Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:05 am

First topic message reminder :



Božićna atmosfera je na svom vrhuncu kada iz centralnog gradskog hotela stiže poziv za inspektora Erlendura. Hotelski Deda Mraz je izboden na smrt, a glavnom detektivu i njegovim kolegama ne manjka osumnjičenih među hotelskim osobljem i prazničnim gostima. Kako se Božić približava Erlenduru je sve teže da se izbori sa problematičnom kćerkom, sopstvenim haotičnim ljubavnim životom i da razreši misteriju decenijama sakrivene mreže zla i pohlepe koja stoji iza ubistva.
Posle Močvare i Grobne tišine ovim delom Arnaldur Indridason dokazuje da je jedan od najvećih svetskih pisaca trilera što je potvrđeno još jednom nagradom „Gold Dagger“ za najbolji krimi roman godine.

„Ostavlja bez daha, savršeno ispripovedan roman.“
The Wall Street Journal
„Izuzetna psihološka studija.“
Library Journal
„Ako volite sporogoreće, majstorski napisane trilere, ovo je knjiga za vas.“
Irish Times

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:12 am






14


Gabrijel je nepomično sedeo na krevetu, zagledan u prazno, vraćen na binu u Gradskom bioskopu, gde je hor malo-pomalo zanemeo. Guđlojguru nije bilo jasno šta mu se dešava s glasom. Nakašljavao se i nastavljao s pokušajima da zapeva. Otac je skočio na noge, a sestra je dotrčala do njega na binu da ga prekine. Publika se u početku došaptavala o dečakovim pokušajima, ali šapat u publici ubrzo se tu i tamo pretvorio u smeh, koji je postajao sve glasniji, a odnekud se čulo i zviždanje. Gabrijel je prišao Gudlojguru i hteo da ga odvede s pozornice, ali je on stajao kao skamenjen. Inspicijent je pokušao da spusti zavesu. Voditelj je, još sa cigaretom u ruci, izašao na pozornicu ne znajući ni sam šta da uradi. Gabrijelu je konačno uspelo da pomeri Gudlojgura i izgura ga sa bine. Sestra je prišla do njega, uhvatila ga za ruku i viknula prema publici da prestanu da se smeju. Otac je stajao kao skamenjen, u potpunom šoku.
Gabrijel se prenu i pogleda Erlendura.
- I dan-danas me jeza prođe kad se toga setim - reče.
- Vuk mu je napao glas? - reče Erlendur. - Ne razumem se u…
- Kaže se i da glas pukne. U pubertetu se glasne žice produžuju, i dečaci nastave da koriste glas kao pre, ali on se produbljuje za osminu. To ne zvuči lepo, kao da jodluješ sve dublje i dublje. Zbog toga propadaju dečački horovi. Gudlojgur je možda mogao imati još dobre dve-tri godine, da nije tako rano sazreo. Hormoni su mu prerano proradili, i oni su krivi za to najgore veče njegovog života.
- Vi mora da ste mu bili dobar prijatelj kad vam je sve to kasnije poverio.
- Da, moglo bi se reći da jesam. Poveravao mi se. A onda je ta veza oslabila, kako to obično biva. Pokušao sam da mu pomognem koliko sam mogao. I dalje je dolazio kod mene na časove. Otac nije hteo da odustane. Hteo je od sina da napravi pevača. Pričao je da će ga poslati u Italiju ili Nemačku. Čak možda i u Englesku. Tamo se najviše radilo s dečačkim sopranima, kod njih ima propalih horskih dečaka koliko hoćete. Niko nema kraći rok trajanja od dečje zvezde.
- Od njega znači nikada nije ispao pevač?
- Ne. Bilo je gotovo. Nije imao loš glas kao odrastao čovek, doduše, ništa posebno, ali izgubio je interes. Sav trud koji je uložio u pevanje, čitavo njegovo detinjstvo, sve je to te večeri nestalo. Otac ga je vodio kod drugih nastavnika, ali ništa nije vredelo. Nije više bilo onog žara u njemu. Prvo je slušao oca i išao za njim, ali onda je zauvek odustao. Jednom mi je rekao da on sam u stvari ništa od toga nije želeo. Da bude pevač i horski dečak i da nastupa. Sve je to bio san njegovog oca.
- Rekli ste da se nešto desilo nekoliko godina nakon toga - reče Erlendur. - Nekoliko godina nakon koncerta u Gradskom bioskopu. Učinilo mi se kao da to ima veze s tim što je njegov otac u invalidskim kolicima. Da ne grešim?
- Između njih se s vremenom stvorio dubok jaz. Između Gudlojgura i njegovog oca. Opisali ste mi kako se on ponašao kad je s ćerkom došao da razgovara s vama. Ja, doduše, ne znam ćelu priču. Čuo sam samo parčiće.
- Ali iz vaše priče, on i sestra su se voleli.
- To je tačno - reče Gabrijel. - Ona je često dolazila s njim na horske vežbe i uvek ga je pratila kad je nastupao na priredbama u školi ili u crkvi. Bila je dobra prema njemu, ali bila je i vezana za oca. On je bio izuzetno dominantna ličnost. Nepokolebljiv i uporan, i sve je moralo biti po njegovom, ali tu i tamo je umeo da bude i blag. Na kraju je stala na njegovu stranu. Dečak se pobunio protiv oca. Ne znam tačno zbog čega, ali na kraju ga je zamrzeo i okrivljivao za sve. Ne samo za to što se desilo na tom koncertu nego za sve.
Gabrijel je na trenutak prekinuo priču.
- U jednom od naših poslednjih razgovora mi je rekao da mu je otac oteo detinjstvo. Da je od njega napravio nakazu.
- Nakazu?
- Da, tako je rekao, ali nije mi bilo jasno šta je time mislio. Bilo je to malo pre nesreće.
- Nesreće?
- Da.
- Šta se desilo?
- Mislim da je Gudlojguru moglo biti oko dvadeset godina. Napustio je školu. Odselio se iz Hafnarfjordura. Skoro smo sasvim izgubili vezu, ali moguće je da ta nesreća nekako ima veze s njegovom pobunom. Prouzrokovana tim besom koji se taložio u njemu.
- On se odselio nakon te nesreće?
- Da, koliko sam razumeo.
- Šta se desilo?
- U njihovoj kući bilo je visoko i strmo stepenište. Iz predsoblja za gornji sprat. Bio sam jednom kod njih. Usko kružno drveno stepenište. Navodno su Gudlojgur i otac započeli jednu od svojih svađa, u očevoj radnoj sobi na gornjem spratu. Došli su do ograde stepeništa i Gudlojgur ga je, kako sam čuo, gurao sve dok ovaj nije pao u prostor unutar zavoja stepeništa. Pao je s velike visine. Više nije ustao. Slomljena kičma. Paralizovan ispod struka.
- Da li je to bio nesrećni slučaj?
- To je samo Gudlojgur znao. I njegov otac. On i sestra su ga nakon toga potpuno isključili iz svog života. Prekinuli su svaku vezu s njim i nisu hteli da čuju za njega. Po tome bi se moglo zaključiti da je on napao svog oca. Da to nije bio nesrećni slučaj.
- Kako to da vi znate sve o tome? Ako niste bili u vezi s njima?
- Po ćelom mestu se pričalo da je Gudlojgur gurnuo oca niz stepenište. I policija je to ispitivala.
Erlendur je gledao u čoveka.
- Kad ste zadnji put videli Gudlojgura?
- Video sam ga ovde u hotelu, sasvim slučajno. Nisam znao šta se desilo s njim. Bio sam ovde na večeri s nekim ljudima, i primetio ga u portirskoj uniformi. Nisam ga odmah prepoznao. Prišao sam mu i pitao ga da li me se seća, pa smo se malo ispričali.
- O čemu ste pričali?
- O svemu i svačemu, a u stvari ni o čemu posebno. Pitao sam ga kako je i u tom smislu. Nije mi mnogo rekao o sebi. Kao da mu je bilo neprijatno da razgovara sa mnom. Kao da sam ga podsećao na prošlost koju je hteo da zaboravi. Činilo mi se da ga je sramota što je u portirskoj uniformi. A možda je nešto drugo bilo u pitanju. Ne znam. Pitao sam ga za porodicu i rekao mi je da nije u vezi s njima. Onda smo ostali bez teme za razgovor i pozdravili se.
- Imate li neku ideju ko bi hteo da ubije Gudlojgura? - upita Erlendur.
- Nemam, zaista - reče Gabrijel. - Neko ga je napao? Kako je ubijen?
Pitao je oprezno, s tugom u očima, i nije izgledalo da pita kako bi mogao da priča o tome kad se vrati kući ili sretne neko društvo, već da bi saznao kako se završio život talentovanog dečaka kojeg je on učio pevanju.
- Ne mogu da vam kažem detalje - reče Erlendur. - To su delikatne informacije za koje ne želimo da se prečuju zbog istrage.
- Da, naravno - reče Gabrijel. - Razumem. A policijska istraga… da li ste nešto saznali? Ali šta mi je, naravno da ne možete da pričate o tome. Ne mogu da zamislim ko bi hteo da ga ubije, ali ja već odavno nisam u vezi s njim. Znam samo da je radio ovde u hotelu.
- Radio je ovde godinama kao portir i neka vrsta domara. I kao Deda Mraz.
Gabrijel uzdahnu.
- Kakva sudbina.
- U njegovoj sobi smo našli samo ove ploče i filmski plakat na zidu. Film sa Širli Templ iz 1939. godine, zove se „Mala princeza”, ili The Little Princess. Da li znate zašto je čuvao taj poster ili voleo taj film? U sobi nije bilo ničeg drugog.
- Širli Templ?
- Dečja zvezda.
- To je, naravno, očigledna veza - reče Gabrijel. -1 Gudlojgur i svi oko njega mislili su da je on bio dečja zvezda. Nikakvu drugu vezu ne vidim.
Gabrijel je ustao, stavio kačket na glavu, zakopčao kaput i vezao šal oko vrata. Nisu progovorili ni reč za to vreme. Erlendur je otvorio vrata i ispratio ga na hodnik.
- Hvala vam što ste došli - reče i ispruži ruku.
- Nema na čemu - reče Gabrijel. - To je najmanje što sam mogao učiniti za vas. I za jadnog dečaka.
Oklevao je kao da je hteo još nešto da kaže, ali nije znao kako da se izrazi.
- U njemu je bilo neke nevinosti - reče konačno. - Bio je potpuno bezazlen. Ubedili su ga da je poseban i jedinstven i da će biti slavan, da će ceo svet čuti za njega. Hor bečkih dečaka. U ovoj našoj zemlji sve se naduva izvan svake mere, sada možda više nego ikada pre; to je karakterna osobina nacije koja nikada ni u čemu ne pobeđuje. U školi su ga maltretirali jer je bio drugačiji, i svašta je pretrpeo zbog toga. A onda se ispostavilo da je on samo normalan dečak, i ceo njegov svet srušio se u jednoj večeri. Treba za to imati čvrste kosti.
Pozdravili su se i Gabrijel je krenuo niz hodnik. Erlendur je gledao za njim i činilo mu se kao da je priča o Gudlojguru Egilsonu potpuno iscrpla starog dirigenta.


Erlendur je zatvorio vrata. Seo je na krevet i razmišljao o horskom dečaku i kako ga je našao u kostimu Deda Mraza sa spuštenim gaćama. Pitao se kakav ga je put naneo u taj sobičak i smrt, nakon svih tih godina otkad ga je život razočarao. Razmišljao je o Gudlojgurovom ocu u invalidskim kolicima i sa debelim naočarima, o njegovoj sestri sa oštrim orlovskim nosem i mržnjom prema bratu. Razmišljao je o debelom direktoru hotela koji mu je dao otkaz i o šefu recepcije koji se pravio da ga ne zna. Razmišljao je o osoblju hotela koje nije imalo pojma ko je Gudlojgur u stvari bio. Razmišljao je o Henriju Vapšotu, koji je izdaleka došao da pronađe tog horskog dečaka, jer je Gudlojgur sa svojim nežnim i lepim glasom kao takav još uvek postojao i nikada neće nestati.
I pre nego što je shvatio šta se dešava, počeo je da razmišlja o svom bratu.
Stavio je istu ploču na gramofon i legao na krevet. Sklopio je oči i u mislima se vratio kući.
Možda je to bila i njegova pesma.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:12 am





15


Kad se Elinborg predveče vratila iz Hafharfjordura, uputila se odmah u hotel na sastanak s Erlendurom.
Popela se na njegov sprat i pokucala na vrata, jednom, pa još jednom, jer nije odgovorio, a onda i treći put. Spremala se da ode kad Erlendur konačno otvori vrata i pusti je u sobu. Dremao je i bio još uvek u svojim mislima kad je Elinborg počela da mu priča šta je saznala u Hafnarfjorduru. Razgovarala je sa bivšim direktorom osnovne škole, starim čovekom koji se dobro sećao Gudlojgura. Uz to je njegova pokojna supruga, umrla je pre deset godina, u svoje vreme bila dobra prijateljica dečakove majke. Uz njegovu pomoć je ušla u trag trojici Gudlojgurovih školskih drugara koji su živeli u Hafnarfjorduru. Jedan od njih je bio na koncertu u Gradskom bioskopu. Razgovarala je sa bivšim susedima porodice i ljudima s kojima su se nekada družili.
- U ovoj našoj patuljastoj državi nema mesta za nekoga ko se bilo čime ističe u masi - reče Elinborg i sede na krevet. - Niko ne srne biti drugačiji od drugih.
Svi su znali da je Gudlojgura bila određena neka posebna uloga u životu. On sam nikada o tome nije pričao, štaviše, nikad nije uopšte pričao o sebi, ali to se znalo. Učio je da svira klavir i pevanje, prvo ga je otac podučavao, a onda dirigent dečjeg hora. Posle toga je odlazio na časove kod poznatog pevača koji se vratio s rada u Nemačkoj. Ljudi su ga neprestano hvalili, aplaudirali mu, a on se klanjao obučen u belu košulju i crne pantalone, gospodski i otmeno. Gudlojgur je tako lepo dete, govorili su ljudi. Čak i peva na pločama. Uskoro će se proslaviti i u inostranstvu.
Poreklom nije bio iz Hafnarfjordura. Porodica je bila sa severa i jedno vreme su živeli u Rejkjaviku. Pričalo se da mu je deda bio orguljaš i da mu je otac u mladim danima studirao pevanje u inostranstvu. Pričalo se da je kuću u Hafnarfjorduru kupio od nasleđa, jer mu se otac obogatio od poslovanja sa američkom vojskom posle rata. Pričalo se da je nasledstvo bilo toliko da uopšte nije morao da radi. Ali nije se nikada hvalio svojim bogatstvom. Nije bio upečatljiva osoba u mestu. U šetnji sa svojom suprugom skinuo bi šešir kad sretne ljude i pristojno sve pozdravljao. Pričalo se da je ona ćerka vlasnika ribarske firme, ali nije se znalo iz kojeg mesta. Nisu imali mnogo prijatelja u gradiću. Nekoliko prijatelja koje su imali bili su iz Rejkjavika. Nisu primali goste u svojoj kući.
Kad bi deca iz susedstva ili školski drugari pitali za Gudlojgura, obično im je govoreno da ne može da se igra jer mora da uči ili da vežba klavir ili pevanje. Ponekad je ipak smeo da izađe s njima, i deca su primetila da nije bio neobuzdan kao oni i bio je veoma osetljiv. Nikada nije isprljao odeću, nije skakao u bare, nije umeo da igra fudbal i izražavao se veoma prefinjenim stilom. Ponekad je spominjao neke ljude sa stranim imenima. Nekog Šuberta. Kad su mu dečaci pričali o najnovijim dogodovštinama likova iz stripova ili filmova koje su videli, on bi im odgovorio da čita poeziju. Možda ne zbog toga što je sam hteo da čita pesme, nego zato što je njegov otac mislio da treba da ih čita. Koliko su ga razumeli, otac je to zahtevao i bio je vrlo strog u pogledu toga. Svako veče jedna pesma.
Sestra mu je bila drugačija. Jača od njega. Više je ličila na oca. Otac njoj izgleda nije postavljao iste zahteve. I ona je učila klavir, i kao i brat počela da peva u dečjem horu kad je osnovan. Njene prijateljice su pričale kako je ponekad bila ljubomorna na brata kad ga je otac hvalio, a čini se da je i majka više volela sina nego ćerku. Ljudima se činilo da su sin i majka vrlo vezani. Ona je bila njegov anđeo zaštitnik.
Jednom je jedan od Gudlojgurovih školskih drugara prisustvovao velikoj diskusiji oko toga da li bi on smeo da ide napolje da se igra. Otac je, sa svojim debelim naočarima, stajao na stepeništu, Gudlojgur ispod njega u prizemlju, a majka kod vrata predsoblja. Govorila je kako bi trebalo da mu dopuste da se igra napolju. Nije imao mnogo drugara i retko se dešavalo da neko dolazi po njega. Mogao je kasnije da nastavi s vežbanjem.
- Da nastavi s vežbanjem! - vikao je otac. - Misliš da je to nešto što može da se prekine kad god ti padne na pamet i nastavi kao da se ništa nije dogodilo? Ti pojma nemaš šta je u pitanju, zar ne? Ti to nikada nećeš razumeti!
- Ali on je dete - reče majka - i nema mnogo prijatelja. Ne možeš ga držati stalno unutra kao u zatvoru. Treba mu dozvoliti da bude dete.
- Nema veze - obrati se Gudlojgur dečaku prilazeći mu. - Izaći ću možda kasnije. Idi ti, a ja ću posle doći.
Dečak je krenuo napolje i dok su se vrata iza njega zatvarala, čuo je Gudlojgurovog oca kako viče: „Da to više nikada nisi uradila, da se svađaš sa mnom pred drugima”.
S vremenom se Gudlojgur još više osamio u školi i dečaci iz viših razreda počeli su da ga zadirkuju. Ispočetka bezazleno. Ionako su svi sve zadirkivali, deca bi se potukla na školskom igralištu ili pravila neke obesti, ali nakon dve godine, kad je Gudlojgur imao jedanaest godina, sve zadirkivanje se okrenulo samo prema njemu. Škola je bila poprilično mala i svi su znali da je Gudlojgur drugačiji od drugih. Išao je u muzičku školu, pevao u dečjem horu i nije smeo da se igra s drugom decom. Bio je bled i bolećiv. Uvek samo kod kuće. Dečaci iz razreda i iz naselja nisu više odlazili da pitaju za njega, nego su počeli da ga zadirkuju kad dođe u školu. Nestala bi mu školska torba, ili bi bila ispražnjena kad je dohvati. Gurali su ga na ulici. Derali mu odeću. Tukli ga. Zvali ga ružnim imenima. Nikad ga niko nije pozivao na rođendan.
Gudlojgur nije znao kako da se odbrani. Nije razumeo šta se dešava. Otac se žalio direktoru škole, koji je obećao da će srediti situaciju, iako nije imao autoritet da to uradi. Gudlojgur je i dalje dolazio iz škole sav poderan, s ispražnjenom torbom. Otac je razmišljao da li da ga ispiše iz škole, ili da se možda čak odsele u neko drugo mesto, ali nije to uradio. Bio je tvrdoglav i nije hteo da se preda, učestvovao je u osnivanju dečjeg hora i svideo mu se mladić koji je njim dirigovao, a i bio je ubeđen da će u njemu Gudlojgur moći da se vežba i privuče pažnju. Gudlojgur je jednostavno trebalo da istrpi taj mobing. - Doduše, ta reč i nije postojala u to vreme u islandskom jeziku - dodade Elinborg.
Dečakova reakcija bila je potpuna predaja. Povukao se i osamio, potpuno se posvetio pevanju i klaviru. Izgledalo je da je u tome nalazio duševni mir. U muzici mu je sve išlo od ruke. U njoj se videlo koliko je sposoban. Ali većinu vremena se osećao loše, a kad mu je još i majka umrla, činilo mu se kao da ni od njega nije ostalo ništa.
Kad god su ga ljudi videli, bio je sam. Pokušao bi da se nasmeši ako vidi decu iz škole. Snimio je ploču o kojoj je pisano u novinama. Izgledalo je kao da je njegov otac sve vreme bio u pravu. Od Gudlojgura će ispasti nešto u životu.
Jedna od njegovih školskih drugarica bila je s roditeljima na koncertu u Gradskom bioskopu. Kad su počeli da mu se smeju, ona je zaplakala, gledajući kako ga sestra i dirigent odvode s pozornice.
A uskoro nakon toga, skoro niko nije znao zašto, Gudlojgur je dobio nov ružan nadimak.
- Kako su ga zvali? - upita Erlendur.
- Direktor škole nije znao - reče Elinborg - a školski drugovi su ili rekli da se ne sećaju, ili nisu hteli da kažu. U svakom slučaju, to je veoma uticalo na Gudlojgura. To su mi svi rekli.
- Koliko je sati? - upita Erlendur odjednom kao da se prenuo.
- Mislim da je malo posle sedam - reče Elinborg. - Što?
- Dođavola, prespavali ceo dan - reče Erlendur skačući na noge. - Moram da nađem Henrija. Trebalo je da mu uzmemo uzorak pljuvačke u podne, ali nismo ga našli.
Elinborg baci pogled na gramofon, zvučnike i ploče.
- Jel’ valja išta? - upita.
- Neverovatan je - reče Erlendur. - Trebalo bi da ga poslušaš.
- Idem kući - reče Elinborg. I ona je ustala. - Imaš li ti zaista nameru da provedeš Božić u hotelu? Zar nećeš kući?
- Ne znam - reče Erlendur. - Videću još.
- Mogao bi da dođeš kod nas. Znaš da si dobrodošao. Biće hladne prasetine. I goveđi jezik.
- Ne brini se za mene - reče Erlendur i otvori joj vrata. - Idi kući, ja ću proveriti šta je s Henrijem.
- A gde je Sigurdur Oli ceo dan? - upita Elinborg.
- Hteo je da proveri sa engleskom policijom imaju li nekih informacija o Henriju. Sad je verovatno već otišao kući.
- Zašto je ovde tako hladno?
- Radijator je pokvaren - odgovori Erlendur i zatvori vrata.
Pozdravili su se kad su sišli u foaje i Erlendur je otišao da nađe šefa recepcije u njegovoj kancelariji. Ispostavilo se da Henrija čitav dan niko nije video. Ključ od njegove sobe nije bio na recepciji, a nije se ni odjavio iz hotela. Račun nije bio podmiren. Erlendur je znao da je Henri nameravao da se vrati u London večernjim letom, ali nije imao nikakve dokaze protiv njega da bi mogao da ga spreči. Nije se još čuo sa Sigurdurom Olijem. Stajao je uznemiren u foajeu.
- Možete li me pustiti u njegovu sobu? - upitao je šefa recepcije.
Šef je odmahnuo glavom.
- Možda je pobegao - reče Erlendur. - Da li znate kad ide avion za London večeras? U koliko sati?
- Poslepodnevni let je mnogo kasnio - reče šef. Zbog svog posla je morao da zna sve o rasporedu letova. - Trebalo bi da poleti oko devet sati.
Erlendur je obavio nekoliko razgovora. Saznao je da je Henri Vapšot imao kartu za večerašnji let za London, ali nije se još bio čekirao. Zatim je dao nalog da ga zaustave na pasoškoj kontroli na aerodromu i vrate u Rejkjavik. Morao je policiji u Keplaviku da da neki razlog da ga zadrže. Na trenutak je oklevao razmišljajući da li da nešto slaže. Znao je da bi novinari poludeli ako bi rekao istinu, ali nikakva laž mu nije padala na pamet, tako da je rekao činjenicu, da je Henri pod sumnjom u istrazi ubistva.
- Zašto ne možete da me pustite u njegovu sobu? - upitao je Erlendur šefa recepcije još jednom. - Neću ništa ni taknuti. Samo treba da vidim da li je otišao. Trebaće mi sto godina da dobijem nalog za pretres. A samo treba da provirim.
- Sasvim je moguće da se on još nije odjavio - reče šef, sad već sav ukrućen. - Ima dosta vremena do leta, i on bi još mogao da se vrati u hotel, uzme prtljag, plati račun, odjavi se i uhvati autobus za aerodrom. Što ne sačekate malo?
Erlendur je razmišljao.
- A da li biste mogli da pošaljete spremačicu u sobu, a ja mogu samo da prođem pored otvorenih vrata? To ne bi trebalo da bude problem, zar ne?
- Morate da shvatite moj položaj - reče šef recepcije. - Mi pre svega moramo da vodimo računa o interesu naših gostiju. Oni imaju pravo na privatnost kao da su kod svoje kuće. Ako prekršim to pravilo, i to se pročuje ili se spomene u sudskom procesu, naši gosti više neće moći da imaju poverenja u nas. To je jednostavno tako. Morate to razumeti.
- Mi istražujemo ubistvo koje se dogodilo upravo ovde, u vašem hotelu - reče Erlendur. - Zar vam reputacija već nije otišla dođavola zbog toga?
- Pokažite mi nalog za pretres i neće biti problema.
Erlendur je uzdahnuo i okrenuo se. Izvadio je telefon i pozvao Sigurdura Olija. Telefon je dosta dugo zvonio dok se Sigurdur nije konačno javio. Erlendur je čuo glasove s druge strane linije.
- Gde si ti uopšte? - upita Erlendur.
- U lepinjicama - reče Sigurdur Oli.
- Lepinjicama?
- Pravimo mustre u božićnim lepinjicama. S Bergtorinom porodicom. To im je tradicija pred Božić. A ti, jesi li otišao kući?
- Šta si saznao od Engleza o Henriju Vapšotu?
- Još ništa, čekam. Treba da mi jave sutra ujutro. Ima li nešto novo s njim?
- Rekao bih da neće da nam da uzorak pljuvačke - reče Erlendur, primetivši kako mu šef recepcije prilazi s papirom u ruci. - Mislim da pokušava da ode iz zemlje bez pozdrava. Čujemo se sutra. Pazi da ne isečeš prste.
Erlendur vrati telefon u džep. Šef mu je prišao.
- Palo mi je na pamet da proverim malo tog Henrija Vapšota - reče on i pruži Erlenduru papir. - Da vam pomognem. Ne bi trebalo to da radim, ali…
- Šta je to? - upita Erlendur i pogleda papir. Na njemu je stajalo ime Henrija Vapšota i neki datumi.
- On već tri godine odseda kod nas u hotelu pred Božić - reče šef. - Ne znam da li vam to išta pomaže.
Erlendur se zagledao u datume na papiru.
- Meni je rekao da mu je ovo prvi dolazak na Island.
- Ne znam ništa o tome - reče šef recepcije. - Ali u ovom hotelu je već gostovao.
- Ali ne sećate ga se? Da li vam je on stalni gost?
- Ne sećam se da sam upisao njegove podatke. U hotelu ima preko dvesta soba i oko božićnih praznika je obično velika gužva, tako da nije čudno da ga nismo primetili, a osim toga uvek je ostajao kratko. Samo nekoliko dana. Nisam ga primetio čak ni ovoga puta, ali setio sam ga se kad sam ga tražio u sistemu. Liči na vas po jednoj stvari. Ima iste zahteve.
- Kako to mislite, kao ja? Kakve zahteve? - Erlendur nije mogao da zamisli šta bi zajedničko on i Henri Vapšot mogli imati.
- I njega je izgleda interesovala muzika.
- Kako to mislite?
- Vidite ovde - reče šef pokazujući na papir. - Mi zabeležimo ako gosti imaju posebne želje. Mislim, skoro uvek to zabeležimo.
Erlendur je pogledao šta piše na papiru.
- On je hteo da mu u sobu donesemo muzički uređaj - reče šef. -1 to ne CD plejer, nego stari krš. Baš kao i vi.
- Đubre lažljivo - prosikta Erlendur, dohvativši se telefona.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:12 am




16


Te večeri je izdat nalog za hapšenje Henrija Vapšota. Uhvatili su ga kad se ukrcavao u avion za London. Odvezen je u pritvor u policijskoj stanici u Hverfisgati, a Erlenduru je odobren nalog za pretres njegove sobe. Forenzičari su oko ponoći došli u hotel. Pročešljali su sobu tražeći oružje kojim je izvršeno ubistvo, ali nisu našli ništa. Pronašli su samo torbu koju je Vapšot očito nameravao da ostavi, pribor za brijanje u kupatilu, stari gramofon sličan onom u Erlendurovoj sobi i nekoliko engleskih novina i časopisa. Među njima je bio časopis za muzičke kolekcionare Record Collector.
Stručnjak za otiske prstiju tragao je za nekim dokazom da je Gudlojgur bio u sobi. Pažljivo je pregledao ivice stola i kvake na vratima. Erlendur je stajao na hodniku i pratio rad forenzičara. Pušilo mu se, a odjednom ga je uhvatila i želja da sedne u svoju fotelju i čita knjigu, uz čašu šartreza - Božić samo što nije došao. Hteo je da ide svojoj kući. Ni sam nije znao zašto je odseo u ovom hotelu smrti. Nije znao šta da radi sam sa sobom.
Sitan prah koji su forenzičari koristili za traženje otisaka prstiju rasuo se po podu.
Erlendur je primetio direktora hotela kako se hodnikom gega prema njemu. U ruci je držao maramicu, stenjao je i uzdisao. Bacio je pogled u sobu u kojoj su forenzičari radili i nasmešio se širokim osmehom.
- Čuo sam da ste ga uhvatili - reče on, brišući vrat maramicom. - I da se radi o strancu.
- Gde ste to čuli? - upita Erlendur.
- Pa na radiju - reče direktor. Nije mogao da sakrije svoju radost, imao je mnogo razloga za nju. Pronašli su krivca, nije bio Islanđanin i nije bio radnik u hotelu. Direktor je stenjao: - Na vestima su rekli da je uhapšen na aerodromu i da je išao za London. Znači, neki Englez?
U tom trenutku je Erlenduru zazvonio telefon.
- Ne znamo još da li je on ubica - reče i javi se na telefon.
- Ne moraš da dolaziš u stanicu - reče Sigurdur Oli. - Zasad.
- Šta, ispekao si lepinjice? - upita Erlendur i udalji se malo od šefa hotela.
- Pijan je - reče Sigurdur Oli. - Henri Vapšot. Nema vajde od razgovora s njim sada. Najbolje bi bilo da ga pustimo da odspava i ispitamo ga sutra ujutro.
- Da li je pravio neki cirkus?
- Ne, nikakav. Slušao je bez red. Zaustavljen je na pasoškoj kontroli i smešten u sobu za pretragu. Policajci su ga posle odvezli direktno za Rejkjavik. Bez galame. Navodno je bio vrlo miran i zaspao u putu. Eno ga sada spava u ćeliji.
- Navodno se o tome čulo na vestima - reče Erlendur. - Da je uhapšen.
Pogledao je u direktora hotela. - Neki se nadaju da smo uhapsili pravog čoveka.
- Nosio je samo ručni prtljag. Veliku akten-tašnu.
- Šta je nosio u njoj?
- Gramofonske ploče. Stare. Kao onaj vinilski krš koji smo našli u podrumskoj sobi u hotelu.
- Misliš ploče s Gudlojgurom?
- Da, tako mi se čini. Nekoliko primeraka. I još nekih drugih ploča. Možeš da pogledaš sutra.
- Znam da je tražio Gudlojgurove ploče.
- Možda mu je uspelo - reče Sigurdur Oli. - Da se nađemo u stanici sutra ujutro?
- Treba da mu uzmemo uzorak pljuvačke - reče Erlendur.
- Ja ću se pobrinuti za to - reče Sigurdur Oli i time su završili razgovor.
Erlendur je vratio telefon u džep.
- Da li je priznao? - upita direktor hotela. - Da li vam je priznao?
- Da li ga se sećate kad je pre odsedao u hotelu? Henrija Vapšota. Englez. Šezdesetih godina. Rekao mi je da mu je to prva poseta Islandu, a onda se ispostavilo da je već nekoliko puta odsedao u ovom hotelu.
- Ne sećam se nikog s tim imenom. Imate li možda njegovu sliku?
- Nemam, moraću da je nabavim. Da se raspitam kod osoblja da li im je poznat. Možda će ga se neko setiti. Nema veze ako je nebitno, sve će nam informacije dobro doći.
- Valjda ćete uspeti brzo da završite čitavu stvar - reče direktor uz dubok uzdah. - Već je nekoliko rezervacija otkazano zbog ubistva. Uglavnom islandskih. Vesti još nisu stigle do stranaca. Ali imamo manje gostiju na švedskom stolu i manje rezervacija. Šta mi je trebalo da mu dozvolim da živi u podrumu. Eto šta se desi kad imaš dobru dušu. Dođavola s dobročinstvom.
- Ta vaša dobra duša se nadaleko vidi - reče Erlendur.
Direktor ga je pogledao, ne znajući da li mu se ruga ili ne, ali Erlendur se pravio lud. Šef forenzičarske ekipe je izašao na hodnik, pozdravio direktora i povukao Erlendura na stranu.
- Sve izgleda uobičajeno za gosta u maloj hotelskoj sobi u Rejkjaviku - reče šef. - Nismo našli nikakvo oružje na noćnom stočiću, ako si se tome nadao. Nema ni krvave odeće u koferu niti ičeg drugog što bi ga moglo povezati s čovekom u podrumu. Otisaka prstiju koliko hoćeš. Ali očito je da je čovek pobegao. Soba je izgledala kao da je samo trknuo u kafanu. Aparat za brijanje je uključen u struju. Par cipela na podu, a i papuče. Jedino to možemo sa sigurnošću da zaključimo. Negde mu se žurilo. Od nečega je bežao.
Šef se vratio u sobu, a Erlendur je prišao direktoru hotela.
- Ko sprema sobe u ovom hodniku? - upita. - Ko ima pristup? Da li žene ili muškarci koji spremaju kod vas dele posao po spratovima?
- Znam ko sprema ove sobe. To su samo žene, iz nekog razloga u tom poslu nema muškaraca.
U glasu mu se čula ironija, kao da je po njegovom mišljenju očito da je spremanje ženski posao.
- Znači, ko sprema? - upita Erlendur.
- Pa, recimo, devojka s kojom ste već razgovarali.
- S kojom sam ja razgovarao?
- Ona iz podruma - reče direktor. - Koja je prva našla leš. Devojka koja je našla ubijenog Deda Mraza. Ovo je njen hodnik.
Eva Lind je čekala oca pred njegovom sobom, dva sprata ispod Vapšotovog hodnika. Sedela je na podu, naslonjena na zid, s bradom na kolenima. Erlenduru se činilo da spava. Digla je glavu kad joj je prišao i ispružila noge.
- Kako volim da te posećujem ovde u hotelu - reče. - Što već jednom ne odeš kući?
- Uskoro ću - reče Erlendur. -1 meni je već dosadila ova zgradurina.
Provukao je karticu kroz prorez na kvaci i otvori vrata. Eva Lind skoči na noge i uđe za njim u sobu. Kad je zatvorio vrata, bacila se na njegov krevet. On je seo na stolicu kraj malog pisaćeg stola.
- Kako ide biznis? - upita Eva ležeći na stomaku zatvorenih očiju, kao da je htela da zaspi.
- Sporo - reče Erlendur - i dosta više s tim biznisom. Što ne možeš lepo da pitaš: kako ide slučaj?
- Ma hajde - reče Eva Lind i,dalje zatvorenih očiju. Erlendur se nasmešio. Gledao je svoju ćerku na tom krevetu i razmišljao kakav je roditelj mogao biti. Da li bi očekivao mnogo od nje? Upisao je na balet? Podsticao je da svira klavir? Nadao se da je ona neki mali genijalac? Da li bi je udario da je razbila flašu njegovog omiljenog likera?
- Gde si odlutao? - upita ona još uvek zatvorenih očiju.
- Nigde, ovde sam - reče Erlendur umorno.
- Što ćutiš?
- Šta da kažem? Što moram uvek nešto da pričam?
- Recimo, šta radiš u ovom hotelu. Stvarno.
- Ne znam ni sam. Nije mi se išlo u moj stan. Ovo je mala promena.
- Promena? Ima li razlike između blejanja ovde u sobi i blejanja kod kuće? Sam sa sobom.
- Hoćeš da čuješ malo muzike? - upita Erlendur ne bi li skrenuo pažnju sa sebe. Počeo je da joj priča o slučaju, detalj po detalj, kako bi i sam sebi stvorio neku sliku o svemu. Rekao joj je za devojku koja je pronašla nožem izbodenog Deda Mraza, koji je nekad davno bio talentovan pevač u dečjem horu i koji je snimio dve ploče o koje su se sada otimali kolekcionari. Imao je jedinstven glas.
Dohvatio je ploču koju još nije bio preslušao. Na njoj su bila dva psalma; bilo je očito da je izašla pred Božić. Na omotu ploče bio je Gudlojgur, široko se smešio s kapom Deda Mraza na glavi. Erlendur je razmišljao o ironiji sudbine. Stavio je ploču na gramofon i sobom se razlegao lep i ujedno tužan glas horskog dečaka. Eva Lind otvori oči i uspravi se na krevetu.
- Neverovatno - reče.
- Jelda da je predivan?
- U životu nisam čula dete koje tako lepo peva - reče Eva. - Mislim da nisam nikad čula nikog da tako lepo peva.
Bez reči su odslušali pesmu. Erlendur je zatim okrenuo ploču i pustio psalm s druge strane. Poslušali su i njega, a Eva Lind je tražila da ga ponovo pusti.
Erlendur joj je ispričao o Gudlojgurovoj porodici, o njegovom koncertu u Gradskom bioskopu, kako više od trideset godina nije bio u vezi sa ocem i sestrom i o engleskom kolekcionaru koji je pokušao da pobegne iz zemlje, a kojeg su zanimali samo horski dečaci. Rekao joj je kako su Gudlojgurove ploče danas veoma dragocene.
- Misliš da je zbog toga ubijen? - upita Eva Lind. - Zbog ploča? Zato što su sad na ceni?
- Ne znam.
- Koliko ih ima?
- Mislim da ih nema mnogo - reče Erlendur. - Valjda su zato na ceni. Kolekcionari uvek traže raritete. Ali to uopšte nema veze s tim. Možda ga je ubio neko ovde u hotelu, neko ko nije ništa znao o horskom dečaku.
Erlendur je odlučio da joj ne kaže kako su našli Gudlojgura. Znao je da se bavila prostitucijom dok se drogirala i da je znala sve o tome u Rejkjaviku. Ali ipak je oklevao da započne razgovor na tu temu. Ona je živela svojim životom za koji on nije nikada mogao ništa da joj prigovori. Međutim, pala mu je na pamet mogućnost da je Gudlojgur možda platio za tako nešto u hotelu, i odlučio da je pita je U znala nešto o prostituciji u hotelu.
Eva Lind pogleda oca.
- Jadan čovek - reče ona, ne odgovorivši na njegovo pitanje. Još uvek je razmišljala o horskom dečaku. - Sećam se jedne devojčice iz moje škole. Još iz osnovne škole. Zvala se Vala Dog. Možda je se sećaš? Bila je jako popularna. Pevala je božićne pesme. Slatka mala devojčica, plave kose.
Erlendur je odmahnuo glavom.
- I ona je bila dečja zvezda. Pevala je u dečjim emisijama i u drugim programima na televiziji, imala je vrlo lep glas. Otac joj se nešto bavio zabavnom muzikom, ali mama joj je bila skroz luda i bila je ubeđena da će od nje napraviti veliku zvezdu. Malu su svi zadirkivali zbog toga. Bila je jako draga i nimalo uobražena, ali večito su je maltretirali. Neverovatno kako su ljudi zavidljivi i zli ovde kod nas. Toliko su je maltretirali u školi da se ispisala i počela da radi. Često sam je viđala kad sam počela da se drogiram, bilo je strašno videti je. Bila je u gorem stanju od mene. Propala i zaboravljena. Jednom mi je rekla da joj je to bilo najgore.
- Što je bila dečja zvezda?
- Da, to ju je potpuno uništilo. Nije se nikad izvukla iz te uloge. Nije joj bilo dozvoljeno da bude ono šta jeste. Majka joj je bila vrlo dominantna. Niko nikad nije nju pitao šta je ona htela. Volela je da peva i da nastupa, ali nije razumela druge stvari koje su se dešavale oko nje. Morala je uvek biti samo ta mala slatka devojčica iz dečjih emisija. Smela je da ima samo jednu dimenziju. Bila je mala slatka Vala Dog. A upravo zbog toga su je zadirkivali, što ona nije mogla da razume sve dok nije odrasla. Onda joj je postalo jasno da od nje nikad neće biti ništa, da će ona uvek ostati samo mala slatka lutka koja peva obučena u male slatke haljine. Da nikada neće postati svetski poznata pevačica, kao što ju je majka uvek ubeđivala.
Eva Lind prekide s pričom i pogleda oca.
- Potpuno je upropašćena. Rekla je da je mobing bio najgori, osećala se kao govno. Čovek o sebi ima isto mišljenje kao i oni koji ga muče.
- Gudlojgur je verovatno bio u sličnoj situaciji - reče Erlendur. - Mlad se odselio od kuće. Deci je sigurno veoma teško da prežive tako nešto.
Ćutali su.
- Naravno da u hotelu ima prostitutki - reče Eva Lind odjednom i baci se ponovo na krevet. - Šta, misliš da nema?
- Šta znaš o tome? Da li bi mogla da mi pomogneš oko toga?
- Prostitutki ima svugde. Možeš ih naručiti telefonom i one te sačekaju u hotelu. To su prefinjene kurve. Za sebe ne kažu da su kurve, kažu da su „pratilje”.
- Da li znaš neke koje rade ovde u hotelu? Devojke ili žene?
- Ne moraju sve biti Islanđanke. Neke su možda uvezene. Dođu kao turisti na nekoliko nedelja, ne treba im viza za to. Onda dođu ponovo, recimo, nakon šest meseci.
Eva Lind pogleda u oca.
- Probaj da pitaš Stinu. Ona mi je drugarica. Zna sve o tome. Misliš da ga je ubila neka prostitutka?
- Ne znam.
Ćutali su dalje. Napolju su kroz mrak svetlucale pahulje u padu. Erlenduru je palo na pamet da u Bibliji piše nešto o snegu, o gresima i snegu, i pokušao je da se seti citata: ako gresi vaši budu kao skerlet, pobeleće poput snega.
- Mislim da ću poludeti - reče Eva Lind. U glasu joj nije bilo napetosti. Nikakvog zanosa.
- Možda ne možeš sama da se boriš sa svim tim - reče Erlendur. On ju je već i ranije podsticao da potraži pomoć. - Možda ti treba neko ko će ti pomoći.
- Nemoj sad da počinješ s nekim psihološkim glupostima - reče Eva.
- Nisi se još oporavila i očito je da se osećaš loše, i opet će ti se desiti da tražiš utehu po starom sistemu, i onda ćeš opet završiti u istom paklu iz kojeg pokušavaš da se izvučeš.
Malo je falilo da Erlendur kaže ono o čemu dosad nije mogao da razgovara sa svojom ćerkom.
- Uvek isto popovanje - reče Eva Lind i ustade već iznervirana.
Odlučio je da kaže, pa šta bude da bude.
- Izneverićeš svoje mrtvo dete.
Eva Lind je gledala u oca očima crnim od besa.
- Druga mogućnost koju imaš jeste da se suočiš s tim jebenim životom, kao što ga sama zoveš, i da trpiš muke koje su deo njega. Da trpiš bol kao što ga svi mi trpimo, uvek, da bismo mogli da preživimo i da bismo u njemu mogli da pronađemo neku radost i mogli da uživamo u njoj i u sreći što smo na kraju krajeva ipak živi.
- Pazi ko priča! Nisi u stanju vlastitoj kući da odeš za Božić jer tamo nema ničega! Ničega, i ti se ne usuđuješ da odeš u vlastiti stan jer znaš da te čeka samo ta jazbina i nisi u stanju više u nju da se zavlačiš.
- Ja sam uvek kod kuće za Božić - reče Erlendur.
Eva Lind je oklevala. Nije ga razumela.
- O čemu pričaš?
- O onome što je najgore u vezi s Božićem - reče Erlendur. - Ja se uvek vraćam kući.
- Ne razumem - reče Eva Lind i otvori vrata. - Nikad te neću razumeti.
Zalupila je vrata za sobom. Erlendur je ustao s namerom da krene za njom, ali se predomislio. Znao je da će se vratiti. Prišao je prozoru i gledao svoj odraz na staklu, sve dok nije progledao kroz njega u mrak i svetlucave pahulje.
Zaboravio je da je nameravao da se vrati kući, u jazbinu, kako je Eva Lind zvala njegov stan. Odmaknuo se od prozora i stavio Gudlojgurovu ploču na gramofon, legao na krevet i slušao dečaka koji je mnogo godina kasnije svoj život završio ubijen u sobičku u hotelskom podrumu, zaboravljen od svih. Razmišljao je o gresima belim kao sneg.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:12 am




ČETVRTI DAN




17


Probudio se sutradan rano ujutro i primetio da je ćelu noć spavao u odeći nepokriven. Trebalo mu je dugo vremena da se razbudi. Sanjao je oca, i taj san ga je pratio u mračno jutro. Pokušao je da ga zapamti, ali ostao je samo poneki detalj: njegov otac, mlad i jak, smešio mu se u pustoj šumi.
Hotelska soba bila je mračna i hladna. Do svitanja je bilo još nekoliko sati. Nastavio je da leži i razmišlja o snu, svom ocu i bratovoj pogibiji. Kako je ta tragedija napravila rupu u njegovom svetu. I kako je ta rupa stalno rasla, a on je stajao na njenoj ivici, gledajući u prazninu, spremnu da ga proguta kad bi pao u nju.
Uspeo je da se otrese tih misli i razmišlja o zadacima koji su bili pred njim. Šta je Henri Vapšot skrivao? Zašto je lagao i dao se u bezizlazan beg, pijan i bez prtljaga. Erlenduru je to ponašanje bilo misterija. Ali ubrzo su mu misli odlutale prema dečaku u bolnici i njegovom ocu; slučaj na kojem je Elinborg radila i o kojem mu je pričala do najsitnijih detalja.


Elinborg je pretpostavljala da je dečak zlostavljan i pre ovog slučaja, a sve je ukazivalo na mogućnost da se to dešavalo kod kuće. Otac je bio pod sumnjom. Tražila je da ga drže u pritvoru dok se slučaj istražuje. Bez obzira na glasne proteste oca i njegovog advokata, dobijen je nalog za nedelju dana pritvora. Kad je nalog za pritvor odobren, Elinborg je došla po oca sa četiri policajca u uniformi i dovela ga u policijsku stanicu u Hverfisgati. Sprovela ga je dugim zatvorskim hodnikom i sama zatvorila vrata njegove ćelije. Otvorila je prozorčić na vratima i pogledala u čoveka koji je još stajao na istom mestu gde ga je ostavila, okrenut leđima prema njoj, pogrbljen i nekako bespomoćan, kao što to obično biva s ljudima koji su silom odvojeni od sveta i zatvoreni kao životinje u kavezu.
Polako se okrenuo prema njoj i pogledao je u oči kroz prorez na metalnim vratima. Elinborg zatvori prozorčić.
Počela je da ga saslušava sledećeg dana rano ujutro. Erlendur je takođe prisustvovao, ali Elinborg je vodila glavnu reč. Sedeli su nasuprot ocu u prostoriji za saslušavanje. Na stolu između njih bila je pepeljara, zašrafljena za ploču. Otac je bio neobrijan, u izgužvanom odelu, iznošenoj beloj košulji zakopčanoj do vrata, sa savršeno vezanom kravatom, kao da je njena uloga bila da sačuva ono što je ostalo od njegovog samopoštovanja.
Elinborg je uključila magnetofon i unela podatke o saslušanju, ko prisustvuje i evidencioni broj slučaja. Bila je dobro pripremljena. Videla se sa dečakovim razrednim starešinom, koji joj je rekao za njegovu disleksiju, odsustvo koncentracije i slab uspeh u školi. Razgovarala je i sa svojom prijateljicom psihologom, koja joj je objasnila termine kao što su razočaranje, stres i poricanje; s dečakovim prijateljima, susedima, rodbinom - svima za koje je mislila da znaju nešto o dečaku i njegovom ocu.
Čovek nije hteo ništa da prizna. Rekao je da ga policija maltretira, da će ih tužiti i nije hteo da odgovara na njihova pitanja. Elinborg je pogledala u Erlendura. Čuvar je došao po zatvorenika i odveo ga u ćeliju.
Nakon dva dana ponovo su zakazali saslušanje. Advokat mu je doneo udobniju odeću i sada je bio obučen u farmerke i majicu kratkih rukava, skupe marke s nekim vezom na grudima koji je nosio kao medalju za besmisleno skupu kupovinu. Potpuno je promenio stav. Kao što to obično biva, tri dana provedena u pritvoru načela su njegovu aroganciju, i shvatio je da samo od njega zavisi hoće li i dalje čamiti u ćeliji ili ne.
Elinborg je tražila da ga bosonogog dovedu na saslušanje. Bez ikakvog objašnjenja su mu uzeli čarape i cipele. Pokušao je da sakrije noge pod stolom kad je seo ispred njih.
Elinborg i Erlendur su kao i prošli put sedeli nepomično pred njim. Iz magnetofona se čulo tiho zujanje.
- Razgovarala sam s razrednim starešinom vašeg sina - reče Elinborg. - Nastavnica je naglasila da su vaši razgovori s njom poverljive prirode, međutim, želela je da pomogne detetu i da pomogne nama u istraživanju ovog krivičnog dela. Rekla mi je da ste ga jednom fizički napali pred njom.
- Da sam ga napao! Samo sam ga lagano ošamario. Kakav fizički napad. Bio je nevaljao. Nemiran. On je teško dete. Vi to ne možete razumeti. Taj pritisak.
- I vi, znači, mislite da je u redu da ga zbog toga kažnjavate?
- Mi smo dobri drugari, moj sin i ja - rekao je otac. - Volim ga. Samo se ja brinem o njemu. Njegova majka…
- Znam sve o njegovoj majci - reče Elinborg. - Razumem da može biti teško biti samohrani roditelj. Ali to što ste vi njemu uradili je… neopisivo.
Otac je sedeo u tišini.
- Ništa mu ja nisam uradio - reče konačno.
Elinborg je prekrstila noge i svojim cipelama s tvrdim đonom i oštrim ivicama slučajno udarila čoveka u bose noge, a on zastenja od bola.
- Oprostite - reče Elinborg.
Pogledao ju je s bolnim izrazom na licu. Nije mu bilo jasno da li ga je namerno povredila.
- Nastavnica mi je rekla da ste malom postavljali nerealne zahteve - reče Elinborg, kao da se ništa nije dogodilo. - Da li je to tačno?
- Šta su nerealni zahtevi? Da želim da završi školu i da nešto ispadne od njega.
- To razumem - reče Elinborg. - Ali on ima osam godina, disleksičan je i veoma malo fali da možda dobije dijagnozu hiperkinetičkog poremećaja. Ni vi nemate ni srednju školu.
- Ali imam vlastitu firmu.
- Koja je bankrotirala. Skoro pa ste izgubili kuću, džip, sve bogatstvo koje vam je dalo neki položaj u društvu. Svi vas uvažavaju. Vi ste glavna faca kad se sretnete sa starim drugarima. Ili kad idete s prijateljima da igrate golf u inostranstvu. Sve ćete to izgubiti. To mora da vas mnogo frustrira, a uz to vam je žena na psihijatriji, a sin loš đak. Sve vam se nakupilo, i nije čudo da ste pukli kad vam sin, koji verovatno ceo život prosipa mleko i lomi tanjire, onda još razbije flašu likera na mermernom podu u dnevnoj sobi.
Otac je pogleda u oči. Bez ikakve reakcije.
- Moja žena nema nikakve veze s tim - reče.
Elinborg je posetila ženu u psihijatrijskoj bolnici,,Klepur“. Bolovala je od šizofrenije i s vremena na vreme je morala da ide u bolnicu, kad ima halucinacije i bude skrhana glasovima u glavi. Elinborg nije mogla ništa od nje da dozna jer je bila na jakim lekovima. Samo je sedela ljuljajući se napred-nazad i pitala Elinborg da li ima cigaretu. Nije joj bilo jasno zašto je došla da je vidi.
- Ja se trudim koliko mogu da ga vaspitam kako treba - reče otac u prostoriji za saslušavanje.
- Tako što ga bodete iglama.
- Zaveži.
Elinborg je razgovarala sa očevom sestrom, koja je rekla da su joj se njegove vaspitne metode ponekad činile pregrubim. Navela je za primer jedan događaj kojem je prisustvovala kod njih. Dečak je imao četiri godine i žalio se da se ne oseća dobro, bio je plačljiv i njoj se činilo da možda ima grip. Njen brat je izgubio strpljenje jer ga je mali gnjavio i podigao ga u naručje.
- Šta ti je? - grubo je upitao dečaka.
- Ništa - reče dete tiho i oklevajući, kao da se predaje.
- Onda prestani da cmizdriš.
- Dobro.
- Znači šta ti je onda?
- Ništa.
- Sve je u redu?
- Da.
- U redu. Ne cmizdri se bez razloga.
Otac nije menjao izraz lica dok mu je Elinborg prepričavala to što je čula od njegove sestre.
- Moja sestra i ja nismo u dobrim odnosima - reče. - Ne sećam se toga.
- Da li ste vi istukli svog sina tako da je završio u bolnici? - upita Elinborg.
Otac je gledao u nju.
Elinborg je ponovila pitanje.
- Ne - reče on. - Nisam. Kakav bi otac to uradio? Napadnut je u školi.
Dečak je otpušten iz bolnice. Služba za zaštitu dece smestila ga je u hraniteljsku porodicu i Elinborg je nakon saslušanja otišla da ga poseti. Sela je kraj njega i pitala ga kako se oseća. On nije progovorio ni reč u njenom prisustvu od njihovog prvog susreta, ali sada joj se činilo kao da hoće da joj kaže nešto.
Pročistio je grlo, nesiguran.
- Fali mi moj tata - reče plačljivim glasom.


Erlendur je doručkovao u trpezariji hotela kad je video kako prema njemu idu Sigurdur Oli i Henri Vapšot. Iza njih su dva detektiva sela za sto. Engleski kolekcionar ploča izgledao je još neurednije nego obično, čupave kose i izmučenog izraza lica, koje je pokazivalo potpuno poniženje i izgubljenu borbu s mamurlukom i zatvorom.
- Šta se dešava? - upita Erlendur i ustade. - Što si ga doveo ovamo? I što nije u lisicama?
- Lisicama?
- Na rukama.
- Misliš da su potrebne?
Erlendur pogleda u Vapšota.
- Nisam više mogao da te čekam - reče Sigurdur Oli. - Možemo da ga držimo u pritvoru samo do večeras, tako da moraš što pre da odlučiš da li ćeš ga optužiti ili ne. A i on je hteo da se vidi s tobom. Neće da priča sa mnom. Kaže da hoće samo s tobom da razgovara. Kao da ste drugari iz mladosti. Ne traži da ga pustimo, nije tražio advokata ni pomoć iz ambasade. Rekli smo mu da ima pravo na pomoć iz svoje ambasade, ali on samo odmahuje glavom.
- Jesi li dobio neke informacije o njemu iz Engleske? - upita Erlendur i pogleda u Vapšota, koji je spuštene glave stajao iza Sigurdura Olija.
- Proveriću sad kad ga ti preuzmeš - reče Sigurdur Oli, jer još nije ništa uradio na tome. - Javiću ti ako nađem nešto.
Sigurdur Oli se pozdravio s Vapšotom, popričao nakratko s detektivima i otišao. Erlendur je Englezu ponudio da sedne. Vapšot se pokunjeno spusti na stolicu.
- Nisam ga ja ubio - reče tiho. - Ja nikad ne bih mogao da ga ubijem. U životu nisam nikoga ubio, ni muvu nisam u stanju da ubijem, a kamoli tog divnog horskog dečaka.
Erlendur je gledao u Vapšota.
- Mislite Gudlojgura?
- Da - reče Vapšot. - Naravno.
- On odavno nije bio horski dečak - reče Erlendur. - Gudlojgur je imao skoro pedeset godina i igrao je Deda Mraza na priredbama.
- Vi to ne razumete - reče Vapšot.
- Ne - reče Erlendur. - Možda mi možete objasniti.
- Nisam bio u hotelu kad je ubijen - reče Vapšot.
- Gde ste bili?
- U potrazi za pločama.
Vapšot podiže pogled i na licu mu se pojavi trag osmeha.
- Razgledao sam to što vi Islanđani bacate. U prodavnici starih stvari. Gledao sam šta se baca na otpad. U reciklaži. Čuo sam da su skoro dobili imovinu iz neke ostavštine i da je tamo bilo gramofonskih ploča koje bi završile na otpadu.
- Od koga?
- Šta od koga?
- Od koga ste čuli za tu ostavštinu?
- Od radnika. Dam im malu nagradu ako mi jave. Dao sam im svoju vizitkartu. Već sam vam to rekao. Obilazim antikvarijate, viđam se s drugim kolekcionarima i idem na buvljake. Kolaportid, to je vaš glavni buvljak, zar ne? Radim sve što svi kolekcionari rade, pokušavam da pronađem vredne stvari.
- Da li ste bili s nekim kad je Gudlojgur ubijen? S kim bismo mogli da porazgovaramo?
- Nisam - reče Vapšot.
- Ali neko mora da se seća da vas je video na tim mestima.
- Pretpostavljam da je tako.
- Jeste li našli nešto zanimljivo? Neke horske dečake?
- Nisam. Ovoga puta nisam ništa pronašao.
- Zašto ste onda bežali? - upita Erlendur.
- Išlo mi se kući.
- I zato ste ostavili sve stvari u hotelu?
- Da.
- Osim nekoliko Gudlojgurovih ploča.
- Da.
- Zašto ste me lagali da vam je ovo prvi dolazak na Island?
- Ne znam ni sam. Nisam hteo da skrećem pažnju na sebe. Nemam nikakve veze s tim ubistvom.
- Ali to sada ne izgleda tako. Valjda vam je to bilo jasno. Kad ste lagali. Moralo vam je biti jasno da ću sve saznati. Da ću pronaći da ste već odsedali ovde u hotelu.
- Ja nemam nikakve veze s ubistvom.
- Sada ste me upravo uverili da imate veze s tim. Niste hteli da privučete pažnju na sebe.
- Nisam ga ja ubio.
- Kakav je bio vaš odnos s Gudlojgurom?
- Već sam vam to rekao, i ništa nisam slagao. Zainteresovao sam se za njegovo pevanje i za ploče koje je snimio kao horski dečak. Stupio sam u kontakt s njim kad sam čuo da je još živ.
- Zbog čega ste lagali? Već ste nekoliko puta bili na Islandu, odsedali u ovom hotelu, i sigurno ste se već susreli s Gudlojgurom.
Vapšot je razmišljao.
- To se mene ništa ne tiče. Mislim, ubistvo. Kad sam čuo šta se desilo uplašio sam se da ćete saznati da sam ga poznavao. Sve me više hvatao strah i morao sam sebe da prisilim da ne pobegnem odmah i ne privučem time pažnju na sebe. Morao sam da čekam nekoliko dana, ali na kraju me je uhvatila panika i pobegao sam. Jednostavno su mi popustili živci. Ali nisam ga ja ubio.
- Šta znate o Gudlojgurovom životu? - upita Erlendur.
- Ne znam mnogo.
- Zar kolekcionari ne traže informacije o onome što sakupljaju? Hoćete da kažete da vi to niste radili?
- Ne znam mnogo - reče Vapšot. - Znam da mu se desilo da je izgubio glas na koncertu, da je izdao samo dve ploče, da se posvađao s ocem i…
- Čekajte malo, kako ste saznali kako je umro?
- Kako to mislite?
- Gostima hotela je rečeno da se radi o nesreći ili srčanom udaru, a ne o ubistvu. Kako ste vi saznali da je ubijen?
- Kako sam saznao? Pa vi ste mi to rekli.
- Da, ja sam vam to rekao i vi ste bili kao jako iznenađeni, toga se sedam, ali sada mi kažete da ste se, kada ste čuli za ubistvo, uplašili da ćemo vas mi povezati sa slučajem. Znači, čuli ste o tome pre nego što smo se nas dvojica videli. Pre nego što smo vas povezali sa slučajem.
Vapšot se zapiljio u njega. Erlendur je poznavao situacije kad su njegovi sagovornici pokušavali da kupe vreme, i dozvolio je Vapšotu da se sabere. Dvojica policajaca sedela su na podesnoj razdaljini. Erlendur je kasno došao na doručak i trpezarija je sada bila skoro prazna. U daljini je primetio visoku kapu kuvara koji je poludeo kad je trebalo da da uzorak pljuvačke. Setio se Valgerdur. Laborantkinje. Šta li ona sad radi? Bocka plačljivu decu koja pokušavaju da je šutnu?
- Da li vas dvojicu veže možda nešto drugo osim interesovanja za ploče? - upita.
- Nisam hteo da se petljam u to - reče Vapšot.
- Šta tajite od nas? Zašto niste hteli da zovemo britansku ambasadu? I zašto ste odbili advokata?
- Čuo sam kako ljudi pričaju o tome u lobiju. Hotelski gosti. Pričalo se da je ubijen. Neki Amerikanci su pričali o tome. Tako sam saznao. I brinulo me da ćete nas povezati i da ću se naći upravo u ovoj situaciji u kojoj sam sada. Zbog toga sam pobegao. Eto zašto.
Erlendur se setio Amerikanca Henrija Bartleta i njegove žene. Sindi, tako se predstavila Sigurduru Oliju, sva jedan veliki osmeh.
- Koja je vrednost Gudlojgurovih ploča?
- Kako to mislite?
- Mora da su veoma vredne kad ste došli ovamo usred zime da ih kupite. Koja im je cena? Jedna ploča, koliko košta?
- Ako hoćete da prodate ploču, onda je stavite na aukciju, može i na internetu. Nemoguće je proceniti po kojoj će se ceni na kraju prodati.
- Ali otprilike. Šta mislite, koliko biste dobili za nju?
Vapšot je razmišljao.
- Stvarno ne mogu da kažem.
- Da li ste se videli s Gudlojgurom pre nego što je umro?
Henri Vapšot je oklevao.
- Jesam - reče konačno.
- Ceduljica koju smo našli kod njega, na kojoj je pisalo 18:30, to je bio vaš sastanak?
- To je bilo dan pre nego što je ubijen. Našli smo se u njegovoj sobi na kratkom sastanku.
- O čemu?
- O njegovim pločama.
- Kako mislite o njegovim pločama?
- Hteo sam da vidim da li je imao još ploča, već dugo me to interesovalo. Zanimalo me je da li je tih nekoliko mojih primeraka i onih za koje sam znao kod drugih kolekcionara bilo sve. Iz nekog razloga nije hteo da mi kaže. Prvi put sam ga pitao o tome u pismu još pre nekoliko godina, i onda opet kad sam se prvi put sreo s njim pre tri godine.
- I šta, da li je imao još ploča?
- Nije hteo da mi kaže.
- Mislite da je znao koliko vrede?
- Dosta otvoreno sam mu to objasnio.
-1 koliko vrede?
Henri nije odgovorio odmah.
- Kad sam se sreo s njim pre otprilike dva-tri dana, počeo je da popušta - reče konačno. - Hteo je da razgovara sa mnom o svojim pločama. Ja…
Henri je i dalje oklevao. Bacio je pogled iza sebe na policajce koji su ga čuvali.
- Dao sam mu pola miliona.
- Pola miliona?
- Kruna. Kao uplatu ili…
- Rekli ste mi da se ne radi o velikim iznosima.
Vapšot je slegnuo ramenima i Erlenduru se učinilo da se smeška.
- Znači, lagali ste - reče Erlendur.
-Da.
- Uplatu za šta?
- Za sve ploče koje je imao. Ako je uopšte i imao neke.
- I dali ste mu pare kad ste ga zadnji put videli iako niste znali ima li ploče ili nema?
-Da.
- I šta se onda desilo?
- Onda je ubijen.
- Mi nismo našli nikakve pare kod njega.
- O tome ne znam ništa. Ali znam da sam mu u njegovoj sobi dao pola miliona kruna dan pre nego što je ubijen.
Erlendur se setio da je rekao Sigurduru Oliju da proveri Gudlojgurove račune u banci. Pomislio je kako mora da se seti da ga pita je li išta saznao o njima.
- Da li ste videli ploče u sobi?
- Nisam.
- Zašto da vam sad verujem? Lagali ste mi o svemu drugom. Zašto da verujem bilo čemu što mi kažete?
Vapšot je slegnuo ramenima.
- Znači imao je pola miliona kruna u džepu kad je napadnut?
- Ja o tome ništa ne znam. Samo znam da sam mu dao pola miliona i da je nakon toga ubijen.
- Zašto mi niste odmah rekli za te pare?
- Hteo sam da me ostavite na miru - reče Vapšot. - Nisam hteo da mislite da sam ga ubio zbog para.
- A da li ste ga ubili zbog para?
- Nisam.
Sedeli su u tišini.
- Hoćete li me optužiti? - upita Vapšot.
- Mislim da mi niste sve rekli - reče Erlendur. - Zadržaću vas do večeri. Onda ćemo videti šta dalje.
- Ja nikad ne bih mogao da ubijem tog horskog dečaka. Obožavao sam ga, i još uvek ga obožavam. U životu nisam čuo lepši dečački glas.
Erlendur je gledao u Hernija Vapšota.
- Čudno kako ste vi nekako sami u svemu tome - reče bez razmišljanja.
- Kako to mislite?
- Nekako ste sami na svetu.
- Nisam ga ja ubio - reče Vapšot. - Nisam ga ja ubio.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:13 am






18


Vapšot je napustio hotel u pratnji dvojice policajaca, a Erlendur je otišao da potraži Osp, devojku koja je pronašla Gudlojgura. Rekli su mu da radi na četvrtom spratu. Liftom je došao na taj sprat i odmah je ugledao kako gura kolica s prljavim vešom iz jedne od soba. Nije ga primetila dok joj nije prišao i pozdravio je. Odmah ga je prepoznala.
- Vi ste - reče nezainteresovano.
Izgledala je još umornije i potištenije nego prošli put, kad ju je video u kafeteriji za osoblje. Erlendur je pomislio da božićni praznici ni za nju nisu veseo period. Bez razmišljanja ju je to i upitao.
- Ne voliš božićne praznike? - upita.
Nije mu odgovorila, već je samo pogurala kolica do sledeće sobe, pokucala na vrata, a nakon nekoliko trenutaka izvadila ključeve i ušla u nju. Pitala je da li je slobodno, u slučaju da gost nije čuo njeno kucanje, a onda je počela da sprema sobu, namestila je krevet, podigla peškire s poda u kupatilu i isprskala ogledala sprejom za čišćenje. Erlendur je ušetao u sobu za njom i pratio kako radi. Nakon nekog vremena konačno je primetila da nije sama.
- Ne smete biti u sobi - reče. - Privatnost.
- Ti si spremala sobu 312 na trećem spratu - reče Erlendur. - U njoj je bio jedan engleski čudak. Henri Vapšot. Da li si primetila nešto neuobičajeno u njegovoj sobi?
Gledala je u njega kao da ga ne razume.
- Kao recimo okrvavljen nož? - reče on i pokuša da se nasmeši.
- Nisam - reče Osp. - Ništa nisam videla. Kakav nož? Jel’ on ubio Deda Mraza? - upita.
- Ne sećam se tačno šta si rekla prošli put kad smo pričali, ali nešto si pomenula da vas neki gosti napadaju. Činilo mi se kao da si mislila na seksualno uznemiravanje. Da li je on bio takav tip?
- Nije, samo sam ga jednom videla.
- I nisi ništa…
- Potpuno je poludeo - reče ona - kad sam ušla u sobu.
- Poludeo?
- Omela sam ga u nečemu, i izbacio me je iz sobe. Otišla sam da se raspitam u čemu je stvar, i ispostavilo se da je na recepciji posebno zahtevao da mu se ne sprema soba. A meni niko nije ništa rekao. Ti idioti mi nikad ništa ne kažu. Tako da sam ja ušla u njegovu sobu i on je potpuno poludeo. Napao me, kreten. Kao da ja nešto značim u ovom hotelu. Bolje bi bilo da je napao direktora.
- On je pomalo tajanstven.
- Ma on je odvratan.
- Kažem za Vapšota.
- A ja za obojicu.
- Znači, nisi ništa neobično primetila u njegovoj sobi?
- Bio je veliki vašar, ali ništa neobično.
Osp je prekinula sa spremanjem i zastala na trenutak, gledajući zamišljeno u Erlendura.
- Da li ste saznali nešto? O Deda Mrazu?
- Vrlo malo reče Erlendur. - Zašto?
- Ovo je čudan hotel - reče Osp tihim glasom i pogleda na hodnik.
- Čudan? - Erlenduru se učinilo da je ona odjednom postala nesigurna. - Bojiš li se nečeg? Nečeg ovde u hotelu?
Osp mu ne odgovori.
- Bojiš se da ne izgubiš posao?
Pogledala je u Erlendura.
- Baš tako, ovakav posao niko ne bi hteo da izgubi.
- Pa šta onda?
Osp je malo oklevala, a onda kao da je donela neku odluku. Kao da je shvatila da to što hoće da kaže nije bilo vredno gubljenja živaca.
- Iz kuhinje se krade - reče ona. - Kradu koliko god mogu. Mislim da godinama nisu morali ništa da kupe.
- Krade se?
- Sve što nije zašarafljeno za pod.
- Ko krade?
- Nemojte nikome red da ste čuli od mene. Glavni kuvar. On sigurno.
- Kako ti to znaš?
- Guli mi je rekao. On je znao sve što se dešava u hotelu.
Erlendur se odjednom setio kako ga je glavni kuvar napao kad je uzeo goveđi jezik sa švedskog stola. Setio se njegovog besa.
- Kad ti je to rekao?
- Pre jedno dva meseca.
- I šta s tim? Da li ga je to brinulo? Da li je imao nameru da ih prijavi? Što je baš tebi to rekao? Mislio sam da ste se jedva poznavali.
- I nismo se poznavali.
Osp je zaćutala na trenutak.
- Maltretirali su me nešto u kuhinji. Prostačili. „Svrbi li te ona stvar?” Tako nešto. Najodvratniji prostakluci koji su tim kretenima mogli da padnu na pamet. Guli je to čuo i popričao sa mnom. Rekao mi je da se ne brinem. Da su to sve lopovi i da je mogao da ih ocinkari da je hteo.
- Da li je pretio da će ih tužiti?
- Nije on ništa pretio - reče Osp. - Rekao je to samo da me uteši.
- Šta se krade? - upita Erlendur. - Da li ti je rekao nešto o tome?
- Rekao je da direktor hotela zna sve o tome, ali da nije hteo ništa da preduzme; i on krade. Kupuje švercovanu robu. Za barove. I to mi je Guli rekao. Glavni konobar je bio u toj šemi.
- Gudlojgur ti je to rekao?
- Uzmu razliku.
- Zašto mi to nisi rekla kad smo prvi put razgovarali?
- Kakve to ima veze sa svim?
- Možda ima neke veze.
Osp je slegnula ramenima.
- Nisam to znala, a i nisam bila sasvim prisebna nakon što sam ga videla. Gudlojgura. S prezervativom. I izbodenog nožem.
- Da li si videla neke pare u njegovoj sobi?
- Pare?
- Pre nego što je ubijen, dobio je dosta velike pare, ali ne znam da li ih je imao kod sebe kad je napadnut.
- Nisam videla nikakve pare.
- Ne - reče Erlendur. - Znači nisi ti uzela novac? Kad si ga našla.
Osp prekide s poslom i spusti ruke niz bokove.
- Mislite da sam ih ja ukrala?
- Dešava se.
- Mislite da…
- Jesi ih uzela ili nisi?
- Nisam.
- Ali imala si priliku.
- Kao i taj ko ga je ubio.
- U pravu si - reče Erlendur.
- Nisam videla ni paru.
- Nisi, u redu.
Osp se vratila spremanju. Prskala je sredstvo za čišćenje po klozetskoj šolji i čistila je četkom kao da Erlendur ne stoji kraj nje. Nekoliko trenutaka gledao je kako radi, a onda joj se zahvalio na pomoći.
- Šta si mislila s tim da si ga omela? - reče zaustavivši se na vratima. - Henrija Vapšota? Ako si se najavila kao malopre, onda si verovatno tek bila zavirila u njegovu sobu.
- Nije me čuo.
- Šta je radio?
- Ne znam da li smem…
- Ostaće među nama.
- Gledao je televiziju - reče Osp.
- Da, sigurno nije hteo da se to pročuje - prošaptao je Erlendur kao zaverenički.
- Mislim, video - reče Osp. - Gledao je neki pornić. Odvratno.
- Zar imate kanal s porno-filmovima ovde u hotelu?
- Ne sa takvim, to je zabranjeno.
- Kakav je to film bio?
- Dečja pornografija. Prijavila sam direktoru hotela.
- Dečja pornografija? Kakva dečja pornografija?
- Kakva? Pa zar treba da vam opisujem?
- Kojeg je to dana bilo?
- Perverznjak odvratni!
- Kad je to bilo?
- Istog dana kad sam našla Gulija.
- I kako je direktor hotela reagovao na to?
- Nikako - reče Osp. - Rekao mi je da zavežem o tome.
- Da li znaš šta je Gudlojgur bio?
- Kako to mislite, portir? Bio je portir. Šta je drugo mogao da bude?
- Kao dete. Pevao je u dečjem horu i imao je veoma lep glas. Snimio je i ploče.
- Pevao u horu?
- U stvari, bio je dečja zvezda. A onda mu je život krenuo naopako. Odrastao je i sve je bilo gotovo.
- Nisam to znala.
- Ne, niko nije ništa znao o Gudlojguru - reče Erlendur.
Stajali su neko vreme u tišini, svako u svojim mislima.
- Ti ne voliš božićne praznike? - Erlendur je ponovio pitanje. Činilo mu se da je pronašao srodnu dušu.
Okrenula se prema njemu.
- Božićni praznici su za srećne ljude.
Erlendur je gledao u Osp, i na licu mu se pojavi mali osmeh.
- Ti i moja ćerka biste se vrlo lepo slagale - reče on i dohvati svoj mobilni.


Sigurdur Oli je začuđeno slušao Erlendura kako mu priča o parama koje je Gudlojgur verovatno čuvao u svom ćumezu. Razgovarali su o tome kako bi trebalo da provere Vapšotovu izjavu da se muvao po antikvarijatima u vreme ubistva. Sigurdur Oli je stajao pred Vapšotovom ćelijom kad ga je Erlendur pozvao i opisao u kakvim su okolnostima morali da uzmu uzorak Englezove pljuvačke.
U ćeliji u koju je bio smešten pre njega su boravili razni nesrećnici, sve od bednih pijandura do siledžija i ubica, koji su po zidovima ispisali ili urezali komentare o svom boravku u pritvoru. U ćeliji je bio klozet i krevet zašarafljen za pod. Na krevetu je bio tanak madrac i tvrd jastuk. Prozora nije bilo, ali je nad zatvorenikom bez prestanka bleštala fluorescentna sijalica, tako da nije mogao da zna da li je dan ili noć.
Henri Vapšot je kao skamenjen stajao uza zid naspram teških metalnih vrata. Dva stražara su ga držala. Elinborg i Sigurdur Oli su ušli u ćeliju sa sudskim nalogom za uzimanje uzorka pljuvačke, a Valgerdur je bila uz njih držeći u ruci štapić sa vatom, spremna da uzme uzorak.
Vapšot je buljio u nju kao da vidi samog đavola, koji je došao da ga odvuče u večiti pakleni oganj. Oči samo što mu nisu ispale iz glave i pokušavao je da se izmigolji što dalje od nje. Nije hteo da otvori usta, bilo šta da su pokušavali.
Na kraju su ga srušili na pod i držali ga za nos sve dok nije ostao bez vazduha i otvorio usta. Valgerdur je iskoristila priliku i ubacila mu štapić u usta, protrljala ga dok se nije zagrcnuo i na brzinu ga izvadila.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:13 am




19


Erlendur se uputio u kuhinju, ali je u prolazu kroz lobi hotela primetio Marion Brijem kako stoji na recepciji, u iznošenom kaputu, sa šeširom na glavi. Koščati prsti njenih ruku nisu nikako mogli da miruju. Erlendur joj se javio i ponudio da sednu u restoran. Primetio je da je njegova bivša šefica mnogo ostarila za tih nekoliko godina otkako se nisu videli, ali oči su joj bile žustre i radoznale kao uvek, i po običaju nije gubila vreme na ćaskanje.
- Grozno izgledaš - reče Marion sedajući. - Šta te to toliko muči?
Iz dubine kaputa izvukla je tanku cigaretu i šibice.
- Ovde ne srne da se puši - reče Erlendur.
- Više nigde ne sme da se puši - reče Marion paleći cigaru. Na licu je imala bolan izraz. Koža joj je bila siva i izborana. Bezbojne usne stisnule su cigaretu. Koščati prsti s beskrvnim noktima protegli su se za cigaretom kad je napunila pluća.
Iako su se dugo poznavali i svašta zajedno prošli, nisu nikada bili u vrlo dobrim odnosima. Marion je godinama bila Erlendurov šef i htela je da ga nauči zanatu. Erlendur je bio nabusit i nije hteo da sluša, nikada nije podnosio autoritet. Marion je to nerviralo, i među njima je često dolazilo do sukoba. Međutim, znala je da boljeg od njega neće naći, ako ni zbog čega drugog onda zato što Erlendur nije imao porodicu sa svim obavezama koje oduzimaju vreme. Samo je radio, ništa drugo. Baš kao i Marion Brijem, koja je čitav svoj život provela kao samotnjak.
- Šta ima novo kod tebe? - upita Marion pućkajući.
- Ništa - reče Erlendur.
- Božićni praznici ti idu na nerve, zar ne?
- Nikad mi nije bilo jasno čemu sva ta galama oko Božića - reče Erlendur odsutno, tražeći pogledom kuvarsku kapu u kuhinji.
- Ne - reče Marion. - Previše veselja i sreće za tvoj ukus, pretpostavljam. Što ne nađeš neku ženu? Nisi ti toliko mator. Ima mnogo ženturača koje bi bile presrećne da se brinu za takvog namćora kao što si ti. Veruj mi.
- Probao sam - reče Erlendur. - Šta si pronašla u…?
- Misliš na tvoju bivšu ženu?
Erlendur nije imao nameru da sedi i priča o svojim privatnim stvarima.
- Dosta više - reče.
- Čula sam da…
- Rekao sam dosta - reče Erlendur ljutito.
- U redu - reče Marion. - Ne tiče me se kako živiš. Samo znam da samoća polako ubija.
Marion je zaćutala.
- Ali ti, naravno, imaš decu. Zar ne?
- Da li bismo mogli da ne pričamo o tome? - reče Erlendur. - Ti si… - nije uspeo da završi rečenicu.
- Šta sam ja?
- Zašto si došla ovamo? Mogla si i da telefoniraš.
Marion je gledala u Erlendura i izgledalo je kao da joj se na staračkom licu pojavio osmeh.
- Čula sam da spavaš ovde u hotelu. Da usred božićnih praznika ne ideš kući. Šta se dešava s tobom? Zašto ne ideš kući?
Erlendur nije odgovarao.
- Zar si toliko sam sebi dosadio?
- Da li bismo mogli da promenimo temu?
- Poznat mi je taj osećaj. Kad sam sebi dosadiš. Dosadi ti đubre koje si postao i koje ne možeš da izbaciš iz glave. Ponekad ti to i uspe, ali se to đubre uvek vraća i iznova počinje da te gnjavi. Čovek pije pokušavajući da zaboravi. Promeni sredinu. Spava u hotelima kad se oseća najgore.
- Marion - zamoli Erlendur. - Ostavi me na miru.
- Ko god ima ploče Gudlojgura Egilsona - reče Marion Brijem, odjednom menjajući temu - taj leži na zlatu.
- Zašto to misliš?
- Zato što su one danas veliko blago. Doduše, vrlo malo ljudi ih ima ili zna za njih, ali oni koji se razumeju u njih spremni su da daju velike pare da bi ih se domogli. Gudlojgurove ploče se smatraju velikim raritetom u kolekcionarskim krugovima i veoma su tražene.
- O kojim iznosima se radi? Desetinama hiljada?
- Stotinama hiljada - reče Marion Brijem. - Za jednu ploču.
- Stotinama hiljada?! Lažeš.
Erlendur se uspravio na stolici. Razmišljao je o Henriju Vapšotu. Postalo mu je jasno zašto je dolazio na Island da traži Gudlojgura. Tražio je njegove ploče. Nije se radilo samo o obožavaocu dečačkog glasa, kao što je Vapšot tvrdio. Erlendur je shvatio zašto je on naizgled iz čista mira dao Gudlojguru pola miliona kruna.
- Koliko sam uspela da saznam, dečko je izdao samo dve ploče - reče Marion Brijem. - A skupocene su ne samo zbog njegovog neverovatnog pevanja nego i zato što su izdate u vrlo malom tiražu i što se skoro ništa nisu prodale. Zbog toga danas nema mnogo vlasnika tih ploča.
- Da li je kvalitet pesme uopšte važan?
- Čini mi se da je pravilo da je stanje u kome su ploče važnije od kvaliteta same muzike, to jest sadržaja. Muzika može biti nikakva, ali ako se radi o pravom interpretatoru prave pesme kod prave izdavačke kuće u pravo vreme, vrednost je neprocenjiva. Ne radi se samo o umetničkim vrednostima.
- Šta se desilo s tiražom? Šta si saznala o tome?
- Niko ne zna. Izgubljen tokom svih ovih godina ili jednostavno bačen. Desi se to. Tiraž je verovatno bio mali, možda nekoliko stotina primeraka. Razlog što su te ploče danas toliko skupe je pre svega što ih ima tek nekoliko u ćelom svetu. Pomaže i što je dečakova karijera bila vrlo kratka; radi se o samo dve ploče, obe izašle iste godine. Onda je, koliko sam shvatila, mali izgubio glas i više nikada nije zapevao.
- To mu se desilo na koncertu, jadničku - reče Erlendur. - Vuk mu je napao glas, tako se kaže. Kad glas pukne.
- I onda, decenijama posle toga, završi ubijen.
- Ako je vrednost tih ploča nekoliko stotina hiljada…
-Da?
- Zar to nije dovoljan razlog da ga neko ubije? Pronašli smo po jedan primerak obe ploče u njegovoj sobici. Skoro ništa više nije ni imao.
- Znači da ko god ga je ubio, nije znao koliko vrede - reče Marion Brijem.
- Misliš, ukrao bi ih da je znao?
- Kako su izgledale te ploče?
- Kao nove - reče Erlendur. - Bez mrlje ili nabora na omotima i čini mi se kao da nikada nisu ni puštane…
Pogledao je u Marion Brijem.
- Da li je moguće da je Gudlojgur imao čitav tiraž? - upita.
- Zašto ne? - reče Marion.
- Pronašli smo neke ključeve kod njega i ne znamo od čega su. Gde bi mogao da ga čuva?
- Ne mora da znači da je imao čitav tiraž - reče Marion. - Možda je imao deo. Ko bi drugi i trebalo da ga ima nego sam horski dečak?
- Ne znam - reče Erlendur. - Držimo u pritvoru jednog kolekcionara koji je došao čak iz Engleske da se vidi s Gudlojgurom. Neka tajnovita bitanga, hteo je da nam pobegne, obožava tog horskog dečaka kakav je nekad bio. On je jedina osoba za koju znam da zna koliko vrede Gudlojgurove ploče. Skuplja ploče s dečačkim horovima.
- Jel’ on normalan? - upita Marion Brijem.
- Sigurdur Oli radi na tome - reče Erlendur. - Gudlojgur je radio kao Deda Mraz ovde u hotelu - dodade, kao da je Deda Mraz stalno zanimanje.
Marion se smeškala staračkim osmehom.
- Kod Gudlojgura smo našli ceduljicu na kojoj je pisalo Henri i 18:30, kao da se našao ili je trebalo da se nađe s njim u to vreme. Henri Vapšot nam je rekao da su se videli u pola sedam dan pre nego što je ubijen.
Erlendur zaćuta, duboko u mislima.
- O čemu razmišljaš? - upita Marion.
- Vapšot mi je rekao da je platio Gudlojguru pola miliona kruna kako bi mu pokazao da ima ozbiljne namere. Da kupi ploče. Te pare su možda bile u sobici kad je napadnut.
- Hoćeš da kažeš da je neko čuo za Vapšota i njegove poslove s Gudlojgurom?
- Moguće je.
- Možda neki kolekcionar?
- Možda. Ne znam. Taj Vapšot je čudna ptica. Znam da nešto krije. Nešto o sebi ili o Gudlojguru, ne znam.
- A para, naravno, nije bilo kad ste ga našli.
- Tako je.
- Treba da krenem - reče Marion ustajući. Erlendur je takođe ustao.
- Ne mogu ni pola dana da izdržim na nogama - reče Marion. - Ubi me umor. Kako ti je ćerka?
- Eva? Ne znam. Mislim da nije dobro.
- Možda bi trebalo da budeš s njom za Božić.
- Da, možda.
- A ljubavna situacija?
- Dosta više s ljubavnom situacijom - reče Erlendur, pomislivši na Valgerdur. Hteo je da joj telefonira, ali nije se usuđivao. Šta bi mogao da joj kaže? Šta se nje ticala njegova prošlost? Šta se koga ticao njegov život? Šta mu je trebalo da je pozove da izađu? Ni sam nije znao šta ga je spopalo.
- Priča se da si izašao na večeru s nekom damom - reče Marion.
- Kažu ljudi, to se nije desilo godinama.
- Ko ti je to rekao? - upita Erlendur zabezeknuto.
- Ko je ta žena? - upita Marion, ne odgovorivši mu. - Čula sam da je zgodna.
- Niko - brecnu se Erlendur i ljutito ode. Marion Brijem je gledala za njim, a zatim sporim korakom izašla iz hotela smeškajući se.


Silazeći u predvorje, Erlendur je razmišljao kako da na fin način optuži kuvara za krađu, ali Marion ga je potpuno smela. Kad je konačno uhvatio kuvara u kuhinji i odgurao ga na stranu, u njemu više nije bilo nimalo diskretnosti.
- Jesi li ti lopov? - upita direktno. - I svi vi ovde u kuhinji? Kradete sve što može da se pomeri, jelda?
Glavni kuvar je gledao u njega.
- Kako to mislite?
- Mislim da je Deda Mraz možda nastradao jer je znao koliko se krade ovde u hotelu. Možda je izboden nasmrt jer je znao ko krade. Možda si ti otpuzao u rupetinu u podrumu gde je on živeo i možda si ga izbo nožem da ne bi pričao o tome. Šta misliš o tome? I onda si ga još i opljačkao.
Kuvar je zabezeknuto zurio u Erlendura. - Vi niste normalni! - proštenja konačno.
- Kradeš iz kuhinje, zar ne?
- S kim ste vi pričali? - upita kuvar ozbiljnog lica. - Ko vas je to lagao? Neko ovde u hotelu?
- Da li si dao uzorak pljuvačke?
- Ko vam je to rekao?
- Zašto nisi hteo da daš pljuvačku?
- Dao sam, na kraju. Mislim da vi niste normalni. Uzimati pljuvačku od svih radnika hotela! Zbog čega? Da svi ispadnemo budale! A sad me još optužujete za krađu. Ja nikada nisam ukrao ni glavicu kupusa odavde iz kuhinje. Nikada! Ko je to lagao?
- Ako te je Deda Mraz raskrinkao jer si lopov, možda te je zbog toga ucenjivao? Recimo da…
- Zaveži! - viknuo je kuvar. - Jel’ si to od makroa čuo? Jel’ on to lagao? Erlenduru se činilo da će ga napasti. Kuvar mu se tako približio da su im se lica skoro dodirnula. Visoka kuvarska kapa se nakrivila napred, i Erlendur je podigao pogled prema njoj.
- Jel’ to bio onaj prokleti svodnik? - šištao je kuvar.
- Ko je svodnik?
- Ono đubre odvratno od direktora - procedi kuvar kroz stisnute zube. U tom trenutku u Erlendurovom džepu zazvoni telefon. Gledali su se u oči, ni jedan ni drugi nisu hteli da se predaju. Na kraju se Erlendur javio na telefon. Kuvar se okrenuo od njega i dalje besan kao ris.
Na telefonu je bio šef forenzičara.
- Zovem zbog pljuvačke na prezervativu - reče kad se predstavio.
- Da - reče Erlendur - jeste li našli vlasnika?
- Ne, nismo, još nismo ni blizu - reče šef. - Ali obavili smo analizu, mislim na sadržaj, i pronašli tragove duvana.
- Duvana? Mislite za pušenje?
- Da, ali više za žvakanje - reče glas na telefonu.
- Za žvakanje? Ne razumem.
- Hemijski sastav. Nekad se to moglo kupiti u prodavnicama duvana, ali mislim da ga više ne prodaju. Možda u trafikama, nisam siguran da li je to još uvek legalno. Treba da se proveri. Ljudi to stavljaju u usta, ili sam duvan, ili u gazi, mora da ste to videli.
Kuvar se spotaknuo o vrata ormara i počeo da psuje kao lud.
- Duvan za žvakanje - reče Erlendur. - Znači, u pljuvački s prezervativa našli ste tragove duvana za žvakanje?
- Tako je - reče šef.
- Šta to znači?
- Ko god je bio s Deda Mrazom, žvakao je duvan.
- Šta nam to govori?
- Ništa. Zasad. Samo sam mislio da treba da znate. I još jedna stvar. Pitali ste me za kortizol u pljuvački.
-Da.
- Nismo našli veliku količinu, bio je u granicama normale.
- Na šta to ukazuje? Da je sve bilo mirno?
- Povećana količina kortizola znači da je pritisak povišen zbog napetosti ili stresa. Ko god je bio s portirom, bio je veoma smiren sve vreme. Bez stresa. Bez napetosti. Ničega se nije bojao.
- Dok se nešto nije desilo - reče Erlendur.
- Da - reče šef. - Dok se nešto nije desilo.
Završili su razgovor i Erlendur vrati telefon u džep. Kuvar je stajao i buljio u njega.
- Da li znaš nekoga u hotelu ko žvaće duvan? - upita Erlendur.
- Zaveži! - zavrišta kuvar.
Erlendur duboko udahnu vazduh i pokri lice rukama, trljajući umorne oči kad mu se odjednom u mislima ukazaše zubi Henrija Vapšota, crni od duvana.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:14 am





20


Erlendur se raspitao za direktora hotela na recepciji i rečeno mu je da je izašao nakratko. Glavni kuvar nije hteo da objasni zašto je za odvratno đubre od direktora rekao da je svodnik. Kuvar je bio jedan od naj temperamentnijih ljudi koje je Erlendur u životu video i bilo je sasvim moguće da je u svom uzbuđenju rekao nešto što nije imao nameru da kaže. Ali nije mogao ništa više iz njega da izvuče. Samo je pričao o nevažnim stvarima ili je psovao, u kuhinji je bio na svom terenu. Erlendur je razmišljao da, ne bi li izjednačio igru, pozove u hotel četiri uniformisana policajca koji bi kuvara u marici priveli u policijsku stanicu u Hverfisgati na saslušanje.
Razmišljao je o toj ideji neko vreme, ali onda je odlučio da sačeka s tim.
Umesto toga je otišao u sobu Henrija Vapšota. Prelomio je policijski pečat na vratima. Forenzičari su se potrudili da ne pomaknu ništa u sobi. Erlendur je dugo nepomično stajao u jednoj tački sobe i razgledao prostor oko sebe. Tražio je ambalažu duvana za žvakanje.
Bila je to dvokrevetna soba s dva razdvojena kreveta, oba nenameštena, kao da je Vapšot ili spavao u oba, ili imao gosta. Stari gramofon na stolu bio je povezan za pojačalo i dva mala zvučnika. Na drugom stolu bili su televizor i video-rikorder. Kraj njega su bile dve video-kasete. Erlendur je stavio jednu u aparat i uključio televizor, ali naglo ga je ugasio čim se pojavila prva slika. Osp nije lagala kad mu je rekla za pornografiju.
Zatim je otvorio fioke na noćnom stočiću i dobro pregledao Vapšotov kofer, otvorio ormar i otišao u kupatilo, ali nigde nije mogao da nađe duvan. Kanta za đubre takođe je bila prazna.
- Elinborg je bila u pravu - reče Sigurdur Oli, koji se odjednom pojavio u sobi.
Erlendur se okrenuo prema njemu.
- O čemu ti to? - reče.
- Konačno sam od Engleza dobio informacije - reče Sigurdur Oli razgledajući prostoriju oko sebe.
- Tražim duvan za žvakanje - reče Erlendur. - Na prezervativu su nađeni tragovi duvana.
- Mislim da znam zašto on neće da kontaktira s ambasadom i odbija advokata, i nada se da će ovo sve što brže proći - reče Sigurdur Oli i poče da iznosi Erlenduru informacije koje mu je engleska policija poslala o kolekcionaru ploča.
Henri Vapšot, neoženjen i bez dece, rođen je pred Drugi svetski rat, 1938. godine u Londonu. Porodica njegovog oca imala je nekoliko veoma vrednih nekretnina u centru grada. Neke od njih su uništene za vreme Drugog svetskog rata, i umesto njih su izgrađene zgrade sa stanovima ili kancelarijskim prostorom od kojih se porodica veoma obogatila. Zahvaljujući tome, Vapšot čitavog života nije morao ništa da radi. Bio je jedino dete svojih roditelja, školovan u najboljim školama, na Itonu i Oksfordu, iako nije završio fakultet. Nakon što mu je otac umro, on je preuzeo porodične poslove, ali njega, za razliku od oca, nije interesovalo bavljenje nekretninama. Vrlo brzo je prestao da dolazi na posao i pojavljivao se samo na najvažnijim sastancima. Uskoro je i to prestao i poslove je u potpunosti prepustio svojim direktorima.
Čitav život je živeo u kući svojih roditelja. Njegovi susedi su 0 njemu mislili da je samac, čudak, prijatan i pristojan ali čudan, nekomunikativan i nedruštven. Samo ga je interesovalo sakupljanje gramofonskih ploča. Kuća mu je bila prepuna ploča koje je kupovao iz ostavština umrlih ili na buvljacima. Zbog te kolekcionarske opsesije je mnogo putovao. Pričalo se da je imao najveću privatnu kolekciju u celoj Velikoj Britaniji.
Već je dva puta osuđivan i bio je na listi seksualnih prestupnika pod posebnim nadzorom britanske policije. Prvi put je optužen i osuđen na zatvorsku kaznu jer je silovao dečaka od dvanaest godina. Mališan je živeo u Vapšotovom susedstvu i sprijateljili su se zbog zajedničkog interesovanja za gramofonske ploče. Zločin se desio u kući Vapšotovih roditelja, i kad je čula 0 nedelu vlastitog sina, njegova majka je doživela nervni slom; o tom slučaju se mnogo pisalo u britanskim medijima, pogotovo u žutoj štampi. Vapšot, pripadnik privilegovane klase, prikazan je kao čudovište. Tokom istrage slučaja ispostavilo se da je on dečacima i mladićima plaćao velike iznose za razne seksualne usluge.
Majka mu je umrla dok je bio u zatvoru, i kad je izašao na slobodu, prodao je roditeljsku kuću i preselio se u drugi kraj grada. Nekoliko godina kasnije opet se pojavio u medijima kad su dva četrnaestogodišnjaka rekla da im je Vapšot nudio pare da se skinu goli u njegovoj kući, a uz to je optužen i za silovanje. On je bio u Baden Badenu u Nemačkoj kad se to pročulo i uhapšen je u luksuznom hotelu „Breners hotel & spa“.
Nije pronađeno dovoljno dokaza da ga osude za silovanje, i Vapšot je pobegao u Tajland. Zadržao je britansko državljanstvo i svoju kolekciju ploča u Engleskoj, gde je često dolazio u potragu za novim primercima. Počeo je da koristi devojačko prezime svoje majke Vapšot, ali pravo ime mu je Henri Vilson. Otkako je otišao iz Engleske, nije imao više sukoba sa zakonom, ali vrlo malo se znalo o njegovom boravku u Tajlandu.
- Nije ni čudo što nije hteo da skreće pažnju na sebe - reče Erlendur kad mu je Sigurdur Oli ispričao ćelu priču.
- Zadnja sorta perverznjaka - reče Sigurdur Oli. - Možeš da zamisliš zašto je odabrao baš Tajland.
- I oni nemaju nikakav otvoren slučaj protiv njega? - upita Erlendur. - Engleska policija?
- Ne, verovatno im odgovara da ne moraju da se bave njim - reče Sigurdur Oli. - Elinborg je bila u pravu.
- O čemu beše?
- Da je Henrijevo interesovanje za Gudlojgura, horskog dečaka a ne Deda Mraza, seksualne prirode. Rekla nam je da smo kao kaluđeri jer nemamo njenu maštu.
- Znači, Henri je bio s njim dole u njegovom sobičku i tamo ga ubio? Horskog dečaka kojeg je obožavao? To baš nema logike.
- Ja to ne mogu da shvatim - reče Sigurdur Oli. - Ne mogu da shvatim ljude koji se tako ponašaju, ne mogu zamisliti gora čudovišta od njih.
- Nikad to ne bih rekao o njemu, onako na prvi pogled - reče Erlendur i popi čašicu zelenog šatrez likera.
- Nikad se to i ne vidi na njima, prokletim perverznjacima - reče Sigurdur Oli.
Sišli su u prizemlje i uputili se prema malom baru. Za šankom je bila gužva. Strani turisti su bili veseli i glasni i videlo se da su se lepo provodili, crvenih obraza, obučeni u islandske džempere.
- Jesi li saznao da li je Gudlojgur imao neke račune u banci? - upita Erlendur. Upalio je cigaretu i pogledao oko sebe. Primetio je da samo on puši u ćelom baru.
- Još to proveravam - reče Sigurdur Oli, pijuckajući pivo.
Na vratima se pojavila Elinborg, i Sigurdur Oli joj je mahnuo. Klimnula je glavom kad ih je videla i progurala se do šanka, uzela veliko pivo i pridružila im se. Sigurdur Oli joj je ukratko izneo informacije koje je dobio od Skotland jarda o Henriju i ona se nasmešila.
- E, znala sam - reče.
- Šta si znala?
- Da je to njegovo interesovanje za horske dečake bio seksualne prirode. Verovatno ga je zbog toga i Gudlojgur zanimao.
- Hoćeš da kažeš da su se njih dvojica nešto igrali tamo dole? - upita Sigurdur Oli.
- Možda je prisilio Gudlojgura na to - reče Erlendur. - Neko je tamo imao nož.
- Baš mi je to trebalo, usred božićnih priprema, još o tome da razmišljam - reče Elinborg.
- Da, nije baš ukusno - reče Erlendur i isprazni čašu. Hteo je da naruči još jedno piće. Bacio je pogled na sat. Da je u kancelariji, dosad bi završio posao. U baru više nije bila velika gužva i on je pozvao konobara.
- Barem dve osobe bile su u njegovoj sobi, jer ne možeš nikome pretiti ako klečiš.
Sigurdur Oli je pogledao Elinborg, bojeći se da je preterao s opisivanjem.
- Sve gore i gore - reče Elinborg.
- Da ti se smuče kolačići - reče Erlendur.
- Okej, ali zašto je izbo Gudlojgura nožem? - upita Sigurdur Oli. - I to ne jednom, nego više puta. Kao da je pomahnitao. Ako ga je Henri ubio, onda mora da se u toj sobi desilo nešto što je izludelo tog engleskog perverznjaka.
Erlendur je hteo da naruči još jedno piće, ali Sigurdur Oli i Elinborg su se zahvalili i oboje pogledali na sat, oboje savladani božićnim stresom.
- Ja bih rekao da je kod njega u sobi bila neka žena - reče Sigurdur Oli.
- Izmerili su kortizol u pljuvački na prezervativu - reče Erlendur. - Bio je u granicama normale. Ako je neka ženska bila s njim, verovatno je već bila otišla kad je ubijen.
- Ja to ne bih rekla, s obzirom na položaj u kome smo ga našli - reče Elinborg.
- Ko god da je bio s njim, bio je tamo svojevoljno i bez prisile - reče Erlendur. - Mislim da je to jasno. Da je kortizol bio povišen, to bi značilo uzbuđenje ili povišenu napetost u telu.
- Znači, radi se o kurvi - reče Sigurdur Oli - na poslu.
- Da li bismo mogli da razgovaramo o nečem prijatnijem? - zamoli Elinborg.
- Postoji mogućnost da se iz hotela kralo i da je Deda Mraz znao nešto o tome - reče Erlendur.
- I zbog toga je ubijen? - reče Sigurdur Oli.
- Ne znam. Uz to, moguće je da u hotelu ima i prostitucije, pod pokroviteljstvom direktora hotela. Ne znam da li to ima ikakve veze sa slučajem, ali mislim da bi trebalo da proverimo sve te stvari.
- Ima li to ikakve veze s Gudlojgurom? - upita Elinborg.
- Sasvim je -moguće, s obzirom na to u kakvom je stanju bio kad je pronađen - reče Sigurdur Oli.
- Kako ide s tvojim čovekom? - upita Erlendur.
- Bio je mrtav hladan na sudu - reče Elinborg popivši gutljaj piva.
- Mališan još nije svedočio protiv oca, jelda? - upita Sigurdur Oli. I on je bio upućen u slučaj.
- Siroče je nemo kao grob - reče Elinborg. - A đubre od njegovog oca ne odustaje od svoje izjave. Kategorično odbija da je napao malog. A uz to ima i dobre advokate.
- I znači dobiće opet starateljstvo nad detetom?
- Sasvim je moguće.
- A dečko? - reče Erlendur. - Da li on hoće da se vrati ocu?
- To je ono najčudnije u ćelom slučaju - reče Elinborg. - Još uvek je jako vezan za oca. Kao da misli da je zaslužio sve to što mu se desilo.
Sedeli su u tišini.
- Erlendure, da li zaista nameravaš da provedeš Božić u hotelu? - upita Elinborg. U glasu joj se osećao osuđujući ton.
- Ne, treba da idem kući - reče Erlendur. - Da budem s Evom. Skuvam dimljenu jagnjetinu.
- Kako je ona? - upita Elinborg.
- Onako - reče Erlendur. - Nije loše.
Mislio je da vide na njemu da laže. Znali su sve o problemima njegove ćerke, ali su to retko spominjali. Znali su da on ne želi mnogo da priča o tome, i nisu ga nikada ispitivali u detalje.
- Sutra je Sveti Torlakur - reče Sigurdur Oli. - Je li sve spremno za praznike, Elinborg?
- Ma ništa nisam završila - uzdahnula je.
- Razmišljam o tom hobiju, sakupljanju ploča - reče Erlendur.
- Šta s tim? - upita Elinborg.
- Zar to nije nešto čime ljudi počnu da se bave u detinjstvu? - reče Erlendur. - Ne znam, doduše, ništa o tome. Nisam nikada ništa sakupljao. Ali zar to nije neka zanimacija tipična za decu, kada skupljaju sličice s glumcima ili modelima aviona i, naravno, poštanske marke, plakate i ploče? Skoro svi to prerastu, ali neki nastave da skupljaju knjige i ploče dok ne crknu.
- Šta hoćeš time da kažeš?
- Razmišljam o kolekcionarima kao što je Vapšot, mada ne kažem da su svi perverznjaci kao on. Da li je to interesovanje za sakupljanje stvari vezano za želju da zadrže nešto iz detinjstva? Za potrebu da se sačuva nešto što bi inače nestalo iz njihovog života, a oni nisu spremni da se toga odreknu. Da li je sakupljanje pokušaj da se sačuva nešto iz mladosti? Nešto vezano za uspomene koje čovek neće da pusti nego ih gaji i održava tom opsesijom?
- Misliš da je Vapšotovo sakupljanje ploča s horskim dečacima neka vrsta opsesije mladošću? - upita Elinborg.
- I kad mu se ta opsesija onda pojavi od krvi i mesa ovde u hotelu, on onda pukne? - reče Sigurdur Oli. - Dečak se pretvorio u sredovečnog muškarca. Tako nešto?
- Ne znam.
Erlendur je rastreseno gledao u turiste u baru i primetio je čoveka srednjih godina, azijskog lica, koji je govorio engleski s američkim naglaskom. U ruci je držao novi video-rikorder i slikao društvo koje je bilo s njim. Erlenduru je u tom trenutku palo na pamet da u hotelu možda postoji video-nadzor. Nisu to bili proverili. Direktor hotela i šef recepcije nisu spomenuli da imaju takav nadzor u hotelu. Pogledao je Sigurdura Olija i Elinborg.
- Jeste li se vi raspitali ima li hotel sistem video-nadzora? - upita.
Njih dvoje se pogledaše.
- Zar se nisi ti raspitao? - upita Sigurdur Oli.
- Ja sam zaboravila - reče Elinborg. - Zbog Božića i sve te gužve oko praznika. Potpuno sam zaboravila.


Šef recepcije je pogledao u Erlendura i odmahnuo glavom. Rekao je da se u toj stvari u hotelu radi prema veoma strogim pravilima. U zgradi hotela nije bilo kamera, niti u predvorju, na recepciji, u liftovima, na hodnicima, ni u sobama. Pogotovo ne u sobama, to se podrazumeva.
- Inače ne bismo uopšte imali gostiju - reče šef recepcije ozbiljnog lica.
- Da, to sam i mislio - reče Erlendur, razočaran. Za trenutak se ponadao da su neke kamere možda uhvatile nešto što bi im moglo koristiti u istrazi, nešto što se ne bi slagalo sa izjavama i svedocima, nešto neuobičajeno ili čudno, u suprotnosti s onim što je policija već otkrila.
Krenuo je od recepcije s namerom da se vrati u bar, kad je šef recepcije povikao za njim.
- Na južnoj strani hotela je filijala banke, na drugoj strani zgrade. Tamo su prodavnice suvenira i banka, i odande može da se uđe u hotel. Taj ulaz se mnogo manje koristi. Banka sigurno ima video-obezbeđenje. Ali na tim kamerama se sigurno vide samo ljudi koji idu u banku.
Erlendur je znao gde se nalaze banka i prodavnice suvenira, i odmah se uputio tamo, ali filijala je već bila zatvorena. Pogledao je u plafon i primetio skoro nevidljivo oko kamere iznad ulaznih vrata. U filijali nije bilo nikoga. Pokucao je na staklena vrata da su se zatresla, ali niko mu nije odgovorio. Na kraju je telefonom dao nalog da se privede šef filijale.
Dok je čekao, razgledao je robu u prodavnicama suvenira, koja je turistima nuđena po naduvanim cenama; tanjiri s crtežima Gulfosa i Gejzira, izrezbarene figurice Tora, privesci za ključeve s lisičjom dlakom, plakati s vrstama kitova koji se nalaze u moru oko Islanda, bunde od tuljanove kože, koje su koštale više od njegove mesečne plate. Predomišljao se da li da kupi neki suvenir o toj čudnoj zemlji, Turistislandu, koja je postojala samo u mislima bogatih stranaca, ali nije našao ništa jeftino.
Šef filijale banke, žena četrdesetih godina, krenula je na božićni koktel i nije bila nimalo zadovoljna što su je omeli u tome; prvo je pomislila da je opljačkana banka. Dva uniformisana policajca pokucala su na njena vrata i bez ikakvog objašnjenja je zamolili da pođe s njima. Gledala je besno Erlendura kad joj je objasnio da treba da pregleda snimke njenih kamera za obezbeđenje. Pušila je cigaretu za cigaretom i upalila novu na opušku stare i Erlendur je pomislio kako godinama nije video tako strastvenog pušača.
- Zar to nije moglo da čeka do sutra? - upita ona hladnim glasom. Erlenduru se činilo da čuje kako ledenice padaju s nje na pod i pomislio je kako sigurno ne bi hteo da bude u situaciji da joj duguje pare.
- Umrećete od toga - reče Erlendur, pokazujući na cigaretu.
- Neću još - odgovori mu ona. - Što ste me dovukli ovamo?
- Zbog ubistva - reče Erlendur. - U hotelu.
- I? - reče ona, kao da je spomen ubistva uopšte nije impresionirao.
- Trudimo se da što pre obavimo istragu.
Pokušao je da se nasmeši, ali nije mu uspelo.
- Kakva glupost - reče ona i naredi Erlenduru da pode za njom. Dvojica policajaca su već otišla, očito su hteli da se otresu žene, koja ih je vređala sve vreme dok su se vozili od njene kuće do hotela. Povela ga je prema ulazu za osoblje banke, ukucala kod, otvorila vrata i rekla mu da požuri.
Ispostava banke bila je mala. U njenoj kancelariji bila su četiri mala televizorska ekrana vezana za kamere iza dva blagajnika, u sali i iznad ulaznih vrata. Uključila je ekrane i objasnila Erlenduru da su kamere bile uključene 24 sata i da je sve snimano na kasete, koje su se čuvale tri nedelje, a zatim se ponovo koristile. Uređaji za snimanje nalazili su se u malom podrumu ispod prostorija banke.
Žena ga je odvela u podrum pušeći treću cigaretu i pokazala mu kasete, pažljivo obeležene datumima i lokacijom kamera. Kasete su čuvane u zaključanom sefu.
- Radnik iz glavne banke dođe ovamo svaki dan i namesti sve. Ja se u to ništa ne razumem, i moliću vas da ne čačkate ništa što vas se ne tiče.
- Hvala vam - reče Erlendur pokorno. - Hteo bih da počnem danom kad je ubijen.
- Samo izvolite - reče žena, baci ispušenu cigaretu na pod i stade odlučno na nju.
Pronašao je tačan datum na kaseti obeleženoj s „ulaz” i stavio je u uređaj priključen za mali televizor. Pretpostavio je da ne mora da gleda snimke kamera iznad blagajnika.
Šefica je pogledala na svoj zlatni ručni sat.
- Na svakoj kaseti su dvadeset četiri sata - uzdahnula je.
- Kako izdržite? - upita Erlendur. - Na poslu?
- Kako to mislite, kako izdržim?
- S pušenjem? Šta radite?
- Šta se to vas tiče?
- Ne tiče me se, zaista - reče brzo.
- Zar ne biste mogli da uzmete kasete? - reče ona. - Ja nemam vremena. Već je odavno trebalo da budem na jednom mestu, i nemam nameru da visim ovde sa vama dok vi gledate sve te kasete.
- Ne, u pravu ste - reče Erlendur. Pogledao je kasete u sefu. - Uzeću dve nedelje pre ubistva. Znači, četrnaest kaseta.
- Da li znate ko ga je ubio?
- Ne, ne znamo još - reče Erlendur.
- Dobro ga se sećam - reče ona. - Portira. Već sedam godina vodim ovu filijalu - dodade, da bi bolje objasnila. - Činio mi se fin čovek.
- Da li ste skoro razgovarali s njim?
- Nikad nisam progovorila s njim. Ni reč.
- Da li je bio mušterija ovde kod vas? - upita Erlendur.
- Nije. Nije imao račun. Barem koliko ja znam. Nisam ga nikada videla u banci. Da li je uopšte imao neke pare?
Erlendur je naredio da se četrnaest kaseta prebaci u njegovu sobu i da mu nabave televizor i video-rikorder. Predveče je počeo da gleda prvu kasetu kad mu je zazvonio telefon. Sigurdur Oli se javljao.
- Moraćemo ili da ga optužimo za nešto, ili da ga pustimo - reče. - A nemamo u stvari ništa protiv njega.
- Da li se žali?
- Ni reč još nije rekao.
- Je li tražio advokata?
- Nije.
- Optuži ga zbog dečje pornografije.
- Dečje pornografije?
- Imao je kasete s dečjom pornografijom u svojoj hotelskoj sobi. To je zakonom zabranjeno. Imamo svedoka koji je video kako gleda to đubre. Sada možemo zbog toga da ga uhapsimo, a posle ćemo videti. Neću da ga pustim da odmah zbriše za Tajland. Moramo još da proverimo da li je rekao istinu o tome šta je radio tog dana kad je Gudlojgur ubijen. Neka se još malo preznojava u ćuzi, pa ćemo videti.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:14 am




21


Erlendur je skoro ćelu noć gledao kasete.
Izveštio se da ubrzava traku kad na snimcima nije bilo nikoga. Kao što se moglo očekivati, pred bankom je najveća gužva bila od devet sati ujutro do četiri posle podne, nakon toga je bilo mnogo manje ljudi, a skoro ih je nestalo nakon šest sati, kad su se zatvarale prodavnice suvenira. Ulaz u hotel je doduše bio otvoren dvadeset četiri sata, i tamo je bio bankomat, ali on je vrlo retko korišćen usred noći.
Nije primetio ništa zanimljivo na snimcima onog dana kad je Gudlojgur ubijen. Lica ljudi koji su ulazili u hotel mogla su dobro da se razaznaju, ali Erlendur nije prepoznao nikog. Brzo je preletao preko noćnih snimaka, i izgledalo je da su ljudi kao munje uletali kroz vrata, zaustavljali se pred bankomatom i izlazili. Tek poneko je ulazio u sam hotel. Erlendur je dobro gledao te ljude, ali nije prepoznao nikoga ko bi mogao imati veze s Gudlojgurom.
Video je da osoblje hotela koristi taj ulaz. Primetio je šefa recepcije, debelog direktora hotela i Osp kako se žure kroz vrata i pomislio kako je ona verovatno jedva čekala da se izvuče odande nakon radnog dana. Na jednom mestu je primetio Gudlojgura kako prelazi preko predvorja i zaustavio je kasetu. To je bilo tri dana pre ubistva. Bio je sam, sporim koracima se pojavio pred kamerom, pogledao u banku, okrenuo glavu, pogledao prodavnice suvenira i onda ponovo nestao u hotel. Erlendur je premotao natrag i ponovo gledao Gudlojgura, ponovivši to četiri puta. Bilo mu je čudno da ga vidi živog. Zaustavio je traku u momentu kad se Gudlojgur okrenuo prema banci i gledao njegovo skamenjeno lice na ekranu. Video je horskog dečaka. Čoveka koji je nekad davno imao divan i melanholičan dečački glas. Dečaka zbog čijeg se pevanja Erlendur setio svojih najbolnijih uspomena.
Neko je pokucao na vrata i Erlendur ugasi televizor. Eva Lind je došla u posetu.
- Spavaš? - upita ona i provuče se mimo njega u sobu. - Kakve su to kasete? - upita.
- Vezano za slučaj - reče Erlendur.
- Kako ide?
- Nikako.
- Jesi razgovarao sa Stinom?
- Stinom?
- Rekla sam ti za nju. Stina! Pitao si me o prostitutkama koje rade u hotelu.
- Ne, nisam još pričao s njom. Kaži, da li možda znaš devojku otprilike tvojih godina koja radi ovde u hotelu, zove se Osp? Vas dve imate otprilike iste poglede na svet.
- Kakve poglede?
Eva Lind ponudi ocu cigaretu i ponudi mu vatru. Bacila se na krevet. Erlendur je seo za sto i pogledao kroz prozor u mračnu i hladnu noć. Dva dana do Božića, pomisli. Onda će se sve vratiti u normalu.
- Poprilično mračne - reče.
- Misliš da sam ja jako veliki negativac? - reče Eva Lind.
Erlendur je ćutao, a Eva je zafrktala, ispuštajući dim kroz nosnice.
- A ti si kao oličenje vedrine? - reče ona.
Erlendur se nasmešio.
- Ne poznajem nijednu Osp - reče Eva. - Kakve ona ima veze sa slučajem?
- Nikakve - reče Erlendur. - Barem mislim da nema. Ona je prva naišla na leš, i čini mi se da zna dosta o raznim stvarima koje se dešavaju u hotelu. Pametna devojka. Zna da se izbori sama za sebe. Malo me podseća na tebe.
- Ne poznajem je - reče Eva. Zaćutala je i zagledala se u neku tačku pred sobom, a on ju je gledao u tišini i tako su proveli veče. Ponekad nisu imali šta da kažu jedno drugome. Ponekad su se svađali kao pas i mačka.
Nisu nikada ćaskali o nevažnim temama. Nisu nikada pričali o cenama, politici, sportu, garderobi ili bilo čemu na šta su drugi ljudi trošili vreme - njima se to činilo kao traćenje vremena. Jedino što im je bilo važno bili su njih dvoje, njihova prošlost i sadašnjost, porodica koja nikada i nije bila porodica jer ih je Erlendur napustio, tragična sudbina Eve i njenog brata Sindrija, mržnja njihove majke prema Erlenduru - to su im bile jedine teme o kojima su razgovarali, i obeležile su sve njihove susrete.
- Šta bi htela za božićni poklon? - Erlendur je prekinuo tišinu.
- Božićni poklon? - reče Eva.
- Da.
- Ne treba mi ništa.
- Nešto ti sigurno treba.
- Šta si ti dobijao za Božić? Kad si bio mali?
Erlendur je razmišljao. Setio se rukavica.
- Uvek neke sitnice - reče on.
- Mama uvek daje Sindriju lepše poklone nego meni - reče Eva Lind.
- A onda je jednom prestala da mi daje poklone. Rekla je da ću ih ionako prodati za drogu. Dala mi je jednom prsten, koji sam prodala. Da li je tvoj brat dobijao bolje poklone nego ti?
Erlendur je osetio kako ga ispipava. Najčešće mu je postavljala vrlo direktna pitanja, i uspevala svojom otvorenošću da ga izbaci iz ravnoteže. Mnogo rede se dešavalo da pokuša da bude obzirna prema njemu.
Kad je Eva izgubila bebu i ležala u komi na intenzivnoj nezi, njen lekar je rekao Erlenduru kako bi bilo dobro da on bude kraj nje i da joj što više priča, jer je moguće da će ona čuti njegov glas i osetiti njegovu blizinu, iako se nije znalo da li će išta razumeti. Jedna od stvari o kojima joj je Erlendur pričao bio je njegov brat i oluja na visoravni iz koje je samo on spasen. Kad se Eva probudila iz kome i došla iz bolnice u njegov stan, pitao ju je da li se seća ičega što joj je pričao. Rekla je da se ne seća ničega, ali to pitanje joj je probudilo znatiželju i pritiskala ga je dok joj nije ponovio sve što je rekao u bolnici, što nikada nikome nije rekao i niko nije znao. Nikada pre toga nije pričao o svojoj prošlosti i Evi se činilo da se zbližavaju i da ga bolje poznaje, bez obzira na to što je uvek njega optuživala za sve svoje jade i iako je znala da ga verovatno nikada neće u potpunosti razumeti.
Na jedno pitanje nikada nije dobila odgovor, a to ju je strašno mučilo i gnevilo, i obeležilo je njihov odnos. Razvodi nisu bili retka pojava, to joj je bilo jasno. Bračni parovi su se često rastajali, neki razvodi su bili ružniji od drugih, a posle nekih bi ljudi potpuno prestali da komuniciraju. To je sasvim razumela. Ali nije nikako mogla da razume zašto se Erlendur rastao i od svoje dece. Zašto ga nisu interesovali kad je otišao. Zašto ih je čitav život zapuštao sve dok ga Eva jednog dana nije našla u mračnom stanu u nekoj zgradurini. O tome je želela da razgovara sa svojim ocem, ali on nikada nije mogao da joj da nikakve odgovore.
- Bolje poklone? - reče on. - Uvek smo isto dobijali. Kao što se kaže u pesmicama: sveće i špil karata. Ponekad sam želeo nešto lepše, ali naši roditelji su bili sirotinja. U to doba su svi bili sirotinja.
- A nakon što je on umro? Tvoj brat?
Erlendur je ćutao.
- Erlendure? - reče Eva.
- Nakon što je on nestao, više nikada nismo slavili Božić - odgovori Erlendur.


Nakon što mu je brat poginuo, u njihovoj kući se više nije slavilo rođenje Spasitelja. Prošlo je mesec dana od njegovog nestanka, i u kući nije bilo radosti, poklona ni gostiju. Obično im je na Badnje veče dolazila u posetu porodica njegove majke i pevale su se božićne pesme. Kuća u kojoj su živeli bila je mala i bilo je tesno, ali porodica je bila na okupu, što je stvaralo toplinu i svetlost. Tog Božića majka nije htela da primi goste. Otac je u dubokoj depresiji provodio dane u krevetu. Nije učestvovao u potrazi za sinom, kao da je znao da nema vajde, kao da je mislio da je on kriv što mu je dete umrlo, i da niti on, niti iko drugi ne može ništa da uradi. Za sve je to bio samo on kriv.
Majka je bila neumorna. Obezbedila je negu za Erlendura. Bodrila je spasioce da nastave s potragom, a i sama je išla da traži sina. Vratila bi se s visoravni iscrpljena tek kad bi pala najcrnja noć i nije imalo smisla tražiti dalje, a nastavljala sutradan, čim bi svanulo. Čak i kad je svima bilo jasno da njen sin sigurno više nije živ, nije htela da prekine, tražila ga je sa istim žarom. Predala se tek kad je došla najgora zima, s velikim snežnim nanosima i najsurovijim vremenom. Bila je primorana da se suoči s činjenicom da joj je dete poginulo na visoravni, i da će morati da sačeka do proleća kako bi našla njegovo telo. Svakog dana bi gledala u pravcu visoravni i psovala: „Dabogda vas trolovi pojeli što ste mi uzeli dete!”
Pomisao da mu brat leži mrtav negde na pustopoljini bila je nepodnošljiva, i Erlendura su počele da muče noćne more, iz kojih se budio plačući i vrišteći. Borio se protiv mećave, zakopan u sneg, mala leđa njegovog brata okrenuta prema oluji, a pored njih smrt.
Erlendur nije mogao da razume svog oca, kako je mogao da sedi kod kuće dok su ljudi davali sve od sebe u toj potrazi. Činilo se da ga je taj događaj potpuno skrhao i pretvorio ga u apatičnu olupinu, i Erlendur se čudio silini tuge koja je to mogla da uradi njegovom ocu, pre toga tako jakom i energičnom čoveku. Gubitak deteta je s vremenom potpuno iscrpeo svu volju za životom iz njega, i on se nikada više od toga nije oporavio.
Kasnije, kad je sve prošlo, prvi i zadnji put je čuo svoje roditelje kako se svađaju. Tada je saznao da njegova majka nije htela da oni idu na visoravan tog dana, ali otac je nije slušao. Vremenske prilike su bile dobre i njemu se činilo da ona zanoveta. Doneli su zajedničku odluku da nikad više ne pričaju o toj raspravi pre tragedije, kao da bi prekidanjem tišine o tome prekinuli i zadnju nit koja ih je povezivala. I u toj tišini je Erlendur morao da se bori s vlastitim osećanjem krivice, jer je on bio taj koji je preživeo.


- Zašto je tako hladno u sobi? - upita Eva Lind i umota se u svoju jaknu.
- Zbog radijatora - reče Erlendur. - Ne radi. Šta ima novo kod tebe?
- Ništa. Mama ima novog momka. Našla ga je na nekoj seljačkoj zabavi u Olveru. Ne možeš da zamisliš koliko je to odvratan tip. Rekla bih da koristi briljantin i češlja kosu u nekakvu masivnu loknu navrh glave i nosi košulje s ogromnim kragnama. A još kad počne da pucketa prstima kad čuje neke seljačke pesme na radiju…
Erlendur se nasmešio. Eva je najviše mrzila „momke” njene mame, koji su po njenim pričama bili najgora sorta.
Sedeli su u tišini.
- Pokušavam da se setim kakvo sam ja dete bila kad sam imala osam godina - reče Eva odjednom. - Ne sećam se ničega osim samog rođendana. Ne sećam se proslave, ali sećam se tog dana. Stajala sam na parkingu ispred zgrade i znala sam da mi je rođendan i da punim osam godina. Nekako me ta potpuno nebima uspomena prati čitav život. Samo to, da sam znala da mi je rođendan i da imam osam godina.
Pogledala je u Erlendura.
- Rekao si da je on imao osam godina. Kad je poginuo.
- Da, napunio je osam godina tog leta.
- Kako to da nikada nije pronađen?
- Ne znam.
- Znači da je još uvek tamo negde na visoravni.
- Da.
- Njegove kosti.
- Da.
- Osam godina.
- Da.
- Jesi ti za to bio kriv? Što je on poginuo?
- Ja sam imao deset godina.
- Da, ali…
- Niko nije bio kriv.
- Ali mora da si pomislio…
- O čemu pričaš, Eva? Šta te zanima?
- Zašto nikada nisi stupio u vezu sa mnom i Sindrijem nakon što si otišao? - upita Eva Lind. - Zašto nisi hteo da budeš s nama?
- Eva…
- Nismo bili vredni toga, jelda?
Erlendur je bez reči gledao kroz prozor. Opet je počeo da pada sneg.
- Pokušavaš da povučeš neku paralelu? - reče konačno.
- Nikad mi niko nije dao nikakvo objašnjenje. Pomislila sam…
- Da to ima neke veze s mojim bratom? Kako je on nastradao? To hoćeš da kažeš?
- Ne znam - reče Eva. - Uopšte te ne poznajem. Sreli smo se tek pre nekoliko godina, i to zato što sam ja tebe pronašla. To o tvom bratu je jedina stvar koju znam o tebi, osim što si policajac. Nikada nisam mogla da shvatim kako si mogao da ostaviš Sindrija i mene. Rođenu decu.
- Dopustio sam da bude po volji vaše majke. Možda je trebalo da insistiram da imam pravo da vas viđam, ali…
- To te nije interesovalo - završi Eva rečenicu.
- Nije istina.
- Jeste, istina je. Ali zašto? Zašto se nisi brinuo za vlastitu decu kao što je trebalo?
Erlendur je nemo gledao u pod. Eva je ugasila treću cigaretu. Ustala je, otišla do vrata i otvorila ih.
- Stina može sutra da se vidi s tobom ovde u hotelu - reče. - U podne. Sigurno ćeš je primetiti, ima nove sise.
- Hvala ti što si je pitala.
- Nema na čemu - reče Eva.
Oklevala je na vratima.
- Šta bi ti htela? - upita Erlendur.
- Ne znam.
- Mislim, za božićni poklon.
Eva pogleda u svog oca.
- Moju bebu - rekla je i tiho zatvorila vrata.


Erlendur duboko uzdahnu, sedeći još neko vreme na krevetu, a onda se vrati pregledavanju kaseta. Ljudi su kao mravi puzili preko ekrana, s kesama i paketima u rukama, pripremajući se za proslavu Božića.
Došao je do petog dana pre Gudlojgurovog ubistva kad ju je ugledao. Nije je odmah primetio, ali neka lampica mu se upalila u podsvesti, pa je premotao traku nazad da ponovo pogleda. Nije ga privuklo njeno lice, nego ćela pojava, koraci i oholost. Ponovo je pritisnuo „plej“ i video da je to zaista ona i da ulazi u hotel. Premotao je traku unapred. Nakon nekih pola sata ponovo se pojavila na ekranu, izlazeći iz hotela, brzim koracima pored banke i prodavnice suvenira, ne okrenuvši se nijednom.
Ustao je s kreveta zureći u ekran.
Gudlojgurova sestra.
Žena koja već decenijama nije videla svog brata.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:14 am







PETI DAN




22


Erlendura je kasno pre podne probudila neka buka. Trebalo mu je dugo vremena da se razbudi nakon besane noći, i nije odmah mogao da ustanovi kakva je to galama koja je odjekivala po njegovoj maloj sobi. Bio je dugo budan, gledao jednu kasetu za drugom, ali Gudlojgurovu sestru nije više video. Nije ni za trenutak pomislio da je igrom slučaja bila u hotelu; da je iz nekog drugog razloga došla tamo a ne da poseti svog brata, iako je njemu rekla da već decenijama nije u vezi s njim.
Pronašao je laž, a znao je da za policijsku istragu nema boljeg napretka nego kad se pronađe laž.
Buka nije prestajala i Erlendur je konačno shvatio da dopire iz telefona. Javio se i čuo glas direktora hotela.
- Treba da siđete u kuhinju - reče direktor. - Ovde je neko s kim bi trebalo da razgovarate.
- Ko je to? - upita Erlendur.
- Mladić koji je otišao s posla jer je bio bolestan onog dana kad smo našli Gudiojgura - reče direktor. - Treba da dođete.
Erlendur je ustao. Bio je još uvek u odelu. Otišao je u kupatilo i pogledao se u ogledalo. Video je bradu od nekoliko dana i prešao rukom preko nje, praveći zvuk kao kad se šmirglom prelazi preko grubog drveta. Brada mu je bila gusta i gruba, baš kao očeva.
Pozvao je Sigurdura Olija pre nego što je krenuo i zamolio ga da sa Elinborg ode u Hafnarfjordur i da privedu Gudlojgurovu sestru na saslušanje u policijsku stanicu u Hverfisgati. Rekao je da će im se kasnije pridružiti. Nije objasnio zašto je hteo da razgovara s njom. Nije hteo da joj njih dvoje to slučajno kažu. Hteo je da vidi njen izraz lica kad joj postane jasno da zna da ga je slagala.
Kad je ušao u kuhinju, Erlendur je video direktora hotela kako stoji kraj izuzetno mršavog mladića u dvadesetim godinama. Prvo je pomislio da mu kontrast s direktorom možda vara oči - naime, ko god da stane pored njega, izgledao bi kao kostur.
- Evo vas napokon - reče direktor. - Izgleda kao da ja moram da vodim tu vašu istragu, da vam pronalazim svedoke i bog zna šta još.
Pogledao je svog radnika.
- Red mu šta znaš.
Mladić je počeo da priča do najsitnijih detalja, kako se oko podneva tog dana kad je Gudlojgur pronađen u svojoj sobici nije dobro osećao. Jedva je uspeo da dođe do kante za đubre u kuhinji da se ispovraća.
Bacio je posramljen pogled na direktora.
Zbog bolesti je dobio dozvolu da ode ranije s posla i otišao je kud s temperaturom i kostoboljom. Bio je samac i nije gledao vesti toga dana, tako da nije ni sa kim razgovarao o tome šta je znao do sledećeg dana, kad se vratio na posao i čuo da je Gudlojgur ubijen. Naravno da su ga vesti šokirale, iako nije dobro poznavao pokojnika - tek je nekih godinu dana radio u hotelu - mada bi ponekad popričao s njim, a i posetio ga je u podrumu, ali…
- Da, da, da - nestrpljivo ga prekide direktor. - Ne zanima nas to, Deni. Nastavi s pričom.
- Gudlojgur je došao u kuhinju malo pre nego što sam otišao kući tog jutra i zamolio me da mu nabavim nož.
- Zamolio te da mu pozajmiš nož iz kuhinje? - upita Erlendur.
- Da. Prvo je hteo makaze, ali pošto ih nisam našao, dao sam mu nož.
- A da li je rekao zašto su mu trebale makaze ili nož?
- Zbog kostima Deda Mraza.
- Kostima?
- Nije mi ništa drugo rekao, mislio sam da treba možda nešto da opara.
- Da li je vratio nož?
- Nije, barem dok sam ja još bio na poslu, ali otišao sam u podne i ne znam šta se posle toga desilo.
- O kakvom se nožu radi?
- Rekao je da mu treba nešto oštro - reče Deni.
- Evo ovakav, kao ovaj - reče direktor izvadivši iz fioke mali nož za sečenje mesa s drvenom drškom i testerastom nožicom. - Te noževe postavljamo gostima ako naruče naše velike goveđe krmenadle. Jeste li ih probali? Prste da poližeš. Meke kao testo.
Erlendur je uzeo nož i razgledao ga, razmišljajući da li je moguće da je Gudlojgur sam naoružao svog ubicu. Da li je ta priča o kostimu bila samo izgovor? Da li je moguće da je Gudlojgur očekivao nekog gosta i mislio da treba da bude naoružan; ili je nož jednostavno ostavio na stolu dok je popravljao svoj kostim, a napad je bio iznenadan, bez predumišljaja, izazvan nečim što se desilo u sobičku? Znači da ubica nije došao naoružan da se nađe s Gudlojgurom; nije došao s namerom da ga ubije.
- Dajte mi taj nož - reče Erlendur. - Moram da proverim jesu li dužina i oblik oštrice isti kao na ranama. U redu?
Direktor je klimnuo glavom.
- To je Englez, jelda? - reče on. - Ili ste možda našli nekog drugog?
- Hteo bih malo da popričam s Denijem - reče Erlendur, ne odgovorivši na direktorovo pitanje.
Direktor je klimnuo glavom ne pomaknuvši se s mesta, ali kad je shvatio šta mu Erlendur govori, pogleda ga uvređeno. Navikao je da bude u centru pažnje, i nije mu odmah bilo jasno šta mu Erlendur kaže. Kad je konačno shvatio, visokim glasom je najavio da ima neka posla u kancelariji i otišao. Činilo se kao da je Deni odahnulo kad je njegov šef otišao, ali ta opuštenost nije dugo trajala.
- Jesi li otišao u podrum da ga ubiješ? - upita Erlendur.
Deni ga je gledao u čudu.
- Nisam - reče on oklevajući, kao da ni sam nije bio siguran. Sledeće pitanje ga je još više zbunilo.
- Da li žvačeš duvan? - upita Erlendur.
- Ne - reče on. - Duvan? Šta…?
- Jesi li dao uzorak pljuvačke?
- Šta?
- Koristiš li kondome?
- Kondome? - ponovi Deni, potpuno zbunjen.
- Imaš li devojku?
- Devojku?
- Pa moraš da paziš da ne zatrudni?
Deni je ćutao.
- Nemam devojku - reče konačno, i Erlenduru se učini da mu je to teško padalo. - Zašto me ispitujete o svemu tome?
- Ne tiče te se - reče Erlendur. - Poznavao si Gudlojgura. Kakav je bio čovek?
- Bio je dobar.
Deni je ispričao Erlenduru kako je Gudlojguru bilo dobro u hotelu i da nije hteo da ga napusti, i kako je strepeo od pomisli da će morati da se odseli kad je dobio otkaz. Koristio je sve usluge koje su bile na raspolaganju u hotelu, i bio je jedini radnik kojem je to dozvoljeno. Za male pare je jeo u hotelu, u vešernici su mu prali rublje, a za sobicu u podrumu nije plaćao ni krunu. Otkaz je doživeo kao veliki šok, ali rekao je da je uspeo dovoljno da uštedi tokom godina i da neće više morati da radi.
- Kako je to mislio? - upita Erlendur.
Deni je slegnuo ramenima.
- Ne znam. Umeo je da bude tajnovit. Rekao bi tako nešto što niko nije razumeo.
- Šta, na primer?
- Ne znam, recimo, nešto o muzici. Ponekad. Kad bi popio. Ali uglavnom se ponašao normalno.
- Da li je mnogo pio?
- Ne, nije. Ponekad za vikend. Ali nije nikad zakasnio na posao ili uzeo bolovanje. Nikad. Mnogo se ponosio time, iako taj njegov posao i nije bio ništa posebno. Biti portir i tako to.
- Šta ti je pričao o muzici?
- Voleo je lepu muziku. Ne sećam se tačno kako je to rekao.
- Šta je mislio time da neće više morati da radi?
- Kao da je imao neke pare. Nije nikada ništa plaćao i mogao je da uštedi. Mora da je na to mislio. Da je imao veliku ušteđevinu.
Erlendur se setio da je već zamolio Sigurdura Olija da proveri Gudlojgurove račune u banci, i pomislio da će morati da ga podseti na to.
Oprostio se od zbunjenog Denija, koji je još uvek razbijao glavu oko duvana, kondoma i devojaka, i uputio se prema predvorju, gde je naleteo na devojku koja se glasno svađala sa šefom recepcije. Činilo se kao da je šef recepcije hteo da je izbaci iz hotela, ali ona se odupirala. Erlendur je pomislio da je to možda dama koja je ucenjivala šefa zbog noći koje su proveli zajedno i krenuo je da im okrene leđa kad ga devojka ugleda.
- Jeste li vi policajac? - viknula je za njim.
- Molim vas da izađete iz hotela! - rekao je šef recepcije neuobičajeno grubim glasom.
- Eva Lind vas je dobro opisala - reče ona gledajući u Erlendura. - Ja sam Stina. Rekla mi je da vam se javim.


Seli su za sto u baru. Erlendur im je uzeo kafu. Trudio se da ne obraća pažnju na njene grudi, ali bilo je teško ne gledati ih. U životu nikada nije video tako velike grudi na tako mršavom i sitnom telu. Na sebi je imala dugačak kaput bež boje s krznenom kragnom, i kad ga je skinula i stavila na stolicu, pred njim su se ukazale veoma uska crvena bluza, koja je jedva pokrivala stomak, i crne pantalone širokih nogavica, koje su joj stajale na pola zadnjice. Bila je jako našminkana, s tamnim ružem na usnama, iza kojih su virili lepi zubi kad bi se nasmejala.
- Trista hiljada - reče, češkajući se ispod desne dojke kao da je nešto žulja. - Mislite na sise, jelda?
- Jel’ sve u redu s njima?
- Ma to su šavovi - reče mršteći se. - Ne smem da ih češem. Moram da se pazim.
- Šta…?
- Novi silikon - prekinula ga je Stina. - Operisana sam pre tri dana.
Erlendur se trudio da ne zuri u njene nove grudi.
- Odakle se vi i Eva Lind poznajete? - upitao je.
- Rekla mi je da ćete to pitati i da vam kažem da je bolje da ne znate. U pravu je. Verujte mi. Još je rekla da vi možete da mi pomognete oko jedne stvari i da ja mogu da pomognem vama, razumete?
- Ne - reče Erlendur. - Ne znam o čemu pričate.
- Eva je rekla da ćete moći da mi pomognete.
- Eva laže. O čemu pričate? Oko kakve stvari vam treba pomoć?
Stina je uzdahnula.
- Moj dečko je uhvaćen na aerodromu s hašišem. Vrlo mala količina, ali mogao bi da dobije tri godine zatvora zbog toga. Idioti presuđuju u tim stvarima kao za ubistvo. Samo mrvica hašiša. I nekoliko tableta! Rekli su mu da će dobiti tri godine. Tri! Pedofili dobijaju tri meseca, i to uslovno. Drkadžije!
Erlendur nije razumeo zadnju reč i nije znao kako bi on mogao da joj pomogne. Izgledala je kao malo dete koje nije razumelo kako je svet velik i komplikovan i kako je u njemu teško funkcionisati.
- Uhapšen je na međunarodnom aerodromu?
- Da.
- Ne mogu ništa da uradim - reče Erlendur. - A ne bih hteo i da mogu. U lošem ste društvu. Švercovanje droge i prostitucija. Što ne nađete neki kancelarijski posao?
- A da barem pokušate? - reče Stina. - Da popričate s nekim. Ne može dobiti tri godine!
- Da li sam ja dobro razumeo - reče Erlendur klimajući glavom - vi ste prostitutka?
- Prostitutka, prostitutka - reče Stina vadeći cigaretu iz crne tašnice koja joj je visila na ramenu. - Plešem kod Grofa.
Nagnula se prema njemu i prošaptala kao da dele tajnu: - Pare su bolje u tom drugom poslu.
- I bili ste s mušterijama ovde u hotelu?
- Da, s dosta njih - reče Stina.
- Radili ste ovde u hotelu?
- Nisam nikada radila ovde.
- Zanima me jeste li hvatali mušterije ovde ili ste dolazili s njima iz grada?
- Kako mi se htelo. Smela sam da budem ovde sve dok me debeli nije izbacio.
- Zbog čega?
Stinu su opet zasvrbele grudi i pažljivo se počeškala. Namrštila se i, iako se trudila da se nasmeje, Erlendur je video da se ne oseća dobro.
- Znam jednu devojku koja je išla na istu operaciju i nije joj uspelo - reče. - Sise joj izgledaju kao prazne kese.
- Šta će ti tolike grudi? - Erlendur nije mogao da izdrži da ne pita.
- Zar nisu lepe? - reče ona gurnuvši ih prema njemu, mršteći se od bola. - Šavovi me ubijaju - prostenjala je.
- Jesu, ali… velike su - reče Erlendur.
- Nove novcijate - reče Stina ponosno.
Erlendur je primetio direktora hotela kako ulazi u bar u pratnji šefa recepcije i prilazi im žustrim koracima. Pogledao je oko sebe da se uveri da nikog drugog nema u baru i prosiktao prema Stini kad je došao na nekoliko metara od njih.
- Napolje! Marš napolje! Odmah! Gubi se odavde!
Stina pogleda u direktora, pa u Erlendura i zakoluta očima.
- Isuse - proštenja.
- Ne želimo kurve kao što si ti u hotelu! - vikao je direktor.
Zgrabio ju je kao da hoće sam da je izbaci iz hotela.
- Pusti me - reče Stina ustajući. - Razgovaram s čovekom.
- Pazi na grudi! - viknuo je Erlendur, ne znajući šta drugo da kaže. Direktor ga je zapanjeno pogledao. - Nove su - objasnio je Erlendur.
Stao je između njih, bezuspešno pokušavajući da zaustavi direktora. Stina je pazila da zaštiti grudi, a šef recepcije je sa strane gledao šta se dešava. Konačno je prišao da pomogne Erlenduru, i na kraju im je uspelo da razdvoje direktora i Stinu.
- Sve što… ona… kaže o… meni je… čista laž! - šištao je direktor. Savladan naporom, lica mokrog od znoja, nije mogao da dođe do vazduha.
- Nije ništa rekla o vama - reče Erlendur da bi ga smirio.
- Hoću… da se… izgubi… odavde.
Direktor se baci na stolicu i izvadi maramicu da obriše znoj.
- Oladi, debeli - reče Stina. - On je makro, to znate sigurno?
- Makro? - Erlendur nije odmah shvatio.
- Uzima procenat od nas što radimo ovde u hotelu - reče Stina.
- Procenat? - ponovi Erlendur.
- Procenat! Komisiju! Uzima ih za sebe.
- Laž! - povika direktor. - Marš odavde, kurveštino!
- On i šef restorana su hteli da uzmu više od polovine - reče Stina, pažljivo nameštajući grudi - a kad ja nisam htela da pristanem na to, rekli su mi da se izgubim i da se ne pojavljujem više u hotelu.
- Laže - reče direktor, koji se sada već malo primirio. - Uvek sam terao sve te šmizle, kao i nju. Nećemo da se pročuje da po hotelu rade kurve.
- Šef restorana? - reče Erlendur, prisetivši se tankih brčića. Zvao se Rosant, ako ga pamćenje nije varalo.
- Čuj, terao nas - profrktala je Stina okrenuvši se prema Erlenduru.
- On je nas zvao. Ako sazna za goste koji su za to i imaju pare, javi nam i nasadi nas ovde za šank. Kaže da je to dobro za popularnost hotela. To su uglavnom gosti koji dolaze na konferencije i tako to. Stranci. Usamljeni muškarci. Uvek nam javi kad su velike konferencije.
- Koliko vas ima? - upita Erlendur.
- Nas nekoliko imamo agenciju za poslovnu pratnju - reče Stina. - Na visokom nivou.
Stina je s velikim ponosom pričala o tome, skoro kao o novim grudima.
- Ma kakva agencija - reče direktor, koji je konačno došao do vazduha.
- Vise ovde u hotelu za šankom i pokušavaju da uhvate goste i da odu s njima u sobu. Laže da ih ja zovem. Kurvo lažljiva!
Erlendur je zaključio da nema smisla da nastavi da razgovara sa Stinom u baru, te je zatražio od šefa recepcije da mu pozajmi svoju kancelariju, ili u suprotnom da svi odu u policijsku stanicu da tamo završe diskusiju. Direktor hotela duboko uzdahnu, bacajući besne poglede prema Stini. Erlendur ju je izveo iz bara prema kancelariji, ostavivši direktora samog. Izgledao je potpuno iscrpljeno i ljutito je oterao šefa recepcije, koji je pokušao da mu pomogne.
- Ona laže, Erlendure - vikao je za njima. - Laže šta god da kaže!
Erlendur je seo za pisaći sto u kancelariji šefa recepcije, a Stina je ostala na nogama, paleći cigaretu kao da je se ne tiče što je u ćelom hotelu zabranjeno pušenje, s izuzetkom bara.
- Da li poznaješ portira ovde u hotelu? - upita Erlendur. - Gudlojgura?
- Bio je vrlo fin čovek. On je od nas skupljao procenat za debelog. I onda ga je neko ubio.
- On je…
- Mislite da ga je debeli ubio? - Stina mu je upala u reč. - On je najveći odvratnjak kojeg znam. Znate zašto ne smem više da dolazim ovde u hotel?
- Ne.
- Nije mu bilo dosta da uzima procenat od nas, nego je još tražio i…
- Šta?
- Da radimo razne stvari za njega. Lično. Mislim…
- I šta onda?
- Nisam htela. Ne dolazi u obzir. Salo na tom odvratnjaku. Gadi mi se. Sasvim je moguće da je on ubio Gudlojgura. Sigurna sam da je sposoban za to. Možda je seo na njega.
- Kakav si ti imala odnos s Gudlojgurom? Jesi i njemu pružala neke usluge?
- Ma kakvi. Njega to nije interesovalo.
- Ne bih baš rekao - reče Erlendur setivši se Gudlojgurovog tela u sobičku sa spuštenim pantalonama. - Nije da je bio potpuno nezainteresovan.
- Ja ga u svakom slučaju nisam interesovala - reče Stina i pažljivo podiže grudi. - Niti druge devojke.
- Da li je i šef restorana upetljan u to s direktorom?
- Rosant? Jeste.
- A šef recepcije?
- On se uvek protivio da budemo tu. Nije hteo nikakvu prostituciju ovde, ali ova dvojica odlučuju o tome. Šef recepcije je hteo da da otkaz Rosantu, ali debeli previše zarađuje na njemu.
- Reci mi još nešto. Da li žvačeš duvan? U gazi, kao vrećice čaja. Što se stavlja između usana i desni.
- Fuj, ne - reče Stina. - Šta vam je? Ja jako pazim na zube.
- A da li znaš nekog ko to koristi?
- Ne znam.
Ćutali su sve dok Erlendur više nije mogao da izdrži, osećajući se primoranim da joj očita bukvicu. Mislio je na Evu Lind. O tome kako je počela da se drogira i sigurno se prostituisala kako bi kupovala drogu, iako verovatno nije to radila u finim gradskim hotelima. Razmišljao je o odvratnoj sudbini žena koje su se prodavale svakom muškarcu, gde god i kad god to bilo.
- Zašto se baviš time? - upitao je, trudeći se da ne zvuči kao da je optužuje. - Silikonske sise? Da ležeš pod svakakve muškarce, s konferencija po hotelskim sobama? Šta će ti to?
- Eva Lind mi je rekla da ćete to pitati. Nemojte se truditi da shvatite - reče Stina gaseći cigaretu na podu. - Nema potrebe.
Bacila je pogled kroz otvorena vrata kancelarije prema predvorju. U tom trenutku tamo se ukazala Osp.
- Zar Osp još radi ovde? - upita.
- Osp? Poznaješ je?
Erlendurov telefon zazvonio je u njegovom džepu.
- Mislila sam da više ne radi ovde. Pričale smo ponekad kad sam dolazila.
- Kako se vas dve znate?
- Tako, zajedno smo…
- Nije se valjda i ona prostituisala? - Erlendur je dohvatio telefon i hteo da se javi.
- Ne - reče Stina. - Nije ona kao njen mlađi brat.
- Brat? - reče Erlendur. - Ima brata?
- On je veća kurva od mene.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:15 am






23


Erlendur je zurio u Stinu pokušavajući da razume šta mu je rekla o Ospinom bratu. Stina je cupkala pred njim.
- Šta? - reče. - Šta sam rekla? Što se ne javite na telefon?
- Zašto si mislila da Osp više ne radi ovde?
- Zato, posao je sasvim bezvezan.
Erlendur se odsutno javio na telefon.
- Konačno - reče Elinborg s druge strane linije.
Sigurdur Oli i ona su otišli u Hafnarfjordur s namerom da privedu Gudlojgurovu sestru na saslušanje u policijsku stanicu u Rejkjaviku, ali ona je odbila da krene s njima. Tražila je da joj objasne zbog čega hoće da je saslušaju, a kad oni nisu hteli da joj kažu razlog, rekla je da ne može da ostavi oca samog u invalidskim kolicima. Ponudili su da nađu nekog da ostane s njim, a i da može da dođe u pratnji advokata ako želi, ali izgledalo je kao da ona ne razume koliko je situacija ozbiljna. Nije dolazilo u obzir da ide u policijsku stanicu, tako da joj je Elinborg ponudila drugo rešenje, iako se Sigurdur Oli nije s tim slagao. Predložila joj je da odu s njom u hotel da razgovara s Erlendurom, kako bi nakon toga mogli da odluče šta će dalje. Razmišljala je o tom predlogu. Sigurdur Oli je gubio strpljenje i spremao se da je silom privede kad je konačno rekla da pristaje. Telefonirala je komšinici, koja se odmah pojavila na vratima, očito navikla da se brine o starcu kad god je to bilo potrebno. Ali onda je ona ponovo počela da se buni, što je izludelo Sigurdura Olija.
- On ti je dovodi - reče Elinborg. - Iako je hteo da je baci u zatvor. Sto puta nas je pitala zašto hoćeš da pričaš s njom, i nije nam verovala kad smo joj rekli da ne znamo. A zašto u stvari hoćeš da razgovaraš s njom?
- Bila je u hotelu par dana pre nego što joj je brat ubijen, a nama je rekla da ga već decenijama nije videla. Zanima me zašto nam to nije spomenula, zašto laže. Hoću da vidim njen izraz lica kad je to pitam.
- Mislim da je ljuta - reče Elinborg. - Sigurdur Oli nije oduševljen njenim ponašanjem.
- Šta se desilo?
- Reći će ti on.
Erlendur je ugasio telefon.
- Kako to misliš da je on veća kurva od tebe? - upita Stinu koja je gledala u svoju torbicu i razmišljala da li da zapali cigaretu. - Ospin brat? O čemu pričaš?
- Molim?
- Ospin brat. Rekla si da je veća kurva od tebe.
- Pitajte nju - reče Stina.
- Hoću, ali, mislim… on je njen mlađi brat, jesi li to rekla?
- Da, on je bigej.
- Bigej? Misliš…?
- Biseksualac.
- I šta, prostituiše se? - upita Erlendur. - Kao ti?
- I te kako. Narkoman. Stalno ga neko ganja da ga isprebija zbog dugova.
- A Osp? Kako se vas dve znate?
- Išle smo zajedno u školu. I on, samo je godinu dana mlađi od nas. Nas dve smo isto godište. Išle smo u isti razred. Ona nije bila nešto jako pametna.
Stina uperi prst u glavu.
- Prazna, potpuno - reče. - Prekinula je školu nakon osnovne. Pala na svim ispitima. Ja sam sve položila. Završila sam i gimnaziju.
Stina se nasmeja širokim osmehom.
Erlendur je gledao u nju.
- Znam da si prijateljica moje ćerke i da si mi pomogla - reče on - ali ne bi trebala da se upoređuješ sa Osp. Kao prvo, nju ne svrbe nikakvi šavovi.
Stina ga pogleda još uvek sa osmehom na licu, a zatim bez reči izađe iz kancelarije u predvorje. Hodajući prema izlazu, teatralno je zamahnula kaputom s krznenom kragnom, ali sada su joj pokreti bili bez ikakvog dostojanstva. Usput je naletela na Sigurdura Olija i Gudlojgurovu sestru, koji su u tom trenutku ušli u predvorje, i Erlendur je primetio kako su se Sigurdurove oči zalepile za Stinine grudi. Pomislio je kako joj se investicija sigurno isplatila.
Direktor hotela je stajao po strani kao da je čekao da Erlendur završi sastanak sa Stinom. Osp je stajala kraj lifta i gledala Stinu kako izlazi iz hotela. Na licu joj se videlo da je poznaje. Šef recepcije je podigao glavu kad je Stina prošla pored stola za kojim je sedeo i gledao je kako izlazi na vrata. Pogledao je u direktora, koji se odgegao prema kuhinji, dok je Osp nestala u liftu.
- Šta ovo treba da znači, moliću lepo? - Erlendur je začuo glas Gudlojgurove sestre kad mu je prišla. - Čemu ta drskost i prostakluk?
- Drskost i prostakluk? - upita Erlendur. - Ne znam o čemu govorite.
- Ovaj ovde - reče Gudlojgurova sestra, očito ne znajući kako se Sigurdur Oli zove - tako je bezobrazan prema meni da moram da zahtevam da mi se izvini.
- Ne dolazi u obzir - reče Sigurdur Oli.
- Gurnuo me i izvukao iz vlastite kuće kao da sam neki kriminalac.
- Stavio sam joj lisice - reče Sigurdur Oli. - I ne pada mi na pamet da se izvinjavam. Ne dolazi u obzir. Psovala je i mene i Elinborg i pružala otpor. Hoću da je uhapsimo. Za ometanje policije u izvršenju zadatka.
Gudlojgurova sestra je gledala u Erlendura bez reči. Znao je da se zove Stefanija i razmišljao da li je imala neki nadimak kad je bila mala.
- Nisam navikla na ovakav tretman - reče ona konačno.
- Odvedi je u stanicu - reče Erlendur Sigurduru Oliju - i stavi je u ćeliju pored Henrija Vapšota. Ispitaćemo je sutra.
Pogledao je u nju. - Ili prekosutra.
- Ne možete to da uradite - reče Stefanija, i Erlendur je video da je uspeo da je šokira. - Nemate pravo da se tako ponašate prema meni. Otkud vam pada na pamet da možete da me strpate u zatvor? Šta sam uradila?
- Lagali ste - reče Erlendur. - Doviđenja. Čućemo se - rekao je Sigurduru Oliju.
Okrenuo se od njih i krenuo u pravcu direktora hotela. Sigurdur Oli je uhvatio Stefaniju za ruku i hteo da se vrati s njom, ali ona je stajala kao ukopana i gledala za Erlendurom.
- U redu - viknula je za njim. Pokušavala je da se otrgne od Sigurdura Olija. - Nema potrebe za tim - reče. - Zar ne možemo da sednemo i popričamo o tome kao ljudi!
Erlendur se zaustavio i okrenuo prema njoj.
- O čemu tome? - reče.
- O mom bratu - reče ona. - Kad već hoćete, hajde da porazgovaramo o mom bratu. Iako ne znam kakve koristi vi od toga imate.


Otišli su u Gudlojgurovu sobicu. Sama je rekla da hoće da ode tamo. Kad ju je Erlendur pitao da li je ikada bila u njoj, rekla je da nije. Pitao ju je da li je za sve te godine ikad videla svog brata, ponovila je to što je već rekla, da nije bila ni u kakvoj vezi s njim. Erlendur je bio ubeđen da laže. Da njena poseta hotelu pet dana pre nego što je Gudlojgur ubijen nije bila nikakva slučajnost, nego je imala veze s njim.
Bez ikakvog izraza na licu i bez reči gledala je u poster male princeze Širli Templ. Otvorila je ormar i videla portirsku uniformu. Onda je sela na jedinu stolicu u sobi, a Erlendur je stajao pored ormara. Sigurdur Oli je otišao u Hafnarfjordur da se nađe s nekim Gudlojgurovim školskim drugarima, tako da ih je napustio čim su došli u podrum.
- Ovde je umro - reče sestra bez ikakve tuge u glasu, i Erlendur se ponovo upitao, baš kao kad su se prvi put videli, zbog čega ta žena nije osećala ništa prema vlastitom bratu.
- Uboden u srce - reče Erlendur. - Najverovatnije kuhinjskim nožem - dodao je. - Na krevetu još ima tragova krvi.
- Kako je ovo sve bedno - reče ona posmatrajući prostoriju. - Da je živeo ovde sve te godine. Šta mu je to uopšte trebalo?
- Nadam se da ćete vi moći da mi pomognete da to razjasnimo.
Pogledala ga je bez reči.
- Ne znam - nastavio je Erlendur. - Kao da mu je to bilo dovoljno. Neki ljudi moraju da žive u vilama od petsto kvadrata. Koliko sam shvatio, bilo mu je dobro ovde u hotelu. Imao je pristup raznim uslugama.
- Da li ste našli oružje kojim je ubijen? - upita ona.
- Ne, ali imamo nešto što nalikuje tome - reče Erlendur. Prekinuo je s pričom i čekao da ona nešto kaže, ali ona je sedela u tišini dosta vremena, dok konačno nije progovorila.
- Zašto ste rekli da sam lagala?
- Ne znam do koje mere je to laž, ali znam da mi niste sve rekli. Niste mi rekli istinu. U stvari, vi meni niste rekli ama baš ništa, i nije mi jasna vaša reakcija ni reakcija vašeg oca na Gudlojgurovu pogibiju. Kao da vas se to uopšte ne tiče.
Dugo je bez reči gledala u Erlendura, a onda kao da je donela neku odluku.
- Između nas su tri godine razlike - progovori odjednom - i iako sam bila tako mala, mislim da se sećam kad su ga doneli kući iz porodilišta. Valjda je to moja prva uspomena u životu. Od prvog dana je bio ženica tatinog oka. Obožavao ga je i od malih nogu je imao velike planove za njega. To se nije desilo kasnije i samo po sebi, kao što bi možda bilo normalno, nego je naš tata od njegovog rođenja mislio da će Gudlojgur biti neki velikan kad odraste.
- A vi? - upita Erlendur. - U vama nije video nikakvog genija?
- Prema meni je uvek bio dobar - reče ona - ali Gudlojgura je naprosto obožavao.
- I vršio pritisak na njega sve dok ga nije slomio.
- Ako morate tako da pojednostavite stvari - reče ona. - Ali život je vrlo retko tako jednostavan, i rekla bih da bi upravo vi, gospodine inspektore, trebalo za to da imate razumevanja.
- Ne razgovaramo o meni - reče Erlendur.
- Ne - reče ona. - Naravno.
- Zbog čega je Gudlojgur završio u ovom ćumezu, sam i napušten? Zašto ste ga toliko mrzeli? Možda mogu da razumem vašeg oca, ako je izgubio zdravlje zbog njega, ali vas ne mogu da razumem, zašto ste vi bili tako grubi prema njemu.
- Izgubio zdravlje? - upita ona gledajući zapanjeno u Erlendura.
- Jer ga je gurnuo niz stepenice - reče Erlendur. - Čuo sam za to.
- Od koga ste čuli?
- Nije važno. Da li je to istina? Da li je on obogaljio vašeg oca?
- To se vas uopšte ne tiče.
- U pravu ste - reče Erlendur. - Osim ako nema veze s istragom. Onda nas se to i te kako tiče.
Stefanija je bez reči gledala fleke od krvi na krevetu, i Erlendur se pitao zašto je htela da razgovara s njim ovde u sobičku u kojem joj je brat ubijen. Razmišljao je da li da je pita o tome, ali nije se usudio.
- Ne mogu da verujem da je to uvek bilo tako - reče. - Vi ste svom bratu pomogli da siđe s pozornice u Gradskom bioskopu kad je izgubio glas. Nekad ste bili bliski. Nekad vam je bio brat.
- Otkud vi znate šta se desilo u Gradskom bioskopu? Gde ste to iskopali? S kim ste pričali?
- Skupljamo informacije. Ljudi u Hafnarfjorduru se još uvek toga sećaju. Voleli ste ga. Kad ste bili deca.
Stefanija je ćutala.
- Sve je to bila jedna noćna mora - reče ona. - Jedna stravična noćna mora.


U njihovoj kući u Hajhaijjorduru je celog dana pre njegovog koncerta u Gradskom bioskopu vladala velika radost. Ona se rano probudila i pripremila doručak, misleći na majku - činilo joj se kao da je preuzela njenu ulogu udomaćinstvu, i bila je ponosna na to. Otac ju je hvalio kako je vredna i kako vodi računa o njima dvojici otkako je mama umrla. Kako se ponašala kao odrasla i odgovorna osoba u svemu stoje poduzimala. Ništa drugo nije o njoj govorio. Nije se brinuo o njoj. Nikada.
Nedostajala joj je mama. Njene zadnje reči na bolničkoj postelji bile su da mora da se brine o tati i bratu. Da ne srne da ih izneveri. „Obećaj mi“, rekla je njena majka. „Neće ti uvek biti lako. Ni meni nije uvek bilo lako. Tvoj tata zna da bude jako tvrdoglav i strog, i ne znam kako će Gudlojgur to podneti. Zato ti moraš da mu držiš stranu, Gudlojguru, obećaj mi“, rekla je majka i ona je klimnula glavom i obećala joj. Držale su se za ruke sve dok mama nije zaspala i ona joj pomilovala kosu i poljubila je u čelo.
Umrla je dva dana kasnije.
- Pusti Gudlojgura da još malo spava - reče njen otac kad je sišao u kuhinju. - Ovo je njegov veliki dan.
Njegov veliki dan.
Ona nikada nije imala svoj veliki dan. Uvek je on bio u centru pažnje. Njegovo pevanje. Snimanja. Dve ploče koje su već izašle. Turneja po Skandinaviji. Koncerti u Hafharfjorduru. Večerašnji koncert u Gradskom bioskopu. Njegov glas. Njegove vežbe, za vreme kojih je morala da se kreče po kući kao miš kako ne bi ometala njih dvojicu u dnevnoj sobi, Gudlojgura koji je stajao uz klavir i oca koji ga je na njemu pratio, podučavao ga i podsticao, pokazivao mu ljubav i razumevanje kad mu se činilo da mu dobro ide, ali bio odlučan i strog kad mu se činilo da se ne koncentriše dovoljno. Ponekad bi izgubio strpljenje i izgrdio ga. A ponekad bi ga zagrlio i govorio mu da je predivan.
Da je ona dobila barem malčice od sve te pažnje i podstreka kojim je on obasipan svakog dana jer je imao lep glas. Činilo joj se da ona nije ništa vredela jer nije imala nikakav talent koji bi privukao pažnju njihovog oca. Ponekad bi rekao kako je šteta što ona nema lep glas. Smatrao je da nema vajde učiti je da peva, ali njoj se činilo da laže. Znala je da nije hteo da troši trud na nju jer nije imala nekakav poseban glas. Nije bila talentovana za pevanje kao njen brat. Pevala je u horu i sviruckala klavir, ali su i njen otac i njen profesor klavira, kod kojeg je išla na časove jer on nije imao vremena da se bavi njom, govorili da nema smisla za muziku.
Za razliku od nje, njen brat je imao predivan glas i veoma izražen smisao za muziku. Ali na kraju krajeva, on je bio sasvim običan dečak, kao što je ona bila obična devojčica. Nije joj bila jasna razlika između njih dvoje. Bili su isti. Ona ga je do neke mere i odgajala, pogotovo otkad im se majka razbolela. Bio je poslušan i uvek radio to što bi mu rekla i poštovao ju je. Ona je njega volela, ali je istovremeno bila i ljubomorna, pogotovo kad bi se oko njega dizala velika buka. Bojala se tih svojih osećanja i nije o njima pričala ni sa kim.
Čula je Gudlojgura kako silazi niz stepenice, i onda se pojavio pred njima u kuhinji i seo pored oca.
- Isto kao mama - reče kad je video kako mu sestra sipa kaju u tatinu šolju.
Često je spominjao mamu, i znala je da mu jako nedostaje. Uvek se njoj obraćao kad mu je bilo loše, kad ga je neko zadirkivao ili kad bi otac izgubio strpljenje, ili jednostavno kad je imao potrebu da ga neko zagrli iz čista mira, ne samo kao nagradu za dobar rad.
U kud je ceo dan vladalo veliko iščekivanje i uzbuđenje, koje je kulminiralo predveče, kad su se obukli u svoju najfiniju odeću i uputili se u Gradski bioskop. Ispratili su Gudlojgura iza pozornice i otac se pozdravio s dirigentom hora, a onda su se uputili u salu, koja je već počela da se puni. Pogašena su svetla. Podigla se zavesa. Gudlajgur je stajao na sceni, visok za svoje godine, lep i nekako naročito odlučan, i zapevao je svojim melankoličnim dečačkim sopranom.
Zaustavila je dah i zatvorila od.
Došla je k sebi tek kad ju je otac zgrabio za nadlakticu da je zaječala od bola i čula kako otac stenje: „Gospode Bože!”.
Otvorila je od i videla očevo lice belo kao kreč, a kad je pogledala na pozornicu, videla je Gudlojgura kako pokušava da peva, ali nešto mu se desilo s glasom. Zvučalo je kao da jodluje. Ustala je i pogledala publiku iza sebe, i videla kako su ljudi počeli da se smeškaju, dok su se neki već grohotali. Potrčala je na pozornicu do brata i pokušala da ga odvede iza zavese. Dirigent hora joj je prišao u pomoć, i na kraju su uspeli da ga odvuku. Videla ja kako otac stoji kao skamenjen pred prvim redom i gleda u nju kao bog grmljavine.
Te večeri, dok je pokušavala da zaspi, srce joj je još uvek ubrzano tuklo kad se seti tog strašnog trenutka, ne zbog straha ili panike zbog toga što se desilo i zbog brige za brata, nego zbog čudne radosti koju nije znala da objasni, i koju je pokušala da potisne u sebi kao zločin.


- Pekla vas je savest zbog tih misli? - upita Erlendur.
- Nisam mogla da ih shvatim - reče Stefanija. - Nikada pre nisam tako nešto mislila.
- Mislim da likovati nad nesrećom drugih nije neka nenormalna reakcija - reče Erlendur - čak ni ako se radi o nekom ko nam je blizak. To može biti nagonski, neka vrsta odbrambenog mehanizma kad smo u šoku.
- Možda ne bi trebalo da vam tako podrobno pričam o tome - reče Stefanija. - Nećete steći jako lepu sliku o meni. Možda ste u pravu. Svi smo bili u šoku. Jezivom šoku, možete samo zamisliti.
- Kakav je bio odnos između njih dvojice nakon tog događaja? - upita Erlendur. - Između Gudlojgura i vašeg oca?
Stefanija mu nije odgovorila.
- Da li znate kako je ne biti ničiji ljubimac? - upitala je umesto da mu odgovori. - Kako je to biti samo prosečna osoba i nikada ne privlačiti pažnju na sebe? To je kao da vas nema. Svi te uzimaju zdravo za gotovo, niko ti ne posvećuje pažnju. A u isto vreme se nekome za koga smatraš da je isti kao ti pruža sva pažnja kao da je odabran, stigao na ovaj svet da svojim roditeljima i ćelom svetu pruža neviđenu radost. Gledaš to dan za danom, nedelju za nedeljom, godinu za godinom, i to nikada ne prolazi, obožavanje je sve veće i veće, postaje religijskih razmera.
Pogledala je u Erlendura.
- Nije čudno da se iz toga rađa ljubomora - reče. - Ljudski je. Ali umesto da se boriš protiv nje i ugušiš je u korenu, ti je podstičeš jer znaš da ti ona pomaže da se bolje osećaš.
- Mislite li da je to objašnjenje što ste se radovali bratovoj nesreći?
- Ne znam ni sama - reče Stefanija. - Nisam mogla da kontrolišem to osećanje. Preplavilo me je kao hladan tuš od kojeg sam se tresla i drhtala i pokušavala da ga izbegnem, ali nije htelo da me ostavi na miru. Nisam znala da tako nešto može da se desi.
Proveli su nekoliko trenutaka u tišini.
- Zavideli ste svom bratu - reče Erlendur.
- Možda jesam, neko vreme. Posle mi ga je bilo žao.
- A na kraju ste ga zamrzeli.
Pogledala je Erlendura.
- Šta vi znate o mržnji? - reče.
- Ne mnogo - reče Erlendur. - Ali znam da može biti opasna. Zašto ste nam rekli da niste imali nikakve veze s bratom već trideset godina?
- Zato što je to istina - reče Stefanija.
- Ali to nije istina - reče Erlendur. - Lažete. Zbog čega lažete?
- To je laž zbog koje hoćete da me uhapsite?
- Ukoliko to bude potrebno, uhapsiću vas - reče Erlendur. - Znamo da ste bili u hotelu pet dana pre nego što je ubijen. Rekli ste nam da decenijama niste bili u kontaktu s njim. A onda se ispostavi da ste bili u hotelu par dana pre nego što je ubijen. Zašto ste ga posetili? I zašto ste nas lagali?
- Mogla sam da dođem u hotel iz drugog razloga, a ne da se vidim s njim. Ovo je veliki hotel. To vam nije palo na pamet?
- Čisto sumnjam. Mislim da niste igrom slučaja posetili hotel nekoliko dana pre nego što je on ubijen.
Video je da okleva. Da razmišlja šta dalje. Očito je bila svesna da će morati da im da detaljniji izveštaj od onoga što im je rekla na prvom sastanku, i sada je razmišljala da li da se odvaži.
- Kod njega je bio ključ - reče tako tihim glasom da ju je Erlendur jedva čuo. - Taj koji ste pokazali tati.
Erlendur se setio priveska za ključeve koji su našli u Gudlojgurovoj sobi i džepnog nožića ružičaste boje sa slikom gusara koji je visio na njemu. Na privesku su bila dva ključa, jedan je izgledao kao od kućnih vrata, a drugi je bio manji, mogao je biti od nekog sefa, ormara ili kutije.
- Kakav je to ključ? - upita Erlendur. - Da li vam je poznato? Šta otvara?
Stefanija se hladno nasmešila.
- Ja imam isti takav ključ - reče.
- Kakav je to ključ?
- Od kuće u Hafharfjorduru.
- Mislite vaše kuće?
-Da - reče Stefanija. - Moje i tatine. Otvara podrumska vrata. Iz podruma vode stepenice do predsoblja u prizemlju iz kojeg se ulazi u dnevnu sobu i kuhinju.
- Hoćete da kažete…? - Erlendur se trudio da razume šta mu govori. - Mislite da je on dolazio kući?
- Da.
- I da li mu je to uspelo?
- Jeste.
- Ali mislio sam da niste bili u vezi s njim. Sami ste rekli da ni vi ni otac već decenijama niste imali nikakvog kontakta s njim. Zašto ste nas lagali?
- Zato što tata to nije znao.
- Šta nije znao?
- Da je dolazio. Mora da smo mu nedostajali. Nisam ga pitala, ali mora da jesmo. Čim je dolazio.
- Šta tačno vaš otac nije znao?
- Da je Gudlojgur ponekad noću dolazio kući, bez našeg znanja i bez ikakve galame sedeo u dnevnoj sobi, i otišao bi pre nego što se mi probudimo. Godinama je to radio a da mi nismo imali pojma.
Pogledala je fleke od krvi na krevetu.
- Sve dok se ja jedne noći nisam probudila i videla ga.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:15 am



24


Erlendur je gledao u Stefaniju dok su mu njene zadnje red tutnjale kroz glavu. Više nije bila tako nadmena kao kad su se prvi put sreli i kad se Erlendur razbesneo nad njenom hladnoćom i odsustvom osećanja za brata. Sada je razmišljao kako je bio brzoplet u svojoj osudi. Nije imao pravo da je optuži za tako nešto ne znajući ništa o njoj ni o njenoj prošlosti. Pokajao se što ju je optužio za odsustvo savesti. Nije bilo na njemu da osuđuje druge, mada je uvek upadao u tu klopku. On u stvari ništa nije znao o toj ženi, koja je sada stajala tako žalosna i usamljena pred njim. Shvatio je da joj život nije bio lak, prvo dok je odrastala u bratovoj senci, zatim kao siročetu bez majke, a na kraju kao odrasloj osobi koja se nije micala od oca, zbog kojeg je sve žrtvovala.
Stajali su neko vreme, svako u svojim mislima. Vrata sobe su bila otvorena i Erlendur je izašao na hodnik. Odjednom mu se učinilo da mora da proveri da nema napolju nikoga ko bi prisluškivao njihov razgovor. Gledao je po slabo osvetljenom hodniku, ali nije video nikoga. Okrenuo se na drugu stranu; tamo je bio potpuni mrak. Pomislio je da ako je nekoga i bilo tamo u mraku, taj je morao da prođe pored sobe i on bi to primetio. Hodnik je bio prazan, ali kad se vratio u sobu, obuzeo ga je jak osećaj da nisu sami u podrumu. Na hodniku se osećao isti miris kao kad je prvi put došao u njega, kao da je nešto zapaljeno, ali nije znao šta. Nije se dobro osećao ovde. U mislima mu je bio urezan prizor kad su pronašli leš, i što se više upoznavao sa životom čoveka u kostimu Deda Mraza, sve teže mu je padalo da se seti te slike, i znao je da nikada neće moći da ga izbaci iz misli.
- Da li je sve u redu? - upita Stefanija, koja je mimo sedela na stolici.
- Jeste, sve je u redu - reče Erlendur. - Pala mi je na pamet neka glupost. Kao da ima nekog na hodniku. Da odemo nekud? Jeste li za kafu?
Bacila je pogled na sobičak i ustala klimajući glavom. Bez reći su izašli u hodnik i stepenicama se popeli do predvorja i u restoran, gde je Erlendur naručio dve kafe. Seli su za sto u ćošku kako im strani turisti ne bi smetali.
- Moj otac bi se ljutio na mene - reče Stefanija. - Uvek mi je branio da pričam o porodici. Ne podnosi da mu se iko meša u lične stvari.
- Kakvo mu je zdravlje?
- Dobro, s obzirom na godine. Ne znam…
Prekinula je u pola rečenice.
- U policijskim istragama nema ličnih stvari - reče Erlendur. - Pogotovo kad je neko ubijen.
- To mi je sve jasnije. Mi smo hteli da se rešimo toga kao da nas se ništa ne tiče, ali valjda niko ne može tako da se ponaša kad je u pitanju takva strahota. Valjda se to tako ne radi.
- Ako sam vas dobro razumeo - reče Erlendur - vaš otac i vi ste prekinuli svaku vezu s Gudlojgurom, ali je on krišom noću dolazio u vašu kuću a da to niste primetili. Zbog čega? Šta je radio tamo? Zašto je dolazio?
- Nije mi to nikada objasnio. Samo bi bez reči sedeo sat-dva u dnevnoj sobi. Inače bih ga ja već primetila. Godinama je dolazio nekoliko puta godišnje. Nije dolazio svake noći. Pre neke dve godine, mučila me je nesanica i jedne noći oko četiri ujutro učinilo mi se da čujem nešto u dnevnoj sobi. Naravno da sam se prepala. Tatina soba je u prizemlju i vrata su mu uvek otvorena, pa sam mislila da me on zove. Opet sam čula neku škripu i pomislila da je možda lopov u kući, pa sam se tiho spustila niz stepenište. Videla sam da su tatina vrata otvorena kako sam ih ja ostavila, a kad sam sišla u predsoblje, videla sam senku čoveka kako beži niz stepenište i povikala sam za njim. Na moj užas, on je zastao i vratio se uz stepenice.
Stefanija je zaćutala, zureći pred sebe kao da se vratila u vremenu na to mesto.
- Mislila sam da će me napasti - reče konačno. - Stajala sam na kuhinjskim vratima, upalila svetio i ugledala ga. Nisam ga godinama videla, otkad je bio mlad čovek, tako da mi je trebalo malo vremena da shvatim da je to zaista moj brat.
- Kako ste reagovali? - upita Erlendur.
- Bila sam potpuno zaprepašćena kad sam shvatila da je to on. Bilo me je i strah, jer da je to bio lopov, nisam smela da idem za njih, da ga ganjam, nego da pozovem policiju. Stajala sam tako tresući se od straha i panike i zavrištala kad sam upalila svetio i videla njegovo lice. Mora da su moja nervoza i histerija bile komične, jer je on počeo da se smeje.


- Nemoj da probudiš tatu - reče on stavivši prst na usta, dajući joj znak da bude tiha.
Nije mogla da veruje vlastitim očima.
- Jesi li to ti? - prostenjala je.
Nije bio nimalo nalik sebi iz mladih dana, i videla je kako ga godine nisu poštedele. S tamnim podočnjacima, tankih bezbojnih usana, razbarušene kose, gledao je u nju svojim beskrajno tužnim očima. Instinktivno je počela da računa koliko mu je godina. Izgledao je mnogo stariji nego što je bio.
- Šta radiš ovde? - prošaptala je.
- Ništa- reče. - Ništa ne radim. Samo mi se ponekad ide kući.


- Ništa drugo nije rekao, zbog čega je ponekad dolazio noću kod nas i sedeo u dnevnoj sobi, ne javljajući se nikome - reče Stefanija. - Ponekad mu se išlo kući. Nemam pojma šta je time hteo da kaže. Da li je to imalo veze s detinjstvom, kad je mama još bila živa, ili je mislio na godine pre nego što je gurnuo tatu niz stepenište. Ne znam. Možda mu je sama kuća nešto značila, jer on sam nikada nije stekao svoj dom. Imao je samo neki prljavi ćumez u hotelskom podrumu.


- Treba da ideš - reče ona. - Mogao bi da se probudi.
- Znam - reče on. - Kako je on? Jel’ sve u redu s njim?
- Dobro je. Iako mu treba danonoćna nega. Mora da se hrani i pere i oblači i vodi u šetnju i stavlja pred televizor. Voli crtane filmove.
- Nemaš pojma koliko patim zbog toga što se desilo - reče on. - Sve ove godine. Nisam hteo da se to sve tako završi. Bila je to velika greška.
- Jeste - reče ona.
- Ja nikada nisam hteo da budem slavan. To je bio njegov san. Jedino što sam ja morao da uradim jeste da mu ga ispunim.
Zaćutali su.
- Da li ikada pita za mene?
- Ne - reče ona. - Nikada. Nekoliko puta sam pokušala da razgovaram s njim o tebi, ali nije dozvolio da te spominjem.
- Još uvek me mrzi.
- Mislim da ga nikada neće proći.
- Zato što sam ja takav kakav sam. Ne podnosi me zbog toga što sam takav.
- To je između vas dvojice…
- Sve bih za njega uradio, sama to znaš.
- Znam.
- Uvek.
- Da.
- Svi njegovi zahtevi prema meni. Neprekidno vežbanje. Koncerti. Snimanja. Sve je to bila njegova želja, a ne moja. Sve je bilo u redu kad je on bio zadovoljan.
- Znam.
- Zašto onda ne može da mi oprosti? Zašto ne može da se pomiri sa mnom? Nedostaje mi. Hoćeš li mu preneti to? Nedostaje mi vreme kad smo bili zajedno. Kad sam mu pevao. Ti i on ste moja porodica.
- Pokušaću da popričam s njim.
- Hoćeš li? Hoćeš li mu reći da mi nedostaje?
- Hoću.
- Ne podnosi me jer sam ovakav kakav sam.
Stefanija je ćutala.
- Možda je to bila neka pobuna protiv njega. Ne znam. Pokušao sam to da sakrijem, ali ne mogu da se pravim da sam nešto što nisam.
- Treba da kreneš - reče ona.
- U redu.
Oklevao je.
- A ti? - upita.
- Šta ja?
- Da li me i ti mrziš?
- Treba da kreneš. Probudiće se.
- Jer sam ja za sve kriv. Tvoj život sada, to što stalno moraš da se brineš o njemu. Mora da…
- Idi- reče ona.
- Oprosti mi.


- Šta se desilo nakon što je otišao od kuće, posle nesreće? - upita Erlendur. - Da li je bio izbrisan kao da ga nikada nije ni bilo?
- Otprilike tako. Znam da je tata ponekad slušao njegove ploče. Sakrivao je to od mene, ali primetila bih ponekad kad dođem s posla. Zaboravio bi da vrati omot na svoje mesto ili da makne ploču s gramofona. Ponekad bismo čuli nešto o njemu, a pre mnogo godina smo jednom i pročitali intervju s njim u nekom časopisu. Članak je bio o dečjim zvezdama. Naslov je bio „Gde su sada?“, ili nešto tako stravično. Novinari su ga negde našli, i on je izgleda bio spreman da priča o svojoj staroj slavi. Nije mi jasno zašto je uopšte na to pristao. Nije ništa rekao u tom intervjuu osim da su to bila zabavna vremena kad je bio u centru pažnje.
- Neko ga se ipak setio. Nije bio potpuno zaboravljen.
- Uvek ima nekoga ko se seća.
- U tom intervjuu nije pričao o zadirkivanju u školi i očevim zahtevima, kako je izgubio majku i kako od svih njegovih ambicija, koje je vaš otac i te kako potpirivao, na kraju nije ostalo ništa i da je oteran od kuće?
- Šta vi znate o zadirkivanju u školi?
- Čuli smo da su ga deca maltretirala jer je bio drugačiji. Zar to nije istina?
- Ne bih rekla da je moj otac potpirivao njegove ambicije. On je bio veoma priseban i realan čovek. Ne znam zašto tako pričate. Jedno vreme je izgledalo da bi moj brat mogao da ima veliku karijeru u pevanju, da bi mogao da nastupa u inostranstvu i da postane mnogo slavniji nego što smo mi inače navikli u ovom malom društvu. Otac mu je to objasnio, ali mu je stavio do znanja da treba mnogo vežbe, truda i talenta da bi to postigao, te da ne bi smeo previše da se nada tome. Moj otac nije glup čovek. Nemojte to da mislite.
- Ne mislim ja ništa - reče Erlendur.
- Dobro.
- Da li je Gudlojgur ikad pokušao da uspostavi kontakt s vama? Ili vi s njim? Za sve ove godine?
- Ne. Mislim da sam vam već odgovorila na to pitanje. Nikada, osim toga što je ponekad krišom dolazio kod nas a da mi nismo primetili. Rekao mi je da je to godinama radio.
- A vas dvoje niste pokušali da ga tražite?
- Ne, nismo.
- Da li je bio blizak s majkom? - upita Erlendur.
- Sve mu je značila u životu - reče Stefanija.
- Mora da je jako teško podneo njenu smrt.
- Svi smo mi jako teško podneli njenu smrt.
Stefanija uzdahnu duboko.
- Rekla bih kako je u svima nama nešto umrlo s njom. Nešto što nas je činilo porodicom. Mislim da sam tek mnogo kasnije shvatila da je ona bila veza koja nas je sve spajala, ona je stvarala ravnotežu u porodici. Tata i ona nisu bili istog mišljenja u vezi s Guchojgurom, i svađali su se oko vaspitanja, ako uopšte mogu da kažem da je to bilo svađanje. Ona je mislila da treba da mu se dozvoli da bude kakav jeste i da ga ne forsiraju, bez obzira na to što je lepo pevao.
Pogledala je Erlendura.
- Mislim da otac nikada u njemu nije video dete, nego nekakav projekat. Njegov projekat na kojem je samo on trebalo da radi i razvija ga.
- A vi? Šta ste vi o svemu tome mislili?
- Ja? Mene nikad nisu pitali o tome.
Sedeli su u tišini slušajući zvukove trpezarije i gledajući strance kako razgovaraju i smeju se. Erlendur je pogledao Stefaniju, koja kao da je nestala u uspomenama o svojoj krhkoj porodici.
- Imate li vi ikakve veze sa ubistvom svog brata? - upita Erlendur oprezno.
Činilo se kao da nije čula njegovo pitanje, i on ga ponovi. Podigla je pogled.
- Ne, nikakve - reče ona. - Da je barem živ da mogu da…
Stefanija zaćuta.
- Da možete šta? - upita Erlendur.
- Ne znam, možda da nadoknadim…
Ponovo je zaćutala.
- Sve je to jezivo. Sve. Počne nekim sitnicama, i onda raste i raste i odjednom izmakne kontroli. Ne želim da kažem da je sitnica to što je on gurnuo tatu niz stepenice. Ali čovek stane na nečiju stranu i ne promeni mišljenje. Valjda to ne želi. A vreme teče, godine prolaze, sve dok ne zaboraviš taj osećaj, razlog zbog čega je to sve tako krenulo i zaboraviš, namerno ili nenamerno, na sve prilike koje si imao tokom svih tih godina da popraviš situaciju, a onda odjednom shvatiš da je kasno. Sve te godine koje su protekle i…
Duboko je uzdahnula.
- Šta se desilo nakon što ste ga našli u vašoj kuhinji?
- Razgovarala sam s tatom. Nije hteo da čuje za Gulija, i to je bilo to. Nisam mu rekla o njegovim noćnim posetama. Nekoliko puta sam pokušala da pričam s njim o pomirenju. Rekla sam mu da sam srela Gulija u gradu i da je hteo da se vidi s njim, ali tata je bio nepokolebljiv.
- A brat vam više nije došao u posetu kući?
- Koliko ja znam, nije.
Pogledala je u Erlendura.
- To je bilo pre dve godine, i tada sam ga zadnji put videla.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:16 am






25


Stefanija je ustala i htela da krene. Kao da je rekla sve što je trebalo da kaže. Erlendur je imao osećaj da mu je ispričala samo ono što je sama htela da mu kaže, a drugo je zadržala za sebe. I on je ustao i predomišljao se da li da je zasad ostavi na miru, ili da nastavi da je pritiska. Odlučio je da joj dozvoli da sama izabere. Bila je mnogo raspoloženija za saradnju nego pre, i to mu je bilo dovoljno. Ali nije mogao da izdrži a da ne pita nešto što nikako nije mogao da razume.
- Mogu da razumem da je vaš otac zbog tog udesa bio besan na njega čitav život - reče Erlendur. - Ako je mislio da je on kriv što je završio u invalidskim kolicima. Ali vas ne razumem. Ne razumem vašu reakciju. Zašto ste stali na očevu stranu? Zašto ste na takav način vlastitom bratu okrenuli leđa i sve te godine niste hteli da stupite u vezu s njim?
- Mislim da sam vam dosta pomogla - reče Stefanija. - Njegova smrt se ne tiče ni mene ni mog oca. Ona ima veze s nekim drugim životom kojim je moj brat živeo i koji ni tata ni ja ne poznajemo. Nadam se da ćete uvažiti da sam pokušala da budem što otvorenija prema vama i da vam pomognem, i da nam nećete više smetati. Da me više nećete stavljati u okove u vlastitoj kući.
Pružila mu je ruku kao da je htela da zapečati nekakav ugovor, po kojem će ih on ostaviti na miru. Erlendur je prihvatio njenu ruku i pokušao da se nasmeši. Znao je da će pre ili kasnije morati da prekrši taj njihov dogovor. Previše još ima pitanja, mislio je. A premalo pravih odgovora. Nije još hteo da je pusti i znao je da ga još uvek laže, ili barem ne govori ćelu istinu.
- Znači, niste nekoliko dana pre pogibije vašeg brata došli u hotel da ga posetite? - reče on.
- Ne, nisam. Došla sam da se nađem s jednom prijateljicom ovde u restoranu. Popile smo kafu. Možete da je pozovete i pitate da li vas lažem. Zaboravila sam da on radi u ovom hotelu, i nisam ga videla kad sam bila tu.
- Možda ću da proverim - reče Erlendur i zapisa ime prijateljice. - Još nešto: da li poznajete nekog Henrija Vapšota? On je Englez koji je bio u kontaktu s vašim bratom.
- Vapšot?
- Kolekcionar ploča. Interesovao se za ploče vašeg brata. On skuplja ploče s horskim pevanjem i specijalizuje se za horske dečake.
- Nisam nikad čula za njega - reče Stefanija. - Specijalizuje se za horske dečake?
- Ima još čudnijih kolekcionara od njega - reče Erlendur, ali nije hteo da se upušta u opisivanje kesica za povraćanje avionskih kompanija. - Po njegovom mišljenju, ploče vašeg brata danas imaju veliku vrednost. Da li znate nešto o tome?
- Ne, ne znam ništa - reče Stefanija. - Kako je to mislio? Šta to znači?
- Nisam siguran - reče Erlendur. - Ali znam da su dovoljno dragocene da je Vapšot došao ovamo da se vidi s vašim bratom. Da li je Gudlojgur imao nešto svojih ploča?
- Ne bih rekla.
- Da li znate šta se desilo s tiražem?
- Mislim da je sve rasprodato - reče Stefanija. - A da još postoji taj tiraž, da li bi bio na ceni?
Erlendur joj je u glasu osetio uzbuđenje, i zapitao se da li se pretvara, da li možda zna mnogo više o tome nego što hoće da prizna i pokušava da otkrije koliko on o tome zna.
- Sasvim je moguće - reče Erlendur.
- Da li je taj Englez još na Islandu? - upita ona.
- Uhapsili smo ga - reče Erlendur. - Mislimo da zna mnogo više o vašem bratu i o tome kako je ubijen nego što nam je rekao.
- Mislite da ga je on ubio?
- Zar niste čuli vesti?
- Nisam.
- Pod sumnjom je, ništa drugo.
- Ko je taj čovek?
Erlendur joj je gotovo rekao šta su saznali od Skotland jarda i o pedofilskoj pornografiji koju su našli u Vapšotovoj sobi, ali se uzdržao. Samo je ponovio da se radi o kolekcionaru ploča koga su zanimali horski dečaci, da je bio gost u hotelu i u vezi s Gudlojgurom, i da je zbog toga bio dovoljno sumnjiv da su imali razlog da ga pritvore.
Erlendur ju je pratio pogledom nakon što su se pozdravili, i kako je kroz restoran izašla u predvorje. U tom trenutku mu zazvoni telefon u džepu. Potražio ga je i javio se. Na njegovo veliko čuđenje, na vezi je bila Valgerdur.
- Da li bismo mogli da se vidimo večeras? - upita ona bez uvoda. - Još uvek si u hotelu?
- Mogu da budem - reče Erlendur ne sakrivajući čuđenje u glasu. - Mislio sam da…
- Oko osam sati? U baru?
- Važi - reče Erlendur. - Dogovoreno. Šta…?
Hteo je da upita Valgerdur šta joj treba, ali ona je već prekinula vezu i na liniji je ostala samo tišina. Ugasio je telefon razmišljajući zašto mu se javila. Potpuno je otpisao mogućnost da je bolje upozna i bio je ubeđen da je potpuno izgubljen kad su u pitanju žene. A onda ga je ona pozvala tako neočekivano da nije znao šta da misli.
Već je bilo rano poslepodne i Erlendur je bio mrtav gladan, ali umesto da jede u restoranu, otišao je u sobu i naručio ručak. Još je trebalo da pregleda nekoliko kaseta i pustio je jednu dok je čekao da mu donesu jelo.
Ubrzo je izgubio koncentraciju, misli su mu odlutale sa ekrana i razmišljao je o Stefanijinim rečima. Zašto je Gudlojgur noću krišom dolazio kući? Svojoj sestri je rekao da je hteo da se vrati kući. Samo mi se ponekad ide kući. Šta je mislio time? Da li je to njegova sestra znala? Šta je njemu značila kuća? Šta mu je nedostajalo? On više nije bio član te porodice, a njegove majke, osobe s kojom je bio najbliži, već odavno nije bilo. Tokom svojih poseta nije ometao oca i sestru. Nije dolazio preko dana, kao sav normalan svet, ako je uopšte postojalo nešto što se zove normalan svet, da se obračuna s nečim, da se suoči sa sukobima i besom, s mržnjom koja je narasla između njega i njegove porodice. Dolazio je pod okriljem noći, pazeći da ne smeta nikome i opet bi se iskrao napolje a da ga niko ne primeti. Nije izgledalo da traži pomirenje ili oproštaj, već nešto što mu je više značilo, nešto što je samo on mogao da razume i što nije moglo da se objasni, sadržano u toj jednoj jedinoj reći.
Kući.
Šta je njemu značila ta reč?
Možda mladost u roditeljskoj kući pre nego što mu se desio život, sa svim svojim nerazumljivim komplikacijama i sudbinom koja je donela samo uništenje i tugu. Sećanje na vreme kada je trčao po toj kući znajući da su u njoj i tata i mama i sestra, njemu dragi ljudi. Mora da je u toj kući tražio uspomene koje nije hteo da zaboravi i koje su ga održavale kad mu je život postajao nepodnošljiv.
Možda se vraćao kako bi se suočio s vlastitom sudbinom. Nepopustljivi zahtevi njegovog oca, maltretiranje jer je bio drugačiji od svih, majčina ljubav koja mu je značila sve na svetu, sestra koja se brinula o njemu; šok kad se vratio s koncerta u Gradskom bioskopu, a čitav njegov svet bio uništen, i očevo razočaranje nakon toga. Ima li za dečaka kakav je on bio ičeg goreg od osećanja da je razočarao vlastitog oca? Nakon sveg truda koji je sam uložio, očevog truda, truda ćele porodice. Žrtvovao je svoje detinjstvo kako bi postao neko i nešto što ni sam nije razumeo šta je, niti je na to mogao da utiče - a na kraju ništa od svega toga. Njegov otac se kockao njegovim detinjstvom i lišio ga njega.
Erlendur je uzdahnuo.
Zar nam se ne desi svima ponekad da hoćemo kući?


Ležao je na krevetu kad je odjednom začuo tih zvuk u sobi. Nije odmah mogao da razazna odakle dolazi. Pomislio je da se gramofon sam od sebe uključio, ali video je da je ugašen. Zvuk se opet začuo, i Erlendur je pogledao oko sebe. U sobi je bio mrak i nije dobro video. Jedina svetlost dolazila je od ulične rasvete. Krenuo je da upali svetio na noćnom stočiću kad je ponovo začuo zvuk, ovoga puta glasnije. Nije se usudio da se pomeri. Odjednom se setio gde ga je pre već čuo.
Uspravio se na krevetu i pogledao prema vratima. Na slabom svetlu je video sitan lik, poplaveo od mraza, šćućuren u ćošku iza vrata, kako gleda prema njemu, drhtureći i tresući glavom uz tihe jecaje.
Erlenduru je bio poznat taj zvuk.
Gledao je u tu osobu koja je gledala u njega i pokušavala da se nasmeši, ali joj od mraza to nije polazilo za rukom.
- Jesi li to ti? - prošaputa Erlendur.
Malo telo nestade u istom trenutku, i Erlendur se prenu iz sna, na pola puta iz kreveta, zureći u vrata.
- Jesi to ti bio? - prošaputa, još uvek gledajući parčiće sna, vunene rukavice, kapu, kaput i šal. Njihovu odeću u kojoj su otišli od kuće.
Odeću njegovog brata.
Koji je drhturio u toj ledenoj sobi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:17 am







26


Dugo je stajao u tišini pored prozora i gledao sneg kako pada na zemlju.
Na kraju se vratio gledanju kaseta. Gudlojgurova sestra se više nije pojavila na snimcima, niti bilo ko njemu poznat, osim nekoliko radnika hotela koje je prepoznao i koji su u žurbi dolazili na posao ili odlazili.
Telefon u sobi je zazvonio i Erlendur se javi.
- Rekla bih da nas Vapšot nije lagao - reče Elinborg. - Znaju ga u antikvarnicama i na buvljaku.
- Da li je bio tamo u terminima koje nam je dao?
- Pokazala sam im slike i pitala o vremenskom periodu, i sve se uglavnom poklapa. Barem dovoljno da ne možemo da utvrdimo da je bio u hotelu kad je Gudlojgur ubijen.
- I ne izgleda mi kao ubica.
- On je pedofil, ali ubica verovatno nije. Šta hoćeš da radiš s njim?
- Vratićemo ga u Englesku.
Završili su razgovor i Erlendur je sedeo, razmišljajući o Gudlojguru i njegovom ubistvu. Nije mogao da dođe ni do kakvog zaključka. Razmišljao je i o Elinborg, i uskoro su mu misli odlutale do slučaja dečaka kojeg je otac maltretirao i kojeg je Elinborg toliko mrzela.


- Niste vi jedini - reče Elinborg ocu. Nije imala nameru da ga teši. U glasu joj se čuo optužujući ton, kao da je htela da mu stavi do znanja da je on isti kao mnogi sadisti koji maltretiraju svoju decu. Htela je da mu pokaže u kakvom je društvu. Statistiku u koju se uklapao.
Proučila je statističke izveštaje. Od 1980. do 1999. preko četiri stotine dece pregledano je na pedijatriji zbog sumnje na zlostavljanje. Od te brojke, u 232 slučaja sumnjalo se na seksualno zlostavljanje, a u 43 na batine ili drugo nasilje. Uključujući trovanje, Elinborg ponovi reč, trovanje i zanemarivanje. Mirnim ali hladnim glasom čitala je brojke sa papira: povrede glave, slomljene kosti, opekotine, ogrebotine, ugrizi. Ponavljala je listu gledajući ga ravno u oči.
- Sumnja se da je dvoje dece umrlo zbog maltretiranja za tih dvadeset godina - rekla je. - A nijedan slučaj nije došao do suda.
Rekla mu je da se po mišljenju stručnjaka radilo o prikrivenom problemu, što je značilo da je verovatno bilo mnogo više slučajeva nasilja nego što je prijavljeno.
- U Engleskoj - rekla je - četvoro dece nedeljno umre zbog zlostavljanja. Četvoro - ponovila je. - Nedeljno.
- Da li vas zanimaju razlozi za to? - nastavila je. Erlendur je bio s njima u prostoriji za saslušavanje, ali nije se mešao. Bio je tamo za svaki slučaj da pomogne Elinborg ako zatreba, ali činilo mu se da nema nikakve potrebe da se meša.
Otac je sedeo pognute glave i pogleda prikovanog u krilo. Pogledao je kasetofon. Nije bio uključen. To nije bilo pravo saslušavanje. Njegov advokat nije bio prisutan, ali otac se nije protivio niti prigovarao. Nije se žalio ni na šta.
- Da navedem nekoliko - reče Elinborg i krenu da nabraja neke razloge zbog kojih roditelji zlostavljaju svoju decu. - Stres - rekla je. - Finansijski problemi, bolest, nezaposlenost, izolacija ili nedostatak pomoći od partnera, trenutna neuračunljivost.
Elinborg je gledala u oca.
- Da li se možda nešto od toga odnosi na vas? Možda trenutna neuračunljivost?
Nije joj odgovorio.
- Neki ljudi ne mogu da izdrže pritisak, i desi se da su roditelji toliko moreni osećajem krivice da i sami priželjkuju da ih otkriju. Da li vam je poznat taj osećaj?
I dalje je ćutao.
- Odvedu dete kod lekara, recimo kod porodičnog lekara, i kažu da je dete stalno prehlađeno. A u stvari ne dolaze zbog prehlade nego se nadaju da će lekar otkriti modrice i rane na detetu. Žele da ih neko raskrinka. A znate li zašto?
Sedeo je bez reći.
- Zato što i sami žele da to prestane. Da ih neko spreči. Da neko prekine taj pakleni krug u kojem su se našli. Pakao iz kojeg ne mogu sami da se izvuku i nadaju se da će lekar videti da nešto nije u redu.
Gledala je u oca. Erlendur je pratio sve bez reći. Bojao se da će Elinborg preterati. Činilo se kao da se iz sve snage trudi da bude profesionalna, da ne pokaže koliko ju je taj slučaj potresao. Nije joj to polazilo za rukom, i izgledalo je kao da je i sama svesna toga. Bila je previše uzbuđena.
- Razgovarala sam s vašim porodičnim lekarom - reče Elinborg. - Rekao je da je već dva puta poslao prijavu službi za zaštitu dece zbog povreda na dečaku. Služba je u oba slučaja obavila uviđaj, ali nisu mogli da dođu ni do kakvog zaključka. Naravno da nije pomagalo što dečak nije ništa hteo da kaže, a vi niste ništa hteli da priznate. Nije isto prijaviti nasilje i priznati da si siledžija. Pročitala sam izveštaje. U drugom slučaju je dečak upitan kakav je odnos između vas dvojice, ali on kao da nije razumeo pitanje. Pitali su ga:„U koga imaš najviše poverenja?” I on je odgovorio:„U tatu. U tatu imam najviše poverenja.”
Elinborg je prekinula.
- Zar to nije strašno? - reče.
Pogledala je u Erlendura, a zatim se ponovo okrenula prema ocu.
- Zar to nije strašno?


Erlendur je razmišljao kako bi nekad davno i on sigurno odgovorio kao taj dečak. I on bi naveo svog oca.
Kad je došlo proleće i sneg počeo da se otapa, krenuo je na visoravan u potragu za sinom. Pokušao je da osmisli kojim je putem mogao ići u oluji, imajući u vidu na kojem su mestu pronašli Erlendura. Izgledalo je kao da se oporavio, ali morila ga je griža savesti.
Popeo se uz visoravan sve do planine, čak dalje nego što je ikako bilo moguće da je njegov sin mogao da ode, ali nije ništa našao. Spavao je u šatoru. Erlendur je ponekad išao s njim, a nekad bi im se pridružila i majka. Ponekad su im komšije pomagale, ali dečaka nisu mogli da nađu.
Bilo im je jako važno da nadu njegovo telo. Dok nije bilo tela, činilo se kao da nije mrtav, već samo nestao. Rana je bila otvorena i iz nje je kuljala neizmerna tuga.
Erlendur se sa svojom tugom borio sam. Bilo mu je teško, i to ne samo zbog toga što je izgubio brata. Mislio je kako je on sam spasen igrom nekog slučaja, ali mučio ga je osećaj krivice jer je spasen on, a ne njegov mlađi brat. Morila ga je uspomena kako je u oluji ispustio bratovu ruku, i mislio je da je i sam trebalo da umre. Bio je stariji i trebalo je da pazi na brata. Tako je to uvek bilo. Uvek ga je pazio. U svim njihovim igrama. Kad su bili sami kod kuće. Kad bi ih poslali na neki zadatak. Uvek je on imao odgovornost za sve. Toga puta ga je izneverio, i možda nije trebalo ni njega da spasu kad mu je već brat umro. Nije znao zašto je on ostao u životu, ali ponekad je mislio kako bi bilo bolje da je on nestao na toj visoravni.
O tome nikada nije pričao sa svojim roditeljima i u svojoj samoći je umislio da i oni ponekad to isto misle. Njegov otac se izolovao vlastitim osećanjem krivice i nije dozvoljavao nikome da mu priđe. Majci je srce prepuklo od tuge. Oboje su mislili da su krivi. Između njih je zavladala tišina glasnija od bilo kakvih urlika, a Erlendur je sam morao da se bori sa svojim demonima i da razmišlja o odgovornosti, krivici i sreći.
Da nisu njega našli, da li bi onda našli njegovog brata?


Stajao je kraj prozora u hotelskoj sobi, razmišljajući o posledicama bratove pogibije na njegov život, i pitao se da li su veće nego što je ikada sam mogao da shvati. Često je razmišljao o tim događajima, nakon što je Eva Lind počela da ga ispituje. Nije znao šta da joj kaže, ali je duboko u sebi znao gde da traži odgovore. Sam je sebi često postavljao ista pitanja koja su mučila Evu kad ga je ispitivala o njegovoj prošlosti.
Čuo je kako neko kuca na vrata i okrenuo se od prozora.
- Izvolite! - povika. - Otvoreno je.
Sigurdur Oli otvori vrata i uđe u sobu.
Ceo dan je proveo u Hafnarfjorduru razgovarajući s ljudima koji su poznavali Gudlojgura.
- Šta ima novo? - upita Erlendur.
- Saznao sam kako su ga zvali. Sećaš se, nadimak koji je dobio kad je sve krenulo naopako.
- Da, od koga si čuo?
Sigurdur Oli uzdahnu i sede na krevet. Njegova žena Bergtora se žalila kako nikad nije kod kuće, a Božić samo što nije došao: morala je sama da obavlja sve pripreme oko praznika. Trebalo je da ide kući i da odu zajedno da kupe jelku, ali morao je prvo da se javi Erlenduru. Rekao joj je to preko telefona dok se vozio prema hotelu i obećao je da će požuriti, ali ona je već toliko puta čula istu priču da je znala da ne može da mu veruje i bila je ljuta kad su završili razgovor.
- Hoćeš ti ćele praznike provesti u ovoj sobi? - upita Sigurdur Oli.
- Neću - odgovori Erlendur. - Šta si saznao u Hafnarfjorduru?
- Što je toliko hladno ovde?
- Radijator - reče Erlendur. - Ne radi. Hoćeš li već reći šta si saznao?
Sigurdur Oli se smeškao.
- Jel’ i ti kupuješ jelku? Za Božić?
- Da kupujem jelku, onda bih je sigurno kupio za Božić.
- Našao sam čoveka koji mi je, nakon dugog blebetanja, rekao da je dobro poznavao Gudlojgura u mladosti - reče Sigurdur Oli. Znao je da ima informacije koje bi mogle biti značajne za razvoj istrage, i uživao je da drži Erlendura u neizvesnosti.
Sigurdur Oli i Elinborg su odlučili da razgovaraju sa svim ljudima koji su išli s Gudlojgurom u školu ili su ga znali u detinjstvu. Većina ga je pamtila i sećali su se nečega oko njegove pevačke karijere i zadirkivanja zbog slave. Nekoliko njih se dobro sećalo, i znali su šta se desilo kad mu je otac ostao paralizovan. Jedan čovek je imao bliži odnos s njim nego što je Sigurdur Oli mogao da zamisli.
Jedna Gudlojgurova školska drugarica uputila ga je na njega. Živela je u velikoj kući u najnovijem delu Hafnarfjordura. Javio joj se telefonom tog jutra, tako da ga je očekivala kad se pojavio na njenim vratima. Rukovali su se i pozvala ga je da uđe u dnevnu sobu. Bila je udata za pilota i radila je pola radnog vremena u knjižari, deca su im bila odrasla.
U najsitnije detalje mu je ispričala o svom poznanstvu s Gudlojgurom, iako se nisu dobro poznavali, a setila se i njegove sestre, za koju je znala da je bila starija od njega. Činilo joj se da se seća kako je izgubio glas na vrhuncu karijere, ali nije znala šta se desilo s njim kad su završili osnovnu školu i šokirala se kad je videla u novinama da je ubijen u podrumskoj prostoriji nekog hotela.
Sigurdur Oli je rastreseno slušao njenu priču. Većinu toga već je čuo od drugih Gudlojgurovih školskih drugara. Kad je konačno završila sa svojom pričom, pitao ju je da li se seća nadimka kojim su ga zadirkivali kad je bio mali. Nije se sećala, ali je dodala, kad je videla da se Sigurdur Oli sprema da krene, da je jednom davno čula nešto o Gudlojguru što bi moglo da interesuje policiju, ako im to već nije bilo poznato.
- Na šta mislite? - upita Sigurdur Oli, već na nogama.
Rekla mu je, radujući se što je uspela da probudi policajčevu znatiželju.
- Da li je taj čovek živ? - upita Sigurdur Oli, i ona odgovori da misli da jeste i dade mu njegovo ime. Ustala je da dohvati telefonski imenik i Sigurdur Oli pronađe njegovo ime i adresu. Živeo je u Rejkjaviku. Zvao se Baldur.
- Da li je to sigurno on? - upita Sigurdur Oli.
- Sigurna sam - reče žena smešeći se kao da se nadala da je mogla nešto da im pomogne. - Pričalo se o tome - dodala je.
Sigurdur Oli je odlučio da odmah krene, nadajući se da će zateći čoveka kod kuće. Već je bilo kasno. Saobraćaj prema Rejkjaviku bio je gust i Sigurdur Oli je pozvao Bergtoru, koja ga…
- Hoćeš li već jednom reći šta si došao da mi kažeš - reče Erlendur nestrpljivo, prekidajući Sigurdura Olija u pola rečenice.
- Slušaj me - reče Sigurdur Oli, zadirkujući ga. - Bergtora me pitala da li sam te pozvao kod nas za Badnje veće. Rekao sam joj da jesam, ali da mi još nisi odgovorio.
- Eva Lind i ja ćemo biti kod mene za Badnje veče - reče Erlendur. - Eto ti odgovora. Hoćeš li sad završiti priču?
- Okej - reče Sigurdur Oli.
- I nemoj da čujem to okej.
- Okej.


Baldur je živeo u lepoj drvenoj kući u naselju Tingholt i upravo se vratio kući s posla; bio je arhitekta. Sigurdur Oli je pozvonio na njegova vrata i predstavio se kao detektiv, rekavši da je došao zbog ubistva Gudlojgura Egilsona. Čoveka to nije iznenadilo. Odmerio je Sigurdura Olija od glave do pete, nasmešio se i pozvao ga da uđe.
- Da budem iskren, očekivao sam da neko od vas dođe - reče. - Razmišljao sam da vam se sam javim, ali sam nekako to odgađao. Niko ne razgovara drage volje s policijom.
Nasmešio se i ponudio Sigurduru Oliju da mu obesi kaput.
U njegovoj kući je sve bilo na svom mestu. U dnevnoj sobi su gorele sveće i jelka je već bila ukrašena. Čovek je ponudio Sigurduru Oliju čašicu likera, ali se on zahvalio. Bio je srednje visine, vitak i vedrog lica, proređene kose koja je bila pažljivo raščešljana po glavi, a na kojoj se još držala riđa boja. Sigurduru Oliju se učinilo da iz malih zvučnika u salonu čuje Frenka Sinatru.
- Zbog čega ste nas očekivali? - upita Sigurdur Oli sedajući na veliki crveni kauč.
- Zbog Gulija - reče čovek i sede naspram njega. - Znao sam da ćete već to iskopati.
- Da ćemo šta iskopati? - upita Sigurdur Oli.
- Da smo Guli i ja bili zajedno u davna vremena - reče čovek.
- Kako to misliš da je bio zajedno s Gulijem u davna vremena? - upita Erlendur, prekidajući priču. - Šta je mislio time?
- Tako se izrazio - reče Sigurdur Oli.
- Da je bio s Gudlojgurom?
- Da.
- Šta mu to znači?
- Bili su u vezi.
- Misliš da je Gudlojgur bio…?
Kroz glavu mu brzinom munje proleteše nebrojene misli, dok se nisu sve zaustavile na strogom izrazu lica Gudlojgurove sestre i njegovog oca u invalidskim kolicima.
- Tako to kaže taj Baldur - ponovio je Sigurdur Oli. - Ali Gudlojgur nije hteo da se to pročuje.
- Nije hteo da se sazna da je u vezi s njim?
- Nije hteo da se sazna da je gej.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:17 am





27


Čovek iz Tingholta je ispričao Sigurduru Oliju kako je njegova veza s Gudlojgurom počela kad su obojica imali oko dvadeset pet godina. To je bilo vreme diskoteka i Baldur je iznajmljivao podrumski stan u naselju Vogar. Ni jedan ni drugi nisu bili otvoreno gej.
- U to vreme se drugačije gledalo na homoseksualnost nego danas - rekao je smešeći se. - Iako su promene već dolazile.
- Nije da smo baš živeli zajedno - dodao je Baldur. - U to vreme muškarci nisu živeli zajedno kao danas, kada to više nije nikakav problem. Tih godina su homoseksualci jedva mogli da opstanu na Islandu. Većina je otišla u inostranstvo, kao što vam je sigurno poznato. Da kažemo da mi je često dolazio u posetu. Prespavao bi kod mene. On je iznajmljivao sobu u zapadnom delu grada, i ja sam ponekad odlazio kod njega, ali kod njega je bilo previše neuredno za moj ukus, pa sam prestao da idem tamo. Bili smo uglavnom kod mene.
- Kako ste se vas dvojica upoznali? - upita Sigurdur Oli.
- U to vreme su postojala mesta gde smo se mi homoseksualci susretali. Jedno od tih mesta bilo je blizu centra grada, nedaleko odavde u Tingholtu. Nisu to bili neki klubovi, nego više mesta za susrete u privatnim kućama. Nikad nisi znao šta može da ti se desi u klubu ili kafiću, znalo je da se desi da te izbace ako plešeš s muškarcem. Ta mesta gde smo se sastajali bila su mešavina svega mogućeg, kafića, hotela, noćnih klubova, savetovališta i skloništa. On se jedne večeri pojavio tamo s nekim svojim poznanikom. Tamo sam ga prvi put video. Oprostite, baš sam nepristojan, jeste li za kafu?
Sigurdur Oli pogleda na sat.
- Verovatno vam se jako žuri - reče čovek, zagladivši pažljivo tanku ofarbanu kosu.
- Ne, ne radi se o tome, za čaj sam ako imate - reče Sigurdur Oli misleći na Bergtoru. Znala je baš da se naljuti ako se nije držao plana. Bila je mnogo sitničava oko tačnosti i dugo bi mu zvocala ako kasni.
Čovek je otišao u kuhinju da skuva čaj.
- On je to veoma potiskivao - nastavio je da priča iz kuhinje glasno, kako bi ga Sigurdur Oli čuo. - Ponekad mi se činilo da mrzi što je homoseksualac. Kao da sam sebi nije to u potpunosti priznao. Mislim da je koristio naš odnos kako bi sam sebi pomogao da se suoči s tim. Još uvek je tražio nešto, iako je već imao toliko godina. Ali to, naravno, ne treba da čudi. Ljudi se autuju i u četrdesetim godinama, neki nakon mnogo godina braka u kojem su dobili četvoro dece.
- Da, ima tu svega - reče Sigurdur Oli, iako nije imao pojma o čemu mu čovek govori.
- Da znate da ima. Hoćete li jači čaj?
- Jeste li dugo bili zajedno? - upita Sigurdur Oli i reče mu da hoće jači čaj.
- Neke tri godine, iako smo se pri kraju već vrlo retko viđali.
- A da li ste ostali u vezi posle toga?
- Ne, nismo. Čuo bih tu i tamo nešto o njemu - reče čovek ulazeći u dnevnu sobu. - Homoseksualni krugovi nisu veliki na Islandu.
- Šta mislite s tim da je to potiskivao? - upita Sigurdur Oli dok je čovek stavljao šolje na sto. Doneo je i tanjirić sa suvim kolačićima, koje je Sigurdur Oli prepoznao jer ih je Bergtora uvek pekla pred Božić. Pokušao je da se seti kako se zovu, ali bez uspeha.
- Bio je veoma tajnovit i zatvoren, počeo bi da priča o sebi samo ako bismo se napili, ali znam da to ima neke veze s njegovim ocem. Nije bio u vezi s njim, ali mnogo mu je nedostajao, kao i njegova starija sestra, koja mu je okrenula leđa. Majka mu je umrla mnogo pre nego što smo se nas dvojica upoznali, ali najviše je pričao o njoj. Mogao je satima da priča o svojoj majci, što je, moram da priznam, umelo da bude zamorno.
- Kako mislite da mu je okrenula leđa? Mislim, njegova sestra?
- Bilo je to odavno, a i nije mi nikada sve ispričao u detalje. Samo znam da se uvek borio protiv svoje prirode. Znate na šta mislim? Kao da je trebalo da bude neko drugi.
Sigurdur Oli je odmahnuo glavom.
- Mislio je da je prljav. Nenormalan. Zato što je bio gej.
- I borio se protiv toga?
- I jeste i nije. Kolebao se oko toga. Mislim da ni sam nije znao kako da se postavi. Mučenik. Nije imao visoko mišljenje o sebi. Ponekad mi se činilo kao da sam sebe mrzi.
- Da li znate za njegovu prošlost? Da je bio dečja zvezda?
- Znam - reče čovek dižući se na noge, ode u kuhinju i vrati se sa vrelim čajnikom, iz kojeg im je nasuo čaj u šoljice. Vratio je čajnik u kuhinju i nastavili su da piju čaj.


- Možeš li malo brže nastaviti s pričom? - upita Erlendur Sigurdura Olija, ne skrivajući nestrpljivost dok je stajao kraj pisaćeg stola u sobi i slušao ga.
- Trudim se da budem što precizniji - reče Sigurdur Oli bacivši pogled na sat. Već je četrdeset pet minuta kasnio na sastanak s Bergtorom.
- Da, da, hajde, nastavi…


- Da li je ikada pričao o tome? - upita Sigurdur Oli, stavljajući šolju na sto i uzimajući-kolačić. - O tome kako je bio dečja zvezda?
- Rekao je da je izgubio glas - reče Baldur.
- I da li je bio ogorčen zbog toga?
- Veoma. To se desilo u najgorem mogućem trenutku, ali nikada nije hteo da priča o tome. Rekao mi je da su ga deca u školi maltretirala jer je bio slavan, i to mu je teško padalo. Doduše, on nije koristio reč „slavan”. Nije o sebi mislio kao o nekoj zvezdi. Bila je to želja njegovog oca i malo je falilo da mu se ispuni. Ali osećao se loše, a onda mu se probudio taj poriv, homoseksualni. Ali nije hteo da priča o tome. Vrlo malo je pričao o svojoj porodici. Uzmite još jedan kolačić.
- Ne mogu, hvala - reče Sigurdur Oli. - Da li znate ko je mogao da ga ubije? Nekoga ko je hteo da mu napakosti?
- Gospode bože, kako bih mogao da znam! On je bio plah kao miš, ni muvu ne bi zgazio, tako ga se sećam. Nemam pojma ko bi mogao tako nešto da uradi. Mučenik, tako da završi. Da li ste pronašli nešto?
- Nismo još - reče Sigurdur Oli. - Da li ste ikada slušali njegove ploče, imate li ih?
- Kako da ne - reče čovek. - Bio je fenomenalan. Predivno ga je slušati. Mislim da nikada nisam čuo dete koje tako lepo peva.
- Da li se on ponosio svojim pevanjem kad je odrastao? Kad ste ga poznavali?
- Nije nikada slušao svoj glas. Nije hteo da sluša te ploče. Koliko god da sam pokušavao.
- Zbog čega nije hteo?
- Nije bilo šanse da ga nagovorim. Nije hteo da kaže zašto, jednostavno nije hteo da sluša svoje ploče.
Baldur je ustao i prišao ormaru u dnevnoj sobi, iz kojeg je izvadio dve ploče s Gudlojgurovim pesmama i stavio ih na sto pred Sigurdura Olija.
- Dao mi je ove ploče kad sam mu pomagao oko selidbe.
- Oko selidbe?
- Ostao je bez sobe u zapadnom delu grada i zamolio me je da mu pomognem da se preseli. Našao je drugu sobu i tamo prebacio sav svoj vašar. U stvari, osim ploča i nije imao mnogo stvari.
- Da li je imao mnogo ploča?
- Da, gomilu.
- Da li je slušao neku posebnu vrstu muzike? - upita Sigurdur Oli.
- Ne razumete - reče Baldur. - To su sve bile iste ploče. Ove ovde - reče pokazujući na dve ploče na stolu. - Imao je gomilu svojih ploča. Rekao je da je dobio ćele tiraže.
- Imao je pune kutije svojih ploča? - reče Sigurdur Oli ne krijući svoje uzbuđenje.
- Da, barem dve kutije.
- Da li znate gde su sada?
- Ja? Ne znam, nemam pojma. Jesu li te ploče danas na ceni?
- Znam jednog Engleza koji bi ubio da ih se dokopa - reče Sigurdur Oli. Na Baldurovom licu pojavio se jedan veliki upitnik.
- Kako to mislite?
- Nije važno - reče Sigurdur Oli, pogledavši na sat. - Moram da krenem - reče. - Možda ću vam se javiti ako mi bude trebalo još nekih informacija. Takođe bih vam bio zahvalan da me pozovete ako se setite nečega, nije važno ako je neki beznačajan detalj.
- Da budem iskren, u to doba nismo imali mnogo izbora - reče čovek. - Danas je to sve drugačije, svaki drugi muškarac je gej ili bi hteo to da bude.
Nasmešio se Sigurduru Oliju, koji se zagrcnuo čajem.
- Pardon - reče Sigurdur Oli.
- Jak je čaj.
Sigurdur Oli je ustao i Baldur krenu za njim da ga isprati do vrata.
- Znamo da su deca maltretirala Gudlojgura u školi - reče Sigurdur Oli kad se pozdravio - i da je imao nekakav nadimak. Da li je ikada pričao o tome s vama?
- Bilo je očito da je bio žrtva mobinga, jer bio je u horu i pevao, umesto da je igrao fudbal, a i ponašao se kao devojčica. Koliko sam ga shvatio, bio je vrlo nesiguran u komunikaciji s drugima. Pričao mi je o tome kao da je razumeo zašto su ga šikanirali. Ali ne sećam se da mi je ikad spomenuo neki nadimak…
Baldur je oklevao.
- Da? - reče Sigurdur Oli.
- Kad smo bili zajedno, znate…
Sigurdur Oli je odmahnuo glavom, ne razumevši.
- U krevetu…
- Da?
- Hteo je da ga ponekad zovem svojom malom princezom - reče Baldur i na usnama mu se pojavi slabašan osmeh.


Erlendur je zurio u Sigurdura Olija.
- Malom princezom?
- Tako mi je rekao - Sigurdur Oli je ustao sa Erlendurovog kreveta. - Moram da krenem. Bergtora će poludeti. Bićeš znači kod kuće za Božić?
- A šta je s pločama u kutijama? - reče Erlendur. - Gde li su sada?
- On nema pojma o tome.
- Mala princeza? Film sa Širli Templ? Kakve to ima veze s bilo čim? Da li ti je tip to objasnio?
- Ne, nije ni sam znao šta to znači.
- Ne mora da znači ništa posebno - reče Erlendur kao za sebe. - Neke pederske priče koje niko ne razume. Možda i nije ništa čudnije od drugih stvari. I šta, kazao je da je sam sebe mrzeo?
- Vrlo malog samopouzdanja, tako je rekao taj njegov prijatelj. Neodlučan.
- Zbog vlastite homoseksualnosti ili nečeg drugog?
- Ne znam.
- I nisi ga pitao?
- Možemo opet da ga ispitamo, ali mislim da ne zna mnogo o Gudlojguru.
- Kao ni mi - reče Erlendur umorno. - Ako nije hteo da se zna pre dvadeset-trideset godina da je gej, da li je moguće da je i dalje nastavio da se skriva?
- Sasvim je moguće.
- Nisam još ni od koga čuo da je bio homoseksualac.
- E pa, moram da krenem - reče Sigurdur Oli. - Treba li još nešto da se uradi danas?
- Ne treba - reče Erlendur. - Dobro je. Hvala na pozivu i pozdravi Bergtoru u moje ime. Potrudi se da budeš dobar prema njoj.
- Uvek sam dobar prema njoj - reče Sigurdur Oli i požuri kući. Erlendur je pogledao na sat i video da je došlo vreme da se nađe s Valgerdur. Izvadio je poslednju kasetu iz plejera i stavio je na vrh gomile. U isto vreme mu zazvoni telefon.
Na liniji je bila Elinborg. Rekla je da je pričala s državnim tužiocem u vezi s ocem koji je napao svog sina.
- Koliko misle da će dobiti? - upita Erlendur.
- Misle da bi čak mogao da se izvuče - reče Elinborg. - Neće dobiti osudu ako bude uporan. Ako nastavi da poriče. Neće uopšte morati u zatvor.
- Ali šta je sa svim dokazima? Tragovima na stepenicama? Flašom od likera? Sve ukazuje na…
- Ne znam što se uopšte trudimo. I juče je pala presuda zbog nekog fizičkog obračuna. Čovek je nekoliko puta izboden nožem. Napadač je dobio osam meseci zatvora, od kojih su četiri uslovna, što znači da će biti dva meseca u zatvoru. Ko to može da razume?
- A da li će mu vratiti sina?
- Najverovatnije hoće. Jedina svetla tačka u svemu tome, ako mogu tako da kažem, jeste što on dečaku jako nedostaje. To ne mogu nikako da razumem. Kako može da bude toliko vezan za oca ako ga ovaj tuče? Ne razumem taj slučaj. Mora da u tome svemu nešto fali. Nešto što smo prevideli. Jednostavno se ne uklapa.
- Čućemo se kasnije - reče Erlendur pogledavši na sat. Već je kasnio na sastanak s Valgerdur. - Možeš li da mi učiniš uslugu? Stefanija je rekla da je bila s prijateljicom ovde u hotelu pre neki dan. Da li bi htela da se čuješ s tom njenom prijateljicom i proveriš da li je to istina?
Erlendur joj je dao ime žene.
- Kad ćeš ti već da odeš kući iz tog hotela? - upita Elinborg.
- Nemoj i ti da me gnjaviš - reče Erlendur i prekinu vezu.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:17 am




28


Erlendur je sišao u predvorje i primetio glavnog konobara Rosanta. Oklevao je, predomišljajući se da li da krene prema njemu. Valgerdur je sigurno već stigla. Erlendur pogleda na sat, namršti se i priđe konobaru. Brzo će to obaviti.
- Kaži mi o prostitutkama - obrati se bez uvoda Rosantu, koji je sav ljubazan pričao s dvojicom gostiju hotela. Bilo je očito da su Islanđani i gledali su zapanjeno u njega i Rosanta.
Rosant se nasmešio tako da su mu se brčići podigli. Izvinio se gostima uz naklon i odvukao Erlendura na stranu.
- Hotel su gosti u njemu i mi se trudimo da se oni ovde dobro osećaju, tako si nešto lupetao, zar ne? - reče Erlendur.
- To nije lupetanje. Tako su nas učili u ugostiteljskoj školi.
- A jesu li vas učili i da glavni konobari treba da budu makroi?
- Ne znam o čemu pričate.
- Ne znaš, e pa reći ću ti ja. Ti ovde u hotelu vodiš javnu kuću.
Rosant se nasmejao.
- Javnu kuću? - reče on.
- Ima li to ikakve veze s Gudlojgurovom smrću, taj tvoj kurvarluk?
Rosant je odmahivao glavom.
- Ko je bio s Gudlojgurom kad je ubijen?
Gledali su se u oči sve dok Rosant nije spustio pogled.
- Niko koga ja poznajem - reče konačno.
- Ti nisi bio tamo?
- Neko od vas je već uzeo moju izjavu. Imam alibi.
- Da li je Gudlojgur imao nešto s kurvama?
- Nije. I ja ne podvodim nikakve kurve. Ne znam odakle vam informacije o krađi iz kuhinje i prostitutkama. To je sve neka glupost. Nisam ja nikakav makro.
- Ali…
- Mi muške goste hotela snabdevamo informacijama. Strance koji dolaze na konferencije. I Islanđane. Pitaju nas za društvo, i mi se trudimo da im pomognemo. A ako se sretnu s nekim zgodnim devojkama za šankom i ako su zadovoljni…
- Onda su svi zadovoljni. To su ti zahvalni gosti?
- Naravno.
- Tako da ih ti snabdevaš pratiljama - reče Erlendur.
- Ja…
- Jako si mi romantičan. I direktor hotela je u tome s tobom. A šta je sa šefom recepcije?
Rosant je oklevao.
- A šef recepcije? - ponovi Erlendur.
- On nema istu želju kao mi da ugodi raznim potrebama naših gostiju.
- Raznim potrebama gostiju - ponovi Erlendur za njim. - Gde si naučio tako da govoriš?
- U ugostiteljskoj školi.
Erlendur pogleda na sat.
- I kako se mišljenje šefa recepcije slaže s tvojim?
- Ponekad dođe do sukoba.
Erlendur se setio kako mu je šef recepcije rekao da u hotelu nema prostitutki, i pomislio kako je on verovatno jedini od šefova ovde kome je bilo stalo do ugleda hotela.
- Ali ti se trudiš da prorediš te sukobe, zar ne?
- Ne znam o čemu pričate.
- Da li vam on mnogo smeta?
Rosant nije hteo da odgovori.
- Ti si mu podmetnuo prostitutku, zar ne? Malo upozorenje ako bi hteo da vas ocinka. Izašao si to veče, video ga i poslao si mu jednu od tvojih kurvi.
Rosant je oklevao.
- Ne znam o čemu pričate - ponovio je.
- Ne, naravno da ne znaš.
- On je jezivo pošten - reče Rosant, a brčići mi se podignuše u nevidljivom ironičnom osmehu. - Nikako da shvati da je bolje da mi sami vodimo taj biznis.


Valgerdur ga je čekala u baru. Kao i prošli put kad su se videli, bila je diskretno našminkana, tako da su joj crte lica bile izražajnije. Bila je obučena u belu svilenu košulju ispod crne kožne jakne. Rukovali su se i ona se nesigurno nasmešila. On se pitao da li je to novi početak njihovog poznanstva. Nije mu bilo jasno zašto je htela da se vide, prilikom njihovog zadnjeg susreta u predvorju hotela činilo mu se kao da nije imala više šta da mu kaže. Nasmešila se i ponudila mu piće ako nije na dužnosti.
- U filmovima policajci nikada ne smeju da piju kad su na dužnosti - reče.
- Ne gledam filmove - reče Erlendur smešeći se.
- Ne - reče ona. - Ti čitaš knjige o patnji i smrti.
Pronašli su sto u ćošku i sedeli neko vreme u tišini gledajući ljude oko sebe. Erlenduru se činilo da su gosti bili svakim danom sve glasniji pred praznike, božićne pesme su drndale iz zvučnika, strani turisti su imali pune ruke šarenih paketa i pili su pivo kao da im nije smetalo što je ono najskuplje u celoj Evropi, a možda i na svetu.
- Uspeli ste da uzmete uzorak pljuvačke od Vapšota - reče on.
- Kakav je to lik? Morali su da ga bace na pod i silom da mu otvore usta. Bilo je jezivo gledati kako se ponašao i kako se otimao u ćeliji.
- Nisam siguran o čemu se radi - reče Erlendur. - Nije mi jasno zašto je došao ovamo i šta krije.
Nije hteo dalje da opisuje Vapšota, da priča o pedofiliji i pornografiji i njegovim presudama za seksualne zločine iz Engleske. Činilo mu se da to nije umesna tema za razgovor s Valgerdur, a osim toga, Vapšot je ipak imao pravo na privatnost i nije hteo da priča o njemu s drugima kojih se on nije ticao.
- Pretpostavljam da si ti na to već navikao, za razliku od mene - reče Valgerdur.
- Nisam nikada morao da vadim uzorak pljuvačke iz nekoga ko je oboren na pod i vrišti.
Valgerdur se nasmejala.
- Nisam mislila na to - reče ona. - Nisam ovako sama sedela ni sa kim osim s mojim mužem već… valjda ima trideset godina. Molim te da mi oprostiš ako ti se učinim… trapavom.
- Oboje smo trapavi - reče Erlendur. - Ni ja nemam nekog iskustva s tim. Već ima skoro dvadeset pet godina otkako sam se razveo. Mogu na tri prsta da izbrojim žene u mom životu.
- Mislim da ćemo se rastati - reče Valgerdur sumorno i Erlendur je pogleda.
- Kako to misliš? - reče on. - Hoćeš rastavu braka?
- Mislim da je gotovo, i htela sam da ti se izvinim.
- Meni?
- Da, tebi - reče Valgerdur. - Ja sam takav idiot - uzdahnu. - Htela sam da te iskoristim za osvetu.
- Ne razumem o čemu pričaš - reče Erlendur.
- Ne razumem ni ja. Grozno se osećam otkako sam saznala.
- Šta si saznala?
- Da me vara.
Rekla je kao da je to neka činjenica s kojom je morala da se suoči, i Erlendur nije mogao da pročita kako se oseća, u glasu joj se samo čula praznina.
- Ne znam ni kako je sve to počelo, ni zbog čega - reče ona.
Prekinula je s pričom, a Erlendur nije znao šta da kaže. Sedeli su neko vreme u tišini.
- Da li i ti nisi bio veran svojoj ženi?…. - upita ga odjednom.
- Nisam - reče Erlendur. - Nije to bio razlog. Bili smo mladi i nismo odgovarali jedno drugom.
- Niste odgovarali - reče Valgerdur odsutno. - Šta to znači?
- Imaš li nameru da se rastaneš od njega?
- Pokušavam da donesem neku odluku - reče ona. - Zavisi i od njega, šta on namerava.
- Kakva je to afera?
- Kakva? Zar ima različitih vrsta varanja?
- Da li te vara već godinama ili je tek počeo? Da li te je varao s jednom ili s više žena?
- Kaže da je već dve godine u vezi s jednom ženom. Nisam se usudila da pitam za druge, da li ih je bilo pre. Nekih za koje nisam znala. Niko ništa ne zna. Veruješ svojim bližnjim, svom mužu, a on onda jednog dana iz čista mira počne da priča o braku, kako je upoznao neku ženu i s njom je već dve godine u vezi i čini ti se kao da si potpuni idiot. Ne znaš o čemu priča. I onda ispadne da su se njih dvoje sastajali po hotelima, poput ovog, recimo…
Valgerdur je ućutala.
- Da li je i ona udata? - upita Erlendur.
- Razvedena. Pet godina mlađa od njega.
- A da li ti je dao bilo kakav razlog za tu vezu? Zašto…?
- Misliš da li je to moja krivica? - upade mu Valgerdur u reč.
- Ne, nisam tako…
- Možda sam ja kriva - reče ona. - Ne znam. Nije spomenuo nikakav razlog. Samo bes i nerazumevanje, valjda.
- A sinovi?
- Nismo im još rekli. Nijedan ne živi više s nama. Možda je to razlog. Premalo vremena za nas dok su bili s nama, a previše vremena kad su otišli. Možda se više ne poznajemo. Dva stranca nakon svih tih godina.
Ćutali su.
- Nema potrebe meni da se izvinjavaš - reče Erlendur gledajući u nju. - Daleko od toga. Pre bi trebalo ja tebi da se izvinim, jer nisam bio iskren.
Lagao sam te.
- Lagao? Mene?
- Pitala si me zašto me interesuju smrtni slučajevi u planinama, tragedije i čemer i nisam ti dao iskren odgovor. Valjda zbog toga što nikada o tome nisam ni sa kim pričao i teško mi je da se otvorim. Mislim da nikoga ne treba time da opterećujem. Čak ni moju decu. Moja ćerka je imala udes, i mislio sam da će umreti; tek tada sam osetio poriv da joj se poverim. Da joj ispričam o tome.
- O čemu? - upita Valgerdur pažljivo. - Šta se desilo?
- Moj brat se smrzao u snežnoj oluji - reče Erlendur. - Imao je osam godina. Nikada ga nismo pronašli.
Odjednom je usred hotelskog bara potpuno nepoznatoj ženi rekao ono što mu je ležalo kao čemer na duši otkako zna za sebe. Možda je to bio dugo sanjani san. Možda nije više hteo da stoji sam u toj mećavi.
- U jednoj od tih knjiga koje čitam je priča o nama - reče on. - Kako je moj brat poginuo, kako su nas tražili, i o celoj tragediji koja je zadesila moju porodicu. Veoma detaljan opis svega, po pričanju nekih komšija, tatin prijatelj je napisao knjigu. S našim imenima i opisom porodice i reakcijom moga oca, koji se svima činio jako čudnim jer su ga beznađe i krivica potpuno skrhali, i samo je sedeo u sobi i gledao u zid dok je sav drugi narod išao u potragu. Niko nas nije pitao za dozvolu kad je ta knjiga izašla, i moji roditelji su mnogo patili zbog toga. Mogu da ti je pokažem, ako hoćeš.
Valgerdur je klimnula glavom.
Erlendur je nastavio s pričom i ona ga je mirno slušala. Kad je završio, uzdahnuo je glasno i zavalio se u naslon stolice.
- Nikada ga niste našli? - reče ona.
Erlendur odmahnu glavom.
- Dugo nakon toga, a još uvek mi se ponekad čini da je možda živ. Da je nekako uspeo sam da side s visoravni, ranjen i s amnezijom, i da ću ga negde sresti. Ponekad ga tražim u gužvi na ulici i zamišljam kako bi sada mogao da izgleda. To je, navodno, normalna reakcija u slučajevima kad neko nestane bez traga i ne nađe mu se telo. Znam to iz policije. Nada ostaje čak kad više ničeg drugog nema.
- Vas dvojica ste se voleli - reče Valgerdur. - Braća.
- Bili smo dobri drugari - reče Erlendur.
Sedeli su u dubokoj tišini, svako sa svojim mislima, prateći gužvu i galamu u hotelu. Čaše su im bile prazne, ali ni njemu ni njoj nije padalo na pamet da naruče još jedno piće. Prošlo je dosta vremena i Erlendur pročisti grlo, nagnu se prema njoj i upita je nešto što je hteo da je pita otkad je počela da priča o aferi svog muža.
- Da li bi htela da mu se osvetiš?
Valgerdur ga pogleda i klimnu glavom.
- Da, ali ne odmah - reče ona. - Ne mogu…
- Ne - reče Erlendur. - U pravu si. Naravno.
- Pričaj mi neku priču o nestancima ljudi koje te toliko zanimaju. Iz knjiga koje čitaš.
Erlendur se nasmešio, razmislio malo i počeo da joj priča o slučaju kad je čovek nestao u po bela dana; slučaj Jona Bergsona, lopova u Skagafjorduru.
Taj je otišao na led u zalivu Skagi da donese ajkulu koju je dan pre neko upecao kroz rupu u ledu. Odjednom zaduva vetar s juga koji donosi kišu, santa leda se odlomi od obale i otplovi s njim na pučinu. Vreme je bilo tako loše da čamci nisu mogli da krenu za njim i santa je nestala u oluji.
Jona su zadnji put videli dvogledom, kako trči napred-nazad po santi leda i nestaje na horizontu prema severu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu