Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:05 am



Božićna atmosfera je na svom vrhuncu kada iz centralnog gradskog hotela stiže poziv za inspektora Erlendura. Hotelski Deda Mraz je izboden na smrt, a glavnom detektivu i njegovim kolegama ne manjka osumnjičenih među hotelskim osobljem i prazničnim gostima. Kako se Božić približava Erlenduru je sve teže da se izbori sa problematičnom kćerkom, sopstvenim haotičnim ljubavnim životom i da razreši misteriju decenijama sakrivene mreže zla i pohlepe koja stoji iza ubistva.
Posle Močvare i Grobne tišine ovim delom Arnaldur Indridason dokazuje da je jedan od najvećih svetskih pisaca trilera što je potvrđeno još jednom nagradom „Gold Dagger“ za najbolji krimi roman godine.

„Ostavlja bez daha, savršeno ispripovedan roman.“
The Wall Street Journal
„Izuzetna psihološka studija.“
Library Journal
„Ako volite sporogoreće, majstorski napisane trilere, ovo je knjiga za vas.“
Irish Times

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:06 am

Jao meni, gde li ću naći,
Kad nadođe zima, cveća?
Gde li sunčeva sjaja
I zemaljske sene?
Zidovi stoje
Nemi i hladni, na vetru
Barjaci zvekću.






Iz Polovine života Fridriha Helderlina:



Konačno je došao taj čas. Zavesa se podigla i pred njim se ukazala publika; osečao se veličanstveno kad je video ljude kako ga gledaju, i stidljivostije odmah nestalo. Video je i neku decu iz škole i nastavnike, a učinilo mu se kao da mu je direktor škole odobravajuće klimnuo glavom. Ali publika mu je većinom bila nepoznata. Svi ti ljudi došli su da slušaju njega i njegov divni glas, za koji se čak i u inostranstvu čulo.
Žagor u publici polako se stišao, i sve oči su bile uperene prema njemu u tihom iščekivanju.
Video je svog oca u sredini prvog reda. Sedeoje prekrštenih nogu, na nosu mu naočare s debelim crnim okvirom, sa šeširom u krilu. Video je kako ga kroz naočare gleda i šalje mu ohrabrujući osmeh, bio je to veliki trenutak u njihovom životu. Odsad ništa neće biti kao pre.
Dirigent je podigao ruke. U publici je zavladala potpuna tišina.
I zapevaoje svojim svetlim i lepim glasom za koji je njegov otac govorio da je božanski.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:06 am








PRVI DAN




1


Elinborg ih je čekala u hotelu.
U hotelskom lobiju je stajala velika okićena jelka, a ćelo predvorje bilo je ukrašeno božičnim ukrasima, granama bora i blistavim kuglama. Iz nevidljivih zvučnika dopirala je „Tiha noć“. Pred hotelskim ulazom stajali su veliki autobusi iz kojih je grupa turista hrlila prema recepciji. Stranci koji će na Islandu provesti božične i novogodišnje praznike, jer su zamišljali da je to bajkovita i uzbudljiva zemlja. Iako su tek doputovali, izgledalo je kao da su mnogi već uspeli da kupe islandske džempere i bili su spremni da se prijave u hotel u toj egzotičnoj zimskoj zemlji. Erlendur je rukom obrisao susnežicu s kaputa. Sigurdur Oli je bacio pogled preko lobija i ugledao Elinborg kraj liftova. Potegao je Erlendura za rukav i zajedno su se uputili prema njoj. Ona je već pregledala mesto zločina. Policajci koji su prvi došli na uviđaj pazili su da ništa ne bude pomaknuto.
Direktor hotela ih je zamolio da ne prave nikakvu gungulu. Upravo je tu reč koristio kad ih je pozvao. Ovo je hotel, a hoteli žive od svoje reputacije, i zamolio ih je da imaju to u vidu. Zbog toga ispred hotela nije bilo policijskih automobila sa sirenama, niti su predvorjem trčali uniformisa- ni policajci. Direktor hotela je rekao da po svaku cenu treba paziti da se gosti ne isprepadaju.
Island ipak ne srne biti previše uzbudljiv.
Direktor je stajao pored Elinborg i rukovao se s Erlendurom i Sigur- durom Olijem. Bio je to čovek toliko debeo da je izgledalo kao da će mu odelo pući. Na sakou je imao samo jedno dugme, koje samo što mu nije odletelo sa stomaka. Pojas pantalona nestajao je negde ispod ogromnog trbuha, koji je virio ispod sakoa, a čovek se toliko znojio da nije mogao da se rastavi od velike bele maramice, kojom je svaki čas brisao čelo i vrat. Kragna na beloj košulji bila mu je mokra od znoja. Erlendur je prihvatio njegovu lepljivu ruku.
- Hvala vam - reče direktor hotela, dišući teško kao kit. Skoro dvadeset godina rukovodi ovim hotelom i nikad nije doživeo ovako nešto. -1 to usred božične gužve - uzdahnuo je. - Ne razumem kako se to moglo desiti! Kako se to može desiti? - ponovio je i bilo im je jasno da je potpuno rastrojen.
- Da li je gore ili dole? - upitao je Erlendur.
- Gore ili dole? - dahtao je debeli direktor hotela. - Mislite da li je otišao u raj?
- Da - reče Erlendur. - Baš to nas zanima.
- Hoćemo li liftom gore? - upita Sigurdur Oli.
- Ne - reče direktor, bacivši iznerviran pogled na Erlendura. - On je u podrumu. Tamo ima sobičak. Nismo hteli da ga izbacimo. I eto sada šta se desilo.
- Zbog čega biste hteli da ga izbacite? - upitala je Elinborg.
Direktor hotela je pogleda, ali ne odgovori na njeno pitanje.
Polako su sišli niz stepenište pored lifta. Direktor je išao ispred njih. Bilo mu je teško spuštanje stepeništem, i Erlendur se pitao kako će se tek popeti njim.
Pristali su da budu diskretni, svi osim Erlendura. Trudili su se koliko je to bilo moguće da se vladaju pažljivo u hotelu. Tri policijska vozila i kola hitne pomoći bila su parkirana iza hotela. Policajci i bolničari ušli su na zadnja vrata. Patolog samo što nije stigao. On je trebalo da potvrdi da se radi o smrtnom slučaju i da naruči vozilo da se prenese leš.
Koračali su dugačkim hodnikom, predvođeni kitom koji je jedva disao. Uniformisani policajci su ih pozdravili. Što su dalje išli hodnikom, bilo je sve manje i manje svetla. Sijalice na plafonu su pregorele i niko se izgleda nije potrudio da ih se zameni. Konačno su u mraku došli do otvorenih vrata kroz koja se videla mala soba. Prostor je više ličio na ostavu nego na sobu, ali u njemu su bili uzak krevet i mali pisaći sto, a na prljavim pločicama bio je prostrt ofucan otirač. Skoro uz plafon bio je prozorčić.
Na krevetu se nalazio čovek u sedećem položaju, naslonjen na zid. Bio je obučen kao Deda Mraz, sve s kapom na glavi, koja mu se spustila preko lica. Ono se skoro nije ni videlo od ogromne veštačke bele brade. Veliki kaiš oko stomaka bio mu je otkopčan, kao i jakna. Ispod nje je bio samo u beloj potkošulji. Na srcu mu se videla smrtonosna rana. Iako je bio ranjen na više mesta, ta ga je očito koštala života. Ruke su mu bile isečene, kao da je pokušavao da se odbrani od napadača.
Pantalone su mu bile spuštene do članaka. S penisa mu je visio kondom.
- Deda Mraze, Deda Mraze, ne skreći sa staze - zapevušio je Sigurdur Oli posmatrajući leš.
Elinborg mu je dala znak da ućuti.
U sobi se nalazio i mali garderober, koji je bio otvoren. U njemu su se nalazile složene pantalone i džemperi, ispeglane košulje, donji veš i čarape. Na vešalici je bila okačena uniforma, tamnoplava sa zlatnim epoletama i svetlucavim dugmićima od mesinga. Izglancane crne kožne cipele stajale su pored ormara.
Po podu su bili razbacani časopisi i knjige. Kraj kreveta je stajao noćni stočić i na njemu lampa. Na stočiću je bila samo jedna knjiga: A History of the Vienna Boys’ Choir.
- Je li on ovde živeo? - pitao je Erlendur razgledajući prostoriju. Elinborg i on su ušli u sobu. Sigurdur Oli i direktor stajali su napolju, u sobi nije bilo mesta za sve njih.
- Dali smo mu da bude ovde - odgovorio je direktor zbunjeno i obrisao znoj sa čela. - Dugo je radio kod nas. Još pre mog vremena. Bio je portir.
- Jesu li vrata bila otvorena kad je pronađen? - upitao je Sigurdur Oli, trudeći se da zvuči vrlo službeno kako bi se iskupio za pevušenje.
- Rekao sam joj da vas sačeka - reče direktor. - Devojci koja ga je pronašla. U kafeteriji je za radnike. U šoku je jadnica, možete zamisliti kako se oseća. Direktor je izbegavao da pogleda u sobu.
Erlendur je prišao lešu i pogledao ranu na srcu. Nije mogao da zamisli kakvom vrstom noža je čovek ubijen. Digao je pogled. Na zid iznad kreveta bio je zalepljen stari, požuteli filmski plakat sa Širli Tempi. Erlendur nije prepoznao film. Zvao se The Little Princess. „Mala princeza”. Taj plakat je bio jedini ukras u celoj sobi.
- Ko je to? - upita Sigurdur Oli s vrata, gledajući plakat.
- Piše ti - reče Erlendur. - Širli Tempi.
- Ko to beše? JeT živa?
- Ko je bila Širli Tempi? - upita Elinborg zaprepašćena neznanjem Si- gurdura Olija. - Da li je moguće da ne znaš ko je ona? Zar ti nisi studirao u Americi?
- Neka holivudska zvezda? - upita Sigurdur Oli gledajući plakat.
- Dečja zvezda - reče Elinborg. - Mislim da je živa. Ne sećam se. Mislim da radi nešto za Ujedinjene nacije.
Erlendur je primetio da u sobi nema nikakvih ličnih stvari. Bacio je pogled oko sebe, ali u njoj nije bilo police za knjige, CD-ova, kompjutera, niti radio i TV aparata. Samo pisaći sto, stolica uz krevet sa izgnječenim jastukom i prljavom posteljinom. Sobičak ga je podsetio na zatvorsku ćeliju.
Izašao je iz sobe i zagledao se ka mračnom kraju hodnika. Osetio je slabašan smrad dima, kao da je neko palio šibice iz zabave, ili da vidi kud ide.
- Šta se nalazi tamo? - upitao je direktora.
- Ništa - odgovori direktor i pogleda u plafon. - Samo kraj hodnika. Neke sijalice su pregorele, daću da se promene.
- Otkad je on živeo ovde? - upita Erlendur i vrati se u sobu.
- Ne znam, bio je tu pre nego što sam ja počeo da radim u hotelu.
- Bio je ovde kad ste vi postali direktor?
-Da.
- Zar hoćete da kažete da je u ovom ćumezu živeo preko dvadeset godina?
-Da.
Elinborg je gledala u kondom.
- Barem je praktikovao siguran seks - reče.
- Očito nedovoljno siguran - reče Sigurdur Oli.
U tom trenutku se pojavio patolog u pratnji službenika hotela, koji se odmah potom izgubio u hodniku. Patolog je bio debeljuškast, mada po težini nije mogao ni prići direktoru hotela. Kad se on uvukao u sobicu, Elinborg je morala da izađe iz nje da uhvati vazduh.
- Zdravo, Erlendure - reče patolog.
- Šta misliš? - upita Erlendur.
- Infarkt, ali moraću bolje da ga pregledam - reče lekar. Bio je poznat po čudnom smislu za humor.
Erlendur je pogledao Sigurdura Olija i Elinborg, koji su se nasmejali na njegovu šalu.
- Možeš li da proceniš kada je to moglo da se desi? - upita Erlendur.
- Verovatno nedavno. Možda u zadnja dva sata. Jedva da je počeo da se hladi. Jeste li mu našli irvase?
Erlendur je uzdahnuo.
Lekar je spustio pokojnikovu ruku.
- Potpisašu umrlicu - reče lekar. - Pošaljite ga u mrtvačnicu u Baron- stiguru, pa će ga tamo otvoriti. Kažu da orgazam liči na trenutak smrti - dodao je, gledajući leš. - Ovaj je bio dvostruki.
- Dvostruki? - Erlendur ga nije razumeo.
- Mislim, dvostruki orgazam - reče lekar. - Vi ćete to sve slikati, zar ne?
- Hoćemo - odgovori Erlendur.
- Biće to fine slike za njegov porodični album.
- Čini se da nije imao porodicu - reče Erlendur gledajući oko sebe. - Jesi li obavio svoje? - upita lekara. Bilo mu je dosta njegovih šala.
Lekar je klimnuo glavom, izmigoljio se iz sobe i nestao u hodniku.
- Zar ne bi trebalo da zatvorimo hotel? - upita Elinborg, primetivši da je direktor ostao bez daha. - Da zaustavimo izlazak i ulazak ljudi. Ispitamo sve goste i radnike hotela. Zatvorimo aerodrom. Blokiramo morski saobraćaj.
- Za ime božje! - prostenjao je direktor stiskajući maramicu i molećivo pogledao Erlendura. - Pa to je samo portir!
Marija i Josif ovde nikada ne bi dobili sobu, pomisli Erlendur.
- Ova… ova… strava nema nikakve veze s mojim gostima - reče direktor, revoltiran. - To su uglavnom stranci i ljudi iz provincije, dobrostojeći svet, biznismeni i slično. Niko od njih nema nikakve veze s portirom. Ama baš nikakve. Ovaj hotel je drugi po veličini u Rejkjaviku. Pretrpani smo za praznike. Ne možete ga zatvoriti! To ne dolazi u obzir!
- Možemo ga zatvoriti, ali nećemo - reče Erlendur, pokušavajući da smiri direktora. - Ali pretpostavljam da ćemo morati da razgovaramo s nekim gostima i većinom radnika.
- O, hvala ti bože! - uzdahnuo je direktor primirivši se.
- Kako se zvao ovaj čovek?
- Gudlojgur - reče direktor. - Mislim da je imao oko pedeset godina. I u pravu ste što se tiče porodice, mislim da nije imao nikoga.
- Da li mu je iko dolazio u posetu ovamo?
- Zaista nemam pojma - uzdahnuo je direktor.
- Da li se ikada desilo nešto neuobičajeno u hotelu vezano za njega?
- Ne, nije.
- Krađa?
- Ne. Nikad se ništa nije desilo.
- Pritužbe?
-Ne.
- Da li mu se ikad išta desilo što bi moglo ovo da objasni?
- Koliko ja znam, nije.
- Da li je bio u svađi s nekim u hotelu?
- Koliko je meni poznato, nije.
- A van hotela?
- Mislim da nije, ali ja ga ne poznajem dobro. To jest, nisam ga poznavao - ispravio se.
- Niste ga poznavali nakon dvadeset godina?
- Ne, ne mogu da kažem da jesam. Mislim da nije bio mnogo druželjubiv. Bio je sam kad god je mogao.
- Da li vam se čini da je hotel dobro mesto za takve ljude?
- Da li se meni čini? Ne znam. Bio je uvek vrlo pristojan i niko se nikada nije ozbiljno požalio na njega.
- Ozbiljno?
- Ne, nikad se niko nije žalio na njega. U stvari, nije bio loš radnik.
- Gde je kafeterija? - upita Erlendur.
- Odvešću vas tamo.
Direktor je obrisao znoj sa čela; laknulo mu je što hotel neće biti zatvoren.
- Da li je često primao goste ovde? - upita Erlendur.
- Molim? - reče direktor.
- Goste - ponovi Erlendur. - Bio je ovde s nekim koga je poznavao, zar ne vidite?
Direktor baci pogled na leš i pogled mu se zaustavi na kondomu.
- Ne znam ništa 0 njegovim prijateljicama - reče. - Baš ništa.
- Vi baš ne znate mnogo 0 tom čoveku - reče Erlendur.
- On je portir - reče direktor, kao da smatra da bi to objašnjenje Erlen- duru trebalo da bude dovoljno.
Izašli su iz sobe. U nju je zatim ušao tim forenzičara sa svojim aparatima i nekoliko policajaca. Nespretno su se provlačili pored direktora. Erlendur ih je zamolio da dobro pogledaju hodnik i mračan ćošak iza sobe. Sigurdur Oli i Elinborg su još stajali u sobi i gledali telo.
- Ne bih voleo da mene ovako nađu - reče Sigurdur Oli.
- Njemu je sad svejedno - reče Elinborg.
- Da, verovatno jeste - reče Sigurdur Oli.
- Jel’ ima nečeg u njemu? - upita Elinborg izvadivši iz džepa kesicu s kikirikijem. Stalno je nešto grickala. Na nervnoj bazi, činilo se Sigurduru Oliju.
- U njemu? - upita.
Mahnula je glavom u pravcu leša. Sigurdur Oli se zagleda u nju i konačno shvati na šta misli. Malo je oklevao, ali onda se spusti na kolena i pogleda kondom.
- Ne - reče. - Nema ništa. Prazan je.
- Znači ubila ga je pre nego što je doživeo orgazam - reče Elinborg. - Lekar je mislio…
- Ona? - reče Sigurdur Oli.
- Pa da, zar nije očigledno? - reče Elinborg i ubaci u usta šaku kikirikija. Ponudila je i Sigurdura Olija, ali on nije hteo. - Zar ti se ne čini kao da to sve ima neke veze s prostitucijom? Možda je bio ovde s nekom ženskom - reče. - Zar ne?
- To je najjednostavnija teorija - reče Sigurdur Oli ustajući.
- Misliš da nije? - reče Elinborg.
- Ne znam. Nemam blage veze.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:07 am





2


Kafeterija za osoblje nije nimalo nalikovala na elegantan lobi hotela i ostale lepo opremljene prostorije za goste. U njoj nije bilo nikakvih božičnih ukrasa niti muzike, samo nekoliko pohabanih kuhinjskih stolova i stolica. Linoleum na podu bio je iscepan, a u maloj niši u ćošku stajali su ormarići, aparat za kafu i frižider. Izgledalo je kao da prostorija nikad nije očišćena. Na stolovima su bile fleke od kafe i posvuda su stajale prljave šolje. Stari aparat za kafu bio je uključen i iz njega je curila voda.
Nekoliko radnika hotela stajalo je u polukrugu oko devojke, još u šoku otkad je našla leš. Plakala je, i crna maškara slivala joj se niz obraze. Podigla je pogled kad su Erlendur i direktor ušli u prostoriju.
- Evo je ovde - reče direktor kao da je devojka oskrnavila svetost božičnih praznika. Oterao je ostatak personala. Erlendur je zatim njega pogurao napolje, hteo je u miru da porazgovara s devojkom. Direktor ga je začuđeno pogledao, ali nije se protivio, rekao je da ionako ima dosta posla. Erlendur je zatvorio vrata za njim.
Devojka je rukom obrisala maškaru s lica i pogledala u Erlendura, ne znajući šta može da očekuje. Erlendur se nasmešio i privukao stolicu da sedne naspram nje. Devojka je bila istih godina kao njegova ćerka, malo više od dvadeset, nesigurna i još u šoku od svega što je videla. Crne kose i mršava, obučena u ljubičasti mantil, uniformu hotelske sobarice. Na gornjem džepu bila joj je kartica s imenom. Osp.
- Da li dugo radiš ovde? - upita Erlendur.
- Skoro godinu dana - reče Osp tiho pogledavši ga. Nije joj se činilo da će je maltretirati. Ušmrknula je i ispravila se na stolici. Bilo je očito da je u šoku što je pronašla leš. Prošla ju je jeza. Ime joj pristaje, pomislio je Erlendur. Osp - jasika. Ličila je na grančicu na vetru.
- Voliš li da radiš ovde? - upita Erlendur.
- Ne volim - odgovori ona.
- Pa zašto onda radiš?
- Raditi se mora.
- Šta ne valja?
Pogledala ga je kao da misli da ne treba to ni da je pita.
- Presvlačim krevete - odgovori. - Čistim klozete. Usisavam. Ali opet, bolje je nego raditi u prodavnici.
- A ljudi s kojima radite?
- Direktor je odvratan.
- On izgleda kao hidrant iz kojeg curi voda - reče Erlendur.
Osp se nasmešila.
- A neki gosti misle da, ako radiš ovde, imaju pravo da te pipaju.
- Šta si tražila u podrumu? - upita Erlendur.
- Išla sam po Deda Mraza. Deca su ga čekala.
- Deca?
- Na božičnoj zabavi. Za radnike hotela i njihovu decu, a i za decu gostiju u hotelu. On je bio Deda Mraz. Rečeno mi je da odem po njega kad se nije pojavio na vreme.
- To je sigurno bilo neugodno.
- Nikad dosad nisam videla leš. A i kondom… - Osp kao da je pokušala da izbaci tu sliku iz glave.
- Da li je on imao neke prijateljice u hotelu?
- Koliko ja znam, nije.
- A da li znate za neku van hotela s kojom je možda bio u vezi?
- Ništa ne znam o tom čoveku, i već sam ga se nadgledala više nego što sam htela.
- Nagledala - ispravi je Erlendur.
- Molim?
- Kaže se nagledala, ne nadgledala.
Gledala ga je kao da nešto nije u redu s njim.
- Mislite da je to sad bitno?
- Da, mislim da jeste - reče Erlendur.
Odmahnula je glavom, zamišljeno.
- Ne znaš, znači, ništa o nekim posetama? - reče Erlendur kako ne bi nastavili da se raspravljaju o gramatici. Odjednom je zamislio neki sanatorium u kojem gramatički bolesnici idu u bademantilima i papučama, suočavajući se sa svojom bolešću: „Zovem se Finur i ne znam gramatiku”.
- Ne znam - reče Osp.
- Jesu li vrata od sobe bila otvorena kad si ga našla?
Osp je razmislila.
- Ne, ja sam ih otvorila. Pokucala sam, ali niko nije odgovorio. Čekala sam malo i taman mislila da se vratim, kad mi je palo na pamet da probam kvaku. Mislila sam da su vrata zaključana, ali odjednom su se otvorila, i on je bio tamo go, sa kondomom na…
- Zašto si mislila da su bila zaključana? - Erlendur je požurio da je prekine. - Vrata.
- Ne znam. Znala sam da je to njegova soba.
- Da li si na putu prema sobi primetila nekog?
- Ne, nisam.
- On se spremio za nastup, ali neko je došao kod njega i omeo ga. Bio je obučen u kostim Deda Mraza.
Osp je slegnula ramenima.
- Ko mu je menjao posteljinu?
- Kako to mislite?
- Na krevetu? Izgleda kao da mu posteljina dugo nije promenjena.
- Ne znam. Sigurno on sam.
- Mora da si se prepala.
- Bilo je odvratno videti ga - reče Osp.
- Znam - reče Erlendur. - Pokušaj to što pre da zaboraviš, ako možeš. Da li je bio dobar Deda Mraz?
Devojka ga pogleda.
- Što me tako gledaš? - reče Erlendur.
- Ja ne verujem u Deda Mraza.
Žena zadužena za organizaciju božične zabave bila je uredno obučena, niska i imala je oko trideset godina, procenio je Erlendur. Rekla je da u hotelu radi kao direktor marketinga i odnosa s javnošću, a Erlendura je mrzelo da je pita o detaljima tog posla; većina ljudi koje je sretao u posled- nje vreme radila je nešto u vezi s marketingom. Njena kancelarija bila je na prvom spratu hotela. Pričala je na telefon kad je Erlendur došao. Novinari su čuli da se u hotelu nešto desilo, i ona je sad verovatno lagala nešto nekom od njih. Naglo je prekinula razgovor. Rekla je da ne dozvoljava da je citiraju i spustila slušalicu.
Erlendur se predstavio i rukovali su se. Ruka joj je bila suva. Pitao ju je kad je zadnji put razgovarala sa, hmmm, čovekom iz podruma. Nije znao da li da ga zove portirom ili Deda Mrazom, zaboravio mu je ime. Nekako mu se činilo da ne može da ga zove Deda Mraz. Sigurdur Oli je bio tip za Deda Mraza, njemu ni kostim nije bio potreban.
- S Gulijem? - reče ona, oslobodivši ga muke. - Jutros, podsetila sam ga na božičnu zabavu. Videla sam ga kraj ulaznih vrata. Radio je. Bio je portir, što verovatno već znate. I više nego portir, u stvari domar. Popravljao je stvari i tako.
- Okretan? - reče Erlendur.
- Molim?
- Vredan, okretan, nije ga trebalo dvaput pitati?
- Ne znam. Da li je to važno? Za mene nije nikada ništa uradio. Odnosno, nikada mi nije trebala njegova pomoć.
- Zašto je baš on igrao Deda Mraza? Da li je voleo decu? Ili bio sme- šan? Zabavan?
- On je bio Deda Mraz pre nego što sam ja počela da radim ovde. Tu sam već tri godine, i ovo je treći put da organizujem zabavu. On je bio Deda Mraz oba puta, kao i pre. Bio je sasvim dobar. Kao Deda Mraz. Deca su ga volela.
Izgledalo je kao da Gudlojgurova smrt nije ostavila nikakav utisak na tu ženu. Kao da je se to nije ticalo. Ubistvo je bilo samo gnjavaža za njene marketinške i PR poslove, i Erlendur se pitao kako ljudi mogu da budu tako bezdušni i dosadni.
- Kakav je čovek bio?
- Ne znam - rekla je. - Nisam ga uopšte upoznala. Bio je portir. I Deda Mraz. Pričala sam s njim samo u vezi s tim. Mislim, u vezi s ulogom Deda Mraza.
- Šta je bilo s božičnom zabavom? Kad se ispostavilo da je Deda Mraz mrtav?
- Otkazali smo je. Nije bilo druge. I zbog poštovanja prema njemu - dodala je, kao da je htela da pokaže da ipak nije toliko bezosećajna. Uzalud, Erlendur je video da je njoj bilo sasvim svejedno šta se desilo s lešom u podrumu.
- Ko ga je najbolje poznavao? - upita je. - Mislim, u hotelu.
- Ne znam. Probajte da pričate sa šefom recepcije. On je bio portirov šef.
Telefon na stolu je zazvonio i ona podiže slušalicu. Pogledala je u Er- lendura kao da je ometa. Ustao je i izašao iz njene kancelarije, misleći kako neće moći večito da laže na telefon.
Šef recepcije nije imao vremena za Erlendura. Turisti su se okupili oko recepcije, i on ih je upisivao s još tri recepcionera, ali jedva su postizali. Erlendur ih je pratio kako zapisuju podatke, pregledaju pasoše, pružaju ključeve, smeše se i okreću se sledećem gostu. Red je bio sve do izlaznih vrata. Erlendur je primetio još jedan autobus koji se tek parkirao pred njima.
Policajci, većinom u civilu, ispitivali su radnike po celoj zgradi. U kafe- teriji u podrumu uspostavljena je improvizovana policijska stanica iz koje se rukovodilo istragom.
Erlendur je razgledao božične ukrase u lobiju. Kroz zvučnike je dopirala američka božična pesma. Iz lobija se uputio u veliku salu za ruča- vanje. U njoj su se prvi gosti već okupili oko raskošnog švedskog stola. Prošetao je pored stola i razgledao haringe i dimljenu jagnjetinu, hladnu prasetinu i goveđi jezik, razne priloge i deserte, sladoled, torte sa šlagom, čokoladni puding, ili šta je to već bilo.
Erlenduru krenu voda na usta. Jedva da je išta prezalogajio čitavog dana.
Osvrnuo se i brzinom munje strpao u usta komadić sočnog goveđeg jezika. Mislio je da ga niko nije primetio, pa mu je skoro srce stalo kad je čuo oštar glas iza leđa.
- Ali to se ne srne! Strogo je zabranjeno!
Erlendur se okrenu i ugleda kako prema njemu korača čovek s visokom kuvarskom kapom, ljutitog izraza lica.
- Šta to znači, trpati tako hranu u usta? Kakvi su to maniri?
- Ma dobro - reče Erlendur i uze tanjir. Počeo je na njega da tovari razne poslastice, kao da je upravo nameravao da večera.
- Jeste li vi poznavali Deda Mraza? - upitao je kako bi prestali da pričaju o goveđem jeziku.
- Deda Mraza? - reče kuvar. - Kakvog Deda Mraza? Moliću vas da ne pipate hranu prstima. To nije…
- Gudlojgura - prekinuo ga je Erlendur. - Da li ste ga znali? Bio je portir i majstor za sve ovde u hotelu, koliko sam čuo.
- Mislite Gulija?
- Da, Gulija - reče Erlendur, stavivši velik komad hladne šunke na tanjir i prelivši je hladnim sosom. Razmišljao je kako bi trebalo da pozove Elinborg da oceni ovu trpezu. Ona je bila veliki kulinar, već godinama je pisala knjigu recepata.
- Ne, ja… kako to mislite „da li sam ga znao“? - upitao je kuvar.
- Niste čuli?
- Šta? Šta se desilo?
- Umro je. Ubijen. Nije se još pročulo po hotelu?
- Ubijen? - proštenja kuvar. - Ubijen? Šta, ovde u hotelu? Ko ste vi?
- U svom ćumezu. U podrumu. Ja sam iz policije.
Erlendur je nastavio da slaže poslastice na tanjir. Kuvar je zaboravio goveđi jezik.
- Kako je ubijen?
- Ne smem da iznosim detalje.
- Ovde u hotelu?
-Da.
Kuvar se ogledao oko sebe.
- Ne mogu da poverujem - reče. - Zar neće biti cirkusa zbog toga?
- Hoće - reče Erlendur. - I te kakvog.
Znao je da hotel nikada neće moći da se reši ubistva. Neće moći da se reši tog belega. Odsad će se uvek pričati o hotelu u kojem je pronađen mrtav Deda Mraz s kondomom na penisu.
- Da li ste ga poznavali? - upita Erlendur. - Gulija?
- Vrlo slabo. Bio je portir i majstorisao je tu i tamo.
- Maj sto risao?
- Popravljao. Nisam ga uopšte poznavao.
- Znate li ko ga je najbolje poznavao ovde u hotelu?
- Ne znam - reče kuvar. - Ništa ne znam o njemu. Ko je mogao da ga ubije? Ovde? U hotelu? Bože Gospode!
Erlenduru se učini da se on više brine za hotel nego za pokojnika. Došlo mu je da mu kaže da će se broj gostiju možda povećati zbog ubistva. Tako su ljudi danas razmišljali. Mogli bi da reklamiraju hotel kao mesto ubistva. Razviti kriminalistički turizam. Ali nije mu se pričalo o tome. Hteo je da sedne i uživa u poslasticama koje je naredao na tanjir. Da bude malo na miru.
Sigurdur Oli se pojavio u tom trenutku.
- Šta ste pronašli? - upita Erlendur.
- Ništa - reče Sigurdur Oli, bacivši pogled na kuvara, koji je odlazio u kuhinju da javi vesti drugima.
- A ti jedeš? - upitao je zgražavajući se.
- Nemoj sad i ti da me gnjaviš. Već sam imao situaciju.
- Čovek nije imao nikakvu imovinu, ili ako ju je imao, nije ništa držao u toj sobi - reče Sigurdur Oli. - Elinborg je našla stare gramofonske ploče u garderoberu, ništa više. Da li da zatvorimo hotel?
- Da zatvorimo hotel, jesi li ti normalan? - reče Erlendur. - Kako bi zatvorio hotel? I na koliko vremena? Da li bi trebalo da pretražimo sve sobe u hotelu?
- Ne, ali ubica bi mogao biti gost u hotelu. Ne možemo ignorisati tu mogućnost.
- To uopšte nije sigurno. Postoje dve mogućnosti. Ubica bi mogao biti u hotelu, da li gost ili radnik, ili nema nikakve veze s hotelom. Mi treba da razgovaramo sa svim osobljem hotela i svima koji odlaze iz hotela narednih dana, pogotovo ako se neko odjavljuje pre nego što je planirao. Iako sumnjam da će iko hteti tako da privuče pažnju na sebe.
- Ne, u pravu si. Razmišljao sam o tom kondomu… - reče Sigurdur Oli.
Erlendur je našao slobodan sto i seo za njega. Sigurdur Oli je seo s njim, i krenula mu je voda na usta pri pogledu na Erlendurov prepun tanjir.
- Ovaj, ako se radi o ženi, onda je ona verovatno u godinama kad može imati decu, zar ne? Zbog kondoma.
- Da, to bi bilo tako pre dvadeset godina - reče Erlendur uzimajući zalogaj dimljene šunke. - Kondomi su danas više nego kontracepcija. Oni štite od raznih pošasti, hlamidije, side…
- Po kondomu bismo mogli da zaključimo da nije dobro poznavao tu, tu… osobu s kojom je bio u sobi. To je bilo nešto na brzinu. Da je dobro poznavao tu osobu, možda ne bi koristio kondom.
- Ne smemo zaboraviti činjenicu da kondom ne isključuje mogućnost da se radi 0 muškarcu - reče Erlendur.
- Kakav je mogao biti nož? Kojim je ubijen?
- Videćemo šta će obdukcija pokazati. Ovde verovatno nije problem pronaći nož, ukoliko ga je napao neko iz hotela.
- Jel’ to dobro? - upita Sigurdur Oli. Gledao je Erlendura kako se sladi jelima, i malo je falilo da se i sam posluži, ali nije hteo da skandalizuje: dva policajca koja rade na istrazi ubistva u hotelu uživaju u poslasticama kao da se ništa nije desilo.
- Zaboravio sam da vidim je li bilo nečeg u njemu - reče Erlendur između zalogaja.
- Misliš li da ima smisla da jedeš ovako na mestu ubistva?
- Ovo je hotel.
- Znam, ali…
- Rekao sam ti već, imao sam situaciju. Nisam mogao drugačije da se izvučem. Da li je bilo nečeg u njemu? U kondomu?
- Bio je prazan - reče Sigurdur Oli.
- Patolog je mislio da je doživeo orgazam. Čak dvaput, ali nisam razu- meo o čemu je pričao.
- Ko će njega razumeti.
- Znači da se ubistvo desilo usred tog čina.
- Da. Nešto se desilo iz čista mira.
- Ali ako je sve bilo u redu, otkud onda nož?
- Možda je bio deo igre.
- Kakve igre?
- Seks se danas mnogo zakomplikovao od stare misionarske poze - reče Sigurdur Oli. - Znači, mogao bi biti ko god?
- Ko god - reče Erlendur. - Zašto se to zove misionarska poza? O kakvom se misionarstvu radi?
- Ne znam - reče Sigurdur Oli uzdahnuvši. Erlendurova pitanja ponekad su mu išla na nerve, jer je umeo da postavlja jednostavna, a opet komplikovana i dosadna pitanja.
- Nešto iz Afrike?
- Možda je to katolički običaj - reče Sigurdur Oli.
- Zašto misionarski?
- Ne znam.
- Kondom ne isključuje nijedan pol - reče Erlendur. - Da to bude jasno. Ne možemo ništa isključiti s njim. Jesi li pitao direktora zašto je hteo da se reši Deda Mraza?
- Ne, nisam. Hteo je da se reši Deda Mraza?
- Tako je rekao, ali nije objasnio. Moramo saznati šta je mislio pod tim.
- Zapisaću to - reče Sigurdur Oli, koji je uvek uz sebe imao svesku i olovku.
- A znamo da jedna grupa koristi kondome više od drugih.
- Da? - reče Sigurdur Oli začuđenog izraza lica.
- Prostitutke.
- Prostitutke? - ponovi Sigurdur Oli. - Kurve? Misliš da ima takve sorte ovde?
Erlendur je klimnuo glavom.
- One se bave teškim misionarstvom po hotelima.
Sigurdur Oli je ustao i cupkao pred Erlendurom, koji je pojeo sve sa tanjira i ponovo bacao pogled prema posluženju.
- Ovaj, gde ćeš ti biti za Božić? - upitao ga je zbunjeno.
- Za Božić? - ponovi Erlendur. - Biću… kako to misliš gde ću biti za Božić? Gde bi trebalo da budem za Božić? Šta se to tebe tiče?
Sigurdur Oli je malo oklevao, a onda se odvažio.
- Bergtora me je pitala da li ćeš biti sam.
- Eva lind planira nešto. Šta to Bergtora misli? Da dođem kod vas?
- Ma ne znam - reče Sigurdur Oli. - Žene! Ko će ih razumeti? - Od- marširao je iz trpezarije u podrum.
Kad je Sigurdur Oli ušao u mračni hodnik, video je Elinborg kako stoji ispred sobe ubijenog čoveka i prati rad forenzičara.
- Gde je Erlendur? - upitala ga je, gužvajući kesicu s kikirikijem.
- Za švedskim stolom - reče Sigurdur Oli zlovoljno.
Preliminarni test urađen te večeri otkrio je tragove pljuvačke na kondomu.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:07 am







3


Forenzičari su pozvali Erlendura čim su pronašli uzorak pljuvačke. Još je bio u hotelu. Mesto zločina je izgledalo kao fotografski salon. Mračni hodnik bi s vremena na vreme obasjao jak blic. Gudlojgurov leš je fo- tografisan sa svih strana, kao i sve stvari pronađene u sobi. Pokojnik je zatim prenet u mrtvačnicu u Baronstiguru, gde će biti urađena autopsija. Forenzičari su u portirovoj sobi tražili otiske prstiju. Pronašli su ih mnogo i uporediće ih s policijskom datotekom. Uzeće se otisci prstiju čitavog osoblja hotela, a otkriće pljuvačke na kondomu značilo je da će morati da uzimaju i te uzorke.
- A šta ćemo s gostima hotela? - upita Elinborg. - Zar ne bi trebalo i od njih da uzmemo uzorke?
Išlo joj se kući, i odmah je požalila što je pitala; htela je da završi ovu smenu. Njoj su božični praznici mnogo značili - nedostajala joj je porodica. Okitila je svoju kuću grančicama bora i raznim ukrasima. Pekla je ukusne kolačiće, koje je poredala u plastične kutije i obeležila po vrstama. Njena božična večera bila je čuvena gozba, znalo se to i izvan kruga njene rodbine. Svaki Božić je za glavno jelo služila švedski svinjski but, koji uso- li dvanaest dana pre kuvanja, drži ga u pacu na terasi i brine se o njemu kao da je sama beba Isus u jaslama.
- Mislim da moramo pretpostaviti, za sada, da je ubica Islanđanin - reče Erlendur. - O gostima ćemo posle. Hotel se sada preko praznika puni, i malo gostiju odlazi. Razgovaraćemo s onima koji se odjavljuju iz hotela, uzeti od njih uzorke pljuvačke i otiske prstiju. Ne možemo ih sprečiti da otputuju iz zemlje, osim ako nemamo osnovanu sumnju da ih treba zadržati. Treba nam spisak svih stranih gostiju koji su bili u hotelu u trenutku ubistva, ne trebaju nam gosti koji su kasnije došli. Da ne kom- plikujemo stvari.
- Ali šta ako je to ipak komplikovano? - reče Elinborg.
- Mislim da niko od gostiju ne zna da se ovde desilo ubistvo - rekao je Sigurdur Oli, jer se i njemu išlo kući. Njegova žena Bergtora zvala ga je predveče i pitala kad će doći. Upravo sada je bio dobar trenutak, i ona ga je čekala. Sigurdur Oli je znao o kakvom se trenutku radi. Radili su na dete- tu, ali nije im išlo. Sigurdur Oli je spomenuo Erlenduru da su razmišljali 0 veštačkoj oplodnji.
- Jel’ treba da im daš u teglici? - pitao je Erlendur.
- Teglici? - ponovio je Sigurdur Oli.
- U čaši. Ujutro.
Sigurdur Oli ga je prvo začuđeno gledao, ali onda je shvatio 0 čemu Erlendur priča.
- Šta mi je trebalo da ti kažem - brecnuo se besno.
Erlendur je otpio gutljaj neukusne kafe. Njih troje su sedeli sami ukafete- riji u podrumu. Nije više bilo gungule, policajci i forenzičari su otišli, a soba je bila zapečaćena. Erlenduru se nije žurilo. Njega niko nije čekao u njegovom mračnom stanu u soliteru. Božični praznici nisu mu ništa značili. Dobio je nekoliko slobodnih dana i nije znao šta da radi s njima. Njegova ćerka bi ponekad došla u posetu i kuvali bi dimljenu jagnjetinu. Ponekad bi im se pridružio i njen brat. A Erlendur bi sedeo i čitao, kao što bi radio i da je sam.
- Idite kući - rekao je. - Ja ću ostati još malo. Pokušaću da porazgova- ram s tim šefom recepcije, koji je kao jako zauzet.
Elinborg i Sigurdur Oli ustadoše.
- Hoćeš li ti biti dobro? - upitala je Elinborg. - Što i ti ne kreneš kući? Skoro pa će Božić i…
- Šta je to s tobom i Sigurdurom Olijem? Što me ne ostavite na miru?
- Pa božični praznici su - reče Elinborg i uzdahnu. Oklevala je načas. - Nema veze - reče. Sigurdur Oli i ona izađoše iz kafeterije.
Erlendur je neko vreme sedeo zamišljen. Razmišljao je 0 pitanju koje mu je postavio Sigurdur Oli, da li će biti sam za Božić, a i 0 tome kako je Elinborg brinula o njemu. Pred očima mu se pojaviše njegov stan, fotelja, stari televizor i knjige po svim zidovima.
Ponekad je znao pred Božić da kupi flašu francuskog šartroz likera i pijucka ga čitajući knjige o stradanjima i smrti u vremenima kad su ljudi morali svuda da pešače, a oko Božića je to bilo posebno varljivo. Rešeni da dođu do svojih voljenih, ljudi bi se odvažili na svakakva putešestvija, borili se sa surovom prirodom i stradavali: za njihove voljene se slava roždestva Hristovog pretvarala u moru. Neke su pronašli. Druge nisu. Nikada.
To su bile Erlendurove božične priče.


Šef recepcije nije više imao na sebi hotelsku uniformu i oblačio je kaput kad ga je Erlendur našao u garderobi. Rekao je da je mrtav umoran i da se kao sav svet žuri kući, gde ga je čekala porodica. Čuo je za ubistvo, da, jezivo, ali nije znao kako bi on mogao biti od pomoći.
- Čuo sam da ste ga ovde u hotelu vi najbolje poznavali - reče Erlendur.
- Ne, nije tačno - reče šef, umotavajući debeo šal oko vrata. - Od koga ste to čuli?
- Radio je u vašem sektoru, zar ne? - reče Erlendur, ignorišući njegovo pitanje.
- U mom odeljenju, pa jeste, valjda. Radio je kao portir, a ja rukovodim recepcijom i prijemom gostiju, već ste to verovatno čuli. Da li znate dokle su prodavnice otvorene večeras?
Izgledalo je kao da nije nešto posebno zainteresovan da razgovara s Erlendurom i odgovara mu na pitanja, i Erlendura je to nerviralo. Nerviralo ga je to što je izgleda svima bilo svejedno kakva je sudbina zadesila čoveka u podrumu.
- Do ponoći? Otkud znam! Ko je mogao da ubije nožem vašeg portira?
- Mog portira? Nije on bio moj portir. On je bio portir hotela.
- I zašto je bio bez gaća s kondomom na onoj stvari? Ko je bio kod njega? Ko ga je posećivao? Ko su mu bili prijatelji u hotelu? Ili van hotela? Ko su mu bili neprijatelji? Zašto je živeo ovde u hotelu? Kakav je to dogovor bio? Šta vi od mene sakrivate? Zašto ne odgovorite na moja pitanja kao čovek?
- Slušajte, ja, šta…?
Šef je zaćutao.
- Ja samo želim da odem kući - rekao je konačno. - Nemam odgovore na sva ta pitanja. Skoro će Božić. Da li bismo mogli da se čujemo sutra? Čitav dan nisam glavu digao od posla.
Erlendur ga pogleda.
- Razgovaraćemo sutra - rekao je. Izašao je iz garderobe, ali odjednom se setio nečega što ga je mučilo otkad se video s direktorom hotela. Okrenuo se. Šef recepcije upravo je izlazio na vrata kad ga je Erlendur pozvao.
- Zbog čega ste hteli da ga se rešite?
- Molim?
- Hteli ste da ga se rešite. Deda Mraza. Zbog čega?
Šef je oklevao.
- Dobio je otkaz - reče konačno.


Erlendur je našao direktora hotela kako jede. Sedeo je uz veliki sto u kuhinji, s kuvarskom keceljom na sebi i listio poslastice s polupraznih tacni sa švedskog stola.
- Ne mogu da vam opišem koliko volim da jedem - rekao je, brišući usta kad je primetio kako ga Erlendur gleda. - Na miru - dodao je.
- Potpuno vas razumem - reče Erlendur.
Bili su sami u ogromnoj izglancanoj kuhinji. Erlendur nije mogao da mu se ne divi. Jeo je brzo, ali spretno i ne halapljivo. Pokreti ruku bili su mu nekako elegantni. Zalogaj po zalogaj je nestajao u njegovim ustima, glatko, s očitom strašću.
Bio je mirniji sada kad je leš odstranjen iz hotela, otišla policija, a i novinari koji su stajali pred hotelom; prema naredbi policije, nisu smeli da uđu u hotel jer se čitava zgrada vodila kao mesto zločina. Poslovanje hotela vratilo se u normalu. Vrlo malo stranih turista čulo je za leš u podrumu, iako su mnogi primetili gužvu i policiju i raspitivali se šta se desilo. Direktor hotela je naredio osoblju da kažu da se radi o starom čoveku koji je dobio srčani udar.
- Znam šta mislite, čini vam se da sam prava svinja, zar ne? - rekao je i prestao da jede kako bi popio gutljaj crnog vina. Mali prst mu je odskočio u vazduh, veličine kobasice.
- Ne mislim to, ali razumem zašto hoćete da rukovodite hotelom - reče Erlendur. Ali onda ga je izdalo strpljenje. - Vama je nadam se jasno da se tako ubijate - rekao je osorno.
- Imam 180 kila - reče direktor. - Svinje je teško nagojiti do te težine. Uvek sam bio debeo. Otkad znam za sebe. Nikad na dijeti. Nikad nisam mogao zamisliti da promenim životni stil, kako se to sad kaže. Osećam se dobro. Bolje nego vi, koliko mi se čini - dodao je.
Erlendur se setio kako je jednom čuo da su debeli ljudi veseliji nego mršavci. Nije bio nimalo ubeđen u to.
- Bolje nego ja? - reče Erlendur, smešeći se. - Blage veze vi nemate. Zašto ste dali otkaz portiru?
Direktor je opet krenuo da jede; prošlo je nekoliko trenutaka dok konačno nije spustio viljušku i nož. Erlendur je strpljivo čekao. Video je da direktor razmišlja šta bi bilo najbolje da kaže, kako da sroči odgovor, kad je Erlendur već saznao za otkaz.
- Posao nam je slabo išao - reče konačno. - Preko leta smo pretrpani i oko božičnih i novogodišnjih praznika ima sve više i više posla, ali između toga ima perioda mrtvila, koji znaju da budu baš teški. Dobili smo direktivu od vlasnika da smanjimo troškove. Otpustimo radnike. Činilo mi se da nema potrebe imati portira ćele godine.
- Ali koliko sam shvatio, on je bio više od portira. Deda Mraz. Majstor za sve. Popravljao je kvarove. Nešto kao domar.
Direktor se ponovo koncentrisao na hranu, zbog čega je nastala pauza u konverzaciji. Erlendur je bacio pogled oko sebe. Policija je dozvolila radnicima koji su završili smenu da odu kući, nakon što su zapisali njihova imena i adrese; još se nije znalo ko je zadnji razgovarao s pokojnikom, niti kako je proveo zadnji dan na ovom svetu. Niko nije primetio ništa neobično na Deda Mrazu. Niko nije video da je neko išao u podrum. Niko nije znao da li je Deda Mrazu iko dolazio u posetu. Samo je mali broj ljudi znao da je živeo ovde, da je sobičak u podrumu bio njegov dom - izgledalo je kao da ljudi nisu hteli da imaju ništa s njim. Vrlo malo ih je reklo da ga je poznavalo, a činilo se da nije imao nijednog prijatelja među kolegama. Osoblje nije znalo da li je imao nekog prijatelja van hotela.
Kao vuk samotnjak, pomislio je Erlendur.
- Niko nije neophodan - reče direktor, uperivši kobasičasti prst u Er- lendura kad je popio gutljaj crnog vina. - Naravno da nikad nije ugodno nekome dati otkaz, ali nije nam potreban portir tokom ćele godine. Zbog toga je otpušten. Ni zbog čega drugog. A to nije nikad ni bio neki posao, to stajanje na vratima. Oblačio je uniformu kad su nam dolazile filmske zvezde ili državnici, a inače je izbacivao skitnice koje hoće da uđu.
- Kako je on to podneo? Otkaz?
- Mislim da je razumeo.
- Da ne fali neki nož ovde u kuhinji? - upita Erlendur.
- Ne znam. Svake godine imamo manjak noževa, viljuški i čaša od nekoliko desetina hiljada kruna. I peškira i… Što, mislite da je izboden nožem iz hotela?
- Ne znam.
Erlendur je dalje gledao direktora kako jede.
- Bio je ovde dvadeset godina, i niko ga nije poznavao. Zar vam se to ne čini čudnim?
- Osoblje dolazi i odlazi - reče direktor i slegnu ramenima. - U ovoj branši je česta izmena radne snage. Mislim da su ljudi znali za njega, ali ko može da kaže da poznaje ikoga? Ne znam. Ja nikoga ovde ne poznajem dobro.
- Vi ste se ipak zadržali ovde, bez obzira na česte promene.
- Mene je teško pomaknuti.
- Zašto ste rekli da ste hteli da ga izbacite?
- To sam rekao?
-Da.
- To je samo fraza. Nisam ništa posebno mislio time.
- Ali dali ste mu otkaz i nameravali ste da ga izbacite - reče Erlendur. - I onda neko dođe i ubije ga. Izgleda da mu poslednji dani nisu bili nešto sunčani.
Direktor se ponašao kao da Erlendura nema dok je svojim gurmanskim prstima trpao u usta kolače i pudinge, trudeći se da uživa u desertima.
- Ako je dobio otkaz, zašto je još uvek bio ovde?
- Trebalo je da ode pre kraja prošlog meseca. Ja sam ga opominjao, ali nisam baš insistirao. Bolje bi bilo da jesam. Onda nam se ne bi desio ovaj cirkus.
Erlendur je ćutke gledao direktora kako uživa u hrani. Možda je to bio švedski sto. Možda njegov mračni soliterski stan. Gotova jela koja su ga tamo čekala. Samoća za Božić. Nije znao. Uglavnom, nekako je nesvesno postavio pitanje, pre nego što je stigao da razmisli.
- Sobu? - reče direktor kao da nije razumeo šta ga Erlendur pita.
- Ne treba da bude ništa posebno - reče Erlendur.
- Mislite za vas?
- Za jednu osobu - reče Erlendur. - Ne mora da bude s televizorom.
- Pretrpani smo. Zao mi je.
Direktor se zagleda u Erlendura. Nije hteo da mu policajac danonoćno visi za vratom.
- Šef recepcije je rekao da imate slobodnih soba - slagao je Erlendur postajući sve odlučniji. - Rekao je da neće biti problem i da pričam s vama.
Direktor ga je i dalje gledao. Spustio je pogled na ostatak pudinga. Odgurnuo je tanjir, izgubio je apetit.


Soba je bila hladna. Erlendur je stajao kraj prozora i pokušavao da gleda kroz njega, ali je u mračnom staklu video samo svoj odraz. Već duže vremena nije stajao licem u lice s tim čovekom, i primetio je kako je počeo da stari, taj lik u mraku. Iza prozora su posvuda padale pahulje, spuštajući se oprezno na zemlju, kao da su se nebesa otvorila i prah iz njih prekrio svet.
Setio se male knjige pesama koju je imao kod kuće, veoma elegantan prevod nekoliko Helderlinovih pesama. Misli su mu lutale po stihovima dok se nije zaustavio na rečenici za koju mu se činilo da pristaje čoveku koji ga je gledao s prozora.
Zidovi stoje nemi i hladni, vetrokazi klepeću na vetru.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:08 am





4


Kroz dremež je začuo lagano kucanje na vratima i da neko šapuće njegovo ime.
Odmah je shvatio ko je. Kad je otvorio vrata, video je svoju ćerku Evu Lind kako stoji u hotelskom hodniku. Pogledali su se u oči i ona mu se nasmešila i provukla se pored njega u sobu. Zatvorio je vrata. Sela je za mali pisaći sto i izvadila cigarete.
- Mislim da je ovde zabranjeno pušenje - reče Erlendur, koji je poštovao tu zabranu.
- Da - reče Eva Lind vadeći cigaretu iz kutije. - Zašto je ovako hladno ovde?
- Mora da radijator ne radi.
Erlendur je seo na krevet. Bio je u gaćama, a preko glave i ramena prebacio je jorgan kao ogrtač.
- Šta to radiš? - upita Eva Lind.
- Hladno mi je - reče Erlendur.
- Mislim, hotelska soba, što ne ideš kući?
Uvukla je dim duboko u pluća, tako da je skoro trećina cigarete izgorela, a onda ga izduvala i soba se začas zadimila.
- Ne znam. Nemam… - prekinuo je u pola rečenice.
- Želju da odeš kući?
- Nekako mi se činilo da ovo odgovara. Ovde se danas dogodilo ubistvo, jesi li čula za to?
- Da, neki Deda Mraz, pa šta s tim? Je li on ubijen?
- Portir. Trebalo je da igra Deda Mraza na zabavi za decu u hotelu. Kako si ti?
- Dobro sam - reče Eva Lind.
- Radiš još uvek?
-Da.
Erlendur je gledao u nju. Izgledala je bolje. Bila je mršava kao i uvek, ali podočnjaci ispod njenih lepih plavih očiju malo su izbledeli i obrazi joj nisu bili usukani kao pre. Mislio je da se već skoro osam meseci nije dotakla droge. Otkad je izgubila bebu i ležala u bolnici u komi, na vratima pakla. Iz bolnice je došla kod njega i živela s njim šest meseci. Pronašla je i posao, nakon dve godine nezaposlenosti, a sad je već dva meseca živela u iznajmljenoj sobi u centru grada.
- Kako si me pronašla? - upitao je Erlendur.
- Nisam mogla da te dobijem na mobilni, pa sam te zvala u kancelariju. Tamo su mi rekli da si ovde. Kad sam se raspitala za tebe, rekli su mi da si se prijavio u hotel. Šta se dešava? Zašto ne ideš kući?
- Ne znam ni sam šta radim - reče Erlendur. - Božićni praznici su čudno vreme.
- Da - reče Eva Lind. Oboje su zaćutali.
- Jesi li se čula s bratom skoro? - upita Erlendur.
- Sindri još uvek radi u provinciji - reče Eva Lind. Cigareta u ruci joj se zažarila kad je dogorela do filtera, i pepeo je pao na pod. Tražila je pepeljaru, ali nje nije bilo, pa je ostavila cigaretu na kraj stola da se ugasi.
- A tvoja mama? - reče Erlendur. Uvek ista pitanja, a i odgovori koji su sledili.
- Dobro je. Mučenica, kao uvek.
Erlendur je ćutao pod jorganom. Eva Lind je gledala kako se plavičasti dim cigarete izvija iznad stola.
- Ne znam mogu li više da izdržim - reče, zureći u dim.
Erlendur je pogledao ispod jorgana.
U tom trenutku neko je pokucao na vrata i njih dvoje se zgledaše začuđeno. Eva ustade i otvori vrata. U hodniku je stajao službenik hotela, obučen u uniformu. Rekao je da radi na recepciji.
- U hotelu je zabranjeno pušenje - rekao je čim je bacio pogled u sobu.
- Molio sam je da ugasi cigaretu - reče Erlendur u gaćama pod jorganom. - Nikada nije htela da me sluša.
- Zabranjeno je i dovoditi devojke u sobe - reče čovek. - Zbog svega što se desilo.
Eva Lind se nasmešila slabašno i pogledala svog oca. Erlendur je pogledao prvo u nju, a onda u službenika.
- Čuli smo da se neka devojka uputila do vas - nastavio je službenik. - To je zabranjeno. Moraćeš da napustiš prostoriju. Odmah.
Stajao je na vratima i čekao da Eva Lind krene s njim. Erlendur je ustao, još uvek ogrnut jorganom, i približio se čoveku.
- Ona je moja ćerka - reče.
- Da, kako da nije - reče recepcionar, kao da se to njega ne tiče.
- Ali zaista jesam - reče Eva Lind.
Čovek ih je gledao naizmenično.
- Neću da bude nikakvih problema - rekao je.
- Onda idi i ostavi nas na miru - reče Eva Lind.
Čovek se nije micao s mesta i gledao je u Evu Lind, a zatim u Erlendura, u gaćama i s jorganom, koji je nepomično stajao iza nje.
- Radijator je pokvaren - reče Erlendur. - Hladan je.
- Ona mora da krene sa mnom - reče čovek.
Eva Lind pogleda u svog oca i slegnu ramenima.
- Čujemo se - rekla je. - Dosta mi je ovoga.
- Šta si mislila time da ne možeš više? - reče Erlendur.
- Čućemo se - reče Eva i nestade kroz vrata.
Čovek se nasmešio Erlenduru.
- Hoćete li popraviti radijator? - upita Erlendur.
- Reći ću majstorima - odgovori čovek i zatvori vrata.
Erlendur se vratio u krevet. Eva Lind i Sindri Snaer bili su plod nesrećnog braka koji je propao pre više od dvadeset godina. Posle razvoda je Erlendur bio vrlo malo u kontaktu sa svojom decom. Njegova bivša žena Haldora se pobrinula za to. Činilo joj se da ju je izneverio i koristila je decu da mu se osveti. Erlendur je dopustio da bude po njenom, iako se posle pokajao što nije bio uporniji i što nije insistirao da ostane u vezi s decom. Njih dvoje su ga sami pronašli kad su odrasli. Ćerka se tada već drogirala, a sin je već nekoliko puta bio na lečenju od alkoholizma.
Znao je šta je Eva mislila kad je rekla da ne zna može li više. Nije se lečila. Nije se obratila nikakvoj instituciji gde bi joj se moglo pomoći. Sama se borila sa svojim problemom, bez ičije pomoći. Uvek je bila povučena, prkosna i tvrdoglava kad se radilo o njenom načinu života. Nije uspela da prekine s drogom u trudnoći. Pokušavala je nekoliko puta i prekidala nakratko, ali nije bila dovoljno odlučna da bi se zauvek ostavila droge. Pokušavala je, i Erlendur je znao da se zaista trudi, ali bilo je to jače od nje i vraćala bi se u stari pakao. Nije znao zbog čega je bila tako zavisna od tog otrova, da je bio jači od bilo čega drugog u njenom životu. Nije mu bilo jasno odakle taj poriv za samouništenjem, ali znao je da ju je on na neki način izneverio. Da je na neki način i on bio kriv za njenu nesreću.
Sedeo je pored Eve Lind dok je ležala u komi u bolnici i pričao joj, lekar je rekao da ona možda čuje njegov glas i da će osetiti da je kraj nje. Kad se nakon nekoliko dana probudila, prvo je tražila da vidi oca. Bila je tako slabašna da je jedva uspela nešto da kaže. Spavala je kad je došao kod nje, i on je seo i čekao da se probudi.
Kad je konačno otvorila oči i videla ga, pokušala je da se nasmeši, ali samo su joj krenule suze. Prišao joj je i zagrlio je. Drhtala je u njegovim rukama i on je pokušao da je umiri, polegao ju je na jastuk i obrisao joj suze.
- Gde si ti više? - rekao je i obrisao joj obraze, trudeći se da je ohrabri smehom.
- Gde je beba? - upitala je.
- Zar ti nisu rekli šta se desilo?
- Izgubila sam je. Ali nisu mi rekli gde je. Ne smem da je vidim. Ne veruju mi.
- Malo je falilo da ja tebe izgubim.
- Gde je?
Erlendur je video mrtvorođenu bebu dok je ležala na hirurgiji, devojčica koja bi se možda zvala Ojdur.
- Da li bi htela da je vidiš? - upitao je.
- Oprosti mi - reče Eva tiho.
- Na čemu?
- Na meni. Kako je beba…
- Nemam ja šta tebi da opraštam, Eva. Ne moraš se izvinjavati za to kakva si.
- Moram.
- Nisi ti sama kriva za to.
- Hoćeš…
Eva Lind je ućutala i ležala iscrpljena u krevetu. Erlendur je čekao bez reči dok nije skupila snagu. Trebalo joj je dosta vremena. Konačno ga je pogledala.
- Hoćeš li mi pomoći da je sahranim? - reče.
- Naravno da hoću - odgovorio je.
- Htela bih da je vidim - reče Eva. - Molim te. Daj mi da je vidim.
Erlendur je malo oklevao, ali onda je otišao u mrtvačnicu i uzeo telo male devojčice koju je u mislima zvao Ojdur, jer nije hteo da bude bezimena. Nosio ju je bolničkim hodnicima zamotanu u beli peškir, jer je Eva bila preslaba da bi ustala iz kreveta na intenzivnoj nezi. Držala ju je u naručju i posmatrala, a onda je pogledala svog oca.
- Za sve sam ja kriva - rekla je tiho.
Erlenduru se činilo da će zaplakati i iznenadio se kad je uspela da se uzdrži. Bila je mirna, uspešno je prikrivala odvratnost koju je prema sebi osećala.
- Plači slobodno - rekao je.
Eva ga pogleda.
- Ne zaslužujem ja da plačem - reče.
Sedela je u invalidskim kolicima na groblju u Fosvoguru s nepokolebljivo krutim izrazom na licu i gledala kako sveštenik baca zemlju na sanduk. Odbila je Erlendurovu pomoć da ustane iz kolica, iako joj je to jedva uspelo. Rukom je napravila krst preko groba svoje ćerke. Usta su joj drhtala i Erlendur nije znao da li se bori s plačem ili izgovara nemu molitvu.
Bio je lep prolećni dan, sunce je svetlucalo na površini okeana u zalivu i ljudi su se šetali po lepom vremenu. Haldora je stajala podalje od njih, a Sindri Snaer je bio pokraj groba, što dalje od oca. Razdaljina među svima njima bila je velika, neskladna grupa ljudi koji osim životne muke nisu imali ništa zajedničko. Erlendur je pomislio kako više od dvadeset pet godina nisu bili na okupu kao porodica. Pogledao je prema Haldori, koja je izbegavala njegov pogled. Nisu ni reč jedno s drugim progovorili.
Eva Lind se bacila u kolica, a Erlendur je prišao da joj pomogne i čuo ju je kako mrmlja:
- Jebeni život.
Erlendur se prenuo iz misli setivši se nečega što mu je recepcioner rekao, i za šta je hteo da zatraži objašnjenje, ali zaboravio je da pita. Ustao je, izašao u hodnik i video kako službenik hotela ulazi u lift. Eve nije bilo na vidiku. Povikao je za čovekom i ovaj je otvorio vrata lifta, izašao iz njega i pogledao začuđeno u Erlendura, koji je stajao pred njim bosonog, u gaćama, prekriven jorganom.
- Šta ste hteli da kažete tim „zbog svega što se desilo”? - upita Erlendur.
- Zbog svega što se desilo? - ponovi čovek začuđeno.
- Rekli ste da ne smem dovesti devojku u sobu zbog svega što se desilo?
-Da.
- Jeste li mislili na to što se desilo s Deda Mrazom u podrumu?
- Jesam. Otkud vi to…?
Erlendur je bacio pogled na svoje gaće načas oklevajući.
- Ja radim na istrazi - rekao je. - Policijskoj istrazi.
Čovek je gledao u njega i videlo se da mu ne veruje.
- Zašto ste povezali te dve stvari? - Erlendur se požurio da ga pita.
- Ne razumem vas - rekao je čovek cupkajući pred njim.
- Da Deda Mraz nije ubijen, onda bi kao bilo u redu dovoditi devojku u sobu. Tako ste to rekli. Razumete li?
- Ne razumem - reče čovek. - Rekao sam „zbog svega što se desilo”? Ne sećam se.
- Jeste, to ste rekli. Devojka nije smela biti u mojoj sobi zbog svega što se desilo. Mislili ste da je moja ćerka… - Erlendur se trudio da se delikatno izrazi, ali nije mu išlo za rukom. - Mislili ste da je moja ćerka kurva i došli ste ovamo da je izbacite zato što je Deda Mraz ubijen. Da se to nije desilo, ne bi vam smetalo što je ona u sobi. Obično puštate da devojke dolaze u sobe? Kad je sve drugo u redu?
Čovek je gledao u Erlendura.
- O čemu vi pričate, kakve devojke?
- Prostitutke - reče Erlendur. - Da li se one muvaju oko hotela i svraćaju u sobe, a vi na to ne obraćate pažnju, osim sada kad se to desilo? Kakve Deda Mraz ima veze s tim? Da li je on imao ikakve veze s tim?
- Ne znam o čemu govorite - reče recepcioner.
Erlendur je promenio taktiku.
- Mogu da razumem da hoćete da budete oprezni nakon što se u hotelu desilo ubistvo. Ne želite da privučete pažnju na bilo šta neobično ili nenormalno, iako je to samo po sebi bezazleno i nema razloga da se spominje. Mene se ne tiče šta ljudi rade i na šta troše pare. Mene samo zanima da li je Deda Mraz imao išta s prostitucijom u hotelu.
- Ja ne znam ništa ni o kakvoj prostituciji - reče čovek. - Kao što ste videli, mi pratimo da li devojke odlaze same u hotelske sobe. Da li je to zaista vaša ćerka?
- Jeste - reče Erlendur.
- Rekla mi je da se nosim.
- Da, to liči na nju.
Erlendur je zatvorio vrata, legao na krevet i ubrzo zaspao. Sanjao je da su se nebesa rasula preko njega i čuo je klepet vetrokaza.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:08 am





DRUGI DAN




5


Šef recepcije se još nije bio pojavio na poslu kad je Erlendur sutradan ujutro došao u lobi i raspitao se za njega. Nije javio da neće doći na posao, niti je telefonirao da kaže da je bolestan ili da će uzeti slobodan dan. Žena u tridesetim godinama koja je radila na recepciji rekla je Erlenduru kako se šef obično pojavljuje na vreme, uvek je vrlo tačan i bilo je vrlo neobično da nije nikome javio da će uzeti slobodan dan.
Pričala je to isprekidano dok joj je tehničar iz bolničke laboratorije uzimao uzorak pljuvačke. Tri laboranta su skupljala uzorke od svih zaposlenih u hotelu. Druga ekipa išla je po kućama radnika koji nisu bili u smeni. Uskoro će biti skupljeni uzorci svih radnika hotela i moći će se uporediti s pljuvačkom pronađenom na Deda Mrazovom prezervativu.
Detektivi su preslišali službenike o njihovim vezama s Gudlojgurom i o tome gde su bili i šta su radili juče posle podne. Ćelo policijsko odeljenje učestvovalo je u sakupljanju informacija i dokaza u vezi s istragom.
- Šta ćemo s ljudima koji su donedavno radili u hotelu, recimo do prošle godine, a koji su poznavali Deda Mraza? - upitao je Sigurdur Oli. Pridružio se Erlenduru u trpezariji i gledao ga kako uživa u haringi na ražanom hlebu, hladnoj šunki, tostu i vrućoj kafi.
- Da vidimo prvo šta ćemo saznati ovim propitivanjem - reče Erlendur srčući kafu. - Jesi uspeo da saznaš nešto o tom Gudlojguru?
- Ne baš mnogo. Nema se šta puno reći o njemu. Četrdeset osam godina, neoženjen, nema decu. Dvadesetak godina je radio u hotelu. Koliko sam shvatio, godinama je živeo u tom ćumezu u podrumu. Debeli direktor kaže da je to trebalo da bude privremeno rešenje, iako nije znao detalje. Preporučio je da razgovaramo s čovekom koji je bio direktor pre njega.
On se svojevremeno dogovorio o tome s Deda Mrazom. Debeli misli da je Gudlojguru u nekom trenutku rečeno da se iseli, ali mu je dozvoljeno da tamo drži svoje stvari, a onda se ispostavilo da on nikada nije otišao.
Sigurdur Oli je zaćutao.
- Čuo sam od Elinborg da si noćas spavao u hotelu - reče nakon male pauze.
- Ne bih mogao da preporučim. Sobe su hladne a osoblje ti ne da mira. Ali hrana je dobra. Gde je Elinborg?
U trpezariji je bilo mnogo ljudi i gosti hotela su bili bučni dok su se služili doručkom. Uglavnom su to bili stranci, obučeni u vunene džempere, planinarske cipele i debelu zimsku garderobu, iako je većina njih išla samo do centra grada, koji je bio desetak minuta od hotela. Konobari su vodili računa da dosipaju kafu u šolje i sklanjaju prljave tanjire. Iz zvučnika se čula tiha božićna muzika.
- Znaš da danas počinje suđenje - reče Sigurdur Oli.
- Znam.
- Elinborg je na sudu. Šta misliš, kako će proći?
- Dobiće nekoliko meseci uslovno. Kao i uvek s tim bednim sudijama.
- Ali neće mu valjda dati malog?
- Ne znam - reče Erlendur.
- Đubre - reče Sigurdur Oli. - Trebalo bi ga staviti na stub srama u centru grada.
Elinborg je vodila istragu u slučaju o kojem su pričali. Osmogodišnji dečak je završio u bolnici nakon veoma teškog fizičkog napada. Nije hteo da kaže ko ga je povredio. Prvo se mislilo da su ga starija deca u školi napala posle nastave i tako ga izmlatila da su mu slomili ruku i jagodičnu kost i skoro izbili dva zuba. Jedva je uspeo da se dovuče do kuće. Otac je pozvao policiju kad se vratio s posla. Dečaka su kola hitne pomoći odvezla u bolnicu.
Dečak je bio jedinac. Kad se to desilo, majka mu je ležala u psihijatrijskoj bolnici „Klepur”. On je živeo sa ocem, direktorom i vlasnikom jedne internet firme, u velikoj dvospratnoj kući s lepim pogledom na grad u naselju Brejdholt. Otac se naravno potresao zbog napada i pričao je kako će se osvetiti dečacima koji su tako isprebijali njegovog sina. Zahtevao je da ih Elinborg uhapsi.
Elinborg verovatno ne bi nikada ustanovila šta se desilo da kuća nije bila na dva nivoa, a dečakova soba na drugom spratu.
- Ona to veoma teško doživljava - reče Sigurdur Oli. - Elinborg ima sina istog uzrasta.
- Ne treba takve stvari primati k srcu - reče Erlendur zamišljeno.
- Vidi ko kaže!
Mirnu atmosferu za doručkom prekinula je galama iz kuhinje. Gosti su digli glave sa svojih tanjira i ogledali se oko sebe. Jak muški glas je galamio i svađao se oko nečega. Erlendur i Sigurdur Oli ustali su od stola i uputili se u kuhinju. Glas je pripadao kuvaru koji je juče izgrdio Erlendura kad je prstima strpao u usta komad goveđeg jezika. Galamio je na laborantkinju koja je htela da uzme uzorak njegove pljuvačke.
- … i gubi se odavde s tim odvratnim štapićima! - vikao je kuvar na ženu od pedesetak godina, koja je na stolu otvorila kutijicu sa štapićima s vatom. Ona se nije obazirala na kuvarov bes, što ga je još više razljutilo. Potpuno se razgoropadio kad je ugledao Erlendura i Sigurdura Olija.
- Da li ste vi normalni! Da li zaista mislite da sam ja išao u podrum kod Gulija da mu stavim kondom na onu stvar! Šta vam je, bre?! Idioti! Ne dolazi u obzir. Apsolutno ne dolazi u obzir. Ne zanima me šta god da kažete! Strpajte me u zatvor i bacite ključ što se mene tiče, ali ja neću ništa da imam s ovom vašim ludilom. Jeste li čuli! Idioti!
Kuvar je izmarširao iz kuhinje, prepun mužjačkog ogorčenja, koji je doduše podrivala visoka kuvarska kapa na njegovoj glavi, što je Erlendura nasmejalo. Pogledao je laborantkinju, koja mu se takođe nasmešila, i oboje prasnuše u smeh. To je smanjilo tenziju u kuhinji. Kuvarsko osoblje i konobari koji su se skupili da vide šta se dešava zacenili su se od smeha.
- Jel’ teško ide? - upita Erlendur laborantkinju.
- Ne, nimalo - odgovorila je. - Svi su vrlo razumni. Ovo je prvi put da neko pravi problem.
Nasmešila se i Erlendur primeti kako ima lep osmeh. Bila je njegove visine, guste kratke plave kose, u šarenom vunenom džemperu na kopčanje. Ispod džempera je imala belu košulju, a bila je u farmerkama i kvalitetnim kožnim cipelama crne boje.
- Erlendur - rekao je skoro nagonski i pružio joj ruku.
Izgledalo je kao da se malo iznenadila.
- Da - reče i rakova se s njim. - Valgerdur.
- Valgerdur? - ponovio je. Primetio je da ne nosi burmu.
Iz džepa mu se začuo telefon.
- Pardon - rekao je i javio se na telefon. Dobro poznat glas tražio je njega.
- Jesi li to ti? - upitao je glas.
- Da, ja sam - reče Erlendur.
- Nikako ne razumem te mobilne telefone - rekao je glas s drage strane linije. - Gde si? U hotelu? Možda žuriš negde. Ili si u liftu.
- U hotelu sam.
Erlendur je stavio ruku na telefon i zamolio Valgerdur da ga sačeka, a zatim je kroz trpezariju izašao u lobi. Na vezi je bila Marion Brijem.
- Čujem da spavaš u hotelu - reče Marion. - Šta ti je? Što ne ideš kući?
Marion Brijem je radila sa Erlendurom u Odeljenju za kriminal dok je ono još postojalo. Već je radila na tom odeljenju kad je on počeo da radi i bila je njegov mentor za posao detektiva. Sad ga ponekad pozove i žali se što joj nikada ne dolazi u posetu. Ali Erlenduru se nikada nije previše sviđala njegova stara šefica i nije osećao nikakvu potrebu da je posećuje u starosti. Možda zato što su previše ličili jedno na drago. Možda je u Marion video svoju budućnost i nije hteo da se suoči s njom. Marion je vodila samački život i dosađivala se pod stare dane.
- Zašto zoveš? - upita Erlendur.
- Još ima ljudi koji mi omogućavaju da pratim stvari iako ti to ne radiš - reče Marion.
Erlendur je hteo što pre da završi razgovor, ali je oklevao. Marion mu je i pre samoinicijativno pomagala. Nije imalo smisla da bude bezobrazan prema njoj.
- Mogu li nekako da ti pomognem? - upita Erlendur.
- Kaži mi kako se zove čovek. Možda mogu da pronađem nešto što ste vi prevideli.
- Ti kao da nikad nećeš odustati.
- Dosadno mi je - reče Marion. - Nemaš pojma koliko se dosađujem. Već skoro deset godina sam u penziji i mogu ti reći da mi je svaki dan u tom paklu kao večnost. Kao da traje hiljadu godina.
- Ima raznih aktivnosti za penzionere - reče Erlendur. - Da probaš bingo?
- Bingo! - brecnu se Marion.
Erlendur joj je dao Gudlojgurovo ime. Ukratko joj je objasnio slučaj i pristojno prekinuo razgovor. Istog trenutka mu je ponovo zazvonio telefon.
- Da - reče Erlendur.
- Pronašli smo ceduljicu u njegovoj sobi - rekao je glas na telefonu. Bio je to šef forenzičara.
- Ceduljicu?
- Piše: Henri 18.30.
- Henri? Čekaj, kad je ono devojka našla Deda Mraza?
- Oko sedam sati.
- Taj Henri je onda možda mogao biti u sobi kad je ubijen?
- Ne znam. Ima još nešto.
-Da?
- Moguće je da je prezervativ bio Deda Mrazov. Našli smo čitav paket od deset komada u portirskoj uniformi. Fale tri iz njega.
- Jeste još nešto našli?
- Samo novčanik s nekoliko novčanica od petsto kruna, starom ličnom kartom i računom iz prodavnice od prekjuče. A da, našli smo i privezak s dva ključa.
- Kakvi su ključevi?
- Čini mi se da je jedan ključ od kuće, a drugi bi mogao biti od nekakvog ormarića ili tako nešto. Manji je.
Pozdravili su se i Erlendur je pogledao oko sebe tražeći laborantkinju, ali ona je već bila otišla.


U hotelu su bila dva strana gosta sa imenom Henri. Henri Bartlet, Amerikanac, i Henri Vapšot, Englez. Englez se nije javljao na telefon u sobi, a Bartlet se veoma iznenadio kad je čuo da islandska policija hoće da razgovara s njim. Priča direktora hotela o portiru i infarktu očito se pročula.
Erlendur je poveo Sigurdura Olija na sastanak s Henrijem Bartletom, jer je Sigurdur Oli studirao kriminalistiku u SAD, i poprilično se ponosio tim. Engleski mu je bio besprekoran. Erlendura je posebno nervirao otegnut američki akcent, ali morao je da se pomiri s tim.
Dok su se peli na Bartletov sprat, Sigurdur Oli mu je rekao da su obavljeni razgovori sa svim osobljem hotela iz smene kad je Gudlojgur napadnut. Svi su imali alibi i mogli da nađu svedoke da posvedoče gde su bili u to vreme.
Bartlet je imao otprilike trideset godina, broker iz Kolorada. On i njegova žena su pre nekoliko godina na nekom američkom jutarnjem programu videli reportažu o Islandu, i oduševili se lepotom prirode i Plavom lagunom, tri puta su već bili tamo. San im je bio da provedu božićne i novogodišnje praznike u toj dalekoj zimskoj idili. Bili su očarani lepotom zemlje, ali su im se cene u restoranima i kafićima činile previsokim.
Sigurdur Oli je klimao glavom. Po njemu su Sjedinjene Američke Države bile raj na zemlji, i bio je impresioniran susretom sa američkim parom. Razgovarao je s njima o bejzbolu i američkim božićnim tradicijama dok Erlenduru to nije dosadilo, pa ga je cimnuo za rukav.
Sigurdur Oli je objasnio kako je portir ubijen i da je u njegovoj sobi pronađena ceduljica. Henri Bartlet i njegova supruga sada su zurili u policajce kao da su pali s Marsa.
- Da li ste vi poznavali portira? - pitao ih je Sigurdur Oli kad je primetio začuđen izraz na njihovim licima.
- Ubistvo? - proštenja Henri. - Ovde u hotelu?
- Oh, my God - reče njegova žena i sede na krevet.
Sigurdur Oli nije hteo da im kaže za kondom. Objasnio je da su prema ceduljici pretpostavili da je Gudlojgur trebalo da se nađe s nekim Henrijem, ali nisu znali kojeg dana, možda se to već desilo, ili je trebalo da se desi sledećih dana, nedelje ili možda nakon deset dana.
Henri Bartlet i supruga kategorički su izjavili da ne poznaju nikakvog portira. Nisu ga čak ni primetili kad su stigli u hotel pre četiri dana. Bilo je očito da su ih Erlendur i Sigurdur Oli potresli.
- Jesus - mrmljao je Henri. - A murder!
- You have murders in Iceland? - upitala je žena i pogledala u brošuru islandske avionske kompanije na stočiću. Rekla je da se zove Sindi kad se pozdravila sa Sigurdurom Olijem.
- Rarely - reče on pokušavajući da se nasmeši.


- Taj Henri ne mora da bude hotelski gost - reče Sigurdur Oli dok su čekali lift. - Ne mora da znači ni da je stranac. Ima i Islanđana koji se zovu Henri.
- U pravu si - reče Erlendur. - Mora da je pravi Islanđanin.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:08 am





6


Kad su sišli u lobi, Sigurdur Oli se pozdravio s Erlendurom i otišao da se nađe sa starim direktorom hotela, kojem je uspeo da uđe u trag. Erlendur se raspitao o šefu recepcije i čuo da on nije došao na posao, niti se javio da neće doći. Henri Vapšot je rano ujutro ostavio ključ od sobe na recepciji a da ga niko nije primetio. Već je skoro nedelju dana bio u hotelu i trebalo je da ostane još dva dana. Erlendur je zamolio da ga pozovu čim se Vapšot pojavi na recepciji.
Direktor hotela se teškim koracima gegao pored Erlendura.
- Nadam se da ne uznemiravate moje goste - reče.
Erlendur ga je povukao u stranu.
- Koja su pravila hotela u vezi s prostitucijom? - upita Erlendur direktno, dok su stajali pored božićne jelke u lobiju.
- Prostitucije? O čemu pričate? - direktor je uzdahnuo duboko i obrisao vrat izgužvanom maramicom.
Erlendur ga je gledao bez reči i čekao odgovor.
- Nemojte sad da mešate sve gluposti u ovaj slučaj - reče direktor.
- Da nije portir bio umešan u prostituciju?
- Ma nemojte, molim vas - reče direktor. - Nema ovde nikakvih kurv… U hotelu nema prostitucije.
- Prostitucije ima u svim hotelima.
- A jelte, molim vas? - reče direktor. - To vi znate iz ličnog iskustva?
Erlendur mu nije odgovorio.
- Hoćete da kažete da je portir bio makro? - zgražavao se direktor. - Tako veliku glupost u životu nisam čuo. Nije ovo neki striptiz ćumez. Mi smo drugi po veličini hotel u Rejkjaviku!
- Znači ovde nema žena koje sede za barom ili u lobiju i vrebaju muškarce? I odlaze s njima u sobe?
Direktor je oklevao. Činilo se da nije hteo da se zameri Erlenduru.
- Ovo je veliki hotel - reče konačno. - Nemoguće je pratiti sve što se u njemu dešava. Ukoliko je očito da se radi o prostituciji, pokušavamo to da sprečimo, iako je to vrlo teško. Mi intervenišemo ukoliko primetimo nešto baš vrlo neobično. Inače ostavljamo goste na miru, ne mešamo se u to šta se radi u sobama.
- Rekli ste beše da su gosti uglavnom stranci i poslovni ljudi iz provincije?
- Da, iako ima i drugih, naravno. Ali ovo nije jeftin hotel, nego luksuzan, i gosti su obično dobrostojeći ljudi. Ne tolerišemo nikakav prostakluk, i ja vas molim da ne počnete sad s takvim pričama. Konkurencija nam je ionako jaka, a sad još i to ubistvo.
Direktor je ućutao.
- Hoćete li i dalje spavati u hotelu? - upitao je. - Zar to nije veoma nepropisno?
- Jedino što je nepropisno u celoj priči je mrtav Deda Mraz u vašem podrumu - reče Erlendur i nasmeja se.
Primetio je iz kuhinje laborantkinju kako izlazi iz bara u prizemlju, noseći torbu s uzorcima. Klimnuo je glavom prema direktoru i uputio se k njoj. Bila mu je okrenuta leđima i žurila se prema garderobi pored sporednih vrata hotela.
- Kako ide? - upita Erlendur.
Okrenula se i odmah ga prepoznala, ali je nastavila da hoda.
- Vi rukovodite istragom? - upitala ga je, ušla u garderobu i skinula kaput s vešalice. Zamolila je Erlendura da joj pridrži torbu.
- Daju mi da učestvujem u njoj - reče Erlendur.
- Nisu svi oduševljeni idejom o uzimanju uzoraka - rekla je. - Ne samo kuvar.
- Pre svega, pokušavamo da isključimo osoblje kako bismo mogli da se koncentrišemo na druge, trebalo je da vam kažu da to date kao razlog.
- Nije vredelo. Imate li neki drugi razlog?
- To je staro islandsko ime, zar ne, Valgerdur? - upita Erlendur, ne odgovorivši na njeno pitanje.
Nasmešila se.
- Ne smete da razgovarate o istrazi?
- Ne, ne smem.
- Ne sviđa vam se? To što je Valgerdur staro ime?
- Meni? Ne, ja sam… - Erlendur je zamuckivao.
- Treba li vam još nešto? - upita Valgerdur i dohvati torbu. Nasmešila se tom čoveku koji je stajao pred njom u vunenom prsluku na kopčanje ispod iznošenog sakoa s pohabanim laktovima, koji ju je gledao tužnim očima. Bili su otprilike istih godina, ali on je izgledao deset godina stariji od nje.
Pre nego što je shvatio šta radi, Erlendur je izgovorio pitanje. Bilo je nečeg u vezi s njom.
A i nije primetio prsten.
- Hteo sam da vas pitam da li ste raspoloženi da večerate sa mnom ovde večeras, ponuda švedskog stola veoma je dobra.
Upitao ju je to ne znajući ništa o njoj, kao da je znao da nema šanse da će pristati, ali postavio je pitanje bez obzira na to, i sad je čekao odgovor, misleći kako će mu se ona najverovatnije nasmejati, da je udata, ima četvoro dece, kuću i vikendicu, porodične zabave i maturantske proslave, najstarije dete već u braku, a ona čeka da ostari u miru sa svojim dragim mužem.
- Hvala vam - odgovori ona. - Hvala na lepom pozivu, ali, nažalost, ne mogu. Ipak, hvala vam.
Uzela je torbu iz njegove ruke, zastala gledajući ga načas, a zatim je izašla iz hotela. Erlendur je ostao sam u garderobi, skoro kao ošamućen. Već godinama nije pozvao ženu da izađe s njim. Iz džepa sakoa mu se začuo telefon, i on ga je na kraju izvadio, rastresen. Elinborg je bila na liniji.
- Evo ga, ulazi u sudnicu - prošaputala je u telefon.
- Molim? - upita Erlendur.
- Otac, ulazi s dvojicom advokata. Nije mu dovoljan jedan branilac da sve zataška.
- Ima li publike? - upita Erlendur.
- Nema mnogo. Čini mi se da su tu neki iz porodice dečakove majke i novinari.
- Kako on izgleda?
- Drži se dobro, kao i obično, u finom odelu s kravatom, kao da ide na banket. Nema on ni zrnca savesti.
- Ima bogami - reče Erlendur. - Ima u njemu savesti.


Erlendur se bio pridružio Elinborg u bolnici da popričaju s dečakom čim to lekari budu dozvolili. Operacija je bila gotova i dečak je ležao na pedijatriji s drugim malim pacijentima. Na zidovima su bili dečji crteži, u krevetima igračke, a kraj njih roditelji, neispavani od besanih noći, satrti brigom o svojoj deci.
Elinborg je sela kraj njega. Glava mu je bila zamotana u zavoje, od lica su mu se videla samo usta i oči, kojima je sumnjičavo promatrao policajce. Ruka mu je bila u gipsu i visila o maloj kuki. Jorgan je sakrivao šavove od operacije. Lekarima je uspelo da mu spasu slezinu. Dežurni lekar im je dao dozvolu da razgovaraju s dečakom, iako nije mogao da garantuje da će on hteti da priča s njima.
Elinborg se prvo predstavila, rekla je ko je i šta ona radi u policiji, i da hoće da uhapsi one koju su mu to uradili. Erlendur je stajao sa strane i posmatrao ih. Dečak je zurio u Elinborg. Znala je da ne bi smela da razgovara s njim bez-prisustva roditelja. S ocem su se dogovorili da se nađu u bolnici, prošlo je već pola sata, a od njega nije bilo ni traga.
- Ko ti je to uradio? - upitala je Elinborg konačno, kad je procenila da je vreme.
Dečak je bez reči gledao u nju.
- Ko ti je to uradio? Slobodno možeš da mi kažeš. Neće te više nikad niko tako izubijati. Obećavam ti.
Dečak je pogledao u Erlendura.


- Jesu to bili dečaci u školi? - upitala je Elinborg. - Stariji đaci. Čuli smo da su dvojica koji dolaze u obzir problematični. Znamo da su i pre napadali decu, ali ne tako strašno kao tebe. Oni kažu da nisu krivi, ali čuli smo da su bili u školi za vreme napada. Izašli sa zadnjeg časa.
Dečak je nemo gledao u Elinborg dok je pričala. Ona je bila u školi i razgovarala s direktorom i nastavnicima. Posetila je i ta dva dečaka kod njihovih kuća i procenila njihovo okruženje. Njih dvojica su poricali da su bilo šta uradili dečaku. Jednom je otac bio u zatvoru.
U tom trenutku je u sobu ušao pedijatar. Rekao im je da dete treba da se odmara i da dođu kasnije. Elinborg je klimnula glavom i njih dvoje su otišli.
Erlendur i Elinborg su kasnije istog dana posetili dečakovog oca u njihovoj kući. Otac im je rekao da je morao da ode na hitan telefonski sastanak sa svojim saradnicima u Nemačkoj i Americi, i da zbog toga nije mogao da dođe u bolnicu. Odjednom mu je to upalo, rekao je. Kad je konačno završio sa sastankom i stigao u bolnicu, njih dvoje su već bili otišli.
Dok im je on to pričao, zimsko sunce se probilo kroz prozore i obasjalo mermerni pod u dnevnoj sobi i tapison na stepeništu koje je vodilo na gornji sprat. Elinborg je slušala njegovu priču kad je odjednom ugledala bledu fleku na tapisonu, a onda i drugu na sledećoj stepenici.
Bile su to male fleke, i ne bi se ni videle da ih nije obasjalo nisko zimsko sunce.
Fleke koje su skoro odstranjene iz tepiha i na prvi pogled izgledale kao šara u materijalu.
Fleke za koje se pokazalo da su otisci malih nogu.
- Jesi li na vezi? - reče Elinborg na telefonu. - Erlendur? Čuješ li me?
Erlendur se prenuo.
- Javi mi kako je prošlo - reče on i prekinu razgovor.
Glavni konobar hotela bio je čovek četrdesetih godina, vrlo mršav, obučen u crno odelo i crne lakirane cipele izglancane do visokog sjaja. Sedeo je u maloj niši pored trpezarije i proveravao listu rezervacija za večeru. Erlendur se predstavio i upitao može li da mu zasmeta na trenutak, na šta je konobar podigao pogled sa izgužvane knjige rezervacija i pokazao svoje lice s tankim crnim brkovima, tamnom bradom, koju je verovatno morao da brije dvaput na dan, tamnoputo i crnih očiju.
- Vrlo slabo sam poznavao Gulija - reče čovek, po imenu Rosant. - Jezivo je to što mu se desilo. Da li ste uspeli nešto da saznate?
- Nismo još ništa - reče Erlendur odsečno. U mislima su mu bili laborantkinja i otac koji je zlostavljao svog sina, a razmišljao je i o vlastitoj ćerki, Evi Lind, koja mu je rekla da ne može više. Bilo mu je jasno šta je to značilo, ali duboko u sebi se nadao da greši. - Imate mnogo posla oko praznika, zar ne? - upita Erlendur konobara.
- Trudimo se što više da ih iskoristimo. Tri puta bukiramo svaku stolicu za švedski sto, što može biti vrlo teško, jer neki ljudi misle da, ako su rezervisali večeru sa švedskim stolom, mogu da ga ponesu sa sobom kući. A to ubistvo u podrumu nam baš i ne pomaže.
- Ne - reče Erlendur nezainteresovano. - Vi ne radite dugo ovde, čim niste poznavali Gudlojgura.
- Ne, tek sam dve godine ovde. Nisam nešto bio u kontaktu s njim.
- Ko ga je najbolje poznavao ovde u hotelu? Ili van njega.
- Ne znam, pravo da vam kažem - reče glavni konobar i prstom pogladi tanke brčiće. - Ne znam ništa o tom čoveku. Spremačice, možda. Kada ćemo saznati nešto o pljuvački?
- Kako to mislite?
- S kim je bio. Uradili ste neki DNK test, zar ne?
- Da - reče Erlendur.
- Hoćete morati da pošaljete uzorke u inostranstvo?
Erlendur je potvrdno klimnuo glavom.
- Da li je primao posete u podrumu, znate li nešto o tome? Nekoga ko nije imao veze s hotelom?
- Jako je velik promet. Hoteli su vam takvi. Ljudi kao mravi, ulaze i izlaze, idu gore ili idu dole, nikad mira. U ugostiteljskoj školi smo učili da hoteli nisu zgrade, niti sobe i usluge, nego ljudi. Hoteli su samo ljudi. Ništa drugo. Naš posao je da im ugađamo. Da se osećaju kao kod svoje kuće. Takvi su vam hoteli.
- Trudiću se da to zapamtim - reče Erlendur, zahvalivši se.
Proverio je da li se Henri Vapšot vratio u hotel, ali još ga nije bilo. Šef recepcije je došao na posao i pozdravio je Erlendura. Pred hotelom se zaustavio još jedan autobus, pun turista koji su nagrnuli u lobi. Šef se zbunjeno nasmešio Erlenduru i slegnuo ramenima, kao da je hteo da kaže da nije njegova krivica što ne može da razgovara s njim i da će morati da ga pričeka.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:09 am






7


Gudlojgur Egilson je počeo da radi u hotelu 1982. godine. Imao je dvadeset osam godina. Dotad je radio razne poslove, a u hotel je došao s mesta noćnog portira u Ministarstvu spoljnih poslova. Posao u hotelu je dobio kad je odlučeno da im je potreban noćni čuvar u stalnom radnom odnosu. U to vreme je turizam cvetao. Hotel je dograđen i zapošljavalo se novo osoblje. Stari direktor hotela nije mogao da se seti zbog čega je baš Gudlojgur dobio taj posao. Činilo mu se da nije bilo mnogo prijava za mesto noćnog portira.
Ostavio je dobar utisak na direktora hotela. Pristojan, dobrih manira i uslužan, pokazao se kao dobar radnik. Nije imao porodicu, ni ženu ni decu, što je pomalo brinulo direktora. Iz iskustva je znao da su porodični ljudi lojalnija radna snaga. Gudlojgur nije mnogo pričao o sebi i svojoj prošlosti.
Ubrzo nakon što je počeo da radi u hotelu, došao je na razgovor kod direktora i pitao da li bi mogao neko vreme da živi u hotelu, dok ne reši svoje stambeno pitanje. Nedavno je u vrlo kratkom roku morao da se iseli iz podstanarskog stana i bio je na ulici. Rekao je direktoru da zna za sobičak na kraju hodnika u podrumu, i da bi mogao tamo da bude dok ne nađe neko drugo rešenje. Otišli su zajedno da pogledaju sobicu. U njoj je bilo raznog vašara, ali je Gudlojgur rekao da bi dosta toga moglo da se baci, a ostatak bi on stavio na drugo mesto.
I tako se Gudlojgur, portir i kasnije Deda Mraz, uselio u sobičak u podrumu i živeo u njemu sve do svog zadnjeg dana.
Direktor hotela je mislio da će on tamo biti samo nekoliko nedelja. To mu je Gudlojgur i rekao, a ni soba nije izgledala kao mesto u kojem se moglo dugo boraviti. Ali Gudlojgur nikako nije nalazio stan, i uskoro su se svi navikli da on živi u hotelu, pogotovo kad je osim portirskog posla počeo da radi i kao domar. Svima je odgovaralo da i dane i noći provodi u hotelu, pogotovo ako bi se desio neki kvar, a za popravku su trebale spretne ruke.
- Ubrzo nakon što se Gudlojgur uselio u podrum, stari direktor hotela je prestao da radi - pričao je Sigurdur Oli o svom sastanku s bivšim direktorom hotela. Sedeo je s Erlendurom u njegovoj hotelskoj sobi. Već je bio kraj dana i spuštao se sumrak.
- Da li znaš zašto? - upita Erlendur. Ispružio se na krevetu i gledao u plafon. - Hotel tek dograđen, mnogo nove radne snage je zaposleno, a on ubrzo prestaje da radi. Zar ti se to ne čini čudnim?
- Nisam ga pitao o tome. Mogu da ga pitam ako ti misliš da to ima veze s bilo čim. Nije znao da je Gudlojgur glumio Deda Mraza. Počeo je s tim kasnije, i on je stvarno bio u šoku kad je čuo da je ubijen.
Sigurdur Oli baci pogled na praznu sobu.
- Nećeš valjda ovde provesti Božić? - upitao je.
Erlendur mu nije odgovorio.
- Što ne ideš kući?
Tišina.
- Poziv još važi.
- Hvala ti, i pozdravi Bergtoru - reče Erlendur zamišljeno.
- Kakvi su ta planovi?
- Nemaju veze s tobom, ako uopšte nešto i planiram - reče Erlendur. - Božićni praznici su dosadni.
- Idem onda - reče Sigurdur Oli.
- Kako ide pravljenje dece?
- Slabo.
- Jel’ problem do tebe ili nešto s vas dvoje nije u redu?
- Ne znam. Nismo još išli ni na kakve preglede. Ali Bergtora je počela da priča o tome.
- Da li ti uopšte želiš decu?
- Da. Ne znam. Ne znam šta hoću.
- Koliko je sati?
- Prošlo je pola sedam.
- Idi kud - reče Erlendur. - Ja ću potražiti tog drugog Henrija.


Henri Vapšot se konačno vratio u hotel, ali nije bio u svojoj sobi. Erlendur je na recepciji zamolio da ga pozovu kad se pojavi, a zatim otišao na njegov sprat i pokucao na vrata sobe, bez uspeha. Razmišljao je da li da zamoli direktora hotela da otvore sobu, ali za to mu je bio potreban nalog za pretres od suda, tako da bi se sve odužilo do dugo u noć. Osim toga, nije uopšte bilo sigurno da je Henri Vapšot taj Henri s kojim je Gudiojgur trebalo da se nađe u pola sedam.
Erlendur je stajao na hodniku i razmišljao šta bi trebalo da uradi kad se iza ćoška pojavio čovek u pedesetim godinama približavajući mu se. Na sebi je imao iznošen sako od tvida smeđe boje, zelene pantalone, plavu košulju i crvenu kravatu. Proćelav, sa sedim pramenovima pažljivo prevučenim preko ćele.
- Jeste li to vi? - upita čovek na engleskom kad je prišao Erlenduru. - Rekli su mi da me neko traži. Islanđanin. Kolekcionar? Hteli ste da se nađete sa mnom?
- Vi ste Vapšot? - upita Erlendur. - Henri Vapšot?
Nije dobro govorio engleski jezik Dosta je razumeo, ali mu je teško išlo da ga govori. Policija je zbog povećanog međunarodnog kriminala držala kurseve engleskog na koje je Erlendur išao, i svideli su mu se. Počeo je i da čita knjige na engleskom.
- Henri Vapšot - reče čovek. - Šta vam treba?
- Možda da ne stojimo ovde na hodniku - reče Erlendur. - Da uđemo u sobu? Ili…?
Vapšot pogleda u vrata od sobe, pa ponovo u Erlendura.
- Da siđemo u lobi - reče. - Šta vam treba? Ko ste vi?
- Hajdemo dole - reče Erlendur.
Henri Vapšot ga je oklevajući sledio prema liftu. Kad su stigli u predvorje, Erlendur je krenuo prema stolu za pušenje i stolicama pored trpezarije. Seli su za njega. Čim su seli, pred njima se pojavila konobarica. Gosti su već posedali u trpezariji sa švedskim stolom, koji je Erlenduru izgledao još primamljivije nego juče. Naručili su kafu.
- Baš čudno - reče Vapšot. - Upravo na ovom mestu trebalo je da se nađem sa čovekom, ali se on nije pojavio. Nije ostavio nikakvu poruku, a onda se vi pojavite pred mojim vratima i dovedete me opet ovamo.
- S kim je trebalo da se nađete?
- S jednim Islanđaninom. Radi ovde u hotelu. Zove se Gudlojgur.
- I trebalo je da se nađete s njim danas u pola sedam?
- Tako je - reče Vapšot. - Šta…? Ko ste vi?
Erlendur mu je rekao da je policajac, da je Gudlojgur ubijen i kako je u njegovoj sobi pronađena ceduljica po kojoj se videlo da treba da se nađe s nekim Henrijem, a to je očito bio on. Policiju je zanimalo zašto je trebalo da se njih dvojica nadu. Erlendur nije spomenuo kako je mislio da postoji mogućnost da je Vapšot mogao biti u Deda Mrazovom ćumezu kad je ubijen. Samo je rekao da je Gudlojgur već dvadeset godina radio u hotelu.
Vapšot je zurio u Erlendura dok je ovaj pričao i odmahivao glavom u neverici, kao da nije potpuno razumeo šta mu ovaj govori.
- Jel’ on mrtav?
-Da.
- Ubijen?
-Da.
- Bože moj - proštenja Vapšot.
- Otkud vi poznajete Gudlojgura? - upita Erlendur.
Činilo mu se da je Vapšot odsutan u mislima, te je ponovio pitanje.
- Već godinama ga poznajem - reče Vapšot konačno i nasmeši se, pokazujući sitne zube, potamnele od duvana, neki u donjoj vilici bili su mu čak sasvim crni. Erlendur je pretpostavio da puši lulu.
- Kad ste se prvi put sreli? - upita Erlendur.
- Nismo se nikada sreli - reče Vapšot. - Nikad ga nisam video. Danas je trebalo prvi put da se vidimo. Zbog toga sam došao na Island.
- Došli ste na Island da se nađete s njim?
- Da, između ostalog.
- Ali kako ste ga onda poznavali? Ako se nikada niste videli, u kakvoj ste onda vezi bili?
- Nismo mi bili ni u kakvoj vezi - reče Vapšot.
- Ne razumem vas - reče Erlendur.
- Nismo bili ni u kakvoj vezi - ponovio je Vapšot, pokazujući u vazduhu znake navoda kad je spomenuo vezu.
- O čemu se onda radi? - upita Erlendur.
- Samo jednostrano obožavanje - reče Vapšot. - S moje strane.
Erlendur ga je zamolio da ponovi. Nije razumeo kako je taj čovek, koji je došao čak iz Engleske i nije poznavao Gudlojgura, mogao da ga obožava. Portira u hotelu. Čoveka koji je živeo u sobičku u hotelskom podrumu i pronađen je mrtav, spuštenih pantalona i s nožem u srcu. Jednostrano obožavanje. Čoveka koji je bio Deda Mraz na hotelskim zabavama.
- Nije mi jasno o čemu pričate - reče Erlendur. Onda se setio da ga je Vapšot na hodniku pitao da li je kolekcionar. - Zbog čega ste me pitali da li sam kolekcionar? - upita. - Kakav kolekcionar? Na šta ste mislili?
- Mislio sam da ste kolekcionar ploča - reče Vapšot. - Kao ja.
- Kakav kolekcionar ploča? Ploče? Mislite…
- Ja sakupljam stare ploče - reče Vapšot. - Stare gramofonske ploče. Vinil. Zbog toga znam za Gudlojgura. Trebalo je da se nađem s njim, i veoma sam se radovao tome, tako da možete da zamislite u kakvom sam šoku sada kad sam čuo da je mrtav. Ubijen! Ko bi njega hteo da ubije?
Njegova zapanjenost bila je izistinska.
- Da li ste se možda juče videli s njim? - upita Erlendur.
Vapšot prvo nije razumeo na šta je Erlendur mislio, ali onda mu je postalo jasno i gledao je policajca u neverici.
- Mislite… mislite da lažem? Da sam ja…? Hoćete da kažete da sam pod sumnjom? Mislite da ja imam neke veze s njegovim ubistvom?
Erlendur ga je gledao bez reči.
- To je apsurdno! - reče Vapšot povisivši glas. - Već dugo sam hteo da se nađem s njim. Godinama. Vi mora da se šalite.
- Gde ste bili juče u ovo doba? - upita Erlendur.
- U gradu - reče Vapšot. - Bio sam u gradu. U antikvarijatu pored glavne ulice, a onda sam večerao u jednom indijskom restoranu.
- Već ste nekoliko dana u hotelu. Kako to da niste videli Gudlojgura?
- Ali, pa zar niste upravo rekli da je mrtav? O čemu pričate?
- Kako to da niste hteli da se vidite s njim čim ste se prijavili? Kažete da ste se mnogo radovali susretu. Zašto ste onda toliko dugo čekali?
- On je rekao gde i kad da se nađemo. Gospode bože, šta mi se dešava?
- Kako ste kontaktirali s njim? I šta mislite s tim jednostranim obožavanjem?
Henri Vapšot je gledao u njega.
- Mislim… - Vapšot je krenuo nešto da kaže, ali mu Erlendur nije dozvolio da završi rečenicu.
- Znali ste da je radio ovde u hotelu?
-Da.
- Kako ste to znali?
- Pribavio sam informacije. Uvek se trudim da se dobro upoznam s mojim objektima. Kolekcionarskim.
- I zbog toga ste odseli ovde u hotelu?
-Da.
- Kupovali ste ploče od njega? - nastavio je Erlendur. - Jeste se tako poznavali? Dva kolekcionara s istim interesima?
- Kao što sam vam rekao, nisam ga znao, ali hteo sam lično da ga upoznam.
- Kako to mislite?
- Vi nemate pojma ko je on bio, zar ne? - reče Vapšot. Izgledalo je kao da se čudio što Erlendur ne zna ko je bio Gudlojgur Egilson.
- On je bio domar ili portir i Deda Mraz - reče Erlendur. - Šta bi još trebalo da znam o njemu?
- Da li vas zanima u čemu se ja specijalizujem? - upita Vapšot. - Ne znam koliko ste uopšte upućeni u kolekcionarstvo, a pogotovo u kolekcije gramofonskih ploča, ali mogu da vam kažem da se većina kolekcionara specijalizuje za određeni žanr. Neki postanu čak ekscentrični u tome. Neverovatno šta sve ljudima padne na pamet da sakupljaju. Čuo sam priču o čoveku koji ima kolekciju kesa za povraćanje skoro svih svetskih avio-kompanija. Znam i za ženu koja sakuplja kosu od barbi lutaka.
Vapšot je gledao u Erlendura.
- Znate li u čemu se ja specijalizujem? - ponovio je.
Erlendur je odmahnuo glavom. Nije bio siguran da li je dobro razumeo to o kesama za povraćanje. I šta on to priča o barbi lutkama?
- Ja se specijalizujem za dečačke horove - reče Vapšot.
- Dečačke horove?
- Ne samo dečačke horove. Mene posebno zanimaju horski dečaci.
Erlendur je oklevao, nije bio siguran da li ga je dobro razumeo.
- Horski dečaci?
-Da.
- Sakupljate ploče s horskim dečacima?
- Tako je. Sakupljam, naravno, i druge ploče, ali horski dečaci su mi, kako da kažem, strast.
- Kakve to veze ima s Gudlojgurom?
Henri Vapšot se nasmešio. Dohvatio je crnu kožnu akten-tašnu, koju je sve vreme držao uza se. Otvorio ju je i iz nje izvukao mali omot singl ploče.
Izvadio je naočare iz džepa sakoa i Erlendur primeti beli papirić koji je pao na pod. Sagnuo se da ga podigne, i video na njemu ime Brener odštampano zelenim slovima.
- Hvala vam - reče Vapšot. - To je salveta iz nekog hotela u Nemačkoj. Kolekcionarstvo je opsesija - dodao je kao da se izvinjava.
Erlendur je klimnuo glavom.
- Hteo sam da ga zamolim da mi potpiše omot - reče Vapšot pruživši ploču Erlenduru.
Na prednjoj strani omota stajala su zlatna slova u luku: Gudlojgur Egilson, a pod njima je bila crno-bela fotografija mladog dečaka, nije mogao imati više od dvanaest godina, pažljivo zalizane kose i s pegama na licu, koji se smešio prema Erlenduru.
- Imao je neverovatno prefinjen glas - reče Vapšot. - A onda je došao pubertet i…
Slegnuo je ramenima kao da se predaje. U glasu mu se osetila tuga i nostalgija.
- Čudno da vi niste čudi za njega i da ne znate ko je, a istražujete njegovu smrt. Mora da je bio veoma poznat u svoje doba. Koliko sam ja čuo, bio je poznata dečja zvezda.
Erlendur diže pogled s omota prema Vašpotu.
- Dečja zvezda?
- Izdao je dve ploče, jednu solo i jednu na kojoj peva uz pratnju crkvenog hora. Mora da je bio vrlo poznato ime na Islandu. U svoje vreme.
- Dečja zvezda - ponovi Erlendur. - Mislite kao Širli Tempi? Takva zvezda?
- Verovatno u vašim razmerima, mislim, ovde na Islandu, u tako maloj zemlji na kraju sveta. Mora da je bio dosta poznat, iako su ga sad izgleda svi zaboravili. Širli Templ je naravno bila…
- Mala princeza - reče Erlendur tiho, kao za sebe.
- Molim?
- Nisam znao da je on bio dečja zvezda.
- Bilo je to pre mnogo godina.
- I šta? On je znači snimao ploče?
-Da.
- Koje vi skupljate?
- Ja se trudim da nabavim primerke takvih ploča. Specijalizujem se za horske dečake, kao što je on bio. Imao je poseban dečački glas.
- Horski dečak? - reče Erlendur kao sam za sebe. Setio se postera s malom princezom i hteo je da pita Vapšota još o dečjoj zvezdi Gunlojguru kad ga neko prekinu.
- A tu ste - Erlendur je čuo glas iznad sebe i podigao glavu. Valgerdur je stajala iza njega, smešeći se. Nije više nosila torbu s uzorcima. Bila je obučena u tanak cm kožni mantil koji joj je dopirao do kolena, a ispod njega je imala lep crveni džemper. Bila je našminkana tako diskretno da se to jedva primećivalo. - Da li ponuda još uvek važi? - upitala je.
Erlendur je skočio na noge. Vapšot ga je preduhitrio, već je bio ustao.
- Oprostite - reče Erlendur - nisam znao. Naravno - nasmešio se - kako da ne.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:10 am






8


Nakon što su se najeli poslastica sa švedskog stola u trpezariji i popili kafu, prešli su u bar. Erlendur im je kupio piće i seli su za sto na kraju bara. Rekla je da neće moći dugo da se zadrži, što je Erlendur protumačio kao pristojan oprez. On, naravno, nije imao nameru da je pozove u sobu, nije mu to padalo na pamet i njoj je to bilo jasno, ali osetio je neku nesigurnost u njoj i osećaj da se brani, kao ljudi koji dolaze kod njega na ispitivanje. Možda ni sama nije znala kako da se postavi.
Bila je zainteresovana za razgovor s detektivom i htela je da sazna što više o njegovom poslu, o zločinima i borbi protiv kriminalaca. Erlendur je odgovorio da je to uglavnom dosadan kancelarijski posao.
- Izgleda da su zločini sve suroviji - reče ona. - Vidi se po novinama. Sve gori i gori.
- Ne znam šta da kažem - reče Erlendur. - Zločini su uvek ružni.
- Stalno čujemo vesti o narkomaniji i uterivačima dugova koji napadaju decu koja duguju pare za drogu, i ako ne mogu da plate, onda napadaju njihove porodice.
- Da - reče Erlendur. Bio je to jedan od razloga što se on brinuo za Evu Lind. - Taj se svet dosta promenio. Nasilje je sve surovije.
Sedeli su u tišini.
Erlendur je pokušao da promeni temu, ali nije ništa znao o ženama. Pripadnice ženskog pola s kojima se on susretao nisu mogle da ga pripreme za romantično veče poput ovog. Elinborg i on su bili dobri drugari i kolege, i njihov odnos je nakon dugogodišnje saradnje i zajedničkih iskustava bio veoma blizak. Eva Lind je bila njegovo dete, zbog kojeg se večito brinuo. Haldora je bila žena kojom se oženio pre sto godina, a iza braka je ostala samo mržnja. To su bile žene u njegovom životu, ako se ne računaju neke kratke afere koje nisu ostavljale ništa više od razočaranja i neugodnosti.
- A ti? - upita Erlendur kad su seli za sto. - Zašto si promenila mišljenje?
- Ne znam ni sama - reče. - Već vrlo dugo nisam dobila ovakav poziv. Kako ti je palo na pamet da me pozoveš na večeru?
- Nemam pojma. Nekako mi je to ispalo iz usta kod švedskog stola kao nekoj budali. Ni ja već sto godina nisam bio u takvoj situaciji.
Nasmešili su se jedno drugome.
Ispričao joj je o Evi Lind i o svom sinu Sindriju, a ona mu je rekla da i ona ima dva odrasla sina. Osetio je da ne želi mnogo da priča o sebi i svom životu; to mu se svidelo. Nije hteo da zabada nos u njen život.
- Da li ste saznali nešto o čoveku koji je ubijen?
- Ne mogu baš da kažem da jesmo. Taj čovek s kojim sam razgovarao u lobiju…
- Jesam vas ja omela? Nisam znala da ima veze s istragom.
- Ne, sve je u redu - reče Erlendur. - On je kolekcionar ploča, mislim gramofonskih, a ispostavilo se da je čovek u podrumu bio dečja zvezda. Pre mnogo godina.
- Dečja zvezda?
- Snimao je ploče.
- Mogu da zamislim da je teško biti dečja zvezda - reče Valgerdur. - Biti dete s raznim snovima i željama koje se najčešće ne ostvare. Šta ih očekuje posle toga?
- Zakopaš se u šupu u podrumu i nadaš se da će te svi zaboraviti.
- Misliš da je tako?
- Ne znam. Možda ga se neko seća.
- Misliš da to ima veze s tim što je ubijen?
- Šta to?
- Što je bio dečja zvezda.
Erlendur je pokušavao da kaže što manje o istrazi, a da opet ne zvuči dosadno. Nije imao vremena da razmišlja o tom pitanju i nije znao da li je važno.
- Ne znamo još - odgovori. - Videćemo.
Zaćutali su oboje.
- Ti nisi bio nikakva dečja zvezda - reče ona smešeći se.
- Nisam - reče Erlendur. - Bez ikakvog talenta.
- Kao i ja - reče Valgerdur. - Crtam kao dete od tri godine.
- Čime se baviš kad nisi na poslu? - upitala ga je nakon kratke pauze.
Erlendura je iznenadilo njeno pitanje i oklevao je. Ona se nasmeja.
- Nisam imala nameru da te napadnem - reče kad joj nije odgovorio.
- Ma ne, nego… nisam navikao da govorim o sebi - reče Erlendur.
Nije mogao da joj kaže da se bavi golfom ili nekim drugim sportom.
Neko vreme ga je interesovao boks, ali to ga je odavno prošlo. Nije nikada išao u bioskop i pozorište i retko je gledao televiziju. Leti je sam putovao po Islandu, ali i to je zadnjih godina sve rede radio. Čime se bavio kad nije bio na poslu? Ni sam nije znao. Uglavnom je bio sam sa sobom.
- Čitam dosta - reče odjednom.
- Kakve knjige čitaš? - upita ona.
On je i ovoga puta oklevao s odgovorom, tako da se ona opet nasmešila.
- Zar su to tako teška pitanja? - reče.
- O stradanju i patnji - reče on. - Smrti u brdima. Ljudima koji se smrznu u divljini. Postoje čitave serije knjiga na tu temu. Bile su popularne jedno vreme.
- Stradanje i patnja? - reče ona.
- I razne druge teme, naravno. Mnogo čitam. Istoriju. Dokumentarce. Hronike.
- Sve što je staro i prošlo - reče ona.
Klimnuo je glavom.
- Prošlost je nešto što znaš šta je - reče. - Iako i ona može biti varljiva.
- Ali zašto stradanja? Ljudi koji poginu u divljini? Zar to nije morbidna tema za čitanje?
Erlendur se nasmešio.
- Ti bi trebalo da radiš u policiji - reče on.
Za vreme tog kratkog večernjeg druženja uspelo joj je da dođe do nečega što je bilo veoma dobro zatvoreno i ograđeno u njegovim mislima, nedostupno čak i njemu samom. Nije hteo da priča o tome. Eva Lind je znala o tome, iako ne u detalje i nije to povezivala s njegovim interesovanjem za ljudska stradanja. Sedeo je dugo bez red.
- Nekako je to došlo s godinama - progovori konačno, iako se odmah pokajao zbog te laži. - A ti? Čime se ti baviš kad ne ubadaš ljude štapićima?
Pokušao je da promeni temu i da bude duhovit, ali nešto se između njih dvoje pokvarilo, i znao je da je sam za to kriv.
- Ja nekako nikad nisam imala vremena za druge stvari osim posla - reče, osetivši da je svojim pitanjem nesvesno dotaknula nešto o čemu on nije hteo da razgovara, iako joj nije bilo jasno šta. Bila je zbunjena, i on je to osetio.
- Voleo bih da se ubrzo ponovo vidimo - reče on kako bi završio veče. Nije mogao da podnosi laž.
- Svakako - reče ona. - Da budem iskrena, mnogo sam se dvoumila da li da izađem s tobom, ali drago mi je što jesam. Samo da znaš.
- I meni je drago - reče on.
- Fino - reče ona. - Hvala ti na svemu. Hvala i na drambuiju - dodade, popivši liker. On ga je naručio i za sebe, ali nije ga ni dotakao.


Erlendur je ležao na krevetu u hotelskoj sobi i zurio u plafon. U sobi je još uvek bilo hladno, i ležao je u odelu. Napolju je padao sneg. Meke, tople, lepe pahulje koje su nežno padale na zemlju i otapale se za tren. Nije to bio hladan, tvrd i nemilosrdan sneg koji ubija.


- Kakve su to fleke? - upita Elinborg oca.
- Fleke? - upita on. - Kakve fleke?
- Ovde na tepisonu - reče Erlendur.
On i Elinborg su se upravo bili vratili iz bolnice gde su videli dečaka. Zimsko sunce je obasjavalo stepenište prema gornjem spratu, gde je bila dečakova soba, pa je on tako i primetio mrlje na tepisonu.
- Ja ne vidim nikakve fleke - reče otac i sagnu se da dobro pogleda tepison.
- Dobro se vide pod ovim svetlom - reče Elinborg gledajući u sunce koje je sijalo kroz prozor dnevne sobe. Bilo je nisko i zraci su se zabadali u oči. Pogledala je u mermerne pločice krem boje, koje kao da su gorele na podu dnevne sobe. Pored stepeništa je stajao lep ormar za piće. U njemu su bile poređane flaše sa žestokim pićima i skupim likerima. Flaše crnog i belog vina su ležale s grlićima nadole. Na ormaru su bila staklena vrata i Erlendur je na jednom staklu primetio tragove krpe. Na strani ormara okrenutoj prema stepenicama primetio je malu kap koja kao da je curila jedan centimetar. Elinborg dotaknu trag kapi prstom i primeti da je lepljiv.
- Šta se desilo ovde pored ormara? - upita Erlendur.
Otac ga je pogledao.
- O čemu pričate?
- Kao da je poprskan nečim. Nedavno ste ga čistili.
- Ne - reče otac. - Nismo ga skoro čistili.
- A tragovi koraka na stepenicama - reče Elinborg. - Čini mi se da su dečji, ako se ne varam?
- Ja ne vidim nikakve tragove na stepenicama - reče otac. - Malopre ste spominjali fleke. Sad pričate o koracima. Šta hoćete da kažete?
- Da li ste bili kod kuće kad je mali napadnut?
Otac je ćutao.
- Napali su ga u školi - nastavila je Elinborg. - Igrao je fudbal posle škole i neko ga je napao kad je krenuo kući. Mi mislimo da se to tako desilo. Ni vi ni mi nismo mogli da razgovaramo s njim. Mislim da on neće da kaže šta se desilo. Ne usuđuje se. Možda su mu neki dečaci zapretili da će ga ubiti ako nešto kaže policiji. Možda mu je neko drugi zapretio da će ga ubiti ako nam nešto kaže.
- O čemu vi pričate?
- Zašto ste tog dana došli ranije s posla? Bili ste kod kuće u po bela dana. On je dopuzao kući i popeo se u svoju sobu, a vi ste ubrzo nakon toga došli ovamo i pozvali policiju i hitnu pomoć.
Elinborg je interesovalo zašto je otac bio kod kuće usred radnog dana, ali ga dosad nije pitala o tome.
- Niko ga nije primetio da dolazi kući iz škole - reče Erlendur.
- Nećete valjda da kažete da sam ja… da sam ja napao vlastito dete? Valjda ne insinuirate tako nešto?
- Imate li nešto protiv da uzmemo uzorke s tepisona?
- Mislim da bi najbolje bilo da vi sada odete - reče otac.
- Ništa ja ne insinuiram - reče Erlendur. - Dečak će nam već jednom reći šta se desilo. Možda ne odmah, ili nakon nedelju dana, ili mesec dana, možda čak ni nakon godinu dana, ali jednom će reći šta se desilo.
- Napolje - reče otac, sad već besan i ogorčen. - Kako se samo usuđujete… nemojte da se usudite… Molim vas da odete. Napolje. Gubite se!
Elinborg se odmah uputila u dečju bolnicu. Dečak je spavao u krevetu s rukom u povesci okačenoj za kuku. Sela je kraj njega i čekala da se probudi. Nakon nekih petnaestak minuta dečak se promeškoljio i video umornu policajku kako sedi kraj njega, ali nije primetio čoveka u pletenom prsluku tužnih očiju koji ga je posetio ranije tog dana. Gledali su jedno drugo u oči i Elinborg se nasmešila, pitajući ga najljubaznije što je mogla.
- Je li ti to tata uradio?
To veče je opet otišla kod njih, ali je ovoga puta imala nalog za pretres i povela je forenzičare. Proverili su fleke na tepisonu, mermerne pločice i ormar s pićima. Uzeli su uzorke. Usisali najsitnije trunčice s mermera. Čerupali kap na ormaru. Otišli na gornji sprat i uzeli uzorke s daske kod uzglavlja dečakovog kreveta. U vešernici su razgledali krpe i peškire. I prljavi veš. Otvorili su usisivač. Uzeli uzorke s metle. Napolju su otvorili kantu za đubre i čeprkali po njoj. U kanti su našli dečakove čarape.
Otac je stajao u kuhinji. Telefonirao je svom prijatelju advokatu čim su se forenzičari pojavili. Advokat se vrlo brzo pojavio i proverio je nalog za pretres izdat od suda. Posavetovao je svog klijenta da ne razgovara s policijom.
Erlendur i Elinborg su gledali forenzičare kako rade. Elinborg je namrgođeno gledala oca, koji je odmahivao glavom i izbegavao njene poglede.
- Nije mi jasno šta želite - reče on. - Uopšte vas ne razumem.
Dečak nije optužio oca. Njegova jedina reakcija na Elinborgina pitanja bile su oči pune suza.
Šef forenzičke ekipe se nakon dva dana javio telefonom.
- Zovem vas zbog fleka na tepisonu - reče.
- Da? - reče Elinborg.
- Drambui.
- Drambui? Liker?
- Našli smo tragove tog likera po celoj dnevnoj sobi i na stepenicama prema dečjoj sobi.


Erlendur je zurio u plafon kad je začuo da neko kuca na vrata. Ustao je s kreveta da ih otvori, i Eva Lind se provuče pored njega i uđe u sobu. Erlendur je pogledao na hodnik i zatvorio vrata iza nje.
- Niko me nije video - reče Eva. - Sve bi bilo jednostavnije kad ti ne bi toliko mrzeo da budeš kod vlastite kuće. Nije mi jasno šta radiš.
- Vratiću se kući - reče Erlendur. - Ništa se ti ne brini. A šta se ti muvaš ovuda? Šta ti treba?
- Treba li da imam poseban razlog da bih se videla s tobom? - reče Eva, sede za mali pisaći sto i izvadi kutiju cigareta. Bacila je plastični omot na pod i namignula ocu. - Donela sam ti neku garderobu - reče. - Da možeš da se presvučeš, ako već imaš nameru da visiš ovde u hotelu.
- Hvala ti - reče Erlendur. Seo je na krevet naspram nje i uzeo cigaretu koju mu je ponudila. Eva im je oboma zapalila.
- Drago mi je što te vidim - rekao je i oduvao dim.
- Kako ide s Deda Mrazom?
- Ide sporo. Šta ima novo kod tebe?
- Ništa.
- Viđaš se s mamom?
- Da. Uvek ista priča. U njenom životu se nikad ništa ne dešava. Posao, televizija i spavanje. Posao, televizija, spavanje. Posao, televizija, spavanje. Je li to sve? Što čoveka čeka? Da li sam se ja zbog toga očistila, da bih robovala dok ne crknem? A vidi i tebe! Visiš kao neki idiot u hotelskoj sobi umesto da odeš kući!
Erlendur je duboko uvukao dim i ispustio ga kroz nosnice.
- Nisam mislio da…
- Ma ne, znam - prekinula ga je Eva Lind.
- Da li odustaješ? - reče on. - Kad si došla juče…
- Ne znam mogu li da podnesem.
- Šta to?
- Taj jebeni život!
Sedeli su i pušili, a vreme je prolazilo.
- Da li ikad razmišljaš o bebi? - upita Erlendur konačno. Eva je bila u sedmom mesecu trudnoće kad je izgubila bebu. Doselila se kod njega kad je otpuštena iz bolnice i upala je bila u duboku depresiju. Erlenduru je bilo jasno da se još nije izvukla iz nje. Krivila je sebe za bebinu smrt. Poslala mu je poziv u pomoć to veče kad se sve to desilo, i našao ju je kako leži u vlastitoj krvi pred bolnicom. Bila je krenula u porodilište. Jedva je ostala živa.
- Taj jebeni život! - reče ona još jednom i ugasi cigaretu na stolu.


Telefon na noćnom stočiću je zazvonio nakon što je Eva Lind otišla i Erlendur već legao u krevet. Na liniji je bila Marion Brijem.
- Znaš li koliko je sati? - upita Erlendur bacivši pogled na svoj ručni sat. Bila je prošla ponoć.
- Ne znam - reče Marion. - Razmišljala sam o pljuvački.
- Na prezervativu? - upita Erlendur. Mrzelo ga je da se nervira.
- Oni će to sigurno i sami naći, ali bilo bi dobro da im spomeneš kortizol.
- Još nisam razgovarao s forenzičarima, sigurno će nam reći nešto o kortizolu.
- Razne stvari se mogu izračunati pomoću kortizola, saznati šta se desilo u tom podrumskom ćumezu.
- Znam, Marion. Jesi li još nešto htela?
- Samo sam htela da te podsetim na kortizol.
- Laku noć, Marion.
- Laku noć.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:10 am





TREĆI DAN




9


Erlendur, Sigurdur Oli i Elinborg sreli su se sutradan ujutro u hotelu. Seli su za mali okrugli sto u ćošku i poslužili se doručkom sa švedskog stola. Tokom noći je padao sneg, ali sada je već otoplilo i ulice su bile čiste. Meteorološki zavod je najavljivao da za Božić neće biti snega. Božićne gužve u prodavnicama bile su na vrhuncu. Na svim raskrsnicama bile su duge kolone vozila i grad je bio prepun.
- Taj Vapšot - reče Sigurdur Oli. - Ko je on?
Mnogo vike ni oko čega, razmišljao je Erlendur pijući kafu i gledajući kroz prozor. Hoteli su čudna mesta. Boravak u hotelu činio mu se kao zanimljiva promena, ali mu je istovremeno budio čudan osećaj da neko ulazi u njegovu sobu kad on nije u njoj i sprema za njim. Napustio bi sobu ujutro, i kad se vrati, sve bi bilo vraćeno na svoje mesto: krevet namešten, peškiri čisti, u kupatilu nov sapun. Osetio je prisustvo osobe koja je spremila sobu, ali nije je video, nije znao ko je to održavao red u njegovom životu.
Kad je tog jutra izašao iz sobe, otišao je na recepciju i zamolio da mu se soba više ne sprema.
Tokom prepodneva je trebalo da se nade s Vapšotom i sazna više o njegovoj kolekciji ploča i pevačkoj karijeri Gudlojgura Egilsona. Rukovali su se nakon što ih je Valgerdur prekinula prethodne večeri. Vapšot je stajao ispravljenih leđa i čekao da ga Erlendur upozna s damom, ali kad ovaj to nije uradio, pružio joj je ruku i sam se predstavio uz lagan naklon. Onda ih je zamolio da ga izvine bio je umoran i gladan i hteo je da ode u svoju sobu da završi neke poslove, pre nego što večera i ode na spavanje.
Nisu ga videli u trpezariji kad su otišli da večeraju, i pomislili su da je možda naručio da mu se jelo donese u sobu. Valgerdur je rekla kako joj se činio umornim.
Erlendur ju je otpratio u garderobu i pridržao njen lepi kožni mantil dok se oblačila. Zatim je otišao s njom do kružnih vrata, gde su stajali nekoliko trenutaka pre nego što je izašla na sneg. Nakon što je Eva Lind otišla, u san ga je ispratio njen osmeh, a osećao je i blag miris njenog parfema, koji je ostao na njegovoj ruci od njihovog pozdrava.
- Erlendure? - reče Sigurdur Oli. - Čuješ li me? Ko je taj Vapšot?
- Znam samo da je engleski kolekcionar - reče Erlendur, koji im je već rekao da se sastao s Henrijem Vapšotom. - Sutra odlazi iz hotela. Ti bi trebalo da telefoniraš u Englesku i tražiš informacije o njemu. Ja se sastajem s njim pre podne i još ću ga propitati.
- Horski dečak? - reče Elinborg. - Što bi neko hteo da ubije horskog dečaka?
- On, naravno, odavno nije bio horski dečak - reče Sigurdur Oli.
- Jednom je bio poznat - reče Erlendur. - Snimao je ploče koje su očito još uvek tražene i danas veoma vredne. Henri Vapšot je zbog tih ploča i zbog njega čak iz Engleske došao ovamo. Njegova specijalnost su horski dečaci i dečački horovi iz celog sveta.
- Jedini takav hor za koji sam čuo je Hor bečkih dečaka - reče Sigurdur Oli.
- Specijalizuje se za dečake - reče Elinborg. - Kakvi tipovi skupljaju horske dečake i njihove ploče? Zar ne bi trebalo da se zapitamo? Zar nije to nešto čudno?
Erlendur i Sigurdur Oli pogledaše u nju.
- Kako to misliš? - upita Erlendur.
- Šta kako mislim? - Elinborg je izgledala začuđeno.
- Misliš da je skupljanje gramofonskih ploča čudno?
- Ne gramofonskih ploča, nego horskih dečaka - reče Elinborg. - Horskih dečaka na pločama. U tome je razlika, i to velika, rekla bih. Zar se to vama ne čini nenormalno?
Gledala je naizmenično u obojicu.
- Ja očito nemam tako prljavu maštu kao ti - reče Sigurdur Oli i pogleda u Erlendura.
- Prljavu maštu! Jesam li ja to maštala o Deda Mrazu sa spuštenim gaćama u podrumskom ćumezu s kondomom na onoj stvari? Kakva ti mašta treba za to? A onda se ispostavi da je u hotelu čovek koji obožava Deda Mraza, ali samo iz vremena kad je imao dvanaest godina, i koji je došao čak iz Engleske da ga vidi. Jeste li vas dvojica normalni?
- Misliš da se radi o nekom seksualnom kontekstu? - upita Erlendur.
Elinborg prevrnu očima.
- Vas dvojica ste stvarno kao neki kaluđeri!
- On je samo kolekcionar - reče Sigurdur Oli. - Što reče Erlendur, neki skupljaju kese za povraćanje iz aviona. Po tvojoj teoriji, kakav li je tek njihov seksualni život?
- Nije mi jasno kako ste vas dvojica tako slepi. Ili inhibirani. Zašto su muškarci uvek tako inhibirani?
- Nemoj sad da krećeš s tim - reče Sigurdur Oli. - Što žene stalno pričaju o tome kako su muškarci inhibirani? Kao da žene to nisu sa svojim večitim: o gde mi je ruž za usne, i…
- Slepi i inhibirani kaluđeri - reče Elinborg.
- Šta znači biti kolekcionar? - reče Erlendur. - Zašto ljudi sakupljaju neke stvari i u nečemu vide neku vrednost, a u nečemu ne?
- Neke stvari su skupocenije od drugih - reče Sigurdur Oli.
- Mora da traže nešto što je unikatno i posebno - reče Erlendur. - Nešto što drugi nemaju. Zar to nije svrha toga? Posedovati neko blago koje niko drugi nema.
- Zar to nisu obično čudni tipovi? - reče Elinborg.
- Čudni?
- Samci. Zar ne? Čudaci?
- Ti si našla neke ploče u Gudlojgurovom ormaru - reče Erlendur. - Šta si uradila s njima? Jesi li ih pregledala?
- Samo sam videla da su u ormaru - reče Elinborg. - Nisam ih ni pipnula, još su tamo ako hoćeš da ih pogledaš.
- Na koji način kolekcionar kao Vapšot stupi u kontakt sa čovekom kao što je Gudlojgur? - nastavila je Elinborg. - Kako je saznao za njega? Da li neko posreduje? Šta on zna o izdavanju ploča islandskih horova iz šezdesetih godina? O dečaku koji je pevao kao solista pre trideset godina, i to čak na Islandu?
- Iz časopisa? - reče Sigurdur Oli. - Internet? Telefon? Drugi kolekcionari?
- Šta još znamo o Gudlojguru? - upita Erlendur.
- Imao je sestru - reče Elinborg. - I oca, još je živ. Javili su im da je mrtav. Sestra ga je identifikovala.
- Zar ne bi trebalo da uzmemo uzorak Vapšotove pljuvačke? - upita Sigurdur Oli.
- Svakako, ja ću se pobrinuti za to - reče Erlendur.


Sigurdur Oli je krenuo da prikuplja informacije o Henriju Vapšotu, Elinborg je otišla da organizuje susret s Gudlojgurovim ocem i sestrom, a Erlendur je otišao u portirov sobičak u podrumu. Prošao je pored recepcije i video da se šef recepcije pojavio na poslu. Pomislio je kako kasnije treba da razgovara s njim.
Našao je ploče u Gudlojgurovom ormaru. Bile su to dve singlice. Na jednoj je pisalo: Gudlojgur peva „Ave Marija” od Šuberta. Istu tu ploču mu je pokazao Henri Vapšot. Na drugoj ploči bila je slika dečaka koji stoji ispred dečjeg hora. Sa strane je stajao dirigent hora, mlad čovek. Velikim slovima preko celog omota pisalo je: Gudlojgur Egilson peva solo.
Na poleđini omota bio je kratak tekst o mladom ali veoma talentovanom solisti.
Gudlojgur Egilson je privukao veoma zasluženu pažnju pevajući s dečjim horom Hafhatjjordura, i sa sigurnošću tvrdimo da ga čeka svetla budućnost. Ovo je njegova druga ploča na kojoj svojim prelepim svetlim glasom peva s mnogo emocija pod vodstvom Gabrijela Hermansona, dirigenta dečjeg hora Hafhatjjordura. Ova ploča je pravi biser za sve ljubitelje lepe muzike, na njoj solista Gudlojgur Egilson dokazuje da pripada vrhunskoj klasi pevača. On se trenutno sprema za turneju po Skandinaviji.
- Dečja zvezda - pomisli Erlendur i pogleda poster s „Malom princezom” Širli Templ. - Šta ti radiš ovde? - upita on lik na posteru. - Zašto te je čuvao? Zašto si ti jedina stvar koju je ostavio iza sebe?
Uključio je mobilni.
- Marion - reče kad se ona javila na telefon.
- Da - reče glas na liniji. - Ti si?
- Šta ima novo?
- Jesi li znao da je taj Gudlojgur snimao ploče kad je bio mali?
- Upravo sam to saznao - reče Erlendur.
- Diskografska kuća je bankrotirala pre nekih dvadeset godina, i ništa više nema od nje. Neki Gunar Hanson je bio vlasnik i direktor. Firma se zvala GH-ploče. Izdavali su neke hipi ploče jedno vreme, ali onda je sve otišlo dođavola.
- Da li znaš šta je bilo s lagerom?
- Lagerom? - reče Marion Brijem.
- S pločama.
- Mora da su ih potraživači uzeli. Valjda to tako biva. Čula sam se sa dva Gunarova sina. Ta firma nije izdala mnogo ploča, i veoma su se iznenadili kad sam ih pitala. Već decenijama nisu ništa čuli o tome. Gunar je umro sredinom osamdesetih i, kako su mi rekli, iza sebe je ostavio samo dugove.
- Jedan gost ovde u hotelu skuplja ploče s horskom muzikom, dečačkim horovima i. horskim dečacima. Trebalo je da se vidi s Gudlojgurom, ali mu to nije uspelo. Zanima me da li su njegove ploče na ceni i koja im je vrednost. Gde bih mogao da se raspitam o tome?
- Pronađi nekog kolekcionara i raspitaj se - reče Marion. - Hoćeš li da ja to proverim?
- I još jedna stvar. Da li bi mogla da pronađeš čoveka koji se zove Gabrijel Hermanson i bio je dirigent u Hafharfjorduru šezdesetih godina? Naći ćeš ga sigurno u telefonskom imeniku, ako je još živ. Moguće je da je on bio Gudlojgurov nastavnik muzike. Našao sam gramofonsku ploču i na omotu je njegova fotografija, mogao je tada imati tridesetak godina. Ako ga više nema, onda naravno nema kud dalje da se ide.
- Tako to obično biva.
- Šta?
- Ako je neko mrtav. Onda se dalje ne ide.
- Tako je - Erlendur je oklevao. - Što sad pričaš o smrti?
- Onako.
- Je li sve u redu?
- Hvala što mi daješ koju mrvicu - reče Marion.
- Zar nisi to htela? Da imaš po nečemu da čeprkaš pod stare dane?
- Ovo će mi, naravno, spasti dan - reče Marion. - Jesi li proverio ono s kortizolom u pljuvački?
- Proveriću - reče Erlendur i pozdravi se s njom.


Šef recepcije imao je malu kancelariju iza pulta u predvorju i sedeo je tamo listajući papire kad je Erlendur došao kod njega i zatvorio vrata iza sebe. Ustao je i počeo da protestuje kako nema vremena da razgovara s njim, da se žuri na sastanak, ali Erlendur je seo naspram njega i prekrstio ruke.
- Od čega vi bežite? - upita ga.
- Kako to mislite?
- Juče niste bili ovde za vreme najveće gužve. Kad sam razgovarao s vama one večeri kad je portir ubijen, izgledalo je kao da bežite od nečega. I sad kao da ste na iglama. Rekao bih da se vrlo visoko kotirate na listi osumnjičenih. Čuo sam da ste u hotelu vi najbolje poznavali Gudlojgura. Vi to poričete. Kažete da ništa ne znate o njemu. Mislim da lažete. Bili ste mu šef. Trebalo bi da pokažete barem malo volje za saradnju. Nije prijamo provesti božićne praznike u pritvoru.
Šef je zurio u Erlendura ne znajući kako da reaguje, a onda polako sede na stolicu.
- Nemate nikakvih dokaza protiv mene - reče. - Potpuno je besmisleno tvrditi da sam ja ubio Gudlojgura. Da sam ja otišao u njegovu sobu i… mislim, to s prezervativom i sve to.
Erlendura je brinulo što su se najsitniji detalji slučaja izgleda pročuli po hotelu, i osoblje je očito o tome pričalo. Kuvar je znao razlog zbog čega su uzimali uzorke pljuvačke. Šef je upravo opisao kako je portir nađen u svom sobičku. Možda je direktor hotela prvi krenuo s pričom, možda devojka koja je našla pokojnika, a možda i policajci.
- Gde ste juče bili? - upita Erlendur.
- Bio sam bolestan - reče šef. - Bio sam kod kuće ćelo prepodne.
- Niste se nikome javih. Jeste bili kod doktora? Da li ste dobili uverenje? Mogu h da razgovaram s doktorom? Kako se zove?
- Nisam išao kod doktora. Bio sam u krevetu. Sad se bolje osećam - nakašlja se izveštačeno. Erlendur se nasmešio. Čovek je bio najnespretniji lažov kojeg je ikad video.
- Što lažete?
- Nemate nikakvih dokaza protiv mene - reče šef. - Jedino možete da mi pretite. Molim vas da me ostavite na miru.
- Mogu ja da razgovaram i s vašom ženom - reče Erlendur. - Da je pitam da li vam je juče donosila čaj u krevet.
- Ostavite nju na miru - reče šef, a ton mu je postao ozbiljniji i grublji. Lice mu se zajapurilo.
- Nemam ja šta nju da ostavim na miru - reče Erlendur.
Šef je besno pogledao Erlendura.
- Nemojte razgovarati s njom - reče.
- Zašto ne? Šta tajite? Postali ste previše tajanstveni da bih vas ostavio na miru.
Šef se zagledao u neku tačku ispred sebe i zastenjao.
- Ostavite me na miru. To nema nikakve veze s Gudlojgurom. Upao sam u neke probleme lične prirode i pokušavam da ih rešim.
- Kakve probleme?
- Ne moram vama da kažem kakve.
- Najbolje da ja to procenim.
- Ne možete me naterati.
- Kao što sam već rekao: mogu da nabavim nalog za pritvor, a mogu i da razgovaram i s vašom suprugom.
Čovek zastenja.
Pogledao je u Erlendura.
- Može li ovo da ostane među nama?
- Može, ako nema veze s Gudlojgurom.
- Nema veze s njim.
- Onda u redu.
- Neko je prekjuče telefonirao mojoj ženi - reče šef. - Tog dana kad ste našli Gudiojgura.
Ženski glas koji njegova supruga nije prepoznala pitao je za njega. Bilo je to usred radnog dana, ali često se dešavalo da ga neko traži na kućni telefon u to doba. Ljudi su znali da mu je radno vreme nestalno. Njegova žena je lekar i radi u smenama, i telefon ju je probudio. Trebalo je to veče da ide na dežurstvo. Ženska osoba na telefonu se pravila kao da poznaje njenog supruga, ali zvučala je odbojno kad ju je ova pitala za ime.
- Ko zove? - upitala je. - Zašto zovete na ovaj broj?
Odgovor ju je začudio i povukao sa sobom još više pitanja.
- On mi je dužan - reče glas na telefonu.
- Pretila mi je da će zvati na kuću - reče šef Erlenduru.
- Ko je to bio?


Nekih desetak dana ranije izašao je u život. Supruga mu je bila na medicinskoj konferenciji u Švedskoj, a on je izašao na večeru sa svoja tri prijatelja. Bilo je to njegovo staro društvo i lepo su se proveli, posle večere su iz restorana krenuli po barovima i završili u jednom popularnom kafiću u centru. Tamo je izgubio svoje prijatelje, otišao do šanka i sreo neke ljude koje je znao iz hotelskog biznisa, stajao je kraj podijuma i gledao ljude kako plešu. Bio je pripit, ali ne toliko da ne bude priseban i sposoban da donosi razumne odluke. Zbog toga to ne razume. Nikad mu se tako nešto nije desilo.
Kao u nekoj filmskoj sceni, prišla mu je s cigaretom među prstima i zamolila ga za vatru. On nije pušio, ali je zbog svog posla u džepu uvek imao upaljač. Bila je to stara navika iz vremena kada su ljudi još mogli da puše gde im se htelo. Počela je da priča s njim, ali nije mogao da se seti o čemu i pitala ga je da li bi joj ponudio piće. Pogledao ju je. Da, naravno. Stajali su za šankom dok je naručivao piće, a zatim su seli za slobodan stočić. Bila je vrlo privlačna i diskretno je koketirala s njim. On se nije odupirao, nije mu bilo jasno šta se dešava. Žene se obično nisu tako ponašale prema njemu. Sedela je priljubljena uz njega i postajala sve napadnija i samouverenija. Kada je ustao da im naruči drugo piće pomilovala ga je rukom po butini. Pogledao ju je i ona mu se nasmešila. Zgodna i lepa žena koja je znala šta hoće. Bila je možda deset godina mlada od njega.
Nakon nekog vremena pitala ga je da li bi hteo da je otprati kući. Živela je u blizini i pešice su krenuli prema njenom stanu. On je bio nesiguran i oklevao je, ali je istovremeno bio i uzbuđen. Čitava situacija bila mu je tako čudna da mu se činilo kao da je na Mesecu. Za dvadeset i tri godine braka, nikada nije prevario svoju ženu. Za sve te godine možda mu se dva-tri puta desilo da je bio u situaciji da poljubi drugu ženu, ali nikada nije doživeo ovako nešto.


- Potpuno sam pobrkao lončiće - reče šef Erlenduru. - S jedne strane, hteo sam da pobegnem kući i zaboravim na to. S druge strane, hteo sam da odem s njom.
- Jasno mi je koja je strana pretegla - reče Erlendur.


Stajali su na stepeništu pred vratima njenog stana u novoj zgradi, i ona je stavila ključ u bravu. Čak je i ta kretnja bila nekako senzualna. Vrata su se otvorila i ona mu se približila:,,Dođi“, rekla je i prešla rukom preko njegovih prepona.
Ušao je u stan za njom. Pripremila im je piće. Seo je na kauč u dnevnoj sobi. Pustila je muziku i prišla mu sa čašom. Kroz osmeh su joj se iza crvenog ruža videli lepi, beli zubi. Sela je kraj njega, stavila čašu na sto, uhvatila kaiš na njegovim pantalonama i otvorila rajsferšlus.


- To mi se… To je… Znala je neverovatne stvari - reče šef.
Erlendur ga je gledao bez reći.
- Ujutro sam hteo da se iskradem, ali ona me preduhitrila. Hteo sam da umrem od griže savesti, osećao sam se kao gad što sam prevario ženu i decu. Imamo troje dece. Hteo sam da odem i da sve to zaboravim. Da nikad više ne vidim tu ženu. Ali ona je bila budna kad sam pokušao da se po mraku išunjam iz sobe.


Podigla se u krevetu i upalila lampu. - Odlaziš? - upitala je. Rekao je da već kasni. Na važan sastanak. Ili tako nešto.
- Bilo ti je lepo noćas? - upitala je.
Gledao je u nju držeći pantalone u rukama.
- Super - reče on. - Ali ne mogu to da radim. Ne mogu. Izvini.
- Hoću osamdeset hiljada kruna - rekla je ona mirnim glasom, kao da se to podrazumevalo i da uopšte nije morala da mu to spominje.
Gledao je u nju kao da nije čuo šta je rekla.
- Osamdeset hiljada - ponovila je.
- Kako to misliš? - reče on.
- Za noć - odgovori ona.
- Za noć? - reče on. - Šta, ti se prodaješ?
- A šta ti misliš? - reče ona.
Nije razumeo o čemu priča.
- Misliš li da bi ti ovakvu ženu mogao besplatno da dobiješ? - reče ona.
Polako je shvatio o čemu se radilo.
- Ali nisi ništa rekla!
- Zar je trebalo nešto da kažem? Plati mi osamdeset hiljada kruna i možda ću ti dozvoliti da me opet posetiš.


- Nisam hteo da platim - reče šef Erlenduru. - Otišao sam. Bila je strašno besna. Telefonirala je na posao i zahtevala da joj platim. Pretila mi da će zvati kući.
- Kako se ono beše zovu takve dame? - reče Erlendur. - Ima neka engleska reč. Eskort. Eskort-dame? Je li ona bila jedna od njih? Hoćete to da kažete?
- Ne znam šta je ona, ali tačno je znala šta radi, i na kraju je pozvala na kuću i sve rekla mojoj ženi.
- Što joj niste jednostavno platili? Barem biste je se rešili.
- Nisam baš siguran da bih je se resio i da sam joj platio - reče šef. - Supruga i ja smo juče razgovarali o celoj situaciji. Rekao sam joj šta se desilo kao što sam vama sad ispričao. U braku smo dvadeset tri godine, i mada nema opravdanja za to što sam uradio, ipak mislim da sam uvučen u zamku. Da ta žena nije htela pare, to se ne bi desilo.
- Znači sve je to njena krivica?
- Ne, naravno da nije, ali ipak… bila je to zamka.
Ćutali su.
- Jel’ se takve stvari dešavaju i ovde u hotelu? - upita Erlendur. - Da li ih i tu ima, eskort-dame?
- Ne - reče šef recepcije.
- Vama to ne bi promaklo?
- Čuo sam da se raspitujete za to. Nema ovde toga.
- Naravno - reče Erlendur.
- Hoćete li biti diskretni u vezi s ovim?
- Dajte mi ime te žene ako znate kako se zove. I njenu adresu. Ovo će ostati među nama.
Šef recepcije načas je oklevao.
- Prokleta kurveština - reče on, zaboravivši na svoju ulogu pristojnog hotelijera.
- Hoćete li joj platiti?
- Žena i ja smo jedino oko toga mogli da se složimo. Neće dobiti ni krunu.
- Mislite li da vam je to možda neko namestio?
- Namestio? - ponovi šef. - Ne razumem, kako to mislite?
- Mislim, da li je moguće da neko toliko želi da vam napakosti da je to sve isplanirano? Neko s kim se ne slažete?
- To mi nije palo na pamet. Mislite da imam neke neprijatelje koji bi mi ovako nešto uradili?
- Ne moraju to da budu neprijatelji. Neke šaljivdžije, može biti i neko od vaših drugara.
- Ne, nemam ja takve prijatelje. Osim toga, ako je ovo i šala, onda je zaista prešla sve granice.
- Vi ste otpustili Deda Mraza?
- Kako to mislite?
- Jeste mu vi rekli da dobija otkaz? Ili je obavešten pismeno?
- Ja sam mu rekao.
- Kako je to podneo?
- Loše. Potpuno razumljivo. Godinama je radio ovde. Duže i od mene.
- Mislite li da je on mogao ovako nešto da organizuje?
- Gudlojgur? Ne, ne mogu to da zamislim. Gudlojgur? Da ovako nešto napravi? Ne, nikad to ne bih rekao. On je bio veoma fin čovek. Sasvim.
- Jeste li znali da je Gudlojgur nekada bio dečja zvezda? - upita Erlendur.
- Dečja zvezda? Kakva?
- Snimao je ploče. Horski dečak.
- Nisam to znao - reče šef recepcije.
- Imam samo još jednu molbu - reče Erlendur ustajući.
- Recite - reče šef.
- Da li biste mogli da nabavite gramofon i donesete ga u moju sobu? - upita Erlendur. Video je kako ga šef recepcije gleda s nerazumevanjem.


Kad je izašao u foaje, Erlendur je video šefa forenzičara kako se penje stepeništem iz podruma.
- Kako ide analiza pljuvačke koju ste našli na prezervativu? - upita Erlendur. - Jeste li izmerili kortizol?
- Radimo na tome. Šta vi znate o kortizolu?
- Znam da može biti opasno ako je nivo kortizola u pljuvački previsok.
- Sigurdur Oli se raspitivao o oružju kojim je ubijen - reče šef. - Patolog kaže da to nije bio nekakav poseban nož. Bio je kratak, sa uskom reckavom oštricom.
- Znači ne radi se o lovačkom ili kasapskom nožu?
- Ne, koliko sam razumeo, radi se o veoma prostom instrumentu - reče šef. - Bio je to najobičniji nož.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:10 am






10


Erlendur je iz sobička u podrumu uzeo dve Gudlojgurove ploče i odneo ih u svoju sobu, a zatim pozvao bolnicu i tražio Valgerdur. Spojili su ga s njenim odeljenjem, ali se na telefon javila neka druga žena. Pitao je opet za Valgerdur, ženski glas mu je rekao da pričeka i Valgerdur je konačno došla do telefona.
- Imaš li još tih štapića s vatom? - upita on.
- O jel’ to gospodin stradanje i patnja? - reče ona.
Erlendur se nasmešio.
- Imamo jednog stranca ovde u hotelu kojeg treba da pogledamo.
- Je li hitno?
- Treba danas da se uradi.
- Hoćeš li ti biti tamo?
- Da.
- Vidimo se.
Erlendur je prekinuo vezu. Stradanje i patnja, pomisli i nasmeši se. Trebalo je da se nađe s Henrijem Vapšotom u baru u prizemlju. Otišao je tamo, seo za šank i čekao. Zahvalio se kad mu je konobar ponudio piće. Onda je promenio mišljenje i zamolio konobara da mu da čašu vode. Gledao je u police s flašama iza šanka, redove flaša vina u svim bojama duge, i redove likera.


Na mermernom podu u dnevnoj sobi pronašli su skoro nevidljive čestice slomljenog stakla. Ostatke drambuija u vitrini i fleke istog likera na dečakovim čarapama i na stepenicama. Čestice stakla na portvišu i u usisivaču. Sve je ukazivalo na to da je flaša s likerom pala na mermerni pod.
Dečak je najverovatnije zagazio u baricu koja se stvorila na podu, a zatim otrčao stepeništem u svoju sobu. Po flekama na podu moglo se zaključiti da je verovatno trčao, a ne hodao. Malim, preplašenim nožicama. Zbog toga su pretpostavili da je dete najverovatnije razbilo flašu, a otac se razbesneo i tako ga isprebijao da je završio u bolnici.
Elinborg ga je pozvala na saslušanje u policijsku stanicu u Ulici Hverfisgata. Rekla mu je za rezultate forenzičke istrage, kako je dečak reagovao kad su ga pitali da li ga je otac isprebijao, i da je ona sama uverena da je on kriv. Erlendur je prisustvovao saslušavanju. Rekla je ocu da ga sumnjiče i da ima pravo da pozove advokata. Bilo bi dobro da advokat bude uz njega. Otac je rekao da trenutno ne želi advokata. Bio je nevin i ponovio je da mu je čudno što sumnjaju u njega, čak i ako se flaša s likerom razbila po podu.
Erlendur je uključio kasetofon u prostoriji za saslušanje.
- Evo šta mi mislimo da se desilo - reče Elinborg, praveći se kao da čita neki izveštaj; pokušala je da ne pokazuje emocije. - Mališan je došao iz škole. Između tri i četiri sata. Vi ste došli malo kasnije. Koliko smo razumeli, tog dana ste ranije izašli s posla. Možda ste već bili kod kuće kad se to desilo. Dečaku je iz nekog razloga iz ruku ispala velika flaša drambui likera i pala na pod. On se preplašio i potrčao u svoju sobu. Vi ste se naljutili, i to nemalo. Potpuno ste pobesneli i krenuli za malim da ga kaznite. Situacija se otela kontroli, i tako ste izmlatili vlastitog sina da je završio u bolnici.
Otac je bez reči gledao u Elinborg.
- Istukli ste ga nekim predmetom koji još nismo našli, ali znamo da je okrugao bez oštrice; moguće je da ste ga udarili tako da je pao na okvir kreveta. Uporno ste ga šutirali. Pospremili ste dnevnu sobu pre nego što ste pozvali hitnu pomoć. Baru od likera ste obrisali s tri peškira, koje ste bacili u kantu za đubre pored kuće. Usisali ste sve ostatke razbijenog stakla. Počistili ste mermerni pod i na brzinu ga oprali. Pažljivo ste oprali vitrinu. Dečaku ste skinuli čarape i bacili ih u đubre. Nekim sredstvom protiv fleka pokušali ste da operete tepison na stepeništu, ali niste uspeh da odstranite sve fleke.
- Nemate dokaza - reče otac - jer ovo nema nikakvog smisla. Mali nije ništa rekao. Nije rekao ko ga je napao. Zašto se ne raspitujete kod njegovih drugara iz škole?
- Zašto nam niste rekli to za liker?
- Zato što to nema veze ni sa čim.
- A čarape u kanti za đubre? Tragovi njegovih nogu na stepeništu?
- Flaša je razbijena, ali ja sam je razbio. Bilo je to dva dana pre nego što je moj sin napadnut. Pio sam iz nje kad mi je ispala iz ruku, pala na pod i razbila se u hiljadu komada. Adi je to video i prepao se. Rekao sam mu da pazi gde staje, ali on je već bio ugazio u liker i otrčao gore u svoju sobu. To nema nikakve veze s napadom na njega, i moram da kažem da mi je taj vaš scenario veoma čudan. Nikakvih dokaza nemate! Jeste li od njega čuli da sam ga ja napao? Mislim da niste. On to nikada ne bi rekao, jer to nije istina. Nikad ne bih mogao tako nešto da mu uradim. Nikada.
- Zašto nam onda niste to odmah rekli?
- Odmah?
- Kad smo našli fleke. Niste nam onda ništa rekli.
- Jer sam mislio da će se upravo ovo desiti. Znao sam da ćete to povezati s napadom na Adija. Nisam hteo da komplikujem stvari. Neki dečaci iz škole su ga napali.
- Vaša firma je pred bankrotom - reče Elinborg. - Oko dvadeset radnika je dobilo otkaz, i čuli smo da ćete morati da otpustite još ljudi. Pretpostavljam da ste pod velikim pritiskom. Izgubićete kuću…
- To je samo biznis - reče on.
- Mi mislimo da ste ga i pre tukli.
- Ne, čekajte malo…
- Pregledali smo lekarske izveštaje. U zadnje četiri godine dete je dva puta lomilo prst.
- A vi, imate li decu? Deca se svaki čas povređuju. Ovo nema nikakvog smisla.
- Pedijatar koji ga je pregledao nakon drugog preloma posumnjao je da nešto nije u redu i poslao je izveštaj Službi za zaštitu dece. Radilo se o drugom prelomu istog prsta. Služba je bila kod vas. Da provere u kakvim uslovima živite. Nisu ništa našli. Pedijatar je našao tragove igle na detetovoj ruci.
Otac je ćutao.
Elinborg nije više mogla da izdrži.
- Đubre jedno - odbrusila je.
- Hoću da razgovaram s advokatom - reče on izbegavajući njen pogled.


- I said, good morning!
Erlendur se prenuo i ugledao Henrija Vapšota kako stoji iznad njega i pozdravlja ga. Bio je duboko u mislima o dečaku koji je trčao uz stepenice pa nije video Henrija kako ulazi u bar i nije čuo njegov pozdrav.
Skočio je na noge i rukovao se s njim. Vapšot je bio u istom odelu kao dan ranije. Kosa mu je bila još čupavija i izgledao je umorno. Naručio je kafu i Erlendur mu se pridružio.
- Pričali smo o kolekcionarima - reče Erlendur.
- Da - reče Vapšot, nasmešivši se kiselo. - Samotnjaci, poput mene.
- Kako do engleskog kolekcionara kao što ste vi dopru informacije da je pre četrdeset godina na Islandu postojao dečak s lepim glasom koji je pevao s horom u Hafnarfjorduru?
- Ah, bio je on više od lepog glasa - reče Vapšot. - Mnogo, mnogo više od toga. Taj dečak je imao jedinstven glas.
- Kako ste čuli za Gudlojgura Egilsona?
- Preko ljudi koje interesuju iste stvari kao mene. Kolekcionari ploča specijalizuju se u nekoj određenoj oblasti, mislim da sam vam rekao to juče. Ako uzmemo recimo horsku muziku, kolekcionari se mogu podeliti u one koji sakupljaju pesme, ili aranžmane, a ima i onih koji sakupljaju horove. Drugi sakupljaju horske dečake, kao ja. Neke interesuju horski dečaci, ali samo staklene ploče na 78 obrtaja, a ta vrsta se ne proizvodi još od šezdesetih godina. Drugi sakupljaju samo ploče na 45 obrtaja, ali samo one koje je izdala određena diskografska kuća. Nebrojene su vrste specijalizacija. Neki traže sve verzije jedne pesme, kao na primer Stormy Weather, sigurno vam je poznata. Čisto vam to pričam da shvatite o čemu se radi. Za Gudlojgura sam čuo preko neke japanske kolekcionarske grupe, ili udruženja, koja ima veoma dobru internet stranicu za razmenjivanje informacija i prodaju. Niko ne sakuplja toliko zapadnjačke muzike kao Japana. Oni su kao usisivači po ćelom svetu, kupuju sve što nađu da je izdato na pločama. Poznati su na sajmovima ploča, a što je najbolja stvar, imaju para.
Erlendur je razmišljao srne li da se puši u baru, i odlučio da proba. Primetivši da Erlendur uzima cigaretu, Vapšot i sam izvadi ugnječenu kutiju česterfilda bez filtera i Erlendur mu zapali.
- Mislite da sme da se puši? - upita Vapšot.
- Videćemo - reče Erlendur.
- Ti Japanci su imali jedan primerak Gudlojgurove singlice - reče Vapšot. - Te koju sam vam sinoć pokazao. Kupio sam je od njih. Preskupa ploča, ali nije mi žao. Kad sam ih pitao o poreklu ploče, rekli su da su je kupili od nekog norveškog kolekcionara iz Bergena na sajmu ploča u Liverpulu u Engleskoj. Kontaktirao sam s tim norveškim kolekcionarom, i ispostavilo se da je on kupio ploče iz ostavštine vlasnika diskografske kuće u Trondhejmu. Taj je verovatno ploču dobio sa Islanda, možda od nekoga ko je hteo da promoviše malog u inostranstvu.
- To zvuči kao veliki istraživački poduhvat zbog nekakve stare ploče - reče Erlendur.
- Kolekcionari su vam kao genealozi. Pronalaženje porekla deo je ćele priče. Odonda sam pokušao da nabavim još njegovih ploča, ali to je teško. Izdao je samo dve ploče.
- Kažete da su vam Japanci prodali ploču za vrlo velike pare. Koja je vrednost njegovih ploča?
- Vredne su samo kolekcionarima - reče Vapšot. - Ne radi se o velikim iznosima.
- Ali opet dovoljno velikim da ste došli čak na Island da biste ih kupili. Zbog toga ste hteli da se vidite s Gudlojgurom. Da vidite ima li još ploča.
- Već neko vreme sam u kontaktu s dvojicom-trojicom islandskih kolekcionara. Još pre nego što sam se zainteresovao za Gudlojgurove ploče. Nažalost, njegovih ploča više skoro i nema. Islandski kolekcionari nisu mogli ništa da nađu. Nadam se da ću dobiti jedan primerak iz Nemačke, našao sam ga preko interneta. Na Island sam došao da se vidim s tim kolekcionarima i sa Gudlojgurom, jer mi se veoma svidelo njegovo pevanje, a i da obiđem antikvarijate ovde i vidim kakvo je tržište.
- I vi živite od toga?
- Ne, ma kakvi - reče Vapšot udahnuvši dim česterfilda; prsti su mu bili žuti od dugogodišnjeg pušenja. - Nasledio sam neke pare i nekretnine u Londonu. Izdajem ih i održavam, ali najviše vremena mi odlazi na sakupljanje ploča. Može se reći da mi je to strast.
- I sakupljate horske dečake.
- Tako je.
- Jeste li naišli na nešto interesantno ovoga puta?
- Ne. Ništa. Čini mi se da ljude ovde ne zanima čuvanje bilo čega. Izgleda kao da sve treba da bude novo. Stare stvari kao da su otpad. Ništa nije vredno da se sačuva. Rekao bih da su ploče posebno stradale. Samo se bacaju. Iz ostavština pokojnika, recimo. Niko ih ne pregleda, samo se bacaju na otpad. Dugo sam bio ubeđen da je Sorpa u Rejkjaviku u stvari kolekcionarsko udruženje. Malo-malo pa bih video to ime u korespondenciji. Onda se ispostavilo da je to preduzeće za otpad i reciklažu, koje ima prodavnicu polovnih stvari. Kolekcionari nalaze razne skupocene predmete na otpadu i prodaju ih za skupe pare preko interneta.
- Da li je Island po nečemu posebno zanimljiv za kolekcionare? - upita Erlendur. - Kao zemlja?
- Najveća prednost Islanda po kolekcionarima je što je tržište vrlo malo. Ploče se izdaju u veoma malim tiražima i zbog toga brzo nestaju s tržišta i gube se. Kao Gudlojgurove ploče.
- Mora da je veoma uzbudljivo biti kolekcionar u svetu gde niko ne podnosi stare i pokvarene stvari. Ljudi možda dobijaju neku satisfakciju spašavajući kulturnu baštinu.
- Vrlo je malo nas ekscentrika koji se odupiremo uništavanju - reče Vapšot.
- A u isto vreme nešto i zarađujete.
- Desi se i to.
- Šta se desilo s Gudlojgurom Egilsonom? Šta bi s tom dečjom zvezdom?
- Ono što obično biva s dečjim zvezdama - reče Vapšot - Odrastao je. Ne znam tačno šta mu se desilo, ali on kao mladić i odrastao čovek nije više pevao. Njegova pevačka karijera bila je kratka, ali lepa, a onda je nestao u gomili i nije više bio poseban i jedinstven. Niko ga nije podržavao kao zvezdu i verovatno mu je to nedostajalo. Treba biti jak da bi se slava i popularnost u tako mladim godinama podnele, a treba biti još jači kad ti ljudi okrenu leđa.
Vapšot pogleda na zidni sat nad šankom, a zatim na sat na svojoj ruci i zakašlja se.
- Ja večeras letim za London i treba da obavim još neke poslove pre nego što krenem. Da li vas još nešto zanima?
Erlendur je gledao u njega.
- Ne, mislim da je to sve. Mislio sam da sutra odlazite.
- Uzmite moju vizitkartu ako mogu još nešto da vam pomognem - reče Vapšot i pruži Erlenduru karticu koju je izvadio iz sakoa.
- Promenili ste let? - upita Erlendur.
- Kad se nisam našao s Gudlojgurom - reče Vapšot. - Obavio sam sve što sam planirao i uštedeću jednu noć u hotelu.
- Još jedna stvar - reče Erlendur.
- Recite.
- Laborantkinja će doći da uzme uzorak vaše pljuvačke, nadam se da je to u redu.
- Uzorak pljuvačke?
- Zbog istrage.
- Ali zašto uzorak pljuvačke?
- Za sada ne mogu da vam kažem zašto.
- Da li sam ja osumnjičeni?
- Uzimamo uzorke od svih koji su poznavali Gudlojgura. Zbog istrage. Nema veze s vama.
- Razumem - reče Vapšot. - Pljuvačka! Baš čudno.
Nasmešio se i Erlendur ugleda njegove zube u donjoj vilici, crne od duvana.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:11 am



11


Ušli su u hotel na klizna vrata, on star i slab u invalidskim kolicima, a ona iza njega, niska i mršava kao čovek u kolicima, s tankim kukastim nosom i namrštenim, probadajućim očima kojima je pretraživala foaje. Žena koja je gurala kolica bila je pedesetih godina, obučena u debeo zimski kaput braon boje, u visokim crnim kožnim čizmama. Čovek je mogao imati oko osamdeset godina, ispod obruba šešira videli su se tanki pramenovi sede kose, a lice mu je bilo belo kao papir. Sedeo je pogrbljen u kolicima, iz rukava crnog kaputa virile su bele koščate ruke, oko vrata je imao cm šal, a debele crne naočare su mu povećavale oči, pa su izgledale kao u ribe.
Žena je dogurala kolica do recepcije. Šef recepcije je u tom trenutku izašao iz svoje kancelarije i video kako se približavaju.
- Izvolite - rekao je kad su prišli recepciji.
Čovek u kolicima ga nije ni pogledao, a žena je pitala za policajca Erlendura, rečeno joj je da poslom ovde u hotelu. Erlendur je upravo s Vapšotom izlazio iz bara i video ih kad su ušli. Odmah ih je primetio. Bilo je nečeg u tom paru što ga je podsetilo na smrt.
Razmišljao je da li da zabrani Vapšotu da se vrati za London, ali nije mu padao na pamet dovoljno jak razlog da ga zadržava tu. Razmišljao je ko bi mogli da budu ti ljudi, čovek sa očima bakalara i žena s nosom orla, kad ga je šef recepcije ugledao i mahnuo mu. Erlendur se okrenuo da se pozdravi s Vapšotom, ali ovaj je već bio nestao.
- Pitaju za vas - reče šef kad je Erlendur prišao recepciji.
Erlendur je došao do njih. Oči bakalara gledale su ga ispod šešira.
- Vi ste Erlendur? - upita čovek u kolicima, glas mu je bio starački i nejasan.
- Mene tražite? - upita Erlendur. Orlovski nos se podiže visoko.
- Da li ste vi nadležni za istragu ubistva Gudlojgura Egilsona ovde u hotelu? - upita žena.
Erlendur reče da jeste.
- Ja sam Gudlojgurova sestra - reče ona. - A ovo je naš otac. Da li bismo mogli da porazgovaramo negde u miru?
- Da vam pomognem? - upita Erlendur, ali žena ga pogleda kao da ju je uvredio i sama pogura kolica. Išli su za Erlendurom u bar, do stola za kojim je malopre sedeo s Vapšotom. Bili su sami u prostoriji. Čak je i konobar nestao. Erlendur nije znao da li je bar uopšte otvoren u prepodnevnim satima. Pretpostavio je da jeste pošto su vrata bila otvorena, ali izgleda da je malo ljudi to znalo.
Žena je dogurala kolica do stola i zakočila točkove. Zatim je sela naspram Erlendura.
- Upravo sam pošao do vas - slagao je Erlendur, jer je planirao da pošalje Sigurdura Olija i Elinborg da razgovaraju s Gudlojgurovom porodicom. Nije mogao da se seti da li im je već dao taj zadatak.
- Ne želimo policiju u svojoj kući - reče žena. - To nam se nikad nije desilo. Zvala nas je neka žena, verovatno vaša koleginica, mislim da je rekla da se zove Elinborg. Pitala sam ko rukovodi istragom i rečeno mi je da ste vi jedan od nadležnih policajaca. Nadam se da ćemo brzo završiti i da ćete nas ostaviti na miru.
Na licima tih ljudi nije bilo ni traga tuge. Nimalo žalosti zbog smrti bliske osobe. Samo neka hladna mržnja. Očito su se osećali obaveznim da policiji daju izjavu, ali takođe je bilo očito da je to bilo nevoljno, i nisu se trudili da to sakriju. Izgledalo je kao da leš u podrumu hotela nije imao nikakve veze s njima. Kao da je sve to njima bilo ispod časti.
- Poznate su vam okolnosti u kojima je Gudlojgur pronađen - reče Erlendur.
- Znamo da je ubijen - reče starac. - Izboden. Znamo da je ubijen nožem.
- Znate li ko je mogao to da uradi?
- Ne znamo - reče žena. - Nismo u kontaktu s njim. Ne znamo s kim se druži. Ne znamo njegove prijatelje, ni neprijatelje ukoliko ih je imao.
- Kad ste ga zadnji put videli?
Elinborg je u tom trenutku ušla u bar. Prišla im je i sela pokraj Erlendura. On ju je predstavio, ali njih dvoje nisu pokazali nikakvu reakciju, vrlo odlučni da ništa od onoga što se dešava neće uticati na njih.
- Mislim da je imao dvadeset godina - reče žena. - Kad smo ga videli zadnji put.
- Dvadeset godina? - Erlenduru se činilo da je pogrešno čuo.
- Kao što rekoh, nismo bili u kontaktu.
- Zašto niste bili u kontaktu? - upita Elinborg.
Žena je nije ni pogledala.
- Zar nije dovoljno da razgovaramo s vama? Zašto ova gospođa mora da bude tu?
Erlendur baci pogled na Elinborg. Izgledalo je kao da se malo oraspoložio.
- Ne bih rekao da vam ga je žao - reče, ne odgovorivši na njeno pitanje. - Gudlojgur. Vaš brat - naglasi gledajući u ženu. - Vaš sin - reče pogledavši starca. - Zašto? Zbog čega ga niste videli trideset godina? I kao što sam rekao, ovo je Elinborg - dodao je. - Ukoliko imate još nekih primedbi, odvešćemo vas u policiju i tamo nastaviti s razgovorom, pa se žalite službenim putem. Policijski automobil nas čeka pred ulazom.
Orlovski nos se uvređeno podiže. Oči bakalara se skupiše.
- On je imao svoj život - reče ona. - A mi naš. Nema šta da se kaže o tome. Nismo bili u kontaktu. Tako je to bilo. Tako nam je odgovaralo. I nama i njemu.
- Hoćete da kažete da ga niste videli od sredine sedamdesetih godina? - reče Erlendur.
- Nismo bili u kontaktu - ponovila je.
- Nijednom za sve te godine? Nijedan telefonski razgovor? Ništa?
- Ne - reče žena.
- Zbog čega?
- To je porodična stvar - reče starac. - Nema veze s tim što se desilo. Baš nikakve. Bilo pa prošlo. Šta vas još zanima?
- Da li ste znali da radi u ovom hotelu?
- Dobijali smo tu i tamo vesti o njemu - reče žena. - Znali smo da radi ovde kao portir. Obučen u neku glupu uniformu, otvara vrata gostima hotela. Čula sam i da je igrao Deda Mraza na zabavama.
Erlendur nije skidao oči s nje. Po njenom tonu moglo se zaključiti da Gudlojgur nije ničim mogao gore da osramoti svoju porodicu nego time što je pronađen ubijen i polugo u sobičku u podrumu nekog hotela.
- Ne znamo mnogo o njemu - reče Erlendur. - Izgleda da nije imao mnogo prijatelja. Živeo je u sobici ovde u hotelu. Čini nam se da je bio u dobrim odnosima sa svima. Bio je dobar prema deci. Kao što ste rekli, igrao je Deda Mraza na božićnim zabavama. Ali čuli smo i da je bio veoma talentovan pevač. Kao dete je snimao ploče, mislim da su bile dve, ali vi sigurno to bolje znate. Na omotu jedne ploče piše da je trebalo da ide na turneju po Skandinaviji, i činilo se da će postati slavan u ćelom svetu. I izgleda da je sve to odjednom nestalo. Niko danas više ne zna za tog talentovanog dečaka, osim nekih čudnih kolekcionara. Šta se desilo?
Dok je Erlendur pričao, orlovski nos se spuštao sve niže i niže, a oči bakalara postajale su sve tamnije. Starac je spustio pogled na sto, a žena, koja se još uvek trudila da održi autoritet i dostojanstvo, nije više izgledala tako samouvereno.
- Šta se desilo? - ponovi Erlendur i seti se da su ga Gudlojgurove singlice za 45 obrtaja čekale u sobi.
- Ništa se nije desilo - reče starac. - Izgubio je glas. Rano je ušao u pubertet, počeo da mutira s dvanaest godina, i sve je bilo gotovo.
- I posle toga nije mogao da peva? - upita Elinborg.
- Imao je ružan glas - reče starac ljutito. - Nije mogao da uči. Ništa nije moglo da se uradi s njim. Omrznuo je pevanje. Postao je bundžija i gnevan, i ništa mu nije valjalo. Ja mu nisam valjao. Njegova sestra, koja se trudila sve da mu učini, nije mu valjala. Bio je besan na mene i krivio me je za sve.
- Ako nemate drugih pitanja - reče žena gledajući u Erlendura. - Zar vam nismo dovoljno rekli? Da li je to dovoljno?
- Nismo našli mnogo stvari u Gudlojgurovom sobičku - reče Erlendur, praveći se da nije čuo šta je rekla. - Našli smo njegove ploče i dva ključa.
Zamolio je forenzičare da mu vrate ključeve kad ih obrade i sad ih je izvadio iz džepa i stavio na sto. Ključevi su bili zakačeni na privezak s malim džepnim nožićem. Korice nožića bile su od plastike ružičaste boje, a na jednoj strani je bio nacrtan gusar s drvenom nogom i povezom na oku. Ispod slike je pisalo PIRATE.
Žena brzo pogleda ključeve i reče da joj nisu poznati. Starac je podigao naočare na nosu i pogledao ključeve, a zatim odmahnuo glavom.
- Jedan je najverovatnije ključ od kuće - reče Erlendur. - Drugi je od nekog ormara ili sefa.
Nisu pokazali nikakvu reakciju, tako da je vratio ključeve u džep.
- Našli ste njegove ploče? - upita žena.
- Dve - reče Erlendur. - Da li je snimio još ploča?
- Ne, samo te dve - reče starac gledajući u Erlendura, ali je na brzinu skrenuo pogled.
- Da li bismo mogli da ih dobijemo? - upita žena.
- Pretpostavljam da ste vi naslednici svega što je ostavio iza sebe - odgovori Erlendur. - Kad završimo s istragom, dobićete svu njegovu imovinu. Nije imao nikog drugog, zar ne? Dece? Nismo nikog pronašli.
- Koliko znam, bio je samac - reče žena. - Možemo li još nešto da vam pomognemo? - upita ona kao da su samim tim što su se pojavili u hotelu uveliko doprineli istrazi.
- Nije on bio kriv što mu je glas mutirao i što se promenio - reče Erlendur. Nije više mogao da podnese njihovu hladnoću i aroganciju. Sin mu je umro. Ubijen joj je brat. A oni su se ponašali kao da se ništa nije desilo. Kao da se to njih ne tiče. Kao da njegov život odavno nije imao nikakve veze s njihovim životom iz nekog razloga koji Erlenduru nisu hteli da otkriju.
Žena je gledala u Erlendura.
- Ako ne trebate ništa više… - reče ona i otkoči točkiće na kolicima.
- Videćemo - reče Erlendur.
- Vama se čini da mi ne pokazujemo dovoljno saosećanja - reče ona odjednom.
- Meni se čini da vi ne pokazujete nimalo saosećanja - reče Erlendur. - Ali, mene se to ne tiče.
- Ne - reče žena. - To se vas ne tiče.
- Ali me ipak zanima da li ste bilo šta osećali prema tom čoveku. Bio vam je brat.
Erlendur se okrenuo prema starcu u kolicima. - A vama sin.
- On je za nas bio stranac - reče žena i ustade. Starac se namrštio.
- Jer nije ispunio vaša očekivanja? - i Erlendur je ustao. - Jer vas je razočarao s dvanaest godina? Kad je bio dete. Šta ste mu uradili? Jeste li ga oterali? Izbacili ga na ulicu?
- Kako se usuđujete tako da razgovarate s nama? - reče žena stisnutih zuba. - Kako se samo usuđujete? Ko je vama dao za pravo da budete savest celog sveta?
- A ko je vama uzeo savest? - brecnu se Erlendur zauzvrat.
Besno je gledala u Erlendura. A onda kao da je odustala. Privukla je kolica prema sebi, okrenula ih od stola i izgurala iz restorana. Brzim koracima je prešla foaje prema kliznim vratima. Iz zvučnika je dopirao melanholičan glas islandske operske pevačice… dotakni moju harfu, božanstvena vilo… Erlendur i Elinborg su ih pratili do ispred hotela, žena je išla pred njima pravih leđa, a starac utonuo u kolica, tako da mu se samo glava videla… a neki će zauvek ostati mala deca…

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:11 am






12


Kad se Erlendur u rano poslepodne vratio u svoju sobu, video je da je šef recepcije u njoj namestio gramofon i dva zvučnika. U hotelu je bilo nekoliko starih gramofona koji se već dugo nisu koristili. Erlendur je imao gramofon kod kuće i nije mu trebalo mnogo vremena da shvati kako da ga upali. On nije imao CD plejer, i već godinama nije kupovao ploče. Nije slušao modemu muziku. Na poslu je čuo za hip-hop, ali mislio je da je to neka nova dečja igra.
Elinborg je krenula u Hafnarfjordur. Erlendur ju je zamolio da se raspita gde je Gudlojgur išao u osnovnu i srednju školu. Nameravao je to da pita njegovog oca i sestru, ali nije stigao jer je njihov sastanak naglo prekinut. Znao je da će još morati da razgovara s njima. U međuvremenu je zamolio Elinborg da pronađe nekoga ko je poznavao Gudlojgura u danima kada je bio dečja zvezda, nekoga ko ga je poznavao u osnovnoj školi. Zanimalo ga je kakav utisak je takozvana slava imala na tako mladog dečaka, te kako su na nju reagovali njegovi školski drugovi. Hteo je i da čuje da li se iko od njih seća šta mu se desilo kad je izgubio glas i kako je to podneo. Pitao se je li neko možda znao da li je imao neprijatelja u tim godinama.
Sve te zadatke je izdiktirao Elinborg dok su stajali u foajeu hotela, i video je da je nervira jer joj se činilo da nema potrebe da ide u takve detalje. Bila je dobro upoznata sa slučajem i potpuno sposobna da sama organizuje posao.
- A posle se počasti sladoledom - reče on, zadirkujući je. Promrmljala je neku psovku o muškom šovinizmu i nestala kroz vrata.
- Kako mogu da prepoznam tog Vapšota? - reče glas iza njega, a kad se okrenuo, video je Valgerdur kako stoji kraj njega držeći u ruci tašnu s uzorcima.
- To ti je umoran, ćelav Englez s garavim zubima, sakuplja horske dečake - reče Erlendur. - Ne može ti promaći.
Nasmešila se.
- S garavim zubima? - upita. -1 sakuplja horske dečake?
- Jako duga priča, ispričaću ti jednom sve o tome. Ima li već nekih vesti oko uzoraka? Pretpostavljam da treba vremena da se analiziraju?
Bilo mu je mnogo drago što je opet vidi. Kao da mu je srce poskočilo kad je čuo njen glas iza leđa. Na trenutak ga je umor napustio i u glasu mu se osetila živost. Činilo mu se da ostaje bez daha.
- Ne znam dokle je došla analiza - reče ona. - Baš smo mnogo uzoraka uzeli.
- Ovaj, ja sam… - Erlendur je pokušavao da nađe reči kako bi opravdao sinoćne događaje. - Oduzeo sam se sinoć. Stradanje i patnja. Nisam ti rekao istinu kad si me pitala zašto me zanimaju pogibije u planinama.
- Nisi dužan ništa da mi kažeš - reče ona.
- Ne, treba da ti objasnim - reče Erlendur. - Da li bismo mogli da ponovimo izlazak?
- Nije to… - prekinula ga je u pola reči - nikakav problem. Bilo je dobro i gotovo. Najbolje da zaboravimo. U redu?
- U redu, ako misliš da je tako najbolje - reče Erlendur nevoljno.
- Gde je taj Vapšot?
Erlendur ju je ispratio do recepcije, gde su joj dali broj Vapšotove sobe. Rukovali su se iona je krenula prema liftu. Gledao je za njom. Čekala je pred liftom ne okrećući se. Predomišljao se da li da još jednom pokuša, i skoro da je krenuo prema njoj kad se vrata otvoriše i ona uđe u lift. Pogledala je u njega dok su se vrata zatvarala i nasmešila mu se jedva vidljivim osmehom.
Erlendur je nekoliko trenutaka stajao na mestu i video da se lift zaustavio na Vapšotovom spratu. Zatim je pozvao lift. Vozeći se prema spratu gde je bila njegova soba, osećao je miris njenog parfema.
Stavio je ploču s glasom horskog dečaka Gudlojgura Egilsona na gramofon i pazio da je namesti na 45 obrtaja. Legao je na krevet. Ploča je bila kao nova. Kao da nikad nije puštena. Bez ijedne ogrebotine ili zrnca prašine. U početku se čulo tiho pucketanje, zatim uvod, a onda je čist i neverovatno lep dečački glas zapevao „Ave Marija”.
Stajao je u predsoblju i polako otvorio vrata očeve sobe. Video ga je kako sedi na krevetu i gleda u prazninu, preplavljen nemim bolom. Otac nije učestvovao u potrazi. Nekim čudom je uspeo da se vrati na farmu nakon što je u oluji koja je iznenada zahvatila visoravan izgubio svoja dva sina iz vida. Lutao je kroz namete i vikao za njima, ali mu je buka mećave zaglušavala glas. Nema reči kojima bi se mogao opisati njegov očaj. Poveo je dečake da mu pomognu da sakupi ovce. Imao je malo stado i nekoliko njih odlutalo je na visoravan. Hteo je da ih utera u tor. Već je došla zima, ali prognoza je bila dobra i vreme je izgledalo lepo kad su krenuli od kuće. Ali bila je to samo prognoza, a lepota varljiva. Oluja je došla bez najave.
Erlendur je ušao u očevu sobu i stao kraj njega. Nije mu bilo jasno zašto on sedi na krevetu, zašto se ne pridruži ostalima u potrazi. Tražili su njegovog brata. Možda je još bio živ, iako je nada bila slaba. Erlendur je to shvatio po izrazima lica iscrpljenih ljudi koji su se vraćali na farmu da se odmore i pojedu nešto pre nego što ponovo krenu u potragu. Bili su to ljudi iz varoši i sa okolnih farmi, došao je ko god je mogao, sa psima i dugim štapovima koje su zabadali u sneg. Tako su pronašli Erlendura, i tako su hteli da nađu i njegovog brata.
Na visoravan su išli u grupama, osmorica ili desetorica zajedno, zabadali su štapove u sneg i zvali bratovo ime. Već su prošla dva dana otkako su pronašli Erlendura, odnosno tri dana od oluje koja je razdvojila njih trojicu. Braća su dugo uspela da budu zajedno. Vikali su naspram mećave i pokušavali da čuju svog oca. Erlendur je bio dve godine stariji od brata i držao ga je za ruku. Ali šake su mu utrnule od mraza i nije osetio kad je ispustio bratovu ruku. Činilo mu se da se još uvek drže kad se okrenuo i video da ga nema. Mnogo kasnije mu se činilo da se seća trenutka kad je bratova ruka iskliznula iz njegove, ali to je bio samo plod njegove mašte. Nije se tako dogodilo.
Bio je ubeđen da će sa svojih deset godina umreti u toj snežnoj mećavi koja ga nije ispuštala iz svojih kandži. Sa svih strana ga je napala, kidala ga, sekla i zaslepljivala, hladna, tvrda i nemilosrdna. Na kraju je pao u sneg i pokušao da se ukopa u smet. Ležao je i razmišljao o svom bratu, koji je kao i on umirao negde na visoravni.
Probudio ga je bolan ubod u rame i pred njim se odjednom pojavilo nepoznato lice. Nije čuo šta mu čovek govori. Samo je hteo da nastavi da spava. Izvukli su ga iz snežnog smeta i nosili ga naizmenično kući s pustopoljine, ali slabo se sećao tog puta. Čuo je glasove. Čuo je majku, koja ga je pazila. Lekar ga je pregledao. Noge i ruke su mu bile promrzle, ali nije bilo opasno. Video je očevu sobu i oca kako sedi na krevetu i izgleda kao da ga se ništa od svega toga ne tiče.
Erlendur je nakon dva dana ustao iz kreveta. Bespomoćan i uplašen, stajao je kraj oca. Kad je počeo da se oporavlja i ponovo dobija snagu, obuzeo ga je čudan osećaj krivice. Zašto baš on? Zašto on, a ne njegov brat? Da nisu njega našli, da li bi im uspelo da pronađu brata? Hteo je ocu da postavi ta pitanja i hteo je da ga pita zašto on ne ide da traži brata. Ali nije ga ništa pitao. Samo je gledao u njega, u njegove duboke bore na licu, tek izraslu bradu i oči crne od tuge.
Vreme je prolazilo, a otac i dalje nije obraćao pažnju na njega. Erlendur ga je uhvatio za ruku i upitao ga da li je on kriv za to što se brat izgubio. Zato što ga nije dovoljno čvrsto držao za ruku i zato što je trebalo bolje da ga pazi. Trebalo je da budu zajedno kad su ga spasioci našli. Glas mu je bio tih i drhtav i nije mogao da zaustavi jecaje. Otac je još dublje spustio glavu. Očiju punih suza, zagrlio je Erlendura i zaplakao. Njegovo veliko i krupno telo drhtalo je u sinovljevom naručju.


Erlendura je preplavila reka uspomena sve dok se nije prenuo uz škripanje ploče. Već jako dugo nije sebi dozvolio da razmišlja o njima, ali sad su ga iznenada napale i osetio je duboku tugu, za koju je znao da ga nikada neće ostaviti.
Takvu je moć imao glas tog horskog dečaka.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:11 am




13


Telefon je zazvonio na noćnom stočiću. Ustao je, podigao iglu s ploče i ugasio gramofon. Na telefonu je bila Valgerdur. Henri Vapšot nije bio u svojoj sobi. Zamolila je hotelsko osoblje da ga pozovu preko razglasa i da ga potraže, nisu mogli da ga nađu.
- Rekao je da će biti tu - reče Erlendur. - Da se nije odjavio iz hotela? Ima let večeras, koliko sam ga shvatio.
- To nisam proverila - reče Valgerdur. - Ne mogu više da čekam i…
- Ne, naravno, izvini - reče Erlendur. - Poslaću ga do tebe kad ga pronađem. Oprosti na gnjavaži.
- U redu je, onda odoh ja.
Erlendur je oklevao. Nije znao šta da kaže, ali nije bio spreman da se oprosti s njom. Tišina se odužila, a onda je odjednom čuo da neko kuca na njegova vrata. Pomislio je da je to Eva Lind.
- Voleo bih da se ponovo vidimo - reče - ali shvatam ako ti nisi raspoložena.
Opet se čulo kucanje na vratima, sad još glasnije.
- Hteo bih da ti kažem istinu, moju priču o stradanju i patnji - reče Erlendur. - Ako želiš da je čuješ.
- Kako to misliš?
- Da li bi htela da me saslušaš?
Ni samom mu nije bilo jasno šta misli. Zbog čega je imao želju da kaže toj ženi nešto što nikad nikome nije rekao, osim svojoj ćerki. Zbog čega nije mogao da se okane toga i nastavi da živi svoj život, bez mučnih misli.
Valgerdur nije odmah odgovorila, a na vratima se kucanje začulo već treći put. Erlendur odloži slušalicu i otvori vrata ne gledajući ko mu dolazi u posetu, pretpostavio je da je Eva. Kad se vratio na telefon, Valgerdur više nije bila na vezi.
- Alo - reče. - Alo.
Nije bilo odgovora.
Spustio je slušalicu i okrenuo se. U sobi mu je stajao nepoznat čovek. Bio je nizak, u debelom zimskom kaputu tamnoplave boje, sa šalom i plavim kačketom na glavi. Na kačketu i kaputu svetlucale su kapi otopljenog snega kao biseri. Lice mu je bilo debeljuškasto, punih usana i ogromnih, modrih podočnjaka ispod sitnih, umornih očiju. Podsetio je Erlendura na slike pesnika V. H. Odna. Nos mu je bio vlažan.
- Vi ste Erlendur? - upitao je.
-Da.
- Rečeno mi je da dođem ovamo u hotel i da razgovaram s vama - reče čovek, skide kačket i lagano ga otrese o kaput. Obrisao je nos.
- Ko vam je to rekao? - upita Erlendur.
- Marion Brijem. Ne znam ko je to. Rekla je da istražuje slučaj Gudlojgura Egilsona i da traži ljude koji su ga pre poznavali ili koji ga sada znaju. Ja sam od tih koji su ga nekad poznavali, i Marion me je zamolila da vam se javim.
- Ko ste vi? - Erlenduru se čovek činio poznatim, ali nije mogao da poveže odakle ga zna.
- Zovem se Gabrijel Hermanson i bio sam dirigent dečjeg hora Hafnarfjordura - reče čovek. - Da li bih mogao da sednem na krevet? Ovi dugi hodnici…
- Gabrijel? Naravno. Izvolite, slobodno sedite.
Čovek je otkopčao kaput i odvezao šal. Erlendur je dohvatio omot jedne Gudlojgurove ploče i pogledao sliku dečjeg hora Hafnarfjordura na njemu. Dirigent je veselim očima gledao u kameru. - To ste vi? - upita ga pružajući mu omot.
Čovek pogleda omot i klimnu glavom.
- Odakle vam to? - upita. - Ploče su već godinama rasprodate. Ja sam moje primerke izgubio zbog gluposti. Posudio sam ih nekome. Nikad nikome ništa ne treba posuđivati.
- Ovo su njegove ploče - reče Erlendur.
- Ja sam imao, ne znam tačno, ali sigurno nisam imao više od dvadeset osam godina - reče Gabrijel - otkad je to slikano. Neverovatno kako vreme brzo prolazi.
- Šta vam je Marion rekla?
- Nije mi mnogo rekla. Rekao sam joj šta sam znao o Gudlojguru, i ona mi je rekla da se čujem s vama. Krenuo sam u Rejkjavik i pomislio da iskoristim priliku i potražim vas.
Gabrijel je oklevao.
- Nisam bio siguran zbog glasa - reče - i nije mi bilo jasno da li je to žena ili muškarac. Marion? Kakvo je to ime? Bilo mi je neugodno da pitam, ali nisam mogao da razaznam. Obično se po glasu čuje da li se radi o ženi ili muškarcu. Da li je to muško ili žensko ime? Pretpostavljam žensko. Zvučala je kao osoba mojih godina ili starija, ali naravno nisam ništa pitao. Čudno ime, Marion Brijem.
Erlenduru se činilo kako to čoveka jako interesuje, da je čak opterećen time, kao da je bilo važno o kom se polu radi.
- Nisam nikada o tome razmišljao - reče Erlendur. - O njenom imenu. Marion Brijem. Slušao sam ploču - reče on upirući prstom na omot. - Veoma impresivno pevanje, moram priznati. Imajući u vidu njegovu mladost.
- Gudlojgur je verovatno bio najbolji horski dečak kojeg smo ikada imali - reče Gabrijel razgledajući omot. - Gledajući u retrospektivi. Mislim da nismo znali o kakvom se talentu radi sve do mnogo kasnije, možda nam je to postalo jasno tek pre nekoliko godina.
- Kako ste se upoznali s njim?
- Otac ga je doveo. Živeli su u Hafnarfjorduru, a mislim da je njegova porodica još uvek tamo. U to vreme je majka tek bila umrla i otac je sam odgajao decu, Gudlojgura i njegovu sestru, bila je malo starija od njega. Otac je čuo da sam ja završio muzičku akademiju u inostranstvu. Predavao sam muzičke predmete u osnovnoj školi u Hafnarfjorduru, kao i u drugim školama, a i davao sam privatne časove. Kad je osnovan dečji hor, dobio sam posao dirigenta. Kako to obično biva, u horu su bile uglavnom devojčice, a mi smo se posebno trudili da pronađemo dečake, i Gudlojgurov otac ga je zbog toga doveo kod mene. Bilo mu je tada deset godina i imao je taj predivan glas. Predivan glas. A umeo je i da peva. Video sam odmah kako mu je otac zahtevan i strog prema njemu. Rekao je kako ga je sam podučavao i naučio ga svemu što zna o pevanju. Kasnije sam čuo da je on dete čak i maltretirao, kažnjavao ga je, nije mu dao da izlazi iz kuće da se igra. Mislim da mali nije imao dobro detinjstvo jer se od njega previše očekivalo, i nije mu bilo dozvoljeno da se druži s drugom decom. To je klasičan primer kad roditelji ne dozvoljavaju deci da donose svoje odluke, nego ih formiraju po svome. Mislim da Gudlojgur nije imao srećno detinjstvo.
Gabrijel ućuta.
- Izgleda da ste dosta o tome razmišljali, zar ne? - upita Erlendur.
- Video sam vlastitim očima šta se dešava.
- Šta se dešavalo?
- Nema ničeg goreg od sputavanja vlastite dece strogošću i postavljanja nerealnih očekivanja. Ne mislim na strogost kao kad su deca nevaljala i potrebna im je disciplina i upućivanje, to je sasvim druga stvar. Naravno da je svoj deci potrebna disciplina. Mislim na one slučajeve kad se deci ne dozvoljava da budu deca. Kad im se ne dopušta da budu ono što hoće da budu, nego se savijaju i čak i lome kako bi postali nešto drugo. Gudlojgur je imao prelep glas, dečački sopran, i otac mu je bio namenio veliku ulogu u životu. Ne kažem da je namerno bio loš prema njemu, na neki proračunat način, ali bio je potpuno preuzeo na sebe njegov život. Oteo mu je detinjstvo.
Erlendur je razmišljao o svom ocu, koji je u njega usadio neke dobre osobine i umeo da mu pokaže da ga voli. Ništa nije tražio od njega osim da bude pristojan i dobar prema ljudima. Njegov otac nikada nije pokušao od njega da stvori nešto što on nije bio. Razmišljao je o ocu koji je sada čekao presudu zbog napada na svog sina i zamislio je Gudlojgura kako čitav život pokušava da ispuni zahteve svog oca.
- To se najbolje vidi u verskim sektama - nastavio je Gabrijel. - Deca koja se rode u okviru neke religije prisiljena su da se poklone veri svojih roditelja i tako žive njihov život više nego svoj. Ne dozvoljava im se da budu slobodni, da iskorače iz sveta u kome su rođeni i da sami donose odluke o svom životu. Deca naravno shvate to tek kasnije, a nekima to čak nikada ne postane jasno. Ali često se desi da u pubertetu, ili kad odrastu, kažu „ja to više ne želim”, i onda može doći do sukoba. Dete odjednom ne želi da živi istim životom kao njegovi roditelji, i to može prouzrokovati veliku tugu. Vidimo to sa svih strana: lekar hoće da mu dete bude lekar. Advokat. Direktor. Pilot. Posvuda ima ljudi koji od svoje dece zahtevaju nemoguće.
- Da li se to desilo Gudlojguru? Da li je rekao da mu je dosta svega? Pobunio se?
Gabrijel je nekoliko trenutaka sedeo u tišini.
-Dali ste se videli s njegovim ocem? - upita.
- Razgovarao sam s njima pre podne - reče Erlendur. - S ocem i njegovom ćerkom. Puni su nekog gneva i odbojnosti, i očito je da nisu gajili neka lepa osećanja prema Gudlojguru. Ni suzu nisu pustili.
- A on je u invalidskim kolicima? Otac?
- Da.
- To se desilo nekoliko godina posle toga - reče Gabrijel.
- Posle čega?
- Nekoliko godina nakon koncerta. Tog jezivog koncerta pre nego što je mali trebalo da ide na turneju po Skandinaviji. Bio je to neviđen događaj. Da neki islandski dečak ide da peva kao solista sa horovima u Skandinaviji. Otac je poslao njegovu prvu ploču norveškoj diskografskoj kući, koja se zainteresovala za njega, organizovali su turneju s namerom da izdaju njegove ploče u Skandinaviji. Otac mi je jednom rekao da mu je bio san, znači, njegov san, a ne njegovog sina, da on peva sa Horom bečkih dečaka. I sigurno je mogao da peva s njima, bez dileme.
- Pa šta se onda desilo?
- To što se pre ili kasnije desi svim dečacima koji pevaju sopran, sila prirode - reče Gabrijel. - Njemu se to desilo u najgorem mogućem trenutku koji se može zamisliti. Da se barem dogodilo na vežbama, ili kod kuće kad je bio sam. Ali desilo se tamo, i jadno dete…
Gabrijel je gledao u Erlendura.
- Nas dvojica smo čekali iza pozornice. Dečji hor je trebalo da peva nekoliko pesama s njim i mnogo dece iz Hafnarfjordura se skupilo, kao i muzičari iz Rejkjavika, velika imena, čak i neki kritičari. Koncert je mnogo reklamiran i otac mu je sedeo u sredini prvog reda. Dečak mi je mnogo kasnije, kad se već odselio od kuće, ispričao kako je on doživeo to sudbonosno veče. Često sam posle razmišljao o tome kako jedan jedini događaj može nekoga obeležiti za čitav život.
Sva sedišta u bioskopskoj sali u Hafharfjorduru bila su zauzeta i publika je brujala. Već je dva puta posetio tu lepu kuću kad je išao u bioskop, i bio je oduševljen svime: osvetljenjem, gledalištem, izdignutom pozornicom na kojoj su se održavale predstave. S mamom je gledao reprizu filma „Prohujalo s vihorom “, a s tatom i sestrom je išao na najnoviji crtani film Volta Diznija.
Ali publika ovoga puta nije došla da gleda heroje filmskog platna, došli su njega da slušaju. Da čuju njegov glas, koji je već bio ovekovečen na dve gramofonske ploče. Umesto stidljivosti, sad ga je bila obuzela neka nesigurnost. Nije mu ovo bio prvi nastup, pevao je već u crkvi u Hafharfjorduru i u svojoj školi, pred velikom publikom. Često je bio stidljiv, možda čak i uplašen. Onda je shvatio kako su ljudi hteli da slušaju kako peva, i to mu je pomoglo da savlada stidljivost. Ljudi nisu bez razloga dolazili da čuju kako peva, nisu bez razloga dolazili da ga slušaju i nije bilo razloga da se on zbog toga stidi. A taj razlog bio je njegov glas, njegovo pevanje. Ništa drugo. On je bio zvezda.
Otac mu je pokazao reklamu u novinama. Večeras nastupa najbolji dečji sopran na Islandu. On je bio najbolji. Otočje bio tako veseo, bio je uzbuđeniji od njega zbog večerašnjeg nastupa. Danima je pričao o tome. „ Da je samo tvoja majka doživela da čuje kako pevaš u Gradskom bioskopu”, govorio je. „Kako bi se radovala. Kako bi joj bilo drago.”
I u inostranstvu su čuli za njega, i trebalo je i tamo da nastupa. Hteli su da izdaju njegovu ploču. „Znao sam”, govorio je njegov otac bez prestanka. „Znao sam. “ Radio je neumorno na pripremi turneje. Koncert u Gradskom bioskopu trebalo je da kruniše sav njegov trud.
Inspicijent mu je pokazao gde da proviri kroz zavesu i vidi publiku kako ulazi u auditorijum i smešta se. Čuo je galamu i video mnogo nepoznatih lica i znao je da ih možda nikada neće upoznati. Primetio je dirigentovu suprugu kako s njihovo troje dece seda na kraj trećeg reda. Video je nekoliko školskih drugara s roditeljima, čak i neke koji su ga zadirkivali, i video je oca kako se namešta u sredini prvog reda i sestru kako zuri u plafon. Došla je i mamina rodbina, tetke koje nije dobro poznavao, muškarci su držali šešire u rukama i čekali da se podigne zavesa.
Hteo je da se tata ponosi njim. Znao je koliko se žrtvovao da bi on uspeo u muzici, i ovo je bio trenutak kada će taj teški trud roditi plodom. Danonoćno je vežbao. Nije bilo druge. Samo bi razbesneo oca ako pokuša da se žali.
Imao je potpuno poverenje u svog oca. Oduvek. Čak i kad ga je terao da nastupa protiv njegove volje. Otac ga je gurao napred i podržavao i na kraju je uvek sve bilo po njegovom. Bio je na velikim mukama kada je prvi put pevao pred nepoznatima; bojao se pozornice, bilo ga je stid od ljudi. Ali otac je bio nepokolebljiv, čak i kad su ga zafrkavali zbog pevanja. Što je češće nastupao u školi i u crkvi, dečaci, a i poneke devojčice, postajali su sve gori prema njemu, nazivali su ga ružnim imenima i imitirali njegovo pevanje, a njemu nije bilo jasno zbog čega.
Nije hteo da naljuti oca. Majčina smrt ga je dotukla. Za samo nekoliko meseci skrhala ju je leukemija. Otac je danonoćno bdeo nad njom, otišao s njom u bolnicu i spavao kraj nje dok ju je život napuštao. Na izlasku iz kuće te večeri rekao mu je: „Misli na mamu. Kako bi se ona ponosila tobom”.
Hor se već namestio na pozornici. Devojčice su sve bile obučene u iste haljine, finansirane od opštine Hafriarjjordur. Dečaci u belim košuljama i crnim pantalonama, kao on. Došaptavali su se, uzbuđeni zbog pažnje koju je hor privukao i spremni da pevaju najbolje što mogu. Dirigent Gabrijelje razgovarao s inspicijentom. Voditelj je bacio cigaretu na pod. Sve je bilo spremno. Zavesa će uskoro biti podignuta.
Gabrijel ga je pozvao da mu priđe.
- Je li sve u redu? - upitao je.
- Jeste. Dvorana je puna.
- Da. Svi su došli da te vide. Zapamti to. Ljudi su došli da vide i čuju samo tebe i nikog drugog, i ti treba da budeš ponosan i zadovoljan i nema potrebe da se stidiš. Možda te malo hvata nervoza, ali proći će čim počneš da pevaš. Znaš i sam.
- Znam.
- Da počnemo?
Klimnuo je glavom.
Gabrijel ga je uhvatio za ramena.
- Biće ti sigurno teško da gledaš u sve te ljude, ali ti samo zapevaj i sve će biti u redu.
- Dobro.
- Posle prve pesme dolazi uvod. Vežbali smo to. Ti poeni da pevaš i sve će biti u redu.
Gabrijel je dao znak inspicijentu. Ovaj je mahnuo horu, koji se začas umirio i namestio. Sve je bilo kako treba. Bili su spremni.
Svetla u dvorani su pogašena. Publika je prestala da žumori. Zavesa je podignuta.
„Misli na mamu.”
Zadnja slika u njegovim mislima pre nego što se dvorana ukazala pred njim bila je njegova majka u bolničkom krevetu kad ju je poslednji put video. Na trenutak je izgubio koncentraciju. On i otac sedeli su svako sa svoje strane njenog kreveta, a ona je bila tako slaba da nije mogla da gleda. Zatvorila je oči i izgledalo je kao da je zaspala, ali odjednom se prenula i pogledala ga, pokušavajući da se nasmeši. Nisu više mogli da razgovaraju. Digli su se kad je došlo vreme da odu, i on nikada nije sebi oprostio što je nije poljubio, u tom poslednjem trenutku koji su proveli zajedno. Ustao je i sa ocem izašao iz bolničke sobe, a vrata su se zatvorila za njima.
Zavesa se podigla i on je uhvatio pogled svog oca. Nije video publiku, i jedino što je primetio bile su očeve oči, koje kao da su ga probijale.
Neko je počeo da se smeje u dvorani.
Prenuo se. Hor je počeo s pesmom i dirigent mu je dao znak, ali ga on nije primetio. Dirigent je pokušao da spase situaciju i nastavio je da diriguje horu, koji je ponovio pasaž, i tada je zapevao na dobrom mestu. Tek je bio počeo s pesmom kad se nešto desilo.
Nešto se desilo s njegovim glasom.


- Vuk - reče Gabrijel, koji je s Erlendurom sedeo u njegovoj hladnoj hotelskoj sobi. - Vuk mu je napao glas, što bi se reklo. U prvoj pesmi, i sve je bilo gotovo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu