Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 7:47 am



Dugi niz godina brdoviti deo grada je bio nenaseljen i inspektor Erlendur i njegov tim se nadaju da je ljudski skelet koji je pronađen na gradilištu pripadao nekoj nesrećno nestaloj osobi. Međutim, stvari nikada nisu tako jednostavne, ova brda kriju nekoliko tragičnih priča: o nasilju, propaloj ljubavi, lojalnosti i porodičnoj sramoti. Malo je svedoka koji su još uvek ili živi ili voljni da ispričaju svoju verziju, ali čak i tajna odneta u grob ne može ostati zauvek skrivena.

Ranije pokrenute životne priče glavnih junaka ovog serijala prepliću se sa pričom o istrazi i kroz njih, svojim jezikom i ritmom pripovedanja koji kao da su uglačani, prirodni i skoro hipnotišući, Indridason otkriva ljudsko ponašanje i kako postajemo ono što jesmo.

Predodređen da postane klasik u svetu krimi žanra, „Grobna tišina“, drugi u nizu serijala o inspektoru Erlenduru, jedan je od najsavršenijih romana trilera poslednjih godina.

Za ovo vrhunsko žanrovsko delo Arnaldur Indridason nagrađen je nagradom Gold Dagger za najbolji krimi roman godine u svetu i potvrdio svoju poziciju vodećeg skandinavskog pisca trilera.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 7:48 am





1


Odmah je primetio da je to ljudska kost, čim je uspeo da je istrgne iz ruku deteta koje ju je glockalo sedeći na podu.
Rođendanska proslava bila je na vrhuncu i galama je bila strašna. Dostavljač piće je došao i otišao. Dečaci su se najeli piće, napili gaziranih sokova i sve vreme su nastojali da nadglasaju jedan drugog. Onda su, odjednom, kao da im je neko dao znak, đipili sa stolica i počeli da trče po kući, neki naoružani puškama i pištoljima, a mladi s autićima ili gumenim dinosaurusima u rukama. Nije mu bilo jasno čega se to igraju. On je sve to doživljavao samo kao zaglušujuću larmu.
Slavljenikova majka je pravila kokice u mikrotalasnoj pećnici. Rekla mu je da će upaliti televizor i pustiti neku kasetu, kako bi pokušala da smiri dečake. Ako joj to ne uspe, sve će ih izbaciti napolje. To je bila treća rođendanska proslava njenog sina, koji je napunio osam godina, i više nije imala živaca za sve to. Treća rođendanska proslava! Prvo je ćela porodica izašla na večeru u restoran, neki preskup lokal s hamburgerima u kojem je drndala zaglušujuća rok muzika. Zatim je organizovana rođendanska zabava za porodicu i prijatelje, koja je više ličila na svadbu, nego na rođendansku proslavu. Danas je slavljenik pozvao drugare iz škole i iz komšiluka.
Otvorila je mikrotalasnu pećnicu, izvadila iz nje kesu s kokicama, koja je izgledala kao balon, stavila novu i pomislila kako će sledeći put sve to obaviti mnogo jednostavnije. Jedna žurka i gotovo. Kao što su se rođendani slavili kad je ona bila mala.
Raspoloženje joj nije popravljala činjenica da je taj mladić sedeo na kauču kao da mu je neko odsekao jezik. Pokušala je da ćaska s njim, bez uspeha, tako da ju je sad njegovo prisustvo u dnevnoj sobi nerviralo.
Uostalom, zbog galame i jurnjave dečaka, nije ni bilo šanse da razgovaraju, jednostavno je od toga odustala. On nije ponudio pomoć. Samo je sedeo, gledao ispred sebe i ćutao. Umreće od stidljivosti, pomislila je.
Prvi put u životu ga vidi. Imao je oko dvadeset pet godina i brat je jednog od drugara njenog sina koji je došao na rođendan. Mora da je bio dvadesetak godina stariji od brata. Bio je vrlo mršav, a kad joj je pružio ruku na vratima primetila je da ima duge prste, vlažne dlanove i da je povučen. Došao je po svog mlađeg brata koji je odlučno odbio da ide s njim jer je žurka još bila u punom jeku. Stoga mu je ponudila da ude i sačeka malo. Zabava je skoro gotova, rekla je slavljenikova majka. Objasnio joj je da su im roditelji, bračni par koji je živeo u jednoj od kuća u nizu u ulici, na putovanju u inostranstvu i da on čuva brata; inače je stanovao u iznajmljenom stanu u centru grada. Prebacivao se zbunjeno s noge na nogu u predsoblju. Njegov brat se opet pridružio zabavi.
Sada je sedeo na kauču i gledao slavljenikovu sestru, devojčicu od godinu dana, kako puže po podu u predsoblju. Kikotala se veselo, obučena u belu čipkanu haljinu, s mašnicom u kosi. Ljutio se na svog brata. Osećao se neugodno sedeći u kući kod ljudi koje nije poznavao. Razmišljao je da li bi trebalo da se ponudi da pomogne. Slavljenikova majka mu je rekla da joj je muž na poslu do večeri. Klimao je glavom i pokušavao da se nasmeši. Pristojno je odbio koka-kolu i piću.
Primetio je da devojčica u rukama čvrsto drži neku igračku. Sela je i strpala ju je u usta, sva ubalavljena. Pretpostavio je da joj niču zubi i da je zbog toga svrbe desni.
Malecka mu se približavala s tom igračkom u ruci, i on je pokušao da vidi šta to ona drži. Prestala je da žvaće, na stražnjici se vukla ka njemu i sela na pod gledajući ga otvorenih usta. Bale su joj curile do stomaka. Onda je opet stavila igračku u usta, čvrsto zagrizla i nastavila da puzi prema njemu. Nagnula se i počela da pravi grimase i kikoće tako da joj je igračka ispala iz usta. Pomučila se da je ponovo dohvati i sasvim se primakla do njega držeći je u rukama. Ponosno ga je gledala ljuljajući se na nestabilnim nožicama uspravljena uz kauč.
Uzeo joj je igračku iz ruke i pogledao je. Devojčica je pogledala njega kao da ne može da poveruje šta se dešava, i počela da se dere iz sveg glasa.
Nije mu trebalo mnogo da shvati da je igračka koju je držao u ruci u stvari ljudska kost, deo rebara dužine otprilike desetak centimetara. Kost je bila beložute boje, obla i zatupasta na krajevima. U sredini su se videle smeđe fleke, kao od zemlje.
Pretpostavio je da u ruci drži prednji deo ljudskog rebra koje je bilo poprilično staro.
Majka je čula da devojčica plače i kad je pogledala u dnevnu sobu, videla ju je kako stoji kraj tog nepoznatog mladića držeći se za kauč. Odložila je činiju s kokicama koju je držala u ruci, prišla detetu i uzela ga u naručje, gledajući mladića koji kao da nije bio svestan ni nje ni rasplakanog deteta.
- Šta se desilo? - upita majka zabrinuto, pokušavajući da uteši dete. Morala je da viče kako bi nadglasala dečake.
Mladić je pogledao u nju i njenu ćerku, polako ustao i pružio joj kost.
- Odakle joj ovo? - upita.
- Šta? - reče žena.
- Kost - odgovori mladić. - Gde je našla kost?
- Kost? - ponovi ona. Jecaji devojčice malo utihnuše kad je ugledala kost. Pokušala je da je otme, skoro je uzrikavila od napora, dok su joj bale curile iz širom otvorenih ustiju. Konačno je uspela da zgrabi kost, i počela da je razgleda.
- Rekao bih da je to kost - reče mladić.
Dete je opet zagrizlo kost, sada već umireno.
- Ma kakva kost? - upita žena ponovo.
- To što ona gricka - reče momak. - Mislim da je to ljudska kost.
Majka pogleda dete, koje je i dalje mimo grickalo.
- Prvi put to sad vidim. Kako misliš, kost?
- Rekao bih da je to deo ljudskog rebra - reče mladić. - Studiram medicinu, na petoj sam godini - objasnio je.
- Rebro? Kakva je to glupost? Jesi li to ti doneo?
- Ja? Ne, nisam. Zar ne znate otkud to ovde? - upita on.
Majka je gledala u dete, i odjednom kao da se prenula. Istrgla je kost iz detetovih ustiju i bacila je na pod. Devojčica se opet rasplakala. Mladić podigne kost i dobro je pogleda.
- Možda njen brat zna…
Pogledao je ženu, koja je s nevericom zurila u njega. Onda je pogledala rasplakanu devojčicu, kost, pa se zagledala kroz prozor iza kojeg su se videle nedovršene kuće. Zatim je opet pogledala u kost, pa u tog nepoznatog mladića, a na kraju u svog sina, koji je odjednom istrčao iz jedne od dečjih soba.
- Toti! - viknula je za njim, ali on nije obratio pažnju na nju. Približila se gomili dece, s naporom je izvukla svog sina iz gužve i rekla mu da stane ispred studenta medicine.
- Šta je ovo? - upita dečaka dok mu je mladić pružao kost.
- Ništa, našao sam to - reče Toti, kojem se očito žurilo, da ne propusti zabavu na vlastitom rođendanu.
- Gde si to našao? - upita ga majka. Posela je devojčicu na pod, a ona je pružala ruke prema njoj i kao da se predomišljala da li opet da zaplače.
- Napolju - reče dečak. - Vidi kako je lep kamen. Oprao sam ga. - Dečak je ubrzano disao. Niz obraze mu je tekao znoj.
- Gde napolju? - ponovo ga upita majka. - Kada? Šta si radio?
Dečak je pogledao u majku. Nije znao da li je nešto zgrešio, a po njenom pogledu je izgledalo da jeste, i razmišljao je šta bi to moglo biti.
- Juče, mislim - odgovori on. - U temelju na kraju ulice. Što?
Majka i nepoznati čovek su se zgledali.
- Možeš li da nam pokažeš mesto gde si to našao? - upita majka.
- Ali mama, rođendan je - pobuni se on.
- Hajde - reče mu majka. - Pokaži nam.
Podigla je bebu s poda i izgurala sina iz dnevne sobe prema izlaznim vratima. Mladić ih je pratio. Ostali dečaci su se ućutali kad im se učinilo da je slavljenik kažnjen, i sada su gledali kako ga namrštena majka, s bebom u naručju, tera iz kuće. I oni su odmah krenuli za njima.
Nalazili su se u novoizgrađenom naselju uz put ka jezeru Rejnisvatn. Milenijumsko naselje. Izgrađeno je na obroncima brda Gravarholt. Na vrhu Gravarholta nalazile su se cisterne toplane grada Rejkjavika, smeđe boje i divovske, koje su kao tvrđava dominirale nad novim naseljem. S obe strane cisterni napravljene su ulice, u kojima su jedna za drugom nicale kuće. Oko nekih su već bile sređene okućnice, novi travnjaci i mlado drveće, koje bi trebalo da poraste i štiti svoje vlasnike od vetra.
Povorka je brzim koracima pratila slavljenika prvom ulicom na vrhu brda, odmah do cisterni. Novosagrađene kuće poređale su se u nizu prema livadi, a u daljini prema severu i istoku videlo se staro vikendaško naselje žitelja Rejkjavika. Kako to obično biva u novim naseljima, deca su uživala u igranju po neuseljenim građevinama, pentranju po skelama i skrivanju u senkama vanjskih zidova nedovršenih kuća, spuštanju u novoiskopane temelje, gde bi se brčkali u barama nakupljene kišnice.
Slavljenik Toti je doveo svoju majku, nepoznatog mladića i drugare baš do jednog takvog temelja. Pokazao im je tačno mesto gde je našao taj neobični beli kamen, koji je bio tako lagan i gladak da ga je strpao u džep i odlučio da ga zadrži. Tačno je zapamtio mesto gde ga je našao. Prvi je uskočio u temelj i odlučnim koracima krenuo prema mestu gde je kamen ležao na suvoj zemlji. Majka je naredila deci da ostanu gde jesu, a sama se, uz mladićevu pomoć, spustila u temelj. Mladić je hodao uza zid temelja i pomno proučavao mesto gde je dečak našao kost. Krenuo je rukama da otkopava zemlju i primetio duboko ukopan deo kosti nadlaktice.
Majka je pratila mladićev pogled prema zemljanom zidu dok i ona nije ugledala kost. Približila se da bolje pogleda, i videla nešto što je ličilo na kost vilice i jedan ili dva zuba.
Trgnula se, pogledala mladića, a zatim svoju ćerku i gotovo nesvesno počela da joj briše usta.
* * *

Odjednom je osetila bol u slepoočnici. Bez ikakve najave, pesnicom ju je udario u glavu, i to tako naglo da nije ništa mogla ni da nasluti. A možda nije ni htela da veruje da ju je zaista udario. To je bio prvi udarac, i ona je sledećih godina često o njemu razmišljala. Da li bi joj život bio drugačiji da ga je u tom trenutku napustila?
Kao da bi joj on to dozvolio.
Nije joj bilo jasno zašto ju je udario i gledala ga je zaprepašćenim pogledom. Nikada je u životu niko tako nije udario. To se desilo tri meseca nakon što su se venčali.
- Zar si ti to mene udario? - upita ga, rukom pokrivajući slepoočnicu.
- Šta misliš, da ja ne vidim kako si ga gledala? - brecnu se on.
- Koga? Šta…? Misliš Snorija? Da sam gledala Snorija?
- Misliš da nisam to video? Kako si napaljena na njega?
Do tog trenutka nije videla tu stranu njegove naravi. Niti ga je ikada čula da koristi tu reč. Napaljena? O čemu on to priča? Snori je doneo neke sitnice koje je zaboravila pri selidbi i razmenili su tek nekoliko reči ispred podrumskih vrata; nije htela da ga pozove da uđe jer joj je muž bio nešto zlovoljan ceo dan i rekao je da neće da se vidi s njim. Snori se nešto našalio o prodavcu kod kojeg je radila, te su se na to nasmejali i on je odmah potom otišao.
- To je bio Snori - rekla je. - Nemoj da si takav. Zašto si tako neraspoložen čitav dan?
- A sad se ne slažeš s tim što ja kažem? - upita on približavajući joj se. - Gledao sam te kroz prozor. Kako plešeš oko njega. Kao neka kurvetina!
- Ne, kako možeš…
Udario ju je opet pesnicom u lice tako da je pala na kuhinjsku komodu. Sve se desilo tako naglo da nije uspela da se zaštiti rukama.
- Nemoj da me lažeš! - dreknuo je. - Video sam kako ga gledaš. Video sam kako ga zavodiš! Video sam to vlastitim očima! Kurvetino jedna!
Još jedna reč koju nikada pre nije čula od njega.
- Bože moj - prostenjala je. Gornja usna joj je bila napukla i krv joj se slivala u usta. Ukus krvi mešao se sa slanim ukusom suza koje su joj tekle niz lice. - Zašto si takav? Pa šta sam uradila?
Stajao je iznad nje, spreman da je dalje tuče. Lice mu je bilo crveno od besa. Škrgutao je zubima i udario nogom u pod, a zatim se okrenuo i brzim koracima izašao iz njihovog podrumskog stana. Ostala je sama, ne shvatajući šta se desilo.
Često je mislila o tom događaju, pitajući se da li bi joj život bio drugačiji da je pokušala da se odbrani od nasilja, da ga napusti, da ode i nikada se ne vrati, a ne da sama sebe krivi za njegovo ponašanje. Mora da je nešto zgrešila kad je on bio prisiljen da tako reaguje. Nije joj bilo jasno šta je zgrešila, ali on je to znao i htela je o tome da razgovara s njim kad se vrati. Obećaće mu da će se popraviti i da će sve biti kao pre.
Nikada ga nije videla da se tako ponaša, ni prema njoj ni prema drugima. Bio je miran i ozbiljan čovek. To joj se i svidelo na njemu kad su se upoznali. Možda čak preozbiljan. Radio je kao nadničar u Kjosu, kod brata trgovca kod kojeg je ona radila, i često je donosio robu u prodavnicu. Tako su se i upoznali pre skoro godinu i po. Bili su istih godina i govorio joj je kako namerava da napusti nadnicu i da radi kao ribar. U ribarstvu su pare. Hteo je i da stekne vlastitu kuću. Da bude svoj gospodar. Nadničarstvo je bilo kao ropstvo, staromodno, i nije moglo ništa da se zaradi.
Rekla mu je da je njoj posao u prodavnici bio dosadan. Njen gazda, trgovac, bio je velika škrtica i stalno je pipkao svoje tri radnice. Žena mu je bila rospija koja ih je isto maltretirala da teško rade. Ona sama nije imala nikakve planove šta bi mogla da radi. Nikada nije planirala budućnost. Od malih nogu je znala samo za muku. Život joj nije bio ništa drugo nego muka.
Sve je češće dolazio u prodavnicu i posećivao je u kuhinji. Malo-pomalo i poverila mu se da ima dete. Rekao joj je da to već zna. Raspitivao se o njoj. Tek je tada shvatila da ga interesuje. Rekla mu je da joj devojčica ima skoro tri godine i otišla je po nju iza kuće, gde se igrala s trgovčevom decom.
Kad se vratila s detetom, pitao ju je s kim se to švalerisala, smešeći se dobroćudno kao da se šali. Kasnije joj je večito prebacivao da je bila laka žena, kako bi je još više povredio. Ćerku joj nikada nije zvao po imenu, nego samo pogrdnim rečima kao kurvino dete ili bogalja.
Nije se ona ni sa kim „švalerisala”. Rekla mu je o detetovom ocu, da je bio ribar koji se udavio u Kotlafjorduru. Imao je samo dvadeset dve godine kada je s još trojicom ribara nastradao u nevremenu na moru. Upravo je tih dana i saznala da je u drugom stanju. Nisu bili venčani, tako da nije mogla da kaže da je udovica. Doduše, planirali su da se venčaju, ali on je umro i ostavio ju je samu s vanbračnim detetom.
Dok je sedeo u kuhinji i slušao njenu priču, primetila je da devojčica nije htela da bude kraj njega. Obično je bila umiljata, ali sada se sakrila iza majčine suknje i nije htela da mu priđe kad ju je zvao. Iz džepa je izvadio kockicu šećera i pružio prema devojčici, ali ona se još više pribila uz majku i počela da plače, htela je da se vrati kod dece. Inače je obožavala slatko.
Nakon dva meseca ju je zaprosio. To nije bio romantičan trenutak, o kakvim je čitala u knjigama. Nekoliko puta su se sreli radnim danima uveče i vikendom, šetali po mestu ili otišli u bioskop na Čaplinove filmove. Od srca se smejala maloj lutalici i pogledala u njega. Na njegovom licu nije bilo ni traga osmehu. Kad su se jedne večeri vraćali iz bioskopa i čekali njegov prevoz u Kjos, upitao ju je da U bi trebalo da se venčaju. Privukao ju je k sebi i rekao:
- Hoću da se venčamo.
Toliko ju je zbunio da joj je trebalo mnogo vremena, čak nakon što je sve prošlo, da shvati da to nije bila prosidba i da to nije imalo nimalo veze s tim šta ona želi.
Hoću da se venčamo.
Već je razmišljala o tome da bi mogao da je zaprosi. Njihova veza je već došla do tog stupnja. Njenoj ćerki je bio potreban dom. I ona je želela svoju porodicu. Još dece. Nije imala mnogo udvarača. Možda zbog deteta. A možda i nije bila zanimljiva, tako niska i debeljuškasta, grubih crta lica, izbačenih zubi, s malim ali radničkim rukama koje nikada nisu mirovale. Možda nikada neće ni dobiti bolju ponudu.
- Šta misliš o tome? - upitao je.
Klimnula je glavom. On ju je poljubio i zagrlili su se. Ubrzo nakon toga obavljeno je venčanje u crkvi u Mosfetlu. Svadba nije bila velika, samo njih dvoje, njegovi prijatelji iz Kjosa i njene dve prijateljice iz Rejkjavika. Sveštenik ih je poslužio kafom nakon ceremonije. Kada ga je pitala o njegovoj porodici, nije hteo mnogo da govori. Rekao je da nema braće ni sestara, da mu je otac umro kad je bio beba i da majka nije mogla da se brine o njemu; zato je dat na usvajanje. Živeo je po raznim farmama dok nije dobio taj posao nadničara u Kjosu. Njega nije interesovala njena porodica, i nije je ništa pitao o njoj. Kao da ga prošlost uopšte nije zanimala. Rekla mu je da je njeno poreklo slično njegovom; nije znala ko su joj roditelji. Bila je usvojena i u detinjstvu je živela u prilično bednim uslovima po raznim kućama u Rejkjaviku, sve dok nije dobila taj posao i smeštaj kod trgovca. Klimnuo je glavom.
- Ovo je novi početak - rekao je. - Zaboravićemo prošlost.
Iznajmili su mali podrumski stan u Lindargati, samo s jednom sobom i kuhinjom. Klozet je bio napolju. Prestala je da radi u trgovini. On joj je rekao da ne mora više da radi. On će se brinuti o njoj. Našao je posao u luci, za početak, dok ne dobije mesto na brodu. San mu je bio da bude ribar.
Stajala je kraj kuhinjskog stola i uhvatila se za stomak. Nije još htela da mu kaže, ali bila je sigurna da je trudna. Nije bila iznenađena. Razgovarali su o deci, ali on je inače bio tako zatvoren da nije znala da li ih želi ili ne. Već je odlučila kako će se beba zvati, ako bude dečak. Priželjkivala je sina. Zvaće se Simon.
Čula je priče o muškarcima koji su tukli svoje žene. Čula je i priče o ženama koje su živele uz nasilje muževa. Čula je razne priče, ali nije mogla da veruje da je on jedan od tih muškaraca. Nije mogla da veruje da on može tako nešto da radi. To mora da je bilo slučajno, sama je sebe ubeđivala. Mora da je pomislio da sam flertovala sa Snorijem, mislila je. Moraću da pazim da se to ne ponovi.
Obrisala je lice i šmrknula. Kakva ga je to žestina uhvatila. Izašao je napolje, ali sigurno će se uskoro vratiti i zamoliti je da mu oprosti. Ne može tako da se ponaša prema njoj. Ne može. Ne srne. Zbunjeno je otišla u sobu da vidi šta joj ćerka radi. Devojčica se zvala Mikelina. Probudila se jutros s visokom temperaturom, i skoro ceo dan je prespavala. Spavala je i sada. Uzela je devojčicu u naručje i osetila da još uvek gori. Sela je s njom u krilu i počela da pevuši, još u šoku posle napada.
Stoji na ciglicama,
U malenim čarapicama,
Plave su joj loknice,
Milene devojčice.
Devojčica je disala ubrzano. Mali grudni koš se podizao i spuštao, a iz nosa joj se čulo pištanje. Lice joj je bilo crveno. Majka je bezuspešno pokušavala da probudi Mikelinu, ali devojčica nije htela da se probudi.
Glasno je uzdahnula.
Dete je bilo teško bolesno.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 7:49 am







2


Elinborg je primila dojavu o pronalaženju kostura u Milenijumskom naselju. Ostala je poslednja u kancelariji i spremala se da krene kući kad je telefon zazvonio. Malo je oklevala, pogledala na sat, pa u telefon koji je zvonio. Očekivala je goste na večeri i ceo dan je razmišljala o piletini koju je već stavila u tandori sos da se marinira ceo dan. Uzdahnula je i javila se na telefon.
Bilo je teško odrediti koliko je tačno Elinborg imala godina. Negde između četrdeset i pedeset, jake građe ali ne debela, i veliki kulinar. Rastavljena, s četvoro dece. Jedno od dece bilo je usvojeno i već se odselilo od nje. Drugi muž joj je bio automehaničar i obožavao je njene kulinarske veštine. Živela je s njim i svoje troje dece u maloj kući u nizu u naselju Gravarvogur. Bila je diplomirani geolog, ah nikada nije radila u struci. Za vreme studija je počela da radi preko leta u policiji, i tako je na tom poslu i ostala. Jedna od retkih žena u istražnoj policiji.
Sigurdur Oli je bio usred strasnog vođenja ljubavi sa svojom partnerkom Bergtorom kad mu se oglasio pejdžer. Pejdžer je bio zakačen na kaiš pantalona, koje su ležale na kuhinjskom podu, i iz njega je dopirala nepodnošljiva galama. Znao je da neće prestati sve dok ne ustane iz kreveta. Danas je ranije došao s posla. Bergtora je već bila kod kuće, i dočekala ga je strasnim, dubokim poljupcem. Malo-pomalo i ostavio je pantalone na podu u kuhinji, isključio kućni i mobilni telefon, ali je na pejdžer zaboravio.
Sigurdur Oli duboko uzdahnu i pogleda Bergtoru koja je sedela na njemu. Bio je sav oznojen, zacrvenelog lica. Po njenom izrazu se videlo da nije spremna da ga pusti. Zatvorila je oči, legla na njega i u laganom ritmu pokretala bokove sve dok nije doživela orgazam, nakon čega joj se svaki mišić u telu opustio.
Sigurdur Oli je znao da će sam morati da čeka neki drugi trenutak. U njegovom životu pejdžer je imao prioritet.
Izvukao se ispod Bergtore, koja je kao onesvešćena ležala na jastuku.
Erlendur je sedeo u restoranu Skulakafi i jeo usoljeno meso. Bio je redovan gost u Skulakafi, bio je to jedini restoran u ćelom Rejkjaviku koji je nudio jednostavna domaća islandska jela kakva bi Erlendur sam sebi kuvao da ga ne mrzi. I dekor u restoranu mu se sviđao, sve u pohabanoj plastici smeđe boje, stare kuhinjske stolice iz čijih poderanih sedalnih delova izviruje sunđer, na podu linoleum izlizan od teških koraka kamiondžija, taksista i dizaličara, zanatlija i radnika. Erlendur je sedeo sam za stolom u ćošku, zadubljen u tanjir s masnim slanim mesom, barenim krompirom, graškom i barenom belom repom. Sve potopljeno dobro zašećerenim bešamel sosom.
Pauza za ručak odavno je bila prošla, ali uspeo je da ubedi kuvara da ga posluži. Isekao je veliki komad mesa, na njega stavio krompir i repu, preko toga nožem premazao sos, i sve to pojeo u jednom zalogaju.
Ponovo je na viljušku naslagao jedan takav zalogaj, i pomno gledao kao u neko remek-delo, kad ga u tome prekide zvonjava telefona, koji je ostavio na stolu kraj tanjira. Viljuška se zaustavila u vazduhu dok je gledao u telefon, pa opet u pretrpanu viljušku, pa u telefon. Naposletku je sa žaljenjem ipak odložio viljušku.
- Vi baš ne možete da me ostavite na miru - reče pre nego što je Sigurdur Oli uspeo da progovori.
- U Milenijumskom naselju je pronađen kostur - reče Sigurdur Oli. - Elinborg i ja smo krenuli tamo.
- Kakav kostur?
- Još ništa ne znam. Elinborg mi se javila kad je već krenula tamo. Javila je i forenzičarima.
- Prekinuo si me usred ručka - reče Erlendur polako.
Sigurduru Oliju je došlo da mu kaže u čemu je on bio prekinut, ali se u poslednjem trenutku uzdržao.
- Vidimo se tamo - reče. To je na putu prema jezeru Rejnisvatn, ispod cisterni, sa severne strane. Blizu zapadnog autoputa.
- Šta znači milenijum? - upita Erlendur.
- Molim? - brecnu se Sigurdur Oli, još razdražljiv što su ga prekinuli u vođenju ljubavi s Bergtorom.
- Jesu li to hiljade vekova? Ili jedan vek sa hiljadu godina? Kakav je to vek? Zar vek nije samo sto godina? Šta znači ta reč? Milenijum? Šta mu to dođe?
- O bože - proštenja Sigurdur Oli i prekide vezu.
* * *

Erlendur se četrdeset pet minuta kasnije pojavio u ulici u Gravarholtu i parkirao kraj temelja svoju trošnu, dvanaest godina staru japansku krntiju. Policija je već bila tamo i obeležila mesto žutom trakom. Erlendur se provukao ispod nje. Elinborg i Sigurdur Oli stajali su uz zemljani zid temelja. Mladi student medicine koji je javio da je kostur našao stajao je s njima. Majka slavljenika iz komšiluka skupila je decu i oterala ih u kuću. Okružni lekar grada Rejkjavika, debeljuškasti čovek od pedesetak godina, nespretno se spustio niz jedne od troje merdevina postavljene niz temelj. Erlendur ga je sledio.
Pronalaženje skeleta izazvalo je zanimanje medija. Novinari i reporteri su se skupili okolo i stajali u krugu, zajedno s radoznalim komšilukom. Neki od suseda su već živeli u naselju, a ostali, koji su još radili na svojim nedovršenim kućama, stajali su sa čekićima i ćuskijama u rukama, čudeći se svoj toj buci. Bio je kraj aprila i vreme je bilo blago, pravo prolećno.
Forenzičari su pažljivo strugali zemlju sa zida temelja. Koristili su male lopatice i stavljali uzorke u plastične kese. Gornji deo kostura dobro se nazirao u zidu. Videle su se kosti ruke, deo grudnog koša i donji deo čeljusti.
- To je znači milenijumski čovek? - upita Erlendur prilazeći zidu.
Elinborg upitno pogleda Sigurdura Olija, koji je stajao iza Erlendura.
Sigurdur Oli prinese kažiprst čelu i zavrti ga nekoliko puta.
- Da li je to milenijumski čovek? - upita Erlendur prilazeći zidu.
- Telefonirao sam u državni muzej - reče Sigurdur Oli, češkajući se po glavi kad ga je Erlendur oštro pogledao. - Poslali su arheologa ovamo. Možda će on moći da nam kaže o čemu se radi.
- Možda bi trebalo da nađemo nekog geologa - nadoveza se Elinborg. - Da saznamo više o tlu. Položaju kostiju u zemlji. Starosti zemljanih slojeva.
- Ti bi mogla da nam pomogneš u tome, zar ne? - upita Sigurdur Oli. - Zar nisi studirala geologiju?
- Jesam, ali sve sam zaboravila - odgovori Elinborg. - Znam da je to braon boje zemlja.
- Pa nije baš da je zakopan na šest stopa dubine - reče Erlendur. - Mora da je na metar, metar i po dubine. Zatrpan na brzinu. Koliko ja vidim, to su ljudski ostaci. Nisu dugo ovde stajali. Nije to nikakav naseljenik. Nismo našli Ingolvura.
- Ingolvura? - upita Sigurdur Oli.
- Arnarsona, norveškog vikinga, prvog naseljenika Islanda - objasni Elinborg.
- Zašto mislite da je to on? - upita lekar.
- Ne, ne mislim da je to on - reče Erlendur.
- Ne, mislim, to bi mogla biti i ona, zar ne? - reče lekar. - Zašto mislite da to mora da je muškarac?
- Pa dobro, ili žena - reče Erlendur. - Svejedno mi je. - Slegnuo je ramenima. - Možete li nam išta reći o tim kostima?
- Ne vidim ih dobro - reče lekar. - Možda je najbolje da što manje nagađam dok ih ne iskopate iz zida.
- Da li je to muškarac ih žena? Starost?
- Ne mogu još ništa da vam kažem.
U tom trenutku im je prišao visok čovek u vunenom džemperu i farmerkama, sa uočljivo krupnim požutelim prednjim zubima, koji su se nazirali ispod duge prosede brade. Predstavio se kao arheolog. Gledao je šta forenzičari rade i zamolio da odmah prestanu da se glupiraju. Forenzičari su zastali s lopaticama u rukama. Bili su obučeni u bele kombinezone, s gumenim rukavicama i zaštitnim naočarima. Erlendur je pomislio da su tako obučeni mogli da rade i u nuklearnoj elektrani. Gledali su u njega i čekah njegove instrukcije.
- Pobogu, ljudi, moramo pažljivo da skinemo zemlju sa njega - reče zubati mašući rukama. - Šta to radite, hoćete da ga pokupite tako tim lopaticama? Ko je ovde odgovorno lice?
Erlendur reče da je to on.
- Jasno mi je da ovo nije arheološko nalazište - reče zubati kad se rukovao s njim. - Skarphjedin, drago mi je, ali treba da postupamo kao da se radi o arheološkom nalazištu. Razumete?
- Ništa ja ne razumem - reče Erlendur.
- Ovaj kostur nije dugo zakopan ovde. Manje od šezdeset-sedamdeset godina, rekao bih. Možda i manje. Još se vide ostaci odeće.
- Odeće?
- Da, evo ovde - reče Skarphjedin, pokazujući svojim debelim prstom. - Sigurno ih ima na još mesta.
- Mislio sam da su to ostaci mesa - odgovori Erlendur posramljeno.
- S obzirom na ćelu situaciju, a da ne bismo upropastili dokaze, najbolje bi bilo da meni i mojoj ekipi prepustite da otkopamo kostur našim metodama. Forenzičari mogu da nam pomognu. Trebalo bi da ogradimo prostor ovde i odozgo se spustimo prema kosturu, a ne da ovako čeprkamo. Već položaj kostura može mnogo toga da nam kaže. Takođe sve što nađemo oko kostura može da nam da neke odgovore.
- Šta vi mislite da se desilo ovde? - upita Erlendur arheologa.
- Ne znam - odgovori Skarphjedin. - Još je rano da bilo šta kažem. Treba prvo da iskopamo, pa se nadam da ćemo doći do nečeg korisnog.
- Da li bi to mogao da bude neko ko je umro od zime? Smrznuo se na hladnoći i zakopao se ovde u zemlju.
- Nemoguće je ukopati se tako duboko u zemlju - odgovori Skarphjedin.
- Znači ovo je nečiji grob.
- Izgleda da jeste - reče Skarphjedin zamišljeno. - Po svemu što vidim, rekao bih da je to nečiji grob. Dakle, da krenemo da ga otkopavamo odgore?
Erlendur potvrdi klimajući glavom.
Skarphjedin krene velikim koracima prema merdevinama i iskoči iz temelja. Erlendur je išao za njim. Stali su iznad kostura i arheolog mu je objasnio kako bi najbolje bilo da organizuju iskopavanje. Erlenduru se dopao i čovek i njegov predlog, tako da je Skarphjedin ubrzo krenuo telefonom da okuplja svoju ekipu. Decenijama je radio na najvećim arheološkim nalazištima, i znao je svoj posao. Erlendur je imao poverenja u njega.
Šef forenzičarske ekipe bio je drugog mišljenja. Razbesneo se kad je čuo da će za iskopavanje biti odgovorni arheolozi, koji nemaju pojma o kriminalističkim istragama. Najbrže bi bilo iščeprkati kostur iz zida, jer bi se i tako dobilo dovoljno prostora da se proceni kako leš leži i da se pronađu bilo kakvi dokazi o zločinu, ako se uopšte radi o zločinu. Erlendur je kratko vreme slušao njegovu tiradu, ali je zatim odlučio da zadatak iskopavanja skeleta preda Skarphjedinu i njegovoj ekipi, bez obzira na to što će im trebati više vremena.
- Kosti su ovde ležale pola veka, nekoliko dana tamo-amo ništa ne menja - reče i završi diskusiju.
Erlendur je pogledao naselje koje se stvaralo oko njega. Pogledao je uvis prema braon cisternama toplane, u pravcu jezera Rejnisvatn, a zatim se okrenuo prema istoku i video ledine koje su se širile iza novogradnje.
Pažnju su mu privukla četiri visoka grma koja su se uzdizala iz niskog rastinja, otprilike tridesetak metara od njega. Krenuo je prema njima, a činilo mu se da se radi o ribizlama. Stajali su u ravnoj liniji jedan do drugog i on se zapitao, dodirujući njihove čvornovate i gole grane, ko li ih je posadio ovde na ničijoj zemlji.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 7:49 am




3


Arheolozi u filcanim džemperima i debelim kombinezonima pojavili su se predveče sa svojim kašikama i lopaticama. Ogradili su poprilično veliki prostor oko temelja gde se kostur nalazio, i počeli pažljivo da kopaju zemlju. Dnevna svetlost bila je još jaka kao da je podne, smrkavalo se tek oko deset sati uveče. U ekipi su bili četiri muškarca i dve žene. Radili su polako i bez nervoze, podrobno razgledajući sadržaj svake lopatice koju su iskopali. Ko god da je taj grob iskopao, nije ostavio iza sebe nikakvu nepravilnost na terenu. Proteklo vreme i građevinski radovi sakrili su njegove tragove.
Elinborg je pronašla nekog geologa s katedre univerziteta više nego voljnog da pomogne policiji. Odmah je ostavio svoj posao i pojavio se na mestu istrage pola sata nakon što je Elinborg telefonom razgovarala s njim. U četrdesetim, crne kose, mršav i veoma dubokog glasa, doktorirao je u Parizu. Elinborg ga je privela zemljanom zidu i uvela u šator koji je policija podigla nad nalazištem, tako da prolaznici nisu više mogli da vide mesto istrage.
Velika fluorescentna lampa osvetljavala je unutrašnjost šatora, bacajući sumorne senke ka mestu gde je kostur ležao u zemljanom zidu. Geolog je bio pedantan čovek. Promatrao je zemlju, rukom uhvatio komadić zida i izmrvio ga prstima. Upoređivao je slojeve zemlje kraj kostura sa slojevima iznad i ispod njega i promatrao gustinu zemlje uz kosti. Ponosno je ispričao kako je jednom, zamoljen da pomogne oko kriminalističke istrage, uspešno analizirao grumen zemlje pronađen na mestu zločina i pomogao u njegovom rešavanju. Zatim se nadovezao pričom o naučnim publikacijama o kriminalistici i geologiji, nekoj vrsti forenzičke geologije, koliko je Elinborg shvatila.
Slušala je kako brblja dok je strpljenje konačno nije izdalo.
- Koliko dugo se skelet nalazi ovde u zemlji? - upita.
- Teško je reći - reče geolog dubokim glasom, ulazeći u ulogu naučnika. - Ne mora biti dugo vremena.
- Šta vama geolozima znači „dugo vremena”? - upita Elinborg. - Hiljadu godina? Deset?
Geolog je pogleda.
- Teško je reći.
- Znači teško je reći bilo šta?
Geolog je pogleda s blagim osmehom na licu.
- Oprostite, nešto sam se zamislio. Šta vas zanima?
- Koliko već dugo?
- Šta?
- Leži ovde - proštenja Elinborg.
- Rekao bih između pedeset i sedamdeset godina. Trebalo bi da uradim detaljniju analizu, ali to mi je prvo palo na pamet. Gustina zemlje… Kako god bilo, sigurno se ne radi o naseljeniku, to nije paganska sahrana.
- To smo već ustanovili - reče Elinborg. - Našli smo krpe…
- Evo ova zelena linija ovde - nastavi geolog upirući prstom u zelenkasti sloj pri dnu zemljišta. To je glina iz ledenog doba. Ove linije koje se ovde redovno pojavljuju nad tim slojem, to su piroklastični sedimenti. Na vrhu je najnoviji sloj, s kraja petnaestog veka. To je najdeblji sediment na području Rejkjavika, nastao nakon što je Island naseljen. Ovde vidimo starije slojeve, nastale od erupcije vulkana Hekle i Katie. Ali onda smo već otišli hiljadu godina unazad. Ovde se vidi da nema mnogo zemljanih slojeva na kamenu - pokaže prstom na ogromne stene u temelju. - To je dijabaz karakterističan za Rejkjavik, koji se nalazi na širokom području grada.
Pogledao je Elinborg.
- S obzirom na istoriju tla, ovaj grob je iskopan pre jedne milisekunde.
Arheolozi su prestali da rade oko pola deset i Skarphjedin je Erlenduru rekao da će doći ponovo rano ujutro. Još nisu pronašli ništa od značaja, jer su tek počeli da skidaju vegetaciju sa zemljišta. Erlendur upita da li bi mogli da požure s radom, na šta ga je Skarphjedin prezrivo pogledao i upitao da li bi hteo da mu unište dokaze. Na kraju su se složili da nije pitanje života i smrti kada će doći do kostiju.
Fluorescentna lampa u šatoru je ugašena. Novinari su otišli. Pronalaženje kostura bilo je glavna vest u večernjim vestima. Televizija je pokazala Erlendura i njegovu ekipu kako stoje u temelju, a na jednom kanalu je pokazano kako reporter pokušava da intervjuiše Erlendura, koji ga je oterao od sebe odmahujući rukama i udaljio se brzim koracima.
U naselju je opet bio mir. Utihnuli su i udarci čekića. Neimari na poludovršenim kućama su otišli. Stanovnici useljenih kuća spremali su se na spavanje. Dečja galama je utihnula. Dva policajca u patrolnim kolima bila su zadužena da dežuraju na terenu. Elinborg i Sigurdur Oli su otišli kućama. Forenzičari koji su radili s arheolozima takođe su otišli. Erlendur je razgovarao s Totijem i njegovom majkom o kosti koju je dečak pronašao. Mališanu je imponovalo što je bio u centru pažnje. Neverovatno, uzdahnula je njegova majka. Da njeno dete pronađe ljudski kostur na otvorenom polju. Ovo mi je bio najbolji rođendan, Toti se poverio Erlenduru. Baš kul. Ever.
Mladi student medicine takođe je otišao kući sa svojim mlađim bratom. Erlendur i Sigurdur Oli su kratko razgovarali s njim o pronalaženju kostura. Opisao im je kako je dugo gledao malo dete kako se igra dok nije shvatio da u stvari glođe kosku. Kad je pažljivije pogledao video je da se beba igra sa slomljenim rebrom.
- Ali kako si odmah video da je to ljudska kost? - upita ga Erlendur. - Mogla je to da bude i recimo ovčija koska.
- Da, zar nije bila veća mogućnost da je to ovčija koska? - nadoveza se Sigurdur Oli, gradsko dete koje nije ništa znalo o islandskim domaćim životinjama.
- Ništa drugo nije dolazilo u obzir - reče student medicine. - Radio sam na autopsijama, i odmah mi je bilo jasno.
- Da li bi mogao da proceniš koliko dugo su kosti ležale u zemlji? - upita Erlendur. Mislio je da nije naodmet čuti šta on misli, iako je znao da će dobiti rezultate geologa kojeg je Elinborg angažovala, kao i nalaze arheologa i forenzičara.
- Pogledao sam zemlju i mislim da bi, s obzirom na stepen raspadanja, moglo da bude oko sedamdeset godina. Ne verujem da je više. Doduše, nisam stručnjak za to.
- Ne, naravno - reče Erlendur. Arheolog je bio istog mišljenja, ali ni on nije stručnjak.
Okrenuo se prema Sigurduru Oliju.
- Treba da proverimo sve nestanke ljudi iz tog perioda, možda od hiljadu devetsto tridesete ili četrdesete. Možda i ranije. Da vidimo da li ćemo nešto naći.
Erlendur je stajao kraj temelja, obasjan večernjim suncem i gledao prema severu ka mestu Mosfelsbaer, fjord Kotlafjordur i planinu Esju. Video je čak i kuće na rtu Kjalames. Video je automobile kako voze zapadnom magistralom ispod brda Ulvarsfetl u pravcu Rejkjavika. U tom trenutku je čuo i zvuk automobila koji se zaustavlja kraj samog temelja. Iz njega je izašao debeljuškast čovek, Erlendurov vršnjak, otprilike pedesetih godina, obučen u kratku plavu jaknu s kačketom na glavi. Zalupio je vrata na kolima i pogledao Erlendura, policijski auto, sve to remećenje oko temelja i šator koji je sakrio kostur.
- Jeste li vi iz poreskog? - upita otresito prilazeći Erlenduru.
- Poreskog? - ponovi Erlendur.
- Od vas nikad mira - reče čovek. - Imate li nalog ili…?
- Da li je to vaša parcela? - upita ga Erlendur.
- A ko ste vi? Kakav je to šator? Šta se ovde dešava?
Erlendur je objasnio čoveku, koji se predstavio kao Jon, šta se sve izdešavalo. Ispostavilo se da je Jon preduzimač i vlasnik parcele, koji je bio na ivici bankrota i kojem su već bili dosadili razni uterivači dugova. Radovi na tom temelju su već duže vremena obustavljeni, ali je on redovno obilazio parcelu da vidi da li je načinjena neka šteta; dečurlija po novim naseljima večito pravi štetu na novogradnji. Nije čuo ni na radiju ni televiziji vest da je pronađen kostur, i sada je u neverici gledao u temelj dok mu je Erlendur objašnjavao šta policija i arheolozi rade na njegovoj parceli.
- Nisam ništa o tome znao, a majstori sigurno nisu primetili te kosti. Da li je to neki drevni grob? - upita Jon.
- Još ništa ne znamo - odgovori Erlendur kratko, jer nije hteo da mu da više informacija. - Da li znate ko je vlasnik ove parcele prema istoku? - upita pokazujući u pravcu ribizli.
- Ne znam, ali znam da je to veoma dobro građevinsko zemljište - odgovori Jon. - Nisam mislio da ću doživeti da se Rejkjavik proširi čak dovde.
- Grad kao da otiče - reče Erlendur. - Ribizle ne rastu divlje na Islandu, zar ne?
- Ribizle? Nemam pojma. Nikada nisam za to čuo.
Razgovarali su još neko vreme, dok se Jon nije pozdravio i otišao. Koliko je Erlendur razumeo, on samo što nije izgubio tu parcelu zbog dugova. Male su bile šanse da će uspeti da dobije još jedan kredit da se izvuče iz krize.
Erlendur je krenuo kući. Večernje sunce lepo je zarumenelo nebo prema zapadu, i crvenilo se protezalo sve do okeana i preko kopna u daljini. Zahladilo je.
Prišao je mestu iskopavanja i pomno promatrao tamni gornji sloj zemlje. Nogom je šutirao grumenje i polako šetao po terenu, ne znajući ni sam šta još radi tu. Kod kuće ga ionako niko nije čekao, razmišljao je i dalje šutirajući blato. Ne čeka ga porodica, niti žena koja bi ga pozdravila pričom kako je provela dan. Ni deca koja bi mu rekla kako je bilo u školi. Čekali su ga samo bedni televizor, fotelja, pohaban tepih, prazna ambalaža od gotovih jela u kuhinji i zidovi obloženi knjigama koje je čitao u toj svojoj samoći. Mnogo knjiga u njegovoj biblioteci bilo je o ljudima nestalim na Islandu, patnji putnika u divljini zemlje i pogibijama na planinama.
Odjednom je nogom zapeo za nešto. Izgledalo je kao da neki kamenčić proviruje iz zemlje. Nekoliko puta je blago šutnuo nogom, ali kamenčić se nije pomerio. Sagnuo se i počeo oprezno da čeprka blato oko njega. Skarphjedin ga je upozorio da kad arheolozi odu ništa ne srne da se pomeri. Erlendur je bez razmišljanja pokušao da cimne kamenčić ali nije uspeo da ga izvadi iz zemlje.
Krenuo je da kopa i dalje i ruke su mu bile već potpuno isprljane kad je došao do još jednog potpuno istog kamenčića, pa trećeg, te četvrtog i petog. Erlendur kleknu nad zemljom i poče da je razbacuje u svim pravcima. Mogao je sve bolje i bolje da vidi, i onda je shvatio da u stvari gleda u šaku. Četiri kosti prstiju i dlana sada su virile iz zemlje. Polako je ustao.
Pet prstiju se širilo svaki u svom pravcu kao da je njihov vlasnik, taj što je ležao na tom mestu, pokušavao da ispruži ruku i uhvati se za nešto, ili da se odbrani, ili kao da moli za milost. Erlendur je stajao kao gromom pogođen. Kosti su se iz zemlje protezale prema njemu kao da vape za pomoć. Zadrhtao je od jeze na večernjem vetru.
Bio je živ, pomisli Erlendur. Pogledao je u pravcu ribizli.
- Da li si živ zakopan? - upita upola glasa.
U tom trenutku mu zazvoni telefon. Stajao je duboko zamišljen u toj mirnoj večeri i trebalo mu je malo vremena da shvati da je to zvuk telefona. Posegnuo je za njim u džep kaputa i javio se. Prvo nije čuo ništa osim nekog nejasnog šuma.
- Pomozi mi - rekao je glas koji je odmah prepoznao. - Molim te.
Veza se odmah prekinula.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 7:49 am






4


Telefon mu je inače pokazivao brojeve s kojih su ga zvali, ali ovoga puta nije mogao da ga vidi. Na ekranu je stajalo „Privatan broj”. Bila je to Eva Lind. Njegova ćerka. Gledao je u telefon s bolnim izrazom na licu, kao da je to trn koji mu se zabio u ruku. Nije opet zazvonio. Eva Lind je imala njegov broj telefona i setio se da je poslednji put kad ga je pozvala rekla da ne želi više nikada da ga vidi. Stajao je očajan, ne pomerajući se s mesta, uzaludno čekajući da ga opet pozove.
Konačno odluči da krene.
Već dva meseca nije imao nikakvog kontakta s Evom Lind. To, doduše, nije bilo neuobičajeno. Nije imao mnogo prilike da se umeša u život svoje ćerke. Bila je u dvadesetim godinama. Narkomanka. Poslednji put kad su se videli po običaju su se strašno posvađali. Bili su u njegovom stanu, i ona je izletela iz njega vičući da je odvratan.
Erlendur je imao i sina, Sindrija Snaera, ali ni on nije održavao vezu s ocem. Deca su bila mala kad ih je Erlendur napustio i ostavio ih majci. Žena mu to nikada nije oprostila i zabranila mu je da se viđa sa decom. On joj je u to vreme bio popustio, ali se kasnije pokajao zbog te odluke. Deca su sama ponovo uspostavila vezu s njim kad su odrasla.
Na Rejkjavik se spustio hladnjikav sumrak i Erlendur je velikom brzinom vozio iz Milenijumskog naselja, pa na zapadni bulevar u pravcu grada. Pazio je da mu telefon bude uključen i držao ga je na prednjem sedištu nadohvat ruke. Nije imao mnogo informacija o privatnim detaljima iz života svoje ćerke, i nije znao gde bi mogao da počne da je traži. Odjednom se setio podrumskog stana u naselju Vogar u kojem je Eva Lind stanovala pre nekih godinu dana.
Prvo je proverio da li je Eva Lind došla do njega, ali oko njegove zgrade joj nije bilo ni traga. Protrčao je oko zgrade i potražio je na stepeništu. Eva je imala ključeve od njegovog stana. Zvao ju je po imenu kad je ušao unutra, ali nije bila tamo. Palo mu je na pamet da pozove njenu majku, ali nije mogao da se prisili na to. Jedva da su nekoliko reči razmenili poslednjih dvadeset godina. Telefonirao je sinu. Znao je da su deca tu i tamo održavala vezu. Okrenuo je informacije da dobije Sindrijev broj telefona. Ispostavilo se da Sindri radi negde u provinciji i da ne zna ništa o svojoj sestri.
Erlendur je oklevao.
- Do đavola - zagunđa.
Opet je okrenuo informacije i tražio telefonski broj svoje bivše žene.
- Erlendur je na telefonu - reče kad se javila. - Mislim da nešto nije u redu s Evom Lind. Da li znaš gde je?
S druge strane linije bila je tišina.
- Pozvala me je i molila da joj pomognem, ali veza se prekinula i ja sad ne znam gde je. Mislim da joj se nešto dogodilo.
Nije mu odgovorila.
- Haldora?
- Jesi li se sad setio da me pozoveš nakon dvadeset godina?
Čak i nakon svih tih godina osetio je hladnu mržnju u njenom glasu, i shvatio da je pogrešio što ju je zvao.
- Evi Lind treba pomoć, a ja ne znam gde je - reče.
- Pomoć?
- Mislim da joj se nešto desilo.
- I šta, jesam li ja za to kriva?
- Kriva, ti? Ne. Nije to ničija…
- Šta misliš, da meni nije trebala pomoć? Samoj s dvoje dece. Meni nisi pomagao.
- Hal…
- I sad su ti deca upropašćena. Oboje! Da li ti je sad jasno šta si im uradio? Šta si nama uradio? Šta si uradio i meni i vlastitoj deci?
- TI mi nisi dozvolila da ih viđam…
- Šta misliš, da ja nisam morala već milion puta da je spašavam? Misliš da ja nisam morala da se brinem o njoj? Gde si onda bio?
- Haldora, ja…
- Đubre jedno! - prosikta ona besno.
Zalupila je slušalicu. Erlendur je bio ljut na sebe što mu je uopšte palo na pamet da je pozove. Seo je u auto i krenuo u naselje Vogar. Tamo je stao pred ruševnom zgradom s nekoliko podrumskih stanova, koji su samo napola izvirivali iz zemlje. Pozvonio je na zvono koje je visilo na žici na vratima jednog od tih stanova. Pošto nije čuo zvonjavu, pokušao je da pokuca. Nestrpljivo je čekao da čuje bilo kakav zvuk s unutrašnje strane i da mu neko otvori vrata, ali ništa se nije desilo. Dohvatio se kvake. Bilo je otključano i Erlendur polako uđe u stan. Ušao je u malo predsoblje i čuo kako odnekud iz stana dopire slab plač deteta. Kako se približavao sobi, osećao je sve jači smrad mokraće i izmeta.
Devojčica od otprilike godinu dana sedela je na podu, potpuno iscrpljena od plača. Tresla se od dubokih jecaja, bez pelena, obučena samo u prljavu potkošuljicu. Pod se skoro nije video od praznih konzervi piva, flaša votke, ambalaže brze hrane i mlečnih proizvoda. Smrad ukiseljenog mleka pomešao se sa smradom detetovog izmeta. U sobi nije bilo mnogo stvari, osim ofucanog kauča na kojem je ležala gola žena, leđima okrenuta Erlenduru. Dete nije ni primetilo kako se on oprezno približava kauču. Uhvatio je ženu za ruku i osetio slab puls. Na podlaktici su se videli tragovi igle.
Soba je bila spojena s kuhinjom, a pored nje je bila još jedna mala soba u kojoj je Erlendur pronašao ćebe, te je njime prekrio ženu na kauču. Iz sobe se videlo malo kupatilo s tušem. Podigao je dete s poda, odneo ga u kupatilo, pažljivo okupao toplom vodom i umotao u peškir. Devojčica je prestala da plače. Koža između nožica bila joj je upaljena od mokraće. Pretpostavio je da je jako gladna, ali nije imao ništa da joj da osim čokoladice koju je našao u džepu svog kaputa. Odlomio je parče i stavio joj u usta, sve vreme joj pričajući mirnim glasom. Namrštio se kad joj je video rane na ručicama i leđima.
Video je mali krevetac iz kojeg je prvo morao da izbaci konzervu piva i ambalažu od hamburgera, pre nego što je pažljivo stavio dete u njega. Ključao je od besa kad se vratio u dnevnu sobu. Nije znao da li je ta beživotna masa na kauču detetova majka ili nije. Nije ni bilo važno. Podigao je ženu i odneo u kupatilo, stavio je u tuš kabinu i isprskao ledeno hladnom vodom. Ležala je bila kao mrtva na njegovim rukama, ali se trgnula kad je osetila vodu, duboko uzdahnula i zavrištala pokušavajući da se odbrani.
Erlendur ju je dugo držao pod tušem, a zatim je zavrnuo slavinu, dobacio joj ćebe i odvukao u dnevnu sobu, posadivši je na kauč. Bila je budna, ali zbunjena i gledala je u Erlendura tupim pogledom. Odjednom poče da gleda oko sebe kao da nešto traži. Odjednom se setila šta joj nedostaje.
- Gde je Perla? - upita tresući se pod ćebetom.
- Perla? - ponovi Erlendur besno. - Šta je to, je l’ ti to kuče?
- Gde mi je dete? - zapita žena. Imala je možda trideset godina, kratke kose i našminkana, ali šminka joj se sad sva razmazala po licu. Gornja usna joj je bila natečena, imala je veliku čvorugu na čelu i masnicu na desnom oku.
- Ti nemaš nikakvog prava da pitaš za nju - odgovori Erlendur.
- Šta!
- Gasiš cigarete na vlastitom detetu!
- Ma šta? Ne! Ko…? Ko si ti?
- Je l’ te to švaler tako istukao?
- Istukao? Šta? Ma ko si ti?
- Uzeću ti Perlu - reče Erlendur. - I naći ću tu životinju koja joj je to uradila. Ti treba dve stvari da mi kažeš.
- Uzećeš mi dete?
- Ovde je pre nekoliko meseci, možda godinu dana, stanovala jedna devojka. Da li znaš nešto o njoj? Zove se Eva Lind. Mršava, crnokosa…
- Perla je nevaljala. Plače. Bez prestanka.
- Da, jadna ti…
- On poludi kad ona plače.
- Da se vratimo na Evu Lind. Da li je poznaješ?
- Nemoj da mi uzmeš dete. Molim te.
- Da li znaš gde je Eva Lind?
- Eva se odselila pre nekoliko meseci.
- Da li znaš gde je otišla?
- Ne znam. Bila je s Badijem.
- Badijem?
- On je izbacivač. Pozvaću novine ako mi uzmeš dete. Razumeš li? Staviću sve u novine.
- Gde je on izbacivač?
Rekla mu je gde Badi radi. Erlendur je ustao i telefonirao prvo u hitnu pomoć, a nakon toga u dežurnu službu za zaštitu dece, i kratko im opisao okolnosti u kojima je našao dete.
- Još nešto da te pitam - reče Erlendur dok su čekali na hitnu pomoć. - Gde je to đubre koje te tako mlati?
- Ostavi ga na miru - odgovori žena.
- Što, da može i dalje da te bije. To hoćeš?
- Neću.
- Kaži mi onda gde je?
- Stvar je…
- Šta? U čemu je stvar?
- Ako hoćeš da ga nađeš…
-Da?
- Ako baš hoćeš da ga nađeš, onda najbolje da ga ubiješ, jer će inače on mene ubiti - odgovori ona gledajući ga hladno.
* * *

Izbacivač Badi je imao jake mišiće i neproporcionalno malu glavu. Radio je u striptiz baru imena Grof Roso u centru Rejkjavika. Kad se Erlendur tamo pojavio, Badi nije bio na vratima, ali dočekao ga je džin slične telesne konstitucije, koji mu je rekao gde može da ga nađe.
- Badi dežura za ove privatne - reče izbacivač, ali Erlendur nije razumeo rečenicu. Samo je stajao i gledao u njegovu malenu glavu.
- Privatni šou - objasni izbacivač. - Intimni ples. - Zakolutao je očima, kao da se predaje.
Erlendur je ušao u lokal obasjan slabim crvenim lampama. U prostoriji je bio jedan šank, nekoliko stolova i stolica. Nekolicina muškaraca gledala je mladu devojku koja se klatila uz metalni stub na bini, praćena zvucima muzike monotonog ritma. Ugledala je Erlendura i počela da pleše pred njim, verovatno misleći da bi mogao da bude dobra mušterija. Počela je i da otkopčava grudnjak. Erlendur ju je pogledao s takvim prezirom da se zbunila i okliznula. Zatim je ipak uspela da održi ravnotežu i udaljila se od njega plešući i spustivši grudnjak nemamo na pod, u pokušaju da sačuva samopouzdanje.
Erlendur je razgledao po prostoriji, tražeći mesto gde bi mogli biti privatni plesovi. Primetio je mračan hodnik s druge strane bine i krenuo u tom pravcu. Hodnik je bio okrečen u crno, a na njegovom kraju bile su stepenice koje vode u podrum. Erlendur je slabo video u mraku i polako se spustio niz stepenice u drugi cm hodnik. Samo jedna crvena sijalica visila je s plafona. Na kraju hodnika je stajao džin debelih ruku prekrštenih na ogromnim grudima i gledao u Erlendura. U hodniku su bila šestora vrata, sa svake strane po troja. Iz jedne sobe čuo se melanholičan zvuk violine.
Džin je krenuo prema Erlenduru.
- Jesi li ti Badi? - upita Erlendur.
- Gde ti je mala? - upita džin male glave, koja je više ličila na bradavicu na njegovom debelom vratu.
- Ja sam tebe hteo to da pitam - reče Erlendur začuđeno.
- Mene? Nisam ti ja makro. Moraš da odeš gore, nađeš ribu i onda dođeš s njom ovamo.
- A to misliš - reče Erlendur kad je shvatio u čemu je nesporazum. - Ja tražim Evu Lind.
- Evu? Ona odavno ne radi ovde. Jesi li bio s njom?
Erlendur je zurio u Čoveka.
- Odavno više ne radi ovde? O čemu ti pričaš?
- Radila je ovde s vremena na vreme. Otkud je znaš?
U tom trenutku su se otvorila vrata sobe, i iz nje je izašao mladić zakopčavajući pantalone. Erlendur je u sobi video golu devojku kako kupi garderobu s poda. Mladić se provukao pored njih, potapšao Badija po ramenu i nestao uz stepenice. Devojka u sobi je pogledala Erlendura i zalupila vrata.
- Misliš ovde u podrumu? - reče Erlendur zabezeknuto. - Eva Lind je radila ovde?
- Još odavno. Devojka u ovoj sobi jako liči na nju - reče Badi uslužno, kao da prodaje automobile i pokaže na jedna vrata. - Studentkinja medicine iz Litvanije. Violinistkinja. Čuješ? Studira na nekom poznatom univerzitetu u Poljskoj. One dolaze ovamo, zarade pare i nastavljaju sa studijima.
- Znaš li gde mogu da nađem Evu Lind?
- Mi nikada ne otkrivamo gde devojke žive - reče Badi ozbiljnog izraza lica.
- Mene ne zanima gde te devojke žive - reče Erlendur umorno. Vodio je računa da ne prasne. Bilo mu je jasno da mora biti pažljiv kako bi izvukao neke informacije od džina, iako bi mu najradije iščupao tu bradavicu od glave. - Mislim da je Eva Lind u nevolji, i tražila je da joj pomognem - rekao je mirnim glasom.
- A šta si joj ti, tata? - reče Badi čereči se podrugljivo.
Erlendur ga je gledao zamišljajući kako bi mogao da ga uhvati za tu malu glavu. Badiju se ukočio osmeh na licu kad je shvatio da je pogodio s kim priča. Kao obično, sasvim slučajno je ispao u pravu. Oprezno je zakoračio unazad.
- Ti si policajac? - upita Erlendura, koji je klimnuo glavom.
- Mi imamo sve dozvole.
- Ne zanima me šta vi ovde radite. Da li znaš nešto o Evi Lind?
- Nestala je?
- Ne znam - reče Erlendur. - Meni je barem nestala. Razgovarali smo malopre i tražila je pomoć od mene, ali ne mogu da je nađem. Čuo sam da se vi znate.
- Zabavljali smo se kratko, ne znam da li ti je rekla.
Erlendur je odmahnuo glavom.
- S njom se ne može biti. Potpuno je luda.
- Da li znaš gde je?
- Nisam je već dugo video. Ona te mrzi. Da li ti je to jasno?
- Ko joj je nabavljao drogu dok ste se zabavljali?
- Misliš ko joj je diler?
- Da, ko joj je diler?
- Hoćeš li ga uhapsiti?
- Nikoga ja neću da uhapsim. Moram da pronađem Evu Lind. Možeš li da mi pomogneš ili ne možeš?
Badi je razmišljao. Nije morao da pomogne ni tom čoveku ni Evi Lind. Što se njega tiče, ona je mogla da ode dođavola. Ali video je izraz na licu policajca koji mu je govorio da mu je bolje da je s njim nego protiv njega.
- Ne znam ništa o Evi - odgovori. - Probaj da razgovaraš s Alijem.
- Alijem?
- Ali nemoj da mu kažeš da sam te ja poslao.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 7:50 am





5


Erlendur se odvezao u najstariji deo grada, u luku, razmišljajući o Evi Lind i razmišljajući o Rejkjaviku. On nije rođen u gradu, bio je pridošlica i uvek se ovde osećao kao uljez, iako je veći deo života proveo u njemu, gledajući kako se širi po zalivima i brdima. Grad se širio na račun drugih mesta u provinciji. Moderan grad koji se punio ljudima koji više nisu hteli ili nisu mogli da žive na selu ili u ribarskim mestašcima i koji su se doselili u grad da bi započeli novi život, ali su usput izgubili korene i odjednom se našli na mestu bez prošlosti, ne znajući šta ih čeka u budućnosti. Nikad se nije dobro osećao u ovom gradu.
Osećao se kao stranac.
Ali je imao otprilike dvadeset godina, mršav kao štap, riđ, pegav, krezub, usukanog lica i slabašan. Bolesnički je kašljao. Badi je bio u pravu kad je rekao da će sigurno biti u kafiću Ojsturstrajti, sedeo je tamo sam za stolom pred praznom pivskom čašom. Izgledao je kao da spava, glava mu je visila, a ruke je prekrstio na grudima. Na sebi je imao prljavu zelenu jaknu s krznenom kragnom. Badi ga je dobro opisao. Erlendur sedne za stol.
- Jesi li ti Ali? - upita ga. Ali mu ne odgovori. Erlendur pogleda oko sebe. Lokal je bio mračan i poluprazan, svega nekoliko ljudi sedelo je tu i tamo za stolovima. Iz zvučnika je dopirao glas nekog nesrećnog kantri pevača koji je pevao tužnu pesmu o izgubljenoj ljubavi. Sredovečni konobar sedeo je za šankom i čitao časopis.
Ponovio je pitanje i dotaknuo Alija po ramenu, pri čemu se ovaj probudio i pogledao Erlendura tupim pogledom.
- Jesi li za još jedno pivo? - upita Erlendur pokušavajući da se nasmeši. Umesto osmeha na licu mu se pojavila grimasa.
- Ko si ti? - upita Ali gledajući bledo. Nije ni pokušao da prikrije vlastitu tupavost.
- Tražim Evu Lind. Ja sam njen otac i žuri mi se. Zvala me je i tražila da joj pomognem.
- Ti si iz policije? - upita Ali.
- Da, ja sam policajac - odgovori Erlendur.
Ali se uspravio na stolici i pogledao oko sebe kao da bi hteo da pobegne.
- Zašto mene pitaš?
- Zato što znam da ti znaš Evu Lind.
- Kako to znaš?
- Da li znaš gde je ona?
- Hoćeš li mi kupiti pivo?
Erlendur ga je gledao razmišljajući da li je izabrao dobru taktiku da izvuče informacije. Pošto mu se žurilo, odlučio je da ga posluša. Ustao je i požurio prema baru. Konobar je nerado digao glavu s časopisa, odložio ga i ustao s barske stolice. Erlendur je naručio veliko pivo. Tražio je novčanik u džepu kad je primetio da je Ali nestao. Samo je video kako se vrata zatvaraju. Ostavio je konobara s dopola napunjenom čašom, izleteo iz kafića i video Alija kako trči prema starim kućama u blizini.
Ali nije brzo trčao, i uskoro je odustao. Okrenuo se da pogleda iza sebe i video Erlendura kako se približava. Bezuspešno je pokušao da ubrza korak, ali nije imao nimalo kondicije. Erlendur ga je brzo stigao i gurnuo, tako da je pao na trotoar, zajaukavši. Iz džepova su mu ispale dve flašice s tabletama koje je Erlendur podigao. Činilo mu se da su to tablete ekstazija. Povukao je Alija za jaknu i osetio kako je puna raznih flašica. Kad mu je ispraznio džepove u rukama je imao dobro opskrbljenu apoteku.
- Ubiće… me… - reče Ali kratkog daha uspravljajući se. Ulica je bila skoro pusta. Sredovečan par s druge strane ulice ih je pratio, ali su se udaljili brzim koracima kad su videli kako Erlendur vadi drogu iz Alijeve jakne.
- Baš me briga - reče Erlendur.
- Nemoj to da mi uzmeš. Ne znaš kakvi su oni…
- Kakav je ko?
Ali se pribio uza zid kuće i počeo da plače.
- Dali su mi poslednju šansu - reče on sav slinav.
- Baš me briga na kojoj si šansi. Kad si poslednji put video Evu Lind?
Ali usrka sline i pogleda Erlendura iznenađujuće koncentrisanim pogledom, kao da je shvatio kako da se izvuče.
- Okej.
- Šta?
- Ako ti kažem gde je Eva, hoćeš U mi onda vratiti to? - upita.
Erlendur je promislio.
- Ako znaš nešto o Evi, vratiću ti. Ako budeš lagao, naći ću te i izmlatiti kao džak.
- Okej, okej. Eva je danas bila kod mene. Ako je nađeš, reci joj da mi duguje. Mnogo. Nisam hteo više da joj dam. Ne trgujem ja s trudnicama.
- Ne, naravno. Ti si karakter od čoveka.
- Pojavila se sa stomačinom do zuba i počela da cmizdri i da se dere kad nisam hteo ništa da joj dam, i na kraju je otišla.
- Da li znaš gde je otišla?
- Nemam pojma.
- Gde živi ona?
- Kurva bez para. A meni trebaju pare, da li ti je jasno? Inače će me ubiti.
- Da li znaš gde živi?
- Gde živi? Nigde. Samo luta. Luta i žicka. Misli da može to da dobije besplatno. - Ali je besneo, sav ispunjen prezirom. - Kao da ja to mogu da delim. Kao da to ništa ne košta.
Zbog krezubosti je govorio meko, skoro tepajući i odjednom je izgledao kao veliko dete u prljavoj jakni koje pokušava da izgleda kao odrasla osoba.
Iz nosa su mu ponovo potekle sline.
- Gde je mogla da ode? - upita Erlendur.
Ali je gledao Erlendura srčući sline.
- Hoćeš li mi vratiti tablete?
- Gde je ona?
- Hoćeš li mi vratiti sve tablete ako ti kažem?
- Gde je?
- Ako ti kažem gde je Eva Lind.
- Ako ne budeš lagao. Gde je?
- Bila je s nekom devojkom.
- S kojom devojkom?
- Znam gde stanuje.
Erlendur mu se približio.
- Vratiću ti sve. Koja devojka?
- Raga. Stanuje tu u blizini. U ulici Trigvagata. Na najgornjem spratu u zgradi naspram pristaništa. - Ali pruži ruku oklevajući. Okej? Obećao si. Daj mi tablete. Obećao si.
- Ne mogu da ti vratim tablete, idiote jedan - reče Erlendur. - Nema šanse. I da imam vremena, oterao bih te u stanicu i strpao u ćeliju. Tako da si ovoga puta ipak dobro prošao.
- Ne, ubiće me! Nemoj! Vrati mi tablete, molim te! Vrati mi ih!
Erlendur ga nije slušao i otišao je ostavivši Alija da plače i udara glavom u zid u nemoćnom besu. Erlendur je iz daljine čuo njegove psovke i grdnju i čudio se što Ali ne psuje njega nego sam sebe.
- Idiote jedan, ti si kreten, kreten, kreten, usrani kreten…
Okrenuo se i video Alija kako sam sebe šamara.
* * *

Na vratima se pojavio mali dečak, od možda četiri godine, obučen samo u donji deo pidžame, bosonog i prljave kose. Gledao je u Erlendura, koji se sagnuo prema njemu. Trgnuo se kad je Erlendur ispružio ruku da ga pomiluje po obrazu. Gledao je ispitivačkim očima u Erlendura i nije hteo da mu odgovori kad ga je ovaj upitao da li mu je mama kod kuće.
- Da li je Eva Lind ovde, sine? - upita Erlendur dečaka.
Činilo mu se kao da gubi dragoceno vreme. Već su prošla dva sata otkako ga je Eva Lind nazvala. Trudio se da ne misli na to da je možda već kasno i da neće moći da joj pomogne. Pokušao je da zamisli stravične situacije u kojima je mogla da se nađe, ali ubrzo je prestao s tim samomučenjem i koncentrisao se na potragu za njom. Znao je s kim je bila kod Alija predveče. Znao je da joj se približava.
Dečak mu nije odgovorio. Potrčao je nazad u stan. Erlendur ga je pratio ali nije video gde je otišao. U stanu je bio potpuni mrak i Erlendur je pipao po zidovima da nađe prekidač. Našao je neke koji nisu radili, tako da se u mraku provukao do male sobe. Tamo je konačno uspeo da upali svetio, golu sijalicu koja je visila s plafona. Na podu nije bilo ni parketa ni tepisona, samo gola betonska ploča. Po njemu su bili pobacani prljavi madraci, a na jednom je ležala devojka u iscepanim farmerkama i crvenoj majici bez rukava, nešto mlađa od Eve Lind. Kraj nje je ležala otvorena mala metalna kutija s dve igle. Na podu je bila i tanka plastična cevčica. Na dva madraca oko nje spavala su dva muškarca.
Erlendur se sagnuo prema devojci i lagano joj dotaknuo rame. Nije reagovala na njegov dodir. Podigao joj je glavu i uspravio je, udarajući je lagano u obraze. Tiho je zamrmljala. Ustao je, podigao je na noge i pokušao da je natera da hoda, nakon čega je malo došla sebi. Otvorila je oči. Erlendur je u mraku video kuhinjsku stolicu i poseo je na nju. Gledala ga je dok joj glava nije ubrzo pala na grudi. Lagano ju je ošamario tako da se opet trgnula.
- Gde je Eva Lind? - upita Erlendur.
- Eva - promrmlja devojka.
- Vas dve ste bile zajedno danas. Gde je otišla?
- Eva…
Glava joj je opet klonula na grudi. Erlendur je video malog dečaka kako stoji na vratima. U jednoj ruci je držao lutku, a u drugoj praznu flašicu koju je pružio Erlenduru. Flašicu je zatim stavio u usta i Erlendur je čuo kako guta samo vazduh iz njene praznine. Gledao je u dečaka i stiskao zube od očaja. Onda je izvadio mobilni i pozvao pomoć.
* * *

Tražio je da hitna pomoć pošalje lekara u stan.
- Molim vas da joj date injekciju - reče Erlendur.
- Injekciju? - upita lekar.
- Mislim da je uzela heroin. Imate li nalokson ili narkanti u torbi?
- Imam, ali…
- Moram da razgovaram s njom. Odmah. Ćerka mi je u opasnosti, a ona zna gde je.
Lekar pogleda devojku, pa Erlendura i klimne glavom.
Erlendur je položio devojku na madrac i morao da sačeka nekoliko trenutaka da se osvesti. Bolničari su stajali iznad nje s nosilima. Dete se sakrilo negde u sobi. Dvojica muškaraca su i dalje onesvešćena ležala na madracima.
Erlendur je kleknuo kraj devojke koja je polako dolazila k sebi. Konačno je videla i njega i lekara i bolničare koji su stajali nad njom.
- Šta se dešava? - upita tiho kao da sama sa sobom priča.
- Da li znaš gde je Eva Lind? - upita Erlendur.
- Eva?
- Bila je s tobom večeras. Mislim da joj se nešto desilo. Znaš li kuda je otišla?
- Šta se desilo s Evom? - upita ona gledajući oko sebe. - Gde je Kidi?
- Dečak je ovde u sobi - reče Erlendur. Čeka te. - Reci mi gde mogu da nađem Evu Lind.
- A ko si ti?
- Ja sam njen tata.
- Policajac?
-Da.
- Ona tebe ne podnosi.
- Znam. Da li znaš gde je?
- Dobila je bolove. Rekla sam joj da ode u bolnicu. Krenula je tamo pešice.
- Bolove?
- Imala je jake bolove u stomaku.
- Odakle je krenula pešice? Odavde?
- Bile smo na autobuskoj stanici na Hlemuru.
- Na Hlemuru?
- Rekla je da će ići u državnu bolnicu. Zar nije tamo?
Erlendur je ustao i od lekara dobio broj državne bolnice. Nazvao je bolnicu i sa centrale mu je rečeno da se niko s imenom Eva Lind nije tamo pojavio poslednjih nekoliko sati. Takođe nisu imali podatke ni o jednoj ženi njenih godina. Dobio je vezu s porodilištem i pokušao da opiše svoju ćerku što je najbolje mogao. Dežurna babica mu je rekla da je nije videla.
Istrčao je iz stana i neumerenom brzinom se odvezao na Hlemur. Tamo nije bilo ni žive duše, jer je autobuska stanica zatvorena u ponoć. Parkirao je auto i krenuo peške prema Bulevaru Snorabrojt, trčeći pored kuća u naselju Nordurmiri, zavirujući u bašte u potrazi za ćerkom. Glasno je vikao njeno ime kad se približio bolnici. Niko mu se nije odazivao.
Našao ju je kako leži u vlastitoj krvi na gomili trave u žbunju, nekih pedesetak metara od starog porodilišta. Iako njegova potraga nije trajala dugo, zakasnio je. Trava na kojoj je ležala bila je natopljena krvlju, kao i pantalone na njoj.
Erlendur je kleknuo kraj svoje ćerke, pogledao u pravcu porodilišta i video sebe kako s Haldorom ulazi tamo, pre mnogo godina, onog kišnog dana kada je Eva Lind došla na svet. Da li treba sad da umre na istom mestu?
Erlendur je pomilovao Evino čelo, ne znajući da li sme da je pomeri.
Mislio je da je otprilike sedam meseci trudna.
* * *

Pokušala je da pobegne, ali je odavno odustala od toga.
Dva puta ga je napuštala. Oba puta se to desilo dok su živeli u podrumskom stanu u Lindargati. Skoro godinu dana je prošlo otkako ju je prvi put istukao dok nije ponovo izgubio kontrolu, kako je on to sam zvao. U to vreme je još i hteo da razgovara o nasilju nad njom. Njoj se nikada nije činilo da je izgubio kontrolu. Činilo joj se da je upravo kad ju je ubijao od batina i psovao bio sasvim pribran. Iako je galamio i ludovao, bio je hladan i priseban, i znao je tačno šta radi. Uvek.
S vremenom joj je postalo jasno da će i ona morati da bude prisebna kako bi uspela da ga pobedi.
Prvi pokušaj bega bio je očajan. Nije bila spremna, nije znala šta može da uradi, ni kuda da krene. Našla se na ulici usred februarske noći s dvoje dece, Simonom, koji joj je držao ruku, i Mikelinom, koju je nosila na leđima i nije znala gde da ode. Samo je znala da mora da pobegne iz podruma.
Razgovarala je sa svojim sveštenikom, koji joj je rekao da se dobre žene ne rastaju od muževa. Brak je bio svetinja pred Bogom, i ljudi su morali da pretrpe svašta kako bi ostali u njemu.
- Misli na decu - rekao joj je sveštenik.
- Ja o deci i mislim - odgovori ona, na šta se sveštenik nasmešio dobroćudno.
Nije ga tužila policiji. Komšije su dva puta zvale policiju kad ju je napao. Policajci’ su se pojavili u podrumu kako bi sprečili nasilje i samo ih ostavili na miru. Stajala je pred njima s otečenim okom i rasečenom usnicom, a oni su im samo rekli da se smire. Smetali su komšiluku. Dve godine kasnije, kad su se opet pojavili, razgovarali su posebno s njim. Izveli ga napolje. Ona je vikala za njima da ju je napao, i da hoće da je ubije, i da to nije prvi put. Pitali su je da nije pijana. Nije razumela pitanje. Da nisi popila, ponovili su. Rekla je da nije. Nikada u životu nije pila. Nastavili su da razgovaraju s njim pred vanjskim vratima. Na kraju su se rukovali s njim i otišli.
Nakon toga joj je žiletom isekao obraz.
Te večeri kad je on zaspao, podigla je Mikelinu na leđa i tiho pogurala malog Simona ispred sebe. Izašli su iz stana i uspeli se uz stepenice. On je u svom besu uništio kolica koja je napravila za Mikelinu od starog rama dečjih kolica koje je našla na smetlištu. Kao da je osetio da će hteti da ga ostavi i hteo da joj oteža zadatak.
Nije se pripremila za beg. Na kraju je završila u Vojsci spasa gde su joj dozvolili da prenoći. Nije imala nikakvu rodbinu, ni u Rejkjaviku ni u unutrašnjosti. Krenuo je da ih traži čim se probudio ujutro. Jurio je po hladnom gradu, obučen samo u košulju i video ih kako izlaze iz Vojske spasa. Nije ga ni primetila kad je odjednom otrgnuo dečaka od nje, podigao devojčicu i krenuo bez reči kući. Nije gledao ni levo ni desno, ni unazad. Deca su bila previše uplašena da mu se usprotive, ali je videla kako Mikelina pruža ruke prema njoj i nečujno plače.
Šta je njoj uopšte palo na pamet?
Krenula je za njima.
Nakon što je sledeći put pokušala da pobegne, zapretio je da će joj ubiti decu. Nakon toga više nije bežala. Taj put je ipak bolje bila isplanirala beg. Zamišljala je da će moći da započne novi život. Da će moći da se odseli u malo ribarsko mesto na severu zemlje, iznajmi sobu ili mali stan, radi u preradi ribe i zaradi dovoljno da od toga može da živi s decom. Trebalo joj je dosta vremena da sve isplanira. Odlučila je da se odseli u Siglufjordur.
Tamo je bilo posla za sve nakon teških godina depresije, ljudi su se doseljavali u buljucima, i niko ne bi ni obratio pažnju na nju. U početku je mogla da stanuje u radničkom kampu, dok ne nađe drugi smeštaj.
Trebale su joj pare za autobuske karte za nju i decu, a on je čuvao svaku krunu koju je zaradio kao lučki radnik. Trebalo joj je dugo vremena da sakupi dovoljno novca da kupi karte. Ponela je mali kofer u koji je spakovala nešto svoje i dečje garderobe, nekoliko ličnih stvarčica i Mikelinina kolica koja je uspela da popravi. Brzim koracima je krenula prema autobuskoj stanici, okrećući se u strahu sve vreme, kao da ga očekuje da svakog trenutka iskoči iza nekog ćoška.
Kao i obično, došao je kud u podne i odmah primetio da ga je ostavila. Znao je da će ga čekati sa spremnim ručkom i da se nikada ne bi usudila da ga dočeka nespremna. Video je da kolica nisu bila na svom mestu. Garderober je bio otvoren. Kofer je nestao. Setivši se njenog prvog bega, besno je odmarširao u Vojsku spasa i tamo napravio skandal kad su mu rekli da ona nije bila kod njih. Nije hteo da im poveruje i pretražio je ćelu zgradu, zavirivši u sve sobe i u podrumske prostorije. Kad ih nije našao, napao je kapetana, gurnuo na pod i zapretio mu da će ga ubiti ako mu ne kaže gde su.
Konačno je shvatio da se nije sakrila u Vojsci spasa, i krenuo je da je traži po gradu. Zavirivao je u prodavnice i restorane, ali od nje nije bilo ni traga. Cepteo je od gneva, i kako se potraga odužila postajao je sve očajniji. Na kraju se vratio u njihov podrumski stan, poludeo od besa. Tamo je sve preturio u potrazi za nečim što bi moglo da mu kaže kuda je otišla. Zatim je otišao kod njene dve drugarice s kojima se družila kad je radila u nadnici, na silu ušao u njihove stanove, dozivajući njeno ime i decu. Onda je opet bez ikakvog izvinjenja istrčao na ulicu.
U Siglufjordur je nakon celodnevnog putovanja stigla oko dva sata posle ponoći. Autobus je tri puta pravio pauze na putovanju, kako bi putnici mogli da se protegnu, pojedu svoju užinu ili kupe nešto u motelima pored puta. Spremila im je užinu, hleb i mleko u flašici. Bili su već gladni kad je autobus došao do Haganesvika, gde je putnike čekao brodić kojim je trebalo da pređu do Siglufjordura. Odjednom je u hladnoj noći stajala sama sa svoje dvoje dece na parkingu kraj pristaništa. Našla je radnički kamp i šefa kampa koji ju je odveo u malu prostoriju s uskim krevetom, posudio joj madrac i dva ćebeta. Tamo su proveli svoju prvu noć na slobodi. Deca su zaspala čim ih je stavila na madrac, a ona je ležala u krevetu budna, zureći u mrak. Tresla se celim telom ne mogavši da ga kontroliše, gubeći se u gorkom plaču.
Trebalo mu je nekoliko dana da je pronađe. Palo mu je na pamet da je morala da napusti grad, te je otišao na autobusku stanicu da se raspita o njoj. Tamo je saznao da su mu žena i deca otišli autobusom na sever, u Siglufjordur. Pronašao je šofera autobusa koji se sećao žene s dvoje dece, pogotovo što je devojčica bila invalid. Sledećim autobusom je krenuo na sever i oko ponoći stigao u Siglufjordur. Pretraživao je sve kampove i našao je kako spava u malom ćumezu. Morao je da probudi šefa kampa i da mu objasni situaciju. Ona je po planu došla pre njega u Siglufjordur, ali mislio je da se neće tamo dugo zadržati.
Ušunjao se u sobicu. Kroz mali prozor je dopiralo slabašno svetio sa ulice. Prekoračio je preko dece, sagnuo prema njoj tako da su im se lica skoro dotakla i lagano je dodirnuo. Ona je spavala dubokim snom i nije ga primetila, tako da ju je on gurnuo grublje, dok nije otvorila oči. Nasmejao se kad je video strah u njenim očima. Rukom joj je zatvorio usta, jer je htela da poviče u pomoć.
- Zar si zaista mislila da će ti uspeti? - šaputao je preteći.
Gledala ga je.
- Zar si zaista mislila da je to tako lako?
Polako je zatresla glavom.
- Da ti kažem šta bih sada najradije uradio? - prosiktao je kroz stisnute zube. - Najradije bih ti uzeo ćerku, odveo je tamo na vrh brda, ubio je i zakopao tamo gde niko ne bi mogao da je nađe. Svima bih rekao da je idiotkinja sigurno otpuzala u more i udavila se. I znaš šta? Ima to i da uradim. Sad ću to odmah da uradim. A ako ti samo nešto prozboriš, ima da ubijem i malog. Reći ću da je on otpuzao u more za sestrom.
Samo je tiho cvilila gledajući u decu, dok se on smešio. Skinuo joj je ruku sa ustiju.
- Nikada to više neću uraditi - prostenjala je. - Nikada. Nikada to više neću uraditi. Oprosti mi. Oprosti mi. Ne znam šta sam mislila. Oprosti mi. Luda sam. Znam. Znam da sam luda. Nemoj da deca zbog toga ispaštaju. Tuci mene. Mene tuci. Koliko god jako možeš. Tuci me koliko god možeš. Možemo odmah krenuti ako hoćeš.
Gadio mu se njen očaj.
- A to ti znači hoćeš - rekao je. - To bi ti htela. E pa onda ćemo tako i raditi.
Napravio se kao da će uhvatiti Mikelinu koja je spavala na podu kraj Simona. Zgrabila ga je za ruku, izbezumljena od straha.
- Vidi - reče šamarajući se po licu. - Vidi. - Počupala je kosu. - Vidi. - Uspravila se i bacila unazad na metalni ram kreveta. Da li je to namerno uradila ili ne, ali od udara je izgubila svest i pala pred njim.
Autobus je krenuo prema jugu sledećeg jutra. Pošto je radila nekoliko dana na soljenju haringe, imala je pravo na platu i on je otišao s njom da je podigne. Radila je na otvorenom tako da je mogla da prati decu koja su se igrala napolju ili u sobici. Objasnio je poslovođi da moraju da se vrate u Rejkjavik. Dobili su neke vesti, zbog kojih su trebali da se vrate i hteo je da joj isplate njenu zaradu. Poslovođa je napisao nešto na papir i uputio ih u kancelariju. Učinilo mu se kao da ona hoće nešto da mu kaže. Njen strah je protumačio kao stidljivost.
- Da li je sve u redu? - upita poslovođa.
- Sve je u najboljem redu - odgovori on potegnuvši je za sobom.
Nije ju ni dotaknuo kad su se vratili u njihov podrumski stan u Rejkjaviku. Stajala je s koferom u rukama u svom pohabanom kaputu nasred dnevne sobe, čekajući batine, ali ništa se nije desilo. Zbunilo ga je to što je sama sebe uspela da onesvesti. Nije hteo da zove u pomoć, nego je sam pokušao da joj pomogne. Prvi put u čitavom njihovom braku pokazao je da se brine. Objasnio joj je kad se osvestila da mora shvatiti da ne sme da ga ostavi. Pre će ubiti i nju i decu, nego što će dozvoliti da ga napusti. Ona je njegova žena i uvek će to biti.
Uvek.
Nakon toga više nikada nije pokušala da pobegne.
* * *

Godine su prolazile. Njegovi planovi da postane ribar izjalovili su se nakon samo tri ture. Patio je od morske bolesti od koje nije mogao da se oporavi. Uz to se strašno bojao mora. Bilo ga je strah da će krntija na kojoj plovi potonuti. Da će možda ispasti iz broda. Bojao se oluja. Takva ih je oluja zahvatila na poslednjoj turi da je samo sedeo u kajeti i plakao, misleći da mu je došao kraj. Nakon toga više nikada nije išao na more.
Prema njoj kao da nije bio u stanju da bude dobar. U najboljem slučaju nije obraćao pažnju na nju. Prve dve godine braka se činilo kao da ga peče savest svaki put kad je udari ili je rečima natera u suze. Ali s vremenom je prestao da pokazuje bilo kakve tragove kajanja, kao da su njegovi postupci bili normalna i potrebna pojava, a ne izopačenje zajedničkog života. Njoj se ponekad činilo, a možda je i on toga bio svestan, da je njegovo nasilje prema njoj bilo u stvari znak njegove vlastite slabosti. Što ju je više tukao, sve je nemoćniji postajao. Nju je krivio za to. Vrištao je da je njena krivica što on mora tako da se ponaša prema njoj. Ona je kriva što on mora da je bije, jer nije u stanju da ga sluša.
Ni on ni ona nisu imali mnogo prijatelja, pogotovo zajedničkih, tako da se ona ubrzo nakon što su počeli da žive zajedno izolovala od svih. Retko se viđala s drugaricama iz devojačkih dana, a kad ih je i sretala, nije htela da spomene muževljevo nasilje. S vremenom je izgubila svaku vezu s njima. Bilo ju je sramota. Sramila se što dobija batine iz beznačajnih razloga. Sramila se što ima masnice oko očiju i razbijene usne i što joj je ćelo telo modro od batina. Bilo ju je sramota što živi kako živi i bila je sigurna da to niko ne bi razumeo, tako joj je život bio izobličen i ružan. Htela je sve da prikrije. Da se sakrije u tom zatvoru koji joj je on stvorio. Da se zaključa u njemu i baci ključeve, da je niko ne nađe. Nije imala izbora nego da trpi njegovo maltretiranje. Bila je to njena sudbina, koju nije mogla da promeni i od koje nije mogla da pobegne.
Deca su joj bila sve na svetu. Ona su bila njeni prijatelji i srodne duše za koje je živela, pogotovo Mikelina, a kako je Simon porastao i on je to postao, kao i najmlađi sin, Tomas. Sama im je dala imena. Njega deca nisu zanimala, i primetio bi ih samo kad se žalio na njih. Što mnogo jedu. Što noću plaču. Deca su patila kad ju je maltretirao, i pokušavala da joj pruže utehu kad joj je bilo najteže.
Batinama je izbio iz nje ono malo samopoštovanja koje je imala. Bila je povučena i stidljiva, uvek spremna da ugodi drugima, uslužna i čak pokorna. Uvek se zbunjeno smešila kad bi joj se neko direktno obratio i morala je strašno da se trudi da prikrije stidljivost. On je to tumačio kao znak slabosti što mu je davalo snagu da je još više maltretira, dok više ništa nije ostalo od njene ličnosti. Čitavo njeno bivstvovanje bilo je podređeno njemu. Njegovim hirovima. Zadovoljavanju njegovih potreba. Prestala je da vodi računa o sebi. Nije se redovno prala. Prestala je da vodi računa o izgledu. S velikim podočnjacima, mlitave kože na posivelom licu, pogurenih ramena i pognute glave, kao da se bojala da pogleda ispred sebe. Njena lepa i gusta kosa sada je bila beživotna, zalepljena za glavu od prljavštine. Sama ju je sekla kuhinjskim makazama kad joj se činilo da je predugačka.
Ili kada se njemu činilo da je predugačka.
Gadura prljava.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 7:50 am






6


Arheolozi su rano ujutro nastavili s iskopavanjem. Policajci koji su ćelu noć dežurali pokazali su im mesto gde je Erlendur iščeprkao ruku. Skarphjedin je bio besan kad je video kako je Erlendur preturao po zemlji. Prokleti amateri, čulo se kako gunđa sebi u bradu ćelo pre podne. Arheološko iskopavanje je po njegovom mišljenju bilo vrsta obreda, pri kojem se nivo po nivo zemlje pažljivo uklanja dok se odjednom ne bi ukazala tajna. Svaki detalj ma koliko sitan bio je bitan, svaki grumen zemlje mogao je da čuva važnu tajnu, i diletanti su to samo mogli da upropaste.
Sve je to ljutito istresao pred Elinborg i Sigurdurom Olijem, koji ništa nisu skrivili. U pauzama je davao uputstva svojim saradnicima. Zbog preciznih metoda rada arheologa iskopavanje je išlo veoma sporo. Preko celog zemljišta bili su zategnuti kanapi koji su prema nekakvoj matrici ograđivali polja. Prilikom kopanja bilo je najvažnije ne pomeriti kostur i arheolozi su učvrstili ruku, kako se ne bi pomerila dok kopaju oko nje i pomno razgledaju svaku česticu zemlje.
- Kako to da ruka štrči van zemlje? - upita Elinborg Skarphjedina, koji je žurno koračao pored nje.
- Teško je reći - reče Skarphjedin. U najgorem slučaju je taj koji ovde leži bio živ zatrpan, i pokušavao je da se odbrani. Da se iskopa.
- Živ! - uzdahnu Elinborg. - Da se iskopa?
- Ali ne mora da znači. Možda je ruka samo tako bila ukočena kad je leš zakopan. Još je rano bilo šta reći. I nemojte da mi smetate.
Sigurdur Oli i Elinborg su se čudili što se Erlendur još nije pojavio na otkopavanju. Doduše, on je bio čudak i svašta je moglo da mu padne na pamet, ali znali su da je nestanak ljudi jedna od njegovih omiljenih zanimacija. Pronalaženje kostura u zemlji moglo je da bude rešenje nekog od starih nestanaka, koje je Erlendur obožavao da istražuje, prevrćući stare požutele dokumente. Kad se nije pojavio do podneva, Elinborg je odlučila da ga pozove. Nije se javio ni na kućni broj ni na mobilni.
Oko dva sata posle podne zazvonio joj je telefon.
- Jesi li tamo? - upita duboki glas koji je odmah prepoznala.
- A gde si ti?
- Malo kasnim. Jesi li kod temelja?
- Jesam.
- Da li vidiš žbunove? Mislim da su ribizle. Otprilike tridesetak metara od temelja prema istoku, skoro u ravnoj crti, malo na južnijoj strani.
- Ribizle? - Elinborg je zaškiljila i pogledala oko sebe u potrazi za žbunjem. - Da, vidim ih.
- Mora da su odavno tamo posađeni.
-Da.
- Proveri zbog čega. Da li je neko živeo tamo. Da li je tamo bila kuća koje više nema. Idi u zavod za urbanizam i uzmi nacrte tog područja, možda čak imaju i fotografije iz vazduha. Moraćeš da tražiš dokumente s početka veka i do hiljadu devetsto šezdesete. A možda čak i novije.
- Misliš da je ovde na brdu stajala neka kuća? - reče Elinborg ogledajući se oko sebe. Nije se ni trudila da sakrije nevericu.
- Mislim da to treba da proverimo. Šta radi Sigurdur Oli?
- Pregledava dokumentaciju o svim nestancima ljudi posle Drugog svetskog rata, za početak. Čekao te je jer je mislio da bi ti hteo time da se baviš.
- Razgovarao sam malopre sa Skarphjedinom, i on kaže da se seća da je tu u blizini bio kamp za vreme rata, malo južnije u Gravarholtu. Tamo gde je sad golf klub.
- Kamp?
- Britanski ili američki. Vojni kamp. Barake. Ne seća se kako se zvao. Proveri i to. Da li su Englezi prijavili da je neko nestao iz kampa. Ili Amerikanci kad su ga preuzeli.
- Englezi? Amerikanci? Za vreme rata? Pa gde da se o tome raspitujem? - upita Elinborg zabezeknuto. - Kad su Amerikanci zamenili Engleze?
- Četrdeset prve. Tu je možda bila intendantura. Tako barem misli Skarphjedin. A onda treba da se raspitamo i o vikendicama tamo na brdu. Da li je neko iz njih nestao? Možda ima nekih priča o tome. Treba da razgovaramo s ljudima koji još imaju vikendice tamo.
- To je vrlo veliki posao zbog nekih starih kostiju - reče Elinborg mrzovoljno šutirajući nogom kamenčiće oko temelja. A na čemu ti radiš? - upita ga namrgođena.
- Ni na čemu dobrom - odgovori Erlendur i prekine vezu.
* * *

Vratio se na odeljenje intenzivne nege obučen u tanak zeleni papirnati mantil s maskom na licu. Eva Lind je ležala u velikom krevetu u jednoj od šok soba. Bila je priključena na razne aparate, za koje Erlendur nije znao čemu služe. Na licu je imala masku za kiseonik. Stajao je kraj kreveta i gledao u svoju ćerku. Bila je u komi. Još se nije osvestila. Na licu joj je bio neki mir kakav Erlendur nikada nije video. Spokoj njemu nepoznat. Lice joj je u tom položaju bilo jasnije, obrve oštrije, koža na obrazima napetija, a oči utonule.
Pozvao je hitnu pomoć jer nije mogao da je probudi tamo gde ju je našao ispred porodilišta. Opipao joj je slab puls i pokrio je svojim mantilom, pokušavajući da je zaštiti, ali nije se usudio da je pomeri. Nakon nekoliko trenutaka pojavila su se ista kola hitne pomoći koja su ranije došla na njegov poziv u Trigvagatu. U njima je čak bio isti lekar. Eva Lind je pažljivo podignuta na nosila i odvezena tih nekoliko metara u urgentni centar.
Odmah su je poslali na operaciju koja je trajala ćelu noć. Erlendur je koračao po maloj čekaonici na hirurgiji i razmišljao da li da javi Haldori šta se desilo. Ustručavao se da je nazove. Na kraju se setio rešenja. Probudio je Sindrija Snaera i rekao mu šta se desilo s njegovom sestrom. Zamolio ga je da javi majci da dođe u bolnicu. Kratko su razgovarali. Sindri Snaer nije imao nameru da dođe u Rejkjavik. Nije mislio da mora da dođe samo zbog Eve Lind. Brzo su završili razgovor.
Erlendur je pušio cigaretu za cigaretom ispod znaka na kojem je pisalo zabranjeno pušenje. Hirurg s maskom na licu je prošao pored njega i počeo da ga grdi zbog kršenja zabrane pušenja. U isti čas mu je zazvonio telefon. Zvao ga je Sindri s porukom od Haldore: neka sada on malo dežura.
Hirurg zadužen za operaciju obratio se pred jutro Erlenduru. Stanje nije bilo dobro. Nisu uspeli da spasu bebu i nisu bili sigurni da li će se Eva izvući.
- U jako je lošem stanju - reče lekar, visok mršav čovek četrdesetih godina.
-Da - reče Erlendur.
- Dugogodišnja pothranjenost i korišćenje droga. Šanse su bile vrlo male da bi se dete rodilo zdravo, tako da… iako je to naravno ružno reći…
- Razumem vas - reče Erlendur.
- Zar ona nije razmišljala o abortusu? U takvim slučajevima…
- Htela je da rodi dete - odgovori Erlendur. - Mislila je da će joj to pomoći, a i ja sam je nagovarao na to. Pokušavala je da ostavi drogu. U Evinoj duši je neki delić koji hoće da se reši tog pakla. Delić duše koji se ponekad pojavi i hoće da prestane. Ali obično je drugi deo nje onaj koji nadjača. Zlobniji i nemilosrdniji deo. Eva koju niko ne razume. Eva koja hoće to uništenje. Taj pakao.
Erlendur se prenu, shvativši da razgovara s potpunim strancem i prestane da priča.
- Mogu da zamislim koliko je teško roditeljima suočavati se s takvim stvarima - reče lekar.
- Šta se desilo?
- Posteljica se odlubila. Jako unutarnje krvarenje koje se desilo kad je pukla membrana, uz intoksikaciju, mada još čekamo toksikološke nalaze. Izgubila je mnogo krvi i još nismo uspeli da je probudimo iz kome. Iako to nije čudno, jer je strašno slaba.
Obojica su ućutali.
- Da li ste obavestili porodicu? - upita lekar. - Da budu uz vas ako…
- Nemam porodicu - reče Erlendur. - Razvedeni smo. Njena majka i ja. Javio sam joj. I Evinom bratu. On radi u provinciji. Ne znam da li će joj majka doći u bolnicu. Izgleda da joj je već dosta svega. Čitava situacija joj je mnogo teško pala. Uvek joj je bilo teško.
- Razumem.
- Sumnjam da možete da razumete - reče Erlendur. - Ni ja sam ništa ne razumem.
Iz džepa kaputa je izvadio nekoliko malih kesica i flašicu s tabletama i pružio ih doktoru.
- Sasvim je moguće da je nešto od ovoga popila - reče.
Lekar je uzeo taj otrov u ruke i razgledao.
- Ekstazi?
- Tako mi se čini.
- To, naravno, objašnjava mnogo toga. U krvi smo joj našli razne substance.
Erlendur je oklevao. Stajali su u tišini nekoliko trenutaka.
- Da li znate ko je otac deteta? - upita lekar.
- Ne znam.
- Mislite li da ona zna?
Erlendur ga pogleda i slegnu ramenima kao da se predaje. Opet su zaćutali.
- Ne znam šta da vam kažem. Nadajmo se najboljem.
Erlendur se ustručavao da pita lekara nešto. Pitanje ga je mučilo, jer je bilo zastrašujuće i nije znao šta da uradi s tim. Nije znao da li da se usudi da pita. Na kraju je ipak odlučio da to uradi.
- Da li bih mogao da ga vidim? - upita lekara.
- Šta? Mislite…?
- Da li bih mogao da vidim plod? Da vidim dete?
Lekar je gledao Erlendura pogledom u kojem se videlo da nije šokiran, razumeo je njegovu želju. Klimnuo je glavom i rekao Erlenduru da krene s njim. Krenuli su hodnikom prema maloj prostoriji u kojoj nije bilo nikoga. Lekar je pritisnuo prekidač na zidu i sobu je obasjala fluorescentna svetlost, bacajući plavkaste senke. Prišao je hladnom metalnom stolu i podigao mali čaršav ispod kojeg se pojavilo mrtvorođeno dete.
Erlendur ga pogleda i pomiluje po obrazu.
Bila je devojčica.
- Da li će mi se ćerka ikada probuditi iz kome, možete li to da mi kažete?
- Ne znam - reče lekar. - Vrlo je teško išta reći. Ona mora sama želeti da se probudi. Mnogo ovisi o njoj.
- Jadna devojčica - reče Erlendur.
- Ljudi kažu da vreme leči sve rane - reče lekar kad mu se učinilo da će Erlendur pasti. - To se odnosi i na telo i na dušu.
- Vreme - reče Erlendur, pokrivajući dete čaršavom. - Vreme ne leči baš ništa.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 7:51 am





7


Sedeo je kraj ćerke do šest sati uveče. Haldora se nije pojavila. Sindri Snaer je održao reč i nije došao u Rejkjavik. Nikog drugog nije ni bilo. Eva Lind je bila u istom stanju. Erlendur nije ni spavao ni jeo od prethodnog dana, i bio je potpuno iscrpljen. S Elinborg je razgovarao telefonom tokom dana i planirao je da se vidi sa Sigurdurom Olijem u kancelariji. Pomilovao je ćerku po obrazu i poljubio je pre nego što je krenuo.
Kad je došao na popodnevni sastanak sa Sigurdurom Olijem i Elinborg nije ništa hteo da im kaže o celoj situaciji. Oni su u policijskoj stanici već čuli šta se desilo s njegovom ćerkom, ali nisu se usudili da ga pitaju o detaljima.
- Arheolozi čeprkaju oko kostura - reče Elinborg. - To sve jako sporo ide. Mislim da sad već koriste čačkalice. Šaka koju si ti našao stoji iznad zemlje, došli su do ručnog zgloba. Lekar je pregledao kosti i još ne može ništa da kaže, osim da se radi o čoveku, i to s malim šakama. Nikakve koristi od njega. Arheolozi nisu još ništa pronašli u zemlji što bi moglo da nam kaže šta se tamo desilo i ko je tamo zakopan. Računaju da će sutra poslepodne ili predveče doći do kostura, iako to ne znači da će nam dati ikakve odgovore. Moraćemo da ih tražimo negde drugde.
- Ja sam istraživao podatke o nestancima ljudi u Rejkjaviku i okolini - reče Sigurdur Oli. - Pedesetak nestanaka iz tridesetih i četrdesetih godina još nije rešeno, tako da bi ovo moglo da bude jedno od njih. Pronašao sam dokumentaciju i kategorisao prema polu i starosti. Sad samo čekam da patolog da nalaz o kosturu.
- Misliš da je neko s tog područja nestao? - upita Erlendur.
- Prema adresama u izveštajima o nestancima, ne bih rekao - odgovori Sigurdur Oli. Doduše, nisam još sve pregledao, a neke adrese ne prepoznajem. Kad budemo iskopali skelet i dobili nalaz patologa o starosti, visini i polu, sigurno ćemo moći da isključimo dobar deo tih slučajeva. Ja nekako pretpostavljam da se radi o osobi iz Rejkjavika. To valjda nije čudna pretpostavka?
- Gde je patolog? - upita Erlendur. - Taj jedan jedini kojeg imamo.
- Na odmoru je - reče Elinborg. - U Španiji.
- Da li si proverila je li tamo kod žbunja stajala kuća? - upita Erlendur.
- Kakva kuća? - upita Sigurdur Oli.
- Ne, nisam još stigla to da uradim - reče Elinborg. Pogledala je Sigurdura Olija. - Erlendur misli da je tamo nekada bila kuća, sa severne strane brda. Misli i da je britanska ili američka vojska imala bazu na južnoj strani brda. Hoće da razgovaramo s vlasnicima vikendica oko jezera Rejnisvatn i s njihovim babama, a hoće i da odem na spiritističku seansu i razgovaram s Čerčilom.
- Tako je, za početak bi to bilo dovoljno - reče Erlendur. - A kakve vi hipoteze imate o tom kosturu?
- Zar nije jasno da se radi o ubistvu? - reče Sigurdur Oli. - Od pre više od pola veka. Sakriveno u zemlji sve to vreme, i niko ne zna ništa o tome.
- On, ili ta osoba - ispravi se Elinborg - očito je zakopana tamo kako bi se prikrio zločin. Mislim da je to jasno.
- Nije tačno da niko ništa o tome ne zna - reče Erlendur. - Uvek se nađe neko ko nešto zna.
- Znamo da su mu slomljena rebra - reče Elinborg. To znači pokazuje neko nasilje.
- Misliš? - reče Sigurdur Oli.
- Pa da, zar ne? - reče Elinborg.
- A da li je moguće da su rebra polomljena pod pritiskom zemlje svih tih godina? - reče Sigurdur Oli. - Zemlja je teška. Temperatura se menja. Malo mraz, pa onda toplota, naizmenično. Razgovarao sam s geologom kojeg si ti dovela, i on je nešto pričao o tome.
- Ali mora da je bilo nekog nasilja kad smo našli čoveka u zemlji. To se samo po sebi razume, zar ne? - Elinborg pogleda Erlendura, ali je on bio u mislima daleko od njih. - Erlendure? - reče. - Zar ne?
- Ako je to uopšte ubistvo - reče Erlendur, prenuvši se.
- Ako je to uopšte ubistvo? - ponovi Sigurdur Oli za njim.
- Još ne znamo da li se radi o ubistvu - reče Erlendur. - Možda je to neka stara porodična grobnica. Možda ljudi nisu imali para za sahranu. Možda su to kosti nekog matorca koji je odlepio i sahranjen je tamo, a da su svi to znali. Možda je tamo sahranjen pre sto godina. Možda pre pedeset. Trebaju nam preciznije informacije. Da možemo prestati da blebećemo o svemu i svačemu.
- Ali zar nije zakonski regulisano da se ljudi sahranjuju samo u posvećenoj zemlji? - upita Sigurdur Oli.
- Ja mislim da možeš da odlučiš da te se sahrani gde god hoćeš - reče Erlendur - ako neko pristane da te sahrani kod sebe u bašti.
- A šta s tom rukom koja proviruje iz zemlje? - reče Elinborg. - Zar ona ne pokazuje da se radi o nasilju?
- Istina - reče Erlendur. - Mislim da se tamo nešto desilo i da je čuvano kao tajna sve ove godine. Tamo je neko tajno sahranjen, da ga niko ne nađe, a onda se Rejkjavik proširio do njega, i sad mi treba da ustanovimo šta se desilo.
- Ukoliko je on, pretpostavimo da se radi o muškarcu, taj milenijumski čovek, ubijen pre svih tih godina, zar nije logično pretpostaviti da je i ubica umro od starosti? - reče Sigurdur Oli. - A ako još nije umro, verovatno je već tako star i možda na samrti, i nema smisla ganjati ga sada i osuditi. I čak ako ustanovimo šta se desilo, verovatno niko od ljudi koji su mogli da budu svedoci nije živ, tako da…
- O čemu ti pričaš?
- Da li uopšte ima potrebe mobilisati mnogo radne snage za tu istragu? Mislim, da li se to uopšte isplati?
- Pa šta, treba li sad da zaboravimo na to? - upita Erlendur.
Sigurdur Oli je slegnuo ramenima kao da mu je svejedno.
- Ubistvo je ubistvo - reče Erlendur. - Bez obzira na to koliko je godina prošlo. Ukoliko se ovde radi o ubistvu, moramo saznati šta se desilo, ko je ubijen, zbog čega i ko je ubica. Smatram da treba da radimo kao na svakoj drugoj istrazi. Da prikupimo informacije. Razgovaramo s ljudima. Valjda ćemo nekako ustanoviti šta se desilo.
Erlendur ustade.
- Valjda ćemo nešto uspeti da pronađemo - reče. - Razgovarajmo s vlasnicima vikendica i njihovim babama. Pogleda u Elinborg. Saznaćemo da li je kraj ribizli bila neka kuća. Pokažimo da nas zanima ovaj slučaj.
Pozdravio ih je rastrojeno i izašao u hodnik. Elinborg i Sigurdur Oli pogledaše jedno drugo. Sigurdur Oli pokaže glavom prema vratima. Elinborg je ustala i izašla za Erlendurom u hodnik.
- Erlendure - poviče za njim.
- Molim?
- Kako je Eva Lind? - upita Elinborg, ustručavajući se.
Erlendur je pogleda bez reči.
- Čuli smo šta se desilo, ovde u stanici. Kako je pronađena. Strašno. Molim te da nam kažeš ako ja ili Sigurdur Oli možemo bilo šta da uradimo da ti pomognemo.
- Ništa ne može da se uradi - reče Erlendur umorno. - Ona leži tamo u bolnici i niko ništa ne može da uradi.
Oklevao je.
- Prošao sam kroz taj njen svet tražeći je. Neke stvari su mi bile poznate, jer sam već ranije morao da je tražim na tim mestima, u tim ulicama i kućama. Ali ipak me uvek šokira kako ona živi, kako sama sebe upropaštava i muči. Video sam ljude s kojima se druži, kojima se obraća za pomoć i milost, ili čak radi za njih neopisive poslove.
Ućutao je.
- Ali to nije najgore - nastavi. - Ti ćumezi, kriminalci i dileri. U pravu je njena majka.
Erlendur pogleda u Elinborg.
- Ja sam u svemu tome najgori, ja sam je izneverio.
* * *

Erlendur je došao kući u svoj stan, i bacio se u fotelju, mrtav od umora. Telefonirao je u bolnicu da se raspita o Evi Lind, i rečeno mu je da joj je stanje nepromenjeno. Javiće mu ako se nešto promeni. Zahvalio se i prekinuo vezu. Sedeo je duboko zamišljen gledajući u prazninu ispred sebe. Mislio je o Evi Lind koja leži na intenzivnoj nezi, o svojoj bivšoj ženi i mržnji koja je još uvek definisala čitav njen život, i o sinu koji mu se javljao samo kad mu nešto treba.
Kroz sve te misli pronašao je tu duboku tišinu koja je vladala u njegovom životu. Osetio je kako je sam. Osetio je težinu bezbojnih dana koji su se redali jedan za drugim u neraskidivom lancu koji se motao oko njega, stezao ga i oduzimao mu dah.
Hvatao ga je san i misli su mu odlutale u mladost, kada se produžavao dan nakon dugih i mračnih zimskih meseci, kada je život bio bezazlen, bez straha i briga. Nije mu se to često dešavalo, ah ponekad je ipak uspevao da utekne u taj nekadašnji mir, samo na trenutak, kad mu se činilo da se dobro oseća.
Ukoliko uspe da zaboravi na sve gubitke.
Iz dubokog sna trgla ga je zvonjava telefona. Zvonio je dugo, prvo mobilni u kaputu, a onda i kućni telefon koji je stajao na starom pisaćem stolu, jednom od svega nekoliko komada nameštaja u dnevnoj sobi.
- Bio si u pravu, - reče Elinborg kad se konačno javio na telefon. - Izvini, jesam li te probudila? - upita. - Tek je deset sati - reče ona izvinjavajući se.
- Šta? U čemu sam u pravu? - reče Erlendur, još bunovan.
- Tamo je bila kuća. Kraj žbunja.
- Žbunja?
- Kod ribizli. Kod tih grmova. U Gravarholtu. Sagrađena tridesetih godina i srušena oko 1980. Zamolila sam službenike u Centru za urbanizam da mi jave čim to pronađu, i sad su mi javili, ćelo veče su radili na tome.
- Kakva je to kuća bila? - upita Erlendur umorno. - Stambena, štala za konje, štenara, vikendica, tor, ambar, montažna gradnja?
- Stambena kuća - reče Elinborg. - Vikendica ili tako nešto.
- Šta?
- Vikendica!
- Iz kojeg perioda?
- Pre 1940.
-I ko je vlasnik?
- Zvao se Benjamin. Knudsen. Trgovac.
- Zvao se.
- Da, umro je. Odavno.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 7:52 am






8


Mnogi vlasnici vikendica u dolini ispod severnog dela Gravarholta bavili su se prolećnim radovima u baštama kad se Sigurdur Oli provezao pored njih tražeći najbolji put. Elinborg je bila s njim. Orezivali su grane drveća, premazivali drvenariju na svojim vikendicama, popravljali ograde, a dvojica muškaraca su osedlala konje i spremala se za jahanje.
Bilo je podne, sunčano, mimo i lepo vreme. Sigurdur Oli i Elinborg su razgovarali s nekoliko vlasnika vikendica, ali nisu ništa saznali. Polako su se približavali kućama koje su stajale podno brda. Vreme je bilo tako lepo da im se nije žurilo. Uživali su što su se izmakli iz grada, što mogu da se šetaju po suncu i ćaskaju s vikendašima, kojima nije bilo jasno što im policija dolazi u posetu u tim ranim satima. Neki su čuli da je na brdu pronađen kostur. Drugi nisu imali pojma o tome.
- Misliš li da će preživeti…? - upita Sigurdur Oli Elinborg kad su po ko zna koji put seli u auto i krenuli ka sledećoj vikendici. Počeli su da razgovaraju o Evi Lind kad su krenuli iz grada i nastavljali su razgovor kad god se vrate u auto.
- Ne znam - reče Elinborg. - Mislim da to niko ne zna. Jadna devojka - reče ona uzdahnuvši duboko. - I on - dodade. - Jadan Erlendur.
- Ona je narkomanka - reče Sigurdur Oli ozbiljno. - Čeka bebu i drogira se kao nenormalna, i na kraju ubije vlastito dete. Ne mogu da sažaljevam takve ljude. Jednostavno ne mogu da saosećam s njima. Ja to ne razumem i nikada neću razumeti.
- Niko ti ne traži da ih sažaljevaš - reče Elinborg.
- Ma nemoj! Stalno se priča kako je toj bagri teško. Koliko sam ja video… - Ućutao je. Ne mogu da ih sažaljevam - ponovio je. - To je ološ. Ništa drugo nego ološ.
Elinborg uzdahnu.
- Kakav li je to osećaj biti tako potpuno savršen? Uvek lepo obučen, obrijan i počešljan, sa svim tim diplomama iz Amerike, neizgriženim noktima, bez ijedne brige u životu osim imati para za finu garderobu? Zar se nikada ne umoriš od toga? Zar ne budeš nikada umoran sam od sebe?
- Nikada - reče Sigurdur Oli.
- Zar ne možeš da pokažeš malo razumevanja za druge?
- To je ološ, i tebi je to jasno. To što je ona njegova ćerka ne čini je ništa boljom od drugih. Ista je kao sva ta bagra koja se vuče po ulicama, drogira i odlazi u krizne centre ili na rehabilitaciju samo da bi se odmorila pre nego što nastavi da se drogira, jer to je jedino što ih zanima. Da se potucaju i drogiraju.
- Kako stoje stvari između tebe i Bergtore? - upita Elinborg, dižući ruke od pokušaja da promeni njegovo mišljenje o bilo čemu.
- Nije loše - reče Sigurdur Oli umorno kad se zaustavio pred sledećom vikendicom. Bergtora ga nije ostavljala na miru. Stalno je htela da vode ljubav, uveče, ujutro, u po bela dana, u svim pozama i po ćelom stanu, u kuhinji, dnevnoj sobi, čak i u tesnoj vešernici, ležeći i stojeći. To mu se u početku sviđalo, ali sad je bio već umoran od toga i počeo je da se pita šta joj je na umu. Nije da im je seks ikad bio dosadan. Ah ona nikada nije bila tako zapaljena i zainteresovana za to. Nisu nikada ozbiljno razgovarali o deci, iako bi već trebalo da počnu da planiraju. Već dugo su bili zajedno. Znao je da je Bergtora na kontracepciji, ali mučila ga je sumnja da ona hoće da ga veže trudnoćom. Nije bilo uopšte potrebe da ga vezuje jer ju je voleo i hteo da živi s njom, ni sa jednom drugom. Ali žene su nepredvidive, mislio je. Nikad ne znaš na čemu si s njima.
- Čudno da zavod za evidenciju građana nema nikakve podatke o ljudima koji su živeli u toj kući, ukoliko je neko uopšte tamo živeo - reče Elinborg izlazeći iz kola.
- Evidencija za taj period nije uredna. To je bilo za vreme rata i u poratnim godinama, kad su se mnogi iz provincije doseljavali u Rejkjavik i ljudi su bili prijavljeni na razne adrese dok su se kućili. Mislim da je deo evidencije čak izgubljen. Imaju neke probleme s tim u zavodu. Službenik s kojim sam pričao rekao je da će teško naći te informaciji.
- Možda tu niko nije ni živeo.
- Možda jeste ali nakratko. Možda neko ko je bio prijavljen na drugoj adresi, a ne ovde. Moguće je da su bili ovde nekoliko godina, ili samo nekoliko meseci za vreme rata, jer nije bilo slobodnog smeštaja u Rejkjaviku. Nakon rata su se možda preselili u napuštene vojničke barake. Ološ u barakama. Šta misliš o toj teoriji?
- Teorija dostojna čoveka koji nosi barberi kaput.
Vrata im je otvorio vlasnik vikendice, čovek u dubokoj starosti, mršav i ukočenih pokreta, retke sede kose, obučen u tanku košulju svetloplave boje ispod koje se videla potkošulja, u sivim somotskim pantalonama i novim patikama. Ponudio im je da uđu, i Elinborg je pomislila da on tu živi tokom ćele godine, s obzirom na vašar u kući. Upitala ga je da li je to tačno.
- Da, moglo bi se reći da živim ovde - odgovori čovek sedajući u fotelju. Ponudio im je da sednu na stolice usred sobe. Počeo sam da gradim vikendicu ovde pre četrdeset godina, a pre jedno pet godina sam se potpuno preselio ovamo, u mojoj lađi. Ili šest godina. Sve mi se to nešto meša. Ne živi mi se više u Rejkjaviku. Dosadan grad i…
- Da li je u to vreme ovde na brdu bila neka kuća, možda vikendica kao vaša, ali korišćena za druge potrebe? - upita Sigurdur Oli, koji nije imao strpljenja da sluša duge priče. - Znači, pre četrdeset godina, kad ste vi počeli da zidate?
- Vikendica, ali korišćena za druge potrebe, šta to…?
- Stajala je sama ovde s ove strane Gravarholta - nadoveže se Elinborg. ‘ Sazidana pre rata. Pogledala je kroz prozor dnevne sobe. Mogla je da se vidi iz ove sobe.
- Sećam se jedne kuće tamo, neofarbane, nije ni bila završena. Odavno je već nema. Izgledala je kao da je građena kao vikendica visokog kvaliteta, velika, veća od moje, ali bila je jako urušena. Jedva da se držala na okupu. Bez vrata i razbijenih prozora. Znao sam da prođem pored nje dok sam još pecao na Rejnisvatnu. Odavno to više ne radim.
- Znači niko nije živeo u toj kud? - upita Sigurdur Oli.
- Ne, u to vreme nije bilo nikog u toj kud. Nije se tamo moglo živeti. Bila je potpuno porušena.
- Znači, koliko je vama poznato, tamo niko nije živeo - reče Elinborg. - Ne sećate se da ste ikoga videli tamo?
- Što vas ta kuća toliko zanima?
- Ovde na padini je pronađen ljudski kostur - reče Sigurdur Oli. - Zar niste videli u vestima?
- Kostur? Ne. Da li je to neko iz te kuće?
- Ne znamo još. Ne znamo ništa o kud i ljudima koji su u njoj stanovali - reče Elinborg. - Imamo ime vlasnika, ali on je odavno umro, a ne možemo da pronađemo u evidendji ko je bio prijavljen na toj adresi. Da li se možda sećate kasarne za vreme rata, s druge strane brda? Tamo na jugu? Magacina ili tako nečega?
- Po celoj zemlji su nicale kasarne - reče starac. - I britanske i američke. Ne sećam se da li ih je bilo ovde na brdu, jer je to bilo pre nego što sam došao ovamo. Ja sam se doselio mnogo kasnije. Treba da razgovarate s Robertom.
- Robertom? - ponovi Elinborg.
- On je jedan od prvih ljudi koji su sagradili vikendice ovde pod brdom. Ako je još živ. Čuo sam da živi u staračkom domu. Robert Sigurdson. Nad ćete ga ako je živ.
* * *

Na ulazu nije bilo zvona, i Erlendur je pokucao na masivna vrata od hrastovine, nadajući se da će ga neko čuti. Vlasnik kuće bio je Benjamin Knudsen, veletrgovac iz Rejkjavika, koji je umro ranih šezdesetih godina. Njegovi brat i sestra su ga nasledili i živeli su do smrti u njegovoj kući. Oboje su bili samci, ali je sestra imala vanbračnu ćerku. Koliko je Erlendur uspeo da se raspita, ona je bila lekar, neudata i živela je na prvom spratu kuće, a drugi sprat je iznajmljivala. Erlendur se telefonom čuo s njom. Dogovorili su se da se nađu u podne.
Stanje Eve Lind bilo je nepromenjeno. Obišao ju je pre nego što je otišao na posao. Sedeo je dugo vremena kraj njenog kreveta, gledajući aparate koji su odavali znake života, cevi koje su joj bile prikačene na nos, usta i vene. Bila je priključena na aparat za disanje iz kojeg se čuo zvuk usisavanja dok se pumpa dizala i spuštala. Elektrokardiogram je bio normalan. Na odlasku je razgovarao s lekarom, koji mu je rekao da joj je stanje isto. Erlendur ga je upitao može li on bilo šta da uradi za nju, a lekar mu je rekao da bi trebao da joj priča, bez obzira na to što je u komi. Da čuje njegov glas. To dobro dođe i porodicama bolesnika. Pomaže im da se suoče sa šokom. Eva Lind je još bila tu, i ne bi smeo to da zaboravi.
Masivna vrata od hrastovine konačno su se otvorila. Na njima se pojavila žena od šezdesetak godina i pružila mu ruku. Predstavila se kao Elsa. Bila je mršava, prijaznog lica, diskretno našminkana, tamne kratke kose počešljane na stranu, obučena u farmerke i belu košulju, bez ikakvog nakita na sebi. Pozvala ga je u dnevnu sobu i ponudila ga da sedne, odlučna i samopouzdana.
- Šta mislite, čiji je to kostur? - upita ona kad joj je rekao zbog čega je došao.
- Ne znamo još, ali jedna teorija je da ima veze s vikendicom koja je bila najbliža mestu gde smo ga našli. Ta vikendica je bila u vlasništvu vašeg ujaka, Benjamina. Da li je mnogo boravio tamo?
- Koliko znam, on nikada nije odlazio tamo - reče žena tiho. - To je bila velika tragedija. Mama je uvek pričala kako je on bio lep čovek, inteligentan i imućan, ali onda je izgubio verenicu. Samo je jednog dana nestala. Tek tako. Bila je u drugom stanju.
Erlendur pomisli na svoju ćerku.
- Oboleo je od depresije. Zanemario je poslovanje i svoju imovinu, i to je sve polako propalo, koliko sam čula. Samo mu je ova kuća ostala. Umro je u najboljim godinama, što bi se reklo.
- Kako mu je verenica nestala?
- Pričalo se da se udavila u moru - reče Elsa. - Tako je barem meni rečeno.
- Da li je bila depresivna?
- Ne, to nikad nisam čula.
- I nikada nije pronađena?
- Ne, nije. Ona.,.
Elsa zaćuta usred rečenice. Odjednom, kao da je shvatila o čemu on priča, zagledala se u njega u neverici, istovremeno povređena, začuđena i ljuta. Lice joj se zacrvenelo.
- Ne mogu da verujem!
- Šta? - reče Erlendur, primetivši kako se njeno ponašanje odjednom menja i postaje odbojno.
- Vi mislite da je to ona. Da je to njen leš!
- Ništa ja ne mislim. Prvi put čujem za nju. Nemamo pojma čiji je to leš. Još je prerano da se kaže ko bi to mogao biti.
- Ali zašto se onda raspitujete o njoj? Da li znate nešto što ja ne znam?
- Ne znam ništa - brecnu se Erlendur. - Zar nije to vama palo na pamet kad sam spomenuo da smo našli ljudske ostatke na tom mestu? Vaš ujak je na tom mestu imao vikendicu. Njegova verenica je nestala. Mi pronalazimo kostur. Nije teško to povezati.
- Da li ste vi normalni! Da li insinuirate da…
- Ništa ja ne insinuiram.
- … da ju je on ubio? Da je Benjamin ubio svoju verenicu, zakopao je tamo i čuvao tu tajnu ceo život, sve dok nije umro, kao upropaščen čovek?
Elsa je ustala i koračala po dnevnoj sobi.
- Čekajte malo, ja nisam ništa rekao - reče Erlendur, pomislivši kako je mogao da bude diskretniji. - Baš ništa nisam rekao.
- Mislite da je to ona? Da je to njen kostur? Da li je to ona?
- Siguran sam da nije - reče Erlendur iako nije to mogao da dokaže. Samo je hteo da umiri ženu. Mora da je bio neuviđavan. Rekao nešto što nije trebalo, i sad mu je bilo žao zbog toga.
- Da li znate nešto o vikendici? - upita on u nadi da će uspeti da promeni temu. - Da li je neko živeo tamo pre pedeset-šezdeset godina? Za vreme rata ili neposredno nakon njega. Ne možemo ništa da nađemo o tome u evidenciji.
- Gospode bože, šta to čujem - uzdisala je Elsa. - Molim? Šta ste pitali?
- Možda je iznajmljivao vikendicu - reče Erlendur brzo. - Vaš ujak. Za vreme rata i neposredno posle njega manjkalo je stanova u Rejkjaviku i kirije su bile visoke. Palo mi je na pamet da je nekome jeftino iznajmio vikendicu. Ili je možda prodao nekome. Da li znate išta o tome?
- Sećam se da sam čula da je iznajmio vikendicu, ali ne znam kome, ako na to mislite. Izvinite na mom ispadu. To je sve tako… Kakvi su to ostaci? Ceo kostur, muškarac, žena, dete?
Bila je smirenija. Uspela je da se pribere. Ponovo je sela i gledala ga upitnim pogledom.
- Izgleda da je to ceo kostur, ali nismo ga još iskopali - reče Erlendur. - Da li je vaš ujak imao neku dokumentaciju o svom poslovanju ili imovini? Nešto što nije bačeno?
- Podrum je prepun njegovih stvari. Razna dokumenta i kutije koje ja nikako da bacim, ali nikad ih nisam pregledala. Dole su i njegov pisaći sto i neki ormari. Uskoro ću imati vremena da se bakćem time.
Rekla je to s nekom nostalgijom u glasu, na šta je Erlendur pomislio da možda nije bila zadovoljna vlastitim životom, sama u toj velikoj kući, nasleđu iz starih dana. Pogledao je oko sebe i učinilo mu se da joj je čitav život ostavština iz prošlosti.
- Da li biste nam dozvolili…?
- Samo izvolite. Možete da tražite koliko god hoćete - reče ona, smešeći se rastreseno.
- Nešto bih hteo da vas pitam - reče Erlendur ustajući. - Da li znate zašto je Benjamin iznajmio vikendicu? Da U su mu trebale pare? Ne bih rekao da mu je išta falilo. Imao je ovu kuću. Trgovinu. Rekli ste da je s vremenom izgubio trgovinu, ali mora da je dovoljno zaradio za vreme rata da je imao od čega da živi, i to vrlo pristojno.
- Ne, mislim da mu nisu trebale pare.
- Ali zašto je onda iznajmio vikendicu?
- Mislim da ga je neko zamolio. Ljudi su se doseljavali u Rejkjavik iz provincije. Mislim da se sažalio nad nekim.
- Tako da možda nije ni naplaćivao kiriju?
- To ja ne znam. Ne mogu da verujem da vi mislite da je Benjamin…
Prekinula je u pola rečenice, kao da se nije usudila da izgovori to što je mislila.
- Ja ništa ne mislim - reče Erlendur, pokušavajući da se nasmeši. - Nije još vreme da se bilo šta misli.
- Prosto ne mogu da verujem u to.
- Recite mi još jednu stvar.
- Šta?
- Da li ona ima neku rodbinu u životu?
- Ko?
- Benjaminova verenica. Nekoga s kim bih mogao da razgovaram.
- Zašto? Zbog čega hoćete i dalje o tome da se raspitujete? On joj nikada ništa ne bi uradio.
- Jasno mi je. Ali bez obzira na sve, pronašli smo taj kostur. Nečiji jeste i neće nestati. Moram sve da proverim.
- Imala je jednu sestru, za koju znam da je još živa. Zove se Baura.
- Koje je godine nestala ta devojka?
-1940 - reče Elsa. - Kako sam ja čula, nestala je jednog lepog prolećnog dana.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 7:52 am







9


Robert Sigurdson je bio živ, ali jedva, pomislio je Sigurdur Oli. Sedeo je s Elinborg u Robertovoj sobi i gledao bezbojno staračko lice, razmišljajući kako lično ne želi da doživi devedeset godina. Prošla ga je jeza. Starac je bio krezav, bledih usana, usukanih obraza s paperjem kose koja mu je tu i tamo strčala na glavi. Boca Idseonika na koju je bio priključen stajala je na malim kolicima pored njega. Drhtavim rukama je skidao masku za kiseonik s lica kad god je hteo da progovori. Mogao je da kaže dve-tri reći pre nego što je vrati na lice.
Robert je svoju vikendicu odavno prodao. Kuća je nakon toga promenila nekoliko vlasnika dok konačno nije sravnjena sa zemljom i umesto nje sagrađena nova vikendica na istom placu. Sigurdur Oli i Elinborg su u poslepodnevnim satima probudili nove vlasnike, koji su im pomalo nesuvislo i nepovezano to ispričali.
Bili su zamolili kolege u kancelariji da pronađu adresu starca dok su se vraćali u grad. Saznah su da je nedavno napunio devedeset godina i da je u gradskoj bolnici u Fosvoguru.
Elinborg je Robertu objasnila o čemu se radi. On je sedeo u invalidskim kolicima, udišući kiseonik iz cisterne. Pušač od mladih dana. Činilo se da je priseban, iako je izgledao jadno. Klimao je s vremena na vreme glavom da pokaže da razume sve i da je shvatio šta policajcima treba. Medicinska sestra koja ih je uvela u njegovu sobu stajala je iza njegovih kolica. Rekla im je da ne mogu dugo da se zadrže kod njega i da ga ne zamaraju. Drhtavim rukama je skinuo masku s lica.
- Sećam se… - reče starac slabim promuklim glasom, a onda ponovo vrati masku na lice da bi udahnuo. Zatim je opet spusti.
- … te kuće ali…
Maska opet krenu ka licu.
Sigurdur Oli baci pogled na Elinborg, pa na sat na ruci, i ne pokušavajući da sakrije nestrpljivost.
- Da li biste… - reče Elinborg, ali prekine u pola reći jer je maska opet spuštena s lica.
- … sećam se samo… - ubaci Robert, mučen nedostatkom vazduha.
Maska na lice.
- Što ne odeš u kantinu da pojedeš nešto? - upita Elinborg Sigurdura Olija, koji je bacao pogled na sat, pa na starca, pa opet na Elinborg. Na kraju proštenja, ustade i nestane iz sobe.
Maska s lica.
- … jedne porodice koja je tamo živela.
Maska na lice. Elinborg je čekala da vidi da li će Robert nastaviti da priča, ali on je ućutao. Razmišljala je kako da mu postavi pitanja na koja je mogao da odgovori samo sa da ili ne, ili čak da joj daje znake glavom, da ne mora da priča. Rekla mu je da će pokušati to, i on je klimnuo glavom. Sasvim je lucidan, pomisli.
- Za vreme rata ste imali tamo vikendicu?
Robert klimnu glavom potvrđujući.
- Da li je ta porodica živela u toj kući za vreme rata?
Robert klimnu glavom.
- Da li se sećate njihovih imena?
Robert odmahnu glavom.
- Da li ih je bilo mnogo?
Robert opet odmahnu glavom.
- Bračni par sa dvoje, troje dece, ili više?
Robert klimnu glavom i podigne tri anemična prsta.
- Znači bračni par s troje dece. Da li ste ih nekada viđali? Možda im odlazili u posetu, ili niste imali nikakve veze s njima? - Elinborg je zaboravila vlastito pravilo o,,da“ i,,ne“ pitanjima i Robert je spustio masku.
- Nisam ih poznavao. - Maska na lice. Medicinska sestra koja je stajala nad njegovim kolicima gubila je strpljenje i bacala je poglede na Elinborg kao da hoće svaki čas da joj kaže da prestane s ispitivanjem. Robert spusti masku.
-… umreti.
- Ko? Ti ljudi? Ko je umro? - Elinborg se nagnula nad njim čekajući da opet spusti masku. On je drhtavom rukom još jednom uhvatio masku i skinuo je s lica.
- Bedna …
Elinborg je bilo jasno koliko se velikom naporu on izlaže da bi govorio, i saosećala je s njim. Gledala je pomno u njega čekajući da nastavi.
Maska s lica.
-… sirotinja.
Robert ispusti masku iz ruku i zatvori oči. Glava mu se spustila na grudi.
- Eto - medicinska sestra se brecnula - sad ste ga dokusurili. Dohvatila je masku i vrlo grubo je gurnula na lice Robertu, koji je sedeo pognute glave i zatvorenih starih očiju, kao da je zaspao ili da umire, Elinborg nije bila sigurna. Ustala je i gledala medicinsku sestru kako ga diže kao pero iz kolica i stavlja na krevet.
- Hoćete da ubijete mučenika tim budalaštinama? - reče medicinska sestra, jaka žena od pedesetak godina s punđom, obučena u beli mantil, bele pantalone i bele klompe. Ljutito je gledala u Elinborg. - Nije uopšte trebalo to da dozvolim - optuživala je sama sebe. - Neće doživeti veće, reče glasno obraćajući se Elinborg. Nije ni pokušavala da sakrije optužbu u glasu.
- Izvinjavam se - reče Elinborg, ni sama ne znajući zašto se izvinjava. - Mislili smo da bi mogao da nam pomogne zbog tog skeleta. Nadam se da nema bolove.
Robert odjednom otvori oči na krevetu. Gledao je oko sebe kao da mu nije jasno gde se nalazi, a zatim skinu masku s lica, iako se medicinska sestra protivila.
- Često dolazila - reče kratkog daha -… posle. Zelen… žena… žbunje…
- Žbunje? - ponovi Elinborg. Na trenutak se zamislila. - Mislite ribizle?
Medicinska sestra je vratila masku na Robertovo lice, ali Elinborg se učinilo da on klima glavom.
- Ko je dolazio? Vi? Sećate se ribizli? Da li ste vi tamo dolazili? Do ribizli?
Robert zatrese glavom.
- Molim vas da odete i ostavite ga na miru - zapovedi medicinska sestra, a Elinborg ustade i nagnu se nad Robertom. Pazila je da mu se ne približi previše da ne bi još više razdražila medicinsku sestru.
- Možete li da mi kažete? - nastavila je da mu se obraća. - Znate li ko je to bio? Ko je dolazio često kod ribizli?
Robert je ponovo zaklopio oči.
- Posle? - nastavila je. - Kako mislite posle?
Robert otvori oči i svojim starim koščatim rukama dade znak da hoće papir i olovku. Medicinska sestra je zatresla glavom i rekla mu da se smiri, već se dosta namučio. Zgrabio joj je ruku i gledao je molećivim pogledom.
- Ne dolazi u obzir - reče medicinska sestra. - Molim vas da sad odete - obratila se Elinborg.
- Što ne bismo mogli da mu dozvolimo da sam odluči? Ako umre večeras…
- Mi? - reče sestra. - Koji to mi? Je l’ vi radite ovde već trideset godina i vodite brigu o pacijentima? - Kiptela je od besa. - Izlazite odavde jer ču sad zvati obezbedenje da vas izbace.
Elinborg je gledala u Roberta koji je ležao zatvorenih očiju kao da spava. Pogledala je medicinsku sestru i krenula prema vratima s velikim oklevanjem. Medicinska sestra je išla za njom i zalupila joj vrata pred nosom kad je izašla na hodnik. Razmišljala je da li da ode po Sigurdura Olija, da bi nastavili da se svađaju s tom ženturačom i da bi je ubedili da je veoma važno da čuju šta Robert hoće da im kaže. Na kraju je odustala od toga. Sigurdura Oliju bi verovatno uspelo da je još više razbesni.
Elinborg je hodnikom krenula do kantine gde je videla Sigurdura Olija kako neraspoloženo jede bananu. Htela je da mu priđe, ali se onda predomislila. Okrenula se i bacila pogled na vrata Robertove sobe. Na kraju hodnika bila je mala niša s televizorom, i ona se sakrila tamo iza velikog drveta u saksiji, koje se protezalo sve do plafona. Čekala je tamo kao lavica u šašu, i gledala u vrata.
Medicinska sestra je ubrzo izašla iz Robertove sobe i otišla niz hodnik kroz kantinu u drago odeljenje. Nije ni primetila Sigurdura Olija koji je i dalje sedeo i jeo svoju bananu, a ni on nju.
Elinborg se iskrala iz svog skloništa iza drveta i pažljivo otišla do Robertove sobe. Spavao je na krevetu s maskom na licu, u istom položaju u kojem je bio kad ga je poslednji put videla. Zavese na prozorima bile su navučene i jedini zrak svetla u sobi dopirao je od male lampe kraj kreveta. Približila se starcu, oklevajući i osvrćući se oko sebe, ali se konačno ohrabri i prodrma ga.
Robert se nije pomerao. Pokušala je opet da ga cimne, ali on je i dalje spavao. Pomislila je da ili spava jako dubokim snom ili je na samrti. Nervozno je grizla nokte razmišljajući da li da ga jače prodrma ili da ga jednostavno ostavi na miru i zaboravi sve to. Nije joj rekao mnogo. Samo da se neko muvao oko tih ribizli na brdu. Neka žena u zelenom.
Okrenula se da pođe kad je Robert odjednom otvorio oči i pogledao u nju. Elinborg nije bila sigurna da li ju je prepoznao, ali je onda primetila da se nasmešio pod maskom. Opet je pokazao da hoće papir i olovku. Iz kaputa je izvukla svesku i hemijsku olovku. Pružila mu ih je i on je drhtavim rukama krenuo da piše velika štampana slova. Dok je on polako pisao, Elinborg je u strahu gledala u vrata kao da očekuje da će medicinska sestra svakog trenutka uleteti u sobu i prokleti je. Došlo joj je da kaže Robertu da požuri, ali nije se usuđivala.
Završio je s pisanjem i blede ruke su mu pale na jorgan, ispustivši svesku i olovku. Zaklopio je oči. Elinborg uzme svesku da pročita šta je napisao, ah se u tom trenutku začulo pištanje iz elektrokardiografa za koji je starac bio prikopčan. Pištanje je razbilo tišinu tako naglo da se Elinborg uplašila i odskočila s mesta. Pogledala je u Roberta, ne znajući kako da mu pomogne, a zatim istrčala iz sobe prema kantini u kojoj je Sigurdur Oli upravo završavao sa svojom bananom. Iz daljine je dopirao zvuk alarma.
- Jesi li uspela da izvučeš nešto iz matorog? - upita Sigurdur Oli kad je sela kraj njega ne dolazeći do vazduha. Šta ti je, jesi li dobro? - dodao je kad je video kako je ostala bez daha.
- Jesam, sve je u redu - odgovori Elinborg.
Kolona lekara, medicinskih sestara i bolničara trčala je kroz kantinu u hodnik prema Robertovoj sobi. Nakon kratkog vremena za njima se pojavio čovek u belom mantilu gurajući nekakav aparat, za koji je Elinborg pretpostavila da je defibrilator. Sigurdur Oli je gledao svu tu paradu.
- Kojeg si mu đavola uradila? - reče okrenuvši se prema Elinborg.
- Ja? - proštenja ona. - Ništa. Ja? O čemu ti to?
- Što se tako preznojavaš? - upita Sigurdur Oli.
- Uopšte se ne preznojavam.
- Šta se desilo? Što svi trče? A ti ne možeš da dođeš do daha.
-Nemam pojma.
- Jesi li uspela da izvučeš nešto iz matorog? Je l’ on to crkava?
- ‘Ajde molim te, ukaži ljudima malo poštovanja - brecnu se Elinborg, nervozno se ogledajući oko sebe.
- Šta si izvukla?
- Treba da vidim - odgovori Elinborg. - Da krenemo? - Ustali su i izašli iz kantine, zatim iz bolnice i seli u kola. Sigurdur Oli je vozio.
- Šta je rekao? - upita nestrpljivo.
- Napisao je nešto ha papir - reče Elinborg uzdahnuvši. - Jadni čiča.
- Na papir?
Izvukla je svesku iz džepa i prelistavala je dok nije našla stranicu na kojoj je Robert napisao poruku. To je bila samo jedna reč, napisana drhtavom rukom čoveka na samrti, skoro nerazumljiva škrabotina. Trebalo joj je vremena da dešifruje šta je bilo napisano. Na kraju je bila uverena da je dobro pročitala, iako joj nije bilo jasno šta to znači. Gledala je u Robertovu poslednju reč na ovom svetu:
ISKRIVLJENA
* * *

Te večeri su problem bili krompiri. Mislio je da nisu dovoljno bareni. Tako se barem njoj činilo. Mogli su biti i prekuvani, gnjecavi, sirovi, neoljušteni, loše oljušteni, oljušteni, neisečeni u polutke, bez sosa, u sosu, ispečeni, pire krompir, pregust, redak, preslađen, neslađen…
Nije nikad znala šta da očekuje od njega.
To je bilo jedno od njegovih najjačih oružja. Njegovi napadi uvek su bili iznenadni, kad ih je najmanje očekivala, kad se činilo da je sve u najboljem redu, ili kad je osetila da nešto nije kako treba. Savršeno je znao kako da je drži u neizvesnosti, tako da nikad nije mogla da bude sigurna.
Uvek kao na žici u njegovom prisustvu, uvek spremna da uradi šta bilo kako bi mu ugodila. Obroci uvek na vreme. Odeća spremna svako jutro. Dečaci pod kontrolom. Mikelina što dalje od njega. Udovoljavala je svakom njegovom hiru, iako je znala da joj to ništa ne vredi.
Odavno je izgubila nadu da će se promeniti. Njegov dom bio je njen zatvor.
Kao uvek, bez reći, podigao je svoj tanjir sa stola kad je večerao i stavio ga u sudoperu. Okrenuo se prema stolu kao da će izaći iz kuhinje, ali se zaustavio kraj nje. Ona je još sedela za stolom. Nije se usudila da ga pogleda, nego je gledala u sinove koji su isto sedeli za stolom i nastavila da jede. Svaki mišić u njenom telu bio je spreman za reakciju. Možda će izaći a da je dodirne. Dečaci su gledali u nju i spustili viljuške.
U kuhinji je zavladala grobna tišina.
Odjednom joj zgrabi glavu i gurne je na tanjir razbivši ga. Uhvatio je za kosu, podigao na noge i gurnuo nazad na stolicu koja se od te siline izmakla ispod nje tako da je pala na pod. Gurnuo je tanjire sa stola i šutnuo stolicu prema zidu. Od pada joj se zavrtelo u glavi. Činilo joj se da se sve u kuhinji okreće. Pokušala je da ustane iako je iz iskustva znala da bi joj bolje bilo da se ne miče s poda. Neki đavo joj nije dao mira i htela je da mu se suprostavi.
- Lezi tu, kravetino - vikao je kad se podigla na kolena. Nagnuo se nad njom urlajući:
- Hoćeš da ustaneš? - počupa je za kosu i gume je licem prema zidu, šutirajući je u butine tako da je izgubila svu snagu u nogama i stenjući pala na pod. Iz nosa joj je potekao potok krvi, u ušima joj je odzvanjalo tako da je jedva čula njegovu galamu.
- ‘Ajde sad pokušaj da ustaneš, kurvetino jedna! - drao se.
Ovoga puta je ostala da leži na podu, savijena, držeći ruke na glavi, čekajući udarce. Podigao je nogu i iz sve snage je šutnuo u slabinu. Od bola u grudima ostala je bez daha. Sagnuo se nad njom, potegnuo za kosu i podigao joj lice, samo da bi je pljunuo i gurnuo opet na pod.
- Kurvetino odvratna - zašištao je. Uspravio se i bacio pogled na kuhinju, svu u neredu posle njegovog napada. - Pogledaj ovaj svinjac, đubre jedno, vrištao je na nju. Počisti to sve ili ima da te ubijem!
Polako se udaljio od nje i hteo opet da je pljune, ali su mu usta bila suva.
- Mrcino prokleta - doda. - Nizašta nisi. Ništa ne znaš da uradiš kako treba, nesposobna za bilo šta, kurvo beskorisna. Da li će ti to ikada biti jasno? Da li ćeš ikada shvatiti?
Bilo mu je svejedno što su se na njoj videle masnice. Znao je da se niko zbog toga neće brinuti. Vrlo im je retko iko dolazio tu na brdo. Podno brda bilo je nekoliko vikendica, ali su ovamo ljudi retko dolazili, iako je tamo u blizini prolazio put između Gravarvogura i Gravarholta. Niko im nije dolazio u posetu.
Kuća u kojoj su živeli bila je u stvari velika vikendica. Iznajmio ju je polusagrađenu za male pare od nekog čoveka iz Rejkjavika, koga više nije interesovala, uz obećanje da će je dovršiti. U početku je radio na njoj i skoro je završio, ali je onda primetio da je vlasniku svejedno što se on trudi, tako da je kuća i ostala zanemarena. Bila je od drveta, s povezanom dnevnom sobom i kuhinjom, u kojoj je bio šporet na ugalj, dve sobe s malim pećima isto na ugalj i predsobljem. Kraj kuće je bio bunar, iz kojeg su svako jutro donosili vodu; dve kante su stajale na kuhinjskom stolu.
Doselili su se ovamo pre otprilike godinu dana, nakon britanske okupacije, kada su ljudi iz provincije navalili u Rejkjavik u potrazi za poslom. Izgubili su podrumski stan, jer nisu mogli da plate kiriju. Kirija je poskupela nakon što se narod masovno doselio u grad da radi za Engleze. Kad je pronašao tu polusagrađenu vikendicu i preselio se tamo s porodicom, počeo je da traži posao koji bi više odgovarao novom načinu stanovanja. Počeo je da razvozi ugalj po farmama oko Rejkjavika. Kamion s ugljem ga je svako jutro kupio na raskrsnici prema Gravarholtu, i tamo ga ostavljao uveče, pa bi se on pešice vratio na brdo. Ponekad je mislila da je hteo da se odseli iz Rejkjavika samo da se ne bi čuli njeni krici kad je tuče.
Jedna od prvih stvari koje je uradila kad su se doselili na brdo bila je da posadi ribizle. Okućnica joj se činila pusta, tako da ih je posadila s južne strane kuće. Zamišljala je da će njima ograditi južni deo bašte, koju je htela da uzgaja. Planirala je da posadi još biljaka, ali je on mislio da samo troši vreme na gluposti i zabranio joj da se time bavi.
Ležala je na podu čekajući da se on ili smiri ili ode u grad da se nađe s društvom. Znao je da ode u Rejkjavik i prespava tamo, bez ikakvog objašnjenja. Lice joj je gorelo od bola i osetila je kako joj pluća gore, kao kad joj je pre dve godine slomio rebra. Znala je da to nema nikakve veze s krompirima. Niti sa flekom koju je primetio na čistoj košulji. Niti s haljinom koju je sašila i za koju je mislio da je previše izazovna, i iscepao je na parčiće. Niti što su deca noću plakala, za šta je naravno ona bila kriva. Nikakva majka! Smiri ih, ili ću ih pobiti! Znala je da je kadar za to, i da bi ih zaista mogao ubiti.
Dečaci su pobegli iz kuhinje kad je počeo da je mlati, a Mikelina je ostala, kao uvek. Teško se kretala bez pomoći. Ležala je na klupi u kuhinji na kojoj je spavala po ceo dan, jer je majka tako najlakše mogla da je prati. Obično je bila nepokretna kad bi on bio u kući i kad je krenuo da mlati majku, zdravom bi rukom podigla ćebe preko glave, kao da hoće da nestane.
Nije videla šta se desilo. Nije htela da vidi. Kroz ćebe je samo čula njegovu vrisku i bolne jecaje svoje majke. Trgnula se kad je čula kako joj majka pada prema zidu, a onda na pod. Skupila se pod ćebetom i u mislima počela da pevuši:
Stoji na ciglicama,
U malenim čarapicama,
Plave su joj loknice,
Milene devojčiče.
Kad je otpevala pesmicu, u kuhinji je bila tišina. Nije se odmah usudila da proviri ispod ćebeta. Oprezno je podigla glavu, ali ga nije videla. Pogledala je u pravcu predsoblja i videla da su spoljna vrata otvorena. Mora da je otišao. Podigla se i videla majku kako leži na podu. Izvukla se ispod ćebeta i otpuzala s klupe prema kuhinjskom stolu, gde joj je majka nepomično ležala savijena u klupko.
Mikelina se pribi uz majku. Bila je vrlo mršava i slaba, i za nju je puzanje po tvrdom podu bio velik napor. Ako je trebalo da se pomeri, obično su joj pomagala braća ili majka. On nikada. Često je pretio da će ubiti kretena. Zadaviti bednicu u tom njenom odvratnom ćumezu. Grbavca!
Majka se nije micala. Osetila je kako joj se Mikelina privila uz leda i počela da je miluje po kosi. Bol u plućima nije jenjavao, a iz nosa joj je još tekla krv. Nije znala da li se onesvestila. Mislila je da je on još u kuhinji, ali pošto se Mikelina pokrenula, mora da je otišao. Mikelina se ničega u životu nije bojala toliko koliko svog očuha.
Pažljivo se ispravila i zacvilela od bola, uhvativši se za bok u koji ju je šutnuo. Mora da joj je polomio rebra. Pala je na leđa i pogledala Mikelinu. Devojčica je bila uplakana, s prestravljenim izrazom na licu. Uplašila se kad je videla krvavo lice svoje majke i ponovo se rasplakala.
- U redu je, Mikelina - prostenjala je majka. - Biće sve u redu.
S velikom mukom je ustala na noge pridržavajući se za sto.
- Preživećemo mi to.
Uhvatila se za bok i osetila bol kao da ju je neko presekao handžarom.
- Gde su dečaci? - upita gledajući u Mikelinu, koja je sedela na podu. Mikelina je pokazala prema vratima i zacičala u isti mah uzbuđeno i prestrašeno. Njena majka se uvek prema njoj ponašala kao da je normalna. Očuh joj je uvek govorio da je idiot ili nešto još gore. S tri godine je dobila meningitis, koji je jedva preživela. Danima je ležala ni živa ni mrtva kod časnih sestara u bolnici Landakot. Majka nije smela da bude uz nju, bez obzira na to što je plakala i kukala pred odeljenjem. Kad je došla sebi, ispostavilo se da je izgubila svu snagu u desnom boku, ruci i nozi, kao i u mišićima lica, tako da je bila sva izobličena, s jednim okom napola otvorenim, a usta iskrivljenih tako da nije mogla da zaustavlja sline.
Dečacima je bilo jasno da ne mogu da odbrane svoju majku. Mlađi brat je imao sedam godina, a stariji dvanaest. Već su prepoznavali izraz na očevom licu kad ju je tukao, uvrede koje je izgovarao kad se spremao da je napadne i na kraju bes kad ju je psovao. Njih dvojica bi tada pobegli. Simon, stariji brat, krenuo bi prvi. Uhvatio bi brata i pogurao ga ispred sebe kao isprepadano jagnje, u strahu da će otac svoj bes usmeriti prema njima.
Jednog dana će on moći da pomogne i Mikelini.
Jednog dana će on moći da odbrani svoju majku.
Braća su u strahu istrčala iz kuće prema ribizlama. Bila je jesen i grmlje je još bilo zeleno, a crvene bobice prepune soka prskale su im u rukama dok su ih brali u teglice koje im je majka dala.
Bacili su se iza žbunja slušajući očeve psovke, lomljenje tanjira i majčine bolne jecaje. Mlađi brat je stavio ruke na uši da ne čuje, dok je Simon gledao u svetlost koja je dopirala sa kuhinjskog prozora, prisiljavajući se da sluša bolne uzvike svoje majke.
Više nije hteo da stavlja ruke na uši. Ako je trebalo da uradi to što je nameravao, morao je da sluša.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 7:52 am



10


Elsa nije preterivala s opisivanjem džumbusa u podrumu u Benjaminovoj kući. Bio je pretrpan stvarima, i Erlendur je umalo digao ruke od svega. Razmišljao je da li da pozove Elinborg i Sigurdura Olija, ali odlučio je da sačeka. Podrum je imao nekih devedeset kvadratnih metara, podeljenih u nekoliko soba, bez vrata i prozora. U sobama su bile gomile kutija, neke obeležene, ali većina ne. Bile su to kartonske kutije od vina i cigareta ili drveni sanduci različitih veličina. Starudija razne vrste. U podrumu je bilo i starih ormara, kovčega, kofera i uopšte raznih stvari nakupljenih tokom dugog vremena, prašnjavi bicikli, kosilice, roštilj.
- Slobodno pretražujte koliko hoćete - reče Elsa kad ga je otpratila u podrum. - Ako vam nešto treba, zovite me. - Skoro da joj je bilo žao tog ozbiljnog policajca koji je izgledao pomalo rastreseno, dronjav u izgužvanom prsluku ispod starog kaputa s pohabanim laktovima. Dok je razgovarala s njim i gledala ga u oči, osetila je neku tugu u njemu.
Erlendur se slabašno nasmeši i zahvali joj. Nakon neka dva sata je konačno pronašao prve dokumente koji su pripadali veletrgovcu Benjaminu Knudsenu. Slabo je napredovao u pretraživanju podruma. Nije bilo nikakvog reda ni logike. Starudija i nove stvari stajale su na jednoj gomili koju je krenuo da pretresa i pomiče kako bi došao do sredine podruma. Ali ipak mu se činilo da su, kako se pomiče prema unutrašnjosti podruma, stvari sve starije. Pila mu se kafa i hteo je da zapali. Razmišljao je ima li smisla da napravi pauzu i pozove Elsu da odu u neki kafić.
Neprestano je mislio o Evi Lind. Mobilni telefon mu je bio uključen i očekivao je da će ga svakog trenutka pozvati iz bolnice. Pekla ga je savest što nije kraj nje. Možda bi trebalo da uzme nekoliko dana godišnjeg, da sedi kraj ćerke i priča joj, kako ga je lekar posavetovao. Da bude kraj nje, a ne da je ostavi samu u šok-sobi, u komi, bez porodice, bez utehe, bez ičega. Ali znao je da ne bi mogao dugo da sedi kraj njenog kreveta besposlen. U radu je pronalazio utehu. Morao je da radi da bi mu bilo lakše. Da ne bi razmišljao o najgorem. O onome što mu je bilo nezamislivo.
Trudio se da se usredsredi dok je kopao po podrumu. Otvorio je stari pisaći sto i našao račune veleprodaja naslovljene na Knudsenmagazin. Bili su ispisani rukom i nije mogao da razabere sva slova, ali činilo mu se kao da su to računi za neke pošiljke. U jednom pretincu stola je bilo još takvih sličnih računa. Erlendur je pretpostavljao da je Benjamin Knudsen imao neku vrstu kolonijalne prodavnice. Na računu je stajalo kafa i šećer i količina.
Ništa o izgradnji vikendice daleko u unutrašnjosti, tamo gde je sada nicalo milenijumsko naselje grada.
Ovisnost o nikotinu je prevladala, i Erlendur je izašao na vrata podruma koja su vodila u uredan vrt. Vrt samo što je počeo da zeleni nakon zime, ali Erlendur nije obraćao pažnju na to, stojeći na vratima i uvlačeći dim cigarete duboko u pluća. Začas je ispušio dve cigarete. Telefon u džepu kaputa je zazvonio upravo kad se spremao da ude nazad u podrum. Na liniji je bila Elinborg.
- Kako je Eva Lind? - upita.
- Još je u komi - odgovori Erlendur kratko. Nije mu bilo do ćaskanja. - Ima li išta novo? - upita.
- Razgovarala sam s tim starcem, Robertom. Imao je vikendicu tamo na brdu. Nisam sigurna šta je tačno hteo da kaže ali setio se nekoga ko se muvao oko tvog grmlja.
-Grmlja?
- Kod kostura.
- Oko ribizli? Ko je to bio?
- Mislim da je onda umro.
Erlenduru se učinilo da čuje Sigurdura Olija kako se cereka.
- Ko, taj u grmlju?
- Ma ne, Robert - reče Elinborg. - Tako da od njega nema više vajde.
- I ko je to bio? U grmlju?
- To mi nije jasno - reče Elinborg. - Neko ko je tamo kasnije često dolazio. Samo sam to uspela da izvučem iz njega. Onda je hteo još nešto da kaže. Rekao je „zelena žena” i gotovo.
- Zelena žena?
- Da. Zelena.
- Često, kasnije i zelena - ponovi Erlendur. - Kasnije nego šta? Na šta je mislio?
- Kao što rekoh, sve je to bilo mnogo isprekidano. Mislim da je mogla da bude… mislim da je mogla biti… - Elinborg je oklevala.
- Biti šta? - upita Erlendur.
- Iskrivljena.
- Iskrivljena?
- To je jedini opis koji nam je dao. Mučenik više nije mogao da govori i napisao je samo tu jednu reč: iskrivljena. Onda je zaspao, i mislim da mu se nešto desilo jer su lekari odjednom dotrčali tamo i…
Glas joj je postajao sve tiši i tiši. Erlendur je razmišljao o tome što mu je ispričala.
- Tako da izgleda kao da je neka žena nekad kasnije često dolazila do tih ribizli.
- Moguće posle rata - ubacila je Elinborg.
- Da li se sećao ko je živeo u toj kući?
- Seća se porodice - reče Elinborg. - Bračni par i troje dece. Više ništa nisam mogla da izvučem iz njega.
- Znači ipak je neko stanovao tamo?
- Izgleda da jeste.
- I ona je bila iskrivljena. Šta mu to znači iskrivljena? Koliko godina ima taj Robert?
- Ima… ili je imao, ne znam… sigurno preko devedesest.
- Teško je reći šta je on mislio pod tim iskrivljena - reče Erlendur kao sam za sebe. - Iskrivljena žena u ribizlama. Da li neko živi u Robertovoj vikendici? Da li je ona uopšte još tamo?
Elinborg mu je rekla da su ona i Sigurdur Oli već razgovarali s novim vlasnicima vikendice, ali da oni nisu spomenuli nikakvu ženu. Erlendur im je rekao da ih opet posete i direktno pitaju da li su primetili nekoga kako se muva oko ribizli, i da li je to bila žena. I da kontaktiraju s Robertovom porodicom i raspitaju se kod njih da li su ikada čuli da priča o porodici koja je živela tamo na brdu. Rekao je da će još malo da traži po podrumu, a onda će otići da obiđe ćerku u bolnici.
Ponovo je počeo da razgleda police trgovca Benjamina i razmišljao da će mu sigurno trebati nekoliko dana da pregleda sav taj džumbus. Prišao je Benjaminovom pisaćem stolu i činilo mu se da su tamo samo računi vezani za njegov Knudsenmagazin. Erlendur se nije sećao te prodavnice, ali izgleda da je bila u Hvervisgati.
Dva sata kasnije, nakon što je popio kafu s Elsom i popušio još dve cigarete u bašti, na podu je naišao na putni kovčeg sive boje. Bio je zaključan, ali ključ je bio u bravi. Erlendur je morao dobro da pritisne da bi ga otključao. Na vrhu su bili neki dokumenti i koverte uvezane gumicom. Nije video nikakve račune. Među papirima je bilo i fotografija, neke su bile uramljene. Erlendur ih je razgledao. Nije znao ko su ljudi na slikama, ali pretpostavio je da je na njima Benjamin. Na jednoj fotografiji je bio visok, zgodan, pomalo debeljuškast čovek ispred trgovine. Bilo je očito kojom prilikom je to slikano - prilikom postavljanja znaka nad vratima prodavnice. Knudsenmagazin.
Erlendur je razgledao fotografije, na kojima se ponekad pojavljivao isti čovek. Na nekima je bio s mladom devojkom, oboje su se smešili pred kamerom. Sve fotografije su slikane na otvorenom i na svima je sijalo sunce.
Odložio je fotografije i uzeo neke koverte. Ubrzo je shvatio da su to ljubavna pisma koja je Benjamin pisao svojoj verenici. Zvala se Solveig. U nekim od pisama bilo je tek nekoliko rečenica ili izjava ljubavi, druga su bila opširnija, opisivala su razne događaje. Iz svih pisama je izvirala velika ljubav prema devojci. Pisma su bila složena hronološki, i Erlenduru je bilo neugodno kad je počeo da čita jedno od njih. Činilo mu se da je provalio u nečiju intimu, i bilo ga je stid. Kao da je voajer na nečijem prozoru.
Ljubavi moja,
Tako mi nedostaješ. Ceo dan razmišljam o tebi i brojim minute dok se ne vratiš. Život bez tebe je kao hladna zima, tako bezbojan, prazan i mrtav. Ne mogu da zamislim da te neću videti dve nedelje. Ne znam da li ću to izdržati.
Volim te. Tvoj,
Benjamin K.
Erlendur je pismo vratio u kovertu i izvadio drugo, s dna gomile. To pismo je bilo opširnije, u njemu su detaljno opisane namere budućeg veletrgovca o otvaranju prodavnice u Hvervisgati. Imao je velike planove za budućnost. Čitao je o robnim kućama u Americi u kojima može da se kupi razna roba, od odeće do prehrambenih artikala, i kojima su ljudi išli između polica i mogli sami da uzmu šta ih zanima. Samo bi stavljali robu u kolica na točkovima koja su gurali ispred sebe.
Predveče je krenuo u bolnicu s namerom da sedi kraj Eve Lind. Pre toga se čuo sa Skarphjedinom, koji mu je rekao da iskopavanje na brdu ide kako treba, ali još nije mogao da mu kaže kada će uspeti da dođu do skeleta. Dosad u zemlji nisu našli ništa što bi moglo da im kaže na koji način je umro Milenijumski čovek.
Pozvao je Evinog lekara, koji mu je rekao da je njeno stanje bez promene. Kad je došao na intenzivnu negu, video je ženu u smeđem kaputu kako sedi na Evinom krevetu. Već je ušao u sobu kad je shvatio ko je to. Sav se ukočio, zastao i polako krenuo prema vratima kad je odlučio da ostane, gledajući u ženu iz daljine.
Znao je ko je ona, iako mu je bila okrenuta leđima. Njegovih godina, sedela je pogrbljeno, debeljuškasta u ljubičastoj trenerci ispod smeđeg kaputa. Pred nosom je držala maramicu i tiho pričala Evi Lind. Nije čuo šta je govorila. Primetio je da farba kosu, ali joj je izrastak bio već vidljiv, tako da su sede vlasi pravile crtu na razdeljku. Nesvesno je počeo da računa koliko joj je godina. To nije bilo teško izbrojati. Bila je tri godine starija od njega.
Nije je video tako izbliza već dvadeset godina. Otkako je otišao od nje i ostavio je samu s dvoje dece. Nije ponovo ulazila u brak, kao doduše ni on, ali je nekoliko puta bila u vezi s muškarcima koji nisu bili neke mustre. Eva Lind mu je pričala o njima kad je odrasla i ponovo uspostavila vezu s njim. Ispočetka je bila veoma sumnjičava prema njemu, ali se kasnije, bez obzira na sve, između njih razvilo neko razumevanje. On se trudio da joj pomogne koliko god je mogao. Kao i sinu, iako je on uvek bio na većoj distanci. Gotovo da uopšte nisu bili u kontaktu. A s tom ženom koja je sada sedela kraj njegove ćerke skoro da nije progovorio ni reč već dvadeset godina.
Erlendur je pogledao u svoju bivšu ženu i izašao iz sobe na hodnik. Predomišljao se da li da joj se pridruži, ali nije se usudio. Očekivao je nevolje i nije hteo da prave džumbus. Nije mu bilo ni do kakvog džumbusa. Nije mu to trebalo u životu, ako je ikako mogao da izbegne. Njih dvoje nikada nisu raskrstili jedno s drugim, i Eva Lind mu je rekla da ju je to najviše pogađalo.
Kako je on otišao.
Okrenuo se i sporim koracima krenuo hodnikom. Odjednom su mu na pamet pala ljubavna pisma u podrumu Benjamina K. Nije mogao da se seti, i to ga je mučilo čak i kad se vratio kući i seo umorno u fotelju, dozvoljavajući snu da ga izbaci iz misli.
Da li je ona ikada bila njegova ljubav?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 7:53 am






11


Bilo je odlučeno da će samo Erlendur, Sigurdur Oli i Elinborg raditi na „Slučaju kostur”, kako su novinari to zvali. Državna policija nije mogla da odvoji više resursa u tu istragu, jer se nije radilo o prioritetu. Istovremeno su radili na istrazi veoma velikog slučaja trgovine narkoticima, koja je zahtevala i vreme i radnu snagu, tako da policija nije mogla da odvoji više ljudi za arheološka istraživanja, kako je to opisao njihov šef Hrolvur. Nisu znali čak ni da li se radi o zločinu.
Erlendur je sutradan ujutro pre posla navratio u bolnicu i sedeo kraj ćerke dva sata. Stanje joj je bilo isto. Majka joj nije bila tamo. Sedeo je dugo u tišini gledajući mršavo i koščato lice svog deteta, dok su ga misli vukle u prošlost. Pokušavao je da se seti zajedničkih trenutaka kad je bila mala. Eva Lind je imala tri godine kad su se on i Haldora razveli. Sećao se da je spavala s njima u bračnom krevetu. Nije htela da spava sama, usprkos tome što joj je krevetac bio u njihovoj sobi. Živeli su u malom stanu sa samo jednom spavaćom sobom, dnevnim boravkom i kuhinjom. Ispentrala bi se iz kreveca i bacila na njihov krevet, gde bi se ugnezdila između njih.
Setio se kako je stajala na njegovim vratima, već tinejdžerka, koja je sama pronašla svog oca. Haldora mu nikada nije dozvolila da se viđa s decom. Kad god je pokušao da ih poseti, psovala bi ga i vređala, a njemu se činilo da je sve istina što govori. S vremenom je prestao da ih posećuje. Kad se Eva Lind pojavila na njegovim vratima nakon svih tih godina, odmah je prepoznao izraz na njenom licu. Ličila je na njegovu porodicu.
- Zar mi nećeš ponuditi da uđem? - rekla je nakon što je dugo gledao u nju. Bila je obučena u crnu kožnu jaknu i iscepane farmerke, s crnim ružem za usne. Na noktima je imala crni lak. Pušila je i dim izbacivala kroz nos.
Na licu se ipak videlo da je još tinejdžerka, još gotovo naivna.
Oklevao je. Nije znao kako da reaguje. Na kraju joj je ponudio da ude.
- Mama je poludela kad sam rekla da hoću da se vidim s tobom - rekla je kad je u oblaku dima prošla pored njega i bacila se na fotelju. - Rekla je da si bitanga. To nam je uvek govorila. Meni i Sindriju. „Otac vam je prokleta bitanga.” A onda bi dodala: „A vi ste isti, na njega, proklete bitange.”
Eva Lind se smejala. Tražila je pepeljaru da ugasi cigaretu ali joj je on uzeo pikavac iz ruke i ugasio ga sam.
- Zašto… - krenuo je da je pita, ali nije uspeo da završi rečenicu.
- Htela sam da te vidim - rekla je. - Da vidim na šta ličiš.
- I na šta ti ličim? - upitao je.
Pogledala ga je.
- Na bitangu - odgovorila je.
- Znači nas dvoje smo isti - rekao je.
Zagledao se u nju i učinilo mu se da vidi osmeh na njenom licu.
* * *

Kad je došao na posao, Elinborg i Sigurdur Oli su ušli u njegovu kancelariju i rekli mu da nisu ništa više saznali od sadašnjih vlasnika Robertove vikendice. Prema njihovim rečima, nisu nikada videli nikakvu iskrivljenu ženu na brdu. Robertova žena je umrla pre deset godina. Imali su dvoje dece. Sin im je nedavno umro, imao je šezdeset godina. Ćerka je imala oko sedamdeset godina, i očekivala je da je Elinborg poseti.
- A Robert, hoćemo li moći još nešto od njega da izvučemo? - upita Erlendur.
- Robert je umro sinoć - reče Elinborg, i u glasu kao da joj se osetila griža savesti. - Smirio se mučenik. Zaista. Mislim da mu je bilo već dosta života. Bedna sirotinja. To je rekao. Gospode bože, ne daj da ja tako završim u bolnici.
- Napisao je kratku poruku u njenu svesku na samrti - reče Sigurdur Oli. - Ona me je ubila.
- Ala si duhovit - reče Elinborg. - Baš si gnjavator.
- Nećeš morati više da ga gledaš danas - reče Erlendur klimajući glavom prema Sigurduru Oliju. - Poslaću ga u podrum kod Benjamina, vlasnika vikendice da iskopa neke dokaze.
- Šta misliš da ćemo tamo naći? - upita Sigurdur Oli, kojem je osmeh nestao s lica.
- Mora da je negde zabeležio kome je iznajmio vikendicu. Ne mogu da verujem da nije. Treba da pronađemo imena ljudi koji su tamo stanovali. Zavod za evidenciju stanovništva nam neće pomoći. Kada ustanovimo ko je tamo živeo, moći ćemo da uporedimo imena s listama nestalih i proverimo da li je neko od njih još živ. A kosti čim se iskopaju treba da idu na analizu, da se utvrdi starost i pol.
- Robert je rekao nešto o troje dece - reče Elinborg. - Neko od njih mora da je još živo.
- To je znači sve što znamo - reče Erlendur. - Nije baš mnogo: u vikendici u Gravarholtu je negde u vreme rata stanovala petočlana porodica, bračni par s troje dece. Zasad znamo samo za njih petoro, ali sasvim je moguće da su tamo živeli i drugi. Izgleda da nisu imali prijavljen boravak na toj adresi. U nedostatku drugih informacija, možemo pretpostaviti da je neko od njih, ili neko ko ima veze s njima, sahranjen tamo. I neko ko isto ima veze s tom porodicom, ta žena koje se Robert seća, dolazila je tamo…
- Kasnije, često, i bila je iskrivljena - Elinborg je završila rečenicu. - Da li to „iskrivljena” možda znači da je bila šantava?
- Pa onda bi valjda napisao šantava? - reče Sigurdur Oli.
- Šta se desilo s tom kućom? - upita Elinborg. - Od nje kao da nije ostalo ni traga.
- Možda ćeš o tome nešto pronaći u podrumu, ili možeš da pitaš Benjaminovu sestričinu - reče Erlendur Sigurduru Oliju. - Sasvim sam zaboravio da je pitam o tome.
- Dovoljno nam je da pronađemo imena ljudi koji su tamo živeli i uporedimo ih s imenima ljudi koji su nestali u tom periodu, i rešili smo slučaj. Zar ne? - reče Sigurdur Oli.
- Ne mora da znači - odgovorio je Erlendur.
- Kako to misliš?
- Ti verovatno misliš samo na prijavljene nestanke.
- Pa na koje bi trebalo da mislim?
- Na nestanke koji nikad nisu prijavljeni. Ne prijavljuje se svaki nestanak. Neko se odseli u unutrašnjost i zametne mu se svaki trag. Neko pobegne iz zemlje, i s vremenom ga svi zaborave. Onda ima i ljudi koji se smrznu u mećavama. Ako postoji spisak ljudi za koje se smatra da su se izgubili i smrzli u tom kraju, treba i njega da proverimo.
- Mislim da nam je svima jasno da se ne radi o takvom slučaju - reče Sigurdur Oli kao da on rukovodi ćelom istragom, što je Erlendura počelo da nervira. - Nema šanse da se taj čovek koji je tamo sahranjen smrznuo negde napolju. Neko ga je tamo sahranio. S predumišljajem.
- O tome ja i pričam - reče Erlendur, koji je pročitao nebrojane priče o nevoljama ljudi na otvorenim drumovima. - Čovek je krenuo preko visoravni. Usred zime i očekuje se mećava. Rodbina pokušava da ga odgovori da ne ide. On ne sluša, misli da mu se ništa neće desiti. U skoro svim pričama koje sam čuo o ljudima koji su se smrzli kaže se da nisu slušali savete. Kao da ih smrt privlači. Kao da su ukleti i namerno izazivaju sudbinu. Ali dobro. Taj čovek, dakle, misli da mu se ništa neće desiti. Ali odjednom krene mećava kakvu nikada u životu nije mogao ni da zamisli. Zaluta. Izgubi se. Na kraju ga zatrpa sneg i smrzne se. Pošto se izgubio, završi negde daleko od puta kojim je trebalo da ide. Zbog toga ga ne mogu naći. I otpisan je.
Elinborg i Sigurdur Oli se pogledaše, zbunjeni Erlendurovom tiradom.
- To je tipičan slučaj islandskog nestanka, koji se može objasniti i koji možemo da razumemo jer živimo u ovoj zemlji i znamo kako je vreme nepredvidivo i znamo da se takve sudbine ponavljaju, i to nikoga ne čudi. Takav je Island, rekli bi ljudi i odmahnuli glavom. Takvih slučajeva je, naravno, bilo mnogo više dok su ljudi morali da putuju pešice. Čitave hronike su o tome napisane, ne interesuje to samo mene, mnoge to zanima. Tako se ranije kretalo, način putovanja se promenio tek u poslednjih šezdeset, sedamdeset godina. Ljudi su nestajali i iako svetu nije bilo svejedno, mirili su se s tim. Ti su se nestanci vrlo retko istraživali kao policijski ili kriminalni slučajevi.
- O čemu ti pričaš? - upita Sigurdur Oli.
- Kakav je to govor bio? - nadoveza se Elinborg.
- Šta ako niko od tih ljudi ili žena nije nikada krenuo da pešači preko te visoravni?
- Kako to misliš? - upita Elinborg.
- Recimo, ako je ta porodica rekla da je taj i taj krenuo na put preko visoravni, ili da je krenuo u grad, ili da baci mrežu u jezero i da ga odonda nisu videli? Organizuje se potraga, ne mogu da ga nađu i otpišu ga kao da je mrtav.
- Misliš da ćela porodica učestvuje u zaveri da ga ubiju? - reče Sigurdur Oli, očito ne verujući u Erlendurovu hipotezu.
- Zašto da ne? - reče Erlendur.
- A oni ga izbodu, umlate, upucaju i sahrane u vlastitoj bašti - doda Elinborg.
- I on tamo mirno leži dok se Rejkjavik nije protegao do njega - reče Erlendur.
Sigurdur Oli i Elinborg prvo pogledaše jedno drugo, a zatim Erlendura.
- Benjamin je imao devojku koja je nestala na misteriozan način - reče Erlendur. - Otprilike u vreme kad je građena ta vikendica. Navodno se utopila u okeanu, i Benjamin se nikada nije oporavio od toga. Imao je velike planove kako da unapredi trgovinu u Rejkjaviku, ali je bio potpuno uništen kad mu je devojka nestala. S vremenom je svu tu dobrostojeću trgovinu izgubio.
- Ali ona prema tvojoj hipotezi nije nestala - ubaci se Sigurdur Oli.
- Jeste, nestala je.
- On ju je ubio.
- To ne mogu da verujem - reče Erlendur. - Pročitao sam pisma koja joj je pisao, i ne mogu da zamislim da je mogao dlaku s glave da joj skine.
- Možda je bio ljubomoran - reče Elinborg, specijalista za ljubavne romane. - Ubio ju je zato što je bio ljubomoran. Očito ju je mnogo voleo. Sahranio ju je tamo kod vikendice i više nikada nije hteo da se vrati. Gotova priča.
- Mene zanima jedna stvar - reče Erlendur. - Zar to nije preterana reakcija, da jednostavno odustaneš od svega, tako mlad, samo zato što ti je umrla draga? Čak i ako se ubila. Benjamin se nikada nije oporavio od njenog nestanka. Šta je još moglo da se desi?
- Da li je čuvao loknu njene kose? - razmišljala je Elinborg na glas. Erlenduru pomisli kako ona opet razmišlja o literaturi kakva može da se kupi na svakoj novinskoj trafici. - Možda u ramu za sliku ili medaljonu - dodala je. - Ako je zaista bio toliko zaljubljen.
- Loknu? - začuđeno će Sigurdur Oli.
- H stvarno ništa ne kapiraš - reče Erlendur, koji je odmah shvatio na šta Elinborg misli.
- Kakvu loknu? - upita dalje Sigurdur Oli.
- Ako ništa drugo, mogli bismo da dokažemo da to nije ona.
- Ma koja? - opet će Sigurdur Oli. Gledao ih je naizmence i konačno shvatio. - Mislite da uradimo DNK analizu?
- I ta žena na brdu - reče Elinborg. Bilo bi dobro da nju možemo da nađemo.
- Zelena žena - promrmlja Erlendur sam za sebe.
- Erlendure - reče Sigurdur Oli.
- Molim.
- Ona, naravno, ne može biti zelena.
- Sigurdure…
- Molim.
- Da li ti misliš da sam ja idiot?
Telefon na Erlendurovom stolu je zazvonio. Na liniji je bio arheolog Skarphjedin.
- Sve ide po planu - reče Skarphjedin. - Doći ćemo do skeleta za jedno dva dana.
- Dva dana! - prodera se Erlendur.
- Otprilike. Nismo još ništa pronašli što bi moglo da liči na oružje. Vi možda mislite da smo mi previše pedantni, ali po meni posao treba obaviti kako treba. Hoćete li da dođete da vidite šta radimo?
- Da, upravo sam krenuo do vas - reče Erlendur.
- Onda biste mogli da kupite nešto slatko - reče Skarphjedin, i Erlendur je zamislio njegove žute zube.
- Slatko? - progunđa Erlendur.
- Neki kolač - objasni Skarphjedin.
Erlendur spusti slušalicu i zamoli Elinborg da krene s njim u Gravarholt, a Sigurdura Olija da ode u Benjaminov podrum i pokuša da nađe nešto o vikendici koju je veletrgovac počeo da gradi i od koje je odustao nakon što mu se život pretvorio u pakao.
* * *

Vozeći se u Gravarholt, Erlendur je i dalje razmišljao o nestancima i ljudima koji su se izgubili u oluji. Setio se priče o nestanku Jona Ojstmana. On je nestao 1780, pretpostavljalo se u kanjonu Blondugil. Pronašli su njegovog konja, zaklanog. Od Jona je pronađena samo šaka.
U pletenoj plavoj rukavici.
* * *

Simonov otac je u svim njegovim noćnim morama bio čudovište.
Tako je bilo otkad zna za sebe. Bojao se čudovišta više nego ičega na svetu, a kad je krenulo da mu bije majku, najviše je hteo da joj pritekne u pomoć. Zamišljao je neizbežnu borbu s čudovištem kao događaj iz bajke, u kojoj vitez pobeđuje aždaju. Samo što u noćnim morama Simon nikada nije uspeo da pobedi.
Čudovište se u Simonovim morama zvalo Grimur. Nije ga zvao otac, ili tata, samo Grimur.
Simon je bio budan kad ih je Grimur pronašao u ribarskom kampu u Siglufjorduru i čuo je kako preti njegovoj majci da će odneti Mikelinu na brdo i tamo je ubiti. Video je kako mu je majka bila prestravljena i kako se odjednom, izgubivši se potpuno, bacila na metalni krevet i pala u nesvest. To je zaustavilo Grimurove napade. Video je kako je šamara, pokušavajući da je probudi. Osetio je njegov kiselkasti smrad i zabio glavu u dušek, moleći boga da ga uzme.
Nije više čuo šta je Grimur šaputao majci. Čuo je samo njene jecaje. Prigušene, kao u ranjene životinje, koji su se gubili u njegovim psovkama. Samo je malo otvorio oči i video kako Mikelina gleda u njega kroz mrak, širom otvorenih očiju u kojima se video neopisiv strah.
Simon je prestao da se moli bogu i nije više imao razgovore s Isusom, iako mu je majka govorila da nikada ne izgubi veru. Simon se u tome nije slagao s majkom, ali nije hteo da razgovara s njom o tome jer je znao da će je povrediti. Bilo mu je jasno da niko neće, a kamoli bog, hteti da pobedi Grimura i pomogne njegovoj majci. Znao je da je bog svemoćan i sveznao, tvorac neba i zemlje, i da je on stvorio i Grimura kao i sva bića, i da je on hteo da čudovište napada njegovu majku i vuče je za kosu po kuhinjskom podu i pljuje po njoj. Grimur je ponekad napadao i Mikelinu, prokletog kretena, tukao je i rugao joj se, a nekad je napadao i Simona, šutirao ga, šamarao i jednom mu izbio zub iz gornje vilice, tako da je pljuvao krv posle toga.
Isus je prijatelj malenih.
Grimur nije bio u pravu da je Mikelina retardirana. Simonu se činilo da je ona pametnija od svih njih. Ali ona nije htela da prozbori ni reč. Bio je siguran da je ona umela da priča, samo nije htela. Bio je ubeđen da je odlučila da ne priča zato što se, kao i on, bojala Grimura, a možda i više, zato što je Grimur pričao da će je baciti u njenim kolicima na đubrište, jer je ona svejedno kreten i bilo mu je već dosta toga što ona jede njegovu hranu i nije u stanju ništa da uradi osim da bude svima na teretu. Još je rekao da im se zbog nje svi smeju, a pogotovo njemu što izdržava takvu bednicu.
Grimur je uvek vodio računa da Mikelina jasno i glasno čuje kako on o njoj govori. Smejao bi se kad majka pokuša da ublaži njegovu zlobu. Mikelini je bilo svejedno što on psuje i prostači o njoj, ali bilo joj je teško što joj maltretira majku zbog nje. Simon je to video u njenim očima kad je pogleda. Njih dvoje su uvek imali nekakvu posebnu vezu, jaču od veze Mikeline i malog Tomasa, koji je bio tajanstven i povučen.
Njihova majka je znala da Mikelina nije retardirana. Stalno je radila vežbe s njom kad Grimur ne vidi. Vežbe za noge. Podizala joj je slabašnu ruku, koja je uvek bila uvrnuta i zgrčena i stavljala na nju meleme od trava koje je skupljala po livadi. Bila je ubeđena da će Mikelina jednog dana prohodati i podizala ju je na noge hrabreći je da pokušava da korača po kuhinji.
Uvek joj se obraćala kao da je zdrava osoba, i govorila je Simonu i Tomasu da i oni to isto rade. Kad Grimur nije bio kod kuće, Mikelina je učestvovala u svemu što su radili. Njih dve su razumele jedna drugu, majka i ćerka. A i braća su razumela sestru. Svaki njen pokret i svaki izraz lica. Reci nisu bile potrebne, iako ih je Mikelina znala. Nije bilo potrebe da ih koriste. Majka ju je naučila da čita. Najviše je volela kad je neko iznese na sunce, da čita, ili da joj neko čita.
Progovorila je prvog ratnog leta, kad su Britanci došli na njihovo brdo. Simon ju je unosio u kuću nakon što je dan provela na suncu. Smrkavalo se i sunce je zalazilo, i Simon je hteo da je polegne na klupu u kuhinji. Mikelina, koja je toga dana bila izuzetno živahna, skide kapu s glave i isplazi se sva srećna što ju je sunce obasjavalo ceo dan. Odjednom iz nje prodre glas od kojeg joj je majka ispustila tanjir u sudoperu, razbivši ga na komadiće. Za trenutak je zaboravila paniku koja bi je inače uhvatila kad je nespretna, i okrenula se prema Mikelini.
- EMAAEMAAAA - ponavljala je Mikelina.
- Mikelina! - poviče majka.
- EMAAEMAAAA - Mikelina je sada već vikala, mašući glavom od uzbuđenja zbog svog uspeha.
Majka je, kao da ne veruje vlastitim ušima, sporim koracima krenula prema njoj. Zagledala se u ćerku, i Simonu se učinilo da joj u očima vidi suze.
- Emaaemaaa - ponavljala je Mikelina. Majka je uzme iz Simonovog naručja i pažljivo polegne na kuhinjsku klupu, milujući je po glavi. Tada je Simon prvi put video majku kako plače. Ona nikada nije plakala, ma koliko da ju je Grimur maltretirao. Zavrištala bi od bola, zazivala u pomoć, molila ga da prestane ili samo ćutke trpela nasilje, ali je Simon nikada nije video da plače. Mislio je da se oseća loše i zagrlio ju je, ali rekla mu je da ne brine. Ništa joj se lepše u životu nije desilo. Osetio je da plače zbog Mikelinine bolesti, ali i zbog Mikelininog uspeha, koji ju je učinio srećnijom nego što se ikad usudila da bude.
To se desilo pre dve godine, i od toga dana se Mikelinin rečnik stalno proširivao. Već je počela da izgovara ćele rečenice, zajapurena od napora, plazeći jezik i mlateći glavom u grčevitom naporu, tako da je izgledalo kao da će joj glava otpasti sa slabašnog tela. Grimur nije znao da je Mikelina progovorila. Nije htela da prozbori ni reč kad je on bio u blizini, a majka je to krila od njega, jer nije htela da mu skrene pažnju na devojčicu, čak ni na njene uspehe. Pretvarale su se kao da je sve po starom. Kao da se ništa nije promenilo. Simon je čuo kako je nekoliko puta pokušala da razgovara s Grimurom kako bi htela da nađe nekog da joj pomogne. Bila je pokretljivija i s godinama je jačala, i majci se činilo da je u stanju da ud. Znala je da čita i vežbala se da piše zdravom rukom.
- Ona je retardirana - rekao bi Grimur. - Nemoj da misliš da nije idiot. I nemoj više da me zamaraš njom.
Prestala je da ga zamara jer je uvek radila što Grimur zapovedi. Mikelina nije nikada dobila nikakvu pomoć osim od majke, ili Simona i Tomasa, koji su je iznosili na sunce i igrali se s njom.
Simon nije imao mnogo šta da kaže o Grimuru, jer je svog oca izbegavao koliko god je mogao. Ponekad bi se ipak desilo da ide negde s njim. Kako je rastao, Grimuru se činilo da mu može biti od koristi i vodio ga je sa sobom u Rejkjavik, odakle je morao da donosi namirnice. Put u grad je trajao nekih dva sata. Prvo su se spustili u zaliv Gravarvog, pa prešli most kod doline Etlidadalur, a zatim uz kanale i rt Laugames. Ponekad bi nastavili uz brdo kroz naselje Haualejti i spustili se u ulicu Sogamiri. Simon se uvek držao na četiri-pet koraka od Grimura, koji na njega ionako nije obraćao pažnju sve dok ne natovari na njega provijant i ne potera ga nazad. Povratak je mogao da traje čak tri do četiri sata, zavisno od tereta koji je Simon morao da nosi. Grimur je ponekad ostajao u gradu i ne bi ga videli na brdu po nekoliko dana.
Tada je u kući vladala radost.
Simon je na tim putovanjima u Rejkjavik saznao ponešto o Grimuru, iako mu je trebalo dosta vremena da to primeti i nikada nije u potpunosti razumeo. Kod kuće je Grimur bio tih, razdražljiv i agresivan. Nije podnosio da mu se iko obrati. Ako je bilo šta govorio, prostačio bi i ponižavao svoju decu i ženu; zahtevao je da mu se dodvoravaju kako najbolje umeju i teško onome ko nije mogao da mu udovolji. U kontaktu sa svim drugima izgledalo je kao da uspeva da sakrije to čudovište u sebi, ponašao se skoro kao čovek. Na tim prvim putovanjima u grad, Simon je očekivao da će se Grimur ponašati kao kod kuće, psovati, grditi i udarati sve oko sebe. Bilo ga je strah, ali se ništa nije desilo. Naprotiv. Odjednom je izgledalo kao da Grimur hoće svima da se dodvori. Ćaskao je prijazno s prodavcem, klanjao se i pozdravljao ljude koji su ulazili u prodavnicu, obraćajući im se sa,,vi“. Čak se i smešio. Rukovao se s njima. Ako bi na ulici sreo nekog poznatog, smejao se vedrim veselim smehom, a ne onim čudnim, suvim i promuklim grohotom koji je nekad ispuštao kad bi se iživljavao nad majkom. Ljudi su upirali prstom u Simona, a Grimur ga je tapšao po glavi govoreći: da to je moj sin, već je veliki. Simon se prvi put sagnuo, kao da hoće da izbegne udarac koji je očekivao, na šta se Grimur pretvarao da je to šala.
Simonu je trebalo mnogo vremena da pojmi tu Grimurovu neshvatljivu dvoličnost. To njegovo novo lice bilo mu je nepoznato. Nije razumeo kako je Grimur mogao da se ponaša na jedan način kod kuće, a na sasvim drugi van nje. Nije mu bilo jasno kako je Grimur mogao da se dodvorava, bude poslušan i uslužan prema drugima, kad je bio gospodar neba i zemlje i vladar života i smrti. Pokušao je o tome da razgovara s majkom, ali ona bi samo umorno odmahnula glavom i rekla mu da se pazi Grimura. Da pazi da ga ne razbesni. Jer bez obzira na to ko bi ga izazvao, Simon, Tomas ili Mikelina, ili bi ga iznerviralo nešto van kuće, uvek je ona za to morala da plati.
Ponekad su prolazili meseci, čak i ćela godina, a da je on ne napadne, ali nasilje nikada nije prestalo, a znalo je da bude i učestalo. Ponekad bi prošlo samo nekoliko nedelja. Batine nisu bile uvek iste jačine. Ponekad bi to bio samo jedan udarac iz čista mira, a ponekad bi se zapenio od besa, bacio je na pod i nekontrolisano mlatio.
Fizičko nasilje nije bilo jedina mora njihovog porodičnog života. Njegova vulgarnost je bolela kao šamari. Kako se izražavao o Mikelini, retardiranom idiotu. Uvrede koje je Tomas morao da sluša jer je mokrio u krevet. Kad je opominjao Simona, prokletog lenjivca, da požuri. A da se ne spominje kako se obraćao njihovoj majci, a oni pokušavali da zapuše uši da to ne slušaju.
Grimuru je bilo sasvim svejedno što deca gledaju kako im maltretira majku, ili je ponižava rečima koje su sekle kao noževi.
Između tih napada vrlo slabo je obraćao pažnju na njih. Kao da ih nije ni bilo. Vrlo retko bi recimo igrao karte s njima i ponekad dozvolio bi Tomasu da pobedi. Povremeno su nedeljom išli u šetnju u Rejkjavik, i tada bi dečacima kupio slatkiše. Nekoliko puta je poveo i Mikelinu, kad su se kamionom za ugalj odvezli u grad, da ne bi morali da je nose celim putem. U takvim prilikama, koje nisu bile česte, Simonu se činilo da se otac ponaša kao ljudsko biće. Skoro onako kako bi očevi trebalo da se ponašaju.
U tim retkim trenucima kad je svog oca video u drugom svetlu, ne samo kao tiranina, Simonu se on činio tajanstvenim i nepristupačnim. Znao je da sedi za kuhinjskim stolom, pijući kafu i gledajući Tomasa kako se igra na podu. Dlanom bi prelazio po stolu i zamolio Simona, koji je nameravao da se iskrade iz kuhinje, da mu sipa još kafe. I rekao bi, dok mu Simon dosipa kafu:
- Pobesnim samo kad se setim toga.
Simon se skamenio s kafom u ruci i stojeći kraj njega.
- Pobesnim - ponovio bi gladeći sto.
Simon se polako udaljio od njega i stavio kafu na šporet.
- Pobesnim kad vidim Tomasa kako se igra ovde na podu - nastavio je. - Bio sam njegovih godina.
Simon nije mogao da zamisli svog oca u mlađim godinama, niti da je ikada mogao da bude drugačiji nego što je sada. Ali sada se odjednom pretvorio u dete, kao što je Tomas, i Simon ga je video u novom svetlu.
- Ti i Tomas ste dobri drugari, zar ne?
Simon je klimnuo glavom.
- Je l’ tako? - ponovi on i Simon reče da jesu.
Otac je sedeo i dalje gladio sto.
- I mi smo bili drugari.
Zaćutao je.
- Tamo je bila i žena - reče konačno. - Poslali su me tamo. Bio sam istih godina kao Tomas. I tamo sam godinama ostao.
Opet tišina.
- I njen muž.
Prestao je da gladi sto i stisnuo pesnicu.
- Đubrad prokleta. Prokleta, odvratna đubrad.
Simon se odmicao od njega. Ali otac se odjednom opet smirio.
- Ni sam to ne razumem. I ne mogu to da podnesem.
Popio je kafu, ustao i otišao u spavaću sobu, zatvorivši vrata za sobom. Usput je podigao Tomasa s poda i poneo ga sa sobom.
* * *

Kako su godine prolazile i Simon odrastao, osećaj odgovornosti u njemu je jačao, a primećivao je i promenu na majci. Ta promena nije bila iznenadna, kao kad bi se Grimur odjednom promenio i počeo da se ponaša skoro kao čovek. Naprotiv, promena na njegovoj majci bila je spora i prikrivena i dešavala se u dugom periodu, tokom nekoliko godina. On je bio osetljivija duša od mnogih, i mogao je to da primeti. Sve je jače osećao da je ta promena opasna po nju, opasnija od samog Grimura, i da je nekako neminovno na njemu bilo da interveniše pre nego što bude prekasno. Mikelina je bila preslaba, a Tomas je bio još mali. Samo je on mogao da joj pomogne.
Simon nije mogao potpuno da shvati tu promenu ni šta je ona nagoveštavala, a posebno ju je osetio otprilike u isto vreme kad je Mikelina izgovorila prvu reč. Njihovu majku je to toliko obradovalo, da se za trenutak učinilo kao da joj je sav čemer skinut s duše. Smejala se, grlila Mikelinu i dečake, i sledećih meseci je učila svoju ćerku da govori, radujući se svakom napretku, koliko god bio mali.
Ali majka se ubrzo vratila u staro stanje, kao da je čemer koji je na trenutak nestao, ponovo došao i pritisnuo njenu dušu još više nego pre. Ponekad je, nakon što bi do savršenstva očistila kuću, satima sedela na krevetu u spavaćoj sobi, gledajući u prazno. Zurila bi u prazninu, poluotvorenih očiju, u nemoj patnji, tužnog, pretužnog lica, tako potpuno sama na ovom svetu. Jednom prilikom, kad ju je Grimur ošamario i izleteo iz kuće, Simon ju je video kako stoji s nožem u ruci i kako oštricom polako prelazi preko zgloba. Slabašno se nasmešila kad je primetila da je on gleda, i vratila nož u fioku.
- Šta radiš s tim nožem? - upitao je Simon.
- Samo gledam da li je oštar. On hoće da su svi noževi oštri.
- On je sasvim drugačiji kad je u gradu - reče Simon. - Tamo nije zao.
- Znam.
- Tamo je veseo i smeje se.
- Da.
- Zašto nije takav i kad je kod kuće? Kad je s nama?
- Ne znam.
- Zašto je uvek tako besan kad je kod kuće?
- Ne znam. Loše se oseća.
- Ja bih hteo da je on drugačiji. Hteo bih da je mrtav.
Majka ga pogleda.
- Nemoj tako. Nemoj da pričaš kao on. Ne smeš tako da razmišljaš. Ti nisi kao on, i nikada nećeš biti kao on. Ni ti ni Tomas. Nikada. Čuješ me! Zabranjujem ti da razmišljaš tako. Ne smeš.
Simon je gledao u majku.
- Pričaj mi o Mikelininom tati - zamolio je. Simon je ponekad čuo kako ona Mikelini priča o njenom ocu i zamišlja kakav bi njegov život bio da nije poginuo. Zamišljao je da je i on njegov sin, i kakav bi njihov porodični život bio da mu otac nije čudovište, nego prijatelj i drugar koji voli svoju decu.
- On je umro - odgovori majka, a u glasu joj se osećao neki optužujući ton. - Šta ima da pričam.
- Ali on je bio drugačiji - reče Simon. - I ti bi bila drugačija.
- Da nije poginuo? Da se Mikelina nije razbolela? Da nisam našla tvog oca? Kakva je korist razmišljati o tome?
- Zašto je on tako zao?
Često ju je to pitao. Ponekad bi mu odgovorila, a ponekad bi ćutala, kao da je i sama godinama uzaludno tražila odgovor na to pitanje. Zagledala se u prazninu kao da Simona nema, kao da je sama i sama sa sobom priča, tužna, umorna i daleka, kao da ništa što bi mogla da kaže ili uradi više nije važno.
- Ne znam. Samo znam da mi nismo krivi za to. Nije to naša krivica. To je nešto u njemu. Prvo sam mislila da je do mene. Da sam nešto loše uradila i da se zbog toga ljuti i pokušavala sam to da popravim. Ali nisam nikada mogla da shvatim šta je to što sam uradila, i šta god sam pokušala, ništa nije vredelo. Odavno sam prestala sebe da krivim. Ti i Tomas i Mikelina ne smete da mislite da ste za bilo šta krivi. Čak ni kad vrišti i grdi vas. To nije vaša krivica.
Gledala je u Simona.
- To malo autoriteta koje on na ovom svetu ima je nad nama, i on ga se neće odreći. Nikad se neće odreći te vlasti.
Simon je gledao u fioku s noževima.
- I mi znači ne možemo ništa da uradimo?
- Ne, ne možemo.
- Šta si htela da uradiš s nožem?
- Rekla sam ti. Proveravala sam da li je oštar. On hoće da su noževi uvek naoštreni.
Simon je majci oprostio tu laž. Znao je da je, kao i uvek, pokušavala da ga zaštiti, da ga sačuva, da je htela da taj porodični jad što manje utiče na njegov život.
Grimur se te večeri vratio kući, prljav od glave do pete nakon kopanja uglja, veoma raspoložen. Počeo je da priča njihovoj majci o nečemu što je čuo u Rejkjaviku. Seo je na hoklicu, tražio da mu da kafu i rekao da su je spominjali. Grimuru prvo nije bilo jasno zašto su je radnici koji su s njim nosili ugalj spominjali, ali je onda čuo da je ona jedna od njih. Jedno od dece sudnjeg dana napravljene u tankeru za gas.
Okrenula mu je leda i skuvala kafu, bez reči. Simon je sedeo za stolom. Tomas i Mikelina su bili napolju.
- U tankeru za gas!
Grimur se smejao gadnim, zlobnim grohotom. Iskašljao je crni šlajm od uglja, i bio je sav crn oko očiju, usti i ušiju.
- U orgijama zbog smaka sveta u jebenom rezervoaru za gas! - vikao je.
- To nije istina - rekla je tiho. - Simon se trgnuo jer se inače nikada nije protivila ničemu što bi Grimur rekao, barem kada je on bio prisutan. Gledao je zapanjeno u majku, dok ga je oblivao hladan znoj od straha.
- Jebali su se i orgijali ćelu noć, ubeđeni da dolazi smak sveta i tako si ti, ništarijo, napravljena.
- To je laž - rekla je oštrije, ne dižući pogled sa sudopere. Okrenula mu je leda i spustila glavu na grudi, dok su joj se sitna ramena podigla, kao da je htela da se sakrije između njih.
Grimur je prestao da se smeje.
- Je P ja znači lažem?
- Ne - odgovorila je - ali to nije istina. To je neki nesporazum.
Grimur je ustao.
- To je neki nesporazum - oponašao ju je.
- Znam kad je taj tanker napravljen. Ja sam se rodila pre nego što je napravljen.
- Još sam nešto čuo. Čuo sam da ti je majka bila kurva, a otac pijandura, i da su te bacili u kantu za đubre kad si se rodila.
Fioka s noževima bila je otvorena, i ona je gledala u nju. Simon je video kako se zagledala u veliki nož. Pogledala je Simona, pa nož, i on je shvatio da bi bila u stanju da ga upotrebi.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 7:53 am




12


Skarphjedin je razapeo veliki beli šator iznad područja gde su iskopavali grob. Kad je Erlendur ušao unutra s prolećnog sunca, video je da radovi veoma sporo napreduju. U temelju je obeleženo područje veličine desetak kvadrata, a kostur je ležao s jedne strane. Ruka je, kao i pre, stajala podignuta, a oko nje su na kolenima čučala dva radnika s malim četkicama i kašikama u rukama, čeprkajući po zemlji i sakupljajući je u lopatice.
- Da ne preterujete malo s preciznošću? - upita Erlendur kad mu je Skarphjedin prišao da ga pozdravi. - Nećete nikada završiti posao.
- U ovakvim ekshumacijama treba biti vrlo pažljiv - reče Skarphjedin ozbiljnim tonom kao uvek, pobedonosnim glasom jer je bio ubeđen da je njegova ekipa uspešno radila njegovim metodama. - Barem bi vi trebalo da imate razumevanja za to, dodao je.
- Da ne koristite vi to samo za vežbu?
- Vežbu?
- Arheološku vežbu? Da to nisu vaši studenti s fakulteta?
- Čekajte malo, Erlendure. Mi smo veoma precizni. Ne dolazi u obzir da to drugačije radimo.
- Doduše, možda nam se i ne žuri toliko - reče Erlendur.
- Sve će doći na svoje mesto - reče Skarphjedin, oblizujući svoje velike zube.
- Koliko sam čuo, patolog je na odmoru u Španiji - reče Erlendur. - Treba da se vrati za nekoliko dana. Prema tome, imamo još nekoliko dana vremena.
- Ko bi mogao da bude ovde sahranjen? - upita Elinborg.
- Ne možemo još reći da li je to muško ili žensko, mlado ili staro - reče Skarphjedin. - Možda to i nije naš posao. Ali mislim da nema sumnje da je ovde neko ubijen.
- Da li bi to mogla biti mlada žena u drugom stanju? - upita Erlendur.
- Moći ćemo uskoro to da vidimo - reče Skarphjedin.
- Uskoro? - reče Erlendur. - Ne bih baš rekao, kojom brzinom radite.
- Strpljen - spasen, Erlendure - reče Skarphjedin. - Strpljen - spasen.
Erlendur je upravo hteo da mu odgovori na tu izreku, ali ga je Elinborg prekinula.
- Ne mora da znači da se ubistvo desilo baš na ovom mestu - reče odjednom. Slagala se skoro sa svime što je Sigurdur Oli rekao dan ranije, kad se naljutio na Erlendura jer mu se činilo da misli samo na prvu teoriju koja mu je pala na pamet kad su pronašli skelet: da je tamo sahranjen neko ko je stanovao na brdu ili u nekoj vikendici u tom kraju. Sigurdur Oli je mislio da je bilo potpuno besmisleno koncentrisati se samo na neku kuću koja je nekad stajala tu u blizini i neke ljude koji možda jesu stanovali u njoj, a možda i nisu. Erlendur je bio u bolnici kad je njoj Sigurdur Oli održao taj govor, i Elinborg je htela da proveri šta će on na to reći.
- Možda je ubijen, recimo, u zapadnom delu grada, i prenesen ovamo - rekla je. - Uopšte nije sigurno da se ubistvo desilo ovde na brdu. Sigurdur Oli i ja smo razgovarali o tome juče.
Erlendur je kopao po džepovima dok nije došao do upaljača i cigareta. Skarphjedin ga je gledao s negodovanjem.
- U šatoru je zabranjeno pušenje - rekao je ljutito.
- Da izađemo - reče Erlendur Elinborg - da ne smetamo vrednicama.
Izašli su iz šatora i Erlendur je upalio cigaretu.
- Sigurdur Oli i ti ste, naravno, u pravu - rekao je. - Nije uopšte dokazano da je ubistvo, ako se i radi o ubistvu, jer ni to još ne znamo, počinjeno ovde. Čini mi se da imamo tri teorije - rekao je oduvavajući veliki kolut dima. - Prva je o verenici Benjamina Knudsena, koja je bila trudna i koja je nestala, i za koju se misli da se udavila u okeanu. Iz nekog razloga, možda zbog ljubomore, on ju je ubio i sakrio ovde kraj svoje vikendice. Nikada se nije oporavio od toga. Po drugoj teoriji, ovde bi moglo da se radi o nekome ko je ubijen u Rejkjaviku, ili Keplaviku ili čak u Akranesu; bilo gde u blizini grada. Donesen je ovamo, zakopan i zaboravljen. Treća teorija je da su ovde živeli neki ljudi koji su ubili nekoga i zakopali ga ovde jer nisu mogli nigde dalje da ga odnesu. Možda je to bio neki putnik, ili gost, ili Englez koji je ovde služio vojsku za vreme rata u barakama s druge strane brda, ili neko od Amerikanaca koji su došli posle Engleza, ili neko iz tog domaćinstva.
Erlendur je bacio pikavac na zemlju i zgazio ga.
- lično najviše verujem u tu treću teoriju, iako ne mogu da kažem zašto. Teorija o Benjaminovoj verenici bila bi najjednostavnija, ako uspemo da dokažemo da je to njen kostur. Druga teorija će biti najteža, jer se onda radi o nekom nestanku, ako je uopšte zabeležen, koji se mogao desiti na velikom prostoru pre mnogo godina. Ništa još nije rešeno u vezi s tim.
- Ako se ispostavi da se kod kostura nalaze i ostaci fetusa, onda smo dobili odgovor, zar ne? - reče Elinborg.
- Kao što rekoh, to bi bilo najjednostavnije rešenje. Imamo li neku dokumentaciju o toj trudnoći? - upita Erlendur.
- Kako to misliš?
- Da li znamo išta o toj trudnoći?
- Misliš, da li je Benjamin lagao? Da nije bila trudna?
- Ne znam. Možda je bila trudna, ali dete nije bilo njegovo.
- Da ga je varala?
- Možemo koliko hoćemo da pričamo o tome dok nam arheolozi ne daju neki konkretan dokaz u ruke.
- Šta je moglo da joj se desi? - uzdahnu Elinborg zamišljajući kosti zakopane u zemlji.
- Možda je to zaslužila - reče Erlendur.
- Molim?
- Ta osoba. Barem se nadam. Nadam se da niko nedužan nije završio u ovoj rupi.
Razmišljao je o Evi Lind. Da li je ona zaslužila da leži ni živa ni mrtva na intenzivnoj nezi? Da li je on bio kriv za to? Da li je iko bio kriv za to, osim nje? Zar nije ona sama kriva za to kakva je bila? Zar to nije bila njena stvar, to njeno odvratno drogiranje? Ili je to možda bila i njegova krivica? Ona je bila ubeđena da jeste, i rekla mu je to svaki put kad joj se činilo da je nepravedan prema njoj.
- Nije trebalo nikada da nas ostaviš - rekla mu je jednom. - Sad me gledaš s prezirom. Kao da si ti nešto bolji. I ti si isti bednik!
- Nikada te nisam prezirao - rekao joj je, ali ga ona nije čula.
- Gledaš me kao da sam neko govno - vikala je. - Kao da si ti bolji od mene. Kao da si pametniji i bolja ličnost od mene. Kao da si bolji i od mene i od mame i od Sindrija! Ostavio si nas kao gospodin, i nisi hteo da znaš za nas. Kao da si… kao da si neki Gospod Bog!
- Ali ja sam pokušao…
- Ništa ti nisi pokušao! Šta si pokušao? Ništa. Baš ništa. Pobegao si kao đubre.
- Nisam te nikada prezirao - rekao je. - To nije istina. Ne razumem zašto tako pričaš.
- Jesi. Prezirao si me. I zato si otišao. Zato što smo mi niko i ništa. Tako smo nikakvi da nisi mogao da nas podneseš. Pitaj samo mamu! Ona to zna. Ona kaže da je to sve tvoja krivica. Sve to. Za sve si ti kriv. I šta se meni desilo? Šta misliš o tome? Veliki Gospodine Bože?
- Nije tačno sve što tvoja majka kaže. Ona je ljuta i ogorčena i…
- Ljuta i ogorčena? Kad bi ti samo znao koliko je ona ljuta i ogorčena, i koliko mrzi i tebe i nas, jer naravno da nije njena krivica što si ti otišao jer je ona svetica kao Devica Marija. MI smo krivi za sve. Sindri i ja. Da li ti je sad jasno, gade jedan! Da li sad razumeš, gade…
- Erlendure?
- Molim?
- Je l’ sve u redu?
- Jeste. Sve je u redu.
- Ja ću da posetim Robertovu ćerku - Elinborg je stajala pred njim mašući rukama kao da hoće da ga probudi iz transa. Hoćeš ti otići u britansku ambasadu?
- Molim? - Erlendur se prenuo. - Da, važi - reče rastreseno. - Elinborg?
- Molim.
- Zamoli lekara da još jednom pregleda kosti kad ih iskopaju. Ne vredi slušati Skarphjedina. Sve mi više liči na neki lik iz Grimovih bajki.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 7:53 am







13


Na putu ka britanskoj ambasadi Erlendur je navratio u naselje Vogar i parkirao kola kod podrumskog stana u kojem je Eva Lind nekad živela i odakle je počeo da je traži. Mislio je o detetu s opekotinama koje je u tom stanu video. Čuo je da ga je služba za zaštitu dece uzela od majke i da je muškarac s kojim je živela otac deteta. Saznao je i da je majka u poslednjih godinu dana nekoliko puta dolazila u bolnicu, jednom sa slomljenom rukom, a jednom je bila sva izubijana posle „saobraćajne nesreće”, kako je sama rekla.
Takođe je saznao da je njen partner dobro poznat policiji. Doduše nikada nije osumnjičen za nasilje. Optužen je za provalnu krađu i trgovinu narkoticima, i sada je čekao presudu. Već je odslužio jednu zatvorsku kaznu za razne sitne lopovluke. Jednom je pokušao da opljačka neku malu prodavnicu, ali mu nije uspelo.
Erlendur je sedeo neko vreme u kolima i gledao u vrata stana. Uzdržavao se od pušenja i spremao se da krene, ali su se upravo u tom trenutku vrata otvorila. Iz stana je izašao čovek okružen dimom cigarete, koju je bacio u baštu pred kućom. Bio je srednje visine, mišićav s dugom tamnom kosom, obučen u crno. Prepoznao ga je po opisu u policijskom dosijeu. Čovek je zašao za ćošak i Erlendur se tiho udalji.
* * *

Elinborg se telefonom najavila Robertovoj ćerci i ova ju je sačekala na vratima. Zvala se Harpa i bila je u invalidskim kolicima. Noge su joj bile tanke i beživotne, ali je imala snažno telo i ruke. Elinborg se iznenadila kad joj je otvorila vrata, ali nije ništa rekla kad joj je žena ponudila da uđe. Ostavila je otvorena vrata i Elinborg ih zatvori iza sebe. Stan je bio mali i prijatan, i očito dizajniran za potrebe invalida. Kuhinja i kupatilo bili su opremljeni za te potrebe, kao i dnevna soba, u kojoj su police bile na visini nešto više od metra.
- Primite moje saučešće - reče Elinborg stidljivo i uđe za Harpom u dnevnu sobu.
- Hvala vam - odgovori žena u kolicima. - Bio je već jako star. Nadam se da ja neću doživeti te godine. Najgore na svetu je provesti godine u nekoj ustanovi čekajući smrt. Samo propadati.
- Raspitujemo se o ljudima koji su navodno živeli u jednoj vikendici na severnoj strani Gravarholta - reče Elinborg. - Nedaleko od vaše vikendice. Pred rat ili za vreme rata. Razgovarali smo s vašim ocem neposredno pre nego što je umro, i rekao nam je da se seća porodice koja je živela tamo, ali nije uspeo ništa više da nam kaže.
Elinborg je pomislila na masku na Robertovom licu. Njegove gladi za vazduhom i anemičnih ruku.
- Spomenuli ste nešto da ste našli kostur - reče Harpa podižući pramen kose koji joj je pao na čelo. - O tome je bilo i na vestima.
- Da, tamo je na brdu pronađen skelet i sada pokušavamo da ustanovimo čiji bi mogao da bude. Sećate li se te porodice koju je vaš otac spomenuo?
- Ja sam imala sedam godina kad je počeo rat - reče Harpa. - Sećam se vojske u Rejkjaviku. Mi smo stanovali na Lojgaveguru i ništa mi nije bilo jasno. Vojska je bila na brdu. S južne strane. Izgradili barake i bunker. Kroz rupu na bunkeru video se nišan topa. Sve je to bilo vrlo dramatično. Moj brat i ja nismo smeli tamo da se igramo. Koliko se sećam, sve je ionako bilo ograđeno bodljikavom žicom. Nismo mnogo išli na tu stranu. Bili smo često u vikendici koju je tata izgradio, pogotovo preko leta, i sećam se ljudi u drugim vikendicama u kraju, ali nisam ih dobro poznavala.
- Koliko sam shvatila vašeg oca, u toj kući je živelo troje dece. Mogli su da budu vašeg uzrasta. - Elinborg skrene pogled sa Harpe i pogleda u kolica. - Ali vi možda niste bili mnogo pokretni.
- Jesam, bila sam - reče Harpa potapšavši kolica. - Ovo se desilo kasnije. Saobraćajna nesreća. Imala sam trideset godina. Ne sećam se dece tamo na brdu. Sećam se dece iz drugih vikendica, ali ne iz te kuće.
- Nedaleko od mesta gde smo našli skelet su ribizle. Vaš otac je spomenuo ženu koja je, koliko sam ga razumela, kasnije dolazila tamo. Često, tako je barem on rekao, najverovatnije obučena u zeleno i iskrivljena.
- Iskrivljena?
- Tako je on to rekao, ili da budem precizna, napisao.
Elinborg izvadi papirić na koji je Robert napisao reč i pruži ga Harpi.
- Izgleda da se to dešavalo dok je vikendica još bila u vašem vlasništvu - Elinborg nastavi. Koliko sam shvatila, prodali ste je posle hiljadu devetsto sedamdesete.
- Sedamdeset druge - reče Harpa.
- Da li ste ikada primetili tu ženu?
- Nisam, niti se sećam da ju je tata ikada spominjao. Žao mi je što ne mogu da vam pomognem, ali ja nisam nikada videla tu ženu i ne znam ništa o njoj, niti se sećam tih ljudi o kojima pričate, koji su stanovah na tom mestu.
- Šta mislite da je vaš otac hteo da kaže tom rečju? Iskrivljena?
- To što piše. Kod njega je uvek bilo što na umu to na drumu, i ništa više od toga. Bio je vrlo precizan čovek. Dobar čovek. Dobar prema meni. Posle nesreće. I kad me je muž ostavio. Izdržao je tri godine posle nesreće, i onda je otišao.
Elinborg se učinilo kao da se nasmešila, ali na licu osmeha nije bilo.
* * *

Službenik u britanskoj ambasadi u Rejkjaviku bio je tako savršeno ljubazan i odmeren kad ga je primio, da je Erlendur skoro počeo da mu se klanja. Rekao je da je sekretar. Vrlo visok i mršav, obučen u besprekorno odelo i uglancane lakovane cipele, savršeno je govorio islandski, skoro bez akcenta. Erlenduru je to naravno bilo veoma drago, jer je sam vrlo slabo govorio engleski i loše ga je razumeo. Odahnuo je kad je shvatio da će, bude li neko od njih dvojice zvučao pomalo smotano u tom razgovoru, to biti sekretar a ne on.
Kancelarija je bila savršena kao i sekretar, i Erlendur pomisli na svoj ćumez koji je uvek izgledao kao da je bomba pala. Sekretar - „Slobodno me zovite Džim“, rekao je - ponudio mu je da sedne.
- Sviđa mi se što ste vi Islanđani tako neformalni - reče Džim.
- Da li već dugo živite ovde? - upita Erlendur, iako mu nije bilo jasno što se odjednom ponaša kao neka babetina na čajanci.
- Skoro dvadeset godina - reče Džim klimajući glavom. - Hvala na pitanju. A Drugi svetski rat mi je hobi. Mislim, Drugi svetski rat ovde na Islandu. O tome sam napisao magistarski rad u Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka. Kad ste na telefonu spomenuli te kasarne, pomislio sam da mogu da vam pomognem.
- Vi veoma dobro govorite islandski.
- Hvala lepa. Moja supruga je Islanđanka.
- Znači, te kasarne…? - upita Erlendur vraćajući se na temu.
- Vidite, nisam imao mnogo vremena, ali našao sam ovde u ambasadi popis kasarni koje smo izgradili ovde za vreme rata. Možda bi trebalo da tražim više informacija. To vi treba da procenite. Uglavnom, nekoliko kasarni bilo je tamo gde je sada golf klub Gravatvogur.
Džim je prelistao neke papire na stolu.
- Tamo je bilo i, kako se ono kaže, utvrđenje? Ili bunker za top? Kula. Poprilično veliki top. Odred iz 16. pešadijskog odeljenja bio je stacioniran na utvrđenju, ali nisam pronašao imena vojnika koji su bili u kasarni. Čini mi se da je tamo bio magacin. Nije mi jasno zašto je bio stacioniran na brdu, ali tamo je u okolini bilo mnogo kasarni i baraka, prema dolini Mosfelsdal, i u fjordovima Kotlafjordur i Hvalfjordur.
- Kao što sam vam spomenuo na telefonu, istražujemo ljudski nestanak. Znate li da li je nestao neki od britanskih vojnika?
- Mislite da su te pronađene kosti ostaci nekog britanskog vojnika?
- Najverovatnije nisu, ali pretpostavljamo da je telo zakopano za vreme rata, dok su tamo bili britanski vojnici, tako da bismo hteli barem da ih isključimo.
- Raspitaću se o tome, ali nisam siguran koliko dugo se takvi podaci čuvaju. Amerikanci su preuzeli kasarnu kao i sve drugo kad je naša vojska otišla 1941. godine. Većina naših vojnika je napustila Island, iako su neki ostali.
- Znači posle vas su Amerikanci preuzeli tu kasarnu?
- Proveriću to. Mogu da kontaktiram s američkom ambasadom da vidim šta oni znaju. Da ne morate vi.
- Vi ste ovde imali i vojnu policiju, zar ne?
- Tako je. Možda je najbolje da krenem od nje. Trebaće mi nekoliko dana da to proverim. Možda nekoliko nedelja.
- Ne žuri nam se - reče Erlendur, misleći o Skarphjedinu na brdu.
* * *

Sigurdur Oli se strašno dosađivao preturajući po Benjaminovom podrumu. Elsa mu je otvorila vrata i odvela ga u podrum, i on je sad već četiri sata pretresao ormare, fioke, razne police i pretince ne znajući ni sam šta traži. Misli su mu se u nekoliko navrata vraćale na Bergtoru. Razmišljao je da li će biti u istom ljubavnom ludilu kad se vrati kući, kao što je bila poslednjih nedelja. Odlučio je da je direktno upita da li je bila toliko luda za njim iz nekog posebnog razloga, i da li je taj poseban razlog mogao biti to što hoće dete. Znao je da će time doći do drugog problema, o kojem su već nekoliko puta razgovarali, a da do zaključka nisu mogli da dođu: da li je već došlo vreme da se venčaju, uz svadbu i sve po redu?
To pitanje joj je bilo na pameti između vatrenih poljubaca. On je tek trebalo da se odluči, i izbegavao je da joj odgovori. On je razmišljao otprilike ovako: zajednički život je bio dobar. Ljubav cveta. Što da sve upropaste venčanjem? Sav taj urnebes. Momačko veče. Parada po crkvi. Gosti. Kondomi naduvani kao baloni prvu bračnu noć. Parada kiča. Bergtora nije htela da se venčaju samo kod matičara. Pričala je o vatrometu i lepim uspomenama koje će ih grejati u starosti. Sigurdur Oli je gunđao. Bilo je rano da misle o starosti. Problem je i dalje bio nerešen, i očito se od njega očekivalo da ga reši, a on nije znao šta hoće. Znao je samo da neće svadbu s venčanjem u crkvi, ali i da ne želi da povredi Bergtoru.
Pročitao je neka Benjaminova ljubavna pisma, i kao i Erlendur osetio njegovu iskrenu ljubav i toplinu prema devojči koja je jednog dana nestala s ulica Rejkjavika i za koju se pričalo da se utopila u okeanu. Zlato moje. Ljubavi. Koliko mi nedostaješ.
Tolika ljubav, pomisli Sigurdur Oli.
Da li je bila u stanju da ubije?
Većina papira bila je vezana za Knudsenmagazin i Sigurdur Oli je već izgubio svaku nadu da će naći bilo šta od koristi za istragu. U tom trenutku je iz starog ormara za kartoteku izvadio papir na kojem je pisalo:
Hoskuldur Torarinson
Uplata zbog iznajmljivanja Gravarholta
8 kruna
Potpis Benjamin Knudsen
Erlendur se vraćao iz ambasade kad mu je zazvonio telefon.
- Pronašao sam podstanara - reče Sigurdur Oli. - Čini mi se.
- Molim? - reče Erlendur.
- Vikendice. Dolazim iz Benjaminovog podruma. U životu nisam video takav džumbus. Našao sam ceduljče na kojem piše da je neki Hoskuldur Torarinson platio kiriju za Gravarholt.
- Hoskuldur?
- Da, Torarinson.
- Je l’ ima neki datum na cedulji?
- Nema. Ni datuma, ni godine. To piše na računu Knudsenmagazina. Na poleđini računa. S Benjaminovim potpisom. Našao sam i neke račune koji bi mogli biti za građevinski materijal za vikendicu. Svi su napisani na magazin, a na njima se vide datumi. Godina je 1938. Moguće da je te godine počeo s radovima.
- Koje godine mu je verenica nestala?
- Čekaj, zapisao sam to negde. - Erlendur je čekao da Sigurdur Oli proveri. On je uvek vodio beleške na sastancima, nešto na šta se Erlendur nikada nije mogao navići. Čuo je kako Sigurdur Oli lista po papirima i vraća se na telefon.
- Nestala je 1940. godine. U proleće.
- Znači Benjamin gradi vikendicu do tog vremena, i onda prestaje s radovima i počne da je iznajmljuje.
- I Hoskuldur je jedan od podstanara.
- Da li si još nešto saznao o tom Hoskulduru?
- Nisam još ništa. Zar ne bi bilo najbolje da krenemo od njega? - upita Sigurdur Oli nadajući se da će moći da pobegne iz podruma.
- Proveriću ga ja - reče Erlendur, nervirajući Sigurdura Olija. - Ti nastavi da preturaš po džumbusu u podrumu, možda ćeš još nešto otkriti. Kad si našao jedan račun, možda ih ima i više.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 7:54 am





14


Po povratku iz ambasade, Erlendur je dugo vremena sedeo kraj kreveta Eve Lind, razmišljajući o čemu bi mogao da joj priča. Nije imao pojma šta bi mogao da joj kaže. Bezuspešno je počinjao nekoliko puta. Otkako mu je lekar rekao da bi bilo dobro da razgovara s njom, mnogo je razmišljao šta bi joj rekao, ali nije mogao ni do čega da dođe.
Počeo je da priča o vremenu, ali brzo je odustao od toga. Krenuo je da opisuje Sigurdura Olija, i poverio joj da poslednjih dana izgleda umorno. Više nije imao šta da kaže o njemu. Pokušao je da joj opiše Elinborg ali je i od toga ubrzo odustao. Rekao joj je za verenicu Benjamina Knudsena, o kojoj se pričalo da je nestala u okeanu i o ljubavnim pismima koje je pronašao u podrumu.
Rekao je da joj je video majku kako sedi na njenom krevetu.
Onda je zaćutao.
„Šta je to s tobom i mamom?”, upitala ga je Eva Lind jednom prilikom kad je bila kod njega u poseti. „Zašto vas dvoje ne razgovarate?” Sindri Snaer je isto došao s njom, ali nije se dugo zadržao, tako da su njih dvoje sami sedeli u sumraku. Bio je decembar i na radiju su se čule božićne pesme. Erlendur ga je ugasio, ali Eva Lind ga je opet upalila i rekla da hoće da ih sluša. Bila je nekoliko meseci u drugom stanju, čista od droga, i kao i uvek kad su sedeli zajedno, počela bi da priča o porodici koju nije imala. Sindri Snaer nije nikada govorio o njoj, niti o majci, ni o sestri, ni o bilo čemu što nije postojalo. Bio je ćutljiv i stidljiv kad bi mu se Erlendur obratio. Otac ga nije zanimao. U tome su se brat i sestra razlikovali. Eva Lind je htela da upozna svog oca i nije oklevala s pozivanjem.
„Sa mnom i s mamom?”, ponovio je Erlendur. „A da ugasimo to božićno jaukanje?” Pokušao je da kupi vreme. Evina pitanja o prošlosti uvek su ga zbunjivala. Nije znao šta da joj kaže o njihovom kratkom braku, o deci koju su dobili, ni zašto je otišao. Nije imao odgovore na sva njena pitanja, i to ju je ljutilo. Fitilj joj je bio veoma kratak kad je bila u pitanju porodica.
„Ne, hoću da slušam božićne pesme”, rekla je Eva Lind, tako da je Bing Krozbi nastavio da peva o belom Božiću. „Ja je nisam nikada, ali baš nikada čula da kaže ijednu lepu reč o tebi, ali mora da je nekad ipak videla nešto u tebi. U početku. Kad ste se sreli. Gde ste se vas dvoje našli?”
„Da li si nju pitala o tome?”
„Jesam.”
,,I šta je rekla?”
„Ništa. Morala bi da kaže nešto lepo o tebi, a to nije u stanju. Ne može da podnese da ima nečeg dobrog u tebi. Šta je to bilo? Otkud vas dvoje?”
„Ne znam”, rekao je Erlendur od srca. Pokušao je da bude iskren prema njoj. „Sreli smo se na nekom plesu. Ne znam. Nije to bilo isplanirano. Jednostavno se desilo.”
„0 čemu si ti razmišljao?”
Erlendur joj nije odgovorio. Razmišljao je o deci koja nikada nisu upoznala svoje roditelje, koja nisu saznala kakvi su ti ljudi zaista. Došli su u njihov život kad su bili već u srednjim godinama i nisu ništa znali o njima. Poznavali su ih samo kao oca i majku, autoritete i zaštitnike. Nisu imali pristupa njihovim tajnama, pojedinačnim ili zajedničkim. Takvoj ded roditelji uvek ostaju velika nepoznanica, kao i svi nepoznati ljudi koje će sretati u životu. Razmišljao je o tome kako roditelji mogu držati svoju decu na distanci, tako da se na kraju sve svodi na naučeno ponašanje, izveštačenu iskrenost izniklu iz zajedničkog iskustva, a ne iz stvarne ljubavi.
„O čemu si razmišljao?”, Evino pitanje je otvorilo staru ranu po kojoj je ona stalno čeprkala.
„Ne znam”, odgovorio je Erlendur, držeći je na distanci kao što je uvek i radio. Osetila je to. Možda se tako i ponašala da bi to osetila. Da dobije još jednu potvrdu. Da oseti kako je daleko od nje i kako joj još mnogo treba da ga razume.
„Mora da si video nešto u njoj.”
Kako je ona mogla da ga razume kad sam sebe nije razumeo?
„Upoznali smo se na nekom plesu”, ponovio je. „Nije nam bilo suđeno.”
„I tako da si se ti jednostavno pokupio.”
„Nisam se ja jednostavno pokupio”, reče Erlendur. „Nije bilo baš tako. Ali na kraju sam otišao i bilo je gotovo. Nismo… Ne znam. Možda nema dobrog načina. Ako ga i ima, nas dvoje ga nismo našli.”
„Ali vi niste nikada jedno s drugim konačno raskrstili”, reče Eva Lind.
„Nismo”, reče Erlendur. Slušao je Binga Krozbija na radiju. Gledao kroz prozor u ogromne snežne pahulje koje su se lagano spuštale na zemlju. Pogledao je svoju ćerku. Minđuše u obrvi. Minđušu na nosu. Vojničke cipele na stolu. Prljave nokte. Stomak koji joj je rastao i štrčao ispod crne majice.
„Nikada mi nećemo konačno raskrstiti”, rekao je.
* * *

Hoskuldur Torarinson je živeo u malom podrumskom stanu u velikoj elegantnoj kući svoje ćerke u Arbaeru. Izgledao je zadovoljan svojim smeštajem. Bio je sitan, živahan čiča sede kose i brade oko malih ustašca, obučen u kariranu radničku košulju i somotske pantalone. Elinborg ga je pronašla. U nacionalnoj evidenciji nije bilo mnogo penzionera s imenom Hoskuldur. Telefonirala je skoro svima, po celoj zemlji, a taj Hoskuldur u Arbaeru joj je rekao da je zaista davnih dana iznajmljivao vikendicu od tog mučenika Benjamina Knudsena. Dobro se toga sećao iako nije dugo stanovao u njegovoj kući.
Erlendur i Elinborg su sedeli u njegovoj dnevnoj sobi dok je on pristavljao kafu i ćaskali o svemu i svačemu. Rekao im je da je rođen i odrastao u Rejkjaviku, i odjednom počeo da psuje po konzervativcima koji tretiraju penzionere kao bednike koji ne mogu sami o sebi da brinu. Erlendur odluči da prekine njegovu tiradu.
- Zašto ste se preselili tamo na brdo? Zar to nije bilo daleko od Rejkjavika za vas, gradsko dete?
- Kako da ne - reče Hoskuldur sipajući kafu u šolje. - Nisam imao izbora. Nije mi bilo druge. U to doba u Rejkjaviku nije mogao da se nađe prazan stan. Svaki ćumez je bio pretrpan za vreme rata. Odjednom je svaka seljačina mogla da zaradi debele pare, nisu ih isplaćivali samo sirom i rakijom kao pre. Spavali su u šatorima ako nije bilo drugog smeštaja.
Kirije su bile astronomske i zbog toga sam otišao na brdo. Kakve ste to kosti našli?
- Kad ste se preselili tamo? - upita Elinborg.
- Mislim da je to bilo 1943. Ili ’44. Bila je jesen, koliko se sećam. Usred rata.
- I koliko dugo ste živeli tamo?
- Bio sam tamo godinu dana. Do sledeće jeseni.
- Jeste li sami živeli?
- Sa ženom. Sirotom Eli. Bog da joj dušu prosti.
- Kad je umrla?
- Ima tri godine. Šta mislite, da sam ja nju sahranio tamo na brdu? Zar vam tako izgledam?
- Nismo pronašli nikakve podatke u evidenciji o ljudima koji su živeli u toj kući - reče Elinborg ne odgovorivši mu na pitanje. - Ni o vama, ni o drugim stanarima. Niste imali prijavljen boravak u toj vikendici.
- Ne sećam se kako je to bilo. Nismo se nigde registrovali. Bili smo bez krova nad glavom. Kad god bismo našli nešto, neko bi platio više od nas. Čuo sam za Benjaminovu vikendicu i razgovarao sam s njim. Upravo su mu se odselili podstanari, i sažalio se nad nama.
- Da li znate nešto o tim podstanarima? Što su bili tamo pre vas?
- Ne znam, ali sećam se kako je kuća besprekorno izgledala - Hoskuldur ispije kafu iz šolje, dospe u nju i popije gutljaj. - Sve je bilo tako fino i uredno.
- Kako mislite fino i uredno?
- Sećam se da je Eli posebno o tome pričala. Bila je oduševljena. Sve je bilo izribano i izglancano, nigde ni trunke prašine. Kao da si u hotel došao. Ni mi nismo bili neuredni. Naprotiv. Ali ta kuća je bila izuzetno uredna. Što bi moja Eli rekla, tu je sigurno živela domaćica koja zna svoj posao.
- Dakle, vi nikada niste primetili nikakve znake nasilja ili nešto slično? - upita Erlendur, koji je do tada bez reći sedeo s njima. - Tragove krvi po zidovima ili tako nešto?
Elinborg ga je pogledala. Da on to ne zafrkava tog starca?
- Krv? Po zidovima? Ne, ma kakva krv.
- I sve je bilo fino i sređeno?
- Sve fino i sređeno. Zaista.
- Da li se sećate nekog grmlja kraj kuće kad ste bili tamo?
- Sećam se, bilo je nekoliko ribizli. Dobro se sećam toga jer su jako dobro rodile te jeseni, i napravili smo pekmez od njih.
- Niste ih vi posadili? Ili vaša žena, Eli?
- Ne, nismo ih mi posadili. Bile su tamo kad smo se mi uselili.
- Imate li predstavu čije smo to kosti našli tamo na brdu? - upita Erlendur.
- Jeste li zbog toga došli ovamo? Da vidite da li sam ja ubio nekoga?
- Mi mislimo da je neko otprilike za vreme rata tamo zakopao nekoga - reče Erlendur. - Ali ne sumnjamo u vas. Ni slučajno. Da li ste ikada razgovarali s Benjaminom o stanarima koji su živeli u kući pre vas?
- Da znate da jesam - reče Hoskuldur. - Jednom kad sam mu plaćao kiriju pohvalio sam te podstanare kako su bili uredni. Nije izgledao zainteresovan. Bio je veoma tajanstven čovek. Izgubio je ženu. Navodno se bacila u okean.
- Verenicu. Nisu bili venčani. Da li se sećate britanske vojske tamo na brdu? - upita Erlendur. - Ili američke, kasnije za vreme rata?
- Sve je bilo prepuno Britanaca kad su nas okupirali 1940. Podigli su kasarne s druge strane brda i tamo postavili jedan top da brane Reykjavik od invazije. Meni je to uvek bilo smešno, ali Eli mi nije dala da se šalim s time. Onda su Britanci otišli, i Amerikanci preuzeli. Amerikanci su bili tamo kad sam se ja doselio. Britanci su bili odavno otišli.
- Da U ste bili u kontaktu s njima?
- Vrlo malo. Držali su se za sebe. Nisu smrdeli kao Englezi, rekla bi moja Eli. Bili su uredniji i pametniji. Elegantni. Mnogo elegantniji od njih. Kao na filmu. Klark Gebl, ili Keri Grant.
Grant je bio Britanac, pomislio je Erlendur, ali nije hteo da se nastavlja s tom sveznalicom. Primetio je da je i Elinborg odlučila da ga ignoriše.
- I kasarne su im bile bolje - nastavio je Hoskuldur uporno. - Solidnije od britanskih. Amerikanci su betonirali podove, nisu stavljali trule daske kao Englezi. Mnogo bolji stambeni objekti. Sve su Amerikanci tako radili. Sve je bilo bolje i pristojnije.
- Da li znate ko se uselio u vikendicu posle vas i Eli? - upita Erlendur.
- Znam, pokazali smo im kuću kad su je preuzeli. Neko ko je radio na farmi Guvunes sa ženom i dvoje dece. Imali su psa. Fini ljudi, ali da me ubijete ne mogu da im se setim imena.
- A da li znate nešto o ljudima koji su tamo stanovali pre vas i lepo održavali kuću?
- Ne znam mnogo, osim onoga što mi je Benjamin rekao kad sam mu kazao kako je kuća uredna i da ćemo se i Eli i ja truditi da je isto tako održavamo.
Erlendur je naćulio uši, a Elinborg se uspravila. Hoskuldur je zaćutao.
- Dakle? - reče Erlendur.
- Šta je rekao? O ženi. - Hoskuldur opet prekide i srknu kafu. Erlendur je nestrpljivo čekao da nastavi s pričom. Hoskuldur je osetio njegovu napetost i da mu je sva pažnja bila na njemu. Kao kuče kojem je pokazao kosku i koje je čekalo da mu da znak, mašući repom.
- Veoma interesantno, da vam pravo kažem - nastavi Hoskuldur. Neće ti policajci otići praznih ruku od njega. Bogami od Hoskuldura neće. Ponovo srkne kafu, odugovlačeći.
Gospode bože, mislila je Elinborg. Hoće li matori već jednom reći šta ima da kaže. Već joj je bilo dosta staraca koji su ili crkavali pred njom ili pravili predstavu, matori i bez igde ikoga.
- Mislio je da ju je muž tukao.
- Tukao? - ponovio je Erlendur.
- Kako se to kaže danas? Porodično nasilje?
- Da je tukao ženu? - reče Erlendur.
- Tako je Benjamin rekao. Jedna od tih bitangi što tuku ženu i decu. Ja nikada ni mali prst na moju Eli nisam digao.
- Da li vam je rekao kako su se zvali?
- Nije, ili možda jeste, ali sam ja to odavno zaboravio. Ali rekao mi je još nešto, čega sam se kasnije često setio. Rekao je da je ona, ta žena, začeta u starom tankeru za gas kod Rojđarastigura. Tamo kod Hlemura. Tako se barem pričalo. Kao što se pričalo da je Benjamin ubio svoju ženu. Ili verenicu.
- Benjamin? U tankeru za gas? O čemu vi to pričate? - Erlendur više nije mogao da ga pohvata. - Jesu li ljudi pričali da je Benjamin ubio svoju verenicu?
- Neki su to mislili. U to vreme. On mi je sam to rekao.
- Da je ubio svoju verenicu?
- Da su ljudi mislili da joj je on nešto uradio. Nije rekao da ju je ubio. Ne bi mi nikada tako nešto rekao. Ja sam ga vrlo slabo poznavao. Ali on je bio ubeđen da se tako pričalo o njemu, i sedam se da je rekao da se pričalo o njegovoj ljubomori.
- Znači tračevi?
- Sve samo tračevi, naravno. Od njih bujamo. Uživamo da ogovaramo druge.
- A čekajte, šta je to s tankerom za gas?
- To je tek najbolji trač. Da li je moguće da niste nikada čuli o tome? Ljudi su mislili da je došao smak sveta i orgijali su ćelu noć u rezervoaru za gas, a iz tih orgija je rođeno nekoliko beba. Ta žena je jedna od njih, ili je tako barem Benjamin mislio. Zvali su ih „deca sudnjeg dana”.
Erlendur je pogledao u Elinborg, pa opet u Hoskuldura.
- Je l’ vi to mene zafrkavate? - upita.
Hoskuldur odmahne glavom.
- To je bilo zbog komete. Mislilo se da će pasti na zemlju.
- Kakve komete?
- Pa Halejeve komete, pobogu! - skoro je zavrištao pametnjaković, šokiran Erlendurovim neznanjem. - Halejeva kometa! Verovalo se da će udariti zemlju i da će sva planeta nestati u paklenoj vatri!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu