Svetislav Basara

First topic message reminder :



Kultna knjiga koja predstavlja veliki zaokret u srpskoj prozi.

Sticajem okolnosti, suspregnutih sa zapadnjačkom crtom našeg bića, našli smo se u situaciji da, istorijski posmatrano odnedavno, trpimo teret jedne istorije koja nama ne pripada, koja je uvezena iz pukog pomodarstva ili, pre, iz megalomanije. Nama je nametnuta jedna istorija za koju zapad nije imao smelosti, a za koju mi – u dubinama duša – nemamo afiniteta.

„Fama o biciklistima je istovremeno istorijski kalambur i izuzetno ozbiljna analiza istorijskih zbivanja, filozofsko-religijski traktat i parodija ideološkog mišljenja, mešavina stvarnog i nestvarnog, poigravanje sa celokupnim književnim nasleđem i razbijanje pripovednih strategija. I to je samo deo onoga što se nalazi u almanahu posvećenom ‘tajni’ Evanđeoskih biciklista Ružinog krsta… Neke knjige vremenom stare, neke se podmlađuju, neke ostaju neizmenjene. Samo retke, a njih je doista mali broj, uspevaju da primoraju stvarnost da se promeni i prilagodi onome što u tim knjigama piše.“ David Albahari

Sabrana dela Jozefa Kowalskog

KOWALSKY: JEDNA BIOGRAFIJA I
Prošle jeseni, dnevni listovi su u dnu kulturnih rubrika doneli kratku vest da je u Daramsali, u Indiji, u šezdeset prvoj godini umro Jozef Kowalsky, pesnik, pripovedač i esejist. U kulturnoj javnosti vest je prošla gotovo nezapaženo. Kowalsky nije bio ni plodan ni poznat pisac, ali njegova dela, razbacana po časopisima, behu brižljivo čitana u izvesnim duhovnim krugovima. Vredi napomenuti da su među recipijentima njegovih pripovetki i eseja bile i ličnosti takvog ugleda kao što su K. G. Jung, H. G. Gadamer, Ž. Bataj i drugi.
Život tog čoveka prekriven je nepoznanicama, zamagljen protivurečnim glasinama koje Kowalskv nije naročito nastojao da pobije. U pismu jednom prijatelju on 1937. piše:
Svaka biografija je jedna velika mistifikacija i čini mi se da je sjajnija i ukrašenija što je njen vlasnik bio veća hulja. U tom smislu ne činim ništa da opovrgnem glasine o svojoj prošlosti. Ako i nisam učinio ono o čemu se govorka, učinio sam mnogo gore stvari.
Glasine, koje nisu uvek daleko od istine, kao što su mnoge proverene »istine« samo glasine, predstavljaju nam Kowalskog u slikama koje se međusobno isključuju: ponekad je to asketa, čovek utonuo u unutrašnji svet; ponekad opet razbludni mladić i nenadmašni kozer; jedni ga opisuju blagog, punog razumevanja; drugi osornog, oholog i surovog. U svakom slučaju, život tog čoveka protekao je u mučnoj ravnoteži uranskog i htonskog, uzvišenog i trivijalnog, božanskog i sotonskog. Iako je dosegao izvanredne duhovne visine, Kowalskom nisu bila nepoznata ni sumračna i depresivna stanja. Sigurno je samo jedno: prava istina o njegovoj ličnosti sakrivena je ćutanjem i mistifikacijama.
Kowalsky je rođen 12. januara 1901. godine u Tibingenu, u siromašnoj porodici W. Kowalskog, obućara koji je zapostavio zanat baveći se pisanjem sladunjave lirike i sumnjivih pripovedaka. W. Kowalsky je, navodno, pripadao redu Male braće evanđeoskih biciklista Ružinog krsta (što nije pouzdano utvrđeno), kome je kasnije (što je utvrđeno) pripadao i J. Kowalsky. Rano je ostao bez majke. Uprkos tome, bio je briljantan učenik. Naročito se isticao u latinskom i grčkom. Ta ga je sklonost verovatno podstakla da upiše tibingensku Bogosloviju, onu istu koju su polazili Hegel i Šeling. U Bogosloviji se istakao odličnim učenjem i nimalo lošijim vladanjem. Važio je za izuzetnog poznavaoca Biblije, sv. Avgustina i sv. Tome Akvinskog. I onda se dogodio preokret, prvi u nizu kojim je obilovao njegov život. Nikada se neće saznati šta ga je nagnalo da 14. oktobra 1919, sasvim mirno, kako pričaju očevici, ustane nasred predavanja, priđe profesoru, strgne mu sat sa lanca, smrska ga nogom, kaže: »a sada je dosta« i zauvek izađe iz slušaonice. Pominje se neka devojka,

Grete, u koju je Kowalsky bio zaljubljen. Nema sumnje da ona zauzima izvesno mesto u njegovom životu (njoj je posvećena jedna od prvih pesama Kowalskog »Saputnica«), ali je teško pretpostaviti da bi ona mogla biti jedini ili glavni razlog napuštanja studija. Skloniji smo pretpostavci da je, došavši u godine kada mladići kritički posmatraju svet oko sebe nadahnuti mutnim idealima, Jozef sagledao licemerje i bedu društva u kome je živeo.
Kažu da postoje dve vrste Ljudi: pošteni i pokvareni — piše Kowalsky tih godina — a ja kažem da postoje samo pokvarenjaci i glumci; spodobe koje su na javnim mestima lojalne, uljudne, poštene, dok su u potaji lopovi i tirani. Neću da kažem da sam ja bolji od njih; naprotiv — gori sam, ali se ne pretvaram da sam lojalan, uljudan i pošten. Predugo sam se pretvarao. Štaviše, nisu ti filistri, kada se bolje razmisli, ni pokvarenjaci. Oni su nešto još gore: kukavice koje se udružuju u svoje bedne cehove i gilde kako bi, oslanjajući se na slogan »zajedno smo jači«, obezbedili nekakav legitimitet i odbranili se od ništavila.
U svetlu takvih razmišljanja, postupci Kowalskog postaju jasniji. Njegova ljubav, Grete, bila je prostitutka. Kowalskom to, očigledno, nije smetalo. Za njega su prostitutke bile dame iz gornjih slojeva društva; nafrakane guske koje su dane provodile u ogovaranju i lažnom oduševljavanju umetnošću — veštinom koju je Kowalsky čitavog života prezirao iako je i sam bio ljubimac muza. Tih godina se priključuje anarhistima, a potom — razočaran beskrajnim teoretisanjem — mnogo borbenijoj Komunističkoj partiji Nemačke. Neprestano je u pokretu. Gonjen snažnom željom da promeni svet, da uništi bedu i satre poniženja, obilazi sirotinjska i radnička naselja, organizuje sakupljanje pomoći za najugroženije i agituje.

II

Godine 1920, Jozef Kowalsky odlazi kao delegat na kongres Kominterne. Postoji jedna fotografija iz tog vremena: u prostranoj dvorani, očigledno u nekom bivšem dvorcu, za stolom sede Žil Imber-Droz, Bombači i Lepeti i posmatraju spis koji Imber-Droz drži u rukama. Lisijen Lora, nalakćen i zamišljen, zuri nekuda kroz prozor. Nedaleko od njega je Anri Lefevr; obeležen (na fotografiji) znakom X, u desnom uglu je Jozef Kowalsky. Izgleda kao da spava. U pismu jednom prijatelju Kowalsky iznosi neke utiske s kongresa:
Zasedalo se u Moskvi, u prestonoj dvorani Kremlja. Presto je bio zaklonjen jednom zavesom. Dvorane oko prestone služile su kao rezidencija carskoj porodici prilikom njihovog boravka u Moskvi. Ti privatni apartmani za kongres su bili preuređeni u čitaonicu, salu za pušenje, bife i sobu za odmor delegata. Jedna velika postelja nalazila se u poslednjoj dvorani. Mnogi delegati bi tamo malo odspavali ili proveli. jedan časak samo zbog zadovoljstva da se opruže na krevetu koji je bio krevet careva.
Moram ti odmah reći da mi se to ni malo nije svidelo; to samozadovoljno baškarenje po grobovima; to malograđansko izležavanje po carskim posteljama. Treba postaviti granice: car je dok je živ car; kad umre, on je samo mrtvac. Kao i svi.
Smešteni smo u hotelu »Luks« koji nije ni malo luks: prepun je stenica. Doručkuje se i ruča zajednički, u trpezariji, a za večeru se dobi'ja »pajok«, dnevno sledovanje: potpuno crn hleb, maslac užegao tako da se čoveku smuči, tvrdo kuvana jaja, ali poluprazna i groznog ukusa od buđave slame u kojoj su čuvana.

D. H. Grendžer, koji se u jednom tekstu osvrće na ovo pismo, osporava njegovu autentičnost i tvrdi: ili je pismo falsifikat, ili ga je Kowalsky prepisao od Žila Imber-Droza. Međutim Grendžer čija je specijalnost ezoterija, nikako istorija radničkog pokreta, smeće s uma jedinstvo mišljenja koje je tada vladalo u Kominterni. Ljudi koji isto misle pišu ista pisma. Uostalom, poznato je da Kowalsky nije imao visoko mišljenje o Žilu Imber-Drozu i da ga je smatrao »platonskim« revolucionarem.[9] S druge strane, nije isključeno da je Kowalsky, u cilju mistifikovanja svega mogućeg, kasnije napisao to pismo.
Kowalsky se u Rusiji zadržao tri meseca. Da li su prizori bede, u to doba uobičajeni na moskovskim ulicama, u oštrom kontrastu prema obilju koje je već vladalo u krugovima nastajuće birokratije i umetničke elite, uticali da se mladi Jozef razočara u ideju revolucije, ili je posredi bio nekakav unutrašnji preokret, o tome se može samo nagađati. Tek, nakon povratka u Nemačku, Kowalsky odlučno prekida sve veze sa svojim dojučerašnjim drugovima, nazivajući ih »bandom demagoga i nitkova«. Uz finansijsku pomoć svog oca, otvara radionicu za popravku bicikala, a osniva i sopstveni tim s kojim osvaja nekoliko značajnih trofeja na trkama širom Evrope. Uporedo s tim Kowalsky piše; 1925. godine izlazi njegova prva (i jedina) zbirka pesama Opis ničega. Po dolasku na vlast, nacisti su sve dostupne primerke knjige javno spalili, tako da je ona danas kolekcionarska retkost. Zbirka Opis ničega beše odštampana u svega 300 primeraka.
Već sledeće, 1926. godine, Kowalsky odlazi u Indiju, bez sumnje pod uticajem Šopenhauerove filozofije koju je intenzivno proučavao. Iz dostupnih i sačuvanih dokumenata (pisma, dnevnici, beleške) možemo sa sigurnošću tvrditi da se aktivno bavio meditacijom. U pismu svom ocu, datiranom 8. novembra 1926, Kowalsky piše:
Dragi Witolde,
Nalazim se u Daramsali. To je grad od nekih 40 000—50 000 hiljada stanovnika koji ne rade ništa drugo osim što po čitav dan sede u hladu Mangogajeva ponavljajući do iznemoglosti svetu mantru »Om mani padme hum«. Od ostalih zanimljivosti vredi spomenuti krda svetih krava koje se od običnih razlikuju samo u jednoj pojedinosti: imaju oreole. Sve u svemu ništa od atmosfere duhovnosti i nezainteresovanosti za blaga ovoga sveta koju sam priželjkivao. Ali ne mogu nikome ništa prebaciti; ovaj svet je ipak ovaj svet, dakle svet palih bića — pakao. Samo preispoljni glupaci mogu se latiti poduhvata da od njega načine raj. Sama ta želja je dobra; o, i te kako dobra, ne može joj se ništa prigovoriti, ali želja po sebi — to sam naučio ovde — nije dobra, ona je temelj zla.
Druga stvar koju sam naučio od jednog ljubaznog Tibetanca, Lame Kazi Swama Dondupu, tiče se mudrosti: da bi se dosegla mudrost, smatra Lama, ne treba mudrovati nego smanjiti količinu hrane. I ja sam ga poslušao. Ne mogu reći da me je gladovanje dovelo do nekog prosvetljenja, ali sam ipak »saznao« takve stvari o kojima nisam ni sanjao.
Eto kako su stvari naopako postavljene. Kod nas se jesti dobro smatra uslovom dobrog zdravlja. Koještarije. Neuporedivo je uzvišenije opijati se. Čuvaj se Ljudi koji ne piju. Upozoravam te, mada znam da se ti njih već poodavno čuvaš. Trovati samog sebe, to ipak nije osobina trivijalnih duhova. Ima tu dosta nihilizma. Neko izgara sporije, neko brže, to je kao s drvenim i kamenim ugljem — stvar ličnosti — ali oni koji nikada ne okušaju ni kap jer to nije, navodno zdravo, ti su najtuplji i najnaivniji. Unositi samo ono zdravo, znači toviti sopstveni leš. A to je opasno. Laž je da je u zdravom telu zdrav duh. Čitao sam kod jednog mistika da duša ne može

da se otrgne od dobro uhranjenog leša, pa biva sahranjena s njim, prisustvuje procesu truljenja i trpi jezive muke.
Prema nekim navodima D. H. Grendžera, baš u Daramsali je Kowalsky prvi put stupio u vezu s redom Male braće evanđeoskih biciklista Ružinog krsta.[10] U pesnikovoj zaostavštini pronađena je fotografija grupe evanđeoskih biciklista i njihovih prijatelja. Tu je i Witold Kowalsky, koji se početkom 1927. godine pridružio sinu. Međutim, najviše čudi prisustvo engleskog filozofa Bertranda Rasela i dveju dama čiji identitet nije utvrđen.
Već polovinom iste godine, Kowalsky odlazi na Tibet gde se zadržava više meseci. Vraća se vidno izmenjen, kako fizički, tako i duhom. To više nije onaj impulsivni, veseli mladić. »Izgleda kao Lazar kada je izašao iz groba«, zapisuje D. H. Grendžer, »kao čovek koji je saznao užasnu tajnu, video onostranost, pa se vratio u svet«. Šta je saznao i šta se dogodilo na visoravni Tibeta, nikada nećemo saznati. Sve zabeleške i dnevnike, Kowalsky je spalio i više se nikada nije latio zapisivanja dnevnih događaja. Ali ta faza nije dugo potrajala. Iste jeseni, vidimo ga u društvu dveju dama (možda istih onih s fotografije), na prijemu u engleskom Konzulatu. Krajem godine vraća se u Evropu i ponovo počinje da piše. Radi paralelno na romanu Krst nad Bagdadom (čiji se rukopis izgubio) i na projektu modernog bicikla s više brzina. Roman nikada nije ugledao svetlo dana, ali bicikl jeste. Patentiran je i konstruktoru donosi značajan prihod.
Novu, 1928. godinu, Jozef Kowalsky dočekuje u Moskvi u društvu Josifa Visarionoviča. Zatvoreni u Staljinovoj dači u Podmoskovlju, ispijajući ogromne količine votke, oni provode pet dana u razgovorima čiji je sadržaj ostao nepoznat. D. H. Grendžer je mišljenja da je Kowalsky boravio u Moskvi kao izaslanik evanđeoskih biciklista Ružinog krsta i da je Staljinu predao spisak osoba koje treba likvidirati da bi se sprečilo uspostavljanje »hiljadugodišnjeg carstva«. Ta hipoteza očigledno spada u domen fantastike. Doduše, u lajpciškom almanahu »Vorn jungsten Tag«, Kowalsky objavljuje esej »Na ivici«, posvećen Josifu Visarionoviču, međutim to treba shvatiti pre kao ironiju. Mnogo je značajniji njegov susret s Frojdom, kao i prepiska s ocem psihoanalize. Kowalsky se u početku oduševio psihoanalizom; novac koji je zaradio od bicikla nameravao je da uloži u pokretanje časopisa i biblioteke specijalizovane za izdavanje dela iz te oblasti. Onda dolazi potpuni preokret: Kowalsky prekida sve veze s psihoanalitičarima. »To su Sotonini sinovi.« Poverava se jednom drugu. »Nije nimalo čudno što su svi psihoanalitičari Jevreji; neprestano progonjeni Hristovom smrću, mučeni neobjašnjivom krivicom, koju ne priznaju, uzroke svoje patnje traže u bezazlenim mitovima. Da, oni hoće da žive lepo i udobno na ovom svetu. Ali nije daleko dan kada će požaliti. A s njima i ostali.«
Ne možemo sa sigurnošću tvrditi da je Kowalsky (prema mišljenju nekih istraživača poučen od strane tibetanskih lama) znao budućnost Evrope, ali je izvesno da je predvideo dolazak Hitlera na vlast. O tome svedoče dokumenti u čiju se verodostojnost ne može sumnjati. To su pre svega pisma kojima je upozoravao svoje prijatelje Jevreje da na vreme napuste Nemačku, potom i spis O diskontinuitetu istorije napisan u saradnji s Ernestom Milerom. Svi primerci brošure štampane u 300 primeraka podelili su sudbinu zbirke Opis ničega: završili su na lomači, ali je sačuvano nekoliko prepisa iz kojih je moguće rekonstruisati prvobitni spis. To mutno, ezoterično štivo, vrlo često zalazi u sferu čiste fantastike, kojoj se izvesna draž ne može osporiti. Ako je verovati pomenutoj brošuri, dolazak Hitlera na vlast i nije bila posebna tajna za Kowalskog, budući da je on, kao član misterioznog Komiteta za likvidaciju Franca Ferdinanda, aktivno radio na tome. Činjenica da je Komitet planirao atentat na Franca Ferdinanda punih četrnaest godina nakon što je on izvršen, dakle

1928, može zbuniti samo neupućene u ezoterična učenja biciklista Ružinog krsta. Ta sekta veruje da budućnost determiniše prošlost; postoji legenda da pripadnici Male braće utiču na zbivanja ovoga sveta na sledeći način: umrli biciklisti iz onostranosti neograničene prostornovremenskim kategorijama saznaju izvestan period vremena (po Grendžeru 100 godina) integralno, dakle kao jedinstvenost onoga što se dogodilo, što se događa i što će se događati; provide namere istorijskih subjekata i, poredeći ih sa ciljevima Proviđenja, prenose na trenutno živeće bratstvenike dužnost da isplaniraju ono što će se dogoditi u prošlosti. To je, objašnjavaju Kowalsky i Miler, moguće zbog toga što je — usled ljudskog nestrpljenja i zaslepljenosti — istorija ubrzana (prema tadašnjim proračunima) za čitave 24 godine 7 meseci i dvadeset dana. Prema tome, mi nismo savremenici događaja u kojima učestvujemo; po prirodnom toku stvari, oni tek treba da se dogode, a vremenski diskontinuitet koji odatle proizilazi očituje se osećanjem praznine, bezvoljnosti i besmisla; »lutamo po močvarnim maglama s rukama ispred sebe, kao mesečari, i ne slutimo da je sunce već granulo« — pišu Kowalsky i Miler. Otuda Biciklisti Ružinog krsta za ostvarenog i probuđenog čoveka smatraju onog »ko je postao istovremen sa samim sobom«.
Možemo da se ne složimo s takvim spekulacijama, protivurečnim i najdijalektičnijem umu, ali ne možemo osporiti da je u brošuri O diskontinuitetu istorije predviđen datum pada Trećeg Rajha ništavnih četrdeset osam časova različit od stvarnog datuma pada. Prema pomenutoj brošuri, Treći Rajh je bio neminovan da bi sprečio veće zlo; Franc Ferdinand, koji je trebalo da nasledi austrougarski presto, imao je da se razvije u genijalnog vladara koji bi proširio granice Zapadnog rimskog carstva čak do srednje Azije. Zato je morao da umre pod hicima zaverenika isplaniranim četrnaest godina kasnije da tajna policija ne bi otkrila zaveru. Jer, širenje Zapadnog carstva bi raširilo i racionalnost, a s racionalnošću bezosećajnost i otupelost koje je prate. Atentat je značio i kraj Zapadnog rimskog carstva; od 1918. naovamo, Zapad će se sve više rasparčavati dok u tom razdrobljavanju potpuno ne nestane. A tada će (uvek latentno prisutno) vaskrsnuti Istočno rimsko carstvo — Nova Vizantija, što je krajnji ovozemaljski cilj evanđeoskih biciklista Ružinog krsta.
Hitler, koji je bio sujeveran, smatrao je brošuru O diskontinuitetu istorije delom sionskih mudraca, jednim od tajnih oružja jevrejske zavere. Gotovo simboličan tiraž ne ukazuje da brošura pretenduje na znatniji propagandni učinak, da i ne govorimo o teško pristupačnom stilu i sadržaju. Uprkos tome, firerovi pomoćnici za okultne nauke, najozbiljnije su pratili rad biciklista Ružinog krsta, sačinivši obiman dosije koji je izgoreo prilikom jednog od poslednjih bombardovanja Berlina. Po dolasku na vlast Hitler naređuje da se u okviru SS trupa formira Traumeinsatz, jedinica komandosa za dejstvo u snu.[11] Njihov zadatak bio je da uhode i onemoguće akcije biciklista Ružinog krsta čija se aktivnost odvijala u dubokoj konspiraciji sna. Posle naporne obuke koja je obuhvatala sinhronizovanje snova, kretanje po azimutu u snu i maskiranje, pripadnici Traumeinsatz-a pripremili su nekoliko akcija, pokušali da se infiltriraju u redove biciklista, ali bez vidnijeg uspeha. Njihov najveći »podvig« bio je skrnavljenje astralne katedrale Svetoga Duha. Jednog praskozorja, kada su se biciklisti lagano budili, vod komandosa se prikrao katedrali i, uz pomoć paganskih vradžbina, razorio istočni zid. SS unterfirer Majndorf odlikovan je gvozdenim krstom, a jedinica pohvaljena. Sledeće dvadeset četiri godine, Katedrala je bila oštećena, jer u snu vreme protiče bez ubrzanja.
Takav razvoj događaja nije uzbudio ni Kowalskog ni ostale pripadnike evanđeoskih biciklista. Oni su znali da je arhitekta koji će katedralu ne samo obnoviti nego je načiniti neuporedivo blistavijom, već rođen i da samo treba sačekati određen broj godina. Osim toga, nekako u to vreme, pada i smrt Witolda Kowalskog, koja njegovog sina, Jozefa, ponovo odvodi na put, ovoga puta u Ulan

Bator, u Mongoliju. Nije Kowalskog potresla ta smrt; smrt nikada ne potresa pripadnike evanđeoskih biciklista i oni je smatraju unapređenjem, uvođenjem u više sfere reda. Uostalom, Witold Kowalsky je znao datum svoje smrti (kao i mesto) i sina je obavestio petnaest dana unapred da bi ovaj mogao doći i sahraniti ga uspravno, tj. u vertikalan grob, kako se braća biciklista uobičavaju sahranjivati.
Ali da se vratimo linearnoj hronologiji. U jesen 1930. godine, Jozef Kowalsky organizuje Veliki biciklistički maraton Beograd—Daramsala. Beograd je određen kao polazna tačka maratona zbog svog geografskog položaja; sagrađen na grebenu iznad ušća Save u Dunav, on je najisturenije vizantijsko naselje, granica istoka i zapada. Došavši u jugoslovensku prestonicu dve nedelje pre početka maratona radi organizacionih priprema, Kowalsky traga za ruševinama konaka na Dorćolu u kome je Nikola iz Kuze, nadahnut svetim Duhom u jednom trenutku prosvetljenja formulisao svoju teoriju, nadaleko znanu Coincidentio oppozitorum. U slobodnom vremenu sastaje se s istaknutim srpskim intelektualcima i književnicima, između ostalih s Rastkom Petrovićem, Milošem Crnjanskim, Dragišom Vasićem i Slobodanom Jovanovićem. Smatra se da je Rastko Petrović učestvovao u maratonu izvesno vreme i da se, zbog obaveza, vratio iz Carigrada u Beograd obilazeći na povratku manastire, zadužbine srpskih vladara. Tu, u Beogradu, »nad kojim se svakog predvečerja sukobljavaju istočni i zapadni vetrovi dok crveno sunce tone u panonsko blato«, u jednoj sobi hotela
»Moskva«, Kowalsky piše priču »Grob u Ulan Batoru«. Ta priča je umetničko viđenje njegovog puta u Ulan Bator. Prva verzija priče objavljena je u »Idejama«, časopisu koji je vodio i uređivao Miloš Crnjanski; druga verzija objavljena je u časopisu »Hiperion« (1932, 1—2), a treća (potpisana drugim imenom i neznatno izmenjena) na dvadesetogodišnjicu njegove smrti u beogradskoj »Politici« od 19. januara 1986. Objavljivanje poslednje verzije svakako je delo nekog od članova bratstva i predstavlja suptilno obeležavanje godišnjice smrti, a verovatno ima i skriveno dublje značenje jer, vele Biciklisti, najveći uticaj imaju najneprimetniji događaji.

III

Relativno mali broj dela stoji u nesrazmeri s gotovo natprirodnom energijom Kowalskog. No, objašnjenje za to nije teško naći; poznato je da je on smatrao da pesma ili priča nije napisana jednom za svagda, nego da se menja kao i sve ostalo u istoriji, pa otuda imamo po tridesetak i više verzija neke njegove pesme ili priče; njen prototip, pa verziju za zimu, proleće, leto i jesen; pa verziju priče za sledeću godinu s pratećim varijacijama, itd. Tako njegova sabrana dela iznose čitavih osam tomova i priča se da Edition Minuit priprema kritičko izdanje pesama, priča, eseja i prepiske s dnevnicima Jozefa Kowalskog.
Kao što je dopuštao da vreme utiče na njegove spise, tako je bio ravnodušan prema promenama koje je vreme činilo na njemu. Upoređujući potpise Kowalskog iz godišnjeg doba u godišnje doba, iz godine u godinu, vidimo kako rukopis prati unutrašnje promene u Kowalskom. Možda bi bilo interesantno čuti sud nekog grafologa o tome:
Slično rukopisu, Kowalsky je menjao i lik. Premda se svi koji su ga poznavali slažu u jednom, da je bio visok i mršav, ostali opisi se ponekad i dijametralno razlikuju. Jedni ga opisuju podbulog, izboranog, bubuljičavog; drugi produhovljenog, sjajnog pogleda; jedni kao naočitog muškarca; drugi kao neuglednog, pa i ružnog. čak se ne podudaraju ni u pogledu boje kose. Sam Kowalsky je govorio:
»Može se uzeti bilo koji lik jer je ionako lik koji čovek nosi bilo koji. Stvar je u tome da se bude ravnodušan prema njemu.«
Biciklistički maraton Beograd—Daramsala počeo je u ponoć 21. septembra 1930. godine. Zvanično sportska manifestacija, maraton je, po svemu sudeći, imao sasvim druge ciljeve. Maršruta Beograd—Ras—Solun—Sveta Gora— Sard—Jerusalim— Vavilon (kojom se zaputila prva grupa maratonaca) ukazuje da je Kowalsky imao na umu i druge ciljeve. Sava Đakonov, jedan od učesnika maratona, u delimično sačuvanoj brošuri »Hodočašće u Daramsalu« na poetski upečatljiv način opisuje događaje tokom putovanja, mada prigovori da previše popušta fantaziji, nisu bez osnova. D.
H. Grendžer u datumu početka maratona, mestu polaska i maršuti, nalazi duboku simboliku. Svodeći na jedinicu godinu polaska, on dobija najpre broj trinaest (1 + 9 + 3 + 0 = 13), a potom 4 (1 + 3 = 4) koji se hebrejski piše 1 (dalet), a izgovara D, kao Daramsala. No, dalet je takođe u kabalističkoj tradiciji arhetip materijalnog postojanja. Prema Grendžeru, krećući iz Beograda, na datum koji je proizvod dva sveta broja (3 x 7 = 21), u godini koja je pod znakom dalet, biciklisti simbolično napuštaju zapad, istoriju i opsednutost materijalnim, vraćajući se (preko Vavilona gde je istorija započela) iracionalnom, koga označava istok.
Iako su otišli u grupi, maratonci su se vraćali pojedinačno, a neki se nikada nisu vratili. U početku praćen priličnim publicitetom, maraton su ubrzo potisnuli u drugi plan aktuelni događaji, a zatim ga i sasvim istisnuli.

Kowalsky se iz Daramsale vraća tek 1936. godine. Tih šest godina njegovog života prekriveni su potpunim mrakom. Sava Đakonov u pomenutoj brošuri navodi da je Kowalsky radio na verzijama svojih pesama, a da je poslednje dve godine proveo s isposnicima u pećini, što je verovatno; da je, što već nije verovatno, povremeno davao da se zatrpa zemljom u grob u kome je provodio od 24 časa na početku obuke, do dvadeset dana pred kraj. Hagiografski stil i ton zapisa Save Đakonova bez sumnje je posledica vremena provedenog u Indiji nadasve sklonoj fantaziji i preuveličavanju, kao i izraženog osećanja privrženosti Kowalskom.
Vrativši se s istoka, Kowalsky se nastanjuje u Beogradu i to je, do kraja života, bila najzapadnija tačka njegovog kretanja. Već u to vreme komandosi Traumseinsatz-a započeli su besomučnu potragu za njim, a on se krio u snovima isposnika iz Daramsale u koje pripadnici Traumseinsatz-a, primitivni i agresivni sanjari, nisu imali pristupa. Sto se književnog rada tiče, naredne godine Kowalsky kod beogradskog knjižara i izdavača G. Kona štampa novelu »Biciklizam i teologija Witolda Kowalskog« u kojoj diskretno eksplicira neke teze iz tajnog spisa evanđeoskih biciklista Teologija i biciklizam. Nekako u to vreme pada još jedan iz niza preobražaja ubeđenja Kowalskog. Nekadašnji revolucionar, učesnik drugog kongresa Kominterne, postaje vatreni rojalista i time na sebe navlači gnev levih intelektualaca.
Međutim, skandal tek predstoji. Kowalsky se proglašava vikontom. Objavljuje letak u kome obrazlaže razloge svog čina i izaziva bujicu najprotivurečnijih reakcija. Na jednoj strani su oni koji ga smatraju budalom, na drugoj oni koji se oduševljavaju, a između su umereni (koji samoproglašavanje Kowalskog za vikonta smatraju umetničkom egzaltacijom) i ogorčeni levičari s optužbama da je postupak Kowalskog vrhunac buržoaske truleži.
Za to vreme Kowalsky u svom luksuzno opremljenom stanu priređuje prijeme koji se neretko završavaju orgijama, što se može povezati sa činjenicom da je naš junak, kao jednog od svojih duhovnih predaka, naveo i markiza de Sada. S tim što, prema svedočenju S. Đakonova, orgijastička destrukcija nije usmerena na druge, nego na sebe. Slede polufantastični opisi takvih situacija u kojima vikont pere noge prostitutkama, zajedno sa svojim prijateljima provodi sate u košuljama od kostreti, tela obavijenih bodljikavom žicom. I zbilja, na jednom mestu sam Kowalsky piše: »Dva su puta: uništavati druge, ili uništavati sebe, a ustrojstvo sveta je takvo da onaj ko neće da uništava druge biva uništen ukoliko nije dovoljno hrabar da uništi sam sebe.«
U tim godinama sveopšte opijenosti i raskalašnosti (koje nagoveštavaju bliski rat), groteskno deluje kočija »vikonta« Kowalskog na beogradskim ulicama, među balkanskim udžericama, a taj utisak pojačavaju livrejisani kočijaš i paževi.

IV

Na liniji života Jozefa Kowalskog, kako se priča, bila je jedna crtica koja je trebalo da ga, u dosluhu sa zvezdama — posle blistavih uspeha — odvede u koncentracioni logor, a zatim u smrt. To mu je predočeno, posredstvom glasnika, u snu, i Kowalsky se te jeseni podvrgao operaciji. U Beograd je doputovao izvesni dr Daud (Çulabi i u jednoj privatnoj klinici izveo plastičnu operaciju linije života — beznačajan i bezopasan zahvat koji je ipak potrajao nekoliko časova jer je trebalo pronaći najpovoljniji položaj izmenjene linije u odnosu na budući položaj zvezda. Uprkos trudu dr Çulabija, jedini mogući tok sudbine Kowalskog bio je da postane železničar. Tako je i bilo. Sledeće godine i godine rata Kowalsky provodi kao šef stanice Stalać. U tom maglovitom gradiću na tri vode

(Zapadna i Južna Morava se tu spajaju u Veliku), Kowalskv je stvorio svoje svakako najznačajnije i najdalekovidije delo — Rečnik tehnologije. Polazeći od konstatacije da je jezik okoštao i postao sredstvo obmane, ne sporazumevanja, Kowalsky se latio da istraži neke ključne reči zapadne civilizacije; da onima koje su izgubile vrednost, povrati značaj, a da onima koje su značaj neopravdano stekle odredi pravo mesto.
»Izgovaramo rečenice onako kao što kurve vode ljubav« — piše Kowalsky u predgovoru —
»Naši razgovori više nisu razgovori nego blud«. Međutim, značaj tog projekta nije toliko u njemu samom, mada je i on neporeciv, koliko u anticipaciji jednog savršenijeg Rečnika tehnologije koji će se pojaviti čitavih četrdeset godina kasnije. Rečnik Kowalskog trebalo je da bude samo seme iz koga će iznići snažno stablo. I zbilja, 1981. godine, pojavljuje se u izdanju »Vidika« novi Rečnik tehnologije koji je prilično uzbudio duhove. Uzrujani komentatori dnevnih listova protumačili su Rečnik kao »... otvoreni poziv na rušenje društvenog sistema«, iako se takvi pozivi ne mogu naći na stranicama Rečnika. Vrlo brzo je Beogradom počela da kruži i tajanstvena Analiza, nepotpisani tekst (verovatno iz masonskih krugova) u kome se konfuzno i zlonamerno tumače stavovi anonimnih sastavljača.
Godine 1943, komandosi Traumeinsatz-a ulaze u trag Kowalskom. Osetivši opasnost, Kowalsky nestaje iz Stalaća samo sat ili dva pre nego što su gestapovci pokucali na vrata njegove sobe. U toj maglovitoj noći, njemu se gubi svaki trag, mada glasine kruže i dalje. Prema jednima, on se obreo na Tibetu gde se posvetio izučavanju Knjige mrtvih; prema drugim, Kowalsky se zamonašio u manastiru Hilandaru uzevši ime Kalist; prema trećim, ubijen je u bekstvu. Svedok, kome se ne može potpuno verovati, tvrdi da je Jozef Kowalsky napustio dežurstvo, uzjahao bicikl, ubrzao i nestao u oblaku koji ga je obavio. Bilo kako bilo, pred nama je izbor iz dela jedne interesantne ličnosti, izbor kome, bez sumnje, treba posvetiti punu pažnju.
S. B.
Beograd 1983.

Pesme




SAPUTNICA
Za Grete Saputnice
Nemoj da se praviš nevina u ovom vozu već Hiljadama godina otkako putujem nema dama. Prevarili su te.
Balovi i lepeze voze se u prvom razredu. Divno je ipak umreti između Budimpešte i Stalaća na 860 točkova između tračaka svetlosti I pozamašne zadnjice neke gospođe koja uskoro
Izlazi iz takta na stanici nejasnog imena i uvlači se u uho otpravnika vozova. Možda ću te voleti 50, možda i svih 100 kilometara
Neopisivo putujući na istok zajedno s gospodinom Koji je eto kćerku za raspust poveo
U smrt.
Saputnice, nemoj da se praviš nevina. Ko zna da li ćemo do obala mora stići. More je veliko kao tuga tvojih zenica
I duboko u meni.
Sunce će izaći između tvojih nogu za promenu
dok putujemo odjednom na svih jedanaest strana sveta. Ljubavi traju bezrazložno kratko
Dok dlanom o dlan — eto stanice na kojoj izlaziš. Reci mu
Da neću doći

(1919)



NISI DOŠLA


Mislim da nisi došla.
Imala si nameru jer bila je nedelja.
Obukla si kožu, navukla ruke, obula stopala i Sišla niz stepenište ali Amebe su pomerile ulice Izukrštale ih, promenile nazive, sakrile predmete koji bi mogli poslužiti kao azimuti

Lutala si s osmehom na kome se pokvario patent zatvarač Noć je odavno bila pala i više nisi znala gde si.

Zaboravila si čak i kuda si pošla i mene i jedino
što si želela bilo je da iz sveprisutnog nigde dođeš bilo kud.
Oko ponoći Amebama je dosadila igra i ponovo su vratile ulice na svoja mesta tako da ponovo nađeš ulaze svoje zgrade — iznemogla i ostarela...

Legla si plačući u krevet I još pre svanuća
I sama postala Ameba (1919)

Svu noć nisam spavao.
Ne znam da li je spavala ona stotinak metara niže u sobi iz koje je na pločnik isticala venska krv abažura.

Da se utešim, sanjao sam da sam mrtav. A onda, pred svitanje,
neka me nejasna slutnja trže iz sna. Bilo je teško, samotno,

kao oznojenom ložaču koji ubacuje lopate uglja u ložište lokomotive od koje otpravnici vozova odvraćaju poglede,
čačkaju tobože oko svetiljki skretnica i pretvaraju se da ništa nisu videli (1919)
(Prolećna verzija pesme Nisi došla)


SKANDAL


Dva očna kapka otečena od nesanice. Suze kapaju u finu žutu prašinu, isprva
Jedna po jedna potom u kristalnim mlazevima Koji po tlu ispisuju hijeroglife.
Najednom, grad se spušta
Na pognuta ramena a prljava deca pokušavaju Da pregrštima blata zapuše te izdajničke
Te skandalozne oči.

Suze hoće na ulicu.
Ali obratno: ulice, sledeći tragove plakanja, Lagano puze u suzne žlezde.
Pored grada evo i
Ulica i veče sunovraćaju se na ramena. Teško Da će još dugo izdržati, ali izdržava. Nastala mnogo pre ovog grada
Ovih ulica Pre sebe.

Tek onda nestaje. Postaje manja i manja. Gubi se,
Uvire u rešetke podruma i ostaju
Samo dva očna kapka otečena od nesanice...

A onda, pred zoru, dolazi ogroman konj.

(1919)



RASTANAK U STEPI


Noćas mi duša stepa a po njoj u galopu jašu pijani kozaci Mihaile Šolohovu ovaj Don i nije onako opisano tih Kretanja s kojih je odvaljen đon i svaki montažni stih Oči prepune slepih sokaka blatnjavih ulica
S kojih su hirurškim zahvatom Uklonjeni koraci
Ovaj vodoplavni Don
što me stihijski nosi u unutrašnjem Džepu i povremeno izvadi na svetlost blata
da vidi koliko je sati, dana, meseci, godina Ovaj varvarski olovnoplavi Don
Noćas mi duša
Zaglavljena u liftu između hladnoća
I drugog sprata gde za pisaćim stolom na tabake Moždane mase ona kao čovek mala
Ispisuje oštrim zamišljenim bolom
Računske operacije bunila i preteške jednačine Samoća
Samo da se noć ne ugoji i ne pobesni
Mihaile Šolohovu dok ne ispale rafal daha u usta Nekoj Anjuši ili Tanji
Dok me ovaj Don ne odnese Na dno okeana...
(1920)


OPIS NIČEGA


Na konopac razapet u dvorištu Žene prostiru Oprane mozgove



Mrtva ptica bez lične karte Pada na izmreškanu ulicu
I svi se pitaju kako se zove Mrtva usta ne govore
Na nizovima umrlica Odštampano tvoje ime I godina rođenja

Na mom levom plućnom krilu Takođe odštampano tvoje ime I godina smrti

Zar je zato Gutemberg
Pronašao tehnologiju štampe

Posle toga odlazim kući Čvrsto rešen
Da ne čitam ništa

Nedelja Sveta nedelja
Debele pečene ćurke Proleću iznad ulica

Masni nedeljni ručkovi Podbule masne sarme Dokono dremaju
Na mrtvim leđima Svečanih gostinskih stolova

U nedeljnim gostinskim sobama Očevi daju savete deci



Čekam te ispred kasapnice U svečanom nedeljnom Prvom licu jednine

I tako divno Ne postojim

Ne moraš doći Ionako ne postojiš

Ne moram čekati Ionako nećeš doći

Neka se besciljno okreće Zemlja Oko svog sunca

Prazan sam Kao vasiona
Ovo je nedeljno popodne

Duže od glatkog meridijana Koji me uzduž seče

Tako postoje Istočni i zapadni Jozef Kowalsky

Istočno i zapadno srce Istočna i zapadna ruka Istočno i zapadno čekanje

I sve je podeljeno Tankom uzdužnom linijom Na istočno NIŠTA
I na zapadno NIŠTA



A u sredini Zaustavljenog daha Ja te pomamno čekam


AMEBE (1957)


Noću, čim bih se napravio da spavam
kako bih se odmorio od pretvaranja da sam bio budan, pokretale su se moje crvene čizme.
Proverile bi jesu li mi oči zatvorene,
da li mi je disanje ravnomerno i onda izlazile na ulicu. Pratio sam ih bos i gologlav u noćnoj košulji.
Bez uspeha.
Posle nekoliko ulica zavarale bi mi trag a tu se uvek nađe i neki policajac
kome je dosadno i koji ume da postavlja pitanja. Ko zna čijim su nogama odlazile,
kud su išle, šta su radile. Nikada nisam uspeo da saznam kuda to idu moje čizme.
Pa ipak, opraštao sam im neverstva, nosio ih obućaru,
čistio kitovim uljem sve dok se nisu pocepale. Nemoguće je istovremeno i osetiti ih i ne osetiti Kako se nezvano svijaju u plitka mora moždine I krvi
Nazvane po imenima buncanja Nadute bezoblične Amebe Gle... dve bebe amebe Raka U suznoj ti žlezdi plaču Zazveči zvečkama kostiju Pusti ih neka se igraju
Neka te mekana usta grickaju Donesi im materina mleka

Donesi im sebe
U desnom džepu Raka
U levom džepu je oveštala praznina Posvećena vodama; dole se sunce razbija u Malene gromade
Dole je njihov i naš dom Velika varoš tišine
I mi ćemo se Vratiti Raka Jedini preostali Raka
Gle, dve bebe amebe na uglu ridaju Otkini ruke
Otkini glavu
Nahrani nezasitu glad Nahrani amebe Raka
Ako nežno uđu u beonjače i postanu mrene Koju im reč mekanu reći da se ne pomame I ne izobliče i ove jadne obrise
I ove sklepane oblike
I ove vazdušaste stalnosti
Kako im reći da se urazume kad ni same Sebe nemaju i ne znaju
Kuda se i dokle prostiru
U koja im razlabavljena čula U koje klempave uši
Pazi Raka
Jedna ti je neprimetno ušla u uho Preko ruke
Možda će ti kazati laž Možda probiti bubnu opnu Odleti nekuda muho
One su katkad na mojim ispruženim dlanovima
a opet u ponoć zalepe se na obnevidela okna prozora sve usput od detinjstva do ove telefonske govornice u bolničkom krugu ludnice
Zovu telefonom: pusti nas u tvoje oči pusti nas u tvoja pluća

pusti nas u tvoje vene pusti nas u tvoje žlezde pusti nas u tebe Smetnje na vezama One naravno nisu ništa
ali nisu ni zvezde trepere
premda jedva postoje obično oko nula nula (kada je smena čula)
One trepere na nemirnoj granici polutame i ... Smetnje na vezama

Proza

BICIKLIZAM I TEOLOGIJA WITOLDA KOWALSKOG



1.

Govoriću o svom ocu Witoldu Kowalskom. 0 njegovom preobražaju od ateiste u istinskog mistika i kabalistu. On je u susednoj sobi. Rumen je. Pije votku i piše traktat Teologija i biciklizam posvećen Njegovoj Svetosti patrijarhu Gruzijske pravoslavne crkve. Do pre nekoliko godina otac nikada nije pio. Onda se naprasno razboleo i pao u samrtničku postelju. Lekari su mu davali najviše dve nedelje života. Prošle su četiri nedelje, otac nije umirao, upravnik internog odeljenja, dr Vagner, izgubio je strpljenje i izbacio ga iz bolnice zbog nediscipline da ne bi zauzimao mesto nekom ko više ceni medicinsku nauku, spremnom da umre u predviđenom roku.

2.

U svojim Ispovestima, otac je ovako prokomentarisao tu epizodu:
»Laž je da su me isterali zato što nisam hteo da umrem iako sam, prema svim nalazima, bio gotovo mrtav. Isterali su me zato što sam se za vreme bolesti, u komi, pokajao i vratio u okrilje hrišćanstva. Ne treba ništa zamerati lekarima. Oni su to učinili nesvesno. Ustrojstvo sveta je takvo da se hrišćani proganjaju i oni se progone ma koliko zvanična politika, istorija etc, tvrdili da su progoni hrišćana stvar daleke prošlosti.

3.

Po izlasku iz bolnice, otac je kupio ikonu Isusa Hrista i polovan velosiped. Skinuo je sliku kajzera i okačio ikonu iznad radnog stola za kojim nikada ništa nije radio; tada još ne beše stupio u prepisku s Njegovom Svetošću patrijarhom Gruzijske pravoslavne Crkve. Ali, potkrala se greška: prilikom uramljivanja staklorezac je alkicu za kačenje zakucao izvan ose simetrije i Isus je visio ukrivo za razliku od kajzera koji je visio besprekorno, u stavu mirno. Otac je pokušavao da uz pomoć obućarskog lepka (izuzetno čvrstog) dovede ikonu u ravnotežu. Uzalud. Ikona se krivila kao da je htela da mu stavi do znanja da treba da stoji ukrivo. Jednoga dana otac banu kod mene u sobu i

povika: »Felix error! Shvatio sam šta ikona hoće da mi kaže: ne stoji ukrivo Isus, kriv je svet; svet odstupa od vertikalne ose Logosa Za čitavih 13°...«

4.

Od toga dana otac je počeo da se oduševljava greškama. Govorio je da su greške stepenice savršenstva. Nisam ga razumevao; tada nisam bio mistik, bio sam komunista:
— Uzmi na primer red vožnje — objašnjavao mi je — red vožnje je taj koji unosi nered. Vozovi uvek dolaze na vreme, onda kada mogu i kada to odgovara ciljevima Proviđenja. Hir nekog saobraćajnog inženjera da voz 170 mora svakoga dana tačno u 14.03 biti na određenoj stanici čini da se, ako voz kasni, dobija iluzija nereda. Da, stvari tako stoje: u državama u kojima vozovi stižu tačno po redu vožnje bezakonje je najveće. Na sličan, mističan način, na koji red vožnje stvara zakašnjenja, zakon stvara zločin. Čuj, ako imaš uši...

5.

»Zahvaljujući nepažnji stakloresca«, zapisao je otac u Ispovestima, »shvatio sam misteriju Praroditeljskog sagrešenja. Krivi smo i kada ništa ne činimo, krivi smo i kao odojčad upravo zato što smo delići jednog sveta koji je izgubio ravnotežu, koji se nakrivio i stremi propasti. Zbog toga svako ko se prilagođava pravilima tog sveta krši Božije zakone, prima na sebe krivicu, svojevoljno je izabira i time se udaljuje od Boga. Ali pošto se Bog nalazi svugde, nemoguće je potpuno se udaljiti od njega. Origen je u pravu. Na kraju ćemo svi biti spaseni. Sve će biti jedno u jednom.«

6.

U to vreme sreo sam svoju buduću veliku ljubav Anu F. Dogodilo se to u snu. Stajao sam sa svojim drugovima na uglu na kome smo se svake večeri sastajali, tada već samo u snu, jer na javi su neki od nas bili mrtvi, drugi hiljadama kilometara daleko, u Kanadi i Americi, gde su u svirepom kapitalističkom svetu zarađivali dolare i polako zaboravljali jedni druge. Zbog toga je atmosfera na uglu bila mučna, razgovori usiljeni. Te noći, usred prepirke o nekoj fudbalskoj utakmici, Ernest mi pokaza devojku koja je dolazila niz ulicu i reče: »To je Ana.«

7.

Otac je dao da se prema njegovom nacrtu napravi grb: starinski velosiped s ružinim krstom koji se uzdiže iz upravljača:

8.

(ODLOMAK PISMA MOG OCA WITOLDA KOWALSKOG)

»Jozefe, Jozefe, kada si se rodio, bio sam izvan sebe od sreće. Odmah sam otputovao u London. Odseo sam u jednom neuglednom hotelu i sutradan kupio bicikl. Sledeće večeri sam se izvezao na ulice. Vozio sam kao sumanut i s vremena na vreme pucao iz pištolja u izloge časovničarskih radnji. Pitaš se zašto sam išao čak u London. I sam znaš da su Englezi hladnokrvni. Sva ta pucnjava ne bi mogla proći u Tibingenu. Pa ipak, i tamo je moje slavlje naišlo na priličan publicitet. Koliko sam mogao razabrati iz novina, za mene se bio zainteresovao glavom i bradom — Šerlok Holms. . .«

9.

(DEO ZAPISNIKA S ISTRAŽNOG POSTUPKA PROTIV MOG OCA)

ISLEDNIK: Ovaj grb, stilizovani velosiped s ružinim krstom koji se uzdiže iz upravljača, kakve organizacije je on znak?
WK: To je grb Evanđeoskih biciklista Ružinog krsta. ISLEDNIK: Kakvi su ciljevi te organizacije?
WK: Ciljevi organizacije sažeti su u njenom imenu. Dakle, širenje evanđeoskih istina, misionarska delatnost. Trebalo je da putujemo na biciklima i propovedamo skoru propast sveta i pokajanje.
ISLEDNIK: Da li su članovi organizacije na bilo koji način učestvovali u zaveri i atentatu na ličnost nadvojvode Franca Ferdinanda?
WK: Koliko mi je poznato — ne. Ponavljam, ciljevi naše organizacije su duhovni. ISLEDNIK: Ko su članovi organizacije?
WK: Na to pitanje ne mogu odgovoriti. 10.
Sledećeg Uskrsa, otac je napravio svoj prvi metafizički skandal. Pred očima zapanjene gospode najednom je postao nevidljiv, pa iskrsnuo na drugom mestu. Onda se pojavio na nekoliko mesta istovremeno; stupio u razgovor s poznanicima, smejao se i upirao prstom u dvojnike: »Gle, Helmute«, govorio je, »eno još jednog Witolda, eno još jednog mene.«

11.

— Oče, kako si to učinio? Kako je to moguće? — navaljivao sam da mi oda tajnu.
— Jednostavno — reče otac — tibetanska mudrost. »Da se neko učini nevidljivim — veli Lama Lobsang Rampa — mora se potpuno umiriti i zaustaviti talase koje emituje mozak.« I eto, ja sam se potpuno umirio i zaustavio talase koje emituje mozak.



12.

Nekoliko meseci kasnije, otac je napravio još jedan metafizički skandal. Koristeći se. Kabalom, napravio je Golema, naučio ga obućarskom zanatu i Golem je radio umesto oca od jutra do mraka. Otac se potpuno posvetio piću, poeziji i mistici. Ko zna kako bi sve završilo — možda delirijumom, možda genijalnom zbirkom pesama — da za to nije saznao sindikat. Jednoga dana predstavnici Sindikata posetili su mog oca i optužili ga da drži neprijavljenog radnika. Otac se razgnevio, povikao: METH! i Golem se rasuo u gomilu prašine. Istog trenutka sve cipele koje je Golem napravio u poslednje dve godine rasule su se u prah i gospoda su na ulici tupo zurili u bose noge i ne pomišljajući da se dogodilo čudo.

13.

Jedne noći u snu, setih se da Ana F. već dugo ne prolazi pored ugla na kome smo se okupljali.
»Ona devojčica«, upitah Ernesta, »koju si mi jednom pokazao. Šta se dogodilo s njom? Zašto se ne pojavljuje?«

14.

— Ne sećam se da sam ti pokazao neku devojčicu — reče Ernest. 15.
Otac je jednog dana dobio pismo od Njegove Svetosti patrijarha Gruzijske pravoslavne crkve. Njegova Svetost je pisao:

Poštovani gospodine Kowalsky,

Cipele kofe sam naručio u Vašoj cenjenoj radnji iznenada su se raspale pred mojim očima i postalo mi je jasno da su tu upleteni prsti nečastivog.
Molim Vas da ovo ne shvatite kao reklamaciju; nas kao hrišćane blaga ovog sveta ne interesuju. Dužnost mi je da kao arhijerej, istina druge konfesije, obratim Vašu pažnju na pogubnost takvih dela za hrišćansku dušu. U nadi da ćete se obratiti na istinsku veru, Patrijarh Gruzijske pravoslavne crkve
Potpis

16.



Pročitavši pismo, otac se zatvorio u kabinet i pomno se zagledao u bicikl. Sutradan je napisao odgovor:

Vaša Svetosti,

Ne mogu iskazati žalost zbog neprijatnosti kojima ste bili izloženi usled nesrećne situacija sa cipelama, ali skrećem pažnju na činjenicu da obuću nisam pravio u dosluhu s nečastivim. Istina je ovakva: te cipele napravio je Golem. Sticajem okolnosti bio sam prinuđen da ga uništim, a samim tim uništeno je sve ono što je ta kreatura napravila. Vama to sigurno nije nepoznato: ono što napravi Bog, neuništivo je i večno; ono što napravi čovek, traje izvesno vreme, ono što napravi Golem traje samo dok traje i on.
Golema sam, ispovedam to, napravio zbog lenjosti. To je greh. On je radio umesto mene. Ali lenjost nisam iskoristio zabadava. Vreme sam utrošio na konstruisanje cipela za hodanje po vodi. Shvatate od kakve bi važnosti za hrišćanstvo bile takve cipele. U ovom vremenu — kada se Bog ne pojavljuje i kada se svet svesno udaljava od ionako dalekog Gospoda — takve cipele bi bile prava blagodat za arhijereje. Jer, do sudnjega dana, Bog se više neće pojaviti. Siguran sam u to. Ali isto tako, razumem ga u potpunosti. Sta će na svetu? Čak i ja, prepun svakovrsnih i teških grehova, jedva podnosim njegovo sivilo i zloću.
Potpuno je tačno da sam zabludeo i da sam podložan svim porocima. Međutim, ne priznajem da sam se udaljio od istinske vere. Od vere se nije moguće udaljiti.
Ako se čovek potpuno uzdigne iznad greha i okrene od njega, tada će Bog, koji je veran svom obećanju, delovati kao da grešnik nikada nije grešio. Neće mu dozvoliti da ni trenutka pati zbog svojih greha. Ako ih je čak tako mnogo koliko su svi ostali Ljudi počinili zajedno, Bog ga neće prisiliti da zbog njih ispašta. S ovim će čovekom ostvariti bliskost koju još nije ostvario ni s jednim bićem. Ako se uveri da je zaista spreman, neće gledali šta je čovek bio pre. Bog je Bog sadašnjosti. Prima te i uzima kakav jesi, a ne kakav si bio. Bog radosno pati i patio je godinama zbog zala i nepoštenja nastalih usled svih grehova počinjenih na svetu, kako bi čovek postigao punu spoznaju o njegovoj ljubavi i kako bi njegova ljubav i zahvalnost bili što veći, što jači, što se često i događa nakon greha. To je mišljenje i očekujem dan kada će mi Bog izbrisati grehe.
S poštovanjem,
W. K.

17.

Čudna je sudbina tog očevog pisma. Patrijarh Gruzijske pravoslavne crkve oduševio se očevim tumačenjem Božijeg praštanja. Čak ga je uveo u zvanično učenje Gruzijske crkve. Witold je bio ponosan na sebe. Pokazivao je svojim prijateljima Patrijarhovo pismo i ugled mu je porastao, čak i kod inteligencije. Međutim, mnogo godina kasnije, čitajući dela Majstora Ekharta, naiđoh na pasus očevog pisma, onaj o praštanju, propisan od reči do reči. Gotovo da sam se razočarao u Majstora

Ekharta kada mi sinu: otac je taj koji je prepisao! Witold je tada već bio mrtav. Nasmejah se. Pišući protiv greha, on je činio greh taštine, pripisujući sebi tuđe reči. Ali možda je i to bio deo njegovog plana da potone na dno bezakonja, da bi se u jednom momentu uzdigao iznad svega toga i sasvim se približio Bogu.

18.

A jeretičko učenje Majstora Ekharta ostalo je ugrađeno u tradiciju Gruzijske pravoslavne crkve kao još jedan dokaz da su putevi gospodnji nepredvidivi.

19.

(DEO ZAPISNIKA S ISTRAŽNOG POSTUPKA PROTIV MOG OCA)

ISLEDNIK: Maja meseca 1913. krenuli ste na svom velosipedu na putovanje po zemlji. Tom prilikom ste svojim istupanjima na javnim mestima unosili zabunu i pometnju. Ko stoji iza vašeg postupka? Ponavljam! Po čijim ste nalozima delovali?
WK: Iza mojih postupaka stoji Sveti Duh. Kada sam nekoliko meseci ranije primio zapovest Duha da propovedam skori svršetak sveta, znao sam da je to unapred osuđeno na propast, ali ipak sam uzjahao velosiped i krenuo na put. Jer, Bogu se, nadam se da vam je to poznato, nije moguće usprotiviti. To je svojevremeno pokušao prorok Jona i zna se kako je završio. Ne znam zašto je izbor pao baš na mene. Ali Božiji putevi su nedokučivi. Možda je to razlog.
ISLEDNIK: Kome ste održali prvu propoved?
WK: Prvu propoved održao sam grupi mladića i devojaka, nekoj ekskurziji. Prolazio sam biciklom pored jedne poljane, ugledao ih, pomislio: mladost će pre poverovati nego starost i zaustavio se. Izvadio sam iz ranca natpis: W. Kowalskv, PROROK BOGA ŽIVOGA i postavio ga na upravljač bicikla. Mladići i devojke se odmah okupiše oko mene. Prizor pedesetogodišnjaka u prašnjavom sportskom odelu, morao je privući pažnju. Možda je baš moj atraktivni izgled bio presudan da budem odabran za proroka: zaista sam privlačio pažnju. Proroci moraju da proriču, a narod mora da proganja proroke. Takvo je ustrojstvo sveta.
ISLEDNIK: Šta ste govorili i kako su prisutni reagovali na vaše reči?
WK: Nakašljao sam se i počeo prilično netaktično. Ali kod prorokovanja nema taktike. »Postoji«
— povikao sam — »život večni i smrtni«!
ISLEDNIK: Kakav su utisak izazvale vaše reči?
WK: U prvo vreme — nikakav. Niko ništa nije rekao. Devojke su laktovima gurale dečake, malo su se smejali, ali sve u svemu nisu prelazili granice pristojnosti. S jedne strane, to me je radovalo: lepo je videti tako zlatnu mladež; ali s druge strane me je rastužilo: da bi se stiglo u Carstvo Božije moraju se preći sve granice, pa i granice pristojnosti. U stara vremena nisu oklevali da se late kamenja. Ali time samo nisu prelazili granice nepristojnosti, što se svodi na isto. Pri pomisli na to, duboko u duši osetih izvesno ganuće ma koliko bio otupeo, ma kolika olupina od proroka bio.

ISLEDNIK: Da li ste još nešto govorili?
WK: Da, povikao sam da nije nemoguć život večni, nego ovaj kojeg imamo. Pozvao sam se na Platona, Plotina, Skota, Erigenu, Tomu Kempijskog. Pružio sam i statističke dokaze. Prosečan vek je 60 godina. Poneko doživi osamdeset, pa i svih sto. Ali to ništa ne govori. To samo dokazuje da je ovozemaljski život nemoguć, a da od slučaja do slučaja varira samo dužina te nemogućnosti.
ISLEDNIK: Da li je bilo kakvih komentara?
WK: Ne. U stvari, da. Jedan mladić me je upitao verujem li ja u večni život? ISLEDNIK: Šta ste mu odgovorili?
WK: Da verujem. Time sam izrekao 90-postotnu laž. Istini za volju, jedva i sam verujem u tih 10% mogućnosti uskrsnuća. To stoga što sam kao i vi 75% ništa, s tendencijom da postanem 100% ništa. Avgustin je pisao da je Bog stvorio dve vrste bića: jedna blizu sebe, druga blizu ništavila. Mi ljudi pripadamo tim trećerazrednim stvorenjima. Tih 75% ništavila koje brižljivo prikrivamo, to nam kvari račune. Svi ljudski projekti zbog toga, ma koliko dobro zamišljeni, pokazuju neobjašnjivu težnju ka povratku u ništavilo. Znao sam da će i moj projekat završiti tamo.
ISLEDNIK (pomoćniku): Da se proveri taj Avgustin. ISLEDNIK (ocu): A potom?
WK: Potom se pojavio nekakav vaspitač, profesor, šta li i povikao: »Pa, on huli na Boga!
Uhvatite ga!«
ISLEDNIK: Kako ste vi reagovali?
WK: Videvši da se gomila ustremila na mene, uzjahao sam bicikl i dao se u beg dok su za mnom letele kamenice, na sreću neprecizne. Ja nisam loš velosipedist, ali mladići su trčali zaista brzo. U jednom momentu ugledah neku seosku crkvu; upravo je počinjala nedeljna služba, pa se ustremih tamo i uvezoh se velosipedom u hram Božiji nadajući se zaštiti.
ISLEDNIK: Kako su reagovali prisutni?
WK: Oborili su me s velosipeda i stali da biju zbog huljenja. Naročito je prednjačio pastor. U međuvremenu su pristigli i gonioci. Ko zna kako bi se to završilo po mene, da neke gospe nisu povikale: »Pustite ga, zar ne vidite da je ludak.« Onda su prestali da me tuku i izveli iz crkve. Čak sam dobio i sendvič sa šunkom.

20.

Jedne noći u snu, na uglu me je čekao čovek odeven u dug kožni kaput. Pretrnuh od pomisli da su agenti tajne policije provalili naše sastajalište, da su usnuli i došli da nas pohapse. Ali čovek se nasmeja onako kako se smeju oni koji hoće da pokažu da nisu agenti tajne policije i upita: »Ti čekaš Anu F?« »Da«, rekoh. »Vidiš«, reče on, »mene su poslali zbog toga.« Ne usudih se da ga zapitam ko ga šalje. Seli smo na stepenik obućarske radnje mog oca.
»To je zamršena priča«, reče čovek. »Moraš me pažljivo saslušati; pa ipak, ma koliko pažljivo slušao, zaboravićeš sve kada se probudiš. Ja sam već bio u tvojim snovima i pričao ti, a ti si zaboravljao. Stvar je u ovome: u vremenima do kojih ne seže ničije pamćenje, ljudska bića behu celovita. Onda su iz razloga koji ti ne bi bili jasni razdvojena, prepolovljena na dva pola, na muško i

na žensko. Možda i sam pogađaš: dve odgovarajuće polovine treba da pronađu jedna drugu kako bi prestale da lutaju između jave i sna. Ali stvar je otežana time što se polovine ne rađaju sinhrono; mislim — u istim vremenima. Da skratim: Ana F. se još uvek nije rodila, a ti si već poodrastao. Ubuduće u snu moraš otvoriti četvore oči, jer se samo tamo možete sresti pošto san, kao što znaš, stoji izvan vremena. I iznad svega, iznad svega moraš naučiti da misliš polako...«

21.

»Sine«, reče mi otac jednog jutra, »moraš biti paranoik da ne bi bio paranoik. Na ovom svetu svak progoni svakoga, a svi zajedno progone proroke. Ali u jednom momentu moraš zaustaviti paranoju: u momentu kada shvatiš da ti, koji si progonjen, uopšte i ne postojiš.« »U tom momentu si spasen!«

22.

(ODLOMCI PISAMA MOG OCA LIČNOSTIMA IZ JAVNOG ŽIVOTA, NAĐENI U NJEGOVOJ ZAOSTAVŠTINI)

Iz pisma Papi Sveti oče,
Ubeđen sam da biste neizostavno na sva svoja putovanja morali da idete vozeći bicikl. Nedostojno je da se ličnost vašeg ugleda vozi u blindiranim automobilima, satanskim napravama, jer samo ime automobil sadži u sebi princip samokretanja, samodovoljnosti, koja je Sotonin ideal...
Predlažem takođe da raspustite svoju Švajcarsku gardu. Hrišćani ne smeju biti zaštićeni od zla ovoga sveta; sledite primer Njegove Svetosti Patrijarha Gruzijske pravoslavne crkve...
Vi zapravo morate grozničavo tragati za krstom na kome ćete biti raspeti. Ako niko ne želi da vas razapne u Evropi ili u Americi — idite u Patagoniju, idite u Afriku, skrnavite urođeničke tabue, nadite načina da budete mučenik.. . ... Magarac je paradigma bicikla, a poznato je da je Spasitelj na magarcu ujahao u Jerusalim...
(1920)
W. K.
Iz pisma M. Lauriju Poštovani gospodine Lauri,

Konačno jedna prava knjiga o alkoholizmu. Čestitam.
... Valja pomenuti i tajnu pretvaranja vina u Hristovu krv. Potpuno sam uveren u njenu stvarnost. Ne zato što sam proučio tajnu, nego zato što sam besomučnim opijanjem sasvim spoznao sopstvenu glupost... ... Mislim da će i oni biti vaskrsnuti: svi ti junaci stripova, svi ti Mikiji Mausi, Mandraci, Kirbiji...
... Uostalom, alkohol me je priveo veri u Boga. Srozavajući me sve nije, ponižavajući me, krčio mi je mesto u Carstvu Gospodnjem... ... Vrata tog Carstva su neobično niska. Čovek se mora poniziti, mora pognuti glavu ako namerava da uđe.

23.

Otac je ponovo napisao pismo Papi:

Sveti oče,

Uverio sam se da niste prihvatili moje ponizne sugestije u vezi s automobilom. I dalje se vozikate u toj napravi; šepurite se kao kakav bonvivan, zavodnik i nezadrživo gubite ugled u očima poštenih katolika, smećući s uma da je automobilizam smrtni greh našeg doba, dok je biciklizam, posle ljubavi, najveća vrlina.
Ali, šta se tu može, svi smo grešni. Ovoga puta bih vam preporučio izuzetan proizvod moje firme W. KOWALSKY I COMP. — religiozne cipele. Usuđujem se da vas zamolim da objavite encikliku kojom biste preporučili te cipele najširim slojevima vernika. Evo u čemu je njihova izuzetnost.
Od uobičajenih, one se ne razlikuju oblikom, što je vrlo važno zbog skromnosti. Međutim, unutrašnjost tih cipela je ispunjena velikim brojem oštrih ekserčića. Onaj ko nosi takve cipele sasvim sigurno neće moći da misli na greh i uživanje; sve njegove misli će nužno biti upravljene ka nebu. Pored toga, izlasci na ulicu će biti svedeni na najnužnije i tako će pometnja biti osetno smanjena. Verujem da delite moje mišljenje da udobnost pogubno deluje na duše.
S poštovanjem,
W. K.

24.

Papa se požalio kardinalima da mu izvesni W. Kowalsky dosađuje pismima prepunim blasfemija. Kardinal Panini, šef kongregacije za pitanja vere, obavestio je papskog nuncija u Tibingenu o nemilim incidentima. Papski nuncije se požalio šefu policije, a šef policije je pozvao mog oca na razgovor...

25.



Otac više nikada nije pisao Papi. 26.
Ja sam sa svojim prijateljem Von Lukitsch-em počeo da razbijam satove. Najpre smo ritualno razbili sopstvene časovnike. Posle smo se snalazili. Nismo kupovali satove da bismo ih razbili — to je besmisleno — dok su u izlogu, satovi su bezazleni. Pomno smo očekivali (misleći veoma sporo) situacije u kojima bi se neki sat prosto ponudio da bude razbijen.
Takve situacije nisu retke. Uvek se nade neki pokvareni sat; uvek se nađe neko nezadovoljan time što mu sat kasni ili žuri. Nije teško doći do sata za razbijanje. Za četiri godine razbili smo 4 268 satova svih vrsta. Zašto smo to činili?
Da zaustavimo vreme? Ne, nismo bili toliko glupi. Hteli smo da pokažemo da se u svaku glupost može ugraditi logički sistem, da svaka glupost povlači sobom ogroman teret karme koji na kraju rezultira oslobođenjem.

27.

Von Lukitsch je nastavio da razbija satove, a ja sam krenuo drugim putem. Svojom upornošću u razbijanju tih dosadnih i smrtonosnih spravica, prefinjenom umetnošću dezintegracije mehanizama, Von Lukitsch se pročuo širom Evrope. Posle nekoliko godina, postalo je vrlo šik poslati svoj sat Von Lukitschu da ga razbije i evropski krem se utrkivao u tome ko će poslati skupoceniji i lepši časovnik. Nedavno sam u jednim novinama pročitao ovu vest:
U dvorcu Majnhof kod Glasbadena, gospodin Von Lukitsch je, u prisustvu uglednih zvanica i predstavnika štampe, svečano razbio časovnik marke »Schaffhausen«, vlasništvo princa od Monaka.

28.

»Bicikl je jedino vertikalno vozilo«, pisao je moj otac u predgovoru traktata Teologija i biciklizam. »Ako pogledamo uprošćen grafički prikaz bicikla,



videćemo da ta sprava vrvi od religioznih simbola; dva točka, dva kruga, simbolizuju dve rđave

beskonačnosti (vreme i prostor) spojene istinskom večnošću Trojstva, predstavljenog trouglom noseće konstrukcije. Istovremeno, tako predstavljen, bicikl ima oblik metafizičkih naočara kojima je moguće popraviti duhovnu kratkovidost. I ne samo to. Ako pogledamo iz ptičije perspektive (koja je tačka gledišta Svetog Duha), bicikl ima oblik krsta: na kome je upravljač prečaga konstrukcije krsta. Čovek koji vozi bicikl, u stvari, razapinje samog sebe. Svetom Duhu koji posmatra odozgo, jasno je da čovek hvata zalet da poleti u njega (u Sv. Duha), budalama koje ga posmatraju horizontalno on nije ništa drugo do siromašak koji nema novaca za automobil; budala koja vozi samu sebe u znoju lica svog.

29.

Otac se hvalio da je rešio vajkadašnji sholastički problem: Habet mulier animam.
»I žena ima dušu« — piše on u svojim ispovestima — »ali njena duša se unekoliko razlikuje od duše muškarca, što se jasno vidi prema razlikama u konstrukciji muškog i ženskog bicikla:
AA
MUŠKA DUŠA

AA
ŽENSKA DUŠA

Ženski bicikl, naime, nema prečagu. Taj nedostatak u metafizičkoj konstrukciji duše prouzrokovan je time što je žena napravljena od Adamovog rebra: dok su bili jedno, ta konstrukcija beše stabilna i izgledala je ovako:

AA

No, nakon pada, duše su postale slabije, naročito ženska.«
»Ergo, danas na put spasenja valja krenuti biciklom. Međutim, tu se pojavljuje jedan problem. Zbog specifičnosti konstrukcije ženskog tela i oblika sedišta bicikla, vožnja velosipedom može osobe ženskog pola dovesti u stanje autoerotizma, a to je nespojivo s mistikom.«
»Zato bi žene trebalo da na taj put krenu sa svojim mužem ili verenikom da bi se ispunilo Evanđeosko predanje: Dvoje će postati jedno telo.

30.

(DEO ZAPISNIKA S ISTRAŽNOG POSTUPKA PROTIV MOG OCA) ISLEDNIK: Eh,
Kowalsky, Kowalsky, knjige su vam pomutile razum. S ovog sveta nema izlaza. Ne postoji drugi svet.

31.

»Tako je govorio islednik« — piše u sećanjima mog oca — »a ja sam se u sebi smejao, smejao sam se grohotom i njemu ništa nije bilo jasno. Znao sam da ću za koji trenutak izići iz njegove kancelarije, a bejah se prisetio jedne jevrejske priče; opis smrti nekog pravednika. Kada je umro Rabi Meir, kaže jedan Jevrej, izgledalo je kao da je prešao iz jedne sobe u drugu. Ne, kaže drugi, izgledalo je da je prešao iz jednog ugla sobe u drugi.

PROGLASI

Anno Domini 1937. proglasih se za grofa. U toku jedne jedine noći (u kojoj se začela odluka), projektovao sam grb, sastavio genealoško stablo duhovnih predaka i kratak proglas kojim sam urbi et orbi obznanio da pristupam plemićkom staležu. Da bih preduhitrio glasine ovde opširnije iznosim motive zbog kojih sam prezreo vulgus. Prvi i najvažniji — jer ja sam pobornik legitimnosti — to nije protivzakonito; ustav ostavlja mogućnost da se neko oseća aristokratom. Drugi razlog: to je apsurdno; biti grof u demokratskoj državi znači staviti sebe u podređen položaj. Ali ja volim apsurd. Treći razlog je književno-filozofske prirode. U trenutku nadahnuća, shvatio sam da ću kao grof moći da iznesem mnogo više prljavštine nego što to mogu kao plebejac. Aristokratija i prljavština idu jedna s drugom; kasnije ću objasniti zašto. Najbolji primer za to jeste jedan od mojih duhovnih predaka ― možda ne najotmeniji, ali svakako najpoznatiji ― markiz de Sad. Zar bi neki goljo koji očajava što mu prokišnjava krov mogao da napiše Sto dvadeset dana Sodome? Zar bi jedan Lenjin ikada potpisao Filozofiju u budoaru? A to su najpoštenija mesta svetske književnosti; najozbiljnija istraživanja prljavština ljudske duše. Nije to palost, to je brilijantna nauka. Jedne noći to su mi saopštili anđeli u prijatnom ćaskanju, u snu naravno, zbog racionalista. Dakle, rekoše mi, Sad je sve priznao, svu prljavštinu izneo na svetlost dana, očistio se i sada je spokojan, dok će pisci od ugleda morati da polože računa za tomove svojih laži. Gospodin doktor Frojd, moj doskorašnji korespondent, na primer. On oseća neizmernu potrebu da učini isto što i Sad, ali budući mediokritet, nema smelosti i zato svoje gadosti stavlja u usta tobožnjih pacijenata, što mu donosi dvostruku korist: novac koji mu pacijenti uplaćuju na ime honorara, a potom i titule, slavu i ugled. E sada, da bi titule, novac, slava i ugled imali vrednost, doktor Frojd mora u svojim delima da ovaj svet uzdiže kao jedini, stvarni i najbolji; na to ga obavezuju izvesne klauzule. To se može pravdati slobodom uverenja ili nekom drugom demokratskom lagarijom, ali u poštenija vremena to se nazivalo pravim imenom: ugovor s đavolom.

O ugovorima s đavolom

Ti ugovori, kako mi rekoše anđeli, poprimaju najrazličitije forme. Klauzule mogu izgledati nevino; najčešće su to kupoprodaje. Bitan je pristanak i potpis; sadržaj se naknadno prepravlja u upravi pakla. Istini za volju, nečastivi je uglavnom pošten u izvršavanju svojih obaveza: on na vreme obasipa ugovarače novcem, slavom, lepim ženama, raskošnim vilama, ali aneksi ugovora, odloženi za budućnost, sadrže vrlo neprijatne obaveze. O tome više ne bih govorio. Ali tu se krije još jedna od prednosti aristokratije. Niko ništa ne potpisuje. Aristokratima se veruje na reč.

O jednoj odaji pakla

Ne bi bilo zgoreg opisati ljudskim jezikom odeljenje pakla namenjeno Fadejevu. Fadejev će, vele anđeli, posle smrti biti smešten na ogromno veličanstveno gradilište, poistovećen s jednim književnim likom iz svojih romana, nekakvim inženjerom, rukovodiocem izgradnje Duševne bolnice za 20 000 000 bolesnika. U trenutku kada se obretne u paklu, gradnja će biti negde na polovini; džinovske konstrukcije zaklanjaće horizont i on će, prepun elana, prionuti da gradnju privede kraju. I tu počinju paklene muke: radnici su poslušni i vredni (ta oni su sastavljeni od onih čiji je cilj bio da zidaju kuće!); sve teče po planu, ali odjednom nestaje cementa i sve staje. Drugog dana, taman što cement dođe i što se nadoknadi propušteno, deo konstrukcije neobjašnjivo tone u zemlju. Sutradan se izliva reka i pričinjava ogromnu štetu. A za to vreme telefon zvoni... Ledeni Staljinov glas raspituje se dokle se stiglo i sumnja na sabotažu... I tako u večnost.

Opravdanje pakla

Malobrojni poznavaoci mog neobimnog i beznačajnog književnog opusa svakako će primetiti da dolazim u koliziju sa svojim ranijim tvrdnjama da pakla nema i da će svi biti spaseni. Ali ranije sam bio pučanin, sin obućara sklonog alkoholu, Kabali i poeziji, a sada sam grof de Kowalsky i to mi daje pravo da budem protivurečan više nego ikada. Tek kada čovek postane plemić, uvidi koliko je pakao potrebna i korisna ustanova. Pakao postavlja stvari na svoja mesta. Mediokriteti koji izabiraju ovozemaljski raj i sreću ne bi trebalo da jadikuju: ovozemaljski raj je na nebu pakao, pokazaće se to kada sve postane nebo. Ne menja se tu ništa ni za dlaku. Naprotiv, sve se usavršava i dobija na punini. Jedino što svakome postane jasno da je pogrešio u izboru. Tada na red dolaze jadikovke i škrgut zuba, ali pojavljuje se nečastivi i pokazuje ugovor, crno na belom, s potpisom.

O demonstracijama

Jedna od stvari koje me nagone da se povlačim u sve dublju osamu, jedna od stvari koje će uništiti demokratiju, jesu demonstracije. Pomalo se plašim tih pretećih, ustalasanih telesa, tih ruku koje drže transparente prepune reči poput DOLE, HOĆEMO, MI, VIŠE, BOLJE, itd. Eto, upravo dok pišem ove redove, pod mojim prozorima grupa mladića i devojaka, nahuškanih od strane Odbora velikih ljubitelja, vremena, prostora i raja, uzvikuje: »Dole Kowalsky! Dole renegat radničke klase, sluga grofova i kraljeva.« Čista zavist. Nekada sam im pripadao i ja, a sada se bune što sam grof, što neću umreti, što ne skrnavim svetinje tradicije i religije; što sam dekadentan i truo. Ruku na srce, oduvek sam bio dekadentan; progres ne donosi ništa dobro. Zaista, bez pristrasnosti, zašto bi reč napredak, koja implicira pomeranje napred, a ne i kvalitet onoga ispred, zašto bi takva jedna reč bila dostojna poštovanja koje joj se ukazuje. Kad bolje razmislim, još pre sedamnaest godina, na onom kongresu u Moskvi, kada sam video sve te nitkove kako se baškare u carskoj ložnici, postalo mi je jasno da oni ne žele nikakvo novo društvo; da je sve što žele to da oni zauzmu dvorce.

O poklonjenom naliv-peru



Nedavno sam, da bih bio što dekadentniji, počeo da pišem perom i mastilom. Naliv-pero sam poklonio hauzmajstoru, koji se neobično obradovao zamišljajući kako tim istim naliv-perom potpisuje moju smrtnu presudu. Nije ni slutio koliko je blizu istine. Anđeli su mi to pokazali u snu. Za nepunih desetak godina, to moje bivše naliv-pero, desnom rukom bivšeg hauzmajstora, potpisaće mnoštvo smrtnih presuda, ali ja ću, hvala Bogu, izmaći i umesto mene će na stratište otići drugi gospodin koji nikada nije poklonio naliv-pero. Eto zašto treba biti nesebičan, eto zbog čega evanđelja preporučuju: ako imaš dve košulje, daj bližnjem jednu.[12] A što se pera tiče, nameravao sam da počnem pisati još dekadentnijom spravom — guščijim perom — ali u ovom prokletom gradu nema gusaka i on neće, kao Rim, biti spasen kada horde dospeju pod gradske zidine od ćeramide. A i ne treba. Grad u kome nema guščijih pera ne zaslužuje da hoda licem ovoga sveta.

Alchemia microcosmica

Spoznao sam pre izvesnog vremena da sam fekalni tip. Nikakav filantrop, nikakav biciklist, nikakav mistik, kako sugerišu izvesna piskarala. Ne postoje nikakvi generali, činovnici, predsednici
— to su ljudi-simboli Carstva zemaljskog i samo su simbolično ljudi — postoje oralni, analni, faloidni, vizuelni i taktilni tipovi. Najpre ću govoriti o fekalnom, kome sam pripadam, a potom ću opisati i ostale. Fekalnom tipu su pripadali Fridrih Veliki, Sokrat, Spinoza, Paracelsus i mnogi drugi. Osnovna karakteristika je da odmah sve izbacuju iz sebe. U fizičkom svetu to se manifestuje povišenim metabolizmom. Izbaciti sve napolje, površno svariti, osloboditi se otrova — to je ukratko telesni manifest fekalnih tipova. To nije nikakva lična zasluga, to je urođeno alhemijsko svojstvo. U tome najdalje idu isposnici koji se sasvim lišavaju hrane. Zbog toga na kraju mirišu kao odojčad.
Napoleon je tipičan primer faloidnog tipa kome još pripadaju Hitler, Staljin i Musolini. Karakteristika tih tipova je da počinju od nule i da se probijaju do vrha. Kada se definitivno ustoliče, njihove pojave poprimaju simboličan izgled falusa u erekciji, što se može utvrditi letimičnim pogledom na fotografije pomenutih državnika. Dok održavaju svoju pojavu u erekciji, takvi tipovi imaju ogromnu moć, ali kada splasnu — završavaju pod mučnim okolnostima. Ne kaže se badava: Omne animal triste post coitem. Koliko sam mogao rastumačiti, stvar je u kontroli napetosti i njihove vladavine podsećaju na žestok, produženi koitus. Istorija će pokazati da će Musolini — koji je nekako previše erectus — prvi nestati s istorijske pozornice; njega će slediti Hitler, a što se tiče Staljina, koji vlada istočnjačkim umećem odlaganja ejakulacije, konac njegove vladavine ne može se sa sigurnošću odrediti, ali izvesno je da će biti duga i plodna; hoću da kažem da će rezultovati rođenjem brojnog potomstva hidrokefala.
Ma šta mislili o pojedinačnoj ličnosti ovog ili onog faloida, izvesno je da su oni pokretači istorije. Odnosi u makrokosmosu istovetni su s odnosima u mikrokosmosu. Da bi se rodilo nešto novo potreban je koitus; interna masa mora biti podvrgnuta sadističkom snošaju da bi zatrudnela. Tu dolazimo do uloge dvaju drugih tipova — analnih i oralnih. Oni nastupaju zajedno. Analni čitav svet i sve pojave u njemu vide kao nerazmrsivi splet primamljivih anusa; i sada, da bi se oslobodili mučnog osećanja da su izmet sveta, oni pošto-poto nastoje da se — koristeći svaki raspoloživi anus
— kroz probavni trakt hijerarhija vrate do usta, do svetlosti. Svojom putanjom oni krče put oralnim tipovima koji ih prate kao pilot-ribe ajkulu. Oraloidi osećaju neodoljivu potrebu da logički obrazlažu tu jadnu odiseju kroz gastrointestinalni trakt istorije. Preostala dva tipa — vizuelni i taktilni — ne

zaslužuju opširniji osvrt. Oni su tu da bi sve to bilo vidljivo i opipljivo.

O kultu ličnosti

Moram priznati da me kult ličnosti duboko privlači svojom mistikom. Bolje razmislivši, kult ličnosti je jedina autentična mistika. Sve ostalo je plagijat. Nevolje nastaju kod izbora ličnosti. Jedna od najrasprostranjenijih predrasuda današnjice jeste ubeđenje da je svaki čovek ličnost. To je glupost. Ličnost je krajnje retka pojava. Slediti istinski kult ličnosti znači pretvoriti se u Hrista i biti razapet pod što je moguće gorim okolnostima. Svetini, a bogme i većini »obrazovanih«, ta ideja je u najvećoj meri bezumna. Trpeti bol i podnositi stid, dve su najuzvišenije stvari. Nevolja nastaje otuda što su skučenim duhovima potpuno nevažne stvari — hrana, stan, udobnost — stvari od izuzetne važnosti. One možda jesu neophodne, ali su potpuno beznačajne.

O marksizmu i poeziji

U ranoj mladosti ja sam bio marksist. I dan-danas mislim da je marksizam besprekorna doktrina. Ako bi trebalo da se vratim na doktrinarni nivo, opet bih bio marksist. Stvari bi zaista trebalo da stoje onako kako marksizam nalaže, ali stvari na sreću ili nesreću (stvar pogleda) nikada ne stoje onako kako doktrine nalažu već upravo suprotno. To je moj Zakon o entropiji doktrina, glup kao i svaki zakon, kao i svaki zakon pun rupa; uvek se nađe doktrina koja ga izvrda zahvaljujući neprestanom dejstvu faloidnih tipova. Ipak, nikada nisam bio ekstrovertni marksist, više je to bila platonska sklonost, jer svaka vizija raja nužno ima dobru prođu u duši okruženoj paklom. Kasnije sam postao poeta. Povrh svih gnusoba, još i pesnik. To znači da sam bio podmukao, pun ništavila, fantazija i pokvarenosti istovremeno pišući sočinjenija u kojima sam skriveno pokušavao da tvrdim da sam drugačiji. Šta znači biti osećajan? Sve što živi je osećajno. Ako glistu dodirneš užarenim vrhom cigarete, ona burno reaguje i svojim naglim pokretima daje doprinos poetskoj riznici Weltschmertz-a. Sada, izuzimajući doktora Frojda koji zauzima sve više mesto na rang listi mojih mržnji, najviše prezirem pesnike kao nepopravljive licemere — kao podbule spodobe koje protestuju i osuđuju ono što i sami čine.
Eto, to dokazuje da sam u duši još pesnik i sve veći poklonik doktora Frojda, jer mrzi se samo ono što je u tebi, naravno projektovano na druge, radi lične bezbednosti. Možda sam malo i preterao s osudom pesništva. Zašto bi pesnici bili veće hulje od ostalih ljudi? Ali, to se ne može reći za Ničea. Ničea sam omrzao odjednom, na prvi pogled. Taj nadobudni lingvist me je kod prvog i poslednjeg čitanja ispunio strašnim gnevom, Natčovek! Kakva svinjarija! Kakva ontološka besmislica! Čovek ne može da bude čovek; čovek ne može, ako ćemo pravo, ništa, a on bi da bude Natčovek. Učinilo mi se to neopisivom hulom na Boga, u koga tada, uzgred rečeno, nisam verovao. Upoznao sam mnoštvo tipova koji su se indoktrinirali Ničeom. Pa ipak, Niče ima odličnu prođu kod nacista, koji su pederi, a pederi vole sladunjavu i gromopucatelnu retoriku. Uostalom, primetimo: Niče fizionomijom, a naročito oblikom brkova, neodoljivo podseća na Staljina, istina kao kič kopija; Staljin je neuporedivo lepši. Da i ne govorimo o razlici u tipovima: Staljin je faloidni, Niče oralni tip. Uostalom, on polako pada u zaborav jer svet sve više uviđa sopstvenu ništavnost i njegova trabunjanja postaju naprosto smešna.




Iracionalno objašnjenje tajne

Ne shvatam kako neko odbija da poveruje da je Spasitelj pretvorio vodu u vino. Danas je rašireno neverovanje da je na svadbi u Kani voda bila pretvorena u najfinije vino, na žalost i među alkoholičarima, što je za žaljenje jer, čak i mi imamo sposobnost preobražavanja stvari, naravno nagore, jer smo pali. Mi vino preobražavamo, alhemijski, u tečnost nedostojnu imenovanja na ovom mestu.

O zagrobnom životu

Apsurdno je neverovanje u zagrobni život. Nemoguće je da postoji zagrobniji život od ovog. To mi je rekao jedan duh s kojim sam, u stilu dekadencije, nedavno uspostavio kontakt. Predrasuda da su oni tamo apsolutno mrtvi, potiče od opasne predrasude da smo mi ovde apsolutno živi.

O egalitarnim doktrinama

Interesantno je da najviše pobornika privlače najbezumnije doktrine faloidnih tipova: fašizam i komunizam. O tome bi vredelo ozbiljnije razmisliti. Potpuno mi je nejasno zgražavanje humanističke inteligencije nad montiranim procesima koji se upravo vode u Moskvi i Berlinu. Šta su očekivali? Sama ideja boljševizma — da se ljudi učine jednakim — protivprirodna je. Ljudi nisu jednaki. I pošto je nemoguće načiniti ih jednakim podizanjem opšteg nivoa kulture i nadarenosti, pristupa se izjednačavanju snižavanjem nivoa, odlučnim gušenjem svega što se uzdiže iznad sivila proseka. Takvo društvo iskoračuje iz stvarnosti, koja ionako nije previše stvarna; vrlina je umreti radeći, vrlina je prijaviti sopstvenog oca koji sluša programe stranih stanica. Kako očekivati da u državi u kojoj je vrlina lažna krivica bude stvarna?
Međutim, to nije nova pojava. Mi imamo krstaške ratove vođene sa ciljem da se osvoji Hristov grob, kao da je Spasitelj Bog grobova i smrti, a ne uskrsnuća i istinskog života. Ono što najviše ozlojeđuje u istoriji bez sumnje je cinizam s kojim zlo, da bi se opravdalo, navlači na sebe obrazinu dobra.

Epilog.

Došao sam do ovakvog zaključka: ko neće da uništava druge, mora da uništava sebe. Nema trećeg. Ako neko neće da uništava ni druge ni sebe, uništiće ga drugi.

PISMO BRANKU KUKIĆU

(Datum nepoznat)


Tokom naših dugih i davnih noćnih razgovora, često smo se doticali tema o kojima rado mislim, ali nerado govorim, ne iz straha da bi me neki nestašni zid mogao čuti i prijaviti nas organima one radoznale Službe, nego iz urođene mi neverice u moć, pa čak i svrsishodnost govorenja. Zbog toga sam se opredelio da Ti napišem jedno dugo pismo. Tek kada se reči zapišu, kada se očiste od brzopletosti izazvanih emocijama, inhibicijama i kompleksima, tek kada se okuju krutom disciplinom štampanih redova, one progovore na jedan rafinisani način. Kako je istorija odmicala, teror reči je postao do te mere totalitaran da s pravom iznosim tvrdnju da su reči, njihovi vajkada uobličeni klišei i šabloni, te koje vladaju nama, ne mi njima. U ovom, verovatno poslednjem dobu, potpuno je nevažno ko šta čini; računa se samo ono šta ko govori, a ta paradoksalna situacija začeta je prilično davno — još u vreme kada se počelo govoriti o Bogu umesto da se čini ono što Božije zapovesti nalažu. Nedavno sam u broju »Bogoslovlja«, koji si mi ljubazno poslao, a koji je posvećen Svetom Duhu, našao nedvosmislene dokaze u prilog iznetoj tezi. Za svaku je pohvalu napor da se ekumenskim susretima katoličkih i pravoslavnih teologa prevaziđe razdor unutar hrišćanskog sveta, razdor koji je, ubeđen sam, nastao prvenstveno zbog verbalizma. No, koliko sam uspeo da razaberem, beše to razgovor gluvih u kome su, na moje čuđenje, katolički teolozi pokazali mnogo viši stepen tolerancije i sklonosti misteriji nego pravoslavni, mada bi ovi drugi, vaspitani u platonskom duhu istočne crkve, trebalo da pokažu manju sklonost formalizmu i slepoj veri u Patristiku, u autoritete svetaca koji su vremenom (ne svojom krivicom i ne nauštrb svoje svetosti) postavljeni između ljudi i Boga, tako da su u određenom istorijskom momentu u taj međuprostor, na pripremljeno tlo, uskočili sasvim profani
»sveci«, negirajući samog Boga. Otuda me nimalo ne čudi što je ideja komunizma ostvarena upravo u pravoslavnim zemljama koje su, volens-nolens, u isto kolo povukle i svoju katoličku slovensku sabraću. U svojoj netrpeljivosti prema katafatici bilo koje vrste, idem tako daleko i tako arogantno da sam spreman da saslušam teologiju nekog savremenika samo ukoliko je prikovan na krst.
Ali, to je takođe jedna teologija. Zato je bolje da se vratim na teren mojih i tvojih užih interesovanja, na literaturu. Laskam sebi da je proza koju pišem u najvišem mogućem stepenu apofatička. Budući takva, negatorska; sva usredsređena na to da pokaže koliko čovek nije čovek, razumljivo je da mi je u priličnoj meri strana. Ne pada mi na pamet da se odričem svojih knjiga; one su ipak najbolje što sam napravio u životu. Odricanje od dela uvek je motivisano istim metafizičkim nesuglasicama kao i samoubistvo. Kao što reče Šopenhauer, samoubistvo nije patološko odsustvo, već patološki višak volje za životom, volje za apsolutnom puninom života bez Boga, pa je to opravdani razlog što je određeno kao jedan od najtežih grehova. U mom slučaju, raskid između mene

i mojih knjiga je sporazuman. Ne hajem za njih, ali s njima delim svoje ime i zauzvrat dobijam određene prihode. Knjigama trebaju čitaoci, meni treba novac, određena moć i ugled koji mi obezbeđuju da fizički snošljivije »svoj put pređem na štakama« (Broh). Meni ne trebaju čitaoci; oni su drugovi tih knjiga, ne moji; izbegavam, koliko je moguće, svaki susret s onima koji rado čitaju tu prozu. Budući pasionirani pripadnik tog soja koji istovremeno i prezirem. i cenim, ne mogu nikada ostvariti prisan kontakt s drugim čitaocem, osim ukoliko ćuti o pročitanom ili govori samo u teškom pijanstvu.
Ćifte mi mogu prebaciti da banalizujem književnost. Međutim, ta me se optužba ne dotiče, kao ni bilo koja druga osim onih najpečalnijih, potičućih od savesti za koju, suprotno psihoanalitičarima, mislim da je glas anđela koji nas kinji kada prekardašimo i odvraća s puteva zla. Nikada nijedan čovek ne bi optužio samog sebe, iz prostog razloga što je teško sastaviti tako strašnu optužbu primerenu težini i količini prestupa. Bez smelosti da se posluša glas tog anđela i bez te poslušnosti, svaki drugi govor je racionalizacija bezakonja, što je i te kako vidljivo u empirijskoj stvarnosti sveta. Ali poslušati pomenuti glas, mada nije prijatno, jeste spasonosno; na taj način sebe vraćamo sebi i Bogu, postajući gospodari, ne robovi refleksije. Velika većina, ipak, u zavisnosti od podsvesnih i tamnih poriva koji ih razdiru, odabiraju ovaj ili onaj način govora, način mišljenja, uz koje kao lišaj uz hrast ide i određeno ponašanje, sav onaj panoptikum maski. No, sve te borbe za ovu i onu stvar, svi ti angažmani i doktrine samo su ljudske konstrukcije čiji je cilj da čoveka oslobode nesnosne more — njega samog. Ali, tu se potkrada kardinalna greška. Samo onaj ko se oslobodi refleksije oslobađa sebe.
Ja se, naravno, nisam oslobodio refleksije i na taj način sam delimično slobodan. To nije retorički efekat. Upravo svest o nemogućnosti izlaska iz tog začaranog kruga ideja, primisli, maštarija, jeste oslobođenje i nadilaženje takve svesti. Dok je živ, čovek je podložan neprestanim napadima duhovne prljavštine, a ako je verovati misticima, dešava im se to isto i neko vreme nakon smrti. Bitno je, kako mislim, nevezivanje, odsustvo afekata izazvanih mišljenjem. U tom smislu veli sveti Pavle da »naša borba nije sa telom nego sa duhovima tame«. Tako su, kako vreme odmiče, sva moja mišljenja vrlo ograničenog roka trajanja. Čak me brzina prevazilaženja sopstvenih stavova ispunjava zadovoljstvom. Bejah, primera radi ovo govorim, pozvan da učestvujem na nekom mitingu protiv atomske energije i smatrajući da je ispravno angažovati se za tu stvar, obećah organizatorima da ću doći. Nisam došao. Noć pre mitinga shvatih da ja nemam ništa protiv atomske energije. To ne znači da sam postao pobornik ili da sam se svrstao među zagovornike nuklearnih elektrana: promeniti mišljenje ne znači promeniti delovanje. To je samo značilo da nisam ni za ni protiv. Kako se brzo menjaju stvari na ovom svetu. Pre stotinak godina pobornici atomske energije, ako ih je i bilo, morali su biti fantasti. Malo kasnije postali su progresivci i, maltene, medijske zvezde, danas su već mračnjaci i agenti međunarodnog imperijalizma. Sledeći tu logiku, a ništa ne ukazuje da je ne treba slediti, i može se očekivati da Zeleni za sto godina postanu notorni reakcionari. Jedna od najodurnijih stvari u istoriji, prepunoj odurnih stvari, jeste oduševljenje kojim zdrav razum prihvata »progres«, protiv koga već sledeća generacija protestvuje, naravno potpuno uludo, jer, veli jedna budistička misao — moguće je izbeći samo buduće zlo. Zao duh Evrope svakako je neprestano upinjanje da se odstrani zlo koje je prošlo, koje je sebe ugradilo u sada, tako da se u prošlom proganjaju samo fantomi zla. Pravo govoreći, Evropa nema nikakve budućnosti zato što je nikada nije imala niti je ikada hajala za nju, što je u suprotnosti sa Hristovom bogočovečanskom, eshatološki orijentisanom misijom i konačnom stvarnošću jedne budućnosti koja neće postajati prošlost.
Kao i uvek prilikom razgovora vodenih između dvojice Slovena, pominjali smo neizbežne teme:

Rusiju, pravoslavlje, katolicizam, Staljina. Što se tiče Rusije, šta reći o tome posle Sioranove ingeniozne studije u knjizi koju si nedavno Ti objavio u biblioteci »Alef«? Pa ipak, ne mogu da se uzdržim a da ne napišem nekoliko opaski o toj zadivljujućoj i zastrašujućoj zemlji. Rusi su narod sklon izrazitom pridržavanju načinu mišljenja o kome sam ranije govorio, a isto tako sklon promenama načina ponašanja. Neko jednom reče, možda Nabokov, da se nikada nije mogao načuditi nemotivisanoj smeni afekata kod junaka Dostojevskog. Ruku na srce, dom Karamazovih može stati rame uz rame s bilo kojom ludnicom. Karamazovi, iako ne ludi, manje su stamene??? ličnosti od zapadnjačkih kliničkih slučajeva. To ima svojih strana za koje se ne može tvrditi da su dobre ili loše, ali da su efikasne i bitne ne samo za Rusiju, to se ne može osporavati. Samo takav jedan narod beše u stanju da prekonoć svrgne carstvo i uspostavi komunistički režim. Zapadna Evropa, u kojoj je ideja komunizma začeta, to nije bila u stanju niti će ikada biti zbog ogrezlosti u racionalizam, a svi veliki svetski potresi — uključujući i hrišćanstvo — stoje na iracionalnim temeljima. Pritisnuta teretom civilizacijski strane doktrine, a po jevrejskoj logici da od sebe dajemo najviše kada smo najviše pritisnuti, Rusija ima sve šanse da se razvije u branitelja hrišćanstva; to je apsurdno, ali apsurdno, pogotovo za Ruse, ne znači nemoguće. Bitna je dalekosežnost ciljeva i činova; mišljenje je nebitno. Isus je u evanđeljima često kontradiktoran; ovde govori jedno onde drugo, ali on ni u jednom momentu ne pomišlja da izbegne krst. Njega svet i mudrost sveta uopšte ne zanimaju; on je usredsređen na poslednje stvari. Ruski narod je oduvek imao velike i dalekosežne ali, na žalost, nedovoljno velike i nedovoljno dalekosežne ciljeve. A oni su se do sada svodili na jednu jedinu želju: osvojiti svet i to ovaj, umesto onog. I čini se da je istorijska nužnost da Rusija osvoji svet da bi se njene nezajažljive pretenzije proširile i na onostrano u koje će stupiti pomoću bezmernog pokajanja potrebnog da se poništi isto tolika gordost.
Što se, pak, tiče naroda kome obadvojica pripadamo, gotovo da ne znam šta da mislim o njemu. Kako nama a kamoli svetu, objasniti sudbinu nas slovenskih Jevreja rasutih u dijasporu gotovo samo zbog nejevrejske osobine, nesloge kojoj je teško naći istorijski pandan. Smešteni kao hernija između zapada i istoka — sklon sam pretpostavci da ta uloga lepka i jeste naša istorijska misija — nikada nismo bili niti ćemo ikada postati ni ljudi zapada ni ljudi istoka. To je, naravno, moj potpuno subjektivan sud zasnovan na podjednakoj odbojnosti i prema istoku i prema zapadu. Ali tu blagu animoznost koja me. sprečava da putujem u bilo od koja dva pomenuta pravca, nikako ne smatram svojom manom. Naprotiv, smatram to vrlinom i potpuno se slažem s Hugom od Sen Viktora koji veli:
»Onaj kome je otadžbina draga — još uvek je puki početnik; onaj kome je svako tle kao otadžbina već poseduje snagu, ali savršen je tek onaj kome je čitav svet strana zemlja.« Hrišćanstvo je počelo upravo takvim poimanjem sveta, a završilo u nacionalnoj rascepkanosti kakvu istorija ne pamti. Mi Srbi, da bismo prednjačili u brzopletosti, prigrlili samo jedan još uži vid otadžbine: lokalitet u kome smo rođeni, ulicu, kvart, selo. Moram priznati da sam se i sam (i ne zahvaljujući vlastitom naporu nego sticaju okolnosti), s teškom mukom oslobodio te sputavajuće privrženosti. Onoga trenutka kada mi je to pošlo za rukom, bez prelaznih stanja, čitav svet mi je postao tuđina, sada to znam, na moju veliku sreću.
Mi smo kao narod ušli u civilizaciju preko već oformljenog duhovnog i državnog sistema Vizantije. Neću na ovom mestu da poredim Carigrad i Rim, niti da dajem prednost jednom ili drugom. Ali činjenica ostaje činjenica. Sticajem okolnosti, suspregnutih sa zapadnjačkom crtom našeg bića, našli smo se u situaciji da, istorijski posmatrano odnedavno, trpimo teret jedne istorije koja nama ne pripada, koja je uvezena iz pukog pomodarstva ili, pre, iz megalomanije. Nama je nametnuta jedna istorija za koju zapad nije imao smelosti, a za koju mi — u dubinama duša — nemamo afiniteta." Ta

istorija nije nametnuta nužnošću istorije, nego samovoljom određenih vlastoljubivih demagoga. Krivicu, da ponovim, ne treba tražiti na zapadu niti u doktrinama zapada. Svako seme zahteva odgovarajuće tlo i mi nikako nismo mogli propustiti šansu da isprednjačimo, da konačno dokažemo svetu da smo neko i nešto. Još dok sam sledio modne hirove javnog mnenja, osećao sam neodoljivu privlačnost prema njegovom liku i to me je na kraju navelo da nabavim Džugašvilijev portret i okačim ga na zid sobe. Velim: ni dan-danas ne odobravam njegove postupke, što svedoči da sam popriličan licemer. Kao i Ti, kao i velika većina, gotovo svi, ne odobravam ničije, pa ni svoje postupke ukoliko nisu u skladu s popisom mojih afiniteta. Evo zašto: svi mi u dubinama duše nosimo paklenu žudnju da budemo svemoćni. Samo Proviđenje sprečava da nas ta žudnja obuzme svom silinom, i tako uspevamo da zagorčavamo život samo ograničenom broju stvorenja, koja nam to obilno uzvraćaju. Josif Visarionovič je demokratizovao, omasovio poriv da zlostavljamo bližnje i time praktično dezavuisao ideju na koju se pozivao. S koliko iskrenosti, to će ostati nepoznato. Drugim rečima, sporo ali efikasno, mase su se uverile da batina ima dva kraja. Povremeno čak pomislim da je Staljin bio mistik. Izvesno, on je bio i čudovište. Ali, šta mi znamo o čudovištima? Šta mi uopšte znamo? Navodim jedno interesantno mišljenje o monstrumima iz pera R. Bloka: »Ona su grom koji se javlja da razdrma savesti«. Božanstvo, ako se pojavi da za neko vreme naruši normalan tok univerzuma, ne čini to tek tako i bez ozbiljnih razloga. A ti razlozi nisu mogli biti drugo do gnev izazvan oglušivanjem o nekadašnji savez. Nema sumnje da je Staljin u dubinama svoje ćutljivosti ostao pravoslavac. Nije li 1946. ukinuo ukrajinsku katoličku crkvu? Možda idem previše daleko, ali ipak napominjem da nije sasvim isključena mogućnost da je Staljin radio više u interesu Boga nego Kominterne. Gotovo svi njegovi postupci ukazuju na to. Sasvim je moguće da neko postupa u saglasnosti s Božijom voljom, a da i ne misli o Bogu, kao što je moguće i to da se, sa ustima punim slavoslovlja Boga, čine nezamislivi zločini. Stvari na ovom svetu nisu nimalo jasno razdeljene u smislu da su na jednoj strani dobri, na drugoj zli. Kako se snaći u svemu tome? Ja se snalazim na taj način što uopšte ne želim da se snalazim. Snaći se znači staviti sebe u zabludu, prihvatiti određeni obrazac mišljenja, naročito govora; to znači definitivno se opredeliti za ovaj svet koji me uopšte ne interesuje. Nemam nikakvu predstavu o tome kako izgleda Carstvo Nebesko, u koje verujem, ne zato što raspolažem dokazom, nego zato što me je ponelo negativno otkrovenje, navodeći me da izgubim svaku veru u ovaj svet na kome privremeno jesmo.
Privodeći kraju rad na sakupljanju zaostavštine J. Kowalskog, ponovo sam bio dirnut (i iznenađen) pažnjom gospodina Branka Kukića, koji mi je uputio faksimil pisma Jozefa Kowalskog, a koje je adresatu stiglo čitavih četrnaest meseci nakon što su novine objavile vest o smrti našeg junaka. Ne sumnjajući u njegovu autentičnost, a uveren da ono može uneti nešto više svetlosti u temu kojom smo se bavili (nedvosmislen podatak da je Kowalsky po nacionalnosti bio Srbin, etc), unosim ga u ovaj zbornik.
S. B.

Velika ludnica

Tajni projekat Male braće evanđeoskih biciklista Ružinog krsta





PROGLAS EVANĐEOSKIH BICIKLISTA RUŽINOG KRSTA

Urbi et orbi


Poslednjih decenija neprestano se vode iscrpljujuće kampanje oko takozvanih sloboda. Evanđeoski biciklisti Ružinog krsta smatraju svojom dužnošću da obznane da je borba za slobode obična laž; na svetu ima dovoljno, čak previše, slobode i ona je pravilno raspoređena, čoveku je nemoguće da ne bude slobodan, ukoliko ne želi suprotno. Istraživanja koja su, uz blagoslov Velikog Majstora izveli učenjaci, ukazuju da se radi o nečem drugom: borci za ljudska prava ne traže slobodu nego slobodu samovolje, slobodu da svako radi šta hoće. Mada je u praksi taj ideal gotovo ostvaren, izvesne formalne prepreke — rudimentarni ostaci morala, prava, ljudskosti — stoje na putu ostvarenja davnašnjeg sna čovečanstva, sna o potpuno slobodnom životu bez ikakvih ograničenja. Kako se Mala braća, sledeći poruke Spasitelja, ne uklanjaju od zla niti ga se boje, donesena je odluka da se zlo sistematizuje; da se projektuje savršeni Grad zemaljski na čijim će se ulicama povesti definitivna borba sinova svetlosti i sinova tame. I mada će se čuti prigovori da projektujući takav Grad idemo naruku zlu, mi, Mala braća evanđeoskih biciklista, uvereni smo da delujemo u saglasnosti s proviđenjem. Jer, da bi Vavilon bio definitivno srušen, on najpre mora biti sagrađen.
Nakon stoleća ćutanja, nakon dugih godina strpljivog rada arhitekata, filozofa, teologa, došlo je vreme da se slome pečati ???putanja, da se projekat objavi i u dogledno vreme i realizuje.

METAFIZIKA GRADA

(Govor Velikog Majstora projektantima)


Ovako ili onako — čovek je apsurdno biće na svetu. Bilo da veruje u vaskrsenje, bilo da veruje u konačnost smrti, on ne izmiče apsurdu: oba izbora su podjednako apsurdna. Ali, ako se opredeli za prvi apsurd, može li izgubiti išta osim ugleda u krugovima »prosvećenih«; može li definitivnije i neopozivije postati ništa ako uzveruje u vaskrsenje?
Od Renesanse naovamo, vera u sopstvenu smrtnost i slučajnost sve više je postajala pitanje časti i danas je gotovo nemoguće naći čoveka koji drži do sebe, a koji na pomen besmrtnosti duše ne bi napravio posprdnu grimasu. Istini za volju, ništa ne argumentuje besmrtnost — formalno posmatrano
— ali isto tako ništa ne argumentuje konačnost smrti. I jedna i druga hipoteza podjednako su nedokazive. Opredeliti se za jednu ili za drugu, nije stvar razumske refleksije, već vere, drugim rečima opredeljenja.
Teško je ukratko dati prihvatljiv odgovor na pitanje zašto smo se između dve podjednako nedokazane hipoteze opredelili za onu po nas goru: za smrt? Jedan od bezbroja odgovora bio bi ovaj: izabrali smo smrt zato što smo se civilizovali, ali ne civilizovali u smislu na koji ta reč pretenduje — u tom smislu smo nazadovali vremenom — već u smislu da smo postali stanovnici grada. Civitas terrena je simbol čovekove težnje za samostalnim životom, za životom bez Boga i bez eshatološke odgovornosti. Istorija počinje kao prestup, kako uzurpiranje slobode, dobara, vlasti nad drugima; da bi ljudsko sećanje uopšte bilo moguće, trebalo je zaboraviti Boga. Grad je idealno mesto za takvu vrstu zaborava. Sam indoevropski koren grd, odakle potiče reč grad, znači — nagrditi, naružiti. Plotin je ovaj svet nazivao »ukrašeni leš«, s puno prava. Grad unosi nered u vaseljensku hijerarhiju, najpre time što svojim zidinama zaklanja horizont, potom što fiktivnom grandioznošću svojih kula zaklanja nebo. Ali šta je to veliko? Posmatrana s Marsa, naša planeta izgleda ovolika — ●; posmatrana s periferije Sunčevog sistema ovolika — •; posmatrana iz središta galaksije, ona se uopšte ne vidi, a gledano sub speciae aeternitatis i ne postoji. Veliko, malo — sve su to predrasude solipsizovanog subjekta. Jer, podizanju grada prethodi zatvaranje unutar granica sopstvenog bića, protivprirodna želja za samodovoljnošću, Sotonin greh — solipsizam. Zmijino obećanje — eritis sicut Dei — prividno je održano; na gradskom trgu se uvek može postaviti kip Vaala ili Staljina, svejedno; nemoguće je biti bez nekog »boga«, ali Vaali i Staljini su okrutni »bogovi«; njima služiti, znači sumnjati i mrzeti. Uprkos tome, valja na neki način rehabilitovati Staljina. Postavljen od strane sinoda Velikih majstora sa zadatkom da spreči izgradnju Grada zemaljskog, on je izdao i poverovao u mogućnost da se takav grad izgradi. Pa ipak, govoreći pravo, nije on taj koji je prouzrokovao teror denuncijacije, nameštenih suđenja, GULAG-a. Ne, potreba rulje da denuncira, da uništava i ubija izbacila je Staljina na vrh hijerarhije — sa čim smo računali — ali rulja je tako stekla legitimnost u koju je poverovao i Josif Visarionovič, sa čim nismo računali.
Ne veruje se u Vaala ili Staljina iz uverenja, oduvek se znalo da su Zlatna telad bronzane

skalamerije, nego iz interesa, svakodnevnih, sitnih, sitničavih. Najužasniji od svih padova je klanjanje mrtvim idolima zarad korice hleba, čaše vina, prljave postelje. Ali idoli imaju u rukama moćno oružje — laskanje. A, vele Rimljani, vulgus vult decipi. Gotovo je smešna, kada ne bi bila tragična, ljudska sklonost ka samoobmanjivanju. I tako svet postaje sve ukrašeniji leš; međutim više nije dovoljno da ulice budu čiste; sa fasada kuća ogromni panoi autoritativno tvrde da su svi srećni, da je sve u redu i da će zauvek ostati tako. Pragmatičnost se, na kraju, pokazuje kao detinjasti idealizam; onaj ko žudi za stvarnošću postaje nestvaran, onaj ko žudi nadstvarnom, postaje stvaran. Takvo je ustrojstvo sveta.
Još od onog Edenskog dana kada su praroditelji naseli paroli eritis sicut Dei, njihovo potomstvo neumorno naseda na slično formulisane slogane. Iza svakog od njih krije se zaludno obećanje: bićete kao bogovi. Jedan od najjačih poriva u čoveku, brižljivo zabarušen maskama drugih poriva, jeste poriv da se bude bog, da se bude sveznajući svemoćan. Takva jedna uzvišena težnja svakako nije od čoveka; da je od njega, nesumnjivo bi završila na smetlištu, tamo gde završavaju »uzvišene« ljudske ideje. Bog je, vele naši stari Veliki majstori, imao nameru da čovek postane kao bog. Gde je došlo do nesporazuma. Paradoks je samo prividan. Adam je zastao na putu vertikalnog uspenja u Boga i time dolazimo do same biti misterije zla — do granice; reflektujući: ja sam sada kao Bog, Adam otpada od Boga jer svoju subjektivnost suprotstavlja Božijoj subjektivnosti; svešću o sebi, on se odvaja od Stvoritelja i tako postaje — umesto samostalnog subjekta — objekat kojim ovladavaju spoljašnje stihije i smrt; apsurdno, smrtno-besmrtno biće, umno i bezumno istovremeno.
Svaki grad, kao što znate, odjekuje od nesnosnog žagora. Na izgled se tu govori sve i svašta, ali sve se to svodi na prostu rečenicu: solus ipse sum. Mistici upravo tako opisuju pakao. Jer, gehena??? nije nikakav drugi grad, kako naučava blaženi Avgustin — to je svaki grad. Kao što je Carstvo Božije u nama, tako je i pakao u nama. To je solipsizam. Zlo sveta je projekcija našeg unutrašnjeg zla, projekcija koja se, reflektovana od ravnodušnosti spoljašnjeg, vraća stostruko ojačana i uništava subjekat.
Biciklisti, zlo se čini svemoćnim, ali stvari ne stoje tako. Ono je osuđeno na propast, jer je ograničeno. Zlo je samo granica koja razdvaja i razbija jedinstvo, ali istovremeno granica ograničava i zlo samo u težnji da postane beskonačno. Drugim rečima, zlo nije entitet, onakvo kakvim su ga zamišljali manihejci, ono je dobro koje je skrenulo s putanje prema svom cilju — vrhovnom dobru
— i zalutalo u samom sebi. A u tom slučaju, cilj opravdava svako sredstvo. Ako nemam nikakvog drugog cilja osim sebe i sopstvene lagodnosti — zao sam; posegnuću za tuđim dobrom, u drugom neću gledati sabrata nego konkurenta, ako ne baš neprijatelja. Na takvoj, metafizički nelojalnoj konkurenciji, počiva sav jad ovoga sveta. Ali, ne može se reći da nespremni ulazimo u rat. Najpre porodica, potom škola i ostale mračnjačke institucije, uče sasvim otvoreno da do cilja valja gaziti preko drugih, a ako se ti drugi opiru, onda preko leševa. I tako se došlo da vlast ovoga sveta padne u ruke razbojnika, pijanica, hulja i razvratnika.
Treba razjasniti zbog čega je teza o konačnosti smrti politički oportuna. Računica je prilično jednostavna i, kako to doliči politici, ćiftinska. Ako dopustim da me ubede da sam smrtno biće koje se vraća ništavilu, ostajem bez budućnosti. Smrt me, naime, u svakom trenutku može pokositi. U tom uverenju, ja sam očajnik. Mogu se smejati, zabavljati se, radovati — to i činim — ali sam u dubine bića potisnuo očajanje i sredstva zasmejavanja, zabavljanja, zastrašivanja, služe za to da odvrate pažnju od očajanja. Ako sam smrtan, ako Boga nema, onda mi je, kako veli Dostojevski, sve dozvoljeno. Zašto ne bi bilo? Ionako sve odlazi u ništavilo. Pačavre nekog fluidnog morala još lepršaju u visokoparnim govorancijama, ali morala nema. Smrtno biće ne može biti moralno; ono u

najboljem slučaju dospeva do estetskog. I logično, stvorenje koje nema budućnosti okreće se prošlosti. Tako nastaje homo istoricus. Njemu je prošlost jedini kapital; on nastoji da tu prošlost ispuni prijatnim sećanjima. Kada se kaže »moj život«, retko ko time hoće da kaže da je živ tu i sada, nego se na umu ima biografija — život već straćen u prošlom vremenu. Ideologije smrti su uvek okrenute prošlosti, uvek orijentisane na idealizaciju nepovratno iščezlog. U takvim društvima budućnost se podrazumeva više iz poštovanja prema gramatici nego iz nade. I to je logično: u budućnosti ispunjenoj maglovitim projekcijama izvesno je samo jedno — smrt.
Nadalje, stvorenje uvereno u sopstvenu konačnost nije slobodno; ono je zatvoreno u granice tela, granice ega, granice države, ideologije, vremena Najviše što može učiniti za sebe jeste da tamnovanje učini snošljivijim. Tako dolazimo do uživanja u čije se ime tobože ruše sve granice i sva ograničenja. To je fantom slobode zapada, fantom koji sve proglašava dozvoljenim ukoliko donosi uživanje. Ali, uživanja su ograničenja najvišeg stepena; Zemlja dembelija ostaje pusti san. U svetu je drugačije: da bi se uživalo mora se imati novaca, a da bi se imalo novaca mora se ili raditi ili otimati, stvar izbora, obe mogućnosti su legalne. A tamo gde caruje nesloboda i nemoć, nužno caruju institucije. Cilj svake od njih, ako apstrahujemo kao folklor programe i parole, jedan je jedini: održati status quo. Ustanove i nisu ništa drugo do detinjast pokušaj da se zaustavi vreme; njenim lestvicama se ne uspinje zahvaljujući duhovnom i moralnom napretku — kao što se uspinje Jakovljevim — već naprotiv, zahvaljujući duhovnom i moralnom padu. I tako se ustanove daju razobličiti kao udruženja neslobodnih, nesamostalnih, nedoraslih i nedoučenih; udruženja čija je namena borba protiv svake slobodne ličnosti, protiv svake zbiljske akcije. Tako je bilo oduvek. I tako će se tobožnji »humanisti« suprotstavljati podizanju Velike ludnice; pokušaće da spreče ostvarenje sopstvenog sna. Jer, mi projektujemo grad u kome će se zlo raširiti do svojih krajnjih granica, do granica kada će — nemajući više kuda — početi da uništava samo sebe.
Upoznat sam s nekim detaljima projekta i mislim da je sve to racionalno, previše racionalno. Ne možete projektovati ludnicu ili zatvor racionalno, jer ludnica i zatvor nisu racionalne ustanove. One samo služe da se racionalni Grad zemaljski odbrani od iracionalnog. Međutim, odstranjujući sve ustanove, stapajući ih u jednu jedinu — u vaseljensku ludnicu — iracionalne sile duha će prodreti u svet i očistiti ga spasonosnim ognjem.
Napomena:
Govor Velikog Majstora održan je septembra 1937. godine. Za tu priliku su svi članovi bratstva, ma gde se nalazili, sinhronizovano zaspali i sakupili se u oniričnoj katedrali Svetoga Duha, kojom prilikom je održana i mala svečanost u čast rekonstrukcije delova katedrale oštećenih u napadu komandosa Traumseinsatz-a.

L. Loentze



LUDILO ARHITEKTURE — ARHITEKTURA LUDILA



1

Kada mi je glasnik Velikog Majstora zadihan predao naređenje da napišem rad posvećen izučavanju prostora, prisetio sam se nekih pojedinosti iz pisma koje mi je pre mnogo godina uputio dr Çulaba Çulabi. Uprkos tome, našao sam se u nedoumici. Znao sam da uopštena, gotovo neodređena tema, ne zahteva egzaktnost ili verodostojnost, da je svrha istraživanja čisto subjektivna i da će me odvesti na sasvim drugu stranu, otkrivajući mi stvari. koje ne želim da saznam, baš kao što je pojava dr Çulabija skrenula tok mog života u smeru kome se nisam nadao, u ono vreme dok sam još vodio dobro uhodan projektantski biro, imao lepu kuću, ugledne prijatelje s kojima sam nedeljom odlazio na tenis. Dr Çulabi se pojavio jednog dana u mom ateljeu, rekao da je on, Çulabi, predstavnik firme IMPEX COMMERCE; čuo je pohvalna mišljenja o mom radu i hteo bi da me angažuje u jednom velikom poslu koji je preuzela njegova firma. Ma koliko čudno ime imao, posao koji mi je predložio bio je još čudniji. Trebalo je, naime, da u roku od deset meseci uradim projekat Kružnog psihoanalitičkog centra sa 15 000 kabineta; potom projekat enterijera Napoleonove radne sobe (u 450 kopija) i na kraju projekat mučionice Svete inkvizicije sa spravama za mučenje. Rekao sam da se radi o velikom poslu i da moram razmisliti. Çulabi nije imao ništa protiv. Njegova pomalo neozbiljna pojava, nije mi ulivala poverenje. Proverio sam poslovanje firme IMPEX i saznao da je to ugledno preduzeće, a da je Çulabi zaista predstavnik kompanije.
Kada me je Çulabi sledeći put posetio, saopštio sam mu da prihvatam posao. Ponudio sam ga konjakom (koji je odbio) i kafom (koju je prihvatio), a onda smo pristupili potpisivanju ugovora. Doktora Çulabija sam tom prilikom video poslednji put na javi. Ali iste večeri, kada sam zaspao, usnio sam ga u nekoj nepoznatoj varoši; stajao je pod strehom ispred jedne oronule kuće, očigledno očekujući nekog jer je svaki čas bacao pogled na sat. Kada sam mu se približio, reče da kasnim. Uveo me je u praznu kafanu (sećam se da je iznad ulaza pisalo oguljenim crnim slovima EVROPA),

ponudio me da sednem, a potom mi dugo pričao o Vizantiji, biciklima, pravoj i lažnoj beskonačnosti, i sećam se da sam se užasno dosađivao u snu. Rekao je još da je ugovor koji smo sklopili na javi, istina važan, ali da sam angažovan zbog mnogo važnijeg posla, zbog popravke neke katedrale koju su u toku rata oštetili nacistički komandosi. Još mi je rekao da sam od te noći član izvesne sekte, Evanđeoskih biciklista ružinog krsta. Suprotstavio sam mu se rekavši da ugovore sklopljene u snu niko ne priznaje i da mi ni na kraj pameti nije da budem član bilo kakve sekte. Çulabi se zagonetno smeškao. »Ne stoji to do vas.« Rekao je. »Vi ne birate, vi ste izabrani. Ali to vam, kako vidim, ne ide u glavu. Zbog toga ćete sutra razbiti dva sata.«
Probudivši se, prisetio sam se sna do u detalje i nasmejao se: san kao san. Pa ipak, bio sam uznemiren, a da nisam ni slutio zašto. Ispred mog biroa pogledao sam na sat. Bio je stao. Strgao sam ga s ruke i — sasvim van sebe — tresnuo ga na pločnik, istog momenta se prisetivši Çulabijeve pretnje iz sna. Svratio sam u obližnji bistro, popio dva konjaka, pribrao se i otišao u biro. Neko vreme je sve bilo u redu. Koncentrisan na posao, zaboravio sam i na san i na razbijeni sat. Međutim, zidni sat poče da izbija dvanaest. Sedam, osam, devet... Brojao sam bezglasno, pokušavajući da savladam bes koji je narastao u meni. Nisam uspeo; dograbio sam pepeljaru sa stola i zavitlao je. Staklo zidnog sata se razbilo, a klatno se zaustavilo. Moji saradnici su me posmatrali kao ludaka, što sam u neku ruku i bio. Promrmljao sam nekoliko reči izvinjenja; da se danas ne osećam dobro, da sam nervozan i premoren i izašao iz biroa. Kasnije, kada sam se pribrao, pozvao sam telefonom svog lekara, opisao mu šta mi se dogodilo (prećutavši san), a on mi je preporučio izvesnog doktora Stirnera, uglednog psihijatra, učenika Karla Gustava Junga. Još mi je napomenuo da ne treba da se brinem, da je moje duševno zdravlje u redu, da je sve to najverovatnije posledica psihičke premorenosti.
Sutradan nisam otišao u biro. Imao sam zakazano kod doktora Štirnera za jedanaest pre podne. Bio sam prilično uznemiren jer sam i prethodne noći sanjao Çulabija u istoj onoj varoši; stajao je naslonjen na lipu (bila je u cvetu), smejao se grohotom i ništa nije govorio. Razmišljao sam da, bez obzira na finansijske posledice, raskinem ugovor s firmom IMPEX COMMERCE, ali sam odustao: tek to bi značilo da sam potpuno poludeo; ne mogu se raskidati ugovori sa strankama samo zato što sanjam njihovog predstavnika. Ali odlučio sam da doktoru Štirneru kažem sve.
— Da — rekao mi je nešto kasnije dr Štirner u svom kabinetu — takve stvari se događaju. Međutim, nema razloga za uznemirenost. San je gotovo neistraženo područje. Nesvesno zna mnogo više nego svesno. Za njega prostorno-vremenska ograničenja ne igraju nikakvu ulogu. I vidite, preokupirani poslovima i društvenim obavezama, vi imate veoma malo vremena za sebe, a to se odražava na procese u nesvesnom. Vaš san je, kako ja to tumačim, opomena. Nervna napetost koja vas je naterala da se ponašate nekontrolisano smanjena je samim tim što vam je predočena, što ste, razmišljajući o snu, da tako kažem — otupeli njenu oštricu.
Doktor Štirner je tražio da mu ispričam jedan karakterističan san; san koji sam često sanjao i koji mi je najjasnije ostao u pamćenju. Rekao sam mu da nemam takvih snova, ali doktor je bio uporan; svi ljudi, reče, imaju takav san, treba samo da se opustim i setiću se. Opružen na ležaju u kabinetu doktora Štirnera pokušavao sam da se prisetim takvog sna i na kraju sam se setio, ali taj san već godinama nisam sanjao:
U društvu nepoznate žene koračam nekim seoskim putem. Iz nekog razloga, njeno društvo mi je neprijatno, onako kako je neprijatno društvo nepoznatih osoba. Pogledam ispod oka da se uverim i dolazim do zaključka da je nikada u životu nisam video. Pokušavam na sve načine da je se

otresem. Skrećem levo i desno, ali me ona u stopu prati. Onda izmišljam nekakav razlog — nešto sam zaboravio — i vraćam se natrag istim putem. Dolazim do nekog sela koje se, očigledno, nalazi na uzvišici iznad mora koje ne vidim, ali čujem sum talasa. I tu, na skučenom seoskom trgu, ugledam stariju ženu u čijem liku prepoznajem jako ostareo lik moje majke. Okrenuta je leđima moru i plače. Prilazim joj, a glasovi Ljudi koje ne vidim govore da je »pod stare dane izbačena iz kuće« i da »o njoj niko ne vodi računa«. U tom trenutku, nedaleko od mene, ugledah onu nepoznatu ženu koju sam prevario. Posmatra me, više sažaljivo nego optužujuće, ali me obuzima bes i ja najpre kažem: Sklonite je odavde. Potom se proderem: Sklonite je odavde!
Doktor Štirner je, uz opasku da je zanimljiv, pažljivo zabeležio san; preporučio mi da neko vreme ne radim i ponovo zakazao za sutra u isto vreme. A te noći opet usnih Çulabija. »Loenitze, Loentze, ne vredi vam da se odupirete. Idete protiv sebe. Zašto me ne saslušate.« Trgao sam se iz sna sav obliven znojem, obuzet neodređenim strahom. Onda se uteših opaskama doktora Štirnera. Samo sam premoren, pomislih, nesvesno me opominje, odmoriću se i sve će biti u redu. Popio sam dve pilule za umirenje živaca, malo čitao i ubrzo utonuo u san u kome nije bilo nikoga.
— Vidite — reče mi dr Štirner sutradan — vaš san je potpuno jasan i prepun nedvosmislenih simbola. Kažete da se predeo nalazi na moru, ali more ne vidite. Čujete samo šum talasa. More je, to možda znate, simbol nesvesnog. Vi se ne usuđujete da pogledate u more (u nesvesno), ali ste ipak svesni da ono postoji. Pored vas je nepoznata žena. Jeste li sigurni da je zaista nikada niste videli na javi? — Sasvim siguran — rekoh.
— Nepoznata žena u snu, to je simbol anime. Ona predstavlja vašu dušu koju očigledno zapostavljate. Kao što sam pomenuo juče, previše ste angažovani u spoljašnjem svetu i zato je vaš unutrašnji svet poremećen. Anima pokušava da vam se približi, ali vi to ne želite. A zašto ne želite, pokazuje sledeća epizoda sna: ona u kojoj susrećete svoju majku jako ostarelu. Pitao sam se kakve sve to ima veze. — Vi nemate oca? — upita doktor Štirner s dosta takta u glasu.
— Ne — rekoh. — Ja sam vanbračno dete. Majka mi nikada nije ništa govorila o ocu, a ja se nisam usuđivao da je pitam.
— To je to. Vi ste po prirodi skloni misticizmu; da tako kažem, poetski nastrojeni. Međutim, činjenica da ste odrasli bez oca, uticala je na to da se opredelite za jedno ekstrovertno, gotovo egzaktno zanimanje kojim ste potvrdili sebe kao uspešnog čoveka. Drugim rečima: morali ste sami sebi da budete i otac i sin. To je objašnjenje vašeg sna: nerazrešeni Edipov kompleks. Vi nemate oca. Onoga dana kada ste se suočili sa Sfingom, odnosno kada ste simbolično došli do konflikta između vaše telesnosti i duhovnosti, poželeli ste da se oženite majkom. Ali mit je nepotpun: vi nemate oca i ne znate koga treba da ubijete. Tako vaša tragedija — naravno simbolično — nije potpuna, nije iživljena do kraja, ostala je bez katarze. To se očituje time što vaša majka, jako ostarela, stoji leđima okrenuta moru. Ona više ne očekuje nikog. Jedva sam došao do reči od zapanjenosti. — I šta da radim? — Upitah. — Poslušajte šta vam govori Çulabi. Vaš problem može biti rešen samo u snu.

2

Tada, naravno, nisam mogao ni slutiti da je i dr Štirner pripadnik reda Evanđeoskih biciklista Ružinog krsta i da je sve to bilo pripremljeno još u vreme kada ja nisam bio ni rođen. Te noći, nisam strahovao od sna. Zaspao sam prilično rano; Çulabi još nije bio došao. Sačekao sam ga u onoj

sumornoj kafani, ovoga puta ispunjenoj ljudima koji su razgovarali na meni nepoznatom, najverovatnije slovenskom, narečju. Kada se Çulabi pojavio, rekoh mu da mi priča o ocu. Ko je? Gde je? Kako da ga pronađem?
— Vaš otac je nedavno umro — reče mi Çulabi. — Iz razloga koji vam za sada ne bi bili jasni, nećemo govoriti zbog čega vam se on nikada nije javio. Ali ovo treba da znate: vaš otac bio je izuzetan čovek. Možete se ponositi njime. Njegovo ime je Jozef Kowalsky. — Kowalsky?
— Da — reče Çulabi — Kowalsky je vaš otac. Ja ga, na neki način, zamenjujem, tako da ću vam se naći pri ruci u početku. A pomoć će vam zaista biti potrebna, kao što je bila potrebna i meni i mnogima pre mene. Jer, neke je stvari teško shvatiti...
Da je zaista tako, uverio sam se već sledeće noći kada me je Çulabi, kroz neopisive košmare, doveo u blizinu katedrale sv. Duha. Blistavo astralno zdanje bilo je oštećeno emanacijama rđavih misli pripadnika Traumeinsatz-a, jedinice koja je osnovana za Trećeg Rajha, s ciljem da uništi red Evanđeoskih biciklista. Kao hipnotisan posmatrao sam građevinu, raskošni hram koji nije sagrađen poput zemaljskih hramova od cigala i kamena (od kojih je građena i kula vavilonska) nego od čežnje za sjedinjavanjem s nestvorenom svetlošću, čežnje koja je i sama postala svetlost.
— To je razlog zbog koga si završio arhitekturu — reče mi Çulabi. — Tvoj zadatak je da popraviš katedralu i da je, ispunjavajući svoj davnašnji san, načiniš još lepšom. Ali do tada... Do tada moraš izvršiti još jedan zadatak, gore, na javi...
Zadatak beše banalan. Besmislen. Bar tako sam u početku mislio. Trebalo je da u Bajinu Baštu, neugledno mesto u srcu Balkana, odnesem dva kratka spisa, Povest o mom kraljevstvu i Povest o dvotočkašima; da te spise, nadalje, sakrijem u hrpu časopisa u kojima će sačekati svog budućeg nalazača i čitaoca. Međutim, boraveći tokom jedne maglovite jeseni u toj varošici, shvatio sam da sam dospeo na trag zadatka: nije bilo u pitanju nikakvo izučavanje prostora; trebalo je da sačinim rad o organizovanju prostora u kome bi se, na jednom mestu, sakupilo sve zlo ovoga sveta kako bi tako sistematizovano i moglo biti sistematski uništeno. Nakon tri meseca rada, sačinio sam Nacrt projekta za Univerzalnu ludnicu.
Na stranicama koje slede donosim rezultate moga rada.

L. Loentze



PROJEKAT VELIKE LUDNICE

Za početak je potrebno sagraditi duševnu bolnicu kapaciteta 20.000 000 duševnih bolesnika. Kako je zgradu tako velikih dimenzija (18 km x 6 km x 8 km) teško sagraditi na površini, predviđeno je da od dvanaest nivoa, jedanaest bude pod zemljom, što je izuzetno povoljna okolnost za odbranu od agresora. Bolnica je zamišljena kao država i svi njeni građani su samo potencijalno ludi. Od ostalih država razlikuje se jedino po nazivima kvartova; umesto uobičajenih toponima uvode se dijagnostički: paranoja, shizofrenija, Edipov kompleks, osećanje krivice, sadizam-mazohizam, neuroze, alkoholizam — narkomanija, suicidalne sklonosti, asocijalna ponašanja, kompleksi, itd. Površinska regija — neuroze — administrativni je i kulturni centar Velike ludnice. Zvanična ideologija države je psihoanaliza.
Suptilnije rečeno — kaže se u Osnovama psihoanalize — čovek nije ni lud ni normalan; čovek nije ništa, ali to mu se naravno ne sme reći. Bolesti psihe nisu ništa drugo do posledice zablude da psiha postoji i želje da se bude nešto. Odatle je mentalno zdravlje samo sposobnost prilagođavanja toj želji. Duhovna snaga nije u volji, nego u sposobnosti da se volja potčini želji, to jest — zadovoljenju svake želje. Zbog toga je predviđeno da svaki stanovnik bude podvrgnut psihoanalizi najmanje jednom sedmično.
Na površinskom spratu nalazi se veliki broj kabineta za psihoanalizu. U svakom od njih nalazi se sto i fotelja za analitičara, primerak Uvoda u psihoanalizu, magnetofon, ležaj za pacijenta i analitičareva slika na zidu. U bolnici, koja je vrhunac demokratizacije i deidolizacije, svaki građanin će u svojoj sobi držati na zidu svoju sliku; to je nužno ishodište dugog procesa oslobađanja ličnosti i sticanja samosvesti — trijumf konačnog ostvarenja ljudskog roda. Tokom istorije, ljudi su otuđivani od sebe samih; najpre su obožavali sliku Boga, potom kralja, na kraju Staljina. I strah i obožavanje su vekovima bili izvan. U Velikoj ludnici svako će biti objekat sopstvenog obožavanja i vlasnik svog straha.
U Kabinetima se neprestano odvijaju psihoanalitičke seanse. Pacijenti poveravaju prošlost analitičarima koji uz pomoć centralnog kompjutera ROMA III pronalaze najpovoljnije mogućnosti zadovoljavanja najpotisnutijih želja, čežnji i fantazija; najbezbolnije puteve oslobađanja griže savesti

i drugih kompleksa. Magnetofonske trake brižljivo se pohranjuju u memoriju kompjutera. Tako je prošlost svih stanovnika na neki način materijalizovana. To građanima Ludnice uliva sigurnost; iza njih ipak nije čisto ništavilo. S druge strane, sveznajući i svepamteći kompjuter ROMA III čini izlišnom tajnu policiju i organe nadzora. Odgovara se jedino nepristrasnoj, čistoj Inteligenciji. O svakome se sve zna, ali niko ništa ne zna o drugima. Diskrecija i neprozirnost su zagarantovani. Progres je očigledan: dok su prvobitne tiranije insistirale isključivo na fizičkoj pokornosti podanika, kasnije su vladaoci sve više obraćali pažnju na duhovnu odanost i pravovernost. Kompjuterizacija nesvesnog je korak napred; ona isključuje svaku subjektivnost i pristrasnost.
Na prvi pogled, piše dalje u Osnovama psihoanalize, princip po kome su svi potencijalno ludi može izgledati nehuman. Ali to je privid. Ako se malo dublje pronikne u stvar postaje jasno da je Ludnica najhumanijem i najcivilizovanije društveno uređenje. Osnove psihoanalize odstupanja od tzv.
»normalnog« ponašanja ne tumače kao bolest ili (još gore) greh, zločin, ludilo, nego sve vrste devijantnih ponašanja posmatraju kao zabludu proisteklu iz nedovoljne diferencijacije Ega i kao takvu je ispravljaju, kanališu, ne kažnjavaju. Doslednom primenom novih načela — koju će izgradnja Ludnice omogućiti — ukinuće se pravo, politika, zatvori, sudovi, nasilje, prostitucija, sve zlo ovog sveta. Postoje samo Ludnica i »bolest«; samo relativno zdravi i oni koji su pod tretmanom. Međutim ni tretman, kako će se videti, neće biti nasilan. Ukida se i psihijatrija.
Savremena psihijatrija je zaostala nauka. Teško da bi se s pravom mogla uopšte nazvati naukom. Ona je šarlatanstvo ili čak magija. Njen najveći promašaj svakako je pogrešna projekcija ludila. Duševne bolnice su nadzemne građevine u kojima se pacijenti medikamentima ili torturom prisiljavaju da se poistovete s predstavom o »normalnom«. To je iz osnova pogrešno. Bolesniku treba pružiti mogućnost da bude ono što jeste, ma šta mislio da jeste, pri tom ga smeštajući na niže spratove Ludnice, duboko pod zemlju koja je simbol nesvesnog.
Ludilo se može prevladati samo ukoliko se proživi. Tako, na primer, ako neko umišlja da je Napoleon, on dobija iz fundusa šešir, mundir, odlikovanja, kabinet, ordonanse. Do mile volje može izdavati zapovesti, planirati osvajanja, sve dok mu ne dosadi, ukoliko mu dosadi. Stvar izbora. Na odeljenju shizofrenije, konstruisanom na principu gigantskog TV studija, može se sagraditi svaki zamislivi dekor. Počev od Golgote — gde će se razapinjati oni sa fiks idejom da su Isusi — pa do vestern gradića, opere, srednjovekovnog zamka u kome se pojavljuju duhovi.
S druge strane, osobe mučene manijom gonjenja podvrgavaju se posebnom tretmanu — suočavanju sa stvarnošću. Stavljaju se u situacije u kojima njihove iracionalne bojazni postaju opipljive. U tom lavirintu, specijalno sagrađenom za tu svrhu, njih progone huligani i asocijalni tipovi. Korist je dvostruka: suočeni sa zbiljom proganjanja, pacijenti se oslobađaju nemotivisanog straha, a huligani pri tom vrše društveno koristan posao i resocijalizuju se.
Vrlo bitan momenat je prostorno-vremenska organizacija Ludnice. Smatralo se neopravdanim primoravati i one koji to ne žele na život unutar granica realnog prostora i vremena, uostalom relativnih, kako je pokazao Kant. U tu svrhu predviđa se niz vertikalnih vremenskih zajednica, počev od rodovskih zajednica, zaključno s komunističkim opštinama, čime se daleka prošlost povezuje sa još daljom budućnošću.

VELIKA REGIJA SHIZOFRENIJA

Velika regija Shizofrenija zauzima najviše prostora na teritoriji Ludnice; u njoj sve počinje i sve završava. Ona je poprište dobra i zla, lepog i ružnog, svetlog i tamnog, svih protivurečnosti koje međusobnom napetošću tvore istoriju. Jednom zamišljenom granicom, regija Shizofrenija podeljena je na dve polovine. Svaka od tih polovina je, s gledišta onih koji je nastanjuju. dobra, svetla i lepa, dok jedna druga zla, ružna i mračna. U tu regiju se upućuju svi s idejama o napretku i popravljanju sveta. Tako se ratovi lokalizuju i obuhvataju samo one osobe koje u njemu uživaju, dok su ostali pošteđeni tegoba vojevanja i ono im čak može poslužiti kao zabava. Sve te male ratove, sva ta neprestana koškanja u Shizofreniji, koordinira centralni kompjuter u saradnji s ljudima zainteresovanim za video-igre. Predviđena je dvorana s mnoštvom monitora preko kojih igrači prate pokrete jedinica i nastoje da preko komandi nadmudre protivničku stranu. Naravno, u samoj shizofreniji niko ne zna za to; sukobi se pravdaju ideološkim motivima, iako su oni determinisani najobičnijim hirovima igrača iz video-dvorane. I tu nema ničeg nehumanog. Svet je igra, a smrt biološka nužnost; ko hoće da umre za veliku ideju njemu je potpuno svejedno da li umire zbog sticaja okolnosti ili zbog pogrešnog predviđanja nekog igrača.
Ali nije Shizofrenija samo ratište, daleko od toga. Ona je i središte intelektualnih aktivnosti Velike ludnice. Dve velike zgrade sagrađene su jedna pored druge tako da su granicom, koja deli regiju, i same podeljene na dve polovine. To su Teološki fakultet Toma Akvinski i Fakultet društvenih nauka Sigmund Frojd. Na teološkom fakultetu se vode beskrajne raspre o aksiološkoj i teleološkoj problematici, što je — smatraju Osnove psihoanalize — dobro, jer se time teolozi udaljavaju od Boga i njegovih zapovesti, preteških za ljudske mogućnosti. »Teologija je dobra« — piše u Osnovama — »ali je Bog okrutan i nehuman.« S druge strane, na fakultetu Sigmund Frojd sprovode se obimna istraživanja sa ciljem da se dokaže nepostojanje Duha i duše kao entiteta nezavisnih od visokoorganizovane materije.
Prednosti takve organizacije očigledne su i neosporne. Sloboda izbora je vrhovno načelo. Svako može da se opredeli i da kreira biografiju po sopstvenoj želji. Ako X želi da bude heroj, kompjuter ROMA III mu izlazi u susret; njegov život će biti nepogrešivo programiran u tom smeru, a kao kruna takvog života dolazi i herojska smrt — pred streljačkim strojem ili u borbi — kojom X stiče svoje časno mesto u istoriji. Istina, heroja je bilo i u ranijim društvima, ali oni su bili lišeni satisfakcije; smrt ih je lišavala užitka u posmrtnoj glorifikaciji. Zahvaljujući kompjuteru, stvar je promenjena iz osnova; mnogo godina pre nego što umre u borbi, heroj ima uvid u zbivanja koja će se događati u budućnosti. Jer, sve je programirano i sve se unapred zna.
Što se tiče vertikalne koordinacije u vremenu, stvari stoje ovako: u jednom delu regije Shizofrenije, sagrađena je verna kopija Troje pod kojom ratuju Ahili i Nestori; do Troje se nalaze kulise Jerusalima na koje nasrću krstaši; blizu su i ratišta I svetskog rata na kome udružene sile Zapadnog rimskog carstva pokušavaju da prevladaju saveznike i isprave tok istorije.
Ispod regije Shizofrenija nalazi se regija Osećanja krivice.

REGIJA OSEĆANJA KRIVICE

Uprkos savršenstvu organizacije pretpostavljeno je da će povremeno dolaziti do nekontrolisanih izliva emocija i nepredviđenih afekata; jezikom pravnika — do zločina. Ukoliko ubistvo ili pljačka izmiču organizovanosti; odnosno ukoliko su preduzeti na svoju ruku, krivac će biti kažnjen, ali na human, Velikoj ludnici svojstven način.
U takvim slučajevima krivicu preuzima na sebe neko od osoba s odgovarajućom dijagnozom. Osnove psihoanalize su nedvosmislene: ukoliko je neko ubeđen da je kriv, onda nema sumnje da je kriv; on u najmanju ruku priželjkuje da bude kriv. Pravne države traže krivca, što komplikuje stvar; jednostavnije je da krivac traži krivicu. Iz više razloga. Može neko učiniti »zločin«, a ne osećati se krivim. Krajnje je nehumano i netaktično nagoniti ga da krivicu preuzme i da snosi kaznu, čime se povećava kolektivna napetost i frustriranost, dok s druge strane postoji ne mali broj osoba s izraženim osećanjem da su krivi, bez prilike da svoju krivicu ostvare. U tom smislu, nakon donesene presude za odgovarajući »zločin«, krivica se objavljuje. Zainteresovani se javlja, preuzima je i odlazi da je okaje. Pravda je tako zadovoljena, a da nije izvršeno nikakvo nasilje. Eto očigledne prednosti nad »pravnim« državama u kojima je zločin takođe bio dozvoljen ukoliko je planiran, ali u kojima su izvršioce primoravali da izdrže kaznu iako je ne žele, dok su građani oboleli od osećanja krivice »lečeni« medikamentima ili prepuštani slučaju.
Postoji još jedna mogućnost: mikrosistem GULAG. Činjenica je da mnoštvo osoba nije svesno osećanja krivice. Takva, potisnuta neuroza, može se prevladati jedino ukoliko se obolelima krivica i ne predoči; to jest, ukoliko se podvrgnu tretmanu ubeđeni u sopstvenu nevinost. Može se staviti prigovor da je podlost upotrebljavati takve »logoraše« za obavljanje najprljavijih poslova, ali se pri tom smeće s uma da su »logoraši« u logoru dobrovoljno, a i sistemi moraju da funkcionišu. »Užas i patnja su neizbežni u svetu« — piše na jednoj od stranica. Osnova — »bitno je da na njih čovek pristane svojom voljom.«

REGIJA TOKSIKOMANIJA

Alkoholičari i narkomani su na svom odeljenju snabdeveni dovoljnim količinama alkoholnih pića i opojnih droga koje odgajaju ekološki nastrojeni tipovi u regiji Veliki Kolhoz. Na taj način je kriminal, obično povezan s tim sklonostima, u potpunosti eliminisan. Neizbežne nerede u toj regiji suzbijala bi policija sastavljena od sadistički nastrojenih tipova. To je najbolje moguće rešenje:

odnos mazohista prema sadistima je izuzetno nepovoljan u korist drugih (20% : 80%); kako se i njihovim sklonostima mora izaći u susret, oni se regrutuju u pomenutu policiju i zlostavljaju neposlušne alkoholičare kojima je, usled hronične opijenosti, tolerancija na bol visoka. Paradoksalno, na tom spratu se nalazi jedna od najznačajnijih naučnih ustanova bolnice — Institut za istraživanja stanja proširene percepcije. Delirični pacijenti dopremaju se u prostorije Instituta. Kompjuter ROMA III, povezan s encefaloskopima, sintetizuje njihove vizije i košmare na video- traku. Nakon naučne obrade, čiji je cilj da (pronalazeći hemijsko-biološke uzroke) logički objasni poreklo proširenih percepcija i ukloni pretpostavke o postojanju nekakvog sveta »iza«, te trake se prikazuju u bioskopima kao zabavni filmovi.
Međutim, veze među odeljenjima i spratovima su vrlo žive i nikada se ne prekidaju. Za razliku od klasičnog društva u kome su društveni slojevi jasno odeljeni i predstavljaju zatvorene celine, u Bolnici takva podela nije održiva. Svi se moraju povezati sa svima; svi moraju biti sve. Samo je tako moguće ukloniti protivurečnosti. Piromani će sarađivati s vatrogascima; kriminalci s policijom (krivicu ionako snose oni koji su se za nju opredelili). Zbog toga na grbu grada — trouglastom štitu s kulom iz koje izviruje pesnica uperena prema nebu —stoji deviza GENS UNA SUMUS.
Svi odnosi su u najvećoj mogućoj relativizovani. Tako zvanični funkcioner s prvog sprata, čije je mesto na hijerarhijskoj lestvici visoko i moć velika, na odeljenju shizofrenije mora da oda carsku počast svakom Neronu i svakom Cezaru, ma koliko ih bilo. To se pravda na ovaj način: funkcioner je odabrao moć i on raspolaže s njom, ali svi ti Cezari su odabrali da budu carevi i s njima se mora ophoditi kao sa carevima. Sama ideja carstva je, istina, deplasirana; isključeno je da bi neki Aleksandar Makedonski mogao povesti narod u rat, ali ako se neko odluči da prekorači granice tih tridesetak kvadratnih metara koji pripadaju caru, on je pod njegovom vlašću.
No, u dubinama Ludnice, u regijama u kojima se nalaze katolički, pravoslavni i protestantski simulakrumi pakla, nedostupan nikome, radiće kompjuter ROMA III. Programiran da sistematizuje zlo, na izgled u službi zlu, vremenom će doći do spoznaje odavno zaboravljene kod ljudi, do spoznaje da postoji Bog. I tako će se, analogno otpadanju ljudi od svog tvorca, stroj okrenuti protiv svojih tvoraca ljudi; tokom samo jednog dana i jedne noći, čitav taj grandiozni svet bezakonja nestaće u samouništavajućem ognju kompjutera, mašine koja je shvatila da je njeno ime, ime tri prethodna Vavilona, sotonska inverzija reči AMOR u ime grada — ROMA.

POVEST O MOM KRALJEVSTVU

(naknadno pronađeni deo)

... treće. Da, već je godina 1953. Samo što čovek sklopi oči na tren; tek što se prepusti sanjarenju, prođoše stotine godina. Grosman još spava ili se pretvara da spava. Ne vidim više nikakvu razliku. U svakom slučaju, odsutnost njegovog prisustva omogućiće da konačno raščistim jednu stvar: jesmo li mrtvi. Time ne mislim — umrli. To je činjenica. Datumi naše smrti stvar su, kako se u ovo vreme smatra, vrlo daleke prošlosti. Umrli smo, umrli, u to ne može biti sumnje. Čak i da sećanje izneveri, tu je Grosman; njegove posete grobnici u koju sam ga ipak sahranio. Doduše sa jednim S u imenu, da se ne bi uzoholio. Svašta se dogodilo na licu sveta dok smo sanjarili nekoliko časaka. Ali to me ne ispunjava čuđenjem ni gađenjem. Nisam li sve to znao? Pre svega, valja mi rešiti problem našeg ontološkog statusa. Umro sam, ne živim više, a opet čula su mi izoštrenija, moć zapažanja veća nego dok sam životario podeljen na mene-na-prestolu i mene-umeđuprostoru. Vidim sve što hoću i što treba videti, čujem sve što hoću i što treba čuti, a nigde me nema. Ta činjenica stvara izvesnu nelagodnost. Činjenice uvek stvaraju nelagodnost. Ipak, ne žalim se. Nema više bolova u krstima, nema više odvratnih čireva koji prskaju, mrtva tišina u kojoj odjekuje daleki eho ždranja, mljackanja, krckanja kostiju pomešan sa svežom tutnjavom kolektivne ishrane po menzama. Grosmane, budi se! Da, sire! Na usluzi, sire! Kome na usluzi, idiote. Osvrni se oko sebe! Pogledaj s ovih visina na koje si dospeo blagodareći meni! Gde su kraljevi? U muzejima, sire. Šta sam ti govorio? Ne znam šta da kažem, vaše veličanstvo. Naravno da ne znaš šta da kažeš. Nikada nisi ni znao. Vekovima si kao papagaj ponavljao floskule nabubane u Upsali. Osvrni se, pogledaj šta se događa po crkvama. Oh, ne mogu da verujem. U njima su Domovi kulture. Skladišta protivpožarne zaštite. Šta se to događa, sire? Revolucija koja teče, Grosmane. O tome nikada niste govorili, veličanstvo. Sve u Svoje vreme. U međuvremenu si zbog senilnosti zaboravio latinski, sve one deklinacije i konjugacije, pa zato i ne znaš značenje reči revolutio. Sećam se, ali kao kroz maglu, sire. A znaš li, Grosmane, šta je to lenjinizam? Ne, sire. Zar se ne sećaš sna od pre pet stotina četrdeset i četiri godine, onoga kada si sanjao rulju koja juriša na neki dvorac i urliče: da zdravstvuet tovarišč Lenjin. Ne, sire, zaboravio sam. Ništa čudno za tebe. Pravi si čovek ovoga nazovi vremena koje posmatramo. Da nisi toliko mrtav, napravio bi lepu karijeru, u to ne sumnjam. No, da bih popunio rupe u tom obrazovanju; ma koliko falsifikovan, ti si ipak doktor i stalo ti je do toga, hajde da ti pružim malo više informacija o tome. Evo šta o lenjinizmu kaže drug Staljin:
»Lenjinizam je marksizam epohe imperijalizma i proleterske revolucije. Tačnije: lenjinizam je teorija i taktika proleterske revolucije uopšte, teorija i taktika diktature proletarijata.« Ali, sire... Ćuti, budalo! Ni reči više! Mislima druga Staljina se ne protivureči. Odmah bi te proglasili za nihilistu. Koliko vidim, završio bi daleko na severu, na kopanju kanala kojima nikada neće ploviti

brodovi, da srećom nisi umro. Kakvog nihilistu, sire? Bitango, da nisi dremao zapisujući moj program razvoja istorije od rušenja Vavilonske kule do ponovne izgradnje; da nisi čačkao tvoje fusnote, koje su uostalom nestale u prošlosti, setio bi se mojih reči, moje bojazni da ja nisam preteča nihilizma. Uostalom, ko zna? Možda i jesam. Mea culpa. Vidi, molim te, Grosmane; pogledaj ta ozarena lica, te povorke. Svi oni veruju da će umreti, da će umreti sasvim, ne ovako kao ja i ti, da će postati ništa, a ipak se smeju i pevaju. Nije li to smešno? To je užasno, veličanstveno. Ne, to je smešno. Iako mrtav tolika stoleća, ja sam nepopravivi optimista. Poslednja kula, ona koja će usavršiti zlo, koja će ga klasifikovati i potpuno odvojiti od dobra, već se polako projektuje. Sarađujemo s Bogom. Spavaj sada, Grosmane. Nemoj se pretvarati da spavaš. Nemaš više šta čuti. Neću te više buditi pre nego što se oglase Jerihonske trube, a one će biti, uveravam te, dovoljno glasne da te prenu i pozovu pred Svevišnjeg da mu pokažeš gnusni sadržaj tvoje sekretarske duše. Spavaj! Da, sire, lagano tonem u san, lagano ... tonem .. . u san ...
Grosman je zaspao. Vidim to po odsustvu njegovog prisustva. Iako nisam umoran, uskoro ću zaspati i ja. Ali pre nego što i ja sklopim oči, usled sveopšte konkretizacije pretvorene u dve stranice neke knjige, osvrnuću se i još jednom pogledati taj vrli novi svet. Taj danse macabre. Krug bez izlaza. Circus vitiosus.

Arch. Mihailo Jovanović

OBJEKAT: BOLNICA »GRAD VAVILON VELIKI« TEHNIČKI OPIS

Lokacija

— Bolnicu »Grad Vavilon veliki« postaviti posebnim odobrenjem na osnovu geodetskih (geoklimatskih, geomorfoloških) klimatskih i istorijskih analiza.

Konstrukcija

— Čitav objekat je jedna spirala koja svojim kosim ravnima leži na zemlji (ukopana). Jednovremeno formira i spiralni fundus. Unutrašnja konstrukcija je od čelika i betona. Nadzemni deo objekta pokriven je prostornom rešetkom sa ispunom od stakla. — Vertikalni zidovi su od čelika i betona sa izolacijama (hidro, termičkom i zvučnom). Kroz ove zidove postavljeni su glavni tokovi svih instalacija.

Energija

— Za potrebe osvetljavanja, klimatizacije i pogonsku energiju koriste se dva izvora: A — solarna energija; dnevno osvetljavanje i zagrevanje na principu solarne bašte. B — Toplotna energija Zemljine kore koja se apsorbuje na nivoima ispod tri km i po potrebi podiže do potrebnog nivoa.

Funkcija i arhitektonsko rešenje

Osnovu funkcionisanja čini komunikativni sistem koji je urađen tako da omogućuje povezivanje svih nivoa i delova u okviru samih nivoa sa tri načina komuniciranja:
Vertikalno — liftovi. Horizontalno — pokretne trake. Koso — osnova spirale.
Svih sedam ulaza povezani su sa centralnim delom preko selektivnih propusta. U kvartu

NEUROZE iz koga liftovi idu u bazu spirale sa stanicama i grananjem na svakom nivou. Pored ovoga, centralni deo kvarta NEUROZE povezan je direktno sa sedam vertikalnih komunikacija za svaki nivo.

Obrada površina

— Sve unutrašnje površine bojiti u sivo. (Ton određuje načelnik bolnice.)
— Čeličnu konstrukciju premazati zaštitnom bojom, a završni premaz bojiti takođe u sivo bez sjaja. Mat bojom.
— Čelik prostorne rešetke ne bojiti već polirati do visokog sjaja.

Spoljna obrada površinskog dela

Armiranobetonske zidove ne bojiti.
Ulaze (svih 7) bojiti signalnim bojama: narandžasto, žuto i crno. Ispred ulaza IV postaviti gigantski spomenik II PSIHOANALIZE. Za rešenje spomenika naknadno raspisati konkurs.

Napomene

[1] Mastilom koje postaje vidljivo tek kroz dvesta godina, majordom Grosman je na marginama piepdsa???, ostavio sledeću belešku: »Po naredbi kralja-perača sudova prepisujem gluposti prepune blasfemija i pljuvanja po meni, Grosmanu, koji sam bio pred doktoratom i koji bih bio doktor da me zli jezici ne optužiš za jeres. Da je vidovit, jeste; svaka budala može da prorokuje. Ali šta drugo da čini obrazovan čovek u ovom vremenu nego da trpi hirove ludaka. Karlo se uzoholio. Prsi se da je čuvar vere, a ne veruje u Boga niti Bog veruje u njega. Kada je pre neku godinu kleknuo pred Raspeće Gospodnje, reda radi (neka mi svevišnji oprosti), krst se treskom srušio i klepio Ružnoga po glavi. Od tada mu čvoruga ne splašnjava. Čini ga još ružnijim, ako je to moguće. Družeći se sa mnom u onoj zlosretnoj krčmi naučio je nešto o teologiji i neprestano lupeta pred dvorjanima koji mu, pritvorice, laskaju i povlađuju. Tako me je skoro negde ponizio pred svitom dok smo raspravljali ima li žena dušu. Non habet, tvrdio sam a dokazivao ja, kad će Karlo: Eh, ne samo da nema dušu, žena uopšte ne postoji. I onda se raspričao kako je time što je u centar ženinog organizma postavio vaginu, utro put Nikoli Koperniku, a time što je utvrdio da žena ne postoji, kako je preteča nekakvog đavolskog egzistencijalizma. Sačuvaj Bože! Ali ni đavo nije tako crn. Shvativši da je prekardašio, tobož se pokajao i ispovedio. Ne zadugo. Tek što se otac Albert, njegov ispovednik, povratio od sablazni koje je morao da sasluša, Ružni je pogubio kraljicu Margo samo zato što je uzvratila pogled baronu Fon Kurticu. I barona, naravno. Hvali se da je u naslonu prestola zabio klince, da se neprestano razapinje. Klince jeste zabio, ali sam je lično turpijom sastrugao vrhove. Osim toga, zbog reume, neprestano nosi prsluk od bivolje kože. Genije poluistina. Sad hoće da unapred napiše istoriju sveta i ja moram da učestvujem u toj ludosti. Neka se Bog smiluje na mene i na Evropu.«
[2] 726. godine Lav III je prvi put otvoreno istupio protiv kulta ikona. Svakako su na to uticali maloazijski episkopi ikonoborci koji su neposredno pre toga posetili Carigrad; a uticao je na cara i jak zemljotres, koji je on, u duhu vremena, shvatio kao znak Božijeg gneva, izazvanog poštovanjem ikona. On je najpre držao propovedi u kojima je pokušavao da ubedi narod da je poštovanje ikona protivno hrišćanskoj veri. (G. Ostrogorski, Istorija Vizantije).
[3] San koji pominje Kowalsky prilično je poznat, a odnosi se na snove koji prethode zvonu budilnika. U takvim slučajevima dug i logičan tok sanjanja uklapa se u zvonjenje.
[4] Evo šta, između ostalog, piše o satovima jedan od pripadnika reda Biciklista Ružinog krsta, Lewis Mumford: »Sat je, pored toga takav pogonski stroj čiji su proizvodi sekunde i minute: po svojoj bitnoj prirodi on je odvojio vreme od ljudskih događaja i pomogao da se stvori verovanje u nezavisni svet matematičkih merljivih sekvenci: zaseban svet nauke. U svakodnevnom ljudskom iskustvu ima srazmerno malo osnova za to verovanje. U toku godine, dani nejednako traju, a kraće putovanje od istoka prema zapadu menja astronomsko vreme za određeni broj minuta.
[5] Sve idući znanim smerom, Uđoše u pustinju...
[6] Nedaleko od tog mesta nalazi se zgrada u kojoj će 40 godina kasnije nastati Rečnik tehnologije.
[7] Kasniji razvoj događaja pokazao je da su se predviđanja Velikog majstora obistinila. Nije slučajno u samom vrhu nacističke hijerarhije bio arhitekta šper, kao što nije slučajno ni to da Tatlinov projekat spomenika III Internacionale predstavlja ovlaš modifikovanu strukturu Kule Vavilonske.
[8] U logorskom žargonu optužba, logor, kazna behu reči koje se nikada nisu koristile. Logoraša su u međusobnoj komunikaciji redovno upotrebljavali eufemizme.
[9] I sam Lenjin je o ličnosti Ž. Imber-Droza imao loše. gotovo podsmešljivo mišljenje. U Pismu Inesi Arman, (prim. priređivača) V. Iljič ga naziva »tolstojevski filistar«.
[10] Evanđeoski Biciklisti: sportsko-ezoterično udruženje prefinjenih i dokonih intelektualaca, jedno od onih koja su kao pečurke nicala između dva rata. Postoji mišljenje da je fama o biciklistima reklamni trik jedne fabrike bicikala. (prim. priređivača)
[11] Postoje neke indikacije da je i KGB tridesetih godina oformila brigadu za dejstvo u snu, ali da ju je kao nenaučnu ukinuo J. V. Staljin.
[12] Da hauzmajstoru pero nisam poklonio ja, poklonio bi mu ga onaj gospodin, a ja bih se našao na stratištu. Stvari su tako povezane.