Živojin Mišić

Strana 1 od 5 1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:01 am



Vojvoda Živojin Mišić je, na kraju blistave vojničke karijere, počeo da piše svoje uspomene u Parizu, na bolesničkoj postelji. Namera mu je bila da opiše svoj životni put od čobanina u valjevskom selu Struganiku, ispod Maljena i Suvobora, do komandanta srpske 1. armije u velikoj kolubarskoj bici (u kojoj je premorena i desetkovana srpska vojska do nogu potukla austro-ugarsku Balkansku vojsku) i načelnika štaba Vrhovne komande za vreme savezničke solunske ofanzive 1918. godine, kojom je započeo definitivan slom Centralnih sila. Zadatak koji je sebi postavio već ozbiljno oboleli i iznemogli vojvoda nije bio nimalo lak, jer je njegov životni put doista bio „duga i teška borba“.


https://postimg.cc/gallery/2a6181nkg/

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:32 am

ВОЈВОДА ЖИВОЈИН МИШИЋ
МОЈЕ УСПОМЕНЕ
Припремио за штампу и допунио Др Саво Скоко
БЕОГРАДСКИ ИЗДАВАЧКО-ГРАФИЧКИ ЗАВОД, 1990.
ПЕТО ИЗДАЊЕ
Прексиноћ је допутовао у Београд начелник штаба Врховне команде, војвода
Живојин Р. Мишић, славом овенчани победилац, за чије је име тесно везан последњи.
највећи и најсјајнији успех српске војске. Војвода Мишић, син ваљевског округа, који је
Србији дао толике славне јунаке и војсковође, најмаркантнија је појава у српској војсци.
За његово име везана су два највећа успеха у светском рату: овај сада и слом Поћорекове
офанзиве у новембру 1914. године. Војвода изгледа свеж, крепак и необично весео. Нека
му је срећан долазак у нашу средину.
(Из београдског »Телеграма«. новембра 1918)

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:33 am





Предговор
Војвода Живојин Мишић је, на крају блиставе војничке каријере, почео да пише
своје успомене у Паризу, на болесничкој постељи. Намера му је била да опише свој
животни пут од чобанина у ваљевском селу Струганику, испод Маљена и Сувобора, до
команданта српске 1. армије у великој колубарској бици (у којој је преморена и
десеткована српска војска до ногу потукла аустроугарску Балканску војску) и начелника
штаба Врховне команде за време савезничке солунске офанзиве 1918. године, којом је
започео дефинитиван слом Централних сила. Задатак који је себи поставио већ озбиљно
оболели и изнемогли војвода није био нимало лак, јер је његов животни пут доиста био
„дуга и тешка борба“. Више од четрдесет година провео је у војничком мундиру и
учествовао у шест ратова, уздижући се постепено од најнижег до највишег положаја у
српској војсци, од чина наредника до прослављеног војводе, чије је име ушло у уџбенике
ратне историје држава скоро на свим континентима. За све то време задржао је необичну
скромност и лик правог народног војсковође, чак и онда када је постао легенда не само у
Србији, већ и далеко ван њених граница.
У самом почетку своје четрдесетогодишње службе народу и отаџбини, као питомац
Артиљеријске школе, учествовао је у два ослободилачка рата против Турске (1876. и
1877–1878. године) и тако проверавао прва теоријска војна сазнања у суровој ратној
пракси. У тим ратовима командовао је Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде II
класе и стекао драгоцена ратна искуства од којих је, свакако, најважније било сазнање да
се без савремено организоване, солидно обучене и модерно опремљене војске не може
победоносно окончати националноослободилачка борба, започета још 1804. године.
Уверен у то и поучен горким искуством из неправедног и неуспешног рата са
Бугарском 1885, који је умањио војнички и политички углед Србије у очима и пријатеља
и непријатеља, Живојин Мишић је, са својим друговима и саборцима, неуморно радио на
изграђивању и усавршавању српске војске, као и на њеним непосредним припремама за
рат против две трошне али још увек моћне царевине – османлијске и хабсбуршке. У томе
га ништа није могло поколебати, па ни неоправдано удаљивање из војске у два маха
(пензионисан је 1904. и 1913. године). Са њему својственим ентузијазмом непрекидно је
радио на свом стручном усавршавању, дубоко проничући у сложена начела савременог
ратоводства. Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је аустроугарску
школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку у
српској војсци.
Природна обдареност, широко војно образовање, неисцрпна радна енергија,
истрајност и педантност у извршавању задатака, обезбедили су му редовно напредовање
у чину и поступно уздизање на све одговорније дужности: био је командант батаљона,
пука, бригаде и дивизије и помоћник начелника Главног генералштаба, а једно време је
предавао стратегију на Вишој школи Војне академије. На свим тим дужностима
испољавао је велику радну способност и с лакоћом савлађивао компликоване
организацијске, тактичке, оперативне и стратегијске проблеме. Са генералом, доцније
прослављеним војводом, Радомиром Путником израдио је мобилизацијске,
концентрацијске и почетне операцијске планове за рат против Турске и за одбрану
земље од аустроугарске агресије. Стога се, без претеривања, може рећи да је Живојин
Мишић – уз Радомира Путника, Степу Степановића и Петра Бојовића – творац српске
војне доктрине, која је своју животворност показала у балканским ратовима и првом
светском рату.
После мајског преврата 1903. године пензионисан је у чину генералштабног
пуковника због интрига које су око њега плели официри завереници, али је, на
заузимање начелника Главног генералштаба Радомира Путника, реактивиран 1909.
године и постављен за његовог помоћника.
У балканским ратовима Мишић је био помоћник начелника штаба Врховне команде
војводе Радомира Путника, његова десна рука, јер је – како с разлогом истиче генерал
Живко Павловић – „у најтежим тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера
одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске“.
Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске
Вардарске армије, због чега је после кумановске битке унапређен у чин генерала.
Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници,
када је српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити
одсудну битку. Том приликом Мишић се енергично супротставио предлогу команданта
3. армије да се повуку све снаге са Брегалнице и Злетовске реке на другу одбрамбену
линију истичући да би таква мера била скопчана с великим ризиком и да би рђаво
утицала на борбени морал трупа. Уместо тога, он је предложио да главне снаге 1. армије,
груписане на простору Кратово–Пониква–Црни врх, пређу у противофанзиву ради
преотимања оперативне иницијативе; усвајање овог предлога имало је судбоносан утицај
на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке другог балканског рата. Па ипак, чим се
завршио овај рат, Мишић је по други пут пензионисан.
Изгледало је да је тиме војничка каријера овог даровитог војсковође дефинитивно
завршена. Међутим, пред само избијање првог светског рата, када се над малом Србијом
надвила непосредна опасност од аустроугарске агресије, опет је реактивиран и
постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде која је – целисходним
распоредом снага и зналачким маневрима по унутрашњим правцима, бацајући
усиљеним маршевима своје дивизије с једног на други део фронта и држећи све конце у
својим рукама – створила услове за прву савезничку победу у првом светском рату, коју
је извојевала српска војска у церској бици. Војнички таленат војводе Мишића дошао је
до пуног изражаја тек у знаменитој колубарској бици, за коју су истакнути војни
стручњаци рекли да је „класична како по својој идеји, тако и по начину извођења“.
Примио је команду над 1. армијом у веома критичним тренуцима, када је, због
великих губитака у бици на Дрини, оскудице у тешком наоружању, муницији, одећи,
обући и логорској опреми, наступила општа физичка и духовна клонулост, и када је
многима изгледало да је распад армије неизбежан. И у тој на изглед безнадежној
ситуацији Мишић је био оптимист, јер је добро познавао српског војника; знао је да има
тренутака када и најхрабрији беже, али је исто тако знао да се пољуљани борбени дух и
самопоуздање трупа 1. армије могу повратити, и неуморно се дао на посао. Немајући
другог избора до да своје преморене јединице прикупи, среди, одмори и попуни, он их
је, противно наредби Врховне команде, 29. новембра 1914, извукао из тесног додира с
непријатељем и повукао на положаје западно од Горњег Милановца. Три дана доцније
Мишић је, ценећи подробно све елементе оперативне ситуације, дошао до закључка да је
наступио повољан тренутак за прелазак у општу противофанзиву. Истога дана обавестио
је Врховну команду да ће 1. армија 3. децембра изјутра прећи у напад, наносећи главни
удар правцем Ручићи–Проструга. Војвода Путник је одобрио ову одлуку и наредио да и
остале армије пређу у офанзиву. Тако је, на иницијативу Живојина Мишића, отпочела
противофанзива српске војске (било је то управо у тренутку кад су европске телеграфске
агенције очекивале вести о њеном коначном слому), која је довела до највеће српске
победе у току првог светског рата (у колубарској бици српска војска је заробила 43.000
аустроугарских војника, подофицира и официра и запленила преко 140 топова).
Најзначајнију улогу у овој бици одиграла је 1. армија и њен командант генерал Живојин
Мишић, који је, три дана по завршетку битке, добио чин војводе.
У веома тешким одбрамбеним операцијама, које је српска војска водила против
аустроугарских, немачких и бугарских снага, у јесен 1915. године, Мишић је,
целисходном организацијом одбране и правовремено предузетим кратким и снажним
противнападима, у простору Горњи Милановац, Чачак, Ваљево, осујетио намеру
фелдмаршала Макензена да обухвати лево крило српске војске у долини Западне
Мораве и спречи њено повлачење долином Ибра. Пошто његов предлог – изнет на
историјским седницама команданата српских армија у Пећи – да се на Косову прикупе
све расположиве снаге и пређе у противофанзиву, није био прихваћен (оцењено је да
стање српске војске не даје никакве изгледе на успех), Мишић је, уз велико лично
залагање, провео 1. армију преко Рожаја, Андријевице и Подгорице до Скадра.
Маршујући тешким и беспутним тереном, по снежној вејавици, с пропалим и оскудним
оделом, гладни и физички крајње исцрпљени, његови војници, подофицири и официри
масовно су умирали, али су, у садејству са савезничком црногорском војском, успешно
заштитили десни бок главних снага српске војске за све време њеног повлачења преко
Црне Горе и Албаније на Јадранско приморје.
На том дугом и изузетно напорном одступном маршу и сам војвода Мишић се тешко
разболео, па је по доласку у Скадар упућен на лечење. У првој половини јануара 1916.
године искрцао се у Бриндизију, а одатле отпутовао у Напуљ и Рим, где је извесно време
остао на лечењу и опоравку, да би одатле, на позив маршала Жофра, отпутовао у
Француску и обишао Западни фронт. Почетком 1916. по други пут је примио команду
над српском 1. армијом и у горничевској бици поново испољио квалитете неуморног
прегаоца и даровитог војсковође, због чега је после ослобођења Битоља одликован
највећим енглеским одликовањем – Орденом св. Михаила и Ђорђа I степена.
Највећи успех војводе Мишића после колубарске битке везан је, међутим, за
победоносну савезничку солунску офанзиву, у којој је српска војска исписала једну од
најславнијих страница своје богате ратне историје. У тој офанзиви Мишић је, као
начелник штаба српске Врховне команде, сарађивао са савезничким командантима на
дефинитивној изради операцијског плана, а у његовој реализацији показао право
мајсторство у пројектовању и извођењу сложених маневарских комбинација. Главни
терет те офанзиве носила је српска војска, која је, ојачана са две француске дивизије и
тешком артиљеријом, пробила (15–17. септембра 1918. године) немачко-бугарски фронт
на Добром пољу и Козјаку и у силовитом налету до 21. септембра избила на Вардар у
простору Градског. Мада су крила и бокови српских армија, због тако дубоког продора и
спорог напредовања француских и енглеских снага код Битоља и Дојрана, били
угрожени, Мишић је без колебања издао наређење да српска војска настави енергично
надирање, што је 29. септембра принудило бугарску војску на капитулацију. У наставку
операција српска војска је, извршавајући Мишићеву директиву да „треба дрско
продирати, без починка, до крајњих граница могућности људске и коњске снаге“, без
предаха гонила разбијене аустроугарске и немачке трупе, остављајући главне савезничке
снаге на ризичном одстојању (око 200 километара). Упркос томе, и изричитом захтеву
команданта савезничке Источне армије Франше Депереа да се привремено заустави
наступање српске 1. армије, Мишић је одобрио одлуку команданта те армије, војводе
Петра Бојовића, да нападне и заузме Ниш. У оштрим тродневним борбама (10, 11. и 12.
октобра), 1. армија је потукла бројно надмоћнију немачку 11. армију и, ломећи
последњи отпор Централних сила на Балкану, 1. новембра ушла у Београд. Овај
тријумфални марш српске војске са врхова Мегленских планина до Саве и Дунава, и
даље до Арада, Темишвара, Баје и Печуја, као и бриљантно командовање српском 1.
армијом у (за Србију) најдраматичнијем периоду првог светског рата, уврстили су
војводу Мишића у ред највећих војсковођа тога рата и ратне прошлости уопште.
Оцењујући улогу српске војске у савезничкој солунској офанзиви, председник британске
владе Лојд Џорџ у својим мемоарима истиче да неодољиво јунаштво с којим је српска
војска – предвођена од једног „од најталентованијих генерала првог светског рата,
војводе Мишића“ – извршила пробој Солунског фронта „представља један од најсјајнијих
подвига овога рата“.
После завршетка рата и демобилизације Врховне команде Мишић је постављен за
начелника генералштаба нове југословенске војске, али његов рад на организацији те
војске није дуго трајао. Због тешке и неизлечиве болести упућен је у Француску на
лечење. Тамо је, на основу памћења, које га ни у последњим данима није изневерило, са
њему својственом истрајношћу ужурбано писао своје успомене, као да је предосећао да
му се ближи крај. Желео је да потомству остави забележено своје богато ратно искуство.
Смрт га је у томе прекинула 20. јануара 1921. Његове успомене су остале незавршене. У
њима нема Брегалнице, Цера, Дрине, Колубаре, Горничева и Доброг поља. И поред тога,
оне су драгоцен извор за разумевање друштвено-економских и политичких збивања у
Србији друге половине XIX и првих деценија XX века, а посебно за упознавање
организацијских, формацијских и доктринарних принципа на којима је изграђивана
српска војска и српска војна мисао тога доба.
Мишићев недовршени рукопис откупио је 1925. године Генералштаб бивше
југословенске војске, али га није објавио, вероватно због тога што није био завршен.
Рукопис је чуван у Архиву Војноисторијског института, међу откупљеном грађом, готово
пет деценија, да би се први пут појавио у нашој јавности тек 1969. године, као засебна
књига у издању Војно-издавачког завода. Радећи, по службеној дужности, на припреми
тога рукописа за штампу, у њему смо извршили извесне језичке, правописне и стилске
поправке, у духу савременог правописа, али смо настојали да сачувамо аутентичност
сваке Мишићеве мисли. Будући да већ остарели и оболели војвода није располагао
никаквим личним белешкама, архивском грађом, ни другим изворима толико
потребним за ову врсту посла, он је на крају појединих поглавља назначио какве би
допуне у његов рукопис требало унети да би читаоци добили потпунију представу о
описаним догађајима. У духу тих сугестија, унели смо испод основног текста извесна
објашњења, допуне и шире коментаре појединих историјских догађаја. Наше напомене
обележене су редним бројевима од 1 до 70.
У прилогу, који носи наслов Уз успомене војводе Мишића, покушали смо да у
основним цртама осветлимо улогу и лик војводе Мишића у судбоносним тренуцима
првог светског рата, а нарочито његову улогу у колубарској бици, у којој је стекао
бесмртну славу. У овом новом издању Мишићевих успомена проширили смо тај део
текста у жељи да нашој јавности пружимо што потпунију слику о животу и
четрдесетогодишњој плодној делатности легендарног српског војсковође Живојина
Мишића, на оживотворењу националноослободилачких стремљења српског народа.
Др Саво Скоко

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:34 am



„Живот је дуга и тешка борба“
Војвода Живојин Мишић
1. Детињство и школовање
Село Струганик и његови становници
На 25 километара југоисточно од Ваљева, у срезу колубарском, на размеђини реке
Копљанице и западне притоке реке Рибнице, налази се село Струганик. На домаку
Маљена и Сувобора земљиште је испреламано многим вртачама и оскудно водом. То је
разлог због кога је село раштркано по појединим падинама заклоњеним од опаког
северца и кошаве, који често дувају у овом брдовитом пределу, а куће грађене у близини
ма и најмањег изворчића воде. Као и свуда у брдовитим пределима Србије, становници
овог малог села одувек су тежили за груписањем својих земљишних поседа око својих
домова. Некако је у природи становника овога краја да у близини своје куће не трпе ни
најбољег суседа са имањем. Оно што је његово желео је да му је све на оку. Не воли
разбацаност и тумарање до свог удаљеног поседа, макар и добрим путевима. Сваки од
њих је неуморан радник само ако му је имање груписано да га може лако надгледати и
без сметње обрађивати.
Струганичани уопште не воле мешавину и врло нерадо трпе туђинца у својој
близини. Такмиче се у раду и обрађивању имања. Виде ли у некога нешто добро и боље,
упињу се свим силама не само да га достигну, већ да га у том послу и престигну. Гоњени
таквом тежњом, они су уопште немилостиви према својим укућанима, терајући и јурећи
све на рад. Од овога нису поштеђене ни жене, девојке па чак ни деца млађа од 10 година.
Чим деца наврше шест година старости, она су чувари оваца, коза, говеда и свиња, а
мало старији мушкарци већ су водичи волова при орању, влачењу, превлачењу обраних
усева, довлачењу дрва итд. Због оваквих потреба, Струганичани нерадо дају децу у
школу. У прилог оваквих њихових схватања и поступака с дечацима иде и та околност
што су им црква и школа доста удаљене од села, у једном кршевитом склопу реке
Рибнице. Кад већ на основу законских прописа морају децу упућивати у основну школу,
они једва чекају да је деца заврше, како би им била од помоћи у њиховим пољским
радовима. Није никакво чудо што је до сада само један једини становник тога села могао
да умакне отуда и да продужи даље, више школовање.
У раније време отићи до Ваљева за њих је био догађај, а о одласку у Београд или коју
другу варош да и не говорим. Мало је било мушкараца тога времена који су Београд
познавали, а о њиховим женама, правим мученицама, не треба ни да говоримо. Жене и
одрасле девојке не само да су заједно с мушкарцима подносиле све пољске тежачке
радове, сем косидбе, већ су у задрузи биле без икаквог права. Сваки мушкарац је имао
право да се врло осорљиво понаша према њима, па чак и да их који пут и опаучи, што је
разуме се, пролазило без икаквог протеста. Ниједан Струганичанин за живу главу у
друштву неће ословити своју жену њеним именом, као ни жена свога мужа. Оне су за
мужеве „она“, а мужеви за жене „он“.
Пође ли човек од куће са својом женом, било на рад у поље, било где у госте, она
носи торбу и корача за њим на пет до шест корака. За све време пута једва ако проговори
коју реч.
Ето такви су углавном Струганичани.
Становници овог села доселили су се у овај крај из околине Дурмитора још пре 150–
200 година. Моји преци, по презимену Каљевићи, доселили су се из села Тепца са јужних
обронака Дурмитора. И данас у том селу има Каљевића.
Становници Струганика подељени су углавном у четири фамилије: Каљевићи –
доцније по презимену мога деде Мише названи Мишићима; Мачури – Николићи;
Шутуље и Пауновићи. Најмногобројнија је фамилија Каљевића. На просторији
Каљевића постоје још две мање породице: Арнаутовићи и Перовићи.
Мачури бораве у близини изворнога дела Копљанице на њеној десној обали; Шутуље
у близини изворнога дела Станине реке на њеној левој обали, а Каљевићи – Мишићи и
Пауновићи на водомеђи између поменутих река a chaval (с обе стране) главнога друма
Баћенац–Мионица, дакле, сви на десној обали реке Рибнице.
У времену мог детињства и док није изашао закон о потесима* Струганичани су били
богати сточарством свих врста. Имали су доста свиња, оваца, говеда, коза и коња, као и
доста велике просторије обрасле шумом. Највише је било церова, граница (врста
храста), букава, јасена, ораха, брезовине, јасика, разног жбуња, јабука, крушака,
трешања, шљива. Све ово могаше се одржавати благодарећи околности што су сељаци
сва своја имања ограђивали врљикама и плотовима тако да је стока могла преко целог
дана и ноћи остати на паши и ноћивати у својим ограђеним пашњацима, а у јесен и по
њивама са којих су плотови скинути, те није било потребно ангажовати већи број чобана
за чување стоке. Сеоске, општинске и окружне шуме чували су сами сељаци и окружни
пандури. У позну јесен, кад се саберу пољски усеви, сељаци су, немајући других послова,
редовно предузимали поправљање својих ограда, утркујући се при томе ко ће бољу и
сигурнију ограду подићи и одржавати на свом имању.
* Део земљишта – више њива или ливада – ограничен природним границама (рекама, потоцима,
путевима и сл.), или које нека општина или група људи загради, називао се потес. Сваки потес имао је свој
назив, који је употребљаван при описивању парцела. (В. Вуков речник.)
Пре појаве потеса по селима не беше великих кавги и свађа, већ више песме,
узајамних добрих односа и поштовања. Сваки путник сматрао је безусловно, за своју
дужност да за собом затвори вратнице на путу како не би стока прелазила у туђа имања.
Ко то не би учинио цело би село сазнало за тога злонамерника кога би полицијска власт
у најкраћем времену пронашла и подвргла строгој казни. Сељаци су ограђивали и своја
дворишта лепом оградом са великим капијама на улазима, које су увек биле затворене и
налазиле се у исправном стању. При отварању и затварању тешке вратнице су јако
шкрипале, што је био знак укућанима да неко долази, те би момчадија и чељад излетала
из куће да виде ко то долази.
Нема сумње да су многобројне ограде изискивале већу сечу шуме, али је, с друге
стране, то био и подстрек за обнављање и боље неговање шуме на властитим имањима.
Појава закона о потесима уништила је ограде. Због тога су почеле јаке свађе, кавге и
читаве борбе с тучом по њивама које је тешко било сачувати да туђа стока не упадне и
штету учини. Пошто су дечаци били немоћни да савладају велики број стоке у
разграђеним имањима, издвајан је све већи број одраслих за чување стоке на штету
сређивања пољских имања. Из тог разлога отпоче нагло умањивање стоке и сточарства.
Појава закона о потесима изазивала је савременицима тога доба тешке уздахе за својом
добром стоком, коју су морали отуђивати. Од тога времена настаде по нашим селима
лучење свиња, овнова, угојених волова итд., што у домаћинске вредне домове унесе
велике суме новаца у жеженом злату – ћесарске дукате, а ређе сребрне талире, рубље и
„цванцике“. Ишло се бољем, а постигло се горе и убитачније. Тако му је то уопште када
се жели да се туђа култура на силу наметне оним крајевима који је не желе и која не
одговара општим приликама и условима тих крајева.
Ондашња наша државна управа, тежећи ка новинама и угледајући се на оно што је
неко видео у другим државама и покрајинама, приступила је мало доцније устројству
шумских управа са шумарима – чуварима свих шума.
На први поглед устројство ових шумских управа и шумара беше доста симпатично и
оправдано пошто ослобађаше села и општине од издатака на чуваре шума, па ипак, то не
беше у вољи наших сељака, јер их поче лишавати слободног коришћења својих сеоских
шума за подизање разних грађевина итд. Мало доцније, када се у Србији развише
партијске страсти, теревенке и јурњава за врбовањем становника у поједине партије,
подмитљиви чувари шума с прикривеним намигивањем „одозго“ отпочеше немилосрдну
трговину шумом. Врбујући људе у дотичну партију, шумари су давали дозволе за сечу
шуме свакоме ко би дао изјаву да ступа у редове те и те партије. Пред општинске изборе,
пред изборе за окружне скупштине и народно представништво, по сеоским, општинским
и државним шумама отпочињаху одјекивати секире присталица владајуће партије. Иако
су постојали шумари и шумске управе, у Србији је бивало све мање шума, потоци
почеше пресушивати, а извора воде беше све мање и мање.*
* Када је кнез Милош 1859. године, да би се додворио сељацима, укинуо све шумске управе, почело је
немилице уништавање шума. Поједини предели су због тога брзо оголели и поплаве учестале. „Ако се овако
настави“ – говорио је неколико година доцније министар финансија Коста Цукић – „наша земља ће за
двадесет година постати руина у економском погледу“. (В. Слободан Јовановић, Друга влада Милоша и
Михаила, Београд 1933, стр. 308.)
Разбуктале партијске страсти нису се обазирале на ове појаве, а народ се само
комешао и колебао не знајући коме „царству да се приволи“, гоњен својим личним
користима.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:34 am


У Струганику, на Пијеровом брду, постоји богат мајдан одличног литографског
камена, али је судбина овог мајдана чудновата. Ниједно страно друштво и конзорциј не
могаше ни до дана дакашњег ништа да учине у експлоатацији овог богатог мајдана.
Поред других локалних незгода слабе комуникације су узрок успаваности овога
неисцрпнога мајдана, који по уверењу стручњака може издржати конкуренцију с многим
данашњим мајданима те врсте. Без јаке државне иницијативе и даље ће дугачке
композиције возова довлачити из бела света, по скупе паре, оно чега имамо у довољној
количини пред властитом кућом. Пред историјом овога успаваног богатога мајдана један
део одговорности сносиће несумњиво садашњи дугогодишњи и први концесионар
мајдана литографског камена на Пијеровом брду.
Мој деда Мишо Каљевић родио се у Струганику. Имао је два сина: Радована и
Радосава. Радован је мој отац, а оженио се из села Коштуњића, које се налази на
северним падинама Сувобора у рудничком округу. Моја мати Анђелија из породице је
Дамјановића. Цела та породица још и данас носи назив Коштуњића.
Моји родитељи имали су тринаесторо деце, од којих је само двоје било женско –
Тодора и Живана. Ја сам тринаесто дете, и када сам се родио, било их је још свега
осморо живих: Никола, Ивко, Теодосије, Лазар, Василије, Теодор и поменуте две сестре.
Родио сам се 7. јула 1855. године* у Струганику, и то у ливади испод једне „шефтелије“
(шљива ранка) близу колибе.
* Сви датуми су по старом календару.
Под називом „колиба“ моји су подразумевали 2–3 дрвене зграде подигнуте на
згодном месту у ливади мало даље од куће, а у близини испуста и пашњака по којима је
стока пасла.
У то доба имали смо код колибе две зграде: једну у којој је становала планинка са
својим мужем и мањом децом, а друга беше млекара, у којој стајаху чаброви са сиром и
кајмаком, који се справљаху за време летње сезоне. Обе зграде биле су окружене већим
бројем трешања, а са целе једне стране пружао се прилично велики шљивар. У близини
нигде није било ни капи воде. Свуда наоколо ливаде. Чим отпочне мужа стоке, домаћица
којој је ред да буде планинка сели се колиби. Она с чобанима музе стоку, справља сир и
кајмак и издаје мрс редари дома за исхрану укућана и раденика. Кад престане мужа
стоке, обично при крају септембра или у почетку октобра, упрегну се волови у саонице
на које се товаре чаброви са сиром и кајмаком и сносе од колибе кући у подруме. То су
дани весеља за децу, јер у тим приликама доброћудна планинка је издашнија сиром,
млеком и кајмаком, нарочито ако је успела да преко лета напуни што већи број чаброва.
Године 1855. моја мајка била је планинка и отуда моје рођење у ливади – близу
колибе.
Као мезимац у мојих родитеља био сам, што веле наши варошани, њихова маза
слабуњавог здравља. До своје шесте године нисам се раздвајао од оца и мајке, које сам
пратио у свим њиховим домаћим пословима. По навршегку шесте године већ сам био
чобанин код оваца, коза, ређе код говеда и свиња. У то време сва моја старија браћа, као
и браћа од стричева: Спасоје, Урош и Грујица, били су ожењени и сви смо живели
заједно у задрузи. Имали смо преко 150 оваца, до 50 коза, најмање 6–8 волова, 15–18
крава и велики број јунади, свиња и коња.
Ко није чувао козе тај не може замислити шта су то јади и невоље. Иако сам код њих
био веома омиљен, јер сам вазда у својој торбици носио по један велики крушац соли,
ипак су ми врло често потпуно отказивале послушност. Заспим ли где у хладу на трави,
за трен ока нестане их, као да су у земљу пропале. Кад се пробудим, нигде их нема, а
време је већ да их дотерам колиби у тор ради муже и преноћишта. Мојих јада нигде
нема, јер ако их на време не дотерам, или ако буду где ускочиле у штету, батине ме не
могу мимоићи. Од све стоке коза је најоштроумнија животиња. На даљини од 4 до 5
километара оне осете башту с купусом или какав млад воћњак – њихове праве
посластице. Где упадну, ту направе праву пустош. У том случају, поред затварања у
сеоски обор ради наплате одштете, чобанин безусловно мора извући батине и то од свог
најрођенијег.
Једног топлог дана, вероватно августа месеца по подне, по несрећи заспим испод
једног великог грма у близини својих коза. Из подужег спавања пробуди ме силна
грмљавина с кишом. Скочих онако бунован и унезверен овом изненадном променом,
јурих на све стране тражећи козе и позивајући их по имену, јер сам свакој знао име, али
узалуд. Мрак се приближаваше, а њих нигде нема. У тој својој бесомучној јурњави онако
босоног кроз папрат, трње и преко камењара, наједанпут приметих своје козе, а за њима
свог најстаријег брата. Отишле биле кући Ачетића из села Паштрића и тамо упале у
башту с купусом. Враћајући се од цркве, мој брат их је затекао у сеоском обору, а код
њих газду купуса – Павла Ачетића. По исплати одштете потерао их је колиби и наишао
на мене онако уплашеног и збуњеног. После кратког усменог саслушања, око мене се
увијао сирови дреновац исписујући по телу читаве хоризонтале. Био сам крив, па зато ни
гласа нисам пустио, већ сам стегнутих зуба и укочених очију посматрао брата. Моја
сирота, добра мајка тог тренутка није ни слутила на какве сам јаде наишао тога дана.
Ништа боље није чекало дечаке кад су постајали водичи волова при орању, влачењу
итд. Сељаци уопште хватају у јарам младу јунад ради обуке у вучењу терета, јер се томе
најбоље навикну при орању. У том случају водити волове при орању на њивама без
ограде и помози Боже, али водити их где су њиве ограђене права је напаст. Немилосрдни
сељак жели да истера бразду до краја, притерујући волове и њиховога водича уза саму
ограду, а јунад необучена, узнемирена, зловољна, млатарајући оним кратким
рошћићима често подигну водича мало увис остављајући му читаве маснице по трбуху,
бутинама и рукама. Уколико водичи почну да плачу било због страха од рогова или од
издржаних болова, не може их мимоићи по који бусен у леђа или у груди упућен од
орача. Слаби и на овај спорт још ненавикнути дечаци пола живота губе у тим приликама.
Не зна се, дакле, шта је горе – бити чобанин коза или водич волова.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:35 am


Моје школовање
После успешно издржаног скоро четворогодишњег практичног курса чобанина и
водича волова, 1. октобра 1865. године, после дуте препирке са сеоским кметом,
одведоше ме не с вољом у школу рибничку. Стара школска зграда са неколико одаја и
једним мрачним подрумом беше смештена у непосредној близини доњег тока реке
Рибнице, испод камењара где се гује легу. У истој згради бејаше, по несрећи, и учитељев
стан. Неколико корака низводно, на супротној, левој обали Рибнице, налазила се
огромна пећина из које је извирала хладна и бистра вода. У њу би могао врло комотно да
се построји читав пук ратног састава у смакнутом поретку.
Учитељ рибничке школе Сретен Величковић из села Бољковаца, рудничког округа,
ожењен, без деце, витак, сувоњав, зловољан, болежљив, необично строг, али уистини
правичан, био нам је страх и трепет. Школску, односно црквену општину тога времена
чинила су села: Струганик, Планинице, Берковци, Попадићи, Толићи, Кључ и Паштрићи.
Велика удаљеност села од школе и цркве наметнула је потребу да сви ђаци живе у
интернату. Из тог интерната тешко је ко могао добити одсуство да бар преко празника
оде на обданицу својим родитељима.
Свака породица морала је одједном, на колима или саоницама, донети свега и
свачега што је од хране било потребно њиховом детету за један месец. Учитељева жена
била је магационер, а кувар је справљао јело. Сви смо спавали у својим постељним
стварима, у једној од пространијих соба без кревега.
У то време не беше металних пера за писање. Муку смо мучили при обуци
зарезивања гушчијих пера. Тврде, жуљевите руке сељачке деце веома су незгодне за тако
фини посао. У старијим разредима (сви смо били у једној учионици) нашао се увек
понеки који је научио да зарезује пера, обично два за „марјаш“.
Учитељ је сам састављао „Закон за ученике рибничке школе“. Закон би, лепо
исписан по параграфима, прикуцао на видном месту у учионици. Морали смо га
напамет научити. Неколико последњих параграфа, у којима се говорило о владању и
учењу, допуњавани су одређивањем броја дренових „фиргаза“ (штапова), којих је увек
било у довољном броју у кориту напуњеном водом. Једанпут сам сам био почаствован да
будем један од двојице који су по заповести учитељевој опалили десет „фиргана“ једном
јаднику, нашем другу. Никада нисам био у таквом узбуђењу као кад сам први пут
замахнуо „фиргазом“ да ударим по голом телу. Од силног узбуђења и сажаљења, онако
бесвесно, спустио сам штап, али зато у истом тренутку, уз праску учитеља Срете, осетих
силну жеравицу на десном уву, која ме просто подиже од земље. Неком необичном
срећом био сам поштеђен од батинања иако сам једанпут осуђен на пет удараца, али се
не сећам зашто ми учитељ нареди да се дигнем и да клечим.
Не само ми ђаци, већ и сви остали који су ма каквим послом долазили у школу
имали су необичан страх од учитеља Величковића, веома строгог човека, који се ваљда
никада у животу није насмејао. Онај кога би казна батинања мимоишла због какве мање
кривице одређиван је да усред пола ноћи прелази реку Рибницу и да учитељу донесе
хладне воде из оне страшне пећине, у коју смо и усред бела дана с неким страхом
улазили, праћени циком безбројних слепих мишева. Сваки је од нас волео и батине
извући, само да не иде ноћу у ону страшну пећину.
За две године мојег мучног школовања у рибничкој школи никаква виша власт није
обилазила школу. У њој је учитељ Сретен био апсолутни господар.
Некако при крају друге године мог бављења у Рибници, једног дана дође на одсуство
у Струганик мој брат Лазар, који је као наредник био на служби у крагујевачком
гарнизону. С њим је дошао и његов пријатељ доктор Мита Ломигорић. На какав је начин
мој брат убедио учитеља Величковића да ми дозволи да даље школовање продужим у
Крагујевцу није ми познато, јер је то био неумољив човек. За све време док је мој брат с
доктором Ломигорићем боравио на одсуству код куће нисам им смео прићи иако су ме
сваког часа позивали. Обично сам их посматрао са плота или врљика којим је двориште
било ограђено. Чим се ко од њих приближи да ме зове, ја наједанпут скочим са врљика и
преко некаквог корова појурим узбрдо. Правац мојег јурења обележавало је таласање
корова преко којега сам измицао да би се поново појавио на врљикама с друге стране.
Једног лепог дана августа 1867. дадоше ми први пут опанке „грађенике“, посадише
ме на оседлану Сингуљу (тако се звала једна наша доста висока кобила) с пуним
бисагама и великим утеркијама. Обучен у чисто, ново и бело „рубље“, пољубих у руку
своју мајку, која ме уз плач притиште на своје груди и једва изусти: „Срећан ти пут моја
бубице“, тако ми она од милоште тепаше. Поздравих се са осталим укућанима и у
пратњи једног од своје браће кренух преко Баћинца, Планинице, Сувобора и Горњег
Милановца у Крагујевац. Моја туга за мајком, кућом, мојим козама и селом беше
бескрајна. Целим путем до Крагујевца нисам проговорио ни једне једине речи. Необично
љут и забринут, поред осталога, само сам се Богу молио да Сингуља не посрне идући по
онако искривуданој каменитој стази преко Сувобора, те да се не стропоштам са ње.
Мој брат Лаза већ је био уредио да будем на стану и храни код доктора Ломигорића.
Његови укућани необично су ме љубазно дочекали, али ја никоме у очи нисам смео
погледати за дуже време.
У одређено време ступио сам у трећи разред основне школе у Крагујевцу код
катикете Јована Марковића. Код овога доброг и благородног катикете за једну годину
свршио сам трећи и четврти разред основне школе, тако да сам већ идуће 1868. године
био гимназист.
Пошто сам у Крагујевац дошао у потпуно сељачком оделу са свим сељачким
манирима једне домаћинске куће, имао сам грдну муку и неприлике с оном варошком
разузданом дечурлијом. „Пази какав је овај сељак, гледај како гађа каменом, како
сељачки скаче, слушај како говори“ итд. били су узвици мојих и старијих и млађих нових
школских другова. Нема сумње да ме је све то некако узбуђивало и вређало.
Једнога дана по подне, по изласку из школе, играли смо пиљака у малој улици преко
пута Молеровића куће. Препирући се колико ко има пиљака, узвикнух: Па ево имам
цигло три пиљка! Ова реч цигло, толико их је насмејала, да ме тим поводом почеше
исмевати. Један варошки дебељко из богате куће, већи и старији од мене, највише ме је
подругљиво пецкао док ме није извео из стрпљења. Онако разјарен, јурнух на њега,
подметнух му ногу и он се одједном прући у прашину, а ја почех да га тучем онако по
сељачки. Остали варошани одмах полетеше на мене, али им хитро, у опанцима, умакох у
свој стан, који беше ту у близини.
После тога за дуже време био сам редовно на опрезу са неколико каменица у
недрима, за случај ако ме нападну. Од тог времена ме углавном оставише на миру.
Први и други разред гимназије завршио сам у Крагујевцу, трећи, четврти и пети у
Београду (директор Малетић) и, на послетку, шести разред опет у Крагујевцу (директор
Сима Живковић). У првих пет разреда био сам тројкаш, са понеком двојком преко
године, док сам у шестом разреду добијао четворке, петице и само понеку тројку –
општи резултат преко четири, дакле, више него врло добар. С таквим оценама шестог
разреда гимназије примљен сам 20. септембра 1874. у Војну академију без испита, као
19. у рангу.
Сваког годишњег распуста одлазио сам неизоставно кући у село, обилазећи старе
богазе и крајеве свог детињства, а врло често заједно са својом браћом радио сам и
пољске радове.
За све време 1874. и 1875. године, а вероватно и раније, у београдском гарнизону
вршен је сваке недеље парадни развод страже. Све гарнизонске страже, с командирима и
разводницима стража у одређено време – десет и по часова пре подне – искупљале су се
у кругу велике касарне уређене по својој јачини, с војном музиком на челу, до ње
дворска стража, и тако редом. Сви официри који нису били на нарочитој дужности
присуствовали су овом разводу у парадном оделу. Кад би ушао у круг најстарији
официр, гарнизонски дежурни излазио му је на рапорт и тражио дозволу да може
отпочети развод. Затим би излазио пред фронт стража и гласно позивао командире и
разводнике да изађу на десет корака напред. Потом би командовао стражама „к-рамену“
и „пред-прса“, а онда прилазио ономе на десном крилу и шапатом му саопштавао одзив
и лозинку за тај дан. Овај би то врло лаганим гласом саопштавао ономе до себе и тако
редом све до последњег. Пратећи то саопштавање, гарнизонски дежурни прилазио би
последњем и наређивао му да каже одзив и лозинку. Ако овај то исправно каже, онда би
дежурни излазио пред фронт, командовао „к-рамену, у двојне редове надесно, по
стражама напред марш“. Страже су се затим разилазиле, а музика је продужавала
свирање испод липа где су се присутни официри састајали, разговарали, а потом се
разилазили. Овом разводу редовно су присуствовали питомци Војне академије. Леп
обичај, штета што се то није и даље продужило.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:35 am


2. Српско - турски рат 1876. године
Народни устанак у Босни и Херцеговини који је избио у лето 1875. године изазвао је
у нашој војсци јачи покрет и неку узрујаност. Тим поводом управа Академије отпоче да
врши измене у програму редовних предавања тако да нас питомце обучаваху више
практичним радњама: брзом утврђивању положаја, логорским радовима, најглавнијим
деловима из области ђенералштабне службе, службе ордонанс-официра при штабовима,
ратне службе с борбом основних јединица свих родова оружја у саставу тактичких
јединица, јахања итд.
Већину ових предмета предавао нам је ђенералштабни капетан Павле Ђорђевић.
Идуће, 1876. године, при крају априла извршен је распоред свих питомаца по
појединим командама, јер је већ била наређена мобилизација војске.*
* Припреме за рат против Турске вршене су непрекидно од избијања херцеговачког устанка, нарочито у
зиму 1876, али је наређење о мобилизацији издато тек 6. јуна. Мобилизација и концентрација војске
завршена је у одређеном року (од 6. до 18. јуна). Мобилисано је укупно 158 пешадијских батаљона I и II
класе, 18 батаљона III класе, 18 ескадрона коњице, 44 артиљеријске батерије, 6 пионирских батаљона и 6
болничких чета – укупно око 124.000 људи и 210 топова.
Пошто се одлучио на рат, кнез Милан је желео да га почне управо 20. јуна – на дан његовог проглашења
за кнеза, па је, када је мобилизација и концентрација војске била завршена, упутио писмо великом везиру,
у коме га је обавестио „да ће ући у Босну ради повраћаја реда“ и молио га ни мање ни више него да изда
наредбу тамошњим турским трупама да му не сметају у том послу који је, наводно, одговарао „добро
схваћеним интересима саме Отоманске Царевине“. Сутрадан, 18. јуна, објављена је српска ратна
прокламација. (В. Петар Пешић, Наш рат с Турцима 1876/77. године Београд 1925, стр. 10 и 11; Слободан
Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига прва, Београд 1926, стр. 315–318.)
Тројица мојих другова и ја распоређени смо у Дрински корпус, који се налазио у
Ваљеву. Командант корпуса био је ђенерал Ранко Алимпић. Сви смо добили по једног
коња с прибором из краљеве гарде. Потпуно ратнички спремљени, а у чину
поднаредника, првог маја ујутро, сви моји другови (нас 28) окупили су се на Врачару
ради растанка. Дирљив је био тај наш растанак, уз присуство наставног особља Војне
академије, војне музике и доста радознале публике. У три групе кренусмо правцем
Болеча, Авале и Умке. Са својим друговима истога дана стигао сам на Уб, где смо
преноћили. Већ сутрадан у подне били смо у Ваљеву. Представисмо се команданту
корпуса, који нам саопшти да је наредба о нашем распореду написана. Моји другови
били су одређени на службу у више штабове, а ја за „наставника“ Колубарског батаљона
II класе. У то доба батаљонима су командовали људи из народа, који су се звали
командири батаљона, а четама четовође, такође људи из народа. При избору ових
личности није се толико гледало на њихову стручну спрему, само ако си некада служили
у стајаћој војсци, већ у првом реду да ти људи буду ваљаног карактера, домаћини
угледних домова. Наставници батаљона били су као стручни инструктори.*
* Уочи рата с Турском оружане снаге Србије биле су подељене на стајаћу и народну војску. Стајаћа
војска била је и сувише слаба (4 батаљона пешадије, 2 ескадрона коњице, 2 инжињеријска батаљона и 8
пољских и 4 брдске артиљеријске батерије), па је указом о мобилизацији и расформирана, односно
укључена у састав народне војске. Систем попуне народне војске био је територијални. Народна војска
имала је по 18 бригада I, II и III класе (сваки округ давао је по једну бригаду I, II и III класе, сем
Пожаревачког, који је давао по две бригаде I, II и III класе). Бригаде I класе формирале су шест дивизија:
Дунавску, Шумадијску, Јужноморавску, Западноморавску, Тимочку и Дринску. Дивизије су у свом саставу
имале по 3 пешадијске бригаде I класе, један артиљеријски пук од три батерије (8 топова), један коњички
пук, пионирски батаљон, болничку чету, 4 лаке артиљеријске батерије и профијантску колону. Ван
дивизијског састава постојале су следеће јединице: један брдски артиљеријски пук од пет батерија и један
градски арт. пук од три батерије. Од бригада II класе нису формиране дивизије.
Наоружање народне војске било је већином частарело. Пешадија I класе била је наоружана острагушама
Пибодијевог система, пешадија II класе острагушама гриновачама, а делом и спредњачама, док су
батаљони III класе били наоружани руским и белгијским спредњачама. Острагуше којима је била
наоружана I класа нису биле модерне Хернимартинијеве пушке, какве је имала турска војска, већ старе
спредњаче, преправљене на острагуше. Коњица је била наоружана сабљама и карабинима Пибодијевог и
Гриновог система. Артиљеријско наоружање српске војске такође је било застарело. Сви српски топови,
изузев једне Крупове батерије, пунили су се спреда. Поред тога у артиљеријском наоружању било је више
система и калибара. Ни са одећом није било ништа боље: јединице I класе имале су од војничког одела
шињел, блузу, чакшире и капу: јединице II класе само шињеле и капе, а батаљони III класе ништа (в. П.
Пешић, н. д. стр. 2–3: Сава Грујић, Операције Тимочко-моравске војске, књига прва, Београд 1901, стр. 78–
79).
У Ваљевској бригади II класе, којом је командовао стари пешадијски капетан II
класе Павле Зарић (ађутант му је био поручник Петар Бабић), свих пет „батаљона“
имали су по једног наставника. Бригадом I класе командовао је артиљеријски мајор
Никола Петровић, а ађутант му је био његов син, резервист слободне професије.
Начелник штаба био је поручник Милан Андрејевић.
Ове бригаде с бригадним артиљеријама логоровале су на Крушику и Беновцу код
Ваљева. Пред полазак бригаде на границу сва моја класа била је произведена у чин
наредника.
У току прве половине јуна са Беновца је одмаршовала бригада I класе ка Алексинцу,
а после 2–3 дана кренула је и бригада II класе преко Мионице, Бољеваца, Горњег
Милановца, Чачка, Краљева, Трстеника ка Крушевцу. Кад смо стигли на преноћиште у
један шљивар код Трстеника, већ смо чули пуцњаву топова од правца Јастрепца. Рекоше
нам да тамо негде Бучовић напада Турке.*
* У то време рат је већ био почео. Основна идеја српског ратног и почетног операцијског плана била је
следећа: главним снагама, концентрисаним код Алексинца, предузети офанзиву ка Нишу, а помоћне снаге,
концентрисане код Зајечара, на Дрини и на Јавору, држати у дефанзиви, с тим да предузму нападе
локалног значаја према Видину, Сјеници и Новом Пазару. Груписање и стратегијски развој српске војске
извршени су овако:
– врховни командант кнез Милан Обреновић, начелник штаба Врховне команде пуковник Љубомир
Ивановић;
– Моравска војска, под командом генерала Михајла Черњајева, састава: 59 бат. пешадије, 17 арт.
батерија, 15 коњичких ескадрона и 2 инж. батаљона – укупно 68.000 бораца, концентрисана у долини
Мораве са задатком да делом снага опседне Ниш, а осталим надире према Пироту, Прокупљу и
Куршумлији;
– Тимочка војска, под командом пуковника Милојка Лешјанина, састава: 23 пеш. батаљона, 6 арт.
батерија, 2 коњичка ескадрона и 1 инж. батаљон – укупно 25.000 бораца, концентрисана код Зајечара и с.
Кобишнице, имала је да брани источну границу и да ради појачавања својих одбрамбених положаја заузме
Кулу;
– Ибарска војска, којом је командовао генерал Фрањо Зах, састојала се од: 31 пеш. батаљона, 6 арт.
батерија, 2 коњичка ескадрона и 1 инж. батаљона – укупно 11.500 бораца, концентрисана код с. Кушића
на Јавору, имала је задатак да наступа према Сјеници и Новом Пазару;
– Дринска војска, под командом генерала Ранка Алимпића, састава: 11 пеш. батаљона, 4 арт.
батерије, 2 коњичка ескадрона, 1 инж. Батаљон и Добровољачки корпус, укупно 20.000 бораца,
концентрисана код Лешнице са задатком да брани западну границу Србије и да се, са Добровољачким
корпусом, активно ангажује према Босни;
– Општа резерва, састав: 28 пеш. батаљона и градска артиљерија – у Алексинцу и на Делиграду (в.
Пешић, н. д. стр. 10–11; Јован Ристић, Дипломатска историја Србије, књига прва, Београд 1896, стр.
119–123).
Стижући ту (код Трстеника) на преноћиште око 4 сата по подне, војници су били
врло уморни, а од припремљене вечере и хлеба ни спомена није било. Разместивши
батаљон у логор, легао сам испод једне шљиве и заспао. Наједанпут пробуди ме некаква
силна граја. Око мене беше се искупио цео мој батаљон протестујући: „Како то,
господине Мишићу, да за нас Колубарце данас нема ни леба, а камоли вечере? Ено
видиш како се пуше казани за Тамнавце и Подгорце.“
Онако збуњен рекох да мало причекају док нађем комесара, који ми је већ раније
саопштио да два батаљона, Ваљевски и Колубарски, неће добити хлеба, јер га није више
било у Трстенику. Отрчах брзо команданту бригаде и саопштих му шта се дешава у
батаљону. Оштроумни капетан Зарић ми рече: „Саопшти им да из свакога вода одреде по
пет људи па нека с пушкама оду у варош и на силу нађу леба или брашна“. То сам одмах
учинио и не сањајући шта ће даље бити. Тек што одабрани војници изађоше из логора,
наједанпут у логору засвира узбуна. За трен ока цела бригада беше на стројевој линији
спремна за полазак. Командант бригаде на коњу изађе напред и својим пискавим гласом
саопшти да морамо одмах кренути даље, а у Крушевцу ће нас чекати доста хлеба, меса,
ракије и свакојаке ђаконије. Тако је и било. Одатле усиљеним маршем кренусмо преко
Крушевца и Бање Алексиначке за Књажевац, где преноћисмо да бисмо продужили
покрет преко Бабине главе ка Пандиралу. Сутрадан око подне бригада стиже на Бабину
главу, где нам дадоше одмор. Мало затим наредише ми да се са својим батаљоном
вратим на преноћиште у Књажевац заједно с Тамнавским батаљоном II класе, где ћемо
добити даље наређење.* У састав ових батаљона ушла је и једна брдска батерија. За
команданта тога одреда одређен је стари капетан II класе Милан Коштуњац. Из
Књажевца смо хитно одмаршовали на Кадибогаз и ставили се под команду руског мајора
Кирјејева, који се већ тамо налазио с неким добровољцима и са још неколико батаљона
(команданти: капетан Сава Петковић, поручник Крста Булајић, поручник Животић и
капетан Илија Цветковић).
* Ваљевске бригаде I и II класе биле су у саставу Моравске војске, која је, према почетном операцијском
плану, имала задатак да делом снага опседне Ниш, а осталим, у три колоне (десна: 10 батаљона пешадије,
2 ескадрона коњице и 2 батерије; средња: 15 батаљона пешадије, 7 ескадрона коњице и 8 батерија и лева:
20 батаљона пеш. 5 ескадрона коњице и 6 батерија), наступа према Куршумлији, Прокупљу и Пироту.
Међутим, обавештен да се из Бугарске према Нишу креће једна турска колона (око 5000 војника), генерал
Черњајев је на рачун леве колоне ојачао књажевачку војску с циљем да заузме утврђене турске положаје на
Бабиној глави, а затим продужи наступање према Белој Паланци, пресече Турцима пут за Ниш и, по
могућности, изазове народни устанак у Бугарској. Књажевачка војска, у чији састав су ушле обе ваљевске
бригаде, заузела је Бабину главу и, после безуспешног напада на Белу Паланку, утврдила се на њој. Остатак
леве колоне, будући јако ослабљен, није дејствовао по пројектованом плану, већ се задржао на Грамади.
Десна и средња колона Моравске војске прешле су границу 19. јуна, али су од турских снага задржане на
граничној линији. Због неповољног развоја ситуације код Тимочке војске, Врховна команда је наредила
генералу Черњајеву да Тимочку војску, која је стављена под његову команду, ојача деловима Моравске војске
и избаци Турке из долине Тимока. Ради успешног извршења овог задатка Черњајев је обуставио офанзивне
операције Моравске војске, ојачао Тимочку војску с обе ваљевске бригаде и са три батаљона Крушевачке
бригаде I класе и још неким јединицама. Па ипак, његов покушај да поврати Велики Извор завршио се, као
што ћемо видети, неуспешно. (В. Архив Војноисторијског института – даље: Архив ВИИ П пописник I,
кут. 2, бр. 2, Извештај о операцијама Моравске војске; П. Пешић, н. д. стр. 18–53.)

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:36 am


Прво ватрено крштење
Неколико дана раније Турци су били прешли границу и продрли у село Корито. Али,
од Књажевца је стигао мајор Кирјејев, са својим добровољцима напао Турке и, мада су се
очајнички бранили, потукао их и нагнао у бекство преко Кадибогаза. Улазећи с
батаљоном у село Корито, угледали смо много надувених лешева Анадолаца растурених
по Коритској реци. Када су наишли наши војници, чули су се узвици:
– Ене море, какве су оне але што леже по потоку, зар са таквим враним чудесима да
се ми бијемо?
По пристизању на Кадибогаз Колубарски батаљон разместио сам у логор на
североисточној страни села Корита, код саме границе, у близини њега били су и остали
батаљони. Нашу границу у то време чували су плаћени пандури – караулџије, међу
којима је најотреситији био одговорни старешина, наравно, с већом платом. То су били
обични ислуженици стајаће војске, родом из непосредне околине дотичне карауле.
Турску границу чували су низами, већином Анадолци.
По размештају батаљона у логор, заједно с командиром батаљона био сам
представљен мајору Кирјејеву. Висок, крупан, јако развијен, с густим и дугим брковима,
лепог стаса, мајор Кирјејев имао је у себи нечега отменог и веома пријатног. Сасвим
бела њежна лица, целокупном својом појавом и лепим манирима представљао је
отменог господина.* Редовно је носио црвену свилену кошуљу, беле панталоне, а на
ногама некакве високе чизме, францускога лака, чак преко колена. Не сећам се какву је
капу носио. У свом штабу није имао никога сем посилног и сеиза од наших војника.
Примио ме је необично љубазно. Пошто сам одговорио на његова питања: одакле сам
родом, ко су ми родитељи, где живе, шта сам учио и зашто носим црвене панталоне –
гаранс чоја, потапша ме по рамену и рече: „Но, чим потучемо Турке, повешћу те са
мном у Русију да тамо као мој питомац свршиш нашу Војну академију“. Ласкало ми је то
обећање, и ја пристадох. Овај племенити Рус за време бављења на Кадибогазу имао је
обичај да пред искупљеним сељацима проговори по коју патриотску реч, подстичући их
на ратоборност. Једном је пуну шаку дуката бацио међу сељаке, који се испретураше
један преко другога грабећи дукате и узвикујући: „Живио наш мајор!“ Благородност и
одушевљење мајора Кирјејева за општу словенску ствар ретко је наћи и може свима
Словенима служити као јединствен пример.
* Мајор Никола Кирјејев потиче из руске племићке породице. Као ватрени присталица
панславистичких идеја и члан Словенског комитета у Петрограду, дошао је маја 1876. у Србију да се као
добровољац бори против Турака. Кад је рат почео, српска Врховна команда упутила га је на источну
границу са задатком да се, са 400–500 бугарских добровољаца, који су били прикупљени и наоружани у
Зајечару, пробије на планину Балкан и дигне народни устанак у Бугарској. Кирјејев је 22. јуна са
поменутим добровољцима прешао границу на Кадибогазу и заузео село Салаш. Његов покушај да продре
даље према Кули није имао успеха.
Турци су још истог дана прикупили око три табора војника и принудили Кирјејева да се повуче на
полазни положај. Кирјејев је учинио још два неуспела покушаја да продре према Белоградчику и Кули.
Крајем јуна упућена су из Књажевца два батаљона Ваљевске бригаде II класе с једном батеријом на
Кадибогаз. Од ових батаљона и снага које су се налазиле на Кадибогазу формиран је Раковички одред под
командом Кирјејева. За време боја на Великом Извору овај одред је напао село Раковицу. Мајор Кирјејев,
који се увек налазио у првим борбеним редовима, погинуо је 6. јула јуришајући на челу свог одреда на турске
ровове између Влаховића и Раковице. (В. С. Грујић, н. д. књ. I, стр. 82–83, књ. IV, стр. 10–14.)
Тих дана Турци су побегли са свих оближњих караула па смо сасвим комотно
прелазили границу и одлазили у оближња села. У најближем селу, Салашу, у коме није
било ниједног Турчина, налазила се нека Хаџи-Стана, крупна и веома брбљива жена,
старијих година, која је на свом чардаку имала угоститељску радњу. Кирјејев је често
одлазио код Хаџи-Стане и радо с њом разговарао, јер је она, поред осталих српских јела,
умела да спреми изврсну гибаницу. Доцније се основано посумњало да је Хаџи-Стана
била турска шпијунка.
У селу Кориту био је образован магацин, у коме је било доста пушака спредњача с
муницијом, намењених за наоружање српског становништва са турске територије, како
би нам било од помоћи за време операција у тим крајевима.
Једнога дана, колико се сећам, 3. или 4. јула, Кирјејев је преко општинских кметова
позвао одрасле сељаке из неколико оближњих села и наредио да им се дају пушке са по
50 метака. Ово наређење смо одмах извршили, показујући у исто време сељацима како
се пушком рукује, гађа итд., уколико је све то могло да се сврши за један дан. Они су
потом отишли својим домовима с тим да нам се придруже организовани по водовима
чим будемо с трупама кренули према Раковици и Кули.
Сутрадан око 10 часова ујутро дојури код Кирјејева кмет оближњег села са својом
пушком и муницијом и изјави да су сви они који су јуче примили пушке још синоћ
отишли у Белоградчик и пушке предали Турцима, што се заиста и догодило. То је доказ
колико смо ми Срби уопште наиван народ и колико смо мало или нимало радили на
буђењу националне свести код нашег заграничног народа.
Четвртог јула око три часа по подне у близини нашег логора одиграла се међу мојим
Колубарцима једна комична сцена, која у исто време показује колико је код наших
војника природно развијена свест о својим дужностима у ратно време. Било је ведро и
тихо време, врућина и велика запара у оној котлини Коритске реке. Линија предстража
искривудано се пружала по оним камењарима на даљини 700–800 корака ваздушне
линије. Војници су имали мноштво вашију, од којих ни њихове старешине нису биле
поштеђене. То је разумљиво, јер су војници II класе имали код себе од државних ствари
само пушку с муницијом; ретко ко да је имао ременик и опасач. Дакле, сви без изузетка
у властитоме руху: гуњ, ретко сукнене чакшире, гаће и кошуље; на ногама дебеле чарапе
с назувицама, обојцима и опанцима, најчешће од сирове свињске или говеђе коже. На
леђима торба упртача са по једном шареницом. То је све. Ретко ко да је имао два пара
кошуља и гаћа. Кад добију времена и прилике да се окупају, војници обично том
приликом оперу и своје рубље.
Моји Колубарци разишли се голи по реци, купају се, ајначе и перу рубље.
Наједанпут осу нека пуцњава на фронту предстража. У логору труба засвира узбуну. Сви
полетеше ка оружју где већ одјекиваху команде водника и четовођа за поседање
припремљених заклона ради прихваћања предстражних делова ако буду принуђени на
одступање. Сви хитро полетеше прво у строј, а затим у ровове. Изненађени овом првом
узбуном, многи од мојих Колубараца, пошто нису могли одмах у оном бунилу да нађу
своје рубље, докопаше прве пушке на које наиђоше у оној јурњави и потпуно голи
полетеше право у своје заклоне.
Убрзо се сазнаде да је до пуцњаве на предстражи дошло због некаквог неспоразума
између изасланих извиђачких патрола, али општој смејурији дуж целе поседнуте линије
не беше краја. Сваки од тих голих стрелаца уз највеће смејање на свој особити начин
гласно је објашњавао какве су га уопште мисли обузеле када је чуо први писак трубе.
Једва се све утиша, да се навече уз ватру продужи препричавање и шаљиво дотепивање
свега што се збило.
Петог јула у девет часова пре подне, по наредби мајора Кирјејева, већ је био
формиран одред од три батаљона I класе, међу којима, колико се сећам, беше Јасенички
батаљон капетана Саве Петковића, затим батаљон поручника Крсте Булајића и батаљон
капетана Илије Цветковића. Од артиљерије, чини ми се, беше само једна брдска батерија
поручника Михаила Нешића. У његовој батерији од интелигентних подофицира беше
поднаредник Ђорђе Вујић. Одред постројен на линији чекаше мајора Кирјејева да изађе
из своје колибе. Колубарски и Тамнавски батаљон остадоше у логору као резерва и за
одбрану десног бока и ради одржавања везе с одредом капетана Срећковића на превоју
Св. Никола. И ја сам, дакле, имао да останем у резерви.
Кирјејев изађе пред строј, позва команданте и гласно им издаде заповест за покрет
правцем преко села Ошане ка Раковици ради напада на Турке шестог јула око 11 часова,
у исто време кад је имао да отпочне напад Зајечарске војске пуковника Милојка
Лешјанина на Велики Извор. Истовремено мајор ми нареди да спремим свог Базена и да
пођем с њим као његов ордонанс. Мило ми беше поћи у први бој, али је било тренутака и
кајања.
Одред је одмах кренуо, и све до села Ошане није имао никакве јаче претходнице сем
једне патроле од 5 до 6 војника, која је маршовала 300–400 корака испред одреда право
путем. Мајор је имао обичај да са својим штабом (ја, један поднаредник кадровац, два
сеиза и његов посилни) маршује на челу одреда. Два дана раније ишао је са мном на
рекогносцирање правца овог покрета. Осматрао је село Раковицу и положаје у близини
њега.
Тога дана пред вече одред стиже у село Ошану и улогори се у једном великом
шљивару ради преноћишта. Ту не беше никаквога нарочитог распореда ни реда, свако је
грабио да се докопа најбољег места. Многи војници свијаху своја преноћишта око
коморџија, код којих се могаше увек наћи повећа чутура или буклија ракије, покоја
печена ћурка, тазе проја и друге коморџијске ђаконије. У логору плануше ватре, отпоче
рзање коња док се не напојише и не нахранише.
Ватре се постепено угасише и настаде силно хркање. Свуда тишина. Спава народ
дубоким сном без икаквог осигурања, сем заставних стража по батаљонима. Око 2 часа
после поноћи однекуд се увукло у логор једно магаре, Бог ће свети знати откуда. Чим
поче магаре да риче, сви коњи као да побеснеше, откидоше се и уз силну тутњаву и
рзање полетеше на све стране. И без трубе у логору наста узбуна. Онако буновне тобџије,
коморџије и ордонанси полетеше са зобницама на све стране дозивајући по имену своје
коње. Кад се војска избудила, мало је ко знао шта се то догодило. Тек после читавог сата
времена почеше пристизати појединци са својим коњима гунђајући и грдећи онога ко ту
бруку приреди. Кад се сазнао прави узрок, магаре је добило пристојну „награду“.
По сванућу одред крену право ка Раковици са истуреним патролама, десно и лево
испред чела колоне. Око 10 часова стигосмо у висину села Влаховића и пређосмо на
леву обалу сеоског потока. Патроле јавише присуство непријатеља. Ово су били први
наговештаји за све нас да ћемо ући у борбу. Што ближе непријатељу, све краћи кораци и
јача тишина. Око 10 часова и 15 минута мајор нареди застанак, одмор од пола часа,
наређујући у исто време да се можемо мало прихватити хране. Јадно нам јело кад
спазисмо претрчавање турских патрола ивицом Раковице. Мајор и не помишљаше на
јело, а ја још мање.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:36 am


Био је нешто јако узнемирен па чак и нервозан. Запиткивао ме чешће да ли чујем
какву даљну грмљавину топова, од које не беше ни трага ни гласа.
Тек сам тада дознао од мајора да је општи напад Зајечарске војске и Раковичког
одреда био заказан тачно за 11 часова, с тим што је Раковички одред имао да отпочне
напад тек кад чује пуцањ топова од Зајечара.*
* Тимочка (Зајечарска) војска, која је, према почетном операцијском плану Врховне команде, имала да
брани источну границу Србије, прешла је 19. јуна ту границу и покушала да заузме Кулу ради појачавања
својих одбрамбених положаја. Међутим, због жилавог отпора турских снага којима је командовао Осман-
паша, један од најталентованијих турских војсковођа (нарочито се истакао годину дана доцније у
одбрани Плевне од напада руске војске), била је принуђена на повлачење. Турска војска (око 20.000 људи)
прешла је у противнапад, упала у Србију и заузела Велики Извор, стављајући под дејство своје артиљерије
целу долину Тимока до самог Зајечара. Сви покушаји пуковника Лешјанина да поврати Велики Извор
завршили су се неуспешно, јер се Осман-паша на заузетим положајима „зарио као граната“. Српска
Врховна команда је због тога наредила генералу Черњајеву да с Тимочком војском, која је стављена под
његову команду, и делом Моравске војске истера турске трупе из Србије и поврати Велики Извор. Пре но
што је отпочео напад на турске снаге у долини Тимока Черњајев је ојачао зајечарске трупе: Ваљевском
бригадом I и II класе, Београдском бригадом I и II класе, са 3 батаљона Крушевачке бригаде I класе, 7 арт.
батерија и 1 пионирском четом. Поред тога, одлучио је да у исто време када отпочне напад на Велики
Извор са два одреда изврши диверзију према Кули (једним одредом из села Брегова преко села Косова и
Рабова, а другим са Кадибогаза преко села Салаша и Раковице) у циљу угрожавања непријатељске позадине
и привлачења његових снага од Великог Извора. Одред мајора Кирјејева, о коме пише војвода Мишић, добио
је задатак да 6. јула разбије турску посаду у селу Раковици и продужи наступање према Кули. (В. С.
Грујић, н. д. стр. 81–83; П. Пешић, н. д. Стр. 67–68; С. Јовановић, н. д. 319–320.)
Већ је 11 часова, а пуцањ се нигде не чује. Љут и раздражен, овај одушевљени Рус
срдито рече: „Нећу више ништа да чекам“ и одмах нареди да се два батаљона развију за
борбу: десно батаљон поручника Крсте Булајића, а лево батаљон капетана Саве
Петковића. Артиљерија се налазила на једном ћувику на левом крилу. Батаљон капетана
Цветковића остао је у резерви код једне кошаре на десној обали сеоског потока, где се
налазило неколико пластова сена. У том присуству мајор нареди команданту да с
батаљоном остане ту, у резерви, с тим да се на први позив трубом одмах упути и ојача
оно крило или који други део фронта како му он буде наредио.
Бејасмо се зауставили на чистини позади једне велике њиве засејане високом
пшеницом која нам служаше као врло добар заклон од погледа с непријатељске стране.
Када је отпочело развијање пешадије, артиљерија отвори паљбу на један редут на
северозападној страни села Раковице. Чим чуше наше топове, пешаци убрзаше корак.
Мајор Кирјејев са својим штабом кретао се увек у стрељачком строју.
После 40–50 корака убрзаног кретања наједанпут осу један снажан плотун на целом
фронту са непријатељске стране. Ово је било прво моје, а и свих осталих, ватрено
крштење. Као по команди, цео стрељачки строј залеже, па, наравно, и ја; само је
усправљено стајао онај колос од човека у црвеној свиленој кошуљи, онај јунак, онај
ваљда јединствен поборник ове словенске идеје, онај неустрашиви борац, мајор Кирјејев.
Почеше клепетати и наше шасповљаче, наравно, без икаквог нишањења у оној густој и
високој пшеници.
После неколико прецизних артиљеријских метака посада турског редута у највећем
трку побеже ка селу. Мајор трубом нареди покрет и напад. Пођосмо праћени плотунима.
Меци срећом пролетаху доста високо изиад наших погнутих глава. Покрети су вршени
по батаљонима, за којима су ишле њихове делимичне резерве. После једног сата борбе и
кретања десно крило поручника Булајића дохвати се југозападне ивице села Раковице, и
наједанпут угледасмо јак дим са те стране – запалише наши неке турске страћаре. Ово
још више раздрага мајора Кирјејева, који непрестано викаше: „Напред, браћо! Ено бега
подли Турчин!“
Борба је све јача и обострана паљба све интензивнија. Требало је примаћи резерву
ради ојачања десног крила и извршења јуриша на већ поколебане Турке. И ја и млади
поднаредник кадровац, ордонанс и трубач стајали смо поред самог мајора када је
раздрагано викнуо трубачу: Свирај, резерва напред ка десном крилу! Место резерве врло
се лепо видело из стрељачког строја. Сиромах трубач већ побледео, врат му се надуо,
позивајући резерву, али с те стране нико се не помаљаше.
Љут до очајања, мајор извади своју посетницу (визиткарту) и, наслонивши је на моја
леђа, написа, колико се сада сећам: „Овлашћујем поднаредника Н. Н. да доведе батаљон
из резерве и да убије његовог команданта онде где га нађе!“ Жао ми је што сам заборавио
име оног младог, храброг и врло угледног поднаредника. Поднаредник оде хитно. Борба
се продужава. Мало затим долете један војник и рапортира мајору да је тешко рањен
капетан Петковић и изнесен из борбе. Мајор се прекрсти и само рече: „Херој“.
После једног сата, ваљда и више, врати се поднаредник сав задуван и рапортира да
нигде није могао ни видети ни наћи нити батаљон нити његовог команданта. Мајор се
лупи левом руком по челу и узвикну: „Ах, сукин син...“ и још нешто руски изговори, пун
једа и очајања. Десно крило поново поче продирати у село. Мајор је у усправном ставу
кренуо више удесно дуж стрељачког строја, махнуо десном руком напред и у два маха
узвикнуо: Напред храбро, браћо! Турци одступају! У тај мах три куршума са једног
високог чардака из села Раковице пројурише кроз груди овога племенитог Руса и
великог пријатеља нашег народа и његових идеала. Као некакав храст посрну овај
горостас, узвикну: „Држите се, браћо!“ стропошта се на леђа и одмах издахну.
То се догодило 6. јула око пет и по часова по подне.
За све време борбе овога дана цео стрељачки строј имао је потпуно самопоуздање у
њен повољан исход, јер су борци видели свог команданта са собом заједно у стрељачком
строју. Није протекло ваљда ни 10 минута од погибије овога див-јунака, а већ су трупе
сазнале за његову смрт. Наједанпут отпоче узмицање стрељачког строја, праћено све
јачом пешадијском ватром са стране Турака. Још пре почетка развијања за борбу мајор
ми је наредио ово: Ако погинем, скини ми сабљу, извади сат и све то са овом кесом
дуката (беше их једно стотињак) пошаљи ђенералу Черњајеву.* Колико се сећам, на
унутрашњој страни горњег капка златног сата беше утиснута слика госпође Кирјејев,
утврђена унаоколо ситним дијамантима или бриљантима, у што се ја нисам разумевао.
* Михаил Гаврилович Черњајев потиче из руске племићке породице. Непосредно после завршетка
Николајевске генералштабне академије (1853) учествовао је у кримском рату. У служби је брзо напредовао
и постао начелник штаба Оренбуршког корпуса, а затим (1862) командант Западносибирског одреда.
Нарочито се истакао бравурозно изведеном операцијом заузимања Ташкента 1865. (Овај град од 100.000
становника Черњајев је после дводневног јуриша заузео са свега 2.000 људи.) Као ватрени славенофил уверен
да ће Србија ускоро повести рат за ослобођење од Турака обратио се марта 1867. писмом кнезу Михаилу
Обреновићу и понудио му своје услуге. Осам година доцније поднео је оставку на службу у војсци и, као
уредник листа Руски мир, потпуно се посветио панславистичким идејама.
У Србију је дошао 15. маја 1876. као изасланик словенских комитета и одмах добио српско
држављанство и генералски чин. За њим је дошло око 2.700 руских добровољаца. Његов план је био да
ратом између Србије и Црне Горе с Турском и бугарским устанком узбуди руско јавно мнење и увуче Русију
у рат за ослобођење балканских Словена од Турака. За време српско-турског рата командовао је
Моравском, а затим Моравско-тимочком војском и, после кнеза Милана, постао најмоћнији чинилац у
Србији у војним и политичким питањима. Иако лично врло храбар (у критичним фазама борбе често се
налазио у првим борбеним редовима), навикнут на редовну војску, није могао да се снађе у командовању
слабо организованом и недисциплинованом народном војском, каква је била српска у то време. Није
одобравао преговоре о примирју који су поведени крајем августа, па је ради настављања рата почетком
септембра организовао код Делиграда проглашење Србије за краљевину. После пораза код Ђуниса Черњајев
се с неколико стотина руских добровољаца вратио у Русију, где је наставио панславистичку активност
(в. С. Јовановић, н. д. стр. 306–307, 322, 340).
Извршење овог наређења сматрао сам као светињу. У оном силном узбуђењу и
страху, кад мајор погибе, зовнух поднаредника и трубача да скинемо сабљу и да сат
извадимо, а кеса с дукатима већ је била код мене. Тек што почесмо да скидамо, једно
непријатељско зрно посред бутине удари онога одличног поднаредника, који се јуначки
држаше. Он само онако по сељачки узвикну: Ош пас и продужи и даље да ми помаже.
Скинусмо сабљу и почех вадити сат. Трубач се подиже да зовне још неког војника да нам
помогне да изнесемо мајора, али у тај мах једно зрно погоди и њега, чини ми се у леву
руку – у месо. Дође још један војник, али је све било узалуд, јер опет нисмо могли да
померимо с места овог великог и племенитог човека.
Наше трупе одступају у нереду, резерве нигде нема, а Турци лагано наступају за
нама. Пошто нисмо могли да га изнесемо, мртво тело команданта јунака-мајора
Кирјејева остаде на бојишту у оној густој и високој пшеници на левој обали речице која
протиче поред села Влаховића. После злосрећног Берлинског конгреса, када целокупна
видинска област уђе у састав Књажевине Бугарске, ваљда у спомен Кирјејева, Бугари на
удаљеном и сасвим другом месту подигоше село и назваше га Кирјево. Толико су били
немарни да нису хтели тражити обавештење о тачном месту где је погинуо мајор
Кирјејев.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:37 am


Заједно с трубачем, придржавајући већ сакатог јунака поднаредника, полако смо се
повлачили и стигли до речице у селу Ошани, где застадосмо да се одморимо и да видимо
куда ћемо и на коју страну, јер у то време нисмо имали никаквих карата, чак ни за
најнужнију оријентацију. На тој речици затекосмо неколико лакше рањених наших
војника који се умиваху и превијаху ране, а мало даље низводно угледасмо једног
официра који потрбушке лежаше у води. Приђох му и гласно упитах:
– Ко је то? – Он мало подиже главу и проговори:
– Јеси ли ти то, Мишићу?
– Ја сам, господине капетане.
– Молим те нареди да ме понесу – једва изговараше речи капетан Петковић, док му
из једног и другог образа шибаше крв. Извадисмо га из воде и опрасмо му рану. Куршум
беше прошишао кроз обадва образа. Зависмо му рану есмарховим првим завојем. Ту се
налазио и сеоски кмет. Наредих му да одмах довезе једне саонице напуњене сламом. На
њих смо положили капетана Петковића и рањеног поднаредника, а чини ми се и трубача
и наредили кмету да их најкраћим путем и што брже одвезе на Кадибогаз.
У истом селу наиђох на свога сеиза са Базеном, али мојих ствари не беше нигде ни
од корова. До тог села Базена је јашио мајор Кирјејев, а мени је уступио једног биџу,
чини ми се купљеног у Салашу. На том коњићу било је натоварено све што сам имао; на
мени је остала само ланена блуза и панталоне са чизмама и кадетском капом. При
развијању за борбу сјашили смо били и сеизи се повукли мало назад у заклон. Чим су
куршуми почели звиждати, мој ти биџа стргне и у највећем трку одјури правцем ка
Белоградчику заједно с мојим стварима – тако ми сеиз исприча.
Онако уморан појашем Базена па кренем узбрдо како бих што пре стигао до Старе
планине, која беше сва обрасла, чини ми се, буковином. Видео сам да се у том правцу
крећу гомиле наших војника. На путу сустигох поднаредника Вујића и његова два брдска
топчића. Крећући се заједно, уз пут смо прикупљали војнике, побацане казане и друге
ствари. Док не доспесмо до шуме, прикуписмо око две чете невеселих војника, који су
гласно грдили команданта батаљона, који је остао у резерви, што се у борби никако не
појави.
Већ је седам и по часова по подне. Застадосмо ради одмора и погледасмо доле на
разбојиште. Јасно се видео насип који води из Белоградчика ка Раковици. Насипом су у
касу јурила отприлике два ескадрона турске коњице. Повукосмо се мало дубље у шуму
ради преноћишта. Сутрадан рано са читавим караваном прикупљених ствари и са скоро
једним целим батаљоном кренусмо ка Кадибогазу, истина мало заобилазним, али
сигурним правцем.
Око осам часова спазисмо да нам иде у сусрет један гологлави војник који гласно
кукаше. Кад се приближи, видех да је то мој брат Теодор (Теја). Он је са својим
батаљоном био на Кадибогазу. Од првих војника приспелих од Раковице чуо је да сам
погинуо, па пошао да ме тражи.
Продужисмо кретање несметано, јер нас Турци нису гонили, и истога дана око пет
часова по подне стигнемо на Кадибогаз. Тамо се још искупљаху чете које су одступале од
Раковице. Чим сам стигао, опазих испред заставне страже Колубарског батаљона
капетана Цветковића, команданта резерве, где замишљено и озбиљно шета живим
корацима са затуреним рукама. Упутих се према њему да му се јавим и рапортирам оно
што сам радио и видео у борби код Раковице. Са мном пође и поднаредник Вујић.
На моје велико изненађење, кад му се приближих, не дозволи ми ни реч да
проговорим, већ сасвим осорљивим гласом повика: „Па где си ти, наредниче? Где си до
сада био? Зашто си до сада задржавао те војнике?“
Почех да одговарам на његова питања, али тај ми чова не даде проговорити, већ
отпоче претити како ће он мене научити памети и тако продужи као да сам био некакав
одметник. Потпуно свестан својег рада и службе коју сам вршио код мајора, и сам се
узбудих и веома љутито одговорих:
– Господине капетане, ја сам био у борби на Раковици као ордонанс мајора
Кирјејева; уз њега сам био кад је погинуо; по његовом ранијем наређењу, кад је већ пао, с
поднаредником Н. Н. и његовим трубачем скинуо сам му сабљу, извадио сат и све те
ствари са кесом од 100 дуката предао рањеном поднареднику, којег сам упутио с
капетаном Петковићем на Кадибогаз (мајор је био наредио да се те три ствари његове
заоставштине пошаљу ђенералу Черњајеву); а затим сам заједно с овим поднаредником
преко Старе планине, прикупљајући војнике, дошао, као што видите, овде; пошто ви
мене нигде нисте видели од почетка развијања за борбу, кад вам је мајор у мом
присуству издао заповест, то ви не можете ни знати где сам био и шта сам радио; ево
овога поднаредника, а и свих официра и војника оба батаљона који су били у борби, па
их питајте где сам био и шта сам радио.
Све ово рекао сам „славном команданту резерве“ с таквим гњевом и љутином да сам
био готов да полетим на њега с оном тешком сабљом модела „златоуст“, која ми висаше
о појасу. Када му поднаредник Вујић* и сам поче причати о мом држању за време борбе,
не рече ни једне речи, већ окрену и оде ћутке у свој шатор.
* Артиљеријски поднаредник Ђорђе Вујић, као врло интелигентан и добар подофицир, у току идућих
година произведен је био у административну струку и неко време предавао је и гимнастику у Војној
академији. Покојни мајор Кирјејев је и њега необично волео и обећао да ће га повести са собом у Русију.
Тако се неповољно и тужно заврши поход нашег одреда на Раковицу.
Како се свршио бој на Великом Извору код Зајечара нисмо за дуже време ништа
знали.*
* Бој код Великог Извора вођен је 6. јула 1876. За овај бој генерал Черњајев је до 30. јуна прикупио 41
батаљон пешадије, 13 арт. батерија, 3 ескадрона коњице и 1 инж. батаљон – укупно око 15.000 војника.
Осман-паша је на правцу Видин–Кула–Зајечар имао укупно око 20.000 војника. Окосницу његових
положаја код В. Извора чинили су: Османов шанац, Пландиште и Забел. Генерал Черњајев је одлучио да
главним снагама обухвати оба непријатељска крила, а помоћним, у одлучном тренутку, дејствује
фронтално од Зајечара ка В. Извору.
Десна колона под командом пуковника Бучевића добила јс задатак да преко Вршке чуке обиђе
непријатеља и одсече га од Куле, али јој је у току покрета наређено да, преко Бачишта и Рунтове могиле,
скрене према В. Извору, обухвати лево турско крило и набаци га на Тимок. У исто време лева колона, којом
је командовао пуковник Лешјанин, дејствовала је преко Великог Ступња и Градишта против турског левог
бока. Помоћне снаге (четири крајинска батаљона) имале су да нападају од Зајечара према В. Извору.
Напад је почео 6. јула рано изјутра. Око подне лева колона је избила на Градиште и Мали Ступањ, а
десна на Рунтову могилу. У том тренутку прешле су у напад и помоћне снаге са зајечарских положаја
преко гвозденог моста ка В. Извору. Нападнути с фронта и угрожени с бокова, Турци су жестоком ватром
дочекали помоћне снаге и одбацили их на леву обалу Тимока, а затим извукли неколико табора са крајњег
левог крила и извршили снажан противнапад са Пландишта према Градишту. Лево српско крило, које је
било утрошило све резерве, није издржало, већ се почело да повлачи. Овај успех је охрабрио Турке, па су
извршили силовит напад и на српско десно крило и, после жестоког окршаја, принудили га на повлачење.
Тиме је бој код В. Извора био изгубљен за српске трупе, у првом реду због слабог распореда и несташице
муниције. Срби су имали око 2.000 љули избачених из строја. Турски губици били су знатно већи – око
5.000 људи. (В. Архив ВИИ Пописник I, к. 2, бр. 5, Релација о бици код Великог Извора; П. Пешић, н. д. стр.
53–74.)
Осмог или деветог јула око подне стигоше у касу на Кадибогаз два коњаника
књажеве гарде носећи у процепу* једно писмо, како рекоше, од ђенерала Черњајева, за
најстаријег команданта на Кадибогазу.
* У то време, ордонанси официри и ордонанси коњаници имали су бео повез око шајкаче. Кад су носили
писма или депеше метали су их у процеп једнога дугачког штапа, који су држали подигнут увис десном
руком. Прилазећи логору или којој трупи у борби, гласно су викали име команданта коме наређење доносе.
Војници су их по дужности одмах упућивали у правцу где се у то време налазио дотични командант.
Шта је било у том писму нисам могао сазнати. Сутрадан рано вратили су се ови
гардисти натраг преко села Корита.
После неколико дана у нашем логору се причало да је капетан Цветковић написао
некакав извештај и послао га ђенералу Черњајеву заједно са сабљом, сатом и оним
дукатима мајора Кирјејева.
Не сећам се колико смо дана после тога остали на Кадибогазу, слушајући грмљавину
топова са правца Бабине главе и Књажевца. Не потраја дуго, а на грудима нашег
команданта резерве једнога дана заблиста „сребрна колајна за храброст“! Тога дана први
пут смо видели то одличје као знак велике храбрости онога на чијим грудима оно
блиста... Свашта као у рату.*
У то време Турци су наваљивали јаким снагама од Ниша и Пандирала преко Бабине
главе ка Књажевцу. Хорватовић им је једва одолевао повлачећи се постепено.
* Вероватно на основу извештаја капетана Цветковића, Сава Грујић и Петар Пешић дају друкчију
верзију борбе на Раковици. Они, наиме, тврде да је после погибије мајора Кирјејева Раковички одред у
новом силовитом јуришу заузео и утврђене турске положаје измећу села Раковице и Влаховића и село
Раковицу, али да се увече повукао због опасности од концентричног напада турских снага од Куле и
Белоградчика. Ова верзија, као што се из детаљног описа војводе Мишића види, није тачна. Одмах после
погибије мајора Кирјејева Раковички одред се у нереду повукао на Кадибогаз.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:39 am


Напуштање Зајечара и Књажевца
Рано изјутра, не сећам се кога дана, слушао сам јаку грмњаву топова са правца
Књажевца. Тога дана, пред саму ноћ, у највећем касу улетеше у наш логор два коњаника
са једним писмом у процепу, тражећи команданта посаде. То беше наређење, вероватно
од Хорватовића, да цео одред са Кадибогаза још исте ноћи одмаршује и стави се под
команду команданта одбране у Вратарници.
Око пола ноћи цео одред је кренуо из логора преко села Корита. Колубарски
батаљон налазио се на зачељу. Маршовало се врло брзо по тамној ноћи. У оној јурњави
један мој Колубарац налете на бајонет једног војника испред себе, који му скроз прође
кроз грло и сиромах се одмах сручи на земљу мртав. Тога јадника предадох кмету села
Корита да га склони негде и сутрадан пристојно сахрани*.
* Једне године пред балкански рат, вршећи ђенералштабно путовање с приправницима, уграбих
прилику да после толико година изађем на Кадибогаз. Свратих у село Корито и потражих кмета из 1876.
године, да ми покаже гроб онога војника, али кмета не беше у селу, а млађи људи нису знали ништа о томе.
Истога дана предвече наш одред стиже у Вратарницу. Командант тамошње посаде
беше артиљеријски капетан Димитрије Ковачевић, крупан човек са великом гушом, врло
добар тобџија. Затекосмо га где шета по логору на десној обали Тимока, с револвером
који му о зеленом гајтану висаше преко груди. У Вратарници затекох свог брата капетана
Лазара, који је овде дошао да прими команду над Ваљевском бригадом II класе од
капетана Павла Зарића, који се беше разболео.
После неколико дана јуначке одбране наше трупе напустише Књажевац и Зајечар.
Књажевачке трупе под командом пуковника Хорватовића повукоше се у правцу
Алексинца, а Зајечарске трупе са вратарничком посадом преко Планинице и Грљишта ка
Бољевцу. Тамо код Бољевца од свих тих трупа и неких делова Ваљевске бригаде I класе
формиран је Луковски корпус, којим је у почетку командовао пешадијски пуковник Лазо
Јовановић, кога је доцније заменио артиљеријски пуковник Димитрије Катић.*
* После неуспешног напада Књажевачке војске на Белу Паланку Турци су до почетка јула концентрисали
целу Сулејман-пашину дивизију у Белој Паланци и трећег јула прешли у офанзиву, присиљавајући
ослабљену Књажевачку војску да се повуче на Пандирало. Међутим, сви њихови покушаји да заузму
Пандирало остали су без успеха до 18. јула, када су се књажевачке трупе, због неповољног развоја борбе на
Грамади, саме повукле на Тресибабу, а сутрадан са деловима леве колоне Моравске војске на положаје за
непосредну одбрану Књажевца. За напад на Књажевац Турци су ангажовали Ејуб-пашин корпус ојачан
Сулејман-пашином дивизијом и тек после жестоких тродневних борби заузели га ноћу 23/24. јула.
Изнурене српске снаге повукле су се на положаје код Сокобање и Лукова. Непосредно после тога од трупа
Моравске и Тимочке војске формирана су четири корпуса: 1. корпус (27 батаљона) од трупа на Делиграду;
2. корпус (30 батаљона) од трупа на положају Јанкова клисура–Грамада; 3. корпус (22 батаљона) од
трупа код Лукова и 4. корпус (20 батаљона) од трупа код Сокобање. После пада Књажевца обраћена је
нарочита пажња одбрани линије Сокобања–Луково, јер се сматрало да ће Турци наставити офанзиву у
том правцу. На положају Луково–Калафат било је концектрисано око 20.000 српских војника. (В. С.
Грујић, н. д. књ. II, стр. 114–119; П. Пешић, н. д., стр. 32–53.)
У току повлачења ка Бољевцу Турци су врло лагано наступали за нама и зауставили
се у висини села Планинице. Даље кретање нису ни покушавали, јер су се бојали да ће се,
продирањем даље уз Црни Тимок, наћи притешњени са северо-западне стране
огранцима планине Кучаја, а са јужне стране Ртњем и Ласовским планинама, знајући у
исто време да се Хорватовић са својим корпусом налази на правцу Књажевац–
Сокобања. Та околност је омогућила да наше трупе на миру изврше покрет.
Маршујући ка Бољевцу и Лукову, наши заштитнички делови зауставили су се на
средокраћи између Планинице и Бољевца. Колико се сећам, Ваљевска бригада I класе,
вероватно са још неким деловима образовала је заштитнички застор, а Ваљевска бригада
II класе под командом капетана Лазара Р. Мишића одмаршовала је у Луково,
разместила се у логор на просторији источно од Лукова, наравно, под ведрим небом.
Једнога дана, ваљда по вишем наређењу, командант бригаде позва ме и нареди: „Из свог
батаљона пробери један вод добрих и отреситих војника, издај им хране за три дана и
сутра рано одведи их горе на врх Ртња. Они ће, према писменом наређењу команданта
корпуса, тамо остати неколико дана као објавница са задатком да мотре на кретање
Турака од Књажевца и да о томе уговореним знацима обавештавају стражу која се
налази ено онде на ономе брежуљку“, – показа командант руком и настави: „Нека добро
мотре па ватре које Турци ноћу пале у свом логору. Исто тако нека пажљиво мотре и
уговореним знацима јављају када примете трупе Бањског корпуса.“ Уговорени знаци
били су исписани на листу хартије, а састојали су се у паљењу једне или неколико
буктиња, од кровине или смоле, или, пак, махањем у једну или другу страну запаљеним
угарком итд.
Кренуо сам са водом из самог Лукова право уз Ртањ, стазом куда ме упути један
чобанин, и после читава два сата мучног пузења уз ону стрмину наједанпут се нађох
испред једне веома стрме стене, која се није могла обићи. О враћању назад није се смело
ни мислити, јер онај ситни шљунак, више-мање коцкаст, тако клизаше испод ногу да би
нас највећом брзином сјурио у неку дубодолину. Тек сам доцније сазнао да се тим
правцем дотле нико није испео на Ртањ.
У тој тешкој ситуацији ствар је решио један коморџијски водник, иначе мањи
трговац из Ваљева, који је из радозналости пошао заједно с мојим братом Тејом, с тим да
се нас тројица, пошто поставимо објавницу, вратимо у логор. На три четвртине висине те
веома стрме стене из једне пукотине беше израстао један јасен. После дужег саветовања
шта да се ради, коморџијски водник одважно узвикну: „Вала, морам изаћи данас на Ртањ
па макар погинуо“, и поче да отпасује дугачки конопац, којим се редовно опасивао. Ми
још нисмо знали шта мисли овај човек. Он, међутим, узе један рогљаст камен, веза га на
крај конопца, помаче се мало удесно и викну: „Чувајте се!“ Замахну оним каменом и
пребаци један крај конопца с горње стране јасена, тако да смо га могли руком дохватити.
Одреши камен и баци га, а потом завеза оба краја конопца. Уз тај конопац отпоче
пењање једног војника, који је после прихватао остале и спроводио даље једном
пукотином и шибљем.
На тај начин извукосмо се из те беде, благодарећи досетљивости коморџијског
водника. Предвече смо сишли источном падином Ртња.
Сутрадан командант бригаде беше наредио смотру над целом бригадом. Батаљони су
стајали у развијеном строју; војници скинули торбе, испразнили их и све своје ствари и
ситнице положили одозго и око торбе, очекујући долазак команданта бригаде. Чудновата
је навика наших војника да и у најтежим ратним приликама и штрапацима вечито мисле
о својим укућанима, о својој стоци, о њивама, па чак и о оградама појединих њива.
Гоњени таквим мислима, где год наиђу на ма какву алатку или какав мали судић, па
макар био и од плеха, мећу га у торбу да би га понели кући.
Обилазећи и прегледајући изнесене ствари, командант бригаде спази међу осталим
стварима једног Колубарца и курјачка гвожђа.
– Шта ће ти то и где си то нашао? – упита дотичног.
– Ама, знаш, господин капетан, тамо код нас досађује нам много зверад, нарочито
они проклети курјаци, ускачући зими чак и у торове, па велим да их понесем да се
браним од те поганије, а нашао сам их тамо близу границе, кад смо били на Кадибогазу –
одговори војник мирно.
Не зна колико ће рат трајати, колико ће још маршовати и борити се, па напослетку
не зна ни да ли ће се жив вратити својој кући, а он опет вуче курјачка гвожђа, која ни у
ком случају не могу бити лакша од три и по до чегири оке.
У току 10–15 дана бављења Ваљевске бригаде II класе у Лукову у нашој средини
говораше се како су делови Хорватићевог корпуса дошли у везу с Делиградском војском.
Тим поводом причало се да ће се у долини Мораве предузети напад на Турке; како и у
коме правцу ја, наравно, нисам знао. Ускоро нам наредиште да извршимо потребне
припреме како би и Луковски корпус у исто време предузео напад у правцу Зајечара. По
извршеним припремама бригада крену из Лукова преко Бољевца у маршевском поретку
док не стигосмо у висину заштитничких делова источно од Бољевца (на предстражи је,
колико се сећам, била Ваљевска бригада I класе под командом инжињеријског
потпуковника Косте Протића). Одатле отпоче развијање за борбу.
Правцем јужно од пута Бољевац–Зајечар требало је да наступа Ваљевска бригада I
класе, а северно од тог пута Ваљевска бригада II класе. Један мањи одред с
дванаестофунтовном батеријом (чини ми се да је овом батеријом тада командовао арт.
поручник Јања Манојловић) требало је да се креће путем северно од правца Ваљевске
бригаде II класе, а дванаестофунтовна батерија арт. капетана Милана Васића главним
зајечарским друмом између две Ваљевске бригаде.
Тако је и било. Ваљевској бригади II класе беше означен као главни објект напада
један велики редут на западној страни села Лубнице – на левој обали Лубничке реке. У то
време редути су подизани обично за посаду једнога батаљона. И овај турски редут био је
тако подигнут и поседнут.
Колоне се кренуше. До првог сукоба дошло је испред фронта Ваљевске бригаде I
класе. Два турска ескадрона, од којих један беше ескадрон Черкеза, нападоше, онако у
ројевима, преко једне ливаде на предње предстражне делове. При појави турске коњице
стражари наше две до три мртве страже у највећем трку полетеше назад, прескочише
једну ограду од врљика и иза ње на даљини 200-–300 корака осуше из својих пушака
такву паљбу на те ескадроне, да се они за трен ока окренуше и дадоше у бекство,
остављајући доста лешева који су се лепо видели са десног крила Ваљевске бригаде II
класе на оној ливади. Доста коња, збуњено без јахача, окретало се у трку на све стране.
Једнога од тих ухваћених коња, чисте арапске расе, доби на употребу мој брат Лазар,
командант Ваљевске бригаде II класе.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:40 am


Овај мали успех подстакну наше трупе на живо кретање. Тешка артиљерија капетана
Васића једним делом дејствовала је испред фронта Ваљевске бригаде I класе, а другим
делом тукла лубнички редут. Колубарски и Тамнавски батаљон II класе били су у првој
борбеној линији. У Тамнавском батаљону био је наставник ондашњи наредник Ђорђе
Петровић Калајџић. Прелазећи под борбом Лубничку реку, батаљоне смо кретали узбрдо
да бисмо избили на редут. Ни сам не знам откуда се у том тренутку у мојој близини нађе
пешадијски потпоручник Владимир Кораћ (мислим да је он тада био у штабу корпуса
као ордонанс). Уколико су се батаљони више приближавали редуту, утолико су више
убрзавали кораке да би избегли ватру са редута.
Када батаљони стигоше на јуришно одстојање, потпоручник Кораћ, као старији и
боље упознат с „ратном вештином“, наједанпут гласно повика: „Јуриш, браћо!“ У
трчећем кораку, онако по народски, осу се оно испреламано и дугачко „ура“, све док не
стигосмо до гласије (предњи нагиб) редута, из којег Турци у најбржем трку одјурише
низа страну ка Зајечару.
Онако заморени и задувани, почесмо се припремати за даље гоњење Турака. Пошто
смо били доста удаљени од главног друма за Зајечар, куда највише јуре ордонанси и у
једном и другом правцу, ми нисмо ни чули ни знали шта се догађа десно од нас и у
позадини. Наједанпут у редовима војника чу се питање: „Да ли су оно, море, наши што
одступају?“ „А да ко ће бити него наши“, одговарају други упирући поглед у правцу
Ваљевске бригаде I класе, која се налазила јужно од главног друма за Зајечар. У том
тренутку оздо узбрдо дојури један коњаник са усменим наређењем из корпусног штаба
да што пре одступимо према Бољевцу – таква је, рече, наредба стигла од Делиграда. Онај
коњаник нам је причао да је труба, још док смо се кретали ка редуту, неколико пута
свирала одступање, па сви, вели, одступише, „...само ви због неког врага не чусте, те
морадох јурити чак овамо“.
После краћег објашњавања са овим коњаником отпочесмо спуштање од редута
низбрдо. Кад стигосмо на Лубничку реку, наравно, у приличном нереду, поздрави нас
неколико турских граната; због тога је убрзано одступање батаљона, утолико пре што су
друге трупе још раније биле одступиле.
Иако је командант корпуса био против повлачења, јер су догађаји на нашем фронту
текли повољно по нас, он је, како нам рекоше, добио категорично наређење да одступи
на полазне положаје, пошто ствари не иду повољно по нас у долини Мораве.*
* У периоду од одступања Тимочке војске од Зајечара и Књажевца код Сокобање и Лукова (24. јула) до
њеног покушаја да поврати Зајечар (26. августа), који овде описује војвода Мишић, у долини Мораве водиле
су се жестоке борбе. Наиме, Абдул Керим-паша извршио је у току јула концентрадију своје војске у ширем
рејону Ниша и почетком августа предузео офанзиву десном обалом Ј. Мораве ка Алексинцу. После тешких
борби код села Мрсоља и Житковца турска војска је 10. августа избила пред главни алексиначки положај,
где је заустављена ватром српских јединица. Сутрадан, 11. августа, развиле су се оштре борбе на целом
фронту. Одбрана Алексинца, уз снажну подршку артиљерије, успела је да одбије све непријатељске јурише.
Пошто се уверио да сви дотадашњи напади нису дали жељене резултате, Керим-паша је главне снаге
усмерио према Шуматовцу (вис на средњем одсеку утврђеног алексиначког положаја, на коме је био
изграђен редут петоугаоног облика, који су браниле 3 пешадијске чете са 8 топова). Турци су непрестано
јуришали од подне до мрака, али су унакрсном ватром српске артиљерије са суседних положаја просто
кошени. Пошто су изгубили неколико хиљада људи, Турци су били принуђени да се повуку на Пруговац. Ово
је била највећа победа српске војске у првом рату с Турском 1876. године.
После неуспеха на Шуматовцу Керим-паша је 17. августа пребацио главне снаге преко моста код села
Бујмира на леву обалу Мораве и предузео надирање према Адровцу (село 8 км југозападно од Алексинца) с
намером да обиђе Алексинац и настави офанзиву према северу. Алексиначке положаје на левој обали
Мораве бранило је 19 батаљона и 5 арт. батерија. После снажне артиљеријске припреме Турци су 20.
августа прешли у напад на целом фронту. Развила се огорчена борба у којој су надмоћније турске снаге
присилиле Србе да се повуку на линију Ђунис–Шиљеговац.
После борбе код Адровца, уместо да делом Тимочке војске ојача Моравску војску, генерал Черњајев је
наредио да Тимочка војска Предузме напад према Зајечару. Овај напад, као што се из описа војводе
Мишића види, завршио се неуспешно. (В. П. Пешић, н. д. стр. 109–132; С. Јовановић, н. д. стр. 333–334.)
Ваљевска бригада заустави се и улогори на западном излазу из села Бољевца јужно
од пута Бољевац–Луково. Неколико дана подизана су утврђења, поглавито на
положајима западно од Бољевца.
После неколико дана Ваљевска бригада II класе одмаршовала је преко Лукова на
Калафат у висину Кривог вира (извор Црнога Тимока), где се улогорила. За све време
бављења у логору на Калафату свакога дана без изузетка копали смо ровове за одбрану
правца Зајечар–Параћин преко Честобродице. За време боравка на том положају
батаљони Ваљевске бригаде имали су велике губитке од оне гадне болештине, срдобоље,
јер у бригади нисмо имали ниједног лекара.
На том положају неке од Ваљеваца беше издало стрпљење због готово непрекидног
маршевања, копања шанчева и борби с повлачењем, те почеше гунђати: „А што, брате, да
копамо ове проклете шанчеве кад их никад не бранимо како ваља?“ Ови делимични и
више наивни протести дођоше до ушију команданта бригаде, који нареди кратка
саслушања. Резултат: неколицина њих добише по 10 батина и гунђање престаде, да се
више не појави.
Једнога дана стиже наредба да Ваљевска бригада II класе што пре одмаршује на
Делиград, где ће добити даље наређење. Колико се сећам, ондашњи ђенералштабни
капетан Драгомир Вучковић по нечијем наређењу беше трасирао и прокопао пут са
Калафата преко планине на село Мозгово и даље на Делиград. Тим путем бригада је
после неколико дана одмаршовала ка Делиграду с преноћиштем у планини северно од
Мозгова.
Сутрадан пред подне бригада се спуштала са северне стране ка Делиграду, поред већ
подигнутих редута и шанчева, где нас зауставише ради преноћишта.
Чим смо се разместили у логор, одредише ме да однесем лично писмени извештај у
штаб ђенерала Черњајева о пристизању бригаде.
Беше већ један сат по подне кад на свом Базену стигох пред делиградску школу, где
се налазио штаб ђенерала Черњајева. У школском дворишту беше подигнут велики и леп
хладњак, под којим за богатом трпезом, поред ђенерала Черњајева, кога сам тек тада
први пут видео, седаше још много официра, неких цивилних лица, а и понека дама. Ту се
на служби налазио и мој друг из Академије наредник Јован Шпанић. Не познавајући
прилике, нисам смео да уђем у двориште, већ сам неколико пута обилазио школску
ограду, док ме не примети један инжењеријски пуковник, чини ми се Александар
Николић, и упита шта желим и коме то писмо носим. Узе писмо од мене и однесе га под
хладњак. У том тренутку, ваљда сазнавши о мом доласку, истрча преда ме наредник
Шпанић и позва ме да и сам седнем за трпезу. Онако прљав и прашњав од напорног
марша, нисам смео ни помислити да се приближим тако умивеним и лепо обученим
официрима и дамама, па замолим Шпанића да ми донесе што за јело док ми отуда из
штаба не дају одговор који сам имао да однесем команданту бригаде.* Шпанић нареди да
се Базену да зобница зоби, а мени донесоше хладних јела и чашу вина, те се ту, иза
плота, мало прихватих. У том тренутку изађе онај инжењеријски пуковник, који беше,
чини ми се, командант делиградских утврђења, и нареди ми да се вратим и саопштим
команданту бригаде да, чим руча, дође у главни штаб, где ће добити даље наређење.
Топовски пуцњи, с времена на време, одјекиваху с обе стране Мораве од Алексинца.
* У штабу генерала Черњајева на Делиграду, који су у већини сачињавали руски официри, вођен је угодан
живог, онакав на какав су руски официри, као војници једне аристократске државе, били навикли. Ту су се
пила француска вина, виђале лепе нашминкане жене, раскошно намештене канцеларије и станови
официра. Према описима савременика, тај штаб је више личио на господски него на ратни логор. Ову
оцену, као што се види, потврђују и запажања војводе Мишића. (В. С. Јовановић, н. д. стр. 339.)
Борбе на Јанковој клисури и Великом Шиљеговцу
Командант бригаде саопшти нам да ћемо сутрадан рано преко Ђуниса и Крушевца
отпутовати на Јанкову клисуру, што је и учињено.
Командант полажаја на Јанковој клисури у то време бејаше инжењерски капетан
Стеван Бинички. Пре тога био је теже рањен и још је увек храмао. Читаве песме војници
певаху славећи храброст овога официра. Колико се сећам, до Јанкове клисуре имали
смо два преноћишта.
Када стигосмо на Јанкову клисуру, улогорисмо се на северној страни у висини села
Чучале, које беше потпуно разрушено, чак су и ћерамиде кровова биле истуцане у
најситније комадиће. То беше черкеско село, које су наше трупе раније заузеле и далеко
напред истуриле предстражне делове.*
* За затварање правца Куршумлија–Јанкова клисура–Крушевац и обезбеђење десног бока и позадине
главних снага у долини Јужне Мораве Врховна команда је формирала Крушевачки одред (четири батаљона
пешадије, једна арт. батерија и један вод коњаника). Командант овога одреда био је капетан Стеван
Бинички, врло храбар и способан официр. Сматрајући да је напад најбоља одбрана, Бинички је 20. јуна
прешао границу, очистио Јанкову клисуру и заузео села Чучале, Џепницу и Сибницу. Пошто није био
узнемираван од непријатеља, Бинички је цео јули посветио дизању устанка на Копаонику. Формирао је два
устаничка батаљона, који су се у току целога рата успешно борили на Копаонику. Тек другог августа одред
се под притиском надмоћнијег непријатеља повукао у Јанкову клисуру, где је унакрсном ватром дочекао
једну турску колону и нанео јој тешке губитке, а затим прешао у противнапад и повратио изгубљене
положаје.
Када су главне турске снаге надирале од Ниша према Алексинцу, одред је својим главним снагама напао
турске положаје на Блацу, где је водио оштре тродневне борбе, а затим се поново вратио на Јанкову
клисуру. Почетком септембра нападнут је од надмоћнијих турских снага, али је ипак успео да се одржи на
својим положајима. Да би се боље обезбедила на том осетљивом правцу, Врховна команда је 9. септембра
упутила са Делиграда на Јанкову клисуру целу Ваљевску бригаду II класе, којом је командовао капетан
Лазар Мишић. Пошто је добио појачање, Крушевачки одред поново је предузео напад на целој граничној
линији, али је од јачих турских снага био приморан да се повуче на полазне положаје. (В. С. Грујић, н. д. књ.
IV, стр. 33–47.)
У току логоровања бригаде код села Чучале дешаваху се често сукоби на
предстражи. Једнога дана позва ме капетан Бинички и даде ми једно писмо да га
однесем артиљеријском поручнику (не сећам се тачно да ли већ беше капетан)
Љубомиру Милосављевићу, командиру брдске батерије, која беше на једном вису уза
сами излаз из Јанкове клисуре, јужно од друма. Кад сам изашао на тај положај, затекох
командира батерије одмах позади топова где седи поред ватре. Мало десно од њега 5–6
војника, Цигана, свираху му и певаху неке песме. Беше организовао читав оркестар. Чим
му се јавих, прочита наређење, посади ме на једну оборену букву поред себе и нареди
посилном да кува кафу.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:40 am


Цигани су непрестано свирали и певали, а командир им је помагао у певању, док је
по један од његових топова вршио паљбу. Борба се води, а командир уз свирку, песму и
шенлучење осматраше сваку гранату, похваљујући уз песму рад појединих нишанџија:


„Браво Јеленко, алал ти мајчино млеко, гледај како се Туре ваља! Свирај туш Марко,
весело брајко!“ Тако говораше и командоваше овај наш честити и храбри тобџија,
бодрећи и соколећи своје артиљерце. То беше официр јако развијене личне иницијативе
и увек спреман да сву одговорност прими на себе за све своје поступке у борби. Беше
омиљен како код својих другова тако и код војника. Необично је лепо живео с мојим
братом Лазом.
Тих дана први пут нашој бригади доделише известан број руских официра
добровољаца. Један од њих, мајор Молостов, беше одређен за помоћника команданта
бригаде. Необично добар по души и увек доброг расположења, доста угојен, мајор
Молостов сем чаја и кафе ништа друго није пио. Нашој бригади је било придато 6–8
руских официра. У мој батаљон беху распоређена двојица: један поручник, чије име
нисам запамтио, и потпоручник Буров. Први од ове двојице беше врло угледан и солидан
младић, алкохол није употребљавао. Колико се сећам, поред руског прилично је говорио
и немачки.
Једне вечери, пошто смо били већ легли поред наложених ватара, тако отприлике
око једанаест и по часова, дође неколико руских нижих официра код потпоручника
Бурова, који не беше далеко од мог шатора. После дужег међусобног живог разговора
отпочели су неко спремање: тражили су своје шињеле, шапке, револвере, објашњавали се
нешто са посилним и непрестано претили Турцима. Мало затим потпоручник Буров
прилично угрејан, дође до шатора мога брата Теодора и поче га дозивати: „Тео, Тео,
бре!“ Пошто није могао да га пробуди, завуче руку испод шатора и поче за палац цимати
Теју тражећи рума.
– Одмакни море одатле, какав те рум ноћас спопао – одговараше Теја.
– „Давај рум сукин син, сејчас покажу“ – рикаше Буров. Пошто се Теја сасвим
разбуди, Буров поново поче тражити да му да једну чутурицу рума, додајући уз то да се
он с друговима спрема да иде на Турке. Теја на крају попусти, напуни му чутурицу и
Буров оде.
Те исте ноћи пред зору осу јака пушчана паљба на предстражној линији. Логор се
узбуни. Полетеше ордонанси на све стране. Са предстражног положаја стиже један
ордонанс, сав зајапурен, тражећи команданта бригаде. У освит сви смо већ били на
ногама, а војници на стројевој линији под оружјем. Командир брдске батерије избаци
неколико граната уз свирку батеријског оркестра и паљба се утиша. Мало доцније
сазнадосмо да су пет руских официра пре зоре прошли кроз предстражну линију, напали
на турску мртву стражу, убили једног стражара, а остале разјурили, те на тај начин
изазвали метеж и упућивање појачања од стране Турака угроженом делу предстражног
положаја. Мало доцније четворица њих вратише се и јавише да је сиромах Буров
погинуо, да су га једва донели до наше предстражне линије и ту сахранили.
Тих дана под командом капетана Биничког на Јанковој клисури налазио се неки Иља
Буљубаша, који о бедрима редовно носаше неку криву сабљу. Са Иљом беху још тројица
његових другова. Да би што више муке задао Турцима и застрашио их, Бинички упути
Иљу Буљубашу са његовим друговима да се крадом привуку селу Гргуре, да га запале са
што више страна, а потом да се врате. Иља оде, весело претећи Турцима. Село Гргуре
било је насељено, чини ми се, самим Черкезима, правим зликовцима. После два дана из
околине Гргура стиже један сељак и саопшти Биничком да се Иља са својим друговима
добровољно предао Турцима и да није ни покушавао да село запали. Још као ђак виђао
сам овога Иљу, који је од наше државе примао 10 дуката ћесарских месечно, како се по
Београду шетка и рогуши. Ранија прошлост овог ниткова није ми позната.
При крају септембра, по добијеном наређењу, командант бригаде ми је издао
писмену заповест да сутрадан са својим батаљоном отпутујем преко Крушевца и
Каоника и ставим се на располагање пуковнику Хорватовићу, команданту трупа на
Великом Шиљеговцу. Том приликом наређено ми је да се у Крушевцу јавим
ђенералштабном капетану Павлу Ђорђевићу.*
* Десетак дана пре доласка Ваљевске бригаде на Велики Шиљеговац дошло је до тродневне битке на
Кревету (гребен између Ђуниске и Пешчаничке реке). После бојева код Адровца и Бобовишта обе стране су
искористиле десетодневно примирје да се припреме за нове окршаје. Срби су у долини Мораве имали 78
пеш. батаљона, 22 арт. батерије, 10 коњичких ескадрона и 2 инж. батаљона – укупно 44.488 бораца и око
120 топова. Турска војска је имала укупно 65.000 бораца, без армијске резерве (24.000 бораца), која се
налазила код Ниша. Операцијска основица коју су држале српске трупе била је погодна за обухватни
напад, јер су се турске снаге, наступајући левом обалом Мораве, увукле као клин између њих. Сматрајући
да му та околност пружа могућност да окружи и уништи главнину турске војске на левој обали Мораве,
генерал Черњајев је 16. септембра прешао у напад са три стране. Српска војска, уведена у борбу по руском
обичају, са песмом и музиком, смело је јуришала на непријатељске положаје – понегде је долазио и до борбе
на нож. Положаји су често прелазили из руку у руке. То је била најкрвавија битка у овом рату. О њој
генерал Сава Грујић, један од најбољих познавалаца ових догађаја, између осталог пише: „То је било
гигантско рвање два противника које је ноћ раздвајала да изнурени од умора отпочину на својим
положајима, да би се после са одморном снагом опет у коштац ухватили“. Будући да српска војска није
имала бројну надмоћност, Турци су успели да одрже своје положаје. Српски губици у овој бици цене се на
око 1.700 бораца избачених из строја, а турски на око 1.200 бораца.
После битке на Кревету и једна и друга страна биле су толико исцрпене да је и без преговора о примирју
наступило затишје. То се види и из даљег излагања војводе Мишића. (В. С. Грујић, н. д. књ. II, стр. 78–96;
П. Пешић, н. д. стр. 146–156.)
Када смо стигли у Крушевац, батаљон се улогорио за преноћиште на Крушевачком
пољу, преко пута садањих касарни. Сутрадан сам добио наређење да батаљон ставим на
располагање једном инжињеријском нареднику, којег је упутио капетан Ђорђевић, с тим
да буде употребљен за копање шанчева на Крушевачком пољу и на Багдали. На тим
утврђењима већ су радиле неке трупе а мој батаљон требало је да им помогне.
На Крушевачком пољу беше већ упола готов редут за посаду од једног батаљона
постављен тако да једном фасом туче пут који долази од Каоника, а другом правац
Крушевац –Разбојна. За 2–3 дана рада редут беше завршен.
Колико се сећам, првог октобра продужио сам пут с батаљоном да би се у Великом
Шиљеговцу јавио пуковнику Хорватовићу. Преноћили смо у Каонику и око подне стигли
у Велики Шиљеговац. На западној ивици села зауставио сам батаљон да бих се
информисао где се налази пуковник. Тек што сам се мало одморио, спазих одозго низ
винограде групу коњаника који су се кретали према селу. Када су пришли ближе, могао
сам распознати да напред јаше, на мањем коњу, један крупан официр са дугачком
брадом, за њим 2–3 официра, а иза њих читав ескадрон коњице. То беше пуковник
Хорватовић са својим штабом. Постројих батаљон да изађем на рапорт, али из те групе
издвоји се један официр и у галопу дојури право к мени. То беше пешадијски
потпоручник Петар Николајевић, ордонанс у штабу Хорватовића, иначе мој стари друг
из Академије (X класа). Он ми саопшти наређење пуковника Хорватовића да свој
батаљон одведем горе на положај и да га улогорим позади једне батерије која се одатле
добро видела.
То беше другог октобра. Сутрадан дође к мени један инжињеријски катан, чини ми
се по народности Пољак, да ми покаже који ћу редут посести кад за то будем добио
наређење. На шиљеговачким положајима од Турака нас дељаше Градетинска река, на
којој је с времена на време долазило до пушкарања између предстражних делова, који
беху врло близу једни другима. Често су у исто време силазили и турски и наши војници
да на реци захвате воде, а понекад су доводили и по које грло стоке да напоје.
Четвртог октобра рано изјутра добих наређење да с батаљоном одмаршујем, управо
испред једне дванестофунтовне батерије (колико се сећам, то беше батерија капетана
Јање Манојловића) и заузмем предстражни положај на простору који је остао празан
померањем дотадашњих предстражних делова десно и лево ради јачег груписања, пошто
се предвиђаше да ће ускоро доћи до борбе. Две чете свог батаљона оставио сам у
резерви, у раније ископаним рововима.
На Градетинској коси јасно су се виделе турске батерије на положајима и њихова
послуга како тумара између топова. Тога дана поподне сишао сам до стражарског низа,
клекнуо у ров, узео пушку (спредњачу), напунио је и, пошто после насипања барута
стрпах две сукије да би пуцањ био јачи, гађао сам са неколико метака послугу турских
топова на Градетинској коси. После сваког испаљеног метка послуга се брзо склањаше у
заклон, иако не верујем да су зрна до ње добацивала, јер даљина беше отприлике око
1500 метара ваздушне линије.
Десно од мог батаљона у предњој предстражној линији беху, колико се сећам, два
батаљона Црноречке бригаде. Ова бригада се у то време састојала из свега три батаљона.
Пред подне 5. октобра предњим деловима Црноречке бригаде комора донесе лебац.
Војници предње линије искупише се у гомилама на самој левој обали Градетинске реке,
гурајући се ко ће пре добити лебац који су комесари вадили из врећа. При томе створи
се међу њима велика гужва и неред. Турски предстражни делови, прикривени у близини
десне обале реке, из својих ровова отпочеше пушчану паљбу на ове згомилане чете
Црноречана. У исто време и турска артиљерија отпоче да гађа. Збуњени Црноречани
одмах почеше одступати у нереду. Турци то искористише и почеше прелазити реку у
гомилама. Отвори се борба на целом фронту. Тучени ватром и с фронта и са десног бока,
и моји Колубарци отпочеше одступати кроз шуму право ка редуту. Доста упорно држаху
се једино трупе команданта Чачанске бригаде, потпуковника Светозара Хаџића, које
беху на једном добром положају десно од Црноречана. Отпоче, дакле, опште одступање
предстражних делова ка главним шиљеговачким положајима. Пошто цео свој батаљон
уведох у редут, па и свог Базена, дадоше ми кључ да га затворим. Две чете распоредих по
банкету, а две оставих у резерви.
У то време, пуковник Хорватовић са својим штабом био је већ изашао на положај и
налазио се у близини трупа потпуковника Хаџића.
Отпоче паљба и са банкета мог редута. Не потраја дуго, пушчана зрна са турске
стране почеше падати око нас. Налазећи се на банкету ради осматрања терена испред
фронта редута, коме се кроз шуму приближаваху Турци, ни сам не знам шта се
наједанпут деси с мојим Колубарцима. За трен ока сви преко грудобрана поскакаше у
спољни ров, из ког су пузећи излазили на гласију да би се зауставили на 10 корака
позади редута, образујући стрељачки строј према непријатељу. У рову са мном остаде
командир батаљона, сеиз са Базеном, један четовођа и два водника са својим водовима.
Кључ од редута био је код мене, али то ништа не сметаше да скоро цео батаљон побегне
из редута преко онако високог грудобрана и дубоких спољних ровова.
Због тога сам био принуђен да отворим капију и да са осталим изађем из редута.
Када смо стигли оне који су побегли, бејаху већ потпуно уређени по водовима и четама у
стрељачком строју, одакле отпочеше паљбу. Турци наступаху у густим редовима, пред
којима се батаљон повуче за једно 150–200 корака и заустави се у винограду. После
учињеног прекора батаљон сам повео на јуриш и потиснуо Турке, који у нереду
одступише чак позади редута. После кратког времена Турци поново пођоше на јуриш, и
батаљон опет одступи до винограда. Ови узајамни јуриши још једном се поновише, и
батаљон се дефинитивно заустави у винограду, одбијајући нове нападе Турака.
У то време наши војници никако нису волели да се боре у шанчевима, а најмање у
затвореним утврђењима; ту се никако нису осећали сигурним и увек су претпостављали
да се боре на отвореном пољу. Чак нису волели ни шумовите положаје, ма како били
повољни. Они су се необично живо интересовали и за најмање догађаје у њиховом
суседству и на удаљеним положајима. У току најјаче борбе један другога запиткиваху:
„Ама, која ли се оно бригада бије на оном вису? Чија ли је оно коњица што јури преко
оних њива?“ итд. Уопште, тешко их је било задржати у затвореним утврђењима. С
обзиром на истакнуту особину наших војника, изгледа ми да би практичније било да се
код затворених утврђења улази у утврђења постављају са стране окренуте непријатељу.
Уосталом не треба се ни чудити поменутој особини наших војника ако се има у виду да у
то време трупе нису ни обучаване за борбу око утврђења.
У једном тренутку артиљерија Црноречана поче одступати у мањим или већим
гомилицама, што даде повода да се повије уназад лево крило Чачана. Враћајући се са
положајем у село Велики Шиљеговац, пуковник Хорватовић, приметивши да једна чета
Црноречана II класе одступа кроз неке шумарке онако растурена по деловима, нареди
да из његове свите сјаше половина ескадрона и отвори паљбу на оне делове који бежаху
преко једног потока на даљини до 800 корака. После првог испаљеног плотуна, више-
мање преко њихових глава, сви ови делови у највећем трку вратише се на положај.*
* Дисциплина народне војске била је слаба, нарочито у првим данима рата: мало јача непријатељска
артиљеријска ватра изазивала је панику; војници нису хтели ићи напред док пред собом не виде своје
официре; лако су напуштали заузети положај, а њихово одступање претварало се у бекство; недовољно
обучене старешине народне војске у борби су више збуњено викале него командовале, док су њихови војници
неплански и немилице трошили муницију. Са таквом војском само су строге старешине могле постизати
добре резултате. Пуковник Хорватовић је био строг до суровости. Он је често командовао са пиштољем у
руци. За време борби на Великом Шиљеговцу – које описује војвода Мишић – Хорватовић је издао наредбу
чија четврта тачка гласи: „Сваки старији има право потчињеног да убије за време борбе ако овај одступи
без изричитог налога или се да у бекство.“ Трупе народне војске које су се налазиле под командом
Хорватовића постизале су добре резултате, а нарочито су се истакле у одбрани Књажевца. (В. П. Пешић,
н. д. стр. 166; С. Јовановић, н. д. стр. 321–322.)
Целога дана падаше ситна киша, па су војници зубима морали кидати фишеке да би
напунили пушке. Због тога су при крају дана, умрљани расквашеним барутом по лицу,
сви изгледали као Арапи.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:40 am


По паду Ђуниса и положаја на Кревету беху јако угрожени положаји јутоисточно од
Великог Шиљеговца. Турци у масама пређоше на леву обалу Градетинске реке, због чега
и Хорватовићеве трупе беху присиљене да напусте шиљеговачке положаје и да поседну
нове, погодне положаје на левој обали Рибарске реке. Том приликом одозго са
шиљеговачких положаја одступаше један крушевачки батаљон право ка Шиљеговцу. У
том батаљону налазила се скоро читава чета војника родом из Великог Шиљеговца. Када
су дошли до предње ивице села, Шиљеговчани се зауставише и отворише паклену ватру
на Турке, који се зауставише према њима. Остали наши делови десно и лево од села
полако одступаху. Турци неколико пута предузимаху јурише да би Шиљеговчане
отерали, али ови храбри соколови се не мицаху ни стопе с места. Пуковник Хорватовић
је неколико пута узалуд трубом командовао одступање – Шиљеговчани ни да чују. Турци
најзад јаким масама почеше опкољавати село, о чему упућени ордонанси обавестише
поменуту чету Шиљеговчана, те најзад ови храбри војници почеше лагано одступати,
бранећи се упорно из сваке куће, док на послетку не беху принуђени да изађу из села.
Овај јединствени призор храбрости и упорности у одбрани својих домова посматрао сам
из близине, заклоњен иза једног грма. Од силног узбуђења срце ми се стезало и сузним
очима посматрао сам ово чудо од јунаштва наших дичних Шиљеговчана.*
* Затишје које је настало после битке код Кревета обе стране су искористиле да се што боље припреме
за предстојеће борбе. Срби су приступили бољем утврђивању положаја на обема обалама Јужне Мораве,
нарочито Ђуниса, формирању нових јединица (формиран је један коњички пук и један пеш. батаљон од
руских добровољаца) и померању Јагодинске бригаде I класе (два батаљона) са Тресибабе у долину Мораве.
За битку на Великом Шиљеговцу (село око 13 километара западно од Алексинца) Срби су концентрисали
око 45.000 бораца, а Турци 65.000 (69 табора).
Битка је почела 7. октобра нападом три турске бригаде на лево крило Хорватовићевог корпуса на
Градетину. После снажне артиљеријске припреме турска пешадија се сручила као лавина у долину
радетинске реке. Српска пешадија се жилаво бранила, али је, нападнута од знатно надмоћнијих снага,
била принуђена на повлачење, у првом реду због тога што су трупе на Ђуниском вису и Делиграду остале
пасивне. Турци су заузели села Пешчаницу и Локвину, а затим прешли у енергичан напад на центар
Хорватовићевог корпуса и овладали линијом: Голо брдо–Старо лојзе–Остраше–Пачаревско језеро–Рујник.
Сутрадан, 8. октобра, генерал Черњајев наредио је Хорватовићу да противнападом поврати изгубљене
положаје. Противнапад је у почетку имао успеха, али су Турци, пошто су им у току борбе стигла нова
појачања, успели да га задрже, а затим да одбаце Србе на леву обалу Рибарске реке. Деветог октобра Турци
су одбили обновљене нападе српских трупа, а два дана доцније прешли у општи напад против српских
трупа на левој обали Ј. Мораве, који су Срби одбили. Међутим, у току петодневне битке код Великог
Шиљеговца Турци су се учврстили на одсеку између Рибарске и Градетинске реке и створили повољне
услове за нове офанзивне операције на левој обали Јужне Мораве. (В. Грујић, н. д. књ. 3, стр. 159–165; П.
Пешић, н. д. стр. 164–169.)
По добијеном наређењу са својим батаљоном под борбом сам се постепено повукао
ка селу Каонику. Батаљон сам разместио на једној њиви источно од села Гаглова. Те
вечери однекуда, вероватно од Делиграда, стиже у Гаглово један ескадрон Руса
копљаника (улана). Зауставише се код механе и ту преноћише уз необично бучно весеље.
Сутрадан појахаше коње и уз песму одоше у касу горе узбрдо ка Кревету и Ђунису,
претећи Турцима.
Вредно је овде напоменути колико је наш народ у то доба, а чини ми се и данас, био
наиван. Колико год нас је било који смо посматрали одлазак овог ескадрона руских
копљаника, тврдо смо веровали да ће они горе на положајима чуда починити, да ће
Турке разбити и натерати их на повлачење, па ћемо и ми онда кренути за њима у
гоњење! Два до три сата доцније, пошто је изазивао паљбу са турске стране, ескадрон се,
растурен по групама, вратио у Гаглово да би одатле некуд ишчезнуо.
Сутрадан у борби са једне и друге стране Рибарске реке први пут сам видео да у
редовима турске пешадије има једна врста малих топова – систем Витрорт, које су
пешаци на малим двоколицама увлачили у сам стрељачки строј и одатле отварали
паљбу. Једна од тих Витрортових граната, са спољним олуцима, онако цела пробурази
коња једне чете колубарског батаљона натовареног сандуцима муниције и удари у стабло
једне врбе, одби се од њега и паде читава неколико корака даље. Ова граната служила ми
је дуго времена уместо свећњака, док се доцније није загубила.
У овоме рату черкески ескадрони чинили су нам грдне пакости.* То беху
недисциплиноване трупе, врло насртљиве, нарочито на пешадију слабијег квалитета.
Чим наиђу на озбиљнији отпор, разбегну се као зечеви на све стране.
* Приликом наступања на српску територију пред турским трупама ишле су гомиле Черкеза и
башибозука, које су око себе шириле праву пустош. Ни турска регуларна војска није у томе погледу била
ништа боља. Целу тимочку долину она је претворила у пламен. Нису поштеђене ни веће вароши. Када је
пуковник Хорватовић истерао Турке из Књажевца, варош је затекао скоро потпуно разорену. Он је о томе
у свом извештају, између осталог, писао: „Цео Књажевац слика је најјаднијег згаришта, које вандалска
рука могаше учинити. Оџаци и зидови стрче огарављени, а све зграде од слабог материјала претворене су у
прах и пепео...“ Извештај се завршава овим речима: „Уосталом, могу само то да речем, да мени оскудевају
речи и могућност да верно ову слику јада и чемера претставим“. (С. Грујић, н. д. књ. II, стр. 157–158.)
За време борби код Каоника коњички капетан Крста Шећовић беше командир једног
ескадрона народне војске (чини ми се да је то био ескадрон Крагујевачке бригаде).
Једнога дана ескадрон Черкеза беше се упутио одозго од Рибарске Бање према Каонику,
гонећи неке мање делове Црноречке бригаде, који одступаху у нереду друмом и преко
њива. Капетан Шећовић се са својим ескадроном налазио у близини Каоничке механе.
Видећи поменуту јурњаву, нареди свом воднику, нареднику Ђоши Војиновићу, да са
једним полуескадроном полети друмом у сусрет черкеском ескадрону. Наредник Ђоша,
омален, дежмекаст – као да га сада гледам – излете на једном вранчићу испред пола
ескадрона, извуче сабљу и са одговарајућом командом на челу полете у највећем трку са
узвиком „ура, на черкески ескадрон!“ У том тренутку Черкези окренуше леђа и у дивљем
бекству изгубише се у правцу Рибарске Бање. Овим дрским и одважним поступком
наредника Ђоше наједанпут се у редовима пешадинаца, који то посматраху, разви неко
чудновато борбено расположење па и сами, онако растурени и без команде, кренуше
преко њива у гоњење. За овај подвиг наредник Ђоша је доцније добио сребрну колајну за
храброст.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:41 am


Примирје
По паду Ђуниса увелико се почело говорити о примирју. Чим је први глас прохујао о
тој могућности, јасно се могло опазити и код једне и код друге ратујуће стране некаква
малаксалост и опште нерасположење за даљу борбу.*
* Ђунис је пао 17. октобра. Краткотрајно затишје које је наступило после битке код Великог
Шиљеговца, о којој смо говорили, прекинуто је 17. октобра нападом турских снага (80 пеш. батаљона и 15
арт. батерија – укупно око 70.000 људи) на Ђунис. Да би одвратио пажњу браниоца од правца Кревет–
Ђунис, куда су имале да дејствују главне турске снаге, Ејуб-паша је прешао у енергичан напад са помоћним
снагама на оба крила српског одбрамбеног положаја. Нарочито јак притисак Турци су извршили на
Хорватовићев корпус, који је био изнурен у дотадашњим борбама и развучен на широком фронту од
Рилице до Чокотиног гроба, и после оштрих борби успели да га одбаце према Крушевцу.
Тек после овог првог успеха Ејуб-паша је увео у борбу главне снаге (две дивизије и једну бригаду) на правцу
Кревет–Ђунис. Нападнуте од знатно надмоћнијих снага српске трупе су брзо почеле напуштати прву
одбрамбену линију и повлачити се према мостовима на Морави, уместо на другу линију: Ђуниски вис–Св.
Нестор – која је пружала врло повољне услове за одбрану.
То је створило пометњу. Одједном, „остављајући на положајима већи део топова, цела војска стала се
котрљати низ падине Ђуниса“. Турски напад развијао се неочекивано брзо, јер Ђунис није озбиљно ни
брањен. Освојивши цео масив између Ј. Мораве и Ђуниске реке, Турци су пресекли српску војску на два дела,
одбацујући један део према Крушевцу, а други према Делиграду, и наставили продирање према Делиграду.
Међутим, операције су прекинуте, јер је Турска прихватила ултимативни захтев Русије да одмах
закључи двомесечно примирје. Битком на Ђунису први рат је завршен неуспешно по Србију- (П. Пешић, н.
д. стр. 169–176; С. Јовановић, н. д. стр. 347–350.)
Под тим и таквим осећањима добио сам наређење да свој батаљон одведем на
Чокотин гроб, који се налази на путу Каоник–Крушевац и да се тамо ставим на
располагање команданту одбране овог положаја. Сећам се само да то беше један
инжињеријски капетан коме нисам знао име. На томе положају подизали смо стрељачке
ровове и у оној шуми, на извесним правцима, постављали препреке од зашиљених грана.
После неколико дана добио сам наређење да са батаљоном одмаршујем у Крушевац
и да тамо уђем у састав своје бригаде, која је за 2–3 дана имала да стигне са Јанкове
клисуре. Кренувши с Чокотиног гроба према Крушевцу, прву ноћ сам с батаљоном
заноћио код Гагловске механе и сутрадан стигао на Крушевачко поље, где смо опет
отпочели подизати неке ровове дуж реке Расине.
Тих дана наши заштитнички делови на правцу Каоник– Крушевац у свом лаганом
повлачењу заустављали су се код Гагловске механе. У то време, колико се сећам, већ су
отпочели преговори о примирју. Али за сваки случај, поред спремљених положаја на
левој обали Мораве за одбрану Крушевца, Ваљевска бригада II класе добила је наређење
да одмаршује у Јасику и да тамо предузме утврђивање положаја на десној обали Мораве
за одбрану правца који преко Јасике води ка Јагодини. У истом циљу упућени су неки
делови, не сећам се који, у правцу Трстеника.
После неколико дана бављења у Јасици добили смо саопштење да је закључено
двомесечно примирје с Турском.*
* По паду Ђуниса положај Србије постао је критичан. Генерал Черњајев телеграфисао је кнезу Милану
„да је стање војске критично и да је једина нада спасења у брзом примирју“, саветујући му да о томе
обавести руског цара и хитно затражи обуставу непријатељства. На молбу српске владе Русија је, без
споразума са осталим великим силама, предала Турској ултимативан захтев да одмах закључи
двомесечно примирје, запретивши да ће у противном опозвати грофа Игњатијева и прекинути
дипломатске односе с Турском. Рок одговора био је фиксиран на 48 часова. Уплашена Порта је 19. октобра
прихватила овај захтев, изјављујући при томе да је тобоже прихватила предлог о двомесечном примирју
који су раније учиниле велике силе. Примирје је ступило на снагу 20. октобра. Велике силе су именовале
једну војну комисију која је у новембру одредила демаркациону линију и неутралну зону између Србије и
Турске. У Цариграду је 11. децембра почела са радом међународна конференција ради решавања питања
Босне, Херцеговине и Бугарске. Ова конференција је захтевала аутономију за поменуте покрајине. Пошто
је Порта одбила тај предлог, силе су одговориле опозивањем својих амбасадора из Цариграда и препустиле
Русији иницијативу за решење овог питања. Руско-турски рат био је неизбежан. (В. В. М. Xвостов,
История дипломатии, том II, Москва, 1963, стр. 104–108; Ј. Ристић, н. д. књ. I, стр. 150–156.)
Одмах затим командант бригаде добио је писмено наређење да бригаду одведе преко
Јагодине, Крагујевца и Горњег Милановца у Ваљево и да тамо све људство и комору
пусти на неодређено одсуство. У наређењу је посебно истакнуто да за све официре следи
нов распоред. Наређено је такође да се сви руски официри добровољци с објавама упуте
у Београд и тамо јаве војном министру ради упућивања у Русију, јер се говораше да ће
Русија ускоро објавити рат Турској.
Пошто је све људство бригаде отпуштено на одсуство, ја сам одређен за вршиоца
дужности водника у брдској батерији капетана Бајића, која такође беше стигла у Ваљево.
У истој батерији и у истој функцији био је и мој друг из Академије, наредник Драгутин
Југовић. Канцеларија командира батерије била је у једној соби у кафани „Код сунца“,
која и сада постоји.
У тој кафани у једној собици био је одређен стан за нас двојицу. Као наредници
имали смо свега 72 гроша месечне плате, и ништа више. Поред тога, имали смо право на
једну порцију обичног војничког следовања – с тим да сами спремамо јело за себе.
Купили смо лонац, један тањир, нож и виљушку и сами у истој кафани за себе спремали
јело, како смо знали и умели, пристављајући лонац на једно прочевље у оџаклији.
Пошто су у батерији остали само војници стајаће војске, није извођена никаква
обука, само је чишћено оружје и прибор. Командира батерије смо пратили када је вршио
смотру, а иначе он нас је поштеђивао од службе кад је год то било могуће. Иако врло
ревностан и строг официр, био нам је веома наклоњен. О храбрости капетана Бајића и
његовој умешности у командовању батеријом у току операције веома се похвално
говорило у свим родовима. Код свих официра, његових другова и старешина, уживао је
необичне симпатије као врло поштен, енергичан и храбар официр.
Рано изјутра 10. децембра 1876. приставили смо уз ватру лонац са пасуљом и нешто
мало сланине. И ја и Југовић седели смо поред ватре и разговарали о доживљајима из
минулих борби. Око 10 часова пре подне уђе поштар у оџаклију кафане „Код сунца“ и
Југовићу предаде телеграм, којим му један од наших другова саопштава да је унапређен
у чин артиљеријског потпоручника. У том телеграму о мени не беше ни помена.
Забринух се шта то може да буде, али ме Југовић увераваше да сам сигурно и ја
унапређен и да ћу о томе вероватно још данас телеграфски бити обавештен. По
отпуштању бригаде на одсуство, мог брата, дотадашњег команданта бригаде, позвали су
одмах у Београд и поставили за команданта 3. батаљона стајаће војске.
Истог дана у једанаест и по часова пре подне добио сам телеграм од брата из
Београда, у коме ми јављаше да сам произведен у чин потпоручника, не наводећи ког
рода војске. Надао сам се да ћу бити артиљеријски официр, али ме та нада изневери. На
моје питање, постављено телеграмом, брат одговори да сам произведен за пешадијског
потпоручника.
Нисам имао новаца да набавим официрску униформу, па сам два до три дана остао
у питомачком оделу. Једнога дана посетио ме је ађутант Ваљевског батаљона I класе
Јешуга Табаковић, и дао ми своју официрску капу. Други ми дадоше кајас и темњак, и то
све, комбиновано с питомачким оделом, натакарих на себе тако да се није могло знати
шта сам по чину. Али је и то било довољно да сви Ваљевци сазнају да сам постао официр.
Исте године по Божићу био сам, према распореду министра војног, одређен за
водника 4. чете у батаљону капетана II класе Милутина Карановића, који је био добар
друг мог брата Лазара. Примио ме је веома љубазно и наредио ми да добро пратим
извођење водне и четне обуке у Доњем граду, како би се темељно упознао са егзецирним
и другим правилима, дајући ми прилику да и сам, с времена на време, командујем
водом у извођењу обуке, самостално и у саставу чете.
По доласку у Београд мог коња Базена заједно с прибором предао сам, према
добијеном наређењу, команданту Књажеве гарде.
Одмах у почетку рата 1876. године, по решењу Министарског савета, беше наређено
да се свим официрима, чиновницима и министрима, за све време рата, сведе плата на 10
ћесарских дуката. Оним чиновницима који су имали плату мању од 10 дуката није ништа
одбијано. Ова мера економије и уштеде за ратне потребе у свим категоријама
чиновништва прошла је без икаквог гунђања. Тако му је то онда било. У току 1877. и
1878. године задржане суме новца од плата чиновника постепено су им враћане.
Демобилизацијом народне војске и потписивањем мира с Турском завршио се први
рат 1876. године. Од територије ништа нисмо изгубили ни добили. Оваквом исходу овог
рата није се ни чудити, нарочито ако се има на уму да се ондашња малена Србија
ухватила у коштац с великом турском царевином.*
* После потписивања примирја, будући да су се руско-турски односи нагло заоштравали, Порта је, по
наговору Енглеске, понудила Србији непосредне преговоре о миру, без посредништва великих сила. Србија је,
по савету руске владе, прихватила такве преговоре, који су текли глатко, пошто су и једна и друга страна
биле свесне да се мир може постићи једино враћањем на предратно стање. Протокол о миру потписан је
16. фебруара 1877. по начелу status quo ante bellum.
У овом рату Србија је поднела велике људске и материјалне жртве. Изгубила је око 15.000 људи (5.000
погинулих, 9.500 рањених и 1.000 несталих и умрлих), док је 200.000 људи остало без крова над главом.
(Уочи рата Србија је имала 1,353.000 становника). Војничке неуспехе пратили су и политички. Да би
добила слободне руке за своју акцију против Турске, с једне, и обезбедила Србију од пораза, с друге стране,
руска дипломатија је морала да чини крупне уступке Аустро-Угарској. На састанку руског и аустријског
императора Александра II и Фрања Јосифа I и њихових министара иностраних послова Горчакова и
Андрашија у Рајхтату јула 1876. одлучено је да се у случају пораза Србије у рату с Турском успостави
status quo, а да у случају српске победе „силе неће помоћи образовање велике словенске државе“, али ће
Србија и Црна Гора бити територијално увећане. (Према забелешци Горчакова Србија би добила „извесне
делове западне Србије и Босну, а Црна Гора Херцеговину и луку на Јадрану“; према Андрашијевој забелешци,
Црна Гора је имала да добије један део Херцеговине, док би остали део „Босне и Херцеговине анектирала
Аустро-Угарска“). Мећутим, уочи руско-турског рата Аустро-Угарска је, уз помоћ Немачке, присилила
Русију да 15. јануара 1877. потпише у Будимпешти тајну конвенцију којом је Аустро-Угарској признала
право да окупира Босну и Херцеговину. (В. В. М. Хвостов, н. д. стр. 59–112; В. Чубриловић, н. д. Стр. 344–
348; С. Јовановић, н. д. стр. 350–351.)
3. Други српско - турски рат 1877 - 1878. године
У рату 1876. године имали смо свега четири батаљона стајаће војске, а по свршетку
тога рата управо у лето 1877. године, формирана су још четири батаљона стајаће војске,
јер се у протеклим борбама јасно видела велика разлика у борбеној вредности између
трупа стајаће и народне војске без школованог официрског кадра. Све пешадијске
јединице народне војске I класе, којима су придавани ма и најмањи делови стајаће
војске, знатно су одскакали у свим питањима: борбености, издржљивости, дисциплини и
послушности.
У јесен 1877. већ се јасно могло видети да ће Русија, заштитница балканских народа,
објавити рат Турској. Због тога и код нас отпоче велика ужурбаност по свим питањима
што брже опште припреме за рат: мобилизацијским, формацијским, материјалним итд.
Главна новина у реорганизацији војске била је у томе што су батаљони стајаће војске
ушли као кадар у поједине бригаде народне војске I класе.*
* Припреме Србије за продужење рата форсирано су почеле од самог закључења примирја. Почетком
новембра 1876. кнежевим указом за новог војног министра постављен је пуковник Сава Грујић, који је
одмах приступио реорганизацији војске. Пре свега, број батаљона стајаће војске повећан је од четири на
осам, јер се предвиђало да на случај мобилизације 32 чете стајаће војске ућу у састав 32 батаљона народне
војске ради подизања њихове борбене способности.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 5 1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu