Arijana Čulina

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Ići dole

Arijana Čulina

Počalji od Mustra taj Ned Jun 10, 2018 4:49 pm



Knjiga Arijane Čuline "Dvi-tri teške drame za umrit od smija" sadrži tri dramska teksta od kojih je prvi, "Splitska kvatrologija", nagrađen uglednom nagradom za dramsku književnost "Marin Držić".

No iako se radi o dramskim tekstovima koje teatar tek treba prepoznati, treba povjerovati autorici pogovora, teatrologinji dr. Ani Lederer da će "drame Arijane Čuline lako naći put do kazališne scene, ali će se istodobno rado čitati i kao knjiga".

A šta ćeš, cila svitska literatura se baš oko toga vrti: "Ja te oću, ti me nećeš." Šta veće patnje, veća literatura. Tako je to. Nijedna velika literatura nije smišna. Sve sama tuga, jad i čemer. Ne bi oni Tolstoj bija Tolstoj da se Ana Karenjina nije bacila pod vlak. Ona je mislila da je više niko ne jebe dva posto i bacila se, a da je bila sritna i voljena ne bi ušla u literaturu. Ali, mislin opet, ako bi birala, jebeš ti literaturu. Bolje bit cili život zdrav i anoniman nego za vječnost mrtav i slavan. Jebeš ti to. Ja volim da me neko pročita dok sam živa, a ne da o meni čita kad umren. Ajde, jebeš ti to. A možda mu se i svidin ako me dublje prouči i pročita. Provaću. Oću njega i samo njega. Znan da ljubav nije kamen, ali provaću je pogurat.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arijana Čulina

Počalji od Mustra taj Ned Jun 10, 2018 4:50 pm


SPLITSKA KVATROLOGIJA

Radnja se događa na ljetnoj plaži u sklopu koje se nalazi i omanji kafić. U četiri odvojene scene zajednička tema su čekanja, nade, planovi, odustajanja, mirenja i beznađa. Svi bi nešto htjeli promijeniti u svojim životima, ali za to, zapravo, nitko nema snage, a volja ostaje samo na riječima.
U prvoj sceni dvije prijateljice, Koke i Kike, čekaju svoga princa da ih izvede i odvede iz, kako bi jedna od njih rekla, ove pripizdine. Njihov je razgovor iz dana u dan vrlo sličan, a one vjerojatno, i to iz čiste komocije, ništa neće poduzeti kako bi nešto promijenile.
U drugoj sceni odvija se dijalog između dva para: domaćina Marka i Keke i Vere i Pere, rodbine, koja je stigla u goste iz Zagreba u rodni kraj. Razgovaraju unakrsno muškarci o politici, žene o djeci i receptima. Jedni drugima upadaju u riječ, često ne slijedeći misao. Uglavnom stječe se dojam društva u kojemu, zapravo, nitko nikoga ne sluša i svi govore u jedan glas. Kroje velike planove o organizaciji države i društva, a teško se mogu organizirati i u obitelji. Kako su Vera i Pero rodom iz Splita, oni govore splitskim dijalektom, no redatelj ih, po potrebi, može "prebaciti" u zagrebački.
U trećoj sceni vidimo dva tipa u kafiću, Cota i Čepa, besposličare koji se po cijele dane sunčaju i vrte pomalo apstraktnu priču o smislu ili besmislu postojanja. Kad im se za stolom pridruži žena s malim djetetom, koju muče ovozemaljski problemi, njihov duhovni i mentalni sklop biva razbijen. Kad ženu grubo otjeraju od stola nastavljaju uživati u svom besmislu koji im se najednom učini užasno smislen zbog osjećaja slobode koju već za čas zanemare i ponovno počnu osjećati besmisao. Ni oni neće, i to iz čiste komocije, ništa poduzeti, naprimjer, nešto raditi da bi im život postao smislen.
U posljednjoj priči dva sugovornika, Sipa i Glava, naizgled nemaju nijednu dodirnu točku. Prvi je bezuspješan lokalni pjesnik prepun citata i mudrolija koje prosipa cijeli život na sve strane. Njegova jedina pjesma je Bezuvjetno tvoj koja, naravno, nema nikakvu literarnu vrijednost. On je nerealizirana umjetnička duša. Njegov sugovornik Sipa je obiteljski čovjek kojem ne ide baš najbolje u životu, ali ipak skrbi za obitelj. Da bi se približio pjesniku, razgovara s njim o jedinoj umjetničkoj crti koju posjeduje, a to je pogađanje filmova. Umjetnik ga sluša, govori o besmislu posla, rada, truda, novca da bi na kraju od njega izvukao i posljednju kunu kojom je ovaj trebao kupiti kruh i malo sipice za ručak. Sipa može govoriti u dijalektu.
Između scena pjeva Redikul, pjeva o svakodnevnom, gotovo, ustaljenom ritmu života likova iz priče.
U scenu likovi ulaze s monolozima, osim u trećoj gdje oba lika neko vrijeme ne govore ništa buljeći u sunce.
Pjesma koju pjeva Redikul između je pojedinih slika ili, po potrebi, unutar njih.

REDIKUL:
Kad se ujutro probudin,
popijen kavu,
počešljan se, operen zube,
otvorin škure, pogledan lipe cure,
rastegnen se i sitin,
ajme staje život lip!

Kad doručkujen, skinen pidžamu, obučen kratku majcu i gaće, i to one koje nemaju mače, stavin na glavu kapu, obujen livu pa desnu slapu i ositin kako je život lip.
Idemo se kupati, kupati, kupati, nećemo prolupati, lupati, lupati, nego ćemo skakati, lumpati, pumpati, idemo se kupati.
Puten sritnen Marka, Stipu, Peru i njihove žene Keku, Luču, Veru. Onda lipo sidnemo na Rivu, za Marka i Peru naručimo pivu, popijemo još kapućino u" kavu, pozdravimo Koku, Kiku, Cvitu, Pavu, a ja gledan u sunce i mislin: Jo, kako je život lip!
Idemo se kupati, kupati, kupati, nećemo prolupati, lupati, lupati, nego ćemo skakati, lumpati, pumpati, idemo se svi lipo kupati.
Kada dođemo na more skinemo kratke gaće kapu, majcu i obučemo kupaće. Onda sidnemo ispod borića i slušamo tića, pogledamo šta ima u Slobodnoj Dalmaciji i čiloj naciji i mislimo kako je život lip.
Onda ja pozoven Marka, Stipu, Peru, Keku, Lucu,Veru, a pridruži nan se i njihov stariji sin, jer i mali Duje voli igrat picigin, a zašto i ne bi kad je život tako fin.
Onda Marko baci balun Peri, Pero Stipi, Stipe Veri, Keka Luci, Luča opet Veri. Onda dođe još i Luka i njegova unuka,
onda dođe i jedan Čarli, Brokva, Pegla, Pipe
i još jedan Stipe.
Dođe i Coto, Glava, Čep,
Koko i Roko, Sipa i čila ekipa.
Jer mi kad igramo picigin
život nan je puno fin.

Idemo se kupati, kupati, kupati,
nećemo prolupati, lupati, lupati,
nego ćemo skakati, lumpati, pumpati,
idemo se svi lipo kupati.

Kad se malo okupamo
izijemo koju pomu i paštetu,
bacimo na briškulu i tresetu.
Opet ja pozoven Marka, Stipu, Peru,
Keku, Luču, Veru.

Onda nan se pridruže Čarli, Luka, Brokva, Čep
Sipa, Coto, Glava, Koko, Roko.
A kad stignu drugi Stipe, Pegla i Pipe
podilimo se u četri ekipe.

Malo se svađamo, malo se gađamo,
a imamo iste mote za karte i balote.

Oko nas dica se štrapaju,
neko ciči, neko viče, neko kriči
i ne mogu se načudit da je život ka u priči.

Idemo se kupati, kupati, kupati,
nećemo prolupati, lupati, lupati,
nego ćemo skakati, lumpati, pumpati,
idemo se svi lipo kupati.

Oko jedne ure spremamo se pomalo doma
jer nan je sigurno već gotova šalša od poma,
a i od sunca nan već dođe koma.

Na moju bandu onda pozoven Marka, Stipu,
Peru,
Keku, Luču, Veru,
a na drugu bandu idu Čarli, Brokva, Luka i
njegova unuka,
Čep, Coto, Glava, Koko i Roko,
onda Stipe, Pegla, Pipe odnosno većina ekipe.

Onda skinemo ručnike sa sike,
skinemo kupaće, smistimo maloga u gaće,
svi se smijemo i niko ne plače
dok napuštamo Bace.
Kad dođen doma lipo pomažen svoju šalšu
od poma, a kad popijen malo vina i dovršin ribu
zatvorin tića u ćibu.

Zamračin škure, zaboravin na cure,
bacin se na kauč, opalin ženu po guzi
i di je tu misto tuzi
kad je život tako lip.

Popodne opet skupin Marka, Stipu, Peru,
ali ne i Keku, Luču, Veru,
a dođe i Čarli, Brokva, Luka,
Čep, Coto, Sipa, Glava,
Koko, Roko, drugi Stipe,
Pegla, Pipe i još iz naše ulice po ekipe:
Dale, Mrki, Šteta, Lale,
Šok, Klompa, Boka, Zoka,
Fićo, Šok, Kumpir, Mićo,
Cico, Globus, Mico, Žvaka, Baka,
Žuti, Prč, Bela i Mortadela.
I svi imamo iste mote,
ujutro za karte, popodne za balote,
i tako igramo i mislimo: Jo, staje život lip!

Idemo se kupati, kupati, kupati,
nećemo prolupati, lupati, lupati,
nego ćemo skakati, lumpati, pumpati,
idemo se svi lipo kupati.

Tako mi lipo znamo uživat u svon motu i životu,
znamo bacit pravu kartu i balotu,
nediljom lipo idemo na misu,
a onda oko podne krenemo na janjetinu prema
Klisu
i sad recite da nan život nije lip.

Idemo se kupati, kupati, kupati,
nećemo prolupati, lupati, lupati,
nego ćemo skakati, lumpati, pumpati,
idemo se svi lipo kupati.

Uveče se lipo svi sidnemo isprid kuće, a ako
idemo na Bene povedemo i žene...
Onda idemo ja i moja žena
Marko, Stipe, Pero,
Keka, Luča, Vera,
Čarli, Brokva, Luka,
Čep, Coto, Sipa, Glava,
Koko, Roko, drugi Stipe,
Pegla, Pipe, Dale, Mrka, Šteta,
Lale, Sok, Klompa, Boka, Zoka,
Fićo, Kumpir, Globus, Mićo, Mico,
Cico, Žvaka, Baka,
Žuti, Prč, Bela, Mortadela,
Karlo, Rene i sve njihove žene.
I uživamo u životu koji je tako lip
a za uživanje ja san baš tip.

Idemo na Bačvice, Bačvice, Bačvice,
skinićemo gaćice, gaćice, gaćice,
vidiće nan se guzice, guzice, guzice,
idemo svi lipo na Bačvice.

Idemo na Kašune, na Kašune, na Kašune,
vidiće nan se čune, čune, čune,
jer gaće su nan in pune, pune, pune,
idemo svi lipo na Kašune.

Idemo se kupati, kupati, kupati,
nećemo prolupati, lupati, lupati,
nego ćemo skakati, lumpati, pumpati,
idemo se svi lipo kupati.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arijana Čulina

Počalji od Mustra taj Ned Jun 10, 2018 4:50 pm





Slika prva


Likovi: KIKE KOKE djevojke između dvadeset i trideset godina

KIKE: Ja obožavan kupanje, samo šta se nikad ne kupan zato šta ne znan kako ću uć u more. Ako uđen, ono, pješke reče mi svi da san živa penzija, a skakat, ono, bez začepljenog nosa, to ti ja ne znan. Dođe mi doduše da koji puta skočin bombu, ono, kad me niko ne gleda, ali me opet straj da ko ne naiđe pa da ne ispadnen pizda. A šta ću onda kad uskuvan? Lipo se istuširan i gotovo. Ja mislin da je to najpametnije, je li tako? Koji put kad mi se ne da kupat sidnen na siku i počnen razmišljat, a kad tako razmišljaš onda puno misliš. To je reka jedan pisac sa inicijalima B.B., nije Brižit Bardo nego, neki Nijemac. Najdraže moje misli su mi one koje mi dođu spontano. Obožavan mislit i kad vidin kod nekoga tipa da misli, da ima niku dubinu u sebi, to mi je drago za popizdit, mogla bi se odma zaljubit u takvu facu, a isto tako oću kad se neko zaljubi u mene da se prvo zaljubi u moja razmišljanja, a tek onda u moje tilo. Da ne gleda samo moju lipotu, nego da lipo uđe duboko u me. Ajme meni, šta mije vruće! Kad mi je ovako vruće ne da mi se ništa radit, a južina, ajme, čilu me smanta, a da ti tek ne govorin kako me ladnoća spizdi! A ja mislin da je nama svima ovdi tako. Je li tako? Eto, tako kad mi se ne da ništa radit, sidnen lipo uz more i počnen razmišljat, a kad tako gledan u duboko more uvate me neke duboke misli. Sve oko mene dođe nekako plavo, zeleno, toplo, ladno... Ono, jingjang, pingpong, staja znan... Najdraža moja misal je, ka recimo, sidin ja sad na ovoj siki i dođe mi da se bacin, itnen, da me nikako, ka, više nema, a već u drugon trenutku pipan se, štipan, ne mogu virovat da san to ja, da san čila, u jednon kusu, živa. Ta moja misal mi je draga za popizdit. Kad tako gledan u duboko more sva se uzbudin, počnen se pinit ka more, ka valovi. Ti osjećaj van je ka kad s nekin vodite ljubav, ono, more bit, a i ne mora. Imanja tako jednu prijateljicu koja je frigidna samo dok vodi ljubav, inače je živa vatra, ništa ništa, a onda popizdi iz čista mira. A ja obožavan uzburkano more, uzburkane misli, uzburkane osjećaje, a opet iman i svoje drugo ja. Smiruju me razmišljanja, more, daleka neotkrivena mista u mojoj glavi, odraz u staklenoj vodi sve to... Sad ništa ne radin, lipo se odmaran, a i kad radin, mislin o tome kako ću se odmorit. Za mene je to suština svega. Govorin ja sebi, opusti se lipo, nemoj ništa mislit, ali uzalud. Misli lete, pa lete, mozak stalno radi. To je jače od mene, ne mogu ja na to utjecat.
KOKE: Tip je stvarno ludnica. Oću samo njega i nikog drugog. A je i ovi život zajeban... Izabereš jednog i onda ga ne moš imat. Sto frajera, a ja zapela za jednog. A je i ta kemija čudna. I to zapela baš za onog koji me ne jebe ni dva posto. A šta ćeš, čila svitska literatura se baš oko toga vrti: "Ja te oću, ti me nećeš." Sta veće patnje, veća literatura. Tako je to. Nijedna velika literatura nije smišna. Sve sama tuga, jad i čemer. Ne bi oni Tolstoj bija Tolstoj da se Ana Karenjina nije bacila pod vlak. Ona je mislila da je više niko ne jebe dva posto i bacila se, a da je bila sritna i voljena ne bi ušla u literaturu. Ali, mislin opet, ako bi birala, jebeš ti literaturu. Bolje bit čili život zdrav i anoniman nego za vječnost mrtav i slavan. Jebeš ti to. Ja volim da me neko pročita dok sam živa, a ne da o meni čita kad umren. Ajde, jebeš ti to. A možda mu se i svidin ako me dublje prouči i pročita. Provaću. Oću njega i samo njega. Znan da ljubav nije kamen, ali provaću je pogurat.
KIKE: Tila bi zaplivat, ali me straj kad plivan leđno, a to ono na leđa. Straj me da u nešto ne opizdin. Nije me straj glisera, on ima jak motor, čula bi ga, nego u kojeg muškog koji misli, kad pliva i maše rukama ka lopatama, daje centar svita. A i ti muški, gori su od pičkica. Kako se samo puvandere isprid ogledala u teretani, kako se gledaju i mire mišiće, drob usuču u se, rastave noge i ruke pa odaju ka oslobodioci, sve jedan drugom pridržaju utege, a da ih pitaš bi li ti pomogli raščistit bovane oko vikendice, a, to ne bi, a kad pogledaš bolje, i bovani su utezi. Lipo se mogu dodavat, vježbat, a uz to napravit štagod i korisno. Ali neće danas niko da se umara, to ti je. Svak biži od fizičkog posla i obaveza. Svi bi tili da im s neba padne, imat para, ne umorit se i živit šta lagodnije. Jedino di se oće umorit je teretana. Tamo dižu po dvista kila, a doma ne bi ni čačkalicu. Neću ulazit u more da ne opizdin u kojeg od njih glavon pa da mi mozak zauvik ne zabloka. Kad uskuvan, istuširat ću se i gotovo. To je najpametnije.
KOKE: Najviše volin kontraste. Ono, crna kosa plave oči ili zelene ala Alen Delon. On je bija faca kad je bija mlad. Ima iste oči i kosu ka moj tip Ćićo. Pljunuti je on. A i Hulio Iglesias je jebozovan i egzotičan za popizdit, pogotovo kad piva na francuskon i španjolskon, a još mije egzotičnije to šta ništa ne razumin. Da piva na našen, to ne bi bilo to. Obožavan plavu boju očiju Breda Pita. Šteta da neman njegove oči boje mora nego ove moje boje govna, ali me tješi to šta su znanstvenici utvrdili da se ovake ka moje sporije kvare i bolje vidu.
KIKE: Moran pocrnit jer san dobila nike bikinije iz Venecije. Kričavo žuti i kričavo zeleni, šta se proziru kad su mokri, a sjaje kad su suvi. Ne mogu ih obuć o" srama ako ne pocrnin. A uvik kad ih pogledan, site me na Veneciju. Obožavan taj grad, pun vode, kanalića. Ne moraš ić na plažu nego kad uskuvaš, dok na primjer kuvaš ručak, moš lipo skočit kroz ponistru i razladit se. Onda mi opet padne na pamet kako bi bilo lipo skočit nekom tipu u gondolu i otić negdi daleko iz ove pripizdine. To mije romantično za popizdit. Evo, opet mi dolazi na pamet ona moja najdraža misal kad mi dođe skočit pa ne skočin...
Ali, opet nigdi nema ovakvog mora, ovakvih ženskih, sunca ka kod nas. Zato bi nas svi tili i uzest. Al ne damo se mi. Obožavan to sunce kad me miluje, prži. Samo ne volin kad zavrući priko četrdeset pa svi počnu smrdit od znoja ka prasci. To mi je gadljivo za popizdit. Na plažu uvik uzmen sa sobon koji roman, križaljku, novine, Hegela, Spinozu, jer ne moš čili dan pustit mozak na pašu. Sve to lipo pročitan i riješin. Sve osin Hegela. Njega ne čitan jer me straj da se ne smoči, da ga sol ne iziđe ili da ne izblidi na suncu, a u borovoj šumici me straj da smola ne bi pala na koji list i slipila strane. Zato ga ne čitan, ali o njemu duboko razmišljan. Tribat će mi sad kad upišen fakultet. Pokušavan već godinama pa ništa. Nema veze, k vragu i priša. Šta čovik dulje studira osjeća se mlađi. Drugi se brinu za njega, društvo, roditelji. A i onako, šta bi da san završila fakultet? Ko bi naša posa? Triba nać nekog bogatog tipa ili neku vezu. Otac mi ima veze na stomatologiji, a ja sa stomatologijon baš neman puno veze, osin šta iman lipe zube. Ja bi tila neki umjetnički faks jer san, odkad znan za sebe, bila umjetnička duša, mada još mnogi nisu prodrli u me. Ispunjena san sa svin i svačin. Osjećajima, bogatstvom, širinom, razumjevanjem, lipotom, brigom za ljude. Jednon riči, znan da sam začudna. A otac bi tija tu stomatologiju. Govori on: Jebeš umjetnike. To sve tamo ludo, jadno i siromašno. Niko nije normalan. Ali zubar je zubar. Dok je ljudi bit će i zubiju. Govori on: Izračunaj, draga moja, koliko čovik ima zubiju, pomnoži sa brojem stanovnika u gradu pa ćeš vidit računicu... Jedna navlaka je najmanje petsto maraka, a čoviku zatribaju novi zubi kad tad, a di su plombe, vađenja, proteze i svakojake estetske pizdarije. Tu nemoš propast. Zubi su ljudski organi bez kojih čovik ne more, i kad mu ispadne jedan doće po drugi, a bez slike i teatra se more. I eto ti računice. Samo sad čekan da mi otac pita jednoga prijatelja šta je sa njin iša u osnovnu školu, on je dobar sa direktoron fakulteta koji bi mene moga tu ubacit. A bogati, svak danas ima fakultet, pa ću i ja... je li tako?
KOKE: Ja san malo konzervativna. To je kućni odgoj. Sve ti je šta poneseš iz kuće. Pogotovo šta poneseš prvih sedan godina, jer je dokazano da razvoj ljudske inteligencije prestane u sedmoj godini života. Tako je i u mene stala. Ali prema tih sedan godina ti se posli ponašaš, odnosiš. Zato je meni normalno da frajer prvi priđe ženskoj, kad se meni neki tip svidi ja mu nikad ne priđen prva, ali san uvik u njegovoj blizini tako da me tija, ne tija mora vidit. Ono, lipo, decentno... A ako je baš ćorav pa me ne vidi onda gaja ka pitan, normalno, decentno: Imaš li Malboro? Onda on kaže: Neman. Onda ja kažen: Nema veze može i Ronhil. Onda se on izdere: Ne pušin, jebate! Onda ja kažen: OK, OK, nema veze, nemoj se uzbuđivat, ne pušin ni ja. Onda me on pita: A šta me onda tlačiš s pušenjem, jebate? Onda ja kažen da mi prija puši. Onda on kaže: Ali ti je prija popušila jezik, nek pita sama za se. Onda ja kažen OK, poslaću je. Onda on kaže: Nemoj je, jebate, slat, reci joj ti da ne pušin i da neman duvana... Onda ja to prečujen i otrčin do prije. Onda ja kažen priji: Aj pliz, pitaj ga ti. Onda meni prija kaže: Jebate, ne pušin ja nego ti. Onda ja kažen: Nema veze, on i tako nema duvana. Pitaj ga i reci mu, ka usput da mi se ka malo sviđa. Onda ona ka meni za učinit ode i pita ga. Onda ona njemu reče šta san joj ja rekla. Onda on njoj reče: Znaš šta, reci priji da mi ga malo popuši. Onda se jaka malo ofendin, a ko i ne bi?! Ostavin mu poruku na motoru ili ga nazoven na mobitel pa mu se ne javin. Onda on vidi moj broj pa me nazove i pita: Ko je jebate, ko me triba? Onda ja kažen: Firma za jaja. Onda on kaže da nema ništa s jajiman. Onda ja kažen: Ajme, a kako to? Onda on kaže: Lipo aj u lipu pizdu materinu i ti i jaja. Onda se ja zabunin i kažen da ja neman jaja, onda on kaže: Aj onda u kurac. Onda ja kažen: Puši kurac debilu bez muda, odnosno jaja. Onda se ja nadan da mu je moj glas bija simpatičan pa čekan da mi se javi. A ako se ne javi i ako svi ti moji fini i decentni pokušaji padnu u vodu onda mu pljunen na kvaku od motora i onu poruku na njoj. Ali nikad, ne, ja ne prilazin prva. To mi je princip.
KIKE: A ono san počela govorit o sunčanju i o tome kako moran pocrnit, e. Ali i tu me muče nike dileme jer svi govore da više ništa nije ka staje bilo, da je sve postalo nezdravo pa tako i sunčanje, da će doć sud svita, da jedemo samo otrove, plastiku, da više nema ništa ukusa. A normalno kad sve uvozimo iz Evrope, a evropske su pome ka žvake. Kad ih vidiš izgledaju samo takve, crvene se i rumene. Takve su zato jer u njih uštrcavaju pigment od prasca, a kad ideš provat nema ukusa ni mirisa, ni šušta ni gusta. Isto ka kad vidiš niku zgodnu žensku koja figura za poludit, a kad je ideš malo razotkrit, ništa, šuplje, šta bi mi rekli: "Izvanka gizda, unutra pizda". A govoru da smo zapravo sve to mi ljudi krivi, jer da smo ogadili i spizdili netaknutu prirodu otkad je došla industrijalizacija i elektrifikacija. A imaju i pravo. Kad samo promisliš koliko ima auta koja zagađuju pa ispaljenih raketa koje probijaju zemljinu koru. To ti je isto ka da, naprimjer, tebe neko buža svaki dan, bila bi čila izbužana i puštala na sve strane, ka probušena guma. Tako i zemlja. A i ti atomski eksperimenti. Bogate zemlje se natječu ko će napravit bolju bombu za uništit čovičanstvo, onda se te bombe isprovaju tako šta ih bacaju u more, onda one načinu u moru velike rupetine pa kad se Zemlja vrti voda počne pomalo curit u svemir tako da bez vode dolazi do globalnog zagrijavanja zemlje pa je radi toga sve vrućije, i zato se štetno sunčat. Mene straj da jednog dana kroz te rupe svi ne iscurimo u svemir, a Zemlja čila ne pukne ka dinja. A uz to se gori u svemiru još sve spizdilo, eksplodiralo. Neke komete, meteori, zvižde, planeti i šta ti ga ja znan šta još pa su ti meteorski geleri opizdili u zemlju i proširili one male buže od raketa i atomskih bonba pa su tako nastale rupe, koje sad stručno zovemo ozonske, a ozon je ka recimo čisti zrak. Moš ga kupit u vrićicama. I tako sunce sad nema nikakav štitnik, suncobran, blatobran, nego direktno tuče u nas, tako da čovik more ostat bez kože, a ljudima je koža ka i zemlji kora, samo šta se ne zove ozonska koža, nego ljucka. Opasno se sunčat, za popizdit. Zato Koke prvo sunča gornji dio tila dok joj je donji u vodi, a onda se okrene naopako, napravi stoj i dok joj je glava u vodi, noge su joj vanka pa svako malo vata zrak, a ja iman svoju strategiju. Lipo se namažen kremon s kojon crniš, ono, sam od sebe i u najmračnijoj sobi. To je pametnije. Neki će reć, staje sad ovoj, jebate, je opaljena. Voli se kupat, a ne kupa se, voli se sunčat, a crni u sobi. Ali sve to ima svoje zašto, ima tu neke dubinske logike, ako razmišljate duboko ka ja.

KOKE: Ma tip je stvarno za ispalit! Da vidiš kakva mu je jaketa, ono ka, ma ne mogu ti objasnit. To ti je neka boja, nije zelena, nije plava, nije crna nego...
KIKE: Modra...
KOKE: Ma nije skroz modra, nego više ka...
KIKE: Marinsko plava...
KOKE: Nije marinsko nego...
KIKE: Tirkizna?
KOKE: Ma nije skroz tirkizna, nije ono tirkizna. A kakva je to tirkizna?
KIKE: Tirkizna, jebate, ka tirkizna. Boja tirkiza. Znaš ono kad piše u romanima: "Ona se susrela sa njegovim čeličnim prodornim pogledom i osjetila kako joj noge klecaju i kako pomalo nestaje uranjajući duboko u tirkizno prostranstvo njegovih očiju."
KOKE: Za popizdit.
KIKE: E. "A onda se odsjaj njegovih očiju boje tirkiza odbio od odsjaja njezina pogleda boje purpura", a purpur ti isto ka baca malo na plavo, imaš ono pismu Prpi rein.
KOKE: A?
KIKE: E. "I varnice koje su zaiskrile na sve strane, varnice paleta svih boja vatrometa, bile su zapravo iskre nesagledive dimenzije ljubavi koja ih je pratila i osvjetljavala njihov životni put posut ružama sve do njihova konačnog ugasnuća."
KOKE: Aj, dobro, aj, dobro, nemoj više pizdit. Razumin, ajde, tirkiz, purpur. Nije bitno. Uglavnon, jaketa mu je bila ka nešto između crne i plave... Pa onda kad ti digne kolet, pa stavi ruke u žepe. Koji put stavi samo u jedan, pa ga malo provrti.
KIKE: Koga?
KOKE: Maloga u gaćama. A to je tek jebozovno za popizdit. A na to ti sve nabaci izriganu la košta majicu na vodoravne rige, šta mu čine leda na trokut. Pa crne očale, bile gaće, ali ne skroz bile, nego više kaki, pa malo ka prozirne, jebate ludnica... Koke upali tranzistor, zabavna muzika svira
KIKE: E!
KOKE: A ispod gaća mu se naziru seksi bokserice na Miki Mausa. Obožavan taj spoj grubosti i nježnosti. Mogu mislit kakvi je u onim stvarima. Pa stavi ruku tako u gaće, još malo probulja po onoj stvari, valjda da ga šta udobnije smisti, nađe mu najbolju poziciju. Ja buljin, neugodno mi, al ne mogu prestat buljit u njega i njega. Magično me privlače. Zanima me na koju gaje stranu smistija. A miriše, uf...
KIKE: Ko?
KOKE: On jebate!
KIKE: A ja mislila mali mu?
KOKE: Aj ne pizdi. Kad mu se približiš na metar osjetiš njegov parfem koji ti golica nozdrve, a onda me posli čilu uzgolica, ajme! A uz sve to još i pocrnija. Pa da viš to on crn, a kosa još crnja pa kad dođe malo bave, pa mu baci čuperak na čelo, pa kad se od znoja malo ka zalipi, izvadi češalj iz stražnjeg žepa pa se lipo zagladi. Živi seks.
KIKE: A je ti seks.
KOKE: Najjači je seks kad ti maštaš o seksu, a ne kad dođe do njega.
KIKE: Meni nije.
KOKE: A i ti...
KIKE: Umukni malo, ugasi tu muziku! Dekoncentriraš me. Podcrtavam!
KOKE: Šta?
KIKE: Najlipše opise i pouke. Tako moš svašta naučit. Evo, vidi: "Sunce je obasjavalo njegovu garavu kosu koja je bila toliko crna da je bila plava..."
KOKE: E, e sad si me sitila. Takva mu je boja jakete, ma bravo!
KIKE: "Koja je bila toliko crna, daje bila plava kao staro vino. Provlačila je prste kroz njegovu kosu i opijajući se njome šaputala je u zanosu, a on je mrmorio nešto nerazumljivo, vidljivo uživajući, dok se njihov prijatelj povjetarac lagano poigravao nestašnim garavim čuperkom koji je od odsjaja sunca sad bio gotovo srebrn i skakutao, kao u nekom ludom plesu, čas amo čas tamo kao nekakva pomahnitala mušica, a ona je sklanjala dlačice koje je vjetar odvajao od čuperka s njegova orošenog čela i moglo bi se reći da ga je čak pomalo i nervirala, narušavajući tako mir i gotovo crkvenu tišinu tog pretoplog proljetnog dana." Ugasi tu treštavu muziku!
KOKE: Staje to garavi?
KIKE: To je poetski crni.
KOKE: A koliko tih crnih boja ima? Ja sam mislila daje crna, brate, crna i gotovo!
KIKE: Draga moja, nije život crno-bili svit. Život su nijanse. Kad bi razmišljala ka ja shvatila bi složenost življenja i postojanja.
KOKE: A jebate!
KIKE: A nema tu jebate, da čitaš romane i filozofe ka ja znala bi. Osin velikih misli i poslovica pocrtavan i stručne riči tako da me nijedna emisija i nijedan složeni razgovor ne more zateć, a da ga ne razumin... Aj se ti sad malo pribaci na moju stranu da me malo uvati sunce i sa druge strane. Stišaj muziku da čujen tišinu!
KOKE: Menije draže slušat muziku nego tišinu.
KIKE: Promini bar stanicu, stavi nešto romantičnije.
KOKE: Aj dobro, ajmo sad prominit mista. Mijenjaju mjesta. Znaš, i moj momak puno čita?
KIKE: Al ti imaš momka?
KOKE: Neman, al ću imat. Pričala san ti o njemu.
KIKE: Oni sa motoron i jaketon.
KOKE: E ti. On ti je pretplaćen naNešnal Biografi.
KIKE: A je li?
KOKE: A je... I ta ti je čila knjiga na engleski.
KIKE: Pa kako je razumi?
KOKE: Učija u školi, borati!
KIKE: A i ja san samo neman s kin razgovarat pa mi je malo izlapija!
KOKE: E, al on ti dosta gleda Emtivi i Kartun Netvork... Pa eto ti, a zna i talijanski, samo malo
slabije, jer mu je talijanski bija iz izborne, a i ne vata dobro Rai Uno.
KIKE: A je me s ove strane prži, za popizdit. Aj još malo, pa ćemo prominit strane.
KOKE: A da mu tek vidiš motor crveni, sa širokin trkaćin gumama, a ima ti nike cilindre, auspuhe, konje, ima ti dva retrovizora, ludnica. Samo mu je jedan retrovizor malo škvorcan. Sve san ubrala. Pa da viš kad sidneš na tog zmaja.
KIKE: Sidila si na njemu?
KOKE: Na kome?
KIKE: Motoru, jebate!
KOKE: Ja mislila da ti misliš na njemu. Neću dok ne popravi retrovizor, da se ne spizdimo di...
KIKE: A!
KOKE: Triba mislit unaprid, jel kad se šta dogodi, poslin je kasno. A da vidiš kako mu stoji...
KIKE: Ko mu stoji?
KOKE: Motor jebate! Ka da se rodija i srasta sa njin. Pa kad nagazi gas, jaketa se napuše, kosa zavijori, pari ka da će poletit. On ti voli da motor malo više brekeće pa ti na kolo stavi izrizanu čašu od jogurta. Onda je to ono pravo... Kad se voziš ništa ne vidiš, ne čuješ, moš se posvetit samo osjećajima...
KIKE: Oš me malo namazat?
KOKE: Aj oću, okreni se... A borati, jesi izgorila, guliš se...
KIKE: Ajme, šta ću?
KOKE: To ti je prirodni piling.
KIKE: Onda dobro.
KOKE: Ajde, jesi li se namistila?
KIKE: A šta bodu ova kamenja!
KOKE: A tebi nikad dobro. Kad te ništa ne bode, ajme, a kad te bode opet ajme...
KIKE: Kad iman uvik neki nemir u glavi.
KOKE: Dobro da nemaš doli nemir...
KIKE: Uvik su ti one stvari na pameti!
KOKE: A staje tebi na pameti?
KIKE: Ja ne mislin samo donjon glavom, nego i gornjom.
KOKE: A?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arijana Čulina

Počalji od Mustra taj Ned Jun 10, 2018 4:51 pm




KIKE: Često razmišljan o životu, bavin se nikin životnim pitanjima i sve se ka vrtin u krug. Nikako da sastavin početak i kraj. Ma koliko razmišljala i naprezala mozak neke mi stvari nikako nisu jasne.
KOKE: Ja bogme nikad ne mozgan. Mozgala ne mozgala isto mi se piše. Ako nešto ne razumin, ne pokušavan ni razumit. Stavit ću ti još malo ulja...
KIKE: Tebi je sve jednostavno. Ali to su takve komplikacije daje to nedokučivo.
KOKE: Menije sve dokučivo. Šta dokučin dokučin, a šta ne dokučin nišan dokučila.
KIKE: Ja stvarno neman s kim pričat.
KOKE: Pričaj, aj, pričaj. Stavit ću ti malo pudera na ovu bubuljicu.
KIKE: Mislin to kako je nasta svit i di ćemo posli smrti, to niko ne zna. Dobro, ajde. Nagađaju niki o tome i mišaju ništo po bočicama, ali zapravo niko nema pojma o ničemu jer i ti šta mišaju te bočice isto umru. Oni govoru da nema Boga i da smo mi postali od majmuna, a ja mislin da su oni ograničene budale bez širine, jer bome i majmun je triba od nečeg postat. Govoru od amebe, a ameba od atoma, a ko je stvorija atom?
KOKE: A ne znanja staje to ameba i atom...
KIKE: A ko će to tebi sad objasnit, ne bi ti to ionako svatila. Samo ću ti reć daje ameba, ništo ljigavo, ništo ka meduza, samo ja mislin da ne peče, a atom ti je ništo sitnije od prašine.
KOKE: Ja san ti alergična na prašinu, onda san sigurno i na taj atom.
KIKE: Ajme, nemoj me tu jako! Vidiš da san izgorila.
KOKE: Dobro, ajde...
KIKE: Tila san reć da to ne možemo vidit.
KOKE: A kako ćeš, bogati, vidit kad ti mažen leđa. Nemaš oči na guzici!
KIKE: Ma ko govori o bubuljici i leđima. Govorin o atomu. Ne moremo mi njega vidit.
KOKE: A borami kad se meni doma na tapetu nakupi prašine i tih atoma moga bi prst utirat.
KIKE: Ja san samo sigurna daje Bog stvorija sve pa tako i ti atom. Ja virujen u Boga. Triba virovat u Boga.
KOKE: A fala Bogu.
KIKE: Eto vidiš, ja virujen u Boga i znan daje on sa mnom, ali se ipak koji put osjećan ranjeno, neshvaćeno, napušteno. Odakle toliko zločestog i glupog svita na ovoj zemlji, Bože moj, to me zanima, i kad san malo dublje počela razmišljat i pritumbavat zastoje to tako, došla san do zaključka da je već od samog početka teško bilo šta razumit.
KOKE: Šta to triba razumit?
KIKE: Jesu li Adam i Eva prvi ljudi na zemlji.
KOKE: Ajde, jesu!
KIKE: I sad, Adam i Eva su imali svoju dicu kako ono Kajina i Abela. Je li tako?
KOKE: A biće...
KIKE: Drugog svita nije bilo. Je li tako?
KOKE: A biće...
KIKE: Šta a biće?
KOKE: A biće daje tako kako ti kažeš...
KIKE: I šta tebi tu sad ne štima?
KOKE: Sve štima!
KIKE: Razmisli malo.
KOKE: Rekla san ti lipo, jebate, dica ka dica.
KIKE: Dobro, ja ću ti reć! Kajin i Abel su dva brata i normalno da nisu mogli imat diče, a šanse su se još više smanjile zato staje Kajin lipo jednog dana ubija svog brata Abela.
KOKE: Au! Vidiš daje zla uvik bilo.
KIKE: Slušaj dalje priču. Kajin ti je onda otiša od kuće i naša ženu i oženija se. A sad mi ti reci čija je ta njegova žena bila ćer kad su njegovi ćaća i mater, koja je nastala od ćaćinog rebarca, bili jedini ljudi na zemlji?
KOKE: Dobro ti govoriš. To mi ne bi palo na pamet.
KIKE: Nema druge nego daje to bila njegova sestra za koju on nije zna. Možda ijedno trista godina mlađa.
KOKE: Trista godina? A jesi ti popizdila?
KIKE: Nišan. Nego su ti prvi ljudi živili i po osamsto godina.
KOKE: A blago in se.
KIKE: A je u neku ruku, ali brzo je Bog vidija koji čovik napravi pizdarije i u par godina, a kamoli u osamsto pa je smanjija životni vik, ali nered je osta tu negdi lila. Jer su prvi ljudi imali osamsto godina za radit pizdarije, lošije su se hranili i mozak inje bija nerazvijen. Nije tako brzo napredova pa bi u osamsto godina napravili pizdarija ka mi recimo danas u godinu dana. A danas napreduje sve, tehnologija, mozak, a i pizdarije... A da ti ne govorin kad bi se nama otkočila još ona jedna strana mozga, zaboravila sanje li liva ili desna, ta šta nan ne radi. Šta bi to onda bilo? Morali bi umrit odma posli rođenja kako ne bi sve spizdili.
KOKE: A dobro da nismo otkvačili tu stranu mozga. Bolje imat manje mozga pa dulje živit...
KIKE: To je geneza, početak svog nereda. I sad ti je Kajin naša tu ženu koja mu je zapravo bila sestra i sa njon napravija dicu. Onda su se ta dica opet ženila i imala svoju dicu. Eto ti, sve braća i sestre u braku. I sad se mi čudimo odakle toliko kretena na zemlji.
KOKE: Aj sad ti mene malo namazi...
KIKE: Ništa ti mene nisi razumila.
KOKE: Razumila san, jebate, samo ću čila izgorit. Šta ću sad razmišljat o tom Kajinu u Abelu. Oni su bili i otišli, a ja san sad tu, živa živcata. Neću da sad zbog tih debila izgorin, jebate.
KIKE: A dobro, jebate. Dodaj mi tu kremu, ajde.
KOKE: A da ti vidiš kakva mi je bila vesta. On je blenija.
KIKE: Ko?
KOKE: On, jebate. Nije mi tija dat gusta, ali znan daje blenija.
KIKE: E?
KOKE: Ne znan kako bi ti je opisala. Bila je bila...
KIKE: Ko?
KOKE: Vesta, jebate, na špaline oko vrata. Ka ona od Merlin Monro u filmu, samo šta meni nije puvalo ispod suknje pa efekat nije bija isti.
KIKE: Ne triba tebi vitar, ti si i bez njega propu vala.
KOKE: Ma nemoj... al kad smo već kod toga, ne znan koga su više propuvali.
KIKE: A ko mi se javlja? Propuvana i gori i doli...
KOKE: Aj, dobro nećemo se sad svađat...
KIKE: Ti si prva počela...
KOKE: A bome ti si...
KIKE: Okej, pametniji popušta!
KOKE: Ta vesta...
KIKE: Koja vesta?
KOKE Ona staje bila bila.
KIKE: A jebate...
KOKE: Vesta je bila bila, a ja bila crna, eto tako kati...
KIKE: Ma nišan ja baš nešto crna, tek triban pocrnit.
KOKE: Crna si, kako nisi?
KIKE: Ma nišan!
KOKE: Daj ruku pa ćeš vidit da si crnja od mene.
KIKE: Evo, ali vidiš, od one san ti kreme za sunčanje sad malo na fleke.
KOKE: A je, imaš pravo, ja san crnja i moja je boja nikako ka lipša.
KIKE: Ma nemoj, molin te.
KOKE: A ćiće su mi stale, da vidiš.
KIKE: A biće si imala ređipet puš-ap.
KOKE: Koji ređipet?
KIKE: Oni diži uzbrdo...
KOKE: A šta misliš, da meni triba to za dizanje, je li? U mene je sve dignuto samo od sebe...
KIKE: A, e...
KOKE: Oči su mu ispale gledajući u ono moje slovo v.
KIKE: Koje slovo v?
KOKE: Ćiće, Bože...
KIKE: Okrene se. Neš ti ćića...
KOKE: Oči mu bile crne, a moja vesta u njegovin očima bila bila. Jo, kontrasta!
KIKE: Crno, bilo, crno, bilo, crno-bili svit, crno-bili televizor, crno-bili...
KOKE: Aj ne pizdi! Oš zapalit jednu?
KIKE: Koju imaš?
KOKE: Nijednu.
KIKE: A onda ništa. Nema cigare, nema pušenja.
KOKE: Ali ima sunca. Lipo smo se namazale. Ajmo sad leć i malo mučat da nas sunce bolje uvati. Posli ćemo užicat duvan.
Muk.
KIKE: Znaš šta, taman kad, eto, svatin i prihvatin neku stvar dođe nika druga i totalno me spizdi. Slušaš li ti mene?
KOKE: Aha.
KIKE: Prvo san dugo razmišljala po kojen to principu radi televizija? Kako je to moguće da ta kaseta živi. I onda san, ajde, shvatila...
KOKE: Aha.
KIKE: Dobro, nišan zapravo shvatila, moglo bi se bolje reć da san je prihvatila, pa mi je to ka postalo normalno, prestala san se pitat po kojem to principu radi, jer da mi objašnjavaš i sto godina ja to ne bi razumila, razumiš?
KOKE: Razumin.
KIKE: Tako mije isto i s telefonon. To mi je još luđe i zamršenije, jer nikako ne mogu svatit da je pun zrak nevidljivih žica, ne mogu svatit kako se sve ne zaprtljaju, izmišaju i kako svaki čovik ima svoj broj. Po meni bi tribalo bit žica isto koliko i brojeva.
KOKE: I po meni.
KIKE: Al eto, nije po nama. To mi je nejasno za popizdit. I kako oni na pošti znaju kolko je ko s kim priča? To je stvarno čudo prirode. Ali ajde, i to sam prihvatila. Morala san. Slušaš li?
KOKE: Aha.
KIKE: Dobro, to da se ljudi mogu čut na dva kraja svita isto mi dugo nije bilo jasno, a nije mi ni sad, ali eto čuju se, moj Bože, pa se čuju, srića da se ne mogu vidit dok pričaju, jer to bi tek bija nered. Sa kojih sve mista i u kojim pozama mi ne telefoniramo, Bože oslobodi! Ali govoru da već postoje takvi telefoni sa slikon. Ne bija, bogme, da me neko gleda dok sidin na zahodu. Neka ima iluziju dame. A taj mi neće uć u kuću. K vragu i ta tehnika, samo nas je spizdila. Ja u autu slušan samo jednu stanicu, jer od pustih botuna ne mogu drugu nać. Jebate, uskoro će tribat završit fakultet da bi čovik zna upalit radio i mikrovalnu.
KOKE: Aha.
KIKE: Ma jednu stvar nikako ne mogu svatit, a ni prihvatit.
KOKE: Aha.
KIKE: Ne mogu razumit da čovik iz Amerike pusti papir na oni aparat, telefaks i da ti isti papir izađe, recimo, ovdi u Splitu. To mi nikako ne more uć u glavu. Jednog dana bi i mene mogli tako propustit kroz nešto pa da osvanen, recimo, u Africi jer kakve sanja sriće sigurno ne bi osvanila u Holivudu.
KOKE: A šta ti moš pizdit, ajde bolje užicaj koji duvan.
KIKE: To ću posli da mi se ne prikine nit razmišljanja. Jel ti viruješ u Boga?
KOKE: Virujen. Rekla san ti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arijana Čulina

Počalji od Mustra taj Ned Jun 10, 2018 4:52 pm




KIKE: Eto vidiš, mi virujemo, iako ga nismo vidile. Kaže se, blago onom tko me ne vidi, a viruje. E, blago nama, ali ima ti ljudi koji reču: "Ja virujen samo u ono šta vidin", a vidiš zrak ti je pun žica za radio televiziju, a i pun je koridora za telefon, mobitel, telefaks. Eto. Ti isti ljudi koji ne viruju u Boga, zato šta ga ne vide, viruju u žice koje isto ne vide ili, recimo, u one grinje u prašini. Oni ih ne vide, šta ne znači da one ne postoje, isto ka i Bog, je li tako?
KOKE: Ma vidi mi nokte. Moraću u pedikera.
KIKE: Eno ti Gorde nešto maše.
KOKE: Viče. Šta Gorde? Šta govoriš? A kostim... Ustane.
Je, lip mije... A da si ti tek vidila kakve su boje bile prije. Nešto neviđeno. Ka ono šta nose na Havajima i Tahitiju... Ali vis ti moja Gorde, kako su žmarile. Vidiš ti sad ovaj kostim od prošle godine, a vidi ovi pare. Viš ti kolko je to izblidilo? I meni je za nevirovat. Ma ja ih lipo uvik ražentan, ali to ti je kvaliteta koja se vidi. Njima je najvažnije prodat. A ja budala kupin... E, jesan, malo san smršavila... Ne, ne, nije od dijete, malo ljubav.
KIKE: Sidni doli, šta se dereš. Svi gledaju u te.
KOKE: Ništa, Gorde, reću ti to kad se vidimo drugi
put. Je, lipo mi stoji? Fala na komplimentu.
KIKE: Šta se dereš!
KOKE: Nije, nego me Gorde nije dugo vidila.
KIKE: Sidi!
KOKE: A šta si naporna! Dobro, Gorde, aj, vidimo se.
KIKE: Vidiš, ni radijaciju čovik ne vidi.
KOKE: Govorin da me Gorde nije dugo vidila, a ne radijacija.
KIKE: Ja san ti počela govorit kako ljudi u nešto šta ne vide viruju, a u nešto ne viruju.
KOKE: A jesi naporna, kad ti nešto počneš pilat, ne moš pristat.
KIKE: Sićaš se ti Černobila?
KOKE: Sićan se, ajde, sićan se, jebate.
KIKE: Pa šta se ljutiš?
KOKE: Pa ne ljutin se. Ti stalno melješ, a meni ne daš ni da se Gordi javin...
KIKE: Javi se, samo se nemoj derat.
KOKE: Aj... aj... Šta s tin Černobilon?
KIKE: E kad je bija svi su odali u nekin kesama, sve nešto paziš da ne ugaziš, a u biti ništa ne vidiš. Znaš šta mi još nije jasno?
KOKE: A ništa ti nije jasno?
KIKE: A dobro, ako ćeš se ljutit, onda ništa...
KOKE: Ma ne ljutim se. Nego ti uvik svoje guraš a meni ne daš ni da se pet minuta Gordi javin. Aj reci šta ti nije jasno, al samo još to.
KIKE: OK. Naprimjer kako se kapsula...
KOKE: Antibiotik?
KIKE: Ne kapsula za ist, nego kapsula od rakete, recimo odvoji se od nje, a posli je opet nađe u svemiru... Ne znan zašto osjećan neku obavezu da se sva ta pitanja pritumbavaju baš u mojoj glavi?
KOKE: A ne znan ni ja...
KIKE: Isto san tako došla do zaključka kako jedemo samo nezdravu hranu. Ljudska rasa je iz godine u godinu sve deblja i deblja. Svi ti suvišni kili uskoro će slomit Zemljinu koru, što će uzrokovat urušenja koja bi mogla poubijat milijune ljudi... A to je već počelo, pa nisu ti ovi strašni potresi danas slučajno... To je uglavnom od toga. Istočnjaci koji jidu masnu spizu puno su ugroženiji od nas koji jidemo samo ribu i šalšu i blitvicu. Jesi čula sad za oni strašni potres u Turskoj? To je sve zbog masne i teške spize.
KOKE: Srića da smo mi elegantne. Ne možemo prouzrokovat potres.
KIKE: Moremo samo potres u muškim glavama.
KOKE: E.
KIKE: Ta me razmišljanja iz dana u dan sve više zaokupljaju i ne mogu pristat. Govorin ja sebi, odmori se ženo, pocrni, ali vidiš, te misli su jače od mene...
KOKE: A vidi Gorde šta se uspuvala! Šta maršira u kostimu ka generalka...
KIKE: Opet ona s Gordom! Jel ti sidiš sa mnom ili Gordom?
KOKE: Lip jojje kostim. Aviditćete vi kad ja sašijen svoju vestu. Svi ćete buljit u mene.
KIKE: Samo ti je udaja na pameti. Udat se i zakopat. A karijera?
KOKE: Šta će mi karijera kad se dobro udan. Di ćeš bolje karijere od toga. Ne znan samo oću li kratku ili dugu. Tila bi da bude duga, a opet, tila bi i da mi se vidu noge.
KIKE: Ne moš bit jeben i pošten.
KOKE: Biće to veliki pir. A, Bože moj, jedanput se čovik udaje. A onda bračno putovanje. A šta bi mogla obuć za bračno putovanje? Ne znan, ne znan, ali ma kakav komplet bija, tila bi da bude rože boje jer to je boja nevinosti...
KIKE: Aha... aha...
KOKE: A šta kašlješ?
KIKE: A evo, ništa, malo mi je ka prisilo.
KOKE: A šta se ti praviš pametna i nevina? Čili dan se preseravaš i nešto filozofiraš.
KIKE: Ne možeš ti, draga moja, mene shvatit. Za mene shvatit triba zaronit ume.
KOKE: Neka po tebi roni ko oće, ja neću, nišan lezbača.
KIKE: Ne moš ti mene razumit i da roniš po meni sto godina. Zato šta sam ja jedna, a takvih je malo. Evo, naprimjer, sad ću ti pročitat jednog filozofa.
KOKE: Dosta mije za danas više tvojih filozofiranja i budalaština.
KIKE: Filozofi te mogu samo obogatit.
KOKE: Filozof bi me samo osiromašija. Znanja pametniji put za obogatit se.
KIKE: Koji?
KOKE: Dobro ću se udat. Za moga Ćiću, poslovnog čovika. Sve te filozofe normalni svit danas drže za budaljerose.Više vridi oni moj Ćićo, nego svi ti tvoji filozofi.
KIKE: A koje Ćićo?
KOKE: Ćićo s motorom, Alen Delon.
KIKE: A i ime mu znaš, a? Mene će moj Hegel puno više naučit, nego taj Ćićo s motorom tebe.
KOKE: Onda neka tebe povaljuje tvoj Hegel, a mene će moj Ćićo.
KIKE: Iden ja čitat. Neman ja sa kim razgovarat. "U prirodi stvari ne mogu biti dvije supstancije sa istim atributom, to jest dvije supstancije koje imaju nešto zajedničko između sebe. Otuda jedna ne može biti uzrok druge ili ne može biti proizvedena od druge. Iz toga se da zaključiti da..."
KOKE: Čitaj u sebi. Nemoj mene pilat sa tim pizdarijama. Tiše, iden ga zvat.
KIKE: Koga?
KOKE: Ćiću.
KIKE: Ajde, ajde, kad si navalila.
KOKE: Baš me zanima je li dostupan.
KIKE: Pa šta kad doznaš daje dostupan?
KOKE: Ništa, samo da mu čujen glas.
KIKE: A svašta...
KOKE: Bira broj. Halo... ej... ej... Ma ne čujen te. Neke su smetnje. Ej... Ma ne mogu... Ništa ne čujen... Ajme, čula san mu glas, ajme koji glas! Ajme Brando!
KIKE: Kako si ga čula kad su bile smetnje?
KOKE: Ma nisu. Sve je bilo super, nego san se pravila da ne ispadne da ga ja ka zoven. Jer ja ne bi nikad prva...
KIKE: Znan, sad kad ima tvoj broj na mobitelu, misliš da će te nazvat.
KOKE: Zvoni mobitel. Halo. Evo ga. Nije. Ne, ovo je firma. Za jaja... E jaja... jaja kokošija, e... Sigurno greška. Da, moja sekretarica. Doviđenja. Zva me, zva me. Rekla san ti da će zvat. Ajme, koji glas, ajme Kike popizdiću, ajme!
KIKE: Ostavi me ženo, jesi poludila?
KOKE: Ajme, jesan od sriće. Skočiću u more da se razladin. Ajme, jebate!
KIKE: Skoči kad si se uspalila.
REDIKUL: Ej, curice. Ko se to uspalija? Oćemo skupa skakat?
KIKE: Aj, ostavi nas. Šta se ti mišaš?
REDIKUL: A nišan vas ni uvatija, šta ne znači da i neću, uspaljenice jedne.
KOKE: Mene se uvik krivi uvate. Ma šta san ja Bogu skrivila da se na mene uvik kreteni lipe?
KIKE: A eto ti tvog Hegela.
KOKE: Aj ne pizdi!
REDIKUL: Curice, bolje da te uvati neko nego niko.
KIKE: Ajde, molin te, ostavi nas, vidiš da se sunčamo...
REDIKUL: Vidin, vidin. Sunčate se ne bi li priplanile i koga zamantale. Evo me, nu me, već san zamantan... A mučite curice, je li? Oćemo večeras u disko? Vidit ćete kad se ja uredin, lipo namirišen. Bit će na meni sve čisto ki na mrču. Nećete me moć pripoznat. Nećete moć doć do mene. Bit će velika konkurencija. Zato navalite sad, curice moje... Imaš mala lipe dudice... Ma neću te, šta se trzaš...
KIKE: Ma šta ti je, ostavi nas...
REDIKUL: Obe bi ja vas, obe... Nije vas niko dosad ka ja, dođite divojčice.
KOKE: Ma makni se, debilu jedan...
REDIKUL: Ma kome ti govoriš debilu, kravetino lina!
KIKE: Ma pusti ga, Koke, viš da nije normalan. Ajmo u more...
REDIKUL: Stane ispred njih raširenih ruku.
KOKE: Ma pusti nas kretenu, jebate!
REDIKUL: Neću vas ja, neću, šta bižite? Kad bi vas ja dovatija, papar od vas ne bi osta, u kašu bi vas samlija. Samo, ne isplati mi se zbog vas linguza ić u ćuzu. Lepršajte, golubice, lepršajte. Znan da nećete vakog ka ja, a nebi ni ja vas. Ne bi vas opalija za sve na svitu. Krave line. Meni triba vridna, radišna žena, a ne take linguze... Ne valjan van ja, je li? Čekajte vi, drage moje, princa na bilon konju. Ha, ha, ha...
Kad se ujutro probudin, umijen se, operen zube, lipo se rastegnen i promislin: Jo kako je život prčevit.
Idemo se kupati, kupati, kupati...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arijana Čulina

Počalji od Mustra taj Ned Jun 10, 2018 4:53 pm






Slika druga


Likovi: MARKO PERO VERA KEKA dva bračna para, svi oko trideset pet godina
PERO: Pisma Marjane, Marjane ne more bit samo svečana pisma grada Splita, zato staje to najstarija hrvatska narodna pisma, stara trišest stoljeća. Tada je, na teritoriju današnje Sirije, Turske, Azerbejdžana, Irana i Iraka postojalo Mitansko kraljevstvo Hurravat i onda su talibanske snage na svom pohodu iz Pakistana osvojile Kandahar, koji je prema vjerodostojnoj teoriji iranskog podrijetla Hrvata bio središte Harauvatije, naše pradomovine. I taj jezik hur-rwuhe postaje dominantan u Siriji i Kurdistanu i najbliži je našem jeziku, a posebno čakavskom i kajkavskom. Zato ne čudi staje naš jezik i talibanski toliko sličan. Kraljevstvom Hurra-vata vladalo je plemstvo, svećenstvo i vojnici koji su se zvali Marianni. Do danas su sačuvane klinastim pismom napisane četiri riječi mitanske bojne himne Marianni, Marianni, che bayr qq ak... pod kojom su ti naši prahrvatski bojovnici jezdili na svojim konjima priko Asirije, Sirije i Palestine. Kud god su prolazili, narod bi im piva tu lipu pismu. Ta pisma se na našim prostorima održala do danas i postala je himna našem Marjanu, a ide ovako: "Marjane, Marjane, ča barjak ne viješ." Marjan je brdo podno našeg lipog Splita, a dobilo je naravno ime, sama rič govori, po svetom Juri. Pisma je uvik kroz povijest bodrila velike vojskovođe ka šta su Napoleon, Cezar, Aleksandar Veliki koji su radili velike stvari, pa čak i Hitlera kod kojeg te velike stvari doduše nisu bile uvijek samo pozitivne. Mi volimo pivat, a valjda je zato državu u kojoj postoji jedan veliki festival San Remo posjetija jedan Hrvat. Koji nije utemeljija doduše San Remo, ali je utemeljija San Marino. On je bija isto s mora, stolar s otoka Raba i zva se Marino.
KEKA: Jelovnik za pir: pršut, sir, rižot crni, bili, pašticada, pečeno, kolači, kava. Mi od togjelovnika stoljećima ne odstupamo. Ne želimo. Mogu van dat ricetu pašticade na trogirski, oli na dalmatinski, a znan i bez mesa. Neću van reć onu najstariju koja se pravi od tovara, jer mi je nekako ka ža bidne beštije pa ću van lipo dat ricetu pašticade bez tovara, ovaj mesa. Evo ovako. U vriloj masti, ulju zažutite malo nasjeckana luka, šta bi mi rekli kapule i dodati jednu žlicu brašna. Kad dobro zažuti dodat jednu žličicu koncentrata od rajčica, pola čaše prošeka, 12 dkg suhih opranih šljiva, 5-6 klinčića, soli, oraščića i malo papra. Kuvat istiha jedan sat. Služit, naravno, uz njoke... Prijatno. Provajte.
MARKO: Ima jedna basna o malenom tiću kojem mater kaže kako je još malen i ne zna letit te kako mora mater čekat u sigurnom gnizdu. Međutim, tić ka tić, glup i tup, ne sluša mater i izleti iz gnijezda pa kako nije zna letit pa je na zemlju. Malo se udarija i počeja plakat od ladnoće, tada naiđe krava i posere ga. Kad je osjetija da mu je toplo tić izađe vanka i počne pivat. Čula gaje mačka, izvadila iz govna i pojila. I sad koja je pouka? Pouka je, prvo, ne leti kad ne znaš. Drugo, ne diži glavu dok si u govnima i ne pivaj. Treće, nije ti uvik neprijatelj onaj ko te posere. Četvrto, nije ti uvik prijatelj onaj koji te izvuče iz govana. Kako vidite, ta mala basna sadrži dvadeset velikih metafora u sebi. Vi ćete na primjeru te tičice pripoznat stotine situacija u nas. Stotine ljudi cvrkuće i piva, jer im je toplo u govnu u kojem su se našli, a ne znaju šta ih čeka...
KEKA: Svitu moj, ja normalno, ka svaka žena, a pogotovo muški, volin sve znat i nije da su mi usta grob. Mi žene volimo znat dosta toga općenito, a ono šta veže sve muške nižeg i višeg sloja, obrazovane i neobrazovane, crne i plave, niske i visoke, debele i mršave, to je želja za prepričavanjen ko je koju žensku povalija i koliko je ženskih u našen gradu uopće povaljeno. Statistički gledano vjerojatno sve iznad dvadesete, a i niže... No, nije pitanje jesu li one i kada povaljene, nego u kakvim kombinacijama. Zavisno od kombinacije povaljivanja ide i bodovanje ili vrednovanje dotične osobe. Broj bodova određuje je li dotična osoba faca ili štraca. Tila bi još reć da nijedan muški ne bi volija da je njegova žena štraca, jer onda on gubi dragocjene bodove i titulu maco mena face i dobiva status rogonje, papuče, a tu titulu niko ne bi tija sebi priskrbit. A sada objašnjenje. Dakle, onome koje više ženskih povalija raste čina, a suprotno tome povaljivanim ženama od strane raznovrsnih muškaraca pada čina. Ako to nije svedeno samo na priču, nego je on uz to muškarac i viđen sa više različitih žena cijena mu rapidno skače, dok ženi, koja se našla u istoj poziciji, suprotno tome, cijena rapidno pada i ona gubi status dame, osobe i postaje, kako smo već prije naveli kurbaštraca. Ako je pak žena od strane istog muškarca odnosno muža povaljivana nebrojeno puta, tada njezina cijena raste i ona ujedno uživa titulu dame-gospođe, dok suprotno tome muškarac koji povaljuje, nebrojeno puta istu ženu ima nisku tržišnu vrijednost uz status takozvane papuče. Žena raspuštenica ili žena koja nije u nekoj čvrstoj vezi, a niko je ne povaljuje, ipak ima status kurbeštrace, jer se pretpostavlja daje željna one stvari i da skače na svakog raspoloživog mužjaka. Žena koja je u čvrstoj vezi i koja je povaljivana nebrojeno puta od svoje čvrste veze, legalno i nelegalno od svoje labilne veze, ima status gospođe-dame, ako nelegalnu zna vješto skrivati od znatiželjnih pogleda. Još da ne zaboravim, žena koja je izvan znatiželjnih pogleda povaljivana ima veći status od žene koja je javno sa nekim muškarcem popila piće. To van je zakon tržišta, pravila su pravila i dobro je s njima bit upoznat.
PERO: Mi ćemo opet postat dio Zapada što smo oduvik bili, još od Rimskog Carstva. A za nas daleko najvažniji dokument još iz rimskog doba je ploča nađena uz zidine glavne državne zgrade u Tanaisu. Na njoj je uklesan službeni naziv te građevine kao "Svnodus Horouathon", što u prijevodu doslovno znači Hrvatski Sabor, koji je očito u toj antičkoj zgradi zasjeda pred punih iljadu osansto godina. Stoga je ironična besmislica kad nam tamo neke novopečene demokracije sa Zapada sole pamet kako se to organizira država i demokracija. A Amerika je slobodna od povijesti zato jer je nema. Ranohrvatski prekooceanski istraživači su još u srednjem vijeku bili prvim otkrivačima i bijelim naseljenicima Sjeverne Amerike od devetog stoljeća tj. davno prije Kolumba i Vikinga, a olimpske igre drevne Helade nastale su upravo nedaleko našeg drevnog Epidaura, dakle i Dubrovnika, na našem tlu i u našem podneblju. Od nas je sve počelo.
VERA: Svitu moj, ja obožavan svoj grad, grad kojeg san prvo ugledala kad san otvorila oči, ali kad san malo bolje progledala, cesta sa dvi trake odvela me u metropolu. Nemojte me krivo shvatit, ali svi govoru, veće su ti gori mogućnosti, šta ćeš u provinciji. Ako oš napravit posa moraš u metropolu. Govore, gori se sliva kapital, više se sredstava ulaže u sam razvoj grada. Ljudi koji gori živu i odgovorni su za napredovanje, uvik će prije pomest isprid svojih vrata ali eto moje mišljenje je, mada ga nikome ne namećem, da bi se i isprid vikendica na moru imalo dosta toga za očistit i oglancat, a i, iskreno rečeno, prosto nan fali još koja metropolica. Ajde, recite, pravo. Sadašnja metropola je postala prinapučena, svi su napustili svoja sela i mista i nagrnili u nju. I sad onaj višak stanovništva šta je prikipija neće pa neće natrag u takozvanu provinciju. Zato u nas triba napravit više metropola da se pravilno rasporedimo. A i u jednoj Americi ima više metropola, Nju Jork, El Ej, oni Vašinton itd., a ne samo jedna. Ono šta me je prije ovdi u provinciji smetalo, gori mi čak malo i fali. Ne volin kad svi oće znat sve o meni, ali nije lip osjećaj ni kad nikog nije briga za tebe.
KEKA: Dobro, naravno da i mene zanima šta mi susidi rade i kako žive, jer to iz pristojnosti moraš znat. Ne znan samo jeste li vi obratili pažnju na taj naš pristojni običaj da van se elegantno u pet minuta pritrese čili vaš život. Sve počinje već od rana jutra. Izađete iz lifta i evo van prve suside, pita naizgled obična pitanja na koja vi čisto mehanički odgovarate i ne misleći šta se iza toga krije. Kako ste? Kako van muž? Je li se vratija sa broda? A koliko je dugo bija na brodu? A di su van dica? A ko ih čuva? Di van je mater i otac? Je li još drže pasa? Je li mater išla u penziju? Odlaze li još na vikendicu? Vidila san da su kupili novo auto, a kad, a jel na kredit? Di ćete provest godišnji odmor? A di ćete sad? Šta ćete kuvat za ručak? Šta van je to modro ispod oka? Jeste li sinoć bili u kazalištu? Stavljate li u punjene lignje rižu ili prezlu? I tako dalje i tako bliže, krvna slika van je očitana. Iz uzorka krvi uzima se samo ono šta je loše u njoj, naravno u krvi ima i nečega šta je dobro, ali u ovon slučaju bitni su oni elementi od kojih će van kad-tad sve prisist. Nakon toga se ta nečista krv počinje razlivat lagano po cilon susidstvu, a posli i po cilon gradu, a u nekin slučajevima i šire. Iskonstruirana priča naravno ne sadrži nikakve pozitivne elemente. Ona nije, na primjer, ovaka: Stiga je muž nakon šest miseci vijađa. Žena mu je ushićena potrčala u susret, no pošto je izglancala čili pod uoči njegovog dolaska, posklizla se i pala. Nisu išli u teatar jer su bili željno jedno drugog pa nisu tili zajedničke trenutke dilit ni sa kim. Fala Bogu, lipo in ide, imaju vikendicu i novo auto, roditelje da in pričuvaju dicu, i tako dalje i tako bliže. No, međutim, nakon prikupljenih podataka priča će izgledat ovako. Doša je muž sa broda, zateka je u kući sa ljubavnikom, opalija joj je pešćurinu, tako daje odma zanesvistala i zaradila šljivu na oku. U teatar nisu mogli ić od srama daje ko ne vidi tako čilu pribivenu. Dok se ona kurvala, bidni mater i ćaća su čuvali dicu. Muž papučar dugo nije ništa posumnja nego je po čile dane rintačija kako bi jon moga kupit novo auto, a njenon ocu i materi sve za vikendicu, a ona ga lipo dočekuje. Za ručak mu je umisto liganja podvalila punjene lignjune i to sa prezlon, jer je škrta kupit rižu pa mlije doma stari kruv. Za rižu nema, a za potrošit na garderobu, to da. Neće jon se bidni Paško dugo okusit mesa, ja van govorin. Staje izija na brodu klokana, izija je. Dotući će ona njega vidit ćete. Ako još usput svratite u apoteku i susida se prilipi uz vas izvan one žute crte diskrecije onda ste gotovi, jer ona će vas prvo pitat šta vas boli i za koga su lijekovi, pa ne daj Bože da tražite apaurin, u njezinim očima već ste ludi, ako tražite tester za trudnoću, reć će, eno, zanila je dok je muž mirno plovija, ako tražite pilule za kontracepciju, reći će, eno, neće kurva dicu, oće bit slobodna. Prezervative, naravno, nećemo ni spominjat jer to je za dobit smrtnu kaznu. Analgin, znači boli je glava i drob otkad joj se muž vratija, laksativi znače, jadni čovik jide samo sendviče pa se začepija, ona nema pojma kuvat, a ni mater jon nije znala. Ne pada jabuka daleko od stabla. Flasteri, sigurno ju je opet izbubeta. Ako ne izlaziš vanka bit će, a šta ćeš, niko je neće. Ako izlaziš bit će samo su kurve vanka posli ponoći i tako dalje i tako bliže samo da se zna. I tako, da van kažen, ništa nije dobro.
VERA: To je ono šta, virovali ili ne, čoviku ponekad zafali u metropoli.
KEKA: Drugo je poljubac u lice, a drugo u usta. Kad se usta zadržavaju dugo na ustima čovika, u njega se mora probudit seksualna žudnja, a još je veći grij ako je poljubac golubinji, kad se u usta stavlja jezik. Takav poljubac sam po sebi vodi do probuđenja tjelesnih požuda. A to je onda potpuno protiv svrhe koju je Stvoritelj imao kad je u srce mladića i djevojke stavio osjećaj ljubavi. Nije više u pitanju da momak ljubi curu i cura momka, nego se oni, da prostiš, ližu. Ali tješi me što ima još čestite mladeži kojima spolni odnos ne pada na pamet. Ja sam rođena 19.. i zato uvik govorim ne.
MARKO: Ti govoriš ne? Da san to bar koji put čuja iz tvojih usta propiva bi ka Karuzo.
PERO: Često političar izgleda da nešto oće, jer drugi oće, jer on misli da oće i jer se orjentira prema onima koji sami ne znaju šta oče. Niko u stvari neće, a svi oće, jer misle da drugi oće.
KEKA: Mi bi znali šta oćemo kad bi oni znali šta oće. A mi bar znamo šta nećemo, a oni ne znaju za nas ni šta oće ni šta neće. Samo za se znaju šta oće.
MARKO: A šta se ti petljaš u politiku i muške razgovore?!
KEKA: Govorin da ovi naši političari ne daju nama šta oćemo, samo daju sebi šta oni oće.
PERO: A mi se tek učimo demokraciji. Vidiš koliko je Amerikancima tribalo.
MARKO: A loši smo đaci za popizdit. Tribat će nam još iljadu godina. Kad svi sve opljačkaju, onda će se naučit.
VERA: A i ta Amerika će zarazit čili svit. Pogledaj samo njihove filmove. Zgrću milijune dolara na filmovima o zločinima koje će iznova uložit u zločine da bi o tim zločinima opet snimali filmove. Njihov mentalitet ne zna se suočit ni s jednim problemom ako nema nasilja. Prvo neko mora bit ubijen pa tek tada počinje problem. Mi nismo takvi. Mi znamo mislit o stvarima, a da prethodno nikog ne ubijemo.
KEKA: A dobro, prije kad bi se tako ubijali, ne bi ništa vidila na televiziji, a sad ti pokažu sve, rascopane glave, krv, criva pa čak i rade nike operacije uživo da svit gleda. Sve im se serije događaju u bolnici. A ja kad vidin krv, odma padan u nesvist pa samo radi toga nišan završila medicinu.
MARKO: Samo radi toga?
KEKA: Samo radi toga!
MARKO: Ha, ha, počeškaj me da umren od smija.
KEKA: Rugaj se ti, rugaj. Pa zašto bi ja gledala one njihove horor filmove? Još ću plaćat da me straše, a i kakav je to, brate, svit koji voli da ga straše? Ja san već prirodno od svega pristrašena.
MARKO: A znaš li ti o čemu mi govorimo?
KEKA: Ja više dići ne dan da gledaju one histerične, nervozne crtane filmove priko satelita, one Kartun Netvork. Od onih zvukova svi ćemo poludit u kući.
MARKO: Poludit ću ja prije od svih onih sapunica za vrime ručka, jer gospođa neće servirat dok to sranje ne svrši, a kad ja jedanput opizdin nogon nju i televiziju onda će i ona imat zašta plakat ka i gospoda u emisiji koja glume bogatstvo, a svi znamo da su goli ka crkveni miševi.
KEKA: Da mene nema ne bi se moga sa mnom svađat...
VERA: Bolje su naše serije. Imaju lagani tempo pa moš ubit oko.
KEKA: Mi više ne proizvodimo serije.
PERO: Pa nismo ni baš mi tako siromašni, ali u svakon našen filmu jede se pura. Stranci kad dođu vamo iznenade se kad vide da imamo disko...
KEKA: I ko je to vidija, prije su ti crtani junaci bili nike tičice, Kalimero, patkice, a sad sama čudovišta, kosturi, a dica in se smiju, vesele pa se onda nemojmo čudit šta ljudi danas više nisu mačkice nego čudovišta. Eto šta je suvremeni svit i Zapad.
MARKO: A šta ti znaš staje Zapad? Od svih strana svita ti si čula samo za zapad. A di smo mi kad si toliko pametna?
KEKA: A na jugu, to se zna. Znan po ticama selicama.
MARKO: Nou koment.
PERO: Ma nema taj divlji zapad svoje kulture. Dosta ti je znat da su i jezik ukrali od Engleza, a kako su ti Englezi opet jedno vrime krali sve kolonije po svitu, tako su in krali i riči njemačke, taljanske, latinske, a nama latinski materinji jezik. Krali su oni još ko zna čije jezike di god su stigli i u taj paštroć umišali još malo nekih svojih riči i to s očajnin naglaskom. A taj njihov očajni naglasak Amerikanci su još više zavrnili i eto, to ti je sad ti Engleski koji je zavlada sviton.
KEKA: A neće sa mnom ovladat.
MARKO: Toga se nišan ni boja.
PERO: A da si vidija sinoć na televiziji, onaj Mekdonalds, planetarni. Stakoroliki prodavač pljeskavica usrid Zagreba razgovara s Hrvatima na engleskom jeziku. Zamisli!
VERA: A tako nam i triba kad svima puštamo da rade šta oće.
MARKO: To ti je demokracija di svak radi i govori šta gaje volja, a tom se demokracijom, eto, diči čili svit kojem je demokracija sve šta je protiv nas. Srića da mi nismo još službeno ušli u ti svit. Nismo mi budale. Neka najprije vidimo na čemu smo i staje njima ta demokracija đonila. Nama se ne žuri, a kome se žuri neka izvoli, fala in lipa. Zašto bi mi morali uć u prvon krugu pa da nas posluže za večeru ka glavno jelo.
VERA: Nas svi pokušavaju gurat na istok, a zato bi mi svi tribali znat engleski, igrat tenis i golf pa da onda vidimo ko je koja strana svita. Jer mi smo oduvik bili i bit ćemo zapadniji od Zapada. Bili smo Zapad kad Zapada još nije ni bilo.
PERO: Ljudi su ti prokleti. Politika je ka i ljubav, šta više za nekin trčiš, on više biži, e sad, kad bi mi povukli molbu za prijem u Evropsko vijeće oni bi nas odma primili.
MARKO: Govore daje kulturni projekt "Prvi hrvatski sabor" skup, a u svitu dvista iljada maraka potroše pederi na vikendaškom druženju.
KEKA: U Americi su sve države u Americi.
PERO: Jel?
KEKA: A bilo bi onda pošteno da su i u Evropi sve države u Evropi.
MARKO: Oćeš reć Europskoj zajednici?
KEKA: E isti vrag, i šta san ono tila reć, uvik me ti prisičeš...
MARKO: E kad bi te ja jedan put prisika, bila bi prisičena za čili život.
KEKA: Neće oni nas u Evropu jer za njih nismo dosta bogati, a onda se bune kad in priko lita nabijemo visoke čine, a to mi ustvari radimo da bi ugrizli dio njihova kolača i popravili naše materijalno stanje, jer kad budemo bogatiji oni će nas uzet u njih, bit ćemo isti pa neće više niko od nikoga tribat štipat... Eto, to san tila za reć. To će bit onda pravi socijalizam.
MARKO: A Bože, koja pamet kraj mene seta...
VERA: Sve šta je nama Zapad da to je aids i sifilis, prostitucija, droga i rokenrol.
KEKA: A zašto bi nama svit prodava pamet kad je mi imamo više od njih?
VERA: Bila san ja u Nju Jorku i čili san grad dobro upoznala, jer san se puno puta izgubila. Ma, krenen u dobrom smjeru, a ceste me odvedu negdi drugo i onda se moran snalazit.
MARKO: Kod nas nema komplikacija. Imaš jednu cestu put Barutane, uvik ćeš je nać i lako se snać...
PERO: Prominili bi to Amerikanci, ne boj se, oni bi sve kod nas pokupovali pa onda doveli crnce. Ma vidi, molin te! Mi u našoj zemlji više ne tribamo nikom pružat gostoprimstvo duže od tri dana.
VERA: Neka je nama cesta ovakva, jedva smo zemlju očistili od onih prije, još nan samo crnci sad fale. Da oće stranci privatit našu kulturu, mi bi privatili njih i njihovu kulturu samo šta je oni nemaju pa mi nemamo šta prihvaćat.
KEKA: A di će ti crnac privatit našu kulturu? Nisu je privatili ni oni šta su dojučer živili s nama, a kamoli će oni. Triba izbjeć ono što se dogodilo.
MARKO: To ti je prva pametna danas...
VERA: A recimo, dosta se Židova borilo na našoj strani.
PERO: Ma kad to?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arijana Čulina

Počalji od Mustra taj Ned Jun 10, 2018 4:54 pm





PERO: Kad smo ono imali prvi put državu.
KEKA: A menije bome crna boja vrhunac elegancije pa ti sad moš reć šta oćeš.
MARKO: Dujee, Dujee, šta to radiš, jeben ti Duju Dujinog!
KEKA: Ako mi imamo jedno mišljenje, a svi ostali drugo, onda smo sigurno mi u pravu.
MARKO: Duje nemoj ga kacavat, jer ako ti ja dođen, neš više izronit ne boj se.
KEKA: Duje, ajde, izađi iz mora, čili si pomodrija. Dođi, dat će ti mater prasku i kokakolu.
MARKO: A bogati, šta mu daješ, posrat će čilu plažu.
KEKA: Ma neka, to mu je zdravo, a ako mu šta i bude, meni u frižideru uvik ima čokolade i vrućeg čaja. Ajde, Duje, više, čili si se smežura i pomodrija...
PERO: To ti ja govorin, nikad mi ne valjamo. Naši susidi mogu radit šta oće i nikom ništa, a mi moramo slušat gluplje od nas, da bi ka ušli u njih.
MARKO: U koga?
PERO: U Evropljane. A zašto mi ne bi sa svojin bogatstvon i kulturon bili prava Evropa pa da se oni potrude uć u nas? Mi smo toj takozvanoj Evropi potribniji nego ona nama i jednog dana, ako Bog da, nećemo govorit, idemo u Evropu, nego će ta Evropa govorit "Idemo u Hrvatsku".
KEKA: Kad smo mi bili u Evropi, Evropa još nije ni postojala.
VERA: Molit će oni nas da među njih unesemo malo pameti, poštenja, junaštva, kulture, civilizacije, dostojanstva, viteštva. Oni su proglasili Eltona Džona i onog Džegera vitezovima. Nikad vitezovi tako olinjalo nisu izgledali. Robin Hud je bija pravi vitez.
KEKA: Žele li učit o Evropi i evropskom ponašanju neka lipo dođu u nas pa će vidit. Bez nas i naše baštine oni su osiromašeni na svim područjima civilizacijskog života. Oni i tako idu polako, ali sigurno svom kraju. Vidiš ti šta se tu događa. Brakovi bez diče, razvodi, seks, kontracepcija. Ko je to vidija u naše vrime i na našem podnebiju?
PERO: Mi smo jedini legalno dobili zemlju u Evropi i mi zbog svog geopolitičkog položaja možemo bit za Kinu ulaz u Europu...
MARKO: Dujeeee, Dujeee... Ma ajde, bogati, uvik smo mi za sve krivi. Srića da je taj rat malo izbija na drugoj strani, da nas malo skinu s nike stvari.
VERA: Tamo je rata bilo još dok mene nije bilo.
PERO: Di to?
VERA: U Iraku i Iranu i...
PERO: Ja govorin o drugom ratu...
VERA: Jel svjeckom?
PERO: Nije svjeckom. A šta se vi žene mišate kad nemate pojma o muškim poslima, pričajte tamo o sarmama, jebate...
MARKO: Dobro govori... Umuknite.
KEKA: Ka da smo mi glupe.
MARKO: A niste ni pametne.
PERO: Znali su nam se ulagivat kad su priko nas prilitali do Kosova, a sad smo za sve mi krivi. Samo nas zovu u Den Hag. Kako je počelo, uskoro ćemo se za prometne prekršaje morat tamo njima javit... Kad god in triba koje žrtveno janje onda se site nas...
KEKA: A jadni ti smo mi, još se od Zvonimira hrvemo sa poviješću, zato se i zovemo Hrvati.
VERA: A šta ćeš govorit ka ta prošlost traje josi sad.
MARKO: Uvik nas optužuju za šovinizam i rasizam, a šezdeset posto medalja za Francusku su osvojili crnci, a jesu li Francuzi crnci?
KEKA: Ljudi se u svitu pripoznaju priko sporta i rata. Mi imamo Ivaniševića i Domovinski rat.
VERA: Svi nama sole pamet o toj demokraciji za koju smo mi znali još u prošlom stoljeću, ka da mi ne znamo šta se dogodilo sa Indijancima i slične stvari. Baš me zanima oće li sad Amerikanci ić u Hag. U isto vrime na Afganistan ženama bacaju po glavi bombe, a dići torte. Jadni ti ljudi, koja im sve govna ne padaju po glavi.
KEKA: A i Bin Laden bi mora u Hag.
VERA: A, on obavezno! To je beštija.
MARKO: Opet vas dvi prdekate.
KEKA: Ja san za to ako se neki sporazum ne može realizirat, bolje je da se realizira nego da dođe do nesporazuma. Jel se slažete?
MARKO: A ja san za to daje bolje da se digneš i ideš zvat maloga, jer buden li ja razrješiva taj sporazum, vidit ćeš kako će bit razriješen.
KEKA: A i ti uvik ništo pritiš pa se onda čudiš šta nama prite. Vidiš da Evropa ima lipi upliv u te.
MARKO: A koji je mene vrag u tebe upliva u životu... Ma da mi je onda bila ova pamet koja mi je sad, nikad se ne bi ženija dva kilometra od kuće. Jer, sve staje dalje od toga ne moš razumit, niti ja svoju ženu, a ni Amerikanci nas. Duje, ne skači na glavu! Posli ću te ja morat vodit na prvu pomoć. Duje, jeben ti mater, zadnji put ti govorin, ajde vanka, opizdiću te šakon! Ma vidi bogati kako se čovik mora nervirat svaki dan, ma da me bar ko oće razumit. Neće nju infrakt, ne boj se. Neće vrag u koprive. A i nas muške je Bog lipo proridija. Šta od rata, šta od infrakta, odošmo mi.
PERO: Ajde bogati, smiri se, šta se nerviraš. Infrakt će te strefit.
MARKO: Kako se neću nervirat, kad ja nešto govorin znan šta govorin i iman rezona za to šta govorin, a ova kraj mene samo bez veze klepeće i lupeta. Neću da mi se dite kupa kraj onoga šta je lipija postere Zdravka Čolića po gradu kad je nama bilo najteže, a sad se lipo praćaka ka da ništa nije bilo.
PERO: Aj nemoj se nervirat. Iden nan ja donit par piva.
MARKO: Aj iden ti i ja pomoć da se bar malo odmorim od ove moje.
KEKA: Ja neću pivu, iman kokakole.
MARKO: Pogleda je.
REDIKUL: Pomolimo se. Čitanje Poslanice svetoga Pavla apostola Efežanina. Majko, daj mi snage da se suočim sa svojim dužnostima ovoga dana i sa svime što mi ovaj dan donosi. Hvalim te, Gospodine, što si me ove noći sačuvao u životu. Mnoge su smrtne opasnosti što me okružuju, od prirode preko tehničkih sredstava sve do ljudske zloće. Upravo je čudo da sam još živ. Gdje god se nađem, svuda sam u opasnosti. Jutros sam pun čuđenja i divljenja što opet vidim svijet, i moje je srce ugodno iznenađeno što još kuca. Bože moj, hvala ti. I ovaj dan je na zalasku. Umoran sam od svega što sam danas doživio. Stid me je radi nevjernosti prema tvojoj ljubavi. Svaki je čovjek grešnik. I dijete nosi u sebi zle težnje. Nevinost nije toliko polazna koliko dolazna točka... Svjesni smo da su danas svetost braka i nasljedstvo života ugroženi u korist potražnje užitka koji je, udaljen od svoje svrhe, izraz egoizma. Smiluj nam se.
Mir Gospodnji bio vazda s vama. Pružite ruku mira jedni drugima. Bože, daruj nam mir. Pomolimo se.
Pjeva Oče naš.
U ime Oca i Sina i Duha Svetoga, amen. Idite u miru.
KEKA: Bože, jadan svit. Ko zna staje njemu u glavi. Šta mu se jadnom sve izdogađalo u životu.
VERA: A Bože oslobodi. Jadan čovik.
KEKA: Šta ćeš se čudit. Sve je više nesritnog svita. Pogledaj samo crnu kroniku pa će ti bit sve jasno. Evo ti novine! Ja ti u novinama čitam samo crnu kroniku, osmrtnice, program i križaljku.
VERA: A Bože moj, koliko samo mladog svita gine, šta u ratovima, šta na cestama, u kafićima...
KEKA: To ti je mladost, oče dokazivat svoju hrabrost, a je li bolje bit pet minuta kukavica nego čili život mrtav?
VERA: A je, a koliko ih samo ostanu invalidi.
KEKA: Ima nekih šta to postanu slučajno...
VERA: A je. Evo vidi, na primjer, ovo. Ivo je primijetio teretnjak i zastao na susjednom kolosjeku kako ne bi stradao. U tom trenutku, brzinom od stodvadest na sat, naletio je na brzi vlak.
KEKA: Eto, jadni mali. A sudbina ti je sudbina, kad ti je nešto suđeno onda ti je to sudbina da ti je suđeno...
VERA: Vidi ovo. Punica ozlijeđenog nije se u trenutku eksplozije nalazila u kući te je vjerojatno zahvaljujući toj sretnoj okolnosti prošla bez ozljeda...
KEKA: Njemu je sudbina daje bija u kući, a njoj je sudbina da nije bila u kući, a bilo bi bolje i prirodnije da je sudbina da je ona bila u kući, a mladost daje bila vanka...
VERA: E, a vidi ovo, a šta mije drago...
KEKA: Šta to?
VERA: Četri mađarska ronioca pronašla su na dnu Neretve odlomljene djelove Starog mosta koje će ugraditi u novi most i koji će tako ponovno postat Stari most. A šta mi je drago!
KEKA: A zna se ko za njim žali...
VERA: A ko?
KEKA: A bome oni koji ga pamte iz vremena skokova s mosta za Dan borca.
VERA: A šta oćeš ti s tin reć?
KEKA: A to šta si čula.
VERA: A je, sve ja skakala s mosta brate mili...
PERO: Dolazi s pivom. Ajde, ajde, šta vi prtljate, dobro vam govori Marko. Šta se mišate u ono šta nisu ženski posli?
MARKO: Evo pive.
KEKA: Ma vidi lipe tiče šta leti. Ma to da tiče biže od zime lako mi je razumit. Ali to šta lete na jug, stvarno ostaje jednom velikom zagonetkom prirode.
MARKO: A šta ćeš. Pogleda Keku. Na, Pero, pridrži pive. Tako ti je meni, ona tako blene u ništo bez veze i počne se čudit dok mimo nje prolazi život. Evo vidiš sad je ona blenila u neku glupu tičurinu, a na maloga je totalno zaboravila. Dujeeeeee, čekaj samo da ti dođen i izvučen te klempave uši. Neće ti se glava vidit od ušiju, doći će ti ka propeleri, jebate da te jeba! A šta se i ja deren i sekiran, jebate. Jebe se mene kad nju ka mater nije briga, a šta ću se onda ja zajebavat. A to ti je samo jedan od primjera, kad bi ti ja počeja govorit, ne bi sta do sutra. Dosta ti je reć da ja više neman šta obuć. Na svakoj mojoj košulji leđa fale, aj da mi izgori rukav, moš ga ošišat pa napravit košulju bez rukava, nego leđa. A više ja iman takvih košulja koje su ka za ispod džempera nego ti šta imaš mudanata... Nekad mi dođe tako vruće da se čili priznojin, ali džemper ne smin skinit... Sa gaćama san ti malo sritniji. Sve pizdarije šta se dogode dogode se na onom dilu do kolina pa ti zato nosin samo bermude.
KEKA: Greške se tribaju ponavljat da bi se izbjegle.
MARKO: A da se opet imam zenit ne bi se meni s tobon ista greška ponovila, budi sigurna.
KEKA: Ko ti smeta. Nađi bolju.
MARKO: Kakve san ja sriće opet bi u ista govna upa.
KEKA: Naša bi ti bolju da moš, dragi moj, ja san za tebe premija.
MARKO: Aha, ha. Poškaklji me da se nasmijen. A, jebate, premije...
PERO: A s vama se čovik mora nasmijat...
MARKO: Smiji se ti, smiji, a ja mislin daje to prije za plakat. Pa se onda mi čudimo Amerikancima šta se rastavljaju. Rastavljamo se i mi sa vakvim standardom, a di neće oni. Da ja iman di, sutra bi oša, avako, uživaj u zajednici... I ne samo da se mi ne moremo rastavit od žene, nego ne moremo ni od matere ni ćaće, punca i punice. Nema vanka, lipo ljudi žive svak za sebe. Svak ima svoj stan, auto pa kažemo da je vrag uša u svit kad više ne mogu jedan s drugim, a mi, šta ka živimo svi čoporativno, ispada da sa strašno volimo i ne možemo jedan bez drugoga. Srića da se u nas podudara religija sa materijalnom situacijom pa ispada da smo jako sritni šta jedan krov od pedeset kvadrata pokriva tri generacije.
VERA: Ti se danas u nas možeš sit najist za deset kuna samo moraš znat di.
MARKO: Da nišan vako kulturan, majke mi mile, ako te ja ne bi lansira pa onda lipo šetaj orbiton. Gori je sve lakše pa bi i tvoje pizdarije izgubile na težini.
PERO: Aj prikinite. Ajmo jist, ajmo jist...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arijana Čulina

Počalji od Mustra taj Ned Jun 10, 2018 4:54 pm



MARKO: Zvoni mobitel. Alo? Nije položija psiho test? Pa kako ću ga onda priporučit? Ne more. Ne. Ne more se upisat na fakultet, a da nije položija psiho test. Normalno da triba. Triba ga položit za vozit auto, a kamoli ne za fakultet. E inspektora... e... E pa i njima danas triba psihologija... Kako šta je psihologija... Bože moj, tebe... To ti je bolest glave ka ona kad nemaš ruke ili noge... A i liječnički? A Bože sranja. Ništa, sad će mene nazvat čovik pa ćemo vidit šta se more učinit... E... Ajde, pa ću te nazvat kad mi javi. Bog. Pa ne mogu ja čili grad upisat na fakultet. Još nije položija psiho test.
KEKA: Ma vidi one kupole u obliku piramide...
VERA: Evo van malo jaja i poma, ima u pomima kalija, to van je zdravo, morete izit i ova krilca od kokoši, a batke ostavite dići...
Jedu.
PERO: A jišćemo mi vako krilca sve dok se ne napravi cesta, ja van govorin.
KEKA: A kakve veze ima sad cesta sa kokošima? Trkaće kokoši, bome, lipo trču i po makadamu, a di neće po asfaltu...
PERO: E, ali stranci nisu kokoši, njima triba cesta za doć vamo, a šta ih više bude dolazilo, ja ću manje jist krilca od kokoši. To su jedino Španjolci izmislili nacionalno jelo rižot od kokoši sa jednon kozicom, takozvanu paelju i njima je ta paelja ka i Talijanima pića. Zbrljaju skupa sve ostatke ostataka od spize. Eto, to su oni jeli i kad nisu imali ceste, i to in je sad postalo nacionalno jelo. I turistička atrakcija. Eto, oni od škovaca znaju napravit atrakciju, a vidi šta mi imamo i ništa. More, sunce, janjetinu... a atrakcije nigdi.
KEKA: A šta fali kokoši?
VERA: A staje je, tribalo bi tu cestu Split-Zagreb radit intenzivnije nego do sada. Onda bi dolazili češće kući.
PERO: Hitler je u svojoj državi zaposlija narod na izgradnji cesta. On je bio najveći građevinar, kada je riječ o cestama. To nama fali.
VERA: Mi bi tribali napravit neku atraktivnu reklamu za Hrvatsku, recimo ka šta je ona za kokakolu...
KEKA: A je, čula san daje cesta Vodice-Biograd sad nova i ka takva da predstavlja europski hit, a Zadar je jedini grad u Evropi koji ima najviše uzletišta.
MARKO: Dodaj mi sol. Znaš da ne jiden ništa neslano osin tvojih neslanih pizdarija. A pametni li su oni naši stari šta nisu dali ženama govorit, a žene su počele pizdit od dana kad je pametnici Klari Cetkin osmog marta udrilo da neće mužu kuvat ručak pa je onda alarmirala Rozu Luksemburg i druge žene iz susistva kojima je isto dopizdilo kuvat i tako su one dobile svoj dan. I nisu dobile samo jedan nego su otada uzele zamaha i počele pizdit o nekoj emancipaciji. A osmi mart je ukinut, jer su svi dani u godini postali ženski, a tek je onda izmišljen utješni dan očeva kojeg niko tako i tako ne jebe ni dva posto.
KEKA: A ja više ne znan kad je dan žena.
VERA: A moš ti govorit šta oćeš, ali mi smo u jednu ruku sritni šta su nas svi otkad znamo za sebe, potkradali, jer je u nas lipo tako ostalo očuvano sve u izvornin oblicima. Naša priroda nije uništena nekom besmislenom izgradnjom i ludilom tehničkog napritka ka u drugih.
KEKA: A sad kad su svi uništili svoju zemlju tili bi kupovat našu. Naše otoke, naše more. Al mi nedamo. Sad im naš primitivizam odgovara.
MARKO: Zvoni mobitel. E. Alo. Alo. A jeben te u glavu! Ma ne tebe. Nišan peder... Zaštaja dajen novce svaki misec, jeben ga u crnu tehniku. Evo sad opet ne vata. 0 jeben ti 098 i 099. Zvoni ponovno. E, alo, ma prikinilo me bilo. Ma nišan na tebe. Ma na mobitel, brate. Ma di ću na tebe?! Zva me. Nije dobro. A mali mu nije položija psiho test. A znan da neće bit lako. A tribalo bi i lječnički falcificirat... E, e... Znan... E, slušan. Dobro, dobro, dobro, odlično. Dobro, ja ću mu tako reć. Dužnik san ti, znaš. A ima veze, normalno da ima veze. Ne govorin da on ima veze, ti imaš veze. Nego govorin da ima veze to šta si mi učinija... E... Aj sad ću ja njega nazvat pa ću mu reć... Završava razgovor. A ni ovi bogati ne razumi baš puno. Ko zna kako je i ovi dospija tamo di je dospija. A ja bez fakulteta upisaću čilu državu na fakultet. Samo, jadni ti smo mi kad nas ovi prikoreda ubačeni doktori danas-sutra budu ličili. Nišan se dosad tako lako da likarima u ruke, a sad ću još manje... Zato sve više pacijenata i umire na operacijama. Prispoje krivo neke cjevi i skvik.
KEKA: Tako su ono otkrili da oni mali od devetnaest godina, šta se predstavlja u bolnicu da je doktor, uopće nije ima diplome. Sad zamisli da san njemu u ruke pala da me riže.
MARKO: E neš ti štete... I da jesi. Zove. Ej, alo. Sad me čovik zva. Čekaj, polako, sve ću ti reć. Sve će bit dobro. Slušaj me sad... Sutra moraš kako znaš osvanit u Zagrebu jer to ti je zadnji vlak... Ne mislin na zadnji vlak, feratu nego govorin daje zadnji čas... E, sad si svatija. A ni tebi ne bi škodija psiho test... Ma ništa, ništa. Ništa, ti ćeš se samo javit čoviku na kojeg te ja uputim i lipo mu dat devet tisuća maraka. Ništa onda, oni uzmu prazni papir. Bjanko, bjanko, e. Ispune i mali ima maksimalni broj bodova. E... Znan da ima i skupljih. Vidiš da si dobro prosa. Aj Bog, iden ist. Ma ništa, ništa, sve je u redu. Bog, pozdravi svoje. Ne pada jabuka daleko od stabla. A šta ćeš, moraš radit i kad si na odmoru. Aj dajmi još jedno krilo.
PERO: A bogami baš je lipo ovako kad se čovikmalo pokripi. Moš ti govorit šta oćeš, ali ti se opet sva filozofija vrti oko guzice. Gladan čovik ti ne filozofira, jedina filozofija mu je kako se najist, a sit filozofira samo dotle dok je sit.
VERA: A di su ona vrimena kad smo se i zimi i liti vako družili. Svit se danas sve više zatvara iza svojih vrata.
PERO: To nan je donija svit. Trku, mikrovalnu peć, nervozu, pušenje.
VERA: A baš bi sad jednu zapalila...
KEKA: Malboro oglašava sam sebe, a ka da mi ne znamo da oglašavaju svoje cigarete.
VERA: Sad ja ne bi tribala zapalit...
KEKA: Puši ti. Jesan li ti ja rekla da ne pušiš? A šta ste mi vi iz metropole postali osjetljivi. Ti samo misliš da živiš u metropoli, ali ti živiš u provinciji. To ti je sve relativno. Zavisi kako čovik gleda. Po meni, mi smo metropola, a vi provincija. Moje gledište je vridno isto ka i onoga ko je to odlučija. Sve ti to, draga moja, ide u krug. Čili svit je jedna provincija i metropola.
VERA: A šta ti sad pizdiš...
KEKA: Pizdila ja, ne pizdila, to ti je tako. U Poljskoj su ti naprimjer Katovice provincija za Krakov, a Krakov za Varšavu, a Varšava recimo za Bordo u Francuskoj, a Bordo je opet provincija za Pariz, a Pariz ti je ništa prema Nju Jorku, a iz Nju Jorka svi bi opet u Holivud i tako dalje, i sad ti meni reci šta se onoga u Parizu ili El Eju briga za Zagreb? Njima je Zagreb ka i Split. Još je Split za njih daleko atraktivniji. Sve ide u krug. Afrika bi tila bit u Aziji. Azija u Evropi, Evropa u Australiji, Australija u Americi i eto. A čila je naša jadna balota provincija u odnosu na svemir.
PERO: Ma vidi one cure šta su smišne. Nema šta, jedino šta nam stvarno ne fali to su smišne ženske.
MARKO: SMIŠNA se reče u Dalmaciji, MAČKA, RIBA u Zagrebu, u Bosni CURA, a u Beogradu PIČKA.
KEKA: Ma šta su one, ništa. Da si vidija mene kad san bila mlađa. Bila san mis Dalmacije i okolice. Visoka, lipa, duge noge...
MARKO: Ja san te vidija. Da nisi nosila visoke take guzice bi ti se o pod izlizale.
PERO: Ma ajde, nemoj tako.
MARKO: E ajmo mi bacit jednu briškulu.
PERO: E ajmo. Ko će s kin?
MARKO: Mene nemoj samo stavit s onon mojom. Kad nišan moga u životu izbjeć da mi na nju padne karta, mogu bar ovdi.
KEKA: A i vama iz metropole nije loše. Po zimi o svom poslu. Sklapate poslove, zarađujete pare. Stavljate ih sa strane, a fala Bogu bar ih na litovanje ne morate trošit.
VERA: Oćeš reć da smo van se utrpali?
KEKA: Nišan ja ništa rekla. Govorim čisto sa praktične strane kako je to za poludit zgodno. Da je meni negdi tako otić. Pa da bar za mene neko dva dana kuva i sprema. Evo, samo dva dana. Ja ne tražim više.
VERA: Oćeš reć da vi za nas kuvate i spremate? Da nas vi hranite?
KEKA: Ništa ja neću reć. Ja govorim samo sa praktične strane.
Marko Keki.
MARKO: A znaš šta, popizdim lija čisto iz praktične strane...
KEKA: A šta san ja, bidna, rekla?
VERA: Sićan se ja dana, Keka, kad se za tebe nije kuvalo dva nego bogme i puno više. Kad idete u Grac u šoping uvik kod nas ostanete najmanje sedam dana.
MARKO: A to je problem, OK. Zapamti kad san zadnji puta u vas doša. Pljuni mi ovdi ako me još vidiš u sebe.
PERO: Ajde, ajde, šta se sad svađate, u čemu je problem?
KEKA: Dujee, Dujee, ajde više u pizdu materinu izađi iz mora, neću se čili dan derat ka stoka ovdi po plaži.
VERA: Problem je šta smo im postali teški...
KEKA: Eto, ja nešto kažen i odma nastanu neviđeni problemi, a samo san rekla...
MARKO: Začepi, začepi više, jebate...
VERA: Ništa, nema veze. Idemo mi Pero.
MARKO: Di ćete?
PERO: Idemo...
MARKO: A ajte onda, jebate. Čilo lito vas trpin, nišan riči reka. A šta se sa vama triba postupat ka sa čiron na guzici? A i ti govori ženi imaš jezik ka krava rep.
VERA: Vi ste ka krave koje daju puno mlika, a onda to proliju.
KEKA: Ma tiš meni govorit da san krava, kravo jedna! Ma jesi lije čuja, Marko? Govori da smo mi krave!
MARKO: Ti i jesi, a ja sam izgleda vol kad mogu sve ove pizdarije oteglit na svojim plećima. Pun mi je kurac svega. Učini dobro, poji govno.
VERA: Niste vi mene svatili. Ja san rekla...
MARKO: Svatili smo mi, svatili, nismo glupi ka vi.
PERO: Ajde, Vera, požuri, nećemo se sad ovdi svađat. Nećemo se spuštat na njihov nivo.
MARKO: A neš ti tvog nivoa, jebate. Ti si ispod nivoa. Tribalo bi mi ronilačko odijelo i boce s kisikom da zaronim u tvoj nivo.
Pero i Vera se pakiraju i odlaze.
KEKA: Eto ti, učini dobro, poji govno. Dujeeee... Dujeee...
MARKO: Umukni više! Šta se dereš ka krava?! Dobro ti je rekla da si krava...
KEKA: Krava si ti, ne vriđaj me, jesi li čuja, jel ću ti otić i ja, a onda si tek najeba...
MARKO: Znaš šta, reci još jednu pa ćeš vidit šta će ti se dogodit, i to ovdi pred svitom, pred svima.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arijana Čulina

Počalji od Mustra taj Ned Jun 10, 2018 4:54 pm





Pakiraj se idemo i mi. Dujeee, ajde, jeben li ti Duju Dujinoga! Ma staje meni falilo živit sam? Zašto se čovik mora uvalit u sva ova govna? Brini o ženi, brini o dići, o bratu, njegovoj ženi, ženinoj sestri. A jebate, nek ide svak di oće. Nek idu, ako oće i u pizdu materinu. Pa kako će funkcionirat država kad se jedna pišljiva obitelj ne more normalno organizirat i sastavit? Sve se to sjebalo. Nema tu šta više. Pa ko će nas primit u Evropu? Nisu ludi. Samo da im nered napravimo.
KEKA: Ja čili život mislin sve najbolje, a ispadne sve najgore.
MARKO: Umukni!
REDIKUL: Pomolimo se.
Oče naš koji jesi na nebesima...
Pružimo ruke u znak mira jedni drugima.
Primi nas, Gospodine, duhom ponizne i srcem
skrušene;
bila danas naša žrtva pred tvojim licem takva
da ti se svidi.
Operi me, Gospodine, od mog bezakonja i od
grijeha me moga očisti.
Milost Gospodina našega, ljubav Boga i zajedništvo Svetoga Duha sa svima vama.
Pjeva.
Kriste u tvoje ime sad smo ovdje svi, o da, mi vjerujemo da si s nama ti, bez tebe bili bismo jadni, preslabi, za život nam snage daj... Glori, glori, aleluja, glori, glori, aleluja, Glori, glori, aleluja, za život nam snage daj. Idite u miru.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arijana Čulina

Počalji od Mustra taj Ned Jun 10, 2018 4:55 pm




Slika treća


Likovi:
COTO, muškarac oko trideset pet godina
ČEP, muškarac oko trideset pet godina
ŽENA, oko trideset pet godina

COTO: A je ga upeklo...
CEP: Dobro govoriš, baš gaje upeklo...
COTO: Ne sićan se još daje bila ovakva žega!
ČEP: Ni ja...
COTO: Ovo nije za ljude, niti su ljudi za to!
CEP: Sve se izokrenilo, ništa nije ka prije...
COTO: Ništa. Ovi put smo za trunku izbjegli smak svita, ali ka šta se ne moš zaklet na trenutak, tako ne moš ni u nemogućnost smaka svita.
CEP: U ništa se ne moš zaklet, samo možda koji put.
COTO: Teško li je shvatit pojam prolaznosti. Prolaznost je nešto vidljivo, opipljivo i teško shvatljivo. A kako onda shvatiti pojam vječnosti, nevidljive i neopipljive.
ČEP: Pa ne moraš uopće ništa ni pipat, napipavat ni pokušavat shvaćat, jer je namjerno sve urađeno da se samo pipa, nešto napipa i ništa ne shvati i da sve ostaje samo u slutnji.
COTO: Ja slutim besmisao. Današnji dan kao i svi ostali. Isto vrime, iste budalaštine.
CEP: To ti se čini jer je vruće, ali ništa nije ka jučer. Današnji danje malo kraći od onoga jučer, neosjetno, isto ka šta si ti malo stariji nego jučer, neosjetno, ali ti ne možeš bit siguran u to, jer jučerašnji dan više nikad nećeš moći doživit tako da ga onda nećeš moć ni usporedit sa ovim danom koji se isto pomalo bliži svom kraju... neosjetno. A što se tiče budalaština, one ne umiru, već sa napredovanjem novog dana napreduju i nove budalaštine. Osjetno.
COTO: Kad je Isus najavio da će uskrsnut i da će Bog u slavi sići suditi žive i mrtve, ljudi su sili kraj otvorenog Isusovog groba i čekali njegov što skoriji povratak na zemlju. E, ali se onda još nije rodija Nostradamus da in reče da se to neće baš tako brzo dogodit. I onda su oni sidili i čekali, čekali...
ČEP: Ali nisu dočekali!
COTO: Nisu...
ČEP: Srića naša daje ti Nostradamus falija...
COTO: A baš!
ČEP: A šta ako je ti Nostradamus ka mi ovdi, kad ono kažemo da ćemo doć, na primjer, u deset, a dođemo u, na primjer, jedanaest? Nama je to normalno...
COTO: On nije prognozira uru nego godinu.
CEP: Pa to ja i govorin. Ako je nama normalno zakasnit koju uru, možda je njemu normalno zakasnit koju godinu...
COTO: Nije on odavde.
ČEP: A šta ako ga ipak dočekamo?
COTO: Koga?
ČEP: Smak svita?
COTO: A fala Bogu dosad nismo, ali ništa nije u našim rukama pa tako ni čekanje, jer čak i da odlučimo da više nećemo čekat, naša odluka neće promijeniti tu neminovnost.
ČEP: A ako umremo?
COTO: Onda više nećemo imat šta čekat, jer ćemo bit bliže Bogu.
ČEP: A šta će onda drugi čekat?
COTO: Da mu i oni budu bliže, ali po mogućnosti što kasnije.
ČEP: A i pomrčina je dobro prošla!
COTO: Prošla je ka i svi drugi dani...
ČEP: Ali govore daje mi više nećemo doživit.
COTO: Znam, čovik nikad ne doživi minule dane pa tako ni minulu pomrčinu.
ČEP: Ali ti dan je značajan, jer je bila pomrčina! Čovik u svom životu ne može doživit dvi pomrčine.
COTO: Svaki danje značajan, jer to što se dogodilo toga dana više se neće dogodit! Nijedan dan u svom životu čovik ne može doživit dva puta.
CEP: A to je. Ti dan nišan izaša vanka...
COTO: Znan...
ČEP: Kako znaš?
COTO: Zato šta, nišan izaša ni ja!
ČEP: Onda nismo ni ti ni ja izašli.
COTO: Nije izaša niko...
ČEP: Kako znaš?
COTO: Kad nismo izašli mi, nije izaša niko, jer nismo nikoga vidili, a ako ih nismo vidili znači da za nas nisu izašli.
ČEP: A ko zna zašto oni nisu izašli...
COTO: A biće da in je bilo vruće ili su se bojali mraka usrid dana.
ČEP: Bilo je vruće i prošlih godina pa su isto izlazili...
COTO: Ali nije bija mrak usrid dana...
ČEP: Bija je usrid dana, ali po noći.
COTO: A prošle godine bilo je posebno vruće...
ČEP: A pritprošle je bilo još gore...
COTO: Ti nisi normalan, ali se ne sićaš daje prošle godine sve gorilo?
ČEP: A gorilo je i pritprošlih...
COTO: Nišan reka da nije, ali to su onda sve palili četnici, a prošle je bilo manje četnika pa je manje i gorilo.
ČEP: Blago Talijanima!
COTO: U njih nikad ne gori.
ČEP: Zašto?
COTO: Zato šta nemaju četnika.
ČEP: Imaju oni četnike samo šta se tamo ne zovu četnici.
COTO: Stvarno, onda četnika ima svugdi, samo šta se kriju pod drugin imenom.
ČEP: Misle oni daje to za nas nešto novo.
COTO: E. A nikad požar ne izbije najednom mistu, nego uvik tri istovremeno. Je li to slučajnost, šta misliš?
CEP: Stvarno ne znam.
COTO: A znaš kad je najviše bilo požara?
ČEP: A kad je najviše bilo vatre?
COTO: Sićaš se ti devedesete kad je sve gorilo?
ČEP: Sićan, kako se ne bi sića...
COTO: Pa kad san ja svima govorija da to nije slučajno, niko mi nije virova.
ČEP: A jesi li meni reka?
COTO: Jesan i tebi.
ČEP: Ne virujen da si meni reka, jer da si mi reka, ja bi ti povirova.
COTO: Ma jesan, Bože moj, kako nišan.
ČEP: A di si mi to reka?
COTO: U Veroni.
ČEP: Nisanja nikad bija u Veroni. Čili san svoj život proboravija ovdi, plivajući u vlastiton govnu.
COTO: Ja ne znan jesi li ti poludija?! Zajedno smo bili u Veroni moga bi se zaklet na šta oćeš, moga bi ruku stavit u vatru, moga bi...
ČEP: Uhvati ga za ruku. Ne zaklinji se uzalud...
COTO: Sidili smo isprid arene u kojoj se baš davala neka opera.
ČEP: Koja opera?
COTO: Ne znan ni ja. Mislim Nabuko.
ČEP: Misliš ili si siguran?
COTO: Mislim.
ČEP: Tako i ja mislim da sam bija u Veroni, ali nišan siguran je li to stvarno bilo ili san samo sanja. Nakon nekog vrimena sni i java ti se izmišaju pa dobiju na istom značenju. Zapravo, sve je to moglo bit, a i ne mora. Nije bitno. Ako je bilo, bilo je. Više i tako nije važno, a sutra će bit još manje važno, a za sto godina neće bit nas ni naših sjećanja, ni uspomena, ni snova dakle... Neće nikom bit važno.
COTO: Jo, koja je to bila lipa muzika! Ne ka ova danas na festivalima.
ČEP: Na koji festival misliš? Imamo dva...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arijana Čulina

Počalji od Mustra taj Ned Jun 10, 2018 4:55 pm




COTO: Nije bitno. Sve isto. Danas u nas po glavi stanovnika zapada po jedan pivač. Dobro govori moj otac: Di su ona vrimena kad bi Klaudijo Vila doša u Split i reka: "Veni,vidi, vici". Ja mu govorim: Nije, nije tata. Nije to reka taj Vila. To je reka Cezar. A on meni: Šta ti znaš mali, ti si onda bija mal pa se ne sićaš.
ČEP: A otac ti je legenda.
COTO: Bija je.
ČEP: Zastoje bija?
COTO: Zato jer je umra.
ČEP: Baš zato i govorim daje legenda. Nema živih legendi.
REDIKUL: Nova Arena, Feral, Slobodna... Homoseksualci nisu podobni u vojsci zbog velike zaljubljenosti. Čovjek u ljubavnom transu, zadovoljen i poslije odnosa postaje povjerljiv pa čak odaje i službene tajne drugoj državi, nekom špijunu koji možda i nije pravi homoseksualac. Nova Arena, Slobodna... U Zagrebu neki kirurzi dok operiraju još pjevaju Jugoslavijo, Jugoslavijol Štrajkaši nemaju šta dolaziti pred Sabor, jer onda nemam gdje parkirati auto, kaže jedan sabornik! Nova Arena, Slobodna... Pročitajte može li biti hrvatski ministar onaj koji javno izjavljuje da će radije kupovati kvalitetne nego hrvatske proizvode. Čiji je građanin takav ministar... Split ima ljepši stadion nego Zagreb, govore Zagrepčani. To je tragedija...
ČEP: Slobodnu, molim...
REDIKUL: Šest kuna...
CEP: Pa to je isto ka i u trafici!
REDIKUL: Je!
ČEP: A tribalo bi bit jeftinije!
REDIKUL: Mislite skuplje?
COTO: Mislin jeftinije, jer vi ipak prodajete na ulici...
REDIKUL: Dragi moj, dostava novine je ka i dostava pića. Ovo van je novina Brzi Gonzales... Za istu činu ja van je donesen, dakle ne morate ić do trafike, a uz to van pola i pročitan, pa ne morate ni to.
ČEP: Da, hvala, hvala...
REDIKUL: Kultura: Ljubavna veza na radnom mjestu bila je uvijek, a bit će i dalje, oblik poslovne kulture... Izlazak prvog broja hrvatskog izdanja Miki Mausa veliki je događaj, jer označava povezivanje hrvatske kulture i gospodarstva sa svjetskim gospodarstvom i kulturom. Školarce se uči daje Tin Ujević bio boem. On nije bio boem nego klošar... Navečer kad gledam dnevnik volim vidjeti da je predsjednik ili premijer nekog primio, jer me to razvedri. Ako ga dva dana nema na televiziji, menije dnevnik dosadan... U Međugorju zbog ekonomičnosti mise su poliglotne. Tako je i ovaj put. Pomolimo se nakon pričesti izrečene na engleskom, Gospodin s vama na francuskom, a Idite u miru nisam uopće razumio.
Vrijeme: Vrijeme sutra pravo ljetno, toplo i prohladno...
TV raspored: ciklus filmova Jane Fonda. Početak u 00.55...
ČEP: Najinteresantniji filmovi u nas počinju iza ponoći. Šta to oće reć?
COTO: Da je u nas porasla nezaposlenost, jer se niko ne mora dizat ujutro u šest. Mladost je u to vrijeme u diskačima, oni koji se ustaju u pet i trideset spavaju. A eto, statistike pokazuju da je tada najveća gledanost. Što bi nam to trebalo govorit?
COTO: Da smo prešli na evropsko radno vrime.
ČEP: Kakve to veze ima?
COTO: Lipo, ono malo svita šta radi ne mora se dizat u pet i po nego u sedam i po.
ČEP: I?
COTO: I mogu dulje spavat.
ČEP: Čovik mora spavat najmanje osam sati.
COTO: Ali mi nismo više u socijalizmu.
ČEP: A u kapitalizmu se manje spava, je li?
COTO: Ne, nego u kapitalizmu ima više privatnika...
CEP: Privatnicima ne triba san...
COTO: San in triba i mogu spavat kad oče i koliko oče. Ne moraju samo po noći.
CEP: Pa u čemu je onda problem?
COTO: Za njih problema nema...
ČEP: Znači oni su ti koji mogu gledat filmove?
COTO: Točno, ako su u to vrijeme kod kuće. Jer, kako se ne moraju rano dizat, ne moraju rano ni ić leć.
ČEP: Onda ispada da su u nas sami privatnici...
COTO: Privatnik je danas širok pojam. Nezaposleni su u nas samo formalno nezaposleni.
CEP: Znači, za one za koje nije sloboda, nisu ni filmovi.
COTO: Oni imaju utješni subotnji noćni program, jer mogu spavat nediljom.
REDIKUL: Rok časopis Heroinu bi trebalo zabraniti jer svojim naslovom potiče ljude da se drogiraju. Novi Feral, Globus, Slobodna...
CEP: A vidi, prominili su stolice.
COTO: To su oni priko puta prominili stolice, a ne ovi ovdi...
ČEP: Nišan reka da su ovdi prominili stolice, nego samo da su prominili stolice.
COTO: A ja san mislija da si ti mislija na ove ovdi stolice.
ČEP: Ja san mislija na one stolice priko puta.
COTO: I ja san mislija na one priko puta.
ČEP: Onda smo oboje isto mislili. Šutnja.
COTO: A šta misliš, zašto su prominili stolice, ajde razmisli malo...
ČEP: Sve se u životu minja pa zašto ne bi i stolice?
COTO: Svaka promjena u životu ima svoj cilj...
ČEP: Ja se mijenjam bez cilja.
COTO: Dobro ti, ali zašto stolice. Znaš zašto? Zato što ovaj tip ovdi puno bolje radi pa onaj tamo misli da je to zbog stolica.
ČEP: A je li?
COTO: U početku sam mislio daje to glup rezon, imitacija stolica, ali vidim da ideja pali. Ljudi su jednostavno sad ravnomjerno raspoređeni u oba kafića. Čudna je ta psihologija mase. Iz mnoštva uskomešanih misli i ideja u jednom trenutku prevlada samo jedna jasna ideja.
ČEP: Kako je to samo Hitleru uspilo?
COTO: Šta?
ČEP: Ostvarit te njegove fiksideje. Zarazit tolike mase suludom idejom.
COTO: Mase su uvik lude.
ČEP: Kako to da su pojedinci pametni, a više pojedinaca ludi?
COTO: A taj Hitler bija je soboslikar. Šta mu bi?
CEP: Biće mu bilo dosadno samom u sobi pa se zaželija društva i okupija široke mase.
COTO: Radi društva...
ČEP: Radi društva...
Šute.
COTO: Jesi li ti primjetija da se u Splitu ljudi obožavaju gužvat najednom mistu i pritom stalno kukaju kako je gužva, a kad odu negdi di nema gužve, jednostavno se okrenu uz obrazloženje da neće tu stat kad nema nikoga. Nikad nije dobro.
CEP: Ni meni nikad nije dobro...
COTO: Znan, zato san to i reka...
CEP: Reka si da nikad nije dobro, a ne da meni nije dobro...
COTO: Reka san da nikad nije dobro. I ti spadaš u to nikad...
ČEP: Onda i ti spadaš...
COTO: Svi skupa spadamo u to nikad.
Šutnja.
ČEP: Koliko je na tvom satu sati?
COTO: Podne.
ČEP: Na mom jedan.
COTO: A ti svoga nisi pomaka?
ČEP: Nisam.
COTO: Zašto?
ČEP: Zašto bi ga mica sad naprid kad ću ga i tako morat vraćat nazad, vrime mora teć svojim prirodnim tokom, a mi nismo pozvani da ga mičemo naprid ili nazad. Osin toga, kugla se uvik isto vrti i niko je ne more micat naprid-nazad.
COTO: A to je.
ŽENA S KOLICIMA: Je li slobodno?
COTO: Izvolite!
ŽENA: A eto, fala Bogu, sad ćemo se malo raskomotit. Puno van fala šta ste nas pušćali. Fala Bogu da san sila... Mislila san da ću zanesvistat, sve su mi noge otekle, čila san ka gola voda. Da se skinen mogla bi sve iscidit...
ČEP: Radije nemojte...
ŽENA: A dušo moja, biće i ti čili uskuva? Jadno moje dite. Na, skinit će ti mater pulover. Ajadni moj, čili si mi crven ki pamidor. Na, punice te malo mama. Pu, pu, pu... Ma vidite li vi ovog čuda od vrimena?
COTO: Da...
ŽENA: Eto, sad je bolje, skinit će ti mamica i bičve. Evo ga. Ne mudu ti noge, ne mudu. Evo, mama ce ih bakiti, ba... A je nezgodno ovo, moj šjor, nikad ne znaš kako obuć malo dite. Znanja da je vruće, ali jopet čovik nikad ne zna... Znate kako je ovi dana ova paklena vrućina, po noći spava kraj otvorenog prozora pa je sutradan dobija virozu. Najprije je ka malo prošmrca, zasuzija i srića da je to sve izriga, jer da nije moga se ne daj Bože ugušit u slini. Znate, dobro je to povratit, jer se malo dite ne zna iskašljat, pa kad tako povrati spizu, povrati i tu slinu koju inače nikad ne bi izbacija, ali ako kad on meni to ne povrati, ja mu stavin malo masla u nos pa mu onda lakše izvadin govanca. To van je dobro i za odrasle. Provajte pa ćete vidit.
ČEP: Hvala, ali radije ne bi.
ŽENA: Ma ne mozes balbu dilat, ne mozes. Sad bi vas on malo pipka i čupa...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arijana Čulina

Počalji od Mustra taj Ned Jun 10, 2018 4:55 pm




COTO: Odmiče se. Da, da.
ŽENA: I eto, fala Bogu, otkad lakše diše svi smo odahnili, jer znate, kad van je ditetu začepljen nos to van je dovoljan razlog da ne spava čila kuća. E, ali kako jedna nevolja ne dolazi sama onda mi je dobija proliv, ali, fala Bogu, bilo je lipo normalno, nije bilo ono zelenkasto, nego lipo kafeno... Ja san bila zadovoljna. Ne bi on još smija iz kuće, još malo šmrca, ali ja san ga eto utoplila, a sad ne znan šta ću na ovu vrućinu. Je li dušo mamina, sta cu ja sa tobon, jo, jo. Jeci li ce to opet ukakija? Daj da mama vidi. Uh, uh, mudi, mudi. Opet te jadnog muci stomacic. Sad ce tebi bit lakše, sad ce te mamica plominit. Fala Bogu šta danas imamo ove papirnate pelene pa je to minjanje ditetu gust. Zamislite kako je to prije bilo. Prat sva ta sranja. Pa tako iz dana u dan, iz dana u dan, iz...
COTO: Dana u dan. Fermajte. Muka mije.
ŽENA: Dobro, dobro. A i vas je mama minjala.
COTO: Dobro, dobro.
ŽENA: Dobro, dobro. Evo te mamica skinila.Voli ovako kad ga skinen. Masi, masi nogicama, gustaj kad ti je Bog da. O, Boze, Boze, staje to bilo? Glom! Ma ko je to meni pinija, ma ko? Ajde, upli ti jos dušo, upli. Ajde, jos, jos, pa ce ti bit lakše...
ČEP: Gospođo manje mu govorite da upre, jer ću se posrat ja.
ŽENA: Je, je, razumin. Oprostite, ali to su dica. Ajme, ja se zapričala, a nišan vas ni pitala oćete šta popit.
COTO: Ne, fala.
ČEP: Ni ja, hvala najljepša...
ŽENA: Oćete sladoled? Dala bi ja njemu malo, ali on ne srni znate...
COTO: Znamo...
ŽENA Oćete vi?
ČEP: Ne hvala, mislin da danas neću ništa jest.
ŽENA: A vi to držite dijetu? A to je u redu! Znate, ja san se za vrime trudnoće udebljala dvadeset pet kila... Jedva san se kretala. Bože, staje to ružno kad je čovik debel... Šta ću van poć govorit, nišan mogla špigetu zavezat. Ali, fala Bogu, sad je dobro kako je bilo. U rodilištu san već izgubila skoro deset kila. Znate, težina diteta plus plodna voda plus posteljica, onda ona njihova hrana koje nisam baš ljubitelj, ode van to. Kad bi vi rodili vidili bi. A šta ćete, to je priroda... Svak ostane u drugom stanju prije ili posli...
COTO: Svakako, svakako...
ŽENA: Dušo moja, a jesi li mi malo zivnija? Ma ko mi se to sad mije, ma ko? A slitan si ovako golišav je li? Vidite staje priroda, Bože moj... Sritan je šta više nema puno robe, a to je, Bože moj, prirodno. Pa mi smo, kad bolje razmislite, jedina živa bića na zemlji koja se oblače. Sve druge beštije, kokoši, krave, ovce, vukovi, pasi, ribe, cviće, majmuni, jorgovani, srne...
ČEP: Dobro, gospođo, dobro...
ŽENA: ...svi oni odaju bez robe. A to van je tako i normalno, eto i vi bi sigurno bili sritniji da ste sad goli, a da ne govorin koliko bi to mene usrićilo.
COTO: Jel bi vas usrićilo da smo mi ili vi goli?
ŽENA: Aha ha ha. Koji ste vi vražići. Ma ja san udata žena, ali nisam mrtva žena, je li tako? Ne mogu van opisat ti osjećaj kad ja plivan u dubokom moru i skinen ređipet, a prsi slobodno plivaju ka dvi bove, divota. Ništa vas najedanput ne steže, ni duša ni tilo. A šta ćete, sami smo svemu krivi. Ka šta nabacujemo sve suvišne brige ovog svita na svoju dušu, tako nabacujemo i robu na tilo. Daje Bog tija rodili bi se obučeni, u robi, ka šta svaka beštija dođe na svit sa svojon robon. Konj s dlakom, ovca s vunom, ali da je roba dobra ne bi zmija skidala košulju, je li tako?... Samo oni staje zgrišijaima potribu da se sakrije. Sve je kriva to ona Eva iz edenskog vrtla... E to zbog nas žena morate se i vi sakrivat, a šta ćete, neko mora počet sa pizdarijama, a Bog je tija da to bude žena, a šta ćete... Ma ajde, popijte nešto. Da se razladite... Ajde... Nemojte me odbit. Opala! Jos jedan prdac. Mablavo! Samo ti dušo pucaj. To ti je zdlavo. Ajte, popit ćemo u zdravlje ovog diteta. Onda, šta ćete? Nemojte čilo vrime mučat. Ajde šta...
COTO: Ništa fala. Prisilo mije...
ŽENA: A vi?
CEP: I menije prisilo.
ŽENA: Ma vidi kako je barbama prisilo. Biće ova vrućina. A mama će bogme opalit jednu ledenu pivu. I ti bi opalija jednu.
ČEP: On se je dosta naopaljiva za danas.
ŽENA: A je, je. Kad nalactes onda ces ti piti pivice. E miji se ti, miji, ma to je ozbiljno... Stiže pivo. A sta je, ti bi malo ploba... Jeste vidili od mali nogu je slatko zabranjeno voće... Ajde, daće ti mama da malo liznes, čamo me stlaj da ti ovi ukus ne ostane negdi zapisan do klaja života.
COTO: Kad nije nikom gospođo mliko ostalo upisano, neće ni njemu piva.
ŽENA: Ma calin seja, zna on da seja salin samo. A golko je, je li, a nemoj sad pakat, tija si plobat pa san ti dala. Koliko san ja gorčine u životu popila, mogla bi još nestat plakat. Ajde, živili...
COTO I ČEP: Živili!
ŽENA: Eto, sad smo nazdravili u tvoje zdravlje, mali moj popisanko i poslanko. Sad će buzo tata doc pa ćemo ic kuci. A vidi sve me lazumi. Ova se dica danas rode sa kompjuteron u glavi, jer ja ne znan kako su samo tako pametni. Vidi kako on mene gleda, sve me razumi... Ma kako si mi samo tako bistal, Boze, Boze... Još ga dojin. Ne da mi muž da prikinen. Kažu svi da nema do materina mlika, a znate da će se po novome davat šest miseci ditetu samo mliko bez kašica...
COTO: A je li?
ŽENA: Ne da tata njega, oce da mu sin bude velik i jak. Je li tako maleni, ama je li tako? Ajme meni, opet si mi kihnija! Ajme, čilu me poštrapa! Dajte mi, molin vas, jednu salvetu. Evo, oblisala se mama... ništa zato. Šlica da nisi balbu potlapa... šlica. Ajme, eno si ga sad postlapa. A ništa, oblisace ga mama.
Briše čovjeka.
ČEP: Znate šta gospođo, bolje da smista dignete tu vašu guzičetinu i odvezete to balavo i smrdljivo derište, nego da se ja za to pobrinem na svoj način.
ŽENA: Ajme, šta ste nagli! Skužajte, rekla san van, skužajte. Nije mali kriv staje kihnija.
ČEP: Nije on kriv ni šta se posra, ni staje kihnija, ni šta vi pizdite, a nišan ni ja kriv da ta govna moran po sunčanom danu udisat. Zato brišite šta brže morete! Ajde, bris! Brojin do tri.
ŽENA: U redu, u redu, nemojte se idit. Ajde dušo. Samo da mu obučen pulover i bičvice.
ČEP: Ajde, samo brže. Do tri san reka, jedan...
COTO: Aj nemoj je sad...
ČEP: Aj neću, al nek požuri, ne mogu više trpit ova govna. Da san to tija trpit pravija bi svoju dicu. Pa kad već neman živaca za gledat produkt vlastitih spermatozoida onda neću bogme ni drugih. Je li to jasno. A, je li jasno?
ŽENA: Je, je. Prejasno. Ajde dušo, idemo, a eno nan i tate. Ej, ej... Evo nas... Fala na lipon društvu i baš smo se lipo proćakulali... Ajmo mi maleni... Leci balbama pa-pa. Nemoj pakat, nemoj, balbe su doble, neće ti ništa... Nije inače takav, ali nešto gaje na vama uznemirilo...
ČEP: Ajde, ajde...
ŽENA: Pa-pa, pa-pa...
COTO I ČEP: Pa-pa... Bla, bla...
ČEP: Fala Bogu daje otišla.
COTO: Fala mu iljadu puta. Koji davež i smrad.
ČEP: Daje ostala samo još koji minut ispalija bi na živce, prokinija bi nju ili njega...
COTO: A otišla je.
ČEP: Fala kurcu.
COTO: Eto vrime je isto ili gotovo isto ka maloprije, i ja san isti ili gotovo isti ka maloprije, ali mi osjećaj uopće nije ka maloprije.
CEP: Nije. Tek sad vidin da mije zabavno u mojoj dosadi. Zamisli da me neko onako po čili dan jebe i tlači.
COTO: Slobodo, slatka slobodice.
CEP: Ne znan zašto, kad san ovdi tija bi bit negdi drugo, a kad san negdi drugo tija bi bit ovdi.
COTO: Tribamo bit duže tamo negdi drugo da bi svatili lipotu ovoga ovdi.
ČEP: A je...
COTO: Vidiš, dok nije došla ona tlaka, nismo svaćali koliko nam je bilo dobro.
ČEP: Znaš li ti muža od one žene?
COTO: Ne znan. Zašto me to pitaš?
ČEP: Onako... tija san vidit jel ga ti isto ne znaš.
COTO: A. Jo, šta lipo prži.
ČEP: Jo, lipote. Ovoga nema nigdi.
COTO: Nigdi... Osjećam kako mi toplina ulazi kroz svaku poru...

ČEP: I kroz moje...
COTO: Šta kroz tvoje?
ČEP: Pore, jebate!
COTO: A!
ČEP: Je, ma isto je malo prevruće?
COTO: Malo je...
ČEP: Uf! Šta je je, moglo bi bit malo ladnije...
COTO: Dobro si reka, baš, uf!
Redikul pjeva dio pjesme Idemo se kupati...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arijana Čulina

Počalji od Mustra taj Ned Jun 10, 2018 4:56 pm






Slika četvrta


Likovi:
GLAVA, muškarac oko četrdeset pet godina SIPA, muškarac oko četrdeset pet godina

GLAVA: Teče, teče i teče jedan slap što u njemu znači moja mala kap, gle jedna duga u vodi se stvara i sja i blješti u tisuću šara. Ta kap u slapu da bi mogla stati i moja kaplja pomaže ga tkati.
SIPA: Evo šta meni draga govori svaki dan: da san seljačina bez škole, da di su joj oči bile kad se udavala. Da san sve šta san pročita, pročita na zahodu. Da kad je zadnji put bila u Trstu. Da san se oženija gol ka crkveni miš i da sve šta iman mogu zafalit njoj. Da parketi nisu za stoku. Da san sigurno umisto u plodnoj vodi pliva u vinu. Da moja mater nikad za nju nije imala toplu rič, a tako ni sestre mi, ni čila familija. Da je jedina žena u mom životu moja mater i da ljudi koji imaju mater ne tribaju ženu. Da nišan kulturno i nikako drugo uzdignut i da zato šta mi nije uzdignut gleda samo moju gužicu. Da je nedovoljno nadopunjavan i popunjavan. Da samo slušan po željama, vodostaj i vijesti i da se igran na pogađanje filmova i da jon parin malo retardiran. Da bi, već kad neman fakulteta moga imat baren mercedes ka i drugi bez fakulteta.
Da kad se svak more bavit politikon i sidit u Saboru zašto ne bi i ja. Da mi je dosta bit u Saboru misec dana i lipo imat sigurnu starost sa saborskom penzijom. Da više nema šta obuć, i da se ne može pripoznat u ogledalu. Da se znojin ka prase i da joj usmrdin čilu postelju.
GLAVA: Moja pisma:
BEZUVJETNO TVOJ
Volim te, ljubavi moja, volim te, volim te bezuvjetno, ako budeš moja, sigurno ću biti tvoj bezuvjetno. Duboka je suza moja, još je dublja bol tvoja. Tumaram ulicama mračnim, tražim te, ljubavi moja, j a i ti mene sigurno tražiš, suzo moja. Tražimo se, a ne možemo se nać. Slijepi od ljubavi. Slijepi od mrke noći, čežnjo moja. Nema te, nema tvog obrisa, sjene. Sakrivaš li se od mene ili od života, vilo?
Kako san samo moga prespavat ove misece godine, dane...?
Kako san moga pit, jist, ležat, udisat turobni
zrak,
bez tebe, ljubavi moja.
Di mi je pamet bila,
di su mi emocije iscurile?
Bez tebe san skoro propuva u očaju ludom.
Ali naćemo se mi, naćemo...
Nabasat ćemo, napipat ćemo.
Mi, sljepci pored zdravih očiju...
I ja ću bit tvoj, a ti samo moja bezuvjetno.
I davat ćemo se do kraja života ovog, a i onog
jedan drugom...
bezuvjetno...

KONOBARICA: Šta ćete popit?
SIPA: Ja ću viski s ledom.
GLAVA: Ja sam Franciscus Patricius novih vremena.
Ja još uvijek gledam sa prozora na kaskade, volim vino i miris oskoruša...
KONOBARICA: Oćete vino?
GLAVA: Vino, amore mio...
SIPA: A ne znan je li bolje bit tako sam ka ti ili bit sa nekim ovako ka ja, a opet bit sam?
GLAVA: Treća osoba za me svi su dusi. Slobodna miso moj je molitvenik, a kad u sumrak ječe Angelusi, ne moli vjernik nego uhapšenik. Živija! Diže čašu. Sve duše lažu. Sva su trudna čela, sanjama zvijezda i magla protkana. Samo je mudar mozak karaula život je sanja, a spas je Nirvana. Napokon nađoh sebe, evo postah sam otkad ostah sam. Živija naš Tin!
SIPA: A dobro ti, bogami, pamtiš! Ja pamtim od pisama samo Hasanaginicu jer je to najpopularnija pisma svih vremena.
GLAVA: Naravno!
SIPA: A ni žena se ne more načudit mom pamćenju. Ona kad pročita drugu strofu zaboravi prvu.
GLAVA: Da?
SIPA: Je, majke mi, a ja pamtim sve, osim imena tu nišan baš najjači.
GLAVA: Ti si se ka Tin razočara u ljude, a Frojd bi ti reka da zato pamtiš samo brojeve. Ja pamtim sve bezuvjetno, ali u času kad se izražavam otkidam od mozga jer usporavam vlastito spoznavanje...
SIPA: Ja ti u adresar prvo zapišen telefonski broj, a tek onda ime. Tako san rođen. Mozak mi je programiran na brojeve.
GLAVA: Volija bi ja daje i moj, ali su me, eto, dopala slova.

Blaženi koji sa radosnom dušom motrite sunca i žute poljane! Ja prisluškivah kako noćnom tmušom šušte borici i umorne grane.
SIPA: Meni se stvarno ne mogu načudit kako pamtim.
GLAVA: Ja ne pamtim, čujem samo u uhu gdje šumi i galami.
SIPA: Ja ti znan koja je nova žvaka zalipljena u Marmontovoj.
GLAVA: Znan, ti voliš brojeve pa brojiš.
SIPA: A u ovon slučaju ne koristin se tin talenton. Zato postoji puno jednostavniji način...
GLAVA: Onda vjerojatno osjetiš da si ugazio na nešto vrlo ljepljivo, ljepljivije od onoga u šta obično ugazimo...
SIPA: Po boji.
GLAVA: Što po boji?
SIPA: Znan koja je nova po boji, one najstarije su najškurije, a svježe pljunute najsvitlije. To je logika.
GLAVA: Logika je majka vas čijim umom brojevi vladaju. Nad mojim uzvišenim umjetničkim umom caruje instinkt. Bol je moje jedino plemstvo.
SIPA: Znan ti bi to instinktivno primijetija tek id se zalipiš, jer vi umjetnici ne stojite čvrsto na zemlji. Ko zna u šta vi blenete i na šta mislite kad odate. A ja se nikad ne zalipin jer uvik gledan di odan, a i pazin di ću pljunit žvaku.
GLAVA: Blago stopalima koja miluju čvrsto tlo.
KONOBARICA: Još nešto?
GLAVA: Mozak je ka najzahtjevnije cvijeće. Da bi dalo ploda triba ga redovito zahvat, zato mi dajte čašu biloga. Bila boja je boja nevinosti, neću pit crno, jer ne želin da umom mojim zavladaju mračne sile.
SIPA: A i ja ću onda bilo. Znaš ono, kad si govorija o instiktu...
GLAVA: E...
SIPA: Znaš kako ti ja pamtim filmove?
GLAVA: Bogme ne.
SIPA: Pošto ne pamtim face to san ti već napomenija...
GLAVA: Je. A mene pripoznaješ jer nisam faca...
SIPA: A ti si, jebate, faca nad facama, ko tebe ne bi pripozna. Ja govorin o filmovima, a ne o tebi. Filmove pamtim instinktivno...
GLAVA: Rijetko viđeni spoj praktičnosti i uzvišenosti.
SIPA: E. Ja kad gledan film zatvorin oči i slušan zvučne efekte. To mije fenomenalno. Zatvorin oči, evo vako, a ono mi kapje, kap, kap i te me kapi čiloga prožmu.
GLAVA: Dobro je s vrimena na vrime proprat misli...
SIPA: Znan da mi neš virovat, ni žena mi nije mogla virovat, ali mene to priporodi. I da ti nastavin...
GLAVA: Pretvorio sam se u uho...
SIPA: E baš to, ka da si zna, tako se i ja pritvorin u uvo... onda tako zatvorenih očiju pokušavan povezivat riči i pogodit o kome se filmu radi.
GLAVA: A zašto onda ne slušaš radiodramu?
SIPA: Zato šta u nas nema radiodrama sa stranim glumcima, a naše uglavnon znan pa neman šta pogađat, meni je i to pogađanje napeto, tako treniran onaj slabiji dio mene, instinkt, i onda kad otvorin oči volin vidit jesan li bija u pravu.
GLAVA: Onda ti je bolje rješavat križaljke ili igrat loto!
SIPA: Ne, nije to isto. Ja volin gledat prirodu na filmu. Film ne more lagat. Ni žena mi u početku nije virovala, mislila je da san lud, a sad san i nju uvjerija u svoj instinkt za koji me je ona uvik pitala da di mi je. Sad opet govori kako iman instinkt samo za pizdarije. Nikad dobro...
GLAVA: Božanske žene, sva ljepota svijeta i lavska gordost i plahota srne, kroz Vaše čari uzvišene cvjeta u plave dane, i u noći crne. Sunčane duše, zjeni poklonika zaman Vas skriva zločinačka tama, pobožnu ljudstvu fali Vaša slika. Jer Vi ste žene među Kraljicama.
SIPA: Lako je tebi tu pivat... A zašto se ti nisi nikad ženija?
GLAVA: Zato što želim slobodan biti, zato što želim slobodno sniti, zato što želim piti i piti, i to je to u biti. Živija!
Da mi nitko ne sužava moje vidike. Da izbjegnem sve cike i vike. Sloboda je moja mlada. Mlada što mi umom vlada. Borhes se oženija pred sam kraj života. To je gesta... metafizička. Spojit dvi ključne točke života, vinčanje i smrt...
SIPA: Sve o jednom trošku, a nije ni on bija, bogami, lud.
GLAVA: Živija!
SIPA: Ej Sime, ono kako smo rekli, sutra ovdi u isto vrime. Adio!
GLAVA: Pogledaj ove male provincijske guske, hodaju uspravno nošene svojim tjelesnim tajnama. Možda su ipak, mada znam da ništa ne razumiju, dostojne biti nekom vrstom Beatriče. Moje pjesničko oko uzima od njih onu čistotu, onu nevinost koju oni odbacuju u svom neznanju, a kad je požele vratiti, ostat će samo moja dva-tri stiha i propušteno vrijeme. Ali, hvala Bogu, na prosječnim ljudima i prosječnim djelima, jer što bi rekao Šopenhauer, zahvaljujući njima možemo odmjeriti onoga ili ono što je izbjeglo sudbinu prosječnosti.
SIPA: Atisijeizbjega?
GLAVA: Hvala Bogu, kao što vidiš...
SIPA: A faca si. Volija bi i ja znat lipo govorit ka ti, ali nišan načitan. Ona moja govori da san pročita samo jednoga Vajata Erpa i to na zahodu, i još mi je rekla da je srića šta san ti dan ima tvrdu stolicu jer inače ne bi ni to.
GLAVA: Da bi se znalo uzvišeno govorit, pisat, dragi moj, treba živjeti od iluzija, a kako imati iluziju Mjeseca kad su ga ljudi oskrnavili svojom nogom i kako uopće pisati ispod Gutenbergove galaksije koja gasne? Pisanje je, dragi, humanitarna akcija, sudjelovanje u svijetu ideja, osmišljavanje i opravdavanje svrhe postojanja koje je redovito neobjašnjivo. Mislim daje najbolja definicija postojanja daje život jedna dosada koju svak ubija na svoj način. Ti eto pogađaš filmove i svađaš se sa svojom famoznom ženom, a ja eto pišem vjerojatno zato što nemam žene ni televizije. A šta bi reka Oskar Vajld, na kraju je sva umjetnost beskorisna, a ja bi još k tome dodao daje i život onda beskorisan i daje smrt definitivni poraz čovjeka, mislim za ateiste, za vjernike ne. Možda i ja pišem jer, eto, potajno vjerujem da netko odozgo čita moja djela i inspiriran njima stvara još grandioznija djela, a moj će duh siguran sam vjerojatno inspiraciju tražiti u višim sferama i nekim dalekim galaksijama.
SIPA: Ma volija bi lipo govorit ka ti.
GLAVA: Oš još nešto popit? Ej mala! Još jednu turu. Dragi moj, opet ti ništa nisi razumio, ali ne čudim se tome, jer niko nikoga ne može u ništa uvjeriti. Jer, kako uvjeriti tebe ili nekoga u nešto kad sam i ja sam skeptičan prema samom sebi. Svaki čovjek je jedinka, prašina, usamljena zvijezda, čestica koja se susreće, sudara s drugim česticama besmisleno, suludo, a govor je samo izvor novih nesporazuma. Shvati da si jedinstven i nitko tebi sličan još nije rođen.
SIPA: To mi govori i žena, da takvo nešto još nije vidila.
GLAVA: Toliko lica, a sva različita. Toliko dojki, a sve različite, toliko usana, a nijedne istih sokova... divno. Ti si inžinjer materije, a ja sam, eto, što bi reko Staljin, inžinjer duša.
SIPA: Ma nišan ti ja nikakvi inžinjer i to mi žena stalno prigovara: Svaka pizda danas govori dr. ili dipl. ing., a vidi tebe!
GLAVA: Dok je žena jedna posrijedi, čovjek je jedan previše, žena je mržnja između čovjeka i čovjeka, žena je postavila neprijateljstvo i zavadu, zbog žene se vadi nož, i bode u crvenu tekućinu što draži živce, održanju najsposobnijega seksualna selekcija i krv.
GLAVA: Još jedno bilo, može?
SIPA: Ma ne triba.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arijana Čulina

Počalji od Mustra taj Ned Jun 10, 2018 4:56 pm





GLAVA: Rekao bi Verlen, sve je popijeno, sve je pojedeno, nema se što više reći. Slažem se s njim djelomično, jer ima se toga još za popiti, stoga može još jedna čaša bijeloga.
Gluhonijemi čovjek ostavi figuricu. Sipa i Glava je razgledaju i vraćaju. Čovjek odlazi.
SIPA: Ja mislin da si ti za popizdit pametan zato ne znam kako to da nisi popularan.
GLAVA: Zato staja volin biti neprihvaćen i za vlastitu neprihvaćenost ne činim ništa, a nerih-vaćen sam uglavnom jer sam drukčiji, neshvaćen, i razumljivo je što se ne mogu utopit u mase koje nemaju moju dimenziju, a kad netko nešto nema, razumljivo je da ne može shvatiti onoga tko to ima. Mi uglavnom zavidimo onima koji su slični nama, a pošto meni nije nitko sličan, nikoga ne mogu mrziti, niti kome mogu zavidjeti. Eto! Više volim da sam osporavan nego slavljen. Obično se dobroga svi kasno sjete. Osporavani žive za vječnost. Uglavnom je to sudbina velikih umjetnika, pogledaj samo Van Goga. Oskar Vajld je rekao, da bi bio popularan moraš biti osrednji, a složićeš se sa mnom da ja to nisam.
SIPA: Ma to ni govora. Ti si genij, a ni taj Oskar, čini mi se, nije bija budala.
GLAVA: Eto vidiš. To je bija pisac. A ja, dragi moj, pišem zato jer mije dosadilo da mi ljudi upadaju u riči, u slova mi niko ne može upast.
SIPA: Tako kad ja oću nešto objasnit ženi ona mi uvik upadne. Jednostavno me neće ili ne more razumit, a ja san ti u biti dobar ka kruv...
GLAVA: Iz tog nerazumijevanja postaje se pisac, jer kako kaže Bart, književnost i nije ništa drugo do postavljanja pitanja samom sebi. Dragi, govorio sam ti maloprije otkuda to nerazumijevanje, sjeti se čestice kad god se osjetiš ugrožen od prašine...
O blago onom što već sad se slaže Da bude kao drugi svi ostali.
O blago onom što umije da laže,
Za ljudsko oko da postane mali.
Divno je ipak kada sam koracam... u čednoj slavi čudnih polumraka, i zemlji vijenac, nebu pogled bacam.
Jer znadem sebe, i slaba i jaka jer slutim sebe, u svjetlu i sjeni i jao meni dakle blago meni! Dragi moj, uživaj u svojoj neshvaćenosti, u svojoj vječnosti, uživaj u boli svoje boli, pusti bezvrijedne duše koje muče svijet svojim postojanjem. Jedina stvar koja mene danas zanima je, kako kaže Klod Simon, kako početi, kako nastaviti i kako završiti rečenicu.
SIPA: A jedina stvar koja mene danas zanima je kako se zaposlit.
GLAVA: Neka te to ne opterećuje ja, eto, nikada nisam ni poželio raditi. Grozim se na pomisao tako banalnog uvjetovanog življenja.
Harmonikaš rasteže harmoniku. Čuje se neka nejasna melodija. Oni ga ignoriraju.
Vidiš sve ove ljude koji dolaze i nešto traže? Oni samo misle da ih ja ne vidim, ali ja ih i te kako dobro vidim, ali ih ne gledam, jer ih puštam da ostanu veliki, dosljedni, dostojanstveni u svojim očima. Što bih uradio da im dam neki prljavi novac? Ja bih ih iskvario, omalovažio, isprljao, obvezao. Ovako ostaju slobodna, neovisna, nedodirljiva, čista djeca Božja. Kužiš? SIPA: A kužin. I ne kužin.
GLAVA: Dragi moj, život je beskrajno zabavan i divan. S izuzetkom čovjeka, sva ostala živa bića – ptice, kukci, ribe, mikrobi pa čak i r metnici – žive sretno u skladu s prirodom, slobodni, nezaposleni, bez obaveza prema sebi ili prema drugima. Kad je još tko sreo majmuna, krokodila, zmiju, mrava ili slona koji je bio nesretan, bolestan ili radio za plaću.
SIPA: A bogami baš ću ovo reć onoj mojoj, i tako mi je uvik govorila da san parazit, a ja san, eto, samo živija u skladu s prirodon.
GLAVA: Čemu zapravo težiti? Mi nismo materijalna bića, već duhovni, vječni i neuništivi sluge Apsoluta, ali mi smo se poistovjetili sa sadašnjim materijalnim postojanjem. Treba napustiti želju da se bude pobjednikom. Moraš biti zadnji da bi postao zauvijek prvi...
SIPA: A meni ona govori da san u svemu zadnji, a ja, bogami, eto, prvi.
GLAVA: Koja ona?
SIPA: A žena.
GLAVA: A da, da!
Žena prosi. Sipa prebire po džepu, vidno traži novac. Glava ga hvata za ruku i gestom se oslobađa žene.
GLAVA: Ma budi pametan, sve se stalno mijenja, cirkulira u svemiru, u poslu, u politici, znanosti, braku...
SIPA: Tu mi se ništa ne minja.
GLAVA: Ma nije riječ o tebi, riječ je o Apsolutu. Uvijek postoji neki novi pobjednik. Stoje danas zadnja moda, sutra je već zastarjelo, dragi moj.
SIPA: Šta to oće reć?
GLAVA: Sudbinu ove žene nećeš prominit jednom kunom. Ona mora proć svoj križ, svoje pročišćenje na ovon svitu, ako joj ti pomogneš, njezine će se patnje nastavit u budućem životu.
SIPA: Zbog jedne kune?
GLAVA: Nije rješenje da crnačkim plemenima udjelimo kunu nego da ih naučimo proizvodit kunu, kapiraš?
SIPA: A je. Baš mije drago da san te srija, a sad ću morat požurit doma. Moran uzet dicu u vrtiću i skuvat obid prije nego mi žena dođe s posla.
GLAVA: Ma ništa se ne mora, dragi moj. Samo slobodan i neopterećen čovjek je sretan čovjek. U današnje vrijeme svi smo postali budale, zanemarivši svoju pravu udobnost, poistovjetivši se s materjalnim kavezom. Kavez je namijenjen propasti ptice. Ptica nije stvorena za dobro kaveza. Radimo sve i sva da nahranimo ovo prolazno materijalno tijelo u kojem smo zarobljeni, a pritom zaboravljamo hraniti dušu koja je vječna. A isplati li se više ulagati u vječnost ili u trenutak, razmisli malo!
SIPA: Ma znan, dobro ti govoriš, ali dica me čekaju.
GLAVA: Koja dica, čija dica? Ti misliš da su to tvoja dica, a jesi li siguran?
SIPA: A još najbolje da nisu, ma da me je još i tu privarila ubija bi prvo nju, a onda sebe.
GLAVA: Polako, dragi moj, agresijom se ništa ne rješava. Sjeti se Biblije i onoga o obrazima.
SIPA: Ne znan, ja nišan skroz za ono, oko za oko zub za zub, ali umisto da jon okrenen i drugi obraz prije bi jon okrenija glavon.
GLAVA: Ja sam protiv stila koji sadrži prijetnju jer obavezuje. Slatkorječivim stilom možeš iskazati odlučnost, a prednost je u tome što ne obavezuje, ali nisam ti o tome htio govoriti. Ono na što sam mislio kad sam spomenija da djeca nisu tvoja to je univerzus. Svi smo mi, dragi, na ovom svijetu svoji, djeca Božja... Sad je to tebi jako bitno i dičiš se govoreći, ovo su moji sinovi, a za dvista, trista godina kome će biti bitno čiji su to bili sinovi i čija je to presahla krv?
SIPA: Ma razumin ja, ali bi isto sad triba poć ća...
GLAVA: Pođi, pođi, slobodna je volja tvoja... Ali tribalo bi ovo sve prije nego što odeš platiti.
SIPA: A šta ti nemaš ništa šoldi?
GLAVA: Ništa. Ja sam umjetnik. Osjećaj da mije u džepu novac stvara u meni osjećaj nelagode i banalnosti. Ja sam pjesnik kao i veliki Tin, ja sam boem kao i veliki Tin. Mi smo ljepota, mi smo emocija, mi smo začaranost, mi smo strast, mi smo nepoznanica, mi smo opsesija, inspiracija, mi smo opredjeljenje, mi smo...
Imajte sažaljenja s pjesnicima.
Oni ne bi možda pjevali,
Kad bi bili potpuno pri svijesti
Kad ne bi sagorijevali, Kad bi u životu uspijevali, Kad bi imali jesti. Kad bi se u redu odijevali.
Noćas se moje čelo žari, noćas se moje vjeđe pote, i moje misli san ozari, umrijet ću noćas od ljepote.
Duša je strasna u dubini, ona je zublja u dnu noći; plačimo plačimo u tišini, umrimo umrimo u samoći.
SIPA: Znan, lipo je to, ali ja iman samo nešto siće koju mi je žena dala za spizu. Kupit ću kruv i malo sipice za na rižot, a ostavit ću i dvi-tri sipice sutra za ispeć. Znaš kako je, samo jedna plaća, a četvero usta živa. Triba u njih nešto kanit, triba to naranit, a samo ona radi. Nije lako.
GLAVA: Koja ona?
SIPA: A žena...
GLAVA: Da, da. Dragi, uvik je bilo to da je onaj neosviješteni dio čovječanstva radio za onaj osviješteni. To je zakon prirode. Ljudi rade, zašto? Da bi mogli više zadovoljiti svoje potrebe i potrebe svojih bližnjih. Tako i tvoja žena. Ona radi da zadovolji i tvoje potrebe, a znamo daje sreća u davanju veća nego u primanju. Ona će biti sretna ako si ti sretan, a ti ako sam ja. Dragi, takav je poredak i u svemiru. Ako se poremeti poredak u svemiru dolazi do bolesti, nesriće, zločina.
SIPA: A ti sad oćeš reć da ako ja ne platin da bi poremetija poredak u svemiru?
GLAVA: Možda i ti si kaplja što tka ovaj svijet, kako bi pjesnik rekao... Ta kap u slapu da bi mogla sjati i moja kaplja pomaže ga tkati. Ako jedna kaplja promijeni smjer neće se ništa dogoditi, vjerojatno neće ni ako to učine dvije kaplje, ali ako se za njima povedu i ostale, slap počinje padat uzvodno, dragi moj. Naravno, ne treba opet biti tako banalan, nećeš ti sam promijeniti ništa, ali bolje bi se osjećao sa sviješću da si kap koja ne curi uzvodno i da si kap utkana u društveni i svjetski poredak i na koncu konaca poredak u beskrajnom svemiru.
SIPA: Oćeš reć da bi zbog mene slap moga počet teć uzvodno?
GLAVA: Na tebi je da izvučeš srž.
SIPA: To oće reć da izvučem takuin?
GLAVA: Rekao sam ti, izvuci personifikaciju. Jer što je novac u usporedbi s duhovnim bogatstvom, a ti si, eto, danas spoznao suštinu. Ti si od danas bogat čovjek. Krivo je načelo "Daj i uzmi". Načelo, odnosno, formula sreće je "Daj, daj i uvijek samo daj i ne pitaj". Ja tebi evo, sam si rekao, dajem cijelo dopodne duhovnu hranu. Ja sam bogat čovjek.
SIPA: A maloprije si reka da si siromašan.
GLAVA: Ja to rekao, ja to rekao? Bože sačuvaj! Sad si me stvarno duboko povrijedio. Sad si...
SIPA: Ajme skužaj, nisam tija, ja san mislija...
GLAVA: Ovako bogat čovjek duhom nikad ne može bit siromašan. Ja se uvijek dajem, dajem, i samo dajem. Moj duh je nepresušan. Ne bojim se da ću ostati bez njega. Tako i onaj koji se boji da će ostati bez novca bolestan je, nesretan, mora se ličit. Majka zemlja daje sebe da bi naranila travu, trava se vječno daje kao hrana životinjama, životinje poklanjaju život da bi svit učinile vedrijim, veselijim. Čovjek bi triba dati sebe da bi spozna bezgraničnu sreću i apsolutnu pravdu. Kužiš?
SIPA: A je? A maloprije si reka da nije dobro davat kune, nego kako ono... zaboravija san...
GLAVA: Ne opterećuj se. Ne vrijedi svako pravilo za svakoga, pa ne možeš moju umjetničku dušu usporedit s dušom jednog prosjaka...
SIPA: Ništa, evo onda. Jo, kako ću sad prid oči ženi. Ubit će me. Ispljucat će me.
GLAVA: Samo se opusti, nasmiješi i tvoja sreća prijeći će na nju, a s nje na sve koji vas okružuju.
SIPA: A daj Bože daje tako. Obično njezino ludilo posli priđe na čilo susidstvo.
GLAVA: Žali ih jer ne znaju biti dobre volje. Bolesni su. Nisu svjesni divnog sastava svemira. Slipoća prosudbe pogubnija je od slipoće očiju. Dat ono što si primija od drugoga nije nikakva žrtva. I Ali Baba je da samo ono što je ukrao od četrdesetorice hajduka, a tu je i Robin Hood. Zar ne?
SIPA: Malo mi se zamantalo u glavi. Ništa, sišću još malo...
GLAVA: Ma bravo! Vidiš kako ti brzo učiš. Opusti se, čemu žurba? Tamo di imamo stići, stići ćemo zasigurno pa išli trčeći, hodajući ili jednostavno čekajući. Šta ćeš popit?
SIPA: A nemam više ni prebijene pare!
GLAVA: Ne pitam te to, već šta ćeš popit...
SIPA: A ko će to platit?
GLAVA: Dragi moj, svijet je pun neosviještenih ljudi. Okružuju nas sa svih strana. Ne boj se naići će već neko.
SIPA: Ništa, ja ću onda bilo...
GLAVA: Dakle bilo...
SIPA: Bilo...
GLAVA: Ma vidi one curice tamo, šta kažeš, a?
SIPA: Ja san oženjen...
GLAVA: Opusti se... Alo malene, alo lipotice. Živija stari...
Harmonikaš nevjesto počinje svirati.
GLAVA: Sve će ove stvari jošte jednom doći, kao što su bile i kako su prošle, i ti crni dani, i te plave noći, i ljubavi, čedne, strasne dobrodošle. Jednom tamo poslije hiljada, hiljada, i hiljada ljeta opet ćemo naći, ista svježa čula, ista srca mlada, i taj nježni osmijeh, blagi i domaći. Živija!
Pije. Nazdravlja.
Harmonikaš-Redikul: Svira i pjeva dio pjesme Idemo se kupati ili neke druge koje odredi režiser npr. Svako naše malo misto.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arijana Čulina

Počalji od Mustra taj Ned Jun 10, 2018 4:57 pm






GODIŠNJICA


Danas pola Hrvatske živi u glavnom gradu, a ostala polovica u tri druga. Da nam se, ne daj Bože, šta dogodilo dok smo se vozili ne bi nam ima ko priskočit u pomoć. Nigdi kuće, nigdi čovika. Koja šteta. Koja lipa zemlja. Niko neće kopat, svi bi u gradove. A šta ne bi ljudima umisto stanova lipo dali komadić zemlje da obrađuju pa bi vrimenom i sami mogli sagradit koju kućicu. Pa kućica po kućica gradić. Pa zar to nije bolje nego da se svi natrpaju u jedan grad? Zato se i ubijaju po kafićima. Ljude koji su do jučer živili na svojoj zemlji posli rata utrpali su u male stančiće u kojima su samo podivljali. To ti je ka kad zvir, koja je navikla na široka prostranstva, zatvoriš u kavez. Kad je pustiš ona grize.
PAOLINO: A zašto si ti onda tila otic?
ANĐELINA: To su bila druga vrimena.
PAOLINO: A sad ja znan zašto si ti podivljala. Fale ti ove livade da se rastrčiš po njima. Nas stan je kavez, ciba za tebe. I butige su ti dosadile. A sicas se kako su ti oci bile pune onih lipih vesta, kalconi, cipela? Ovdi ne mozes kupit takve cipele. Armani, Đanfranko Fere.
ANĐELINA: Jebo te Fere.
PAOLINO: E, lako je sad govorit jebo te Fere kad si ga se izgustala, sad govoriš i jebo te Paolino, a nekad nisi tako govorila. Ja to najbolje znan i osjecan. Covik je proklet. Uvik voli samo ono sta mu je nedostižno. Prije si hvalila grad, sad hvališ selo. A ko ce narod razumit. Dobro je rekla ona vaša pjesnikinja: Sreća je lipa samo dok se čeka.
LUKA: E dalje ćete bez mene. Ovdi san ostavija motor da mi čovik promini gumu.
DARKO: I još ti, Anđelina, govoriš da ovo nije grad, a imaju i vulkanizera. Ništa, ajde, ti uzmi motor, a mi ćemo ovdi malo sist i odmorit se.
IZABELA: Joj Darko, nemoj, tek buš onda skroz naskroz nastradal. Nemoj se ljutit, ali bu te skroz-naskroz propuhalo. Ja to govorim za tvoje dobro. Hajde, bum ti prebacila moju vestu preko leđa. Prebacuje mu džemper.
DARKO: Bum ja skroz-naskroz popizdil. To ja bum sigurno. A šta ti znaš staje za mene dobro? Da imalo imaš osjećaja onda bi znala koliko me nerviraju te tvoje pizdarije i tobožnja briga za moje zdravlje. Pa, jebate, ti se sad ka brineš za moje fizičko zdravlje, a pitam se jesi li se ikad promislila šta je sa mojim duhovnim zdravljem?
IZABELA: A i ti sad kompliciraš. Fizičko, psihičko... Kaj ti ja znam. Ne razmem se u to, ti bokca, nisam Frojd. Zdravlje je zdravlje.
PAOLINO: Ja znam Frojda.
DARKO: A i ja opet šta govorin i kome govorin. Ajmo sist. Ajde.
PAOLINO: Mama mia, io voglio un breve intervalo. Abbiamo sete.
ANĐELINA: Samo da ti je sidit.
IZABELA: O sedi drvo na drvo.
ANĐELINA Sjeli su na kofere.: Ma čujete li vi ovu tišinu. Ove cvrčke. Lišće. Mir.
PAOLINO: Ja čuje noge.


Scena druga


Kuća, selo.
Djed, sin Mate, nevjesta Desa, djedova mlada Ana, susjed. Dočekuju obitelj.

DJED Igra šah, prilazi mu sin.: Top napada konja, konj biži... Tako ti je to u životu, dragi moj. Jači gazi slabijega. Nema ti druge, moraš bižat pred najezdom, konjiću moj... Ja nikad nisam biža. Taj se još nije rodija od koga bi mi se noge zatresle. Asti, šta me je nešto šticalo u leđima. Vrag odnija i godine ko mi ih dade. U mladosti se moliš i nadaš da ćeš dočekat starost, a kad je dočekaš onda je proklinješ, a šta ćeš, čovik nikad zadovoljan nije. Dobro je reka oni pisac, sad se više ne sićan ni koji: Ljudsko srce nikad zadovoljno nije, iz jedne želje sto mu želja klije. Tako nekako je reka, a i dobro je reka. A čili svit mi nije bija ravan. Uspravan ka jablan. Čvrst ka stina. Srce ka u lava. Nema više takvog svita. A ova današnja mladost? Nikakva. Ne znaju pošteno ni curu za guzicu uvatit. Svaka druga ne more ostat u drugom stanju. Nisu one za to krive, nego im nema ko dicu napravit. Ja bi kraj moje pokojne Anđe samo prosa i već bi zatrudnila. Ko je čuja za te neke mrtve spermatozoide. Bože me prosti! Moji su i dan danas živahni. Treniraju, trče, skaču. Nema toga više. Ajde, ajde. Sad idemo na kraljicu. E!
MATE: Tata.
DJED: Sad pješadija. Pješadija ka pješadija. Vi samo mislite da možete sami. Čvrsta ruka vama triba. Čizmu vi oćete. Da vas je puštat šta bi se razbižali. Ka muve bez glave. Bez čvrste ruke nema ništa, ni države, ni kuće. A di, a di ću s vama? A ne zna ni naša vlast šta će s nama, pa eto ni ja ne znam šta ću s vama. Kako vas pomaka da pomaka, ne valja...
MATE: Tata.
DJED: Aha, šta ćemo sad pješadijo moja. Ustrtarili smo se. Aha, tresu vam se gaće.
MATE: Tata.
DJED: Napadam. Vidiš?
MATE: Vidim.
DJED: E, i onda?
MATE: Onda...
DJED: Onda me uvik neko prekine baš u napadu. Nikad ne mogu dovest borbu do kraja.
MATE: Samo da te nešto pitam pa se ti nastavi borit.
DJED: Znaš da ne volim da me se prikida.
MATE: Znan, znan, ali...
DJED: Nema tu ali. Niko bez moje dozvole u mojoj blizini nije smija ni kihnit, prnit, podrignit, a kamoli prikinit borbu. Ajde, reci samo brzo i kratko.
MATE: Tribalo bi platit oni kamion.
DJED: Nemam!
MATE: Šta?
DJED: To šta me misliš pitat...Top... top. To je pravi potez. Aha, di si sad kraljice! Ni kruna te ne more spasit!
MATE: Radi mi se o glavi.
DJED: Da ti se radi i o dvi – neman...
MATE: A Darku sam nudiš...
DJED: Zato šta ne pita!
MATE: Nišan te ni ja pita.
DJED: Ali si mislija. To... to... to... pijunu mali. Nekad mali pijunić more napravit velika sranja i samome kralju i to kad se najmanje nada. To... to... to... aha, di smo sad vaše veličanstvo.
MATE: Samo ovaj put...
DJED: Ni ovi ni bilo koji drugi. Radit, triba radit. Neće bez rada ništa.
MATE: A ti mi puno radiš. Po čili dan buljiš u taj jebeni šah i živiš na račun vojne penzije i lažnih uspomena. U kojem ti svitu živiš? Iz kojeg si filma ispa?
DJED: Ja san ispa odakle san ispa, a ti si ispa iz pi... a pazi da ti ne kažen.
MATE: Budala ja šta san te ikad išta pita, posluša i osta na selu. Da san bar bija pametan ka Darko koji se samo okrenija na livoj nozi i zbrisa. A i Anđela se, fala Bogu, lipo izvukla. Šepuri se po svitu u Armani vestama. Al po svoje će doć. Dobro govori ona poslovica: Nema toga šta siromah ne može dat, a bogataš primit. Da joj govno ponudiš, uzela bi ga.
DJED: Pazi ti šta govoriš, jesi li čuja...
MATE: "Ja obožavan ovu kuću. Ovakvog kamena nema nigdi. Ovdi ću ja pod stare dane pisat poeziju. Ovdje još jedino nalazim pravo nadahnuće". Jebe se nju za nadahnuće. Ona nije nikad imala nadahnuća ni za razglednicu napisat, a sad bi pisme pisala. Neš ti mozga. Za pisat pisme čovik triba patit, a ne šetat po talijanskim butigama. Sve staje ona znala dosad pisat bili su čekovi. Ma vidi bogati! Šta ne piše pisme u Italiji, a ne ovdi. Ka da tamo nema pisaca i inspiracije. Ispada da je samo kod nas to nadahnuće. Samo se kod nas pisci rađaju. Čilu će godinu živit tamo, a kad osjeti nadahnuće privaliće kilometre i kilometre amo i to zašto. Da napiše pismu. Ha ha, počeškaj me da se nasmijem... Na pare je ona guloza, na pare. Kako ti to ne razumiš. Ma razumiš ti, razumiš, samo se praviš naivac Generalić. Uvik si ih više volija i više im dava nego meni, a ja san jedini uz tebe osta. Neka mi je. Tako mi i triba. Učini dobro izi govno.
DJED: Moga bi ti bit malo finiji, svaka druga rič ti je govno. Puna su ti ih usta.
MATE: Dok je mater bila živa još si se nekako i prikriva, a sad? Popizdija si pod stare dane. Još si ovu u kuću doveja... Pa kako te nije sram? Mlađa je od tebe trideset godina. A šta misliš, zašto je s tobom? Zbog tvoje mladosti, odlikovanja. I još se imaš hrabrosti šepurit.
DJED: Sidni da dovršimo partiju.
MATE: Da oni danas ne dolaze, da mi nije godišnjica materi, ne bi ni doša a kamoli šija sa tobom. Vodi ti te bitke sam sa sobom ka šta si ih uvik i vodija. Ti pijuni su jedina vojska sa kojom si ikad moga komandirat...
DJED: Bezobrazniče, farabute! U vojsku mi se ne diraj. Čiji si da si takav? Srića da mi je Bog podarija još jednog sina koji ti nije ni do gležnja. Ane, Ane, dodaj mi tablete. Prokletnik! Uvik me uzruja. Dobro je naš narod govorija: Ko nije za vojsku nije ni za ženu. Nije nizašta. Nikad od tebe čovika. Nikad. Jadna ona Desa!
MATE: A ti si mi za ženu? Možda ti i jesi za nju, ali ona je sigurno za drugoga. Živi bili pa vidili.
DJED: Farabute! Ane, Ane... aaaaa!
ANA: Evo me dušo. Mate šta ga nerviraš, Mate?! Kolab će gauvatit! Vidiš daje... Ajde dušo, smiri se.
DJED: Prokletnik! Ne da mi ni da dođem mirno do kraja.
MATE: Dat ću ti ja da dođeš mirno do kraja, ne boj se. Još ću ti i pomoć. A ti šta si se tu uskopistila, vrtiguzo? Ako druge možeš zavarat, mene ne možeš. Junice pomamljena!
SUSJED preko ograde: O, dobar dan susidi...
DESA: Dobri dan.
SUSJED: Imate li možda kap brašna?
DESA: Kap?
SUSJED: E, kap...
DESA: A kap će se možda nać...
SUSJED: A šta nešto lipo u vas vonja. Je li janjac?
DESA: Je, janjac, janjac. Pričekajte da vam donesem kap brašna.
SUSJED: Dobro. Ej, suside, oće li to?
DJED: Oće, oće...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arijana Čulina

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu