Salman Ruždi

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Ići dole

Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 3:16 pm



Vitez britanske krune i jedan od najboljih savremenih svetskih pisaca još jednom pokazuje svu raskoš svog neverovatnog talenta.
Ova pronicljiva i duhovita priča, prožeta različitim kulturnim uticajima, pripoveda o usponu i padu porodice Da Gama Zogoibi od početka veka do savremenog doba. Sa egzotičnog juga Indije, obeleženog portugalskim uticajem, do ulica bombajske metropole, magija živopisnih svetova i junaka vodi vas na nezaboravno putovanje veličanstvenih razmera.
Epski portret ljudske duše oslikava potragu za korenima u modernom svetu – istom onom svetu kojim hodamo, čiji vazduh dišemo, izmučenom nacionalističkim udarcima, nasiljem i bezgraničnom ljudskom pohlepom.
Dva zla ne mogu doneti nikakvo dobro: bio sam u potpunosti svestan ovih istina. I još nečeg: kad spadnete na grane svog neprijatelja, gubite svoju visoku poziciju.


Poslednji izmenio Mustra dana Sub Maj 12, 2018 11:30 am, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 3:17 pm










Za E. Dž. V.



I
KUĆA RAZDORA




1


Izgubio sam račun o danima otkako sam umakao užasima sulude tvrđave Vaska Mirande u Benenheliju, selu u Andaluziji; pobegao sam od smrti pod plaštom tame i ostavio poruku prikucanu na vrata. Od tada, duž mog gladnog i vrelog putovanja ređali su se svežnjevi naškrabanih listova, udarci čekića, oštri usklici eksera od dva palca. Davno još, dok sam bio mlad i naivan, moja draga mi je zaljubljeno rekla: „O, ti Mavre, čudni crni stvore, uvek si tako pun teza a nigde nijednih crkvenih vrata da ih na njih prikucaš.“ (Ona, po sopstvenim rečima pobožna Indijka nehrišćanka, šegačila se s Luterovim protestom u Vitenbergu, zadirkujući svog dragog, izrazito bezbožnog Indijca hrišćanskog porekla; kako se samo priče šire, u čijim sve ustima ne završe!) Nažalost, moja majka je to čula i uskočila, brzo poput zmijskog ujeda: „Misliš, prepun izmeta.“ Da, majko, tvoja je i ovog puta bila poslednja; kao, uostalom, i u svemu.
Amerika i Moskva – tako je jednom neko nazvao moju majku Auroru i moju voljenu Umu, prišivši im nadimke po dve velesile; ljudi su govorili kako njih dve liče jedna na drugu, ali ja to nikad nisam primetio, uopšte. Sada su obe mrtve, stradale nasilnom smrću, a ja sam u dalekoj zemlji, sa smrću za petama i njihovom pričom u ruci, pričom koju razapinjem po kapijama, tarabama, maslinovim stablima, šireći je po ovom predelu svog poslednjeg putovanja, priču koja ukazuje na mene. Bežeći, pretvorio sam svet u sopstvenu gusarsku mapu, s ucrtanim oznakama, prošaranu krstićima koji vode do zakopanog blaga mene lično. Kad potera krene mojim tragom, naći će me kako čekam, ne žaleći se, zadihan, spreman. Evo me, stao sam. Nisam mogao drugačije.
(Bolje reći, seo sam. U ovoj mračnoj šumi – to jest na ovoj gori maslinovoj, u ovom moru drveća, pod pogledom upitno naherenih kamenih krstova na malom zapuštenom groblju, malo niže putem što vodi od benzinske pumpe „Poslednji uzdah“, bez koristi ili potrebe za Vergilijem, takoreći, na sredini životnoga puta, koji se, iz komplikovanih razloga, pretvorio u kraj puta, prosto sam se skljokao, potpuno izmožden.)
I, da, drage dame, svašta je tu zakucano. Na primer, zastava za jarbol. Posle ne preterano dugog (mada gizdavo živopisnog) života, evo, upravo mi ponestaju teze. Život je, ionako, sam po sebi dovoljno težak.
Kad počnete da posustajete, kad zamah koji vas goni napred maltene oslabi, vreme je za ispovest. Nazovimo je oporukom ili poslednjom (kako bilo) voljom – Životni salon izdisaja. Otuda i ovo stajanje-sedenje s mojim životnim tezama zakucanim po čitavom predelu i ključevima crvene tvrđave u džepu, ovi trenuci iščekivanja pred konačnu predaju.
Zato je sada i prikladno da se peva o završecima; o onom što nekad beše, i više ga biti neće, i šta je od svega toga bilo dobro, a šta loše. Poslednji uzdah za jednim izgubljenim svetom, suza nad njegovim nestankom. Ali i poslednji poklič, onaj poslednji skandalozni čvor u pređi zamršene povesti (moraćemo se zadovoljiti rečima usled nepostojanja video-uređaja) i niz gromoglasnih arija za bdenje. Priča jednog Mavra, s pevanjem i pucanjem. Može? Uostalom, ko vas pita. Za početak, dodajte malo bibera.
Kako, molim?
I samo drveće progovara od iznenađenja. (Zar vi niste nikada, u samoći i očaju, govorili zidovima, ili glupom psu, ili uprazno?)
Ponoviću: bibera, molim; jer da nije bilo bibernih zrna, ni ono što se sada okončava na Istoku i Zapadu možda nikada ne bi otpočelo. Biber je poveo visoke lađe Vaska da Game preko okeana, od Belemske kule u Lisabonu, sve do Malabarske obale; najpre u Kalikut, a potom, zbog luke nalik na lagunu, u Kočin. Englezi i Francuzi doplovili su ubrzo za Portugalcem, tako da tokom perioda poznatog kao otkrivanje Indije – ali kako smo mogli da budemo otkriveni kada se nismo ni sakrivali? – nismo bili „toliko dodatak kontinentu koliko dodatak jelima“, kako se lepo izrazila moja uvažena majka. „Od samog početka bilo je sasvim jasno šta to hoće svet od proklete Majke Indije“, govorila je. „Došli ljudi po ljuti začin, kao i svi muškarci kojima se prohte da umoči.“
Ovo je moja priča o propasti jednog polutana plemenitog roda: mene, Moraisa Zogoibija zvanog Mavar, tokom bezmalo čitavog života jedinog muškog naslednika ogromnog bogatstva stečenog trgovinom začinima i krupnim poslovima dinastije Da Gama Zogoibi iz Kočina, i o tome kako me je iz onog što sam imao puno pravo da smatram svojim normalnim životom isključila moja majka Aurora, rođena Da Gama, najčuvenija među našim savremenim umetnicima, žena velike lepote i najoštrijeg jezika u svojoj generaciji, koja bi zabiberila svakom ko joj se nađe na nišanu. Nije imala milosti ni prema rođenoj deci. „Nama, mačkama iz doba bitnika, s brojanicama i raspećem, teče ljuta paprika u venama“, umela je da kaže. „Nema nikakvih povlastica za rođenu krv i meso! Dragi moji, mi tamanimo meso, a krv je piće našeg života.“
„Biti potomak naše demonske Aurore“, rekao mi je, dok sam još bio mali, goanski slikar V. (tj. Vasko) Miranda, „to ti je kao da si savremeni Lucifer. Znaš ono: sin proklete zore.“ Moja porodica se tada već preselila u Bombaj i to se u raju legendarnog salona Aurore Zogoibi moglo shvatiti kao kompliment; ali ja ću te reči pamtiti kao proročanstvo, jer doći će dan kada ću zaista biti prognan iz tog veličanstvenog vrta i bačen pravo u pandemonijum. (I tako prognan iz prirodnog, jesam li imao drugog izbora sem da se priklonim suprotnosti? Što će reći, nenaturalizmu, jedinom pravom izmu ovog naopakog doba ispraznog govora. Proteran iz sigurnosti, kako da ne pokušaš da od tame načiniš svetlost? Baš tako. Morais Zogoibi, izbačen iz svoje storije, hitao je u istoriju.)
I sve to zbog bočice bibera!
Ne samo bibera nego i kardamoma, indijskog oraha, cimeta, đumbira, pistaća, karanfilića; a pored začina i oraha, bilo je tu i zrnevlje kafe i moćni list čaja lično. Ali ostaje činjenica da je, po Aurorinim rečima, „biber prvi i jedini – da, da, jedini! Jer zašto bismo rekli najvažniji? Zašto biti četvrti, kad možeš stići prvi?“ Ono što važi za istoriju uopšte važilo je i za bogatstvo naše porodice – biber, to toliko traženo malabarsko crno zlato, bio je najtraženija roba moje jezivo bogate familije, najimućnijih trgovaca začinima, orašastim plodovima, zrnevljem i čajem u Kočinu, koji su bez ikakvog dokaza, osim vekovne tradicije, tvrdili da nekom vanbračnom linijom vode poreklo od Vaska da Game glavom i bradom...
Nema više tajni. Sve sam ih otkucao.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 3:17 pm






2


Kad joj je bilo trinaest godina, moja majka Aurora da Gama počela je da pati od nastupa nesanice, koji su je neko vreme redovno mučili, pa bi bosa lunjala po velelepnoj miomirisnoj kući očevih roditelja na ostrvu Kabral i na tim noćnim odisejama obavezno bi pootvarala sve prozore – najpre unutrašnja krila, čija je gusta mrežica štitila kuću od mušica, komaraca i zunzara, zatim same prozore s vitražnim oknima i na kraju spoljašnje rebraste žaluzine. Zato je Epifaniju, šezdesetogodišnju glavu porodice, čija je mreža protiv komaraca tokom godina stekla mnoštvo sitnih ali značajnih rupa, koje nije primećivala zbog svoje kratkovidosti ili škrtosti – svakog jutra budio svrab od ujeda po koščatim pomodrelim podlakticama, pa bi potom prodorno kriknula opazivši muve kako zuje oko tacne s jutarnjim čajem i slatkim biskvitima, koju je sluškinja Tereza spustila kraj nje (i odmah žurno zbrisala). Epifanija se, bez ikakve vajde, mahnito češala i mahala za muvama, ritajući se po svom ovalnom krevetu od tikovine u obliku čamca, prolivši često čaj po čipkastoj pamučnoj posteljini, ili po beloj muslinskoj spavaćici s visokim nabranim okovratnikom koji je skrivao njen nekad labuđi a sada smežurani vrat. Dok je muhotepalom u desnoj ruci mlatila i lupala, a dugim noktima leve ruke grebala po leđima u potrazi za novim ujedima neuhvatljivih komaraca, Epifaniji da Gami skliznula bi s glave noćna kapa i otkrila bičeve zamršene bele kose, kroz koju se, tu i tamo (avaj!), ukazivala pegava lobanja. Kad bi mala Aurora, prisluškujući kraj vrata, procenila da se zvuci besa mrske babe (kletve, tresak porcelana, šljepanje beskorisnog muhotepala, prkosno zujanje insekata) bliže vrhuncu jarosti, namestila bi najslađi osmeh i dolepršala do poglavarke kuće uz razdragan jutarnji pozdrav, svesna da će ionako raspomamljenoj pramajci svih kočinskih Da Gama prekipeti kad ugleda mladog svedoka svoje staračke nemoći. S kosom u haosu, klečeći na ispolivanim čaršavima, podignutog muhotepala što landara poput slomljenog pruta, tražeći oduška svom gnevu, Epifanija bi dreknula kao furija, rakšasa ili banši na nezvanu Auroru, što bi devojčicu proželo potajnim slatkim ushićenjem.
„Auh, dete, prepade me načisto, jednog dana ćeš mi doći glave.“
I tako je Aurora da Gama došla na pomisao da ubije rođenu babu upravo zahvaljujući svojoj budućoj žrtvi. Posle toga je počela da kuje planove, ali su njene sve bujnije jezive fantazije o otrovima i rubovima litica, jedna po jedna, padale u vodu zbog praktičnih prepreka, pošto je bilo teško nabaviti kobru i ubaciti je Epifaniji u postelju, a matora veštica ni za živu glavu ne bi pristala da zakorači po bilo kakvom tlu koje se, po njenim rečima, „naginje uzbrdo ili nizbrdo“. Aurora je znala kako da se domogne oštrog kuhinjskog noža, a bila je i sigurna da je već dovoljno snažna da Epifaniju pridavi i tako je rastavi od života, ali ipak je odbacila i te planove, jer nije želela da bude otkrivena, a suviše očigledan napad mogao bi je izložiti nimalo prijatnom propitivanju. Pošto nikako nije uspevala da pronađe savršen zločin, Aurora je i dalje glumila savršenu unuku; ali u sebi je maštala, mada nije shvatala kako ta maštanja imaju priličnu primesu Epifanijine svireposti.
„Strpljenje je majka mudrosti“, govorila je sebi. „Ko čeka, taj dočeka.“
U međuvremenu je i dalje otvarala prozore tokom vlažnih noći, a ponekad bi izbacila kroz njih neki sitan i vredan ukras, izrezbarene drvene figure sa surlom, koje su plutale u vodi lagune što zapljuskuje zidove ostrvske palate, ili izvanredno izrezbarene predmete od slonovače koji su, prirodno, tonuli u zaborav. Nekoliko dana porodica je bila u čudu, pokušavajući da shvati razlog tome. Sinovi Epifanije da Game, Aurorin stric Aires (čije se ime na portugalskom izgovara nalik na Ajriš – kao Irac na engleskom) i otac Kamois (na portugalskom ispadne kroz nos Kamoins) po buđenju bi ustanovili da su im nestašni noćni povetarci oduvali safari-košulje iz ormana i poslovna dokumenta iz kutija. Lakoprsta promaja razvezivala je vrhove džakova sa uzorcima, jutane vreće pune sitnog i krupnog kardamoma, listića karija i indijskih oraha, koji su vazda dreždali duž senovitih hodnika poslovnog krila zgrade, pa bi se semenke piskavice i pistaći sumanuto tumbali po izlizanom prastarom podu od krečnjaka, ćumura, belanaca i ko zna čega sve, a miris začina u vazduhu mučio je pramajku koja je, kako su godine proticale, postajala sve više alergična na izvore blagostanja svoje porodice.
A pošto su muve uz zujanje već uletale kroz šuplje mreže, a nestašni naleti vetra nadirali kroz raskriljene prozore, otvorene žaluzine propuštale su unutra sve ostalo: prašinu i vrevu brodova iz Kočinske luke, sirene teretnjaka i soptanje remorkera, ribarske masne viceve i damare meduzinih žaoka, kao nož oštru sunčevu svetlost, vrelinu koja je u stanju da uguši poput mokrih krpa zategnutih preko lica, dozivanje plovećih piljara, tugu jevrejskih neženja što lebdi preko vode iz Matančerija, napasti od krijumčara smaragda, spletkarenja poslovnih suparnika, sve veću nervozu britanske kolonije u Fort Kočinu, uzvike kojima radnici i najamnici na plantažama Začinskih gora zahtevaju da budu isplaćeni, priče o komunističkim nemirima i političkim potezima kongres-vala, imena Gandi i Nehru, glasine o pomorima glađu na istoku i štrajkovima glađu na severu, pesme i dobovanje uličnih pripovedača i potmuli zvuk kotrljanja (dok se razbijaju o trošan mol ostrva Kabral) nadirućih talasa istorije. „Isuse Hriste, ovo je zemlja preplavljena nižom klasom!“, proklinjao je za doručkom strika Aires u svom najboljem izdanju, sa sve gamašnama i šeširom. „Svet tamo napolju kao da nije dovoljno prljav i smrdljiv, a? Koja li ga to onda jeziva gnusoba, koji drznik, đavo ga odneo, opet pušta unutra? Je li ovo pristojna kuća, svega mi, ili neka kenjara, da prostite, tamo na bazaru?“ Tog jutra Aurori je bilo jasno da je preterala, jer ju je njen voljeni otac Kamois, čovečuljak mršav kao pritka, s kozjom bradicom, u drečavoj safari košulji, već za glavu niži od svoje štrkljaste kćeri, odveo na mol, i pocupkujući, samouvereno ponesen provalom osećanja i uzbuđenja, tako da je naspram neverovatne lepote i užurbanosti lagune njegov obris izgledao kao neki lik iz mašte, poput vilenjaka što pleše na šumskom proplanku, ili dobroćudnog duha iz lampe, poverio joj zaverenički, u pola glasa, svoje neverovatno otkriće koje mu razdire srce. Nazvan po pesniku i obdaren sanjarskom prirodom (ali ne i pesničkim darom), Kamois je bojažljivo nagovestio da se, po svoj prilici, radi o utvarama.
„Po mom uverenju“, rekao je zanemeloj kćeri, „to nam se vratila tvoja draga mama. Ti znaš koliko je volela svež povetarac, kako se borila za vazduh s tvojom babom; a sada se prozori, kao čarolijom, otvaraju sami od sebe. Kćeri moja, pogledaj samo koje stvari nestaju! samo ono što je oduvek mrzela, zar ne vidiš? Airesovi bogoslonovi, tako ih je zvala. A nestala je baš stričeva mala zbirka Ganeša. A osim toga – slonovača.“ Epifanijine kljove. U ovoj kući dreždi previše slonova. Pokojna Bela da Gama nije imala dlake na jeziku. „Pa sam mislio, ako noćas ostanem budan, možda ću moći da još jednom vidim njeno milo lice“, poverio joj se Kamois čežnjivo. „Šta ti misliš? Poruka je jasna kao dan. Što ne bi čekala sa mnom? Ti i ja smo u istoj koži; meni nedostaje žena, a tebi majka.“
Aurora je zbunjeno pocrvenela. „Ali ja ne verujem u bezvezne duhove!“, povikala je i utrčala unutra, ne mogavši da prizna istinu: da je ona utvara svoje pokojne majke, koja čini to što bi činila i ona, govori njenim pokojnim glasom; da kći svojim noćnim šetnjama održava majku u životu, odričući se sopstvenog tela i ustupajući ga pokojnici, koja u zagrljaju smrti smrt odbacuje, istrajavajući uporno, čak i iz groba, na postojanosti ljubavi – da se ona pretvorila u majčin novi osvit, telo za njen duh, dve lepotice u jednoj.
(Mnogo godina kasnije, svoj novi dom nazvaće Elefantom; i tako će, na kraju krajeva, prisustva slonovska, kao i avetinjska, nastaviti da igraju ulogu u našoj pripovesti.)
Bela je umrla nepuna dva meseca pre toga. Bela Ðavolova Strela, kako ju je zvao Aurorin stric Aires (on je, doduše, prišivao ljudima kojekakva imena, bezobzirno namećući svetu svoj lični univerzum): Izabela Himena da Gama, baka koju nikada nisam upoznao. Između nje i Epifanije vodio se rat od prvog dana. Udovica od četrdeset pete godine, Epifanija se preko noći uživela u ulogu glave porodice: posadila bi se s punim krilom pistaća u jutarnju senku svog omiljenog dvorišta, hladeći se lepezom, i dok je zubima krckala ljuske uz glasno i napadno ispoljavanje moći, zapevala bi visokim, neumoljivim glasom:
Sisa Šafto ode na moreeeee...
Srebrne boce na kolenu mu goreeeee...


Krc! krc! – pucketale su joj ljuske pod zubima.
Vratiće se da me sahrani...
Bobi Šafto žgoljavi...1


Tokom čitavog svog veka, jedino Bela nije strepela od nje. „Pa kakva je to pesma“, rekla je veselo devetnaestogodišnja Izabela svojoj svekrvi dan nakon što je ušla u kuću kao nepoželjna, ali uz gunđanje prihvaćena nevesta. „Nije Sisa, nisu boce, nije sahrani i nije žgoljavi. Tako slatko pevate tu ljubavnu pesmicu za svoje godine, ali s tim rečima ispada prava besmislica.“
„Kamoise“, odvratila je skamenjena Epifanija, „prenesi svojoj snajki da začepi klopke. Nekakva joj gadost, ko bale, curi niz usta.“ Narednih dana uhvatila ju je prava pomama za mornarskim pesmicama protkanih ličnim porukama: Šta ćemo sad sa smežuranim krojačem?2 To je izazivalo kod mlade snahe krajnje neumesno prigušeno veselje, na šta je Epifanija, sva mrgodna, promenila ploču: Ribaj, ribaj, ribaj svoga lolu, niz reku ceo dan, pevala je ne bi li ukazala Beli da se usredsredi na bračne dužnosti, da bi zatim prešla na niske udarce: Moralno, moralno, moralno, moralno – krrrc! – kraljica nisi, znam.3
Ah, te legende o svađalačkim kočinskim Da Gamama! Pričam ih onako kako sam ih i sam čuo, ulepšane i nakićene mnogobrojnim ponavljanjima. Sve su to stari duhovi, daleke seni, i ja vam ovo pričam da bih raskrstio s njima; to je sve što mi je preostalo i zato ih sada oslobađam. Od Kočinskog pristaništa do Bombajske luke, od Malabarske obale do Malabarskog brda; povest o zajedništvu i razmiricama, o usponima i padovima, o našim megdanima. A onda zbogom, Mantačeri, zbogom ostaj, Priobalni pute... obrni-okreni, kada je moja majka Aurora stigla u to domaćinstvo koje je vapilo za decom, i izrasla u visoku i buntovnu trinaestogodišnju devojčicu, staze su već bile jasno zacrtane.
„Suviše se izdužila za devojčicu“, glasio je Epifanijin namršteni sud o unuci kad je Aurora zakoračila u prve godine mladosti. „Iza napasti u oku krije se đavo u srcu. A i sramota joj viri spreda, da je svi vide. Previše štrči spreda.“ Na to je Bela ljutito uzvraćala: „A kakvo vam je to sjajno dete podario dragi Aires? Ovo je barem stvarna Da Gama, živa i zdrava, i ništa joj ne smetaju veliki šaftoi. A kod bata Airesa i seka Sahare ni traga ni glasa od potomstva; nema ni sifona, a kamoli bebirona.“ Airesova žena zvala se Karmen, ali ju je Bela, po ugledu na deverovu strast davanja nadimaka, prozvala po pustinji, „jer je jalova i ravna ko pesak, a u celoj toj pustolini nigde oaze da se napiješ„.
Aires da Gama, koji se trudio da briljantinom zauzda svoju gustu, talasastu belu kosu (preuranjene sede odavno su postale porodično obeležje; moja majka Aurora bila je snežnobela već u dvadesetoj, i kakav su samo bajkoviti sjaj, kakvu su ledenu težinu njenoj lepoti dodavali ti meki glečeri što su joj se u kaskadama slivali s glave!) – kakav je samo pozer bio taj moj deda-stric! Kakav smešan lik sa malih crnobelih fotografija 5 puta 5 cm koje nosim u sećanju, s monoklom, uštirkanom kragnom i trodelnim odelom od najfinijeg gabardena. U jednoj ruci štap s rukohvatom od slonovače (a u štapu mač, šapuće mi na uvo porodična istorija), u drugoj dugačka muštikla; a imao je naviku, žalim što pominjem, da nosi gamašne. Dodajte tome visok stas i usukane brčiće – i eto oličenja lupeža iz komične opere; ali Aires je na svet došao u džepnom izdanju, baš kao i njegov brat, a uvek je bio glatko obrijan i pomalo sjajan u licu, tako da je njegov pritvorni izgled truta bio možda više za žaljenje nego za srdžbu.
Tu, na drugoj strani foto-albuma uspomena, takođe počiva i zgurena i čkiljava baba-strina Sahara, žena bez oaza, koja žvaće betelov orah svojim zaista tako kamilastim vilicama i koja stvarno izgleda kao da ima grbu. Karmen da Gama bila je Airesova sestra od tetke, siroče Epifanijine sestre Blimunde i trećerazrednog štampara Loba. Oba njena roditelja pokosila je epidemija malarije, a izgledi da će se Karmen udati bili su manji od nule, duboko zamrznuti sve dok Aires nije prenerazio svoju majku tražeći pristanak da ugovori brak s njom. Epifanija je, obuzeta nedoumicom, propatila sedam besanih noći, nesposobna da se opredeli između svog sna da Airesu pronađe ulov dostojan mamca, i sve beznadežnije potrebe da Karmen uvale nekome pre nego što bude prekasno. Naposletku je dug prema pokojnoj sestri odneo prevagu nad priželjkivanom dobrom partijom za sina.
Karmen nikada nije bila mladolika, nikada nije imala poroda, sanjala je kako da na prevaru istisne Kamoisov ogranak porodice iz nasledstva, bilo časnim bilo nečasnim sredstvima, i nikada ni živoj duši nije pomenula da joj je prve bračne noći muž u sobu došao kasno, da nije ni pogledao svoju prestravljenu i usukanu mladu nevestu koja je ležala u postelji cepteći devičanski, da se svukao sa cepidlačkom sporošću, a onda, s jednakom preciznošću, skliznuo go-golcat (stasom neobično nalik njenom) u venčanicu koju je njena sluškinja ostavila na krojačkoj lutki kao simbol njihovog sjedinjenja, pa šmugnuo iz sobe kroz spoljna vrata nužnika. Karmen je čula zvižduke koji su do njenih ušiju doprli sa vode pa je, pridigavši se umotana u čaršav, dok joj je teška spoznaja sopstvene budućnosti pritiskala pleća povijajući ih u zgrbljenost, spazila venčanicu kako se presijava na mesečini dok neki mladić zamasima vesla odnosi i nju i onoga u njoj, u potragu za onim što je, šta god da je, među takvim čudnim stvorovima važilo za blaženstvo.
Uprkos njenom ćutanju, priča o Airesovoj maskaradnoj pustolovini, zbog koje je baba-strina Sahara ostala da čami među hladnim dinama svojih neokrvavljenih čaršava, doprla je i do mene. Ni najobičnije porodice ne mogu da sačuvaju tajne; a u našem klanu, koji je sve samo ne običan, najdublje skrovitosti mahom su završavale na uljanim slikama okačenim po zidovima galerija... a onda, opet, možda je čitavo to zamešateljstvo ipak izmišljeno, kao bajka koju je porodica smislila da bi šokirala – ali ne previše – i da bi lakše svarila – jer je ovako egzotičnije i lepše – činjenicu da je Aires homoseksualac? Doduše, istina je i da je Aurora da Gama u svojim zrelim godinama naslikala taj prizor – na njenom platnu muškarac u haljini, obasjan mesečinom, sedi, sav nacifran, spram obnaženog i znojem orošenog veslačevog torza – moglo bi se pokrenuti pitanje da li je, uz svu svoju boemsku utemeljenost, ovaj dvostruki portret tek fantazija koja se uvrežila, smeštena u ustaljene okvire neobuzdanosti; da li je priča, onako kako je ispričana i naslikana, zaogrnula Airesovu tajnu razuzdanost bleštavom odorom koja skriva kurac i dupe, krv i srčanost, odvažnu rešenost i strah kržljavog kicoša koji saleće mišićave družbenike među lučkim pacovima, ushićenjem natopljen užas plaćenih zagrljaja, sladostrasna milovanja lučkih nosača teških pesnica, po zabitim budžacima i jazbinama u kojima se pije palmino vino, ljubav nabreklih, mišićavih guzova mladih vozača bicikl-rikši i izgladnelih usta derana s bazara; da li je zanemarila osorno svadljivo prisustvo u stilu lude ljubavi njegove duge, ali nikako verne, veze sa saputnikom s kojim je isplovio te prve bračne noći, a koga je Aires prozvao „Princ Henri Navigator“... da li je oterala nedolično odevenu istinu s pozornice, a potom odvratila pogled?
Ne, dragi moji. Verodostojnost ove slike nećemo osporiti. Šta god da se kasnije dešavalo između ovo troje – neverovatna prisnost koja se pod stare dane razvila između Princa Henrija i Karmen da Gama biće zabeležena kad joj dođe vreme – a sve je otpočelo događajem sa zajedničkom venčanicom.
Golotinja ispod pozajmljene venčanice, mladoženjino lice pod nevestinskim velom – eto, taj mi prizor u srcu priziva sećanje na ovog čudaka. Bilo je u njemu mnogo toga što me nikada nije dirnulo; ali kad ga zamislim onako, u punom sjaju Njenog kraljevskog visočanstva, u tom prizoru, u kojem bi mnogi tamo kod kuće (i ne samo tamo) videli posrnuće, ja vidim njegovu hrabrost i njegov potencijal, da, za slavu.
„Ako mi već nije bio trn pod guzicom“, umela je da kaže moja draga mati, naslednica neustrašivog jezika svoje majke, povodom života s nevoljenim stricem Airesom, „onda mi je, dragi moj, svakako bio kost u grlu.“
I kad se već upuštamo u to, kad poniremo do srži cele priče o porodičnim sukobima i preuranjenim smrtima, osujećenim ljubavima i bezumnim strastima, slabim plućima, moći i novcu, još sumnjivijim zavodljivostima i misterijama umetnosti, da ne zaboravimo ko je otpočeo sve to, ko je to prvi iskoračio iz svog elementa i udavio se, čija je vlažna smrt povukla čiviju, izmakla kamen temeljac i započela dugo porodično opadanje, koje se okončalo mojim sunovratom u provaliju: Fransisko da Gama, Epifanijin blaženopočivši suprug.
Da, da, i Epifanija je nekada bila nevesta. Poticala je iz stare, u ono doba već znatno oslabljene trgovačke porodice, klana Menezesovih iz Mangalora, i izazvala je silnu ljubomoru kad se baš ona, posle slučajnog susreta na nekoj svadbi u Kalikutu, dočepala najvećeg plena protivno svakom zdravom razumu, po mišljenju mnogih razočaranih majki, jer je jedan tako bogat čovek trebalo da oseti pristojno gnušanje prema praznim računima u banci, veštačkim draguljima i jeftinoj odeći propalog i pregaženog klana ove male namiguše mamipare. Na pragu stoleća kročila je, ruku pod ruku s pradedom Fransiskom, na ostrvo Kabral, prvi od četiri zasebna, zmijska, rajsko-paklena lična univerzuma ove moje priče. (Drugi je bio salon moje majke na Malabarskom brdu; treći je vrt mog oca nebu pod oblake; a čudovišno uporište Vaska Mirande, njegova Mala Alhambra u Benenheliju, za mene je bio, jeste i postaće u ovom pripovedanju poslednji.) Tamo je zatekla velelepno staro zdanje u tradicionalnom stilu, sa mnoštvom ljupko povezanih dvorišta sa zelenkastim ribnjacima i fontanama zaraslim u mahovinu, okruženim tremovima u kitnjastom duborezu, iza kojih se pružao lavirint soba visokih svodova, nad kojima su uzdignute krovove krasili zabati i keramičke pločice. Bila je usred bogataškog raja tropskog rastinja; baš kako se poželeti može, pomislila je Epifanija, jer, premda je ranu mladost provela na ivici bede, oduvek je smatrala da ima dara za veličanstvenost.
Međutim, nekoliko godina po rođenju njihova dva sina, Fransisko da Gama je jednog dana doveo kući nezamislivo mladog i sumnjivo dražesnog Francuza, izvesnog M. Šarla Žanerea, koji se držao kao da je genije od arhitekte, iako je jedva prevalio dvadesetu. I pre no što je Epifanija stigla i da trepne, njen lakoverni muž naložio je tom fićfiriću da izgradi ne jednu, već dve nove kuće u njenim divnim vrtovima. A kakve su to ludačke građevine ispale! Prva, čudna, uglasta i kockasta skalamerija, u čiju je unutrašnjost vrt toliko zadirao da je često bilo teško pogoditi jeste li napolju ili unutra, a nameštaj je izgledao kao da je pravljen za bolnicu ili za čas geometrije, jer niste mogli da sednete a da se ne nasadite na nešto šiljato; druga, drvena i papirnata kuća od karata – „u japanskom stilu“, rekao je on zgroženoj Epifaniji – prava klopka u slučaju požara, sa zidovima u vidu kliznih paravana od pergamenta, čije sobe nisu bile predviđene za sedenje, nego za klečanje, a noću se moralo spavati na asuri prostrtoj po podu, s balvanom ispod glave, kao sluge, dok je odsustvo privatnosti navelo Epifaniju da primeti kako „eto, barem možemo da znamo kakvo je stomačno zdravlje svih ukućana, jer kupatilo umesto zidova ima guz-papir“.
Da sve bude još gore, Epifanija je ubrzo otkrila da je njen muž, čim su ove ludorije bile dovršene, počeo često da biva prezasićen njihovim predivnim domom, pa bi za doručkom lupio šakom o sto i objavio da se „sele na Istok“ ili da „kreću put Zapada“, posle čega cela porodica nije imala drugog izbora već da sve đuture preseli u jednu ili drugu skalameriju tog Francuza, i ni svi protesti ovog sveta nisu ništa vredeli. A posle nekoliko nedelja usledila bi nova selidba.
Fransisko da Gama ne samo da nije bio u stanju da živi sređenim životom kao sav normalan svet nego je, što je Epifaniju bacalo u najcrnje očajanje, bio pride i pokrovitelj umetnosti. Dovlačio je spodobe iz nižih staleža, s nedopustivim stilom odevanja, koje su se nalivale rumom i viskijem i žvakale konoplju, pa su čitavu večnost ispunjavali Francuzove kuće tandrkavom muzikom, pesničkim maratonima, golim modelima, opušcima smotane marihuane, celovečernjim školama kartanja i drugim izrazima nadasve nepriličnog ponašanja. Boravili su tu i strani umetnici, ostavljajući za sobom čudnovate viseće konstrukcije, koje su podsećale na džinovske metalne vešalice što se obrću na vetru, pa slike nekih nakaza sa oba oka na istoj strani nosa i ogromna platna po kojima kao da se nekim nesrećnim slučajem prosula boja, i sva ta čuda Epifanija je morala da kači po zidovima i dvorištima svog ljubljenog doma, te da ih gleda iz dana u dan, kao da su nešto valjano.
„Ta tvoja bezvezna umetnost, Fransisko“, rekla je mužu otrovno, „oćoraviću koliko je ružna.“ Ali on je bio imun na njene otrove. „Stara lepota nije dovoljna“, odvratio je on. „Stare palate, staro ponašanje, stari bogovi. Svet danas vrvi od pitanja i lepota se iskazuje na nove načine.“
Otkako je ugledao svetlost dana, Fransisko je bio pravi pravcati heroj, predodređen za pitanja i traganja, a kućni život da je gušio koliko i Don Kihota. Bio je zgodan kao greh i duplo više čedan, a između vratnica na terenu za kriket, u ono doba zastrtom rogozinom od kokosovih vlakana, pokazao se u mladim danima kao vraški spor levoruki bacač i elegantan udarač na poziciji četvorke. Na fakultetu je bio najbolji student fizike na godini, ali je rano ostao bez roditelja pa je, posle dosta razmišljanja, odlučio da odustane od nauke, prihvati svoju dužnost i lati se porodičnog posla. Sazreo je i postao pravi volšebnik u vekovnom umeću kojim su Da Game začine i oraščiće pretvarali u zlato. Umeo je da namiriše novac u vazduhu, da onjuši vetar i da kaže donosi li dobitak ili gubitak; ali bio je i filantrop, pomagao je sirotišta, otvarao besplatne ambulante, gradio škole po selima na zabačenim rukavcima, osnivao institute za proučavanje bolesti kokosovih palmi, pokretao projekte za očuvanje slonova na planinama iznad svojih polja začina i bio pokrovitelj godišnjih nadmetanja za vreme Onamske svetkovine cveća, na kojima su birali i krunisali najboljeg pripovedača iz tog kraja; bio se, zapravo, toliko razmahao u svom čovekoljublju da je Epifanija morala (uzalud) da se pobuni: „A kad spiskaš novac, i deca krenu okolo s kapom u ruci? Hoće li tad da nas hrani ta tvoja, kako se zvaše, antropologija?“‘
Suprotstavljala mu se na svakom koraku i redom gubila bitke, osim one poslednje. Modernista Fransisko, pogleda uperenog u budućnost, postao je najpre sledbenik Bertranda Rasela – „Religija i nauka“ i „Obožavanje slobodnog čoveka“ bile su njegove bezbožničke Biblije – a potom sve vatrenije nacionalističke politike Teozofskog društva gospođe Eni Besant. Da se podsetimo: Kočin, Travankor, Majsor, Hajderabad tehnički nisu potpadali pod Britansku Indiju; to su bile indijske države sa sopstvenim prinčevima. Neke od njih – kao Kočin – mogle su da se diče daleko višim prosekom obrazovanja i pismenosti u poređenju s prilikama koje su vladale u oblastima pod neposrednom britanskom upravom, dok je u drugima (u Hajderabadu) vladao poredak koji je Nehru nazvao „savršenim feudalizmom“, a u Travankoru je čak i Kongres stavljen van zakona; no da ne mešamo (što Fransisko nije činio) pojavnost sa stvarnošću; smokvin list nije isto što i smokva. Kada je Nehru istakao nacionalnu zastavu u Majsoru, lokalne (indijske) vlasti uništile su ne samo zastavu, već i jarbol, istog trena kad je on napustio grad, kako taj događaj ne bi razbesneo prave vlastodršce. Ubrzo po izbijanju Prvog svetskog rata, na njegov trideset osmi rođendan, u Fransisku se nešto prelomilo.
„Englezi će morati da odu“, objavio je svečano i ozbiljno tokom večere ispod uljanih portreta svojih predaka, nacifranih od glave do pete.
„Bože, pa kuda će sad?“, zavapila je Epifanija, kojoj je promakao pravi smisao. „Zar u ovako teškom času da nas ostave na milost i nemilost onoj avetinji Kajzeru?“
Fransisko je na to planuo, a dvanaestogodišnji Aires i jedanaestogodišnji Kamois sledili su se u mestu. „Mi već skupo plaćamo tog Kajzera!“, grmeo je. „Udvostručene dažbine! Naši mladići ginu u engleskim uniformama! Nacionalno bogatstvo otprema se preko mora; ovde narod umire od gladi, a Englezi krckaju naše žito, pirinač, prerađevine od jute i kokosa. Od mene lično zahteva se da isporučim robu ispod nabavne cene. Ispraznili su nam rudnike: šalitru, mangan, liskun. Aman! Bombajska gospoda se bogati, a nacija srlja u propast!“
„Mnogo su tebi te knjige zavrtele mozak“, uzvratila je Epifanija. „Šta smo mi nego deca imperije? Englezi su nam dali sve, ili možda nisu? Civilizaciju, zakon, red, sve odreda. Čak i tvoje začine, od kojih mi kuća bazdi, kupuju iz velikodušnosti, i time nas oblače i hrane nam decu. I što ih onda izdajnički ogovaraš i puniš deci glave kojekakvim bezbožnim glupostima?“
Od toga dana jedva da su i progovorili. Aires je, u inat ocu, stao na majčinu stranu; Epifanija i on bili su za Englesku, Boga, materijalizam, starinske običaje i miran život. Fransisko je stizao na sto mesta i sav kipeo od energije, a Aires je glumio lenjost, vežbajući kako da izbezumi oca prekomernom dokolicom i lenčarenjem. (I ja sam u mladosti, iz raznih razloga, bio sklon lenčarenju. Ali nisam hteo nikoga tako da najedim; moj jalovi naum bio je da se sporošću borim protiv ubrzane navale samog Vremena. I toj priči ćemo se kasnije vratiti.) Fransisko je pak u mlađem Kamoisu našao saveznika, usađujući mu vrline nacionalizma, razuma, umetnosti, inovacije i, u ono vreme, bunta. Fransisko je delio Nehruov rani prezir prema Indijskom nacionalnom kongresu – „pričaonici za Induse“ – i u tome dobio Kamoisovu ozbiljnu podršku. „Eni rekla ovo, Gandi reko ono“, gunđala je Epifanija. „Nehru, Tilak i sve te bitange i razbojnici sa severa. Samo ti nemoj da slušaš majku! Samo nastavi tim putem pa ćeš završiti u zatvoru, a onda – ode glava!“
Fransisko se 1916. priključio kampanji za nezavisnost, koju su predvodili Eni Besant i Bal Gangadhar Tilak, idući za svojom zvezdom vodiljom i tražeći nezavisni indijski parlament koji bi odlučio o budućnosti zemlje. Kad ga je gospođa Besant zamolila da osnuje Ligu za nezavisnost u Kočinu, a on pokazao toliko smelosti da je pozvao u članstvo lučke radnike, berače čaja, kulije sa bazara i sopstvene najamnike, kao i ovdašnju buržoaziju, Epifanija je bila očajna. „Mase i klase u istoj vreći! Bruka i sramota! Taj čovek je sišao s uma!“, vajkala se slabašnim glasom, mašući lepezom, a onda bi utonula u turobno ćutanje.
Dan-dva po osnivanju Lige, došlo je do uličnih sukoba u Ernakulamu, četvrti koja izlazi na dokove; nekoliko desetina nasilnički nastrojenih članova Lige uspelo je da nadjača jedan omanji odred lako naoružanog eskadrona i da njegovo ljudstvo ispraši kući bez oružja. Sledećeg dana, Liga je zvanično zabranjena, a jedan motorni čamac stigao je do ostrva Kabral, da Fransiska da Gamu otpravi iza rešetaka.
Narednih šest meseci odležao je u zatvoru s povremenim prekidima, zaradivši prezir svog starijeg sina i beskrajno divljenje mlađeg. Pravi heroj, nema šta. Tim kratkim boravcima u zatvoru i žestokom političkom aktivnošću između dva tamnovanja, kada je, po Tilakovim instrukcijama, u mnogim prilikama namerno provocirao hapšenje, stekao je zasluge zbog kojih je postao čovek koji obećava, koga vredi držati na oku, ličnost koju slede: zvezda.
Ali zvezde padaju; heroji propadaju; Fransisko da Gama nije ostvario svoju sudbinu.
U zatvoru je imao vremena za rad koji mu je došao glave. Niko nikada nije uspeo da dokuči gde se to, na kojoj rasprodaji isluženih starudija uma, pradeda Fransisko dokopao naučne teorije, zbog koje se iz narodnog heroja premetnuo u opštenarodno ruglo, a koja je tih godina počela sve više da ga zaokuplja, da bi na kraju u borbi za njegovu naklonost istisnula čak i narodni pokret za nezavisnost. Možda se ono staro zanimanje za teorijsku fiziku izmešalo s njegovim strastima novijeg datuma, teozofijom gospođe Besant, Mahatminim zauzimanjem za jedinstvo svih među sobom toliko različitih miliona Indijaca, s traganjem modernistički nastrojenih indijskih intelektualaca toga doba za nekom svetovnom definicijom duhovnog života, i one izvikane reči – duše; u svakom slučaju, krajem 1916. Fransisko je o svom trošku štampao raspravu, koju je zatim razaslao svim većim časopisima, preporučujući je njihovoj blagonaklonoj pažnji, pod naslovom „U susret okvirnoj teoriji transformacionih polja savesti“, a tu je izneo pretpostavku da svuda oko nas postoje nevidljive „dinamičke mreže duhovne energije, nalik elektromagnetnim poljima“, tvrdeći da su ova „polja svesti“ ni manje ni više nego spremišta pamćenja – i u praktičnom i u moralnom smislu – čitavog ljudskog roda, da su, u stvari, upravo ono što je Džojsov Stiven nedavno (u časopisu „Egoista“) napomenuo da želi da iskuje u svojoj duševnoj kovačnici: dakle, nepatvorena savest naše vrste.
Na najnižem nivou delovanja, takozvana TPS navodno olakšavaju obrazovanje, tako da ono što jedan čovek nauči negde na Zemlji smesta olakšava učenje svakome i svuda; ali takođe ukazuje i na činjenicu da na svojoj najuzvišenijoj ravni, onoj ravni koju je, doduše, najteže uočiti, polja dejstvuju etički, u isti mah određujući i bivajući određena našim moralnim odlukama, učvršćena svakim moralnim opredeljenjem na planeti, i obrnuto, bivaju oslabljena nedoličnim radnjama, tako da bi, teorijski, previše počinjenih nedela unepovrat razorilo polja svesti, a „čovečanstvo bi se tada suočilo s neizrecivom stvarnošću univerzuma koji je postao amoralan, te stoga lišen i smisla s uništenjem etičke povezanosti, zaštitne mreže pod kojom smo, moglo bi se reći, oduvek živeli“.
Fransiskova rasprava se, zapravo, bavila razmatranjem samo nižih edukativnih funkcija polja, i to bez imalo uverljivosti, procenjujući moralne dimenzije u jednom relativno kratkom i, po sopstvenom priznanju, spekulativnom odlomku. Međutim, šegačenje koje je taj tekst izazvao razleglo se na sva zvona. Uvodnik madraskog lista „Hindu“, u članku „Gromovi Dobra i Zla“, ocrnio ga je nemilosrdno: „Zebnje koje more dr Da Gamu u pogledu budućnosti našeg morala nalik su bojaznima nekog šašavog meteorologa koji veruje da naši postupci određuju vremenske prilike, te ako se ne vladamo, da tako kažemo, umereno, nad glavom će nam besneti isključivo oluje.“ Satirični kolumnista Osica iz „Bombajske hronike“ – čiji je urednik bio Horniman, inače prijatelj gospođe Besant i pobornik nacionalističkog pokreta, a i zdušno je preklinjao Fransiska da ne objavljuje raspravu – pitao se zlobno da li su famozna polja svesti isključivo za ljudsku upotrebu, ili možda i druga živa stvorenja – na primer bubašvabe ili zmije otrovnice – mogu da nauče kako da iz njih izvuku koristi; ili pak, možda, svaka vrsta ima razvijene ovakve vrtloge koji vitlaju oko planete. „Treba li da strahujemo od kontaminacije naših vrednosti – nazovimo ih gama zračenjem – usled slučajnog sudara polja? Neće li bogomoljkine navike u parenju, estetika pavijana ili gorile i škorpionske strategije kobno okužiti naše jadne psihe? Ili se to možda, bože sakloni – već desilo!“
Upravo ti „gama zraci“ dotukli su Fransiska; postao je predmet rugla, laki predah od krvožednog rata, ekonomskih nevolja i borbe za nezavisnost. U početku je još uspevao da sačuva pribranost, koncentrišući se iz sve snage ne bi li smislio neki eksperiment kojim bi dokazao bar prvu, onu manju hipotezu. Napisao je drugu raspravu, u kojoj je predlagao da bi tzv. bole, dugi nizovi besmislenih reči kojima učitelji katak plesa prate pokrete nogu, ruku i vrata, mogle da posluže kao prikladno tle za eksperiment. Jedan takav niz (tat-tat-taa drigej-tun-tun dži-dži-kataj to, talang, taka-tun, tun, ta! Taj, taj! itd.) mogao bi da se iskoristi uz još četiri niza besmislenih koještarija, koje treba izgovarati uz isto ritmičko naglašavanje kao i „ogledni“ uzorak. Učenici iz stranih zemalja, koji ne poseduju nikakvo znanje o indijskom plesu, bili bi zamoljeni da nauče svih pet; a ako Fransiskova teorija polja važi, plesna obuka bi se – tandara-broć! – pokazala kao najlakša za pamćenje.
Eksperiment nikada nije sproveden. Ubrzo mu je stigao zahtev da se povuče iz Lige za nezavisnost, a njene vođe, među kojima je bio i Motilal Nehru lično, prestali su da odgovaraju na sve žalobnija pisma kojima ih je moj pradeda zasipao. Umetnički tipovi nisu više pristizali u prepunim barkama da banče u nekoj od dve skalamerije na ostrvu Kabral, da puše opijum na papirnatom Istoku ili piju viski na ćoškastom Zapadu, premda su se Fransisku s vremena na vreme, kako je rastao ugled onog Francuza, obraćali pitajući ga da li je on zaista bio prvi indijski pokrovitelj tog mladića koji se kasnije sam prozvao Le Korbizje. Kad bi mu uputili takvo pitanje, propali heroj bi odgovarao kratko i jasno: „Nikad čuo.“ Posle nekog vremena pitanja su utihnula.
Epifanija je likovala. Dok se Fransisko zatvarao u sebe i tonuo u malodušnost, a lice mu poprimalo onaj natušten izraz svojstven svim ljudima koji su duboko uvereni da im je svet nepravedno i nezasluženo naneo neku veliku nepravdu, ona se hitro primicala plenu (i to, kako se ispostavilo, bukvalno). Zaključio sam da su godine potisnutih nezadovoljstava u njoj othranile osvetnički gnev – gnev, moje pravo nasleđe! – koji se često ne može razdvojiti od nepatvorene i ubilačke mržnje; iako bi se ona, da ste je kojim slučajem upitali da li voli svog muža, pretvorila u suštu preneraženost. „Sklopili smo brak iz ljubavi“, rekla je svom ojađenom suprugu tokom jedne od onih beskrajnih ostrvskih večeri kada je radio bio jedino društvo. „Zašto sam popuštala tvojim mušicama ako ne iz ljubavi? I eto kud su te samo dovele! E, sad ćeš ti malo meni da popuštaš iz ljubavi.“
Mrske skalamerije u vrtu stavljene su pod katanac. Ni politika više nije smela da se pominje u njenom prisustvu: kada je Ruska revolucija potresla svet, kad se okončao Veliki rat, kada su vesti o pokolju u Amritsaru procurile sa severa i dotukle anglofiliju kod bezmalo svakog Indijca (nobelovac Rabindranat Tagore vratio je kralju vitešku titulu), Epifanija da Gama je na ostrvu Kabral držala uši začepljene, s nepokolebljivom verom, koja se maltene graničila s huljenjem, u svemoćno dobročiniteljstvo Engleza; a njen stariji sin Aires verovao je zajedno s njom.
Na Božić 1921, osamnaestogodišnji Kamois stidljivo je doveo kući sedamnaestogodišnju siroticu Izabelu Himenu Sozu, da je upozna sa svojim roditeljima. (Epifanija je pitala gde su se upoznali, pa je čula uz silno rumenilo ispričanu priču o slučajnom susretu u Crkvi Svetog Franje i frknula, s prezirom poniklim iz sopstvene neviđene sposobnosti da zaboravi sve nepodobno u vezi sa sopstvenim poreklom: „Devojčura bog te pita odakle!“ Ali Fransisko je devojci dao svoj blagoslov, ispruživši umornu ruku preko, iskreno rečeno, ne baš praznične trpeze, kako bi je položio na ljupku glavu Izabele Soze.) Kamoisova buduća nevesta bila je izrazito neposredna. Očiju užagrenih od uzbuđenja, pogazila je Epifanijin petogodišnji tabu i izrazila svoje oduševljenje opštim bojkotom u Kalkuti i masovnim demonstracijama u Bombaju protiv posete princa od Velsa (budućeg Edvarda VIII), usta punih hvale za Nehruove (oca i sina) i njihovo odbijanje da sarađuju sa sudom, zbog čega su obojica završili u zatvoru. „Sad će vicekralj videti ko je ko“, rekla je. „Motilal voli Englesku, ali je čak i njemu milija robija.“
Fransisko je živnuo, stara iskra razgorela se u njegovim davno zgaslim očima. Ali Epifanija je progovorila prva. „U ovoj pobožnoj hrišćanskoj kući, Englez je i dalje zakon, madmoazel“, odbrusila je. „Ako gajiš ambicije u pogledu našeg momka, onda da pripaziš na jezik! Hoćeš crno ili belo meso? Reci glasno i jasno! Čašu dao vina iz uvoza, fino hladnog? Može. Puding? Zašto da ne. To su prave hrišćanske teme, frojlajn! Još nadeva?“
Kasnije, na molu, Bela je bila podjednako otvorena u pogledu ličnih zapažanja, ogorčeno prebacujući Kamoisu što je nije uzeo u zaštitu. „Vaša kuća je kao neki predeo izgubljen u magli“, rekla je vereniku. „Nema vazduha da se diše! Neko tu baca čini i isisava život iz tebe i tvog jadnog tate. Tvog brata ko šiša, ionako je izgubljen slučaj. Možeš da me mrziš kol’ko hoćeš, ali jasno je ko boje na toj tvojoj, da izviniš, grozoti od košulje, da se tu nešto gadno muti.“
„Dakle, nećeš više dolaziti?“, upitao je Kamois pokunjeno.
Bela je ušla u čamac koji je čekao. „Ludice“, rekla je. „Baš si ti jedan sladak i dirljiv dečko. Nemaš ti pojma šta sam sve spremna, a šta nisam, da učinim ljubavi radi; gde sve hoću, a gde neću da odem, s kim ću se boriti a s kim neću, koje ću čini raščiniti činima svojim.“
Narednih meseci Bela je izveštavala Kamoisa o svetu, deklamovala mu je Nehruov govor povodom produženja njegove zatvorske kazne u maju 1922. Zastrašivanje i strahovlada postali su glavni vladini instrumenti. Zar zamišljaju da će na taj način pridobiti naklonost? Naklonost i privrženost potiču iz srca. One se ne mogu iznuditi uperenim bajonetom. „Ovo mi zvuči kao brak tvojih roditelja“, rekla je potom razdragano; a Kamois, kod kojeg je neizmerna ljubav prema ovoj lepoj ali jezičavoj devojci ponovo razbuktala nacionalistički žar, imao je obraza da pocrveni.
Bela ga je uzela pod svoje. U to vreme san mu se narušio i počeo je da diše hripavo, kao astmatičar. „Sve je to od onog ustajalog vazduha“, govorila mu je. „Elem, moram da spasem makar jednog Da Gamu.“
Ona je naredila promene. Uz njena uputstva – i Epifanijin jed: „Nemoj da si pomislio da ću izbaciti piletinu sa stola zato što te to tvoje pilence, ona mala droca, tera da jedeš prosjačku hranu“ – postao je vegetarijanac, i naučio je da dubi na glavi. U potaji je, takođe, polomio prozorski okvir i pentrao se u Zapadnu kuću uraslu u paučinu, gde je čamila očeva biblioteka; i počeo je da guta knjige sa sve knjiškim moljcima. Atar, Hajam. Tagore, Karlajl, Raskin, Vels, Po, Šeli, Ram Mohan Roj. „Vidiš?“, bodrila ga je Bela. „Vidiš da možeš; i ti možeš da postaneš ličnost, a ne samo otirač u košulji s ogavnim bubetinama.“
Fransiska nisu spasli. Jedne noći, posle kiše, bacio se s ostrva i otplivao; možda je poželeo da se domogne vazduha van začaranog kruga ostrva. Zahvatila ga je struja; posle pet dana našli su njegovo naduveno telo kako udara o zarđalu bovu u luci. Zaslužio je da bude upamćen po svojoj ulozi u revoluciji, po dobrim delima, naprednim stavovima, po svom umu; ali njegova prava zaostavština bile su neprilike u poslu (opasno zanemarenom tokom tih poslednjih godina), astma i naprasna smrt.
Epifanija je progutala vest o njegovoj smrti a da nije ni trepnula. Popila je njegovu smrt, kao što mu je pojela život; i bujala je.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 3:18 pm





3


Na odmorištu širokog strmog stepeništa do Epifanijine spavaće sobe smestila se privatna porodična kapela, koju je Fransisko onih davnih dana prepustio na preuređivanje jednom od svojih Francuza, uprkos Epifanijinim protestima. Izbačen je pozlaćeni oltar s malim umetnutim slikarijama na kojima Isus izvodi čudesa dok se u pozadini šepure kokosove palme i plantaže čaja; izbačeni su i porcelanski kipovi apostola i zlatni heruvimi što poziraju, duvajući u trube, na pijedestalima od tikovine; zatim sveće u staklenim činijama u obliku ogromnih čaša za konjak; pa čipka na oltaru dopremljena čak iz Portugalije; pa čak i samo raspeće – „sve sama prvoklasna roba“, tužila se Epifanija, „a Isus i Marija zakatančeni u magacin uz sve ostalo“; a pošto ga ova skrnavljenja nisu zadovoljila, prokletnik se drznuo da okreči celu prostoriju u belo, kao da je neka bolnička soba, pa ju je opremio najneudobnijim drvenim klupama u čitavom Kočinu, a onda, u toj unutrašnjoj sobi bez prozora, nalepio na zidove ogromne isečke od papira, kao imitacije prozora s vitražima, „ko da nismo mogli da metnemo normalne prozore da smo hteli“, jadikovala je Epifanija, „vidi samo kako ispadosmo jeftini, sa prozorima od hartije u božjem domu“; a prozori čak nisu imali ni čestite slike, samo guste i lepljive namaze boje s ludačkim kockastim ornamentima, „ko girlande za dečja slavlja“, frktala je Epifanija. „U takvoj sobi ne možeš ni da držiš krv i telo Spasitelja našeg, nego samo rođendansku tortu.“
Fransisko je, braneći ostvarenja svog štićenika, odvratio da tu oblik i boja ne samo što zamenjuju sadržaj već pokazuju da, ako se pravilno shvate, zapravo mogu i da budu sadržaj; na šta je Epifanija prezrivo odbrusila: „Tako dakle, nama možda i ne treba Isus Hrist ako je dovoljan i samo oblik krsta, što da se zamajavamo s raspećem, a? Gle kakvo je bogohulno delo taj tvoj Francuz napravio: crkvu što preskače Sina božjeg dok On umire za naše grehe.“
Pošto je sahranila muža, Epifanija je odmah sutradan naredila da se sve to spali, i vratiše se heruvimi, čipka i staklarija, raskošno tapacirane stolice obložene grimiznom svilom i jastučići u istom tonu, sa zlatnim gajtanima, na kojima je žena njenog položaja mogla čestito da klekne pred Gospodom. Prastari italijanski gobleni sa kebabisanim svecima i tandorisanim mučenicima vratili su se na zidove, obrubljeni kitnjastim i nabranim zavesama, pa je mučno sećanje na francuske rogobatne novotarije ubrzo zatrto prisnom i memljivom pobožnošću. „Bog je na svom nebu“, objavila je taze udovica, „i na svetu je sve cakum-pakum.“
„Od sada“, odlučila je Epifanija, „vodićemo skrušen život. Spasenju se ne možemo nadati od čovečuljka s krpicom oko pasa i njegove bratije.“ I zaista, skrušenost kojoj je stremila bila je sve samo ne gandijevska: skrušenost u kojoj je ujutro kasno ustajala i zaticala poslužavnik s jakim zaslađenim čajem u krevetu, pa onda dozivala kuvara udarcem dlana o dlan i naređivala koja jela da pripremi tog dana, pa bi pozivala sluškinju da dođe, naulji joj i iščetka još dugu ali sve više sedu i proređenu kosu, tako da na nju svali krivicu za sve gušća klupka koja su svakog jutra ostajala na četki; skrušenost dugih prepodneva kada bi siktala na krojača koji je dolazio u kuću s novim haljinama, i klečao kraj njenih nogu usta punih čioda, koje je povremeno vadio ne bi li oslobodio udvorički jezik; a potom dugih popodneva u magazama s tkaninama, kada su se, na njeno ushićenje, trube najprobranije svile kovitlale po podu s belim zastiračima, a tkanina za tkaninom treperavo vijorila kroz vazduh da bi se skrasile u mekim, nabranim planinama bleštave lepote; skrušenost ćeretanja sa šačicom onih s kojima je delila istu prečagu na društvenoj lestvici, i poziva na „prilike“ kod Engleza u tvrđavu, njihov nedeljni kriket, njihove čajanke s plesom, pa njihovo godišnja priredba božićnih pesmica, s glasićima ružnjikave i vrućinom izmrcvarene dece, jer, na kraju krajeva, i oni su hrišćani, iako je posredi samo Anglikanska crkva, ništa ne mari, Englezi su osvojili njeno poštovanje, iako im nikada neće predati srce, koje, naravno, pripada Portugaliji, dok sanjari o šetnjama uz Taho i Duero, o paradiranju lisabonskim ulicama, podruku s nekim velikašem. Beše to skrušenost u kojoj su snahe ugađale većini njenih prohteva dok im je ona život pretvarala u pakao, a sinovi se starali da joj novac, na njen zahtev, slobodno dotiče; da sve bude na svom mestu, a ona, najzad, posle tolikih godina, u središtu paukove mreže, na vrhu gomile, da se kao zmaj meškolji na hrpi zlata pa da, kad joj se ćefne, sukne plamen strave i katarze. „Izdržavanje tvoje mame i njene skrušenosti koštaće nas čitavo bogatstvo“, požalila se Bela da Gama mužu (udala se za Kamoisa početkom 1923), slikovito se posluživši opaskom koju su često upućivali na račun M. K. Gandija. „A ako nastavi da tera po svome, platićemo, bogme, i svojom mladošću.“
Evo šta je uništilo Epifanijine snove: Fransisko joj nije ostavio ništa osim odeće, nakita i skromne svote za izdržavanje. Što se tiče svega ostalog, saznala je, zapenjena od besa, da će zavisiti od dobre volje sinova, kojima je sve prepisano popola, uz klauzulu da se Trgovačka kompanija „Gama“ ne sme cepati „izuzev ako poslovne okolnosti nalažu drugačije“, te da Aires i Kamois „treba da nastoje da rade zajedno u ljubavi, da porodični imetak ne bi otišao u propast zbog razdora ili nesloge“.
„Čak i s onoga sveta“, kukala je prababa Epifanija posle čitanja testamenta, „šamara me, i to sa obe strane.“
I to je deo mog nasleđa: grob ne namiruje svađe.
Porodični advokati Menezesovih nisu uspeli da pronađu rupu u zakonu, na veliko očajanje udovice. Plakala je, čupala kose, busala se u slabačka prsa i škripala zubima, dižući opasno prodornu galamu; ali advokati su i dalje uporno objašnjavali da princip nasleđivanja po majčinoj liniji, po kome su Kočin, Travankor i Kolam poznati, i po kome bi raspodela porodične svojine bila potpuno u rukama madam Epifanije, a ne pokojnog dr Da Game, ne bi nikakvim natezanjem mogao da se primeni na slučaj hrišćanske zajednice, budući da ga primenjuju isključivo hinduisti.
„Dajte mi onda Šivin lingam i vedro za polivanje“, prenosi legenda Epifanijine reči, mada ih je ona kasnije porekla. „Odnesite me do Ganga pa ću uskočiti očas posla. Hai Ram!“
(Moram da primetim da, po mom mišljenju, Epifanijina spremnost da obavi obredno kupanje i hodočašće zvuči neubedljivo, skoro apokrifno, ali je kuknjave, škrgutanja zubima, čupanja kose i busanja u grudi sasvim izvesno bilo.)
Sinovi pokojnog magnata zapustili su poslove, mora se priznati, suviše često ometeni svetovnim stvarima. Aires da Gama, potresen očevim samoubistvom više nego što je bio spreman da pokaže, potražio je utehu u bludničenju, izazvavši pravu poštansku bujicu – poplavu polupismenih pisama na jeftinom papiru, napisanih jedva čitljivim rukopisom. Pisama ljubavnih, poruka ispunjenih požudom i srdžbom, nasilničkih pretnji ukoliko voljeni nastavi s tim nesnosnim kinjenjem. Iza ucveljene tirade pisama stajao je niko drugi do onaj veslač iz prve bračne noći: Princ Henri Navigator glavom i bradom. Nemoj da misliš da ne čujem šta sve radiš. Daj mi srce ili ću ti ga iščupati iz grudi. Ako ljubav nije ceo svet i nebo odozgo, onda nije ništa, gora je od blata.
Ako ljubav nije sve, nije ništa: to načelo i njegova suprotnost (to jest, neverstvo) sukobljavaju se kroz sve godine ove moje priče bez daha.
Aires, koji je po celu noć terao kera, često bi prespavao i dane omamljen hašišem ili opijumom, oporavljajući se od silnih napora, a neretko je završavao u stanju koje je iziskivalo pomoć zbog raznih sitnijih povreda; Karmen je, bez reči, stavljala meleme i spremala tople kupke da mu ublaži uboje; i ako je, kad bi zahrkao u toj kupci od vode zahvaćene iz dubokog bunara njenog čemera, ikada došla na pomisao da mu zagnjuri glavu pod vodu, nije popustila pred iskušenjem. Uskoro će joj se pak ukazati drugačija prilika da iskali svoj bes.
Što se pak Kamoisa tiče, on je, onako povučen i tih, bio pravi očev sin. Preko Bele se obreo u grupi mladih nacionalradikala kojima su, već razdraženim pričama o nenasilju i pasivnom otporu, veliki događaji u Rusiji potpuno zavrteli mozak. Počeo je da posećuje, a potom i da sam drži, predavanja s naslovima poput „Napred!“ ili „Terorizam; da li cilj opravdava sredstvo?“
„Kamois, koji ni mrava ne bi zgazio“, smejala se Bela. „Uh, što ćeš mi ti postati jedan veliki i strašni mravogazitelj.“
A onda je deda Kamois otkrio da postoje lažni Uljanovi. Pred kraj 1923. obavestio je Belu i njene prijatelje da je jedna elitna trupa sovjetskih glumaca dobila ekskluzivno pravo da igra V. I. Lenjina: ne samo za vreme naročito pripremanih putujućih predstava, na kojima se sovjetskom narodu besedilo o slavnoj revoluciji, već i na hiljadama i hiljadama javnih priredbi kojima, zbog prevelikih obaveza, vođa nije mogao da prisustvuje. Lenjinovi glumci bi učili a potom držali velikanove govore, i kada bi se pojavili, potpuno našminkani i kostimirani, narod je vikao, klicao, klanjao se i drhtao kao da je pred njima onaj pravi. „A sada“, završio je Kamois sav uzbuđen, „prikupljaju prijave stranih glumaca. I mi ovde možemo da imamo svoje, samo svoje indijske Lenjine, i to s pravim ovlašćenjima, koji govore malajalam, tulu, kanadu, koji god nam se jezik prohte.“
„Tako znači oni umnožavaju velikog tatamatu u Seseseru“, rekla je Bela, položivši dlan na svoj stomak, „ali, mužiću, sesesedi molim te, i pogledaj: tvoje lično malo umnožavanje je već počelo.“
U tome se ogledala smušena – da! usuđujem se da posegnem za tom reči – smešna i smušena iščašenost moje porodice, jer – u trenutku kada su ne samo našu zemlju već i celu planetu morila tako ozbiljna pitanja – i kad . je porodični posao iziskivao najsavesniju pažnju, jer su posle Fransiskove smrti, usled nedostatka čvrste ruke, počeli da stižu signali za uzbunu, nezadovoljstvo je počelo da tinja po plantažama i nehat je zacario u dva ernakulamska skladišta, pa su čak i dugogodišnje mušterije kompanije Gama počele da osluškuju zov sirena njenih suparnika – i kada mu je, povrh svega, rođena žena saopštila da je trudna i da nosi, kako će se ispostaviti, ne samo prvorođeno već i njihovo jedino dete, štaviše, jedino dete u celom pokolenju, moju majku Auroru, poslednju Da Gamu – mog dedu je i dalje sve više opsedala ta priča o Lenjinovim kopijama. S kakvim je samo žarom pročešljao čitav taj kraj kako bi pronašao ljude koji poseduju neophodno glumačko umeće, dobro pamćenje i zanimanje za njegov naum! S kakvom se predanošću bacio na posao, nabavljajući primerke poslednjih izjava velikog vođe, pronalazeći prevodioce, obezbeđujući usluge šminkera i garderobera i uvežbavajući svoju malu trupu od sedam članova koje je Bela, sa svojom poslovičnom otresitošću, prozvala Lenjin Preveliki, Lenjin Premali, Lenjin Predebeli, Lenjin Premršavi, Lenjin Pretrapavi, Lenjin Prećelavi i (taj nesrećnik je imao ozbiljno okrnjeno zubalo) Lenjin Prekrezavi. Kamois je vodio grozničavu prepisku sa odgovornim instancama u Moskvi, samo da ih obrlati i ubedi; i izvesne kočinske organe, kako bledolike, tako i tamnopute, trebalo je takođe ubediti i obrlatiti; i napokon, tog žarkog leta 1924, njegov trud beše nagrađen. Bela je već imala stomak do zuba kada je u Kočin pristigao prvi član Specijalne lenjinovske trupe, onaj s karticom, Lenjin prve klase glavom, s ovlašćenjem da odobri i dodatno obuči članove novog kočinskog ogranka Trupe.
Stigao je brodom iz Bombaja i kad je, pljunuti on, zakoračio niz brodske stepenice, s doka su se začuli kratki uzdasi i uzvici, na koje je uzvratio nizom velikodušnih naklona i odmahivanja. Kamois je zapazio da sa njega po onoj vrućini lipti znoj; tanki potočići obojeni crnilom za kosu slivali su mu se niz čelo i vrat, pa je morao neprekidno da ih briše.
„Kako da vas oslovljavam?“, upitao je Kamois, crveneći onako učtiv, kad je dočekao gosta koji je putovao s prevodiocem.
„Bez formalnosti, druže“, odgovorio je prevodilac. „Bez persiranja i počasti! Zovite me jednostavno Vladimir Iljič.“
Svetina se okupila na dokovima kako bi posmatrali dolazak svetskog vođe; kad je Kamois teatralno udario dlanom o dlan, iz hangara za prispeće putnika izašlo je sedam lokalnih Lenjina, sa sve bradama. Stajali su na doku, premeštajući se s noge na nogu, i umiljato se cerili svom sovjetskom kolegi, koji pak osu seriju plotuna na ruskom.
„Vladimir Iljič pita šta treba da znači ovaj izgred“, preneo je prevodilac Kamoisu dok je rulja oko njih sve više rasla. „Ovi ljudi su tamnoputi i uopšte nemaju njegove crte. Preveliki, premali, predebeli, premršavi, pretrapavi, prećelavi, a ovaj je i krezav!
„Meni su rekli“, odvratio je snuždeno Kamois, „da smemo da prilagodimo vođin lik lokalnim potrebama.“
Usledio je nov rafal na ruskom. „Vladimir Iljič smatra da ovo nije adaptacija, već posprdno izrugivanje“, rekao je prevodilac. „To je uvreda i povreda. Pogledajte, barem dve brade su traljavo prilepljene uprkos zabrinjavajućem prisustvu proletarijata. Izveštaj će biti podnet na najvišem nivou. Ni pod kakvim okolnostima ne možete dobiti odobrenje da nastavite s radom.“
Kamoisu se lice iskrivilo; videći ga takvog, na rubu suza, njegovi srušeni snovi, njegovi glumci – njegovi kadrovci – poguraše se napred; željni da prikažu s kakvom brižljivošću su naučili svoje uloge, počeše da zauzimaju poze i deklamuju. Na malajalamu, kanadi, tuluu, konkaniju, tamilskom, teluguu i engleskom objavljivali su revoluciju, zahtevali trenutni odlazak revanšističkih udvorica kolonijalizma, imperijalističkih žohara i krvopija, posle čega će uslediti društvena svojina nad dobrima i godišnje prebacivanje norme u prinosu pirinča; kažiprstima desne ruke upirali su u budućnost, dok su levu ruku, stegnutu u pesnicu, držali na boku. Zahuktali Lenjini, kojima su brade otpadale od vrućine, obraćali su se sada već nepreglednoj masi koja je počela, najpre tu i tamo, a onda u sve većim talasima, grohotom da se smeje.
Vladimir Iljič pocrveneo je kao rak. Lenjinistički prekori pokuljaše mu iz usta, viseći u vazduhu, nad njegovom glavom, ispisani ćirilicom. A onda se okrenuo nalevo krug, odmarširao nazad uz stepenice i povukao u potpalublje.
„Šta je rekao?“, upitao je neutešni Kamois prevodioca.
„Od ove vaše zemlje“, odgovorio je prevodilac, „Vladimiru Iljiču se, otvoreno govoreći, prisralo.“
Jedna sitna ženica probijala se kroz trijumfalno veselje naroda, i deda Kamois kroz ovlažene zastore svog jada prepoznade u njoj Mariju, sluškinju svoje žene. „Bilo bi bolje da dođete, gospodine“, doviknula mu je ona, nadvikujući se s veselim narodom. „Milostiva madam rodila vam je devojčicu.“
Posle poniženja koje je pretrpeo u luci, Kamois je okrenuo leđa komunizmu i znao je da kaže kako je, uz veliku muku, lično spoznao kako „to nije za Indijce“. Postao je kongresovac, Nehruov čovek, i s odstojanja je pratio sve važne događaje narednih godina; s odstojanja, jer premda je svakog dana provodio sate zadubljen u ta pitanja, nauštrb mnogih drugih stvari, čitajući, pričajući i opširno pišući na tu temu, nikada više nije uzeo aktivnog učešća niti je ikada objavio i reč svojih strastvenih škrabotina... da razmotrimo načas slučaj mog dede po majci. Kako bi lako bilo otpisati ga kao površnog i ispraznog leptirića, diletanta! Milioner koji koketuje s marksizmom, bojažljiva duša kadra jedino da podbada na revoluciju u društvu šačice prijatelja, ili u samoći svog kabineta, pišući tajne rasprave koje – možda iz straha da bi moglo vaskrsnuti ruglo koje je dokusurilo Fransiska – čak nije smeo ni da štampa; nacionalista kome su svi najdraži pesnici listom Englezi, zakleti ateista i racionalista koji sebi može da dopusti da poveruje u duhove, i koji je spreman da odrecituje, naizust, i s dubokim patosom, celu Marvelovu pesmu „O kapi rose“:
A Duša, ta Kap, luka Zraka tog
S izvora bistrog Dana Večitog,
Može l’ se videti u tom ljudskom cvetu,
Kroz sećanje na onu prohujalu slavu,
Što čili u listu i rascvalom svetu;
I dok svetlost svoju pribira titravu,
Hoće l’ smoći u mislima što ih nemir kreće,
Da odslika u nebu manjem – ono nebo veće?


Epifanija, najstroža i praštanju ponajmanje sklona majka, odbacila ga je kao smušenog brljivca; ali ja, pod uticajem lepših i toplijih mišljenja o njemu, koja su do mene stigla preko Bele i Aurore, na stvari gledam malo drugačije. Za mene, ta dvostranost kod deda Kamoisa razotkriva njegovu lepotu; ta spremnost da u sebi uporedo odneguje sukobljene porive izvor je njegove potpune, plemenite ljudskosti. Ako biste mu ukazali na protivrečnost između, recimo, egalitarističkih shvatanja koja je gajio i olimpijske zbilje njegovog društvenog položaja, umesto odgovora bi se samo popustljivo nasmešio i razoružavajuće slegao ramenima. „Svako treba lepo da živi, tako je“, voleo je da kaže. „Ostrvo Kabral za sve, to je moj moto.“ A u njegovoj strastvenoj ljubavi prema engleskoj književnosti, velikim prijateljstvima s mnogim porodicama kočinskih Engleza i jednako strastvenom uverenju da se Britanska imperija, a s njom i vladavina prinčeva, mora okončati, vidim onu blagost koja prezire greh, ali voli grešnika, onu istorijsku plemenitost duha, koja predstavlja jedno od pravih čuda Indije. Kad je sunce imperije zašlo, mi nismo poklali svoje dojučerašnje gospodare, već smo tu privilegiju sačuvali za sebe... ali ova pomisao je suviše okrutna da bi pala na pamet Kamoisu, koji zlo naprosto nije umeo da pojmi, govorio je da je „neljudsko“ apsurdna besmislica, što je isticala čak i njegova voljena Bela; on, na svoju sreću ili nesreću, nije doživeo pokolje u Pendžabu za vreme otcepljenja. (Žalosno je što je umro mnogo pre nego što je na izborima, posle proglašenja nezavisnosti, u novoj državi Kerali, sklepanoj od Kočina, Travankora i Kolama, pobedila prva marksistička vlada na potkontinentu, ovaploćujući sva njegova izneverena nadanja.)
Nagledao se za života mnogih nedaća, budući da je i porodica već srljala u onaj pogibeljni sukob, takozvani „okršaj tazbina“, koji bi razbucao i mnoge manje kuće, i zbog kojeg nam je bila potrebna čitava decenija da povratimo naš porodični imetak.
Na središte moje male pozornice sada stupaju žene. Epifanija, Karmen, Bela i novopristigla Aurora – one, a ne muškarci, bile su pravi protagonisti te borbe, s prababom Epifanijom na čelu, kao glavnim i odgovornim harambašom.
Objavila je rat onog dana kad je čula za Fransiskov testament, sazvavši u svom budoaru ratni savet na koji je pozvala Karmen. „Moji sinovi su jalovi vetropiri“, objavila je uz zamah lepeze. „Bolje da mi žene sada preuzmemo kormilo.“ Ona će biti glavnokomandujući, a Karmen, njena sestričina i snaja, biće joj ađutant, desna ruka i posilni. „To ti je dug ne samo prema ovoj kući, već i prema porodici Menezes. Da nisi nikad zaboravila kako si se sušila, ko dunja u fioci, dok te ja nisam spasla, i da bi trunula tako sve dok ne otperjaš u carstvo nebesko.“
Epifanijin prvi nalog bila je ona najstarija želja svih dinastičkih vladara: Karmen mora začeti muško dete, budućeg kralja, preko koga bi vladale njegova voljena majka i baka. Karmen, koja je u svom jadu i čemeru shvatila da će morati da otkaže poslušnost već pri prvom naređenju, oborila je pogled. „Da, tetka Epifanija, vaša želja za mene je zapovest“, promrmljala je i zbrisala iz sobe.
(Kada se Aurora rodila, lekari su rekli da Bela, zbog nekih komplikacija koje su iskrsle, više neće moći da zatrudni. Te noći Epifanija je izdeklamovala poziv na pobunu Airesu i Karmen. „Vidite vi tu Belu, šta je ispovrtela! Ali žensko dete i zatvorena radnja za novu dečurliju – i to vam je kakva-takva milost od Boga. Trkom, skokom! Da ste napravili dečka, ili će sva ova skalamerija otići u njene ruke – sav ovaj krš!“)
Na Aurorin deseti rođendan iz luke je na ostrvo Kabral pristigla skela s nekim čovekom sa severa, iz Utar Pradeša, sa hrpetinom drvenih letava koje je sklepao u pojednostavljeni panoramski točak, pričvrstivši sedišta za svaki kraj krakova drvenog krsta. Iz zelene kutije postavljene čojom izvadio je harmoniku i razvezao veseli splet vašarskih melodija. Kad su se Aurora i njene drugarice zasitile nebeske vrteške, koju je harmonikaš nazvao čaraka-ču, obukao je skerletni ogrtač pa su devojčicama iz usta počele da izlaze ribe, a ispod suknjica žive zmije, na Epifanijin užas i negodovanje i dalje bezdetnih Karmen i Airesa, i kikotavo ushićenje Bele i Kamoisa. Kad je Aurora ugledala severnjaka, shvatila je da je baš lični čarobnjak ono što joj najviše treba u životu, neko ko bi joj ispunjavao želje, ko bi čarolijom zauvek uklonio njenu babu i poslao kobre da nasmrt izujedaju strica Airesa i strinu Karmen, a Kamoisu podario dug život pun sreće i veselja; jer to se dešavalo u ono vreme kad je kuću već podelio razdor, linijama zacrtanim kredom po podu, poput granica, i džakovima začina nagomilanim duž bašta poput bedema, da posluže za odbranu od poplava i snajperista.
Sve je počelo kada je Epifanija, koristeći kao izgovor sinovljevu rasejanost, pozvala svoju rodbinu u Kočin. Majstorski je izabrala trenutak za napad: bilo je to u doba Airesovog prvog postfransiskovskog bludničenja, Kamoisovog lova na Lenjine i Beline trudnoće, tako da je naišla na slab otpor. Najbučniji prigovori su, zapravo, potekli od Karmen, koju „majčina strana“ nikad nije preterano mazila, pa joj se lobovsko perje nakostrešilo na pojavu tolikih Menezesa. Kad je predočila Epifaniji svoja osećanja, snebivajući se i uz grdno okolišenje, stara dama je uzvratila proračunatom dozom grubosti; „Gospodična, budućnost ti leži tu, između nogu, zato ti lepo misli kako da zainteresuješ svog muža i ne petljaj se u poslove starijih, jasno?“
Čamci krcati menezesovskim muškim lezilebovićima pristigli su iz Mangalora, a ni njihovo ženskinje i deca nisu mnogo zaostajali. Novi Menezesi pokuljali su sa autobuske stanice, a smatralo se da još pripadnika istog klana nastoji svim silama da se dokotrlja vozom, ali da kasne zbog ćudljivosti železnice. Dok se Bela oporavljala od Aurorinog rođenja, a Kamois od svog lenjinovskog fijaska, Epifanijina familija se već beše razmilela na sve strane; obavili su se oko Trgovačke kompanije „Gama“ kao biberove puzavice oko kokosovih palmi, kinjili su nadzornike plantaža, zabadali nos u račune, petljali se u vođenje magacina; bila je to prava pravcata najezda, ali zavojevači ne uspevaju lako da budu prihvaćeni i voljeni, pa je tako i Epifanija, čim je postala sigurna u svoju moć, počela da pravi greške. Prvi propust bio je makijavelističke prirode, jer premda je Aires bio njen mezimac, nije mogla da zanemari činjenicu da je Kamois izrodio jedinu naslednicu, te stoga nije mogla u potpunosti da ga isključi iz svoje računice. Počela je nezgrapno da se dodvorava Beli, koja za to nije davala ni pet para, sve ljuća zbog ponašanja bezbrojnih Menezesa; zbog Epifanijinih suviše očiglednih nastojanja da osvoji Auroru, Karmen se pak prilično otuđila. Tada je Epifanija počinila još veću grešku; pošto joj se alergija na začine, glavni izvor porodičnog bogatstva, sve više pogoršavala – da, čak i na biber, zapravo, najviše na biber! – objavila je da će se od sada Trgovačka kompanija „Gama“ baviti mirisima, „tako da će, brzo, što pre, lepi mirisi istisnuti ove đavole što mi sluđuju nos“.
Karmen je na to prekipelo. „Menezesovi su oduvek bili sitne ribe pljuckavice“, podbadala je Airesa. „Zar ćeš dopustiti svojoj majci da tako velik posao zapečati u smrdljive bočice?“ Ali u to vreme Aires da Gama je od svih onih prekomernih ugađanja sebi zapao u stanje obamrlosti, koju Karmen nije mogla da rasprši nikakvim ulagivanjem. „Kad već nećeš da zauzmeš pravo mesto koje ti pripada u ovoj kući“, zavapila je, „onda bar imaj srca pa dopusti da nam pomogne porodica Lobo, umesto što su se Menezesovi razmileli svuda kao termiti i tamane nam novac.“ Deda-stric Aires pristao je ne trepnuvši. Bela, kojoj je takođe prekipelo, imala je malo uspeha (i nimalo rođaka); Kamois nije bio ratnik po prirodi i obrazložio je da, pošto nema žicu za posao, ne želi da ometa majku u njenim naumima. A onda su stigli Lobovi.
Što je otpočelo mirisom, završilo se, bogme, povelikim smradom... ima ono nešto što povremeno pokulja iz nas, nešto što živi u nama, jede našu hranu, diše naš vazduh, gleda kroz naše oči, a kad stupi na scenu, niko ne ostaje pošteđen: opsednuti, dižemo se krvoločno jedni na druge, očima zakrvavljenim od tog nečeg i s pravim oružjem u rukama, sused na suseda, gonjeni nečim, nečim podboden rođak na rođaka, brat na brata, dete na dete. Karmen je pozvala Lobove i oni su krenuli ka posedima Da Gama na Začinskim gorama i sve se zakuvalo.
Makadam ka Začinskim gorama je truckav i osipa se uz pirinčana polja, stabla crvenih banana i ćilima zelenih i crvenih paprika razastrtih kraj puta, da se suše na suncu; duž palmi sa areka i indijskim oraščićima (Kolam je grad oraha, baš kao što je Kotajam kaučuk-palanka); i nagore, naviše, sve do kraljevstva kardamoma i kima, do hlada mladih sadnica kafe u cvatu, do čajnih terasa nalik na džinovske krovove od zelenog crepa i, iznad svega toga, do carstva malabarskog bibera. Ranim jutrom čuje se poj slavuja, uposleni slonovi trupkaju tromim korakom, dobroćudno muljajući zeleniš, orao kruži nebom. Pristižu ljudi na biciklima, po četvorica uporedo, zagrljeni, prkoseći gromoglasnim kamionima. Eno, vidite: jedan biciklista prislonio je nogu na sedlo svog prijatelja da predahne. Idilično, zar ne? Ali tih dana, kad su stigli Lobovi, pronele su se glasine o nevoljama u gorama, o gušanju Loboa i Menezesa za prevlast, počele su da kruže priče o svađama i tučama.
A u kući na ostrvu Kabral, tušta i tma – prava poplava; tu se spoticalo o Loboe koji su se načetili po stepenicama, a nužnici behu zakrčeni Menezesima. Loboi su ljutito odbijali da se sklone kad bi Menezesi hteli da siđu ili da se popnu „njihovim“ stepenicama, a isti takav monopol Menezesi su držali na mokre čvorove, tako da Karmenino ljudstvo nije imalo druge do da zovu prirode udovolji pod vedrim nebom, na oči žitelja obližnjeg ostrva Vajpin, s ribarskim selima i razrušenom portugalskom tvrđavom („Oo-uu, aa-aa“, javljali su se ribari veslajući duž obale Kabrala, a Loboice su crvenele od glave do pete, utrkujući se u potrazi za grmovitim zaklonom), i radnika iz ne baš tako daleke radionice za izradu otirača na ostrvu Gundu, kao i polupropalih prinčeva koji su u svojim motornim čamcima promicali tuda. Često je dolazilo do gurkanja i tiskanja u redovima koji su se otezali u vreme obeda, teške reči padale su po dvorištima, pod ravnodušnim pogledima lavolikih grifona u duborezu.
Počeše da izbijaju i tuče. Dve Korbizjeove skalamerije behu otvorene da bi se razredio teret mnogobrojne čeljadi, ali tazbina nije bila preterano oduševljena njima; pesnice su proradile oko sve spornijeg pitanja kojim članovima dveju porodica treba dodeliti tobože viši status konačenjem u glavnoj kući. Loboice su počele da vuku Menezesice za kike, a deca Menezesovih krenula su da otimaju i čereče lutke loboovske dečurlije. Domaća posluga Da Gaminih žalila se na bahato ponašanje tazbine, njihov pogani jezik i druge povrede dostojanstva kućnog osoblja.
Nešto je moralo da pukne. Jedne noći, suparničke bande mladih Menezesa i Loboa dograbile su se žestoko na Kabralu; bilo je tu slomljenih ruku i razbijenih glava, rana od noža, od kojih i dve teške. Bande su rasporile papirne zidove Korbizjeovog Istoka, skalamerije u japanskom stilu, i toliko oštetile njenu drvenu konstrukciju da su ubrzo zatim morali da je sruše; provalile su i na Zapad i uništile skoro sav nameštaj i mnoge knjige. Te noći, kad je provalilo nasilje među tazbinskim bandama, Bela je prodrmala Kamoisa iz sna: „Krajnje je vreme da se uključiš, ili sve ode u propast!“ U tom trenutku jedan besni žohar zaleteo joj se u lice te je vrisnula. Taj vrisak prizvao je Kamoisa svesti. Skočio je iz kreveta, ubio bubu presavijenim novinama, a kad je krenuo da zatvori prozore, osetio je u vazduhu smrad koji mu je govorio da je đavo već odneo šalu: nepogrešivi miris zapaljenih začina, kima, korijandra, kurkume, crvenog bibera, crnog bibera, crvene paprike, zelene paprike, belog luka, đumbira i malo cimeta. Bilo je kao da neki planinski div u svom čudovišnom kotlu krčka najljući kari ikada zakuvan.
„Ne možemo više ovako da živimo svi zajedno!“, rekao je Kamois. „Bela, spalismo rođenu kuću!“
Da, gadan smrad dokotrljao se sa Začinske gore sve do mora, tazbina Da Gaminih spaljuje polja začina, i te noći, kad je Bela ugledala Karmen rođenu Lobo kako se prvi put u životu diže na svoju svekrvu Epifaniju rođenu Menezes, kad ih je spazila onako u spavaćicama, kosa raspuštenih kao u veštica, kako urliču optužbe i okrivljuju jedna drugu za propast spaljenih plantaža, tad je, prožeta čvrstom odlučnošću, smestila malu Auroru u kolevku, napunila bokal hladnom vodom, sišla u dvorište okupano mesečinom, gde su se Epifanija i Karmen zasipale drvljem i kamenjem, pažljivo naciljala i obe ih ispolivala do gole kože. „Pošto ste svojim spletkama potpaljivale ove zlehude vatre“, dobacila im je, „onda ćemo od vas početi i da ih gasimo.“
Posle toga, skandal i porodična bruka samo su se rasplamsavali. Zlokobni plamenovi odneli su prevagu nad vatrogascima. Žandari su stigli na Kabral, a za njima i vojska, da bi odveli Airesa i Kamoisa da Gamu, u okovima i pod oružanom pratnjom, ne pravo u zatvor, već u božanstvenu palatu Bolgati na istoimenom ostrvu, gde su ih, u jednoj visokoj rashlađenoj odaji, naterali da kleknu na pod pred uperenim puškama, dok je proćelavi Englez u bež odelu, s naočarima debelih stakala i morževskim brkovima, stajao netremice zagledan kroz prozor u Kočinsku luku, ruku ovlaš sklopljenih na leđima, i progovorio, na prvi pogled, kao sam sa sobom.
„Niko, pa ni Vrhovna vlada, ne zna sve o upravljanju imperijom. Iz godine u godinu Engleska šalje nove odrede na prve borbene linije, i to se zvanično naziva indijskom državnom službom. Oni umiru, ili propadaju od dirinčenja, skapavaju od brige ili gube zdravlje i nadu kako bi ovu zemlju sačuvali od pomora i boleština, gladi i rata, da bi naposletku, možda, tvoja zemlja smogla snage da opstane i sama. Nikada neće opstati sama, ali ta zamisao je lepa i ljudi su voljni da za nju daju život, i tako svake godine napreduje naum da se zemlja teranjem, nagovaranjem, grdnjom i tetošenjem odvede u bolji život. Desi li se pomak, sva zasluga odlazi domorocima, dok Englezi stoje u pozadini i otiru znoj sa čela. Ako dođe do neuspeha, Englezi istupaju i na sebe preuzimaju krivicu. Prekomerna blagost ove vrste odgajila je kod mnogobrojnog domaćeg življa uverenje da je domorodac kadar da vlada zemljom, a u to veruje i mnogi odani Englez, pošto je ta teorija izložena na lepom školovanom engleskom i protkana svim najnovijim političkim idejama.“
„Ser, ne smete sumnjati u moju blagodarnost...“, zaustio je Aires, ali ga je vojnik, običan Majalalac, zveknuo po licu i tako ućutkao.
„Mi ćemo upravljati zemljom, šta god vi sada pričali!“, dreknuo je Kamois prkosno. I on je dobio šamar: prvi, drugi, treći. Iz usta mu je potekao tanak mlaz krvi.
„Ima i drugih ljudi koji priželjkuju da vladaju zemljom po svome“, rekao je čovek kraj prozora, i dalje upućujući svoja zapažanja pristaništu. „Što će reći, garnirano crvenim prelivom. Takvih neminovno mora da bude u trista miliona ljudi; a ako se na njih ne pripazi, mogli bi da izazovu neprilike, pa čak i da polome velikog idola zvanog Pax Britannica, koji, po pisanju novina, živi sve od Pešavara pa do Kanjakumarija.“
Tek tad se okrenuo ka njima i, gle, zapravo su ga poznavali; bio je to onaj načitani gospodin s kojim je Kamois voleo da pretresa Vordsvortova gledišta o Francuskoj revoluciji, da razgovara o Kolridžovom „Kublajkanu“ i Kiplingovim bezmalo šizofrenim ranim pričama o nadglasavanju indijskog i engleskog u njemu; sa čijom ćerkom je Aires plesao u Malabarskom klubu na ostrvu Vilington; koga je Epifanija gostila za svojom trpezom, a koji je sad, međutim, delovao neobično odsutno.
„Ovaj namesnik, ovaj Englez“, rekao je pokazavši na sebe, „u najmanju ruku nije sklon da u ovom slučaju preuzme krivicu. Vaši klanovi krivi su za podmetanje požara, pobunu, ubijanje i krvave nerede, i zato, po mom mišljenju, mada niste neposredno učestvovali, vi snosite svu krivicu i odgovornost. Mi – a pod tim, shvatićete, dakako, podrazumevam vašu lokalnu vlast – moramo se postarati da platite za to. Dugi niz godina provodićete vrlo malo vremena sa svojim porodicama.“
Juna 1925. braća Da Gama su osuđena na petnaest godina robije. Neobična strogost presude pobudila je izvesna nagađanja da to porodica plaća za Fransiskovo učešće u Ligi za nezavisnost, ili čak za Kamoisova nastojanja, iako u stilu komične opere, da uveze Rusku revoluciju; ali za većinu ovakva nagađanja postala su izlišna, čak uvredljiva, kad su obelodanjena jeziva nedela počinjena na imanjima Trgovačke kompanije „Gama“ na Začinskim gorama, taj nepobitni dokaz da su bande Menezesovih i Loboovih potpuno izgubile glavu. U bakljama spaljenom gaju indijskih oraha pronađena su tela (od Loboovih) jednog nadzornika, njegove žene i kćeri, privezana za stabla bodljikavom žicom; bili su spaljeni na lomači, poput jeretika. A u razvalinama jednog plodnog nasada kardamoma, koji je još tinjao, otkriveni su ugljenisani leševi tri brata od Menezesovih, takođe obešeni o spaljeno drveće. Ruke su im bile raširene, a kroz samo središte svakog od šest dlanova bio je zakucan gvozdeni ekser.
Pričam o tome ovako ogoljeno, jer me zbog svega toga iz dna duše potresa stid.
Na moju porodicu pale su mnoge senke i mnoge sumnje. Kakva je to porodica? Je li to normalno? Jesmo li svi takvi?
Jesmo, svi smo takvi; ne uvek, ali to nešto leži u nama. I to nas, između ostalog, čini ovakvima kakvi smo.
Petnaest godina: Epifanija je u sudnici pala u nesvest, Karmen je zajecala, a Bela ostala suvih očiju i stegnutih zuba, s jednako tihom i ozbiljnom Aurorom u krilu. Brojni muškarci, a i neke žene, i od Menezesovih i od Loboovih, bili su zatvoreni ili osuđeni; a oni koji su se izvukli, nestali su, vratili su se u Mangalor posuti pepelom. Kada su otišli, kuća na ostrvu Kabral uronila je u tišinu, ali su zidovi, nameštaj i prostirke i dalje pucketali od elektriciteta koji se nakupio od tih tek otišlih; bilo je delova kuće u kojima je napon ostao tako visok da se čoveku, čim bi kročio tu, digla kosa na glavi. Stara kuća oslobađala se sećanja na rulju polako, polako, kao da još pomalo očekuje povratak pošasti. Ali naposletku se sasvim opustila, pa su mir i tišina počeli da razmatraju mogućnost povratka.
Bela je imala svoje mišljenje o ponovnom uspostavljanju civilizovanog poretka, i nije traćila vreme. Deset dana po Airesovom i Kamoisovom utamničenju, vlasti, kao da im je naknadno sinulo, izdale su nalog za hapšenje i Epifanije i Karmen; a onda su ih, nedelju dana kasnije, jednako hirovito, pustile na slobodu. Tokom tih sedam dana, uz pismeno ovlašćenje samog Kamoisa – pošto je bio zatvorenik prve klase, bilo mu je dopušteno da svakog dana dobija hranu od kuće, kao i pisaći pribor, knjige, novine, sapun, peškire, čistu presvlaku, a mogao je i da šalje prljav veš i pisma – Bela se sastala s pravnim zastupnicima Trgovačke kompanije „Gama“, opunomoćenim izvršiocima poslednje volje Fransiska da Game, i uverila ih da je nužno smesta podeliti firmu nadvoje. „Uslovi testamenta ostaju potpuno zadovoljeni“, rekla je. „Razdor i neslogu svuda su uneli Airesovi nameštenici, posredno ili neposredno, to nije bitno: poslovne okolnosti jasno nalažu da je nemoguće održati integritet kompanije. Ako kompanija Gama ostane jedna celina, bruka od ovih grozota će je dokusuriti. Podelimo je, i možda će bolest ostati u samo jednom delu. Ako ne budemo živeli odvojeno, skončaćemo zajedno.“
Dok su advokati vredno razrađivali predlog o podeli porodične firme, Bela se vratila na ostrvo Kabral i podelila velelepno staro zdanje, od dna do vrha; stari porodični kompleti posteljine, pribora za jelo i porculana razdvojeni su po kratkom postupku, sve do poslednje kašičice, jastučnice i stare fotografije. S jednogodišnjom Aurorom na boku, izdavala je naredbe posluzi: ormari, visoke komode, jastuci za sedenje, trščane fotelje s dugačkim osloncima za ruke, bambusovi štapovi s mreža protiv komaraca, letnji laki čarpoj-ležajevi za one koji u doba žege radije spavaju napolju, pljuvaonice, drvena kućišta za noćne posude, viseće ležaljke, vinske čaše – sve je bilo raspodeljeno; pohvatani su čak i gušteri po zidovima i podjednako razdeljeni s obe strane velike razdelnice. Proučavajući trošne stare planove kuće i savesno vodeći računa o preciznoj podeli broja podova, prozora i balkona, razdelila je i palatu, sve u njoj, dvorišta i vrtove, tačno po sredini. Naložila je da se džakovi puni začina naslažu visoko duž novopostavljenih međa, a tamo gde su ovakve pregrade bile neprikladne – na primer, kod glavnog stepeništa – povukla je bele linije po sredini, zahtevajući da se razgraničenja strogo poštuju. U kuhinji je podelila šerpe i lonce, a na zidu istakla raspored korišćenja, kojim je sedmica bila raspodeljena tačno u dan. I domaća posluga bila je podeljena, i mada su je skoro svi preklinjali da im dopusti da ostanu u njenoj službi, ona je nepokolebljivo istrajala u pravičnosti bez ostatka, jedna sluškinja ovde, druga tamo, jedan kuhinjski momak s ove strane, drugi preko primiriteljne linije. „Što se tiče kapele“, rekla je zabezeknuto Epifaniji i Karmen kad su se vratile i zatekle svršen čin tog sveže parcelisanog univerzuma, „sa sve kljovama od slonovače i Ganešama, eno vam je, pa izvol’te! Mi na našoj strani nemamo nameru da skupljamo slonove, niti da se molimo“.
Ni Epifanija ni Karmen nisu imale nakon skorašnjih događaja snage da se usprotive gnevu Beline raspomamljene volje. „Vas dve ste navukle paklenu vatru na ovu porodicu“, rekla im je. „I zato više ne želim da vidim vaše gnusne njuške! Držite se svojih pedeset odsto! Zaposlite ljude, nek vam sve zajedno ode na doboš, rasprodajte, ne tiče me se! Ja ću se samo pobrinuti da pedesetica mog Kamoisa opstane i da joj sunce grane.“ „Došla si niotkuda“, dobacila je Epifanija, uz kijanje, s one strane džakova punih kardamoma, „i tamo ćeš, bogme, i da završiš“, ali nije zvučala ubedljivo, pa se ni ona, a ni Karmen, nisu bunile kad im je Bela rekla da uništena polja postaju deo njima dodeljene polovine, pri čemu je Aires da Gama iz zatvora poslao poražavajuću poruku: „Iseckajte sve na komadiće, dignite sve u vazduh! Raščerupajte i to što je ostalo, đavo ga odneo, baš me briga.“ I tako je Bela da Gama, u dvadeset prvoj godini, preuzela pod svoje imetak zatočenog gospodara srca svoga; i uprkos hirovima kojima je narednih godina obilovalo kolo sreće, valjano je gospodarila njime. Pošto su Kamois i Aires odvedeni u hapsanu, zemlja i skladišta kompanije Gama stavljeni su pod prinudnu upravu; dok su advokati skicirali akta o razdvajanju, naoružani vojnici su patrolirali Začinskim gorama, a državni službenici sedeli u foteljama kompanije. Bela je utrošila mesece tirada, dodvoravanja, potkupljivanja i očijukanja da bi povratila firmu. U međuvremenu su mnogi klijenti, zgroženi skandalom, počeli da posluju s drugima, ili su, saznavši da sada tamo neka balavica vodi glavnu reč, nametali nove uslove poslovanja, koji su svaljivali novo breme na već klimavu kasu kompanije. Zasipali su je mnoštvom ponuda za kupovinu, predlažući joj cenu koja je dostizala tek desetinu ili, u najboljem slučaju, osminu prave vrednosti.
Nije je prodala. Počela je da nosi muške pantalone, bele pamučne košulje i Kamoisov bež filcani šešir. Obilazila je svako polje, svaki lug, svaku plantažu pod svojom upravom i ponovo je pridobila narušeno poverenje zastrašenih radnika, od kojih su mnogi bili pobegli spasavajući živu glavu. Pronašla je upravitelje na koje je mogla da se osloni i koje je radna snaga slušala s poštovanjem, ali ne i sa strahom. Očarala je bankare i uspela da ih nagovori da joj odobre zajam, naterala klijente koji su joj okrenuli leđa da se Vrate i ovladala najskrovitijim začkoljicama pravnih odredaba. A spasavanje svojih pedeset posto Trgovačke kompanije „Gama“ donelo joj je ugledan nadimak: od salona Fort Kočina do ernakulamskih dokova, od britanske rezidencije u staroj palati Bogati pa do Začinskih gora, beše samo jedna Kraljica Izabela Kočinska. Njoj se taj nadimak nije dopadao, ali bi joj se obrazi žarili od ponosa zbog divljenja koje ga je pratilo. „Zovite me Bela“, zahtevala je uporno. „Jednostavno Bela, i srce će mi biti na mestu.“ Ona pak nikada nije bila jednostavna; i više od svih ovdašnjih prinčeva zaslužila je svoje kraljevsko zvanje.
Posle tri godine, Aires i Karmen digli su ruke od firme, jer je u međuvremenu njihovih pedeset posto dostiglo tačku potpunog rasula. Bela je mogla da otkupi njihov deo u bescenje, ali s obzirom na to da Kamois ne bi tako nešto učinio svom bratu, platila im je dvostruko. I narednih godina radila je s jednakim žarom na spasavanju i Airesove pedesetice kao i svoje. Kompanija je, doduše, promenila ime: Trgovačka kompanija „Gama“ nestala je unepovrat. Njeno mesto zauzelo je obnovljeno zdanje takozvanog K-50, „Kamoisovih pedeset posto korp. (privatno vlasništvo)“ s ograničenom odgovornošću. „Pa neka se vidi“, volela je da kaže, „da je, u ovom životu, pedeset i pedeset jednako pedeset.“ Što bi se reklo, posao je ponovo mogla da objedini novim osvajanjem Kraljice Izabele, ali je jaz u porodici bio nepremostiv; barikade od džakova ostale su na svom mestu. I stajaće tako godinama.
Nije bila savršena; možda je vreme da i to kažem. Bila je visoka, prelepa, zanosna, hrabra, radna i vredna, moćna, rođena da pobeđuje, ali, dame i gospodo, Kraljica Izabela nije bila anđeo, u njenoj garderobi nije bilo mesta za krila ili oreole, ni govora. Tokom tih godina, dok je Kamois čamio u zatvoru, pušila je kao vulkan, počela je da psuje kao kočijaš, nije uspevala da zauzda jezik ni pred poodraslim detetom, povremeno je odlazila na pijanke na kojima bi se obeznanjivala, ležeći raskrečena poput bludnice na asuri u nekoj zabačenoj krčmi koja je radila ispod žita; postala je najtvrđi orah, a bilo je nagoveštaja da se njeni poslovni metodi povremeno protežu i na zastrašivanje, blago uvrtanje ruku dobavljačima, ugovaračima, suparnicima; i bila je često, ležerno i besramno neverna, neizbirljivo i nesputano neverna. Uskočila bi iz poslovnog odela u lepršavu haljinu s perlicama i zvonasti kloš šešir, kao za probu odskakutala čarlston, širom otvorenih očiju i napućenih usana pred ogledalom svog budoara, i onda, ostavljajući Auroru s njenom ajom, otperjala u Malabarski klub. „Vidimo se, pilence“, dobacila bi onim svojim dubokim, od pušenja hrapavim glasom. „Mamica noćas lovi tigrove.“ Ili pak, lupkajući potpeticama i kašljući napuklo: „Neka noćas lepo sanja moja slatka glava: mama ide da gricne nekog strašnog lava.“
U poodmaklim godinama moja majka Aurora da Gama pričala je ovu priču pajtašima u svom boemskom krugu: „Imala sam nekih pet-šest-sedam godina, i bila sam prava mala dama. Kad bi zazvonio telefon, javila bih se i rekla: Baš mi je žao, ali tata i strika Aires su u ćuzi, strina Karmen i baka čame s one strane smrdljivih džakova i nemaju dozvolu da pređu ovamo, a mamica će cele noći ganjati tigrove; imate li neku poruku?“
Dok je Bela lumpovala, mala Aurora, usamljeno dete, prepušteno samo sebi u svom nadrealno rascepljenom domu, pribegla je svom unutrašnjem svetu, blagodeti samoće i, kako kaže legenda, pronašla svoj dar. Kada je odrasla i već bila okružena sopstvenim kultom, njeni obožavaoci uživali su da zamišljaju sliku devojčice, same u ogromnoj kući, kako otvara prozore puštajući neobuzdanu bujicu indijske stvarnosti da joj razbudi dušu. (Primećujete da se u tom liku stapaju dve epizode iz Aurorinih mlađih dana.) Za nju se pričalo, sa strahopoštovanjem, da čak ni kao dete nije crtala nimalo detinjasto; da su njene figure i pejzaži od samog početka bili potpuno zreli. Ona taj mit nije poricala; čak ga je, zapravo, i pothranjivala podmlađujući datume na nekim crtežima i uništavajući druge, mladalačke radove. Ali po svoj prilici, istina je da je Aurora počela svoje drugovanje s umetnošću tokom tih dugih sati bez majke; da je imala talenta za crtanje i boje, koji bi stručno oko moglo da prepozna; i da je skrivala pribor i radove, tako da za života Bela za to uopšte nije saznala.
Materijale je dopremala iz škole, svaku paricu džeparca trošila je na krede, papire, kaligrafska pera, tuševe i dečje vodene bojice, koristila je ćumur iz kuhinje, a njena aja Džozi, koja je bila upućena u sve i pomagala joj da sakrije crtaće blokove, nikada nije izneverila njeno poverenje. Tek kad ju je Epifanija zatočila... ali eto, opet ja pred rudu. Uostalom, ima umova koji su bolje potkovani od mog da pišu o genijalnosti moje majke, ima očiju koje jasnije sagledavaju njena dostignuća. Mene, međutim, potpuno razoružava dok zamišljam prizor male usamljene devojčice, koja će izrasti u moju besmrtnu majku, mog najvećeg neprijatelja, moju dušmanku i s onog sveta, koja za svoju izolaciju nikada nije prebacivala ocu, koji je zbog robije bio odsutan čitavog njenog detinjstva, niti majci, koja je dane provodila jurcajući za poslom, a noći u potrazi za divljim zverima; naprotiv, ona ih je oboje obožavala bezmalo pobožno, ne želeći da čuje ni jednu jedinu reč kritike, na primer od mene, na račun njihovih roditeljskih sposobnosti.
(A opet, tajila im je svoju istinsku prirodu. Prigrlila ju je za sebe; sve dok nije pokuljala iz nje, kao što biva s takvim istinama: jer tako biti mora.)
Epifanija, u molitvi,
i ostarila, jer je sinove ispratila u zatvor s četrdeset osam godina, a dočekala ih je u pedeset sedmoj u trenutku kada su oslobođeni posle devet godina robije, a godine samo klize kao izgubljeni brodovi, Gospode, kao da ima vremena za traćenje, zapala je u svojevrsnu ekstazu, apokaliptičku sumanutost, u kojoj su se krivica, Bog, taština i smak sveta, razaranje starih oblika nadiranjem novih omraženih, potpuno ispremetali, nismo se ovako dogovorili, Gospode, nismo se dogovorili da budem proterana u rođenoj kući iza gomile džakova, da mi je zabranjeno da pređem bele crte one ludače, džarala je po ranama sadašnjim i prošlim, moje rođene sluge, Gospode, motre na mene da ne mrdnem sa svog mesta, jer sam i ja u zatvoru, a oni moji čuvari, ne mogu ni da ih otpustim jer im i ne dajem platu, ona ona ona, svuda i stalno ona, ali i ja umem da čekam, strpljenje je majka mudrosti, ko čeka – dočeka, prizivala je Epifanija kletve na Loboove u svojim molitvama, i zašto me kinjite, slatki Isuse, Sveta Marijo, sileći me da živim sa ćerkom te proklete loze, tom jalovicom koju sam u svom velikodušju pokušala da izvučem iz nevolje, a vidite kako mi sad vraća, kako su ti štamparčići došli i urnisali mi život, dok je drugom prilikom vaskrsavalo sećanje na mrtve i optuživalo je, Gospode, zgrešila sam, trebalo bi me politi vrelim uljem i okovati studenim ledom, smiluj mi se Majko Božja, najbednija sam među bednicima, izbavi me ako Ti je volja od ponora provalije bezdana, jer se u moje ime i od moje ruke veliko zlo pomora razmilelo po zemlji, smišljala je sebi kazne, Gospode, danas sam rešila da spavam bez mreža za komarce, neka dođu, Gospode, žaoke Tvoje odmazde, nek me izbodu noćas i isisaju mi krv, nek me okuže, Majko Božja, groznicom Tvoje srdžbe, a trebalo je da ta pokora traje sve dok joj sinove ne puste na slobodu, kada će oprostiti sebi svoje grehe i ponovo navući oko sebe zaštitnički veo noćne izmaglice, slepo odbijajući da prizna kako su tokom godina, dok ih nije koristila, već načete mreže protiv komaraca potpuno izgrizli moljci, Gospode, kosa mi opada, svet je propao, Gospode, a ja sam stara.
I Karmen, u svojoj samotnoj postelji,
dok joj se prsti spuštaju ispod pasa u potrazi za utehom, grleći sebe samu, ispijala je sopstvenu gorčinu nazivajući je slatkom, hodala kroz rođenu pustinju tvrdeći da je bujna, dovodila se do uzbuđenja fantazijama u kojima zavodi crne mornare na zadnjem sedištu porodične lagonde obložene drvetom u crnom i zlatnom, kako zavodi Airesove ljubavnike u hispano-suizi, O Bože, zamisli koliko je novih muškaraca našao nalazi naći će u zatvoru, i ležeći bez sna iz noći u noć milovala svoje koščato telo dok joj je mladost izmicala, u dvadeset prvoj, kada je Aires otišao u zatvor, sa trideset, kada se vratio, a još nedirnuta, nedodirljiva, daje nikada ne dirnu, bar ne drugi, ali ovi prsti znaju, oh kako znaju oh oh; i skliskim sapunom u kupatilu i znojem ovlažena na bazaru tragala je za užitkom svojim nasušnim, nismo se ovako dogovorili, Aires-mužu, Epifanija-svekrvo, trebalo je da bude lepo; a oko mene svuda lepota, beskrajna moć u Belinim rukama, hirovitost i razne mogućnosti njene lepote. Ali ja, ja, ja sam nelepa. U ovoj kući, zasužnjena lepim, pokazala sam sebi, i pogledajte, gospodo, kako sam samo gnusna, ohoho, prava zver, ledi i lada, nego šta, i sklapajući svoje ojađene oči i izvijajući leđa u luk predavala se odurnom zadovoljstvu, oderi me zguli mi kožu sve skroz sasvim i daj da počnem ponovo daj da budem bez rase bez imena bez pola oh daj da orasi istrunu u svojim ljuskama oh oh da začini svenu na suncu oh nek se sprže oh nek se sprže oh nek se sprže ooohhh, i potom, malaksala i u suzama, šćućurila bi se među čaršavima, dok su joj se razjareni pokojnici primicali i opkoljavali je urlajući osveta.
Na deseti rođendan, Auroru da Gama je onaj severnjak s čarak-čuom, harmonikom, utarpradeškim naglaskom i raznim čarolijama pitao: „Šta želiš najviše na svetu?“ – i pre nego što je stigla da odgovori, želja joj se ispunila. Začula se sirena motornog čamca, koji se uputio prema molu na ostrvu Kabral, a tamo, na palubi, uslovno pušteni šest godina pre isteka kazne, stajali su Aires i Kamois, sama kost i koža, kako je ushićeno uskliknula njihova majka. Vratili su se kući, slabašno mašući, s istim osmehom na usnama: pohlepnim osmehom neverice tek oslobođenih robijaša.
Deda Kamois i baka Bela zagrlili su se na molu. „Spremila sam ti i ispeglala onu tvoju najgrozniju safari košulju“, rekla je. „Idi i upakuj se kao poklon, a onda podari sebe ovoj slavljenici što joj osmeh igra od uva do uva. Vidi je samo, izrasla kao drvce, upinje se da prepozna svog tatu.“
Osećam kako me njihova ljubav zapljuskuje i kroz tolike godine; kako je velika bila, a kako su malo vremena imali jedno za drugo. (Da, uprkos njenom silnom poricanju, tvrdim: ono što je postojalo između Bele i Kamoisa bila je prava stvar, čist original.) Čujem Belu kako kašlje čak i dok dovodi Kamoisa Aurori, osećam kako me taj duboki i grubi kašalj razdire, kao da je moj. „Previše cigareta“, gušila se ona. „Naopaka navika.“ I slagala je, da ne bi pomračila trenutak velikog povratka: „Ostaviću duvan.“
Na Kamoisovu krotku molbu – „Ova porodica je već toliko propatila, sada moramo da počnemo sa zaceljivanjem rana“ – pristala je da se uklone barijere koje su Epifaniju i Karmen držale van vidokruga. Zbog Kamoisa se okanula, preko noći i za sva vremena, i razuzdanog života i bekrijanja. Na Kamoisovu molbu, dopustila je Airesu da im se pridruži u upravljanju porodičnom firmom, mada nije bilo ni govora da, onako bez prebijenog cvonjka, ponovo dobije svoj deo. Verujem, i nadam se, da su bili divni ljubavnici, Bela i Kamois, da su se njegova stidljiva nežnost i njena pohotna pomama savršeno dopunjavali; i da su, za one tri kratke i prekratke godine po Kamoisovom izlasku iz zatvora, zadovoljili jedno drugo i ležali srećno zagrljeni.
Ali ona je tri godine kašljala, i premda su naknadni potresi, koji su usledili nakon svega što se izdešavalo, izmirenu kuću tih godina ispunjavali ustezanjem, njena kći, koja je sve više rasla, nije se dala zavarati. „I još pre nego što sam čula smrt u Belinim plućima, one su znale, veštice nijedne“, pričala mi je majka. „Znala sam da te prokletinje samo vrebaju iz prikrajka. Jednom razdvojeni – razdvojeni zauvek; pod tim krovom vodila se bitka do krvavog istrebljenja.“
Kada se jedne večeri, ubrzo po povratku braće, porodica na Kamoisov zahtev okupila u raskošnoj trpezariji, koja je odavno dreždala zatvorena, ispod portreta predaka, za trpezom pomirenja, upravo su Belina pluća sve upropastila, jer kad je Bela iskašljala ispljuvak pun krvi u hromiranu pljuvaonicu, Epifanija, koja se posadila u čelo stola u crnoj čipkanoj mantilji, nije mogla da se uzdrži a da ne primeti: „Šta je, sad kad si zgrnula pare više ti ne treba ni lepo ponašanje“, na šta padoše protivoptužbe i praskava istresanja, da bi potom ponovo nastupilo mučno zatišje; okupljanja u trpezariji više nije bilo.
Ustajala je kašljući, i uz zastrašujući kašalj odlazila na počinak. Kašalj ju je budio noću, pa je tumarala starom kućom, otvarajući prozore... a dva meseca nakon povratka, Kamois se probudio usred noći i zatekao je kako u grozničavom snu neprekidno kašlje, dok joj između usana curi krv. Ustanovljena je tuberkuloza, koja je uzela maha na oba plućna krila, i koja je bila daleko opasnija u ono doba nego danas, a lekari su joj rekli da joj predstoji teška bitka i da će morati drastično da smanji angažovanje u poslu. „Eto sranja, Kamoise!“ rekla je ona na to. „Ako upadneš u govna iz kojih sam te već jednom izvadila, nadaj se da ću još biti tu da te i po drugi put iz govana vadim.“ Na šta je taj plemeniti lik, van sebe od brige i straha, briznuo u plač pun uzavrele ljubavi.
I Aires je, po povratku, zatekao drugačiju ženu. Na dan kad je oslobođen, došla mu je u ložnicu i rekla: „Ako se ne maneš svoje bruke i sramote, Airese, zatući ću te na spavanju.“ Poklonio joj se duboko u znak poštovanja, gizdavim naklonom iz doba restauracije, s kićenim zavojitim pokretom desne ruke upolje, isturene desne noge graciozno uzdignutih prstiju, i ona je izašla. Nije se odrekao svojih pustolovina; ali je otvorio četvore oči, kradomice krckajući popodnevne sate u stanu koji je iznajmio u Ernakulamu, sa sporim ventilatorom na tavanici, bledoplavim zidovima, napola oguljenim i bez ukrasa, s kupatilom s tušem na pumpanje i čučavcem, i ogromnim niskim čarpoj-ležajem na kojem je zamenio gurtne, radi higijene, a i izdržljivosti. Kroz zastore od bambusovih trščica, tanke oštrice dnevne svetlosti padale su preko tela njegovog i još nečijeg, a do ušiju mu je dopirala pijačna vreva, stapajući se s ječanjem njegovog ljubavnika.
Uveče je igrao bridž u Malabarskom klubu, gde je njegovo prisustvo bilo garantovano, ili bi smerno ostajao kod kuće. Kupio je katance za zasun na svojim vratima i nabavio britanskog buldoga kog je, da bi žacnuo Kamoisa, nazvao Džavaharlal. Iz zatvora je izašao kao zakleti protivnik Kongresa i njegovih zahteva za nezavisnošću, i sada je počeo s velikim žarom da piše pisma, puneći novinske stupce i zagovarajući takozvane liberalne opcije. „Recimo da ova zabludela politika“, grmeo je on, „preterivanje naših vladalaca i uspe – i šta nas onda čeka? Gde su u ovoj Indiji te demokratske institucije koje će zameniti englesku ruku, koja je, što mogu lično da posvedočim, dobronamerna čak i kada nas kažnjava zbog naših detinjastih nestašluka.“ Kada je g. Čintamani, liberalno nastrojeni urednik lista „Lider“, ukazao da bi „Indiji bilo bolje da se pokori sadašnjoj neustavnoj vladi nego nekoj budućoj, još reakcionarnijoj i još manje ustavnoj“, deda-stric Aires mu je poslao jedno „Bravo!“, a kad je drugi liberal, ser R S. Šivasvami Ajer ustvrdio da „zagovarajući sazivanje ustavotvorne skupštine, Kongres polaže previše nade u trezvenost mase, čineći veliku nepravdu iskrenosti i sposobnosti onih ljudi koji su već učestvovali na raznim konferencijama i okruglim stolovima. Ja lično sumnjam da bi ustavna skupština bila uspešnija.“ Aires da Gama je zašiljio pero i uputio mu čestitke: „Slažem se od sveg srca! Prost čovek se u Indiji oduvek klanjao pred savetom boljih od sebe – ljudi obrazovanih i dobro vaspitanih!“ Bela se stuštila na njega sledećeg jutra na molu. Bledog lica i zakrvavljenih očiju, umotala se u šalove, ali je po svaku cenu htela da isprati Kamoisa na posao. Dok su braća ulazila u porodičnu barku, zavitlala je Airesu jutarnje novine u lice. „U ovoj kući ima i obrazovanja i dobrog vaspitanja“, rekla je povišenim glasom, „a poneli smo se kao psi.“
„Ne mi“, odvratio je Aires da Gama, „već neznalice od naše praseće sirotinjske rodbine, zbog koje sam dovoljno propatio, bestraga joj glava, i zbog koje ne želim i dalje da snosim krivicu. Ma prestani više da laješ, Džavaharlale, miran, mali, k nozi!“
Kamois je pocrveneo, ali se ujeo za jezik, pomislivši na Nehrua u Alipurskom zatvoru, na tolike čestite muškarce i žene po dalekim hapsanama. Noću je sedeo uz Belu i njen kašalj, brisao joj oči i usne, stavljao joj hladne obloge na čelo i šaputao joj o praskozorju jednog novog sveta, Bela slobodne zemlje, Bela iznad religije jer je svetovna, iznad klase jer je socijalistička, iznad kaste jer je prosvetljena, iznad mržnje jer je prožeta ljubavlju, iznad osvete jer ume da prašta, iznad plemena jer je sjedinjena, iznad jezika jer se svim jezicima služi, iznad boje jer je višebojna, iznad siromaštva jer nad njim odnosi pobedu, iznad neznanja jer je učena, iznad gluposti jer je oštroumna, sloboda, Bela, sloboda ekspres, brza, još samo malo i stajaćemo na tom peronu i dočekaćemo voz klicanjem, i dok joj je poveravao te snove, ona bi usnula, da bi je pohodile aveti pustošenja i rata.
Kad bi utonula u san, recitovao je poeziju njenom usnulom licu:
Od blaženstva oprosti se nakratko,
I neko vreme iz bola crpi svoj dah,


i šaputao je utamničenima kao i svojoj ženi, čitavoj porobljenoj zemlji, presamićen od užasa nad njenim bolesnim, usnulim telom, i slao svoju nadu i ljubav punu nespokoja u vetar:
Kad obavi što je naumila, laž će istruliti;
Istina je velika i ona će pobediti,
Iako niko ne mari da li će pobeda njena biti.


Nije bila tuberkuloza, ili barem ne samo tuberkuloza. Leta 1937. otkriveno je da Izabela Himena da Gama, rođena Soza, stara trideset tri godine, boluje od raka na plućima, koji je dostigao poodmakli – neizlečivi – stadijum. Otišla je brzo, strašno se namučivši, kunući dušmanina u svom telu, mahnito besna na smrt što je stigla prerano i postupila tako ružno. Jednog nedeljnog jutra, dok je bruj crkvenih zvona dopirao preko vode, a vazduhom se širio dim drveta, i dok su Aurora i Kamois sedeli kraj njenog uzglavlja, izustila je, okrećući lice prema zracima sunčeve svetlosti: Sećate li se priče o El Sidu Kampeadoru iz Španije, koji je isto tako voleo jednu ženu po imenu Himena.
Da, sećamo se.
A kad su ga smrtno ranili, rekao joj je da ga priveže mrtvog za konja i potera ga nazad u bitku, tako da dušmani pomisle daje i dalje živ.
Da, majko. Ljubavi moja, da.
Onda me vežite za prokletu rikšu, ili šta god nađete od kola, đavo da ih nosi, kamilja kola magareća kola volovska kola bicikl, samo ne prokletog slona, tako vam boga; u redu? Jer dušmanin se bliži, a u ovoj tužnoj priči Himena je Sid.
Hoću, majko.
[Umire.]

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 3:19 pm






4


Svima u mojoj porodici oduvek je teško padalo da udišu ovozemaljski vazduh; mi na svet stižemo s nadom u nešto bolje.
Kako sam ja u ovaj pozni čas? Krpim se nekako, hvala na pitanju; mada sam star, ostareo pre vremena. Možete reći da sam živeo prebrzo i, kao maratonac koji je zaboravio da treba da uspori korak, kao astronaut koji se guši jer se suviše zaneo skakutavim plesom po Mesecu, u svojim usijanim godinama potrošio zalihu vazduha određenu za čitav životni vek. O, Mavre, raspikućo! Da straćiš, za samo trideset šest godina, dodeljenu ti količinu za sedamdeset puta trista šezdeset pet dana! (Ali dopustite mi da kažem, kako bih malo ublažio, da nisam imao mnogo izbora.)
Elem: teško je, ali uspevam da se iskobeljam. U mnogim noćima iz džungle mojih pluća dopire buka, kreštanje i gakanje fantastičnih zveri. Budim se hvatajući dah i, onako otežao od sna, grabim pune šake vazduha i trpam ih zalud u usta. A opet, lakše je udahnuti nego izdahnuti. Kao što je lakše upiti ono što život nudi nego vratiti rezultate upijenog. Kao što je lakše primiti udarac nego ga uzvratiti. I pored svega, uz brektanje i čegrtanje, napokon uspevam da izdahnem. To jeste razlog za ponos; rado potapšem sebe po bolnim leđima.
U takvim trenucima poistovećujem se sa svojim disanjem. Tako se krepim dok držim na oku raštimovanu funkciju svojih pluća: kašalj, mučno zijanje. Ja sam ono što diše. Ja sam ono što je odavno otpočelo izdisanjem krika, što će se okončati kad staklo prineseno mojim usnama ostane nezamagljeno. Ne postojimo zahvaljujući mišljenju, već vazduhu. Suspiro ergo sum. Uzdišem, dakle postojim. Latinski, kao po običaju, saopštava istinu: suspirare = sub, ispod + spirare, glagol, disati.
Suspiro: poddišem.
U početku i vo vjeki vjekov behu i biće pluća: božansko nadahnuće, prvi plač novorođenčeta, uobličen vazduh govora, isprekidane navale smeha, uznesena strujanja pesme, ječanje srećnog ljubavnika, jadikovka ucveljenog, zakeranje tvrdice, kreštanje babuskere, zadah bolesti, šapat umirućeg i tamo, daleko iznad svega, bezvazdušna, mukla praznina.
Uzdah nije samo uzdah. Mi udišemo svet i izdišemo značenje. Sve dok možemo. Sve dok možemo.
- Mi dišemo svetlost – šumori drveće. Ovde, na kraju puta, u ovom predelu s maslinama i nadgrobnim spomenicima, rastinje je odlučilo da zapodene priču. Mi dišemo svetlost, nije valjda; nismo znali. Ovi čavrljavi maslinjaci su hibridna sorta „el greko“; lepo su ih prozvali, kao što primećujete, po onom Grku božanskog nadahnuća, koji je živeo od svetlosti.
Od sada ću zapušiti uši da ne slušam brbljivo naklapanje i njihovu arborealnu metafiziku, njihovu hlorofilozofiju. Moje porodično stablo govori mi sve što treba da čujem.
Živeo sam u ludoriji: tvrđavi s kulama Vaska Mirande u selu Benenheliju, koja nadgleda odozgo, s mrkog brda, ravnicu što sanja, u bleštavim priviđenjima, da je medi-teransko more. I ja sam sanjao i, kroz uzak prorez prozora svog boravišta gledao sam ne španski, već indijski jug; pokušavajući da, uprkos razdaljinama u vremenu i prostoru, razaberem ono Mračno Doba između Beline smrti i trenutka kada je moj otac stupio na scenu. I tu, probijajući se kroz ove tesne dveri, ovu usku pukotinu u vremenu, gle, eno Epifanije Menezes da Game gde kleči u molitvi, a njena kapela poput zlatnog jezerca blešti u tami velikog stepeništa. Trepnem, a iz sećanja dojezdi Belin lik. Jednoga dana, ubrzo po izlasku iz zatvora, Kamois je sišao na doručak u jednostavnom kadaru domaće izrade; Aires, ponovo onaj stari kicoš, nasmejao se u činiju. Bela je posle doručka odvela Kamoisa u stranu. „Srce moje, skidaj te krpe sa sebe“, rekla je. „Naš nacionalni cilj je da dobro vodimo posao i brinemo o svojim radnicima, a ne da se oblačiš kao potrčko.“ Ali Kamois je ovog puta bio nepokolebljiv. Kao i ona, bio je za Nehrua, a ne za Gandija – za posao, tehnologiju, progres i modernizaciju, za grad, a protiv svih onih sentimentalnih koještarija po kojima treba presti pamuk kod kuće i putovati trećom klasom. Ali njemu je godilo da nosi odeću domaće izrade. Da biste promenili gospodare, promenite odeću. „Dobro bre, Bapudži“, zadirkivala ga je ona. „Ali nemoj da misliš da ćeš mene istresti iz pantalona, osim ako se ne radi o nekoj seksi haljini za ples.“ Gledam Epifaniju kako se moli i blagodarim što su nekim velikim slučajnim srećnim zgoditkom, koji je u ono vreme izgledao kao nešto najobičnije na svetu, moji roditelji bili operisani od religije. (Gde im je taj melem, taj njihov protivotrov za popovsku zatuc-žuč? Flaširajte ga, za ime sveta, i po celom svetu šaljite!) Gledao sam Kamoisa u njegovom ručno tkanom odelu i prisetio se da je jednom otišao, bez Bele, sve peške preko planina, do varošice Malgudi na reci Saraju, samo zato što je Mahatma Gandi tamo trebalo da održi govor; i to uprkos tome što je bio nehruovac. Evo šta je o tome zapisao u svom dnevniku:
U tom nepreglednom mnoštvu što je posedalo po peščanim žalovima kraj Sarajua bejah tek sićušni trun. Brojni dobrovoljci u beloj domaćoj odeći hodali su oko podijuma. Hromirano postolje mikrofona presijavalo se na suncu. Tu i tamo videli su se žandarmi. Oni najrevnosniji, neizbežni nadobudnici, kružili su okolo, tražeći od ljudi da budu mirni i tihi. I ljudi su ih slušali... reka je proticala, lišće ogromnog banjanovog i bodi drveća na obalama je šumorilo; među okupljenom masom, koja je čekala, pronosio se neprekidni žamor, naglašen stalnim praskanjem boca sa sodom; uzdužne kriške krastavaca, u obliku polumeseca, osvežene korom limete umočenom u so, nestajale su s drvene tacne prodavca koji je objavljivao poluglasno (kao ustupak velikanovom dolasku): „Krastavac za žeđ, najbolji za žeđ!“ Oko glaveje obmotao zeleni turski peškir da se zaštiti od sunca.
A onda je došao Gandi i sve pozvao da ritmično pljeskaju rukama iznad glave i da zapevaju njegov omiljeni dhun:
Raghupati Raghava Raja Ram
Patitha pavana Sita Ram
Ishwara Allah tera nam
Sabko Sanmati dé Bhagwan.4


A onda i Jai Krishna, Hare Krishna, Jai Govind, Hare Govind, pa Samb Sadashiv Sam Sadashiv Samb Sadashiv Samb Shiva Har Har Har Har. „Posle svega toga“, ispričao je Kamois Beli po povratku, „ništa više nisam čuo. Video sam lepotu Indije u tom mnoštvu sa sodom i krastavcima, ali sam se prepao od tolikog bogomoljstva. Mi gradski ljudi smo za svetovnu Indiju, ali su na selu za Ramu. Oni kažu i Išvar i Alah je ime tvoje, ali ne misle tako, ti misle samo na Ramu, kralja Ragu klana, koji pročišćava grehe zajedno sa Sitom. Bojim se da će na kraju seljaci krenuti na gradove i ljudi našeg soja moraće da se zabrave u kuće, jer će doći radža Ram da nam svima zatre hram.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 3:19 pm




5


Nekoliko nedelja pošto mu je umrla žena, na telu Kamoisa da Game počele su da se pojavljuju tajanstvene ogrebotine. Najpre jedna pozadi, duž celog vrata, na koju je od svih ljudi na ovome svetu morala da mu ukaže baš njegova kći, zatim tri dugačke kose brazde, kao od grabulja, na desnom guzu, a onda jedna na obrazu, sve do ruba kozje bradice. U isto vreme Bela je počela da ga pohodi u snovima, naga i požudna, pa se budio u suzama jer je, čak i dok je u snu vodio ljubav s njom, znao da to nije stvarno. Ali ogrebotine su bile i te kako prave i, premda to nije rekao Aurori, osećaj da se Bela vratila podgrevali su i ti ljubavni belezi, i otvoreni prozori, i slonovača koja nestaje.
Njegov brat Aires imao je prostiji pristup zagonetki izgubljenih kljova i Ganeša. Okupio je poslugu u glavnom dvorištu ispod drveta spoznaje, čiji je donji deo stabla obojen u belo, i paradirao pred njima gore-dole na popodnevnoj pripeci, sa slamnatim panama šeširom, u košulji bez okovratnika i belim platnenim pantalonama s crvenim tregerima, dernjajući se ledeno, stopostotno ubeđen da se lopov krije među njima. Domaća služinčad, baštovani, čamdžije, čistači kuće i klozeta stajali su pred njim postrojeni u znojavu i od straha premrlu vrstu, s udvoričkim i prestravljenim osmesima, dok je buldog Džavaharlal preteći režao, a njegov gospodar Aires ih sluđivao, bacajući im nadimke u lice.
„Ko će da progovori, a?“, istresao se. „Ti, Blablagokale? Nalapaapadrapa?. Karampalstilskine? Hoću istinu na sunce, i to smesta!“ A poslužitelji su postali Didl-didli, Dum-du-dum kad je svakom prilepio šamar posred lica, baštovani se prometnuli u orahe i travke dok ih je udarao u prsa, Oraščić, Pistać, Kardamom Veći i Manji, a čistači klozeta koje, bože sakloni, ne bi ni dotakao, Broj Jedan i Broj Dva.
Kad je čula šta se dešava, Aurora je dotrčala i prvi put u životu osetila stid pred poslugom; nije mogla da im pogleda u oči, okrenula se okupljenoj porodici (pošto su neosetljiva Epifanija, Karmen s ledenom krhotinom u srcu, pa čak i Kamois – koji se grčio, ali, a moramo to istaći, ne i umešao – izašli da pobliže prouče Airesovu tehniku istrage) i, uz krik koji se vinuo uvis, priznala: Nisu oni to sam bila JA!
„Štaaaa?“, zakreštao je Aires na nju, podrugljivo i razdraženo: mučitelju je uskraćena zabava. „Govori glasnije, ništa te ne čujem!“
„Prestani da ih kinjiš!“, prodrala se Aurora. „Oni nisu ništa krivi; nisu ni pipnuli tvoje kao bajagi vajne slonove i njihove slepačke zubekanje. Sve sam to bila ja.“
Njen otac je prebledeo. „Ali, bebice, zašto?“ Buldog je režao i kezio zube.
„Nemoj ti meni bebice“, odbrusila je, prkoseći čak i njemu. „Moja mama je oduvek baš to htela. Videćete vi; od sada sam ja na njenom mestu. A ti, striče Airese, da si smestio pod ključ to ludo pseto, i kad smo već kod toga, smislila sam mu nadimak koji mu zaista priliči: zovite ga Džav-Džav, tog džukca što samo kevće a nikad ne grize!“ Pa se okrenula, visoko uzdignute glave, i odmarširala, ostavljajući preneraženu porodicu da zija za njom; kao da su zaista ugledali avatara, reinkarnaciju, živog duha njene majke.
Pod ključ je, međutim, dospela Aurora; za kaznu je proterana u svoju sobu na nedelju dana, na pirinču i vodi. Pa ipak, jelo i piće – idli i sambar, ali i „kotlete“ od mlevenog mesa i krompira, pohovanu ribu, činijice pikantnih račića, žele od banane, karamel-krem, slatku sodu – krišom joj je doturala slepo privržena Džozi; stara aja joj je u potaji donosila i pribor – ugalj, četkice, boje – pomoću kojeg je Aurora odlučila, u tom odsudnom trenutku svog odrastanja, da obznani svoje skriveno ja. Radila je cele te nedelje, praveći predah samo radi sna. Kad se Kamois prišunjao vratima, rekla mu je da se skloni, istrpeće ona svoju kaznu sama, ne treba njoj bivša zatvorska ptičica od oca, koji se nije izborio ni za toliko da rođenu kćer izbavi od bajboka, na šta se ovaj pokunjio i poslušno udaljio.
Kad je istekao dosuđeni joj kućni pritvor, Aurora je pozvala unutra Kamoisa, drugog čoveka na kugli zemaljskoj koji je video njenih ruku delo. Sa svakog pedlja sobnih zidova, pa čak i tavanice, šikljale su figure, ljudske i životinjske, prave i izmišljene, iscrtane silovitom crnom linijom koja se neprestano preobražavala i, s vremena na vreme, pretapala u velike površine ispunjene bojom, crvenom zemljom, purpurnim i skerletnim nebom, u četrdeset nijansi zelene; linijom toliko moćnom i slobodnom, toliko raskošnom, toliko žestokom da je Kamois začuo sopstvene reči, reči oca kome se srce nadima od ponosa: „Pa ovo je džinovsko klupko samog postojanja!“ Kad se privikao na tek obelodanjenu vaseljenu svoje kćeri, počeo je da zapaža i njene vizije: na zidove je smestila istoriju, kralja Gondofara kako poziva apostola Tomu u Indiju; a na severu, cara Ašoku sa njegovim stubovima zakonika, i ljude koji čekaju na red da bi se leđima oslonili o stubove i pokušali da ih obgrle rukama, za sreću; i njenu verziju erotskih duboreza u hramovima, od čijih je nimalo prikrivenih detalja Kamois pobeleo kao kreč; i zidanje Tadž Mahala, posle kojeg su njegove velike neimare, kako mu je Aurora bez trunke ustezanja pokazala, osakatili, odsekli im ruke, da nikada ne bi sagradili ništa lepše; a sa svog rodnog juga izabrala je bitku kod Šrirangapatnama, mač sultana Tipua, čarobnu tvrđavu Golkondu, u kojoj se glas onoga ko govori kod stražarnice jasno čuje na citadeli, i davni dolazak Jevreja. Bilo je tu i savremene istorije: zatvori puni ostrašćenih ljudi, Kongres i Muslimanska liga, Nehru, Gandi, Džina, Patel, Boze, Azad, i britanski vojnici među kojima se šapatom pronose glasine o izbijanju rata; a s one strane istorije vrzmala su se bića iz njene mašte, polustvorenja, žena-tigar, čovek-zmija, množile su se morske nemani i gorski gulovi. Na počasnom mestu našao se Vasko da Gama lično, tek kročio na tlo Indije, kako njuška vazduh, traga za pikanterijama i ljutim začinima i zgrće bogatstvo.
Kamois je postepeno razabrao porodične portrete, i to ne samo portrete mrtvih i živih, već i nikad rođenih – njenu nerođenu braću i sestre, na primer, okupljene u mukloj tišini oko mrtve majke kraj koncertnog klavira. Lecnuo se od slike potpuno obnaženog Airesa da Game, kako u brodogradilištu zrači svetlošću, a na njega odasvud nasrću mračne prikaze, i potresla ga je parodija Tajne večere, na kojoj porodične sluge pijanče razuzdano za trpezom dok njihovi preci u ritama gledaju odozgo sa svojih portreta na zidovima, a Da Game ih služe i dvore, prinose jestiva, toče vino i trpe zlostavljanja, Karmen štipkaju za zadnjicu, Epifaniju pijani baštovan šutira u tur; a onda ga je nagli i silovit nalet kompozicije poneo napred, dalje od ličnog, u metež, jer se daleko i blizu, iznad, ispod i oko porodice, tiskala masa, gusto zbijena masa, masa bez granica; Aurora je svoje gigantsko delo postavila tako da likovi njene rođene porodice moraju da prokrče sebi put kroz ovo likovno preobilje, ukazujući da je skrovitost ostrva Kabral samo privid, a ovo brdo, ova košnica, ovi beskrajni metaforički nizovi ljudskog soja, ona prava istina; i kud god mu je pogled pao, Kamois bi video gnev žena, napaćenu izmoždenost i trpljenje na licima muškaraca, seksualnu nesigurnost dece, umrtvljeno odsustvo jadikovke na licima pokojnika. Kopkalo ga je otkuda ona sve to zna; s gorkim ukusom ličnog očinskog propusta u ustima, čudio se kako je u svom nežnom uzrastu uspela da dozna toliko o besu, bolu i razočaranju na ovom svetu, a iskusila tako malo od njegovih draži, kad spoznaš radost, hteo je da joj kaže, tada, tek tada će tvoj dar biti potpun, ali je ona već toliko znala da se njegove reči poplašiše i on se nije usudio da ih izgovori.
Jedini odsutan bio je Bog jer, koliko god da je zagledao po zidovima, pa čak i kad se popeo na vrh sobnih merdevina i zapiljio u tavanicu, Kamois nije uspeo da pronađe Hristov lik, ni na krstu ni ovako, niti bilo kakvo prisustvo nekog drugog božanstva, vilenjaka iz drveta, vodenog duha, anđela, đavola ili sveca.
A sve je to bilo smešteno u predeo od kog je Kamoisu zatreperilo srce, bila je to sama Majka Indija, Majka Indija u svom drečećem sjaju i neumornom pokretu, Majka Indija koja je volela, pa izdala, pa pojela, pa uništila, a onda opet volela svoju decu, i kojoj su se ta ista deca strastveno bacala u zagrljaj i s njom prepirala u beskraj, još dugo, dugo posle smrti; koja se protezala do golemih planina poput usklika duše, duž ogromnih reka punih milosti i boleština i preko surovih, sušom razjedenih visija po kojima ljudi pijucima zasecaju suvo, jalovo tlo; Majka Indija sa svojim okeanima, kokosovim palmama, pirinčanim poljima i volovima na pojilu, sa Ždralovima uvrh krošnji, čiji se vratovi izvijaju poput čiviluka, i papirnim zmajevima što kruže visinama, mimikrijom ptica mina i žutokljunom svirepošću vrana, protejska Majka Indija koja je kadra da se premetne u čudovište, da postane zmijurina što se pomalja iz mora, s Epifanijinim likom na vrhu dugog vrata obraslog krljuštima; ili da se preobrazi u umoriteljku, plešući ukrštenih očiju i palacajući Kalinim jezikom dok na hiljade ljudi gine; ali iznad svega, u samom središtu plafona, tamo gde se stiču sve linije ovog roga izobilja, Majka Indija s Belinim likom. Kraljica Izabela bila je tu jedina majka boginja, a bila je mrtva; u samom srcu tog prvog izliva Aurorine umetnosti ležala je čista tragedija njenog gubitka, neutešni bol deteta koje je ostalo bez majke. Ova soba bila je čin njenog oplakivanja. Shvativši to, Kamois je čvrsto zagrli i oni oboje zaplakaše.
Da, majko; i ti si nekada bila kći. Život ti je bio podaren, a život si uzela... Moja je povest pravi haos, sa mnoštvom naprasnih smrti, raznih zločina i prestupa. I vatra i voda i bolest moraju da odigraju svoju ulogu pored – ne, oko i unutar – ljudskih bića.
Na Badnje veče 1938, sedamnaest Božića otkako je mladi Kamois doveo sedamnaestogodišnju Izabelu Sozu da je upozna sa svojima, njihovu kći, a moju majku, Auroru da Gamu, probudili su bolovi od mesečnice, od kojih više nije mogla da zaspi. Otišla je u kupatilo i obavila sve ono čemu ju je podučila stara Džozi, s vatom, gazom i dugačkim učkurom od pidžame, koji je držao sve to na okupu... tako uvezana, zgrčila se na podu preko belih pločica, boreći se s bolom, koji je ubrzo minuo. Rešila je da izađe napolje i okuša se, onako bolna, pod treperavim, bezbrižnim čudom Mlečnog puta. Zvezdo sjajna, zvezdo bajna... gledamo gore u nadi da i zvezde gledaju na nas dole, molimo za zvezde koje bi nam pokazale put, za zvezde koje nebom brode, a nas vode do naše sudbine, ali to je samo naša taština. Gledamo u Kumovu slamu i zaljubljujemo se, ali svemiru je do nas mnogo manje stalo nego nama do njega, a zvezde se i dalje drže svojih putanja koliko god mi priželjkivali nešto drugo. Istina, ako duže netremice posmatrate kako se nebesko kolo kreće, ugledaćete meteor koji pada, sine i utrne. Tu zvezdu ne vredi slediti; to je samo nesrećna krhotina. Naše su sudbe ovde, na zemlji. A tu nema zvezda vodilja.
Prošlo je više od godinu dana od nemilog događaja s otvorenim prozorima, i kuća na ostrvu Kabral utonula je te noći u nešto nalik zatišju. Aurora, već prerasla Božić Batu, ogrnula je lepršavi šal preko spavaćice, preskočila aju Džozi, usnulu na asuri kraj vrata, i uputila se bosa niz hodnik.
(Božić, taj severnjački izum, tu bajku sa snegom i čarapama, veselim vatricama i irvasima, himnama na latinskom i O Tannenbaum, sa zimzelenim drvcima i Santa Klausom i njegovim malenim pomagačima, tropska vrućina vraća i približava njegovim korenima jer, ma šta da je Mali Isus bio, on je bio čedo žarkog podneblja; ma koliko sirotinjske behu njegove jasle, nije mu bilo hladno; a ako su mudraci došli, prateći (nesmotreno, kao što već rekoh) zvezdu daleku, stigli su, ne zaboravimo, sa istoka. Tamo preko, u Fort Kočinu, engleske porodice kitile su vatom grane božićnih drveta; u Crkvi Sv. Franje – u ono doba anglikanskoj, ali sada više ne – mladi velečasni Oliver d’Et već je održao redovnu božićnu službu; i šarene pitice i čaše mleka već čekaju na Božić Batu, a sutra će i ćurka stići na sto, da, i to sa dve vrste nadeva, pa čak i prokelj. Ali ovde, u Kočinu, zastupljene su razne hrišćanske zajednice – katolička, sirijska pravoslavna i nestorijanska drže se službe ponoćnice na kojima od tamjana stradaju pluća, tu su i sveštenici sa trinaest krstova na kapama, koji simbolišu Hrista i apostole, i vode se bitke među veroispovestima, RK protiv Sirijske, a baš svi se slažu da nestorijanci i nisu neki hrišćani, i svi ti zaraćeni Božići se brižno pripremaju. U kući na ostrvu Kabral papa vodi glavnu reč. Tu nema drvceta; umesto njega stoje jasle. Josif bi mogao biti i neki drvodelja iz Ernakulama a Marija žena s čajnih polja, marva su rečni bivoli, a Sveta porodica (gle, gle!) prilično je tamnoputa. Poklona nema. Za Epifaniju da Gamu, Božić je dan za Isusa. Pokloni – da, čak i ova, međusobno ne baš preterano uzljubljena porodica, razmenjuje poklone – za Bogojavljenje, noć zlata, tamjana i izmirne. U ovoj kući niko se ne spušta niz dimnjak...)
Aurora je stigla do vrha velikog stepeništa i spazila da vrata kapele stoje otvorena; kapela je bila osvetljena iznutra, a svetlo koje se rasipalo kroz dveri nalikovalo je na malo zlatno sunce usred mračnog stepeništa. Aurora se prikrala i provirila unutra. Sitna prilika, glave pokrivene crnom čipkastom mantiljom, klečala je pred oltarom. Do Aurore je doprlo jedva čujno kuckanje Epifanijinih rubinskih brojanica. Ne želeći da poglavarka kuće primeti njeno prisustvo, devojčica je krenula da se iskrada iz odaje. I upravo tada, u mrtvoj tišini, Epifanija Menezes da Gama srušila se u stranu i ostala tako da leži, bez ijednog pokreta.
„Jednog dana ćeš mi doći glave. „
„Strpljenje je majka mudrosti. Ko čeka – dočeka.“
Kako je Aurora prišla svojoj baki na podu? Da li je, kao svako dobro dete, pritrčala i prinela bolnu ruku usnama?
Prišla je polagano, šunjajući se uz zidove kapele, prilazeći nepokretnoj prilici oprezno, korak po korak.
Je li kriknula, udarila na sva zvona (u kapeli je zaista postojalo jedno) ili bilo kako dala sve od sebe da podigne uzbunu?
Ne, nije.
A možda nije ni bilo svrhe da tako što čini? Možda je već bilo jasno da Epifaniji više nema spasa; da je smrt bila brza i milostiva?
Kad je Aurora stigla do Epifanije, videla je da ruka koja drži brojanice i dalje slabašno prebira kuglice; da su starici otvorene oči i da ju je pogledala i prepoznala; da su se zborane usne mlitavo pokrenule, iako iz njih nije izašla ni reč.
Videvši da joj je staramajka još živa, je li učinila nešto da joj spase život?
Zastala je.
A onda, pošto je zastala? U redu, bila je još dete; izvesna sleđenost može se pripisati, i oprostiti, mladalačkoj usplahirenosti, ali nakon što je zastala, brzo je podigla celu kuću na noge, tako da su uspeli da dovedu pomoć... zar ne?
Nakon što je zastala, uzmakla je dva koraka, sela prekrštenih nogu na pod i – gledala.
Zar nije osećala sažaljenje, stid, strah?
Doduše, zabrinula se. Ako se ispostavi da Epifanijin napad nije koban, onda će ovakvim držanjem navući sebi bedu na vrat; naljutiće se čak i njen otac. Znala je to.
I ništa više?
Brinula se da bi neko mogao da naiđe; i zato je ustala i zatvorila vrata kapele.
Zašto, u tom slučaju, nije otišla do kraja: zašto nije ugasila sveće i isključila svetlo?
Sve mora da ostane kako je ostavila Epifanija.
Ali onda je to bilo hladnokrvno ubistvo! Hladno i proračunato!
Ako je moguće počiniti ubistvo ne mrdnuvši prstom, onda jeste. Ako je Epifanija dobila tako jak napad da nikako nije mogla da preživi, onda nije. Pitanje je sporno.
Je li Epifanija umrla?
Posle sat vremena, usne su joj se pokrenule još jednom, poslednji put; ponovo je podigla oči ka unuci. Čije je uho, prislonjeno uz usne samrtnice, čulo babinu kletvu.
A umoriteljka? Ili, ruku na srce: moguća umoriteljka?
Ostavila je vrata kapele širom otvorena, kao što ih je i zatekla; i vratila se u krevet...
... i nije valjda?
... i zaspala, kao jagnje. I probudila se tek ujutro, na Božić.
Jedna neprijatna istina mora se priznati: posle Epifanijine smrti, život je procvetao. Neki davno prognan duh, biće da je duh vedrine, vratio se na Kabral. Svi su odmah zapazili da se promenila i boja svetlosti, kao da je iz vazduha nestala nekakva koprena; navrla je bistrina, poput preporoda. U novoj godini baštovani su izvestili o nezapamćenom bujanju, uz uočljivo opadanje raznih štetočina, te je čak i oko bez imalo smisla za baštovanstvo moglo da primeti raskošne kaskade bugenvilija, čak i najneosetljiviji nos morao je da namiriše tek razbokorene blistave leje jasmina, đurđevka, orhideja i kraljice noći. I sama stara kuća kao da je pevušila od novog uzbuđenja, novog osećaja širokih mogućnosti; neki nezdrav zadah povukao se iz njenih dvorišta. Čak i buldog Džavaharlal kao da je smekšao s početkom nove ere.
Posete su ponovo učestale, baš kao na vrhuncu Fransiskovog zlatnog doba. Mlađarija je u prepunim brodićima dolazila da se divi Aurorinoj sobi i provodi večeri u onoj Korbizjeovoj skalameriji koja je opstala i s mladalačkim žarom ubrzo ponovo sređena; ponovo se po ostrvu razlegala muzika i počele su igranke s najnovijim plesovima i ludorijama. Čak je i baba Sahara, Karmen da Gama, živnula, i pod izgovorom da mladež treba držati na oku, zdušno pomagala prilikom ovih okupljanja, dok je konačno jedan zgodan momak nije namamio da, uz silna pih! fuj! i jok ja!, ali i iznenađujuću gipkost, zablista na plesnom podijumu. Pokazalo se da Karmen ima osećaj za ritam, te se tokom narednih večeri, dok su Aurorini mladi drugari čekali u redu da zaigraju s njom, lepo videlo kako se maska učmalosti i matorosti postepeno otapa s gospođe Airesa da Game, pa se ispravila, prestala da zvera, a podmukli izraz lica ustupio je mesto probnom nagoveštaju uživanja. Još nije napunila ni trideset petu i prvi put posle čitave večnosti izgledala je mlađa nego što je bila.
Kako se Karmen bacila na šimi, tako je Aires počeo da je posmatra sa izvesnim zanimanjem, rekavši: „Vreme je da i mi, odrasli, okupimo neke ljude pa da možemo malčice da te prikažemo.“ To su bile najtoplije reči koje je od njega ikada čula i Karmen je naredne nedelje provela u usplahirenom slanju pozivnica, nabavci kineskih lampiona za vrtove i sastavljanju jelovnika, nameštanju improvizovanih baštenskih stolova i slatkoj-preslatkoj agoniji dileme šta da obuče. Te noći, kada je održana zabava, orkestar je svirao na velikom travnjaku, na doksatu Korbizjeovog letnjikovca puštali su ploče na fonografu, a žene ukrašene draguljima i muškarci u najfinijim večernjim odelima pristizali su u prepunim motornim čamcima i, ako bi se neki od njih previše zagledao u oči njenom mužu, Karmen se, te noći nad noćima u njenom životu, mirna srca pravila da ništa ne primećuje.
Jednog člana porodice nije ponela opšta razgaljenost; usred bala na Kabralu, Kamois je mogao da misli samo na Belu, čija bi lepota u jednoj ovako velikoj noći zasenila i same zvezde. Nije se više budio s ljubavničkim ogrebotinama po telu, i sad, kad više nije mogao da se uhvati ni za jalovu nadu da će mu se možda vratiti s onoga sveta, rasplinulo se ono što ga je održavalo u životu; bilo je dana i noći kad nije mogao da podnese čak ni pogled na svoju kći, jer je majčino prisustvo u njoj bilo tako snažno. Osetio bi katkad čak i izvesni bes prema njoj, jer je u sebi posedovala više Bele nego što će on ikada imati.
Stajao je sam na molu, sa čašom soka od narandže u ruci. Neka mlada žena, više nego blago pripita, bujnih crnih kovrdža i s previše crvenog ruža na usnama, prišla mu je zanoseći se u širokoj haljinici s nabranim puf-rukavima. „Snežana!“, izjavila je nacvrcano.
Kamois, kome su misli daleko odlutale, nije joj odgovorio.
„Niste gledali film?“, ljutito je upitala mlada žena zaplićući jezikom. „Konačno se pojavio u gradu, gledala sam ga hiljadu puta.“ Onda je pokazala svoju haljinu: „Baš kao iz filma! Naterala sam krojača da skroji potpuno isto, da bude pljunuta njena. A ja znam da nabrojim i sedam patuljaka“, nastavila je i ne sačekavši odgovor. „Kijavkopospankosrećkomutkoljutkostidljivkouča. Koji ste vi, moliću lepo?“
Kamois, onako utučen, nije smogao snage da joj odgovori pa je samo odmahnuo glavom.
Nakresanu Snežu njegovo ćutanje nije obeshrabrilo. „Nije Kijavko, nije Srećko, nije Uča“, rekla je. „Znači Pospankomutkoljutkostidljivko, ali koji? Nećete da se izjasnite pa ću pogađati. Pospanko nije. Mutko ne bih rekla, Ljutko možda, ali Stidljivko jeste. Haj-ho, Stidljivko! Zviždi dok radiš!“
„Gospođice“, potrudio se Kamois, „možda bi bilo bolje da se vratite na zabavu. Ja, nažalost, nisam u raspoloženju za zabavljanje.“
Snežana se razočarano ukipila. „O, gosn Velika Zverka Zatvorska Ptičica Kamois da Gama“, rekla je. „Ne možeš ljudski da popričaš s jednom damom, još veneš za pokojnom ženom, aha, nema veze što se ona spanđala s pola grada, bogatašem bednikom prosjakom lopužom. O bože, čuj mene šta pričam, jezik pregrizla.“ Okrenula se da pođe; Kamois ju je uhvatio za mišicu. „Čoveče božji, puštaj, ostaće mi modrica!“, dreknula je Snežana. Ali zahtev na Kamoisovom licu bio je neumoljiv. „Sad me već plašiš“, rekla je Snežana, izvijajući ruku. „Šta ti je, jesi li poludeo, sišo s uma, šta li? Jesi li pijan? Možda si se previše usvirao. Eto, žao mi je što sam to rekla, ali svi znaju, pa jednom je moralo da procuri, zar ne? A sad dosta, tatamato, da znaš da nisi Stidljivko nego Ljutko. Odo’ ja da nađem nekog drugog patuljka.“
Sutradan ujutro Snežanu ophrvanu ubistvenom glavoboljom posetila su dva policajca, pa su zatražili da im detaljno opiše gorenavedenu scenu. „Ma šta vam je, ljudi, šta to pričate, ostavila sam ga na molu i to je to, gotovo, nema šta da se doda.“ Bila je poslednja osoba koja je videla mog dedu u životu.
Voda nas odnosi. Odnela je i Fransiska i Kamoisa, i oca i sina. Uronili su u crnilo noćne luke, a isplivali u majčinskom okrilju okeana. Morska struja daleko ih je odnela.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 3:19 pm





6


Avgusta 1919. Aurora da Gama videla je da teretni brod „Marko Polo“ i dalje stoji usidren u Kočinskoj luci i razbesnela se zbog ovog znaka da, u prelaznom razdoblju između smrti roditelja i trenutka punoletstva, njen nimalo poslovni stric Aires pušta da mu dizgine biznisa opet iskliznu iz lenjih i nemarnih prstiju. Naredila je svom vozaču da nagazi „brzu brzinu“ do K-50 (Pvt) Ltd. Skladišta br. I na ernakulamskom doku i stuštila se u magacin nalik na pećinu; tu je stala kao ukopana, primirivši se od sveže smirenosti njene svetlošću ispresecane tame, i bogohulne atmosfere katedrale pune jutenih džakova, u kojoj su mirisi pačulijevog ulja i karanfilića, kurkume i piskavice, kima i kardamoma lebdeli poput uspomene na muziku, dok su uski prolazi, koji su se gubili u mraku između redova visoko naslagane robe spremne za izvoz, mogli biti putevi do pakla i nazad, a možda čak i do spasenja.
(Krupna porodična stabla od sitnih zrnaca: pa zar nije prikladno da moja lična priča, priča o stvaranju Moraisa Zogoibija, vuče korene iz jednog okasnelog tovara bibera?)
U tom hramu bilo je i sveštenstva: nadzornici otpreme nadvijeni nad tablice s prikačenim papirima, ushodani brižno i žurno među kulijima koji tovare kolica; i zastrašujuće usukano nadzorničko trojstvo – g. Elajčipilaj Kalondži, g. V. S. Mirčandalčini i g. Karipatam Tedžpatam – posađeno poput inkvizitora na visoke stolice u lokvama zlokobne svetlosti lampi, koje drlja vrhovima čeličnih pera po džinovskim glavnim knjigama iskošenim ka njima na stolovima s dugim rodinim nogama, nalik na štule. Ispod ovih preuzvišenih ličnosti, za najobičnijim stolom s malom svetiljkom, sedeo je dežurni poslovođa skladišta, i upravo na njega se ustremila Aurora, pošto je došla k sebi, zahtevajući da joj se objasni zašto tovar s biberom kasni.
„Šta taj moj stric misli?“, dreknula je ona, bez sumnje krajnje nerazborito jer, otkud je jedan takav ništavni crvić mogao znati šta smera njegova preuzvišenost gospodin Aires lično? „Hoće da nam porodično bogatstvo propadne, šta li?“
Kad je iz neposredne blizine ugledao najlepšu među Da Gamama i jedinu naslednicu porodičnog bogatstva – bilo je opštepoznato da je g. Airesu i gđi Karmen, koji su, doduše, zasad bili postavljeni za izvršioce, pokojni g. Kamois ostavio samo strogo utvrđenu, mada pozamašnu Svotu za izdržavanje – dežurnom poslovođi kao da je koplje proburazilo srce, a jezik mu u trenu odrveneo. Mlada naslednica unela mu se u lice, dograbila ga za bradu palcem i kažiprstom, ošinula ga najopakijim bleskom svoga pogleda i zaljubila se u njega od glave do pete. Dok je siromah uspeo da nadvlada munjom prostreljenu stidljivost i promuca vest o objavi rata između Engleske i Nemačke, te o odbijanju zapovednika „Marka Pola“ da isplovi ka Engleskoj – „Zbog mogućeg napada na trgovačku flotu, znate“ – Aurori je postalo jasno, uz izvesnu dozu gneva prema sopstvenim izdajničkim osećanjima, da će zbog bezumne i neumesne navale strasti morati istovremeno da pogazi i klasu i ustaljeni običaj, i to udajom za ovog neizrecivo naočitog službenika porodice. „To ti je kao da si se udala za prokletog šofera“, proklinjala je sebe blaženo ojađena, i na trenutak je bila toliko obuzeta slatkim užasom stanja u kome se zatekla da nije ni uočila ime ispisano na drvenoj pločici njegovog stola.
„Bože, bože“, otelo joj se kada su krupna bela slova na kraju već počela uporno da zahtevaju da budu viđena, „nije li već dovoljno velika bruka što nemaš prebijene pare u džepu, ni jezik u glavi, nego povrh svega još moraš i Jevrejin da budeš!“ A onda u stranu, za sebe: „To ti je što ti je, Aurora. Pa se ti sad predomišljaj! Zacopala si se u prokletog magacionerskog Mojsija.“
Pedantna bela slova su je ispravila (predmet njenih žarkih osećanja, gromom pogođen, šenuo poput mesečara, suvih usta, srca što lupa kao ludo, s plamenom u preponama, bio je nemoćan da to učini, pošto je nanovo bio lišen moći govora usled tek propupelih osećanja, kojima ne priliči da se rasplamsavaju kod zaposlenih): Abraham. Ako je istina da naša imena u sebi nose našu sudbinu, onda je sedam velikih slova potvrđivalo da mu nije suđeno da porazi faraone, primi zapovesti ili razdvoji more: ne, on neće povesti narod u obećanu zemlju. Pre će prineti svog živog sina kao žrtvu na oltar jedne strahotne ljubavi.
A Zogoibi?
„Zlosrećnik.“ I to na arapskom, barem po rečima svećara Koena i Abrahamovog porodičnog predanja s majčine strane. Ne, niko od njih nije čak ni natucao taj daleki jezik. I sama pomisao na tako nešto bila je zastrašujuća. „Vidi im samo slova“, rekla je jednom Abrahamova majka Flora. „Čak su i ona užasno nasilna, kao nekakve brazgotine od noža ili rane od uboda. A kad pogledaš, i mi potičemo od ratobornih Jevreja. Možda baš zato i dalje nosimo i to andalusko prezime iz pogrešnog jezika.“
(Upitaćete: Ali ako je prezime majčino, kako to onda sin... A ja vam odgovaram: Obuzdajte, moliću lepo, svoju znatiželju.)
„Mogao bi otac da joj budeš.“ Abraham Zogoibi, vršnjak pokojnog g. Kamoisa, stajao je kao da je motku progutao ispred kočinske sinagoge s plavim pločicama – Pločice iz Kantona & Svaki komad – priča za sebe, poručivao je mali probni uzorak sa zida predvorja – i šireći oko sebe jake mirise začina i još nečeg drugog, suočavao se s majčinom srdžbom. Stara Flora Zogoibi u izbledeloj zelenoj pamučnoj haljini mljackala je praznim desnima i slušala sina kako joj, zbrda-zdola, ispoveda svoju zabranjenu ljubav. Povukla je štapom crtu u prašini. S jedne strane – sinagoga, Flora i istorija; s druge – Abraham, njegova bogatašica, ceo svet, budućnost – sve što je nečisto. Sklopivši oči u nastojanju da odagna od sebe Abrahamov vonj i zamuckivanje, prizivala je prošlost, napajala se sećanjima, ne bi li predupredila čas kada će morati da se odrekne svog jedinog deteta, jer je za jednog kočinskog Jevrejina bilo nečuveno da se ženi van svoje zajednice; da, hrlila je sopstvenom sećanju, a iza i ispod njega još dužem sećanju plemena... Beli indijski Jevreji, Sefardi iz Palestine, stigli su u velikom broju (oko deset hiljada) 72. godine posle Hrista, bežeći pred rimskim progonima. Pošto su se naselili u Kranganoru, tamošnji prinčevi su ih uposlili kao vojnike. Davno beše kad je jedna bitka između kočinskog vladara i njegovog neprijatelja Zamorina Kalikutskog, gospodara mora, morala da se odloži pošto jevrejski vojnici nisu hteli da se bore na šabat.
O, napredna zajednico! A cvetala je, i te kako. Tako je godine 379. n. e. kralj Baskara Ravi Varman I poklonio Josifu Rabanu malo kraljevstvo u selu Andžuvanam nedaleko od Kranganora. Bakarne ploče na kojima je upisana povelja-darovnica završile su u popločanoj sinagogi, pod Florinim budnim okom; jer je dugi niz godina, prkoseći predrasudi prema ženama na tom mestu, ona zauzimala počasni položaj poslužitelja. Ploče leže skrivene u škrinji pod oltarom i ona ih, s vremena na vreme, sva zadihana glača s pravim zanosom.
„Nije ti dosta što je hrišćanka, nego si još izabrao baš iz najgoreg legla“, gunđala je Flora. Pogled joj je i dalje bludio daleko kroz prošlost, prikovan za jevrejska stabla indijskih oraha i areke, hlebna drveta, za drevna ustalasana polja jevrejske uljane repice, berbu jevrejskog kardamoma, jer nije li baš to jemčilo napredak zajednice? „I sad nam ti novopečeni dođoši preoteše hleb iz usta“, nastavila je. „I još se ponose što su kopilani i šta ti ja znam šta sve ne. Vasko da Gama, nije nego! Najobičnija mavarska bagra, eto šta su!“
Da Abrahama ljubav nije opaučila među rebra, da ga nije tek nedavno ošinuo grom, on bi, po svoj prilici, držao jezik za zubima kao dobar mamin sin koji zna da protiv Florinih predrasuda ne vredi trošiti reči. „Suviše sam te slobodno odgajila“, nastavljala je ona. „Hrišćani i Mavri, sinko moj! Samo moli Boga da ti nikad ne zakucaju na vrata.“
Ali Abraham je bio zaljubljen, i kad je začuo paljbu po voljenoj, nije izdržao da se ne javi – „kao prvo i prvo, ako na stvari gledaš a ne čkiljiš, i ti si novopečena dođoš-ptičica“ – imajući na umu tamnopute Jevreje koji su u Indiju došli davno pre belih, bežeći iz Jerusalima pred Nabukodonosorovim vojskama petsto osamdeset šest godina pre Hrista, pa čak i da ih ne uzmemo ozbiljno, pošto su se pomešali s domaćim življem te im se odavno zameo trag, tu su, na primer, i Jevreji koji su došli iz Vavilona i Persije između 490. i 518. godine, a prohujali su mnogi vekovi pre no što su Jevreji otpočeli posao u Kranganoru, a potom i u Kočinu (izvesni Josif Azar, kao što je opštepoznato, doselio se tu s porodicom 1344), a čak su i Jevreji iz Španije počeli da pristižu tek nakon izgona 1492, uključujući pritom, u prvom naletu, i porodicu Solomona Kastilje...
Flora Zogoibi vrisnula je na pomen tog imena; vrisnula i preteći zavrtela glavom.
„Solomon, Solomon, Kastilja, Kastilja...“, podbadao je tridesetšestogodišnji Abraham svoju majku, detinjasto se inateći. „Od koga potiče barem ovaj infant od Kastilje. Ili možda hoćeš da kažeš da nisam imao oca? Sve od senjor Leona Kastilje, kujundžije iz Toleda, koji je izgubio glavu za nekom španskom princezicom od Slona i Kastela, do mog dragog tatice koji takođe mora da nije bio čitav; ali stvar je u tome da su Kastilje stigli u Kočin dvadeset dve godine pre bilo kog Zogoibija; dakle, quod erat demonstrandum... a drugo, Jevreji s arapskim prezimenima i skrivenim tajnama trebalo bi malo da pripaze koga nazivaju Mavrima.“
Vremešni muškarci podvrnutih nogavica i žene sedih punđica iznikoše na senovitom sokaku ispred matančerijske sinagoge, kao svečani očevici ove svađe. Iznad srdite majke i sina u osvetničkom žaru pootvarale su se plave žaluzine i prozori su se načičkali glavama. Sa groblja koje leži odmah tu, spomen-natpisi na hebrejskom mahali su u suton poput zastava obešenih na pola koplja. U večernjem vazduhu širio se miris ribe i začina. A Flora Zogoibi, na pomen tajni o kojima nikada nije progovorila, odjednom poče da muca i da se batrga.
„Proklet da je svaki Mavar!“, siktala je. „Ko je sravnio sa zemljom Kranganorsku sinagogu? Mavri, ko bi drugi! Otelovi pajtaši domaće izrade, made in India. Kuga im zatrla kuću i bračnu sreću!“ Leta 1524, deset godina pošto su Zogoibijevi stigli iz Španije, u ovim krajevima vodio se rat između muslimana i Jevreja. Bilo je to oživljavanje stare razmirice, kome je Flora pribegla kako bi sinu odvratila misli od mnogo skrovitijih tema. Ali ne valja kleti tako olako, pogotovo pred svedocima. Florina kletva poletela je uvis kao isprepadana kokoš i ostala dugo tamo da lebdi, kao da nije znala kuda da se dene. Njen unuk Morais Zogoibi rodiće se tek za osamnaest godina; i tada se koka u vidu kletve vratila na leglo s kog beše poterana.
(Zbog čega su se tukli muslimani i Jevreji u XVI veku? – Pa zbog čega bi? Zbog trgovine biberom.)
„Jevreji i Mavri su ratovali“, gunđala je stara Flora, i onako ojađena, izrekla je rečenicu koja je prelila čašu: „ A tvoji Ficvaskovi5 hrišćani nacrtali su se i smotali nam tržište ispred nosa, i jednima i drugima.“
„Ti si našla da mi pričaš o kopilanima“, dreknuo je Abraham Zogoibi, koji je nosio majčino prezime. „Kaže fic, je li?“, obratio se okupljenom svetu. „Pokazaću ja njoj fica!“ Pa se u svom mahnitom naumu stuštio u sinagogu, a majka se teturala za njim, naričući piskutavo i bez suza.
Što se tiče moje babe Flore Zogoibi, koja je bila pljunuta Epifanija da Gama, a i njena vršnjakinja, iako za čitavu generaciju bliža meni: deceniju uoči razmeđe dva veka, Flora Furioza motala se po školskom igralištu za dečake, zadirkujući momčiće šuštanjem sukanja i podrugljivim pesmicama, a onda bi šibom zaparala zemlju, izazivajući ih – pređi, deder, preko crte. (Povlačenje crta nasledio sam, dakle, s obe strane porodice). Peckala ih je besmislenim i zastrašujućim bajalicama, „čarajući kao veštica“:
Obi, džadu, trara-rum.
prazna crevca, kratak drum.
Džu-džu, vudu, triri-ram,
piš-piriš, gineš sam.


Kad bi dečaci navalili na nju, ščepala bi ih tako divljački da je s lakoćom savladavala njihovu teorijsku prednost jačih i većih. Ovu ratobornu nadarenost ostavio joj je u nasleđe neki nepoznati predak; i mada su je njeni protivnici čupali za kosu i psovali joj majku jevrejsku, nikada je nisu nadjačali. Nekada bi im doslovno natrljala noseve u prašini. U drugim prilikama bi ustupala, koštunjavih ruku pobednički skrštenih preko grudi, puštajući svoje ošamućene žrtve da uzmaknu klecavim korakom. „Drugi put nađite nekog po svojoj meri“, dodavala je Flora uvredu na povredu, izvrćući pravo značenje ovog izraza. „Mi biber-Jevrejčice jesmo sitne, al’ smo ljute – čik nas gricnite!“ Da, da, trljala im je noseve, ali joj čak ni ovi pokušaji da svoje pobede pretvori u metafore, da sebe prikaže kao heroinu slabijih, Manjina, devojčica, nisu doneli omiljenost. Flora Zvrndova, Flora Vrištomora; počeo je da je bije Glas.
Nastupilo je i vreme kad se više niko nije usuđivao da pređe crte koje je ona i dalje povlačila sa stravičnom preciznošću preko vododerina i pustopoljina tih godina svog detinjstva. Sve više je tonula u turobnost, zatvarala se u sebe i čamila iza svojih prašnjavih crta, pod opsadom u sopstvenom utvrđenju. Do osamnaeste godine prestala je s vojevanjem, pošto je štošta naučila o dobijenim bitkama i izgubljenim ratovima.
Želim zapravo da istaknem da su Flori, u njenoj rođenoj glavi, hrišćani poharali mnogo više od predačkih polja začina. Oko onog što su joj oduzeli čak i tada je vladala nestašica, a za devojku koju bije Glas važila je još veća nestašica... kad je navršila dvadeset četvrtu, Solomon Kastilja, poslužitelj sinagoge, kročio je preko crta gospođice Flore da isprosi njenu ruku. U tom potezu svi su videli poriv velikog milosrđa ili nastup velike gluposti, ili spoj jednog i drugog. Još u ono doba, zajednica se osipala. U matančerijskoj jevrejskoj četvrti moglo je živeti oko četiri hiljade duša, a kad se izuzmu rođaci, podmladak i starci, poludeli i zanemoćali, mladići stasali za ženidbu nisu baš mogli da izvoljevaju prilikom izbora neveste. Ostarele neženje hladile su se lepezama kraj sahat-kule i šetali podruku ivicom luke; krezube usedelice sedele su po kućnim spratovima i šile opremu za nepostojeće bebe. Ovaj brak je bio povod za pakost i zavist, koliko i za slavlje, a Florinu udaju za poslužitelja zli jezici pripisivali su ružnoći obeju strana. „Kakvi gabori“, govorili su račvasti jezici, „žali bože decu!“
(Mogao bi otac da joj budeš, prebacivala je Flora Abrahamu, a Solomon Kastilja, rođen u godini Indijskog ustanka, bio je dvadeset godina stariji od nje, jadnik je sigurno hteo da se oženi dok još može, nagađali su palacavi jezici... a kad smo već kod njihove svadbe, ima tu još nešto. Upriličena je 1900. i to na isti dan kad i jedan daleko važniji događaj; nijedne novine nisu zabeležile u rubrici društvene hronike svadbeni pir para Kastilja-Zogoibi, ali su objavljene brojne fotografije gospodina Fransiska da Game i njegove nasmejane mlade iz Mangalora.)
Pizma onih usedelica bila je konačno zadovoljena; jer, posle sedam godina i sedam dana uzburkane bračne luke, u kojoj je Flora rodila jedno dete, dečaka koji će, da sve ispadne još uvrnutije, izrasti u najzgodnijeg mladića svog pokolenja na izmaku, poslužitelj Kastilja je na svoj pedeseti rođendan s prvim mrakom zakoračio preko ruba vode, uskočio u čamac sa šestoricom pijanih portugalskih mornara i odmetnuo se na more. „A šta je mogao da očekuje kad se oženio Florom Vrištomorom“, kružila su zadovoljna šaputanja neženja i usedelica, „vidiš kako ime mudraca ne nosi sa sobom i mudru glavu.“ Propali brak je u Matančeriju postao poznat kao Solomonov pogrešni sud; ali Flora je krivila hrišćansko brodovlje, trgovačku armadu svemoćnog Zapada, što je njenog muža navela na iskušenje da utekne u potrazi za ulicama popločanim zlatom. Tako je u sedmoj godini njen sin bio primoran da se odrekne očevog prezimena; nemajući sreće s ocem, prigrlio je majčino zlosrećno Zogoibi.
Nakon što je Solomon dezertirao, Flora je preuzela dužnost poslužitelja, starajući se o plavim keramičkim pločicama i bakarnim pločama Josifa Rabana, prisvojivši taj posao pušeći se i sevajući, što je ućutkalo svaki štropot protivljenja njenom samopostavljenju na to mesto. A pod njenim okriljem bio je ne samo mali Abraham već i Stari zavet ispisan na pergamentu, po čijim su kožnim stranicama iskrzanih rubova kuljala hebrejska slova, kao i tanka zlatna kruna, poklon (1805) travankorskog maharadže. Uvela je i novine. Kad bi vernici došli na bogosluženje, zapovedala im je da se izuju. Začuli su se prigovori na ovaj čisto mavarski običaj; Flora im je uzvratila nimalo veselim smehom.
„Kakva pobožnost?“ otfrknula je. „Hoćete od mene da pazim, e pa, pripazite malo i vi. Skidaj čizme! Je’n-dva! Čuvamo kineske pločice!“
Svaki komad – priča za sebe. Kantonske pločice, otprilike 30 x 30 cm, koje je Jezekilj Rabi kupio od stranih trgovaca 1100. godine, pokrivale su podove, zidove i svod male sinagoge. O njima su počele da kruže legende. Po nekima, ako se dovoljno dugo i pomno zagledate, pronaći ćete sopstvenu priču na jednom od belo-plavih kvadrata, jer su slike na pločicama mogle da se menjaju, i menjale su se, iz pokolenja u pokolenje, ispredajući povest kočinskih Jevreja. Drugi su pak bili ubeđeni da pločice predstavljaju proročanstva, ključeve čija su značenja izgubljena u prohujalim vekovima.
Abraham je kao dečko puzao po sinagogi natrćene guze, nosa priljubljenog uz drevno kinesko plavetnilo. Nikada nije ispričao majci da mu se otac ponovo ukazao u keramičkom obličju na podu sinagoge godinu dana nakon što je odmaglio, u plavom čamčiću s veslima, okružen nekim tipovima plave kože koji su izgledali kao stranci, kako grabe ka podjednako plavom horizontu. Posle tog otkrića, Abraham je povremeno dobijao vesti od Solomona Kastilje posredstvom promenljivih pločica. Sledeći put ugledao je oca u nebeskoplavom prizoru dionizijskog veselja s porcelanskim uzorkom od kineskih pejzaža ukrašenih vrbama, sred preklanih zmajeva i vulkana što potmulo tutnje. Solomon je igrao u nekom otvorenom šestougaonom paviljonu, lica ozarenog bezbrižnim veseljem plave pločice, koje ga je potpuno preobratilo iz onog žalostivog izraza po kojem ga je Abraham upamtio. Ako je srećan, pomislio je dečak, onda je i meni milo što je otišao. Od najranijih dana Abraham je nagonski osećao vrhovnu prevlast sreće, i zahvaljujući upravo tom nagonu, posle mnogih godina, tada već poodrasli dežurni poslovođa domoći će se ljubavi koju mu je uz silno crvenilo i zajedljivost ponudila Aurora da Gama, na razmeđi svetlosti i tame ernakulamske magaze...
Nizale su se godine, a Abraham je tako jednom zatekao svog oca imućnog i podgojenog na jednoj pločici, razbaškarenog na jastučićima, kako uživa u kraljevskom blagostanju, a evnusi i odaliske lome se da mu ugode; ali samo nekoliko meseci kasnije bio je ispijen, spao na prosjački štap prema drugom scenariju 30 x 30 cm. Abraham je tada shvatio da je nekadašnji poslužitelj zbacio sa sebe sve okove, teturajući se kroz život pomamno iz krajnosti u krajnost i svesno puštajući dizgine iz ruku. Bio je Sindbad koji traga za srećom u okeanu zgoda i nezgoda zemaljskog šara. Bio je nebesko telo kojem je pošlo za rukom da se snagom volje istrgne i oslobodi utvrđene putanje, pa je sada lutao galaksijama, prihvatajući sve što mu sudbina dodeli. Abrahamu se činilo da je čin kojim se otrgao od gravitacije svakodnevice isisao i poslednju trunku snage volje iz njegovog oca, tako da mu se, nakon tog početnog i korenitog poteza preobražaja, kormilo slomilo, a on ostao prepušten na milost i nemilost vetrovima i strujama.
Kad se Abraham našao na pragu momačkog doba, Solomon Kastilja počeo je da mu se javlja u besprizorno živim slikama, čija bi prikladnost u jednoj sinagogi mogla da postane predmet silnog sporenja da su se, kojim slučajem, osim Abrahamu, ukazale još nekom. Ove pločice iskrsavale su po najprašnjavijim i najtamnijim ćoškovima zdanja i Abraham ih je čuvao, puštajući da delove koji zavređuju veću pokudu prekriju memla i paučina, tamo gde se njegov otac odavao raskalašnoj zabavi sa zapanjujućim brojem osoba oba pola, i to na taj način da je njegov razrogačeni sin te prizore mogao da prihvati jedino kao poduku. Ali uprkos pohotnoj akrobatici tih aktivnosti, crte ostarelog lutalice ponovo su poprimile staru utučenost, tako da su ga sva njegova putešestvija možda izbacila na iste one sprudove nezadovoljstva s kojih se u početku beše i otisnuo. Dana kada je Abrahamu Zogoibiju glas počeo da mutira, obuzeo ga je neodoljivi osećaj da će mu se otac vratiti svakog časa. Sjurio se kroz uličice jevrejske četvrti do mora, gde su kineske mreže na podupiračima štrčale raširene put neba; ali riba koju je on tražio nije iskočila iz talasa. Kada se, sav skrhan, vratio u sinagogu, sve pločice koje su opisivale odiseju njegovog oca behu se promenile, otkrivajući prizore nepoznate i sasvim obične. U grozničavom besu, Abraham je proveo sate puzeći po podu u potrazi za čarolijom. Uzalud: po drugi put u životu, njegov bezumni otac Solomon Kastilja je iščezao, netragom, u plavetnilu.
Ne sećam se više kada sam prvi put čuo porodičnu priču po kojoj sam dobio nadimak, a moja majka temu za najpoznatiju seriju svojih slika „Mavarski ciklus“, koja je dostigla trijumfalni vrhunac u nedovršenom, a potom ukradenom remek-delu „Mavrov poslednji uzdah“. Kao da sam je znao čitavog života, tu avetinjsku sagu u kojoj je, da dodam i to, g. Vasko Miranda pronašao inspiraciju za svoje rane radove; ali uprkos dugom i prisnom druženju, more me teške sumnje u pogledu suštinske istinitosti te priče, s njenim donekle pretrpanim opisima u stilu bombajskih filmova, bezmalo očajničkim posezanjem u prošlost za nekakvom potvrdom verodostojnosti, za dokazom... Verujem, a i drugi su u međuvremenu to potvrdili, da je moguće ponuditi i jednostavnija objašnjenja za nagodbu između Abrahama Zogoibija i njegove majke, a iznad svega, naročito za ono što je navodno našao (ili nije) u staroj škrinji pod oltarom; evo, uskoro ću i ja izneti jednu od mogućih verzija. Zasad ću ponoviti onu potvrđenu, i ulickanu, neverovatnu porodičnu pripovest koja, budući do srži ugrađena u predstave mojih roditelja o sebi samima – i u izuzetno značajno poglavlje istorije savremene indijske umetnosti – ima, ako ne iz drugih, onda bar iz tih razloga, snagu i važnost koje neću ni pokušavati da poreknem.
Stigli smo do ključnog trenutka u priči. Vratimo se načas mladom Abrahamu na šakama i kolenima, dok pomamno pretražuje sinagogu ne bi li pronašao oca koji ga je upravo ponovo napustio, dozivajući ga mutirajućim glasom koji se obrušavao u rasponu od slavuja do gavrana; dok se, naposletku, pogazivši nepisani tabu, nije odvažio da prvi put u životu kroči iza i ispod nabranog svetloplavog zastora optočenog zlatom, koji je krasio glavni oltar... Solomona Kastilje tamo nije bilo; ali svetlost mladićeve džepne lampe pala je zato na stari kovčeg s utisnutim slovom Z, zatvoren jeftinim katancem, koji se lako mogao skinuti kalauzom; jer školarci poseduju veštine koje kao odrasli zaboravljaju, baš kao i napamet naučene lekcije. I tako je on, očajavajući za ocem koji mu je izmakao iznenada i u potaji, umesto da nađe njega – pronikao u majčine tajne.
Šta je bilo u kovčegu? – Jedino blago koje nešto vredi: to jest, prošlost, i budućnost. A pored njih pak i smaragdi.
I tako stižemo do dana velikog meteža, kada je odrasli Abraham Zogoibi jurnuo u sinagogu – dreknuvši: Pokazaću ja njoj fica! – i izvukao škrinju iz skrovišta. Abrahamova majka, koja ga je pratila u stopu, uvidela je da njene tajne izlaze na videlo i osetila da je noge izdaju. Stropoštala se na plave pločice uz tupi tresak, a Abraham je otvorio kovčeg i izvukao srebrni bodež, koji je zatakao za pojas pantalona, a onda, isprekidano sopćući, Flora ga vide kako vadi, a potom i stavlja sebi na glavu, prastaru izlizanu krunu.
Ne zlatni kotur iz XIX veka, poklon travankorskog maharadže, već nešto daleko daleko drevnije, kako su mi rekli. Tamnozeleni turban od smotane tkanine, koji je od starosti izgledao nestvarno, tako tanan da je čak i večernja narandžasta svetlost, koja je prokapavala u sinagogu, delovala odveć jarko; tako trošan da se mogao bezmalo raspasti pod zažarenim upiljenim pogledom Flore Zogoibi...
A sa ovog sablasnog turbana, kazuje dalje porodična legenda, visili su lanci od suvoga zlata, potamneli od vremena, a sa tih lanaca njihali su se smaragdi tako krupni i zeleni da su izgledali kao dečje igračke. Bila je stara četiri i po stoleća, poslednja kruna koja je pala s glave poslednjeg princa Andaluza; ni manje ni više nego kruna Granade, koju je nosio Abu Abdulah, poslednji od Nasrida, zvani Boabdil.
„Ali kako je dospela tamo?“, pitao sam oca. Zaista, kako? Taj basnoslovni ukras za glavu – taj kraljevski mavarski kalpak – kako li je iskrsnuo iz kovčega bezube žene da bi osvanuo na glavi Abrahama, budućeg oca, odbeglog Jevrejina?
„Bio je to“, odgovorio je moj otac, „mučan ukras srama.“
Nastaviću, zasad bez procenjivanja, njegovu verziju tog događaja: kada je Abraham Zogoibi kao momčić prvi put otkrio skrivenu krunu i bodež, vratio je blago na tajno mesto, zabravio katanac i proveo noć i dan cepteći od straha pred majčinim gnevom. A kada je postalo očigledno da je njegova ljubopitljivost ostala neopažena, radoznalost se ponovo probudila, pa je opet izvukao škrinjicu i skinuo katanac. Ovog puta pronašao je, zamotanu u sargiju kraj turbana, i knjižicu rukopisnog pergamenta grubo prišivenih stranica i kožnog poveza. Bila je napisana na španskom, koji Abraham nije razumeo, ali je odatle prepisao izvestan broj imena te je narednih godina razotkrivao njihova značenja postavljajući, na primer, bezazlena pitanja ćutljivom i povučenom starom svećaru Moši Koenu, koji je u to doba bio zvanični poglavar zajednice i stožer njenog predanja. Stari gospodin Moše Koen bio je do te mere zaprepašćen što se bilo ko od mlađeg naraštaja zanima za starinu da se raspričao, pokazujući prema dalekim obzorjima, dok je naočiti mladić sedeo kraj njegovih nogu širom otvorenih očiju.
I tako je Abraham saznao da je januara 1492, dok je Kristifor Kolumbo gledao obuzet čuđenjem i jadom, sultan Boabdil od Granade predao ključeve utvrđene palate Alhambre, poslednjeg i najvećeg od svih mavarskih uporišta, nepobedivim katoličkom kraljevskom paru Ferdinandu i Izabeli, dižući ruke od prestola bez ijedne bitke. Otišao je u izgnanstvo sa svojom majkom i svitom, stavivši tačku na vekove mavarske Španije; zaustavivši konja na vrhu Brega suza, okrenuo se da još jednom, poslednji put, baci pogled na ono što je izgubio: palatu, plodne ravnice i svekoliku okončanu slavu Andaluza... od tog prizora sultan uzdahnu, i obliše ga vrele suze – a na to njegova mati, opaka Ajša Vrla, prezrivo pljunu na njegov bol. Primoran da klekne pred svemoćnom kraljicom, Boabdil je sada morao da proguta i dodatno poniženje u šakama nemoćne (ali neumoljive) udovice. Plači sad kao žena za onim što nisi mogao da odbraniš kao muško, prezrivo mu je skresala; imala je, naravno, nešto sasvim drugo na umu. Mislila je na gnušanje prema cmizdravcu od sina, jer je tako olako predao ono za šta bi se ona borila do smrti, samo da joj se ukazala prilika. Bila je na ravnoj nozi s kraljicom Izabelom, i njena vršnjakinja; Izabela je, zapravo, imala sreće što se namerila na običnog plačljivca Boabdila...
Odjednom, dok je svećar pričao, Abraham se zgrčio poput klupka konopca, jer je osetio jad i težinu Boabdilovog pada kao svoj rođeni. Dah mu je napustio telo uz jecaj, a pri sledećem udahu bio je već potpuno zasopljen. Napad astme (još i astma! čudo je uopšte što mogu i da dišem!) javio se kao zlokobno znamenje, preplitanje života kroz vekove, ili je Abraham to samo umislio dok je stajao na pragu muževnog doba, a bolest uzimala maha. Ovi sipljivi uzdasi nisu samo moji, već i njegovi. Ove oči zažarene su od njegovog prastarog bola. Boabdile, i ja sam sin tvoje majke.
Je li plakanje takva slabost? – upitao se. Leži li u odbrani do poslednjeg daha tolika snaga?
Pošto je predao ključeve Alhambre, Boabdil se povukao na jug. Katolički kraljevski par dodelio mu je posed, ali mu je i to izmaklo iz ruku pošto ga je prodao njegov najverniji dvorjanin. Boabdil, princ koji je postao luda. Na kraju je poginuo na bojnom polju, boreći se pod barjakom nekog drugog, nekog sitnog vladara.
I Jevreji su 1492. krenuli na jug. Brodovi koji su nosili proterane Jevreje u izgnanstvo zakrčili su luku u Kadizu, primoravajući onog drugog velikog putnika iz te iste godine, Kolumba, da isplovi iz Palos de Mogera. Jevreji su ostavili svoj kujundžiluk u Toledu; Kastilje otploviše za Indiju. Ali nisu svi Jevreji otišli odjednom. Zogoibijevi su, da se prisetimo, stigli dvadeset dve godine posle onih starih Kastilja. Šta se to zbivalo? Gde su se skrivali?
„Sve ćeš čuti u svoje vreme, sinko moj, baš sve kad mu vreme dođe.“
Abraham je s dvadesetak godina naučio od svoje majke da bude tajanstven; na jed ono malo poželjnih žena njegovih godina, držao se izdvojeno, nestajao je u srcu grada i izbegavao jevrejsku četvrt koliko god je mogao, a sinagogu najviše. Najpre je radio kod Moše Koena, a onda se zaposlio kao niži činovnik kod Da Gama, i premda je bio marljiv radnik i brzo dobio unapređenje, ostavljao je utisak čoveka koji nešto iščekuje, te se zbog svoje zamišljenosti i lepote pročuo kao budući genije u zametku, možda čak onaj veliki pesnik za kojim su kočinski Jevreji oduvek čeznuli, ali nikad nisu uspeli da ga iznedre. Sara, bratanica Moše Koena, malo previše maljava i pozamašna devojka, koja je kao neki neotkriveni potkontinent čekala da Abrahamova lađa ulovi u njenu luku, prednjačila je u tim slatkorečivostima, ne bez zadnje namere. A istini za volju, Abraham je bio potpuno lišen umetničkog dara; bio je stvoren za brojeve, naročito za konkretne brojke – njegova književnost bio je završni račun, njegova muzika krhke harmonije proizvodnje i prodaje, njegov hram miomirisima okađeno skladište. O kruni i bodežu u drvenom sanduku nikada nije progovorio, tako da niko nije znao zbog čega se držao kao neki prognani kralj, a krišom je, tokom tih godina, spoznao tajne svoje loze, naučivši španski iz knjiga, rastumačivši tako ono što je beležnica uvezana kanapom imala da mu kaže; sve dok nije ustao s krunom na glavi one narandžaste večeri i suočio majku s njenom skrivenom porodičnom brukom.
Napolju, na matančerijskom sokaku, počeo je da se širi žamor među svetinom koja je sve više rasla. Moše Koen, predvodnik zajednice, preuzeo je na sebe da uđe u sinagogu i urazumi zavađenu majku i sina, jer sinagoga nije mesto za takve razmirice; Sara, njegov rod rođeni, ušla je za njim, dok joj se srce lagano slamalo pod težinom saznanja da će neizmerna zemlja njene ljubavi morati da ostane devičansko i neobrađeno tlo, da ju je Abrahamova izdajnička zaluđenost nevernicom Aurorom za sva vremena osudila na jezivi pakao usedelištva, pletenje uzaludnih nazuvaka i haljinica, plavih i ružičastih, za decu koja joj nikada neće ispuniti utrobu.
„Hoćeš da utekneš s tom malom hrišćankom“, rekla je ona, a glas joj je odjekivao u plavetnilom popločanom vazduhu, „i već si se udesio kao božićno drvce!“
Ali Abraham je udarao majku na muke prastarim papirima povezanim kanapom i kožom. „Ko je pisac ovih redova?“, upitao je, a pošto je ona ćutala, odgovorio je sam: „Jedna žena!“ Pa je nastavio s propitivanjem: „A kako se zvala? – Ne kaže se! – Šta je ona bila? – Jevrejka; koja se sakrila pod krovom izgnanog sultana; prvo pod krovom, a potom i među čaršavima. I tu je palo“, objavio je Abraham crno na belo, „mešanje rasa!“ I premda nije bilo nimalo teško osetiti samilost prema ovom paru, razvlašćenom španskom Arapinu i proteranoj španskoj Jevrejki – dvoje nemoćnih ljubavnika, združenih istom patnjom, protiv moći katoličkih vladara – Abraham je ipak tražio milost samo za Mavra. „Dvorjani su mu rasprodali zemlju, a naložnica mu je ukrala krunu.“ Posle niza godina provedenih s njim, ova bezimena čukunbaba izmigoljila se već potpuno skrhanom Boabdilu i ukrcala se na lađu za Indiju, noseći veliko blago u torbi, a ispod srca muško dete, od kog je, posle brojnih začeća, potekao i sam Abraham. Majko moja, ti što stalno slaviš čistotu naše rase, šta sad. kažeš na svog praoca Mavra?
„Toj ženi se ni ime ne zna“, prekinula ga je Sara. „A ti ipak tvrdiš da je njena kužna krv vaša. Zar te nije sramota da ovako rasplačeš majku? I sve to zarad ljubavi neke tamo bogatašice – Abrahame, baš si neki. To mi smrdi, a, bogami, smrdiš mi i ti.“
Flora Zogoibi ispusti piskutav lelek odobravanja. Ali Abrahamovom izlaganju još nije bio kraj. Smatraj to ukradenom krunom, umotanom u krpe, zaključanom u sanduk, već četiristo godina. Da je ukradena iz čistog ćara, zar ne bi bila još odavno prodata?
„Zbog tajnog ponosa kraljevskom vezom, kruna je sačuvana; zbog tajnog srama, bila je skrivana. Majko, ko je gori? Moja Aurora, koja ne krije srodstvo s Vaskom, već se njime diči; ili ja, koji sam rođen iz poslednjih uzdaha debelog Mavra iz Granade u naručju njegove kradljive milosnice – Boabdilov jevrejski kopilan?“
„Hoću dokaz“, uzvratila je Flora šapatom, kao smrtno ranjen protivnik koji preklinje da ga dotuku. „Sve su to puka nagađanja; gde su čvrsti dokazi?“ Neumoljivi Abraham postavio je pretposlednje pitanje.
„Majko, kako se mi prezivamo?“
Kad je to čula, Flora je znala da je sve gotovo. Zanemela, odmahnula je glavom. Mošu Koena, čije će staro prijateljstvo tog dana izgubiti za sva vremena, Abraham je pozvao kao porotnika. „Sultanu Boabdilu su posle njegovog pada nadenuli nadimak, a ona koja mu je uzela krunu i dragulje, da ironija bude još crnja, uzela je i taj nadimak. Boabdil Zlosrećnik: tako su ga zvali. Ima li ovde nekog ko bi to umeo da kaže na jeziku mavarskom?“
I stari svećar je bio primoran da upotpuni dokaz: „El zogoybi.“
Abraham je pažljivo položio krunu kraj poražene Flore i završio izlaganje.
„Barem je izgubio glavu za laktašicom“, obratila se Flora zidovima. „I ja sam mogla toliko da utičem na njega dok je još bio moj sin.“
„Sad bolje idi“, rekla je Sara Abrahamu, natopljenom mirisom bibera. „Možda ćeš, kad se oženiš, uzeti i njeno prezime, što da ne? Onda možemo da te zaboravimo, jer koja je razlika između mavarskog i portugalskog kopileta?“
„Grdnu grešku praviš, Abi“, primetio je stari Moše Koen, „što od majke praviš sebi neprijatelja; jer neprijatelja ima koliko ti volja, a majke se ne nalaze tek tako.“
Floru Zogoibi, onako samu na poprištu jednog pogibeljnog otkrovenja, pokosilo je još nešto. U večernjoj rumeni purpurnog sunčevog zalaska, gledala je kantonske pločice kako joj promiču pred očima, jedna po jedna, jer, nije li im ona služila i proučavala ih, čistila ih i glačala kožom tolike godine; nije li toliko puta pokušala da kroči u bezbroj njihovih svetova, u te univerzume smeštene u istovetnih 30 puta 30 i zatočene na majstorski omalterisanim zidovima? Flora, koja je volela da povlači crte, bila je zarobljena gusto zbijenim nizom pločica, ali joj, sve do ovog trena, nisu progovorile, na njima nije našla ni nestale muževe ni buduće udvarače, ni proročanstva budućnosti ni tumačenja prošlosti. Smernica, smisao, sreća, prijateljstvo, ljubav – sve joj je bilo uskraćeno. A sada, u času agonije, otkrile su joj tajnu.
Pred očima su joj, jedno za drugim, promicala plava predskazanja. Nizale su se uskomešane tržnice i utvrđene palate s puškarnicama na bedemima, polja koja obrađuju vredne ruke i lopovi u tamnici, visoke nazubljene planine i ogromna riba u moru. Plavetnilom su se protezali perivoji uživanja, besnele su bitke natopljene plavom krvlju; plavi konjanici šepurili su se pod prozorima osvetljenim fenjerima, a dame u plavom ruhu kopnele su u senci venjaka. O, i spletkarenje dvorjana i snovi seljaka i pisari s perčinima kraj svojih računaljki i pesnici uz svoje pehare. Po zidovima podu svodu male sinagoge, a sada i kroz glavu Flore Zogoibi, marširala je keramička enciklopedija materijalnog sveta koja je bila i bestijarijum i putopis i sinteza i pesma u isti mah, i prvi put za sve ove godine otkako je postala poslužiteljka, Flori se ukazalo ono što joj je nedostajalo iz te kavalkade preobilja. „Ne toliko ono, nego On“, pomislila je, a suze joj presahnuše. „Od temelja do krova, ni traga ni slova.“ Narandžasta večernja svetlost zasipala je kao pljusak praćen grmljavinom, spirajući njeno slepilo, otvarajući joj oči. Osamsto trideset devet godina pošto su pločice donete u Kočin, na pragu doba ratovanja i klanja, predale su svoju poruku jednoj ojađenoj ženi.
„Što vidiš – to ti je“, promrmljala je Flora sebi u bradu. „Nema sveta do Sveta.“ A onda, nešto glasnije: „Nema Boga. Hokus-pokus! Ćiribu-ćiriba! Nema duhovnog života.“
Abrahamove argumente nije teško osporiti. Šta je jedno ime? Da Game su tvrdile da potiču od istraživača Vaska, ali tvrdnja nije isto što i dokaz, pa i to poreklo budi u meni veoma ozbiljne sumnje. A tek ovaj mavarski kazan, ova Granadijada, ova neverovatno labava veza – prezime koje zvuči kao nadimak, za boga miloga! – raspada se i pre no što se u njega dune. Stara beležnica u kožnom povezu? Koješta! Nisam je nikada video. Ni traga ni glasa. A kruna krcata smaragdima – ni na tu priču nisam naseo; to je jedna od onih bajki koje volimo da raspredamo među sobom o nama samima i, dragi moji i drage moje, neuverljiva je, ne stoji. Abrahamova porodica nikada nije bila imućna, a ako verujete da bi kovčeg pun dragulja ostao netaknut četiri veka, onda je vas, narode, moguće ubediti u sve i svašta. O, ali zar nisu bili porodično nasleđe? Aha, i još samo, umesto mene, tu prevrnite očima i podignite obrvu! Kakva prozirno neslana šala! Ko to u celoj Indiji daje pet para za porodično nasleđe ako može da bira između siromaštva i novca u banci?
Aurora Zogoibi naslikala je neka čuvena platna, a skončala je pod jezivim okolnostima. Razum nalaže da ostatak pripišemo sklonosti samih umetnika da od sebe stvaraju mitove, čemu je, u tom slučaju, moj dragi otac pripomogao i malo više od čistog pružanja podrške... Želite li da znate šta je bilo u kovčegu? Nego, slušajte! Zaboravite na turbane s draguljima; ali smaragdi, to da. Nekad više, nekad manje. – Ali ne iz porodičnog nasleđa! – Otkuda onda? – Vruće kamenje, eto otkud. Da! Kradena roba! Krijumčarski tovar! Pljačka! Zanima vas porodična sramota, reći ću vam njeno ime iz života: moja bakica, Flora Zogoibi, bila je kradljivica od zanata. Godinama je bila uvaženi član jedne uspešne bande koja se bavila švercom smaragda; jer kome bi palo na pamet da traži poharani plen u oltaru sinagoge? Uzimala je svoj procenat od dobiti, sklanjala ga je na sigurno, a nije bila tako lakoumna da navali da troši-troši-troši. Niko nikada nije ni posumnjao u nju; ali kucnuo je čas kada je njen sin Abraham došao po svoje nezakonito nasleđe... hoćete nezakonitost? Manite genetiku; samo se držite love.
Eto, tako sam ja prozreo pozadinu priča koje su mi pričali; ali moram nešto i da priznam. Na narednim stranicama naći ćete povesti daleko čudnije od ove koju sam upravo pokušao da raskrinkam; a verujte mi na reč, daj se na znanje zainteresovanima, da o sumnji u istinitost priča koje slede nema ni zbora ni dogovora. Na kraju krajeva, nije na meni da prosuđujem, već na vama.
A što se tiče neverovatne pripovesti o Mavru: kad bih mogao da biram između logike i sećanja iz detinjstva, između glave i srca, naravno, uprkos svemu pomenutom, držao bih se priče.
Abraham Zogoibi otišao je iz jevrejske četvrti put Crkve Sv. Franje, gde da je Aurora čekala kraj Vaskovog groba, držeći njegovu budućnost u šaci. Kad je stigao do obale, na tren se osvrnuo; i učinilo mu se da vidi, s obrisima ocrtanim spram neba što tone u mrak, nestvarnu priliku devojčice koja skakuće po krovu magacina oslikanog raznobojnim vodoravnim prugama, kako kankaniše suknjom i podsuknjom i izgovara poznate bajalice, začikavajući ga: Pređi, deder, preko crte.
Obi, džadu, trara-rum,
Pileća crevca, kratak ti je drum.


Suze su mu navrle na oči; dok ih je obrisao, ona je nestala.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 3:20 pm





7


Hrišćani, Portugalci i Jevreji: kineske pločice što šire bezbožne ideje; mlade laktašice, suknje a ne sariji, španski marifetluci, mavarske krune... da li je moguće da je to Indija? Bharat-mata, Hindustan-hamara, je li to ta Majka Indija? Rat je upravo objavljen. Nehru i Sveindijski kongres zahtevaju da Englezi prihvate njihov zahtev za nezavisnost kao preduslov za indijsko savezništvo u ratu; Džina i Muslimanska liga odbijaju da podrže taj zahtev; Džina žustro obrazlaže svoje viđenje, koje će promeniti istoriju, da na potkontinentu postoje dve nacije, jedna hinduska, a druga muhamedanska. Uskoro će rascep postati konačan; uskoro će se Nehru vratiti u zatvor u Dehradunu, a Englezi, pošto su utamničili vođe Kongresa, zatražiće podršku od Lige. U takvom trenutku previranja, pogubnog vrhunca politike zavadi pa vladaj, zar nije ovo najčudnije moguće parče koje se može izdvojiti iz čitavog tog života – nakazna plava vlas istrgnuta iz kao ugarak crne (i užasno zamršene) upletene kike?
Nije moja, sahibzade i madamone; nikako. Većina, ta moćna slonica i njena perjanica Većinska Manjina, neće izgaziti i smrskati moju priču. Nisu li moji likovi, svi do jednog, Indijci? Elem, dakle: onda je i ovo indijska pripovest. To bi bio jedan odgovor; ali evo i drugog: sve u svoje vreme. Slonove obećavamo kasnije. Većina i Većinska Manjina dočekaće svojih pet minuta, a mnogo toga što je bilo lepo raskljoviće i utabati njihova krda što mašu ušima i trube. A do tada, i dalje ću bančiti na ovoj poslednjoj večeri; ispuštaću, premda sipljivo, onaj gorepomenuti poslednji uzdah. Dođavola s važnim državnim poslovima! Moram da ispričam ljubavnu priču.
U okađenom polumraku K-50 skladišta br. 1, Aurora da Gama dočepala je Abrahama Zogoibija za bradu i zapiljila mu se duboko u oči... ne, ljudi, ja ovo ne mogu. Ovde se radi o mojoj majci i mom ocu, i mada je Aurora da Gama bila ponajmanje stidljiva žena, biće da sam u tom pogledu nagrabusio i za sebe i za nju. Da li ste vi ikada videli kurac svoga oca i majčinu pičku? Nije važno jeste li ili niste, poenta je u tome da su posredi mitološka područja, okružena tabuom, izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mjesto gdje stojiš sveta zemlja, kao što reče Glas na gori Sinajskoj, a ako je Abraham Zogoibi igrao ulogu Mojsija, onda je Aurora, moja majka, vaistinu, bila stub vatreni. Ja sam onaj što jeste... da, da, dobro je proučila starozavetnog Boga. Ponekad pomislim da je možda u kupatilu vežbala razdvajanje mora.
„Nisam više mogla da izdržim“, kako je sama Aurora umela da kaže. U njenom zlatno-narandžastom salonu zadimljenom od pušenja, s mladim lepoticama razbaškarenim po sofama, dok su muškarci sedeli na isfahanskim ćilimima i masirali im tabane s grivnama oko gležnjeva i noktima slezove boje, a njen muž, već zašao u godine, u ćošku se premeštao s noge na nogu u svom poslovnom odelu, a usta mu se krivila u postiđen osmeh, s rukama koje su bespomoćno lepetale dok na kraju nisu sletele na moje mlađane uši. Aurora je pila šampanjac iz čaše koja se presijavala poput opala, nalik pupoljku u cvatu, i bez trunke ustezanja otvoreno pričala kako je bio ubran njen devičanski pupoljak, smejući se laka srca svojoj mladalačkoj drskosti. „Za bradu, majke mi! Ja sam ga samo cimnula, a on je krenuo za mnom, iskočio iz stolice kao pampur iz boce, pa sam ga povela. Mog ličnog Jevrejčića. Tih davnih dana, mog voljenog Ješu.“
Tih davnih dana... biće još štošta da se doda o svireposti ovih reči, istresenih tako olako, uz kratki zamah rukom, jedno blago odbacivanje uz zveckanje grivne. Ali u ovom času, dospeli smo upravo do tih davih dana, zapravo baš do tog davnog dana, elem: za bradu ga povela, i on je pošao za njom; napuštajući radno mesto, pod pogledima, u to ne sumnjam, neodobravanja mastiljarskog trojstva posađenog za glavnom knjigom, Kalondžija, Mirčandalčinija i Tedžpatama; poveo se za bradom, predavši se sudbini u ruke. Lepota je svojevrsna sudbina, lepota govori lepoti, ona se prepoznaje i udovoljava, veruje da je kadra sve da opravda, te tako i oni, mada jedno o drugom nisu znali ništa osim da su naslednica hrišćanka i jevrejski službenik, već behu doneli najvažniju od svih odluka. Celog života Aurori Zogoibi biće jasno zbog čega je povela svog dežurnog poslovođu u tamne dubine skladišta, i zašto se, domahujući mu da je sledi, popela uz duge lestve koje su poskakivale do samog vrha najzabačenijih kamara. Odolevajući svim pokušajima psihoanalize, ljutito je odbacila teoriju da je posle previše smrtnih slučajeva u porodici postala osetljivija na draži starijeg muškarca, da ju je najpre zbunio, a potom osvojio Abrahamov izraz ranjive ljubaznosti; da se, naprosto, radilo o slučaju nevinosti koju je privuklo iskustvo. „Prvo i prvo“, razlagala je ona, na sveopšte klicanje i aplauz, dok je tatica Abraham kod mene budio prezir iskradajući se sav posramljen. „Izvinite, ali ko je koga odvukao tamo gore? Sve mi se čini da sam ja bila beračica, a ne cvetak uzbrani. Meni se čini da je Abi bio čabar-čika, a ja sa svojih petnaest godina prevejana koka. A drugo, oduvek sam padala na heroje, osvajače, dobre komade.“
Tamo gore, pod samim krovom Skladišta br. 1, Aurora da Gama se u svojoj petnaestoj godini izvrnula na vreće bibera, udahnula vreo, začinima prezasićen vazduh, i čekala Abrahama. Došao joj je kao što čovek dolazi u susret sudbini, ustreptao, ali odlučan, i tu negde otprilike i meni ponestaju reči, tako da od mene nećete saznati krvave pojedinosti onoga što se desilo kada je ona, pa onda on, a onda zajedno, pa posle ona, na šta je on, pa ona njemu, i s onim, i pored toga, i kratko, pa onda dugo, dugo, pa tiho, pa na sav glas, pa na izmaku snage, i najzad, pa onda, sve dok... hu! Čoveče! Gotovo i svršeno! – Ne. Ima još. Sve mora da izađe na Sunce.
Reći ću još ovo: među njima je sasvim izvesno buknulo nešto ludo i nezasito. Mahnita ljubav! Naterala je Abrahama da se vrati i suoči s Florom Zogoibi, a zatim ga je nagnala da okrene leđa svom plemenu, dobacivši mu samo jedan pogled na odlasku: Da on, za ovu milost, odmah primi hrišćansku veru, navaljivao je mletački trgovac u času pobede nad Šajlokom, pokazujući tek skučeno shvatanje plemenitog milosrđa; a Dužd se složi, Il' će to da primi, ili ću, bome, malopređašnje pomilovanje svoje da povučem... Ono što je Šajloku nametnuto, Abraham, kome je bilo više stalo do ljubavi moje majke nego do Boga, prihvatiće drage volje. Bio je spreman da se oženi njome po rimskim zakonima. – O, kakvu buru te reči kriju! Ali njihova ljubav beše toliko jaka da je odolela svim šamarima, nadživela svu žestinu skandala; i upravo svest o njihovoj snazi ulila je snage i meni, kad sam, sa svoje strane – kad smo moja voljena i ja — ali tada se ona, moja majka – umesto da – kad sam to svojski očekivao – okrenula protiv mene i, baš kad mi je bila najpotrebnija, ona se – protiv rođene krvi i mesa... eto, vidite da još nisam u stanju da ispričam ni tu priču. Po ko zna koji put, reči me izneveriše.
Zapaprena ljubav: tako je ja doživljavam. Abraham i Aurora su se tamo gore, na malabarskom zlatnom biberu papreno zaljubili. Sišli su sa tih visoko naslaganih denjaka i poneli u odeći nešto više od pukog mirisa začina. S takvom strašću su utolili uzajamnu glad, tako duboko su se znoj, krv i sokovi njihovih tela izmešali, u onoj mirisnoj atmosferi, otežaloj od aroma kardamoma i kima, sjedinili su se tako zdušno, ne samo jedno s drugim nego i s onim što je lebdelo u vazduhu, da, i sa samim džakovima začina – od kojih neki, mora se reći, behu pocepani, tako da su zrna bibera i kardamoma pokuljala napolje i počela da se drobe među nogamatrbusima-butinama – da je, od tada, njihov znoj zauvek odisao biberom i začinima, a njihove telesne izlučevine vonjale, pa čak imale i ukus onog što im se umrvilo u kožu, što se izmešalo s vodama njihove ljubavi, što je udahnuto iz vazduha za vreme te nenadmašne ševe.
Eto: ako se samo dovoljno dugo zamislite nad nečim, na kraju naiđe i pokoja prava reč. Ali Aurora nikada nije imala stida u tom pogledu. „I sve od tada, ja da vam kažem, morala sam da držim Abija podalje od kuhinje, jer kad oseti da zamirišu mleveni začini, dragi moji, taj kreće da grebe zemlju noktima. Ja se pak perem, timarim, četkam, čistim, sobu štrckam parfemima, i zato sam, što se da videti, slatka da slađa ne mogu biti.“ O, oče, oče, zašto si joj dozvolio da ti to radi, zašto si joj se danonoćno nameštao na nišan? Zašto smo joj svi mi to dopuštali? Jesi li je zaista i dalje toliko voleo?
Jesmo li je uopšte voleli u ono doba, ili to nama beše ovladalo nešto drugo, pa smo se bezvoljno pomirili sa sopstvenim robovanjem, koje smo pogrešno tumačili kao ljubav?
„Od sada ću uvek brinuti o tebi“, rekao je moj otac mojoj majci pošto su prvi put vodili ljubav. Ali ona je upravo počinjala da se bavi umetnošću, odgovorila mu je, pa tako „o onom što mi je najvažnije mogu da se brinem i sama“.
„U tom slučaju“, rekao je Abraham skrušeno, „ja ću se brinuti za ono manje važno, što mora da jede, uživa i planduje.“
Muškarci s čunjastim kineskim šeširima otiskivali su se lagano čakljama kroz lagunu na koju se spuštao mrak. Crveno-žute skele kretale su na poslednje putovanje za taj dan, klizeći tromo između ostrvlja. Ploveći bager prestao je s radom, a kad je uminulo njegovo bum-raka-taka-takabum, po luci se spustila tišina. Tu su ostale usidrene lađice, a barke sa iskrpljenim kožnim jedrima zaputile su se nazad, u selo Vajpin, na noćni počinak; bilo je tu čamaca na vesla, motornjaka i tegljača. Abraham Zogoibi, koji je za sobom ostavio majčinu utvaru da skakuće po nekom krovu u jevrejskoj četvrti, hitao je da se nađe sa svojom dragom u Crkvi Sv. Franje. Kineske ribarske mreže bile su postavljene za noćni lov. Kočin je grad mreža, pomislio je on, a ja sam upao u mrežu kao prava riba. Parobrodi sa dva dimnjaka, teretnjak „Marko Polo“, pa čak i jedna britanska topovnjača – belasali su se tu, na poslednjoj svetlosti, kao duhovi. Sve je kao i obično, primetio je Abraham i iznenadio se. Kako svet uspeva dao očuva privid istovetnog kad se, u zbilji, sve promenilo, unepovrat preobrazilo, ljubavlju?
Možda je to, mislio je on, zato što ono nepoznato, pomisao na nešto novo i drugačije, u nama budi nemir. Istini za volju, uzdrhtaćemo pred novozaljubljenim čovekom koji je omamljen svojim zanosom; on je kao čovek koji spava na ulici i razgovara s nevidljivim prijateljima u praznim vratima, ćaknuta žena koja pilji u more s ogromnim klupkom pređe u krilu; spazimo ih, pa nastavljamo svojim putem. Ili kao kolega s posla za koga, sasvim slučajno, saznamo da gaji izopačene polne sklonosti, ili dete koje kao opsednuto ponavlja niz zvukova bez ikakvog značenja, prelepa žena koju usput ugledamo u osvetljenom prozoru kako pušta svoje kučence da joj, sedeći joj u krilu, liže bradavice; ili vrhunski naučnik koji na zabavama stoji u ćošku, češe zadnjicu, a onda pažljivo zagleda nokte, ili jednonogi plivač, ili... Abraham je tu prekinuo i pocrveneo. Kako mu se samo misli roje! Sve do ovog jutra bio si uzor metodičnosti i pribranosti, čovek od delovodnika i kolona, a sad evo, Abi, slušaj samo sebe, ala lupetaš, nego ubrzaj korak, dama je sigurno već u crkvi, do kraja života moraš se truditi najbolje što možeš da te tvoja mlada gospođa ne čeka...
... petnaest joj je godina tek! Dobro de. U našem delu sveta to i nije tako malo.
A u Sv. Franji: ko je to što u crkvi tiho jeca? Ovaj bledoliki đumbir-riđan što vuče tur po podu i pomamno češe plećke? Ovaj heruvim konjastog zubala kome se znoj sliva niz nogavice? Sveštenik, gospodo. A šta očekujete da zateknete u crkvenom ataru nego popovsku belu ogrlicu? U ovom slučaju, velečasnog Olivera d’Eta, mladog psa finog anglikanskog pedigrea, koji se nedavno iskrcao s lađe, i koji, na indijskoj žezi, skapava od fotofobije.
Poput vukodlaka, klonio se svetla. Ali sunčevi zraci su ga pronalazili; proganjali su ga kao psi, bez obzira na to s koliko pseće istrajnosti je lovio senku. Tropska sunašca skolila bi ga iznebuha, kidisala i lizala po celom telu dok se on uzalud bunio; onda bi mu se sićušni šampanjski mehurići alergije raspukli po koži i on bi, kao šugavo pseto, osetio neizdrživ svrab. Pravi šugavi džukac, kad vam kažem, gonjen svakodnevno neumornim bleštavilom. Noću je sanjao oblake, svoju daleku domovinu gde je nebo počivalo prijatno, onako meko i sivo, tik nad glavom; oblake, ali – iako se spuštao mrak, slabine su mu i dalje stezale kandže tropske vreline – i devojke. Budimo konkretniji, onu visoku devojku koja je upravo ušla u Crkvu Sv. Franje u crvenoj baršunastoj suknji do poda, glave ovenčane izrazito neanglikanskom mantiljom od bele čipke, devojku zbog koje se usamljeni mladi sveštenik znojio kao raspukla čatrnja, a od žudnje za njom crveneo kao najpurpurniji kardinalski plašt.
Dolazila je jednom-dvaput nedeljno, da nakratko posedi kraj Da Gamine opustele kripte. Dokrajčila je D’Eta još kad je prvi put prohujala kraj njega poput carice, ili velike tragičarke. Čak i pre nego što joj je video lik, sav se bio zažario. Onda se okrenula, a on kao da se udavio u sunčevom sjaju. Smesta su ga spopali žestoko znojenje i svrab; upala mu je buknula po vratu i rukama, uprkos naletima svežine od velikih krovnih lepeza koje su pokretale crkveni vazduh, kao devojačku kosu, dugim, laganim pokretima. Kad mu je Aurora prišla, bilo je još gore; spopala ga je jeziva alergija od želje. „Izgledate kao kadril jastoga“, rekla je ona umilno. „Kao muvlje trkalište u cirkusu, pošto su sve muve zbrisale. Kakav vodoskok, bogo moj! Neka onima u Bombaju ona njihova fontana Flora, jer mi ovde, velečasni, imamo vas.“
Zaista ga je imala; imala ga je u šaci. Od tog dana, alergija je postala ništavna u odnosu na muku koju je mučio zbog svoje neiskazane i neostvarive ljubavi. Iščekivao je njen prezir, čeznuo za njim, jer mu je jedino prezir i ukazivala. Ali malo-pomalo, nešto u njemu se menjalo. Onako ozbiljan i sklon tečnom rastapanju, vezanog jezika i nalik engleskom školarcu, bio je predmet šale čak i u sopstvenim redovima, a zbog spetljanosti ga je zadirkivala čak i Emili Elfmston, udovica trgovca kokosovim vlaknom, koja mu je četvrtkom spremala pitu s mesom, nadajući se nečemu zauzvrat (što još nije dobila); premetnuo se, iza privida crkvene sprdnje, u nešto sasvim drugo; njegova opsednutost polako se pretvarala u mračnu mržnju.
Možda je počeo da je mrzi zbog njene velike privrženosti praznom grobu portugalskog istraživača, zbog sopstvenog straha od smrti, jer kako je mogla da svrati samo da bi sedela uz grobnicu Vaska da Game i pričala joj nežno; kako, kad je bilo i živih koji su cepteli od svake njene kretnje, svakog pokreta i reči, zar joj je draža bila jeziva prisnost s praznom rupom u zemlji, budući da su Vaska odatle odneli tačno četrnaest godina pošto su ga položili, vrativši ga, onako upokojenog, u Lisabon iz kojeg je tako davno otišao? Samo jednom je D’Et pogrešio i prišao Aurori, pa rekao, treba li ti pomoć, kćeri; a ona se ljutito okrenula, s onom oholom jarošću basnoslovno bogatih, i rekla: „Ovo su porodična posla; idi i dinstaj tu tvoju glavu.“ A onda, malo blažim tonom, reče da je došla na ispovest i velečasnog D’Eta potreslo je toliko bogohuljenje da se oprost traži od praznog groba. „Ali ovo je anglikanska crkva“, jedva je prozborio, na šta ona skoči na noge, zbaci veo s lica i zaslepi ga, poput Venere što se uzdiže iz crvenog baršuna, a zatim ga smoždi svojim prezirom. „Još malo“, rekla je, „pa ćemo vas saterati u more, a možete usput da ponesete i ovu crkvu što se rodila samo zato jer se tamo nekom matorom kralju od Mućka u Čizmama prohtela mlađa seksi ženica.“
Na kraju ga je pitala za ime. Kad joj je rekao, nasmejala se i zapljeskala. „E, ovo je već previše“, rekla je. „Velečasni Olover Det!“6 Posle toga više nije bio u stanju da priča s njom, jer mu je dirnula u živu ranu. Indija je dovela Olivera d’Eta do ivice rastrojstva; noću su ga opsedale erotske fantazije o golišavim čajankama s udovom Elfinston, na bockavim mrkim tratinama zastrtim kokosovim rogozinama, ili košmari s mučenjem u kojima bi se našao negde gde bi ga obavezno isprašili, kao ćilim, kao mazgu; i izdevetali. Ljudi koji su nosili šešire, pozadi ravne tako da su mogli da stanu leđima uza zid i spreče neprijatelje da im se prišunjaju otpozadi, šešire od nekog krutog i sjajnog crnog materijala, ti ljudi su ga napadali iz zasede na puteljcima po stenovitim obroncima. Voštili su ga, ali bez reči. On se, opet, dernjao koliko ga grlo nosi, zaboravljajući na ponos. Bilo je ponižavajuće to što su ga terali da dreči, ali krike nije mogao da zadrži. A opet, znao je u tim snovima da je to mesto bilo, a biće i dalje, njegov dom; on će i dalje ići tom stazom uz obronak.
Nakon što je video Auroru u Crkvi Sv. Franje, počela je da mu se javlja u ovim strašnim, uvoštenim snovima. Nedokučivi su putevi čovečji, rekla mu je jednom, videvši ga kako se jedva vuče pošto su ga jednom posebno žestoko izmlatili. Ona to njemu sudi? Ponekad bi pomislio da ga sigurno smatra dostojnim prezira što dopušta da ga tako ponižavaju. A opet, u drugim prilikama otkrivao bi začetke mudrosti u njenim očima, jedrim mišicama, u ptičjem profilu njenog lika. Ako su putevi čovečji nedokučivi, kao da je htela da mu poruči, onda su iznad osude, iznad prezira. „Deru mi kožu“, rekao joj je u snu. „To je moj sveti poziv. Nikada nećemo steći čovečnost dok ne ostanemo bez kože.“ Kad se probudio, nije bio siguran je li to njegov san bio nadahnut verom u jedinstvo ljudskog roda, ili fotofobijom zbog koje ga je njegova rođena koža toliko mrcvarila; je li posredi herojska vizija ili banalnost.
Indija je bila neizvesnost. Obmana i iluzija. Ovde, u Fort Kočinu, Englezi su se iz petnih žila upinjali da izgrade privid engleštine, u kojoj su se engleski bungalovi jatili oko engleskih travnjaka, gde je bilo rotarijanaca, igrača golfa, čajanki sa plesom, kriketa i masonskih loža. Ali D’Et nije mogao a da ne prozre tu začaranu opsenu, da ne čuje otegnute samoglasnike iz usta trgovaca kokosovim vlaknom, koji sipaju laži o svom navodnom obrazovanju, ili da ne vidi namigivanje na prostačkim igrankama njihovih, pravo da vam kažem, pretežno neotesanih žena, ili guštere što piju krv iza engleskih živih ograda, papagaje kako lete iznad krošnji palisandara koji baš i ne podsećaju na englesku grofoviju. A kad bi bacio pogled na more, privid Engleske potpuno je nestajao; luka se nije dala prerušiti, i bez obzira na to koliko se zemlja mogla poengleziti, protivrečila joj je voda; kao da je ovo tuđinsko more spiralo Englesku. Tuđe i silovito, nadiruće more; jer Oliver d’Et je vrlo dobro znao da je granica između engleskih enklava i okolne tuđine postala propustljiva, da je počela da se rastače. Sve će to Indija povratiti. Njih, Britance – kao što je predskazala Aurora – sateraće u Indijski okean, koji ovde, zahvaljujući indijskoj nastranosti, zovu Arapsko more.
Pa ipak, mislio je on, standardi se moraju poštovati, kontinuitet se mora održati. Postoji pravi put i stranputica, Božji drum i Leva staza. Bilo je očito da su to samo metafore, i ne bi valjalo tumačiti ih doslovno, pevati preglasne slavopojke raju ili osuditi previše grešnika na pakao. Dodao je ovu fusnotu s izvesnom oštrinom, jer mu je Indija oglodala blagost po rubovima; Indija u kojoj je Neverni Toma utemeljio nešto što će, pomislio bi čovek, postati hrišćanstvo neizvesnosti, a zapravo je dočekalo krotku trezvenost Anglikanske crkve ogromnim oblacima užarenog tamjana i talasima verske jare... kružio je pogledom po zidovima Sv. Franje, po spomen-pločama Engleza poumiralih u cvetu mladosti, i hvatao ga je strah. Osamnaestogodišnje devojke, prispele s „ribarskom flotom“ lovaca na glave, zakoračile bi na indijsko tlo i kao da bi ih istog časa zemlja progutala. Devetnaestogodišnjim izdancima uvaženih familija zemlja bi zaštropotala po kovčezima svega nekoliko meseci po dolasku. Oliveru d’Etu, koji se svakodnevno pitao kada će grotlo Indije proždrati i njega, Aurorina šala zvučala je jednako neumesno kao i njena ćaskanja s Da Gaminim praznim grobom. Naravno, nije joj to rekao. Ne bi bilo u redu. Osim toga, od njene lepote jezik bi mu odrveneo; još više mu je mutila ionako pomućen razum – jer, kad bi ga prostrelila onim svojim prezrivim, podrugljivim pogledom, poželeo bi da se zemlja otvori i proguta ga – a od nje bi ga negde i zasvrbelo.
Aurora, glave pokrivene čipkom, širila je oko sebe jak vonj ljubavnih sokova i bibera, iščekujući svog dragog kraj Vaskove grobnice; Oliver d’Et, koji je pucao od požude i ozlojeđenosti, vrebao je, pritajen, pod plaštom senki. U crkvi koja je tonula u mrak, dok je nekoliko žutih zidnih svetiljki jedva rasterivalo tamu, sedele su samo još tri engleske memsahibe, sestre Aspinvol, koje su s neodobravanjem zakokodakale kada je katolikinja Aurora u punom skerletnom sjaju promakla kraj njih – jedna je čak prinela nosu namirisanu maramicu – da bi smesta bile nagrađene britkim sečivom njenog jezika. „Na koga vi to kokodačete!“, podviknula je Aurora. „Ne izgledate mi baš kao kvočke – više ličite na ribe kojima je riblja kost zapela u grlu.“
Mladi sveštenik, koji nije bio u stanju da joj priđe, ali nije mogao ni da je zaobiđe, napola izluđen njenim prodornim mirisom, osetio je kako se udova Elfinston povlači u izmaglice njegovog uma iako je, s jedva dvadeset jednom godinom, bila naočita žena, nipošto bez obožavalaca. Možda nemamo mnogo, ali smo izbirljivi, rekla mu je ona. Mnogi su muškarci kucali na vrata mladoj udovici, i ne baš svi sa časnim namerama. Mnogi zovu, ali se retkima odazivam, govorila je ona. Mora se povući crta koju nije lako preći.
Abraham je uleteo kao vihor i skoro potrčao ka Vaskovoj grobnici. Kad ga je Aurora uhvatila za ruke i čvrsto ih stegla, i kad su se njih dvoje dali u brzi šapat, Olivera d’Eta preplavio je gnev. Okrenuo se naglo i krenuo da izađe, udarajući po kamenom podu petama čizama, a žuta jezerca svetlosti otkrila su budnim pogledima sestara Aspinvol njegove stegnute pesnice. Ustale su i presrele ga kod vrata: Je li osetio ono što se polako i sporo raširilo po celoj crkvi, a što se nije moglo greškom pobrkati ni poreći? – Moje dame, omirisao je. – i da li je zapazio kako ta papistička fufica radi ono baš tu, na njihove oči? – I možda ne zna, pošto je tek pristigao, da ovaj tip što je drpa u božjoj kući nije smo niži činovnik u službi njene porodice već je, povrh toga, moramo reći, još i Jevrejin? – Moje dame, to nije znao, blagodari na tom podatku. – Ali to se ne sme trpeti, on to ne sme dopustiti, ima li nameru da preduzme nešto? – Moje dame, ima; ne u ovom trenu, ovde ne sme biti ružnih scena, ali će mere izvesno biti preduzete, najodlučnije, ne treba da strahuju zbog toga. – Onda dobro! Neka se postara da bude tako. One se vraćaju u Uti ujutro, ali svakako žele da uoče pomak kada se sledeći put spuste odozgo. „Samo opomenite taj besramni par“, reče najstarija Aspinvolka, „da ovakvo ponašanje prosto nije prikladno.“ – Moje dame, sluga pokoran.
Kasnije te iste noći, dok je pijuckao porto s mladom udovicom i oporavljao se od gomile zagorelih i žilavih leševa koje je pred njega iznela u prepunom tanjiru, Oliver d’Et je pomenuo događaj koji se te večeri odigrao u Crkvi Sv. Franje. Nije čestito ni izgovorio ime Aurore da Game, a ponovo ga je oblio znoj i spopao svrab, čak je i njeno ime imalo moć da ga raspali, a iz Emili je provalio zapanjujući i njoj nimalo svojstven gnev: „Tim ljudima ovde nije mesto ništa više nego nama, ali mi bar imamo gde da se vratimo. Jednog dana će se Indija okrenuti i protiv njih, pa će biti drž – ne daj.“ Ne, ne, ispravio ju je D’Et snebivljivo, ovde na jugu i nema toliko plemenskih razmirica, ali se ona, sva razjarena, okomila na njega. To su otpadnici, dreknula je, ti uvrnuti hrišćani s njihovim hakala-bakala službama, da i ne pominjemo one Jevreje što izumiru, to su najnevažniji ljudi na svetu, ni koliko za crno ispod nokta, a ako baš hoće da se – da se pare, onda je to poslednja stvar pod kapom nebeskom koja bi nju zanimala, u svakom slučaju ne nešto čijim pomenom želi da uništi ovako prijatno veče, čak ni da su te matore gotske ptičurine iz onog ukrućenog Utakamunda, one čaj-babe, nadigle hajku i dreku, ona nema nameru da protraći ni jedan jedini tren na tu temu, a mora da kaže i da se on, Oliver, srozao u njenim očima, mislila je da će imati toliko takta da ne poteže takve priče, na stranu to što je pocrveneo kao paprika i procurio kad je izgovorio ime te osobe. „Pokojni gosn Elfinston“, rekla je drhtavim glasom, „gajio je slabost za te pih-pih ženske. Ali barem je bio toliko učtiv da je poštedi i zadrži svoju glupu zaluđenost za sebe; dok vi, Olivere – svešteno lice! – sedite za mojim stolom i balite!“
Pošto mu je udova Elfinston stavila do znanja da ne mora više da se muči i navraća kod nje, Oliver d’Et je blagoizvoleo otići; i zarekao se na osvetu, Emili je to lepo rekla. Aurora da Gama i njen Ješa su najobičnije mušice na veličanstvenom indijskom dijamantu: kako se samo usuđuju da tako besramno remete prirodni poredak stvari? Sami su tražili da budu zgnječeni.
Kraj praznog groba legendarnog Portugalca, Abraham Zogoibi položio je ruke među dlanove svoje mlade dragane i ispovedio joj sve: svađu, izopštavanje i kako je ostao bez kuće i kućišta. Suze su ponovo navirale. Ali on je okrenuo leđa majci da bi dopao još žešćoj ptičici; Aurora je smesta stupila na dužnost. Začarala je Abrahama i smestila ga u obnovljenu Korbizjeovu skalameriju u zapadnjačkom stilu na ostrvu Kabral. „Ti si, žalim slučaj, previsok i suviše kršan“, rekla mu je, „pa nećeš moći da staneš u odela mog sirotog pokojnog tate. Ali noćas ti i neće trebati odeća.“ Moji će roditelji kasnije pominjati to kao svoju prvu pravu bračnu noć, uprkos pređašnjim zbivanjima u visinama među džakovima malabarskog zlata, zbog onog što se još desilo,
pošto je mlađana petnaestogodišnja naslednica trgovine začinima kročila u ložnicu svog dvadeset jednu godinu starijeg ljubavnika, dežurnog poslovođe odevenog u čistu mesečinu, s vencima jasmina i đurđevka upletenim (Džozinim starim prstima) u raspuštenu crnu kosu, koja se spuštala za njom poput kraljevskog plašta, sežući skoro do prohladnog kamenog poda po kome su se njena bosa stopala kretala tako lako da je Abraham na tren, pun strahopoštovanja, pomislio da to ona leti; pošto su po drugi put vodili ljubav natopljenu mirisima začina, pri čemu se stariji muškarac potpuno povinovao volji mlađe žene, kao da je njegova sposobnost odlučivanja bila iscrpljena time što se odlučio za nju;
pošto mu je Aurora šaptala svoje tajne u uho, jer sam se tolike godine ispovedala samo onoj raci, ali sada, mužu moj, tebi mogu da kažem sve, za ubistvo babe, staričinu samrtnu kletvu, sve, a Abraham je bez uzmicanja prihvatio svoju sudbu; prognan iz redova sopstvenog naroda, primio je na sebe poslednje prokletstvo porodične poglavarke, koje je Epifanija šapnula Aurori na uho i čiji je sladak otrov mlada žena sada ukapavala u njegovo: kuća kojom vlada raskol ne može opstati, to je rekla, mužu moj, dabogda ti kuća bila zauvek podeljena, nek joj se temelji pretvore u pepeo, nek ti se rođena deca okrenu protiv tebe, i dabogda skončala strašnim padom;
pošto je Abraham utešio Auroru zavetujući se da će razvrgnuti kletvu, da će biti uz nju, rame uz rame, kad dođe ono najgore što život nosi;
i pošto je rekao „da“, oženiće se njome i učiniće krupan korak, promeniće veru i pristupiće rimskoj crkvi, a pred njenim nagim telom koje je kod njega budilo nekakvo pobožno strahopoštovanje to i nije bilo teško reći, i u tom pogledu povinovaće se njenoj volji, uvreženim običajima njene kulture, premda u njoj nije bilo vere ni koliko za jednog komarca, premda je u njemu jedan glas izricao zapovest koju nije izrekao naglas, glas koji mu je rekao da svoje jevrejstvo mora da čuva u najskrovitijoj odaji duše, da u srži svog bića mora da podigne izbu u koju niko neće imati pristupa i da drži u njoj svoju istinu, svoj tajni identitet, i tek tada može da se odrekne onog što je od njega ostalo ljubavi radi:
i tada,
vrata odaje s mladencima raskriliše se s treskom, i gle, u pidžami, s fenjerom i noćnom kapicom buji paji zlato, ukaza se Aires da Gama kao neki lik iz slikovnice, ako se izuzme izraz pritvorne srdžbe: i s jednom od Epifanijinih starih kućnih kapa od muslina i u spavaćici nabrane kragne, Karmen Lobo da Gama, koja se trudila iz petnih žila da izgleda užasnuto, ali nije uspevala da s lica ukloni zavist; a odmah iza njih stajao je anđeo osvete, izdajnik, jarkoružičast, obliven znojem do gole kože: naravno, Oliver d’Et. Ali Aurora nije bila u stanju da se obuzda, da se ponaša shodno pravilima ove tropske verzije viktorijanske melodrame. „Striče Airese! Strina Sahara!“, uskliknula je razdragano. „Ma gde ste zaturili vašeg slatkog Džav-Džava? Zar se neće naljutiti? Jer, kako vidim, noćas šetate psa s drugačijom ogrlicom.“ Oliver d’Et na to je još strašnije pocrveneo.
„Kurvo vavilonska!“, dreknula je Karmen, trudeći se da vrati tok stvari na pravi kolosek. „Drolja je rodila, u drolju se izrodila.“ Da bi ih još više sablaznila, Aurora ispod belih čaršava ispruži svoje dugo telo koliko god je mogla; jedna dojka joj je izvirila i izmamila oštar pastorov hropac, nateravši Airesa da govori gledajući u stranu. „Zogoibi, za boga miloga! Zar si izgubio i poslednju mrvicu pristojnosti, čoveče?“
„Izvinite, gospodine, znate li da je to je moja bratanica! Kev-kev-kev! Zar s takvom pompom, on, koji za sobom ima onakav dosije!“, smejala se moja majka grohotom dok je pričala ovu priču na Malabarskom brdu. „Pazite, deco, sad se delim nadvoje: Šta ovo znači? Magarče glupi, zalepila sam mu u lice. Ima da znači brak, kazala sam mu. Evo, rekoh. Tu je sveštenik, a i najuži krug porodice, pa možete čas posla da me udate. Uključite radio, možda će pustiti i svadbeni marš.“
Aires je naredio Abrahamu da se obuče i ode; Aurora je izdala suprotno naređenje. Aires je zapretio ljubavnicima da će pozvati policiju; Aurora je uzvratila: „O, striče Airese, a zar se ti baš ničega ne plašiš pred pajkanskim njuškama?“ Aires je pocrveneo do nokata, promrsio nešto u stilu pričaćemo o ovome kasnije popodne i time objavio povlačenje, a za njim se brže-bolje pokupio i Oliver d’Et. Karmen je za trenutak ostala u vratima, zijajući. Onda je i ona obznanila odlazak s pozornice: zalupila je vrata. Aurora se otkotrljala do Abrahama, koji je zagnjurio lice u šake: „Juhu, evo me, hteo – ne hteo“, šapnula je. „Gazda, stiže mlada.“
Abraham Zogoibi je te noći, avgusta 1939, pokrio lice rukama jer ga je skolio strah; ne od Airesa da Game ili fotofobičnog sveštenika, već od iznenadne stravične strepnje da bi ruglo života moglo da porazi njegovu lepotu; od spoznaje da ljubav ne čini ljubavnike neranjivim. Nije važno, pomislio je, čak i da se svekolika lepota i ljubav nađu na rubu propasti, i dalje će njihova strana biti jedina prava; poražena ljubav i dalje je ljubav, pobeda mržnje neće je izobličiti. „Ipak, pobeda je slađa.“ Obećao je Aurori da će se brinuti o njoj i, bogami, održaće datu reč.
Moja majka je naslikala „Skandal“, što ne moram da pričam ljubiteljima umetnosti, jer ogromno platno visi preko čitavog zida u Nacionalnoj galeriji savremene umetnosti u Nju Delhiju. Prođite pored „Žene s voćem“ Radža Ravija Verme, one mlade uspijuše iskićene draguljima, čiji me šeretski pogled pun neprikrivene čulnosti podseća na fotografije same Aurore iz mlađih dana; zavijte iza ćoška kod sablasnog akvarela Gaganendranata Tagora „Opsenar“, na kojem monohromatska indijska verzija iskrivljenog sveta „Kabineta doktora Kaligarija“ počiva na sablažnjivom narandžastom ćilimu (moram priznati da me oštre senke, pritajene prilike i promenljive perspektive ove slike podsećaju na kuću na ostrvu Kabral, da i ne pominjem čudnu, dopola zaklonjenu figuru džinovske žene sa plaštom i krunom u samom središtu!); a sad se hitro okrenite! Znam da nije trenutak da se unosimo u nadasve kosmopolitsko i prezrivo mišljenje koje je Aurora Zogoibi imala o delu svoje starije, i ka seoskim temama izrazito usmerene suparnice za zvanje najveće slikarke! – naspram remek-dela „Drevni pripovedač“ Amrite Šer-Gil, eto i nje: Aurore u punom sjaju, po mom skromnom, a možda i ne tako skromnom mišljenju, bojama i potezima dorasla svakom platnu iz Matisovog ciklusa igračica, jedino što na ovoj slici, koja vrvi od likova s namerno drečavom magentom i ubistvenim neon-zelenim tonovima, ne plešu tela već jezici, i svi jezici jarko obojenih figura, što jedni drugima na uvo šapuću liz-liz-liz, crni su kao noć, noć, noć.
Ovde se neću upuštati u likovne kvalitete ovog platna, samo ću ukazati na pokoju od njegove hiljadu i jedne zgode jer, kao što znamo, Aurora je mnogo naučila od pripovedačko-slikarskih tradicija juga: pogledajte, eno umnogostručenog pritajenog lika, kao đumbir riđeg, znojem okupanog sveštenika s glavom psa koji, složićete se nadam se, u svakom pogledu predstavlja figuru koja orkestrira cele kompoziciju slike. Gle, eno ga, nalik narandžastoj mrljotini, gde vreba iz zasede s plavih pločica sinagoge; a onda opet, u katedrali Santa Kruz, oslikanoj od vrha do dna lažnim balkonima, lažnim vencima, i naravno, prizorima Hristovog stradanja – eno ga! Pogledajte psa-vikara kako šapuće na uvo sablažnjenom katoličkom biskupu, prikazanom u vidu ribe, u bleštavoj odeždi sa svim počasnim znamenjima.
Skandal – trebalo bi da kažem onaj Skandal – čini velika spiralna scena, u koju je Aurora uplela i skandale koji su potresali kočinske Da Game, i polja začina u plamenu i ljubavnike pomazane i prokazane mirisom začina. Eno, vidite zaraćene klanove Lobo i Menezes na Začinskim gorama koje čine potku ovog spiralnog meteža: svi Menezesovi imaju zmijske glave i repove, dok su Loboovi, naravno, vukovi. A u prvom planu vide se kočinske ulice i plovni kanali, koji vrve od sablažnjene pastve: ribokatolika, psoanglikanaca i Jevreja naslikanih do poslednjeg delftskom plavom, poput likova na kineskim pločicama. Maharadža, namesnik, razni sudski velikaši na slici primaju pritužbe: zahteva se preduzimanje svakojakih mera. Liz-liz-liz! Pronose se transparenti, dižu se baklje u plamenu. Tu su i naoružani ljudi koji brane magaze od pravdoljubivih palikuća iz grada. Da, da – duhovi su se usijali na ovom platnu; baš kao i u životu. Aurora je uvek govorila da slika vodi poreklo iz njene porodične istorije, jedeći kritičare koji su zamerali takvom istoricizmu, koji umetnost svodi na puki „trač“... ali ona nikada nije poricala da figure u srcu mahnito uskovitlanog kolopleta predstavljaju Abrahama i nju. Oni su smešteni u oko uragana, usnuli na ostrvu u srcu strašne oluje; leže prepletenih tela u otvorenom paviljonu usred simetričnog vrta s vodopadima, vrbama i cvećem, a ukoliko ih osmotrite izbliza, pošto su sitni, primetićete da umesto kože imaju perje; glave su im orlovske, a jezici kojima se požudno ližu nisu crni, već sočni, jedri i crveni. „Oluja se stišala“, rekao mi je otac kad me je kao dečaka doveo da vidim ovu sliku. „Ali mi smo se uzneli nad njom, prkosili smo većini i opstali.“
Želim – najzad! – da na ovom mestu kažem i neku lepu reč i o deda-stricu Airesu i njegovoj ženi Karmen/Sahari. Želim da predložim dokaze u odbranu njihovog držanja; jer oni su, u stvari, bili najiskrenije zabrinuti za Aurorinu dobrobit kad su joj onako upali u ljubavno gnezdo, pošto, na kraju krajeva, ne dešava se baš svaki dan da jedan tridesetšestogodišnji službenik bez prebijene pare razdeviči petnaestogodišnju milionerku. Želim da naglasim da je život kojim su živeli Aires i Karmen bio iščašen i prožet patnjom, budući lažan, pa je ponekad i njihovo ponašanje bivalo iščašeno. Kao Džav-Džav-Džavaharlal, dizali su silnu dreku, ali se nisu napijali krvi. Iznad svega, želim da istaknem da su vrlo brzo zažalili zbog svog kratkotrajnog šurovanja s anđelom smrti Oloverom Detom, a kad je skandal dostigao vrhunac, kada je rulja već skoro krenula da im uništi magaze, kada se proneo glas o kamenovanju Jevrejina i njegove maloletne drolje, kada su stanovnici jevrejske četvrti u Matančeriju, čiji se broj ionako osipao, počeli da strepe za svoje živote, kad vesti iz Nemačke uopšte nisu više zvučale kao da stižu izdaleka, Aires i Karmen stali su uz ljubavnike: zbili su redove, zaštitili porodične interese. I da Aires nije istupio pred svetinom koja je pretila da će zbrisati skladište i nadglasao kolovođe – što je bio čin neizmerne hrabrosti – i da on i Karmen lično nisu obišli sve verske i svetovne vlasti u gradu i ustrajali na tome da je između Abrahama i Aurore zapravo začet brak iz ljubavi, i da njih dvoje, kao njeni zakonski staratelji, nemaju ništa protiv toga, sve bi se, po svemu sudeći, izmakli kontroli. Ali kao što obično biva, skandal je splasnuo već za nekoliko dana. U masonskoj loži (Aires je odnedavno postao slobodni zidar) tamošnji dostojanstvenici čestitali su gospodinu Da Gami što je s toliko takta uspeo da izvede stvari na čistac. Sestre Aspinvol, koje su se prekasno vratile iz krutog Utija, propustile su ceo provod, od početka do kraja.
Nijedna pobeda nikada nije potpuna. Kočinski biskup odbio je da aminuje predlog o Abrahamovom preobraćenju, a Moše Koen, vođa kočinskih Jevreja, izjavio je da se ni pod kojim uslovima ne može sklopiti brak po jevrejskim propisima. Zato su – izgovaram ovo prvi put – moji roditelji s tolikom upornošću zbivanje u Korbizjeovoj kolibi proglasili za svoju prvu bračnu noć. Kad su otišli u Bombaj, predstavljali su se kao muž i žena, a Aurora je prihvatila prezime Zogoibi i ovenčala ga slavom; ali, dame i čike, nije bilo ni zvona, a ni svatova.
Pozdravljam njihov nevenčani prkos; i primećujem da je sudbina uredila tako da nijedno od njih dvoje – onako nepobožnih – i pored svega nije moralo da raskine svoje veroispovesne spone s prošlošću. Mene pak nisu odgajali ni kao katolika ni u jevrejskom duhu. Bio sam oboje i nijedno; jevrolički bezimenko, katovrejski krele, kotlić za krkljanac, mešana vreća buva. Bio sam – kako se ono danas kaže? – atomiziran. Baš tako; prava bombajska mućkalica.
Bastard: sviđa mi se kako zvuči ova reč. Baas, baz, smrdljevak. Turd – govno, pogan. Ergo, Bastard: smrdljiva sraćkalica; to sam vam, eto, ja.
Dve nedelje nakon što se ostrvio na moje buduće roditelje, Olivera d’Eta posetio je jedan posebno opak malarični komarac, koji mu se, dok je ovaj spavao, ušunjao kroz rupicu u zaštitnoj mreži. Ubrzo nakon posete dotičnog komarca, izaslanika poetske pravde, oborila ga je malarija koju je višestruko zaslužio i, uprkos danonoćnom bdenju udove Elfinston, koja mu je brisala čelo hladnim oblozima raspršenih nada, znojio se žestoko i umro.
Ljudi moji, pa ja sam se danas načisto raspilavio. Šta vam je čovek! Žao mi je, eto, i tog bednog metiljavka.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 3:21 pm




8


Treći i najšokantniji od naših porodičnih skandala nikada nije stigao pred oči javnosti, ali i sada, kad je moj otac Abraham Zogoibi ispustio dušu u devedesetoj godini, ne osećam više nikakvu grižu savesti što iznosim njegov prljav veš na svetlost dana... pobeda je slađa, tog gesla se neprestano držao, i od trena kada je stupio u njen život, Aurora je shvatila da to nije nikakva šala; jer čim se halabuka oko njihovog ljubavnog zamešateljstva smirila, uz zadimljeno brektanje dimnjaka i bučno hom hom hom brodske sirene, teretnjak „Marko Polo“ isplovio je put Londona.
Te večeri Abraham se vratio na Kabral posle celodnevnog izbivanja, i kad je čak pomilovao po glavi buldoga Džavaharlala, bilo je očigledno da kipti od ushićenja. Aurora, mlada zapovednica na vrhuncu napona, pitala ga je gde je bio. Umesto odgovora, pokazao joj je na brod koji isplovljava i dao znak, prvi od tolikih u njihovom zajedničkom životu, koji je govorio ne pitaj: provukao je nevidljivu iglu i konac kroz usta, kao da ih zašiva da slučajno ne progovore. „Rekao sam ti“, kazao je, „da ću se starati o manje važnim stvarima: ali da bih uspeo u tome, ponekad moram tiho da se iskradem u ulicu Iglokončanicu.“
U to doba, novine, radio i ulična naklapanja bavili su se isključivo ratom – iskreno rečeno, Hitler i Čerčil bili su najzaslužniji što skandalozna patka mojih roditelja nije završila u loncu; izbijanje Drugog svetskog rata predstavljalo je prilično delotvornu taktiku za skretanje pažnje – a cene bibera i začina počele su sve više da se kolebaju usled gubitka nemačkog tržišta i priča, koje su se množile iz dana u dan, o riziku kojem su izloženi teretni brodovi. Naročito su bile učestale glasine o nemačkim namerama da parališu Britansku imperiju slanjem ratnih brodova i podmornica – ljudi su tada prvi put čuli tu novu reč – na plovne puteve po Indijskom okeanu i Atlantiku, a trgovački brodovi (prema opštem verovanju) naći će se prvi na udaru uz Britansku mornaricu; povrh toga, biće i mina. Uprkos svemu tome, Abrahamu je pošlo za rukom da sprovede u delo svoj čarobni trik, pa je „Marko Polo“ u tom trenutku nestajao iz kočinske luke i grabio put Zapada. Ne pitaj, upozoravali su je njegovi prsti koji su „zašivali usta; a Aurora, carica od moje majke, podigla je dlanove, uputila mu kratak i jak aplauz, bez daljih pitanja. „Oduvek sam želela čarobnjaka“, bile su jedine njene reči. „Izgleda da sam ga najzad pronašla.“
Dok razmišljam o tome, divim se (i čudim) svojoj majci. Kako je uspela da obuzda radoznalost? Abraham je činio nemoguće, a nju nije zanimalo kako: bila je spremna da živi u neznanju. I sledećih godina, dok se porodični posao trijumfalno razgranavao u sto i jednom pravcu, dok su brda blaga izrastala u Zogoibijevske Himalaje, zar nikada nije pomislila – zar se nije zapitala ni za tren – ma naravno, mora da jeste; sama je odabrala slepilo, njeno saučesništvo bilo je prećutno, nemoj da mi pričaš ono što ne želim da znam, tišina – zauzeta sam svojim Velikim Delom. I tolika je bila moć njene rešenosti da ne vidi, da ni mi nismo gledali. Kakva je to kamuflaža bila za operacije Abrahama Zogoibija! Kakva sjajna, legitimna fasada... ali ne, trčim opet ispred priče. Zasad je neophodno obelodaniti – ne, krajnje je vreme da neko obelodani – da se ispostavilo da je moj otac Abraham Zogoibi bio istinski talentovan da promeni mišljenje ljudi koji mu se opiru.
Doznao sam to iz prve ruke: sve one sate van kuće provodio je uglavnom među lučkim radnicima, odvajajući od poznatih u stranu najkrupnije i najjače, razlažući im kako će oni i njihove porodice, ukoliko pokušaj nacističke blokade uspe, te ako posao poput Gaminih Kamoisovih pedeset posto korp. (Pvt) Ltd. propadne, ubrzo potonuti u bedu. „Onaj kapetan Marka Pola“, promrsio bi prezrivo, „svojim kukavičlukom i odbijanjem da isplovi otima vašoj dečici zalogaj iz usta.“
A kad je uspeo da sastavi dovoljno snažnu vojsku koja će, ukaže li se za takvim nečim potreba, moći da savlada brodsku posadu, Abraham je otišao da popriča s upraviteljima. Gospoda Tedžpatam, Kalondži i Mirčandalčini primili su ga sa slabo prikrivenim gađenjem – zar nije još koliko juče on bio njihov sluga pokorni, njima na raspolaganju, da mu zapovedaju kako im se prohte? A sada – samo zato što je zaveo onu jeftinu dromfulju Vlasnicu – ima toliko drskosti da im tu dolazi i zavodi red kao vrhovni gospodar... no nemajući kud, poslušali su njegove naloge. Telegrafske poruke, hitne i nepopustljive, odaslane su vlasnicima i zapovedniku „Marka Pola“, a ubrzo potom Abrahama Zogoibija, i dalje bez pratnje, lučki sprovodnik lično je odveo na teretnjak.
Sastanak s kapetanom broda nije dugo potrajao. „Izložio sam sveukupnu situaciju crno na belo“, pripovedao mi je otac kad je već zagazio u duboku starost. „Nužnost pravovremene akcije osvajanja britanskog tržišta, kako bi se nadoknadio gubitak nemačkog, i tako dalje i tako redom. Bio sam široke ruke, to je uvek mudro kod pregovora. Zbog njegove hrabrosti, rekao sam mu, načinićemo ga bogatašem čim stigne do Istočnoindijskog doka. To mu se dopalo. Odmah se upristojio.“ Zastao je, hvatajući vazduh, pokušavajući da napuni dronjave ostatke svojih pluća. „Naravno, na delu nije bila samo alva od šargarepe, nego i bambusov štap. Obavestio sam brodogazdu da će, ne bude li pristanka do mraka, na moje veliko žaljenje, pošto mu se obraćam kao kolega, njegov brod otići na dno luke, a on sam će, avaj, biti primoran da mu se pridruži.“
Da li bi zaista ostvario tu pretnju? – pitao sam ga. Na trenutak sam pomislio da će posegnuti za onom nevidljivom iglom i koncem; ali utom ga je uhvatio napad kašlja, zacenio se i ishraknuo, a iz staračkih, belom koprenom zamagljenih očiju, pokuljaše mu suze. Tek kad su grčevi malo popustili, shvatio sam da se moj otac smeje. „E, moj dečko“, krkljao je Abraham Zogoibi, „nikada ne poteži za ultimatumom dok nisi spreman i siguran da ucenjena strana može da prozre tvoj blef.“
Zapovednik „Marka Pola“ nije se usuđivao da razotkriva blef: ali neko drugi jeste. Teretna lađa zaplovila je okeanom, brodeći uprkos glasinama, uprkos proračunima, dok je nemačka krstarica „Medeja“ nije izbušila na svega nekoliko sati plovidbe do Sokotre, uz vrh Roga Afrike. Potonula je brzo; cela posada i čitav tovar behu izgubljeni.
„Potegao sam keca iz rukava“, prisećao se moj prepotopski otac. „Ali bestraga im glava, presekli su ga jačim adutom.“
Ko bi zamerio Flori Zogoibi što je blago pomerila pameću nakon što ju je sin jedinac ostavio na cedilu? Ko bi joj pozavideo na dugim satima koje je počela da provodi sa slamnim šeširom na glavi, mljackajući praznim desnima na klupi u predvorju sinagoge, otvarajući pasijans ili kuckajući pločicama madžonga, sipajući pritom sebi u bradu beskrajne tirade protiv „Mavara što se nakotiše toliko da od njih više ne može ni da se diše“? I ko joj ne bi oprostio što je pomislila da joj se priviđa kad joj je zabludeli Abraham onako drsko banuo, jednog lepog dana s proleća 1940, kezeći se medeno od uha do uha, kao da je malopre pronašao ćup sa zlatom s one strane duge?
„No, Abi“, otezala je, ne gledajući pravo u njega da, kojim slučajem, ne bi ustanovila da gleda kroz njega, što bi bio nepobitan dokaz da se konačno rasprsla u paramparčad. „Da odigramo jednu partiju?“
Iskezio se još više. Izgledao je tako dobro da se razbesnela. Šta joj, kog vraga, dolazi ovamo da je zasipa svojom lepotom u prirodnoj veličini, i to bez prethodne najave? „Znam te ja, dragi moj Abi“, rekla je, sve piljeći u karte. „Kad namakneš taj kez, mora da je nešto zagustilo, a što mi se više keziš, dublje si zaglibio. Sve mi se čini da ne možeš da se izboriš s tim u šta si se uvalio, pa si brže-bolje dotrčao majci. Otkad pamtim, nisam te videla toliko iskeženog. Sedi, da okrenemo ruku-dve.“
„Nećemo se igrati, majko“, rekao je Abraham, a osmeh mu se maltene spojio oko glave. „Možemo li da uđemo unutra, ili cela jevrejska četvrt mora da zabada nos u naša posla?“
Sada ga je pogledala pravo u oči. „Sedaj!“, rekla je. On je seo. Podelila je za devetokartni remi. „Misliš da možeš da me nadigraš? Mene vala nećeš, sine. Nikada nisi ni imao šanse.“
Potonuo je brod. Bogatstvo Abrahamove novostečene trgovačke porodice ponovo je dospelo u škripac. Drago mi je što mogu da kažem da se oko toga nije podigla nedolična kavga na ostrvu Kabral – primirje između pripadnika starog i novog klana ostalo je nenarušeno. Ali i škripac je bio i više nego opipljiv; posle silnog dodvoravanja, i drugih taktika, koje i nisu baš za priču, iz dubina Ulice igle i konca odaslat je drugi, a potom i treći tovar Da Gama, i to okolo-naokolo oko Rta dobre nade, da bi se izbegla pogibelj plovidbe uz severnoafričku obalu. Uprkos toj meri opreza i nastojanjima Britanske mornarice da održi pod prismotrom sve vitalne morske puteve – mada se mora reći, što je i Pandit Nehru rekao iz zatvora, da je britanski stav prema indijskim prekomorskim tovarima bio, da se blago izrazimo, i više nego nehajan – i ova dva broda završila su začinjavajući dno okeana; a imperija dodatka jelima K-50 (a ko zna, možda i srce same imperije, lišene paprenog nadahnuća?) počela je da se zanosi i tetura. Tekući troškovi – plate, održavanje, kamate na zajmove – rasli su. Ali ovo nije izveštaj o poslovanju kompanije, pa ću vam reći jasno i glasno: stvari su dogurale do žalosne tačke kad se ozareni Abraham, odskora moćni kočinski trgovac, vratio u jevrejsku četvrt. Nisu mu valjda svi poduhvati propali? Zar nijedan uspeh? – Ni jedan jedini. Srce na mestu? Onda idemo dalje. Želim da vam ispričam bajku.
Od nas, na kraju, ostaju samo priče, jer smo tek šačica pripovesti koje odolevaju. U onim najboljim starim pripovestima, koje bismo da slušamo stalno i u kojima još, istina, ima ljubavi, ali mi priželjkujemo baš one delove kad se nad stazom ljubavnom nadviju senke. Otrovna jabuka, začarano vreteno, crna kraljica, zla veštica, patuljci što kradu malu decu, tako vam je to. Elem; davno jednom, moj otac Abraham Zogoibi upustio se u tešku kocku, i izgubio. Ali zavetovao se: Brinuću se o tebi. I zato ga je, kad su sva druga sredstva bila iscrpljena, spopalo takvo očajanje da beše prinuđen da, sav iskežen, klekne pred svoju poludelu majku. – A zbog čega? – Šta mislite? Zbog njene škrinje s blagom.
Abraham je progutao ponos i došao da moli, što je, samo po sebi, Flori reklo sve što je trebalo da zna o čvrstini svoje ruke. Njegovo hvalisanje nije moglo izaći na dobro: uzmete slamu i pretvorite je u zlato, sve su to izanđale besmislice, a bio je odveć ponosan da bi priznao grešku ženinoj svojti, da im kaže kako moraju da založe ili rasprodaju svoj ogroman imetak. Pustili su da tvoja glava vodi glavnu reč, Abi, kad, gle, evo mi je sad ovde na tanjiru. Pustila ga je da malo čeka, ali ne predugo; i pristala. Treba mu kapital? Dragulji iz starog sanduka? Pa dobro, neka ih uzme. Na sve besede blagodarne, objašnjenja o privremenim problemima s prenosom gotovine, podrobna obrazloženja povodom izuzetno ubedljivih svojstava dragulja kada se mornari nagovaraju da stave život na kocku, na sve ponude kamata i novčane dobiti samo je odmahnula rukom. „Dragulje dajem“, rekla je Flora Zogoibi. „Ali veći jedan dragulj zauzvrat tražim.“ Njenom sinu promaklo je pravo značenje tih reči. Svakako, zarekao se, blistajući od sreće, zajam će joj biti obilno nadoknađen, čim brod stigne na odredište; a ako joj je milije da svoj udeo dobije u smaragdima, on će joj izabrati najfinije dragulje. Tako je on bulaznio, ali je zašao u mračnije vode nego što je mislio, a iza njih je ležala crna šuma u kojoj je, na proplanku, igrao mali vilenjak, pevajući: Rumpelstilskin mi je ime... „To ti ne gine“, presekla ga je Flora. „Dug ćeš vratiti i ovako i onako. Ali za tako rizično ulaganje nagrada može da mi bude samo najveći dragulj. Daćeš mi svog sina prvenca.“
(Dvojako je nagađanje o Florinom kovčegu sa smaragdima: porodično nasleđe ili krijumčarsko blago. Ostavimo li po strani osećanja, razum i logika nalažu nam ovo drugo; a ako su u pravu, ako je Flora špekulisala s razbojničkim plenom, onda je stalno dovodila u pitanje sopstveni opstanak. Da li je njen zahtev manje sulud zato što je rođenu glavu stavila na panj da bi dobila zahtevani ljudski život? Da li se, u stvari, radilo o junačkom podvigu?)
Dovedi mi svog prvenca... Čitav niz legendi ispleten je između ove majke i njenog sina. Abraham je, zgrožen, odmah rekao da tako nešto ne dolazi u obzir, da je to zlo i nezamislivo. „Nestade ti onaj glupavi osmeh s lica, je li, Abi?“, dobacila je Flora nemilosrdno. „I nemoj da misliš da možeš da zgrabiš ovaj sanduk i zbrišeš. Sakrila sam ih na drugo mesto. Treba ti moje kamenje? Daj mi svog najstarijeg dečka; krv i meso, kost i kožu.“
O majko, ti si poludela, majko! O preci moji, strahujem silno da bejaste načisto sumanuti. „ Aurora još ne očekuje prinovu“, procedio je Abraham jedva čujno.
„Ohoho, Abi“, zakikotala se Flora. „Ti misliš da sam ja poludela, dečko moj? Zaklaću ga i pojesti, ili mu se napiti krvi, šta li? Nisam bogatašica, dete, ali na mom stolu ima dovoljno hrane da ne moram da proždirem članove porodice.“ A onda se uozbiljila: „Slušaj; moći ćeš da ga viđaš kad god poželiš. Može i majka da dođe. Šetnje, raspusti, može i to. Samo mi ga pošalji da živi sa mnom, a ja ću dati sve od sebe da od njega napravim ono što ti više nisi – kočinskog Jevrejina. Izgubila sam sina; pusti me da spasem barem unuka.“ Nije dorekla svoju tajnu molitvu: I možda, kroz njegovo spasenje, ponovo pronađem Boga svog.
Pošto su stvari ponovo legle na svoje mesto, Abraham, sav ošamućen od olakšanja, usled bezdana lične nevolje i trenutnog odsustva trudnoće, pristade. Ali Flora je bila neumoljiva, htela je sve napismeno. „Mojoj majci, Flori Zogoibi, ovim obećavam svoje prvorođeno muško dete, da ga odgaji u jevrejskom duhu.“ Potpisano, zapečaćeno, isporučeno. Zgrabivši papir, Flora mahnu njime iznad glave, zadiže suknju i poče da skakuće ukrug pred vratima sinagoge: Zakleo se, zakleo, u Boga se zakleo... Imam ga na papiru. I za te obećane kilograme mog nerođenog mesa, izručila je Abrahamu svoje bogatstvo; i plaćen i potplaćen draguljima, veliki jedrenjak, ta njegova poslednja nada, digao je sidro.
O ovim zakulisnim radnjama Aurora, naravno, nije bila obaveštena.
I tako se desilo da je lađa bezbedno prispela u luku, a za njom još jedna, pa još jedna, pa još jedna. Dok se bogatstvo celog sveta topilo, dvojna osovina Da Gama – Zogoibi je cvetala. (Kako je mom ocu pošlo za rukom da obezbedi zaštitu Britanske mornarice? Nećemo valjda da pomislimo da su se smaragdi, plen ili baština, probili do džepova Britanske imperije? Kakav bi to odvažan potez bio, kakvo kockanje na sve ili ništa! I kako bi neverovatno i nečuveno bilo ukazati da je takva jedna ponuda mogla biti prihvaćena! Ne, ne, sve što se zbilo moramo pripisati prilježnosti mornarice – pustahijska „Medeja“ bila je konačno potopljena – ili prevelikoj zauzetosti nacista na drugim ratnim pozornicama; ili, recimo da se radilo o čudu; ili slepoj, nemoj sreći.) Abraham je prvom prilikom vratio mamici novac od dragulja koje je pozajmio, i ponudio joj povrh toga izdašnu svotu kao dobit. Otišao je, međutim, naglo, bez odgovora na njen žalostiv povik kada je odbila da primi premiju: „A onaj dragulj, moja ugovorena nagrada? Kada će mi to biti dato?“ Ponizno zaklinjem zakon, kaznu i proneveru mog ugovora.
Aurora i dalje nije bila trudna; a i nije ništa znala o potpisanoj pogodbi. Meseci su prešli u godinu. Abraham je i dalje držao jezik za zubima. Sada je on jedini vodio porodične poslove; Airesu ionako nikada nisu bili previše na srcu, a nakon što je njegov novopečeni zet trijumfalno izveo spasavanje, jedini preživeli od braće Da Gama izvoleo je da se dobrovoljno povuče – kako kažu – u spokoj privatnog života... svakog prvog u mesecu Flora je slala svom sinu, velikom trgovcu, poruku: „Nemoj da mi se izvlačiš: hoću svoj dragi kamen.“ (Baš čudno, kao da je bilo suđeno da onih vatrenih dana njihove paprene ljubavi Aurora nije začela! Jer, da je bilo mališana, pri čemu ovo govorim kao jedini muški potomak svojih roditelja, onda sam ta kost, na kojoj bi se prelomila njihova razmirica – krv i meso, kost i koža – mogao biti ja.)
Ponovo joj je ponudio novac; ponovo je odbila. U jednom trenutku krenuo je da je preklinje: kako da traži od svoje mlade žene da tek rođenog sina pošalje iz kuće, da ga odgaja neko ko mrzi njegovu majku? Ali Flora je bila neumoljiva. „Što nisi mislio ranije?“ Na kraju mu je prekipelo pa je podigao glas: „Možeš da se slikaš sa svojim papirićem“, izdrao se preko telefona. „Čekaj samo, videćemo još ko može više da plati sudiji.“ Florino zeleno kamenje nije se moglo meriti sa okrepljenim porodičnim uticajem; a ako se zaista radilo o vrućem kamenju, dobro će razmisliti pre no što ih iznese pred oči sudskim činovnicima, čak i onima koji su bili voljni da svoja gnezda okite novim perjem. Šta joj je preostalo? Veru u božansku odmazdu beše izgubila. Osveta je za ovaj svet.
Još jedan osvetnik! Još jedan đumbir-ker, ili kobni komarac! Kakva se to epidemija obračuna provlači kroz moju pripovest, kakav malarijsko kolerični tifus oka za oko! Onda nije ni čudo što sam ja završio... Ali ne smem da vam ispričam kako sam završio pre no što sam i otpočeo svoju priču na ovom svetu. Eno Aurore gde na svoj sedamnaesti rođendan, u proleće 1941, sama pohodi Vaskov grob; a eno, pritajene u tami, i neke matore babuskere...
Kad je ugledala Floru, koja je poletela ka njoj iz mraka crkvenog broda, Aurora se na tren prenula, pomislivši da je to njena baba Epifanija ustala iz groba. Onda se pribrala uz mračni osmeh, setivši se kako se jednom davno narugala ocu zbog besmislica s duhovima; ne, ne, ovo je samo neka stara aspida, a kakav joj to papir gura pod nos? Ponekad vam prosjakinje guraju u ruke takve papiriće. Smiluj se Boga ti, numempričam, a 12 deci ima da ranim. „Izvinite, žao mi je“, rekla je Aurora nezainteresovano i okrenula se da pođe. Ali tad ona žena izgovori njeno ime. „Madam Aurora! (Na sav glas) Rimokurvo mog Abija! Ovaj papir ćeš, bogme, da pročitaš!“
Vratila se; uzela je papir iz ruke Abrahamove majke; i pročitala ga je.
Šekspir nam opisuje Porciju, devojku koja je bogata, verovatno i pametna, i koja pristaje da se povinuje volji svog pokojnog oca – da se uda za muškarca koji razreši zagonetku tri kovčežića, zlatnog, srebrnog i olovnog – kao pravi arhetip uzorne kćeri. Ali slušajte sad pažljivo: kada njen udvarač, marokanski knez, ne uspe da reši tajnu, odahne:
Navuci zastor! Spasoh se. Nek svako
Po liku sličan njemu bira tako!7


Dakle, s Mavrima – ništa od ljubavi! Ne, ne, ona voli Basanija, koji srećnim slučajem uzima pravi kovčežić, onaj u kome se nalazi Porcijina slika („tebe, mršavo Olovo, biram“Cool. Čujmo, dakle, ovo uzorno objašnjenje njegovog izbora:
Nakit je tako samo varljiv žal
Pred morem punim strašnih pogibelji;
Lep veo što krije indijske lepote;
U jednu reč: tek privid istine,
Što ga na sebe lukavi trenutak
Uzme da zamku i mudracu stavi...9


Pa da: za Basanija, indijska lepota je poput „mora punog strašnih pogibelji“! – to jest, „tek privid istine“! I tako se Mavri, Indijci i, naravno, „onaj Jevrejin“ (Porcija se naterala da Šajloka oslovi imenom samo u dva navrata: u svim ostalim prilikama ona ga pominje isključivo preko rasne pripadnosti) uklanjaju sa scene. Kakav pravičan par, pazi stvarno; dva Danila, dođite i presudite... Navodim sve ovo kako bih pokazao da ne mislim isključivo da kritikujem kad kažem da Aurora iz naše priče nije Porcija. Bila je bogata (kao i Porcija), ali je sama sebi izabrala muža (za razliku od prethodno pomenute); sasvim izvesno je bila bistra (sličnost) i u sedamnaestoj skoro na vrhuncu svoje izrazito indijske lepote (razlika da veća ne može biti). I muž joj je bio – što Porciji nikad ne bi moglo da se omakne – Jevrejin. Ali kao što je služavka iz Belmonta uskratila Šajloku bednu funtu koja mu je sledovala, tako se i moja majka snašla, i to s pravom, da uskrati Flori dete.
„Reci svojoj majci“, zapovedila je Aurora Abrahamu te noći, „da se u ovoj kući neće rađati deca dokle god je ona živa.“ I isterala ga iz spavaće sobe. „Ti gledaj svoja posla, a ja ću svoja“, rekla je. „Ali posao na koji Flora čeka, neće, vala, nikad dočekati.“
I ona je povukla crtu. Te noći izribala se do krvi, tako da nije ostao ni tračak paprenog mirisa ljubavi. Potom je zaključala i zamandalila vrata svoje spavaće sobe, i zaspala mrtvačkim snom. Tokom sledećih meseci, njene radove – crteže, slike i jezive lutkice od crvene ilovače nataknute na ražanj – preplavile su veštice, vatra, apokalipsa. Kasnije će uništiti većinu ovih crvenih dela, što je izuzetno uvećalo vrednost preostalih komada; retko su se pojavljivali na aukcijama, a kad bi neki i iskrsao, zavladala bi grozničava uzrujanost.
Nekoliko noći Abraham je žalosno cvileo pred njenim zaključanim vratima, ali ga nije puštala unutra. Naposletku je, poput Sirana, unajmio nekog domaćeg harmonikaša i pevača balada, koji joj je pevao serenade u dvorištu pod prozorom, dok je Abraham tupavo stajao pored muzikanta i otvarao usta izgovarajući nemo reči starih ljubavnih pesama. Aurora je otvorila žaluzine i dobacila mu cveće; zatim je prosula vodu iz vaze; na kraju je zavitlala i vazu. Sva tri hica bila su pun pogodak. Vaza od teškog kamena pogodila je Abrahama u levi članak i slomila ga. Odneli su ga u bolnicu, dok je onako mokar urlikao od bola, i posle toga više nije pokušavao da promeni njeno mišljenje. Njihovi životi nastavili su da se odvijaju odvojenim stazama.
Od te epizode s kamenom vazom, Abraham je počeo pomalo da hramlje. Jad mu se urezao u svaku crtu lica, od jada su mu se opustili uglovi usana i narušila lepota. Aurora je, za razliku od njega, i dalje cvetala. U njoj se rađao genije, koji joj je popunjavao prazno mesto u postelji, srce, utrobu. Osim sopstvenog, nije osećala potrebu za ma čijim prisustvom.
Tokom ratnih godina uglavnom je izbivala iz Kočina, najpre odlazeći u duge posete Bombaju, gde se upoznala, i zbližila, s Kekuom Modijem, Parsom koji je počeo da trguje delima savremenih indijskih umetnika – u ono doba ne baš unosan posao – iz svog doma na Kafovoj promenadi. Ćopavi Abraham je nije pratio na ovim putovanjima, a kada bi polazila od kuće, opraštala se od njega uvek istim rečima: „Lepo, lepi Abi! Pripazi na skladište.“ I tako je u njegovom odsustvu, daleko od njegovog osakaćenog i pokunjenog izraza lica, iz kojeg je izbijala nesnosna čežnja, Aurora Zogoibi izrasla u kolosalnu i opštepoznatu javnu ličnost, veliku lepoticu u srži nacionalnog pokreta, boemku raspuštene kose što stupa neustrašivo uz Valabhaija Patela i Abula Kalama Azada na čelu njihovih povorki, poverenica – a kako zli jezici uporno tvrde, i ljubavnica – Pandita Nehrua, njegova „prijateljica nad prijateljicama“, koja će se kasnije s Edvinom Mauntbaten nadmetati za njegovo srce. Gandidži nije imao poverenja u nju, Indira Gandi ju je prezirala, a zbog hapšenja 1942. posle rezolucije pod parolom „Napustite Indiju!“, postala je nacionalna heroina. I Džavaharlal Nehru je čamio u zatvoru, u Ahmadnagar Fortu, gde je u XV veku ratoborna princeza Čand Bibi odolevala armadama Mogulskog carstva – pa i samom velikom mogulu Akbaru. Ljudi su počeli da pričaju o Aurori Zogoibi kao o novoj Čand Bibi, koja se usprotivila jednom drugačijem, čak i moćnijem carstvu, i njeno lice počelo je svuda da se pojavljuje. Na zidnim slikarijama, kao karikatura u novinama, tvoriteljka likova i sama je postala lik. Odležala je dve godine u dehradunskom okružnom zatvoru. Izašla je s dvadeset godina, potpuno bele kose. Vratila se u Kočin, preobražena u mit. Reči kojima ju je Abraham dočekao bile su: „Skladište je u redu.“ Klimnula je glavom i vratila se svom radu.
Štošta se izmenilo na ostrvu Kabral. Za vreme Aurorinog tamnovanja, dugogodišnji ljubavnik Airesa da Game, čovek nama poznat kao Princ Henri Navigator, ozbiljno se razboleo. Ustanovljeno je da boluje od teško izlečivog oblika sifilisa, a ubrzo je postalo očito da se razboleo i Aires. Zbog sifilitičnog osipa koji mu je izbio po licu i telu nije smeo da napušta kuću; usukao se i oči su mu upale, te je izgledao kao da je povrh svojih četrdeset godina dobio još barem dve decenije. Njegova žena Karmen, koja mu još odavno beše zapretila da će ga ubiti zbog neverstva, došla je da bdi kraj njegovog uzglavlja. „Šta to učini od sebe, moj Irče“, rekla mu je. „Nećeš valjda da mi umreš, a?“ Okrenuo je glavu na jastuku i u njenim očima pročitao samo i isključivo saosećanje. „Bolje da te dovedemo u red“, rekla je. „S kim ću, inače, igrati do kraja života? S tobom“, i tu je kratko zastala i pocrvenela, „i tvojim Princem Henrijem.“
Princu Henriju Navigatoru dali su zasebnu sobu u kući na ostrvu Kabral, a tokom narednih meseci Karmen je, s neiscrpnom istrajnošću, nadgledala najbolje i najdiskretnije – budući da su bili izdašno plaćeni – specijaliste u gradu koji su lečili dvojicu bolesnika. Obojica su se polako oporavljali i došao je dan kada je Airesu, koji je sedeo napolju u bašti, u svilenom kućnom ogrtaču, s buldogom Džavaharlalom i pio svežu limetinu vodicu, prišla njegova žena i tihim glasom rekla da nema potrebe da se Princ Henri iseljava. „Previše je ratova protutnjalo ovom kućom i van nje“, rekla mu je. „Hajde da barem mi sklopimo jedan trojni mir.“
Sredinom 1945, Aurora Zogoibi postala je punoletna. Svoj dvadeset prvi rođendan proslavila je u Bombaju, bez Abrahama, na zabavi koju je u njenu čast priredio Keku Modi i na koju je došla većina gradskih prvaka iz sveta umetnosti i politike. U to vreme Englezi su oslobodili iz zatvora članove Kongresa, pošto su na pomolu bili novi pregovori; i sam Nehru je bio pušten i poslao je Aurori dugo pismo iz kuće Armsdel u Simli, izvinjavajući se što nije došao na njenu proslavu. „Glas mi je potpuno promukao“, pisao je. „Ne mogu da shvatim zašto privlačim toliko sveta. To prija, nesumnjivo, ali i zamara, a često i razdražuje. Ovde, u Simli, morao sam često da izlazim na balkon i verandu da me vide. Sumnjam da ću ikada moći da izađem u šetnju, jer me gomila sveta stalno prati, osim u gluvo doba noći... Budi zahvalna što sam te poštedeo takvog doživljaja i ostao daleko.“ Za rođendanski poklon poslao joj je Hogbenovu knjigu „Nauka za građanina i matematika za milione“, „da obogatiš svoj umetnički duh i nečim s druge strane uma“.
Odmah je uvalila knjigu Kekuu Modiju, prevrnuvši očima. „Džavahar se zanosi tim koještarijama. Ali ja sam jednostavna devojka.“
A Flora Zogoibi? Bila je još živa, ali je u poslednje vreme postala malko čudna. Jednoga dana, krajem jula, našli su je kako baulja po podu Matančerijske sinagoge, na laktovima i kolenima, tvrdeći da može da vidi budućnost u plavim kineskim pločicama, i predskazala je da će ubrzo jednu zemlju nedaleko od Kine progutati džinovske pečurke ljudožderke. Starom Moši Koenu pripao je tužan zadatak da je razreši njenih dužnosti. Njegova nećaka Sara – i dalje usedelica – čula je za neku crkvu na obali mora u Travankoru, koju su počeli da pohode duševno poremećeni ljudi svih vera, jer se smatralo da ima moć da isceljuje ludilo; rekla je Moši da želi da odvede Floru tamo, a svećar je prihvatio da snosi sve troškove tog putovanja.
Flora je provela prvi dan sedeći u prašini dvorišta ispred čudotvorne crkve, povlačeći suvarkom crte u prašini, ćeretajući sa svojim nevidljivim unukom, budući još uvek nepostojećim. Drugog dana po dolasku, Sara je ostavila Floru samu na jedan sat i otišla da se prošeta žalom, posmatrajući ribare kako dolaze i odlaze u svojim dugim uskim barkama. Kad se vratila, u dvorištu je zatekla pakleni krkljanac. Jedan od bezumnika koji su se tu iskupili izvršio je samoubistvo spaljivanjem, tako što se polio petrolejom u podnožju kipa s Hristovim raspećem u prirodnoj veličini. Kada je kresnuo kobnu šibicu, smrtonosni plameni – hvuš – liznuo je rub suknje s cvetnim dezenom neke starice, pa je i nju progutao plamen. Bila je to moja baka. Sara je otpremila njen leš kući, da bi je sahranili na jevrejskom groblju. Abraham je ostao uz njen grob još dugo posle sahrane, a kad ga je Sara Koen uhvatila za ruku, nije uzmakao.
Nekoliko dana kasnije, džinovski pečurkasti oblak proždrao je japanski grad Hirošimu, a pošto je čuo ovu vest, svećaru Moši Koenu grunuše vrele, gorke suze.
Kočinski Jevreji sada su mahom nestali. Ostalo ih je manje od pedeset, a mladi su otišli u Izrael. To je poslednje pokolenje; dogovoreno je da brigu o sinagogi preuzme država Kerala i da je drži kao muzej. Poslednje neženje, usedelice bez zuba i deca sede na suncu po matančerijskim uličicama. I ovo izumiranje treba oplakati: ne kao istrebljenje, kakvo se dešava u nekim drugim krajevima, već kao kraj jedne priče koja je, eto, čekala dve hiljade godina da bude ispričana.
Krajem 1945. Aurora i Abraham otišli su iz Kočina i kupili dugačku prizemnu kuću s verandom među tamarindima, platanima i hlebnim drvetima na padini Malabarskog brda u Bombaju, s vrtom koji se spušta u strmim terasama i gleda na plažu Čaupati, Bek Bej i Priobalni put. „Kočin je ionako odradio svoje“, razmišljao je Abraham. „Strogo s poslovne tačke gledišta, ovaj potez i te kako ima smisla.“ Ostavio je čoveka od poverenja da rukovodi poslovima dole, na jugu, a odlazio je i sam narednih godina u redovne obilaske. Aurori nisu bili potrebni racionalni razlozi. Na dan kad su se uselili, otišla je do vidikovca, gde su se terase vrtova završavale vrtoglavim obrušavanjem ka crnim liticama i uzburkanom moru; koliko god je grlo nosi, radosnim krikom je nadjačala šumor borova.
Abraham je skrušeno čekao nekoliko koraka iza nje, ruku sklopljenih pred sobom, i izgledao je baš kao onaj nekadašnji dežurni poslovođa. „Nadam se da će se novi lokalitet pokazati blagotvornim za tvoje stvaralačke procese“, rekao je bolno zvanično. Aurora mu je pritrčala i bacila mu se u zagrljaj.
„Ti bi stvaralačke procese, je li?“, uskliknula je, pogledavši ga kako ga nije gledala već godinama. „E pa, gospodine moj, idemo unutra da stvaramo.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 3:21 pm






II
MALABARSKA MASALA




9


Jednom godišnje, moja majka Aurora Zogoibi poželela bi da se igrom uzdigne iznad bogova. Jednom godišnje, bogovi su dolazili na plažu Čaupati da se okupaju u musavom moru; na hiljade trbušastih idola, papirnatih idola božanstva s glavom slona Ganeše ili Ganpatija Bape, tiskaju se ka vodi jašući na pacovima od papira – jer, kao što je poznato, indijski pacovi nose i bogove, a ne samo zaraze. Neki od ovih kljovorepatih tandema bili su tako sitni da su ih ljudi mogli nositi na ramenima, ili u naručju; drugi su bili kao omanje palate, pa ih je na stotine sledbenika vuklo na drvenim taljigama ogromnih točkova. Bilo je tu, pored ostalog, mnoštvo plešućih Ganeša, i Aurora se nadmetala upravo s ovim teturavim Ganpatijima, ljubavlju rukovođenim i otromboljenih stomaka, suprotstavljajući se svojim bezbožničkim okretima živahnom cupkanju u beskraj umnoženog božanstva. Jednom godišnje, nebo su prekrivali kolor deluks oblaci: ružičasti i ljubičasti, grimizni i skerletni, šafranasti i zeleni; ti naprašeni oblaci, poprskani pucaljkama s recikliranim insekticidom, ili dolebdeli iz nekog grozda balona što promiče nebom, visili su u vazduhu iznad božanstava „ne kao aurora borealis, već bombajalis“, što bi rekao slikar Vasko Miranda. A nebu pod oblake, iznad rulje i bogova, iz godine u godinu – i tako četrdeset jednu zaredom – neustrašiva povrh strmoglavih bedema našeg bungalova na Malabarskom brdu, koje je, iz neke jetke pakosti ili izopačenosti, pošto-poto navalila da nazove „Elefanta“, vrtela se i bezmalo božanska figura naše lične Aurore Bombajalis, u haljinama ukrašenim niskama ogledalaca zaslepljujućih boja, čija je raskoš nadmašivala čak i praznično nebo i njegove viseće vrtove paperjastih boja. Pobelele kose uzvijorene oko glave u dugim, s raspomamljenim usklicima (O, proročanski prerano osedela koso mojih predaka!), obnaženog trbuha, ne kao u stare škembave babe, već gipkog kao u mačke, bosih nogu što topću dok joj sa gležnjeva zveckaju srebrne grivne sa zvončićima, zabacujući vrat s jedne na drugu stranu i iskazujući rukama nepojmljivo mnoštvo svega i svačega, velika slikarka prkosila je plesom, kroz ples je iskazivala svoj prezir prema izopačenosti ljudskog roda, koja je dovodila ovu grdnu rulju na rub pogibeljnog stampeda, „samo da bi istovarili svoje lutkice u onu baruštinu“, kako je, onako u neverici, sve podižući oči ka nebu i kriveći usta, volela da se naruga.
„Ljudska izopačenost nadilazi ljudsko junaštvo“ – cin-cilin! – „kukavičluk“ – trup-trup-trup! – „i umetnost“, izjavljivala je moja razigrana majka. „Jer svako od njih ima svoju granicu, crtu preko koje radi njih ne bismo kročili dalje; ali izopačenost ne zna za granice, njoj kraj niko pronašao nije. Koliko god danas bila razuzdana, sutra će se još više pomamiti.“
Kao da je htela da dokaže kako veruje u višestruku moć izopačenog, Aurora je zbog svog plesa s godinama postala glavna atrakcija zbivanja kog se gnušala, deo onoga protiv čega je igrala. Mase posvećenika su – pogrešno ali nepopravljivo – u njenim uskovitlanim (i bezbožnim) suknjama videle, kao u ogledalu, svoju pobožnost; nalazili su, kanda, da i ona slavi njihovog boga. Ganpati Bappa niorya, zapevali bi poskakujući, sred treštanja jeftinih truba, džinovskih školjki i dobovanja od opijata ubrzanih dobošara, očiju belih poput j aj a i usta prepunih bogougodnih novčanica vernika, a što su više prezir i poruga izvijali iz plesa legendarne dame odozgo, sa njenog kamenitog zida, što je više zamišljala da se uzdigla iznad svega, to ju je svetina žudnije upijala odozdo, ka sebi, ne doživljavajući je kao buntovnicu već kao hramsku igračicu: ne kamdžiju, već kao zaluđenicu božju.
(Kao što ćemo videti, Abrahamu Zogoibiju će hramske igračice poslužiti u druge svrhe.)
Jednom sam je, usred porodične svađe, onako besan podsetio na sve one novinske izveštaje koji su je poistovećivali s ovom svetkovinom. U to vreme, rođendan Ganeša postao je povod mladim bandoglavcima stegnutih pesnica i s trakama boje šafrana oko glava da se pobednički razmeću hinduističkim fundamentalizmom, a nahuškali su ih politikanti i demagozi iz Mumbajske osovine, kao što je Raman Filding, poznatiji kao Menduk (Žabac). „Sada nisi više samo turistička atrakcija“, bocnuo sam je. „Postala si i reklama za program ulepšavanja.“ Ova MO akcija privlačnog naziva podrazumevala je, jednostavno rečeno, uklanjanje sirotinje s gradskih ulica; ali pancir Aurore Zogoibi bio je odveć čvrst da bi ga probila jedna tako neotesana strelica.
„Misliš da mene može da satre pritisak ološa?“, dreknula je oholo. „Misliš da može da me oblati tvoja crna jezičina? Marim ti ja za to smuti pa prospi baljezganje! Ja sam se lično digla na mnogo većeg protivnika: na Šivu Kralja Plesa glavom, da, da, i na njegovo nosato sveto plesno derište – godinama ih ja već potiskujem s pozornice svojim plesom. Gledaj samo, crni sine. Možda ćeš čak i ti naučiti da zakovitlaš kovitlac, da zauraganiš uragan – nego šta! Da igrom prizoveš oluju!“ Grmljavina se, kao na njen znak, zaorila nad našim glavama. Teška kiša samo što nije ljuljnula s neba.
Četrdeset jednu godinu plesala je na Ganpatijev dan: plesala je ne hajući za opasnost, ni na tren ne gledajući dole, prema strpljivim, školjem obraslim gromadama, koje su škrgutale pod njom nalik na crne zube. Kada je prvi put izašla iz Elefante u punom sjaju i otpočela piruete na rubu litice, sam Džavaharlal Nehru došao je da je moli da se okane ćorava posla. To je bilo odmah posle mornaričkog štrajka protiv Engleza u Bombajskoj luci, kad je obustava rada proglašena u znak podrške u celom gradu okončana na zajednički zahtev Gandidžija i Valabhaija Patela, te Aurora nije mogla da obuzda svoju žaoku. „Panditdži, Kongres se uvek utronja pred radikalnim potezima. Ovde neće moći da nametnu polovična rešenja.“ Kad je nastavio da je moli i kumi, postavila mu je uslov: sići će samo ako joj izdeklamuje napamet celog „Morža i drvodelju“, što je on, na sveopšte divljenje, i učinio. Dok joj je pomagao da siđe sa vrtoglave balustrade, rekao je: „Štrajk je bio komplikovana stvar.“
„O štrajku imam svoje mišljenje“, odbrusila mu je. „Nego, da čujem, šta imaš da mi kažeš o pesmi.“ A Nehru je na to pocrveneo do ušiju i progutao knedlu.
„Tužna je to pesma“, rekao je posle kratke stanke, „jer su ostrige tako mlade; to je, moglo bi se reći, pesma o proždiranju dece.“
„Svi mi proždiremo decu“, odvratila je moja majka. To je bilo deset godina pre mog rođenja. „Ako ne tuđu, onda svoju rođenu.“
Imala nas je četvoro. Inu, Mini, Minu i Mavra: obrok od četiri jela jamačno čarobna jer, koliko god često i obilato da ih je trpala u usta, hrane kao da nikada nije ponestajalo.
Za četiri decenije, najela se do mile volje. A onda se, plešući Ganpatijev ples po četrdeset drugi put u šezdeset trećoj godini, strmoglavila. Tanušni, balavi talas zapljusnuo joj je telo, a crne čeljusti dale su se na posao. Iako je ona tada još bila moja majka, ja joj, međutim, više nisam bio sin.
Kod kapije na ulazu u Elefantu stajao je čovek s drvenom nogom, oslonjen o štaku. Ako zatvorim oči, još i sad ga jasno vidim: taj prosti Petar kod kapije zemaljskog raja, koji je postao moj polovni Vergilije, odveo me je dole, u pakao – u pakleni velegrad, carstvo Sotonino, na mračnu stranu, iza ogledala, zlog blizanca mog rodnog i zlatnog grada: ne Doličnog, već Nedoličnog Bombaja. Voljeni jednonogi čuvaru! Moji roditelji su ga na svom nemuštom i izopačenom žargonu nazvali Lambadžan Candivala. (Kao da ih je zarazila navika Airesa da Game da celom svetu prišiva nadimke!) U ono doba, mnogo više ljudi shvatilo bi ovu međujezičku pošalicu: lamba – dugonja; jan – zvuči kao Džon, chandi – srebro. Dugi Džon Silver-momče, zastrašujuće kosmatog lica, ali doslovno i preneseno krezub kao na dan kad se rodio, što mulja pan među desnima, crvenim od betela ili krvi. „Naš kućni gusar“, nazvala ga je Aurora i, naravno, pogađate,’ uz njega je išao i zeleni papagaj Tota, potkresanih krila, koji je s njegovog ramena kreštao svakojake prostakluke. Moja majka, perfekcionista u svemu, udesila je da se nabavi ptica; inače se ne bi smirila.
„Kakav mi je to gusar ako nema papagaja?“, pitala se ona, izvijajući obrve u luk i okrećući desnom rukom kao da se mašila neke nevidljive brave na vratima; da bi dodala, veselo, i na opštu bruku i sramotu (jer nije red da se zbijaju neprilične šale na Mahatmin račun): „To bi bilo ko da imaš čovečuljka bez krpe oko bedara.“ Upinjala se da nauči papagaja gusarskom govoru, ali to je bila tvrdoglava matora bombajska ptičurina. „Dukati osmaci! Dukati osmaci!“, kreštala je moja majka, ali je njen učenik uporno odolevao u svojoj ćutljivoj pobuni. Međutim, posle niza godina ovakvog mrcvarenja, Tota je popustio i prasnuo ozlojeđeno: „Peesay – saféd – hathi!“ Ova upečatljiva izjava, koja bi se mogla približno prevesti kao smrskani beli slonovi, postala je tvrda porodična zakletva. Nisam lično prisustvovao poslednjem plesu Aurore Zogoibi, ali mnogi koji su se zatekli na licu mesta kasnije su posvedočili da se veličanstvena papagajska kletva otegla za njom, diminuendo, kad se poput olovnog viska obrušila u propast: „Oooooaaa... smrskani beli slonovi!“, kriknula je moja majka pre nego što je tresnula o stenje. Tik do njenog leša, doplutala na talasima, našla se slomljena figura Razigranog Ganeše. To svakako nije bilo ono čemu je stremila.
Totine reči ostavile su duboki trag i na Lambadžana Čandivalu, jer su i njemu – kao i mnogima od nas – glavom tutnjali slonovi; kad je papagaj progovorio, Lamba je na svom ramenu prepoznao prisustvo srodne duše, i od tada je otvorio srce na mahove proročanskoj, ali mnogo češće ćutljivoj i (istini za volju) plahovitoj i dozlaboga gadnoj ptičurini.
O kakvim je ostrvima s blagom sanjao naš opapagajeni gusar? Poglavito i najčešće, pričao je o pravoj Elefanti. Za decu Zogoibijevih, odgajenu u duhu koji je isključivao čak i mogućnost priviđenja, ostrvo Elefanta nije bilo bogzna šta, samo najobičnija brdovita gromada u luci. Pre Nezavisnosti – pre Ine, Mini i Mine – mogli ste da odete tamo brodićem ako ste bili željni da prkosite mogućim susretima sa zmijama i tome slično; dok sam ja prispeo na ovaj svet, ostrvo je već odavno bilo kultivisano, a od Kapije Indije polazili su redovni izleti motornim čamcima. Moje tri starije sestre tamo su se samo dosađivale. Tako je i mojoj detinjoj malenkosti, šćućurenoj kraj Lambadžana na popodnevnoj pripeci, Elefanta bila sve samo ne ostrvo iz mašte; ali je za Lambadžana, dok mi je pričao o njemu, ono bilo prava zemlja dembelija.
„Nekada su ovde živeli slonokraljevi, mali“, rekao mi je u poverenju. „Hajde, šta misliš, zašto boga Ganešu toliko vole u Bombaj-gradu? Zato što su u vreme pre dolaska ljudi-slonovi carevali na prestolju i raspravljali o filozofiji, a dvorili su ih majmuni. Priča se da su ljudi, kad su prvi put došli na ostrvo Elefantu posle pada slonova, naišli na statue mamuta više od Kutub minareta u Delhiju, pa su se toliko prepali da su ih sve porazbijali. Jeste, ljudi su zatrli spomen na velike slonove, ali među nama još ima onih koji ih nisu zaboravili. Tamo gore, u brdima Elefante, ima jedno mesto gde su sahranjivali svoje mrtve. Nisu? Vrtiš glavicom? Vidiš li ti, Toto, on nama ne veruje. Neka te, neka, mali. Čelo se mršti? E, onda pogledaj ovo.“
I tu je, uz silnu papagajsku graju, izvukao – a šta drugo, šta drugo, o srce moje bolećivo? – gužvu jeftine hartije koja, što je čak i mali Mavro mogao da primeti, nije bila ni najmanje stara. Radilo se, dabome, o mapi.
„Jedan veliki slon, možda baš onaj Veliki Slon, još se krije tamo, mali. Ja sam video šta sam video! Šta misliš, ko mi je odgrizao nogu? A onda me je, u svojoj uzvišenosti i preziru, pustio da odbauljam, krvareći, nizbrdo kroz džunglu, do mog čamčića. Šta sve nisam video! Dragulje on čuva, mali, blago veće i od samog kneza hajderabadskog.“
Lambadžan se privikao na gusarske fantazije koje smo mu dodelili – pošto se, naravno, moja mati, koja je sve uvek i svakome morala da objasni, postarala da mu utuvi značenje nadimka – i time je sazdao sopstveni san. Svoju Elefantu za Aurorinu Elefantu, u koju je, kako su promicale godine, izgleda, sve usrdnije verovao. I ne znajući, preplitao se s legendama Da Gama Zogoibijevih, u čijoj su srži ležali skriveni kovčežići sa dragim kamenjem. I tako je masala s Malabarskog primorja dobila još bajkovitijeg parnjaka na Malabarskom brdu, što je možda bilo i neizbežno jer, bez obzira na to kakva se papreno začinjena događanja odvijaju ili su se odvijala u Kočinu, ovaj naš džinovski kosmopolis ipak je bio i ostao Glavno Stecište svih ovakvih zabavljača, i najpomamnije priče, pripovesti najsočnije i najbezočnije, najdrečavije i najkričavije, ni cvonjka a kamoli groša vredne, kruže upravo našim ulicama. U Bombaju živite smoždeni u ovoj ludoj masi, zaglušeni ste njegovim treštavim rogovima izobilja i – poput porodičnih likova na Aurorinim zidnim slikarijama na ostrvu Kabral – vaša lična priča mora sebi da prokrči put kroz tu gungulu. A to je bilo upravo potaman Aurori Zogoibi; nikada nije bila za miran život, usisavala je vrele zadahe grada, laptala njegove ljute sosove, proždirala jela u jednom zalogaju. Aurora je sebe počela da smatra gusarkom, gradskom kraljicom van zakona. „U ovoj kući vije se gusarska zastava“, isticala je neprestano, izazivajući kod sopstvene dece smutnju i pometnju. Dala je svom krojaču da joj jednu zaista i sašije i okačila je kod vratara. „Trk ovamo, gosn Lambadžane! Diži je na jarbol, pa da vidimo ko će je sve pozdraviti.“
Ja ipak nisam salutirao Aurorinoj mrtvačkoj glavi s ukrštenim kostima; u ono doba, nisam bio nimalo gusarski nastrojen. Uostalom, znao sam kako je Lambadžan zaista izgubio nogu.
Najpre da kažem da su u ono vreme ljudi mnogo lakše ostajali bez ruku i nogu. Barjaci britanske vlasti visili su nad zemljom poput traka lepljivog papira za muve, a u nastojanju da se iskobeljamo iz zagrljaja tih kobnih zastava, mi muve – ako smem da kažem „mi“, iako je to vreme pre mog rođenja – često smo ostavljali noge ili krila za sobom, jer smo više voleli da budemo slobodni nego da budemo čitavi. Dakako, sada kad lepljivi papir predstavlja davnu prošlost, nalazimo načine da izgubimo udove u borbi protiv jednako ubojitih, jednako zastarelih i jednako lepljivih materijala koje smo sami smislili. – Dosta više; sklanjaj mi tu sklepanu govornicu! Isključuj taj megafon i miruj, ti prste moj, što si se preteći razmahao! – Elem, idemo dalje: drugi suštinski podatak u vezi sa Lambadžanovom nogom odnosi se na zavesice koje su krasile majčine prozore: dakle, hoću da kažem da su zeleno-zlatne zavesice bile stalno navučene na zadnjem staklu i bočnim prozorima njenog američkog automobila...
Februara 1946, kada se Bombaj, taj superepski igrani film od grada, preko noći preobrazio u nepokretnu sliku usled velikih štrajkova pomoraca i kopnenih pacova, kad brodovi nisu isplovljavali, čelik se nije lio, tekstilni razboji nisu ni tkali ni preli, a u filmskim studijima nije bilo ni slike ni tona – Aurora je, u dvadeset prvoj godini, krenula da zuji po paralisanom gradu u svom čuvenom zavesicama zastrtom bjuiku, usmeravajući svog vozača Hanumana u samo srce zbivanja, ili, bolje reći, tog sveopšteg nezbivanja, izlazeći iz kola pred fabričkim kapijama i brodogradilištima, usuđujući se da sasvim sama zađe u srce sirotinjskog Daravija, u brloge Dobi Talaa, u kojima se toči rum, i u neonske jazbine naslade na Foklandskom putu, naoružana samo sklopivom crvenom stoličicom i blokom za crtanje. Rasklopivši i jedno i drugo, bacala se na hvatanje istorije ugljem. „Ne osvrćite se na mene“, zapovedila bi zaprepašćenim štrajkačima koje je na brzu ruku skicirala dok su džeparili, kurvali se i pijančili. „Ja sam tu, eto, tako, u prolazu; kao gušter na zidu; ili ako baš hoćete, kao lovac na mrave.“
„Luda žena“, iščuđavao se Abraham Zogoibi posle mnogo godina, „ta tvoja majka, dečko moj. Luda ko majmunica u krošnji majmunovca. Bog sveti zna šta li se njoj motalo po glavi. Čak ni u Bombaju nije bila sitnica da žene bez pratnje sede posred ulice i bulje ljudima u lice, da se zapute u kockarske brloge po ozloglašenim četvrtima samo da bi izvukle blok za portretisanje. A mravolovac je, samo da te podsetim, naziv za avionsku bombu.“
Nije bila šala. Kršni lučki radnici sa po zlatnim zubom optuživali su je da hoće da im ukrade duše, doslovno ih iscrtavajući iz njihovih tela, a štrajkači iz čeličana podozrevali su da bi njen skriveni identitet mogao imati veze s policijom ili doušnicima. Već i sama čudnovatost umetničkog poziva dovodila je u pitanje njen lik; kao što svuda biva, kao što je oduvek bilo, a možda će uvek i biti. Uspela je da prevaziđe sve ovo, i još više; koškanja, opasnost od seksualnog napastvovanja, fizičke pretnje bivale su zbrisane jedna za drugom pred tim ravnodušnim, nepopustljivim i netremičnim pogledom. Moja majka je oduvek posedovala okultnu moć da postane nevidljiva dok se bavila svojim radom. Sa dugom sedom kosom spletenom u punđu, odevena u jeftinu haljinu cvetnog dezena sa Krofordske pijace, tiho i nepopustljivo vraćala se iz dana u dan odabranim prizorima, a čarolija je malo-pomalo počela da deluje, ljudi su prestali da je primećuju; zaboravili su da je to ona velika dama koja je izlazila iz kola većih od kuće, koja su čak imala i zavesice na prozorima, i to je omogućilo njihovim životnim istinama da im se vrate na lica, i zato je ugalj u njenim lepršavim prstima bio u stanju da uhvati mnogo šta: gloženja golišave dece koja se ćuškaju po licu kraj pumpe za vodu, ispred zgradurina sa sobama za izdavanje; osedeli očaj dokonih radnika koji puše rukom smotan duvan na stepenicama pred vratima zabravljenih apoteka; utihnule fabrike; osećaj da krv navrla u oči samo što nije šiknula i preplavila ulice; žilavost žena u sarijima prebačenim preko glava, šćućurenih oko malih plinskih primusa po sirotinjskim krovinjarama, gde se život odvija na počinku, dok pokušavaju da ni iz čega stvore obrok; izbezumljenost u očima policajaca opremljenih bambusovim palicama, koji strahuju da će ih ubrzo, jednog dana, kad stigne sloboda, smatrati produženom rukom tlačitelja; uzavrelu napetost mornara štrajkača pred kapijama brodogradilišta, ponos kao u deteta što je nešto skrivilo na njihovim licima dok žvaću leblebije na Apolo Banderu i zure u nepokretne brodove s kojih se vijore crvene zastave, slaveći revoluciju dok miruju ukotvljeni u luci; brodolomnu nadmenost engleskih činovnika čija je moć jenjavala poput oseke, u talasima, ostavljajući ih nasukane, a od njihove stare nepobedivosti ostaju samo kočopernost i poza, rite imperijalnog ruha; a ispod svega toga provlačio se njen lični osećaj nepodesnosti sveta, nemogućnost da se živi prema sopstvenim očekivanjima, tako da su se u njenom razočaranju u stvarnost, kivnosti zbog sopstvene promašenosti, ogledala istovetna osećanja njenih likova, zbog čega njeni crteži nisu predstavljali puki zapis, već su nosili i lični pečat, sa vratolomnom žestinom linije koja poseduje silinu telesnog nasrtaja.
Keku Modi je brže-bolje unajmio jednu salu nedaleko od tvrđave i izložio ove crteže, koji su postali poznati kao njene „Čipkali“ ili „Gušterske slike“, jer ih na Modijev predlog – slike su bile izrazito prevratničke, potpuno naklonjene štrajku, te stoga izazov britanskoj vlasti – Aurora nije potpisivala, već je u ugao svakog crteža ucrtavala sićušnog guštera. Sam Keku pomirio se sa mogućnošću hapšenja, bio je spreman da drage volje pokusa ono što je Aurora zakuvala (budući da ga je potpuno opčinila još prilikom prvog susreta), a kad se to nije desilo – kada su sami Englezi odlučili da se na izložbu i ne osvrnu – u tome je video novi znak koji je ukazivao da ne bledi samo njihova moć, već i volja. Visok, bledunjav, nezgrapan i veličanstveno kratkovid, s okruglim naočarima čija su stakla bila tako debela da ih maltene ne bi moglo ni tane probiti, ushodao se gore-dole po Čipkali izložbi očekujući hapšenje do kojeg nikad nije došlo, potežući suviše često iz termosa nedužnog izgleda, koji je napunio jeftinim rumom boje jakog čaja, salećući posetioce izložbe da bi naširoko i preko svake mere pričao o neminovnom kraju Imperije. Abraham Zogoibi – koji je jednog popodneva došao na izložbu sam, bez Aurorinog znanja – imao je drugačije mišljenje. „Vi umetnici“, rekao je Keku. „Uvek ste tako čvrsto ubeđeni u svoj uticaj. Otkad to mase dolaze na ovakve izložbe? A što se tiče Engleza, samo da vas obavestim, njihov problem trenutno nisu slike.“
Aurora se izvesno vreme ponosila svojim pseudonimom, jer je od sebe stvorila upravo ono što je želela – guštera na zidu istorije, što gleda i gleda, netremice; ali kada su se oko njenog pionirskog rada narojili sledbenici, kada su drugi mladi umetnici počeli da beleže javna događanja, pa se čak prozvali i čipkalistima, moja majka se, na sebi svojstven način, javno odrekla svojih sledbenika. U novinskom članku pod naslovom „Ja sam Gušter“, priznala je svojih ruku delo, izazivajući Engleze da se okome na nju (što ovi nisu učinili), s prezirom odbacujući svoje podražavaoce kao „karikaturiste i fotografe“.
„Visokom stilu nema šta da se zameri“, rekao je moj otac tim povodom pod stare dane, prebirajući po sećanjima. „Ali onda moraš da se pomiriš sa životom samotnjaka.“
Kada je Aurora Zogoibi čula da je rukovodstvo Kongresa ubedilo Pomorski štrajkački odbor da opozove obustavu rada, i da je sazvalo sastanak s mornarima kako bi im naredilo da se vrate na posao, njeno razočaranje u svet kao takav prevršilo je svaku meru. Bez razmišljanja, ne čekajući na vozača Hanumana, uskočila je u zavesicama zastrti bjuik i uputila se ka pomorskoj bazi. Kada je stigla do Avganske crkve kod vojne baze u Kolabi, mehurić njene neranjivosti se raspukao, pa je počela da se pita koliko je mudro što se otisnula tako sama. Put ka bazi vrveo je od poraženih mornara, ojađenih mladića u lepim uniformama i u gadnom raspoloženju, mladića koji su se bezvoljno vrteli naokolo, nalik na opalo lišće. Vrane su podrugljivo graktale u krošnjama platana; jedan mornar dograbio je kamenicu i zavitlao je u graju. Crna obličja prezrivo su prhnula, obletela krug, sletela i nastavila da se izruguju. Policajci u kratkim pantalonama domunđavali su se zabrinuto u grupicama, kao deca koja strepe od kazne, pa je čak i moja majka počela da uviđa kako ovo baš i nije mesto za jednu damu s crtaćim blokom i stolicom na sklapanje, da i ne pominjemo bleštavi bjuik lišen čak i zaštitničkog prisustva šofera. Bilo je vrelo, sparno i zlokobno popodne. Dečji zmaj boje jorgovana, čija je uzica presečena u nekoj drugoj izgubljenoj bici, tužno je ponirao s neba.
Aurora nije morala da otvara prozor kako bi pitala mornare šta im je na umu, jer su je morile iste misli – da se Kongres poneo kao gomila ljigavaca i čankoliza; da su Englezi čak i sada, kad su bili suviše nesigurni u vojsku da bi je poslali na mornare, morali biti sigurni da će ih kongresovci poštedeti tog truda. Kad se mase stvarno dignu, pomislila je, gazde podviju repove. Tamnopute gazde, bledolike gazde, dođe mu na isto. „Naši su se prepali od štrajka isto koliko i njihovi.“ I Aurora je bila u buntovničkom raspoloženju; ali ona nije bila mornar i znala je da će ovim gnevnim momcima izgledati kao bogata kučka u skupim kolima – a možda i kao neprijatelj.
Turobno i besciljno gomilanje svetine prisililo ju je da uspori bjuik na brzinu hoda, a kada je, pokretom čiji je hitri nehat prikrivao zastrašujuću snagu, jedan namršteni mladi div uvrnuo hromirano postolje bjuikovog retrovizora, tako da je ostalo da se beskorisno klati s kola, viseći poput slomljenog uda, osetila je kako joj je srce zatoptalo i zaključila da je vreme da se izgubi. Pošto nije imala kud da se okrene, krenula je unazad; ali tek kad je pritisla gas, shvatila je da bez retrovizora ne može da vidi iza sebe zbog zeleno-zlatnih zavesa, niti da su neki mornari, u znak krajnjeg prkosa, rešili da posedaju po putu, i da je, zahvaljujući narastajućim damarima usplahirenosti koji su je preplavili, ubrzala više nego što je htela i krenula brzo, prebrzo.
Zakočivši, osetila je da su kola blago odskočila.
Retke su priče u kojima Aurora Zogoibi gubi glavu, ali ovo je baš takva pripovest: osetivši trzaj, moja užasnuta majka, koja je u času shvatila da je neko u znak protesta sedeo tačno iza njenih kola, žurno prebacuje bjuik u prvu brzinu. Kola su poskočila napred za metar-dva, pregazivši tako, uz odskok, mornarovu ispruženu i povređenu nogu i po drugi put. U tom trenutku, nekoliko policajaca se, vitlajući palicama i duvajući u pištaljke, stuštilo ka bjuiku, a Aurora, sada već kao u ružnom snu, pokrenuta nekim izmeštenim osećanjem krivice i željom da pobegne, ponovo je naglo poterala kola unazad. Tako su i po treći put poskočila, mada sada manje nego prva dva puta. Iza nje su se podigli gnevni povici, a ona, potpuno izbačena iz koloseka čitavom situacijom, ponovo je nagazila napred, reagujući na uzvike – jedva da je i osetila četvrti odskok – i udarila je barem jednog policajca pravo u leđa. U tom času bjuik se smilovao i stao.
Još dok sam kao dečak slušao ovu priču, bila mi je prava zagonetka, a to me i danas buni, kako je, doslovce presekavši čoveka nadvoje, uspela odatle da izvuče živu glavu. Svaki put kad bi o tome pričala, sama Aurora imala je neko novo objašnjenje, pripisivala je svoje izbavljenje čas izgubljenosti onih nesrećnih mornara, čas ostatku pomorske discipline, koja ih je sprečavala da se pretvore u rulju spremnu za linč, ili pak viteštvu i osećaju za hijerarhiju, koji su urođeni Indijcima, što ih je sprečilo da povrede damu, pogotovo ne tako veliku. Ili je, opet, tako ispalo zbog njene duboke i iskrene brige – tu nije bilo visokog stila! – za povređenog jadnika, čija je noga poprimila neprijatnu sličnost s njenim rasklimanim retrovizorom; ili zbog brzine i navike da zapoveda, s kojom je naložila da ga pokupe i smeste na zadnje sedište bjuika, gde ga je zeleno-zlatno platno zaštitilo od ljutitih pogleda, dok je ona objašnjavala okupljenom mnoštvu da povređenog treba prevesti, a njeno vozilo je slobodno i najprikladnije. Istina je, zapravo, da ni ona sama nije imala pojma zašto ju je poštedela ta sve opasnija gomila. Tek je u svojim mračnim trenucima možda bila najbliža istini, priznajući da ju je spasla slava; jer njen lik se i dalje nalazio baš svuda, a njeno prelepo mlado lice s dugom sedom kosom nije bilo teško prepoznati. „Poruči svojim prijateljima iz Kongresa da su nas izneverili“, viknuo je neko, a ona je odgovorila: „I hoću!“, i onda su joj napravili prolaz. (Nekoliko meseci kasnije, dok je pravila piruete na bedemima svog doma, održala je reč i zavrljačila Džavaharlalu Nehruu istinu pravo u lice. Ubrzo potom, Mauntbatenova je došla u Indiju, i Nehru i Edvina su se zaljubili. Hoću li otići predaleko ako pretpostavim da se Panditdži udaljio od Aurore jer mu je, bez dlake na jeziku, skresala u brk šta misli o velikom pomorskom štrajku i zbližio se, po svemu sudeći, s manje svadljivom damom poslednjeg vicekralja?)
Verzija koju mi je ispričao Abraham – onaj isti Abraham koji se zarekao da će uvek paziti na nju – bila je drugačija. Poverio mi je ovu priču mnogo nakon njene smrti. „U ono vreme imao sam vrhunski tim koji ju je u potaji pratio – uh, što nas je veselo navozala! Ne kažem da je bilo baš teško čuvati tvoju blesavu mamu kad se upuštala u te svoje vratolomne pustolovine, ali sam uvek morao da budem na oprezu. Gde god bi se njen bjuik pojavio, moji momci bili su tu. Kako sam mogao da joj kažem? Da je znala, istresla bi me iz gaća.“
Teško mi je, posle svih ovih godina, da odlučim kome da poverujem. Kako je Abraham mogao znati da će Aurora odjuriti onako naprečac?
- Ali možda treba sumnjati u njenu verziju – možda, na kraju krajeva, ona i nije otišla tek tako, navrat-nanos? Stara muka životopisaca: čak i kad pričaju priče iz sopstvenog života, ljudi svejedno ulepšavaju činjenice, prerađuju pripovesti ili ih naprosto izmišljaju. Aurori je bio potreban privid nezavisnosti i njena verzija je nastala iz te želje, baš kao što je Abrahamova poticala iz njegove potrebe da svakog navede na zaključak – da mene navede na zaključak – kako je njena sigurnost bila u njegovim rukama. Kod ovakvih priča istina uvek leži više u onome što otkrivaju o srcima glavnih junaka nego o njihovim delima. U slučaju obogaljenog mornara, ipak, istinu je daleko lakše ustanoviti: nesrećnik je zaista ostao bez noge.
Dovela ga je kući i promenila mu život. Unizila ga je, oduzevši mu nogu, a samim tim i budućnost u mornarici; a onda je dala sve od sebe da ga ponovo uzdigne, podarivši mu novu uniformu, novi posao, novu nogu, nov identitet, a povrh svega, još i džangrizavog papagaja. Upropastila mu je život, ali ga je spasla onog najgoreg, života u bedi, prosjačkog štapa, posledica takve propasti. On se zbog toga u nju zaljubio, šta bi drugo; po njenoj želji, postao je Lambadžan Čandivala, a neverovatnim pripovestima o slonovima na svoj način joj je iskazivao ljubav, neostvarljivu, pseće odanu ljubav roba prema kraljici, nad kojom se zgražavala naša namćorasta i koščata aja i kućepaziteljka gospođica Džaja He, koja mu je postala nevesta i čemer njegovog života. „U, bre!“, korila ga je ona. „Što, bre, ne kreneš na marš soli, ali da ne staneš kad stigneš do mora!“
Lambadžan na Aurorinoj kapiji, na Kapiji praskozorja, kako ju je zvao Vasko Miranda – čuvao je svoju gospodaricu od surovog spoljašnjeg sveta, ali je, u neku ruku, i druge štitio od nje. Niko nije mogao da uđe dok on ne bi saznao kojim je poslom došao; ali Lamba je stavio sebi u dužnost i da posetiocima dodeli pokoji koristan savet. „Danas pričajte samo nežno“, rekao bi im. „Danas joj je glava prepuna šapata.“ Ili: „Mračne misli su je skolile. Ispričajte joj neki dobar vic.“ Ovako unapred upozoreni, majčini gosti mogli su (ako su samo bili dovoljno mudri da se drže Lambadžanovih preporuka) da izbegnu erupcije supernove i njene legendarne – i nadasve umetničke – jarosti.
Moja majka Aurora Zogoibi bila je suviše jarka zvezda; ako suviše gledate u nju, oslepećete. Čak i sada, u sećanjima, ona zasenjuje, i mora se zaobilaziti sve okolo-naokolo. Možemo je sagledati posredno, preko uticaja koji je imala na druge – preko zatamnjivanja sjaja drugih ljudi, preko sile njene gravitacije koja nam je redom uskraćivala svaku nadu da ćemo joj umaći, preko rastočenih orbita onih koji su bili suviše slabi da joj se odupru, koji su se survavali ka njenom suncu i njegovom pohlepnom ognju. Eh, mrtvi, nedovršeni, beskrajno dovršavajući mrtvi; kako je samo duga, kako bogata njihova priča. Mi živi moramo pronaći sebi kakvo-takvo mesto uz njih; džinovski mrtvi koje ne možemo da okujemo, iako ih grabimo za kosu i vezujemo ih konopcem dok spavaju.
Moramo li i mi da umremo da bi i naše duše, tako dugo suzbijane, mogle da nađu sopstveni izraz – da bi se naše tajne prirode obznanile? Daje se na znanje: kažem NE, i opet velim, ni slučajno. Kad sam bio mali, sanjao sam – kao Karmen da Gama, ali iz manje mazohističkih i masturbatorskih razloga; ili kao fotofobični, bogom opsednut Oliver d’Et – kako gulim svoju kožu poput banane, a onda izlazim u svet go, kao anatomski prikaz iz „Enciklopedije Britanike“, sav u ganglijama, ligamentima, nervnim završecima i venama, oslobođen inače neizbežnog zatvora boje, rase i roda. (U drugoj varijanti sna, zgulio bih i više od kože, lebdeo bih oslobođen mesa, kože i kostiju, postajući čista inteligencija ili samo osećaj pušten u svet, da se igra po njegovim poljima, kao neko naučnofantastično zračenje kojem nije potreban fizički oblik.)
I tako, dok pišem ovo, moram da zgulim istoriju, tamnicu prošlosti. Vreme je da se nešto dovrši, da se istina o meni najzad izvuče na svetlo dana, ispod gušiteljske moći mojih roditelja: ispod moje rođene crne kože. Ove reči znače ostvarenje sna. Bolnog sna, kog se ne odričem; jer na javi, čoveka nije tako lako oljuštiti kao bananu, ma koliko zreo bio. A za Auroru i Abrahama biće potrebno i da ih prodrmusam.
Materinstvo je – oprostite mi ako to previše ističem – u Indiji velika stvar, možda nešto najveće što imamo: zemlja kao majka, majka kao zemlja, kao čvrsto tlo pod našim nogama. Dame i gospodo: reč je o velikoj majci zemlji. One godine kad sam se ja rodio, film „Majka Indija“ u Mehbubovoj produkciji, koji je sve oborio s nogu – stvaran tri godine, sa trista dana snimanja, među prva tri filma Bolivuda prema astronomskom ostvarenom prihodu – stigao je na bioskopska platna širom zemlje. Svi koji su ga gledali neće nikada zaboraviti tu ljigavu sagu o seljačkom heroizmu, tu superbljuzgavu odu nesalomivosti seoske Indije, koju su spevali najciničniji gradski umovi na svetu. A što se tiče glavne junakinje – O, Nargis, s onom tvojom lopatom preko onog tvog ramena i onim tvojim pramenom crne kose što ti pada preko onog tvog čela! – postala je, sve dok je Majka Indira nije potisnula – živa boginja majka svih nas. Aurora ju je, naravno, poznavala; kao i svako drugo svetleće nebesko telo onog doba, i ovu glumicu privukao je ognjeni plamen moje majke. Ali nisu se uklopile, verovatno zato što Aurora nije mogla da se uzdrži od pokretanja teme – tako bliske srcu mome! – o odnosima između majke i sina.
„Kad sam prvi put gledala film“, poverila se čuvenoj filmskoj zvezdi na visoko uzdignutoj terasi Elefante, „osmotrila sam jednim pogledom tvog sina nepočina Birdžua, i pomislila: Auuu, kakav zgodan tip – pa to je divno, vrelo-ljuto, peče po jeziku, dajte vode! Nek je i lopov i probisvet, ali je prvoklasni muški zalogaj. Kad, gle sad – ni pet ni šest, ti se udala za njega! Što vi sa filma vodite seksi život: da se udaš za rođenog sina, alal vera, nema šta!“
Dotični filmski glumac, Sunil Dut, stajao je kao da je motku progutao pored svoje žene i srkutao limunadu, sav crven u licu. (U to doba Bombaj je bio suva država, i premda je viskija sa sodom u Elefanti bilo u izobilju, glumac je namerno postupao kako valja.) „Auroradži, vi mešate stvarnost s prividom“, rekao je nadmeno, kao da se radi o grehu. „Birdžu i njegova majka Rada samo su fikcija, u dve dimenzije, na platnu; ali mi smo od krvi i mesa, pred vama u 3D – kao gosti u vašem uvaženom domu.“ Nargis, koja je pijuckala nimbu, nasmejala se kiselo na prekor skriven u poslednjoj rečenici.
„Ali čak i u filmu“, nastavila je Aurora nepopustljivo, „znala sam unapred da se mali skot Birdžu loži na svoju strašnu kevu.“
Nargis je ostala bez reči, zinula od čuda. Vasko Miranda, koji nikada nije mogao da odoli a da malo ne dosoli kašu, video je da se sprema oluja, pa je pohitao da dosoli i ovde. „Prožimanje“, ubacio se, „uzajamnih roditeljsko-dečjih žudnji, duboko je ukorenjeno u duši nacije. Upotreba imena u filmu razjašnjava nam smisao. Ime Birdžu koristi i bog Krišna, koliko mi se čini, a mi znamo da je beloputa Rada njegova jedina prava ljubav. Ti, Sunile, u filmu baš deluješ kao taj bog, pa čak i luduješ sa svim devojkama, bacaš se kamenjem da im polupaš šuplje krčage što je, priznaćeš, pravo krišninsko ponašanje. Po ovom tumačenju“, i ovde je lakrdijaš Vasko nevešto pokušao da unese izvesno učeno dostojanstvo, „Majka Indija predstavlja mračnu stranu priče o Krišni i Radi, uz dodatak sporednog motiva zabranjene ljubavi. Ali sve su to edipovske koještarije! Hajde da popijemo još koju.“
„Poganih li reči“, zgrozila se Boginja Majka od krvi i mesa. „Prljavih i poganih, pih! Slušala sam priče da ovamo dolaze iskvareni umetnici i intelektualci bitnici, ali sam ipak bila spremna da vam poklonim poverenje. A sad vidim da sam okružena bogohulnim šljamom ovozemaljskim. Kako se vi ljudi valjate u negativnim predstavama! Mi u našem filmu naglašavamo pozitivne strane. Tu se slavi srčanost narodnih masa, i brane.“
„Nešto su branili, kažete?“, kao bajagi se zabrinuo Vasko, onako nedužno. „Kakva šteta! Ali razumem da postoji potreba za cenzurom.“
„Bewaqoof“, dreknuo je Sunil Dut, koji više nije mogao da podnese toliko izazivanje. „Budalo! Ne misli se na psovke, već na novu tehnologiju: na pamet, i hidroelektranu, koju moja dobra ženica svečano otvara u uvodnoj sceni.“
„A kad kažeš tvoja žena“, pojasnio je Vasko, uvek spreman da priskoči u pomoć, „misliš, naravno, na svoju majku.“
„Sunile, idemo!“, rekla je legenda, uzmičući. „Ako ova bezbožna antinarodna banda predstavlja svet umetnosti, onda ću se ja lično radije držati komercijale.“
U „Majci Indiji“, hinduističkom mitomanskom delu režisera Mehbuba Kana, inače muslimanskog socijaliste, indijska seljanka kuje se u zvezde kao uzorna nevesta, majka i roditeljka sinova; kao žena istrajna u patnji, trpeljiva, puna ljubavi, koja podmeće leđa i tvrdokorno se zalaže za održavanje društvene kolotečine. Ali za Birdžua Nepočina, koga je majka odbacila i uskratila mu ljubav, ona postaje, kao što je zapazio jedan kritičar, „onaj lik nasilničke, verolomne i razorne majke, koji često proganja maštu indijskih muškaraca“.
I ja znam štošta o tom liku: i ja sam bio odbačen kao Sin Nepočin kada je na mene došao red. Moja majka nije bila nikakva Nargis Dut – nije bila vedra, već od onih žena što skrešu sve u lice. Nju uhvatiti da tegli lopatu na ramenu! Ponosna sam što mogu da kažem da nikada nisam videla ni ašov. Aurora je bila gradska devojka, možda baš pravi model gradske devojke, otelovljenje prevejane metropole baš kao što se u „Majci Indiji“ ovaplotilo selo i seoski život. Uprkos tome, našao sam za shodno da uporedim sličnosti i razlike s našom porodicom. U „Majci Indiji“, lik muža je onesposobljen, pošto mu je stena smrskala ruke; i u našoj sagi uništeni udovi igraju važnu ulogu. (Vi sami prosudite da li je Abraham bio potentan ili im-). A što se tiče Birdžua i Mavra: nisu nam bile zajedničke samo tamna put i prevare.
Čuvao sam svoje tajne u sebi suviše dugo. Krajnje je vreme da ispovratim istinu na sunce.
Moje tri sestre rodile su se u nizu, jedna za drugom, a Aurora je svaku nosila i izbacila s takvim nehatom prema njihovom prisustvu da su znale, još davno pre rođenja, da će biti spremna na veoma malo ustupaka njihovim potonjim potrebama. Imena koja im je dala potvrdila su ove sumnje. Najstarijoj, koju je najpre prozvala Hristina, uprkos protivljenju oca Jevrejina, naposletku je srezala ime napola. „Dosta durenja, Abi“, naredila je Aurora. „Od sada će biti samo Ina, bez Hrista.“ I tako je jadna Ina rasla s prepolovljenim naslovom, a kada se godinu dana kasnije rodila i druga kći, stvari su se još više pogoršale, jer je ovog puta Aurora po svaku cenu htela da se ona zove Inamorata. Abraham se ponovo bunio: „Ljudi će ih mešati“, rekao je plačnim glasom. „A s tim Ina-mora, to ti je kao da kažeš da mora da bude povrh Ine...“ Aurora je slegla ramenima. „Ina se rodila s četiri i po kile, poprilična beba“, podsetila je Abrahama. „Glava ko đule, kukovi ko brodska krma. I kako da ovaj mali džepni miš bude išta osim ispod Ine?“ U roku od nedelju dana zaključila je da mala Inamorata, miš od dve i po kile, veoma liči na čuvenu glodarku iz crtanog filma – „sva je u velikim ušima, širom otvorenih okica i na tufne“ – tako da je od tada moja srednja sestra ostala zauvek Mini. Kada je Aurora, nakon osamnaest meseci, objavila da će se njena treća, tek rođena kći, zvati Filomina, Abraham je krenuo da čupa kose. „Sad će nastati zbrka sa Mini i Mina“, uzdisao je. „A uz to, samo nam treba još jedna Ina.“ Filomina, koja je slušala ovu raspravu, udarila je u plač, pa je drečala i kmečala promuklo i nemelodično, što je uverilo svakog, osim njene majke, u komičnost neprikladnog poteza da je nazove po slavuju. Ali kada je dete napunilo tri meseca, gospođica aja Džaja He začula je iz dečje sobe zabrinjavajuće gakanje i ćurlikanje, i uletela unutra, i zateče bebu kako mirno leži u kolevci, a ptičja pesma joj teče sa usana. Ina i Mini piljile su u sestru kroz rešetke na kolevci sa izrazom užasa i strahopoštovanja. Pozvali su i Auroru, koja je, mrtva hladna i s nehajnošću koja je čudo odmah svela na nešto obično, klimnula osorno i presudila: „E pa, ako zna ovako da imitira, onda nije slavuj nego mina10“, i od tada su bile Ina, Mini i Mina, osim što su u školi Volsingam haus na Nepijanovom priobalnom putu postale Ini-Mini-Mina, tri četvrtine nedovršene razbrajalice, za kojima je sledio tup udarac, muk tamo gde je trebalo da dođe četvrta reč. Tri sestre su čekale – a bogami su se i načekale, pošto se između mene i Mine protegao jaz od osam godina – da dođu do brata koji će završiti stih.
Muško dete zbog kog je stara Flora Zogoibi uzalud spletkarila i sipala kletve i dalje je bilo neuhvatljivo, a mora se zabeležiti, u spomen na mog oca, da se Abraham uvek i pred svima ponosio svojim kćerima. Kako su mu ćerke rasle, potpuno je izgubio glavu za njima; sve dok se jednog dana – bilo je to 1956, za vreme dugog školskog raspusta posle kišne sezone – kada je porodica krenula na izlet, u obilazak budističkih hramova u Lonavalskim pećinama, starih dve hiljade godina, nije uhvatio za srce, boreći se za dah na pola puta uz strme stepenice uklesane u padinu koje su vodile do mračnih čeljusti najveće pećine, i dok mu je dah krkljao u grlu, a pred očima mu se mutilo, uzalud je posegnuo za tri devojčice, koje su tada imale devet, osam i još malo pa sedam godina, a koje nisu primetile šta ga je snašlo, već su uz kikot šmugnule uzbrdo, gubeći mu se iz vida s tipičnom bezbrižnom brzinom i besmrtnošću mladih.
Aurora ga je uhvatila pre nego što je pao. Neka matora babuskera, koja je prodavala pečurke, stvorila se kraj njih i pomogla Aurori da posadi Abrahama da sedne, leđima oslonjen o stenu, sa slamnatim šeširom koji mu je pao preko čela i vrata oblivenog hladnim znojem.
„Da mi nisi zakovrnuo, proklet bio!“, dreknula je Aurora, obujmivši mu lice dlanovima. „Diši! Nije ti dozvoljeno da umreš!“ I Abraham je, pokoravajući se kao i uvek, preživeo. Disanje se smirilo, oči razbistrile, i ostao je tako da sedi još dugo, pognute glave. Devojčice su dotrčale niz stepenice iskolačenih očiju, s prstićima u ustima.
„Eto, vidiš šta ne valja kod starih očeva“, promrmljao je pedesettrogodišnji Abraham Aurori pre nego što su ćerke mogle da ih čuju. „Vidiš kako brzo rastu, i kako ja brzo odlazim u staro gvožđe. Kad bi mogla da mi se ispuni želja, sav taj rast – uvis i udalj – prestao bi zauvek ovog trena.“
Aurora se naterala da zvuči vedro jer su preplašena deca stigla do njih. „Ti ćeš uvek biti tu“, rekla je Abrahamu. „Ne brinem ja za tebe. A što se tiče ovih divljakuša, za mene ne mogu dovoljno brzo da odrastu. Bože! Kako se dugo razvuklo to njihovo detinjstvo! Zašto nemam klince – ili bar jedno dete – koji će odrasti stvarno brzo.“
Neki glas iz nje izgovorio je nekoliko reči, skoro nečujno. Obi, džadu, trara-rum. Aurora se okrenula kao oparena. „Ko je to rekao?“
Pred njom su stajala samo deca. Ostali izletnici, od kojih su neki promicali u nosiljkama (Abraham je s prezirom odbio tu mogućnost za slabiće), na putu do pećina i nazad, svi su bili predaleko, iznad ili ispod njih.
„Gde je ona žena?“, pitala je Aurora decu. „Žena s pečurkama koja mi je pomogla. Kud se denula?“
„Nismo nikog videle“, odgovorila je Ina. „Tu ste bili samo vas dvoje“
Mahabalešvar, Lonavala, Kandala, Materan... O, sveže, srcu drage planinske postaje, koje moje oči više nikada neće videti, čija imena Bombajcima donose odjeke sećanja na detinji smeh, slatke ljubavne pesme, dane i noći u prohladnim zelenim šumama, provedene u šetnji i odmoru! U sušnoj sezoni pre kiša, ti blaženi planinski vrhovi kao da su lagano lebdeli u čarobnoj svetlucavoj izmaglici; posle monsuna, kad je vazduh bistar, možete se naći, na primer, na koti Materanskog srca ili Brdu jednog drveta i ponekad, u toj natprirodnoj jasnoći, pogledati u budućnost, ako ne zauvek, a onda barem malčice, možda dan-dva unapred.
Na dan kada je Abrahamu pozlilo, lekari mu sigurno ne bi prepisali teško prohodne i izlokane planinske puteve. Porodica je za odmor rezervisala smeštaj u Glavnom domu gospodnjem na Materanu, što je značilo da su, od trenutka kad je Abraham zanemoćao, morali da se voze još preko trideset kilometara po truckavom makadamu, a onda, na kraju puta, da ostave bjuik na staranje Hanumanu i sednu u vozić koji je išao uzbrdo od Nerala, kroz Tunel jednog poljupca, pa još dalje, gmižući puna dva sata tokom kojih je Aurora popustila gvozdene utege svoje neumoljivosti i kljukala devojčice karamelama sa šećerom i orasima, da bi bile mirne, dok je gospođica Džaja umakala svilene maramice u posude s vodom, a Aurora njima oblagala čelo onemoćalom Abrahamu. „Više ti treba dok stigneš do ovog gospodnjeg doma“, jadala se Aurora, „nego do onog pravog u raju.“
Ali Glavni dom gospodnji bio je barem stvaran, imao je empirijski dokazivo postojanje, dok do nebeskog raja moja porodica nije nikada previše držala... voz je po uskom koloseku zadihano ćihutao uzbrdo, s ružičastim zavesama koje su lepršale na prozorima prvog razreda, a onda se konačno zaustavio, pri čemu su se majmuni s krova okačili naglavce, pokušavajući da kroz prozor ukradu slatkiše iz ručica malih i zaprepašćenih Zogoibijevica. To je bio kraj puta; i te noći, u jednoj od soba Doma gospodnjeg, nanovo otežaloj od mirisa začina, dok su gušteri gledali sa zidova, Aurora Zogoibi je na bučnom krevetu s oprugama, ispod lenjog ventilatora na tavanici, milovala telo svoga muža, dok ga nije potpuno povratila u život; i za četiri i po meseca, na prvi dan nove 1957. godine, rodilo se njihovo četvrto i poslednje dete.
Ina, Mini, Mina i, konačno, Mavro. To sam bio ja: kraj puta. I još nešto. Ja sam još nešto: recimo, ostvarena želja. Recimo, kletva pokojnice. Ja sam ono dete za kojim je Aurora Zogoibi uzdisala na stepenicama koje vode do Lonavalskih pećina. To je moja tajna, i posle svih ovih godina jedino mi preostaje da je izgovorim, eto tako, i nije me briga kako će zvučati.
Ja grabim kroz vreme brže nego što bi trebalo. Shvatate li? Neko je negde pritisnuo dugme s oznakom FF ili, da budem precizniji – x2. Čitaoče, slušaj pažljivo, upijaj svaku reč, jer ono što sada pišem prosta je i doslovna istina. Ja, Morais Zogoibi, zvani Mavar – zbog svojih greha, svojih mnogih greha, zbog svog propusta, zbog svog najtežeg propusta – čovek sam koji živi dvostrukom brzinom.
A prodavačica pečuraka? Aurora, koja se o njoj raspitivala sutra ujutro, saznala je od hotelskog recepcionera da pečurke, koliko on zna, nikada nisu rasle oko Lonavalskih pećina niti se u tom kraju prodaju. A staricu – prazna crevca, kratak drum – više nikad niko nije video.
(Vidim, pomalja se jutro; zaćutaću, uviđavno.)

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 3:22 pm





10


Da ponovim: od trenutka kad sam začet, kao posetilac iz neke druge dimenzije, nekog drugog vremenskog toka, stario sam dvaput brže od stare Zemlje i svega i svačeg što po njoj hodi i brodi. Četiri i po meseca od začeća do rođenja: kako je moj upola kraći razvoj mogao da priredi majci išta drugo osim trudnoće teške da teža ne može biti? Dok zamišljam ubrzano nadimanje njene utrobe, to me podseća na neki specijalni filmski efekat, kao da su pod dejstvom dvaput pritisnutog genetskog dugmeta njeni biohemijski pikseli pošandrcali i počeli toliko žestoko da oblikuju njeno telo, koje se opiralo, da je ubrzano spoljašnji prikaz mog napredovanja postao vidljiv čak i golim okom. Začet na jednom brdu, rođen na drugom, dosegao sam gorostasne razmere još dok je trebalo da budem u fazi majušnog krtičnjaka... hoću, zapravo, da kažem, kao što ne može biti sumnje da sam začet u Glavnom domu gospodnjem na Materanu, da je isto tako nepobitna i činjenica da kada je bebac Gargantua Zogoibi udahnuo svoj prvi iznenađeni dah u elitnoj privatnoj bolnici – ženskom manastiru Sestrinstva Marije Milosti Pune na Altamontskom putu u Bombaju – njegov fizički razvoj bio je već do te mere uznapredovao – prilična erekcija uspela je da ga blago prikoči pri prolasku kroz porođajni kanal – da nikom pri čistoj svesti nije padalo na pamet da ga proglasi nedovoljno formiranim.
Nedonošče? Bolje reći – predonošče. Četiri i po meseca u vlazi i sluzi kao da su mi bili čitava večnost. Od samog početka – još i pre početka – znao sam da nemam vremena za gubljenje. Prelazeći iz tih zauvek izgubljenih voda ka neophodnom vazduhu, zaglavljen onako ukrućen u Aurorinim donjim prolazima, zbog krajnje militantne odluke mog kićana da u stavu mirno salutira tom događaju, odlučio sam da ljudima stavim do znanja neodložnost prirode svog problema i oglasio sam se gromkim volovskim mukanjem. Kad je Aurora začula iz svog tela moje prvo oglašavanje (i stekla osećaj o neizmernoj veličini onoga što je čekalo da se rodi), obuzeli su je istovremeno i užas i divljenje; ali reči joj, hvala nebesima, nije ponestalo. „Posle naših Ini-Mini-Mina“, prostenjala je prestravljenoj babici kaluđerici, koja je izgledala kao da je čula glas pravo iz pakla, „čini mi se, sestro, da stiže Mu.“ Od marve do Mavra, od prvog mukanja do poslednjeg uzdaha: eto, takve su niti utkane u pređu mojih priča.
Mnogi od nas u ovo današnje vreme osećaju kako se okončava nešto što je trajalo prekratko: neki trenutak u životu, razdoblje istorije, poimanje civilizacije, zaokret u preobražaju ravnodušnog sveta. Hiljadu vekova Tvom oku se čini, pevaju u Katedrali Svetog Tome svom nesumnjivo nepostojećem bogu, ko veče jedno da minulo je; pa ako smem, o, svemogući čitaoče, istakao bih, eto, da sam i ja prohujao prebrzo. Postojanje dvostrukom brzinom dopušta samo pola života. Kratak kô čas što ispraća noć / Pred jutarnjeg sunca sjaj.
Nema potrebe za natprirodnim objašnjenjima: dovoljan je j nekakav zajeb u DNK. Nekakav poremećaj preuranjenog starenja u glavnom programu, koji dovodi do stvaranja prevelikog broja ćelija prekratkog veka. Mi u Bombaju, mom starom rodnom gradu koliba i oblakodera, mislimo da smo dostigli vrhunac modernog doba, razmećemo se da smo rođeni tehnobrzaši, ali ta istina postoji samo u oblakoderima naših umova. A dole, u ćumezima naših tela, i dalje smo osetljivi na najtegobnije tegobe, najpodlije podlosti, najzaraznije zaraze. Mogu domaće cicamace da se razvlače po našim stanovima na vrhovima zgrada što sežu do neba, čistih da se sve cakli, ali ne mogu da stanu na kraj pacovskoj truleži u slivnicima naše krvi.
Ako je rođenje posledica eksplozije izazvane spajanjem dva nestabilna elementa, onda možda jedino i možemo da očekujemo samo poluživot. Od ženskog manastira u Bombaju do skalamerije u Benenheliju, moje životno putovanje potrajalo je samo trideset šest kalendarskih godina. Ali šta je ostalo od onog nežnog diva moje mladosti? Benenhelijska ogledala u svojim odrazima prikazuju oronulog gospodina sede kose, proređene i zmijaste poput davno nestale grive njegove babe Epifanije. I njegovo upalo lice, a u izduženom telu jedino uspomenu na staru sporu otmenost kretnji. Orlovski profil sad se sveo na kljun, a ženski punačke usne istanjile su se, kao i venac kose koja opada. Stari mrki kožni mantil, navučen preko karirane košulje uflekane bojom i bezobličnih pantalona od rebrastog somota, landara za njim kao slomljeno krilo. S pilećim vratom i golubijim grudima, ovaj koštunjavi, prašnjavi čovek minulih vremena i dalje ima zadivljujuće uspravno držanje (oduvek samo mogao da hodam s ćupom mleka na glavi i održavam ravnotežu bez muke); ali ako biste ga videli i morali da pogađate kojih je godina, rekli biste da je zreo za naslonjaču, meku hranu i podvrnute pantalone, odveli biste ga na pašnjak kao staru ragu, ili – ako kojim slučajem niste iz Indije – možda otpremili u starački dom. Ima sedamdeset dve, rekli biste, a desna ruka mu je izobličena poput močuge.
„Ništa što je raslo tako brzo nije moglo da izađe na dobro“, mislila je Aurora (a kasnije, kad smo se zavadili, rekla je to i naglas, skresala mi pravo u lice). Obuzeta gnušanjem nad mojom nakaznošću, pokušavala je uzalud da se uteši: „Sreća pa je samo ruka.“ Sestra Džon, babica, oplakivala je tragediju umesto majke, jer po njenim shvatanjima (koja se nisu bitno razlikovala od shvatanja moje majke) telesni nedostatak je bio samo malo niži od duševne bolesti na lestvici porodične sramote. Povila je dete u bele pelene, sakrivši i zdravu i sakatu ruku; a kad je stigao moj otac, pružila mu je zapanjujuće krupan zamotuljak uz prigušen – i možda tek napola licemeran – jecaj. „Tako divna beba iz jedne tako fine kuće“, unjkala je, šmrcajući. „Radujte se skrušeno, g. Abrahame, što je Svevišnji Gospod Bog obeležio vašeg sina teškom, preteškom ranom Njegove ljubavi.“
Aurori je tu, naravno, prekipelo; moja desna ruka, ma koliko odvratna bila, nije smela da bude povod za uplitanje ljudima van porodice ili bogovima. „Skloni mi tu ženu s očiju, Abi“, dreknula je majka s kreveta, „dok je ja nisam svojeručno obeležila ranama teškim i preteškim!“
Moja desna ruka: prsti srasli u bezobličnu komadinu, a palac – zakržljala bradavica. (I dan-danas, prilikom rukovanja, pružam ni po čemu izuzetnu levicu, naopako, palcem nadole.) „Zdravo, bokseru“, pozdravio me je Abraham, ojađeno posmatrajući obogaljenu ruku. „Ćao, šampione. Dajem ti reč: s takvom pesnicom sravnićeš sa zemljom čitav svet, dok izbrojiš do pet.“ Taj očinski pokušaj da se iz tragedije izvuče tračak svetlosti, izrečen usnama iskrivljenim od jada, pokazao se kao ništa manje nego proročanstvo, i ništa više nego istina.
Da ne bi slučajno zaostala u optimističkom pogledu na stvari, Aurora – koja nije imala nameru da dopusti da se njena prva teška trudnoća okonča bilo čime manjim od trijumfa – odagnala je užasnutost i gađenje, zaključala ih u pogubno vlažan podrum svoje duše sve do dana naše poslednje svađe, kad ih je oslobodila, onako čudovišne i podivljale, pustivši tu unutrašnju zver da se konačno iskali... zasad se, ipak, odlučila da usklikne čudu mog rođenja, mojim neuobičajenim i više nego potpuno odraslim merama, zapanjujućoj brzini trudnoće koja ju je namučila, ali i pokazala da sam nesumnjivo jedno u milion dece. „Ona prokletinja i glupača sestra Džon imala je pravo u jednom“, rekla je, uzimajući me u naručje. „Najlepši je od sve naše dece. I šta je uopšte ovo? Ništa, je l’ tako? Čak i remek-delo sme da ima pokoju brljotinu.“
Ovim rečima preuzela je umetničku odgovornost za svoj ručni rad: moja smuljana bokserska rukavica, guka koja predstavlja nesrećan slučaj koliko i čitava moderna umetnost, postala je tek omaška četkice genija. A onda, u novom izlivu velikodušnosti – ili je htela da udari telo na muke, u pokušaju samokažnjavanja zbog nagonskog gnušanja? – Aurora mi je podarila još veći poklon. „Za devojčice je bila dobra i bočica gospođice Džaje“, objavila je. „Ali svog sina hraniću sama.“ Nisam se bunio, već sam se smesta priljubio uz ponuđenu dojku.
„Vidiš kako je lepo“, prela je Aurora, čvrsto rešena. „Samo se ti napij, moj paunčiću, moru moj.“
Jednog dana početkom 1947, neki ubledeli momak, izvesni Vasko Miranda iz Lutolima u Goi, došao je bez prebijene pare pred Aurorinu kapiju, predstavio se kao slikar i zahtevao da bude pušten pred „jedinog umetnika, u ovoj selendri bez trunke umetnosti, čija se veličina može meriti s mojom“. Lambadžan Čandivala odmerio je jednim pogledom tanku liniju brčića nad osmehom ovog čoveka, koji je ulivao vrlo labavo poverenje, frizuru teškog provincijalca s ćubom i kratkim zaliscima, s koje se cedilo kokosovo ulje, jeftinu safari košulju, pantalone i sandale, pa je prasnuo u smeh. I Vasko mu se pridružio smehom, pa je uskoro pred Kapijom praskozorja vladalo pravo veselje, dvojica muškaraca otirali su oči i udarali se po slabinama – samo papagaju Toti nije bilo zabavno, on se sav upeo da se, onako zabrinut, kandžama zadrži na čuvarevim ramenima koja su se tresla – dok na kraju Lambadžan nije rekao: „Znaš li ti čija je ovo kuća?“, da bi odmah, na Totinu nevolju, prasnuo u novi nalet smeha. „Da“, jecao je Vasko kroz suze smejalice, a na to je Lambadžanovo veselje dostiglo tolike mere da je papagaj odleteo i smestio se, naduren, na samu kapiju. „Ne“, plakao je Lambadžan, i krenuo da lema Vaska iz sve snage dugačkom drvenom štakom. „Ne, gosn propalice, ti ne znaš čija je ovo kuća. Je li ti jasno? Nikada nisi znao, i ne znaš ni sad, a ni sutra nećeš znati ništa bolje.“
I tako je Vasko zbrisao s Malabarskog brda u rupu u kojoj je u to doba živeo – nekakvu trošnu radničku zgradurinu na Mazagaonu, čini mi se – gde je, pun modrica od batina, ali i dalje neustrašiv, smesta seo i Aurori napisao pismo, koje je postiglo ono što njemu lično nije pošlo za rukom: ušunjalo se pored čuvara i dospelo do ruku velike dame. Ovo pismo predstavljalo je rani izraz nove drskosti – nayi badmashi – stila kojim će se Vasko kasnije proslaviti, iako se radilo samo o nečemu što je bilo za dlaku iznad prezačinjenog prežvakavanja evropskih nadrealista: snimio je čak i kratak film pod naslovom Kutta Kashmir Ka (kašmirski – a ne andaluski – pas). Ali Vaskova karijera neće se dugo zadržati na tim iščašenim i nakalemljenim obalama; ubrzo je otkrio da njegov istinski dar leži u onim bljutavim i bezazlenim prizorima, za koje su vlasnici javnih građevina plaćali prave nadrealističke iznose, nakon čega je njegov ugled – nikada preterano ozbiljan – opadao jednakom brzinom kao što mu je rastao saldo u banci.
U pismu se Aurori predstavio kao nesumnjivo srodna duša.. Oboje „južnjačke zvezde“, oboje „antihrišćani“, oboje pobornici „epsko-mitske tragikomične superseksi prave masala umetnosti“ čiji je objedinjujući princip bila „nit priče u tehnikoloru“, podstaknuće jedno drugo u radu... kao Francuz Žorž i Španac Pablo, i još bolje, zbog razlike u Polu. Uz to, zapažam da ste vi Javnog Duha, i da se zanimate za mnoge Teme Trenutka; dok sam ja, bojim se, do srži Tričav – kad Politička Sfera utrči u vidno polje, postajem nevaljalo i neukrotivo dete, i jednim poštenim, oštrim šutom šaljem pomenutu Sferu van Zone mojih Operacija. Vi ste Junakinja, a ja Meduza bez kičme; i kako da onda ne zbrišemo sve što nam se nađe na putu? Biće to jedinstvo iz snova – vi ste Prava, a ja, nažalost, Kriv.“
Kad je Lambadžan Čandivala kod kapije Elefante začuo grohotan smeh svoje gospodarice i njeno vedro vilinsko cičanje, koje mu je doneo povetarac, bilo mu je jasno da ga je Vasko nadmudrio, da je komedija nadigrala bezbednosne mere i da će sledeći put kad se taj jeftini lakrdijaš popne uz brdo morati da mu salutira u stavu mirno. „ Ali držaću ga na oku“, mrmljao je čuvar svom večno ćutljivom papagaju. „Jednoga dana glupi selja će se spotaći, a kad ga dočekam, baš da vidim hoće li mu biti do smejanja.“
Na isfahanskom ćilimu u kućici smeštenoj u uglu uzdignute terase, Aurora Zogoibi počivala je odevena nalik na Špankinju kad su joj doveli Vaska u predvečerje narednog dana. Pijuckala je francuski šampanjac i pušila uvoznu cigaretu na dugoj muštikli od ćilibara, s trbuhom nabreklim od Ine i poduprtim svilenim jastučićima. Zaljubio se u nju još i pre nego što je progovorila, izgubio je glavu za njom kao što nikada nije nameravao da je gubi zbog bilo koje žene, i time je pokrenuo mnoga buduća zbivanja. Kao odbačeni ljubavnik, postaće mračan čovek.
„Tražim slikara“, rekla mu je Aurora.
„Taj sam“, odvratio je Vasko, zauzevši teatralnu pozu, ali Aurora ga je prekinula.
„Soboslikara“, rekla je okrutno. „Dečja soba treba da se oslika što pre. Zanima li te posao? Da čujem! U ovoj kući se dobro plaća.“
Vasko Miranda je bio obeshrabren, ali i obesparen. Nakon nekoliko sekundi dobacio joj je svoj najsjajniji osmeh. „Koje teme izvoljevate, madam?“, upitao je.
„Crtaće“, rekla mu je odsutnog pogleda. „Ideš li u bioskop? Čitaš li stripove? Onda onog miša, onog patka i onog, kako se zvaše, zeca. I onog mornara i njegovu mršavu saragu. Možda mačka koji ne uspeva da uhvati miša, onog drugog mačka koji nikako da uhvati pticu, i onu drugu pticu koja trči prebrzo za kojota. Hoću one stene što te samo na tren spljeskaju kad ti padnu na glavu, bombe od kojih ti se samo nagaravi lice, i hodanje po vazduhu dokle god ne vidiš da stojiš na praznom. Hoću puščane cevi vezane u čvor, i kupanje u krupnim zlatnicima. Mani harfe i anđele, zaobiđi sve one smrdljive bašte; za svoje klince hoću takav raj.“
Samouki Vasko, tek pristigao iz Goe, nije imao pojma o vragolastim detlićima i zečevima. I mada nije imao blage veze o čemu to Aurora govori, ipak se iskezio i naklonio. „Madam, novac je moć. Vaša vrh sreća je što ste se obratili apsolutno najvećem rajskom slikaru na čelu bombajske parade.“
„Vrh sreća?“, začudila se Aurora.
„Kao vrh pazar, vrh prijatelj, vrh ideja, vrh-unsko“, objasnio je Vasko. „Suprotno od ćorak.“
Uselio se u roku od nekoliko dana; zvaničan poziv nikad mu nije bio upućen, ali se zaglavio kod nas, obrni-okreni, i ostao trideset dve godine. Aurora se prema njemu u prvi mah ponašala kao prema kućnom ljubimcu. Zabranila mu je da se češlja kao džiber i nagovorila ga da prestane s potkresivanjem brkova, a pošto su postali raskošni i dugi, tražila je da ih maže voskom tako da izgledaju kao kosmati Kupidonov luk. Dovela je svog krojača da ga lepo obuče; u svilena odela sa širokim prugama i ogromnim šljampavim leptir-mašnama, koje su uverile ceo Bombaj da novo otkriće Aurore Zogoibi mora da je nekakav sumanuti topli brat (on je, zapravo, bio pravi pola-pola biseksualac, u šta su se mnogi mladi muškarci i žene iz kruga koji se okupljao u Elefanti uverili sledećih godina). Privukla ju je njegova nezajažljiva glad za saznanjem, hranom, radom i, iznad svega, uživanjem; kao i neprikrivenost s kojom je, uz svoj kolinos osmeh, jurio za onim što je hteo. „Nek ostane“, izjasnila se ona kada se Abraham blago upitao pokazuje li taj tip ikakav znak da će se jednom pokupiti. „Volim da mi se mota ovuda. Na kraju krajeva, kao što je rekao, on je moja vrh sreća; prihvati ga kao amajliju za blagostanje.“ Kad je završio sa oslikavanjem dečje sobe, dala mu je zaseban atelje opremljen štafelajima, kredama, kanabetom, četkicama i bojama. Abraham Zogoibi je, poput skeptičnog papagaja, uvukao glavu među sumnjičava ramena: ali pustimo sad to. Vasko Miranda je zadržao ovaj atelje dugo nakon što se obogatio, stekao svog posrednika u Americi i angažmane širom zapadnog sveta. To su mu, po njegovim rečima, bili koreni: a Aurorina odluka da ga iskoreni na kraju ga je i gurnula u provaliju...
Vaskogovor je uskoro postao zogoibižvaka. Ina, Mini i Mina rasle su deleći svoje učitelje u školi Volsingam haus na vrh i ćorak. Kod kuće, u Elefanti, ništa se više nije uključivalo i isključivalo: telefoni, prekidači za svetlo i radio-gramofoni bili su redovno „otvarani“ i „zatvarani“. Nebrojeni procepi u jeziku bili su popunjeni; ako mogu da postoje svi ti naspramni parovi pitanja i odgovora kamo/tamo, kad/tad, kuda/tuda, otkud/ otud, onda, tvrdio je Vasko, „i svako ovo mora da ima svoje tovo, svako ovi svoje tovi i svako oni svoje toni“.
Što se pak tiče dečje sobe, pošteno je održao reč. U velikoj, svetloj prostoriji s pogledom na more, stvorio je ono što je mojim sestrama i meni oduvek bilo najbliže ovozemaljskom (mada, srećom ne i hortikulturnom) Edenu. Uz sve svoje ćudi i mušice, kao iz bombajskih zvučnih filmova, s vitlanjem zavojitim štapovima i strip-čikama, bio je marljiv radnik; i tih dana, dok je izvršavao dobijeni zadatak, stekao je znanje na zadatu temu koje je daleko prevazišlo Aurorine zahteve. Na zidovima dečje sobe najpre je naslikao niz prozora koji su bili prava optička varka, u stilu mogulskih dvoraca, mavarsko-andaluskih, manuelovsko-portugalskih, gotskih sa rozetama, prozora velikih i malih; a onda nas je, kroz ta čarobna prozorska krila, koja su zahvatala svet mašte i spolja i iznutra, pustio da zavirimo u njegovu nenadmašnu gungulu. Miki iz ranih dana na parobrodu, Paja koji se rve s kazaljkama vremena, Baja Patak očiju punih znakova $. Raja, Gaja i Vlaja, Deda Staja, Šilja, Pluton. Gavranovi, prugaste veverice i ostali parovi koji su mi iščileli iz sećanja: Hekl i Džekl, Čip i Dejl, i ko sve ne. Podario nam je i likove iz Luckastih melodija: Daču, Gicu Prasića, Duška i Peru; a u prostoru iznad ove dvodimenzionalne galerije portreta, okačio je njihova nemilozvučna razračunavanja: heheHEhe, trista mu mrkvica, uja, vidi me! bi-bip, šefe, koji ti je vrag i bestjaga mu gjava. Bilo je tu petlova koji govore, mačaka u čizmama i letećih čarobnih pasa u crvenim plaštovima; pa ogromna galerija po poreklu nama bližih junaka, pošto nam je pružio i više od ugovorenog, dodavši duhove na ćilimima, lopove u džinovskim ibricima i čoveka u kandžama divovske ptice. Obdario nas je okeanima priča i abrakadabrama, basnama iz Pančatantre i zamenom starih lampi za nove. Ali najvažniji od svega bio je pojam koji nam je svima usadio preko slika na našim zidovima: pojam tajnog identiteta.
Koje onaj maskirani čovek? Upravo sa zidova svog detinjstva prvi put sam se upoznao sa imućnim bonvivanom Brusom Vejnom i njegovim pomoćnikom Dikom Grejsonom, ispod čije su se raskošne rezidencije skrivale tajne Betmenove pećine, sa blagim i dobroćudnim Klarkom Kentom, koji je zapravo bio vanzemaljac Kal-El s planete Kripton, to jest Supermen, sa Džonom Džounsom, koji je bio Marsovac Dž’onn Dž’onzz, i Dijanom King, koja je i Čudesna žena i kraljica Amazonki. Sa tih zidova spoznao sam s kojom žestinom superheroj može da žudi da bude običan, koliko je Supermen, koji je bio hrabar kao lav i mogao da vidi kroz sve osim kroz olovo, najviše u životu želeo da ga Lois Lejn voli kao krotkog mlakonju cvikeraša. Nemojte me pogrešno razumeti: nikada sebe nisam zamišljao kao junaka; ali s rukom poput buzdovana i ličnim kalendarom čiji su listovi ubrzano otpadali, bio sam i te kako izuzetan, a nisam to želeo da budem. Kad sam saznao za Fantoma i Fleša, za Zelenu Strelu, Betmena i Robina, bacio sam se na smišljanje ličnog tajnog identiteta. (Kao i moje sestre pre mene; moje sirote, upropašćene sestre.)
Sredinom sedme godine zakoračio sam u adolescenciju, s licem zaraslim u malje, Adamovom jabučicom, dubokim basom i potpuno opremljenom muškom polnom aparaturom i apetitom; u desetoj, postao sam dete uhvaćeno u klopku dvometraškog tela dvadesetogodišnjeg džina, opsednutog, još od tih prvih trenutaka samosvesti, užasom što mu izmiče vreme. S kletvom brzine nad glavom, krio sam se u sporosti kao što se Usamljeni Jahač skrivao iza svoje maske. Rešen da usporim svoj razvoj pukom snagom volje, postao sam još tromiji, a izveštio sam se i da razvlačim reči poput dugog, čulnog zevanja. Neko vreme pribegavao sam izveštačenom otezanju i prenemaganju u maniru indijskog pobratima Bilija Bantera, Hurija Džamseta Rama Singa, setnog naboba od Banipura; u tom periodu nikada nisam bio jednostavno žedan, već bi „ožednelost postala nesnosna“. Moja sestra Mina Mimičarka lečila me je od sindroma „joj, što mi se žuri“, kako ga je ona zvala, postavši moj podrugljivi odjek, pa čak i kad sam se manuo setnog naboba, i dalje je do suza zasmejavala porodicu usporenim oponašanjem mog držanja na pola ubrzanja, nalik na šetnju po Mesecu; ali ovaj Dremko – kako me je prozvala – bio je samo jedan od mojih tajnih identiteta, tek najuočljiviji u mojim slojevima prerušavanja.
Levaroš, Levča, Nalevokrug, Levanko Šakić, Levijatan – kakav arsenal ocrnjivanja na račun levorukih! Kakav vas beskraj sitnih poniženja očekuje iza svakog ćoška ako kojim slučajem niste dešnjak! Na kojim se to pantalonama, moliću lepo, može naći šlic za levoruke, a gde su čekovna knjižica, vadičep ili pegla (da, da, pegla; zamislite samo kako je levaku nezgodno što se gajtan uvek nalazi s desne strane!)? Levoruki igrač kriketa, budući uvaženi član svakog srednjeg sloja, bez po muke će naći odgovarajuću palicu, ali u celoj Indiji, toj zemlji koja luduje za hokejom na travi, ni za lek nećete naći ništa slično naopačke okrenutom štapu za hokej. Noževe za ljuštenje krompira i foto-aparate da i ne pominjem... a ako je život zagorčan ugroženim levacima, koliko je tek gorak bio meni – pošto se ispostavilo da sam desnoruko biće, dešnjak čija je desna ruka, sticajem okolnosti, ispala neupotrebljiva. Veoma mi je teško padalo da naučim da pišem levom rukom, kao što bi bio slučaj i sa svakim normalnim dešnjakom. U desetoj godini, kad sam izgledao kao da mi je dvadeset, rukopis mi nije bio ništa bolji od prvih škrabotina nekog malog gegavca. Ali i to sam prevazišao.
Međutim, bilo je izuzetno teško prevazići osećanje da živim u umetničkoj kući, okružen tvorcima lepote, bilo ukućanima ili gostima, sa svešću da će takvo stvaranje u mom životu morati da ostane zauvek zatvorena knjiga; da na putu kojim se moja majka (i Vasko) kretala, da bi se napajala najvećim blaženstvom, neću moći da je sledim. Još više me je, međutim, tištio osećaj da sam ružan, izobličen, naopak; saznanje da mi je život udelio sakatu ruku i nakaznu prirodu teralo me je da ga potrošim prebrzo. A više od svega pritiskalo me je osećanje da predstavljam sramotu i neprijatnost za druge.
I to sam revnosno krio. Prve poduke u mom raju odnosile su se na vežbe iz preobražavanja i prerušavanja.
Kad sam bio sasvim mlad (ali ne i tako mali), Vasko Miranda umeo je da mi se ušunja u spavaću sobu dok sam spavao i da zameni slike na zidu. Neki prozori bi se zatvorili, drugi pootvarali; miš, patak, mačak ili zec promenili bi mesto, prešli bi s jednog zida na drugi, iz jedne pustolovine u drugu. Dugo sam verovao da zaista živim u čarobnoj sobi, da bića iz mašte oživljavaju čim utonem u san. A onda mi je Vasko predočio drugačije objašnjenje.
„Ti menjaš sobu“, šapnuo mi je jedne noći. „Ti si taj. Ti to radiš u snu, onom trećom rukom.“ Pokazao je neodređeno u pravcu mog srca.
„Kojom tlecom lukom?“
„Kako kojom? Ovom ovde, ovom nevidljivom rukom, ovim nevidljivim prstima s ovim baš gadno izgrizenim noktićima...“
„Kovim? Kovim?“
„... rukom koju možeš da vidiš samo u svojim snovima.“
Nikakvo čudo što sam ga voleo. Ako ni zbog čega drugog, voleo bih ga samo zbog toga što mi je podario ruku iz snova; ali čim sam dovoljno odrastao da razumem neke stvari, noću mi je na uvo šaputao čak i veće tajne. Ispričao mi je da su pre mnogo godina, kad su mu žurno operisali slepo crevo, zaboravili u njemu iglu. Nije zbog nje imao nikakve tegobe, ali će mu jednog dana dospeti do srca i on će umreti u trenu, proboden iznutra. U tome je ležala tajna njegove prenaglašene živosti – noću nije spavao više od tri sata, a u budnom stanju nije mogao da se skrasi na istom mestu ni tri minuta. „Dok ne osvane Iglindan, imam još toliko toga da uradim“, rekao mi je u poverenju. „Živi dok ne umreš, to je moje geslo.“
Ja sam kao ti. To je bila njegova nežna i bratska poruka. A možda se samo trudio da umanji moj osećaj svemirske usamljenosti, pošto mi je, dok sam rastao, bilo sve teže da poverujem u njegovu priču, nisam mogao da shvatim kako jedan toliko neobuzdan i samosvojan čovek, kakav je bio slavni V. Miranda, može da prihvati toliko strašnu sudbinu tako pasivno, zašto ne preduzme ništa da mu tu iglu pronađu i izvade; i tako sam počeo da posmatram iglu kao metaforu – na primer, kao bodlju njegovih stremljenja. Ali te noći iz mog detinjstva, kada se Vasko lupio po prsima i kad mu se lice zgrčilo od bola, kad je zakolutao očima i skljokao se na pod s nogama uvis, praveći se mrtav da bi me zabavio – tada, e tada sam mu verovao bezrezervno; i dok sam se kasnijih godina prisećao tog apsolutnog poverenja (a prisećam se, čak i sada, pošto sam ga ponovo pronašao u Benenheliju, gde je robovao nekim drugim iglama, a ona njegova mladalačka vižljavost se izmetnula u staračku nagojenost, vedrina se namračila, otvorenost zalupila s treskom, a vino ljubavi u njemu odavno prokislo, premetnuvši se u kiselu mržnju), mogao sam – i mogu još uvek – da pronađem različita značenja njegove tajne. Možda je igla, ako se zaista nalazila unutra, izgubljena u plastu njegovog tela, u stvari bila izvor čitavog njegovog bića – možda je to bila njegova duša. Izgubiti je značilo bi ujedno izgubiti i život, ili u najmanju ruku njegov smisao. Više je voleo da radi i čeka. „U čovekovoj slabosti leži njegova snaga, i obrnuto“, rekao mi je jednom. „Da li bi Ahil bio onakav junak da mu nije bilo pete?“ I dok se prisećam toga, skoro da mu zavidim na tom oštrom, lutajućem i podbadajućem anđelu smrti.
U opštepoznatoj bajci Hansa Andersena, u mladom Kaju, koji je utekao Snežnoj kraljici, ostala je ledena krhotina u žilama, krhotina koja će ga mučiti sve do kraja života. Moja belokosa majka bila je Vaskova Snežna kraljica, koju je voleo i od koje je, obuzet gnevnim poniženjem, naposletku pobegao, s ledenom krhotinom gorčine u krvi; koja je nastavila da ga boli, da mu mrzne krv, i da ledi to nekada toplo srce.
Vasko, sa svojom šašavom odećom i govornim smicalicama, s olakim nepoštovanjem svih koještarija, ustaljenosti, svetih krava, visokoparnosti i bogova i, iznad svega, sa svojom legendarnom neumornošću, podjednako delotvoran u ganjanju poslova, sadrugova u nepodopštinama, loptica u skvošu, a i u ljubavi, postao je moj prvi junak. Kad sam imao četiri godine, Indijska armija umarširala je u Gou, okončavši 451 godinu dugu portugalsku kolonijalnu upravu, na šta je Vasko pao u jedno od najcrnjih stanja potištenosti, koje je potrajalo nedeljama. Aurora ga je podsticala da taj događaj primi kao oslobođenje, kao i toliki drugi Goanci, ali on je bio neutešan. „Do sada sam imao samo tri boga i Devicu Mariju u koje ne moram da verujem“, jadao se. „A sada ih imam trista miliona. I to kakvih bogova! S previše glava i ruku za moj ukus.“ Ali ipak je ubrzo ponovo živnuo, provodeći dane i dane u kuhinji Elefante, gde je pridobio našeg starog, isprva smrtno uvređenog, kuvara Jezekilja, uputio ga u tajne goanske kuhinje i upisao ih u novu zelenu sveščicu s receptima, koju je okačio kraj kuhinjskih vrata na podugačkoj pantljici; nedeljama posle toga jela se samo svinjetina, bili smo prinuđeni da jedemo goansku kobasicu, sarpotel od svinjske džigerice i karije od svinjetine sa kokosovim mlekom, sve dok Aurora nije zakukala da ćemo početi redom da se pretvaramo u prasiće; na to se Vasko vratio s pijace s osmehom od uha do uha i ogromnim košarama koje su kloparale od račjih klešta, pune školjki, kraba i nazubljenih denjkova s ajkulinim mesom, a kad je to naša čistačica spazila, bacila je metlu i utekla kroz kapiju, poručivši Lambadžanu da se neće vratiti čišćenju sve dok ta nečista čudovišta budu u kući.
Njegova kontrarevolucija nije se ograničila samo na trpezu. Po cele dane pripovedao nam je sage o junaštvu Alfonsa de Albukerkija, koji je Gou preoteo od bidžapurskog sultana, izvesnog Jusufa Adilšaha, na Dan Svete Katarine 1510, kao i o Vasku da Gami. „Jedna papreno-mirođijska porodica kao što je vaša morala bi da shvata šta osećam“, rekao je Aurori plačnim glasom. „Mi delimo istu istoriju; šta ovi indijski vojnici znaju o njoj?“ Pevao nam je goanske mando ljubavne pesme i starije služio prokrijumčarenim likerom od indijskog oraha i kokosa, a uveče je sedeo sa mnom u sobi začaranih prozora i pričao mi svoje neverovatne goanske doživljaje. „Dole Majka Indija!“, uzvikivao je s prezirom, u teatralnoj pozi, dok sam se ja kikotao ispod pokrivača. „Viva Majka Portuguska!“
Nakon četrdeset dana Aurora je okončala našu domaću goansku okupaciju. „Dosta više oplakivanja“, objavila je. „Od sada se istorija nastavlja dalje.“
„Prava kolonijalistkinja“, vajkao se Vasko žalostivo. „A uz to još i pobornica kulturne nadmoći.“ Ali – baš kao i svi mi kad je Aurora izdavala zapovesti – povinovao se bez reči.
Voleo sam ga; ali dugo nisam primećivao – a i kako bih? – unakrsnu vatru u njemu, bitku između njegove rešenosti da postane neko i ispraznosti, između lojalnosti i karijerizma, između mogućnosti i želje. A nisam shvatao koliku je cenu morao da plati dok nije stigao do naše kapije.
Pre nego što je kročio u naš svet, nije imao prijatelje; barem ih nije ni pominjao ni dovodio. Nikada nije pričao o svojoj porodici, a retko o ranijem životu. Čak i za njegovo rodno selo Lutolim, sa kućama od crvenog laterita i oknima od ljuski ostriga, verovali smo mu samo na reč. Nije pričao o tome, iako mu se omakla pokoja reč o danima kada je radio kao pijačni nosač u Mapusi na severu Goe, a drugi put je pomenuo nešto o usputnom poslu u luci Marmagoa. Kao da je u stremljenju ka izabranoj budućnosti odbacio svako krvno srodstvo i vezanost za mesto, a ta odluka je podrazumevala određenu bezobzirnost, ali i neuravnoteženost. Bio je sam svoj izum, a Aurori je moralo da padne na pamet – kao što je na pamet palo Abrahamu i mnogim pripadnicima njihovog kruga, kao što je palo na pamet mojim sestrama, ali ne i meni – da će izum možda zakazati, da će se na kraju možda i raspasti. Aurora, međutim, dugo nije htela da čuje ništa loše na račun svog ljubimca: kao što sam ja, kasnije, u slučaju Ume Sarasvati, još jednog samoizuma, odbio da slušam. Kada se zabluda srca razotkrije kao budalaština, priznajemo da smo ispali budale, i onda pitamo svoje mile i drage zašto nas nisu spasli od nas samih. Ali od tog dušmanina niko nas ne može odbraniti. Niko nije mogao da spase Vaska od njega samog, šta god da je bio, ko god da je mogao biti, ili postati. Niko nije mogao da spase ni mene.
Aprila 1947, kad je moja sestra Ina imala samo tri meseca, a Aurorina trudnoća sa budućom Mini Maus bila potvrđena, Abraham Zogoibi, ponosni muž i otac, obratio se Vasku Mirandi u nabusitom i nezgrapnom pokušaju da se sprijatelje. „Ako si već stvarno pravi slikar, što ne bi napravio portret moje trudne žene s detetom?“
Taj portret bio je Vaskov prvi rad na platnu, koje mu je kupio Abraham, a Aurora mu pokazala kako da ga grundira. Svoje rane radove izvodio je na dasci ili papiru, uštede radi; i ubrzo pošto se uselio u atelje u Elefanti, uništio je sve što je stvorio pre tog datuma, proglasivši sebe za novog čoveka kome u životu tek predstoji pravi početak, koji se, po njegovim rečima, tek sada rodio. Aurorin portret predstavljao je taj novi početak.
Kažem „Aurorin portret“ jer, kad ga je Vasko najzad razotkrio (nije dopuštao nikome da vidi delo u nastajanju), Abraham je, besan kao ris, ustanovio da je beba Ina potpuno izostavljena. Već lišena pola imena, moja jadna najstarija sestra uspela je sasvim da iščezne iz dela čiji je glavni motiv trebalo da bude, i koje je naručeno kao neposredan ishod njenog nedavnog stupanja na scenu. (Ni od nove Mine-otekline nije bilo traga, ali se tome u onako ranoj fazi Aurorine druge trudnoće moglo lakše pogledati kroz prste.) Vasko je prikazao moju majku kako sedi prekrštenih nogu na džinovskom gušteru pod svojim čatrijem, i ljuljuška vazduh. Njena nabrekla leva dojka, otežala od majčinstva, bila je razgolićena. „Koji je ovo andrak?“, grmeo je Abraham. „Pobogu, Miranda, čoveče božji, imaš li ti u glavi oči ili kamenje?“ Vasko je samo odmahivao na ove naturalističke kritike; kad je Abraham istakao da njegova supruga ni u jednom trenutku nije pozirala otkrivenih grudi, te da ona ionako ne doji izbrisanu Inu, slikarevo lice potamnelo je od gnušanja. „Znam, sad ćete da kažete i da u ovoj ovde kući ne držite nikakvog natprirodno velikog guštera kao kućnog ljubimca“, uzdahnuo je. Kad je razjareni Abraham podsetio Vaska ko sve to plaća, umetnik je oholo podigao nos. „Genije nije bogatašev rob“, branio se. „Platno nije ogledalo pa da odslikava gugutava smeškanja. Ja sam video šta sam video: prisustvo i odsustvo. Punoću i prazninu. Hteli ste dvostruki portret? Evo, gledajte sad. Kome su oči date za gledanje, neka vidi.“
„Pošto si završio sa svojim mudrovanjem“, rekao je na to Abraham glasom koji je sekao kao oštrica noža, „i nama predstoji da razmislimo o koječemu.“
Da li je Vasko bio prognan iz kuće po kratkom postupku zbog nečuvenog nipodaštavanja beba Ininog lika? Da li se detinja majka ostrvila na njega iskeženih očnjaka i isukanih kandži? Čitaoče: nisu ni on, a ni ona. Aurora Zogoibi je kao majka uvek bila pristalica školskog sistema čvrste ruke, te nije nalazila za shodno da svoju decu brani od ćuški koje im život udeli (pitam se da li nas je, zato što je morala da se udruži sa Abrahamom da bi nas stvorila, Aurora, rođeni solista, neminovno svrstala među svoja niža ostvarenja?)... U svakom slučaju, dva dana nakon otkrivanja majčinog portreta, Abraham je pozvao slikara u svoje poslovne prostorije na padini Šuškenaruke – prozvanoj po parsijskom velikašu i lihvaru gulikoži iz XIX veka, ser Daldžiju Daldžiboju Šuškenaruke – da bi ga obavestio kako je slika „previše nadmašila očekivanja“ i da samo zahvaljujući izuzetnoj milostivosti i popustljivoj naravi gospođe Zogoibi nije izbačen nazad na ulicu, „gde ti je“, zaključio je Abraham zlurado, „po mom ličnom mišljenju i mesto“.
Pošto portret moje majke nije bio prihvaćen, Vasko je prestao da maže voskom brkove i zaključao se tri dana u svoj atelje, da bi izašao ispijen i isušen, s platnom pod miškom, umotanim u sargiju. Napustio je Elefantu prošavši pored neprijateljski upiljenih pogleda čuvara i papagaja i nije se vratio punih nedelju dana. Lambadžan Čandivala već beše počeo da se uljuljkuje u snove da je taj gad otišao zauvek, kad se ovaj vratio u žuto-crnom taksiju, Otmenom novom odelu i potpuno oporavljenog vrcavog smisla za humor. Ispostavilo se da je tokom one trodnevne osame preko lika moje majke naslikao novo delo, portret umetnika kao konjanika u arapskoj nošnji, koji je Keku Modi – nemajući pojma o odbijenoj slici ispod ove čudnovate prikaze Vaska Mirande u kićenom ruhu, kako plače na krupnom belcu – uspeo da proda očas posla, i to ni manje ni više nego milijarderu i magnatu čelika, trulom bogatašu K. Dž. Babi, za neverovatno velike pare, što je Vasku omogućilo da vrati Abrahamu dug za platno i da poruči još nekoliko novih. Vasko je otkrio da njegovi radovi imaju komercijalnu prođu. Tako je počela njegova neobična – i po mnogo čemu varljivo zavodljiva – karijera, tokom koje je na trenutke izgledalo da nijedno hotelsko predvorje ili aerodromski terminal ne mogu biti potpuni dok se ne oslikaju džinovskim muralom V. Mirande, kome je nekako polazilo za rukom da bude istovremeno i banalan i nalik vatrometu... i na svakoj slici koju bi Vasko naslikao, na svakom triptihu, muralu, freski i vitražu, nikada ne bi propustio da doda sićušan ali besprekoran lik žene, prekrštenih nogu, s jednom otkrivenom dojkom, kako sedi na gušteru i u naručju ljulja prazninu, izuzev ako, naravno, nije ljuljala nevidljivog Vaska, ili čak celi svet; izuzev ako ova naizgled ničija majka nije postala majka svima nama; a kad bi dovršio taj sitni detalj, kojem bi često posvećivao više pažnje nego samom delu, uvek mu je zametao trag širokim i silovitim potezima četke, koji su sve više postajali raspoznatljivi znak njegovih radova – tim čuvenim, lažnim obeležjima koja su izgledala tako raskošno i pomoću kojih je mogao da radi tako plodno i brzo.
„Zar me toliko mrziš da si morao da me premažeš?“, vikala je Aurora kad je uletela u njegov atelje s mešavinom kajanja i skrušenosti. „Nisi mogao da sačekaš ni pet minuta da smirim matorog Abija?“ Vasko se pravio nevešt. „Naravno da problem nije u maloj Ini“, nastavila je Aurora. „Naslikao si me suviše seksi, pa je Abrahama skolila ljubomora.“
„E pa, sada više nema na šta da bude ljubomoran’, rekao je Vasko uz gorak ali koketan osmeh. „Ili tek sada ima još više razloga za to; jer sada ćeš, Auroradži, za sva vremena morati da ležiš pokopana ispod mene. Gosn Baba će nas okačiti na zid svoje spavaće sobe, vidljivog Vaska s nevidljivom Aurorom ispod, i još nevidljivijom Inom u tvom naručju. To je, na svoj način, postala prava porodična grupa.“
Aurora je zavrtela glavom. „Ne pomerila se s mesta ako ti vrane nisu mozak popile. Eh, vi muškarci. Bezumni se rađate i bezumni umirete. A tek uplakani Arapin na konju! Kao poručen onom Babi bez trunke ukusa. Čak ni neko mazalo s bazara ne bi namalalo tako glupu sliku.“
„Nazvao sam je Umetnik kao Boabdil Zlosrećni (El Zogoibi), poslednji sultan od Granade, na odlasku iz Alhambre“, rekao je Vasko, mrtav ozbiljan. „Iliti Mavrov poslednji uzdah. Nadam se da ovakav naslov neće Abidžiju pružiti nekakav novi razlog za vređanje. Usklađivanje prezimena i čudnovatih porodičnih pripovesti i koliko-toliko lične građe. A pritom, žalim slučaj, nisam zamolio za vaše dopuštenje.“
Aurora Zogoibi se upiljila u njega u čudu; a onda je počela da se smeje kroz glasne, a možda i mavarske jecaje. „O, ti pogani Vasko!“, rekla je konačno, brišući suze. „O, ti podli, crni čoveče! Kako da sprečim muža da ti slomi taj tvoj pogani vrat, to tek treba da smislim.“
„A ti?“, upitao je Vasko. „Da li se tebi svidela nesrećna odbačena slika?“ „Meni se svideo nesrećni odbačeni slikar“, rekla je nežno, poljubila ga u obraz i otišla.
Deset godina kasnije. Mavar je pronašao svoje utelovljenje u meni; a doći će vreme kada će Aurora Zogoibi, krenuvši stopama V. Mirande, takođe naslikati platno pod naslovom Mavrov poslednji uzdah. Posvetio sam toliko vremena ovim starim pričama o Vasku zato što me pripovedanje sopstvene priče tera da se ponovo suočim, i izborim, sa svojim strahom. Kako da objasnim divlju stravu sa grčenjem želuca, prstima pobelelim od držanja za ručke zbog sumanuto ubrzanog života – zbog prinude da, protiv svoje volje, proživim doslovnu istinu onih metafora kojima su tako često baratali moja majka i njeno društvo? U brzoj traci, na brzom koloseku, ispred svog vremena, džetseter u genima, goreo sam – nemajući izbora – kao sveća s oba kraja, iako sam u duši više bio od onih što brižno štede vosak. Kako da dočaram onu prestravljenost iz filmova o vukodlacima pred osećajem da mi ubrzano rastuća stopala upiru o unutrašnjost cipela, da mi kosa raste skoro uočljivom brzinom; kako da vam prenesem bolove u kolenima koje sam osećao dok sam rastao i zbog kojih često nisam mogao ni da potrčim? Pravo je čudo što mi je kičma izrasla valjano. Bio sam biljka iz staklenika, vojnik na neprekidnom usiljenom maršu, putnik uhvaćen u vremeplovu od krvi i mesa, neprestano hvatajući dah jer sam trčao brže od godina, uprkos bolu u kolenima.
Molim vas da shvatite: ne želim da kažem da sam neko čudo. Nisam ispoljio rani dar za šah, matematiku ili sitar. A opet, uvek sam bio čudo, ako ni po čemu drugom a ono po svojim neobuzdanim razrastanjima. Kao i sam grad, Bombaj mojih radosti i žalosti, iždžikljao sam poput pečurke u ogromnu urbanu puzavicu od čoveka, bez ikakvih predaha da bih nešto naučio na sopstvenim iskustvima ili greškama, ili od svojih savremenika, nemajući kad ni da razmislim. I kako je onda od mene moglo da ispadne bilo šta osim haosa?
Štošta što je u meni bilo podložno kvarenju iskvarilo se; štošta što se dalo popraviti, ali je moglo i da propadne, izgubljeno je.
„Vidiš kako je lepo, moj paunčiću, moru moj...“, pevušila mi je majka dok me je dojila na svojim prsima, i mogu vam reči, bez lažne skromnosti, da sam i pored ove moje južnoindijske tamne puti (toliko neprivlačne za provodadžike u otmenim krugovima!) i, ako se izuzme moja nakazna ruka, zaista izrastao u naočitog mladića; ali zbog te desnice zadugo na sebi nisam primećivao ništa sem grdobe. A taj procvat u zgodnog mladića, dok sam u zbilji i dalje bio dete, u stvari je nosio dvostruko prokletstvo. Najpre mi je uskratio prirodne radosti detinjstva, ono kad ste mali, kad ste detinjasto dete, a onda je uminulo, tako da, stasavši u zrelog muškarca, nisam više posedovao onu mladalačku lepotu zlatne jabuke. (U dvadeset trećoj, brada mi je pobelela, a i štošta drugo prestalo je da radi onako dobro kao nekada.)
Moja unutrašnjost i spoljašnjost oduvek su se nalazile u raskoraku; jasno vam je onda da sam imao slabe vajde u životu od onog što je Vasko Miranda nazvao mojim „vrh izgledom filmske zvezde“.
Poštedeću vas priča o lekarima; moja istorija bolesti popunila bi pet- -šest knjižurina. Šaka kao panj, superbrzo starenje, moj zapanjujući rast, visina od dva metra u zemlji gde muškarci u proseku retko premašuju sto šezdeset pet; sve je to bilo pod lupom danonoćnih analiza. (I dan-danas reči „Bolnica Brič Kendi“ probude mi sećanje na neku vrstu popravnog doma, dobronamernu sobu za mučenje, područje paklenih muka kojim upravljaju dobronamerni demoni koji su me umrtvljavali – koji su me pržili – koji su me tikakebabisali i bombajpatkisali – i sve to za moje dobro.) A na kraju, posle svakog usrdnog pokušaja, lagano neizbežno odmahivanje uvažene glave nekog gazda đavola ovenčanog stetoskopom, širenje ruku u znak bespomoćnosti, mrmljanje o karmi, kismetu, sudbini. Pored običnih lekara, vodili su me i kod ajurvedskih stručnjaka, profesora sa Tibije, molitvenih iscelitelja, svetaca. Aurora je bila temeljita i odlučna žena, te je, shodno tome, bila spremna – „sve u mome interesu“ – da me izloži raznim guruovskim lagarijama kojih se ona sama gnušala i gadila. „Za svaki slučaj“, čuo sam je, ne jednom, kako govori Abrahamu. „Tako mi svega, ako neki od tih tandara-mandara tipova uspe da popravi sat malom jadničku, ima da se preobratim dok si rekao tik-tak.“
Ali ništa nije pomagalo. U to vreme pojavio se dečak mahaguru zvani lord Husro Husrovani Bhagvan, koji je stekao milione sledbenika uprkos upornim glasinama da je u celosti krivotvorevina svoje majke, izvesne gospođe Dubaš. Jednoga dana, kad mi je bilo oko pet godina (a izgledao sam kao da mi je deset), Aurora Zogoibi progutala je svoje skrupule – naravno, mene radi – i (po paprenoj ceni) izdejstvovala privatnu audijenciju kod malog čudotvorca. Posetili smo ga na raskošnoj jahti usidrenoj u bombajskoj luci, i onako u šalvarama, zlatnoj tunici i s turbanom na glavi, ostavio je na moje roditelje utisak preplašenog deteta prinuđenog da čitav život provede zarobljen u kičenom svadbenom ruhu; uprkos tome, moja majka je stegla zube, iznela moju muku i zamolila ga za pomoć. Dečak Husro me je pogledao svojim ozbiljnim, tužnim i pametnim očima.
„Prigrli oberučke svoj usud“, rekao mi je. „Raduj se onome što ti zadaje bol. Okreni se ka tome od čega želiš da pobegneš, pohrli mu u susret od sveg srca. Samo kroz poistovećenje sa svojom nesrećom uspećeš da je nadiđeš.“
„Dosta mudrolija!“, povikala je gospođa Dubaš, koja je ležala razbaškarena na divanu i grickala mango. „Nije nego! Rubini, dijamanti, biseri! A sada, molim“, nastavila je, okončavajući audijenciju, „da lepo poravnamo račun. Primamo samo rupije u gotovom, osim ako raspolažete devizama, u kom slučaju odobravamo pedeset posto popusta na keš dolare i funte.“
Dugo sam se s gorčinom sećao tih dana, jalovih doktora i još jalovijih nadrilekara. Zamerao sam majci što me je stavljala na sve te muke, što je bila licemer, kao što se pokazalo kod ovih metanisanja u guru industriji. Ne zameram joj više: naučio sam da uočim ljubav u tome što je činila, shvatio sam da je njeno poniženje pred gospođom Dubaš, koju smo zatekli skroz-naskroz umazanu od manga, bilo u najmanju ruku jednako veliko kao i moje. A moram da priznam i to da mi je lord Husro uputio poruku koju sam u svom životu često bio prisiljen da učim iznova. Cena je, pritom, svaki put bila visoka, a niko osim njega nije nudio popust za devizno plaćanje.
Prigrlivši oberučke ono neizbežno, prestao sam da osećam strah. Reći ću vam u čemu je tajna kod straha: on je apsolutista. Strah igra na sve ili ništa. On će, poput svakog tiranina tlačitelja, ili vladati vašim životom s glupom i zaslepljujućom premoći, ili ćete ga nadjačati, pa će njegova moć iščeznuti u vidu lastinog repa. Još jedna tajna: dizanje bune protiv straha, svrgavanje tog nakinđurenog despota, uglavnom nema nikakve veze sa hrabrošću. Na nju nas nagoni nešto daleko neposrednije: prosta potreba da odmaknemo korak napred u životu. Prestao sam da se plašim, jer ako su mi dani na zemlji odbrojani, ne ostaje mi ni časak za traćenje na strah. U nedvosmislenoj zapovesti lorda Husra odjekivalo je geslo Vaska Mirande, koje sam, u nešto izmenjenom obliku, posle mnogo godina pronašao u jednoj priči Dž. Konrada. Moram da živim sve dok me ne stigne smrt.
Nasledio sam porodični dar za spavanje. Svi bismo pospali kao jagnjad kad bi se neki jad ili nevolja ukazali na vidiku. (Istina, ne baš uvek: nesanica trinaestogodišnje Aurore da Game, propraćena otvaranjem prozora i izbacivanjem ukrasa, stari je, ali bitan, izuzetak od ovog pravila.) I tako bih u one dane kad bi mi se sve stužnilo legao i isključio se, „zatvorio se“ što bi rekao Vasko, kao svetlo; s nadom da ću se „otvoriti“ u boljem raspoloženju. To nije uvek palilo. Ponekad bih se usred noći probudio i zaplakao, vapeći za ljubavlju. Drhtaji i jecaji potresali su me iz takve dubine da ju je bilo nemoguće odrediti. S vremenom sam i te noćne suze prihvatio kao pokoru koju treba da otrpim za svoju izuzetnost, premda, kao što već rekoh, nisam ni najmanje želeo da budem poseban – hteo sam da budem Klark Kent, a ne tamo neki Supermen. U našoj blistavoj palati srećno bih krckao svoje dane kao bogati bonvivan poput Brusa Vejna, s blagodetima ili bez blagodeti pomoćnika. Ali koliko god da sam usrdno to želeo, moja tajna, suštinska betmenska priroda, nije se mogla poreći.
Dopustite mi da razjasnim nešto u vezi s Vaskom Mirandom: od samog početka javljali su se zastrašujući predznaci da u njegovom zvoniku ne obitavaju samo bezazleni šišmiši. Mi koji smo ga voleli zataškavali smo one trenutke kada bi iz njega pokuljala nekakva silovita jarost, kada je izgledao kao da pucketa od nekakvog mračnog negativnog naelektrisanja, pa smo se pribojavali da ga dotaknemo da se ne bismo zalepili za njega i sagoreli. Odlazio je na besomučne terevenke i, kao Aires (i Bela) da Gama u neko drugo vreme i na drugom mestu, osvanuo bi u nekom jarku u Kamatipuri ili lunjajući ošamućen po sasunskim ribarskim dokovima, pijan, omamljen drogom, sav u modricama, krvav, poharan, šireći oko sebe strašan zadah ribe, koji ne bi mogao da spere danima. Kad je postigao uspeh, postao miljenik međunarodnog establišmenta, brdo novca otišlo je na ućutkivanje novina kako ne bi objavljivale te epizode, posebno zato što je bilo nagoveštaja da mnogi među njegovim partnerima s kojima se spetljavao po tim biseksualnim orfičkim lumperajkama kasnije nisu mogli nimalo da se pohvale onim što su doživeli. Vasko je u sebi nosio pakao, ponikao iz bog zna kakve pogodbe s đavolom, koju je sklopio kako bi se otresao nas, a povremeno je znao i da sune vatru. „Ja sam stari veliki vojvoda od Jorka“, govorio je kad bi ponovo došao k sebi. „Kad letim – letim visoko, kad tonem – tonem duboko. Inače, imao sam hiljadu muškaraca; i hiljadu žena, takođe.“
U noći kad je proglašena nezavisnost Indije, na oči mu se odjednom navukla crvena koprena. Razdirale su ga oprečnosti tog uzvišenog trenutka. Ta proslava slobode, čija su ga osećanja ophrvala i protiv njegove volje, iako ga se, kao Goanca, praktično nije ticala, i koja je, na njegov užas, proticala dok su nabujale reke krvi i dalje tekle Pendžabom, skrhala je krhku ravnotežu u srcu njegovog izmišljenog bića i oslobodila ludaka. Tako je barem pričala moja majka, i ta verzija je u sebi nesumnjivo nosila nešto istine, ali ja sam znao da je posredi bila i ljubav koju je gajio prema njoj, ljubav koju nije mogao otvoreno da iskaže, koja se u njemu punila pa prekipela, prelazeći u bes. Sedeo je u začelju Aurorine i Abrahamove besprekorne trpeze, šibajući pogledom brojne uvažene i uzbuđene zvanice, i ispijao mladi verde brzo i u ogromnim količinama, tonući u pijanstvo. Kad se ponoć rasprsnula u pljuskovima svetlosti preko neba, zapao je u još crnje raspoloženje: sve dok se, dobro naliven, nije klecavo pridigao na noge i zasuo goste nesuvislim uvredama praćenim prskanjem pljuvačke.
„Šta vam je pa toliko milo?“, dreknuo je, zanoseći se. „Ovo nije vaša noć. Ðavolji Makolijevi minut-ljudi! A kao nije vam jasno, je li? Svi ste vi jedna bagra neprilagođenih engleskih polutana. Pripadnici manjina. Prikaze s nogom u tuđoj cipeli. Nije vam mesto ovde. Ova zemlja vam je tuđa kao da ste, kako se ono kaže, mesečari. Pali s meseca. Čitate pogrešne knjige, u svakoj raspravi ste na pogrešnoj strani, u glavi su vam pogrešne misli. Čak vam i đavolji snovi niču iz stranog korenja.“
„Prestani da praviš budalu od sebe, Vasko“, rekla mu je Aurora. „Svi ovde prisutni šokirani su klanjem Indusa i muslimana. Nemaš nikakvo ekskluzivno pravo na taj bol, već samo na verde i ulogu pravdoljubive protuve.“
To bi većinu ljudi obuzdalo; ali nije zaustavilo jadnog raspomamljenog Vaska, izbezumljenog od istorije, ljubavi i muke što mora da se pretvara da je na nivou. „Jalovi sjebani um-etnici mozgokurci“, raspalio je po njima, naherivši se opasno u stranu. „Cirkularno-seksualistička Indija, malo vutra! Ne, greška. Ðavolji jezik ponovo me izdao. Sekularno-socijalistička! To je to! Proklete trice i kučine! Panditdži vam je to uvalio kao prodavac jeftinih satova, i svi ste kupili po jedan, a sad se čudite što ne rade. Ðavo da nosi Kongresnu stranku punu đavoljih prodavaca lažnih roleksa! Vi mislite, Indija će tek tako da zakovrne, svi oni krvoločni i okrvavljeni bogovi će tek tako da manjkaju i cvrknu. Naša velika domaćica Aurora, velika dama, velika umetnica, misli da može da nadigra bogove. Igraj! Tat-tat-taa-drigej-tun-tun! Taj! Tat-taj! Tat-taj! Isuse!“
„Miranda“, javio se Abraham, ustajući, „sad je dosta!“
„A reći ću nešto i tebi, gospon Veliki Biznismene Abi!“, smesta je rekao Vasko i prasnuo u smeh. „Da ti dam jedan savet. Samo jedna sila u ovoj đavoljoj zemlji dovoljno je jaka da ustane protiv tih bogova, a to nije šalabajzerski cokularni specijalizam. To nije ni šalabajzerski Pandit Nehru ni njegove šalabajzerske kongres-sat-ovce, zaštitnici manjina. Znaš šta je to? Sad ću ti ja reći šta je! Korupcija. Kapiraš? I mito, pride.“
Izgubio je ravnotežu i pao nauznak. Dvojica poslužitelja, u belim nehruovskim bluzama sa zlatnim dugmićima, dograbili su ga, spremni da ga uklone sa zabave na Abrahamov znak. Ali Abraham Zogoibi je zastao i pustio da se scena odigra do kraja.
„Staro dobro i slasno podmićivanje i podmazivanje“, rekao je Vasko plačnim glasom, kao da priča o nekom starom psu koji mu je prirastao za srce. „Udeli ispod stola, uturi plavi koverat, zasladi. Kapiraš? Abidži, čuješ li? Definicija demokratije po V. Mirandi: svaki čovek – jedno mito. Tako treba. U tome je velika tajna. To je to.“ Ruke su mu poletele ka ustima, kao obuzete zebnjom. „Ijao! Uh! Baš sam glup! Glupi-tupi Vasko. Pa to nije tajna. Pošto je Abidži tako đavolski velika zverka, on sve to svakako već zna. Ovakvo jedno đavolje pile našlo da uči tako krupnog đavoljeg pevca. Izvinjavajte! Molim za oproštaj!“
Abraham je klimnuo glavom: beli bluzoni dohvatiše Vaska ispod pazuha i krenuše da ga vuku unazad.
„Još nešto!“, urliknuo je Vasko s takvom žestinom da su se poslužitelji spotakli. Visio je u njihovim rukama kao krpeni lutak, preteći pomahnitalim prstom. „ Jedan koristan savet svima vama! Ukrcavajte se na brodove s Englezima! Samo se ukrcajte na proklete brodove i tornjajte se! Ne trebate vi ovoj zemlji! Smoždiće vas i smazati! Odlazite! Odlazite dok još možete!“
„ A ti?“, upitao je Abraham, stojeći sa čeličnom učtivošću u zabezeknutoj tišini. „Šta je s tobom, Vasko? Kakav ćeš savet sebi udeliti?“
„Ko, ja?“, graknuo je dok su ga beli bluzoni odnosili. „Ništa se vi ne sekirajte za mene! Ja sam Portugalac!“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 3:23 pm





11


Niko nikada nije snimio film „Otac Indija“. Bharatpita? Zvuči potpuno promašeno. Hindustan-ké-Bapuji? Suviše isključivo gandijevski. Valid-e-Azam? Preterano mogulovski. Ali zato smo nedavno dobili „Mister Indiju“, možda najsiroviju od svih srodnih nacionalističkih formulacija. Glavni junak je prevejani mladi ženskaroš koji nastoji da nas uveri u svoje superherojske moći; nema ni prizvuka očinskih značenja, ni živahnog indijskog abe, a ni patrijarhalnog indoćalca. Samo zakržljala imitacija Bonda made in India. Sjajna Šridevi, u najboljem izdanju pohotne sirene u sariju iz najpomamnijih snova, ovladala je filmom s bestidnom lakoćom... ali ovog filma se sećam zbog nečeg drugog. Čini mi se da su nam, u ovoj petparačkoj rasipničkoj lakrdiji, jednako tričavoj po svojim drečavim bojama koliko je Nargisin majčinski nastup bio turoban i umišljen, njegovi tvorci možda ipak i nehotice predočili lik Nacionalnog Oca. Eno ga gde sedi, kao zmaj u svojoj pećini, kao lutkar s hiljadu prstiju, kao samo srce u srcu tame: zapovednik legija naoružanih uzijima, nadzornik stubova đavolske vatre, koji sve drži u malom prstu, orkestrator tajne muzike donjih sfera; vrhovni zlikovac, mračni kapo, morijartijevskiji od Morijartija, blofeldovskiji od Blofelda, ne samo Kum već Najkum, tatamata nad tatamatama: Mogambo. Njegovo ime, pokupljeno iz naslova nekog starog filma sa Avom Gardner, neke afričke tričarije koja je brzo pala u zaborav, brižljivo je odabrano da se slučajno ne bi uvredila neka od zajednica u zemlji: ime nije ni muslimansko ni indusko, ni parsijevsko ni hrišćansko, ne pripada ni džainima ni sikima, a ako u njemu i odzvanja primesa bongo-bongo prototipa „Mamlaza sa reke“, kog je posleratni Holivud prikačio ljudima sa Crnog kontinenta, to je već žig ksenofobije, koja danas u Indiji, po svoj prilici, ne bi navukla mnogo neprijatelja sebi na vrat.
U borbi Mister Indije protiv Mogamba prepoznajem sukobe do istrebljenja između mnogih filmskih očeva i sinova. Tu je tragični mutant iz „Blejd ranera“ koji gnječi lobanju svom tvorcu u smrtonosnom sinovljem zagrljaju; i Luk Skajvoker iz „Ratova zvezda“ u konačnom obračunu s Dartom Vejderom, kao pobornici svetle i tamne strane Sile. I u toj trećerazrednoj drami s karikaturom od zlikovca i kvaziherojem, vidim avetinjski odsev nečeg što nikada nije bilo niti će ikada biti film: odraz priče o Abrahamu Zogoibiju i meni.
Na prvi pogled, bio je sušta antiteza demonskog kralja. Onaj Abraham Zogoibi kog sam upoznao na samom početku, kad mu je bilo šezdesetak godina, a šepavost koju je zaradio od kamene vaze bila je sve jača zbog godina, delovao. je kao slabašan, umanjeni lik, sipljivog daha, s desnim dlanom uvek položenim preko grudi, istovremeno u znak samoodbrane i pokornosti. Nije mnogo preostalo (osim uslužnosti dežurnog poslovođe) od onog čoveka u kog se naslednica Aurora onako papreno, na prvi pogled i do ušiju, zaljubila! Moja uspomena na njega iz dana detinjstva oslikava ga najviše kao bezbojnog fantoma koji se povlači po ćoškovima Aurorinog uskomešanog dvora, neodlučnog, blago pogurenog, neodređeno namrštenog, nalik slugama koji na taj način iskazuju svoju spremnost da usluže. U njegovom pogrbljenom držanju kao da je bilo nečeg neprijatno i prenaglašeno revnosnog, nekakvog dodvoravanja. „Evo jedne tautologije“, volela je da kaže jezičara Aurora da bi zasmejala društvo. „Muški slabić.“ A ja, Abrahamov sin, nisam mogao da ga ne prezirem što je dopuštao da bude meta sprdnje, osećajući da njegova slabost unižava sve nas – tj., naravno, sve nas muškarce.
Po nekoj čudnoj logici srca, Aurorina silovita strast za njenog Ješu ohladila se prekonoć posle mog rođenja. Po svom običaju, razglašavala je to zahlađenje svakom uhu koje bi se zateklo u blizini. „Kad ga vidim kako mi dolazi, onako uspaljen i namirisan karijem“, smejala se ona, „bap bre! odmah se sakrijem iza dece i zapušim nos.“ I ova poniženja trpeo je bez pogovora. „Muškarci u ovim krajevima“, držala je Aurora besedu u čuvenim oranž-zlatnim salonima, „ili su paunovi ili traljavci. Ali čak i paun kao što je moj sin ne može ni da primiriše nama damama, koje živimo u sjaju slave. Čuvajte se traljavaca, kad vam kažem! Oni su naši tamničari, oni i niko drugi. Oni drže kesu i ključ od zlatnog kaveza.“
To je bio najviši izraz zahvalnosti Abrahamu za bespogovornu neiscrpnost njegovih čekova, za zlatni grad koji je onako brzo podigao od njenog porodičnog bogatstva, koje, uz svu draž novca sticanog generacijama, nije bilo ništa više od neke selendre, seoskog majura ili provincijske palanke, u poređenju s neizmernom metropolom njihovog sadašnjeg bogatstva. Daleko od toga da Aurora nije bila svesna činjenice da njena rasipnost zahteva izdržavanje: dakle, za Abija su je vezivale njene lične potrebe. Ponekad bi to za dlaku i priznala, čak bi se skoro zabrinula da bi razmere njenog trošenja ili njen raspojasani jezik mogli da urnišu kuću. Budući da je oduvek volela jezive uspavanke, pripovedala mi je parabolu o škorpionu i žapcu, u kojoj škorpion, pošto je krenuo da pređe reku, obećao zauzvrat da neće nasrnuti na svog konjića grbonjića, krši datu reč i zadaje mu strahovit i koban ubod. Dok žabac i škorpion zajedno tonu, ubica se izvinjava žrtvi. „Nisam mogao da odolim“, kaže škorpion. „To mi je u krvi.“
Dugo mi je trebalo da shvatim koliko je Abraham žilaviji od bilo kog žapca; ona ga je bola, jer joj je to bilo u krvi, ali on nikako nije tonuo. Kako sam ga olako prezreo, koliko mi je trebalo da shvatim njegov bol! Jer on nije nikada prestao da je voli, s istom onom strašću kao prvog dana kad su se sreli; i sve što je činio, činio je zbog nje. Što su veće i otvorenije bile njene izdaje, to ju je njegova ljubav sve više, i prikrivenije, obavijala.
(A kad sam doznao šta je sve radio, stvari za koje je malo reći da su dostojne prezira, bilo mi je teško da ponovo prizovem ono mladalačko gnušanje; jer sam u međuvremenu potpao pod vlast žapca iz nekih drugih voda, a sopstvena dela lišila su me prava da osuđujem svog oca.)
Kad ga je vređala pred drugima, činila je to s dijamantskim osmehom koji je govorio da ga ona to samo zadirkuje, da joj ta neprestana unižavanja služe samo kao paravan da bi prikrila obožavanje koje je toliko da se ne može izraziti; bio je to ironičan osmeh kojim je svoje ponašanje nastojala da smesti među navodnike. Taj gest, međutim, nikada nije bio potpuno ubedljiv. Često se odavala piću – dekreti o zabrani alkohola uvođeni su i ukidani, kako su već duvali politički vetrovi Morardžija Desaija, a nakon podele države Bombaj na Maharaštru i Gudžarat iščezli su za sva vremena – a kad je pila, iz nje je kuljala žuč. Uverena u sopstvenu genijalnost, naoružana jezikom nemilosrdnim poput njene lepote i žestokim poput njenih slika, nikoga ne bi poštedela svojih koloraturnih kletvi, jastrebovskih kidisanja, rokoko ritanja i visokoskočnih gazela svojih osuda, servirajući sve to s onim čilim i kamen-tvrdim osmehom, koji je trebalo da deluje na njene žrtve kao anestezija dok im je parala utrobu. (Pitajte mene kako to izgleda! Bio sam joj jedini sin. A što se bliže biku majete, veći su izgledi da vas proburazi.)
Naravno, bila je to Bela, ponovo i ponovo: Bela, koja se vratila, kako je bilo predskazano, da bi nastanila telo svoje kćeri. Videćete vi, rekla je Aurora. Od sad sam ja na njenom mestu.)
Zamislite: u svilenom bež sariju opervaženom zlatnim geometrijskom šarom koja treba da dočara togu rimskih senatora – ili pak, ako bi plima njenog ega nadošla više nego obično, u još raskošnijem i bleštavijem carskopurpurnom sariju – Aurora se izležava na divanu i kadi svoje salone smradom zmajskih oblačina dima od jeftinog duvana, na čelu jedne od onih njenih povremenih i nadaleko čuvenih noći raspojasanih od viskija i, još gore, noći na čijoj su se mondenskoj raskalašnosti oštrili mnogi gradski jezici, premda ona lično nikada nije bila zatečena u nedostojnom opštenju s muškarcima, a ni sa ženama, a valja reći, ni sa iglama... a kad bi bančenje zašlo u sitne sate, kretala bi krupnim koracima da obleće okolo kao neka opijena proročica, i počinjala neobuzdano da parodira Vaska Mirandu, razularenog od cuge na Noć nezavisnosti; ne trudeći se čak ni da ukaže na pravog autora, tako da okupljeno društvo nije imalo blagu predstavu da ih, u stvari, časti najžešćom rugalicom, do u tančine bi opisivala predstojeću propast svojih gostiju – slikara, modela, režisera „srednje produkcije“, glumaca, igrača, vajara, pesnika, plejboja, sportskih asova, šahovskih velemajstora, novinara, kockara, krijumčara starina, Amerikanaca, Šveđana, čudaka, polusveta, kao i najlepše i najrazuzdanije gradske zlatne mladeži – a ta parodija bila je uverljiva da uverljivija ne može biti, njena ironija tako duboko skrivena da je nemoguće ne poverovati njenoj zlobi propraćenoj coktanjem usana, ili – budući da joj se raspoloženje preokreće u trenu – njenoj olimpijskoj ravnodušnosti besmrtnika.
„Imitacije života! Istorijske anomalije! Kentauri!“, ređala bi. „Zar vas nadolazeće oluje neće razduvati u paramparčad? Mešanci, polutani, igrači – duhova prizivači, senke! Ribe na suvom! Doći će loša vremena, dragi moji, nemojte misliti da neće, a onda svi duhovi u pakao, noć će zatrti senke, a polutanska krv će poteći, retka i razlivena kao voda. Ali ja ću sve nadživeti“, rekla bi na vrhuncu bombastične završnice besede, izvijenih leđa i s prstom uperenim uvis poput baklje Kipa slobode, „i to zahvaljujući, vi bedne ništarije, svojoj Umetnosti.“ A njeni gosti leže hrpimice, već predaleko zabrazdili da bi je slušali ili se potresali.
I svom potomstvu proricala je tragedije. „Jadni klinci su takav haos, sve mi se čini da im je suđeno da trokiraju...“
... A mi smo živeli svoje živote iznad, ispod i pokraj njenih predviđanja... jesam li vam već rekao da je bila neodoljiva? Slušajte: bila je sunce naših života, hrana naših maštanja, voljeni lik iz naših snova. Voleli smo je čak i kad nas je urnisala. Budila je u nama ljubav preveliku za naša tela, kao da je sama stvarala to osećanje, a onda nam ga davala da ga iskusimo – kao da se radilo o nekom njenom delu. Ako nas je gazila, bilo je to zato što smo bili spremni da joj drage volje legnemo pod čizme s mamuzama; ako nas je noću nemilosrdno ribala slatkom šibom svoga jezika, bilo je to zbog našeg zadovoljstva. Oprostio sam ocu kada sam najzad to shvatio; jer svi smo joj mi bili robovi, a ona je naše robovanje pretvarala u raj. Tako nešto, kažu, mogu da izvedu samo boginje.
Posle njenog kobnog sunovrata ka morskim hridima, proletelo mi je kroz glavu da je, s onim nadmoćnim i ledeno tvrdim osmehom, uz ironiju koju niko nije zapažao, možda zapravo oduvek predskazivala svoj sopstveni pad.
Oprostio sam Abrahamu i zato što sam uvideo da su oboje, premda više nisu delili postelju, i dalje najviše držali do suda onog drugog, da je mojoj majci bila potrebna Abrahamova potvrda, baš kao što je on žudeo za njenim odobravanjem.
Njemu je uvek prvom pokazivala svoje radove (a odmah zatim i Vasku Mirandi, koji je bez izuzetka protivrečio svakom slovcu koje bi izrekao moj otac). Tokom decenije koja je usledila nakon Nezavisnosti, Aurora je zapala u duboku stvaralačku pometnju, nekakvu delimičnu obamrlost proisteklu više iz nesigurnosti u prirodu samog realnog nego zbog sumnje u realizam. Njena tanka slikarska produkcija iz ovog perioda je izmučena, nerazlučena, a osvrnemo li se unazad, lako ćemo na njenim platnima zapaziti rastrzanost između vragolastog uticaja Vaska Mirande, njegove ljubavi prema izmišljenim svetovima, u kojima je vladao jedino zakon njegove neprikosnovene hirovitosti, i Abrahamovog dogmatskog i upornog isticanja važnosti, u trenutku te istorijske prekretnice, jasnog i uočljivog naturalizma, koji će Indiji pomoći da se samoj sebi prikaže. Aurora se u to doba – što je delom bio razlog njenih povremenih utapanja u noćima praznog pijanog tandrkanja – nalazila u procepu između nezgrapnog revizionizma mitoloških slika i mučnog, čak krutog, povratka na dokumentarne crteže sa gušterskim potpisom iz njene čipkalijevske faze. Umetniku se vrlo lako moglo desiti da izgubi svoj identitet u vreme kad su tolike mudre glave verovale da se žestina i strastvenost neizmernog života zemlje mogu predstaviti samo svojevrsnom bezličnom, posvećenom – čak rodoljubivom – mimikrijom. Abraham ni u kom slučaju nije bio jedini zagovornik ovakvih shvatanja. Veliki bengalski filmski reditelj Sukumar Sen, Aurorin prijatelj i možda jedini od njenih savremenika koji joj je bio dorastao po umetničkim kvalitetima, prednjačio je među tim realistima, podarivši nizom potresne i tople filmove indijskoj kinematografiji – toj nafrakanoj staroj bludnici – spoj srca i duha koji je trebalo da prevali dugačak put kako bi potvrdio sopstvenu estetiku. Ovi realistični filmovi, ipak, nikada nisu bili popularni – u jednom trenutku strašne ironije, napala ih je i Nargis Dut, Majka Indija glavom, osuđujući njihov zapadnjački elitizam – a Vasko (otvoreno) i Aurora (u potaji) više su voleli seriju dečjih filmova u kojima je Sen puštao mašti na volju, u kojima su ribe govorile, ćilimi leteli, a dečaci sanjali snove o svojim pređašnjim životima u zlatnim tvrđavama.
Pored Sena, pod Aurorinim okriljem se neko vreme okupljala i grupa istaknutih pisaca, Premčand i Sadat Hasan Manto, Mulk Radž Anand i Ismat Čughtai, svi do jednog dosledni realisti; ali čak i u njihovim delima bilo je bajkovitih primesa, kao u priči „Toba Tek Sing“, Mantovoj izvanrednoj pripovesti o raskolu medu umobolnicima na potkontinentu u vreme onog velikog istorijskog Raskola. Jedan od ludaka, nekada imućni vlastelin, našao se uklešten na ničijoj zemlji duše, nesposoban da kaže da li se njegov rodni grad u Pendžabu nalazi u Indiji ili Pakistanu, da bi se u svom ludilu, koje je bilo i ludilo onog doba, povukao u ljušturu nekakvog blaženog bulažnjenja, kojim se Aurora Zogoibi potpuno zanela. Njena slika, što dočarava poslednji tragičan prizor iz Mantove priče, u kojem je bespomoćni jadnik nasukan između dve zategnute bodljikave žice, iza kojih se prostiru Indija i Pakistan, možda predstavlja njen najbolji rad iz tog perioda, a njegovo ojađeno buncanje, u kom se stekao ne samo njegov, nego i njen lični komunikacioni raspad sistema, nadahnulo je dug i divan naslov slike: „Uz gur-gur rukavac zaliva dhayana the mung the dal od laltaina“.
Duh vremena, i Abrahamova izrazita naklonost, odvukli su Auroru ka naturalizmu; ali Vasko ju je podsećao na nagonsku odbojnost koju je osećala prema pukom podražavanju, zbog koje je odbacila svoje sledbenike čipkaliste, i nastojao je da je vrati ka epskom bajkovitom maniru, kroz koji se odražavala njena prava priroda, podstičući je da se ponovo okrene ne samo svojim snovima već i snolikom čudu jednog probuđenog sveta. „Mi nismo narod tamo nekih proseka“, razlagao je on, „već magična rasa. Zar ćeš čitavog života slikati dečake kako glancaju čizme, domaćice kako spremaju ručak ni iz čega i dva jutra zemlje? Hoćeš li odsad da radiš samo kulije, traktoriste i Nargisine hidroelektrane? U rođenoj porodici imaš primer raskrinkavanja takvog pogleda na svet. Batali te bezvezne realiste! Realnost je uvek skrivena – zar ne? – u grmu koji bukti nekim čudom! Život je snoviđenje! To slikaj – duguješ to snoviđenju od svog nestvarnog sina. Kakva grdosija, taj divni mali-veliki čovek, tvoja ljudska vremeplovna raketa! Pričipkaj se za njegovu neverovatnu zbilju i drži se toga, njega, a ne onog izlizanog gušterskog proliva.“
Zbog želje da ugodi Abrahamu, Aurora se za izvesno vreme zaogrnula umetničkim plaštom koji joj je rogobatno stajao; a pošto je Vasko bio glas njenog tajnog identiteta, opraštala mu je svaki ispad. A zbog te svoje smutnje, pila je, galamila i postajala razuzdana, nakostrešena i bestidna. Na kraju je, ipak, prihvatila Vaskov savet i od mene zadugo načinila talisman i središte svoje umetnosti.
Abrahama sam pak često viđao sa setnom senkom pometnje preko lica. Ja sam za njega, sasvim izvesno, bio misterija. Zbunjivala ga je realnost, tako da bi mi, po povratku s nekog od svojih dugih službenih putovanja u Delhi, Kočin ili na druga mesta koja su godinama ostajala u tajnosti, donosio ili apsurdno mala odelca koja su priličila detetu mog pravog uzrasta, ali su meni bila i više nego tesna; ili mi je poklanjao knjige u kojima bi mladić moga stasa mogao da pronađe zanimaciju, ali je dete koje je boravilo u mom telu natprirodnih dimenzija ostajalo potpuno zblanuto. I on je bio sluđen, zbog svoje žene, zbog njenih promenljivih osećanja prema njemu, zbog pomračene neobuzdanosti koja se u njoj zacarila i zbog njenog dara za samouništenje, koji se nikada nije ispoljio tako potpuno kao prilikom njenog poslednjeg susreta s indijskim premijerom, devet meseci pre mog rođenja...
... devet meseci pre mog rođenja, Aurora Zogoibi otputovala je u Delhi da iz predsednikovih ruku i u prisustvu svog dobrog prijatelja premijera primi državnu nagradu – takozvani „Počasni lotos“ – za svoj doprinos u službi umetnosti. Sticajem nesrećnih okolnosti, gospodin Nehru se, međutim, upravo vratio iz Engleske, gde je većinu vremena mimo svojih službenih dužnosti provodio u društvu Edvine Mauntbaten. Tada je u našoj kući već bilo i više nego uočljivo (premda i manje nego pominjano) da je i na sam pomen imena ove uvažene dame Aurora, sva zapenjena od pogrda, dospevala na rub srčane kapi. Skroviti detalji o prijateljstvu između Pandita Nehrua i žene poslednjeg vicekralja odavno su postali predmet nagađanja; moja sopstvena nagađanja sve više su usmerena ka sličnim glasinama o prvom čoveku vlade i mojoj rođenoj majci. Određene hronološke činjenice ne mogu se poreći. Vratimo li sat na četiri i po meseca pre mog rođenja, eto nas ponovo kod zbivanja u Glavnom domu gospodnjem na Materanu, gde su moji roditelji možda poslednji put vodili ljubav. Ali ako pustimo kazaljke da prevale još četiri i po meseca unazad, videćemo Auroru Zogoibi u Delhiju, kako stupa u svečanu salu predsedničke rezidencije, gde je dočekuje Panditdži lično; eno Aurore, gde pravi skandal, prepustivši se, prema novinskim izveštajima, „nedoličnom izlivu umetničkog temperamenta“ i zapanjenom Nehruu dreči pravo u lice: „Kakva baba pilećih grudi! Edvintara Mjau Tintara! Ako je Diki bio kralj, onda je ona, da si mi živ i zdrav, pravi vic! Bog te pita što li joj se stalno vraćaš da bi izvisio na njenoj kapiji kao neki prosjak. Ako ti je do belog mesa, od nje se, bogme, nećeš omrsiti.“
Na to je, ostavivši okupljene da zevaju u čudu, a predsednika da čeka sa sve počasnim lotosom u ruci, prezrivo odbila nagradu, okrenula se na peti i vratila u Bombaj. To je, barem, bila verzija koju je sledećeg dana prenela zgrožena nacionalna štampa. Ali dva detalja mi nikako ne daju mira: prvo, zanimljiva činjenica da je u trenutku Aurorinog odlaska na sever Abraham krenuo na jug. Iz tajanstvenih razloga nije se pridružio svojoj voljenoj ženi u času dodele ovog visokog priznanja, već je otišao da proveri kako idu poslovi u starom kraju. Ima dana kada mi to prostonaprosto izgleda – ma koliko da je u to teško poverovati! – kao ponašanje popustljivog muža... a drugo se tiče beležnica Jezekilja, našeg kuvara.
Jezekilj, moj Jezekilj; star kao Biblija, ćelav kao jaje, sa tri kanarinskožuta zuba, koje razotkriva večno kikotavim osmehom, čučao je pored starinske otvorene pećnice, terajući dim od ćumura slamnatom lepezom u obliku školjke. Bio je majstor svog zanata, što su mu priznavali svi koji su uživali u jelima čije je tajne recepte zapisivao sporim i drhtavim rukopisom u beležnice sa zelenim koricama, koje je držao pod ključem u kovčežiću – kao smaragde. Pravi arhivar bio je taj naš Jezekilj; jer u skrivenom blagu njegovih beležnica nisu bili upisani samo recepti, već i čitavi obedi – detaljan prikaz, vođen svih tih dugih godina službe, onoga što je služio, kome i kojim povodom. Tokom mojih povučenih godina detinjstva (više o tome nešto kasnije), proveo sam uz njega duge dane šegrtovanja, učeći kako da jednom rukom uradim ono što on radi sa dve, i gutajući našu porodičnu istoriju ishrane, naslućujući ključne momente po beleškama na marginama, koje su mi kazivale da se veoma malo jelo, nagađajući kada je dolazilo do burnih scena iza lakonskog zapisa „prosuto“. Prizivani su i srećni trenuci: neupadljivim osvrtom na vino, tortu ili neki drugi poseban prohtev – omiljeno jelo za dete koje je dobro prošlo u školi, slavljenički banketi koji su obeležavali neki trijumf u poslu ili na platnu. Istina je, svakako, da kao i u toliko toga drugog i u hrani mnogo toga povezanog s našim ličnostima ostaje nerazjašnjeno. Šta čovek da kaže na zdušnu mržnju mojih sestara prema patlidžanu i moju strast prema istom tom povrću? Šta se krije iza očeve ljubavi prema ovčetini i piletini s kostima i majčinog izričitog i isključivog istrajavanja na mesu bez ijedne koščice? Ostavljam takve misterije po strani kako bih pribeležio da sam, pregledavši beležnicu koja se odnosila na dotični period, iz iste otkrio da se Aurora nakon urnebesa u Delhiju vratila u Bombaj tek posle tri noći. Suviše dobro poznajem železničku liniju koja saobraća između Delhija i Bombaja, pa ne moram da proveravam: putovanje traje dve noći i jedan dan, što ostavlja jednu noć bez pokrića. „Madam mora da je ostala u Delhiju da proba jelo nekog drugog kuvara“, zabeležio je snuždeni Jezekilj povodom njenog odsustva. Zvučao je kao prevareni muž koji pokušava da oprosti svojoj pustolovnoj nevernoj dragani.
Nekog drugog kuvara... koja li je to đakonija zadržala Auroru Zogoibi od povratka kući? Šta li se to, da upitam otvoreno, zakuvalo? Jedna od slabosti moje majke bila je u tome što su se njen jad i bol često iskazivali kao bes; druga slabost ogledala se, po mom mišljenju, u tome što bi je, kad bi već dozvolila sebi luksuz da se prepusti slepoj bujici gneva, preplavila neizmerna ljubav prožeta sažaljenjem prema onima koje je povredila. Kao da su topla osećanja u njoj mogla da nabujaju samo posle razorne poplave jeda.
Devet meseci pre mog dolaska na svet, nedostaje jedna noć. Ali pravilo: nevin dok se ne dokaže suprotno – zlata vredi, pri čemu ni Aurori, a ni onom velikom pokojnom vođi nije mogao da se pripiše bilo kakav dokaz nedoličnosti. Verovatno za sve to postoje savršena objašnjenja. Deca nikada do kraja ne shvataju postupke svojih roditelja.
Kako bi sujetno s moje strane bilo da bez ikakve osnove polažem pravo na poreklo – pa makar i nezakonito – od jedne tako uzvišene loze! čitaoče, pokušao sam samo da izrazim izvesnu zbunjenost propraćenu odmahivanjem glave, ali budite uvereni: od mene nećete čuti neosnovane tvrdnje. Ostaću, dakle, pri svojoj priči da sam začet na goreopisanoj planinskoj postaji; i da je potom došlo do odstupanja od izvesnih bioloških pravila. Dopustite da istaknem: time ne želim da vam zamažem oči.
Džavaharlal Nehru je 1957. imao šezdeset sedam godina; mojoj majci je bilo trideset dve. Nisu se nikada više sreli; niti je ovaj velikan ikada više otputovao u Englesku da bi se sastao sa ženom onog drugog velikana.
Javno mnjenje se – i to ne poslednji put – ustremilo protiv Aurore. Između delhijske raje i bombajske mase oduvek je vladala izvesna doza uzajamnog prezira (reč je, naravno, o buržoaziji). Bombajci su skloni da Delhijevljane odbace kao udvoričke lakeje moći, kao vazelin-podrepaše i državne službaše, dok građani prestonice prezrivo frkću na površnost, zlobnost, belosvetsku zapadoopijenost poslovnih dasa i nalakiranih i nalickanih dama mog rodnog grada. Ali u toj strci oko Aurorinog odbijanja Lotosa, Bombaj je ostao podjednako sablažnjen kao i Delhi. Sada su mnogi neprijatelji, koje je sebi navukla na vrat svojim bahatim nastupom, spazili svoju priliku i kidisali. Nitkovski patrioti nazivali su je izdajicom, bogomoljci bezbožnicom, samozvani sirotinjski glasnogovornici zasipali su je drvljem i kamenjem jer je bogata. Mnogi umetnici uopšte nisu ustali u njenu odbranu; čipkalisti su se prisetili kako ih je napadala, pa su ćutali; oni koji su zaista robovali Zapadu i traćili svoje karijere imitirajući, s jezivim rezultatima, stilove glavnih pravaca u Americi i Francuskoj, sada su je grdili zbog „uskogrudosti“, dok su se oni drugi – a bilo ih je podosta – koji su se praćakali u mrtvom moru indijske drevne baštine i slikali ovovekovne verzije starih minijatura (i često, u potaji, ispod ruke izrađivali pornografske kopije mogulske ili kašmirske umetnosti) ostrvili na nju jednako bučno zato što se „otuđila od svojih korena“. Svi stari porodični skandali sad su ponovo izbunareni, sa izuzetkom rumpelstilskinskog zamešateljstva Abrahama i njegove majke Flore oko sina prvenca, koje nikada nije dospelo pred oči javnosti; novine su sa slašću štampale svaki detalj kojeg su uspele da se dokopaju u vezi s brukom starog Fransiska i njegovih „Gama zraka“, pa o apsurdnim nastojanjima Kamoisa da Game da obuči trupu južnoindijskih Lenjina, pa o krvoločnom ratu Loboovih i Menezesovih, zbog kojeg su braća Da Gama završila na robiji, zatim o samoubistvu utapanjem sirotog, bolom skrhanog Kamoisa i, naravno, najveći skandal oko hvatanja u kolo, i to vanbračno, siromašnog sitnog Jevrejina i njegove besramno bogate hrišćanske drolje. Kada su pak krenule da kolaju aluzije u vezi sa zakonitošću dece Zogoibijevih, izgleda da su u jednom danu urednike svih velikih listova tiho obišli izaslanici Abrahama Zogoibija, koji su im prišapnuli reč-dve da se urazume; posle toga, novinska kampanja je smesta obustavljena, kao da je dobila srčani udar i presvisla od straha.
Aurora se delimično povukla iz javnog života. Njen salon je i dalje blistao, ali su joj konzervativniji elementi iz viših slojeva i umetničkog i intelektualnog života zemlje zauvek okrenuli leđa. Sve više je boravila među bedemima svog ličnog raja, okrenuvši se, jednom zasvagda, u pravcu na koji joj je Vasko Miranda ukazivao, istinskom pravcu njenog srca: dakle, ka unutra, ka realnosti snova.
(Upravo u to doba, kada su jezičke razmirice nagovestile podelu države, objavila je da se među njenim zidinama neće govoriti ni maratski, a ni gudžaratski; jezik njenog kraljevstva je engleski i nijedan drugi. „Svi ti silni jezici odsecaju nas jedne od drugih“, objasnila je. „Samo nas engleski spaja.“ A da bi potkrepila ovaj svoj stav, odrecitovala bi, tobože ucveljenog lica koje je neizbežno budilo zlobne pomisli kod njene publike, u ono vreme popularnu recitaciju: „A-be-ce-de-e-ef-ge, Panditdži se digao na noge“. Na šta je samo njen provereni saveznik V. Miranda imao smelosti da uzvrati: „Ha-i-j-ka-el-em-en, sad je opet uklonjen“)
I ja sam bio primoran da vodim relativno povučen život; moram naglasiti da smo nas dvoje bili upućeni jedno na drugo više od većine majki i sinova, jer je, ubrzo po mom rođenju, Aurora otpočela seriju maestralnih slika uz koju se najčešće vezuje njeno ime; onih dela prozvanih „Mavarske slike“, po meni, u kojima je moje odrastanje dokumentovano mnogo ubedljivije nego u bilo kom foto-albumu, i koje će nas uzajamno vezivati sve dok je sveta i veka, bez obzira na to koliko će nas daleko, i žestoko, naši životi razdvojiti.
Kod Abrahama Zogoibija se zapravo radilo o prerušavanju: stvorio je tajni identitet dobrote i blagosti da bi zabašurio svoju skrovitu superprirodu. Namerno je oslikavao sebe u najturobnijim mogućim bojama – njemu nije priličila kičerska neumerenost plačnog autoportreta Vaska Mirande kao Arapina! – preko potresno uzbudljive ali neprihvatljive realnosti. Pokorna i uslužna površina bila je ono što bi Vasko nazvao njegovim iznadom; a ispod nje, vladao je mogambovskim podzemnim svetom, jeziviji od bilo koje fantazije iz masala filmova.
Ubrzo pošto se doselio u Bombaj, uputio se, poklonjenja radi, na hodočašće starom Sasunu, glavi uvažene porodice bagdadskih Jevreja, čiji su članovi šurovali s engleskim kraljevima, ženili se i udavali s Rotšildovima, vedrili i oblačili gradom već stotinama godina. Glavešina je pristao da ga primi, ali jedino u kancelarijama „Sasun i ko.“ u Tvrđavi; ne privatno, i ne na ravnoj nozi, već kao ponizno moleći novopečeni dođoš iz zabite bestragije, bio je propušten Abraham u njegovu blizinu. „Zemlja će možda i postati slobodna“, rekao mu je starina, dobroćudno se smeškajući, „ali moraš utuviti, Zogoibi: Bombaj je zatvoren grad.“
Sasun, Tata, Birla, Kešlova, Džidžiboj, Kama, Vadija, Baba, Gokuldas, Vača, Šuškenaruke – ove velike kuće držale su grad pod šapom, njegove plemenite i teške metale, hemijsku i tekstilnu industriju i začine, i nije im padalo ni na kraj pameti da se ičega odreknu. Preduzeće Da Gama Zogoibi stvorilo je čvrsto uporište u poslednjoj od ovih sfera; i kud god da je odlazio, Abrahama su dočekivali čajem ili hladnim napitkom, slatkišima, srdačnom dobrodošlicom i ispraćali nizom nepogrešivo učtivih, ali ledeno ozbiljnih upozorenja da se kloni svake druge oblasti koja bi mogla da mu zapadne za preduzetničko oko. Ali samo petnaest godina kasnije, kada su zvanični izvori obelodanili podatak da tek jedan i po posto kompanija u zemlji poseduje preko polovine ukupnog privatnog kapitala, te da čak i u okviru tih elitnih jedan i po posto samo dvadeset kompariija nosi šnjur, a da među ovih dvadeset kompanija četiri supergrupe među sobom dele četvrtinu sveukupnog udruženog kapitala u Indiji, korporacija Da Gama Zogoibi – K-50, već se popela na peto mesto.
Otpočeo je proučavajući istoriju. U Bombaju vlada nekakva endemska neodređenost u pogledu prošlih vremena; ako upitate nekoga koliko dugo se bavi svojim poslom, on će vam odgovoriti: „Dugo.“ – U redu, gospodine, a koliko vam je stara kuća? „Stara je. Iz starih vremena.“ Aha; a kad vam se rodio pradeda? „Tamo negde, jednom. Ma šta me sve to ispitujete? Ta mrtva slova na papiru izgubljena su u magli prošlosti.“ Zapisi se čuvaju čvrsto uvezani pantljikom u prašnjavim ostavama i niko ih nikada čak i ne pogleda. Bombaj, taj srazmerno novi grad u jednoj neizmerno staroj zemlji, ne želi da zna za jučerašnjicu. „A ako su danas i sutra konkurentna područja“, premišljao je Abraham, „da ja lepo uložim najpre u ono što niko ne ceni, dakle, u minulo.“ Posvetio je silno vreme i grdna sredstva iscrpnom proučavanju velikih porodica, iskopavajući njihove tajne. Iz povesti o Pamučnoj pomami, ili Velikoj obmani, koja je harala šezdesetih godina XIX veka, saznao je da je mnoge plemenite to razdoblje urnebesnih špekulacija opako oštetilo, maltene upropastilo, te da su nakon toga pristupali poslovima s najstrožim oprezom i vrlo konzervativno. „Biće da zato vlada raskorak“, nagađao je Abraham, „na polju rizika. Jedino odvažni zaslužuju nagradu, i niko drugi.“ Sledio je isprepleteno klupko veza među uglednim kućama i shvatio kako vuku konce: otkrio je, uz to, koje su imperije sazdane na pesku. I kada je sredinom pedesetih godina spektakularnim prevratom preuzeo kuću Šuškenaruke, koja je otpočela kao lihvarska firma, da bi tokom jednog stoleća prerasla u gigantsko preduzeće sa zamašnim deonicama u poslovima vezanim za bankarstvo, zemlju, brodove, hemijsku industriju i ribu, uspeo je to samo zato što je otkrio da je stara parsijska familija u svojoj srži dotakla dno nepovratnog propadanja, „a kad kvar već toliko uzme maha“, pribeležio je u svom ličnom dnevniku, „truli zub treba izvaditi što pre, ili će celo telo buknuti i propasti“. Sa svakim naraštajem porodice Šuškenaruke stepen pronicljivosti je drastično opadao, da bi današnje pokolenje braće vetrogonja navuklo kolosalne kockarske gubitke po evropskim kazinima, a uz to su bili dovoljno bezumni da se upetljaju u neki skandal u vezi s pokušajem zataškavanja mitom, koji je izbio zbog njihovih nastojanja da indijske poslovne metode suviše nezgrapno izvezu na zapadna finansijska tržišta, koja iziskuju daleko istančaniji pristup. Svu tu nečist Abrahamovi ljudi su prilježno iščeprkali ispod ćilimčeta; a onda je jednog lepog jutra Abraham naprosto ušetao u samo srce skrivenog svetilišta kuće Šuškenaruke i bez ikakvog uvijanja, u po bela dana, ucenio dvojicu ubledelih ne baš mladića koje je tamo zatekao, da se smesta povinuju njegovim brojnim i preciznim zahtevima. Pošto su mu prodali nasleđeno pravo prvenstva, oslabljeni izdanci nekada moćnog klana, Podlidži Podlijidži Šuškenaruke i Njamiboj Životboj Šuškenaruke, bili su maltene presrećni što mogu da se ratosiljaju odgovornosti koju njihova nejaka pleća nisu bila u stanju da ponesu, „onako kako su persijski carevi u svom rasulu morali da se osećaju kada su im vojske islama zagrmele na pragu“, voleo je Abraham da kaže.
Ali Abraham, bogme, nije bio nikakav sveti ratnik. Taj čovek, koji se kod kuće činio nevešt, čak slabašan, načinio je od sebe, u zbilji, pravog pravcatog cara, mogula ljudske krhkosti. Da li biste se prenerazili kad biste saznali da je u roku od nekoliko meseci po dolasku u Bombaj počeo da trguje ljudskim mesom? Čitaoče, ja se jesam prenerazio. Zar moj otac, Abraham Zogoibi? – Abraham, čija je ljubavna priča u sebi nosila onoliku strast, onoliku romantiku? – Bojim se da je tako: baš taj. Moj neumoljivi otac koji nikome nije praštao, a kome sam ja oprostio... Već sam više puta istakao da je pored zaljubljenog muža, bespogovornog zaštitnika naše najveće savremene umetnice, postojao i onaj mračniji Abraham: čovek koji je sebi utro put ucenama i pretnjama neodlučnim pomorskim kapetanima, kao i baronima štampe. Taj Abraham je neprekidno tragao za njima, i uspevao, na obostrano zadovoljstvo, da ostvari dogovore sa svim tim likovima – nazovimo ih crnoberzijancima – koji su bili nadležni za zastrašivanje, šverc-komerc viskija, kao i prostituciju, s podjednakom revnošću kojom su se Tate i Sasuni prihvatali poštenijeg trgovanja na beloj berzi. Bombaj u to vreme nije bio, ustanovio je Abraham, ni izbliza zatvoreni grad kako ga je opisao stari Sasun. Za čoveka koji je spreman da se upusti u rizik, da zaboravi na skrupule – ukratko, za crnoberzijanca – bio je i te kako širom otvoren, a jedina granica novcu koji se dao zaraditi mogla se zacrtati samo u mašti.
Kasnije će biti nešto više govora o ozloglašenom muslimanu, šefu bande, neka bude da se zove Brazgotina, jer njegovo pravo ime ovde nemam smelosti da objavim, te ću se zadovoljiti zastrašujućim klišeom nadimka po kome je bio poznat u čitavom gradskom podzemlju, a zatim – kao što ćemo videti – i šire. Zasad ću se zadovoljiti da pribeležim kako je Abraham, zahvaljujući ortakluku u koji se upustio s ovim gospodinom, stekao zaštitu koja je od samog početka bila odlika njegovog omiljenog načina poslovanja: da bi uzvratio za tu zaštitu, moj otac je postao, i u potaji ostao do kraja svog dugog i poganog života, glavni snabdevač novim mladim devojkama kuća koje su Brazgotinini ljudi tako delotvorno opsluživali po bombajskim slasnim putevima puti: Grantov put – Foklandski put – Foras – Kamatiputra.
- Kako to? – „Odakle ih je dobavljao?“ – Kako odakle – pa iz hramova južne Indije, žalim slučaj, naročito iz onih svetilišta posvećenih izvesnoj boginji Kelami iz Karnatake, koja, izgleda, nije bila kadra da zaštiti svoje uboge mlade „sledbenice“... treba pribeležiti i to da su u naše jadno doba, koje podleže predrasudi favorizovanja muške dece, mnoge siromašne porodice hramovima koje naročito poštuju darovale kćeri koje nisu mogli da udaju ili othrane, u nadi da će živeti svetim životom kao sluškinje ili, ako im se sreća osmehne, kao plesačice; avaj, puste nade, jer su sveštenici zaduženi za ove hramove neretko bili ljudi kod kojih su vrhovna merila čestitosti misteriozno iščezla, a usled tog nedostatka bili su širom otvoreni za ponude u čvrstoj valuti za mlade device, ne baš device i koliko god hoćeš puta device kojima su raspolagali. Tako se Abrahamu, trgovcu mirođijama, pružila prilika da iskoristi svoje razgranate južnjačke veze kako bi požnjeo novu letinu, upisanu u njegove najtajnije obračunske knjige kao „garam masala – superkvalitet“ ili, što dodajem s izvesnom dozom nelagode, „ekstra ljute papričice: zelene“.
U toj tajnoj sprezi s Brazgotinom, Abraham Zogoibi krenuo je i u industrijsku proizvodnju talka u prahu.
Kristalizovani hidrat magnezijum-silikata: Mg3Si4O10(OH)2 – talk. Kad ga je Aurora za doručkom upitala zašto se upušta u biznis s bebinim guzama, naveo je dvostruku prednost protekcionističke ekonomije, koja nameće zaštitne carinske tarife na uvozne marke talka, kao i eksploziju stanovništva, koja garantuje „bum guza“. Sav se zaneo obrazlažući globalni potencijal svog proizvoda, opisujući Indiju kao jedinu ekonomiju Trećeg sveta koja može da se nosi s razvijenim zemljama po svojoj kultivisanosti i razvoju, bez pratećeg jarma svemoćnog američkog dolara, ukazujući da će i mnoge druge zemlje Trećeg sveta sunce ogrejati što mogu da kupe prvoklasni puder za koji im neće tražiti zelene dolare. Kad je počeo da razglaba o realnoj kratkoročnoj mogućnosti da njegova marka „Bebi softo“ istisne „Džonson i Džonson“ s njenog domaćeg tržišta, Aurora se potpuno isključila. A kad je zapevao probni reklamni džingl, kojim je nameravao da lansira svoj novi marifeltuk, a za koju je sam smislio reči i nakalemio ih na onu izluđujuću melodiju „Bobi Šafto“, moja majka je zapušila uši.
„Bebi softo, da li znate, pošto softo puder, brate“, zanosio se Abraham u svom izvođenju.
„Radi s talkom šta ti je volja“, zavapila je Aurora, „ali ova dreka smesta da je prestala. Slomiće mi ljusku na jajetu.“
Dok pišem ovo, ne mogu da se načudim Aurorinom odsustvu želje da uvidi koliko ju je često i ležerno Abraham obmanjivao, divim joj se kako je nešto mogla da bez jednog jedinog pitanja, jer on je, dabome, lagao, a beli prašak koji ga je zanimao nije dospevao iz kamenoloma sa Zapadnih Gata, već je stizao u specijalnim „Bebi softo“ kanisterima krajnje neuobičajenim putem, koji je podrazumevao noćne kolone šlepera neznano otkud, te obilato i redovno potkupljivanje policajaca i ostalih službenika koji su držali punktove za proveru akciza duž glavih drumova potkontinenta; a ti relativno malobrojni kanisteri doneli su, za nekoliko godina, prihod od uvoza koji je daleko premašivao sav ostali profit kompanije, te je omogućio čvrsto utemeljeno korporativno razgranavanje – taj prihod pak nikada nije bio prijavljen, nikada ubeležen ni u jednoj računovodstvenoj knjizi, osim tajno šifrovane knjige nad knjigama, koju je Abraham čuvao u najvećoj skrovitosti, možda samo i u tamnom vilajetu svoje izopačene duše.
Sam grad, možda i cela zemlja, bili su jedan palimpsest, Donji svet ispod Gornjeg sveta, crna berza ispod bele; kad je svekoliki život bio takav, kad se nevidljiva stvarnost fantomski kretala ispod vidljivog privida, podrivajući sva njegova značenja, kako je onda Abrahamova karijera uopšte mogla da bude drugačija? Kako je iko od nas mogao da umakne tom smrtonosnom raslojavanju? Kako smo mogli, onako zarobljeni u zamku stoprocentne krivotvorene stvarnosti, koju je na površini oličavao kič rasplakanog Arapina u gizdavoj nošnji, da prodremo dublje, do pune i raspojasane istine moje izgubljene majke? Kako smo mogli da živimo verodostojne živote? Kako smo mogli da ne postanemo groteskni?
Sad kad se osvrnem unazad, jasno mi je da se jedina mana štosa o snazi podmićivanja koja je jednaka božanskoj moći, a koji je Vasko Miranda prosuo u Noći nezavisnosti, bila samo u preteranoj blagosti formulacije. Naravno da je Abraham Zogoibi morao znati, i to vrlo dobro, da je slikarev nakresani pokušaj prenaglašenog cinizma zapravo predstavljao potcenjivanje čitavog slučaja.
„Tvoja majka i njena umetnička bulumenta stalno su se žalili kako im je teško da stvore nešto ni od čega“, prisećao se Abraham, s beskrajnim uživanjem ispovedajući svoja zlodela u dubokoj starosti. „Šta su to oni stvarali? Slike! A ja, ja, baš ja, napravio sam čitav novi grad ni iz čega! Pa sad ti prosudi: koji je čarobni trik teži? Iz čudotvornog šešira tvoje majke izašla su mnoga lepa stvorenja, a iz mog, druškane – King Kong!“
Tokom prvih dvadeset godina mog života, ovi komadi zemljišta – nešto ni od čega – oteti su od Arapskog mora isušivanjem kod južnog dela Bombajskog poluostrva, oko Bek Beja, i Abraham je besomučno ulagao u ovu povraćenu Atlantidu koja se dizala iz talasa. U to vreme mnogo se govorilo o olakšavanju pritiska na prenaseljeni grad ograničavanjem broja i visine novih građevina na ovako osvojenom zemljištu, da bi se zatim izgradilo novo gradsko jezgro na kopnu, preko vode. Abrahamu je bio veoma stalo da ova zamisao propadne – „Jer kako inače da održim vrednost poseda u koji sam utopio toliki imetak?“, pitao me je on, šireći ruke kostura i otkrivajući zube koji su nekada slali razoružavajuće osmehe, a sada, u polumraku njegove kancelarije, visoko iznad gradskih ulica, devedesetogodišnji lik mog oca pretvarali u pohlepnu lobanju.
Pronašao je sebi saveznika kada se Kiran Kolatkar (K. K. ili Keke), malo izbuljeno crno topovsko đule od politikanta iz Aurangabada, i najžilaviji od svih onih okorelih tipova koji su godinama gazdovali Bombajem, dočepao vlasti u Gradskom veću. Kolatkar je bio čovek kome je Abraham Zogoibi lako mogao da objasni načela nevidljivosti, te skrivene zakone prirode koje vidljivi ljudski zakoni nisu mogli da naruše. Abraham mu je objasnio kako nevidljiva sredstva mogu da se upute preko niza nevidljivih bankovnih računa i završe, vidljiva i čista kao suza, na računu proverenog prijatelja. Razjasnio mu je kako bi se od malo trajnije nevidljivosti grada iz sna s one strane vode ovajdili oni prijatelji koji možda već imaju, ili bi kojim slučajem stekli, udeo u nečemu što je donedavno bilo nevidljivo, ali se sada uzdiglo iz mora poput bombajske Venere. Predočio mu je kako bi lako bilo ubediti one uvažene službenike koji su nadležni za praćenje i kontrolu broja i visine novih zgrada na osvojenom kopnu, te da bi im se i te kako isplatilo ako bi izgubili dar očnoga vida – „Naravno, u prenesenom smislu, dečko – bila je to samo govorna figura; nemoj misliti da smo nekom hteli da vadimo oči, kao šah Džahan onom Gvirojku Zrikiću koji je krišom hteo da baci pogled na Tadž Mahal pre nego što bude dovršen“ – tako da pravo more novih građevina može da ostane nevidljivo za oko javnosti, i vine se put nebesa, koliko god visoko duša poželi. A onda, opacupa – i nevidljive zgrade donose brda para, najvrednije nekretnine na kugli zemaljskoj: nešto ni iz čega, čudo, a svi prijatelji koji su pomogli da se to desi biće lepo nagrađeni za svoj trud.
Kolatkar je brzo učio pa je čak i sam dobio inspiraciju. A šta kad bi te nevidljive zgrade gradila nevidljiva radna snaga? Zar to ne bi bilo najelegantnije i najekonomičnije rešenje? „Naravno, složio sam se“, ispovedao se stari Abraham. „Taj mali Keke s buklijom od glave bio se baš razmahao.“ Ubrzo potom, gradske vlasti objavile su da će se svi oni koji su se doselili u Bombaj posle poslednjeg popisa smatrati nepostojećim. Pošto su bili otpisani, grad, dakle, nije snosio nikakvu odgovornost što se tiče njihovog stambenog pitanja ili socijalnog osiguranja, što su s olakšanjem pozdravili oni pošteni i postojeći građani koji su plaćali dažbine za održavanje ove neuredne i raždžilitane čaršije. Ipak, ne može se poreći da je za onih milion i po duhova, koje je stvorio zakon, život u trenu postao još teži. E, tu su na scenu stupili Abraham Zogoibi i svi oni koji su đuture naskočili na veliki fijaker osvojenog kopna, velikodušno unajmljujući što su više mogli tih aveti, i zapošljavali ih na ogromnim gradilištima koja su nicala na svakom pedlju novog tla, isprsivši se čak toliko – o, prijatelji ljudskog roda! – da su im plaćali i poneku crkavicu za njihov rad. „Niko još nije čuo da se priviđenjima plaća, dok mi to nismo počeli da radimo“, kazivao je drevni Abraham, šištavo se smejući. „Ali razume se, nismo snosili nikakvu odgovornost u slučaju povrede ili bolesti. Bilo bi to nelogično, ako me shvataš. Na kraju krajeva, ti stvorovi ne samo što su bili nevidljivi, oni, prema zvaničnim uredbama, u stvari, nisu ni postojali.“
Sedeli smo u mraku koji se sve više zgušnjavao, na trideset prvom spratu dragulja Novog Bombaja, remek-dela I. M. Peja – tornja Šuškenaruke. Kroz prozor sam jasno mogao da vidim i kako noć probada blistavo koplje K. K. komore. Abraham je ustao i otvorio vrata. Svetlost je potekla unutra uz tiha arpeđa. Poveo me je u džinovski atrijum pun drveća i rastinja iz podneblja umerenijeg od našeg – tu su se nizali voćnjaci sa stablima jabuka i krušaka, kao i otežali čokoti loze – i sve to pod staklom, uz savršeno podešenu temperaturu i vlažnost, održavane pomoću sistema za klimatizaciju čiji bi utrošak bio nezamisliv da nije bio nevidljiv: jer Abrahamu, nekim srećnim slučajem, nikada nije stizao račun za struju. Iz tog atrijuma potiče moje poslednje sećanje na njega – na mog starog, prastarog oca, na koga sam u trideset trećoj godini života i sedamdeset drugoj godini počinjao sve više da ličim likom; na mog oca bez trunke kajanja, oca-zmiju koji je u odsustvu Aurore i Boga zaposeo Eden.
„Ali sad mi je odzvonilo“, uzdahnuo je on. „Sve mi se raspada u ruci. Čarolija prestaje da deluje kad ljudi počnu da naziru konce. Nek ide sve u vražju mater! Bogami sam se lepo najurcao. Nego, uzmi jabuku, đavo da je nosi.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 3:25 pm




12


Hteo – ne hteo, rastao sam u svim pravcima. Moj otac je bio krupan čovek, ali su moja ramena u desetoj godini prerasla njegove kapute. Bio sam oblakoder oslobođen svih zakonskih ograničenja, eksplozija stanovništva u jednoj jedinoj osobi, megalopolis, grdosija na kojoj su pucale košulje i otpadala dugmad. „Pogledaj ga samo“, čudila se moja starija sestra Ina kad sam dostigao punu težinu i visinu. „Sad si kao Guliver, a mi smo tvoji Liliputanci.“ Što je bilo tačno barem u jednom pogledu: ako naš Bombaj nje bila moja Radžputana već Liliputana, onda je moj izuzetan stas zaista uspevao da me prikuje za zemlju.
Što su se više širile međe moga tela, vidokruzi kao da su mi se sužavali. Problem je iskrsao pred polazak u školu. Većina dečaka iz dobrih kuća sa Malabarskog brda, Skandal pointa i Brič Kendija započinjali su obrazovanje kod gospođice Artiljerije u Volsingam hausu, koja je obuhvatala jaslice i niže razrede, pre nego što bi se upisali na Kempion, Katedralu ili neku drugu, u ono doba samo za dečake, elitnu ustanovu. Ali legendarna Artiljerija s rožnatim naočarima i betmenskim perajima odbila je da prihvati pravu istinu o mom stanju. „Prerastao je jaslice“, frknula je prezrivo na kraju razgovora, tokom kojeg se prema mojoj troipogodišnjoj malenkosti uporno odnosila kao prema sedmogodišnjaku koga je zaista i videla pred sobom u stolici, „a za nižu školu je, sažaljevam slučaj, nezreo.“ Moja majka je planula. „A koga vi to imate u razredu?“, upitala je ljutito. „Sve same Ajnštajne, šta li? Male Alberte i Albertine, može biti? Puna škola emceovaca na kvadrat?“
Ali La Artiljerija se nije dala pokolebati, pa mi je sledovalo školovanje kod kuće. Usledio je niz učitelja, od kojih je malo koji izdržao duže od nekoliko meseci. Ne zameram im zbog toga. Suočeni sa osmogodišnjakom koji je rešio da u čast svog prijateljstva sa slikarom V. Mirandom pusti i dobro navošti brkove ufitiljenih krajeva, razumljivo je da su hvatali put pod noge. Uprkos svim mojim nastojanjima da se ponašam kao valjana, uredna, poslušna, umerena i ni po čemu izuzetna osoba, bio sam im jednostavno suviše otkačen; sve dok mi, elem, nisu našli prvu učiteljicu. O, Dili Hormuz, uspomeno slatka! Kao i gospođica Artiljerija, i ona je nosila debele naočari s perajima, ili krilcima – samo što su ova krilca bila anđeoska. Kad se početkom 1967. pojavila u beloj haljinici i dokolenicama, kose skupljene u tanke kikice, s knjigama prigrljenim uz grudi, kratkovido žmirkajući i nervozno brbljajući, na prvi pogled izgledala je više kao klinka nego ja dolepotpisani. Ali Dili je vredelo pobliže osmotriti, jer je i ona bila prerušena. Nosila je ravne cipele i držala se pogureno, kao većina stasitih devojaka koje pokušavaju da prikriju svoju visinu; ali uskoro, kad smo ostali nasamo, počela je da se razotkriva – ah, ona njena veličanstvena beloputa izduženost, od sitne glave do skladnog ali ogromnog stopala! A zatim – i posle tolikih godina pri samoj pomisli na taj prizor oblije me vrela rumen od nostalgične čežnje – počela je da se proteže. Dili u protezanju – koja se pretvarala kao da želi da dohvati knjigu, lenjir, pero – otkrivala je, i to samo meni, punoću svog tela pod haljetkom, da bi uskoro počela da mi uzvraća upornim i netremičnim pogledom na moje sirovo, iskolačeno zijanje. Slatka Dili – jer, kad bismo ostali sami, a ona raspustila kosu, kada bi skinula naočari i žmirkala u mene naslepo onim svojim duboko usađenim i odsutnim očima koje vam ne daju mira, tada se razotkrivalo njeno pravo lice – zagledala se dugo i istrajno u svog novog učenika, pa uzdahnula.
„Ljudi moji, pa njemu je deset godina“, rekla je nežno kad smo prvi put ostali sami. „Čovekovo mladunče, pa ti si osmo svetsko čudo, nema greške.“ A zatim je, prisetivši se svoje vaspitne uloge, počela prvi čas terajući me da naučim napamet – da „nabubecam“, kako smo govorili – sedam svetskih čuda stare i nove ere napominjući, kako je samo ona umela, zanimljivost da smo se na Malabarskom brdu našli ja (mladi gospočić Kolos) i Viseći vrtovi – kao da su se sva čuda ovde iskupila i poprimila indijsko obličje.
Sada mi se čini da je kroz mene, onako mlađanog, u onom gvozdenozubom čudovištu iz kog je moja detinja duša zbunjeno provirivala kroz dveri divnog tela mladića (pošto je Dili, uprkos mojoj ruci, mom osećaju gađenja prema samom sebi i potrebe za utehom, uspevala da u meni vidi lepotu; o, lepoto, naša porodična kletvo!), moja učiteljica, gospođica Hormuz, pronašla je svojevrsni odušak, shvativši da sam joj poveren kao dete, ali da sam u njenim rukama – ovde već zalazim u opasne vode – i kao muškarac, da me miluje, i da je milujem.
Sada ne mogu da se setim koliko mi je bilo godina (znam zasigurno da sam obrijao one vaskovske brkove) kada je Dili prestala samo da se divi i iščuđava mom telesnom sklopu i počela, najpre sramežljivo, a onda sve slobodnije, da me miluje. Iznutra sam bio u uzrastu kada su takva tetošenja predstavljala nevin odraz ljubavi, koje sam bio gladan kao ozebao sunca; spolja je pak moje telo doraslo da uzvrati kao sasvim zrelo. Nemojte je osuđivati, jer ne mogu ni ja: bio sam čudo njenog sveta, a ona se samo zanela u svom ushićenju.
Nepune tri godine primao sam poduke u Elefanti, i tokom tog hiljadu i jednog dana bili smo sputani mestom i strahom da će nas uhvatiti na delu. Budite tako dobri i uzdržite se od pitanja dokle su išla naša milovanja, jer ćete me naterati da se, u svojim sećanjima, ponovo zaustavim pred granicama za koje nismo imali pasoš! Sećanje na te dane ostaće prožeto zasopljenim bolom, od njega mi tuče srce, ono je živa rana; jer moje telo je znalo ono što ja nisam, i mada je dete čamilo napola unezvereno u tamnici sopstvenog tela, moje usne, moj jezik, moju udovi pod njenim stručnim nadzorom ipak su prelazili na delo, sasvim nezavisno od mog uma; a bilo je i onih blagoslovenih dana kada smo se osećali bezbedno, ili bi nas ponelo neko ludilo pa se ne bismo ni obazirali na rizik, kada bi se njene ruke, usne, grudi uskomešale oko mojih slabina i donele izvesno uzavrelo i očajničko olakšanje.
Bilo je dana kada je uzimala moju nagrđenu ruku i stavljala je ovuda, onuda... svuda! Bila je prvi ljudski stvor koji mi je, u tim ukradenim trenucima, omogućio da se osećam celovito... a veći deo vremena, bez obzira na to šta je njeno telo smeralo s mojim, održavala je neprestani protok informacija. Među nama nije bilo ljubavničkog ćućorenja; celo naše gugutanje svodilo se na bitku kod Šrirangapatnama i glavne izvozne artikle Japana. Dok su mi njeni lepršavi prsti podizali telesnu temperaturu do nepodnošljivih visina, čvrsto je držala uzde terajući me da deklamujem tablicu množenja do trinaest ili da ređam valence svakog elementa iz periodnog sistema. Dili je bila devojka koja je imala štošta da kaže, pa me je zarazila brbljivošću, koja je za mene, do dana današnjeg, zadržala moćan erotski naboj. Kad se raščavrljam, ili se nađem na meti tuđeg ćakulanja, mene to – kako da vam kažem? – pali. Često u žaru brbljanja moram da pokrijem rukama krilo, kako bih tamošnja kretanja sakrio od očiju sagovornika, koji bi bili zbunjeni takvom reakcijom, ili, još gore, zabavljeni. Nisam imao želju, barem do sada, da budem izvor takve zabave. Ali sada sve mora, i treba, da bude izrečeno: moja životna priča, to tkivo erektivne blagoglagoljivosti, sada se primiče kraju.
Kad smo se upoznali, Dili Hormuz je bila usedelica od dvadeset pet godina, a imala je oko trideset pet kad sam je poslednji put video. Živela je s patuljastom majkom, slepom kao krtica, koja je po vasceli dan sedela na balkonu i šila jorgane, pri čemu njenim prstima odavno nije bila potrebna pomoć očiju. Kako li je samo tako sitna i krhka ženica mogla da rodi ovako visoku i pohotnu kći, pitao sam se ja, kad su u trinaestoj godini, zaključivši da sam već dovoljno velik, počeli da me šalju kod Dili na časove, računajući da će mi dobro činiti da malo izađem iz kuće. Bilo je dana kad bih zaobišao kola, odmahnuvši vozaču da je slobodan, i odšetao – bolje reći, šmugnuo – nizbrdo do nje, prošavši pored ljupke stare apoteke na Kempovom uglu – davno pre nego što je postao ova današnja duhovna vetrometina nadvožnjaka i butika – i Kraljevske berbernice (gde se majstor brica sa zečjom usnom, uzgred, bavio i obrezivanjem). Dili je živela u mračnim, izgubljenim dubinama jedne stare, sive parsijske kuće, koja je bila sva u balkonima i zavijucima, na putu kraj čuvenog parka Govalija Tank, samo nekoliko kapija iznad Viđajeve prodavnice, te božanski mešovite trgovine gde su se mogli kupiti i Vreme, za glačanje drvenarije, i Nada, za brisanje dupeta. Mi Zogoibijevi zvali smo je Džajina magaza, kao da je tobože dobila ime po našoj mrgudnoj aji, gospođici Džaji He, koja je tamo odlazila da se snabde paketićima Života, punih čačkalica za zube od eukaliptusovog drveta, i Ljubavlju, kojom je kanirala kosu... Sav na sedmom nebu i na rubu vrhunskog ushićenja, ulazio sam u Dilin dom, stančić prožet osiromašenom ali i dalje ukusnom otmenošću. Mali koncertni klavir, koji je stajao u dnevnoj sobi, pod teretom fotografija u srebrnim ramovima, portretima porodičnih glavara pod fesovima s kićankama i obesne mlade i prefinjene lepotice, za koju se ispostavilo da je stara gospođa Hormuz glavom, ukazivali su da njena porodica pamti i bolje dane, što je bio slučaj i sa Dilinim znanjem latinskog i francuskog. Latinski sam skoro sasvim zaboravio, ali ono što i dalje znam od francuskog – jezika, književnosti, poljubaca, pisama: znojem natopljenih popodnevnih i predvečernjih slasti – sve sam to naučio od tebe, Dili... a sada su pak ove dve žene bile osuđene na život od privatnih časova i jorgandžiluka. To je možda objašnjavalo zašto je Dili osećala toliku glad za muškarcem koga je smatrala za prerano iždžikljalog dečaka; i zašto bi mi skočila u krilo, obujmivši me nogama, šaputala i grickala mi donju usnu: „Skidam ćoroskope, narode; sad vidim samo svog dragog, i nikog više.“
S njom sam, istina, prvi put vodio ljubav, ali je, koliko mi se čini, ipak nisam voleo. Znam to, jer sam uz nju bio srećan što sam takav kakav sam, što mi je spoljašnje obličje starije nego što su mi godine dopuštale. Bio sam još dete; i zato sam, zbog nje, hteo da se vinem ka zrelosti što sam brže mogao. Hteo sam, zbog nje, da postanem muškarac, pravi muškarac, a ne simulakrum muževnosti, i da je to značilo da treba da žrtvujem još više od svog već skraćenog životnog veka, i tada bih drage volje sklopio dogovor s đavolom, radi njenog blaženstva. Ali kad je prava ljubav, ono pravo veliko Nešto, naišlo pošto je Dili otišla, kako sam tada gorko zažalio zbog svog usuda! S kakvom sam žudnjom i besom priželjkivao da usporim prebrzo tiktakanje svog neumoljivog unutrašnjeg časovnika! Dili Hormuz u meni nikada nije pomutila ono detinje uverenje u besmrtnost, zato sam i mogao tako olako da poželim da odbacim godine detinjstva. Ali kad sam zavoleo Umu, moju Umu, začuo sam Smrt kako mi pritrčava munjevitim koracima; tad, o tad, čuo sam svaki kobni zamah njene oštre kose.
Stasavao sam u muškarca pod nežnom i znalačkom rukom Dili Hormuz. Ali – i ovo priznanje mi pada teško, možda najteže do sada – ona nije bila prva žena koja me je dodirivala. Tako mi je barem rečeno, mada moram reći da je svedok – naša aja, gospođica Džaja He, nabusita žena Lambadžana Drvonogog – oduvek bila lažljivica i lopuža.
Bogatašku decu odgaja sirotinja, a pošto su moji roditelji bili posvećeni svojim poslovima, često su me ostavljali nasamo s čuvarom i ajom. I mada je gospođica Džaja bila oštrokonđa, s usnama tankim poput konca i očima uskim kao iglene ušice, iako je bila tanka kao led i gazila tvrdo kao čizma, bio sam i još sam joj zahvalan jer je u svoje slobodno vreme bila prava ptica šetačica, volela je da skita gradom, da bi mogla da ga ocrnjuje, cokćući jezikom, pućeći usta i odmahujući glavom nad njegovim svakojakim nepodopštinama. I tako sam se s gospođicom Džajom vozio tramvajima i autobusima, i dok je ona kudila njihovu pretrpanost, ja sam se u sebi potajno radovao svem tom zbijenom ljudstvu, tako gusto naguranom da je privatnost prestala da postoji, a granice zasebnog bića počele da se rastapaju, onom osećanju koje nas obuzima kad se nađemo u masi, ili u zanosu zaljubljenosti. I upravo sam se s gospođicom Džajom osmelio da se zagnjurim u vrevu Krofordske pijace, koju krasi friz Kiplingovog tatice, s njenim prodavcima živih i plastičnih pilića; s gospođicom Džajom sam se probijao i do brloga u Dobi Talau, u kojima se toči rum, i odvažio se da odem do radničkih četvrti i jeftinih kiridžijskih zgradurina u Bajkuli (gde me je odvela u posetu svojim siromašnim – bolje reći još siromašnijim – rođacima, koji su je dočekali kao kraljicu, nutkajući je hladnim napicima i kolačima, zbog kojih su još više osiromašili), s njom sam jeo lubenicu na Apolo Banderu i prženice na rivi kod Vorlija, i u sva ta mesta i među njihove bučne žitelje, u sav raj espap i jestiva i njihove nasrtljive prodavce, u moj neiscrpni i neumereni Bombaj, zaljubio sam se unepovrat i zauvek, čak i dok je gospođica Džaja uživala do dna iskaljujući svoju natprosečnu sposobnost za izrugivanje, čak i dok je ispaljivala neopozive presude bez ikakve mogućnosti žalbe: „Preskupo!“ (Pilići.) „Pregadno!“ (Crni rum.) „Prebedno!“ (Radnička četvrt.) „Presuvo!“ (Lubenica.) „Preljuto!“ (Čat.) I uvek bi mi se, po povratku kući, okretala sa užagrenim, kivnim pogledom i ispalila: „Ti si, mali, presrećan! Zahvali svojim srećnim zvezdama.“ Jednog dana, bilo mi je osamnaest godina – na početku vanrednog stanja, koliko se sećam – otišao sam sa njom do Zaveri bazara, gde su zlatari sedeli kao mudri majmuni u dućančićima obloženim ogledalima i staklom, i kupovali i prodavali staro srebro na kantar. Kad je gospođica Džaja izvukla par teških grivni i predala ih na procenu, smesta sam prepoznao da je to majčin nakit. Pogled gospođice Džaje proburazio me je kao koplje: osetio sam da su mi se usta osušila, a jezik zavezao. Kupoprodaja je obavljena očas posla, pa smo izašli iz zlatare, pravo u ulični krkljanac, izbegavajući kolica natovarena balama pamuka zamotanim u sargiju i povezanim metalnim remenjem, ulične tezge na kojima su se prodavale banane, mango, safari košulje, filmski časopisi i kaiševi, kulije s ogromnim korpama na glavama, mopede, bicikle, istinu. Krenuli smo kući, u Elefantu, a aja je progovorila tek kad smo sišli iz autobusa. „Previše“, rekla je. „U kući je suviše-previše stvari.“
Nisam odgovorio. „I ljudi“, rekla je gospođica Džaja. „Dolaze. Odlaze. Bude se. Spavaju. Jedu. Piju. Po salonima. U spavaćim sobama. U svim sobama. Previše ljudi.“ Što je značilo, shvatio sam ja, da niko i nikada neće moći da uhvati lopova, pošto će Aurori biti teško da okrivi nekoga iz svog društva; osim ako je ja ne prokažem.
„Ti nećeš kazati“, rekla mi je gospođica Džaja, potegavši keca iz rukava. „Lambadžana radi. Zbog njega.“
Imala je pravo. Nisam mogao da izneverim Lambadžana; on me je naučio da boksujem. On je sproveo u delo očajničko proročanstvo mog oca. Takvom pesnicom sravnićeš sa zemljom čitav svet dok izbrojiš do pet.
U doba dok je još bio s dve noge i bez papagaja, u danima pre nego što je postao Dugi Džon Silver-momče, Lambadžan je pribegavao pesnicama ne bi li skrpio još koju paru uz svoju mršavu mornarsku platu. U gradskim budžacima i sokacima po kojima se kockalo, gde su borbe petlova i razdražene mečke bile glavna uzavrela zabava, stekao je izvestan ugled i pozamašne svote novca kao goloruki bokser. Isprva je, u stvari, hteo da postane rvač, pošto u Bombaju rvači imaju šansu da postanu velike zvezde, poput čuvenog Dare Singa, ali posle niza poraza prešao je u siroviji i grublji svet uličnih pesničara i izašao na glas kao čovek koji ume da podnese udarac. Spisak njegovih pobeda i poraza išao mu je u prilog: pogubio je sve zube, ali nikada nije popio zemlju.
Jednom nedeljno, tokom celog mog detinjstva, dolazio je u vrtove Elefante s dugačkim trakama od krpa, kojima mi je obmotavao šake.pre nego što bi upro u svoju čekinjastu bradu. „Evo, mali, baš tu“, naređivao je. „Istovari mi svoju superbombu.“ I tako smo otkrili da se na moju bogaljastu desnicu može još kako računati, da je pravi torpedo, pesnica nad pesnicama. Jednom nedeljno razvalio bih Lambu iz sve snage, i njegov krezubi osmeh isprva nikada nije uzmicao. „Šta?“, začikavao me je. „Zar ćeš me samo zagolicati percem? Time može da me počasti i ovaj moj druškan papagaj.“ Ali posle nekog vremena prestao je da se ceri. I dalje je pružao bradu, ali sam sad već primećivao kako se priprema da dočeka udarac, prizivajući ostatke svog starog zanata... na moj deveti rođendan sam ga raspalio, a Tota je uz dreku prhnuo uvis kad se čuvar srušio na zemlju.
„Smrskani beli slonovi!“, zakreštao je papagaj. Otrčao sam po baštensko crevo. Propisno sam nokautirao jadnog Lambu.
Kad se povratio, usne su mu se izvile od poštovanja, a zatim je seo i olizao raskrvavljene desni. „Kakav udarac, babo“, pohvalio me je. „Sad je vreme da počnemo s učenjem.“
Za granu platana obesili smo vreću punu pirinča, i kad Dili Hormuz završi sa svojim nezaboravnim lekcijama, Lambadžan je prelazio na svoje. Pesnićili smo se sledećih osam godina. Učio me je strategiji, umeću borbe u ringu, mada nismo imali ring. Izoštrio mi je osećaj za poziciju, a iznad svega za odbranu. „Nemoj da misliš da nikad nećeš dobiti udarac, mali, čak ni s tom tvojom pesnicom nećeš moći da udariš ako ti u ušima zvoni.“ Lambadžan je bio trener više nego uočljivo smanjene pokretljivosti; ali s kakvom se samo herkulovskom istrajnošću borio da se oslobodi tog hendikepa! Kad smo vežbali, odbacivao je štake i skakutao okolo kao na opruzi.
Kako sam rastao, i moje oružje je postajalo moćnije. Uhvatio sam sebe da se svesno uzdržavam, da obuzdavam svoje udarce. Nisam hteo da nokautiram Lambadžana često, a ni suviše jako. Pred očima mi je iskrsavala slika unesrećenog čuvara koji mumla umesto da govori i ne zna ni kako se zovem, pa sam ublažavao žestinu udaraca.
Pre nego što smo gospođica Džaja i ja onomad išli na Zaveri bazar, već sam se toliko izveštio da mi je Lambadžan došapnuo: „Mali, ako hoćeš pravu akciju, samo mi namigni.“ Od te pomisli prošli su me žmarci slasti i jeze. Koliko mi je zaista stalo do toga? Moja bokserska vreća, na kraju krajeva, ipak nije uzvraćala udarce, a Lambadžana sam, kao probnog suparnika, već isuviše dobro upoznao. Šta ako neki dvonožni protivnik, sazdan od krvi i mesa, a ne od riže i jute, obigra oko mene par krugova na obe noge i izlema me na mrtvo ime? „Tvoja pesnica je spremna“, rekao je Lambadžan, sležući ramenima. „Ali za tvoje srce to ne bih smeo da kažem.“
I tako sam, gonjen sopstvenim krvoločnim nagonom, namignuo, pa smo prvi put krenuli u one bezimene sokake oko glavne železničke stanice Bombaj central. Lamba me je predstavio samo kao „Mavra“, a pošto sam bio u njegovom društvu, dočekalo me je manje podozrenja nego što sam očekivao. Ali kad im je rekao da sam novi borac od sedamnaest i nešto malo godina, razlegao se grohot, jer je svima prisutnima bilo jasno da sam već zagazio u tridesete, čak je i kosa već počela da sedi, a pretpostavili su da sam i jednom nogom u grobu čim sam pristao da me obučava jednonogi Lambadžan. Ali i pored sprdnje, čuli su se i izrazi divljenja, mada iz pogrešnog razloga. „Mora da je dobar“, govorili su, „kad se i posle toliko godina ovako dobro drži.“ Onda su izveli mog protivnika, nekog sika raspuštene kose, ništa manjeg od mene, natuknuvši, onako usput, da je taj čova, mada je tek prevalio dvadesetu, u ovakvim borbama već dvojicu otpravio bogu na istinu i da beži od zakona. Tu sam osetio da mi se topi hrabrost, pogledao sam Lambadžana, ali on je samo ćutke klimnuo glavom i pljunuo u desni dlan. Onda sam i ja pljunuo u svoj i krenuo prema onoj zveri. On se ustremio pravo na mene, sav pun samopouzdanja, pošto je mislio da ima prednost kao četrnaest godina mlađi i da će srediti matorca iz cuga. Pomislio sam na vreću s pirinčem i raspalio ga. Kako sam ga odalamio, prostro se i ostao da leži mnogo duže nego što je potrebno da se izbroji do deset. A ja sam, posle tog jednog jedinog udarca, počeo tako žestoko da se gušim od astme i suza da sam, uprkos pobedi, ozbiljno posumnjao da me u tom sportu čeka svetla budućnost. Lambadžan je prezrivo othuknuo na takvu nesigurnost. „To su ti samo živci malčice roviti“, uveravao me je na povratku kući. „nagledao sam se ja onolikih momaka koji su dobijali napade i padali zapenjeni posle prvog nastupa, bilo da su pobedili ili izgubili. Ti, mali, nemaš pojma koliki si kvalitet“, dodao je ushićeno. „Ne samo što imaš armirani malj već i superbrzinu. A i muda.“ Prošao sam bez ogrebotine, naglasio je on, a uz to nas je čekao i džeparac u vidu podebelog svežnja koji je trebalo podeliti.
Dakle, razume se da nisam mogao da optužim Lambinu ženu za krađu, pa da oboje budu oterani. Nisam mogao da izgubim svog menadžera, čoveka koji mi je pokazao kakav dar nosim u sebi... a kad se gospođica Džaja jednom uverila da me je uhvatila u klinč, počela je da paradira, da nam drpiše stvari na moje oči’, pazeći ipak da to ne čini prečesto i da se ne upušta u suviše krupne zalogaje – čas kutijicu od žada, čas zlatni brošić. Bilo je dana kada bih video Auroru i Abrahama kako vrte glavom piljeći u prazninu, ali se računica gospođice Džaje pokazala tačnom: izribali bi poslugu, ali nikada nisu zvali žace, jer nisu želeli da izlažu svoju domaću poslugu nežnoj obradi bombajske policije, niti da svojim prijateljima priređuju neprijatnosti. (Stalno se pitam da se nije Aurora možda prisetila i svojih nekadašnjih kraduckanja i bacanja malih ukrasnih kipova Ganeša na Kabralu. Od previše slonova do Elefante bio je dug put; da li je to dete u njoj zadržalo, a možda čak i probudilo simpatiju i solidarnost s lopovom?)
I baš u to vreme lopovluka, gospođica Džaja mi je saopštila strašnu tajnu iz mojih najranijih dana. Šetali smo Skandal pointom, s one strane puta koji vodi od velike palate Čamčavala, i čini mi se da sam pomenuo nešto – da vas podsetim, vanredno stanje je i dalje bilo novost – na račun nezdravog odnosa između gospođe Gandi i njenog sina Sandžaja. „Čitava nacija ispašta zbog problema između majke i sina“, rekao sam. Gospođica Džaja, koja je upravo prezrivo coktala nad mladim zaljubljenim parom koji je šetao uz morski bedem držeći se za ruke, na to je frknula s gađenjem. „Ti ćeš da mi kažeš“, ispalila je. „Tvoja porodica. Opaki kvarnjaci. I sestre ti i majka. Kad si bio beba. Kako su se samo igrale s tobom. Prebolesno.“
Nisam znao, niti ću ikada saznati, da li je govorila istinu. Gospođica Džaja, ta žena toliko kivna na svoj životni usud da je bila spremna na najčudnije osvete, bila mi je prava misterija. Dakle, lagala je; da, svakako je posredi bila gnusna laž; ali jedno je izvesno – da vam to otkrijem dok sam još u raspoloženju za otkrivanja – odrastao sam odnoseći se neobično nehajno prema svom primarnom polnom organu. Dozvolite mi da vas obavestim da bi ga se drugi s vremena na vreme dočepali – da! – ili do njega dolazili na razne druge načine, i, milom ili silom, zahtevali njegove usluge, ili su mi naređivali kako, kada, s kim i za koliko treba da ga upotrebim, a ja sam sve u svemu bio savršeno voljan da im udovoljim. Šta velite, zar je to sitnica? Sve mi se čini da baš i nije, gospodo i sahibi... Nešto primerenije, taj isti organ bi povremeno izdavao i sopstvena naređenja, te sam i njih – kao i svi muškarci – nastojao da, po mogućstvu, ispunim; s pogubnim ishodima. Ako gospođica Džaja nije lagala, koreni takvog ponašanja možda leže u tim ranim milovanjima na koje je s toliko zlobe aludirala. Ruku na srce, i sam sasvim lako mogu da zamislim tako nešto, takvi prizori deluju mi potpuno verovatno: moja majka kako se zevzeči s mojim kićanom dok me doji na prsima, ili moje tri sestre kako su se načetile oko moje kolevke, pa me vuku za mog crnpurastog piška. Opaki kvarnjaci. Prebolesno. Dok je igrala nad ganpatijevskom ruljom, Aurora je pominjala bezgraničnost ljudske izopačenosti. Znači, možda i jeste istina. Možda. Možda.
Bože, bože, kakva smo mi to porodica bili kad smo se zajedno naglavačke bacali niz Slapove propasti. Rekao sam da se Elefante iz tog doba sećam kao raja, i zaista je tako – ali već pogađate da je Elefanta svakom posmatraču sa strane mnogo više ličila na pakao.
Nisam sasvim siguran bi li se moj deda-stric Aires da Gama mogao nazvati posmatračem sa strane, ali kada se u sedamdeset drugoj godini života prvi put pojavio u Bombaju, od njega je ostala samo žalosna olupina od čoveka; Aurora je mogla da ga pozna samo po buldogu Džavaharlalu. Jedini preostali trag nekadašnjeg gizdavog anglofilskog kicoša ogledao se u izvesnoj naglašenoj nehajnosti u govoru i pokretima, koju sam ja, gajeći sporohodne užitke u neprekidnim naporima da nadvladam svoju sudbinu s previše obrtaja u minutu, iz petnih žila nastojao da oponašam. Izgledao je nezdravo – upalih očiju, zarastao u bradu, neuhranjen – ne bi nas iznenadilo da nam je saopštio i kako mu se stara boljka povratila. Ali nije bio bolestan.
„Karmen je mrtva“, rekao nam je. (I pas je, naravno, bio mrtav, i to već više decenija. Aires je dao Džav-Džava na prepariranje, a pod šapice su mu ušrafili točkiće od sofe, tako da je njegov gospodar i dalje mogao da ga vuče na kaišu.) Aurora se sažalila na njega i odagnala svu onu staru porodičnu zavadu, te ga je smestila u najbolju gostinsku sobu, onu s najmekšim perinama i jorganima i najlepšim pogledom na more, a nama pripretila da se ne kliberimo Airesu zbog navike da ćaska s Džavaharlalom kao da je živ. Prve nedelje deda-stric Aires jedva da je i progovarao za stolom, kao da je zazirao da privlači pažnju, kako se iz toga kojim slučajem ne bi ponovo izrodila stara neprijateljstva. Jeo je kao vrabac, mada smo zapazili da mu se izuzetno svideo ukiseljeni mango s limetom, koji je nedavno na juriš pod markom „Breganca“ osvojio grad; trudili smo se da ne buljimo, ali smo krajičkom oka primetili kako se stari gospodin polako osvrće oko sebe, kao da traži nešto što je izgubio.
Kada je odlazio u Kočin, Abraham Zogoibi bi iz pristojnosti povremeno navraćao u kratke i neprijatne posete kući na ostrvu Kabral, tako da smo znali ponešto o čudnovatim zbivanjima u tom maltene odsečenom ogranku našeg prgavog klana, a s vremenom nam je i deda-stric Aires ispričao celu tužnu i divnu pripovest. Na dan kada je od Travankora i Kočina obrazovana država Kerala, Aires da Gama digao je ruke od svojih potajnih sanjarija da bi se Evropljani jednoga dana mogli vratiti na Malabarsko primorje, povukao se u potpunu osamu, odbacivši malograđanštinu kojoj se priklanjao čitavog života, i krenuo da iščitava kanonsku englesku književnost, koristeći najbolje tekovine Starog sveta kao utehu pred mrskim kolebljivostima istorije. Ostali članovi tog neobičnog porodičnog trougla, baba-strina Karmen i Princ Henri Navigator, bili su sve više upućeni jedno na drugo i tako su postali nerazdvojni prijatelji, kartajući se do duboko u noć u visoke, premda zamišljene uloge. Posle nekoliko godina Princ Henri uzeo je blokče u koje su upisivali rezultate partija i obavestio Karmen, tek napola u šali, da mu sada duguje čitav svoj imetak. U to vreme komunisti su upravo došli na vlast, ispunivši san Kamoisa da Game, pa se sreća osmehnula i Princu Henriju kao i novoj vladi. Sa svojim dobrim vezama na kočinskim dokovima, kandidovao se za poslanika i bio izabran večinom glasova za člana Državne zakonodavne skupštine a da uopšte nije ni imao kampanju. Te noći, kad joj je ispričao za svoju novu karijeru, Karmen je, inspirisana novostima, povratila svoje izgubljeno bogatstvo do poslednje rupije, u maratonskoj partiji pokera koja se završila jednim jedinim ulogom na sve ili ništa. Princ Henri je stalno ukazivao Karmen da tako strašno gubi jer je neodlučna da se upusti do kraja, ali se ovoga puta on uhvatio u njenu mrežu, pošto su ga četiri dame u ruci zavele da podigne ulog do vrtoglavih visina. Kad mu je na kraju konačno pokazala četiri kralja, shvatio je da je svih tih godina dugog gubitničkog niza ona ćutke učila da vara pri deljenju; da je bio žrtva najdužeg muvanja u istoriji kartanja. Ponovo spao na prosjački štap, zapljeskao je njenoj umešnosti ispod žita.
„Siromasi nikada nisu tako podli kao bogataši, i zato na kraju uvek izvuku deblji kraj“, rekla mu je s ljubavlju. Princ Henri je ustao od kartaškog stola, poljubio je u teme i posvetio ostatak radnog veka, nezavisno od svog položaja, partijskoj obrazovnoj politici, jer će samo uz obrazovanje sirotinja moći da opovrgne tvrdnju Karmen da Game. I zaista, stopa pismenosti u novoj državi Kerali porasla je, stigavši na prvo mesto u Indiji – ispostavilo se da je i sam Princ Henri vrlo brzo učio – a onda je Karmen da Gama pokrenula dnevni list, namenjen masi čitalaca u priobalnim ribarskim selima i zaseocima, u kojima se gaji pirinač uz rukavce obrasle zumbulima. Otkrila je u sebi istinski talenat kao vlasnica i aktivistkinja, a njene novine imale su odličnu prođu među sirotinjom, što je opasno najedilo Princa Henrija, jer im je, mada su navodno pedantno sledile levičarski kurs, nekako pošlo za rukom da narod odvrate od Partije, a kada je antikomunistička koalicija preuzela vlast u državi, Princ Henri je krivio podli list račvastog jezika iste one Karmen koja je varala na kartama jednako kao i uplitanje centralne vlade iz Delhija.
Godine 1974, nekadašnji ljubavnik Airesa da Game (njihova veza je već pripadala davnoj prošlosti) uputio se na Začinske gore u posetu naprednom rezervatu za slonove, za čijeg je zaštitnika proglašen, i nestao. Karmen je čula ovu vest na svoj sedamdeseti rođendan i potpuno se raspomamila. Naslovi u njenom listu postali su pedalj visoki, sipajući optužbe za gnusni zločin. Ipak, nikada ništa nije dokazano. Telo Princa Henrija nije pronađeno, pa je taj slučaj, po isteku pristojnog perioda, zaključen. Gubitak čoveka koji je postao njen najprisniji prijatelj i najblagonakloniji suparnik dotukao je Karmen, te je jedne noći usnila kako stoji kraj jezera okuženog šumovitim brdima, a Princ Henri joj domahuje, prizivajući je s leđa jednog divljeg slona. „Niko me nije ubio“, rekao joj je. „Samo je došlo vreme da odigram poslednju ruku.“ Sutradan ujutro, Aires i Karmen sedeli su u svom ostrvskom vrtu poslednji put i Karmen je ispričala mužu svoj san. Aires je pognuo glavu, shvatajući značenje vizije, i nije podigao pogled sve dok nije začuo kako je porcelanska čajna šoljica ispala iz beživotnih ruku njegove žene.
Pokušavam da zamislim kako je Elefanta izgledala deda Airesu kad je u nju stigao s prepariranim psom i slomljenog srca, kakvu je smutnju i pometnju morala da izazove u njegovom razvodnjenom duhu. Šta li je, posle bezmalo potpune izolacije na ostrvu Kabral, mislio o svakodnevnoj tarapani kod nas, o Aurorinom egu koji natkriljuje sve i periodima njenog slepog radnog zanosa zbog kojeg je ne bismo viđali danima, sve dok ne bi izašla iz ateljea teturajući se, obnevidela, izgladnela i smoždena: o moje tri lude sestre i Vasku Mirandi, o kradljivoj svraki gospođici Džaji, jednonogom Lambadžanu i Toti, o kratkovidoj požudi Dili Hormuz? A tek o meni?
A tu je prolazila i neprekidna parada slikara i kolekcionara, galerista, radoznalaca i modela, pomoćnika, naložnica, golaća, fotografa, pakera i spremača, trgovaca dragim kamenjem i prodavaca četkica, Amerikanaca i prišipetlji, narkosa, profesora i novinara, slavnih lica i kritičara, tekla je beskrajna priča o problematičnom Zapadu i mitu o autentičnosti, logici snova i mlitavim konturama u slikovnoj figuraciji Šer-Gilove, o istovremenom prisustvu egzaltiranosti i nesuglasice u delu B. B. Muherdžija, o Sozinom izvedenom progresivizmu i središnjoj ulozi magičnog lika i poslovičnosti, odnosu između pokreta i razotkrivenih motiva, da i ne pominjemo suparnička nadgovaranja o tome koliko i kome, o grupnim izlaganjima i samostalnim izložbama, o Njujorku i Londonu, i nizala se litanija slika, slika, slika u dolasku i odlasku. Izgledalo je, naime, da se kod svakog slikara u zemlji uvrežio neodložni poriv za hodočašćem do Aurorinih dveri, kako bi je zamolili da obdari njihova dela svojim blagoslovom – koji je udelila bivšem bankaru i njegovoj šljaštavoj indijskoj verziji Tajne večere, a uskratila, uz nakašljavanje, nekom samozvanom publicisti iz Nju Delhija bez trunke talenta, a koji je doveo i svoju prelepu ženu plesačicu, s kojom je Aurora otišla da razrađuje svoju ganpatijevsku koreografiju, ostavljajući slikara u četiri oka s njegovim užasnim platnima... je li to veličanstveno preobilje bilo prevelik zalogaj za sirotog starog Airesa? – U tom slučaju, naša ranija pretpostavka da raj za jednog dečaka nekome može da izgleda i kao pakao, sasvim je potkrepljena.
Avaj, uzalud nagađanja! Sve je to bilo daleko od istine. Odmah da vam kažem da je deda-stric Aires u Elefanti pronašao i više od utočišta. Našao je, na sopstvenu zapanjenost i iščuđavanje svih ostalih, oazu poznog ali slatkog družbeništva. Možda to i nije bila ljubav. Uglavnom, ono „nešto“. Nešto što je mnogo mnogo bolje nego ništa, čak i na izmaku svih naših dana poluproživljenih zadovoljstava.
Mnogi slikari koji su dolazili da bi posedeli kraj nogu velike Aurore zarađivali su svoj hleb u drugim strukama i bili su poznati među našim bedemima – pomenuću ih samo nekoliko – kao Lekar, Lekarka, Radiolog, Novinar, Profesor, Sarangista, Dramaturg, Štampar, Kustos, Džez Pevač, Advokat i Knjigovođa. I upravo je ovaj poslednji – umetnik koji je danas nesumnjivo preuzeo Aurorin izanđali plašt – uzeo Airesa pod svoje: u ono vreme, čova ravne kose od nekih četrdeset godina, s ogromnim naočarima, čija su stakla oblikom i veličinom ličila na portabl televizor i skrivala izraz takve savršene bezazlenosti da čovek odmah posumnja da tu nisu čista posla. Za nekoliko nedelja postao je blizak prijatelj moga deda-strica Airesa. Tih poslednjih godina života, Aires je postao Knjigovođin redovni model, a po mojoj proceni, i ljubavnik. Slike su tu, svi mogu da ih vide, a pre svega izuzetno delo „Ne možeš uvek da dobiješ ono što poželiš“, 114 x 114 cm, ulje na platnu, na kome s balkona na prvom spratu vrevu uličnog prizora negde u Bombaju – recimo, na Putu Muhameda Alija – posmatra obnažena figura Airesa da Game u prirodnoj veličini, krepka i vitka poput mladog boga, ali s neispunjenim, neispunjivim, neizrecivim staračkim čežnjama, koje progovaraju iz svakog poteza četkice po njegovom liku. Kraj nogu mu sedi stari buldog; možda se tu radi samo o mojoj bujnoj mašti, ali tamo dole, ispod njega, u masi – da, baš tamo! – one dve sićušne figure na leđima slona, čija su bedra oslikana reklamom za „Vimto“! – ma, jesu li stvarno? – naravno da jesu! – Princ Henri Navigator i Karmen da Gama, koji domahuju dedi da im se pridruži na njihovom putešestviju!
(Bila jednom davno dva lika u čamcu, jedan u venčanici, a drugi bez nje, i treći lik ostavljen da čami sam u postelji prve bračne noći. Aurora je ovekovečila taj prizor prožet patnjom; i ovde, na Knjigovođinom radu, sreću se, naravno, ista ta tri lika. Samo što su bili drugačije raspoređeni. Bal se nastavio – dok se nije premetnuo u ples smrti.)
Ubrzo po završetku slike „Ne možeš uvek da dobiješ ono što poželiš“, Aires da Gama je izdahnuo. Aurora i Abraham otputovali su na jug da ga sahrane. Oglušivši se o običaj tropskog podneblja, gde ljude žurno šalju na večni počinak da zbog oklevanja ne bi napustili ovaj svet bazdeći, moja majka je pozvala pogrebnike, privatno preduzeće „Mahalakšmini mrtvaka otarasitelji“, društvo sa ograničenom odgovornošću (pod parolom: „Leš je tu? A vi biste ga tamo? Važi, rode! Recite nam samo!“), i zamrzla Airesa pred putovanje, da bi mogli da ga polože kraj Karmen u osvećenu porodičnu parcelu na Kabralu, gde bi Princ Henri Navigator mogao da ga nađe, ako ikada reši da dojezdi sa Začinske gore na svom slonu. Kad je Aires stigao na svoje poslednje odredište i kad su otvorili njegov aluminijumski otarasitejner da ga prebace u kovčeg, izgledao je – pričala nam je Aurora – kao „veliki plavi lilihip“. Na veđama mu se nahvatalo inje, bio je hladniji od groba. „Ne sekiraj se, striče“, mrmljala je Aurora za vreme sahrane kojoj su prisustvovali samo ona i Abraham. „Tamo kud ideš, brzo ćeš se zagrejati.“
Srce je više nije držalo tu. Svađe iz prošlosti bile su odavno zaboravljene. Kuću na ostrvu Kabral doživljavala je kao nekakav okrajak, nešto krajnje beznačajno. Čak ni soba, koju je kao čudo od deteta oslikala u vreme kućnog pritvora, Auroru više nije zanimala, pošto se toliko puta vraćala njenim temama, sva opsednuta mitsko-romantičnim načinom na koji su se istorija, porodica, politika i mašta tiskale poput svetine na železničkoj stanici Viktorija ili Čerčgejt; kao što se vraćala i onom istraživanju alternativnog viđenja Indije kao majke, ali ne Nargisine sentimentalne seljačke majke, već urbane majke, podjednako bezočne i nežne, sjajne i mračne, višestruke i usamljene, hipnotičke i odurne, bremenite i prazne, iskrene i lažne kakva je bila i sama predivna, okrutna, neodoljiva metropola. „Moj otac je mislio da sam ovde stvorila remek-delo“, rekla je Abrahamu dok su stajali u oslikanoj sobi. „Ali kao što vidiš, ovo su bili tek prvi dečji koraci.“
Aurora je naredila da se stvari pokriju i zaštite od prašine, i da se kuća zamandali. Nikad se više nije vratila u Kočin, pa čak i kad je više nije bilo među živima, Abraham ju je poštedeo poniženja da otplovi na jug kao smrznuta riba. Prodao je staru kuću, koja je postala ruševno svratište umerenih cena za mlade s rancima na leđima i stare indijske vukove s mršavim penzijama, koji su dolazili da bace poslednji pogled na svoj izgubljeni svet. Na kraju se, tako sam bar čuo, i srušila. Krivo mi je što je tako; a opet, ja sam, čini mi se, bio jedini u porodici koji nije nimalo mario za prošlost.
Kad je deda Aires umro, sve nas je obuzeo osećaj da smo stigli na nekakvu prekretnicu. Sleđen, plav, obeležio je kraj jednog pokolenja. Sada je došao red na nas.
Odlučio sam da više ne idem sa gospođicom Džajom na njen gradski harač. Čak i taj čin udaljavanja pokazao se nedovoljnim; događaji na Zaveri bazaru i dalje su me tištali. I tako sam na kraju otišao do kapije kod Lambadžana i, crveneći do ušiju zbog svesti da ga ponižavam, ispričao mu ono što znam. Kad sam završio, gledao sam ga sav ustreptao. Na kraju krajeva, još nikad nisam saopštio nekom čoveku da mu je žena kradljivica. Hoće li skočiti na mene u odbranu porodične časti i smožditi me na licu mesta? Lambadžan nije rekao ni reč, a ćutanje se širilo iz njega, prigušujući trubljenje taksija, uzvike prodavaca cigareta, graju uličnih derana koji su se utrkivali čiji će se zmaj najviše vinuti, terali obruče i igrali se doskoči saobraćaju, kao i bučnu muziku koja je dopirala s kasetofona iz iranske kafane „Žalinemabez“ (koja je zaradila ovo ime po ogromnoj tabli na ulazu, na kojoj je pisalo: Žalimo Nema alkohola, Bez obaveštenja o adresama u kraju, Bez češljanja kose, Nema teletine, Nema cenkanja, Nema vode ako se ne naruči hrana, Nema novina ili limskih žurnala, Nema služenja iz iste činije, Nema pušenja, Nema šibica, Nema telefonskih poziva, Nema unošenja sopstvene hrane, Bez priče o konjima, Nema cigareta, Bez dugog zadržavanja u prostorijama, Bez dizanja glasa, Nema sitnine, i poslednji, odsudni par, Nema stišavanja muzike – tako nam je ćef i Bez muzičkih želja – sve izabrane melodije su po gazdinom ukusu). Čak i ušljivi papagaj kao da se sav napeo da čuje čuvarov odgovor.
„U mom poslu, babo“, procedio je Lambadžan najzad, „čovek primećuje štošta od čega treba da čuva druge. Dode neki tip s jeftinim draguljima, dame iz kuće treba zaštititi. Drugi dođe s tričavim satovima oko ruke, ja moram da ga otpremim. I tako redom prosjake, propalice, razvratnike, sve. Za njih je bolje da se sklone odavde, a ja tako obavljam svoj posao. Ja stojim i gledam na ulicu, i šta me ona pita, ja joj odgovaram. Ali sad čujem da bi trebalo da imam oči i pozadi.“
„Pusti, nema veze“, spetljao sam se ja. „Sad si se naljutio. Zaboravimo celu priču.“
„Ti to ne znaš, mali, ali ja sam bogobojažljiv čovek“, nastavio je Lamba kao da ništa nisam ni rekao. „Ja stražarim pred ovom bezbožničkom kućom i ne bunim se. Ali u Valkešvarskom i u Mahalakšminom hramu svi znaju ovo ubogo lice. A sad moram da odem i prinesem darove gospodaru Rami i da ga zamolim za još jedan par očiju na leđima. I za gluve uši, tako da ne čujem takve opake i nemile stvari.“
Pošto sam optužio gospođicu Džaju, krađe su prestale. Među nama nije izgovorena ni reč, ali Lamba je učinio svoje i njeni zdipidani su se okončali. Okončalo se još nešto: Lambadžan me više nije učio boksu, nije više skakutao po bašti i vikao: „Hajde, gosn papagajče, hoćeš li da me zagolicaš percem? Ožeži, da vidimo najžešći udarac!“, i nije više hteo da me vodi u sokake s uličnim borbama da isprobavam ruku protiv najvećih kavgadžija u gradu. Pitanje da li će disajne tegobe, od kojih sam patio, osujetiti moj prirodni razbijački dar moraće da sačeka na odgovor još nekoliko godina. Naši odnosi su se vidno zategli i nisu se potpuno izgladili sve do mog velikog pada. A u međuvremenu, gospođica Džaja He je kuvala, i s uspehom zakuvala, svoju osvetu.
Tako sam ja krckao svoje dane u raju: život ispunjen, ali bez prijatelja. Pošto nisam išao u školu, bio sam željan vršnjaka; i u ovom svetu, u kome se izgled izjednačava sa stvarnošću, te moramo da budemo ono kako izgledamo, ubrzo su me proglasili za počasnog odraslog, i kao takvom mi se obraćali i prema meni se ponašali svi oko mene, isključivši me iz sveta kojem sam uistinu pripadao. Kako sam sanjao o čednosti! – o danima detinjstva kada se igra kriket na Kros majdanu, o izletima na plaže Džuhu ili Marve, ili u Mlečnu koloniju „Arej“, o bekeljenju na anđeosku ribu u akvarijumu Taraporevala i slatkom maštanju s drugarima kakva bi bila u tiganju; o kratkim pantalonicama, pojasevima s kopčama u obliku zmije, prežderavanju sladoledom od pistaća, izlascima u kineske restorane i prvim neveštim mladalačkim poljupcima; o školi plivanja nedeljom ujutro u Vilingdonskom klubu, kod učitelja koji je voleo da prepada svoje učenike tako što legne na dno bazena i ispusti sav vazduh iz pluća. One nezaboravne sitnice dečjeg života, koje se ne daju meriti ni sa čim, njegove uspone i padove nalik ludim toboganima s automobilčićima u zabavnom parku, njegova savezništva i izdaje, njegovi dečački rusvaji i škripci – bili su mi uskraćeni zbog rasta i izgleda. Meni je bio namenjen Eden spoznaje. Pa ipak, bio sam srećan u njemu.
- Zašto? – Zašto? – Zašto?
- To je bar lako: jer mi je bio dom.
Da, da, bio sam srećan u njemu, sred razuzdanosti života odraslih, sred muka mojih sestara i roditeljskih iščašenosti koje su praktično postale, i na neki način ostale, svakodnevna pojava, zbog kojih sam i dalje uveren da je ideja o normi iščašena, da je zamisao da ljudska bića imaju normalne, svakodnevne živote čista besmislica... zavirite u bilo koju kuću i zateći ćete, tvrdim vam, jezivu zemlju čuda, neobuzdanu poput naše. Možda sam ja u pravu; ili je možda i ovakav stav samo deo moje žalopojke, možda je za ovo – šta? – za ovo sjebano disidentsko ustrojstvo takođe u potpunosti kriva moja majka.
Moje sestre bi se verovatno složile s tim. O, moja Ina, Mini i Mina od pre sto godina! Kako li je tek njima bilo teško da budu kćeri svoje majke. Iako su bile prelepe, ona je bila zamamnija. Ogledalce-ogledalce na zidu njene spavaće sobe nikada nije ukazalo prednost nekoj mlađoj. A bila je i pametnija, darovitija, i majstor da očas posla osvoji svakog mladog lepotana s kim bi se njene kćeri usudile da je upoznaju, da ga do te mere opčini da devojkama zauvek uništi svaku šansu; mladići, zaslepljeni majkom, više nisu uopšte ni primećivali sirotice – Ini-Mini-Mina... a povrh svega toga dolazio je njen oštar jezik, njeno odsutno rame za plakanje i spremnost da ih tokom njihovog detinjstva dugo ostavlja u koščatom i neveselom zagrljaju gospođice Džaje He... Aurora ih je, znate, izgubila sve, sve one su našle načina da odu od nje, iako su je volele silno, volele je mnogo strasnije nego što je ona mogla da im uzvrati, volele je žešće nego što su, u odsustvu njene uzvratne ljubavi, ikada bile u stanju da osete da im je dopušteno da vole sebe.
Ina, najstarija, Ina prepolovljenog imena, bila je najlepša u ovoj trojki, ali, bojim se, i porodična blenta, kako su je sestre obično kvalifikovale. Na najsvečanijim skupovima, Aurora, ta vazda nežna i plemenita mama, odmahnula bi živahno u Ininom pravcu i objavila svojim gostima: „Ova ovde je samo za gledanje, ali ne i za ozbiljnu priču. Jadnoj maloj mozak je načisto zakaldrmisan.“ U osamnaestoj godini Ina je stisnula petlju i probušila uši kod Džaverija Brosa, zlatara na Vordenovom putu, i za svoju hrabrost bila nesrećno nagrađena infekcijom; iza ušiju su joj buknule gnojne otekline, koje su još više natekle zbog njene rešenosti da ih, iz čiste taštine, stalno probada i cedi gnoj. Na kraju je morala u bolnicu, danima je odlazila na lečenje, a cela ta kukavna tromesečna epizoda pružila je majci novo oružje kojim će je saterati uza zid. „Možda bi bilo bolje da su ti ih odsekli!“, grdila ju je Aurora. „Možda bi tako uklonili začepljenje? Pošto nekakvo začepljenje postoji, zar ne? Nekakav vosak u ušima, ili čep. Spolja izgleda super, ali unutra neće ništa da uđe, pa bog.“
A ona je, sasvim sigurno, začepila uši za svoju majku, nadmećući se s njom na jedini mogući način koji je uspela da smisli: nudila se da pozira slikarima iz Aurorinog kruga – Advokatu, Sarangisti, Džez Pevaču – a kad bi razotkrila svoju čudesnu pojavu u njihovim ateljeima, sila njene gravitacije smesta bi ih privukla; poput satelita koji su poispadali iz orbita, morali su da pribegnu prinudnom sletanju na njene mekane brežuljke. Posle svakog osvajanja udesila bi tako da joj majka pronađe pisamce od ljubavnika ili neki bestidni kroki, poput nekog hrabrog Apača koji pokazuje skalpove velikom poglavici u svom šatoru. Pored sveta umetnosti, prodrla je i u poslovnu sferu, postavši prva indijska manekenka i lutka sa naslovne strane – „Femina“, Baz selebriti“, „Pataha“, „Debonair“, „Bombaj“, „Bombšel“, „Sine blic“, „Lajfstajl“, „Džentlmen“, „Eleganca“, „Šik“ – koji svi čitaju „Čik“ – a slava joj je rasla i počela da ugrožava bolivudske filmske zvezde. Ina je postala nema boginja seksa, spremna da odene najizazovnije komade odeće, kreacije novog soja mladih radikalnih kreatora koji su preplavili grad, odeću koja je razotkrivala toliko da bi se i većina top-modela postidela. Bestidna Ina, sa svojim supervrckanjem iz kuka, zasenila bi svaku reviju. Prema procenama, njen lik na naslovnoj strani podizao je prodaju za trećinu; ali nije davala intervjue, odlučno odbijajući sve pokušaje da se otkriju njene najintimnije tajne, na primer boja njene spavaće sobe, omiljeni filmski junak, ili pesmica koju obično pevuši u kadi. Nije odavala nikakve recepte za prečicu do lepote, niti je davala autograme. Ona se sve jednako držala na visini; od nokta do trepavice, bila je ženska iz gornjih slojeva sa Malabarskog brda, puštala je ljude da veruju kako se manekenstvom bavi „iz čistog zezanja“. Njeno ćutanje samo joj je dodavalo na draži: muškarcima je omogućavalo da je sanjaju u sopstvenim verzijama, a ženama da zamišljaju sebe u njenim sandalama s kaišićima i cipelama od krokodilske kože. U jeku vanrednog stanja, dok se u Bombaju sve, kao i obično, vrtelo oko posla, osim što su svi neprekidno gubili vozove, pošto su ovi počeli da kreću na vreme, dok su se zameci pošasti lokalnog fanatizma i dalje širili, a bolest još nije zahvatila celu metropolu – u to čudno vreme, mlade gradske čitateljke žurnala izabrale su moju sestru Inu za Uzorno lice br. 1, pri čemu je nadmašila Indiru Gandi s dva prema jedan.
Ali gospođa Gandi nije bila suparnica koju je Ina htela da porazi, a njeni trijumfi gubili su svaki smisao pošto Aurora nije zagrizla mamac: nije osuđivala njenu razuzdanost i egzibicionizam; sve dok, na kraju, Ina nije uspela da pošalje svojoj velikoj majci epistolarni dokaz za jednu vezu – ukradeni vikend, kako se ispostavilo, u Glavnom domu gospodnjem u Materanu – s Vaskom Mirandom. To je upalilo. Aurora je dozvala svoju najstariju kći, proklela je kao kurvu nimfomanku i zapretila joj da će je izbaciti na ulicu. „Ne moraš da me guraš“, odgovorila je Ina prkosno. „Ništa ne brini: skočiću sama.“
U roku od dvadeset četiri sata utekla je za Nešvil, onaj u Tenesiju, s mladim bonvivanom, jedinim naslednikom preostalog imetka porodice Šuškenaruke, nakon što je Abraham isplatio njegovog oca i strica. Džemšid Džemiboj Šuškenaruke izašao je na glas po bombajskim noćnim klubovima kao izvođač pod umetničkim imenom Džimi Šuška, kako je on voleo da kaže, „kantri i istočnjačke“ muzike, serije unjkavih pesama o rančevima, vozovima, romansama i kravama koje su naglašeno vukle na Indiju. Kad su on i Ina prešli na novu teritoriju, odlučili su da daju sve od sebe. Smislila je sebi umetničko ime Gugut (što će reći: Luče) Gama – upotreba skraćene verzije majčinog prezimena ukazuje da je Aurora i dalje uticala na misli i dela svoje kćeri – i otišla korak dalje. Ona, koja je ušla u legendu zbog ćutanja, sada je zinula i – propevala. Predvodila je grupu pratećih vokala od tri pevačice, i svi su se zakitili imenom na koje je pristala uprkos izvesnim nedostojnim konjastim prizvucima: Džimi Šuška i Ðiha-Ðihe.
Ina se vratila kući osramoćena posle godinu dana. Svi smo bili zabezeknuti. Masne kose i sva zapuštena, nagojila se trideset kila, ni nalik na Gugut Gamu! Pogranični službenici jedva su joj poverovali da je ona mlada žena s fotografije u pasošu. Brak joj se okončao i, mada je rekla da je Džimi na kraju ispao čudovište i da „ne znate vi“ šta joj je sve radio, s vremenom je takođe isplivalo na površinu da njen svaštožderski seksualni apetit za kaubojima što viču „Jiha!“ i kite se veštačkim dijamantima, i sve veći egzibicionizam, nisu baš naišli na topao prijem kod moralnih arbitara koji odlučuju o sudbini pevačica u Tenesiju, ili, možda, kod njenog muža Džemšida; a njeno pevanje, bolje reći neškolovano i nepopravljivo kreštanje pridavljene guske, došlo je kao višnja na šlag. Trošila je novac jednako nemilice kao što se bacala na čari američke kuhinje, a hirovi su joj rasli kao i njeni ostali delovi. Na kraju joj je Džimi utekao, manuo se kantri i istočnjačke muzike i upisao prava u Kaliforniji. „Moram da ga vratim“, preklinjala nas je. „Morate mi pomoći da ostvarim plan.“
Dom je mesto na koje uvek možete da se vratite, bez obzira na to pod kakvim ste ga bolnim okolnostima napustili. Aurora nije ni pomenula njihov jednogodišnji raskol, samo je privila svoje zabludelo čedo na grudi. „Sredićemo mi tog smrada“, tešila je uplakanu Inu. „Samo mi reci šta želiš.“ „Moram da ga dovedem ovamo“, jecala je ona. „Ako pomisli da umirem, sigurno će mi se vratiti. Pošalji mu telegram i reci da se sumnja na neki đavo. Nešto što nije zarazno. Srčani udar?“
Aurora je uspela da ostane ozbiljna: „A da stavimo“, predložila je, grleći svoje nanovo pridobijeno dete, „da se radi o nekoj bolesti od koje se kopni?“ Ini je promakao ciničan prizvuk. „Ne budi smešna“, proslinila je glavu u Aurorino rame. „Kako da smršam tako brzo? Nemoj više da ti padaju na pamet takve bezvezne ideje! Recite mu“, i sva se ozarila, „da imam rak!“
A Mini? Tokom godinu dana Ininog izbivanja i ona je pronašla puteljak kojim će uteći. Sa žaljenjem vas izveštavam da je našu slatku Inamoratu, najkrotkiju među mladim ženama, te godine probola Amorova strela ljubavi i to, ni manje ni više, nego prema Isusu Nazarećaninu lično; prema Sinu čovečjem, kao i njegovoj Svetoj majci. Mini Maus, mišica koju je uvek bilo najlakše zgranuti, sestra kojoj je bitnička raspuštenost naše kuće uvek i iznova bila povod za čuđenje i šokove, s rukom preko usta, nevina mini-Mini koja je uz časne sestre s Altamontskog puta učila zabolničarku, objavila je svoju želju da zameni Auroru, rođenu majku, za Mariju Gracijaplenu, Blagodatnu Majku Božju Milosti Pune, da se odrekne sebe kao sestre radi sestrinstva, i da ostatak života provede daleko od Elefante, u domu u koji veruje i koji će je ljubavlju uzneti do...
„Boga li ti tvoga!“, prekinula ju je Aurora, besna kao nikad u životu. „Tako nam, znači, vraćaš za sve što smo ti pružili.“
Mini je pocrvenela i lepo se moglo videti kako je zaustila da kaže majci da ne uzima u usta ime gospodnje zalud, ali se ugrizla za jezik do krvi i počela da štrajkuje glađu. „Neka krepa“, rekla je Aurora srca kamenoga. „Bolje leš nego kaluđerica.“ Ali tokom narednih šest dana mala Mini nije ni jela ni pila, dok nije počela da gubi svest i postaje sve otpornija na vraćanje u život. Pod Abrahamovim pritiskom, Aurora je popustila. Retko sam viđao majku uplakanu, ali je tog sedmog dana zaplakala, suze su joj se same otele i potekle praćene hrapavim i iskidanim jecajima. Poslali su po sestru Džon iz ženskog Manastira Marije Milosti Pune – sestru Džon uz čiju smo pomoć svi pristigli na ovaj svet – i ona je stigla s vedrom samouverenošću kraljice osvajačice, kao kraljica Izabela od Španije koja u Granadi ulazi u Alhambru da primi predaju Mavra Boabdila. Bila je stvarno lađa od žene, s belim jedrima oko glave i mekim talasima podvaljka. Sve je na njoj tog dana imalo simboličan prizvuk: izgledala je zaista kao brod kojim će naša sestra otploviti. Jedan čvornovat mladež nalik na panj – koji je označavao istrajnost tvrde vere – stajao joj je na gornjoj usni, a iz njega je poput strela štrčalo – ukazujući na patnje pravog vernika – pet-šest igličastih dlaka. „Blagosloven bio ovaj dom“, rekla je, „jer daje nevestu Hristu.“ Aurora Zogoibi morala je da se savladava iz petnih žila da je ne ubije na licu mesta.
I tako je Mini postala iskušenica, a kad nas je posetila u odori kakvu je nosila Odri Hepbern u „Priči jedne opatice“, posluga joj se – pored svih mogućih načina oslovljavanja – obratila sa „Mini-mausi“. Majko, mislili su oni, ali je meni to i nehotice zazvučalo nekako jezivo, kao da su Diznijevi likovi Vaska Mirande sa zidova naše dečje sobe bili krivi za preobražaj moje sestre. Uz to, ova nova Mini, ova staložena, daleka i sigurna Mini s osmehom Mona Lize i posvećenom iskrom u pogledu netremice uperenom u večnost, ova Mini mi je bila potpuno tuđa, kao da je postala pripadnica neke druge vrste: anđeo, Marsovka, ili možda zaista dvodimenzionalni miš. Njena starija sestra se, međutim, držala kao da se u njihovom odnosu ništa nije promenilo, kao da je Mini – uprkos tome što je prekomandovana u drugu armiju – i dalje bila dužna da sluša komande Velike Seke.
„Razgovaraj s tim tvojim opaticama“, zapovedila joj je Ina. „Obezbedi mi krevet u njihovoj bolnici.“ (Sestre milostipune s Altamontskog puta bile su specijalizovane za početak i kraj života, pomažući ljudima da dođu na ovaj grešni svet kao i da s njega odu.) „Moram da se smestim tako negde kad mi se moj Džimi Šuška vrati.“
Zašto smo to radili? – Jer, svi smo mi, znate, pomagali u Ininoj zaveri; Aurora je poslala kancerogram, a Mini je nagovorila altamontovke da obezbede jednu postelju iz samilosnih razloga, tvrdeći da je sve ono što može da spase brak, da sačuva tu veliku svetu tajnu, u božjim očima čisto. A kad je kancerogram upalio i Džemšid Šuškenaruke doleteo u grad, svi smo zdušno podržali tu izmišljotinu. Čak nam se i Mina, treća i najosornija od mojih sestara, koja je nedavno bila primljena u Bombajsku advokatsku komoru, i koju smo u to vreme viđali sve ređe, ponovo pridružila.
Bili smo naopaka bulumenta, mi Da Gama Zogoibijevi, svako od nas morao je da tera u drugom pravcu, polažući puno pravo na teritoriju koju može da proglasi svojom. Posle Abrahamovog biznisa i Aurorine umetnosti, Ina je sopstvenu seksualnost pretvorila u posao, a Mini se predala Bogu. Što se Filomine Zogoibi tiče – prvom prilikom je odbacila ono Mina, a čarobno dete koje je oponašalo ptičji poj iščezlo je još davno, iako smo je mi, s tipičnom porodičnom tvrdokornošću, i dalje jedili oslovljavajući je omraženim nadimkom kad god bi došla da nas vidi – odlučila je da napravi karijeru na onome čemu svaka najmlađa kći mora da pribegne ne bi li privukla pažnju, to jest, na protestu. Istog trena kad je stekla advokatske kvalifikacije, obavestila je Abrahama da je pristupila jednoj radikalnoj, čisto ženskoj grupi aktivistkinja, filmskih radnica i pravnica, s glavnim ciljem razotkrivanja dvostrukog skandala oko nevidljivih ljudi i nevidljivih oblakodera na kojima je njen tatica tako slasno omastio brke. Izvela je Kekea Kolatkara i njegove pajtaše iz Gradskog veća pravo pred sud, pokrenuvši čuveni proces koji je trajao godinama i prodrmao staro zdanje korporacije „F. V. Stivens“ – „Koliko staro?“ – „Staro. Iz starih vremena“ – iz temelja. Posle više godina uspeće da strpa prevejanog lisca Kekea u zatvor; Abraham Zogoibi se, ipak, izvukao, pošto mu je sud ponudio nagodbu posle pregovora s poreskim vlastima, što je dovelo njegovu ćerku do ludila. Drage volje je platio astronomsku globu, svedočio pred tužiocem protiv svog starog savetnika, zauzvrat dobio imunitet pred tužilaštvom i kroz nekoliko meseci budzašto kupio predivnu K. K. komoru od propale kompanije za nekretnine u vlasništvu politikanta koji je trunuo u bajboku. Mina je pretrpela još jedan poraz: premda je uspešno dokazala postojanje nevidljivih zgrada, zakazala je kod potkrepljivanja dokaza o stvarnom postojanju nevidljivih ljudi koji su ih gradili. Njih su i dalje svrstavali u fantome, kretali su se po gradu poput utvara, samo što su te utvare održavale grad u životu, gradile gradske kuće, teglile gradsku robu, čistile gradsku nečist, a onda jednostavno i strašno umirale, jedna po jedna, daleko od pogleda, kad im sablasna krv pokulja na avetinjska usta nasred i te kako stvarnih i ravnodušnih ulica ovog kurvinskog grada.
Kad se Ina zavukla u bolnicu kod altamontskih sestara da dočeka povratak Džimija Šuške, Filomina nas je sve zapanjila došavši sestri u posetu. U ono vreme stalno se vrtela jedna pesma Doroti Previn – stvari su do nas ponekad stizale s malim zakašnjenjem – u kojoj je prebacivala svom dragom da žrtvuje život za svakog stranca, a ne želi da živi s njom... I mi smo, eto, mislili baš to za našu Filominu. Zato nam je i njena briga za sirotu Inu bila tako neočekivana.
Zašto smo to radili? Verovatno zato što smo shvatili da je nešto puklo, da je našoj Ini ovo poslednje izvlačenje. Verovatno zato što smo oduvek znali da je Ina, mada je Mini bila sitnija, a Mina mlađa, najosetljivija, da joj nisu baš sve koze na broju još otkako su joj roditelji raspolutili ime nadvoje, i da je s tom svojom nimfomanijom i ostalim budalaštinama već godinama polako pucala. I tako se davila, hvatala se za slamke kao što se oduvek hvatala za muškarce, a siromah Džimi bio je poslednja slamka na vidiku.
Mina se ponudila da pokupi Džemšida Šuškenaruke s aerodroma, računajući da će, s obzirom na njegovo novo poglavlje sa studijama prava, možda najlakše otvoriti srce baš njoj. Kad je stigao, odavao je utisak veoma uplašenog i mladog čoveka, a da bi ga donekle raskravila, počela je da ćereta o sopstvenom poslu, o „borbi protiv falusokratije“ – o slučaju s nevidljivim svetom, kao i o naporima njene ženske grupe da se usprotive vanrednom stanju u domenu sudstva. Govorila je o atmosferi straha koja je zavladala većim delom zemlje i o važnosti bitke za demokratska i ljudska prava. „Indira Gandi“, rekla je, „nema više nikakvo pravo da sebe naziva ženom. Pustila je da joj izraste nevidljivi đoka.“ Pošto je bila toliko obuzeta sopstvenim preokupacijama i do te mere ubeđena u njihovu opravdanost, nije ni primetila da Džimi iz časa u čas postaje sve napetiji. Nije bio intelektualni tip – pravni fakultet ga je poprilično namučio – a što je još važnije, nije imao ni kapljicu političkog radikalizma u krvi. Tako je Mina bila prva od nas koja je Ini bacila klip u točkove. Kad mu je rekla da ona i njene saradnice samo čekaju kad će ih uhapsiti, ozbiljno je pomislio da iskoči iz kola i smesta se vrati pravo na aerodrom pre nego što ga okrive jer boravi u društvu toliko ozloglašene svastike.
„Ina umire od želje da te vidi“, rekla je Mina na kraju svog monologa, i smesta pocrvenela zbog metafore za kojom je posegla. „Mislim, ovaj, ne, nije to“, počela je da se vadi, ali time je samo još više uprskala. Tišina je zjapila poput bezdana. „Ma dođavola, evo nas“, dodala je posle kraćeg vremena, „pa ćeš i sam videti.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 3:25 pm

Mini ih je sačekala na vratima Bolnice Marije Milosti Pune, nalik na Odri Hepbern više nego ikad, a dok su išli ka sobi gde je Ina čekala kao neki ucveljeni balon, sve vreme mu je držala bukvicu o paklenom ognju, prokletstvu i ljubavi sve dok nas smrt ne rastavi, anđeoskim glasom oštrim poput srče. Džimi je pokušao da joj objasni kako on i Ina nisu potpisali nikakav pravi ugovor u stilu „u dobru i zlu“, opredelivši se umesto toga za ponoćnu kantri specijalku od pedeset dolara u vidu građanskog venčanja na brzaka s poskočicom, u jednom od lokala „Ven-in“ u Rinu, da su se venčali uz muziku Henka Vilijamsa Starijeg, a ne crkvene himne, ni drevne ni moderne, i to ne pred oltarom nego pred „pomičnim venčanikom“, da nije bio prisutan sveštenik koji bi održao službu, nego nekakav tip s kaubojskim šeširom od deset galona i dva pištolja sa po šest metaka i sedefastim drškama, koji su mu se klatili o bedrima, i da je u trenutku kad ih je proglasio za muža i ženu jedan rodeo kauboj s kožnim pantalonama s navlakama i maramom na tufne oko vrata banuo iza njih uz jedno orno „Jiiiiha!“ i krvnički ih pritegao lasom, zdrobivši pritom Inin bidermajer žutih ruža. Njihovo trnje izbolo joj je grudi do krvi.
Moja sestra nije ni trepnula na ove svetovnjačke izgovore. „Taj kauboj“, odvratila je, „bio je – kako vam nije jasno? – Božji Glasnik.“
Susret sa Mini samo je pojačao želju za bekstvom, već probuđenu monodramom koju mu je servirala Mina; a onda sam, moram priznati, i ja nehotice dosolio. Kad su Mini i Džimi stigli pred Ininu sobu, ja sam stajao oslonjen o zid u hodniku, otplovio za svojim mislima. Kad mi je, onako odsutnom, pred očima iskrsao lik grdosije od mladog sika, koji se ustremio na mene u sokaku prepunom publike, pljunuh mahinalno u svoju izobličenu desnicu. Džemšid Šuškenaruke prestravljeno je odskočio unazad i sudario se s Minom, i ja sam shvatio da je sigurno u meni video brata spremnog na osvetu, gorostasnog dvometraša spremnog da odalami tog tipa koji je njegovoj sestri naneo toliko jada. Pokušao sam da podignem ruke ne bih li ga umirio, a on je to pogrešno protumačio kao bokserski stav pa se sjurio u Ininu sobu užasnutog lica.
Iz trka se zaustavio na svega nekoliko pedalja od Aurore Zogoibi lično. Iza moje majke, na krevetu, Ina je udarila u rutinsku pisku i dreku; ali Džimijeve oči videle su samo Auroru. Velika dama je u to vreme već prevalila pedesetu, ali su godine samo uvećale njene čari; Džimi se sledio kao tupavo živinče zaslepljeno farovima njene moći; obasjala ga je jarkim snopom svoje pažnje, bez reči, i pretvorila ga u svog roba. Kasnije, kad se tragična farsa okončala, rekla mi je – u stvari, priznala mi je – da nije smela to da uradi, trebalo je da ostane po strani i pusti otuđeni par da od svojih bednih života učini šta može. „Šta ćeš, tako ti je to“, rekla mi je (tada sam joj pozirao, a ona je, radeći, ćaskala sa mnom). „Samo sam htela da vidim može li jedna stara koka kao što sam ja da skrene još ponekog mladog pevca s njegovog puta.“
Nisam mogla da odolim, htela je da kaže moja škorpionska mati. To mijeukrvi.
Ina je, iza njenih leđa, ubrzano gubila kontrolu. Njen bedni naum bio je da ponovo pridobije Džimijevu ljubav tako što će mu reći da su joj šanse dibidus mršave, da je rak zahvatio čitav organizam, da je neizlečiv, da je uzeo maha, da je opaka bolest zahvatila limfne čvorove, a sudeći po svemu, otkrivena je prekasno. A kad padne na kolena i krene da je preklinje za oproštaj, pustila bi ga da se peče na tihoj vatri nekoliko nedelja, dok bi ona, kao, išla na hemoterapiju (bila je spremna da gladuje, čak i da smrša, sve radi ljubavi). Na kraju bi mu obznanila čudotvorno ozdravljenje, pa bi živeli srećno i zadovoljno, dok je sveta i veka. Ali sve te ujdurme pale su u vodu kad joj se muž pun obožavanja, kao somina, zablenuo u majku.
U tom času Inina panična žudnja za njim prelila se u ludilo. U svojoj sumanutosti počinila je neoprostivu grešku: ubrzala je plan. „Džimi“, zakreštala je. „Džimi, desilo se čudo, čoveče! Sad kad si došao, izvukla sam se, znam, majke mi, nek me testiraju pa ćeš videti. Džimi, spasao si mi život, Džimi, samo si ti to mogao, Džimi, to ti je snaga ljubavi!“
On se tad malo bolje zagledao u nju, a mi videsmo kako mu odmah sviće. Okrenuo se prema nama, osmotrio svakog redom i na našim licima pročitao raskrinkanu zaveru, video je istinu koju više nismo mogli da krijemo. Iz poražene Ine provalile su bujice čemera. „Kakva porodica!“, rekao je Džemšid Šuškenaruke. „Ne pomerio se s mesta, do koske popucali po šavovima!“ Otišao je iz Bolnice Milosti Pune da više nikad ne vidi Inu.
Reči koje je Džimi rekao na odlasku bile su pravo proročanstvo: Inino poniženje označilo je tačku pucanja i loma u našoj porodičnoj istoriji. Posle tog dana i tokom čitave sledeće godine bila je van sebe, kao da se vratila u nekakvo drugo detinjstvo. Aurora ju je smestila ponovo u Vaskovu dečju sobu, iz koje se – kao i svi mi – ispilila; kad bi je hvatalo ludilo, navlačili su joj ludačku košulju, a zidove su obložili mekim materijalima, ali Aurora nije dala da je vode u duševnu bolnicu. Međutim, kad je već bilo prekasno, kad je Ina već odlepila, Aurora je postala najnežnija majka na svetu, hranila ju je na kašičicu, kupala kao bebu, grlila je i ljubila kao što nikada nije bila grljena i ljubljena dok je bila zdrava – jednom rečju, pružala joj je ljubav koja bi, da joj je ponuđena ranije, mogla duhovno da okrepi njenu kći i pomogne joj da se odupre pogibelji zbog koje je sišla s uma.
Nedugo po okončanju vanrednog stanja, Ina je zaista umrla od raka. Limfom je buknuo iznenada, progutavši njeno telo halapljivo poput prosjaka koji se zadesio na gozbi. Samo je Mini, koja je okončala svoje iskušeništvo da bi se preporodila kao sestra Floreana – „Zvuči kao prokleta fontana!“, otfrknula je Aurora prezrivo i s osećanjem izigranosti – stisla petlju da kaže kako je Ina sama prizvala bolest na sebe, da je „sama izabrala sopstveni usud“. Aurora i Abraham među sobom nikada nisu prozborili o Ininoj smrti, odajući joj poštu ćutnjom, koja je nekada pomogla Ini da se proslavi kao lepotica, a sada se premetnula u zagrobnu tišinu.
I tako je Ina umrla, Mini je otišla od kuće, a Mina je provela kraće vreme u zatvoru – uhapsili su je pred sam kraj vanrednog stanja, ali je ubrzo i puštena, zbog čega joj je ugled uveliko porastao nakon izbornog kraha gospođe Gandi. Aurora je htela da kaže svojoj najmlađoj kćeri koliko je ponosna na nju, ali bi joj to nekako uvek promaklo, a hladnoća i osornost Filomine Zogoibi prilikom svakog viđenja: s porodicom nekako su uspevale da sputaju majčin slatkorečivi jezik. Mina nije često posećivala Elefantu; i tako sam ostao samo ja.
Još nekoga je na kraju progutao mrak. Dili Hormuz dobila je otkaz. Gospođica Džaja He, koja je u našem domaćinstvu uznapredovala od aje do kućepaziteljke, iskoristila je svoj položaj za još jedno poslednje mažnjavanje. Ukrala je iz Aurorinog ateljea tri crteža ugljenom, na kojima sam bio ja kao mali, a moja sakata ruka kao nekim čudom preobražavala se, od slike do slike, u cvet, slikarsku četkicu i sablju. Gospođica Džaja otišla je kod moje Dili i dala joj te crteže, rekavši da je to poklon od mladog sahiba. A onda je ispričala Aurori kako je videla nastavnicu kad ih je digla, i „izvin’te, begun-sahibo, ali ta žena se ne ponaša moralno prema našem dečku“. Aurora je posetila Dili istoga dana, i ti crteži, koje je mila devojka smesta uramila u srebrne okvire i poređala ih po klaviru, zaklonivši portrete rođene porodice, bili su dokaz koji je mojoj majci bio dovoljan da okrivi učiteljicu. Pokušao sam da se zauzmem za Dili, ali kad bi moja majka jednom zapečatila neku svoju odluku, nije bilo te sile nebeske koja bi je raspečatila. „Sada si je ionako prerastao“, rekla mi je. „Od nje više nemaš šta da naučiš.“
Nakon što je dobila šut-kartu, Dili je uvređeno odbijala sve moje ponude – telefonske pozive, pisma, cveće. Još jednom, poslednji put, otišao sam nizbrdo do kuće kraj Vidžajeve prodavnice, a kad sam stigao kod nje, nije htela da me pusti unutra. Odškrinula je vrata za tri prsta, i ostala tako da stoji. Duga pruga njenog lika, uokvirena tikovinom, ona buntovna vilica i kratkovido žmirkanje, bili su jedina nagrada za moje znojavo klipsanje. „Idi s milim bogom, jadni dečače“, rekla mi je. „I neka te sreća prati na teškom putu koji ti predstoji.“
Takva je bila osveta gospođice Džaje He.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 3:26 pm




13


Takozvana mavarska platna Aurore Zogoibi mogu se podeliti u tri glavna perioda: rani radovi, nastali između 1957. i 1977, što će reći između godine mog rođenja i godine onih izbora koji su zbrisali s vlasti gospođu G., što je i godina Inine smrti; velike ili zrele godine 1977-1981, tokom kojih je stvorila zanosna i duboka dela koja su postala sinonim za njeno ime; i takozvane mračne Mavre, slike progona i strahote koje je naslikala posle mog odlaska, a među njima i poslednje, nedovršeno i nepotpisano remek-delo. „Mavrov poslednji uzdah“ (170 x 247 cm, ulje na platnu, 1987), gde se, napokon, okrenula onoj temi koju nikada nije neposredno obradila – suočivši se, kroz savršen prikaz Boabdilovog progonstva iz Granade, sa svojim odnosom prema rođenom sinu. To je bila slika koja je, uz svu svoju veličinu, bila ogoljena do same srži, a svi njeni potezi stekli su se u jednom licu, u samom njenom srcu, licu sultanovom, s kojeg užas, klonuće, gubitak i jad kuljaju poput samog mraka, licu koje prolazi kroz stanje egzistencijalnog stradanja u maniru Edvarda Munka. Ova slika razlikuje se od sladunjave Vaskove obrade iste teme kao nebo od zemlje. Ali bila je to i misteriozna slika, ili izgubljeno platno – kako samo bode oči to što su i Vaskova i Aurorina obrada ove teme nestale u roku od nekoliko godina po smrti moje majke, pri čemu je jedna ukradena iz privatne kolekcije K. Dž. Babe, a druga iz samog Legata Zogoibi! Dame i gospodo: dozvolite da zagolicam vašu znatiželju i obelodanim da je na toj slici Aurora Zogoibi, tokom svojih poslednjih jedom ispunjenih dana, sakrila proročanstvo sopstvene smrti. (I Vaskova sudbina je, takođe, bila neraskidivo povezana s pričom o ovim platnima.)
Dok zapisujem sećanja na svoj udeo u ovim slikama, po samoj prirodi stvari svestan sam da oni koji pristanu da poziraju kao modeli po kojima se stvara neko umetničko delo mogu u najboljem slučaju da ponude subjektivnu, često uvređenu, katkad i prezrivu verziju o gotovom delu, s druge strane platna. I šta onda ponizna ilovača suvislo da kaže o rukama koje su joj podarile oblik? Možda samo ovoliko: bio sam tamo. I tokom tih godina poziranja i sam sam načinio svojevrstan portret njenog lika. Ona me je gledala, a ja joj pogledom uzvraćao, oči u oči.
I evo šta sam video: visoku ženu u ručno tkanoj tunici do sredine listova, isprskanoj bojom i navučenoj preko pantalona od grubog mornarskog platna, bosonogu, bele kose skupljene navrh glave slikarskim četkicama koje štrče, pridajući njenom izgledu uvrnut prizvuk, kao neka Madam Baterflaj, koju bi mogle da igraju Ketrin Hepbern ili – naravno! – Nargis u nekoj lakrdijaškoj indijskoj verziji, kao „Titli-begum“: ne više mlada, a ni nacifrana ni nafrakana, a svakako ne više uznemirena zbog povratka tamo nekog patetičnog Pinkertona. Stajala je preda mnom u ateljeu lišenom bilo kakve raskoši, u sobi u kojoj nije bilo čak ni čestite stolice, bez erkondišna, tako da je unutra bilo vrelo i sparno kao u nekom jeftinom taksiju, s jednim usporenim ventilatorom koji se lenjo okretao na tavanici. Aurora nikada i ni na koji način nije pokazivala da imalo mari za vremenske prilike, pa stoga, prirodno, nisam ni ja. Sedeo sam tamo tako kako bi me ona posadila, naročito vodeći računa da se nipošto ne požalim na bolove u naročito aranžiranim udovima sve dok se ona ne bi dosetila da me upita jesam li za predah. I tako je pokoja kap njene legendarne svojeglavosti i čvrstine procurila kroz platno i u mene.
Bio sam jedino dete koje je dojila na svojim grudima. To je, izgleda, bitno menjalo priču: jer premda me nije poštedela sledovanja svog britkog jezika, prema meni se odnosila manje razorno nego prema mojim sestrama. Možda joj je moje „stanje“, koje nikome nije dopuštala da nazove bolešću, smekšalo srce. Lekari su moju nesreću nazivali čas ovako čas onako, ali dok smo sedeli u njenom ateljeu, kao artista i model, Aurora mi je uvek govorila da ne smem sebe da smatram žrtvom nekog neizlečivog poremećaja preuranjenog starenja, već čarobnim detetom, putnikom kroz vreme. „Samo četiri i po meseca u stomaku“, podsećala me je. „Bebac moj, ti si od samog početka krenuo da grabiš prebrzim koracima. Možda ćeš u nekom trenutku samo uzleteti, i fijuknuti pravo iz ovog života u neko drugo mesto i vreme. I to – ko zna? – možda bolje.“ Ove reči bile su vrhunac njenog verovanja u zagrobni život. Izgleda da je, usvojivši ovakve strategije nagađanja, odlučila da se izbori protiv straha – i svog i mog podjednako – dodajući mom usudu auru povlašćenosti i predstavljajući me sebi, pa i drugima, kao nekog posebnog, nekog ko nosi naročito značenje, kao neko natprirodno Biće koje ne pripada sasvim ovom prostoru, ovom trenutku, ali čije ovdašnje prisustvo određuje živote onih koji ga okružuju i čitavog doba u kome žive.
A ja sam joj, naravno, verovao. Vapio sam za utehama i oberučke prihvatao sve što mi se nudilo. Verovao sam joj, i to mi je pomoglo. (Kada sam saznao za onu nerazjašnjenu postlotosovsku noć u Delhiju četiri i po meseca pre mog začeća, upitao sam se da li Aurora to možda zataškava neki drugi problem; ali mislim da nije. Mislim da se trudila da snagom volje, snagom majčinske ljubavi, skrpi moj polovični život u celinu.)
Dojila me je, i prve mavarske slike nastale su još dok sam joj se gnezdio na grudima: crteži ugljem, akvareli, pasteli i, na kraju, velika ulja na platnu. Aurora i ja pozirali smo, pomalo bogohulno, kao bezbožna Madona s detetom. Moja zakržljala ruka pretvorila se u jarku baklju, jedini izvor svetlosti na slici. Tkanina njene bezoblične odeće padala je u oštro osenčenim naborima. Nebo je bilo naelektrisano kobaltnim plavetnilom. Bilo je to nešto čemu se Abraham Zogoibi po svoj prilici nadao kada je skoro deceniju ranije naručio onaj portret od Vaska: ne, bilo je to više nego što je Abraham uopšte mogao i da zamisli. Odatle je izbijala istina o Aurori, njena sposobnost za duboku i nesebičnu strast, kao i sklonost ka samoveličanju; razotkrivala se veličanstvenost, uzvišenost njenog raskola sa svetom, i njena rešenost da kroz umetnost prevaziđe i iskupi njegovu nesavršenost. Tragedija prerušena u fantaziju i prikazana najzanosnijim i najuzvišenijim bojama i svetlošću koje je mogla da stvara: bio je to pravi dragulj mitomanije. Nazvala ga je „Svetlost što razgoni tamu“. „Što da ne?“, odvratila je kad ju je, između ostalih, Vasko Miranda obasuo pitanjima. „Počinje da me privlači da slikam pobožne slike za bezbožnike.“
„Onda čuvaj u džepu kartu za London’, posavetovao ju je on. „Jer u ovoj vukojebini, gde je i bog rekao laku noć, nikad se ne zna kad ćeš morati da hvataš maglu.“
(Aurora se samo nasmejala na taj savet; a Vasko je na kraju bio taj koji je otišao.)
Dok sam rastao, nastavila je da me koristi kao motiv, a u toj istrajnosti ogledao se i znak ljubavi. Nemoćna da pronađe način da uspori moje prebrze korake, ovekovečila me je na slikama, podarivši mi deo sopstvene zaostavštine za budućnost. Zato mi dopustite da je, poput tvorca himni, mirne duše hvalim, jer dobrostiva beše: Njenom milošću istrajaću ja... I zaista, ako bi mi neko rekao da prstom – mojom celom, od rođenja kljakavom rukom – pokažem izvor svog verovanja da sam uprkos ubrzanju, obogaljenom udu i odsustvu prijatelja imao srećno detinjstvo u raju, naposletku bih upro u to, rekao bih da je moje radovanje životu poniklo iz našeg sadejstva, u prisnosti tih samo naših trenutaka, kada je, onako uzgred, pričala o svemu i svačemu pod kapom nebeskom, kao da sam joj ispovednik, dok sam ja otkrivao tajne njenog srca, njene duše.
Saznao sam, na primer, kako je izgubila glavu za mojim ocem; o onoj neizmernoj čulnosti koja je jednoga dana, u jednoj ernakulamskoj magazi, pokuljala iz mojih roditelja, spojivši ih silovito, pretvarajući nemoguće u moguće i zahtevajući da mu se omogući da krene putem otelovljenja. Kod svojih roditelja najviše sam voleo upravo tu strast koju su gajili jedno prema drugom, prostu činjenicu da je jednom buktala među njima (mada je s vremenom u sve razdvojenijem paru, u koji su se pretvorili, bivalo sve teže prepoznati one mlade ljubavnike). I upravo zato što su se tako silno voleli, priželjkivao sam istu takvu ljubav za sebe, žudeo za njom, pa čak i kad sam se utapao u iznenađujućoj nežnosti i atletskom umeću Dili Hormuz, znao sam da to nije ono za čim tragam. O, želeo sam, želeo do neba onu ljutu masalu, od koje vas oblije znoj od korijandrovog soka, od koje ožarenim ustima usisavate plamen ljutih papričica. Želeo sam njihovu paprenu ljubav.
A kad sam je pronašao, mislio sam, majka će me razumeti. Kad je trebalo ljubavi radi da pokrenem brda i planine, pomislio sam da će mi majka pomoći.
Na sveopštu žalost: prevario sam se.
Naravno da je znala za Abrahamove cure iz hrama, i to od samog početka. „Čovek koji hoće da čuva tajne ne bi smeo da laprda u snu“, promrmljala je neodređeno jednog dana. „Toliko su mi dodijale te nemušte noćne baljezgarije tvoga tate da sam se iselila iz njegove spavaće sobe. Pravoj dami potreban je odmor.“ I dok se prisećam te ponosne žene zadubljene u posao, čujem kako mi pored tih usputnih rečenica govori još nešto – čujem kako mi priznaje da je ona, koja je odbacivala sva polovična rešenja i odbijala bilo kakva prilagođavanja, ipak gledala Abrahamu kroz prste i pored putene slabosti zbog koje nije mogao da odoli iskušenju da isproba robu koju je uvozio odozdo s juga. „Ti matorci“, frknula je drugi put, „samo bale za klinkama. A oni što imaju puno ćerki, ti su najgori.“ Neko vreme sam bio suviše mlad i nevin, te sam ova mudrovanja prihvatao kao deo njenog uživljavanja u likove iz njenih dela; ali kada je ruka Dili Hormuz probudila požudu i u meni samom, počeo sam da nazirem pravu suštinu.
Oduvek sam se čudio osmogodišnjem jazu između Mine i mene, te tako, kad se spoznaja poput plamenog jezika spustila na moju starmalu malenkost, ja – kome beše uskraćeno dečje društvo, pa mi je tako zapalo da se još odmalena služim rečnikom odraslih bez odmerenosti ili suzdržavanja zrelog čoveka – nisam mogao da se uzdržim i ne lanem svoje otkriće. „Prestala si da praviš bebe“, uskliknuo sam, „zato što je on šarao okolo!“
„Kad ti sad zalepim šamarčinu“, pripretila je ona na to, „ima da ti slomim sve zube u toj tvojoj drskoj tintari.“ Ćuška koja je usledila, međutim, nije izazvala nikakve dugoročne zubne poremećaje. Njena blagost predstavljala je potvrdu koju sam tražio.
Zašto se nikad nije usprotivila Abrahamu zbog njegovog neverstva? Molim vas da uzmete u obzir da je Aurora Zogoibi, uprkos svim svojim slobodoumnim boemskim stavovima, u nekom duboko skrivenom kutku svog srca, kao žena ipak pripadala svojoj generaciji, kojoj je takvo ponašanje muškaraca bilo prihvatljivo, čak i prirodno; u kojoj su žene krile svoj bol, pokopavajući ga otrcanim frazama o životinjskoj prirodi i potrebi zveri da se, povremeno, počeše gde je svrbi. Radi porodice, tog vrhunskog apsoluta u čije je ime sve bilo moguće, žene su odvraćale pogled i svoj jad držale svezan u čvor na rubu marame, ili zakopčan u svilenoj torbici, poput sitnine i ključeva od kuće. A možda je to bilo tako i zato što je Aurora znala da joj je Abraham potreban, da bi se brinuo o poslu kako bi se ona nesmetano posvetila umetnosti. Možda se sve svodilo na popustljivost i strepnju, prosto da prostije ne može biti.
(Kad smo već kod popustljivosti: dok sam premišljao o Abrahamovoj odluci da otputuje na jug kad je Aurora krenula put severa, da bi se poslednji put sastala sa Nehruom i podigla skandal oko Lotosa, posumnjao sam da je moj otac izigravao popustljivog supruga. Ili je ova uzajamnost zapravo bila njegov pravi izbor, ovaj lažno slobodan brak, ovaj okrečeni grob, ova laž? – O, smiri se, Mavru, smiri. Njih dvoje su već izvan dometa tvojih prekora; ova srdžba nemoćna je, iako se od nje zemlja trese.)
Kako li je samo morala mrzeti sebe što se opredelila za takvu kukavičku đavolsku nagodbu sa sudbinom, takvu finansijski motivisanu liniju manjeg otpora! Jer – pripadala svojoj generaciji ili ne – majka koju sam znao, majka koju sam upoznao tokom svih onih dana u njenom spartanskom ateljeu, nije bila od onih koje bilo šta u životu prihvataju olako. Suprotstavljala se, izazivala, isterivala stvari na čistac. Pa ipak, kada se suočila s propadanjem velike ljubavi svog života, i našla se na razmeđi između poštenog rata i lažnog samoživog mira, ugrizla se za jezik i svome mužu nikada nije uputila ni jednu jedinu ljutitu reč. Tako je ćutanje među njima narastalo poput optužbe; on je govorio u snu, ona je mrmljala u svom ateljeu, a spavali su u zasebnim sobama. Nakon što je njemu srce umalo otkazalo na stepenicama do Lonavalskih pećina, na trenutak su se prisetili nekadašnje strasti. Ali stvarnost ih je uskoro ponovo zatrpala. Ponekad pomislim da su moju obogaljenu ruku i starenje morali videti kao kaznu – izobličeno dete rođeno iz zakržljale ljubavi, polovina života rođena iz polovičnog braka. Ako se i ukazala nekakva utvara od prilike da izglade stvari među sobom, moje rođenje je tu sablast nagnalo u beg.
Svoju majku sam najpre obožavao, a onda sam je omrznuo. Sada, na kraju svih naših priča, osvrćem se unazad i osećam – makar i mestimično – izvesnu dozu samilosti. I to je svojevrsno isceljenje, kako za njenog sina, tako i za njenu nespokojnu sen.
Vrela želja privukla je Abrahama i Auroru; mlaka požuda ih je odbila i razdvojila. Poslednjih dana, dok sam zapisivao svoje pripovesti o Aurorinim osornim ispadima, o njenoj jetkosti i kreštavosti, iza te bučne i razuzdane drame razabrao sam ove mnogo tužnije, gubitničke prizvuke. Oprostila je Abrahamu što ju je razočarao jednom, u Kočinu, oko onog rumpelstilskinskog pokušaja Flore Zogoibi da im ugrabi još nerođenog sina. U Materanu se potrudila – i u tom trudu stvorila mene – da mu oprosti po drugi put. Ali on se nije popravljao, pa nije bilo trećeg oproštaja... mada je ipak ostala. Ona, koja je čitav svet prevrnula naglavačke zbog ljubavi, sad je gušila sopstveni bunt i okovala se brakom iz kog je ljubav sve više nestajala. Onda nije ni čudo što je onako nabrusila jezik.
A Abraham: da joj se ponovo okrenuo, zanemarivši sve ostale, bi li mogla da ga spase od potonuća u mogambovski svet podzemlja kojim su harali Keke, Brazgotina i još gori kriminalci, koji će tek stupiti na scenu? Bi li, uz blagosloveno breme njihove ljubavi, možda uspeo da se održi i ne potone u taj bezdan... Nema svrhe preispitivati živote svojih roditelja. Dovoljno je mukotrpan već i sam pokušaj da se zabeleže njihove priče; svoju da i ne pominjem.
U ranim Mavrima, moja ruka preobražavala se u niz čuda: često mi je i celo telo bivalo čudesno izmenjeno. Na jednoj slici – „Udvaranje“ – postao sam Mavar-paun, raširenog mnogookog repa; svoju glavu naslikala je s telom neugledne paunice. Na drugoj (koju je naslikala kad mi je bilo dvanaest, a izgledao sam kao da mi je dvadeset četiri) Aurora je preokrenula naš odnos, prikazavši sebe kao mladu Eleonoru Marks, a mene kao njenog oca Karla. „Mavar i Tusi“ – to je bila prilično šokantna zamisao: moja majka kao devojčica, koja se topi od obožavanja, a ja u patrijarhalnoj pozi, s rukama čvrsto zadenutim za revere, u redengotu i sa zaliscima, poput proročanstva sasvim bliske budućnosti. „Kad bi bio dva puta stariji nego što izgledaš, a ja dva puta mlađa nego što jesam, mogla bih da ti budem ćerka“, objasnila je moja majka od četrdeset i kusur, a ja sam u to vreme bio suviše mlad da bih čuo bilo šta drugo osim vedrog tona kojim se poslužila da prikrije one čudne prizvuke u svom glasu. To pak nije bio naš jedini dvostruki, ili dvosmisleni, portret; jer bio je tu i „Umreti od poljupca“, na kojem je sebe naslikala kao umorenu Dezdemonu, u neredu poleglu preko postelje, dok sam ja bio Otelo s nožem zarivenim u srce, kako padam prema njoj u samoubilačkom kajanju uz samrtnički hropac. Moja majka je uz mnogo skromnosti ova platna opisala kao pantoslike, namenjene ličnoj razonodi ukućana: umetnikov tričavi ekvivalent za kućni maskenbal. Ali – kao u onoj epizodi s njenom već legendarnom kriketaškom slikom, koju ću vam ubrzo opisati – Aurora je često dosezala vrhunac svoje ikonoklastičnosti, svoje veličanstvenosti, upravo onda kad je bila najbezbrižnija; a erotika visokog napona u svim ovim delima, koju nije ispoljavala u životu, podigla je posthumni talas šoka, koji nije prerastao u cunami opštih razmera samo zato jer nje, besramne erotičarke, više nije bilo da izaziva pošten svet odbijajući da se izvini ili da pokaže makar trunčicu kajanja.
Posle slike sa Otelom, ciklus je promenio pravac i počeo da istražuje ideju o smeštanju stare priče o Boabdilu u novo ruho – „ne autorizovana, već aurorizovana verzija“, kako mi je rekla – u ovdašnje okvire, pri čemu je meni namenila ulogu svojevrsne bombajske varijante poslednjeg člana nasridske dinastije. Januara 1970. Aurora Zogoibi je prvi put smestila Alhambru na Malabarsko brdo.
Imao sam trinaest godina i bio sam u jeku očaranosti Dili Hormuz. Dok je slikala prvog pravog, nepatvorenog Mavra, Aurora mi je ispričala jedan san. Stajala je na zadnjoj platformi nekog šklopotavog voza u Španiji, bila je noć, a ona je u naručju držala moje usnulo telo. Odjednom ju je proželo saznanje – onako kako saznanje dolazi samo u snovima, bez reči, ali s neporecivom pouzdanošću – da će, ako me bude bacila, ako me bude žrtvovala noći, biti bezbedna i neranjiva dokle god je živa. „Bogme, klinjo, baš sam se dobro zamislila.“ A onda je odbila ponudu iz sna i ponovo me vratila u krevet. Čovek ne mora da ima Bibliju u malom prstu pa da shvati kako se zatekla u avramskoj ulozi, a ja sam u toj umetničkoj kući još u trinaestoj godini video slike Mikelanđelove „Pijete“, tako da sam shvatio srž sna, ili bar glavnu poruku. „Baš ti hvala, mama“, rekao sam joj. „Nema na čemu“, odgovorila je. „Neka idu u tandariju.“
Ovaj san, kao i toliki drugi, obistinio se; ali kada je zaista kucnuo njen avramski čas, Aurora se nije opredelila kao u snu.
Kada se crvena tvrđava iz Granade najzad obrela u Bombaju, stvari na Aurorinom štafelaju počele su glatko da se odvijaju. Alhambra je za tren oka postala ne baš Alhambra; elementi indijskih crvenih tvrđava, mogulskih utvrđenih palata iz Delhija i Agre, s mogulskom krasotom koja se prepliće s mavarskom prefinjenošću španske građevine. Brdo je postalo ne baš Malabar, koji gleda na ne baš Čaupati, a malo-pomalo počela su da ga nastanjuju stvorenja iz Aurorine mašte – čudovišta, bogoslonovi, duhovi. Rub vode, linija razdvajanja između dva sveta, postala je na mnogim od ovih slika stecište njene pažnje. More je ispunila ribama, potonulim brodovima, sirenama, blagom, kraljevima; a na kopnu sve vrvi od domaćeg ološa – džeparoša, svodnika, debelih kurvi što zadižu sarije pred talasima – i drugih likova iz istorije, fantazije, trenutnih zbivanja ili zemlje Nedođije, okupljenih na gomilu pred vodom, poput živih Bombajaca na njihovim večernjim promenadama duž žala. Na rubu vode, čudna i složena stvorenja klize tamo-amo preko granice elemenata. Često bi naslikala ivicu vode tako da vam se čini kao da gledate nedovršenu sliku koja je ostavljena tako, dopola pokrivajući drugu. Ali da li je vodeni svet naslikan preko sveta vazduha, ili obrnuto, bilo je teško reći.
„Zvaćemo je Mavristan“, rekla mi je Aurora. „Ovu obalu, ovo brdo, s tvrđavom na vrhu. Tu su vodeni vrtovi i viseći vrtovi, kule-stražare i Kule tišine. To je mesto gde se svetovi sudaraju, ulivaju i izlivaju jedni iz drugih, a bogme, i otiču nekuda. Mesto na kome čovek iz vazduha može da se udavi u vodi, ili će mu izrasti škrge; gde vodeno stvorenje može da se napije vazduha, ali i uguši od njega. Jedan univerzum, jedna dimenzija, jedna zemlja, jedan san prepliću se, nadleću ili podlokavaju. Zvaćemo je Palimpstina. A iznad svega, toga, u palati – ti.“
(Vasko Miranda će do kraja života ostati ubeđen da je tu ideju preuzela od njega; da je njegova slika na sliku predstavljala izvor njene palimpsestke umetnosti, te da ju je njegov Mavro lakrimozo nadahnuo za slike na kojima sam ja suva oka. Ona to nije ni potvrđivala ni poricala. „Ništa više nije novo pod suncem“, rekla bi. A u njenoj viziji uzajamnog prožimanja kopna i vode bilo je primesa Kočina iz njene mladosti, gde je kopno izigravalo deo Engleske, ali ga je zapljuskivalo pravo indijsko more.
Nije znala šta je dosta. Svuda oko Mavra, u njegovoj hibridnoj tvrđavi, uplela je sopstvenu viziju, koja je, u stvari, bila vizija tkanja, ili, tačnije, preplitanja. U neku ruku bile su to polemičke slike, u smislu da su predstavljale pokušaj stvaranja romantičnog mita o raznolikoj hibridnoj naciji; koristila je mavarsku Španiju da iznedri jednu novu Indiju, a taj pomorski predeo u kojem je kopno moglo biti tečno a more suvo kao drenovina, bio je njena metafora – idealizovana? sentimentalna? verovatno – sadašnjosti i budućnosti, koja će, nadala se, doći. Dakle, jeste, bilo je tu i didaktičkog, ali uz živi nadrealizam njenih figura, vodomarsko bleštavilo kolorita i dinamično ubrzanje četkice, čoveku je bilo lako da se ne oseća kao na propovedi, da terevenči na karnevalu ne obazirući se na bukača s bine, da pleše uz muziku ne hajući za poruku pesme.
Likovi – u takvom obilju van palate – počinju da se javljaju i unutar zidina. Boabdilova majka, stara nadžak-baba Ajša, javlja se, naravno, s Aurorinim likom; ali u ovim ranim slikama, sumorna sutrašnjica, Ferdinandova i Izabelina vojska ponovnog osvajanja, jedva su se nazirale. Na jednom ili dva platna, na obzorju je bilo nagoveštaja pobodenog koplja s kojeg leprša barjak; ali Aurora Zogoibi uglavnom je tokom mog detinjstva težila slikanju zlatnog doba. Jevreji, hrišćani, muslimani, Parsi, siki, budisti, džainisti tiskali su se po otmenim balovima njenog naslikanog Boabdila, a i samog sultana prikazivala je sve manje naturalistički, a sve češće javljao se kao šareni maskirani harlekin, šarena krpara od čoveka; ili, kad bi mu stara koža otpala poput čaure, ukazao bi se kao veličanstveni leptir, čija su krila čudesno činile sve boje zemaljskog šara.
Kako su mavarske slike odmicale ovim bajkovitim putem, postalo je jasno da više gotovo i ne moram da poziram majci; ali ona-je htela da joj budem pri ruci, rekla mi je da sam joj potreban, nazvala me je svojim srećnim talismavrom. A ja sam bio srećan što sam uz nju, jer je priča koja se razvijala na njenim platnima više nalikovala na moju autobiografiju nego moja stvarna životna priča.
Tokom godina vanrednog stanja, dok joj se kći bacala u borbu protiv tiranije, Aurora je ostala u svom utočištu i radila: a možda je i to bio podsticaj za mavarske slike iz tog perioda, možda je Aurora u radu videla svoj odgovor na svireposti tog vremena. Međutim, da ironija bude veća, jedna stara majčina slika, koju je Keku Modi bezazleno uvrstio u neku krajnje banalnu izložbu slika sa sportskim motivima, podigla je veću prašinu od svega što je Mina uspela da zakuva svojim aktivizmom. Slika datira iz 1960. i zove se „Celivanje Abasa Ali-bega“, a zasnovana je na stvarnom događaju koji se odigrao tokom trećeg dana utakmice protiv Australije na stadionu Braborn u Bombaju. Bilo je izjednačeno, 1 : 1, a u trećem danu Indiji nije išlo baš dobro. Prilikom drugog izlaska, Ali-beg je uspeo pedeset puta da pretrči teren – po drugi put u utakmici – i tako je omogućio domaćinima da postignu izjednačenje. Kad je stigao do pedesetog poena, jedna lepa mlada žena istrčala je sa severne tribine, inače prilično mirnog mesta s publikom iz gornjih slojeva, i poljubila bacača u obraz. Posle osam krugova, možda i malo iznemogao, Ali-beg je ispao (hvatač: Makaj, udarač: Lindvol), ali je ishod utakmice već bio osiguran.
Aurora je volela kriket – u ono vreme taj sport je počeo da privlači sve više žena, a mlade zvezde kao što je A. Ali-beg sticale su popularnost koja se mogla meriti s polubogovima bombajskih filmova – a slučaj je hteo da se zadesila na stadionu tog dana kad je došlo do skandaloznog i provokativnog poljupca, poljupca između dvoje prelepih ljudi koji se ne poznaju, počinjenog usred bela dana i pred krcatim stadionom, i to u doba kad nijednoj kinematografskoj kući u gradu nije bilo dozvoljeno da svojoj publici ponudi jedan tako bestidno izazovan prizor. I eto! Moja majka je dobila nadahnuće. Sjurila se kući i u jednom dahu dovršila sliku, na kojoj se onaj obični stidljivi cmok-poljupčić, upućen kao začikavanje, pretvorio u pravi pravcati klinč iz zapadnjačkih filmova. I upravo su tu Aurorinu verziju – koju je Keku Modi brže-bolje izložio, a nacionalna štampa obilato preštampavala – svi zapamtili: čak i oni koji su tog dana bili na igralištu počeli su da govore – zdušno i prekorno vrteći glavom – o balavoj razuzdanosti, nesputanim izvijanjima tog beskonačnog poljupca koji je, kleli su se oni, trajao satima, dok sudije nisu silom razdvojile par i upozorile bacača na obaveze prema timu. „E, to ima samo u Bombaju“, govorili su ljudi, uz onaj koktel uspaljenosti i osude koji samo skandal može propisno da smućka i smeša. „Kakav razuzdani grad, vala baš!“
Na Aurorinoj slici, stadion Braborn se u svojoj pomami sklopio oko dvoje zažvalavljenih, upiljene tribine svijaju se oko njih i nad njima, skoro potpuno zaklonivši nebo, a iz publike su se upiljile filmske zvezde iskolačenih očiju – od kojih je nekoliko zaista i bilo prisutno – i političari kojima se cedi voda iz usta, naučnici koji hladno posmatraju, fabrikanti koji se pljeskaju po butinama i razmenjuju masne viceve. Čak se i čuveni Obični Čovek, //ovde je sličica, str. 229//, karikaturiste R. K. Lakšmana našao na otvorenom delu istočne tribine, sav preneražen, s onim svojim tupavim vanzemaljskim izrazom. I tako je ova slika postala sinonim za stanje u kojem se nalazila Indija, blic-snimak stupanja kriketa u samo srce nacionalne savesti i, što je još protivrečnije, generacijski vapaj seksualne pobune. Otvorena hiperbola poljupca – splet ženskih udova i kriketaških štitnika i belog dresa koji podseća na erotiku tantričkih duboreza u Čandelskim hramovima u Kadžurahu – jedan liberalni umetnički kritičar opisao je to kao „poklič Mladosti za Slobodom, čin prkosa tik ispred Status Quo noseva“, a jedan konzervativnije nastrojen uvodničar kao „bestidnost koja zaslužuje da bude javno spaljena na trgu“. Abas Ali-beg bio je prisiljen da javno istupi i opovrgne tvrdnje da je devojci uzvratio poljubac; popularni izveštač s kriket turnira A. F. S. T. napisao je duhovit članak u njegovu odbranu, ukazujući da pravi umetnici ubuduće treba da prestanu da zabadaju svoje duge četkice u životne stvari od suštinskog značaja, kao što je kriket: posle izvesnog vremena skandalčić kao da je splasnuo. Ali tokom narednih utakmica protiv Pakistana, siromah Ali-beg postigao je prilikom izlazaka samo 1,13,19 i 1 poen, pa su ga izbacili iz reprezentacije i više jedva da je još neki put zaigrao za Indiju. Našao se na meti zlobnog mladog političkog karikaturiste Ramana Fildinga, koji je – parodirajući Aurorine stare čipkalijevske crteže – potpisivao svoje karikature sićušnim žapcem, koji je obično dobacivao nešto pakosno iz prikrajka. Filding – koji je već izašao na glas, po žapcu, kao Menduk – podlo i lažno je optužio uvaženog i vrlo talentovanog Ali-bega da je namerno promašio vratnice protiv Pakistana zato što je musliman. „I to je tip koji ima petlju da ljubi naše rodoljubive hinduske devojke“, dobacivao je pegavi žabac iz svog ćoška.
Aurora, preneražena napadom na Ali-bega, zamotala je sliku i sklonila je u stranu. Dopustila je da je ponovo izlože tek nakon petnaest godina, samo zato što je počela da je smatra delom iz jednog čudnog perioda. Pomenuti bacač je odavno otišao u penziju, a ni ljubljenje više nije bilo tako skandalozna pojava kao onda, u ona stara loša vremena. Ali nije predvidela da će Menduk – sada šovinistički političar s punim radnim vremenom, jedan od osnivača Mumbajske osovine, partije hinduskih nacionalista prozvane po bombajskoj boginji majci, koja je vrtoglavo sticala popularnost među sirotinjom – uzvratiti udarac.
On više nije crtao karikature, ali se u čudnom plesu privlačnosti i odbijanja koji će kasnije odigrati s mojom majkom – ona je, da se podsetimo, vazda koristila reč karikaturista kao uvredu – uvek dao raspoznati odsečan potez ruke iz ramena. Kao da nije mogao da se reši da li da padne na kolena pred čuvenom umetnicom i velikankom s Malabarskog brda, ili da i nju odvuče u kaljugu u kojoj se i sam valjao: a nema sumnje da je ova dvosmislica i veliku Auroru privukla ka njemu – ka tom motu-kalu, debeljku-čađavku koji je oličavao sve ono čega se iz dna duše gnušala. Mnogi članovi moje porodice voleli su da zalaze u sirotinjske četvrti.
Raman Filding je, prema legendi, prezime nasledio od oca, nekog zaluđenika za kriket, bombajskog adrapovca s pločnika, koji je visio po bombajskoj Džimkani preklinjući da mu se pruži šansa „Molim vas, babudži, dajte mi da probam! Samo jedan bating? Samo jedan bouling? Dobro, onda makar jedan filding?“ U kriketu se pokazao kao prava šeprtlja, ali je prilikom otvaranja stadiona Braborn dobio zaposlenje kao čuvar u obezbeđenju, a tokom godina je njegova veština da ukeba i najuri padobrance bez karte zapala za oko besmrtnom K. K. Najuduu, koji ga je prepoznao iz starih dana u Džimkani pa se našalio: „Šta je, mali moj samo jedan filding – vidim, izveštio si se i u nekim stručnim zahvatima.“ Od tada su ovog čovu svi počeli da zovu S. J. Filding, a i on sam je s ponosom prihvatio to ime kao svoje rođeno.
Njegov sin je iz kriketa izvukao sasvim drugu pouku (kažu, na veliku žalost svoga oca). Nije za njega skrušeno demokratsko uživanje da bude samo deo, ma koliko mali, ma koliko skrajnut, tog cenjenog sveta. Ne: kao mladić je po brlozima u kojima toče rum, oko železničke stanice Bombaj central, držao svojim prijateljima predavanja o indijskom poreklu igre u svetlu nadmetanja među zajednicama. „Od početka su Parsi i muslimani pokušavali da nam preotmu igru“, naklapao je on. „Ali kad smo se mi Indusi udružili u timove, naravno, pokazalo se da smo nadmoćni. Iz istog razloga moramo sprovesti promene i van granica terena. Predugo smo mi čamili u pozadini i puštali neindijske mufljuze sa strane da nam kolo vode. Ček’ samo da postrojimo svoje snage, pa da vidimo ko će da nam doaka!“ U njegovom čudnom poimanju kriketa kao fundamentalno šovinističke igre, suštinski induske, ali u svojoj indijskoj srži neprestano izloženoj pretnji drugih, ništavnih zajednica u zemlji, ležali su temelji njegove političke filozofije kao i same Mumbajske osovine. U jednom trenutku Raman Filding je čak pomišljao da nazove svoj novi politički pokret po nekom velikom induskom igraču kriketa – Randžijeva armija, Mankadovi mučenici – ali se na kraju priklonio boginji – poznatoj i kao Mumba-ai, Mumbadevi, Mumbabai – sjedinivši tako regionalni i religiozni nacionalizam u svom moćnom i eksplozivnom novom timu.
Kriket, najindividualniji od svih timskih sportova, tako je na svu ironiju postao podloga za strogo hijerarhijsku neostaljinističku unutrašnju strukturu Mumbajske osovine ili MO, kako su je ubrzo prozvali; jer – kako sam kasnije otkrio iz prve tuke – Raman Filding je istrajavao na grupisanju svojih privrženika u jedanaestorke, a svaki od tih malih vodova imao je svog kapitena tima kome su morali da se zakunu na bespogovornu poslušnost. Upravni odbor MO poznat je kao Prva jedanaestorka i do dana današnjeg. A Filding je od samog početka insistirao da mu se obraćaju s skiper – kapiten.
Njegov stari nadimak iz doba karikaturiste nikada se nije pominjao u njegovom prisustvu, ali se njegov čuveni simbol žabac – Glasajte za Menduka! – mogao videti po čitavom gradu, islikan po zidovima i zataknut za vrata automobila. Čudno za jednog tako uspešnog narodnog vođu, ali on je bio čovek koji se grozio familijarnosti. I tako su ga uvek zvali Kapiten u lice, a Žabac iza leđa. A za petnaest godina, između njegova dva kidisanja na „Celivanje Abasa Ali-bega“, poput čoveka koji počinje da liči na svog kućnog ljubimca, zaista je izrastao u džinovsku verziju onog davno zaboravljenog žapca iz karikature. Baškario se sred poštovanja i divljenja pod krošnjom plamenog drveta u vrtu svoje dvospratne vile u predgrađu Lalgaum oko istočne Bandre, okružen pomoćnicima i pokornim moliocima, kraj jezerca punog lokvanja, i doslovce desetinama Mumbadevinih kipova, velikih i malih; zlatni cvetovi opadali su lelujavo miropomazujući glave kipova, kao i Fildingovu. On je pretežno počivao ćutljivo zadubljen u misli; ali tu i tamo, kad bi ga razjarila neka nepromišljena opaska kakvog posetioca, iz njega bi provalila pogana, zastrašujuća i ubitačna bujica. U svojoj niskoj trščanoj stolici, sa stomačinom koja mu se oklembesila preko kolena poput vreće nekog provalnika, sa žabljim kreketom od glasa, koji mu je navirao na debela žablja usta, i otrovnom strelicom od jezika kojim je oblizivao njihove rubove, sa žabljim očima prekrivenim kapcima, kojima pohlepno pilji u male smotuljke novca nalik na jeftine motane cigarete kojima njegovi ustreptali molioci nastoje da ga umilostive, a koje on slasno obrće među debeljuškastim prstićima, sve dok ga konačno ne bi ozario osmeh, otkrivajući crvene desni – zaista je izgledao kao kralj Žabac, radža Menduk, čijim se zapovestima ne protivreči.
Do tada već beše odlučio da prepravi biografiju svog oca, te je odbacio priču o samo jednom fildingu. Počeo je da priča stranim novinarima da je njegov otac bio obrazovan, kulturan i načitan čovek, pravi kosmopolita, koji je prezime Filding uzeo iz dubokog poštovanja prema piscu „Toma Džonsa’. „Kažete da sam ograničenog uma i zatucan’, prebacivao je novinarima. „Zadrt i pretvorni čistunac, velite vi. Ali još od detinjih dana, moji intelektualni horizonti bili su široki i slobodoumni. Bili su – da se tako izrazim – pikareskni.“
Aurora je saznala da je njeno delo ponovo podstaklo srdžbu ovog moćnog vodozemca kada joj je Keku Modi telefonirao vidno uznemiren iz svog izložbenog prostora na Kafovom šetalištu. MO je obznanio svoju nameru da umaršira u Kekuovu malu galeriju, pošto je ovaj tako bezočno izložio pornografski prikaz napastvovanja jedne čedne induske deve od strane tamo nekog muslimanskog nazovisportiste. Predviđalo se da će Raman Filding lično predvoditi marš, te da će se obratiti okupljenom mnoštvu. Policije je bilo, ali u nedovoljnom broju; opasnost od izgreda, pa čak i napada vatrenim oružjem na galeriju, bila je veoma realna. „Čekaj malo“, rekla mu je moja majka. „Znam kako ću srediti tu bednu žabokrečinu. Daj mi trideset pikosekundi.“
U roku od pola sata marš je bio otkazan. U prethodno sročenoj izjavi, predstavnik Prve jedanaestorke MO-a na navrat-nanos sazvanoj konferenciji za štampu saopštio je da je usled neposredno nastupajuće Gudi padve, maharaštranske Nove godine, protest protiv pornografije obustavljen da izbijanje nasilja ne bi – bože sakloni! – naružilo taj blagosloveni dan. Osim toga, da bi ugodila ljutitom narodu, Galerija Modi pristala je da povuče uvredljivu sliku van domašaja pogleda. I ne napustivši Elefantu, moja majka je sprečila haos.
Ali, majko: to nije bila pobeda. To je bio poraz.
Prvi razgovor koji se vodio između Aurore Zogoibi i Ramana Fildinga bio je kratak i direktan. Eto, da jednom i ona ne zatraži od Abrahama da umesto nje obavlja prljave poslove. Sama je okrenula telefon. Znam, bio sam prisutan. Nekoliko godina kasnije saznao sam da je Raman Filding na svom radnom stolu držao poseban telefonski aparat, uvezen iz Amerike: izgledao je kao svetlozelena plastična žaba, i nije zvonio, već je kreketao. Filding mora da je priljubio žabu za obraz i iz njenih usta začuo glas moje majke.
„Koliko?“, upitala je kratko ona.
I Menduk je rekao svoju cenu.
Odlučio sam da izložim ovu sagu o „Celivanju Abasa Ali-bega“ u celosti, jer je stupanje Fildinga u naše živote označilo trenutak od izuzetne važnosti; a i zato što će zadugo ovaj prizor iz kriketa ostati slika po kojoj je Aurora Zogoibi postala, da tako kažemo, isuviše dobro poznata. Pretnja nasiljem malo je splasnula, ali je delo moralo da ostane u zapećku – moglo se spasti jedino ako bi se pridružilo onim silnim gradskim nevidljivcima. Došlo je do erozije principa; kamičak se skakutavo otkotrljao nizbrdo: plink, plonk, plank. Tokom narednih godina nastupiće i mnoge druge erozije, a živahnom kamičku pridružiće se i mnogo krupnije kamenčuge. Ali ni sama Aurora za „Celivanje“ nikad nije tražila neko posebno priznanje – da li iz principa ili zbog kvaliteta, svejedno; za nju je ono bilo dosetka, hitro smišljena, lako izvedena. Ono je pak postalo neka vrsta albatrosa, a ja sam bio svedok njene zlovolje što mora u beskraj da ga brani, kao i besa što je ovaj „monsun u šolji čaja“ uspeo tako lako da je odvuče od rada na njenom glavnom opusu. Zvanična štampa je od nje zahtevala da se izjasni o tobožnjim „dubljim motivima“, pri čemu se radilo samo o njenim kapricima, da daje moralne iskaze o nečemu što je predstavljalo samo (samo!) igru, osećanje i neskrivenu neumitnu logiku četkice i svetlosti. Bila je primorana da odgovara na optužbe o društvenoj neodgovornosti iz pera raznih „stručnjaka“, pa je zlovoljno mumlala kako su se kroz celu istoriju težnje da se umetnici učine društveno uračunljivim okončavale ništavnim ishodima: traktorska umetnost, dvorska umetnost, tričarije od čokoladne ambalaže. „Ali najviše me izbezumljuje kod ovih raznoraznih tupologiranja što niču ko zmajevi zubi“, rekla mi je, slikajući mahnito, „što me teraju da i sama postanem preveliki tupolog.“
Odjednom je primetila da je pominju – emoovci, ali ne samo oni – kao „hrišćansku umetnicu“, a jednom prilikom čaki i kao „onu hrišćanku udatu za Jevrejina“. Takve formulacije isprva su je zasmejavale; ali ubrzo je shvatila da nisu nimalo smešne. Kako lako jedan takav napad može da zbriše čoveka, njegov čitav radni vek, sva njegova zalaganja, sklonosti i protivljenja! „To bi bilo“, rekla mi je, posluživši se slučajno poređenjem iz kriketa, „kao da nemam nijedan bod na smrdljivoj tabli.“ Ili, drugi put: „To bi bilo kao da nemam ni prebijene pare u smrdljivoj banci.“ Setivši se Vaskovih upozorenja, reagovala je sa svojstvenom nepredvidljivošću. Jednoga dana, tih mračnih godina sredinom sedamdesetih – godina koje u sećanju deluju nekako još mračnije zato što je jako malo od njihove tiranije bilo moguće videti, jer je na Malabarskom brdu vanredno stanje bilo nevidljivo jednako kao i ilegalni oblakoderi i sirotinja lišena građanskih prava – uručila mi je, na kraju napornog dana u ateljeu, koverat s avionskom kartom za Španiju u jednom pravcu, i moj pasoš, s overenom španskom vizom. „Vodi računa da im ne istekne važnost“, rekla mi je. „Kartu možeš da produžiš svake godine, a i vizu. Moja malenkost pak neće nikuda da beži. Ako ona Indiruša, koja me je oduvek mrzela iz dna duše, bude htela da me sredi, ta će već znati da me pronađe. Ali možda će doći dan kada ćeš ti morati da poslušaš Vaskov savet. Samo nemoj da ideš Englezima. Oni su nam se već popeli na glavu. Idi da pronađeš Palimpstinu, da vidiš Mavristan.“
Imala je poklon i za Lambadžana na kapiji: crni kožni redenik, s kojeg je visila policijska futrola sa preklopnikom na zakopčavanje, a u futroli – nabijen pištolj. Poslala ga je i na streljačku obuku. Ja sam pak sklonio njen poklon na sigurno; i kasnije, iz praznoverja, postupao sam redovno po njenim uputstvima. Držao sam zadnja vrata otvorena i starao sam se da me avion uvek čeka na pisti. Počeo sam da se uplićem u neprilike. Kao i svi mi. Posle vanrednog stanja ljudi su počeli da gledaju drugim očima. Pre vanrednog stanja bili smo Indijci. Kada je ukinuto, postali smo hrišćanski Jevreji. .
Plink, plonk, plank.
Ništa se nije desilo. Nikakva rulja nije došla na kapiju, nikakvi policajci s nalogom za hapšenje nisu se stvorili iznebuha da odigraju ulogu Indirinih osvetničkih anđela. Lambin pištolj ostao je u futroli. Doduše, Mina je završila u pritvoru, ali samo na nekoliko nedelja, pri čemu su se prema njoj ponašali vrlo ljubazno i dozvoljavali joj da u ćeliji prima posete, knjige i hranu. Vanredno stanje je okončano. Život je tekao dalje.
Nije se desilo ništa, ali izdešavalo se svašta. U raju je zavladala pometnja. Ina je umrla, a Aurora se posle njene sahrane vratila kući i naslikala jednu mavarsku sliku na kojoj linija između kopna i mora više nije bila propustljiva granica. Sada ju je prikazala kao grubo naznačenu krivudavu pukotinu, u koju se kopno strovaljivalo zajedno s morem. Ljudi koji su žvakali mango i vodeni kesten, ili pili elektroplave sirupe, zaslađene do te mere da bi se čoveku i od samog pogleda na njih kvarili zubi, činovnici u podvrnutim pantalonama i s jeftinim cipelama u rukama, svi oni bosi zaljubljenici što šetaju po njenoj verziji plaže Čaupati ispod Mavrove palate, sjedinili su se u vrisku dok ih je pesak pod nogama usisavao dole, u procep, sa sve secikesama, neonski osvetljenim tezgama prodavaca mezetluka, dresiranim majmunima u vojničkim uniformama koji su ginuli za otadžbinu ne bi li zabavili svet na promenadi. Svi su se stropoštavali u nazubljenu pomrčinu, zajedno s ribama, meduzama i rakovima. Večernji luk samog Marinskog puta, s njegovom banalnom ogrlicom svetlosti kao od veštačkih bisera, došao je nekako iskrivljen; i sama esplanada klizila je u bezdan. A u svojoj palati na brdu, harlekin Mavar gledao je dole na tu tragediju, nemoćan, uzdišući, ostareo pre vremena. Mrtva Ina stajala je kraj njega, prozirna, prenešvilovska Ina, prikazana na vrhuncu svoje sladostrasne lepote. Ova slika – „Mavar i Inin duh gledaju u ambis“ – kasnije je proglašena za prvu u zrelom periodu mavarskog ciklusa, prvu među tim apokaliptičkim platnima silovitog naboja u koja je Aurora izlila svu agoniju zbog smrti jedne od kćeri, svu majčinsku ljubav koja je bila predugo zatomljena; ali i svoja veća, proročanska, čak katastrofalna strahovanja za naciju, svoj žestok bol jer je ono što je nekad, barem u Indiji iz njenih snova, bilo slatko kao sok šećerne trske, sada je uskislo. Da, da, slike su obuhvatale sve to, kao i ljubomoru.
– Ljubomora? – Na šta, na koga, na čije?
Svašta se izdešavalo. Svet se promenio. Stigla je Uma Sarasvati.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Salman Ruždi

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu