su mu infuziju, zato što ništa ne jede i ne pije, a potrebna mu je snaga. Ali, ako se ne probudi...”
„Probudiće se!”, povikao je Luka. „Probudiće se svakog časa!”
„ Ako se ne probudi”, ponovio je Harun, a Luka je primetio da je Harun stegao pesnice, a i u glasu mu se osećala napetost, „onda će mu mišići propasti, i čitavo telo, i onda...”
„Onda ništa”, žurno ga je prekinuo Luka. ,,On se samo odmara, to je sve. Usporio je i činilo mu se da je težak i potreban mu je odmor. Starao se o nama čitavog života, zar ne, i sada ima pravo da se malo odmori, zar nije tako, tetka Onita?”
,,Da, Luka”, rekla je gospođica Onita. „Tako je, dušo, skoro sasvim sam sigurna.” A niz obraz joj je skliznula suza.
A onda su stvari postale još gore.
Luka je te noći ležao u krevetu, suviše zabrinut i nesrećan da bi mogao da zaspi. I pas Meda je bio na krevetu, cvileći i mumlajući u nekom psećem snu, a medved Kuca je nepokretno ležao na asuri kraj vrata. Samo je Luka bio potpuno budan. Noćno nebo nad prozorom više nije bilo vedro: navukli su se niski oblaci, kao da se mršte, a u daljini je tutnjala grmljavina nalik na glas ljutitog džina. Tada je Luka začuo zvuk mahanja krila negde blizu, pa je iskočio iz kreveta i potrčao ka prozoru, provirio napolje i iskrenuo vrat da bi pogledao naviše, ka nebu.
Ka njemu je letelo sedam lešinara, onih sa prstenom perja oko vrata, poput evropskih plemića na starim slikama, ili cirkuskih klovnova. Bili su ružni, smrdljivi i zli. Najveći, najružniji, najsmrdljiviji i najzlobniji lešinar sleteo je na Lukin prozor, tik kraj njega, kao da su stari drugovi, a ostalih šest ostalo je samo malo dalje. Meda, pas, probudio se i pohitao ka prozoru, režeći i kezeći zube; Kuca, medved, skočio je samo trenutak kasnije i nadneo se nad Lukom, kao da namerava da u trenu rastrgne lešinara. ,,Čekajte”, rekao je Luka, jer je video nešto što je trebalo istražiti. Oko vrata Glavnog lešinara visila je mala kesa. Luka je pružio ruku ka njoj, a lešinar se nije ni pomerio. U kesici je bio svitak papira, a na tom svitku je bila poruka od kapetana Aga.
,,Ti užasno dete crnog jezika”, pisalo je u poruci. ,,Odvratni veštičji dečače, zar si mislio da ti ničim neću uzvratiti za ono što si mi učinio? Zar si mislio, ti zli mali volšebniče, da ti ne mogu nauditi još gore nego što si ti meni naudio? Zar si toliko uobražen, toliko glup, ti patuljasti zlotvore, da si mislio da si ti jedini veštac u gradu? Samo ti bacaj kletve koje ne možeš da kontrolišeš, nesposobni kepeče, i vratiće ti se da te tresnu u lice. Ili, u ovom slučaju, možda na najbolji način da ti se osveti, pogodiće nekoga koga voliš.”
Luka je počeo da se trese, iako je noć bila topla. Da li je ovo istina? Da li je njegova plamena kletva protiv direktora cirkusa izazvala odgovor, kletvu spavanja na račun njegovog oca? U tom slučaju, užasnuto je pomislio Luka, Veliki san je njegova krivica. Čak ni pojava medveda Kuce i psa Mede u njegovom životu ne bi mogla da nadoknadi gubitak oca. Mada, sa druge strane, primetio je očevu sporost mnogo pre noći sa plešućim zvezdama, dakle, možda je ova poruka samo bezočna laž. U svakom slučaju, odlučio je da ne pokaže Glavnom lešinaru koliko se potresao, pa je jakim, odlučnim glasom, onakvim kakav je koristio u školskim predstavama, rekao ovako: „Mrzim lešinare, iskreno rečeno, i ne čudi me što ste vi jedini stvorovi koji su ostali odani onom užasnom kapetanu Agu. Kakva je to naopaka ideja, imati u cirkusu tačku sa lešinarima! To samo pokazuje kakav je on čovek. A i ovo”, dodao je i pocepao poruku pred lešinarovim kljunom, ,,ovo je pismo jednog pakosnog čoveka, koji pokušava da se pretvara kako ima moć da mom ocu pošalje bolest. Ne može on to nikome da učini, očito, osim što je mnogima muka od njega.” Potom, prikupivši svu hrabrost, oterao je ptičurinu sa prozora i zatvorio kapke.
Lešinari su odleteli, sada u neredu, a Luka se srušio na krevet, drhteći. Njegov pas i medved su ga gurkali njuškama, ali to ga nije moglo utešiti. Rašid je bio utonuo u San, a on, Luka, nije mogao da se oslobodi pomisli da je on - samo i jedino on - taj koji je doneo ovu kletvu svojoj porodici.
Posle besane noći, Luka je ustao pre zore i odšunjao se u roditeljsku sobu, kao što je često činio u srećnija vremena. Tamo je ležao njegov otac, u snu, sa cevčicom koja mu je ulazila u ruku da ga hrani i sa monitorom koji je pokazivao otkucaje srca kao reckavu zelenu liniju. Iskreno rečeno, Rašid nije izgledao uklet, čak ni tužan. Izgledao je... srećan, kao da sanja o zvezdama, kao da pleše sa njima u snu, kao da živi sa njima na nebu i smeši se. Ali nije sve u izgledu, Luka je to znao; svet nije uvek onakav kao što se čini. Soraja je spavala na podu, sedeći leđima naslonjena na zid. Ni jedno ni drugo se nije probudilo, kao što su uvek činili kad bi se Luka šunjao ka njima. To ga je ražalostilo. Okrenuo se i vratio u svoju sobu, vukući noge. Kroz prozor je video da nebo postaje svetlije. Svitanje bi trebalo da razvedri ljude, ali Luka nije uspevao da smisli ništa zbog čega bi bio vedar. Prišao je prozoru da navuče zavesu, kako bi barem još neko vreme ležao u mraku i odmarao se, i tada je ugledao nešto vrlo čudno.
Na ulici, ispred kuće Halifinih, stajao je čovek; nosio je poznatu crvenu safari košulju i prepoznatljiv, ofucani panama-šešir, i očigledno je posmatrao kuću. Luka je već zaustio da uzvikne i možda čak i da pošalje Kucu i Medu da oteraju nepoznatog, ali čovek je baš tada zabacio glavu i pogledao mu pravo u oči.
Toje bio Rašid Halifa! To je bio njegov otac, stajao je tamo napolju, ništa ne govoreći, ali očito potpuno budan!
Ali ako je Rašid napolju, na ulici, ko onda spava u njegovom krevetu? I ako Rašid spava u svom krevetu, kako onda može da bude napolju? Luki se zavrtelo u glavi, a njegov mozak nije znao šta da pomisli; ipak, njegove noge su već počele da trče. Dok su ga pas i medved pratili u stopu, Luka je trčao što je brže mogao ka mestu gde ga je čekao otac. Sleteo je bosonog niza stepenice, spotičući se, skrenuo desno, osetio za trenutak neobičnu vrtoglavicu, povratio je ravnotežu i izleteo kroz ulazna vrata. Ovo je divno, mislio je. Rašid Halifa se probudio i nekako se išunjao napolje da se prošeta. Sada će sve biti u redu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 3:06 pm







GLAVA DRUGA


Nikotata




Dok je istrčavao kroz ulazna vrata, zajedno sa Medom i Kucom, Luku je obuzelo vrlo čudno osećanje, kao da su prešli nekakvu nevidljivu granicu. Kao da je otvoren neki tajni nivo, a oni su prošli kroz prolaz koji im omogućava da ga istraže. Malo se stresao, a stresli su se i pas i medved iako jutro nije bilo hladno. Boje svega oko njih bile su čudne, nebo suviše plavo, zemlja suviše smeđa, kuća ružičastija i zelenija nego što je normalno... a njegov otac nije bio njegov otac, osim ako je Rašid Halifa nekako uspeo da postane poluproziran. Ovaj Rašid Halifa je izgledao potpuno isto kao čuveni Šah Bla-Blah: nosio je njegov panama-šešir i njegovu crvenu safari košulju, a kada je pričao ili koračao bilo je jasno da je njegov glas zapravo Rašidov glas, a i kretao se potpuno isto kao original; ali kroz ovog Rašida Halifu je moglo da se gleda, ne baš jasno nego pomalo mutno, kao da je pola stvaran a pola igra svetlosti. Dok su prvi šapati svitanja mrmljali na nebu, postajalo je sve očitije koliko je ova osoba prozirna. Luki se zavrtelo u glavi. Da li se nešto desilo njegovom ocu? Da li je ovaj poluprozirni otac nekakav... nekakav...
,,Da li si ti nekakav duh?”, upitao je nesigurno. „Svakako si čudan i neočekivan, u najmanju ruku.”
,,Da li sam ogrnut belim čaršavom? Da li zvekećem lancima? Da li ti izgledam avetinjski?”, upitala je prikaza umesto odgovora. ,,Da li sam strašan? Dobro, nemoj da odgovoriš. Činjenica je da ne postoje duhovi, ni aveti, pa prema tome ni ja nisam to. Osim toga, dozvoli mi da kažem: u ovom trenutku ja sam jednako iznenađen kao i ti.”
Meda je bio potpuno nakostrešen, a Kuca je mahao glavom nekako zbunjeno, kao da je upravo počeo da se priseća nečega.
„Zašto si ti iznenađen?”, upitao je Luka, trudeći se da zvuči smireno. ,,Ti ne možeš da vidiš kroz mene, zar ne?” Prozirni Rašid Halifa je prišao korak bliže i Luka se jedva savladao da ne pobegne. „Nisam došao zbog tebe”, rekao je Rašid. „Zato je, ovaj, neobično što si prešao preko, kada si savršeno zdrav. A zdravi su i tvoji medved i pas. Sve zajedno je izuzetno nepravilno. Ne bi trebalo da neko tako lako pređe granicu”
„Kako to misliš?”, pitao je Luka. „Kakvu granicu? Zbog koga si došao?” Istog časa kad je postavio ovo drugo pitanje, znao je odgovor, a to ga je navelo da potpuno zaboravi na prvo pitanje. ,,Oh”, rekao je. ,,Oh. Znači, moj otac će...”
„Ne još”, pohitao je da kaže prozirni Rašid. „Ali ja sam strpljiva osoba.”
„Odlazi”, odvratio je Luka na to. „Nisi nam potreban ovde, gospodine... kako se uopšte zoveš?”
Prozirni Rašid se nasmešio ljubaznim osmehom koji nekako nije uopšte bio ljubazan. „Ja”, počeo je da objašnjava, učtivim glasom koji zbog nečega nije delovao učtivo, ,,ja sam sm...”
„Nemoj to da kažeš!”, povikao je Luka.
„... ono što pokušavam da ti objasnim, ako bi mi dozvolio da nastavim”, bila je uporna prikaza, „jeste da je za svakoga sm...”
„Nemoj da kažeš!”, dreknuo je Luka.
„... smisao postojanja drugačiji”, završila je prikaza. „Kod svakoga je drugačiji. Svako živo biće je jedinka različita od svih ostalih; svačiji život je jedinstven. Svako ima jedinstven početak, jedinstvenu sredinu, pa je naravno i kraj, prema tome, jedinstven, a iz toga sledi da svako ima sopstvenu, jedinstvenu i ličnu sm...
,,Nemoj!”, dreknuo je Luka.
„... a ja sam to za tvog oca, ili ću uskoro biti, i u tom trenutku više nećeš moći da gledaš kroz mene, jer tada ću ja biti stvarnost, a on, žao mi je što to kažem, on više neće biti... uopšte.”
„Niko neće odvesti mog oca”, pobunio se Luka. „Čak ni ti... gospodine... kako god da se zoveš... sa svojim strašnim pričama.”
,,Niko”, rekao je na to prozirni Rašid. ,,Da, možeš tako da me zoveš. To sam ja. Onaj niko ko će odvesti tvog oca. To je potpuno tačno, ja sam taj niko. Ja sam tvoj, moglo bi se reći, Nikotata.”
,,To je koješta”, rekao je Luka.
,,Ne, ne”, ispravio ga je prozirni Rašid. „Bojim se da Koješta uopšte ne učestvuje u ovome. Videćeš da sam tip koji ne trpi koještarije.”
Luka je seo na stepenik pred kućom i zagnjurio licem u dlanove. Nikotata. Dobro je razumeo šta mu govori ovaj prozirni Rašid. Kako njegov otac bledi i nestaje, tako će ovo priviđenje Rašida postajati sve jače, a na kraju će ostati samo ovaj Nikotata, a njegovog oca nigde neće biti. Ipak, bio je siguran u jedno: on nije bio spreman da ostane bez oca. Nikada neće biti spreman na to. Ovo uverenje je raslo u njemu i dalo mu snage. Postoji samo jedan način da se to postigne, pomislio je. Ovaj stvor, ovaj Nikotata, mora biti sprečen, a Luka će morati da smisli način na koji će ga sprečiti.
„Pošteno rečeno”, nastavio je Nikotata, ,,i u duhu potpune iskrenosti, trebalo bi da ponovim da si ti već postigao nešto izuzetno - mislim, to što si prešao liniju - tako da si možda sposoban i za druge izuzetne stvari. Možda si čak u stanju da postigneš ono o čemu u ovom trenutku maštaš, možda - ha! ha! - možda ćeš uspeti da me uništiš. Protivnik! Kako zanimljivo! Kako zaista... ljupko. Baš sam uzbuđen.”
Luka je podigao pogled. „Kako to misliš, ’prešao liniju’?”, upitao je.
„Ovo gde si sada nije ono gde si bio”, objasnio je Nikotata sasvim razložno. „Ovo, sve ovo što vidiš ovde, nije ono što si video ranije. Ova ulica nije ona ulica, ova kuća nije ona kuća, a ovaj tata, kao što sam ti već rekao, nije onaj tata. Ako bi čitav tvoj svet načinio pola koraka udesno, onda bi naleteo na ovaj svet. Ako bi napravio pola koraka ulevo... pa, hajde da se zasad ne bavimo time. Zar ne vidiš koliko su ovde sve boje jarkije nego kod tvoje kuće? Ovo, vidiš... ne bih smeo ni da ti kažem, zapravo... ovo je Svet magije.”
Luka se setio kako se sapleo na vratima i kako je za trenutak imao jaku vrtoglavicu. Da li je tada prešao tu liniju?
I da li se zateturao ulevo ili udesno? Mora da je bilo desno, zar ne? Dakle, ovo je sigurno Desna strana, zar ne? Ali, da li je to najbolja strana za njega? Zar ne bi trebalo, kao levoruka osoba, da se zatetura ulevo? Shvatio je da nema pojma o čemu to razmišlja. Zašto bi bio na bilo kakvoj strani, a ne prosto na ulici pred sopstvenom kućom? Kuda bi takva strana vodila, i da li on treba uopšte da razmišlja o idenju njome? Da li bi mu bilo bolje da razmišlja kako da se skloni od ovog zastrašujućeg Nikotate i da se što pre vrati u bezbednost svoje sobe? Sva ova priča o Svetu magije stvarno mu je bila preterana.
Naravno da je Luka znao sve o Svetu magije. Odrastao je slušajući o njemu od oca svakog bogovetnog dana i verovao je u taj svet, čak je crtao mape i slikao prizore iz njega - Bujicu reči kako se uliva u Jezero mudrosti, Planinu znanja i Vatru života, i sve ostalo - ali nije verovao u to onako kako je verovao u trpezarijske stolove, ili ulice, ili pokvaren stomak. To nije bilo stvarno, onako kao što je stvarna ljubav, ili osećanje da si nesrećan, ili strah. Bilo je stvarno onako kako su stvarne priče dok ih čitaš, ili snovi dok ih sanjaš.
„Znači da je ovo san?”, upitao je, a prozirni Rašid koji je sebe nazivao Nikotata polako je zamišljeno klimnuo glavom. ,,To bi svakako objasnilo ovu situaciju”, rekao je. „Zašto ne bismo isprobali? Ako je ovo zaista san, možda tvoj pas i tvoj medved više nisu neme životinje. Eto, ja znam za tvoju tajnu fantaziju. Ti bi voleo da oni mogu da govore, zar ne - da ti govore tvojim jezikom i da ti pričaju svoje priče. Siguran sam da oni imaju da ti ispričaju veoma zanimljive priče.” „Otkuda znaš to?”, upitao je Luka zaprepašćeno, a odgovor mu se pojavio u glavi čim je izgovorio pitanje. ,,Oh. Znaš zato što zna moj otac. Pričao sam mu jednom o tome, a on je rekao da će smisliti priču o psu i medvedu koji govore.” „Baš tako”, mirno je potvrdio Nikotata. „Sve što je tvoj otac bio i sve što je znao, rekao i učinio polako prelazi u mene. Ali ne smem da razvlačim razgovor”, dodao je. „Čini mi se da tvoji prijatelji pokušavaju da privuku pažnju.” Luka se osvrnuo i zaprepastio se kad je video da se pas Meda uspravio na zadnje noge i da se nakašljava, pročišćavajući grlo kao operski pevač. Potom je počeo da peva - ne lajući, zavijajući i kevćući kao obično, nego pravim, razumljivim rečima. Pevao je sa blagim stranim naglaskom, primetio je Luka, kao da je namernik iz neke druge zemlje, ali reči su bile dovoljno jasne, mada je priča koju je pričao bila zapanjujuća.

O, ja sam Barak od. pravih Baraka,

Besmrtnih pasa-ljudi iz davnine.

Rođen iz jajeta čarobnog sokola,
umeo sam da pevam i ratujem i volim i pričam

i nikad, niko me nije mogao ubiti.


Da, ja sam Barak od pravih Baraka

star hiljadu godina i više.

Jeo sam crne bisere i ženio se ljudskim devojkama.
Vladao sam svojim svetom kao grof

A pevao sam kao anđeo.


A ovoje pesma pravih Baraka,

stara hiljadu godina i više

ali raščinila nas je kineska kletva
ponovo smo postali kučići i kuce,

a kraljevstvo nam postade močvara i pesak.

Više nismo pevali, samo smo lajali,

i išli smo na četiri noge, a ne dve

Sada idemo na četiri noge, a ne dve.


Potom je došao red na medveda Kucu, koji je takođe ustao na zadnje noge i prekrstio šape na stomaku, baš kao đak kad nastupa na takmičenju u govorništvu. Potom je progovorio jasnim ljudskim jezikom, a glas mu je neobično ličio na glas Lukinog brata Haruna; Luka umalo da se sruši kad je to čuo. Nikotata ga je pridržao da ne padne, baš kao što bi učinio pravi Rašid Halifa. „O, moćni omanji oslobodioče”, počeo je medved veličanstveno, ali i pomalo nesigurno. „O, neuporedivo dete sa moćnom kletvom, znaj da ja nisam uvek bio ovakav kakvog me sad vidiš, nego vladar, ovaj, zemlje na severu, pune gustih šuma i blistavog snega, skrivene iza kružnog planinskog lanca. Moje ime tada nije bilo Kuca, nego, ovaj... Arta-Šastra, princ Kafa. U toj hladnoj, divnoj zemlji plesali smo da se zagrejemo, a naši plesovi postali su deo legende, jer, dok smo trupkali i skakali, sjaj našeg kretanja preo je niti zlata i srebra u vazduhu oko nas i to je postalo naše blago i naš ponos. Da! Uživali smo da se vrtimo i kružimo, a vrteći se i kružeći lepo smo napredovali, naša zlatna zemlja bila je puna čuda, a naša odeća je sijala poput sunca.”
Glas mu je ojačao, kao da postaje sve sigurniji u priču koju pripoveda. ,,I tako smo živeli berićetno”, nastavio je, ,,ali smo izazvali i zavist naših suseda, a jedan od njih, divovski pticoglavi vilinski knez po imenu...”, tu je medved Kuca ponovo zamucao, ,,eee... ooov... da, Bulbul Dev, bauk-kralj Istoka, koji peva kao slavuj, ali pleše kao panj, on nam je najviše zavideo. Poslao je na nas svoju vojsku divova, ov-vaj... zvanu Trideset ptica, a to su kljunata čudovišta pegavih tela, a mi, zlatni, plesački narod, mi smo bili suviše naivni i ljubazni da se opiremo. Ali bili smo i tvrdoglavi, takođe, jer nismo hteli da odamo tajnu našeg plesa. Da, da!”, uzviknuo je uzbuđeno i požurio da privede priču kraju. „Kada su ptice-bauci shvatili da ih nećemo naučiti kako da iz vazduha predu zlato, da smo spremni da damo i život da zaštitimo svoju tajnu, odleteli su lepršajući i krešteći i grakćući tako užasno da je bilo jasno da je u pitanju crna magija. Već sledećeg trenutka sav narod Kafa, pogođen kricima bauka, počeo je da se menja, da gubi ljudski oblik i da se pretvara u neme životinje - magarce, marmosete, mravojede i, da, u medvede, a Bulbul Dev je vikao: „Pokušajte sad da plešete svoj zlatni ples, budale! Pokušajte sad da skakućete kroz srebro! Ono što niste hteli da podelite sa drugima izgubili ste zauvek, zajedno sa svojim ljudskim obličjem! Ostaćete četvoronožne, trapave životinje osim - ha! ha! - osim ako se domognete Vatre života koja će vas osloboditi!” A time je hteo da kaže, naravno, da ćemo ostati zarobljeni u tim telima zauvek, jer Vatra života nije ništa drugo do priča, a čak i u pričama ju je nemoguće ukrasti. Tako sam postao medved - plešući medved, to da, ali ni izdaleka onaj zlatni plesač! - i kao medved sam lutao svetom sve dok me kapetan Ag nije uhvatio za svoj cirkus, i tako sam, mladi gospodaru, našao tebe.”
To je bila priča kakvu bi ispričao i Harun, pomislio je Luka, veličanstvena priča pravo iz veličanstvenog Mora priča. Ali, kada je priča stigla do kraja, Luku je obuzelo razočaranje. „Znači, obojica ste ljudi?”, upitao je žalosno. ,,Niste moj pas i moj medved, nego začarani prinčevi pretvoreni u medveda i psa? Ne mogu više da vas zovem Kuca i Meda, nego Arta-kakobeše i Barak? Pošto sam strašno zabrinut za tatu, treba da smislim i kako da vama dvojici pomognem da se ponovo pretvorite u ono što ste? Nadam se da znate da je meni samo dvanaest godina.”
Medved se spustio na sve četiri. ,,U redu je”, kazao je. „Dok god sam medved, slobodno me zovi Kuca.”
,,A dok sam ja pas”, dodao je pas, „možeš da me zoveš Meda. Ali činjenica je da bismo, kad smo se već našli u Zemlji magije, obojica voleli da potražimo način da raskinemo čini koje nas vezuju.”
Nikotata je na to pljesnuo rukama. „O, divno”, uzviknuo je. „Pohod! Obožavam pohode. A sada imamo tri u jednom! Jer i ti si na pohodu, zar ne, mladiću? Pa naravno da jesi”, nastavio je pre nego što je Luka stigao išta da kaže. „Želiš da spaseš svog oca, naravno. Hoćeš da ja, gnusni Nikotata, nestanem, a da tvoj otac ponovo bude kao pre. Želiš da me uništiš, zar ne, mladiću? Želiš da me ubiješ, a ne znaš kako to da izvedeš. Osim što, zapravo, znaš. Ti znaš naziv jedine stvari u oba sveta, Stvarnom i Magijskom, koja može da učini to što želiš. A čak i da si zaboravio šta je to, upravo te je podsetio tvoj prijatelj, medved koji govori.”
„Misliš na Vatru života”, rekao je Luka. ,,To misliš, je li? Vatra života koja gori na vrhu Planine znanja.”
„Tako je! Bravo! Sjajno!”, povikao je Nikotata. „Visinski oganj, Opekotina trećeg stepena, Spontano sagorevanje. Vatra nad vatrama. O, da.” Čak je i zaplesao od oduševljenja, premećući nogama i žonglirajući šeširom. Luka je morao da prizna kako je ovaj mali ples upravo stvar kakvu bi i Rašid Halifa izveo kada je malo više zadovoljan sobom. Ali delovalo je mnogo čudnije kad možeš da gledaš kroz plesača.
„ Ali to je samo priča”, rekao je Luka nesigurno.
„Samo priča? ponovio je Nikotata, iskreno užasnut. „Samo priča? Mora da me sopstvene uši varaju. Ti, mladi drzniče, sigurno nisi mogao izreći tako nešto. Pa zar nisi i ti sam još jedna kap iz Okeana tokova priče, kratka pričica Šaha Bla-Blaha? Ti bi, više od bilo kog drugog dečaka, morao znati da je čovek životinja koja priča priče i da se u pričama krije njegov identitet, njegov smisao, njegova životna krv. Da li pacovi pričaju priče? Da li bodljikava prasad poseduje sposobnost naracije? Da li slonovi stvaraju fabule? Dobro znaš da nije tako. Samo je čovek obuzet knjigama.”
„Ali ipak, Vatra života... to jeste samo bajka”, bili su uporni medved Kuca i pas Meda.
Nikotata se dostojanstveno ispravio. ,,Da li ja izgledam kao biće iz bajke?”, upitao je. „Možda kao vila? Da li mi iz ramena štrče paučinasta krila? Da li vidite na meni makar zrnce vilinskog praha? Kažem vam da je Vatra života stvarna isto kao i ja, i da samo taj Neugasivi plamen može da učini ono što vi želite da se desi. Može da pretvori medveda u čoveka, a psa u psa-čoveka, a to bi značilo i kraj mene. Luka! Ti, mali ubico! Oči su ti sinule od same pomisli! Kako je to uzbudljivo! Našao sam se okružen ubicama! Pa šta onda čekamo? Da li polazimo? Hajdemo! Tik-tak! Nemamo vremena za gubljenje!”
Na to su Lukine noge počele da se osećaju kao da im neko nežno golica tabane. Tog časa je na horizontu izašlo srebrno sunce i sa Lukinim komšilukom se desilo nešto neviđeno, mada taj komšiluk zapravo nije bio Lukin pravi komšiluk, ili ne sasvim. Kao prvo, zašto je sunce bilo srebrno? I zašto je sve bilo nekako suviše jarko, suviše mirisno, suviše bučno? Slatkiši poređani na kolicima uličnog prodavca na uglu izgledali su kao da imaju neki čudan ukus. Već sama činjenica da Luka može da vidi kolica uličnog prodavca ukazivala je na čudnu situaciju, jer su se ta kolica uvek nalazila kraj raskrsnice, koja se iz kuće nije mogla videti, a evo sad su bila baš tu, pred njim, prekrivena slatkišima čudnih boja, okruženim čudnim muvama koje su čudno zujale oko njih. Kako je to moguće, upitao se Luka. Nije načinio ni jedan jedini korak, a evo sad uličnog prodavca kako spava ispod kolica, dakle ni kolica se nisu pomerila; i kako je raskrsnica stigla do njega, pa, ovaj, možda je bolje upitati - kako je on stigao na raskrsnicu?
Morao je da razmisli. Setio se zlatnog pravila kome ga je naučio nastavnik poznavanja prirode, gospodin Šeridan, čovek sa lulom i lupom, uvek pretoplo obučen za ovu klimu: odbaci sve što je nemoguće, a ono što ostane, ma koliko malo verovatno, biće istina. ,,Ali”, mislio je Luka, ,,šta da radim kada posle odbacivanja ostaje upravo to što je nemoguće?” Odgovorio je samom sebi u skladu sa zlatnim pravilom gospodina Šeridana. „Onda to što je nemoguće mora biti istina.” A nemoguće objašnjenje, u njegovom slučaju, bilo je da ako se on ne kreće kroz svet, onda se svet kreće kraj njega. Pogledao je stopala koja su ga još uvek golicala. Bilo je tačno! Tlo je klizilo ispod njegovih bosih tabana, blago ih golicajući. Ulični prodavac je već ostao daleko iza njega.
Pogledao je Medu i Kucu, koji su počeli da se ponašaju kao da se nalaze na klizalištu a bez klizaljki, pa su se klizali i spoticali po pomičnom putu i glasno negodovali. Luka &e obratio Nikotati. „Ovo ti radiš, zar ne?”, optužio ga je, a Nikotata je raširio oči, pa ruke, i odgovorio uvređenim glasom. „Šta? Izvini? Ima li neki problem? Mislio sam da žurimo.”
Najgore, ili možda najbolje od svega bilo je što se Nikotata ponašao potpuno isto kao Rašid Halifa. Imao je iste izraze lica kao Rašid i iste pokrete ruku, i smejao se isto, čak je i izigravao nevinašce iako je znao da nije tako, baš kao što je Rašid radio kad bi ispao trapav ili neupućen, ili kad bi planirao neko iznenađenje. Glas mu je bio isti Rašidov glas, a talasasti stomačić bio je baš kao Rašidov stomačić, a čak je počeo i da se ponaša prema Luki isto onako blagonaklono i popustljivo kao Rašid. Luka je čitavog života znao da je njegova majka ta koja određuje pravila i prema kojoj se treba pažljivo ponašati, dok je Rašid, iskreno rečeno, uvek bio pomalo mek. Da li je moguće da je Rašidova ličnost nekako prešla u ovog možda smrtnog neprijatelja, Nikotatu? Da li je zato ovaj jezivi anti-Rašid izgledao kao da pokušava da pomogne Luki?
„Dobro, zaustavi svet”, naredio je Luka Nikotati. „Ima stvari koje svakako moramo da raščistimo pre nego što iko ikuda pođe sa tobom.”
Učinilo mu se da čuje, odnekud odozgo i izdaleka, zvuk mašinerije koja se naglo zaustavlja, uz daleku škripu, i noge ga više nisu golicale, a Kuca i Meda su prestali da se kližu.
Već su prilično odmakli od kuće i stajali su, igrom slučaja (ili sasvim namerno) na manje-više istom mestu gde je Luka stajao kada je vikao na kapetana Aga, dok su on i Rašid gledali žalosnu paradu cirkuskih životinja u kavezima. Grad oko njih se budio. Dizao se dim iz uličnih radnjica u kojima se spremao jak čaj sa mlekom. Nekolicina trgovaca ranoranilaca već je podizala roletne i otkrivala duge uzane pećine ispunjene tkaninama, namirnicama i pilulama. Policajac sa dugačkim pendrekom zevao je prolazeći kraj njih, obučen u plave kratke pantalone. Krave su još uvek spavale po trotoarima, kao i ljudi, ali bicikli i skuteri već su hitali ulicama. Prošao je prepun autobus, noseći ljude u industrijsku zonu, gde su nekada stajale fabrike tuge. U Kahaniju su se stvari izmenile, i tuga više nije bila glavni izvozni artikal, kao u vreme dok je Lukin brat Harun bio mali. Potražnja za mrgud-ribom je opala, a ljudi su više voleli da jedu ukusnije stvari - na primer nasmešene jegulje sa juga, meso severnog jelena nade, a sve više i vegetarijanske i nevegetarijanske plodove iz lanca prodavnica „Veseli voćnjak”, koje su se otvarale na sve strane. Ljudi su želeli da se osećaju dobro čak i kad nije bilo mnogo razloga da se dobro osećaju, pa su fabrike tuge bile zatvorene i pretvorene u Zaboravke, ogromne tržne centre u koje su svi odlazili da plešu, kupuju, pretvaraju se i zaboravljaju. No, Luka nije bio raspoložen za samozavaravanje. On je želeo odgovore.
„Sad bez vrdanja”, rekao je odlučno. „Želim jasne odgovore na jasna pitanja.” Morao je da pazi kako će mu zvučati glas, ali uspeo je da suzbije strašno osećanje koje ga je obuzelo. „Kao prvo”, uzviknuo je, ,,ko te je poslao? Odakle dolaziš? Gde...”, tu je zastao, jer je pitanje bilo vrlo strašno, „kada se tvoj... posao... završi... ako se završi, naravno... što se neće desiti... ali, ako bi bio završen... kuda planiraš da odeš?”
„To je bilo prvo, drugo i treće, da budemo precizni”, rekao je Nikotata baš kad je, na Lukino zaprepašćenje, jedna dokona krava prošla pravo kroz njega i otišla dalje svojim poslom. „Ali, da ne cepidlačim.” Onda se za trenutak duboko zamislio. ,,Da li znaš šta je Prasak?”, rekao je konačno.
„Veliki prasak?”, upitao je Luka. „Ili neki drugi prasak za koji nisam čuo?”
„Bio je samo jedan Prasak”, kazao ne Nikotata, „dakle pridev Veliki je suvišan i besmislen. Prasak može da bude veliki samo ako je postojao barem još jedan mali ili srednji ili čak veći prasak sa kojim bismo ga poredili, pa bi ih trebalo razlikovati.”
Luka nije hteo da traći vreme na rasprave. ,,Da. Čuo sam za njega”, kazao je.
,,E, onda mi reci”, nastavio je Nikotata, ,,šta je bilo pre Praska?”
E, to je bilo jedno od onih Ogromnih pitanja na koja je Luka često pokušavao da odgovori, mada bez ikakvog uspeha. ,,I šta je to uopšte prasnulo?”. pitao se. ,,I kako je moglo sve da počne od Praska, ako pre toga nije bilo ničega od čega bi počelo?” Dobio bi glavobolju od tolikog razmišljanja o Prasku, pa zato, naravno, nije baš mnogo razmišljao o tome.
„Znam kako bi trebalo da glasi odgovor”, počeo je oprezno. „Trebalo bi da bude ’Ništa, ali ja to nekako baš ne razumem, iskreno rečeno. Uostalom”, dodao je što je strože mogao, ,,to nema nikakve veze sa pitanjem koje sam ti postavio.”
Nikotata je na to počeo da maše prstom, njemu pred nosom. „Upravo suprotno, dragi potencijalni ubico”, rekao je, „ima još kakve veze. Jer, ako je ceo svemir mogao tek tako da eksplodira iz Ništavila i onda prosto da bude, zar nije logično da isto tako može da važi i obrnuto? Da je moguće da nešto implodira i ne bude, isto kao što može da eksplodira i bude? Da sva ljudska bića, na primer Napoleon Bonaparta, ili car Akbar, ili Andželina Džoli, ili tvoj otac, prosto mogu da se vrate u Ništa kada jednom budu... gotovi? U nekoj vrsti malog, što bi značilo ’ličnog’, ne-Praska?”
,,Ne-Praska?”, ponovio je Luka zbunjeno.
„Baš tako”, odgovorio je Nikotata. ,,Ne širenje, nego skupljanje.”
,,Da li ti to meni kažeš”, počeo je Luka, osećajući kako se u njemu budi bes, ,,da će moj otac implodirati u Ništa? Da li to pokušavaš da mi kažeš?”
Nikotata nije odgovorio.
„ A šta je onda sa životom posle sm...”, počeo je Luka, ali se na vreme zaustavio, pljesnuo se po čelu i promenio pitanje. „Šta je sa rajem?”
Nikotata je ćutao.
„Hoćeš da kažeš da raj ne postoji?”, navaljivao je Luka. „Jer, ako to pokušavaš da kažeš, znam mnogo ljudi u ovom gradu koji će biti spremni da se žestoko raspravljaju oko toga.”
Od Nikotate - ni reč.
„Sad si se odjednom ućutao”, rekao je Luka ljutito. „Možda baš ne znaš toliko odgovora kao što se praviš da znaš. Možda i nisi tako značajan kao što misliš.”
„Ne obraćaj pažnju na njega”, rekao je medved Kuca neobično brižno, baš kao neki stariji brat. „Stvarno bi trebalo da kreneš kući.”
„Mama će se brinuti”, dodao je pas Kuca.
Luka se još nije navikao na dar govora kod svojih životinja. „Pre nego što krenem, hoću da čujem odgovor”, rekao je tvrdoglavo.
Nikotata je klimnuo glavom, polako, kao da je upravo završio razgovor sa nekim nevidljivim. „Mogu da ti kažem ovo”, počeo je. „Kada je moj posao završen, kada preuzmem od tvog oca... pa, nije važno šta bih preuzeo”, dodao je žurno, primetivši izraz na Lukinom licu, „onda ću ja - da, ja! - da implodiram. Obrušiću se sam u sebe i prosto ću prestati da budem.”
Luka je bio zapanjen. ,,Ti? Samo ti ćeš umreti?”
„Samo ću ne biti”, ispravio ga je Nikotata. ,,To je stručan izraz. A pošto sam ti upravo odgovorio na treće pitanje, moram dodati da: prvo, niko me nije poslao, ali neko jeste poslao po mene i drugo, da ne dolazim odnekuda, nego dolazim od nekoga. A ako malo razmisliš o tome, znaćeš ko su taj neko prvi i neko drugi; zapravo obojica su ista osoba i ja sam pljunuta slika i prilika obojice, koji su zapravo samo jedan.”
Srebrno sunce je sijalo sa istoka. Meda i Kuca su izgledali uznemireno. Bilo je krajnje vreme da Luka ode kući i spremi se za školu. Soraja će biti van sebe od brige. Možda je već poslala Haruna da pretražuje okolne ulice. Kada Luka stigne kući na doručak, biće u devetnaest različitih vrsta nevolje. No, Luka nije mislio na doručak, niti na školu. Ovo nije vreme za žitne pahuljice, Packa ili geografiju. Mislio je na stvari na koje nije mislio skoro nikada do sada. Mislio je o životu i sm... pa dobro, ne-životu. I dalje nije mogao da podnese tu drugu, nezavršenu reč.
„ A Vatra života može da spase mog oca”, rekao je.
„ Ako uspeš da je ukradeš za njega”, pojasnio je Nikotata. „Onda da, nesumnjivo.”
„ A može i da vrati Kuci i Medi njihov stvarni život.” ,,Može.”
„ A šta će onda biti sa tobom? Ako uspemo?”
Nikotata nije odgovorio.
,,Ti nećeš morati da implodiraš, zar ne? Nećeš ne biti?”
„Tako je”, kazao je Nikotata. „Neće biti moje vreme.”
,,I zato ćeš otići.”
»Da.”
„Otići ćeš i nikad se više nećeš vratiti.”
„Nikad je vrlo dugačka reč”, primetio je Nikotata.
„Dobro... ali nećeš se vraćati vrlo dugo.”
Nikotata je pognuo glavu u znak slaganja.
„Vrlo, vrlo dugo”, proveravao je Luka.
Nikotata je skupio usne i raširio ruke kao da se predaje.
„Vrlo, vrlo, vrlo...”
,,Ne preteruj”, prekinuo ga je Nikotata.
,,I zato pokušavaš da nam pomogneš, zar ne?”, zaključio je Luka. ,,Ni ti ne želiš da
implodiraš. Pokušavaš da spaseš sopstvenu kožu.”
,,Ja nemam kožu”, primetio je Nikotata.
,,Ne verujem mu”, javio se pas Meda.
,,Ne dopada mi se”, dodao je medved Kuca.
,,Ne verujem mu ni reči”, nastavio je pas Meda.
„Mislim da on neće tek tako otići”, dodao je medved Kuca.
,,To je trik”, rekao je pas Meda.
,,To je zamka”, dodao je medved Kuca.
„Ima tu neka začkoljica”, rekao je pas Meda.
„Sigurno ima začkoljica”, dodao je medved Kuca.
„Pitaj ga”, tražio je pas Meda.
Nikotata je skinuo panama-šešir, počešao se po ćeli, oborio pogled i uzdahnuo.
,,Da”, rekao je. „Postoji začkoljica.”

Zapravo, bile su dve začkoljice. Prva, ako je verovati Nikotati, bila je u tome što nikada niko, u čitavoj zabeleženoj istoriji Sveta magije, nije uspeo da ukrade Vatru života, koja je zaštićena na toliko načina da, ako je verovati Nikotati, prosto nema vremena da se nabroji ni deseti deo dotičnih. Opasnosti su skoro beskonačne, rizici da boli glava, i samo najokoreliji avanturista bi uopšte i pomislio da pokuša takav poduhvat.
„Nikad nije uspelo?”, upitao je Luka.
„Nikad nije uspelo.”
„ A šta je bilo sa onima koji su pokušali?”, zanimalo je Luku.
Nikotata se smračio. ,,Ne želiš da znaš.”
,,Dobro”, rekao je Luka, ,,a koja je druga začkoljica?”
Pao je mrak - ne svuda, samo oko Luke, Kuce, Mede i njihovog čudnog pratioca. Kao da je oblak zaklonio sunce, samo što je sunce i dalje sijalo, tamo na istoku. I Nikotata je potamneo. Zahladnelo je. Zvuci sa ulice su utihnuli. Na kraju je Nikotata progovorio tihim, ozbiljnim glasom.
„Neko mora da umre”, rekao je.
Luka je bio ljut, zbunjen i uplašen, sve u isto vreme. „Kako to misliš?”, povikao je. „Kakva je to začkoljica?”
„Kada neko kao ja bude pozvan”, rekao je Nikotata, „neko živ mora platiti taj poziv svojim životom. Žao mi je, ali takvo je pravilo.”
„To je glupo pravilo, pravo da ti kažem”, rekao je Luka što je odlučnije mogao, iako mu se želudac grčio. ,,Ko je smislio tako glupo pravilo?”
,,Ko je smislio zakone gravitacije, ili kretanja, ili termodinamike?”, upitao je Nikotata. „Možda znaš ko ih je otkrio, ali to nije isto, zar ne? Ko je izmislio vreme i ljubav i muziku? Neke stvari prosto jesu, prema svojim sopstvenim principima, i ti tu ne možeš ništa da učiniš, a ne mogu ni ja.”
Polako, polako, tama koja je okružavala njih četvoricu nestala je, i srebrno sunce im je opet osvetlilo lice. Luka je, užasnut, shvatio da Nikotata nije više bio onoliko proziran koliko maločas: što je moglo značiti samo da je Rašid Halifa postao slabiji u svom snu. To je odlučilo. Nisu imali vremena za ćaskanje. „Hoćeš li mi pokazati put do Planine?”, upitao je Luka Nikotatu, koji se nasmešio, ne sasvim bez humora, i klimnuo glavom. ,,Dobro”, rekao je na to Luka. „Onda pođimo.”


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 3:08 pm





GLAVA TREĆA


Leva obala Reke vremena




Reka Silsila nije bila nimalo lepa, po Lukinom mišljenju. Možda je bila lepa negde na početku, tamo gde je izvirala u planinama, kao blistavi, skakutavi potok preko glatkog kamenja, ali ovde, u obalskim ravnicama, postajala je široka, lenja i prljava. Krivudala je tamo-amo u širokim, izuvijanim krivinama i uglavnom je bila žućkasto-smeđe boje, osim na mestima gde je bila zelena i delovala sluzavo, a bilo je i ljubičastih masnih mrlja na površini i poneka uginula krava koja je tužno plovila ka moru. Reka je bila i opasna, povrh svega, jer je tekla različitim brzinama: mogla je da ubrza bez ikakvog upozorenja i da ti ponese čamac, a mogla je i da te uspori i zaustavi u viru koji se sporo okreće i tamo te ostavi satima, dok bezuspešno dozivaš u pomoć. Bilo je opasnih plićaka koji bi te nasukali na peščani sprud, ali i potopili veliki brod, trajekt ili baržu ako je nanesu na podvodnu stenu. Bilo je mračnih dubina u kojima je Luka zamišljao najrazličitije ružne, prljave i proždrljive stvorove, a svakako nije bilo, nigde u celom njenom širokom toku, ničega što bi vredelo uloviti za jelo. Onaj ko upadne u Silsilu trebalo je da ide u bolnicu na dezinfekciju, a verovatno bi dobio i injekciju protiv tetanusa.
Jedino dobro kod te reke bilo je što je, tokom hiljada godina, podigla oko sebe visoke peščane nasipe, koje su svi zvali Dolme, sa obe strane, tako da se nije mogla ni videti osim ako bi se čovek popeo na vrh takvog nasipa i pogledao dole, u vijugavu zmiju koja je tekla bez prestanka, i udahnuo njen užasni smrad. A zahvaljujući Dolmama reka se nikad nije izlivala, čak ni u kišnoj sezoni kad bi rasla i rasla, pa je grad bio pošteđen užasnog košmara koji bi usledio kad bi se ta mrka, zelena i ljubičasta vodurina puna ko zna kakvih ljigavih čudovišta i mrtve stoke razlila po ulicama.
Silsila je bila prometna reka; njome su putovali žito i pamuk, i drvo i gorivo iz unutrašnjosti, pa kroz grad i sve do mora, ali lađari koji su upravljali teretnim brodovima bili su poznati po naopakom temperamentu: prostački su se obraćali ljudima, gurali su svakog na koga bi naišli na trotoaru, a Rašid Halifa je umeo da kaže kako je Starac Reka prokleo te ljude i učinio ih opasnim i zlim, baš onakvim kakva je i reka. Žitelji Kahanija pokušavali su da ni ne primećuju reku koliko je god moguće, ali sada se Luka našao tik kraj njene leve, ili bi trebalo reći južne Dolme, pitajući se kako je tu stigao a da nije mrdnuo nijednim mišićem. Medved Kuca i pas Meda bili su kraj njega i izgledali su jednako zbunjeni kao on; a bio je tu i Nikotata, sa onim njegovim tajanstvenim osmehom, koji je izgledao potpuno isto kao osmeh Rašida Halife, samo što nije bio isti.
„Šta ćemo ovde?”, upitao je Luka.
„Tvoja želja je za mene zapovest”, odgovorio je Nikotata, prekrstivši ruke na grudima. „Rekao si ’pođimo’, pa smo pošli. Ša-zammm!”
„Izigrava tu nekakvog duha iz lampe”, frknuo je medved Kuca, istim Harunovim glasom. „Kao da mi ne znamo da ona prava čarobna lampa pripada princu Aladinu i njegovoj princezi, Badr al Budur, pa prema tome uopšte nije ovde.”
,,Hm”, dodao je pas Meda, koji je uvek bio smiren i praktičan, „koliko želja je zapravo rekao da će nam ispuniti? I da li svako može da poželi nešto?”
,,On nije duh iz lampe”, gunđao je medved Kuca. „Niko ništa nije protrljao.”
Luka je još uvek bio zbunjen. „Zašto smo uopšte došli na reku Smrdušu?” upitao je. „Ona se samo uliva u more, i zato, iskreno rečeno, ne bi nam bila od koristi čak ni da nije Smrduša, što zapravo jeste.”
„Jesi li sasvim siguran u to?”, upitao je Nikotata. „Zar ne želiš da se popneš na Dolmu i pogledaš?”
I tako se Luka popeo, a Meda i Kuca su se popeli sa njim, a Nikotata ih je nekim čudom čekao gore kad su se uspentrali, hladan kao špricer. Ali tog trenutka Luku i nije baš mnogo zanimalo kako se to Nikotata popeo na Dolmu, jer je ugledao nešto što bukvalno nije bilo sa ovog sveta. Reka koja je tekla tamo gde bi trebalo da teče smrdljiva Silsila bila je neka potpuno drugačija reka.
Ova nova reka je blistala pod srebrnim sunčevim zracima, blistala je kao novčić, kao milion ogledala okrenutih ka nebu, kao nova nada. Luka se zagledao u vodu i video u njoj hiljade i hiljade i hiljade različitih niti tečnosti kako zajedno teku, preplićući se jedne oko drugih, tekući jedne u druge i druge iz trećih, i pretvarajući se u sasvim druge hiljade i hiljade i hiljade niti tečnosti, i tu je Luka shvatio šta zapravo gleda. To je bila ista ona čarobna voda koju je njegov brat Harun video u Okeanu tokova priče, pre osamnaest godina, i ta voda se obrušava u Bujicu reči koja izvire iz Mora priča i uliva se u Jezero mudrosti i odale je potekla ovamo, do njega. Dakle, ovo je - moralo je biti - ono o čemu je Rašid Halifa pričao: sama Reka vremena, i sada je čitava istorija svega tekla pred njegovim očima, pretvorena u blistave, migoljave, raznobojne tokove priča. Slučajno se bio sapleo i iskoračio udesno i tako je upao u svet koji nije njegov, a u ovom svetu ne postoji reka Smrduša, nego ova čudesna voda.
Pogledao je u pravcu u kome je reka tekla, ali na horizontu se podizala magla i zaklanjala mu pogled. ,,Ne mogu da vidim budućnost, i to je u redu”, pomislio je Luka, pa se okrenuo da pogleda na drugu stranu, gde je vidljivost neko vreme bila dobra, skoro dokle god mu je pogled dopirao, ali i ovde je u daljini postojala magla, znao je to; zaboravio je deo sopstvene prošlosti, a nije ni znao tako mnogo o prošlosti vaseljene. Pred njim je tekla Sadašnjost, blistava, opčinjavajuća, i bio je toliko obuzet gledanjem u nju da nije ni video Starca Reku, sve dok dugobradi tipus nije stao tik pred njega držeći terminator, ogroman naučnofantastični blaster, i opalio mu iz tog čuda pravo u lice.
BLLLAAAAARRRRTT!
Baš je zanimljivo, pomislio je Luka dok se razletao u milion blistavih komadića, što još uvek mogu da mislim. Činilo mu se da razmišljanje baš i nije nešto što možeš da radiš dok se dezintegrišeš pred mlazom ogromnog naučnofantastičnog blastera. A sad se tih milion blistavih komadića nekako skupilo u urednu malu hrpu, dok su medved Kuca i pas Meda užasnuto zurili u nju, a onda se tih milion komadića ponovo spojilo, proizvodeći pritom tihe, cmoktave zvuke, a onda – pop! - eto ga, ponovo u jednom komadu, ponovo isti kao pre, i stajao je na Dolmi kraj Nikotate, koji kao da se zabavljao, a Starca Reke nije bilo na vidiku.
„Srećom po tebe”, rekao je Nikotata pomirljivo, ,,dao sam ti nekoliko poklon-života za početak. Bolje se priberi još pre nego što se on vrati, i smisli kako da izađeš na kraj sa njim. On je namćorasti matorac, ali može se izaći sa njim na kraj. Znaš kako to ide.”
A Luka je utvrdio da zaista zna. Osvrnuo se. Medved Kuca i pas Meda su se već dali na posao. Pas Meda je prekopavao po čitavoj okolini i očito je nalazio mnoštvo zakopanih kostiju, malih krckavih kostiju, i svaka je vredela po jedan život, a on je mogao da ih sažvaće i proguta za tren oka, a veće kosti, koje je trebalo potegnuti iz zemlje i prilično dugo žvakati, te su vredele između deset i sto života svaka. Za to vreme je medved Kuca pohitao među drveće koje raste duž Dolme, tražeći košnice vredne stotinu života skrivene u krošnjama, a usput je skupljao i gutao što je više mogao zlatnih pčela vrednih jedan život. Života je bilo na sve strane, u svemu, u vidu kamenja, biljaka, grmlja, insekata, cveća, napuštenih čokoladica i bočica sokova; zec koji protrči ispred tebe može da bude prerušeni život, kao i perce nošeno povetarcem tačno tebi ispred nosa. Ovde su se životi lako nalazili i još lakše skupljali i predstavljali su sitniš, pa ako i izgubiš poneki, nije važno - uvek ih ima još.
Luka se dao u lov. Koristio je svoje omiljene trikove. Šutirao je panjeve i drmusao žbunove i zaletao se da obema nogama šutne drveće kako bi istresao živote iz krošnji, i čak je uspevao da životi počnu da padaju, tek tako, iz vazduha. Utvrdio je da je najbolje udarati neku vrstu stvorenja nalik na kegle koja su dokono skakutala po širokom šetalištu povrh Dolme. Ta stvorenja nisu padala kad ih šutneš, nego bi se zaklatarila levo-desno, kikoćući se i cičeći od uživanja, i odmah tražeći „Još! Još!”, dok su životi koje je Luka tražio kuljali iz njih kao blistave bubice. (Kad bi Keglonci ostali bez novih života, žalosno bi rekli: „Nema više, nema više”, oborili glavu i postiđeno se oteturali dalje.)
Kad bi se životi koje je Luka našao spustili na Dolmu, pretvarali su se u male zlatne točkove i smesta počinjali da se kotrljaju sve dalje, a Luka je morao da ih juri, pazeći da ne padne sa Dolme u Reku vremena. Grabio je živote obema rukama i trpao ih u džepove, a tamo su, uz tiho ting, nestajali i postajali deo njega; tada je primetio da mu se vid izmenio. U gornjem levom uglu vidnog polja pojavila mu se neka vrsta malog trocifrenog brojača; stalno je bio tu, uvek na istom mestu, ma kuda da je Luka gledao i ma koliko trljao oči; a brojevi su postajali sve veći dok je on gutao ili upijao sve te nađene živote, a bio je siguran da se pritom čuje i nekakvo tiho brujanje. Utvrdio je da sasvim lako može da prihvati tu čudnu pojavu. Svakako će mu biti potrebno da vodi računa o broju, jer, ako mu ponestane života, pa, igra će biti završena, a možda će biti završen i onaj drugi život, stvarni život, onaj koji će mu biti potreban kada i ako se vrati u svoj stvarni svet, svet u kome njegov pravi otac leži u snu, i očajnički mu je potrebna njegova pomoć.
Prikupio je 315 života (pošto je brojač u gornjem levom uglu njegovog ličnog ekrana imao tri brojna mesta, pretpostavio je da može da ih sakupi najviše 999) kada se Starac Reka ponovo vratio na Dolmu, držeći u ruci svoj terminator. Luka se panično osvrnuo, tražeći gde bi mogao da se sakrije, a u isto vreme je očajnički pokušavao da se seti šta mu je otac pričao o Starcu Reci, koji, izgleda, ipak nije bio samo još jedna izmišljotina Rašida Halife - ili je možda postojao ovde, u Svetu magije, baš zato što ga je Rašid Halifa izmislio. Luka se setio kako je njegov otac pričao tu priču:

Starac Reka nosi bradu ko reka,

teče mu skroz dole do nogu.

Stoji na Dolmi sa puškom u ruci

grozan da opisati ne mogu.


A evo, ovde je stvarno bio taj isti Starac Reka, sa tom dugom rečnom bradom i onim ogromnim blasterom, i penjao se iz reke pravo na Dolmu. Luka se trudio iz sve snage da se seti šta mu je još Šah Bla-Blah pričao o ovom zlobnom rečnom demonu. Bilo je nešto kako mu treba postavljati pitanja... ne, zagonetke, tako je! Rašid je voleo zagonetke; gnjavio je Luku zagonetkama iz dana u dan, iz noći u noć, iz godine u godinu, sve dok Luka nije postao dovoljno dobar u tome da i on gnjavi njega. Rašid bi svako veče seo u svoju omiljenu razglavljenu fotelju, a Luka bi mu uskočio u krilo, iako ga je Soraja grdila zbog toga, upozoravajući kako fotelja nije dovoljno čvrsta da izdrži njihovu zajedničku težinu.
Luka se nije uzbuđivao, on je želeo da sedi tako, a fotelja se nikad nije slomila, ili barem zasad nije, a sve to zagonetanje najzad će se pokazati korisnim.
Da! Starac Reka bio je zagonetač, eto šta je Rašid pričao o njemu; bio je zavisan od zagonetki onako kako su kockari zavisni od kocke ili pijanci od pića, i tako ga treba pobediti. Problem je bio kako da mu priđe dovoljno blizu da išta kaže, kada je ovaj imao taj terminator u rukama i očito bio rešen da puca čim ga vidi.
Luka je skakutao tamo-amo, ali Starac Reka je išao pravo prema njemu, i mada su prvo pas Meda, a potom i medved Kuca pokušali da mu skrenu pažnju, po jedan BLLLAAAAARRRRTT! ih je razbio na komadiće i naterao ih da sačekaju dok im se tela ponovo sastave; a trenutak kasnije i Luka je bio ponovo blartovan, i morao je ponovo da prođe kroz sve ono razletanje delića i njihovo ponovno spajanje, uz one tihe srkutave zvuke, pun olakšanja što gubljenje života nije isto što i smrt. Potom je ponovo valjalo sakupljati živote, ali ovog puta Luka je zapamtio na kojem se tačno mestu na Dolmi Starac Reka pojavio pre nego što je krenuo ka njemu; kada je sakupio šest stotina života, prestao je da sakuplja dalje, namestio se na pravo mesto i čekao.
Čim se iznad nasipa pojavila glava Starca Reke, Luka je povikao iz sveg glasa: „Zagonetke, zagonetke, zagonetamo!” Što je, kako je znao iz večeri provedenih sa Rašidom, bio drevni tradicionalni način izazivanja na borbu zagonetkama. Starac Reka je stao kao ukopan, a onda mu se licem raširio širok, pakostan osmeh. ,,Ko me zove?”, upitao je nekakvim kokodačućim glasom. ,,Ko misli da može da pobedi u zagonetkama mene koji sam Ratselmeister, Roi des Enigmes, Pahelianka-Padišau, Lord ofthe Riddles? - Da li znaš šta rizikuješ? - Da li razumeš opkladu? - ulog je vrlo visok! Ne može biti viši! - gle kakav si, ni na šta ne ličiš, ti si samo dete; ne znam ni da li želim da se okušam protiv tebe - ne, neću uopšte, nisi dostojan - no, pa dobro, kad već navaljuješ - a ako izgubiš, dete, onda ti oduzimam sve živote - da li razumeš? - oduzimam ti sve živote. Konačna terminacija. Pa ćeš ovde, na samom početku, susresti svoj kraj.”
A evo šta je Luka mogao da odgovori, ali nije, nego je radije ćutke čekao: „ A ti zapravo ne razumeš, grozni Starče, da je moj otac pravi Kralj zagonetki, a on me je naučio svemu što zna. Takođe ne razumeš da smo nas dvojica ratovali zagonetkama satima i danima i nedeljama i mesecima i godinama, i da zato imam zalihu mozgalica koja se prosto ne može potrošiti. A pogotovo ne razumeš da sam shvatio nešto veoma važno - da ovaj Svet u kome se nalazim, ovaj Svet magije, nije tek bilo koji magijski svet, nego onaj koji je stvorio moj otac. A pošto je ovo njegov Svet magije i ničiji više, ja znam tajne o svemu što se tu nalazi, uključujući, užasni Starče, i tebe.”
A naglas je rekao samo ovo: ,,A ako ti izgubiš, Starče, onda ćeš morati da terminišeš samog sebe, i to ne samo privremeno, nego zauvek.”
Kako se na to Starac smejao! Grohotom, do suza, koje su mu tekle ne samo iz očiju nego i iz nosa. Držao se za stomak i njihao se tamo-amo, a njegova duga bela brada šibala je okolo kao bič. ,,E, to ti je dobro”, rekao je najzad, boreći se za dah. „ Ako ja izgubim. To ti je stvarno sjajno. Počnimo.” Ali Luku nije mogao tako lako da prevari. Zagonetači su lukavi, to je dobro znao, i moraš pažljivo sklopiti dogovor pre nego što počneš dvoboj, ili će kasnije pokušati da ti se izmigolje. ,,A ako ti izgubiš, uradićeš kao što sam rekao”, ponovio je. Starac Reka ga je nadureno pogledao. ,,Da, da, da”, rekao je. „Ako izgubim, ima da se samoterminišem. Odigraće se terminacija mene lično i personalno. Autoterminacija. Hi, hi, hi. Ima da samog sebe raznesem.”
,,Zauvek”, dodao je Luka. „Jednom zasvagda.”
Starac se uozbiljio i porumeneo od nezadovoljstva. ,,Pa, dobro”, rekao je. „Dobro. Terminacija zauvek ako izgubim; jednom rečju, zerminacija! Ali uvidećeš, dete, da nisam taj koji će izgubiti sve svoje živote.”
Meda i Kuca su bili veoma uznemireni, ali sada su Luka i Starac počeli da kruže jedan oko drugog, gledajući se u oči, i prvi je progovorio Starac, grubim pohlepnim glasom kroz stegnute zube, koji kao da su jedva čekali da prožderu Lukine živote.
„Šta ide oko drveta, a nikad ne ulazi?”
„Kora drveta”, smesta je odgovorio Luka, pa je uzvratio; „Jedna glava, a stotinu kapa?”
,,Kupus”, odmah je odgovorio Starac. „Tatino dete, mamino dete, ničiji sin?”
„Ćerka. Bacim ga gore belo, bacim ga dole žuto?”
„Jaje. Kako zoveš belog vuka?”
,,Ne zoveš ga, dođe sam. Šta jedu morska čudovišta?”
„Brodove na žaru. Danju laže, a noću je istina?”
„San. Šta postoji oduvek, a nikad nije starije od mesec dana?”
„Mesec. Ja čuvam blago, a ljudi mene čuvaju?”
,,To je lako.” Luki je ponestajalo vazduha. ,,Ključ.”
Kružili su sve brže i brže, a zagonetke su stizale sve većom i većom brzinom. Luka je dobro znao da je ovo tek početak; uskoro će početi zagonetke sa brojevima, a potom zagonetke sa pričom. Ono najteže tek dolazi. Nije bio siguran koliko dugo može da izdrži, pa je bilo važno da ne dozvoli Starcu da diktira tempo i sistem dvoboja. Bilo je vreme da potegne keca iz rukava.
Prestao je da kruži i strašno se uozbiljio. „Šta ide ujutro na četiri noge, u podne na dve, a uveče na tri?”
Starac Reka je takođe prestao da kruži i po prvi put mu se u glasu primetila slabost, a u nogama drhtanje. „Šta to smeraš?”, upitao je klonulo. ,,To je najpoznatija zagonetka na svetu.”
,,Da, jeste”, odvratio je Luka, ,,ali ti odugovlačiš. Odgovori mi.”
„Četiri noge, dve noge, tri noge”, ponovio je Starac Reka. „Svi to znaju. Ha! To je Najstarija postojeća zagonetka.”

(„Čudovište po imenu Sfinga”, pričao je Rašid Halifa Luki, „sedelo je ispred grada Tebe i zadavalo svim namernicima istu zagonetku. Kada ne bi odgovorili tačno, Sfinga ih je ubijala. A onda je, jednog dana, naišao junak koji je znao odgovor.” ,,A šta je Sfinga tada učinila?”, upitao je Luka. „Skočila je u ponor”, odgovorio je Rašid. “
,,A koji je bio odgovor na zagonetku?”, pitao je Luka.
Ali Rašid Halifa je morao priznati da, ma koliko puta čuo tu prokletu priču, nikako nije uspevao da zapamti rešenje zagonetke. „Dakle, ta matora Sfinga”, rekao bi, ne suviše tužno, „mene bi svakako pojela.”)

,,Hajde”, rekao je Luka Starcu Reci. „Vreme ti je isteklo.” Starac Reka se panično osvrtao. „Mogao bih da te svejedno raznesem”, rekao je. Luka je odmahnuo glavom. „Znaš da to ne ide”, rekao je. „Ne sada. Ne više.” Potom je dozvolio sebi jedan sanjalački izraz lica. „Ni moj otac nikako nije mogao da zapamti odgovor”, rekao je. ,,A ovo je Svet magije mog oca, a ti si njegov Zagonetač. Dakle, ne možeš znati ono čega on ne može da se seti. A sada ti i Sfinga morate da podelite istu sudbinu.”
,,Zerminacija”, tiho je rekao Starac Reka. ,,Da. To je pošteno.” I bez mnogo odlaganja i potpuno pribrano, podigao je svoj terminator, podesio brojčanik na maksimum, uperio oružje u sebe i opalio.
„Odgovor je čovek”, rekao je Luka u prazan prostor, dok su sićušni, blistavi komadići Starca Reke leteli u ništavilo, ,,jer puzi na sve četiri dok je beba, uspravno hoda kad odraste, a u starosti se pomaže štapom. To je odgovor: čovek. Svi to znaju.”

Po odlasku Čuvara kapije, Kapija se smesta pojavila. Rešetkasti kameni luk obrastao cvećem bugenvilije prosto se stvorio na ivici Dolme, a iza njega Luka je video elegantno stepenište koje je vodilo naniže, do reke. Na levom stubu kapije nalazilo se zlatno dugme. ,,Da sam na tvom mestu, pritisnuo bih ga”, rekao je Nikotata. ,,Zašto?”, upitao je Luka. „Treba zazvoniti na vrata da bi nas pustili unutra?” Nikotata je odmahnuo glavom. ,,Ne”, rekao je strpljivo. ,,To je da bi sačuvao svoj napredak, pa sledeći put kad izgubiš život, nećeš morati da ponovo dođeš ovamo i boriš se sa Starcem Rekom. Sledeći put on možda ne bi pao na tvoj mali štos.” Luka se osetio pomalo glupo, ali je pritisnuo dugme, pa se začula kratka melodija, cveće oko kapije je postalo veće i šarenije, a u Lukinom vidnom polju pojavio se još jedan brojač, ovog puta u gornjem desnom uglu, jednocifreni brojač, i na njemu je pisalo „1” Pitao se koliko još nivoa mora da pređe, ali posle ove brzopletosti oko dugmeta za snimanje zaključio je da nije pravi trenutak da išta pita.
Nikotata je poveo dečaka, psa i medveda niz Dolmu, ka levoj obali Reke vremena. Keglonci su skakutali ka putnicima, nadajući se da će ih neko šutnuti - „Jao! Jao! Jao!”, cičali su od veselog iščekivanja - ali niko nije obraćao pažnju na njih. Kuca i Meda su pričali uglas i najglasnije što su mogli, napola uzbuđeni, a napola užasnuti Lukinom bitkom i pobedom nad Starcem Rekom, a njihovi glasovi bili su toliko puni kako i šta i auf i joj da Luka nije ni pomišljao da im odgovara. Uostalom, bio je iznuren. „Moram da sednem”, rekao je i tog časa su ga noge izdale. Skljokao se u prašinu kraj reke, koja se podigla oko njega kao mali zlatni oblak i brzo se pretvorila u stvorenje, sićušni živi plamičak sa krilima. „Nahrani me i živeću”, rekao je užurbano. ,,Napoji me i umreću.”
Odgovor je bio očigledan. ,,Vatra”, rekao je Luka tiho, a plamenac se sav uznemirio. ,,Ne govori to!”, zazujao je. „ Ako kreneš da iz sveg glasa vičeš vatra, neko će verovatno dotrčati sa crevom. Ovde i ovako ima suviše vode za moj ukus. Vreme je da idem.” „ Ali čekaj malo”, rekao je Luka, uzbuđen uprkos umoru. „Možda si ti ono što tražim. Tvoje svetlo je tako lepo”, dodao je, uveren da malo laskanja ne može da škodi. ,,Da li si ti... da li je ovo... možda si ti deo... ili nosilac... Vatre života?”
,,Ne govori to”, brzo je rekao Nikotata, ali već je bilo kasno.
„Otkud ti znaš za Vatru života?”, želeo je da zna plamenac, odjednom nakrivo nasađen. Potom se okomio na Nikotatu. „ A vi, gospodine, koliko vidim, vi biste morali da budete na sasvim drugom mestu i da se bavite nečim sasvim trećim.” „Kao što vidiš”, rekao je Nikotata Luki, „plamenci su po prirodi, pa, malo usijane glave. Ipak, obavljaju malu, mada bitnu funkciju, šire toplotu kuda god pođu.” Plamenac je na to... pa, planuo. „Znate li šta mi najviše smeta?”, upitao je. „Niko ne voli vatru. Da, lepo je kad je na svom mestu, kažu ljudi, fino osvetljava sobu, ali moramo paziti na nju da se ne otme kontroli i uvek je moramo gasiti pre nego što pođemo nekuda. Nije važno koliko nam je potrebna; par šuma izgori u požarima, u ponekoj vulkanskoj erupciji, i to nam zauvek uništi ugled. A voda, zamisli samo! - ha! - vodu hvale bez kraja i konca. Poplave, pljuskovi, pucanje cevi, nema veze. Voda je svima najdraža. A kada kažu da je to izvor života! - uf! - pa, to me prosto izbezumi.” Plamenac se za trenutak pretvorio u oblačić ljutitih, zujavih iskri, a onda se ponovo pojavio. „Izvor života, nije nego”, siktao je. „Kakva ideja. Život nije nešto što kaplje. Život je oganj. Šta misliš, od čega je načinjeno sunce? Od kišnih kapi? Ne bih rekao. Život nije mokar, mladiću. Život gori.”
„Sad moramo da krenemo”, iskoristio je pauzu Nikotata, vodeći Luku, Medu i Kucu duž obale. „Zbogom, blistavi duše”, rekao je plamencu učtivo.
,,Ne tako brzo”, planuo je ovaj. „Osećam da ovde nešto tinja, tik ispod površine. Neko ovde, konkretno ova osoba tu”, i pokazao je sićušnim plamenim prstićem ka Luki, „rekao je nešto o izvesnoj vatri čije samo postojanje bi trebalo da bude tajna, a neko drugi ovde, konkretno ja, želi da zna kako je taj drugi neko saznao za to, i šta taj neko planira da radi.” Nikotata se postavio između Luke i plamenca. ,,To će biti dosta, ti beznačajna bakljice”, rekao je strogim glasom. „Idi sad! Tinjaj dok možeš!” Skinuo je svoj panama-šešir i mahnuo njime prema plamtećoj bubici. Plamenac je uvređeno buknuo. ,,Ne šegači sa mnom!”, uzviknuo je. „Zar ne znaš da se igraš vatrom?” Onda je planuo i pretvorio se u blistavi oblak, malo oprljivši Luki obrve, i nestao.
,,Pa, to nam nije nimalo olakšalo stvari”, rekao je Niko-tata. „Sad nam još samo treba da ta bezvezna iskrica podigne vatrenu uzbunu.”
„Vatrenu uzbunu?”, ponovio je Luka. Nikotata je odmahnuo glavom. „Ako budu znali da dolaziš, pečen si, eto.”
,,To nikako ne valja”, rekao je Luka, toliko obeshrabreno da ga je Nikotata, začudo, zagrlio oko ramena. „Dobra vest je da plamenci ne traju dugo”, tešio je dečaka. „Gore jarkim plamenom, ali sagore dok su još mladi. Osim toga, povijaju se prema vetru. Ovamo-onamo, takva im je priroda. Nemaju svrhe ni cilja. Zato je malo verovatno da će otići čak dotle da upozori...”, i tu je Nikotata iznenada zaćutao.
„Koga da upozori?”, navalio je Luka.
„Sile koje ne smeju biti upozorene”, odgovorio je Nikotata. „Čudovišta ognjenog daha i piromanske manijake koji čekaju uzvodno. One pored kojih moraš proći, ili ćeš biti uništen.”
,,O”, mračno je rekao Luka. „Samo to? A pomislio sam da je u pitanju neki ozbiljan problem.”

* * *


Reka vremena, koja je tiho tekla kad ju je Luka prvi put video, sada je bila sva užurbana. Najrazličitija čudna biča plovila su njome ili su izranjala iz vode - čudna, ali Luki poznata iz očevih priča: dugački, debeli, slepi, beličasti crvi koji, kao što ga je Nikotata podsetio, mogu da naprave crvotočine u samom tkanju vremena, zaranjajući pod površinu sadašnjosti i pojavljujući se u neverovatno dalekim trenucima prošlosti ili budućnosti, tim maglovitim zonama u koje Lukin pogled nije prodirao, i blede, smrtonosne ribe bolovanke, koje se hrane životnim nitima bolesnika.
Po obali je trčao beli zec u prsluku, zabrinuto gledajući na sat. Duž obe obale reke, na različitim mestima, pojavljivala se i nestajala plava britanska telefonska govornica, iz koje je povremeno izvirivao naizgled smeten čovek sa odvijačem u ruci. Grupa patuljastih razbojnika upravo je nestajala u rupi na nebu. „Putnici kroz vreme”, rekao je Nikotata glasom punim blagog gađenja. „Danas ih ima na sve strane.”
Na sredini reke videle su se najrazličitije skalamerije -neke sa krilima kao u šišmiša koje izgleda nisu mogle da lete, druge sa ogromnim metalnim mašinerijama nalik na stari džepni sat - i sve su beskorisno kružile, izazivajući ogroman bes sveta koji je na njima plovio. „Vremeplovi se ne prave baš tako lako kao što ljudi obično misle”, objasnio je Nikotata. „Stoga mnogi neustrašivi istraživači prosto ostanu zaglavljeni u vremenu. Osim toga, usled čudnih odnosa između vremena i prostora, ljudi koji uspeju da skoče nekuda kroz vreme ponekad skoče i kroz prostor pa završe”, a tu mu je glas postao pun neodobravanja, „negde gde im prosto nije mesto. Eno tamo, na primer”, rekao je kad se odnekuda, uz tutnjavu, stvorio besan de lorean sportski auto, ,,to ti je onaj šašavi američki profesor koji izgleda nikako ne uspeva da ostane u jednom vremenu, uvek se vraća u budućnost; moram priznati i da imamo pravu najezdu robota ubica iz budućnosti koji su poslati da promene prošlost. Tamo, pod onim banjanovim drvetom”, pokazao je na to drvo palcem, „leži izvesni Henk Morgan iz Hartforda, u Konektikatu, koji je jednog dana slučajno bio prebačen u vreme kralja Artura, i ostao je tamo sve dok ga čarobnjak Merlin nije uspavao na hiljadu trista godina. Trebalo je da se probudi u svom vremenu, ali pogledaj tu lenštinu! Još uvek hrče, a propustio je svoj termin. Ko zna kako će se sada vratiti kući.”
Luka je primetio da Nikotata više nije onoliko proziran kao maločas, a takođe i da se sve više ponaša i zvuči kao pričljivi Rašid Halifa, kome je glava uvek bila puna najrazličitijih koještarija. „Vreme teče” počeo je da pevuši, kao za sebe, „vreme brzo prolazi...” To je bilo to. To je bilo upravo ono što je Luka strepeo da će čuti. Kao da nije dovoljno loše što je ovo... ovo stvorenje iz nekakvog donjeg sveta postepeno preuzimalo sve više i više njegovog voljenog oca, što je značilo, naravno, da Rašid Halifa, ležeći u snu kod svoje kuće, u krevetu, postaje sve prazniji i prazniji, dok Nikotata postaje sve rašidastiji. Luku je obuzimala zbunjenost zbog protivrečnih osećanja, jer mu je Nikotata baš zato postajao sve draži; ali sada je to čudno stvorenje u Rašidovoj safari košulji i panama-šeširu počelo da peva Rašidovim užasnim falšerskim glasom, drugim najgorim pevačkim glasom na celom svetu, od kojeg je gori samo čuveni falšerski glas princeze Batčit od Gapa. I još koju je pesmu odabrao! „Posle svake noći...”
„Traćimo vreme”, prekinuo je ljutito Luka Nikotatu. „Umesto da pevaš tu glupu pesmu, kako bi bio da smisliš način na koji ćemo otputovati u Maglu prošlosti i naći ono što smo došli da nađemo... to jest, Zoru vremena, Jezero mudrosti, Planinu znanja i na njoj...”
,,Ššššš”, žurno su ga prekinuli pas Meda i medved Kuca. „Nemoj to glasno reći.” Luka je strašno pocrveneo zbog ove greške. „Znaš na šta mislim”, završio je rečenicu, mnogo ma-nje zapovedničkim glasom nego što je nameravao.
,,Hmmm”, zamišljeno je rekao Nikotata. „Zašto ne bismo uzeli, na primer, ono neverovatno moćno, za sva bespuća prilagođeno, ploveće takođe, jako kao tenk, možda čak i na mlazni pogon, sa osam točkova i bez kobilice amfibijsko vozilo privezano za onaj mali dok tamo dole?”
,,To malopre nije bilo tamo”, rekao je medved Kuca.
,,Ne znam kako je to izveo”, rekao je pas Meda, ,,ali ne sviđa mi se kako izgleda.”
Luka je znao da ne sme da obraća pažnju na zabrinutost svojih prijatelja, pa je pošao pravo ka ogromnoj lađi čije je ime, napisao krupnim slovima na krmi, bilo Argo. Njegov otac je bledeo, a Nikotata je očvršćavao, i stoga je ovaj pohod postao još važniji nego dosad. Luki je glava bila puna pitanja o prirodi samog vremena. Ako je vreme ova reka, ako večno teče - a evo je, evo pred njim Reke vremena! - da li to znači da će prošlost uvek biti tu, a da i budućnost, zapravo, već postoji? Istina, ne mogu da se vide, jer su zaogrnute maglom - mada to mogu da budu i oblaci, ili dim - ali svakako su tamo, inače kako bi reka mogla da postoji? Ali, sa druge strane, ako vreme teče kao reka, onda je svakako prošlost već otekla, a u tom slučaju kako sad može da se vrati u nju i nađe Vatru života, koja gori na Planini znanja, koja stoji kraj Jezera mudrosti, koje je osvetljeno Zorom dana? A ako je prošlost već protekla, šta je onda ostalo tamo pozadi, na izvoru reke? A ako budućnost već postoji, onda možda i nije važno šta će on, Luka, sad učiniti, jer ma koliko se trudio da spase ocu život, možda je sudbina Rašida Halife već određena. Ali ako se budućnost može menjati, barem delimično, preko njegovih postupaka, zar će onda reka menjati svoj tok zavisno od onoga što Luka učini? Šta će se onda desiti sa tokovima priče? Da li će početi da pripovedaju drugačije pripovesti? I šta je zapravo tačno: (a) da ljudi stvaraju istoriju, a da Reka vremena u Svetu magije odražava njihova dostignuća, ili (b) da reka stvara istoriju, a ljudi u stvarnom svetu su samo pioni u njenoj neprekidnoj igri? Koji svet je stvarniji? Ko je zapravo glavni? O, i još nešto, možda najvažnije od svega: kako će on upravljati Argom7. On je dečak od dvanaest godina, koji nikada nije vozio auto niti je stajao za kormilom broda, a Meda i Kuca nisu ni od kakve koristi, a Nikotata se već prostro po palubi, stavio panama-šešir preko lica i zatvorio oči.
,,Dobro”, mračno je pomislio Luka, ,,ne može biti toliko teško.” Zagledao se u instrumente na mostu. Bio je tu taj prekidač, kojim se verovatno izbacuju točkovi za vožnju po suvom kada Argo izađe na kopno i podižu se kad Argo naiđe na vodu, i ovo dugme, vrlo očito zeleno za start, i poluga koju verovatno treba gurnuti napred da bi se išlo napred, i još jače napred za veću brzinu, i točak, koji očito služi kao kormilo, i još mnoštvo brojčanika i ekrančića i igala i merača, koje verovatno može prosto da ignoriše.
„Držite se svi”, objavio je, ,,krećemo!”
A onda se nešto desilo toliko brzo da Luka nije bio sasvim siguran ni kako ni šta se tačno desilo, ali sledećeg trenutka amfibijsko plovilo na mlazni pogon prevrtalo se i prevrtalo nasred velike reke, a onda su se svi našli u vodi, a vir ih je usisavao sve dublje i Luka je imao vremena samo da se upita da li će ga, kada izgubi svest, pojesti riba bolovanka ili neka druga vodena zver, a onda se probudio na malom doku, baš kad je zakoračio da se popne na Argo, misleći ,,ne može biti toliko teško” - a jedini znak da se nešto ipak desilo bio je brojač u gornjem levom uglu njegovog vidnog polja, koji je pokazivao jedan život manje: 998. Nikotata je opet dremao na palubi, a Luka mu je doviknuo: „Može mala pomoć?” Međutim Nikotata se nije ni pomerio, a Luka je shvatio da je ovo nešto što će morati da učini sam. Možda su ti brojčanici i merači ipak važniji nego što je mislio.
Pri drugom pokušaju uspeo je da ne prevrne Argo, ali nije daleko odmakao, a ponovo se pojavio vir i počeo da okreće brod ukrug i ukrug. „Šta se dešava?”, povikao je Luka, a Nikotata je pridigao svoj panama-šešir da bi odgovorio, ,,verovatno su tu brzaljke.” Ali, šta su to brzaljke? Argo se vrteo sve brže i brže, i uskoro će ponovo biti usisan u dubinu. Nikotata je seo. ,,Hmmm”, rekao je. ,,Da. Brzaljke su zaista tu negde.” Pogledao je naniže u vodu, sklopio dlanove oko usta i povikao: „Popo! Katl! Petl! Dosta igranja! Idite gnjavite nekog drugog!” Ali tog trenutka Argo je potonuo pod vodu, i ponovo se sve zacrnelo, i opet su se našli na doku, a brojač je pokazivao 997. ,,Ribe”, rekao je kratko Nikotata. „Ribe brzaljke. Male i brze, čudo jedno. Izazivanje virova im je omiljena zabava.” ,,A šta se može učiniti u vezi s tim?”, hteo je da zna Luka. „Moraćeš sam da prokljuviš”, rekao je Nikotata. „Kako ljudi uspevaju da stignu u prošlost?”
,,Pa valjda... prisećajući se?”, pokušao je Luka. „Pamteći je?”
„Vrlo dobro”, rekao je Nikotata. „ A ko to nikad ne zaboravlja?” „Slonovi”, odgovorio je Luka kao iz topa, i tog časa je ugledao par neverovatnih patkolikih stvorenja sa velikom slonovskom glavom, koja su plutala na vodi malo dalje od Argovog sidrišta. Tu mu je sinulo. ,,A u Svetu magije to su slon-ptice pamtilice.”
„Bez greške”, odvratio je Nikotata. „Slon-ptice čitavog života piju iz Reke vremena - ničije pamćenje nije dugotrajnije od njihovog. A ako želiš da putuješ uz reku, upravo pamćenje je gorivo koje ti treba. Mlazni pogon ti neće ništa koristiti.” „Mogu li da nas odvedu sve do Vatre života?”, upitao je Luka. ,,Ne”, glasio je odgovor. „Pamćenje te može dovesti samo donekle. Ali dobro pamćenje doseže daleko.”
Luka je shvatio da će biti teško jahati na slon-pticama, onako kao što je njegov brat Harun nekada jahao na velikom, mehaničkom, telepatskom pupavcu; kao prvo, nije bio siguran hoće li Meda i Kuca moći da se drže na njima. „Izvinite, ptice pamtilice”, doviknuo je, ,,da li biste bile tako dobre da nam pomognete, molim vas?”
„Savršena učtivost”, rekla je veća od dve slon-ptice. ,,To uvek mnogo znači.” Imala je dubok, veličanstven glas; očito je to bio slon-patak, zaključio je Luka. ,,Mi ne možemo da letimo, znaš”, rekla je njegova pratilja vrlo ženstvenim glasom. ,,Ne traži da letimo bilo kuda. Glave su nam suviše teške.” ,,To je sigurno zato što pamtite tako mnogo”, rekao je Luka, a slon-patka je na to zadovoljno zagladila perje vrhom surle. „Ume i da laska”, rekla je. „Pravi mali šarmer.” „Očito ćeš želeti da te vučemo uzvodno”, rekao je slon-patak.
„Ne moraš da izgledaš tako iznenađeno”, dodala je slon-patka. „Mi pratimo vesti, znaš. Pokušavamo da budemo u toku.”
„Verovatno je dobro što se tamo kuda si pošao ne petljaju mnogo oko sadašnjosti”, dodao je slon-patak. „Tamo se zanimaju jedino za večnost. To ti može omogućiti vrlo koristan element iznenađenja.”
„ A ako smem da dodam”, rekla je slon-patka, „biće ti potrebna svaka moguća pomoć.”
Ubrzo potom dve slon-ptice su bile upregnute u Argo i počele su da ga glatko vuku uzvodno. ,,A šta je sa brzaljkama?”, pitao je Luka. „O, to”, odgovorio je slon-patak, „nijedna brzaljka neće se usuditi da se kači sa nama. To bi bilo protivno prirodnom redu stvari. Jer postoji prirodni red stvari, ako nisi znao.” Njegova drugarica se zakikotala. „Hoće da kaže”, objasnila je Luki, ,,da mi jedemo ribe brzaljke za doručak.” ,,I za ručak i večeru”, dodao je slon-patak. ,,I zato nas zaobilaze u širokom luku. A sad, kuda si to hteo da pođeš? - ne, ne, nemoj me podsećati! - a, da, sad se sećam.”


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 3:08 pm






GLAVA ČETVRTA


Neslutana od Ota




Magla vremena primicala se sve više dok je Argo prolazio kraj čudne, tužne zemlje na desnoj obali reke. Njena teritorija bila je zaštićena od putnika sa reke visokom ogradom od bodljikave žice. Kada je Luka ugledao prilično jeziv granični prelaz, sa reflektorima na visokim stubovima i još višim kulama osmatračnicama na kojima su stražarili čuvari sa onim sunčanim naočarima koje izgledaju kao ogledala i sa moćnim vojnim dvogledima i automatskim puškama, dočekao ga je ogroman natpis: NALAZITE SE NA GRANICI PACOLIJE ,,JA”. PAZITE NA PONAŠANJE. „Kakvo je ovo mesto?”, upitao je Nikotatu. „Meni baš ne izgleda mnogo magijski.”
Na Nikotatinom licu su se, kao i obično, mešali osmeh i mrštenje. „Nažalost, moram reći da ni Svet magije nije imun na zaraze” rekao je. „Ovaj njegov deo su zauzeli, u skorije vreme, pacovi.”
,,Pacovi?”, uznemireno je ponovio Luka, i tog časa je shvatio šta to ne valja sa svim onim osmatračima i čuvarima. To uopšte nisu bili ljudi, nego divovski glodari! Medved Kuca je ljutito gunđao, a pas Meda, koji je bio pitomije naravi, izgledao je uznemireno. „Hajdemo dalje”, predložio je poluglasno, ali Luka je odmahnuo glavom. ,,Ne znam za vas ostale, ali ja umirem od gladi”, izjavio je. „Pacovi ili ne, moramo da se iskrcamo, jer svima nam treba nešto za jelo. Dobro, osim tebe”, dodao je, obraćajući se Nikotati. Nikotata je slegnuo ramenima, isto kao Rašid Halifa. ,,Pa dobro”, rekao je, ,,ako moramo, onda moramo. Odavno nisam prolazio kroz O-gradu.” Primetio je da se Luka mršti, pa je objasnio. ,,To je ova skalamerija od bodljikave žice. O-grada ide skroz oko čitave Pacolije - ona daje ovom mestu, kako bi se reklo, njegov identitet - a, kao što se vidi na znaku, mnogi njegovi sadašnji stanovnici veoma ozbiljno shvataju svaki prekršaj.”
,,Ne planiramo da budemo neučtivi”, rekao je Luka. „Samo želimo ručak.”
Četvorica putnika su ušla u granični prelaz, prepuštajući Argo na čuvanje pticama pamtilicama, koje su ubijale vreme roneći u potrazi za brzaljkama i drugim zalogajčićima. Unutar graničnog prelaza zatekli su pult zaštićen metalnom rešetkom, a sa druge strane stajao je krupan pacov u uniformi: granični pacov. ,,Dokumenta”, rekao je cijukavim, pacovskim glasom. „Nemamo nikakva dokumenta”, odgovorio je Luka iskreno. Granični pacov je na to proizveo niz kreštanja i skičanja. ,,Gluposti!”, povikao je na kraju. „Svako ima makar nekakav papir. Ispraznite džepove.” Luka je poslušno ispraznio džepove i izvadio iz njih uobičajenu hrpu klikera, sličica, gumica, žetona, tri bombone i dva majušna papirna aviona. „Nikad nisam čuo ništa slično”, uzviknuo je granični pacov. „Prvo kaže da nema nikakve papire. Onda se pokaže da ima papire. Imaš sreće što sam uviđavan tip. Predaj mi svoje papire i budi zahvalan što sam danas dobro raspoložen.” Nikotata je munuo Luku, koji je posle kratkog ustezanja gurnuo preko pulta sličice, aviončiće i narandžaste bombone u prozirnom pakovanju. „Hoće li to biti dovoljno?”, upitao je. „Samo zato što sam po prirodi popustljiv”, odvratio je granični pacov, pažljivo stavljajući sve to u džepove. Potom je otključao rešetku i pustio putnike da prođu. „Jedno upozorenje”, rekao je. „Ovde u Pacoliji očekujemo od posetilaca pristojno ponašanje. Vrlo smo osetljivi. Ako nas bocneš zaboli nas, a onda mi tebi nanesemo duplo veći bol. Da li je to jasno?”
„Kristalno jasno”, učtivo je rekao Luka.
„Kristalno jasno i šta još?”, zarežao je granični pacov.
„Kristalno jasno, gospodine”, odgovorio je Nikotata. ,,Ne brinite, gospodine. Najozbiljnije ćemo poštovati vaša pravila. Gospodine. Sve po pe-esu.”
,,A šta sa ostalim slovima?”, upitao je granični pacov. ,,I sa ostalima se može napraviti mnogo štete, čak i da poštujete P i S.”
„Pazićemo i na ostala slova”, obećao je Luka i žurno dodao, ,,gospodine.”
,,Da li je neko ovde ženka?”, iznenada je upitao granični pacov. „Taj medved, da nije medvedica? A pas, da li je... pasica? Kuja? Kučka?”
„Medvedica, nije nego”, rekao je medved Kuca. „Sad sam se ja uvredio.”
,,I ja”, dodao je pas Meda. „Mada nemam ništa protiv kuja.” „Pazite malo!”, kreštao je granični pacov. „Kad kažete da ste uvređeni, to me smrtno vređa. A ako smrtno uvredite jednog pacova, uvredili ste sve pacove. A vređanje svih pacova je ozbiljno krivično delo i kažnjava se...”
„Izvinjavamo se, gospodine”, žurno je rekao Nikotata. „Možemo li sad da idemo?”
,,No, pa dobro”, smirio se granični pacov. „Ali pazite na ponašanje. Ne bih voleo da moram da pošaljem po spec-pacove.” Luki se nije dopalo kako ta reč zvuči.
Prošli su kroz granični prelaz i našli se na sivoj ulici: kuće, zavese na prozorima, odeća koju su nosili i pacovi i ljudi (da, bilo je tu i ljudi, a Luki je laknulo kad je to video), sve je bilo sivo. Pacovi su takođe bili sivi, a i ljudi su imali nekakav sivkast ten. Sivi oblaci su propuštali samo nekakvo neodređeno svetlo. „Ovde se pre nekog vremena pojavio problem boje”, rekao je Nikotata. „Pacovi koji mrze žutu boju zato što, ovaj, deluje sirasto, zakačili su se sa pacovima koji ne vole crvenu, jer im liči na krv. Na kraju su sve boje, pošto je svaka nekome smetala, potpuno zabranjene ukazom Doma pacova - to ti je njihova skupština, mada niko ne glasa za nju, glasa sama za sebe, i uglavnom radi sve ono što joj naredi natpacov.”
„ A ko bira tog natpacova?”, upitao je Luka.
,,On bira sam sebe”, objasnio je Nikotata. „Zapravo stalno bira sebe, ponovo i ponovo, radi to po ceo dan, jer mu se mnogo sviđa da bira. To se ovde zove nad pacovom pacov.”
„E, ta im je dobra”, rekao je medved Kuca i frknuo, a nekoliko pacova oko njih strogo ih je pogledalo. „Pripazi se”, upozorio ga je Nikotata. „Ovde svi traže nevolju.”
Baš tada je Luka primetio ogroman bilbord sa divovskim crnobelim portretom nekoga ko je mogao biti samo natpacov lično. „O, zaboga”, rekao je, jer mu je tog časa sinulo da bi, ako se natpacov ikada pretvori u ljudsko biće - to jest, ako natpacov može da se pretvori u nesnosnog dvanaestogodišnjeg dečaka iz Kahanija - onda bi izgledao baš kao... tačnije, potpuno isto kao...
,,Packo”, šapnuo je Luka. „ Ali, to je nemoguće.” Pas Meda se takođe zagledao u bilbord. „Vidim i ja”, rekao je. ,,Nadajmo se da ti on neće biti neprijatelj i u Svetu magije.”

Postojalo je mesto gde se može jesti! Natpis iznad vrata glasio je ALISIN REPSTORAN a to, nažalost, nije bilo štamparska greška. Luka je zavirio kroz izlog i umirio se kad je video da su kuvari i konobari ljudi, mada je među gostima bilo mnogo pacova. Ipak, brinuo se. Kako će on i njegovi prijatelji platiti ručak? ,,Ne brini se oko toga”, rekao je Nikotata. ,,U Svetu magije ne postoji novac.”
Luki je laknulo. „Ali kako onda kupuju stvari? Kako to ide? Baš je čudno.” Nikotata je opet slegnuo ramenima baš kao Rašid Halifa. ,,To ti je”, rekao je na onaj poznati tajanstveni način, ,,PP5Z05.” Luku je obuzeo nalet uzbuđenja. „Znam šta je to”, rekao je. „Kazao mi je brat. To je bilo i u njegovoj avanturi.”
„Procesi prezapetljani za otpetljavanje”, nastavio je Nikotata, pomalo uobraženo, dok je ulazio u repstoran, „čine srž Misterije života. Oni svuda postoje, u Stvarnom svetu isto kao i u Magijskom. Bez njih nigde ništa ne bi radilo. Nemoj toliko da se uzbuđuješ, profo. Izgledaš kao da si upravo otkrio elektricitet, ili Kinu, ili Pitagorinu teoremu.”
„Ponekad je tako očito”, odgovorio je Luka, ,,da ti nisi moj otac.”

Začudo, hrana je bila vrlo ukusna, pa su Luka, Kuca i Meda jeli mnogo i možda prebrzo. Ipak, bili su svesni da ih svi Pacovi u sali pažljivo gledaju, naročito podozrivo piljeći u psa Medu i medveda Kucu, a od toga im je svima bilo neprijatno. Čulo se mnogo mrmljanja za ostalim stolovima, verovatno na pacovskom jeziku, a onda je, konačno, jedan pacov, nekakvo čkiljavo i sumnjičavo stvorenje sa sivim kačketom, ustao od stola i pošao ka njima na dve noge. Očito je da su ga ostali odabrali da ispita pridošlice. „Dakle, ssstranccci”, rekao je pacov inkvizitor bez uvoda, „sssmem li da pitam šta misssslite o našoj velikoj Pacoliji?”
,,I to, gospodine, i ja, gospodine”, rekli su svi pacovi uglas.
,,Mi volimo svoju zemlju”, hladno je nastavio pacov inkvizitor. „ A vi? Da li i vi volite našu zemlju?”
„Veoma je lepa”, oprezno je rekao Luka, ,,a hrana je izvanredna.”
Inkvizitor se počešao po bradi. „Zašto nisam sasvim ubeđen?”, upitao je, kao da govori sam sa sobom. „Zašto mi se čini da možda postoji nešto uvredljivo ispod vašeg površnog šarma?”
„Moramo sad da idemo”, žurno je rekao Luka, ustajući. „Drago mi je što smo se up...” Ali inkvizitor je pružio ruku sa povelikim kandžama i zgrabio Luku za rame. „Reci mi nešto”, rekao je grubo. „Da li veruješ da su dva i dva pet?”
Luka je oklevao, ne znajući kako da odgovori - a tad je, na njegovo veliko iznenađenje, inkvizitor skočio na sto, rasuvši tanjire i čaše na sve strane, i počeo da peva glasno, siktavo i skoro bez melodije:

Da li veruješ da su dva i dva pet?

Da li se slažeš daje ravan svet?

Da li znaš da smo najbolji mi?

Da li pošššštuješ pacove?

Da li pošššštuješ pacove?


Ako kažem daje slomljeno celo,

Ako tvrdim daje crno belo,

Ako kažem daje skičanje najsssslađi zvuk,

Da li pošššštuješ moje pravo?

Da li pošššštuješ moje pravo?


Da li se slažeš daje najbolje Ja?

Da li ti ssse sssviđa moj šešir?

Ne pitaj me koja kutija!

Da li pošššštuješ pacove?

Da li, da li, da li, da li

pošštuješ pacove?


A na to su svi pacovi u ,,Repstoranu” skočili na zadnje noge, položili kandže na grudi i zapevali uglas:

I to, gospodine

I ja, gospodine.
Svi mi kažemo Ja, Ja, Ja,

nema šta da pričašššš,

nema šta da misliššš,

svi smo mi za Ja, Ja, Ja.


,,Ma to je sve koješta!”, otelo se Luki pre nego što je stigao da razmisli. Pacovi su se istog časa ukočili onako kako su se zatekli, a onda su polako, polako, svi okrenuli glavu da pogledaju Luku, i svima su oči svetlucale, i svima su zubi bili iskeženi. „Ovo ne valja”, pomislio je Luka, a Kuca i Meda su prišli tik kraj njega, spremni da se bore za život. Čak i Niko-tata je izgledao, prvi put, zapanjeno. Pacovi su gledali Luku, pa su počeli da mu se primiču, polako, korak po korak.
„Koješšššta, kažešššš”, ponovio je pacov inkvizitor. „Ali to je ssslučajno naša državna himna. Da li bissste rekli, zemljaci glodari, da se ovaj mladić lepo ponaša? Ili je zassslužio - hmmmm - crni minus?”
„Crni minus!”, povikali su svi pacovi uglas i pružili su one užasne kandže. Možda bi se priča o Luki Halifi i njegovoj potrazi za Vatrom života ovde i završila i možda bi medved Kuca i pas Meda takođe tu skončali, mada bi se verovatno borili do samog kraja i poveli za sobom mnoštvo pacova; a onda bi se Nikotata vratio u Kahani i čekao sve dok život Rašida Halife ne pređe sav u njega... a kako bi sve to bilo žalosno! No, umesto toga, sa ulice se začula vika, a sa neba su počele da padaju ogromne količine crvenih pihtija i nečeg nalik na ogromna žumanca, a potom i pravi pljusak trulog povrća, a svi pacovi su potpuno zaboravili i Luku i njegov uzvik ,,Koješta!” i pojurili su na ulicu vičući: ,,To su Otovci!” ili ,,To je opet ona!”, jer se Pacolija upravo našla pod vazdušnim napadom, a letelice je predvodila, obrušavajući se i levo i desno i gore i dole, stojeći potpuno uspravno i neustrašivo na svom čuvenom letećem ćilimu, Rešamu, to jest zelenom svilenom letećem ćilimu kralja Solomona Mudrog, bila je strašna, čuvena, divlja, opevana Neslutana od Ota, vičući kroz moćni megafon svoj ratni poklič od kojeg se ledi krv u žilama: „Neka gadost lije preko Pacolije!”
„Šta se dešava?”, doviknuo je Luka Nikotati kroz sve veću buku, jer su i njih četvoro izjurili iz repstorana, za slučaj da pacovi koje su slučajno uvredili ipak reše da se vrate i obračunaju se sa njima. Na ulici je vladala strka i zbrka, a crvene pihtije, žumance i povrće su padali sa neba. Našli su zaklon ispod tende neke pekare, malo dalje niz ulicu; izlozi su bili puni bajatog hleba i nimalo lepih zemički prekrivenih nečim sivim. „Tamo u onom pravcu, iza onih planina”, odgovorio je Nikotata vičući i pokazujući snegom prekrivene vrhove na severnom horizontu, „leži neobična zemlja O-Te, ili Ot, zemlja okružena blistavim vodama, čiji se žitelji, Otovci, prepuštaju svim oblicima preterivanja. Oni suviše pričaju, suviše jedu, suviše piju, suviše spavaju, suviše plivaju, suviše žvaću betel orahe i nesumnjivo su najneučtivija stvorenja na svetu. Ali to je neučtivost puna ravnopravnosti, jer svi Otovci lažu jedni druge bez ikakvih ograda, i stoga su svi postali takvi debelokošci da više nikome nije važno šta neko drugi priča. To je čudno mesto, svi se stalno smeju dok nazivaju jedni druge najstrašnijim imenima na svetu. Ta gospa tamo gore je Sultana, njihova kraljica, ali pošto je ona najveštija psovačica, najoštrijeg jezika od svih njih, svi je zovu Neslutana. Ona se dosetila da povede rat protiv Pacolije, jer ona ne poštuje nikoga živog. Ot je pravo oličenje nepoštovanja, a ona je najgora od svih - zato je i zovu Neslutana, ni ne slutiš šta sve može da kaže i uradi. Gledaj je samo!”, prekinuo je i stao da se divi kraljici. „Zar nije divna kad je ovako besna?”
Luka je provirio kroz lavinu pihtija, jaja i povrća. Kraljica Ota nije bila nikakva nakaza, nego devojka zelenih očijuu zelenozlatnom plaštu, plamenocrvene kose koja je vijorila na vetru. Nije joj moglo biti više od šesnaest ili sedamnaest godina. „Kako je mlada”, iznenađeno je rekao Luka. Nikotata se nasmešio osmehom Rašida Halife. „Mlad svet može da bude mnogo prostiji i da bolje trpi prostote nego stariji”, rekao je. „Umeju da oproste i zaborave. Kad se dođe u moje godine... pa, ljudi ponekad umeju da budu zlopamtila.” Luka se namrštio. „Tvoje godine?”, upitao je. „Ali, mislio sam...” Nikotata kao da se uznemirio. '„Godine tvog oca, hteo sam da kažem. Njegove godine, naravno. Zabunio sam se.” To je prilično uplašilo Luku. Primetio je da Nikotata maltene više i nije providan. Vremena je bilo mnogo manje nego što se Luka nadao.
„Gadost lije preko Pacolije!”, viknula je ponovo Neslutana, a njen uzvik je izazvao novi nalet crvene kiše. Možda još oko pedeset letećih ćilimova bilo je poređano u bojnu formaciju oko Neslutane, iznad ulica Pacolije. Svi su blago lepršali na vetru, a na svakom je stajao po jedan visok, vitak Otovac, žvaćući betel i pljujući duge, jarke mlazeve betelovog soka po Pacoliji pod sobom; od toga su sive kuće, sive ulice i sivi stanovnici dobijali jarkocrvene fleke. Otovci su takođe bacali i mućkove u ogromnim količinama, pa je vazduh bio pun zadaha sumpordioksida. A posle mućkova sledilo je trulo povrće. Ovo je stvarno bio strašan napad, ali najstrašnija je bila parodija na himnu Pacolije koja se orila nad gradom iz Neslutaninog megafona. Neslutana je pevala visokim, jasnim glasom - glasom koji se Luki činio neko čudno poznat, mada nikako nije mogao da pogodi zašto.

,,Dva i dva su četiri, ne pet
Loptast, a ne ravan je svet

Vaš šef je sitna riba...
Ne poštujemo mi vas!

Ne poštujemo mi vas!”

Pljus! Tras! Pljas! Ovo se pretvaralo u užasan, prljav prizor. Izubijani pacovi po ulicama skakali su uvis i pružali kandže što su više mogli, ali Neslutana i njeni odredi su bili suviše visoko, izvan domašaja.

,,A slomljeno nije celo

i crno je crno, a ne belo.
A skičanje je grozan zvuk.

Ne, ne poštujemo mi vas!

Ne poštujemo mi vas!”

„Moramo da se sklonimo odavde!”, povikao je Luka i istrčao na ulicu. No, granični prelaz kraj kojeg je ostao usidren Argo nalazio se dosta dalje niz ulicu, a pre nego što je Luka stigao da pretrči deset metara, bio je prekriven betelovim sokom i mućkovima, a truli paradajz mu je pao pravo na glavu. Primetio je i da sa svakim napadom iz vazduha njegov brojač života u gornjem levom uglu vidnog polja opada za po jedan. Upravo se odlučivao da ipak pokuša da trči dalje, kad ga je Nikotata zgrabio za kragnu i odvukao ga nazad pod tendu. „Zvekane jedan”, rekao je, mada ne neljubazno. „Hrabar si, ali si zvekan. Ta ideja prosto neće držati vodu. A osim toga, pošto si već izabrao najteži mogući put, zar ne želiš da snimiš dosadašnji napredak?”
„Gde je dugme za snimanje?”, upitao je Luka, brišući prljavštinu iz očiju i pokušavajući da očisti paradajz iz kose. Nikotata je pokazao. ,,Tamo”, rekao je. Luka je pogledao za njegovim pruženim prstom i ugledao kako, trčećim korakom, pristiže odred najvećih i najopakijih glodara koje je ikada video, naoružanih do zuba, spremnih da upere svoje pacopuške uvis. To su bili spec-pacovi, naravno, najopasniji odredi Pacolije, a za njima - „Komanduje iz pozadine, po tome se vidi kakav je to pacov” - pomislio je Luka, dolazio je natpacov lično, koji je izgledao potpuno isto kao... ,,Ma, sad to nije važno”, pomislio je Luka. Malo iza odreda u jurišu nalazio se sivi Dom pacova, a na vrhu njegove sive kupole videlo se kako na suncu blista jedini zlatni predmet u ovom sivom svetu, mala zlatna kugla. ,,Tamo?”, uzviknuo je Luka. „Tamo skroz gore? Pa kako da stignem do njega?”
„Nisam rekao da će biti lako”, odvratio je Nikotata. „ Ali i dalje imaš devetsto devedeset devet života.”
Otovci na svojim letećim ćilimima izbegavali su projektile spec-pacova sa prezrivom lakoćom, i još uvek su pevali uglas dok su leteli gore i dole i levo i desno i još se pritom njihali tamo-amo:

Ai-ji

Ai-ji

Svi mi kažemo ai-ji,

vi ste budale i siledžije.

Razmišljate naopako.

Poštovanje? Vi to ozbiljno?

Ma vi ste totalno promašeni!

Smejemo se mi vama,

ai-ji

ai-ji.


„Pa, dobro”, rekao je Luka. „Dojadilo mi je ovo mesto. Ako je dugme koje moram da pritisnem tamo gore, onda treba da se popnem i gotovo.” I bez ikakve najave, čak ni ne odgovorivši Nikotati, potrčao je što je brže mogao kroz ratom zahvaćene ulice.
Iako su ga Meda i Kuca pratili u stopu i štitili ga, zadatak je bio maltene nemoguć. Napad Otovaca dostigao je vrhunac, a Luka je gubio živote uznemirujućom brzinom. Bilo mu je teško i da zaobilazi spec-pacove, iako oni nisu ni obraćali pažnju na njega; njihova oklopna kola i motocikli stalno su ga gazili dok je trčao. Natpacov, sad se jasno videlo, bio je jedini pacov koji je obraćao pažnju na Luku, kao da je imao nekog ličnog razloga da se zanima za njegovo napredovanje; u onim retkim trenucima kada bi Luka uspeo da izbegne ubitačnu kišu sa neba i snage spec-pacova u istom trenutku, natpacov bi ga stručno pogodio. A svaki put kad bi ga pregazila oklopna kola, ili ga pogodila bomba sa neba ili ga potrefio natpacov, kojeg je i nehotice stalno zamišljao kao Packa iz škole uguranog u pravo pacovsko telo, gubio je po jedan život i vraćao se na početnu tačku, tako da ništa nije uspevao da postigne; gubio je živote jedan za drugim, a pride je bio sav prekriven mućkovima i povrćem i sokom od betela. Posle vrlo, vrlo dugog vremena i mnogo nerviranja, zaustavio se pred pekarom, sav zadihan, iznuren, mokar i smrdljiv, sa samo 616 života. „Ovo je suviše teško”, požalio se Nikotati. ,,I zašto su ti Otovci toliko agresivni? Zašto ne žive i puste druge da žive?”
„Možda bi i učinili tako”, odgovorio je Nikotata, „samo što se Pacolija ubrzano širi. Ovi strašni spec-pacovi odlaze daleko preko granice u potrazi za novim teritorijama i novim podanicima. Ako se stvari nastave ovim tempom, uskoro će se čitav Svet magije naći u opasnosti da bude obuzet viškom poštovanja.”
„Možda je i tako”, dahtao je Luka, „ali kada se nalaziš na strani napadnutih, teško ti je da saosećaš sa napadačima, bar meni. A gledaj na šta mi liče medved i pas. Ne bih rekao da njih dvojica sada nešto naročito vole Otovce.”
,,Ponekad”, zamišljeno je rekao Nikotata, skoro kao da govori sam sa sobom, „ponekad je rešenje u tome da se potrči u susret problemu, a ne da se beži od njega.”
„Ali ja pokušavam da trčim prema...”, počeo je Luka, a onda je prekinuo. ,,Oh”, rekao je. „Sad razumem šta hoćeš da kažeš. Nije problem u zlatnoj kugli, zar ne?”
,,U ovom trenutku nije”, složio se Nikotata.
Luka je začkiljio ka nebu. Odmah ju je video: Neslutana, vilinska kraljica Ota, vladarka nebesa, letela je na ćilimu kralja Solomona. Izgledala je kao da joj je šesnaest ili sedamnaest godina, ali verovatno je zapravo bila hiljadama godina stara, zaključio je, kako to već biva sa magijskim bićima. „Kako li se zove?”, pitao se.
Nikotata je izgledao vrlo zadovoljan, onako kako je bio zadovoljan Rašid Halifa kada bi Luka dobro rešio neki matematički problem. „Upravo tako”, rekao je. „Kada znaš ime nekog magijskog bića, stičeš moć nad njim, upravo tako! Ako bi znao njeno ime, mogao bi da je pozoveš, a ona bi morala da dođe. Nažalost, ona je poznata pod desetinama imena, a možda nijedno od njih nije ono pravo. E da, čuvaj svoje ime kao tajnu, to ti je moj savet. Jer ako u Magijskom svetu saznaju tvoje ime, ko zna šta bi mogli da učine sa njim.”
,,Pa onda, da li znaš njeno ime”, nestrpljivo ga je prekinuo Luka, „ ili ćeš samo brbljati i brbljati kako bi prikrio činjenicu da ga ne znaš?”
„Oooo, to je zabolelo”, rekao je Nikotata lenjo, hladeći lice šeširom. „Kakav oštar jezik! Bio bi ti dobar Otovac. Kad smo već kod toga”, nastavio je žurno, jer je primetio da je Luka zaustio da kaže još nešto, „suzio sam izbor. Posle mnogo razmišljanja i analize, stigao sam do spiska od šest mogućnosti. Pola tuceta najverovatnijih. Skoro sam siguran da je jedno od toga njeno pravo ime.”
„Skoro sam siguran nije baš neka sigurnost”, primetio je Luka.
„Nisam imao prilike da ih isprobam”, odgovorio je Nikotata uvređeno. ,,A što ne bi ti lepo pokušao, sad odmah, pa ćemo time razrešiti pitanje jednom zauvek?”
I tako je Luka počeo da izvikuje imena koja mu je Nikotata govorio, jedno po jedno. „Bilkis! Makeda! Šiba! Kandaka! Nijakula!” Žena na letećem ćilimu nije obratila pažnju ni na šta od toga. Nikotata, pomalo obeshrabren, predložio je još nekoliko imena, ali kada ih je Luka uzviknuo, opet se ništa nije desilo. „Meroe! Nana! Št... kako si rekao?”
,,Čalčijuhtiliku”, ponovio je Nikotata nekako sumnjičavo. ,,Čalči...”, počeo je Luka, ali je morao da zastane.
„... juhtiliku”, pomogao mu je Nikotata.
,,Čalčijuhtiliku!”, pobedonosno je povikao Luka.
,,To znači žena u zelenoj suknjt, objasnio je Nikotata.' „Baš me briga šta znači”, obrecnuo se Luka, ,,jer nije delovalo, dakle očigledno to nije njeno ime.”
Luka je za trenutak osetio užasnu tugu. Nikada neće moći da se izvuče iz ove zbrke, nikada neće uspeti da nađe Vatru života niti da spase oca. Ova čudna kopija njegovog oca, Nikotata, bio je jedini otac kojeg sad ima, a ni on neće još dugo biti ovde. Izgubiće i oca i očevu kopiju; bilo je vreme da se privikne na tu užasnu pomisao. Ostaće mu samo majka, i njen prekrasni glas...
„Znam Neslutanino ime”, rekao je iznenada, iskoračio ispod tende i pozvao jakim, čistim glasom: ,,Soraja!”
Vreme je stalo. Mlazevi soka od betela, truli paradajz i mućkovi zaustavili su se u vazduhu; pacovi su se ukočili, kao na slici; na nebu su Otovci stajali nepokretni na ćilimima, u raznim pozama, a sami ćilimi, kao da su se pretvorili u kamen, više nisu lepršali na vetru; čak su i Meda, Kuca i Nikotata stajali kruto kao voštane figure. Na celom nepomičnom svetu samo dve osobe su se kretale. Jedna je bio Luka; druga se obrušila na ćilimu kralja Solomona, Rešamu, i zaustavila se tik ispred njega: prekrasna i pomalo strašna Neslutana od Ota. Samo što se Luka nje uopšte nije plašio. Ovo je bio Svet magije njegovog oca, i stoga se moglo očekivati da će ova mlada kraljica, najvažnija ženska osoba na ovom svetu, imati isto ime kao Lukina majka, najvažnija ženska osoba u njegovom i očevom svetu. „Pozvao si me”, rekla je. „Pogodio si kako se zovem, što je zaustavilo vreme, i evo me sada. Šta želiš?” Postoje trenuci u životu - nikada ih nema dovoljno, mada se povremeno javljaju - kada čak i mladi dečaci nađu prave reči u pravom trenutku; kada vam, kao poklon sa neba, sine prava ideja baš kad vam je najpotrebnija. Za Luku je ovo bio jedan takav trenutak. Obratio se veličanstvenoj vladarki Ota, ne znajući baš tačno otkuda su mu se te reči našle u glavi: „Verujem da možemo pomoći jedno drugom, Neslutana Soraja. Potrebna mi je tvoja pomoć u nečemu, hitno, a zauzvrat imam ideju kako bi mogla da dobiješ ovaj rat.”
Soraja se nagnula ka njemu. „Samo mi reci šta želiš od mene”, naredila je, na svoj grubi otovski način, a Luki se na to jezik vezao u čvor, pa je samo pokazao zlatnu kuglu na vrhu kupole Doma pacova. ,,Da, vidim”, rekla je Soraja od Ota. ,,A posle toga, mladi gospodine, svakako ćeš želeti da se vratiš do reke i da nastaviš putovanje.” Luka je na to samo nemo klimnuo glavom, čak se ni ne čudeći otkuda Neslutana sve to zna. ,,To nije ništa”, rekla je ona i mahnula Luki da se popne na leteći ćilim, pokazavši time da je mnogo ljubaznija nego što bi se reklo po njenom oštrom jeziku.
Trenutak kasnije ćilim je poleteo, a Luka je izgubio ravnotežu i našao se poleđuške na njemu; trenutak kasnije su već bili kraj zlatne kugle, a Luka je mogao da ustane i lupi po njoj, i začuo je prijatno ding koje označava da je nivo snimljen, i video u gornjem desnom uglu vidnog polja da se brojka pretvorila u 2, a onda su se vratili na zemlju, kraj Nikotate i Mede i Kuce, koji su još uvek bili zamrznuti u vremenu, a Soraja je rekla: „Sada je red na tebe. Ili je to bila samo prazna priča? Dečaci kao ti - vi umete samo da pričate, ništa drugo ne radite, rekla bih.”
„Svrbljivi prašak”, skromno je rekao Luka, pomislivši istog časa da to i ne zvuči kao neka naročito sjajna ideja. Ipak, Neslutana je bila spremna da ga pažljivo sasluša, pa je nastavio i ispričao joj, stidljivo i kao da mu je neprijatno, o svojim ratnim pohodima, i o pobedi nad Armijom imperijalne visosti u svojim Velikim ratovima na igralištu. Soraja je upijala svaku njegovu reč, a kada je završio, zadivljeno je zazviždala.
„Bombe sa svrbljivim praškom”, rekla je, više za sebe. „Kako se toga nismo nikad setili? To bi moglo da uspe. Pacovi mrze svrab! To bi moglo da uspe. Da! I uspeće!” Na Lukino čuđenje i potajno oduševljenje, sagnula se i poljubila ga tri puta, u levi obraz, pa u desni, pa ponovo u levi. „Hvala ti”, rekla je. ,,Ti si čovek od reči.”

Priča se da leteći ćilim kralja Solomona može da nosi bilo koji broj ljudi, ma koliko veliki taj broj bio, i bilo kakvu količinu robe, ma kako teška ta količina bila, i još da može da raste sve dok ne postane beskonačno veliki, po potrebi i sto kilometara dugačak i sto širok. Kada je vreme takvo da je potrebna senka, čitava armija ptica može da se okupi iznad njega i da stvori suncobran, a vetar ga nosi baš tamo kuda treba da ide, brzo kao treptaj oka. Ali sve su to samo priče, a ono što je Luka potom video mogao je da vidi svojim sopstvenim očima: Neslutana Soraja je raširila ruke i vetar je dunuo na njenu zapovest. Potom je prosto nestala, a za manje od minut i po ponovo se pojavila; samo što je sada ćilim bio mnogo veći i na njemu su se nalazile bukvalno desetine hiljada malih papirnih aviona. Bilo je očito da je vladarka Ota u stanju da obavlja stvari veoma brzo. Trenutak pošto se ponovo pojavila, aviončići su već poleteli i rasporedili se između ostalih članova njenog vazduhoplovstva, koje je još uvek bilo zamrznuto u vremenu kao i sve ostalo dokle god je Luki dopirao pogled. Na čitavom vidljivom svetu samo su on i Neslutana, i armija papirnih aviončića mogli da se kreću. Da, i zlatnozeleni ćilim kralja Solomona, koji je, pošto je predao teret, ponovo poprimio veličinu malo većeg kućnog tepiha.
„Kako si to izvela?”, upitao je Luka, ali odmah je dodao: „Nije važno”, jer je znao kakav će odgovor svakako dobiti: „Znam. To je PP5Z05, a bombe sa svrbljivim praškom proizvele su superbrze mašine koje su takođe PP5Z05.”
„Mogla bih da se kladim, rekla je Neslutana, ,,da to nisi naučio u školi.”

Pacovi zbog mnogo čega mogu poželeti da se počešu, a nema ničeg nesrećnijeg nego što je glodar koga nešto svrbi. Pacovi lako zapate parazite - vaške, buve i krpelje, koji ostavljaju jaja u korenu pacovske dlake, a to svrbi. Pacovi vode težak život na prljavim mestima i često se poseku, a posekotine mogu da se inficiraju i postaju čirevi, a ti čirevi takođe svrbe. Pacovima opada dlaka, a to isto svrbi. Koža im se osuši, pa dobiju perut, a i to svrbi. Pacovi jedu razno smeće, pa pate od alergija na hranu ili jedu suviše jedne namirnice a premalo druge, a sve to izaziva užasan svrab. Pacovi pate od ekcema i lišaja, imaju kraste i osipe, i ne mogu da odole nego ih češu, čak i ako češanje samo pogoršava stvar. A sve što se može reći za pacove uopšte, može se samo višestruko uvećati u slučaju divovskih pacova iz Pacolije, čuvenih tankokožih ja-pacova. A ma koliko žitelji Pacolije patili od svrabova pre ovoga, nikada nisu osetili ništa ni nalik jezivom svrabu kojim ih je zasula kraljica Ota koristeći svoje vazduhoplovstvo.
„Pre nego što ih sve otkočim”, rekla je Neslutana Luki, „odvedi svoje prijatelje unutra i čekajte tamo sve dok ne kažem da je napolju bezbedno.” Luka je primetio da joj se ton glasa potpuno promenio; nije više bilo ni traga od one oštrine. Zapravo, zvučala je potpuno prijateljski, čak i ljubazno.
Luka je uradio kako mu je rečeno, pa je odvukao svoje društvo u sivu pekaru, a potom je stao tik kraj izloga da bolje vidi; tako su on i Kuca i Meda i Nikotata videli barem delić ogromnog uništenja koje je usledilo. Neslutana je mahnula rukom, veličanstvenim pokretom, i čitava Pacolija se otkočila. Sada je Luka gledao Otovce kako se obrušavaju i lebde tik iznad gradskih ulica, lansirajući začarane papirne aviončiće, koji su izgleda bili opremljeni senzorima za otkrivanje pacova, pa su jurili za njima kuda god da su pošli, unutra i napolju, ispod pokrivača ili na vrhu krovova, i napad je vrlo brzo potpuno uspeo, a pacovi su bili u bekstvu. Sok od betela i jaja, i povrće bili su efikasni u smislu uvrede, ali svrbeći prašak nije samo vređao osećanja pacova i uništavao im odeću i izazivao još gori smrad. Luka je video čak i naizgled najstrašnije divovske pacove, one sa sunčanim naočarima što izgledaju kao ogledala, teško naoružane, opake spec-pacove, kako trče ukrug i vrište dok ih papirni aviončići progone i sipaju im svrbljivi prašak na glavu i za vrat. Video ih je kako sami sebe grebu onim svojim dugim, strašnim kandžama i kako kidaju čitave komade kože ne bi li nekako ublažili svrab. Na sve strane su se orili krici pacova, sve glasniji i glasniji, toliko glasni da je Luka morao da pokrije uši rukama, jer je postajalo nepodnošljivo.
„Ako je taj prašak ono što ja mislim da je”, rekao je najzad Nikotata, glasom punim divljenja, ,,ako je zaista načinjen, kao što verujem da jeste, od smrtonosne azijske biljke kujli, pomešane sa, nesumnjivo, prahom semena moćnog i retkog cveta gudgudi baš iz Alifbeje... a ako je Neslutana tu ubacila i elemente bljutavog bljaka ili čarobnog češkog pasulja iz Nemačke, spore demonskog abraksasa iz Egipta, kačukaču iz Perua i uvrnute mahune afričkog fatalnog pipipija iz Afrike, onda možda prisustvujemo okončanju pacovske zaraze u Svetu magije. Međutim, ono što je zanimljivo kod ovog preparata, za koji verujem da ga Neslutana koristi, jeste što su obični ljudi imuni na njegove mračne moći; pogađa samo glodare. Da, tražila je da se skloniš, ali to je bilo da bi se zaštitili pas i medved, više iz predostrožnosti, a najviše od svega, pretpostavljam, da bismo svi bili zaštićeni od pacova obuzetih ovim poslednjim i smrtonosnim besom.”
Pacovi zaista kao da su sišli s uma. Kroz izlog sive pekare Luka je gledao kako ih sve više obuzima ludilo dok su srljali u propast. Gospodari Pacolije su se bukvalno raspadali od češanja, sve dok od njih nisu ostale samo grudvice zgužvane dlake i sivo, gadno meso. Kreštanje pacova dostiglo je užasni vrhunac, a potom se polako utišalo i zavladala je tišina. Na samom kraju Luka je ugledao natpacova lično, kako trči ulicom prema Reci vremena, češući se u trku, a na kraju ulice je uz užasan krik uskočio u reku; a pošto je on bio jedini pacov u Svetu magije koji nije umeo da pliva, jer je oduvek bio suviše lenj i razmažen da bi se potrudio da nauči, udavio se u Vremenskom toku.
I to je bio kraj te priče.
Polako, polako, nepacovski stanovnici Pacolije počeli su da izlaze iz kuća, pa su shvatili da je njihovim mukama došao kraj, pa su, obuzeti oduševljenjem, jurnuli ka ogradama koje su odvajale Pacoliju od ostatka Sveta magije, porušili ih i pobacali slomljene ostatke svojih zatvorskih zidova - zauvek. A ako je neki pacov i preživeo Veliko svrbljivo bombardovanje, očito su pazili da ih više nikad niko ne vidi, nego su otpuzali nazad u tamu iza pukotina sveta, gde je pacovima i mesto.
Soraja od Ota na svom zlatnozelenom ćilimu sletela je ispred sive pekare baš kad je Luka izašao, praćen ostatkom družine. „Luka Halifa”, rekla je, a Luka je nije ni pitao otkuda mu zna ime. „Učinio si veliku uslugu Svetu magije. Zar nećeš tražiti od mene nešto zauzvrat? Pogodio si kako se zovem; već samo to dovoljno je da dobiješ ispunjenje tradicionalne tri želje, a ti si iskoristio samo jednu. Ali za ideju o svrbljivim bombama! Ko zna šta bi bila poštena nagrada za to. Zašto lepo ne kažeš najveću, najvažniju želju koju možeš da smisliš, a ja ću videti šta mogu da učinim kako bih ti pomogla.”
I pre nego što je Nikotata stigao da ga zaustavi, Luka je počeo da govori, veoma brzo, pričajući ovoj prekrasnoj devojci koja je nosila isto ime kao njegova majka - zašto je došao ovamo, u Svet magije, i šta želi da postigne, i zbog čega. Kad je stigao do kraja pripovesti, Neslutana od Ota je raširila oči i položila ruku na usta. „Možda sam, obuzeta ponosom, brzopleto progovorila”, rekla je, a u glasu joj se osećao prizvuk divljenja. „Moguće je da si me upravo zamolio za nešto što ja ne mogu da ispunim.”
Ali onda se mangupski nasmešila i pljesnula rukama kao dete. „Ukrasti Vatru života, koja nikad nije bila ukradena u čitavoj istoriji Sveta magije! E, pa to bi bio najdivniji čin nepoštovanja svih vremena! To bi bilo stvarno preterano, i zato divno. Jednom rečju, bilo bi potpuno preko svake mere, i stoga je obaveza svakog pravog Otovca da ti pomogne. Moji saborci iz Vota, Vazduhoplovstva Ota, moraju se vratiti kući u Ot - ali čuj me, Luka Halifa, Kradljivče Vatre, ja, kraljica Ota, učiniću sve što je u mojoj moći da ti pomognem da izvršiš svoj užasni - i veoma plemeniti, i neizmerno opasni i svakako izuzetno prijatni! - zločin.”
„Prilično se žurim”, rekao je Luka hrabro, ,,a ti imaš taj superbrzi ćilim. Postoji li način da me prebaciš mimo svih ostalih nivoa i da me odvedeš pravo do Vatre, gde treba da stignem, a potom da me vratiš na mesto odakle sam krenuo?” „Reka je duga i varljiva”, rekla je Neslutana Soraja, zamišljeno klimajući glavom. „A ti tek treba da prođeš kroz Maglu vremena, gde se ne može videti ništa, a potom te čeka Velika mrtvaja, gde se reka pretvara u močvaru i ne možeš da se makneš, i Neizbežni vrtlog, gde se vreme vrti ukrug i ukrug i ne možeš da umakneš, pa Trilion staza što se račvaju, gde se reka pretvara u lavirint - a svakako ćeš se izgubiti u tim razgranatim tokovima i nikada nećeš naći onaj jedan tok koji je pravi, neprekinuti Tok vremena. Pa dobro”, rekla je, glasom koji je jasno stavio Luki do znanja da je odluka doneta. „Pridružiću ti se u toj avanturi. Postoje najmanje četiri faze - kako si ih ti nazvao... nivoi? - četiri nivoa koja
.
ti mogu pomoći da preskočiš. Ali posle toga ćemo morati da se snalazimo u hodu.”
„Zašto ne možeš da me odneseš do kraja?”, upitao je Luka, veoma razočaran.
„Zato, dragi moj Luka”, odgovorila je Neslutana od Ota, ,,što ovaj svileni leteći ćilim, koji sam nekada davno dobila od kralja Solomona lično, može da učini mnoštvo čudesnih stvari, ali ne može da leti kroz Veliki plameni prsten.”

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 3:09 pm






GLAVA PETA


Put ka Tri plamena đevreka




Ako niste nikad leteli na čarobnom ćilimu, verovatno ne znate za morsku bolest. Leteći ćilim se kreće sporim, talasastim pokretima dok leti vazduhom, ne baš kao da se ispod njega valjaju nekakvi talasi, nego više kao da je sam ćilim postao nekakav zgusnuti vazduh koji može da izdrži tvoju težinu i ponese te kuda god želiš da pođeš. Tužno je, ali istinito, da nečiji želudac može smatrati kako je takva vrsta putovanja nepodnošljiva, barem neko vreme. A ako nikad niste leteli na letećem ćilimu u pratnji nervoznog medveda koji govori, još nervoznijeg psa koji govori, pa slon-patka i slon-patke koji prvi put lete u životu, da ni ne pominjemo natprirodno biće koje izgleda, ponaša se i govori kao vaš rođeni otac, kao i drevnu kraljicu koja izgleda, ponaša se i govori kao devojka od sedamnaest godina, a povrh svega i sa ogromnim brodom-amfibijom-tenkom po imenu Argo, onda ćete prosto morati da zamišljate zbrku koja je vladala na zelenozlatnom Rešamu kada je ovaj poleteo na putovanje ka Maglama vremena. Leteći ćilim je značajno porastao kako bi mogao da smesti sve putnike i teret, a to je samo pojačalo njegovu talasavost tokom letenja.
Moramo priznati da je to bio haotičan i bučan prizor. Čulo se ječanje, stenjanje i zavijanje i režanje, i još pride onaj prodoran zvuk kojeg slonovi (i patke) proizvode kad su uznemireni. Medved Kuca je stalno ponavljao kako bi, da medvedi treba da lete, svakako već imali krila, a pomenuo je i da medvedima, kad sede na ćilimu, uvek padaju na pamet prostirači od medveđeg krzna, ali da je ipak najveći problem samo letenje; a pas Kuca je neprekidno govorio, uplašenim glasom, dok se valjao po ćilimu, a njegov monolog je glasio otprilike ovako: Pašću odavde, zar ne, pašću, ne daj da padnem, da li padam? Padam, osećam da padam, ima da padnem odavde, samo što nisam, evo padam; uprkos činjenici da je ćilim pažljivo uvrtao krajeve naviše kad god bi neko od njegovih putnika prišao suviše blizu ivici, a potom ih je blagim naginjanjem upućivao bliže sredini.
Što se tiče slon-ptica, one su stalno pitale jedna drugu zašto su se uopšte našle ovde. U opštem uzbuđenju oko odlaska iz Pacolije, one su nekako bile ukrcane zajedno sa Argom, ali nisu se sećale da ih je iko pitao da li uopšte žele da putuju. ,,A ako mi ne možemo da se setimo, onda se to nije ni desilo”, dodao je slon-patak. Činilo im se da su otete, kidnapovane, silom povedene u avanturu koja nije imala nikakve veze sa njima i verovatno je veoma opasna, i da, i njima se činilo da će svaki čas pasti sa ćilima.
Naravno, Neslutana Soraja ih je psovala na sva usta, sve odreda, kao što joj je već u prirodi, nazivala ih je bebama i devojčicama i ne patkama nego guskama; rekla im je da su kukavice i pekmezi i trtaroši, šmokljani, mlitavci, zečevi i plačipičke (što Luka nije baš sasvim razumeo, ali pretpostavio je da bi mogao da pogodi o čemu se radi). Onda je vrckala naokolo da bi im pokazala da se plaše kao devojčice, a najgore je bilo kad je počela prezrivo da skiči, što je značilo da su plašljivi kao miševi.
Nikotata je, naravno, bez problema podnosio putovanje na letećem ćilimu, pa je stajao mirno i potpuno staloženo kraj Neslutane, a Luka je zbog toga bio rešen da se što pre prilagodi na ovaj način kretanja. Posle nekog vremena to mu je i uspelo, pa je prestao da se spotiče i pada; posle nekog vremena sve životinje su se takođe snašle, pa je onda, najzad, prestalo kukanje i stenjanje, sve se smirilo i zapravo nikome i nije pozlilo.
Kada je bio u stanju da stoji i održava ravnotežu na letećem ćilimu, Luka je primetio da postaje sve hladnije. Ćilim je leteo sve više i brže, a Luki su uskoro počeli da cvokoću zubi. Na Neslutanu Soraju ovo izgleda nije uticalo, iako je nosila nekakvu lepršavu odeću koja kao da je bila načinjena od paučine i leptirovih krila; nije bilo hladno ni Nikotati, koji je stajao kraj nje u crvenoj safari košulji kratkih rukava, potpuno opušten. Medved Kuca je izgledao prilično obezbeđen svim onim krznom, a slon-patak i slon-patka imali su perje i paperje da ih greje, ali pas Meda je izgledao prilično smrznuto, a i Luki je bilo sve hladnije. ,,Ko bi rekao”, mislio se Luka, ,,da letenje kroz vazduh može da stvara tako mnogo praktičnih problema?” Naravno, kad je Neslutana videla da se Luka smrzava, uputila mu je niz novih uvreda. „Šta si mislio”, pitala je, ,,da će leteći ćilim imati centralno grejanje i štasvejaznam pride? E, pa ovo, dragi moj, nije moderni čupavi tepih iz kuće u predgrađu. Ovo je, ako nisi znao, antikvitet.”
Ipak, kada je završila sa grdnjom, pljesnula je rukama i istog časa se otvorio veliki sanduk od hrastovine - koji Luka do tog časa nije ni primetio, ali je očito sve vreme bio tu, na letećem ćilimu - i iz njega su izletela dva naizgled prozirna šala. Jedan šal je pao Luki na ruke, a drugi se obmotao oko Mede. Kad se Luka ogrnuo tim šalom, odmah se osetio kao da je negde u tropskim krajevima - bilo mu je maltene vrućina, tako da je već poželeo da mu bude malo hladnije. „Neki ljudi nikad nisu zadovoljni”, rekla je na to Neslutana, pošto mu je očito pročitala misli, a okrenula mu je leđa da ne bi video njen popustljivi osmeh.
Pošto je bio ugrejan i uspravan, Luka je mogao da uživa u prekrasnom prizoru koji se širio pred njim. Leteći ćilim je sledio tok Reke vremena. Sa obe strane reke prostirao se Svet magije, a Luka, pripovedačev sin, počeo je da prepoznaje sva mesta koja je tako dobro poznavao iz očevih priča. Predeo je bio prošaran gradovima, a Luka je, uz rastuće uzbuđenje i lupanje srca, počeo da ih raspoznaje: Kvab, Grad Snova, Umid Nagar, Grad Nade, Zamurad, Smaragdni Grad i Ba-dal-Gar, grad-tvrđava sazidan na oblaku. Sasvim daleko na istoku, pred samim horizontom, nalazili su se plavičasti bregovi Zemlje izgubljenog detinjstva, na zapadu Neotkrivena zemlja, a tamo - čak tamo! - bilo je Mesto gde niko ne živi. Luka se oduševio kad je prepoznao suludu arhitekturu Kuće igara i Dvorane ogledala, a kraj njih vrtove Raja, Gulistana i Bostana, i - najzanimljivije od svega - prostranu Zemlju bića iz mašte, Vilistan, u kome su vile večito ratovale protiv zlobnih bauka, naročito devova i butova. „Voleo bih da se ne žurim toliko”, pomislio je Luka, jer je ovaj svet oduvek smatrao još boljim od sopstvenog, svet koji je čitavog života crtao i slikao.
Takođe je primetio, pošto je bio opušten pa je mogao sve da vidi, koliko je ogroman Svet magije i koliko je kolosalno dugačka Reka vremena, i shvatio je da nikad ne bi uspeo da stigne tamo kuda se uputio da je morao da se pritom oslanja ne pamćenje slon-ptica pamtilica i njihovu vuču kao pogon. Sada ga je leteći ćilim kralja Solomona nosio velikom brzinom ka krajnjem cilju i, mada je znao da pred njim leže razne opasnosti, obuzelo ga je oduševljenje, jer, zahvaljujući Neslutani od Ota, nemoguće je upravo postalo malčice više moguće. A onda je ugledao Magle vremena.
U prvi mah videla se samo bela masa nalik na oblake, na samom horizontu, ali kako im se ćilim primicao, postepeno se pokazalo koliko su zapravo ogromni. Magla se protezala od horizonta do horizonta, nalik na meki zid koji preseca ceo svet; na mestu gde je prelazio preko Reke vremena zid ju je presecao i progutao, zajedno sa začaranim predelima i nebom iznad nje. Luka je očekivao da će mu magla svakog trenutka ispuniti čitavo vidno polje, a onda više neće biti Sveta magije oko njega, samo ova lepljiva magla. Osećao je kako mu nestaju optimizam i uzbuđenje i kako ih zamenjuje strepnja, negde duboko u utrobi. Osetio je Sorajinu ruku na ramenu, ali to ga nije umirilo.
„Stigli smo do Granica pamćenja”, objavio je Nikotata. „Dovde bi mogli da te dovedu tvoji hibridni, plivajuće-surlasti prijatelji.” Slon-ptice su bile veoma nezadovoljne. „Nismo navikli”, rekla je slon-patka veoma dostojanstveno, ,,da nas pominju sa takvim nipodaštavanjem.” (Luka je shvatio da je ovu primedbu bio izrekao Nikotata lično i personalno, stvor koji mu se nije ni najmanje dopadao, i to s razlogom. Njegov pravi otac nikada ne bi rekao tako nešto.) „Osim toga”, dodao je slon-patak, „dozvoljavate li da vas podsetimo na staru izreku u vezi sa onim šta treba učiniti kada se stigne do granice čak i jednog slonovskog pamćenja?”
„Šta treba učiniti?”, upitao je Luka.
„Čuvati glavu”, rekla je slon-patka.
Čim je to izgovorila, iz Magle vremena je izletela masa projektila, pa je ćilim morao žurno da ševrda ne bi li ih izbegao, te je skretao, penjao se i spuštao, i ubrzavao i usporavao. (Životinje i Luka su ponovo izgubili ravnotežu i opet je bilo mnogo valjanja i glasnih medvedećih, psećih i slonovsko-pačjih protesta.) Projektili su izgleda bili načinjeni od iste materije kao i magla: to su bile bele maglopte veličine topovskog đuleta. ,,Da li zaista mogu da nas povrede kad su načinjene od magle?” upitao je Luka. „Šta se dešava ako te neka pogodi?” Nikotata je zatresao glavom. „Nemoj potcenjivati Oružje vremena”, rekao je. „Ako te pogodi maglopta, istog časa ti obriše celokupno sećanje. Ne bi se sećao svog života, ni svog jezika, pa čak ni ko si. Postao bi prazna ljuska, bezvredan, okončan.” To je ućutkalo Luku. Ako maglopta može to da učini, mislio se, šta će se tek desiti kada stignu u samu Maglu vremena? Neće imati nikakvih šansi. Mora da je sišao s uma kad je mislio da će moći da probiju sve odbrane Sveta magije i stignu do Srca vremena. On je ipak samo dečak, a posao koji je uzeo na sebe prevazilazi njegove sposobnosti. Ako nastavi ovako, doneće uništenje i sebi samom i svim svojim prijateljima. Nije mogao to da učini; mada, s druge strane, nije mogao ni da se zaustavi, jer bi time odustao od svake nade za svog oca, ma koliko slabašna bila u ovom trenutku.
„Nemoj toliko da brineš”, rekla je Soraja od Ota, prekinuvši njegove mučne nedoumice. „Nisi bespomoćan. Imaj malo vere u leteći ćilim kralja Solomona Mudrog.”
Luka se malo osokolio, ali stvarno samo malo. ,,Da li neko zna da dolazimo?”, pitao je. „Možda su zato ispaljeni projektili?”
,,Ne mora da znači”, rekao je Nikotata. „Verujem da smo pokrenuli automatizovani odbrambeni sistem čim smo se približili Magli vremena. Ipak se upravo spremamo da prekršimo Pravila istorije, mladi Luka. Kada uđemo u magle, ostavićemo za sobom svet Živog sećanja i krenućemo ka Večnosti; to jest”, nastavio je, primetivši po Lukinom zbunjenom licu da mora biti jasniji, „prema tajnoj zoni, u kojoj satovi ne kucaju, a vreme stoji nepomično. Niko od nas ne bi smeo da bude tamo. Mogu da kažem i ovako. Kada neki mikrob upadne u tvoj organizam, počne da se kreće naokolo i ti se osećaš loše; tada tvoje telo šalje antitela da se bore protiv mikroba sve dok ga ne unište, a ti počneš da se osećaš bolje. U ovom slučaju, bojim se da smo mi mikrobi, i zato moramo očekivati... otpor.”
Kada je Luki bilo šest godina, video je na televiziji slike planete Jupiter, slike koje je na Zemlju poslala sićušna sonda bez ljudske posade, koja je zapravo polako padala ka površini ogromne gasovite planete. Sonda je svakog dana bivala sve bliža i bliža, a planeta je na snimcima bila sve veća i veća. Slike su jasno pokazivale sporo kretanje gasovitog Jupitera, kako se stvaraju slojevi različite boje i brzine, kako nastaju pruge i kovitlaci i, naravno, kako se ulivaju u dve čuvene Mrlje, onu ogromnu i onu manju. Na kraju je sondu dohvatila sila gravitacije planete, pa je nestala zauvek; Luka je zamišljao da se čulo jedno tiho blob, tih zvuk usisavanja, i posle toga na televiziji više nije bilo snimaka Jupitera. Dok se leteći ćilim Rešam približavao Magli vremena, Luka je video da je i tu površina puna kretanja, baš kao na Jupiteru. Magle su takođe tekle i kovitlale se, i bile su pune najrazličitijih šara, a bilo je i boje - kako se Luka sve više primicao, mogao je da vidi kako se belina raslojava na mnogo različitih nijansi. Mi smo sonda, pomislio je, sonda sa ljudskom posadom, ne bez posade, ali svakog trenutka verovatno će se začuti blob, i to će biti to. Kraj emitovanja.
Magla mu se sasvim približila, sveobuhvatna i zaslepljujuća, i nije bilo nikakvog zvuka kada je leteći ćilim upao u belinu, ali Magla vremena nije dotakla nikog od njih, jer je i ćilim posedovao odbrambeni mehanizam, pa je podigao nekakav nevidljivi štit oko sebe, polje sile koje je očito bilo dovoljno jako da drži maglu na odstojanju. Bezbedni u tom malom mehuru, baš kao što je Soraja obećala da će biti - imaj vere u ćilim, tako je rekla - putnici su počeli prolazak.
„O, zaboga“, uzviknula je slon-patka, „idemo pravo u Zaborav. Kako je užasno tražiti tako nešto od ptice pamtilice.”

Ovo je kao da si slep, pomislio je Luka, osim što je slepilo puno boja i oblika, svetlijih i tamnijih mesta, tačkica i bleskova - jer tako je izgledalo kada zatvori oči. Znao je da gluvoća može da ti ispuni sluh šumovima i raznim zujanjima i zvonjavom, a onda možda slepilo znači da ti oči budu ispunjene na sličan beskoristan način. Mada, ovo slepilo je bilo drugačije: delovalo je nekako, pa, apsolutno. Setio se da ga je Nikotata pitao: „Šta je bilo pre Praska?”, i shvatio je da je ova belina, ovo odsustvo svega, možda odgovor na to pitanje. Ovo se nije ni moglo nazvati mestom. Mora da je ovako izgledalo pre nego što je postojalo mesto na kome bi nešto bilo. Sada je znao na šta ljudi misle kada kažu da je nešto izgubljeno u Magli vremena. Kada to kažu, to jeste govorna figura, ali ova magla nije samo reč. To je ono što je postojalo i u vreme kada uopšte nije bilo reči.
Ipak, belina nije bila isto što i crnilo; ovo se kretalo, bilo je aktivno, talasalo se i meškoljilo oko ćilima, kao čorba od ničega. Nulta supa. Ćilim je leteo što je brže mogao, što je vrlo, vrlo brzo, a ipak je izgledalo kao da je nepokretan. U mehuru nije bilo vetra, a oko mehura nije bilo ničega što bi moglo da se vidi i pruži čoveku osećanje da se kreće. Verovatno ne bi bilo razlike, pomislio je Luka, ni da se ćilim zaustavi usred magle, pa da ostanu tu zauvek. Istog časa kad je to pomislio, učinilo mu se da jeste tako. Zapravo se uopšte ne kreću. Ovde, u ovom vremenu pre Vremena bili su nasukani, zaboravljeni, izgubljeni. Kako je ono slon-patka nazvala ovo mesto? Zaborav. Mesto potpunog zaboravljanja, ništavila, nepostojanja. Čistilište, rekli bi vernici. Mesto između raja i pakla.
Luka se osetio nekako usamljeno. Nije bio sam, očito, svi su još uvek bili tu, ali bio je veoma usamljen. Zaželeo se majke, nedostajao mu je brat, žalio je što je njegov otac utonuo u san. Želeo je svoju sobu, svoje drugove, svoju ulicu, svoj komšiluk, svoju školu. Želeo je da mu život ponovo bude onakav kakav je oduvek bio. Magle vremena su se kovitlale oko ćilima, a on je počeo da zamišlja nekakve prste u toj belini, dugačke, vijugave prste nalik na puzavice, kako se pružaju ka njemu, pokušavaju da ga zgrabe i očiste od svega. Ovako sam u Magli vremena (mada zapravo nije bio sam) zapitao se šta je to, zaboga, učinio. Prekršio je najvažnije pravilo detinjstva - ne razgovaraj sa nepoznatima - i čak je dozvolio da ga taj nepoznati povede iz bezbednosti njegovog doma na najnebezbednije mesto koje je ikada u životu video. Dakle, ispao je budala i sad će verovatno platiti zbog svoje nepromišljenosti. A ko je uopšte taj nepoznati? Rekao je da nije poslat, već pozvan. Kao da čovek na samrti - i da, ovde, u Magli vremena, Luka je konačno bio u stanju da izgovori tu reč, pa makar i samom sebi, u sopstvenim mislima - kao da njegov otac na samrti želi da priziva sopstvenu smrt. Nije bio siguran da li veruje u to. Kako je glupo bilo poći tek tako u nepoznato - u nevidljivo - sa čovekom - stvorenjem! - kojem ne veruje i u kojeg nema poverenja? Luku su oduvek svi smatrali razumnim dečakom, ali upravo je oborio tu teoriju, sasvim. On je najnerazumniji dečak kojeg poznaje.
Pogledao je svog psa i medveda. Obojica su ćutali, ali video im je u očima da su i oni obuzeti dubokom usamljenošću. Priče koje su mu ispričali kad su stekli moć govora, priče o njihovom životu, kao da su im izmicale. Možda oni nikad i nisu bili ti ljudi, možda su to bili samo snovi, banalni snovi o uzvišenom poreklu; zar ne sanja svako da postane princ? Istinitost tih priča sad im je izmicala, ovde u belom, belom ponoru i oni su ponovo bili samo životinje koje ne znaju kakva ih sudbina čeka.
A onda se, najzad, nešto promenilo. Belina se istanjila. Više nije bila svuda i nije činila sve, nego više nalik na guste oblake na nebu kuda leti avion, i videlo se nešto ispred njih - da! otvor! - i ponovo se pojavilo skoro zaboravljeno osećanje brzine, osećanje ćilima koji se kreće kao raketa ka svetlosti, koja je sad bila blizu, i sve bliže, i konačno su svuuuuuuššš! - izašli na svetlost vedrog, sunčanog dana. Svi na Rešamu glasno su zagrajali, svako na svoj način, a Luka je slučajno dodirnuo sopstvene obraze i iznenadio se kad je primetio da su mokri od suza. Čuo je sada već poznato ding, i brojač u gornjem desnom uglu njegovog vidnog polja sada je pokazivao 3. U opštem uzbuđenju nije ni video tačku za snimanje, pa kako onda...? „Nisi gledao”, rekla je Soraja. ,,To je u redu. Ja sam snimila umesto tebe.”
Pogledao je naniže i ugledao Veliku mrtvaju. Na ovoj strani Magle vremena, reka se razlila u ogromnu močvaru, koja se širila na sve strane, dokle god pogled dopire. „Izgleda divno”, rekao je. ,,I jeste divno”, odgovorila je Soraja, ,,ako je lepota ono što želiš. Tamo dole ima retkih aligatora i divovskih detlića, i mirišljavih čempresa i mesoždernih biljaka rosulja. Ali, kad bi otišao tamo dole, zalutao bi, izgubio bi prvo put, a potom i samog sebe, jer u prirodi Velike mrtvaje je da zarobi sve koji zađu u nju izazivajući sanjivu lenjost, želju da ostanu zauvek tu gde jesu, zaboravljajući svoj cilj i svoj stari život, želju da prosto legnu pod prvo drvo i odmaraju se. Mirisi Mrtvaje su takođe izuzetni, ali nikako nisu bezopasni. Ako udahneš tu lepotu, zadovoljno ćeš se smešiti, i ležaćeš na busenu trave... i ostaćeš zarobljenjk močvare zauvek.”
»Srećom imam tebe i tvoj leteći ćilim”, rekao je Luka zahvalno. „Mora da mi je bio najsrećniji dan u životu kad sam te sreo.”
„Ili najnesrećniji”, rekla je Soraja od Ota. „Jer ja mogu samo da te vodim sve bliže i bliže najvećim opasnostima sa kojima ćeš se ikada suočiti.”
To je bila vrlo prijatna pomisao.
„Nemoj da te prevari zlatno dugme za snimanje”, nastavila je Neslutana. „Eno ga, baš na samoj ivici Mrtvaje, ali ako odemo tamo dole da ga pritisnemo, udahnućemo njen lakonoćni miris i zaspaćemo, i to će nam biti kraj. Uostalom, nema ni potrebe. Kada snimimo napredak na kraju Staza što se račvaju, time ćemo automatski snimiti i ranije nivoe.” Pomisao na preskakanje snimanja nivoa izazvalo je kod Luke nervozu, jer ako iz nekog razloga izgubi život, zar neće morati da ponovo prelazi preko Velike mrtvaje? ,,Ne brini zbog toga”, rekla je Soraja. „Bolje brini zbog ovoga.” Pokazivala je pravo napred. Luka je u daljini mogao da razabere samo ivicu niskog, ravnog oblaka koji je izgledao kao da se polako okreće oko sebe. „Ispod toga se nalazi Neizbežni vrtlog”, rekla je Soraja. ,,Da li si ikada čuo za El Ninjo?” Luka se namrštio. ,,To je ono toplo mesto u okeanu, zar ne?” Neslutana od Ota je bila iskreno zadivljena. ,,Da, u Tihom okeanu”, rekla je. „Ogroman je kao Amerika i pojavljuje se svakih sedam ili osam godina da napravi klimatski haos.” Luka je to znao, ili se barem setio kad je ona rekla. „Kakve to veze ima sa nama?”, upitao je. „Nismo ni blizu Tihog okeana.” Soraja je pokazala napred. „Ono tamo”, rekla je, ,,to je E1 Tijempo. I on je velik kao Amerika, i isto se pojavljuje svakih sedam ili osam godina, tačno iznad Vrtloga, a kada se pojavi, užasno deluje na vreme. Ako upadneš u Vrtlog, u kome se vreme vrti ukrug, ostaćeš tamo zauvek, ali ako te dograbi El Tijempo, stvari postaju malčice sulude.”
„Ali mi smo suviše visoko da bi nas dohvatio, zar ne?”, zabrinuto je upitao Luka.
„Nadajmo se”, rekla je Soraja, a onda je podigla glas da je svi čuju. ,,Da bismo izbegli da se zaglavimo u nepredvidivim izobličenjima vremena unutar El Tijempa”, objavila je, „smanjiću ćilim na najmanju veličinu koja može sve da nas ponese, zajedno sa Argom, naravno. Takođe ću podići ćilim na najveću moguću visinu i reaktiviraću štitove da se ne smrznete i da imamo dovoljno vazduha za disanje.” Ovo je bila ozbiljna stvar. Svi su se okupili na sredini ćilima, a ivice su se zatvorile oko njih. Pojavilo se polje sile, a Soraja je nastavila da govori. „Trebalo bi da vam kažem da je ovo poslednji put da mogu koristiti štit, inače nećemo imati dovoljno energije za povratak.” Luka je poželeo da upita gde je izvor energije ćilima i kako se dopunjava, ali po izrazu njenog lica je zaključio da ovo nije pravo vreme za radoznala pitanja. Ona je neprekidno gledala u sve bliži El Tijempo, sa Neizbežnim vrtlogom ispod njega. A onda je ćilim počeo da se podiže.
Karmanova linija, ivica Zemljine atmosfere, zapravo je -jednostavno rečeno - linija iznad koje nema dovoljno vazduha koji bi pridržavao leteći ćilim. To je istinska granica našeg sveta, a iza nje leži svemir; nalazi se na visini od otprilike sto kilometara iznad nivoa mora. To je jedna od onih beskorisnih činjenica koje su ostale urezane Luki u pamćenje usled velikog zanimanja za intergalaktičku literaturu, video-igrice i naučnofantastične filmove, i zaboga, pomislio je, ispalo je da to i nije baš toliko beskorisno, jer su, izgleda, baš tamo sada išli. Rešam se podizao sve više i više, nebo nad njima postalo je crno i pojavile su se zvezde, pa, iako su bili zaštićeni poljem ćilimske sile, svi su osetili jezu Beskonačnosti, a mračna pustoš svemira odjednom nije delovala nimalo uzbudljivo.
Daleko, daleko ispod njih - možda čak i svih šezdeset kilometara - kovitlao se Neizbežni vrtlog, stvarajući petlje u Vremenu, a iznad njega vrebao je podmukli E1 Tijempo; čak i ako su bili onoliko daleko od njega koliko je to uopšte moguće, još uvek su bili u nevolji, jer daleko, daleko ispod njih - možda čak i svih šezdeset kilometara - kovitlao se Neizbežni vrtlog, stvarajući petlje u Vremenu, a iznad njega vrebao je podmukli E1 Tijempo; čak i ako su bili onoliko daleko od njega koliko je to uopšte moguće, još uvek su bili u nevolji, jer daleko, daleko ispod njih - možda čak i svih šezdeset kilometara - kovitlao se Neizbežni vrtlog, stvarajući petlje u Vremenu, a iznad njega vrebao je podmukli El Tijempo; čak i ako su bili onoliko daleko od njega koliko je to uopšte moguće, još uvek su bili u nevolji, jer daleko, daleko ispod njih - možda čak i svih šezdeset kilometara - kovitlao se Neizbežni vrtlog, stvarajući petlje u Vremenu, a iznad njega vrebao je podmukli El Tijempo; čak i ako su bili onoliko daleko od njega koliko je to uopšte moguće, još uvek su bili u nevolji, jer daleko, daleko ispod njih - i tu se ćilim istrgao iz vremenske petlje uz trzaj od kojeg su svi osim Nikotate popadali.
Samo je Soraja i dalje stajala. „Taj problem smo rešili”, rekla je, a Luka je shvatio da više ne izgleda kao da joj je sedamnaest godina. Izgledala je kao da joj je sto sedamnaest, ili hiljadu sedamnaest, a on sam kao da je svakog trenutka postajao sve mlađi, a pas Meda postao je štene, dok je medved Kuca izgledao krhko i nesigurno. Čak i Nikotati je porasla seda brada sve do kolena. Ako se ovo još malo nastavi, shvatio je Luka, mogu da zaborave na Vatru života, jer će ih E1 Tijempo pobediti upravo sada i ovde - ma kad da bilo sada u ovoj zoni pobrkanih godina.
I tu se ponovo ćilim kralja Solomona pokazao kao dorastao zadatku. Penjao se sve dalje i dalje, sve više i više, otimajući se privlačenju vremenskih zamki odozdo. Posle dugog i mučnog uspona došao je trenutak, trenutak kojem Luka maltene nije smeo da se nada, kada se Resam otrgnuo od E1 Tijempovih mračnih, nevidljivih sila. „Slobodni smo!”, uzviknula je Soraja, a njeno lice je opet bilo mlado i lepo, a Meda više nije bio štene, a Kuca je izgledao snažan i zdrav. Nalazili su se u samom zenitu putovanja, tik ispod Karmanove linije, a Luka se, očaran i užasnut, zagledao u dubine svemira, zaključivši da možda ipak više voli da stoji čvrsto sa obe noge na zemlji. Ubrzo je ćilim počeo da se spušta, a E1 Tijempo i Vrtlog ostali su iza njih. Nije bilo nikakvog načina da stignu do dugmeta za snimanje, ma gde da se nalazilo. Dakle, rizik je rastao. Ako Luka iz bilo kog razloga ne uspe da pritisne zlatno dugme na kraju sledećeg nivoa, biće primoran da ponovo pređe ovaj, a bez pomoći ćilima i njegovih štitova prosto neće imati nikakve šanse. Ali nije bilo vremena za takvo malodušno razmišljanje. Pred njima je ležala Trilion jedna staza što se račva.

Primicali su se gornjem toku Reke vremena. Široka, lenja reka bila je daleko iza njih, kao i podmukli srednji tok. Kako su se primicali izvorištu reke u Jezeru mudrosti, njeno korito je trebalo da se sužava, pretvarajući je u potok. Očito se tako i desilo; međutim sada su svuda oko nje postojali bezbrojni drugi potoci, potoci koji su se stapali i razdvajali, pa su odozgo izgledali kao masa niti u nekoj tečnoj, komplikovanoj tapiseriji. Koji od njih je Reka života? „Meni svi izgledaju isti”, priznao je Luka. Soraja je takođe imala nešto da prizna. ,,Za ovaj nivo nekako nisam sigurna”, rekla je pomalo postiđeno. „ Ali ne brini! Odvešću te tamo! To ti je obećanje jednog Otovca!” Luka se užasnuo. „Hoćeš da kažeš, kada si rekla da ćeš mi pomoći da preskočim četiri nivoa, zapravo nisi bila sigurna za ovaj poslednji? A nismo snimili nijednu fazu, pa ako ovde pogrešiš, skroz smo propali, moraćemo ponovo da pređemo poslednja dva...?” Neslutana nije bila navikla na kritike, pa je sva pocrvenela; ona i Luka bi se možda ozbiljno posvađali, tu na licu mesta, da se nije začulo glasno nakašljavanje koje ih je trglo. Ali glasno nakašljavanje je bilo tu, pa su se oboje ljutito okrenuli da vide šta se dešava.
„Izvinjavam se”, nakašljavala se slon-patka, ,,ali da niste možda prevideli nešto važno?”
„Ili nekoga važnog”, dodao je slon-patak. „Dva nekoga, tačnije.”
,,Nas”, objasnila je slon-patka.
,,Ko smo mi?”, pitao je slon-patak. ,,Da li smo mi ukrasi za dnevnu sobu, ili smo, možda čuvene ptice pamtilice iz Sveta magije?”
,,Da li smo mi nekakve hibridne smicalice”, nastavila je slon-patka, uz ljutiti pogled upućen Nikotati, ,,ili smo možda čitav život proveli plivajući u Reci vremena, loveći ribe brzaljke u Reci vremena...?”
„Pijući iz Reke vremena, čitajući Reku vremena...?”
,,I, sve u svemu, poznajući Reku vremena kao da nam je rođena mati - što, u neku ruku, i jeste, jer nas je hranila i štitila čitavog života - poznajemo je sigurno bolje nego bilo koja Neslutana od Ota, to jest iz mesta koje čak nije ni na obali reke.”
„Što znači”, trijumfalno je zaključio slon-patak, ,,da ako mi ne umemo da prepoznamo pravu reku među ovim trilionima lažnjaka, onda, dragi moji, niko to ne može.”
„Eto vidiš”, rekla je na to Soraja Luki, drsko koristeći situaciju, „rekla sam ti da će sve biti u redu, i tako će i biti.” Luka je odlučio da joj ne odgovara. Ipak je ovo njen leteći ćilim.
Slonovska surla je divan organ. Može da nanjuši vodu i kad je kilometrima daleko. Može da nanjuši opasnost, može da oseti da li su nepoznate osobe koje se primiču prijateljski ili neprijateljski nastrojene, a može da nanjuši i strah. Takođe može da otkrije vrlo konkretne mirise i na jako velikoj udaljenosti: mirise članova porodice i prijatelja, i naravno slatki miris doma. „Spusti nas”, rekao je slon-patak, a Leteći Ćilim, ponovo povećan da bude svima udobno, poleteo je naniže, prema lavirintu rečnih tokova. Dve slon-ptice stale su sasvim napred, visoko podignutih surli; samo im je sam vrh bio povijen naniže. Luka je gledao kako se vrhovi surli usklađeno kreću: levo, desno, opet levo. Izgleda kao da surle plešu jeda sa drugom, pomislio je. Ali, zar zaista mogu da nanjuše Reku vremena iako su okružene mnogim drugim, svakako zbunjujućim vodenim mirisima?
Dok su im surle tako plesale, slon-pticama su i uši bile i te kako zaposlene, kruto raširene na glavi, osluškujući šapat reke. Voda u pokretu nikad nije nema. Potoci klokoću, rečice žubore, a veće, sporije reke imaju ozbiljnije i složenije stvari da kažu. Velike reke govore na niskim frekvencijama, suviše niskim da bi ih čule ljudske uši, suviše niskim čak i za pse; a Reka vremena priča svoje priče najnižim mogućim frekvencijama, tako da samo slonovske uši mogu da čuju njene pesme. S druge strane, slon-ptice su čvrsto zatvorile oči. Slonovske oči su sitne i suve i ne vide baš mnogo daleko. Vid nije ni od kakve koristi u potrazi za Rekom vremena.
Vreme je prolazilo. Leteći ćilim je leteo iznad Trilion jedne staze što se račva u dugim, cikcak potezima. Sunce se polako spuštalo. Svi su bili gladni i žedni, sve dok Sorajin magični sanduk od hrastovine nije iznedrio razna pića i grickalice. „Imamo sreće što slon-ptice jedu kao ptičice, umesto sa slonovskim apetitom‘, pomislio je Luka, ,,jer slonovi neprekidno jedu i možda bi ispraznili čak i ovaj čarobni sanduk.” Senke preko predela postajale su sve duže. Slon-ptice su ćutale. Luka je postepeno gubio nadu kako je svetlo nestajalo. Možda će se ovako okončati njegova avantura, rastočena u vodenom lavirintu. Možda je ovo... ,,Onamo!”, povikala je slon-patka, a slon-patak je potvrdio. „Svakako, onamo, oko četiri i po kilometra od nas.”
Luka je potrčao da stane kraj njih. Sada su pružili surle pravo pred sebe, pokazujući put. Ćilim se spustio sasvim nisko ispod Staza što se račvaju i ubrzao. Drveće, žbunje i rečice hitro su promicali ispod njih. Onda je slon-patka povikala ,,Stoj!” i stigli su.
Već se smračilo i Luka nije uspeo da primeti po čemu bi se ova rečica razlikovala od ostalih, ali svim srcem se nadao da su ptice pamtilice u pravu. ,,Dole”, rekao je slon-patak. „Moramo da je dodirnemo, pa ćemo biti sigurni.” Ćilim se spuštao sve niže i niže, sve dok nije lebdeo tik iznad površine vode. Slon-patka je spustila vrh surle u reku, a onda je pobedonosno podigla glavu. ,,Naravno!”, povikala je i, uz srećne uzvike, slon-ptice su skočile sa letećeg ćilima pravo u tek otkrivenu Reku vremena. ,,Kuća!”, vikale su. „Nesumnjivo! To je to!” Prskale su jedna drugu dugačkim mlazevima rečne vode, a onda su se obuzdale. Reka vremena zaslužuje da se prema njoj ponaša sa poštovanjem. To nije igračka. ,,Sigurno”, rekao je slon-patak. „Sto posto.” Malo se naklonio. Pas Meda, koji se ponosio svojim njuhom, bio je iskreno zadivljen, a možda i pomalo postiđen što on nije našao put. Medved Kuca je takođe bio zadivljen i posramljen, pa je neučtivo zaboravio da čestita pticama pamtilicama na uspehu. Nikotata je izgledao zadubljen u misli, pa ni on nije ništa rekao. „Hvala vam, dame, dečaci, životinje običnog njuha i čudna natprirodna bića koja su, iskreno rečeno, pomalo jeziva”, značajno je rekao slon-patak. „Hvala svima. Nema potrebe za aplauzom.”

Noć u Svetu magije može da bude življa od dana, zavisno od mesta na kome se nalazite. U Vilistanu, Zemlji bića iz mašte, noć je doba kada se bauci, ili butovi, obično motaju okolo pokušavajući da otmu usnule vile. U Gradu snova, Kvabu, noć je doba kada snovi svih njegovih stanovnika ožive i dešavaju se na ulicama - ljubavne veze, svađe, čudovišta, užasi, radosti se tiskaju po mračnim budžacima, a ponekad se desi da vaš san, kad se noć okonča, uskoči u nečiju tuđu glavu, a san iz te glave završi u vašoj. A u Otu, pričala je Soraja Luki, svako se uvek ponaša najbezobraznije, najdivljije i najnepredvidljivije upravo u vreme između sumraka i svitanja. Otovci suviše jedu, suviše piju, kradu automobile svojih najboljih prijatelja, vređaju sopstvene bake, bacaju kamenje u bronzano lice Prvog Kralja Ota, njenog pretka, čija statua na konju krasi kapiju dvorca. ,,Mi smo narod koji se vrlo loše ponaša, to je tačno”, uzdahnula je, ,,ali smo dobri u srcu.”
Nad Trilion jednom stazom što se račva noć je bila jezivo tiha. Nije bilo šišmiša koji bi proletali ispod meseca, ni srebrnastih vilenjaka koji svetlucaju iza grmlja, ni okrutnih gorgona koje vrebaju, čekajući da pretvore neoprezne namernike u kamen. Tišina, čudna prazna tišina, bila je skoro zastrašujuća. Nisu se čuli cvrčci, ni daleki glasovi koji bi se dozivali preko vode, nisu se šunjale noćne životinje. Soraja, primetivši da se Luka pomalo unervozio zbog tišine, pokušala je da doda malo normalnosti ovom prizoru. „Pomozi mi da savijem ćilim”, naredila je, a potom je dodala u pravom otovskom maniru: „Osim ako si suviše trapav ili nevaspitan, naravno.”
Spustili su Argo u reku i ukrcali se. Ptice pamtilice neće morati da vuku brod; leteći ćilim Rešam mogao je to da radi. No, čak i čarobnim ćilimima potrebno je po par sati odmora, pa se Soraja na palubi Arga pozabavila sklanjanjem Rešama. Luka je uzeo dva kraja meke svilene tkanine i postupao prema njenim uputstvima; na njegovo zaprepašćenje, ćilim se mogao presavijati, presavijati i presavijati kao da je načinjen od presavijenog vazduha. Na kraju se pretvorio u kvadrat ništa veći i ništa kabastiji od maramice, a sav njegov čarobni inventar nestao je unutra. „Eto”, rekla je Soraja, stavljajući ćilim u džep. „Hvala ti, Luka...”, a onda, kao da se setila ko je, dodala je: „Mada i nisi bio od neke velike koristi “
Životinje su već spavale. Nikotata, kome san nije potreban, ponašao se kao da je izmoren, na jedan vrlo ljudski način - tiho se odmarao, čučeći kraj Argovog pramca, obgrlivši rukama kolena i položivši glavu na njih, sa sve panama-šeširom. Luka je shvatio da je njegov otac verovatno doživeo mali boljitak, jer je Nikotata izgledao malčice prozirnije nego do maločas. „Možda je zato i umoran”, pomislio je Luka. „Što je moj otac snažniji, to ovaj Nikotata postaje slabiji.”
Luka je znao da da bi bilo pogrešno polagati previše nade u ovaj preokret. Već je čuo da bolesnici ponekad dožive malo, varljivo ,,poboljšanje” pre nego što usledi njihov... njihov kraj. I sam je bio veoma umoran, ali nije mogao da spava. „Moramo ići dalje”, rekao je Soraji. „Zašto se svi ponašaju kao da imamo vremena napretek?”
Zvezde su sijale na nebu i ponovo su plesale, kao što su plesale one noći kada je Rašid utonuo san, a Luka nije znao da li je to dobar znak; plašio se da je možda loš. ,,Hajdemo”, preklinjao je. No, Soraja mu je prišla i zagrlila ga na način koji nije bio nimalo uvredljiv, i trenutak kasnije duboko je usnuo u njenom naručju.

Probudio se rano, mnogo pre zore, ali nije bio prvi koji je otvorio oči. Ptice pamtilice i životinje još su spavale, ali Nikotata je koračao tamo-amo i izgledao je nekako zabrinuto. (Da li je to dobar ili loš znak, pitao se Luka.) Soraja je gledala ka dalekom horizontu i, da Luka nije znao koliko je neustrašiva, možda bi pomislio da se sada boji. Prišao je da stane kraj nje, a ona ga je uhvatila za ruku i čvrsto je stegnula. „Šta se dešava?”, upitao je on, a ona je žestoko zavrtela glavom i nije odmah odgovorila. Potom je rekla sasvim tiho. „Nije trebalo da te dovedem ovamo. Ovo nije mesto za tebe.” Luka je odgovorio vrlo nestrpljivo. ,,U redu je. Sad smo tu. Treba da produžimo i nađemo tačku za snimanje.”
„ A šta onda?”, upitala je Soraja.
,,Onda...”, Luka je zastao, ,,pa, radićemo ono što se ukaže.” „Rekla sam ti da ćilim ne može da prođe kroz Veliki vatreni prsten”, rekla je Soraja. ,,A Srce magije, i sve za čim ti tragaš, leže iza njega. Uzaludno je. Imamo sreće što smo i dovde dospeli. Trebalo bi da te vodim nazad.”
,,Ti Prstenovi vatre”, počeo je Luka.
,,Ni ne pitaj”, prekinula ga je ona. „Oni su ogromni i neprohodni, i tačka. Veliki Gospodar Plamena se stara o tome.” ,,A taj Gospodar...”
,,To je jednostavno nemoguće”, prasnula je ona, a oči su joj bile pune suza. „Žao mi je. To se prosto ne može izvesti.” Nikotata je već duže vreme bio neobično ćutljiv, ali sada se uključio u razgovor. „Ako je tako”, kazao je, „dečak to verovatno mora sam da utvrdi. A osim toga, još uvek ima šest stotina i petnaest života rezerve, uz onaj jedan koji će očito morati da zadrži. A živote imaju i njegov pas i medved.” Soraja je zaustila da se pobuni, ali Luka je već kružio Argom i galamio. „Buđenje! Buđenje!”, vikao je, a životinje su nevoljno poslušale. Potom se odlučno obratio Soraji. ,,Do tačke za snimanje. Molim te.”
Ona je klimnula glavom u znak predaje. „Neka ti bude”, rekla je i izvadila iz džepa leteći ćilim.
Luka je primetio da se na sva četiri ugla ćilima nalaze čelične alke (ali, da li su bile tu i sinoć, kad su pakovali Rešam?); za njih su užadima privezali Argo. Slon-patka i slon-patak smenjivali su se na ćilimu, vodeći ga kroz lavirint varljivih struja duž Reke vremena. I mada je ćilim brzo leteo, putovanje je bilo dugačko, pa je Luki laknulo kada je najzad u daljini ugledao zlatnu kuglu tačke snimanja; podizala se i spuštala kao mala bova. U znak priznanja pticama pamtilicama koje su mu bile vodiči, zamolio je njih da pritisnu kuglu, pa je slon-patka skočila u reku i udarila kuglu glavom. U gornjem desnom uglu Lukinog vidnog polja žurno su se smenjivali brojevi: prvo 3, pa 4, 5 i na kraju 6, ali on nije obraćao pažnju na to, jer onog časa kad je slon-patka pritisnula dugme, čitav svet se promenio.
Sve se smračilo, mada nije pala noć. Ovo je bila nekakva veštačka, crna, magijska tama, očito namenjena da zaplaši. Potom, tačno ispred njih, iz tame se izdigla ogromna plamena lopta, rastući ka nebu uz moćni urlik, sve dok nije nastao ogroman plameni zid. „Pruža se skroz oko Srca magije”, šapnula je Soraja. „Odavde se vidi samo prednji deo. To je prvi prsten.” Zatim se začuo drugi pa treći urlik, svaki glasniji od prethodnog, i pojavila su se još dva ogromna plamena prstena, drugi veći od prvog, a treći veći od drugog, tako da su mogli da se kreću uz onaj prvi i niz njega, čineći tako nepremostivu trostruku barijeru, nalik na tri ogromna plamena đevreka. Boja vatre, u prvi mah crvenkastonarandžasta, brzo je bledela, sve dok prstenovi nisu postali gotovo beli. „Najvrelija postojeća vatra”, rekla je Soraja Luki.
„Belo usijanje. Da li sada razumeš šta sam pokušavala da ti kažem?”
Luka je razumeo. Ako ovi plameni đevreci okružuju Srce magije - Bujicu reči, Jezero mudrosti, Planinu znanja i sve ostalo - onda stvarno nema nikakve šanse. „Ova vatra”, rekao je bez mnogo nade, „plamen od kojeg su načinjeni prstenovi - to nije ista vatra kao u Vatri života - ili možda jeste?” Nikotata je odmahnuo glavom. ,,Ne”, rekao je. „Ovo je sasvim obična vrsta vatre, ona koja sve što dodirne pretvara u pepeo. Vatra života je jedini plamen koji stvara - koji obnavlja, umesto da uništava.”
Luka nije znao šta da kaže. Stajao je na palubi Arga, u tami, i gledao u slojeve plamena. Pas Meda i medved Kuca ćutke su prišli i stali levo i desno od njega. A onda, bez ikakvog upozorenja, obojica su počeli da se smeju.
,,Ha! Ha! Ha!”, kevtao je pas Meda, pa je pao na leđa i mlatarao nogama po vazduhu. ,,Ha! Ha! Ha! Ha! Ha! Ha!” A medved Kuca počeo je da skakuće po palubi, od čega se Argo opasno zanjihao tamo-amo. ,,Ho! Ho!”, grohotao je. ,,Da nisam video svojim očima, ne bih poverovao. Posle onolike gužve... samo ovo?”
Soraja je bila zapanjena, a čak je i Nikotata delovao zbunjeno. „Šta vi to radite, glupe zveri?”, upitala je Neslutana od Ota.
Pas Meda se nekako podigao na noge, sav zadihan od silnog smeha. „ Ali gledajte”, uzviknuo je, ,,to je Čivi, eto šta je. To je samo ogromna, preuveličana Čivi, posle ovoliko gužve.”
„O čemu ti to govoriš?”, pitala je Soraja. „Nema tamo nikakve žene.”
,,Čivi”, kikotao se medved Kuca. „Čuvena i veličanstvena vatrena iluzija Velikog Gospodara Vatre. ČIVI, Čivi! Tako smo je zvali u cirkusu. Dakle, iza svega ovoga stoji kapetan Ag! Trebalo je da pogodimo.”
,,Vi poznajete Velikog Gospodara?”, zaprepastila se Soraja. „Veliki Gospodar, hah!”, odvratio je pas Meda. „Bio je lažnjak u Stvarnom svetu, a lažnjak je i ovde. Ta veličanstvena odbrana koje se toliko plašite zapravo nije nikakva odbrana.” „Čivi je iluzija”, objasnio je medved Kuca. „Dim i ogledala! To je mađioničarski trik. Zapravo je uopšte nema.” „Pokazaćemo vam”, rekao je pas Meda. „Znamo kako funkcioniše. Pustite nas na obalu, a mi ćemo okončati ovu glupost, jednom zasvagda.”
Nikotata je podigao ruku. ,,Da li ste sigurni”, upitao je, ,,da je taj Kapetan Ag iz vaših cirkuskih dana isti ovaj Veliki Gospodar Plamena u Svetu magije? Kako možete biti sigurni da Veliki plameni prsten nije ovde pravi, čak i ako je u cirkusu bio lažnjak?”
„Pogledaj tamo gore”, oštro je rekao Luka. „Odakle su se oni pojavili?”
Na nebu iznad njih, pod užasnim svetlom ogromnog plamena, polako je kružilo sedam lešinara, onih sa prstenom perja oko vrata, poput evropskih plemića na starim slikama, ili poput cirkuskih klovnova.
To je ponovo izazvalo napad smeha kod psa Mede i medveda Kuce. ,,Ha! Ha!”, smejao se medved Kuca i skočio sa Arga na obalu. „Kljunati drugari matorog Aga upravo su mu pokvarili trik, jer su proleteli kroz njega!”
,,Ha! Ha!”, složio se pas Meda. „Gledajte sad ovo!”
Na to su obojica potrčali pravo prema Velikom plamenom prstenu i nestali u ognju.
Soraja je vrisnula, a Luka je pokrio usta rukama, a onda su, uz blesak, prstenovi nestali, svetlo se promenilo, Meda i Kuca su dotrčali nazad, brojač u gornjem desnom uglu Lukinog vidnog polja dingnuo je na 7, a pred njima je ležalo Srce magije, osvetljeno Zorom dana.
Srce magije - ali i kapetan Ag, jašuči na aždaji koja bljuje vatru.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 3:10 pm




GLAVA ŠESTA


U Srcu magije




Da li je i ovo iluzija?”, Luka je odvažno upitao kapetana Aga. „Je li ovo samo još jedan od tvojih bednih mađioničarskih trikova?” Kapetan Ag je odgovorio nečim što je možda trebalo da bude smeh, ali je ispalo samo nekakvo keženje. ,,Bezbednost”, rekao je, „nije iluzija. Bezbednost je osnov svakog sveta. Avaj! Oni među nama koji rade u oblasti bezbednosti često su pogrešno shvaćeni, redovno su izloženi grdnjama i uvek ih zanemaruju upravo oni čiju bezbednost i dragocenosti mi čuvamo, pa ipak, mi se trudimo. Održavanje bezbednosti, mladi gnjavežu, jeste nezahvalan zadatak, obrati pažnju; a ipak, bezbednost mora da se održava. Ne, bezbednost nije varka. To je teret, a pao je na moja pleća. Srećom, ne radim sam; a odani plamenac”, tek tad je Luka ugledao majušni plamičak kako lebdi iznad Agovog ramena - „koji je pohitao, prevazilazeći sve prepreke i smetnje, da mi donese vest da su lopovi krenuli, junački plamenac kojeg vidimo ovde, taj plamenac nije plod prevare ili opsenarstva. Taj plamenac je dete vrline. Takođe ni ubilačka i strašna aždaja Džukela nije plod nekakvog opsenarskog trika - kao što ćete uskoro otkriti.”
Taj Ag je bio čovek pun malja i gneva; a pramenje boje kane izdizalo mu se sa glave nalik na besne narandžaste zmije. Takođe je imao i bradu slične boje, koja je štrčala na sve strane nalik na zrake nekakvog nakrivo nasađenog sunca, i obrve, svađalačke narandžaste čuperke koji su se izvijali naviše i napolje iznad para prodornih crnih očiju, a imao je kosu čak i u ušima, dugačke, krute, purpurne dlake koje su izvijale iz oba organa čula sluha. Ispod kragne Agove košulje provirivale su dlake crvene kao krv, isto kao i ispod manžetni njegovog gusarskog kaputa, pa je Luka zamislio čitavo kapetanovo telo isto tako obraslo, kao da je to telo nekakva farma na kojoj se samo malje gaje. Soraja, takođe crvenokosa, šapnula je Luki na desno uvo da bi zbog ove preterane obraslosti Velikog Gospodara Vatre svi riđokosi ljudi mogli izaći na loš glas.
Malje su zapravo bile pokazatelj količine Agovog gneva. Luka je to video po načinu na koji su se njihale, svaki put se tresući prema njemu kao pesnica. Zašto je bio tako ljut? Pa, bilo je tu ono sitno pitanje uništenja njegovog cirkusa usled Lukine kletve, to je bilo jasno; ali za taj cirkus se sad ispostavilo da je bio samo sporedna stvar, prosto mala igračka u Stvarnom svetu kojim se zabavljao čuvar kapije Srca magije, a, osim toga, ta kosa je morala rasti vrlo, vrlo dugo, tako da je kapetan Ag očito bio besan čitavog života, ili, ako je nekim slučajem besmrtan, onda je morao biti besan od samog početka vremena.
„Njegovo prvobitno ime je bilo Menetije”, šapnuo je Nikotata na Lukino levo uvo, ,,i nekada je bio Titan Gneva, sve dok Kralj Bogova nije izgubio strpljenje zbog njegove naprasitosti, pa ga je ubio munjom i bacio ga u podzemni svet. Kasnije mu je bilo dozvoljeno da se vrati i preuzme ovaj bedni posao - sada je samo običan vratar - i evo ga, u gorem raspoloženju nego ikada, žao mi je što moram da primetim.”
Sedam lešinara se rasporedilo u vazduhu iznad Aga i njegove aždaje, kao gosti na banketu koji čekaju posluženje. Ag je, ipak, ovog trenutka bio raspoložen za priču. ,,Na drugim mestima, kakav je Stvarni svet”, rekao je sa aždajinih leđa, zagledan u daljinu, zamišljenog lica kao da govori samom sebi, „užasna stvorenja koja se mogu sresti, kao jeti, ili Veliko Stopalo, ili Nepodnošljivo Neprijatno Dete, predstavljaju ono što bih ja nazvao čudovišta u prostoru. Tamo su, ali to je sve što jesu, nepromenljivi su, dakle uvek su isti. A ovde, gde vama uopšte nije mesto, naša čudovišta mogu da budu i čudovišta u vremenu: to jest, mogu da budu različita čudovišta, jedno za drugim. Džukela, ova ovde, zapravo se zove Džaldibadal, i ona je magijski kameleon: ume da bude pravi umetnik u brzim promenama, kada poželi, ali uglavnom je obična lenština. Pokaži im, Džukelo, hajde! Nema potrebe da žurimo sa prženjem ovog društva na aždajskoj vatri. Lešinari će moći da pričekaju na ručak.”
Aždaja-džukela - ili, tačnije rečeno, Džaldibadal promenljivica - na to je vrlo umorno, aždajski uzdahnula i potom počela da se menja, sa nekakvom čudovišnom nevoljkošću, prvo u ogromnu limenu krmaču, pa zatim redom u ogromnu, čupavu ženu-zver sa repom škorpije, čudovišnog aknamarina (stvorenje od ogledala, sa dijamantom koji mu štrči na vrhu glave), pa ogromnu majku-kornjaču i konačno, uz nešto vrlo nalik na nadurenu rezignaciju, ponovo u aždaju. „Čestitam, Džukelo”, rekao je sarkastično kapetan Ag, a crne oči su mu blistale od besa; čupava brada mu se širila oko lica nalik na crveni plamen nekakve zle šibice. „Odlična predstava. A sada, o, glupa zveri, nastavi dalje i sprži ove lopove žive, pre nego što izgubim strpljenje.”
,,Da su moje sestre sa mnom, da me oslobode od tvoje čini”, odvratila je Džukela, ,,ne bi ti bio tako hrabar, i brzo bismo te poslale nazad u pakao.”
,,Ko su njene sestre? I gde su?”, žurno je šapnuo Luka Nikotati: ali tog časa Džukela je zasula Argo vatrom i ceo svet se pretvorio u oganj. „Čudno je ovo sa gubljenjem života”, pomislio je Luka. „Očekivao bi čovek da nešto oseti, a eto ne oseća se ništa.” Onda je primetio da je brojač u gornjem levom uglu njegovog vidnog polja pokazivao broj manji za pedeset života. „Treba brže da razmišljam”, shvatio je, ,,ili će mi životi ponestati sad odmah.” Ponovo se stvorio na istom mestu kao i maločas, isto kao i Meda i Kuca. Žitelji Zemlje magije bili su nepovređeni, mada se Soraja glasno žalila. ,,Da sam htela da izgorim na suncu”, rekla je, „otišla bih da se sunčam. Uperi taj bacač plamena nekuda drugde, moliću lepo.”
Nikotata je zagledao svoj panama-šešir, koji je izgledao tek malo osmuđen. ,,To nije u redu”, gunđao je. „Stvarno volim ovaj šešir.” BLLLAAARRRTTT! Novi udar aždajske vatre, još pedeset života manje. „O, zaboga”, povikala je Soraja, ,,zar ne znaš da su leteći ćilimi vrlo osetljivi?” Slon-ptice su takođe bile veoma uznemirene. „Pamćenje je krhki cvet”, kukao je slon-patak. „Ne reaguje dobro na vrelinu.”
Situacija se ubrzano primicala vrhuncu panike. „Džukeline sestre”, tiho je rekao Nikotata, „zatočili su Alimi u blokove leda, skroz tamo u ledenoj zemlji Šmrcenhajmu, da bi Džukela slušala Agova naređenja.” BLLLAAARRRTTT! ,,To je sto pedeset života manje za tren, i ostaje mi još samo četiri stotine šezdeset pet”, pomislio je Luka kad se sastavio; a kada se osvrnuo, uvideo je da su Soraja i leteći ćilim potpuno nestali. „Napustila nas je”, pomislio je. „Što znači da smo gotovi.”
Baš tada je medved Kuca postavio Džaldibadal pitanje. ,,Da li si srećna?”, upitao je, a aždaja ga je iznenađeno pogledala.
„Kakvo ti je to pitanje?”, odvratila je, zaboravljajući da riga vatru. „Upravo radim na tome da te živog spalim, a ti želiš da me pitaš to? Šta te se tiče? Recimo da jesam srećna; da li bi ti bilo drago zbog mene? A ako nisam srećna, da li bi me žalio?”
,,Na primer”, bio je uporan medved Kuca, ,,da li imaš dovoljno da jedeš? Jer vidim da ti rebra štrče ispod krljušti.”
,,To nisu moja rebra”, odgovorila je Džukela, mada joj je izgleda bilo neprijatno. ,,To su verovatno kosti poslednjih ljudi koje sam pojela.”
„Znao sam”, rekao je medved Kuca. ,,On te izgladnjuje, baš kao što je izgladnjivao životinje u cirkusu. Mršava aždaja je još žalosniji prizor od mršavog slona.”
„Zašto traćiš vreme?”, proderao se Kapetan Ag sa Džukelinih leđa. „Hajde, nastavi i dokrajči ih.”
„Pobunili smo se protiv njega u Stvarnom svetu”, javio se pas Meda, ,,a on nam nije mogao ništa, i to je bio njegov kraj na tom mestu.”
„Sprži ih!”, drao se Kapetan Ag. „Ispeci ih, preprži ih, sažeži, spali! „Medveđe kobasice za večeru! Pseće krmenadle! Dečačke kolenice! Sprži ih, pa da jedemo!”
,,To je zbog mojih sestara”, rekla je Džukela psu Medi žalosnim glasom. „Dok god su zatočene, ja ne mogu ništa drugo sem da radim kako on traži.”
„Uvek imaš izbora”, rekao je medved Kuca.
„Osim toga”, javio se glas odnekud sa neba, ,,da li su možda ovo te sestre o kojima govoriš?”
Svi sa Arga su pogledali uvis; a tamo, visoko nad njima, bila je kraljica Soraja od Ota, na čarobnom ćilimu kralja Solomona, Rešamu, koji je postao dovoljno veliki da ponese tri ogromna, cvokotava čudovišta, tek oslobođena iz ledene tamnice, suviše smrznuta da bi letela, suviše bolesna da bi se pretvorila u nešto drugo, ali živa, i slobodna.
„Bahut-Saro! Badlo-Badlo! Gjara-Džin!”, povikala je Džaldibadal oduševljeno. Tri spasene promenljivice odgovorile su slabačkim, ali srećnim stenjanjem. Kapetan Ag počeo je da deluje prilično uspaničeno, tamo na Džukelinim leđima. ,,H-hajde da ostanemo lepo mirni”, rekao je, blago zamuckujući. „Hajde da se setimo da ja samo ispunjavam naređenja, da su zapravo Alimi, čuvari vatre, stavili na led ove tri izuzetne dame, i naredili mi da radim sa tobom, Džukelo, kako bih čuvao kapiju ka Srcu. Hajde da se razumemo da je bezbednost težak zadatak, da zahteva teške odluke, i da se stoga može desiti da neke nedužne osobe pate radi zajedničkog dobra. Džukelo, ti to možeš da razumeš, zar ne?”
„Samo prijatelji smeju da me zovu Džukela”, rekla je Džukela i jednim spretnim migoljenjem stresla kapetana Aga sa svojih leđa. Završio je, uz glasan tresak, tačno ispod njenog zadimljenog nosa. ,,A ti mi nisi prijatelj”, nastavila je, „dakle, zvaćeš me Džaldibadal. I žao mi je što moram da kažem: ne, ne mogu da razumem.”
Kapetan Ag je ustao da se suoči sa svojom sudbinom. Izgledao je kao veoma jadan gusar, sav dlakav, ali bez vatre. „Imaš li neke poslednje reči?”, upitala ga je ljubazno Džaldibadal. Kapetan Ag joj je zapretio pesnicom. „Vratiću se!”, urliknuo je.
Džaldibadal je odmahnula glavom. ,,Ne”, rekla je. ,,Bojim se da nećeš.” Onda je sunula ogroman plamen koji se obmotao oko Kapetana Aga, a kada je plamen nestao, nije bilo ni kapetana - ostala je samo hrpica pepela koji je nekako izgledao ljutit.
,,Doduše”, dodala je ona kada je Ag bio, kako da kažem, zgasnuo, a njegova lešinarska pratnja je odletela u neko daleko nebo, da ih više nikad niko ne vidi, „postoje Moći u Srcu koje bi mogle da ga vrate u život, ako požele. Ali on ovde nema mnogo prijatelja, i mislim da je verovatno iskoristio svoju poslednju šansu.” Snažno je dunula na hrpicu pepela koja joj je ležala pod nosom, i pepeo se rasuo na sve četiri strane sveta. ,, A sad, mladi gospodine”, rekla je, gledajući pravo u Luku, ,,i ako mogu da kažem, gospodine Medo i gospodine Kuco, kako mogu da vam pomognem?”
Njene sestre su na letećem ćilimu lepršale krilima, okušavajući ih, i ustanovile su, na svoje veliko zadovoljstvo, da ponovo mogu da lete. „I mi ćemo vam pomoći”, rekla je Badlo-Badlo promenljivica, a Bahut-Sara i Gjara-Džin su klimale glavom u znak saglasnosti. Neslutana Soraja je oduševljeno pljesnula rukama. „Sad je već bolje”, radovala se. „Sada imamo vojsku!”
U opštem uzbuđenju niko nije primetio malog gorućeg plamenca kako se udaljava od njih što je brže mogao, leteći nazad duboko u Srce magije, hitajući brzo kao šumski požar pod povoljnim vetrom.

Luka je pomislio da se Nikotata ponaša prilično čudno. Sav se uzvrpoljio, neprekidno grebući oprljenu ivicu svog panama-šešira. Izgledao je nervozan, koračao je tamo-amo, trljao ruke i govorio samo jednosložne reči, ako je išta i govorio. Ponekad je izgledao skoro proziran, a ponekad skoro čvrst, tako da je bilo jasno da se Rašid Halifa kod kuće u Kahaniju bori za život i zdravlje, a možda je ta borba loše delovala na Nikotatino raspoloženje. Ipak, Luka je gajio i druge sumnje. Možda mu Nikotata samo udovoljava, poigrava se njime svoje zabave radi. Ko zna kakav naopaki smisao za humor može imati takvo stvorenje? Možda nije očekivao da će Luka stići čak dovde, i možda mu se nije dopadala činjenica da sad lete ka Vatri života. Možda nije bio iskren, možda zapravo ne želi da ovaj pohod doživi uspeh. Njega treba pažljivo motriti, zaključio je Luka, za slučaj da pokuša da ih sabotira u poslednji čas. Nikotata je izgledao, hodao i pričao isto kao Šah Bla-Blah, ali to ga nije činilo Lukinim ocem. Možda su Meda i Kuca u pravu: Nikotati ne treba nimalo verovati. Ili se možda u njemu odvija bura, možda je njegova rašidastost koju je preuzeo krenula da se raspravlja protiv smrtobića koje ju je preuzelo. Možda je umiranje uvek takvo: rasprava između života i smrti.
„Ko će pobediti u toj raspravi, biće važno možda sledećeg dana”, pomislio je Luka. ,,U ovom trenutku bitno je da prestanem da mislim o njemu kao o mom tati.”
Sorajin leteći ćilim ponovo je bio u vazduhu, posle kratkog sletanja radi ukrcavanja putnika, i Arga, naravno. Jaldi, Sara, Badlo i Džin, četiri promenljivice, sada u obličju aždaja, letele su u čvrstoj formaciji oko Rešama, po jedna sa svake od četiri strane, štiteći ih od svakog mogućeg napada. Luka je pogledao dole i ugledao Reku vremena kako teče iz dalekog i nevidljivog Jezera mudrosti u Srcu srca (što je još bilo suviše daleko da bi se moglo videti) - reku kako se uliva, a potom i izvire iz ogromnog kruga Kružnog mora, na čijem dnu, znao je, spava divovski crv repogriz, koji se smestio duž celog oboda Kruga samo da bi njegova glava mogla da gricka sopstveni rep. Izvan Kruga, a u tom času tačno ispod letećeg ćilima, bile su ogromne teritorije Bezveznih bogova - bogova u koje niko više ne veruje, osim kao u priče koje ljudi ponekad vole da pričaju.
„Oni više nemaju nikakve moći u Stvarnom svetu”, govorio je Rašid Halifa, sedeći u svojoj omiljenoj razglavljenoj fotelji, sa Lukom koji mu se smestio u krilu, ,,i zato su svi tamo, u Srcu magije, drevni bogovi Severa, grčki i rimski bogovi, južnoamerički bogovi, bogovi Sumera i Egipta iz pradavnih vremena. Provode vreme, sve svoje beskonačno, bezvremensko vreme, pretvarajući se da su još uvek božanstva, igrajući sve svoje stare igre, vodeći svoje drevne ratove ponovo i ponovo, pokušavajući da zaborave da danas više niko ne mari za njih, da im čak ni imena ne pamte više.”
„To je baš tužno”, rekao je Luka ocu. „Iskreno, to Srce magije veoma mi liči na starački dom za islužene superheroje.” „Nemoj da te čuju da to kažeš”, odgovorio je Rašid Halifa, ,,jer oni i dalje svi izgledaju veličanstveno i mladalački i blistavo i, pa, savršeno. Biti božanstvo, pa čak i bivše božanstvo, ima svoje prednosti. A unutar Sveta magije oni i dalje mogu da koriste svoje supermoći. Samo u Stvarnom svetu njihove munje i čarolije više nemaju nikakvo dejstvo.”
„Mora da im je strašno”, primetio je Luka, ,,što su tako dugo bili poštovani i obožavani, a onda su prosto odbačeni, kao prošlogodišnja demodirana odeća.”
„Naročito za astečka božanstva iz Meksika”, složio se Rašid, upotrebivši svoj najstrašniji glas. „Jer oni su navikli da primaju ljudske žrtve; živim ljudima bi presekli grlo i njihova krv je tekla u kamene pehare bogova. Sada više nema krvi da je rashodovani bogovi piju. Jesi li čuo za vampire? Većina njih su zapravo krvožedni, dugozubi, nemrtvi astečki bogovi. Huicilopočtli! Tecatlipoka! Tlahuicvalpantecuhtli! Makuilkoskakuauhtli! Ictlakolijuhkvi-Iskimili...”
„Stani, stani”, molio je Luka. „Nikakvo čudo što su ljudi prestali da ih obožavaju. Niko ne može da izgovori ta imena.” ,,A možda zato što su se svi tako ružno ponašali”, rekao je Rašid.
To je privuklo pažnju Luki. Bilo je stvarno čudno zamisliti bogove da se ružno ponašaju. Zar bogovi ne bi trebalo da predstavljaju uzor ljudima čiji su? ,,Ne u stara vremena”, rekao je Rašid. ,,Ti stari, a sada nezaposleni bogovi obično su se ponašali jednako ružno kao ljudi, ili čak i mnogo gore, jer, pošto su bogovi, mogli su da se ružno ponašaju u mnogo većim razmerama. Bili su sebični, prosti, nametljivi, uobraženi, kvarni, grubi, zavidljivi, požudni, pohlepni, halapljivi, lenji, nepošteni, prevaranti i glupi, i sve to maksimalno umnoženo, jer su imali supermoći. Kad su bili halapljivi, mogli su da progutaju čitav grad, a kad su bili besni, mogli su da potope svet. Kad bi se petljali u ljudske živote, slamali su ljudima srce, krali im žene i započinjali ratove. Kad su bili lenji, spavali bi po hiljadu godina, a kad bi sprovodili prevare, ljudi su patili i umirali zbog toga. Ponekad bi neki bog čak i ubio nekog drugog boga, jer je znao njegovu slabu tačku i tu bi ga napao, onako kako vuk uvek hvata plen za grlo.”
„Možda je onda i dobro što su nestali”, rekao je Luka, ,,ali Svet magije mora da je stvarno neobično mesto zbog njih.” „Nema neobičnijeg mesta u celoj vaseljeni”, složio se Rašid.
„ A šta je sa bogovima u koje ljudi i dalje veruju?”, zamalo je Luku. ,,Da li i oni žive u Srcu magije?”
„O, zaboga, ne, nikako! Oni su još ovde, sa nama.” Sećanje na Rašida je izbledelo, a Luka se ponovo našao na ćilimu koji je leteo nad fantastičnim predelima prošaranim slomljenim stubovima i kipovima, sa stvorenjima iz legendi i bajki koja su hodala, trčala i letela na sve strane. Tamo -gle! - bile su dve ogromne noge bez trupa, poslednji ostaci Ozimandijasa, kralja kraljeva. Ovamo, gegajući se ka njima, bila je ogromna čupava zver, nalik na mušku sfingu sa pegama, zapravo čovek sa telom hijene i istim takvim jezivim smehom, koji je uništavao svaku kuću i hram, brdo i drvo na koji bi naišao, i to samo silom svog divljeg, rušilačkog smeha. A ovamo - da, tamo, tamo! - bila je i sama Sfinga! Da, to je sigurno ona! Lav sa ženskom glavom! Gle kako zaustavlja prolaznike i zahteva da razgovara sa njima... „Baš šteta”, rekla je Soraja. „Svakom postavlja istu staru zagonetku i niko se ni ne trudi da odgovori, jer svi odavno znaju odgovor. Stvarno bi morala da smisli novu tačku.”
Ispod njih je prošlo ogromno jaje na dugačkim nogama boje žumanceta. Potom je proleteo krilati jednorog. Zatim se pojavilo neobično trodelno biće - krokodil, lav i nilski konj - na putu prema Kružnom moru. Prizor omanjeg boga u obliku psa veoma je uzbudio Medu. ,,To je Solotl”, upozorila ga je Soraja. „Drži se podalje od njega. On je bog zle sreće.” Pas Meda se sav razočarao. „Zašto bi zla sreća bila pas?”, požalio se. ,,U Stvarnom svetu, veran pas je velika sreća za svog vlasnika. Nikakvo čudo što su ovog boga zle sreće odbacili.”
Luka je primetio da je Srce magije prilično zapušteno. Egipatske piramide su se krunile, a u nordijskom delu ogromno jasenovo drvo ležalo je na boku, sa ogromnim korenjem uperenim u nebo. A ako su one livade malo dalje stvarno Jelisejska polja, na kojima večno žive duhovi velikih heroja, zašto je trava tako žuta? „Ova mesta su u vrlo lošem stanju”, rekao je Luka, a Soraja je tužno klimnula glavom. „Magija nestaje iz svemira”, rekla je. „Više nismo potrebni, ili barem vi svi tako mislite, sad kad imate svoju visoku rezoluciju i mala očekivanja. Jednog lepog dana ćete se probuditi, a nas više neće biti, i onda ćete videti kako izgleda živeti bez ikakvog pojma o magiji. Ali vreme ide dalje, i mi tu ne možemo da učinimo ništa. Da li bi voleo”, nastavila je, razvedrivši se, ,,da vidiš Borbu lepotica? Verujem da je ovo pravo doba dana.”
Ćilim je počeo da se spušta prema velikoj hali, na kojoj se umesto krova nalazilo sedam zlatnih kupola u obliku glavice luka; blistale su pod jutarnjim suncem. „Zar ne bi trebalo da se klonimo svih tih bogova i boginja?”, pobunio se Luka. „Sigurno ne treba da nas vide, niti da znaju da smo ovde. Mi smo ipak lopovi, zar ne?”
,,Ni ne mogu da te vide”, odgovorila je Soraja. „ Ako si iz Stvarnog sveta, oni uopšte ne mogu da te primete. Ti za njih ne postojiš, isto kao što oni više ne postoje za tebe. Možeš da priđeš bilo kojoj grupi bogova i boginja, i da kažeš ’bu’ i da ih štipaš za nosove, a oni će se ponašati kao da se ništa ne dešava, ili kao da ih možda gnjavi neka muva. A što se tiče osoba iz okoline, kao što sam ja, oni za nas uopšte ne mare. Mi nismo deo njihove priče, dakle smatraju da se mi ni ne računamo. Što je vrlo glupo od njih, ali eto takvi su.”
„Onda je ovo neka vrsta avetinjskog grada”, pomislio je Luka, ,,a ti navodno svemoćni bogovi su više nalik na mesečare, ili odjek onoga što su nekada bili. Ovo je kao zabavni park sa temom mitologije - recimo Bogopark - samo što nema posetilaca, osim nas, a i mi smo došli da otmemo komadić njihove najdragocenije imovine.” Potom se obratio Soraji. „Ali, ako oni ne mogu da nas vide, onda će biti lako da ukrademo Vatru života! A u tom slučaju, zar ne bi trebalo prosto da pohitamo i učinimo to?”
,,U Srcu srca, što će reći unutar Kružnog mora, gde je Jezero mudrosti okupano Večnom zorom”, odvratila je Soraja, „stvari su potpuno drugačije. Tamo nema ovih kretenskih bogova-mesečara. Tamo je Zemlja Alima - Tri Jo - koji čuvaju čitavo vreme. Oni su vrhovni čuvari vatre, i njima ništa ne može promaći.”
„Kako to misliš, tri Jo?”
„Jo-Hua, Jo-Haj i Jo-Ajga”, odgovorila je Soraja, sada šapatom. „Što Je Bilo, Što Jeste, i Što Će Biti. Prošlost, Sadašnjost i Budućnost. Posednici sveg znanja. Alimi: Trojstvo vremena.”
Zlatne glavice luka sada su bile tačno ispod njih, ali Luka je mislio samo na Vatru života. ,,Pa kako ćemo onda proći pored ta tri Jo?”, upitao je šapatom Soraju, koja je samo raširila ruke, slegnula ramenima i žalosno se nasmešila. „Znao si od samog početka”, rekla je, ,,da to niko nikada nije učinio. Ali postoji neko ko se obično šunja ovuda, neko ko bi mogao da nam pomogne. Obično se drži neupadljivo, ali ovo je najbolje mesto gde ga možemo naći. Voli da gleda Borbu lepotica.”
Spustila je leteći ćilim iza prostranog gustiša rododendrona, koji su bili dovoljno visoki da prikriju i Argo. „Vrlo malo magijskih bića se ikada približava rododendronima”, rekla je Luki, ,,jer veruju da je ta biljka otrovna. Da u okolini ima jetija, oni bi ga proždrali, naravno, ali ovo nije zemlja strašnih snežnih ljudi, pa će Argo biti bezbedan neko vreme.” Potom je smotala ćilim, stavila ga u džep i krenula ka hali sa glavicama luka na krovu. Četiri promenljivice su se pretvorile u limene krmače, pa su, uz dosta lupnjave, kaskale kraj Soraje, Nikotate, Luke, ptica pamtilica, psa Mede i medveda Kuce; svi su išli ka hali odakle su se čuli glasni, ljutiti zvukovi: zvuci zaraćenih boginja.
,,To je zapravo prilično idiotski”, rekla je Soraja. „Bore se oko toga koja od njih je najlepša, kao da je to bitno. Hiljadama godina su im laskali i ugađali im, smrtnici i besmrtnici su im žrtvovali živote, i sad ne možeš ni zamisliti šta sve zamišljaju da imaju pravo. Za njih sve mora da bude najbolje, a ako slučajno to pripada nekome drugom, pa šta? Sigurne su da one to zaslužuju više od pravog vlasnika, bilo da je to neki dragulj, ili palata, ili muškarac. Ali sad su se našle na otpadu, i njihova lepota više ne pokreće ratne brodove i ne tera muškarce da umiru od ljubavi, i zato nemaju ništa drugo da rade sem da se bore jedne protiv drugih oko šuplje krune, titule koja ne znači ništa: najlepša od svih.”
„ Ali, to si ti - ti si najlepša od svih”, poželeo je Luka da joj kaže. „Vidi kako ti se crvena kosa vijori na vetru, i kako su ti savršene oči, i lice, i dopada mi se čak i kada vređaš ljude, i ne sviđa mi se kada zvučiš tužno.” Nažalost, bio je suviše stidljiv da bi išta od toga rekao naglas, a onda se začulo gromoglasno navijanje, i postajalo je sve glasnije i glasnije, tako da ona ionako ne bi mogla da ga čuje.
Publika u sali sastojala se od mešavine najfantastičnijih bića iz bajki i legendi; još pre samo par dana to bi potpuno zaprepastilo Luku, ali sad je već znao šta može da očekuje. „O, gle, tamo su fauni - rogati, sa kozjim ušima i nogama - i kentauri koji ponosno topću kopitama”, pomislio je, i iznenadio se koliko je malo iznenađenja počeo da oseća u Svetu magije. ,,I krilati ljudi... Da li su to anđeli? Anđeli gledaju žene kako se tuku? To mi nekako ne zvuči ispravno. Verovatno su i svi ovi ostali navijači pripadnici nižih nivoa raznih božanskih grupa, možda su sluge, ili deca, ili ljubimci bogova, i došli su da provedu prijatno prepodne.”
Baš tada je iz okršaja izbačena prva boginja. Letela je kroz vazduh tumbajući se, tačno iznad Lukine glave, vrišteći od besa, pretvarajući se iz belo napuderisane lepotice nalik na gejšu u grozomorno zubato čudo, a potom ponovo u gejšu. Tresnula je pravo kroz (srećom otvorena) vrata sale za borbu i nestala. „Izgleda da je to bila japanska rasecu, Kiši-modžin”, rekao je Nikotata, držeći se kao veliki stručnjak za borbe boginja. (Raspoloženje mu se očito popravilo zbog dolaska ovamo.) „Rasecu je više demon nego boginja, što si mogao videti po njenim preobražajima. Ovo društvo je daleko iznad njenog nivoa, reklo bi se; sasvim je logično da je ona prva izbačena iz borbe.”
Kišimodžin je izašla iz sale, ali Luka je i dalje čuo njene piskave kletve. Neka vam se glave raspadnu na po sedam kriški, kao cvet bosiljka! „Takozvana Arjaka kletva”, objasnio je Nikotata Luki. „Užasna u Stvarnom svetu, ali bedno nedelotvorna protiv ovih veličanstvenih dama.”
Luka nije video baš mnogo od borbe, ali nije želeo da zamoli bilo koga iz društva da ga podigne. Iznad glava publike video je bačene munje i glasne eksplozije kako za trenutak osvetljavaju arenu za borbu. Video je ogromne oblake leptira i jata ptica, očito takođe međusobno zaraćene. „Ima i jedna manja prateća borba, između Milite, boginje meseca drevnih Sumera, i astečke vampirske kraljice Sočikecal”, objavio je Nikotata. ,,Ne dopada im se što imaju istovetnu svitu od leptirova i ptica - svaka boginja lepote uvek želi da bude jedinstvena! - pa obično odmah na početku navale jedna na drugu, kao i njihovi krilati prijatelji. Obično udese jedna drugu i pritom lepo oslobode prostor velikim curama.”
Rimska boginja ljubavi, Venera, eliminisana je prilično rano; isteturala se iz sale, pričvršćujući u hodu otkinute ruke. „Rimljani su na prilično maloj ceni ovde, u Srcu magije!”, vikao je Nikotata kroz galamu. ,,Za početak, oni su beskućnici. Njihovi sledbenici nikad im nisu izmislili nešto nalik na Olimp ili Valhalu, pa zato lutaju naokolo i izgledaju, iskreno rečeno, kao skitnice. Osim toga, svi znaju da su oni samo imitacija grčkih bogova, a ko bi želeo da gleda drugo-razrednu kopiju kada može da vidi originale, i to besplatno?”
Luka je odvratio, vičući, da nije znao kako postoji hijerarhija bogova. ,,Ko je onda vrhovni?”, vikao je. „Koja gomila bivših bogova je glavna?” „Reći ću ti koji su najnaduveniji”, vikao je Nikotata. „Egipćani, naravno. A u ovim bitkama njihova devojka, Hator, često pobeđuje.”
Ipak, ovom prilikom poslednja je na bojnom polju ostala kiparska Grkinja, Afrodita. Pošto su vavilonska Ištar i Freja, kraljica Valkira, onesvestile jedna drugu u ringu za rvanje u blatu, opšti favorit po kladionicama, kravooka Hator - promenljivog oblika kao Jaldi i njene sestre, samo daleko moćnija, sposobna da se pretvori i u oblak ili stenu - napravila je grešku i za trenutak se pretvorila u maslinovo drvo, što je omogućio Afroditi da je poseče. Tako je na kraju bitke Afrodita mogla da priđe velikom ogledalu, koje je predstavljalo vrhovnog sudiju lepote, i da postavi čuveno pitanje „Ogledalo, ogledalce moje”, i tako dalje; Afrodita je, prema tome, dobila i tradicionalni odgovor ,,Ti si najlepša”, kako joj i pripada. ,,No, dobro”, rekao je Nikotata. „Ovo je dobra vežba, a sutra će sve krenuti iz početka. Ovde ionako nemaju šta drugo da rade. Ne mogu da ostanu kod kuće i gledaju televiziju, ili da idu u teretanu.”
Pobednica, Afrodita, prolazila je kroz publiku, mašući im ljupko, mada pomalo kruto. Kad se našla na par metara od Luke, primetio je da su joj oči nekako čudno staklaste, uperene u beskraj. „Nikakvo čudo što ne može da vidi nikoga stvarnog\ pomislio je. „Ona vidi samo sebe.”
Osvrnuo se tražeći Soraju, ali ova je nestala. „Sigurno joj je dosadilo”, rekao je Nikotata. „Naći ćemo je napolju.” Dok su izlazili iz sale za bitke, pokazao mu je još nekoliko zanimljivih osoba u publici. Humbaba iz Asirije bio je golišav div prekriven krljuštima, sa rogovima i račvastim jezikom. ,,A takav mu je i đoka”, oduševljeno je primetio Luka. ,,To je vrlo zanimljivo, đoka-zmija, to još nikad nisam video.” A malo iza tog prizora bila je grupa Borameza iz srednje Azije, koji su izgledali kao jagnjad, osim što su umesto nogu imali dva različita para nekakvog dugačkog korenja, najviše nalik na peršun i slatki krompir. „Jagnjeći kotleti sa povrćem”, pomislio je Luka. „Njam! Ova stvorenja bi bila odličan i kompletan ručak.” Potom je video nekoliko troglavih trolova i vrlo mnogo razočaranih valkira, koje su se nadale da će njihova Freja uspeti da pobedi. ,,Nii-je vaa-žno”, govorile u jedna drugoj onim pevljivim, flegmatičnim, dobrodušnim nordijskim akcentom. „Sutra je druu-gi dan.”

Soraja ih je čekala kod rododendrona i delovala je vrlo nedužno, što je bilo toliko neobično za nju da je Luka smesta posumnjao da je nešto smislila. „Šta se dešava?”, počeo je, ali je odmah promenio taktiku. „Nije važno”, nastavio je. „Gubimo vreme. Hajdemo dalje, dobro?”
„Nekad davno”, sanjalački je rekla Soraja, „živelo je indijansko pleme po imenu Karaoke. Nisu imali vatru, pa su bili žalosni i promrzli i nikad nisu pevali.”
„Ovo nije trenutak za pričanje bajki”, pobunio se Luka, ali Soraja je ipak nastavila. „Vatru je stvorilo bogoliko biće po imenu Ekoarak”, rekla je istim onim sanjalačkim, melodičnim glasom, za koji je Luka morao priznati da je stvarno divan, potpuno isti kao glas njegove majke, i zato mu je veoma prijalo da sluša. „Ali on je sakrio vatru u muzičku kutiju i dao ju je na čuvanje dvema matorim vešticama, sa uputstvom da ni po koju cenu ne smeju da je daju Karaokama...”
„Nadam se da u toj priči postoji i nešto bitno”, upao je Luka, pomalo grubo, ali Neslutana se samo nasmešila, jer ona je kao Otovac svakako bila navikla na takve stvari.
„Kojot je odlučio da ukrade vatru”, rekla je. Na to se pas Meda zainteresovao. „Ovo je priča o junačkom prerijskom psu?”, upitao je pun nade. Soraja kao da ga nije ni čula. „Ubedio je Lava, Velikog Medveda, Malog Medveda, Vuka, Vevericu i Žabu da mu pomognu. Rasporedili su se između veštičjeg šatora i sela Karaoka i čekali su. Kojot je rekao jednom Karaoke Indijancu da dođe do veštica i napadne njihov šator. Kad je to učinio, one su izašle sa metlama i potrčale za njim da ga oteraju. Kojot je utrčao unutra, otvorio njuškom kutiju, ukrao upaljeni ugarak i potrčao. Kad su veštice videle kojota kako beži sa vatrom, manule su se Indijanca i potrčale za Kojotom. Kojot je trčao kao vetar, a kada se umorio predao je zapaljeno drvo Lavu, koji je trčao sve do Velikog Medveda, a ovaj je trčao do Malog Medveda, i tako dalje. Na kraju je Žaba progutala vatru i zaronila u reku, gde veštice nisu mogla da je jure, a onda je iskočila na drugu obalu reke i ispljunula vatru na suvo drvo u selu Karaoka i vatra je zapucketala i planula, a plamen se podigao visoko do neba, i svi su se radovali. Ubrzo potom vratio se i onaj Indijanac, koji je ušao u veštičji šator (dok su one jurile Kojota) i ukrao čitavu muzičku kutiju, pa je posle toga u selu Karaoka bilo toplo i svi su stalno pevali, jer magična muzička kutija nikada nije prestajala da svira birane popularne pesme.”
„Do-o-o-o-bro”, rekao je Luka sumnjičavo. „To jeste lepa priča, ali...”
Iza grmlja rododendrona pojavio se Kojot, sav divlji i zapadni, i spreman za sve vrste nevolja. Buenas dijas, mali, rekao je, onako mangupski. Neko koga znam, to jest Neslutana, kaže da bi ti možda dobro došla mala pomoć. Ako mene pitaš, rekao bih da ti treba sva pomoć koju možeš da dobiješ. Pritom se samouvereno nasmejao. Evo kako ćemo, vatrokradico. Niko ti nema više iskustva u vatrokrađi od mene, osim možda jedne osobe - mnogo velika osoba - ali posle onog što mu se desilo poslednji put, on nešto i nije na raspolaganju. Ne bi da pomaže. Kandaje izgubio petlju.
„Šta se desilo?”, upitao je Luka, mada zapravo nije želeo da zna.
Uhvaćen, odgovorio je Kojot mirno. Celog su ga, onolikog, prikucali za stenu. Si, senjor. Razapeli su ga tamo i ostavili. I još su poslali orla da mu kljuca jetru svaki dan, a jetra se preko noći oporavljala, znaš kako je, original magija, pa je orao mogao da dolazi i jede je dalje, i tako do u beskraj. Hoćeš dalje?
,,Ne, hvala”, rekao je Luka. Pomislio je, ne po prvi put, da se našao u situaciji daleko, daleko iznad njegovih sposobnosti. Ipak, potrudio se da mu glas zvuči što odvažnije. „Osim toga”, nastavio je, „nešto mi tu čudno miriše, pravo da ti kažem. Do sada su mi svi uporno govorili da vatra nije nijednom ukradena, u čitavoj istoriji Sveta magije. Sad mi kažeš da si je ti, Kojot, ukrao, i da ju je ukrao i taj tip iz davnine, je li tako? Pa šta je onda tačno? Da li su me svi lagali sve vreme, i možda je zapravo lakše ukrasti vatru nego što je iko spreman da prizna?”
Na to mu je odgovorila Soraja. „Trebalo je da ti bolje objasnimo. Nikotata je to morao da uradi na samom početku, a verovatno i ja. Imaš pravo što si uvređen. Dakle, evo ti istine. Svet magije je imao mnogo različitih oblika u raznim vremenima i na raznim mestima, pa je imao i mnogo imena. Menjao je lokaciju, geografiju i zakone, kako se istorija Stvarnog sveta odvijala kroz vekove. Na nekoliko takvih mesta i u nekoliko prilika, vatrokradice su uspevale da se dokopaju vatre bogova. No, niko nije uspeo otkako je Srce magije dobilo sadašnji oblik, na ovom mestu, u ovom vremenu, ovde i sada. To ti je istina. Alimi su oduvek bili tu - uostalom, ne može se pobeći od Prošlosti, Sadašnjosti i Budućnosti, zar ne? - ali odavno su prepustili upravljanje bogovima odgovarajućeg doba, istim onim bivšim bogovima koje vidiš ovde, neuspešnim božanstvima koja se nisu uvek baš proslavila u tome. Sada su Alimi lično preuzeli kontrolu. Sve je preuređeno. Tri Jo znaju sve. Jo-Hua zna čak i najsitnije detalje iz Prošlosti, Jo-Haj može da vidi i najsitnije događaje u Sadašnjosti, a Jo-Ajga može da predvidi Budućnost. Niko nije uspeo da ukrade vatru otkako su oni preuzeli stvar.”
,,Oh”, rekao je Luka, odjednom užasno obeshrabren, jer pomisao da su Nikotata i Soraja i svi ostali krili od njega postojanje uspešnih vatrokradica bila ga je prilično osokolila. Ako je Kojot uspeo, mislio je, onda mogu i ja. Ali taj kratkotrajni nalet optimizma ispario je i nestao čim je Soraja objasnila kako stoje stvari. Sad se ponovo obratio Kojotu. „Kakvu pomoć si imao na umu?”, upitao je smerno.
Ova prekrasna dama ovde, ona ti se stavila na raspolaganje, a ja sam joj odavno dužan neke usluge zbog ukazane ljubaznosti, rekao je Kojot, žvaćući nešto. Ona kaže da bih mogao da vas provedem kroz Unutrašnju zemlju, i možda ću to i uraditi. Kaže da će vam možda trebati neko da napravi carrera de distraccion. To ti je skretanje pažnje. Kaže da bi trebalo da pokušam da okupim staro društvo i da malo skrenemo pažnju neprijatelju dok ti pokušavaš svoj suludi pohod. Hoće da privučem pažnju Tri Jo, da te ne primete dok budeš sticao slavu.
A onda je Soraja rekla nešto što je Luki uništilo i poslednje zrnce nade. ,,Ja ne mogu da te vodim unutra”, rekla je. ,,U zemlju Alima. Ako vide leteći ćilim kralja Solomona Mudrog da ulazi u njihov prostor i ako postanu svesni njega”, pokazala je bradom Nikotatu, uz prezriv izraz lica, ,,a, veruj mi, biće ga svesni, onda se igra istog časa završava; nanjušiće nevolju i udariće na nas svime što imaju, a ja nisam dovoljno jaka da se dugo borim protiv toga. Zato sam htela da nađem Kojota. Želim da imaš plan.”
,,Ja idem sa tobom”, smesta je rekao pas Meda.
,,I ja”, kazao je medved Kuca, gunđavim glasom starijeg brata. „Neko mora da pazi na tebe.”
Ptice pamtilice su se premeštale s noge na nogu. ,,To nije baš za nas, ta krađa vatre”, rekla je slon-patka. ,,Mi samo pamtimo stvari, ništa drugo. Mi smo samo pamtilice.” A slon-patak je dodao: „Tebe ćemo uvek pamtiti.” To je zbog nečega zvučalo pogrešno.
Slon-patka ga je ljutito pogledala. „Hteo je da kaže”, rekla je, munuvši svog sadruga, ,,da ćemo biti ovde, sa kraljicom Sorajom, i čekaćemo te da se vratiš.”
Slon-patak se nakašljao. „Očito”, rekao je. „Pogrešno sam se izrazio. Očito čemo te čekati. Očito, to sam zapravo hteo da kažem.”
Nikotata je čučnuo kako bi mogao da pogleda Luku u oči. „Ona ima pravo”, kazao je, i pritom užasno povredio Luku, jer je upotrebio najozbiljniji, pun ljubavi, glas Rašida Halife. ,,Ne mogu da idem sa tobom. Nikako.”
„Eto šta je još trebalo da mi kažete pre ovoga”, ljutito je rekao Luka. „Oboje. Kako da postignem ovo bez vas dvoje?”
„Još uvek imaš nas”, javila se Džaldibadal promenljivica. Džukeline sestre su se sada već potpuno oporavile od ledenog zatvora, pa su žustro klimale glavom; pritom su im svinjske uši udarale po temenu i proizvodile glasno tandrkanje. ,,Mi smo stvorovi iz Srca”, rekla je Badlo-Badlo - ili je Luka barem mislio da je to Badlo, ali s obzirom na njihovu promenljivost, bilo je teško pratiti koja je koja od četiri sestre. „Tako je”, dodala je, možda, Bahut-Sara. „Tri Jo neće sumnjati u nas.”
„Hvala vam”, iskreno je rekao Luka, „ ali možda bi bilo bolje da se ponovo pretvorite u aždaje? Aždaje su možda korisnije od metalnih svinja, ako budemo napadnuti.” Četvorostruki preobražaj je brzo bio okončan, a Luki je laknulo kad je video da su aždaje različite boje, tako da je mogao da zapamti koja je koja: Džukela (Džaldi) bila je crvena, Badlo zelena, Sara plava, a Gjara-Džin, promenljivica sa jedanaest mogućih transformacija, najveća od sve četiri, bila je zlatna.
„Dakle, to je rešeno”, rekao je Luka. „Meda, Kuca, Džaldi, Sara, Badlo, Džin i ja. Nas sedmoro krećemo u Srce Srca.” „Zovi me Džukela”, rekla je Džukela. „Sad smo prijatelji. Nikad nisam volela svoje pravo ime.”
Kojot je ispljunuo ostatak svoje večere i nakašljao se. Da nisi zaboravio nešto, klinjo? Ili nameravaš da me uvrediš odbijanjem moje ponude pred svedocima, iako je bila data u duhu prijateljstva i najboljih namera? I uprkos tvom neznanju i mojoj konkretnoj stručnosti?
Luka nije bio siguran kako da odgovori. Ovaj Kojot je bio Sorajin prijatelj, i to je značilo da se u njega može imati poverenja, ali da li im je stvarno neophodan? Možda je najbolja taktika da se ušunjaju unutra ne privlačeći ničim pažnju Alima, ni u kom pravcu, čak ni u pogrešnom?
„Reci mi nešto”, rekao je, okrenuvši se ka Nikotati, koji mu se sve manje i manje dopadao. „Koliko još nivoa ima do kraja? Imam taj jednocifreni brojač, tu gore desno, i sad pokazuje sedam...”
„Sedam je odlično”, žurno je rekao Nikotata. „Sedam je stvarno sjajno. Ali nećeš preći nivo osam ako ne uspeš da ukradeš Vatru života.”
„Što, da razjasnim, nikad nije bilo učinjeno - barem ne u sadašnjem obliku Sveta magije”, prekinuo ga je Luka ljutito. ,,Ne prema pravilima igre koja su trenutno na snazi.”
„ A nivo devet je najduži i najteži od svih”, dodao je Nikotata. ,,U njemu treba da se vratiš skroz do početka i preskočiš u Stvarni svet, a da ne budeš uhvaćen. E da, a juriće te čitav Svet magije. To ti je nivo devet.”
„Divno. Baš ti hvala”, uzdahnuo je Luka.
„Nema na čemu”, odvratio je Nikotata hladnim, grubim glasom. „Kao da se sećam da je ovo bila tvoja ideja. Tačno se sećam da si rekao ’ldemo’. Ili možda grešim?” Luka je znao da to sigurno ne govori njegov otac. Govorilo je stvorenje koje je pokušavalo da otme život njegovom ocu. Luka je podozrevao, sad još više nego ranije, da je čitava ova avantura Nikotati bila samo način da ubije vreme dok čeka da obavi svoj pravi posao. To je bila samo razbibriga.
,,Ne”, rekao je Luka. „Nema greške.”
Tog časa je začuo glasan zvuk.
Glasan, glasan, GLASAN zvuk.
Zapravo, reći da je taj zvuk ,,glasan” bilo bi isto kao kad za cunami kažete da je to veliki talas. Da bi opisao koliko je glasna ova glasnoća, pomislio je Luka, morao bi da kaže, na primer, da ako bi Himalaji bili načinjeni od zvuka umesto od kamena i leda, onda bi ovaj zvuk bio Mont Everest ili možda ne Everest, ali svakako jedan od onih vrhova visokih preko osam hiljada metara. Luka je naučio od Rašida Halife, najneplaninarskijeg čoveka na svetu, ali čoveka koji voli spiskove, da na Zemlji postoji četrnaest vrhova viših od osam hiljada metara: od najvišeg redom Mont Everest, K2, Kančendžunga. Loce, Makalu, Čo Oju, Daulagiri, Manaslu, Nanga Parbat, Anapurna, Gašerbrum I, Brod Pik, Gašerbrum II i prekrasni Sisjabangma Feng. Nabrajanje četrnaest najglasnijih zvukova ne bi bilo tako lako, pomislio je Luka, ali bio je sasvim siguran da bi ovaj spadao među prva tri. Dakle, bio bi negde oko Kančendžunge, u najmanju ruku.
Zvuk je trajao, i trajao, i trajao, i Luka je najzad zapušio uši. Svuda oko njih u Srcu magije izbio je pandemonijum. Svi su jurcali na sve strane, leteći stvorovi su naravno poleteli, plivajući su žurili ka vodi, jahači ka svojim konjima. Ovo je kao opšta mobilizacija, pomislio je Luka, i istog časa je shvatio kakav je to zvuk bio. Poziv na oružje.
Igra se upravo promenila, mučačo! Kojot je dotrčao do njega i vikao mu pravo na uvo. Sad. ti je stvarno potrebna pomoć, i to mnogo. Ovaj zvuk niko nije čuo već stotinama godina. To ti je Veliki zvuk. To ti je vatreni alarm.
„Mora da je plamenac podigao uzbunu”, shvatio je Luka istog časa, ljut na sebe što je potpuno zaboravio pričljivi plamičak, najmanjeg tajnog agenta u Svetu magije, ali, izgleda, istovremeno i najopasnijeg. „Lebdeo je iznad ramena kapetana Aga, a onda je nestao. Nismo obratili pažnju na njega, a sad ćemo platiti zbog tog nemara.”
Kad je sirena za uzbunu najzad ućutala, histerična aktivnost svuda unaokolo postala je, ako je to uopšte moguće, još užurbanija. Soraja je povukla Luku u zaklon iza rododendrona. „Kada se oglasi vatreni alarm, to znači dve stvari”, rekla je. „Znači da Alimi znaju da će neko pokušati da ukrade Vatru života. A takođe znači i da svi žitelji Srca magije postaju sposobni da vide uljeze sve dok se ne začuje sirena prestanka uzbune, što znači da je lopov uhvaćen.”
„Hoćeš da kažeš da me sada svi mogu videti?”, užasnuo se Luka. ,,I Medu i Kucu takođe?” Kad su to čuli, medved i pas su dotrčali i zavukli se iza rododendrona zajedno sa njima. Soraja je klimnula glavom. ,,Da. Postoji samo jedan put za nas. Ti moraš odustati od svog plana, pa ćemo se popeti na Rešam, i poletećemo što više i što brže i pokušaću da te vratim na Polaznu tačku pre nego što vas nađu, jer ako vas uhvate, ima da vas zerminiraju sve troje na licu mesta, bez ikakvih pitanja o razlogu vašeg prisustva ili objašnjavanja razloga za tako drastičnu kaznu. Takođe je moguće da će organizovati suđenje, pa će vas zerminirati tek posle toga. Avantura je završena, Luka Halifa. Vreme je da se ide kući.” Luka je za trenutak ćutao. Onda je odgovorio kratko i jasno. ,,Neću.”
Soraja se lupila dlanom po čelu. „Sad je našao da se joguni. Sad mi kaže da neće. Hajde, reci mi onda svoj veliki plan, mali junače. Ne, ne! Pusti da pogodim! Nameravaš da pobediš sve bogove i čudovišta iz Srca magije, uz pomoć jednog psa, jednog medveda i četiri aždaje; a onda ćeš da ukradeš ono što nikad nije bilo ukradeno, ono što niko nije ni pokušao da ukrade već stotinama godina, i onda ćeš da odeš kući? A kako? Ja bi trebalo da te čekam ovde i da te povezem, je li tako? O, pa naravno. Samo ti pođi. Taj tvoj složeni plan zvuči kao da će sasvim sigurno uspeti.”
„Skoro da si u pravu”, odvratio je Luka. „Samo si zaboravila da imam i Kojota, koji će mi pomoći skretanjem pažnje neprijatelju.” Ček’ malo, klinac, javio se Kojot, sav uznemiren. Ček’ malo. Zar ti nisam rekao da se igra promenila? Moja ponuda vise nije važeća.
,,Slušaj”, rekao je Luka. „Šta lopovi obično rade kada se začuje vatreni alarm?”
Trče da spasu život, eto šta. Niko nije ni pokušao već stotinama godina, ali ranije su tako radili. Mada, nije im koristilo. Čak i stari Titan, u ona davna vremena, uhvaćen je i prikovan za stenu i poslat je onaj matori lešinar da mu glođe...
,,Orao”, ispravio ga je Luka. „Rekao si da je bio orao.” Mišljenja se razlikuju što se tiče vrste ptice. Ali nema nikakve sumnje u to šta je glodala.
,,Dakle”, odlučno je rekao Luka, „bežanje nije od koristi, osim ako trčiš u neočekivanom pravcu. A sad kad se oglasio Alarm, koji je to pravac u kome niko neće očekivati da mi bežimo?” Na ovo pitanje prvi je odgovorio Nikotata. „Prema Vatri života”, rekao je. „Pravo u Srce srca. Prema opasnosti. Imaš pravo.” ,,Dakle”, rekao je Luka, ,,na tu stranu idemo.”


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 3:10 pm





GLAVA SEDMA


Vatra života



Ceo Svet magije bio je u stanju uzbune. Egipatska božanstva sa glavom šakala; divlji ljudi-jaguari i ljudi-škorpije; ogromni jednooki ljudožderi Kiklopi; kentauri sa sviralama u rukama, čija muzika može da navede namernike na pukotine u stenju gde će ostati zarobljeni do kraja vremena; asirske blagonimfe načinjene od zlata i dragulja, čija dragocena tela mogu da namame lopove pravo u otrovne mreže od lepljive trave; leteći grifoni sa smrtonosnim kandžama; bazilisci bez krila, sa pogubnim očima koje gledaju na sve strane; valkire koje jašu konje-oblake po nebu; minotauri sa glavom bika; palacave žene-zmije; ogromne ptičurine - mnogo veće od one koja je odnela Sinbada Moreplovca u svoje gnezdo - jurcali su svuda po zemlji i kroz vazduh, odgovarajući na vatreni alarm, loveći, loveći. U Kružnom moru, po oglašavanju alarma, sirene su se izdigle iz vode i zapevale svoje sirenske pesme, kako bi namamile nepoželjne uljeze u smrtonosnu klopku. Ogromni stvorovi veličine ostrva - krakeni, zaratani i čudovišne raže - nepokretno su ležali na površini mora; ako bi se uljez zaustavio radi odmora na njihovim leđima, oni bi zaronili i udavili ga, ili bi se obrnuli i otvorili ogromna usta sa oštrim, trouglastim zubima, i progutali bi namernika u komadima veličine zalogaja. A najstrašniji od svih bio je ogromni crv repogriz, koji se izdigao, slepo ričući, iz obično nemih dubina mora, užasno besan, spreman da proguta drznike koji su pokrenuli vatreni alarm i probudili ga iz sna dugog dve hiljade godina.
U svem tom haosu pojavili su se veličanstveni bogovi vatre, kako bi branili Vibgjor, jedini most ka Srcu srca, zapravo luk duge koji prelazi preko divljeg mora i omogućava šačici povlašćenih da uđu u zemlju Alima. Pojavila se Amaterasu, japanska boginja sunca, izašavši iz pećine u kojoj se durila dva milenijuma posle svađe sa bratom, bogom oluje; u ruci je držala magijski mač Kusanagi, a sunčevi zraci su joj se širili oko glave kao koplja. Kraj nje je bilo plameno dete Kagucuči, čije plameno rođenje je ubilo njegovu majku, Izanami Božanstvenu. I Surtur, sa svojim plamenim mačem i sa svojom pratiljom Sinmarom, koja je takođe nosila strašni plameni mač. I irska Bel. I polinežanska Mahuika, sa noktima od plamena. I hromi Hefest, kovač sa Olimpa, sa svojim neubedljivim rimskim parnjakom, Vulkanom. I Inti od Inka, Sunce sa ljudskim licem, i astečki Tonatijuh, žedan krvi, prethodni gospodar Petog sveta, radi čije dobre volje je svake godine žrtvovano po dvadeset hiljada ljudi. A nad svima njima izdizao se, kao divovski stub do neba, egipatski Ra sa glavom sokola, a njegove oštre ptičje oči tragale su za najavljenim lopovima, dok mu je na ramenu sedela ptica Benu, siva čaplja koja je u Egiptu odgovarala feniksu, a njegovo moćno oružje, vadjet ili sunčevi diskovi, bili su mu spremni u rukama. Svi ovi divovi su čuvali most i čekali, sa čelom u oblacima i ubistvenim pogledom u očima.
Žitelji Srca magije slobodno su hitali preko mosta u oba smera, loveći, tražeći, ali za lovljene uljeze - kako se Luki činilo - nije bilo načina da prođu kraj Raovog oka sokolovog. Luka, još uvek skriven sa čitavim društvom iza žbunja rododendrona, imao je osećanje da se žbunje nekako smanjuje, nestaje i postaje sve manje i manje podesan zaklon. Srce mu je tuklo sve brže. Situacija je zaista postajala zastrašujuća.
„Dobra stvar kod svih ovih bivših bogova”, rekla je Soraja umirujućim glasom, „jeste što su svi odreda zaglavljeni u svojim prastarim pričama. Sigurna sam da je plamenac tačno preneo vest Alimima - dečak, pas i medved’, sigurno je tako rekao - ali kad se aktivira alarm, svi odmah počnu da love dežurne krivce.”
,,Ko su dežurni krivci?”, zanimalo je Luku. Shvatio je da šapuće i da želi da Soraja bar malo utiša glas.
„O, oni koji su bili vatrokradice u druga vremena, u svetu u kome su ovi bogovi bili bogovi”, odmahnula je rukom Soraja. „Znaš valjda. Ili”, dodala je, jer su joj se vratile njene otovske navike, „možda si suviše velika neznalica. Možda te otac nije naučio onoliko koliko je trebalo. Možda ni on nije znao ništa.” Ipak, kad je videla Lukin izraz lica, malo je ublažila glas. „Indijansko pleme Algonkina imalo je Zeca koji je ukrao i doneo im vatru”, rekla je, ,,a za Kojota si već čuo. Dabar i promenljivica Nanabožo pomogli su nekim drugim plemenima. Oposum je pokušao i nije uspeo, ali onda je Baba Pauk ukrala vatru za Čirokije i nosila je u glinenom ćupu, što me je upravo podsetilo”, zastala je, ,,da će ti biti potrebno ovo.”
U rukama je držala mali glineni ćup. Luka je zavirio u njega. Unutra je nešto nalik na pregršt crnih krompira ležalo na prostrtim grančicama. „Ovo je”, rekla je Soraja, „jedan od čuvenih ot lonaca, a unutra su još čuveniji ot krompiri. Kada ih dotakne Vatra života, goreće blistavim plamenom i veoma će se teško ugasiti.” Ćup je imao kožnu uzicu, koju je prebacila Luki oko vrata. „Gde sam ono stala?” Malo se zamislila, a onda je nastavila. „O, da. Maui - to jest Mauitikitiki a Taranga - ukrao je vatru sa noktiju boginje vatre Mahuike, i dao je Polinežanima. Ona će svakako svuda tražiti njega. I tako dalje.”
Zaboravila si da pomeneš Prvog kradljivca, javio se Kojot. Najstarijeg i najvećeg. Kralja lopova. Na kojeg se svi ugledamo. On ju je ukrao za čitavo čovečanstvo.
„Titan Prometej”, rekla je Soraja. ,,On je bio, zamisli samo, brat tvog poznanika, neprežaljenog kapetana Aga. Mada, nisu se nikada slagali. Nisu mogli da podnesu jedan drugog. Nebitno: pre tri miliona četiristo hiljada godina Stari Momak je zaista postao prvi vatrokradica. Ali posle onog što mu se tada desilo, ne verujem da će čuvari očekivati da vide Starog Momka kako ponovo kreće u trku.”
„Više nema petlju”, setio se Luka.
Nije bilo u redu što sam to pomenuo, štrecnuo se Kojot. To je ipak nepoštovanje velikana. Ali otkako je Herkul sredio orla, Stari Momak vodi vrlo tih život.
„Ili lešinara”, dodao je Luka.
Ili lešinara. Niko od nas nije bio tamo da vidi, a Stari Momak ne priča više mnogo.

„ A još jedna dobra stvar u svoj ovoj strci”, rekla je Soraja Luki na uvo, „jeste što će vam omogućiti da priđete sasvim blizu mosta, ako i vi budete žurili i ponašali se kao da tražite... pa, sebe.”
Svi će tražiti mene ili moje saradnike, rekao je Kojot. Najbolje da se razdvojimo. Oko mene će sigurno nastati gužva. Ali čekaj da ja krenem u trk, a onda daj sve od sebe. Istog časa se udaljio.
Baš tada Luka je shvatio da je Nikotata nestao. Jednog trenutka je bio tu, slušao je i opipavao svoj panama-šešir, a onda je, bez ikakvog puf, prosto iščezao. „Šta li sad smera, baš bih voleo da znam”, pomislio je Luka. ,,Ne sviđa mi se što je tako nestao.” Soraja mu je spustila ruku na rame. „Bolje ti je bez njega”, rekla je. Onda se Džukela, crvena aždaja, setila nečega, a Luka je prestao da misli na Nikotatu.
„Jednom davno naša sestra Gjara-Džin pomagala je kralju konja da pobegne iz Šmrcenhajma”, rekla je crvena aždaja, pogledavši svoju zlatnu sestru. ,,Da! Moćni Slipnir, divovski, osmonogi, beli pastuv - sa po dve noge na svakom uglu, da tako kažem - bio je proizvoljno, nepošteno zarobljen tamo voljom Alima, isto kao što su bile zarobljene moje sestre pre nego što ih je kraljica Soraja oslobodila svojom moćnom magijom. Tri Jo su odlučili da ni u jednom vremenu nema mesta za osmonogo čudo od konja. Prosto tako - odlučili su, bez ikakve rasprave, kao pravi tirani; nisu ni pomislili na bilo čija osećanja, pa ni na Slipnirova. Oni mogu da budu okrutni, ćudljivi i svojeglavi kad tako požele, iako vole da se prave važni i kažu da su oni Tri neizbežne istine!
No, dakle, Džin je oslobodila Slipnira svojom vatrom - njen dah je vreliji od mog i Badlinog i Sarinog, i pokazao se dovoljno vreo da otopi Večni led, a nas tri to ne možemo. Po povratku, kralj konja dao joj je veličanstven dar: moći će da se promeni, samo jednom, kada potreba bude veoma velika, u istovetnu kopiju njega samoga. Nijedan bog se neće usuditi da pretresa Slipnira, kralja konja, dok bude prelazio preko Vibgjora. Privezaćemo vas trojicu - tebe, Luka, tvog psa i medveda - među svaki par nogu, pa tako ostaje jedan par nogu za tebe, kraljice Soraja, ako želiš...”
,,Ne”, tužno je rekla Soraja. „Čak i ako je leteći ćilim kralja Solomona savijen i sklonjen, plašim se da ti prisustvo Neslutane od Ota neće pomoći, Luka. Bila sam suviše neprijatna prema tim hladnim, uštogljenim, zlobnim, neumoljivim, nasilnim matorim Joovima, i oni nemaju vremena za mene. Biće ti još teže ako budem sa tobom. Neću više nikada ući u Srce srca, to je činjenica. Ne želim da završim u Šmrcenhajmu, zarobljena u ledenom bloku. Ali čekaću vas ovde i prebaciću vas na bezbedno, ako, to jest, kada se vratiš sa plamtećim ot krompirima u tom malom ot loncu.”
„Učinićeš mi to?”, upitao je Luka zlatnu aždaju. „Iskoristićeš tu jedinstvenu promenu samo da bi meni pomogla da uspem? Ne znam kako da ti se zahvalim.”
„Dužne smo veliku uslugu kraljici Soraji”, rekla je Gjara-Džin. ,,To je osoba kojoj treba da se zahvališ.”

,,Ko bi i pomislio”, pomislio je Luka žalostivo, ,,da ću ja, Luka Halifa, star samo dvanaest godina, prelaziti preko veličanstvenog mosta Vibgjora, najlepšeg mosta u čitavom Svetu
magije, mosta sačinjenog samo od duge i glačanog zapadnim vetrom, najblažim od svih vetrova, koji blago duva sa usana samog boga Zefira; a da ću pritom moći da vidim i osetim samo bockavu dlaku na butinama divovskog konja. Ko bi i pomislio da su tamo napolju neka od najvećih imena u istoriji Nevidljivog sveta, imena nekada obožavanih, nekada omrznutih božanstava uz koja sam odrastao, o kojima sam slušao svake noći, iz bezgraničnih zaliha očevih priča za laku noć; tu su mač Kusnagi, bivši bogovi Tonatijuh, Vulkan, Surtr i Bel; i ptica Benu, i Ra Vrhovni; a ja ne mogu ni pogled da bacim na njih, niti da dozvolim da oni bace pogled na mene. Ko bi poverovao da ću ja, Luka, ulaziti u Baštu savršenih mirisa koja okružuje Jezero mudrosti i koja je najmirišljavije mesto u čitavom Postojanju, a ipak - jedina stvar koju mogu da nanjušim je konj.”
Čuo je zvuke kakve nikad u životu nije čuo; kreštanje sokola, šištanje zmije, riku lava, prženje sunca, sve nezamislivo pojačano i skoro neizdržljivo, ratničke pokliče bogova. Promenljivica Gjara-Džin u obliku kralja konja njištala je, rzala, lupala kopitima (svih osam), a uljezi sakriveni između njenih (dobro, trenutno njegovih) nogu tresli su se i grčevito držali. Luka nije želeo ni da zamisli kako se u tom trenutku moraju osećati Meda i Kuca. Ispod konja, uklešteni između para nogu, to nije mesto ni za psa ni za medveda. Mora da se tu podrazumeva izvestan gubitak ponosa, a njemu je bilo neprijatno što je baš on razlog tom stidu. Osim toga, vodio ih je i u veliku opasnost, znao je to, ali je morao da prestane da misli o tome ako želi da ima ikakve šanse da postigne ono što je trebalo postići. Iskorišćavam njihovu ljubav i odanost, mislio je. Izgleda da ne postoji potpuno dobro delo, savršeno čist postupak. Čak i ovaj zadatak, koji sam preduzeo iz najčistijeg mogućeg razloga, uključuje donošenje odluka koje nisu veoma dobre’, a moglo bi se pokazati čak i da su ’loše’.
Pomislio je na lica kraljice Soraje i ptica pamtilica, onakva kakva su bila kad su se opraštali. Oči su im bile pune suza, a on je znao da je to zato što se plaše da ga više nikad neće videti. Ni na to nije smeo da misli. Dokazaće im da su pogrešili. Ako nešto još nikad nije bilo učinjeno, to samo znači da se čeka neko ko će uspeti da to postigne. Vidiš kako sam usmeren postao, mislio je dalje. Pretvorio sam se u jednu, neizbežnu stvar. Sada sam kao strela koja hita ka meti. Ništa me ne sme skrenuti sa odabranog puta.
Negde visoko na nebu bile su Džukela, Badlo i Sara, leteći u svom aždajskom obliku. Više nije bilo odustajanja. Njih sedmoro je ušlo u unutrašnji prostor Alima, smerajući zločin. Zemlja pod njima bila je ispunjena čudesima, ali nije bilo vremena za razgledanje. Čitavog života, još otkako je Rašid Halifa počeo da mu priča priče, Luka se divio Bujici reči koja pada na Zemlju iz Mora priča, koje je visoko iznad sveta, na svom nevidljivom drugom mesecu. Kako to izgleda, taj vodopad koji se sjuruje iz svemira? Mora da je čudesan prizor. Sigurno prska kao prava eksplozija dok se sliva u Jezero mudrosti! A Rašid je uvek odgovarao da je Jezero mudrosti mirno i nepomično, jer mudrost može da upije čak i najveću bujicu reči a da se ne promeni. Tu na jezeru je uvek jutro. Dugi, bledi prsti Prvog svetla tiho počivaju na površini vode, a srebrno sunce viri iznad horizonta ali ne izlazi. Alimi koji kontrolišu vreme odabrali su da zauvek žive na njegovom početku. Luka je mogao da zatvori oči i vidi sve to, mogao je da oslušne i čuje očev glas kao opisuje prizor, ali, pošto je zaista bio tu, bilo mu je vrlo teško što ne sme da pogleda.
I gde je Nikotata? „Još uvek ga nigde nema”, pomislio je Luka. Svakog trenutka bio je sve sigurniji da prikaza koja je nestala ne može da znači ništa dobro. „Ipak ću morati da se suočim sa njim pre završetka, siguran sam u to”, mislio je, ,,i neće biti lako, ali ako misli da ću mu predati mog tatu bez borbe, ima mnogo da se iznenadi.” Sledećeg časa ga je pogodila, kao ogromna pesnica, najgora pomisao na svetu. Da li je Nikotata otišao zato što je Rašid Halifa već... već... konačno.. pre nego što je Luka stigao da ga spase... otišao? Da li je prikaza koja je upijala njegovog oca nestala zato što je izvršila svoj zadatak? Da lije sve ovo bilo uzalud? Luka je od te pomisli počeo da drhti, a oči su mu se ovlažile i pekle su ga; tuga je počela da ga zapljuskuje u ogromnim, tutnjavim talasima.
A onda se nešto desilo. Luka je postao svestan nekakve promene u sebi. Osećao se kao da je vlast nad njim preuzelo nešto mnogo moćnije od njegove uobičajene prirode, neka volja - jača od njegove - koja je odbila da prihvati najgore. Ne, Rašidov život nije okončan. To je nemoguće, dakle nije se desilo. Volja snažnija od Lukine odbila je tu mogućnost. A nije ni Luki dozvolila da se preda, da se trgne pred opasnošću, da pokrije lice od užasa. Ta nova sila što ga je obuzela davala mu je snagu i hrabrost koji će mu biti potrebni ako namerava da uradi ono što treba da se uradi. Činilo mu se da to nešto nije on, da je to nešto spolja, a ipak znao je da je to došlo iz njega, da je to njegova sopstvena snaga, njegova odlučnost, njegovo odbijanje predaje, njegova čvrsta rešenost. Za ovo su ga pripremile priče Rašida Halife, mnoge priče Šaha Blah-blaha o mladim junacima koji nalaze u sebi dodatnu snagu kada se suoče sa užasnim preprekama. ,,Ne znamo odgovore na velika pitanja, ko smo i šta sve možemo”, često je govorio Rašid, ,,sve dok se ta pitanja ne postave. Tek tada saznajemo da li možemo da odgovorimo na njih ili ne.” A iznad i iza svih Rašidovih priča stajao je primer Lukinog brata Haruna, koji je našao taj odgovor u sebi, plivajući u Moru priča, nekada davno. „Voleo bih da je brat tu da mi pomogne”, pomislio je Luka, ,,ali nije, iako medved Kuca govori njegovim glasom i pokušava da pazi na mene. Dakle, moraću sam da uradim sve što se može učiniti. Neću da se predam.”

Alimi imaju okoštale navike i ne vole ljude koji pokušavaju da ljuljaju čamac, pričao je jedne noći Rašid Halifa sanjivom Luki. Njihovo shvatanje vremena je strogo i nepromenljivo: juče, pa danas, pa sutra, tik, tak, tok. Oni su kao roboti koji marširaju u ritmu sekundi koje nestaju. Što Je Bilo, Jo-Hua, živi u prošlosti; Što Jeste, Jo-Haj, prosto postoji sada; a Što Će Biti, Jo-Ajga, pripada mestu na koje mi ne možemo da odemo. Njihovo vreme je tamnica, oni su tamničari, a sekunde i minute su njegovi zidovi.
Snovi su neprijatelji Alima, jer u snovima zakoni vremena nestaju. Mi znamo - zar ne, Luka? - da zakoni Alima ne govore istinu o vremenu. Vreme u našim osećanjima nije isto kao vreme na časovniku. Znamo da, kada smo uzbuđeni zbog nečega što radimo, vreme ubrzava, a kada nam je dosadno, onda usporava. Znamo da u trenucima velikog uzbuđenja ili iščekivanja, u divnim trenucima, vreme može da stane.
Naši snovi su prava istina - naša mašta, znanje u našim srcima. Mi znamo da je vreme reka, a ne sat, i da može da teče i u pogrešnom smeru, tako da svet postaje sve više naopak umesto sve manje, i može da odskoči i u stranu, pa se sve promeni u trenutku. Znamo da Reka vremena može da pravi petlje i krivuda i nosi nas nazad u juče ili napred, u prekosutra.
Ima mesta na svetu gde se nikad ništa ne dešava. a vreme tamo stoji potpuno nepomično. Ima među nama takvih koji čitavog života imaju sedamnaest godina, i nikad ne odrastu. Ima i takvih koji se i rode kao matore olupine, stari po šezdeset ili sedamdeset godina, i uvek ostanu takvi.

Znamo da, kada se zaljubimo, vreme prestaje da postoji, a znamo i da vreme može da se ponavlja, tako da možeš čitavog života biti zaglavljen u jednom jedinom danu.

Znamo da vreme nije samo vreme, nego je i aspekt kretanja i prostora. Zamisli dva dečaka, recimo tebe i mladog Packa, i recimo da obojica imate savršeno usklađene ručne satove i da oba savršeno mere vreme. A sad zamisli da onaj lenji mangup Packo ostane na istom mestu, recimo baš ovde, punih sto godina, a da ti trčiš, bez odmora, isto punih sto godina. Na kraju tog veka, vaši satovi su savršeno radili, ali tvoj sat će kasniti šest ili sedam sekundi u odnosu na njegov.
Ima među nama i takvih koji nauče da žive samo u trenutku. Za takve ljude prošlost nestaje, a budućnost
nema značenja. Postoji samo sadašnjost, što znači da su dva od tri Alima višak. A ima i takvih među nama koji su uvek zarobljeni u jučerašnjici, u sećanju na izgubljenu ljubav, ili na dom iz detinjstva, ili na neki strašan zločin. A neki ljudi žive samo za bolje sutra; za njih prošlost prestaje da postoji.
Čitavog života sam pričao ljudima da je to istina o vremenu, i da satovi Alima lažu. Dakle, logično je da su Alimi moji smrtni neprijatelji, što je sasvim u redu, jer sam, eto, i ja smrtni neprijatelj njima.

Promenljivica Gjara-Džin prekinula je galop, prešla na korak i potom potpuno stala i počela da se menja. Divovski osmonogi konj postao je manji; čupava koža je nestala i zamenila ju je glatka, sjajna površina; miris konja je izbledeo, a umesto toga Luka je osetio ninogo manje prijatan miris svinjca. Na kraju se osam nogu pretvorilo u četiri, tako da su Luka, Meda i Kuca ispali iz konopaca i skliznuli niz, srećom, sada sasvim mali razmak do prilično kamenitog tla. Jednokratni preobražaj Gjare-Džin u kralja konja okončala se, i ona je sada ponovo bila limena krmača. No, Luka nije obraćao pažnju na ovu dramatičnu promenu, jer je zurio otvorenih usta u veličanstveni prizor od kojeg zastaje srce, prizor zbog kojeg je ovako daleko putovao. Stajao je u podnožju ogromnog masiva Planine znanja, a samo nekoliko metara od njega, zapljuskujući podnožje planine, bilo je Jezero znanja; njegova voda bila je bistra, čista i prozirna pod bledim, srebrnastim svetlom Zore dana, koje nikada nije prelazio u jutro. Hladne senke protezale su se preko vode, kao i uvek, gladeći je i milujući. Prizor jebio pomalo avetinjski, istovremeno divan i strašan, i bilo je lako zamisliti prateću muziku, nekakvu zveckavu kristalnu melodiju: legendarnu muziku sfera koja je svirala kada se svet tek rodio.
Šah Blah-Blah je opisivao jezero i njegove žitelje, a Luka je to toliko često slušao da je sve znao napamet; ispostavilo se da je svaka reč bila tačna. Blistava jata sićušnih pametlina mogla su se videti tik ispod površine, kao i jarke mudrulje, i tamnije, dubinske lukavine. Tik iznad površine letele su ptice-lovci, velike profesorine kljuna nalik na pelikanov i ćelavi, bradati, dugokljuni kakademci. U dubini se videlo kako se njišu duge vlati jezerske trave po imenu visprenica. Luka je prepoznao i grupice jezerskih ostrva: Teorije sa svojim divljim, neverovatnim rastinjem, zatim prepletene šume i kule od slonovače na Filozofijadama i gole i puste Činjenice. U daljini je bilo ono što je Luka čeznuo da vidi, Bujica reči, čudo nad čudima, veličanstveni vodopad koji se spuštao iz oblaka i povezivao Svet magije sa mesecom na kojem se nalazilo More priča.
Uspeli su da izmaknu progoniteljima i stignu na zloglasnu Južnu hrid znanja, ali nad Lukom se nadvijala prepreka mnogo opasnija nego što je zamišljao da će biti, strma litica planine, neravni zid od crnog kamena na kojem nijedna biljka nije uspela da pusti koren. „Ako biljke nisu uspele, kako ja da uspem?“, upitao se obeshrabreno Luka. „Kakva je uopšte ovo planina?”
A znao je odgovor. To je bila Magijska planina i znala je kako da se štiti. „Znanje je i divota i minsko polje - i oslobođenje i zamka”, govorio je Rašid. „Put do znanja se menja i pomera kako se menja i pomera svet. Jednog dana je otvoren i pristupačan svima, a sledećeg je zatvoren i dobro čuvan. Neki ljudi skakuću uz planinu kao da su na travnatoj padini u parku. A za druge ona predstavlja nepristupačan zid.” Luka se počešao po glavi, isto kao njegov otac. ,,Pa, izgleda da sam ja od tih drugih”, pomislio je, ,,jer meni nimalo ne liči na travnatu padinu.” Iskreno rečeno, izgledalo je da se na planinu ne može popeti bez ozbiljne alpinističke opreme, a da i ne pominjemo valjanu obuku, a Luka nije imao ni jedno ni drugo. Negde iznad njega, na vrhu ovog kamenog sveta, Vatra života je gorela u hramu, a on nije mogao da odredi ni gde se nalazi ta pećina, ni kako da to sazna. Lukini glavni savetnici nisu više bili tu: Kraljica Soraja od Ota nije prešla Most duge, a mnogo manje pouzdani (ali veoma dobro obavešten) Nikotata očito je odlučio, iz ko zna kojeg razloga, i ne, ne zbog toga! da povuče svoju podršku.
„Možda bi trebalo da te podsetim”, začuo se blagi glas Džukele, ,,da i dalje imaš na raspolaganju pomoć, i da ta pomoć ima - ako smem da primetim - krila.”
Džukela, Badlo i Sara još su izgledale kao aždaje, a Džin je takođe žurno poaždajisala. ,,Sa četiri hitre aždaje na raspolaganju, mogao bi sasvim brzo da stigneš do Hrama vatre”, rekla je Džukela. „Naročito ako te četiri hitre aždaje tačno znaju gde se na vrhu nalazi hram.”
„Znaju približno”, rekla je Badlo znatno skromnije.
„Ili barem mislimo”, dodala je Sara, a to nije zvučalo nimalo ubedljivo.
,,U svakom slučaju”, nadovezala se Džin, ,,pre nego što krenemo, verovatno bi bila dobra ideja da pritisneš... ono.”
Ono je bilo srebrno dugme usađeno u kameni zid Južnog hrida. „Izgleda kao dugme za snimanje” rekao je Luka, „ali zašto je srebrno, a ne zlatno?”
„Zlatno dugme je u hramu”, rekla je Džukela. „Ali ovde barem možeš da snimiš dosadašnji napredak. I budi pažljiv. Odsad pa nadalje, svaka greška koju načiniš koštaće te sto života.”
To je bilo prilično uznemirujuće, zaključio je Luka dok je pritiskao srebrno dugme. Jedva da je i imao prostora za greške. Četiri stotine šezdeset pet života davalo mu je mogućnost za četiri greške, najviše. Osim toga, Džukelina ponuda da ga odnese do cilja svakako je bila velikodušna i praktična, ali Luka se jasno sećao očevih reči o Planini znanja: „Ako želiš da stigneš do vrha planine i otkriješ Vatru života, poslednji uspon moraš obaviti sam. Visine znanja dostižu se samo ako lično zaslužiš to pravo. Moraš uložiti veliki trud. Ne možeš da stigneš do vrha varajući.” Rekao je još nešto, a Luka se setio kako je pomislio da je to najvažniji deo, ali sada nikako nije uspevao da se priseti o čemu se radi. ,,U tome je nevolja”, pomislio je, ,,kad sve te stvari slušaš uveče, kad si uvek mrtav umoran i oči ti se sklapaju.”
„Hvala ti mnogo”, rekao je Luka Džukeli, „ali mislim da moram sam da rešim ovu zagonetku i popnem se gore. Kad bih leteo na tvojim leđima... pa, to nekako ne bi bilo ispravno.”
Ko zna zbog čega, ta pomisao ,,ne bi bilo ispravno” stalno mu se ponavljala, opet i opet, kao da su mu se misli zaglavile poput izgrebane ploče, ili skrenute u petlju. Nije ispravno, nije ispravno. Mora da se to kaže još nekako. Kao kad on pogrešnom rukom, u pogrešnu stranu...
,,Strana”, rekao je naglas. ,,To je rešenje. Prava strana. Zakoračio sam udesno, pa sam upao u Svet magije. Sada, ako nekako uspem da pođem levo, možda ću moći da nađem put kroz nju.”
Luka se setio kako ga je stariji brat Harun često bockao, dok su bili kod kuće u Kahaniju, što mu se činilo, u tom trenutku, tako daleko i davno. Pazi da ne pođeš Levim putem. Tako mu je govorio Harun. „ Ali ja ne volim da me bockaju” setio se Luka, ,,i zato možda treba da uradim suprotno od toga što mi je rekao. Da! jedino sada neću poslušati bratov savet, jer desnomisleći ljudi nikada ne mogu da razumeju kako je to biti levak, a taj skriveni put je upravo onaj put koji će me odvesti tamo kuda treba da odem.”
Uostalom, njegova majka Soraja bila bi na njegovoj strani. Možda si u pravu što veruješ da je leva strana ona prava strana, a da mi ostali nemamo pravo, nego radimo naopačke. Tako mu je govorila, a njemu je to sada bilo više nego dovoljno.
„Idem i ja sa tobom”, rekao je pas Meda odano.
,,I ja”, rekao je medved Kuca, ne baš toliko oduševljeno.
A onda se Luka setio onog najvažnijeg što mu je Rašid Halifa govorio o planini: ,,Da bi se popeo na Planinu znanja, moraš znati ko si.” Luka, sanjivi večernji Luka kod kuće, davno i daleko, nije to sasvim razumeo. ,,Pa zar ne zna svako ko je?”, upitao je. „Mislim, ja sam ja, zar ne? A ti si ti?” Rašid ga je pogladio po kosi, što je uvek umirivalo Luku i činilo ga pomalo pospanim. „Ljudi misle za sebe da su svašta što zapravo nisu, misle da su moćni, mada su u stvari samo siledžije, misle da su dobri, a zapravo su zli. Ljudi stalno zavaravaju sebe, a nemaju pojma kolike su budale.”
„E, pa ja sam svakako ja, to je sve što tu može da se kaže”, rekao mu je Luka tada i utonuo u san.

„Eno ga! Eno vatrokradice! Eno ga, trči!”
To je Kojot! Nosi upaljeni ugarak među zubima!
Gle kako juri! Gle kako krivuda!
Zaustavite ga! - oh, nikadga neće uhvatiti - zaustavite tog Kojota! O, brz je kao repata
munja! - Stani, lopove! Zaustavite Vatrokradicu!

Luka se trgao iz misli i ugledao Kojota kako se pojavljuje iz senke u podnožju Planine znanja, dok mu je vatra plamtela u ustima; krenuo je oko planine ka njenoj daljoj strani, trčeći brže nego što je Luka mislio da kojoti umeju. Put ga je vodio preko kamenitog terena, na stranu suprotnu od Duginog mosta, tako da je poveo progonitelje sve dalje od puta kojim će Luka verovatno bežati, pravo u Divlje pustare koje leže iza jezera. Taj deo je nekakva polupustinja, često ga nazivaju i Traćenje vremena: veliko prostranstvo suve zemlje koju je pregazila, nekada davno, žestoka zaraza tromim korovom. To je korov koji se veoma brzo širi, a u Svetu magije nije bio poznat pre toga, pa je prvo zagušio i uništio sve ostale biljke - osim nekoliko najotpornijih kaktusa - a potom se, začudo, samouništio, kao da nije imao pojma šta dalje da radi, i nikakvu želju da to otkrije. Prosto je apatično ležao na zemlji sve dok nije uvenuo, ostavljajući za sobom ovu žutu divljinu prošaranu lobanjama odavno mrtvih stvorova. Zmije su gamizale ispod kamenja, a jastrebovi su kružili na nebu, i dobro se znalo da bogovi, naviknuti na luksuz i obilje, ne vole da zalaze u ovu zonu, gde se, kako je Rašid pričao Luki, čak i vazduh kreće polako, povetarac duva bez nekog smisla i smera, a u tom vetru ima nečeg što izaziva bezvoljnost, lenjost i san. Samo šačica bogova-čuvara koji su se odazvali na vatreni alarm bili su spremni da pođu za Kojotom u pustare, a njihova potera za životinjom u bekstvu delovala je sporije, nesigurnije i mnogo manje odlučno nego što bi trebalo da bude. Kojot je, izgleda, bio imun na zaraznu letargiju koja ovde vlada. „Divlje pustare su njegovo prirodno stanište”, pomislio je Luka. „Ima da pošteno izmori te bogove.” A duž puta kojim je Kojot pošao nalazili su se raspoređeni Lav, Veliki Medved, Mali Medved, Vuk, Veverica i Žaba. Da li će propušteno vreme uticati na njih, upitao se Luka, ili je možda Kojot otkrio protivotrov? Nije ni bitno. Trka odvlačenja pažnje bila je u punom jeku.
Čuo je u glavi Kojotov glas. „Daj sve od sebe.” A tu oko njega bili su uzbuđene aždaje, raskevtani pas i mumlavi medved, a Džukela je govorila: „Sad ili nikad, mladi Luka, i ako ne uspeš da nađeš put levo, kao što kažeš, onda nas bolje pusti da te odnesemo pravo gore, pa tamo vidi šta ćeš. Pokret! Ovo je trenutak Istine!”
,,Ko su ta čudovišta koja gone Kojota?”, želeo je da zna Luka. „Ako ne budeš brzo krenuo”, užurbano ga je prekinula Džukela, „počeće da jure tebe, i to brzo. Tamo je Saturn, divalj i nasilan kao i svi besmrtnici. On jede decu, samo da znaš. Svoju je već pojeo ranije. A bradati tip sa zmijom oko vrata je Zurvan, persijski bog vremena; ne želiš da ti se ta zmija nađe blizu, veruj mi! Onda je tu Dagda, gledaj, onaj divlji Irac sa ogromnom močugom! I Sijuhtekutli, i on je tu, mada obično izlazi samo noću. Čak i Lingpao Tjencuen - i njega su izvukli iz Paučinaste biblioteke! Izgleda kao da stvarno žele da uhvate vatrokradicu, a kada utvrde da je vatra u Kojotovim ustima lažna - da je to samo obična vatra, a ne Vatra života - onda će znati da im je on samo skretao pažnju, pa će se dati u poteru za pravim vatrokradicom, a biće još bešnji nego sada. Dakle, ako znaš kako da se popneš na ovu planinu svojom veštinom, sada je dobar trenutak da počneš.”
Odlučiti da nešto uradiš uopšte nije isto kao i uraditi to, shvatio je Luka veoma brzo. Zaista nije imao pojma kako će izvesti taj mali iskorak ulevo koji će ga prebaciti u Naopaku dimenziju u kojoj čitav svet, uključujući i Svet magije, prelazi u planetu Naopačke, dom svih levorukih, izmeštenu varijaciju planete Zemlje. Pokušavao je da padne, skoči i zakotrlja se ulevo; pokušavao je da se saplete o sopstvena stopala; zamolio je Medu i Kucu da ga sapliću i guraju; i na kraju je zažmurio i pokušao da oseti Levi svet kako mu pritiska levo rame, tako da bi mogao i on njega da gurne i tako propadne kroz nevidljivu granicu i dospe tamo gde je želeo da bude. Ništa od toga nije uspelo. Od mnoštva padova prilično se ugruvao, imao je i modrice na ramenu i kuku, a leva noga mu je bila sva izgrebana.
,,Ne znam”, priznao je na kraju, obuzet očajanjem.
„Problem sa Levim putem”, rekla je nežno Džukela, „jeste u tome što moraš verovati da će biti tamo.”
Baš tog trenutka je trijumfalni urlik sirene objavio hvatanje vatrokradice; usledila su dva ljutita urlika, što je značilo da potera traje i dalje. Džukela je pohitala da izvidi situaciju čim je čula prvi urlik, a kad se vratila, izvestila je da je Kojot predao lažnu vatru Lavu, a potom su se trkači smenjivali kao i nekada sve dok nisu došli do Žabe, neustrašivog vodozemca koja ju je progutala i zaronila u Kružno more; na to je razljućeni Repogriz okončao čitavu zaveru time što je progutao Žabu u jednom jedinom zalogaju. Četiri sekunde kasnije ispljunuo ju je, pokrivenu pljuvačkom, ali inače živu i zdravu, i zaurlao iz sveg glasa, objavljujući čitavom Svetu magije da je ovaj vatrokradica samo običan lažnjak.
„Sada su svi krenuli ovamo”, dahtala je Džukela, ,,i, iskreno rečeno, jezivo su besni, pa ako nećeš dozvoliti da te mi odnesemo odavde, onda barem potrči. Trči da izvučeš živu glavu.”
,,Da, verovatno ću početi da trčim”, pomislio je Luka. ,,Uostalom, i ranije sam trčao, onda kad sam se prvi put spotakao i napravio onaj magični korak udesno.” Bilo je teško pouzdano znati nešto o zakonima magijske fizike; već i obična fizika je bila dovoljno teška. Ali šta je ono Rašid rekao? Vreme nije samo vreme, nego je i aspekt kretanja i prostora. To je ono najbitnije, zar ne? ,,Pa, eeee, ovvajj”, razmišljao je Luka, ,,ako je V zavisno od K i P, onda, eeee, dakle, iz toga sleeedi - valjda? - da P, što bi značilo prostor, uključujući i prostor između Levoruke i Desnoruke dimenzije, mora biti - najverovatnije, je li? - zavisno od V i K, to jest, vremena i kretanja. Ili, ummmm, bolje rečeno, bitno je koliko dugo ti je potrebno da izvedeš kretanje, ili, drugim rečima, koliko brzo trčiš.”
Tlo je zadrhtalo. ,,Je li to zemljotres?”, uzviknuo je Luka. ,,Ne”, tužno je rekla Džukela. „Mnogo je gore do toga. To je zvuk nekoliko stotina ljutitih bogova koji se kreću velikom brzinom. Biće potrebno mnogo više od četiri aždaje da se zaustavi taj juriš.”
Medved Kuca je iznenada odlučno istupio. ,,Ti idi”, rekao je Luki. „Idi ovog časa. Kreni, furaj, briši, šišaj. Idi i obavi zadatak. Meda i ja ćemo moći da ih zadržavamo neko vreme.” ,,Kako?”, sumnjičavo je upitala Džukela.
„Radićemo ono što najbolje znamo”, odvratio je medved Kuca. „Jesi li spreman, Medo?”
„Spreman sam”, rekao je pas Meda.
Luka je znao da nema vremena za raspravu. Okrenuo se ulevo, malo spustio levo rame, iskoračio levom nogom i krenuo u trk kao da mu život zavisi od toga. A zapravo je baš tako i bilo.
Trčao je bez osvrtanja. Čuo je iza sebe buku, sad već glasnu, kako se primiče sve bliže, postajući sve glasnija i maltene zaglušujuća, kao zvuk hiljadu mlaznih motora koji mu tutnje kraj samih ušiju; osetio je zemlju pod nogama, koja je već podrhtavala, kako počinje da se trese kao da ju je obuzeo nekontrolisani užas; video je nebo kako se mrači, a kroz crne oblake počele su da palacaju munje. „Dobro, izgleda da ti bogovi stvarno umeju da naprave predstavu”, rekao je sebi da bi se osokolio, „ali seti se da oni više nisu ničiji bogovi. Oni su samo cirkuske životinje, ili životinje u kavezima u zoološkom vrtu.” Ipak, u desnom uhu čuo je mnogo manje samouveren glas. „Možda i jeste tako, ali ni u zoološkom vrtu ne treba da uskačeš u lavlji kavez.” Otresao je tu pomisao, spustio glavu i potrčao brže. Sada mu je u glavi bio samo Džukelin savet. Problem sa Levim putem je u tome što moraš verovati da će biti tamo. A onda je, nekako istovremeno, buka zamrla, zemlja se smirila, a on se osetio kao da lebdi umesto što trči, i tog trenutka je ugledao ambis.
„Iza Planine znanja”, govorio je Rašid Halifa, ,,ako stvarno nemaš sreće, naći ćeš Bezdani ponor poznat još i kao Ambis vremena. Ako upadneš u njega, imaćeš vremena da razmišljaš zašto ga tako zovu.”

***

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 3:11 pm







U međuvremenu, tutnjava masa bivših bogova stigla je do Planine znanja i tu zatekla dve najveće zvezde Velikog plamenog prstena, propalog cirkusa kapetana Aga, kako ih čekaju smireno kao pravi iskusni artisti, učtivo dajući predimenzioniranoj publici znake da se smire. Meda, pas pevač, i Kuca, medved plesač, zauzeli su početne položaje, zajedno sa pratećim vokalima, promenljivicama, kvartetom džinovskih limenih krmača. Prizor je bio toliko neobičan da su odbačena božanstva stvarno prekinula poteru. Ra Vrhovni podigao je ruku, a na to su se redovi bivših bogova, egipatskih, asirskih, nordijskih, grčkih, rimskih, astečkih, Inka i svih ostalih, zveketavo i trapavo zaustavili, uz mnogo škripanja, sudara i kletvi. Kiklopi su slučajno zakačili jedan drugoga baš po oku, plamteći mačevi bogova vatre oprljili su kosu blagonimfi, bazilisk je ljutito pogledao grifona i slučajno ga pretvorio u kamen. Boginje lepote, Afrodita, kravooka Hator i sve ostale, najglasnije su se žalile. Izgleda da su natprirodna bića nižeg ranga iskoristila gužvu da štipkaju lepotice za guzu, potpuno namerno. Osim toga, zašto su minotauri gazili po nogama baš njih? I ne, lepotice nikako nisu volele što se zmijoglava božanstva iz suparničkih mitologija izvijaju da im zavire pod togu. Malo prostora, molim vas, zahtevale su, malo poštovanja. I ššš, tiše, tražile su. Ovde stoje izvođači i spremni su da počnu.
,, “ rekao je Ra, „

„Pobogu, šta je to bilo?”, upitao je pas Meda.
,,On govori u hijeroglifima”, objasnila je Džukela, ,,i rekao je: ’Dobro, nadam se da je ovo nešto valjano.’”
„Počni da igraš”, rekao je pas Meda sasvim tiho medvedu Kuci. ,,I igraj kao što nikad nisi igrao.”
„ A ti počni da pevaš”, zarežao je medved Kuca psu Medi. „Pevaj kao da ti život od toga zavisi.”
„Što je, u osnovi, i istina”, otpevušile su u horu Džukela, Sara, Badlo i Džin. ,,A važi i za nas”, dodala je Džukela. „Mada, samo opušteno. Srećno.”
I tako je medved Kuca počeo da igra, prvo spori mesečev ples, potom malo stepovanja, a zatim afrički ples u čizmama. Kad se malo zagrejao, prešao je na brodvejski stil i na kraju na svoju specijalnost, karipsku džubu, najenergičnije stepovanje na svetu. Publika je podivljala. Postigao je upravo ono što je hteo: on je stepovao, pa su stepovali i bivši bogovi; on je tapšao, pa su odbačena božanstva tapšala sa njime; a kada je krenuo u džuba kovitlac, svi ti prastari bogovi su otkrili da i oni još kako umeju da se izvijaju! Ra Vrhovni pljeskao je zajedno sa ostalima. ,,
“, uzviknuo je, a Gjara-Džin je spremno prevela. „Kaže: ’Kad vas slušam, moje pantalone žele da ustanu i plešu.’” Medved Kuca je na to začuđeno odmahnuo glavom. „Ali on uopšte ne nosi pantalone”, primetio je. „Samo tu krpicu oko bedara, koja baš i ne pokriva tako mnogo”, složio se pas Meda. „Ali, bolje da se ne raspravljamo.”
„Sad ti”, rekao je medved Kuca psu Medi, a pas je poluglasno odgovorio. „Pokušajmo sa malo laskanja. Uostalom, ove ovde odavno niko nije obožavao kako valja.” Onda se nakašljao i krenuo u žalostivu melodiju, pevajući sladunjave ode bogovima Vavilona, Egipta, Asgarda, Grčke i Rima, improvizujući tekst na melodije koje je odranije znao: „Kada poželim Ištar”, „Kakva divna Freja”, „Prekrasni grad Memfis na Nilu” i tako dalje. Predstava je bila lepo primljena, a kada je krenuo u veliko finale, limene krmače su se već uigrano njihale i pevušile iza njega.
,,Vi ste booo-go-viii”, pevao je pas Meda, a promenljivice su ga pratile:

„Oooo (klang), ooo (klang), ooo (klang). “

,,Vi ste Deveti nivo”, pevao je pas Meda.

»Oooo (klang), ooo (klang), ooo (klang). “

,,Vi ste sjajni bogovi,
Stvarno ste mi divni!
Stvarno vam se divim!
Hoću da vas hvalim
Na sav, na sav glas!
Jer vi ste bogovi sjajni...”

„Oooo (klang), ooo (klang), ooo (klang).“

„Moji mili bogovi....”

„Oooo (klang), ooo (klang), ooo (klang). “

„O, moji bogovi...”

Medu je prekinuo ljutiti urlik i mlaz zlatne svetlosti. Ra Vrhovni prekinuo je opčaranost muzikom, podigao se na nebo i jurnuo kao metak, ljutito blistajući, ka vrhu Planine znanja. Svi ostali bivši bogovi pohitali su za njim, tako da su izgledali kao najveličanstveniji vatromet u istoriji sveta. Pas Meda je bio neutešan. „Izgubio sam publiku”, rekao je žalosno. Medved Kuca ga je tešio. „Nije to zbog tebe. Nešto se upravo desilo tamo gore”, rekao je. „Možda je to dobro. Nadajmo se da smo kupili mladom Luki dovoljno vremena.” Ogromni beli konj sa osam nogu galopirao je prema njima, ljutito ržući. „Hajde da vidimo je li tako”, rekao je. „Hoću da kažem, obojica ste uhapšeni.” To je bio pravi Slipnir, kralj konja, i nije izgledao nimalo zadovoljan što ih vidi. „A što se tiče tebe i tvojih sestara”, rekao je Gjari-Džin i ostalim promenljivicama, „smatrajte se takođe uhapšenim. Kasnije ćemo odlučiti šta ćemo sa vama, ali izdaja, ako niste znale, uopšte nije sitan prestup.”

Kada je Luka ugledao pred sobom Ambis vremena, nije usporio - jer sada je, najzad, osetio onaj avetinjski pritisak na levom ramenu i po tome je znao da je Leva dimenzija baš tu, tik kraj njega, pa je potrčao još brže, a onda, kad je stigao do same ivice Ambisa, bacio se ulevo...
... i pao u Bezdanu jamu, i dok je padao kroz tamu, raspao se u milion svetlucavih delića. Kada se pribrao, brojač života pokazivao je sto života manje, a on je ponovo trčao ka Ambisu, i ponovo se bacio ulevo na onom mestu sa blagim pritiskom, i ponovo se preturio u tamu i raspao se.
I treći put desilo se isto. Ovog puta, kad su se svetlucavi delići ponovo sakupili u njega i kad je video da je za nekoliko trenutaka izgubio tri stotine života i da je ostalo samo 165, izgubio je strpljenje. „Ovo je bedno, Luka Halifa, da ti iskreno kažem”, grdio je samog sebe. „ Ako ne možeš da .se uozbiljiš, sad kad si stigao dovde, onda i zaslužuješ zerminaciju, koja te i čeka.”
Baš tada ispred nogu mu je pretrčala riđa veverica, zdesna-nalevo, na samoj ivici Ambisa, i prosto je nestala. „O, zaboga”, pomislio je Luka, „nemam pojma da li uopšte postoje levoruke - levošape? - veverice, ali ako postoje, onda je ovo svakako bila jedna od njih, i čudesno kako je lako preskočila na Levoruku stazu, a nije se ni trudila. Očito, kada stvarno i potpuno veruješ da postoji, možeš preći na nju bez ikakvih teškoća, kad god osetiš potrebu.” Na to se, ugledajući se na vevericu, Luka Halifa prosto okrenuo ulevo i zakoračio i, čak i bez potrebe za bilo kakvim saplitanjem, ukoračio u levostranu verziju Sveta magije...
... u kojoj je planina bila potpuno drugačija! Zapravo, čak više uopšte nije ni bila planina, nego dugačko zeleno brdo prošarano hrastovima, brestovima, platanima i grupicama topola, i bokorima cveća oko kojeg su zujale pčele i kolibriji, a čula se i pesma ševa, dok su se ćubasti narandžasti pupavci kočoperili okolo kao knezovi; a bila je tu i ljupka staza koja je zaobilazila sve to ulevo, staza koja je izgledala kao da bi mogla odvesti Luku sve do samog vrha.
„Oduvek sam znao da bih se u levačkom svetu mnogo bolje snalazio nego u dešnjačkom, kad bih samo umeo da stignem tamo”, zadovoljno je pomislio Luka. „Kladim se da se ovde, ako uopšte postoje kvake, svakako okreću ulevo. Izgleda da čak ni samo Znanje nije tako ogromna i zastrašujuća planina kada je svet uređen tako da odgovara levacima, za promenu.”
Riđa veverica ga je čekala na jednom onižem panju, grickajući žir. „Pozdravi od kraljice Soraje”, rekla je, klanjajući se. „Ime mi je Ratatat. O, da. Njeno veličanstvo Neslutana pomislila je da bi ti dobro došla neka vrsta vodiča.”
„Ona očito svuda ima prijatelje”, iznenadio se Luka.
,,Mi riđokosi volimo da se ispomažemo”, rekla je Ratatat, sva nakostrešena od zadovoljstva. „ A neki od nas (mada ne volim da se razmećem) su i počasni Otovci i odavno članovi | - o, da! - vrlo poverljivog Ot kluba, to jest Neslutaninog tajnog odreda za hitne operacije - agenti spavači, ako znaš šta to znači, uvek spremni u svojim tajnim ot jazbinama i na raspolaganju gospi svakog sata i svakog dana u godini na njenoj ličnoj ot liniji, za slučaj da joj ustreba da nas aktivira. Ali, ma koliko želela da ostanem ovde i ćaskam o ovim ot temama, verujem da si u nekoj vrsti žurbe. Dakle”, nastavila je hitro, primetivši da je Luka zaustio da odgovori, a njena priča ga je naterala da odustane, „hajmo mi uz ovu takozvanu planinu dok još možemo.”

Luka je maltene odskakutao do vrha, toliko je bio oduševljen i odlučan. Skočio je ulevo, sa Planine teškoća do Brega lakoće, a Vatra života mu je ležala nadohvat ruke. Uskoro će hitati kući što brže može, da uspe vatru ocu u usta, a onda će se Rašid Halifa svakako probuditi, i biće novih priča za pričanje, a Soraja, njegova mama, ponovo će pevati... ,,Da li znaš”, javila se veverica Ratatat, ,,da će tamo biti stražari?”
,,Stražari?” Luka je stao kao ukopan i umalo vriskom ponovio tu reč, jer zbog nečega nije očekivao da će naići na bilo kakve nove prepreke - ne ovde, u levorukoj dimenziji, zar ne? Sreća je iscurila iz njega kao krv iz rane.
„Nisi valjda očekivao da će Vatra života biti nečuvana?”, strogo ga je upitala Ratatat, kao da grdi đaka koji sporo kapira.
„Postoje li bogovi vatre i u ovom Svetu magije?”, upitao je Luka, a onda se osetio tako glupo da je pocrveneo. ,,Pa da, naravno da postoje - ali zar nisu sada negde drugde, možda čuvaju Most duge ili traže... pa, mene?”
„Osim bogova vatre”, reka je Ratatat, „ovde postoje i čuvari vatre. O, da.”
U današnje vreme, objasnila mu je veverica, posao čuvanja Vatre života daje se najmoćnijim duhovima čuvarima iz svih mrtvih religija sveta, to jest mitologija. Pegavi Kerber, pedesetoglavi starogrčki pas, nekadašnji čuvar na ulazu u Podzemni svet; Anzu, sumerski demon, sa licem i šapama lava, a kandžama i krilima orla; odrubljena ali i te kako živa glava nordijskog diva Mimira, koja je čuvala vatru toliko dugo da je urasla u Planinu znanja i postala njen sastavni deo; Fafnir, superzmaj, veliki kao četiri promenljivice zajedno i sto puta moćniji; i Argus Svevideći, govedar sa stotinu očiju, koji vidi sve i kome ništa ne može da promakne, sada su petorica čuvara, a ne zna se koji od njih je svirepiji.
„ Ah”, rekao je Luka, ljuteći se na samog sebe. ,,Da, trebalo je to da očekujem. Pa, pošto ti znaš sve, možeš li mi reći kako da zaobiđem tu veselu družinu?”
,,Lukavošću”, odvratila je Ratatat. ,,Da li je imaš? Jer ovde se preporučuje povelika količina. Hermes je, na primer, jednom prevario Argusa tako što mu je lukavo pevao uspavanke sve dok ovaj nije zatvorio svih stotinu očiju i zaspao. O, da. Da bi ukrao Vatru života, moraš da budeš lukav, prepreden, spretan, premazan svim mastima, donekle čak uvrnut tip. Da li si, nekim čudom, možda baš takav tip?”
,,Ne”, žalosno je rekao Luka i seo na travnatu padinu. ,,Nažalost, nisam.”
Dok je govorio, nebo se smračilo; olujni oblaci, crni i prošarani munjama, skupljali su mu se tačno nad glavom. ,, “ rekao je zastrašujući glas odnekud iz srca oblaka,
,, .“
,,U tom slučaju”, prevela je mala Ratatat cvokoćući zubima, „možda će ti ovaj poslednji korakbiti malo pretežak.”

Dok su bogovi hitali kao jato stršljenova prema vrhu Planine znanja, vatreni alarm je oglasio kraj uzbune, objavljujući čitavom Srcu magije da je vatrokradica uhvaćen. Pas Meda i medved Kuca, koji su leteli ka vrhu planine na leđima kralja konja, čuli su trijumfalni zvuk sirene i to ih je bacilo u mračno raspoloženje. Džukela i njene sestre letele su pored njih, prilično podvijenog repa. „Ples je, nažalost, završen“, rekla je Džukela Medi i Kuci, potvrdivši time njihove strepnje. „Vreme je da se plati ceh.”
Tog trenutka čitavo jato bogova naglo je skrenulo ulevo - i, na veliko zaprepašćenje Kuce i Mede, prosto su raskinuli plavo nebo, kao da je načinjeno od hartije, i jurnuli kroz tu poderotinu ka drugom nebu, koje je bilo puno olujnih oblaka. Kralj konja i njegovi zatvorenici pošli su za jatom kroz ogromnu poderotinu u Levostrani svet, a Meda u Kuca su po prvi put videli izmenjeni oblik Planine znanja, za koji su obojica smesta pomislili da je najlepši zeleni brežuljak, iako je nebo bilo zlokobno crno, a trenutak vrlo beznadežan. Na vrhu Znanja nalazila se cvećem prošarana livada i na njoj lepo, široko jasenovo drvo. Uprkos lepoti, to drvo se zvalo Drvo užasa, a pod njegovom krošnjom stajao je Luka Halifa, sa riđom vevericom na ramenu i ot loncem na uzici oko vrata, a čuvao ga je onaj ko ga je i zarobio, Anzu, sumerski demon grmljavine, sa telom lava i krilima orla, a izgledao je kao da se jedva uzdržava da ne rastrgne dečaka onim svojim ogromnim kandžama. Ostali čuvari vatre, mnogoglavi Kerber; Mimir, glava bez tela; Fafnir, superzmaj; i Argus Svevideći, sa stotinu očiju, bili su takođe tu i takođe besni. A pored ogromnog drveta nalazio se mali mermerni hram sa vitkim stubovima, jedva nešto veći od obične baštenske šupe. Unutar hrama videlo se svetlo koje je sijalo skoro zapanjujućim sjajem, ispunjavajući prostor oko hrama toplim, blistavim zračenjem i pucketanjem energije, prijatnim čak i u ovom opasnom trenutku poraza, zarobljavanja i predstojeće presude; a iznad ulaza sa stubovima stajala je zlatna kugla, tačka snimanja na kraju ovog nemogućeg nivoa. ,,To je sjaj Vatre života”, tiho je promumlao medved Kuca psu Medi. „Kako mu je obična kuća, i to na kraju ovako veličanstvenog putovanja; i kako smo blizu došli, i kako je žalosno što nismo...” Pas Meda ga je oštro ućutkao. „Ne govori tako”, lanuo je. „Još nije gotovo.” Ali zapravo je i sam verovao da jeste.
Suđenje je upravo počinjalo. ,, “povikao je Ra Vrhovni, koji je izgleda preuzeo kontrolu nad događajima.
,,Maat!”, povikali su u odgovor okupljeni bogovi - to jest, rikali su, urlali, kreštali, siktali, zavisno od vrste boga.
,, “vikao je Ra.
„Maat je poremećen i mora se obnoviti”, ponovila je gomila bogova.
„ “nastavio je Ra.
„Dakle neka Maat počne.”
„Šta je Maat?”, upitao je Luka vevericu Ratatat.
,,Ahm”, rekla je Ratatat, podigavši obrve i gladeći se po brkovima na pravi profesorski način. ,,To se odnosi na božansku muziku vaseljene - o, da! - i na strukturu sveta , i prirodu vremena, na najosnovniju od svih sila, u koju niko nikad ne sme da se upliće.”
,,Ukratko?”, zahtevao je Luka.
,,Oh.” Ratatat kao da se razočarala. ,,Pa, ukratko, Ra hoće da kaže da je red poremećen i da se mora izvršiti pravda.”
Luka je tog časa utvrdio da se oseća veoma uvređeno. Kako se ova gomila bivših bića usuđuje da mu sudi? Ko su oni da mu kažu kako ne sme pokušati da spase život rođenom ocu? Baš tog trenutka video je svoje prijatelje kako stižu na lice mesta, a pri pogledu na svog voljenog psa i medveda i na četiri odane promenljivice, sve odreda uhapšene, samo ga je još više iznerviralo. Ovi natprirodni penzioneri stvarno imaju petlju, pomislio je. Moraće neko da ih nauči pameti.

„Zar moram da prevedem sve to?”, ustezala se Ratatat.
,,Da”, zahtevao je Luka.
„Srećom po tebe”, uzdahnula je veverica, „imam izvanredno pamćenje, i ljubazna sam po prirodi. Ali neće ti se dopasti kad čuješ. Jednom pa zauvek”, počela je, „pripadnicima Stvarnog sveta mora se dokazati da im nije dozvoljena upotreba Vatre života. Ona ne može da oživi mrtve, jer su uneti u Knjige mrtvih i više nisu bića, nego samo reči. Samo umirućima može da daje novi život, a kod zdravih izaziva dugovečnost, čak i besmrtnost, koja pripada samo bogovima. Vatra života ne sme da pređe liniju i uđe u Stvarni svet, a ipak evo vatrokradice koji je planirao upravo da je prenese preko zabranjene granice. On mora poslužiti kao primer.“
„O, je li?”, rekao je Luka. U grudima mu se pojavila nekakva unutrašnja vatra, njegova sopstvena, i suknula mu kroz oči. Ista ona čudna unutrašnja sila koja ga je uhvatila po nestanku Nikotate sada se ponovo probudila i dala mu potrebnu snagu. ,,Za divno čudo”, shvatio je, „tačno znam šta ću im reći.” Onda je povikao na okupljene bogove, toliko glasno da su ovi smesta prestali da urlaju, i sikću, i krešte, i cvile i proizvode sve ostale čudne zvuke, nego su zaćutali i slušali šta će biti.
„Sad je na mene red da govorim”, povikao je Luka okupljenim natprirodnim bićima, ,,a, verujte mi, imam svašta da kažem o celoj ovoj bezvezariji, i bolje vam je da pažljivo slušate, i da zapamtite svaku reč, jer vaša budućnost zavisi od toga isto koliko i moja. Vidite, znam nešto što vi ne znate o ovom Svetu magije... to nije vaš svet! Ne pripada ni Alimima, ko god da su, gde god da se kriju. Ovo je svet mog oca. Sigurno postoje drugi Svetovi magije koje su izmaštali drugi ljudi, Zemlje čuda i Narnije i Srednje zemlje i svašta drugo - i ne znam, možda postoje i takvi svetovi koji su sami sebe izmaštali, možda je i to moguće, i neću se protiviti ako mi kažete da postoje - ali ovaj svet ovde, bogovi i boginje, bauci i šišmiši, čudovišta i zmije, ovo je svet Rašida Halife, dobro poznatog kao Okean tokova priče, čuvenog Šaha Bla-Blaha. Od početka do kraja: od prvog do devetog nivoa i nazad; uzduž i popreko, od vrha do dna, njegov je.
,,On ga je sastavio ovakvog, on mu je dao oblik i zakone, on je doveo sve vas da ga naselite, jer je saznao za vas, razmišljao je o vama, čak je i sanjao o vama čitavog života. Razlog što je ovaj svet baš ovakav leži u tome što je, bio Levoruki ili Desnoruki, bio svet u kome vlada Niko ili vlada Koješta, ovo svet iz njegove glave! A ja znam za njega - verovatno sam zato i uspeo da se zateturam udesno i zakoračim ulevo i stignem dovde - jer sam slušao o njemu svakog dana otkako sam se rodio, u vidu priča za laku noć i saga za doručak i pripovesti uz ručak, i u vidu veličanstvenih priča za publiku širom grada Kahanija i zemlje Alifbeje, a takođe i u vidu malih tajni šapnutih mi na uvo, da ih samo ja znam. Dakle, u neku ruku, ovo je i moj svet. A činjenica je da - ako mu ne donesem Vatru života na vreme - neće samo on nestati. Sve odavde iščeznuće sa njim; ne znam tačno šta će biti sa vama, ali, u najmanju ruku, nećete više imati ovaj udobni svet da u njemu živite, ovo mesto na kome možete mirno da se pretvarate da ste važni mada zapravo niko ne daje ni pet para za vas. A u najgorem slučaju, potpuno ćete nestati - puf. - kao da nikad niste ni postojali, jer, iskreno rečeno, koliko ljudi se - osim Rašida Halife - uopšte trudi da vas pominje u pričama ovih dana? Koliko ljudi uopšte i zna za salamandera koji živi u vatri, ili za skvonka koji je toliko žalostan što je ružan da se bukvalno topi u suzama?
„Vreme je za buđenje, matorci! Vi ste izumrli! Pokojni ste! Kao bogovi i čudesna stvorenja, prestali ste da postojite! Kažete da Vatra života ne sme preći u Stvarni svet? A ja vam kažem da, ako ne stigne do jednog konkretnog žitelja Stvarnog sveta, i to što pre, vi ste gotovi. Čarobna guska je ispečena, a od zlatnih jaja napravljena je kajgana.”
„ Auf”, šapnula mu je na uvo veverica Ratatat, ,,sad si im stvarno privukao pažnju.”
Čitava armija odbačenih božanstava utonula je u zaprepašćeno ćutanje. Luka je, stojeći ispod Drveta užasa, znao da ništa ne sme da prekine ovu tišinu. Osim njegovog glasa, a imao je još svašta da im kaže.
,,Da li da vam kažem šta ste sada?”, vikao je. ,,E, pa evo da vas podsetim šta sve niste. Niste više bogovi, ničiji i nigde. Više nemate vlast nad životom i smrću, i nad spasenjem i prokletstvom. Ne možete da se pretvarate u bikove i otimate devojke sa zemlje, niti da se uplićete u ratove, niti da igrate bilo koju od svih onih igara koje ste nekada igrali. Pogledajte se! Umesto moći, vi imate takmičenja u lepoti. Prilično ste neugledni postali, moram vam reći. Slušajte sad dobro: samo kroz priče možete ponovo dospeti u Stvarni svet i ponovo steći nekakvu moć. Kada se vaša priča dobro ispriča, ljudi veruju u vas; ne onako kao nekada, ne u smislu obožavanja, nego onako kako ljudi veruju u priče - srećno, uzbuđeno, želeći da se ne završi. Želite besmrtnost? Samo moj otac, i ljudi nalik na njega, mogu vam je pružiti. Moj otac može navesti ljude da zaborave kako su vas potpuno zaboravili, i da vas ponovo obožavaju i da se zanimaju za ono što činite ili nameravate, i da žele da se priča nikad ne završi. A vi biste da me sprečite? Pa trebalo bi da me preklinjete da obavim posao zbog kojeg sam došao. Trebalo bi da mi pomažete. Trebalo bi da mi stavljate vatru u ovaj ot lonac, da pazite da se ot krompiri dobro potpale, a potom da me ispratite skroz do kuće. Ko sam ja? Ja sam Luka Halifa. Ja sam jedina šansa koju imate.”
To je bio najbolji govor koji je u životu održao, održan na najvažnijoj bini na koju je ikada stupio, i uložio je u njega svaku trunku veštine i strasti koju je posedovao - ali, da li je uspeo da zainteresuje publiku? „Možda jesam”, pomislio je zabrinuto, ,,a možda i nisam.”
Pas Meda i medved Kuca, još uvek na leđima kralja konja, dovikivali su mu reči podrške, na primer „Sad si im srezao!” i tome slično, ali bogovi su ćutali, a to ćutanje je postajalo toliko gusto, toliko mučno da je na kraju čak i Meda morao da ućuti. To užasno ćutanje se nastavilo, sve gušće, nalik na maglu, a mračno nebo je postalo još mračnije, sve dok jedino svetlo koje je Luka mogao da vidi nije dopiralo iz Hrama vatre, i pod tim treperavim sjajem video je sporo kretanje ogromnih senki svuda oko sebe, senki koje su izgledale kao da se primiču Drvetu užasa i zarobljenom dečaku koji pod njim stoji, dok ga čuva sumerski demon grmljavine. Senke su se primicale sve bliže i bliže, zbijajući se u ogromnu pesnicu, koja se polako stezala oko Luke i koja će svakog časa iscediti iz njega život kao što se voda cedi iz sunđera. ,,To je to, dakle”, pomislio je. „Moj govor nije uspeo, nisu poverovali, i sada će svemu biti kraj.” Poželeo je da još jednom zagrli svog psa i medveda. Poželeo je da oni koje voli budu tu, da mogu da ga drže za ruku. Poželeo je da može jednom željom da se izbavi iz škripca. Poželeo je...
Planina znanja je počela divlje da se trese, kao da neki nevidljivi kolos skače po njenim padinama. Deblo Drveta užasa napuklo je s kraja na kraj, i drvo je palo na tlo, dok su izlomljene grane za dlaku promašile Luku i demona grmljavine. Jedna grana je zakačila glavu Mimir, koja je bolno dreknula. Iz gomile bogova i čudovišta začuli su se i drugi uzvici - bola, iznenađenja, straha. A onda se desilo nešto najstrašnije. Na trenutke - vrlo kratke trenutke, deliće sekunde - sve je potpuno nestajalo, a Luka, Meda i Kuca - troje namernika iz Stvarnog sveta - ostajali su da lebde u užasnoj, bezbojnoj, bezvučnoj, bespokretnoj, bezakonoj, bezsvega odsutnosti. Potom se Svet magije vratio, ali užasno saznanje je počelo da sviće svima i svakome u njemu - Svet magije je u nevolji. Njegovi najdublji temelji su se tresli, njegova geografija je postajala nesigurna, njegovo postojanje je počelo da postaje isprekidana, ima ga - nema ga pojava. Šta ako nema ga trenuci počnu da se produžavaju? Šta ako počnu da traju duže od ima ga trenutaka? Šta ako ima ga trenuci, u kojima svet postoji, budu svedeni na deliće sekunde, ili čak sasvim nestanu? Šta ako je sve što im je vatrokradica maločas ispričao zapravo sušta istina, u koju su sve do sada odbijali da poveruju, zaogrnuti ostacima svoje nekadašnje božanske slave i poslednjim trunčicama ponosa? Da li je ovo gola, neulepšana stvarnost: da je njihov opstanak povezan sa sve slabijom iskrom života u jednom čoveku, bolesnom i na samrti? Ta pitanja su zaposela sve žitelje Sveta magije, ali za Luku je postojalo još jedno pitanje, panično, užurbano pitanje.
Da li to Rašid Halifa upravo umire?

Anzu, demon grmljavine, pao je na kolena i počeo da preklinje Luku tihim, žalosnim, drhtavim glasom. „

Ratatat je bila toliko prepadnuta da je i njoj glas drhtao dok je prevodila sa sumerskog. „Spasi nas, gospodine! Samo, gospodine, molim te, ne želimo da budemo obične bajke. Želimo da ponovo budemo poštovani! Želimo da budemo... božanski.”
„Sad sam gospodin, je li?”, pomislio je Luka. ,,E pa to je velika promena stava u odnosu na ono maločas.” Obuzela ga je nada, potiskujući očajanje; prikupio je svu svoju snagu za jedan poslednji pokušaj, pa je progovorio što je odlučnije mogao. „Uzmite ili ostavite, svi koliko vas ima. To je najbolja ponuda koju možete dobiti.”
Tama je prestala da se zatvara oko njega, gnev bogova se pokolebao, nadjačan njihovim strahom, raspao se i potpuno razišao, a zamenio ga je bedni užas. Oblaci besa su se razdvojili, vratilo se dnevno svetlo i svi su mogli da vide da je poderotina na nebu, kroz koju je čopor bogova pristigao, sada postala deset puta veća nego pre; da se sada pukotine protežu preko neba, s kraja na kraj, i da i masa mitoloških bića uveliko propada - stare, boraju se, blede, sve su slabiji, iščezavaju, gube sposobnost postojanja. Afrodita, Hator, Venera i druge boginje lepote pogledale su naboranu kožu na svojim rukama i zavrištale: „Razbijte sva ogledala!” A ogromna prilika vrhovnog egipatskog božanstva sa glavom sokola pala je na kolena isto kao Anzu maločas, a telo mu se mrvilo kao neki drevni spomenik. I svi ostali bogovi su pošli za Raovim primerom, ili barem oni među njima koji su imali kolena. Tihim, uplašenim glasom, punim poštovanja, Ra Vrhovni je rekao: ,, “
„Šta je rekao?”, upitao je Luka Ratatat, koja je počela da mu skakuće po ramenu, glasno cičeći.
„Kaže da prihvataju - tvoju ponudu”, cičala je Ratatat, glasom istovremeno punim olakšanja i užasa. „Sad možeš da uzmeš vatru. Požuri! Šta čekaš? Spasi oca! Spasi nas sve! Nemoj samo stajati! Kreni!”
Preko neba iznad njih hitale su senke. „Gle ti to!”, začuo se neočekivani i divni glas Neslutane od Ota. „Mislila sam da vodim svoje Vazduhoplovstvo Ota u nemoguću ali plemenitu misiju spasavanja nesposobnog a začudo simpatičnog mladića, jer, uprkos svoj tvojoj nepromišljenosti, kad se podvuče crta, nisam mogla da ostanem po strani i prepustim te sudbini, praćenog samo jednim počasnim Otovcem, ovom ovde Ratatat; ali vidim - na svoje veliko iznenađenje, kad se uzme u obzir koliko si ti neozbiljan dečak - da si se i sam sasvim dobro snašao.” Na sada vedrom, ali i dalje napuklom nebu iznad Planine znanja nalazilo se kompletno VOT na letećim ćilimima, opremljeno velikom količinom trulog povrća i papirnim aviončićima sa svrbljivim praškom, a kraljica Soraja im je bila na čelu, na svom Rešamu, letećem ćilimu kralja Solomona Mudrog, zajedno sa lažnim trkačem Kojotom, slon-pticama (,,I mi smo došli!”, dovikivale su. „Nećemo da samo pamtimo stvari! Hoćemo i da radimo nešto!”) i sa nepoznatim muškarcem, veoma starim i neverovatno velikim, povrh toga i potpuno golim, sa mnoštvom ožiljaka na stomaku...
Luka nije imao vremena nikome da odgovori, niti da pita ko je taj golišavi tip, pa čak ni da zagrli Medu i Kucu, koji su skočili sa leđa kralja konja i potrčali ka njemu. „Moram da uzmem vatru”, povikao je. „Svaki sekund je važan.” Pas Meda je smesta reagovao, pa je vratolomnom brzinom potrčao u Hram vatre, i nekoliko sekundi kasnije vratio se sa upaljenom bakljom među zubima, a ova je gorela najsjajnijim, najveselijim, najprivlačnijim plamenom, punim nade, kakav Luka nikad ranije nije video: a medved Kuca se popeo uza stubove Hrama vatre i velikom šapom lupio po zlatnoj kugli iznad ulaza, i to iz sve snage. Luka je čuo ono značajno ding, video je da mu se broj u gornjem desnom uglu vidnog polja povećao na 8, zgrabio je upaljeno drvo iz Medinih čeljusti i gurnuo ga u ot lonac, a ot krompiri su istog časa počeli da gore istim onim prijatnim, optimističnim plamenom kao i baklja.
,,Idemo!”, povikao je Luka, kačeći ponovo lonac oko vrata. Njegova toplota je delovala utešno: Soraja se obrušila da omogući Luki, Medi i Kuci da skoče na ćilim kralja Solomona. „Nema bržeg prevoznog sredstva u celom Svetu magije”, uzviknula je. „Pozdravite se, pa da krećemo!” Džukela, njene sestre i veverica Ratatat su povikale: „Nema vremena! Zbogom! Srećno! Kreći!” I krenuli su. Sorajin ćilim se provukao kroz poderotinu na nebu. „Došao si iz Desnorukog sveta, dakle tuda ćeš morati i da se vratiš”, rekla je. Ostatak Otovskog vazduhoplovstva je pošao za njima, ali ćilim kralja Solomona je leteo maksimalnom brzinom, pa su ovi ubrzo zaostali.
„Ništa ne brini”, rekla je Soraja svojim najodlučnije vedrim glasom. „Vratiću te nazad 'na vreme. Uostalom, ispada da treba da spaseš čitav naš svet, a ne samo svog tatu.”

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 3:11 pm






GLAVA OSMA


Trka sa vremenom




Nebo je padalo. Leteli su kroz rupu na nebu, a delovi nebeskog svoda su se otkidali i padali na Srce magije ispod njih. Luka (ponovo umotan u Sorajin čarobni topli šal) nije osećao vetar unutar zaštitnog mehura koji je Soraja podigla oko letećeg ćilima, ali je video njegovo dejstvo na zemlji ispod sebe. Čitavo drveće je bilo iščupano iz korena i letelo je kroz vazduh kao da je oduvano sa nekakvog divovskog maslačka; žestoki zmajevi kožastih krila bili su nošeni tamo-amo kao dečje igračke; a Utočište paučinaste mreže, najnežniji deo Srca magije, načinjeno od pedeset pet slojeva blistave paučine, bilo je rastrgnuto na komadiće. „Veliko čisto mesto”, legendarna Biblioteka Lingpao Tjencuena, koja je postojala hiljadama godina u Paučinastoj mreži, više nije postojala. Njene drevne knjige sad su letele naokolo, a otkinute stranice su lepetale kao krila. „Duvaju vetrovi promene”, uzviknuo je slon-patak. Slon-patka je bila neutešna. „Naše malo znanje ne vredi ništa u poređenju sa mudrošću koja je danas uništena”, očajavala je. Luka je jedva mogao da ih čuje, zbog urlika vetra koji je delovao, pa, nekako živ. Kojot, sav nakostrešen, objasnio je da su vetrourlici oslobođeni, a kada oni zaurliču, sve što postoji raspada se po šavovima. Luka je odlučio da radije neće pitati ko su ili šta su vetrourlici.
Luka je, zajedno sa Kojotom, slon-pticama, psom Medom i medvedom Kucom, sedeo, sav napet, kraj prednje ivice letećeg ćilima, gledajući kako kraj njih promiče uskovitlani svet. Iza njihovih leđa, na sredini ćilima, stajala je Soraja zatvorenih očiju i pruženih ruku, terajući Rešam da dostigne brzinu koju još nikad nije imao; a iza nje, držeći je za ramena da je ojača, klečao je golišavi div kojeg Luka nije poznavao. To je on, rekao mu je Kojot na uvo. Stari Momak. Prvi i najveći. Čuo je za tvoj pohod pa je došao da pomogne. Stari Momak! Posle ovoliko vremena! To je odlična stvar, mali. Čast za sve nas.
Izleteli su iz Srca magije i sad su ispod njih bile Staze što se račvaju; voda u njima je ključala, odskačući u vazduh i stvarajući zidove tečnosti i potom se slivajući nazad. „Dakle, ovo je Deveti nivo!”, začuo je Luka svoj glas, a Soraja mu je odgovorila. ,,Ne, ovo je Kraj sveta.”
Neprohodni vrtlog i E1 Tijempo, vremenska klopka, kovitlali su se sve brže i brže, uvlačeći materiju u sebe sve jačom snagom, pa je Soraja morala da podigne leteći ćilim opasno visoko, devedeset devet kilometara iznad površine Zemlje, jedva kilometar ispod Karmanove linije, ali ipak je bio trenutak kad je Soraja morala da podigne leteći ćilim opasno visoko, devedeset devet kilometara iznad površine Zemlje, jedva kilometar ispod Karmanove linije, ali ipak je bio trenutak kad je Soraja morala da podigne leteći ćilim opasno visoko, devedeset devet kilometara iznad površine Zemlje, jedva kilometar ispod Karmanove linije, ali ipak je bio trenutak kad je Soraja morala da podigne leteći ćilim opasno visoko, devedeset devet kilometara iznad površine Zemlje, jedva kilometar ispod Karmanove linije, ali ipak je bio trenutak kad je - kad su umalo uhvaćeni u vrtlog, a onda su se otrgli i poleteli kao kamen iz praćke, samo što Soraja nije mogla da kontroliše pravac. Leteći ćilim se vrteo i tumbao kao bačeni novčić, a putnici su se grčevito držali jedni za druge da ne bi popadali. Luka nije stigao ni da primeti Veliku mrtvaju, a već su se našli u Magli vremena. I magla je bila u nevolji: u ranije neprekinutom zidu sivila pojavile su se velike rupe i poderotine. Ćilim se u magli još vrteo, a ptice pamtilice su se rasplakale, plašeći se Zaborava, a Kojot je zavijao, i situacija bi postala zaista nepodnošljiva da se Stari Momak, Titan Prometej, nije podigao na noge i progovorio po prvi put, koristeći reči moći. ,,Hulo!”, povikao je na uskovitlanu maglu ništavila. „Nisam pobegao Zevsovoj ptici da bih sad nestao u magli! Dafa ho! Nestani, kvarna zaveso, i pusti nas da nastavimo svojim putem.” I već sledećeg časa leteći ćilim je izašao iz magle, a Luka je mogao da vidi gde su dospeli.
Prizor nije bio nimalo prijatan. Našli su se prilično daleko od reke. Pod njima je sada bio Grad Snova, i dok se Soraja trudila da skrene leteći ćilim na pravu stranu, Luka je gledao tornjeve Grada Snova kako se ruše poput kula od karata, na razrušene kuće bez krovova, a video je i mnoštvo beskućnih snova, koji bujaju samo iza navučenih zavesa, u prijatnoj tami, a sada su se teturali po osvetljenim ulicama, padali i venuli pod svetlošću. Košmari su slepo galopirali gradskim avenijama, i činilo se da deluju na skoro sve žitelje grada; čak i oni koji su bili pošteđeni nasumično su lutali okolo, ne obraćajući pažnju na haos oko sebe - kao da žive u nekakvom sopstvenom svetu. ,,To mora da su sanjari”, pretpostavio je Luka. Oni sanjaju i danju.
Raspadanje Sveta magije ga je prepalo, jer je to svakako značilo da se i život Rašida Halife postepeno gasi, i zato, dok je Luka užasnuto gledao kako se rastaču polja i njive Zemlje izgubljenog detinjstva, dok je gledao kako širi dim iz šumskih požara u Plavim zapamćenim bregovima, dok je prisustvovao raspadanju Grada Nade, samo mu je jedna misao bila na umu: „Vrati me nazad na vreme, molim te, nemoj dozvoliti da zakasnim, samo me vrati na vreme!“
A onda je ugledao tvrđavu na oblaku Badal-Gar, kako hita ka njima punom brzinom; moćni zidovi utvrđenja bili su čitavi, a oblak na kome je stajalo ključao je i kovitlao se kao na ubrzanom filmu; srce mu se steglo, jer je shvatio da ga konačna bitka tek čeka. Levom rukom je stegnuo ot lonac koji mu je visio oko vrata, a toplota iz njega ga je malo osokolila. Pošao je puzeći preko ćilima dok nije došao do Soraje - bilo je nemoguće koračati po toj talasavoj, trzavoj, vetrom čupanoj površini - i upitao, iako je već znao odgovore. ,,Ko vlada u toj tvrđavi? Da li nam smeraju zlo?” Soraji su i lice i telo bili puni napetosti. „Sad mi je žao što sam toliko isprednjačila ispred mog vazduhoplovstva”, rekla je, više za sebe. „Ali, svejedno, oni ne bi bili od velike koristi protiv ovog neprijatelja.” Potom je tužno pogledala Luku. ,,U dubini srca znala sam da će se ovo desiti”, rekla je. „Nisam znala gde ni kako ni kada, ali znala sam da oni neće ostati po strani. To su Alimi, Luka - čuvari vatre, gospodari vremena: Jo-Hua, Jo-Haj, Jo-Ajga. Najstrašnije trojstvo koje možeš da zamisliš. A sa njima je, kao što sam i podozrevala, izdajnik i prevrtljivac. Gledaj, tamo na grudobranu. Ona crvena safari košulja. Onaj ofucani panama-šešir. Podlac je tamo, u redovima tvog najljućeg neprijatelja.”
Da, to je bio Nikotata, i to ne više proziran kao avet, nego naizgled čvrst kao pravo ljudsko biće. U Luki su se borili bes i očajanje, ali potisnuo je i jedno i drugo. Ova situacija je zahtevala smiren um. Grad-tvrđava Badal-Gar bio je pred njima, sve veći kako su mu se približavali. Oblak na kome je stajao širio se oko letećeg ćilima kralja Solomona Mudrog; kako ih je obuhvatao, tako su se i zidovi tvrđave širili sve više u daljinu. Našli su se u nebeskom zatvoru, shvatio je Luka, i mada je vazduh iznad njih bio slobodan, bilo je jasno da bi im neka nevidljiva prepreka blokirala put ako bi pokušali da pobegnu tuda. Postali su zarobljenici vremena, a leteći ćilim se zaustavio tik ispod grudobrana gde je stajao stvor kojeg je Luka do sada znao kao Nikotatu; stajao je i pakosno ih gledao.
„Vidi me”, rekao je. „Kao što vidiš, već si zakasnio.”
Luka je morao da se potrudi da se sredi, ali uspeo je da odgovori. ,,To ne može biti istina, inače ti više ne bi ni bio tu, zar ne? Ako si govorio istinu o onome što se desi kada je tvoj posao obavljen, onda bi dosad već obavio ono suprotno od Praska, šta god to bilo... da ne bivaš?‘
,,Ne budem”, ispravio ga je Nikotata. „Do sada je već trebalo da savladaš terminologiju. A da, sećaš se kako sam rekao da ne želim da se to desi? E, lagao sam. Zašto bilo koje stvorenje ne bi želelo da uradi ono zbog čega je stvoreno? Ako si rođen da plešeš, onda plešeš. Ako si rođen da pevaš, onda ne sediš ćuteći. A ako si stvoren da progutaš nečiji život, onda obavljanje tog posla i, shodno tome, ne biti kad je sve gotovo predstavlja vrhunsko postignuće, izuzetno zadovoljavajući vrhunac. Da! Pravu ekstazu.”
„Zvuči kao da si zaljubljen u smrt, iskreno rečeno”, odvratio je Luka, i tek tad je shvatio šta je upravo rekao.
„Baš tako”, odgovorio je Nikotata. „Sad si razumeo. Priznajem da sam donekle zaljubljen u sebe. A to nije baš neka plemenita osobina, slažem se. Ali, ponavljam: ekstaza. I to još više u ovakvim slučajevima. Tvoj otac se borio protiv mene iz sve snage, trebalo bi da znaš. Svaka čast. Očito smatra kako ima jake razloge da ostane živ, a možda si i ti jedan od tih razloga. Ali sad sam ga se dočepao. I imaš pravo: kad sam rekao da si zakasnio, ponovo sam slagao. Gledaj.”
Podigao je desnu ruku, a Luka je video da na njoj nedostaje polovina srednjeg prsta. ,,To je sav život što mu je ostao”, rekao je Nikotata. ,,I dok nas dvojica ovde pričamo, njemu i to ističe, a ja se popunjavam. Ko zna? Možda ćeš još biti tu da prisustvuješ velikom događaju. Svakako možeš zaboraviti na odlazak kući na vreme da ga spaseš, čak i da imaš Vatru života u ot loncu oko vrata. Čestitam što si stigao ovako daleko. Osmi nivo! Stvarno uspeh. Ali sada, nemoj zaboraviti, vreme je na mojoj strani.”
„Pretvorio si se u pravog gada, nesumnjivo”, rekao je Luka. „Bio sam glup što sam ti i za trenutak poverovao.”
Nikotata se nasmejao nekakvim hladnim smehom. „Ah, da nisi pošao sa mnom, ne bismo imali svu ovu zabavu1', rekao je. ,,Ti si mi učinio čekanje mnogo, mnogo prijatnijim. Stvarno bi trebalo da ti se zahvalim zbog toga.”
,,Za tebe je to sve bila samo igra!”, prasnuo je Luka, ali Nikotata mu je pripretio onom polovinom prsta. ,,Ne, ne”, rekao je sa prebacivanjem. „Nikako samo igra. To je pitanje života i smrti.”
Medved Kuca se podigao na zadnje noge i zarežao. ,,Ne mogu više da podnesem ovog tipa. Pusti me na njega.” No, Nikotata mu je svakako bio izvan domašaja, visoko na grudobranu, i izgleda da nije bilo načina da se tamo popne. Tada je progovorio Titan, svojim dubokim, dubokim glasom; Stari Momak lično. „Njega ostavi meni”, rekao je, pa je ustao sa mesta gde je klečao iza Soraje; i ustao, i ustao i ustao. Kada Titan dostigne svoju punu veličinu, vaseljena zadrhti. (Vaseljena takođe pokuša i da skrene pogled, jer toliko uvećana golotinja je mnogo, mnogo veća nego golotinja obične veličine, i teže ju je zanemariti.) Nekada davno, Prometejev stric je isto tako ustao i pritom je uništio sama nebesa. Posle toga, bitka grčkih bogova protiv dvanaest Titana tresla je čitavu zemlju, jer su se divovi borili i padali. Stari Momak, veteran i junak iz tog rata, koji se gnušao odeće kao što je već slučaj sa grčkim junacima i uopšte drevnim herojima, ustao je i postao toliko veliki da je Soraja morala žurno da uveća leteći ćilim do najveće moguće veličine, kako se ne bi svi našli odgurnuti sve većim stopalima Starog Momka. Luka je sa zadovoljstvom primetio izraz straha na Nikotatinom licu kada je Titan pružio ogromnu levu ruku, zgrabio stvora i čvrsto ga stegnuo. „Pusti me”, pištao je Nikotata - glas mu je sada zvučao potpuno neljudski, primetio je Luka. Bio je nekako avetinjski, demonski, a u ovom trenutku i piskavo preplašen.
„Pusti me”, pištao je Nikotata. „Nemaš pravo da ovo radiš!”
Stari Momak se nasmešio osmehom veličine stadiona. ,,E, ali imam krivo”, rekao je. ,,Ja sam nakrivo nasađen, kao i svi levaci. A mi levaci moramo da se držimo zajedno.”
S tim rečima je zabacio levu ruku koliko je god mogao, sa Nikotatom koji se otimao i pištao iz sveg glasa, a potom je zavitlao tog užasnog, lažljivog, životoisisavajučeg stvora daleko, daleko, uvis ka nebu, tako da se drao sve do ivice atmosfere i potom i iznad Karmanove linije, tamo gde se svet završava i počinje tama svemira.
„Još uvek smo zarobljeni”, primetio je medved Kuca gunđavo, jer se osetio nekako nadmašeno ovim titanskim zamahom jednog Titana. Potom je naštavio, možda suviše glasno, i svakako suviše izazivački. „Gde su uopšte ti Alimi? Neka se pokažu, osim ako se suviše plaše da se suoče sa nama.” „Pripazi šta želiš”, žurno je rekla Soraja, ali bilo je kasno.

„Nije poznato”, pričao je Rašid Halifa, ,,da li Alimi imaju ikakav fizički oblik. Možda imaju telo, a možda prosto poprimaju telesni oblik kada im je potrebno, a inače su bestelesna bića i šire se kroz svemir-jer vreme je svuda, kao što se zna; nema mesta koje nema svoje juče, koje ne živi u danas, i koje se ne nada finom sutra. Uostalom, Alimi su poznati po velikom otporu prema pojavljivanju u javnosti; radije delaju iz potaje i iza scene. Kada se pojave, uvek su sakriveni pod ogrtačem s kapuljačom, kao monasi. Niko im nikad. nije video lice, i svi se plaše njihovog proticanja - osim nekoliko osobite dece...“

„Nekoliko osobite dece”, rekao je Luka naglas, jer sad se setio, „koja mogu da se suprotstave moći vremena samim tim što se rode i ponovo nas sve učine mladim.” Njegova majka je to prva rekla, ili nešto vrlo slično tome - znao je, jer mu je ona sama to često govorila - ali uskoro je ta ideja postala deo Rašidovih neiscrpnih zaliha priča. ,,Da”, priznao je Luki uz besramni osmeh, „ukrao sam to od mame. Nemoj zaboraviti: ako ćeš biti lopov, kradi samo najbolje.”
,,E, pa”, pomislio je Luka, vatrokradica, „poslušao sam tvoj savet, tata, i gle šta sam ukrao, i vidi kuda me je to dovelo.”

Tri prilike pod kapuljačama koje su se pojavile na grudobranu oblaka tvrđave Badal-Gar nisu bile ni velike ni preteće. Lica im se nisu videla, a ruke su držali prekrštene pred sobom, kao da se spremaju da pridrže bebu. Nisu ništa rekli, ali nisu ni morali. Po izrazu Sorajinog lica, i po Kojotovom uplašenom cviljenju (Madre de Dios, da nisam na tepihu nasred neba, najradije bih odjurio i pokušao da umaknem), kao i po drhtanju slon-ptica („Dobro, možda ipak ne bismo da radimo nešto! Možda samo želimo da živimo, i da pamtimo stvari, kao što nam i priliči!”), bilo je jasno da sama njihova pojava uliva užas žiteljima Sveta magije. Čak i oguglali Stari Momak, veliki Titan lično, nervozno se vrpoljio. Luka je znao da svi uplašeno misle na Šmrcenhajm i na mogućnost da ostanu zauvek zarobljeni u blokovima leda. A možda se brinu i zbog ptica koje jedu džigericu. ,,Hmmm”, pomislio je, „izgleda da naši magijski prijatelji neće biti od neke velike koristi u ovoj situaciji. Očito je vreme da ekipa iz Stvarnog sveta sredi stvar.”
A onda su Alimi progovorili, uglas, dubokim, nestvarnim glasovima čija trostruka hladnoća je delovala kao čelik, nalik na tri nepobediva mača. Čak i odvažna Soraja se trgla na taj zvuk. „Nikad nisam ni pomislila da ću biti primorana da slušam Glasove vremena!”, uzviknula je i poklopila uši dlanovima. ,,Oh, oh! Ovo je nepodnošljivo! Ne mogu da izdržim!” Od bola je pala na kolena. Ostala magijska bića su bila jednako uznemirena i teturala su se po letećem ćilimu, očito u agoniji, osim Starog Momka, koji je izgleda mogao mnogo bolje da podnosi bol zbog čitave večnosti koju je proveo trpeći Zevsovu pticu-kljucačicu jetre. Medved Kuca je izgledao sasvim obično, a pas Meda je bio nakostrešen i ljutito je režao.
„Odvojili ste nas od našeg razboja”, rekli su tihi mač-glasovi, ,,mi smo tkači, nas troje, i na razboju dana tkamo niti vremena, i utkivamo čitavo postajanje u tkanje postojanja, čitavo saznavanje u platno znanja, čitavo delanje u materiju učinjenog. Sada ste nas odvojili od razboja i stvari zahvata nered. Nered nas čini nezadovoljnim. Nezadovoljstvo nas takođe čini nezadovoljnim. Stoga smo dvostruko nezadovoljni.“ I potom, posle pauze: „Vratite ono što ste ukrali i možda ćemo vam poštedeti život. “
„Pogledajte šta se dešava oko vas!”, povikao je Luka. „Zar ne vidite? Propast čitavog ovog sveta? Zar ne želite da ga spasete? Upravo to pokušavam da učinim, a vi samo treba da mi ne smetate i da me pustite da stignem kući...”
„Nama nije stalo da li će ovaj svet živeti ili umreti”, glasio je odgovor.
Luka se zapanjio. „Nije vam stalo?”, upitao je u neverici.
„Saosećanje nije nas posao”, odgovorili su Alimi. „Vreme prolazi bez milosti, želeli ljudi to ili ne. Sve mora da prođe. Samo vreme traje. Ako se ovaj svet završi, drugi će se nastaviti. Sreća, prijateljstvo, ljubav, patnja, bol su samo prolazne iluzije, poput senki na zidu. Sekunde se stapaju u minute, minuti u dane, dani u godine, bez ikakvih osećanja. Nema tu ’stalo’. Samo ovo saznanje je mudrost. Ova mudrost jeste znanje.”
Sekunde su stvarno proticale, a kod kuće u Kahaniju život Rašida Halife se primicao kraju. „Alimi su moji smrtni neprijatelji”, rekao je Rašid, i stvarno je bilo tako. U Luki se probudio gnev i oteo mu se ljutiti vrisak. „Onda vas proklinjem, kao što sam prokleo kapetana Aga!”, povikao je na Tri Jo. ,,On je zatvorio svoje životinje u kaveze, i okrutno je postupao sa njima, a vi ste potpuno isti, pravo da vam kažem. Mislite da su svi u vašem kavezu, i zato nas ignorišete, i mučite nas, i terate nas da radimo šta vi želite, i nije vam stalo ni do čega osim do vas samih. E, pa proklinjem vas, svu trojicu! Šta ste vi uopšte? Jo-Hua, prošlost je prošla i nikad se neće vratiti, a ako i nastavi da živi, to je samo u našem sećanju - i sećanju slon-ptica, naravno - i svakako ne stoji ovde, na grudobranu ove oblak tvrđave, pod tom glupom kapuljačom. A što se tebe tiče, Jo-Haj, sadašnjost jedva da postoji, to znaju i deca mojih godina. Nestaje u prošlosti čim trepneš okom, i ništa što je tako, ovaj, privremeno ne može da ima moć nada mnom. A Jo-Ajga? Budućnost? Ma hajte molim vas. Budućnost je san, i niko ne zna kako će ispasti. Jedino što je sigurno jeste da mi - Meda, Kuca, moja porodica i prijatelji, svi mi - mi ćemo je načiniti onakvom kakva će biti, lepa ili ružna, srećna ili tužna, i svakako nam nije potrebno da nam ti govoriš kakva će biti. Vreme nije klopka, foliranti jedni. To je put kojim ja putujem, i sada sam baš u velikoj žurbi, dakle, sklonite mi se s puta. Svi ovi ovde su se suviše dugo plašili vas trojice. Neka sad prestanu da se plaše i... i... i neka vas malo stave na led, za promenu. Sad prestanite da me gnjavite. Ima da nestanete čim pucnem prstima.”
Dakle, to je to. Pobunio se protiv moći vremena, baš kao što je njegova majka (a kasnije i otac) rekla da će moći, a jedino što je mogao da učini bilo je da glasno pucne prstima, što je tek nedavno naučio. To baš i nije bilo nekakvo oružje. Ali bilo je zanimljivo, zar ne, što su Alimi stali kao ukopani od njegove kletve, i što su sastavili glave i počeli da šapuću i mrmljaju - da li se to Luki možda učinilo - nekako bespomoćno? Je li to moguće? Da li je moguće da su bespomoćni protiv čuvene moći kletve Luke Halife? Da li je moguće da oni znaju da je on jedno od one osobite dece koja ne potpadaju pod moć vremena? Ako je ovo magijski svet Rašida Halife, onda su i Alimi njegova stvorenja, i stoga su podložni njegovim zakonima, zar ne? Vrlo dramatično, kao čarobnjak koji baca čin, Luka je podigao levu ruku visoko iznad glave i pucnuo prstima što je glasnije mogao.
Istog časa, ogromna oblak tvrđava Badal-Gar počela je da se trese kao jeftina pozorišna kulisa; dok su zatočenici sa letećeg ćilima zapanjeno posmatrali, veliki komadi zupčastih zidova ovog lebdećeg zatvora počeli su da se odlamaju i otpadaju. „Napadnuti su spolja!”, povikao je Luka, a na to su se svi sa letećeg ćilima oduševljeno razgalamili, dok su Alimi nestali sa vidika da se postaraju za taj neočekivani napad.
„Je li to Otovsko vazduhoplovstvo? Ako jeste, bojim se da su pošli u samoubilačku misiju.” Golišavi Titan je odmahnuo glavom, a na ogromnom licu se polako širio osmeh. „Nisu Otovci”, rekao je. „Bogovi su ustali.”
,,Pa, u principu se slažemo da bogovi mogu da budu bitni”, smesta su rekle slon-ptice, ,,ali nema razloga da se pridaje tolika važnost svemu što učine.”
,,Ne to”, uzdahnuo je Stari Momak. „Mislim, ovo je ustanak bogova.”
I stvarno je bio. Kad je kasnije u životu razmišljao o tome, Luka nikad nije bio siguran da li je pobuna bogova bila izazvana njegovim govorom ispod Drveta užasa, kada je pokušao da ubedi zaboravljena božanstva da njihov opstanak zavisi od opstanka njegovog oca; ili je pokrenut njegovom kletvom, čiji cilj je bio da prekine stisak kojim su Alimi držali oba sveta, Svet magije i Stvarni svet; ili su penzionisani besmrtnici odlučili da im je više dosta, a Luka i njegovo društvo su samo bili tu u pravom trenutku, da prisustvuju posledicama. Ma koji razlog da je bio u pitanju, ljutito jato bivših bogova iz Srca magije proletelo je kroz poderotinu na nebu i obrušilo se pravo na oblak tvrđavu Badal-Gar. Bast, egipatska boginja-mačka, Hadad, akadski bog grmljavine, Gong Gong, kineski bog poplave čija glava je toliko tvrda da može da slomi Nebeski stub, Nikta, grčka boginja noći, divlji nordijski vuk Fenrir, Kecalkoatl, pernata zmija iz Meksika i raznorazni demoni, valkire, rakše i zlodusi hitali su rame uz rame sa onim najznačajnijima - a tu su bili Ra, Zevs, Tlalok, Odin, Anzu, Vulkan i svi ostali; palili su oblak tvrđavu, bacali cunamije na njene zidove, gađali je munjama, lupali je glavom, a neki od njih, konkretno Afrodita i ostale boginje lepote, glasno su se žalile da zub vremena šteti njihovom tenu, njihovoj liniji i njihovoj kosi.
Ako je i postojalo polje sile koje je štitilo oblak tvrđavu, Napad magije1 je bio prosto suviše jak za njega. Dok su sva bivša božanstva udruženom snagom uništavala uporište Alima, uz nekakav čudan, glasan, škripav zvuk nalik na mjaukanje, Luka je pogledao Soraju. „Sad je prilika!”, povikao je, i leteći ćilim se istog časa podigao visoko ka nebu, noseći putnike sve dalje punom brzinom.
Bekstvo nije bilo lako. Alimi su se borili što su bolje mogli; njihovi dani su se primicali kraju, ali i dalje su imali odane sluge koje su pozvali u pomoć. Soraja tek što je podesila kurs ka Dolmi, obali reke Silsile gde će Luka morati da preskoči nazad u Stvarni svet, kada je leteći ćilim odozgo napao odred čudnih jednonogih ptica, čuvenih šang jang, ili kišnih ptica iz Kine. Šang jang su nosile čitave reke u kljunu i polivale su ih po Rešamu u pokušaju da ugase vatru koja je gorela u ot loncu oko Lukinog vrata. Ćilim se nakrivio i potonuo pod težinom pravih lavina vode, a onda, ispoljivši upečatljivu sposobnost oporavka, ispravio se i poleteo dalje. Napad kišnih ptica se nastavio: pet, šest, sedam puta su poplave padale sa neba, a putnici na ćilirtiu su se prevrtali, sudarali jedni sa drugima i kotrljali opasno blizu ivica ćilima. Ipak, zaštitni mehur ih je dobro čuvao. Na kraju je šang jang pticama ponestalo vode, pa su nezadovoljno odlepršale nazad. ,,Da, dobro je što smo izdržali ovaj napad, ali to nije kraj nevoljama”, upozorila je Soraja Luku kad je počeo da se raduje. „ Alimi su izveli još jedan očajnički pokušaj da spreče izlazak Vatre života u Stvarni svet. Jesi li čuo onaj užasni, žalostivi mjaukavi zvuk koji je odjeknuo dok smo napuštali oblak tvrđavu? To su Alimi potegnuli svoj poslednji adut. Nažalost, moram ti reći da je taj zvuk bio poziv koji priziva smrtonosne vodene mačke.”
I zaista, uskoro su sa neba počele da padaju vodene mačke - i zaista nisu bile mačji kašalj! Bile su to velike mačke, vodeni tigrovi, i vodeni lavovi, i vodeni jaguari i vodeni gepardi, vodene mačke svih mogućih šara. Bile su načinjene od vode, vode koju su Alimi začarali i pretvorili u zubate i strašne divlje mačke. Padale su onako kako padaju sve mačke, okretno i neustrašivo, a kad bi pale na nevidljivi zaštitni mehur oko letećeg ćilima, zabile bi u njega kandže i tako se zadržale da ne skliznu. Uskoro je čitav mehur bio načičkan vodenim mačkama, bilo ih je na stotine, pa na hiljade, a sve su imale duge i jake kandže, i njima su ubadale i grebale mehur, i ubrzano nanosile štetu. „Bojim se da će se probiti kroz štit”, uzviknula je Soraja, ,,a ima ih previše da bismo se borili protiv njih.”
,,Ne, nema ih toliko! Hajde ovamo, mace kukavice! Sad ćemo vam pokazati ko je ko!” Pas Meda je odvažno lajao na ogromne mačke nad sobom, a Stari Momak se pripremao da ponovo poraste do svoje pune veličine, ali Luka je znao da je sve to samo prazno razmetanje. Hiljade divljih magijskih mačaka svakako će nadvladati čak i ogromnog Titana, i mada su Meda i Kuca (a možda i Kojot) bili u stanju da se odvažno bore, a i Soraja svakako imala masu trikova u rukavu, odnos snaga je bio suviše neravnopravan i nije bilo šanse da pobede. „Svaki put kad pomislim da smo uspeli”, pomislio je Luka, ,,na putu mi se pojavi još jedna nemoguća prepreka.” Uhvatio je Soraju za ruku i stegnuo je. „Imam još samo sto šezdeset pet života i mislim da to neće biti dovoljno da prođem ovo poslednje iskušenje11, rekao je. „Pa ako sad izgubimo, samo bih hteo da ti se zahvalim, jer bez tvoje pomoći ne bih prešao ni pola ovog puta.” Neslutana od Ota uzvratila mu je stisak, pogledala preko ramena i iznenada se široko nasmešila. „Nemoj sad da mi se rasentimentališeš, glupavko”, rekla je, ,,jer nisi stekao samo suviše mnogo neprijatelja, mada se čini da ti stvarno ne manjkaju. Pogledaj iza sebe. Stekao i i neke veoma moćne prijatelje.”
Ogromni slojevi oblaka nagomilali su se iza letećeg ćilima kralja Solomona Mudrog, ali Soraja je razdragano primetila da to nisu obični oblaci. To su bili svi bogovi vetra iz celog Sveta magije. „ A njihovo prisustvo ovde”, rekla je vedro, „znači da su bogovi zaista rešeni da te prebace do kuće, da uradiš ono što moraš da uradiš.”
Sada je Luka u slojevima oblaka mogao da razabere lica bogova vetra, lica sačinjena od oblaka, naduvenih obraza, kako duvaju iz sve snage. ,,Tu su tri kineska boga vetra”, uzbuđeno je rekla Soraja, ,,Či Po, Feng Popo i Pangu! A vidiš li onu gomilu letećih lavova vetra, Fongši je sa tajvanskog arhipelaga Kinmen. Kinezi obično odbijaju da ih pominju, pa čak i da prihvate njihovo postojanje - ali evo ih ovde, svi zajedno! Stvarno je čudesno kako su se svi ujedinili da ti pomognu! Došao je Fudžin iz Japana, a on nikada nikuda ne ide. Gledaj tamo, svi američki bogovi, Ga-Oh Irokeza, i Tejt Sijuksa, i gledaj, divlji Duh Vetra Čirokija, Unavije Ungi, tamo preko! Mislim, Čiroki i Sijuksi nikad nisu bili saveznici, a on se udružio sa Irokeškom konfederacijom - zaboga! Čak je i Čup, bog vetra plemena Čumaš iz Kalifornije, prekinuo sunčanje i došao je ovamo; on je obično suviše lenj da podigne išta više od blagog povetarca. A tu su i Afrikanci - ono je Jansan, boginja vetra Joruba! A iz Centralne i Južne Amerike, Ekalkot Nikiri Indijanaca, i majanski Pauahtuns, i Unahsinte Zuni Indijanaca, i Gvabanceh sa Kariba... oni su vrlo stari, ta grupa, tako da sam pomislila da će se brzo izdu-vati, ali izgleda da im je ostalo još mnogo daha! I debeli Faatiju sa Samoe je takođe tu, i krupni Buluba sa Andamanskih ostrva, tamo, i Ara Tiotio, bog tornada iz Polinezije, i Pakaa sa Havaja. I Ajs, jermenski demon vetra, i Vila, slovenska boginja, i skandinavski krilati div Hraesvelg, koji pravi vetar mašući krilima, i korejska boginja Jondung Halmoni - ona bi mnogo bolje duvala da nije napunila usta pirinčanim kolačićima, alavica! - i Mbon iz Burme, i Enlil...”
„Prestani, molim te, dosta je”, molio je Luka. „Nije važno kako se zovu - najvažnije je to što rade.” A radili su ovo: oduvali su sve vodene mačke. Uz mnoštvo glasnog šištanja i mjaukanja, vodene mačke su izgubile oslonac na mehuru oko letećeg ćilima i odletele su u ništavilo, tumbajući se kroz dubine raspuklog neba. Na Rešamu se začuo opšti uzvik oduševljenja, a onda su se bogovi vetra stvarno dali na posao, i ćilim je počeo da leti zaista čudesnom brzinom. Čak i Soraja, sa svom svojom veštinom, nije uspevala da ga potera ni upola tako brzo. Magijski svet ispod njih i nebo nad njima postali su razmazana mrlja. Luka je mogao da vidi samo sam ćilim i nagomilane bogove vetra iza njega, kako duvaju i duvaju da ga otpreme kući. Vratite me nazad na vreme, ponovo je grozničavo pomislio. Molim vas, nemojte dozvoliti da zakasnim, samo me vratite nazad na vreme.

* * *

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 3:11 pm





Vetar je stao, ćilim se prizemljio, bogovi vetra su nestali i Luka je bio kod kuće: ne na obali Silsile kao što je očekivao, nego u svojoj ulici, pred svojom kućom, na onom istom mestu gde je prvi put čuo Medu i Kucu da govore, gde je prvi put video Nikotatu i odakle je pošao u svoju veliku avanturu. Svet je i dalje bio u čudnim bojama, nebo suviše plavo, zemlja suviše smeđa, kuća mnogo ružičastija i zelenija nego obično. Nije bilo normalno ni da leteći ćilim bude parkiran pred njom, sa vladarkom Sveta magije, Titanom, Kojotom i dve slon-ptice na sebi - svi su izgledali kao da im je nelagodno.
„Činjenica je da nam nije mesto ovde, na granici”, rekla je Soraja dok su Luka, medved Kuca i pas Meda silazili sa Rešama u prašnjavu uličicu. „Dakle, pošto moraš da ideš, idi brzo, pa da i mi možemo da pođemo. Idi kod te druge Soraje koja živi u toj kući, i kada ubaciš ot krompir ocu u usta, nemoj zaboraviti da si ga dobio od Neslutane od Ota; a potom, kada izrasteš u mladića, pomisli ponekad na tu Neslutanu, ako je ne zaboraviš u potpunosti.”
„Nikad te neću zaboraviti”, rekao je Luka, „ali, molim te, mogu li da ti postavim još jedno pitanje: da li smem da uzmem ot krompir golom rukom? A ako ga stavim tati u usta, zar ga neće spaliti i pretvoriti u pepeo?”
„Vatra života ne ranjava one koje dodirne”, rekla je na to Soraja od Ota. „Upravo suprotno, ona zaceljuje rane. Videćeš da blistavo povrće nije vrelo na dodir. A tvom ocu će činiti samo dobro. Inače, u ot loncu imaš ukupno šest ot krompira”, dodala je, ,,po jedan za svakog od vas, ako tako odlučiš.”
„Onda zbogom”, rekao je Luka, a potom se obratio i Starom Momku. ,,I hteo sam da kažem, žao mi je zbog onog što se desilo kapetanu Agu, jer ipak je on bio tvoj brat.” Stari Momak je slegnuo ramenima. „Nemaš zašto da žališ”, rekao je. „Nikad ga nisam voleo.” A potom, bez daljeg otezanja, Neslutana Soraja je podigla ruke, a leteći ćilim kralja Solomona Mudrog poleteo je ka nebu i nestao uz jedno tiho vuuuš umesto oproštaja.
Luka je pogledao ulazna vrata i ugledao kraj njih, kako blista na prvom jutarnjem svetlu, veliku zlatnu kuglu: dugme za snimanje, kraj Devetog nivoa, kraj ,,igre”, koja uopšte nije bila igra nego, kao što reče Nikotata, pitanje života i smrti. ,,Hajde”, doviknuo je Medi i Kuci. „Idemo kući!” Potrčao je ka dugmetu za snimanje i baš kad je pružio ruku ka njemu, spotakao se, kao što je znao da će biti; uspeo je da udari kuglu levom nogom, baš kad se zaneo udesno; čuo je, po poslednji put, ono ding koje potvrđuje uspeh; primetio je da su mu iz vidnog polja nestali svi brojevi; za trenutak je osetio čudnu vrtoglavicu; potom je povratio ravnotežu i video da je zlatna kugla nestala, a da su se boje oko njega vratile u normalu. Shvatio je da je izašao iz Sveta magije i da je ponovo tamo gde mu je mesto. ,,A izgleda da je potpuno isto doba dana kao i kad sam otišao”, iznenadio se. „Dakle, sve ovo se nije ni desilo, osim, naravno, što jeste.” Ot lonac mu je i dalje visio sa vrata i osećao je na grudima njegovu toplotu. Duboko je udahnuo i potrčao unutra, pa uza stepenice što je brže mogao; pas Meda i medved Kuca su trčali za njim.
Dočekali su ga slatki mirisi doma: majčin parfem, hiljadu i jedna misterija iz kuhinje, svežina čiste posteljine, nakupljeni mirisi svega što se dešavalo između ovih zidova tokom čitavog njegovog života, kao i stariji, čudniji mirisi koji su ostali u vazduhu još od pre njegovog rođenja. A na vrhu stepeništa stajao je njegov brat Harun sa čudnim izrazom lica. „Bio si negde, zar ne?”, upitao je Harun. „Nešto si namerio. Vidim ti po licu.” Luka je požurio pored njega. „Nemam vremena sad da ti objašnjavam1, rekao je, a Harun se okrenuo i potrčao za njim. „Znao sam! Bio si u svojoj avanturi! Pa hajde, pričaj! I šta ti to visi oko vrata?” Luka je trčao dalje, ne odgovarajući mu, a pas Meda i medved Kuca su se progurali kraj Haruna kad je Luka uleteo u očevu spavaću sobu. I oni su bili deo avanture i nisu želeli da propuste završni prizor.
Rašid Halifa je ležao u krevetu, usnuo, otvorenih usta, isto kao i kad ga je Luka poslednji put video, i još uvek je imao cevčice zakačene za ruku, i monitor kraj kreveta koji je pokazivao da mu srce i dalje kuca, ali veoma, veoma slabo. Ipak, izgledao je srećan, kao da upravo priča priču koju voli. Pored kreveta je stajala Lukina majka Soraja, drhtavih prstiju pritisnutih na usne; čim je utrčao u sobu i video je, Luka je shvatio da se ona upravo sprema da poljubi svoje prste i njima dotakne Rašidove usne, zato što se opraštala od njega.
„Šta to radiš, zašto jurcaš kao pomahnitao?”, uzviknula je Soraja, a onda su dotrčali i pas Meda, medved Kuca i Harun. „Prekinite, svi”, naredila je. „Šta je ovo? Igralište? Cirkus? Šta?”
„Molim te, mama”, počeo je Luka, „nema vremena za objašnjavanje - samo me pusti da uradim ono što moram.” Ne čekajući majčin odgovor, uzeo je ot krompir, sav blistav od Vatre života, i ubacio ga ocu u otvorena usta, gde je, na njegovo iznenađenje, krompir smesta nestao. Luka se zagledao u očeva usta i primetio male plamene jezike kako se spuštaju dublje u Rašida; onda je i to nestalo i za trenutak se ništa nije dešavalo, a Luki se srce steglo. ,,Aaah”, zaustila je majka, ,,šta si sad to uradio, nevaljalče jed...”, ali onda joj je grdnja zamrla na usnama, jer je, kao i svi drugi u sobi, primetila da se boja vrača u Rašidovo lice; potom su mu se obrazi zarumeneli od zdravlja, pa je izgledalo kao da je pocrveneo od stida - a monitor kraj kreveta počeo je da dumbara prenoseći pravilne, jake otkucaje srca.
Rašid je pomerio ruke. Desna se pružila bez ikakvog upozorenja i počela da golica Luku, i Soraja je jeknula kad je to videla, napola od oduševljenja zbog ovog čuda, a napola od nečega nalik na strah. „Prestani da me golicaš, tata”, veselo je rekao Luka, a Rašid Halifa je odgovorio ne otvarajući oči. „Nisam to ja. To je Niko”, a onda se okrenuo na bok i počeo da golica Luku i levom rukom. ,,Ma ti si, ti me golicaš”, smejao se Luka, a Rašid Halifa je otvorio oči i odgovorio potpuno nedužno. ,,Ja? Ja te golicam? Ma ne. To je Koješta.”
Rašid je seo, protegao se, zevnuo i čudno, upitno pogledao Luku. „Sanjao sam vrlo čudan san o tebi”, rekao je. ,,Čekaj da vidim hoću li moći da se setim. Pošao si u avanturu u Svet magije, mislim da je tako bilo, a tamo se sve raspadalo. Hmmm, bile su slon-ptice, i specpacovi, i pravi-pravcati leteći ćilim, a onda je trebalo postati vatrokradica i ukrasti Vatru života. Da li ti možda znaš nešto o tom snu, Luka? Da li bi, nekim čudom, možda mogao da dopuniš ono čega se ne sećam?”
„Možda bih, a možda ne bih”, ustezao se Luka, „ ali ti bi to već trebalo da znaš, tata, jer, iskreno rečeno, činilo mi se da si stalno sa mnom, da me savetuješ i objašnjavaš, i svakako bih bio izgubljen bez tebe.”
„Nisi jedini”, odgovorio je Šah Bla-Blah, ,,jer ja bih sada bio izgubljen da nije bilo tvog malog poduhvata, to je sigurno. Ili, bolje rečeno, tvog ne tako malog poduhvata. Ili, zapravo, tvog superkolosalnog ultrapoduhvata. Mada ne bih hteo da se sad uobraziš. Ali Vatra života. Stvarno. Baš impresivno. Hmmm, hmmm. Ot krompiri, je li tako? A da li je to što ti visi oko vrata možda jedan pravi-pravcati ot lonac?“
„Nemam pojma o čemu vas dvojica pričate”, rekla je Soraja Halifa zadovoljno, ,,ali drago mi je što čujem da se u ovoj kući opet govori kao nekada.”
Ipak, to još nije bio kraj priče. Baš kad se Luka opustio, uveren da je konačno obavio svoj zadatak, začuo je neprijatan klokotavi zvuk kako izvire iz ugla očeve spavaće sobe i ugledao je, na svoj užas, stvora za kojeg je mislio da ga više neće videti, pošto ga je Stari Momak zavitlao u duboki svemir. Više nije nosio crvenu safari košulju niti panama-šešir; bio je bezbojan i bez lica, jer se Rašid Halifa vratio sebi, i mada je ova bedna stvar očito pokušavala da pribavi sebi koliko-toliko ljudski oblik, uspela je samo da izgleda iskrivljeno i užasno i nekako lepljivo, kao da je načinjena od lepka. „Nećeš me se tako lako osloboditi”, siktala je. „Znaš ti zašto. Neko mora da umre. Rekao sam ti još na početku da postoji začkoljica, i to je to. Kad sam jednom prizvan u postojanje, ne odlazim dok ne progutam nečiji život. Nema rasprave, razumeš? Neko mora da umre.”
„Odlazi!”, povikao je Luka. „Izgubio si. Moj otac je sada dobro. Samo lepo otklokoći tamo kuda treba da odeš.” Rašid, Soraja i Harun su ga zbunjeno gledali. ,,Sa kim to govoriš?”, upitao je Harun. ,,U tom uglu nema ničega.” Ali pas Meda i medved Kuca su sasvim dobro videli stvora, i pre nego što je Luka stigao išta da kaže, Meda ga je preduhitrio. ,,A šta bi bilo”, upitao je stvora, „kada bi ti neko besmrtno biće prepustilo svoju besmrtnost?”
„Zašto Meda tako laje?”, zabrinuto je upitala Soraja. ,,Ne razumem šta se dešava.”
„Sećaš se?”, upitao je žurno Meda, obraćajući se Luki. ,,Ja sam Barak odpravih Baraka, star hiljadu godina i više. Kineska kletva me je pretvorila u psa. Nije ti se baš dopalo kad sam to rekao, jer si želeo da budem tvoj pas i ništa više. E, pa sada i ja to želim. Posle hiljadu godina, dosta je bilo. Dođavola s prošlošću! A ko bi želeo da živi još hiljadu godina? Dosta toga! Želim da budem samo tvoj pas Meda.”
,,To je suviše velika žrtva”, rekao je Luka, dirnut odanošću i nesebičnom hrabrošću svog psa. ,,Ne mogu tražiti od tebe da to učiniš.”
„Nisam ni tražio da tražiš to od mene”, odvratio je pas Meda.
„Taj pas je mnogo bučniji nego ranije”, javio se Rašid. „Luka, možeš li da ga utišaš?”
,,Besmrtnost”, rekao je gladno stvor iz ćoška. „Mmmm! Da, da! Progutati besmrtnost! Isisati je iz besmrtnika i ispuniti se njome, ostavljajući dotičnog kao običnog smrtnika! O, da. To bi bilo zaista divno.”
„Ahm”, javio se medved Kuca. „Ima nešto što bih želeo da priznam.” Luki se učinilo da medved izgleda plašljivo, pre kao zec nego kao medved. „Sećaš se priče koju sam ti ispričao - da sam ja princ koji može da istka zlato iz vazduha? I o Bulbul Devu, bauk-kralju Istoka, i tako dalje?”
„Naravno da se sećam.”
„Vidiš, mužu moj, sad medved mumla, a dečak priča sa medvedom”, bespomoćno je rekla Soraja. ,,Te životinje - uključujući i tvog sina - stvarno su se otele kontroli.”
,,To nije bila istina”, priznao je medved Kuca, postiđeno oborivši glavu. „Jedino što mogu da istkam iz vazduha jeste ta trapava priča. Prosto sam pomislio da bi trebalo da imam nekakvu priču. Učinilo mi se da se to očekuje od mene, pogotovo pošto je Meda otpevao onu pesmu o sebi. Izmislio sam je da bih bolje delovao. Nije trebalo to da radim. Oprosti mi.”
,,Ne brini ništa”, rekao je Luka. „Ovo je kuća pripovedača. Do sada bi već trebalo da znaš kako je to. Ovde svi stalno izmišljaju priče.”
,,To je onda rešeno”, rekao je pas Meda. „Samo jedan od nas dvojice ima besmrtni život kog će se odreći, a taj jedan sam ja.” Ne čekajući ničiji odgovor, potrčao je ka uglu gde je čučao onaj stvor i skočio je; Luka je video kako stvor otvara jezivo ogromna usta i kako ta usta gutaju Medu, a onda se Meda ponovo pojavio, i izgledao je isto, mada različito, a Stvor je sada ličio na Medu - Nikomeda, umesto Nikotate. ,,Ohhh”, uzviknuo je stvor. „Ohhh, ekstaza, ekstaza!” A onda se desilo nešto nalik na munju natraške, kao da je svetlo usisano u jednu tačku umesto da se iz jedne tačke širi, i meda-stvor je implodirao, vummfff, i više ga nije bilo.
,,Av”, rekao je pas Meda, mašući repom.
„Kako to misliš, av?”, pobunio se Luka. „Maca ti je pojela jezik?”
,,Grmbl”, rekao je medved Kuca.
„Ah”, shvatio je Luka. „Sada je magijski deo stvarno završen, je li? I odsad pa nadalje vi ste samo običan pas i običan medved, a ja sam samo običan ja.”
„ Av”, rekao je pas Meda i propeo se uz Luku da mu lizne lice. Luka ga je čvrsto zagrlio. „Posle ovog što si sad uradio”, rekao je, „nikad više neću dozvoliti da iko kaže kako su psi baksuzne životinje, jer nama svima je bio srećan dan kada si ti postao moj pas.”
„Hoće li mi neko, molim vas, reći šta se ovde dešava?”, upitala je Soraja nejakim glasom.
,,U redu je, mama”, odgovorio je Luka i zagrlio je što je čvršće mogao. „Smiri se. Život je ponovo običan.”
„Nema ničeg običnog kod tebe”, odgovorila je majka, poljubivši ga u kosu. ,,A običan život? U ovoj porodici tako nešto ne postoji.”

Na ravnom krovu kuće Halifinih, te sveže večeri, sto za večeru bio je postavljen pod zvezdama - da, zvezde su ponovo izašle! - i trajala je gozba, sa divnim sočnim pečenjem i finim prženim povrćem, sa kiselim krastavčićima i slatkišima, i hladnim sokom od nara i vrelim čajem, ali bilo je tu i nekih neobičnih jela i pića - supa sreće, uzbuđenje u sosu od karija i sladoled velikog olakšanja. Na samoj sredini stola, u svom malom ot loncu, stajalo je preostalih pet ot krompira, blago svetlucajući od Vatre života. „Dakle, ta druga Soraja koju si toliko zavoleo”, rekla je Soraja Halifa Luki, nekako suviše ljubazno, „rekla je da, ako zdrava osoba pojede jedno ovo, može živeti dugo, dugo, možda čak i zauvek?”
Luka je odmahnuo glavom. „Ne, mama. To nije rekla Neslutana od Ota, nego Ra Vrhovni.”
Iako je čitav život provela sa čuvenim Kraljem Priča, Soraja Halifa nikad nije sasvim zavolela te nestvarne stvari, koje je sad morala da sluša i od obojice sinova, a ne samo od muža pripovedača. No, večeras se stvarno trudila. „ A taj Ra...”, počela je, a Luka je završio rečenicu umesto nje. ,,Rekao mi je to lično, mada je govorio hijeroglifima, a njih mi je prevela veverica koja govori, po imenu Ratatat.”
,,Ma, nije važno”, predala se Soraja. „Sve je dobro što se dobro svrši, a što se tiče tih takozvanih ot krompira, prosto ču ih skloniti u ostavu, pa možemo drugi put odlučiti šta čemo s njima.”
Luka se pitao kako bi to bilo kada bi njegov brat, mama, tata i on mogli da žive večno. To mu se činilo nekako više strašno nego divno. Možda je pas Meda bio u pravu, možda je bolje bez besmrtnosti, čak i bez mogućnosti da se stekne. Da - možda je najbolje da Soraja negde sakrije ot krompire, tako da čitava porodica Halifa polako zaboravi na njihovo postojanje; a onda će im možda, i krompirima i loncu, dojaditi da čekaju da ih neko pojede, pa će se vratiti preko granice nazad u Svet magije, a Stvarni svet ponovo će biti stvaran, i život će bit samo to, život, a to je više nego dosta.
Noćno nebo bilo je puno zvezda. „Kao što znamo”, rekao je Rašid Halifa, „zvezde ponekad zaplešu, a onda svašta može da se desi. Ali u nekim noćima dobro je videti da sve stoji tamo gde mu je mesto i da svi možemo da se opustimo.” „Opustimo, nije nego”, rekla je Soraja. „Zvezde možda ne plešu, ali mi svakako hoćemo.”
Pljesnula je rukama, i istog časa medved Kuca se podigao na zadnje noge i počeo da tapka afrički ples u čizmama, a pas Meda je skočio i počeo da zavija jednu od pesama sa top-liste, a onda je čitava porodica Halifa skočila na noge i počela energično da skakuće, a pridružili su se i psu u pevanju. I tako ćemo ih ostaviti, spasenog oca, brižnu majku, starijeg brata i dečaka koji se upravo vratio kući iz velike avanture, zajedno sa svojim psom i medvedom, na krovu svoje kuće, u svežoj noći pod nepokretnim, nepromenljivim zvezdama, kako pevaju i plešu.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 3:12 pm


O autoru




Salman Ruždi je do sada napisao deset romana - Grimus, Deca ponoći (za koji je dobio Bukerovu nagradu, a nedavno i nagradu Najbolje od Bukera), Sramota, Satanski stihovi, Harun i more priča, Mavrov poslednji uzdah, Zemlja pod njenim nogama, Bes, Klovn Šalimar i Čarobnica iz Firence - i jednu zbirku priča, Istok, Zapad. Ostale njegove knjige su Jaguarov osmeh, Imaginarne domovine: eseji i kritike 1981-1991 i Korak preko crte. Takođe je učestvovao u uređivanju dve antologije, Ogledalo i Najbolje američke kratke priče 2008. Bio je predsednik američkog PEN kluba.


Notes


[←1] (ili, punim naslovom Ukidanje diktature Alima koje su sproveli žitelji Srca Magijskog sveta, i uvođenje razumnijeg odnosa prema vremenu, koji uključuje omogućavanje sanjarenja, kažnjenja, neodređenosti, odlaganja, oklevanja i široko rasprostranjenog otpora starenju)


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu