Živojin Mišić

Strana 3 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:01 am

First topic message reminder :



Vojvoda Živojin Mišić je, na kraju blistave vojničke karijere, počeo da piše svoje uspomene u Parizu, na bolesničkoj postelji. Namera mu je bila da opiše svoj životni put od čobanina u valjevskom selu Struganiku, ispod Maljena i Suvobora, do komandanta srpske 1. armije u velikoj kolubarskoj bici (u kojoj je premorena i desetkovana srpska vojska do nogu potukla austro-ugarsku Balkansku vojsku) i načelnika štaba Vrhovne komande za vreme savezničke solunske ofanzive 1918. godine, kojom je započeo definitivan slom Centralnih sila. Zadatak koji je sebi postavio već ozbiljno oboleli i iznemogli vojvoda nije bio nimalo lak, jer je njegov životni put doista bio „duga i teška borba“.


https://postimg.cc/gallery/2a6181nkg/

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:51 am


Приправништво за ђенералштабну струку
На наваљивање мог друга Светислава Исаковића, јавио сам се, заједно са њим, за
приправника за ђенералштабну струку према постојећем конкурсу. Обојица смо били
примљени и половином октобра отпутовали у Београд. Настава је почела 1. новембра.
Операцијско одељење Главног ђенералштаба беше у ондашњој Господској улици.
Начелник Главног ђенералштаба пуковник Јован Мишковић био је у исто време и
гувернер престолонаследников, па га је у ђенералштабу заступао начелник Операцијског
одељења пуковник Радомир Путник. Само нас двојица били смо у првој години. У прво
време задатке су нам давали пуковник Путник и потпуковник Јован Атанацковић.
Недељно смо редовно добијали по један писмени задатак из тактике, фортификација
итд. На сваком задатку, по усменоме критиковању, стављане су и писмене примедбе.
Ненавикнут на ове напорне радове у решавању писмених задатака, често сам
освитао за столом радећи. Прекопута мог стана становао је у то време капетан Евгеније
Јуришић, који је тада био командир чете. Врло интелигентан, вредан и одличан друг. Као
бивши пруски официр, ступио је као добровољац у нашу војску 1876. године. За кратко
време научио је српски језик тако добро да нико није могао ни најмање приметити да је
по рођењу Немац. Био је врло одушевљен Србин и као храбар официр одан свим својим
бићем новој отаџбини. Полазећи изјутра у своју чету, Евгеније је често свраћао код мене
затичући ме за столом са запаљеном лампом.
По пријему за приправника, једнога дана око подне, идући од гостионице
„Лондона“, према двору, сретох тројицу својих другова. Били су сазнали да сам примљен
за приправника и одмах после поздрава нападоше ме сва тројица у исто време. Питали
су зашто сам се јавио за приправника кад је врло вероватно да нећу имати успеха, па ћу
због тога бити отпуштен и на тај начин сам ћу се бламирати. „Боље је“, рекоше ми они,
„да останеш добар пешадијски официр него да се излажеш непријатностима“. Ништа им
нисам одговорио. Растадосмо се, и ја кренух ка Теразијама замишљен; у ушима ми
зујаху речи мојих другова. До Калемегдана сам се колебао и размишљао шта да радим.
На крају крајева, иако хладна срца, рекох у себи: „Вала, ма шта било са мном, у инат ћу
остати при својој ранијој одлуци!“
Чини ми се 22. фебруара 1889, после благодарења у Саборној цркви, сви официри
беху позвани у двор. Сви се постројисмо по рангу у неколико редова један позади другог.
Прекопута официрског кора стајали су чланови владе.
После краћег времена у Малом салону, који је био познат по називу Салон Луја XVI,
појави се краљ Милан у пратњи 2–3 ађутанта. Беше врло блед. Узбуђеним гласом почео
је да говори о општем политичком стању у Србији, о великим задаћама и радовима који
јој предстоје, а затим је истакао да му стање здравља онемогућава да и даље руководи
државним пословима и да се зато одсудно решио да краљевску власт, управо на данашњи
дан, преда свом још малолетном сину престолонаследнику Александру. „До његовог
пунолетства“, наставио је краљ Милан, „краљевску власт имаће намесници: Јован
Ристић, ђенерал Јован Белимарковић и Коста С. Протић.“
У том тренутку улази у салон престолонаследник Александар. Кад га краљ узе за
руку, он клекну на колена и пољуби оца у руку, а краљ Милан њега у чело и даде му
благослов.
У сали је владала мукла тишина, само се јасно чуло јецање и плач министра
финансија господина Чеде Мијатовића.
Стајао сам у трећем реду, до свог Друга капетана Павла М. Јовичића. Када краљ рече
да предаје краљевску власт свом сину, Јовичић ме стеже за руку и рече: „Гледај, молим
те, како сви наши ђенерали и пуковници ћуте као муле, 'ајде бре да се прогурамо напред
испред краља, па да му кажемо: 'Господару, ако треба рада и напрезања, помагаћемо те


свим силама, па ако устреба, и погинућемо за тебе.'“ Док смо се ми о томе договарали,
ушао је у салон и престолонаследник и та се церемонија заврши без и једне једине речце
ма кога од присутних.*
* После пораза на Сливници углед краља Милана пољуљан је из темеља, чак и у оним политичким
партијама у којима је династија Обреновића имала највише присталица. „Исход нашег рата с Бугарском
произвео је на наш народ неизмеран утисак, који је већ прешао у незадовољство, а смело би се готово рећи и
– огорчење“, писало је у ed memoaru шефова Напредљачке и Либералне странке упућеном краљу Милану
крајем 1885. године. Уз то је дошао његов сукоб с краљицом Наталијом, који је прерастао у скандал
међународних размера. Наиме, краљ је хтео да се по сваку цену разведе од краљице, али тек пошто јој
одузме престолонаследника Александра, који се с њом налазио у иностранству. Отмицу
престолонаследника извршила је у Визбадену немачка полиција и у исто време протерала краљицу из
Немачке (идеја о оваквој отмици потекла је од кнеза Бизмарка). Три месеца доцније „Српске новине“
објавиле су акт митрополита Теодосија о разводу брака краља Милана и краљице Наталије.
Сам акт развода и начин на који је он извршен изазвали су у патријархалној Србији запрепашћење. Да
би бар донекле поправио рђав утисак, краљ Милан је покренуо уставно питање. Два дана после
објављивања акта о разводу брака, краљ је својом прокламацијом обећао доношење новог устава и наредио
сазив Велике народне скупштине. Пре сазивања Велике народне скупштине краљ је формирао један одбор
од 82 члана из све три политичке странке. Одбор је под његовим председништвом израдио нацрт новог
устава, који је Скупштина усвојила у децембру 1888. Овај устав био је један од најслободоумнијих устава
тога доба у Европи.
Новим уставом, којим је у Србији уведена парламентарна демократија и локална самоуправа, краљ
Милан је стављен пред алтернативу: или да мења своју дотадању политику или да абдицира. Исцрпљен у
дотадањим борбама, он се одлучио за абдикацију. Пре свог повлачења продужио је рок важности Тајне
конвенције од 1881. године до 1. јануара 1895, тј. до пунолетства краља Александра, уносећи у њу неке
измене и допуне, и регулисао лична финансијска питања. Најзад, 22. фебруара, на дан проглашења
краљевине, краљ Милан је у 35. години живота пред окупљеним великодостојницима, прочитао акт о
абдикацији. У акту је истакао „да се овим чином његова улога свршава“.
Међутим, сукоб између краља и краљице, која се 1890. године вратила у земљу, и даље се заоштравао.
Због тога је Радикална влада донела одлуку о удаљавању из земље и краља Милана и краљице Наталије.
Пошто му је одобрена позајмица од милион динара, краљ Милан је свечано изјавио намесницима „да се
одриче сваког потраживања од српске државе и краљевског дома и да, у исто време, иступа чак и из српског
поданства“. (В. Ђуро Јелинић, Нова Србија и Југославија, Београд 1923, стр. 241–247; И. Пржић, н. д. стр.
103–105; С. Јовановић, н. д. стр. 384–495.)
Године 1895. био сам изасланик на неким француским маневрима, и том приликом
краљ Милан ме је једно вече позвао на вечеру. У току врло интимнога разговора, када се
мало загрејасмо неким старим вином, упитах:
– Да ли сте што очекивали од присутног официрског кора приликом ваше
абдикације?
– Ти си мој стари ратни друг и право ћу ти казати: никаква сила не би ме могла тога
тренутка одвратити од моје одлуке, али истину ћу ти рећи: ја се нисам надао онаквој
индиферентности мојих официра – одговори он. Испричах му шта ми је у оном тренутку
предлагао капетан Јовичић, а он ће на то:
– Па ти врло добро знаш да су млади људи са далеко бујнијом крви – и одмах скрену
разговор на друге теме.
Рано у пролеће потпуковник Јосиф Симоновић начелник топографског одељења у
Главном ђенералштабу, припремаше нас двојицу приправника прве године у раду с
теодолитом и гледачом у премеравању земљишта, и то у околини Вајфертове пиваре. У
току три дана показао нам је практичан рад с гледачом и анероидом с прорачунавањем
извлачења хоризонтала и преставком земљишта са три до четири астрономске тачке за
површину једне секције у размери 1 : 75.000. У штабу су извршили распоред ко ће коју
секцију радити на земљишту. Мени паде у део секција Брус, у коју је улазио цео
Копаоник, где се Србија граничила с ондашњом Турском. Мој друг, капетан Исаковић,
иако је до тада имао врло добар успех, по молби одустаде од даље припреме, како би, као
инжињеријски официр, учествовао у подизању утврђења у околини Зајечара.
По учињеној припреми на брзу руку већ у мају, с таблом гледачом, бусолом и
анароидом, отпутовао сам преко Крушевца право на Копаоник. Пошто се моја секција
на већем делу граничила с Турском, то ми дадоше на службу, сем сеиза, још 5 војника, с
пушкама и једним трубачем.
Премеравање сам почео на врху Сувог Рудишта, а у посао ме је увео капетан Сава
Витас, један од наших најбољих, најспремнијих и највештијих топомера. Са мном је на
терену остао три дана, а затим је отпутовао на своју секцију – Јанкову клисуру. Ја сам
продужио премеравање на Сувом Рудишту све док ме одатле није отерала изненадна
олуја, праћена силном грмљавином с плаховитом пролетном кишом. По престанку кише
густа магла је обавила цео Копаоник. Низа страшну стрмен, преко ових камењара,
спустих се некако у село Бели Брод и настаних се привремено у једној од барака које
беху подигли неки инжињери који су детаљно цртали извесне пределе Копаоника у
којима је било гвоздене руде, а по њиховом уверењу и злата.
После једног дана поче магла да се диже. Наредих да се табла са инструментима
изнесе на један ћувик одмах иза бараке, како бих одатле почео рад. Оријентисах таблу,
усекох се на томе месту, положих олеату и отпочех визирање на све маркантне тачке у
догледу, па затим отпочех пресецање са других тачака. У том пресецању пође ми све
наопако. Поцепах олеату, да бих почео изнова. Опет наопако. Поцепах и другу, наместих
трећу, али опет не ваља. На тај начин, већ узбуђен, почех цепати једну олеату за другом
без икаквог резултата. Напустих посао љутит и нерасположен, седох на један камен и
запалих цигарету.
Видећи ме нерасположеног и љутог, приђе асталу редов Саватије, погледа на
последњу олеату, окрену се мени и запита:
– Што си љут, господине капетане, зашто не радиш?
– Море, одлази одатле док ти шамар нисам опалио.
– То можеш врло лако, само не знам шта ти би те поцепа онолику хартију – рече он.
Редов Саватије, родом из села Казнојевића, писмен, вредан и честит војник, беше ми
десна рука у овом, за мене мучном послу. Као посве свесрдан и честит младић, бавећи се
дуже времена са мном и помажући ми у намештању табле, толико се ослободио да ме је
ословљавао са „ти“, што ми је чинило нарочито задовољство. Тај војник, тако рећи, у
прсте је знао сваку тачку на целокупној секцији Бруса. Све називе исписане на њој
записао сам искључиво по његовом казивању, сем назива „Небеске столице“ изнад Белог
Брода тако сам назвао три огромне стене које су, посматране оздо, доиста изгледале као
три велике столице.
На наваљивање редова Саватија, поново отпочех рад с олеатама, али узалуд. У једној
од барака беше се инсталирао инжињер Кучевски са неколико Белгијанаца, рударских
инжињера, који прецртаваху неке своје цртеже рађене помоћу махиметра. Одох до
Кучевског и замолих га да ми покаже у чему грешим. „Помогао бих вам драге воље, али
тај рад не разумем, и сами можете да видите какву муку мучим већ три дана, па никако
да завршим свој посао.“ Кучевски је био наш контрактуални инжињер. У поверењу ми
рече да су рудари који с њим раде пронашли златну руду код места званог „Козји реп“,
одакле су ту руду вадили још стари Римљани. Ту сам тачку на секцији нарочито
обележио.
Изгубивши и последњу наду у могућност правилног почетка рада, који сам раније
успешно обављао, у највећем очајању седох и написах рапорт начелнику Главног
ђенералштаба, у коме сам навео да ми је немогуће да даље продужим рад на терену и на
крају молио да се разрешим даље припреме и упутим у пешадију, одакле сам и дошао.
Писмо затворих и предадох једном војнику да га однесе у Брус и тамо преда на пошту.
Војник оде, а ја остадох седећи на камену крај табле око које непрестано нешто
тумараше Саватије. Уколико је војник више одмицао, утолико ме је више обузимала нека
ватра и страшно колебање. Непрестано сам га пратио погледом. Кад се приближавао
селу Војетини, одакле се прелази у изворни део Топлице, а затим и Грешевачке реке, као
да ми из неба некакав глас рече: „Ни макац даље.“ Пратећи погледом војника, који се
пузао уз Војетин, викнух трубачу и наредих му да се мало измакне и три пута свира
„стој“. На прва два знака војник се само окрете и продужи. На трећи и четврти знак
застаде и окрену се у правцу Белог брда. Трубач понови тај знак још једанпут, а затим
засвира „назад“, понављајући то неколико пута. После краћег размишљања војник се
окрену и поче силазити низ Војетин. Наједанпут ми се скиде с душе велики терет,
расположих се и одмах скочих ка табли, полажући нову олеату, с чврстом одлуком да
сваку визиру крстим именом које ми је казивао Саватије, пошто би претходно погледао
кроз гледачу на коју је тачку нанишањено. На тај начин бацих потребан број визира,
таблу преместих на другу тачку ради пресецања и тек тада увидех своју заблуду. Док онај
војник с писмом стиже до нас, доврших пресецање бачених визира и уверих се у потпуну
тачност. Докопах писмо из руку војника и поцепах га. Беше тачно 11 часова пре подне.
Онако раздраган, престадох с даљим радом дајући војницима „вољно“ све до идућег
јутра. Ту злослутну тачку мојих јада нарочито сам обележио на секцији.
Сутрадан с највећим расположењем успешно продужих посао и све до краја нисам
имао никаквих сметњи ни забуна.
У другој половини августа заврших потпуно секцију Брус у околини Јошаничке
Бање, где се сасвим случајно, код једне општинске суднице, нађох с поручником Васом
Антонићем, који је радио секцију Трстеник. За време одмора и покрета таблу сам
редовно покривао мушемом. Интересујући се докле сам стигао с радом на секцији,
Антонић приђе мојој табли, скиде мушему и, видећи да сам скоро на завршетку, веома
узбуђено поче ми се жалити како је много заостао у раду.
Завршавајући секцију на Мирној води, спустих се ка Ибру и дођох у Рашку ради
израчунавања неколико заосталих висина. Из Рашке упутих телеграм начелнику Главног
ђенералштаба, тражећи дозволу да се вратим у Београд пошто сам довршио рад на
терену. Сутрадан сам добио наређење да отпочнем рад на секцији Рашка, ослањајући се
на тригонометријске тачке секције Бруса.
Како сам ранијим пресецањем с моје секције добио неколико тачака на левој обали
Ибра, а приличан број тачака и на десној обали, које нису улазиле у секцију Бруса, одмах
сам продужио рад на новој секцији. Продужујући мерење и представљање земљишта на
новој секцији, с претходним рекогносцирањем терена на левој обали Ибра, доспео сам
до у висину Бисер-воде. У другој половини септембра време је већ толико захладнило, са
честим кишама и маглом, да ми није било могуће даље продужење рада. Тим поводом
учинио сам представку начелнику Главног ђенералштаба, тражећи дозволу да, због
сталног рђавог времена, прекинем даљи рад и вратим се у Београд. Убрзо добих
одобрење за повратак. Враћајући се са Бисер-воде ка Рашкој, заноћих у судници
Трнавске општине. Општински пандур ми није хтео отворити врата на судници без
великог јада, јер осим њега ту није било никога. Спавао сам у соби овог писара. На
његовом столу нађох књигу „Народни учитељ“ од Васе Пелагића. Прелиставајући је,
одмах запазих да на свакој страници бејаху записани оловком разни узвици одобравања
писцу: „Браво, Васо!“ „Алал ти вера!“ „Прави си Србин!“ итд.
По повратку у Београд своје радове са целим елаборатом предао сам начелнику
топографског одељења Главног ђенералштаба мајору Светолику Протићу. После
учињеног стручног прегледа радови су ми примљени као тачни, па сам продужио
дефинитивну израду своје секције. Идуће године секцију Рашка наставио је и довршио
поручник Павле Пауновић.
Рад на Копаонику остао ми је у незаборавном сећању. Са својим пространим
расплећинама, Копаоник је најлепши и најромантичнији део Краљевине Србије. Треба
само поћи Грашевачком реком преко села Брзећа од Вампировога гроба, са Рашке, од
Бање Јошаничке или преко села Црне Траве ка највишем врху Копаоника Сувом
Рудишту, па се уверити у прекрасне природне лепоте нашег Копаоника. Просто је
невероватно како веома мали број становника Краљевине познаје Копаоник.
Што га обичан свет не познаје, то није никакво чудо, али што га мало или никако не
познају наши научници и они који радо причају о Швајцарској, Тиролу и о другим
страним покрајинама, то је за сваку осуду. Још за већу је осуду наша државна управа,
која толико година ама баш ништа није учинила да се олакша излазак на Копаоник, бар
са једне стране. Прилази Копаонику су доиста врло тешки, јер је Копаоник потпуно
беспутан. Ни са једне стране колима се не може прићи даље од Брзећа, Александровца и
Рашке. Треба поћи са Гобеље ка врху Копаоника, газећи по најфинијем разнородном и
међусобно тако испреплетеном цвећу, као по најлепшем жанилском тепиху, па се
уверити колико је природа била издашна у изливу своје лепоте на овом тако мало
познатом пределу. Воде и дивних извора на све стране. Извор реке, код Марковог
камена, у свом даљем току прави неколико катараката преко подземног камења, на
којима је вода излокала корита и прелива се из једног у друго. Дубина ових корита била
је скоро један метар, па су се у њима купали моји војници. Још даље низводно бејаху 2–3
стругаре, око којих су Копаоничани чешће приређивали забаве с кочевима и моткама,
нарочито кад се вода смањи у сушном периоду.
Упознати Копаоник то значи упознати један од најдивнијих крајева наше отаџбине.
Иницијативу за ово потребно је да предузме државна управа подизањем добрих колских
и аутомобилских путева са више праваца до на сам врх Копаоника. Упоредо с тим, на
најлепшим местима треба подићи неколико угодних барака с потребним намештајем за
становање.
У мају исте године, полазећи на Копаоник с поручником Савом Витасом ради
премеравања секције Брус, добио сам наређење да крајем месеца са својим коњем,
сеизом и потребним прибором дођем у Параћин и тамо се јавим пуковнику Радомиру
Путнику ради ђенералштабног путовања.
После извршеног претходног рекогносцирања уже просторије с које је требало
отпочети рад и после краћег упућивања поручника Витаса, на свом Драгану кренуо сам
преко Бруса и Крушевца ка Параћину, остављајући цео прибор за премеравање у Брусу,
у механи коју је држао један честити старина са својим сином.
Кад сам стигао у Параћин, истог дана предвече добио сам писмени задатак да својом
наредбом кренем један здружени одред са свим осигурањима зајечарским путем с
преноћиштем код Свете Петке. Решени задатак имао сам да предам пуковнику Путнику
у 8 часова увече. Задатак на време предадох. Путник га исте вечери прокритикова и
саопшти ми оцену – врло добар (4).
Али тек сада настаје мука.
После вечере пуковник Путник, веома расположен посматрајући једног дебељка у
ћошку механе, пред којим стајаху две плећке с јагњећом главом, који се беше сав
ознојио кидајући и једући месо, даде ми други задатак: „У Честобродичкој клисури, у
висини платоа Вешала, распоредити један одред у предстражно обезбеђење затварајући
све правце који клисуром изводе у Параћинску равницу, на којој ће сутрадан бити
прикупљене све снаге дивизије; искрокирати целокупну предстражарску просторију и на
крокију уцртати распоред трупа на предстражи; задатак предати сутрадан до 8 часова
увече.“
Пораних, појахах коња и преко неког камењара изађох на плато Вешала. Пошто до
тада нисам крокирао, већ при поласку обузе ме нека слутња – несамопоуздање и страх.
Због тога се нисам ни помакао са платоа Вешала. Сеиз веза коња за један лог и после
кратког времена леже и заспа.
О самом распореду предстраже нисам много ни мислио јер сам сав био обузет
мислима о оном несрећном крокију. Припремих све што је потребно: оловке у боји, гуму
и бусолу. Узех таблу у руке и с њоме се почех окретати не знајући како и с које стране да
отпочнем цртање. Заборавио сам на претходно рекогносцирање земљишта. Оријентисах
се према истоку и, кобајаги, отпочех извлачити хоризонтале, које су изгледале као
металне жице. Никако нисам могао да се одвојим од уобичајене форме представљања
земљишта у облику краставца. Избрисах, поново почех и опет избрисах, и тако то
трајаше све до 11 часова, када се и сеиз пробуди, почеша се, протеже, па ето ти га к
мени:
– Господин капетане, шта ћемо за сено, Драган је гладан и, ено, обрсти и изглода цео
глог – рече он лено.
Преспава све до подне, а није се сетио да оде и купи где сена, већ дошао к мени
онако подадуо од спавања, а ја не знам где ми је глава. Изгрдих га и он се откотура низ
камењар да тражи сена. Коњ поче рзати и окретати се око оног глога, што ме још више
узбуђиваше. Мојој муци не беше краја. Подне увелико превалило, а ја ни да макнем с
места. Окрени, обрни, али не иде, па не иде.
Седећи тако на једном великом камену, око 5 часова по подне угледах пуковника где
се пешке спушта озго низ камењар право к мени, а сеиз за њим води му коња. Сад тек
настадоше јади – шта да му кажем кад угледа празну таблу. Што је ближе прилазио, ја
сам постајао све одлучнији да му кажем праву истину.
– Шта је, господине Мишићу, јесте ли скоро готови – запита ме Путник прилазећи
табли.
– Господине пуковниче, ја не умем још ни да почнем – одговорих искрено.
– Хајде, хајде, пожурите се па дођите да вечерамо – рече он и сиђе доле право на пут
који је водио за механу Свете Петке.
У оном силном душевном нерасположењу тренутно ми паде на памет како нам је
потпуковник Јован Смуђа још у Академији говорио о најпрактичнијој представци
земљишта помоћу хоризонтала:
„Треба замислити“, говорио је он, „да је целокупна просторија која се крокира
потпуно покривена водом, а да негде на крају те просторије има велика славина помоћу
које се вода може отакати. Ако желите да размак између хоризонтале буде 50 метара,
воду треба оточити за ту висину, а онда славину заврнути. Над том површином воде
видеће се висови, брежуљци, превоји и други облици рељефа. Сад треба узети оловку и
тако замишљену ситуацију пренети на шему; по површини воде вући линију
обухватајући све оне предмете и онако како се види изнад водене површине. Тако ће се
добити прва хоризонтала. За другу, трећу, четврту итд. хоризонталу треба опет у
мислима одвртати и завртати славину и на исти начин замишљену ситуацију преносити
на шему, па ће се на крају Добити потпуно тачна представа конфигурације земљишта.
На послетку треба уцртати шуме, шумарке, путеве, стазе, куће и све важније објекте који
постоје на дотичној просторији.“
На тај начин, захваљујући сећању на лепе поуке племенитог и отменог професора
топографског цртања потпуковника Смуђа, сав радостан отпочех с радом: замишљао сам
потапање целе просторије, затим отварање славине и отакање воде, повлачио линије по
површини воде и то поновио неколико пута док на крају крајева око 19 часова не
доврших кроки, који улепшах оловком у боји, лепим натписима и уцртавањем распореда
трупа. После тога весело одох до механе где одмах написах потребне наредбе за
размештај предстража и око 20 часова пуковнику Путнику предадох завршен задатак.
На овом путовању с пуковником Путником од приправника није било никога осим
мене.
Продужили смо рад даље преко Лукова, Бољевца, Зајечара, Вратарнице, Књажевца
до Ниша, где је путовање завршено.
По завршеном путовању из Ниша сам отпутовао преко Крушевца и Бруса на
Копаоник да бих продужио оне муке у Белом брду.
Идућа, друга година приправништва већ ми је била знатно лакша, јер сам већ био
упућен на учење са више размишљања, трајно читање и на послетку боље сам познавао
наставнике и њихове методе. У прву годину беху примљени за приправнике поручници
Милош Пауновић и Милош Васић. На једну годину пре мог примања за приправника
припрему су завршили капетани Степан Степановић, Милутин Миловановић и Петар
Бојовић.
Другу годину приправништва са другим ђенералштабним путовањем завршно сам
јула 1890, а већ половином септембра почео сам полагање испита из 13 некаквих
предмета за ђенералштабну струку. Испите сам полагао у Крунској улици, где беше
Операцијско одељење Главног ђенералштаба.
На испитима ми је све добро ишло док не дође ред на географију. Испитивач из овог
предмета био је потпуковник Јован Атанацковић. Испитивање усмено. Први задатак: од
Ниша преко Прокупља, Куршумлије и Преполца до Приштине описати пут и терен по 5
километара са једне и са друге стране, именујући на том правцу све тактичке положаје и
друге важније објекте. Председник комисије био је пуковник Радомир Путник. Замолих
да се послужим бар једном генералном картом. Путник беше за то, али потпуковник
Атанацковић никако не пристаде, већ ми нареди да напамет говорим. Иђаше све глатко
до Тенешдолског теснаца, који сам потпуно и тачно описао, али за пакост име му нисам
знао. Ваљда 10 пута ме испитивач натериваше да кажем име теснаца. На послетку рекох:
– Уколико више на том инсистирате, утолико теже могу да се сетим.
– Па ваљда се зове по једноме селу, Тенешдолски теснац – љутито одговори
испитивач и рече „доста.“ На тај начин и поред наклоности осталих чланова комисије
због упорности испитивача географије једва испливах. Друго питање је гласило:
„Описати реку Олту у Румунији и објаснити по чему је она врло важна.“ Познавао сам је
из геотрафије врло добро, али нигде нисам нашао да је она пловна на извесном делу
доњег тока. Својом тврдоглавошћу, овај иначе врло питом испитивач, тераше мак на
конац. Све што сам знао о њеном значају навео сам, али је он био незадовољан. Да бих
учинио крај овом гњављењу, и сам не знам како ми паде на памет да кажем.
– Па ваљда је значајна по томе што дели Каравлашку од Карабогданске – иако ништа
нисам знао о границама тих покрајина.
На мој одговор пуковник Путник се толико смејао да је сав дрхтао.
– Па Ви узимате у помоћ и народне песмарнце – додаде он кроз смех.
На крају крајева, испит за ђенералштабну струку добро положих, што ми комисија
саопшти.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:52 am


Напредовање у служби
Већ 25. септембра 1890. отпутовах лађом у Кладово на дужност команданта 13.
батаљона с напоменом начелника Главног ђенералштаба да продужим спрему, јер ћу
ускоро бити позван да полажем испит за ђенералштабног мајора.
Батаљон је становао у граду Фетисламу (Кладово). Командант града био је
артиљеријски капетан Јован Петровић, звани Пенга; командири чета капетани: Добросав
Милошевић, Панта Оцокоља, Сретен Славковић и Јосиф Продановић; благајник капетан
Светозар Јовановић, име ађутанта нисам запамтио.
Кладово, доста лепа и мирна варошица, богата вином и развијеним риболовом.
Становници варошице, мирни и вредни људи, међусобно су се лепо опходили. Војску су
необично волели.
Снабдевање трупа с новцем, оделом и осталим потребама било је добро. Војничка
обућа бејаху опанци. Чистоћу града Фетислама и разне оправке и доправке, с највећом
енергијом и умешношћу одржавао је и извршавао командант града артиљеријски
капетан Јован Петровић, што би рекли наши, један од одушевљених Срба. Иако сам од
њега био млађи у рангу, он је у свим званичним и приватним приликама редовно мене
истицао.
Године 1892, некако при крају фебруара, позван сам био у Београд да полажем
испит за мајора. Са мном су полагали капетани Степа Степановић и Милутин
Миловановић. Испити су из свих предмета били писмени. Председник комисије опет је
био пуковник Путник. Главни ђенералштаб у то време био је у кући саветника
Давидовића, у Улици краља Милана. Сва тројица радили смо задатке у једној сали, под
надзором једног од испитивача. За испит из историје ратова морали смо се спремати из
три значајнија рата, по властитом избору. Ја сам изабрао рат Наполеона Бонапарте у
Италији 1796. године, затим његов рат против Аустрије 1805. године, потом рат с
Русијом 1812. године и, напослетку, Наполеонов рат против целе Европе 1814. године.
Испитивач је био потпуковник Димитрије Цинцар Марковић, један од наших необично
спремних ђенералштабних официра. Кад сам му саопштио да сам, сем осталих, за
студију изабрао рат 1814. године, био је веома љут:
„Па откуда баш да изаберете тај рат?“ запитао ме је строго.
– Као веома компликован допада ми се – одговорих мирно.
Капетан Степановић и ја положили смо све испите без икаквих примедаба, док је
капетан Миловановић имао малер – пао је из тактичког задатка, који је решавао на
просторији јужно од Врања, па је овај испит морао да понови. Овога, иначе одличног
ђака у Академији, а доцније и врло храброга официра у ратовима, овај случај је толико
потресао да је приликом саопштавања скоро пао у несвест. Као добар ђак и официр био
је и доста славољубив, што га је подстицало на систематско читање и рад на
усавршавању.
После положеног испита вратио сам се у Кладово. Због неких политичких
неспоразума с Бугарима једнога дана у априлу добио сам шифровану депешу од војног
министра да с батаљоном усиљеним маршем отпутујем у Зајечар, остављајући у
Фетисламу један мањи одред за стражарску службу.
Крећући се по маршрути коју сам изабрао, другог дана предвече стигао сам у
Зајечар и преноћио у селу Салашу. Јачина једне чете износила је око 250 војника,
већином петомесечара. Тек је била завршена регрутска обука. За пренос канцеларија и
остале војничке спреме реквирирао сам потребан број воловских кола.
Одушевљен и расположен због успешно положеног испита, свима командирима чета
дао сам при поласку батаљона писмене задатке на правцу маршевања с напоменом да ме
сачекају на великом одмору с решеним задацима, упућујући их на коњима пре но што је
батаљон кренуо. Ово сам поновио и другог дана. Водећи батаљон, састављен од веома
добрих и расположених војника и официра, уз пут сам с појединим четама користио
колонске путеве. Сем тога, на маршу сам формирао нарочите колоне: две чете с једне, а
две с друге стране пута, у међупростор сам увукао воловску комору. Овај вид кретања
необично се допао војницима и официрима, па се за све време марша само орила песма,
свирка, подражавање гласова појединих животиња и сл. Поједини војници истрчавали су
неколико корака напред и с подигнутим ногама увис кретали се неко време на рукама.
Ова стална песма, вика и опште расположење као да су утицали и на волове, па је
комора за све време марша била у висини чела напоредних чета. Таква атмосфера
толико је дејствовала на војнике да је батаљон оба дана врло рано стигао на преноћшнте
у највећем расположењу.
Батаљон су срдачно дочекали грађани Зајечара с вршиоцем дужности окружног
начелника, веома љубазним, паметним, поштеним и разборитим филозофом
господином Стевом на челу.
После неколико дана поднео сам писмени извештај команданту дивизије о
извршеном маршу и доласку батаљона у Зајечар. При подношењу извештаја нисам се
придржавао постојећих прописа о навођењу ширине пута, нагиба, оштријих савијутака и
сл. већ сам све тачно изложио како сам руководио батаљоном на маршу, мислећи да ћу
због уношења извесних новина бити похваљен. Међутим, уместо тога, начелник штаба
Тимочке дивизијске области мајор Вучковић врати ми извештај с потписом команданта
пуковника Велимировића и укором зато што сам на маршу употребљавао непрописне
стројеве итд. На крају ми је наредио да извештај поднесем по пропису, а у исто време и
изјашњење како сам смео одступати од прописа о маршевању. Тај извештај сам враћао
двапут с потребним објашњењима, али све узалуд. Најзад у трећем одговору цитирао сам
Шерфа, који је у својој ђенералштабној служби препоручивао сличне поступке на
маршу, а употребио сам и мало оштрије изразе при објашњавању шта су то колонски
путеви. Тај одговор сам претходно прочитао команданту Тимочког артиљеријског пука
мајору Димитрију Николићу. Овај добри официр, иако је и сам увиђао да сам био у
праву, посаветова ме да рапорт преправим па тек онда да га пошаљем. Тако се једва
извукох из те беде с „укором“. Ни дан-данас не могу себи да објасним овако држање
једног доиста веома интелигентног, начитаног, енергичног, трудољубивог и храброг
официра, какав је био мајор Драгомир Вучковић.
У мају те године разболео сам се у јачој мери. За време боловања посетио ме је
једног дана министар војни пуковник Димитрије Ђурић, који беше дошао у Зајечар. Том
приликом рече ми да ме је одредио за начелника штаба Шумадијске дивизијске области.
– Па докле ћу, господине министре, бити премештан? – упитах ја.
– Уверавам вас да ћете на том положају остати најмање две године – одговори ми
министар.
– То верујем, господине министре, али ко ће гарантовати да ћете ви тако дуго остати
војни министар – одговорих слободно.
– Имате потпуно право, нико ми није казао већу истину – одговори и грохотом се
насмеја мој стари професор тактике, професор кога смо најрадије слушали. Ђурић је
тако убедљиво и зналачки предавао свој предмет, да апсолутно нисмо имали потребе да
хватамо белешке на часу. То је био човек и официр племенитих и благородних осећања
и ја сумњам да је ма коме могао учинити што нажао. Као млад официр – чини ми се наш
питомац – на пруској ратној академији, без дозволе надлежних отишао је за време
пољског устанка и ступио у редове побуњених Пољака. Због његових потпуно искрених
српских осећања другови су га звали „Србенда“.
Као ђенералштабни капетан прве класе почетком јула отпутовах у Крагујевац на
нову дужност. Командант Шумадијске дивизијске области био је артиљеријски
потпуковник Михајло Срећковић, ађутант Његова величанства краља; начелник санитета
др Милош Борисављевић, један од мојих најискренијих другова, који је имао силну
лекарску праксу; начелник артиљерије мајор Панта Пејовић; начелник судства капетан
Милоје Марковић; ађутант капетан I класе Васа Банковић итд.
Командант дивизије примио ме је на рапорту врло љубазно и предусретљиво. Такав
је према мени остао за све време док сам био под његовом командом. Врло често
позивао је по вечери мене и моју жену код њих на посело. Уопште, према мени се
односио потпуно пријатељски. При растанку жалио је што одлазим, јер је мојом службом
био веома задовољан. Шта се доцније десило, испричаћу на другом месту.
Око два часа ноћу, првог априла 1893, док сам лежао грозничав у кревету, примио
сам од војног министра дугачку отворену депешу у којој саопштава да је краљ
Александар, иако још непунолетан, насилно примио краљевску власт у своје руке.
Прочитах телеграм, обукох се и одмах се упутих право у стан команданта дивизије.
Још беше мрак. Он је становао у конаку књаза Милоша. Примио ме је у свом кабинету и
наредио да нам се донесе кафа. Прочитах му садржину телеграма, он пажљиво саслуша,
а потом узе телеграм и сам га поново прочита.
– Шта ћемо сад да радимо? – запита ме командант.
– Да дамо узбуну у гарнизону и наредимо да сви официри у парадном оделу дођу у
команде. Скуп свих трупа да буде у старој касарни. За то време наредићу да нам се коњи
спреме. Ја мислим, господине потпуковниче, да би и цео штаб требало да нас прати на
коњима. Тамо ћете прочитати овај телеграм са свим осталим наређењима војног
министра. Моје је мишљење, ако се сложите, да трупама за овај дан дамо вољно и да
војна музика свира војницима у касарнама – одговорих мирно.
– Врло добро, иди одмах па нареди то, а онда доћи овамо, одакле ћемо отићи у
касарну. Собом понеси и ову депешу и не заборави да је одмах у целини саопштиш свим
гарнизонима на нашој дивизијској области – нареди ми он.
Од ноћне узбуне варош је била изненађена. Официри су трчећим кораком или на
коњима јурили у касарну. Трупе постројене у кару. Командант дивизије је на коњу ушао
у кару и гласно прочитао телеграм, а затим позвао војнике да овај значајан чин пропрате
са узвиком: „Да живи Његово величанство Александар и краљевски дом“!*
* Краљ Александар је искористио сукоб између радикала и либерала око избора трећег намесника после
смрти Косте Протића и, по наговору краља Милана, збацио 1. априла 1893. окрњено намесништво и
либералну владу и сам себе пре времена прогласио пунолетним.
Удар од 1. априла припремљен је у строгој тајности и врло лукаво изведен. Док су се намесници и
министри налазили у двору на вечери седамнаестогодишњи краљ је с јединицама коњичког пука,
артиљеријске подофицирске школе, нешто гардиста и жандармерије запосео Министарство иностраних и
Унутрашњих дела, Управу града и Телеграм, а опколио Народну скупштину и куће намесника и
министара.
Када је уговореним знаком обавештен да је све готово, подигао је здравицу и рекао да је одлучио да узме
власт у своје руке, тражећи од намесника да му то олакшају подношењем оставке. Пошто они то нису
хтели да учине добровољно, краљ их је задржао у двору под стражом док је обишао касарне (гардијску,
палилулску, велику и жандармеријску касарну) и од војске узео заклетву на верност.
За председника нове радикалне владе млади краљ је именовао свог главног помагача у државном удару
Лазара Докића, кога је убрзо заменио генерал Сава Грујић.
По договору са сином убрзо се у земљу вратио краљ Милан. Пошто је радикална влада одмах поднела
оставку, краљ је образовао своју прву „неутралну владу“ под председништвом Ђорђа Симића.
Иако је своју прву беседу у Скупштини завршио узвиком: „Да живи слободна уставна Србија!“, краљ
Александар је убрзо увидео да је устав од 1888. године највећа препрека за његову аутократску владавину.
Користећи се уставним правима, нарочито Законом о штампи, радикални „Одјек“ и други листови
отворено су нападали краља Милана називајући га „пробисветом“, „скитницом“, „пијаним
величанством“. Због тога је краљ заменио „неутралну“ владу Ђорђа Симића још конзервативнијом и
послушнијом, такође „неутралном“ владом са Светомиром Николићем на челу, а затим прокламацијом
од 9. маја 1894. укинуо устав од 1888. године и ставио на снагу тзв. намеснички устав ол 1869. године.
То је био други државни удар краља Александра којим је Србија увучена у политичку кризу која ће бити
окончана тек мајским превратом 1903. године. (В. Историја државе и права југословенских народа,
Београд, 1962, стр. 268–269; Слободан Јовановић, Влада Александра Обреновића, књ. I, Београд 1929, стр.
205–254; Ђ. Јелинић, н. д. стр. 208–210.)
После тога отишао сам с командантом у каицеларију иако је још било рано. На
поменутом телеграму својом руком сам укратко изложио наређења која су издата, као и
начин на који је телеграм саопштен трупама. Телеграм сам потом оставио у архиву с
назнаком да се нарочито чува као важан докуменат, а доцније сам га лично предао свом
заменику коњичком капетану Јови Михајловићу.
За време свог службовања код потпуковника Срећковића само сам једанпут дошао у
мали сукоб с њим поводом извршења једног мањег маневра у правцу Горњег Милановца.
Према замисли, требало је скренути од Кнића уз Гружу ка Кутлову, одакле је новом
претпоставком требало поново променити правац у другу страну ради веће
интересантности у извођењу овог маневра. По наређењу команданта, саставио сам
одговарајући задатак, и извођење маневра до Кутлова текло је добро. У Кутлову сам
поднео команданту нову претпоставку на одобрење. Он, међутим, не одобри моју
претпоставку, већ ми нареди да напишем другу, по идеји коју ми даде. Замолих га врло
учтиво да то напише неко други, пошто сам убеђен да ће то критиковати моји професори
у Главном ђенералштабу, који ни у ком случају неће одобрити такву идеју. На ову
примедбу командант ми нареди да се уклоним из шатора. Уђох у механу и поручих
кафу. Мало касније дође до мене млађи ађутант Прока Божић и рече ми да ме зове
командант. Кад му се јавих, он рече:
– Добро, добро, ево напиши представку како ти мислиш и одмах ми донеси на
потпис.
То су били сви наши неспоразуми. У свима другим приликама, тако рећи, другарски
се односио према мени.
После поменутог државног удара владу образоваше радикали под председништвом
ђенерала Саве Грујића.
Идуће, 1893. године, одем са својом породицом на киселу воду аранђеловачку.
Другог августа изјутра добио сам телеграм из Београда да сам одређен за краљевог
ађутанта, а у исто време и за вршиоца дужности команданта 7. пука.
После неколико дана вратио сам се у Крагујевац, где сам разрешен дотадање
дужности и одмах потом отпутовао сам у Београд на нову дужност. Мало доцније за
команданта Шумадијске дивизијске области постављен је пуковник Радомир Путник.
По мом доласку у Београд сви нови ађутанти и ордонанси били су представљени
краљу. После тога примио нас је у једној сали први ађутант потпуковник Илија Ћирић.
Осим мене за ађутанте су постављени: потпуковник Леонида Соларевић и мајори Живко
Касидолац, Боривоје Нешић и Михајло Рашић, који је уједно вршио дужност маршала
двора, а за ордонансе капетани Јован Велимировић и Љубивоје Барјактаревић и
поручник Чедомир Марковић. Упућујући нас како треба да обављамо нову службу,
потпуковник Ћирић, између осталог, рече нам:
„Господо, наш је краљ врло млад, вероватно ће вас понекад питати какав је који
официр. Саветујем вас да никада и ни у којој прилици ништа рђаво не говорите ни за
једног официра. Ако што добро знате, то му слободно можете рећи, али рђаво никако.
Као млад човек, он ће то запамтити и дотични официр може од тога имати великих
неприлика.“
Такве савете могао је да даје само један честит, отмен и у сваком погледу исправан
официр, какав је увек био Илија Ћирић.
Још у првој половини августа исте године млади краљ је кренуо на путовање по
Србији. Ађутанти и ордонанси су били подељени у две групе. Њихова смена у свити
имала се извршити у Аранђеловцу.
Некако баш пред краљев полазак на ово путовање за команданта Шумадијске
дивизијске области био је постављен пуковник Радомир Путник. Међутим, због слабог
здравља он је одмах добио једномесечно одсуство од војног министра ђенерала Саве
Грујића. Приликом поласка у Аранђеловац ради смене ађутаната који су били у свити по
западним крајевима Србије (краљ је настављао пут по источној Србији), видео сам
пуковника Путника у близини Славије. Он ми том приликом рече да ће кроз два-три
дана отпутовати на одсуство.
Кад смо дошли у Аранђеловац, чули смо да је краљ веома љут. На територији
Шумадијске дивизијске области дочекао га је заступник команданта области пуковник
Панта Пејовић. У исто време чули смо да је Путник телеграфски позван да одмах дође у
Аранђеловац. Говорило се да га је краљ љутито примио и оштро му замерио зашто није
био на дужности да га по пропису дочека на својој територији. Путник ми је доцније
причао да је томе пријему присуствовао и војни министар, који ни једне једине речи није
проговорио у његову одбрану; да он, наводно, није знао краљеву маршруту и да је већ
раније добио одсуство.
Због овога, као и због неке политичке афере у коју је, како се говорило, био умешан
и један коњички наредник, Путник је доцније пензионисан.*
* Краљ Милан и његов син Александар сумњали су да је Путник наклоњен радикалима. Осим тога, њима
је сметао велики углед који је Путник, као један од најспособнијих српских генералштабних официра,
уживао у војсци, па су због тога настојали да га уклоне. То, међутим, није било тако једноставно, јер се
Путник држао веома коректно.
После смењивања са дужности на начин који је војвода Мишић лепо описао Путник је постављен за
касационог судију, дакле, на дужност која је имала врло мало везе с војском, да би се на тај начин принудио
да сам поднесе молбу за пензионисање. Поред тога, приписивани су му разни грехови с којима он у ствари
није имао никакве везе. Подметнуто му је чак и учешће у Чебинчевој афери.
Наиме, априла 1894. ухапшен је на железничкој станици Михаило Чебинац управо у тренутку када се
спремао да пређе на аустроугарску територију. Он је оптужен да је у дослуху с кнезом Петром
Карађорђевићем припремао заверу против краља Александра. У његовој бележници, поред разних других
имена, нађено је и име Радомира Путника, уз које су биле забележене неке бројке, и то је узето као
„сигуран“ доказ Путникове кривице. Међутим, доцније је утврђено да се сва Путникова „кривица“
састојала у томе што је код Чебинца поручио надгробне споменике за своје родитеље и да су бројке уз
Путниково име означавале димензије тих споменика.
На све оптужбе Путник је реаговао само по законским прописима. Свима онима који су му после
смењивања са дужности саветовали да тражи пензију одговорено је:
– Ако хоће, они ме могу пензионисати, али не по мојој вољи.
Па ипак, у указу о пензионисању од 14. октобра 1896. између осталог стоји: „Да се ђенералштабни
пуковник Радомир Путник, на основу члана 40. Закона о устројству војске, по молби његовој ставља у
стање покоја, са пензијом која му припада по годинама службе“.
Иако је као пензионер живео веома скромно, Путник је наставио с интензивним радом на свом
стручном усавршавању. У том циљу, као и у циљу поправљања свог тешког материјалног положаја,
спремао је официре за мајорски испит, а објавио је и две војне студије: „Службу ђенералштаба“ и „Службу
ђенералштаба у ратно доба“.
Одмах после мајског преврата Путник је реактивиран, произведен у чин ђенерала и постављен за
начелника Главног ђенералштаба. (В. Владимир Белић, Путник, Београд 1938, стр. 40–44; Живко
Павловић, Војвода Радомир Путник, „Ратник“, св. I–III, 1921; Архив ВИИ, к. 46, бр. 1. откупљени рукопис
Драгутина Мићића, Српски официри и њихова улога и значај у политичком животу Србије до уједињења,
Загреб 1939.)

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:53 am


Пре поласка из Аранђеловца, краљ је, у пратњи неколико министара, отишао у
Тополу и тамо положио венац на гроб великог вожда Карађорђа.
На свом путу по источним крајевима краљ је свуда с великим одушевљењем и
симпатијама дочекиван и испраћан. Као и свуда, у Књажевцу грађани беху за дочек
подигли и украсили једну трибину на пијаци, на којој се краљ дуже задржао
посматрајући коло лепих и укусно одевених девојака и момака. Први ађутант,
потпуковник Ћирић, био је с краљем на трибини, а остали ађутанти и ордонанси са
стране код улаза на трибину. На једном крају са мном беше, колико се сећам, поручник
Чеда Марковић. У нашој непосредној близини, поред осталих, стајаху двојица одраслих
младића. Један од њих, раздраган овим општим весељем, рече свом другу:
– Да ли ће краљ ускоро опет доћи код нас?
– Бре, будало једна, није сврака да сваки час долази овамо – одговори му други.
Путујући преко Доњег Милановца и Мајданпека, стигосмо у Велико Градиште, а
одатле продужисмо колима преко Пожаревца и стигосмо у Смедерево на преноћиште у
хотел „Код Лава“. Пењући се уза степенице, у свој апартман, краљ ми нареди да пођем с
њим у собу. Чим смо ушли у собу, он закључа врата и стојећи ми рече:
– Захтевам од вас да ми кажете праву истину, односно да тачно одговорите на
питање које ћу вам поставити.
– Ваше величанство, ако желите казаћу вам праву истину под заклетвом – одговорих
одлучно.
– Мени је достављено – одговори краљ – да сте ви причали неким радикалима да је
пуковник Срећковић, као командант Шумадијске дивизијске области, код кога сте ви
били начелник штаба, згужвао, пљунуо и бацио на земљу депешу којом је саопштено да
сам ја узео власт у своје руке 1. априла ове године, а затим псовао и грдио Обреновиће.
– Ваше величанство, то је најодвратнија клевета. Пуковник Срећковић се, напротив,
владао врло коректно – одговорих узбуђено и испричах му у детаље све што је том
приликом урађено, додајући да није истина да сам ја ма коме тако нешто причао о
пуковнику Срећковићу. Да би се Ваше величанство уверило да поменута депеша није
изгужвана, молим вас наредите да један официр оде у Крагујевац да је донесе, па ћете се
лично уверити да сам вам рекао праву истину.
– Верујем вам, господине Мишићу, ни сам у то нисам веровао, али сам ипак хтео да
то чујем од вас – одговори краљ и из мундира извади један табак хартије, поцепа га и
рече да је то био спремљен указ о пензионисању пуковника Срећковића. При растанку
краљ ми нареди да никоме ништа не говорим о нашем разговору, али ми није казао који
су му радикали то причали. Тек после две године о поменутом догађају у Смедереву
известио сам првог ађутанта пуковника Илију Ћирића. Што се даље догодило у вези с
овим говорићемо доцније.
Једнога дана као дежурни ађутант пратио сам краља у шетњи Улицом краља
Александра. Одмах ми је почео да прича о неким неправилним поступцима министра
унутрашњих дела господина Светозара Милосављевића, чини ми се у Гроцкој. Био је
веома љут. Запита ме да ли познајем господина Милосављевића. Одговорих да га
познајем врло добро, јер ми је био професор опште историје у Крагујевачкој гимназији.
– Па како га познајете? – питао ме даље краљ.
– Познајем га као врло честитог, правичног и енергичног човека.
– Онда ви људе слабо познајете – одговори краљ.
Од тог времена за читава два месеца краљ ни једне једине речце са мном није
проговорио сем, разуме се, службених наређења. После дужег времена поново сам
истом улицом пратио краља у шетњи. Наједном, он ме погледа и рече:
– Господине Мишићу, ви сте имали право кад сте ми онако говорили о
Милосављевићу. Уверио сам се да је уистину то врло исправан и честит човек, јер је
догађај у Гроцкој текао сасвим другачије него што ми је то било достављено.
Тих година краљ је врло често путовао у иностранство. Сви ађутанти и ордонанси
ређали су се више пута у пратњи краља на његовим путовањима. На мене никако да дође
ред, ваљда зато што сам у исто време био и командант батаљона, док остали или нису
имали другу службу или су, пак, били на неким канцеларијским дужностима. На крају
крајева, једва једанпут дође ред и на мене да пратим краља за време његовог путовања у
Свету Гору и у Атину.
Године 1895. одређен сам за представника наше војске на јесењим маневрима у
Француској. Руководилац маневара био је ђенерал Сосије, гувернер Париза, а његов
начелник штаба ђенерал Боадер. Међу осталим војним представницима бејаху грчки
престолонаследник Константин и руски ђенерал Драгомиров. Већина војних
представника на овим маневрима били су стални војни изасланици у Паризу, као, на
пример: руски војни изасланик ђенерал Фредерикс, пруски пуковник Шверцкопек,
шпански мајор Ешаги и други. Шпански и јапански војни изасланик и ја споразумно смо
водили забелешке о свим радњама на маневру, али смо при крају истих, служећи се
последњим белешкама, саставили сваки за себе извештај за своје војно министарство. По
повратку у Београд свој извештај сам штампао у ондашњем Службеном војном листу.
За све време маневара страни изасланици пратили су само једну страну – француску
војску, која је по претпоставци кренула из ширег рејона Париза ради напада на „Немце“,
који су преко Мозела већ били упали на француску територију.
Једног дана током маневра непријатељске страже раздвојила је једна прилично дуга
колона, која се протезала скоро паралелно фронтовима играјућих страна. На левом
крилу „Немаца“ био је размештен на положају читав пук артиљерије са извесним мањим
деловима пешадије. Саобразно ситуацији, командант нападачке стране дао је наредбу
команданту једне коњичке дивизије да скривеним правцем изврши јуриш на поменути
артиљеријски пук. Милина је била посматрати како се та француска коњичка дивизија,
по ешелонима, у највећем касу изгуби низ ону стрмину прелазећи на другу страну
дубодолине, образова у покрету нарочите коњичке стројеве с бочним осигурањем и у
енергичном налету целе дивизије изненадно продре у положај поменутог артиљеријског
пука тако да је он за цео тај дан био искључен из дејства. Овај покрет коњичке дивизије
пажљиво је посматрао и руски ђенерал Драгомиров, стојећи поред команданта те
дивизије. Кад је извршен јуриш, ђенерал Драгомиров, веома узбуђен, загрли и пољуби у
лице команданта коњичке дивизије честитајући му на успеху овим речима: „У животу
никад нисам видео већу брзину и бољу спремност коњице, као ни већу тачност,
умешност и смелост коњаника у нападу; зато вам, драги друже, од срца честитам и вама
и вашој дивној коњици.“ Рад ове коњичке дивизије је уистину задивио и све друге стране
изасланике.
По завршетку маневра, који је трајао скоро 6 дана, смотра трупа извршена је на
Миркурској пространој равници. Смотра је извршена у присуству председника
Републике господина Феликса Фора. Стране војне изасланике пратио је један француски
пуковник са још неколико официра, међу којима бејаше и мајор гроф Д'Астро. То беше
један од врло интелигентних, вредних и веома предусретљивих француских официра,
који је говорио више страних језика.
У то исто време у Паризу је становао краљ Милан у једном хотелу на „Плаце
Вандоме“. По мом повратку са маневра још исте вечери позвао ме је да заједно
вечерамо. Питао ме је о догађајима у Београду, о нашој војсци, о краљици Наталији, на
коју се јако љутио због извесних поступака краља Александра, који су стајали у вези с
дворском дамом Драгом Машин. Причао ми је о својим врло интимним стварима. Из
разговора о краљици Наталији видео сам да ју је необично волео, али је, рече ми он,
много ствари радио просто у инат због њене охолости у њиховим међусобним односима.
Док је говорио о овим стварима, био је врло узбуђен, истичући да он о свему томе може
мени причати као своме старом ратном другу. Разговор је прекинуо његов момак Јохан,
пријављујући нашег посланика у Паризу господина Милутина Гарашанина.
Интелигентан и отмен у понашању, Милутин Гарашанин, колико сам ја могао
приметити, а и по уверењу краља Милана, био је врло угледан и радо приман у Паризу,
као некадашњи студент париске Политехнике. Сутрадан сам био на ручку код њега у
посланству.
После извесног времена по мом повратку у Београд у свиту краља Александра,
приређен је маневар у околини Тополе, у коме су учествовале трупе Шумадијске и
Дринске дивизије. Резервисти су већ раније били позвани на вежбу у своје пукове.
Руководилац маневра био је начелник Главног ђенералштаба ђенерал Јован Мишковић;
команданти страна: пуковник Кока Миловановић, командант Дунавске дивизије, и
ђенерал Михајло Срећковић, командант Шумадијске дивизије. Са својим, 7. пуком био
сам у саставу Дунавске дивизије. Маневру је присуствовао и краљ Александар, који је
редовно на овакве маневре позивао и пензионисане ђенерале и понеког пуковника. Овом
приликом присуствовали су: ђенерал Милојко Лешјанин и пуковници Димитрије Ђурић
и Јован Прапорчетовић. Другога дана маневра играјуће стране делила је река Јасеница:
на левој обали била је Шумадијска, а на десној (код Тополе) Дунавска дивизија. Мој пук
био је у резерви на Опленцу.
Добих наређење да с пуком пређем Јасеницу и нападнем крајње лево крило
Шумадијске дивизије. По преласку Јасенице пук сам развио у борбени поредак и
наредио напад. У једном тренутку, услед јачег отпора делова потпуковника Јована Ф.
Ковачевића, први борбени ред мога пука застаде у наступању. Пуковник Кока неколико
пута чинио ми је напомене да напад извршим што брже. Моји ордонанси ми, међутим,
јавише да се непријатељ на томе делу фронта, иако слабији, упорно држи, очекујући
нека појачања. Тим поводом одјурих на коњу до команданта првог борбеног реда,
опомињући команданта батаљона противне стране да одступи пошто располажем у
нападу знатно јачом снагом. У том тренутку, са супротне стране, отуд од Козјег репа,
искрсну преда ме ђенерал Мишковић. Замери ми што сам као командант пука дошао у
први борбени ред, јер ми ту није место и нареди да се одмах одатле уклоним и одем код
резерве. Ништа ми нису помогла објашњења због чега сам дошао на то место. Отидох до
своје резерве и одмах је поведох у напад, наткриљујући лево крило противне стране и
принуђавајући је на повлачење.
По завршеном маневру на Опленцу је држао критику руководилац маневра ђенерал
Мишковић, у присуству краља и свих виших официра. На крају општих критичких
примедби које су се односиле на једну и на другу страну ђенерал Мишковић је, као
замерку са своје стране, навео да је затекао једног команданта пука у првом борбеном
реду, не именујући ко је то био.
Знајући да се наведена примедба односи на мене, замолих за дозволу да тај случај
објасним и оправдам, што ми и дозволише.
Поред наведених узрока због којих сам отишао у прву борбену линију наведох и ово:
– На француским маневрима, с којих сам се вратио пре неколико дана, овојим
очима сам видео да на једном положају страна која је играла Немце, иако далеко слабија
и наткриљена јачим снагама с оба крила, никако није хтела да одступи; нису помогле ни
интервенција руководилаца маневара помоћу одређених судија, нити уговорени знаци за
одступање – дизањем балона увис; због тога друга страна остаде из оправданих разлога
непомична све дотле док, по наредби ђенерала Боадера, у први борбени ред не одјахаше
не само команданти дивизије која је нападала, већ и два команданта корпуса; тек после
њихове интервенције маневар се нормално продужио одступањем стране која је играла
Немце. Кад су тако могли да поступе Французи и то у далеко већем стилу – наставио сам
даље – држим да је и мој поступак у конкретној ситуацији био још више оправдан.
Ђенерал ме пажљиво саслуша и на крају рече:
– Све је то лепо, господине мајоре, али по прописима наше ратне службе ваше
место, као команданта пука, искључиво је код резерве, одакле се издају потребна
наређења.
Примедба ђенерала Мишковића утолико ми је била непријатнија што смо сви ми
официри знали да он спада у ред најмарљивијих и најспремнијих наших официра у свим
војним питањима.
У данашњим ратовима и борбама слични поступци виших команданата нарочито се
истичу и похваљују. Тако му је то, свако време има своје нарочите погледе на ратне
операције и поступке команданта у појединим случајевима борбе.
Када смо се разишли, мој командант дивизије ђенерал Кока Миловановић стегао ми
је руку и честитао на онаквом одговору.
У пролеће 1896. дужност команданта 7. батаљона предао сам свом другу мајору
Степи Степановићу, пошто сам одређен за начелника штаба у Дунавској дивизијској
области код ђенерала Коке Миловановића. Мој помоћник у почетку био ми је капетан
Петар Машин, а доцније капетан Драгутин Милутиновић. Уживали смо нарочите
симпатије доброг и симпатичног ђенерала Коке.
Када је стављен у пензију, ђенерал Кока почео је да учи енглески језик. Врло често,
учећи речи и поједине изреке, шетао је тротоаром Улице Милоша Великог грицкајући
лепињу.
„Једног јутра“, причао ми је он, „поранио сам у шетњу поменутом улицом све до
Господарове механе, грицкајући лепињу и наглас изговарајући поједине речи и изреке.
Група сељанки хитала је истом улицом на београдску пијацу. Њих три, с обрамицама
преко рамена и обешеним пилићима, прођоше поред мене. Пошто су чуле да нешто
њима непознато изговарам, застадоше према мени и једна од њих сажаљивим гласом
рече: – Сиромах чича, мора бити да је полудео, видиш да једе уз пут и да нешто
непрестано мрмља. – Продужих даље смејући се и дивећи се наивности и отворености
наших сељанки“, заврши Кока.
У пролеће 1897. разрешен сам дужности краљевог ађутанта и новим указом
постављен за почасног ађутанта Његова величанства краља, а у исто време одређен сам и
за команданта 9. нука, који је био дислоциран у Пожаревцу. До тог времена командант
овог пука био је пуковник Вукоман Арачић.
На неколико дана по доласку у Пожаревац произведен сам у чин ђенералштабног
потпуковника.
Поред обичних вежбања на егзециришту, с пуком сам извео неколико тактичких
вежби у разним правцима, дајући поједине задатке командантима батаљона и
командирима чета. Једнога дана извршио сам с пуком усиљени марш до Великог
Градишта и натраг, с преноћиштем у Градишту. Становници Градишта дочекали су пук
необично предусретљиво. Цела варошица беше се слегла на пијацу. Општински одбор и
остале месне власти дођоше да ме поздраве, обавештавајући ме да је грађанство за цео
пук спремило вечеру, а за официре велики банкет.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:53 am


Образовање активне команде
На први дан Божића 1897. године војно министарство ме обавестило депешом да
сам одређен за шефа унутрашњег одсека оперативног одељења у новообразованој
Активној команди, у чији састав је ушао дотадашњи Главни ђенералштаб. Дужност
команданта пука предадох одмах и по Божићу отпутовах у Београд.
Штаб Активне команде су сачињавали: командант краљ Милан Обреновић; начелник
штаба ђенерал Димитрије Цинцар Марковић; начелник оперативног одељења пуковник
Светозар Нешић; референт команде ђенерал Лазар Лазаревић; референт пешадије
потпуковник Михајло Живковић; референт артиљерије пуковник Димитрије Николић;
референт санитета др Димитрије Герасимовић; начелник ађутантског одељења
потпуковник Ђорђе Михаичевић; шеф извештајног одсека мајор Василије Антонић; шеф
комуникационог одсека мајор Крста Смиљанић; начелник географског одсека мајор
Стеван Бошковић; ађутант команданта активне војске мајор Никола Лукић.
На нову 1898. годину почела је дејствовати нова Активна команда у конаку Горњег
Града. Тога дана око 10 часова сви официри у штабу Активне команде били су на окупу.
Мало доцније дођоше и чланови владе, а затим се појави краљ Милан.
Говорећи о значају устројства ове нове команде у нашој војсци, краљ Милан одржао
је једну од својих најзначајнијих беседа, о чему су свој суд на крају састанка дали
санитетски пуковник др Владан Ђорђевић и Стојан Новаковић, који су присуствовали
овој свечаности.
Поред осталих дужности, као шеф унутрашњег одсека био сам дужан да спремам
изабране официре приправнике за ђенералштабну струку. Колико се сећам, први
приправници у тој години беху поручници Душан Нешић, Петар Пешић...
Појава Активне команде с њеним устројством изазвала је делико интересовање у
официрском кору. Знајући краља Милана као врло енергичног човека, већ првих дана
сви команданти и други официри максимално су се старали о свим питањима, за што
бољи рад и ред по командама и у извођењу што потпуније наставе. Настао је, дакле,
сасвим нови дух и полет по свим војним надлештвима. После извесног времена
командант Активне команде је с времена на време у питању свих референата обилазио
поједине гарнизоне и трупе. Из самог штаба потицала су упутства и разна наређења за
васпитање и обуку војске у свим питањима ратне вештине. Команданти дивизија били су
дужни да с потчињеним командантима изводе тактичке задатке. Елаборати тих задатака,
решења и примедбе које су команданти стављали достављани су операцијском одељењу
ради прегледа и стављања примедаба.
На Ивандан, 24. јуна 1898, иако тога дана нисмо морали ићи у канцеларију,
неколико нас отишли смо у команду око 8 часова изјутра. Дан беше ведар и топао.
Излазећи из канцеларије око једанаест часова, приметили смо неко јако тумарање
света и жандарма око „Српске круне“. Када смо дошли тамо, сазнали смо да је извршен
атентат на краља Милана кад се враћао из града. Седео је у колима са својим ађутантом
мајором Николом Лукићем. Краљ је лако рањен иза левог рамена, а мајор Лукић теже,
због чега је одмах однесен у болницу. Отишли смо у двор где нам је краљ показао своју
рану. Одмах после ручка краљ Александар је са својим оцем на колима прошао главним
улицама Београда.
Колико се сећам, атентатор је ухваћен истога дана на пристаништу приликом
покушаја да пређе преко Саве.*
* Неуспео атентат на краља Милана извршно је, по наговору пензионисаног пуковника Влајка
Николића и начелника подрињског округа Живка Анђелића, незапослени радник Стеван Кнежевић. Чим се
подигао са земље, краљ Милан је пред окупљеним светом почео викати да су „инспиратори насртаја на
његов живот Пашић и његови другови.“ Он се унапред одлучио да искористи овај догађај за свиреп обрачун с
радикалима. У земљи је одмах заведено ванредно стање, праћено масовним гоњењем радикала, који су
отпуштани из службе, затварани и протеривани из земље.
Похапшени радикални прваци: Никола Пашић, Коста Таушановић, Стојан Протић, Љуба Живковић и
други изведени су пред преки суд и суђено им је за дело велеиздаје. Краљ Милан је упорно настојао да суд по
сваку цену осуди на смрт Николу Пашића и Косту Таушановића, али, пошто њихова кривица није била
доказана и пошто је јавно мнење и у земљи и изван земље било одлучно против тога, он је преко свог
министра унутрашњих послова Ђорђа Генчића затражио од Пашића да му „пружи излаз из тешке
ситуације“. Пашић је, уплашен за свој живот, на то пристао и у свом завршном говору на суду изјавио да
„радикали нису тако невини као што изгледају, да међу њима доста има антидинастичких елемената, па
чак ни да његово лично држање није било сасвим беспрекорно...“ Поред тога, Пашић је у два писма која је
упутио краљу Александру означио као противнике династије: Ранка Тајсића, Љубомира Живковића,
Стојана Протића, Косту Таушановића, Јована Ђају, Милана Ђурића, Драгишу Станојевића и друге.
Захваљујући томе, Пашић је изузет из велеиздајничког круга и осуђен на пет година затвора, али је
одмах после изрицања пресуде помилован и пуштен на слободу. Поред Пашића из велеиздајничког круга
изузет је и Коста Таушановић и осуђен на девет година затвора. Остали су осуђени на 20 година затвора,
осим атентатора Ђура Кнежевића и Ранка Тајсића, који су осуђени на смрт.
Држање Николе Пашића пред преким судом изазвало је огорчење у Радикалној странци, која се убрзо
после тога поцепала на тзв. споразумне и самосталне радикале. Већ 1901. године у овој странци су
постојале четири струје: Пашићева, Вујићева, дворска и самостална. (В. Владан Ђорђевић, Крај једне
династије, књ. II, Београд 1905, стр. 307–330; Први балкански рат 1912–1913, изд. Војноисторијског
института, књ. I, Београд 1959, стр. 178–9; С. Јовановић, н. д., стр. 98–135.)
Још прве године Деловања Активне команде приређен је велики крушевачки
маневар, у коме су учествовале трупе Моравске и Шумадијске дивизије. Руководилац
маневра био је ђенерал Цинцар-Марковић, а команданти страна ђенерал Илија Ђукић и
пуковник Василије Мостић. Смотра је извршена на Крушевачком пољу. Маневру је
присуствовао краљ Милан, а поред осталих гости и ђенерал Јован Белимарковић,
опробани ратник минулих ратова.
Уопште у нашој војсци се осетио нов живот и такмичење у вежбању трупа. Нарочита
пажња поклоњена је гађању у мету, тактичком вежбању здружених јединица и
командантским путовањима итд.
Краљ Милан је с делом овог штаба одлазио преко лета у неколико махова на дуже
време у Ниш, одакле је ради прегледа трупа чешће правио излете по гарнизонима. Ми
смо у штабу често добивали писма од појединих команданата, у којима су нас молили да
им јавимо кад ће командант Активне војске тамо доћи. Међутим, било је забрањено да
икоме јављамо о доласку команданта.
Идуће, 1899. године, штаб Активне команде беше преко лета у Нишу. Рано у јесен
приређен је маневар у околини Ниша, којим је руководио ђенерал Цинцар Марковић.
Команданти страна били су пуковник Василије Мостић, командант Моравске дивизијске
области, и пуковник Миљковић, командант инжињерије. Начелник оперативног одељења
код пуковника Мостића био је мајор Боривоје Драгашевић.
Уочи почетка маневра позва ме ђенерал Цинцар-Марковић и рече ми да по жељи
краља Милана сутра рано одем код пуковника Мостића и да за време маневра будем
начелник његовог штаба. Никад до тада нисам био под командом пуковника Мостића.
Маневар је почео нападом из покрета одмах од Ниша. Бранилац се био утврдио на
левој обали Мораве ради спречавања наступања ка Прокупљу. Мањи делови браниоца
бејаху избачени на десну обалу Мораве. У целини задатак је био врло интересантан.
Припрема задатка и претпоставки које сам вршио у штабу иђаше не може бити боље све
док не дођосмо у с. Мерошину.
Маневром снага нападача од с. Мерошине трупе које су браниле прилаз Прокупљу
одбачене су у долину Топлице у правцу Лесковца. Према створеној ситуацији припремих
нови задатак за снаге нападача, према коме је пут за Прокупље био слободан и нехотице
дођох до неспоразума с пуковником Мостићем, који се није сложио с припремљеним
задатком. Беше веома љутит и никако не хтеде да саслуша моје разлоге. Замолих га да
сам напише оно што жели, оставих припремљен задатак на његовом столу и изађох у
кафану. После четврт сата уђе у кафану ађутант пуковника Мостића, артиљеријски
капетан Обрен Николић и, насмејаног лица, рече да ме пуковник зове да одмах дођем до
њега. Када сам ушао код пуковника, он ми нареди да седнем и врло расположено понуди
ми чашу шампањца (краљ Милан му беше послао неколико флаша шампањца). Учиних
неке мале измене у припремљеном задатку и тако се између нас поново успоставише
добри односи. Маневар је успешно завршен. У једној прилици нарочито се истакла
здружена пешадијска бригада, којом је за време маневра командовао пуковник Светозар
Нешић.
Као и у свим другим приликама, задовољство је било посматрати наше официре и
неуморне војнике који су се с највећим одушевљењем и напрезањем утркивали ко ће
боље, правилније и енергичније извршити добивене задатке. Свака похвална реч која им
је упућена стварала је код њих још веће расположење и подстицала их на још већа
залагања и истрајност. Схватајући ситуацију, они сами су редовно критиковали и
осуђивали оне који су давали повода каквом нереду, забуни и прекору. О томе су
разговарали на сваком одмору, а нарочито увече крај ватре у логору.
Једна од дивних одлика наших официра и војника јесте интересовање о раду и
најудаљенијих делова фронта, давање својих мишљења о томе раду и прилагођавање
својих поступака, макар то захтевало и веће напрезање, потреби што правилнијег и
бољег извршења општег задатка. Такви су били и у најжешћим борбама на фронтовима,
о чему ће доцније бити говора.
Две пуне године дејствовала је Активна команда. Њен утицај на опште командовање,
образовање и васпитање војника били су заиста велики.*
* На дужности команданта Активне војске краљ Милан је, поучен драгоценим искуством из српско-
турског и српско-бугарског рата, неуморно радио на реорганизацији, наоружању, обуци и подизању борбене
способности српске војске. У томе је постигао значајне резултате. Он је ударио темељ оној српској војсци
која ће се доцније прославити у балканским ратовима и првом светском рату.
Постојећу стајаћу војску од 40 батаљона Милан је повећао на 60 батаљона и од њих формирао 15
пукова од по четири батаљона, уместо ранијих 20 пукова од по два батаљона. Повећање стајаће војске
захтевало је сразмерно повећање старешинског кадра. Милан је ово питање решио повећавањем броја
слушалаца Војне академије, а у исто време и скраћивањем њеног трајања на две године. Пошто је у то
време смањен број гимназија у Србији, велики број ђака из сиромашних сељачких породица ступило је у
Војну академију. Тиме је краљ Милан подмладио старешински кадар српске војске.
Посебну пажњу у обуци трупа, као што се из описа војводе Мишића види, Милан је посветио извођењу
заједничких вежби на терену, односно маневрима здружених јединица, у којима су редовно учествовали
резервисти.
Наоружање војске модерним оружјем била је главна брига новог команданта активне војске. У том
погледу, као и у погледу зидања касарни и других војних објеката, војска је била у привилегованом положају.
У току 1899. године поручено је у Немачкој 90.000 пушака репетирки са по 500 метака на пушку.
Поведени су и преговори за набавку 23 батерије брзометних топова од по 6 оруђа.
Ред, дисциплина и уопште борбена готовост јединица знатно су повећани. Краљ Милан је личним
примером подстицао официре на ревност у служби.
Међутим, својим мешањем у унутрашњу политику, а нарочито гоњењем радикала после ивањданског
атентата, Милан је допринео да ондашњи режим постане омрзнут у широким народним масама. (В. В.
Марцо, Револуционирање српске војске под Миланом Обреновићем, „Нова Европа“, 11/1927.)
Једнога дана, почетком школске 1898. године, позва ме у свој кабинет командант
краљ Милан и рече:
– Мишићу, у споразуму с војним министром пуковником Драгомиром Вучковићем,
одредио сам те да предајеш стратегију на Вишој школи Војне академије.
– Ваше величанство, примићу се врло радо те почасти, само се бојим да нећу моћи
одговорити вашој жељи, пошто се раније нисам припремао за ту дужност.
– Ти, као мој стари ратни друг, уверен сам да ћеш ту дужност обављати на опште
задовољство.
Немадох куд. Већ сутрадан изјутра јавих се управитељу Војне академије ђенералу
Миловану Павловићу и трећег дана у 10 часова почео сам прво предавање. Морам
признати да никада нисам био толико узбуђен као на овом првом часу. Пре мене
стратегију је предавао пуковник Светозар Нешић, веома начитан и познат по својим
радовима у војној литератури. Предавања су држана у једној сали садашње зграде, сали
борења, а доцније у старој згради Академије, у којој сам био питомац.
Само онај ко је био у сличној ситуацији може разумети моје муке. Нисам знао с
каквим програмом и на који начин да отпочнем предавање.
Уосталом, није му то ни лака ствар кад један професор излази пред групу младих,
интелигентних официра, који су ступили на Вишу школу Војне академије тек пошто су
положили пријемни испит по врло обимном и тешком програму.
Први час састојао се у томе што сам по списку који ми је сачинио дежурни официр
са сваким од слушалаца проговорио по неколико речи, питајући их за име и презиме,
одакле су родом, ко су им родитељи, у којој су команди до тада служили, итд.
Као професор стратегије, поред осталих дужности, остао сам све до 1902. године кад
сам одређен за команданта Дринске дивизијске области.
Како и с каквим успехом сам предавао овај предмет најмеродавнију оцену могу дати
моји слушаоци. Дубоко сам убеђен да само слушаоци могу дати најправилнију оцену о
умешности предавања једнога професора. Са своје, пак, стране могу да кажем да сам за
све време предавања био потпуно задовољан залагањем и резултатима рада својих
слушалаца, од којих у нашој војсци има и ђенерала.
Последњи велики маневри које је организовала Активна команда изведени су на
десној обали Мораве, у околини Ћуприје. Не сећам се ко су били команданти играјућих
страна. У тим маневрима учествовао сам у улози судије на једној страни.
Због неких династичко-политичких трзавица у јесен те године краљевим указом из
састава Активне команде издвојен је Главни ђенералштаб. Истим указом краљ Милан је
разрешен дужности команданта Активне војске и одмах је отпутовао у иностранство. На
његово место постављен је генерал Михајло Срећковић.*
За начелника Главног ђенералштаба постављен је ђенерал Цинцар Марковић; за
начелника операцијског одељења дошао сам ја, а за помоћника начелника штаба
пуковник Александар Машин. Оба штаба била су смештена у конаку Горњег Града.
* У јуну 1900. године краљ Милан је отпутовао у Немачку да би обавио разговоре о женидби свога сина
немачком принцезом Александром од Шаумбург-Липе. Међутим, Александар је искористио очево одсуство
и објавио прокламацију о својој веридби с бившом дворском дамом Драгом Машин, удовицом инжењера
Машина.
Вест о веридби изазвала је запрепашћење у патријархалној Србији. Узалуд је Александар у
прокламацији помињао њеног деду Николу Луњевицу као „једног од главних помагача Милошу Великом при
стварању данашње Србије“.
Милан, у знак протеста родноси оставку на положај команданта Активне војске. Огорчена краљица
Наталија прелази у римокатоличку веру. Влада Владана Ђорђевића подноси оставку. Плашећи се
повратка краља Милана у земљу, и новоформирана влада Николе Христића већ сутрадан подноси
оставку. Због тога је краљ Александар издао наредбу да се Милан, у случају повратка у земљу, ухвати и
затвори.
Влада коју је саставио Алекса Јовановић дочекана је с подсмехом.
Покушаји краља Александра да преоријентацијом спољне политике од Аустро-Угарске према Русији,
помиловањем радикала осуђених због ивањданског атентата, доношењем тзв. Априлског устава, који је
довео на власт владу Михаила Вујића, састављену од напредњака и радикала стабилизује унутрашње
стање у земљи и подигне свој пољуљани углед – остали су без резултата. (В. Први балкански рат 1912–
1913, стр. 180–181; И. Пржић, н. д., стр. 122–124.)

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:54 am


7. Крај династије Обреновић
Почетком јуна 1900. одређен сам да са (инжењеријским пуковником Чедом
Миљковићем и пуковником Савом Пауновићем обиђемо све граничне карауле према
Турској од Канилуга па до Патарице и да предложимо где би, с тактичког гледишта,
требало преместити постојеће карауле, а у исто време да позади караула изаберем
најпогодније положаје на којима би се имао дати што снажнији отпор Турцима, ако би
нас кад напали. Састанак нас тројице био је у Прокупљу. Одатле смо уз реку Топлицу
отишли у Брус, а затим преко Копаоника продужили на Канилуг. У Прокупљу смо
купили једног доброг магарца, на којег смо натоварили пртљаг.
Почели смо од Канилуга и, кад смо дошли на Пилатовицу, у суботу после подне,
спустили смо се ради преноћишта и одмора у село Блажево у Топлици. Ту бејаше
општинска судница и једна мала механа. Пуковник Пауновић и ја спавали смо у једној, а
пуковник Миљковић у другој соби.
Отприлике око 2 часа после пола ноћи донесе нам један коњаник од окружног
начелника из Прокупља – Вукотића писмо адресовано на мене, у коме ми укратко јавља
да је краљ Александар испросио себи за жену госпођу Драгу Машин, доскорашњу
дворску даму Краљице Наталије, и да о томе постоји и званично саопштење Владе.
Прочитах писмо и одмах пробудих пуковника Пауновића. Пренеражени овом вешћу,
никако нисмо могли да поверујемо у њу. На крају крајева нас двојица у разговору
закључисмо да је окружни начелник Вукотић ништа друго него полудео. Пробудисмо и
пуковника Миљковића и дадосмо му писмо да прочита. Пошто га је прочитао, неко
време нас је ћутке посматрао, а затим запитао да ли можда не терамо какву шалу с њим.
На то га је Пауновић упитао:
– Је ли, Чедо, да ли си ти што приметио код начелника Вукотића док смо били у
Прокупљу?
– Ништа необично – одговори Миљковић.
– Е, па, брате, ја мислим да није ништа друго, него је Вукотић полудео кад може и
овако што да пише – додаде Пауновић.
Када је свануло, изађосмо пред механу и поручисмо кафу. Наједанпут чу се некаква
вика оздо уз Топлицу, а затим угледасмо једног попа, који, онако разбарушен, јураше
колико год је могао право судници држећи у процепу неку хартију и узвикујући
промуклим гласом: „Ура! Живео краљ!“ Стиже поп, сав у голој води, веза коња за плот,
скиде ону хартију са процепа и упути се право к нама. Предаде нам Краљеву
прокламацију штампану на великом табаку, у којој саопштаваше да је испросио Драгу.
Мало доцније стиже до суднице врло угледан сељак, бивши народни посланик –
напредњак. Познавао сам га одраније, кад је долазио код краља у аудијенцију. Пошто
прочита прокламацију, заплака и гласно рече:
– Овај наопак чин упропастиће династију Обреновића!
Продужујући рад, кретали смо се границом док нисмо стигли на Преполац. Овде је
пуковник Миљковић добио наређење да се одмах упути у Ниш и прими дужност
команданта Моравске дивизијске области, а нас двојица да продужимо рад сами.
Наставили смо посао преко Врања и даље до Патарице а по завршетку вратили се
преко Ниша, где је пуковник Миљковић, као члан комисије потписао извештај. У
међувремену се већ био венчао краљ Александар с Драгом Машин, коју сви називаху
„првом краљицом Српкињом“.
Када сам дошао у Београд, редовним путем, као почасни ађутант, јавио сам се
краљу. Примио ме је добро расположен, интересујући се о резултату наше студије на
граничном фронту. На крају ме запита кад сам сазнао за његову веридбу. Рекох му да је
то било у селу Блажеву у долини Топлице, област Копаоника. Не размишљајући какав ће
утисак учинити на краља моја прича, рекох му све оно што се догодило у селу Блажеву,
додајући да то у почетку никако нисмо веровали, па смо чак на крају мислили да је
окружни начелник Вукотић полудео кад је могао да упути поменуто писмо. Кад му рекох
ово последње, уозбиљи се и отпусти ме. Беше му, дакле, непријатна истина о нашим
утисцима.
Иако сам, као краљев ађутант, одраније врло добро познавао Драгу Машин, која је
била дворска дама, кад сам први пут добио аудијенцију код ње као краљице, примила ме
је врло хладно. Из тога сам закључио да јој је краљ испричао све оно што се догодило у
селу Блажеву. После неколико дана то ми је краљ и признао.
Једног дана, у јесен те године, пуковник Машин, као и обично, дође ујутру у
канцеларију под ешарпом. Излазећи из канцеларије ђенерала Цинцара Марковића, дође
до мене са сузним очима, пољуби се са мном и рече ми да је синоћ пензионисан и да је
добио наређење од министра војног потпуковника Милоша Васића да одмах сутрадан
преда дужност начелника Главног ђенералштаба. У том тренутку у моју канцеларију уђе
и ђенерал Цинцар Марковић. Том приликом пуковник Машин, који је увек сматран за
врло спремног и енергичног официра, исприча нам повод његовог брзог пензионисања.
Једнога дана по вечери један ђенерал позвао је Машина и пуковника Јову Павловића
на посело. Том приликом разговарали су врло интимно о женидби краља Александра.
Како је Драга била жена инжењера Светозара Машина, рођеног брата пуковника
Машина, то је он о својој снахи мало огорченије говорио и осуђивао је што је залудела
младог краља и навела га да је узме за жену. Два дана после тога тај исти ђенерал, који је
у то време био на врло високом положају, испричао је краљу приликом аудијенције све
што је Машин неповољно говорио о краљу и краљици. Машин је раније био ађутант
краља Александра. Краљ га је необично волео и, када је постао почасни ађутант, врло
често позивао га после вечере на играње билијара у Двору, називајући га у свакој
прилици „мој Машко“.
Кад је војни министар саопштио пуковнику Машину узрок пензионисања, Машин је,
како нам рече, одмах упутио писмо поменутом ђенералу, захтевајући од њега да му јави
је ли истина да је казао краљу оно што су они интимно међусобно говорили. У одговору
на ово писмо, причао је даље Машин, ђенерал се извињавао да је учинио без икакве зле
намере и не баш онако како је Машину саопштио војни мипистар. Вероватно је
породица пуковника Машина сачувала поменуто писмо. Овај догађај записао сам тачно
онако како нам је испричао пуковник Машин, не додајући ниједне речи. Ово је најбољи
доказ колико је појам искреног дружељубља код поменутог генерала био изопачен.
При крају те исте године, како смо били смештени у истој згради у Горњем Граду,
приметио сам да се командант Активне војске ђенерал Срећковић веома хладно понаша
према мени. Тим поводом замолих ђенерала Цинцара Марковића за дозволу да сутрадан
изађем на рапорт ђенералу Срећковићу и да га запитам зашто је тако нерасположен
према мени. Ђенерал Срећковић прими ме у своме кабинету и, седећи за својим столом,
упита зашто сам дошао. Замолих да ми каже зашто је тако нерасположен према мени у
задње време.
– Па ти братац – поче он по обичају – шта си све радио против мене!
Затим „наведе“ како сам тобоже краљу Александру причао о његовом некоректном
понашању 1. априла 1903. Узалуд сам му објашњавао да то није истина. И кад сам му
детаљно испричао све оно што се 1903. године догодило у Смедереву, он је остао при
своме, истичући да он има за то сведока и да је тим поводом поднео министру војном
тужбу против мене.
– Господине ђенерале, кад би неко тако шта о мени говорио ја бих ту ствар
расправио с њим револвером, а не тужбом – рекох одлучно, отворих врата и изађох.
После два дана позва ме у своју канцеларију ђенерал Цинцар-Марковић и, смешећи
се, предаде ми тужбу ђенерала Срећковића, на коју сам, по наређењу министра војног
имао да дам одговор.
Морам признати да никада нисам био толико изненађен и разочаран као кад сам
видео докле могу ићи интриге, на жалост и у редовима вишег официрског кадра, који је
требало да предњачи у сваком погледу и даје пример млађим друговима.
Тужба је била скроз неистинита и с обиљем најодвратнијих подметања. У њој је
стајало да сам радикалним првацима у Крагујевцу Паји Вукотићу, ранијем председнику
Народне скупштине, проти Милоју Барјактаревићу и једном судији причао како је
ђенерал Срећковић згужвао, пљунуо и бацио на земљу депешу о примању краљевске
власти од стране Александра Обреновића коју сам му ја поднео и још много којекаквих
одвратних израза.
На крају тужбе Срећковић је захтевао да се због тога, као недостојан, одмах уклоним
из војске. За сведока је навео поручника Петра Нешића из Крагујевца. Срећковић је баш
тих дана патролом јурио Нешића и стављао га у затвор због неких преступа о којима ми
је причао мој командант. Ђенерал Срећковић је тужбу послао под нумером и потписао је
као командант Активне војске и почасни ађутант Његовог величанства краља. Знајући
ону народну изреку: „Двојица без душе – трећи без главе“ био сам веома узбуђен.
После два дана, пошто сам се мало средио, написао сам одговор, у коме сам
категорички тражио да будем стављен под редовни војни суд да би се видело ко је
клеветник – ја или командант Активне војске ђенерал Срећковић. Одговор сам предао
ђенералу Цинцару Марковићу, који ми рече да је добро написан. Том приликом питао
сам ђенерала да ли познаје Пају Вукотића и какво мишљење има о њему.
– То вам је, господине Мишићу, један од најпоштенијих људи у нас. Он ће пре
дозволити да му руку сагоре у ватри, него да каже неистину.
То ме још више окуражи, нарочито када скоро исто мишљење чух и о поменутом
судији. Прота Барјактаревић био је већ умро.
После поднетог одговора на тужбу замолио сам да ме прими краљ. Чим сам ушао у
његов кабинет, краљ ми насмејано рече:
– Знам зашто сте дошли, господине Мишићу. – Тужбу сам прочитао, она је скроз
неистинита. Ја се врло добро сећам вашега одговора када сам вам о томе поставио
питање у Смедереву. Немојте се ништа бринути, само одлучно тражите да вас ставе под
суд. Уверен сам да ће резултати бити врло рђави по тужиоца.
Шта је даље било с том тужбом и мојим одговором ништа апсолутно нисам знао, па
сам после једно месец дана опет поднео рапорт да будем стављен под суд.
Баш у то време позвао ме једног поподнева краљ у Двор и том приликом ми рече да
је пре неколико дана питао ђенерала Срећковића зашто ме није раније тужио, него тек
после 7–8 година.
– Нисам га раније тужио зато што сам знао да је Мишић био велики љубимац краља
Милана, па би ми тужба била узалудна – одговорио је ђенерал.
Као што се види, овај красни ђенерал, пошто је знао да је у то време краљ
Александар био веома нерасположен према свом оцу, хтео је да ме с овим додатком још
више компромитује. Нека му то служи на част.
Какво је решење донео војни министар на ону тужбу после мог одговора није ми
било познато. Тек почетком идуће године на једној свадби у „Гранд-хотелу“ у Београду
седох за сто војног министра потпуковника Васића и упитах га зашто једанпут не донесе
решење да се ставим под војни суд по тужби ђенерала Срећковића.
– Право да ти кажем, парницу би изгубио ђенерал и још би за клевету био осуђен, па
да не би пуцала брука да један ђенерал, командант Активне војске и краљев почасни
ађутант, буде осуђен за клевету, ја сам у договору са краљем бацио тај предмет у архиву
– тако ми дословно одговори војни министар.
Пре но што је донео поменуто решење војни министар је замолио свога колегу
ондашњег министра просвете Луку Лазаревића, који је неким својим послом ишао у
Крагујевац, да оде код Паје Вукотића и онога судије и да их упита да ли сам ја кадгод и
шта говорио против ђенерала Срећковића. Какав је одговор од оних честитих људи добио
Лазаревић, ја не знам, само се сећам да ми се он после неколико недеља жалио на
Васића што му је такву улогу доделио, те је онако грдно насео код својих добрих
пријатеља, као што је био Паја Вукотић и онај судија.
После фамозне женидбе краља Александра интриге, разна подметања и оговарања
развили су се у нашем официрском кору до те мере да су превазилазили сву отменост,
искреност и честитост. Међу официрима је било оних који су ту женидбу одобравали,
али знатно је већи број био оних који су је осуђивали.
По установи Сената у народном представништву, поред осталих, за сенатора је
изабран и ђенерал Цинцар-Марковић. Једнога дана послужитељ донесе у његову
канцеларију три велике корпе књига на немачком и француском језику.
– Потребно ми је – рече нам он – да се упознам с литературом која третира питање
народног представништва, а посебно питање о горњим домовима, сенатима.
Како је ђенерал редовпо био добро расположен према мени, једном приликом
пожали ми се како краљ Александар стално наваљује на њега да се прими председништва
владе.
– Краљ ми – наставио је он – тиме чини једну велику непријатност и просто не знам
како да се извучем из те беде.
На крају ми рече да се те дужности неће нипошто примити.
– Ако краљ то озбиљно мисли, ја тврдим, господине ђенерале, да ћете се ви ипак
примити и вољан сам да се опкладимо у један ручак – одговорих ја.
Ђенерал изгуби опкладу и из ресторана „Српска круна“ сервираше нам одличан
ручак у канцеларији Главног ђенералштаба, али му ово примање мандата за образовање
владе, на крају крајева, дође главе.
У пролеће 1901. поред дужности професуре на Вишој школи Војне академије, био
сам одређен за команданта 9. пешадијске бригаде чији је штаб био у Београду, а у исто
време и за вршиоца дужности команданта 12. пешадијске бригаде, чији је штаб такође
био у Београду.
Двадесет другог фебруара 1902. произведен сам у чин ђенералштабног пуковника. У
исто време образован је Виши војни савет под Краљевим председништвом. Један од
задатака овога Савета био је да према кондуитима (подаци о војној спреми, способности
и владању) појединих официра, с обзиром на године службе и године старости,
предложи оне које би требало пензионисати, као и оне које би по кондуитима требало
унапредити. У овом Савету били су ђенерали Срећковић, Цинцар-Марковић, Лазар
Лазаревић, а чини ми се и ђенерал Атанацковић и пуковници Димитрије Николић, Чеда
Миљковић и ја. Да ли је још који био у том савету не сећам се.
Као најмлађи по рангу вршио сам у Савету дужност деловође. После оне наопаке
тужбе против мене ђенерал Срећковић ми је, приликом доласка на седнице, као и при
одласку, редовно пружао руку и здравио се са мном, а за време седница често је истицао
да се у појединим питањима слаже са мном.
Већ у почетку јануара 1901. чуло се у Београду да је краљ Милан оболео. Билтен о
његовој болести саопштавале су новине сваких пет до шест дана. Краљ Александар је
послао свога првог ађутанта пуковника Лазу Петровића у Беч код краља Милана,
вероватно да се распита о његовој болести која се сваког дана погоршавала.
Око 10 часова увече 29. јануара 1901. стиже вест да је краљ Милан умро у Бечу, што
те запрепастило скоро све, нарочито оне који су се надали да ће он ипак на крају крајева
поново доћи за краља, пошто је краљ Александар женидбом с Драгом био већ заглибио.
Ваљда по жељи краља Милана, цар Фрањо Јосиф није дозволио да се Миланово тело
пренесе у Београд – вероватно се то ни у Београду није желело – већ је наредио да се
тело краља Милана с највећим почастима сахрани у манастиру Крушедолу, у Фрушкој
гори, где и сада лежи. Сахрани у Крушедолу с наше стране присуствовао је, чини ми се,
артиљеријски пуковник Леонида Соларовић са још једним или двојицом официра.
У јесен 1901. приређени су маневри у околини Уба, у којима су учествовале
јединице Дунавске и Дринске дивизије. Команданти страна били су пуковници
Димитрије Николић и Богдан Дамњановић, а руководилац маневара ђенерал Цинцар-
Марковић. Као командант бригаде у саставу Дунавске дивизије, у овом маневру
командовао сам главном, левом колоном при нападу на положај Дринске дивизије.
Овим маневрима присуствовао је краљ Александар с краљицом Драгом. Том
приликом произведени су у чин ђенерала пуковници Чеда Миљковић и Лазар Петровић
као први краљеви ађутанти. Не знам због чега, али ови маневри нису изведени онако
како се желело.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:55 am


Командовање дринском дивизијском облашћу
У другој половини априла 1902. постављен сам указом за команданта Дринске
дивизијске области. Пошто сам завршио предавање стратегије на Вишој школи Војне
академије, већ 1. маја исте године стигао сам у Ваљево и примио нову дужност од свог
претходника пуковника Богдана Дамњановића. Помоћник команданта био је мој друг
пуковник Јовица Милетић; командант бригаде потпуковник Никола Лукић; начелник
ђенералштабног одсека у прво време потпуковник Милутин Мишковић, а доцније мајор
Живко Павловић; командант артиљеријског пука мајор Радивоје Бојовић; команданти
пешадијских пукова: Јерослав Јанкура, потпуковник, мајор Петар Бајаловић и...;
ађутанти капетани: Крста Крстић и Светозар Јеремовић.
Трећега дана по доласку у Ваљево одржао сам смотру свих трупа ваљевског
гарнизона на Крушику. Том приликом представили су ми се сви официри и војни
чиновници. У јуну сам морао отпутовати у Београд да испитам слушаоце Војне
академије из стратегије. Доцније сам обишао све гарнизоне Дринске дивизијске области,
а у јесен исте године приредио маневар између трупа ваљевског гарнизона и гарнизона
Ужица и Пожеге.
И овом приликом, као и увек, код официра и војника владало је велико
интересовање за маневарске радње с примерном издржљивошћу. После извршене
смотре над трупама између Ужица и Пожеге заталасало се коло војника и официра, уз
свирку војне музике. За све време одмора и официри и војници говорили су само о раду
појединих одељења на овим маневрима, којима сам и сам био потпуно задовољан.
Две или три недеље после ових маневара пошао сам из Ваљева да извршим преглед
рада 4. пуковске окружне команде. Кад сам дошао у Косјерић на преноћиште, примио
сам од свога помоћника пуковника Милетића дешифрирану депешу Министарства
војног којом се наређује да командант дивизије својим личним утицајем подејствује да
за народног посланика буде изабран владин кандидат, као и да изда наређење да војни
чиновници иду на гласање у цивилном оделу. У вези с тим помоћник ме питао шта и
како треба да ради.
Као војник, гледајте своја посла. Ми не можемо наређивати ко ће од војних
чиновника ићи на гласање. Нека сами раде онако како нађу за потребно.
У то време ђенерал Цинцар-Марковић беше већ образовао нову владу и расписао
изборе за Народну скупштину.
У почетку априла 1903. позван сам да одмах дођем у Београд и да се јавим краљу. На
ручку за краљевим столом осим мене бејаху краљичина сестра и њен муж ђенерал Лаза
Петровић. У току разговора краљ ме запита какво је опште стање на мојој територији и
како ми се допада Ваљево. Одговорих да је опште стање врло добро и да ми се Ваљево
необично допада.
– Ви сте једини од команданата дивизија који су тамо били на служби коме се
допада Ваљево – рече краљ.
– Док је Мостић тамо био, непрестано је наваљивао да се штаб дивизије премести у
Шабац.
– Ваше величанство – одговорих ја – због војничких и политичких разлога сматрам
да би штаб дивизије требало и даље да остане у Ваљеву.
После ручка краљ ме позва самог у шетњу по дворској башти. Том приликом он ми
рече:
– Пожурите да се вратите у Ваљево. Будите на опрези на целој вашој територији и
ускоро очекујте важан догађај.
Краљ је ово рекао врло весело, стиснуо ми руку, и ја сам отишао. Како сам доцније
чуо, овај важан догађај о коме је говорио краљ требало је да буде упућивање краљице
Драге у пратњи ђенерала Цинцара-Марковића негде у бању на страни, с тим да се више и
не врати у Србију. Да ли је уистину ово била краљева намера знају сигурно они који су у
то време били у влади или у близини Двора.
Вратио сам се у Ваљево, али о овоме никоме ништа нисам говорио. За сваки случај,
био сам на опрези.
У другој половини априла те године, обилазећи неке гарнизоне, инспектор пешадије
ђенерал Атанацковић стиже у Ваљево. Обавештен да је одсео у гостионици Крунића, ја
одем да му се јавим. Кад сам улазио у гостионицу, из ђенералове собе изађе капетан
Живојин Бацић, командир чете у 5. пуку. (Доцније сам сазнао да је он био завереник.)
Ђенерал је, дакле, најпре примио једнога командира чете, па тек после тога команданта
дивизије!
По извршеном прегледу трупа на теригорији Дринске дивизијске области приликом
поласка за Београд ђенерал ми је честитао на великом успеху мојих трупа, а по доласку
у Београд послао ми у том смислу врло ласкаво писмо.
Атентат у двору 29. Маја 1903.
Тачно у 4 часа изјутра, 30. маја, тек што сам се пробудио и устао из кревета, примио
сам отворену депешу с потписом ђенерала Атанацковића, у којој је стајало: „Због личне
свађе и сукоба од прошле ноћи краљ и краљица нису више међу живима; образована је
привремена влада; с окружним начелницима и осталим месним властима постарајте се
да на вашој територији одржите потпуни мир и поредак.“
Иако нисам имао ни појма о томе шта се и како десило у Београду, одмах сам позвао
у штаб свог помоћника и команданта пешадијске бригаде. Саопштио сам им садржину
поменуте депеше и наредио команданту бригаде да одмах врати све чете са егзециришта
у касарне и поставе страже. У исто време наредио сам да се то учини и по свим
гарнизонима на територији моје дивизијске области. У моју канцеларију дотрча и
окружни начелник, коме такође саопштих поменуту депешу, о којој он до тада није имао
ни појма. Наредих му шта треба да ради, и он оде. Из властитих побуда, грађанство
Ваљева поче да истиче црне заставе на својим домовима.
У том тренутку поред мог штаба промаче чета капетана Ђуре Докића под ратном
спремом. Он јој наређиваше да пређе преко Колубаре. Наредих ађутанту да отрчи и
позове капетана Докића да с четом одмах дође у двориште испред штаба. Позвах га у
канцеларију и саопштих му поменуту депешу, а затим наредих да постави страже.
Пошто не рече ни једне речи о овом саопштењу, изгледало ми је да га оно није ни
узбудило нити изненадило. Случај је хтео да баш њега и његову чету позовем у двориште
испред штаба. Доцније сам сазнао да је Докић добио наређење од завереника из Београда
да нарочито пази на моје поступке и да ме стално држи под присмотром.
У вароши је била велика ужурбаност, тумарање, распитивање, неизвесност – цео
град је био на улици.
У 10 часова пре подне позва ме телефоном ђенерал Атанацковић из Београда и
запита какав је ред на мојој територији. Одговорих да је ред по телеграфским
извештајима које сам добио свуда добар. Он ме затим замоли да се максимално заложим
да на својој територији одржим што боље ред.
– Док год чујете да сам жив, будите спокојни – одговорих му мирно. Заблагодари ми
на таквом саопштењу и на крају додаде да и са осталих територија има извештаје да је
ред свуда добар.
По Ваљеву се почеше ширити гласови да су и неки официри учествовали у убиству
краља и краљице. Мало затим добих телеграм од среског начелника из Обреновца у коме
ми јављаше да је тог тренутка стигао из Забрежја на једној лађи артиљеријски капетан
Тихомир Стојановић и да је одмах пројурио кроз варош с револвером у руци, сав
разбарушен, наређујући да се одмах поскидају с домова црне заставе а истакну тробојке.
На крају телеграма се додаје да је овај капетан у веселом расположењу лађом продужио
пут за Шабац, претећи среском начелнику да ће се ускоро вратити и да ће, уколико у
Обреновцу не буде урађено све онако као што је он наредио, све поубијати.
Тим поводом, око 12 часова позовем телефоном ђенерала Атанацковића и упитам га
ко је послао капетана Станојевића у Обреновац и даље у Шабац, саопштавајући му у
исто време и садржину телеграма среског начелника у Обреновцу. На крају додадох да
ћу још данас послати у Шабац један батаљон ради одржавања реда ако капетан
Станојевић и тамо буде узбуђивао грађане и правио неред у гарнизону.
Генерал Атанацковић ми одговори сасвим неодређено и збуњено да не водим много
рачуна шта ће радити поменути капетан. Њега је тамо, не знам из којих разлога, послао
пуковник Соларовић, рече ђенерал и додаде да ће он сам наредити шта у вези с тим
треба радити, подвлачећи да батаљон никако не шаљем у Шабац.
Око 4 часа после подне позвах телефоном команданта места у Шапцу, чини ми се да
то беше потпуковник Масаловић. Неко ми одговори да командант није у канцеларији и
да се по вароши говори да је он са још неким официрима и окружним начелником
стављен под стражу. Наредих да одмах дође на телефон мајор Бојовић, командант
артиљерије у том пуку. Рекоше да њега не могу да нађу, јер је некуда отишао са др Чедом
Михаиловићем. Одмах потом упутио сам телеграм мајору Бојовићу и тражио одговор
зашто је ухапшен потпуковник Масаловић и какав је ред у гарнизону.
Пошто нисам добио одговор, упутио сам други телеграм команданту артиљеријског
пука с наређењем да ми одмах јави шта је с потпуковником Масаловићем и какав је ред
у гарнизону. Одговорише ми телеграмски из штаба артиљеријског пука, без потписа
команданта, да је ред у гарнизону добар и да ће још вечерас Масаловић бити слободан.
Целе идуће ноћи добијао сам телеграм за телеграмом из Београда и из свих
гарнизона с територије моје дивизијске области. Команданти су ме обавештавали о
стању у гарнизонима и тражили одговор на разна питања. Већ сутрадан стигли су
детаљнији извештаји из Београда, у којима су навођена чак и имена официра и грађана
који су припремили и извршили она убиства у Двору у Београду.
Тридесетог маја изјутра нову владу је образовао Јован Авакумовић. За војног
министра беше именован ђенерал Атанацковић.
После неколико дана већ се поуздано знало да је група официра заједно с неким
грађанима извршила убиство и још живог краља бацила кроз прозор у двориште. Јављено
је да су исте ноћи у својим становима погинули министар војни ђенерал Милован
Павловић и председник владе ђенерал Цинцар-Марковић и да је, бранећи краља,
погинуо и ђенерал Лаза Петровић, први аћутант. Исто тако јављају да су те ноћи, као
дежурни ађутанти, погинули: потпуковник Михајло Наумовић и ордонанс официр
поручник Јован Миљковић, зет ђенерала Цинцара Марковића. Јављено је такође да је
при нападу на Двор тешко рањен капетан Драгутин Димитријевић „Апис“, а да се
сутрадан убио из револвера мајор Мића Живановић.*
* Аутократски режим Александра Обреновића, који се прикривао иза скупштинских форума, био је
омрзнут код свих слојева српског народа. Својом колебљивом спољном политиком, односно лавирањем
између Аустро-Угарске и Русије, Александар је изгубио поверење и једне и друге и довео Србију у веома
тежак међународни положај.
Колебљива спољна политика била је одраз нестабилних унутрашњих прилика. За време своје
десетогодишње владавине краљ Александар је извршио четири државна удара и променио три устава и
дванаест влада. Краљеве тежње да сву власт држи у својим рукама подстицањем унутрашње политичке
борбе између политичких странака довеле су га у отворен сукоб с буржоазијом, која је тежила увођењу
грађанске демократије у Србији. Широке сељачке масе, притиснуте великим пореским оптерећењима и


зеленашким дуговима, мрзеле су деспотску владавину последњег Обреновића. Најпрогресивније друштвене
снаге тражиле су шире демократске слободе путем масовних политичких демонстрација. Због великих
финансијских тешкоћа држава је својим чиновницима и официрима давала, уместо плата, оверене
признанице које су они морали продавати зеленашима по троструко нижим ценама. Тиме је режим, који је
био изолован споља, изгубио и последњи ослонац у земљи.
Краљичина лажна трудноћа, коју је открио лични лекар руског цара Николе II, понашање њене браће
(отворено се говорило да краљица Драга хоће свог млађег брата да учини престолонаследником) и разни
дворски скандали само су досипали уље на ватру. Мартовске демонстрације радничке и студентске
омладине 1903. године, које су крваво угушене, снажно су потресле деспотску владавину Александра
Обреновића, „која је као најтежа мора притискала целокупни живот нације“, и убрзала њен пад.
Ноћу између 29. и 30. маја једна група официра која је ковала заверу против краља још од 1901. године
(у завери су учествовали: два генерала, четири пуковника, три потпуковника, три мајора, тридесет
капетана, четрдесет и седам поручника, тринаест потпоручника и пет грађанских лица), насилно је
продрла у двор и убила краља Александра и краљицу Драгу. Исте ноћи, поред лица које је навео војвода
Мишић, убијена су и два краљичина брата – Никола и Никодије Луњевица.
Сутрадан, 30. маја, формирана је нова привремена влада од представника свих грађанских партија под
председништвом Јована Авакумовића. Народна скупштина, сазвана 2. јуна, вратила је на снагу устав од
1888. године и изабрала за новог краља Србије кнеза Петра Карађорђевића. (В. Драгиша Васић, Девесто
трећа – Мајски преврат, Београд 1925; Милан Живановић, Пуковник Апис. Београд 1955.)
Негде у првој половини јуна добио сам извештај из Војног министарства да су трупе
београдског гарнизона прокламовале династију Карађорђевића за наследну династију у
Србији, а књаза Петра за краља Србије. У исто време наређено је да поскидамо са капа
дотадашње кокарде, а да ћемо друге доцније добити. И тако подуже времена ишли смо
без кокарди.
У другој половини маја требало је да се састане народно представништво. Уочи
поласка за Београд сенатор за ваљевски округ Светозар Поповић сврати код мене у штаб
и у разговору ми, између осталог, рече да код нас постоје две струје – једна за републику,
а друга за монархију, и да би он, пошто одлази за Београд, желео да о тим питањима чује
моје мишљење.
Одговорих му: „Званично сам обавештен да је војска београдског гарнизона
прокламовала династију Карађорђевића за наследну, а књаза Петра прогласила за краља
Србије. Због тога сматрам да код нас не може бити говора о некој републици, већ мора
остати онако како је војска одлучила и прогласила.“
Опростисмо се, и он оде.
Као што је познато, народно представништво је јуна 1903. једногласно изабрало
књаза Петра Карађорђевића за краља Србије. Одређена депутација отишла је у
Швајцарску, саопштила књазу Петру одлуку народног представништва и допратила га у
Србију. Већ 12. јуна исте године краљ Петар је ступно на власт.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:55 am


8. Моје прво пензионисање
После наведених догађаја осетио сам са свих страна некакво тајно и потмуло
негодовање против мене – зашто и због чега, Бог свети зна. О овоме су ме обавештавали
неки официри и грађани. Према свим тим гласовима чинио сам се невешт.
Првих дана јуна добих из Војног министарства телеграм да сам указом постављен за
помоћника начелника Главног ђенералштаба. У међувремену пуковник Радомир Путник
произведен је у чин ђенерала и постављен за начелника Ђенералштаба.
Из Ваљева до села Диваца испратио ме је велики број официра и грађана, међу
којима и уважени ваљевски трговац Ранко Гођевац. Овај честити човек пољуби ме на
растанку у чело и са сузним очима рече:
– Господине Мишићу, од свих досадашњих дивизијара само сам испратио ђенерала
Мишковића и ево сад тебе. Желим ти, синко, срећан пут и све најбоље.
Јавио сам се војном министру ђенералу Атанацковићу, подсетио га на ласкаво
писмо које ми беше раније упутио као инспектор пешадије, а затим упитао за узрок мог
премештаја.
– Извини, молим те... Путник те тражио и краљу поставио услов да му ти дођеш за
помоћника – одговори он.
Истога дана био сам примљен и код краља. У краћем разговору краљ ми је потврдио
оно што ми је већ био саопштио војни министар.
Ја сам врло добро познавао ђенерала Путника као свог наставника за време
припреме за ђенералштабну струку као и он мене. Кад сам му се сутрадан јавио, он ми
рече да је молио краља да ме премести у Београд и постави за његовог иомоћника.
У јесен те године начелник Главног ђенералштаба ђенерал Путник, ја и пуковник
Боривоје Нешић одређени смо да простудирамо цео гранични фронт према Турској од
Потарице до Преполца и да израдимо пројекат за утврђивање границе. За неколико
недеља смо завршили тај посао и, колико се сећам, још у току те године увелико је
почело утврђивање границе по пројекту који смо ми предложили.
По повратку у Београд ђенерал Путник затражи да му донесем све елаборате о
концентрацији војске на разним фронтовима према разним претпоставкама које је
раније разрађивао ђенерал Цинцар Марковић. После детаљног разгледања позва ме да
му дам објашњења по појединим елаборатима, с којим сам одраније био упознат.
После тога Путник је почео разрађивати нове претпоставке, често уз моје присуство.
У току те зиме довршена је прва, главна претпоставка концентрације трупа против
Турске, а на осталим (према Аустрији и Бугарској) отпочео је рад.
При крају фебруара 1904, на молбу ђенерала Путника, краљ Петар је дошао у
Главни ђенералштаб у пратњи војног министра пуковника Соларевића и, колико се
сећам, ђенерала Атанацковића. По наређењу ђенерала Путника прочитао сам пред њима
припремљени план концентрације који је краљ затим одобрио и потписао.
После неколико дана за министра војног постављен је ђенерал Путник. Ја сам остао
да га заступам на дужности начелника Главног ђенералштаба.
Одлазећи да прими дужност војног министра и опраштајући се са мном у својој
дотадашљој канцеларији, ђенерал Путник ми дословно рече:
– Ви ћете ме заступати на дужности начелника Ђенералштаба, а ја вас уверавам да,
док год ја будем војни министар, осим вас нико други неће сести на то место.
Једнога дана, колико се сећам, 24. марта 1904, позвао ме је војни министар ђенерал
Путник да му се јавим у министарство у 11 часова пре подне. Примио ме доста збуњено
и одмах запитао шта сада радим у Ђенералштабу. Рекох му да довршавам претпоставку
концентрације трупа за рат против Аустрије.
– Добро – рече он – пожурите да то што пре свршите.
Беше 11 и по часова. Када сам пошао, запита ме Путник где ћу сад. Одговорих да
морам отићи у штаб јер ме тамо чекају приправници да им дам нове задатке.
Кад сам силазио низа степенице, изађе нагло преда ме из своје канцеларије
потпуковник Новак Бранковић, начелник економског одељења, и запита ме где сам био.
Одговорих „код војног министра“.
– Је ли ти што казао? – запита ме Бранковић.
– Ништа особиго – одговорих и пружих му руку да пођем.
Он ми стеже руку и замоли ме да свратим код њега у канцеларију. Чим уђосмо,
Бранковић узбуђеним гласом рече:
– Чини ми се да ти не знаш да си пензионисан.
– Море, каква пензија, ћорава ти страна! – рекох ја и пођох к вратима.
– Тако ми бога, ти си пензионисан. Ја сам прочитао указ на министровом асталу пре
твог доласка – рече одлучно Бранковић.
– А је ли још ко пензионисан осим мене? – упитах ја.
– Знам сигурно за пуковника Исаковића и потпуковника Николу Лукића, а има их
још двојица или тројица чијих се имена не сећам – одговори Бранковић.
Из његове канцеларије јавих телефоном приправницима да ме не чекају, пошто је
већ доцкан и одох право кући.
После ручка дође у мој стан један нижи официр, мој ранији приправник, и јако
узбуђен рече ми да је поуздано сазнао од свог друга, који је на служби у Двору, да је
јутрос потписан указ о мом пензионисању. У току дана изређало се још неколико
официра и грађана који потврдише вест о мом пензионисању, чудећи се откуда то и
зашто то.
Већ сутрадан објављен је у „Српским новинама“ указ о мом пензионисању. Истог
дана одох у Главни Ђенералштаб и дужност начелника предадох најстаријем официру –
колико се сећам, потпуковнику Милутину Мариновићу, а затим писменим рапортом о
томе известих војног министра. Око подне опростих се с официрима и одох кући.
Три дана после пензионисања узео сам на вересију један пар одела и истога дана био
сам већ у цивилу.
Ово моје безразложно и изненадно пензионисање, као и пензионисање поменутих
официра и дан-данас за мене је остала тајна. Никога нисам питао за узрок јер он није ни
постојао. Главно је да ми је савест била (потпуно чиста и да ничим нисам заслужио
овакав поступак према мени.*
* Начин на који је извршена промена на престолу наишао је на осуду европске јавности и створио
Србији велике спољнополитичке тешкоће (енглеска влада је у знак протеста опозвала свога посланика у
Београду и тражила да то учине и друге велике силе). Међутим, много озбиљније биле су унутрашње
тешкоће, проузроковане настојањем официра завереника да под своју контролу ставе не само војску, већ и
целокупан друштвени и политички живот земље. После мајског преврата они су се понашали као
апсолутни господари и на тај начин дошли у сукоб са скоро свим грађанским политичким партијама, с
једне, и делом официрског кора, с друге стране.
Незадовољни првим указима новог војног министра Јована Атанацковића о наименовању официра,
завереници су их једноставно поцепали у државној штампарији. Под паролом „Ко није с нама он је против
нас“, предузели су чишћење официрског кора, отпуштајући као непожељне из војске, на основу достава и
неоснованог сумњичења, један део способних и коректних официра. Жртва овога чишћења био је Живојин
Мишић и још 11 пуковника.
У исто време завереници су окупили око себе тзв. „заверитеље“, махом нездраво амбициозне људе који
су својим поступцима, као што се из излагања војводе Мишића види, нанели велику штету угледу
завереника и на крају се окренули против њих.
Официрски кор поцепао се у два табора, између којих су учестале чарке и сукоби. Већ 1903. године
дошло је у Нишу до официрске контра-завере, којом је руководио генералштабни капетан Милан
Новаковић (указ војног министра о постављењу Новаковића, који се 1903. године вратио са школовања у
Француској, завереници су поцепали). Контра-завера је угушена. Војни суд је осудио на дуже и краће
временске казне двадесет официра.
Две године доцније дошло је у Крагујевцу до подофицирске контра-завере. Том приликом ухапшено је и
осуђено 27 подофицира и четири официра. Вођа завере Милан Новаковић убијен је v затвору.
Овим, међутим, није била ликвидирана подвојеност у официрском кору и сукоби у политичком
животу Србије уопште. Напротив, како је с разлогом истицао један од истакнутих писаца
социјалдемократске партије Душан Поповић „...нормалан политички и парламентарни живот Србије био
је у току ове деценије стално, с времена на време, прекидан потмулим вулканским потресима
милитаризма...“ (В. Архив ВИИ к. 46. фас. 1, наведени рукопис, К. Мићића; Д. Васић, н. д., стр. 182–209;
Владимир Дедијер и Бранко Павићевић, Доказ за једну тезу, „Нова мисао“, бр. 8/1953, стр. 222.)
У то време завереници који су извршили преврат од 29. маја 1903. увелико су почели
да испољавају неке своје прохтеве, нарочито они старији по чину. Међу правим
завереницима, оним који су активно учествовали у завери, био је приличан број тзв.
„заверитеља“ који нису смели да метну главу у торбу као они први, већ су после
неколико дана или недеља, онако мучки и дволично, пришли правим завереницима,
истичући се доцније испред њих.
Ова друга група заверитеља или, како их доцније назвах „пришипетљама“, својим
неискреним и дволичним улагивањима око правих завереника, нападајући овога или
онога, највише их је компромитовала. Ова група их је и навела на прочишћавање
официрског кора. Да није било ових других или да су прави завереници били обазривији
према заверитељима, преврат од 29. маја прошао би без великих потреса у војсци.
Међу овим последњима била су двојица или тројица мојих другова из Академије,
који су још одраније били нерасположени према мени због тога што сам добијао веће
положаје од њих. Због тога сам уверен да је неки од њих нарочито настојао код
завереника који су имали јачи утицај да будем пензионисан, да би ме на тај начин
дискредитовали и себе истакли. Ово истичем само као доста оправдану претпоставку,
утолико пре што су се доцније неки од њих истицали са својим непромишљеним
поступцима.
Доиста, човек се мора чудити појединцима који ни у старијим годинама нису
научили ону мудру народну изреку: „Ко другом јаму копа сам у њу пада“.
Узимајући све то у обзир, није ми било толико загонетно зашто сам пензионисан без
икаквог стварног разлога. Међутим, уистину ми је било врло чудновато, а често и
смешно, како се поједини завереници – међу њима и моји ранији ђаци са Више школе –
понашаху приликом случајног сусрета са мном. Обично би затурали капу назад,
подизали главу увис и, са затуреним рукама уназад звиждукали као да ме никада нису
познавали.
Тих година врата мог дома била су затворена не само завереницима и њиховим
пришипетљама већ и многим официрима иначе коректног понашања. Сви су се од неког
ђавола бојали да ми чак и поред куће прођу, а камоли да ме посете иако су ме пре тога
посећивали и о већим празницима. Избегавали су ме чак и неки официри моји
сродници, с мотивацијом да се мотри са стране ко ме посећује и са мном се састаје!
Овакви и слични поступци појединих завереника према официрима који су
пензионисани после 29. маја 1903. дају се објаснити општим стањем које је у то доба
владало у нашем официрском кору. Међутим, у свему овом најчудноватије ми беше
понашање министра војног ђенерала Путника, који ме непосредно пре пензионисања
нарочито тражио за свог помоћника. Он је био човек који је у своје време такође сасвим
неправедно и безразложно стављен у пензију, иако је, као врло спреман ђенералштабни
официр, могао веома корисно послужити својој отаџбини и војсци.
Тај исти Путник није имао мушкости и одважности да ми онога дана када ме беше
позвао у Војно министарство саопшти да сам стављен у пензију и да ми се захвали на
проби коју сам учинио као заступник начелника Главног ђенералштаба у погледу
могућности укрцавања трупа, а нарочито артиљерије у ондашње вагоне за
транспортовање војске. Када сам му баш тога дана реферисао шта сам све учинио у
споразуму са ондашњим директором железнице ради преправке незгодних вагона за
утоваривање артиљерије било му је нарочито мило. Похваљујући ме за тај поступак, као
што сам раније напоменуо, он ми препоручује да пожурим са завршетком плана
концентрације трупа према Аустрији.
У том моменту, као што смо видели, на Путниковом столу лежао је потписан указ о
мом пензионисању! Из свега овога се види колико је Путник у то време био под утицајем
неодговорних чинилаца. Он се, дакле, просто стидео да ми каже истину у очи.
Годину дана после тога беше се у Крагујевцу теже разболео мој брат пуковник Лазар
Мишић, па сам отишао да га посетим. Враћајући се отуда, ручао сам у ресторацији у
Лапову за једним столом, не обраћајући пажњу на суседне столове. Још не бејах готов
кад поред мог стола прође министар војни ђенерал Путник, изађе напоље и поче да шета
испред ресторације. Убрзо сам и ја изашао и стао испред гостионице, очекујући полазак
воза за Београд. За то време ђенерал Путник је неколико пута пролазио поред мене, али
га ја, наравно, нисам поздравио. Наједанпут, он ми приђе и пружи ми руку –
поздрависмо се. На питање куда путујем, одговорих да сам био у Крагујевцу и да се сада
враћам у Београд. Он ме затим упита шта радим и чиме се највише бавим. Рекох му да
сам се био решио да одштампам своја предавања из стратегије која сам држао на Вишој
школи Војне академије, али сам од те намере одустао кад сам чуо да је војни министар
решен да забрани официрима куповање те књиге.
– Напротив, господине Мишићу, – рече Путник – ви ћете врло добро учинити ако тај
предмет одштампате, а ја вас уверавам да ћу вас чак и помоћи откупљивањем извесног
броја књига.
Мало доцније Путник ми напомену:
– Жао ми је што у купеу има неких гостију, иначе бисмо путовали заједно до
Београда.
Поздрависмо се и воз крену.
Пензионисан сам у врло незгодно време, нарочито у погледу материјалног стања, јер
сам у кући имао шесторо незбринуте деце. Продао сам оба коња с приборима, па ипак
ни изблиза се нисам могао отарасити неких меничних дугова. Све те околности
примораше ме да одштампам своја предавања из стратегије иако ме многи увераваху да
ћу са штампањем лоше проћи. Легох на посао, и већ после четири месеца отпоче
штампање у штампарији Љубе Давидовића.
При крају осмога месеца дело је било одштампано благодарећи великој
предусретљивости поменуте штампарије. Одштампао сам дело са засебним атласом у
1.500 примерака. Захваљујући необично великом одзиву господе официра, за свега два
месеца распродао сам преко 1.250 примерака, тако да сам на крају крајева, по одбитку
свих трошкова, зарадно преко 20.000 динара. Остатак књига уступио сам официрској
задрузи на распродају, са извесним процентом. Морам признати да се у претплаћивању
на ово дело завереници нису издвајали од осталих својих другова.
Поменутом зарадом поправио сам свој материјални положај за непуне две године, а
онда ме заједничка судбина удружи са још тројицом пензионисаних официра. То су били
пуковници Светозар Радујчић и Светислав Исаковић и апотекар др Коста Николић.
Набависмо једну омању штампарију с намером да бар нешто зарадимо. Купили смо у
Немачкој једну нову модерну машину, наравно, на отплату, и кобајаги, почесмо рад с
потпуно новим словима. Водили смо дневно дежурство и књиговодство штампарије.
Међутим, будући да смо били пензионисани официри, неумешни и нестручни за
овај посао, ретко нам је ко смео ући у штампарију и дати што за штампање. Неко време
штампали смо неколико дневних листова, наравно, по нижим ценама, али посао не иде,
па не иде. На крају крајева, после годину дана кубурења били смо принуђени да
штампарију продамо са чистим губитком по 2.00 динара у злату на сваког од нас. Моја и
пуковника Исаковића заједничка меница од 2.000 динара у злату и дан-данас постоји код
Франко-српске банке у Београду. Извесни уредници листова остали су нам дужни око
1.000 динара, од којих ни једне паре нисмо добили. Лепо каже наш народ: „Кад некога
спопадне несрећа, онда је она редовно и дугорепа“.
У војсци и у грађанству није престајала дискусија о завереницима – стање није
слутило на добро. Уздржавао сам се од ма каквог рада против завереника.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:56 am


Понуда за враћање у активну службу
Чини ми се, у марту 1907. министар председник господин Никола Пашић замолио
ме је, преко једног свог нарочито поверљивог човека, да га означеног дана и часа, увече,
посетим у његовом дому на Теразијама. Одазвах се позиву и дођох у означено време.
Момак ме уведе у један салон и замоли да мало причекам.
– Господин је још при вечери -– рече момак.
– Улазећи у салон, затекох у њему пуковника Александра Машина, с којим сам, као
својим ранијим четним командиром, био увек у добрим односима.
– Шта ћеш ти ту, Швабо, ако бога знаш? – упитах Машина.
– Шта ћу ја овде, то се још може и разумети, али шта ти овде тражиш, озлоглашени
човече? – одговори ми весело Машин.
После неколико минута у салон уђе и господин Пашић. Почасти нас неким добрим
вином и колачима, а затим после краћег обичног разговора, рече:
– Овај, господо, позвао сам вас двојицу као, овај, истакнуте личности супротних
струја у војсци, да видимо, овај, на какав би се начин могло поправити ово нездраво
стање у нашој војсци.
Енергично одбих да сам икаква истакнута лнчност неке супротне струје.
– Истина, ја не знам, али, овај, тако те многи означавају – рече на то Пашић.
На крају пристадох да изнесем своје мишљење о томе на који би се начин могли
средити доиста затегнути односи у официрском кору.
После краће дискусије нас двојица се сложисмо и саопштисмо резултат нашег
споразума господину Пашићу, који нас врло пажљиво слушаше. Пашић мало размисли
па рече:
– Па врло добро, овај, то ћемо гледати да се управо тако учини, ако се може.
Разиђосмо се с упозорењем господина Пашића да о овом нашем састанку и
разговору ником ништа не говоримо.
Сутрадан у једним београдским новинама изађе злонамерно написана нотица у којој
се саопштава да је прошле вечери један „бивши човек“ по мраку ушао у кућу
председника владе. Израз „бивши човек“ несумњиво се односио на мене. Доцније сам
сазнао која је личност ту нотицу пустила у новине. То је онај зао дух у војсци који је
неосновано оптуживао људе и многе официрске породице, тако рећи, у црно завио, док
на крају крајева, као трула воћка, није избачена из војске да се, на срећу, у њу никад
више не врати. Сазнао сам да је тај човек поменути епитет дао свима нама официрима
који смо пензионисани после 29. маја. Опет морам навести ону мудру народну изреку:
„Зло рађење, готово суђење“.*
* Подвојеност у официрском кору слабила је морално-политичко јединство и борбену способност српске
војске. С друге стране, енглеска влада је, као услов за обнављање дипломатских односа, тражила да се
уклони из државне службе седам официра завереника поименично. Српска влада је пристала на то, али се
краљ Петар успротивио да се завереници уклањају са положаја на начин који би се могао схватити као
казна. Министар спољних послова Јован Жујовић због тога је поднео оставку. Априла 1906. владу су
образовали стари радикали под председништвом Николе Пашића.
Нова влада је решила ово питање споразумно са завереницима. Официри учесници мајског преврата
чије је пензионисање тражила енглеска влада пристали су на то пошто им је признат пун пензијски стаж
и пошто су из државне касе добили по 60.000 динара у злату. Пензионисани су: Александар Машин,
Дамјан Поповић, Петар Мишић, Лука Лазаревић и Љуба Костић. Преостала двојица, чије је уклањање
тражила енглеска влада, били су већ изван службе. После тога, дипло-матски односи са Енглеском били су
обновљени.
Међутим, подвојеност у официрском кору, као што се из излагања војводе Мишића види, овим није
била ликвидирана иако су извесни напори у том правцу учињени, нарочито у време анексионе кризе, када
је Мишић био реактивиран. Сукоби међу официрима и даље су се заоштравали све до почетка балканских
ратова, па и после њиховог завршетка. Једна група официра, с Драгутином Димитријевићем Аписом на
челу, образовала је своју организацију „Уједињење или смрт“, познату под именом „Црна рука“. Друга, пак,
група, окупљена око престолонаследника Александра и Петра Живковића, формирала је дворску
милитаристичку организацију под именом „Бела рука“. Сукоби између њих разарали су унутрашње
јединство земље.
Па ипак, много опаснији био је сукоб између официра и владе, између војне и цивилне власти, који је
нарочито дошао до изражаја у току балканских ратова и одмах после њих. Официри су користили сукобе
између грађанских политичких партија и у најважнијим спољно-политичким и унутрашњим питањима
имали последњу реч. Они су сво-јим држањем угрожавали парламентарни систем у Србији, којој је
запретила озбиљна опасност од милитаризма. О томе сукобу је Димитрије Туцовић писао: „...тај сукоб је
далеко од тога да буде лични. Он има један шири политички, класни карактер. То је сукоб између
официрске касте и владајуће буржоазије, војне и цивилне власти, између милитаризма и
парламентаризма, сукоб касарне са скупштином.“ (Архив ВИИ, к. 46, фасц. 1, наведени рукопис К.
Милића: Димитрије Туцовић, Преторијанство или демократија, Изабрани списи, књ. II, Београд 1950,
стр. 257–260; Први балкански рат 1912–1913, стр. 199.)
Некако у јуну 1907. позвао ме је у Војно министарство ђенерал Путник, тада
министар војни, и упита ме да ли пристајем да се вратим у активну службу. Одговорих
му да пристајем, али само под условом да ми се врати ранг који сам раније имао. Као да
га то мало зачуди, он рече:
– Е па то не иде, господине Мишићу. То није законом предвиђено.
– Друкчије, господине министре, не могу пристати, ма колико се и даље мучио.
Путник на то одговори:
– Примите се, господине Мишићу, а видећете да ћете на идући Петровдан у рангу
сасвим друкчије стајати.
Доцније сам видео да је он тада мислио на унапређење у чин ђенерала пуковника
Михајла Живковића и Степана Степановића, који су и раније били у рангу старији од
мене. Одговорих да апсолутно не могу дозволити да од мене буду старији чак и они из
млађе класе Војне академије, па ма како стајао у рангу о Петровдану.
У даљем разговору Путник ми напомену да ће ме, ако будем пристао, одредити за
начелника општег одељења, пошто том одељењу, рече он, предстоје неки већи и важнији
послови у Војном министарству. Пошто и после ове напомене нисам пристао, Путник ми
рече:
– Идите мало па се прошетајте и размислите. После једног сата опет дођите да ми
саопштите вашу последњу одлуку.
Кад сам из канцеларије изашао у ходник, изађе преда ме потпуковник Стеван Хаџић
и замоли ме да се у интересу опште ствари вратим у војску.
Излазећи на улицу, сретох код скупштинске кафане мога доброг пријатеља
санитетског пуковника др Милоша Борисављевића, коме, као искреном другу, саопштих
понуду коју ми је учинио војни министар.
– Бићеш у мојим очима и у очима свих својих пријатеља најгори човек ако се будеш
примио без ранга који си раније имао, пошто си без икаквог разлога пензионисан. Трпи
као што си и до сада трпео, а ја те уверавам да ће ускоро доћи твоје време – тако ми
дословно рече овај честити човек.
После једнога сата опет одох у Војно министарство и саопштих Путнику да се не
могу примити активне службе ако ми се не врати ранији ранг.
– Добро, добро, господине Мишићу. Дођите сутра у четири часа после подне мојој
кући, па ћемо продужити разговор – рече Путник на растанку.
До тог времена била су одштампана моја предавања из стратегије. Сутрадан, при
поласку у стан ђенерала Путника, понео сам собом један примерак тих предавања и при
доласку предао их свом старом наставнику за ђенералштабну струку.
Затекох га у једној омањој соби, у којој не беше ничег више сем једнога скромног
миндерлука, астала без прекривача и једне столице. Примајући са захвалношћу
поклоњено дело, Путник ме упита каква је моја последња одлука о ступању у активну
службу.
– Исто онаква као што сам вам јуче саопштио, и никако другчије.
– Кад је тако, онда немамо шта даље да разговарамо о томе, господине Мишићу, али
вам напомињем да ћете се доцније кајати.
– Ма колико се кајао и ма шта се са мном догодило, одлуку нећу променити –
одговорих одлучно, поздравих се и одох.
У првој половини 1908. године, једног дана пре подне, дође ми у посету мој стари
добри пријатељ Љубомир П. Радојловић. Седео сам у старој кући, која се налазила у
Делиградској улици бр. 28. Ту сам имао један доста велики празан плац, на коме сам
почео да гајим цвеће. Док смо шетали по тој башти, Радојловић ме упита:
– Зашто не сазидаш кућу на том плацу?
– Какву кућу, побогу брате, кад ионако једва живим са оноликом чељади у кући –
одговорих кроз смех.
Не говорећи ништа више, Радојловић седе у фијакер и замоли ме да га причекам, јер
ће се он одмах вратити.
После једног сата ето га опет у фијакеру. Уведох га у своју собу и понудих да седне.
Не хтеде да седи, већ извади из капута једну зелену кесу, метну је преда ме и рече:
– Ево вам, господине Мишићу, ових 15.000 динара у злату и одмах почните да
зидате кућу. Ја идем по подне у бању. Ако вам буде потребно још новаца, обратите се
овом картом Извоз-ној банци и тамо ће вам од мојих новаца дати колико вам буде
потребно.
У онако мом бедном материјалном стању поступак овог племенитог човека из
породице Радојловића толико ме је узбудио да за неколико тренутака нисам могао
проговорити ни једне речи, већ сам само онако изненађено слушао шта говори тај човек.
Напослетку се мало прибрах и рекох да не могу да примим ту суму, али Радојловић не
хтеде ништа да говори, већ узе шешир и пође вратима. Зауставих га и замолих да
причека да му напишем признаницу. Не хтеде ни да чује, већ брзо изађе и седе у кола.
При поласку рече ми да ту суму предам на своје име Извозној банци, од које ћу примити
четири одсто интереса.
Сада тек настадоше муке, шта и како да радим. После краћег размишљања позвах
свога старог пријатеља професора Јосипа Ковачевића, те за неколико дана спремисмо
план за нову кућу. Општина одобри зидање. Сасвим случајно наиђох на грађевинског
предузимача Стевана Ђорђевића, показах му план и плац и брзо се погодисмо да он
предузме зидање. Дрводељске радове уступих столару Данилу Живанчевићу.
Договорих се с обојицом да послове отпочну 10. августа, с тим да се у нову кућу
уселим 1. новембра исте године. Ова два честита, веома искусна и вредна мајстора
одржаше дату реч, и 1. новембра уселих се у нову кућу, а стару издадох под кирију. За
довршење куће требало ми је још новаца и ја га, по обећању, добих од Љубе Радојловића.
У току зиме добио сам зајам од Управе фондова и исплатио дуг Љубомиру
Радојловићу.
Ускоро наступи време удаје женске деце, а ја без пара. Некако скрпих извесну суму
за удају најстарије кћерке, али убрзо пристиже и друга, а у мене новаца све мање и мање.
Управа фондова је немилосрдно тражила уредну отплату, која није била тако мала. Моје
муке нигде не беше. Обртах и окретах на све стране, и пошто не нађох другог излаза, био
сам принуђен да продам цело имање у Делиградској улици ради исплате дугова Управи
фондова и удаје друге кћерке. После тога ништа ми од новаца није остало.
У то време, стицајем околности, настаде јача манипулација с новчаницама по
разним новчаним заводима и аконтирање плате. Ко није имао посла с меницама за своје
издржавање, тај доиста не зна шта су то муке Танталове. Најнепријатнија ствар у том
послу била је тражење потписника менице, а још гора обезбеђење тромесечне отплате
немилосрдним новчаним заводима. Без њих се није могло, а с њима све горе и горе.
Обично се за потписнике примаху људи који су и сами живели на меници. Интересантан
је разговор тих меничних партнера уочи дана отплате. Јури се на све стране како би се
отплата обезбедила, а ако који завод, више из сажаљења, пристане да се за то тромесечје
плати само интерес (таквих завода је код нас било врло мало), онда је више него најбоље
расположење.
Нека милостиви бог поштеди сваког поштеног човека од меничног издржавања.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:56 am


9. Припреме Србије за рат
У јесен 1908. Аустро-Угарска објави анексију Босне и Херцеговине. То се догодило
некако у време када су се у околини Лазаревца изводили маневри у којима су
учествовале наше две дивизије.
У Београду велико узбуђење. По целој земљи протестни зборови. Новине пуне
патриотских чланака – протеста. По Београду и по унутрашњости само се о томе говори.
Праве се разне комбинације, упућују апели страним државама против неправде која се
Србима чини анексијом Босне и Херцеговине. У војсци ужурбане припреме, наравно у
границама које су дозвољавала материјална средства.*
* Шестог октобра 1908. у Бечу је обнародован указ цара Фрање Јосифа о анексији Босне и Херцеговине.
Овај акт отвореног колонијализма био је уперен не само против народа Босне и Херцеговине, већ и против
животних интереса Србије и Црне Горе. Иако је бечка влада званично изјавила да је анексијом Босне и
Херцеговине „територијално засићена“, радило се само о првој етапи аустроугарског продирања ка Солуну.
У следећој етапи планиран је рат против Србије и њена анексија или, пак, њена подела између Аустрије,
Бугарске и Румуније. „Ако наше трупе буду у Нишу“, писао је начелник аустроугарског генералштаба
Конрад фон Хецендорф, „ако ми будемо тамо господарили, онда ће наш утицај бити обезбеђен у
југозападном делу Балкана нарочито, а исто тако на Балкану уопште.“
Разумљиво је због тога што је проглас о анексији изазвао грозничаво узбуђење у Србији. Дошло је до
масовних демонстрација и протестних зборова. Односи између Србије и Аустро-Угарске и између Русије и
Аустро-Угарске опасно су се погоршали. Узбуђено јавно мнење у Србији, као што истиче војвода Мишић,
тражило је од владе одлучне кораке. Међутим, будући да Србија ни дипломатски ни војнички није била
спремна за рат, српска влада је покушала да за признавање анексије добије територијалне компензације,
али без успеха.
Пошто Француска и Енглеска нису биле спремне да се са оружјем ангажују у одбрани балканских народа
и пошто јој је Немачка запретила ратом, Русија је саветовала Србију да призна анексију. Српска влада је
била принуђена да изјави да нова ситуација створена у Босни и Херцеговини не задире у права Србије и да
ће примити одлуку великих сила о анексији и изменити своју политику према Аустро-Угарској. Турска,
која је имала номинални суверенитет над Босном и Херцеговином, одрекла се тога суверенитета за два и
по милиона фунти стерлинга.
За време анексионе кризе у Србији је створено уверење да предстоји непосредна агресија Аустро-Угарске
на Србију, „Анектирајући Босну и Херцеговину“, истицао је Милован Миловановић, „одбацујући Србију
далеко од Јадранског мора и спречавајући јој уједињење с Црном Гором, Аустро-Угарска намеће Србији и
српском народу борбу на живот и смрт“. Захваљујући оваквом схватању владајућих кругова у Србији су
после анексије започеле интензивне дипломатске, финансијске и војне припреме за рат. Посебна пажња
посвећена је наоружању, обуци и јачању војске. Народна скупштина одобрила је велике кредите за
комплетирање наоружања и опреме свих родова војске. Поред редовних буџета, војсци су одобравани
ванредни војни кредити. Почетком 1910. године закључен је у Француској зајам од 150 милиона динара, од
кога је 95 милиона утрошено за наоружање војске. Војна обука извођена је на принципима савременог рата.
У свим гарнизонима извођене су здружене вежбе, као и маневри, у мањем или већем обиму. Предузете су и
мере да се ликвидирају трвења у официрском кору и учврсти јединство руководећег кадра.
Захваљујући, поред осталог, наведеним мерама, српска војска је показала изванредне ратничке
квалитете у балканским и првом светском рату. (В. Историја дипломатије, стр. 163–175; Први
балкански рат 1912–1913, стр. 198–201 и 227–235; И. Пржић, н. д., стр. 130–146.)
У тој и таквој општој узбуђености прође 1908. и наступи 1909. година. Министар
војни бејаше Михајло Живковић, „гвоздени ђенерал“, како га је једном прилико назвао
један београдски лист.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:57 am


Моје реактивирање
Некако 10. или 11. марта 1909. стиже у мој дом један жандармеријски поднаредник
и затече ме за ручком. На питање шта жели, одговори да ме зове министар војни код
себе у канцеларију. Рекох му да ручам и да ћу доћи после ручка.
Тек што се дигох иза стола, поново дојури онај исти поднаредник и саопшти ми да
ме господин министар чека у канцеларији. Пођох одмах. Без дужег објашњавања он ми
понуди да се примим активне службе и пружи ми припремљен указ да га прочитам.
Пошто у указу не беше ни помена о исправци ранга, одговорих министру Живковићу
исто оно што сам пре две године рекао Путнику.
– Па добро, брате, деде реци шта хоћеш? – запита ме министар.
– Хоћу да се примим, али само под условом да ми се врати мој стари ранг –
одговорих без двоумљења.
– Па добро, како то да удесимо? – запита ме Живковић.
– Зовните свога начелника ађутантског одељења, мајора Милоша Станковића,
кажите му шта желите и он ће припремити све шта треба и како треба.
Он то одмах учини.
Сутрадан у „Српским новипома“ одштампана су три указа: једним се преводим у
резерву, другим из резерве у активну службу са рангом од онога дана којег сам
пензионисаи, а трећим се одређујем за помоћника начелника Главног ђенералштаба,
дакле, на исто место и код истога ђенерала код кога сам био када сам пензионисан 4.
марта 1904. године.
Следећег дана добијем наређење да се око једанаест часова јавим краљу, а потом и
начелнику Главног ђенералштаба. Отишао сам у цивилу, јер од униформе нисам имао
ништа – све сам већ био распродао.
Краљ Петар ме, по свом обичају, прими врло љубазно. Затекох га у кабинету за
столом на коме бејаше неколико секција Срема и Баната. Из његовог кабинета могла се
лепо видети Бежанијска коса. Краљ ми даде доглед да се лично уверим да Аустријанци
подижу утврђења на Бежанијској коси.
– Шта мислиш, Мишићу, да ли би требало наредити мобилизацију наше војске? –
упита ме Краљ. – Многи ми то саветују, па чак и министар војни.
– Ваше величанство, ја држим да ми нисмо спремни за рат у овом тренутку, јер нам
много штошта недостаје. Мобилизацију војске могли би смо наредити тек онда кад
извршимо мобилизацију целокупног Српства – кратко одговорих Краљу.
– Готово право кажеш... Него гледај да одмах одеш у Главни ђенералштаб код
ђенерала Путника.
У оном општем политичком узбуђењу и заносу многи су сматрали да би одмах
требало наредити да наше две дивизије које су изводиле маневре у околини Лазаревца
пређу Саву а да се остале упућују за њима по реду мобилизације. Толико се и тако
потцењивао непријатељ.
После извесног времена духови се почеше смиривати, хладно резоновање преовлада
над политичким узбуђењем, што створи могућност увиђајним политичарима и влади да
приступе убрзаним припремама војске за рат и јачој агитацији међу становништвом с
оне стране Дрине, Саве и Дунава.
Идући у Главни ђенералштаб, кад сам био отприлике на средини алеје између
Градске кафане и Ђенералштаба, спазих да један нижи официр застаде кад ме угледа.
Када сам му се приближио он ми наједанпут приђе и рече:
– Молим вас, пуковниче, за извињење што вас за неко време, док сте били у пензији,
нисам поздрављао. Ево због чега... Једнога дана када сам враћао чету са дворске страже,
ишли сте мени у сусрет. Ја вас поздравих сабљом, а ви ми не одговористе. Из тога сам
закључио да не желите да вас поздрављам. Зато вас овом приликом молим за извињење.
– Ни брига вас није... господине. Верујем да се нешто тако могло десити, али будите
уверени да ја о томе никад нисам водио рачуна, јер сам сматрао да је у таквим
приликама однос млађих према старијим пензионисаним официрима одраз општег
васпитања – одговорих ја.
Тај официр беше тада приправник. Доцније се показао као један од врло спремних,
вредних, енергичних и умешних ђенералштабних официра. Случај је хтео да он у
доцнијим ратовима буде на служби у мом штабу. С његовим радом био сам необично
задовољан.
Кад сам се јавио ђенералу Путнику, он ми пружи руку и рече:
– Ето, господине Мишићу, ми опет заједно. Узмите овај елаборат, проучите га и
после три дана донесите га да га заједно разгледамо. Ако нађете да треба што исправити,
а ви то назначите са стране.
Елаборат се односио на израду плана мобилизације наше војске против Турске.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:57 am


Рад на општој припреми војске за рат
Одмах по пријему дужности ђенерал Путник ме својом наредбом одреди да водим
главну бригу око спремања приправника за ђенералштабну струку.
У току те године за министра војног дође ђенерал Степа Степановић. После тога из
Војног министарства почеше стизати разна наређења и питања која би требало да проучи
ђенералштабна комисија и поднесе потребне предлоге министру војном. Између осталог
министар војни је тражио мишљење од Главног ђенералштаба на који би начин требало
извршити пробну мобилизацију на територији Дринске дивизијске области. Главни
ђенералштаб поднесе о томе детаљан предлог. Министар га одобри и одреди мене за
главног надзорника пробне мобилизације, с тим да за време њеног трајања будем у
Ваљеву.
Били смо предложили да се из свакога пуковског округа мобилишу све, па и најмање
јединице и установе једног батаљонског среза: прво из једног најравничастијег среза,
затим из мало брдовитијег и најзад из најбродовитијег и најудаљенијег среза од штаба
пуковског округа. За сваку општину поменутих срезова одређен је по један штабни
официр са по једним изаслаником у сваком пуковском округу.
У мом штабу у Ваљеву био је са мном само један свршени приправник –
инжињеријски мајор Мирко Ротовић.
Одређени официри с потребним прибором и нарочитим формуларима и шифрама
на два дана пре мене отпутовали су на своја места. Одређен је био дан и час када је
требало да им, у име министра војног, упутим наређење за мобилизацију. Официри
изасланици имали су тачно да бележе како у том случају поступају среске пуковске и
општинске власти, не утичући ни најмање на њихов рад. Чим поједини делови буду
мобилисани у својим општинама, одмах је требало да с прописаним списковима буду
упућени у Ваљево, где је већ било припремљено логориште.
Одређеног дана и часа упутио сам наређење команданту Дринске дивизијске
области, ђенералштабном пуковнику Боривоју Драгашевићу, који је имао да пошаље
потребна наређења својим пуковским окружним командама. Кад сам као изасланик
војног министра у одређено време (11 часова ноћу) позвао команданта дивизије, његов
штаб о свему овоме до тога часа није имао ни појма. Иако врло хладнокрван и доста
бистар официр, примајући од мене наређење, Драгашевић се толико узбудио да у
почетку није знао шта све треба да учини. Пустио сам га да сам ради. После подужег
оклевања једва се једном сетио и послао потребна наређења. Мајор Ротовић водио је
записник и у њега уписивао све утиске.
Сутрадан рано у штабу 5. пуковског округа извршио сам преглед свих издатих
наређења, а у исто време прегледао и све спискове и остале документе који су се
односили на до тада издата требовања свега и свачега што је недостајало за јединице и
установе са територије тог округа. Нађено стање уведено је у мој записник, а доцније је
све то сравњено по одељењима дивизијског штаба. Телеграфским путем затражио сам од
осталих пуковских округа да ми јаве шта им све недостаје у погледу опште спреме за
мобилизацију њихових јединица у сва три позива војске.
Трећег дана пред вече већ су били стигли у Ваљево делови из најудаљенијег
батаљонског среза ужичког округа: пешаци, комора, разне запреге, болничари, тобџије и
делови свих осталих установа. Изузетка није било, сем људи који су били болесни, о
чему су спроводници донели потребне документе.
Четвртог дана изјутра извршио сам с командантом дивизијске области смотру над
свим деловима. Том приликом извршена је прозивка, сравњени документи и напослетку
констатовани недостаци у свим питањима материјалне и убојне опреме.
Потпуно задовољан необично брзом и уредно извршеном мобилизацијом, похвалио
сам обавезнике. После тога командант дивизије је одржао кратак говор, захваљујући
обавезницима на израженој послушности. Предвече обавезници су отпуштени својим
кућама.
Пошто сам у Ваљеву средио све податке, написао сам опширан извештај за
начелника Главног ђенералштаба и уз њега приложио све потребне спискове и
документе о извршеној пробној мобилизацији. Разних књига и докумената с прилозима
било је скоро двоја кола.
По доласку у Београд све то, лепо сређено, предао сам начелнику Главног
ђенералштаба, а он министру војном.
После два-три месеца у Главном ђенералштабу састала се једна велика комисија под
председништвом ђенерала Путника, у којој је, осим начелника одељења Главног
ђенералштаба, било још и неколико артиљеријских, инжињеријских и пешадијских
официра. Одређујући ову комисију, министар војни јој је поставио задатак да му
поднесе мотивисане предлоге колико би нам још требало батерија, кога система и
калибра, а посебно колико граната, шрапнела итд.
Дискутовало се и разговарало на неколико седница и, кад се кроз дискусију постигла
приближна сагласносг у свим питањима, настаде гласање, почевши с најмлађим гласом.
Сви су гласали за известан број батерија разних калибара. Дође ред на мене.
– Ни за једну батерију, ма кога калибра, не могу гласати све дотле док држава не
подмири све потребе које нам сада недостају према досадашњем кадру и општој опреми
наше војске – изјавих најенергичније.
Тај мој одговор је заведен у протокол, који је доцније достављен министру војном.
После неколико дана министар војни нареди, преко начелника Главног
ђенералштаба, да поднесем писмено изјашњење како сам, као официр који заузима тако
висок и угледан положај у војсци могао да онако гласам у комисији. Одговорих да сам
гласао с потпуним уверењем да тако треба да буде.
Враћајући ми поново поднето изјашњење војни министар је наредио да јасно и
одређено изложим све побуде које су ме навеле да онако гласам. Одговорих да се моје
побуде заснивају на опширно поднетом извештају о извршеној пробној мобилизацији на
територији Дринске дивизијске области, али ми он тај одговор поново врати наређујући
да до детаља изложим све што нам недостаје по питању убојне и општематеријалне
спреме. Обавестих министра да ћу то моћи учинити тек онда кад ми се стави на
располагање поменути извештај са свим примедбама и документима који се одавно
налази у Војном министарству.
Сутрадан један официр из војног министарства све то донесе на тарницама и
истовари на гомилу у мојој канцеларији.
Занимљиво је да ђенерал Путник, који је био прочитао мој извештај, при
прослеђивању мојих изјашњења и одговора, ни једне једине речи не написа у мој прилог
– иако је видео да се Степа толико окомио на мене, готов да ме стави и под суд – већ све
онако стереотипно спроводи моје одговоре министру на надлежност.
Из сабраних података и мојих извештаја које сам раније слао војном министру
саставио сам табеларни преглед свих недостајућих потреба у погледу наоружања и
остале материјалне опреме, што сам утврдио приликом извођења поменуте пробне
мобилизације. На крају сам додао да сумњам да је стање много повољније и у осталим
дивизијским областима.
Тек кад је добио овај, четврти, одговор министар се мало умирио и службено
обавестио начелника Главног ђенералштаба да је примио мој одговор и да ће по
питањима констатованих недостатака учинити шта треба. Из овог сам закључио да
министар војни раније није ни прочитао извештај који сам му послао као његов
изасланик на тако важном послу, а што је још горе, његови начелници одељења му о
томе нису ништа реферисали. Већина од њих је била у поменутој комисији Главног
ђенералштаба и чудила се онаком мом поступку.
Из свих мојих дотадашњих службених искустава дошао сам до закључка да код
великог броја наших официра, нарочито оних на већим положајима, недостаје довољно
мушкости да по важнијим питањима кажу своје право мишљење у присуству старијих
или претпостављених старешина!
Налазим да је то велика мана која у одсудним тренуцима кочи наше, иначе врло
спремне и одважне више команданте у испољавању личне иницијативе, толико потребне
у ратним операцијама. Због тога је потребно цео наш официрски кор, у васпитавању,
подстицати на разумну личну иницијативу, како у мирно тако и у ратно време.
У априлу 1910. тодине изненада сам се разболео од запаљења слепог црева. Однели
су ме у Војну болницу где је операцију извршио др Чеда Ђорђевић уз асистенцију др
Сондемајера и још неколико лекара.
За време мог лечења у болници посетио ме је краљевић Ђорђе. Због ове посете
замерили су му неки који су се налазили на највишим положајима – то ми је доцније
причао Ђорђе. Између осталих, том приликом у два маха посетио ме је и ђенерал
Путник.
Четири до пет недеља после операције руководио сам ђенералштабним путовањем
приправника, почетком јула исте године. Како ми рана не беше још зарасла, одредише
једнога болничара који ме пратио и рану с времена на време превијао.
Поред редовних послова у Ђенералштабу, у лето идуће, 1911. године, руководио сам
ђенералштабним путовањем од Аранђеловца, преко Сокобање, Зајечара и даље до
бугарске границе код Св. Николе, а одатле преко Књажевца и Бољевца до Параћина. Мој
помоћник на овом путовању био је пуковник Божидар Терзић.
Кад смо отпочели пењање ка Св. Николи, стиже нас у фијакеру ђенерал Путник, па
на коњима изађосмо на Св. Николу. Путник се одатле одмах врати, а ја с приправницима
заноћим на граничном фронту у шуми.
При повратку у Књажевац, скоро сви учесници путовања били су гости на вечери код
пешадијског пуковника Милована С. Недића, који беше командант 14. пешадијског пука.
Недић је раније био ђенералштабни официр и шеф једног одсека у Ђенералштабу.
Пре тога, прегледајући задатак једнога приправника, Недић му на основи учињених
примедаба, даде слабу оцену. На жалбу тога приправника, ђенерал Путник узе да лично
прегледа тај задатак. Пошто се није сложио ни са датом претпоставком нити с решењем
задатка, па, наравно, ни с оценом тога решења, ђенерал нареди да се оцена томе
приправнику поправи и у исто време учини извесне замерке Недићу. Око тога се
изродио даљи сукоб и, на предлог ђенерала Путника, војни министар је превео Недића у
пешадију. Доцније ће се видети какво је мишљење ђенерал Путник, као начелник штаба
Врховне команде, имао о пуковнику Недићу који је командовао Моравском дивизијом II
позива у рату 1912. и 1913. године.
На вечери код Недића пило се, певало и водили се обични разговори.
Другог дана по повратку у Београд позвао ме ђенерал Путник у свој кабинет и упита
да ли ја знам о чему се говорило на вечери у Књажевцу, додајући да је обавештен да су
неки официри говорили нешто у корист краљевића Ђорђа, да ја нисам учествовао у том
разговору, али да га нисам ни забрањивао. Одговорио сам да је то ниска и подла клевета,
јер ја апсолутно нисам чуо ни једне једине речи да је неко изговорио ма о коме из
краљевског дома. Захтевао сам одлучно од ђенерала да именује лице које је ту подлост
могло измислити и доставити.
– То вам не могу казати, господине Мишићу, јер ми је то војни министар саопштио –
одговори Путник.
Доцније ми је један приправник саопштио име официра достављача молећи ме да то
остане у тајности.
Од мог првог пензионисања није прошла ни једна година а да ми, с неке стране, није
подметнута каква прљавштина која је редовно долазила из истог извора.
Чини ми се баш те, 1911. године, ђенерал Путник беше отишао на дуже време у
Карлсбад (Карлове Вари) ради лечења. Заступао сам га на дужности начелника Главног
ђенералштаба. Не знам због чега Никола Пашић не беше на власти, а дужност министра
спољних послова обављаше господин Јован Јовановић
Једнога дана пре подне позвао ме господин Јовановић у министарство службеним
послом. Тражио је од мене мишљење о томе које би граничне фронтове према Аустро-
Угарској требало одмах почети утврђивати, јер су комисије већ биле наименоване. У
току тога разговора у канцеларију уђе и господин Пашић и рече да слободно можемо
продужити тај разговор који и њега јако интересује.
Изнео сам господину Јовановићу своје мишљење и на крају додао да ће се ускоро
вратити ђенерал Путник, и да би било потребно да и он, као начелник Главног
ђенералштаба, о том важном питању да своје мишљење.
После неколико дана кренуо сам с приправницима на путовање. Док сам био на
путовању, у једном београдском листу изађе нотица да је пре кратког времена један
ђенералштабни официр на високом положају дао министру спољних послова своје
мишљење о неком важном војно-политичком питању и да је тај разговор саопштио својој
жени, која је то причала на неком журу. О тој тенденциозној нотици, која се односила на
мене, сазнао сам тек по повратку с путовања.
Ето, и на такав начин желело се да ми се напакости.
Онога дана кад сам излазио из канцеларије господина Јовановића поред мене
прођоше два официра који су још од раније гајили велику мржњу према мени. После
подужег времена сазнао сам од једне личности из редакције тога листа да су поменуту
нотицу дала управо она два официра на које сам наишао излазећи из канцеларије
господина Јовановића. „Заклела се земља рају да се тајне све сазнају“, каже мудра
народна пословица.
У почетку лета 1912. године руководио сам ђенералштабним путовањем. Пошли смо
од Ваљева и кретали се у две групе преко Рибнице и Љига, Проструге и Рудника с
претпоставком да се обе групе уједине на положајима код Багрдана. Помоћник ми је био
потпуковник Крста Смиљанић, а команданти страна потпуковници Божидар Терзић и
Милан Ж. Миловановић.
Због великог броја официра и војника – сеиза, који су учествовали у овом путовању,
мом штабу био је за ово путовање придат и млади, интелигентни и симпатични др Душан
Поповић.
За ово путовање дао сам отприлике овакву претпоставку: аустроугарска војска
прешла је Дрину и Саву и, пошто је потисла наше слабије граничне делове, журно
продире са две јаче колоне поменутим правцем, у намери да се што пре споји с главним
снагама које се концентришу негде око Темишвара и Алибунара ради форсирања Дунава
и упада у долину Велике Мораве. Наше главне снаге су задоцниле с мобилизацијом и
сада са свих страна журе ка Јагодини и Свилајнцу да би на раније утврђеним положајима
дочекале и разбиле непријатеља. Обе групе су све до Јагодине и Свилајнца биле у улози
нападача.
У то време војни министар био је ђенерал Путник, а ја сам га замењивао на
дужности начелника Главног ђенералштаба.
Пратећи рад група, додајући свакодневне нове претпоставке и критику рада
руковалаца група, једнога дана са својим помоћником изађох на Рудник.
Код села Калањеваца, на последњем превоју ка Руднику, у близини пута вршаше
жито један домаћин са својом чељади. Видећи нас неколико официра и војника на
коњима, истрча преда ме, назва ми бога и рече:
– Молим те, господине, да те нешто запитам!
– Деде, по богу брате, реци, шта желиш!
Он ми се приближи још више и сасвим спуштеним гласом рече:
– По овим нашим гудурама говори се да ћемо ове године ратовати с Турцима, па не
знам да ли је то истина. Јутрос овуда пројури на коњима много официра, па ми, ка
велимо, мораће ускоро неки ћаво бити. Славе ти, реци ми право хоће ли бити рата?
– А што ти то мене питаш – рекох ја.
– Имам, господине, два сина, па, ка велим, ако ће рата бити, купио бих им неке
ствари које ће им требати кад буду позвани – настави он.
– Ништа ти ја о томе не знам, али ти као, паметан човек, за сваки случај набави
синовима шта мислиш да ће им требати, па шта бог да – саветовах сељака.
– Хвала ти, господине – рече он и оде да врше.
Кад избисмо на Рудник и наредисмо спремање ручка, уђе у кафану сав задуван
срески начелник и предаде ми на потпис телеграм од министра војног. У телеграму је
стајало: „Саопштите пуковнику Мишићу да још данас крене за Београд и да се одмах по
доласку јави министру војном; даље руковођење путовањем с потребним инструкцијама
нека преда најстаријем официру“. Држећи телеграм помислих: „Ето како оштроумно
уме да предвиђа наш бистри и паметни сељак“.
Позвао сам одмах потпуковника Терзића, предао му даље руковођење овим
путовањем с потребним инструкцијама и истога дана отпутовао са својим помоћником
преко Горњег Милановца у Чачак, одакле сам сутрадан железницом стигао у Београд.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:58 am


10. Рат против Турске 1912 - 1913. године
Припреме за рат
По доласку у Београд, сутрадан рано јавим се министру војном ђенералу Путнику.
Тек што изустих последњу реч рапорта о свом раду, ђенерал ми рече:
– Господине Мишићу, ми смо уочи рата с Турцима. Молим вас, похитајте у
Ђенералштаб и продужите живо рад на припреми свега што је потребно за мобилизацију
и концентрацију војске. О току рада извештавајте ме сваког дана, а и ја ћу понеки пут
свратити код вас.
Пошто у Ђенералштабу не беше никога сем мене и Смиљанића, а собе све
закључане, замолих министра да телеграмски позове натраг све официре с путовања. То
је било некако при крају јула 1912. године.
После три дана стигоше сви официри. У свим одељењима ужурбано отпоче посао.
Срећа је била што смо још раније углавном били завршили план концентрације трупа
према Турској: главнина у долини Мораве испред Врања, а слабија снага испред
Куршумлије са једним јаким одредом у околини Рашке и једном здруженом бригадом на
Јавору. Сада је требало учинити неке измене у саставу армија и здружених одреда;
израдити план превожења железницом као и план маршевања појединих јединица на
предвиђену концентрацијску просторију; припремити план стратегијског развоја и
планове устројства слагалишта, болница и магацина на војишном делу са тачно
одређиваним границама између војишног и позадинског дела; израдити план обезбеђења
извршења мобилизације, концентрације и стратегијског развоја и одредити трупе за
осигурање граничног фронта.
Послови на целокупној припреми у Главном ђенералштабу текли су брзо, уредно и у
потребној тајности.
Пре ових припрема, на основу раније закљученог савеза с Бугарском за предстојећи
рат против Турске, ђенерал Путник с потпуковником Живком Павловићем отпутовао је
инкогнито у Варну, где се имао састати с начелником бугарског Главног ђенералштаба
ради детаљисања извесних војних питања.*
* Први састанак начелника генералштабова, Путника и Фичева, одржан је у Евксинограду код Варне од
29. јуна до 3. јула 1912. На овом састанку бугарски представници су покренули питање о приоритету
вардарског или маричког војишта, да би на тај начин Бугарску разрешили уговором примљене обавезе да на
вардарско војиште упути 100.000 војника. Пошто је генерал Путник упорно остао на свом становишту,
први споразум начелника генералштабова, потписан 19. јуна (3. јула) 1912. није унео никакве измене у
српско-бугарски уговор, већ је потпуно саображен са Војном конвенцијом. Трећа тачка овога споразума
гласи:
„Једна бугарска армија од три дивизије образоваће лево крило савезничке војске, са задатком да
дејствује на десно крило и позадину непријатеља у правцу: Ћустендил – Крива Паланка – Куманово –
Скопље и Царево Село – Кочане“.
На овом састанку решена су и нека друга питања, која су представљала основу за израду посебних
ратних и почетних операцијских планова. Поред осталог, решено је да се, уколико ситуација буде
захтевала, део савезничких снага пребаци са вардарског на маричко војиште, или обрнуто, са маричког на
вардарско војиште. (В. Војин Максимовић, Српско-бугарски спор из 1912–1913. год. за Вардарску област,
Београд 1926, стр. 16–17; Први балкански рат 1912–1913, стр. 142–143.)
До половине септембра били су већ завршени сви послови у Главном ђенералштабу
с припремљеним наређењима, прегледима итд. Некако баш тих дана стигао је у Београд,
инкогнито, с пасошем трговца, начелник бугарског ђенералштаба ђенерал Фичев. Како
због велике стручне спреме и општег образовања, тако и због отмености и
хладнокрвности у понашању, ђенерал Фичев је својом појавом учинио врло добар утисак
у нашем Главном ђенералштабу. Дошао је у Београд ради детаљисања извесних војних
питања, у првом реду ради процене које је војиште значајније – маричко или вардарско,
да би се према томе одредила и јачина савезничких снага на тим војиштима и ко кога
треба да ојача: ми Бугаре или они нас.
Једнога дана министар војни ђенерал Путник дође с ђенералом Фичевом у Главни
ђенералштаб. После узајамног представљања одмах пређосмо на дискусију о оним
питањима која нису била дефинитивно утврђена у Варни. Не знам којим поводом,
ђенерал Фичев замоли ђенерала Путника да том приликом на карти изведемо неколико
варијанти ратне игре на главним савезничким војиштима. Извињавајући се великим
пословима у министарству, ђенерал Путник нареди мени да будем партнер ђенералу
Фичеву у овој ратној игри. Наредих да се припреми све што је потребно да бисмо могли
отпочети игру. Потпуковник Живко Павловић водио је дневник како за време ове игре,
тако и за све време вођења разговора.
Ратну претпоставку и задатке с обе стране, саобразно јачини турске и српске војске,
поставио је ђенерал Фичев. Колико се сећам, у првој претпоставци за битку између
турске и српске војске на вардарском војишту био сам у улози начелника штаба турске
војске, а ђенерал Фичев у улози начелника штаба српске војске; у другој претпоставци
било је обратно.
Саобразно плановима о извршењу мобилизације и концентрације трупа једне и друге
стране, под претпоставком да су наши слабији делови већ били продрли на Косово, у
даљем раду сукобисмо се северно од Скопља на фронту Овче поље – Скопска црна гора и
на јужном излазу из Качаничког кланца.
Настаде обострано маневрисање са деловима пристиглим из позадине. Ја сам своје
главне снаге груписао ближе левом крилу с циљем да главнину српске војске потучем и
набацим преко Криве Паланке и Ћустендила на бугарско земљиште, отварајући пут за
даље продирање према Врању и Нишу и за одвајање српске косовске војске од њене
главнине. Колико се сећам, ђенерал Фичев био је веома обазрив и поступио је управо
обрнуто. Ово је констатовано по откривању табли.
У даљој дискусији приметио сам да смо и један и други, поред чисто оправданих
разлога, имали у виду чисто себичне мотиве. То ми је ђенерал Фичев потврдио овим
речима:
– Иако савезници, ипак тежимо да се непријатељска главнина што даље одбаци са
свога земљишта, имајући на уму ону нашу народну изреку: „Тешко земљи куда војска
прође!“
Са овако способним ђенералом као што је био Фичев радио сам с највећим
напрезањем, сматрајући га као веома озбиљног противника.
Немајући времена да игру продужимо и на маричком војишту, идуће седнице, у
присуству ђенерала Путника, између мене и Фичева повела се дискусија о приоритету
војишта, а према томе и о груписању и расподели савезничких снага. Трудио сам се свим
силама да докажем приоритет вардарског над маричким војиштем, док је ђенерал Фичев
упорно тврдио сасвим супротно. Нисмо се никако могли сложити. Напослетку Фичев је
захтевао да обојица после седнице писмено изложимо своје мишљење о овом питању,
што је и учињено: ја сам своје мишљење написао и предао ђенералу Фичеву, а он мени
своје. После неколико дана ја сам ово мишљење Фичева званично спровео војном
министру.
Идуће седнице остали смо сваки при своме мишљењу. Ђенерал Фичев је захтевао да
ми упутимо бар три дивизије, међу којима једну коњичку, на маричко војиште. Настаде
узајамно погађање. У то време ми смо имали боље артиљеријско оружје, далеко боље
смо били снабдевени новим хаубичким батеријама калибра 120 и 150 милиметара.
После дуже дискусије, у којој је учествовао и ђенерал Путник, пристадосмо да им
још у почетку рата ставимо на располагање једну дивизију, а после првог јачег сукоба,
ако резултат буде повољан, да им доделимо целу 2. армију са свим припадајућим јој
деловима и да од њих не тражимо ништа. Ђенерал Фичев је примио ову понуду, али под
условом да Бугари нама уступе једну слабију дивизију, у крајњем случају јачи здружени
одред, који би кооперирао с нашим левим крилом у продирању на југ. Узалуд смо
одбијали ову понуду ђенерала Фичева – он је упорно остао при свом захтеву. Кад ме није
могао убедити у стварну потребу те своје понуде, позва ме ка прозору и у највећој
дискрецији рече ми који га назори побуђују да ту понуду учини. Напослетку примисмо
ту понуду иако је била без стварне потребе за нас. С обзиром на велику искреност и
пријатељско расположење које је показао ђенерал Фичев у овим разговорима, не желим
да изнесем на јавност овај наш разговор.
Сматрајући ваљда да ћу ја и за време рата остати начелник штаба Врховне команде,
пошто је ђенерал Путник био војни министар, ђенерал Фичев ми на растанку рече:
– Ето тако, господине Мишићу... Нама двојици предстоји или да се у овоме рату
прославимо, или да будемо обешени, ви на Теразијама, а ја на Софијској пијаци!*
* На другом састанку, који је почетком септембра 1912. одржан између генерала Фичева и пуковника
Мишића, Фичев је поново покренуо дискусију о приоритету војишта. Истичући да ће у предстојећем
рату маричко војиште бити главно, Фичев је тражио да се Бугарска разреши обавезе да на вардарско
војиште упути своје три дивизије у духу 4. члана Војне конвенције и 3. тачке првог споразума начелника
генералштабова. Уместо тога он је захтевао да једна српска армија од три дивизије, са опсадним парком,
дејствује на тракијском војишту.
Иако ни на овом састанку није дошло до дефинитивног споразума о изради општег ратног плана,
Фичев је, као што се из излагања војводе Мишића види, успео да бугарску армију разреши раније примљене
обавезе да на вардарско војиште упути 100.000 војника. У 2. тачки другог споразума начелника
генералштабова, који је потписан 15. септембра 1912, истиче се да ће „целокупна бугарска војска
дејствовати долином реке Марице, пошто у прво време буде оставила једну дивизију на линији Ћустендил
– Дупница...“, а у 3. тачки да ће Бугарска, уколико српске главне снаге одбаце Турке са линије Скопље –
Велес – Штип, моћи да употреби и ту своју дивизију за ојачање војске на маричком војишту. И заиста,
кад су почела ратна дејства, бугарска 7. рилска дивизија дејствовала је долином реке Струме ка Серезу, да
би пре Грка заузела Серез, а по могућности и Солун. (В. В. Максимовић, н. д., стр. 18; Балканската война
1912–1913, София 1961, стр. 147.)
Да је ђенерал Фичев за све време рата остао на челу бугарске војске, више сам него
убеђен да не би дошло до рата с Бугарском 1913. године.
За овај рат формирали смо три армије. Првом је командовао престолонаследник
Александар, а начелник штаба био је пуковник Петар Бојовић; другом ђенерал Степа
Степановић, начелник штаба пуковник Војислав Живанонић; а трећом ђенерал Божидар
Јанковић, начелник штаба пуковник Душан Пешић.
Ибарском војском командовао је ђенерал Михаило Живковић, начелник штаба
пуковник Душан Поповић; Јаворском бригадом пуковник Миливоје Анђелковић,
начелник штаба мајор Душан Трифуновић.
Краљев указ о мобилизацији српске војске потписан је септембра 1912.*
* Састав и јачина главних и помоћних снага српске војске, концентрисане према Турској, били су
следећи:
– 1. армија, концентрисана у долини Јужне Мораве око Врања, имала је у свом саставу Дринску,
Дунавску и Моравску дивизију I позива, Тимочку и Дунавску дивизију II позива и Коњичку дивизију –
укупно 126.000 људи и 150 топова;
– 2. армија, концентрисана око Ћустендила и Дупнице, имала је у свом саставу Тимочку дивизију I
позива, бугарску 7. рилску дивизију и још неке армијске делове – укупно 60.000 људи и 84 артиљеријска
оруђа;
– 3. армија, концентрисана у две групе – прва око Преполца и Мердара и друга у рејону Медвеђе и села
Тупала, имала је у свом саставу Шумадијску дивизију I позива, Дринску и Моравску дивизију II позива и
Моравску бригаду I позива и армијске делове – укупно 63.000 и 94 оруђа;
– Ибарска војска, концентрисана у рејону Рашке, имала је у свом саставу 10. и 12. пеш. пук II позива, 5.
прекобројни пук и неке допунске јединице укупно 23.000 људи и 36 топова;
– Јаворска бригада, концентрисана у рејону села Кушића на Јавору, имала је у свом саставу 4. пеш. пук
II позива, 3. прекобројни пук и још неке допунске јединице – укупно 11.860 људи и 18 топова (В. Ј.
Луковић, Т. Нижић, н. д., стр. 90.)
Већ сутрадан после објављивања указа о мобилизацији по нарочитим куририма
(официрима) свима командантима дивизија I и II позива послати су планови маршевања
на концентрацијске просторије са свима осталим потребним наређењима.
У целом нашем народу, нарочито у војсци, владало је необично велико расположење
за овај рат. Нико није сумњао у његов успешан исход. Сви обвезници и резервни
официри, ратнички опремљени, весели и горди, живо су промицали улицама на зборна
места. Одједном престадоше све раније размирице у официрском кору, сви су се
братимили и руку под руку одлазили у овај свети рат. Наши хитри коњаници и увек
расположене коморџије утркивали су се ко ће с бољим коњем или колима пројурити
кроз Београд, опраштајући се уз пут са својим познаницима.
По наређеној мобилизацији позва ме једнога дана у свој кабинет министар
финансија др Лаза Пачу и запита:
– Шта ви мислите колико ће нам требати новаца за овај рат до идућег пролећа?
Министар војни ђенерал Путник изјавио је на седници да треба да припремимо 30
милиона динара.
– Ту суму, господине министре, помножите са четири, па и то једва да нам стигне до
краја фебруара идуће године – одговорих ја.
– Готово да имате право, господине Мишићу, али је мука како доћи до толике суме –
рече на крају министар Пачу.
Реферишући министру војном о многим потребама војске, напоменух, између
осталог, да би требало да Војно министарство за овај рат, за који се не зна колико ће
трајати, што пре набави око два милиона опанака.
– Бог с вама, господине Мишићу, каква два милиона пари опанака?! Доста ће нам
бити ако осигурамо највише пола милиона пари – рече зачуђено министар.
Ток ратова 1912. и 1913. године показао је да нисам преувеличао горњи број, јер сам
из сопственог искуства знао колико може трајати пар најбољих опанака, нарочито у
зимско време. Кад су команданти армија у пролеће 1913. почели достављати извештаје
да су им трупе босе, војвода Путник приликом једног реферисања, смешећи се, рече:
– Готово сте имали право кад сте ми предлагали да набавимо два милиона пари
опанака, јер сада се не могу лако набавити.
О свим значајним питањима, материјалним и другим потребама за војску поднео
сам тих дана писмену представку војном министру.
На неколико дана пре поласка штаба Врховне команде у Ниш позва ме министар
војни ђенерал Путник у свој кабинет и, између осталог, нареди ми да му до сутрадан
поднесем предлог за команданте Дунавске, Моравске и Тимочке дивизије II позива.
Предложио сам: за Дунавску – пуковника Михаила Рашића, за Моравску – пуковника
Милована Недића и за Тимочку – пуковника Драгутина Милутиновића, пошто сам
претходно о свој тројици говорио с потпуковником Божидаром Терзићем, начелником
оперативног одељења, и Живком Павловићем, који беше на служби у Главном
ђенералштабу. Министар ни једног од поменуте тројице није хтео да прими, већ ми
сасвим љутито нареди да предложим друге.
Сутрадан, одлазећи другим послом у Министарство, понових свој јучерашњи
предлог изјављујући да ја гарантујем за сву тројицу да ће бити врло добри команданти
дивизија. Тек после тога министар веома зловољно пристаде и спреми указ за њихово
постављење. Доцније, у току ратних операција, као начелник штаба Врховне команде,
био је врло задовољан радом све тројице.
Пред полазак штаба Врховне команде у Ниш за министра војног постављен је
артиљеријски пуковник Радивоје Бојовић. Колико се сећам, штаб Врховне команде
отпутовао је у Ниш 2. или 3. октобра. Оперативно одељење беше смештено у старој кући
др Мике Марковића, на десној обали Нишаве, близу града, а остала одељења у вароши.
Краљ беше настањен или у кући Попића или пак у гостионици „Европа“. Тих дана киша
падаше врло често.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:59 am


Битка на Куманову
Рано изјутра 6. октобра с начелником штаба ђенералом Путником однео сам краљу
на потпис наређење за почетак операција, које смо одмах телеграфски саопштили
командантима. Ову наредбу краљ је потписао у гостионици „Европа“, коју држаше
чувени Рапоња, и то у другој соби по реду с десне стране кад се уђе из трпезарије у онај
дугачки ходник.
Истог дана требало је, према споразуму, да и бугарска војска отпочне ратне
операције.
Пред почетак операција, у току разговора с ђенералом Путником о размештају
дивизија 1. армије у близини граничног фронта био сам мишљења да се једна дивизија –
у крајњем случају један јачи здружени одред – размести на изворном делу Десивојачке
реке. Ово зато што су Турци за кратко време могли уз Десивојачку реку прикривено
избити на положаје изворног предела ове реке и одатле угрознти десни бок и позадину
наших дивизија нагомиланих у долини Мораве, у близини Врања. Сем тога, силаском
једне наше дивизије, односно здруженог одреда, низ поменуту реку сеоским путем био
би обезбеђен наш десни бок, а у исто време онемогућено Турцима поседање и одбрана
Кончуљског теснаца. На тај начин ослабио би и отпор који су нам извесни турски делови
пружали одмах по преласку границе. Ђенерал Путник није усвојио ово гледиште. Да су
Турци били мало покретљивији и одлучнији, могли су нам учинити велике пакости
избијањем на небрањене положаје северно од Врања.
У свим ранијим студијама и научним војно-географским расправама о важности
војишта и појединих положаја на њима вардарско војиште је сасвим оправдано и по свом
географском положају и по свом значају стављано на право место. На томе војишту
истицан је као најважнији положај Овче поље – велика висораван између Кратова,
Штипа, Скопља и Куманова. На Овчем пољу по многим претпоставкама имала се
одиграти главна битка између српске и турске војске. У свим претпоставкама
кумановска висија сматрана је као просторија на којој би се имао одиграти сукоб
претходница српске и турске војске, које би штитиле покрете и маневар својих главнина.
Такво схватање владало је и у Главном ђенералштабу не само при изради плана за
концентрацију и стратегијски развој војске за рат 1912. године, већ и у свим ранијим
теоријским задацима извођеним на том војишту.
Овчем пољу, с обзиром на његов географски положај, важност Скопља и путева који
из њега воде низ и уз Вардар, са ослонцем на Скопску црну гору, сасвим је оправдано
давана велика важност. И у будућности, из потпуно оправданих разлога, Овче поље ће
увек имати исту важност, што ће, уосталом, зависити од претходних припрема за
операције с јужне и северне стране.
Да Турци 1912. године нису били изненађени брзином мобилизације и
концентрације наше војске, која је одмах отпочела операције, врло је вероватно да би
они потражили решење сукоба на Овчем пољу.
Али, без обзира на поменуту војну географску важност Овчег поља, ствари су се у
1912. години друкчије одигравале: до првих сукоба предњих делова српске и турске
војске дошло је у близини границе, а решавајућа битка одиграла се после неколико дана
на кумановској висији, са центром код Нагоричана.
После првих сукоба српска војска журила је све даље ка југу с тежњом да не дозволи
Турцима да главне снаге концентришу на Овчем пољу. С друге стране, закаснивши с
мобилизацијом и концентрацијом својих трупа, турско командовање хитало је с војском
према кумановској висији, с циљем да српску војску што више задржи испред Овчег
поља, где је намеравало да води одсудну битку.
С обзиром на поменуте обостране тежње, битка на Куманову сасвим оправдано
названа је битком у сусрету. Обе војске јуриле су једна другој у сусрет. Благодарећи јачој
концентрацији наших трупа, личној иницијативи наших команданата и великом
пожртвовању наших храбрих и одушевљених бораца – војника и официра – битка на
Куманову добијена је, тако рећи, изненада. Разбијене турске трупе одступиле су у
великом нереду низ Вардар ка Велесу и уз Вардар преко Скопља ка Тетову.*
* Кумановска битка имала је одлучујући утицај на коначаи исход ратних операција на вардарском
војишту. Однос снага ангажованих у овој бици био је: у људству два према један у корист Срба, у
артиљеријским оруђима један према један. Иако је, што се српске стране тиче, до битке дошло случајно,
турска Вардарска армија је у њој била тако тучена, да је била присиљена да се бекством спасава од
потпуног пораза.
Обострани губици били су велики. Кумановско бојиште било је прекривено лешевима и ратним
материјалом. „Од Страцина, па преко Пчиње ка Куманову и даље, а затим од Младог Нагоричана па
према Шупљем камену ка Градишту и Светом Николи пространа поља била су прекривена лешевима,
мртвима, а и рањенима. На превојима и чукама код Нагоричана, друмом и пољанама црнело се: овде-онде
бачене пушке и сабље, трубе и добоши, кола, капе, топови, шатори, одело.“
Губици српске 1. армије у кумановској бици износили су: погинулих 36 официра и 1.171 подофицир и
војник, рањених 93 официра и 5.122 подофицира и војника, несталих 715 – укупно 7.137 људи. Иако
турски губици нису познати, са сигурношћу се може рећи да су били знатно већи. Срби су заробили 2.000
турских војника, подофицира и официра, преко 60 топова и велике количине другог ратног материјала.
Велика победа код Куманова, извојевана у самом почетку рата, масовни хероизам, одважност и
пожртвовање које су испољили српски војници и официри подигли су борбени морал и самопоуздање српске
војске и целог српског народа. (В. Први балкански рат 1912–1913, стр. 884–85; Ј. Луковић и Т. Нижић, н.
д., стр. 94–104; В. Ћоровић, Наше победе, стр. 43.)
Придајући велики значај Овчем пољу, а будући да, због слабог рада извиђачке
службе, није благовремено био обавештен о догађајима, ђенерал Путник је за извесно
време остао у недоумици: да ли ће Турци да се концентришу на Овчем пољу да би се
реванширали за Куманово. Тим поводом одмах сутрадан, 12. октобра, наредио је
команданту 3. армије, која је већ била овладала Приштином и Призреном, да одмах
упути Шумадијску дивизију I позива најкраћим путем преко Скопске црне горе да би
послужила као резерва дивизијама 1. армије, које су својим последњим деловима
пролазиле кроз Куманово. У исто време наредио је да се трупе 1. армије зауставе на
погодним положајима јужно од Куманова и ту сачекају даље наређење Врховне команде.
Команданту Моравске бригаде I позива, која је маршевала гребеном Скопске црне горе и
служила као веза између 1. и 2. армије, наређено је да похита према Скопљу и олакша
његово заузимање.
С обзиром на то да су Турци на Куманову давали снажан отпор налету наших снага,
наређено је команданту 2. армије да своју Тимочку дивизију I позива пребаци из
Ћустендила ка Кривој Паланци и нападом са те стране угрози десни бок и позадину
турске војске.
Грмљавина топова код Нагоричина није била довољна да подстакне команданта 2.
армије, који није био обавештен о догађајима на главном правцу, да форсира покрет
Тимочке дивизије I позива и учествује у значајној бици на Куманову. Колебљивости
команданта 2. армије да благовремено изврши поменуто наређење допринела је
околност што су Турци мањим одредом били посели Црни врх, северозападно од
Кратова, који се налазио бочно у односу на правац Крива Паланка – Страцин, куда је
требало да одмаршује Тимочка дивизија.
С друге стране, грмљавина топова код Куманова сама по себи је говорила
команданту 2. армије да је требало похитати у том правцу, остављајуђи потребан део
снага према Кратову ради заштите бока. Несумњиво је да би ђенерал Степанобић то и
учинио да је био боље обавештен о непријатељској снази испред Кратова.
На два дана пре издавања наређења за почетак операција на свим фронтовима
башибозучке хорде, потпомогнуте редовним турским трупама, напале су изненада на
Мердарима Моравску дивизију II позива, потисле је са граничне линије и упале на нашу
територију. Међутим, јуначким налетом легендарних Мораваца II позива,
потпомогнутих деловима Шумадијске дивизије I позива, Турци су били разбијени и
присиљени да у највеђем нереду одступе ка Подујеву.
У општем наређењу за стратегијски развој у близини граничног фронта Врховна
команда наредила је свим командантима да избегавају граничне сукобе и да не прелазе
границу док за то не добију нарочито наређење. Иако су Турци провоцирали сукоб на
Мердарима и, потискујући делове Моравске дивизије II позива, продрли неколико
километара на нашу територију, командант 3. армије наредио је повлачење својих
јединица које су гониле Турке према Подујеву. О сукобу на Мердарима Врховна команда
је сазнала тек по завршетку борбе.
Поступак команданта 3. армије није ни у најмањој мери разљутио начелника штаба
Врховне команде. Он је према том поступку остао потпуно равнодушан. Међутим, ми у
штабу нисмо одобравали повлачење наших делова од Подујева, јер је поновно заузимање
турских караула и мерћеза у околини Мердара доста скупо плаћено. У овом конкретном
случају командант 3. армије, иначе одлучан и енергичан ђенерал, учинио је погрешку,
утолико пре и више уколико су Турци својим оружаним снагама били продрли на нашу
територију. Ништа није горе у рату од бојазни од одговорности.*
* У периоду концентрације српске војске дуж српско-турске границе учестале су чарке и мањи сукоби
који су пред сам почетак рата код Мердара прерасли у оштре четвородневне борбе. Управо у тренутку
кад је Моравска дивизија II позива развила своје трупе на граници, стигао је Лапски четнички одред под
командом Воје Танкосића, који је имао задатак да на фронту Моравске дивизије II позива неопажено пређе
границу ради дејства у непријатељској позадини када отпочну ратне операције. Танкосић је, међутим, на
своју руку одлучио да то учини силом.
У зору 3. октобра четници су бомбама засули турску караулу „Репоњу“ и заузели је, али је њихов напад
на караулу „Мировце“ одбијен, при чему су претрпели знатне жртве. Изазване овим нападом,
непријатељске снаге, које су, изгледа, и саме припремале напад ради ометања концентрације 3. армије и
заузимања погодних положаја на граничној линији, прешле су у противнапад, па је пре објаве рата дошло
до оштрих борби на граници. Узастопним нападима непријатељ је настојао да овлада јаким и тактички
врло значајним граничним гребеном. Његове снаге су успеле да на појединим одсецима пређу границу, запале
село Васиљевац и озбиљно угрозе лево крило Моравске дивизије II позива.
У таквој ситуацији командант Моравске дивизије II позива одлучио је да енергичним нападом
рашчисти ситуацију и овлада граничним гребеном да би на њему организовао полазни положај за даља
дејства.
Потпомогнута 12. пуком Шумадијске дивизије, Моравска дивизија је у силовитом нападу овладала
граничним гребеном, а делом снага прешла и на непријатељску територију. Међутим, још док су се водиле
борбе, командант 3. армије генерал Јанковић, сматрајући да је сукоб изазван неодговорним поступком
Лапског четничког одреда, наредио је Моравској дивизији да се, чим одбаци непријатеља са граничног
гребена, повуче на полазне положаје. Ова одлука, без обзира на мотиве, била је штетна са оперативно-
тактичког гледишта. С друге стране, повлачење српских трупа са заузетих положаја представљало је
значајан морални фактор за турске снаге и ојачало њихову упорност у одбрани. (В. Први балкански рат
1912–1913, стр. 425–434; Станоје Станојевић, Уочи рата 1912. године, „Ратник“, св. III, 1927.)
Одређеног дана и Ибарска војска прешла је границу и у три доста удаљене колоне
отпочела наступање у правцу Новог Пазара, који су браниле нерегуларне трупе и нешто
жандармерије. Врховна команда је сазнала, чини ми се, трећега дана увече, да је
Ибарска војска, пошто се у близини Новога Пазара сукобила с непријатељем, хитно
одступила на гранични фронт.
Још исте ноћи начелник штаба Врховне команде лично је издиктирао телеграм
команданту Ибарске војске и оштро му замерио због слабог рада његових трупа у часу
кад остале наше трупе победоносно продиру ка југу и гоне непријатеља. Истим
телеграмом Путник је наредио команданту Ибарске војске да под личном одговорношћу
у току сутрашњег дана мора заузети Нови Пазар. При томе га је подсетио на осведочено
јунаштво дичних Шумадинаца у прошлим ратовима и наредио му да, пошто остави
потребну посаду у Новом Пазару, са својим трупама крене кроз Санџак ка Митровици,
где ће добити даље наређење. У ратном времену ништа горе не може деморалисати и
најбоље трупе него кад осете да се командант са својим штабом први повлачи. У
критичним тренуцима командант мора лично да се ангажује, да соколи и подстиче на
истрајност своје трупе.
Јаворска комбинована бригада под командом Миливоја Анђелковића, упорног и
енергичног команданта, без икаквог устезања извршила је покрет преко оних врлети и
успела да другога дана, после јачих сукоба, заузме Сјеницу и на тај начин за врло кратко
време пресече главни друм који везује Нову Варош с Новим Пазаром. Овај командант
први је почео с уређењем освојене територије. Због оскудице у возовима и велике
удаљености магацина почео је одмах да за исхрану трупа искоришћава месна средства;
сву државну покретну имовину и другу спрему која се налазила на овим територијама, с
највећом тачношћу евакуисао је у позадину; наредио је месном становништву да одмах
предузме орање и сејање жита, потпомажући га у томе деловима својих трупа кад год се
то могло учинити без штете по остале службене послове.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:59 am


Улазак српске војске у Скопље
После битке на Куманову, 12. октобра око 10 часова изјутра, кренуо сам
аутомобилом из Врања носећи собом наређење престолонаследнику Александру,
команданту 1. армије, да с армијом продужи даљи покрет ка Скопљу и, када га заузме, да
настави гоњење непријатеља низ Вардар. У заузимању Скопља узеће учешће Моравска
дивизија II позива, пошто се пробије кроз Качанички теснац, као и Моравска бригада I
позива, која ће се спуштати ка Скопљу са висова Скопске црне горе. У исто време
наређено је команданту армије да Дунавску дивизију II позива што пре упути преко
Страцина и Криве Паланке у Ћустендил, у састав 2. армије.
Сутрадан предвече затекох команданта 1. армије са својим штабом у селу
Рамановцима, у једној пространој сеоској кући покривеној кровином.
Престолонаследник ме задржа на вечери и преноћишту у свом штабу. Том приликом
испричао ми је да је још пре подне послао извештај Врховној команди да је тога дана
заузео Скопље, у које је ушла Моравска дивизија I позива, и да су га при уласку у
Скопље, по највећем пљуску дочекали представници месне власти са свим страним
конзулима у свечаном оделу, понудили му предају Скопља и молили га да у име
хуманизма не дозволи бомбардовање града. После свечаног уласка у Скопље
престолонаследник се истога дана вратио у свој штаб, где сам га нашао.*
* Руски генерални конзул у Скопљу Калмиков упутио је 25. октобра 1912. опширан извештај о уласку
српских трупа у Скопље. Говорећи о поласку представника турске власти из Скопља Рашид-бега и
конзулског кора у сусрет српској војсци (13. октобра изјутра) Калмиков, између осталог пише:
„Када смо стигли до планинских огранака удаљених 10–12 врста и попели се на први гребен, угледали
смо Србе на врху планине. Кроз неколико минута опколила нас је српска коњица. Видели смо неколико
официра, међу којима и генерала Гојковића, команданта дивизије. Тешко је ко могао да поверује да ће се
Скопље предати без боја. Рекоше нам да је и престолонаследник ту и да жели да нас види. Ускоро се појави
престолонаследник Александар. Изјавио сам њ. к. величанству да ће се Скопље предати и замолио га да
буде покровитељ муслиманских жена и деца. Престолонаследник је љубазно одговорио да му је особито
драго што се упознао с руским генералним конзулом, захвалио се на пријатној вести и обећао да ће
сачувати муслимански живаљ. Ја сам му представио остале конзуле и турског председника општине, с
којим је престолонаследник љубазно разговарао. Обраћајући се француском конзулу, престолонаследник је
рекао да су се француска оруђа, што их је Србија купила, показала изнад сваке похвале.
Престолонаследник је узјахао коња, уступајући нама свој аутомобил. Јединице су у борбеном поретку
кренуле за Скопље, поздрављајући престолонаследника окруженог штабом (армије). Хиљаде људи јурило је
пољем вичући 'Живела Србија!', 'Живео Балкански савез!' Угледавши конзуле, маса је клицала: 'Живела
Русија!' Одушевљење народа ослобођеног после пестогодишњег турског јарма није имало граница. Многи су
били готово луди од радости. По доласку у Скопље био сам примљен од стране престолонаследника, који
ми је ставио у дужност да телеграфишем нашем посланику у Београду да је пук 'Цар Никола' први ушао у
Скопље.“ (Балканската война или руската оранжева книга, стр. 23–27, бр. 43)
Рано изјутра 14. октобра ђенерал Путник ми је телефоном наредио да отпутујем у
Скопље и тамо примам извештаје од команданата, напомињући да ће и он са штабом
кроз два дана кренути за Скопље.
Остављајући штаб 1. армије, вратио сам се сутрадан у Куманово да бих се дохватио
друма и аутомобилом отпутовао за Скопље. До доласка штаба Врховне команде становао
сам у конаку митрополита Вићентија, где се доцније настанио престолонаследник
Александар кад је био болестан.
Пошто се пробила кроз Качанички теснац, Моравска дивизија II позива упућена је
наређењем начелника штаба уз Вардар са задатком да заузме Тетово и продужи гоњење
непријатеља. Моравска бригада је једним пуком ојачала Моравску дивизију II позива, а
један пук са ескадроном коњице оставила је као посаду Скопља.
Пошто се падом Скопља уверио да нема ни помена о каквом новом прикупљању
Турака на Овчем пољу, начелник штаба Врховне команде наредио је да Шумадијска
дивизија II позива са штабом 3. армије одмаршује преко Скопља и Качаника на Косово,
где је већ био успостављен ред.
По заузећу Косова командант 3. армије ђенерал Божа Јанковић са својим штабом
посетио је цркву Грачаницу, где је приређена одговарајућа свечаност, а затим обишао
Муратов гроб и друге важније споменике.
После више од 500 година нашег туговања за изгубљеним Косовом српска војска је
1912. године победоносно овладала Косовом. Наше новине су с највећом радошћу
прослављале тај велики историјски догађај, наводећи јединице које су учествовале у
борбама за ослобођење Косова, па, наравно, и име њиховог команданта ђенерала
Јанковића. Једнога дана ђенерал Путник, читајући те чланке, позва ме неким послом у
своју собу и, између осталог, рече:
– Ама, тако вам бога, шта ли онај теча Божа носи литије по Косову? Молим вас,
реците му нека батали то и нека гледа своја посла.
Пре доласка Врховне команде у Скопље штаб 3. армије задржава се 2–3 дана у
Скопљу, очекујући да делови Шумадијске дивизије прођу кроз Качаник, и настанио се за
то време у кући коју командант стана Врховне команде потпуковник Антоније Митровић
беше спремио за ђенерала Путника и мене. Другог дана по усељењу ђенерала Јанковића
у поменуту кућу стиже и штаб Врховне команде у Скопље. Потпуковник Митровић,
дочекујући на железничкој станици ђенерала Путника, рече му да је нашао стан за њега,
али се у тај стан уселио за два-три дана командант 3. армије.
Путник на то љутито нареди Митровићу да саопшти ђенералу Јанковићу да се одмах
исели из тог стана. И сам сам молио ђенерала Јанковића да се што пре исели из тог
стана, знајући да ће ђенерал Путник од тога правити питање, али он, пошто није могао
наћи други стан за тако кратко време, остаде у њему. Због тога, као и због поменутих
литија на Косову, односи између начелника штаба Врховне команде и команданта 3.
армије постали су врло хладни.
Начелник штаба, ја и цело оперативно одељење уселили смо се још истога дана у
лепу кућу др Шушкаловића, која се налазила на десној обали Вардара, низводно од
Душановог моста.
Двадесетог октобра пре подне возом из Врања стиже у Скопље врховни командант
краљ Петар у пратњи војног министра. Истога дана краљ је потписао указ о унапређењу
официра. Овим указом начелник штаба Врховне команде ђенерал Радомир Путник
произведен је у чин војводе, а ја у чин ђенерала.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 12:00 pm


Битољска битка
Главнина турске војске после пораза на Куманову одступила је већим делом ка
Велесу и Кавадарцима, а мањим делом према Тетову и Гостивару. Маневришући својим
десним крилом, 1. армија је принудила турску војску да једним делом крене од Велеса
преко Извора и Бабуне ка Прилепу, а другим делом од Криволака и Неготина преко
Кавадараца и Рајеча такође ка Прилепу и Битољу. Гонећи непријатеља и 1. армија се
поделила у две колоне.
Пошто је Дунавска дивизија II позива ушла код Ћустендила у састав 2. армије и
пошто је 1. армија кренула низ Вардар за Турцима, бугарска 7. рилска дивизија спустила
се од Царевог Села ка Штипу, а одатле преко Радовишта, Струмице и Дојрана хитала ка
Солуну. Видевши да Турци у нереду одступају на свим правцима, упућен је још са Овчег
поља, од Св. Николе, коњички пук потпуковника Цоловића преко Штипа, Радовишта,
Струмице и Дојрана ка Солуну. Овај наш пук маршевао је далеко испред бугарске 7.
рилске дивизије и први ушао у Солун. Неколико минута после њега, у највећој брзини,
стигли су у Солун и неки делови грчке војске.
Тимочка дивизија II позива упућена је од Криволака низ Вардар ка Демир Капији
ради осигурања левог бока наших трупа које су промениле правац и од Неготина
маршевале преко Кавадараца ка Прилепу. По паду Прилепа, кад се видело да Турци
концентришу своје снаге за одбрану Битоља са северне и источне стране, Тимочка
дивизија II позива добила је задатак да ступи у везу с деловима 1. армије испред Битоља.
По заузећу Прилепа у вароши су се нагомилале многе трупе и штабови дивизија
ради преноћишта, не обраћајући довољну пажњу борбеном обезбеђењу Прилепа. Не
знам позитивно чијом кривицом, Дринска дивизија I позива, која је била на предстражи
према селу Топољчанима, изненада је обасута јаком артиљеријском ватром са турских
алиначких положаја. Свесни опасности која им прети, делови Дринске дивизије, тако
рећи, у трку, полетели су напред, потпомогнути осталим нашим деловима из околине
Прилепа. На тај начин заметнула се крвава борба на Бакарном гувну, коју смо добили са
доста великим жртвама.
Поводом тога, с обзиром на велике губитке које смо том приликом претрпели,
предложио сам начелнику штаба Врховне команде да се отвори кривични поступак
против онога чијом је кривицом дошло до онако великих губитака, који су се могли
избећи.
– Оставите то, господине Мишићу, у рату се много штошта и горе дешава –
одговорио ми је на то војвода Путник.
Доиста је чудновато што војвода Путник ни у једном случају није хтео ништа да
предузме против грубих грешака виших команданата. Тих грешака је у овом рату било у
мањој мери, а у доцнијим ратовима знатно више.
За то време пуковник Милован Недић са Моравском дивизијом II позива заузео је
Тетово и Гостивар, јурећи испред себе Турке који су се прикупљали за одбрану тек на
положајима код Кичева, на левој обали реке Треске. После жилавог отпора Турци су
потучени и на овим положајима и натерани у бекство у правцу Битоља.
У међувремену трупе 1. армије, после борбе на Бакарном гувну, отпочеле су
груписање и припреме за напад на турске битољске положаје. У вези с тим Врховна
команда наредила је команданту Моравске дивизије II позива, која је до тада била под
њеном непосредном командом, да похита за Турцима у правцу Облакова и да се од тога
дана ставља под непосредну команду команданта 1. армије. О овоме је у исто време
извештен и командант 1. армије.
Кратко време после заузећа Скопља, пошто су трупе 1. армије кренуле низ Вардар,
престолонаследник Александар теже се разболео и као такав остао је у конаку скопског
митрополита Вићентија. По савету лекара требало је да он за дуже време чува постељу,
утолико пре што је време било кишовито и хладно. С времена на време одлазио сам код
престолонаследника и реферисао му о издатим важнијим наређењима командантима
армија и извештајима добијеним од њих, наговарајући га да још остане у кревету, али он
је упорно хтео да иде у своју армију. Ову упорност повећа вест о догађајима код
Прилепа. Када се, још болестан, спремио за полазак, нареди ми да му ставим на
располагање један бољи аутомобил из Врховне команде, којим је одјурио у Прилеп.
Уочи напада 1. армије на турске битољске положаје, које беше добро организовао
Џавид-паша, позвах телефоном начелника 1. армије ђенерала Бојовића да бих се
детаљније упознао са ситуацијом код те армије. Између осталог, запитах га о распореду
трупа за предстојећи напад. Замерих му што није предвидео једну дивизију као резерву
под непосредном командом команданта армије, с обзиром на то да је нападни фронт
доста велик и да су турски положаји јако утврђени.
Бојовић ми одговори да је за резерву предвидео Тимочку дивизију II позива, која је у
том тренутку била на маршу тек негде код Неготина. Рекох да му је у том случају ту
дивизију требало раније довести ближе армијском фронту. Осим тога, замерих му што је
целу Дунавску дивизију I позива спустио према селу Новацима, кад је, с обзиром на јако
надошлу Црну реку, било довољно тамо упутити један пук пешадије са 2–3 батерије.
Запитах га даље да ли зна где се налази Моравска дивизија II позива, која је стављена на
располагање 1. армији ради напада на положаје северно од Битоља. Кад ми рече да нема
везе с њом и да до тог тренутка не зна где се она налази иако је у правцу њеног кретања
слао неколико патрола, не могах да се уздржим већ му рекох:
– Побогу брате, како тако можеш да говориш кад имаш на располагању скоро целу
коњичку дивизију, од које си могао послати, ако треба, и читава два ескадрона да ухвате
везу с том дивизијом, чији је напад одређеним правцем од пресудног значаја за заузеће
Битоља.
По тону одговора на моја питања приметио сам да је ђенерал Бојовић узбуђен и
нерасположен. На крају га запитах одакле говори и где се налази штаб армије. Одговори
ми да говори из Прилепа и да се ту налази и штаб Армије. И сам мало узбуђен његовим
опорим одговорима, рекох му:
– Где си ти видео да штаб армије командује трупама у напад на тако важне положаје
са, даљине од око 45 километара? Штаб армије треба да је на толиком и таквом удаљењу
од својих трупа, одакле може, тако рећи, да осећа њихов дах.
– Па зар ти хоћеш да ја престолонаследника излажем артиљеријској ватри
непријатеља – одговори Бојовић љутито.
– Није ствар у томе, господине ђенерале... Јашите коња и пре почетка напада да
будете ближе својим трупама! – одговорих му ја и спустих слушалицу.
Цео мој разговор с ђенералом Бојовићем слушао је из своје собе војвода Путник са
својим ађутантом мајором Миленком Недићем. По свршетку тог разговора Путник ме
позва и упита:
– Ама, коме ви то издиктирасте ону лекцију?
Показах му карту на коју сам био уцртао распоред 1. армије за напад на Битољ.
Када је и сам увидео оправданост моје интервенције, Путник ми рече: „Имали сте
право, господине Мишићу.“
Неколико дана после заузећа Битоља ђенерал Бојовић је поднео писмени рапорт
команданту 1. армије престолонаследнику Александру, жалећи се како сам му ја пре
битке за Битољ стављао неке примедбе преко телефона о припремама за напад.
Нагласио је да су те примедбе могли да чују сви успутни телефонисти, и да сам га на тај
начин омаловажавао као начелника штаба армије. То је било далеко од сваке моје
помисли, утолико пре што у том разговору није било ничег увредљивог за ђенерала
Бојовића. Командант армије спровео је тај рапорт начелнику штаба Врховне команде на
оцену и надлежно решење. Војвода Путник га даде мени да прочитам и рече:


– Ћорава посла... Оставите то у архиву.
Битољ је заузет 6. новембра пре подне.
По заузећу Битоља, гонећи разбијену турску војску из Пелагоније, Коњичка дивизија
је прешла Црну реку код Брода и наступила у правцу Лерина. За њом се кретала и
Дринска дивизија I позива.
Коњичка дивизија је ушла у Лерин пре но што су од Соровичева пристигли делови
грчке војске. Грчки престолонаследник Никола, главни командант грчке војске, после
извесног времена дошао је с делом свог штаба у Лерин, где су се налазиле трупе Дринске
дивизије, пошто је наша коњица продужила даље гоњење Турака у правцу Банице. Наш
престолонаследник Александар, командант 1. армије, био је већ у Битољу. Пошто је
непосредно пратио цео ток битке, на лицу места се уверио да су наше трупе прве ушле у
Лерин. Грчки престолонаследник се обратио истог дана команданту 1. армије с молбом
да наше трупе „као одморније“ за два дана напусте Лерин, да би он могао разместити
своје трупе у вароши ради одмора, истичући да су се грчке трупе страшно замориле
усиљеним маршем који су предузеле да би учествовале у бици код Битоља.
Више из каваљерства, пошто му је грчки престолонаследник обећао да ће са својим
трупама после одмора напустити Лерин, командант наше 1. армије уважио је молбу
грчког престолонаследника. Међутим, грчки престолонаследник није одржао реч, и
грчке трупе нису напустиле Лерин. Да је наша Врховна команда била благовремено
обавештена о поменутој молби престолонаследника Николе, она сигурно не би одобрила
овај поступак команданта 1. армије.
Грчка коњичка бригада која је као претходница грчке војске хитала ка Битољу
дочекана је код Соровичева од неких заосталих делова турске војске и разјурена. Због
тога је престолонаследник љутито прекорио команданта бригаде. Том приликом
одиграла се између њих двојице једна смешна сцена, због које је командант бригаде
одмах смењен са дужности и доцније упућен као делегат у штаб наше Врховне команде.
Наш делегат у штабу грчке Врховне команде био је пуковник Милош Васић, до тада
војни изасланик у Атини.
Пошто је увидео да неће моћи одолети енергичном продирању наших делова,
Џавид-паша, командант одбране Битоља, одлучио је да напусти Битољ и да се са својим
трупама повуче низ Пелагонију у правцу Лерина и Банице. Кренувши са остатком својих
трупа тим правцем, увидео је да ће му наша коњица пресећи пут, па се решио на један
ризичан корак: да се са остатком трупа и нешто брдске артиљерије провуче између
Перистера и Битоља како би се докопао друма за Ресен и Охрид, а одатле да окрене или
Подграцу или Струги. Захваљујући непажњи деснокрилних делова Моравске дивизије II
позива, Џавид-паша се пробио тим правцем некажњено.*
* Битољска битка била је друга решавајућа битка на вардарском војишту. После пораза на Куманову
турска Вардарска армија повлачила се на југ и припремала се да на утврђеним батаљонским положајима
бије одлучујућу битку. У рејону Битоља, од кога су Турци хтели да направе другу Плевну, прикупило се око
35.000 турских војника. Српска 1. армија имала је 68.000 војника. Однос снага је, дакле, био отприлике
два према један у корист Срба. И једна и друга страна уложиле су максималне напоре да битку реше у
своју корист. Иако због теренских тешкоћа није имала довољну подршку артиљерије, српска пешадија је,
газећи набујале реке и потоке, незадрживо јуришала на утврђене турске положаје.
Најжешће борбе, као што истиче војвода Мишић, водила је Моравска дивизија II позива, која је
дејствовала на десном крилу. Потискујући турске снаге са терасе на терасу и одбијајући више узастопних
турских противнапада, она је привукла на себе целокупну резерву турске Вардарске армије и тиме
створила могућност левом крилу и центру да пробију турске положаје и реше битку у своју корист.
Моравска дивизија је у овој бици изгубила 1060 људи. Један од команданата пукова који се борио на
Облаковском вису, Иван Павловић, о томе је писао:
„Нападни дух српске војске, њена изванредна издржљивост, храброст и умесна иницијатива биће вазда
светао пример у историји ратне вештине.“
Укупни српски губици у битољској бици износили су 3.230 погинулих, рањених и несталих, а турски
9.300 (од тога 6.000 заробљених). Срби су запленили 57 топова и велике количине другог ратног
материјала.
Битољском битком завршен је рат у Македонији. Потпуно расуло турске војске, која се повукла у
Албанију због слабости српског десног крила, било је само питање времена. Гонећи разбијене турске трупе,
Коњичка дивизија је 7. новембра ушла у Лерин. Истога дана Моравска дивизија II позива заузела је Ресен, а
затим Охрид и Стругу. Један њен одред ушао је 4. децембра у Елбасан.
У међувремену јединице шумадијско-албанског одреда избиле су на Јадран, пошто су претходно разбиле
слабије турске снаге у северној и средњој Албанији. До краја новембра 1912. ослобођена је цела територија
од Јадранског мора до Чаталџе, осим Скадра, Јанине и Једрена, који су опседнути. Тиме је прва етапа
балканског рата била победоносно завршена. (В. Иван С. Павловић, У битољској бици изнад Облакова,
Београд 1923, стр. 46; Ж. Станисављевић, Битољска операција 1912, Београд 1952; Ј. Луковић и Т. Нижић,
н. д. Стр. 134–141.)
Делови разбијене турске војске који су од Битоља одступили у нереду низ
Пелагонију, гоњени нашим трупама, оставили су на друму 7–8 пољских топова са
карама. Пошто су грчке трупе у то време већ пристизале с југа у висину Лерина и пошто
је после успостављања везе с грчким трупама заустављено даље кретање наших трупа ка
југу, Врховна команда је наредила да се операције 1. армије извесним делом окрену
према западу ради продирања ка Ресену, Охриду, Струги и Елбасану. Кад су се наше
трупе зауставиле у свом покрету ка југу, грчка војска је уграбила згодну прилику да би
покупила заостале турске топове и одвезла их у Лерин. Турци су у ранијим сукобима
отели од Грка 2–3 топа система „Данглис“, које су довукли у Битољ ради употребе против
наших трупа. Ове топове смо нашли на турским положајима северно од Битоља и,
наравно, сматрали их као свој ратни плен.
Више пута један грчки ђенерал молио ме је да им те њихове топове вратимо, ако ни
због чега другог оно бар да се не каже и не зна да су их Турци запленили. На крају
крајева, одговорих ђенералу:
– Па лепо, ја ћу дејствовати да вам се ти топови врате, али у исто време дејствујте и
ви да се нама врате они турски пољски топови које су Турци оставили на друму испред
наших трупа.
После тог одговора ђенерал није ништа говорио о том питању.
При нападу на битољске положаје Моравска дивизија II позива била је на крајњем
десном крилу 1. армије и она је, уз помоћ неких делова Моравске дивизије I позива,
заузела положај Облаково, најважнији положај на целоме фронту. Падом овога положаја
Турци су били толико поколебани да је њихов отпор ослабио на свим осталим
положајима.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu