Živojin Mišić

Strana 2 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:01 am

First topic message reminder :



Vojvoda Živojin Mišić je, na kraju blistave vojničke karijere, počeo da piše svoje uspomene u Parizu, na bolesničkoj postelji. Namera mu je bila da opiše svoj životni put od čobanina u valjevskom selu Struganiku, ispod Maljena i Suvobora, do komandanta srpske 1. armije u velikoj kolubarskoj bici (u kojoj je premorena i desetkovana srpska vojska do nogu potukla austro-ugarsku Balkansku vojsku) i načelnika štaba Vrhovne komande za vreme savezničke solunske ofanzive 1918. godine, kojom je započeo definitivan slom Centralnih sila. Zadatak koji je sebi postavio već ozbiljno oboleli i iznemogli vojvoda nije bio nimalo lak, jer je njegov životni put doista bio „duga i teška borba“.


https://postimg.cc/gallery/2a6181nkg/

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:41 am


Војска је била подељена у две категорије: активну – јединице I класе – и резервну – јединице II класе.
Према формацији од августа 1877. у састав активне војске укључено је и 8 бригада II класе. Почетком
августа од активне војске формирано је пет корпуса од по 4 до 5 бригада: Шумадијски, Моравски,
Тимочки, Дрински и Јаворски. На сваки корпус формирана је по једна артиљеријска бригада од по 6
батерија; инжињеријска, санитетска и друге службе добиле су ново устројство. Од бригада II класе из
састава активне војске формиран је Резервни корпус и једна артиљеријска бригада од 4 лаке батерије.
Предузете су мере за фортификацијско утврђивање Крушевца и Ражња, као и мере за снабдевање јединица
муницијом (муницијски магацини били су у току првог рата испражњени), људском и сточном храном, (В.
Ј. Ристић, н. д. књ. II, стр. 85–86; С. Грујић, н. д. књ. IV, стр. 174–195.)
Седми батаљон стајаће војске под командом капетана Јована Т. Ванлијћа ушао је као
кадровско језгро у састав Ваљевске бригаде I класе. За команданта бригаде био је
одређен мој брат капетан I класе Лазар Р. Мишић. Ја сам одређен за командира 2. чете у
батаљону капетана Ванлијћа с тим да одмах отпутујем у Ваљево, где је извршено
поменуто спајање 7. стајаћег батаљона са Ваљевском бригадом I класе.
По плану концентрације у новембру (не сећам се датума) Ваљевска бригада I класе
одмаршовала је преко Ржане, Пожеге и Ивањице на Јавор.*
* Ратни план српске Врховне команде (врховни командант кнез Милан, начелник штаба генерал
Протић) био је у основи исти као у првом рату, с том разликом што је овога пута било предвиђено
садејство са руском војском. Наиме, главне снаге (Шумадијски, Моравски и Тимочки корпус – укупно
46.210 бораца и 128 топова) имале су задатак да опседну и по могућности заузму Ниш, а потом, преко
Пирота надиру ка Софији у садејству са руском војском. Помоћне снаге (Дрински и Јаворски корпус и
Тимочко-зајечарска војска – 43.957 бораца и 70 топова) имале су задатак да у почетку рата бране
границу према Босни, Новопазарском Санџаку и Видинској области, а, у случају успеха главних снага, пређу
у напад према Новом Пазару, Кули и Видину.
У духу оваквог ратног плана извршена је концентрација и стратегијски развој војске:
Шумадијски корпус – под командом генерала Белимарковића, састава: 17. пеш. батаљона, 12 арт.
батерија, 8 коњичких ескадрона и 1 инж. батаљон, укупно 16.000 бораца и 42 топа – имао је да се
концентрише према Пандиралу и заједно с Тимочким корпусом дејствује према Пироту;
Моравски корпус – којим је командовао пуковник Лешјанин, састава: 28 пеш. батаљона, 9 арт.
батерија, 5 коњичких ескадрона и 1 инж. батаљон, укупно 17.000 бораца и 46 топова – имао је задатак
да окружи Ниш и пресече везу са Лесковцем;
Тимочки корпус – под командом пуковника Хорватовића, састава: 36 пеш. батаљона, 7 арт. батерија,
5 коњичких ескадрона и 1 инж. батаљон, укупно 13.000 бораца и 40 топова – требало је да преко Бабине
главе дејствује према Пироту у садејству са Шумадијским корпусом;
Дрински корпус – командант генерал Алимпић, састава: 21 пеш. батаљон, 5 арт. батерија, 2 коњичка
ескадрона и полубатаљон пионира, укупно 19.000 бораца и 26 топова – имао је да брани границу према
Босни од Бачевца на Дрини до Раче на Сави;
Јаворски корпус – под командом генерала Николића, састава: 21 пеш. батаљон, 5 арт. батерије, 2
коњичка ескадрона и полубатаљон пионира, укупно 15.000 бораца и 28 топова – имао је задатак да брани
границу према Санџаку од Бајине Баште, преко Јавора до Рашке;
Тимочко-зајечарска војска (око 9.000 бораца и 16 топова) требало је да брани утврђене положаје око
Неготина и Зајечара, а у погодном тренутку да пређе у напад и заузме Видин.
Србија је, према томе, ушла у други рат са укупно 124 батаљона, 24 ескадрона и 198 топова – свега око
90.000 бораца, док је укупна јачина турске војске концентрисана према Србији износила око 46.000
бораца (В. Ј. Ристић, н. д. књ. II, стр. 86–90); Рат Србије са Турском за ослобоћење и независност 1877–
78. год. изд. Врховне команде српске војске, Београд 1879.
На маршу од Ваљева до Ржана, где смо заноћили прву ноћ, праћени смо целог дана
кишом и суснежицом. На једној ливади, пре уласка у Ржану, мој батаљон се размести
под малим шаторима испод доста честих грмова. Наложисмо ватре и после вечере
полегасмо. Наредио сам посилном да рано устане, наложи ватру и да осуши и очисти
моје чизме. Ујутро трубач засвира устајање, а мало затим засвира и обзнана. Брзо
устадох, обукох одело, умих се и одмах докопах чизме да навучем, али ево јада
изненада. Почех навлачити десну чизму, али чим потегох мало јаче, сара се наједанпут
одвоји од осталог дела чизме. Изненађен, зовнух посилног и упитах га шта је то? И сам
запрепашћен, он само слеже раменима, обори очи и поче дрхтати.
– Па ти си ми изгорео чизме несрећниче један, и шта ћу сад да радим?
Труба засвира збор – моја чета већ излази на стројеву линију, а ја, очајан, још седим
крај ватре, на једном пању. На моју срећу, поред мене прође командант батаљона
капетан Ванлијћ већ поптуно спреман. Скочих онако босоног и рапортирах му шта се
десило с мојим чизмама, а у исто време га замолих за извињење и дозволу да чету поведе
наредник док ми посилни из дућана не донесе опанке с каишима. Овај благородни човек
само се насмеја и рече: „Добро си се сетио, пожури само да чету стигнеш, а ми ћемо
одмах кренути.“
Стиже посилни с опанцима, ужурбано се обух и брзим корацима кренух за четом и
стигох је при уласку у Косјерић. Командант батаљона, који је јашио на челу батаљона,
питао је у Косјерићу да ли се где могу купити чизме. Одговор је, наравно, био негативан.
Улазећи у чету, командант батаљона, тешећи ме, рече: „Ајде, притрпи се, ваљда ћемо
наћи једне ма какве било чизме у Пожеги.“
На преноћишту у Пожеги нађох једне чизме с пошироким црвеним шавом по врху
сара, какве су обично носили трговци. На трећем преноћишту у Ивањици посилни
однесе оне изгореле чизме на оправку и после два дана, уместо једних, ја сам стицајем
околности имао два пара чизама и једне опанке грађенике.
Колико се сећам, у то време главни командант на Јавору, ђенерал Тихомиљ
Николић, беше се сместио са својим штабом у Царинарници. Командант трупа на самом
Јавору био је пешадијски потпуковник Паја Путник, са штабом у механи јаворској.
Јаворске трупе држале су фронт од Кокиног Брода, преко Василијиног врха, Јавора и
других погодних граничних положаја све до близу Рашке.
Ваљевска бригада разместила се под шаторчићима са \'7dужне стране Василијиног врха
у једној буковој шуми. Снег беше нападао више од једног метра, хладноћа велика.
Разгрћући снег и правећи од њега читаве бедеме наоколо, копали смо у земљи простране
рупе, које смо наткривали шаторским крилима, тако да смо у тим јамама могли и ватру
ложити. У тако спремљеним преноћиштима уз прасак секире по буквама чуше се, по
оним јамама целог логора, свирале и виолине уз потмуле гласове песме и разних
подскочица од наших, увек веселих војника.
Русија беше већ објавила рат Турској и отпочела операције. Код нас је на време
извршена концентрација и стратегијски развој војске, али се с објавом рата Турској
отезало. Разлог за ово бејаше некаква политичка погодба између наше и руске владе.
Говорило се да наша влада отеже с објавом рата због неколико милиона динара (или
рубаља) које је тражила од Русије на зајам, јер смо се били потпуно истрошили водећи
прошлогодишњи рат, а вероватно да је било и других војничких, исто тако важних
разлога, због којих нисмо одмах ушли у рат.*
* Кад је почео руско-турски рат, априла 1877, кнез Милан је обавестио руског цара да је Србија вољна
да се заједно с Русијом бори против Турске, али да јој је због исцрпености у првом рату потребна
једнократна помоћ од три милиона рубаља, за довршење ратних припрема, а после уласка у рат стална
месечна помоћ од милион рубаља. Цар је начелно одобрио улазак Србије у рат, али је саветовао мудрост и
уздржавање од сукоба док руска војска не пређе преко Дунава, како би могла помоћи Србији. Чим је са
својом војском прешао на десну обалу Дунава, главнокомандујући руске војске велики кнез Николај
Николајевић упутио је поруку Србији да одмах ступи у рат против Турске. Српска влада је одговорила да
јој је за непосредне припреме рата потребно пет до шест недеља и најмање милион рубаља. Иако је руски
цар 15. јула „издао наредбу министру финансија да пошаље књазу Милану један милион рубаља“, српска
влада је тек 13. августа добила само пола милиона.
У међувремену руска војска је по преласку Дунава брзо напредовала и већ 19. јула одред генерала Гурка
заузео је превој Шипку на планини Балкану. Изгледало је да ће и сама турска престоница убрзо бити
угрожена. Међутим, управо истога дана када је Гурко заузео превој Шипку, Осман-паша је са својом
армијом ушао у Плевну, одакле је, одолевајући пуна четири месеца нападима знатно надмоћнијих руских и
румунских снага, угрожавао руско десно крило, због чега је наступање руске војске било заустављено.
Русија је због критичног положаја у коме се нашла упорно инсистирала да Србија одмах уђе у рат. Из
истог разлога (критичан положај руске војске) српска влада је избегавала да тачно фиксира датум
ступања у рат. Најзад, 13. новембра кнез Милан је добио последњи позив „да за десет дана ступи са
српском војском у борбу против Турске“. И овога пута на седници владе појавили су се песимисти, али је
Јован Ристић скочио на ноге, ударио песницом по столу и узвикнуо: „Морамо у рат, иначе је све
изгубљено.“ „Иако се дефинитивно одлучила да уђе у рат средином новембра, српска влада је објавила рат
Турској тек 1. децембра – три дана после пада Плевне, што је учинило рђав утисак у Русији. Несрећно
изабран тренутак уласка у рат умањио је значај српских победа и српског удела у овом рату. (В. Ј.
Ристић, н. д. књ. II, стр. 57–78; С. Јовановић, н. д. стр. 380–390.)
Главнина наше војске била је концентрисана у долини Мораве код Алексинца с
предстражама на самој граничној линији. Турци, збуњени уласком Русије у рат, беху
веома помирљиви на нашим фронтовима. Наши и турски војници, захватајући воду на
истим изворима, често су водили дуге разговоре и вршили трампу леба за дуван итд.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:42 am


Борба на Јавору
Једнога дана саопштише нам да је наша земља објавила рат Турској. Том приликом
ондашњи војни прота Милан Ђурић здржао је сакупљеним трупама врло значајан говор,
истичући важност овога владиног корака у тренутку кад руске победоносне трупе већ
почињу гонити Турке.*
* Почетак другог рата обележен је једном побуном у војсци, тзв. Тополском буном. Наиме, 25. новембра
било је постројено шест батаљона народне војске на Становљанском пољу код Крагујевца ради полагања
заклетве. Други лепенички батаљон (440 људи) одбио је да положи заклетву. Побуњеници су одмах
кренули преко крагујевачких винограда у Тополу пуцајући из пушака и псујући кнеза. По доласку у Тополу
побуњеници су издали наредбу околним селима да се дижу на оружје, вршили набавку олова, барута и
оружја и спречавали све оне који су хтели да иду на границу. Од Тополе су хтели да направе центар једног
већег покрета, али их је у томе спречила стајаћа војска, која је 29. новембра стигла из Београда и, после
краћег пушкарања, савладала и похапсила побуњенике.
Непосредно после угушења буне, тј. 1. децембра, кнез Милан је објавио ратну прокламацију, у којој се,
између осталог, каже:
„У мојој прокламацији од 21. фебруара ове године Ја сам обзнанио Свом драгом Народу, да је одбрана оне
свете ствари, за коју смо ми, прошле године, морали прибећи оружју, прешла у јаче руке... Од времена када
је Србија закључила мир са Отоманском Портом... пљачке, пустоши и покољи покривају крајеве Турске
царевине, а најљуће пишти под Турцима све што српско име носи... Узалуд су прошли сви кораци које је
Моја Влада чинила у Цариграду против ове вапијуће повреде уговора. Остављајући ова насиља без казне
Отоманска влада је погазила реч коју нам је свечано задала...
Ако је непријатељ прошле године био надмоћнији од малих Кнежевина српских, данас ми, ступајући на
бојно поље, налазимо на њему славом овенчану војску руску, налазимо нашу јуначку браћу Црногорце и
наше храбре суседе Румуне, који су прешли Дунав, па се боре славно за своју независност и за слободу
потлачених хришћана...
Данас или никада куцнуо је час, да се, једном засвагда, доврши велико народно дело, које су таковски
јунаци онако славно отпочели, а ми, прошле године, прихватили. Зато напред, јунаци, уз победоносне
заставе Цара Ослободиоца, С вером у Бога, свемогућег заштитника правде, а у име ослобођења своје
подјармљене браће, у име независности наше драге отаџбине Србије.
Напред, јунаци, Божја је воља!
У Београду 1. децембра 1877. год.
Милан М. Обреновић. IV с. р.
Књаз Српски“
(Рат Србије са Турском 1877–78. стр. 3–5; Владан Ђорђевић, Српско-турски рат, књ. II, Београд 1907,
стр. 36–42.)
Мало затим стиже наредба да и јаворска војска отпочне прелазити границу. На
крајњем десном крилу тамо негде око Кокиног Брода и Доброселице добровољцима
командоваше наш чувени јунак и делија архимандрит Дучић.*
* Дучић Нићифор, калуђер из околине Требиња. Због активног учешћа у херцеговачком устанку Луке
Вукаловића и црногорско-турском рату 1861–62. године пребегао је у Црну Гору, а затим 1868. у Србију. У
првом српско-турском рату, 1876. године, командовао је добровољцима који су се борили у саставу Ибарске
војске, а у другом 1877–78. добровољачким одредом Јаворског корпуса. Био је храбар и испољавао више
талента за ратну вештину него за историју којом се доцније бавио.
На простору између јаворске царинарнице и механе Ваљевска бригада рано изјутра
једног дана беше прикупљена и очекиваше наредбу за прелазак границе. У претходници
беше одређен батаљон капетана Ванлијћа, а моја чета, наравно, образова предњу трупу.
Кретали смо се путем који је водио западним падинама Василијиног врха, кривудајући
поред једне чесме, одакле су и наши и турски војници заједничку воду односили. Пут је
даље избијао на село Кладницу, у коме су искључиво живели Албанци, а одатле
настављао даље ка Сјеници.
Друга једна колона наступала је лево од нас такође ка Сјеници.
При самом прелазу границе моје патроле опазише како низами из своје јаворске
карауле побегоше путем ка Кладници. Оне се први пут сукобише с турским патролама
код тог села и после кратког пушкарања Турци ужурбано одступише ка својим
припремљеним положајима.
Наступали смо преко онако великог снега и подилазили турским положајима,
одакле Турци отворише ретку пешадијску ватру протав мог стрељачког строја. Међутим,
ово није изненадило наше војнике, већ прекаљене ратнике из прошле године. Легоше
потрбушке по оном селцу, укопаше у снегу лежишта за лактове и наједанпут отпоче
клапарање шасповљача дуж целога стрељачког ланца. Оне гломазне руске спредњаче с
белгијским ножем и у овом рату остадоше као нека велика беда на руковању код
обвезника II класе.
После краћег пушкарања командант батаљона, приметивши да Турци ојачавају свој
стрељачки строј, одлучи да развије две чете удесно једним поточићем и наткрили Турке.
Ови покрети још нису били довршени, а Турци отпочеше појединачно напуштати своје
ровове, нарочито кад угледаше да наша 4. чета у смакнутом поретку врши ужурбан
покрет удесно преко оног камењара, борећи се с необично великим снегом који ту беше
нападао.
Наши веома окретни и бистри војници само једним погледом схватише ситуацију и
без икакве моје команде повикаше: „Ене, де, море Турци оступају, а наши хоће да их
обиђу. Ајдемо и ми напред, шта чекамо овде?“
Радосно им се придружих и са узвиком „Напред јунаци“ кренух једва извлачећи ноге
из оног огромног снега, целца. Кад се докотурасмо до турских положаја, затекосмо три
мртва Арапина, а дуж њиховог стрељачког строја крв беше попрскала кору снега. Наши
војници са искреним сажаљењем посматраху погинуле турске војнике. Један од наших,
кад угледа оне мртваце, узвикну:
– А их, по Богу брате, колики си! Одакле ли су дошли ови јадници!*
* У релацији Јаворског корпуса о тим борбама се, између осталог, каже: „7. децембра извршено је
рекогносцирање у правцу с. Кладнице са две пешадијске чете. Десно крило ишло је преко турског положаја
на Калипољу, центар низ Огорјевац, а лево крило преко високог брега Лесковца. Средње одељење наишло је
на непријатеља у с. Кладници и после борбе од једног сата протерала га из села, али се још неко време
задржао на вису изнад села, све док није обухваћен с бока и натеран у бекство. Оставио је на бојишту 6
мртвих, а рањенике је одвукао са собом...
Најкрвавија борба вођена је, међутим, 1. јануара 1878, када је 2.500 Турака, са 150 коњаника и 3
брдска топа, напало на наше положаје на брду Соколовици код Новог Пазара. Наша пешадија (један и по
батаљон) се добро држала, али је, обухваћена с оба крила надмоћнијим снагама, била принуђена да се
повуче на положаје на Голици. Ми смо имали око 100 погинулих, а Турци двапут више. И овом приликом
Турци су, као и обично, касапили наше мртве и рањене и попалили тамошња српска села“. (В. Рат Србије
са Турском 1877–78, стр. 95.)
Прикупих своју чету на правцу кретања и по добијеном знаку команданта батаљона,
опет у виду претходнице, кренух напред. Пут беше затрпан огромним снегом па смо се
кретали трагом Турака. Дан беше потпуно ведар, а пред очима нам само блешташе сјајна
кора замрзнутог снега.
Беше већ превалило подне када са четом стигох на Орлов кљун (тако се, чини ми се,
зваше један повећи купасти брежуљак), са којег угледасмо Сјеницу у једној равници на
једва 2.000 метара испред нас, коју обавијаше доста провидна магла.
Прикупљајући чету за даљи покрет, с неким необичним усхићењем и неком
хладноћом у срцу посматрао сам Сјеницу и замишљао шта се све још може догодити.
Око Сјенице нисам ништа могао да приметим, изгледаше ми као пуста варош, само се
пушио понеки оџак, који казиваше да ипак тамо неко живи. Окупљајући се око мене,
војници ме запиткиваху. „Славе ти, господин потпоручник, је ли оно варош Сјеница куда
нам ти рече да идемо? По Богу брате, ми нећемо тамо до мрака стићи!“
У току тих и таквих мојих размишљања и разговора с војницима тамо на нашем
левом крилу грмели су топови и наши су напредовали. Таман када сам хтео да кренем
чету, ето ти једног поднаредника из штаба батаљона с поруком: „Мотрите и даље на
Турке, а са четом останите где сте док командант батаљона не стигне.“ Учиних што
требаше и очекивах долазак команданта. Убрзо угледах да се он с коњем тетура преко
онога целца у правцу чете.
Кад стиже, он похвали и чету и мене, а затим рече:
– Дошла је наредба да се одмах впатимо на границу, одакле смо и пошли; ти ћеш са
четом образовати заштитницу и можеш одмах кренути, пошто сам већ наредио да
главнина крене према Јавору.
– А зашто то, господине капетане? – упитах ја.
– Е, па ево зашто! Она проклета Аустрија не да нам ни корака преко границе у овом
правцу већ нам је казала: „Кад хоћете да ратујете с Турцима, ето вам Ниша, па тамо
ратујте“ – одговори ми гласно пред целом четом капетан Ванлијћ.
– Вала, нека је проклета и овога и онога свијета та несрећна Аустрија – узвикну један
Ваљевац.*
* Сматрајући Босну, Херцеговину и Новопазарски Санџак својом утицајном сфером, Аустро-Угарска је,
чим је рат почео, изјавила жељу да српска војска, концентрисана према Босни и Санџаку, остане у
дефанзиви. На питање српског представника „до које тачке на босанској граници полаже Аустрија
важност за одржавање дефанзиве и од српске и од турске стране, и (да ли) може учинити да се и турска
војска држи дефанзиве“, Андраши је рекао „да ће одговорити само онда ако му то питање буде писмено
постављено.“ Пошто је српска влада избегавала да то учини, аустроугарски конзул у Београду кнез Бреде
изјавио је председнику српске владе;
– Ако Србија почне офанзиву према Босни или, пак, подстакне устанак у њој, Аустро-Угарска ће то
сматрати као повреду својих интереса и одмах предузети одговарајуће мере, додајући да његова влада
сматра и „новопазарски пашалук као део Босне“. Аустроугарски владајући кругови су желели да
Новопазарски Санџак буде сталан коридор који ће раздвајати Србију и Црну Гору и, због тога, ни једној ни
другој нису дозвољавали да се знатније прошири у овом крају. (В. Ј. Ристић, н. д. књ. II стр. 159–161; С.
Јовановић, н. д. стр. 403–404.)
Ађутант батаљона, мој добар пријатељ и познаник из ранијег времена, Јаков
Ковачевић, трговац из Ваљева, полазећи с командантом батаљона, стеже ми руку оном
својом ћопавом руком у коју беше рањен у прошлом рату и рече:
– Е, баш нам се не да, земљаче. Она стара кустура (мислио је на Аустрију)
непрестано се закачиње за нас. И њој ће једнога дана доћи црни петак!
Маршујући по снегу обасјаном сјајном месечином, када од мраза пуцаше и дрво и
камен, једва око пола ноћи стигох са четом на Јавор, грабећи на старо логориште. Други
батаљони беху већ заузели предстражарску линију на самој граници.
Ето тако се завршио овај мали поход Јаворске војске у Новопазарски Санџак, због
незајажљивих апетита Аустро-Угарске и неактивности европске дипломатије тога
времена.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:42 am


После неколико дана логоровања у оним јамама и слушања најразличитијих
разговора, узајамних задиркивања и духовитих поскочица наших дивних и неуморних
војника дође време да и моја чета изађе на предстражу, и то баш на сами Василијин врх,
највиши и најветровитији врх у околини Јавора.
Натоварени торбама и огрнути својим шареницама, моји војници једва се испузаше
на ону ветрометину, где не беше ниједног дрвцета. На једвите јаде, разгрћући снег по
оном камењару, ископасмо јаме и опет их наткрилисмо шаторским крилима. Чим
подигосмо шаторе, упутих два вода ка старом логоришту да донесу дрва за огрев и
кување јела. Кад угледа војнике с дрвима, Стеван Радосављевић Арапин докопа своје
ћемане па онако по цигански засвира једну веселу песму која беше омиљена код
Ваљеваца и својим кречећим гласом отпоче певати. Одмах по завршетку песме Арапин
удари у танку жицу и отпоче свирати нгру „трескавицу“, како је он називаше. Што су се
војници с главњама на раменима више приближавали логору, Арапин је све силније
ударао у жице, а око њега искупили се они који су остали у логору да би рашчишћавали
стазе. Један од војника, спуштајући оне главње с рамена, узвикну:
– А славу ли ти циганску, лако ти је ту свирати, деде да те видим како би ову главњу
изнео на раменима одоздо из потока.
– Па шта ћу ти ја, Јеротије, био и ти бити Циганин па не би главње носио – поносито
одговори Арапин.
Стеван Радосављевић Арапин, Циганин са Пећине код Ваљева, борац с пушком у
Ваљевском батаљону II класе, учествовао је у свим борбама које су вођене 1876. године.
Поред пушке, торбе и шаренице увек је носио своје ћемане у једној старој кожној торби.
Због лепог свирања и ведрог расположења Арапин је редовно био поштеђиван од
стражарске службе и тежих радова. Кад се усами, Арапин је много туговао за својом
Циганком, која је с децом остала на Пећини, али му туга брзо прође само ако га ко од
старешина позове да свира. „Хоћу господине, жив ми био“, најчешће одговараше
Арапин.
Не знам зашто, командант батаљона упути с мојом четом на Василијин врх и свог
ађутанта Ковачевића. Овај, као добар Арапинов познаник за ваљевских лумперајки,
душу му вађаше због његове Циганке. Чим види да се Арапин уозбиљи, он му нодвикне:
– Море, Арапине, шта си окупио да толико мислиш о Циганки кад и сам не знаш
хоћеш ли сутра остати жив? Батали то, па деде распали што весело!
– Право кажеш, газда-Јакове – одговараше Арапин отпочињући некакве циганске
фантазије, које би завршавао неком веселом и хитром игром. За тили часак око њега би
се вило коло војника са познатим ваљевским бројаницама.
После неколико дана бављења на Василијином врху од команданта батаљона добио
сам наређење да с једном получетом одмаршујем преко реке Тисовице и, обарањем
неколико стубова, пресечем телефонску везу на путу између Сјенице и Новог Пазара. У
први сумрак пошао сам с получетом и ађутантом Ковачевићем на извршење овог
задатка. У неко доба ноћи стигли смо на друм, оборили свега три дирека, покидали жице
и кренули натраг. Још по мраку, пред зору, прешли смо Тисовицу, али наредник који је
остао с једним водом у заштитници погреши пут и не наиђе на место куда смо ми
прешли залеђену Тисовицу, већ крену другим правцем и, кад су били насред реке, лед
пукне и цео вод пропадне до појаса у воду. Ми смо ишли напред и нисмо знали шта се у
позадини десило све док нас један војник није стигао и о томе обавестио. Одмах упутих
потребан број војника да им помогну да изађу из воде и дођу. До тога времена, они су се
сами већ били искобељали из воде и кренули за нама. Неколико њих нису могли сами да
иду па су их војници водили испод руке. Том приликом тим јадницима су биле премрзле
ноге, а од свих њих најгоре је страдао сиромах наредник. Од великог мраза њему је доња
вилица отишла устрану, а и очи су му се такође искренуле. У логору су лекари учинили
своје и све ове јаднике спровели даље у позадину на лечење. Многима од њих отпадали
су прсти с ногу. Доцније сам дознао да је кнегиња Наталија поменутог наредника
послала о свом трошку у Беч или Париз, где се лечио, и да су му унеколико вилица и очи
враћени приближно на своја места. Неколико година по свршетку рата нашао сам овог
наредника у срезу прокупачком, ту негде у близини Крње џамије, где се доселио на
додељено му имање. Заборавио сам име овом ваљаном нареднику.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:43 am


У ослобођеном Нишу
После краћег времена Ваљевска бригада доби наређење да хитно одмаршује у састав
главних снага наше војске у долини Мораве, које се већ приближаваху Нишу и
припремаху напад.*
* Операције Шумадијског, Моравског и Тимочког корпуса почеле су 2. децембра. Тимочки корпус је већ 4.
децембра делом снага овладао положајем североисточно и источно од Ниша у циљу везивања турских снага
у Нишу, док су остале снаге Тимочког корпуса и Шумадијски корпус дејствовале према Белој Паланци и
Пироту. Књажевачка бригада I кл. заузела је 4. децембра Бабину главу, а два дана доцније један батаљон
Књажевачке бригаде II кл. заузео је на јуриш Светониколски прелаз, одбацујући турске снаге према
Белоградчику. Књажевачка бригада I и II класе и Комбинована бригада наступале су, потом, од Бабине
главе према Белој Паланци, прешле на леву обалу Нишаве, напале турске снаге на десном боку утврђених
положаја испред Беле Паланке и, пошто су их одбациле према Лесковцу, 12. децембра ослободиле варош.
После ослобођења Беле Паланке Шумадијски и Тимочки корпус ослободили су 16. децембра Пирот и
продужили наступање према Софији. Ослобођењем Пирота и Беле Паланке веза између Ниша и Софије
била је прекинута. Тиме је српска војска успешно извршила захтев који је пред њу поставила руска
Врховна команда и олакшала руским трупама да се пробију кроз снегом завејани Балкан и 22. децембра
заузму Софију. Врховни командант руске војске у Бугарској велики кнез Николај Николајевич захвалио се
кнезу Милану следећим телеграмом:
„Честитам Вам од свег срца добар и леп почетак. Изјавите од моје стране моју искрену захвалност
вашој јуначкој војсци. Желим јој и даље лепе успехе. Нека нас Бог узме у своју заштиту.“
У овим првим борбама српска војска се заиста добро показала. У извештају Врховне команде о томе се,
поред осталог, каже: „Наши војници, борећи се, наступали су по најгорем времену; ноћивали су на снегу по
високим чукама; ниједну стопу, ниједан тренутак нису непријатељу у борби уступали; у боју били су
храбри и одважни, а са заробљеним и рањеним непријатељима поступали су благородно. Ово сведочи
велики број заробљеника, ово тврде турски рањеници који се у Пироту лече...“
Моравски корпус наступао је ка југу ради окружења Ниша са севера и запада. Чачанска бригада I кл.
ушла је 5. децембра у Прокупље без борбе. Две бригаде Ибарске дивизије овладале су мостовима на Ј.
Морави код с. Чечине и прекинуле везу између Ниша и Лесковца. Моравска дивизија примицала се Нишу са
севера.
Куршумлијски одред (Чачанска бриг. I кл. и Крушевачка бриг. II кл.), наступајући у три колоне према
Куршумлији, коју је бранило око 2.500 турских војника, избио је 10. децембра, пред турска утврђења на
Микуланском вису, где је задржана јаком и добро организованом непријатељском ватром и принуђена на
повлачење. Осетивши то, Турци су прешли у противнапад и гоњење централне и десне српске колоне, али
су у критичном тренутку нападнути у бок и позадину од српске левокрилне колоне и натерани у бекство.
О томе се у извештају Врховне команде каже: „...али баш у том тренутку Студенички батаљони јављају
се Турцима са стране и подухватише их с бока и леђа и после гушања које трајаше читав сахат, Турци
беже, беже, у највећем нереду и стрмоглавце јуре на другу страну преко Топлице и Бањске реке, остављајући
своја утврђења на Микуланском вису и на путу прокупљанском...“ Гонећи Турке, српске трупе ушле су у
Куршумлију 13. децембра.
После ослобођења Беле Паланке, Пирота, Прокупља и Куршумлије били су створени повољни услови за
напад на Ниш. (В. Рат Србије са Турском 1877–78, стр. 7–44.)
Одмах по добијеном наређењу, сутрадан рано, бригада је одмаршовала преко
Кушића, Ивањице, Пожеге, Чачка, Крушевца и Ђуниса, левом обалом Мораве у правцу
Ниша.
Маршовали смо усиљеним маршем како бисмо што пре стигли у помоћ нашим
трупама које су се бориле око Ниша. Тамо беху корпуси ђенерала Јована
Белимарковића, пуковника Милојка Лешјанина и пуковника Ђуре Хорватовића. Кроз сва
места кроз која смо пролазили орила се песма бригаде, која неуморно и весело хиташе
ка Нишу. Снег падаше, али не беше оних великих сметова какве смо оставили на Јавору.
Кад је бригада стигла на преноћиште у близини Тешице, подигосмо шаторе у једном
шљивару крај пута. Одмах букнуше ватре на све стране, благодарећи сувом грању које
налазисмо по околини. Прилазећи Тешици, чули смо грување топова тамо негде око
Ниша. Тек што седосмо за вечеру, стиже глас, не знам од кога, да је већ Ниш пао и да су
наши ушли у варош.*
* Ниш је ослобођен 29. децембра. „На бедемима Ниша вије се српска застава. Јуначка војска наша
однела је нову сјајну победу. Ниш је у рукама наших храбрих војника...“, писало је у депеши Врховне
команде 30. децембра 1877. године.
После ослобођења Беле Паланке, Пирота и Куршумлије Шумадијски и Моравски корпус напали су Ниш,
који је бранило око 5.000 Турака са 267 топова. Нишка тврђава имала је 7 бастиона са 77 оруђа. Поред
тога, Ниш су бранила и два истакнута фортификацијска објекта: Виник и Горица.
Шумадијски корпус напао је с јужне и југоисточне стране где је одбрана Ниша била најслабија и после
дводневних борби заузео Вучји дол, Ћурлан, Камару и Марково кале, одакле је са 26 топова тукао Горицу. У
исто време Моравски корпус бомбардовао је Виник, тврђаву и варош.
Изложена енергичним нападима српске пешадије и концентричној ватри артиљерије, турска посада је
27. децембра понудила предају града.
Командант Ниша Халил Зија-паша послао је парламентаре пуковнику Лешјанину са следећом поруком:
„Пошто нас је ратна срећа оставила, ми пристајемо да положимо оружје и да се учини крај ратовању,
под условом да се част муслимана и немуслимана поштеди; да се онима који би се хтели иселити то не
ускраћује већ да им се у томе чине олакшице, а тако исто да се дозволи царској војсци и царским
чиновницима да могу слободно изаћи (из града) и отићи.
Командант нишке војске
Халил Нишки мутесериф Рашид“
Турска понуда је примљена под условом да се конвенција о предаји потпише одмах и да сутрадан ујутру
у знак предаје Турци истакну беле заставе на свим утврђењима. Турци су, међутим, тражили да им се
дозволи да са оружјем (без муниције) изађу из града и оду. Због тога су борбе настављене несмањеном
жестином и 28. децембра. Тек када је Шумадијски корпус на јуриш заузео Горицу, Турци су пристали на
предају града.
У Нишу је заплењено 267 топова, 13.047 пушака и велика количина другог ратног материјала. Српски
губици били су: 120 погинулих и 911 рањених (В. Рат Србије са Турском 1877–78, стр. 46–77).
Сутрадан по паду Ниша продужимо кретање даље преко Суповца и истог дана после
подне бригада стиже на Мрамор. Добисмо наредбу да ту останемо до даљег наређења,
како рекоше, због тога што Турци, после губитка Куршумлије, покушавају да је поврате.
Тај напад је одбијен и наши су остали господари Куршумлије, али су се Турци још увек
задржавали на Самокову и околним висовима у правцу Преполца.
Пошто се један дан одмарала на Мрамору, бригада је кренула даље ка Нишу и истога
дана ушла у град, свечано дочекана од мноштва одушевљеног грађанства. Улазећи преко
моста у нишки град бригада се построји у смакнути поредак за свечани дочек.
Наједанпут на коњу се појави књаз Милан, праћен својом свитом. Командант бригаде
изађе му на рапорт, а затим књаз кратким говором поздрави бригаду, истичући да се
Ваљевска бригада најхрабрије борила у прошлом рату.*
* Кнез Милан је ушао у Ниш 3. јануара. За све време трајања другог рата он се налазио с војском и
показивао је велико интересовање за ратоводство. Лично је утицао на ток појединих операција,
похваљујући успехе јединица и указујући на пропусте. Брзо је улазио у тајне војне вештине и у току рата
стекао драгоцена ратна искуства. У шајкачи и чизмама, са пуштеном брадом, он је добијао с војничком
спољашношћу и војничке погледе на ствари. (В. С. Јовановић, н. д. стр. 411.)
Први пут у току ових ратова били смо размештени на становање по градским
зградама. Сутрадан пред постројеном бригадом испред штаба Врховне команде
командант бригаде прочита наредбу врховног команданта којом он, похваљујући
Ваљевску бригаду, наређује да она остане као посада у Нишу, пошто је својим храбрим
држањем у свим дотадањим борбама потпуно заслужила да се поштеди од даљих борби.
Одмах сутрадан бригада преузе све страже у граду, по вароши и околним
утврђењима, а све остале трупе беху већ одмаршовале уз Мораву ка Врању и уз Топлицу
ка Куршумлији и Преполцу.* Тако у Ваљевској бригади настаде полумирнодопски живот
са свим његовим последицама: рапорти, изјашњења о разним кривицама, кажњавања,
итд.
* После ослобођења Ниша Моравски и Тимочки корпус упућени су општим правцем Куршумлија –
Приштина, а Шумадијски корпус долином Јужне Мораве ка Врању, одакле је имао да скрене преко Гњилана
ка Приштини. Моравски корпус је 6. јануара без борбе заузео Куршумлију (Турци су за време борби око
Ниша повратили Куршумлију, коју су српске трупе биле ослободиле 13. децембра 1877), али је у даљем
наступању заустављен са утврђеног Самокова (узан и шумом обрастао гребен на десној обали Топлице код
Куршумлије). Беспутне, стрме и снегом покривене падине Самокова пружале су Турцима веома повољне
услове за одбрану и омогућиле им да одбију четири узастопна напада Моравског корпуса. Самоково, друга
Плевна, како су га називали Турци, успело је да се одржи све до закључења примирја 19. јануара 1878.
Тимочки корпус наступао је у три колоне долином Пусте реке и преко највиших висова Радона,
Петрове горе и Шуменске планине у правцу Прекорађа и Преполца. Савлађујући велике теренске тешкоће
(јединице су се кретале козјим стазама покривеним снегом и ледом) и жилав отпор непријатеља, успеле су
да се пробију, лева колона (Крајинска војска) до села Турале, средња колона (Књажевачка војска) до испред
Преполца, а десна колона (Дунавска дивизија) прешла је преко Петрове горе и Радона и заузела село
Механу одбацујући турске снаге ка Преполцу. На овим положајима Тимочки корпус затекло је примирје.
Његове операције Врховна команда оценила је овако: И после овог свршеног чина рад наше младе народне
војске по овом врлетном, пустом, снежном и непријатељима посутом земљишту, са пуним правом,
можемо назвати сјајан и достојан задатка српске војске и имена српског народа.
После упорне дводневне борбе Шумадијски корпус је успео да се пробије кроз Грделички теснац и
потисне турске снаге према Врању. До новог великог окршаја дошло је 18. јануара на положајима Чеврљуга,
Гоч и Девотин. Иако бројно и технички слабије од турских, јединице Шумадијског корпуса енергично су
напале на турске утврђене положаје и заузеле их. Турци су у нереду одступали преко Врања ка Куманову.
Сутрадан, 19. јануара, српске трупе су ослободиле Врање и на Пљачковици одсекле и заробиле 4 табора
Турака – око 50 официра и 1.700 војника. Бој код Врања, по оцени Врховне команде, спада у највеће успехе
које је српска војска постигла у току другог рата.
После ослобођења Врања Шумадијски корпус скренуо је ка Приштини и 23. јануара заузео Гњилане, где
га је затекло примирје. (В. Рат Србије са Турском 1877–78, стр. 111–133 и 146–168.)
Начелник штаба Врховне команде у току овог рата био је ђенерал Коста С. Протић,
вероватно највреднији и најспособнији наш официр тога времена. Начелник
оперативног одељења бејаше потпуковник Јован Мишковић, тако исто један од
највреднијих и најспособнијих наших официра.
Потпуковник Коста Бучевић, како ми се чини, од пада Ниша командовао је једном
дивизијом, а затим је, због слабог здравља, постављен за команданта града Ниша. Он
беше присталица најстроже дисциплине и реда, поборник велике строгости и
најскрупулознијег вршења службе. Полазећи са четом на стражу, ма где то било у граду,
у вароши или у утврђењима, сви ми млађи официри молили смо Бога да не наиђе
Бучевић, јер код тога Србина није се могло проћи без примедбе. Ако се коме по несрећи
догоди да он наиђе, зна се већ шта га чека. Мојом срећом за то време нигде се не
сукобих с њим.
У то време у Нишу беше права благодет. Пошто се отребисмо од силних вашију и
мало дотерасмо одела и обућу, ми млађи официри почесмо увече излазити у варош. У
свим кафаницама јечале су виолине или ударао гоч да ти уши заглухну. Некакви чочеци
у свиленим шалварама уз лупњаву гоча или уз писак зурли по свима кафаницама
изводили су разна чингијања нама дотле непозната. У Нишу, дакле, владаше необично
весеље уз присуство, нарочито млађих, доброћудних Нишлија – песма на све стране, а и
како да не буде када се вино продаваше ока за грош, са разним мезелуцима, татлијама и
другим ђаконијама. Беше свега у изобиљу и тако јевтино да су потпоручници могли
потпуно да изигравају господу – каваљере. Кад се чу да је и Врање у нашим рукама, онда,
чинило ми се, све полуде по Нишу од силног весеља и ноћних теревенки.
Чим би наступила ићиндија, као по команди залупају по Нишу ћепенци, затварају
дућане и дућанчиће „како би си старији ишли дому“, а млађе дућанџије у друштво
официра и војника ради опште радости и весеља.
У улици која води са пијаце ка некадањој гостионици „Берегији“, с десне стране
налазила се мала, чиста кафаница, коју држаше неки Горча, Нишлија млађих година. Са
својим друговима био сам после вечере стални гост доброга Горче. Једне вечери
прилично се развеселисмо. С нама беше и наш друг пешадијски потпоручник Ђорђе С.
Ђуричић Ђока. Разиђосмо се око пола ноћи.
Сутрадан пред вече сазнадосмо да нашег пријатеља Ђуричића нигде нема. После
дужег трагања рекоше нам да је он са два коња свог ујака (или тече) пуковника
Николића отпутовао преко Пирота у Софију и тамо ступио у руску војску, да би на тај
начин отишао у Русију. По свршетку рата Ђока је ступио на универзитет и с одличним
успехом свршио правни факултет у Русији. То беше официр необичног талента. Кад је
ступио у Академију, већ је говорио немачки и француски.
Када смо ми, његови другови, били произведени тек за потпуковнике, наш Ђуричић
јавио нам се из Русије као ђенерал. Доцније ми је писао из једне вароши са Амура и
молио ме да му пошаљем семена од босиљка да тамо посеје. У истом писму изјавио је
жељу да му, кад буде умро, кости буду пренесене и сахрањене у Ваљеву крај шумног
Граца, где је своју најлепшу младост провео.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:44 am


Примирје и мир
По паду Врања, Куршумлије и Пирота наше операције текле су доста повољно тако
да су наши добровољци, који су се налазили испред фронта Белимарковићевог корпуса
били допрли до Грачанице на Косову и тамо се причестили. Они су одржавали везу с
трупама које су се преко Преполца спуштале у мало Косово. Пошто смо преко Пирота
успоставили и везу с Русима који се приближаваху Софији, после пада исте, наше
операције и на том фронту усмерише се ка Трну и Брезнику. Свуда нам добро иђаше све
док Руси коначно не пређоше Балкан и не дођоше пред Цариград. Ту, код Сан-Стефана,
застадоше, под претњом „цивилизоване“ Европе, чији себични интереси не дозволише
Русима да заузму Цариград и протерају Турке у Азију – онамо од куда су и дошли да би
све до последњих година чинили толике силне пакости хришћанским народима Европе!*
* Руско-турско примирје, закључено 19. јануара 1878, довело је до прекида операција српске војске.
Наиме, 22. јануара, када су три српска корпуса концентрично наступала према Косову, кнез Милан је
примио писмо од великог кнеза Николе из Једрена које гласи:
„Честитам Вашој Светлости сретан свршетак рата. Основи мира које смо предложили и где смо
имали у виду интересе Србије, примљени су. Примирје закључено за све време док трају преговори о миру.
Молим, дакле, Вашу Светлост за наредбу да одмах престану војне операције на свим тачкама и да се са
турским командантима споразумете за опредељење демаркационе линије, по детаљима које вам сутра
шаљем по нарочитом официру“.
Месец дана по потписивању примирја закључен је у Сан-Стефану мир између Русије и Турске.
Санстефански уговор предвиђао је пуну сувереност Србије, Црне Горе и Румуније. За Босну и Херцеговину
била је предвиђена аутономија под надзором Русије и Аустро-Угарске. Србија је имала да добије само
незнатна територијална проширења према Новом Пазару и Митровици, али без ових градова; затим
Мали Зворник, Сакар на Дрини и Ниш (за време преговора кнез Милан је поручио Русији „да српска војска
неће напустити Ниш, па све да је и руска војска нападне“). Црној Гори је требало да припадне: Никшић,
Гацко, Спуж, Подгорица, Жабљак и Бар; Румунији северна Добруџа, а Русији југозападна Бесарабија, Карас,
Ардахан, Бајазит и Батум. Предвиђено је стварање велике Бугарске, која би поред северне Бугарске и
источне Румелије, обухватила готово целу Македонију и делове српске националне територије са
Пиротом и Врањем.
Санстефански уговор, чији је творац био гроф Игњатијев, изазвао је у Србији буру негодовања. Он је
бацио кнеза Милана, као што с разлогом истиче војвода Мишић, у наручје Аустро-Угарске. (В. Ј. Ристић,
н. д. књ. II, стр. 132–158; Рат Србије са Турском 1877–78, стр. 192–198; В. М. Хвостов, н. д. стр. 125–
126.)
Примирје наступи на свим фронтовима, а затим отпоче с радом по српство фамозни
Берлински конгрес са свим својим последицама које ће историчари описати. Руски
представник на Берлинском конгресу гроф Игњатијев, својим непромишљеним држањем
и схватањем, посеја семе раздора између нас и Бугара, чије плодове и дан-данас обилато
жањемо.
Да бисмо спасли Врање, Лесковац, Пирот, па чак и Ниш по савету овог руског
дипломате, бацили смо се у наручје грофа Андрашија. Од тога времена и политика књаза
Милана почела је инклинирати према Аустрији.
Своје учешће у овом балканском рату Руси су скупо платили. Слично се догодило
четврт века доцније у рату с Јапанцима. Међутим, они из тих ратова нису извукли
довољно поука за себе у погледу боље дипломатске и војне припреме рата; то је најбоље
показао први светски рат.
Из овога другог рата с Турцима ми смо добили свега четири округа: топлички,
врањски, пиротски и нишки са познатим границама.*
* Три дана после закључења Санстефанског мира Андраши је затражио да се састане конгрес великих
сила ради ревизије руско-турског мировног уговора. Овај захтев је одмах подржала Немачка и Енглеска,
која је послала своју флоту пред Дарданеле. Конгрес је почео са радом 13. јуна 1878. у Берлину. На челу
делегација шест великих сила били су: Бизмарк, Горчаков, Биконсфилд, Андраши, Вадингтон и Корти.
Представницима балканских земаља дозвољено је да учествују на конгресу само као посматрачи. На
Берлинском конгресу владао је дух презира према малим балканским државама. Бизмарк је, на пример,
говорио да нема смисла трошити толику енергију на претресање судбине таквих „смрдљивих јазбина“, као
што су Лариса, Трикала или други балкански градови.
Да би придобио наклоност Аустро-Угарске за српске захтеве, кнез Милан је упутио лично писмо грофу
Андрашију, у коме је наглашавао нов аустрофилски правац у својој спољној политици. Андраши је обећао
подршку, али под условом да се Србија одрекне проширења према Косову и Новопазарском Санџаку; да
изгради железничку пругу од Београда до Ниша са огранцима до Врања и до Пирота; уступи Аустро-
Угарској регулацију Ђердапа и да склопи с Аустро-Угарском трговински уговор с клаузулом највећег
повлашћења без узајамности. (Овај уговор требало је да буде потписан пре него Конгрес реши питање
нових граница Србије). Прихватајући углавном све ове услове, Србија је скупо платила сумњиву наклоност
Аустро-Угарске на Берлинском конгресу.
На Берлинском конгресу скројена је нова политичка карта Балкана, која се битно разликовала од
санстефанске. „Велика Бугарска“ је распарчана: њен северни део проглашен је као вазална Кнежевина
Бугарска, а јужни као аутономна покрајина Источна Румелија. Македонија је враћена Турској. Аустро-
Угарској је дато право да окупира Босну и Херцеговину и формира своје гарнизоне у Новопазарском
Санџаку. Русији је враћена Бесерабија, а Енглеска је запосела Кипар. Грчка је добила Тесалију, а Румунија
северну Добруџу. Србија је добила независност и нишки, врањски, пиротски и топлички округ. Црна Гора
је такође добила независност и територијално проширење с градовима Подгорицом, Никшићем и Баром.
Одлукама Берлинског конгреса Аустро-Угарска је закорачила на Балкан. Она ће од тада све до своје
пропасти настојати да потчини Србију, Црну Гору, као и друге балканске земље. (В. Илија Пржић,
Спољашња политика Србије (1804–1914), Београд 1939, стр. 103–105; Историја дипломатије – у ред. В.
П. Потемкина, Београд 1949, стр. 49–52.)
У току првих дана примирја 1. батаљон Ваљевске бригаде доби наређење да спроведе
од Ниша до Смедерева, Кладова и Београда око 2.000 Турака – ратних заробљеника.
Пошто сачинисмо списак свих заробљеника, кренусмо цариградским путем преко
Алексинца, Ражња, Параћина, Ћуприје и Јагодине за Смедерево, одакле се један део
одвојио и упутио у Кладово, а други продужио за Београд.
Међу заробљеним официрима, којих беше око 30, налазио се и један потпуковник,
командант батаљона са својим трубачем. Заробљеници су били подељени у чете и водове
којима су на маршу командовали њихови официри. Наш батаљон је маршовао са две
чете напред и две позади; свака чета је истурала у страну по једну десетину. На
преноћиштима заробљеници су добијали кувано јело, исто као и наши војници. Њихови
официри и подофицири одржавали су на маршу сурову дисциплину. Сваки од њих носио
је по једну јаку тојагу и, ако је који јадник застао да се на потоку напије воде, добијао је
преко леђа неколико снажних удараца. Али се, ама баш ни један једини од њих и не
окрену да види ко га бије, већ сваки одмах устаје и трчећим кораком улази у строј, без
икаквог гунђања.
Од ових заробљеника на целом маршу најбоље је прошао њихов трубач. Чим
стигнемо где у механу или варош на преноћиште, он се одмах упути у кухињу и тамо
направи познанство с куварицом. После кратког времена он би седео и обедовао за
истим столом с куварицом или куваром.
Пролазећи дању кроз Јагодину, маса света беше излетела на улицу да види Турке
заробљенике. Један постарији човек и неколико жена издвојили су се од осталих и
потрчали строју да излију свој гњев против заробљеника, јер су у борбама били изгубили
некога од своје родбине. У том тренутку неколико наших војника одгурнуше ове
нападаче са узвиком:
– Није вас срамота да гурате и нападате заробљене војнике, а где сте били те да с
пушком у руци јуришате на њих кад су били слободни?
Део заробљеника који беху одређени за Београд спроводила је моја чета.
Заробљенике смо сместили по касарнама Доњега Града.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:44 am


4. Између два рата
По извршеној демобилизацији војске 7. кадровски пук одмаршовао је на стално
становање у Прокупље, а ја сам остао у Београду, чекајући нови распоред.
Као што сам раније напоменуо, бригаде I класе у ратовима с Турцима биле су
наоружане шесповљачама – острагушама с уједињеним метком, а бригада II класе
руским пушкама, дугачким као мотке, које су се пуниле спреда подвојеним метком (код
овог метка засебно је био куршум, а засебно фишек с барутом, који се морао зубима
процепљивати да би се барут могао сасути у пушку): прво се зубима процепи фишек и
барут саспе у цев, затим се фишек угура у пушку и „арбијом“ добро набије; када то буде
завршено, куршум се ставља у цев и поно-во хартијом добро набије; напослетку из
нарочите кесе узима се капсла, сипа се мало барута у фаљу, насади капсла на фаљу и
добро утисне; на крају се полако спусти ороз и тек тада је пушка припремљена за гађање.
Кад је лепо време, и помози боже, али кад киша пада, барут се укваси и тешко се
пали, па се војници, кидајући фишеке зубима од мокрог барута тако изгараве да
изгледају као Арапи. Због оног дизања пушке ради сипања барута, набијања фишека и
куршума и ради намештања фаље Турци су нам, кад смо били у близини, чешће
довикивали: „Мотај, Србо, мотај!“ Они су, напротив, имали модерну острагушу система
Хенри-Мартини.
Наша трећа класа била је наоружана искључиво неким старим кремењачама. После
сваке борбе јадни моји Колубарци проклињали су владу због ових пушака.
– Да сам, брате, знао да Турчин има онаку пушку, продао бих два пара волова па бих
купио острагушу.
Заиста влада и државници оног времена, због свог изопаченог појма о штедњи, сносе
за ово тешку одговорност пред српским народом.
У току лета 1878. године сви моји другови искупише се у Београду да би септембра
исте године поново ступили у Војну академију ради завршавања накнадног двогодишњег
курса.
Од 10. децембра 1876. па до 10. децембра 1877. сви ми који смо били произведени у
чин потпоручника имали смо месечне плате свега 72 гроша. За све то време ишли смо у
комбинованом питомачком и официрском оделу. Због тога нас је млађи женски свет
називао: „официри од 72 гроша чаршијска“. Накнаду за ово од државе нисмо добијали.
Батаљони сталног кадра већином су били по гарнизонима нових области. Колико се
сећам, одмах по присаједињењу нових округа сви наши закони уопште примењени су и
на нове округе. Исто тако, још од почетка у нове крајеве су слати чиновници с већим
квалификацијама, што је било потпуно оправдано. Ондашњи официри грабили су се да
служе у новим крајевима.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:44 am


Поново у војној академији
У XI класу Војне академије 1874. године било је примљено нас двадесет и девет. У
току другог рата погинуо је један наш друг – Ђорђе Стојићевић, пешадијски
потпоручник, тешко је рањен (пребијена му једна нога) пешадијски потпоручник Јован
Шпанић, а од назеба умро пешадијски потпоручник Тодор Ђорђевић. Пешадијски
потпоручник Ђорђе С. Ђуричић напустио је нашу војску и отишао у Русију. Према томе,
на накнадни курс ступило нас је укупно 25. С нама је на овај курс ступио као 26. по броју
и пешадијски поручник Ђура Рашић, који је раније био питомац Војне академије у класи
Драгомира Вучковића, доцнијег ђенералштабног пуковника и министра војног по
абдикацији краља Милана.
Првог септембра 1878, око 8 часова ујутро, већ смо се сви искупили у Војној
академији. Саопштише нам одмах распоред према коме су сутрадан имала да отпочну
предавања. Ни за један предмет нисмо имали написаних предавања, већ су професори
на часу говорили, а ми смо морали да хватамо белешке. Двогодишњим ратом били смо
се одвикли од учења, па смо у прво време муку мучили, јер нас професори чешће
прозиваху ради пропитивања.
После неколико предавања дође на час математике, коју предаваше инжињеријски
пуковник Стеван Здравковић, ондашњи министар војни, ђенералштабни потпуковник
Јован Мишковић. Похвали нас за храбро држање у минулим ратовима, а затим нам
очита једну строгу лекцију о потреби брижљивог учења и доброг владања. На крају
додаде ово: „Ако добро завршите овај курс, онда ћете одмах бити произведени у чин
поручника, а ранг у новом чину одредиће вам се према резултату које постигнете у току
школовања.“ Ова изјава побуди нас на марљивије учење, а већ нас је био глас да је XI
класа Војне академије најбоља од свих досадашњих! Свршио сам успешно двогодишњи
курс, али од датих обећања ништа не беше. Нити аванзовасмо, нити нам се ранг исправи.
За потпоручнике смо произведени према рангу који нам је одређен 1874. године, при
ступању у Војну академију. Био сам деветнаести у рангу и тај ранг ме прати све до
ђенералског чина. За поручника смо произведени тек 1882. године. Дакле потпоручници
смо били пуних 6 година.
Једнога дана, прве половине децембра 1878. године, идући изјутра на предавање са
својим другом Павлом Јовичићем, свратих код „Клине“ у скупштинску кафану да
попијемо кафу. Седосмо за празан сто. За другим, суседним столом, седео је пешадијски
мајор Радић с коњичким капетаном Станишићем. Разговарали су гласно о нашој и
аустријској војсци. Између осталог, поменути мајор поче веома неповољно да говори о
нашој војсци и њеним старешинама, а у исто време да хвали аустријску војску, из које је
1876. године као Србин био примљен у нашу војску.
Погрдни изрази о нашој војсци толико ме узбудише да се нисам могао уздржати.
Устадох, приђох столу господина мајора и, пошто га прописно поздравих, узбуђеним
гласом рекох му ово:
– Господине мајоре, не могу дозволити да се тако ружно изражавате о нашој војсци.
Ако је у аустријској војсци тако добро као што велите, нико Вас отуда на силу није довео.
– А како се ви зовете? – упита ме љутито мајор. – Идите одмах на своје место, а ја ћу
Вам показати за ту вашу дрскост.
– Разумем, господине мајоре – салутирах и седох за свој сто.
– Браво, сељаче – узвикну Јовичић и стегну ми руку.
После неколико дана командант београдског гарнизона потпуковник Павле Хорстиг
позва ме преко управе Академије на рапорт и због дрског понашања према мајору
Радићу казни ме са три дана затвора. То је била моја прва казна официрским затвором.
Бог свети зна од када је још увек код нас постојала стара заблуда да у војсци старији
увек и у свим приликама мора имати право. У току доцнијих година односи између
старијих и млађих у нашој војсци су постављени на мало друкчију и правилнију основу.
По завршетку прве године курса наређено нам је да премеримо околину Београда.
Радили смо с теодолитом и мехиметром у околини Вишњице и Великог Села. Професор
потпуковник Јован Смуђа необично се заузимао да нас што боље и потпуније упути и
упозна с радом.
По свршетку практичних радова на премеравању 1. септембра почеше предавања на
другој години накнадног курса. Управник Академије, ђенералштабни пуковник Јован
Анђелковић, веома озбиљан, ћутљив, мрког погледа, високог раста, правилно развијен,
слабо се с киме дружио. Његовом столу на јавном месту ретко је ко смео прићи, а још
ређе сести. Иначе, пуковник Анђелковић био је теоријски врло спреман.
У току те године, управо између Божића и Нове године, с мојим другом Дамјаном
Поповићем био сам позван на бал који су приредили наши јеврејски трговци. Ове балове
посећивала је отменија публика. На ранијим забавама упознао сам једну лепушкасту
девојку Јеврејку и с њом радо играо. Дошао сам на бал међу првим гостима. За први ланс
ангажовах моју познаницу. Мало пре почетка тог првог ланса у дворану уђе, онако
поносито, управник Академије пуковник Анђелковић. Први корак који је учинио била је
понуда тој истој лепушкастој Јеврејки да је ангажује за први ланс. Она му рече да је већ
ангажована. Дамјан састави колону, али на моје јаде и пуковник беше у тој колони. У
оној јурњави, играјући ланс, сасвим случајно, сударих се с пуковником. Ништа не рече,
само ме мрко погледа.
После неколико дана полагали смо у школи испит из математике. Председавао је
управник. Кад је дошао ред на мене, прво питање сам отаљао и којекако, друго такође,
али на трећем питању још у почетку запех. Пуковник Здравковић мучио је грдну муку да
ме упути. Обузе ме неки страх од погледа управника Анђелковића и наједанпут ми се
пред очима на табли створи и она сала за играње, и она лепушкаста Јеврејка и онај
карамбол с пуковником, тако да ми све играше пред очима. Мало енергичнија
подгуркивања пуковника Здравковића помогоше ми да доведем задатак до решења.
Оставих креду и кренух на своје место, а за мном забрујаше љутите речи управитеља:
– Потпоручник Мишић требао би мало боље да игра око табле, далеко боље него на
баловима.
Гром и пакао, помислих, сад сам цркао, у то су били уверени и моји другови.
Доцније, приликом саопштавања испитних бележака, мој општи резултат из математике
био је добар – три. Нико није био срећнији од мене, нити је пуковник Анђелковић
доцније имао већег обожаваоца од мене.
По завршетку друге године накнадног курса дадоше нам дипломе и академске знаке.
Министарство војно преко управе Академије нареди да сваки од нас да писмену изјаву у
ком би гарнизону желео да служи. Сви изјавише жељу и именоваше гарнизон, само ја и
Михаило Живковић написасмо: „Где год служба буде захтевала“. Он оде у Куршумлију, а
ја у Прокупље, осталима се учини по жељи.
Пред полазак на нове дужности приредисмо другарски састанак у Урошевој пивници
на Теразијама. За ту ноћ добисмо и војну музику. Капелник Драгутин Чижек беше наш
гост на вечери и том приликом посвети нам један марш – марш XI класе. То беше прва
посвета ове врсте.
Сутрадан један од наших омиљених професора, ђенералштабни пуковник Јован
Драгашевић, сакупи нас све у Краљеву пивару да нам пожели срећан пут и да нас поучи
како треба да вршимо службу и како треба да се владамо, ступајући сада као озбиљни
младићи у јавни живот. При крају свог лепог, пријатељског и пријатног говора професор
Драгашевић, са њему својственим насмејаним лицем, рече: „Е сад, децо моја, послушајте
шта ће вам искрено рећи ваш стари професор. То добро упамтите, нећете се кајати:
– Сваки човек у животу мора неминовно да прође кроз једну фазу лудорија – срећни
су они који још у младости пројуре кроз ту фазу, не чекајући да у њу залутају тек у
старости, као што је случај сада са мном – у младости озбиљан, а у старости шашав.“
Тако се растависмо с нашим добрим професором Драгашем, како смо га из миља
звали.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:45 am


Службовање у Прокупљу и Београду
По завршетку академије у звању водника отпутовао сам половином септембра 1880.
у Прокупље на дужност у 7. пешад. батаљон. Командант батаљона био је мајор Јаков
Максић, ранији жандармеријски официр, тих и миран човек, увек лепо одевен, у служби
врло ревностан и уредан официр, рањаван у прошлим ратовима. Иако је желео да му
батаљон буде што спремнији у сваком погледу, устручавао се да истину кресне у очи
својим потчињенима. Командири чета били су поручници: Јован Поповић – звани лепи
Јова; Глигорије Марковић, веома веселе нарави, шаљивчина и доста добар приповедач –
помало и песник; Алекса Стојковић, из X класе Војне академије, и Обрад Аврамовић, мој
командир, прилично угојен и крупан човек, по годинама старији од осталих командира,
необично поштен и ревностан официр. Примио ме је у чету као отац сина и према мени
био необично поверљив. Жалио ми се да његови другови сматрају да је он стручно мање
спреман од њих, па ме молио да уложим све своје способности да би наша чета у свим
питањима била боља од осталих, да би тако показао друговима ко је Обратко, како су га
називали. Иначе је био бистар и у друштву занимљив.
Једнога дана изађе наредба команданта батаљона да се образује официрска школа у
батаљону ради обуке официра у читању карата и крокирању земљишта. Ја сам био
одређен за наставника. После неколико дана личних припрема за предавање једнога
јутра сви официри батаљона, с командантом на челу, седели су за столовима у
канцеларији команданта батаљона, где беше намештена табла с припремљеним
сунђером и кредом. С највећим узбуђењем почео сам предавање о геометријској
конструкцији углова и израчунавања површине, али се током предавања ослободих и,
сав срећан, заврших преподневне часове. Сви ми честиташе.
Једнога дана, говорећи о начину представљања земљишта помоћу хоризонтала и
њиховом постанку, окренут табли, почех да извлачим хоризонтале. Десно од мене, на
једној клупици, седела је батаљонска мачка и прела. Наједанпут уђе посилни с писмом
за команданта батаљона, а поред њега провуче се у собу пудлица поручника Поповића.
Пудлица одмах полете на мачку, која се после краћег тумарања – пошто сам за њу био
највиша тачка у соби – успуза уз моја леђа и загреба ноктима на врх моје главе. Пудлица
је облетала око мене, а моји слушаоци се збунили, па ни да макну с места. Осетих болове
од мачјих ноктију и, пошто нисам смео да руком скинем мачку, распалих пудлицу
ногом. Она скикну и полете својем газди. У зло доба сетише се да избаце пудлицу
напоље, те мачка одмах слете с моје главе. Тиме се, за тај дан, завршише моја
предавања.
Доцније приликом провере успеха четне обуке чета поручника Аврамовића доби
најбољу оцену из ратне службе и гађања у мету. Тада се још јаче испољише симпатије
мог командира према мени. Окуражен овим успехом, он поче силно да пецка и
задиркује своје другове говорећи: „Јесте ли видели како сада Обраткова чета гура?“
У то време живот у Прокупљу био је доиста леп и интересантан. Све јевтино, а
тамошње прилике за нас нове и интересантне. Становништво се утркивало у
гостопримству и лепом расположењу према нама. Војници су се преко зиме разилазили
по славама, свадбама, крштењима и прошевинама. Свуда песма, зурле, покоја виолина и
свирала. Сваког празника играло је коло на пијаци, код цркве и по појединим махалама.
Ноћне лумперајке официра и грађана уз велику ватру на Хисару, одакле су отискивана
запаљена бурад с катраном у реку Топлицу, биле су честе. У овим подвизима нарочито се
истицао ађутант пуковске окружне команде потпоручник Ђорђе Обрадовић из Градишта.
Био је врло способан и вредан у канцеларијским пословима, добар певач и приповедач,
уз то здрав и леп; имао је дакле све услове за весео живот у лепом Прокупљу. Опште
збориште свих весељака било је у гостионици чувеног Рапоње, доброг пријатеља нас
официра.
У Прокупљу сам још од првог дана становао у кући Марјана Николића, солидног,
поштеног и једног од отменијих грађана слободног Прокупља.
Целог лета па све до дубоко у јесен батаљон је логоровао на вашаришту, које се
налазило на десној обали Топлице, а затим је премештен у касарну – стари конак некога
озлоглашеног турског бега, који није смео да нас дочека у Прокупљу.
Љубав наших војника према животињама, ма које врсте, манифестовала се у разним
приликама па, разуме се, и за време мирнодопског логоровања. О њиховој љубави према
коњима и воловима, које они често називају својим хранитељима, да и не говорим. У
сваком батаљону или чети морала је да буде покоја батаљонска или четна животиња, па
макар то била коза, овца, лисица, курјак, а понеки пут врана, сврака или чавка. Чим неко
доведе или донесе коју животињу или звер у логор, одмах се изврши њено „крштење“ и
она у целој команди ужива неподељене симпатије. Сви је зову по имену, хране је, милују
и уче сваком марифетлуку. Чавка се, на пример, врло брзо припитоми и научи да краде
испод туђих шатора и украдене ствари у кљуну доноси свом газди. У логору учестају
тужбе: једноме нема кашике (лаке, плехане), другоме маказица или дугмета са
манжетни, трећем пера и писаљке из канцеларије итд. Све те покрадене ствари пронађу
се у шаторима где чавке станују. Оне прате војнике и на егзецир, па било да лете изнад
чете, било опет да се спусте војницима на рамена или пушке. При повратку са
егзециришта страшно су нестрпљиве, изгледа да им је досадно и дангубно да седе на
пушци или рамену, па одмах по завршетку вежбања најкраћим путем одлете у логор, да
крађом и довлачењем којекаквих дрангулија изненаде свога госу кад буде ушао у шатор.
Идуће, 1881. године, чини ми се, у марту, батаљон је на основу нове дислокације
трупа морао да промени гарнизон. Тога месеца 7. батаљон је са целокупним саставом
одмаршовао на стално становање у Београд. Ми официри нисмо се бог зна како
обрадовали овом премештају. У унутрашњости смо имали јевтино вино, добро грожђе и
остало воће, јевтине станове, гостољубиве грађане, честа весеља итд. Све нас је то више
занимало него Београд, где је било много виших старешина, с којима је требало копље
ломити око подношења тих проклетих изјашњења и за најмање ситнице.
Да бих на тако дугом маршу опробао своју издржљивост, набавио сам опанке с
целокупним прибором, натоварио на леђа прописно напуњен ранац с обавијеним
шињелом око њега, узео пушку и фишеклију с одређеним бројем метака и тако
маршовао са својим војницима све до Београда, дивећи се њиховој необичној
издржљивости.
Пред наш полазак грађани Прокупља приредише нам лепу закуску. Батаљон,
спреман за покрет, очекиваше долазак чете која је била на стражи код сењака и неких
магацина на вашаришту, с којом су била и два припитомљена курјака. Чета је прелазила
мост на Топлици и улазила у састав батаљона. У тренутку кад је командант батаљона
командовао: „Батаљон, напред марш!“, припуцаше пушке горе на Хисару, где беху стада
оваца на паши. Овце се узбунише и настаде трка на све стране, уз вику чобана. Нисмо
знали шта се догодило.
На излазу из вароши командант батаљона даде кратак одмор како би дочекао
патролу коју беше послао да види шта се то десило на Хисару. Са патролом дођоше двоје
чобанчади, гологлави и уплакани. Испричаше нам како им два четна курјака на Хисару
за тили час растргоше две овце. Чобанима смо платили одштету а наше припитомљене
курјаке више нисмо видели. Ма како и колико питом, курјак длаку мења, а ћуд никако.
Једнога дана, око 11 часова пре подне, по највећем пљуску и силном блату стигосмо
у Београд на Славију, где нас сачека војна музика, да би нас допратила до касарни
Доњега Града.
Поред музике уз пут смо праћени својим познаницима и радозналом београдском
дечурлијом.
Колико због још неутешне туге за нашим лепим Прокупљем, толико због онако
силне кише и изобилног београдског блата нико од нас млађих официра није ни
помишљао да изађе из касарне у варош, нарочито кад смо сазнали да је пуковник Коста
Бучовић постао командант стајаће војске. Боље је, рекосмо, причувати за неколико дана
касарну, док боље не упознамо ситуацију у београдском гарнизону, и тако сви
становасмо по канцеларијама.
После одмора од једног дана поче у чети чишћење оружја, прибора и одела, као и
намештање соба. Кроз 3–4 дана отпоче и вежбање, прво у Доњем Граду, а потом на
Врачару. У то време за командира наше чете био је постављен капетан I класе Лазар
Павловић, а за воднике поручник Александар Машин и потпоручник Никола
Дамјановић. И код овога командира водници су уживали нарочите симпатије. Позивао
нас је често на кафу или, пак, на чашу вина у каквом отменијем хотелу. Ради вежбања на
Врачару или Тркалишту редом смо изводили чете и на егзециришту предавали
командиру. На исти начин враћали смо их у касарну.
Овом и оволиком пажњом према нама командир Павловић нас је толико задужио да
смо се просто утркивали како ћемо га ревносном службом што боље задовољити. У
првом рату с Турском капетан Павловић се истакао као командант копаоничких
добровољаца, због чега је чин капетана добио пре свих својих другова.
Мој први командир чете Обрад Аврамовић Обратко отишао је за командира
болничке чете у Крагујевац.
У другој половини фебруара 1882. Народна скупштина била је на окупу. Седнице су
држане у „Књажевој пивари“. Двадесет другог фебруара, рано изјутра, сви официри
добише наредбу да у парадном оделу буду у 11 часова у кругу велике касарне. Од трупа,
колико се сећам, бејаху: један батаљон пешадије, једна артиљеријска батерија и један
ескадрон коњице – такође у парадном оделу. Официри су већ били искупљени, трупе
постројене за дочек, али још нико не зна зашто је све ово. Тачно у 11 часова трубач
засвира знак „долази књаз“. Мало затим, кроз капију од Милошеве улице, на белом коњу
улази књаз Милан са својом свитом, праћен целом владом. На глави је имао калпак,
сличан немачком шлему, обавијен са свих страна белом перјаницом. По пријему
рапорта он поздрави трупе, а затим, јашући на коњу, стаде пред средину фронта и
усмено објави: да је Народна скупштина на данашњој седници прогласила досадашњу
књажевину Србију за краљевину и њеног Књаза за наследног Краља Србије. После тога,
прокламацију о проглашењу Србије за краљевину гласно прочита председник владе или
председник скушптине, не знам тачно. Објављујући ово целом народу, краљ Милан је,
чини ми се, али у то нисам сигуран, пред трупом положио и заклетву.*
* Проглашење Србије за краљевину дошло је изненада не само за војску већ и за јавност уопште. Уочи
проглашења ситуација у земљи била је мучна. Сукоб између кнеза Милана и младог радикалног покрета,
који је тражио јачање уставних и парламентарних институција и ограничење кнежеве личне власти,
нагло се заоштравао.
На скупштинској седници која је одржана 22. фебруара требало је да влада одговори на интерпелацију
радикалне опозиције о банкротству „Генералне уније“ (Друштво „Генерална унија“ с председником Л.
Бонтуом на челу, које је дало Србији зајам и добило концесије за изградњу железничких пруга, запало је у
финансијске тешкоће и повукло са собом добар део српског државног капитала). Радикали су запретили да
ће, уколико не добију одговор, изаћи из скупштине. У том случају скупштина би остала без кворума.
Док је јавност забринуто очекивала вести из скупштине, загрмели су топови с градских бедема; народ
је покуљао на улице на којима су се залепршале заставе; нови краљ је у двору приредио пријем.
Међутим, „цело ово славље личило је јако на гозбе које трговци у кризи приређују да би обманули свет о
свом правом материјалном стању“. Рачунајући да ће прогласом краљевине, бар за неко време, прекинути
страначке борбе и створити чвршћи ослонац за свој лични режим, Милан није питао за цену којом је
требало да Србија плати своје краљевство. Он је, наиме, 16. јуна 1881. без знања народа, Скупштине и
владе закључио с Аустро-Угарском Тајну конвенцију, којом је Србија стављена у зависан положај према
хабсбуршкој монархији. У члан 4 ове конвенције унета је одредба да „Без претходног споразума са Аустро-
Угарском Србија неће преговарати ни закључивати политичке уговоре с другом којом владом и неће


пустити на своје земљиште страну војску, редовну или нередовну, па чак ни добровољце.“ Овај члан је, као
што се види, давао Аустро-Угарској једну врсту надзора над спољном политиком Србије.
Другим чланом Тајне конвенције Србија се обавезала да „неће никако трпети политичка, верска или
друга сплеткарења која би, полазећи с њеног земљишта, ишла против Аустро-Угарске Монархије,
подразумевајући ту Босну, Херцеговину и Новопазарски Санџак“. У накнаду за то аустроугарска влада је
обећала да ће признати „српску краљевину када буде проглашена“ и пружити Србији дипломатску
подршку за ширење према југу. (В. Г. Јакшић, Историја тајне конвенције „Архив за правне и друштвене
науке“, Београд 1924; С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књ. III, Београд 1934, стр. 40–43.)
Истога дана донета је и одлука да се 22. фебруар прославља као општенародни
празник.
У мају 1882. постављен сам за водника 1. чете 9. батаљона. Командант овог батаљона
био је мајор Драгутин Франасовић, један од наших отменијих и интелигентнијих
официра. Командир моје чете бејаше капетан Јован Ф. Ковачевић, човек необичног
такта, који је својим водницима поклањао нарочиту пажњу. Умео је да их толико и тако
придобије да је он сам врло ретко послеподне излазио на егзецир, који су водници, по
његовим упутствима, изводили са највећом енергијом. Са мном је у чети био водник
Дамјан Поповић.
Једнога дана у јулу извео сам послеподне чету на Врачар ради егзецира. У то време
полагало се много, поред осталих радњи, на кретање чете у развијеном фронту.
Увежбавајући ту радњу, облетао сам око чете, стављајући разне примедбе, најчешће на
равнање 4. вода, коме због кратких корака мањих војника ово није полазило за руком.
Опомињући стално 4. вод, а не слутећи какви ме јади могу спопасти, сваког војника тога
вода онако узгред врло лагано опалих својом необично лаком сабљицом по туру, и после
неколико минута дадох четврт часа одмора. Егзецир моје чете посматраше доста
женског и мушког света, с великим интересовањем. Војницима који се разиђоше ради
куповања бозе и ради пушења приђоше два старија господина и нешто разговараху с
њима. Наслоњен на своју сабљу, с цигаретом у устима, нисам поклањао богзна какву
пажњу тој господи, јер су ме друге ствари више интересовале. После једног сата егзецира
вратио сам чету у велику касарну, прегледао пушке и распустио војнике ради деобе
вечере.
Сутрадан, око једанаест часова пре подне, командант батаљона наредио је мом
командиру да ме он лично приведе на рапорт. Ова изненадна порука није ме ни
развеселила ни уплашила – био сам потпуно равнодушан, утолико пре што ми командир
рече, да ни он, кобајаги, не зна зашто је то. У току рапорта видео сам да је командир већ
био о свему обавештен.
Тек што с командиром уђох код команданта батаљона, затворих врата и коракнух
напред, командант ми смешећи се пружи један исписан табак и рече да га прочитам.
Прочитавши наслов који је гласио: „Његовом Величанству Краљу Милану“ узнемирих се.
У тексту је даље писало: „Јуче после подне неки млади потпоручник Мишић,
егзецирајући с четом на Врачару, у присуству великог броја гледаоца, тукао је сабљом
своје војнике тако немилосрдно да се тако нешто није дешавало чак ни под чувеним
дахијама, а камоли под мудром управом Вашег Величанства...“ Читајући ове редове,
најежих се. На крају се истиче да потпоручника Мишића за ову свирепост треба предати
војном суду и осудити. Тужбу су потписала два државна саветника, чини ми се, Вујовић
и Наумовић.
Објасних у чему је ствар. И мој командир чете с највећим тактом упорно
доказиваше команданту да су наводи потпуно нетачни и неистинито представљени у
тужби.
Сутрадан командир чете и командант батаљона одвели су ме у Горњи Град на рапорт
команданту стајаће војске пуковнику Кости Бучевићу. Његов ађутант капетан Милан
Андрејевић прочитао ми је наредбу којом ме командант стајаће војске кажњава са три
дана затвора. „Уздржавам се од давања под суд“ – истицао је пуковник Бучевић – „зато
што потпоручник Мишић, по уверењу командира чете и команданта батаљона, као и
мом властитом уверењу, спада у ред врло добрих и ревносних млађих официра“.
Некако у јесен те године одређен сам за ађутанта код команданта 7. батаљона
капетана I класе Јована Т. Ванлијћа, мог ранијег ратног команданта. Све ађутантске
послове обављао сам с лакоћом и на време. Од свих дужности које сам до тада вршио ова
ми је била најлакша, најкомотнија па и најмилија. Служити код овако доброг
команданта, одличног познаваоца своје дужности, којој је био одан целим својим бићем,
било је право задовољство. Трупни ађутанти у то доба носили су аксел-бендере (гајтан о
рамену) које сада носе краљеви ађутанти.
Некако одмах по проглашењу краљевине донесен је закон о повећању пореза. Ваљда
тим поводом по неким окрузима појави се хајдучија, која је угрожавала личну
безбедност и имовину становништва. Да би се томе злу стало на пут, по одлуци владе
формирана је пољска жандармерија. За разлику од осталих родова војске, жандарми су
имали бео перваз око капе. Није протекао ни месец дана од формирања ове врсте
жандармерије, а некоме паде на ум да ову јединицу у новинама назове сејменима. После
тога нико у приватном разговору није друкчије називао ову врсту жандармерије, већ
сејменима.*
* Пошто влада није имала по селима никаквих органа власти (основни органи власти у селима били су
кметови), донет је 1882. године Закон о успостављању летеће коњичке жандармерије. Иако је напредњачка
влада упорно доказивала да је та жандармерија потребна ради гоњења хајдучије и одржавања јавног реда и
безбедности, било је очигледно да је она формирана у првом реду због радикала који су жестоко нападали
овај закон. Њихов првак Пера Тодоровић назвао је нове жандаре „сејменима“ (тако се називала
жандармерија која је у турско време крстарила од села до села и глобила и гонила српску сиротињу). Овим
летећим жандармеријским ескадронима влада је могла да интервенише брзо и ефикасно против побуна и у
забаченим селима. (В. С. Јовановић, н. д. стр. 62–63.)
Да ли поводом хватања и утамањивања хајдука или, пак, повећане порезе, или бог ће
свети знати због чега, пред јесен 1883. године изби „зајечарска буна“, која се мало
доцније прошири на књажевачки и алексиначки округ. У буни су учествовали сељаци, а у
мањем броју грађани, предвођени месним првацима Радикалне странке, тако се бар
онда говорило. Кад буна узе шире размере, против бунтовника су употребљене кадровске
трупе из многих гарнизона помоћу којих је, после краћег времена, буна угушена.
Похапшени су чланови Главног одбора Радикалне странке. Неки радикали су били
оковани и држани у казаматима Горњег Града. У Зајечару је био образован нарочити
виши суд да суди бунтовницима, а за владиног комесара наименован је Драгомир
Рајовић, председник једнога вишег суда. Стрељање неких активних вођа ове побуне
извршено је на Краљевици код Зајечара. Неки чланови Главног одбора Радикалне
странке били су, чини ми се, осуђени на смрт, а неки на више година робије. На крају
крајева, сви су они доцније помиловани и пуштени на слободу. Детаљније о овој буни
знају ондашњи политичари.*
* Непосредан повод за дизање тимочке буне била је наредба напредњачке владе Филипа Христића да се
одузме оружје од народне војске. Тежећи да своју војску организационо учврсти, наоружа модерним оружјем,
да би је, поред осталог, могао употребити као главни стуб династије у борби против демократских
тежњи народних маса, краљ Милан је, уз помоћ напредњачке владе, законом донетим 3. јануара 1883,
укинуо народну и увео стајаћу војску.
Са чисто војног гледишта увођење стајаће војске било је оправдано, јер се народна војска у рату с
Турском слабо показала. Међутим, краљ је стајаћу војску могао употребити и за гушење личних и
политичких права грађана. Радикали су се управо тога плашили, па су жестоко нападали закон о укидању
народне војске, истичући да краљ хоће да помоћу „преторијанаца“ подјарми народ.
Будући да су радикали имали већину у народу и да је народ био наоружан, влада је пожурила да
разоружа народну војску, али су сељаци у источној Србији одбили да предају оружје. Када је влада послала
стајаћу војску и жандармерију да силом изврше разоружање, сељаци су се одупрли оружјем.
Буна је почела у бољевачком и црноречком округу и брзо се ширила од села до села, захватајући целу
долину Тимока. Побуњени сељаци заузели су Бољевац, Бању, Књажевац и Алексинац, протерали све органе
старе власти и успоставили своје. Влада је прогласила ванредно стање и против побуњеника послала
стајаћу војску. Први топовски пуцњи обесхрабрили су слабо организоване побуњенике, који су масовно
почели да полажу оружје. За кратко време буна је угушена.
На Краљевици код Зајечара стрељано је 20 најистакнутијих побуњеника, а преко 700 је кажњено
робијом и затвором. Све чланове Главног одбора Радикалне странке преки суд је, по краљевој жељи, осудио
на смрт, али им је истога дана смртна казна замењена дугогодишњом робијом. Никола Пашић са још
неколико радикалних првака побегао је у Бугарску. Сви трошкови око угушења буне пали су на терет
округа у којима је проглашено ванредно стање. (В. В. Чубриловић, н. д. стр. 358–361; С. Јовановић, н. д.
стр. 111–145.)
За поручника сам произведен 1884. године. На дужности ађутанта батаљона остао
сам све до почетка новембра те године кад сам премештен за командира 1. чете 5.
батаљона „Краља Милана“, који је гарнизоновао у Ужицу. Командант овог батаљона био
је мајор Светозар Магдаленић, а командири чета капетани: Грујица Цековац, Петар
Бабић, Гаврило Лазаревић и ја – као поручник. Командант батаљона веома резолутан
(одлучан), доста начитан и уопште спреман официр, служио се руском литературом.
У мају 1885. године 5. батаљон је пресељен на стално становање у Ваљево, дакле, у
свој пуковски округ. Тога лета позвани су на једномесечну вежбу сви резервисти, па су
батаљони сталног кадра формирали пукове I позива од по 4 батаљона, док су чете
формирале батаљоне. Тако су командири чета постали команданти батаљона. Мој
батаљон формиран је од резервиста Подрињског округа. По доласку у Ваљево
логоровали смо под малим шаторима на Крушику.
Те године, у јулу, полагао сам практични испит за капетана. Комисију су
сачињавали: командант Дринског пешадијског пука – пуковник Остојић, командант 5.
батаљона – мајор Магдаленић, командант Дринског арт. пука – пуковник Коста Панић и
начелник дивиз. – ђенералштабни капетан Вукоман Арачић. Задатак: батаљон са две
батерије топова и једним ескадроном коњице у заштитници већег здруженог одреда који
под јачим притиском непријатеља одступа из Ваљева ужичким друмом. Заштитнице воде
борбу на свим важнијим положајима које командант изабере. По свршетку задатка
поднео сам кроки целе просторије на којој су вођене борбе са уцртаним распоредом
наших снага у одбрани и непријатељских у нападу. Испит сам положио без примедаба.
Командујући активним батаљоном на Крушику, у августу јако сам се изнурио и у
већој мери пропљувао крв. Нисам се лечио, нити одсуствовао ради лечења, пре свега
због тога што се по чаршији поче говорити о мобилизацији војске. Видећи ме онако
слабог и изнуреног, командант 5. активног пука, мајор Магдаленић, без мог знања удеси
лекарску комисију од три лекара са задатком да ме прегледају и оцене стање мојег
здравља. У комисији беху: др Брентовић, мајор, др Сипњевски, поручник, и још један
лекар. Шта су код мене нашли ја не знам, али једнога дана позва ме командант пука у
канцеларију и саопшти ми да свој батаљон предам најстаријем четном командиру, а сам
да отпутујем гдегод у бању ради лечења.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:46 am


5. Српско - бугарски рат 1885. године
У то време изађе и указ о мобилизацији војске и увелико се говораше о рату, али
нико није знао с киме. С обзиром на ондашњу ситуацију, многи вероваху да ћемо
ратовати с Бугарима.*
* Указ о мобилизацији изашао је 9. септембра 1885, три дана после уједињења Кнежевине Бугарске са
Источном Румелијом. Мобилисане су све јединице I позива и само шест пукова II позива (по устројству од
1883. године, српска војска се делила на три позива I, II и III, од којих је сваки имао по 15 пешадијских
пукова) – укупно око 52 хиљаде бораца и 130 топова. Већи део народне војске остао је код куће, јер је краљ
Милан и сувише потцењивао противника, с једне стране, и зазирао да, после тимочке буне, наоружа
народ, с друге стране.
Свестан чињенице да рат против Бугарске, због њеног уједињења, неће бити популаран код српског
народа, краљ Милан се у почетку није усудио да отворено саопшти трупама против кога ће водити рат,
већ се ограничио на уопштене формулације о борби против непријатеља, за балканску равнотежу...
Међутим, војници су, на основу покрета и концентрације, наслућивали да ће се рат водити против
Бугарске. Њима никако није ишло у главу зашто Србија спречава Бугарској уједињење, јер су Бугари,
присаједињујући Источну Румелију, узели своју, а не српску земљу. Ово, разуме се, није остало без утицаја
на борбени дух и морал српске војске у предстојећем рату. (В. Владан Ђорђевић, Историја српско-бугарског
рата 1885, књ. I, стр. 65–82 и 242–246; С. Јовановић, н. д. стр. 264.)
После дуже дискусије о својој болести с командантом пука, који ми наговести да је
командант дивизије, на основу лекарског мишљења наредио да предам батаљон и одем
на лечење, категорички изјавих: „Батаљон нећу да предајем у ово време! Можете ми га
одузети само силом оружја.“ „О таквој твојој одлуци известићу команданта дивизије, па
ти ради како знаш, кад си тако луд“ – одговори ми командант пука.
Не знајући још какво ће решење донети командант дивизије, онако снужден и
невесео, идући из логора у свој стан сретох у вароши доктора Светозара Анастасијевића.
Он ме заустави испред свог стана и упита зашто сам тако невесео. Испричах му шта се
десило подвлачећи да је лекарска комисија нашла да болујем од туберкулозе и
прописала ми некакву најстрашнију дијету. Поред осталога и да никако не смем јести
хлебац, већ само добро печену кору. Доктор Анастасијевић ме уведе у свој кабинет и,
пошто сам изврши кратак преглед, свој тројици лекара испоручи један њему својствен
епитет, а затим ме ухвати испод руке па право код Крунића у кафану. Поручи 50
ћевапчића са зеленом паприком и две кригле пива. Устручавао сам се да једем због
савета лекара, али ми доктор Анастасијевић, онако како је умео, подвикну:
– Море једи то, ваљда нећеш бити на силу луд као што ти они саветују.
Смазасмо свих 50 комада, наравно са доста хлеба, и исписмо по две кригле пива. На
растанку он додаде:
– Слушај што ћу ти рећи, једи и пиј све што ти душа хоће, и немој да слушаш оне
звр...!
Доста радостан одох кући на ручак и све испрнчах својој жени, која се такође
обрадова оваквом савету овог заиста врло спремног лекара.
Најпре је извршена мобилизација само I позива народне војске. Мало доцније стиже
наређење да се у свим пешадијским пуковима укине по један батаљон, тако да у саставу
свих пукова остану само по три батаљона. У рат против Бугара ушли смо, дакле, са 15
пешад. пукова од по 3 батаљона, укупно 45 батаљона. Наређење је гласило да се по
пуковима расформирају батаљони чији су команданти најмлађи у пуку. На основу тога
расформирао се и мој батаљон, а његово људство је распоређивано у остала три
батаљона. Ово расформирање пало је тешко не само мени већ и свим војницима, код
којих изазва силно негодовање и гунђање. Још силније негодовање изазва околност што
се у пуку образова лекарска комисија с овлашћењем да отпусти кућама све иоле
слабуњаве војнике.
По новој формацији ја сам одређен за командира 1. чете 1. батаљона (до тада 2.
батаљон), којим је командовао капетан I класе Грујица Цукавац. За четног наредника у
моју чету одређен је Максим Баковић. Он је и раније био у мојој чети, односно у мом
активном батаљону.
У мојој чети беше редов Живојин Пауновић из Струганика, који се за све време
регрутске, четне и батаљонске обуке није издвајао од „шкартова“. Као такав, обично се
налазио око кухиње: вукао воду, цепао дрва, прао посуђе, а кад све то сврши, обично је
спавао поред казана, сав пепељав, нарочито када је дувао ветар. Од њега смо били дигли
руке као од непоправљивог „шкарта“. Нико није могао проћи поред казана, а да
Живојина ногом не гурне, добацујући му покакав ваљевски епитет.
Све је било спремно за покрет пука на концентрацијску просторију у околини Ниша.
Пук је кренуо са Крушика кроз варош друмом који води за Београд. Ваљевци нас
испраћају са силним одушевљењем, обасипају цвећем и вичу: „Срећан вам пут, браћо!“
Киша пада као из кабла. Чим добошари стану, трубачи весело засвирају и тако се пук
таласасто креташе право доле према селу Дивцима, пресретан гомилама сељака и
сељанки с торбама пуним којекаквих ђаконија и с повећим чутурама вина или ракије.
Дозвољено бејаше да се цео овај народ измеша у строју с војницима. Тако војници по
такту маршоваху загрљени са својим укућанима или рођацима. Свакога тренутка по
водовима издизаше се увис по једна чутура а, затим спушташе да је други прихвати, итд.
Уочи поласка наредник Баковић саопшти ми на рапорту да је јуче побегао из
команде с целокупним прибором редов Живојин Пауновић. Патролама су га тражили у
вароши и околини, али га нигде нису могли пронаћи. На крају ме запита да ли да
пошаље патролу у Струганик да га, ако је тамо, дотера у команду. Рекох да то није
нужно.
Пук је после одмора у селу Дивцима продужио даље маршевање. Јахао сам на свом
Драгану поред чете. Наједанпут у мом 4. воду изби силна смејурија и разни подругљиви
узвици. Зауставих коња и окренух се да видим шта је то. Трчећим кораком и сав задуван
заустави се преда мном наредник Баковић и саопшти ми да се овог тренутка извукао из
кукуруза редов Пауновић и сасвим озбиљно, ћутећи, ушао у строј свог вода. Отуда,
дакле, и онај и онакав поздрав Пауновићу и разне досетке на његов рачун. На
преноћишту у Убу упитао сам Пауновића зашто је побегао из команде. Он ми одговори
да је отишао кући Мишића да узме мало трошка, јер никога од родбине није имао, а у
последње време служио је код моје браће.
Стигавши у Београд, пук је заноћио под малим шаторима на Топчидерском брду, да
би се сутрадан, по ешелонима, превезао железницом у Ниш. На голој пољани, у близини
нове коњичке касарне, пук је размештен у логор под малим шаторима. Ту се искупљаху
и остали делови Дринске дивизије I позива. Командант дивизије беше пуковник Јован
Мишковић, начелник штаба капетан Вукоман Арачић, начелник артиљерије
потпуковник Василије Мостић, командант 6. пука мајор Павле Јуришић Штурм и
командант 4. пука пуковник Љубомир Остојић.
У току месеца октобра и штаб Врховне команде стиже у Ниш: врховни комапдант
краљ Милан; начелник штаба Врховне команде ђенералштабни пуковник Јован
Петровић, који је у исто време био и војни министар; помоћник начелника
ђенералштаба ђенералштабни потпуковник Јован Драгашевић; начелник оперативног
одељења ђенералштабни пуковник Јован Атанацковић; начелник артиљерије арт.
пуковник Анте Богићевић; начелник инжињерије инж. потпуковник Михајло
Магдаленић; начелник санитета санитетски пуковник др Владан Ђорђевић; главни
интендант ђенералштабни пуковник Димитрије Ђурић.
У другој половини октобра сазнадосмо да ћемо ратовати против Бугара, који
пловдивским превратом присајединише источну Румелију скоро без икаквог протеста
великих сила.*
* Основна идеја српског ратног и почетног операцијског плана била је: главним снагама, груписаним у
долини Нишаве, предузети офанзиву према Софији, а помоћним, концентрисаним у долини Тимока, према
Видину и Белоградчику, с циљем да се заузме софијска област до Ихтимана и Видинска до реке Лома, тј.
онај део бугарске територије који је краљ Милан тражио на име накнаде за бугарско уједињење.
Главне снаге – Нишавска војска – укупно 28 хиљада бораца и 116 топова, концентрисане су у две групе:
прва (Шумадијска, Дунавска и Дринска дивизија и Коњичка бригада), код Пирота и Беле Паланке и друга
(Моравска дивизија) код Власине и Дашчаног кладенца. Помоћне снаге (Тимочка дивизија) концентрисане
су у долини Тимока код Књажевца, Зајечара и Неготина.
Задаци главних и помоћних снага одређени су поверљивим наређењем Врховне команде од 17. октобра
које гласи:
„У изгледу је да ће кроз који дан отпочети акција наше војске против Бугарске.
У овом случају:
Тимочка војска дејствоваће преко Видина и Белоградчика, а остала активна војска под непосредном
командом Њ. В. Краља Врховног Команданта, дејствоваће према Софији.
Моравска дивизија, која је сада концентрисана у долини р. Власине, оперисаће концентрично према
Трну и Брезнику.
Шумадијска и Дунавска дивизија с Коњичком бригадом у првој линији, а за њима Дринска дивизија,
оперисаће од Пирота на Драгоман и Трн како моментална потреба буде захтевала“.
Бугарска је мобилисала 108 хиљада људи. Главнина бугарско-румелијских снага била је концентрисана
према Турској. У рејону Софије налазило се око 20.000 бораца, а у рејонима Радомира и Видинапо 14.000
људи. Задатак ових снага био је да задрже наступање српске војске до пребацивања главних снага из
Румелије и њиховог груписања у рејону Сливнице. (В. В. Ђорђевић, н. д. књ. I, стр. 227–272; Документа из
српско-бугарског рата 1885. године, Библиотека „Војни весник“, бр. 6/1927; История на България, том II,
София, 1962, стр. 73.)
Турска се ограничи само на званичне протесте, а не смеде да се лати оружја.
У овоме рату дивизијама су командовали: Дринском, као што је већ речено,
пуковник Јован Мишковић, начелник штаба капетан Вукоман Арачић; Моравском у
прво време пуковник Петар Топаловић, а доцније пуковник Милован Павловић,
начелник штаба инж. капетан Светозар Станковић; Дунавском у почетку ђенерал
Милутин Јовановић, а доцније пуковник Павле Хорстиг, начелник штаба потпуковник
Радомир Путник; Тимочком пуковник Илија Ђукнић, начелник штаба ђенералштабни
капетан Светозар Радојчић и Шумадијском инж. пуковник Стеван Бинички, начелник
штаба мајор Стеван Грујић; Коњичком бригадом ђенералштабни пуковник Јован
Прапорчетовић.
Најнеугодније дане проведосмо у оним њивама Нишкога поља, изложени свим
могућим незгодама јесењих дана. Сви смо негодовали и гунђали зашто нас држе тако
дуго у овом блату и зашто нас не крећу ма куда.*
* Више од месец дана војска је у неизвесности стајала, прикупљена на концентрацијској просторији,
изложена јесењим кишама и другим непогодама. За то време краљ Милан и напредњачка влада узалудно су
настојали да земљу што боље припреме дипломатски, финансијски и војнички за предстојећи рат.
Сви покушаји краља Милана да с Румунијом и Грчком закључи савез против Бугарске остали су без
успеха. Велике силе нису одобравале Миланову ратоборну политику. Једино су га аустроугарски војни
кругови гурали у ратну авантуру, сматрајући „да је свака стопа освојеног бугарског земљишта добит за
хабсбуршки скиптар“.
Финансијске припреме рата биле су исто тако рђаве као и дипломатске. Будући да је државна каса
била празна, сви ратни трошкови подмиривани су из нарочитог зајма познатог под именом „Дуванска
рента од 1885“. Наиме, српска влада је закључила са бечком Лендербанком уговор о зајму у номиналном
износу од 40 милиона динара, уступајући зајмодавцу у залог приходе од дуванског монопола.
Рат је избио у јеку реорганизације српске војске која је имала циљ да укине народну и уведе стајаћу
војску. Број оних који су служили у сталном кадру није био већи од 28 хиљада. Већи део војске није био
обучен у руковању новим пушкама. Пушчане муниције није било у довољној мери. Артиљеријско наоружање
било је застарело, а велики број топова искварен у два рата с Турском. Одећа и друга опрема ни издалека
није задовољавала.
У морално-политичком погледу рат је био тотално неприпремљен, јер се њиме нико није одушевљавао
изузев неколико виших официра који су неоправдано добили главне команде. Томе треба додати
неизвесност и дуго ишчекивање који су рђаво утицали на борбени дух и морал војске.
Краљ Милан је 23. октобра наредио трупама да пређу бугарску границу, али је, по савету
аустроугарског посланика, опозвао ово наређење да би сачекао резултате Цариградске конференције
великих сила о повреди Берлинског уговора. Овакво колебање није остало без утицаја на борачки и
старешински састав српске војске. И на крају ратна прокламација, објављена 2. новембра 1885, у којој се
говори о српско-бугарском спору око Брегова, емигрантском питању итд., само је још више разоткрило
авантуристичку политику краља Милана, који је загазио у рат потпуно неспреман. (В. С. Јовановић, н. л.
стр. 242–264; Херман Вендел, Борба Југословена за слободу и јединство, Београд 1925, стр. 539; Милорад
Недељковић, Историја српских државних дугова, Београд 1909, стр. 102.)

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:48 am


Сливница
У зло доба, прп крају октобра, стиже наредба да Дринска дивизија отпутује у Пирот.
При поласку из овога блатњавог логоришта и проласку кроз Ниш пратио нас је необично
јак пљусак кише. Неки од пукова наше дивизије са дивизијским установама и мањим
јединицама беху склоњени у вароши по становима. У наредби команданта дивизије био
је одређен ред маршевања. Одређено је, наиме, кад и где која јединица има да уђе у
маршевски поредак. Полазна тачка беше наспрам крајње куће града Ниша, идући према
Пироту. Нешто због необично јаке кише, а вероватно и због рђавог прорачуна времена
уласка јединица у колону, на полазној тачки створи се таква галама и гужва, да је било
врло тешко успоставити ред.
У тој општој галами на тај простор стиже с целом својом свитом краљ Милан.
Видевши ову пометњу, био је тако разјарен да је просто сиктао од љутине. Како су том
приликом прошли поједини команданти, то они сами знају. Гужва се једва некако
рашчисти тек у близини Нишке Бање. Идући уз Куновску реку, морали смо се држати
један за другог да нас не оборе они силни потоци који су највећом брзином јурили
одозго. Једва некако стигосмо на преноћиште у Црвену Реку, да бисмо преко Беле
Паланке продужили према Пироту. Нашу дивизију зауставише за неки дан у близини
једнога села северно од Пирота.
У околини Пирота остадосмо у логору 2–3 дана. Неке дивизије са својим предњим
деловима биле су већ на самој граничној линији.
Распоред дивизија у првој линији био је овакав: на левом крилу код Тепоша Коњичка
бригада ојачана са 19. гардијским батаљоном, којим командоваше мајор Лазар
Петровић. На главном друму Пирот–Софија, према Цариброду Дунавска дивизија; десно
од ње у долини Калотинске реке Шумадијска дивизија, а десно од ове Моравска
дивизија, ојачана 1. пуком II позива. То беше главно војиште.
На споредном, тимочком војишту беше Тимочка дивизија, ојачана 13. пуком II
позива.
Колико се сећам, 1. новембра Дринска дивизија одмаршевала је сеоским путем
источно од Пирота и истога дана заноћила на левој обали Јерме, на самој граничној
линији. Сутрадан беше наређено да и Дринска дивизија пређе границу и наступа
Калотинском реком за Шумадијском дивизијом, која је већ била прешла у наступање.
Пети пук „Краља Милана“ кретао се на челу дивизије, 1. батаљон у претходници, а
моја чета образовала је предњу трупу. Пошто сам саслушао заповест команданта
батаљона, излетео сам на коњу пред чету ради издавања заповести. У том тренутку
дојури на коњу и стаде поред мене пуковски свештеник чувени поп Андрија из Ћелија с
крстом у руци. Крстећи чету крстом узвикну:
– Во имја оца и сина и светога духа – амин! Изговори кратку, духовиту беседу
храбрећи војнике, а затим позва мене да у име чете целивам крст и узвикну:
– Напред браћо за крст часни и слободу златну, нека вас благослови милостиви Бог.
Цела чета скину капе, прекрсти се трипут и крену напред.
Заноћили смо у долини Калотинске реке југозападно од Драгоманског виса.
Тек што почесмо разапињати шаторе, а наши Дунавци под борбом избише на
Драгомански вис, што се јасно видело са једног ћувика код нашег логора. Докле су
Шумадинци стигли наступајући испред нас нисмо знали. Око нашег логора искупи се
већи број чобана из околних села, а међу њима беше и један бугарски војник, који је
побегао из своје јединице и удружио се с чобанима. Они су нам показали линију наших и
бугарских стрељачких стројева.
Колико се у то доба поклањало мало пажње одржавању везе са суседним дивизијама
ради узајамног обавештавања о ситуацији на бојиштима убедљиво потврђује овај
пример. Другог новембра увече командант наше дивизије, издајући наредбу за сутрашњи
покрет, између осталог рече: „У покрету јединица бити веома обазрив, јер Дунавска
дивизија сутра рано предузима напад на Драгомански вис.“ Међутим, чобани су нам те
вечери тачно показали линију стрељачког строја Дунаваца. Поред тога, ми млађи
официри добро смо видели када су наши избијали на поменути вис. То се јасно
оцртавало по блеску пушака.
Исто тако, кроз наш логор су пролазили многи стаповници околних села, који су
носили преобуку и храну за своје војнике – Бугаре, који су се налазили испред нас и
Дунаваца, а ми их у томе нисмо спречавали. На тај начин, Бугари су до најмањих детаља
могли бити обавештавани о покретима и стању наших трупа. У овај рат ми смо ишли као
сељаци на свадбу – без икаквих предострожности.*
* Ратне операције, започете 2. новембра без икаквог одушевљења, вођене су млитаво. Према плану
требало је да Дунавска, Дринска и Шумадијска дивизија с Коњичком бригадом наступају преко Сливнице
ка Софији, а Моравска преко Трна и Брезника да избије на лево крило сливничког положаја. Дунавска
дивизија заузела је Цариброд (Димитровград), али је пред Драгоманским теснацом задржана од слабијих
бугарских снага све до 3. новембра, када је бугарска заштитница, угрожена дејством Дринске дивизије
преко с. Вишане, била принуђена на одступање. Шумадијска дивизија напала је бугарске снаге код с. Врапче
и после оштре борбе принудила их на повлачење делом на положаје код Трна, а делом према с.
Филиповцима. Међутим, незнатне бугарске снаге задржале су наступање Моравске дивизије на
положајима испред Трна цео дан (3. новембар), јер се ова дивизија, због тешког терена, веома споро
кретала и увела у борбу само мали део снага. Иако су наишле на слаб отпор противника, српске главне
снаге су, као што се види, за два дана наступања продрле у Бугарску свега 15–20 километара.
Настављајући операције 4. новембра, Коњичка бригада је успела да се пробије преко тешког планинског
земљишта и избије код села Големог Малова, угрозивши бугарско десно крило. Дунавска дивизија је
овладала положајем Три уши, али је пропустила прилику да заузме доминирајући вис Мека црева. Дринска
дивизија је стигла у село Драготинце и Брложницу. Шумадијска дивизија, која је имала задатак да
помогне Моравску дивизију у нападу на Трн и да се, што је могуће пре, примакне десном крилу Дринске
дивизије, упутила је један пук ка Трну, а са осталим деловима – маршујући преко тешко пролазног
земљишта по киши и снегу – стигла је 4. новембра увече потпуно исцрпена у село Крушу. Овој дивизији
требало је још цео један дан марша да стигне на своје место. Моравска дивизија је такође много заостала
у свом наступању. Она је, наиме, заузела Трн 3. новембра, а сутрадан наставила наступање са три
батаљона ка Брезнику и заноћила у с. Филиповцима.
Тако је Нишавска војска после тродневног наступања, због лоше комбинованих маршева, уочи битке на
Сливници била заморена и развучена на широком фронту од преко 40 километара. Њено десно крило, које
је по плану требало да обухвати бугарске снаге код Сливнице и према томе да буде истакнуто, било је
повучено уназад и растурено у више група, док је лево крило, које је требало да буде повучено, било
истакнуто. Због тога је краљ Милан наредио да у току 5. новембра десно крило продужи наступање, а лево
да се одмара и општи напад на Сливницу, предвиђен за 5. новембар, одложио за сутрадан. Тиме су Бугари
добили драгоцено време да појачају своје снаге на Сливници, које су брзо нарасле од 11.000 на 23.000
војника. (В. Мајор Кунц, Српско-бугарски рат 1885. год. Београд 1906, стр. 40–47; наведена документа Из
српско-бугарског рата 1885, стр. 21–24.)
Трећег новембра 1. батаљон кретао се у десној побочници дивизије са задатком да
одржава везу с деловима Шумадијске дивизије, а моја чета у предњој трупи. Наредба за
покрет побочнице је, између осталог, гласила: „Побочница ће се кретати између
Калотинске реке и безименог потока“. Овај правац изводио је на фронт Шумадијске
дивизије. Међутим, требало је да ми избијемо ка селу Брложници. Држећи се строго
поменутог наређења батаљон је изгубио везу с дивизијом, удаљио се од ње скоро за читав
дан марша удесно и, ухвативши везу с деловима Шумадијске дивизије, која је тога дана
водила борбу на свом фронту, истог дана стигао на преноћиште у село Чегане. На тој
просторији се сукобисмо с бугарским предстражама које су држале вис изнад села.
Батаљон се разви за борбу и Бугаре одатле протерасмо, заробивши три њихова војника.
Сами сељаци тога села чудили су се како то идемо. Преко целе ноћи слали смо
ордонансе по оним камењарима да ухвате везу с дивизијом, али узалуд. Тек сутрадан, 4.
новембра, око 10 часова врати се један ордонанс и саопшти нам да се дивизија креће у
правцу села Брложнице и да је командант дивизије наредио да се што пре спустимо са
заузетих висова и дођемо у састав пука.
Остављајући једну патролу на Чегарском вису ради везе, на једвите јаде преко оних
снежних камењара око 16 часова спустисмо се у долину Калотинске реке и уђосмо у
састав пука. Преноћисмо у близини села Брложнице.
Сутрадан, 5. новембра, пук се развио у борбени поредак и напао Бугаре. Наш
батаљон налазио се у првој линији. Наше трупе су се кретале напред под борбом,
протерујући бугарске предстражне делове. После једног сата, у највећем јеку борбе, на
свом помамном коњу, дојури к мени у стрељачки строј поп Андрија из Ћелије и саопшти
ми да је мој командант батаљона рањен (био је са две чете остао у резерви) и да је
командант пука наредио да примим команду над 1. батаљоном.
Продужавајући и даље борбу и покрет, потиснусмо Бугаре из предњих ровова и они
се повукоше у један редут испред нашег фронта. Мој леви сусед беше поручник Аврам
Јовановић, командир чете у 2. батаљону 5. пука. Договорио сам се с њим да извршимо
јуриш и истерамо Бугаре из редута. Овај храбри официр без поговора одмах пристаде на
мој предлог. Наредисмо брзу паљбу, а у исто време из стрељачког строја трубом позвах
своју резерву да се примакне (резервом је командовао поручник Илија Чарапић).
Резерва не долази... У чети прилични губици. Бугари артиљеријом воде дуел с нашим
батеријама. Уз мене мој посилни и два кадровца – ордонанса с трубачем, коме
набрекоше вратне жиле позивајући резерву. На фронту магла. Одједном осу пушчана
ватра у десни бок моје чете. Погибе ми један ордонанс Подрињац, а каплара куршум
удари у порцију на ранцу. Узесмо то зрно и утврдисмо да потиче из наше пушке. Паљба
не престајаше с те стране. Знајући да је десно од мене требало да напада батаљон
капетана Петра Бабића, наредих трубачу да се окрене уназад и да свира: „Овде 3.
батаљон 5. пука, прекини паљбу“. Трубач понављаше ово неколико пута, али без успеха.
После краћег времена, ето ти опет попа Андрије из Ћелија код мене на неком
другом коњу (онај ранији му је убијен при повратку). Поп ми саопшти да се командант
пука јако љути и пита ко то свира да 3. батаљон прекине паљбу.
– Нека се љути колико му је воља и реци команданту пука да сам ја то наредио, јер
ми војници гину од паљбе 3. батаљона која долази скоро из позадине – одговорих
одлучно и као доказ послах команданту пука и онај куршум.
Паљба с те стране најзад престаде. Мој батаљон и чета поручника Јовановића на
јуриш заузеше једну шумицу испред бугарског редута. Прикупљали смо војнике и
припремали се за јуриш и заузимање редута. Наступи већ и ноћ, а моје резерве нема.
Док сам размишљао шта да радим, стиже један војник из штаба пука са усменим
наређењем да са четом прве линије одмах одступим, купећи успут рањене и погинуле, и
да чета поручника Илије Чарапића иде да ме подржи.
Када сам са четом дошао код команданта пука, тамо сам затекао цео пук,
команданта и начелника штаба дивизије. Пошто је пук постројен у смакнути поредак,
командант дивизије стаде пред строј, позва капетана Бабића напред и љутито му рече да
није задовољан његовим данашњим радом и да очекује да сутра поправи грешке које је
данас чинио. Сазнадох да је капетан Бабић тога дана добио задатак да пошто-пото
похита и пре Бугара заузме и поседне један шумовити вис испред мог фронта с
југоисточне стране који Бугари нису били посели. Уместо тога, капетан Бабић је, због
густе магле, изгубио правац, запао с батаљоном у једну рупчагу, тамо обасут
непријатељском ватром, па је и сам наредио паљбу не знајући на кога. Том приликом
погинуо му је резервни наредник Кушаковић – Ужичанин, необично бистар и, може се
слободно рећи, један веома талентован младић.
Те ноћи, под заштитом предстраже из 2. батаљона којом је командовао капетан
Гаврило Лазаревић, мој батаљон је заноћио код Брложнице у висини једног страшног
камењара, на коме беше ватрени положај једне наше батерије и на коме је тога дана
погинуо санитетски мајор др Тодор Весовић, који је био дошао у пратњи команданта
дивизије на прву борбену линију.
Нови напад наређен је 6. новембра. Мој батаљон је овога пута остао у резерви код
поменутог камењара. Напад се није успешно развијао, а Бугари тога јутра рано извукоше
једну брдску батерију на вис који је претходног дана требало да поседне капетан Бабић и
отуда нам грдне јаде задаваху. Цео дан мој батаљон остао је у лежећем ставу. Дигне ли се
који војник да ма куда крене, артиљерија одмах отвори ватру. Капетан Бабић ни овог
пута није довољно разумео задатак и с батаљоном је лутао. То ми је рекао командант
пука.
Тога дана, коморџије нам, по обичају, јавише да ћемо још ове ноћи кренути према
Сливници, јер се нешто ново намерава да учини с наше стране. Чета поручника
Чарапића, из мог батаљона, још ујутро тога дана била је упућена улево, у правцу
Балинског виса, да ухвати везу с Дунавцима. Око 18 часова добих наређење да као
претходница пука кренем у правцу Балинскога виса ради концентрације Дринске
дивизије према Сливници. По највећем мраку, снегу, преко неких каменитих
дубодолина око 20 часова кренух батаљон. Сироте коморџије, муницијаши, у том
ноћном покрету преко оних теренских напасти имали су највећу муку и кубуру. Сваки
час било је претурање коња с муницијом и поновно товарење, праћено њима
уобичајеним псовкама.
Тек сутрадан, 7. новембра, дивизија се прикупи на западној падини Балинског виса.
Отпоче покривање коња и неко мување штаблија. Једва око 11 часова тога дана
командант дивизије издаде наређење за покрет преко Балинског виса и за напад на
бугарске положаје испод Сливнице. Ослањајући своје лево крило на трупе Дунавске
дивизије на главном друму Цариброд – Сливница, заузели смо Балински вис. Одатле смо
све до 11 часова у лежећем ставу посматрали борбу и гушање Дунаваца и 19. гардијског
батаљона на Меким цревима. Тамо се борба водила прса у прса с променљивим
резултатима све док један бугарски пук, који је пристигао из Румелије, није напао уз
Мека црева и решио судбину на том положају у корист Бугара. Уместо да смо одмах по
доласку на Балински вис ступили у борбу и привукли Бугаре на себе, куда би вероватно
дошао и поменути пук, ми смо седели на Балину и хладно посматрали очајну борбу на
Меким цревима и ступили у акцију тек пошто су Мека црева изгубљена. За ову нашу
пасивност нико није одговарао, а у другим приликама и за најмањи немар или погрешку
чине се чуда.
Дивизија се разви за борбу и око подне крену напред. Једино мој батаљон остаде у
резерви на Балинском вису, у неким ранијим бугарским рововима. Отвори се јака борба
на целом фронту. Бугари извукоше артиљерију на Мека црева и отуда отворише бочну
ватру на лево крило дивизије. Понека граната долетела је у госте у мом батаљону. Дан је
био ведар и прохладан. Напад наше дивизије развијао се успешно. Истерани из предњих
ровова испред Сливнице, Бугари су се повлачили лево и десно од главног редута да би
створили могућност онима у редутима за отварање ватре.
Око четрнаест часова стиже до мог батаљона командант дивизије с капетаном
Арачићем, потпуковником Мостићем, командантом артиљерије и његовим ађутантом,
мојим другом поручником Павлом Јанковићем.
– Господине Мишићу, Ваш батаљон је последња резерва, развијте га у борбени
поредак, крените напред и ојачајте центар дивизије, који је тренутно застао;
препоручујем највећу присебност и доказ храбрости 5. пука – тако ми нареди командант
дивизије и одмах оде удесно уз косу Балинског виса.
Док сам развијао батаљон у борбени поредак ради покрета напред, наједанпут једна
бугарска граната долете и паде усред смакнутог поретка, али срећом не експлодира и
нико не беше повређен, - сем што се неколико коња муницијаша испретураше. Полазећи
напред, чисто инстинктивно окренух се у правцу Србије и помислих: „Боже, мој, одавде
до Београда нигде више нема ниједног мобилисаног војника, ја сам последња резерва
дивизије, а рат је тек почео.“ За ова и оваква глупа наређења о мобилизацији наше
војске, за овај рат, неумитна историја треба достојно да жигоше ондашње наше војне и
државне управљаче. Петнаест наших немобилисаних бригада II позива, старих и
прекаљених ратника, наоружаних берданкама, које су за оне прилике још увек биле
веома употребљиве, остадоше и преко своје воље код својих домова. Мобилизацијом и
употребом ових бригада на бојним пољима за најкраће време био би победоносно
завршен овај несрећно поведени рат. Последице ове наше лакоумности историчари ће
оцртати као тамну страницу наше историје.*
* Битка на Сливници почела је 5. новембра против воље српске Врховне команде. Наиме, командант
Коњичке бригаде није био обавештен да је општи напад на сливничке положаје одложен за сутрадан, па је
5. новембра ујутро наредио својој бригади да настави наступање према Љешти. Сматрајући да је то
почетак српског напада, Бугари су ради побољшавања ситуације на свом десном крилу, које је било највише
угрожено, енергично напали истакнуто лево крило Дунавске дивизије и заузели Мека црева и јужни врх
виса Три уши. Дунавска дивизија је одмах прешла у противнапад и одбацила Бугаре на полазне положаје.
Борбе Дунавске дивизије повукле су пре времена у напад Дринску дивизију, која је око подне напала на
централни део сливничког положаја и успела да се местимично сасвим приближи бугарским редутима.
Међутим, у одсудном тренутку, када су два бугарска батаљона угрозила њен десни бок, остала је без
муниције и била принуђена на повлачење.
Борбе су несмањеном жестином настављене све до мрака. Око 16 часова Бугари су поново жестоко
напали Дунавску дивизију и заузели Мека црева и јужни и северни врх виса Три уши. Командант Дунавске
дивизије, генерал Јовановић, уводио је у борбу батаљон за батаљоном и на тај начин стварао Бугарима
могућност да их почесно туку (због овога је увече био смењен, а на његово место постављен пуковник
Хорстиг). Захваљујући томе Бугари су успели да задрже веома важан тактички положај Мека црева и
први дан битке реше у своју корист.
Краљ Милан, који је у почетку био велики оптимист, после првог неуспеха сасвим је изгубио главу. Он
је, наиме, 5. новембра увече издао заповест да сутрадан рано све четири српске дивизије изврше напад на
сливничке положаје. Међутим, због једног нетачног обавештења, према ком главне бугарске снаге
намеравају да долином Калотинске реке обиђу српско лево крило и затворе Драгомански теснац, он је
одустао од поменуте заповести и, захваћен паником, упутио команданту Дунавске дивизије следећу
депешу: „Из сигурних извора јављено да су Бугари обишли лево крило Дунавске дивизије и да њихове трупе
маршују ка Цариброду: наредите што је потребно да се отклоне зле последице“. Следила су наређења да
Коњичка бригада поседне Чепен и положаје северно од села Драгомана; Дунавска дивизија источни излаз
Драгоманског теснаца; Дринска и Шумадијска положаје јужно од ње; Моравска да образује резерву позади
десног крила.
Петог новембра краљ Милан се с Врховном командом повукао у Цариброд, сутрадан у Пирот и, најзад,
8. новембра чак у Белу Паланку, изгубивши непосредну везу са својим трупама.
Заповест о преласку у одбрану примила је на време само Дунавска дивизија. Због тога је 6. новембра
један део Нишавске војске нападао, а други се бранио. Дринска и један пук Шумадијске дивизије напали су
бугарско лево крило и заузели село Братушково, али су Бугари добили појачања, прешли у противнапад и
повратили изгубљене положаје. Моравска дивизија је кренула према Сливници, али је нападнута с леђа од
једног малог бугарског одреда и била целога дана прикована код Брезника. Десно бугарско крило напало је
Дунавску дивизију, али без већих резултата.
Најжешће борбе на Сливници вођене су 7. новембра. Рано ујутро Бугари су напали положај Три уши и
заузели га тек у трећем јуришу, одбацујући Дунавску дивизију на Драгомански теснац. Дринска дивизија
је заузела Балински вис, али није могла да ефикасно помогне Дунавску дивизију, јер је њен десни бок био
изложен снажном нападу бугарског центра. Целога дана је водила оштре борбе, а по паду мрака повукла се
ка селу Јарловцима и на вис Забел. Напад Шумадијске и Моравске дивизије на лево крило и центар
бугарског сливничког положаја није имао успеха због распарчаности снага и слабог узајамног садејства.
Бугарима су стално пристизала појачања са источне границе, тако да су увече 7. новембра били и бројчано
јачи од Срба, који нису имали никаквих резерви. Изгледи за освајање сливничких положаја били су све
слабији. Због тога је краљ Милан, пре него је пало коначно решење битке издао наређење за повлачење.
Укупни српски губици цене се на око 3.000 људи избачених из строја, а бугарски на око 2.500 људи. (В.
наведена документа, Из српско-бугарског рата 1885, стр. 21–31; Мајор Кунц, н. д. стр. 53–106; В.
Ђорђевић, н. д. књ. I, глава 13 и књ. II, глава 14 и 15.)
Због јаке артиљеријске ватре са сливничких утврђења цео батаљон, развијен у
стрељачки строј, у трку спустих у ровове предње линије, ојачавајући тамошње трупе.
Тек што сам с батаљоном посео ровове, однекуда с левог крила дође ми поручник
Несторовић са два ордонанса и затражи да му дадем мало дувана. Истресох и последње
мрвице из табакере и дадох му. У току краћег разговора Несторовић извади из нотеса
слику неке своје веренице пречанке, показа ми је и упита: „Је ли да је красно девојче?
Непрестано мислим на њу“ – рече ми на растанку и оде у своју чету. После једног и по
сата борбе дојури до мене његов поднаредник ордонанс и саопшти ми да је Несторовић
погинуо, али још није изнесен из рова. – Учините то одмах – рекох поднареднику и он
оде.
У ондашњој I класи било је мало или нимало бораца из минула два рата. Напоменуо
сам раније да наши војници у оно време никако нису волели да се боре у рововима или
утврђењима. То се потврдило и овом приликом. Када се увере да нема старешине у
близини, они заклоне главу за грудобран, избаце пушку напред и пуцају скоро увис, без
нишањења. Знајући за ту особину војника, непрестано сам јурио од чете до чете и
скретао пажњу командирима на правилну употребу пушке и померање гајке на нишану
према удаљењу непријатеља.
У то време I класа имала је најмодернију пушку, систем „Маузер-Кока“, чије су
балистичке особине биле одличне само ако се правилно употреби. Због тих њених
борбених особина нека манија беше ушла у наш официрски кор да врло често плотунску
паљбу употребљава на даљинама од 1000 и више метара, наравно с врло слабим или
никаквим резултатима. Ни сам се нисам могао ослободити ове заблуде, иако сам знао да
такве паљбе не дају никакве резултате.
Обилазећи војнике у рововима, наиђох на једног где седи на грудобрану, држи
пушку преко ногу, изуо се, па из опанка истреса песак. Није ме спазио кад сам му с леђа
пришао. Наједанпут докопа пушку и повика:
– А ене га, изашао је из рова, чекајде де мало – нанишани и опали, а онда викну.
– Претури се, готов је! – спреми опет пушку и поче се обувати. Ово је на исти начин
поновио неколико пута. Стајао сам подуже и посматрао га.
Њему суседни војник сагнуо главу и пуца из пушке онако насумице. Када овај то
примети, докопа с грудобрана шаку прашине и баци му право у очи са узвиком:
– Зар се тако бије, кукавицо једна? Дигни се, бре, нанишани добро, па онда пуцај!
Изненађен оваквом храброшћу овог војника, потапшах га по рамену и упитах: „Шта
то радиш, јуначе?“
– Ето, господин поручник, жуља ме песак, па сам скинуо опанке да их истресем –
одговори он мирно, па опет дохвати пушку и опали са узвиком:
– Ене, и овај се претури!
Остао је тако на грудобрану све до мрака, стварајући ведро расположење код својих
другова и подсмевајући се онима који су главе заклањали у ров и пуцали у ветар. Његов
водник ми рече да га је неколико пута опомињао да сиђе у ров, али му је он увек
одговарао: „Нека ме господин потпоручник остави овде, одавде боље видим и тачније
гађам“. Тај незнани делија и јунак био је нико други до Живојин Пауновић из
Струганика, пуки сиромашак и „шкарт“ за време мирнодопске регрутске и четне обуке
на Крушику. Јединствени пример храбрости и самопрегора једног честитог сиромашка.
Сутрадан, 8. новембра, овај догађај лично сам испричао команданту пука, а затим и
команданту дивизије, који са својих груди скиде сребрну медаљу за храброст, даде ми је
и нареди да је предам Пауновићу у његово име док не добије нову, за коју ће одмах
послати предлог.
Доцније у току примирја Пауновић се разболео од запаљења плућа и, поред све
бриге лекара, умро у Власотиначкој болници. Ту је и сахрањен. На један дан пред његову
смрт послао сам му, по његовом воднику, нову сребрну медаљу за храброст у замену за
ону команданта дивизије. На његову сахрану упутио сам цео његов вод с водником.
Затекли су Живојина мртвог са стиснутом десном песницом, у којој је држао добијено
одличје. Болничар им је испричао да је Пауновић изјавио жељу да га сахране с том
медаљом у руци. Тако је и учињено.
Наводим још један случај храбрости и самопрегора.
Испред наших редова на Сливници беше много баруштина и пишталина на
средокраћи између наших и бугарских ровова. Тога дана поподне једна бугарска патрола
од три војника, прикрадајући се кроз неке турске нашим рововима, западне до пазуха у
једну пишталину. Са наше стране осу паљба на њих, од које један погибе и нестаде у
оном блатишту. У том тренутку наш поднаредник, родом из Ваљева, чије име нисам
запамтио, искочи с једним војником из рова и трчећим кораком упути се према
поменутој патроли. Газећи по баруштини готово до рамена једног од преостале двојице
Бугара уби, а другог ухвати руком за врат, извуче из баре и живог доведе у чету као
заробљеника. За ову одважност похваљен је од команданта пука, а доцније и одликован
сребрном колајном за храброст.
Ноћ нас затече у рововима. Ни ми ни Бугари нисмо могли да кренемо ни стопе
напред. У 22 часа стиже наређење да одступамо. Ово наређење веома је лоше примљено
у свим родовима. Војници су гласно протествовали и гунђали: „Па зашто смо се тукли
цео дан док смо довде дошли, па сад 'ајд одступај!“ У рововима остависмо само патроле,
а све остало крену у 23 часа назад. Мој батаљон је образовао заштитницу пука. Када сам
с батаљоном силазио низ Балински вис, војници ме обавестише да је ту у близини
сахрањен један официр и то тако слабо да му из земље вире еполетушке. Одмах сам
отишао тамо разгрнуо земљу и познао свог одличног друга поручника Несторовића. Био
је командир чете у 6. пуку. Послао сам одмах једног поднаредника да о томе извести
команданта 6. пука мајора Павла Јуришића, који беше у близини, и замоли га да нареди
својим болничарима да овога официра правилно закопају и да га не оставе овако упола
затрпаног у прашини.
Наше патроле остале су дуже времена у рововима и обавестиле нас да се ниједан
Бугарин није појавио, штавише, да су и сами Бугари одступили. Ово је потврдила и
патрола која је сутрадан била упућена у правцу Сливнице под командом потпоручника
Петра Бојовића.
Одступали смо у правцу Цариброда. Тога дана пук стиже на преноћиште у једно
село, у коме остадосмо два дана. Од Бугара ни трага ни гласа. Ађутант пука потпоручник
Милован Ружић Бошњак и поп Андрија из Ћелије у том селу крстише једно новорођенче.
Наравно, поводом тога настаде велико весеље и пијанка код дотичног сељака, у чему
Бошњак као увек однесе рекорд.
Трећега дана пре зоре пук продужи одступање ка Цариброду. Мој батаљон је опет
био у заштитници. Маршујући с батаљоном на зачељу у једној јарузи опазих велику
ватру. Ту беху неке наше коморџије с пуковским превијалиштем, који су изгубили
правац кретања пука. У близини ватре лежало је тело поручника Милана Марковића из
4. пука. Његова јединица га оставила ту несахрањеиог. Наредих пуковском лекару да га
сахрани или евакуише у позадину.
Тога дана доцкан увече стигли смо у Цариброд и ту заноћили. Међутим, вероватно
услед сазнања да Бугари не наступају за нама, добили смо наређење да се најкраћим
путем вратимо и заузмемо раније положаје према Сливници. Мој батаљон је опет
одређен у претходницу. Стигосмо неометано до села одакле смо јуче кренули, али у
даљем наступању наиђосмо на бугарске патроле. До оштрије борбе дође испред
Драгоманског кланца на фронту 4. пука, који је наступао лево од нас. Да бих потпомогао
4. пук, истурих напред и улево своје две чете, одакле су плотунима тукле бугарске делове
који су нападали 4. пук.
Цео тај дан остадосмо код тог села. Предвече приметисмо омање бугарске колоне
које су се кретале у правцу мог десног крила. Поново добисмо наређење за повлачење.
Опет је мој батаљон био у заштитници. Овога пута повлачили смо се под мањим
притиском бугарских предњих делова. Прођосмо Цариброд, а затим и границу.*
* Осмог новембра ујутро краљ Милан је наредио опште повлачење ка Пироту, а одмах затим, са
штабом Врховне команде, повукао се чак у Б. Паланку. Када се у Белој Паланци срео с председником владе
Милутином Гарашанином, између њих је дошло до оштре препирке. „Прича се да је Гарашанин претио
Краљу да ће га убити ако продужи као што је почео.“
Под притиском Гарашанина, коме општа војна ситуација није изгледала тако критична, краљ Милан
је опозвао наредбу о повлачењу и издао нову заповест, према којој су све српске трупе имале да се врате
натраг и заузму положаје источно од Драгоманског теснаца. Поступајући по овој заповести, српска војска
је 9. новембра увече избила на линију с. Беранда – с. Калотина – с. Врапча – Трн. Деморалнсане и
непрекидним маршевима заморене јединице изгубиле су веру у Врховну команду, која је и сувише често
мењала одлуке и гурала их час на једну, час на другу страну. Међутим, ни Бугари, због замора трупа и
великих губитака, нису током 8. и 9. новембра могли да предузму никакве офанзивне операције.
После дводневног одмора, пошто су прикупили око 40 хиљада војника и 56 топова, Бугари су 10.
новембра напали Дринску дивизију на положајима између села Чорлу и Драгојла, и принудили је на
повлачење ка Калотини и Вишани. Иако су све друге дивизије задржале своје положаје, повлачење Дринске
дивизије изазвало је панику код краља Милана. Он је дошао до закључка да је српска војска неспособна да
настави рат и да једини излаз лежи у примирју које би наметнуле велике силе. Његово мишљење делила је
и већина виших команданата, па је на састанку ратног савета у Цариброду, 9. новембра увече, донета
одлука да се војска поново повуче на границу. О томе је краљ Милан обавестио краљицу Наталију
следећим телеграмом:
„Стање је још више рђаво. Ратни савет одлучио повлачење на границу. Према стању у којем је војска
може се сумњати да ли ће се она моћи држати у случају ако Бугари предузму озбиљну офанзиву. Дринска
дивизија је јуче бегала. Учини корак да Кевенхилер (аустроугарски посланик) никако не смета
интервенцију. Утучен сам. Пешадија ништа не ваља. Милан“.
Гарашанин се није слагао с овом одлуком ратног савета. То се Јасно види из његовог телеграма краљици
Наталији, у коме се истиче:
„Срце ми се цепа. Тражио сам од Краља да ме разреши од мојих функција и да ми повери макар најгори
пук, па да докажем да трупе хоће да се бију“.
Краљица му је на то лаконски одговорила:
„Убијте се сви, али спасите част. Наталија.“
Нови командант Нишавске војске пуковник Петар Топаловић (до тада био командант Моравске
дивизије), поступајући по одлуци ратног савета, издао је наређење да се сва војска повуче на положаје
западно од Цариброда. У исто време краљ Милан се обратио великим силама с молбом да посредују за мир.
(В. В. Ђорђевић, н. д., књ. II, стр. 858 и 1258–9; Стојан Новаковић, Бугарско-српски рат и оновремене
кризе, Годишњици Николе Чупића, књ. XXVII, стр. 36; Мајор Кунц, н. д. стр. 106–114.)

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:49 am


Пад Пирота
Зашто се морало одступати на целом фронту кад нас нико није нападао и због чега је
требало ово и овако тумарање по снежним врлетима, у почетку нисмо знали. Тек после
неколико дана сазнадосмо да је повод овоме одступању био тај што је пуковник Павле
Хорстиг, који је заменио ђенерала Милутина Јовановића на дужности команданта
Дунавске дивизије, слао честе извештаје Врховној команди да је његово лево крило јако
угрожено надирањем јачих бугарских снага у правцу Тепоша.
Тај правац штитио је својом јединицом резервни артиљеријски пуковник Тодор
Поповић (чика Тоша), један од врло честитих наших официра. Познајући се ближе са
чика-Тошом, упитао сам га једном приликом колика је била јачина бугарских снага које
су нападале на том правцу због којих смо морали одступити на целом фронту. Он ми је
на то одговорио:
– Тим правцем кретали су се бугарски добровољци који су апсолутно били немоћни
да ме потисну с положаја које сам бранио.
Да ли је то тачно и да ли су извештаји пуковника Хорстига одговарали истини,
историја ће показати.
Прелазећи границу наш пук се зауставио одмах ту у близини ранијих утврђења.
Бугара није било нигде ни од корова. Не сећам се колико смо времена остали код тих
утврђења на самом граничном фронту очекујући пристизање осталих наших јединица.
Настављајући одступање, Дринска дивизија се зауставила у околини Божурата, 5.
пук у равници југозападно од поменутог виса. Наређено је да утврђујемо положаје.
Једнога дана предвече у логор пука стиже командант инжињерије у штабу Врховне
команде потпуковник Михаило Магдаленић и с командантом пука одреди линију коју је
требало да утврди наш пук. Иако те ноћи беше густа помрчина, морали смо одмах
отпочети утврђивање. Мој батаљон се утврђивао на левом крилу пука, ослањајући се
својим левим крилом на чету поручника
Аврама Јовановића из 2. батаљона. На 100 корака испред мог батаљона протезао се
озго од Божурата ка Нишави једва приметан повијарац. Не примећујући га у ономе
мраку, отпочех с утврђивањем батаљона тако да тај повијарац остаде испред рова који
смо ископали за цео батаљон и, наравно, одмах посели очекујући напад Бугара, који су
се већ приближавали.
Патроле нам јавише да се Бугари крећу у стрељачким стројевима. Још не беше
свануло када смо чули жагор Бугара на поменутом повијарцу, који се протезаше и према
фронту поручника Јовановића. Известих га о томе и наредих му да и његова чета отвори
што јачу ватру чим мој батаљон ступи у борбу. Овај храбри официр послуша без
поговора. Када смо били на нижем терену од онога повијарца, избијајући на њега,
Бугари нас нису спазили, јер беше помало и магле. Кад оздо спазих гомиле Бугара који
тумараху по повијарцу, на блиском одстојању, наредих, по четама, плотунску паљбу. Ово
исто учини и поручник Аврам Јовановић. На повијарцу настаде забуна и јаукање, што
охрабри моје војнике, који хитро искочише из ровова и за тили час излетеше на
повијарац, отварајући брзу паљбу на Бугаре, који се дадоше у бекство.
Тек кад је свануло, могло се лепо разгледати бојиште. Дунавци су се још увек држали
на десној обали Нишаве око Тепоша. Масе Бугара кретале су се равницом од Суковог
моста ка Пироту, изложене десним боком према Дунавцима, а левим према деловима
Дринске дивизије на Божурату и висовима северно од Божурата. За дивно чудо, ниједна
артиљеријска граната није испаљена с поменутих висова на бугарске колоне испред
којих се креташе, отприлике, један коњички пук друмом ка Пироту. Била нам се
пружила јединствена прилика да изненада нападнемо с бокова ове бугарске колоне,
одсечемо их од позадине и заробимо. Тако би се и догодило да је било више одважности,
одлучности, умешности и бољег познавања ситуације на бојишту од стране вишег
командног кадра.
Кад бугарски коњички пук, који се кретао долином Нишаве, стиже до у висину
ондашњих војних пекарница на југоисточној страни Пирота, чета поручника Аврама
Јовановића, по сопственој иницијативи, са неколико плотуна поздрави бугарски
коњички пук, који се за час распрша по оној равници, јурећи у сусрет пешадијским
деловима. Чак ни овај пример не даде повода нашим вишим командантима да нареде
напад на изложене бугарске бокове у долини Нишаве.*
* Бугарска војска наставила је наступање 11. новембра и истога дана ушла у Цариброд, потискујући
Дунавску дивизију на висове западно од села Петрлаша. Повлачењем Дунавске дивизије откривен је леви
бок 12. пука Шумадијске дивизије, који је држао Нешков вис, положај који доминира целом пиротском
котлином. Сутрадан, 12. новембра, Бугари су извршили концентричан напад на Нешков вис. Иако
нападнут од знатно надмоћнијих снага, 12. пук је пружио снажан отпор и тек увече, пошто је претрпео
велике губитке, повукао се према Пироту. За време оштрих борби за Нешков вис остале српске јединице
остале су пасивне. Чак ни артиљерија није подржала одбрану 12. пука. После заузимања Нешковог виса
пут за Пирот био је отворен.
Дванаестог новембра силе Тројецарског савеза (Русија, Аустро-Угарска и Немачка) предложиле су
прекид непријатељстава, што је краљ Милан оберучке прихватио. Иако није знао да ли је Бугарска
пристала на примирје, Милан је одмах наредио обустављање борби и повлачење трупа с пограничних
положаја. Међутим, Бугари нису прихватили предлог примирја, већ су 14. новембра са 30 батаљона, 10
ескадрона и 18 батерија предузели напад према Пироту.
За непосредну одбрану Пирота Нишка војска (Шумадијска, Дунавска и Дринска дивизија) посела је
положаје који су се од села Извора пружали у виду потковице преко села Бериловца, Хисарлака и Раснице
до села Држине. Оба крила била су истурена напред у виду клешта, док је средина била повучена уназад. У
овај полукруг спокојно су улазиле главне бугарске снаге, пружајући Србима могућност да их ставе под
унакрсну ватру своје артиљерије и обухватни напад пешадије с оба бока.
Међутим, српски предстражни делови (један батаљон пешадије са две батерије) прерано су отворили
ватру и открили српске положаје. Бугари су после тога опрезније наступали потискујући српске
предстражне делове у Пироту, где је дошло до оштрих уличних борби. Око 18 часова Срби су бацили у
ваздух барутни магацин. „Силан утисак који је произвела ова велика експлозија, огромна маса прашине,
песка и дима, која се дизала у висину“ прекинули су за тренутак уличне борбе, да би се убрзо наставиле
несмањеном жестином. Око 21 час Бугари су заузели Пирот, али су српске трупе задржале висове на
западној страни који доминирају Пиротом.
Заузимањем Пирота бугарске снаге су се уклиниле у центар српских положаја. Сутрадан, 15. новембра,
Срби су избацили Бугаре из Пирота, али закратко. Истога дана надмоћније бугарске снаге заузеле су прве
висове на западној страни Пирота, а затим и Пирот. Међутим, у даљем наступању заустављени су пред
положајима село Темеска – В. Суводол – Блато – Расница. Управо на овој линији дошло је, на интервенцију
великих сила, до обуставе непријатељстава. (В. Мајор Кунц, н. д. стр. 110–148; В. Ђорђевић, н. д. књ. II
стр. 1204–1254; Ђорђе Ђорђевић, Из српско-бугарског рата, Београд 1911, стр. 95–113).
У то време постављен је за команданта „Нишавске војске“ пуковник Петар
Топаловић. Скоро уочи самог примирја и када је наређена мобилизација јединица II
позива, пуковника Топаловића, на овој дужности замени Ђуро Хорватовић, који је тада
био наш министар и изванредни посланик на двору руског цара.
У току овога непромишљеног и неприпремљеног рата нама млађим официрима
падало је у очи да се на челу војске не налазе наше опробане војсковође: ђенерал Јован
Белимарковић, пуковници Коста С. Протић, Ђуро Хорватовић и други. Наше унутрашње
нетрпељивости дошле су до изражаја и у овим судбоносним часовима, на штету опште
ствари.*
* Краљ Милан је рачунао да ће рат с Бугарском бити лак посао, „једна војничка шетња до Софије“ и,
пошто није желео да дели ратну славу, ниједном од истакнутих команданата из ратова с Турском 1876–
1878. године (Белимарковић, Протић, Хорватовић) није поверио најодговорније командне дужности, већ је
на те дужности поставио, истина школоване официре, али без ратног искуства. Од пет команданата
дивизија само су двојица у протеклим ратовима командовали већим јединицама и то без много успеха. Тек
кад је рат био изгубљен, краљ Милан се сетио да за команданта Нишке војске постави пуковника Ђуру
Хорватовића.
На крајњем десном крилу дивизије, истуреном далеко напред, налазио се 6. пук.
Шта се тамо догодило, није ми познато. Видео сам само да је из тога пука у галопу
дојурио наредник Чеда Марковић и нешто саопштио команданту дивизије, који се
налазио ту у близини. Одмах после тога наређено је одступање. Мој батаљон је опет био
у заштитници. Одступали смо целу ноћ иако Бугари нису мицали с места. Пред зору
стигосмо у висину једнога села, где за време краћег одмора добисмо наређење да се
вратимо натраг и што пре заузмемо раније положаје.
Стално тумарање без икаквог смисла било нам је непријатно. Изјутра хладно с
маглом. Прилазећи рововима које смо прошле ноћи напустили, моје патроле су
дочекане из њих пешадијском ватром. Управо кад сам батаљон развио за борбу и
наредио напад, дојури коњаник из штаба пука с наређењем да се одмах постепено
повучемо на положај одакле смо јутрос кренули.
Те вечери одјекну силан тресак код Пирота. Наши дигоше у ваздух цитаделу, и то
беше знак напуштања Пирота. Пошто Бугари наступаху у стопу за нама, нисмо се
зауставили на одређеном положају, већ настависмо одступање, вероватно и због те
околности што 4. и 5. пук, који беху на десноме крилу, прођоше поред положаја који је
требало да заузму према првом наређењу.
Зауставих батаљон у једном винограду. Испред мог положаја, на даљини 500–600
корака, налазио се један врло густ шумарак. Позади тог шумарка заустави се већа група
Бугара. На десноме крилу 4. и 5. пук беху стигли у висину мог батаљона. С њима сам
једва одржавао везу слањем патрола. Пошто су се прикупили у оном шумарку, Бугари су
у неколико махова покушавали напад на батаљон густим стрељачким стројем. Моје три
развијене чете отварале су брзу паљбу и одбијале Бугаре, наносећи им велике губитке.
Једну чету задржао сам у резерви на источној падини винограда, код једне воденице.
Овим бугарским батаљонима командовао је један капетан, колико се сећам, звао се
Кисев, који је доцније ову борбу описао, наводећи да је у њој претрпео велике губитке.*
* Капетан Кисев је о томе, између осталог, писао: „Упитаће се неко како је то било могуће да моје
трупе које су онако одушевљено ишле напред, сада наједанпут одступају... У тренутку када је требало
учинити последње напрезање да се непријатељу нанесе смртни ударац, један од румунских официра викну:
– Назад момчета! Побише нас Срби све до једног!
И то „назад“ прође као електрична варница кроз све војнике, и они сви задрхташе. Наста паника...“
(В. В. Ђорђевић, н. д. књ. II, стр. 1222.)
За то време налазио сам се на једном ћувику у винограду, код мале брескве. Поред
мене је стајао један ордонанс и мој наредник Максим Баковић, писар у штабу батаљона.
Око подне дође код мене командант дивизије пуковник Мишковић на своме коњу и
упита ме:
– Против кога дејствујете, зар има Бугара пред вама?
– Има их око два батаљона у једном шумарку – одговорих ја, а у исто време преко
наших глава зазвиждаше куршуми из пешадијског оружја.
– А који су оно десно од вас, који одступају оним висом – питао је даље командант.
Одговорио сам да су делови 4. или 6. пука. Он врло љутито и неповољно поче говорити о
њима, а затим ми нареди да под заштитом чете која се налазила у резерви извучем
батаљон из борбе и одступим преко потока даље у позадину.
Извршавајући ово наређење, наредих да се развију резервне чете на левој обали
потока, а потом и да се батаљон извлачи из борбеног реда, пошто претходно о томе
известих погпоручника Танасија Гавриловића, који је са својом четом држао положај
лево од мог батаљона.
Повукох батаљон преко потока и продужих кретање преко једне чистине, где ми се
придружи потпоручник Гавриловић са својом четом. Уз пут смо страховали да Бугари не
излете на ћувик винограда, одакле би нас ватром могли тући врло ефикасно. Међутим,
благодарећи околности што су у претходним нападима претрпели озбиљне губитке, за
све време нашег повлачења ни један једини бугарски војник није смео изаћи у виноград.
Тако смо потпуно безбрижно стигли до новог положаја.
Земљиште на новом положају који се протезао одозго са висова право ка Нишави и
главном друму који води за Пирот било је потпуно каменито. Цео батаљон развио сам у
први борбени ред. До мог батаљона опет се са својом четом налазио потпоручник
Танасије Гавриловић, необично храбар, одважан, присебан и озбиљан официр. Лево од
његове чете била је пољска батерија капетана Владимира Николића, једнога од врло
добрих наших тобџија. У киши куршума и праску граната по ономе камењару око
батерије капетан Николић с обученим мекинтошем (пелерином) преко шињела, мало
повијен у телу, стално кориговаше ватру својих нишанџија.
Било је немогуће подићи ма и најмањи заклон, јер то беше чист камењар с малим
шиљцима, који избијаху на површину. Већина војника који су избачени из строја
задобила је ране од разбијеног камења, које је приликом експлозије бугарских граната
прштало на све стране. Наш положај Бугари су тукли готово искључиво артиљеријом, јер
се пешадија није усуђивала да нападне 5. пук.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:49 am


Завршетак рата
Тога дана после подне коморџије донесоше вест о предстојећем примирју и миру.
Сутрадан око 10 часова стиже и наређење за одступање. Повлачећи се несметано
стигосмо у висину села... Први пут је мој батаљон одређен у резерву. Управо тога дана
обистини се коморџијска вест о примирју.
Како сам са батаљоном био близу друма, у неким малим шеварицама саопштише ми
да ће ускоро из Беле Паланке проћи за Пирот краљ Милан. И доиста, после краћег
времена друмом у касу пројурише двојица гардиста, а мало затим помоли се фијакер у
коме се налазио краљ. Одмах постројих батаљон и одадох му почаст. На краљевом лицу
јасно се огледао велики гњев. Мало затим саопштише нам званично да је закључено
примирје.*
* Пошто је Бугарска избегавала да прими предлог великих сила о закључењу примирја, аустроугарски
посланик у Београду гроф Кевенхилер отишао је 16. новембра у главни стан бугарског кнеза Александра
Батенберга и ултимативно захтевао прекид војних дејстава, истичући да ће у противном бугарске трупе
„имати против себе не само српску, већ и једну страну много јачу војску“. Батенберг се уплашио и одмах
издао заповест да бугарска војска прекине наступање. Истога дана отпочели су преговори о примирју.
Пошто су непосредни преговори измећу Србије и Бугарске претрпели неуспех, велике силе су образовале
комисију од својих војних изасланика у Бечу, која је израдила услове примирја, у којима је стајало: да
Србија и Бугарска одмах наименују своје опуномоћенике ради закључења мира; да српске трупе напусте
бугарску територију до 6. јануара (Тимочка дивизија је била продрла на бугарску територију све до
Видина), а бугарске српску до 8. јануара. Примирје је потписано 7. децембра 1885. Демаркациона линија
ишла је од села Раснице преко села Гњилана и Сопота до Ораховице.
После потписивања примирја отпочели су преговори о миру. Пошто су велике силе захтевале да се из
мировних преговора изузму сва питања која спадају у сферу међународних уговора, српска влада је
предложила да се цео уговор о миру сведе на једну тачку, која гласи: „Мир који је прекинут између
Краљевине Србије и Кнежевине Бугарске 2. новембра 1885. године, повраћа се од дана измене ратификација
овог уговора, која ће бити у Букурешту“. Овај предлог је с мањим изменама усвојен, и мир је потписан 19.
фебруара 1886. у Букурешту.
Пораз који је Србија претрпела у овом рату знатно је умањио њен војни и политички престиж у свету.
Укупни српски губици износили су 750 мртвих, 4.600 рањених и око 1.600 несталих, а бугарски: 700
мртвих и око 4.500 рањених. Основни узрок српског пораза био је неправедан, освајачки карактер рата.
Српски војници никако нису могли да схвате зашто краљу Милану смета бугарско ујелињење. Њихово
схватање врло добро је изложено у нацрту адресе либерално-радикалне опозиције, у којој се измећу осталог
каже: „Народно представништво с болом у души сажаљева што је поводом рада бугарског народа на
његовом народном јединству створено очито непријателство измећу два народа чији су интереси
истоветни, што се није тражило пута и начина да остварење обостраних тежњи њихових иде упоредо“.
(В. С. Јовановић, н. д. стр. 256–257 и 297–310; История на България, том II, стр. 76 и 77.)
У то време у близину мог батаљона стиже читава Ваљевска бригада II позива под
командом мајора Лазара Р. Мишића и размести се на једно 1 000 корака позади мог
батаљона. Одмах сам посетио свог брата Лазара.
Гледајући оне силне батаљоне Ваљеваца, добро одевених у своме руху, састављене
од старих ратника, учесника два минула рата, који прекриљаваху оно поље, чини ми се
да сам сав свој гњев и проклетство излио у мислима на наше војно и државно
руководство, који њему својственом лакомисленошћу дозволи да без икакве нужде дође
до овог слома и нашега унижења. Историја ће умети да достојно жигоше виновнике овог
пораза.
Одмах по доласку обвезници II позива разиђоше се на све стране да траже своје
рођаке и познанике из I позива. „Е мој брајко, да смо ми стари ратници били с вама,
друкчије би било, не би се Бугари сада шетали по Пироту“ – говорили су они. Лепо
развијени, здрави и добро одевени обвезници II позива су гласно изражавали своја
патриотска осећања, а у исто време и прекор што и они нису раније позвани у борбу.
Наши стари владаоци добро су познавали душу народа. Зар би Карађорђе или
Милош могли да владају масама и у најкритичнијим тренуцима да нису одлично
познавали свој народ?! Данас, међутим, треба завршити неку школу у Паризу, Берлину
или Бечу, донети отуда какву диплому, натући из моде цвикер и одмах тражити место у
неком посланству или министарству спољних послова. Народ је за њих нешто што је
недостојно њихове пажње. Сви додири наших школованих дипломата с народом сводили
су се само на излет до каквог збора, на коме су ови докторчићи развијали неке из
иностранства пренете теорије, које често нису имале ничега заједничког са животом и
потребама нашег, уистину, благородног народа. Своју одвратност према овим
апостолима туђих мода и обичаја наш народ је изражавао у свим приликама на њему
својствен начин – ироничним погледима и подгуркивањем лактова. То доктори страних
универзитета нису умели да виде.
Наши вредни и бистри сељаци без икаквих су страначких претензија, и ништа лакше
него владати њима, само треба живети међу њима и познавати њихову душу. Они од
државе ништа не траже, већ само правну, личну и имовинску безбедност. Радо примају
практичне поуке о хигијенском животу, калемљењу воћака, савременијем обрађивању и
унапређивању својих имања итд. Они, дакле, траже и воле оно што им наши докторчићи
и универзитетлије, школоване на страни, не умеју да дају. Не треба се много мучити да
се ово докаже, већ само пажљиво разгледати колико се ових високо образованих
младића на страним универзитетима налази на дужностима наставника, професора или
народних учитеља у забаченим крајевима наше лепе отаџбине. Има ретких и сјајних
изузетака, али се и они у току своје каријере, будући да далеко изостају иза оних с
великим претензијама, на крају разочарају и постану индиферентни према свему. На тај
начин народ трајно остаје без добрих и високо образованих наставника и учитеља.
Познавати свој народ значи паметно њиме управљати – то треба да знају наши
управљачи.
По закљученом примирју одређена је мешовита комисија да одмах одреди
демаркациону линију. С наше стране у ту комисију били су одређени ђенералштабни
потпуковник Станоје Стакић, командант 9. пука, и мајор Светозар Нешић из штаба
Врховне команде. Мој батаљон је одређен на предстражу, где је имао остати све до
дефинитивног одређивања демаркационе линије. За то време Бугари на више места
покушаваху да свој фронт помакну напред. Али им ми то нисмо допустили.
После неколико дана 5. пук је одмаршевао на становање у село Крњано. Са штабом
батаљона сместио се у тамошњој механи. Стара зграда, Бог свети зна из ког времена.
Механџија, неки младић, и његови укућани имали су тако прљава одела као да нису
знали шта је то вода. Спавао сам у једном собичку на дрвеном кревету, на коме је била
прострта сламарица са истрошеном сламом, која се претворила у плеву. Покривао сам
се једним старим, изанђалим јорганом, кроз чију су горњу подерану површину на све
стране избијали праменови прљаве вуне. Јастук необично прљав, с набијеном вуном у
више слојева.
У соби, без дрвеног патоса, била је плехана пећ, прогорела на више места.
Бубашвабе су милеле на све стране. Вашију сијасет. Због ове неописане прљавштине
целог дана сам шетао по снежној лапавици испред механе. С највећим страховањем и
одвратношћу улазио сам увече у собицу коју осветљаваше свећа лојаница, ради
преноћишта.
Делови 5. пука беху на предстражи у једној шуми северно од Крњана. Изгладнели
бугарски војници у више махова су покушавали да се прикраду до села ради набавке
хране, али су их наши хватали и доводили као заробљенике.
После неколико дана боравка у Крњану пук је одмаршевао на становање у једно
далеко чистије и уређеније село, које је имало цркву и школу. Смештај је овде био
угоднији и чистији.
Пук се доцније настанио у Власотинцима, малој врло симпатичној варошици, у којој
смо, поред осталог, имали и доста одличног вина. Тамо је, са својим добровољцима,
стигао и чувени јунак Коле Рашић.
У овој пријатној варошици најомиљенија музика беше велики бубањ, који
Власотинчани зову гоч. Лупање гоча за нас официре беше знак за збор у дотичној
кафаници. Становници необично љубазни и гостопримљиви људи. Неко суво месо
пржено на жару и кајмак беху им најомиљеније мезе. Сем смотри по четама недељно
једанпут, ништа се друго није радило. Само се веселило и пило. Верујем да се у
редовним приликама за читавих пет година није више попило коњака него за оно
неколико дана бављења 5. пука у Власотинцима. Команданта пука заступао је капетан
Милан Андрејевић, јер је мајор Магдаленић добио неку другу дужност.
Из Власотинаца пук се преместио у Лесковац. Тамо беше и штаб дивизије. Већа
варош с већим бројем претпостављених старешина прекрати оно наше власотиначко
весеље.
Још док смо били у Власотинцима, учињени су предлози за унапређење и
одликовања. Командант пука лично ми је саопштио да ме је предложио за унапређење у
чин капетана, имајући у виду моје држање, као и држање батаљона у борби. Са своје
стране предложио сам да се одликује Таковским крстом V степена с мачевима командир
чете поручник Илија Чарагић, који је био рањен на Балинском вису.
Једнога дана, полазећи у Ниш на неку конференцију виших команданата, командант
дивизије пуковник Мишковић позва ме у своју канцеларију и рече:
– Господине Мишићу, полазећи у Ниш, ја вам унапред честитам чин капетана, који
сте, по уверењу вашег команданта пука, а и по мом личном уверењу, потпуно заслужили.
– Боље је, господине пуковниче, да ми честитате онда кад изађе црно на бело –
одговорих с неверицом.
– А, не, у то можете бити сасвим сигурни – рече ми он и отпутова.
После неколико дана, пошто се командант дивизије вратио из Ниша, добисмо
„Српске новине“, у којима је стајало да се ја за показану храброст у рату одликујем
Таковским крстом V степена с мачевима, а мој водник, односно командир чете поручник
Илија Чарагић производи се у чин капетана. Када сам питао из ког разлога је ово
учињено, речено ми је: „Положили сте иначе практичан испит, лако ћете положити и
теоријски као школован официр“.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:49 am


6. Од српско - бугарског рата до мајског преврата
По закључењу мира извршена је демобилизација, а 5. пук премештен је у Ужице. У
мају 1886. постављен сам опет за командира чете у 1. батаљону. Командант батаљона био
је мајор Јаков Максић, а командант пука Јован Станић. Скоро сви стари командири чета
остали су у истом батаљону.
У Ужицу сам остао све до краја те године. Другог јануара 1887. депешом су ме
позвали у Београд. Предао сам чету и распродао кућни намештај, а затим колима, по
великој мећави, с породицом отпутовао за Београд. Одмах по доласку јавио сам се
војном министру пуковнику Хорватовићу. У његовој канцеларији, поред осталог
намештаја, видео сам два до три седла и још неки јахаћи прибор.
– Господине поручниче, одредио сам вас за командира коњичке чете; претходно
имате да свршите школу јахања, а доцније ће следити потребна наређења. Јавите се
одмах управнику школе – саопшти ми својим крупним гласом министар Хорватовић.
Управник школе беше неки мајор, звао се Барцај, по народности Мађар. Наставник
јахања и крокирања био је Сима Мичин. У школи нас је било око 20. Поче одмах јахање,
прво у мањежу на оним нарочитим дрвеницима, а затим на терену. На први час
крокирања намерно нисам хтео да идем. Сутрадан капетан Мичин нареди да му
поднесем изјашњење зашто нисам био на предавању. Одговорих му да сам ја завршио
Војну академију, да сам тамо учио и крокирање и да нема никакве потребе да посећујем
те часове. Пошто ни на следећи час нисам отшпао, управник школе ме казни са три дана
затвора. Ово је била моја трећа и последња казна од три дана затвора.
Ускоро дође до неке министарске кризе. За војног министра постављен је пуковник
Петар Топаловић. После краћег времена укинута је школа јахања, а њен управник мајор
Барцај некуд је отишао.
Одмах по укидању школе јахања, чини ми се у фебруару 1887, позваше ме да
полажем усмени испит за капетана. Беше велики снег и мраз. Тек што сам кроз башту
изашао на улицу, спотакао сам се и пао. Када сам устао и кренуо даље, срео сам близу
Валожића књижаре једног свештеника. Будући да сам већ био узбуђен због предстојећег
испита, овај пад и сусрет са свештеником толико су на мене дејствовали да сам с
највећом тремом ушао у зграду Војне академије, где је заседала комисија. У чекаоници,
која се налазила прекопута собе где се полагао испит, срце ми се стезало. Питао сам себе
да ли што знам, одговор је гласио: баш ништа.
Док сам очајан и замишљен шетао по чекаоници, изненада уђе у собу председник
комисије артиљеријски пуковник Анте Богичевић, један од најотменијих наших
официра. Приђе ми, ослови ме и рукова се са мном.
– Овде је хладно – рече он и одмах метну неколико цепаница у пећ.
– Хајде мало се огрејте па ћемо вас, у име бога, позвати овамо на разговор – рече
овај добри и племенити пуковник.
Ове речи су ме упола откравиле. Остале чланове комисије нисам познавао. Кад је
звонце зазвонило, уђе посилни и рече ми:
– Зову вас овамо, господине поручниче.
Уђох. На челу стола седео је пуковник Богичевић, с његове десне стране пуковник
Петар Борисављевић, један од необично добрих људи и у сваком погледу одличан
официр. Не сећам се ко беше од артиљеријских и инжињеријских официра. На зачељу
стола, у улози записничара, седео је мој добри стари ратни командант пешадијски
капетан Јован Т. Ванлијћ.
Прво ми се обрати пуковник Борисављевић речима:
– Ево седите овде, господине Мишићу. Ми ћемо вас питати, а ви нас сматрајте као
другове, па нам слободно одговарајте, јер ћемо ми са вама разговарати као са својим
млађим другом.
Овако срдачне, топле и искрене речи толико су ме охрабриле да се потпуно
ослободих, очекујући питања хладнокрвно.
На постављена питања из свих предмета одговарао сам добро. Све моје одговоре
пуковник Борисављевић је пропратио опаскама: „Браво, соколе! Тако је! Имате потпуно
право.“
На послетку дође ред на војну администрацију. Испитивач из овог предмета био је
мој добри ратни командант Јован Т. Ванлијћ. Питање које сам извукао односило се на
вођење прозивника. То је била веома компликована процедура са мноштвом неких
рубрика. Капетан ми нареди да на табли исцртам све рубрике тога проклетог
прозивника. Сем неколико првих, даље нисам знао. Чланови комисије беху повели
некакав разговор па нису обраћали пажњу шта сам ја радио на табли. Мој добри
командант је стао иза мене и, кад је видео да ја не могу ни сместа да макнем, он сам узе
креду, извуче све рубрике, уклони се у страну и рече:
– Ето, тако, врло добро! Председник то потврди и нареди ми да изађем.
После кратког времена позваше ме и саопштише да сам испит положио с врло
добрим успехом. Скидох тако с врата и ту беду, због које сам имао толико неспокојства!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:50 am


У аустријској школи гађања
У пролеће 1887. нас двојица капетана, Јован Павловић и ја, били смо решењем
војног министарства одређени да свршимо школу гађања у аустријској војсци у Бруку на
Лајти. Када смо дошли у Беч, аустроугарском војном министру представио нас је наш
војни изасланик артиљеријски пуковник Кока Миловановић. У чекаоници министарства
затекли смо, поред осталих, и једног ђенерала који у то време беше војни гувернер
Босне.
Чим смо ушли у чекаоницу, ађутант војног министра, један пуковник с ешарпом,
одмах нас пријави министру Фелдцајгмајстеру Белан Рајту. Примио нас је врло љубазно,
истичући да гаји велике симпатије према српској војсци и да му је због тога нарочито
мило што може замолити својег доброг пријатеља пуковника Коку да нас отпрати у Брук
и тамо пред стави управнику школе, која је већ добила потребна наређења. Очигледно
овај старији господин је необично симпатисао пуковника Коку, распитујући се о
приликама у нашој војсци, коју, рече он, познаје доста добро.
Стигосмо у Брук. То беше пошумљено логориште са много дрвених барака, у које се
могла сместити читава дивизија. Поред тога, ту су била два до три омања ресторана с
многим киосцима за продавање разних ситница за војнике и официре. Управник школе
био је мајор Герц, старији господин и уредан официр. Поред осталих наставника
балистику нам је предавао ондашњи артиљеријски пуковник Димитрије Вујић, родом из
Новог Сада, један од чувенијих европских балистичара тога времена. Био је Србин, али
није знао ни једне једине српске речи.
Слушалаца је било равно стотину, међу којима и два румунска официра. Становали
смо у засебним собицама по баракама, и сваки од нас имао је по једног посилног. Преко
лета су у овај логор долазиле дивизије из Беча и околине ради извођења бојног гађања.
Једног дана стиже у логор из Беча дивизија престолонаследника Рудолфа. Одредише
час када ће нас, по партијама представити престолонаследнику. У првим партијама били
су аустроугарски официри, затим румунски и на крају ми, Срби. После изгубљеног рата
против Бугара аустријски официри нису имали најбоље мишљење о нашој војсци.
Престолонаследник се поред осталог, интересовао и колику дневницу имамо, па кад је
добио одговор, рече: „Чудновато ми је да вам тако мало дају, нарочито за Румунију, која
је богатија од Србије, а још је мању дневницу одредила својим официрима.“ Затим нас је
питао о краљу Милану, нашој војсци итд.
Ради извршења бојног гађања једнога дана отпутовали смо на Нижидерско језеро.
Гађањем, које је вршено преко језера у намештене мете, руководио је мајор фон Герц.
Чим он изусти команду „нишани“, Румуни одмах испале пушке, а тиме изазову и остале.
Ово се поновило неколико пута, па је напослетку мајор био принуђен да их издвоји из
фронта и засебно им командује.
Једнога дана организовано је такмичење у гађању из лежећег става на одстојању од
600 метара, у коме су учествовали сви слушаоци наше школе. Највећа награда коју је
давао престолонаследник Рудолф била је врло леп златан сат. Поче гађање слушалаца по
реду на неколико мета. Дође ред и на мене. У то време гађао сам врло добро из пушке. У
партији која је гађала са мном беше и капетан прве класе Курелец, који је такође био
одличан стрелац. У првој половини гађања имао сам већи број погодака него он. Ова
партија беше последња и сви су изгледи били да ће један од нас двојице добити прву
награду, јер су сви остали имали мањи број погодака.
Инструктор гађања, који је контролисао поједине партије, видећи моје резултате у
првој половини гађања, окоми се на ме стављајући ми разне примедбе о положају лакта,
ногу, пушке и тако све док ме толико не изведе из такта да почех подбацивати. Узалуд
сам се нервирао, тај чова до краја остаде при своме иако му мајор фон Герц и сам због
тога стави примедбу. На тај начин прву награду освоји капетан Курелец.
По завршетку курса с неколико наставника под вођством пуковника Вујића
отпутовали смо у Веридлову фабрику пушака да нам покажу ливење и бушење цеви са
осталим деловима. Директор фабрике беше приредио богат доручак за све слушаоце,
испод једног великог вењака. Дође ред на здравице, које се ређаху једна за другом. У оној
општој галами и весељу наједанпут диже се са чашом шампањца у руци коњички
поручник Емило Петровић, родом из Панчева, и наздрави на српском језику капетану
Јови Павловићу и мени. На крају здравице узвикну:
– Учите српски, ви Швабе и Мађари, јер ће, у име бога, једнога дана и пред вашом
кућом заиграти мечка!
Међу слушаоцима било је Хрвата који су то добро разумели, али су се чинили
невешти. До мене је седео мајор Гергеј, Мађар, велики весељак и шаљивчина. Пошто
није знао ниједне српске речи, обрати ми се врло весело те се куцнусмо.
Шта је доцније било с поручником Петровићем није ми познато.
После разгледања ове фабрике разишли смо се. Пролазећи кроз Беч, ја и капетан
Павловић, захваљујући заузимању пуковника Коке, разгледали смо бечки арсенал. У
одељењу најмодернијих пушака наша пушка система „Маузер-кокинка“ била је на првом
месту. То нам је усмено рекао и управник арсенала, који нас је пратио.
Још док смо били у Бруку, превели смо на српски језик целокупно устројство школе
гађања с детаљним описом стрелишта, мета и наставног плана, па цео тај елаборат, по
повратку у Београд, предали војном министарству.
По повратку у Београд био сам одређен за командира чете у 8. батаљону, али сам
после краћег времена премештен на службу у ђенералштабни одсек војног
министарства. Начелник општег одељења још одраније био је ђенералштабни пуковник
Младен Јанковић, шеф ђенералштабног одсека ђенералштабни потпуковник Јеврем
Велимировић; начелник ађутантског одељења потпуковник Никола Цветковић итд.
После неколико месеци, претурајући архиву одсека, у једном ћошку нађем наш
елаборат послат из Брука, сав покривен прашином, онако запечаћен како смо га и
предали. Нико се, дакле, није заинтересовао чак ни да отвори пакет, а камоли да прочита
извештај. Али, то није све.
Кад је после неколико месеци требало подићи стрелиште у близини Вајфертове
пиваре, ниједан од нас двојице није одређен у комисију иако смо ми били једини
официри који су свршили стручну школу гађања и који су добро познавали начин избора
и уређивања стрелишта. Наравно, од тог подизања стрелишта није било ништа. Још један
покушај подизања стрелишта у Макишу, у близини Умке, такође је остао без резултата.
Код нас се често дешавало да извесне послове обављају људи који се у те послове
довољно не разумеју.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:50 am


Рад у пешадијској инспекцији
После извесног времена био сам одређен за ађутанта инспектора пешадије ђенерала
Милојка Лешјанина; начелник штаба био је пуковник Павле Најдановић. Инспекција се
налазила у кући Стојана Новаковића у Ресавској улици.
После краћег времена, године 1888, за министра војног дође ђенерал Коста С.
Протић, с којим се ђенерал Лешјанин још из ранијег времена никако није слагао. Због
тога, истог дана када је ђенерал Протић дошао за војног министра, ђенерал Лешјанин је
молио краља да га смени са дужности инспектора пешадије.
На тај начин за инспектора пешадије буде одређен ђенерал Петар Топаловић. Пошто
је он у то време био и командант Моравске дивизијске области, то је и пешадијска
инспекција премештена у Ниш, а за њеног начелника штаба постављен мајор Драгомир
Вучковић.
Иако је био веома нежног здравља и необично благородних осећања, ђенерал
Топаловић и као министар грађевина, командант дивизијске области, професор у Војној
академији и, најпосле, инспектор пешадије, био је у свим тим дужностима веома вредан,
умерено педантан и необично пажљив према својим потчињеним. Због династичких
трвења раније био је извесно време у немилости код књаза Милана. Својим необично
коректним држањем у служби ђенерал Топаловић је успео да измени ситуацију у своју
корист. Захваљујући томе, добијао је најугледније положаје у војсци.
После смењивања ђенерала Лешјанина, једног од најугледнијих и најчеститијих
наших официра овог доба, штаб инспекције преместио се 1. маја 1888. у Ниш, где се
налазио ђенерал Топаловић као командант Моравске дивизијске области.
У јесен те године по свршетку батаљонске и пуковске школе, инспектор пешадије
обишао је све пукове. На овом путу пратио сам га као његов ађутант.
Рано изјутра, полазећи возом из Ниша, стигосмо у Сталаћ, на станицу, отприлике у
10 часова. Чим воз стаде, изађосмо из вагона, и ја упитах шефа станице колико ће
времена воз стајати.
„Остаће 25 минута“, одговори шеф.
Ослањајући се на то, ђенерал изађе из купеа и нареди кафеџији да нам скува две
кафе. Ствари нам остадоше у вагону.
Тек што седосмо, кафа већ беше готова. Није протекло ни десет минута, а воз се
поче полако кретати. Излетимо брзо напоље и шефу станице рекох да мало причека, јер
је ђенерал у кафани, истичући да још није прошло 25 минута откако је воз ушао у
станицу. Ни на протест ђенерала овај дрски младић не хтеде зауставити воз. И тако наше
ствари одоше, а ми остадосмо у Сталаћу.
Време беше кишовито, ветровито и прилично хладно. Необично љут, ђенерал
затражи од шефа станице књигу протеста и тамо уписа ову дрскост и неуредност шефа
станице. У исто време и о истом питању упути један дужи телеграм министру грађевина
господину Богићевићу. Замолих ђенерала да сачекамо други воз, који по подне стиже из
Ниша. Он ни по какву цену не хтеде да остане, већ ми нареди да погодим једне од
сељачких тарница, које су се налазиле на станици, да нас одвезу у Крагујевац. Још из
Ниша беше наредио команданту дивизије у које време и на којем месту да га пук сачека
ради прегледа. Због догађаја у Сталаћу био је принуђен да пошаље други телеграм, у
коме је одредио друго време за излазак пука па преглед и наредио да се наше ствари на
крагујевачкој станици изнесу из вагона и однесу у хотел „Таково“.
Колима која сам погодио кренусмо преко Параћина, Ћуприје, Јагодине и Бунара за
Крагујевац. Око 11 часова ноћу стигосмо по највећем мраку и хладноћи на преноћиште
у прљаву механу на Бунару. Лупали смо на врата, али механџија није хтео да отвори све
дотле док није видео да смо официри.
Путујући по овом ветру и хладноћи, једва умолих ђенерала да га отрнем једним
старим ћебетом на коме је седео кочијаш. Сем једне мршаве кајгане, механџија нам није
могао ништа друго спремити за вечеру.
Сутра рано продужисмо пут. Кљусе у колима изнемогло и једва се кретало. Ништа
нису помагала честа шибања од стране кочијаша. Око 11 часова пре подне на једвите
јаде стигосмо код „Такова“, а у 13 часова и на Становљанско поље где нас је очекивао
постројен пук. Командант пука био је ђенералштабни потпуковник Јован Атанацковић,
стални „намрштенко“, како га с разлогом називаше доктор Владан Ђорђевић. Он је
изводио егзецир пука с таквом тачношћу и правилношћу да је милина била посматрати
оно таласање пука с одличним држањем официра и војника. Командант је све те радње
изводио с највећом мирноћом и хладнокрвношћу.
Затим је извео једну вежбу с нападом пука на одређени положај. Радом пука ђенерал
је био необично задовољан па ми нареди шта све треба да забележим о овој вежби пука.
Преглед се заврши парадним маршем у најбољем реду. На завршетку ђенерал изговори
неколико веома похвалних и ласкавих речи како за пук, тако и за његовог команданта.
Без икаквих сметњи ђенерал је извршио преглед и свих осталих пукова,
завршавајући с пуком у Београду.
На београдској станици ђенерала је дочекао господин Богићевић, министар
грађевина, извињавајући се за непријатан догађај у Сталаћу. Али и овом приликом
уместо строге казне, несавесни шеф станице у Сталаћу, како сам доцније сазнао, био је
само премештен, и то на боље место!
По повратку у Ниш, крајем септембра 1888, инспектор је извео један маневар у
околини Ниша с трупама прикупљеним из Ниша, Прокупља, Пирота и Књажевца.
Задатке је припремао начелник штаба ђенералштабни мајор Драгомир Вучковић.
Тих дана, једно вече, јави ми мајор Милан Андријевић да ће ме те вечери посетити
код куће. Нисам имао код себе ни једног гроша. Послах војника у оближњу кафану да
донесе литар вина, наравно, на вересију. Кафеџија га одби. Ето мојих јада, чиме да
почастим свог госта. Како сам становао на Арнату пазару, преко пута католичке капеле,
нисам имао од кога да позајмим који динар. Већ сам имао троје деце. Решио сам се на
крајњу меру: узео сам флашу и лично отишао код кафеџије и замолио га да ми да на
вересију литар вина. Он се смилова и учини ми ту услугу, те тако избегох могућу
непријатност. Није ово била ни прва ни једина неприлика у коју сам ја, као и многи
жењени нижи официри долазили са својом бедном месечном платом, која је одређена
ваљда пре 30–40 година, када су прилике за живот биле далеко повољније. Па ипак,
колико је мени познато, у то време, па и до дана данашњег, плате официра биле су
многима трн у оку.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu