Šta svaka žena triba znat...

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Ići dole

Šta svaka žena triba znat...

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:32 am



Nakon osamnaest izdanja knjiga Arijane Čuline "Šta svaka žena triba znat o onin stvarima" i dalje izaziva veliko čitateljsko zanimanje. Ova duhovita, inteligentna i urnebesno zabavna knjiga jedini je pravi hrvatski chick-lit proizvod u kojem njegova junakinja Goge Bjondina daje savjete za dobar ljubavni život i razotkriva našu muško-žensku svakodnevicu.


Arijana Čulina rođena je u Splitu 20. listopada 1965. godine. U Splitu je privela kraju osnovnu i srednju upravnu školu, ali ne i glazbenu odsjek solo pjevanja. Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu diplomirala je glumu 1989. godine, a danas je kao glumica zaposlena u splitskom Hrvatskome narodnom kazalištu.
Napisala je dvije knjige za veliku i malu djecu: Životinjska posla 1997 i Putovanja, ludovanja 2001. Živi i radi u Splitu.


ZAHVALE
Zahvaljujem svojoj kćerki Karli koja je, slučajno, u knjižnici izvukla jednu knjigu privlačne naslovnice i koja je utjecala na nastanak ove knjige, isto tako, ništa manje privlačne naslovnice.
Zahvaljujem svom uredniku Zoranu Maljkoviću koji uvijek zna što ja trebam napisati i kako ta privlačna naslovnica treba izgledati prije nego išta i napišem.
Zahvaljujem svim svekrvama na svesrdnoj ljubavi prema njihovim sinovima i svim sinovima na svesrdnoj ljubavi prema sebi samima. Zahvaljujem se tim divnim svekrvama koje su, rodivši sina, napravile tako veliko i značajno djelo za povijest čovječanstva.
Zahvaljujem se na kraju svima vama koji ćete kroz Gogina razmišljanja i životne situacije, htjeli-nehtjeli, prepoznati iste u vlastitom životu, unutar i oko sebe.


A.Č.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šta svaka žena triba znat...

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:33 am






KOJA SANJA
Ja se zoven Gabrijela. To san ime dobila po anđelu Gabrijelu jer mi je mater, dok san bila još u drobu, stalno tepala anđele moj mali. Da san bila muško bila bi Gabrijel, a ovako san Gabrijela. Iman nekih, recimo, oko, dvadeset i osam godina. Žene se nikad ne mogu zaklet na godine, pa tako ni ja. Mater mi se zove Magdalena, po Mariji Magdaleni. Moja mater je inače opsjednuta vjerom i religijom i premda nas dvi imamo ta dva lipa biblijska imena ne znam bili se moglo reć da smo neke svetice. I jesmo i nismo. Jedini sto posto nesvetački lik u našoj kući je moj otac Stipe koji nema ama baš nijedan svetački znak ni obilježje. On za razliku od nas dvi viruje da, kad čovik umre, da ga više nema i gotovo, jer da se niko mrtav dosad nije diga. I tu za njega prestaje sva filozofija, nagađanja i pitanja. Dakle, zoven se Gabrijela, ali mi nadimak nije Gabi nego Goge, a zašto nemam pojma. Zovu me još i Goge Bjondina, mada iman crnu kosu. Ono, ustvari nišan skroz crna, moglo bi se prije reć crvenkasta. Ustvari, više se ni ne sićan svoje prirodne boje kose. Doduše, lipše mi stoji tamnija kosa, ali mislin da ću do smrti ipak ostat plavuša jer je to moja životna filozofija. Teško se odričen plave kose čak i na kraći period, ali katkad volin prominit imiđ. Volin se obnovit, ponovit, osvježit, Bože moj, ka i svaka žena. Novim komadom robe, novon frizurom, šminkom. S vrimena na vrime to se mora, to je najbolji lik protiv ženske depresije. Ona se najbolje liči novim postolama ili novon frizurom. To je sto posto. Žena se odjednom osjeća nekako nova, ka ispod čekića. Za osobe koje vole promjene neki kažu da su nestabilne, a drugi kreativne, a sad ko će znat šta san ja i koja san ja. Mogu bit i jedno i drugo, a i ne moran. Volin promjene, ali ne znan zašto, je li to moj osjećaj ili činjenica, ali istog dana kad se opituran u neku drugu boju koja nije plava sve mi krene nizbrdo i već sutra moran ponovno trčat u frizera na vraćanje svoje prirodno-neprirodne plave boje kose.
Plava kosa, pogotovo duga, ključ je uspjeha svake žene, to van je isto, sto posto, ziher, a do tog zaključka došla san vrlo rano, još ka smeđokoso-crvenokosa klinka. Na moju žalost, ili radost, vrlo rano spoznala san čudesnu moć plave kose i zaklela san se da ću jednog dana, kad-tad sigurno bit plavuša. Tome je prethodio jedan, za mene, vrlo nemili događaj koji mi se uriza u pamćenje i izgriza mi srce i dušu. Evo kako. Imala san jednu prijateljicu Ližu sa kojon san se družila priko lita na otoku di smo, inače, imali malu vikendicu. Posli smo tu vikendicu prodali jer mater nije znala plivat i bojala se trajekta pa nije bilo druge. Otac joj je kupova rukavice, buvele od auta, kola, ali ništa nije pomoglo. Ne bi je Bog naučija. Plivala je ka sikira. Shvativši da tu pomoći nema, proda je vikendicu, a meni je još i dan-danas žaj te lipe morske kućice u cviću. Srce mi se za njon nikad nije pristalo parat. Posli se više nišan nikad vratila na taj otok niti sam vidila Ližu za koju san čula daje neko vrime putovala po svitu, a onda se skrasila u Londonu pridruživši se sekti Hari Krišne, ili tako nešto slično, ko će znat. Bacila se na duhovno, na mnogoboštvo i Indiju ka i većina ovih modernih holivudskih glumaca i evropske moderne omladine. To je valjda sad neki đir. Okej, to poštujem, ali s druge strane ja nikad ne bi minjala viru jer me je mater učila daje to najveći grij, a i ocu je ona bitna i to samo zato šta se, kako on kaže, po tome zna ko je, staje i odakle je neko. Ja ne bi išla u tu sektu ka Liza da neko ne bi pomislija da san Indijka. Kad bi to moj otac slučajno čuja, namistu bi me se odreka ili bi ga srce kolpalo. Znan daje to tako ziher i zato to ne bi ni sebi ni njemu priuštila. Mislin, kakva sam, takva sam rođena i to se ne more prominit. Daje Bog tija da buden žuta ili crna on bi me takvu napravija. Svakom narodu daje svoju viru i svoju boju kože i neka bude volja njegova. Dakle, jedno lito dok smo litovali u našoj otočnoj kućici u cviću pošla san sa Lizom u kino jer su se na otoku svaki dan prikazivali novi filmovi, i to je nama bila ludnica. Taj dan je, sićan se, igra Tarzan. To mi ni u ludilu ne bi propustile.
I tako išavši prema kinu svratile smo kod šipaca na slaju. Dale smo mu novce iz zajedničkog budžeta i rekle da nam da svakoj po dvi kugle čokolade i jagode. Njoj je slastičar da tri kugle i dupli kornet, a meni jednu i jedan kornet. Zabezeknuto san gledala u moga slaju dok je Liza svoga već ponosno i zadovoljno lizala ne obazirući se na moju iskrivljenu facu. Kad san ga u čudu zapitala zašto nan nije pravedno podilija, on je odgovorija: Zato šta si, ti mala, debelja, a uz to još i brineta, a ja voljim vile duge pljave kose, ka staje tvoja prijateljica. Za tu svoju lipotu ona zaslužuje tri kuglje, a tebi je dosta jedna, jer i tako moraš malo smršavit, vidi te kakva si. Tada, toga momenta, svatila san čilu bit, svrhu i postojanje i zaklela se u sebi da ću se kad-tad izdužit, skinit koje kilo i imat dugu pljavu kosu. Njega uopće nije zanimalo kakva san ja osoba, njemu se svidila ona isprazna Liza lizalica duge plave kose i bolila gaje briga za moje osjećaje. Uglavnom, ona je dobila tri kugle, a ja san dobila životnu filozofiju: Za ženu je najvažniji izgled i samo izgled, a kad si uz to još i plavuša, uspjeh je zagarantiran. Ne znan samo jeste li ikad primijetili da su skoro sve časne sestre tamnokose. Možda i nisu, ali ja još u svom životu nišan vidila plavu švoru. Ko će znat zastoje to tako. Vjerojatno, pošto nijednoj nije stalo da se uda, jednostavno nemaju potribe da priko noći postanu plavuše. Sudeći po tome daje u privatnom životu skoro više plavuša nego crnki, sad nije važno pravih ili falših, čini mi se da je dosta žena došlo do istog zaključka ka ja, bar šta se tiče plave ilitiga žute boje kose. Oči su mi kafenkaste, mada san čili život tila imat plave. Otac mi ima plave, a ja skupila male kafene od matere, dok mi mater opet ima lipe zube, a ja skupila od oca neke nikakve rastavljene. A sad, šta mogu, ispala san takva kakva san ispala. Tu sad neke pomoći nema i neki mali zahvati tu ništa ne bi mogli značajnije dodat ni oduzet, a za plastične operacije ionako neman dubok džep ni želudac, pa nek stoji ovako. I tako ništa nije vječno, pa ni ja, ni moje oči. Svatila san da nešto mogu korigirat, a nešto ne. Lakše je i bezbolnije prominit frizuru i boju kose, nego oblik i boju očiju. Danas-sutra kad se okuražin i kupin plave leće to će bit to. Samo se nadan da mi neće kroz oko pobić u nos i grlo.
Ja san izgleda stvorena da mi ljudi sve saspu u lice ili su ljudi iz tog kamena odakle san ja jednostavno takvi, bez pardona i dlake na jeziku, pa inje šta na umu to na drumu, tako da slastičar nije zadnji koji me je uvridija i ugriza za srce. Ali, kad čovik malo sazrije i uvride počinje drugačije primat, više srce nije tako blizu guzice. Meni nisu samo ogadili kosu nego i oči. Svakakva san ja poniženja otrpila. Uvik su me pitali: Mala, a šta ti stalno žmirkaš, ali ne vidiš dobro ? Onda mi je jedna, tad poznata glumica rekla: Ti, dušo, nikad ne bi mogla bit glumica, imaš tako sitne oči, a za glumicu je važno da ima velike izražajne oči na kojima se vidi odraz njene duše i unutrašnjeg života, stanja i zbivanja. Pošto o glumi nišan baš nikad razmišljala, nije me bilo ni briga. Mislila san se u sebi: Samo ti govori, stara olinjala babo, jebe se mene za tebe, tvoju glumu i unutrašnje stanje i zbivanje, izvještačena kozo kravljih očiju. Znan da san malo bila zločesta, ali ni ona nije bila bolja.
Neki ljudi stvarno imaju fiks ideje pa mi je, tako jučer mater diteta koje je gurala u kolicima rekla da dite doji već treću godinu kako bi mu oči ostale plave. Svašta čovik, eto, more u nas čut. S mojom bojom očiju sad je gotovo, a na cicu ne namjeravam opet prić. Inače, kod nas u Dalmaciji ljudi znaju bit vrlo često surovi. Od čovika se prirodno očekuje savršenstvo, tako da se svakom čoviku sa hendikepom teško nosit u takvom društvu i uvik dobije neko nadime svojstveno vlastitim nedostacima tipa coto, ćoro, muto. I tako. Jednostavno ka da se od svih očekuje da vječno budu zdravi, lipi i mladi, staje naravski nemoguće. Teško se tu oprašta i mala bubuljica. Ako vam je slučajno na nosu, svak ko vas vidi pitaće: Ajme, šta ti je to? To mije grozno, na to poludim. Pari, ka da čovik sam ne zna šta mu je na nosu nego ga još i drugi mora na to stalno podsićat. Ka da se onaj ko ima tu bubuljicu sa njon nije borija sate i sate isprid ogledala štrukavajući je, mažući i kamuflirajući. Ali to je tu tako, i tako će ostat. Sve se, eto, na žalost opet vrti oko izgleda.
Visoka san srednje, iman cice broj, tako, četri-pet i uglavnon ne sličin na anoreksičnu višalicu ka većina današnjih cura po pistama. One nekako, brate, ka da iz vode rastu. Sve imaju po tri metra i puno manje ćiće. Zbog te visine mi se čini da su nekako usporene. Mi starinske ženske smo puno živahnije, a to je i normalno, mislin. U maloj boci leži špirit. Kad si manji lakše se kotrljaš, živahniji si. Meni je otac uvik govorija da san lina, a šta bi onda reka za ove trometrašice pitan se. Ja san se, ustvari, tribala rodit negdi šezdesetih, za vrime Merlin Monro, Ave Gardner ilitiga Sofije Loren, koje su, ono, žene istaknutih i zanosnih oblina. Sad, nišan ja baš tako zanosna ka one, ali mogla bi bit tu negdi. Onako građena san ka vaza, a moja svekrva, kad me je prvi puta vidila, rekla je: Ajme, sine, cura ti ima noge ka dvi pivske boce naopako. Ti si bome puno lipši i zgodniji, ma di ti je ona par. Ali o tome ćemo posli. U djetinjstvu me često čuvala moja baba iz Zagore dok su mi roditelji radili, pa san ja stalno govorila nu umisto vidi. Zbog toga nu ekipa iz ulice nije se tila igrat sa mnon jer su me zvali da san seljanka. Ja san došla onda plakat ocu na vrata, a on me potira i reka da mi on neće tražit prijatelje i nek se izvolin sama socijalizirat i izborit za svoje misto u društvu, pošto ću to ionako morat radit odsad pa do kraja života. Govorija je: Neće bit tu uvik matere i ćaće, moraćeš se dušo naučit sama borit, laktašit i probijat kroz mase. Sitićeš se ti još mene i kako je meni sa vama bilo. Vidila san da moran sama pa san malo razmislila i razradila plan kako uć u ekipu i kako on kaže socijalizirat se, akomodirat se i prilagodit. Počela san skupljat značke, salvete, poštanske marke, i doktorski pribor šprice, inekcije, igle, vatu, jednu bocu crvene piture od tempere – to je bila, ka, krv – i jedan, oni, bubrižnjak šta se podmetne onom koji mora ka povratit. Sve bi to đonila u portun i preslagivala. I tako satima i danima, sve dok se jedan po jedan nisu zainteresirali za te moje stvari i počeli se sa mnom za njih minjat. Najprije za salvete, a onda značke i marke, petarde i sve ostalo. Ali to još nije bija znak da san prihvaćena u ekipu. Falilo je još ono šta se zove nešto, staje visilo u zraku i šta je tribalo kako tako dovatit. U ulici je bila i jedna Zdene koja se malo više zainteresirala za te moje stvarčice i počela sve više vrimena provodit sa mnom. Menije teta iz bolnice nabavila one igle i cjevčice, pa je Zdene organizirala malu uličnu bolnicu u kojoj je ona glumila doktoricu, ja medicinsku sestru, dok su svi ostali iz ekipe u ulici bili pacijenti.
U početku su se bunili, tili su svi bit doktori, ali Zdene je to već na sebi svojstven način sredila, pa smo tako napravili pune tegle crvene boje od tempera i lječenje je počelo. U bolnici smo se svi pregledavali, jedan drugoga ka na pravim lječničkim pregledima. To je ono o čemu je Frojd piša da je sasvin normalno za tu životnu dob. Takozvana seksualna preispitivanja samog sebe, svog tila i uspoređivanja sa tilima svojih vršnjaka. Tipa ono mirenja kome su cice veće, kome su počele rast dlake na nogama, ispod pazuha i tamo di već tribaju počet. Sa Zdenon sam se čak vodila i za ruke i isto smo se oblačile. O tome je isto piša Frojd, daje i to normalno, jer da su u to doba žene i muškarci skloni homoseksualnosti. Ja sad ne znam je li to to. Ja nikad nišan bila lezbača, nišan gajila takve osjećaje prema Zdeni, a nišan ni znala staje to, ali Frojd je sigurno pametniji, pa ako on kaže da je to to, onda biće da je to to. Mislim, ne znan, ali meni i Zdeni je, da prostite, još uvik kurac zakon.
Dakle, Zdene je bila to nešto staje visilo u zraku i šta sanja dovatila. Ona je bila moja ulaznica za društvo. Bila je crnka, mislim, i još je. I kako smo se isto oblačile ona je tila da se i ja opituran u crno, da budemo šta sličnije. Sve san je poslušala, ali to nikako nije išlo. Pošto ona nije virovala u moju filozofiju i teoriju o plavušama svaka je ostavila svoju boju kose i pituravanja nije bilo. Sa Zdenon san i danas ostala dobra. Ni ona, kad malo bolje pogledaš, nije baš nešto ludilo prošla u životu, a imala je puno bogatije starce od mojih koji su joj kupovali sve šta bi njoj na um palo, samo da dobije šta bolje ocjene i da više uči. Ali u Zdeninom slučaju sve je to bilo uzalud. Nije volila knjigu pa nije. Nije pomoglo ni to šta su učiteljicama stalno slali parfeme i bombunjere, čak je bilo još i gore. Zdene je bila vesela i zajebant, ali školu nije mogla smislit. To je zaista bija šok za njezine starce, jer su oni bili nemale face s pedigreom u gradu. Koliko smo popodneva i noći samo ja i ona provele skupa, ka, tobože, učeći. Njeni je u početku nisu puštali u mojih jer mi nismo bili dovoljno, kako kažu, nobl obitelj s pedigreom i jer su se bojali da i Zdene ne počne govorit nu umisto vidi. To je negdi načuja moj otac i poludija. Reka je da se njega jebe za njih i njihov nobl i da oni seru i pišaju isto ka i mi, a kad pogledaju u zahod, govno ostaje govno, reka ti nu ga ili vidi ga. Inače, svaku situaciju zna je potkripit sebi svojstvenim primjerima. I mora mu se priznat da mu u tome nije bilo ravnog. Bija je nenadmašan, brz i više nego slikovit, šta se lipo more vidit na ovom primjeru nu ga i vidi ga. Pošto Zdene nije tila učit nikako pa nikako, njeni su je, eto, uz jedvite jade pustili kod mene da isprobaju i zadnju taktiku koja se sastojala od učenja u dvoje. Ja i Zdene. Fala Bogu, sve smo radile i sto čuda nam je padalo na pamet, ali knjige i slova, nikako. Umisto knjiga čitale smo ljubavne romane, prelistavale časopise tražeći golišave slike, oblačile se i šetale isprid ogledala poput filmskih diva, pisale ljubavna pisma i satima pričale o frajerima koji nam se sviđaju. I tako, ja san svoju školu završila kako san završila. Ni sama ne znan kako, a i Zdene je isto na jedvite jade tu srednju uspila stuckat uz pomoć čile sile veza i vezica. To je bila čak neka srednja šta je trajala godinu dana kraće od moje, mislin, moga si maturirat nakon trećeg razreda. I dan danas ne prođe dan da jedna drugu ne zvrcnemo, a onda satima meljemo priko telefona za koji mi ona obično pomogne platit račun.
Ništa ne radi. Ustvari, traži posa, a moli Boga da ga ne nađe, a eto, nije joj ni potriba jer ima tu privilegiju da joj starci i danas, ka i onda, sve plaćaju. Kupili su joj stan i auto, daju joj za život koliko triba, a robu joj donose iz inozemstva. Tako da ona uzme nešto love od onoga šta oni njoj daju i meni, katkad, pomogne kad zagusti. Često dođe kod mene, pijemo kavu, gatamo i krojimo planove. To šta je situirana nije joj baš nešto pomoglo u ljubavi. Svak je iskoristi, opelješi i baci ka štracu. Uglavnom se tipovi zalipe na njenu skupu robu, auto i mogućnost besplatnog stanovanja, seksa i drugih usluga koje bi in ona ka takva mogla pružit. Ali ona je, jadnica, nesritna i tila bi nać nekoga ko bi volija nju, a ne njenu lovu. Ja joj se koji puta čudin jer bija tila da neko kod mene voli bilo šta, ali da voli, no eto u mom slučaju niko se ne more zaljubit ni u moje auto, jer ga neman, a kamoli u moju dušu. Tilo ne računamo. Ali ni ja, ka ni Zdene, ne bi tila da se neko zalipi samo u moju fasadu, nego da lipo uđe duboko ume. Sa nama bi se u vezi toga, sigurna sam, većina žena složile. Ona je inače puna nekih fiks ideja o kojim ću van posli pričat, jer ovo je ustvari priča o meni, a ne o Zdeni. Kad se ona bude odlučila pisat knjigu o sebi, onda neka u njoj govori sve o sebi. Uglavnom Zdena mije puno pomogla da se uklopin u tu ekipu iz ulice, koja me u početku ignorirala, ali kad su vidili da se ona sa mnom druži, a ona je ipak bila iz ugledne građanske obitelji uvik sa lipin cipelama i vestama, sve novo, in, mejd in Itali, onda su se i oni sve jedan po jedan počeli igrat sa mnom, na graničare, zoge, na grupa traži grupu, na rošule, bicikle i penove. E, to je bila dobra igra. Svi bi sili u krug, muški i ženske, i vukli bi penove. Onda na primjer pitaš: Šta da radi ovajpen, šta da radi ovaj pen? Onda bi, na primjer, neko reka: Neka poljubi Gogu! To bi nekad bilo i namišteno. Recimo, svi bi znali ko se kome sviđa i tako bi namistili. Ja san u to vrime bila zaljubljena u jednog malog šta je lipo svira gitaru, a on u jednu Sanju.
To je uvik tako još od malih nogu, ti voliš nekog, a taj voli neku drugu. To se posli pokazalo u životu gotovo ka pravilo. Jedanput san tako igrala na zogu. To je ona igra kad guraš kamen iz kućice u kućicu. I dok san ga ja tako gurala, gurala, taj kamen je odjednom skrenija sa putanje i opizdija moju simpatiju u nogu. On se sta derat i vikat ka stoka i virovali ili ne dan danas sa mnom ne priča. Pizdarija! A baš me briga danas kad ga vidin, čudin se sama sebi šta san u njemu našla i kako mi se moga svidit. Sto puta san ispala bolja od njega.
Nišan završila neke velike škole, ali san zato prirodno pametna i inteligentna. Inteligencija je jedno, a obrazovanje drugo. Ako triban birat ja bi se uvik odlučila za ono prvo. Koliko san samo imala prilike u životu vidit ka fol učenih i obrazovanih ljudi, štrebera koji mogu danima sidit za knjigom i sve nabubetat napamet, a sami ne mogu zaključit kako brokvu triba zabit. Sve im tribaš napisat i nacrtat. To su oni koji čitaju i kako ljubav triba vodit. Ne mogu sami zaključit. Za njih san napisala jedno poglavlje o tim stvarima, ali o tome ćemo posli. Sad govorimo o meni. Dakle, te velike škole nišan završila, a sad da me pitate zašto, ne bi van znala reć. Nišan glupa, ma ni govora, možda san malo bila lina. A ustvari nišan ni lina nego san malo svoja, ono, na svoju ruku, šta bi rekla moja mater. Moj bi otac sto puta reka: Bože, Magdalena, na koga je i čije je ovo dite? Nema ništa moga. Daje bar malo više na me, bila bi pametnija, ali bojin se daje na te i na tvoju blentavu racu. Bidna mater bi samo mučala i pognila glavu. Bilo mi ju je nekad prosto žaj. Ali moj otac bi tako lupija i osta živ, a već nakon pet minuta bilo bi mu krivo šta ju je uvridija. Pravi je Dalmoš. Iman ja puno njegovoga, samo šta on neće da prizna. Nema ni on neke velike škole, ali je prirodno inteligentan, ka i ja. Knjiga mu isto nije bila jača strana, mada on tvrdi da je moga završit bilo koji fakultet da je bija na mom mistu. Ali ja znan da to nije istina jer bi on prije sve radija nego učija. Isto ka i ja. Mada ja, doduše, volin čitat, ali samo ono šta me zanima, a ne šta mi oni zadaju u onoj glupoj školi. Neman živaca sidit satima i učit koja je, na primjer, industrija u Brnu, kad je umra neki Ferdinand, kad su i zašto štrajkali u Rusiji, kad je bila sedma ofanziva ili zasjedanje u Jajcu. To mi je stvarno bilo gubljenje vrimena. Danas se, na primjer, ispostavilo da to više niko ne uči i daje to čak sramota i znat. Srića da ni onda nišan o tome ništa znala. Rekla san van ja da san prirodno pametna. Odma ja vidin staje trenutačna, a šta vječna literatura. Jedan dobar bestseler nikad neće zastarit ka zasjedanje u Jajcu. Mislin da su u tin našin školama malo svi nepametni. Bombardiraju dicu sa toliko nepotrebnih informacija koje će i tako brzo zaboravit, jer naš je mozak skrojen tako da zaboravlja sve suvišno, a pamti ono bitno često ponavljano. Zato smo mi ka jako obrazovan narod, a Amerikanci stručnjaci. Zato šta oni uče odma samo ono bitno, a mi se bavimo sa sto pizdarija, umisto da uđemo u srž problema. To ja tako mislin, pa san zato tako i radila. Eto, zato nišan imala neke ocjene jer nišan tila cjene su mi marširale, ali ne jedan – dva, "dan – pet. Kod mene je inače sve na priskače, nema nekog reda. Kad san znala, znala san, znači da me zanimalo, a kad nišan rekla bi: Nišan spremna!, a učiteljica bi rekla: Dobro, sidi, as!. Ja bi rekla: Pošteno!. Jedino san strašno osjetljiva na nepravdu. Za popizdit. Jedan puta mi je jedan profa iz hrvačkog da manje nego san zaslužila i ja san srušila vrata od razreda koja su se raspala u sto komada, ono, u komadiće. Za ocjene me se jebe, ali nepravdu neću podnosit. Često san i picavala. Svaku matineju san u kinu gledala, filmove obožavan. Zato šta san sanjar i gledajući dobar film pobignem bar na tren iz ovog banalnog i blentavog svita. Najgore je bilo šta bi prvi sat došla, treći i četvrti falila, onda opet peti se nekako našla u razredu. I teško je to bilo opravdat. Onda je još ijedan Vicko ima brod pa bi se mi ekipa iz škole lipo skupili, kupili kruva i umisto u školu zapalili brodon za Čiovo i tako čili dan. Tamo bi lovili i pekli ribe i živili ka Robinzoni, tako da smo već u petom misecu svi bili crni ka Arapi. To cjelodnevno izbivanje već je bilo lakše opravdat.
Nađeš nekog na cesti da ti glumi brata, daš mu za kino i duvan, on složi priču kako je bija bolestan, kako starci rade i kako mu je neko triba dodavat čaj i tablete dok je leža, a posli kaže kako je sa njega prišlo na sestru, odnosno na mene i, eto, već pet dana opravdano. Nevolja bi nastupila kad bi mi otac doša u školu i sve to otkrija. Jedva bi živa ostala.
Nakon njegovog dolaska na primanje naglo bi podigla prosjek. Kad bi mi god mater rekla da otac sutra ide na primanje, za mene bi to značilo sankcije. On bi doša doma, ja stavila kuhinjsku krpu na guzicu da mi ublaži udarce, spremno ga čekajući u grobnoj tišini sa srcen u petama. On bi uša, ništa nije govorija samo bi mu se lice zajapurilo i iskrivilo u neku grimasu, a žila na vratu bi mu iskočila i podrhtavala. Doša bi do televizije, ugasija je, onda napravija dva-tri dira u krug ka firer, a onda me svon forcon potega iz fotelje prema sebi, puka nogon u guzicu, u kojoj su već srićom bili amortizeri od kuhinjskih krpa, i posla u sobu. Nije me nešto puno tuka, mater me nije znala ostavit kad bi me dovatila kuhačon, ali on bi napravija samo jedan zahvat i sve rješija. Ka ta noga u guzicu. Ali ta noga u guzicu teže mi je pala nego sve one materine batine sa kuhačom, jer je ona to radila sa stilom i osjećajem, a njegova noga bila je nešto brutalno. Kad bi tako poludija i izgubija busolu, mater bi odma stala u obranu ka tigrica i stala ga prekljinjat da me više ne dira: Nemoj je, Stipe, nemoj je! On bi reka: Ma šta nemoj je, budi sritna ti i ona staje nišan sravnija sa zemljon i samlija u najfiniji papar. Da će ona meni to radit, jeben lijon sunce! I još mi govoru da su curice nježnije i bolje. Bože, šta mi sina nisi podarija, gore od ovog nije me moglo snać. Nijedan ti muški nije ka ona. Pogledaj samo Perinoga sina, pa Antinoga. Sve momci u koje bi se moga ugledat. A ona gospoja picaje i to nalazi pitaj Boga koga daj on glumi brata. Kojega brata – pitala je mater – nemamo mi sina. Po njoj imamo. Nalazi neki ološ od muških po cesti dajon opravdava satove. Vidićemo kad će opet izać. Bilo bi mi bolje daje nišan nikad nipravija. A ko zna ustvari koju je napravija, nema ništa moga. Da san napravija klupko konca više bi nan koristilo od nje. Ništa ti na njoj ne valja. Ma nemoj sad opet tako, Stipe – preklinjala ga je uzalud mater. Ma šta i za koga ja ovako krvavo radin i stvaran, jeben li jon ćaću i mater i onoga ko je napravi... Pa da ona nema nikakve odgovornosti i osjećaja, mater jon jeben! A nema ništa nego tu školu, to bokun knjige i to joj je teško. Šta bi ona da joj je bilo ka meni kad san se ka osmogodišnjak diza svako jutro i nosija mliko i jaja prodat deset kilometara iz sela u grad, i to sve pješke, kad san ora, kopa, pomaga materi. To su bila dica. A ne ona i ova današnja mladež. Samo side, slušaju niku treskavu muziku, voze motore, auta. Sve imaju, sve im je dato. Zato i jesu takvi kakvi jesu. Sami galofak. Danas je teže odgojit jedno dite nego stado ovaca.
Ajebenti ljudski rod. Beštije čin se okote počnu se brinit za sebe, a oko ove današnje diče problemi dok si živ. Mene je moja mater, čim san prooda i zinija na svit, samo pustila na ledinu i snađi se druže. A ona sve ima, sve san jojpriuštija, a gospođi su, eto, i knjiga i škola teške, a nema ništa nego to. Sve ja za nju radin. I ja radin Stipe – rekla bi mater. Ma šta ti radiš, po tebi bi isto svi crkli od gladi. Takav je bija moj otac, nikad nikom nije prizna nikakve zasluge. On je mora stalno imat osjećaj da je hranitelj i branitelj obitelji. To mu je davalo sigurnost ka i svakon Dalmošu. Ja se u ovoj kući najviše satiren – reka bi, a njoj je i knjiga teška. Pa kad joj je teška, sad ćemo vidit. Nema više izlazaka, ti dajon ništa nisi kupila – reka bi materi – nema televizije, videa, prijateljica, telefona... I šta da van kažen, jednom riči bila je to narednih dana i tjedana sobica samica. Mogućnost bjega nije dolazila u obzir. Jedina mogućnost izlaska iz samice bila je dizanje ocjena i nepicavanje. I šta ću onda, morala san učit sve one gluparije šta su ih pametne glave nagomilale po knjigama i knjižurinama. Kad bi sankcije prestale ja bi opet po starom. I tako, sad vidim da nije bilo lako izać na kraj s njima, a bogme ni njima sa mnom.
Uvik su mi govorili" Ako ne budeš učila praćeš skale i zahode, a nema ništa lakšeg od knjige i olovke. Lakša je olovka od motike. Malo se pomučiš i čili si život dama. Vidiš kako sin ovoga, kako ćer onoga lipo uči, i sve tako nabijali bi mi osjećaj krivice, ali sve to skupa nije puno urodilo plodom. Kako bilo da bilo, tu san školu nekako sklepala i zaposlila se na zamjenu u nekon frizerskom salonu, zatim u kafiću, pa piceriji. Kako san bila malo nestalne i živahne naravi sve bi mi nekako brzo dopizdilo ili bi se sa nekin na poslu zakačila zbog onog mog poznatog osjećaja pravde. I tako malo-pomalo kako san rasla i počela se brinit za sebe, počela san svaćat očeve rečenice, kako to sve skupa u životu neće bit med i mliko, kako će bit puno borbe i nepravde. Još san uvik živila kod staraca i davala in dio svoje i tako mizerne zarade. I tako dan po dan, noć po noć, ja san odrastala i dočekala svoju prvu ljubav. S njim san se samo vodila za ručice, uživala u misečini i ljubila u usta, dalje nišan išla. Kad me je prvi puta pita da bi volija nakon godinu dan uvatit me malo i za cicu, sablažnjena san ga ostavila. On mi je govorija da njegov prijatelj Ante sa Anitom već radi i one stvari, ali ništa to kod mene nije pomagalo ni palilo, bila san i ostala nepokolebljiva u svojoj odluci. Očeve upute o ponašanju i materin kruti katolički odgoj ipak su učinili svoje. Puno san in pizdarija u životu napravila, ali za ovu nišan bila spremna, tako da su njihova dugogodišnja predavanja o tome šta mi se more dogodit ako se buden drogirala ili prerano, kako su oni rekli, počela živit s momcima, ipak urodila plodom. Čuvala san se svih tih pošasti. Nešto od tih roditeljskih govorancija, koliko god nećeš i odbijaš, ipak u podsvjesti ostane negdi u malon mozgu. I tako je moja prva ljubav pukla ka i prvi mačići koji se u vodu bacaju. Ponekad ga se sitin ili sanjan, ali sve ka u nekoj magli, ali ništa više. Nakon nekog vrimena više ne znan šta mi je bija san, a šta se stvarno dogodilo. Valjda je tako sa svim događajima u životu. San i java se vrimenom izmišaju i teško je razlučit staje šta bilo. Uglavnom, do dan danas zapravo nišan uspila shvatit kad ljudi govore da je prva ljubav najveća i jedina koja se pamti i onaj slogan Samo jednom se ljubi. Moran priznat da to kod mene nije bija slučaj. Nakon njega još san se sa nekima vodila za ručice, a onda je došlo prvo pravo bolno ljubavno iskustvo. Moj otac nije moga prihvatit da san stasala, ka ni činjenicu da mu ćer neko dira, pa je pizdija iz dana u dan na mene, mater, sebe sama i činjenicu da ima ćer.
Da iman sina on bi napada nečije druge ceri i ja bi se ponosija. Muško je za napad, ali da moju ćer neko napada ne mogu podnit ni sa tim se pomirit, govorija bi. To ga je nekako totalno iznutra uznemirilo i izjedalo, a kad bi mu mater rekla daje i ona nečija ćer i napadnuta strana, on bi joj reka da je ona nešto drugo. Tako je to, tuđa kost nikad ne boli – odgovorila bi mater – a da bidni moj otac zna šta ti od mene radiš, moš mislit kako bi mu bilo. Ali otac je uvik mislija da njoj ništa ne fali, daje najvažnije da ima šta poist, popit i leć i da je on za nju dobitna kombinacija na lotu. Kad bi ga ona zapitala, a staje sa njenim duhovnim životom on bi joj odgovorija: Jebeš duh kad je želudac prazan. I tako, nije bilo smisla dalje mu objašnjavat, jer to on iz svoje krute perspektive hranitelja obitelji i tako ne bi svatija. Jednog dana, kad njega nije bilo u kući, mater mi je prišla i rekla: Znaš šta, Goge. Ja više vako ne mogu. Uvika san između vas ka između dvi vatre. Tila bi ugodit jednom, tila bi ugodit drugom, ti si mi ćer on mije muž. Stalo mije do oboje, ali došlo je vrime da se malo sami brinete o sebi. Di san tu ja, u čiloj toj priči, dije moj život? Ne mogu više vako, tila bi ovo malo godina šta mije ostalo posvetit sebi, nečemu šta nišan nikad radila, svom duhovnom životu. Tila bi malo šetat, pustit mozak na pašu, izradivat figurice od gline, ić na tečaj modernog slikarstva, radit ikebane, učlanit se u humanitarne organizacije. Gledat neke druge face, a ne samo tebe i oca po čile dane. Znaš šta, Goge, najbolje da se ti lipo odseliš i da mi imamo svak svoj život. Ti neš nas trpit, mi nećemo tebe i tako ćemo se najviše volit, poštivat, manje svadat i bit u prilici da se zaželimo jedno drugog, pa kad se vidimo bićemo sritni. Mi smo već u godinama kad tražimo mir, a ti kasno odlaziš, rano dolaziš, mi ne znamo ni s kim si ni di si. Stalno smo pod nekin pritiskom, strpnjom, tlakom. Ne možemo to više ni ja ni otac. Vidićeš kad dođeš u naše godine, tražićeš sve više mira. Sad ti to nemoš svatit, ali zapamti dobro da ćeš se sitit mojih riči. Ovako kad lipo odeš niko nikog ne vidi, niko nikog ne čuje i svi moremo radit šta oćemo, bit s kim oćemo i dolazit kad oćemo i mirna Bosna. Ja san malo ostala paf na tu njenu tiradu. Malo tupo u nju gledala. Onda me nešto malčice za srdašce ugrizlo.
Ka neka sjeta, nostalgija. Ne znan šta, ne mogu taj osjećaj opisat. Ali doživila san ga ka neko definitivno odrastanje i odvajanje od roditeljskog doma koje nikom nije lako. Ali ništa, to san prigrizla, tu noć besano prispavala i sutra krenila tražit stan po oglasima. Za par dana bila san u svom novom domu. Tridesetpet kvadratnoj garsonjerici. I tako je počeja moj samostalni život, neka moja iskustava koja san kroz život ubirala i o kojima ću posli pisat. Ograničiću se uglavnon na onaj dio koji se tiče muškarca i žene, jer za neke druge nauke nišan kompetentna govorit pošto ništa nišan studirala. A jedina škola koju san prošla je životna, pa o tome imam pravo govorit. O onome šta san sama iskusila i vidila, a puno san ja u svon samostalnom životu nepravdi vidila i na svojin leđima iskusila, a kako me onaj moj osjećaj za pravdu proganja još od osnovne škole, kad san razbila ona vrata, morala san o tome tila-ne tila progovorit, jer bi u protivnom pukla ka dinja.
Iza sebe iman i jedan propali brak u koji san glupo, tupo, mladalački, nepromišljeno i nabrzinu uletila. Odjavila svoju garsonjeru i otišla sa njim živit u njegove matere. Tu san napravila kardinalnu životnu grešku. To je tek pakal koji ne bi nikom priporučila. Ona zbrka u roditeljskom domu je šarmantna pizdarija i mačiji kašalj prema tom paklu koji san prošla kod moje mile svekrvice sa mojim još milijim i dragim mužićem-pužićem. Da sad ne duljim. Uglavnom taj je mene moj dragi mužić-pužić bukvalno zaključa doma sa tom mojom milom svekrvicom, odnosno svojon materom, a on je pičija vanka po danu i po noći. Totalno su me izludili. Onaj moj osjećaj za nepravdu svaki dan je sve više dolazija do izražaja. Može mi se sve reć, da san bila vaka ili naka, malo lina, neobrazovana, šlampava ali u jedno san sigurna: Dobar san i pošten čovik! Ali u toj kući to nikog nije bilo briga. Gazili su me iz dana u dan, a ja san počela nestajat iz dana u dan.

Ništa nikom nišan mogla objasnit. Njegova mater je uvik govorila da se neće u ništa mišat, a nema toga u šta se nije misala i svoje prste uvalila. Nije se misala u ništa jedino kad njen sin nije bija ugrožen. I tako san živila iz dana u dan, iz noći u noć, a kako, fala Bogu, stojin u lajavon gradu do mojih ušiju su dopirale kojekakve priče i pričice o intimnom životu moga dragog. Tako san čula da raznorazne ženturače i mone voza i ganja po gradu dok ja sa njegovon materon čučin u kužini, kuvan i peglan na jeftinu struju. Nišan in virovala i na svih, koji bi mi išta takvoga sličnog spomenili, bila san ljuta ka pas. Za mene su to bile samo glupe zločeste babe tračare. Sve dok jednog dana on nije doveja doma ka fol neku našminkanu, nalakiranu kolegicu s posla koja se s njim i mojon svekrvom cerekala sve u šesnaest. Kad ju je iša, ka tobož, pribacit doma, odlučila san u hipu da ih iden pratit. Čisto da vidin i da se uvjerin je li točna ona: Di ima dima ima i vatre i da li su svi oni tračevi o njemu bili osnovani. Oni su izašli kroz vrata, a ja zgrabila kantu škovaca i rekla svekrvi da ih iden bacit.
Ona me je, naravno, tila zaustavit jer je gospođa sigurno znala kakvi joj je sin, potrčala je za mnom, ali bilo je kasno jer san joj već bila zalipila vrata isprid nosa. Tek šta san se spustila niz skale imala san šta vidit. Moj mužić pritisnija tobožnju kolegicu s posla uza zid od portuna i sta je mečit i stiskat. Ja uz Tarzanov urlik zafrljačila onom kantom škovaca i nabila je njoj na glavu. Gospoja se stala gušit u onim škovacama i urlikat. Moj dragi je jednon rukon drža mene, koja san totalno pomanitala, a drugom nju oslobađa od kante i šporkice šta jon je padala niz lice i ramena, a bilo je tu kora od banane, šalše, čaša od jogurta, ćiketa i ostalih pikanterija šta se inače mogu nać u kantama za škovace. Ali neka joj, nikad mi neće bit ža šta san joj je nabila na glavurdu. Skovace škovaci. Kad mije moj virni mužić-pužić prilipija šamar poslala san njega, nju i mater mu u lipu pizdu materinu i odjurila ka furija u suzama grcajući. Čili se portun od cike i vriske orija, dok su glave susida izvirivale kroz poluotvorena vrata i balkone. To je za njih sad bila hrana i bestseler za prepričavanje sljedećih godinu dana. Natrpala san nabrzaka u kofer čili miraz, ono malo svojih štraca i, fala Bogu, izletila kroz ona vrata kroz koja san se zaklela da bi me ponovo jedino mrtvu mogli, Bože sačuvaj, unit.
Kako žena zadnja sve sazna, posli san čula sve i svašta. Jer tek kad s nekin prekineš dođu ti svi i svako sa svih strana sa kojekakvim informacijama i pikanterijama o osobi sa kojon si živila i koji put dilila stol i postelju. Najbolje šta san čula, a i provjerila, jer je u to bilo svakom normalnom teško povirovat, da mu je brak sa mnom već četvrti, peti po redu. Da mu je jedna žena u Australiji, druga u Alžiru, a treća pitaj Boga di. Ne bije ni on, ni Interpol naša. Mene stvarno tribaš totalno zagušit da se počnen spašavat. Ja se moran skroz zagovnit da počnem iz govana izranjat, da se ne bi utopila u kanalizaciji. I tako san ja otišla ili su me oni izbacili. Ne znan, ali na toj adresi me se više nije moglo nać. Vratila se ja u onu moju staru garsonjeru. Pola ove priče starcima nišan rekla jer bi in srce pripuklo od tuge. Kakva san, takva san, ipak san ja bila nečije dite, a glupe svekrve nikako ne mogu svatit da su i neviste nečija dica i da in ne bi bilo drago da prema njihovoj ceri neko tako postupa, ali to je jače od njih i o tome je iluzorno govorit. Posli rastave nastavila san izlazit sa Zdenon, koja je za to vrime dok sanja bila u braku-mraku uletala i izletala iz raznih veza, vezica i kombinacija. U tom periodu bile smo slobodne, otvorene i spremne za potragu i nove pustolovine. Sve smo lipo izračunate koga bi i kakvog tipa tile nać, ali u teoriji je sve to bilo lakše nego u praksi, šta ćete posli vidit na par primjera iz našeg iskustva. Eto, kako vidite, to se moje iskustvo povećalo, a osjećaj nepravde i revolt skočija do neslućenih visina i ja san odlučila o svemu progovorit i tako, ako mogu pomoć nekom da zna šta ga čeka.
Zapravo, dugo mi se bilo teško odlučit da napišen ovu knjigu da nešto kažem i o onome zašta nisam baš stručna i kompetentna, da o tome analitički govorim, odnosno pišem, jer nišan ja ka neki psiholog ili bračno savjetovalište, ali vidin da danas u novinama svak svakom daje savjete, a najmanje to rade stručne osobe, pa san sama sebi rekla: A šta ne bi i ja, i tako san pametnija od njih devedeset posto. To šta neman papir i potvrdu za tu svoju pamet nema veze, neman ni za glupost. Nišan ja Šeroun Ston da mi triba izračunavat oni aj kju. Šta će meni neko izračunavat kolika mije pamet. Znan i sama. I tako san neki dan pročitala u novinama da ti svi testovi za ispitivanje inteligencije nisu mjerodavni. Osin toga, znan dvi kojima su mirili taj aj kju i koje se sad po cilon gradu pusu i hvale kako su prišle gornju granicu inteligencije i kako su ustvari blizu genijalnosti. A ja ih znan ko su i šta su. Jebate, glupe su ka kurac, da gluplje ne mogu bit. I zato ja neću dat da mi pamet niko miri.
Da počnen pisat knjigu okuražila me i činjenica da danas, kako san imala sriću primjetit, sve svak može i radi. Na primjer u politici, neko bude ministar zdravstva, onda ga smjene pa je već za misec dana ministar poljoprivrede, športa, znanosti. Ministri šetaju tamo-amo uglavnon po podobnosti, a manje po stručnosti. To su neke sigurno strašno pametne i učene glave, sve sami doktori. E sad, kako jedan ministar turizma priko noći more postat i ministar kulture i ministar čega oćeš. To moraš bit stvarno lumen za znat sve o tin granama, kad je poznato da fakultet samo za jednu od tih grana traje najmanje četiri godine, a o doktoratima, koje svi odreda, pitaj Boga kako, imaju, da i ne govorimo. Onda, recimo, ja san mislila da pivat mogu samo oni koji imaju glasa, a vidin da danas piva ko di stigne. S glasom i bez njega piva se i reve na plejbek. Sve sama sintetika, plati i reve ka tovar. Svak crta i piše. Ko di dovati. I onda san sama sebi rekla, a borami iman i ja šta reć i savjetovat, pa nek se čuje i moj glas.
Ta moja potriba za pisanjem nije se tek tako odjednom rodila. Znate, kad bi me otac kaznija i zaključa u samicu ja san se ustvari imala potribu izjadat svom dnevniku, ali nešto me ipak odbijalo od toga jer san došla do zaključka da samo nesritni ljudi imaju potribu komunicirat s papirom. Da nišan tog trenutka bila sama ka pas u sobici samici ne bi ni meni ta ideja o dnevniku, samoći, nezadovoljstvu i pisanju pala na pamet. Tako da ustvari mogu za svoje pisanje zafalit ocu koji me tamo zatvorija i di sanja došla do tog zaključka. Jel gledajte, sritan čovik ima prijatelje, pa sa njima priča i dili svoje probleme. Nesritan i nerealiziran čovik piše o ljubavi, vodi ljubav s papirom i tamo sve uzdiže i idealizira, a sritan čovik ima ljubav i ljubi i grli čovika od krvi i mesa i pisanje mu ne pada na pamet. Pošto ja sad iman konačno tu potribu da sve šta mislin i šta me tišti, da svu moju strategiju stavin na papir, ne mogu a da nedođen do zaključka da ja zapravo nišan sritna osoba. Možete se vi čudit, ali to je sigurno to, jer nikad neću zaboravit kako san u sobici samici gledala u bili papir isprid sebe i proklinjala situaciju u kojoj mi je on osta ka jedina utjeha i u kojoj san se jedino sa njim morala prisilno družit i iznit mu svoje jade.
Ali odupirala san se tom, odupirala, i sad je došlo vrime kad više ne mogu i neću i kad san se pomirila sa tim da apsolutne sriće nema, i da, ako i ne staviš neki kamenčić u postole, uvik će te nešto tako i tako bost. Pa i oni pjesnici koje san morala čitat u lektiri odreda su bili nesritni i umirali u nekin vlažnim sobama od gladi i tuberkuloze. Sad dobro, kod mene nije, fala Bogu, do toga došlo. Istina da nišan još našla ljubav svog života, ali se još nadan i nišan spremna na nikakva samoubojstva a i za tuberkulozu se naša lik. To ne. A sad ću van malo-pomalo počet pričat o svojin, prijateljičinim i raznim drugim ženskim iskustvima koje san imala prilike čut i iz toga zaključit i napisat sve o onim stvarima koje žene rade da bi pridobile, zadržale muškarca, a pritom ostale šta normalnije. O svim onin stvarima s kojim se žene susreću živeći i voleći ljubavi srca svoga, nerjetko, slomljenoga. O onin stvarima za koje žene znaju da muški misle, a ne govore, o stvarima za koje muški znaju da žene misle ali ih nije briga. Jednom rječju, o svim ovin i onin stvarima s kojima se susreće obična žena i koje je spremna pritrpit i to za ništa drugo osim za MRVU JUBAVI.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šta svaka žena triba znat...

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:33 am




KOGA NAĆ? DOBRE PARTIJE
DOKTOR JE DOKTOR

Najveća životna tragedija moga oca je ta šta ima ćer, a ne sina, a druga njegova tragedija je šta ta ćer nije, kad je već žensko, barem doktorica. Sin može bit svašta. Bija on uspješan, neuspješan ili čisti propalitet, sin opet ostaje sin. Jedina mogućnost kako se može postat ponosan na ćer i kako ona more nadomjestit to šta ustvari nije sin je da bude doktorica.
A ja jedino šta na svitu mrzin to su bolnice. Volin pomagat ljudima, ali ne mogu vidit krv. Moj otac tvrdi da se, za bit doktorica, ne mora vidit ni krvno zrnce, a kamoli krv. On govori da je dosta uzet čekić, tuckat po kolinu i stvar je rješena. Jedan udarac, dobiješ lančić, drugi kavu i eto. Dama budeš čili život. Moš bit šta oćeš, završit koje oćeš škole, ali doktorica uvik ostaje doktorica. To je jedini posal koji neće propast i di će ti se svi čili život klanjat, tražit te, zahvaljivat, nagrađivat, ljubit ruke i noge. Govorija je otac i u neku ruku ima i pravo, jer je ljudsko zdravlje nešto za šta su ljudi spremni dat i zadnji novčić, a na žalost bolesnih će uvik bit, a i onih koji će se ljudskom nevoljom znat okoristit. Ne kažem svi, ali ima ih ka i svugdi.
Jedanput, dok san još bila klinka, vodila me mater u doktora zbog alergije koja me spopala. Čula je za nekog doktora, kupila deset deka kave i odvela me. On je bija jako ljubazan, pregleda me i da mi neku mast koja ekspres pomaže. Posli san saznala da mu to baš i nije bija dobar potez jer ta mast više šteti nego koristi, pošto od nje rastu dlake ka podivljale, a koža se stanjuje. No, međutim, tajna je bila u njenom brzom djelovanju. I tako je meni neko vrime bilo dobro, mater je hvalila njegovu mast na sva zvona, a kad mi se pogoršalo opet je kupila čudesnih deset deka kave, ovi puta i bombunjeru i – hop – u doktora po novu mast. Nakon nekih misec dana došlo je vrime da i treći puta skoknemo u našeg barba doktora po mast, ali ovaj put nismo ništa njemu kupile već smo svratile u grad po moje nove cipele. Ja san cilin putem veselo skakutala mašući keson i novin postolama. Kad smo stigle u ambulantu barba doktor se sav sritan, raširenih ruku i širokog osmjeha ge šest zaletija prema nama, istrga mi nabrzakca iz ruke kesu i sta se zafaljivat materi, govorit joj kako nije tribala, kako ne triba baš uvik poklone donosit i kako koji put more doć i praznih ruku.
Mater se od stida zacrvenila, a ja san plačnim glasom zamolila barba doktora da mi vrati moje cipele, koje je on već spremija u neki svoj tajni ormarić, misleći da su za njega. Barba doktoru je bilo malo neugodno, sta se ispričavat, otvorija je ormar i vratija mi moje postole. Kad smo sljedeći puta tribale ić po mast sestra je rekla da u ambulanti nema barba doktora, i tako sljedeći put, i sljedeći put sve dok nismo prominili ambulantu i doktora. Danas više ne triba nosit kavu. Jedan pregled u privatnika košta trećinu prosječne penzije u nas, a ljekovi su toliko skupi da se čovik prosto ne smi, ne srni razbolit. Kad bi nan barem sagradili koju lipu novu bolnicu sve to ne bi bilo tako. Na žalost, život ili smrt danas ovise o debljini takuina. Ako imaš love ideš u privatnika. Dok ne dođeš na red sidiš u mekim kožnin foteljama i listaš domaću i svjecku štampu, a ako si siromašan i nemaš čim platit ljekove, nadu tražiš u beskonačnim redovima pred derutnim bolničkim ambulantama i uglavnom ovisiš od milosti drugih. A ne daj Bože da dođeš na bilo čiju milost, da, Bože sačuvaj, zalegneš. Jednom san to provala kad sam imala trovanje želuca i ne bi to ni pasu poželila. Samo moram pohvalit osoblje koje je bilo super ljubazno. Ipak onim bidnim sestrama nije lako gledat i čistit tuđe guzice i šporkicu. Staje je.
I tako je moj otac dugo upira da ja završim za doktoricu, ali ja, kako znate, nišan uspila postat ni medicinska sestra, a kamoli doktorica. Možda san i mogla, ali jednostavno nišan tila, niti me je to zanimanje ikad privlačilo. Možda zato šta san djetinjstvo provela živeći na drugom katu ambulante u čijoj je blizini bila mrtvačnica. Tako da san ja sa svim nesritnim i smrtnim slučajevima bila upoznata puno prije nego bi izašli u crnoj kronici, a na sprovodima san ispratila čilu generaciju tadašnje starčadi i nekih nesritnika. To je nama dići bila zabava. Tako da me razumite zašto ne podnosin bolest ni smrt. Ako ne moran, ne volin ih gledat.
Onda, recimo, za bit doktorica moraš studirat sto godina. Najlipše ti godine odu za knjigom. Mislin, i to je pizdarija. Pa san seja razmišljala kako tu nać neki kompromis pa zadovoljit oca, a i sebe. Kako zapravo doć do doktora u kući, da bude vuk sit i koze na broju? Tako san došla do zaključka da bi bilo onda najbolje udat se za doktora. To je stvarno dobitna kombinacija. Mislim sve žene, a naročito medicinske sestre, za tim čeznu. Ozbiljno, to je poznato iz povjesti. One su za doktorima naprosto lude. Za njima pizde. Nema veze jesu ružni, stari ili gubavi. Svi prolaze. Sama titula dr. za njih je ravna božanstvu. I šta je najbolje, ne samo za njih, nego za većinu stanovnica našeg planeta. Ne mora on bit nešto naročito bogat, ali imat doktora u kući, to je već kapital. Samo, problem je šta su slobodni doktori rijetke zvirke jer su već ka studenti razgrabljeni, rasprodani. Ozbiljno, njihjeuvik manjak na tržištu. Lakše ih je uvatit u drugom krugu kad su već malo vremešniji, boležljiviji, rastavljeni, razočarani ili tako nešto slično. Ali, kako san već rekla, kakvi bili da bili, stari ili mladi, lipi ili ružni, za njima vlada uvik veliki interes i potražnja. To je jednostavno roba koja je uvik u modi i koja se nikad neće pokvarit ni izlizat.. Recimo, jeste li vi primjetili kako svi očevi govore kad udaju ćer: Ćer mi se udala recimo za Matu, Stipu, Juru, ali kad se uda za doktora ime mu više nije ni važno. Samo se kaže: Udala se za doktora. Ili na primjer, zašto uvik na nečijim vratima piše dr., mr. i maksimalno dipl. ing., zašto ne bi pisala i ostala zanimanja. Možda o tome niste nikad razmišljali, to vam je već bilo ka normalno i niste obratili pažnju na važnost te titule dr. Al, eto, kažen vam i odsad pamet u glavu.
Otkad sam ja sebi to utuvila u glavu da se moran udat za doktora sve u vezi sa tim gledam, pratim, raspitujem se, kalkuliram, maštam.
Taman sam nešto razmišljala o psihijatrima kad ono – op – neka emisija na televiziji o Frojdu. Stavila ja isprid sebe kekse, sokove, opremila se, napelila uši i slušam. Znan daje čovik ludilo poznat pa me baš zanimalo kako je to posta i je li šta vridi. Jer ja znan puno poznatih, a da su totalno bez veze. Negdi san pročitala da za bit poznat moraš bit osrednji. Pa me baš zanimalo koji je on. Čula san samo da je sve probleme tumačija sekson. Ono, recimo, za tipa koji voli crtat i slikat, odnosno slikara, govori da se u djetinjstvu volija igrat govnima, pa san baš bila kurijožasta saznat čim su se doktori volili igrat, jer ja kad san bila mala sa prijateljicama sam sa igrala na doktore. I tako gledam ti ja tu emisiju, gledam i saznam da je i ti naš Frojd bija histerični biseksualac zaljubljen u nekog drugog doktora sa kojim se stalno dopisiva, samo šta taj drugi nije bija psihijatar nego ono za uvo, grlo, nos, ono otorino, staja znan. Ne znan baš ti latinski jezik. Kad je bija latinski u školi ja san obično bila u kinu. Osin toga, taj jezik danas više niko ne govori osin doktora. To je mrtvi jezik, a ja volin žive jezike. I tako je ti Frojd svoju prvu pacjenticu koja je imala neke depresije posla svom prijatelju doktoru, u kojeg je bija zaljubljen do ušiju, da maloj izlici depresiju tako da jon operira nos. Mislin, malu uopće nije bolija nos, nego Frojd nije zna šta će više s njon. Buca, pogađa, nagađa, gata ka svi doktori. Računa, ono, ako upali upalilo je, ako ne, nikom ništa. Zaradit ću ja i prijatelj, nju ćemo zakrpit i svima dobro. I borami upalilo je. Mala je skoro umrla jer je taj njegov dragi koji ju je operira zaboravija posli operacije maloj izvadit tri metra gaze iz nosa pa se sve zagnojilo i zakompliciralo do te mjere daje Frojd mora zvat pravog kirurga da ponovo operira malu i sastavi joj nos kako ona ne bi umrla, a on najeba od suda. Naravno, svog dragog, koji je sve to i zgovnija, nije ni spominja da se on ne bi naljutija pa da između njih ne pukne ljubav, a u gradu bruka. Muca je ka zaliven. Ali mala nikad sritnija. To je u čilom tom slučaju najluđe i najčudnije. Sritna da se konačno oko nje svi vrte i spašavaju je i daje postala centar pažnje. I sad to oni tumače da je ona ka dite bila zapostavljana i da je tom operacijom i spižđenim nosom skrenila pažnju na sebe i tako se izličila, a Frojd sasvim slučajno zbog pizdarije i greške svog dragog posta slavan. Posli san čula da kad je tog ludog Frojda zabolilo grlo, da je on operira jaja. Ne znan je li njemu od toga prošlo grlo, ali mala nikad sritnija. To ti je to, nikad nemoš bit apsalutno zadovoljan i sritan. Izgubiš na Drini, dobiješ na ćupriji. Njoj, eto, izličili dušu, ali sjebali nos. Dobro, njoj je više stalo do duše, ali recimo šta bi bilo da joj je više stalo do nosa? To bi bila tragedija. Da jednoj Splićanki to učinu i sjebu joj tako facu, ona bi ih do Haga gonila, a Frojd bi umisto u povjest psihoanalize uša doživotno u ćuzu di bi moga sanjat i sam sebi tumačit snove do mile volje.
Tako san psihijatre ka potencijalne ženike prikrižila. Ko će s njima imat živaca. Oni stalno čačkaju po ljudskoj duši, pa s vrimenom i sami malo skrenu i prolupaju. Srića da ja nišan nikad u njih išla. Zamisli, jebate, da ja iman, recimo, problema sa snalaženjem u društvu zato šta san, na primjer stidljiva i neotvorena, a on me pošalje nekom svom prijatelju da mi otpila nogu samo zato šta su prijatelji. Bolje da seja snalazin ka dosad, kako mije daje, ali s obe noge na zemlji.
Odbacivši, dakle, iz misli psihijatre, počela san intenzivnije razmišljat o ginekolozima. Psihijatar ne mora uvik nužno bit prezaposlen, a ginekolog bogme da, jer dok je svita i vika bit će i razmnožavanja. A šta više posla, više i novaca, bolje se živi i lakše diše. Zato je možda čak i bolje bit žena ginekologa nego psihijatra.
I tako me je iz vjestila jedna prija, staje nedavno rodila da ju je porađa neki rastavljeni, ludilo zgodan ginekolog i da bi on baš bija dobra partija za mene. Ja govorin da nišan trudna i da nema šanse da ga upoznan, a ona mije rekla daje dosta da iden na koji pregled, da nešto prva poduzmen, jer da je taj ginekolog za popizdit stidljiv. Mislin, i to mi nije stvarno jasno, ginekolog, pa stidljiv. Svaki dan gleda one ženske stvari, a boji se pogledat ženske oči. Doduše, triba ga s jedne strane razumit, jer oči su u glavi, a ona stvar nije. Osin toga, oči su ogledalo duše, pogledaš ženu u oči i sve ti je jasno, pogledaš je doli i ništa ti nije jasno. Sve isto.
Al kako sad saznat koja je smjena taj doktor u bolnici i di mu je privatna ordinacija, nemam pojma. Provaće mi prija to nekako saznat, pa san je zamolila, pošto on nju već zna, da ona ode prvo na pregled, a onda mu preporuči mene. Tako bi sve bilo puno jednostavnije, prirodnije i manje napadno. Ona se, doduše, malo buni. Govori: Jebate Goge, ja iman muža, nije mi ništa, ništa me ne boli, šta ću bez veze na pregledu i da me neko čačka bez razloga. Alija mislin da ću je uspit nagovorit, a onda ću nešto izmislit za sebe i Zdenu, a ako baš ništa od tog ne uspije izvadićemo bar papa test. To nikom ne bi tribalo bit sumnjivo. Nekako mije lakše kad je Zdena sa mnon. Ona mi da kuraža.
Kako vidite, sve to izgleda lako, ali nije. Samo ne triba odustajat. Upornost se kad tad isplati, a kad vas budu zvali gospođa od doktora niko vas neće za ništa pitat di ste ga i kako uvatili, virujte mi, još će van se klanjat i ljubit ruke. To je poznato iz povjesti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šta svaka žena triba znat...

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:33 am



NIJE GA LAKO NAĆ, AL NOGOMETAŠ JE NOGOMETAŠ

Možda se to vama čini pizdarija, uvatit ga, ali, virujte mi, nije to lako. Najvažnije je da vam se sve slaže. Mislim u Splitu je to zakon i to triba poštivat. Ono, boja majice sa bojom gaća, boja košulje sa bojom suknje, a borša i postole su zakon, to ne smite nikako omanit jer to je propust koji će vam bit teško oprošten. Ako ste nešto od te gore navedene odjeće slučajno kupili na pazaru, nemojte priznat, pa sad da vas rižu, kolju, peku, vrte na ražnju, muče najgorim metodama vi i dalje tvrdite da je to mejd in Itali ili Pariz. Jer marka je isto kod nas vrlo bitna. Tu van odma među prijateljicama i frajerima skače čina. Puno lakše se uklopite u svako društvo kad ste in i moderni nego of i staromodni. U nas van je važnije šta imate na sebi nego u sebi. To van ja znan još od onoga moga nu i vidi. Dok nišan počela govorit vidi nišan vidila društva, a o plavoj kosi da i ne govorimo. Uostalom, znate, pričala san van. Zato nemojte kidat i bacat etikete. Nikako. Ako kupite, recimo, gaće na pazaru onu etiketu sa starih gaća samo prišite na nove i to na neko vidno misto. Dobro je da to bude ono La košta, Bos, Maks Mara i tako, nemojte ić ispod toga. Ako niste nikad imali takav komad robe nabavite nekako bar etiketu pa je prišivajte, ona bar more trajat.
Druga važna stvar je da ste uvik u điru, mislin da pratite modu. Nema veze ako vam to šta je u modi ne stoji. Nema veze, bar vam niko neće moć prigovorit da niste upućeni. Ako nemate novaca za kupit Đoju ili neki drugi modni časopis privrtite ga malo na trafici. Neće vam žena zamirit i odma ćete znat šta je hit sezone. Ako su, na primjer, svi u ljubičastom budite i vi. Zašto bi vi bili manje faca od njih. Zašto bi ispali pizda, ma ajde molim te. Recimo, primjetila san prije par dana da jedna cura ispod majce na špaline nosi silikonski ređipet. To je onaj sa prozirnim naramenicama, a te prozirne naramenice su ustvari silikoni. To je isti materijal ka i oni šta ga ženama uštrcavaju u sise da budu veće. I dakle to san primjetila prije par dana. Prekjučer san vidila već dvadesetak cura sa takvim grudnjakom, a jučer ga je već imala svaka druga. Čovik bi pomislija da cure nemaju personaliti, individualnost i da su povodljive. To, doduše, more bit, a i ne mora. More u tome bit mala doza svega toga, ali u biti one samo prate modu, žele uvik bit in i ka takve šta viđenije i omiljenije u društvu, šta je meni, za razliku od njih, tribalo sto godina da svatin. To je pametnija generacija. Briga ih za originalnost. Eto za sada toliko o oblačenju.
A sad ponašanje.
Kad ste se tako lipo ušestile važno je sad znat kako se ponašat. Samo vi držite do sebe i nećete falit. Nemojte previše pokazivat emocije, nemojte bit nešto egzaltirani, budite mirni i ka ono nezainteresirani, ustvari najbolje van je mučat. To na tipove u Splitu ostavlja strašan dojam. Takvu žensku odmah će poželit oženit. Ono, to je ideal. Mirna, plava, tiha, poslušna, to je po njihovom žena za brak. Oni neće ni pomislit da bi to mogla bit samo fasada i da takva može u biti bit gora od one najbučnije i najcrnje, ne. Virujte mi ako oćete nać ženika samo tako tiho i mirno, vrtite glavicom, trepćite okicama i ponekad se diskretno nasmijuljite. Ako ste malo, šta bi mi rekli otkačenije, šanse za neku ozbiljnu vezu su vam vrlo male, gotovo nikakve, a o braku da i ne govorimo. Mislim ono ako se volite šalit, vesele ste naravi pa koji put nešto duhovito bubnete i svog partnera bacite u sjenu, šanse da budete njegova životna družica su vam nikakve. On će svatit da ga ka takva samo sramotite i blamirate. To su po njihovom žene za provod. Znači tako: u kafiću lipo mirno siđite i buljite u druge, na stolove se nemojte penjat, u disku nemojte skakutat. To nije đir. Više će vas cjenit ako samo stojite sa strane, tupo zurite i tako.
Ako ste manekenka ili mišica vaše šanse da nađete idealnog partnera su zaista velike. To su dva danas najcjenjenija zanimanja i zato nastojte da ih se nekako dočepate jer onda su vam sva vrata otvorena, a budućnost zagarantirana. Ne triba vam škola, ništa. Dok lipota traje sve se da sredit i bez škole. Šta će vam fakultet. Završiš ga i onda čekaš na birou cili život da dobiješ posa, a u međuvremenu gladuješ ili prodaješ karte u nekom gradskom zahodu, a ovako, kad si recimo mišica, upoznaš neku jaku facu, ili dvi, tri jake face. Dva, tri sportaša iz prve lige. Oni ti srede život, otvore neki biznis i jebeš onda školu, to je to. Jedino lipa žena ima privilegiju daje glupa. Da, recimo, danas pitaš nekog frajera bili više volija provest dan sa uskrslim Pitagorom, Teslom, Sokratom ili sa Merlin Monro, svi bi van rekli ovo zadnje, virujte mi. Šta će jednom nogometašu Pitagora, molim vas, a i on sam, kad bi ga pita, reka bi: Jebate, Pitagora, daj plavušu, ali samo pod uvjetom da nije peder. To je već viša sila di bi Pitagora ipak zauzeja bolju poziciju. E sad, di ga i kako nać, mislim tog snažnog okretnog, mišićavog, dobrostojećeg sportaša. Važno je i kretat se u društvima di se takve face mogu upoznat. Ono, pratit sve važnije prijeme, posjećivat nogometne utakmice. Jer sportaš je sportaš. To je ipak prilika. Ako te takav koji uoči cili svit je tvoj. Kupi njega neki važan klub, a ti onda lipo s njim. Hop, on po utakmicama, a ti po butigama. Svima opet dobro. To vam je to i o tome. Razmislite, sportaši su dobra prilika. Zdene je, na primjer, u osnovnoj školi bila luda za nogometašima. Skupljala je sve slije sa njihovim likovima i lipila u albume, dok joj je na vratima uvik visija poster sa slikom čile reprezentacije. Naravno Hajdukove. U to vrime sviđali su joj se neki blizanci šta su igrali u Hajduka, ali jedan joj se blizanac sviđa malo više, pa je nagovarala mene da se meni svidi onaj drugi.
Ja, doduše, nišan nikad vidila ni jednog ni drugog osim na Zdeninim slikama. Slije su bile malo male i premale pa im se face nisu baš nešto dobro vidile, ali za učinit ljubav Zdeni pristala san i počela po svojim tekama lipit slije tog blizanca kojeg mi je Zdena dodjelila. Koji puta bi se zabunila pa bi zalipila Zdeninoga, na šta bi ona totalno od ljubomore popizdila. Nikako nije mogla svatit da su oni meni isti i da san ih pomišala.
Toliko je ludovala za tim blizancem da me je jedan puta nagovorila da idemo na utakmicu. Imala je neku tetu šta radi u kazalištu koju je uspila izmolit da nam za tu prigodu čak nabavi i perike. Zdene je nabila na glavu jednu crnu kudravu, šta joj se spuštala do struka ka konjska griva, navukla uske crne kožne gaće sa dezenom zmije šta ih je posudila od jedne osmašice i obukla gori samo crni ređipet na koji je prisila metalne zakovice. Meni je nabila crvenu izrepanu periku, rozi minić i milijon nekih lanaca oko struka, vrata i ruku. Jebate, jedva san odala. Pritiskalo me ka da nosin pet tona na sebi. Parila san tegleći konj. Zdene je još navukla neke materine štikle, ja čizme od one osmašice i tako smo se uputile prema stadionu. Malo dalje od kuće stopirale smo i neki nam je tip u bisnom autu sta. I dan danas se čudin kako nas nije silova ili negdi odvea i bacija u neku fošu. Ali eto, fala Bogu nekad čovik ima više sriće nego pameti, a valjda i Bog čuva dicu, siročad i neobuzdanu i nerazumnu mladost, pa smo na stadion stigle žive, zdrave i u komadu. Doduše, ja san jedva odala od onih lanaca po meni, ali Zdene me vukla ka krepanu kokoš, a ja san kaskala za njom. Uglavnom, da van ne duljim. Ona je toliko urlikala na tom stadionu, a pogotovo kad bi taj njen dobija balun. Toliko je urlikala, vriskala i skakala gori-doli, usput vukući mene gori-doli, daje čili stadion gleda više nas nego utakmicu.
Jedan moj barba je stalno buljija u mene, a ja san se pravila da to nišan ja i da ga ne pripoznajem. Njemu bidnom izgleda ništa nije bilo jasno. Zdene se i dalje derala ka da se naila ludih gljiva. Ma vidi ga, vidi ga, je li daje ludilo faca, reci Goge, je li da je legenda? Jebate pari da se rodija sa balunom, da je srasta š njim. Ma pogle ga, ludilo je. Uhhhu, ahhhha. Nišan, da vam pravo rečen, znala šta ću joj reć jer su meni iz te daljine bili svi isti i mutni, pošto san malo kratkovidna i žmirkam. Uglavnom, na toj smo se utakmici toliko izblamirale i više smo sličile na maškare nego navijačice da mi više ni u najgorem ludilu nije padalo na pamet da sa njom posjećujem slične spektakle. Zbog toga se bila neko vrime ofendila na me, a kad san je pitala: Jebate, Zdene, staje tebi kod tih nogometaša tako napeto?, rekla mije: A šta nije? Sve. Lipe dlakave noge okserice, onda kad ono stanu u red za slobodni udarac, pa se uvate za jaja da ih ne opizdi balun. Onda kad skinu znojnu majcu, pa je bace u publike, pa kad trče i malo namištaju maloga u gaćama, sve, a najviše ta njihova divlja energija i izdržljivost. Za ženu je vrlo važno daje muški izdržljiv, a sportaši to dokazano jesu, divila se i dalje Zdene i pričala o njima s totalnim transom i divljenjem. Ja baš na to nisam gledala ka Zdene. Prvo šta im nikad nisam vidila noge, jesu li dlakave ili nisu, jer uvik nose neke visoke dokoljenke, a pošto su uglavnom svi kratkonogi, one kratke gaće pokrivaju im butine tako da in od čile noge moš vidit samo košćicu od kolina šta mi, moran priznat, i nije nešto napeto za poludit. Onda, recimo, znojna majca se meni pomalo gadi, a ni sa njenom spikom o njihovoj izdržljivosti se baš ne bi složila. Jer ako se oni izdivljaju i istrče svaki dan po terenu, malo će im ostat snage za skakanje po kući i ženi. O svemu tome se da razmislit. Pažnju u svakom slučaju triba obratit, jer baš nogometaše puca glas da su obiteljski ljudi. Brzo im dosade te utakmice, žurke, putovanja, ženskice, i zato se uvik rado vraćaju kući. Onda nije važno je li njemu za kuću ostalo šta energije ili nije, ali je bar u kući, ne skita se. Nije to ludo, pratite vi te utakmice. Brak sa nogometašima ne puca lako jer svaki nogometaš, recimo, sa svojom manekenkom provede par godina u divljem braku, putujući po svitu iz kluba u klub, a tek onda kad je isprovaju i detaljno istestiraju ulaze u bračne vode. Samo im sad ovi zakon, koji izjednačava bračnu i nebračnu zajednicu, ne ide baš u prilog. Nedavno je jedna manekenka tužila svog nogometaša s kojim je živila u divljem braku dvi godine, nakon kojih ju je on šutnija u aut, i tražila odštetu od miljon maraka. I bome dobila. Mislin da će nakon ovog primjera sve manje muških dovodit ženske doma na probni rok. Ali, nemojte dat da vas išta pokoleba. Samo vi, drage ženskice, pratite nogometne utakmice i ako budete djelovale brzo i efikasno sve će bit u najboljem redu. Rok nogometaša je kratak, a njima je stalo da se udome. Zato ako ga ne uvatite, upucate i zatresete mrižu vi, druga sigurno oče. Morate bit svjesne da su oni vrlo traženi na tržištu i da se vrlo brzo razgrabe.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šta svaka žena triba znat...

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:34 am






ODJELO ČINI ČOVIKA

Jebate, jučer san totalno ispinila. Išla san trčat oko Marjana, a mislin, ja i trčanje tri pojma. Nakon pet koraka uspušen se ka da san kopala čili dan, a svaka mi noga vodi svoju politiku. Nikad, doduše, nišan bila neki sportski tip, nišan ni sad, ali se koliko toliko prisiljavan. Moran, takva su vrimena. Moja baba nije nikad trčala bila je debela i zadovoljna, ali su oko nje i sve ostale babe bile debele, takve su ih muževi prihvatili jer za druge nisu znali i svi su bili sritni i zadovoljni. To je prije u neku ruku bila i moda. Pa pogledajte samo sve one lipotice koje krase pusta slikarska platna starih slikarskih majstora širom svita. Sve su bile pupaste i punašne, ka i Meštrovićevi kipovi. To je bila takva moda i ženski ideal. Blago se njima. Mogle su ist i odmarat se koliko su tile. I šta su bile deblje, bile su poželjnije. Da je bar danas takva moda, ali, eto, nismo mi te sriče. Em moramo ist ka tići, od straja da ne nabijemo koje kilo, a onda uz to stalno nešto moramo vježbat, natezat, rastezat, mučit se da bi se učvrstile, stegle i zategle. Sve je to kriva ona glupa anoreksična Tvigi. Otkad se ona pojavila na tržištu počelo je žensko izgladnjivanje. Da se bar umisto nje pojavila koja bucmasta i obla ženica, spasila bi čilu generaciju žena širom svita. Bile bi mirnije, opuštenije, zadovoljnije, jer kad je želudac prazan živci skaču, žene su razdražljive i od živčanosti i gladi vrište po čile dane. To je poznato iz povjesti. Zato se ditetu kad plače odma da boca mlika i ono kad je lipo sito umukne i ubije oko. Da su odrasli pametni vodili bi se za tim. Ali, eto, umisto toga svi oko mene nešto trče, skaču, treniraju, izgladnjuju se. Tipovi nabijaju kondiciju i mišiće, znoje se ka stoka da se posli mogu puvanderit i kuvat ženske na mišiće. Ženske voze bicikle i role, pa stalno molin Boga da se koja ne zabije ume, dvi-tri babe idu gori-doli i pričaju o receptima, a matere guraju kolica. Uglavnom, sve se to giba, pa moran i ja.
Dobro mislin u određenim granicama to je zdravo, ali ne valja pretjerivat. I dok tako trčkaran, koji puta bacin oko na neke parove šta se vataju po klupama i stinama. Ja to više ne mogu. Mislin, ono, patit za plavin i zelenim očima i valjat se po stini koja me bode sa svih strana. Može on, šta se mene tiče, imat oči koje god oće boje, može gledat i ukrivo, ono štroloćo, al da smo mi lipo umeko. I tako dalje pomalo više odajući nego trčkarajući primjećujem da šta više treniran da mi je gore. Na jednoj rupi začepin na drugoj mi pušta. Učvrstin noge, omlohave guzice, smanjin struk, obise se sise, pa ne bi Bog to sve utega, zatega i povata. Sise mi sve više liče na pase koje triba vatat po dvorištu. Ne mogu ja to više, naporno mije. Jednog dana kad mi sve dopizdi pustit ću ih s lanca pa nek idu di oće. To dođe tako valjda sa godinama. Kad se sitin da bi tako morala čili život trenirat, dođe mi za ubit se. A svi zagovaraju zdravi život, govore, pišu o tome i bombardiraju nas informacijama sa svih strana. I sad, jebate, kad bi čovik sljedija sve one upute iz časopisa ne bi ništa čili dan radija nego na sebi i po sebi. Ono, opiturajte kosu, izmasirajte lice, izmasirajte tilo grubon rukavicon, skinite mrtve stanice, očistite lice tonikom, očistite lice mlikom, namažite ga noćnom kremom, ispod očiju uljem, iznad očiju masti, napravite kupku za tilo, izmasirajte bedra anticelulickom kremom, depilirajte noge, ruke, pazuh. Iščupajte se, raščupajte, istegnite, protegnite. Sve šta stavljate u teću stavite na lice: masku od kukumara, jogurta, meda, jaja, pure, brašna, banane, maslinovog ulja. I tako, samo pazite da ko ne naiđe kad se čila zalipite, izlipite, i zacimentate jer bi se moga pripast i zanesvistat.
Jebate, kad uđeš u apoteku toliko je tih nekih boca s vitaminima i mineralima za zdravi život da više čovik ne zna staje šta. Ispada po njima da kad bi to sve popija da ne bi starija ka ni ona slika Dorijana Greja.
E sad, lako je onim manekenkama čili dan radit na sebi i po sebi kad nemaju drugog posla i to in još debelo plate, a ja i ono malo crkavice moran potrošit na sve te kreme, kremice, vitamine i ostale pizdarije.
A znate li zašto mi, jadne žene, sve to radimo? Nije to bez veze, nije da se nama baš sve to radi pa nisu se naše babe toliko rastezale, inkartavale i mirisale, a bile su sritnije od nas i skoro se nikad nisu rastavljale. To nama Holivud i Amerika nabijaju tempo. Sve je u ovom modernom svitu postalo normalno i ničemu se više ne triba previše čudit. Mislin, prije bi ono između parova bila razlika uvrh glave pet šest godina, a sad, jebate, imaš i po četrdeset. Tako da bi ja preporučila tridesetogodišnjacima da lipo stanu u red isprid rodilišta i izaberu odma sebi ženu čin se rodi, odvedu je doma i lipo odgoje po svome. I taman kad oni budu imali šezdeset žena će in imat trideset i kuš bolje. Dobiju je lipo nevinu, prilagode sebi i eto. Mislin, to je jedina šansa da dobiju nevinu ženu, a poznato je iz povjesti da im je do toga jako stalo. Prije, recimo, kad bi neki čovik od tridesetak godina oženija ženu od osamnaest proglasili bi ga pedofiličarem. Vrimenom su takvi slučajevi postajali sve prihvatljiviji pa bi, recimo, onog od četrdeset, šta oženi ženu od sedamnaest proglasili pedoflličarem, posli od pedeset, pa šezdeset, a sad je sve to otišlo k vragu, izmaklo kontroli i zdravom razumu, pa pedofiličari uopće više zapravo nisu pedofiličari, ne postoje, jer je to sve postalo normalno. Ono, da bi zet ćaći od mlade moga bit ćaća. Tako da jednoj ženi nakon pedesete uopće nije lako nać frajera. Nikako. I šta bi onda tribale napravit sve one jadne i ostavljene žene od pedesetak godina. One nemaju šanse. Moraju totalno zaboravit na neki zajednički život sa mlađim muškarcem, sa svojim vršnjakom i sa starijim od sebe. Mlađi će je iskoristit, vježbat na njoj vještine vođenja ljubavi, opljačkat je i uvatit crtu. Njen vršnjak, odnosno pedesetogodišnjak ili neki dobrodržeći šezdesetogodišnjak uvik će se prije odlučit za jednu od dvadeset i to će bit sasvim normalna i prihvaćena stvar. E sad, šta toj jadnici od pedeset preostaje? Ne puno toga, samo par solucija. Ili da zaboravi na to da bi mogla nać stalnog partnera i pomiri se sa tim da će sama sebi morat bit dovoljna te pokuša koliko toliko uživat u svojoj samoći. Bavit se nekim amaterskim slikarstvom, vezenjem, kukičanjem, aerobikom, učlanit se u klub ostavljenih žena ili kupit pet-šest kućnih ljubimaca i vodit ih na pišanje svako po ure. Drugo šta more učinit je da pristane bit renta, ono, da je iznajme i da bude iznajmljena, ili da kupi vibrator i bude sama svoj majstor, ili na koncu konaca postane lezbača. To su te sve raspoložive mogućnosti za jednu ostavljenu pedesetogodišnjakinju. Nemaš ti tu puno opcija ni solucija. Stariji muški sve češće nalaze mlade ženske, ostali su samci ili pederi, i eto, to ti je ta ponuda, surova stvarnost. I zato se mi, jadne žene, nikad nismo više bojale ostarit nego danas. Jer je danas najvažnije koliko ti je godina i kako se držiš. O tome ti ovisi duhovno zdravlje i seksualni život. Zato mi, bidne, trčimo, rastežemo se, utežemo, bildamo, masiramo se, inkartajemo, plastično operiramo, punimo se silikonima ka punjene tuke, gucamo šake vitamina i minerala, i to sve zato jer se bojimo samoće, bojimo se da nas ne odbace ka kante za škovace i na taj se način borimo šta bi rekli: ZA ONU MRVU JUBAVI.
Zato sve ulažemo u to naše prolazno tilo, a ne u pamet jer je takva potražnja i ponuda. Zakon tržišta je da za ženskom pameti niko nema potribe. To sanja davno zaključila. Ono, jebeš pamet, čuvaj tilo. Eksport-import guzica je u opticaju, ali eksport-import mozga nije. Pa ove sve važnije face, manekenke i glumice osiguravaju tilo na enormne svote. Recimo, noge na pet miljona maraka, pa sad ako imaš dvi to ti je duplo. Isto vridi i za sise, guzice, a za pamet, borami, još nikad nišan čula da ju je neko osigura. Ženska je guzica puno vridnija od ženske pameti. A ja san baš tila, uprkos svima, osigurat pamet, ali su mi u osiguravajućen društvu rekli da to ne osiguravaju kod žena jer da mi toga nemamo. Budali koja mi je to rekla skoro san prosula njegov muški osigurani mozak, ali san se u zadnji tren suzdržala i tresnila vratima, jer šteta osiguranja šta bi mu isplatili za njegov ništavni muški prosuti mozak. Istina je da kod većine žena taj mozak danas nema presudnu ulogu u borbi za uspjeh. Recimo, jedna manekenka prošeta pistom i – op -100 iljada maraka. Čili svit je zna. Obogati se i kad oče pokazat da je uz to još i pismena zamoli nekog da jon napiše memoare u kojima će se ona ispovidit sa koliko je tipova spavala – osamsto il iljadu. Shodno brojki muških koji su protutnjili kroz njenu postelju ugled joj raste. Da se, recimo, o tom izjasni neka naša školovana žena rekli bi joj da je kurvetina i linčovali je, ali ova uzdignute glave seta po svitu i slikaje se na tuđim jahtama, ka ona Nomi Kembl. Dakle, te memoare, koje joj drugi napiše na osnovu njenih podataka, ona potpiše i priko noći je još proglase i književnicon, a proglumi u filmu puno prije od bilo koje akademske glumice. Eto, sve to žena napravi, a da usta ne otvori. Na nju čim neko baci pogled prodre jon u misli. Jer one se sigurno drže one poslovice daje pamet žene u njenoj lipoti, a lipota muškog u njegovoj pameti. Zato uz uspješnog, promućurnog sredovječnog muškarca nikad ne ide uspješna, promućurna sredovječna žena, nego žena potpuno suprotnih karakteristika. Tome se ne triba čudit, jer svit inače govori da se suprotnosti privlače. Recimo, jedan fizičar nikad neće šetat fizičarku, nego baš suprotno. Jednu koja fiziku nije mogla ni smislit, ali zato fizičare obožava. To je zakon spojenih posuda i to je poznato iz fizike.
Daje recimo, ona Slavica Ekleston bila fizičarka, di bi nju Berni upozna?! Pa ne bi on pritraživa razrede i laboratorije po Hrvačkoj. Zna se di se zgodne ženske traže – po modnim pistama. I tako je on nju lipo skupija, oženija, uživaju, svi im se dive, slave ih i pišu o njima, a da je bila neka tamo fizičarka ili matematičarka ko bije vidija i čuja. Bila bi na minimalcu i smrzavala se u nekom vlažnom sobičku zasuta svakojakim knjižurinama i bočicama za eksperimentiranje.
Ima, moran priznat, i nekih drugih čudnih kombinacija. Evo čitan baš jučer u Slobodnoj naslov: Nišan ja kurva, ja san doktorica filozofije. I sad, da van skratin priču. Ta van se doktorica slikala gola za Plejboj. Njenu sliku sa cicama broj osan ubra je neki bogatun i posla jon stosedamdeset iljada dolara samo da je upozna. Ona je njemu odgovorila: Ja san, gospodine, doktorica, a ne kurva, fala van lipa i usput uzela lovu. To nije po meni fer, jer kad je ponudu odbila tribala je i lovu. Nemoralno joj je šta joj nudi lovu, a nije joj nemoralno uzet tu istu, al dobro, nije to sve. Međutim kad je na njen račun silo šest miljona dolara žena je pala u nesvist i izustila: Biću kurva, jebeš doktorat. Ona negira daje sa gospodinom imala bilo kakvi intimni kontakt, samo kaže da gaje upoznala jer on ka jedan galantni, fini, obrazovani i svjecki stari gospodin to zaslužuje. I da najmanje šta je mogla učinit za njega bilo je da mu stisne ruku, popije sa njim piće i malo proćakula. Kaže daje to sve šta su radili, a njegov identitet neće otkrit. Normalno da neće jer bi mu ja prva poslala sliku i pristala se upoznat sa njim. Jebate, pričala bi mu priče i bajke prije svakog spavanja. Samo da me ne dira i da mi lovu. Kad sam to ispričala Zdeni ona je pala na guzicu i rekla da njoj ne bi ništa falilo i daje malo takne, ako je već u pitanju toliki iznos. I staje sad tu poanta? Eto to daje ta mogla bit doktorica sto godina i ne bi se tako obogatila ka kad se skinila za Plejboj. Ali ženi alal vira, vidi se da nije uzalud studirala filozofiju. Jer, jebeš ti teoriju ako je ne znaš primjenit u praksi. Ja mislin daje ona tu pripisala i samog Hegela. Njemu Penthauz ne bi pa na pamet. Kaže se da vrime pokazuje koliko su nečije postavke i teorije valjane i opravdane i sad na ovom primjeru vidimo da je on zglajza. Ali zajebali su se i Marks i Engles oko svojih teorija pa šta ne bi i on.
Jedna druga piše ovako: Stojim prid dvojbom koja to je i nije, ono, more bit, a i ne mora. Naime, muškarcu kojeg volim je trideset pet ali materjalno nije baš potkovan. Drugome je šezdeset pet, dobrostojeći je, šta nije zanemarivo. Ne volim, ga ali ne mogu da se ne prisjetim megahita Tine Tarner "Sto sad ljubav ima s tim ?". U ovim ludim vrimenima neimaštine i stečaja ljubav mi nekako izgleda ka luksuz. I šta ću sad? Prihvatim li bračnu ponudu starijega na uštrb mlađega, svjesno ću se odreć seksualne privlačnosti ilitiga sirovih strasti. Ali dobar seks u podstanarskoj sobi blidi pred materjalnim blagostanjem. Samo se bojim one da i bogati plaču.
Ja bi jon rekla, e moja, ova, ona, ti. Ne moš prnit i stisnit. A šta ako se mladi obogati, a stari bankrotira? Sve to more bit, a i ne mora. Ali, draga moja, ti si se već i tako odlučila za svoj komfor, jer da si ti, dušo, istinski zaljubljena, ne bi te uopće mučile te dileme.
I sad da se vratimo, povežemo i zaključimo šta mlade cure zapravo privlači na tim starcima. Zašto starce privlače mlade žene znamo. Računaju, nije im još puno ostalo od života i žele posljednje dane provest uranjajući u mlado meso. Od toga šta će lovu ostavit dići nemaju baš nekih izravnih užitaka, a od mladog mesa i te kako. Starac računa, nakon moje smrti, jebe me se, nek se kolju. Ka ona An Nikol Smit šta se sad kolje sa rodbinom svog pokojnog muža. On je ima nekih devedeset, a ona trideset kad je umra. U tu ljubav se ona zaklinje, a dolare ne da.
A zašto se mlade cure vežu za starce? To je isto objašnjivo. Momci teško nalaze posa, curama vrimenom dopizdi vodit ljubav sa njima na kamenju. Dopizde in topli sendviči, piće. Tile bi se ispružit na francuskom krevetu, tile bi provat jastoga uz svićice, doručak u krevetu, a ne uvik ist tople sendviče iz kojih in kapa majoneza i ajvar dok šetaju. I za to su spremne pritrpit malo smrdljivog daha svog partnera ili recimo njegovu protezu u vlastitim ustima koja nerjetko ispadne dok se ljube. Spremne su i na vijagre i oronulu kožu, usahle mišiće i sto drugih degutanterija jer znaju da to neće dugo trajat i da će, kad zakopaju svoga dragog, otkopat i otpočet novi život sa mladim vitezom u dvorcu izgrađenom na temeljima njegovog imanja.
Osin toga znate onu: Mladi bi tili bit vjerni, ali nisu, stari bi tili bit nevjerni, ali ne mogu. Zato, drage moje, trčite, rastežite se, mazite i neka vam ne bude teško jer o tome vam ovisi egzistencija i samo tako zaobićete biro, sindikate, jad, čemer, tugu i nezaposlenost. I slikajte se, ovjekovječite tu svoju mladalačku raskoš. Većina žena to ne radi, jer dok su mlade imaju sram, a posli kad bi tile, nemaju tilo. Zato pamet u glavu, možda se i na vašu fotografiju zalipi koji bogatun. I kad vas pozove, nemojte se sekirat. Budala će mislit da ima negativ, a pametan svit će se koristit kopijom. Jer, čovik oženjen mladom ženom sliči na čovika koji je kupija knjigu daje drugi čita. I vas će naravno neko malo posudit iz njegove biblioteke, ali pazite da se to ne sazna i da vas uredno vrati ka šta je i pristojno u svakoj biblioteci. Nemojte past u nesvist ako vam se priko noći na računu nađe šest miljona dolara i nemojte da vas peče savjest. Tim jadnim starim bogatunima i tako je blizu kraj, oni su svjesni da tu pustu lovu ne mogu ponit sa sobom u grob i moraju vam bit zahvalni šta su bar djelić toga imali kome ostavit, a zauzvrat malo naparit oči prije negoli im se zauvik sklope i liše ih vaše lipote. Tako su van učinile i ona An Nikol Smit i doktorica filozofije, pa šta ne bi i vi.
U početku će vam svi govorit: Kurva, kurva, znala je posa!, ali kad počnete baratat tom lovom, stvorite imiđ, organizirate gala žurke za džet-set, priko noći ćete od kurve postat dama. Jer, naravno, kad budete baratali velikom lovom djelić ćete odvojit i u humanitarne svrhe, ono čisto radi imiđa, kako i rade te poznate i slavne osobe. To nije teško. Pošalju vas par puta u Afriku da se slikate sa malim crnčićima, koji put naprave neku fotomontažu na ratištu ili slikaju neku sestru iz daleka, a kažu da ste to vi. I – op – eto priko noći postanete još i humanitarka. Svi će vam se klanjat, ljubit ruke i govoriti: To je dama, žena velikodušnica, humanitarka. A da niste imali, ne bi imali od čega ni odvojit koju lipicu il kuniću i sve te hvale vrijedne etikete ne bi se zalipile za vas.
Jer, drage moje, tilo i odjelo na njemu u današnje vrijeme čini čovjeka. I zato se pobrinite da ga šta bolje sačuvate i šta raskošnije obučete jer se ni u Pepeljugu princ nije zaljubija dok je čučala kraj kamina u štracama i igrala se golubima, nego kad ju je vidija na balu svu u sjaju, draguljima, svili i kadifi. Samo san vam još zaboravila reć da za tu novu modu, u kojoj se stara i oronula tila stiskaju uz mlada, ipak triba imat dobar želudac koji ja, moran priznat, nikad nišan imala. Zato mi je kako je.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šta svaka žena triba znat...

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:34 am



DI GA TRAŽIT?
U AVIONU?

Svitu moj, danas san se upravo vratila iz Zagreba u naš lipi Split i to avionom. Konačno san saznala šta je to pravi stres i straj. Ne da me streslo, nego me tako izdrmalo, prodrmalo, izmućkalo da san skoro vlastiti bubrig povratila. Jebate, doša mi je do grla. I da se tu naša neko stručan moga ga je odma transplatirat u nekoga dijalitičara.
I još govoru da je splitski aerodrom drugi po sigurnosti. Je, za doživit sigurni stres. Uvik iznad Splita nešto zapuše, zagrmi, zatutnji i počne bacat oni avion tamo-amo, ka da u njega tuku tri tornada i sto oluja. Čila mu karoserija počne škripat, a ja se stisnen ka srdela u konzervi i pojačan sve dotadašnje molitve i ufanja. Više se izmolin u avionu nego u bilo kojoj crkvi. Tako mije valjda lakše, ne znan. A nemoćan si u onoj kaseti, nemoćan. Sidiš svezan i moliš Boga da sve dobro prođe i da još jednom vidiš face svojih najmilijih i najmržih. Kad osjećaš da bi smrt mogla svaki čas zakucat, sve staje živo postane ti drago. Nikad nećeš čut da neko, na primjer, u avionu kaže: Dabogda ga više ne vidija. Nikad. Jedino u avionu zaželin se svekrvinog slađahnog lišća i umiljatog glasa.
Znan da je u biti svakog straj letit avionom, samo neki neće da priznaju. Prave se važni. Uostalom ja san čula da se samo glupi ljudi ne boje leta avionom. Nemojte me krivo svatit, nišan ja to rekla, to je negdi pisalo, a ja san samo pročitala i tako to prenosim. Svak ima neke sisteme kako ubit straj. Neko čilim putem nešta čita, neko ne prestaje ist i pit, neko non-stop brblja, pušači žvaču, a ja, na primjer, svako malo kočin nogon. Avion malo poskoči, propadne ili prdecne, a ja zakočin bez kočnice. Jedna moja prija, ne znate je vi, ubija straj non-stop buljeći u prolaz. Govori da joj se tako pari ka daje na zemlji. Ja, suprotno njoj, stalno buljin u krilo. Tako san bar sigurna da još letimo, da nije otpalo, i da nijedna tica ni tičica nije uletila u motor. Zdene voli kad su motori bešumni, a ja bome kad sve brekeće. Kad ih čujen sigurna san da svi rade. Svaka promjena zvuka motora za mene je stres, uvik pomislin da je koji riknija i da ćemo morat nastavit letit samo s jednim ili Bože oslobodi nijednim. Grozno. Brrrrrr. Kad se god spreman na let uvik se iznova počnen čudit i pitat kako se to čudo uopće more dignit u zrak. Ništa mi ne pomaže ono šta su mi objašnjavali, i to čak neki stručnjaci o potiskivanju, istiskivanju, hidraulici i duplin komandama. Ništa ja to ne razumin. Mislin razumila bi da ide put doli, ali gori, to mi stvarno nije jasno, niti mi to iko more objasnit. A ne mora ni pokušavat, jer, bome, svaka se stvar lakše spušta nego diže, to je činjenica i fizika. A onda, šta ako ga otmu pa se recimo ne daj Bože sa tobom zabiju u neko brdo ili neboder? Šta onda? Kad se ukrcavan uvik brojim putnike, molin Boga da nas šta manje uđe i da budemo šta mršaviji. Računan, lakše ćemo se otisnit ako smo tanušniji. Debele ne bi ni tribalo puštat u putničke avione. Oni bi tribali letit u nekom oklopnjaku, nekom ratnom avionu ili u svakom slučaju u nekoj letjelici od čvršćeg materijala. Na primjer, čelika. Na kraju krajeva, ne moraju ni letit, mogu i vlakom. Oni su i tako tromi i spori, nigdi im se ne žuri, a avion je za nervozne koje ne drži misto nego ka skakavci moraju skakat s jedne na drugu stranu.
Prije svakog leta ne spavan i ne jeden po tri dana. Kad me vode na aerodrom pari mi se da iden na stratište, a prolazeći kroz onaj rengen imam osjećaj da me šalju na električnu stolicu. Još me tamo čilu ispipaju i to uvik neke policajke. Šta ja znan, ako me već neko ima pipat bolje onda policajac, jer meni je perverzno kad me žena pipa. Moja prija govori da je njoj perverzno ić u ženske ginekologa, tako je meni perverzno to pipkanje policajki po mojim kukovima, bokovima i guzama. Stvarno.
Govore neki, ne tribaš se bojat aviona, to ti je najsigurnije prevozno sredstvo. Da! Ako padneš mrtav si i gotovo. Neš ti utjehe, jebate! Da san tila bit mrtva mogla san se i sama itnit sa nekog brda ili nebodera i gotovo, a ne čekat da letin avionon i uz to još platin kartu za samoubojstvo. Ako padneš, mrtva si. Neš ti šta me utješi, lipa slika mene u komadima, iskombinirana sa još nekin. Ono, moja ruka, tuđe noge, a glava i dokumenti, pitaj Boga čiji. Utješno za popizdit. Piše da statistike pokazuju kako u saobraćajkama puno više svita pogine. Slažen seja s tim, ali kad auto opizdi pogine dva-tri čovika, a avion kad padne odma trista duša odleti na nebo. Sićan se kad san jednom čitala u novinama da je jedan pilot bija mortus, uredno spustija avion na splitski aerodrom, a onda vozeći autom put kuće opizdija u prvi stup i na mistu osta mrtav. I sad, kako ću ja bit sigurna da neki takav neće s avionon opizdit u prvo brdo. Bilo je takvih slučajeva, nije da nije, pa posli kažu krivo vrime, magla. A jebate, svakom je, kad se opije, magla. U tome i je stvar.
A moja prija Zdene govori daje njoj let avionon ludilo. Da joj je to najluđi orgazam za doživit. Ono, kad se avion diže, spušta, pa one turbulencije. Gori-doli, tamo-amo. Ludnica. Govori da je ona to čitala kod neke Erike, provala i oduševila se. A šta ćeš, sto ljudi sto ćudi. Ja tu baš ne vidim ništa specijalnoga. Mislin, volin i ja da se diže, ali ne avion nego ono staje normalno da se diže kad oćeš doživit taj orgazam. Možda u mom slučaju orgazam na zemlji sa frajerom nije ka njen u zraku bez frajera, ali kad frajeru ona stvar padne, ostajemo, fala Bogu, oboje živi, zdravi i pravi, imamo šanse za neko drugo dizanje, a kad padne avion, mrtva je doživotno: ona i orgazam, nemaju više nikakve šanse za uzbuđenje ni dizanje. Osim toga, moje je puno jeftinije. Neka je možda malo lošiji doživljaj, ali zato manje i košta. Frajera moš nać di oćeš i to bez rezervacije, a avionsku kartu moraš rezervirat i masno platit. A ona muška stvar još uvik je jeftinija od avionske karte. Barem kod nas.
To san van ustvari tila reć, da seja u avionu ne mogu zaljubit nikako. Ni pod razno. Avion ka potencijalno misto upoznavanja i zbližavanja definitivno ne dolazi u obzir. Otpada! Meni su gori pod oblacima od straja svi tipovi isti, svi su mi ka jedna velika crna fleka, i šta su mi bliže, to me više nerviraju. Ono, kad sidnu kraj mene pa počnu s pitanjima: Šinjorina, jel ovo stojimo ili idemo, koliko još imamo1? Znate, nišan bija u domovini petnaest godina. Jako san uzbuđen. Ima li vas ko sačekat na aerodromu, ako nema ja ću vas pribacit, kako se zovete, ajme lipog imena, a ko van gaje da, di radite, oćete li nešto popit, odakle putujete"?, i tako. Mrzim kad me neko stalno tako tlači, puše u lice i usput bulji u dekolte. To me u avionu užasno nervira. Ne mogu mirno gledat u oblake i skoncentrirat se na svoje molitve. Kad je život u pitanju ljubav je ipak na drugom mistu. Pusti ti to kad neki kažu da je najvažnije zdravlje i ljubav. A šta je sa srićom? To su zaboravili. Jel šta će ti zdravlje ako avion padne. Koliki su bidni u tim avionskim nesrićama prije pada aviona bili živi i zdravi, ali nisu imali sriće. Dakle, od zdravlja važnija je bome srića, a nemoš mislit ni na ljubav kad ti je život u pitanju. Dakle od ljubavi važnije je zdravlje, a od zdravlja važnija je srića, odnosno guzica i glava na ramenu. Sve u životu ima svoj prioritet. Po meni to ide tim redosljedom. Kad sletimo, to je već druga priča. Druga žena! Kamen mi sa srca padne. Sva san sritna šta san živa, ali ne zadugo. Kako čovik nikad zadovoljan, nakon jedne želje već mu se u glavi pesto novih želja klije. Čin sletin odmotan onaj sendvič iz aviona i progucan ga u tri zalogaja. Tek kad napunim drobić počnu mi se budit i sva ostala čula. Jedno po jedno. Kad se lipo pregledan, pogledan ruke, noge i stopala šta mi dotiču majčicu zemljicu, dakle svatin da san živa, zdrava, prava, uspješno slećena i najedena, onda malo-pomalo počinjen misli na ljubav i neka sviđanja. Čak san spremna malo bolje pogledat onog tlačitelja iz aviona i možda mu dat toliko željenu šansu da me pribaci do grada, a posli ćemo vidit. Dakle, tila san reć, zemlja je zemlja, a zrak je zrak. Da je Bog tija da tražimo frajera u zraku sigurno bi stvari drukčije skrojija. Da bi nam neka krila. Zato van ja kažen tražite ga vi na zemlji i da bude po mogućnosti s nogama na zemlji.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šta svaka žena triba znat...

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:34 am




U DISKU?

Koliko su jadne te ostavljene žene, to san van već govorila, a i sami znate. Ali kad žena već proživi ono šta proživi, kad je šutne muž, mater mu, vlastiti otac, sud i društvo, tu još nije kraj nevoljama. Sad tek sijedi privikavanje. Ono, ka kad čovika nakon deset godina pustu iz zatvora. On, bidan, ne zna ni kud će, ni šta će, ni kome da se obrati. Ne zna pošteno ni gledat u svitlo jer je toliko godina živija u magli i mraku. Još uvik ga drži kokošije sljepilo. Izlazak iz zatvora isti je ka izlazak iz braka. Nema tu velike razlike. To je potpuno isti slučaj. Kad izađeš, odjednom postaneš svjestan da zapravo ništa više oko tebe nije isto, prijatelji se razbižali svak na svoju stranu, poudali se, poženili, porastavljali, pa uletili opet u neke druge kombinacije, pa treće i tako. Govori meni jednom jedna moja prija nije Zdene nego jedna druga, ne znate je vi daje ovo u gradu došlo živo ludilo, da su se toliko svi izmišali, izrastavljali i isastavljali, pa onda opet međusobno iskombinirali da će jednog dana sva ta dica rođena u raznoraznim kombiniranim brakovima otkrit da su zapravo svi neka daljnja rodbina. Ono, ne bi tribalo nikog iznenadit da tu čak dođe i do nekog incesta. Stvarno, toliko se sve to zapetljalo. Došlo je do toga da se prijatelji minjaju za žene i jedan drugom prave dicu. I onda su ta dica svejedno drugome polubraća i polusestre. I za koga će se onda oni danas sutra zenit i udavat? Moraće otić negdi van granice i počet se mišat sa drugim narodima i rasama, pa će kod nas još više past natalitet. Strašno. Ovo je bila ka digresijica, zapravo san počela govorit o tom problemu ponovnog uklapanja žene nakon rastave u neki novi društveni život, šta nimalo nije lako jer sad neka druga mladost izlazi na mista tvoje mladosti, di bi bilo logično da se ode potražit neku staru facu, ali stare face sad su na nekim novim nepoznatim mistima, zapravo, jednom riči, sve se priokrenilo i prominilo, kompletan đir. I šta sad? Triba se nekako uklopit. Počet ponovo živit i zaboravit sve one ružne godine robijanja. Neki se ne mogu ni naviknit živit bez batina. Ka tovari koji na njih naviknu. Tako van je i sa ženama ostavljenicama. Isto. Do jučer su bile zatrpane tećama, tavama, muškim bičvama, prašinom, a sad odjednom sloboda. Nigdi ničeg. Moš se dignit kad oćeš, leć kad oćeš, niko ti ne kvoca.
Ponovo slobodna ka tica, ka srednjoškolka i šta sad. E, srednjoškolka, to je to. To je prvo šta nakon prvobitnog šoka i očaja razvedenoj ženi padne na pamet. Bit ponovo tinejdžerka, nadoknadit propušteno, osvojit kafiće, diska, ponovo bit mlada, luda, poželjna, neopterećena i dokazat da još može uvatit propušteno, pa čak i nešto novo i bolje nego šta je imala. I šta sad? Kreće reparacija: blajhanje, bojanje, zubari, navlake, liposukcija, kozmetičari, Trst, garderoba, veš. Ludnica. I izlazak. Sad jedino triba vidit koji je đir. Triba uvatit pod ruku koju priju koja je u điru da joj pokaže di, šta, s kim i kako. Srića, ja san imala iskusnu Zdenu koja se pametna, ka staje uvik bila, nije udavala. Prošla je sve i svašta, sito i rešeto i znala za svaku bužu. Ko, kako i kad diše. Jer dok sam ja robijala, one cure šta su prije izlazile isto su se sve poudale, čame i čuče kraj peći po kućama, a rastavljene su se već snašle i osle pitaj Boga di, na koju stranu svita. Najčešće priko bare. Pogotovo ako se iskompromitiraju u vlastitom selu, odu tamo di ih niko ne zna i počinju ispočetka. Šta su u svom selu bile raskalašenije i luđe, to u tuđem više glume skrušenost i nevinost. Srića, stara Zdene ostala na starom terenu, nigdi nije odlepršala. Jebe se poštenu Zdenu za reputaciju. I tako, uvatila ja Zdenu pod ruku i krenila u nova osvajanja. Akcija je počela. Prvo osvajanje kafića i diskoteka.
A šta san se izblamirala kad san prvi puta došla u disko nakon mog, jebate, braka! Obukla ja ka neku skroz glupu robu kakvu san vidila na televiziji i u Doji od nekih ludih, otkačenih modnih kreatora. Sve ja to lipo na se navišala, našminkala se i umarširala u disko ka osvajač, svjesna da san od glave do pete čista ludnica, kad ono, ajme blama, čilo disko počelo u čudu buljit u mene. Ja gledan, osvrćen se. U početku san bila sva ponosna, mislila da mi se dive ka nekom vrlo ritkom egzotičnom i ekstravagantnom cvitu. Tek kad su mi se počeli cerekat u facu svatila san šta je na stvari, ali za povlačenje bilo je kasno. Sve šta san mogla u tom trenutku bilo je da odvučen Zdenu u zahod da to nekako popravimo ili kroz vrata pa pravac kuća. Kad san svatila da bi sve to bilo nemoguće na meni reparirat nabrzaka, šibnili smo doma. A šta ja znan, tila san najbolje, tila san nekako bit posebna i otkačena, ka šta su one piće šta šetaju po revijama. A stvarno mislim, evo jel ste vi gledali te revije. Tamo one manekenke šetaju sa nekim paunovim perjima, žicama i plastikom po glavi, prozirnim krinolinama od kesa, golih sisa sa bundom do struka i mudantama, kose slipljene, izbrijane, natapirane, ofarbane u sto boja, sa nekim šeširima od metra, obučene u čile beštije ili gole ka od majke rođene. I sad, kad to gledate na tim pistama svi polude od fascinantnosti takvim kreacijama, a niko se ne pita di bi to čovik moga obuć i šta bi mi u Splitu rekli da sa jednom takvom kreacijom, recimo golih sisa prikrivenih tilom i zimskim gaćama od krzna i paunovim perjem u glavi, ode ujutro kupit mliko i kruv. Zatvorili bi ga u ludnicu u roku odma.
Al dobro znala san, toliko san ipak bila svjesna i osvještena da ne mogu poć kupit marendu u tome. U dućanu je ipak konzervativnija klijentela, susistvo, prodavačice, poznati svit i tako, al računala san, za u disko mogla bi opizdit jednu tako ludu otkačenu kreaciju, mladi će na to past i ja ću brzim postupkom upast u đir. Kad ono, ja se izblamirala ka nikad u životu. Ispala tuka nad tukama. Tuketo di padino. A u stvari sljedila san samo upute trenutno vodećih svjeckih kreatora, samo je možda bila greška šta san ih malo izmišala, pa od svakog uzela ponešto. Ono, gori san van obukla nešto malo prozirno ka misečina, samo sa dvi šljokice na sisama, doli neku izrepanu šarenu suknju ka papagaj, oko struka san puknila jedan široki kožni zmijski kajiš, na glavu opizdila neke pletenice kroz koje mije prija provukla žice da mogu stat u zraku svaka za sebe, neovisno i priko svega toga san imala neku bilu jaketicu od umjetnog krzna ka pudlica. To je bilo to. Kad ono, jebate, svi stali u mene buljit, ka da san sedmo svjecko čudo, a kad san još počela plesat razmakli se oko mene. Tribalo je meni vrimena da svatim da ni plesat uopće nije više moderno i da je dir ustvari stajat sa strane, nešto bezveze trabunjat, nadglasavat se s muzikom, pijuckat, pušit, lagano glupo se smijuljit i samo malo se u boku ljuljuškat i tako stat dok ti ne uleti neki frajer.
I tu san ja vidila da je mene malo vrime prigazilo i da se svit, otkad san ja robijala u kužini, ipak malo prominija. A bezobrazna Zdene me je samo tako gledala i ništa nije govorila. Pustila me da se izblamiran i sama dođen do zaključka. A ja budala mislila da ću svojon kreacijon sve zasjenit, pa i samu Zdenu. Ustvari, možda ja nišan toliko ni kriva: u ona prijašnja romantična vrimena točno se znalo staje moderno i kako ženske, da bi bile ženstvene, tribaju izgledat. Oblačile su one lipe krinoline, izbacile ćiće ka balkone. Uredile kosu u punđu. To je meni bilo lipo. A ovo danas, svak more nabacit na sebe šta mu padne na pamet. Mala je razlika između muške i ženske mode. Dostaje da neko stavi govno na glavu da bi to priko noći postalo hit. Takva su vrimena, pa se nije ni meni puno za čudit šta više ne znan šta bi obukla, staje to moderno, a šta ustvari ženstveno. Čini se meni da se to sve zbrkalo, šta nije čudno, jer je u današnjem društvu inače sve zbrčkano, pa tako i moda. More ovako, a more i onako. More bit, a more i ne bit. Nema tu nekog pravila ni reda. Sve to more bit, a i ne mora. Čak san vam, znate, malo svime time i razočarana. Prije je, čini mi se, ipak bilo nekako romantičnije, ono, kad bi gledala filmove šezdesetih. Romantika, zvižde, buketi cvića, šaputanje.
Sve je to muški mora proć za osvojit žensku. U moje vrime bili su bar sentiši, ono, u fronti na matineji, pa je momak lipo priša ako si mu se sviđala i, mic po mic, malo bi te milkija, cmoknija, dotaknija usnicama, a tek onda usljedile su ozbiljnije stvari. A ovo danas, svitu moj, nema pardona. Uleti ti tip, pita oš il neš i gotovo. Dobro je ako ti još ne zalipi trisku i šutne te nogom u guzicu ka balun. Ne znan, ne znan, al ja san ipak romantik u duši i ovaj svit je za mene doša malo prebrutalan. Onda ova današnja mladost mi se čini nekako malo drukčija. Žene usporenije, bez živosti, a muški agresivniji, brutalniji, ne znan kako bi van to objasnila. Recimo, evo, prije je seks simbol bila Merlin Monro, onako vrckasta i bombastična, bila je glumica a znala je nešto i promeketat, ono zapivat ka Hepi brzdej, mister prezident i Maj liart bilongs tu dedi. I to je bilo nešto, a danas su moderne te neke ladne lipote, ala ona Nomi Kembl, manekenka. Ona samo seta tamo-amo onin dugometražnin crnin nogama i dobro šta ne zna ni glumit ni pivat, nego ne zna čak ni promeketat Hepi brzdej, mister prezident, ka recimo, šarmantna isforsirana, Bog joj da duši pokoj, Merlin Monro.
Onda opet kad razmisliš, bolje Merlin nego Nomi. Ne more i ne mora sad svaka žena bit neka pamet, ali kad nešto progovori, poskoči, ipak zna čovik kakva je, znaš na čemu si, a ako muči ka ta Nomi ne moš znat. I bilo bi dobro da muči samo ta Nomi, nego, Bože me prosti, čila mi se ta generacija čini nekako ka daje imitira. Ali čula san daje ipak u zadnje vrime nešto i progovorila glumeći u predstavi Vaginini monolozi, samo ne znan je li tamo glumi monolog ili vaginu. Zapravo, sve to dođe na isto. Sve više žena danas ima dva-tri metra. Ja ne znan, jebate, čime se rane, biće im to od onih pustih vitamina iz apoteka, ali ako tako nastave, ovi standard kreveta moraće se udvostručit. To je to šta se tiče te razlike u ženama. A muški? To san van rekla da su puno agresivniji i brutalniji. Dobro, mislin uvik su oni ka to malo bili, ali uglavnom na filmu i ta je brutalnost uvik išla u paketu s muškim šarmom. Ono, ka, jedan muški potaraca pištoljem čilu bandu. Ili, recimo, neko mu otme ženu, on zajaši na konja, privrne nebo i zemlju dok ne nađe otimača, a kad ga nađe sravni ga sa zemljom, otme mu izabranicu srca svoga, posidne je na konja i s njom sritno odjaše u obećanu zemlju di će s njom proživit dug i sritan život okružen mnoštvom razdragane dičice koja jašu na konjima po njihovom rancu, ganjaju kokoši i pase dok sritna mater dovikuje iz kuće: Idemo, idemo dico, prikidajte s igrom, ručak je gotov a i pita se lađi. To su bila ta vrimena kad je muška grubost bila dio njihovog imiđa, a u suštini tadašnji muškarac, mislim bar taj iz filmova, bija je nježan i mek, ali hrabar i borben kad su u pitanju njegova žena, dica i domovina. Ono, ala Džon Vejn. Taj muškarac, na primjer, nikad ne bi dozvolija da mu žena plati piće, uvik ju je pušta isprid sebe, pridrža stolicu, a trisku bi joj razvalija samo kad bi ga privarila.
A danas je, brate, nekako sve suprotno. Žene uzdržavaju muškarce, a oni ih zauzvrat guraju di stignu, govore in svakakve pogrdne riči. Moš, majke mi, na kraju bit sritna ako živu glavu izvučeš. Tako da ta današnja njihova brutalnost nema nikakvog šarma osim nekog vlastitog samoljublja i samodokazivanja. I tako sanja to, svitu moj, u svojoj glavuši sve skontala, stavila na svoje misto i definitivno odustala od diska nakon šta san, pored svega tog šta san nabrojala, skoro i bez glave ostala kad je jedan tip isprid diska iz čista mira izvadija pištolj i počeja pucat po svim balkonima i svemu staje stiga. Sve šta se mrdalo rastrčalo se di je stiglo. Kud koji mili moji, a ja skočila ka zec u prvi žbun šta se tu naša i dan danas mu nišan pristala zafaljivat šta san živa i šta nišan plesala samo jedno lito. I di ćeš ti onda danas, kad prođeš doba adolescencije nać frajera?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šta svaka žena triba znat...

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:34 am




U FIRMI?

Zdene je, kako znate, moja najbolja prija još od osnovne škole. Ona je legenda. Uvik ima neke fiks ideje oko svačega. Za nju nema i ne postoji nerješivo. Totalno je opaljena, opaljenija od mene. Zdene je žena sa iskustvom i ožiljcima na duši, ali se uvik muški fajta. Slučaj je tija da nišan samo ja u to doba tražila tipa, nego gaje tražila i Zdene. Taman ju je njen stari frajer bija nogira pa je bila spremna za nove akcije. Zdeni su dopizdila diska, kafići i inače ta neka masovna okupljališta di svi nešto zuje ka muve bez glave, svak sa svakim priča, niko nikog ne sluša, uvik neko nekog traži, uvik neko nešto očekuje, svak svakog ogovara. Obilazile smo sva ta mista, upoznale sav taj svit i polusvit čekajući da nam se dogodi neki ludi provod, neka nezaboravna noć, neka ljubav iz bajke. Čekale, čekale, tražile i zaključile da to nije za nas i da za to više nemamo vrimena ni živaca. Ne moremo mi više čile noći stajat ka kad smo bile mlade, na rivi, isprid Bobisa, isprid Seme, isprid Zahoda, isprid Džungle, na Bačama. Sve smo mi to obilazile pa smo se, brate, malo umorile. Noge su nan utrnile. To je uzaludni ljubavni trud, šta bi reka oni Viljem Šekspir. Onda, na takvin mistima masovnog okupljanja ne moš ti nać neku značajnu facu. Moš, ali šanse su jedna na miljun. To je više đir za totalne šiparice, a ja i Zdene smo već bome privalile tu prvu mladost. Malo smo već bile karambolirane, ono, dobro bi nam doša koji tehnički pregled. Zato je tribalo smislit nešto pametnije, inteligentnije, shodno našim godinama i mozgovima. Pa smo, nakon dugih sati i razgovora uz kavicu, zaključile da prave face šetaju po bolnicama, firmama, aerodromima, fakultetima...
Tribalo se tamo negdi uvalit i tražit svoju novu šansu. I kad je Zdene konačno uvidila da u disku ni kafiću sriće nema, zaključila je da triba ić ciljano. Odrediš cilj i pucaš. Odabereš koga bi tija imat za frajera, kakav profil, koju profesiju i pucaš u sridu. I pošto više ni hipici ni dica cvića nisu u modi, ona se normalno odlučila za uspješni poslovni svit, frajere s kravatama, mobitelima, elegantnim akn tašnama, lagano zagelirane kose privlačnog mirisa koji su uvik u nekoj strci, zbrci, žurbi. Jer, ako negdi stalno trče znači da imaju pune ruke posla, a ako su puno zaposleni dobro zarađuju, a ako oni dobro zarađuju onda ni nama život s njima ne bi bija loš. To je čista matematika i jednadžba koju je ona izračunala. Naime, sideći i družeći se uglavnom sa klijentelom iz kafića došla je do zaključka da oni koji puno side po kafićima ili su besposličari, linčine koji po čili dan piju istu kavu i prodaju drugima i sebi pamet, ili su alkoholičari koji se ne mogu odvojit od šanka, pa ih na kraju dana moš samo bagerom od tamo maknit, ili su pak članovi neke mafije kojima je kafić glavno okupljalište i misto svih važnijih dogovora, di se kuju planovi i kroje sudbine. Svaka grupa djeluje u svom kafiću, a mutne poslove uglavnom rješavaju preko mobitela telefonirajući jedni drugima iz kafića u kafić. Ka, ono, grupa traži grupu. I tako, sve dok jednog dana kafić ne odleti u zrak.
Znači nije joj se svidila ni ona prva varijanta: lina, dosadna grupacija koja iz dana u dan, uvik isto melje, brblja, promatra i komentira noge, guzice i dekolte prolaznica, rješava svjecka politička pitanja, i to sve guzicom zalipljenom za katrigu kafića. Alkoholičari koji po čili dan ispijaju pivo za pivom i zalegnu ispod šanka isto nisu dolazili u obzir. Taman da još jednog takvog sebi natovarimo na glavu. Samo bi nam još to falilo. Dakle te dvi grupacije otpadaju. Provala žena i nije se tu našla, a ova treća grupa mafijoza, koza nostra, isto nije dolazila u obzir. To je, brate, preopasno. Je da ti oni mogu priuštit puno lipe ugode, skupocjenih poklona, zlatnih, platinastih braćoleta, prstena, kolajna, Armani vešata, Gući postola i sunčanih naočala, merđu i još sto čuda. Ali jebeš ti merđu i Armanija skupa kad ti je glava stalno u torbi. Šta će ti dijamantna ogrlica na otkinutoj glavi? Ne isplati se. Bolje je bit bez ogrlice i merđe, vozit se u fići sa glavon na ramenu. Puno bolje i zdravije. Bila je Zdene u svojoj bližoj povjesti u vezi sa jednin takvin mafijozon, ali se stalno bojala da je ne kidnapira druga banda, pa s njom ne ucjenjuje onu prvu i tog njenog frajera. A je bila luda. On bi njima nju još da, a ne je oslobađa. Jedva se ona iz te veze iskoprcala. I to tek kad su joj tipa ucmekali. Puno je ona toga znala da bije on tek tako pustija. Posli je imala problema i sa ostatkom bande, al drž tamo, drž vamo, nekako se za dlaku izvukla. I sad se, eto, odlučila za nešto između. Ni prebogato ni presiromašno. A to između je poslovni svit, koji lipo, na normalan način zarađuje i koji umisto pištolja nosi aktovke.
I tako je ona razradila i meni iznila svoj pakleni plan. Šta ću, morala san jon pomoć, priskočit i podržat je jer je i ona meni pomogla kad me je tribalo vodit po diskaćima, kafićima i noćnon životu uopće. Plan je bija sljedeći: da nas dvi lipo nabavimo neke monture i na njih nalipimo, ono, marku Bos ili Armani, jer za original, normalno, nismo imale para. Doduše, ona je imala neke kostimiće koji su jon ostali od onog mafijoza prije nego su ga ucmekali, ali to je sve bilo preizazovno, a i napola isparano. Jer, on svaki put kad bi popizdija i dovatija je nije gleda di vata i sve bi jon to ispara. Koji puta bi dovatija robu, a koji puta borami nju, pa je znala bit sva u masnicama, ali nećemo sad o tom, bilo pa prošlo. Tako da smo ipak morale nabavit nešto novo, klasično, prominit čili naš divlji imiđ. Morale smo, ono, ukrotit grive, splest punđice, decentno se našminkat, nabacit oćale, uredne kostimiće. A onda ono najvažnije: izabrat neku najugledniju poslovnu zgradu i tako skockane lipo se svaki dan vozat liftom gori-doli, gori-doli, pa se vrtit po hodnicima, zavirivat ovlaš u kancelarije i sudarat se sa zaposlenicima isprid zahoda dok nas svi malo-pomalo ne upoznaju, prihvate i ne počnu zvat kolegice. A kad se to dogodi lakše ćemo doć do direktora sektora. To je bija taj plan i, borami, tako nas dvi, ne budi line, dizale se ujutro najranije, mada nan nije bilo lako prominit ritam buđenja. Gore nan je bilo nego da smo prominile kontinent i savladavale vremensku razliku, jer svit kod nas u život ide tek u ponoć, a kući se vraća oko šest. I sad, umisto da dolazimo iz noćnog života u šest ujutro, mi smo morale na posa. Ali eto, kad čovik ima cilj natira se i lakše mu je. I tako smo se mi lipo svako jutro dizale, lagano onako polumamurne odgegale do autobusa, onda jednu stanicu prije silazile, vatale taksi i lipo ka dame dolazile na posa. Jer ne bi bila neka fora da nas neko vidi da u takvu zgradu zlatnih kvaka stižemo grackim autobuson. To nan je moglo usrat čili plan. I tako smo po čili dan zujale tamo-amo, livo-desno, gori-doli, ka muve bez glave. Niko nije moga proć, a da nas ne primjeti. I malo-pomalo stvarno svi nam se počeli javljat, pozdravljat nas pa čak i oslovljavat sa kolegice. I ne prođe ti puno, moja, borami, prija baci oko na nekog stvarno napetog frajera. Uglađenog, a opet muževnog i odluči ga smotat. Ono, bija je zalizan i nosija oćalice, ali nije bija pizdek, nego baš lipo razvijeno muško. Stalno ga je pratila i, ka tobož, uvik mu se negdi nalazila na putu.
A onda, kad je morala konačno potegnit odlučujući potez iskoristila je onu glupu foru iz filmova koja kod svih uspaljenih sekretarica pali. Uzela je u naručje tonu fascikala i raznoraznih papira i sa tim čekala iza kantuna kad će crni, markantni oćalinko naić, i kad će ga zaskočit, a onda kad je zaša iza te ćoše zabila se svon forcon u njega, sve te papire i fascikle prosula mu isprid nogu, i još mu nabila osjećaj krivnje. I sad, on ka pravi đentlmen pomoga joj to skupljat, stalno se izvinjava šta je opizdija u nju i daje nije vidija, i da nije tija, a usput kradomice baca na nju oćadu. Ona se, naravno, onako glupasto njemu nacerekala u facu, govorila: Ništa, ništa, nije to ništa, ja san kriva i trapava, znate malo mi je dioptrija u kurcu, nije ništa, nije ništa. A borami, bilo je nešto, ješka je bačena. Pozva je on nju tog istog dana na onu čuvenu kavu, a zatim čak i na ručak koji je već puno ozbiljnija stvar.
Ona se zafalila i, naravski, jedva se suzdržavajući odbila izgovarajući se da ima puno posla i da ne more mada bi, u biti, tila. Naravno, to njeno odbijanje i prenemaganje bilo je samo dio taktike i strategije kako bi on još više zagriza i još dulje je nagovara. I kad je predložija umisto ručka večeru, prija, borami, pristala i došla do cilja. Posli je on skonta da mu sve karte u svezi s njom nisu nekako pravilno posložene i da mu se tu nešto nikako ne slaže, vidija je da nije baš nešto načitana i educirana za posa za koji je tvrdila da radi, ali kad je on nju povalija sve je to palo u vodu. Kasno je on to oko njene edukacije zaključija. Prije seksa još se i moga osvistit i iskoprcat iz mriže, ali posli dobrog seksa obrazovanje malu ulogu igra. Sve je on to njoj oprostija, zaboravija, zbog nje se rastavija od svoje fine i obrazovane, ali seksualno nenadarene žene. Jer, često muški pametne zrele žene zamine mladim guskama. Tome se ne triba čudit. A i ovi je bija od krvi i mesa, moja prija spretna i, eto, najebala mu žena. A šta će, bidna, nije prva ni zadnja. Mojoj priji je posli lipo pomoga da upiše tečaj za kompjutore jer je to njoj plafon. Neke veće i teže kurseve ona ne bi mogla nikako savladat. Dakle, to joj je pomoga da upiše, ali joj Bog nije moga pomoć da završi. Sve je to za nju bilo prekomplicirano, pa joj je on naša vezu kako da ipak dobije neku kakvu-takvu potvrdu o završenom kursu. I, borami, eno ti nje danas u toj firmi njegova sekretarica, nešto bada, nabada i bocka po onom kompjuteru. Gospođa, dama! To ti je ono: Bolje se rodit bez neke stvari, nego bez sriče.
A ja? Ja nišan bacila oko na nikoga, ali jedan me ubra i bacija oko na mene. Kako ja nikad ne biran frajere nego čekan da mene izaberu, prihvatila ja igru. I on za mnom, ja za njim, on za mnom i – op – zaskoči me jednom naglo i pozove u kancelariju. Ja sritna, niko sritniji od mene. Računan, evo, i meni svanilo, nije samo Zdene uvatila Boga za bradu. Nije me odma pozva na kavu nego me počeja pitat ko san, šta san, odakle, šta radin, koje san kvalifikacije, ko mije otac, mater, od čega živin. I računan, a šta je ovi moj fin i poseban, kako se brine od čega ja živin, kako mi oče pomoć, kako me sve pita i to zato šta bi me prvo tija dobro upoznat, prodrit mi u dušu, u korjene, a onda me vodit na kavu. Odma je to za mene bilo nešto novo. Taj obrnuti sijed. Oduševila se ja i, borami, raspričala, razvezla o onome šta me pita i nije. Čili moj život mu ispripovidila, bacila pod noge, a on samo sluša i klima glavon, onda se diga i samo izustija: Kolegice za mnom!. Pošla ja za njin, mislim sad će past ta kava. Kad da viš iznenađenja, umisto kave pala ćuza. Odležala ja, borami, svoje. E, mene budale bez sriće. Taman mislila da san konačno naišla na neko pošteno biće koje je spremno brinit za mene. Računala, aj nije neka lipota, al je fin, sviđam mu se. Oće me upoznat, pričat sa mnom, oće šta dublje prodrit u me. Nišan mu samo ja interesantna nego i moj govor, inteligencija, razmišljanja, stav o životu. Nije ka drugi, pa samo na moje tilo i zaskočija me, nego me lipo o svemu prvo pita. Kad ono, on mene u ćuzu. Govori, bila mu ispočetka sumnjiva, nikad me prije nije vidija, a i drugi su mu se počeli žalit da neka sumnjiva ženska osoba seta okolo i zabada u sve nos. Kaže, pogotovo su se žalile zaposlenice. A i mislila san se ko bi mi moga namistit nego pakosne ženturače. Čim vide da je neka zgodnija i mlađa od njih pakost im proradi. Štrace jedne, nisu znale šta će i prijavile me. Zlobnice. Pozvali organa i on me, normalno, ka sumnjivi element ćorkira.
Eto kakve san van ja sriće, a iman jedan razred škole više od Zdene, i ako ćemo računat onu godinu staje pala u osnovnoj, onda ja iman dvi godine više škole od Zdene, a Zdene zato ima dva puta više sriće od mene. A s tim se valjda triba pomirit i to prihvatit ka neminovnu činjenicu, ka ono: Ne moš imat sve u životu. Ja, eto, iman malo više obrazovanja, a ona sriče, i to je to.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šta svaka žena triba znat...

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:35 am





NA GROBLJU?

I tako se, eto, završija taj naš pakleni plan broj jedan. Zdene se, kurva, ka i obično izvukla, a ja najebala od organa. Mislim državnih. I nju su tili ispitivat, ali oni njen to nikako nije dopustija. Tako ti je to kad ti ima ko čuvat leđa, kad imaš svog čovika i jebača. On nije pustija da se njegova Zdene iskompromitira, a mene bidnu ko jebe. Za sve triba veza.
I tako su oni mene još danima ispitivali, ispitivali i kad su skontali da sanja neka sitna riba pustili me doma.
Posli Zdeni bilo mene ža i šta je taj čili slučaj tako završija pa me došla posjetit. A sva naprlitana, skockana od glave do pete. Sa pravin, pravcatin markama odjela po sebi i sa original postolama. Sve Armani, Bos, ludnica. Zdene prosto zablistala, ka guzica od majmuna, ne moš je pripoznat. Druga žena. A šta ćeš, koga idu pare, idu. Kad su je mater i ćaća prestali financirat odma je našla drugog sponzora. A u mene nigdi para. Ni od matere, ni od sponzora. Pa mi onda zaglumila neki džet-set, počela me gledat svisoka i solit mi pamet o kompjutorima jer je to jedini tečaj koji je privela kraju, i to uz krevetnu vezu. Počela se sve itat nikin stranin ričima koje nikad prije nisi moga čut iz njenih usti, tipa: tastatura, i mejl, bizarno, trivijalno, surfalaja, i sve neke take pizdarije šta je pokupila sa tog glupog tečaja. Pari da je završila za doktora nauka. A onda, kad mi je dopizdila, dreknila san na nju i sigurno bi je potirala ća da nije prestala glumit tu snobovštinu. Kad je malo došla sebi i postala ona stara Zdene, onda smo sile, lagano ispijale kavu dok ona nije stajala kokodakat o svojoj srići.
Ja san je slušala, slušala, a onda san joj rekla: Jebate, Zdene, lako je tebi pizdit, a kako je meni. Ti si našla šta si tražila, a ja nišan našla ni šta san tražila, ni šta nišan tražila. Kako mošprida mnom, nesritnicon, pričat o svojoj srići ? To je krajnje nekulturno, nehumano i neljudski. To ti je isto kad, na primjer, ženi koja ne može zatrudnit neka žena priča kako ona ima petero prekrasne dičice.
Onda je Zdene konačno začepila o svojoj pregolemoj srići i iznila mi plan broj dva.
Ja, naravski, normalno nišan tila više čut ni riči o Zdeninim briljantnim paklenim planovima u kojima uvik ja najeben, a Zdene bude jebena strana. I tako san ja to odbijala, odbijala, a dosadna Zdene navaljivala, navaljivala. Govorila je kako joj se savjest neće smiriti i da joj njena sreća ništa ne more značit dok ja ne pronađen svoju. To da mi oće pomoć, to san joj, aj, povirovala, al to da ona neće bit sritna dok ne buđenja, to malo morgen. Ali, eto, aj, na kraju san je bar pristala saslušat u čemu bi se triba sastojat taj njen pakleni plan broj dva pomoću kojeg bi ja mogla uvatit neku marku od frajera.
Dakle, evo plana koji more samo Zdenin morbidni mozak isplanirat.
Ona je rekla da je naš zadatak samo da svako jutro kupujemo novine i pratimo koje umra. Pažnju je tribalo obratit samo na mlade žene koje su za sobom ostavile uspješne ucviljene udovce. To je lako vidit i pripoznat. Po broju osmrtnica, po firmama koje izražavaju sućut, po veličini osmrtnice od muža i rodbine i tako da ne nabrajan, a najvažnije od svega je imat nos. Te udovce nije lako bilo nać ako se zna da su, na primjer, kako san negdi pročitala, u Engleskoj u prošlom stoljeću izbrojili tri miljona udovica i upola manje udovaca.
Kad je meni Zdene počela pričat o tim novinama i osmrtnicama, ja san popizdila i nišan je više tila slušat. Nešto perverznije nišan u mom životu čula. Ali Zdene ne bi bila Zdene da me nije nastavila pilat i uvjeravat me kako je to super jedinstvena ideja i da u kapitalizmu uspjeh poslovnog čovika i biznismena ovisi uglavnom samo o tome koliko je njegova ideja jedinstvena. Draga moja, ja tebi nudim ideju, proizvod svoga mozga, a ti to odbijaš, govorila je Zdene, a znaš zašto ? Zato šta ti to ne moš pripoznat, a uspjeh svih uspješnih ljudi ovisi o tome da neku ideju na vrime prije drugih pripoznaju i sprovedu u dilo. Zašto su svi, draga moja, bogataši postali bogati? Ne zato šta su volili puno radit i imali žuljave ruke. Ne, oni su samo mislili i smislili ideje, koje su onda drugi morali sprovodit u dilo i za njih žuljavit ruke. Draga moja, oni koji imaju ideje side i manipuliraju onima koji tih ideja nemaju. Ja tebi nudim svoje ideje mukte i ti odbijaš. Navila se tako Zdene, navalila, navalila samo onako kako ona zna i šta ću, bidna, radi mira u kući morala san je saslušat do kraja.
Dakle nastavila je Zdene: Kad nađemo jednu takvu kombinaciju naš je zadatak da vidimo kad je sprovod, ono, di i u kolko sati, onda se lipo obučemo kako dolikuje i otiđemo na sprovod. Tamo vidimo i osmotrimo udovca kojemu je sigurno nakon smrti žene utjeha prijeko potribna, zaključimo jel ti se sviđa ili ne, žalujemo mu se i odlučimo o daljnjim koracima koje triba poduzet do vašeg konačnog upoznavanja i sjedinjenja. Kad je ona to meni rekla, ja san stvarno pomislila da je bidna Zdene totalno škviknila u mozgu.
Ali sad ne znan ko je luđi, ona šta me na to nagovorila ili ja koja san na to pristala. Uglavnom, ne znan kako i šta mije bilo, u kakvon sam se transu nalazila, inšoma to šta je luda Zdene predložila ja san napravila. Našle smo prigodnu osmrtnicu, uredile se kako spada i zaputile na sprovod. Udovac mi se svidija i ja san se sa Zdenon dogovorila šta dalje. Pričekale smo par dana da se čila ta stvar i tuga splasne, a onda smo krenile u akciju. Pošto smo pretpostavljale da će ucviljeni muž nakon ženine smrti svaki dan posjećivat njen grob i u tišini tit sa njom provest neko vrime, Zdene mi je predložila da ja lipo oden šta ranije na groblje, sakrijen se iza susidnog spomenika i čekan kad će ucviljeni udovac sam stić. Dok on bude tugova ja bi mu tribala prić, predstavit se ka bliska suradnica i prijateljica njegove žene, malo sa njim zajedno tugovat, a onda mu pružit rame za plakanje. I kako je luda Zdene predložila, ja još luđa opet prihvatila. Ukrcala se na jutarnji autobus i pravac groblje. Kad san tamo stigla živa san se usrala. Neka neugodna grobna tišina oko mene, a nigdi nikog, nigdi žive duše. Krenila hrabro malo naprid, a kad je nešto šušnilo, ja biž nazad. Ukopala se na mistu, nišan mogla ni livo ni desno. Noge mi okamenile, a u memoriju mi se vratile sve one priče i filmovi o vampirima, frakeštajnima, duhovima i šta ti ja znan čemu sve ne. Glupo mi bilo sad vatat autobus pa nazad, a i njega je tribalo čekat u blizini groblja. Radije sam onda sila malo na klupici isprid groblja i pričekala da neko živ naiđe. Tako san sidila i sidila i u sebi jebala sve po spisku Zdeni i frajerima i koji me vrag natanta da radin ovo šta radin. I tako san sidila, malo došla sebi dok nisu počele dolazit prve žive duše. Svit krenija, svak prema grobu svojih bližnjih, a ja kroz njih kako je luda Zdene rekla, do groba one nesritnice. Onda san našla najbliži spomenik, sakrila se i čekala. I tako sam ja tu čekala i čekala. U početku san se opet usrala od straja, ali kako je vrime odmicalo i moj straj je jenjava, a bol u nogama se pojačavala. Poslala san k vragu Zdenu i njene planove i taman kad san mislila otić ča, evo ti njega na grob one nesritnice žene. Nišan mogla očima virovat da se pojavija. Ukamenila se na svon mistu i malo bolje poćirila iza spomenika, kad ono šok. Nije bija on, pripoznala bi ga da je, nišan luda. Ovije bija više kafenkasto plav s bradicom, a oni moj udovac crn, nešto ala Klerk Gebl.
Ko je ovo, mislin se, i taman da se promislin stiže prafi on. Stali on i on, i počeli nešto mrmorit.
Uglavnom iz te njihove priče ja uberen da je oni drugi muž, a oni prvi ljubavnik. I daje muž ustvari nagovorija nekog tipa da šarmira njegovu ženu, odvuče je u krevet i ukoka. E sad, taj koga je on nagovorija bija je upravo taj koji je staja tik njemu uz rame. On i on, tik uz rame. Kad sanja to čula skoro nišan u grob propala, jedva su me noge držale. Govorin sama sebi: A Zdene, Zdene u šta me uvali, da ti jeben Zdenu i mene ludu šta te slušan, pa da nije, koza, mogla nać neko pametnije i manje sablasno misto za tražit frajera, nego me na groblje poslala, luda, dabili, luda debilna. I ne znan kako, ali u iston trenutku kad je ovi muž dava neki plik novčanica tom ljubavniku, ja, valjda, kako su mi noge klecale, šušnila iza tog susjednog groba, oni se okrenuli, ja bris. Oni se ka opareni okrenili u pravcu mene. I kad se ljubavnik da u trk za mnom, opalija hitac, probija ljubavniku nogu, a ovi pa, muž zgrabija oni bus para šta je ispa iz ljubavnikove ruke i nastavlja trčat za mnom. Ja se stala derat ka krmača prid klanje, živi svit se od straja razbiža, kud koji mili moji, muž uvatija crtu, a ja završila opet – pogodite u koga.
Onoga šta me umisto na kavu pozva u kancelariju i zatvorija par dana iza rešetaka. Ne znan ko se više nije moga načudit, ja ili on šta se ponovo gledamo oči u oči, fejs tu fejs. Sta on mene opet ispitivat o čilom slučaju. Opet isto. Parilo mi se ka neki dežavu. Pita me da šta san vidila šta nišan, šta san radila na groblju, ko mi je umra. Ja rekla da je to moja privatna i obiteljska stvar i da groblje nije firma u kojoj moraš bit zaposlen da bi seta po njoj, a da grobovi očito nisu kancelarije. On je reka daje to očito tako, ali da smo to oko firme rišili, a sad rješavamo groblje očito. Onda san malo već popizdila i rekla da mi je svega dosta i da će on mene sa svojon znatiželjon očito u grob utirat. Borati, srića da mi on nije muž.
Bija bi mi uvik za petama. I ništa, kad san mu rekla da san bila rodbini na groblju, zatvorija me i reka da ćemo nastavit s ispitivanjem kad buden spremnija za suradnju, a dotle da čekan u bajbuku. Jebate, ovo mi je bija drugi puta da san ja zbog glupih frajera i glupe Zdene i glupe mene u ćuzi, a najveći apsurd apsurda je da san ja završila u toj ćuzi, ustvari, zbog frajera koje san tila upoznat, a i nišan. To je stvarno pizdarija. Ajde, razumila bi da san imala tipa, pa se s njim poklala, ili mu recimo zbog ljubomore izbaketala ljubavnicu ili ga zbombala u jaja, ali da san ja u bajbuku zbog tipova koje nišan ni upoznala, to je stvarno za nevirovat. Ali sad nije bilo vrime za razmišljanja o povjesti moje gluposti nego se tribalo na neki bilo koji način izvuć odatle. I tako, ponovo san bila u prilici da se suočin sama sa svojin mozgon, malo promozgan šta ću sa sobon, svojin životon i govnima u koje san upala. Mislila, mislila, pritumbavala i dositila se. Ujutro, čin san se probudila, zamolila san da bi se tribala javit nekom od mojih da se ne sekiraju i da znaju di san. Oni mi dali telefon, a ja nazvala ludu Zdenu.
Ona me odma pitala jesan li ga našla, a ja san rekla: Jesan, istog ka i prošli puta u firmi. Onda me pitala di san i s kin san pa san joj rekla: Isto di i prošli puta kad san izletila iz firme pod ruku sa iston facon koja me dovela dovde. Kad san joj sve ispričala i kad je pametna Zdene konačno svatila di san i šta san, odma je doletila i počela kukat tamo po policiskoj ordinaciji. U onih pet minuta šta su nas pustile nasamo ovaj puta san uspila ja njoj iznit svoj plan. Pošto je vidila da je stvar ozbiljna, poslušala me. Rekla san joj da pođe na groblje, obiđe sve grobove i vidi ima li tamo neko sa mojim djevojačkim ili udatim prezimenom ko je otega papke. Ja san rekla da san bila rodbini na groblju i sad je Zdene tribala samo pronać grob sa nekim podudarnim prezimenom.
U početku se protivila, nikako nije tila. Govorila da se tog mista užasava, a ja san joj rekla: A nisi se užasavala kad si mene tamo slala, droljo, dabili droljo, sad aj tamo i traži, paš vidit kako je meni bilo. Sutradan došla Zdene sva ispijena i blida. Biće od straja. Jedva sanje pripoznala. Parila je više mrtva nego živa. Oni u policiskoj mislili daje to sestra od one Zdene šta mi je bila jučer u posjetu. Rekla mi je da je baš u blizini one jadne pokojnice vidila neki grob sa imenom i prezimenom moje bivše svekrve i to sav prekriven cvićem. Jebate šoka. Ja briznila u plač, a Zdene se u čudu zableušila u mene. Je, Zdene, to je ona. Bila je uvik beštijaprima meni, ali šta ćeš i kad ti pas krepa zaplačeš, pa kako neš za živin bićem. Ali ona je sad mrtvo biće, govori Zdene. Znan, znan, nastavila san šmrcat. Stali me tamo svi tješit. Ja im objasnila i oni me pustili na uvjetnu do suda. Nišan mogla čekat. Otišla san doma prisvukla se i odlučila se odma ić žalovat bivšem mužu i svekru. Ja došla na vrata i odma pala svekru u zagrljaj, počela oplakivat bivšu svekrvu, a ovi me samo u čudu gleda i briše mi suze. Kad, odjednom, zaori se neki divlji poznati glas iz kužine: Beštijo, dabili beštijo, nije ti dosta šta si uništila život mom sinu i ovoj poštenoj obitelji okaljala ugled, sad mi još sa takvin gadarijama na vrata dolaziš i ovu poštenu familiju uznemiravaš. Da ona mene živu na mojim vratima oplakuje, Jure kako to moš dozvolit1?! I još joj suze brišeš. Bestidnici jednoj bez srca i duše kojoj nikad suzu dosad nisam u oku vidila. Dobro da mi se sin jedne takve žlice opakice rješija. Izbaci je vanka naglavu, Jure, da ti jeben Juru Jurinoga! I šta će, bidni moj svekar, uvik je bija papučar, gurnija me, a ona stoka zalupila šta je mogla jače vrata za mnom. Tako da, ipak, nikad ne reci nikad. Zaklela san se da ću samo mrtva doć na njena vrata, al eto, opet nevolja me tamo dovela kad san mislila da je ona mrtva. Nišan ja kriva šta iman mekano srce prid kojim svi moji principi u vodu padaju. Nišan se mogla ljutit na nju. Nekako bilo mi je drago da san vidila da nije mrtva, već itekako živa, da življa ne more bit. I da van ne duljin šta je dalje bilo sa slučajen, reću van u par crta. Na sudu san rekla da san išla rodbini na grob, to san i dokazala, zahvaljujući onom jednom spomeniku koji je ima svekrvino ime i prezime.
Oni nisu puno provjeravali jer su prave tiče već zatvorili, a ja im i nišan bila više bitna. Ko je ta jadnica sa svekrvinim imenom nišan saznala, a nišan se, ruku na srce, ni raspitivala. Ja mislin da su mi neki rekli da su jednom vidili moju svekrvu kako nešto tuda obilazi i gleda. Biće nju, kurijožastu kakva je uvik i bila, zanimalo koje ta njena dvojnica po imenu. A ako je ona to naumila saznat i saznat će, ali briga mene, to je već njen problem. Ostalo šta san vidila i čula morala san priznat. Muža i ljubavnika su zatvorili, mene pustili, a onda me oni, molin vas lipo, nećete virovat, pozva. Pogodite di. Na kavu. Je, je. Znate oni šta me dva puta ispitiva. Oni organ iz firme. Ali, odbila san ga. Nišan mu više imala šta ispričat. Sve je o meni zna. Moga me je jedino pozvat u krevet, ali bolje da nije. Ionako ne bi pošla. Kakve san ja sriće još bi me i u krevetu za nešto optužija. Biži, biži. Mislim, nisu meni mrski organi, mislin muški, ali ovi državni organi, biži, biži. Bože sačuvaj, brrrrrr! Šta dalje od mene. Dostaje meni bilo avantura i falših organa.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šta svaka žena triba znat...

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:35 am





U TEATRU?

Nakon svih tih neuspjelih pothvata i vratolomija oko ganjanja frajera bila san malo, ruku na srce, umorna, iscrpljena, utučena, isciđena ka kuhinjska krpa. Moga si sa mnom pod obrisat toliko san bila nikakva. Digla san ruke od svega, ali, srića, nišan na se. Dotle ipak nije, fala Bogu, došlo. Osin toga ja san vjernik, a u našoj vjeri suicid je grij. Samo san se predala svojoj tuzi i samoći. Govoru svi da samo jaka, samosvjesna žena more naučit bit sama sa sobon. Pa san odlučila malo trenirat tu samoću i jakoću. Predala san se grickanju čipseva, sendviča, noktiju i gledanju glupih romantičnih filmova za plakanje. Moran priznat da me to treniranje samoće nije baš išlo. Isplakala san se, zapustila, nabila dvi-tri kile, nategla zavjese, sve zamračila i živila u mraku, ali ništa nije pomoglo, još je bilo gore. Čak san i mobitel isključila, a na kućnon uključila sekretaricu šta je za mene, ovako lajavu, stvarno bilo nepojmljivo, nišan slala ni poruke. I tako san neko vrime doma očajavala, primištala se sa jedne fotelje na drugu, sa kauča na postelju. Pila, jila, pila, jila, plakala, dok nakon par dana nije neko zazvonija na vrata. Dugo san se mislila oću li otvorit ili nastavit i dalje trenirat svoju jakoću i samoću.
Ali ono silo na zvono pa silo. Kad ko ti je to bija? Ko će drugi nego Zdene. Zvala me danima i kako se niko nije javlja došla ona meni na vrata sa policijon. Onin istin organon koji me dva puta ispitiva. Kad san ih vidila odma san in vrata u noseve zalipila, ka i svekrvi oni put.
Zdene se stala derat da joj otvorin, ali san joj rekla da oću tek kad dođe bez organa. I, borami, sutradan uveče eto ti nje opet, ali ovaj puta sa onin njenin tipom iz firme i još jednim. Kažu da su se zabrinili za mene i da su me odlučili izvuć iz depresije i stana i izvest u život. Ja nišan tila, rekla san in da mi nije ni do čega, da mi nije do moga, a kamoli tog njihovog života. Ali oni su me bukvalno izvukli iz kuće. Zdene navukla nešto robe na me i odveli me, nećete virovat di. U teatar. A to je za mene tek bija šok i sajnsfikšn. Sila Zdene, do nje taj njen, a do mene taj kojega su doveli da mi bude ka društvo. Ja isto sila, šta ću? I onda počela ta neka njihova predstava. Glumci se stali okolo bacat, svi polugoli namazani nikin bilin bojama. Deru se, urliču. Mislin se ja: A šta je ovo, Bože moj ? Ja san teatar zamišljala skroz drukčije. Mislila san da oni koji tamo nešto predstavljaju moraju bit lipi, moraju lipo govorit, glumit, pivat.
Kad ono, isprid mene sama deračina i valjačina. Stali se još gađat pokvarenin jajima i izvodit neke perverzne pokrete. Sodoma i Gomora.
Parilo mi se da ono more i moja baba glumit, samo se moja baba sigurno ne bi tako tila, ni mogla izblamirat. Počela seja na onoj stolici vrpoljit tamo-amo, počela povirivat na mobitel ne bil vidila kolko je sati. Još san se više oneraspoložila nego kad san došla. Borati, umisto da se čovik u teatru opusti, nasmije, da vidi kako ti glumci izvode nešto šta drugi običan svit, koji nisu umjetnici, ne može, da ti skrenu bar na trenutak misli od svakodnevnog sumornog života, kad tamo, umisto da san se opustila, ja se sva napela. Da me nije bija blam bila bi priko svih priskočila i izašla vanka na frišku ariju, ponovo u moju samoću, ali eto nišan tila pravit skandal. Izdržala san bome sve tri ure. Ma koje su to budale da in predstave traju tri ure?! Ko to more danas toliko sidit, ne znan. Ma u današnje vrime bi i Prohujalo s vihorom tribalo kratit altroke one budalaštine koje sanja gledala. Posli predstave svi se tome divili, čestitali glumcima. Rekli da je to moderno neko konceptualno kazalište, neke, kolko se sićan, fragmentrane, fragmentarne dramaturgije ili tako nekako. Uostalom, more sve to bit, a i ne mora. Taki je to, čini mi se, žanr. Svi se u to ka nešto puno razumu. A i Zdene se tamo nešto pravila pametna za popizdit i stalno klimala glavon. A da si je pita zašto klima, ne bi ni ona znala. Dobro jon se vrat nije ukočija. Bar ja znan daje ona dosad jedino prvo i zadnje gledala i pročitala Nikoletinu Bursaća, i to zato staje bilo obavezno u školi, pa nas je učiteljica nakon lektire odvukla u teatar da si to i slikovito predočimo. Zdene je, sićan se, sidila do mene i stalno nešto zapitkivala, vrtila se, rastezala žvaku i gađala se bombonima. Jedva je kraj izdržala. Stalno joj se pišalo pa je ulazila i izlazila deset puta priskačući čili red, a sad se pravi nešto načitana i nagledana. Ma more ona zajebavat i zavaravat koga oće, ali šta meni baca glumu, jebate, kad ja znan ko je, šta je i kakva joj je pamet i koliko piza. Ali sad kad je imala ka frajera intelektualca počela se i ona pravit pametna da, ka, ona to sve razumi. Glavno da je ona nabacila toaletu, to je najglavnije. Dobro, šta znan da to Zdene ne razumi, ali se meni parilo da to nije razumija ni ti njen intelektualac, a bome ni iko drugi. Nego, eto, ka svi se pravili i tražili niku dubinu u toj skakačini i deračini, a kad su mene pitali šta mislin, jel mi bilo lipo i jesan li se zabavila, štagod produhovila i produbila, ja san in sve skresala u brk i rekla da ja ništa ne mislin i da nešto gorega i glupljega nišan vidila u životu, i da ne da san se produbila nego san došla još plića. Nešto nekog vraga i ja znan, ne more se reć da se nišan bar filmova nagledala. Zdene se od neugode stala glupo cerekat i tuć me nogon, a oni tip kojega su doveli da mi pravi društvo uvatija crtu i zbrisa.
Posli san čula da je reka Zdeni i njenom intelektualcu da sa takvon neproduhovljenon i neobrazovanon glupačon bez dubine, ka šta san ja, neće stat ni pet minuta, altroke je više di izvest i pravit joj društvo. A je me razočara, sva san se izdeprimirala. Neš ti njega i njegovog društva. Boli me nika stvar šta je on tako reagira, pari da bi ja s njin više izašla, pogotovo ako me je mislija odvest na još neki taki kulturni događaj. Dosta mi je šta u slikarstvu više ništa ne razumin i ne mogu pripoznat. Same neke brljotine koje bi moglo i dite od pet godina našarat, pa još i takav teatar, Bože me oslobodi. Ako je to neka današnja umjetnost onda mi je drago da nišan umjetnik, da umjetnike ne moran gledat i sa njima se družit. Ustvari, ja mislin da su pravi umjetnici užasno jednostavan svit. Onaj Domingo i Pavaroti lipo se zajebaju, igraju sa Karerason na karte do samog izlaska na scenu, al zato kad zapivaju, bogovi. Gledaš, stani-pani. A ovi niki falši umjetnici, više glume van scene nego na sceni.
Onda sve ono šta ne valja proglase za umjetnost. Recimo, ako ne znaju nešto lipo nacrtat onda neku brljotinu proglase genijalnim djelom ili, na primjer, ako ne znaju lipo pivat mukanje proglase vrhunskom vokalnom izvedbon. Tako je jedna glumica u Holivudu imala grube noge, ali su njeni menadžeri odlučili da su baš takve noge ludilo i in, napravili propagandu i bogme proglasiše njene noge nogama stoljeća. Lako je tako. Tako bi i ja sebe mogla proglasit ne znam kim. Novom Dinom Lolobrididom. A da iman malo više kuraže i bolji želudac to bi i napravila. Stvorila bi sama od sebe mit, budale bi se divile, ja in se lipo smijala u brk i mlatila pare. Neka taj više nije tija izać nigdi sa mnom. Misliš da mije žaj. Dostaje meni tih začudnih kvazi umjetnika koji jedino sami sebe razumiju. Iman ja iskustva s tim.
Kad san bila srednja škola svidija se meni jedan tip. Zgodan lip, ono, ala Konan. I malo-pomalo, mi se nekako spanđali i, aj, nazovimo to proodali. I sad, on mene jednu večer izvea vanka. A onda nije sta pričat o sebi. Ja, pa ja. Priča kako ga niko ne razumi, kako je nesvaćen, kako on ima neki svoj unutarnji život, kako njemu ne tribaju te neke glupe umjetničke akademije jer da to šta tamo uče on sve već zna. Govorija mi je o astrologiji, o horoskopu, o apokalipsi, o vodenom krevetu, o besmislu umjetnosti i postojanja, o makrobiotici, budizmu, Cigavari, Tibetu i pitaj ti Boga čemu sve ne. Mene nije pita ni a ni be. Takvi su vam ti muški. Vole da im se žene dive i hrane se tim. Svi bi tili bit genijalci u ženinim očima. I sad, on meni to sve priča kako bi ja svatila koju ja nesvaćenu genijalnost iman pored sebe. I malo-pomalo, oćeš nećeš, počneš tako, tija ne tija, razmišljat. Tipa onoga: Viš ti kako je on genijalan i nesvaćen, a ja obična i glupasta, svak me more pročitat ka otvorenu knjigu. Dobiješ još neki kompleks manje vrijednosti, majke mi. Bude te sram šta si običan čovik, šta nisi malo kompliciraniji i zamršeniji, šta su ti misli sabrana djela, a ne roman toka svisti.
Šetali mi tako šetali uz more. Divota! Misečina pružala srebrni odsjaj u more, ja blenila u zvižde, sve romantično za popizdit, a on ti odjednom umuka i samo tako, oda, oda uz mene i muči. Kad odjednom reče on meni: Goge! Ja se trgla, mislila sad će past poljubac. To je to. A on opet: Goge, znaš šta!? Ja kažen: Znan i ja bi to tila. On kaže: Šta bi tila?, a ja kažem: Pa to šta i ti! On kaže: Šta bi ja to tija?
Ja kažen: Pa to šta misliš, a ne moš reć. Nemoj se sramit, moš mepojubit. A on kaže: A ne to, Goge, ja te puno volin i osićan te ovdi, vidiš ovdi, u srcu, u grudiman. Ja se rastopila rekla da i ja njega isto tako osićan i da baš zato mislin daje baš sad idealna prilika i scenografija za poljubac. A znate šta mi je on odgovorija? Odgovorija mi je da on mene toliko duboko voli i osjeća, pa me zato ne more pojubit, nego da ja lipo iden doma, a da će on ostat sidit na onoj misečini, gledat u more i srebrni odsjaj i razmišljat o meni i našoj jubavi, i da će tek tad ta ljubav u njegovon srcu dobit planetarne uzvišene dimenzije. Reka je da bi pravi realan poljubac bija prebanalan potez za tako uzvišene osjećaje. I da će želja i žudnja za mnom bit puno jača kad mene ne bude bilo, kad oden doma, a on ostane razmišljat o meni i žudit za mojin usnama i jezikon. Ja se skamenila. A budale, jebate! Pa dićuja sad sama doma u ovu uru, rekla san mu. Pa znaš li ti daje skoro dvi ure po noći. Di ću sama u tu uru šetat uz more po toj mrcini. Pa more me ko silovat, priklat. Štaš onda sa ljubavi debilu, debilni. Ko zna staja njemu još nišan izgovorila ne bi li ga uvjerila da me otprati doma, pa onda ako se on oće vratit nazad, privalit pjehe svu tu kilometražu nek privali, vrati se, blene u misečinu i pučinu i nek razmišlja i žudi, jebe se mene, samo da ne iden sama doma. Ali, ma kakvi. Ne bi ga Bog nagovorija. Lipo ti on šija, blenija u pučinu i više se nije da dozvat. Moga si ga dozivat, mrdat, trest, ali on ka daje upa u niki trans, meditaciju šta li? Prije mu nisi usta moga začepit, a sad umuka i ni riči, skamenija se ka mrtvac a ti draga moja Goge lipo u dvi ure sama po mrcini doma, pa šta bude, bude. Jebala san mu mater sve puten kući, pivala san i trčala od straja brzo koliko me noge nose. Rekla san sama sebi: Goge,Goge ako ovo priživiš nikad više neš pogledat umjetničko djelo altroke umjetnika. Jebemti njih i njihovu začudnost. Bolje nać nekoga normalnijeg i manje začudnog pa da te lipo poljubi, zagrli, pruži ono šta žena traži i isprati do kućnih vrata, nego da se on ljubi sa tobon u svojin mislima, a ti trčiš doma sama i pripadnuta ka zadnja budaletina. Toliko o tin začudnin umjetnicima. Poznati su oni meni sa svin njihovin imiđima, glupin frizurama, oćalima i još glupljin mislima i fiks idejama po kojima bi, ka, tili bit jedinstveni, kad već ne mogu bit jedinstveni po svojoj umjetnosti. Zato bolje da je ovi Zdenin prijatelj, šta mi je pravija društvo u teatru, sam otiša od mene nego da san gaja nogirala. I dobro je daje otiša u teatru kad je mene ima ko pribacit doma, a ne u dvi ure uz more na misečini. Ajde, ima Boga. Dvi se valjda iste tragedije ne mogu ponovit. Slične da, ali iste teško. Kucniću tri puta da se ne ureknen.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šta svaka žena triba znat...

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:35 am




OPASNOSTI ZA BRAK
PRIJATELJICE NISU ZA KUĆU

Kako san van već rekla u prethodnom poglavlju: družite se i imajte prijateljice, nema tu ništa loše, ali problema ima i mogu nastat.
Svi vam muški mrze ženine prijateljice, pogotovo emancipirane raspuštenice. U prvom redu šta mu zadržavaju ženu koja bi u to vrime mogla kuvat, prat ili nešto korisnije radit za njega. Drugo, ne voli da mu neko ženi puni glavu i da ona uživa u bilo čijem društvu osim u njegovom. Sto razloga će on nać da se s njom više ne viđate. Te šta će ti ona lina krava, sav posa koji ima je ispijanje kava i kavica po tuđim kućama. Šta ona tebi ima gatat u kavu, daje znala gatat izgatala bi prvo sebi, pa nismo mi, borati, cigani ni pogani. Te šta će ti ona raspuštenica i kurva koja ne zna sama di će sa sobom. Čili grad je priko nje prosa, još će nam i sidu u kuću donit. Nosi to k vragu prije nego nas sve u kući infeta. Te šta će ti ona s petog kata. Nikad ništa ne kuva, zbog nje mi svaki ručak prisidne jer se zalipi za naš stol ka krpelj, pa neću ja valjda radit i slamat se po čile dane da bi suside ranija. Neka sama kuva, ima ruke. Te šta će ti ona čavka udovica. Borati, od kad jon je muž umra ne zatvara usta, mlije li mlije, ka mlin. Pa da ja u svojoj vlastitoj kući ne mogu na miru od tih ženturača novine pročitat. I tako dalje i tako bliže, uglavnom sve mu ženine prijateljice smetaju, nijedna mu ne valja i to samo zato šta muško ne podnosi nikakvu konkurenciju, pa bila to i samo jedna obična bezazlena lajava prijateljica. Mrzi te ženske ćakule, a posebno je alergičan kad se zasidne po pola ure na telefon. Na to dobije nervni, zbog svega šta san prije navela, plus još zbog telefonskog računa. A od svih mogućih ženinih prija uvjerljivo su mu najmrže emancipirane raspuštenice otkopčane odgori do doli, jer se boji da bi mogle imat utjecaja na njegovu ženu koja s vrimenom možda postane samosvjesnija, a to samosvjesnija znači da više misli na sebe, manje na muža i da ne mora nužno trpit svako njegovo sranje. To muž ne voli. S takvim emancipiranim prijateljicama muževi se vole družit van kuće, ali zato ne žele da u kućama njihovim ženama sole pamet. Zakonita žena mora bit mancipirana i neosvještena. Šta bi drugačije mogli još reć: muškima laska vrlina i neosvještenost vlastite žene i sloboda i osvještenost tuđe.
Zato i vi pamet u glavu. Pokoji savjet takvih prija neće vam bit na odmet, ali nemojte ih opet ni slipo slušat, jer su česti slučajevi da upravo takve nagovaraju udatu ženu na sve i svašta. Tipa onog: Vidi mene, otkad san se rastavila druga san žena. Niko mi ne visi nad glavom i nikome ne moram polagat račune, di ću, s kim ću i kad ću. Legnem kad oću, dignem se kad oću, idem di oću, dođem kad oću i niko mi ne ronza i ne prigovara. Sve vrime koje san prije trošila šetajući po pazaru i tražeći svježe paprike, pome, breskvice – spizu koja neće naškodit mom mužiću i na koju neće podrigivat i rutavat, vrime koje san trošila rintačeći po kući, kuvajući, perući-derući podove i tapete, sad posvećujem sebi i gledan samo isključivo kako sebi i svom stomačiću ugodit. Obnovila san se, podmladila, više se smijem, nišan depresivna, ljudi me više vole, žele u svoje društvo. Kad se zaželim muškarca izaberen najzgodnijega, potrošim ga i pošaljem doma, jer ne volin da mi usmrđuje postelju dulje nego je to potrebno. Dakle, kako vidiš, draga moja život se može savršeno organizirat i konzumirat. Zato bi ti ja preporučila da se podhitno prominiš. Jer život je kratak.
Šta, recimo, sad da ti njemu daruješ najlipše godine svog života, a kad malo uvatiš godina on te šutne ka staro gvožđe na otpad i dovede mladu piplicu da mu sidi na jajima, a to je nerjedak slučaj, i šta ti onda bidna moš reć nego: "Ajme meni i mladosti moja kome je dado i za koga je potroši. Zato se, draga, okreni, prosvitli, izađi iz mraka sad dok ti je još vrime, jer vidiš mene, meni se takvo nešto ne more dogodit jer ja svaku sekundu života živin, punim životom, muškarce tretiram ka potrošnu robu i kad se izližu i potroše, samo ih šutnem. Dakle, umisto da čučim kraj nekog jadnog muža i čekam kad će mi dat nogu u guzicu, ja lipo sidim kraj više muških i samo ih bacin kroz prozor kad više nisu za upotrebu. Ustvari, tretiram ih ka uloške za jednokratnu upotrebu. Jebate, meni svaki dan dolazi ispod kuće kontejner da pokupi sve te škovace, majke mi.
I tako iz dana u dan, sa kavice na kavicu, zaista postoji velika šansa da jedna ovakva iskusna maca, koja je prošla sito i rešeto, jednoj običnoj domaćici, kojoj je svaki dan jedan nalik na drugoga, napuni glavu. Postoji mogućnost da ova žena koja se posvetila domu i obitelji istinski poželi priko noći sve ostavit i upustit se u ludi samački život pun avantura i izazova, da počne preispitivat i omalovažavat svoj dotadašnji obiteljski život. Samo je sad pitanje je li to baš sve tako kako je to njoj njena takozvana prija predočila i nadrobila. Možda je baš ta nazovimo prija ljubomorna na nju, njen obiteljski život, muža, dicu i sve šta takav skladan obiteljski život more jednoj ženi pružit?
Jer te lije, raskopčane od glave do repa, dugih noktiju i natapirane kose, koje vas nagovaraju da ostavite sve, muža, kuću, dicu, spremne su već sutradan nakon vašeg odlaska uletit u vaš topli dom, sve prisvojit i lipo se udomaćit. Spremne su ugađat vašem mužu više i od vas samih, uzet van dicu, izrodit drugu. Sve, sve. Zato tu triba imat pameti i granice i uzimat ih s oprezom i rezervom. I zato u ovom slučaju nije ni loše šta se muž boji da vas takve ne promine. Mislin, bolje je da se plaši da prijateljica ne promini vaše navike i odnos prema njemu, nego da vas on ne promini, odnosno zamini s njom. Tu, kako vidite, opasnost vreba sa svih strana. Zato triba pravilno veslat, naginjat barku na livu i desnu stranu, ali pazit da se ne privrne. Zato prijateljstva triba održavat, savjete uzimat s rezervom, družit se, ispijat kavice, ali daleko od kuće.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šta svaka žena triba znat...

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:35 am




STRANKINJE

A šta naši muški po liti popizde za stankinjama, to je za nevirovat! Dobiju nešto od onog evropskog šarma koji nemaju priko zime. Prosto se pomame. Ne moš ih pripoznat. Valjda in ona vrućina udre gori i doli pa se ne mogu kontrolirat. One njima glavom zaokrenu pamet.
A kako i neće. Odaju onako ka lisice. Moš ih na kilometar pripoznat. Po čili dan se prže na suncu, tako da su crne ka vragovi. Valjaju se s jedne na drugu stranu, cerekaju i nešto nerazumljivo trabunjaju: Ojes, o nou, va bene, na bene, šene, vandrful, najs, vedr, bjutiful kroejšn bojs, ja, ja, ih kome, ih kome. Ko će ih razumit. Sve im je najs. Normalno, kad dođu samo na par dana i to puna džepa. Sjaje se i vonjaju na kilometre od raznoraznih izmišanih masti, kremetina i parfema sa kojima se po čile dane mažu. Sunčaju se uvik u tanga gaćama ili gole, a to na njima ne znaš jesu li tanga gaće ili su in špigete u guzici.
Mogu slobodno bez njih. Ustvari, znate vi šta su to tange? Ma, sigurno ste čuli. To su van one gaće šta ulazu u guzicu. Evo definicije. Prije su muški morali razmicat ženske gaćice da bi in vidili guzicu, a sad in moraju razmicat guzicu da bi in vidili gaće. Eto. Te van strankinje uz tangu obavezno imaju izblajhanu, sprženu plavu ili jako natapiranu crnu kosu. Usta su im uvik rozo kričava, oko ruku i vrata, a nekad, borami, i struka imaju po tri tone zlata. Oblače se u nemoguće kombinacije. Pogotovo Čehinje, ono zeleno-plavo-žuto. Da te oči zabole. Za oslipit. Ponašaju se prenapadno slobodno i razuzdano ka kuje puštene s lanca. Normalno, kad uvik ljetuju, ljetuju bez muževa i momaka, pa nadoknađuju sve propušteno. Nisu one takve doma, ne. Ovdi misle da sve mogu jer ih niko ne zna, a šta ja znan, biće tako i naše poludu kad odu u njih. Sve se tim strankinjama otvara od gori do doli. I uvik in ka tobože nešto slučajno ispadne. Komadić sise, noge i da ne kažem čega još. Imaju duge nokte i vataju tipove na neke glupe i prozirne fore. Ka ono, tobože, izgube se pa ne znaju put. A kad ih ovi naši provozaju i izvozaju zaborave samo ne di su nego i odakle su došle. Potpuno se pomame. I tako se ka tobože stalno gube. Jebate, neka nose kartu, kompas, mahovinu u ruci ili dokumente oko vrata ka pasi. Ima načina za orjentaciju. Koriste se i onom glupom forom kad im ka nešto ispadne dok se dižu, zavezuju cipele ili in, recimo, triba namazat leđa, ili in pukne guma, ili in je slabo pa in triba čaša vode, umjetno disanje i sve tako. A staje najtragičnije naši muški su za tim njihovim stilom i punim đepovima naprosto ludi. Sve bi in učinili. Sve ono šta nama nikad ne bi i to sve zato šta nemaju živaca i do svog cilja bi tili stić šta brže, a strankinje su idealna prilika za to. Oni žive u skladu sa ovin histeričnim vrimenom kompjutera i raketa. Nemaju više živaca za udvaranja i predigru. Mi uvik bar prvih par dana govorimo: Ajme, nemoj, ajme, nemoj još malo, neću, neću, ne dan, ma nije to još u redu, ma nemoj doli, moš samo gori. Samo poljubac. I tako sve dok ne polude. A sa strankinjama nemaju tih problema. Njih ne tribaju ni pitat, one same skoče. I posli kad one nakon ljetovanja odu, prema njima nemaju nikakve obaveze. Ne tribaju se sa njima svađat ni zenit ih. Lipo se naguštaju i njih i para. Onda one odu, a oni slobodni i bogatiji za koju kunu i za koje iskustvo više. Zato se ne bi tribale na njih ljutit jer su od mnogih naših momčića napravile muškarčine. Uvele ih u svijet svjeckoga seksa koji će oni opet primjenit na nama, domaćin ženskima, kad njih više ne bude bilo. A u drugu ruku naši muški spadaju u dio domaće turističke ponude. Ali jedna Čehinja Jitka baš se nedavno žalila u novinama da nova generacija Dalmoša sidi uglavnom po kafićima i daje to skroz jedna ozbiljna stvar. Stvar je alarmantna! U pitanju je imiđ Dalmatinaca, zavapila je. Ne znaju one da su se naši muški posli rata malo iscrpili, šta od samog rata, šta od udovica, ali one naprosto ne mogu ili neće to razumit. Ne ide im u piriju. Kolike samo zbog njih dolaze vamo. I zato im naši muški moraju bit na raspolaganju, jer to spada u domaću turističku ponudu. I sad nije ni njima lako. Moraju nudit šta se od njih traži. To je za dobrobit sviju nas. Jer će tako rastom domaćih ponuda rast turizam, a time i državni buđet, pa ćemo prije u Evropu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šta svaka žena triba znat...

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:36 am



LAKŠE JE AKO NEMA MATERE

Najveća falinga svakog muškarca je – mater. Sve bi mu se još nekako moglo oprostit, samo da nje nemaju. Zbog matera je polovica brakova već razvedena, tako da nije ni čudo kad kaže moja prija da joj odsad u životu igraju samo tipovi koji su siročad, dakle, oni bez matera. To je malo surovo, ali ja mislin da su jednom muškom dovoljne dvi sise, i to ženine. Muškarci, siročad bez matere, puno su privrženiji ženi zato jer nemaju drugog izlaza, kad se na nju naljute nemaju mamice kojoj bi odma otrčali tražit rame za plakanje, nego nesporazum lipo moraju rješit sa svojon ženom. A muški koji ima mater tija bi se privinit na ženinu sisu, ali je problem šta se nikako ne more odbit od materine i to ona osića, koristi i bori se ka zvir za to svoje mladunče. E sad, to ne bi bija problem da se ona bori za mladunče, nego se ona bori i kad to mladunče postane mazgunče. Jednostavno mu ne da odrasti, da se odbije od sise i izađe iz pelena. Njemu to, fala Bogu godi, i eto ti problema za jednu vezu i brak. Imaš muža, nemaš muža. Tilo muškarca, psiha diteta. Za sve su to krive te zviri, matere, koje ih na vrime ne šalju iz zvirinjaka i ne osposobljavaju za život u džungli.
Svaka mater koja ima sina misli da je, rodivši ga, učinila nešto značajno za čovječanstvo. Svaka u svom malom vidi kombinaciju nobelovca, Kazanove, Robina Huda, Don Huana i Ajnštajna. Svaka misli da je jedina ona rodila i da je jedina ona majka. Pari ka da niko drugi nema matere.
I sad normalno da niti jedna žena za njenog sina bez mane nije dobra osim nje same i zato u svakoj novoj sinovoj izabranici vidi suparnicu sa kojom će se za prevlast borit čilog života i do posljednje kapi krvi. Još je gora situacija od ove, koja je već sama po sebi grozna, kad je taj sin jedinac, jer je tad njena pažnja totalno na njega usmjerena i ona o njemu i njegovim poslovnim i ljubavnim potezima razmišlja po čile dane i noći. Druga otežavajuća okolnost za mladu lipu nevistu je ako ta mater ima recimo malo stariju, razvedenu, neudatu ili nezaposlenu ćer pritom još i ružnu. Ako je ćer nezaposlena, a nevista zaposlena, čilo će vrime nagovarat sina kako nije dobro za ženu da radi, jer daje udatoj ženi misto u kući u kojoj i tako uvik ima posla. Ako je ćer, recimo, ružnija i štogod starija, mater će sinu po čili dan zvocat kako nije dobro za ženu da se stalno licka, pička i uređuje. I šta jedna udata i poštena žena uopće ima radit isprid ogledala, šta će njoj uopće šminka i neka moderna garderoba. To je za šiparice. Svaka udata žena koja se puno dotjeruje ima u glavi neke pogane misli. Sin će u početku odmahivat rukom ali malo-pomalo ubaciće njemu mater bubu u mozak, pa će i on počet prigovarat ženi. Žena, naravno, neće tit odustat od šminke ka ni od posla i eto ti skandala koji lako dovede do razvoda. Ako joj ćer nije ni u kakvoj romantičnoj vezi, a već su je godinice uvatile, brižna mu mater neće, pogotovo, moć smislit tu sinovu ženu, pogotovo, ako bude prisiljena gledat njihovu zajedničku bračnu sreću. Ona će uvik u rođenom sinu gledat potencijalnog ženika za vlastitu ćer, odnosno taj sin bi triba bit jedinica za kvalitetu i džekpot za svaku ženu. Znan da van se ovo čini malo perverzno, ustvari i je, ali kao staje poznato da imamo takozvani Edipov kompleks, tako bi i ovo mogli nazvat Svekrvin kompleks. To je ono šta bi u psihologiji rekli – duboko nesvjesno.
No, da se mi vratimo na ono duboko svjesno. Sin, naravno, sve cure koje upozna najprije dovodi na vizite materi. To je ka carina. I kako je dovede, tako brzo i odvede. No, međutim, to su uglavnom one glupače koje na vrime ne shvate da prvo moraju zavest muževljevu mater, pa tek onda njega. Žena mu postaje ona koja najlakše izlazi na kraj i ima najbolju taktiku sa njegovom materom, a ta taktika mora bit bolja od onih kojima se koriste najškolovaniji ratnici u gerilskim ratovima, najvažnije obavještajne službe u svitu i šire, najveći stratezi modernog ratovanja i špijunaže. Taj trud i nadživotinjski napor isplati se ako je žena baš ludo zapela udat se za dotičnog frajera, jer samim tim šta je toliko zapela, odnosno zaljubila se ili šta ti ga ja znan, šta mora bit od početka spremna na žrtve. Još je najlakša ona: Kako njega osvojit1?, ali tu triba još toliko toga osvojit da bi čovik prije osvojia Mont Everest nego čilu tu ekipu: oca mu, braću, braćine zločeste žene, širu familiju i familiju u iseljeništvu, prijatelje, njihove žene i onu malo stariju, razvedenu, neudatu ili nazaposlenu cer pritom još i ružnu. I najvažnije, na kraju, kako san već gori spomenila, kako mu osvojit mater. Dakle ovako.
Kad žena prvi put uđe u muževljevu kuću ne srni se ničim isticat, ni lipotom, ni pameti, tako da bi se njegova mama odma osjetila dominantnija i još dobrodržeća. Djevojka mora pokazat šta veću stidljivost, pa ne bi bilo loše da se dobro narumeni prije ili se pak svako malo štipa za obraze da taj stid šta bolje ispliva. Kad vas nečim ponude, prvo recite: Neću, ma neću, a ako baš navaljuje onda uzmite samo jedan kolačić, ne više, jer će odma reć da ste nepristojni, da vas mater nije dobro odgojila ili da se dosad niste imali di naist. Nemojte slučajno pred njom taknit njezinog sina, a kamoli, ne daj Bože, poljubit, jer će odma reć: Vidi kurve, nije ga znala uvatit. Jadni moj sin pa je na njene cake, trikove i čari bari. Zgrabila gaje i začarala samo priko kreveta. Ko zna koliko ih je ta obradila prije nego je moje jadno neiskusno dite začarala. To zapamtite u svakom slučaju, pogotovo ako koji put prispavate sa njim u materinoj mu kući, jer morate bit svjesne da će one uvik ka tobože prolazit i žurno pritrčavat tamo-amo zbog nekog važnog posla isprid sobe u kojoj ste vi sa njenim sinom ili će prislonit uvo na vrata od spavaće sobe ne bi li čula kakvo dahtanje ili puvanje. Nemojte otvarat vrata jer joj je nos sigurno u bravi, pa ne bi bilo dobro da zbog vas završi na hitni kiruški. Ja san mojoj tako jedanput skoro nos odfikarila, pa se nije stala derat do dan danas. Zato se suspregnite od dahtanja koliko možete, jer matere zaboravljaju da su i one isto to radile kako bi začele svoga sina. Kad ih slušate imate osjećaj da su sve one začele po duhu svetom. Da muškoga nisu ni vidile, altroke takle. Tu je uvik teško nać ravnotežu jer ako pak ne pokažete nikakvu nježnost prema njenom sinu reće: Ne voli ona njega, s njim je samo iz interesa. Niko ne more volit sina ka mater, to je poznato iz povjesti. Zato oprez.
Kažem vam, to su neviđene taktike i najzamršeniji Arijadnini labirinti kojima se pridobija svekrvina naklonost. Uvik je hvalite. Ako izgleda ka vištica, vi joj recite da niste nikad vidili ženu tih godina da se tako dobro drži. Falite joj frizuru, robu, stas, recepte, kolače, falite joj goblene, namještaj, cviće, ikebane, novu televiziju, kupite joj drvo života, puzavac, opiturajte koji put kosu, skinite zavjese, odvedite je u grad, kupite joj materijal za vestu, hvalite joj sina do besvjesti i govorite daje to jedini čovik na svitu bez mane, jer ako bilo šta drugo kažete ona vas neće razumit i još će vas više zamrzit. No, ako te sve prepreke i prepone pređete i buduća vas svekrva kako-tako prihvati, morate bit svjesni daje to tek petina pređenog puta do njenog srca, do kojeg zapravo, ka šta i sami znate nikad nećete doć. Kad se udate za njenog sina stalno će vas zivkat, zapitkivat. Šta kuvate njenom sinčiću za ručak, kad ste bili u spizi, šta ste radili popodne, di je njen sin, je li dobro ruča, boli li ga drob, je li se iznervira na poslu, triba li donit friške blitve iz vrtla i tako dalje i tako bliže. Ako, recimo čuje, da njen sin, otkad se oženio, jede nešto šta nije tija dok mu je ona kuvala, more totalno popizdit. Kad je moja svekrva vidila da joj je sin počeja ist sarmu koju san ja pripremila totalno je poludila. Jer kad ih je ona kuvala nije ih tija ni taknit. Kad van dotična svekrvica ude u kuću prvo će sve dobro izvižitat, otvorit van ormare, kredence, pregledat banj, sobe, servise, ćikare, pijate, ručnike. I ako nađe koju falingu pilat će vas danima. Naravno, nametaće van i svoj ukus, boje koje ona voli, namještaj, slike, goblene. No, to je još uvik varijanta mila majka, prema onoj da ste prisiljeni živit s njon. O tome ne želin ni govorit. O tin torturama i maltretiranjima, kad moraš peglat samo na jeftinu struju bija raspoložen ili ne, do toga triba li peglat rukave sinove košulje na crtu ili bez crte i kako mu slagat mudante, to ne, to je pristrašno da bi o tome uopće mogla progovorit više od ovoga. Eto, sad vi vidite imate li za sve to živaca i koliko morete trpit, pa sritno. Znajte, ako to sve ne izdržite, na kraju sve pošaljete u pizdu materinu, spakirate kofer i odete, tek se pojavljuje šansa da će vas svekrva zavolit. One redovno pate za bivšim nevistama, pogotovo kad sin u kuću dovede novu. Onda sve vaše mane najednom postaju vrline. Tako da je tek ta nova nevista najebala. Stalno će joj govorit, ne to tako, moja nevista je ovako, ne to ovako, moja nevista je tako, i tako dalje.
Najgore šta se more dogodit dalmatinskoj materi jest da joj se sin veže za razvedenu ženu s ditetom. On more imat čili vrtić diče iz predhodnih brakova, ali žena ne. To je drugo. A jeste vidili ovog novog norveškog princa? Oženija se običnom pučankom, raspuštenicom koja ima dite. On plave krvi bez crvenog zrnca, a ona najobičnije crvene. I to dite je prihvatija ka svoje, i to ne samo on nego mu se i čila familija sa njim zabavlja. Moga je imat koju je tija, ali se zaljubija u nju. Možda bi i on volija da je ona bila sama, ali nije, a zna se da niti jedna normalna mater neće ostavit dite. I sad njegova pametna kraljica mater računa: Ako je moj sin sritan i ja san, šta ću se mišat. Ali drugo je norveška kraljica ka svekrva, a drugo dalmatinska domaćica. To su nepremostive razlike koje ćemo morat kad-tad premostit ako budemo tili bit kulturni i uć u Evropu.
Eto, ta norveška kraljica ustvari popravlja prosjek svim svekrvama ovog svita. Dokazuje da u svakom primjeru ima i izuzetaka. Ovo o svekrvama san napisala ka bivša nevista, a ko zna, jednog dana ako postanem svekrva možda nešto napišen i o tim nezahvalnim nevistama.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šta svaka žena triba znat...

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:36 am





NIŠTA NAS NE SMIJE IZNENADITI

Muškima je prije braka najvažnije kakve žene imaju noge, a čim je utiraju u kužinu onda im je najvažnije kakve su joj ruke. Noge više niko ni ne primjećuje. U kužini su ženske noge obično pokrivene nekom kućnom vestom ili pregačom, u krevetu i tako dolaze sa strane, a u mraku više nisu ni bitne.
Inače, u nas van se najviše cjene žene koje sa svoje petero diče ne izlaze iz kuće, po čili dan rintače, iščekuju, dočekuju tu svoju dicu i, naravski, muža kojeg po pravilu nikad nema u kući. Zapravo, jedino vrime kad svrati je kad mu zakrulje criva, a to je ono gluvo doba negdi ono oko tri, četri popodne kad su jedino skitnice na ulici. Uglavnom, većina današnjih oženjenih muškaraca ponašaju se ka neženje. To znan iz iskustva.
I tako van taj naš prosječni tata Dalmoš skokne doma na obid, pomilki po glavušicama dičicu koja se tad već odmaraju, ka šta i rade dobre tate, lupne ženu po guzi, malo uvati za ciku i lipo sidne za stol. Žena mu lipo servira u miru, uz osmjeh ge šest, dičica već uredno sanjaju svoj popodnevni san i ne arlauču, tako daje atmosfera za njegovo uživanje i opuštanje više nego idealna. Posli obida čovik zapali duvan, popije štagod i lipo se izvali, pročita novinu, posluša kratke vješti, zahrče, a kad se digne pomilki dičicu po glavušicama, lupne ženu po guzi, uvati za ciku, cmokne i izađe. I sad pitaj ti Boga kad će doć. Lakše lastavica nađe put iz Australije u ove naše krajeve nego oni doma. I to lastavica uvik dođe na isto misto, a oni nerjetko zabucaju kuću i prispavaju u pitaj Boga čijoj. Vanka vode svoj drugi život. Kuća im prestavlja sigurnost, a sve staje van kuće slobodu. U kući ručaju i malo prispavaju, vanka kartaju, loču s prijateljima, vesele se, cerekaju, puše, minjaju ljubavnice. Jednom riči – daju si oduška. Tako oni kombiniraju i nadopunjuju svoj život i tvrde da se samo tako more održat dobar brak. Ženidbom se njima, kako se vidi, ništa ne minja, a opet ništa teže nego ih utirat u brak. I sad te ženskice koje oni privrću i koje uživaju sa njima van kuće su nepoštene, a žene koje uglavnom ne privrću i koje pate sa njima u kući su poštene. I šta sad ja iman od toga šta san čučala kući i čekala svog dragog, kad je na kraju ipak pobjedila ta, nazovimo, nepoštena.
I sad da van pravo kažen kad sve sagledan ne znan ni sama bi li volila bit poštena ili nepoštena.
Čini mi se da ka ove nepoštene više uživaju pa ću i ja još neko vrime takva ostat dok mi ne dopizdi. Osim toga, mislin da su ritke poštene žene kojima njihovo poštenje nije dopizdilo. A posli, kad uvatin godine i svatim da je sa provodima gotovo, naću nekog mirnog tipa da bude otac mojoj dići, i tako. Samo je bitno pripoznat tu granicu, jer nema ništa tužnije nego vidit stare oronule babe koje još misle da su curice. Šta imaju više godina to im je suknja sve kraća, nokti duži i dekolte dublji. Kod stare žene dužina suknje ekvivalentna je dužini pameti, odnosno šta je pamet kraća suknja joj je kraća, šta je pamet duža suknja je duža. Kod mladih je suprotno, šta je pamet duža suknja je kraća. Pitan ja jednu moju priju: Jebate, Blanka, kako ti moš to izdržat da ti ga nikad nema doma i još, jebate, znaš da se kurva i loče po čile noći? A ona mi govori da se je prije nervirala i kad bi mu god šta prigovorila da bi se sta na nju derat ka divlja svinja, kako se on slama i rintači za obitelj po čile dane dok ona samo sidi sa sve četri u zraku i mozgom na paši.
Da bi ona, gospoja, tila živit u konforu, a ne bi mu dala izać iz kuće. Govori da neko triba i zaradit za njene veste i kave s prijama i da ona ipak u dućanu more natrpat punu košaru pizdarija, dok drugi ljudi kopaju po kontejnerima, a da sve to on plaća, dok je njoj jedina obaveza pospremit malo kuću i skuvat ručak, pa ako joj je i to teško da ne mora ni to. Govori joj da ona ima za poist, popit i onu stvar o kojoj neke samo maštaju i da šta bi više tila i tražila od njega i života. I sad, kaže meni ta prija, kad se on tako na nju izdernjači, njoj ga, majke mi, bude žaj. I daje on kad bolje pogledaš donekle u pravu. Jer ako on podmiri nju, pa uz to još ima energije skakat po drugima, a onda neka skače. Ustvari kad malo bolje staneš i promisliš, e, čovik je u pravu. Danas na jednu ženu zapada pet muških. Ozbiljno – to je statistika. Jer, pazite šta se dogodilo. Nakon prvog svjeckog rata bija je manjak žena, biće puno jadnica umrlo od gladi, iznemoglosti, izginilo po logorima, tako da je nakon rata ostalo puno više muških, a muške je tribalo zadovoljit, tražili su svoje. No, pošto su žene bile poštene i uglavnom virne svojim muževima, nisu tile zadovoljavat druge muške van kuće. Zato su se oni muški koji nisu mogli nać žensku snalazili na razne načine pa je tako došlo i do velikog porasta pedera, jer moj dida govori da prije tog rata nije niko ni čuja za pedera i da toga na svitu nikad nije ni bilo. Ali, kaže dida, ajde, ajde na jedvite jade to su nekako posli i razumili, ali su onda neki počeli činit one stvari s beštijama, mrtvacima i dicon, Bože me prosti.
Da to sve izbjegnu izmislili su pomagala, obične vibratore, pa neke šta govoru, lutke za puvanje, pa čak čitan jučer i neke beštije na puvanje među kojima je najtraženija i najglavnija atrakcija krava Milka, ali čini mi se da su te lutke i puvajuće krave došle prekasno jer se dotad već te perverzije toliko nakotilo daje tome teško bilo stat na kraj. Oslo sve k vragu. Izmaklo kontroli. To je tako, kaže dida, bilo posli prvog i drugog rata. A danas? E, u ovon našen Domovinskon ratu puno je momaka i muževa izginilo, a žena ostalo. Zavladala prava nestašica. Ženama je to teško svatit i pomirit se s tim, pogotovo ako se sitimo vrimena kad si muške moga nać na sniženju i rasprodaji, ali vrimena se, eto, minjaju. I sad govori muž od te moje prije da to sve triba zadovoljit.
Nisu sve te jadne žene krive šta su ostale bez muževa. Ne more i nije lako svakoj nać novoga, pa kad već ne može nać muža, red je da joj se nečiji bar malo posudi. Triba to svatit i ne bit sebičan. Govori Blankin muž: Zamisli, Blanka, daje tebi tako, stavi se u tu kožul, vata ju je na osjećaj. Bidnoj je Blanki knedla zastala u grlu i počela je plakat ka kiša, potpuno ju je ta činjenica skršila. Smirila se tek kad joj je on lipo objasnija daje to šta oni muški rade zapravo humanitarna akcija i doprinos našem ratu i da ona more bit sritna šta joj pomoć te vrste ne triba sa strane jer ima svoj vlastiti domaći, muški spolni organ. A ako je tako, kaže Blanka, onda dobro. Posli ga je još i gurala u akcije. Govori da je ona uvik bila humana osoba i davala pomoć svima kome je tribala za vrime rata, pa ako triba i sad će pomagat i nastavit sa humanitarnim akcijama tipa ništa nas ne smije iznenaditi. Uostalom, dok god muškarac šara, bar znaš daje zdrav. Čim se muški neće odvojiti od kuće i žene, znaj daje bolestan, na samrti ili je osta bez para. Trećeg nema. Kako stalno pratin rubriku umrli-rođeni-vinčani ne znan zašto nema one rastavljeni vidin da se sad nakon rata rađa duplo više muških, pa ko zna, možda za nekoliko godina, kad odrastu, žene bude isto to čekalo, kad se situacija obrne i kad oni opet dođu na rasprodaju.
Al ima slučajeva i kad žene popizde. Ono, ništa ne prigovaraju muževima, ka ova moja prija, ali rade svoje.
Jedna mi se tako povjerila i rekla da ni ona ubuduće neće odgovarat za svoje postupke. I tako, dok muž galeb okolo leti, da li ga, baš uvik, ženica virno u kući čeka ili se i ona pritvorila u golubicu?
Evo, baš danas čitan u novinama kako je jednoj ženi u Njemačkoj tako muž stalno laga da ide na službene puteve, a ustvari ko zna di je iša. I sad je njoj dopizdilo više sidit doma, plest, čučat i njega čekat. Zaželila se nekog punijeg života. Da bude malo korisna za kuću, društvo i da, na kraju krajeva, pridonese nešto u kućni budžet, na koncu konaca da ne mora pitat muža lovu za svaku pizdariju nego da sama zaradi za svoj crni fond. Jednog dana tako ona lipo skupila svoju ušteđevinu, skoknila do grada, potrošila je na seksi robu, utegnila se, nategnila, osla na remont u frizera, kozmetičara, pedikera. I kad se picnila ono non-plus-ultra stala lipo u izlog. Jer, tamo su kod njih žene koje prodaju ljubav izložene u izlozima ka kod nas sir i salama. I jednog je dana muž, koji je obiša sve bordele pokušavajući kupit ljubav na tržnici seksa, pa od šoka, kad je iza stakla nabasa na svoju ženu. Nakon tog prvog šoka počeja se derat na nju ka stoka: Rekla si mi da ideš s prijateljicama u šoping, šta radiš kod kurava?, a ona, fala Bogu, nije ni njemu ostala dužna: Ti si reka da ideš na službeni put Šta ti radiš kod kurava?. Onda je on nju sta potezat iz tog izloga, ona se koprcala i razbila mu glavu pepeljarom, frcale su boce, čaše i tako dalje i tako bliže sve dok se nije umišala policija i odvela ih doma di su nastavili raspravu.
Viš ti kako je to kad se žena malo utegne i baci ligadinu, kad se uredi i donese odluku. Nije tila ništa loše učinit. Kad nije mogla usrićit svog muža, odlučila je usrićit mnoge druge muževe. Nije ona, bidna, kriva šta ima veliko srce i velike kapacitete. A ovako je konačno izgleda usrićila i svog. Od svih izloga on je najviše zasta baš isprid njenog i napaja oči, a doma je mogla stat u vitrini sto godina, ne bi je primjetija. Moš ti mislit njegovog čuda kad je to otkrija. Zato i u ovon slučaju opet vridi ona: Ništa nas ne smije iznenaditi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šta svaka žena triba znat...

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:36 am




NE DAJTE DA VAS MINJA
MINICA SVUGDI I UVIK NE DAJTE DA VAS MINJA

To da san raspuštenica, to san van već rekla, a zašto san se raspustila, odnosno rastavila to nišan. A znate zbog čega? Zbog minice! Je, virovali vi meni ili ne! Ja ne znan zašto svaki tip ima potribu da ženu, čim dobije, odma promini, zašto odma ne izabere onakvu u kakvu bi je tija prominit, pa ne bi ima problema. E, ali to njima nije napeto! Oni baš vole nešto jako šta mogu slamat i sebi prilagođavat. Tu oni treniraju svoju snagu i moć. Kad je mene moj bivši upozna, sve je na meni pucalo. Bila san ka bomba atomika. Ono: sise, noge, glava, kosa crvena ka vatra i duga do guzica, faca, stav, špika, imiđ, inteligencija, šarm, sve ono ludilo. Sve utegnuto, zategnuto i promišljeno. Sve sa stilom. Jebate, bila san ono – proizvod s mašnom. Čin me je vidija odma me tija skinit s police i odmotat. Rastrgat onu mašnu, razotkrit me i poist. Toliko se bija zapalija. Totalno je popizdija, tija se treći dan zenit. Ja san totalno ostala paf na tu njegovu ideju, prvo nišan tila ni čut, a posli san ka ono rekla sama sebi, ajde, jebate, kad je toliko navalija, a nije ni ka loš, ono. Mislin, danas ne znan šta mi je bilo i šta san na njemu vidila, osim dobre ambalaže. Mlada san i lu143
da bila, eto, to je, pa san padala na izgled ka i svaka mlada neiskusna glupača. Ništa on nije ima osim privlačne ambalaže na koju je baca sve karte. Nije bija ni bogat, nije vozija ni neko ludo auto, nije bija ni doktor, ni sportaš, a ni neki ludi otkačeni umjetnik. Ono, nisi se ima kod njega za šta uvatit. Alije zato uvik bija ludilo obučen, skockan i sređen. Ono, sve marke, La košta, Bos. Sve se slagalo. Uvik ludilo počešljan, namirisan, mot, gard, avangard, redovno se pra. I staja znan, biće me taj njegov vonj omamija. Prije njega imala san tipa koji je bija od ovoga interesantniji deset puta, samo se nije nikad pra. Ka, ono bija je neki otkačeni umjetnik, pa je malo smrdija. Pokušavala san to svatit, ono, da nosi uvik jedne te iste gaće i bičve. Pokušavala san svatit te njegove umjetničke pobude, ali koliko san se god trudila nikako to nišan mogla podnit ni prožvakat. Zato san ispod kušina uvik držala jedan oni Fa dezodorans, pa kad bi on zaspa ja bi mu malo poštrcala noge i već je bilo podnošljivije, moglo se kako-tako živit bez gasmaske. Patike bi stavila isprid vrata i sve u svemu lakše se disalo, osin šta je ujutro čili portun smrdija.
Tako da san se kod ovog drugog vjerojatno zakačila na tu kontru. Je da je miris vrlo presudan kod zbližavanja dviju osoba. Taj njuh i kemija je zapravo ono šta parove magnetski privlači jedno drugom, ali ako ništa drugo kod partnera nije u redu osim mirisa, onda jebeš ti, da prostite, miris. Al dobro, pala san na baketinu, upecala se i tako plivala neko vrime, sve dok mi nije stavija veru. E, onda je krenilo minjanje. Malo-pomalo počela mi je voda dolazit do vrata. Najprije mi je dekolte zaminija dolčevitom, a to je bila svjecka šteta, virujte mi. Onake bovane krit. Onda me počea nagovarat da prominin crvenu boju kose, jer da samo kurve imaju crvenu kosu ka ja. Užasno san se šokala kad san vidila da su mu mater i obadvi sestre crvenokose. Pala san na guzicu od fascinacije. Dan-danas mislin da me sva ta pegula s njim tokala jer sam tada bila u crvenoj fazi.

Da sam bila plava sigurno mi se ta nesrića ne bi dogodila. Mislim to, da baš na njega nabasam i za njega se, usto, udam. Tako da sam u roku odma, priko noći ponovo postala plavuša nadajući se da će sad sve opet krenit nabolje. Ali, na žalost, učinjeno je bilo učinjeno i tu niti jedna boja kose, ni zelena, ni ljubičasta, ni narančasta, više nije mogla spasit stvar. Iz dana u dan ne znan je li mi bilo gore sa njim ili njegovon materom. Vrimenom sam totalno otupila i počela sve slipo slušat ka pas. Totalno san izgubila sebe i svoje ja. Sve mije postalo isto i ravno. Svakim danom sam sve više tonila i postajala sama sebi neprepoznatljiva, fizički i psihički. Osim šta san bila zakopčana do vrata na njegov zahtjev i kosu san ošišala, a kad san minicu zaminila rebatinkama puka je brak. Nije čudo da mu više nisam bila zanimljiva ni prepoznatljiva kad nisam to bila ni sebi sama. Kad žena izgubi sebe, svoj identitet, more bit sigurna da će izgubit i one koji su je baš ka takvu volili i prihvaćali. To je i logično jer vas ka neku novu facu niko više ne more pripoznat. A ljudi sa onim šta im je nepoznato ne mogu bit bliski. To je čista matematika.
Kad bi dva i dva bili pet, matematika više ne bi bila ono šta je. Jer ne moš priko noći postat nešto šta nisi. Nišan mogla postat Sofija Loren, ali ni Kvazimodo, jebate. Al eto, volila san ga pa san tila doć šta bliže tom njegovom idealu. Ali nišan bila svjesna da šta san se više trudila njemu približit, da san se u biti od njega sve više udaljavala. Dok san jednom fregala pod, čila znojna i raščupana, on me onako zakopčanu i bezizražajnu sagleda i razgleda i reka mi u facu: Pa, Gabrijela, jebate, u šta si se to pritvorila, ne mogu te pripoznat, i okrenija se nalivo krug za prvon minicon koju je ubra. Zapravo, puno prije togapočeaje on ganjat minice, ali ja san ga, eto, prvi put vidila sa onom koju je mečija u portunu kad san joj nabila škovace na glavu. Krava jedna, dabili krava teleće glave. A neka ga je uzela, neš ti frajera. Ustvari, kad danas pogledan, učinila mije uslugu i oslobodila me njega i lude mu matere. Bar je više ne moran slušat, gledat, ni peglat na jeftinu struju, nego kad me je volja. Nakon šta san skupila stvari i odlepršala iz njihove kućetine moram priznat da mi je tribalo vrimena i vrimena da ponovo nađen svoje ja. Najlakše mi je bilo pustit kosu, opiturat se i nabacit dekolte, al to više, nekako, nije bilo to. Tribalo mi je stvarno puno vrimena da se sastavin. Kad san nabacila minicu svatila san da mi je bolest prošla i da ponovo mogu u akciju. Da san našla sebe i svoje pravo ja.
A kako san glupa bila i nišan ništa kužila kad si mi govorija dok smo išli gradon: Ma vidi, bogati, Gabrijela, on me nije nikad zva Goge, ma vidi one kolke su jon ćiće, a jebate pola ih jon je ispalo iz redipeta. A vidi one koliko su jon guzice, a nosi tangu, jebate, sve jon seprozire. A je, žene nemaju ukusa. Ja glupa nišan kužila da on o tome ne bi ni govorija da za tim ne čezne. Zapravo, svi za tim čeznu i čeznu da drugi za njihovon ženon čeznu, a daje ne mogu imat. Zato, kad san se rastavila, sitila san se svih tih žena koje je šetajući sa mnom ogovara i za njima se okrića i odlučila da ću baš bit ka one i prihvatit njihov imiđ. Odma san skoknila do pazara, potražila tanga gaće, ali ih nišan našla, pa san upotrijebila špigetu. Može to izazvat isti efekat. Jednu špigetu zavežete oko struka, drugu provučete između nogu i eto vam tange. Sam svoj majstor. Kupila san još prozirne gaće tako da se te špigete lipo ocrtavaju i da stvaraju efekat ka da si gola, a nisi jer imaš špigetu. Za majce više nišan imala para, pa san doma uzela nožice i sve stare dolčevite rasparala do pupka. Ono, dekolte ala Ser ili Vlatka Pokos. Pa, jebate, kad se one glumice prid očima čilog svita na dodjeli oskara mogu pojavit polugole, i to je ka in, zašto bi ja onda bila on ili off.
I da viš kad san tako prošla dva dira po gradu. Nema, svima se vratovi od okritanja za mnom iskrenili. Svi dobili išijas. Mogla san uvatit koga sam tila, a ja, budala, mislila daje onaj moj sedmica na lotu.
Zato nemojte slušat te glupe muške koji vas samo oće uništit. Oni samo misle da vole fine i zakopčane do grla, a kad to dobiju zgroze se i biže otkopčanima. Dakle, oni će od onog šta misle da vole pobić ka onome šta misle da im nikako nije po volji. O nevinim zakopčanim do vrata ženama vole pričat, a sa raskalašenima otkopčanima se družit. To je poznato iz povjesti.
Da nije to samo moje iskustvo pročitat ću van pismo jedne Kike koje san ubrala u Slomljenim srcima. Ona ka traži savjet šta učinit. Za mi je šta će ova knjiga izać puno posli, a da jon znan adresu pisala bi jon odma, ali kako ne znan morat će pričekat da se ova izda. Piše Kike:
Zajedno smo švercali duvan i travu ispod banka za odabrane mušterije. Volija me, ali me nije tija zenit, a onda je došla racija i strpala ga u ćorku, a ja san in nekako uspila za dlaku izmigoljit. Čekala san ga, čekala da izađe iz ćorke, a kad mije dopizdilo spandala san se sajednin staje bija bos šverca čiloga kvarta o kojen san mogla samo maštat. Bija mije sajnsfikšn. Ne mogu lagat, imponira mije ka faca, a kad mije reka da bi mi bili super poslovni i bračni partneri, da neman šta čekat jer oni moj i tako neće nikad ugledat svitlo dana, totalno san se šokalajer takvu ponudu nišan ni u najvećem bunilu očekivala. Zavarila san. I šta ću, povirovala mu, pala u naručje, podala mu se, a koja žena, jebate, ne bi. Ali on je uskoro počeja pizdit od ljubomore na moj dekolte i minicu, da šta svi tipovi imaju meni buljit u guzicu i sise, a jebate on se na to prvi zalipija. Eto šta su tipovi, dok nisi njegova moš šetat i gola, a posli bi tija švoru kraj sebe. I ja, njemu za ljubav, zakopčan se do grla. U međuvremenu ovi moj iz ćorke čuja da se udajen i popizdija, obolija na nerve. Da koja sanja to drolja šta se zalipila na prvog posli njega. Ja san mu pisala da mije dopizdilo bit samo njegova ljubavnica i da kad me on nije tija zenit ima ko oče i to bolji od njega. On ti se nekako iskobelja iz ćorke na neku uvjetnu, naša me s ovin i kad me vidija onako zakopčanu do vrata umra od smija. Kad je ovi moj sadašnji vidija da mom bivšem više nišan napeta, prestala san bit i njemu. Ja mislila potuće se zbog mene, biće krvi do kolina. Već san vidila sebe ka neki lik iz bajke oko kojeg će se vitezovi potuć, a ono od vitezova ni v. Oni ti se dvojica lipo skompala, spojila ih čaša, opili se ko dvi svinje i mene odjebali. Ja za dišpet došla doma, nabacila svoj stari minjak i bogami odma našla trećeg. Jednog finog momka Bugara Franćeska šta se ne bavi šporkin poslovima, nego čovik uredno šverca dinje. Jebate, kad su ona moja dva čula za Bugara dočekali ga negdi, nabaketali, razbili mu dinju, ne onu koju šverca, nego njegovu glavušu-dinju, i to in nije bilo dosta nego su ga prijavili da nema radne dozvole i da, ustvari, ispod dinja šverca izbjeglice. Tako da opet iman frajera, ali u ćuzi. Prije me nije tija nijedan, a kad san nabacila minjak svi se potukli oko mene, nastala navala. Provaću čekat Franćeska da izađe, a ako se u međuvremenu ko zalipi za moj minjak, ne znan, nadan se da ću mu znat odolit. Sad ne znan oću li obuć gaće i čekat ga ili ostavit minicu pa šta bude bude.
Eto vidite, ovije njen frajer iz ćorke bija ljubomoran na nju dok je nije vidija čilu zakopčanu i depresivnu. Takva više nije bila interesantna ni njemu ni onon bosu koji ju je na to nagovorija, puno im je zanimljivija bila čašica, pa su se lipo zajedno oblokali, a nju poslali doma. Posli, kad je ženska ponovo nabacila imiđ, minicu i našla kulturnog frajera iz svita, ponovo su postali ljubomorni i odlučili joj zagorčavat život. Ali, bilo kako bilo, da sanja na njenom mistu, ja minjak više ne bi skidala. Bolje opet kad se tipovi oko žene tuku i zavide joj nego da je žele i smiju joj se iz prikrajka. Zato ja ne bi skidala minicu, ako je njena ljubav prema Bugaru bila dovoljno jaka, baš će minica to dokazat. Bit će puno frajera koji će se na nju zalipit, a ona, ako iskreno voli Franćeska, samo će njega čekat i to u minici.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šta svaka žena triba znat...

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu