Živojin Mišić

Strana 5 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5

Ići dole

Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 11:01 am

First topic message reminder :



Vojvoda Živojin Mišić je, na kraju blistave vojničke karijere, počeo da piše svoje uspomene u Parizu, na bolesničkoj postelji. Namera mu je bila da opiše svoj životni put od čobanina u valjevskom selu Struganiku, ispod Maljena i Suvobora, do komandanta srpske 1. armije u velikoj kolubarskoj bici (u kojoj je premorena i desetkovana srpska vojska do nogu potukla austro-ugarsku Balkansku vojsku) i načelnika štaba Vrhovne komande za vreme savezničke solunske ofanzive 1918. godine, kojom je započeo definitivan slom Centralnih sila. Zadatak koji je sebi postavio već ozbiljno oboleli i iznemogli vojvoda nije bio nimalo lak, jer je njegov životni put doista bio „duga i teška borba“.


https://postimg.cc/gallery/2a6181nkg/

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 12:12 pm


У том снажном продирању било је и веома критичних тренутака. Због заостајања
савезничких трупа бокови српске војске били су угрожени од Битоља и Демир-капије.
Претила је опасност да сувише утиснути српски клин у непријатељски распоред буде
ударом у оба бока пресечен. Главни командант савезничких снага генерал Франше
д'Епере упозорио је 19. септембра српску Врховну команду да на битољском фронту још
није предузет напад, да су Бугари на дојранском правцу снажним противнападом нанели
тешке губитке енглеским и грчким снагама и приморале их да се повуку на полазне
положаје и да у таквој ситуацији „све зависи од српске војске... ако она продужи
напредовање онда се можемо надати коначном успеху; у противном, мораћемо
обуставити офанзиву“.
По пријему ове депеше престолонаследник Александар је забринуто упитао војводу
Мишића:
– Шта да се ради?
Поучен драгоценим искуством са Куманова, Брегалнице и Сувобора, Мишић је
одговорио:
– У смрт, само не стајати!*
* В. Терзић, Улога српске војске у солунској офанзиви, „Историјски часопис“, св. IХ-Х/1959; М. Павловић,
н. д., стр. 104.
Дајући овакав одговор, Мишић је био сигуран да се настављањем офанзиве не иде у
смрт, већ у победу. Он је, наиме, дошао до закључка да су бугарска 2. и 3. дивизија
неспособне за озбиљнији отпор и да је непријатељ већ утрошио своје резерве делом
против српских трупа, делом против Енглеза и Грка на дојранском правцу, као и да се
српске трупе налазе у великом полету. И заиста, у наставку операција непријатељски
отпор бивао је све слабији.
Избијањем српске војске на Вардар дефинитивно је извршен оперативни пробој
немачко-бугарског фронта у Македонији. Тиме је била победоносно завршена
добропољска битка, у којој је српска војска имала 680 погинулих, 3.206 рањених и 130
несталих војника и старешина.*
* В. Ј. Луковић, и Т. Нижић, н. д. стр. 320; М. Алимпић, н. д. стр. 403.
Извештавајући француску владу о успешном завршетку прве етапе солунске
офанзиве, Франше д'Епере је истицао да се наредних дана „операције морају успоравати,
јер нема комуникације ради добацивања хране француским трупама које напредују;
једино српским трупама“ – подвлачио је он – „нису потребне комуникације, оне иду као
олуја напред“.*
* М. Павловић, н. д. стр. 105.
После избијања српске 2. армије на Вардар, а Прве армије на комуникацију Прилеп–
Градско и Прилеп–Велес генерал Шолц је био принуђен да нареди опште повлачење
према Скопљу и Овчем пољу, где су имала да пристигну нова појачања. „Били су
учињени натчовечански напори да се одрже положаји“ – писало је у немачким
извештајима – „али је све било узалудно. Налету Срба није се могло одолети. Част нека
је палим борцима, али част нека је и Србима који су пожњели успехе...“*
* М. Павловић, н. д. стр. 107.
И у наредној етапи офанзиве главну улогу имала је српска војска. Пошто је
образовала широк мостобран на десној обали Вардара, 2. армија је наставила енергично
гоњење непријатеља. Иако је морала да одваја знатан део снага за обезбеђење десног
бока (због спорог напредовања савезника уз леву обалу Вардара Тимочка дивизија је део
снага упутила у сусрет њима), њене дивизије су се великом брзином приближавале
Штипу.
У исто време 1. армија, пошто је поразила 61. корпус немачке 11. армије код
Прилепа, окренула је фронт према североистоку и енергичним продором избила на
линију Виничани–Хан-Бабуна, одакле је извршила брз продор према Велесу, а затим
„наслањајући се и штитећи лево крило 2. армије, усмерила своје напредовање према Св.
Николи и даље на север“
Управо у ово време њен командант Петар Бојовић добио је чин војводе.
Пошто су изравнале своје фронтове, 1. и 2. армија наставиле су надирање: 2. армија
преко Штипа и Кочана према Царевом Селу, а 1. армија према Куманову и Страцину.
Деморализација бугарске војске претворила се у расуло. Српска 2. армија је већ 29.
септембра избила на бугарску границу, а 1. армија на комуникацију Куманово–Крива
Паланка. Француска Источна војска ушла је у Прилеп обалом Вардара. Њена коњичка
бригада, под командом генерала Гамбете, ушла је 29. септембра у Скопље, док су
енглеске и грчке трупе заузеле Струмицу.
Иако је непрекидно инсистирала да се операције савезника убрзају и претила да ће у
противном „обуставити операдије и даље напредовање своје војске“, српска Врховна
команда није обуставила већ је, напротив, форсирала покрете својих армија.
Захваљујући муњевитом продору српске 1. и 2. армије, бугарски пораз код Доброг
поља претворио се у слом. Растројена и потучена бугарска војска била је неспособна за
озбиљнији отпор. Већ 26. септембра пред енглеским трупама појавили су се њени
парламентари с белим заставама и тражили примирје од два дана, а 28. септембра у
Солун је допутовала бугарска делегација да моли за мир. Она је том приликом уверавала
генерала Депереа да је Бугарска спремна да пређе на страну Антанте.
– Никако – одговорио је одлучно д'Епере. – Ви сте побеђени и мораћете да
подносите закон победиоца.
После тога Бугарској није остало ништа друго него да потпише безусловну
капитулацију. Она је то учинила 29. септембра, управо у тренутку када су се две српске
армије припремале да крену према Софији. До тога времена четири бугарске дивизије из
немачке 11. армије већ су биле разоружане у рејону Скопља. Српска 1. армија
разоружала је бугарску 2. и 4. дивизију на комуникацији Куманово–Крива Паланка.
Укупно је заробљено 77.000 војника, 15.000 официра и три генерала. Савезници су
запленили 400 топова, велики број пушака и огромне количине другог ратног
материјала.
Избацивањем из рата бугарске војске, која је имала око 600.000 људи, задат је
страшан ударац Централним силама. Огорчен на своје бугарске савезнике, Виљем II је
упутио бугарској Врховној команди телеграм следеће садржине: „Шездесет две хиљаде
српских војника одлучило је рат. Срамота!“*
* В. Велики рат Србије, књ. XXVIII; М. Алимпић, н. д. стр. 404–461; П. Опачић, н. ч. стр. 41–55; М.
Павловић н. д. стр. 107; В. Ћоровић, Наше победе, стр. 140.
Врховни командант бугарске војске краљ Фердинанд Кобург, који је своју земљу
ставио у службу немачког империјализма и довео је до катастрофе, није могао да
поднесе ту срамоту и 4. октобра одрекао се престола и напустио Бугарску, коју је својом
германофилском политиком упропастио. Тринаест година доцније он се хвалио том
својом улогом и писао у бечкој штампи: „Ја сам часно извршио своју обавезу према
германској раси, како за време балканских ратова тако и за време европског рата“.*
* В. А. Жебокрицкий, Болгария накануне балканских войн 1912–1913, Кийев 1960, стр. 19.
Падом Бугарске положај Централних сила постао је крајње критичан. Сутрадан по
бугарској капитулацији немачки канцелар је смењен са дужности. Хинденбург и
Лудендорф упутили су захтев влади да одмах отпочне преговоре о миру, док је распад
Аустро-Угарске узимао све више маха. У њој је још од краја 1917. године, под утицајем
велике октобарске револуције, почело револуционарно врење, које се манифестовало и у
побуни морнара у Боки Которској, Шибенику и Пули, у отказивању послушности и
масовном бежању из војске припадника словенских народности и разним другим
видовима.
После испадања Бугарске из рата генерал Шолц је с прикупљеним остацима своје
војске и приспелим појачањима из Русије и Румуније покушао да на линији Пећ–
Митровица–Ниш заустави савезничку офанзиву и обезбеди комуникацију Београд–
Софија–Цариград, бар до извлачења немачких трупа и материјала из Бугарске и Турске,
чија је капитулација била само питање дана.
У том циљу он је на положајима Селичевица–лева обала реке Топлице, који бране
прилаз Нишу са јужне стране, прикупио 47 батаљона и 55 батерија. Против ових
непријатељских снага наступила је српска 1. армија под командом војводе Петра
Бојовића, ојачана једном француском коњичком бригадом, укупне јачине од 27
батаљона, заморених дугим маршевима и непрекидним борбама, и 29 батерија.
Српска 2. армија задржана је до 7. октобра на бугарској граници да би обезбедила
спровођење Конвенције о примирју. Гонећи незадрживо аустроугарску 9. дивизију,
ојачану с неколико немачких батаљона, 1. армија је 4. октобра ослободила Врање, 5.
октобра Владичин Хан, а сутрадан се под борбом пробила кроз Грделичку клисуру.
Одатле је француску коњичку бригаду упутила према Пироту са задатком да пресече
железничку пругу Ниш–Пирот–Софија, а главним снагама наставила наступање према
Нишу. Седмог октобра ослободила је Лесковац, а 9. октобра избила пред непријатељске
положаје јужно од Ниша, удаљивши се на тај начин преко 200 километара од главних
савезничких снага. (Главнина француске Источне војске налазила се на простору
Кичево–Прилеп, енглеско-грчке снаге око Струмице, а српска 2. армија у покрету са
бугарске границе према Скопљу.) Због тога је главнокомандујући генерал Франше
д'Епере упутио српској Врховној команди у Скопље категоричан телеграм, који гласи:
„Прва српска армија срља у авантуру и она ће компромитовати цео наш успех; зато
апсолутно обуставите даље њено наступање према Нишу“.*
* В. Велики рат Србије, књ. XXIX, стр. 2–414; М. Алимпић, н. д. стр. 462–473; П. Опачић, н. ч. стр.
55–63; П. Пешић, н. д. стр. 52.
Српска Врховна команда се није дала поколебати ни овим упозорењем, ни бројном и
техничком надмоћношћу непријатеља. Оцењујући да српска војска, која је ослобађала
своју земљу, има огромно морално-политичко преимућство, да је борбена вредност
непријатељских трупа знатно опала, да би чекање до пристизања савезника, који су
напредовали веома споро, омогућило непријатељу да постигне свој циљ, српска Врховна
команда је, противно наређењу генерала д'Епереа, одобрила војводи Бојовићу да
нападне Ниш и, после његовог заузимања, да предузме енергично гоњење непријатеља
према Сави и Дунаву.
После оштрих тродневних борби, у којима су немачке и аустроугарске трупе
предузимале безуспешне нападе, 1. армија је обухватним маневром натерала
надмоћније непријатељске трупе да ноћу између 11. и 12. октобра напусте Ниш. Трупе 1.
армије су сутрадан победоносно ушле у Ниш, где су задобиле велики ратни плен. Истог
дана француска коњичка бригада заузела је Белу Паланку, а један пук српске коњичке
дивизије заузео је Прокупље.*
* В. Ј. Станојевић, н. п. стр. 106–107; М. Алимпић, н. д. стр. 473–491.
Због изузетно брзог напредовања 1. армије, због порушених железничких пруга и
упропашћених путева, снабдевање јединица јако је отежано. Тешкоће су у великој мери
отклањане свестраном помоћи месног становништва, које је пред своје ослободиоце
износило и последње остатке хране сачуване после трогодишње окупације. „Све што је
остало од становника, старци, жене и деца“ – забележио је француски капетан Дега –
„све се то стављало нама на располагање, трудило се да нам учини услугу и пружи
помоћ. Они преносе наше телеграме и наредбе, они нам служе као извиђачи, у тој земљи
сваки становник је истовремено и војник.. “*
* F. J. Deygas, L'Armee d'Orient dans la guerre Mondialle 1915–1919; Paris 1932, стр. 269–270.
Продор српске војске према северу принудио је аустро-угарске трупе у Албанији на
ужурбано повлачење, „мада нису биле узнемираване од Италијана“. Међутим, по
преласку у Црну Гору ове трупе су морале да воде свакодневне жестоке борбе са
црногорским устаницима, који су им наносили тешке губитке. У то време распад Аустро-
Угарске Монархије узимао је све шире размере.
Пошто се српска војска приближавала аустроугарским границама, за команданта
свих аустроутарских и немачких снага на Балкану постављен је фелдмаршал Кевеш. Он
је покушао да на линији Бован–Делиград–Ђунис–Крушевац заустави напредовање
српске 1. армије, али узалуд. После оштрих тродневних борби аустроугарске и немачке
трупе напустиле су одбрамбене положаје код Ражња и почеле да се повлаче према Сави
и Дунаву. Прва армија их је гонила у стопу и 1. новембра 1918, после 750 километара
марша по киши и блату, у старим и дотрајалим униформама, од Доброг Поља и
Ветерника, преко Бабуне, Вардара, Овчег поља, Грделице, Ниша и Ражња, тачно 45 дана
од почетка победоносне солунске офанзиве, војвода Бојовић је на челу Дунавске
дивизије ушао у Београд.*

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 12:12 pm


* П. Опачић, н. ч. стр. 63.
Неколико дана доцније београдски „Телеграм“ објавио је следеће саопштење:
„Прексиноћ је допутовао у Београд начелник штаба Врховне команде војвода
Живојин Р. Мишић, славом овенчани победилац, за чије име је тесно везан последњи,
највећи и најсјајнији успех српске војске. Војвода Мишић, син ваљевског округа, који је
Србији дао толике славне јунаке и војсковође, најмаркантнија је појава у српској војсци.
За његово име везана су два највећа успеха у светском рату: овај сада и слом Поћорекове
офанзиве у новембру 1914. године. Војвода изгледа свеж, крепак и необично весео. Нека
му је срећан долазак у нашу средину.“*
* „Телеграм“, од 30. октобра 1918.
Целокупна европска штампа високо је оценила улогу српске војске и војводе
Мишића у победоносном завршетку солунске офанзиве. Чак је и немачка штампа
подсећала на сувоборску противофанзиву и личност војводе Мишића, одајући му као
противнику немачке војске највеће признање. Из великог броја похвала и признања,
изречених у то време о српској војсци и њеном начелнику штаба Врховне команде
војводи Мишићу, цитираћемо само председника енглеске владе Лојда Џорџа, који је,
оцењујући улогу српске војске у солунској офанзиви, рекао: „Солунском офанзивом
задат је смртни ударац Централним силама... Срби, које је предводио један од
најталентованијих генерала овога рата, војвода Мишић, извели су пробој фронта с
неодољивим јунаштвом. Навала Срба на непријатеља који је био укопан у стену изнад
њих представља један од најсјајнијих подвига овога рата...“*
* В. Петар Опачић, 50 година од победе која је одлучила исход I светског рата, „Илустрована
политика“ бр. 521/1968.
О овом тријумфу српске војске у солунској офанзиви најмање је говорио његов
творац – војвода Живојин Мишић. Улазећи у ослобођену домовину, која му је давала
највећа признања, он се од славне прошлости окренуо према будућности и рекао: „Тек
сада треба истрајног и поштеног рада за добро нашег народа“.*
* В. чланак Народно признање, „Политика“ бр. 6156/1925.
У време кад је српска 1. армија избила на Саву и Дунав, 2. армија, марширајући
преко Скопља, Качаника, Косовске Митровице и Ибарске клисуре, избила је у рејон
Ужица. Од њене Југословенске дивизије формиране су Јадранске трупе, које су из
Косовске Митровице упућене преко Албаније и Црне Горе према Скадру и Бару. У
четвртој тачки Упутстава која је војвода Мишић послао овим трупама истиче се: „Ако би
се случајно појавиле какве црногорске трупе, добачене са стране или формиране у
земљи, треба се свим силама старати да се с њима остане у добрим односима и да се
ради у сагласности. Чланове Црногорског одбора треба употребити за разговоре са
црногорским трупама и за објашњење нашег држања.
Ако би, поред свега тога, било отпора од стране црногорских трупа или каквих
знакова неповерења и непријатељства, онда по сваку цену треба избећи сваки оружани
сукоб; међусобна борба наших и црногорских трупа не сме се ни у ком случају догодити.
Због тога, ако би сви преговори остали без резултата, онда треба обавестити Врховну
команду и чекати даље наређење. Уопште, наша акција треба да буде руковођена тако да
се на нашу страну привуку и оне црногорске трупе које су организоване од стране краља
Николе или од Италијана. Треба искористити неповерење које постоји код Црногораца
према Италијанима за компромитовање сваке њихове акције.“
У Упутствима се даље истиче да у односима с Црногорцима треба водити рачуна о
њиховој осетљивости, племенским организацијама, проповедати грађанску једнакост и
задржавање стечених права. Затим се додаје: „Чиновништву ће се издати плате, а народу
помоћ у житу и другим потребама које ће бити искрцане у Бару“.
На крају Упутства војвода Живојин Мишић подвлачи да однос према албанском
становништву треба такође да буде пријатељски и да ће се у том циљу „команданту 2.
југословенског пука дати повећа сума новаца ради исплате реквизиције“.*
* Архив ВИИ Пописник 3, к. 125, фасц. 1.
Турска је 30. октобра била принуђена да потпише Конвенцију о примирју, пошто су
енглеске и грчке трупе преко Бугарске и Тракије избиле на њену границу. Четири дана
доцније, 3. новембра 1918, трупе српске 1. армије прешле су Дунав и Саву и форсирано
наступале преко Вршца ка Темишвару и преко Новог Сада ка Суботици. Сутрадан, 4.
новембра, поражена Аустро-Угарска је капитулирала, а седам дана доцније и њен моћни
савезник Немачка.
Међутим, Мађарска, која се 1. новембра одвојила од Аустрије, није признала
примирје од 4. новембра, већ је од генерала Франше Депереа затражила посебно
примирје.
Тринаестог новембра, три сата после уласка српских трупа у Суботицу, војвода
Мишић и француски генерал Анри, у име савезника, и Бела Линдер, у име нове
мађарске владе, потписали су Конвенцију о примирју с Мађарском.
Тако је Источна војска, захваљујући у првом реду беспримерном прегалаштву
српске војске, потписала прво и последње примирје којим је завршен најкрвавији рат у
дотадашњој светској историји.* У њему је српска војска – како је рекао министар
спољних послова САД Роберт Лансинг – „крвљу натопила сваку стопу своје јуначке
отаџбине... Она је учинила чудо од јунаштва, и српски народ претрпео је нечувене
муке“.**
* F. J. Deygas, н. д. стр. 279.
** Вид. П. Опачић, н. ч. (у ВИГ-у) стр. 67.
За четири године овог тешког и крвавог рата српска војска је, бранећи своју земљу
од агресије и борећи се за њено ослобођење, изгубила око 600.000 војника, подофицира
и официра. Толико је отприлике страдало и недужних становника Србије. Двадесет осам
одсто изгубљених становника, највећим делом у цвету младости, била је цена којом је
Србија платила своју слободу.*
* Записници са седнице делегације Краљевине СХС на мировној конференцији у Паризу 1919–1920, стр.
371–373; Н. Вучо, Пољопривреда Југославије 1918–1941, Београд 1958, стр. 5–8.
У свим великим биткама које је водила српска војска – на Куманову, Битољу,
Брегалници, Церу, Колубари, у одбрамбеним операцијама 1915. године, у бици код
Горничева, добро-пољској бици и бравурозном гоњењу непријатеља од Бабуне и Демир-
Капије до Саве и Дунава – удео војводе Живојина Мишића био је огроман. Зато је он и
добио највећа признања – војводски чин и многа домаћа и страна одликовања.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 12:12 pm


ПОСЛЕДЊА ПОШТА ВЕЛИКОМ ВОЈНИКУ
После демобилизације Врховне команде Мишић је постављен за начелника
генералштаба. Међутим, његов рад на организацији нове југословенске војске није дуго
трајао. Тешка и неизлечива болест приковала га је за постељу. Убрзо је његова блистава
војничка каријера била завршена. У Београду је 20. јануара 1921. објављено следеће
службено саопштење:
„Данас у пет и по часова ујутру преминуо је у Врачарском санаторијуму војвода
Живојин Мишић. По решењу Министарског савета војвода ће бити сахрањен о државном
трошку“.*
* „Правда“ бр. 18/1921.
У хладно зимско јутро 21. јануара хиљаде Београђана журиле су да одају последњу
пошту свом великом војнику. Тело војводе Мишића било је изложено на свечано
украшеном катафалку у великој дворани Официрског дома. Цело послеподне 20. јануара
огромна маса света, сврстана у непрегледне колоне, немо је пролазила покрај одра,
клањајући се сенима војводе Мишића. Сви југословенски листови донели су написе у
којима су истицали историјске заслуге војводе Мишића у најсудбоноснијим данима
српске историје. Београдска „Трибуна“ је, између осталог писала:
„Умро је највећи војник наше повеснице, врли и славни војвода наше војске –
Живојин Мишић...
Зар треба говорити нашим јунацима и нашем народу ко је он био и шта је учинио?
Нема детета које за њега не зна. О њему знају рудничке и сувоборске горе, и македонски
кланци, брда и долине, о њему причају све наше бучне и бистре реке. На победоносним
крилима његове легенде име му се пронело и ван граница наше отаџбине.
Његов Струганик ући ће у историју нашег рата поред Цера, Рудника и Сувобора.
Струганик, у коме се родио и чуо прве приче о српском витештву и старој слави и из
кога је видео горостасне врхове брда чија ће имена као војвода унети у историју...“*
* „Трибуна“ бр. 15/1921.
Тачно у 10 часова погребна поворка кренула је испред Официрског дома према
Саборној цркви. Изгледало је да се цео Београд креће у њој. Били су ту ратници са
Куманова, Битоља, Цера, Колубаре, Кајмакчалана, Доброг Поља и многих других
попришта, војници и официри, инвалиди из минулих ратова, ђаци средњих школа,
студенти, радници и сељаци, жене, деца, омладина, представници власти, дипломатски
кор, посланици Уставотворне скупштине, делегати разних удружења, културно-
уметничка друштва, питомци Војне академије, два ескадрона коњице, војна музика,
безбројни венци, међу којима се истицала плоча обавијена златном палмом и
француском тробојком, на којој је писало: „Француска војводи Мишићу“. Из Саборне
цркве спровод се кретао данашњом Улицом 7. јула, Узун-Мирковом, Васином, преко
Теразија до Новог гробља.
У име Уставотворне скупштине са Мишићем се опростио њен председник др Иван
Рибар. Он је том приликом, између осталог, рекао:
„Уставотворна скупштина, свесна своје велике задаће и одговорности, имаће у свом
раду увек пред очима све оне жртве које су уложене за наше народно ослобођење...
Војвода Мишић је један од стваралаца наше државе и ослободилаца нашег народа. И
зато ће његово деловање бити исписано златним словима у нашој историји.
Смрћу војводе Мишића изгубили смо одличног народног радника, који је својим
бесмртним делима оставно вечни спомен у своме народу.“
Свој говор Рибар је завршио речима:
„Вечна слава и помен великом војводи Мишићу!“*
* „Балкан“ бр. 10/1921.
Тим речима и ми ћемо завршити овај прилог недовршеним мемоарима Живојина
Мишића.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 12:13 pm



Фотографије
Живојин Мишић као поручник са мајком Анђелијом.
Живојин Мишић као мајор са породицом у селу Струганику.



Пуковник Милојко Лешјанин, командант Моравског корпуса.
Утврђени турски положај око Ниша.
Пуковник Коста Бучовић.



Кућа у Делиграду у којој је био смештен штаб генерала Черњајева.
Кнез Милан Обреновић са генералима Јованом Белимарковићем и Ђорђем Катарџијом.
Коле Рашић, вођа устанка из јужног Поморавља.



Стара и нова униформа српских среских капетана.
Конак кнеза Милана у Нишу.
Чардаклија из старог Ниша.


Збег у околини Ниша 1877.
Турски народни војник (башибозук).


Краљица Драга.
Пуковник Александар Машин.

Факсимил 51. странице оригиналног рукописа Мишићевих мемоара.



Краљ Александар Обреновић у посети Цариграду.
Повратак кнеза Петра Карађорђевића из изгнанства, јуна 1903.
Краљ Петар I Карађорђевић.


Генерал Радомир Путник, начелник Главног генералштаба.
Четнички војвода Јован Бабунски.



Мобилизација српске војске 1912.
Резервисти из Београда крећу у рат.
Демонстрације у Београду против анексије Босне и Херцеговине.



Престолонаследник Александар Карађорђевић, командант 1. армије.
Српска Врховна команда у Скопљу 1912.
Црногорци пребацују тешки топ преко Лима.



Улазак црногорске војске у Скадар 1913.
Српска брдска артиљерија на маршу.
Сердар Јанко Вукотић, начелник штаба црногорске Врховне команде.



Јединице III позива пристижу на бугарску границу.
Група црногорских официра на железничкој станици у Скопљу пред полазак на
Брегалницу.
Гаврило Принцип.



Штаб српске 1. армије 1913.
Збег на Ташмајдану за време бомбардовања Београда 1914.
Извлачење српске артиљерије на ватрене положаје.


Војници III позива одмарају после напорних ратних дужности.
Непријатељ није штедео ни жене ни децу.


Милунка Савић, наредник српске војске, носилац две Карађорђеве звезде, два ордена
француске Легије части и бројних других одликовања.
Генерал Живојин Мишић, командант 1. армије у колубарској бици.



Живојин Мишић са својим братом у селу Струганику за време колубарске битке.
Наступање српске војске ка гребену Сувобора децембра 1914.
Штаб Ужичке бригаде на Трешњевици, новембра 1914.



Гоњење непријатеља ка Лазаревцу у завршној фази колубарске битке.
Изгинули српски војници на Космају 1914.
И он је војник.


Факсимил наређења Врховне команде за организовање обуке ђака за „водничке
дужности“
Војвода Живојин Мишић



Српски топови на ватреном положају у Топчидеру 1915.
Група немачких, аустроугарских и бугарских заробљеника, октобра 1915.
Потпуковник Миливоје Момчиловић, командант 10. кадровског пука за време одбране
Београда.



Мишићева армија напушта Мачву 1915.
Војвода Живојин Мишић у свом кабинету.
Командант Горњовасојевићке бригаде Урош Ђукић са својим синовима.



Логор српских војника на острву Виду 1916.
Официри Шумадијске дивизије за време превоза у Солун.
Војвода Мишић и пуковник Емило Белић на Солунском фронту 1916.



Официри 2. батаљона 1. пука Моравске дивизије на Солунском фронту 1916.
Наступање Добровољачког одреда према Кајмакчалану 1916.
Спомен капела палим борцима српске војске на врху Кајмакчалана.



Војвода Мишић обилази болницу у Совровићу.
Регент Александар и Анте Трумбић на Крфу 1917.
Генерал Михаило Живковић врши смотру једне добровољачке чете у Русији.


Војвода Живојин Мишић и британски генерал Мил на Солунском фронту.
Војвода Петар Бојовић.



Војвода Живојин Мишић.
Сахрана војводе Живојина Мишића у Београду.
Споменик војводи Живојину Мишићу на Новом гробљу у Београду.
Извори и литература
Необјављена грађа
Дипломатски архив Савезног секретаријата за иностране послове СФР Југославије у
Београду
Архив СФР Југославије у Београду
Архив СР Србије у Београду
Институт за историјску документацију Универзнтета у Сарајеву
Архив СР Црне Горе у Цетињу
Архив Војноисторијског института у Београду
Wiener Kreigsarchiv (Документа у Микротеци Војноисторијског института у
Београду)
Public Record Office, London (Документа у Микротеци Војноисторијског института).
Објављена грађа
Рат Србије са Турском за ослобођење и независност 1877–1878. године (Врховна
команда српске војске), Београд 1879.
Грађа за историју рата 1876, „Ратник“, св. ХХХII/1895.
Грађа за историју српско-турског рата 1877–1878, „Ратник“, св. XXX и ХХХI/1894.
Преписка између Црне Горе и Србије у години 1876, „Записи“, Цетиње, књ. V/1929.
Необјављена документа из српско-бугарског рата 1885, Библиотека „Војни весник“,
бр. 6/1927.
Ратни дневник начелника штаба Шумадијског корпуса потпуковника Д. Ђурића,
„Ратник“, св. ХХХI/1894.
Стенографске белешке Народне скупштине Србије од 1881. до 1909.
Статистички годишњак Краљевине Србије за 1900. и 1907.
Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца књ. I–XXX,
Београд 1926–1937.
Грађа о стварању југословенске државе, књ. I и II, Београд 1964, (Приредили
Драгослав Јанковић и Богдан Кризман).
Документа о постанку Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1914–1918, Загреб 1920.
(Приредио Фердо Шишић)
Записници са седница делегација Краљевине СХС на мировној конференцији у
Паризу 1919–1920, Београд 1960. (Приредили Богдан Кризман и Богумил Храбак)
Историјски архив Комунистичке партије Југославије, том III, Београд 1950.
Boghitschevvitsch M., Die Auswärtige Politik Serbiens 1913–1914, Band I, Berlin 1928.
Ministère des affaires étrangères. Documents diplomatiques 1913–1917. Traité
d'alliance greco-serbe, Athenes 1917.
Österreich-Ungarn von der bosnischen Krise 1908 bis zum Kriegsausbruch 1914, vol. V,
VI, VII i VIII, Wien 1913.
Die grosse Politik der europäischen Kabinette 1871–1914, vol. XXXIV, XXXV i XXXVI,
Berlin 1926.
Documents diplomatiques frangais 1871–1914, vol. V, VI i VII, Paris 1933.
Les Armées françaises dans la Grande guerre, tome VIII, Annexes, Paris 1933–1935.
British Documents on the Origins of the War 1898–1914, vol. IX London 1934.
Международние отношения в Эпоху империализма. Документы из архивов царского
и временного правителъства 1878–1917, серия второя, (1900–1913), том XX, Москва
1938 и серия третъя, том – X, Москва 1931–1938.
Балканската война или рускаја аранжева книга (Дипломатска документа руског
министарства спољних послова која се односе на догађаје на Балкану од августа 1912. до
јула 1913), София 1914.
Приложение къмъ, томъ първи отъ Доклада на парламентарната изпитателна
комисия, томъ I и II, София 1918.
Дипломатически документи по участието на България зъ европейската война 1915–
1918, том I и II, София 1921.
Студије, монографије, расправе, чланци и мемоари
Абаџиев Горѓи, Балканските војни и Македонија, Скопје 1958.
Агонија Београда у светском рату (Зборник), Београд 1931.
Алексије – Пејковић Љиљана, Односи Србије са Француском и Енглеском 1903–
1914, Београд, 1965.
Алимпић Миливоје, Солунски фронт, Београд 1957.
Arz. Generaloberst, Zur Geschichte des Grossen Krieges 1914–1918, Wien 1924.
Барби Анри, Брегалница (српско-бугарски рат 1913), Београд 1914.
Барбанти Ђузепе, Гарибалдинци на Дрини 1876, Београд 1958.
Бате Ралф, Умри па постани (делимични превод из књиге Bis zum letzten Hauch),
„Ратник“ св. IX–Х/1936.
Белић Емило, Степа Степановић, Београд с.а.
Белић Владимир, Ратови српског народа у XIX веку (1788–1918), Београд с.а.
– Путник, Београд 1939.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Mustra taj Čet Maj 17, 2018 12:13 pm


Регистар имена
Авакумовић Јован, Аврамовић Обрад (Обратко), Александар II, Александар
Карађорђевић, Александар Обреновић, Александра, нем. Принцеза, Алимпић Миливоје,
Алимпић Ранко, Анастасијевић др, Андраши гроф, Андреја, принц, грк, Андрејевић
Милан, Андрија, поп, Анђелић Живко, Анђелковић Јован, Анђелковић Миливој, Кајафа,
Анри, Антонић Васа, Арачић Вукоман, Ауфенберг, Атанацковић Јован, Ачетић Павле.
Бабић Петар, Бабунски Јован, Базсн, Бајаловић Пeтар, Баковић Максим, Банковић
Васа, Барбије Анри, Барјактаревић Љубивоје, Барјактаревић Милоје, Барцај (Барцаи),
Батенберг Александар, Бацић Живојин, Белимарковић Јован, Белић Владимир, Белић
Емило, Берхтолд, Бизмарк, Биконсфилд, Бинички Стеван, Боадер, Богићевић, Богичевић
Анте, Божановић Милош, Божић Прока, Бојовић Петар, Бојовић Радивоје, Болфрас,
Бонту, Бопчев, Борисављевић П. Љубиша, Борисављевић др Милош, Борисављевић
Петар, Бошковић, Бошковић Стеван, Бошњак-Ружић Милован – види под Р, Бранковић
Новак, Бреде, Брeнтовић др, Брусилов, Булајић Крста, Буљубаша Илија, Буров, Бучевић
Коста и као Бучовић Коста.
Вадингтон, Вајферт, Валожић, Ванлијћ Т. Јован, Васић Драгиша, Васић Душан,
Васић Милан, Васић Милош, Велимировић Јеврем, Велимировић Јован, Величковић
Сретен, Вендел Херман, Венизелос Елефтериос, Вешовић Радомир, Вешовић др Тодор,
Виљем II, Витас Сава, Вићентије, Влахов В. Туше, Војиновић Ђоша, Вујић Димитрије,
Вујић Ђорђе, Вујић Михаило, Вујовић, Вукаловић Лука, Вуков В., Вукотић, Вукотић
Јанко, Вукотић Паја, Вучковић Драгомир, Вучо Н.
Гавриловић Драгутин, Гавриловић Танасије, Гамбет, Гарашанин Милутин, Гелинек
Ото, Ганадијев, Генчић Ђорђе, Герасимовић др Димитрије, Гергеј, Герц, Гизл, Гиом,
Глишић Душан, Гођевац Ранко, Гојковић Илија, Гојнић Лука, Горча, Горчаков, Граховац
Милан, Греј Едвард, Грујић Сава, Грујић Стеван, Гурко.
Давидовић, Давидовић Љуба, Дамјановић Анђелија, Дамјановић Богдан, Дамјановић
Ј, Дамјановић Никола, Данев Стојан, Данило, кнез, црногорски, Дапчевић Пеко, Д'Астро,
Дега, Дедијер Владимир, Димитријевић Драгутин-Апис, Димитријевић Ратко, Докић
Ђура, Докић Лазар, Драга, краљица (Машин), Драгашевић Боривој, Драгашевић Јован,
Драгомиров, Дулић Драгутин, Дучић Нићифор.
Ђај Јован, Ђајић, Ђенерал С., Ђорђе, краљевић, Карађорђевић, Ђорђевић В. Владан,
Ђорђевић др Владан, Ђорђевић Ђорђе, Ђорђевић Ђорђе, Ђорђевић Павле, Ђорђевић
Стеван, Ђорђевић Тодор, Ђорђевић др Чеда, Ђукић Урош, Ђукнић Илија, Ђурић
Димитрије, Ђурић Милан, Ђуричић С. Ђорђе, Ђока, Ђуришић В. Митар.
Ејуб-паша, Ермоли Бем, Есад-паша, Ешаги.
Жебокрицкиј В. Б. (А.), Жеков, Живановић Војислав, Живановић Милан, Живановић
Мића, Живанчевић Данило, Живковић Љубомир (Љуба), Живковић Михаило, Живковић
Петар, Живковић Сима, Животић, Жостов, Жофр, Жујовић Јован.
Зарић Павле, Зах Фрањо, Здравковић Милета, Здравковић Сретен, Зеленика Милан.
Ивановић Љубомир, Игњатијев, Исаковић Светислав.
Јакшић В. Г., Јанковић Божидар, Јанковић Младен, Јанковић Павле, Јанкура
Јерослав, Јеленко, Јелинић В. Ђуро, Јелисијевић М., Јеремовић Светозар, Јеротије,
Јовановић Аврам, Јовановић Алекса, Јовановић Јован, Јовановић Лазо, Јовановић
Милутин, Јовановић Светозар, Јовановић В. Слободан, Јовичић М. Павле, Јохан, Југовић
Драгутин, Јуришић Евгеније, Јуришић Павле, Штурм.
Кајафа (Анђелковић Миливој) – види под „А“ Калмиков, Каљевић Мишо, Каљевић
Радован, Каљевић Радосав, Карађорђе, Карановић Милутин, Карл, Карлије, Карол,
Картагене, Касидолац Живко, Катарџија Ђорђе, Катић Димитрије, Кевенхилер, Кевеш,
Керим Абдул, паша, Кирјејев, Кирјејев, госпођа, Кисев, Киш Егон Ервин, Кнежевић
Ђура, Кнежевић Стеван, Ковачев, Ковачевић Димитрије, Ковачевић Јаков, Ковачевић Ф.
Јован, Ковачевић Јосип, Константин, Кораћ Владимир, Кордоније, Коромилас, Корти,
Костић Љуба, Коштуњац Милан, Крстић Коста, Крунић, Кунц Мајор В., Курелец,
Кучевски, Кушаковић.
Лазаревић Гаврило, Лазаревић Ђ., Лазаревић Лазар, Лазаревић Лука, Лазаревић В.
Милутин, Лансинг Роберт, Лешјанин М. Љубомир, Лешјанин Милисав, Лешјанин
Милојко, Либорију Франк – види под „Ф“ Линдер Бела, Лојд Џорџ, Ломигорић Мита,
Лотариншки Карло, Лудендорф, Лукић Ђорђе, Лукић Никола, Луковић В. Ј., Луковић Ж.,
Луковић Стеван, Луњевица Никодије, Луњевица Никола.
Магдаленовић Михајло, Магдаленовић Светозар, Макензен фон Аугуст, Максић
Јаков, Малетић, Манојловић Јања, Мариновић Милутин, Марко, Марцо В. В., Марковић
Глигорије, Марковић-Цинцар Димитрије – види под „Ц“ Марковић Јован, Марковић др
Мика, Марковић Милан, Марковић Милоје, Марковић Чеда, Марковић Чедомир,
Мартиновић Митар, Масаловић, Машин Александар, Машин Драга – види под „Д“
Машин Петар, Машин Светозар, Мијатовић Чеда, Мил, Милан кнез, Обреновић,
Милетић Јовица, Миловановић Кока, Миловановић Ж. Милан, Миловановић Милован,
Миловановић Милутин, Милосављевић Љубомир, Милосављевић Светислав,
Милосављевић Светозар, Милош кнез, Обреновић, Милошевић Добросав, Милутиновић
Драгутин, Миљковић Чеда, Миљковић Јован, Митић Радош, Митровић Антоније, Мићић
Драгутин, Мићић К., Михаило кнез, Обреновић, Михаиловић др Чеда, Михаичевић
Ђорђе, Михајловић Ђорђе, Михајловић Јова, Мичин Сима, Мишић Анђелија, Мишић
Василије, Мишић Грујица, Мишић Живана, Мишић Живојин, Мишић Ивко, Мишић Р.
Лазар, Мишић Никола, Мишић Петар, Мишић Спасоје, Мишић Теодосије (Теодор, Теја),
Мишић Тодора, Мишић Урош, Мишковић Јован, Мишковић Милутин, Молеровић,
Молостов, Момчиловић Миливој, Мостић Василије, Мурат.
Најдановић Павле, Наполеон Бонапарте, Наталија краљица, Наумовић, Наумовић
Михајло, Недељковић Милорад, Недић Миленко, Недић С. Милован, Нерезов,
Несторовић, Нешић Боривоје, Нешић Душан, Нешић Михаило, Нешић Петар, Нешић
Светозар, Нижић Т., Никола, велики кнез, Никола, (грчки), Никола краљ (црногорски),
Никола (руски) цар, Николајевић Николај, Николајевић Петар, Николић Александар,
Николић Владимир, Николић Влајко, Николић Димитрије, Николић др Коста, Николић
Марјан, Николић Милутин, Николић Обрен, Николић Светомир, Николић Тихомиљ,
Новаковић Милан, Новаковић Стојан.
Обрадовић Ђорђе, Обреновићи, Опачић Петар, Осман-паша, Остојић Љубомир,
Оцокоља Панта.
Павићевић Бранко, Павловић Живко, Павловић Иван, Павловић Јован, Павловић
Лазар, Павловић Милован, Панић Коста, Паприков, Пауновић Живојин, Пауновић
Милош, Пауновић Павле, Пауновић Сава, Пачу др Лаза, Пашић Никола, Пејовић Панта,
Пелагић Васа, Пененрен, Пенеш, Петар краљ, Карађорђевић, Петковић Сава, Петровић
Калајџић Ђорђе, Петровић Емило, Петровић Јован, Петровић Јован (Пенга), Петровић
Лаза, Петровић Никола, Пешић Душан, Пешић Петар, Плазина Милован, Поенкаре,
Попић, Поповић Дамјан, Поповић Душан, Поповић др Душан, Поповић Јован, Поповић
Светозар, Поповић Тихомир, Поповић Тодор (чика Тоша), Потемкин В. П., Поћорек фон
Оскар, Прапорчетовић Јован, Прендић, Пржић В. Илија, Принцип Гаврило, Продановић
Јосиф, Протић Коста, Протић Светолик, Протић Стојан, Пурић Душан, Пурчер, Путник
Паја, Путник Радомир, Пшиборски.
Раденковић М., Радивојевић Милан, Радић, Радојловић П. Љубомир, Радојчић
Светозар, Радосављевић Стеван, Арапин, Радославов, Рајовић Драгомир, Рајт Белан,
Рапоња, Рашид, Рашић Ђура, Рашић Коле, Рашић Михајло, Рибар др Иван, Ристић
Јован, Ристић В. Јован, Ротовић Мирко, Рудолф, Хабсбург, Ружић Бошњак Милован.
Саватије, Савић Милунка, Савов Михаил, Сазонов, Сарај, Симић Ђорђе, Симоновић
Јосиф, Сипњевски др, Скерлић Јован,Скоко др В. Саво, Славковић Сретен, Смиљанић
Коста, Смиљанић Крста, Смуђа Јован, Соларевић Леонида, Сорсић, Сосије, Срећковић,
Срећковић Михајло, Стакић Станоје, Станисављевић Ж., Станић Јован, Станишић,
Станковић Милош, Станковић Светозар, Станојевић В. Ј., Станојевић Драгиша,
Станојевић Станоје, Станојевић Тихомир, Стева, Степановић Степа (Степан),
Стефановић, Стојановић др В. Владимир, Стојановић Тихомир, Стојићевић Ђорђе,
Стојковић Алекса, Сулејман-паша.
Табаковић Јешуга, Тајсић Ранко, Таленски А., Танкосић Воја, Таушановић Коста,
Тејлор А. Џ., Теодосије, митрополит, Терзић Божидар, Терзић Велимир, Тершћански,
Тиса, гроф, Тодоров, Тодоровић Пера, Топаловић Јеврем, Топаловић Петар, Тошев,
Трифуновић Душан, Трумбић Анте, Туфегџић Душан, Туцовић Димитрије.
Ћирић Илија, Ћоровић Владимир.
Фердинанд, краљ, Кобург, Филипеон, Фичев, Фор Феликс, Франасовић Драгутин,
Франк фон Либериус, Фрања Јосиф 1, Фрања Фердинанд, Франш д'Епере Луј, Фредерикс,
Фридрих II.
Халил-Зија-паша, Хаџи-Стана, Хаџић Светозар, Хаџић Стеван, Хвостов В.В.М., Хере,
Хецендорф фон Конрад, Хинденбург, Хорватовић Ђура, Хорстиг Павле, Христић
Никола, Христић Филип, Христов.
Цветковић Илија, Цветковић Никола, Цековац Грујица, Цинцар Марковић
Димитрије, Цоловић, Цукавац Грујица, Цукић Коста.
Чарапић Илија, Чебинац Михаило, Черњајев Михаил Гаврилович, Чизек Драгутин,
Чубриловић В., Чупић Никола.
Џавид-паша.
Шверцкопек, Шерф, Шећовић Крсто, Шолц, Шпанић Јован, Штрајт, Шукри-паша,
Шушкаловић др.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Živojin Mišić

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 5 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu