Svetislav Basara

Ići dole

Svetislav Basara

Počalji od Mustra taj Sub Maj 12, 2018 1:46 pm



Zar nije bolje, govorio je, da od ove načisto razvaljene i upropašćene Srbije, najgoreg mesta za umiranje u Evropi, a i šire, zajedničkim snagama napravimo mesto u kome će biti milina umreti, Srbiju u koju će – kada je deratizujemo, dezinfikujemo, okrečimo, počistimo i dovedemo u red – nagrnuti bogati samrtnici iz cele Evrope da ovde, u Srbiji, umru na miru, takoreći na visokoj nozi, kao što su u XIX veku u velikom stilu umirali u Marijenbadu i drugim mondenskim, evropskim banjama. Srbija, pravo mesto za vašu smrt, Srbija, vaša poslednja destinacija, tako bi mogala da glasi naša reklamna poruka na CNN-u, tako je govorio Ðinđić, čovek sa istančanim smislom za humor. Ako već ne možemo da živimo bez smrti, takođe je govorio Ðinđić, šaljivdžija, hajde da od smrti napravimo biznis...

Mandarić i Masleša, dva glavna lika ovog romana, obračunavaju se sa srpskim primitivizmom i mentalitetom, ali ovoga puta kolektivno izopačenje oličeno je u novijoj političkoj psihopatologiji, koja u još jednoj bespoštednoj Basarinoj satiri dodaje nove, manične crte u karakterologiji nacije. Njihovo se poimanje demokratske Srbije u osnovi ne razlikuje, samo su različite njihove reakcije na nastalu epohu navodno oslobođenu jednoumlja: jedan protagonista, rastrzan između euforije i depresije, dobija napade bipolarnog poremećaja, a drugi se trudi da ga smiri i uveri da je to sudbina koju ne možemo izbeći...

U pozadini njihovog dijaloga, koji će do suza nasmejati čitaoce i na kraju im ostaviti gorak okus u ustima, naći će se lik Zorana Đinđića, čoveka koji se, po mišljenju obojice protagonista, upustio u zaludan naum da dovede svoje sunarodnike u kakav-takav red.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Svetislav Basara

Počalji od Mustra taj Sub Maj 12, 2018 1:47 pm

Bože, kako prazno i strašno postaje u tvom svetu.

Gogolj



★★★

Mandarićev zahtev da se na dan dvanaestog marta dve hiljade osme nađemo u restoranu hotela Mažestik pripisao sam pogoršanju bipolarnog poremećaja njegove ličnosti, ali sam, svejedno, dvanaestog marta, tačno u podne, došao u Mažestik. Mandarić me je čekao sav uznemiren, sedeći u zimskom kaputu zakopčanom do grla. Već je bio naručio šest kafa — tri za mene, tri za njega — da bi kasnije što manje dolazio u dodir s kelnerima o kojima je, za razliku od Mažestika, koji je patološki mrzeo, imao najbolje moguće mišljenje. Potpuno pogrešno, inače, jer su kelneri iz Mažestika svi do jednog bili nitkovi koji su mrzeli Mandarića, gotovo isto onoliko patološki koliko je on mrzeo Mažestik. Mimo običaja, Mandarić tog dana nije okolišio. Znam da te kopka zašto sam predložio Mažestik, rekao je. Jutros sam naumio da ti kažem ovo što ću ti sada reći. Hteo sam da ti kažem, kazao je Mandarić, da sam odabrao Mažestik zato što znam da ti, kao uostalom i ja, patološki mrziš Mažestik, ali da meni kao čoveku s dijagnozom priliči da patološki mrzim Mažestik, za razliku od tebe, čoveka bez dijagnoze, kome uopšte ne priliči da patološki mrzi Mažestik. Brzo sam, međutim, shvatio da je to čista glupost, da to nema nikakvog smisla i da, u stvari, uopšte nisam imao pojma kakvu sam poruku hteo da ti prenesem zakazujući sastanak u Mažestiku. Izvini, molim te, rekao je Mandarić, znaš kakav sam na današnji crni dan, znaš da su na današnji dan, dan kada su ubili Đinđića, u neku ruku ubili i mene, i to po ko zna koji put, rekao je Mandarić očiju punih suza. Morao sam hitro reagovati! Bilo je prerano za rasulo. Mandariću, rekao sam, udahni duboko, naruči lozovaču, popij je naiskap! Smiri se! Pažljivo me slušaj! U Republici Srbiji žive isključivo patološki tipovi i ti tu nisi nikakav izuzetak u, kako se to kaže, medicinskom smislu. Izuzetak si isključivo po tome što si natprirodno inteligentan, i dovoljno pošten da prihvatiš svoju bipolarnu poremećenost. Svake mi godine tako govoriš, rekao je Mandarić, znam da nije tako, ali me to ipak umiri. Tako ti je govorio i Đinđić, tvoj školski drug, rekao sam. Ako ne veruješ meni, zašto ne veruješ Đinđiću, školskom drugu? Sam si mi rekao da ti je Đinđić najmanje stotinu puta rekao da si ti, Mandarić, na svoja pleća preuzeo preteški teret — ja bih rekao krst — kolektivne srpske bipolarnosti i da taj krst treba strpljivo da nosiš, sve dok on, Đinđić, čitavu Srbiju, uključujući i tebe, ne izleći od strava i užasa bipolarnih poremećaja svih vrsta. Tačno, rekao je Mandarić, Đinđić mi je to stalno govorio. Da nije bilo Đinđićeve podrške, odavno bih završio kao katatoničar. Odavno bih bio mrtav, dodao je. Dan je dug, rekao sam, imaćemo dovoljno vremena da pričamo o svemu, za početak upamti ovo što ču ti reći i to svakoga dana ponavljaj u duhu kao mantru. Psihopatologija je, Mandariću, temelj našeg nacionalnog identiteta. Psihopatologija je srce Srbije. To što većina ljudi u Srbiji nije svesna svoje bipolarne poremećenosti nipošto nije posledica mentalnog zdravlja, nego stravične otupelosti prouzrokovane vekovnim incestima i vekovnom kompulzivnom masturbacijom, na čiju je pogubnost
— uzalud, treba li da kažem — upozoravao Veliki narodni učitelj — umalo ne rekoh Veliki narodni kuvar — Vasa Pelagić, svirepo odgurnut u najdublji mrak kolektivnog zaborava. Mene što se tiče, rekao sam, tačno je da ja de iure nisam bipolarno poremećen, ali sam de facto poremećen isto koliko

i ti, možda i više, samo što nemam smelosti da stisnem muda i da to priznam. To što sam, kako ti kažeš, čovek bez dijagnoze znači samo da sam imao više sreće, ako se to uopšte može nazvati srećom. Mislim da sam tako nekako rekao. Mandarić se nakašljao. U stvari, rekao je, pozvao sam te u Mažestik da ti kažem da je sve počelo ovde, u Mažestiku. Ovde se — u ovom restoranu, takođe je rekao Mandarić — začeo stravični bipolarni poremećaj moje ličnosti i svi ostali poremećaji proizišli iz njega. Ti znaš, nastavio je Mandarić, da sam ja, pre nego što sam počeo da ga mrzim, Mažestik voleo takoreći kao svoju rođenu kuću. Sve dok mi jednog dana, maltene niotkuda, na pamet nije pala fiks-ideja da Mažestik — koji sam smatrao Olimpom srpskog ugostiteljstva — uopšte nije otmeni prestonički lokal nego najobičnija rupa, stecište beogradskih propalica, doušnika političke policije i isluženih prostitutki. Stvar je, očigledno, prerano počinjala da izmiče kontroli. Mandariću, rekao sam, naruči lozovaču. Kad stigne, udahni duboko i popij je na iskap! A sad me slušaj! Pomisao da Mažestik nije otmen lokal već stecište najsumnjivijih tipova uopšte nije fiks-ideja, utuvi to! Rekao sam ti to i prošlog, i pretprošlog, i — kako se ono kaže pre pretprošlog — dvanaestog marta! Mažestik zaista jeste stecište propalica, doušnika i prostitutki. Oduvek je bio takav, takav je i ostaće takav do kraja sveta, i uopšte me ne bi začudilo da kraj sveta započne upravo ovde, u Mažestiku koji bi — da u tričavom svetu hotelskih imena postoji imalo pravde — trebalo da se zove hotel Sodoma i Gomora. Smiri se, rekao je Mandarić, prilično pribrano, prilično uverljivo, moram reći. Sada to znam, onda to, nažalost, nisam znao. Tada sam mislio da je to fiks-ideja i ta pseudofiks-ideja je prizvala stvarnu fiks-ideju, ako se o fiks-idejama može govoriti u terminima stvarno-nestvarno. Nakon što sam pomislio, takođe je rekao Mandarić, ono što sam pomislio o Mažestiku, odjednom sam, iz čista mira, posumnjao da mi kelneri iz Mažestika, u kuhinji i iza šanka, pljuju u kafu i tartar sos; umislio sam da mi u kafu pljuju običnu pljuvačku, a da mi u tartar sos iskašljavaju šlajm. Mandariću, gotovo sam povikao, zabrinjavaš me, osvesti se, čoveče! Tek to nije bilo fiks-ideja! Ništa nisi umišljao! Kelneri iz Mažestika su ti zaista pljuvali u kafu i tartar sos. Ako ti je neka uteha, nisu samo tebi pljuvali u kafu i tartar sos, ta bagra je u bezočnosti išla toliko daleko da su pljuvali u kafu i tartar sos čak i jednom Krleži, nekadašnjem stalnom gostu Mažestika, Titovom ličnom prijatelju, i to samo zato što je taj besprekorni gospodin bio Hrvat i katolik. A, ne! To, ne! Kategorički je rekao Mandarić. Kelneri iz Mažestika oduvek su bili krajnje ljubazni prema meni. To su gospoda kelneri, kelneri kakvih više nema u Beogradu, a možda ni u Evropi, kelneri sa besprekornim manirima bečke škole. Nikada oni ne bi učinili tako nešto, nikome, ne samo meni, tako je rekao Mandarić. Nisam mogao da se uzdržim. Planuo sam. Mandariću, rekao sam, pljuvali su ti u kafu, čaj i tartar sos, i to nije nikakva tajna. Pomiri se s tim! Svi stalni gosti Mažestika, svi stalni gosti obližnjeg bifea Mali Mažestik, svi stalni gosti nekadašnjeg ekspres restorana Zagreb, sadašnjeg potpuno deklasiranog restorana Ruski car, svi su znali da ti kelneri iz Mažestika krišom pljuju u kafu, čaj i tartar sos. Beograd je palanka u kojoj se glasine, naročito one pogane, brzo šire. Tout Belgrade je znao da ti kelneri iz Mažestika pljuju u kafu, čaj i tartar sos. Zato sam se i začudio kad si predložio da se nađemo u Mažestiku, tom leglu svih poroka. Gluposti, rekao je Mandarić. Bedne, čaršijske priče. Nisu priče, Mandariću, rekao sam! Svi su znali da ti kelneri iz Mažestika pljuju u kafu, čaj i tartar sos. I Đinđić je to znao! Ako ne veruješ meni, trebalo je da veruješ Đinđiću, svom školskom drugu. Nemoguće, rekao je Mandarić. Da je znao, Đinđić bi mi to svakako rekao, rekao je Mandarić, mikrobiolog svetskog glasa, kome su kelneri iz Mažestika godinama bezobzirno pljuvali u kafu. Zar misliš — upitao sam Mandarića — da Đinđić nije imao preča posla od poklanjanja prevelike pažnje činjenici da ti kelneri u Mažestiku pljuju u kafu. Pa i njemu su pljuvali u kafu! Njemu možda i najviše. Izopačeni beogradski kelneri su patološki mrzeli Đinđića. Osim Guzijana, šefa sale restorana

Moskva, kelnera-gospodina, kelnera stare škole, svi ostali beogradski kelneri bili su ubeđeni da je Đinđić nemački špijun i svi su mu pljuvali u kafu. Da mu presedne špijuniranje, tako su govorili. Ali Đinđić se, Mandariću, uzdizao visoko iznad ljudi, stvari i pojava i dvadeset sati dnevno krvavo radio na tome da Srbiju, zemlju u kojoj kelneri iz čiste obesti pljuju gostima u kafu, preobrazi u Srbiju, zemlju u kojoj kelneri ni u snu neće pljuvati gostima u kafu. Konačno, okani se samosažaljenja! Nisi ti jedina žrtva izopačenih srpskih kelnera. Garantujem ti da u Srbiji ne postoji nijedan čovek koji je ikada kročio u kafanu a da mu izopačeni srpski kelneri bar jednom nisu pljunuli u kafu. Kad bolje razmislim, rekao je Mandarić nakon kraćeg premišljanja, ti bi trebalo da boluješ od bipolarnog poremećaja ličnosti, ne ja! Ti koji patološki izvrćeš činjenice, a ne ja koji ih prihvatam onakve kakve jesu. Okani se činjenica, Mandariću, rekao sam povišenim tonom. Treba da znaš, takođe sam rekao, da ti uopšte nisi bio lak gost. Naprotiv, bio si izuzetno težak, zahtevan i dosadan gost. Takoreći čir na dupetu od gosta. Kad se prisetim naših sedeljki u Mažestiku s kraja osamdesetih, razumem zašto su ti kelneri iz Mažestiku tendenciozno pljuvali u kafu. Kad malo boje razmislim, da sam bio na njihovom mestu — i ja bih ti pljuvao u kafu. Ti si, Mandariću, rekao sam, imao običaj da u Mažestik dođeš u devet ujutru — da bi sačekao mene koji sam zbog nikotinske depresije spavao duže i obično dolazio negde oko podne — i da u devet ujutru odjednom poručiš sve što si naumio da pojedemo i popijemo tog dana. A to nisu bile male porudžbine. Ponekad su kelneri morali da spajaju dva, pa čak i tri stola da bi porudžbina uopšte mogla da bude poslužena. Potom si, prisećao sam se, po dvadeset i više minuta stavljao primedbe na — doduše uvek sumnjivu — čistoću staklarije i pribora za jelo, a kada bi kelneri po treći put oprali čaše i tanjire, ti bi tek tada, samo polovično zadovoljan uslugom i čistoćom, bacao pogled na sat, proračunavao vreme, i tek tada se kelnerima obraćao jednom, uvek istom rečenicom: Dođi u četiri i petnaest, donesi račun i zaračunaj napojnicu od trideset posto. To je, rekao sam, kelnere dovodilo do ludila. A naročito ih je dovodilo do ludila kad si — istina ne baš često — u Mažestiku ostajao po celu noć, pritom zahtevajući potpuno isti kvalitet usluga kao po danu. Ponekad si sedeći u Mažestiku iznenada zapadao u onu tešku depresiju koja iz čoveka isisava i poslednji atom snage i koja ga sprečava da se pomakne s mesta. U takvim situacijama, ti si od uprave Mažestiku tražio da se Mažestik ne zatvara — bar ne za tebe — i da ti na usluzi ostanu najmanje jedan kuvar i najmanje dvojica kelnera. Uprava Mažestiku ti je, naravno, redovno izlazila u susret, što i nije čudo ako znamo da si u Mažestiku ostavio milione. Ali ti si, Mandariću, rekao sam, preko dana bio jedan Mandarić, a noću si bivao sasvim drugi, neprepoznatljivi, svirepi Mandarić. Ako si preko dana odjednom naručivao svu hranu i piće koje si tog dana nameravao da konzumiraš, ako si, nadalje, preko dana kelnerima ostavljao napojnice u visini polovine njihovih mesečnih plata, noću si se, Mandariću, pretvarao u suštu suprotnost dnevnog Mandarića. Pretvarao si se u namćorastog, škrtog Mandarića. Noću nikada nisi bio zadovoljan, mogu to da posvedočim. Kelneri ti baš nisu mogli ugoditi, a nije da se nisu trudili. Stalno si nešto zakerao, stalno ti nešto nije bilo po volji, stalno si ih zivkao pa otpuštao, svaki čas si nešto naručivao pa onda otkazivao porudžbinu, kelneri su sve to trpeli jer bi ih ti sledećeg dana bogato nagradio za uloženi trud i pretrpljeni strah, ali jednu stvar nisu mogli da podnesu — tvoje neprestano gledanje na sat. Ti si, Mandariću, bio sam svedok toga, počinjao da gledaš na sat u jedanaest sati uveče i netremice bi gledao na sat sve do svanuća, što je, priznaćeš, stvar koja je u stanju da dovede do ludila svakoga ko nema bipolarni poremećaj ličnosti. Sat, reče Mandarić! Kad si već pomenuo sat, rekao je Mandarić, odlučio sam da ti poklonim jedan solidan sat, kao uspomenu na današnji dan, ne mogu više da gledam tu petparačku festinu na tvojoj ruci. A nekadašnjih porudžbina i nekadašnjih celonoćnih bdenja što se tiče, takođe je rekao Mandarić, tačno je to što si rekao, ali preko dana sam radio ono što sam radio zato što nisam

podnosio da mi se kelneri vrzmaju oko stola, ne zato što mi smetaju, nego zato što ne volim da neko za bednu naknadu po ceo dan obigrava oko mene. A noću, noću sam radio ono što sam radio samo zato što postoji ogromna razlika između dnevnog i noćnog Mandarića, to jest mene koji sam preko dana oduvek bio doktor Jekyl, a noću oduvek mister Hyde. Ti dobro znaš, rekao je Mandarić, da sam ja privržen ideji socijalne pravde. Znam da sam noću šikanirao kelnere, ali to je jednostavno bilo jače od mene. Kao što ti nisi u stanju da se uzdržiš od preterivanja, ja noću nisam u stanju da se uzdržim od šikaniranja kelnera. Dosta o tome! Hajdemo na neko drugo mesto, rekao je odmah potom, ovde ima previše doušnika političke policije! Zaista ih je bilo previše! Bili smo naumili da pređemo u obližnji bife, takozvani Mali Mažestik, u kome je, zahvaljujući neuporedivo manjoj kvadraturi lokala, oduvek bilo neuporedivo manje doušnika političke policije, ali izgleda da Mandarić i ja nismo, kako se to kaže, išli u korak s vremenom. Bife Mali Mažestik, bife Mandarićeve i moje mladosti, očigledno žrtva divlje privatizacije, beše brutalno preuređen u šljašteću prodavnicu skupocenih satova i nakita. Baš dobro, rekao je Mandarić, iako u tome nije bilo ničeg dobrog. Mandariću je, međutim, bilo dobro. Hteo je da mi pokloni sat, a prodavnica satova se odjednom, takoreći niotkuda, stvorila pred njim kao poručena. Ulazi, ulazi, siktao je Mandarić gurajući me u prodavnicu satova. Iako volim satove, tog dana mi nije bilo do satova. Bio je dvanaesti mart, dan kada mi nije ni do čega a kamoli do satova, ali sam znao da, ako je Mandarić odlučio da mi kupi sat, taj sat mora biti kupljen jer sam, takođe, vrlo dobro znao da u vasioni ne postoji sila koja bi Mandarića sprečila da mi kupi sat. Kada bi se fokusirao na nešto, Mandarića je bilo nemoguće zaustaviti. Nesrećna je (ili možda srećna) okolnost to što se — osim na nauku i literaturu — Mandarić ni na šta drugo nije mogao fokusirati, a kada bi mu ipak pošlo za rukom da se fokusira na nešto, onda bi se fokusirao na gluposti poput kupovine kojekakvih tričarija. Ušavši već polurastrojeni u prodavnicu satova, takoreći se sudarismo s korpulentnim đilkošem, visokim funkcionerom (posle Đinđićeve smrti načisto upropašćene) Demokratske stranke, seljačinom iz okoline Varvarina, mislim, koji je zlatnom Visa karticom plaćao preskupi sat constantin vacheron i još skuplju zlatnu ogrlicu must de cartier, u očiglednoj nameri da ulepša dan sebi i svojoj ljubavnici, do skora čuvenoj staničnoj prostitutki koja je prekonoć uspela u životu. Nisam mogao da poverujem! Ta dama se, još tamo negde sredinom devedesetih, u onim mračnim budžacima oko Ekonomskog fakulteta podavala za trideset maraka, a pušila za petnaest — moglo je ponekad i za deset — a sada se beše okitila Cartierovom ogrlicom. Ja, međutim, u svemu tome nisam video uspon te, sve u svemu simpatične, uličarke, nego žalosni sunovrat Cartiera, u stvari sunovrat čitavog sveta. Zato sam pobesneo kada je Mandarić počeo da mi soči tag heuer, pa bulgari, pa nauticu, pa breitling. Budući da je razmišljao u
— nazovimo ih tako — binarnim nizovima, Mandarić nije bio u stanju da uoči finese svakodnevice. Za Mandarića, okolni svet je bio samo bujica podataka koje — u svrhu preživljavanja — treba koliko-toliko obraditi, ali Mandarić nije bio u stanju da uspostavi vezu između činjenica. On, jednostavno, nije mogao da pojmi da su tag heuer, bulgari, nautica i breitling, do pre nekoliko godina satovi za dame i gospodu, u međuvremenu postali trade mark beogradskog kriminalnog i političkog polusveta. Jeste li se konačno odlučili, upitao je nestrpljivi, nadobudni prodavač skupocenih satova, momak očigledno nezadovoljan svojim mestom u svetu. Skupoceni satovi i još skupocenije đinđuve kojima je bio okružen ulivali su mu nekakvo placebo-samopouzdanje, ali su ga, s druge strane, neprestano podsećali na nemaštinu u kojoj će — posle bezbroja uzaludnih pokušaja da se obogati i da konačno počne da živi — zasluženo i skonačiti. Mandarić, koji je skupocene satove kupovao u najprestižnijim prodavnicama Londona, Pariza i Njujorka, pogledao je prodavca jednim prodornim bipolarno poremećenim pogledom i to je bilo dovoljno da govnar momentalno začuti. Ne,

Mandariću, neću nijedan od tih satova, rekao sam. Neki sat moraš kupiti, rekao je Mandarić! Nemoj da napravim scenu! Napraviću scenu. Izabraću neki sat, strpi se, sačekaj malo, tako sam rekao. Kada sam već bio izgubio svaku nadu da ću u hrpi preskupih a istovremeno potpuno bezvrednih satova pronaći neki sat starog kova, sat koji još uvek otkucava staro, dobro vreme, pogled mi se zalepi na casio G-shock, masivnu satinu s jarkocrvenim plastičnim kućištem, crnim brojčanikom i crnim kaišem. Evo, sata, rekoh sav značajan. To je plastika, Masleša, rekao je Mandarić. Da li si ti normalan? Šta ti je, Masleša, povikao je Mandarić? Mandarić je bio zakleti mrzitelj plastike, naročito plastičnih flaša i kesa, iako je celog tog dana — što je bilo čudo neviđeno — teglio poveliku plastičnu kesu, on, Mandarić, koji je proliferaciju predmeta od plastike smatrao pouzdanim znakom blizine kraja sveta. Knjige proroka Jezekilja i proroka Isaije — znao je Mandarić da kaže kada bi zapao u apokaliptičnu fazu — prepune su zlokobnih predskazanja o pojavi plastike, ali — budući da ni Jezekilj ni Isaija nisu imali (niti su mogli imati) predstavu o jednom tako ogavnom materijalu — morali su da se dovijaju i da plastici nadevaju drugačija imena, a jedno od tih imena je gnusoba opustošenja. Pa šta ako je od plastike, rekao sam. Meni se ovaj casio sviđa. Nije li, konačno, takođe sam rekao, malo neprilično da mi, sve vreme držeći u ruci ofucanu plastičnu kesu, prebacuješ što sam izabrao plastični casio G-shock, koji je, za razliku od tvoje kese, bar nov, novcijat. Ovo je nešto drugo, rekao je Mandarić sav značajan podižući plastičnu kesu do visine mojih očiju. Ali kada je malo bolje zagledao casio G-shock, momentalno je promenio mišljenje. G-shock je zaista bio čudo digitalne tehnologije. Imao je, bar mi se činilo, stotine i stotine funkcija, pokazivao je lokalna vremena svih većih gradova sveta, merio desetinke i stotinke sekundi i — stvar koja se meni lično najviše svidela — svetiljku ugrađenu u cifarnik koja se (nakratko) palila pritiskom na minijaturno dugme. Ovo je sat, rekao sam Mandariću. Želim upravo ovaj sat, takođe sam rekao, sat koji savršeno funkcioniše kako na vrhu Mont Everesta tako i na dnu okeana. Ovo je — rekao sam na kraju — pravi sat za poslednja vremena. A nije bio ni skup. Koštao je nekih sto dvadesetak evra. Jedva duplo više od sume koju je Mandarić ostavio prodavcu satova kao bakšiš. Skinuo sam s ruk e festinu, stavio na ruku crveni casio G-shock i rekao: hajdemo odavde, Mandariću. Izašli smo, dakle, na ulicu (ili trg, nikada to, kao ni mnoge druge stvari u Srbiji, nije do kraja razjašnjeno) Obilićev venac koja uopšte nije ličila na ulicu (ili trg) Obilićev venac kakvu smo Mandarić i ja — pokazalo se nepotrebno — čuvali u sećanju. Ulica (ili trg) Obilićev venac mnogo je više ličila na pariški Pigal ili na atinsku Plaku, iako ih je uveliko nadmašivala u kiču i prostačkoj megalomaniji, nego na nekadašnju ulicu (ili trg) Obilićev venac, poznatu isključivo po zloglasnom restoranu hotela Mažestik i još zloglasnijoj zgradi Tanjuga, posleratnom (možda i sadašnjem) sedištu Ozne. Ulica Obilićev venac, dakle, koju su do pre dvadeset godina izbegavali svi koji su iole držali do sebe, sada je bila krcata luksuznim restoranima i kafeterijama, prepunim sveta koji (istina, bez ikakvog pokrića) drži do sebe, ali neke se stvari baš nisu mogle promeniti: azijska stepa je i dalje počinjala stotinak metara niže, odmah ispod nakazne garaže JP Parking servis. Mandarić se odlučio za (naoko) najpristojniji i (naoko) najmirniji kafić, tačno preko puta ulaza u garažu strave i užasa u kojoj su haračlije JP Parking servis papreno naplaćivale prostor i vreme i povremeno, naočigled prolaznika, premlaćivale goloruke nesretnike koji — spiskavši sav novac u mamiparskim buticima Knez Mihailove — nisu imali dovoljno da namire račun za parkiranje.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Svetislav Basara

Počalji od Mustra taj Sub Maj 12, 2018 1:47 pm

★★★

U kafiću smo, kao što smo i inače naručivali svakog dvanaestog marta, naručili šest kafa, tri za Mandarića, tri za mene. Moj casio G-shock pokazivao je deset do dva a kafić je već bio prepun besposličara, lopova, udbaša, udbaških saradnika, državnih sekretara i nakinđurenih lopovskih, udbaških, saradničkih i državnih dromfulja. Svi ti lopovi, udbaši i državni sekretari, svi ošišani do glave, svi ćaplavi, sedeli su nonšalantno zavaljeni u stolice širom raskrečenih nogu i svi su bez imalo zazora javno češali muda, jer je u Beogradu te godine bila lansirana nova moda — moda češanja muda na javnim mestima. Prošle godine u modi su bili izlasci u grad u šarenim, usranim gaćama, takozvanim šortsevima, ove godine je u modu ušlo češanje muda i premeštanje muških polnih organa (da ne upotrebim težu reč) iz leve u desnu nogavicu i obratno, a sledeće godine — pretpostavio sam
— modu javnog češanja muda naslediće moda javnih felacija i javnih kunilingusa po kafićima. Sve je išlo u tom pravcu. Svi ti lopovi, udbaši, udbaški saradnici i državni sekretari, svi do jednog — osim što su besramno češali muda — kao opčinjeni su blenuli u odvratne beogradske tabloide, gnusne novine koje parazitski žive od tuđih nesreća i nasilnih smrti, sa čijih kancerogenih stranica kapa krv nesrećnika ubijenih (često i po narudžbini redakcije) u noćnim pucnjavama i sa čijih se duplerica od jutra do mraka cedi vaginalni sekret raščepljenih gologuzih devojčura, takozvanih starleta. Podsticanje ubilačkih nagona i huškanje na masturbaciju, eto, to je uređivačka politika beogradskih tabloida, tačnije politika njihovog visokog pokrovitelja, Vlade Republike Srbije i Svih Srpskih Zemalja, na čelu s državnikom, nazovimo ga tako, jakim prijateljem uglednog srpskog akademika, prononsiranog pedofila, o kome će još biti reči kada za to kucne čas. Monstruozna, međutim, uređivačka politika beogradskih tabloida bila je mačji kašalj u odnosu na monstruoznost uređivačke politike takozvanog javnog servisa, tobožnje Radio-televizije Srbije, u stvari XVI odeljenja srpske političke policije. Bilo je, rekoh, dva sata, vreme za vesti javnog servisa tokom kojih nafrakane televizijske alapače pod budnim okom generalnog direktora u lice potpuno raspamećenog srpskog naroda beskrupulozno prosipaju prepune kible najgnusnijih informacijskih govana. Dnevnik javnog servisa nešto je ubedljivo najodvratnije u Srbiji prepunoj odvratnih ljudi, stvari i pojava, ali tog dana, dvanaestog marta dve hiljade osme, vesti su bile apsolutno nepodnošljive, takoreći smrtonosne! Takve vesti u stanju su da vide, čuju, podnesu i prežive isključivo Srbi. I niko drugi. Mada i među Srbima padne poneka žrtva. Na dan svakog dvanaestog marta posle dvanaestog marta dve hiljade treće, tobožnji javni servis se pretvara u celodnevnu tribinu strave i užasa na kojoj se, kao na pokretnoj traci, smenjuju likovi besramnih lažova, koje takozvani državnik debelo potplaćuje, a koji
— sve ga tobože uzdižući u nebesa — šire najstrašnije neistine o Đinđiću. Kao što su to — po istom nalogu i za iste pare — činili i za Đinđićevog života. Dvanaestog marta prethodne, dve hiljade i sedme godine, Mandarić umalo nije umro u kafani Zora, nakon što smo odgledali vesti javnog servisa. Toliko mu je bilo pozlilo! Kako se usuđuju tako bezočno da lažu, vajkao se Mandarić, nepopravljivi naivčina, kad se malo oporavio od šoka, prošlog marta, u kafani Zora. Ove godine,

Mandarić se bolje držao iako su vesti RTS-a bile dvostruko odvratnije od prošlogodišnjih. Mandarić, čovek koga su neiskvarenost i istinoljubivost oterale ako ne baš u ludilo, a ono u bipolarnu poremećenost, nikako nije uspevao da shvati zašto ljudi u Srbiji toliko i tako masno lažu, čak i u situacijama u kojima od toga nemaju nikakve koristi, čak i onda kada od laganja imaju isključivo štetu. Ni ja to nikada nisam uspeo da shvatim. A nije da nisam pokušavao. Ranijih sam godina povremeno odlazio na Kopaonik, u iznajmljenu vikendicu, da tamo, u planinskom miru, tišini i apsolutnoj izolaciji, pišem još u Frankfurtu koncipiranu Raspravu o vekovnoj srpskoj laži — tako sam je bio naslovio — ali nikada nisam odmakao dalje od prve rečenice zato što sam se već na početku druge sudarao s blindiranim vratima srpske državotvorne laži. Svakoga jutra sam ustajao zorom, sedao za sto, pripremao hartiju, oštrio olovke i svakoga jutra sam iznova uviđao koliko je baktanje sa srpskom laži u suštini Sizifov posao. Već su i okolnosti u kojima sam boravio — tobožnji planinski mir, tišina i apsolutna izolacija — same po sebi bile masne laži. Nikakvog tu mira nije bilo, još manje tišine, a ponajmanje izolacije. Prekodan je takozvana pozadinska buka — gromoglasno brektanje rovokopača, buldožera i teških kamiona — bila naprosto nesnosna, a prekonoć je sve bivalo sto puta gore. Čim bi se smrklo, planinom su počinjali da odjekuju neljudski urlici nepoznatog porekla — koje uprkos frapantnoj sličnosti nipošto ne treba pomešati sa zavijanjem vukova — a kada bi urlici utihnuli, na red je dolazila razorna buka kafanskih orkestara i još razornije arlaukanje izbezumljenih, drogiranih pevačica, srpskih majki, čije je pevanje bilo hiljadu puta nesnosnije od neljudskih urlika nepoznatog porekla, od kojih se u Srbiji i inače — ne samo na planinama — uopšte ne može zaspati. Na kraju sam odustao. Prestao sam da odlazim na Kopaonik. Nisam više bio u stanju da se izlažem frustracijama. Pomirio sam se sa činjenicom da će misterija srpske laži zauvek ostati na spisku nerešivih aporija, odmah ispod problema kvadrature kruga i palanačko-filozofskog pitanja: šta je starije, kokoška ili jaje? Prihvatio sam — ne, naravno, bez gorčine i ne bez otpora — da je u Srbiji, kao takvoj, laž, kao takva, ustavni poredak, kulturni model, zvanična istorija, državna ideologija, nastavni plan i program za osnovne i srednje škole, pravilo službe, izraz vrhunskog patriotizma pa čak i državni interes, kako je to formulisao čuveni srpski patriota, ugledni državnik i pisac, u žestokoj konkurenciji ubedljivo najveći srpski lažov svih vremena. Mandarić je sve vreme, sav depresivan, zurio u televizor na kome su se munjevitom brzinom smenjivali likovi najuglednijih beogradskih nitkova. Đinđić o kome ove televizijske propalice govore, rekao je Mandarić, nikada nije postojao. Đinđića poznajem od prvog razreda osnovne škole i mogu ti reći da je Đinđić, onakav kakvim ga predstavljaju ovi monstrumi apsolutno fiktivna ličnost, a ako neko nije bio fiktivna ličnost, onda to nije bio Đinđić. Slušaj šta priča ovaj imbecil! Bio je pragmatičan! Bio je brz! Išao je prečicama! Kakve gnusne laži, govorio je Mandarić. Kakve odvratne laži, vajkao se Mandarić. Te laži su ipak bile mačji kašalj u poređenju s lažima koje su u tom času s miliona televizijskih ekrana odjekivale Srbijom, potpuno sluđenom vestima javnog servisa. Bacio sam pogled na televizor. Predsednik Vlade Srbije, takozvani državnik, okružen zelenkastim rojem čovekolikih podguznih muva, upravo je, bez trunke stida, polagao venac na mesto na kome je Đinđić mučki ubijen. To je i zaslužio, mamicu mu jebem izdajničku, odjekivali su kafićem glasovi lopova, udbaša i državnih sekretara. Trebalo ga je ranije ubiti, siktali su lopovi, udbaši i državni sekretari. I faćkalice su siktale. Da su ga ranije ubili, graktale su, ne bi nam sad otimali naše Kosovo. Ovo je čovek, nastavljale su da grakću faćkalice, fascinirane teleemisionom prikazom nabeđenog državnika. Ovo je pravi Srbin! Poštenjačina! Kapacitet! Tako su o državniku govorile nafrakane udbaške prostitutke. Ništa čudno u Srbiji, zemlji u poodmakloj fazi raspadanja, kojom suvereno hara samozvani državnik, duhovni vođa drumskih razbojnika i masovnih ubica, idol lopova i kafanskih kurvi. Ološ, tako je to prokomentarisao Mandarić, koji je iz manične lagano prelazio u depresivnu fazu. Đinđić

pragmatičan! Kakva glupost, rekao je. Da je u Đinđiću bilo makar gorušičino zrno pragmatizma, nastavio je Mandarić, nikada se on ne bi vratio u Srbiju, a ako bi se i vratio, nikada se ne bi upleo u smrtonosne zamke srpske politike. Dobro je on znao šta je srpska politika a ipak je pokušao da učini nemoguće, da je promeni. Mogao je da napravi uspešnu karijeru u Nemačkoj i postane filozof evropskog, pa čak i svetskog glasa, ili čak uspešan poslovni čovek. Ali tog su — kako ovi besprizorni tipovi tvrde — pragmatičara, upravo emocije — koje saglasno propalicama uopšte nije imao — vratile natrag u Srbiju, u mračni vilajet, u srce balkanske tame. Đinđić je, bar bi ti to trebalo da znaš, nameravao da Srbiju konačno izbavi iz otomanskog ropstva. Upravo tako — otomanskog ropstva, tako je rekao Mandarić! Zaboravi jadne i bedne srpske istorije, te nervne bojne otrove kojima nas truju od detinjstva, takođe je rekao Mandarić. Nikakvih, Masleša, u Srbiji ustanaka nije bilo. Bilo je, istina, nekih nereda, to da. Ali u Srbiji uvek ima nereda. Neredi koji ovoga momenta pustoše srpske gradove i palanke višestruko su masovniji, opasniji i odnose više ljudskih života nego neredi koje su tupoumni srpski istoričari proglasili srpskim ustancima. Srbi se, utuvi to Masleša, nikada nisu oslobodili otomanskog ropstva. Samo su oterali Turke i porušili džamije. Sve drugo je ostalo isto. U stvari, sve se pogoršalo. Istočnjački satrapi domaćeg, srpskog porekla, počev od Karađorđa zaključno s nazovidržavnikom, sto puta su gori od proteranih istočnjačkih satrapa stranog, turskog porekla. Srpski istočnjački satrapi su hiljadama puta podliji, svirepiji, izopačeniji, podmukliji, nesposobniji, pa ako hoćeš i smrdljiviji, od proteranih turskih, istočnjačkih satrapa. Kada bi nekim čudom Aganlija, Kučuk Alija, Mehmed Fočić Aga & Co poustajali iz grobova i po kratkom postupku nabili državnika na kolac — u čemu bi ih zdušno podržao, a možda im čak i pripomogao
— i uzeli stvar u svoje ruke, Srbija bi prekonoć procvetala. Srbija bi, Masleša, pod starim, dobrim, turskim dahijama doživela procvat! Kao što bi doživela još veći procvat da je nekim slučajem uspeo prvi i poslednji srpski ustanak koji je Đinđić podigao petog oktobra dvehiljadite godine. Znaš li, Masleša, zašto prvi i poslednji srpski ustanak nije uspeo? I znaš li zašto je ugušen u Đinđićevoj krvi? Zato, Masleša, što u oslobođenoj, sređenoj i procvetaloj Srbiji ne bi bilo mesta za kriminalno- patološke tipove koji, prepuni otetih i pokradenih para, s preskupim satovima na rukama, odeveni u šarene, usrane gaće, bahato ulaze u prestoničke restorane i koji u prestižnim prestoničkim restoranima ubijaju vreme javnim češanjem muda i premetanjem smrdljivih polnih organa iz jedne u drugu nogavicu usranih gaća. I to uopšte nije najgore što čine. Ti se gnusni tipovi, možda baš ovi koji sede ovde, ne ustručavaju da usred bela dana, u toaletima najelitnijih beogradskih restorana, maltene javno siluju maloletne prodavačice ljubičica. Kakve prodavačice? Kakve ljubičice? Šta to pričaš, rekoh? Prodavačice cveća, rekao je Mandarić. Nema ih više mnogo po beogradskim restoranima, takođe je rekao, ali nađe se još poneka. Pre dve nedelje, nastavio je Mandarić, nakon što tri dana ništa nisam jeo, svratio sam na ručak u čuveni beogradski restoran, u kome je hrana, istina, relativno pristojna, ali je sve drugo odvratno. Treba li da ti kažem da sam u tom preskupom restoranu zatekao petoricu kriminalno-patoloških tipova koji su lokali čivas i prekraćivali vreme uobičajenim zanimacijama, znaš na šta mislim, da se ne ponavljam. U neko doba, u restoran je ušla prodavačica cveća, Cigančica od najviše četrnaest godina, koja je na otrcanom poslužavniku, karakterističnom za onu izumrlu vrstu prodavačica cveća s početka osamdesetih, nosila desetak polusvenulih ruža ukradenih s humki Novog groblja. Šef sale, iliti po novom — menadžer, momentalno se ustremio na devojčicu u očiglednoj nameri da je uz bujicu pogrda i psovki izbaci iz restorana, ali su se đilkoši umešali. Sprečili su menadžera da je istera iz lokala. Iz niskih pobuda, kako ću ubrzo videti. Pozvali su prodavačicu ljubičica za sto, kupili dve uvele ruže i naručili joj dupli viski. Pa onda još jedan. Pa još jedan. Pa još jedan. Devojčici, već temeljno sluđenoj srpskim tabloidima i rijaliti šouima (još nije bila dorasla Dnevniku RTS-a), očigledno je imponovalo da sedi sa, kako je ona smatrala, prestoničkom

gospodom, takoreći prestoničkom elitom. Ali ne zadugo, ne zadugo, rekao je Mandarić. Devojčica je, po prirodi stvari — viski je snažan diuretik — u jednom momentu morala u toalet, a za njom je momentalno jurnuo, po svemu sudeći, predvodnik pomenute petorice besprizornih tipova. Vrata nužnika su se treskom zalupila. Ubrzo su se otuda začuli neljudski krici, dahtanja, užasni vapaji i još užasnija zapomaganja, da bi se, posle nekih pet minuta, sve utišalo. Kriminalac je izašao iz ve-cea, sav ozaren, zakopčavajući u hodu šlic na pantalonama, da bi, odmah po zakopčavanju, počešao muda i premestio polni organ iz leve u desnu nogavicu. Nema pičke bez ciganske, tako je rekao, taj ološ. Treba li, Masleša, da ti kažem da je odmah potom u toalet jurnuo sledeći nasilnik i da se sve ponovilo, a kada sam ti već to rekao ne treba da ti govorim da se na devojčici izređalo svih pet zločinaca i da je sve to trajalo dobrih četrdeset i pet minuta i da su sve to vreme iz toaleta dopirali neljudski krici, uzdasi, urlici i zapomaganja. Za sve to vreme niko od prisutnih — a bilo je tu, ako me pamćenje ne vara, i nekih visokih oficira policije, uglednih političara, pa čak i ruskih diplomata — ne samo da nije reagovao, nego niko od njih nijednim gestom nije pokazao da uopšte primećuje kakva se gnusna stvar odvija u toaletu prestižnog restorana. Na kraju, devojčica je izašla iz toaleta sva krvava, izbezumljena, raščupana, razmazane šminke, pocepanih čarapa i — praćena pogrdama menadžera restorana — othramala u ledenu februarsku noć. Ja sam sve to slušao i posmatrao potpuno paralisan, potpuno rastrojen, potpuno bespomoćan. Ništa ti tu nisi mogao učiniti, rekoh. Ta Cigančica je još dobro prošla, takođe rekoh. Ne bi me čudilo da su je zlikovci naterali da plati piće koje je popila. Idealista, eto šta je bio Đinđić, rekao je Mandarić, malo kasnije, kada se povratio od šoka. I to ne samo u filozofiji, bio je idealista u svemu. Bio je prebrz, kažu! Čista dezinformacija, rekao je Mandarić. Đinđić uopšte nije bio brz, naprotiv, bio je vrlo spor, nikuda on nije žurio, samo je u stisci s vremenom morao da stigne na mnogo mesta, što je u četvrtastim lobanjama neizlečivih parazita i lenjivaca stvaralo iluziju brzine. Išao prečicama! Čisto orijentalno pokvarenjaštvo! Nikada se Đinđić nikakvom prečicom ne bi poslužio samo da tegobni put kojim je morao proći nije bio zakrčen brojnim preprekama, sav zarastao u pavitinu i brižljivo negovani i zalivani viševekovni korov i čkalj. Strogo uzev, rekao je Mandarić, to uopšte i nije bio put, bilo je to potpuno bespuće. U mučnom probijanju kroz to bespuće, Đinđić se, istina, povremeno služio metaforičnim mačetama. A ja sam mu to, grešna mi duša, zamerao. Ali sada, posle svega — uprkos mom načelnom protivljenju nasilju — mislim da bi pametnije postupio da je upotrebio prave mačete i poodsecao glave svojim budućim ubicama, što si mu ti, Masleša, ako se ne varam, i savetovao da učini. A, ne, rekoh! Nemoj iskrivljavati činjenice. Nije bilo tako! Ja sam, Mandariću, Đinđiću savetovao da bandite pohapsi, da ih izvede pred preki sud i da ih po kratkom postupku strelja! I to javno! Za primer! Đinđić, naravno, nije hteo ni da čuje. Đinđić baš nije voleo streljanja! Kao da beše omekšao! Kao da beše zaboravio da se do subjektivnosti stiže samo kroz nasilje! Zašto bismo to radili, rekao je Đinđić. Svi ćemo — i mi i oni
— ionako relativno brzo pomreti. Međusobno ubijanje — to je čisto traćenje nacionalnih resursa. Međusobni pokolji — to samo povećava ionako ogromnu entropiju, tako je na to gledao Đinđić. Zar nije bolje, govorio je, da od ove načisto razvaljene i upropašćene Srbije, najgoreg mesta za umiranje u Evropi, a i šire, zajedničkim snagama napravimo mesto u kome će biti milina umreti, Srbiju u koju će — kada je deratizujemo, dezinfikujemo, okrečimo, počistimo i dovedemo u red — nagrnuti bogati samrtnici iz cele Evrope da ovde, u Srbiji, umru na miru, takoreći na visokoj nozi, kao što su XIX veku u velikom stilu umirali u Marijenbadu i drugim mondenskim, evropskim banjama. Srbija, idealno mesto za vašu smrt, Srbija, vaša poslednja destinacija, tako bi mogla da glasi naša reklamna poruka na CNN-u, tako je govorio Đinđić, čovek s istančanim smislom za humor. Ako već ne možemo da živimo bez smrti, takođe je govorio Đinđić, šaljivdžija, hajde da od smrti napravimo biznis. Ako je nekrofilija naša sudbina, nastavljao je Đinđić, pa ako već sudbinu ne možemo da

promenimo, hajde da je preokrenemo u našu korist. Ali Đinđić je, rekao sam, sve stvari merio aršinima večnosti, za razliku od njegovih prirodnih neprijatelja, čovekolikih hijena, svirepih nacionalnih predatora koji su večnost premeravali dužinama svojih debelih creva. Đinđić je, Mandariću, munjevito mislio, ne samo glavom, nego celim telom, za razliku od njegovih prirodnih neprijatelja, krvoločnih srpskih predatora, koji su mislili i još uvek misle isključivo guzicama. Đinđić je, Mandariću, svetlošću Duha, najpre osvetlio samoga sebe, a potom i sve ostalo oko sebe. Za mnoge to nije bio lep prizor. Daleko od toga! Svetlost Duha svakoga pokazuje onakvim kakav jeste. Kada su videli kakvi su — a to mora da je bio zaista gadan prizor — srpski predatori su se užasnuli i počeli patološki da mrze Đinđića. I zato su, Mandariću, kada im je svetlost Duha postala neizdrživa, krvoločni srpski predatori doneli jednoglasnu odluku da se Đinđić ugasi. I na današnji dan pre pet godina su ga i ugasili. Tu sam zaćutao. Već je bilo tri po podne, vreme za Mandarićev prelazak iz faze depresije u fazu religiozne krize. Religiozna kriza je bila nešto najbolje u Mandarićevim dvanaestomartovskim rastrojstvima. Mandarić nije voleo religiozne krize, ali nije imao izbora. Ja sam naprosto obožavao Mandarićeve religiozne krize. A jedna upravo beše počela. Reci mi, Masleša, rekao je Mandarić pokrivajući lice rukama, zašto samo jedan jedini put u godini osetim grižu savesti i zašto samo jedan jedini put u godini — i to na dan dvanaestog marta — osetim snažnu potrebu za pokajanjem? Jednom godišnje, rekoh, to uopšte nije malo. Većina ljudi, dodao sam, nikada u životu ne oseti potrebu za pokajanjem. Nisam, međutim, utešio Mandarića. Prošle godine, recimo, dvanaestog marta, u kafani Zora, iz Mandarićeve memorije iznenada su iskočile četiri mrtve žabe koje je u Bosanskom Šamcu, kao osnovac sklon nauci, s ambicijom da jednoga dana postane hirurg, secirao in vivo da bi razgledao unutrašnje organe, naročito srce. Strašno se potresao. Neprestano je ponavljao da između doktora Mengelea i njega, Mandarića, u suštini nema nikakve razlike i da dete koje je u stanju da secira žabe in vivo neminovno izrasta u odraslu osobu koja je sposobna da in vivo secira ljudska bića. Što — kad malo razmislim — i nije daleko od istine. Bio je čvrsto uveren, tog dana u kafani Zora, da bi on, Mandarić, samo da mu se pružila prilika, sa zadovoljstvom secirao ljudska bića in vivo i strašno je patio zbog te pomisli. U jednom trenutku Mandarić se beše našao na samoj ivici pokajanja, ali je u istom tom trenutku iz faze religiozne krize naglo prešao u maničnu fazu, u kojoj nije bilo govora ni o kakvom pokajanju. I tako su one četiri žabe ostale da zauvek krekeću u njegovoj napaćenoj duši. Rekao sam već da je na dan dvanaestog marta Mandarićev bipolarni poremećaj postajao zarazan. Tog dana su sva Mandarićeva raspoloženja, istina donekle ublažena, prelazila i na mene. Mandarićeve iskasapljene žabe podsetile su me da sam i ja, takođe kao osnovac, iz čista mira polio benzinom i zapalio tri ptića, ispala iz nekog gnezda. A, priznaćemo, čovek koji je u stanju da spali goluždrave ptiće svakako je sposoban da, kada odraste, spaljuje ljude u krematorijumima. Stvar je, ako ćemo pošteno, ovako stajala: doktor Mengele, Mandarić, ja i Heinrich Kramer, Tony Parsons onoga doba, autor Čekića za veštice, svetskog bestselera XV veka, u suštini smo bili isto društvo, samo što život Mandariću i meni nije pružio pravu šansu. Ni ja se tog dana nisam pokajao zbog stravičnog zločina nad ptićima, iako sam bio na samoj ivici pokajanja i sigurno bih se bio pokajao da Mandarić — na vrhuncu manične faze — nije utrčao u kuhinju kafane Zora, zgrabio najveći nož i jurnuo ka zgradi Vlade Srbije u Nemanjinoj, čvrsto rešen da zakolje premijera, takozvanog državnika, koga je Mandarić sumnjičio za učešće u zaveri protiv Đinđića. Nije bilo vremena za pokajanje, morao sam po svaku cenu zaustaviti Mandarića, iako bih ga najradije podržao u ubilačkim namerama, ali bila bi to nemoguća misija. U Srbiji je ispred zgrade Vlade moguće ubiti samo Đinđića. Nikog drugog. Jedva sam sustigao Mandarića kod taksi stanice na Trgu republike i jedva sam ga ubedio da se vratimo u Zoru. Ali on

više nije hteo ni da čuje za Zoru, pa smo otišli u restoran Sunce. Nismo tamo čestito ni zakoračili a Mandarić se opsetio da on, zbog nekog svog principa, nikada ne sedi u Suncu, pa smo iz Sunca prešli preko puta u Mornar, kafanu nadaleko čuvenu po goveđim kolenicama u renu, kafanu spomen- kosturnicu u čijim podrumima počivaju milioni amputiranih i oglodanih goveđih nogu. Bilo je vreme ručku pa smo, osim uobičajenih šest kafa, naručili i kolenice u renu, ali je Mandarić pojeo samo ren i nekoliko ljutih papričica u ulju. Ne znam da li mu je od toga bilo išta bolje. Bilo je to prošle godine, dakle za srpske prilike vrlo davno. Godinu dana posle, u kafiću na Obilićevom vencu, Mandarić se iznenada setio nekog petparačkog prstena. Pretprošle godine, rekao je Mandarić, išao sam u Bosanski Šamac da obiđem majku, u stvari išao sam zbog nekih dokumenata, ali sam to u svojoj izopačenosti predstavio kao odlazak u posetu majci, koju, inače, godinama nisam posećivao. Neposećivanje majke pravdao sam lažnom brigom za dobrobit moje majke; lagao sam sebe da je moj bipolarni poremećaj apsolutno nepodnošljiv prizor za moju majku, iako moja majka uopšte nije znala da bolujem od bipolarnog poremećaja, iako — izuzimajući dan dvanaestog marta — uopšte ne izgledam bipolarno poremećen. U stvari, mrzelo me je da dignem dupe i odem u Bosanski Šamac. Autobus, kao što znaš, ni u kom slučaju nije dolazio u obzir. Taksi takođe nije dolazio u obzir. Ja jednostavno nisam u stanju da putujem u društvu nepoznatih osoba. Da zamolim tebe da me odvezeš u Bosanski Šamac, to je dolazilo u obzir, ali me je bilo strah tvoje ludačke vožnje. Relacija Beograd — Atomska banja, to da! Imam snage da se vozim s tobom sto osamdeset šest kilometara, ali dalje — to ne. A do Bosanskog Šamca ima trostruko više. Eto, tako je govorio Mandarić, koji je u svakoj prilici govorio da nikada ne preteruje. Nije mi to bilo pravo. Nemoj da sam te ikada više čuo da mi prebacuješ bilo kakvo preterivanje, rekoh. Nazivati moju vožnju ludačkom, to je zaista previše, čak i od tebe. Ja, Mandariću, koji i inače zbog istrošenosti vida i refleksa na otvorenom putu nikada ne prelazim brzinu od šezdeset kilometara na sat, kada idemo u Atomsku banju ne prelazim ni četrdeset. Vozeći se s tobom u Atomsku banju, ja stravično usporavam saobraćaj u celoj Srbiji. Na stranu to što mi nestrpljivi vozači — pretičući me — najmanje stotinu puta opsuju mrtvu majku i na stranu to što stajemo na svakih dvadesetak kilometara, u stvari kod svake kafane, da bi ti popio kafu i skupio hrabrost za nastavak putovanja. Naše prošlogodišnje putovanje od Beograda do Atomske banje trajalo je čitavih petnaest sati. I još imaš obraza da mi prebaciš nasilničku vožnju. Ne preteruj, rekao je Mandarić. Ti pojma nemaš kakve sve opasnosti vrebaju vozače čak i pri brzinama mnogo manjim od četrdeset kilometara na sat. Kada bi ti, umesto što vidiš druge učesnike u saobraćaju, saobraćajnice i šarene predele pored saobraćajnica video — kao što ja vidim — pravu realnost, dakle vektore i polja sila, momentalno bi se usrao od straha, a ja ipak uvek skupim dovoljno hrabrosti da se dovezemo do Atomske banje. Nemaš ti pojma koliko je opasan saobraćaj, rekao je Mandarić. I nemoj me više prekidati. Govorio sam o majci, a majka je, Masleša, svetinja. Pa zašto je, onda, nisi češće posećivao, pitao sam, ne bez izvesne zlobe u glasu. Rekao sam ti već, rekao je Mandarić. Nisam je posećivao iz najnižih pobuda. Iz lenjosti. Iz nemara! Eto zašto. Ali kada sam konačno pretprošle godine — i to opet ne na prvom mestu zato da bih video majku — otišao u Bosanski Šamac — nemoj me prekidati, nemoj me pitati kako sam tamo stigao — kada sam, kažem, pretprošle godine konačno posetio majku, dogodilo se nešto što me je do te mere uznemirilo da sam jedva čekao dvanaesti mart da bih u rastrojstvu pred tobom otvorio svoje crno srce. Tražeći dokumente, pričao je Malbašič, zbog kojih sam došao u Bosanski Šamac, a koje razumljivo nikada nisam našao, u gomili požutelih porodičnih papira nabasah na tričavi prsten od one vrste koja se prodaje po seoskim vašarima, ništavni, aluminijumski pseudoprsten obložen lažnom pozlatom, s komadićem obojenog stakla, imitacijom topaza ili, možda, tirkiza. Hteo sam da pitam majku otkuda taj prsten među porodičnim hartijama, ali me je Proviđenje sprečilo da to učinim. Proviđenje mi je na

trenutak otvorilo oči. U trenutku prosvetljenja shvatio sam da je moja majka celoga života želela lep, zlatan prsten, prsten s poludragim kamenom, ali da se — zbog predrasude da takvo prstenje nose samo sumnjive žene i da takvo prstenje ne dolikuje srpskim majkama nikada nije usudila da od svog muža, mog oca, ili od mene, njenog sina, zatraži da joj takav jedan prsten bude kupljen. Moja je majka, rekao je Mandarić, kao i većina srpskih majki njene generacije, ceo svoj život provela u borbenom kompletu srpskih majki — u crnoj cicanoj haljini i s crnom maramom na glavi. Jedini luksuz koji je moja majka ikada sebi priuštila bio je taj ništavni, aluminijumski prsten, prividno pozlaćen, prividno blistav, bedni prsten koji je moja majka od okoline, a možda i od same sebe, krila među porodičnim hartijama. Držeći taj prsten u ruci, osetio sam užasan stid što mi nikada, ali nikada, naglasio je Mandarić, nije palo na pamet da bar pomislim da bi moja majka možda želela da joj kupim lep, zlatan prsten, ja koji sam milione straćio na najstrašnije gluposti. Kao i uvek kada bi mi proradila rđava savest, obuzela me je užurbanost. Kupiću majci najskuplji brilijantski prsten koji budem našao u Bosanskom Šamcu, rekao sam sebi, rekao je Mandarić. Bio sam već krenuo da potražim najbližu zlatarsku radnju, već sam uživao u oduševljenju koje će preplaviti moju majku u trenutku kada joj budem poklanjao brilijantski prsten, ali sam posle izvesnog vremena shvatio da moju majku poklon ne samo da ne bi obradovao nego bi kod nje izazvao najveću moguću zabrinutost. Da sam joj poklonio brilijantski prsten, moja majka bi sigurno pomislila da sam poludeo. Bilo mi je jasno da moja majka ni po cenu života ne bi prihvatila taj zakasneli poklon. Ne zato što ga ne bi želela, nego zato što se ne bi usudila da ga primi. Šta će svet reći, tako bi rekla moja majka, tako je rekao Mandarić. Tek tada sam pao u tešku depresiju suočen sa činjenicom da se neke stvari nikada ne mogu ispraviti i da neke nepravde traju do u večnost ili, bar, do Sudnjeg dana, tako je takođe rekao Mandarić. A ja sam rekao da on sasvim izvesno nije jedini srpski sin koji je nabasao na skriveni aluminijumski prsten svoje majke i da on, Mandarić, uopšte nije izuzetak nego je pre pravilo. Srpske majke, bar majke starije generacije, rekao sam, provode svoje živote u odricanjima svih vrsta, u odricanjima lišenim ikakvog smisla, u odricanjima radi ostavljanja dobrog utiska na okolinu. Šminka, ulepšavanje, nakit, odlasci na godišnje odmore, u bioskop, pozorište — sve je to oduvek bilo strogo zabranjeno za srpske majke. Šminka, ulepšavanje, nakit, godišnji odmori, bioskop, pozorište — sve su to oduvek bile stvari rezervisane isključivo za srpske, ali i međunarodne kurve, a strogo zabranjene za srpske majke. Srpska majka, ako hoće da bude srpska majka u pravom smislu te reči, mora da se bez ostatka uklopi u sliku idealne srpske majke, koju je, po narudžbini drevnih, nacionalnih predatora, namalao čuveni srpski multirežimski bojadžija Predić. Mora, dakle, da tokom celog života nosi tradicionalnu uniformu srpskih majki, crnu cicanu haljinu i crnu maramu, a da se, nakita što se tiče, za sva vremena zadovolji jednim (prividno) zlatnim venčanim prstenom. Malo je koja srpska majka u svom životu pojela pileći batak. Bataci su rezervisani za muževe i sinove, srpske majke se zadovoljavaju trticama. Mi naše majke hranimo kokošjim guzicama, utuvi to, Mandariću. Takvi smo mi ljudi. Ideologija samoodricanja srpskih majki s vremenom je do te mere sludila srpske majke da su srpske majke pretposlednje generacije počele da osećaju snažnu psihofizičku odvratnost prema svemu što bi makar izdaleka zaličilo na luksuz. Tvoja bi majka, Mandariću, zaista mislila da si pomerio pameću da si joj nekim slučajem poklonio brilijantski prsten. Uzmimo primer moje majke, takođe majke starog kova. Moja majka, Bog da joj dušu prosti, bila je strastven pušač i zbog toga je osećala užasnu grižu savesti jer je pušenje apsolutno nespojivo s idealom klasične srpske majke kome je moja majka stremila celog života. Uprkos stravičnoj griži savesti, moja majka je nastavila da puši. Bilo je to jače od nje. Ali je, u znak samoodricanja i samokažnjavanja, celoga života pušila najjeftinije i najsmrdljivije cigarete dostupne na našem tržištu, preplavljenom jeftinim, smrdljivim cigaretama. Ja protiv toga, naravno, nisam imao ništa, ali više nisam bio u stanju da podnosim smrad

tih bednih cigareta, pa sam joj jednoga dana doneo boks LM-a, ne naročito kvalitetnih ali ipak srazmerno nesmrdljivih cigareta, i rekao joj da od tog dana nadalje ima da puši LM. Grešna mi duša, umalo iz najboljih namera nisam usmrtio moju majku. Kada je povukla prvi dim, moja majka je najpre pobledela, potom poplavela, zatim počela užasno da kašlje i da se guši, da bi na kraju doživela kliničku smrt. Bio je to toliko užasan prizor da sam u jednom trenutku pomislio: svršeno je s mojom majkom! Nije, srećom, bilo svršeno. Moja majka je poživela još celih dvadeset i šest godina, ali više nikada nije zapalila nijednu drugu cigaretu osim onih najjeftinijih, najsmrdljivijih. Mi Srbi smo, Mandariću, svojom poslovičnom surovošću načisto urnisali srpske majke, te hodajuće mašine za samoodricanje i pranje veša. Nije to moglo izaći na dobro. Ne! Uopšte ne! Budući da smo vekovima surovo postupali s našim majkama, kosmička pravda nam se osvetila na najpodmukliji mogući način dovodeći nas u ponižavajuću situaciju da umesto srpskim majkama brilijantsko prstenje, platinske ogrlice i zlatne narukvice kupujemo i poklanjamo isluženim staničnim kurvama.






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Svetislav Basara

Počalji od Mustra taj Sub Maj 12, 2018 1:47 pm



★★★

Ali kad malo razmislim, rekoh, srpske majke su ipak precenjene! Šta time hoćeš da kažeš, reče Mandarić. Duga je to priča, rekoh. Ali ipak ću je ispričati. Srpske majke su, Mandariću, prva karika u lancu vekovne srpske kretenizacije. Budući da srpske majke tokom svojih života ne dobijaju ništa niti išta imaju i da smo mi, srpski sinovi, njihova jedina pokretna imovina, srpske majke — u nadljudskim naporima da nas, srpske sinove, sačuvaju od opasnosti okolnog sveta — od nas, srpskih sinova, stvaraju imbecilne i patetične kreature ogrezle u kompulzivnu onaniju, apsolutno nesposobne za suočavanje sa stvarnim svetom. Takvi, nesamostalni, patetični, skloni masturbaciji, nesposobni za suočavanje sa svetom, mi, srpski sinovi, lak smo plen krvoločnih srpskih predatora, listom kurvinih sinova, odraslih u senci moćnih očeva, ne u senci slabih majki, kao što smo odrastali mi, prosečni srpski sinovi, doživotni robovi nesrećne svesti. Nemoj mi o nesrećnoj svesti, poštedi me Hegela, rekao je Mandarić, inače strasni poklonik Hegela, filozofa koji je izvršio presudan uticaj i na Đinđića. Tokom cele godine Mandarić je svakodnevno čitao Hegela, uranjao u Hegela, davio se u Hegelu, na dan dvanaestog marta, međutim, Hegel mu je (iz razloga o kome se nije izjašnjavao) bio krv pred očima. Ja pak, koji tokom godine uopšte nisam čitao Hegela niti mi je to padalo na pamet, na dan dvanaestog marta bivao sam prosto opsednut Hegelom, pogotovo Hegelovom parabolom o nesrećnoj svesti. Ne bez razloga. Nesrećna svest, svest uopšte, uzrok je svih naših nesreća. Naročito srpskih. Nesrećna svest, koja munjevitom brzinom opaža svaku nelagodu, svaku nesreću, svaki užas i svako zlo, nikada se ne uzvisujući do samorefleksije, do otrežnjujućeg zaključka da je uzrok svih nesreća i užasa u stvari sama ta svest. Svest je zlo! Nema drugog zla. Svest — eto to su naši Praroditelji dobili tražeći preko hleba pogače. I to su nam ostavili u nasleđe. Naravno, nisam to rekao Mandariću. Uzdržao sam se. Mandarić je dvanaestog marta bojkotovao Hegela i ja sam poštovao taj bojkot. Jezivo je koliko ti u svemu preteruješ, iznebuha se, iz dubine depresije u koju je ponovo bio zapao, oglasio Mandarić, moj prijatelj. Uopšte mi nije jasno, rekao je, kako smo nas dvojica uspeli da tokom svih ovih godina održimo naše prijateljstvo. Ja, koji nastojim da što je moguće više stvari previdim a da one koje ne previdim u najvećoj mogućoj meri umanjim, i ti, koji ne samo da ništa ne previđaš nego opažaš i ono što uopšte ne postoji i koji sve to preuveličavaš do apsurdnih dimenzija, po svim pravilima bi trebalo da budemo smrtni neprijatelji, a mi smo, uprkos svemu, dobri prijatelji, štaviše, vrlo dobri prijatelji. Ili, kako ti kažeš, jaki prijatelji. Rekao bih, rekao sam, da svako od nas dvojice dopunjava nedostatke onog drugog. Iako na prvi pogled izgleda da ti ne podnosiš moja preterivanja, ti si u stvari navučen na moja preterivanja u opisima ljudi, stvari i pojava, kao što ja, koji te formalno kritikujem zbog umanjivanja zlokobnog uticaja određenih ljudi, stvari i pojava, nalazim ogromnu utehu, ali i inspiraciju, u tvojim previđanjima i umanjivanjima. Ti i ja smo, Mandariću, Kastor i Poluks vekovne srpske sklonosti umanjivanju svega, s jedne i preuveličavanju svega, s druge strane. Kada bi naša država vodila računa o simbolima — što je naravno suluda pretpostavka, jer naša država ne vodi računa ni o saobraćajnim znacima — neizostavno bi morala da umesto dvoglavog orla na grb Srbije postavi dvoglavog tebe i mene,

hodajuće simbole srpskih patoloških umanjivanja i još patološkijih preuveličavanja. Možda je to tako, rekao je Mandarić, ali ja sam zbog tvojih preterivanja i preuveličavanja imao velikih problema, najmanje četiri puta sam dopadao zatvora zbog posledica tvojih preuveličavanja i preterivanja, a moja previđanja i umanjivanja nikada nikome, a ponajmanje tebi, nisu nanela nikakvu štetu. Ti toliko i tako sugestivno preteruješ, uveličavaš i dosoljavaš da čak i ja, kome je svako preterivanje strano, ponekad podlegnem nagonu za preterivanjem, tako je rekao Mandarić. Ali to uopšte nije bila istina. Mandarić je preterivao koliko i ja, možda čak i više, ali budući da nije — ili bar ne često — upotrebljavao ružne reči (pizda, čmar, guzica, vaginalni sekret itd.) niti je ikada psovao, bio je čvrsto ubeđen da nikada ne preteruje. A preterivao je, i te kako je preterivao. Kad bolje razmislim, niko nije preterivao toliko kao Mandarić, Đinđićev školski drug, mikrobiolog svetskog glasa, koga sam igrom slučaja upoznao u Frankfurtu hiljadu devetsto osamdeset i druge, i s kojim sam ostao u doživotnom prijateljstvu. Bilo je to u vreme kada je crveni jugoslovenski pasoš navodno otvarao sva vrata Evrope. U Frankfurt sam bio došao na nekoliko dana, bez ikakve potrebe, čisto da mi dupe vidi put, a u Frankfurtu sam ostao dve i po godine, najbolje dve i po godine u mom životu, a možda i najbolje dve i po godine u novijoj istoriji Evrope. U Frankfurtu sam u početku — kako se to visokoparno kaže
— odseo kod Ocićke, moje prijateljice iz gimnazijskih dana, slikarke koja nikada ništa nije naslikala niti je pokazivala nameru da slika i koja je iz dubine duše mrzela slikarstvo, a naročito savremeno slikarstvo i savremene slikare. Sudbonosne stvari su se u Frankfurtu tih godina događale munjevitom brzinom. Samo nekoliko dana po dolasku, na mene je, nasred pešačkog prelaza u Lernerstraße, naleteo službeni automobil gradonačelnika Frankfurta i praktično me zbrisao s kolovoza. S otvorenim prelomom leve potkolenice, frakturom lobanje i nagnječenjem moždane kore momentalno sam prebačen u obližnji Universitätsklinikum, gde sam pet dana proveo u dubokoj komi, stanju koje — uprkos predrasudama — uopšte nije besvesno — a još manje stanje ništavila — već krajnje poučno životno iskustvo o kome posle izlaska iz kome ne vredi pričati jer se takve priče smatraju izmišljotinama, pa ih zato nikom i ne pričam, čak ni Mandariću. Ali bih svakome — pod uslovom da nema drugog izbora — preporučio da neko vreme provede u komi. U komi se mogu saznati mnoge poučne stvari. A može se i lepo zaraditi. Ja sam, na primer, na prelomu leve potkolenice, frakturi lobanje i nagnječenju mozga — od kojih sam se bez vidljivih posledica i relativno brzo uspešno oporavio — zaradio ciglo sedamdeset pet hiljada maraka, što je u ono vreme bila suma s kojom je čovek mogao započeti novi život. Kada sam se probudio iz kome, u paničnom strahom da će me frankfurtski policajci izgrditi zbog besposličarenja i skitnje — što bi naši začelo učinili — i da će me, stražarno, prvim avionom deportovati natrag, u Jugoslaviju, umesto grdnje i deportacije dobio sam najljubaznije moguće izvinjenje gradonačelnika Frankfurta — koji kritičnog dana uopšte nije ni bio u kolima — i (nešto kasnije) ček na sedamdeset pet hiljada maraka. Najveća, međutim, dobit koju sam izvukao iz saobraćajne nesreće u Lernerstraße i posledične kome bilo je doživotno prijateljstvo s Mandarićem, sklopljeno i zapečaćeno u šok-sobi Universitätsklinikuma u Frankfurtu na Majni. Istoga, naime, dana kada je mene, na pešačkom prelazu u Lernerstraße, pokosio službeni automobil frankfurtskog gradonačelnika, Mandarić se — kako se posle ispostavilo u ulici paralelnoj s Lernerstraße — iz čista mira onesvestio, stropoštao, udario glavom u ivičnjak i takođe završio u komi. Opet igrom slučaja, Mandarić je smešten u istu bolničku sobu u koju i ja, u krevet odmah do moga. Iz kome smo se — na neopisivu radost časnih sestara, koje su se bez prestanka vrzmale po sobi
— Mandarić i ja istovremeno probudili. Čim su bolovi popustili, čim su to prilike dozvolile, upustili smo se u razgovor. Brzo smo se zbližili. Sudbinska prijateljstva počinju u trenutku. Vreme tu ne igra nikakvu ulogu. Mandarić je još tada — kasnije sam to saznao — bio velika zvezda, takoreći superstar, nemačke mikrobiologije. S nepunih trideset godina Mandarić je već bio smrsio konce

čitavom mnoštvu najpodmuklijih, najtvrdokornijih i najsmrtonosnijih virusa. Zahvaljujući Mandarićevim istraživanjima, milioni ljudi širom sveta i dan-danas žive iako bi odavno trebalo da budu mrtvi, kao što bi i bili mrtvi da nije bilo Mandarića i njegovog mikroskopa. Jedva smo Mandarić i ja posle buđenja iz kome razmenili nekoliko rečenica, kad eto ti ih posetioci — Ocićka i Đinđić (koga do tada uopšte nisam poznavao niti sam za njega bio čuo) — na vratima bolničke sobe, oboje veseli, razdragani, natovareni kesama mandarina, pomorandži, sokova, čokoladica, keksa i ostale robe široke potrošnje za koju se, iz nejasnih razloga, smatra da olakšava muke teških bolesnika. Još na vratima — sećam se kao da je juče bilo — Đinđić i Ocićka su prasnuli u grohotan smeh, koji je izazvao pravu konsternaciju među časnim sestrama, čismenim katoličkim ženicama koje, za razliku od naših zaludnih kaluđerica koje povazdan hvataju zjala, udarnički rintaju po krankenhausima, a možda i po gorim mestima. Znao sam da je Ocićka već godinama temeljno naduvana i da je njoj sve smešno, ali, priznajem, nije mi bilo jasno zašto se smeje Đinđić — kako mi je Mandarić kasnije objasnio — doktor filozofije, Habermasov đak. A smejao se samo zato što smo Mandarić i ja, spolja posmatrano, zaista bili komičan prizor. Onako umotani u zavoje ličili smo — tako mi je posle nekoliko meseci rekao Đinđić — na dve sveže okrečene mumije. A okrečene mumije u Frankfurtu zaista su smešan prizor, svako će se s tim složiti. Takav je bio Đinđić. U svemu je gledao vedriju stranu. U svakom zlu je video nešto dobro. Ništa mu nije bilo teško. Nikakvog se posla nije stideo. Đinđić, doktor filozofije, navodno Habermasov đak, tih je godina radio kao taksista i gotovo svaki dan je, pre ili posle radnog vremena, svraćao u Ocićkin atelje, na kafu i razgovor. Uopšte se nije stideo što on, doktor filozofije, Habermasov đak, radi kao taksista. Naprotiv! Uživao je u taksiranju. Ako je jedan Spinoza, govorio je Đinđić, mogao da radi kao optičar, ako se jedan Jakob Böhme nije ustručavao opančarskog posla, zašto bih se ja ustručavao da radim kao taksista. To je, u stvari, gospodski posao! Trebalo bi, zapravo, da radim neki mnogo teži posao, rekao je Đinđić. Bilo bi korisno za mene da radim neki teži posao, tako je govorio Đinđić, koji je još u ono vreme kristalno jasno video razvoj budućih zbivanja u Evropi i svetu. Rasplet događaja pokazao je koliko je bio u pravu. Komunizam je na samrtnoj postelji, u komi, na aparatima za veštačko održavanje života, govorio je ponekad Đinđić. Komunizam neće sastaviti ni deset godina, što je u istorijskim razmerama nekoliko sati, takođe je govorio Đinđić, proročanski, kako se pokazalo. Ali bi odmah potom pribegao dijalektičkoj metodi i dodao da propast komunizma uopšte neće biti dobra stvar. Smrt komunizma, predviđao je Đinđić, biće kao i svaka smrt — početak velikog raspadanja. „Kraj komunizma”, nastavljao je Đinđić, „biće sličan zamrzivaču kome se isključi struja. Sve što je bilo zamrznuto postepeno će početi da se topi i smrdi.” Tako je govorio Đinđić, na brzinu ispijao kafu i potom odlazio na posao. Nakon izlaska iz Universitätsklinikuma, proveo sam nekih mesec i po dana — dok se sasvim nisam oporavio — u relativnoj udobnosti Ocićkinog ateljea u lenčarenju, pušenju hašiša i razgovorima o slikarstvu. Ocićka, rekoh, nije volela slikarstvo, još manje slikare, ali je prosto obožavala da ogovara i slikarstvo i slikare. Još dok je živela u Beogradu Ocićka mi je raspršila mnoge zablude o slikarstvu i slikarima, na čemu sam joj i danas zahvalan. Ogovaranje slika i slikara, Masleša — to je sve što je danas ostalo od slikarstva, znala je da kaže Ocićka, sva značajna. Danas u galerije i muzeje zalaze i po muzejima i galerijama slike gledaju isključivo turističke grupe iz zemalja istočnog bloka. Pa čak i ti privilegovani Rusi, Česi i Poljaci, koji u Nemačku dolaze u vojnički organizovanim grupama, u galerije i muzeje odlaze samo zato što nemaju para za bolji provod. Živeti u Frankfurtu — rekla bi Ocićka — i bez ikakve stvarne potrebe, pri čistoj svesti i dobrovoljno, odlaziti u galerije i muzeje, to su u stanju da učine samo potpuni imbecili koji misle da će ih posete galerijama i muzejima učiniti kulturnim i da će o njima — kada se u društvu pohvale posetom muzeju — okolina misliti kao o kulturnim, produhovljenim osobama, što uopšte nije slučaj.

Naprotiv! Okolina o takvim tipovima s pravom misli kao o imbecilima, skorojevićima i sumnjivim tipovima. Poslušaj, Masleša, šta ti kaže tvoja stara drugarica: kloni se muzeja i galerija! Ocićka je ipak (ali samo donekle) uvažavala čuvenog slikara Balthasara Klossowskog, a.k.a. Balthusa. Balthus, govorila je Ocićka, to je labudova pesma evropskog slikarstva. Ali i o Balthusu se kao o slikaru može govoriti samo do izvesne mere, samo do izvesne mere. Da nema bogatih pedofila i uticajnih drkadžija, Balthus — magister pedophiliae — sasvim bi zasluženo ostao potpuno anoniman. Bogati pedofili i uticajne drkadžije, ljudi na (tobože) lošem glasu, izneli su, takođe sasvim zasluženo, Balthusa na dobar glas. Napaljivanje namamljenih maloletnica i samotno drkanje pred Balthusovim platnima, eto, na to je spala moderna umetnost. I to u svom najboljem izdanju. Upamti šta ću ti reći, Masleša, govorila je Ocićka, posle Balthusa više nema ni slikarstva ni slikara. Preostale su samo bojadžije. Zauvek sam zapamtio Ocićkine reći. Kad god sam posle toga — u Frankfurtu, Beogradu, a i drugde — razmišljao ili govorio o nekom slikaru, a da to nije bio Balthus, uvek sam o tom slikaru razmišljao ili govorio isključivo kao o bojadžiji i time navlačio na glavu nepravedni gnev beogradskih likovnih umetnika koji su o sebi razmišljali i govorili kao o Goyama, Velasquezima i Rembrandtima. Nepravedni, kažem, gnev zato što su sve te bojadžije, svi do jednog, imali bojadžijske radnje — samo su ih zvali ateljei — i zato što su svi do jednog po ceo dan vredno bojili vunu i platno, samo su svoj esnap zvali slike i tapiserije. Ocićka za srpsko slikarstvo nije htela ni da čuje. Srpsko slikarstvo je bilo krv pred Ocićkinim očima. Ja ipak nisam išao tako daleko. Ono što je za Ocićku bio Balthus, za mene je (takođe samo do izvesne mere) bio Predić, Uroš (1857-1953), čuveni srpski multidinastički i multirežimski bojadžija i soboslikar. Onako povazdan besposlen, bio sam naumio — a da nisam baš tačno znao zašto — da Ocićku ubedim u Predićevu, ako ne umetničku, a ono bar praktičnu vrednost. Slušaj, Ocićka — znao sam da kažem — mazarije Uroša Predića nešto su najrealnije u jadnoj i bednoj srpskoj realnosti. Bez mazarija Uroša Predića ne bi bilo nikakve srpske realnosti. Nemam dokaza, nastavljao sam da dokazujem, ali sam gotovo siguran da mazarije Uroša Predića ne vise po zidovima, unutar srpske realnosti, nego da srpski zidovi i srpska realnost vise s Predićevih mazarija. Zaboli me ova žuta (tako je Ocićka tepala svom polnom organu) za takozvanu srpsku realnost, a naročito za Predića, slikara jadne i bedne srpske realnosti. Srpska realnost, Masleša, ne vredi ni koliko oblačić dima moje žute, tako je rekla Ocićka, sva samouverena. Kad malo razmislim, bila je to najtačnija procena tržišne — i svake druge — vrednosti srpske realnosti. Tačno deset godina kasnije, pokazalo se koliko je Ocićkin polni organ bio u pravu. Kada sam devedeset i druge, u jeku malog, bednog, smrdljivog i prljavog rata, u tradicionalno zločinačkim Večernjim novostima ugledao ogavnu reportažu o golorukom srpskom dečaku koji na grobu oplakuje zaklanu majku stradalu u ustaškom pokolju (u stvari zaklanu rukom glavnog urednika u redakciji Večernjih novosti ) i kada sam shvatio da fotografija tog nadasve ganutljivog prizora uopšte nije nikakva fotografija nego crno-bela reprodukcija Predićeve slike Siroče na majčinom grobu, bilo mi je jasno da je Srbija definitvno straćila i poslednju zalihu realnosti i da ideja Zorana Đinđića o povratku Srbije u stvarnost pre ili kasnije mora pobediti. Tog dana su milioni Srba, Srpkinja, Srpkinjica i Srpčadi najiskrenije oplakali pre sto i više godina namalanog, apsolutno nepostojećeg dečaka koji je na namalanom grobu oplakivao smrt namalane majke, koja pritom uopšte nije bila u grobu, jer su grobovi na slikarskim platnima po pravilu prazni, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što su dvodimenzionalni. Bio sam uveren da je tog dana Srbija dotakla dno i da od tog dana nadalje može ići samo naviše. Kako sam samo grešio! Srpska stvarnost te, devedeset druge nije vredela ni koliko oblačić dima čuvene Ocićkine žute, a danas ta srpska nazovistvarnost — za koju sada sasvim neuvijeno treba reći da je najsmrdljiviji pičkin dim — ne vredi ni toliko, što će — pretpostavljam —

potvrditi svi koji su bar jednom videli Ocićkin polni organ, dakle manje-više svi posetioci njenog ateljea, ogromne napuštene magaze na periferiji Frankfurta po kojoj se Ocićka kretala isključivo gola, ne zbog egzibicionizma ili tendencioznog seksualnog nadraživanja posetilaca, nego zbog komoditeta i telesnog oslobađanja, ma šta to bilo, takva je bila moda u Frankfurtu, tada, početkom osamdesetih. Ocićkinu takozvanu žutu u više navrata je video i prizorom žute Ocićkine bio duboko ganut i docniji predsednik Demokratske stranke takozvani Mićunović, koji je povremeno dolazio u Frankfurt, bilo nekim poslom, bilo da mu dupe vidi put. Žutu Ocićkinu je video i Jürgen Habermas, čuveni nemački filozof, Đinđićev mentor koji, u stvari, uopšte nije bio Đinđićev mentor, ali ga je Đinđić ipak dovodio u Ocićkin atelje i predstavljao ga kao svog mentora, čisto da mu učini. Đinđić, kad malo bolje razmislim, nikada nije imao mentora. Kao nužno zlo — to da. Kao formalnu, pokroviteljsku figuru — takođe da. Inače ne! Mentori su najobičnije žute Ocićkine, rekao mi je jednom Đinđić, kasnije, kad smo se bolje upoznali. U Ocićkinoj žutoj, a naročito oko Ocićkine žute, dodao je, ima mnogo više filozofskog dima nego u svim debelim knjigama svih savremenih, debelih, nemačkih filozofa. Savremena nemačka filozofija postoji samo zato što Nemačka jednostavno ne može da opstane bez nemačke filozofije, to je deo nemačke tradicije. Ali u Nemačkoj — takođe je rekao Đinđić — niko ozbiljan ne uzima savremenu nemačku filozofiju za ozbiljno. Svi ozbiljni ljudi u Nemačkoj za ozbiljno uzimaju isključivo stare, dobre nemačke filozofe — Kanta, Fichtea, Schellinga i Hegela. A ni njih ne treba uzimati za ozbiljno. Što najozbiljniji ljudi u Nemačkoj i ne čine. Najozbiljniji ljudi čak i na najozbiljnije filozofije gledaju u najboljem slučaju kao na dim Ocićkine žute. I to s pravom. Filozofija — govorio je Đinđić — to je najobičnija sekularizovana magija. Nemačka filozofija je imala sreću da joj preteča bude jedan Agripa von Nettesheim, relativno ozbiljan mag, zbog čega je nemačka filozofija — u svom najboljem izdanju — relativno ozbiljna filozofija. Što se uopšte ne može reći za italijansku filozofiju, čiji je preteča bio Cagliostro, propalica i šarlatan, seoski mađioničar, koji je italijansku filozofiju za sva vremena osudio na šarlatanstvo, estradu i vašarsku magiju. Ovim ne želim da kažem, kazao je Đinđić, da je filozofija nešto bezvredno i besmisleno, daleko od toga. Filozofija je nešto najvrednije što imamo. Ali pravi smisao filozofije, naučavao je Đinđić, nije spoznaja mudrosti, nego spoznaja imbecilnosti. Imbecilnost koja je spoznala samu sebe, to je, rekao je Đinđić, duh koji se vratio sebi, to je Hegelova svetlost koja je osvetlila samu sebe. Ko se vine do poznanja dubina sopstvene imbecilnosti, taj takoreći trenutno uviđa besmisao ljudskih trvenja, zađevica i zlobe. Tako je govorio Đinđić, veliki poštovalac dela Jakoba Burckharta, nemačkog istoričara koji je držao da, uopšte uzev, ljudski život ne treba previše ceniti, ali da treba učiniti sve što je u našoj moći da se taj i takav život učini podnošljivijim. Jakoba Burckharta, istoričara koji je izvršio snažan uticaj na Đinđićevu političku filozofiju, što je, razumljivo, potpuno promaklo pažnji srpskih filozofa, Đinđićevih kolega s fakulteta. Ali Đinđić nije samo u teoriji, nego je — filozofski rečeno — i u praxisu davao sve od sebe da svoj život i živote ljudi s kojima je dolazio u susret učini podnošljivijim i lepšim, Đinđić je takav bio i prema životinjama. Možda i više prema životinjama. Još pamtim zgodu koja mi se urezala u pamćenje za sva vremena. Idući jednom zgodom frankfurtskom periferijom na sastanak nekog levičarskog studentskog kružoka, Đinđić i ja smo prolazili pored povelike rupe u asfaltu iz koje je dopiralo stravično cviljenje, a u izvesnom smislu i zapomaganje. Zavirili smo Đinđić i ja u rupu i imali smo šta i videti. U dubokoj jami, dopola ispunjenoj vodom — kiša je, kako to u Frankfurtu biva, danima padala — jedva se održavajući na površini, koprcalo se neko pseto, očigledno na izmaku snaga. Meni se, razumljivo, steglo srce, ali sam ipak, takođe razumljivo, hteo da krenemo dalje. Ko da se bakće s psom na umoru! Đinđić je razmišljao drugačije! Uvek je razmišljao drugačije. Stani, rekao je. Za tili čas je tu, na licu mesta, organizovao akciju psećeg spašavanja. Ja sam klečao i držao Đinđića za

noge, a Đinđić se naglavačke spustio u rupu i otuda izvukao psa na čvrsto tlo. Sedeli smo posle izvesno vreme, Đinđić, pas i ja, u frankfurtskoj kaljuzi, u odličnom raspoloženju, srećni što smo makar privremeno odneli pobedu nad jednom smrću. Posle je svako otišao svojim putem: Đinđić i ja na sastanak levičarskog studentskog kružoka, a pas — ko zna kuda. Sada, posle toliko godina, kada Đinđić, kako se to kaže, više nije među nama, često mi, a naročito na dan dvanaestog marta, dođe da gvozdenom štanglom umlatim sve govnare — a bezbroj ih je — koji na odvratnim srpskim televizijama samouvereno tvrde daje Đinđić bio hladna, proračunata, pragmatična ličnost. Ništa čudno za Srbiju, obećanu zemlju lažova i lopova, u kojoj se najbolje živi od lopovluka i laži i u kojoj je istina smrtonosnija od virusa side, jedinog virusa kome Mandarić nije uspeo da dođe glave. I to samo zato što taj virus, smatrao je Mandarić, praktično i nije virus u pravom smislu te reči. Pouzdano to znam jer sam se dve godine, rame uz rame s Mandarićem, borio protiv HIV-a, te kuge XX veka.








_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Svetislav Basara

Počalji od Mustra taj Sub Maj 12, 2018 1:48 pm

★★★

Kada sam zalečio rane i izašao iz bolnice, Mandarić me je — smatrajući, kao, uostalom, i Đinđić i Ocićka, da je za mene najbolje da neko vreme provedem u Nemačkoj — zaposlio kao pomoćnog radnika u Institut für Medizinische Mikrobiologie und Krankenhaushygiene, u kome je bio siva eminencija. U tom institutu, odeven u skafander napadno sličan kosmonautskom, po ceo dan sam udarnički prao epruvete, atanore, alambike, tacne, ćase, krbanje i — uopšte — mikrobiološku staklariju kontaminiranu najsmrtonosnijim bakterijama i virusima, među kojima je prednjačio najnoviji hit u svetu virusa — virus HIV-a. Nije to uopšte bio lak posao. Ali — neprestano sam se hrabrio — ako je jedan Spinoza mogao da bude staklorezac, ako se jedan Jakob Bohme nije ustručavao da bude opančar, ako je, nadalje, jedan Đinđić, doktor filozofije, bez ikakvog zazora radio kao taksista, otkuda meni, mislio sam — koji sam praktično für sich i an sich ništa — pravo da gunđam što sam zaposlen kao pomoćni radnik u Institutu za medicinsku mikrobiologiju. Povremeno sam ipak gunđao, bilo je to jače od mene. Samo se vi jebite u dupe, gunđao sam stružući skorele bakterijske kulture sa staklenih tacni! Samo se vi fiksajte u vene, bogoradio sam ispirajući staklariju najžešćim, najkaustičnijim hemikalijama! Samo vi, pederi i narkomani, čekajte da Mandarić i Masleša pronađu lek protiv side pa se posle sto puta više jebite u dupe i sto puta se žešće fiksajte u vene. Tako sam gunđao načisto sluđen naslednom srpskom homofobijom i stečenim prezirom prema narkomanima. I u ondašnjim filistarskim krugovima u Frankfurtu generalno se smatralo da je sida pravedna kazna za porok. Tako je mislio i Her Doktor Kampen, direktor Instituta, koji se takođe povremeno jebao u dupe, ali uz stroge profilaktičke mere i u krajnjoj diskreciji. Mandaritsch — govorio je Van Kampen — tražiti lek za sidu, to je čisto gubljenje vremena. Sida, to je kuga XX veka, govorio je Kampen, pritajeni nacista, u mladosti član Hitlerjugenda, zakleti pobornik eugenike. Sida pročišćava svet, smatrao je Kampen. Kada obavi posao, sida će nestati sama od sebe, kao što je nestala i kuga. Tako je mislio doktor Kampen, a Mandarić je s indignacijom odbacivao njegovo mišljenje, iako je, kao i Kampen, smatrao da je borba protiv side uzaludna zato što virus side — Mandarić je to naučno dokazao — nije organskog nego psihogenog porekla. Objasniće mi to Mandarić mnogo godina kasnije, jednoga dana, u restoranu hotela Mažestik. Da se s virusom side nipošto ne treba sprdati pokazao je žalosni primer doktora Van Kampena koji je posle nekoliko godina, uprkos diskreciji i strogim merama predostrožnosti, sasvim neočekivano oboleo i ubrzo potom umro od side. A da virus side ne treba ni precenjivati potvrdio je slučaj naše drugarice Ocićke, jedne od vodećih evropskih nimfomanki druge polovine XX veka, koja ne samo da je uspešno izmakla podmuklim zamkama HIV-a, što je samo po sebi bilo ravno čudu, nego se — tako mi je hiljadu devetsto devedeset treće rekao Đinđić — nakon što je prošla kalvariju desetina i desetina hiljada orgazama, naglo povukla iz seksualnog života i nastanila se u samotnom selu na bavarskoj strani Alpa, gde se — u potpunom celibatu — posvetila čitanju haiku poezije, uzgajanju divljih jabuka i malanju bezvrednih akvarela koje je — ipak je to bila Ocićka — uništavala odmah nakon što bi ih završila.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Svetislav Basara

Počalji od Mustra taj Sub Maj 12, 2018 1:48 pm

★★★

Đinđić je još u ono vreme znao da je ponovno ujedinjenje Nemačke samo pitanje dana, da je takoreći tu, nadohvat ruke, i da će ujedinjenje Nemačke izazvati velike poremećaje u svetu. Mnogo je očekivao od predstojećih previranja u kojima je, iz nekog razloga, video istorijsku šansu za preobražaj Jugoslavije i — posledično — Srbije. Đinđić je s nestrpljenjem čekao ponovno ujedinjenje Nemačke. Mandarić i ja smo ujedinjenje Nemačke iščekivali u apokaliptičnom strahu. Đinđić je u ujedinjenju Nemačke video osvit novog doba. Mandarić i ja smo u ujedinjenju Nemačke videli prvi od sedam velikih znakova kraja sveta. Đinđić je (i inače) u svemu video mogućnost novog početka. Mandarić i ja smo (i inače) u svemu videli znakove kraja sveta. Uprkos (ili, pre, zahvaljujući) tome, bili smo (i zauvek ostali) dobri drugovi; često smo se viđali, zajedno izlazili na večere, ili se sastajali u Ocićkinom ateljeu. Bila je milina slušati povremene žučne rasprave između Đinđića i Mandarića, Đinđićevog druga iz detinjstva. Nemačkoj ne samo da se ne sme dozvoliti da se ujedini, znao je da kaže Mandarić, Nemačku treba još više podeliti. Ako svet namerava da opstane, nastavljao je Mandarić, onda Nemačku neizostavno mora, umesto na Zapadnu i Istočnu, podeliti još i na Severnu, Južnu, Istočnu i Zapadnu, a najbolje rešenje bilo bi podela Nemačke na osam Nemački: na Severnu, Severozapadnu, Severoistočnu, Južnu, Jugozapadnu, Jugoistočnu i na, već postojeće, Zapadnu i Istočnu Nemačku. Samo takva, na osam delova podeljena Nemačka, neće predstavljati opasnost za svet. Đinđić, nemački đak, hrabro je stao na branik nemačkog ujedinjenja. Branio je Nemačku argumentima, nipošto emocijama. Podele, Mandariću, ne donose ništa dobro, bar bi ti, mikrobiolog, trebalo da budeš toga svestan. Hajde, govorio je Đinđić, zavirimo malo kroz okular tvog mikroskopa, koji je svetu doneo toliko dobra, reci mi šta vidimo kada posmatramo uzorak nekog tkiva? Vidimo ćelije tkiva koje se neprestano dele. To je život, tako klikću tupoumni i površni mikrobiolozi zadojeni vulgarnim materijalizmom, tako je rekao Đinđić. Ali to, Mandariću, nije razmnožavanje života nego razmnožavanje smrti, i ti to vrlo dobro znaš. Život, doduše, potraje neko vreme, ali mu deoba ćelija vrlo brzo dođe glave, što samo znači da to nije život u pravom smislu te reči. Da nema deoba ćelija, ne bi bilo ni smrti, kao što je, Mandariću, neće ni biti posle Velike obnove sveta, posle konačnog Otkrovenja. Otkrovenje! Apokalipsa, znači! Eto, tako je početkom osamdesetih govorio Đinđić, koga su izbezumljeni nacionalni predatori krajem devedesetih optuživali za ateizam, nepravoslavnost i članstvo u masonskim, rotarijanskim i satanističkim ložama! Đinđić, koji je monaštvu, sveštenstvu i vernicima Srpske pravoslavne crkve — dobrim delom apostatima potpuno ogrezlim u etnofiletizam — konačno dovršio i predao na upotrebu viševekovni Hram Svetog Save, u stvari hram srpskog paganstva, srpske megalomanije i srpskog kiča. Sveti Sava nema ništa s tim hramom, to treba otvoreno reći. I to neprestano treba ponavljati. Mandarić je, naravno, vrlo dobro znao strašnu istinu o deobi ćelija. Pomenuti deobu ćelija u Mandarićevom prisustvu bilo je isto što i pomenuti konopac u kući obešenog. Ali Đinđić je svesno išao na šok. Jer Mandarić se — pomalo neobično za jednog mikrobiologa — prosto užasavao deobe ćelija. Deoba ćelija je nerešiva misterija, znao je da kaže Mandarić kada bismo ostali nasamo, nije o tome voleo da

priča u većem društvu. Svaki organizam bi — tu bi Mandarić povisio ton — po zakonima prirode morao da se, zbog deobe ćelija, raspadne u roku od najviše dvadeset pet minuta, a opet, organizmi istrajavaju godinama, decenijama, neki čak i stolećima. Uprkos snazi fiziološke metafore, Mandarić se, u pitanju nemačkog ujedinjenja, nikako nije mogao složiti sa Đinđićem. Kad god se Nemačka ujedini, rekao je, ostatak sveta se raspadne. Zašto bi ovo ujedinjenje bilo izuzetak? Svet je, Mandariću — s izuzetkom Jugoslavije, a naročito Srbije — živi organizam, tako je odgovarao Đinđić. Kao i svi živi organizmi — izuzimajući, naravno, Jugoslaviju i Srbiju — svet povremeno nestaje u ognju i ponovo se, kao Feniks, rađa iz sopstvenog pepela. Ako ćemo pravo, takođe je govorio Đinđić, uloga Jugoslavije i Srbije u procesima raspadanja sveta nemerljivo je veća od uloge predstojećeg nemačkog ujedinjenja. Jugoslavija, Mandariću, a naročito Srbija, to su dva maligna tumora u tkivu Evrope. Ujedinjenje Nemačke je neizbežna posledica vekovnog raspadanja Srbije, koja je Jugoslaviju i stvorila samo zato da bi, privremeno, odložila sopstveno raspadanje. A zašto je to tako, Mandariću, pitao je Đinđić? Zato što Jugoslavija i Srbija, Mandariću, u odnosu na ostatak sveta stoje kao antimaterija u odnosu na materiju. Ono što se u ostatku sveta smatra nebitnim, u Srbiji se smatra najhitnijim; ono na šta se u drugim državama gleda kao na imbecilnost, u Srbiji se slavi kao genijalnost; stvari, pojmovi i pojave kojih se ostatak sveta stidi, stvari su, pojmovi i pojave kojima se Srbija ponosi; ono što se u drugim državama nikada ne radi, to se u Srbiji svakodnevno i udarnički radi i taj se rad visoko uvažava, nagrađuje visokim državnim odlikovanjem, a neretko i članstvom u SANU. Eto, to je politika svih mnogobrojnih Srbija i svih Jugoslavija, koja se pošto-poto mora promeniti, inače će nas progutati mrak. Mandarić, sin oficira JNA (kao, uostalom, i Đinđić), nije podnosio kritiku Jugoslavije kao takve. Za razliku od Đinđića, koji nikada nije potpao pod uticaj propagande JNA, Mandarić se uticaja armijske propagande oslobodio (i to samo delimično) tek u zrelim godinama. Ne diraj mi Jugoslaviju, rekao je Mandarić, maltene besan, te večeri, u Ocićkinom ateljeu. Pogrešno si me shvatio, rekao je Đinđić. Ja uopšte ne nameravam da rušim Jugoslaviju. Moja je namera da Jugoslaviju stabilizujem. Tako je govorio Đinđić! Samouvereno! Otvoreno! Uvek u prvom licu! Đinđić, veliki borac protiv zločinačkih prisvojnih zamenica mi i naše, tih neprozirnih koprena, iza kojih krvoločni predatori svih jugoslovenskih naroda i narodnosti nesmetano kuju svoje koljačke planove. Đinđić je uvek znao šta hoće i nije se ustručavao da to kaže, kazao mi je Mandarić, dvanaestog marta dve hiljade četvrte, u restoranu hotela Mažestik. Jednom je prilikom, prisećao se Mandarić, razredni starešina pitao Đinđića koga bi on, Đinđić, predložio za predsednika razredne zajednice, a Đinđić je — ni pet ni šest — rekao: sebe, Đinđića! One davne večeri, u Ocićkinom ateljeu, na periferiji Frankfurta, Đinđić je — a da mu to možda nije bila namera — izgovorio nekoliko proročanskih rečenica. Ako se Jugoslavija ne učvrsti kao zajednica slobodnih ljudi, tako je rekao Đinđić, na scenu će stupiti pritajene plemenske poglavice, praćene potuljenim plemenskim vračima i ritualnim plemenskim koljačima. Evo, već su tu. Tobožnji komunisti im već predaju vlast. To samo slepi ne vide. Eto, tako su, pre trideset godina, mladi ljudi živeli i tako su diskutovali, ne samo u Londonu, Parizu, Njujorku i Frankfurtu, nego i u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu i Ljubljani. A na šta su spali današnji Beograd i današnja beogradska mladež? Na stravu i užas! Šta je provod današnje srpske omladine? Jad i beda! Posrnuće i rasulo! Današnja srpska omladina, ti žalosni mutanti rđavih očeva i još gorih majki, temeljno kretenizovani zločinačkom, klerofašističkom propagandom državnikovog javnog servisa i Večernjih novosti, ne znaju ni za šta bolje nego da se nagutaju ekstazija, napiju kancerogenog srpskog piva i da do kasno u noć gledaju takozvane rijaliti programe u kojima se još žalosniji mutanti javno, pred očima čitave srpske javnosti, uzajamno jebu u sve telesne otvore. Posle toga, kada učesnici rijaliti šou-programa popadaju od umora i pozaspivaju, srpska mladež, potpuno izbezumljena od kreka, esktazija i otrovnog srpskog piva, kreće u besomučne

sadomazo, vaginalno-analne jebačine, a da stvar bude gora, istim stvarima se — zahvaljujući dostupnosti vijagre — odaju i stari, iznemogli i istrošeni Srbi i Srpkinje, od kojih je većina jednom nogom u grobu. Ne treba, pretpostavljam, ni pominjati da se istim gnusobama odaje i tobožnja politička elita Srbije, s tom razlikom što umesto kreka državnici i državničke prdare šmrču kokain i što kokain — umesto otrovnim pivom — zalivaju čivasom. Oko dva ujutru, kada dejstvo vijagre popusti i kada srpski državnici zanemognu, hiperaktivne ženturače preuzimaju stvar u svoje ruke. Laćaju se bičeva, vezuju pojaseve s veštačkim penisima i, nakon što dobro išibaju iznemogle državnike, krvnički ih jebu u dupeta. Dok i one ne zanemognu. Tada na scenu stupaju državnički telohranitelji, u široj javnosti poznatiji kao gorile, koji do svitanja — sadistički, precizno, temeljno, kao oni Ocićkini Nemci — jebu i državnike i državničke prdare dok svi ne popadaju u nesvest. A sutradan, što znači negde oko dva po podne, srpski omladinci stavljaju na ruke skupocene satove, oblače usrane gaće i odlaze da sede po kafićima, u kojima povazdan, sledeći poslednju modu, češu muda i premeštaju smrdljive polne organe iz jedne u drugi nogavicu. U tom dođe i vreme za vesti javnog servisa, na kojima srpski državnici — podbuli i poluraspadnuti — bez trunke stida do u beskonačnost ponavljaju da nikada, ni po koju cenu, neće dati Kosovo. Da imaju makar zrno časti, neizostavno bi sluđenoj srpskoj javnosti morali reći žalosnu istinu: Kosovo nikada nećemo dati, ali dupeta dajemo. Đinđićeve nekadašnje kolege s fakulteta, srpski — ako to nije prejaka reč — filozofi, potpuno su prevideli uticaj koji je na Đinđića izvršio Friedrich Nietzsche, nežna, slovenska duša utamničena u grubom germanskom telu. Ništa čudno za srpske filozofe, de iure mislioce, de facto imbecile, čiji su mozgovi načisto omekšali od mladalačkog marksizma, a kičme dibidus osušene od kompulzivne masturbacije. Đinđić je tokom frankfurtskih godina krajnje nerado govorio o Nietzscheu, koji je tih godina, po ko zna koji put, prolazio kroz pakao najstrašnijih profanacija. Osamdesetih godina prošlog veka o Nietzscheu su najglasnije govorili upravo oni čije je pradedove Nietzsche najviše mrzeo i najdublje prezirao, i koji su, ako ćemo pravo, Nietzscheu — a umalo i celom svetu
— došli glave. Ne govoriti o Nietzscheu, bar ne na javnim mestima, za Đinđića je bilo pitanje časti. Ali ako nije govorio, to ne znači da od Nietzschea nije učio. I te kako je učio. Đinđić je uvek učio. Siguran sam — mada po običaju nemam dokaza — da je Đinđić još u ono vreme bio čvrsto naumio da odigra jednu od glavnih uloga u krvavoj političkoj istoriji Srbije. Još u ono vreme je dobro znao da svaka politička promena u Srbiji mora započeti promenom psihologije. Srpske duše — govorio je Đinđić, ozaren Nietzscheovom filozofijom — potpuno su ogrezle u sladunjavost, mitomaniju i kič i, kao takve, apsolutno su neupotrebljive za svakodnevni život, za razliku od srpskih organizama čijim bi nadljudski izdržljivim metabolizmima pozavideli svi metabolizmi ovoga sveta. Srbija u istoriji prolazi kao Nietzsche u životu — govorio je Đinđić — a bojim se da će i završiti kao Nietzsche, dakle u ludilu i demenciji, zato što su srpska tela višestruko snažnija od srpskih duša, načisto urnisanih samoobmanama, samozadovoljavanjem i samosažaljenjem. Ako bismo uspeli — nastavljao je Đinđić — da germanizujemo srpsku dušu — ne dovodeći pritom u pitanje njenu srpskost i pravoslavnost — i da je potom ukrstimo sa srpskim telom, rezultat bi bio zadivljujući. Tako je govorio Đinđić tokom noćnih sedeljki u Ocićkinom ateljeu. Tu, u Ocićkinom ateljeu, Đinđić je povremeno eksperimentisao na Mandariću i meni, školskim primerima zatucanih Srba, u pokušajima da germanizuje naše duše, u čemu je, nažalost, samo polovično uspeo. Počnimo od ishrane, tim rečima je Đinđić započeo postupak postepene evropeizacije naših duša. Ja znam, Mandariću, u stvari svi u jugoslovenskoj zajednici u Frankfurtu znaju, da ti i Masleša svakoga dana ručavate i večeravate u Mahmut Ögrenç Köfte salonu, solidnom turskom restoranu u Hohensteinerstraße 34. Šta je tu loše reći ćeš, rekao je Đinđić, a ja ću ti reći — ništa, takođe je rekao Đinđić. Ali loše je Mandariću — nastavljao je Đinđić — to što tokom svih ovih godina ni ti ni Masleša ni jedan jedini put niste svratili

ni u jedan drugi nacionalni restoran osim u Mahmut Ögrenç Köfte salonu, iako u Frankfurtu postoji na hiljade nacionalnih restorana u kojima se služi najraznovrsnija i najukusnija hrana. Bila je to poražavajuća istina. Mandarić i ja smo zaista bili žestoko navučeni na Mahmut Ögrenç Köfte salonu, u kome smo svakodnevno i s velikim uživanjem ždrali sarme, dolme, škembe čorbe, donere, ćufteta, kebabe, lahmadžune, kadaife i ostala orijentalna jela prirasla srpskom nepcu. Turska kuhinja je odlična kuhinja, govorio je Đinđić, ali slepa pristrasnost prema turskoj — bilo kojoj uostalom — kuhinji ima razorno dejstvo na svest. Kompulzivno ždranje turskih jela, rekao je Đinđić, posle izvesnog vremena izaziva odvratnost prema svim drugim jelima, a naročito prema jelima geografski udaljenih naroda i kultura. Iz odvratnosti prema jelima drugih naroda i kultura — naglasio je Đinđić
— rađa se odvratnost prema drugim narodima i kulturama, a iz odvratnosti prema drugim narodima i kulturama rađa se mržnja prema tim narodima i kulturama, to jest fašizam, rekao je Đinđić. I bio je sasvim u pravu. Preterujući s uživanjem u turskoj kuhinji, Mandarić i (naročito) ja s vremenom smo razvili najpre snažnu odvratnost, potom i neskrivenu mržnju prema svim drugim nacionalnim kuhinjama, a sledstveno i prema svim drugim narodima. Mandarić i ja smo u zaslepljenosti kulinarskim nacizmom išli toliko daleko da smo prijatelje i poznanike ubeđivali da nipošto ne zalaze u korejske, vijetnamske i druge dalekoistočne restorane zato što se u tim restoranima jela gotove od pasjeg, a možda i ljudskog mesa. Istina — uviđajući koliko je Đinđić u pravu — Mandarić i ja smo davali sve od sebe da promenimo način ishrane, ali pusto tursko je na kraju uvek odnosilo pobedu. Iako smo povremeno išli na ručkove i večere u italijanske, španske i francuske restorane, nismo se tek tako predavali, pogotovo ne Mandarić! Slušaj, Đinđiću — znao je da kaže Mandarić — tačno je da smo se Masleša i ja žestoko navukli na Mahmut Ögrenç Köfte salonu, ali naša drugarica Ocićka je isto toliko, ako ne i više, navučena na Nemce, a njoj nikada ne prebacuješ pristrasnost, a pogotovo ne sklonost fašizmu. Pusti ti Ocićku, drugo je Ocićka, govorio je Đinđić. I bio je u pravu. Ocićka je zaista bila nešto drugo. Ocićka je seksualne odnose — mnoštvo seksualnih odnosa — iz principa upražnjavala isključivo s plavokosim, dolihokefalnim Nemcima. Imati odnos s muškarcem neke druge nacionalnosti, za Ocićku je bilo ravno preljubi. Ali — činjenica je — nije to imalo veze s fašizmom. Čujem, rekla je Ocićka jednom zgodom, na sedeljci u njenom ateljeu, da me ogovarate. Da širite glasine da sam navučena na Nemce. Znate li vi, uopšte, šta pričate, pitala je Ocićka. Jeste li vas dvojica drkadžija ikada imali seksualni odnos s Nemcem? Niste! Tako sam i mislila. I ne treba da imate. Ali žena koja drži do sebe — a ja sam takva — seksualne odnose treba da ima isključivo s Nemcima ili da živi u potpunom celibatu. Kvalitet je u pitanju, rekla je Ocićka, sva zagonetna. Istrajnost! Tehničko umeće! Požrtvovanje! Samopregor! Gvozdena disciplina! Eto, to su osobine koje Nemce izdvajaju iz žaljenja dostojne mase takozvanih modernih muškaraca, listom drkadžija i kukavnih pičkolizaca. Kod Nemaca nema improvizacije! To ne! Kad me dohvati neki Nemac, ja se već u početku ljubavne igre osetim kao počasna garda Kneževine Monako pred najezdom oklopnih divizija Wehrmachta. Momentalno potpisujem bezuslovnu kapitulaciju! Jer kada Nemac — kako se to stručno kaže — kopulira, on prosto juriša ka cilju ne obazirući se na žrtve u ljudstvu i materijalu. Nemac, drkadžije, kopulira do poslednje kapi krvi, do poslednjeg čoveka. Svaki Nemac je Sturmabteilung u malom. Kao što su nekada nemački očevi jurišali na Staljingrad, tako sada njihovi sinovi jurišaju na moj venerin breg, Mamajev kurgan frankfurtskog razvrata. Ne možete porediti krajnje prirodnu, takoreći ljudsku sklonost prema Nemcima s patološkom, neprirodnom navučenošću na kebab i sogan dolmu, tako je govorila Ocićka, zakleti anarhista. Bravo, Ocićka — sokolio je Đinđić Ocićku — otkrij našim drugovima, Mandariću i Masleši, pomno čuvanu tajnu srpske elite. Uputi ih u misterije raslabljenosti srpskih duša. U toj stvari, Ocićku nije trebalo mnogo nagovarati. Ocićka je bila doživotno zgrožena žalosnim performansama hvalisavih srpskih muškaraca. U ratu

možda ne, ali seksa što se tiče, govorila je Ocićka, jedan Nemac zaista vredi koliko sto Srba, a u mnogim slučajevima i više. Biti žena u Srbiji, to je Božja kazna, vajkala se Ocićka. Dok sam živela u Beogradu, rekla je Ocićka, neprestano sam bila u dilemi — da li da se obesim ili da se povučem u manastir. Jednostavno više nisam mogla da podnosim svakodnevna ponižavanja i mrcvarenja mog polnog organa. U počecima seksualnog života, prisećala se Ocićka, mislila sam da naprosto nemam sreće, da nalećem na pogrešne muškarce, mlakonje, ali s vremenom se pokazalo da su svi bili pogrešni i da su svi bili mlakonje. Šta da vam kažem? Jad i beda! U potrazi za onim pravim - koga je i čuvena Mir Jam bezuspešno tražila — promenila sam stotine muškaraca i izašla na zao glas kao kurva, što nije bilo daleko od istine, ali su od istine još dalja bila isprazna hvalisanja tih muškaraca da su me jebali, jer me, u suštini, u Beogradu nikada niko nije jebao u pravom smislu te reči. Svoj prvi orgazam doživela sam tek u dvadeset i petoj godini, ovde, u Frankfurtu na Majni, tako je rekla Ocićka, sva značajna. Sve vreme me je, međutim, kopkalo — govorila je Ocićka — šta je uzrok žalosne polupotentnosti (u najboljem slučaju) i jezive izopačenosti srpskih muškaraca iz takozvanih boljih beogradskih kuća, pa sam se od duga vremena upustila u istraživanje. Rezultati su bili poražavajući. Saznala sam — i u studiji objavljenoj u časopisu Kultura argumentovano dokazala, naglasila je Ocićka — da su ormari u takozvanim boljim beogradskim kućama prepuni izopačenih kostura. Saznala sam, uzgred, još štošta o mračnim stranama srpske istorije s početka XIX veka, o kojima tupoumni srpski istoričari ćute kao zaliveni.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Svetislav Basara

Počalji od Mustra taj Sub Maj 12, 2018 1:48 pm

★★★

U Srbiji na početku XIX veka, govorila je Ocićka, čovek je mogao da — kako se to danas kaže
— uspe u životu samo pod uslovom da se dodvori izopačenim turskim vlastodršcima, a jedini način da im se dodvori bio je pristanak da ga aga, beg, čitluk-sahibija ili spahija naguzi u časovima dokolice. Bilo je to doba opšte dekadencije! U Otomanskom carstvu, u doba sveopšte dekadencije, sve je bilo u opadanju, samo je pederastija bila u usponu. Turski zavojevači su visoko uvažavali adžuvane — tako su u ono vreme zvali buzerante — domicilnog, srpskog porekla. Daš dupe — dobiješ koncesiju, tako je to funkcionisalo, a tako, izgleda, funkcioniše i dan-danas. Kao pripadnici u suštini ratničkog naroda, Turci su iz dubina svojih agarjanskih duša prezirali trgovinu. Prepuštali su to svojim adžuvanima. A adžuvani su bili sposobni trgovci, to im se mora priznati. S vremenom su — zahvaljujući podatnosti dupeta — stekli pozamašna bogatstva. Svi ti Gospodar Nikolajevići, Karamarkovići, Karapešići, sve te Kapetan Miše, Laze i Gliše, svi su oni izgradili svoje poslovne imperije i podigli svoja velelepna zdanja takoreći na guzicama, zapamtite to, naglašavala je Ocićka. To, naravno, nastavila je Ocićka, nije moglo proći bez kobnih posledica po potomstvo. Potomci srpskih adžuvana podsvesno su osećali — i još uvek osećaju — stravičnu grižu savesti zbog seksualne izopačenosti svojih predaka, drevnih srpskih adžuvana. Griža savesti ih, nažalost, nije navela na pokajanje. Naprotiv! Potomci drevnih srpskih adžuvana, sinovi takozvanih boljih beogradskih kuća, u izopačenosti su uveliko nadmašili svoje pradedove. Omekšalih mozgova, urnisani naslednim sifilisom, polno apsolutno nemoćni, sinovi iz boljih srpskih kuća kompenzaciju su pronašli u sticanju neograničene političke moći, koju koriste da bi u Srbiji u korenu sasekli svaki proplamsaj istine, lepote i duha. Kao što su u drevna vremena begovi, age i spahije guzili njihove pradedove, drevne srpske adžuvane, tako sada potomci drevnih srpskih adžuvana guze ambiciozne, srpske seoske momke i vlasnike seoskih dupeta bogato nagrađuju privilegijama — direktorskim mestima, napredovanjem u partijskoj hijerarhiji ili članstvom u SANU. Za razliku od pradedova — koji se uopšte nisu stideli adžuvanstva, čak su se njime i ponosili — adžuvanski praunuci se adžuvanstva stide i zato obnoć, po takozvanim boljim beogradskim kućama sadistički mrcvare polne organe nedužnih beogradskih devojaka da bi se u javnosti prikazali kao veliki ljubavnici, što je potpuni apsurd. Posle seksualnog opštenja s nazovimuškarcima iz boljih beogradskih kuća, žena može biti samo čednija nego pre, rekla je Ocićka. Đinđiću, druže — takođe je rekla — ako ti ikada pođe za rukom da jednoga dana osvojiš vlast u Srbiji — čemu se iskreno nadam — spali do temelja sve te bolje beogradske kuće, ognjem i mačem zatri adžuvanski nakot, smrvi ih u prah i pepeo, tako ti mleka u prahu kojim sam te othranila tokom prvih dana tvog boravka u Frankfurtu!


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Svetislav Basara

Počalji od Mustra taj Sub Maj 12, 2018 1:48 pm

★★★

Tako je te, osamdeset i treće, govorila Ocićka, naša drugarica, zakleti germanofil i anarhista. Dvadeset i pet godina kasnije, dvanaestog marta dve hiljade i osme, oko pola pet po podne, Mandariću je najednom postalo apsolutno nepodnošljivo da makar i sekund duže ostanemo u udbaškom kafiću na Obilićevom vencu, pa je počeo da vrši pritisak da pređemo u restoran hotela Moskva. Oduvek sam imao velikih problema s Mandarićem, koji je u suštini bio nomadski kafanski čovek, za razliku od mene koji sam, ako se tako može reći, bio sedelački kafanski čovek. Ja sam voleo da sedim u samo jednoj kafani, Mandarić je voleo da sedi u što je moguće više kafana. Svaka bi mu kafana vrlo brzo postala nepodnošljiva i vrlo brzo bi — već posle pola sata, najviše sat — počinjao da navaljuje da idemo u drugu kafanu iako je dobro znao da je ta druga kafana isto tako nepodnošljiva, a često i nepodnošljivija od prethodne. Ako ćemo pošteno, Mandariću je — naročito na dan dvanaestog marta — bilo nepodnošljivo na bilo kom mestu ovoga sveta. Promene kafana — kratke šetnje ili kratke vožnje taksijem — to su bile jedine svetle tačke u sveopštoj nepodnošljivosti koja je pritiskivala Mandarića, a poslednjih godina i mene. Znao sam to i zato sam redovno udovoljavao Mandarićevoj potrebi za promenom, iako nisam povlađivao njegovom nomadskom mentalitetu. Na kraju ćeš završiti kao skitnica, znao sam da mu prebacim, na šta je Mandarić samo odmahivao rukom. Njemu je bilo stalo da konačno završi, da se jednom za sva vremena reši nepodnošljivosti ovoga života, a da li će završiti kao svetski poznati mikrobiolog ili kao skitnica, to ga nimalo nije interesovalo. Mandarić se odavno — bar u svojim najboljim trenucima — bio visoko uzdigao iznad ljudi, stvari i pojava, i već je godinama egzistirao kao živa duševna rana, kao potpuno ogoljena subjektivnost izložena najsvirepijim ubodima otrovnih bodlji srpskog nacionalnog bića, ma šta to značilo, a ne znači ništa dobro. Ruku na srce, ni ja tu nisam stajao mnogo bolje, ako sam uopšte bolje stajao. Kad malo razmislim, osim čisto koncepcijskih, drugih razlika između moje i Mandarićeve opustošenosti nije ni bilo. Ja sam, kako se to kaže, zastupao mišljenje da su u odbrani subjektivnosti — dakle prava na posebnost — dozvoljena sva sredstva, uključujući i nasilna, Mandarić je, iako ne uvek, smatrao da je nasilje subjektivnosti ćorav posao i da je dužnost subjektivnosti da strpljivo podnosi teror kolektivizma. Filozofski posmatrano, Mandarić je bio u pravu, ali ja nikada nisam naročito mario za filozofiju. Bio sam (i zauvek ostao) čvrsto uveren da subjektivnost — bez obzira na ništavne izglede — mora da se bori protiv zloduha kolektivizma na način na koji su razvratni frankfurtski Nemci jebali našu drugaricu Ocićku, dakle — do poslednjeg čoveka, do poslednjeg daha, do poslednje kapi krvi. Ponekad sam uspevao da Mandarića pridobijem za moju stvar, u većini slučajeva — nisam. Ali kada bi se Mandarić s vremena na vreme ostrvio na kolektivizam, ja sam u poređenju s njim bio običan mačji kašalj. Takvi su trenuci, nažalost, bili retki i bivali su sve ređi. Kao što ga nije držalo mesto, tako ga ni nasilnost nije dugo držala. Posle vrtoglavih uzleta u visine patološke mržnje prema kolektivizmu, Mandarić bi se naglo sunovratio u kaljugu humanizma i političke korektnosti. Tog dana — a da na to ništa nije ukazivalo — spremala se jedna takva erupcija Mandarićeve mržnje, ali o tome kasnije, kada kucne čas. Seljakanje iz kafane u

kafanu — prigovarao sam Mandariću na putu ka restoranu Moskva — nije samo skitničenje nego je i aktivni doprinos porastu ionako bezgraničnog beogradskog haosa. Mandarić je i na to samo odmahnuo rukom. Nije mu, naravno, vredelo dokazivati da je svako kretanje beogradskim ulicama — bez preke potrebe i bez oružane pratnje — izraz apsolutne pomračenosti uma. Nije imalo smisla podsećati ga da su beogradske ulice, a naročito ulice oko centra Beograda, pozornica nezamislivih gnusoba i još nezamislivijeg neukusa. Ništa se dobro ne može videti na tim ulicama i niko se pametan tamo ne može sresti. Ja sam se, koliko god sam i kad god sam mogao, klonio beogradskih ulica, ali — pre ili kasnije, ovim ili onim poslom — morao sam povremeno izaći na beogradske ulice, pravo mečki na rupu. Poslednji put se to dogodilo u februaru, nekoliko dana uoči Veličanstvenog mitinga za Kosovo, na kome je vajni državnik u ime svih nas doživeo saborni nervni slom. Tog dana sam obišao knjižare u Knez Mihailovoj — iako sam (toliko je mala bila razlika) mirne duše mogao obići i gvožđare — i na kraju se spustio do Trga republike da uhvatim taksi, ali đavo mi nije dao mira, pa sam — umesto da munjevito uletim u prvi slobodan taksi — zastao da na trafici kupim novine i cigarete. Istog momenta na mene se ustremila jedna potpuno izbezumljena i raščupana ženetina koja je
— pretpostavljam posle celonoćnog masturbiranja pred slikom nazovidržavnika — izašla na ulicu da pred svima pokaže svoj patriotizam i svoju rešenost da ni po koju cenu ne dâ Kosovo. Prepoznavši me, idiotkinja je počela histerično da urla. Ljudi! Upomoć! Ustaša! Izdajnik! Tako je u patriotskom žaru uzvikivala ta gnusna ženetina, državnikova obožavateljka, a možda i suložnica. Nazvala je, dakle, ustašom mene, kome su ustaše pobile najmanje polovinu porodice, a možda i više, ta idiotkinja potpuno skrozirana državnikovom klerofašističkom radijacijom. Pogledao sam uokolo! Niko se nije uznemiravao. Svi su gledali svoja posla. Uključujući i dvojicu-trojicu provizornih policajaca koji su — zviždućući i češkajući se po dupetima — izigravali prisustvo pravne države Srbije na Trgu republike. Subjektivnost je uzavrela u meni. U momentu sam odlučio da uzmem pravdu u svoje ruke, da sustignem idiotkinju koja je odmicala u pravcu Narodnog pozorišta i da joj snažnim aperkatom polomim vilicu. Tako bar dvadesetak dana neće biti u stanju da vređa nedužne, goloruke prolaznike, tako sam mislio. Državnikova (verovatna) suložnica je instinktivno osetila moje ubilačke namere i rešenost da joj smrsim konce i momentalno se dala u paničan beg. Jurnuo sam za njom, ali vreme nije bilo na mojoj strani. Bila je najmanje dvadeset godina mlađa od mene i, uprkos vidljivim znacima degeneracije i sipljivosti, po prirodi stvari trčala brže nego ja. Što ne znači da sam se tek tako predao. To — ne! Gonio sam je sve do Ulice braće Jugovića, ako se ne varam, do ulaza u Hauptkommando državnikove klerofašističke partije — te Sigurne kuće za Đinđićeve ubice, ratne zločince, pljačkaše, propale marksiste, ambiciozne buzerante i profesore univerziteta u poslednjem stadijumu sifilisa. Tu, na ulazu u državnikov Hauptkommando, osetivši se svoja na svome, kurvetina je usred bela dana otkopčala pantalone, svukla dronjave rumunske gaće, naguzila se i počela da se pljeska šakama po mlitavoj guzici, ne bi li mi napakostila. Eto, takve se — i još gore — stvari događaju na beogradskim ulicama. Eto, takve su srpske patriotkinje! Eto, takve su Kosovke devojke XXI veka. Eto mogućnosti kakvih susreta sam bivao redovno izložen zahvaljujući Mandarićevoj patološkoj potrebi da se seljaka iz kafane u kafanu.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Svetislav Basara

Počalji od Mustra taj Sub Maj 12, 2018 1:48 pm


★★★

Restoran hotela Moskva nije ništa bolji od restorana hotela Mažestik — naprotiv, sto puta je gori
— ali u Beogradu čovek jednostavno nema mnogo izbora. Jedina dobra, ako se tako može reći, stvar u restoranu Moskva bio je Guzijan, šef sale, kelner stare škole, verovatno jedini srpski kelner koji je voleo i poštovao Đinđića. Ušavši u Moskvu, Mandarić i ja u prvom trenutku nismo imali baš najjasniju ideju šta da poručimo — kafe više nisu dolazile u obzir, a ni Guzijana nije bilo na vidiku
— pa smo poručili po dve rakije žuta osa i dve negazirane mineralne vode, reda radi, tek da nešto poručimo. Žuta osa se, međutim, pokazala kao pun pogodak. Mandarić je prosto živnuo nakon što je popio žutu osu. Faza euforije, najlucidnija, najubojitija faza Mandarićeve bipolarne poremećenosti, bila je tu, nadohvat ruke. Sad će da leti perje, pomislih. Perje je zaista poletelo, ali tek kasnije, tek kasnije. Mandarić je još uvek bio daleko u prošlosti, u Frankfurtu na Majni. Nikada mi neće biti jasno, rekao je sav snužden, šta je Đinđića navelo da se upusti u politiku. Mandarić je ponekad baš umeo da me dovede na ivicu ludila. Mandarić, koji je osamdesetih godina prošlog veka Đinđića neprestano huškao na prosvećeni apsolutizam, sada se pitao šta je Đinđića navelo da se upusti u politiku. Ali šta se drugo moglo očekivati od jedne bipolarno poremećene ličnosti. Đinđić nije bio bipolarno poremećena ličnost, rekoh, ne bez pakosti. Bio je odlučio da oslobodi i preobrazi Srbiju, našu porobljenu otadžbinu, i nijednog trenutka nije odustajao od tog cilja. Nije on bio poput nekih, rekoh, takođe ne bez pakosti, koji u jednom trenutku patološki mrze SANU, da bi već posle pola sata govorili da preterujem kada kažem da je SANU jedan od glavnih saučesnika u kolektivnoj zaveri protiv Đinđića. Ništa ja tu ne mogu, rekao je Mandarić. Nagle promene raspoloženja su posledica, a možda i uzrok, bipolarnog poremećaja ličnosti. U trenucima kada patološki mrzim SANU, ja je zaista patološki mrzim. Ali u trenucima kada podlegnem jadnoj i bednoj srpskoj sentimentalnosti, ja iskreno mislim da preteruješ kada kažeš da je SANU jedan od saučesnika u Đinđićevom ubistvu. Uzimaj me ozbiljno kada patološki mrzim SANU, smatraj da sam patološki tip kada to ne činim, to je sve što mogu da ti kažem, kazao je Mandarić. Ali i dalje — dodao je — ne razumem zašto se Đinđić upustio u politiku? Rekao bih, rekao je potom, da je Đinđić znao da će biti ubijen, a ipak ništa nije učinio da se spase. Čitao sam ovih dana neke Đinđićeve intervjue i na osnovu pročitanog zaključio da je Đinđić slutio, a možda i znao, da će biti ubijen, takođe je rekao Mandarić. U toj stvari nije grešio.
„Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti” — tako je Đinđić zaista rekao, nedelju-dve pre ubistva — „onda se grdno vara, jer ja nisam sistem. Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju tako što će ukloniti jednog ili dva funkcionera države.” Tu Đinđić, nažalost, nije bio u pravu. Sistem je prestao da funkcioniše onoga trenutka kada je prestalo da kuca njegovo srce, a zločinci su, svi do jednog, amnestirani. Mnogi su i unapređeni. Neki čak i odlikovani. Đinđić tu ništa nije mogao učiniti. Tako sam rekao i Mandariću: Ništa on tu nije mogao učiniti! Kada krvoločni nacionalni predatori odluče da te ubiju, ti si mrtav čovek i tu se ništa ne može učiniti. Osnovna hrana, takoreći nasušni hleb krvoločnih srpskih hijena — to su duše

stotina hiljada poklanih, povešanih i streljanih Srba i Srpkinja i duše miliona pobijenih srpskih vojnika koje u pravilnim vremenskim razmacima srpski predatori šalju u sumanute ratove čiji je jedini cilj sticanje basnoslovnog bogatstva na liferovanju crvljivog mesa i nejestivog brašna od strugotine nekoj od mnogobrojnih i mnogostradalnih, pride i golorukih srpskih vojski. Đinđić im je ugrozio biznis, Mandariću. Đinđić je postepeno otvarao oči Srbima i Srpkinjama sluđenim vekovnim halucinacijama i bulažnjenjima o patriotizmu, zlatnim kašikama i Kosovu ravnom. U jednom trenutku zapretila je opasnost da Srbi — saborno, kako i dolikuje — dokuče mračnu istinu. Nisu Srbi prirodno lažljivi, glupi, zatucani, podli i pokvareni — kako to smatraju nadobudni govnari koji misle da su kupovinom laptopa kupili evropejstvo — nisu, uopšte nisu! Srbi jednostavno nemaju izbora. Mimo svoje volje se rađaju, odrastaju i umiru unutar sistema koji frapantno liči na onu mašineriju iluzija iz SF filma Matrix, sećaš li se, zajedno smo ga gledali pet puta zaredom, u bioskopu Jadran, pre nego što je bioskop Jadran pretvoren u kupleraj. Đinđić je srpski Neo, Mandariću, državnik je srpski agent Smith, to je istina o pustinji srpske realnosti, tako sam rekao. Kao ni u klasičnim horor filmovima, ni u Srbiji, klasičnoj horor državi, dobri momci nikada ne odnose pobedu, utuvi to, Mandariću. Đinđić nije imao šanse. Možda nije ni hteo da je ima! Ko to može znati? Đinđić je drugačije razmišljao. Njegovi putevi nisu bili naši putevi, njegove misli nisu bile naše misli. Sećaš li se da je u Frankfurtu neprestano citirao Hegelovu rečenicu: Na osnovu onoga čime se duh zadovolji, može se izmeriti veličina njegovog gubitka. Kao da je slutio da će se duh srpskih čovekolikih hijena zadovoljiti njegovom smrću, a da će Srbija zauvek izgubiti sve ostalo. Mandarić na to nije imao da kaže ništa pametnije nego da njega, Mandarića, veliki državnik više podseća na sultana Abdul Hamida nego na agenta Smitha. Takav je bio Mandarić — ili radost, ili teška muka duhu. Eh, da sam samo mogao Mandarića učvrstiti u patološkoj mržnji prema čovekolikim srpskim hijenama, gde bi nam bio kraj. Pravo je čudo da je Mandarić — koji je u inostranstvu proveo mnogo više godina nego ja — bio podložniji ektoplazmatičnim srpskim lagarijama nego ja, koji sam praktično u inostranstvu živeo samo dve i po godine. U početku, sve bi išlo kao po loju. Mandarić je bezuslovno prihvatao aksiom da je mržnja prema svirepim srpskim predatorima — štaviše mržnja kao takva — neotuđivo ljudsko pravo, pa čak i obaveza, ali bi brzo pokleknuo pred nepisanim čaršijskim pravilom koje nalaže da se srpske čovekolike hijene moraju voleti i poštovati. Nije u tome bio usamljen. Pre je bio pravilo nego izuzetak. Evropska civilizacija je propala zbog te kobne zablude. Zbog žalosnog iskrivljavanja nauka hrišćanske vere. Kao pijan plota, posustala i posrnula Evropa se uhvatila Hristove rečenice istrgnute iz konteksta — ljubi bližnjeg svoga kao samog sebe — zaboravljajući da nam je zapoveđeno da najiskrenije mrzimo i svoju dušu i same sebe i da, shodno, isto toliko treba da volimo, to jest mrzimo i bližnje, a naročito ološ. Danas se, Mandariću, govorio sam, u Evropi, a naročito u Srbiji, bezuslovno moraju voleti i pedofili i oceubice i manijaci i psihopate i pljačkaši grobova jer je to, navodno, njihovo ljudsko pravo. Hoćemo li, Mandariću, slediti primer Evrope, kontinenta ogrezlog u demenciju? Nećemo! Patološka mržnja prema svetu i pokvarenjacima ovog sveta, to je sve što je preostalo od duhovnosti, nema druge duhovnosti, tako sam rekao. Mržnja je ta koja nam daje snagu da se odvojimo od ljudi, stvari i pojava, takođe sam rekao. Znaš li, Mandariću, šta je govorio Meister Eckhart, velemajstor nemačke teologije. Ljubav je takve prirode da čoveka pretvara u stvar koju voli. Eto, tako je govorio Meister Eckhart, a taj je znao šta priča. Ako, dakle, voliš svirepe srpske predatore — ili makar saosećaš sa svirepim srpskim predatorima — neminovno se pretvaraš ili u srpskog predatora ili u ručak za srpskog predatora. Takva je suština našeg društvenog uređenja! U Srbiji možeš biti ili lešinar ili leš! Treće ne postoji. Hoćemo li onda voleti čovekolike srpske hijene? Nećemo, naravno, rekao je Mandarić, prilično samouvereno, moram

priznati. Budući da ti i ja iskreno mrzimo same sebe, to nam daje pravo da mrzimo sve ostale, tako je rekao Mandarić. Takvog sam Mandarića voleo! I to sam mu i rekao. Takvog te volim, Mandariću. Ili onakvog, na primer, rekao sam, kakav si bio dvanaestog marta dve hiljade četvrte, na prvu godišnjicu Đinđićevog ubistva, kada smo u kafani Stari đeram — na tvoj predlog — doneli deklaraciju o jednostranom otcepljenju naših ličnosti od ustavnog i pravnog sistema zločinačke Republike Srbije, države koja — mučki, s leđa — ubija svoje najbolje sinove, dočim kurvine i adžuvanske sinove uzdiže u nebesa. Ili onakvog — prisećao sam se — kakav si bio na dan dvanaestog marta dve hiljade i pete kada smo, pod uticajem ideja Frankfurtske škole, u bifeu Herceg Novi osnovali Serbische Fraktion der Rote Armee, tajno društvo za intelektualni terorizam. Sećaš li se da smo koliko sutradan krenuli u prvu akciju? Sećam se kao da je juče bilo. Bio je to jedan od lepših dana u mom životu, rekao je Mandarić. Bio je to vaistinu veliki dan! Mandarić i ja smo oko deset izjutra zaseli u baštu novootvorenog francuskog restorana čija je jedina veza s francuskom kuhinjom bila neposredna blizina Francuskog kulturnog centra, ali koji se nalazio na strateški pogodnom mestu — u Zmaj Jovinoj, ako se ne varam, baš preko puta zgradurine SANU i pripadajuće joj galerije, u kojoj srpske bojadžije vekovima izlažu svoj espap. Seli smo, dakle, Mandarić i ja u baštu pseudofrancuskog restorana u ulici Zmaj Jovinoj, naručili po tri kafe i čekali jutarnji stampedo akademika koji — otprilike u to vreme — masovno nadiru iz pravca Obilićevog i Zelenog venca. Kako bi koji akademik prolazio pored našeg stola — a drugde nije imao kud — tako smo Mandarić i ja unisono dobacivali: majmune! pederu! pedofilu! plagijatoru! analfabeto! doušnice! pičkoliscu! bojadžijo! i tome slično, a u skladu s preferencijama, osobinama ili zanatom ovog ili onog akademika. Bio je to pravi šok za akademike! Sekretar Akademije — kasnije smo to saznali — momentalno je telefonirao svom pravom šefu, načelniku srpske političke policije, zahtevajući primenu najoštrijih mera, ali sve što je dobio bila je patrola SUP-a Stari grad, to jest dvojica srazmerno ljubaznih policajaca koji su, reda radi, prišli Mandariću i meni, i rekli: nemojte, gospodine Mandariću, nema smisla, gospodine Masleša. Na tome se sve završilo. Zato, pretpostavljam, što državu Srbiju u suštini boli dupe za Srpsku akademiju nauka i umetnosti i srpske akademike, kao što i Srpsku akademiju nauka i umetnosti i srpske akademike boli dupe za srpsku državu. Zato, takođe pretpostavljam, što u državi Srbiji svakoga boli dupe za sve i svakoga, osim za sopstveno dupe, iako se svi pretvaraju da prosto izgaraju od ljubavi jednih prema drugima, prema Srbiji, srpskim zemljama, srpskoj sabornosti i ostalim srpskim tricama i kučinama. Sledećeg jutra, sve se ponovilo. Mandarić i ja smo zaseli u baštu pseudofrancuskog restorana u Zmaj Jovinoj, sačekali jutarnju najezdu akademika i stali da im dobacujemo pogrde. Akademici su, međutim, prekonoć promenili taktiku. Samo bi odmahnuli rukom i hitro zamicali u Akademijin kapidžik. Čak ni policijska patrola nije došla. Trećeg jutra, akademici su se već potpuno adaptirali na novonastale uslove života. Ne obazirući se na uvrede, veselo su nas pozdravljali. O, zdravo, Mandariću! O, kako si, Masleša, tako su govorili akademici, neuništivi višećelijski virusi sposobni da se prilagode svim uslovima života. Bila je to strategija koja je sasvim otupela oštricu mog i Mandarićevog terorizma. Protiv takvih — morali smo se s tim pomiriti — nije bilo borbe. Mandarić je ionako brzo gubio polet. Brzo bi ga skolila stravična griža savesti, koja se — preko komplikovanog sistema spojenih psiholoških sudova — prelivala i u mene. Kao i Mandarić, i ja bih brzo počinjao da se stidim što smo vređali te bestidne tipove, takozvane akademike. Duh je srčan, ali telo je slabo, tako sam govorio Mandariću, a Mandarić je neprestano ponavljao da se ponavljam. To su ljudi kao ti, kao ja, govorio je Mandarić, a ti i ja smo ih najstrašnije izvređali, takoreći iz čista mira, ni zbog čega. Čuveni bečki dramaturg Nestroy je rekao — rekao je Mandarić — čovek je divan, ali su ljudi svinje. Nestroyevim rečima nema se šta ni dodati ni oduzeti. Kao grupa, dakle na veliko, akademici su nesporno svinje, ali pojedinačno, na malo, akademici su ljudi kao ti i ja,

možda čak i bolji od nas. Oni su Božje slike. Mi nismo ponizili akademike, ponizili smo Božje slike, tako je rekao Mandarić. Tu je bio u pravu. Jedan od najvećih problema modernog sveta jeste to što između časnih ljudi i nitkova gotovo da više nema nikakve razlike. Da nije tako, ne bi nitkovi vladali svetom. A naročito Srbijom. Nitkove je moguće ukrotiti samo u prosvećenom apsolutizmu, kome je naš drug, Đinđić, težio, ali koji u današnjem svetu, a naročito u Srbiji, više nema nikakvu prođu. Samo je prosvećeni apsolutizam, uz razumnu ali svakodnevnu upotrebu pendreka i nametanje strogih ograničenja, u stanju da stane na put nitkovima, koji u demokratijama plivaju kao ribe u vodi. Mandarić i ja očigledno nismo bili dorasli — ili smo bili dorasli samo u retkim prilikama — zadatku koji smo sebi postavili. Nije nam preostajalo ništa drugo nego da sledimo uputstvo čuvenog ruskog isposnika Siluana — drži um svoj u paklu i ne očajavaj ! Držali smo, dakle, svoje umove u paklu i
— u granicama svojih moći — nismo očajavali, iako bi se uvek našao neki razlog za očajanje. Tog dana, u restoranu Moskva, sivom, predimenzioniranom i hladnom poput njegovog grada-pobratima Moskve, prestonice majčice Rusije, Mandarić se ponovo našao na samoj ivici očajanja. Moja tuga za Đinđićem, rekao je, nema mnogo dodirnih tačaka s drugim mojim tugama, a imam ih tušta i trna. Ostale moje tuge, kako se to kaže, kazao je Mandarić, vreme polagano leči. Ovu, međutim, ne! Kako godine odmiču, Đinđić je, bar za mene, sve ubijeniji, a zajednički zločinački poduhvat za Đinđićevo ubistvo sve je zajedničkiji i zločinačkiji. Moj gubitak je neizmeran, takođe je rekao Mandarić, Đinđić je, ti to dobro znaš, još od prvog razreda osnovne škole bio moj oslonac u životu, uvek bi mi se našao pri ruci, ako ne fizičkim prisustvom, a ono telefonom, samo njegovo postojanje ulivalo mi je osećanje kakve-takve sigurnosti. Ubistvo Zorana Đinđića je, ako tako smem da se izrazim, mnogo više od ubistva Zorana Đinđića. Đinđićevo ubistvo je masovno ubistvo, rekao je Mandarić. Šta masovno ubistvo — to je genocid, takođe je rekao Mandarić. Pucajući u Đinđićevo srce, zajednički, udruženi zločinci pucali su u potiljak hiljadama, desetinama hiljada — šta desetinama — stotinama hiljada, milionima, zapravo, nedužnih srpskih dečaka i devojčica, osuđenih na bedni, ništavni, neljudski život u Srbiji kojom žare i pale sifilističari iz takozvanih boljih beogradskih kuća, na čelu s velikim državnikom. Katastrofalne posledice Đinđićevog ubistva po ionako jadni i bedni život u Srbiji tek se sada osećaju i tek će se osetiti. Pucajući Đinđiću u srce, Srbija je sama sebi pucala u slepoočnicu, sama je sebi prosula mozak, i evo je — svake godine na Saboru trubača u Guči radosno đipa, arlauče i gaca po toj odvratnoj sluzavoj masi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Svetislav Basara

Počalji od Mustra taj Sub Maj 12, 2018 1:49 pm

★★★

Tako je govorio Mandarić na graničnom prelazu između faze depresije i faze razobručene euforije. Nisu, međutim, svi u restoranu Moskva žalili što je Đinđić ubijen. Daleko od toga! Većina gostiju odavno beše zaboravila da je Đinđić ikada postojao, a neki su svečano, ali radno, proslavljali godišnjicu Đinđićeve smrti, kao što je to, recimo, svakog dvanaestog marta, činio čuveni beogradski psihopata Karapešić, redovni profesor na katedri za idiotizam i pokvarenjaštvo na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Karapešić, vekovni funkcioner državnikove nacističke partije u koju je — ne bi li zamazao oči međunarodne i antifašističke javnosti — državnik učlanio i šačicu Jevreja, izdajnika Ciona i Jerusalima, nekoliko, kažem, prodanih duša, koji su za bednu nadnicu na političkim tribinama i po televizijskim emisijama besramno pljuvali po grobovima Avrama, Isaka, Takova i Đinđića. Samo nekoliko minuta nakon što smo Mandarić i ja ušli u restoran Moskva, u restoran je ušao i Karapešić, i zauzeo mesto za stolom tradicionalno rezervisanim za sive eminencije iz boljih beogradskih kuća. Karapešić je svakog dvanaestog marta dolazio u Moskvu da ispija omiljeno piće srpskih propalica i predatora — čivas s ledom — i da se raduje što je Đinđić iz godine u godinu sve mrtviji i što u Srbiji ne postoji više niko ko bi mogao da stane na put teroru njegovog duhovnog vođe, takozvanog državnika, i njegovih intimusa i jakih prijatelja, sifilističara iz boljih beogradskih kuća. Karapešić — factotum koji je titule dr i prof. tokom svoje duge, žaljenja dostojne karijere srozao na najniže grane univerzitetske istorije sveta — posle Đinđićevog ubistva beše naprosto živnuo. Pored živog Đinđića — bez obzira na to koliko Đinđić bio fizički blizu ili daleko — Karapešić se osećao jadno, bedno, inferiorno, onako, u stvari, kako bi — da je u Srbiji pravde — i trebalo da se oseća i kako bi se — da je imao makar zrno časti — i osećao, jer je Karapešić de facto bio neizmerno jadan, bedan, inferioran i biseksualan. Đinđićev život je za Karapešića i za Karapešiću slične predstavljao smrtnu uvredu. Ta uvreda se mogla sprati samo Đinđićevom krvlju. I na kraju je tako i sprana. Zbog svega toga, Karapešić je bio krv pred Mandarićevim očima. Karapešić je to dobro znao i zato se panično plašio Mandarića, podozrevajući
— donekle s razlogom — da će ga Mandarić jednoga dana ubiti i da će se, nakon što ga ubije, zbog neuračunljivosti izvući nekažnjeno. Bilo je u Karapešićevom paničnom strahu neke kosmičke pravde. Duga je to priča. Ispričaću je kada za to kucne čas. Ako kucne. Za sada mogu reći samo toliko da se Mandarićev bipolarni poremećaj uopšte nije začeo u Mažestiku - kako je Mandarić u naivnosti smatrao — već u SANU, a da je Karapešić odigrao krajnje prljavu ulogu u propagiranju Mandarićevog bipolarnog poremećaja. Karapešić je povremeno, krišom, ispod oka, sav u paničnom strahu, bacao potuljene poglede u pravcu stola za kojim smo sedeli Mandarić i ja, pretvarajući se da je visoko iznad situacije, pretvarajući se, takođe, da pomno čita omiljeno štivo imbecila iz boljih beogradskih kuća — čitulje u Politici — iako je bilo očigledno da mu Mandarićevo i moje prisustvo kvari uživanje u petogodišnjici Đinđićeve smrti. Što je, opet, Mandariću i meni pričinjavalo ogromno zadovoljstvo. Evo ga, sedi tu, rekao je Mandarić, a spolja gledano — po odelu

i manirima — mogao bi da sedi u Londonu, Parizu ili Njujorku. Ali samo prividno, samo spolja gledano. Jer kada bi zaista živeo u Londonu, Parizu ili Njujorku, Karapešić ne bi dogurao dalje od čistača cipela, a najverovatnije bi završio kao beskućnik, homeless, kako ih u zovu u Londonu, Parizu i Njujorku. Ovakvi i ovakvom slični urnisali su Srbiju, rekao je Mandarić. Srbija nezadrživo tone u propast zbog besprizornih tipova, praunuka drevnih srpskih adžuvana, koji upropašćuju i Srbiju i sve čega se dotaknu samo da bi do u večnost produžili žaljenja dostojnu egzistenciju njihovog govnarskog sveta boljih beogradskih kuća ; govnarskih slava i slavskih sarmi; govnarskih roze i reforma torti; govnarskih časova francuskog i govnarskih časova solfeđa; najgovnarskijih, pokondirenih seljančura, tragikomičnih gospođa Nikolajevićki i ultragovnarskih gospođica Hadžiđerićevih koje svoje govnarske nevinosti čuvaju za svetinju braka tako što se tri puta dnevno jebu u dupe; govnarskih učitelja klavira gospođica Hadžiđerićevih, koji se takođe, iz nekog razloga, jebu u dupe; govnarskih prvih muških gimnazija; govnarskih teniskih terena; govnarskih letovanja u Rovinju; hipergovnarskog Aerokluba i megagovnarskog Tašmajdana, i svih ostalih govnarskih trica i kučina takozvanih boljih beogradskih kuća. S velikim zakašnjenjem, gotovo je povikao Mandarić, moram priznati da su partizani učinili pravu stvar kada su oktobra četrdeset četvrte čizmom u guzicu najurili taj šljam iz vila, kuća i raskošnih stanova, koje su njihovi dedovi i očevi, isto tako lažni patrioti kao i njihovi kurvini sinovi i unuci, zaradili liferujući Srpskoj vojsci (koju su isključivo zbog zarade i slali u ratove) crvljivo goveđe meso i nejestivo brašno, mešavinu peska i strugotine. Dobro je bilo za Srbiju (ali ne zadugo) što su te impotentne, nasledne sifilističare, pritajene buzerante, mrcvaritelje ženskih polnih organa, zamenili kršni seoski momci, rmpalije koji jebu do pobede, do bezuslovne kapitulacije, tako je govorio euforični Mandarić. Šta ste, kog đavola, radili petog oktobra, povikao je potom, sav besan. Zašto ništa niste preduzeli? Zašto niste dovršili posao koji su četrdeset i četvrte započeli partizani? Gde si ti bio petog oktobra, odgovorio sam protivpitanjem. Kod kuće, gde bih bio, rekao je Mandarić. Dobro znaš da ja ne podnosim buku, galamu i masovne skupove, čak ni u situacijama kada iz njih može izaći nešto dobro. Sećaš li se kada si dve hiljade i pete — pod krajnje misterioznim okolnostima, moram reći — dobio Ninovu nagradu za roman godine. Sećaš li se da umalo nisam umro u masi od jedva dvestotinak osoba. Napravio sam kobnu grešku, skinuo sam kaput, neoprezno se izložio smrtonosnim pogledima srpske kulturne javnosti i stropoštao se na pod Aerokluba kao sveca, kao ono kad sam se pre mnogo godina, ali iz čista mira, srušio u onoj frankfurtskoj ulici. Svečanost uručenja nagrade beše brutalno prekinuta dolaskom ekipe za reanimaciju klinike Anlave, koja me je, nažalost, vrlo brzo vratila u život. Izašao sam u javnost da podelim radost s tobom, a samo sam uprskao stvar. Sve sam upropastio. Mandariću, rekoh, ne pričaj gluposti. Tvoj kolaps i posledična pometnja u Aeroklubu bili su nešto ubedljivo najbolje na toj odvratnoj ceremoniji. Sad možeš misliti, rekao je Mandarić, šta bi se dogodilo da sam se petog oktobra obreo u masi od blizu milion duša? Đinđić, konačno, od mene nije ni očekivao da budem u prvim borbenim redovima! Naprotiv! Izričito mi je rekao da nikuda ne izlazim. Moglo se dogoditi da padne krv, a ja se prosto izbezumim kad vidim krv. Ne pominji mi peti oktobar, rekoh. Ne pominji mi revoluciju! Nikakve tu revolucije nije bilo. Sve je bilo laž. Još jedna u beskonačnom nizu srpskih laži. Đinđić je, naravno, još trećeg oktobra znao da će peti oktobar biti laž, rekao sam. Ali nije imao izbora. Bio sam te noći u tobožnjoj Skupštini Grada Beograda i mogu ti posvedočiti da je sve bilo laž. To uopšte nije bila revolucija, rekao sam, bio je to najobičniji vašar. U jednom momentu sam — takođe sam rekao — ugledao glavešine takozvanog DOS-a kako u razvaljenim kancelarijama sastavljaju neke spiskove. U prvi mah sam se obradovao. U naivnosti sam pomislio da revolucionari vredno rade na spiskovima za streljanje vodećih čovekolikih hijena, ali se brzo ispostavilo da su tobožnji revolucionari sastavljali spiskove pevačica novokomponovane narodne muzike koje su

nameravali da naguze i spiskove javnih preduzeća u čijim je kasama bilo najviše para, heroina i zlatnih zuba povađenih iz čeljusti muškaraca i žena pobijenih u malim, prljavim ratovima na — kako se to uobičajilo reći — prostorima bivše Jugoslavije. Sveopšta jebačina i otimačina počele su već u noći između petog i šestog oktobra, upamti to, Mandariću. Na vest da se iznenada promenila vlast, pevačice novokomponovane narodne muzike — među kojima bi ovde-onde promakla i poneka operska diva — te noći su masovno nahrupile u tobožnju Skupštinu grada Beograda, a revolucionari nisu sedeli skrštenih ruku. Nisu! Uopšte nisu! Revolucionari i pevačice (među njima i poneka operska) momentalno su počeli da zamiču u nužnike, ostave i opustele kancelarije odakle su se, vrlo brzo, začuli krici, šaputanja, urlici, zapomaganja i drugi ogavni zvuci simuliranih orgazama. Kažem simuliranih zato što su revolucionari DOS-a bili isto tako polupotentni mrcvaritelji ženskih polnih organa kao i njihovi prethodnici, koji se nisu tek tako mirili sa gubitkom vlasti. Šta da ti kažem, Mandariću? Visoki funkcioneri DOS-a omrkli su kao revolucionari a osvanuli kao krvoločne čovekolike hijene novog kova. Da li je zaista istina, prekinuo me je Mandarić, sav euforičan, da si nameravao da u noći petog oktobra zauzmeš zgradu SANU i postreljaš sve akademike, sve do jednog? U izvesnom smislu, da, rekao sam. Ali samo u izvesnom smislu. Bio sam naumio da akademike izvedem pred streljački stroj sastavljen od smelih mladića, istinskih demokrata, i da — kako to već ide u takvim prilikama — izdam naređenje nišani, zatim pali! Streljački stroj je zaista trebalo da otvori rafalnu paljbu, ali ne bojevom, ne dao Bog, daleko od toga, nego manevarskom municijom. Shvataš li šta sam hteo da postignem? Ne baš, rekao je Mandarić. Hteo sam, rekoh, da akademike — koji svi odreda misle da su ravni Dostojevskom, ako ne i veći od njega — dovedem u situaciju u kojoj se svojevremeno našao Fjodor Mihajlovič. Znaš valjda da je Dostojevski u mladosti prošao kroz stravično iskustvo fiktivnog streljanja. Tek posle toga je napisao Zločin i kaznu i Braću Karamazove, ne pre. Naravno, rekoh, nisam očekivao da naši akademici posle streljanja napišu nešto slično. Možeš ih streljati pedeset puta zaredom — i to bojevom municijom — nikada ta gospoda neće napisati ništa drugo osim gomile nepodnošljivih bljuvotina i laži. Moje namere su bile drugačije. Pretpostavljao sam, pretpostavljam opravdano, da bi se akademici, svi do jednog, nakon ispaljenog plotuna listom usrali od straha. Eto, to sam hteo da postignem, posle toga bih akademike pustio da idu kućama ili već gde im je volja. Ali prizor sablasne povorke usranih akademika zauvek bi se urezao u kolektivno pamćenje Srba. Bio bi to poučan primer! Uterao bih strah u kosti ne samo akademicima nego i krvoločnim srpskim hijenama, koje više nikada ne bi bile sigurne da li su meci u puškama streljačkog stroja bojevi ili manevarski. Đinđić, samorazumljivo, nije hteo ni da čuje ni za kakva streljanja. Okani se tih starkelja, tako je rekao, pušku u ruke pa na položaj. Ništa još nije završeno. Banda pokušava da se pregrupiše. Bila je to sušta istina. Ništa nije bilo gotovo. Ni danas nije gotovo. Nikada neće biti gotovo. Treba li da ti kažem, kazao sam, da je psihopata Karapešić, posle, kada se u javnosti pročulo da sam nameravao da postreljam akademike, otišao kod državnika i zahtevao da budem krivično gonjen zbog jakobinskog terora. Kao što bih i bio gonjen da nije bilo Đinđića, koji je državnika - sve vreme mu držeći pištolj prislonjen na slepoočnicu — na jedvite jade ubedio da je sve to bilo samo Karapešićev ružan san. Karapešić se, međutim, nikako nije mirio s revolucionarnom pravdom. Sav izbezumljen, danima je obilazio takozvane beogradske salone, zapostavio je i redovna mrcvarenja devojačkih polnih organa, lokao je čivas i s najvećim moralnim zgražavanjem pričao da sam hteo da svirepo i iz čiste obesti postreljam goloruke akademike, a da je on — Karapešić — bio taj koji me je sprečio u ubilačkim namerama. On, Karapešić, profesor tupoumnosti i pokvarenjaštva, vekovni alkoholičar, koji je — u (uzaludnoj) nadi da će jednoga dana biti primljen u društvo besmrtnika - tendenciozno zabašurivao činjenicu da su najugledniji akademici svojevremeno stajali na čelu streljačkih strojeva koji su — za razliku od mene i mog streljačkog stroja — pucali isključivo

bojevom municijom. Komandovanje streljačkim strojem (ili bar učešće u streljačkom stroju) decenijama je bio jedan od glavnih uslova za prijem u SANU. Tek se u poslednje vreme pojavila generacija akademika koji nisu učestvovali u masovnim ubistvima, i to samo zato što su bili u dečjem uzrastu, ili se nisu bili ni rodili. Ali ne treba sumnjati, rekao sam, da bi i oni ubijali samo da im se ukaže prilika, samo da im daju šansu. Tako stoji stvar, Mandariću, rekao sam, pomalo rezigniran. Srpska podela na kastu lešinara i kastu leševa nije jedina srpska podela. Kamo sreće da je tako! Ima još srpskih podela, od kojih je, verovatno, najzlokobnija podela na kastu srpskih ubica i kastu srpskih ubijanih. Kome se, rekoh, posreći da se rodi u kasti ubica, taj može reći da je uspeo u životu. Kasta srpskih ubica ima pravo — pa čak i obavezu — da potpuno nekažnjeno ubija koga god nađe za shodno, za razliku od kaste ubijanih, čiji pripadnici imaju pravo — ali i obavezu — da budu ubijani kad god se za to ukaže potreba. Nema nikakvog dodira između dveju srpskih kasti, nema mešovitih brakova, po tome se vidi da smo narod arijevskog porekla. Pripadnici kaste ubica nikada ne mogu biti ubijeni, pripadnici kaste ubijanih nikada ne mogu ubiti, bez obzira na to koliko želeli to i koliko je to — u pojedinim slučajevima — bilo opravdano. Uzmimo moj primer. Malo je, recimo, falilo da zaglavim na dugogodišnju robiju samo zato što sam (u mašti) nameravao da postreljam srpske akademike, i to — čak i u mašti — manevarskom municijom, dočim su ključni srpski akademici u najstvarnijoj stvarnosti pobili na hiljade muškaraca i žena, i ne samo da nisu pozvani ni kod sudije za prekršaje nego su bogato nagrađeni vilama, stanovima, državnim funkcijama i visokim državnim odlikovanjima. Eto, rekoh, to je razlog zbog koga je Đinđićev projekat modernizacije Srbije doživeo fijasko. Đinđić, kao što znaš, nije poticao iz kaste ubica. Daleko od toga! Đinđić se, zapravo, užasavao pomisli da bilo koga ubije, iako ih je sve mogao (i trebao) poubijati, iako je — saglasili smo se o tome — slutio da će ga na kraju isti ti predatori koje je velikodušno poštedeo na kraju ubiti, onako mučki, s leđa. Đinđić se, međutim, opredelio da bude ubijen a ne da ubija, u tome je njegova veličina. Ali i uzrok njegove nepopularnosti. Njegova stravična nepopularnost među, kako se uobičajilo reći, širokim narodnim masama mnogo je dugovala njegovom načelnom protivljenju nasilju i međusobnom ubijanju. Srbi, Mandariću, prosto obožavaju nasilnike i ubice, a naročito ubice domaćeg, srpskog porekla. Nas dvojica, rekoh sav rezigniran, nismo u stanju da pošteno izvređamo šačicu akademika, krvoločnih srpskih predatora, među kojima ima i masovnih ubica, da i ne govorim koliko nismo u stanju da bar polomimo vilicu Karapešiću, dripcu koji na javnom mestu potpuno nesmetano uživa u petogodišnjici Đinđićevog ubistva, obilato je zalivajući čivasom. E pa sad, rekao je Mandarić, sve euforičniji, nije da baš ne možemo napakostiti Karapešiću. Smrsiću mu ja konce, samo da dođe Guzijan. Nisam imao pojma šta je Mandarić imao na umu, a Guzijan se nije pojavljivao. Mandarić to nije opažao. Bio je već toliko euforičan da se upustio u žučnu raspravu sa samim sobom, što je izazvalo konsternaciju, ali i izvesnu pažnju gostiju koji su sedeli za okolnim stolovima. Meni je razgovora već bilo preko glave, mada sam i ja imao štošta sebi da saspem u lice. Ali radije sam ćutao. Prijalo mi je, da budem iskren. Da nije bilo nesnosnog Karapešićevog prisustva, moglo bi se uz malo preterivanja reći da se odlično osećam. Možda upravo onako kako sam se osećao maja hiljadu devetsto osamdeset i sedme kada se rano ujutru na mojim vratima iznebuha pojavio Mandarić, koji se te godine zauvek vratio u Srbiju. Ja sam se bio vratio dve godine ranije. Đinđić se vratio dve godine posle Mandarića, dakle hiljadu devetsto osamdeset i devete. Takva je bila dinamika naših povrataka otadžbinskoj mečki na rupu. Nikada više u Nemačku, rekao je Mandarić, maja osamdeset sedme, na vratima mog stana, sav rezigniran. Nikada više u laboratoriju, takođe je rekao. Mandarić je bio duboko razočaran žalosnom profanacijom mikrobiologije, njenim sunovratom u kaljugu najvulgarnije komercijalnosti. Proizvodnja vakcina po svaku cenu, govorio je Mandarić, eto na šta to je spala mikrobiologija. Izmišljanje nepostojećih epidemija, eto, to je

mikrobiologija danas. Mikrobiolozi, Masleša, danas mnogo više vremena provode u proučavanju berzanskih izveštaja nego u proučavanju virusa i bakterija. Ja više — govorio je Mandarić — u tome ne želim da učestvujem. Ako je mikrobiologija spala na berzanske grane, radije ću se baviti berzanskim špekulacijama nego zastrašivanjem populacije nepostojećim virusima. I Mandarić je zaista — uspešno kao i u svemu na šta bi se fokusirao — povremeno špekulisao, ako se to tako kaže, na čuvenoj Londonskoj berzi i kao berzanski špekulant zarađivao mnogo više nego kao mikrobiolog svetskog glasa. Samorazumljivo, odmah se postavilo pitanje Mandarićevog smeštaja. Budući da je iz dubine duše prezirao hotele i da se užasavao same pomisli da prespava u nekom (samo naoko čistom) hotelskom krevetu impregniranom spermom, u gnusnom ležaju koji u svom drvenom pamćenju čuva uspomene na hiljade i hiljade snošaja, Mandarić je — kako se to visokoparno kaže — odseo kod mene, ali je želeo da što pre kupi kuću. U čemu sam ga, takođe samorazumljivo, zdušno podržavao. Tokom tri duga meseca, odlično raspoloženi, kao — kako se to kaže — pred neku nesreću, obišli smo desetine i desetine kuća oglašenih na prodaju, ali malo je koja odgovarala Mandarićevoj potrebi za dubokom izolacijom. Tek tamo negde krajem leta pronašli smo odgovarajuću kuću — ili je možda bolje reći bunker — u Višnjičkoj banji, koju neću detaljnije opisivati jer bi to bilo zadiranje u Mandarićevu intimu. Mogu reći samo toliko da se kuća nalazila usred dvorišta potpuno zaraslog u šiblje i korov, i da je Mandarić — dalekovido kako se pokazalo — po pristupačnoj ceni pokupovao sve okolne placeve, tako da se između njegove i prve sledeće kuće (zgrade) prostiralo najmanje trista pedeset metara brisanog prostora. Mandarićeva kuća u Beogradu ubrzo je postala ono što je u Frankfurtu bio Ocićkin atelje — mesto društvenog okupljanja, ali, za razliku od Ocićkinog ateljea, u koji su danonoćno navraćali vrhunski intelektualci ili u najmanju ruku zanimljive ličnosti — redovni gosti Mandarićevog bunkera bili su listom psihopate i propalice. Muke je Mandarić imao da rastera tu bagru, nešto kasnije, kada su pokazali svoja prava lica. Uopšte, Mandarićev trijumfalni i doživotni povratak u Srbiju bio je društveni događaj godine. Naš čovek, mikrobiolog svetskog glasa a tako mlad, tako su govorili nacionalni predatori. Koje smo — ne treba zaobilaziti istinu — u to doba i Mandarić i ja visoko uvažavali, kao što smo uvažavali i nacionalnu istoriju, nacionalnu geografiju, nacionalne resurse, nacionalno jedinstvo, nacionalne interese, nacionalnu kuhinju, nacionalne parkove i nacionalne institucije, jer u to doba Mandarić i ja jednostavno nismo znali da su sve to samo presne nacionalne laži. Moglo bi se čak reći da smo i Mandarić i ja u to vreme bili tvrdokorni nacionalisti. I Mandarić i ja smo srpski narod gledali kao nedužnu žrtvu komunizma, olako zaboravljajući Đinđićeva frankfurtska upozorenja da je komunizam zapravo žrtva srpskog naroda, to jest njegove elite — krvoločnih srpskih predatora. Mandarić se, štaviše, zahvaljujući međunarodnom ugledu, u jednom momentu našao na samom pragu prijema u SANU, ne, ruku na srce, svojom voljom, nije on bio čovek toga kova, već voljom same SANU, Sotonine sinagoge, koja je te godine, zbog činjenice da je prosečna starost akademika iznosila čitavih devedeset i osam godina — što je loše odjekivalo u narodu u kome je prosečni životni vek bio samo pedeset i sedam — pokrenula akciju podmlađivanja članstva. A za tako nešto Mandarić je došao kao poručen. Mandarić je već bio dopisni ili počasni član nekoliko najuglednijih svetskih akademija, ali nije na to mnogo polagao, iako mi je u nekoliko navrata otvoreno rekao da bi članstvo u SANU za njega bilo čast. I ja sam tada mislio da je to čast. Takva su bila vremena. I takozvana srpska javnost (u to vreme mnogo manje sluđena nego danas) takođe je s pravom očekivala da Mandarić bude primljen u Srpsku akademiju nauka i umetnosti. I Mandarić bi — uprkos snažnom otporu najreakcionarnijih akademika — i bio primljen u SANU samo da je pristao da javno i svakodnevno nariče o Kosovu, zlehudoj sudbini srpskog naroda i podmuklim zaverama Kominterne, Vašingtona i Vatikana. Bio bi primljen čak i da nije naricao — njegov svetski ugled bio je isuviše upadljiv — samo da u određenom momentu nije

— po mišljenju srpske javnosti — žestoko preterao. On, Mandarić, koji je tvrdio da nikada ne preteruje.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Svetislav Basara

Počalji od Mustra taj Sub Maj 12, 2018 1:49 pm


Bilo je to na Svečanoj akademiji posvećenoj Nikoli Tesli, održanoj na Kolarčevom narodnom univerzitetu, na koju je Mandarić, kao srpski naučnik (takođe) svetskog glasa bio pozvan, i na koju je, kao vaspitan čovek, uredno otišao. Mandarić je dva i po sata, tako mi je kasnije rekao, slušao maloumne, nesuvisle i nebulozne referate akademika nadležnih za Teslu, iz kojih se moglo zaključiti da je Teslin najveći uspeh to što je bio Srbin, a da je sve što je Tesla uradio — to uradio zbog Srba, Srbije i svih srpskih zemalja. Kada je došao red na njega, Mandarić je izašao za govornicu i rekao da je u Srbiji stanje nauke katastrofalno, da u Srbiji nauka u stvari ne postoji, da u Srbiji za nauku niko ne haje i da Nikola Tesla — da je nekim slučajem ostao ovde — ne bi dogurao dalje od položaja šefa smene u Beogradskoj električnoj centrali, što uopšte ne bi — dodao je Mandarić — bila nikakva nepravda jer je mesto šefa smene u Beogradskoj električnoj centrali, realno posmatrano, bilo Teslin krajnji domet. Neću da kažem, kazao je Mandarić u Kolarcu, da Tesla nije bio dobar majstor i da — tu i tamo — nije napravio poneku korisnu spravu za domaćinstvo, ali govoriti o Tesli kao naučniku, to je, rekao je Mandarić, nedopustivo preterivanje. Elektrotehnika je, takođe je rekao Mandarić, stvar veoma važna za svakodnevni život, ali to naprosto nije nauka. Osim toga, nastavio je Mandarić, Nikola Tesla je bio patološki lažov. Pažljivo sam pročitao Tesline Memoare i kao iskusan čitalac tvrdim da su oni delo patološkog lažova. Naučnici, dame i gospodo, mogu biti sve, ali ne i lažovi, tako je govorio Mandarić. Nadalje, govorio je Mandarić, Tesla se nakon propasti svojih megalomanskih projekata izdržavao sarađujući s najopskurnijim američkim mađioničarima, za koje je projektovao, pravio i skupo naplaćivao mašine vašarskih iluzija na električni pogon. Nije to sve, dame i gospodo. Tesla je bolovao od teškog oblika bipolarnog poremećaja ličnosti, za koji niko nije znao, niti je mogao znati, jer tadašnja psihijatrija nije poznavala tu podmuklu duševnu bolest. Ali su je zato dobro poznavali kelneri i liftboji u hotelu Newyorker, u kome je Tesla proveo svoje poslednje dane živeći na visokoj nozi. Sitničavošću, džangrizavošću, neprestanim zakeranjem i poslovičnim tvrdičlukom Tesla je oterao u ludilo ili čak u smrt najmanje dvadeset liftboja i kelnera. Kelneri i liftboji su, dame i gospodo, masovno skakali s poslednjeg sprata hotela Newyorker tražeći u smrti spas od terora Nikole Tesle, velikog iluzioniste, čoveka koji je svake večeri telepatski razgovarao s Marsovcima. Tim je rečima Mandarić završio svoje izlaganje o Tesli na Kolarčevom narodnom univerzitetu. I tim je rečima zapečatio svoju akademijsku karijeru. Tim pre što je Mandarić likom, stasom, pa i stilom u odevanju frapantno ličio na Teslu. Velikom salom Kolarčevog narodnog univerziteta najpre je zavladao muk, pričao je Mandarić. Potom su odjeknuli histerični urlici. Agent! Provokator! Izdajnik! Ludak! Manijak! Milicija! Nadležni akademici su, takođe je rekao Mandarić, obuzeti najvećim mogućim strahom od optužbe za saučesništvo u zločinu protiv Tesle, panično pobegli iz velike sale Kolarčevog narodnog univerziteta, a već sutradan se po Beogradu o Mandariću govorilo isključivo kao o Mandariću ludaku. Glavni promoter Mandarićevog navodnog ludila bio je već pomenuti Karapešić, koji je — u sumanutoj nadi da će jednoga dana biti primljen u SANU — neumorno obilazio beogradske salone i kafane šireći glasine o Mandarićevom ludilu. Razumljivo,

Mandarić kao Mandarić ludak nipošto nije mogao biti primljen u Srpsku akademiju takozvanih nauka i umetnosti. Tamo se pristup uskraćuje i zbog neuporedivo manjih prekršaja reda, mira i dobrih običaja. Dovoljno je, recimo, da nemaš nogu i već ne zadovoljavaš visoke kriterijume uzvišenih akademskih duša. Poznato je, recimo, da se pre tridesetak godina — kada je zapretila opasnost da u Akademiju bude primljen istaknuti naučnik koji je posle saobraćajne nesreće ostao bez jedne noge — Vrhovni akademik žestoko suprotstavio kandidaturi tog, takođe svetski poznatog naučnika. Nije on loš, uradio je ovde-onde ponešto, ali nema čovek nogu, kako će se penjati uz stepenice, tako je rekao Vrhovni akademik. Treba li reći da — za razliku od mnoštva sumračnih stvorenja, prelaznih oblika između flore i faune, koja su masovno primana po skraćenom postupku — jednonogi naučnik nije primljen u SANU. Mandarića je, na kraju, savršeno bolelo dupe za Srpsku akademiju nauka i umetnosti, kao što ga je bolelo dupe za počasne doktorate najprestižnijih svetskih univerziteta i dopisno članstvo u najuglednijim evropskim akademijama nauka. Ali mene, iz nekog razloga, nije bolelo dupe. Pretpostavljam zato što sam ja - za razliku od Mandarića i Đinđića, koji su proveli tolike godine u inostranstvu i tamo se temeljno odmorili od gluposti — čitav život proveo u Srbiji, u samom srcu imbecilnosti i pokvarenjaštva. Za razliku od Mandarića (ne znam za Đinđića), ja sam vrlo dobro znao da je SANU neosvojiva tvrđava vekovne srpske imbecilnosti i pokvarenjaštva, da je to praktično oružana formacija čiji je strateški cilj da u korenu zatre, uništi, upropasti i urniše svaki proplamsaj Duha i da otera u preranu smrt svakog talentovanog čoveka koji bi mogao da ugrozi vekovnu stabilnost srpske imbecilnosti. Talentovani ljudi, ljudi od Duha, već decenijama se na sve načine dovijaju kako da izbegnu kišu otrovnih strela koje na njih, s tavana akademije, povazdan odapinju dopisni članovi SANU. Samo li akademici primete (ili im neko dojavi) da se u Beogradu — ili čak u unutrašnjosti — pojavio veliki talenat, dopisni članovi — tačnije Hitlerjugend, a najtačnije Sturmabteilung — Srpske akademije nauka i umetnosti kreću u napad. Ja već decenijama egzistiram kao nemi, bespomoćni svedok svirepog holokausta nad srpskim talentima. Sve pomno pratim, sve pomno beležim, ali nemam opipljivih dokaza. Kako, recimo, izaći pred sud s optužbom da Sturmabteilung SANU već više od sto godina potpuno nekažnjeno, i to pred očima sluđene srpske javnosti, organizovanim širenjem poganih, potpuno neutemeljenih ali vrlo delotvornih glasina masovno uništava talentovane srpske umetnike. I da to radi na sledeći način. Ako neki talentovani pesnik ima obe ruke i noge, ako je čovek na svom mestu (što je, istini za volju, među srpskim talentima retkost), ako dane provodi u biblioteci a noći nad rukopisima, u tom slučaju Hitlerjugend SANU pribegava oprobanoj taktici uništavanja: počinje da po beogradskim salonima i beogradskim kafanama širi glasine da je talentovani pesnik u stvari hronični alkoholičar. Glasine brzo deluju. Treba samo zamisliti užas koji obuzme talentovanog srpskog pesnika, koji nikada nije okusio ni kap rakije, u trenutku kada — pod stravičnim pritiskom javnosti (koji ima snagu prirodne stihije) — počne besomučno da pije, iako mu se uopšte ne pije, iako mu se piće zapravo gadi. Tom taktikom Hitlerjugend SANU jednim udarcem ubija dve muve: uklanja svaku mogućnost prijema talentovanog srpskog pesnika u društvo tobožnjih besmrtnika, a istovremeno mu značajno skraćuje životni vek. Najuspešnija, takoreći antologijska akcija Hitlerjugenda SANU bio je genicid nad jednim od najvećih srpskih pesnika Petronijevićem, čovekom koji je do smrti slepo verovao u SANU. Ako je neko mrzeo alkohol, onda ga je Petronijević mrzeo, a ipak je, suprotno svojim najdubljim uverenjima i pod snažnim pritiskom beogradske javnosti, celog života pio — kako se to kaže — kao smuk. Sve da je Petronijević i uspeo da se odupre snažnom političkom pritisku da besomučno pije, ništa mu to ne bi pomoglo. Nikada ne bi bio primljen u SANU. Srpska akademija nauka i umetnosti je i za tu eventualnost imala plan. Petronijević je, nije to nepoznato, bio čovek onižeg rasta. Sve da je, rekoh, nekim slučajem uspeo da ne pije, ne bi ga primili u SANU zato što nema propisanu visinu, kako je to

lucidno primetio Petronijevićev kolega Kovačević, takođe veliki pesnik, koji je izvukao živu glavu samo zahvaljujući tome što se čitavog života pretvarao da je lud i što ga je čitavog života suštinski bolelo dupe za SANU. Kao što je Petronijeviću alkoholizam nametnut mimo njegove volje, takoreći nasilno, tako je i Mandariću nasilno nametnut bipolarni poremećaj, i tu se ništa nije moglo učiniti. Petronijeviću uopšte nije vredelo — a Mandariću je vredelo samo ponekad — dokazivati da njih dvojica nemaju ništa sa svojim porocima i bolestima i da su oni u suštini pali borci, heroji stogodišnjeg rata srpskog kretenizma protiv srpske duhovnosti. Danas, tričavih deset godina posle prerane Petronijevićeve smrti, u Srbiji više niko ne zna da je Petronijević — čije su, kažu, poslednje reči bile: čuvajte mi SANU — uopšte postojao. Čak ga se i ja, koji sam ga vrlo dobro poznavao, u poslednje vreme prisećam kao kroz maglu. Tolika je snaga srpskog zaborava. Nemam, kažem, dokaza, ali i dalje tvrdim da SANU snosi deo odgovornosti za Đinđićevu smrt, kao i punu odgovornost za preranu smrt desetina hiljada talentovanih srpskih pesnika, bojadžija i romansijera. Mandarić je, rekoh, u načelu bio saglasan da stvari tako stoje, ali mi je neprestano ponavljao — on koji mi je stalno prebacivao da se ponavljam — da ukoliko nemam dokaza, a nisam ih imao, bar ne na papiru, stvar sa SANU odložim ad acta. Što meni nije padalo na pamet. A i sve mi je bilo teže da slušam Mandarićeva ponavljanja o ponavljanju. Eto, rekao sam, sediš tu, raspištoljen, na dan Đinđićevog ubistva, i tražiš dokaze! Đinđić, rekao sam, nije dozvolio da akademike izložim zasluženom poniženju, a oni mu danas pljuju na grob. Ako zaista želiš, takođe sam rekao, reći ću ti celu istinu o pozadini Đinđićevog ubistva, ali ću posle toga morati da te ubijem. Znaš da su takva pravila. Jadno je, rekao je Mandarić, da se ti, jedan od dobitnika najprestižnije srpske nagrade, Ninove nagrade za roman godine, izražavaš kao pisac petparačkih romana. Možda su u pravu oni koji tvrde da tu nagradu u stvari i nisi zaslužio. Mada, kad malo bolje razmislim, možda uopšte ne bi bilo loše da me ubiješ. Štaviše, rado bih pristao da čujem istinu o Đinđićevom ubistvu i da budem ubijen, ali siguran sam da je sve što ću od tebe čuti samo gomila najbednijih čaršijskih priča, poput one da su mi kelneri iz Mažestika godinama pljuvali u kafu i čaj. Eto, takav je bio Mandarić. Nikada ništa nije zaboravljao i zato se ničega nije sećao. Verovatno se ne sećaš, nastavih, da je početkom dve hiljade treće godine Dedijer, Stevan (1911-2004), nuklearni fizičar globalnog značaja, napisao Otvoreno pismo srpskoj javnosti u kome je od Đinđića, tada predsednika Vlade, zahtevao da momentalno raspusti Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Ako ne postupite tako, tako je pisalo u Dedijerovom pismu, svršeno je sa srpskom naukom i srpskom umetnošću. Dedijer, Dedijer, mrmljao je Mandarić u bradu, ime mi je odnekud poznato. Da li je to onaj Dedijer, Titov biograf? Nije! Nije taj Dedijer, rekoh. Njegov brat! Dedijer, nuklearni fizičar. Ali — dodadoh — da je Dedijer istoričar u to vreme bio živ, siguran sam da bi i on napisao takvo pismo. Nisam znao da je Dedijer imao brata, rekao je Mandarić. Ništa čudno, rekoh. Dedijer je umro 2004, odavno je, zajedno s bratom, pao u zaborav. Ne prekidaj me, dodadoh. Odmah nakon što je takozvano Dedijerovo pismo gromoglasno odjeknulo u srpskoj javnosti
— takođe rekoh — Đinđić je ugrabio malo slobodnog vremena i zakazao mi sastanak u restoranu Aleksandar, znaš na koji restoran mislim, onaj iznad ski-staze u Košutnjaku, potpuno zarasle u vekovni korov i čkalj. Nikada mi nisi pričao o tom sastanku, rekao je Mandarić. Nisam, rekoh, zato što je taj sastanak bio strogo pov. Nemoj mi samo reći, rekao je Mandarić, da te je Đinđić pozvao da se posavetuje s tobom u vezi s raspuštanjem SANU? Đinđić nikada nije slušao ničije savete, pogotovo ne tvoje, naročito ne tvoje. Nisam ni rekao, rekoh, da me je pozvao da bih mu dao savet. Bio se uželeo starog društva, pozvao me je čisto da se vidimo, da malo proćaskamo, kao da je slutio da se više nikada nećemo videti. Još uvek ga vidim, kao kroz neku koprenu, kako se — okružen državnim gorilama — spušta pošljunčanom stazom ka Aleksandru oslanjajući se na štake, kao

Becketov Moloi. Tek posle smo se ovlaš dotakli SANU, Mandariću, tek posle! Tek na kraju. Kada je to tačno bilo, pitao je Mandarić. Dvadeset prvog februara dve hiljade treće, rekoh. Čudno, baš čudno, reče Mandarić. Istog tog dana, predveče, Đinđić je posetio i mene. Došao je pravo na moja vrata, bez najave, bez telohranitelja — bar ih ja nisam video — donoseći mi kutiju mozart kugli na poklon. Proćaskali smo sat, možda sat i po, potom je Đinđić, pritisnut obavezama, otišao. Izgleda da se opraštao sa starim drugovima, izgleda da je zaista znao šta ga čeka. To samo Bog zna, rekoh. U svakom slučaju, takođe rekoh, sve i da je nešto znao, nije to pokazivao. Tog dvadeset i prvog februara dve hiljade i treće Đinđić je bio isti onakav kakvog sam ga upamtio kada sam ga prvi put video, hiljadu devetsto osamdeset i treće, u onom frankfurtskom krankenhausu u kome smo ti i ja ležali u bunilu, polomljenih ruku, nogu i lobanja. Bio je vedar! Pun snage! Pun duha! Možda čak i vedriji i puniji snage i duha nego onda u Frankfurtu. Nekoliko dana pre susreta u restoranu Aleksandar, nastavih, Đinđić se bio vratio iz zvanične posete Nemačkoj i otuda je doneo najnovije vesti o našoj drugarici Ocićki. Eto, takav je bio Đinđić, rekoh. Pored svih državničkih obaveza — u pauzi mučnog kamčenja para od nemačkih džimrija za posustalu srpsku privredu — Đinđić je našao vremena da, pod okriljem noći, nauštrb sna, skokne do Frankfurta da se nakratko vidi s Ocićkom. Čekaj malo, prekinuo me je Mandarić. Zar Ocićka ne živi u nekom selu u Bavarskoj, u celibatu i potpunoj izolaciji? Ne više, rekoh. Već neko vreme ne živi tamo. Bavarska je za Ocićku stvar prošlosti. Ocićka se pre nekoliko godina vratila u opticaj, tako mi je rekao Đinđić, tako sam rekao Mandariću. Iako već u poodmaklim godinama, ali još uvek vrlo privlačna — takođe mi je tog dana rekao Đinđić — Ocićka se, po svemu sudeći sita divljih jabuka i haiku poezije, u velikom stilu vratila u svoju frankfurtsku magazu. I ne samo da je ponovo privukla ogromnu većinu ranijih ljubavnika — bar onih koji su još bili živi — nego je uspela da namami i nove, neuporedivo mlađe ljubavnike, Hitlerjugend njenih nekadašnjih jebača, ako se može tako reći. A taman se bila smirila u celibatu, rekao je Mandarić vidno razočaran. Mandarić, čovek koji je imao neke mračne, neraščišćene račune s Ocićkom. Biće o tim računima reči kada za to dođe vreme, ukoliko bude prostora, razume se. Prelomio sam, rekao mi je Đinđić tog dana, u restoranu Aleksandar, tako sam rekao Mandariću. Odlučio sam da raspustim Akademiju! Ne mogu više da ih gledam. To, u stvari, i nije Akademija nauka i umetnosti, to je u najboljem slučaju prigodna, takoreći svečana akademija, takođe je rekao Đinđić. Mislim da je Svečana akademija sasvim prikladno ime za tu ustanovu — ni po čemu značajniju od, recimo, JP Parking servis - jer se njeni članovi i ne bave ničim drugim osim pripremama vidovdanskih, jovanjdanskih, krstovdanskih, nikoljdanskih svečanih akademija, svečanih akademija uopšte, svečanih akademija kao takvih, kao i ličnim (dobro plaćenim) učešćem na tim svečanim akademijama. Naša akademija — nastavio je Đinđić — na prvi pogled izgleda kao akademija u bilo kojoj evropskoj zemlji, naši akademici, takođe na prvi pogled, frapantno liče na akademike iz bilo koje evropske zemlje, ali u suštini naša akademija nema nikakve veze sa (takođe jezivo dosadnim) akademijama evropskih zemalja, niti naši akademici imaju ikakvih dodirnih tačaka sa (takođe beskrajno ispraznim i dosadnim) evropskim akademicima. Naše svečane akademije su čist falsifikat, kao što su falsifikat i naši svečani akademici. Naša akademija je najobičniji seoski vašar, a naši akademici su vašarski džambasi obučeni u livreje akademika. Sve to skupa na prvi pogled zaista liči na pravu akademiju i na prave akademike, ali već na drugi pogled čoveku je potpuno jasno da to s pravim akademijama i pravim akademicima nema nikakve veze. Takva akademija u najboljem slučaju može biti akademija seoske sprdnje s naukom i umetnošću. Ovakva kakva je, akademija je apsolutno neodrživa, ali ona se ipak žilavo održava na površini otpadnih voda srpske stvarnosti, po cenu propasti svih ostalih ustanova i stvari. Ako bi takva, neautentična akademija — gotovo je povikao Đinđić — nekim slučajem imala nameru da postane autentična akademija — što je, naravno,

apsurdna pretpostavka — morala bi da napravi kopernikanski obrt. Evo, ovako bi to moglo da izgleda, rekao je Đinđić. Na prvoj sledećoj svečanoj akademiji povodom, recimo, Dana državnosti, kada se u velikoj sali Doma takozvane Narodne skupštine okupe predsednik republike, ministri, zamenici ministara, državni sekretari i ostali državni polusvet, akademici bi — umesto čitanja predugačkih i nepodnošljivo dosadnih referata — uradili mnogo bolju stvar ako bi istrčali na binu, uhvatili se u kolo i, sve podvriskujući, odigrali splet narodnih pesama i igara iz svih krajeva Srbije. Time bi prijatno iznenadili ugledne zvanice, koji — kakvi su da su — ipak ne zaslužuju teror višesatnog slušanja neopisivih akademskih bulažnjenja. Posle spleta pesama i igara, na red bi — kako red i nalaže — došlo narodno poselo. Na bini se, dakle, pali vatra, sekretar akademije iznosi jagnje na ražnju, akademici iz redovnog sastava sedaju na tronošce i, pijuckajući vruću rakiju, predu vunu ili — bolje — komišaju kukuruz, dok za to vreme dopisni članovi nasađuju sekire, cepaju drva i pristavljaju kupus u kace. Ukratko, srpski bi akademici — umesto što sluđenom narodu prodaju muda za bubrege — trebalo da se na svečanim akademijama bave poslovima koji im priliče, koje najbolje poznaju i koje basnoslovno idealizuju u svojim multipolarno poremećenim kupusarama, a od kojih u stvarnosti beže kao đavo od krsta. Kruna večeri, Masleša, vrhunac svečane akademije bio bi veličanstveni trenutak u kome, nakon što se jagnje skine s ražnja, predsednik naše republike — državnik, kako ga ti zoveš — izlazi na binu da iz ruku predsednika SANU primi jagnjeću glavu (glava glavi) i da, posle toga, predsedniku zalepi na čelo novčanicu od petsto, a ostalim akademicima od po dvesta evra. U tom i samo u tom slučaju akademija bi bila autentična srpska akademija nauka i umetnosti. Eto, Mandariću, tako je govorio Đinđić, poslednji put kad sam ga video. Da bi odmah potom nastavio da govori. Ti znaš, Masleša, rekao je, da ja — iz marketinških razloga — u javnosti širim glasine da sam odavno prestao da čitam, ali u stvari čitam više nego ikada ranije. I to isključivo u gluvo doba, kada me niko ne vidi, čak ni ovi moji. Takođe sam — preko tabloida — razglasio da spavam samo četiri sata dnevno, iako spavam najviše sat, sat i po, a vrlo često po nekoliko dana uopšte ne spavam. Tako namičem vreme za čitanje. I mogu ti reći — rekao je Đinđić — da sam, posle pažljivog iščitavanja poverljive diplomatske prepiske austrougarskog poslanstva u Beogradu, zaključio da si ti intuitivno bio u pravu. SANU je najveće srpsko zlo! Ali to zlo nisu — kako ti u zaslepljenosti smatraš — akademici. Akademici su tu samo osoblje. Pomoćni radnici. Negovanje lažne tradicije, laži uopšte, to je zla kob Srpske akademija nauka i umetnosti, rekao je Đinđić, a lažnu tradiciju može negovati bilo ko, mogu to čak i baštovani, nemoj personalizovati problem, rekao je Đinđić. Da li ti, recimo, znaš — takođe je rekao Đinđić — da Ilija Garašanin nikada nije napisao nikakvo Načertanije ? Znaš li da je Načertanije napisano dvadeset godina posle Garašaninove smrti? Nisam to znao, rekoh. Zna li se ko ga je napisao? Ne zna se, rekao je Đinđić. To čak ni austrougarska politička policija — jedna od najboljih političkih policija svih vremena — nije uspela da sazna, kako bih ja to mogao saznati? Ali znam — opšte je poznato, uostalom — da je Garašaninov sin Milutin Garašanin, diplomata i državnik, straćio ugled, imetak i zdravlje ne bi li s očevog imena sprao ljagu Načertanija. Ovako stvari stoje, Masleša: Ilija Garašanin je iz dubine duše prezirao srpsku pseudopatriotsku bagru — svirepe nacionalne predatore, kako ih ti zoveš — i davao je sve od sebe da im smrsi konce, ali su na kraju konce smrsili oni njemu. A kako stvari stoje, smrsiće ih i nama, rekao je Đinđić ne bez izvesne tuge u glasu, da bi odmah potom povratio svoju poslovičnu vedrinu. Evo šta je Milutin Garašanin, državnik i diplomata od formata, sin Ilije Garašanina, napisao o — kako ih ti zoveš — krvoločnim, srpskim hijenama, citiram: „Kao i sve ostalo” — citirao je Đinđić — „tako smo i patriotizam podemokratisali. Umesto da se mučimo da se do njega uznesemo, mi smo pronašli da je mnogo i praktičnije i lakše svući ga ozgo među nas. Od rada mi smo ga spustili do reći; od dela, srozali smo ga do želja. Dovoljno je samo zaželeti dobra otadžbini, pa da se bude

patriota u punom smislu reči. Više se ni od koga ne traži. Dade li neko još nešto preko toga... to čak može i da naškodi. Instinktivno se počnemo pribojavati da se patriotizam ne odbaci odveć visoko i tako ne istrgne iz domašaja sviju i svakoga. Strah nas je da se ne razdemokratiše .” Zar ti ovo ne zvuči kao da je pisano jutros a ne u poslednjoj četvrti XIX veka, pitao je Đinđić. Zaista zvuči kao da je napisano jutros, rekoh, ali mi — takođe rekoh — zvuči i malo nategnuto. Da budem iskren, zvuči mi kao teorija zavere. A, ruku na srce, teško mi je da u ulozi teoretičara zavere zamislim tebe, sledbenika Frankfurtske škole, tebe koji iz dubine duše prezireš teorije zavere, čak i u beletristici. Ni Borgesa nikada nisi voleo. Maštarije su zaista maštarije, nema tu stvarnog života, uvek si tako govorio. Kakve teorije zavere, kakav Borges, rekao je Đinđić, rekao sam Mandariću. Nema tu nikakve zavere. Ako neka konspiracija i postoji — a ne postoji — onda se može govoriti isključivo o zaveri diletanata, lažova i lenjivaca. Srpska akademija nauka i umetnosti, rekao je Đinđić, to je pogon za proizvodnju kolektivnih strahova, depresija i mrzovolje, a ne Sotonina sinagoga, kako ti, sklon maštarijama i misticizmu, smatraš. Sotona je duhovno biće, a naši akademici nemaju nikakve veze s duhovnošću, makar ona bila i naopaka. Ne, ne, nemaju oni nikakve veze s bilo kakvim duhom. O guzicama se radi! Biznis je u pitanju. Zbog toga sam odlučio da poslušam Dedijera, rekao je Đinđić. Čim namaknem skupštinsku većinu, a na dobrom sam putu da je namaknem, raspustiću SANU. Kucnuo je čas da se srpski narod izuzme iz vlasništva SANU i da se vrati srpskom narodu, to jest samom sebi. Ubuduće neka se srpski narod brine sam o sebi, a gospoda akademici neka potraže druga zaposlenja. Lično ću im pomoći. Spreman sam da sve akademike iz Odeljenja za poznavanje prirode kolektivno zaposlim u JP Parking servis, a da njihove kolege iz Odeljenja za poznavanje društva udomim u JP Zavod za udžbenike. Zašto, recimo, akademici-muzikanti ne bi svirali po svadbama i proslavama i tako zarađivali za život. A zašto se, opet, gospoda akademici-slikari — bojadžije, kako ih ti i Ocićka zovete — ne bi bavili svojim pravim zanimanjem — bojenjem vune i tkanina. Zato sam te i pozvao na ovaj sastanak. Da te upozorim. Neću dozvoliti nikakav jakobinski teror! Nikakva streljanja, ma koliko dobronamerna i ma koliko fiktivna ona bila. U Srbiji više nikada neće biti streljanja, utuvi to, Masleša!


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Svetislav Basara

Počalji od Mustra taj Sub Maj 12, 2018 1:49 pm


★★★

Tako je tog dana rekao Đinđić, tako sam rekao Mandariću. Nepune tri nedelje posle susreta u restoranu Aleksandar, Đinđić je javno streljan ispred ulaza u zgradu Vlade Srbije. Mandarić je to dobro znao, ali je i dalje tražio dokaze. I dalje je saosećao s akademicima, državnim sekretarima, udbašima i udbaškim doušnicima. I dalje je tražio dlaku u jajetu. Sve što si rekao, rekao je Mandarić, tačno je. Ali je isto tako tačno da basnoslovno preteruješ i da se besomučno ponavljaš! Nisam to očekivao od Mandarića, iako se na dan dvanaestog marta od Mandarića sve može očekivati. Ali i od mene se tog dana svašta može očekivati. Preterujem, kažeš! Ponavljam se, tvrdiš, ponovio sam. E, pa nastaviću da se ponavljam i da preterujem. U stvari, više mi nije bilo ni do ponavljanja ni do preterivanja, bio sam već umoran, ali sinhronicitet je udesio da u tom trenutku u Moskvu uđe — i da se pravo ka Karapešićevom stolu ustremi — jedan od najkrvoločnijih akademika, po zanimanju nesvršeni gimnazijalac, u mladosti delinkvent poznat organima gonjenja, svirepi akademik koji s vremena na vreme uvećava krvavi kapital tako što, za naknadu od hiljadu evra, piše — po novom Zakonu o štampi potpuno nepotrebne — recenzije za knjižuljke imbecilnih pesama ambicioznih pesnikinja iz unutrašnjosti Srbije, i koji se — nakon što napiše recenziju, ili tačnije nakon što promeni ime spisateljice i ime zbirke u jednoj i uvek istoj, takoreći večnoj recenziji — napije rakije, naguta vijagre, namami pesnikinju u stan, tobože da joj uruči recenziju, u stvari da bi ambicioznu provincijsku pesnikinju — potpuno ošamućenu emanacijama njegove svesrpske slave — naguzio i spreda i otpozadi. Kad kažem otpozadi, ne mislim na pozu, mislim na pesnikinjin analni otvor, to jest čmar. Sve je to, rekoh, poznato organima gonjenja, ali organima gonjenja su vezane ruke jer je recenzent bliski, takoreći jaki prijatelj vrlo važnog državnika, takođe čoveka s teškim bipolarnim poremećajem. Kako ne preterivati i kako se ne ponavljati u prisustvu takve jedne osobe. Tačnije — uračunamo li i Karapešića, na čije smo se prisustvo donekle svikli — dveju takvih osoba. U ponavljanju je spas, rekoh. Znaš li, Mandariću, šta rade svetogorski monasi, takozvani isihasti? Po ceo dan, od zore do mraka, ponavljaju kratku molitvu Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnoga, eto to rade. Gospode Isuse Hriste, pa Gospode Isuse Hriste! Pomiluj me grešnoga, pa pomiluj me grešnoga. Ponavljaju tu molitvu danima, mesecima, godinama, decenijama, sve dok jednoga dana Gospod Bog — koji jednostavno više nije u stanju da sluša monaška ponavljanja i zapomaganja — ne izlije milost na svetogorske monahe, isihaste. Misliš li da bi se milost Božja izlila na monahe kada bi se oni — u strahu da u tvojim i Božjim očima ne ispadnu dosadni — molili ovako: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, rođen sam u siromašnoj porodici, imao sam teško detinjstvo. Majka mi je umrla na porođaju, a otac mi je bio alkoholičar. Rano sam otišao u veliki grad, izdržavao sam se džepareći po tramvajima. Bilo mi je vrlo teško. Pokušavao sam da nađem svoje mesto u svetu. Ali nisam uspeo. I zato, Gospode, molim te da sve to uzmeš u obzir i da me pomiluješ. Misliš li, Mandariću, da bi Bog izlio milost na takvog, brbljivog, razmetljivog monaha, koji teži originalnosti i izbegava da se ponavlja? Ne samo da ne bi izlio milost nego bi na glavu

takvog monaha prosuo prepun vatralj užarenog ugljevlja. Onako kao što u gotovo pravilnim razmacima užareno ugljevlje prosipa na glave svih nas, Srba, ogrezlih u razvrat, rukoblud, razmetljivost, brbljivost, krkanluke i laž. Šta je drugo, Mandariću, bilo sedamdesetosmodnevno bombardovanje Srbije nego kiša užarenog ugljevlja? Biće još takvih kiša, Mandariću, budi siguran. A biće ih zbog toga što takozvano monaštvo, sveštenstvo i vernici Srpske pravoslavne crkve, umesto da do u beskonačnost ponavljaju molitvu Gospode Isuse Hriste, pomiluj nas, Srbe, grešne, povazdan ponavljaju razmetljivu, brbljivu, srpsku molitvu — Gospode Bože, ti znaš da smo mi, Srbi, drevni hrišćanski narod, da smo imali veliko srpsko carstvo, da nam je baš dobro išlo i da bi nam još bolje išlo samo da nas bezbožni dušmani nisu na pravdi Boga, to jeste Tebe, porobili, oskrnavili naše svetinje i vrgnuli nas u vekovno ropstvo. Mi smo, Gospode Bože, nevini, goloruki i mnogostradalni srpski narod, nedužna žrtva podmuklih zavera, i zato, Gospode Bože, kad već sve to dobro znaš, šta, kog đavola, čekaš? Smiluj se već jednom na nas, Srbe! Tako se, Mandariću — izuzimajući časne izuzetke — moli grešno srpsko monaštvo, sveštenstvo i vernici koji neće ni da čuju da su grešni. Srpski monah je u stanju da te tuži za uvredu časti ako ti se omakne pa mu saspeš u lice da je grešan. A srpski sudovi su uvek na strani udbaša i monaha. Isti se ti hipersenzitivni monasi čudom čude zašto Bog ne sluša naše molitve! Gospod Bog jednostavno ne želi da čuje naše molitve, utuvi to Mandariću. Kada se srpski monasi, sveštenici i vernici okupe na molitvi, Gospod Bog — neka mi prosti antropomorfizam — jednostavno zapuši uši. Ponavljaš se, ponavljaš se, ponavljao je Mandarić. Ponavljam se i ponavljaću se, rekao sam. Jer bi ovo što ja govorim u stvari trebalo da govori lično Njegova svetost patrijarh srpski. Možda bi on tako i govorio, ali se ne usuđuje! Šta će reći beogradska čaršija? Šta će reći Srpska akademija? Tako razmišlja arhiepiskop pećki. I ne samo da bi trebalo da govori ovo što ja govorim — patrijarh bi neizostavno morao da uzme trostruku kamdžiju, da uleti u zgradu SANU i da kamdžijom istera sve te dispečere bogoborstva, tupoumnosti i pokvarenjaštva pravo na plato ispred Filozofskog fakulteta, gde bih ih sačekao ja, ovoga puta spreman da dovršim posao (polovično) započet u noći petog oktobra dvehiljadite godine. Manevarske, dakle, metke u cev. Nišani! Pali! Dok se akademici ne useru od straha, Mandariću, u Srbiji sranja neće prestati. To je govor mržnje. Nije to pesnička sloboda! Tako je to prokomentarisao Mandarić. Puši kurac, Mandariću, tako sam mu rekao, duboko razočaran njegovom bipolarnom ravnodušnošću. Ako hoćeš govor ljubavi, kupi najnoviji roman Tracy Chevalier. A ja ću ti dokazati da sam u pravu, samo me nemoj prekidati. Neću te prekidati, rekao je Mandarić. Samo nemoj preterivati! Samo se nemoj ponavljati! Da li si, Mandariću, svestan, rekao sam, da će se jednoga dana, kada — naravno uz tvoju saglasnost — objavim moju disertaciju, takozvana patriotska javnost zgroziti nad mojim apsolutno fikcionalnim, papirnatim, ubilačkim namerama prema akademicima, iako je ista ta patriotska javnost s neskrivenim oduševljenjem i velikom radošću primila vest o apsolutno fukcionalnom, najstvarnijem mogućem ubistvu Zorana Đinđića, tvog školskog druga. Je li tako bilo, Mandariću. I hoće li tako biti? Tako je bilo. I tako će biti. Tako je rekao Mandarić. Pa zašto se onda uznemiriš kada ti kažem da je SANU Sotonina sinagoga? Da budem iskren, ne znam, rekao je Mandarić. Iako iz dubine duše prezirem SANU, SANU još uvek ima magičnu moć nada mnom. Da mi nisu nešto sipali u piće, šta misliš, reče Mandarić sav smušen. Proći će to s vremenom, pokušah sam da ga utešim. Ali nisam uspeo. Pa sam nastavio da pričam. Sumporna kiša, Mandariću, takozvano bombardovanje NATO-a, čijom avijacijom nije komandovao general Klark nego arhanđel Gavrilo lično, imalo je efekta, privremeno je otreznilo Srbe. Srbi su stisnuli muda, zbacili Miloševića, hrabro krenuli napred, ali su se brzo pokajali, pa su masovno ubili Đinđića, jedinog oficira za vezu između poluraspadnute, načisto opustošene Srbije i viših, inteligibilnih sfera. Da, Mandariću, Srbi su saborno ubili Đinđića — i ti i ja među njima, u neku ruku i ti i ja snosimo deo krivice — zato što

Đinđić nije obećavao pečenje, špricere, sarme, duvan-čvarke, ajvar i ostale srpske kulinarske trice i kučine nego je pozivao na samoodricanje, samodisciplinu i prilježan rad! Da, rekao je Mandarić, Đinđić je tu pogrešio. Trebalo je da im obeća pečenje, špricere, sarme, duvan-čvarke i ostale đakonije, da ih navuče na tanak led, pa da ih onda kamdžijom natera na samoodricanje, samodisciplinu i prilježan rad. Govoriš kao svirepi srpski predator, rekoh. Đinđić nije bio prevarant. Kao što rekoh, rekoh, Srbi su već bih počeli da sagledavaju istinu. Lagano su im se otvarah očni kapci slepljeni vekovnim patriotskim krmeljom. Bilo je samo pitanje dana kada će Srbi progledati. S gledišta krvoločnih srpskih predatora, Đinđić je ubijen u poslednji čas. Takoreći u minut do dvanaest. Već u zoru trinaestog marta dve hiljade treće godine Srbija bi napravila džinovski korak u pravcu konačnog oslobođenja. Umesto toga, Srbija se vratila sto godina unazad, u hiljadu devetsto i treću godinu — u vreme u kome se državnik i njegovi sifilističari najudobnije osećaju — što je razumljivo ako se podsetimo da su te godine njihovi dedovi, unuci drevnih srpskih adžuvana, takođe saborno, ubili kralja Aleksandra Obrenovića, čiji je politički program bio frapantno sličan Đinđićevom. Uzgred, takođe rekoh, da li znaš da je kralj Aleksandar Obrenović čitao Friedricha Nietzschea u originalu, na nemačkom? Nisam to znao, rekao je Mandarić. Ali me ne čudi. Aleksandar Obrenović je frapantno ličio na Nietzschea. Mandarić je zaista imao neuporedivu moć zapažanja. Kralj Aleksandar Obrenović je — na obostranu nesreću — zaista frapantno ličio na Friedricha Nietzschea. Ni korak dalje iz hiljadu devetsto treće, rekoh, eto, to je politika tobožnjeg državnika, visokog pokrovitelja i jakog prijatelja profesora Karapešića i Karapešiću sličnih patriotskih homunculusa i factotuma, čukununuka drevnih srpskih adžuvana. Nisam čestito ni završio rečenicu a Mandarić se uzvrpoljio. Bilo je očigledno da mu je postalo neizdrživo u Moskvi. Nije mu, naravno, bilo ništa bolje ni na sledećoj stanici našeg dvanaestomartovskog potucanja — u restoranu Gospodarska mehana - ali petnaestak minuta provedenih u taksiju zaista behu veliko olakšanje. Treba širiti horizonte, treba izbegavati rutinu, tako je Mandarić — majstor sužavanja horizonata i rob rutine — pravdao srljanje u neizvesnost Gospodarske mehane. Uopšte mi — ni tada, a ni posle — nije bilo jasno šta ga je navelo da se odluči za taj restoran masovne ishrane, za tu drljavu menzu u kakvu — u redovnim okolnostima — nikada ne bismo kročili. Do tog dana Mandarić i ja smo za Gospodarsku mehanu znali samo po čuvenju. Tog dana smo se uverili da Mahmut Ögrenç Köfte salonu - restoran turske nacionalne kuhinje u Frankfurtu — u poređenju s restoranom srpske nacionalne kuhinje Gospodarskom mehanom izgleda kao restoran hotela Ritz. Bolje je ne opisivati Gospodarsku mehanu. Dovoljno je reći da je vazduh u tom lokalu toliko zasićen mašću, zaprškom, aminokiselinama i holesterolom da čovek prosečnog apetita uopšte ne treba da naručuje hranu. Dovoljno je da popije aperitiv, da posedi četvrt sata, da punim plućima udiše kafanski vazduh i može smatrati da je ručao. Pročulo se to među beogradskom sirotinjom, pa je parking-plac pored gospodarske menze postao stecište izgladnelih protuva koji su se — jedući hleb kupljen (a možda i ukraden) u obližnjoj pekari — zalagali hranljivim isparenjima iz kuhinje Gospodarske mehane. Umalo se Mandarić i ja ne potukosmo zbog tih izelica. Mandarić, poslovično slab na sirotinju, Mandarić, rob fantoma socijalne pravde, beše u prostodušnosti naumio (i to mi neoprezno saopštio) da svim na parkingu zatečenim siromasima naruči po porciju takozvanog mešanog mesa, ali ja sam mu predočio da to može učiniti samo po cenu raskida našeg prijateljstva ili preko mene mrtvog. Zašto, pobogu, Masleša, gladni su, iščuđavao se Mandarić, oko koga su — sluteći mogućnost besplatnog obroka — izgladnele protuve obletale u rojevima dajući sve od sebe da izazovu što je moguće viši stepen Mandarićevog ionako bezgraničnog sažaljenja. Zato što ove individue, rekao sam, nemaju nikakvog prava da jedu na tvoj račun, a možda uopšte nemaju prava da jedu. Bog brine i o

vrapcima, tako je napisano. Ako se za ove nije pobrinuo, znači da je za to imao dobre razloge. Ko si ti — takođe sam rekao — da se mešaš u poslove Proviđenja? Nije mi žao tvog novca, tim pre što ga ni tebi nije žao, ali me pomisao da na godišnjicu Đinđićevog ubistva nameravaš da nahraniš gomilu besposličara — koji na izborima svi odreda glasaju za našeg dušmanina državnika, koji su svi do jednoga patološki mrzeli Đinđića i svi do jednoga smatrali ga nemačkim špijunom — dovodi u iskušenje da prekinem svaki kontakt s tobom. Ja, istini za volju, ni pre Đinđićevog ubistva nisam podnosio muškarce u punoj snazi — a sve češće ni žene — koji su od siromaštva napravili bedno plaćenu ali lagodnu profesiju. Oduvek sam verovao da siromaštvo nije nikakva socijalna kategorija nego žalosno stanje duha. To što neko nema para — oduvek sam tako mislio — uopšte ne znači da je siromašan, to samo znači da trenutno — i to po pravilu za svoje dobro — nema para. Siromaštvo je nešto drugo! Siromaštvo je stvar slobodnog izbora. Nemati para — to uopšte nije razlog za depresiju. Naprotiv! To je razlog da čovek iz depresije izađe i da se lati nekog posla. Davati novac prosjacima u čisto ekonomskom smislu nije ništa drugo nego ulaganje u razvoj prosjačenja i bede. Ako neko danas nema šta da jede — tako ja vidim stvar — to samo znači da tog dana ne treba ni da jede. Ljudi, a naročito oni najlošiji, skloni su samosažaljenju, tu se ništa ne može promeniti, ali ih svakako u tome ne treba ohrabrivati. Naročito ne najodvratniju sortu beogradskih prosjaka, književne prosjake kako sam ih nazvao, muškarce i žene srednjih godina koji — lažno se predstavljajući kao izbeglice iz neke od mnogobrojnih srpskih zemalja — idu od jedne do druge promocije knjiga savremenih srpskih pisaca i bez trunke srama zahtevaju od autora da im poklone besplatan primerak romana s posvetom. Budući da većina srpskih pisaca egzistira u stanju permanentnog straha od optužbi za nepatriotizam i propagandu globalizacije, retko koji tim literarnim prosjacima ne izađe u susret. Ali ja ne. Ja, nikada! Književni prosjaci su dobro znali da sam ja tvrd orah i da od izdavača zahtevam ne samo da bez mog izričitog odobrenja nipošto ne daje takozvane besplatne primerke nego da na promocijama mojih knjiga ne iznosi nikakvo posluženje, takođe mamac za džabalučare, pa se ogromna većina njih na mojim promocijama nije ni pojavljivala, s izuzetkom čuvene Pembićke, noćne more srpskih spisatelja, za koju se, tu nedavno, kada je u jednoj prodavnici uhvaćena u krađi skupocenog parfema, ispostavilo da uopšte nije siromašna i da, u stvari, ne zna šta će s parama, jer se pokazalo da je Pembićkin sin, čuveni plastični hirurg doktor Pembić, specijalista za operacije promene pola, majci iz Švajcarske redovno slao basnoslovne sume krvavog novca. Najkrvoločniji beogradski tabloid koliko sutradan je objavio opširnu reportažu s policijskog uviđaja u Pembićkinom četvorosobnom stanu na Senjaku, ne propuštajući da — između ostalih pokradenih stvari — navede i raskošnu biblioteku od nekih tri i po hiljade ukradenih ili isprošenih knjiga, od kojih je većina bila s potpisom autora. Znalo se, rekoh, u Beogradu da ja iz principa ne poklanjam besplatne primerke, pa je za Pembićku postalo pitanje časti da se besplatno domogne bar jedne moje knjige. Najbliža cilju — čije bi ostvarenje u krugovima književnih prosjaka njen ugled podiglo do neslućenih visina — Pembićka je bila na promociji mog u to vreme novog romana, zbog kojeg sam, posle nekoliko meseci, surovo kažnjen Ninovom nagradom. Čim se završio — nazovimo ga — radni deo promocije, tokom kojeg su urednik i dva kritičara davali sve od sebe da dvadesetak osoba prisutnih na promociji ubede da ja majstorski pišem o stvarima o kojima niti sam kada pisao niti mi je u snu padalo na pamet da pišem, čim sam dobio plastičnu kesu s autorskim primercima i seo da popijem kafu s poznanicima, Pembićka je zauzela strateški položaj za susednim stolom. Ja sam, kako to već ide, kada je za to kucnuo čas, iz kese vadio jedan po jedan primerak inkriminisanog romana i stao da pišem posvete svojim drugovima i poznanicima, a Pembićka se — ni dan-danas ne znam kojim trikom — munjevito dokopala jednog primerka i poturila mi ga na potpis. Ne samo da nisam potpisao nego sam Pembićki istrgao sporni primerak iz ruke i vratio ga natrag, u kesu. Pa zašto, gospodine Masleša, zavapila je

Pembićka, sva indisponirana. Zato što niste platili knjigu, rekao sam, eto zašto. Vi ste, gospođo, takođe sam rekao, uzeli stvar koja pripada meni — što je krivično delo sitne krađe — i još imate obraza da tražite da vam napišem posvetu. Nisu te reči ostavile neki naročit utisak na Pembićku. Ja sam izbeglica, rekla je Pembićka dovoljno glasno da je čuju svi prisutni u knjižari Studentskog kulturnog centra. Očigledno je računala da ću, pod pritiskom kulturne javnosti, po dužnosti bolećive prema izbeglicama, popustiti i dati joj knjigu. Što meni nije padalo na pamet da učinim. Nema ovde besplatnih knjiga, gospođo, a to što ste izbeglica, to je žalosna ali isključivo vaša stvar, tako sam rekao. Pembićka je momentalno promenila taktiku. Rado bih ja kupila vašu knjigu, besramno je počela da laže, ali ja sam samo siromašna žena, jedva da imam i za hleb, a veliki sam poklonik vaše literature. Udarala je Pembićka u sitne žice moje spisateljske sujete, ali sam ostao nepokolebiv u odluci da joj ne udovoljim, na šta sam — naročito nakon što je Pembićka uhvaćena u lopovluku i posledično utamničena — bio veoma ponosan. Vidiš li ovu lopužu, tako sam rekao Mandariću, za našim stalnim stolom u Mažestiku, poturajući mu pod nos gnusni tabloid s fotografijom književne prosjakinje Pembićke razbaškarene preko cele naslovne strane. Da si onomad bio na promociji mog romana, a na obostranu sreću nisi, ne bih imao drugog izbora nego da iz obzira prema tvojoj bolećivosti ovoj protuvi poklonim knjigu, što nisam učinio, ali mislim da je bilo bolje da jesam. Pa zašto joj nisi poklonio knjigu, bilo je sve što je Mandarić imao da kaže. Nisam tog dana imao snage da se s mojim prijateljem upuštam u raspravu o štetnosti podilaženja prosjačkom mentalitetu. Još se nisam bio oslobodio mučnih uspomena s kobne promocije. Nisam se, činjenica je, tom zgodom pokazao u najboljem svetlu. Pekla me je savest jer sam u jednom trenutku uvideo da između mene i krvoločnih srpskih predatora često nema nikakve razlike. Tog predvečerja sve beše krenulo naopako. Posle sam, sedeći s Mandarićem u Mažestiku, slabu utehu pronalazio u Schellingu, koji je, pred kraj karijere, postavio, po meni, jedino smisleno filozofsko pitanje — zašto uopšte išta postoji? Ja sam, ispijajući uobičajenu treću kafu u Mažestiku, otišao i korak dalje od Schellinga. Ako već sve postoji, tako sam razmišljao, zašto sam morao da postojim i ja? Ni tu se nisam mogao zaustaviti. Ako je već postojanju svega i svačega iz meni nepoznatih razloga bilo neophodno i moje postojanje, šta je postojanju trebalo da u sveopštu gnusobu umeša i postojanje književne prosjakinje Pembićke. A ako smo već postojanju bili potrebni i Pembićka i ja, zašto je postojanje udesilo da Pembićka, kod tolikih drugih promocija, dolazi i na promocije mojih knjiga, koje, čvrsto verujem, ne trebaju ni postojanju, ni meni, ni Pembićki, niti bilo kome drugom. Tako sam razmišljao u trenucima posrnuća subjektivnosti. Onomad, na promociji, kada mi je subjektivnost bila u usponu, postupio sam potpuno drugačije. Umesto da Pembićki poklonim knjigu i da se tako kurtališem i njene i moje bede, bio sam se zaintačio da joj — bez obzira na moguće žrtve u ljudstvu i materijalu — onemogućim bespravan dolazak u posed mog romana. Ah — rekoh — ni Pembićka nije bila mačji kašalj. Naprotiv! Iako potpuno sluđena u Srbiji preovlađujućom ideologijom prirodnog prava na besplatnost svega i svačega, bila je to u osnovi hrabra i odlučna žena. Prava je šteta što je svoju upornost straćila na prosjačenje bezvrednih knjiga. Uvidevši, međutim, one večeri, da mirnim putem neće postići željeni cilj — besplatan primerak — Pembićka se odlučila za nasilje, što je — kad malo bolje razmislim — sa subjektivističkog gledišta stvar za svaku pohvalu. Iskoristivši trenutak u kome sam je — da bih promenio red reči u prethodnoj rečenici — ispustio iz vida, ta je dama čelične volje iz već poluprazne kese zgrabila jedan primerak i munjevito istrčala iz knjižare. Nije mi to promaklo neopaženo. Kao oparen sam preskočio nekoliko rečenica i posetilaca koji su se tiskali u njima i jurnuo za uzurpatorkom. Vreme je, ovoga puta, bilo na mojoj strani. Za razliku od one drske ženetine s Trga republike, Pembićka beše najmanje dvadeset godina starija od mene, što znači da sada — ako je u međuvremenu odrobijala krađu parfema i ako je još živa — mora imati negde oko osamdeset. Još

će ta harati po promocijama, ako je živa, samo da izađe iz zatvora. Da ne dužim! Brzo sam — već na uglu Maršala Tita i Generala Ždanova — sustigao matoru kradljivicu i (takođe nasilnim putem) povratio vlasništvo nad primerkom knjige. Istrgnuo sam joj sporni primerak iz ruku i — nemajući stomak da slušam bujicu kletvi i bogorađenja — odlučio da se više ne vraćam u SKC, nego da nastavim Ulicom maršala Tita — u najnovijem izvlačenju srpske političke lutrije nazvanom Ulicom kralja Milana — pa da posle, u restoranu Takovski grm, smeštenom na sredokraći između one večito dežurne državne apoteke i večno groteskne državne pustoline Predsedništva Srbije, popijem žutu osu i flašicu negazirane mineralne vode. Avaj, beše to samo početak dugog putovanja u sumanutu beogradsku noć. Nisam odmakao ni stotinak metara prema cilju, kad pored mene stravičnom brzinom projuri i od glave do pete me vodom iz ulične bare poprska autobus JP GSB na kome je šljaštećim crvenim slovima pisalo — POKLON BEOGRADU OD NARODA JAPANA. Kao što već rekoh — retko i nerado izlazim na beogradske ulice, naročito ne uveče, a pogotovo ne peške, nisam, dakle, bio u toku, pa mi u prvom momentu ništa nije bilo jasno. Zašto Japan poklanja autobuse Beogradu? Da li je Beograd Japanu nešto poklonio zauzvrat? Čisto sumnjam. Ali brzo mi sve postade jasno. Shvatio sam — nije mi dugo trebalo — da nije narod Japana Beogradu poklonio autobus (možda i više primeraka), nego da su beogradske demokratskokuplerajske vlasti taj autobus (možda i više primeraka) isprosile od naroda Japana. Istog me je trenutka obuzelo osećanje teškog stida — ne zbog isprošenih beogradskih autobusa nego zbog grubog postupka prema književnoj prosjakinji Pembićki i olakosti s kojom sam je prezreo. Ako se već beogradske vlasti ne ustručavaju da po svetu prose autobuse i ako, sledstveno, do tih autobusa dolaze besplatno, šta je zazorno u tome što Pembićka kamči besplatne primerke potpuno bezvrednih knjiga. Svega mi je već bilo dosta. Zavrljačio sam od višekratnog otimanja već potpuno pohabani primerak romana u kantu za đubre i nastavio da se kroz masu potpuno unezverenih prolaznika probijam ka odredištu — Takovskom grmu. Najednom mi više nije bilo žao ni to što se Ulica maršala Tita odavno ne zove Ulica maršala Tita, jer mi je u trenutku iznenadne lucidnosti sinulo da je i maršal Tito u suštini bio prosjak. Prosjak svetskog ranga, prosjak s mnogo više stila od Pembićke i beogradskokuplerajske vlade, ali ipak samo prosjak, kome su naruku išli vreme, geopolitika i bipolarna podela sveta. Bipolarna podela — ili, tačnije, bipolarni poremećaj — ondašnjeg sveta uzdigao je maršala-prosjaka — a s maršalom i sve nas — do neslućenih visina, posle čega je usledio neminovni sunovrat. Uspeh prosjačenja — svaki će vam prosjak to reći — umnogome zavisi od mesta na kome se prosjaci, a maršal beše pronašao idealno mesto — graničnu liniju između bipolarno podeljenih (i bipolarno poremećenih) velikih sila. Tu, na toj granici, maršal je s vremena na vreme svoju maršalsku šapku hudinijevski pretvarao u prosjački čanak da bi — kada bi mu neka od velikih sila čanak napunila milionima tona pšenice, hiljadama tenkova i aviona — čanak ponovo pretvarao u maršalsku šapku, i svoju maršalsku vojsku, svojevremeno poznatu kao JNA, priklanjao darodavčevom vojnom bloku. Kada bi jednoj od sukobljenih velikih sila — tako sam razmišljao koračajući bivšom Ulicom maršala Tita — dodijalo da bivšem maršalu badava udeljuje milione tona pšenice i hiljade i hiljade tenkova i aviona, maršal nije postupao kao Pembićka i beogradskokuplerajska vlada, nije, dakle, bogoradio i moljakao, nego bi odglumio uvređenost, odlazio kod konkurentske velike sile i tamo dobijao sve što je tražio, čak i više od toga. Genije prosjačenja, eto, to je bio maršal Tito. Zato nam je tako dobro išlo, dok je trajalo, a nije dugo trajalo. Kada je tamo, krajem osamdesetih, bipolarnoj podeli sveta odzvonilo, odzvonilo je i geopolitici našeg prosjačenja. Budući da smo svi mi, takozvani Jugosloveni, sledeći hirove maršalovog prosjačenja, svaki čas prelazili s jedne na drugu stranu granice bipolarno podeljenog sveta, kada je bipolarna podela sveta nestala s istorijske scene nama su preostali samo bipolarni poremećaji. Tako ja objašnjavam uzroke rata u bivšoj Jugoslaviji, tako sam otprilike

razmišljao i — zanet takvim razmišljanjima — prošao pored Takovskog grma a da ga uopšte nisam primetio, a nisam ga ni mogao primetiti iz prostog razloga što Takovskog grma više nije bilo, jer je lokal u kome je bila čuvena kafana Takovski grm bio preuređen u sex shop, a u izlogu, u kome su u davna vremena kelneri iz Takovskog grma — ne bi li namamili gurmane — izlagali tanjire sa đakonijama, sada behu izloženi veštački polni organi, španske buve, lubrikanti, bičevi, maske i ostala pornografska roba široke potrošnje. Bivši Beograd — tako je to Mandarić, ne bez tuge u glasu, prokomentarisao kada sam mu, u sumrak dvanaestog marta dve hiljade i osme, u Gospodarskoj mehani, onako uzgred, ispričao šta se sve događalo na promociji i posle promocije mog romana na koji je, nešto kasnije, udaren sramni žig Ninove nagrade. Istini za volju, Gospodarska mehana — menza u kojoj smo se obreli po Mandarićevoj izričitoj želji — imala je jednu veliku prednost — apsolutno odsustvo državnog polusveta, državnih sekretara i državnih kriminalaca, jer su, tamo negde, početkom dvehiljaditih, krvoločni srpski predatori, državni sekretari, udbaši, udbaški doušnici i prateće faćkalice — naročito faćkalice — na najbesramniji način izdali srpsku kuhinju i počeli da se hrane vitaminskim salatama, rižotima, grilovanim povrćem, kanelonima, špagetima, morskim plodovima, mudima od labuda, nemasnim sirevima i ostalim navodno zdravim jelima, sve u nameri da zdravom ishranom do u beskonačnost produže svoje — po ostatak srpske populacije — smrtonosne egzistencije. Enterijer Gospodarske mehane možda jeste bio jeziv, ali je klijentela bila pristojna, potpuno usredsređena na ždranje. Kad malo razmislim, Gospodarska je mehana bila idealno mesto za finiš dvanaestomartovskog rastrojstva. Tu smo Mandarić i ja mogli u miru dočekati kraj dana naše žalosti. Ni na jednom drugom mestu, siguran sam u to, Mandarić ne bi bio u stanju da se koliko-toliko smiri, jer se više gotovo ni u jednom beogradskom restoranu nije mogla dobiti — u novije vreme prezreno srpsko jelo — teleća glava u škembetu - jelo koje je Mandarić takoreći s vrata naručio, iako ga nije ni okusio. Poklonici zdrave hrane, vašu najcrnju noćnu moru, teleću glavu u škembetu, nipošto ne zamišljajte kao prokuvanu teleću glavicu uvijenu u pohovani svinjski želudac
— ništa pogrešnije od toga — teleća glava u škembetu je stravična masa sitno iseckanog mesa, povrća, raznih iznutrica — uključujući oči i bele bubrege iliti narodski goveđa muda — prelivena vrelom zaprškom, obilno posuta ljutom tucanom paprikom. Mandarić, veliki poklonik orijentalne kuhinje, naprosto je obožavao teleću glavu u škembetu, iako je, rekoh, već godinama nije kušao. Za njega teleća glava u škembetu nije bila jelo već mandala. Pažljivo posmatrajući komadiće mesa i iznutrica ogrezle u masti i začinima, Mandarić je (ponekad satima) meditirao o misterijama svoje bipolarne poremećenosti, pred kojom su najugledniji beogradski psihijatri bili potpuno bespomoćni. Nijedan beogradski — samim tim i srpski — psihijatar nije ni izbliza bio dorastao složenosti Mandarićevog psihičkog rastrojstva, zato što su beogradski — samim tim ni srpski psihijatri — u svakom pogledu bili najtupoumniji i najlošiji studenti medicinskog fakulteta, a neretko i najlošiji ljudi, tutumraci nesposobni da se osposobe za neku zahtevniju, unosniju i krvoločniju granu medicine, što je u krajnjoj liniji imalo i svoju dobru stranu, jer psihijatri po prirodi stvari nisu u stanju da usmrte onoliko ljudi koliko su to — zahvaljujući pogrešnim dijagnozama, još pogrešnijim terapijama i traljavim operacijama — u stanju internisti i hirurzi. Mandarić je, na svoju, a dobrim delom i moju nesreću, slepo verovao u srpsku psihijatriju. Isuviše se on dugo bavio naukom da bi prekonoć odbacio bilo šta okićeno imenom nauka. Slepa vera u red, progres, istinoljubivost, nauku, učtivost, i disciplinu — eto spiska stvari koje su upropastile Mandarića, a posredno i mene. Mandarić je godinama bio (još uvek jeste i zauvek će biti) redovni klijent najozloglašenijih beogradskih psihijatrijskih ordinacija, jer je smatrao da čovek s dijagnozom bipolarnog poremećaja ličnosti iz pristojnosti i društvenih obzira jednostavno mora da odlazi psihijatru. Uopšte nije verovao — nije

Mandarić bio toliko naivan — da bi mu neki beogradski psihijatar mogao pomoći, ali ni po cenu života ne bi propustio nijednu od bezbrojnih psihijatrijskih seansi, koje su ga koštale pravo bogatstvo, a mene najstrašnijih frustracija. Na momente sam pomišljao da Mandarić u stvari nije lud nego naprosto glup, jer sam samo glupošću mogao objasniti činjenicu da pri srazmerno čistoj svesti svakodnevno odlazi na seanse kod čuvenog psihoprevaranta doktora Alaupovića. Posle svake posete Alaupovićevoj psihoanalitičkoj prčvarnici, Mandarić je bivao, ako se tako može reći, sve luđi, jer se misija doktora Alaupovića, šefa beogradske psihijatrijske mafije, i sastojala u tome da od inteligentnih, nadarenih i plemenitih ljudi stvara neizlečive ludake, a da od najtežih, po okolinu opasnih državnih psihopata i načisto poremećenih srpskih predatora, državnih sekretara, udbaša i udbaških doušnika, pravi prividno normalne osobe. Mandariću nije vredelo dokazivati da su beogradski psihijatri jedna od glavnih karika u lancu predatorske ishrane. Jadna i bedna teorija zavere, to je bilo sve što je Mandarić imao da kaže u trenucima kada bih mu podastirao jezive činjenice. Te su činjenice — činjenica je — zaista zvučale kao teorija zavere, ali kako bi drugačije mogle da zvuče? Između teorije zavere i stvarne zavere gotovo da nema nikakve razlike. Nije to ulazilo u Mandarićevu glavu. Ali nisam se tek tako predavao. Saslušaj me — znao sam da kažem — pa kada me saslušaš, poveži činjenice. I nemoj me prekidati. Ja dobro znam, rekao sam, da si se ti i pre nego što te je beogradska čaršija proglasila ludim ponašao kao ludak i da si se osećao kao govno, ali to je, Mandariću, krunski dokaz tvog duševnog zdravlja, jer se u Srbiji najbolji i duševno najzdraviji ljudi po pravilu osećaju kao govna a izgledaju kao ludaci, za razliku od krvoločnih srpskih hijena, listom neizlečivih psihopata, koji na prvi pogled izgledaju kao gospoda i koji se tako i osećaju, bar u javnosti. Ali ne dao ti Bog da zaviriš u takozvane bolje beogradske kuće, uveče, kada predatori ostanu nasamo sa sobom i svojim demonima. Ti te prizore ne bi mogao podneti. Mandarić, razumljivo, nije izdržao. Prekinuo me je. Otkuda ti, rekao je, znaš šta se noću radi u boljim beogradskim kućama ? Odavno nisam čuo tupoumnije pitanje i to sam Mandariću otvoreno i rekao. U Beogradu se, rekoh, sve zna, ali se sve prećutkuje. Kako se, takođe rekoh, saznalo da ti kelneri iz Mažestika pljuju u kafu, čaj i tartar sos? Da li je ijedan kelner iz Mažestika ikada uhvaćen na delu? Nije, naravno. A opet, nesporno je da su ti pljuvali kafu i čaj, i to su u Beogradu svi znali. Tako i krvoločni srpski predatori — zahvaljujući žalosnoj činjenici da u Srbiji niko ne veruje u teorije zavere — bez prestanka kuju najmračnije zavere i nesmetano ih sprovode u delo. Đinđić nije verovao u teorije zavere i to ga je koštalo glave. Mesecima pre Đinđićevog ubistva govorkalo se — pa čak i otvoreno pisalo po novinama — da postoji zavera za ubistvo Đinđića, ali, zbog raširene zablude da je Srbija kulturna zemlja u kojoj se takve stvari ne događaju, niko u to nije verovao, čak ni Đinđić. Mućni glavom, popij još jednu žutu osu, priseti se kako su stvari tekle. Nisu li Đinđića — zbog nesposobnosti zaverenika — ubijali mesecima? Sećaš li se serije tehničkih, tonskih i generalnih proba atentata na Zorana Đinđića? Sećam se, rekao je Mandarić. I moram priznati da u to vreme ni ja nisam verovao da će Đinđić biti ubijen. Moram takođe priznati, takođe je rekao Mandarić, da ja i dan-danas — da bi mi bilo lakše — po nekoliko meseci ne verujem da je Đinđić ubijen. Zato mi, valjda, i pada tako teško kada se suočim sa činjenicom da je ubijen. Tako je govorio Mandarić, velika radost i velika muka mog duha. Priznajem da mi je prijateljstvo s Mandarićem na momente postajalo nepodnošljivo, ali Mandarić je bio moj krst, a ja njegov, već decenijama sam bio razapet na njemu, on već decenijama razapet na meni, ništa se tu nije moglo učiniti. Nije mi bilo druge nego da trpim. Odavno smo samo s teškom mukom Mandarić i ja podnosili sami sebe, da ne govorim koliko smo teško podnosili jedan drugog, ali smo se pod pritiskom teskobe sve više zbližavali, tako da praktično više nismo mogli ni dana jedan bez drugog. Laskao sam sebi da je Mandarićevo i moje prijateljstvo etalon čiste hrišćanske ljubavi, koja sve trpi i sve prašta, a da su sva druga prijateljstva

— udobnija, unosnija i prijatnija od našeg — puko koristoljublje ili čak protivprirodni blud. Povremeno smo — dok smo bili mlađi i imali više snage — činili komične pokušaje da se povremenim izletima u zemlje takozvane Evropske unije izbavimo iz ćorsokaka naših egzistencija, ali gde god (i koliko god daleko) da smo odlazili, tamo bismo zaticali same sebe u još gorem stanju. Prošle godine smo, recimo, otputovali na Ženevsko jezero samo da bismo sutradan po dolasku zaključili da to u stvari i nije jezero nego najobičnija baruština, zapravo malo veća ali mnogo depresivnija — istina i neuporedivo manje bučna — Ada Ciganlija. Hteli smo potom — razočarani Ženevskim jezerom i nepodnošljivom uglađenošću švajcarske dosade — da odemo u Berlin, na veliku izložbu Balthasara Klossowskog, a.k.a. Balthusa — Mandarić beše pročitao u kulturnoj rubrici Neue Züricher Zeitunga da se u nekoj otmenoj berlinskoj magazi održava Balthusova izložba — koliko sutradan smo i otišli u Berlin, samo da bismo potpuno slomljeni saznali da je Balthusova izložba zatvorena prošlog meseca, a da je Mandarić najavu Balthusove izložbe pročitao u bajatom primerku Neue Züricher Zeitunga koji je pronašao u nekom budžaku u holu sumornog hotela, čije sam ime — Bella Vista - s velikim zadovoljstvom zaboravio odmah po povratku u Beograd. Ne znam šta bih više imao da kažem, osim, možda, da me je tokom boravka u Švajcarskoj sve vreme progonila fiks-ideja da nam kelneri iz hotela Bella Vista u potaji pljuju u kafu i čaj.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Svetislav Basara

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu