Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 7:47 am

First topic message reminder :



Dugi niz godina brdoviti deo grada je bio nenaseljen i inspektor Erlendur i njegov tim se nadaju da je ljudski skelet koji je pronađen na gradilištu pripadao nekoj nesrećno nestaloj osobi. Međutim, stvari nikada nisu tako jednostavne, ova brda kriju nekoliko tragičnih priča: o nasilju, propaloj ljubavi, lojalnosti i porodičnoj sramoti. Malo je svedoka koji su još uvek ili živi ili voljni da ispričaju svoju verziju, ali čak i tajna odneta u grob ne može ostati zauvek skrivena.

Ranije pokrenute životne priče glavnih junaka ovog serijala prepliću se sa pričom o istrazi i kroz njih, svojim jezikom i ritmom pripovedanja koji kao da su uglačani, prirodni i skoro hipnotišući, Indridason otkriva ljudsko ponašanje i kako postajemo ono što jesmo.

Predodređen da postane klasik u svetu krimi žanra, „Grobna tišina“, drugi u nizu serijala o inspektoru Erlenduru, jedan je od najsavršenijih romana trilera poslednjih godina.

Za ovo vrhunsko žanrovsko delo Arnaldur Indridason nagrađen je nagradom Gold Dagger za najbolji krimi roman godine u svetu i potvrdio svoju poziciju vodećeg skandinavskog pisca trilera.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 7:54 am




15


Elinborg je rano tog dana stupila u kontakt sa sestrom Benjaminove verenice, i rekla je da će otići kod nje kad su se vratili od Hoskuldura. Erlendur je klimnuo glavom i rekao da će on otići u Nacionalnu biblioteku da pronađe članke o Halejevoj kometi. Ispostavilo se da Hoskuldur nije znao mnogo o tim događanjima vezanim za kometu. Kao svi pametnjakovići, mleo je bez prestanka a da ništa mnogo nije mogao da im kaže, sve dok Erlendur nije izgubio strpljenje i naprasno otišao od njega.
-Šta ti misliš o toj Hoskuldurovoj priči? - upita Erlendur kad su seli u auto.
- To s tankerom za gas je neverovatna nebuloza - reče Elinborg. - Interesuje me šta ćeš naći o tome. Ali u pravu je što se tiče ogovaranja. Obožavamo da izmišljamo ružne stvari jedni o drugima. Zato nam ti tračevi ne dokazuju da li je Benjamin bio ubica ili nije, znaš ti to i sam.
- Znam, ali znaš i ti kako se kaže: gde ima dima ima i vatre?
- Kako se kaže - zagunđa Elinborg. - Pitaću njenu sestru. Ali da te pitam nešto drugo. Kako je Eva Lind?
- Leži i miruje kao da spava. Lekar mi je rekao da treba da joj pričam.
- Da joj pričaš?
- Misli da ona čuje iako je u komi, i da će joj to pomoći.
- I o čemu joj pričaš?
- Još ni o čemu - reče Erlendur. - Nemam pojma šta bih joj rekao.
* * *

Sestra Benjaminove verenice je čula tračeve, ali sve ih je porekla. Zvala se Baura, bila je dosta mlađa od svoje sestre koja je nestala bez traga i glasa. Bila je udata za bogatog veletrgovca i živela u ogromnoj kud u Gravarvoguru. Odto je živela u velikom luksuzu, što se videlo po kitnjastom nameštaju i skupom nakitu koji je nosila, kao i snishodljivom ponašanju prema nepoznatoj detektivki koja je sedela u njenom salonu. Elinborg, koja joj je objasnila zbog čega je htela da razgovara s njom, pomislila je da je pred njom žena koja u životu nije morala da brine o parama, koja je uvek mogla sebi da priušti šta god joj padne na pamet i koja se sigurno družila samo s ljudima svog nivoa. Verovatno je nije bilo briga ni za koga drugog. Elinborg je imala osećaj da bi i njena sestra živela istim takvim životom da nije odlučila da nestane.
- Moja sestra je mnogo volela Benjamina, što meni nikad nije bilo jasno. Meni se činio mnogo dosadan. Iz dobre je porodice, naravno. Knudsenovi su najstarija porodica u Rejkjaviku. Ali on je bio dosadan.
Elinborg se smešila. Baura je primetila da je nije razumela.
- Sanjalica. Stalno u oblacima, sa svojim velikim planovima o trgovini. Doduše, svi su se i ostvarili, ali on nije doživeo da ih vidi. I bolećiv prema sirotinji. Njegove služavke nisu morale da mu se obraćaju sa vi. Danas niko nikome ne persira. Nema više manira. Ni sobarica.
Baura je rukom prešla preko stočića, kao da briše prašinu. Elinborg je primetila velike slike na kraju sobe, portrete Baure i njenog muža. Muž joj je izgledao natmureno i umorno, kao da je u mislima negde daleko. Na Baurinim oštrim crtama lica se video neki zloban osmeh i Elinborg je pomislila kako se na slici vidi da je Baura pobednik u tom braku. Nije mogla a da se ne sažali nad čovekom na slici.
- Ali varate se ako mislite da je on ubio moju sestru - reče Baura. - Te kosti koje ste našli kraj vikendice nisu njene.
- Kako možete biti tako sigurni u to?
- Sigurna sam. Benjamin nije bio u stanju muvu da zgazi. Takav je bio. Šonja. Sanjalica, kao što sam već rekla. To se dobro videlo kad je nestala. Potpuno je propao. Prestao je da vodi računa o poslu. Prestao je da se druži s ljudima. Odustao je od svega. Nikada se nije oporavio od šoka. Moja mama mu je vratila ljubavna pisma koja je slao sestri. Neka od njih je i pročitala, rekla je da su bila vrlo lepa.
- Da li ste vi i vaša sestra bile bliske?
- Ne, ne bih mogla da kažem da jesmo. Nismo. Ja sam bila mnogo mlađa od nje. Otkako je pamtim bila je odrasla osoba. Mama je uvek govorila da je ličila na tatu. Ćudljiva i teška. Depresivna. I on je otišao kao ona.
Činilo se kao da je Bauri ta poslednja rečenica greškom izašla na usta.
- Otišao kao ona? - ponovi Elinborg.
- Da - reče Baura zlovoljno. - Kao ona. Ubio se. - Izgovorila je to potpuno otuđeno, kao da je se ne tiče. - Doduše nije nestao kao ona. Naprotiv. Obesio se u trpezariji. O luster. Da svi mogu da ga vide. Toliko mu je bilo stalo do porodice.
- To mora da vam je svima teško palo - reče Elinborg, tek da bi rekla nešto. Gospođa Baura ju je gledala optužujućim pogledom, kao da je krivi što mora svega toga da se seča.
- Ona je to najteže podnela. Moja sestra. Njih dvoje su bili mnogo bliski. Tako nešto ostavlja neizlečive rane na ljudima. Jadna devojka.
Za trenutak kao da joj se u glasu osetilo saosećanje, ali samo načas.
- Da li je to bilo…
- To se desilo nekoliko godina pre nego što je ona nestala - reče Baura. Elinborg se odjednom učini da ona nešto krije. Kao da je uvežbala tu priču. Bez ikakvih emocija. Ali možda je jednostavno bila takva. Gruba, bezosećajna i dosadna.
- Ali moram da priznam, Benjamin je bio veoma dobar prema njoj - nastavila je Baura. - Pisao joj ljubavna pisma i tako to. U to vreme je u Rejkjaviku bio običaj da verenici idu u duge šetnje. Njihova veza je bila veoma konvencionalna. Upoznali su se u hotelu Borg, tamo se izlazilo u to vreme, i onda su nastavili da se posećuju, idu u šetnje i na izlete, kao što to mladi ljudi rade svugde u svetu. Zaprosio ju je, i svadba je trebalo da bude dve nedelje nakon što je nestala.
- Koliko sam čula, pričalo se da se utopila u okeanu - reče Elinborg.
- Da, mnogo se pričalo o tome. Tražili su je po ćelom Rejkjaviku. Mnogo ljudi ju je tražilo, ali od nje ni traga. Meni je mama rekla šta se desilo. Otišla je od kuće rano tog jutra. Rekla je da će ići u kupovinu i otišla je u neke prodavnice, nije ih bilo toliko kao danas, ali nije ništa kupila. Našla se s Benjaminom u njegovoj prodavnici, otišla od njega, i tada joj se gubi svaki trag. Rekao je policiji da su se nešto raspravljali. Zbog toga je sebe krivio za sve i zbog toga je to tako teško podneo.
- Zašto se pričalo da se utopila?
- Neko je navodno video ženu koja je krenula prema okeanu tamo gde je danas kraj Trigvagate. Na sebi je imala kaput koji je bio nalik kaputu moje sestre. Njene visine. Tako, zbog toga.
- O čemu su se raspravljali?
- O nečemu nebitnom. U vezi sa svadbom. Pripremama. Tako je barem Benjamin rekao.
- Ali vi mislite da su se svađali zbog nečeg drugog.
- Ništa ja ne mislim.
- I vi ste sigurni da te kosti na brdu nisu njeni ostaci?
- Sigurna sam. Da. Ne mogu naravno to da dokažem, ali mislim da to ne dolazi u obzir. Jednostavno ne mogu to da zamislim.
- Da li znate nešto o ljudima koji su bili podstanari u Benjaminovoj vikendici u Gravarhojtu? Za vreme rata? Petočlana porodica, bračni par s troje dece. Da li vam je to poznato?
- Nije, ali znam da je za vreme rata stalno neko stanovao u vikendici. Mnogi su bili na ulici u to vreme.
- Da li vam je ostala neka uspomena od sestre, recimo pramen kose? Možda u nekom medaljonu?
- Nije, ali Benjamin je imao pramen njene kose. Videla sam kad ga je odsekla da mu da. Zamolio ju je da mu da nešto za uspomenu jednog leta kad je otišla na dve nedelje na sever, u Fljot, da poseti rodbinu.
Elinborg je sela u kola i pozvala Sigurdura Olija. Taman je nakon dugog i dosadnog dana izlazio iz Benjaminovog podruma. Zamolila ga je da potraži pramen kose Benjaminove verenice. Mogao je biti u nekom lepom medaljonu na lančiću. Čula je kako Sigurdur Oli stenje.
- Hajde - reče Elinborg. - Možemo da rešimo ceo slučaj ako pronađemo taj pramen. I gotova priča.
Prekinula je vezu i upalila auto da krene, kad joj odjednom nešto pade na pamet, te ugasi motor. Razmišljala je neko vreme, grickajući donju usnu. Zatim donese odluku.
Baura se začudila kad je otvorila vrata i videla Elinborg.
- Jeste li nešto zaboravili? - upita.
- Ne, nisam, samo sam htela još nešto da vas pitam - reče Elinborg kao da joj je bilo neugodno. -1 onda ću vas ostaviti na miru.
- Šta ste hteli? - upita Baura nestrpljivo.
- Rekli ste da vam je sestra bila u kaputu kad je nestala.
- Da, i šta s tim?
- U kakvom je kaputu bila?
- Kakvom? Sasvim običnom, mama joj ga je poklonila.
- Mislim, koje boje? - reče Elinborg. - Da li znate koje boje je bio?
- Kaput?
-Da.
- Zašto pitate?
- Tako, čisto me zanima - reče Elinborg, jer nije htela da ulazi u detalje.
- Ne sećam se tog kaputa - reče Batura.
- Ne, naravno - reče Elinborg. Razumem. - Hvala vam i izvinite na smetnji.
- Ali mama je rekla da je bio zelene boje.
* * *

Tako se mnogo toga promenilo u tim čudnim vremenima.
Tomas je prestao da mokri u krevet. Prestao je da razjaruje oca i nekako, Simonu nije bilo jasno zašto, Grimur je počeo da posvećuje više pažnje njegovom mlađem bratu. Simon je pomislio da se Grimur možda promenio jer je došla vojska. Ili se možda Tomas promenio.
Majka nikada nije htela da priča o plinari, zbog koje joj se Grimur toliko izrugivao, tako da je odustao od toga. Kopile, govorio bi joj, ili bi je nazivao „naduvanom glupačom” i pričao o rezervoaru u kome se orgijalo ćelu noć kad je trebalo da dođe smak sveta zbog Halejeve komete koja će udariti u zemlju i sve uništiti. Simon ništa nije razumeo, ali je video da to majku vređa. Simon je znao da je njegove reči bole isto koliko i njegovi udarci.
Kad je jednom išao s Grimurom u grad, prošli su pored plinare i Grimur je pokazao na rezervoar i nasmejao se grohotom. Rekao je da mu je „majka otamo“, zasmejavši se još glasnije. Plinara je bila jedna od najvećih građevina u Rejkjaviku i Simon je se skoro bojao. Jednom je odlučio da pita majku o njoj i o tom velikom rezervoaru koji ga je zanimao.
- Nemoj da slušaš njegove gluposti - rekla je. - Trebalo bi da ti je jasno kakav je on. Nemoj da veruješ ničemu šta on priča. Ni reči.
- Ali šta se desilo u toj plinari?
- Koliko ja znam, ništa. On to sve izmišlja. Nemam pojma odakle mu to.
- A gde su tvoji mama i tata?
Nemo je gledala u svog sina. Ceo život ju je mučilo to isto pitanje, koje je njen sin sada bezazleno postavio, a ona nije znala šta da mu odgovori. Nije nikada saznala ko su joj roditelji. Bezuspešno se raspitivala o njima kad je bila mlađa. Prva sećanja su joj bila iz neke kuće u Rejkjaviku u kojoj je bilo mnogo dece. Kad je malo odrasla rečeno joj je da nije ničija sestra i ničija ćerka. Grad je plaćao njeno izdržavanje. Često je razmišljala o tim rečima, ali je tek mnogo kasnije shvatila šta znače. Jednog dana je morala da se iseli iz te kuće, i dobila je smeštaj kod nekog bračnog para kod kojeg je radila kao služavka. Kad je odrasla, počela je da radi kao nadničarka kod trgovca. To je bio čitav njen život pre nego što je upoznala Grimura. Bilo joj je jako žao što nije imala roditelje i dom, porodicu sa braćom, sestrama, ujacima i tetkama, bakama i ostalom rodbinom. Jedno vreme, kad je iz devojke izrasla u mladu ženu, nije prestajala da razmišlja o tome ko je u stvari i ko su joj bili roditelji. Nije znala gde da traži odgovore na svoja pitanja.
Zamišljala je da su poginuli u nekakvoj nesreći. U tome je nalazila utehu, jer nije mogla da zamisli da su je namerno napustili, vlastito dete. Zamišljala je da su nju uspeh da spasu, a da su sami pritom izgubili život. Da su se žrtvovali za nju. Uvek ih je tako zamišljala. Kao heroje koji se bore za sve njih. Nije mogla da zamisli da su joj roditelji živi. To nije dolazilo u obzir.
Kad je upoznala ribara, Mikelininog oca, nagovorila ga je da s njom traži odgovore, i njih dvoje su krenuli od kancelarije do kancelarije, ali o njoj nigde nije bilo nikakvih podataka osim da je siroče. Kad je prvi put upisana u popisu stanovništva, nije pisalo ništa o njenim roditeljima. Samo je stajalo da je siroče. Nije imala rodni list. S ribarom je posetila porodicu s mnogo dece u kojoj je odrasla i razgovarala sa svojom pomajkom, ali ona nije umela ništa da im kaže. Plaćali su nam da te izdržavamo, rekla je. Trebale su nam pare. Nije nikada pitala odakle je dete došlo.
Odavno je prestala da razmišlja o svojim roditeljima kad je Grimur jednog dana rekao da je saznao ko su i kako je ona začeta. Videla je kako se ružno cereka pričajući o orgijama u plinari.
Gledala je u Simona i odjednom su je zasule sve te misli iz prošlosti. Izgledalo je kao da hoće nešto da kaže ali se predomislila i rekla mu da ne treba da dozvoli da ga ceo život muče ta pitanja.
U svetu^e besneo rat i konačno je došao i do njih na njihovo brdo. Sa druge strane brda je britanska vojska počela da gradi kuće koje su izgledale kao vekne hleba i koje su se zvale barake. Simon nije razumeo tu reč. U barakama je trebalo da bude nešto što isto nije razumeo. Intendantura.
Ponekad su Tomas i on trčali preko brda i gledali vojnike. Uz brdo su nosili drvo za građu, krovne grede, valovito gvožđe i ograde, kolutove s bodljikavom žicom, cement, mešalice i buldožer kojim su raskrčili zemljište gde će sagraditi barake. Izbetonirali su i bunker koji je gledao prema zapadu, na Gravarvogur i jedan dan su braća videla kako su Britanci na brdo dovukli top. Smestili su ga u bunker i ogromna topovska cev, koja se protezala nekoliko metara u vazduh, virila je iz rupe na bunkeru, spremna da rasturi neprijatelja, Švabe, na sitne komadiće, jer su oni započeli taj rat i ubijali sve koje su dohvatili, čak i male dečake poput njih dvojice.
Vojnici su podigli ogradu oko osam baraka koje su nikle kao pečurke posle kiše. Stavili su i znakove na kojima je na islandskom pisalo da je neovlašćeni pristup strogo zabranjen. Na ogradi na ulazu bila je mala daščara u kojoj je uvek bio na straži vojnik sa puškom. Vojnici se nisu obazirali na dečake koji su pazili da uvek budu na distanci. Kada je vreme lepo, Simon i Tomas bi poneli i svoju sestru preko brda, poseli je na mahovinu da može da gleda vojnike kako rade i pokazivali joj top koji je virio iz bunkera. Mikelina je ležala i zamišljeno posmatrala sve oko sebe bez reči, i Simonu se činilo kao da se boji. Kao da ju je strah vojnika i velikog topa.
Vojnici su bili obučeni u uniforme maslinaste boje s kaiševima u čvrstim, crnim cipelama koje su vezivali preko gležnjeva. Ponekad su nosili šlemove i puške i pištolje u futrolama. Ako je bilo toplo, skinuli bi jakne i košulje i bili goli do pojasa na suncu. Ponekad su radili vojničke vežbe na brdu. Puzali bi po zemlji, kao da se prikradaju, trčali, bacali se i pucali iz pušaka. Noću je iz kasarne dopirala galama i muzika iz nekog aparata koji je treštao, i pesme su zvučale kao da dolaze iz metalne cevi. Ponekad su vojnici pevali pesme iz svoje zemlje, za koju je Simon znao da se zove Britanija, a Grimur ju je zvao „velesila”.
Pričali su majci o svemu što su videli s druge strane brda, ali nju to nije mnogo zanimalo, jednom su uspeli da je nagovore da ode s njima. Stajala je dugo na brdu posmatrajući prostor koje su Britanci zauzeli, a onda se vratila kući pričajući o ometanju i opasnostima, i zabranila im da se muvaju oko vojske, jer se nikad nije znalo šta može da se desi kad se bakće s oružjem, a ona nije htela da im se išta desi.
Vreme je prolazilo i odjednom su se u kasarni pojavili Amerikanci, a Britanci su skoro svi otišli. Grimur je rekao da su ih sve poslali na front da poumiru, a Amerikanci će za to vreme bez ikakvih briga uživati na Islandu.
Grimur više nije kopao ugalj i sad je radio za Amerikance na brdu, jer se na tome dobro zarađivalo, a posla je bilo i previše. Jednog dana je jednostavno prošetao preko brda do kasarne i raspitao se za posao u intendanturi. Bez ikakvih problema je dobio službu u magacinu i kantini. Nakon toga je u njihovom domaćinstvu došlo do velike promene u ishrani. Grimur je jednog dana doneo konzervu crvene boje s otvaračem. Njim je otvorio poklopac i okrenuo konzervu naopačke, a iz nje je ispalo ružičasto meso pokriveno drhtavim želatinom. Predivnog slanog ukusa.
- Šunka - rekao je Grimur. - Iz Amerike.
Simon u životu nije okusio tako ukusno jelo.
U početku nije razmišljao kako se ta nova hrana pojavljivala na njihovoj trpezi, ah primetio je zabrinut izraz na licu svoje majke kad je Grimur jednom doneo ćelu kutiju takvih konzervi i sakrio je u kući. Ponekad bi u ruksak strpao nekoliko konzervi i razne druge Simonu nepoznate stvari i krenuo za Rejkjavik. Kad bi se vratio kući brojao je pare za stolom, lica obasjanog zadovoljstvom kakvo Simon nikad na njemu nije primetio.
Prestao je da bude zao prema majci. Nije više pričao o plinari. Tapšao bi Tomasa po glavi.
Kuća se punila raznom robom. Američke cigarete i delikatesi u konzervama, čak i voće i najlon čarape za koje je majka rekla da za njima žude sve žene u Rejkjaviku.
Roba se nije dugo zadržavala u kući. Grimur se jednog dana pojavio s malim paketićima iz kojih je dopirao najlepši miris koji je Simon ikada osetio. Grimur je otvorio jedan paketić i dao im da probaju. Rekao je da je to guma koju Amerikanci žvaću po ceo dan kao krave. Nije se smelo progutati, nego je trebalo da je ispljunu nakon nekog vremena i uzmu drugu. Simon, Tomas, a i Mikelina žvakali su tu mirišljavu gumu ružičaste boje kao da im od toga život zavisi, ispljunuli bi, pa uzeli drugu.
- To se zove žvaka - rekao je Grimur.
Grimur je brzo naučio da se sporazumeva na engleskom i sprijateljio se s vojnicima. Ponekad bi ih pozivao kući kad bi dobili slobodno. Onda bi Mikelina morala da se sakrije, dečaci bi se počešljali, a majka obukla haljinu i doterala se. Vojnici su bili pristojni, rukovali bi se sa svima, predstavili se i dali deci slatkiše. Sedeli su, ćaskali i pili iz flaša. Onda bi se pozdravili i u vojnom džipu otišli u grad. U vikendici bi opet zavladao mir. Bile su to jedine posete koje su ikad primili.
Vojnici su najčešće išli direktno za Rejkjavik i vratili bi se kasno pevajući. Brdom bi odzvanjali galama i povici, a jednom ili dvaput čuo se i pucanj iz puške. Ne iz topa, jer da su ispalili iz topa, onda bi nacisti došli u Rejkjavik i sve nas pobili, objasnio je Grimur. On je često izlazio s vojnicima u grad i zabavljao se s njima. Vratio bi se kući pevajući američke pesme. To leto ga je Simon prvi put čuo kako peva.
Jednoga dana je Simon video veoma čudnu stvar.
Toga dana je jedan američki vojnik prešao preko brda sa štapom za pecanje, prema jezeru Rejnisvatn, i namestio se da peca pastrmku. Zatim je opet uzeo pecaljku i zviždučući odšetao prema jezeru Havravatn i tamo proveo skoro čitav dan. Bio je lep letnji dan i on se polako šetao od mesta do mesta zabacujući pecaljku tu i tamo. Nikud mu se nije žurilo i izgledalo je kao da jednostavno uživa u životu, vodi i lepom vremenu. Sedeo je, pušio i sunčao se.
Oko tri sata je izgledalo kao da mu je dosta i spakovao je pecaljku u lovačku torbicu, stavio u nju tri pastrmke koje je upecao i krenuo uz brdo. Došao je do vikendice i, umesto da samo prođe pored nje, zastao je i obratio se Simonu jezikom koji ovaj nije razumeo. Simon ga je ceo dan pratio i sad je stajao pred kućom.
- Are your parents in? - rekao je vojnik smešeći se. Bacao je pogled na kuću. Vrata su po običaju bila otvorena, jer je vreme bilo lepo. Tomas je izneo Mikelinu na sunce i sad su ležali iza kuće. Majka je unutra nešto radila.
Simon nije razumeo šta mu vojnik govori.
- You don’t understand me? - rekao je vojnik. - My name is Dave. I’m an American.
Simon je razumeo da se vojnik zove Dejv i klimnuo je glavom. Dejv je pružio torbicu prema njemu i spustio je na zemlju. Iz nje je izvadio tri pastrmke i poslagao ih jednu do druge.
- I want you to have this. You understand? Keep them. They should be great.
Simon je gledao u Dejva, ne razumevajući ni reč. Dejv se smešio, otkrivajući svoje bele zube. Bio je nizak i mršav, koščatog lica, guste tamne kose s razdeljkom sa strane.
- Your mother, is she in? - upitao je. - Or your father? - Simon ga izgleda nije ništa razumeo. Dejv je otkopčao džep na jakni i izvadio malu crnu knjižicu koju je listao dok nije našao šta traži. Prišao je Simonu i pokazao mu rečenicu u knjizi.
- Can you read? - upitao ga je.
Simon je pročitao rečenicu koju mu je Dejv pokazao. Bila je na islandskom, tako da je razumeo, ali iza nje je pisalo nešto na stranom jeziku, što nije razumeo. Dejv je pročitao islandsku rečenicu glasno i jasno.
- Zovem se Dejv - rekao je. - My name is Dave - ponovio je na engleskom. Opet je uperio prst na rečenicu u knjizi i pružio je prema Simonu koji je pročitao naglas.
- Zovem se… Simon - reče, smešeći se. Dejv se još šire osmehnuo. Našao je još jednu rečenicu u knjižici i pokazao Simonu.
- Kako ste, gospođice? - pročita Simon.
- Yes, but not miss, just you - reče Dejv smejući se, ali ga Simon nije razumeo. Dejv je našao još jednu reč u knjižici i pokazao Simonu. - Majka - pročita Simon naglas, i Dejv uperi prst u njega klimajući glavom.
- Gde je? - upita na islandskom i Simon je shvatio da pita za njegovu majku. Rukom mu je dao znak da ga prati i uveo u kuću, u kuhinju, gde je majka sedela za stolom i krpila čarape. Nasmešila se kad je videla Simona. Lice joj se skamenilo kad je primetila Dejva, čarape su joj ispale iz ruke i skočila je na noge tako naglo da je prevrnula stolicu na kojoj je sedela. Dejv se prepao koliko i ona, i počeo je da maše rukama.
- Sorry - reče. - Please, I‘m so sorry. I didn’t want to scare you. Please.
Simonova majka se povukla prema sudoperi i gledala je u pod, kao da se ne usuđuje da podigne glavu.
- Izvedi ga napolje, Simone - reče.
- Please, I will go - reče Dejv. - It’s okay. I’m sorry. I’m going. Please, I…
- Simone, izvedi ga, molim te - ponovi majka.
Simona je zbunila njena reakcija i gledao ih je u čudu. Video je Dejva kako natraške izlazi iz kuhinje i odlazi.
- Kako možeš to da mi radiš? - reče. - Da dovedeš nekog muškarca ovamo. Šta to znači?
- Izvini - reče Simon. - Mislio sam da smem. Zove se Dejv.
- Šta je hteo?
- Hteo je da nam da ribu - reče Simon. - Ribu koju je upecao u jezeru. Mislio sam da je to u redu. Samo je hteo da nam da ribu.
- Gospode, kako sam se prepala. Gospode bože, kako si me prestravio. Nemoj nikada više tako nešto da uradiš. Nikada! Gde su Mikelina i Tomas?
- Iza kuće.
- Jesu li oni dobro?
- Dobro? Jesu. Mikelina je htela da se sunča.
- Nemoj nikada više tako nešto da uradiš - ponovila je i izašla da pogleda Mikelinu. - Da li si me čuo? Nikada više.
Otišla je iza kuće i videla vojnika kako stoji nad Tomasom i Mikelinom i zaprepašćeno gleda u devojčicu. Mikelina je pravila grimase i istezala vrat prema suncu, pokušavajući da vidi ko to stoji nad njima. Nije videla njegovo lice jer je sunce bilo iza njegove glave. Vojnik pogleda u njihovu majku, a zatim ponovo u Mikelinu, koja se previjala po travi pored Tomasa.
- I… - reče Dejv oklevajući. - I didn’t know. I’m sorry. Really I am. This is none of my business. I’m sorry.
Okrenuo se i otišao brzim koracima. Gledali su za njim kako nestaje iza brda.
- Da li je sve u redu? - upita majka, kleknuvši kraj Mikeline i Tomasa. Smirila se kad je vojnik otišao i kad je shvatila da nema nameru da im naudi. Podigla je Mikelinu, unela je u kuću i položila na njenu postelju u kuhinji. Simon i Tomas su ušli za njom.
- Dejv nije loš čovek - reče Simon. - On je drugačiji.
- Zove se Dejv - reče njegova majka rastreseno. - Dejv - ponovila je. - To je kao David na islandskom, zar ne? - promrmlja kao da priča sama sa sobom. I onda se desilo nešto što je Simona potpuno zbunilo.
Nasmešila se.
* * *

Tomas je uvek bio tajanstven, povučen i osamljen, pomalo nervozan, stidljiv i ćutljiv. Prethodne zime se činilo kao da Grimur vidi u njemu nešto posebno, što ga je zainteresovalo više nego za Simona. Poklanjao mu je pažnju i zatvarao se s njim u sobu. Kad je Simon pitao svog brata o čemu pričaju u sobi, Tomas bi samo rekao ništa. Simon nije hteo da ga ostavi na miru, i na kraju je saznao da su pričali o Mikelini.
- Šta ti je rekao o Mikelini? - upita Simon.
- Ništa - reče Tomas.
- Kaži, šta? - nastavi Simon.
- Ma ništa, nema veze, - reče Tomas posramljeno, kao da krije nešto od svog brata.
- Reci mi.
- Neću da ti kažem. Neću da on priča sa mnom. Neću.
- Nećeš da priča s tobom? Misliš da nećeš da ti on priča to što priča? To misliš?
- Neću ništa - reče Tomas. - I prestani da me gnjaviš.
Nedelje i meseci su prolazili, i Grimur je nastavio na razne načine da pokazuje naklonost prema mlađem sinu. Simon nije nikada čuo o čemu razgovaraju, ali je jedne večeri pred kraj leta video šta rade. Grimur se spremao za odlazak u grad s robom iz magacina. Čekao je vojnika koji se zvao Majk da dođe i da mu pomogne. Majk je mogao da uzme džip, i nameravali su da ga napune robom i da je prodaju u gradu. Majka je pripremala večeru od namirnica iz magacina. Mikelina je ležala u svom. krevetu.
Simon je primetio da Grimuru gurka Tomasa prema Mikelini, šapućući mu nešto i cereći se kao obično kad ih je vređao svojim zlim opaskama. Majka nije obraćala pažnju, a ni Simon nije znao šta se dešava sve dok Tomas nije prišao Mikelini i stao nad njom. Grimur ga je bez prestanka izazivao dok konačno nije rekao:
- Kučko.
Okrenuo se prema Grimuru koji je sedeo, nasmejao se i potapšao ga po glavi.
Simon je pogledao u majku, koja je stajala kraj sudopera. Sigurno je čula šta je rekao, ali samo je stajala nepomično ne pokazujući nikakvu reakciju, praveći se da se ništa nije desilo. Primetio je da je u rud držala nožić kojim je čistila krompire. Zglobovi na prstima su joj pobeleli kad je pritisla ručku noža. Zatim se polako okrenula prema Grimuru držeći nož u rukama i pogledala ga.
- Da nisi to više uradio - rekla je drhtavim glasom.
Grimm je pogleda i osmeh mu se odjednom za mrzne na licu.
- Ja? - reče. - Da ne radim šta? O čemu pričaš? Ja nisam ništa uradio. To je mah. Moj sin Tomas.
Majka je, i dalje s nožem u ruci, zakoračila prema Grimuru.
- Ostavi Tomasa na miru.
Grimm ustade.
- Šta radiš s tim nožem?
- Ostavi ga na miru - ponovi majka, ah je Simon primetio da je počela da uzmiče. Čuo je kako se pred kućom zaustavlja džip.
- Stigao je - zavikao je Simon. - Majk je stigao.
Grimm baci pogled kroz kuhinjski prozor, a zatim na majku. Napetost u kuhinji je načas popustila. Majka je spustila nož. Majk se pojavio na vratima. Grimm se nasmeja.
Napao je majku kad se kasno te večeri vratio kući. Ujutro se pojavila šepajući, s masnicom na oku. Čuli su kako stenje dok ju je Grimur mlatio. Tomas je prešao u Simonov krevet i gledao u brata izbezumljen od šoka. Mucao je bez prestanka, kao da bi time hteo da izbriše štetu koju je te večeri počinio:
- … izvini, nisam hteo, izvini, izvini, izvini…

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 7:54 am







16


Elsa je dočekala Sigurdura Olija na vratima i ponudila mu čaj. Dok je pratio pogledom kako se bakće po kuhinji, pomislio je na Bergtoru. Posvađali su se tog jutra pre odlaska na posao. Nije bio raspoložen da vodi ljubav i nije mu đavo dao mira, pa joj je spomenuo šta ga brine.
- Čekaj malo - rekla je. - Znači mi se nikada nećemo venčati? To hoćeš da kažeš? Treba da živimo tako ni na nebu ni na zemlji u nekoj vezi, bez ikakvog reda i da nam deca budu kopilad? To misliš?
- Kopilad?
-Da.
- Ti sad opet misliš na svadbu, zar ne?
- Svadbu?
- Hoćeš veliku crkvenu svadbu? I buket, i venčanicu, i…
- A ti to prezireš, zar ne?
- Kakvu decu? - upita Sigurdur Oli, zažalivši što je to spomenuo kad je video kako se Bergtora namrštila.
- Kakvu decu? Ti, znači, nećeš decu?
- Ma hoću, ne, mislim, nismo nikada o tome razgovarali - reče Sigurdur Oli. - Mislim da bi trebalo da pričamo o tome. Ne možeš ti sama doneti odluku da li ćemo imati decu ili nećemo. To nije fer, a ja nisam spreman za to. Barem ne sada. U ovom trenutku.
- Ali jednom treba doći do toga - reče Bergtora. - Nadam se. Oboje imamo trideset pet godina. Nemamo još mnogo vremena. A kad god pokušam da razgovaram s tobom na tu temu, ti prekineš. Nećeš da pričaš o tome. Nećeš decu i nećeš svadbu i nećeš ništa. Ništa nećeš. Sve više ličiš na onog namćora Erlendura.
- Ha? - Sigurdura Olija kao da je pogodio grom. - Šta to treba da znači?
Ali Bergtora je izašla iz stana i otišla na posao, ostavivši ga s jezivom slikom budućnosti u mislima.
Elsa ga je gledala kako sedi zamišljen nad šoljom čaja u njenoj kuhinji.
- Hoćete još čaja? - upitala ga je.
- Ne - reče Sigurdur Oli. - Hvala vam. Moja koleginica Elinborg me je zamolila da vas pitam znate li da li je Benjamin čuvao kao uspomenu pramen kose svoje verenice. Možda u nekom medaljonu, ili teglici, ili tako nečemu.
Elsa se zamislila.
- Ne - reče. - Ne sećam se da sam videla pramen kose, ali i ne znam, doduše, čega sve tamo dole ima.
- Elinborg kaže da mora da je čuvao pramen njene kose. Tako je čula od njene sestre. Razgovarala je s njom juče i ona joj je rekla da mu je verenica dala pramen kose na poklon jednom kad je išla na neki put. Tako sam barem ja razumeo.
- Nisam nikada čula o pramenu njene kose, ni o pramenovima uopšte. Mi nismo nešto romantična porodica, nismo nikada ni bili.
- Da li je moguće da u podrumu ima nekih njenih stvari? Mislim, vereničkih?
- Zašto vas zanima pramen njene kose? - upita Elsa umesto odgovora, gledajući pozorno u Sigurdura Olija. On je oklevao. Nije znao šta joj je Erlendur rekao. Skratila mu je muke.
- Hoćete da dokažete da su to njene kosti - rekla je. - Kad biste imali nešto od nje. Možete da uradite analizu DNK da ustanovite je li to ona, i ako jeste, mislićete da ju je moj ujak tamo sahranio nakon što ju je ubio. O tome se radi, zar ne?
- Moramo sve mogućnosti da ispitamo - reče Sigurdur Oli, jer nije hteo da razbesni i Elsu kao što je razbesneo Bergtoru pre pola sata. Dan mu nije baš dobro krenuo. Nimalo.
- Kad je onaj drugi policajac bio ovde, onaj s tužnim licem, nešto je insinuirao kao da misli da je Benjamin kriv za njenu smrt. A to ćete moći da dokažete ako pronađete pramen njene kose. Ne razumem. Da možete da mislite da je Benjamin ubio tu ženu. Zašto bi on to uradio? Zbog čega? Ni zbog čega. Uopšte nije imao razloga da to uradi.
- Ne, naravno da nije - reče Sigurdur Oli pokušavajući da je umiri. - Međutim, mi moramo da ustanovimo čije smo kosti našli i zbog čega su zakopane tamo, a dosad nemamo nikakvih dokaza. Jedino znamo da je Benjamin imao tamo vikendicu i da mu je verenica nestala. I vi mora da ste znatiželjni. Sigurno i vas zanima čije su to kosti.
- Nisam baš sigurna - reče Elsa, malo se smirivši.
- Smem li i dalje da tražim po podrumu - upita Sigurdur Oli.
- Da, naravno. Neću vam valjda zabraniti.
Popio je čaj i uputio se u podrum, razmišljajući o Bergtori. On nije čuvao pramen njene kose u medaljonu jer nije mislio da mu treba bilo šta da ga podseća na nju. Nije čak nosio ni njenu sliku u novčaniku, kao što je video kod nekih ljudi koji su uvek nosili sa sobom slike svojih žena i dece. Nije se dobro osećao. Znao je da treba da razgovara s Bergtorom. Da raščisti stvari.
Nije hteo da završi kao Erlendur.
* * *

Sigurdur je ceo dan kopao po stvarima Benjamina Knudsena. Napravio je kratku pauzu i otišao u restoran brze hrane, naručio hamburger i pojeo tek neki zalogaj, prelistavajući novine uz kafu. Oko dva sata se vratio u podrum, psujući Erlendurovu tvrdoglavost. Dotad još ništa nije pronašao što bi pojasnilo nestanak Benjaminove verenice, niti ko je osim Hoskuldura iznajmljivao njegovu vikendicu za vreme rata. Nije pronašao pramen kose za koji je Elinborg, ljubiteljka ljubavnih romana, bila sigurna da postoji. Već je dva dana proveo u podrumu i bilo mu je svega dosta.
Elsa ga je opet dočekala pred vratima i pozvala ga da ude. Pokušao je da se izvuče i da nađe neki izgovor, a da je ne uvredi, ali mu nije ništa palo na pamet, tako da je ušao za njom u dnevnu sobu.
- Da li ste našli nešto u podrumu? - upitala ga je. Sigurdur Oli je znao da ga ne pita to jer saoseća s njim, nego zato što je htela da iz njega izvuče informacije. Nije mu bilo ni na kraj pameti da je možda bila usamljena. Erlendur je to pomislio kad je ušao u njenu tmurnu kuću.
- U svakom slučaju, taj pramen kose nisam našao - reče Sigurdur Oli, pijuči čaj koji se već ohladio. Čekala ga je. On ju je pogledao, ne znajući šta da očekuje.
- Niste - reče ona. - Da li ste oženjeni? Izvinite, to se mene uopšte ne tiče.
- Ma ne, nema veze, da, u stvari ne, nisam oženjen, ali živim s partnerkom - reče Sigurdur Oli zbunjeno.
-1 imate dece?
- Ne, nemamo dece - reče Sigurdur Oli. - Još ne.
- Zašto ne?
- Molim?
- Zašto još nemate decu?
O čemu ona priča? Sigurdur Oli je zbunjeno srkao čaj da bi dobio na vremenu.
Zbog stresa, rekao bih. Mnogo radimo. Oboje imamo zahtevne karijere i tako, nemamo vremena za to.
- Nemate vremena za decu? Pa za šta drugo vam treba vreme? Šta radi vaša devojka?
- Ona je partner u jednoj kompjuterskoj firmi - reče Sigurdur Oli, s namerom da se zahvali na čaju i da kaže da mu se žuri. Nije bio raspoložen da sedi tu i pušta neku matoru usedelicu da ga ispituje o njegovom privatnom životu. Očito je od samoće već postala čudakinja, kao sve takve babetine koje žive same i zabadaju nos u tuđa posla.
- Da li je ona dobra žena? - upitala je.
- Zove se Bergtora - reče Sigurdur Oli, uspevajući nekako da pristojno odgovori. - Da, vrlo je dobra žena. - Nasmešio se. - Zašto …?
- Ja nisam nikada imala porodicu - reče Elsa. - Nisam imala decu. Ni muža. Za muža me baš briga, ali volela bih da imam decu. Sad su već mogla imati oko trideset godina. Ponekad razmišljam o tome. Mogli su biti odrasli. Imati već svoju decu. Ne znam šta se dogodilo. Odjednom te stignu srednje godine. Ja sam lekar. U to vreme nije bilo mnogo devojaka na studijama medicine. I ja sam bila kao vi - nikad vremena. Nisam imala vremena za vlastiti život. To što vi sad radite nije vaš život. Vaš vlastiti život. To je samo posao.
- Da, tako je, trebalo bi da…
- Ni Benjamin nije dobio svoju porodicu - nastavila je Elsa. - A jedino je to hteo: hteo je da ima porodicu. Sa tom ženom.
Elsa ustade i Sigurdur Oli za njom. Mislio je da hoće da se pozdravi s njim, ali ona je krenula prema velikoj vitrini od hrastovine sa staklenim vratima i izrezbarenim fiokama. Otvorila je jednu fioku i iz nje uzela kinesku kutijicu. Iz nje je izvadila srebrni medaljon na tankom lančiću.
- Imao je pramen njene kose - rekla je. - U medaljonu je i njena slika. Zvala se Solveig. - Elsa se nasmeši slabašno. - Benjaminov cvet. Nije ona zakopana tamo na brdu. Ne bih mogla to da podnesem. To bi značilo da ju je Benjamin ubio. A nije. Nemoguće. Sigurna sam u to. Ovaj pramen će to dokazati.
Pružila je Sigurduru Oliju medaljon. On je seo na stolicu i pažljivo ga otvorio. Mali crni pramen kose ležao je na slici svoje vlasnice. Nije hteo da dotakne pramen nego ga je prebacio na poklopac kako bi bolje video sliku. Na njoj je bilo sitno lice devojke od dvadesetak godina, tamnokose, lepih obrva iznad krupnih očiju koje su bacale tajanstven pogled u objektiv. Ozbiljnog izraza lica, sitne brade, vitka i lepa. Benjaminova verenica. Solveig.
- Oprostite što vam ga nisam odmah dala - rekla je Elsa. - Mnogo sam mislila o tome i predomišljala se, i na kraju sam shvatila da ne mogu da uništim taj pramen. Bez obzira na to šta će vaša istraga pokazati.
- Zašto niste hteli odmah da mi kažete?
- Morala sam da razmislim o svemu.
- Da, ah čak…
- Bila sam u šoku kad je vaš kolega - Erlendur, zar ne? - kad je on spomenuo da bi to mogle biti njene kosti, ali kad sam razmislila malo bolje o tome… - Elsa je slegnula ramenima kao da se predaje.
- Ali čak i ako analiza DNK to potvrdi - reče Sigurdur Oli - to ne mora da znači da ju je Benjamin ubio. Analiza DNK ništa ne dokazuje. Ako se zaista radi o njegovoj verenici, moguće je da ima neki drugi razlog osim da je Benjamin…
Elsa ga prekide.
- Ona je - kako se to već kaže danas - ona je raskinula s njim. Raskinula veridbu, tako se to pre govorilo. Dok su se ljudi još zaručivali. Tog dana kad je nestala. Benjamin to dugo nikome nije rekao. Poverio se mojoj majci kad je ležao na samrti. Ona mi je to rekla. A ja to nikome dosad nisam rekla. I otišla bih s tom tajnom u grob da vi niste našli te kosti. Da li znate radi li se o muškarcu ili ženi?
- Ne, još ne znamo - reče Sigurdur Oli. - Da li je rekao zašto je raskinula veridbu? Zašto ga je ostavila?
Osetio je kako Elsa okleva. Gledali su jedno u drugo i on je znao da mu je već previše rekla da sad ne bi nastavila priču. Osećao je da ima potrebu da mu kaže sve što zna. Kao da je sve te godine nosila težak krst na ramenima, i sad je došlo vreme da ga skine. Nakon sveg tog vremena.
- Dete nije bilo njegovo - reče.
- Benjamin nije bio otac deteta?
-Ne.
- Nije nosila njegovo dete?
- Nije.
- Pa čije je onda bilo?
- Morate da shvatite da su to bila drugačija vremena - reče Elsa. - Danas žene idu na abortus kao kod zubara. Ljudima je svejedno da li su u braku ili nisu ako hoće da rađaju decu. Žive u vanbračnoj zajednici. Rastaju se. Ulaze u nove veze. Rađaju drugu decu. Opet se rastaju. Pre to nije bilo tako. U ono vreme. U ono vreme žene nisu mogle da zamisle da rode decu van braka. To je bila velika sramota i takve žene bivale su izbačene iz društva. Govorilo se da su bludnice. Ljudi su bili nemilosrdni.
- Mogu da zamislim - reče Sigurdur Oli pomislivši na Bergtoru. Odjednom mu je postalo jasno zašto se Elsa raspitivala o njegovom privatnom životu.
- Benjamin je bez obzira na sve hteo da se oženi njom - nastavila je Elsa. - Tako je barem rekao mojoj majci. Ali Solveig to nije htela. Htela je da raskine veridbu, mrtva hladna mu je to rekla. Odjednom. Bez ikakve najave.
- Ko je to bio? Otac deteta?
- Kada se oprostila s Benjaminom, zamolila ga je da joj oprosti. Što ga ostavlja. Ali on nije mogao da joj oprosti. Trebalo mu je još vremena.
- I ona je nestala?
- Niko je više nije video nakon što se oprostila od njega. Počeli su da je traže te večeri jer se nije vratila kući. I Benjamin ju je tražio. Ali nikada je nisu našli.
- A da li znate nešto o ocu njenog deteta? - Sigurdur Oli upita još jednom. - Ko je on bio?
- Nije htela da kaže Benjaminu. Otišla je od njega i on to nikada nije saznao. Tako je barem rekao mami. Ako je i znao, nije joj to rekao.
- Ko je to mogao da bude?
- Mogao da bude? - ponovi Elsa. - Nije važno ko je mogao da bude. Važno je ko je to bio.
- Mislite da je taj imao neke veze s njenim nestankom?
- A šta vi mislite? - upita Elsa.
- Vi ili vaša majka, niste nikada ni na koga sumnjali?
- Ne, nismo. Ni Benjamin nije, koliko znam.
- Da li je moguće da je lagao o tome?
- Na to ne mogu da vam odgovorim. Ali ja mislim da Benjamin u životu nije izrekao laž.
- Mislim da bi odvukao pažnju od sebe.
- Koliko ja znam, niko na njega nije ni obraćao pažnju. On je to mami rekao tek kasnije. Kad je bio na samrti.
- Nije nikada prestao da misli o njoj.
- Tako je meni mama rekla.
Sigurdur Oli se zamisli.
- Da li je moguće da se ubila zbog srama?
- Sasvim je moguće. Ne samo da je prevarila svog verenika, koji ju je obožavao i hteo da se oženi njom, nego je bila u drugom stanju i nije htela da kaže ko je otac deteta.
- Moja koleginica Elinborg je pričala s njenom sestrom. Ona joj je rekla da im se i otac ubio. Obesio se. Da je to Solveig jako teško palo jer su bili izuzetno bliski.
- Da je Solveig teško palo?
-Da.
- Kako je to čudno!
- Kako to mislite?
- On se zaista obesio, ali Solveig to nije moglo teško da padne.
- Kako to mislite?
- Pričalo se da se obesio od tuge.
- Od tuge?
-Da.
- Kako to…?
- Tako sam barem ja to razumela.
- Kakve tuge?
- Za ćerkom - reče Elsa. - Obesio se nakon što je ona nestala.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 7:55 am





17


Erlendur je konačno imao o čemu da priča sa svojom ćerkom. U Nacionalnoj biblioteci je pregledao novine i časopise koji su izašli u Rejkjaviku 1910. godine, i uspeo je da pronađe mnogo informacija o Halejevoj kometi, koja je te godine prošla pored Zemlje sa svojim repom punim smrtonosnog cijanida. Dobio je posebnu dozvolu da prelistava novine, a ne da ih gleda na mikrofilmu. Obožavao je da prelistava stare novine i časopise, da čuje kako mu pucketaju pod prstima i oseti miris požutelog papira, upijajući atmosferu davnih dana zauvek sačuvanu u njima.
Bilo je već veče kad je seo kraj Eve Lind i počeo da joj priča o kostima koje su pronađene u Gravarholtu. Rekao joj je za arheologe koji su markirali malo područje kod nalazišta i za Skarphjedina, koji je imao takve kljove da nije mogao da zatvori usta. Pričao joj je 0 ribizlama i iskrivljenoj ženi u zelenom kaputu, za koju im je Robert rekao. O Benjaminu Knudsenu i njegovoj verenici, koja je jednog dana nestala, a zbog koje je on ceo život patio, o Hoskulduru koji je bio podstanar u njegovoj vikendici za vreme rata i o ženi za koju je Benjamin rekao da je živela tamo na brdu i da je rođena nakon orgija u rezervoaru jedne noći kad se mislilo da je došao smak sveta.
- Mark Tven je umro te godine - reče Erlendur.
Halejeva kometa se velikom brzinom usmerila prema Zemlji, a rep joj je bio pun smrtonosnih gasova. Čak i da nije udarila u zemlju, i pritom ju rasturila u sitne čestice, mislilo se da će njen rep sigurno zahvatiti zemlju i otrovnim gasovima uništiti sav život na zemlji; najprestrašeniji su verovali da će stradati u plamenu i otrovnoj kiselini. Silna je panika zahvatila ljude, ne samo na Islandu, već u ćelom svetu. U Austriji, u Trstu i Dalmaciji, ljudi su budzašto prodavali imovinu da bi mogli poslednje dane da prožive u blagodeti, jer su mislili da im je došao kraj. Švajcarski internati za devojke iz bogatih porodica su ispražnjeni, jer su porodice htele zajedno da provedu poslednje dane na ovom svetu, pre nego što kometa rasturi Zemlju. Sveštenicima je zapoveđeno da ljudima jednostavnim rečima objasne astronomiju, kako bi im ublažili strah.
U Rejkjaviku se pričalo da su se mnoge žene razbolele i legle u krevet zbog straha od smaka sveta, a mnogi su najozbiljnije mislili, kao što je u jednim novinama pisalo, da su „izuzetno niske temperature tog proleća bile prouzrokovane kometom”. Stari ljudi su se setili da je takav mraz bio i poslednji put kad je kometa prošla pored Zemlje.
Mnogi stanovnici Rejkjavika su tih godina mislili da je budućnost u gasu. Po ćelom gradu su svetlele gasne lampe, iako nije moglo da se kaže da je to bila gradska rasveta, a ljudi su ih koristili i po kućama. Odlučeno je da se na kraju grada sagradi velika plinara koja će snabdevati ceo Rejkjavik narednih decenija. Gradonačelnik Rejkjavika je sklopio ugovor s nemačkom firmom, i tu se iz Bremena doselio inžinjer Karl Franke s ekipom stručnjaka, koji su počeli da grade Plinaru Rejkjavika. Proradila je u jesen 1910. godine.
Rezervoar za gas bio je ogromna tehnička novotarija, zapremine hiljadu i po kubika, odmah prozvana „plinski časovnik”, jer je plutala po vodi i spuštala se ili dizala u zavisnosti od količine gasa u njoj. Građani Rejkjavika nisu nikada videli tako nešto, i u čudu su pratili izgradnju cisterne.
Cisterna je bila skoro završena kad se u njoj te noći 18. maja skupila grupa ljudi. Bili su ubeđeni da je to jedino mesto u zemlji koje bi moglo da ih zaštiti od otrovnih gasova iz repa Halejeve komete. Kada se pročulo da se iz cisterne čuje neka galama i smeh, tokom noći su se tamo skupili ljudi koji su hteli da u veselju dočekaju smak sveta.
Ubrzo su se po gradu proširile glasine o događajima u cisterni te noći. Pričalo se da su ljudi bili pijani, da su orgijali do rane zore, ili barem dok nisu primetili da smaka sveta nije bilo, i da ni Halejeva kometa ni njen otrovni rep nisu uništili Zemlju.
Pričalo se da je mnogo beba začeto te noći u rezervoaru, i Erlendur se pitao da U je jedna od njih završila svoj život na ovoj zemlji u Gravarholtu, i ostala tamo da trune svih ovih godina.
- Kancelarija šefa plinare još je na svom mestu - rekao je Evi Lind, iako nije znao da li ga ona čuje. - Ničeg drugog više nema. Ispostavilo se da je budućnost u struji, a ne u gasu. Plinara je stajala kraj Rojdararstigura, tamo gde je danas autobuska stanica Hlemur, i funkcionisala je i dalje, iako joj je tehnika bila zastarela; beskućnici su se tamo skrivali za vreme velikih mrazova ili nevremena, pogotovo noću, i tamo je često po najgoroj zimi bilo dosta sveta.
Eva Lind je ležala nepokretno dok je Erlendur pričao. Ništa drugo nije ni očekivao. Nije se nadao čudu.
- Plinara je podignuta na mestu koje se zvalo Elsumirarbletur - nastavio je smešeći se ironiji sudbine. - Elsumirarbletur je dugo godina nakon što je plinara srušena i cisterna uklonjena stajao prazan i neiskorišćen. Kasnije je tamo sagrađena ogromna zgrada u kojoj je danas policija grada Rejkjavika. I moja kancelarija. Tačno na mestu gde je stajala ta cisterna.
Erlendur zaćuta.
- Mi stalno čekamo da dođe smak sveta - reče. Od Halejeve komete ili nečeg drugog. Svi mi čekamo svoj smak sveta. Neki ga sami izazivaju. Neki ga priželjkuju. Neki hoće da ga izbegnu. Većina ga se boji, ima neko strahopoštovanje prema njemu. Ah ne ti. Ti nikada nisi imala poštovanja ni prema čemu. Niti si se bojala svog vlastitog smaka sveta.
Erlendur je sedeo u tišini i gledao svoju ćerku. Razmišljao je da li išta znači to što joj priča, kad očito nije čula ni reč. Setio se šta mu je lekar rekao i osetio da mu je lakše što može tako da se obraća svojoj ćerki. Vrlo je retko mogao tako uravnoteženo i smireno da razgovara s njom. Njihov odnos je bio obojen večitim svađama i retko su imah priliku da sede i mirno razgovaraju jedno s drugim.
Ali ni sada nisu razgovarali jedno s drugim. Erlendur se kiselo nasmešio. Sada je on pričao, a ona ga nije slušala.
Tako da se u njihovom odnosu ništa zapravo nije promenilo.
Možda joj nije pričao to što je ona htela da čuje. O pronalasku kostura i plinari, Halejevoj kometi i orgijama. Možda je htela da joj priča nešto sasvim drugo. O sebi. O njima.
Ustao je sa stolice, nagnuo se nad Evom Lind, poljubio je u čelo i izašao iz sobe. Duboko zamišljen, nije skrenuo desno prema izlazu s odeljenja, nego je nastavio levo i nije ni primetio da je išao sve dalje u odeljenje intenzivne nege, pored mračnih soba u kojima su pacijenti ležali boreći se za život, priključeni na najnovije aparate. Prenuo se tek kad je stigao do kraja hodnika. Okrenuo se da se vrati i naleteo na nisku ženu koja je izašla iz jedne sobe.
- Pardon - reče žena pištavim glasom.
- Ne, ja se izvinjavam - reče on zbunjeno gledajući oko sebe. - Nije trebalo ovamo da dođem, krenuo sam prema izlazu.
- Mene su pozvali ovamo - reče niska žena. Imala je veoma retku kosu, bila je debeljuškasta s velikim grudima, u ljubičastoj majici bez rukava. Sva okrugla, prijaznog lica. Erlendur je primetio da ima tamne dlake na naušnici, kao brkove. Pogledao je u sobu iz koje je izašla i video starijeg čoveka kako leži pokriven na krevetu, mršav i bled. Uz njega je na stolici sedela žena, u skupoj bundi, s rukavicama na rukama. Na licu je držala maramicu.
- Još ima ljudi koji veruju u vidovnjake - reče žena tiho, kao za sebe.
- Izvinite, nisam vas razumeo…
- Zamolili su me da dođem - reče ona, povukavši Erlendura dalje od sobe. - On umire. Nema mu pomoći. Njegova supruga sedi kraj njega. Ona me zamolila da pokušam da uspostavim kontakt s njim. U komi je, i lekari su rekli da ne mogu da mu pomognu, ali on neće da umre. Kao da neće da ode. Zamolila me je da ga pronađem, ali ja ne mogu da ga nađem.
- Da ga nađete? - ponovi Erlendur.
- S one strane.
- S one… jeste li vi vidovnjak?
- Ona ne može da shvati da on umire. Pre nekoliko dana je otišao od kuće i odjednom joj se na vratima pojavila policija da joj javi o saobraćajnoj nesreći na autoputu prema zapadu. Išao je u Borgarfjordur. Pred njega izleteo kamion. Kažu da nema nikakve nade da preživi. Moždana smrt.
Podigla je pogled prema Erlenduru, koji je zabezeknuto gledao u nju.
- Mi smo prijateljice.
Erlenduru nije bilo jasno o čemu ta žena priča, niti zašto mu se poverava na tom mračnom hodniku, šapćući kao da se radi o nekoj zaveri u kojoj njih dvoje učestvuju. Prvi put u životu je video tu ženu, i na brzinu se pozdravio s njom i hteo da ode što pre. Odjednom ga je zgrabila za ruku.
- Pričekajte malo - reče.
- Molim?
- Čekajte.
- Izvinite, ali mene se to ne…
- Vidim malog dečaka - reče žena.
Erlendur nije čuo šta je rekla.
- Vidim malog dečaka u oluji - ponovila je.
Erlendur je zaprepašćeno gledao u nju i trgnuo ruku kao da ga je nečim posekla.
- O čemu pričate? - upitao je.
- Da li znate ko je to? - upita žena gledajući ga.
- Nemam pojma o čemu govorite - Erlendur se brecnuo na nju, okrenuo se na peti i krenuo prema svetlu nad izlaznim vratima.
- Ne bojte se - povikala je žena za njim. - On se pomirio. Pomirio se s tim što se desilo. Niko za to nije kriv.
Erlendur se skamenio, okrenuo se polako i pogledao ženu na kraju hodnika. Nije mu bilo jasno zašto je toliko uporna.
- Ko je taj dečak? - upita žena. - Zašto je s vama?
- Kakav dečak - reče Erlendur ljutito. - Ne znam o čemu govorite. Ne znam ko ste ni o kakvom dečaku govorite. Ostavite me na miru! - povikao je.
Okrenuo se na peti i izleteo s intenzivne nege.
- Ostavite me na miru - prosiktao je kroz stisnute zube.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 7:55 am






18


Edvard Hanter je bio oficir u američkoj vojsci na Islandu za vreme rata i jedan od nekolicine vojnika koji nije napustio zemlju kad je došao mir. Džim iz britanske ambasade ga je brzo pronašao preko svojih kolega u američkoj ambasadi. Raspitao se o vojnicima iz okupacionih snaga, britanskih ili američkih, koji su još bili živi. Prema informacijama iz Britanskog ministarstva unutrašnjih poslova, nije ih bilo mnogo. Većina britanskih vojnika koji su bih na Islandu poginula je u bitkama u Africi, Italiji ili na zapadnom frontu, prilikom iskrcavanja u Normandiji 1944. godine. Američki vojnici su uglavnom uspeli da izbegnu borbu, i odslužili su svoj vojni rok na Islandu do kraja rata. Nekoliko ih je ostalo ovde, oženjeni su Islandankama i odavno su islandski državljani. Jedan od njih bio je i Edvard Hanter.
Džim je rano ujutro nazvao Erlendura.
- Razgovarao sam s američkom ambasadom, i oni su mi rekli za tog Hantera. Pozvao sam ga da se vi ne gnjavite s tim. Nadam se da vam to ne smeta.
- Ne, hvala vam - reče Erlendur, još uvek pospan.
- Hanter živi u Kopavoguru.
- Još od rata?
- To ne znam, žao mi je.
- Ali znači da još tu živi, taj Hanter - reče Erlendur, trljajući oči da se razbudi.
Dugo mu je trebalo da zaspi prethodne noći, zadremao bi i imao noćne more. Nije mogao da izbaci iz misli ono što mu je to veče rekla mala žena u bolnici. Uopšte nije verovao u vidovnjake, da su oni neki predstavnici onostranog života, niti da vide nešto što drugi ne vide. Naprotiv, bio je ubeđen da su to prevaranti, šarlatani koji umeju da izvuku informacije iz ljudi. Čitali bi im pokrete ili kako su obučeni, i na osnovu toga izmišljali nebulozne priče o njima od poluistina i laži; najobičnija teorija verovatnoće. Kad se jednom o tome poveo razgovor u kancelariji, Erlendur je pobesneo i rekao da je to sve neviđena glupost, razočaravši Elinborg. Ona je verovala u vidovnjake i u zagrobni život. Iz nekog razloga je pretpostavljala da i on deli to verovanje. Možda zato što je bio seosko dete. Ispostavilo Se da ga je potpuno pogrešno procenila. Nije bio nimalo naklonjen parapsihologiji. Usprkos tome, nešto u toj ženi u bolnici, ili nešto što je rekla, nije mu izlazilo uz glave i nije mu dalo da zaspi.
- Da, od rata živi ovde - reče Džim, duboko se izvinjavajući ako ga je probudio, nije mu to bila namera, ali je mislio da se svi Islanđani bude u ranu zoru kad dođe proleće. On sam se vrlo rano budio, nije mogao da spava zbog belih noći.
-1 čekajte, žena mu je Islanđanka?
- Već sam razgovarao s njim - reče Džim sa sasvim blagim engleskim akcentom kao da nije čuo pitanje. - Očekuje vas. Pukovnik Hanter je jedno vreme radio u vojnoj policiji u Rejkjaviku, i seća se nekog, kako vi to kažete, incidenta o kojem bi hteo da razgovara s vama. Nečeg što se dogodilo u magacinu na brdu. Jesam li dobru reč upotrebio? Incident.
Kad ga je Erlendur posetio u ambasadi, Džim mu je rekao da ga mnogo zanima islandski jezik i da se uvek trudi da proširi rečnik.
- Dobra je reč - reče Erlendur, trudeći se da zvuči zainteresovano. - Kakav incident?
- Neka vam on to kaže. Ja ću nastaviti da tražim informacije o vojnicima koji su poginuli ili nestali na Islandu. Ali pitajte i pukovnika Hantera da li on nešto zna o tome.
Završili su razgovor i Erlendur je ukočenih nogu krenuo u kuhinju, da pristavi kafu. Još je bio duboko zamišljen. Da U vidovnjak može da kaže s koje se strane nalaze ljudi kad leže na samrti? On sam nije verovao u takve stvari, ali istovremeno nije imao nameru da se protivi tome, ako je bilo za ikakvu utehu onima koji su gubili drage ljude. Uteha je uteha.
Od gutljaja vruće kafe ispržio je jezik. Izbegavao je da razmišlja o onome što ga je mučilo ćelu noć i jutro, i uspeo da prestane da misli o tome.
Zamalo mu je uspelo.
* * *

Edvard Hanter, penzionisani pukovnik u američkoj vojsci, više je ličio na Islanđanina nego na Amerikanca. Dočekao je Erlendura i Elinborg u svojoj kući u Kopavoguru obučen u islandski džemper, s dugom sedom bradom. Kosa mu je bila raščupana i izgledao je čak neuredno, ali bio je vrlo ljubazan i pristojan kad se rukovao s njima i rekao im da ga zovu Ed. Erlendur je pomislio kako liči na Džima. Rekao je da mu je žena u poseti kod njegove sestre u Americi. On je vrlo retko odlazio tamo.
Dok su se vozili do Hantera, Elinborg je Erlenduru ispričala o Bauri i Benjaminovoj verenici, da je bila obučena u zeleni kaput kad je nestala. Mislila je da je to zanimljiv detalj, ali joj je Erlendur odbrusio da ne veruje u duhove. Elinborg je videla da neće da priča o tome.
Ed ih je uveo u veliku dnevnu sobu. Erlendur nije primetio ništa po čemu bi se videlo da u toj kud živi vojnik: pred njim su bila dva tmurna islandska pejzaža, islandska keramika i uramljene porodične fotografije. Ništa što bi podsećalo na armiju ili svetski rat.
Ed ih je dočekao s kafom, čajem i kolačima. Nakratko su proćaskali, iako očito nikome od njih nije bilo do ćaskanja, a onda je stari vojnik upitao kako može da im pomogne. Savršeno je govorio islandski, kratkim i jasnim rečenicama, kao da ga je armijska disciplina naučila da ne troši reči bez razloga.
- Džim iz britanske ambasade nam je rekao da ste služili vojsku na Islandu za vreme rata, i da ste bili u vojnoj policiji, zaduženi za intendanturu u Gravarholtu, tamo gde je sada golf klub.
- Da, sad često tamo igram golf - reče Hanter. - Video sam na vestima da su tamo pronađene neke kosti, a Džim mi je rekao da mislite kako bi mogle pripadati nekom engleskom ili američkom vojniku koji je bio tamo za vreme rata.
- Da li se nešto desilo tamo u intendanturi? - upita Erlendur.
- Kralo se - reče Hanter. To se dešavalo skoro u svim magacinima. Mislim da se to zove manjak. Nekoliko vojnika je kralo i prodavalo namirnice u Rejkjaviku. Počelo je malo-pomalo, ali su se onda obezobrazili i krenuli da kradu na veliko, to je postala velika operacija. Šef magacina je bio upetljan u to. Svi su osuđeni. Otišli su s Islanda. Dobro se sećam toga. Vodio sam dnevnik u to vreme i prelistao sam svoje beleške kad me Džim pozvao. Zato sam se setio te krađe. Telefonirao sam i mom prijatelju Filu, koji mi je bio nadređeni oficir u to vreme, pa smo se prisetili svega.
- Kako je otkrivena krađa? - upita Elinborg.
- Zbog pohlepe. Kada je krađa takvih razmera kao što je to tamo bilo, teško ju je prikriti. Počele su da kruže priče o manjkovima, i posumnjalo se da nije sve kako treba.
- Ko je sve bio upetljan u to? - Erlendur je izvadio cigarete i Hanter je klimnuo glavom, dajući mu do znanja da sme da puši. Elinborg se namrštila.
- Uglavnom civili. Šef magacina je imao najviši čin. I jedan Islanđanin. Živeo je tamo na brdu. S druge strane brda.
- Da li se sećate kako se zvao?
- Ne sećam se. Živeo je tamo s porodicom u nekoj neokrečenoj kolibi. Tamo smo našli mnogo robe. Iz magacina. Zapisao sam u dnevnik da je imao troje dece, jedno je bilo invalid, devojčica. I dva dečaka. Njihova majka…
Prekinuo je s pričom.
- Šta s njom? - upita Elinborg. Hteli ste da kažete nešto o majci.
- Mislim da joj je život bio vrlo težak. - Hanter je opet prekinuo i za mislio se kao da pokušava da se vrati u to davno vreme kada je istraživao krađu i došao u to islandsko domaćinstvo na brdu, i tamo video ženu za koju je znao da je žrtva nasilja. Bilo je jasno da nisu to bile batine koje je samo jednom dobila, na njoj se jasno videlo da je žrtva dugotrajnog sistematičnog maltretiranja, psihičkog i fizičkog.
Nije odmah obratio pažnju na nju kad je s vojnom policijom ušao u kuću. Prvo je primetio hendikepiranu devojčicu koja je ležala na nekoj dronjavoj podlozi u kuhinji. Video je dečake koji su stajali kraj devojčice, skamenjeni od straha kad su vojnici upali u kuću. Video je čoveka kako skače na noge kraj kuhinjskog stola. Nisu se najavili, i bilo je Očito da ih niko nije očekivao. Mogli su uvek da procene s kim imaju posla. Da li su ljudi mogli biti opasni ili ne. Ovaj čovek to očito nije bio.
U tom trenutku je primetio ženu. Bilo je rano proleće i u prostoriji je bio mrak, tako da mu je trebalo malo vremena da se privikne na tamu. Kao da se sakrila u malom predsoblju. Prvo je pomislio da je to još jedan lopov koji pokušava da pobegne. Brzim koracima je krenuo prema njoj i izvukao pištolj iz futrole na kaišu. Povikao je glasno i uperio pištolj u mrak. Obogaljena devojčica je počela da vrišti. Dečaci su skočili na njega vičući nešto što nije razumeo. Iz mraka se pojavila žena koju neće zaboraviti dok je živ.
Bilo mu je jasno zašto se skrivala. Lice joj je bilo izubijano, gornja usna nabrekla, a jedno oko tako natečeno da nije mogla da ga otvori. Prestravljeno je gledala u njega i sagnula glavu kao refleksno. Kao da je očekivala batine. Na sebi je imala pocepanu kecelju preko haljine, golih nogu, ali u čarapama i iscepanim papučama. Kosa joj je bila prljava i visila je niz ramena u gustim pramenovima. Činilo mu se da šepa. Pomislio je kako u životu nije video nesrećniju osobu.
Gledao je u nju kako pokušava da umiri dečake i shvatio da se nije skrivala zbog izgleda.
Htela je da prikrije svoju sramotu.
Deca su se smirila. Stariji dečak se privio uz majku. Ed je pogledao u njenog muža, vratio pištolj u futrolu, prišao mu i udario mu takav šamar da je odzvanjalo.
- I to je bilo to - završi Hanter s pričom. - Izgubio sam kontrolu. Ne znam šta se desilo. Ne znam šta mi je bilo. Potpuno neshvatljivo. Mi smo obučeni, razumećete, da se suočimo s bilo čim. Obučeni da nikada ne izgubimo kontrolu, šta god da se desi. Bilo je veoma važno nikada ne izgubiti kontrolu, možete da zamislite, u ratu i ratnim okolnostima. Ali kad sam ugledao tu ženu … kad sam video šta je morala da trpi, i to očito ne samo jednom. Odjednom sam video njen život s tim skotom i nešto je u meni puklo. Nisam mogao da se kontrolišem.
Hanter je zaćutao.
- Pre rata sam radio dve godine kao policajac u Baltimoru. Nismo znali za termin „porodično nasilje”, ali bila je to gadna pojava bez obzira na to. Tamo sam se susretao s takvim stvarima, i uvek mi je bilo odvratno.
Odmah mi je bilo jasno šta se dešavalo u toj kući, a uz to je još i krao od nas… ali, bilo pa prošlo, osuđen je prema vašim zakonima - reče kao da je hteo da izbaci iz glave uspomenu na ženu s brda. - Mislim da nije dobio tešku kaznu. Sigurno se nakon nekoliko meseci vratio da nastavi da maltretira tu mučenicu.
- Znači, bio je to veoma težak slučaj porodičnog nasilja - reče Erlendur.
- Najgori koji može da se zamisli. Jezivo je bilo videti tu ženu - reče Hanter. - Potpuno jezivo. Kao što sam rekao, odmah sam video u čemu je stvar. Pokušao sam da razgovaram s njom, ali nije razumela engleski. Obavestio sam islandske policajce o tome, ali rekli su da ne mogu ništa da urade. Koliko znam, stvari nisu mnogo bolje ni danas.
- Da li se sećate kako su se zvali? - upita Elinborg. - Ili ste zapisali u vašem dnevniku?
- Ne sećam se, ali to bi trebalo da piše u vašim policijskim izveštajima. Zbog krađe. On je radio u magacinu. Verovatno postoji spisak radnika. Islandskih radnika koji su radili za vojsku. Ali možda je to bilo previše davno.
- Šta se desilo s vojnicima? - upita Erlendur. - Koje su poslali na vojni sud?
- Prvo su osuđeni na vojni zatvor. Krađe su bile česte, ali ipak su se smatrale veoma velikim zločinom. Nakon toga su poslati na front. To je bilo kao smrtna kazna.
- I uspeli ste sve da uhapsite?
- Ko zna? U svakom slučaju krađa više nije bilo. Manjkovi su nestali. Rešen slučaj.
- Tako da vi mislite da taj slučaj nema veze s kostima?
- To ne mogu da vam kažem.
- Da li se sećate nekog nestanka iz vaših ih britanskih redova?
- Mislite dezertera?
- Ne, nečeg neobjašnjivog. Zbog kostiju. Čije su? Da li je moguće da je to neki američki vojnik iz intendanture?
- Ne znam. Zaista.
Sedeli su i još dugo pričali s Hanterom. Izgledao je kao da uživa u razgovoru. Bilo mu je drago što je dobio priliku da se seti starih vremena, naoružan svojim dragocenim dnevnikom. Pričali su o ratnim godinama na Islandu i kako je strana vojska uticala na narod, sve dok se Erlendur nije trgao i shvatio da su se previše zadržali. Nisu imali vremena za ćaskanje. Ustali su i zahvalili se Hanteru.
Ispratio ih je do vrata.
- Kako je otkrivena krađa? - upita Erlendur na izlazu iz kuće.
- Otkrivena? - ponovio je Hanter.
- Da, kako to da ste krenuli da istražujete slučaj?
- A, razumem. Telefonski poziv. Neko je telefonirao u policiju i rekao da se iz magacina krade na veliko.
- Da U znate ko je telefonirao?
- Ne, nikada nismo otkrili ko je to prijavio. To se nikada nije saznalo.
* * *

Simon se pribio uz majku i zaprepašćeno gledao u vojnika koji se s mešavinom čuđenja i besa na licu okrenuo od njih, prešao preko kuhinje i iz čista mira udario Grimura takvom snagom da je ovaj pao na pod.
Tri vojnika su mirno stajala na vratima dok je on vikao na Grimura nešto što nisu razumeli. Simon nije mogao da veruje vlastitim očima. Pogledao je u Tomasa, koji je sve to pratio kao u transu, a zatim u Mikelinu, koja je preplašeno gledala u Grimura kako leži na podu. Bacila je pogled na majku i videla kako stoji sa suzama u očima.
Grimur je bio zatečen. Čuli su kako se pred kućom zaustavljaju dva džipa. Majka se sakrila u hodnik da je ne vide. Da ne vide kako izgleda s otečenim okom i rasečenom usnom. Grimur je i dalje sedeo za stolom, kao da ga nije nimalo briga da li će neko otkriti šta je radio s lopovima iz magacina. Očekivao je ortake da donesu robu koja je trebalo da se čuva u kući. Planirali su da idu to veće u grad da nešto od tih ukradenih stvari prodaju. Grimur je imao para, i kad je bio veoma dobro raspoložen pričao je da će otići s brda, kupiti stan, možda čak i auto.
Vojnici su ga izveli iz kuće, strpali u džip i odveli s brda. Njihov komandir - taj što je bez ikakve muke ošamario Grimura tako da je ovaj pao na pod: samo mu je prišao i grunuo ga kao da ne zna koliko je on jak - on je pričao s njihovom majkom i onda se pozdravio s njom, i to ne salutiranjem, kao što to vojnici rade, nego joj je pružio ruku. On se vozio u drugom džipu.
Uskoro je u kud opet zavladao mir. Majka je još stajala u dovratku kao da nije mogla da shvati šta se desilo. Polako je brisala oči i gledala u prazno, u nešto što je samo ona videla. Nikada nisu videli Grimura da leži na podu. Nikada nisu videli da ga je neko udario. Niti da je iko na njega vikao. Nikada ga nisu videli tako bespomoćnog. Nije im bilo jasno šta se desilo. Kako se to moglo desiti? Zašto Grimur nije skočio na vojnike i izubijao ih. Deca su se gledala. Tišina u kući bila je zagušljiva. Gledali su u majku, kad se odjednom začuo čudan zvuk. Dolazio je od Mikeline. Ona je čučala na svom krevetu i kad su opet čuli isti zvuk, videli su da je počela da se kikoće. Kikotanje se pretvorilo u smeh, koji je prvo pokušavala da priguši, ali joj to nije išlo za rukom. Simon se prvo nasmešio, a onda je i on počeo da se smeje. Tomas je krenuo da ih imitira i ubrzo su se sve troje smejali nekontrolisanim i grčevitim smehom, koji je odzvanjao po celoj kući i preneo se napolje, preko brda te lepe prolećne večeri.
Nakon nekih dva sata pred kućom se pojavio vojni kamion, došao po robu koju su Grimur i njegovi ortaci čuvali u kući. Dečaci su pratili kamion preko brda i videli kako ga istovaraju u intendanturi.
Simon nije razumeo šta se desilo i nije mu bilo jasno da U je majka išta znala, ah Grimur je osuđen na zatvor i sledećih meseci nije bio kod kuće. U početku je sve bilo po starom. Kao da nisu mogli da shvate da Grimur nije sa njima. Makar privremeno. Majka se bavila kućnim poslovima, kao što je uvek radila, i nije se ustručavala da troši Grimurove nepošteno zarađene pare kako bi izdržavala sebe i decu. Kasnije je našla posao na farmi Guvunes, nekih pola sata hoda od njihove kuće.
Dečaci su iznosili Mikelinu na sunce kad je vreme bilo lepo. Ponekad bi je poveli sa sobom na jezero Rejnisvatn, gde su pecali pastrmku. Ako bi uspeli da upecaju nešto, majka bi na tiganju ispržila ribu i napravila ukusan obrok. Tako su prolazile nedelje. S vremenom je popustio pritisak pod kojim ih je Grimur držao čak i kad ga nije bilo kod kuće. Lakše su se budili ujutro, dane su provodili bez brige, a večeri su bile mirne, što im je bilo čudno, ah tako prijatno da su dugo sedeli zajedno u priči u igri, sve dok ne bi popadali od umora.
To je najviše uticalo na njihovu majku. Kad je jednog dana shvatila da se Grimur neće skoro vratiti izvukla je bračni krevet napolje i dobro ga oprala. Iznela je madrace na dvorište da se prozrače i dobro ih izlupala od prašine i prljavštine. Istresla je jorgane, stavila čistu posteljinu, okupala decu zelenim sapunom u velikom koritu koje je napunila vrućom vodom i stavila ga nasred kuhinje. Na kraju se sama okupala, oprala kosu i lice, na kojem su se još videli tragovi poslednjih batina. Oklevajući je podigla ogledalo i pogledala se u njemu. Obrisala rukom oči i usne. Bila je omršavila i lice joj je bilo grubo, zubi malo izbačeni, oči utonule, a nos joj je bio malo iskrivljen, jer ga je Grimur jednom slomio.
Skoro je bila ponoć kad je stavila svu decu u svoj krevet i sve četvoro su tamo zaspali. Od tada su deca uvek spavala čvrsto prilepljena uz majku, Mikehna s desne strane, a dečaci sa leve, presrećni.
Nijednom nije posetila Grimura u zatvoru. Nijednom ga nisu spomenuli dok nije bio s njima.
Jednog jutra, ubrzo nakon što je Grimur odveden, kraj njihove kuće je naišao vojnik Dejv. Nosio je svoju pecaljku i namignuo Simonu koji je stajao ispred kuće, šetajući dalje prema jezeru Havravatn. Simon je odlučio da krene za njim i špijunirao ga je ležeći na dobroj razdaljini od njega. Dejv je proveo ceo dan pecajući na jezeru, sasvim miran kao da mu je bilo svejedno da li će išta upecati. Uspeo je da ulovi tri ribe.
Predveče je krenuo natrag preko brda i zaustavio se pred njihovom kućom s tri pastrmke koje je povezao kanapom i držao u ruci. Simon se vratio kući i gledao kroz kuhinjski prozor kako Dejv okleva. Pazio se da ga ovaj ne primeti. Na kraju mu se učinilo kao da se vojnik ipak odvažio, prišao je kući i pokucao na vrata.
Simon je već rekao majci za vojnika koji im je i pre poklonio pastrmke. Provirila je da ga vidi, zatim se vratila u kuću, pogledala se u ogledalo i počešljala kosu. Kao da je predosećala da će navratiti kod njih kad se bude vraćao u kasarnu. Bila je spremna da ga dočeka kad naiđe.
Otvorila je vrata i Dejv se nasmešio, rekao nešto što nisu razumeli i pružio joj pastrmke. Uzela ih je i pozvala ga da uđe. Oklevajući je zakoračio u kuću i zbunjeno stajao nasred kuhinje. Klimnuo je glavom prema dečacima i Mikelini, koja se protezala da bi bolje videla tog vojnika koji je došao izdaleka i stajao u njihovoj kuhinji, u uniformi, s čudnom kapom koja je izgledala kao prevrnuti čamac. Odjednom se setio da nije skinuo kapu kad je ušao u kuću, i zbunjeno ju je strgnuo s glave. Bio je srednje visine, tridesetih godina, mršav, lepih ruku koje su sada stiskale prevrnuti čamac kao čaršav posle pranja.
Gestom mu je ponudila da sedne za sto. Dečaci su seli kraj njega, a majka je pristavila kafu, pravu kafu iz magacina, koju je Grimur ukrao ah je policija nije otkrila. Dejv je znao da se Simon zove Simon i saznao je da se Tomas zove Tomas, bez problema je mogao da im izgovori imena. Mikelinino ime mu je bilo čudno i ponavljao ga je bez prestanka, a oni su se smejali njegovom izgovoru. Rekao je da se zove Dejvid Velč i da je iz Amerike, iz mesta koje se zvalo Bruldin. Rekao je da je redov. Nisu znah o čemu priča.
- A private - rekao je, dok su oni belo gledah u njega.
Pijuckao je kafu koja mu je izgleda prijala. Majka je sela na drugi kraj stola.
- I understand your husband is in jail - rekao je. - For stealing.
Nije dobio odgovor.
Bacio je pogled na decu, a zatim iz džepa košulje izvadio ceduljicu koju je vrteo prstima kao da ne zna šta da uradi s njom. Zatim ju je preko stola pružio njihovoj majci. Uzela ju je u ruke, otvorila i pročitala šta je pisalo na njoj. Začuđeno ga je pogledala i onda još jednom pročitala ceduljicu, sasvim zbunjena. Savila ju je i stavila u džep od kecelje.
Tomas je pokušavao da nagovori Dejvida da opet kaže Mikelinino ime. Nasmejao ih je kad ga je poslušao, a čak se i Mikelina sva kreveljila od veselja.
Dejvid Velč im je ćelo leto dolazio u posetu i sprijateljio se s decom i njihovom majkom. Pecao je u jezerima i uvek im davao ribu koju ulovi. Donosio im je i razne sitnice iz intendanture, koje su im dobro došle. Igrao se s decom, koja su ga obožavala, i uvek je uza se imao rečnik kako bi mogao da se sporazumeva s njima na njihovom jeziku. Najviše ih je zabavljalo kad bi pokušao nešto da kaže na islandskom. Njegovo ozbiljno lice je bilo u potpunoj suprotnosti s onim što bi rekao i kako bi to izgovorio; islandski mu je bio na nivou trogodišnjeg deteta.
Ali učio je brzo, i ubrzo su mogli da ga razumeju, a i on je shvatao šta mu oni govore. Dečaci su mu pokazali najbolja mesta za pecanje i šetali su s njim po brdu praveći se važni, učeći engleske reći i tekstove američkih pesama koje su čuli preko radija iz kasarne.
Posebno se zbližio s Mikelinom. Nije mu trebalo dugo da se sprijatelji s njom. Kad je bilo lepo vreme, izneo bi je napolje i vežbao s njom da vidi šta sve može da uradi. Radio je isto što i njena majka, pokretao joj ruke i noge, podržavao je dok hoda i radio s njom razne vežbe. Jednog dana je doveo lekara da je pregleda. Lekar ju je detaljno pregledao i uradio s njom neke vežbe. Lampicom joj je pogledao u oči i grlo, okretao joj glavu u krugovima i pipkao vrat i kičmu. Doneo je sa sobom kocke raznih oblika, koje je ona trebalo da stavi u rupe istog oblika. Začas je to uradila. Rečeno mu je da se razbolela s tri godine i da čuje kad joj se obraćaju, ali da sama nije skoro nikad ništa govorila. Rečeno mu je i da zna da čita, i da ju je majka učila da piše. Lekar je klimao glavom kao da mu je sve jasno, ozbiljnog izraza lica. Nakon što je završio pregled dugo je razgovarao s Dejvom. Kad je otišao, Dejv im je rekao da je Mikelina psihički sasvim normalna. Njih to nije nimalo iznenadilo. Dodao je da bi s vremenom, ako bi se s njom vežbalo i mnogo radilo, Mikelina mogla da prohoda bez ičije pomoći.
- Da prohoda! - majka je od uzbuđenja klonula na stolicu.
- A možda čak i da progovori - dodao je Dejv. - Možda. Da li je ikada bila kod lekara?
- Ne razumem - uzdahnula je majka.
- She is okay, - reče Dejv. - Just give her time.
Nije čula šta je rekao.
- On je odvratan čovek - rekla je odjednom, i deca su naćulila uši jer je nisu nikad čuli da priča o Grimuru kao tada. - Odvratan - nastavila je. - Bedna, sitna duša koja ne zaslužuje da živi. Kako ljudi postanu takvi? Nije mi jasno. Zašto smeju da se ponašaju kako hoće. Kako nastanu takvi ljudi? Zbog čega se pretvore u čudovišta? Kako je smeo da se ponaša kao životinja sve te godine i maltretira svoju decu i ponižava ih, i mene maltretira i tuče me, da mi dođe da umrem i stalno smišljam kako da…
Duboko je uzdahnula i sela kraj Mikeline.
- Bude te sramota što si žrtva takvog čoveka, pa se zatvoriš u svojoj samoći i nikoga ne puštaš do sebe, čak ni svoju decu jer nećeš da dozvoliš da iko dođe do tebe, a najmanje deca. I tako sediš i spremaš se za sledeći udarac koji dođe kad se najmanje nadaš, i koji je pun mržnje prema nečemu što ti ne znaš šta je, i čitav ti se život svede samo na čekanje sledećeg udarca, kad će doći, da li će biti jak, zbog čega, kako da ga izbegnem? Koliko god da se više trudim, sve je odvratniji prema meni. Što sam pokornija i prestrašenija, više me mrzi. A ako mu se suprotstavim, onda mu dam razlog da ubije boga u meni. Nikada ne mogu da uradim šta treba. Nikada… Sve dok ti ostane jedino misao da hoćeš da se sve to okonča, kako god da bude. Samo čekaš da prođe.
U kući je zavladao tajac. Mikelina je nepomično ležala u svom krevetu, a dečaci su se približili majci. Zanemeli, slušali su svaku njenu reč. Nika-. da nije otvorila vrata prema toj agoniji koju je trpela toliko dugo da je sve drugo nestalo u zaboravu.
- Sve će biti u redu - ponovio je Dejv.
- Ja ću ti pomoći - rekao je Simon ozbiljnog glasa.
Pogledala ga je.
- Znam da hoćeš, Simone - rekla je. - Uvek sam znala da ćeš mi ti pomoći, jadni moj Simone.
* * *

Tako su prolazili dani. Dejv je sve svoje slobodno vreme provodio s porodicom na brdu, a pogotovo s majkom, u kući ili u šetnjama oko jezera. Dečaci su hteli i više da se druže s njim, ali je on prestao da ide s njima na pecanje i imao je sve manje vremena za Mikelinu. Deca nisu zamerala. Primetili su promenu na majci, i povezali je s Dejvom. Bili su srećni zbog toga.
Jednog lepog jesenjeg dana, skoro šest meseci otkako je vojna policija oterala Grimura niz brdo, Simon je video kako Dejv i majka šetaju prema kući. Hodali su jedno uz drugo, i Simonu se učinilo da se drže za ruke. Prestali su da se drže za ruke kad su se približili kući i Simon je shvatio da ne žele da ih iko vidi.
- Šta ti i Dejv nameravate da radite? - Simon je upitao majku jedne jesenje večeri, kad se na brdo spustio mrak. Sedeli su u kuhinji. Tomas i Mikelina su se kartali. Dejv je bio kod njih tokom dana, ah se sad vratio u kasarnu. Pitanje je visilo u vazduhu ćelo leto. Deca su razgovarala o tome i zamišljala razne mogućnosti u kojima je Dejv postajao njihov otac i oterao Grimura, kojeg nikada više nisu videli.
- Kako to misliš da radimo? - upita majka.
- Kad se on vrati - reče Simon primetivši da su Mikelina i u Tomas prestali da se kartaju i da ga gledaju.
- Ima još vremena da o tome mislimo - rekla je majka. - Neće se on skoro vratiti.
- Ali šta ćeš uraditi? - Mikelina i Tomas su gledali u Simona i majku.
Pogledala je u Simona, a onda i u Mikelinu i Tomasa.
- On će nam pomoći - rekla je.
- Ko? - upita Simon.
- Dejv. Dejv će nam pomoći.
- Ali kako? - Simon je gledao u majku i pokušavao da je razume. Gledala ga je ravno u oči.
- Dejv poznaje takve ljude. Zna kako da ih se reši.
- Šta će uraditi? - ponovi Simon.
- Nemoj ti da brineš o tome - odgovorila mu je majka.
- Hoće li ga se otarasiti?
-Da.
- Kako?
- Ne znam. Rekao je da je najbolje da mi što manje znamo o tome. Ne bi uopšte trebalo da pričam s vama o tome. Ne znam šta će uraditi. Možda će pričati sa njim. Uplašiti ga da nas ostavi na miru. Kaže da ima drugare u vojsci koji mogu da mu pomognu, ako bude trebalo.
- Ali šta će se desiti ako Dejv ode? - upita Simon.
- Ode?
- Ako ode odavde - reče Simon. - Neće on zauvek ostati Ovde. On je vojnik. Oni stalno dobijaju prekomande. U kasarnu stalno dolaze novi vojnici. Šta ako on ode? Šta ćemo onda?
Gledala je u sina.
- Rešićemo to - reče tiho. - Već ćemo mi to nekako rešiti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 7:55 am







19


Sigurdur Oli je pozvao Erlendura i rekao mu da se video s Elsom i da je ona mislila da je Solveig, Benjaminova verenica, ostala u drugom stanju s nekim drugim, ali nije znala s kim. Razgovarali su o tome neko vreme, a onda je Erlendur ispričao Sigurduru Oliju o sastanku sa starim vojnikom Edvardom Hanterom, koji im je rekao o krađi u intendanturi i kako je neki Islanđanin koji je živeo na brdu sa svojom porodicom bio upetljan u to. Edvard je takođe mislio da je žena tog čoveka bila žrtva porodičnog nasilja; što je potvrdilo priču koju je Benjamin ispričao Hoskulduru.
- Svi ti ljudi sigurno su odavno poumirali i sahranjeni su - reče Sigurdur Oli umorno. - Nije mi jasno zašto se još uvek nagadjamo oko toga. Kao lov na duhove. Nećemo nikada naći te ljude niti moći da razgovaramo s njima. To su sve duhovi iz priča.
- Misliš na zelenu ženu na brdu? - upita Erlendur.
- Elinborg kaže da je matori Robert video duh Solveig u zelenom kaputu, tako da se sad već naterujemo s duhovima.
- Ali zar tebe ne interesuje ko leži tamo na brdu s rukom u vazduhu kao da je živ zakopan?
- Nakon dva dana u prljavom podrumu, sasvim mi je svejedno - reče Sigurdur Oli. - Boli me uvo za sve te gluposti - progunđa on i prekide vezu.
Elinborg se oprostila od Erlendura kad su se vratili od Hantera. Morala je s još nekoliko policajaca da bude u pratnji kriminalca, inače poznatog biznismena upetljanog u veliki lanac trgovine drogom, do gradskog suda Rejkjavika. Mediji su bili izuzetno zainteresovani za taj slučaj i fotoreporteri su se u jatu sakupili ispred suda, jer je toga dana tamo trebalo da se pojave svi optuženi da im se pročitaju optužbe. Elinborg se potrudila da se dotera koliko je mogla, s obzirom na to da nije imala mnogo vremena. Bilo je šanse da se pojavi na televizijskim vestima kad budu pričali o slučaju, pa je mislila da treba da bude pristojno odevena i da barem stavi raž na usne.
- Uf, kakva mi je frizura! - prostenjala je pokušavajući da je ukroti prstima.
* * *

Kao obično, Erlendur je razmišljao o Evi Lind, koja je i dalje ležala na intenzivnoj nezi i bilo je sasvim neizvesno da li će se izvući. Setio se njihove poslednje svađe u njegovom stanu, pre jedno dva meseca. Bila je još zima, s mnogo snega, mračna i hladna. Nije hteo da se svađa s njom. Nije imao namera da izgubi kontrolu. Ali ona, kao i obično, nije htela da popusti.
- Ne možeš vlastitom detetu to da radiš - rekao joj je, pokušavajući da je uveri. Mislio je da je otprilike u petom mesecu trudnoće. Pokušala je da se skine kad je ustanovila da je trudna, i nakon dva pokušaja je izgledalo kao da će joj to i uspeti. On se trudio da joj pruži podršku koliko je mogao, ali oboje su bili svesni da je od njegove podrške bilo malo koristi. Njihov odnos je bio takav da što se on manje petljao u njene stvari, veće su šanse bile da će uspeti. Eva Lind je bila ambivalentna prema svome ocu. Htela je da bude s njim, ali mu je u isto vreme zamerala na svemu. Išla je iz jedne krajnosti u dragu, potpuno nesposobna da nade neku sredinu.
- A šta ti o tome znaš? - rekla je. - Šta ti znaš o deri? Ja mogu sebi da rodim dete. Ima lepo da ga rodim.
Nije znao na čemu je, da li je drogirana ili pijana, ili i jedno i drugo, ali odmah je primetio da nije bila trezna kad se pojavila na njegovim vratima. Skoro je pala na kauč. Stomak joj je strčao ispod otkopčane kožne jakne, već se dobro videlo da je trudna. Ispod jakne je bila obučena samo u tanku majicu. Napolju je bilo barem minus deset.
- Ali zar se nismo…
- Nismo se mi ništa - prekinula ga je. - Ti i ja. Nas dvoje nismo ništa. Ništa.
- Mislio sam da ćeš voditi računa o bebi. Da ćeš paziti da joj ništa ne naškodi. Da je nećeš trovati. Rekla si da ćeš se očistiti, ali si ti sigurno previše važna za to. Ti si sigurno važnija od deteta.
- Zaveži.
- Što si došla ovamo?
- Ne znam.
- Zato što te peče savest. Zar ne? Savest te grize i misliš da ću te ja razumeti i zažaliti se nad tobom. Zato si došla ovamo. Da te ja sažaljevam i da ti umirim savest.
- Da, baš tako, ovo je pravo mesto za ljude sa savešću, đubre jedno svetačko.
- Već si odabrala i ime za bebu, sećaš se? Ako bude devojčica.
- Ti si odabrao ime, ne ja. Ti. Kao i obično. Ti odlučuješ o svemu. Ako ti se ide, idi, baš te briga i za mene i za ostale.
- Zvaće se Ojdur. Tako si rekla.
- Misliš da ne znam šta pokušavaš? Misliš da te ne čitam kao otvorenu knjigu? Usrao si se od straha… Znam šta nosim u stomaku. Znam da je to ljudsko biće. Čovek. Znam. Nema potrebe da me podsećaš na to. Uopšte nema potrebe.
- Dobro onda - rekao je Erlendur. - Čini mi se da ti ponekad zaboraviš na to. Da zaboraviš da se ne radi samo o tebi. Da ne drogiraš samo sebe. Truješ i dete koje od toga trpi mnogo više nego ti.
Zaćutao je.
- Možda je to bila greška - nastavio je. — Ne abortirati.
Pogledala ga je.
- Đubre jedno!
- Eva…
- Rekla mi je mama. Znam da si to hteo.
- O čemu pričaš?
- Možeš da kažeš da laže i da je nikakva, ali ja znam da je ona u pravu.
- U čemu? O čemu ti pričaš?
- Rekla je da ti to nikada ne bi priznao.
- Priznao šta?
- Da me nisi hteo.
- Molim?
- Da nisi hteo da se rodim. Kad je ostala u drugom stanju.
- Šta ti je majka rekla?
- Da nisi hteo da se rodim.
- Laže.
- Hteo si da abortira …
- Ona laže…
- … i sad mene osuđuješ, ma koliko se ja trudila. Po tebi ja nikada ne mogu ništa dobro da uradim.
- Nije istina. To nikad nije dolazilo u obzir. Ne znam zašto ona to priča, ali to nije istina. Nikada nije dolazilo u obzir. Nismo nikada ni razgovarali o abortusu.
- Rekla je da ćeš to reći. Upozorila me je.
- Upozorila te? Kad ti je to rekla?
- Kad sam joj rekla da sam trudna. Rekla mi je da si je terao da abortira i da sigurno nećeš hteti to da priznaš. Tačno je rekla sve što si sad rekao.
Eva Lind je ustala i krenula prema vratima.
- Ona laže, Eva. Veruj mi. Ne znam zašto ti je to rekla. Znam da me mrzi, ali nisam imao predstavu da me toliko mrzi. Manipuliše tobom da nas zavadi. I tebi je to sigurno jasno. Da joj padne na pamet tako nešto da kaže, to je… to je… odvratno. Možeš slobodno to da joj kažeš.
- Kaži joj sam - poviče Eva. - Ako smeš!
- Odvratno. Izmisliti tako nešto samo da bi nas zavadila…
- Ja više verujem njoj.
- Eva…
- Zaveži.
- Da ti kažem zašto to ne može da bude istina? Da ti kažem zašto ja nikada…
- Ne verujem ti!
- Eva… Ja sam…
- Zaveži već jednom. Ništa ti ne verujem.
- Onda odlazi odavde - rekao je.
- Da, naravno - reče izazivajući ga. - Reši me se.
- Gubi se!
- Odvratan si! - zavrištala je i otrčala iz stana.
- Eva! - vikao je za njom ali već je otišla.
To je bio njihov poslednji susret. Nije ništa čuo o njoj dok mu telefon nije zazvonio onog dana pre dva meseca dok je stajao nad skeletom na brdu.
* * *

Erlendur je sedeo u autu, pušio i razmišljao kako je tada trebalo drugačije da se postavi, da proguta vlastiti ponos i potraži Evu Lind kad ga je prošao bes. Da joj kaže još jednom da ju je majka slagala, da je on nikada nije terao da abortira. Da to nikada nije ni spomenuo. A ne da čeka da mu dete pošalje SOS poruku. Ona nije bila dovoljno zrela da sama prolazi sve to, nije shvatala koliko je situacija bila ozbiljna i bila je potpuno neodgovorna. Na neki čudan način šlepa za sve svoje mane.
Erlendur se bojao trenutka kad će morati da joj kaže šta se desilo kad dođe svesti. Ako se ikada probudi. Odlučio je da nazove Skarphjedina, da bi prestao da razmišlja o tome.
- Budite strpljivi - reče arheolog. - Dosta više tog telefoniranja. Javićemo vam čim dođemo do kostiju.
Skarphjedin je svakog dana postajao sve arogantniji, kao da je on šef istrage.
- A kad će to biti?
- Teško je reći - reče on, a Erlenduru se učinilo da vidi njegove požutele zube ispod brade. - Treba da vidimo. Pustite nas da radimo na miru.
- Nešto valjda možete da mi kažete. Da li se radi o muškarcu? Ženi?
- Strpljen - spas…
Erlendur prekide vezu. Zapalio je još jednu cigaretu kad je telefon zazvonio. Na vezi je bio Džim iz britanske ambasade. Edvard Hanter i kolege iz američke ambasade pronašli su spisak islandskih radnika u intendanturi i poslali su mu ga telefaksom. On sam nije našao nikakve informacije o Islanđanima koji su radili za Britance dok su oni bih zaduženi za intendanturu. Na spisku je bilo devet imena i Džim ih je pročitao. Erlendur nije prepoznao nijedno, te je dao Džimu broj faksa u kancelariji i zamolio ga da mu pošalje spisak.
Odvezao se u naselje Vogar i parkirao ispred podrumskog stana u kojem je tražio Evu Lind. Sedeo je u kolima, razmišljajući šta je to teralo neke muškarce da se ponašaju prema ženama i ded kao čovek iz tog stana. Zaključio je, kao i obično, da je to zato što su kreteni, ništa drugo mu nije palo na pamet. Nije znao šta hoće da uradi tom čoveku. Nije mu bilo jasno da li će mu uopšte nešto uraditi, osim da ga tako špijunira iz kola. Opekotine na telu male devojčice nisu mu izlazile iz glave. Čovek je poricao da je bilo šta uradio, a majka je potvrdila njegovu priču, tako da je jedino što su vlasti mogle da urade bilo da im uzmu dete. Njegov slučaj je prosleđen u javno tužilaštvo. Možda će biti optužen. A možda i neće.
Erlendur je razmišljao šta bi mogao da uradi. Izbor nije bio velik, i sve mogućnosti bile su jedna gora od druge. Da je siledžija bio u stanu to veče kad je tražio Evu Lind i video dete s opekotinama kako sedi na podu, verovatno bi ga napao. Ali kako je otada prošlo već dosta vremena, nije mogao sada da ga napadne zbog onoga šta je uradio detetu. Nije mogao da mu priđe i izmlati ga, iako je žarko želeo to da uradi. Erlendur je znao da ne vredi razgovarati s njim. Takvi gadovi su se samo smejali na pretnje. Smejao bi mu se ravno u lice.
Sedeo je u kolima pušeći dobra dva sata, i za to vreme nije primetio nikoga da izlazi iz stana ili ulazi u njega.
Na kraju je odustao od čekanja i odvezao se u bolnicu da poseti ćerku. Trudio se da zaboravi na sve to.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 7:56 am



20


Sigurdur Oli je pozvao Elinborg kad se vratila iz suda. Ispričao joj je kako Benjamin verovatno nije bio otac Solveiginog deteta i da su verovatno zbog toga raskinuli veridbu. I da se njen otac ubio nakon što je ona nestala, a ne pre toga, kao što joj je to rekla Baura.
Elinborg je kod matičara pregledala stare umrlice pre nego što je otišla u Gravarvogur. Nije podnosila laži, pogotovo kad je lažu neke uobražene gospođe koje su umislile da su bolje od drugih.
Baura je kamenog lica slušala njenu priču o trudnoći za koju su saznali od Else. Izraz lica joj se nijednom nije promenio.
- Da li ste ikad čuli tu priču? - upita Elinborg.
- Da mi je sestra bila kurva? Ne, nisam čula tu priču i nije mi jasno zašto mi vi sve to sada govorite. Nakon svih tih godina. Ne razumem vas. Ostavite moju pokojnu sestru na miru. Nije zaslužila da je ogovarate ovako. Od koga je ta… ta Elsa čula tu priču?
- Od svoje majke - reče Elinborg.
- Koja je to čula od Benjamina?
- Da. On to nikada nikome nije rekao, i poverio joj se na samrti.
- Da li ste našli pramen njene kose kod njega?
- Jesmo.
- I poslaćete ga na analizu s kosturom?
- Pretpostavljam da hoćemo.
- Vi znači mislite da ju je on ubio. Da je Benjamin, ta kukavica, ubio svoju verenicu. Ja mislim da je to apsurdno. Sasvim apsurdno. Ne mogu da shvatim kako možete tako nešto da mislite.
Ućutala je duboko zamišljena.
- Hoće li se o tome pisati u novinama? - upitala je.
- Ko zna - reče Elinborg. - O skeletu se već dosta pisalo.
- Hoće li se pisati da je moja sestra ubijena?
- Ukoliko se ispostavi da je to istina. Imate li predstavu ko je mogao da bude otac deteta?
- Samo Benjamin.
- Niste nikada ćuli ništa o nekom drugom? Ona vam nikada ništa nije spomenula o drugom čoveku?
Baura zatrese glavom.
- Moja sestra nije bila laka žena.
Elinborg se nakašlja.
- Rekli ste mi da se vaš otac ubio nekoliko godina pre njenog nestanka.
Pogledaše se za trenutak.
- Molim vas da odete sada - reče Baura ustajući.
- Vi ste počeli da pričate o njemu, ja vas nisam ništa pitala. Pronašla sam njegovu umrlicu kod matičara. Izvodi iz matične knjige ne lažu, kao neki.
- Nemam više ništa da vam kažem - reče Baura, ali s lica joj je nestao onaj arogantni izraz koji je držala ćelo vreme.
-Sigurno ga ne biste spomenuli da niste hteli da pričate o tome. Vama se priča o tome.
- Kakva glupost! - prosikta Baura. - Jeste sad odjednom i psiholog?
- Umro je šest meseci nakon što je vaša sestra nestala. Na umrlici ne piše da se sam ubio. Ne piše ništa o uzroku smrti. Verovatno ste suviše fini svet da bi se napisalo da se ubio. Iznenada preminuo u svojoj kući, to piše.
Baura joj je okrenula leda.
- Postoji li neka mogućnost da ćete mi reći šta se zaista desilo? - upita Elinborg. I ona je sada bila na nogama. - Kakve veze ima vaš otac s ćelom situacijom? Zašto ste ga uopšte spomenuli? Ko je bio otac njenog deteta? Da nije to bio on?
Baura nije pokazala nikakvu reakciju. Stajale su obe u salonu bogatog veletrgovca i tišina je gotovo mogla da se opipa. Elinborg je gledala raskošnu veliku prostoriju, lepe stvari u njoj, slike bračnog para, skupocen nameštaj, crni koncertni klavir, fotografiju Baure s predsednikom partije naprednjaka. Kakav prazan život, pomisli Elinborg.
- Zar nemaju sve porodice neku tajnu? - reče Baura konačno okrenuvši joj leđa.
- Verovatno ste u pravu - reče Elinborg.
- Nije to bio moj otac - reče Baura oklevajući. - Ne znam zašto sam vas slagala kad je umro. Nekako je to izašlo iz mene. Ako baš hoćete da me psihoanalizirate, možete reći da sam htela sve da vam kažem. Da svih ovih godina nisam smela da pričam o tome, da sam pukla kad ste spomenuli Solveig. Ne znam ni sama.
- Ko je to bio?
- Njegov bratanac, reče Baura. Sin njegovog brata iz Fljota. To se desilo jednog leta kad je bila kod njih.
- Kako ste to saznali?
- Potpuno se promenila kad se vratila. Mama… Majka je to odmah primetila, a ubrzo to nije moglo ni da se sakrije.
- Da li je rekla vašoj majci šta se desilo?
- Jeste. Tata je otišao u Fljot Ne znam šta se tamo desilo. Kad se vratio, tog momka su poslali u inostranstvo. Tako se barem pričalo. Naš deda je imao tamo ogromnu farmu. Imao je samo dva sina. Moj tata se doselio u grad, osnovao firmu i mnogo se obogatio. Bio je veoma cenjen.
- Šta je bilo s tim bratom od strica?
- Ništa. Solveig je rekla da ju je napao. Silovao. Moji roditelji nisu znali šta da rade, nisu hteli da ga tuže policiji, da ne krene priča. On se nakon nekog vremena vratio u zemlju i doselio u Rejkjavik. Oženio se, imao porodicu. Umro je pre nekih dvadeset godina.
- A Solveig i beba?
- Svi su je nagovarali da pobaci, ali ona to nije htela. Nije htela da ubije bebu. I onda je jednoga dana samo nestala.
Baura se okrenula prema Elinborg.
- Možete red da nas je to letovanje u Fljotu uništilo. Uništilo našu porodicu. Čitav moj život obeležen je time. Tajne. Porodični ponos. Nije smelo da se priča. Nismo smeli o tome da govorimo ni sa kim. Moja majka je o tome vodila računa. Znam da je posle rekla Benjaminu. Objasnila mu ćelu situaciju. Rekla da je Solveig sama bila kriva za svoju smrt. To je bio njen izbor, njeno ludilo. Nije imalo veze s nama. Mi smo i dalje bili pristojna i fina familija. Ona je poludela i bacila se u okean.
Elinborg je gledala u tu ženu i odjednom osetila kako je sažaljeva. Zbog laži u kojoj je živela čitav život.
- Ona je sama tako htela - nastavi Baura. - Nas se to nije ticalo. To je bila njena stvar.
Elinborg klimnu glavom.
- Nisu to njene kosti tamo na brdu - reče Baura. - Njene kosti su na dnu okeana. Leže tamo već šezdeset jezivih godina.
* * *

Erlendur je seo kraj Eve Lind nakon što je razgovarao s njenim lekarom. Rečeno mu je da joj je stanje isto, da će samo vreme pokazati da li će se izvući. Erlendur je sedeo kraj njenog kreveta, razmišljajući o čemu da joj priča. Ništa mu nije padalo na pamet.
Vreme je prolazilo. Na odeljenju intenzivne nege vladala je tišina. S vremena na vreme bi pored sobe prošao neki lekar, ili medicinska sestra u mekim belim patikama koje su škripale po linoleumu.
To škripanje.
Erlendur je gledao u svoju ćerku i nehotično počeo da joj priča o jednom nestanku koji ga je dugo mučio i koji do dan-danas nije razumeo.
Pričao joj je o dečaku koji se sa svojim roditeljima iz provincije preselio u Rejkjavik. Nije mogao da zaboravi svoju kuću na selu. Bio je premlad da bi razumeo zašto su morali da dođu u Rejkjavik, koji u to vreme nije bio grad, već samo mala primorska varošica. Kasnije je shvatio razloge zbog kojih su morali da se dosele u grad.
Novi dom mu je od prvog dana bio čudan. Dotad je rastao na selu, živeo jednostavnim životom sa životinjama u potpunoj izolaciji, s toplim letima i okrutnim zimama, uz priče o precima koji su izgradili sve u tom kraju, većina njih od davnina siromašni seljaci. Ti preci su bili njegovi uzori i o njima je slušao priče o životu na selu, kakav je i sam poznavao. Priče o njihovom životu, o teškoćama i tragedijama, ili o smešnim događajima zbog kojih su se ljudi koji su ih pričali zacenjivali od smeha ili se od čiste radosti zakašljavali zgrčenih lica. Sve su to bile priče ili o ljudima koje je poznavao ili o precima koji su izgradili taj kraj: stričevima, tetkama, babama i prababama, dedama i pradedama. Sve ih je znao poimence, čak i ljude koji su odavno umrli i bili sahranjeni na malom groblju kraj stare seoske crkve, dok je još korišćena. Priče o babicama koje su prelazile ledene reke kako bi došle do porodilja; priče o seljacima koji su herojski spašavali stoku u mećavama; priče o nadničarima koji su se smrzli pred stajama; priče o pijanim popovima; priče o duhovima i čudovištima; priče o životu koji je bio deo njegovog života.
Sve te priče poneo je sa sobom kad se s roditeljima doselio u grad. Uspeli su da naprave kuću u starom kupalištu malo van grada koji je sazidala britanska vojska za vreme okupacije. Jedino su to mogli sebi da priušte. Otac mu nije podnosio gradski život. Razboleo se od srca i ubrzo umro. Majka je prodala kupatilo i preselila se u mali podrumski ćumez kraj luke, gde je radila s ribom. On nije znao čime bi mogao da se bavi kad je završio osnovnu školu. Nije imao para da se dalje školuje. Niti ga je to zanimalo. Radio je radničke poslove. Na građevini. Kao ribar. Onda je u novinama video oglas za policiju.
Niko mu više nije pričao priče, i sve ih je zaboravio. Njegova rodbina je nestala, sahranjena i zaboravljena u napuštenim selima. On je sam lutao po gradu u kojemu mu nije bilo mesto. Čak i da je hteo da se vrati otkuda je došao, tamo više ničega nije bilo. Znao je da nije gradsko dete. Ali nije znao šta je. Nikada nije mogao da se reši želje za nekim drugim životom, večito nezadovoljan i bez korena. Kad mu je majka umrla, činilo mu se da je izgubio svaku vezu s prošlošću i svojim nasleđem.
Odlazio je na igranke. Na jednoj je upoznao ženu. Nije bila prva, ali se nikada ni sa jednom nije ozbiljno zabavljao. Ova je bila drugačija, ozbiljnija, i osetio je da je zavladala njime. Sve se desilo tako brzo da nije ni primetio. Bila je zahtevna, i on je bez razmišljanja ispunjavao sve njene želje. Odjednom su bili u braku i dobili devojčicu. Živeli su u malom iznajmljenom stanu. Ona je pravila velike planove za budućnost, htela je da ima još dece, da kupe stan, uzbuđena i radujući se svemu kao da je videla kako joj je čitav život krenuo nekim sigurnim putem na kojem se ništa loše neće desiti. On je gledao u nju i odjednom shvatio da uopšte ne poznaje tu ženu s kojom je živeo.
Dobili su još jedno dete, i ona je počela da oseća kako se on udaljuje. Nije skakao od sreće kad im se rodio sin, i nagoveštavao je da je hteo kraj, hteo je da ode. Osetila je to. Pitala ga je da li je našao neku drugu, a on ju je samo gledao, nije razumeo o čemu priča. Nikada mu tako nešto nije palo na pamet. Mora da si našao neku drugu, rekla je. Ne, nisam, rekao je, pokušavajući da joj objasni kako se oseća i o čemu razmišlja, ali nije htela da ga sluša. Imali su dvoje dece i nije mogla da veruje da namerava da ode od nje. Da ih ostavi. Da napusti vlastitu decu.
Njegova deca. Eva Lind i Sindri Snaer. Ona im je dala imena. Nije osetio da su deo njega. Nije imao nikakav očinski osećaj, ali je osećao odgovornost prema njima. Osećao je svoju odgovornost, ali ona nije imala nikakve veze s njihovom majkom ili njihovim zajedničkim životom. Rekao joj je da hoće da se brine o deci i da bi hteo da se rastanu u miru. Rekla je da neće biti nikakvog mira i uzela Evu Lind u krilo, čvrsto je grleći. Osetio je da koristi decu kako bi ga zadržala, što ga je još više ubedilo da ne može da živi s njom. Čitava njihova veza od početka je bila jedna velika greška, i odavno je trebalo nešto da urade s tim. Nije znao šta mu je bilo sve te godine, ali sada je morao to da resi.
Pokušao je da je nagovori da mu dozvoli da deca budu kod njega nekoliko dana u nedelji ili u mesecu, ali ona nije htela ni da čuje. U životu ih više neće videti ako je napusti, rekla mu je. Pobrinuće se za to.
I on ju je ostavio. Nestao iz života dvogodišnje devojčice u pelenama, s cuclom u ustima, koja ga je gledala kako izlazi iz stana i zatvara vrata. Sa malom belom cuclom koja je škripala pod njenim zubićima.
- U svemu smo pogrešili - reče.
To škripanje.
Sagnuo je glavu. Učinilo mu se da je medicinska sestra opet prošla pored sobe.
- Ne znam šta se desilo s tim čovekom - prošaputa Erlendur. Gledao je u svoju ćerku. Nikada nije video takav mir na njenom licu. Čistog izraza. Gledao je u aparate koji su je održavali u životu. Zatim se zagledao u pod.
Dugo je tako sedeo, a onda je napokon ustao sa stolice, sagnuo se nad Evu Lind i poljubio je u čelo.
- On je nestao, i ja mislim da je još uvek negde izgubljen i ko zna da li će ga ikada iko pronaći. Nisi ti kriva. On je nestao pre nego što je tebe bilo. Mislim da on sam sebe traži, a da ne zna zbog čega ili šta to tačno traži, i da zato to nikada neće ni naći.
Erlendur je gledao u Evu Lind.
- Osim ako mu ti ne pomogneš.
Pod svetlošću koja je dopirala od male lampe na stočiću pored kreveta, lice joj je izgledalo kao hladna maska.
- Znam da ga i ti tražiš. Ako iko bude mogao ikada da ga pronađe, to si ti.
Okrenuo se da krene kad je ugledao svoju bivšu ženu kako stoji na vratima. Nije znao koliko dugo je tamo stajala. Koliko je čula. Bila je obučena u isti smeđi kaput preko trenerke, ali je na nogama imala štikle, zbog čega je izgledala smešno. Erlendur je više od dvadeset godina nije video tako iz blizine. Primetio je kako je ostarila, kako joj je lice omekšalo, obrazi i brada se udebljali.
- Kako si mogla tako da slažeš Evu, da sam hteo da abortiraš. - Ključao je od besa.
- Ostavi me na miru - reče Haldora. I glas joj je ostario. Promukao. Od pušenja. Dugogodišnjeg.
- Šta si ih još slagala?
- Gubi se - rekla mu je pomerivši se s vrata da ga pusti da prođe.
- Haldora…
- Gubi se - ponovila je. - Odlazi i ostavi me na miru.
- I ti i ja smo hteli tu decu.
-1 nisi nikada zažalio zbog toga? - upita ga ona.
Erlendur nije razumeo.
- Misliš da je trebalo da se rode?
- Šta se desilo s tobom? - upita Erlendur. - Kada si postala takva?
- Gubi se - reče. - To samo i znaš. Gubi se. Gubi! Ostavi me na miru s njom.
Erlendur je zabezeknuto gledao u nju.
- Haldora…
- Gubi se, čuješ šta ti kažem! - Sad je već vikala. - Odlazi odavde. Odmah. Gubi se! Neću da te gledam! Neću više da te gledam!
Erlendur se provukao pored nje i izašao iz sobe. Zatvorila je vrata za njim.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 7:56 am






21


Sigurdur Oli je to veče završio s pretraživanjem podruma ne našavši ništa o podstanarima u Benjaminovoj vikendici na brdu. Bilo mu je svejedno. Odahnulo mu je što je izašao iz podruma. Bergtora ga je čekala kod kuće. Kupila je flašu crnog vina i pijuckala ga je u kuhinji. Izvadila je još jednu čašu i pružila mu kad je ušao.
- Ja nisam Erlendur - rekao je Sigurdur Oli. - Nemoj više nikada tako nešto ružno reći o meni.
- Ali bi hteo da budeš kao on - reče Bergtora. Kuvala je neko jelo od testenine i upalila je sveće u trpezariji. Lep prizor za smaknuće, pomislio je Sigurdur Oli. - Svi biste vi muškarci hteli da ste kao on - reče ona.
- Što tako pričaš?
- Sami sebi dovoljni.
- To nije istina. Ti nemaš predstavu kako je Erlendurov život bedan.
- Ja u svakom slučaju moram da shvatim u kakvoj vezi nas dvoje živimo - reče Bergtora sipavši vino u njegovu čašu.
- Važi, hajde da shvatimo kakva nam je veza. - Sigurdur Oli nije znao praktičniju osobu od Bergtore. Znao je da neće početi da priča o ljubavi u njihovom životu.
- Zajedno smo već neke tri-četiri godine, i ništa se ne dešava. Ama baš ništa. Čim ja počnem da pričam o bilo kakvim planovima, ti se kreveljiš. Nemamo zajedničke finansije. Venčanje u crkvi izgleda ne dolazi u obzir. Nisam sigurna šta bi rekao o bilo kakvoj drugoj vrsti venčanja. Nismo registrovani da živimo zajedno. Deca su, po tvom mišljenju, izgleda daleko kao neka druga galaksija. Tako da se ja pitam: šta je još ostalo?
Nije se činilo da je ljuta. Samo je pokušavala da shvati njihovu vezu i u kom pravcu je išla. Sigurdur Oli je odlučio da to iskoristi, pre nego što sve eksplodira. Imao je dosta vremena da razmišlja o svemu tome dok se dosađivao u podrumu.
- Ostali smo nas dvoje - reče Sigurdur Oli. - H i ja.
Pronašao je CD i pustio pesmu koja mu nije izlazila iz glave otkako je Bergtora počela da vrši pritisak na njega sa svojim planovima. Marijana Fejtful je zapevala o Lusi Džordan, tridesetsedmogodišnjoj domaćici koja je sanjala da se vozi u sportskom autu po Parizu, s hladnim vetrom u kosi.
- Već odavno pričamo o tome - reče Sigurdur Oli.
- O čemu? - reče Bergtora.
- O našem putovanju.
- Misliš na Francusku?
- Da.
- Sigurdure…
- Otići ćemo u Pariz i iznajmiti sportski auto - reče Sigurdur Oli.
* * *

Erlendur se našao u vrtoglavoj, zaslepljujućoj mećavi. Po licu ga je udarao sneg, a oko njega su bili samo mraz i tama. Pokušao je da se suprotstavi oluji, ali nije mogao da se mrdne s mesta, tako da se sagnuo i stajao kao ukopan dok se sneg gomilao po njemu. Znao je da mu je došao kraj i da ne može da se spase.
Odjednom se začuo telefon. Zvonjava nije jenjavala kroz mećavu, dok se odjednom nije razvedrilo, besnilo oluje se stišalo i Erlendur se našao u fotelji u svom stanu. Telefon na pisaćem stolu je i dalje zvonio, ne dajući mu mira.
Ustao je sav ukočen i krenuo da se javi, kad je zvonjava prestala. Stajao je kraj telefona očekujući da ponovo pozvoni, ali uzalud. Telefonski aparat je bio star i nije video broj s kojeg je stigao poziv, tako da nije imao pojma ko je hteo da priča s njim. Pomislio je da je to sigurno neko ko hoće da mu proda usisivač uz koji bi dobio još i toster na poklon. Doduše, bio mu je zahvalan što ga je spasao iz mećave.
Otišao je u kuhinju. Bilo je osam sati uveče. Navukao je zavese kako bi se odbranio od vedre prolećne večeri, ali svetlost se probijala kroz njih i njeni zraci su obasjavali prašinu u njegovom tmurnom stanu. Proleće i leto nisu bila njegova omiljena godišnja doba. Previše svetiosti. Previše lakoće. On je voleo tešku i mračnu zimu. U kuhinji nije pronašao ništa za jelo i seo je za sto, rukom podbočivši bradu.
Još je bio ošamućen od sna. Vratio se iz bolnice oko šest sati, seo u fotelju i spavao u njoj do osam. Setio se sna o mećavi i kako je u njoj čekao da mu dođe kraj. Često je sanjao isti san, samo u raznim varijantama. Ali uvek se nalazio u toj neprekidnoj, hladnoj mećavi koja ga je probijala do kosti. Znao je i kako bi se san završio da ga nije probudila zvonjava.
Telefon je ponovo zazvonio i Erlendur se predomišljao da li da se javi ili ne. Na kraju je ipak odlučio da odgovori, i polako je krenuo prema stolu u sobi.
- Erlendure?
- Da - reče Erlendur nakašljavajući se. Odmah je prepoznao glas.
- Džim na telefonu, iz ambasade. Izvinite što vam tako kasno smetam, i to kod kuće.
- Jeste to vi malopre zvali?
- Malopre? Ne, zovem prvi put. Stvar je u tome da sam razgovarao s Edvardom Hanterom i mislio sam da treba odmah da vam javim.
- Jeste li saznali nešto?
- On radi i dalje na vašem slučaju. Raspitivao se u Americi, tražio dalje po svojim dnevnicima i razgovarao s nekim, i misli da zna ko je prijavio krađu u intendanturi.
-Ko?
- Nije mi kazao. Samo me je zamolio da vam to prenesem i da odete do njega.
- Večeras?
- Da, ili ne, možda ujutro. Bolje da odete sutra ujutro do njega. Rekao je da ide na spavanje. Rano odlazi u krevet.
- Da li se radi o Islanđaninu? Taj što je prijavio kradu?
- On će vam sve reći. Laku noć i izvinite na smetnji. - Džim prekide vezu i Erlendur spusti slušalicu.
Još je stajao kraj telefona kad je ponovo zazvonio. Skarphjedin. Javljao se s brda.
- Počećemo da iskopavamo kosti sutra ujutro - reče Skarphjedin bez uvoda.
- Konačno - reče Erlendur. - Jeste me vi malopre zvali?
- Da, jeste li sad ušli u kuću?
- Jesam - slagao je Erlendur. - Jeste li našli nešto od koristi?
- Ne, nismo, ali hteo sam da vam javim… dobro veče, veče, hmm, dajte da vam pomognem, izvolite… Izvinite, gde smo stali?
- Rekli ste mi da ćete sutra iskopati kosti.
- Da, pretpostavljam predveče. U zemlji nismo pronašli ništa što bi otkrilo kako se telo našlo tamo. Možda ćemo naći nešto ispod kostiju.
- Vidimo se sutra.
- Doviđenja.
Erlendur je spustio slušalicu. Nije se još bio sasvim rasanio. Razmišljao je o Evi Lind i da li je išta od njegove priče dospelo do nje. Razmišljao je o Haldori i o toj njenoj mržnji prema njemu nakon svih tih godina. I po hiljaditi put je razmišljao kakav bi im život danas bio da nije odlučio da je ostavi. Nikada nije uspeo da nađe odgovor na to.
Gledao je zamišljeno pred sebe. Poneki zrak večernjeg sunca uspevao je da se probije kroz zavese u dnevnoj sobi, presecajući mrak u stanu. Zagledao se u teške somotske zavese koje su dosezale do poda. Teške, zelene zavese koje bi trebalo da zaustavljaju prolećnu vedrinu.
Dobro veče.
Veče.
Dajte da vam pomognem…
Erlendur je buljio u svoje zelene Zavese.
Iskrivljena.
Zelene.
- Šta je Skarphjedin…? - Erlendur skoči na noge i dohvati telefon. Nije se setio Skarphjedinovog broja telefona, i u panici je pozvao informacije. Dobio je broj i pozvao arheologa.
- Skarphjedine. Skarphjedine! - Vikao je u telefon.
- Molim. Jeste to vi opet?
- Koga ste pozdravili malopre? Kome ste pomagali?
- Molim?
- S kim ste razgovarali?
- S kim sam razgovarao? Šta vam je, što ste toliko uzbuđeni?
- Ko je tamo s vama?
- Mislite koga sam pozdravio?
- Da, nemam telefon s ekranom. Otkud mogu da vidim ko stoji kraj vas na brdu. Čuo sam samo da ste se s nekim pozdravili. Ko je kod vas?
- Niko, otišla je negde… Čekaj, čekaj, eno je kod žbunja.
- Žbunja? Mislite kod ribizli? Je l’ stoji kod ribizli?
-Da.
- Kako izgleda?
- Ona je… Da li znate ko je to? Ko je ta žena? Što ste se tako razgalamili?
- Kako izgleda? - ponovi Erlendur, pokušavajući da se smiri.
- Smirite se, molim vas.
- Koliko je stara?
- Stara?
- Recite mi samo koliko mislite da ima godina!
- Rekao bih oko sedamdeset. Ne, možda čak osamdeset. Ne mogu da procenim.
- Kako je obučena?
- Obučena? U dugačak zeleni mantil, skoro do zemlje. Otprilike je moje visine. Šepa.
- Šepa?
- Da, šepava je. Ali ima još nešto. Sva je, ne znam kako to da opišem, sva je…
- Šta? Šta! Kažite već jednom!
- Ne znam kako da je opišem… rekao bih… kao da je iskrivljena. Erlendur ispusti slušalicu i istrča na prolećno veče. Zaboravio je da kaže Skarphjedinu da po svaku cenu zadrži tu ženu na brdu.
* * *

Već nekoliko dana nisu bili videli Dejva kad se Grimur vratio kući.
Jesen je stigla s oštrim severnim vetrom i prvim snegom. Brdo je bilo visoko iznad mora, i tamo je zima dolazila ranije nego u Rejkjavik, koji je pomalo počinjao da liči na grad. Simon i Tomas su svako jutro odlazili školskim autobusom u Rejkjavik i vraćali se uveče. Majka je svako jutro odlazila na posao na farmu u Guvunesu. Tamo je radila oko krava i bavila se drugim seoskim poslovima. Odlazila je na posao pre nego što su dečaci kretali u školu, ali uvek se vraćala kući pre njih da ih dočeka. Mikelina je ostajala kod kuće i strašno se dosađivala u svojoj samoći. Uvek bi se obradovala majci kad se vrati s posla, a kad bi Simon i Tomas stigli i bacili knjige u ćošak, njenoj sreći nije bilo kraja.
Dejv je često dolazio u posetu. Majka i on su se sve bolje razumeli. Sedeli bi satima za kuhinjskim stolom i deca nisu smela da im smetaju. Ponekad se dešavalo da su hteli da budu sasvim sami, te bi otišli u spavaću sobu, zatvorivši vrata za sobom.
Simon bi ponekad primetio kako Dejv miluje majku po licu, ili joj sklanja pramen kose sa čela. Ponekad bi joj pomilovao ruku. Išli su u duge šetnje oko Rejnisvatna i uz brdo, a nekad bi otišli čak i u dolinu Mosfelsdal, ili do vodopada Helgufosa. Poneli bi užinu jer su to bili celodnevni izleti. Ponekad bi poveli decu, i Dejv bi nosio Mikelinu na leđima kao da je lagana kao perce. Takav izlet je nazivao „piknik”, što je Simonu i Tomasu bilo jako smešno, pa su ga imitirali i kokodakali podražavajući kokoške: pik-nik, pik-nik, pik-nik.
Majka i Dejv su ponekad sedeli zadubljeni u veoma ozbiljne razgovore na pikniku, ili u kuhinji. Jednom je Simon otvorio vrata sobe i video ih kako sede na krevetu. Dejv je držao majku za ruku i oboje su se nasmešili kad su ga videli. Nije znao o čemu su pričali, ali to sigurno nije bilo ništa dobro: poznavao je izraz na majčinom licu kad se loše osećala.
Svemu tome je jednog hladnog jesenjeg dana došao kraj.
Grimur se pojavio rano ujutro kad je majka već otišla na posao, a Simon i Tomas su krenuli na školski autobus. Sreli su Grimura spuštajući se s brda na probadajućem mrazu. On se peo stazom prema kući, stiskajući pohabanu jaknu kako bi se odbranio od hladnog severca. Nije ih ni pogledao. Nisu mogli dobro da ga vide u jesenjem sumraku dok im se približavao, ali je Simon mogao da zamisli njegov surov i nemilosrdan pogled. Dečaci su već nekoliko dana očekivali da se vrati. Majka im je rekla da će uskoro biti pušten iz zatvora gde je bio zbog krađe, i da bi svaki čas mogao da se vrati kući na njihovo brdo.
Simon i Tomas su posmatrali kako se Grimur približava kući i pogledali jedan u drugog. Obojica su pomislila isto. Mikelina je bila sama kod kuće. Probudila bi se s majkom i braćom, ali nastavila bi da spava kad svi odu iz kuće. Biće sama kad Grimur dođe kući. Simon je pokušao da zamisli njegovu reakciju kad uđe u kuću i vidi da majka i dečaci nisu tamo, i da ga dočekuje samo Mikelina, koju je oduvek mrzeo.
Školski autobus je stigao i već im je dvaput zatrubio. Vozač je video dečake na brdu, ali nije mogao dugo da ih čeka, te je zatvorio vrata i nastavio svoj put prema gradu. Dečaci su stajali na mestu kao skamenjeni, a zatim polako krenuše prema kući.
Nisu hteli da Mikelina bude sama.
Simon je razmišljao da li da ode po majku ili pošalje Tomasa do nje, ali je odlučio da to ne uradi; nije bilo razloga da se njih dvoje što pre sretnu, neka ona u miru provede taj poslednji dan. Videli su kako Grimur zatvara vrata za sobom, i potrčali za njim. Nisu znali šta mogu da očekuju kad uđu u kuću. Samo su znali da Mikelina spava u bračnom krevetu, gde nikada nije smela da bude.
Pažljivo su otvorili vrata i ušunjali se unutra. Držali su se za ruke, Simon je bio prvi, a Tomas iza njega. Ušli su u kuhinju i videli Grimura kako stoji kraj sudopere. Bio im je okrenut leđima. Ušmrknuo je i pljunuo u sudoperu. Upalio je svetio i videli su samo njegovu senku koja se nadvila nad kuhinjskim stolom.
- Gde vam je majka? - upitao je još uvek okrenut leđima. Simon pomisli kako je morao da ih primeti kad su se sreli na brdu i da ih je čuo da ulaze u kuću.
- Na poslu je - reče Simon.
- Poslu? Gde? Kakvom poslu? - reče Grimur.
- Radi u mlekari u Guvunesu - reče Simon.
- Zar ona ne zna da ja treba danas da dođem? - Grimur se okrenuo prema njima i zakoračio na svetio. Braća su videla kako nakon sveg tog vremena izranja iz mraka, i oči su im postale veličine tanjira kad su mu ugledali lice pod slabom svetlošću lampe. Nešto se desilo s Grimurom. Na jednom obrazu je imao veliku opekotinu koja mu je dopirala do oka. Očni kapak mu je bio poluzatvoren, spojen s kožom lica.
Grimur se nasmeja.
- Vidite kako vam je tata lep!
Dečaci su buljili u njegovo deformisano lice.
- Skuvaju ti kafu, a onda ti je bace u lice.
Približio im se.
- I to ne da bi te naterali da priznaš. Sve ionako znaju, jer im je neko sve već ocinkao. Ne prskaju te vrelom kafom zbog toga. Ne uništavaju ti lice samo zbog toga.
Dečaci nisu shvatali šta se dešava.
- Odlazi po majku - reče Grimur Tomasu, koji se sakrio iza brata. - Odlazi u tu štalu i dovedi kravetinu.
Simon je krajičkom oka primetio neko kretanje u spavaćoj sobi, ali nije se usudio da pogleda u tom pravcu. Mikelina je ustala. Već je mogla da staje na jednu nogu i da hoda pridržavajući se za nešto, ali sada se nije usudila da dođe u kuhinju.
- Napolje! - zavrišta Grimur. - Odmah!
Tomas je poskočio. Simon nije znao da li će brat umeti da ode do farme. Tomas je jednom ili dvaput išao s mamom na farmu preko leta, ali sada je bila zima i mrak. Još je bio mali.
- Idem ja - reče Simon.
- Ne ideš ti nigde - brecnu se Grimur. - Gubi se! - viknuo je na Tomasa, koji se zateturao iza Simona, otvorio vrata i izašao na mraz, pažljivo ih zatvarajući iza sebe.
- Dođi Simone, sedi kraj svog tate - reče Grimur^ kao da ga je odjednom prošao bes.
Simon mu se oprezno približio i seo na stolicu. Opet je primetio neku kretnju u predsoblju. Nadao se da Mikelina neće ud u kuhinju. U hodniku je bila mala ostava i Simon se nadao da će se sakriti u njoj da je Grimur ne vidi.
- Je l’ ti nedostajao tvoj tata? - upita ga Grimur sedajući naspram njega. Simon nije mogao da odvoji oči od opekotine. Klimnuo je glavom.
- Šta ste radili ćelo leto? - upita Grimur. Simon je nemo gledao u njega. Nije znao kojim lažima da počne. Nije mogao da mu kaže za Dejva; njegovim posetama i tajnim sastancima s majkom; šetnjama, piknicima. Nije mogao da mu kaže da sada uvek svi zajedno spavaju u velikom krevetu. Nije mogao da mu kaže koliko se majka promenila otkako je otišao, najviše zahvaljujući Dejvu. Dejv joj je probudio volju za životom. Nije mogao da mu kaže kako se doterivala svako jutro. Kako je sada drugačije izgledala. Kako je sa svakim danom koji je provodila s Dejvom bila sve lepša i lepša.
- Šta je, nemaš ništa da mi kažeš? - reče Grimur. - Ništa se nije desilo ćelo leto?
- Bilo je, bilo je… lepo vreme - prošaputa Simon, ne skidajući pogled s opekotine.
- Lepo vreme, Simone. Bilo je lepo vreme - reče Grimur. - I ti si se igrao ovde na brdu i oko kasarne. Da li poznaješ ikoga u kasarni?
- Ne - odgovori Simon brzo. - Nikoga.
Grimur se nasmešio.
- Naučio si da lažeš letos. Neverovatno kako se laganje brzo nauči. Jesi li naučio da lažeš letos, Simone?
Simonove usne su počele da drhću i nije mogao da ih smiri.
- Poznajem samo jednog vojnika, ali slabo.
- Poznaješ jednog. Vidiš. Ne srne se lagati, Simone. Ako neko laže kao ti, sam sebi stvara probleme, a bogami i drugima.
- Da - reče Simon, nadajući se da će razgovoru brzo doći kraj. Nadao se da će se Mikelina pojaviti da ih omete. Predomišljao se da li da kaže Grimuru da je Mikelina u predsoblju i da je spavala u njegovom krevetu.
- Koga poznaješ u kasarni? - upita Grimur, i Simon je osetio kako se sve dublje ukopava.
- Samo jednog vojnika - odgovori.
- Samo jednog vojnika - ponovi Grimur pogladavši se po obrazu, kažiprstom češkajući ranu. - Ko je on? Drago mi je da ih ne znaš više.
- Ne znam. On nekad peca na jezeru. Ponekad nam da pastrmke koje upeca.
- I dobar je prema vama, deci?
- Ne znam - reče Simon, iako je znao da je Dejv najbolji čovek kojeg je ikada u životu sreo. U poređenju s Grimurom, Dejv je bio anđeo koji je s neba došao da spase njegovu majku. Gde je Dejv sada? Mislio je Simon. Da barem dođe. Mislio je na Tomasa kako po mrazu ide prema Guvunesu i na majku koja još nije znala da se Grimm vratio kud. Mislio je na Mikelinu u predsoblju.
- I on često dolazi ovamo, zar ne?
- Samo ponekad.
- Je l’ on dolazio ovamo pre nego što su me strpali na robiju? Kad te strpaju na robiju Simone, to znači da si u zatvoru. To ne znači da si išta loše. uradio, to samo znači da si u zatvoru. U ćumezu. Nije im trebalo mnogo. Kažu, da daju primer. Islanđani ne smeju da kradu od vojske. Bože sačuvaj. Tako da su morali na brzinu da mi daju tešku kaznu. Da drugima ne bi palo na pamet da rade kao ja, i kradu od njih. Razumeš? Trebalo je svi da se nauče na mojim greškama. Ali svi kradu. Ne samo ja. Svi to rade, i svi debelo zarađuju. Da li je on dolazio ovamo pre nego što sam ja otišao na robiju?
-Ko?
- Taj vojnik. Da li je dolazio ovamo pre nego što sam ja otišao na robiju? Taj jedini.
- Pecao je na jezeru pre nego što si ti otišao.
- I davao vašoj majci pastrmke.
-Da.
- Je l’ mnogo ribe pecao?
- Ponekad. Ali nije neki pecaroš. Samo je pušio kod jezera. Ti si uvek mnogo više upecao. I hvatao na mrežu. Ti uvek mnogo više upecaš na mrežu.
-1 kad bi on mami dao pastrmku, da li se zadržavao kod nje? Pio kafu? Možda sedeo ovde za stolom?
- Nije - reče Simon. Nije znao da li je sada već bilo jasno da laže. Bio je uplašen i zbunjen. Usne su mu se tresle i stavio je ruku na njih pokušavajući da ih smiri. Pokušavao je da odgovora na Grimurova pitanja, ali se bojao da će reći nešto što ne treba i da će mu zbog toga majka stradati. Video je neko novo lice Grimurovo. Nikada on nije toliko mnogo pričao s njim, i Simon je bio u šoku. Batrgao se. Nije mu bilo sasvim jasno šta je to što Grimur ne sme da sazna, a hteo je po svaku cenu da zaštiti svoju majku.
- Nije nikada ušao u kuću? - upita Grimur. Glas mu više nije bio prepreden i blag, već grub i odlučan.
- Samo dvaput, ili tako nešto.
-1 šta je onda radio?
- Ništa.
- A tako znači. Opet si počeo da lažeš? Tako znači? Opet me lažeš? Dođem kući nakon meseci maltretiranja, i eto šta me dočeka, samo laži. Hoćeš opet da me lažeš?
Njegova pitanja su padala kao udarci biča po Simonu.
- Šta si radio u zatvoru? - upita Simon očajnički se nadajući da će uspeti da promeni temu, da ne mora da priča o Dejvu i majci. Zašto Dejv ne dolazi? Zar oni nisu znali da će Grimur izaći iz zatvora? Zar nisu pričali o tome na svim svojim tajnim sastancima kad joj je Dejv milovao ruke i sklanjao joj kosu sa čela?
- U zatvoru? - reče Grimur, promenivši ton. Glas mu je opet postao prepreden i blag. - U zatvoru sam slušao priče. Razne priče. Svašta čuješ, i hteo bi da čuješ još više jer ti niko ne dolazi u posetu i ne dobijaš nikakve vesti od kuće, osim priča koje čuješ u zatvoru, zato što tamo uvek neko dolazi i upoznaš se sa čuvarima, koji ti uvek nešto kažu. I imaš dosta vremena da razmišljaš o tim pričama.
Iz predsoblja se začuo neki šum. Grimur je zaćutao na trenutak, ali je onda nastavio kao da ga ništa nije omelo.
- Ti si, naravno, još mali, zar ne, koliko ono godina imaš, Simone?
- Četrnaest, uskoro ću napuniti petnaest.
- Pa da, ti si skoro odrastao čovek i razumećeš o čemu ja pričam. Priča se o islandskim devojkama koje se prosto bacaju pod vojnike. Kao da ne mogu da se suzdrže kad vide uniformu, a oni im otvaraju vrata, hoće da plešu s njima, kao mnogo su fini i nikad se ne napijaju, i imaju cigarete i kafu i svašta nešto, i dolaze ovamo iz nekih mesta gde bi sve one htele da odu. A mi, Simone, mi smo jad. Samo neke seljačine koje devojke neće ni da pogledaju. Zbog toga me zanima taj vojnik što peca na jezeru. Simone, razočarao si me.
Simon je gledao u Grimura i osećao kako ga sva snaga iz tela napušta.
- Čuo sam mnogo priča o tom vojniku ovde na brdu, a ti ga i ne poznaješ. Osim ako ne lažeš, što nije lepo. Lagati rođenom ocu, kad je taj vojnik dolazio ovamo svaki božji dan i ćelo leto se šetao po brdu s njegovom ženom. I ti ništa o tome ne znaš?
Simon je ćutao.
- Baš ništa ne znaš o tome? - ponovi Grimur.
- Išli su ponekad u šetnju - reče Simon i oči mu se napuniše suzama.
- Eto - reče Grimur. - Znao sam ja da smo mi drugari. Jesi li i ti išao u šetnju s njima?
Činilo se da ovome nikada neće doći kraj. Grimur ga je gledao kroz poluzatvoreno oko na izgorelom licu. Simon je osećao da neće moči još dugo da izdrži.
- Ponekad smo išli na jezero, i on je nosio užinu. Kao što si ti nekad donosio, u konzervama s otvaračem.
- I da li je nekad poljubio mamu? Kraj jezera?
- Nije - reče Simon, srećan što ne mora da laže o tome. On nije nikada video Dejva i mamu da se ljube.
- Šta su onda radili? Jesu li se držali za ruke? I šta si ti radio? Zašto si dozvolio tom čoveku da se šeta s tvojom majkom oko jezera? Zar ti nije palo na pamet da se to meni ne bi svidelo? Nikada nisi pomislio na to?
- Nisam - reče Simon.
- I niko nije ni pomislio na mene kad ste se tako lepo šetali, je l’ da?
- Ne - reče Simon.
Grimur se nagnuo ispod svetla prema njemu i Simon mu je još bolje video crveni ožiljak na licu.
- I kako se zove taj čovek što krade tuđe porodice kao da je to u redu i niko se ne umeša u to?
Simon mu nije odgovorio.
- Kako se zove taj što krade tuđu ženu i misli da je to u redu?
Simon je i dalje ćutao.
- Taj što me je ispržio kafom, Simone, taj koji me je ovako unakazio, da li znaš kako se zove?
- Ne znam - prošaputa Simon da se jedva čuo.
- On nije otišao u zatvor iako me je napao i ispržio me ovako. Šta ti misliš o tome? Kao da su svetinja, samo zato što su vojska. Misliš li da su sveci?
- Ne mislim - reče Simon.
- Da li ti se mama udebljala letos? - upita Grimur, kao da mu je odjednom nešto palo na pamet. - Ne zato što je kravetina u mlekari, Simone, nego zato što se šeta s vojnicima iz kasarne. Da li ti se čini da se udebljala letos?
- Ne - reče Simon.
- Ja bih rekao da je sasvim moguće. Ali videćemo već to. Taj što me ispekao, kako se on zove?
- Ne znam - reče Simon.
- On je nešto uvrteo sebi u glavu, nemam pojma otkud mu to, da ja nisam dobar prema tvojoj majci. Da sam joj nešto loše uradio. Ti sam znaš da ponekad treba da je naučim redu. Taj čovek to nije razumeo. Ne razume kako ženturače kao što je tvoja majka treba da nauče koga treba da slušaju, ko je muškarac u kući i kako treba da se ponašaju. Nije mu bilo jasno da ih ponekad treba prodrmati. Bio je veoma ljut kad je pričao sa mnom. Ja sam naučio engleski s mojim drugarima u kasarni i razumeo sam šta je pričao. Bio je jako ljut zbog tvoje mame.
Simon nije mogao da skine pogled s njegovog ožiljka.
- Taj čovek se zove Dejv, Simone. Sad hoću da prestaneš da mi lažeš: taj vojnik koji je bio tako dobar prema tvojoj majci od proleća, ćelo leto i ćelu jesen, da se on ne zove Dejv?
Simon je razbijao glavu razmišljajući šta da mu kaže, a i dalje nije mogao da skine pogled s ožiljka.
- Već će se oni pobrinuti za njega - reče Grimur.
- Pobrinuti se za njega? - Simon nije znao šta to znači, ali je osećao da to ne zvuči dobro.
- Je l’ se to neki pacov čuje tamo iz predsoblja? - reče Grimur klimnuvši glavom prema vratima.
- Ha? - Simon nije razumeo o čemu priča.
- Idiote. Misliš da nas sluša?
- Ne znam ništa o Mikelini - reče Simon. - To skoro da je bilo tačno.
- On se zove Dejv, zar ne, Simone?
- Možda - reče Simon oprezno.
- Možda? Nisi siguran. Kako ga ti zoveš, Simone? Kad pričaš s njim i kad te on mazi i miluje, kako ga zoveš onda?
- On me nikada nije mazio…
- Kako se zove?
- Dejv - reče Simon.
- Dejv! Hvala ti, Simone.
Grimur se naslonio na stolicu i nestao sa svetlosti. Spustio je glas.
- Čuo sam da ti on jebe majku.
U tom trenutku se otvoriše vrata. Na njima je stajala majka s Tomasom, a sa njima se prikrao hladan vetar od kojeg je Simona prošla jeza niz oznojena leđa.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 7:57 am




22


Erlendur je stigao na brdo nekih petnaestak minuta nakon što je razgovarao sa Skarphjedinom.
Nije poneo mobilni telefon sa sobom, inače bi nazvao Skarphjedina i zamolio ga da zadrži ženu na brdu dok on ne dođe. Bio je siguran da je to žena o kojoj je Robert pričao da obilazi ribizle: iskrivljena žena u zelenom.
Na Bulevaru Miklabrojt nije bilo mnogo saobraćaja tako da je vozio što je brže mogao uzbrdo na Artunsholtu, pa Zapadnim bulevarom dok nije skrenuo desno prema brdu. Parkirao je kola uz temelj, blizu mesta gde su arheolozi radili na iskopavanju. Skarphjedin je upravo krenuo kući, ali je zaustavio kola. Erlendur je izašao iz auta, a arheolog je spustio svoj prozor.
- Šta, došli ste ovamo? Što ste tako naglo prekinuli vezu? Da li se nešto desilo? Što me tako gledate?
- Da li je ta žena još ovde? - upita Erlendur.
- Žena?
Erlendur je gledao prema ribizlama i učinilo mu se da vidi da se nešto pomera.
- Je l’ to ona tamo? - upita zaškiljivši očima. Nije dobro video s tolike daljine. - Žena u zelenom. Da li je još uvek tamo?
- Da, eno je stoji tamo - reče Skarphjedin. - O čemu se radi?
- Reći ću vam kasnije - reče Erlendur krenuvši prema njoj. Kako se približavao ribizlama, sve su bile jasnije i one i zeleni oblik pored njih. Ubrzao je korak kao da je pomislio da će mu žena pobeći. Stajala je kraj golog žbunja, držeći jednu granu. Duboko u mislima, gledala je prema brdu Esji na severu.
- Dobro veče - reče Erlendur kada joj je prišao.
Žena se okrenu prema njemu. Nije primetila kako joj prilazi.
- Dobro veče - odgovorila je.
- Lepo vreme večeras - reče Erlendur čisto da bi nešto rekao.
- Ovde na brdu je uvek bilo najlepše u proleće - reče žena. Imala je poteškoća s govorom. Glava joj se tresla, i Erlenduru se činilo kao da mora da se koncentriše na svaku reč. Kao da nisu same od sebe dolazile. Jednu ruku je držala u kaputu, tako da se nije videla. Imala je uvrnuto stopalo koje je provirivalo ispod dugačkog zelenog kaputa i naginjala se na levu stranu, kao da joj je kičma bila iskrivljena. Mogla je imati nešto više od sedamdeset godina, zdravog izgleda, guste sede kose koja joj je dopirala do ramena. Lice joj je bilo prijazno, ali melanholično. Erlendur je primetio da joj se glava nije tresla samo kad govori. Pokreti su bili sitni ali nekontrolisani, kao da su je držali neprekidni kratki grčevi. Glava joj je bila bez prestanka u pokretu.
- Jeste li vi odavde sa brda? - upita Erlendur.
- Grad se sada već proširio dovde - reče ona, ne odgovorivši mu. - Nisam nikada mislila da će se to desiti.
- Da, grad se već posvuda proširio - reče Erlendur.
- Vi radite na istrazi oko kostura? - upita ona odjednom.
- Da - odgovori Erlendur.
- Videla sam vas na vestima. Dolazim ponekad ovamo na brdo, posebno u ovo doba godine, u proleće. S večeri kad se sve smiri i kad se vidi ta lepa prolećna svetlost.
- Lepo je ovde - reče Erlendur. - Jeste li vi odavde sa brda ili okoline?
- Nameravala sam da vam se javim - reče žena opet ne odgovorivši na njegovo pitanje. - Htela sam da dođem do vas sutra. Ali dobro je da ste me našli. Već je bilo vreme.
- Vreme?
- Da se sve sazna.
- Kako to mislite?
- Živeli smo tu kod tog grmlja. Vikendice već odavno nema. Ne znam šta se s njom desilo. Možda je s godinama propala. Moja mama je posadila ribizle i od njih pravila pekmez na jesen. Ali nije ih posadila samo zbog pekmeza. Htela je da od njih napravi živu ogradu i da posadi baštu i cveće koje bi gledalo prema jugu i prema suncu. Vikendica je trebalo da štiti od vetra sa severa. Ali on joj nije to dozvolio. Ništa joj nije dozvoljavao.
Pogledala je Erlendura drmusajući glavom dok je pričala.
- Iznosili bi me ovamo napolje kad se pojavi sunce. Moja braća. Ništa mi nije bilo lepše nego da sedim napolju kad sunce šija. Skoro sam vrištala od veselja kad bi me izneli na dvorište. I onda bismo se i igrali. Njih dvojica su uvek pronalazila nove načine da se igraju sa mnom, zato što nisam mogla da se krećem. Zbog invaliditeta koji je bio još gori kad sam bila mlađa. Uvek su pokušavali da me uključe u sve svoje igre. Od mame su to nasledili. U početku obojica.
- Šta?
- Dobrotu.
- Jedan starac nam je rekao da je ponekad viđao neku ženu u zelenom kaputu kako se šeta ovde oko ribizli. Njegov opis odgovara vama. Pretpostavili smo da to mora da je neko ko je stanovao u toj vikendici.
- Znači znate o vikendici.
- Da, znamo. Pronašli smo i imena nekih podstanara, ali ne svih. Mislimo da je ovde za vreme rata živela petočlana porodica, i pretpostavljalo se da je otac porodice maltretirao ženu i decu. Spomenuli ste majku i dvojicu braće, tako da ako ste vi treće dete, to se onda poklapa s našim informacijama.
- Spomenuo je ženu u zelenom? - upitala je smešeći se.
- Da, jeste. Zelenu ženu.
- Zeleno je moja omiljena boja. Uvek je i bila. Otkako znam za sebe.
- Znate kako kažu da su ljudi koji vole zelenu boju veoma racionalni.
- Moguće je.
Nasmešila se.
- Ja sam izuzetno racionalna.
-Dah poznajete tu porodicu?
- Mi smo stanovali u toj kući.
- Porodično nasilje?
Žena pogleda u Erlendura.
- Da, u porodičnom nasilju.
- To je bilo …
- Kako se zovete? - žena ga je prekinula u pola rečenice.
- Erlendur - reče on.
- Da li imate porodicu, Erlendure?
- Ne, u stvari da, neku vrstu porodice, rekao bih.
- Niste sigurni, Da li ste dobri prema svojoj porodici?
- Mislim da… - Erlendur je oklevao. Njena pitanja su ga iznenadila i nije znao kako da joj odgovori. Da li je bio dobar prema svojoj porodici? To bi se teško moglo reći, pomislio je.
- Možda ste razvedeni - reče žena bacivši pogled na njegovu pohabanu odeću.
- Jesam, razveden sam - odgovori on. - Hteo sam da vas pitam… da vas pitam o nasilju u vašoj porodici.
- Tako zgodan termin za ubistvo duše. Pogodna reč koju mogu da koriste ljudi koji ne znaju šta ona sakriva. Možete li da zamislite kako je živeti u neprestanom strahu za život?
Erlendur joj nije odgovorio.
- Živeti svaki božiji dan uz mržnju koja nikada ne odlazi, ma šta radio, i nikada ne možeš da uradiš ništa kako bi išta promenio. Sve dok ti od volje ne ostane ni traga, i samo čekaš šta će se desiti, i nadaš se da će sledeće batine manje boleti od pređašnjih.
Erlendur nije znao šta da kaže.
- Batine polako postaju sadizam, jer jedini autoritet na svetu koji siledžija ima jeste nad tom jednom ženom, njegovom ženom. A taj autoritet je potpun, jer žena ne može da mu se suprotstavi. Ona je potpuno bespomoćna i potpuno ovisi o njemu jer on ne preti samo njoj, ne maltretira svojom mržnjom i besom samo nju. On je muči i mržnjom prema njenoj deri i preti joj da će i njih povrediti samo ako pokuša da mu se suprotstavi. Ali sve to fizičko nasilje, sav bol i batine, slomljene kosti, rane, masnice, pomodrele oči, rasečene usne, to nije ništa spram psihičke agonije. Stalnog straha koji nikada ne prolazi. Prvih godina, dok još pokazuje neke znake života, žena pokušava da pronađe pomoć i da pobegne, ali je on pronalazi i šapuće joj da će joj ubiti ćerku i zakopati je visoko na brdu. I njoj je jasno da je on za to sposoban, tako da se predaje. Predaje se i stavlja vlastiti život njemu na raspolaganje.
Žena je gledala prema Esji i zapadu, gde su se nazirali obrisi glečera Snajfelsjokula.
- Život joj postaje samo senka njegovog života - nastavila je. - Nestaje svaki otpor, a s otporom i želja za životom. Njen život se utapa u njegov život i ona više ne postoji, umire, i kreće se kao biće mraka u večitoj potrazi za bekstvom. Bekstvom od batina i psihičkog mučenja i njegovog života, jer nje više nema, ona postoji samo u njegovoj mržnji.
- Na kraju on pobeđuje.
- Zato što je ona mrtva. Živa ali mrtva.
Žena prekide na trenutak s pričom i pomiluje gole grane na grmu.
- Sve do tog proleća. Za vreme rata.
Erlendur je slušao.
- Ko može da osudi nekoga za ubistvo duše? - nastavila je. Možete li to da mi kažete? Da li je moguće optužiti nekoga što je ubio nečiju dušu, dovesti ga pred sudiju i osuditi ga?
- Ne znam - reče Erlendur. Nije bio siguran da razume sve o čemu je žena pričala.
- Da li ste došli do kostiju? - upita ona kao rasejano.
- Sutra ćemo ih iskopati - reče Erlendur. - Da li vi znate ko je tu zakopan?
- Ispostavilo se da je ona kao ovo grmlje - tiho će žena.
- Ko?
- Kao ribizle. Njima ne treba nikakva pažnja. Jake su, pretrpe svaku oluju i najgore zime, a svakog leta budu opet tako zelene i lepe, a bobice uvek crvene i sočne, kao da im se ništa nije desilo. Kao da nikada nije bilo zime.
- Izvinite, kako je vaše ime? - upita Erlendur.
- Njoj je taj vojnik opet dao volju za životom.
Žena zaćuta zagledavši se u grmlje kao da je otišla u neki drugi svet i vreme.
- Ko ste vi? - upita Erlendur.
- Mama je volela zelenu boju. Govorila je da je zeleno boja nade.
Konačno se pribrala.
- Ja se zovem Mikelina - reče. Oklevala je načas. - On je bio čudovište reče. - Čudovište puno nekontrolisane mržnje i besa.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 7:57 am




23


Već je bilo skoro deset sati uveče, i na brdu je zahladilo. Erlendur je upitao Mikelinu da li bi htela da nastave razgovor u njegovom autu. A mogli su i da se nađu sutradan. Već je bilo kasno i…
- Da sednemo malo u kola - reče ona krenuvši. Hodala je polako naginjući se na levu stranu svaki put kad stane na šantavu nogu. Erlendur je išao pred njom i dopratio je do kola, otvorio vrata i pomogao joj da sedne. Zatim je prešao ispred kola. Nije mu bilo jasno kako je Mikelina došla do brda. Nije mu se činilo da se dovezla.
- Jeste li taksijem došli ovamo? - upitao je kad je seo za volan. Upalio je auto. Motor je bio još vruć, tako da je grejanje brzo proradilo.
- Simon me je dovezao - rekla je. - Doći će uskoro po mene.
- Pokušali smo da sakupimo informacije o stanovnicima ovde na brdu. Pretpostavljam da je to vaša porodica. Čuli smo neke stvari, naravno od starijih ljudi, koje su zvučale vrlo čudno. Recimo o plinari kod Hlemura.
- On ju je ismevao zbog te plinare - reče Mikelina - ali ja ne verujem da je ona začeta u nekoj orgiji zbog smaka sveta, kao što joj se on rugao. Konačno, to je i on mogao biti. Rekla bih da se neko njemu zbog toga rugao, ili ga čak ismevao, možda kad je bio mali, a možda i kasnije, i da je on to onda okrenuo prema njoj.
- Znači vi mislite da je vaš otac začet u toj plinari?
- Nije on bio moj otac - reče Mikelina. - Moj otac je poginuo. Radio je kao ribar na brodu, i moja mama ga je volela. To mi je bila jedina uteha u životu kad sam bila mala. Da mi on nije bio otac. Užasno me je mrzeo. Bogalja. Zato što sam takva kakva sam. Razbolela sam se s tri godine, dobila sam paralizu i potpuno onemela. On je mislio da sam retardirana.
Govorio da sam kreten. Samo što ja nisam bila retardirana. Bila sam sasvim normalna, ali nikad nisam dobila nikakvu terapiju, što se danas smatra sasvim uobičajenim. A bila sam nema jer sam živela u večitom strahu od njega. Zna se da deca mogu da zaneme ako dožive nekakvu traumu. Pretpostavljam da se to desilo sa mnom. Tek sam kasnije naučila da hodam, pričam i učim. Čak sam i fakultet završila. Psihologiju.
Zastala je.
- Nisam nikada saznala ko su bili njegovi roditelji - nastavila je. - Pokušala sam da ih nađem. Da shvatim šta mu se desilo, kada i zašto. Pokušala sam da iskopam nešto o njegovoj mladosti. Radio je kao nadničar na farmama po celoj zemlji, poslednje mesto je bilo u Kjosu, gde se upoznao s mojom mamom. Najviše me interesovao deo njegove mladosti koji je proveo u Mirasisli, na malom dobru koje se zvalo Melur. Nema ga više. Ljudi koji su tamo živeli imali su troje dece, ali su uzimali i drugu decu na stan, i za njih dobijali pare od opštine. U to vreme je još bilo velike sirotinje. Za te ljude se znalo da maltretiraju tu sirotu decu. Pričalo se o tome po obližnjim farmama. Čak im je jednom bilo i suđeno zbog jednog deteta koje je umrlo kod njih zbog neuhranjenosti i zlostavljanja. Nad detetom je urađena autopsija na samoj farmi, u uslovima vrlo primitivnim čak i za to vreme. Bio je to dečak od osam godina. Skinuli su jedna vrata, stavili ga na njih i na njima uradili autopsiju. Isprali mu creva u potoku. Ispostavilo se da je zaista bio maltretiran, ali nisu mogli da ustanove da li je zbog toga i umro. On je to sve video. Možda su bili drugari. On je u to vreme živeo tamo na farmi. Ime mu se spominje u dokumentima sa suda. Da je bio neuhranjen i da je imao rane po leđima i nogama.
Zaćutala je načas.
- Nemam nameru da ga opravdavam, to što nam je radio i kako se ponašao prema nama - reče. - Tako nešto se ničim ne može opravdati. Ali htela sam da shvatim ko je on u stvari bio.
Zaćuta opet.
- A vaša majka? - upita Erlendur. Osećao je da će mu Mikelina na svoj način reći sve što je mislila da je važno. Nije hteo da je požuruje. Trebalo joj je vremena da mu sve ispriča.
- Ona je bila baksuz - reče Mikelina bez uvijanja, kao da je to bio jedini zaključak do kojeg se moglo doći. - Nije imala sreće jer je naletela na takvog čoveka. Eto tako. I ona je bila siroče, bez igde ikoga, ali imala je pristojno detinjstvo i mladost u Rejkjaviku. Radila je za jednu finu porodicu kad su se njih dvoje upoznali. Nisam nikada uspela da saznam ko su bili njeni roditelji. Ako je to ikada i bilo negde registrovano, ti su papiri nestali.
Mikelina je pogledala u Erlendura.
- Ali ona je našla pravu ljubav pre nego što je za to bilo kasno. Mislim da je u pravom trenutku došao u njen život.
- Ko? Ko je došao u njen život?
- A Simon… Moj brat. Mi nismo imali pojma kako se on osećao. Nismo znali kakav je on teret nosio sve te godine. Meni je bilo mnogo teško zbog toga kako je očuh maltretirao moju majku i patila sam zbog toga. Ali ja sam bila jača od Simona. Jadni, jadni moj Simon. A i Tomas. Previše je ličio na svog oca. U njemu je bilo previše mržnje.
- Izvinite, sad vas više ne razumem. Ko je došao u život vaše majke?
- Bio je iz Njujorka. Amerikanac. Iz Bruklina.
Erlendur klimne glavom.
- Mama je žudela za ljubavlju, bilo kakvom ljubavlju, da je neko poštuje, da vidi da postoji, da je ljudsko biće. Dejv joj je vratio samopouzdanje. Stvorio od nje opet čoveka. Dugo smo razmišljali o tome zašto je provodio toliko vremena s mamom. Šta je to video u njoj, jer nju niko nikad nije ni primećivao, osim očuha, naravno, koji bi je primetio samo kad je hteo da je mlati. Dejv je objasnio mami. Zašto je hteo da joj pomogne. Rekao je da mu je bilo jasno kad ju je prvi put video, jednog dana kad je došao s pastrmkom: često je pecao na Rejnisvatnu. Prepoznao je sve znakove porodičnog nasilja. Video je to u njenim očima, na njenom licu i u pokretima. Bio mu je dovoljan samo trenutak da shvati ćelu priču.
Mikelina je prestala s pričom i pogledala u pravcu ribizli.
- Dejvu je to bilo poznato. I on je odrastao u takvim uslovima, kao Simon i Tomas. Njegov otac nije nikada optužen niti mu je suđeno, nije nikada morao da odgovara za to što je mlatio svoju ženu dok nije umrla. Dejv je video kako mu majka umire. Umrla je od tuberkuloze, bili su teška sirotinja. Njegov otac ju je pred smrt istukao. Dejv je već bio momak, ali nije mogao da se suprotstavi ocu. Tog dana kad mu je majka umrla otišao je od kuće i nije se više nikada vratio. Nakon nekog vremena se prijavio u vojsku. Pre rata. Za vreme rata je poslat ovamo u Rejkjavik, i bio je stacioniran ovde na brdu, gde je nabasao na neki ćumez i tu kao da je opet video svoju majku.
Sedeli su bez reći.
- Ali ovoga puta je bio dovoljno odrastao da može nešto da uradi - reče Mikelina.
Pored njih je polako prošao auto i zaustavio se kraj temelja. Iz njega je izašao čovek i bacio pogled prema ribizlama.
- To je Simon, došao je po mene - reče Mikelina. - Već je kasno. Imate li nešto protiv da nastavimo razgovor sutra? Dođite kod mene ako hoćete.
Otvorila je vrata od kola i pozvala čoveka koji se okrenuo prema njima.
- Da li znate ko je ovde zakopan? - upita Erlendur.
- Sutra - reče Mikelina. - Sutra ćemo nastaviti sa pričom. Ne žuri nam se - dodala je. - Nigde nam se ne žuri.
Čovek im je prišao i pomogao Mikelini da izađe iz Erlendurovih kola.
- Hvala ti, Simone - reče ona izlazeći. Erlendur se protegnuo preko njenog sedišta da pogleda čoveka. Zatim je otvorio vrata i izašao iz auta.
- Ali to ne može biti Simon - reče Mikelini gledajući u čoveka koji joj je pomagao da hoda. - Nije stariji od trideset pet godina.
- Molim? - reče Mikelina.
- Zar Simon nije bio vaš brat? - upita Erlendur zureći u muškarca kraj nje.
- Da, jeste - reče Mikelina kao da je odjednom shvatila Erlendurovu začuđenost. - Ovo nije taj Simon - reče ona smešeći se. Ovo je moj sin, kome sam dala ime po njegovom ujaku.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 7:58 am




24


Erlendur je sledećeg jutra na sastanku s Elinborg i Sigurdurom Olijem ispričao o Mikelini i svemu šta mu je rekla, i rekao da treba opet da se vidi s njom. Bio je sasvim siguran da će mu ona reći čije kosti leže u temelju, ko ih je tamo zakopao i zbog čega. Trebalo je da kosti budu iskopane to veče.
- Zašto to nisi juče izvukao iz nje? - upitao je Sigurdur Oli, koji se kao preporođen probudio tog jutra nakon mirne večeri s Bergtorom. Razgovarali su o budućnosti, deci i ostalom, i dogovorili se šta će uraditi. Pričali su i o odmoru u Parizu i sportskom automobilu koji će iznajmiti. - Tako da već jednom možemo da prekinemo s ovim sranjem - dodao je. - Dosta mi je već tih kostiju. I Benjaminovog podruma, i vas dvoje.
- Ja bih da idem s tobom - reče Elinborg. - Misliš li da je ona ta hendikepirana devojčica koju je Hanter video u kući kad su uhapsili tog čoveka?
- Vrlo je verovatno da jeste. Imala je dva polubrata koji su se zvali Simon i Tomas. To se podudara sa dva dečaka koje je Hanter tamo video. Rekla mi je i o američkom vojniku koji se našao tamo i pomagao im, zvao se Dejv. Pitaću Hantera za njega, iako mu ne znam prezime. Imao sam osećaj da treba da budemo pažljivi prema toj ženi. Reći će nam ona sve šta treba da znamo. Nema uopšte potrebe da je požurujemo.
Pogledao je u Sigurdura Olija.
- Jesi li pretražio ceo podrum kod Benjamina?
- Jesam, završio sam juče. Nisam našao ništa.
- Možemo li da isključimo mogućnost da je njegova verenica zakopana tamo na brdu?
- Možemo, barem ja tako mislim, ona se utopila u okeanu.
- Da li bismo mogli nekako da potvrdimo tu priču o silovanju? - razmišljala je Elinborg.
- Mislim da potvrda leži na dnu okeana - reče Sigurdur Oli.
- Kako su ono bese rekli, letovanje u Fljotu? - reče Erlendur.
- Seoska romansa - reče Sigurdur Oli i nasmeja se.
- Kakav si ti idiot - brecnu se Erlendur.
* * *

Hanter je dočekao Erlendura i Elinborg i ponudio im da uđu u dnevnu sobu. Trpezarijski sto je bio zatrpan dokumentima vezanim za intendanturu, na podu su ležali faksovi i fotokopije, a dnevnici i razne knjige bili su prostrti po celoj sobi. Erlenduru se činilo da se Ed bacio u temeljnu potragu. Ed je prelistavao papire na stolu.
- Imam ovde negde spisak svih Islandana koji su radili u intendanturi - reče. - Ambasada ga je našla.
- Našli smo jednog od podstanara u kući u koju ste vi ušli - reče Erlendur. - Mislim da se radi o hendikepiranoj devojčici koju ste nam pominjali.
- Odlično - reče Hanter zadubljen u pretragu. - Odlično. Evo, ovde je.
Pružio je Erlenduru rukom napisan spisak s imenima devetorice Islandana koji su radili u intendanturi. Erlendur je prepoznao imena. To je bio isti spisak koji mu je Džim već dao preko telefona i trebalo je da mu pošalje fotokopiju. Setio se odjednom da je potpuno zaboravio da pita Mikelinu kako joj se očuh zvao.
- Saznao sam i ko nam je prijavio krađu. Dao nam informacije o lopovima. Jedan moj drugar iz vojne policije živi u Mineapolisu. Još smo u kontaktu, iako ne tako često, pa sam ga pozvao. Seća se tog slučaja i pozvao je nekog drugog ko je zapamtio ime toga ko je prijavio krađu.
- Ko je to bio? - upita Erlendur.
- Zvao se Dejv, iz Bruklina. Dejvid Velč. Redov.
I Mikelina je spomenula to ime, pomisli Erlendur.
- Da li je on još živ? - upita Erlendur.
- Ne znamo. Moj drugar pokušava da pronađe podatke o njemu u Pentagonu. Moguće je da su ga poslali na ratište.
Elinborg je zamolila Sigurdura Olija da joj pomogne s proverom imena sa spiska Islandana koji su radili u intendanturi, da pronađu ili njih ili njihovu decu. Trebalo je da Erlendur i ona poslepodne odu do Mikeline, a on je pre toga hteo da ode do Eve Lind u bolnicu.
Ušao je na odeljenje intenzivne nege i provirio u sobu gde mu je ćerka ležala kao i pre, nepomična i zatvorenih očiju. Odahnuo je kad je video da Haldora nije tamo. Pogledao je niz hodnik u pravcu mesta gde je s onom čudnom ženom razgovarao o dečaku u oluji. Prikrao se poslednjoj sobi na hodniku i video da je prazna. Žena u bundi više nije sedela tamo, a krevet na kojem je ležao čovek boreći se između dva sveta bio je prazan. Nije bilo ni žene koja se predstavila kao vidovnjak, i Erlendur je razmišljao da li se to sve ikada i desilo, da nije to samo sanjao. Stajao je na trenutak na vratima, a zatim otišao u ćerkinu sobu, pažljivo zatvarajući vrata za sobom. Došlo mu je da zaključa sobu, ali na vratima nije bilo brave. Seo je kraj Eve Lind. Sedeo je nemo kraj nje razmišljajući o dečaku u mećavi.
Sedeo je tako dugo vremena dok konačno nije skupio hrabrost i počeo s pričom, duboko udahnuvši.
- Imao je osam godina - reče on Evi Lind. - Bio je dve godine mlađi od mene.
Setio se šta mu je žena vidovnjak rekla, da se on pomirio s tim, da niko nije bio kriv. Ništa mu nije značilo tih nekoliko reči, tako van konteksta. Bio je on u toj mećavi ceo svoj život, a vreme kao da ju je pogoršavalo.
- Ispustio sam mu ruku - reče on Evi Lind.
Čuo je vrisak u oluji.
- Nismo videli jedan drugoga - nastavio je. - Vodili smo se za ruke, tako da smo bili sasvim jedan uz drugoga, ali nismo mogli da se vidimo, tolika je mećava bila. A onda sam mu ispustio ruku.
Ućutao je.
- Zato ti ne smeš da odeš. Zato ti moraš da preživiš i da se vratiš i da ozdraviš. Znam da ti život nije lak, a ti ga još i sama upropaštavaš kao da ne vredi ni pare. Kao da ti ništa ne vrediš. Ali to nije tačno. Nisi u pravu. I ne smeš tako da razmišljaš.
Erlendur je gledao u svoju ćerku kroz slabašan odsjaj lampe.
- Imao je osam godina. Jesam ti to već rekao? Dečak kao dečak, zabavan i nasmejan. Bili smo veliki drugari. To ne mora da se podrazumeva. Obično ima nekog suparništva. Tuče, razmetanja i svađe. Ali među nama toga nije bilo. Možda zato što smo bili toliko različiti. Privlačio je ljude, nenamerno. Ima takvih osoba. Ja nisam takav. Neki ljudi su takvi da privlače druge jer su otvoreni, pokazuju se samo onakvi kakvi jesu, nemaju šta da taje, takvi su kakvi su, pošteni. Takva deca…
Erlendur zaćuta.
- Ti me ponekad podsećaš na njega. Trebalo mi je vremena da to shvatim. Kad si me našla nakon svih tih godina. Nešto me u tebi podseća na njega. Nešto u tebi što ti sama uništavaš i zbog čega mi je krivo što se tako upropašćuješ, a ja ne mogu da ti pomognem. Bespomoćan sam s tobom kao što sam bio bespomoćan u toj mećavi kad sam osetio da ga gubim iz ruke. Držali smo se za ruke, i ja sam ga izgubio. Osetio sam šta se dešava i osetio sam da nam je došao kraj. Da ćemo obojica umreti. Ruke su nam bile promrzle i nismo mogli više da se držimo. Nisam mu ni osetio ruku, osim na taj kratki trenutak kad sam ga izgubio.
Erlendur je prestao s pričom i zagledao se u pod.
- Ne znam da li se sve to desilo iz nekog razloga. Imao sam deset godina i otada krivim sebe. Ne mogu toga da se rešim. Ne želim da se rešim. Bol je kao tvrđava za tugu bez koje ne mogu. Možda je odavno trebalo da je se rešim i da se suočim sa životom koji je tog dana spasen i da mu nađem neki smisao. Ali nisam to uradio. Teško da ću sada nešto uraditi. Svi mi nosimo neki čemer. Moj možda i nije teži od čemera drugih ljudi koji su izgubili svoje najmilije, ali ja ne umem drugačije da se postavim prema njemu.
- Kao da je nešto utrnulo u meni. Nisam ga nikada više našao, i još uvek ga sanjam. Znam da luta negde u mećavi, sam i napušten, i da mu je hladno. Pao je negde gde niko ne može da ga nađe i ostaje tamo sam, oseća vetar kako ga udara u leđa i kako ga mećava zatrpava. I ma koliko ga ja tražio i dozivao, ne mogu da ga nađem, i on me ne čuje, i gubim ga zauvek u toj mećavi.
Erlendur pogleda Evu Lind.
- Kao da je otišao pravo u božje ruke. Mene su pronašli. Pronašli su me i ja sam preživeo, ali sam njega izgubio. Nisam mogao ništa da im kažem. Nisam znao da im kažem gde smo bili kad sam ga ispustio. Nisam ništa video zbog proklete mećave. Imao sam deset godina, skoro sam se smrznuo i nisam mogao ništa da im kažem. Poslali su potragu i danima prelazili preko visoravni, od zore do mraka, s lampama i dozivali ga po imenu, zabadali štapovima u sneg, delili se u grupe i doveli pse da ga traže. Danima smo slušali kako ga zovu i pse kako laju, ali ništa se nije desilo. Nikad.
- Nikada nije pronađen.
- A onda naletim na neku ženu ovde na hodniku koja kaže da ima poruku za mene od dečaka u mećavi. I još kaže da ja nisam za to kriv i da se ne bojim. Šta to znači? Ne verujem u takve stvari, ali šta sad treba da mislim? Čitavog života to je bila moja krivica, iako mi je odavno jasno da sam bio premlad da bih bio kriv za to. Ali taj osećaj krivice me i dalje izjeda kao tumor od kojeg ću na kraju umreti.
Zato što to nije bio samo neki nevažni dečak kojeg sam ispustio.
Zato što je dečak u oluji bio …
Bio je to moj brat.
* * *

Majka je ušla zalupivši vrata pred hladnim jesenjim vetrom. U sumraku u kuhinji je videla Grimura i Simona kako sede jedan naspram drugog za kuhinjskim stolom. Nije mogla dobro da vidi Grimurovo lice. Nije ga videla otkako je odveden u vojničkom džipu, ali čim je osetila njegovu prisutnost u kući i videla njegovu siluetu, preplavio ju je strah. Znala je da je trebalo da bude pušten iz zatvora te jeseni, ali nije znala tačan datum. Kad je videla Tomasa kako trči prema njoj, odmah joj je bilo jasno šta se dešava.
Simon se nije usudio da se pomeri s mesta, ali je ukočenih leđa okrenuo glavu i video majku kako stoji na vratima i gleda u njega. Pustila je Tomasovu ruku i on se odšunjao u predsoblje kod Mikeline. Videla je strah u Simonovom pogledu.
Grimur je kao skamenjen sedeo na stolici. Nekoliko minuta je prošlo u potpunoj tišini. Čulo se samo zviždanje jesenjeg vetra i disanje majke, koja se zadihala od trčanja uz brdo. Strah od Grimura, koji se malo smanjio tokom leta, sada je iz sve snage isplivao na površinu, i za samo jedan trenutak sve je postalo kao pre. Kao da se ništa nije desilo za sve to vreme dok ga nije bilo. Izgubila je snagu u nogama, zaboleo ju je stomak, lice joj je izgubilo novopronađeni izraz samopoštovanja, pogrbila se da bi bila što sitnija. Pokorna. Poslušna. Spremna za najgore.
Deca su videla kako se menja dok je stajala na vratima.
- Simon i ja pričamo - reče Grimur nagnuvši se pod luster, tako da mu se videlo unakaženo lice. Majka se lecnula kad je videla crveni ožiljak na njegovom obrazu. Otvorila je usta kao da hoće nešto da kaže ili da vrisne, ali ništa se nije čulo. Gledala je zabezeknuta u Grimura.
- Jesam li ti lep? - reče on.
Nešto je na Grimuru bilo neobično. Simon nije mogao tačno da utvrdi šta je to. Bio je sigurniji u sebe. Samozadovoljan. On je bio tiranin, to se uvek videlo u njegovom ponašanju prema porodici, ali sada je bio nekako drugačiji, još opasniji nego pre. Simon je razmišljao šta bi to moglo biti, kad je Grimur polako ustao i krenuo prema majci.
- Simon mi je ispričao o vojniku koji dolazi ovamo s pastrmkama i zove se Dejv.
Majka je ćutala.
- I vojnik koji me je ovako unakazio zove se Dejv - reče on upirući prstom u ožiljak na licu. - Ne mogu više da otvorim oko kako treba jer je on mislio da je u redu da me ošuri kafom. Prvo je skuvao kafu da bude tako vruća da je morao lonče da uhvati krpom. Mislio sam da će da nam naspe kafu u šolje da popijemo, ali ne, on ju je istresao meni u lice.
Majka je sada spustila pogled s Grimurovog lica na pod, i dalje se ne mičući sa mesta.
- Pustili su ga unutra kad su meni ruke bile u lisicama iza leđa. Mislim da su znali šta namerava da uradi.
Preteće se približio Mikelini i Tomasu, koji su stajali u predsoblju. Simon je kao prikovan sedeo za stolom. Grimur se okrenuo prema majci i zakoračio do nje.
- Izgledalo je kao da ga nagrađuju - reče on. - Šta misliš zašto?
- Ne znam - reče majka tihim glasom.
- Ne znam - imitirao ju je Grimur. - Ne znaš, a znaš da ga karaš.
Nasmejao se.
- Ne bi me začudilo da ga nađu kako pluta po jezeru. Kao da je upao u vodu dok je pecao svoje pastrmke.
Grimur je sada stajao tik uz nju i stavio joj je ruku na stomak.
- A da nije ostavio nešto iza sebe? - upita on tihim, pretećim glasom. Neku uspomenu s izleta kraj jezera? Šta misliš? Misliš li da je nešto ostavio? Hoću da znaš da ako jeste nešto ostavio, ima to da ubijem. Ko zna, možda ću i da ga ošurim, kao što je on ošurio moje lice.
- Nemoj tako da pričaš - reče majka.
Grimur je gledao u nju.
- Odkud je to đubre znalo da krademo? - upita. - Ko mu je mogao reći šta smo mi radili? Da ne znaš ti nešto o tome? Možda nismo dovoljno pazili. Možda nas je video. A možda je dolazio ovamo da nekome da pastrmke i video stvari ovde, i čudio se otkuda to sve ovde u kući, i onda je o tome pitao drolju koja ovde stanuje.
Grimur ju je još čvršće uštinuo za stomak.
- Raširite noge čim vidite uniformu.
Simon je tiho ustao iza očevih leđa.
- Kako bi bilo da popijemo kafu? - reče Grimur majci. - Šta kažeš na to, da popijemo jutarnju kafiću? Ako nam Dejv dozvoli. Šta misliš, hoće nam dozvoliti?
Grimur se nasmejao.
- Možda bi i on hteo da popije kafu s nama. Možda ga očekuješ? Misliš li da će doći da te spase?
- Nemoj - reče Simon iza njega.
Grimur pusti majku i okrenu se prema Simonu.
- Nemoj to da radiš - reče Simon.
- Simone! - oštro će majka. - Prestani!
- Ostavi mamu na miru - reče Simon drhtavim glasom.
Grimur se opet okrenuo prema majci. Mikelina i Tomas su iz predsoblja gledali šta se dešava. Sagnuo se prema njoj i šapnuo:
- Možda ćeš i ti jednoga dana nestati kao Benjaminova devojka!
Majka je gledala u Grimura spremna za njegov napad, znajući da neće moći da ga izbegne.
- Šta ti znaš o tome?
- Ljudi nestaju. Sve sorte ljudi. Čak i otmen svet. Tako da i fukara kao što si ti može nestati. Ko će tebe da traži? Ko zna, možda će ti se pojaviti mama iz plinare i krenuti da te traži. Šta misliš, da li je to moguće?
- Ostavi je na miru - reče Simon, stojeći još uvek uz kuhinjski sto.
- Simone? - reče Grimur. - Ja sam mislio da smo mi drugari. Ti i ja i Tomas.
- Ostavi je na miru - ponovi Simon. - Moraš da prestaneš da je tučeš. Prestani i odlazi. Odlazi i nemoj više nikada da se vratiš.
Grimur mu se približio i zurio u njega kao da ga prvi put u životu vidi.
- Ja jesam otišao. Otišao sam pre šest meseci, i eto kako me dočekujete. Žena mi se švalera s vojnicima, a Simon hoće da otera oca od kuće. Jesi li ti sad odjednom tako velik i jak da možeš da središ rođenog oca, je l’ da Simone? To misliš? Misliš da ćeš ikada biti dovoljno jak da se tučeš sa mnom?
- Simone! - reče majka. - U redu je. Povedi Tomasa i Mikelinu u Guvunes, i čekajte me tamo. Čuješ li Simone? Uradi kao što ti kažem.
Grimur se cerio u Simonovo lice.
- A gospođa je sad odjednom počela da zapoveda. Šta ona misli ko je? Ala se sve promenilo za tako kratko vreme.
Grimur je bacio pogled u predsoblje.
- A šta kaže nakaza? Hoće li i bogalj početi da laje? Bo-bo-bo-bogalj odvratni kojeg je trebalo da zadavim pre sto godina. I to mi je hvala? To mi je hvala!? - vrištao je u predsoblje.
Mikelina se izgubila iz dovratka u mrak u predsoblju. Tomas je stajao kao ukopan, gledajući Grimura, koji mu se smešio.
- Ali Tomas i ja smo drugari - reče Grimm. - Tomas nikada ne bi prevario svog tatu? Dođi meni, zlato moje. Dođi kod svog tate.
Tomas mu priđe.
- Mama je telefonirala - reče.
- Tomase! - poviče majka.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 7:58 am







25


- Mislim da Tomas nije imao nameru da mu pomogne. Verovatno je mislio da će pomoći mami. Možda je hteo nečim da ga prepadne i tako pomogne mami. Pre svega mislim da nije znao šta radi. Bio je tako mali, jadno dete…
Mikelina se zagledala u Erlendura. Elinborg i on su sedeli u njenoj dnevnoj sobi i slušali priču o majci na brdu i Grimuru, kako su se upoznali i kada ju je prvi put udario, kako se nasilje s vremenom pogoršavalo i kako je dvaput pokušala da pobegne od njega, kako je on zapretio da će joj ubiti decu. Ispričala im je o životu na brdu, vojnicima i intendanturi, krađi i Dejvu koji je leti pecao na jezeru, letu kada im je otac uhapšen i kada su se taj vojnik i mama zaljubili jedno u drugo, kako su je njena braća iznosila na sunce i kako ih je Dejv vodio na piknike, i kako se jednog jesenjeg dana očuh vratio kući.
Mikelina je polako pričala o svemu šta je imala da im kaže, trudeći se da ne propusti nijedan detalj o životu njene porodice. Erlendur i Elinborg su sedeli i slušali njenu priču, pijuckajući kafu i grickajući kolač koji je Mikelina ispekla jer je očekivala Erlendura. Srdačno je pozdravila Elinborg i pitala je koliko žena radi detektivski posao.
- Skoro da nas i nema - reče Elinborg smešeći se.
- Sramota - reče Mikelina i ponudi joj da sedne. - Žena treba svugde da ima.
Elinborg pogleda Erlendura, koji se kiselo nasmešio. Pokupila ga je u kancelariji tog poslepodneva. Znala je da je bio u bolnici i činilo joj se da je mrzovoljniji nego inače. Pitala ga je kako je Eva Lind, misleći da joj se stanje pogoršalo. Rekao je da nema promene, a kad ga je pitala može li nekako da mu pomogne, samo je odmahnuo glavom i rekao da ništa ne može da se uradi osim da se čeka. Učinilo joj se da mu to čekanje sve teže pada, ali nije htela to da mu kaže. Iz dugog iskustva je znala da Erlendur nije imao potrebu da se ikome poverava.
Mikelina je živela u prizemlju male zgrade u Brejdholtu. Stan joj je bio mali ali prijatan. Dok je pristavljala kafu u kuhinji, Erlendur je hodao po dnevnoj sobi razgledajući porodične fotografije, to jest slike ljudi za koje je pretpostavljao da su joj porodica. Nije ih bilo mnogo i nigde nije video slike koje bi mogle biti s brda.
Dok je pripremala posluženje u kuhinji, počela je da im priča o sebi. Glas joj je dopirao u dnevnu sobu. Kasno je počela da se školuje, imala je skoro dvadeset godina. U isto vreme je počela i s fizikalnom terapijom zbog svog invaliditeta, i stanje joj se za kratko vreme popravilo. Erlenduru se učinilo da vrlo brzo prelazi preko priče o vlastitom životu, ali nije hteo ništa da komentariše. Mikelina je s vremenom uspela da položi maturu u večernjoj školi, upisala se na fakultet i diplomirala psihologiju. Imala je već četrdeset godina. Sada je bila u penziji.
Usvojila je sina, kojem je dala ime Simon, malo pre nego što je krenula na fakultet. Nije mogla da ima decu iz razloga koje nije morala da nabraja, ironično se nasmejala.
Rekla je da s proleća i leti odlazi na brdo, obilazi ribizle, s jeseni ih bere i pravi pekmez. Ostalo joj je još malo pekmeza od prošle godine, i dala im je da probaju. Elinborg, koja je bila veliki kulinar, rekla je kako je odličan. Mikelina joj je poklonila teglicu, izvinjavajući se što joj je tako malo ostalo.
Pričala im je kako godinama i decenijama posmatra kako se grad širi, proteže se u Brejdholt, pa onda na Gravarvogur, munjevitom brzinom se spaja s Mosfelsbaerom i dolazi do Gravarholta, tamo gde je ona davno živela i odakle nosi svoje najbolnije uspomene.
- Imam samo loše uspomene s tog mesta - reče. - Osim tog jednog kratkog leta.
-Dah ste se rodili s tim invaliditetom? - upita Elinborg. Pokušala je da postavi pitanje što je pristojnije mogla, ah ustanovila je da nema pristojnog načina da se tako nešto pita.
- Nisam - reče Mikelina, - Razbolela sam se s tri godine. Bila sam u bolnici. Mama mi je pričala da u to vreme roditelji nisu smeli da budu s decom u bolnici. Mama nikako nije mogla da razume tako bezdušno i nemilosrdno pravilo: ne dozvoliti roditeljima da budu uz svoju bolesnu decu, koja su čak bila i na samrti. Trebalo joj je nekoliko godina da shvati da sam uz terapiju mogla da povratim snagu, ali joj moj očuh nije dao da radi vežbe sa mnom, niti da me odvede kod lekara, da vidi može li da mi se pomogne. Čini mi se da imam jednu uspomenu pre nego što sam se razbolela, ali nisam sigurna da li se to ikada desilo, ili sam to samo sanjala. Sunce šija, a ja sam u nekom dvorištu, verovatno tamo gde je mama radila, trčim i vrištim od veselja, a mama me juri. To je sve. Samo se sećam da trčim koliko me noge nose.
Mikelina se nasmeši.
- Često to sanjam. Da sam zdrava i da mogu da se krećem kako hoću, da ne tresem neprestano glavom i da mogu da kontrolišem mišiće na licu, a ne da se tako trzaju.
Erlendur je spustio šolju na sto.
- Juče ste mi rekli da ste sinu dali bratovo ime, Simon.
- Simon je bio predivan dečak. On je bio moj polubrat. Nimalo nalik na svog oca. Barem ja to nisam nikada mogla da vidim. Bio je ista majka. Nežan, pun razumevanja i uslužan. Pun saosećanja prema svima, jadničak. Mrzeo je svog oca, i ta ga je mržnja izjedala. On nije trebalo nikada nikoga da mrzi. A bio je kao i svi mi, u večitom strahu čitavog svog detinjstva. Izbezumljen od straha kad bi njegov otac dobio jedan od svojih napada. Gledao je kako mu otac ubija boga u majci. Ja bih prebacila jorgan preko glave da ne gledam, ali nekad sam videla da je Simon gledao kako je tuče, kao da se priprema da ga jednog dana, kad bude dovoljno jak, spreči. Kad bude dovoljno velik da može da ga nadvlada.
- Ponekad je pokušavao da se umeša. Stao bi pred mamu i usprotivio se ocu. Mama se toga bojala više nego svih batina. Ništa joj nije bilo strašnije od pomisli da će se nešto dogoditi njenoj deci… Tako divan dečak, moj Simon.
- Pričate o njemu kao da je još dete - reče Elinborg. - Da li je on umro?
Mikelina se nasmešila.
- A Tomas? - upita Erlendur. - Bilo vas je troje dece.
- Ah, Tomas - reče Mikelina. - On nije bio kao Simon. Njegov otac je to nanjušio.
Mikelina zastade.
- Kome je vaša majka telefonirala? - upita Erlendur. - Pre nego što se vratila na brdo?
Mikelina mu ne odgovori. Ustala je i otišla u spavaću sobu. Elinborg i Erlendur se pogledaše. Mikelina se brzo vratila iz sobe, držeći u ruci savijenu ceduljicu. Otvorila ju je, pročitala šta na njoj piše i pružila je Erlenduru.
- Mama mi je dala ovu ceduljicu - reče. - Dobro se sećam kad joj je Dejv pružio taj papirić preko kuhinjskog stola, ali mi nismo znali šta je pisalo na njemu. Mama mi je tek kasnije dala da pročitam. Nakon mnogo godina.
Erlendur je pročitao poruku.
- Dejv je zamolio nekog Islanđanina, ih možda nekog vojnika koji je govorio islandski, da napiše tu poruku. Mama ju je celog života čuvala, i mene će verovatno sahraniti s njom.
Erlendur je gledao u ceduljče. Poruka je bila napisana krupnim nezgrapnim slovima, ali su reči bile vrlo čitljive.
ZNAM ŠTA TI ON RADI.
- Mama i Dejv su se dogovarali da će mu ona javiti čim očuha puste iz zatvora i da će on doći da joj pomogne. Ne znam šta su se tačno dogovorili.
- Zar nije niko u Guvunesu mogao da joj pomogne? - upita Elinborg. - Tamo mora da je radilo mnogo naroda.
Mikelina je pogleda.
- On je moju majku maltretirao petnaest godina. Fizički, tukao ju je tako da ponekad danima nije mogla da ustane iz kreveta. I psihički, što je bilo možda još i gore od batina. Kao što sam rekla Erlenduru juče, od moje majke nije ostalo ništa. Prezirala je sama sebe koliko i on, stalno je razmišljala da li da se ubije, ali se nikada na to nije odvažila zbog nas, svoje dece. Za tih šest meseci koliko su proveli zajedno, Dejv je koliko-toliko uspeo da joj pomogne, ali ona nije mogla da se odvaži da zamoli bilo koga drugog za pomoć osim njega. Nikada nikome nije rekla o svojim mukama, mislim da je bila spremna čak i da pretrpi još jedne batine. U najgorem slučaju, on bi je napao i sve bi bilo kao pre.
Mikelina pogleda Erlendura.
- Ali Dejv nije došao.
Pogleda i u Elinborg.
-I ništa više nije bilo kao pre.
* * *

- Telefonirala je?
Grimur je zagrlio Tomasa.
- Kaži Tomase, kome je telefonirala? Nas dvojica ništa ne tajimo jedan od drugog. Tvoja mama misli da ona može da ima tajne, ali nije u pravu. Tajne su opasne.
- Nemoj da koristiš dete - reče majka.
- Vidi, sad je počela i da mi naređuje - reče Grimur masirajući Tomasu ramena. - Kakva promena. Šta ću još dočekati?
Simon je stao kraj majke. I Mikelina im se približila. Tomas je počeo da plače. Na pantalonama oko prepona počela je da mu se širi tamna mrlja.
- I da li se neko javio? - upita Grimur. Prestao je da se smeje, u glasu mu više nije bilo ironije, lice mu se uozbiljilo. Nisu mogli da skinu pogled s njegovog ožiljka.
- Niko se nije javio - reče majka.
- Nema Dejva, koji će sve da sredi?
- Nema Dejva - reče majka.
- Gde li je bitanga? - reče Grimur. - Jedan brod im je jutros otplovio. Prepun vojske. U Evropi fali vojnika. Ne mogu svi samo da uživaju na Islandu, gde nemaju drugog posla nego da nam muvaju ženturače. A možda su ga i uhvatili. Bila je to mnogo veća stvar nego što sam ja mogao da pretpostavim. Glave su letele. Veće glave od moje. Oficirske. Bili su besni zbog toga.
Odgurnuo je Tomasa od sebe.
- Bili su jako besni zbog toga.
Simon je stajao pribijen uz majku.
- Samo mi jedna stvar u svemu tome nije jasna - reče Grimur. Prišao je majci i osetili su kako smrdi od prljavštine. - Ne mogu to nikako da razumem. Nikako mi to nije jasno. Mogu da razumem da ćeš ti leći pod prvog čoveka koji je naišao čim mene ne bude bilo. Ti si drolja. Ali šta je njemu bilo?
Skoro su se dodirivali.
- Šta je on u tebi video?
Zgrabio joj je glavu obema rukama.
- Kurvetino gadna prljava.
* * *

- Mislili smo da će taj put da je ubije od batina. Spremili smo se na to. Ja sam se tresla od straha, a i Simon. Mislila sam da li bih mogla da dohvatim noževe u kuhinji. Ali ništa se nije desilo. Gledali su jedno u drugo i umesto da počne da je bije, on se odmakao.
Mikelina zaćuta.
- Nikada u životu me nije bilo toliko strah. A Simon se posle toga promenio. Počeo je da se otuđuje od nas. Jadni Simon.
Zagleda se u pod.
- Dejv je nestao iz našeg života na isti način na koji je u njega i došao, iznenada. Mama više nikada nije čula ni reči od njega.
- Preživao se Velč - reče Erlendur. - Proveravamo šta se desilo s njim. Kako se zvao vaš očuh?
- Zvao se Torgrimur - reče Mikelina. - Ali su ga svi uvek zvali Grimur.
- Torgrimur - ponovi Erlendur. Setio se da je video to ime na spisku islandskih radnika u intendanturi.
Odjednom mu zazvoni mobilni telefon u kaputu. Na vezi je bio Sigurdur Oli, javljao se sa iskopavanja.
- Trebalo bi odmah da dođeš ovamo - reče Sigurdur Oli.
- Ovamo? Gde? - upita Erlendur. - Gde si ti?
- Kako gde sam, evo me na brdu - reče Sigurdur Oli. - Stigli su do kostiju, i mislim da smo ustanovili ko je ovde zakopan.
- Ko je zakopan?!
- Pa da, u grobu.
- Ko je zakopan?
- Benjaminova verenica.
-A?
- Benjaminova verenica.
- Otkud? Zašto misliš da je to ona? - Erlendur je ustao i otišao u kuhinju.
- Dođi sam ovamo da vidiš - reče Sigurdur Oli. - Ne može niko drugi biti. Dođi pa ćeš videti.
Prekinuo je vezu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 7:58 am






26


Erlendur i Elinborg su za petnaest minuta stigli u Gravarholt. U žurbi su se pozdravili s Mikelinom i ona ih je začuđeno gledala kako skoro istrčavaju iz njenog stana. Erlendur joj nije rekao šta mu je Sigurdur Oli ispričao preko telefona o Benjaminovoj verenici. Samo je rekao da mora da požuri na brdo jer su kosti iskopane, i zamolio je da mu kasnije sve do kraja ispriča. Izvinjavao joj se. Rekao je da moraju još da razgovaraju s njom.
- Da krenem s vama? - upita Mikelina. Stajala je u predsoblju i gledala kako odlaze. - Ja sam…
- Ne sada - prekide je Erlendur. - Čućemo se kasnije. Došlo je do novog otkrića u slučaju.
Sigurdur Oli ih je čekao na brdu i poveo ih do Skarphjedina, koji je stajao kraj groba.
- Erlendure - reče Skarphjedin pozdravivši se. - Evo ga, skoro smo stigli do kraja. Još malo pa ćemo sve saznati.
- Šta ste pronašli? - upita Erlendur.
- Radi se o ženi - reče Sigurdur Oli sav važan. - Ništa drugo ne dolazi u obzir.
- Kako to? - upita Elinborg. - Jesi li sad odjednom lekar?
- Ne treba nam lekar da nam to kaže - reče Sigurdur Oli. - Vidi se.
- U grobu su dva skeleta - reče Skarphjedin. - Jedan je skelet odrasle osobe, verovatno žene, a drugi je skelet deteta, bebe, možda čak nerođene. Zbog njihovog položaja.
Erlendur ga je gledao zabezeknuto.
- Dva skeleta?
Pogledao je Sigurdura Olija, zakoračio, pogledao u grob i odmah shvatio o čemu Skarphjedin priča. Skoro sva zemlja bila je očišćena s velikog skeleta, i on se sada dobro video, s ispruženom rukom, otvorenom vilicom, pun zemlje i slomljenim rebrima. Zemlja je ispunjavala prazne očne duplje, pramenovi kose ležali su preko čela, a meso na licu nije bilo potpuno istrulilo.
Na velikom skeletu je u fetalnom položaju ležao drugi skelet, veoma mali. Arheolozi su pažljivo očistili zemlju s njega. Kosti ruku i nogu bile su veličine olovke, a glava je bila kao loptica. Mah skelet je ležao ispod rebara velikog skeleta, glavom okrenut prema njegovim nogama.
- Ko bi to drugi mogao biti? - reče Sigurdur Oli. - To mora da je verenica. Bila je trudna. Kako se ono zvala?
- Solveig - reče Elinborg. Zar je ona bila već toliko trudna? - promrmlja sama za sebe gledajući skelete.
- Da li se to zove beba ih fetus u tom stepenu razvoja? - upita Erlendur.
- Nemam pojma - reče Sigurdur Oh.
- Ni ja - reče Erlendur. - Treba nam stručnjak. Možemo li da prenesemo skelete ovako kako jesu u mrtvačnicu u Baronstigur? - upitao je Skarphjedina.
- Kako mislite tako kako jesu?
- U tom položaju, tako kako leže jedan na drugom.
- Još treba da očistimo veliki skelet. Ako očistimo još malo zemlje s njega, metlicama i četkicama, i onda ga pažljivo zahvatimo odozdo, da, mogli bismo onda u tom položaju da ga prenesemo. Trebalo bi da može. Vi ne biste da ih patolog ovde pregleda? U grobu, ovako kako leže ovde?
- Ne, hoću da ih unesemo unutra - reče Erlendur. - Treba da ih pregledamo u najboljim mogućim uslovima.
Skeleti su predveče izvučeni iz zemlje. Erlendur, Elinborg i Sigurdur Oli su gledali kako se prenose. Arheolozi su radili na tome i Erlenduru se činilo da su veoma stručni. Nije mu bilo žao što ih je angažovao. Skarphjedin je rukovodio poslom s istom efikasnošću koju je pokazao i tokom iskopavanja. Rekao je Erlenduru da je njegova ekipa nekako zavolela taj skelet, zvali su ga „milenijumski čovek“, Erlenduru u čast, i da će im nedostajati kad završe posao. Skarphjedin se sada već mnogo zanimao za kriminalistiku, i rekao je da će sa ekipom nastaviti da traži po zemlji ne bi li našli neke tragove koji bi mogli da im kažu šta se to desilo na brdu pre mnogo godina. Slikao je i snimao ćelu ekskavadju i rekao im kako će to koristiti u nastavi na fakultetu, pogotovo ako Erlendur ikada otkrije kako su kosti tamo završile, dodao je smejući se i pokazujući svoje kljove.
Skeleti su preneseni na detaljnu analizu u mrtvačnicu u Baronstiguru. Patolog je bio s porodicom na godišnjem odmoru u Španiji, i trebalo je da se vrati za nedelju dana, tako je rekao Erlenduru preko telefona to posle podne, uživajući u suncu i svinjetini na roštilju. Erlenduru se učinilo da je pripit. Okružni lekar je nadgledao prenos kostiju, od vađenja iz zemlje, vožnje policijskim kombijem, dok nisu smeštena u mrtvačnicu.
Erlendur je zahtevao da skeleti ne budu rastavljeni, nego da se prenesu u istom položaju u kojem su pronađeni. Zbog toga se arheolozi nisu usudili da očiste svu zemlju oko njih. Erlendur i lekar su sada stajali jedan pored drugoga pred stolom u mrtvačnici i gledali u hrpu zemlje obasjanu jakim fluorescentnim svelom. Skeleti su bili prekriveni velikim belim čaršavom. Lekar ih je otkrio kako bi mogli da ih vide.
- Sad pre svega treba da utvrdimo starost tih kostiju - reče Erlendur.
- Da, koliko su stare - reče lekar zamišljeno. - Vama je verovatno poznato da se muški i ženski skelet ne razlikuju mnogo, samo je karlica drugačija, a nju ne vidimo jer je mali skelet na njoj, a i puna je zemlje. Koliko vidim, svih 206 kostiju je tu na velikom skeletu. Rebra su polomljena, to smo već pre ustanovili. To je poprilično veliki skelet, izgleda da je žena bila visoka. Eto, to mogu da vam kažem ovako na brzinu, ali inače ja ne bih da se mešam u to. Ne žuri nam se, moći ćemo da sačekamo još nedelju dana, zar ne? Ja nisam stručnjak za autopsije i starosnu analizu kostiju. Moglo bi se desiti da mi promakne nešto što bi patolog odmah video i umeo da odgovori. Ako hoćete da se to obavi kako treba, onda bolje sačekajte. Ne žuri vam se valjda, može to da čeka, zar ne? - ponovi.
Erlendur je primetio graške znoja na lekarevom čelu, i setio se da je jednom čuo kako on ima fobiju od odgovornosti.
- Može - reče Erlendur. - Nigde nam se ne žuri. Mislim da ne. Osim ako tim iskopavanjem nismo iščačkali nešto, pa iz svega toga ispadne neka tragedija.
- Mislite da je neko ko zna o čemu se radi pratio iskopavanje i sada opet krene s nečim?
- Videćemo već - reče Erlendur. - Najbolje da čekamo patologa. Nije nam o glavu. Ali vi, molim vas, vidite ako ikako možete da nam pomognete. Na miru. Možda možete da odvojite mali kostur, a da ne uništite dokaze.
Okružni lekar je klimnuo glavom, kao da nije bio siguran šta se od njega očekuje.
- Videću šta mogu da uradim - reče.
* * *

Erlendur je odlučio da ne čeka do sutradan ujutro, već da odmah razgovara s Elsom. Zamolio je Sigurdura Olija da pođe s njim. Elsa im je otvorila vrata i pozvala ih u dnevnu sobu. Tamo su seli. Erlenduru se činilo da ona izgleda umorno i strepeo je od njene reakcije kad joj kažu da su pronašli dva skeleta. Pretpostavljao je da joj teško pada to iskopavanje starih rana i da joj ujak nakon svih tih godina odjednom bude optužen za ubistvo.
Erlendur joj je rekao šta su arheolozi otkrili na brdu i da se najverovatnije radi o kostima Benjaminove verenice. Elsa je slušala njegovu priču i gledala u obojicu kao da ne veruje vlastitim ušima.
- Ne mogu da verujem - povikala je. - Hoćete da kažete da je Benjamin ubio svoju verenicu?
- Moguće je…
- I da ju je sahranio tamo na brdu odmah do njihove vikendice? Ne mogu da poverujem u to. Ne razumem kuda sve to vodi. Mora da postoji neko drugo objašnjenje. Mora da postoji. Samo da vam kažem, Benjamin nije bio ubica. Dozvolila sam vam da se šetate ovde po kući i preturate po podrumu koliko hoćete, ali ovo je sad prešlo svaku meru. Zar mislite da bih vam dozvolila da uđete ovamo u podrum da moja porodica ima bilo kakve tajne? Ne, sad ste ipak preterali. Molim vas da odete - reče ustajući. - Odmah!
- Pa ne kažemo da vi imate ikakve veze s tim - reče Sigurdur Oli. On i Erlendur su i dalje sedeli. - Ne kažemo da ste vi znali nešto o tome i da ste krili od nas. Ili…?
- Šta vi to insinuirate? - reče Elsa. - Da sam ja nešto znala o tome? Da sam i ja kriva? Hoćete li da me uhapsite? Da me pošaljete u zatvor? Kakvo je to ponašanje?! - pogleda u Erlendura.
- Smirite se, molim vas - reče Erlendur. - Pronašli smo još jedan skelet, dečji. Već znamo da je Benjaminova verenica bila u drugom stanju. Prema tome nije čudno zaključiti da je to ona, zar ne? Ništa mi ne insinuiramo. Mi samo pokušavamo da rešimo slučaj. Vi ste nam mnogo pomogli, i veoma smo vam zahvalni za to. Ne bi to svako uradio. Ali činjenica je da sada kad smo došli do kostiju sumnjamo na vašeg ujaka Benjamina.
Elsa je gledala u Erlendura kao da je uljez u njenoj kući. Za trenutak se učini kao da se opustila. Pogledala je u Sigurdura Olija, pa u Erlendura, i na kraju je ponovo sela.
- To je neki nesporazum - reče. - Bilo bi vam to jasno da ste poznavali Benjamina kao što sam ga ja znala. Taj čovek nije bio u stanju muvu da ubije. Nikada.
- Saznao je da mu je verenica u drugom stanju - reče Sigurdur Oli. - Trebalo je da se venčaju. Bio je očito veoma zaljubljen u nju. Planirao je ceo svoj život na toj ljubavi, s porodicom koju je nameravao da stekne, trgovini, položaju u ovom snobovskom gradu. Doživeo je šok. Možda je prejako reagovao. Njeno telo nikada nije pronađeno. Navodno se bacila u okean. Nestala. A mi smo je možda sad našli.
- Rekli ste Sigurduru Oliju da Benjamin nije znao ko je otac deteta - reče Erlendur pažljivo. Pomislio je da su joj sve to prerano rekli, i bio je ljut na patologa koji je uživao na godišnjem u Španiji. Možda je trebalo da sačekaju s ovom posetom. Da sačekaju da budu sigurni.
- Tako je - reče Elsa. - Nije znao.
- Mi smo saznali da ga je njena majka posetila i sve mu ispričala. Kad je sve prošlo. Nakon što je Solveig nestala.
Elsa ih je začuđeno gledala.
- Nisam to znala - reče. - Kada je to bilo?
- Kasnije - reče Erlendur. - Ne znam tačno kada. Tako da nije od Solveig čuo ko je bio otac deteta. Iz nekog razloga nije htela to da mu kaže. Nije mu rekla šta se desilo. Raskinula je veridbu i nije htela da kaže ko je otac deteta. Možda da bi zaštitila svoju porodicu. Očevu čast.
- Kako to mislite, očevu čast?
- Njegov bratanac je silovao Solveig kad je bila u poseti kod njegove porodice u Fljotu.
Elsa klonu i nesvesno stavi ruku na usta, gledajući ih u potpunoj neverici.
- Ne mogu da verujem - reče.
* * *

Istovremeno, u drugom delu grada, Elinborg je pričala Bauri o tome šta su našli u grobu, i da se najverovatnije radilo o Benjaminovoj verenici, Solveig. Da ju je najverovatnije Benjamin tamo sahranio. Elinborg je napomenula da sve to treba još da se potvrdi, ali da ju je on poslednji video u životu i da je u grobu pronađen i skelet deteta. Analiza kostiju još nije urađena.
Baura je saslušala ćelu priču ne trepnuvši. Bila je, kao i obično, sama u svojoj velikoj kući, u svojoj raskoši, i nije pokazala nikakvu reakciju.
- Tata je hteo da abortira - reče. - Mama je htela da njih dve odu na selo, da tamo rodi dete, da ga nekome da i vrati se kući kao da se ništa nije desilo, i da se uda za Benjamina. Njih dvoje su o tome dugo razgovarali, a onda su pozvali Solveig.
Baura ustade.
- Mama mi je to tek kasnije rekla.
Prišla je velikom ormaru od hrastovine, izvukla jednu fioku i izvadila malu belu maramicu koju je privila uz lice.
- Predložili su joj te dve opcije. Treća nije dolazila u obzir. Da rodi dete i da ono bude deo naše porodice. Solveig je pokušala da ih nagovori na to, ali nisu hteli ni da čuju. Nisu hteli da vide to dete. Da znaju išta o tome. Hteli su ih da ga ubiju, ili da ga nekome daju. Ništa drugo nije dolazilo u obzir.
- A Solveig?
- Ne znam - reče Baura. - Jadna devojka, ništa ne znam. Htela je da rodi dete, nije mogla da zamisli da abortira. I sama je još bila dete. Sama je bila dete.
Erlendur je gledao u Elsu.
- Da li je moguće da je Benjamin mislio da je prevaren? - upita. - Zato što Solveig nije htela da mu kaže ko je otac deteta?
- Niko ne zna o čemu su njih dvoje razgovarali prilikom tog poslednjeg susreta - reče Elsa. - Benjamin je mojoj mami rekao glavne detalje, ali ko zna da li joj je sve poverio. Zar je ona bila silovana? Gospode bože!
Elsa je naizmence gledala u Erlendura i Sigurdura Olija.
- Sasvim je moguće da je Benjamin mislio da je prevaren - reče tiho.
- Izvinite, nisam vas čuo? - reče Erlendur.
- Moguće je da je Benjamin mislio da ga je prevarila - ponovi Elsa. - Ali to ne znači da ju je on ubio i zakopao na brdu.
- Zato što nije htela da mu kaže - reče Erlendur.
- Da, zato što nije htela da mu kaže - reče Elsa. - Nije htela da mu kaže čije je dete. On nije znao da je silovana. U to sam sasvim sigurna.
- Da li je moguće da je unajmio nekog da mu pomogne? - upita Erlendur. - Možda je našao nekoga da obavi posao?
- Ne razumem.
- Iznajmio je jednom siledžiji i lopovu vikendicu u Gravarholtu. To ne mora ništa da znači, ali je činjenica.
- Ne znam o čemu govorite. Siledžiji?
- Ne, verovatno smo već dosta pričali. Možda prerano donosimo zaključke, Elsa. Najbolje da sačekamo da patolog uradi svoj posao. Izvinjavam se ako smo…
- Nema potrebe da se izvinjavate, hvala vam što me o svemu tome obaveštavate. Veoma sam vam zahvalna na tome.
- Javićemo vam kad nešto više saznamo - reče Sigurdur Oli.
- A imate i pramen njene kose - reče Elsa. - Za poređenje.
- Da - reče Erlendur. - Imamo njen pramen.
* * *

Elinborg je ustala. Bio je to veoma dug dan i htela je da ide kući. Zahvalila se Bauri uz izvinjenje što ju je uznemirila tako kasno naveče. Baura joj nije ništa zamerila. Ispratila je Elinborg i zatvorila vrata za njom. Ubrzo nakon toga je opet čula zvono i otvorila vrata.
- Da li je bila visoka? - upita Elinborg.
- Ko? - reče Baura.
- Vaša sestra - reče Elinborg. - Da li je bila visoka, srednje visine, niska? Kako je izgledala?
- Ne, nije bila visoka - reče Baura, nasmešivši se. - Naprotiv. Bila je vrlo niska. Sitne građe. Kao Palčića, govorila je mama. Ona i Benjamin su vrlo smešno izgledali zajedno, zato što je on bio vrlo visok, bio je kao toranj nad njom.
* * *

Erlendur je pred ponoć sedeo kod Eve Lind, kad ga je pozvao okružni lekar.
- Zovem vas iz mrtvačnice - reče lekar. - Razdvojio sam skelete i nadam se da nisam ništa upropastio. Nisam neki patolog. Blato svud po stolu i podu ovde, sve je prljavo.
- I? - reče Erlendur.
- Da, izvinite, znači imamo ovde kosti fetusa, starosti nekih sedam, osam ili devet meseci.
- Da - reče Erlendur nestrpljivo.
- To nije ništa čudno. Osim što…
- Da?
- Moguće je da je rođeno živo, ili da je umrlo prilikom porođaja. To ne može da se utvrdi. Međutim, ovaj drugi skelet nije skelet majke.
- Kako to…? Kako možete to da kažete?
- Nema šanse da je fetus stavljen na majku ili zakopan s njom, ne znam ni kako to da kažem.
- Nije majka? Kako to mislite? Ko je to onda?
- Detetova majka nije. To je isključeno.
- Zašto?
- Ne dolazi u obzir - reče lekar. - Vidi se po karlici.
- Karlici?
- Veliki skelet je pripadao muškarcu. Ispod deteta leži muškarac.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:00 am




27


Zima na brdu je bila duga i teška.
Majka je i dalje radila na farmi u Guvunesu, a dečaci su svako jutro išli autobusom u školu. Grimur je ponovo počeo da raznosi ugalj. Zbog krađe nije mogao da dobije posao kod vojske. Intendantura je zatvorena i kompletna kasama je preseljena u Halogaland. Ostala je samo ograda, stubovi i mala betonska ploča koja je stajala pred kasarnama. Top je odnesen iz bunkera. Pričalo se da će rat uskoro biti gotov. Nemci su se povlačili iz Rusije, i čulo se da se protiv njih sprema velika ofanziva na zapadnom frontu.
Grimur je ćelu zimu potpuno ignorisao njihovu majku, osim što ju je tu i tamo grdio. Nisu više spavali u istom krevetu. Majka je spavala sa Simonom, a Grimur je hteo da Tomas bude kod njega. Jedino Tomas nije primećivao da im se majka udebljala tokom zime i da joj je stomak bio ispupčen, bolna uspomena na leto, ah ujedno i jeziv podsetnik na to šta bi moglo da se desi ako Grimur odluči da ispuni svoje pretnje.
Pokušavala je koliko je mogla da prikrije svoje stanje. Grimm joj je stalno pretio. Rekao da neće smeti da zadrži dete. Ponekad bi joj pretio da će ga ubiti čim se rodi. Da će biti kreten kao Mikelina, i da bi najbolje bilo odmah ga ubiti. Kurva američka, rekao bi. Ali te zime je nije tukao. Primirio se, i šunjao se oko nje kao zver koja priprema napad na svoj plen.
Pokušala je da razgovara s njim o razvodu, ali samo joj se smejao. Sakrivala je trudnoću od ljudi na poslu i nije nikome rekla šta se dešava. Možda se do samog kraja nadala da će se Grimur predomisliti, da su njegove pretnje bile prazne i da će na kraju prihvatiti dete kao svoje.
Na kraju je bila prisiljena na očajničke mere. Ne da bi se osvetila Grimuru, iako je za to imala dovoljno razloga, već da zaštiti i sebe i nerođeno dete.
Mikelina je dobro osećala napetost između majke i Grimura, koja je sve više rasla te teške zime. Osim toga, primetila je pramenu i na Simonu, što ju je još više brinulo. On je uvek bio veoma privržen majci, ali sada uopšte nije hteo da se odvaja od nje kad bi došao iz škole, a ona s posla. Bio je sve nervozniji otkako se Grimur vratio iz zatvora, tog hladnog jesenjeg jutra. Izbegavao je oca kao vatru, i iz dana u dan se sve više brinuo za majku. Mikelina ga je ponekad čula kako priča sam sa sobom, a ponekad bi joj se učinilo kao da priča s nekim koga ona nije videla i nije mogao da bude u njihovoj kući: nekim ko nije postojao. Ponekad je čula kako priča šta treba da uradi kako bi zaštitio majku i spasao njenu bebu, kojoj je njegov drugar Dejv bio tata. Kako je njegov zadatak bio da čuva mamu od Grimura. Da niko drugi nije mogao da je čuva, jer se njegov drugar Dejv više nikada neće vratiti. Vrlo je ozbiljno shvatao Grimurove pretnje. Bio je ubeđen da dete neće preživeti. Da će ga Grimur uzeti i da ga nikada neće videti. Da će ga Grimur odneti na planinu i ostaviti tamo.
Tomas je bio ćutljiv kao uvek, ali je Mikelina te zime primetila da se i on promenio. Grimur je hteo da on spava s njim u sobi nakon što je oterao majku. Ona je sada spavala u Tomasovom krevetu, koji joj je bio mali i neudoban. Mikelina nije znala šta mu je Grimm: govorio, ali je primetila da je Tomas počeo drugačije da se ponaša prema njoj. Izbegavao je i nju i Simona, a njih dvojica su uvek bili bliski. Majka je pokušala da razgovara s njim, ali se Tomas okrenuo od nje, ljut, nem i bespomoćan.
- Simon je nešto čudan - čula je jednom Grimura kako priča s Tomasom. - Postaje sve čudniji, kao vaša majka. Pazi se njega. Da ne postaneš kao on. Da i ti ne budeš tako čudan.
Mikelina je jednom čula majku kako pokušava da razgovara s Grimurom o detetu. Koliko je ona znala, bio je to jedini put da joj je dozvolio da kaže svoje mišljenje. Već se poprilično bila udebljala, i on joj je zabranio da ide na posao.
- Ima da prestaneš da radiš tamo i da im kažeš, da treba da se brineš o porodici - čula ga je Mikelina.
- Ali možeš da kažeš da je dete tvoje - rekla je majka.
Grimm se grohotom nasmejao.
- Mogao bi to da kažeš.
- Zaveži.
Mikelina je videla da i Simon prisluškuje.
- Mogao bi da kažeš da je tvoje - reče majka mirnim glasom.
- Nemoj to ni da ti pada na pamet - reče Grimur.
- Niko ne treba ništa da zna. Niko to neće saznati.
- Prekasno je da se izvlačiš. Trebalo je o tome da misliš kad si se vukla po livadi s onim američkim gadom.
- Mogu i da dam dete na usvajanje - reče oprezno. - Nije se to samo meni desilo.
- Ne, naravno da nije - reče Grimur - ceo grad je pun kurvetina kao što si ti! Ali nemoj misliti da te to nešto opravdava!
- Nećeš morati da ga vidiš. Daću ga čim se rodi, i nećeš morati ni da ga pogledaš.
- Svi znaju da je moja žena američka kurva - reče Grimm. - Svi znaju šta si radila.
- Niko to ne zna - reče ona. Niko. - Niko nije znao za mene i Dejva.
- A kako misliš da sam ja to saznao, idiote jedan? Ti si mi rekla? Misliš da se to ne pročuje odmah?
- Da, ali niko ne zna da je dete njegovo. To niko ne zna.
- Zaveži - reče Grimur. - Zaveži ili ću te…
Tako su tu ćelu dugu zimu čekali da se nešto neizbežno, nešto strašno desi.
Počelo je time što se Grimur razboleo.
* * *

Mikelina se zagleda u Erlendura.
- Počela je da ga truje te zime.
- Truje? - reče Erlendur.
- Nije ni sama znala šta radi.
- Čime ga je trovala?
- Da li ste čuli za slučaj Dukskot u Rejkjaviku?
- Devojka koja je otrovala brata otrovom za pacove. Negde početkom prošlog veka.
- Mama nije imala nameru da ga ubije. Htela je samo da se razboli. Da bi mogla da rodi dete i spase ga pre nego što ga se on dočepa. Žena u Dukskotu je trovala brata otrovom za pacove. Stavljala je veliku dozu otrova u njegov jogurt, i to pred njim, ali on nije znao da je to otrov. Čak je sam to rekao kad se razboleo, jer nije odmah umro. Uz jogurt mu je dala da pije rakiju, da ne oseti miris. Prilikom autopsije mu je u telu pronađen fosfor. Majka je čula za taj slučaj. Ne znam kako, ali o tome se pričalo po Rejkjaviku. Nabavila je otrov za pacove u Guvunesu. Krala je male doze, koje mu je stavljala u jelo. Koristila je vrlo male doze kako on ne bi osetio ukus i počeo nešto da sumnja. Nije čuvala otrov u kući nego ga je malo-pomalo donosila s posla, samo onoliko koliko je nameravala da mu da. Kad je prestala da radi na farmi, donela je veću količinu i sakrila kod kuće. Nije imala pojma kako će otrov uticati na njega, i da li će uopšte imati neku reakciju. Nakon nekog vremena otrov je počeo da utiče na njega. Oslabio je, bio je ili bolestan ili umoran, povraćao je. Nije mogao da ide na posao, samo je ležao u krevetu i mučio se.
- Zar nije nikada ništa posumnjao? - upita Erlendur.
- Nije, sve dok nije već bilo kasno - reče Mikelina. - Nije imao poverenja u lekare. A ona ga, naravno, nije podsticala da ode kod doktora.
- A šta je mislio time da će se neko pobrinuti za Dejva? Da li je još o tome pričao?
- Ne, nikada više - reče Mikelina. - Verovatno je samo blefirao. Pričao tako da uplaši mamu. Znao je da ona voli Dejva.
Erlendur i Elinborg su sedeli kod Mikeline i slušali njenu priču. Rekli su joj da veliki skelet u grobnici pripada muškarcu. Mikelina je odmahnula glavom; mogla je i ona to da im kaže da nisu izleteli ne rekavši joj čemu žurba.
Zanimao ju je skelet bebe, ali rekla je da neće da ga vidi kad joj je Erlendur to ponudio.
- Ali htela bih da ga date meni kad završite svoj posao - reče ona. - Krajnje je vreme da ona počiva u posvećenoj zemlji.
- Ona? - reče Elinborg.
- Da. Ona - reče Mikelina.
Sigurdur Oli je javio Elsi o lekarovom otkriću. To nije mogla da bude Solveig, Benjaminova verenica. Elinborg je istu vest javila i Bauri.
Erlendur i Elinborg su se bili uputili kod Mikeline kad je Hanter pozvao Erlendura da mu kaže kako još nije uspeo ništa da sazna o Dejvidu Velču; nije znao da li je prekomandovan s Islanda i kada. Rekao je da će nastaviti da se raspituje o tome.
Erlendur je ranije toga dana obišao ćerku u bolnici. Situacija je bila nepromenjena. Sedeo je neko vreme kraj nje i nastavio s pričom o svom bratu, koji je nestao na visoravni iznad Eskifjordura kada je Erlenduru bilo deset godina. Pratili su oca, koji je terao ovce, kad je naišla mećava. Braća su se odvojila od oca, a ubrzo i jedan od drugog. Otac se izbezumljen vratio na farmu. Za njima su poslali potragu.
- Sasvim slučajno su me našli - reče Erlendur. - Ne znam kako se to desilo. Zakopao sam se u sneg, to sam znao da treba da uradim. Bio sam više mrtav nego živ kad su me našli, zabijali su štapove u sneg i dotakli mi rame. Zato smo se i odselili. Nismo mogli više da živimo tamo znajući da je on negde na visoravni. Pokušali smo da počnemo novi život ovde u Rejkjaviku.
Uzalud.
U tom trenutku je naišao lekar. Pozdravio je Erlendura i nakratko su popričali o Evi Lind. Situacija je ista, reče lekar. Nema nikakvih znakova oporavka, niti da dolazi svesti. Stajali su tako u tišini. Zatim se pozdravili. Lekar je već bio na vratima kad mu se obratio.
- Nemojte da se nadate nikakvom čudu - reče on, začuđen kad je primetio hladan osmeh na Erlendurovom licu.
* * *

Erlendur je sada sedeo naspram Mikeline razmišljajući o svojoj ćerci kako leži u bolničkom krevetu i o svom bratu kako leži u snegu. Mikelinine reči polako su dopirale do njega.
- Moja majka nije bila ubica - reče ona.
Erlendur je pogleda.
- Nije bila ubica - ponovi Mikelina. - Mislila je da će moći da spase dete. Bojala se za svoju bebu.
Bacila je pogled na Elinborg.
- Na kraju krajeva, on nije crkao - reče. - Nije umro od trovanja.
- Rekli ste da nije ništa sumnjao dok nije već bilo kasno - reče Elinborg.
- Da - reče Mikelina. - Tada je već bilo kasno.
* * *

Grimur je bio slab to veće, jer je čitav dan ležao u krevetu u velikim bolovima.
Majku je zaboleo stomak i predveče je dobila trudove, koji su bili sve učestaliji. Znala je da je prerano. Dete će biti nedonošče. Zamolila je dečake da joj donesu madrace iz njihove sobe i uzela je i Mikelinin madrac, stavila ih na pod u kuhinji i legla na njega oko večere.
Zamolila je Simona i Mikelinu da pripreme čiste čaršave i toplu vodu da bi oprali dete. Već je rodila troje dece i znala je šta treba da radi.
Još je bila zima i napolju je bio mrak, ah je tih dana otoplilo i kiša je najavljivala dolazak proleća. Majka je taj dan provela napolju, orezujući ribizle i skidajući mrtve grančice. Rekla je da će te jeseni ribizle dobro roditi i da će od njih napraviti pekmez. Simon se nije odvajao od nje. Pokušavala je da ga smiri i da ga ubedi da će sve biti u redu.
- Sve će biti u redu - ponavljao je Simon za njom. - Neće ništa biti u redu. Ne smeš da rodiš bebu. Ne smeš. To je rekao, da ne smeš i da će da je ubije. Tako to on kaže. Kada će doći beba?
- Nemoj toliko da se brineš—reče mu majka. - Kada beba dođe, odneću je u grad, i on je nikada neće videti. Bolestan je, i ne može nam ništa. Samo leži u krevetu i ne može nam ništa.
- Ali kada će doći beba?
- To može da se desi svakog trenutka - reče majka, pokušavajući da ga umiri. - Nadam se što pre, tako da sve to prođe. Nemoj da se brineš, Simone. Moraš da budeš jak. Budi jak za mene, Simone.
- Zašto ne odeš u bolnicu? Zašto ga ne ostaviš i ne rodiš bebu u bolnici?
- On mi to ne da - reče ona. - Došao bi po mene i naredio mi da rodim kod kuće. Da niko ne zna. Reći ćemo da smo bebu našli. Daćemo je nekim dobrim ljudima. Tako to on hoće. Biće sve u redu.
- Ali on kaže da će je ubiti.
- Neće.
- Tako se bojim - reče Simon. - Zašto to sve mora da bude tako? Ne znam šta ću. Ne znam šta ću… - ponavljao je i ona je osetila kako ga ta strepnja izjeda.
Sada je stajao nad njom i gledao kako leži na madracima u kuhinji, jer osim spavaće sobe nigde u kući nije bilo mesta. Počela je da se porađa u potpunoj tišini. Tomas je bio kod Grimura u sobi. Simon se prikrao vratima i zatvorio ih.
Mikelina je ležala kraj majke koja je pokušavala da bude što tiša. Vrata spavaće sobe su se otvorila i Tomas je ušao u kuhinju. Grimur je sedeo na krevetu i stenjao. Poslao je Tomasa da mu donese iz kuhinje tanjir s kašom koju nije mogao da pojede ranije. Ponudio je i njemu da proba.
Tomas je prošao pored majke, Simona i Mikeline, i video bebinu glavu kako proviruje iz majke. Ona je iz sve snage potezala za nju dok se nisu pojavila ramena.
Tomas je nosio tanjir i kašiku, i majka je odjednom primetila da namerava da uzme zalogaj kaše.
- Tomase! Za ime boga, nemoj da jedeš tu kašu! - povikala je u panici.
U kući je zavladala mrtva tišina. Deca su se zagledala u majku koja je sedela s novorođenim detetom u naručju i zurila u Tomasa, koji se toliko prepao da je ispustio iz ruku tanjir, koji se razbio u stotinu komada na podu.
Krevet u spavaćoj sobi zaškripa.
Grimur je ušao u kuhinju. Ugledao je majku na podu kako u rukama drži bebu i na licu mu se videlo gađenje. Pogledao je Tomasa, a zatim kašu na podu.
- Da li je moguće? - reče Grimur zabezeknuto, kao da je konačno rešio zagonetku koja ga je već dugo mučila. Pogledao je majku.
- Ti mene truješ? - povikao je.
Majka je gledala u Grimura. Mikelina i Simon se nisu usudili da podignu glavu. Tomas je stajao skamenjen kraj kaše na podu.
- Znao sam! Od toga mi nije dobro. Svi ti bolovi. Bolest…
Grimur se ogledao po kuhinji. Skočio je prema kredencu i počeo iz njega da baca fioke. Potpuno je poludeo od besa. Bacao je stvari iz ormara na pod. Našao je stari džak s brašnom, bacio ga o zid i video kako iz njega ispada mala staklena teglica.
- To je to?! - poviče uzimajući je u ruku.
Sagnuo se nad majkom.
- Koliko me već dugo truješ? - zarežao je.
Majka ga je gledala ravno u oči. Na podu kraj nje je gorela mala sveća i ona je na brzinu uzela u ruke makaze koje je ugrejala na sveći i presekla pupčanu vrpcu i privezala je drhtavim rukama dok je on tražio otrov.
- Odgovori mi!! - vrištao je.
Nije morala da mu odgovori. Video je sve u njenim očima. U izrazu lica. Prkosu. Kako mu je uvek, koliko god da ju je tukao, duboko u sebi prkosila, nepokorena. Video je to u njenom tihom otporu, kako ga izaziva držeći to krvavo vojničko kopile u rukama.
Video je to u detetu koje je držala u naručju.
- Ostavi mamu na miru - reče Simon tiho.
- Daj mi to! - vrištao je Grimur. - Daj mi bebu, gujo otrovna!
Majka zatrese glavom.
- Ne dam ti - reče tiho.
- Ostavi mamu na miru - reče Simon ovog puta glasnije.
- Daj mi to! - vikao je Grimur - ili ću oboje da vas ubijem. Sve ću vas ubiti! Ubiću vas!! Sve!!
Zapenio se od besa.
- Kurveštino jedna! Da me ubiješ! Misliš da ćeš me ubiti!
- Prestani! - vikao je Simon.
Majka je jednom rukom čvrsto stisnula dete, a drugom je opipavala oko sebe tražeći makaze. Skinula je pogled s Grimura i tražila ih uspaničeno, ah nigde ih nije bilo.
* * *

Erlendur pogleda Mikelinu.
- Ko je uzeo makaze? - upita.
Mikelina ustade i baci pogled kroz prozor. Erlendur i Elinborg se zgledaše. Oboje su mislili isto.
- Da li ste vi jedini svedok toga što se tada desilo? - upita Erlendur.
- Jesam - reče Mikelina. - Nema nikog drugog.
- Ko je uzeo makaze? - upita Elinborg.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:00 am







28


- Da li biste hteli da vidite Simona? - upita Mikelina. - Oči su joj bile pune suza.
- Simona? - Erlendur nije razumeo o čemu priča. Onda se setio. Setio se čoveka koji je došao po nju na brdo. - Mislite vašeg sina?
- Ne, ne mog sina, mog brata - reče Mikelina. - Mog brata Simona.
- Zar je on živ?
- Jeste. Živ je.
- Onda moramo da razgovaramo s njim, - reče Erlendur.
- Nećete imati nikakve koristi od toga - reče Mikelina nasmešivši se. - Ali otići ćemo do njega. On voli kad mu dolaze gosti.
- Ali zar nećete da nam ispričate sve do kraja? - upita Elinborg. - Kakva je on životinja bio? Ne mogu to da verujem. Da iko može tako da se ponaša.
Erlendur pogleda prema njoj.
Mikelina ustade.
- Ispričaću vam usput. Idemo do Simona.
* * *

- Simone! - poviče majka.
- Ostavi mamu na miru - prodera se Simon drhtavim glasom, i žabi makaze u Grimurove grudi pre nego što su mogli da shvate šta se dešava.
Simon je sklonio ruku i videli su makaze do ručki zabijene u Grimurove grudi. Grimur je zaprepašćeno gledao u svog sina, kao da ne razume šta se desilo. Pogleda u makaze, ali činilo se da ne može da ih dohvati. Opet je pogledao u Simona.
- Hoćeš da me ubiješ? - zastenja i pade na kolena. Krv je iz njegovih grudi prštala svugde po podu. Kao usporenim pokretima, Grimur je klonuo i tresnuo na pod.
Majka je bez reći, zaprepašćeno stiskala bebu u naručju. Mikelina je nepokretna ležala uz nju. Tomas je stajao na istom mestu gde je ispustio tanjir. Simon je stajao kraj majke, drhteći nekontrohsano. Grimur se nije micao.
U kući zavlada grobna tišina.
Sve dok se nije začuo majčin prodoran bolan vrisak.
* * *

Mikelina na trenutak prekide s pričom.
- Ne znam da li se dete rodilo mrtvo, ih ga je mama tako stiskala da bi ga zaštitila da se ugušilo u njenim rukama. Bilo je nedonošče. Mislila je da treba da se porodi u proleće, a još je bila zima kad se to sve desilo. Nismo uopšte čuli da plače. Mama nije stigla da joj očisti grlo, i pritisnula joj je lice u svoju odeću kad ju je iz straha stiskala uz sebe. Bojala se da će je on uzeti.
Erlendur je zaustavio auto ispred jedne kuće, kako mu je Mikelina rekla.
- Da li je mislila da će do proleća umreti? - upita Erlendur. - Njen muž? Da li je tako mislila?
- Možda, - reče Mikelina. Tri meseca ga je trovala. Ali to nije bilo dovoljno.
Erlendur je ugasio auto na prilazu kući.
-Da li ste ikada čuli za hebefreniju? - upita ona otvarajući vrata.
* * *

Majka je zurila u mrtvo dete u svojim rukama i ljuljala se napred-nazad, jecajući.
Simon nije obraćao pažnju na nju. Zurio je u očevo telo kao da nije mogao da veruje vlastitim očima. Ispod leša se širila krv. Simon se tresao kao list.
Mikelina je pokušala da uteši majku, ali to nije bilo moguće. Tomas je bez reći prošao pored njih i zatvorio se u spavaću sobu. Na licu mu se nisu videle nikakve emocije.
Vreme je prolazilo.
Mikelina je konačno uspela da umiri majku. Došla je k sebi, prestala da plače i pogledala oko sebe. Videla je Grimura kako leži u vlastitoj krvi, Simona kako se trese kao list, očajanje na Mikelininom licu. Onda je okupala bebu u toploj vodi koju je Simon pripremio. Okupala je dete kako je najbolje mogla, sporim, opreznim pokretima. Kao da je nesvesno znala šta treba da radi. Polegla je dete, ustala i zagrlila Simona, koji je još stajao kao ukopan na istom mestu. Prestao je da se trese i počeo da plače, dubokim jecajima. Posela ga je na stolicu tako da ne gleda leš. Prišla je Grimuru, izvadila makaze iz njegovih grudi, i bacila ih u sudoperu.
Onda je i sama sela, potpuno iscrpljena od porođaja.
Rekla je Simonu šta treba da urade i zapovedala Mikelini. Stavili su Grimura na ćebe i odvukli njegov leš do izlaznih vrata. Izašla je napolje sa Simonom i odšetati su dosta daleko od kuće, do mesta gde je on iskopao veliku rupu. Preko dana se bilo razvedrilo, ali sada je kiša opet počela da pada. Hladna, zimska kiša. Zemlja nije bila smrznuta. Simon je pijukom odvaljivao grumenje i nakon jedno dva sata otišli su po leš i dovukli ga do groba. Prevukli su ćebe preko rupe i leš je upao u rupu. Izvukli su ćebe ispod njega. Leš se tako uglavio u rupu da mu je leva ruka stajala uspravljena, ali ni Simon ni majka se nisu usudili da je dotaknu.
Majka je teškim, sporim koracima otišla u kuću po dete, iznela ga na hladnu kišu i spustila pored leša.
Krenula je da se prekrsti nad grobom, ali se predomislila.
- Nemam kome da se krstim - reče.
Onda je počela da zatrpava tela. Simon je stajao kraj groba i gledao vlažnu, crnu zemlju kako prekriva tela i kako ona malo-pomalo nestaju. Mikelina je spremala kuhinju. Od Tomasa nije bilo ni traga.
Debeo sloj zemlje već je prekrio grob kad se Simonu odjednom učinilo kao da se Grimur mrdnuo. Zadrhtao je i pogledao majku koja ništa nije primetila. Prestravljeno je zurio u grob i odjednom video kako se Grimurovo poluzakopano lice miče.
Oči se otvoriše.
Simon se skamenio.
Grimur ga je gledao iz groba.
Simon zavrišta i majka prestade s kopanjem. Pogledala je u Simona, a onda u Grimura, i videla je da je živ. Stajala je kraj groba. Kiša je padala i prala zemlju s Grimurovog lica. Pogledi su im se sreli na trenutak, i Grimurove usne se pomeriše.
- Molim te!
Oči se ponovo zatvoriše.
Majka pogled Simona. Pa u grob. Pa opet Simona. Na kraju je ponovo uzela lopatu u ruke i nastavila da zatrpava grob kao da se ništa nije desilo. Grimur je nestao pod zemljom i više ga nisu videli.
- Mama… - zajeca Simon.
- Idi u kuću, Simone - reče majka. - Gotovo je. Idi u kuću i pomozi Mikelini. Molim te, sine. Idi u kuću.
Simon je gledao majku kako se muči s lopatom, sva mokra na hladnoj kiši, kako zatrpava grob. Bez reči se okrenuo i krenuo prema kući.
* * *

- Možda je Tomas mislio da je on za sve to kriv - reče Mikelina. - Nikada nije pričao o tome i prestao je da razgovara s nama. Potpuno se zatvorio u sebe. Kad je mama povikala na njega i on ispustio taj tanjir, kao da se pokrenulo nešto što nam je potpuno promenilo život i prouzrokovalo smrt njegovog oca.
Sedeli su u urednoj sobi i čekali Simona. Rečeno im je da je u šetnji i da bi trebalo ubrzo da se vrati.
- Ovde su mnogo fini ljudi - reče Mikelina. - Veoma dobro se brinu o njemu.
- I niko se nije raspitivao o Grimuru? - upita Elinborg.
- Mama je spremila i oprala kuću. Nakon četiri dana je prijavila da joj je muž krenuo pešice prema Selfosu preko Hetlishejdi visoravni, i da ga odonda nije videla ni čula. Niko nije znao da je bila trudna. Niko je barem nije pitao o tome. Poslali su potragu za njim, ali ga naravno nisu našli.
- Šta je trebalo da radi u Selfosu?
- Mamu niko ništa za to nije pitao - reče Mikelina. - Nije nikada morala ništa da objašnjava. On je bio bivši robijaš. Lopov. Šta ih je bilo briga šta je tražio u Selfosu? Nije ih interesovalo. Baš ništa. Imali su dosta drugih problema. Tog dana kad je mama prijavila da je nestao, američki vojnici su ubili nekog Islanđanina.
Mikelina se bledo nasmeši.
- Prošlo je nekoliko dana. Nedelja. Nije pronađen. Otpisan. Nestao. Najobičniji slučaj ljudskog nestanka.
Uzdahnula je.
- Mama je najviše patila zbog Simona.
* * *

Kad se sve završilo, u kući je zavladala čudna tišina.
Majka je sedela za stolom, još sva mokra od kiše, zureći u svoje blatnjave ruke. Decu kao da nije videla. Mikelina je stajala uz nju milujući joj ruke. Tomas je i dalje bio u spavaćoj sobi i nije hteo da izađe. Simon je stajao u kuhinji, gledao kišu dok su mu niz obraze tekle suze. Pogledao je majku i Mikelinu, zatim opet kroz prozor, kroz koji se videlo grmlje ribizli. Onda je izašao napolje.
Bio je mokar, bilo mu je hladno i drhtao je na kiši kad je došao do grmlja, zaustavio se i pomilovao gole grane. Pogledao je u nebo prema kiši. Nebo je bilo tamno i iz daljine se čula grmljavina.
- Znam - reče Simon. - Nije bilo drugog izlaza.
Zaćutao je i sagnuo glavu. Kišne kapi su padale po njemu.
- Bilo je to tako teško. Tako dugo je bilo teško i ružno. Ne znam zašto je on bio takav. Ne znam zašto sam morao da ga ubijem.
- Simone, s kim pričaš? - upita ga majka koja je izašla s njim i sada ga zagrlila.
- Ja sam ubica - reče Simon. - Ja sam ga ubio.
- Nisi, Simone. Za mene ti nikada nećeš biti ubica. Kao što ni ja to nisam. Možda mu je to bilo suđeno, možda je sam to hteo. Najgore što sad može da se desi je da ti patiš zbog toga kakav je on bio, sada kada ga više nema.
- Ali ubio sam ga, mama.
- Zato što nije bilo drugog izlaza. Moraš to da razumeš, Simone.
- Ali tako se loše osećam.
- Znam Simone. Znam.
- Tako se loše osećam…
Pogledala je u grmlje.
- U jesen će se ovde pojaviti ribizle i sve će biti u redu. Čuješ li, Simone. Sve će biti u redu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:01 am




29


Vrata su se otvorila i na njima se pojavio čovek od nekih sedamdeset godina, pogrbljenih ramena, retke sede kose i prijatnog nasmejanog lica, obučen u lep topao džemper i sive pantalone. Uz njega je bio negovatelj, kome je rečeno da su došli gosti. Uveo ga je u sobu.
Erlendur i Elinborg su ustali. Mikelina mu je prišla i zagrlila ga. Čovek joj se nasmešio i na licu mu se videlo skoro dečje veselje.
- Mikelina - reče čovek neobično mlađahnim glasom.
- Zdravo, Simone - pozdravi ga Mikelina. - Dovela sam goste koji hoće da te upoznaju. Ovo je Elinborg, a ovaj gospodin se zove Erlendur.
- Ja sam Simon - reče čovek i pruži im ruku. - Mikelina je moja sestra.
Erlendur i Elinborg klimnuše glavom.
- Simon je vrlo srećan - reče Mikelina. - Iako mi to nikada nismo bili, on je sada srećan, i to je najvažnije.
Simon je seo kraj njih, držao Mikelinu za ruku i smešio joj se, milovao joj lice i smešio se prema Erlenduru i Elinborg.
- Ko je to? - upita.
- To su moji prijatelji - reče Mikelina.
- Da li vam je dobro ovde? - upita Erlendur.
- Kako se ti zoveš? - upita Simon.
- Zovem se Erlendur.
Simon se zamisli.
- Jesi li ti stranac? - upita.
- Ne, ja sam Islanđanin - reče Erlendur.
Simon se nasmeši.
- Ja sam Mikelinin brat.
Mikelina mu pomilova ruku.
- Simone, oni su iz policije.
Simon je pogledao prvo Erlendura, pa onda Elinborg.
- Znaju šta se desilo - reče Mikelina.
- Mama je umrla - reče Simon.
- Da, mama je umrla - reče Mikelina.
- Kaži im ti… - reče Simon molećivo. - Ti pričaj s njima. - Gledao je u sestru i izbegavao da pogleda u Erlendura i Elinborg.
- U redu je, Simone - reče Mikelina. - Doći ću posle da te vidim.
Simon se nasmešio i ustao, a zatim sporim koracima otišao u predsoblje.
- Hebefrenija - reče Mikelina.
- Hebefrenija? - ponovi Erlendur.
- Nismo znali šta je s njim - reče Mikelina. - Nekako je prestao da se razvija. I dalje je bio isti nežan i dobar dečak, ali mu osećanja nisu pratila fizičko sazrevanje. Hebefrenija je podvrsta šizofrenije. Simon je kao Petar Pan. To se nekada povezuje s pubertetom. Možda je i pre bio bolestan. On je uvek bio jako osećajno dete, i kada se sva ta strava desila, u njemu kao da je nešto puklo. Uvek je živeo u strahu i osećao se odgovornim za sve. Mislio je da je na njemu da zaštiti majku jednostavno zato što nikog drugog nije bilo da je zaštiti. Bio je viši i jači od nas, a u stvari je bio najmanji i najslabiji.
- Da li odavno živi u ustanovi? - upita Elinborg.
- Ne, živeo je s mamom dok je bila živa. Umrla je pre dvadeset šest godina. Pacijenti kao što je Simon su vrlo laki, skoro uvek su dobro raspoloženi i veseli, ali treba im neprestana i intenzivna pažnja, koju mu je ona do kraja pružala. Radio je kao đubretar i za komunalno preduzeće kad je mogao. Skupljao je smeće štapom. Hodao po čitavom Rejkjaviku skupljajući smeće.
Sedeli su u tišini.
- A Dejvid Velč vam se nikada nije javio? - upita Elinborg.
Mikelina je pogleda.
- Mama ga je do poslednjeg dana čekala - reče. - Ali se on nikada nije vratio.
Ućutala je.
- Telefonirala mu je s Guvunes farme tog jutra kad se očuh vratio - reče. -1 pričala je s njim.
- Ali zašto onda nije došao do vas? - upita Erlendur.
Mikelina se nasmeši.
- Njih dvoje su se već bili oprostili - reče. - Poslali su ga na ratište u Evropu. Brod je trebalo da otplovi tog jutra, i ona ga nije zvala da mu kaže da je u opasnosti,.već da se oprosti i kaže mu da će sve biti u redu. Rekao je da će se vratiti. Verovatno je poginuo na ratištu. Nije imala nikakvih vesti od njega, a kad nije došao posle rata…
- Ali zašto je…
- Mislila je da bi ga Grimur ubio. Zato se sama vratila na brdo. Nije htela da joj on pomaže. To je bio njen problem.
- Ali mora da je znao da će vaš očuh biti pušten iz zatvora i da će saznati da je on bio s njegovom ženom - reče Erlendur. - Vaš očuh je to saznao, čuo je priče.
- Nisu morali znati da je on to čuo. Vrlo pažljivo su sakrivali svoju vezu. Mi nismo nikada saznah kako je on to čuo.
- Ali beba…?
- Nisu znali da je trudna kad je on otišao.
* * *

Erlendur i Elinborg su sedeli ćuteći neko vreme i razmišljali o svemu što im je Mikelina ispričala.
- A Tomas? - upita Erlendur. - Šta je s njim bilo?
- Tomas je umro. S pedeset dve godine. Dvaput razveden. Imao je troje dece, sve dečake. Nisam u kontaktu s njima.
- Zašto ne? - upita Erlendur.
- Bio je na oca.
- Kako to mislite?
- Imao je bedan život.
- Kako to mislite?
- Postao je kao njegov otac.
- Mislite…? - Elinborg pogleda upitno u Mikelinu.
- Agresivan. Tukao je svoje žene. I decu. Alkoholičar.
- A njegova veza s ocem? Da nije…?
- Ne znamo - reče Mikelina. - Mislim da nije. Nadam se da nije. Trudim se da ne mislim o tome.
- Šta je vaš otac mislio s tim što je rekao iz groba? Molim te! Da li ju je molio da mu pomogne? Ili je molio za milost?
- Mama i ja smo često o tome pričale. Mama je dala jedno objašnjenje koje sam ja odlučila da prihvatim.
-Šta to?
- Grimur je znao ko je on.
- Ne razumem vas - reče Erlendur.
- On je znao ko je, i mislim da je to uvek znao. Duboko u sebi uvek je znao zašto je bio takav kakav je bio, iako to nikada nije hteo da prizna. Znali smo da je imao teško detinjstvo i mladost Ali nekada davno je i on bio mali dečak, i mora da je uvek ostao u vezi s tim dečakom u sebi, nešto ga je iz te duše vuklo. Čak i kad se najgore ponašao i kada bi njegov bes uništavao sve oko njega, mislim da je taj mali dečak u njemu vikao na njega da prestane.
- Vaša majka je bila izuzetno hrabra žena - reče Elinborg.
- Da li bi mogao da porazgovaram s njim? - upita Erlendur nakon kratke tišine.
- Mislite sa Simonom? - upita Mikelina.
- Ako vam ne smeta. U njegovoj sobi. Sam?
- On nikada nije pričao o tome. Svih ovih godina. Mama je mislila da bi bilo najbolje da se pravimo kao da se nikada ništa nije desilo. Pokušala je da natera Simona da joj se otvori nakon što je Grimur umro, ali bez uspeha. Izgleda da se on seća samo stvari koje su se desile nakon tog događaja. Kao da je sve drugo nestalo. Iako kaže ponekad ponešto kad ga jako pritišćem. Inače je sasvim zatvoren. On živi u nekom drugom, mnogo mirnijem svetu koji je sam sebi stvorio.
- Samo ako vam ne smeta - reče Erlendur.
- Slobodno izvolite - reče Mikelina.
Erlendur je ustao, izašao u predsoblje i uputio se niz hodnik. Većina soba bila je otvorena. Video je Simona kako sedi na krevetu u svojoj sobi i gleda kroz prozor. Erlendur je pokucao na vrata i Simon podigne pogled.
- Da li mogu da sednem kraj tebe? - upita Erlendur čekajući da mu Simon kaže da može da uđe.
Simon ga pogleda, klimne glavom i okrene se opet prema prozoru, nastavivši da gleda napolje.
Uz mali pisaći sto u sobi je stajala stolica, ali je Erlendur seo na krevet kraj Simbna. Na pisaćem stolu je bilo nekoliko fotografija. Erlendur je prepoznao Mikelinu i pretpostavio je da je starija žena na jednoj od slika njihova majka. Nagnuo se prema njoj da je bolje pogleda. Žena na slici je sedela za kuhinjskim stolom, obučena u šarenu kućnu haljinu od sintetike i smešila se zagonetno u fotoaparat. Simon je sedeo kraj nje smejući se. Erlenduru se činilo da je to moglo biti slikano u Mikelininoj kuhinji.
- To je tvoja majka, zar ne? - upita Simona.
Simon je pogledao sliku.
- Da. To je mama. Ona je umrla.
- Znam.
Simon je nastavio da gleda kroz prozor, a Erlendur vrati sliku na sto.
Sedeli su neko vreme ne pričajući.
- U šta gledaš? - upita Erlendur.
- Mama mi je rekla da će sve biti dobro - reče Simon i dalje gledajući kroz prozor.
- Sve jeste dobro - reče Erlendur.
- Nećeš me odvesti?
- Ne, neću te nikuda odvesti. Samo sam hteo da te vidim.
- Možda možemo biti drugari.
- Naravno - reče Erlendur.
Sedeli su sada obojica gledajući kroz prozor.
- Jesi ti imao dobrog tatu? - upita Simon odjednom.
- Jesam - reče Erlendur. - On je bio dobar čovek.
Ćutali su obojica.
- Pričaj mi o njemu - reče Simon.
- Jednom ću ti ispričati o njemu - reče Erlendur. - On…
Erlendur zaćuta.
- Šta?
- On je izgubio sina.
Nastavili su da gledaju kroz prozor.
- Samo bih jednu stvar hteo da znam - reče Erlendur.
- Šta? - upita Simon.
- Kako se zvala?
-Ko?
- Tvoja mama.
- Zašto pitaš?
- Mikelina mi je mnogo toga ispričala o njoj, ali mi nije rekla kako se zvala.
- Zvala se Margrjet.
- Margrjet.
U tom trenutku se Mikelina pojavila na vratima. Simon je ustao i prišao joj.
- Jesi mi donela ribizle? - upita. - Jesi li donela ribizle?
- Doneću ih na jesen - reče Mikelina. - U jesen. Onda ću ti doneti ribizle.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu