Šerlok Holms-Crvena nit

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Ići dole

Šerlok Holms-Crvena nit

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 10:08 am


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šerlok Holms-Crvena nit

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 10:09 am


Prvi deo



Reizdanje memoara

doktora Džona Votsona,

bivšeg člana Vojno-medicinske službe.







1.


GOSPODIN ŠERLOK HOLMS


Godine 1878. dobio sam titulu doktora medicine na Londonskom univerzitetu, pa sam prešao na „Netli“ kako bih završio kurs propisan za vojne lekare. Kad sam tamo upotpunio svoje znanje, dodeljen sam Petom puku nortumberlandskih strelaca kao pomoćni hirurg. Puk je u to vreme bio stacioniran u Indiji, no pre nego što sam uspeo da mu se priključim, izbi Drugi avganistanski rat. Prilikom iskrcavanja u Bombaju, saznao sam da je puk prodro kroz klance i da se već duboko nalazio na neprijateljskoj teritoriji. Odmah sam krenuo s velikim brojem drugih oficira, koji su bili u istom položaju kao i ja, pa stigoh bez poteškoća u Kandahar, gde zatekoh svoj puk, te sam smesta stupio na dužnost.
Ovaj pohod je mnogima doneo čast i slavu, a meni samo muke i nevolje. Bio sam prekomandovan iz moje brigade u „Berkšajrsku“, s kojom sam učestvovao u zlosrećnoj bici kod Mejvonda. Tamo me u rame pogodi metak iz duge avganistanske puške, koji me pogodi u kost i očeše se o potključnu arteriju. I već bih dopao u ruke krvoločnim Gazima, da nije bilo odanosti i hrabrosti mog posilnog Mareja, kome pođe za rukom da me teretnim konjem i bez poteškoća prenese do britanskih položaja.
Onako iznurenog od bolova i onemoćalog od dugih napora kojima sam bio izložen, preneli su me velikim konvojem do baze u Pešavaru. U bolnici sam se toliko oporavio da sam mogao da hodam po hodnicima, pa čak pomalo i da išetam na terasu, kad me odjednom obori trbušni tifus, to prokletstvo naših indijskih kolonija. Mesecima mi je život visio o koncu, a kad sam napokon postao rekonvalescent, toliko sam bio iscrpljen i onemoćao, da se lekarska komisija složila u tome, kako ne treba da čaše ni časa, već bi smesta trebalo da me vrate u Englesku. Shodno tome, bio sam upućen na „Orontes“, vojni transportni brod, te sam se mesec dana kasnije iskrcao u portsmautskoj luci, upropašten zdravstveno ali s vladinom blagonaklonom dozvolom da pokušam da se oporavim u sledećih devet meseci.
U Engleskoj nisam imao nikakvog roda, pa sam bio slobodan kao ptica na grani - onoliko slobodan koliko to čovek može da bude kada ima jedanaest šilinga i šest penija dnevno. Prirodno je da sam pod takvim uslovima težio Londonu, velikoj kloaki u koju se slegnu svi lenjivci i besposličari Carstva. Izvesno vreme sam stanovao u nekom hotelu na Strendu, vodeći beznačajan i jalov život, trošeći onaj novac koji sam imao daleko slobodnije nego što sam smeo. Uskoro je položaj mojih finansija postao tako zabrinjavajući, da mi je postalo jasno da ću morati ili da napustim prestonicu i da se zakopam negde na selu, ili da promenim potpuno svoj način života. Opredelivši se za drugu alternativu, rešio sam da napustim hotel i smestim se negde skromnije i jeftinije.
Onog istoga dana kada sam to odlučio, stajao sam pred „Kriterionom“, kad me neko lupnu po ramenu. Okrenuvši se, prepoznali mladog Stemforda, koji je služio poda mnom u Bartsu. Jednom usamljenom čoveku uvek je veoma ugodno kad u velikoj londonskoj prašumi ugleda prijateljsko lice. Stemford nije nikada bio neki moj posebno prisni prijatelj, ali sada sam ga pozdravio sa oduševljenjem, a i on kao da se oduševio što me vidi. Dajući oduška svojoj radosti pozvah ga na ručak u Holborn, te krenusmo dvokolicom tamo.
- Ma šta da ste radili - primeti on s neskrivenim čuđenjem dok smo se kotrljali na točkovima kroz prepune londonske ulice - jedno je izvesno: da ste tanki kao prut a u licu kao zemlja.
Ukratko mu opisah svoje dogodovštine, i zatim stigosmo na željeno mesto.
- Jadniče - reče on sažaljivo, kad je čuo o mojim nevoljama. - A šta nameravate sada?
- Tražim stan - odgovorih. Nastojim da rešim problem pokušavajući da nađem neke udobnije prostorije po pristupačnoj ceni.
- Čudna stvar - primeti moj prijatelj. - Vi ste danas već drugi koji mi o tome govori.
- A ko je bio prvi? - zapitah.
- Neki čovek koji radi gore u Bolničkoj hemijskoj laboratoriji. Jutros mi se požalio da ne može nikoga da nađe ko bi delio s njim neke zgodne prostorije koje je pronašao, a koje su previše skupe za njegovu kesu.
- Zaboga - uskliknuh - pa ako taj zaista traži nekog s kim bi podelio sobe i troškove, onda sam ja pravi čovek za njega. Meni je i ovako draže da živim u zajednici nego kao samac.
Mladi Stemford me nekako čudno pogleda preko svoje čaše vina.
- Vi još ne poznajete Šerloka Holmsa, - reče on - možda vam baš ne bi bio pogodan za sustanara.
- Zašto, šta govori protiv njega?
- Oh, nisam rekao da nešto govori protiv njega. On ima malo nastrane ideje, oduševljeni je pristalica izvesnih naučnih grana. Koliko ja znam, on je sasvim pristojan momak.
- Pretpostavljam, student medicine? - rekoh ja.
- Nije, nemam pojma za šta se sprema. Verujem da je dobro potkovan u anatomiji, a i kao hemičar je prvorazredan; no, koliko mi je poznato, nikad nije sistematski pratio neka medicinska predavanja. Studije su mu veoma nepovezane i ekscentrične, ali je prikupio gomilu nesvakidašnjih znanja koja bi iznenadila njegove profesore.
- Zar ga nikada niste pitali za šta se sprema? - zapitah.
- Nisam, nije čovek od koga bi se nešto moglo izvući, premda, ume da bude i prilično razgovorljiv.
- Voleo bih da se vidim s njim - rekoh. - Ako bi trebalo da stanujem sa nekim, više volim mirnog čoveka studioznih sklonosti. Nisam još dovoljno ojačao da mogu da podnesem mnogo buke i uzbuđenja. U Avganistanu sam imao i jednog i drugog dovoljno za ceo život. Da li bih mogao da vidim tog vašeg prijatelja?
- Biće sigurno u laboratoriji - uzvrati moj drug. - On ili nedeljama izbegava to mesto, ili ne izbiva odande od jutra do mraka. Ako hoćete, možemo se posle ručka odvesti tamo.
- Svakako - odvratih, pa razgovor krene drugim pravcem. Na putu za bolnicu Stemford mi dade još neke podatke o gospodinu koga sam nameravao da uzmem za sustanara.
- Nemojte mene da krivite ako se s njim ne budete slagali - reče on. - O njemu znam samo ono što sam saznao kad bih ga povremeno sreo u laboratoriji. Ovaj sporazum ste predložili vi, pa mene ne smatrajte odgovornim.
- Ako se ne budemo slagali, neće nam biti teško da se raziđemo - odgovorih. - Čini mi se, Stemforde - dodadoh gledajući oštro u svog saputnika - da imate razloga što od te stvari perete ruke. Je li narav tog čoveka tako strašna, ili je nešto drugo u pitanju? Nemojte da okolišate.
- Nije lako izraziti ono što se ne da izraziti - odgovori on, smejući se. Za moj ukus Holms je nešto već naučno, nešto što se graniči sa hladnom krvoločnošću. Mogu potpuno da ga zamislim kako daje svom prijatelju epruvetu najnovijeg biljnog alkaloida, i to ne iz nekakve zlonamernosti, već jednostavno iz istraživačke strasti da bi dobio tačan uvid u njegovo delovanje. Da budem pravedan prema njemu, mislim da bih ga isto tako spremno uzeo i sam. Izgleda da je zainteresovan za određena egzaktna znanja.
- To je sasvim ispravno.
- Da, ali može da pređe i u preteranost. Kada dođe do lupanja štapom po leševima u sobi za seciranje, onda to svakako uzima čudan vid.
- Lupanja po leševima?
- Da, jer kako bi inače ustanovio koliko nakon smrti mogu da budu izazvane modrice. Vlastitim očima sam ga gledao kako to radi.
- Pa ipak tvrdite da nije student medicine?
- Ne. Bog sveti zna šta je predmet njegovih studija. Ali evo nas, pa možete da stvorite svoj vlastiti sud. - Dok je govorio, zaokrenuli smo uskom stazom i ušli kroz mala, sporedna vrata koja su vodila u jedno krilo velike bolnice. Ovo tlo sam dobro poznavao. Kad prođosmo duž hodnika u belo okrečenih zidova i sivkastih vrata, nije mi trebao nikakav vodič. Pri kraju hodnika odvaja se nisko zasvođeni prolaz, koji vodi do hemijske laboratorije.
Bila je to poviša soba s mnogobrojnim poredanim i poravnatim bocama. Svuda unaokolo po njoj bili su rastureni široki, niski stolovi krcati retortama, epruvetama i malim Bunzenovim lampama iz kojih su treperili modri plamičci. U sobi, nagnut nad jednim daljim stolom i zadubljen u svoj posao, nalazio se jedan jedini student. Kad je čuo naše korake on se osvrne, i s usklikom zadovoljstva skoči na noge. - Pronašao sam! Pronašao sam! - povika on mom prijatelju trčeći prema nama s epruvetom u ruci. - Pronašao sam reagens koji izaziva hemoglobin i ništa drugo. - Da je zlatan rudnik otkrio ne bi mu na licu moglo zasijati veće zadovoljstvo.
- Doktor Votson, gospodin Šerlok Holms - reče Stemford predstavljajući nas.
- Kako ste? - reče on, srdačno mi stežući ruku snagom koju ne bih od njega očekivao. - Kako primećujem, bili ste u Avganistanu?
- Otkud znate to, zaboga? - upitah iznenađeno.
- Nije važno - reče on smejući se prigušeno. - Sada je u pitanju hemoglobin. Vi nesumnjivo uviđate značaj ovog mog otkrića?
- Hemijski, to je bez sumnje zanimljivo - odgovorih - ali praktično...
- Ali čoveče, pa to je najpraktičniji sudsko-medicinski pronalazak koji je napravljen zadnjih godina. Zar ne vidite da nam pruža nepogrešiv dokaz za mrlje krvi? Pređite ovamo!
U svojoj revnosti on me uhvati za rukav od kaputa, pa me povuče na drugu stranu do stola za kojim je radio.
- Uzmimo malo sveže krvi - reče on zabadajući sebi u prst dugu, tupu iglu, pa jednom hemijskom pipetom izvuče kap krvi. Sad ovu malu količinu krvi dodajem litri vode. Primećujete li da mešavina koja je iz ovog nastala izgleda kao čista voda. Srazmer krvi ne može biti veći od jedan prema milion. Pa ipak, ne sumnjam da mogu da izazovem karakterističnu reakciju. - U toku ovog razgovora on baci u sud nekoliko belih kristala i tome doda par kapljica nekakvog prozračnog fluida. Za tren oka sadržina dobi zagasitu boju mahagonija, a na dnu staklene posude poče se taložiti nekakav mrki prah.
- Ha, ha - povika on, tapšući rukama sa izgledom razdraganog deteta koje je dobilo novu igračku. - Šta mislite o ovome?
- Čini mi se da je eksperiment veoma delikatan - primetih ja.
- Lepo! Lepo! Stari eksperiment sa gusjakumom bio je veoma nespretan i nesiguran. Isto tako, i mikroskopski pregled krvnih ćelija. Ovaj potonji ne pomaže ništa ako su mrlje stare nekoliko sati. Međutim moj eksperiment izgleda deluje podjednako dobro, bez obzira da li je krv sveža ili nije. Da je nešto ranije pronađen, stotine ljudi koji slobodno šetaju po zemlji odavno bi već iskusili kaznu za svoje zločine.
- Zaista? - promrmljah.
- Kriminalni slučajevi zapinju uvek na istom pitanju. Čoveka osumnjiče za zločin možda mesecima posle samog delà. Jesu li to mrlje od krvi, blata, rđe, voća, od čega li su? To je pitanje mučilo mnoge stručnjake, a zašto? Jer nije bilo pouzdanog eksperimenta. Sad imamo eksperiment Šerloka Holmsa i neće više biti nikakvih poteškoća.
Oči su mu blistale dok je govorio, zatim stavi ruku na srce i pokloni se kao da stoji pred publikom koja aplaudira.
- Trebalo bi da vam čestitam - primetih, prilično iznenađen njegovim oduševljenjem.
- Prošle godine dogodio se onaj slučaj sa fon Bišofom u Frankfurtu. Da je postojao ovaj eksperiment, on bi bio svakako obešen. Zatim onaj Mejson iz Bredforda i poznati Miler, pa Lefevr iz Mon Pelijea i Samson iz Nju Orleansa. Čitav niz slučajeva bih mogao da vam navedem u kojima bi bio od presudnog značaja.
- Vi ste, izgleda, neki džepni kalendar zločina - reče Stemford, nasmejavši se. - Mogli biste da izdajete novine samo o njima! Nazovite ih „Policijske vesti iz prošlosti“.
- Bilo bi to veoma zanimljivo štivo - primeti Šerlok Holms, lepeći na vrh prsta komadić flastera. - Moram da budem pažljiv - produži on okrećući se s osmehom prema meni - jer prilično baratam s otrovima. - On u razgovoru ispruži ruku, te primetih kako je sva išarana sličnim komadićima flastera i nagrižena kiselinom.
- Došli smo ovamo poslovno - reče Stemford sedajući na visoki tronožac i odgurnuvši nogom drugu stolicu u mom pravcu. - Ovaj moj prijatelj želi negde da spusti sidro, pa kako ste mi se žalili da ne možete naći nikoga ko bi s vama delio stan, pomislih da bi vas trebalo dovesti u vezu.
Šerlok Holms, na pomisao da sa mnom deli stan, kao da se oduševio.
- Namerio sam se na neke sobe u Bejker stritu - reče on - koje bi nam savršeno odgovarale. Nadam se da vam miris jakog duvana ne smeta?
- I ja sam uvek pušim mornarski - odgovorih.
- Veoma dobro. Ja obično držim svuda unaokolo hemikalije, a s vremena na vreme vršim i eksperimente. Hoće li vam to smetati?
- Ni najmanje.
- Da vidimo kakvi su mi ostali nedostaci. Katkad postanem tmuran i danima ne otvaram usta. Kad sam takav ne treba da mislite da se durim. Ostavite me samo na miru, i brzo ću opet biti kao što treba. A šta sad vi imate da priznate? Veoma je preporučljivo da dva momka, pre nego što počnu da žive kao sustanari, upoznaju obostrano svoje loše strane.
Nasmejah se na ovo unakrsno ispitivanje.
- Držim malog buldoga - rekoh - i ne podnosim graju, jer su mi popustili živci, i dižem se u nemoguće sate, i izuzetna sam lenština. Kada sam zdrav imam i drugu zbirku poroka, ali ovi su mi za sada glavni.
- Uključuje li i sviranje violine u tu svoju graju? - zapita on bojažljivo.
- To zavisi od svirača - odgovorih... - Dobro sviranje violine je poslastica za begove, loše sviranje...
- Oh, onda je u redu - povika on osmehnuvši se veselo. - Mislim da možemo da smatramo stvar završenom, to jest, ukoliko vam se sobe budu svidele.
- E, pa onda kad ćemo ih pogledati?
- Dođite sutra u podne ovamo po mene, pa idemo zajedno i sve ćemo srediti - odgovori on.
- Važi, tačno u podne - rekoh, rukujući se s njim. Ostavismo ga da radi dalje sa svojim hemikalijama, a mi se prošetasmo do mog hotela.
- Uzgred budi rečeno - zapitah odjednom, zaustavivši se i okrećući se prema Stemfordu - otkud je kog vraga znao da dolazim iz Avganistana?
Moj pratilac se tajanstveno nasmeja. - U tome i jeste njegova posebnost - reče on. - Mnogi bi želeli da znaju kako on iznalazi te stvari.
- Oh! Tajna, zar ne? - povikah ja, trljajući ruke. - Stvar me veoma intrigira. Vrlo sam vam zahvalan što ste nas doveli u vezu. Kao što znate, upoznavanje čovečanstva je upoznavanje čoveka.
- U tom slučaju morate ga upoznati - reče Stemford pri razlazu. Premda ćete doći do zaključka da je on veoma čvorovit problem. Kladim se da će on više saznati o vama, nego vi o njemu. Doviđenja.
- Doviđenja - odvratih i uputih se u svoj hotel, u mislima veoma zaokupljen svojim novim poznanstvom.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šerlok Holms-Crvena nit

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 10:09 am






2.


NAUKA O ZAKLJUČIVANJU


Sledećeg dana našli smo se, kao što smo se dogovorili, i pregledali sobe o kojima je govorio prilikom našeg susreta u Bejker stritu broj 221b. Bile su to dve udobne spavaće sobe i jedna svetla, vedro nameštena dnevna soba, u koju je svetlost prodirala kroz dva prostrana prozora. Stan je u svakom pogledu izgledao tako primamljivo a uslovi, kad se podele između nas, toliko su nam se činili povoljni da smo odmah zaključili pogodbu. Još iste večeri doneo sam stvari iz hotela, a sledećeg jutra, s nekoliko kutija i vešalica, došao je za mnom i Šerlok Holms. Dan-dva proveli smo u raspakivanju i razmeštanju stvari, onako kako nam je najviše odgovaralo. Kad smo to završili, malo-pomalo smo se skrasili i privikli na novu okolinu.
Holms nimalo nije bio osoba s kojom se teško živelo u zajednici. Mimo se ponašao i imao je ustaljene navike. Posle deset sati uveče retko kad bi bio na nogama, a svakog dana, bez izuzetka, doručkovao bi i izašao pre nego što sam ja ustao. Katkad bi proveo po ceo dan u hemijskoj laboratoriji, katkad u dvoranama za seciranje, a ponekad opet u dugim šetnjama, i to, izgleda, kroz najgore gradske četvrti. Kad bi dobio napad radinosti, njegovu energiju ništa nije moglo da premaši. Povremeno bi ga spopalo neko raspoloženje, i tad bi po čitave dane ležao na sofi u dnevnoj sobi i tek procedio po koju, ili se promeškoljio. U tim prilikama primećivao sam u njegovim očima toliko prazan i sanjiv izraz da bih mogao da ga osumnjičim da se odaje drogama, kad mi umerenost i čistunstvo u celom njegovom načinu života ne bi branili takvu pomisao.
Nedelju za nedeljom sve više sam se zanimao za njega, i sve sam više i jače postajao radoznao šta on zapravo smera. Već i sama njegova ličnost i izgled bili su takvi da bi kod sasvim slučajnog prolaznika skrenuli na sebe pažnju. Bio je visok nešto iznad šest stopa, ali onako preterano mršav izgledao je mnogo viši. Oči su mu bile oštre i prodorne, osim u onim periodima obamrlosti koje sam spomenuo; tanak, orlovski nos davao je celom njegovom izgledu izraz budnosti i odlučnosti. I brada mu je bila istaknuta i četvrtasta, što je znak čvrstog čoveka. Njegove ruke, iako stalno zakrmačene tintom i umrljane kalijumom, imale su u dodiru izvanrednu nežnost koju sam često imao prilike da primetim kad god sam ga posmatrao kako postupa sa svojim krhkim hemijskim instrumentima.
Čitalac će me možda smatrati nekim beznadežnim radoznalcem, kad priznam koliko je taj čovek izazivao moju znatiželju, i koliko sam se puta odlučivao da prodrem kroz suzdržljivost koju je pokazivao u odnosu na sve s čime je dolazio u dodir. Ali, pre nego što donese svoj sud, treba imati na umu koliko je moj život u to vreme bio besciljan i koliko je malo stvari u njemu koje su privlačile moju pažnju. Zdravlje mi je branilo da izlazim, osim kad je bilo naročito pogodno vreme, a nisam imao prijatelja koji bi navraćali i tako prekinuli jednoličnost moje svakidašnjice. Pod takvim uslovima izvrsno mi je došla mala tajanstvenost koja je obavijala mog sustanara, te sam ubijao vreme u pokušajima da je rešim.
On nije studirao medicinu. S tim u vezi, i sam je, odgovarajući na jedno pitanje, potvrdio Stemfordovo mišljenje. A nije, izgleda, pratio ni bilo koji drugi tečaj predavanja koji bi ga osposobio za neki stepen ili mu omogućio pristup u učeni svet. Pa ipak, na nekim područjima nauke bio je izuzetno revnostan, a u svojim ekscentričnim granicama, znanje mu je bilo toliko izvanredno obimno i utanačeno da sam katkad ostajao skoro zapanjen nekim njegovim zapažanjem. Niko, svakako, ne bi toliko naporno radio i sticao tako iscrpna znanja ako nema u vidu neki određeni cilj. Površni čitaoci se retko ističu temeljitošću svog znanja. Niko neće, ako za to nema jake razloge, da opterećuje svoj um sitnicama.
Isto onako izuzetno kao znanje, bilo mu je i neznanje. O savremenoj književnosti, filozofiji i politici skoro da nije imao pojma. Kada sam citirao Tomasa Karlajla upitao me je najbezazlenije, ko je to i šta je uradio. Mom iznenađenju pak nije bilo kraja kad sam slučajno otkrio kako ne zna čak ni za Kopernikovu teoriju, ni za sastav Sunčevog sistema. Da neko školovano ljudsko biće u devetnaestom veku ne zna kako se Zemlja okreće oko Sunca, činilo mi se neverovatno i nije mi išlo u glavu.
- Izgleda kao da ste se iznenadili - reče on, smešeći se mom preneraženom izrazu lica. - Sada, budući da to znam, potrudiću se da što pre zaboravim.
- Da zaboravite?!
- Vidite - objasni on - ja smatram da je čovečji mozak u početku jedna mala, prazna mansarda u koju treba nagomilati nameštaj po svom izboru. Samo budala ubacuje sve otpatke na koje nailazi, tako da zatrpava ono znanje koje bi mu moglo biti od koristi, ili se, u najboljem slučaju, izmeša sa silom drugih stvari, tako da teško može da ga dohvati. Stručan radnik, međutim, veoma je obazriv u onome šta stavlja u svoju moždanu mansardu. Čuva samo ona oruđa koja mu pomažu u poslu, ali tih ima u velikom izboru i drži ih u savršenom redu. Pogrešno je misliti da ta malena prostorija ima neke elastične zidove, koji se po volji mogu stezati i rastezati. Verujte mi, dođe vreme kada pri svakom dodavanju znanja zaboravljate nešto što ste pre toga znali. Prema tome, od najvećeg je značaja da činjenice koje vam ne koriste, ne istiskuju one koje vam koriste.
- Ali sunčani sistem - pobunih se ja.
- A šta će mi on, kog đavola? - prekide me nestrpljivo - kažete da se vrtimo oko Sunca. Vrteli se mi oko Sunca ili Meseca, za mene i moj posao ne bi bilo ni za gram razlike.
Na vrhu jezika bilo mi je da ga upitam, kakav li mu je taj posao, ali nešto u njegovom držanju mi pokaza da mu to pitanje ne bi baš bilo po volji. Stoga sam razmislio o našem kratkom razgovoru i iz njega pokušao da izvučem zaključke. Rekao je da ne želi da stiče ikakva znanja koja nemaju veze s njegovim ciljem. Prema tome sva znanja kojima je raspolagao bila su samo znanja kojima se mogao koristiti. U sebi sam nabrojao sve one različite teme kod kojih sam se uverio da je izuzetno dobro obavešten. Čak sam uzeo i olovku, pa ih nabacao na papir. Kad sam dovršio ovaj dokument, nisam mogao da odolim, a da se ne nasmešim. Glasio je ovako:

1. Poznavanje književnosti – ništa
2. Poznavanje filozofije – ništa
3. Poznavanje astronomije – ništa
4. Poznavanje politike – slabo
5. Poznavanje botanike - različito. Dobro potkovan u beladoni, opijumu i otrovima uopšte. O praktičnom baštovanstvu ne zna ništa.
6. Poznavanje geologije - znanje praktično, ali ograničeno. Vrste tla razlikuje na prvi pogled. Posle šetnji pokazivao mi je blato na svojim nogavicama, i po njegovom sastavu i boji rekao bi mi u kom delu Londona se uprskao.
7. Poznavanje hemije - veoma temeljno
8. Poznavanje anatomije - detaljno, ali nesistematsko
9. Poznavanje senzacionalističke književnosti - ogromno. Izgleda kao da poznaje i najsitniju pojedinost svih mogućih užasa koji su se odigrali u ovom veku.
10. Svira dobro violinu.
11. Stručnjak je za bilijar, boks i mačevanje.
12. Poseduje temeljno praktično znanje britanskog prava.

Kad sam stigao sa listom dotle, mene spopade očajanje i bacih je u vatru. „Samo da mi je da shvatim šta želi da postigne ovaj čovek skupljajući sva ova znanja? Za kakav li se on to poziv priprema“, govorio sam sebi, i odmah bih se okanuo da dalje čeprkam.
Primećujem da sam napred spomenuo i njegovo sviranje violine. Ispoljavao je na tom polju veoma značajne sposobnosti, ali i tu, kao i kod svih ostalih njegovih dostignuća, bilo je nastranosti. Uverio sam se u to kad mi je na moj zahtev odsvirao Mendelsonov „Lieder“, kao i još neke, meni drage kompozicije. Međutim, kada bi ostajao sam, retko bi svirao pravu muziku ili se okušao s nekom poznatom melodijom. Katkad bi se uveče zavalio u svoju fotelju, zatvorio oči i gudio po violini koju bi držao među kolenima. Žice bi katkad zazvučale razdragano, a katkad setno, koji put sanjalački, koji put vedro. Ova muzika je jasno odražavala misli koje su ga obuzimale; ali da li je ona te misli potkrepljivala ili je samo puki odraz njihovih hirova i mašte, nisam bio u stanju da dokučim, jer je to bilo iznad mojih mogućnosti. Ja bih se možda i pobunio protiv tih uznemiravajućih solo tački, da ih on obično nije završavao time što bi, kao malu naknadu za zloupotrebu mog strpljenja, odsvirao čitav niz mojih najomiljenijih melodija.
U prvoj nedelji nekako se dogodilo da nas niko nije posetio, pa sam pomislio da je i moj prijatelj, isto kao i ja, čovek bez društva. Međutim, brzo sam se uverio da ima mnogo poznanika, i to u najrazličitijim društvenim slojevima. Bio je tu neki maleni čovek tamnih očiju sa izgledom kao u pacova, koga mi je predstavio kao gospodina Lestrejda i koji je tri-četiri puta dolazio u toku jedne nedelje. Jednog jutra pojavila se i neka skladno obučena mlada devojka, koja je ostala oko pola sata. Istog tog popodneva naišao je i neki sedi, bedni posetilac, nalik na jevrejskog torbara, koji mi je izgledao veoma uzbuđen. Njega je u stopu pratila neka žena u papučama. Drugom prilikom pojavi se neki stari gospodin, sede kose, koji je vodio razgovor s mojim prijateljem, a jednom opet nekakav nosač sa železnice u svojoj uniformi sa pregačom od čoje. Kad bi se pojavila neka od ovakvih još neopisanih osoba, Šerlok Holms bi me obično zamolio za dozvolu da upotrebi dnevnu sobu, a ja bih se povukao u svoju spavaću. Uvek mi se izvinjavao što me uznemirava.
- Moram da upotrebim ovo mesto kao poslovnu prostoriju - govorio je - a taj svet su moji klijenti.
Opet mi se ukazala prilika da mu direktno postavim pitanje o svemu ovome, ali i opet mi moje ustručavanje nije dopustilo da tražim od nekog da mi se poveri. Postajao sam duboko uveren da postoji neki razlog zašto on to ne spominje, no ubrzo mi on sam izbi tu misao iz glave, jer je govorio o toj stvari po vlastitom nahođenju.
Bilo je to 4. marta. Sećam se datuma, jer za to imam jak razlog. Ustao sam ranije nego obično i zatekao Šerloka Holmsa za doručkom. Gazdarica je već bila navikla na moje kasno ustajanje, tako da za mene nije postavila, niti pripremila kafu. Podstaknut onim bezrazložnim nestrpljenjem koje progoni čovečanstvo, zazvonio sam i odsečno stavio do znanja da sam spreman. Zatim digoh neke novine sa stola i pokušah da s njima prekratim vreme, dok je moj prijatelj ćutke grickao svoj prženi hleb. Naslov jednog članka bio je obeležen olovkom, te sam ga, naravno, preleteo pogledom.
Njegov pomalo prenaglašen naslov glasio je „Knjiga života“, a članak je pokušavao da prikaže šta bi sve neki posmatrački nastrojen čovek, mogao da nauči proučavajući uredno i sistematski sve što mu se nađe na putu. Dopala mi se kao čudna mešavina pronicljivosti i besmislice. Rasuđivanje je bilo oštro i snažno, ali su mi se zaključci učinili previše usiljeni i preterani. Pisac je tvrdio kako se nekim trenutnim izrazom, trzajem mišića na licu ili pogledom oka, mogu dokučiti i najskrivenije misli čoveka. Po njemu čovek se nije mogao prevariti, ako je vičan zapažanju i analizi. Zaključci u članku su bili nepogrešivi kao Euklidove teoreme. Njegovi rezultati bili su za sve neupućene osobe toliko iznenađujući, da su ga ove, pre nego što bi shvatile kako je pisac do njih došao, slobodno mogle smatrati za nekog običnog narkomana.
„Iz kapi vode“, navodio je pisac, „neki logičar bi mogao da izvuče zaključke o postojanju Atlantika ili Nijagare, iako ih nije ni video ni čuo. Tako i ceo život predstavlja jedan veliki lanac, čija nam priroda postaje poznata čim upoznamo makar jednu njegovu kariku. Nauka o zaključivanju i analizi, kao i svako drugo znanje, stiče se samo dugim i strpljivim proučavanjem, a život nije dovoljno dug da bi u toj oblasti bilo kojem smrtniku omogućio dostizanje najvišeg mogućeg vrhunca. Pre nego što se osvrne na te nematerijalne i umne vidove stvari, koji uključuju velike poteškoće, onaj koji istražuje treba najpre da ovlada osnovnim problemima. Prilikom susreta sa drugim smrtnikom treba da nauči kako će na prvi pogled uočiti sav istorijat njegovog života, njegovo zanimanje ili struku kojoj pripada. Ma kako ovo vežbanje izgledalo detinjasto, ono izoštrava moć zapažanja i upućuje čoveka kuda i u šta gleda. Po noktima nekog, po rukavu njegovog kaputa, po cipelama, kolenima na pantalonama, žuljevima kažiprsta i palca, njegovom izrazu lica, po manžetnama od košulje - po svemu tome može se jasno otkriti čovekov poziv. Skoro je nemoguće pretpostaviti da svi ovi podaci ne bi u punoj meri pridoneli nekom licu koje treba da rasvetli neki slučaj.“
- Al’ je ovo neizrecivo lupetanje - povikah ja tresnuvši novine o sto. - Takvu glupost nisam pročitao otkad sam živ!
- Šta to? - zapita Šerlok Holms.
- Pa ovaj članak - rekoh, ukazujući na njega kašičicom za jaja dok sam sedao za doručak. Vidim da ste ga pročitali jer ste ga obeležili. Ne poričem da je dobro napisan, ali mi ide na živce. To je očigledno teorija nekog besposličara koji sedi u fotelji, i koji iz samoće svoje sobe za rad ispreda sve te lepe, male paradokse. Ne vidim u tome nikakve praktične vrednosti. Voleo bih da ga vidim, onako šćućurenog, u zatvorenim kolima trećeg razreda podzemne železnice, neka mi tamo imenuje zanimanja svojih saputnika. Kladio bih se u hiljadu prema jedan protiv njega.
- Izgubili biste svoj novac - primeti Holms mirno. - Što se članka tiče, napisao sam ga lično ja.
- Vi!
- Da. Imam sklonosti za obe ove stvari, i za zapažanje i za zaključivanje. Teorije koje sam ovde izneo, a koje vam se čine tako himerične, u suštini su neverovatno praktične, tako praktične da meni o njima zavisi hleb moj svagdašnji.
- Kako to? - zapitah i nehotice.
- Pa, imam i ja svoj posao. Istina, pretpostavljam da sam jedini na svetu. Ja sam detektiv-savetodavac, ako možete da shvatite šta to znači. Ovde u Londonu imamo mnoštvo državnih detektiva i gomilu privatnih. Ti momci kada pogreše dolaze kod mene, a meni obično uspe da ih navedem na pravi trag. Iznesu mi sve dokaze, a ja sam obično u stanju, zahvaljujući svom poznavanju istorije zločina, da ih usmerim na pravi put. Među zlodelima postoji velika srodnost, pa ako imate pojedinosti o hiljadama zločina u malom prstu, čudno bi bilo ako ne uspete da resite i hiljadu i prvi. Lestrejd je priznati detektiv. Nedavno je zapao u ćorsokak u nekom slučaju falsifikovanja, i to ga je dovelo kod mene.
- A oni drugi ljudi?
- Njih šalju obično neke privatne detektivske agencije. Svi su ti ljudi zbog nečeg u nevolji, pa traže nekakvo objašnjenje. Ja saslušam njihove priče, oni saslušaju moje primedbe, a ja zatim stavim svoju nagradu u džep.
- Hoćete li time reći - primetih - kako, ne napuštajući svoju sobu, uspevate da raspetljate neki čvor koga drugi ne mogu da objasne, iako su lično videli svaku pojedinost?
- Upravo to. Imam neku intuiciju te vrste. S vremena na vreme pojavi se, međutim, i neki složeniji slučaj. Tad moram da se promuvam unaokolo i vlastitim očima pogledam stvar. Vidite, ja raspolažem s mnogo specifičnih znanja koja mi savršeno olakšavaju stvar. Ovi zakoni zaključivanja izloženi u tom članku koji su vas ražestili, za mene su u praktičnom smislu od neprocenjive vrednosti. Posmatranje je velik deo mene. Iznenadili ste se kad sam vam prilikom našeg prvog susreta rekao da ste došli iz Avganistana.
- Bez ljutnje, rekli su vam.
- Ni govora. Ja sam znao da ste došli iz Avganistana. Tok misli mi već po ukorenjenoj navici tako brzo prostruji kroz glavu, da pri tom nisam ni svestan svih međustepena logičkog mišljenja. Takav stepen je, međutim, i u ovom slučaju postojao. Tok rasuđivanja je tekao ovako: ‘Evo jednog gospodina koji izgleda kao lekar ali je vojničkog držanja. Dakle, očigledno vojni lekar. Skoro je došao iz tropskih krajeva jer mu je lice tamno, a to mu nije prirodna boja puti, jer su mu zglobovi na rukama svetli. Preturio je bolest i tegobe preko leđa, što se jasno vidi po njegovom izmučenom licu. Leva ruka mu je bila povređena, jer je drži kruto i neprirodno. Gde bi u tropskim krajevima engleski vojni lekar mogao da vidi toliko tegoba i da bude ranjen u ruku? Jasno, u Avganistanu! Tad sam primetio kako dolazite iz Avganistana, a vi ste se iznenadili.
- Po tome kako vi objašnjavate to je sasvim jednostavno - rekoh, smešeći se. - Podsećate me na Dipena, Edgara Alana Poa. Nisam ni slutio da takvi pojedinci postoje van priča.
Šerlok Holms ustade, i zapali lulu.
- Vi nesumnjivo smatrate da mi time što me upoređujete s Dipenom, laskate - primeti on. - Pa lepo, po mom mišljenju, Dipen je bio nesposobnjaković. Onaj njegov trik da prodre u misli svog prijatelja posle ćutanja od četvrt sata, u stvari je veoma porazan i površan. U izvesnoj meri, bez sumnje, imao je dara za analizu, ali ni u kom slučaju nije bio onako posebna ličnost kakvu je Po zamišljao.
- Jeste li pročitali dela Gaborioa? - zapitah. - Odgovara li Lekok vašem shvatanju detektiva?
Šerlok Holms šmrknu ironično.
- Lekok je bio bedna šeprtlja - reče on ljutitim glasom. Mogao je da se podiči samo s jednim: sa svojom energijom. Od te sam se knjige prosto razboleo. Pitanje je bilo kako da se identifikuje nepoznati zatvorenik. Ja sam to mogao da učinim za dvadeset četiri sata. Lekoku je za to trebalo oko šest meseci. Od toga bi mogla da se napravi vežbanka za detektive, da ih nauči šta ne bi trebalo da rade.
Ogorčilo me je što se sa dve ličnosti kojima sam se divio, postupalo na tako grub način. Odšetao sam do prozora i gledao, stojeći kraj njega, na užurbanu ulicu.
- Ovaj momak možda i jeste veoma pametan - rekoh u sebi - ali svakako je i veoma uobražen.
- Danas nema ni zločina ni zločinaca - govorio je on svadljivo. - Kakva je korist onda imati razuma u našem zanimanju. Ja sam, eto, svestan da ga imam u tolikoj meri da bi mogao da me načini slavnim. Niko među živima, niti iko od onih koji su živeli, nije pobrao toliku količinu znanja i prirodnog talenta za istraživanje zločina, kao ja. A rezultat? Nema zločina koji treba istražiti ili, u najboljem slučaju, postoje samo neka bedna nevaljalstva čije su pobude tako providne da su jasne čak i službenicima Skotland jarda.
Počeo je da mi smeta nadmeni način njegovog izlaganja. Učini mi se da bi bilo najbolje da menjamo predmet razgovora.
- Šta li hoće onaj momak - zapitah pokazujući na snažno, jednostavno odeveno stvorenje, koje se s druge strane polako približavalo ulicom pažljivo zagledajući brojeve. U ruci je nosio veliku plavu kovertu. Očigledno neka poruka.
- Mislite li na onog penzionisanog narednika mornarice? - reče Šerlok Holms.
„Hvali se i kočoperi“, pomislih u sebi. „Vrlo dobro zna da ne mogu da poverujem u njegovo nagađanje.“
Upravo mi se to vrzmalo po glavi kad čovek koga smo gledali ugleda broj na našim vratima i brzo pretrča preko ulice. Potom, začusmo odozdo glasno kuckanje i dubok glas, pa teške korake koji se penju uz stepenice.
Evo prilike da ga izlečim od umišljenosti. Nije na ovo pomišljao kada je onako iznebuha odvalio.
- Smem li da zapitam, mladiću - rekoh najljubaznijim glasom - šta ste po zanimanju?
- Vratar, poštovani gospodine - reče on odsečno. - Vratarska uniforma mi je na popravci.
- A šta ste bili pre? - rekoh pogledavši malo pakosno u svog sustanara.
- Narednik, poštovani gospodine, u lakoj kraljevskoj mornaričkoj pešadiji. Odgovora nema? Dobro, gospodine.
On zalupi potpeticama, pozdravi salutirajući i ode.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šerlok Holms-Crvena nit

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 10:09 am






3.


TAJNA LORISTONSKOG VRTA


Priznajem da me je zaprepastio ovaj novi dokaz praktične primene teorije mog prijatelja. Moje poštovanje prema njegovoj sposobnosti za analizu je čudesno poraslo. Međutim, u meni je još ostala neka podsvesna sumnja da ceo slučaj predstavlja neku unapred pripremljenu dogodovštinu s namerom da me zadivi. Pitanje šta bi mogao da bude razlog za ovo obmanjivanje, prevazilazilo je moju moć shvatanja. Kad sam ga pogledao, upravo je završio s čitanjem poruke, a oči su mu dobile onaj prazan izgled, bez sjaja, koji je pokazivao da je odsutan duhom.
- Za ime boga, kako ste to zaključili? - zapitah ga.
- Zaključio, šta? - reče on mrzovoljno.
- Pa da je on bio penzionisani narednik mornarice.
- Nemam vremena za sitnice - odgovori on odsečno, pa zatim smešeći se dodade. - Oprostite mi ovu grubost. Poremetili ste mi tok misli; ali, možda je to i dobro. Znači, zaista niste bili u stanju da zapazite da je taj momak bio mornarički narednik?
- Zaista nisam.
- Lakše je to znati nego objasniti zašto znam. Kad bi zatražili od vas da dokažete kako su dva i dva četiri, možda biste imali poteškoća, pa ipak ste u tu činjenicu sasvim sigurni. Na ruci tog druškana video sam, još dok se nalazio preko na ulici, veliko, plavo, istetovirano sidro. To miriše na more. Osim toga, imao je vojničko držanje i zaliske po propisima. Tako smo došli do mornarice. Bio je čovek koji u izvesnoj meri pridaje značaj samom sebi, određenog, zapovedničkog držanja. Trebali ste ga posmatrati na koji je samo način držao glavu i mahao štapom. Da je postojan, častan, sredovečan čovek, videlo mu se opet po licu. Sve su me te činjenice navele na pretpostavku da je narednik.
- Divno! - uzviknuh ja.
- Sasvim obična stvar - reče Šerlok Holms, premda mi se po izrazu njegovog lica učini da je zadovoljan što sam se očigledno iznenadio i divio. - Baš sad sam rekao kako nema zločinaca. Izgleda, da nisam bio u pravu, pogledajte ovo!
Pruži poruku koju je doneo vratar.
- Pa - povikah, nakon što sam je očima preleteo - ovo je strašno!
- Izgleda da je malo nesvakidašnje - primeti on mirno. - Imate li štogod protiv da mi je glasno pročitate.
Ovo je pismo koje sam mu pročitao:

„Dragi moj gospodine Holms,
Tokom noći u Ulici Loriston garden broj 3, pored Brikston rouda, dogodila se jeziva stvar. Naš policajac koji je bio na službi u tom kraju, ugledao je tamo svetlo oko dva sata noću, pa kako je kuća bila prazna, posumnjao je da nešto nije u redu. Naišao je na otvorena vrata, a u prednjoj sobi koja nije bila nameštena, otkrio je telo nekog dobro odevenog čoveka, koji je u džepu nosio posetnice s imenom Enoh Dreber, Klivlend, Ohajo, SAD. Pljačke nije bilo, niti ima ikakvih dokaza o tome na koji je način čovek izgubio život. U sobi postoje mrlje krvi, ali na njemu nema rane. Ne znam kako je dospeo u praznu kuću i cela stvar je sasvim zagonetna. Ako možete da obiđete tu kuću u bilo koje vreme pre dvanaest sati, naći ćete me tamo. Sve sam ostavio in status quo dok mi se ne javite. Ako ne možete doći, doneću vam detaljnije informacije, a smatrao bih velikom ljubaznošću s vaše strane ukoliko biste me počastili svojim mišljenjem.
Vaš odani Tobijas Gregson“


- Gregson je najzgodniji momak među skotlandjardovcima - primeti moj prijatelj. - On i Lestrejd su najbolji u toj bandi. Obojica su energični i brzi, ali ukalupljeni, strašno ukalupljeni. Pri tome su još i naoštreni jedan protiv drugog. Ljubomorni su jedan na drugog kao dve lepotice. Ovaj slučaj biće sasvim zabavan, ako su obojica krenuli u poteru.
Zaprepastila me mirnoća kojom je to izustio.
- Ne možemo da izgubimo nijedan trenutak - povikah ja. - Da siđem i naručim jedna kola?
- Nisam siguran da ću otići. Ja sam najneizlečiviji, najlenji... vrag koji je po zemlji hodao, hoću reći kad me to spopadne, jer ima trenutaka kad mogu da budem i prilično živahan.
- Ali eto vam baš prilike za kojom ste žudeli?
- Dragi moj prijatelju, a šta se to mene tiče? Pretpostavite da celu ovu stvar i raspetljam. Budite sigurni da će svu zaslugu prigrabiti Gregson, Lestrejd i kompanija. Tako je to uvek kada je čovek neslužbeno lice.
- Ali on vas moli da mu pomognete?
- Da. On zna da ne može sa mnom da se meri i to mi priznaje, ali bi pre sebi iščupao jezik nego što bi tako nešto izjavio pred nekim trećim. Međutim, mogli bismo ipak da pođemo i pogledamo. Obradiću taj slučaj za svoj groš. Ako već nemam ništa, barem ću im se nasmejati u brk. Hodite!
On hitro navuče kaput, pa se tako uzmuva po stanu da se jasno videlo kako je nastup apatije zamenio nastup energije.
- Uzmite svoj šešir - reče on.
- Želite li da pođem i ja?
- Da, ako nemate nešto važnije. - Trenutak kasnije obojica smo bili u dvokolici i vozili se besno prema Brikston roudu.
Jutro je bilo maglovito i oblačno, a tamno obojen veo nadvio sa nad krovove kuća i izgledao kao odbljesak sa vlažnih ulica. Moj suputnik je bio u najboljem raspoloženju i ceo put je čavrljao o kremonskim violinama i razlici između violine jednog Amatija i jednog Stradivarijusa. Što se mene tiče bio sam ćutljiv zbog tmurnog vremena, a dušu mi je pritiskao čemeran posao kog smo se prihvatili.
- Izgleda da ne mislite mnogo na stvar koja vam predstoji - primetih napokon, prekidajući Holmsovo muzičko ćeretanje.
- Za sada još nemam podataka - odgovori on. - Osnovna je greška teoretisati pre nego što se raspolaže svim dokazima. To ometa donošenje zaključaka.
- Uskoro ćete imati svoje podatke - primetih pokazujući prstom - to je Brikston roud, a ovo je kuća, ako se ne varam.
- Tako je! Hej, kočijašu, zaustavite! - Bili smo još na nekih stotinu jardi od kuće, ali je on uporno zahtevao da se zaustavimo, pa smo svoje putovanje završili pešice.
Kuća broj tri u Ulici Loriston garden izgledala je nekako turobno i zlokobno. To je bila jedna od četiri kuće malo uvučene od ulice. Dve od njih su bile nastanjene, a dve prazne. Na poslednjoj, sivoj i tmurnoj, zjapila su tri prostrana, prazna i snuždena prozora. Natpisi „Za izdavanje“ raširili su se po njenim zamagljenim oknima kao neka mrena. S ulične strane svaku od ovih kuća je odvajao po jedan mali vrt, sav zarastao u busenje zapuštenog zelenila. Kroz njega je vodila malena, uska staza žućkaste boje, posuta nekom mešavinom sitnog šljunka i gline. Svuda je bilo mnogo blata zbog kiše koja je padala tokom noći. Oko vrta se nalazio zid od cigala, visok tri stope s drvenim letvama pri vrhu. Na njega se naslanjao neki snažan policajac okružen gomilom besposličara koji su izdužili vratove, upiljili očima i uzaludno očekivali da ulove makar neki odbljesak onog što se unutra događa.
Zamišljao sam da će Šerlok Holms odmah da požuri u kuću i razmaše se oko raspetljavanja tajne. No, to mu izgleda ni na pamet nije palo. Potpuno ravnodušnog držanja, koje se pod datim okolnostima graničilo sa izveštačenošću, on se šetkao gore-dole po pločniku i ukočeno posmatrao zemlju, nebo, kuće i redove letava preko puta. Kad je završio ovo istraživanje, krenuo je polako stazom napred, očiju prikovanih za tlo, ili bolje reći, niz rub izrasle trave sa obe strane staza. U dva maha je zastao, a jednom ga videh da se nasmešio, te sam ga čuo kako je uskliknuo od zadovoljstva. Po vlažnom glinenom tlu nalazili su se tragovi mnogobrojnih nogu, ali budući da je policija preko njih prelazila tamo-amo meni, nikako nije išlo u glavu šta tu moj prijatelj može da izvuče. Pa ipak, budući da sam bio duboko uveren u njegovu izuzetnu moć saznavanja, nisam nimalo sumnjao da on primećuje mnoge stvari koje su za mene potpuno neprimetne.
Na vratima kuće susretne nas, s bločićem u ruci, neki visok, bledolik čovek, kose plave kao lan, koji jurnu prema nama i vatreno stisnu ruku mom saputniku.
- Veoma je ljubazno od vas što ste došli - reče on - ja sam sve ostavio netaknuto.
- Osim ovoga - odgovori moj prijatelj i pokaza na stazu. - Ni krdo bivola da je prošlo ovuda ne bi ostavilo veću zbrku. Vi ste, međutim, Gregsone, nesumnjivo izvukli svoje zaključke pre no što ste ovo dozvolili.
- Toliko sam imao posla u kući - reče detektiv neodređeno. - Tu je moj kolega gospodin Lestrejd, i ja sam se oslonio na njega da pripazi.
Holms pogleda na mene, pa ironično podiže obrve.
- Kad su ovde dva takva čoveka, kao vi i Lestrejd, za trećeg neće biti mnogo posla.
Gregson poče samozadovoljno da trlja ruke:
- Mislim da smo učinili sve što se dalo - odgovori on. - Ipak, ovo je jedan neobičan slučaj, a vaša sklonost prema takvim stvarima poznata mi je.
- Jeste li došli ovamo kolima? - upita Šerlok Holms.
- Nisam.
- Ni Lestrejd?
- Ni on.
- Onda nas pustite da razgledamo sobu. - Sa ovako nepovezanom primedbom on pođe u kuću, a zatim i Gregson, na čijem licu se zapažalo čuđenje.
U kratkom hodniku s podom od dasaka punom prašine koji je vodio u kuhinju i u ostave, stajala su po jedna vrata zdesna i sleva. Jedna od njih su očigledno već više nedelja bila zatvorena, a druga su pripadala trpezariji, u kojoj se odigrao tajanstveni slučaj. Holms i ja uđosmo unutra s onim čudnim osećajem koji izaziva prisustvo smrti.
Bila je to prostrana, četvrtasta soba, još prostranija zbog nedostatka nameštaja. Zidove su ukrašavale proste, drečave tapete, mestimično umrljane vlagom, na kojima su se ovde-onde odlepile široke trake koje su opušteno visile otkrivajući požutelu žbuku. Naspram vrata nalazio se uočljiv kamin nad kojim je bila ploča od lažnog belog mramora. Na jednom njenom uglu zalepljen je krajičak crvene, voštane sveće. Onaj jedini prozor toliko je bio prljav da je cela rasveta u sobi bila mutna i maglovita, dajući svemu neku tamnosivkastu boju. Ovo je pojačavao još više prekrivač od prašine koji se rasprostro po celom podu.
Sve sam te pojedinosti zapazio tek kasnije. U ovom času sva mi se pažnja usredsredila na neku mračnu, nepokretnu priliku koja je ležala ispružena na daskama, i praznim, bezizraznim očima zurila u izbledelu tavanicu. Bio je to čovek od četrdeset tri godine, osrednja rasta, širokih ramena, s gustom kovrdžavom kosom i kratkom četkastom bradom. Na sebi je imao dugi kaput i prsluk od finog štofa sa svetlim pantalonama i besprekorno čistim okovratnikom i manžetnama. Kraj njega, na podu, stajao je dobro očetkan i uredan cilindar. Šake su mu bile stisnute, ruke ispružene, a zgrčene noge odavale su da je vodio mučnu borbu sa smrću. Sa ukočenog lica je izbijao izraz užasa, a činilo mi se, i mržnje; i to takve mržnje kakve još nigde nisam primetio. Taj zlokobni, strahoviti grč, na licu sa niskim čelom, zatubastim nosem i isturenom donjom vilicom, davao je mrtvom čoveku neki čudan, majmunski izgled, kojeg je pojačavao njegov neprirodno zgrčen položaj. Video sam smrt u mnogo izdanja, ali mi se nikada nije prikazala u strasnijem obliku od ovog u ovom mračnom, prljavom stanu koji je gledao na jednu od glavnih kucavica londonskog predgrađa.
Lestrejd, mršav, sa lisičijim izrazom kao i uvek, stajao je u vratima i pozdravio nas.
- Ovaj slučaj uskovitlaće prašinu, gospodine - primeti on. - Nadmašuje sve što sam video do sada, a ja baš nisam mladunče.
- Nema nikakvih tragova za istragu - reče Gregson.
- Baš nikakvih - saglasi se Lestrejd.
Šerlok Holms se primače lešu, pa kleknuvši, poče pažljivo da ga posmatra. - Zar ste sigurni da nema rane? - zapita pokazujući na mnogobrojne mrlje i lokve krvi, koje su bile svuda unaokolo.
- Potpuno sigurni! - povikaše oba detektiva.
- Prema tome, ovo je krv neke druge osobe, verovatno samog ubice, ukoliko se radi o ubistvu. Podseća me na okolnosti koje su pratile smrt Van Jansena u Utrehtu, godine 1943. Sećate li se tog slučaja, Gregsone?
- Ne sećam se.
- Pročitajte ga. Trebalo bi zaista da ga pročitate. Ničeg novog nema pod suncem. Sve je bilo jednom već učinjeno.
Dok je ovo govorio njegovi tanki prsti su opipavali, pritiskali, otkopčavali i oprobavali svuda unaokolo, dok su mu oči zadržale onaj isti odsutan izraz koji sam već zapazio. Ispitivanje je obavljeno takvom brzinom, da se nije moglo ni pretpostaviti koliko je do tančina izvedeno. Na kraju on omirisa mrtvačeva usta, a zatim pogleda na đonove njegovih lakiranih cipela.
- Da li je leš pomeren? - zapita on.
- Ne više nego što je trebalo da izvršimo istragu.
- Možete ga odneti u mrtvačnicu - reče Holms. - Ovde nema više šta da se sazna.
Gregson je imao pri ruci nosila i četiri čoveka. Na njegov poziv oni uđoše u sobu, podigoše stranca i iznese ga. Pri dizanju, pade, zveknuvši, neki prsten, i otkotrlja se preko poda. Lestrejd ga dohvati i zagleda se u njega ispitivačkim pogledom.
- Ovde je bila neka žena - povika on. - To je ženski venčani prsten.
- Dok je govorio, držao ga je na ispruženom dlanu. Svi se okupiše oko njega, zagledavši se u prsten. Nije bilo sumnje da je ovaj kolutić od čistoga zlata jednom ulepšavao prst neke neveste.
- Ovo otežava stvari - reče Gregson. - Sam bog zna da su već i pre toga bile sasvim dovoljno teške.
- Sigurni ste da ih to nije uprostilo? - primeti Holms. - Ništa više nećemo saznati ako budemo zurili u njega. Šta ste našli u njegovim džepovima?
- Sve imamo ovde - reče Gregson, pokazujući hrpicu predmeta koja se nalazila na jednoj stepenici. Jedan zlatan sat broj 97163 Baroa iz Londona, jedan zlatan „albertov“ lanac, veoma težak i masivan; jedan zlatan prsten sa masonskim znakom, zlatna igla - buldogova glava sa rubinskim očima, i jedna aktovka od jute sa posetnicama na ime Enoh J. Dreber iz Klivlenda, što odgovara onom E. J. D. na njegovom rublju.
- Novčanika nema, ali ima sitnog novca u vrednosti od sedam funti i trinaest šilinga, jedno džepno izdanje Bokačovog „Dekamerona“ s imenom Džozefa Stendžersona na naslovnoj strani, i dva pisma: jedno upućeno na ime E.J. Dreber; a drugo na Džozefa Stendžersona.
- A s kojom adresom?
- Američka menjačnica, Strend, ostaviti dok se ne zatraži lično. Oba potiču od nautičke kompanije „Gajb“ i odnose se na polazak njihovih brodova iz Liverpula. Jasno je da je ovaj nesretnik upravo hteo da se vrati u Njujork.
- Jeste li ispitali nešto o tom Stendžersonu?
- Ispitao sam odmah - reče Gregson. - Razaslao sam oglase u sve novine, a jedan moj čovek je otišao i u američku menjačnicu, ali se dosad još nije vratio.
- Jeste li pitali Klivlend?
- Jutros smo telegrafisali.
- Kojim ste rečima zatražili podatke?
- Opisali smo ukratko okolnosti i rekli da ćemo im biti zahvalni za svako obaveštenje koje bi nam moglo pomoći.
- Jeste li zatražili pojedinosti o nekoj okolnosti koja bi vam se činila presudnom?
- Pitao sam za Stendžersona.
- Ništa više? Zar nema drugih okolnosti od kojih bi mogla da zavisi cela stvar? Hoćete li telegrafisati još jednom?
- Rekao sam sve što sam imao da kažem - reče Gregson uvređenim glasom.
Šerlok Holms se prigušeno nasmeja i upravo je izgledalo da će staviti neku primedbu, kad u hol gde smo mi razgovarali upade, važno i samozadovoljno trljajući ruke, Lestrejd koji se dotle nalazio u prednjoj sobi.
- Gospodine Gregsone - reče on - upravo sam otkrio nešto naročito važno, nešto što bi se, da nisam pažljivo pregledao zidove, previdelo.
Izgovarajući ovo, ovaj maleni čovek zacakljenih očiju, očigledno je likovao zato što je stekao jedno preimućstvo nad svojim kolegom.
- Dođite ovamo - reče hitajući natrag u sobu koja je ostavljala nešto vedriji utisak otkad je iz nje bio uklonjen njen sablasni stanovnik. - Stanite tamo!
On kresne šibicom o svoju cipelu, pa je podiže prema zidu.
- Gledajte ovo - reče likujući.
Primetio sam već da je papirnata tapeta bila mestimično spala. U tom uglu odlepio se jedan poveći deo otkrivajući veliki požuteli četvorougao vlage. Preko ove gole površine krvavocrvenim slovima bila je ispisana jedna jedina reč:

RACHE


- Šta kažete na ovo? - uskliknu detektiv s takvim izrazom na licu kakav obično ima neki izlagač kad pokazuje svoju izložbu. - Ovo nije bilo primećeno budući da se nalazilo u najtamnijem uglu sobe, pa se niko nije setio da tamo pogleda. Ovu je reč napisao ubica, on ili ona vlastitom krvlju. Gledajte onu mrlju koja se cedila niz zid. Već ovo u svakom slučaju isključuje mogućnost da je posredi samoubistvo. Zašto je izabran baš ovaj ugao da se to u njemu ispiše? Reći ću vam. Pogledajte onu sveću na ploči od kamina. Da je zapaljena ovo bi bio najsvetliji deo zida, dok je sada, najtamniji. A sveća je onda bila zapaljena.
- Pa šta mislite, sad kad ste to pronašli? - zapita Gregson sa omalovažavanjem.
- Šta mislim? Pa, mislim da je onaj koje to napisao imao nameru da napiše žensko ime Rejčel\'7b1\'7d, ali su ga, ili su je, pre nego što je uspeo da završi u tome, omeli. Zapamtite što vam kažem: kad se ceo ovaj slučaj bude rasvetlio, videćete da je u tome imala udela neka žena po imenu Rejčel. Smejte se vi samo, gospodine Holmse! Budite i mudri i pametni, ali kad se sve završi ispada da stara metla ipak najbolje mete.
- Oh, molim vas izvinite - reče moj prijatelj, koga spopadne pravi napad smeha, koji je tom malenom čoveku sasvim pokvario raspoloženje. - Neosporno je da ste zaslužni kao što kažete, zato što ste ovo pronašli pre svih nas, jer to jasno dokazuje da je napisao neki drugi učesnik u misteriji koja se odigrala prošle noći. Nisam još imao vremena da razgledam ovu sobu, ali, ako mi dopustite, učiniću to sad.
U razgovoru izvuče iz džepa metar na rasklapanje i veliku okruglu lupu. Sa ova dva oruđa bešumno se razmahao po sobi, zastajkujući tu i tamo, kleknuvši pokatkad, a jednom se čak i pružio potrbuške na pod. Toliko ga je obuzeo ovaj posao da je izgledalo kao da je zaboravio da smo mi prisutni u sobi; sve vreme u sebi je nešto mrmljao i ono što bi pronašao potkrepljivao uzvicima, mumlanjem, zvižducima i sitnim usklicima, stvarajući tako utisak ohrabrenja i nade. Dok sam ga posmatrao neodoljivo me je podsećao na nekog čistokrvnog, dresiranog psa lisičara, koji juri za tragom po cestaru cvileći od revnosti, dokle god ponovo ne nabasa na izgubljeni trag. Dvadeset i više minuta istraživao je, merio što je tačnije mogao rastojanja između nekakvih tragova, koji su za mene bili potpuno nevidljivi, i pri tome, na isto tako neshvatljiv način, prislanjao svoj metar uza zid. Najednom mestu veoma pomno je sakupio sa poda gomilicu sivog praha i stavio ga u kovertu. Na kraju je lupom pregledao onu reč na zidu, i najpomnije istražio svako slovo. Kad je sve to obavio, izgleda da je bio zadovoljan, jer je vratio svoj metar i lupu u džep.
- Kaže se da je genije onaj koji poseduje neizmernu sposobnost da se potrudi - primeti on, smešeći se. - Veoma loše kao definicija, ali na detektivski posao se može primeniti.
Gregson i Lestrejd posmatrali su radnje svog amaterskog kolege s velikom radoznalošću i s izvesnim prezrenjem. Propustili su, očigledno, da zapaze činjenicu, koju sam ja počeo da shvatam, da su postupci Šerloka Holmsa, pa i oni najbeznačajniji, upravljeni ka nekom konkretnom cilju.
- Šta vi mislite o ovome? - zapitaše obojica.
- Ako se pretpostavi da vam pomažem, moglo bi se reći kao da u ovom slučaju hoću da se zakitim vašim zaslugama - primeti moj prijatelj. - Do sada ste se tako dobro držali da bi zaista bila prava šteta da se neko umeša. - Iz njegovih reči izbijala je ogromna ironija. - Ako me budete obaveštavali o toku vaše istrage - produži on - biće mi drago da vam pomognem štogod više mogu. U međuvremenu, voleo bih da govorim sa policajcem koji je pronašao leš. Možete li mi reći kako se zove i gde stanuje?
Lestrejd pogleda u svoju beležnicu.
- Džon Rens - reče on.
- Sada nije na službi. Možete ga naći u Odli kortu broj 46, Kenington Park Gejt.
Holms zabeleži adresu.
- Hajdemo, doktore - reče on - pođimo da ga vidimo. Reći ću vam nešto što bi vam u ovom slučaju moglo da pomogne - nastavi okrećući se prema dvojici detektiva. - U pitanju je ubistvo, a ubica je muškarac. Bio je nešto viši od šest stopa, u najboljoj snazi, za svoju visinu ima mala stopala, nosio je grube čizme sa četvrtastim kapicama i pušio cigaru „trihonopolis“. Dovezao se ovamo sa svojom žrtvom u kolima na četiri točka, koja je vukao konj potkovan sa tri stare potkovice, a na jednoj od prednjih nogu imao je novu potkovicu. Po svemu sudeći ubica je bio rumena lica i izuzetno dugih noktiju na desnoj ruci. To je samo par oznaka, ali vam ove mogu biti od pomoći.
Lestrejd i Gregson se uzajamno pogledaše, osmehujući se sa nevericom.
- A kako je izvedeno ubistvo, ako je ubijen? - zapita onaj prvi.
- Otrovom - reče odrešito Šerlok Holms, pa krenu. - Još nešto, Lestrejd - dodade on okrećući se na vratima - RACHE je nemačka reč za osvetu. Nemojte zato traćiti vreme tražeći gospođicu Rejčel.
I tako, izbacivši iznebuha ovaj svoj pogodak, on se udalji ostavljajući dva suparnika otvorenih usta.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šerlok Holms-Crvena nit

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 10:10 am






4.


ŠTA JE IMAO DA ISPRIČA DŽON RENS


Kada smo napustili Loriston garden broj 3, bio je jedan sat. Šerlok Holms me odvede do najbližeg telegrafa, odakle je poslao dug telegram. Zatim pozva jedna kola i naredi vozaču da nas odveze na adresu koju nam je dao Lestrejd.
- Ništa nije bolje od iskaza prvog očevica - primeti on. - U stvari, ja sam već stekao određeno mišljenje o ovom slučaju, ali ipak možemo da saznamo još neke okolnosti koje nam mogu biti od koristi.
- Holmse, vi me iznenađujete - rekoh. - Ne možete da budete baš tako sigurni u sve one pojedinosti koje ste naveli.
- Nisam mogao da pogrešim - odgovori on. - Pre svega, kad sam stigao primetio sam da su točkovi nekih kola načinili dve brazde uz sam ivičnjak. Dalje, sve do prošle noći nedelju dana nije bilo kiše, tako da oni točkovi koji su ostavili toliko dubok trag, mora da su bili ovde tokom noći. Videli su se i tragovi konjskih kopita, a trag jednog isticao se daleko jasnije od ostala tri, što dokazuje da je na njemu bila nova potkovica. Kako su se kola tamo nalazila kad je kiša već padala, i kako jutros nisu dolazila nijedna druga kola, za to imam Gregsonovu reč, proizlazi da su kola tamo bila noćas, što znači da su se one dve ličnosti njima dovezle u kuću.
- To izgleda prilično jednostavno - rekoh - ali kako dolazite do toga da vam je poznata visina onog drugog čoveka?
- Visina čoveka u devet od deset slučajeva može sa utvrditi po dužini njegovog koraka. Jedna prilično prosta računica, ali nema smisla da vam dosađujem brojkama. Korak tog čoveka imao sam napolju u blatu kao i na prašini u kući. Zatim, imao sam mogućnost da svoj proračun i proverim. Kad čovek piše na zidu, on instinktivno piše u visini svojih očiju. E pa sad, onaj natpis bio je taman nešto iznad šest stopa od poda. Taj proračun je bio dečja igra.
- A njegove godine? - zapitah ja.
- Pa, ako je čovek u stanju da zakorači četiri i po stope bez i najmanjeg napora, ne može biti s jednom nogom u grobu. Na stazi u vrtu nalazila se šira lokva preko koje je očigledno prešao. Lakirane cipele su je obišle, a one s četvrtastom kapicom preskočile. Nema tu nikakve tajne. Samo primenjujem neke od preporuka o zapažanju i zaključivanju koje sam propovedao u onom svom članku. Ćudi li vas još nešto?
- Nokti i „trihonopolis“ - primetih ja.
Natpis na zidu je bio ispisan čovečjim kažiprstom umočenim u krv. Pomoću svoje lupe primetio sam da je žbuka tom prilikom bila malo izgrebana, što se svakako ne bi dogodilo da je taj čovek imao podsečene nokte. Sa poda sam pokupio nešto rasutog pepela. Bio je ljuskast i tamne boje, takav pepeo prave samo cigarete „trihonopolis“. Posebno sam se bavio pepelom od cigara, zapravo, napisao sam čitavu raspravu o tom predmetu. Laskam sebi da na prvi pogled mogu da razlikujem pepeo od bilo koje poznate vrste cigare i duvana. U tim pojedinostima se baš i razlikuje jedan spretan detektiv, od onog drugog, sličnog Gregsonu i Lestrejdu.
- A rumenilo lica? - zapitah.
- Ah, to je jedan smeo potez, premda ne sumnjam da sam i tu bio u pravu. Ali to me nemojte pitati pri sadašnjem stanju stvari.
Ja pređoh rukom preko čela.
- U glavi mi je pravi dar-mar - primetih. - Što god čovek više razmišlja, tim stvar postaje tajanstvenija. Kako su došla ta dva čoveka, ukoliko se uopšte radi o dva čoveka, u jednu praznu kuću? Šta je bilo s kočijašem koji ih je dovezao? Kako neko može da natera drugog da uzme otrov? Odakle ona krv? Šta li je dalo povoda ubistvu, kada se nije radilo o pljački? Otkud se tamo stvorio ženski prsten? A nadasve, zašto onaj drugi, umesto da hvata maglu, piše nemačku reč RACHE? Priznajem da ne vidim mogućnost da se sve te činjenice povežu.
Moj prijatelj se nasmeši odobravajući.
- Sažeto i pravilno nabrajate poteškoće - reče on. - Još mnogo čega ima što je nejasno, iako sam o glavnim činjenicama u potpunosti doneo svoj sud. Što se tiče Lestrejdovog otkrića, radi se o čistoj zamci koja je trebalo da navede policiju na pogrešan trag, ukazujući na tajna udruženja. To uopšte nije učinio neki Nemac. Slovo „A“ je, ako ste zapazili, bilo ispisano na nemačkom. Međutim, pravi Nemac latinicom uvek piše štampana slova, tako da mirno možemo da kažemo da ovo nije napisao Nemac, već neki nespretnjaković koji se prebacio. To je samo lukavstvo da istraga skrene u pogrešnom pravcu. Ništa više neću da vam kažem o ovom slučaju, doktore. Poznato je da zaverenik više ne uživa poverenje kad se jednom otkrije, pa bih se i ja izložio tome da zaključite kako sam ipak na kraju sasvim obična osoba ako vam previše objasnim svoje metode rada.
- Nikada to neću učiniti - odgovorih. - Na celom svetu ne može se više približiti detektivski posao egzaktnoj nauci, nego što ste vi učinili.
Na ove reči i ozbiljan način na koji sam ih izrekao, moj saputnik porumeni od zadovoljstva. Već sam primetio da je voleo da čuje laskanje kad je bilo u pitanju njegovo umeće, kao kakva devojka na svoju lepotu.
- Reći ću vam nešto drugo - reče on. - Lakirane cipele i četvrtaste kapice došle su istim kolima, pa su sasvim prijateljski, najverovatnije ruku pod ruku, pošle niz stazu. Kad su ušli u kuću, šetali su gore-dole po sobi. Zapravo, lakirane cipele su mirno stajale, dok su četvrtaste kapice išle gore-dole. Sve sam to mogao da pročitam u prašini, a mogao sam da pročitam i da je postajao sve uzbuđeniji što god je duže hodao. Videlo se to po tome što su mu koraci postajali sve duži. Sve vreme je govorio i postepeno se razbesneo. I tad je nastala tragedija. Rekao sam vam sad sve što znam, a ostalo su uglavnom pretpostavke i sled okolnosti. Ipak, imamo dobru polaznu tačku za daljni rad. Moramo da požurimo jer hoću da stignem na Aleov koncert, kako bih danas popodne mogao da čujem Vilmu Norman Nerudu.
Ovaj razgovor se vodio dok su nam se kola probijala kroz mračne bočne prolaze i prljave uličice koje su se nizale jedna za drugom. Naš vozač se zaustavi, i to baš u najmračnijoj i najprljavijoj od svih.
- Eto, tu unutra, to vam je Odli kort - reče on, pokazujući na uski prolaz koji se usadio među red dotrajalih kućeraka od izbledele cigle. Čekaću vas ovde dok se ne vratite - nastavi.
Odli kort nije bio baš neko naročito privlačno mesto. Uski prolaz doveo nas je u dvorište u obliku pravougaonika, opkoljeno bednim zgradama i prekriveno kamenim pločama. Prokrčili smo sebi put kroz rulju prljave dečurlije i redove prostrtog, izbledelog rublja, dok napokon ne dođosmo do broja 46. Na vratima je odskakala tanka pločica od mesinga na kojoj je bilo urezano prezime Rens. Kad smo se raspitali za njega, dobili smo odgovor da je policajac u postelji. Uveli su nas pozadi u malenu sobu za razgovor koja se nalazila u prednjem delu kuće, kako bismo ga tamo sačekali.
On se ubrzo pojavi, naizgled pomalo ljutit što smo ga uznemirili u snu.
- Podneo sam svoj zvanični izveštaj - reče on.
Holms izvadi iz džepa mali zlatnik, pa zamišljeno poče da ga vrti među prstima.
- Došli smo na pomisao da bi možda bilo bolje kad bismo sve čuli neposredno iz vaših usta - reče on.
- S najvećim zadovoljstvom ću vam reći sve što znam - odgovori policajac, očiju uprtih u zlatnik.
- Ajd ispričajte nam onako na svoj način, kako se to odigralo.
Rens se posadi na sofu postavljenu konjskom dlakom, natušti obrve, kao da je rešio da ne izostavi ništa u izlaganju.
- Ispričaću vam sve ispočetka - reče on. - Radno vreme mi je od deset uveče do šest izjutra. U jedanaest sati došlo je do tuče kod „Belog jelena“, no, uglavnom, smatram da je u celom mom sektoru bilo prilično mirno. U jedan sat noću počela je da pada kiša, a ja sam sreo Harija Merčera, onog što drži rejon Holend grouv, pa smo stajali i razgovarali na uglu Henrijet strita. Nakon tog razgovora, možda oko dva ili nešto kasnije, naumih da krenem do Brikston rouda i vidim da li je i tamo sve u redu. Ceo taj kraj bio je užasno prljav i ni žive duše nisam sreo na svom putu, jedino što je kraj mene prošlo par kola. Upravo sam se uputio ulicom misleći, među nama budi rečeno, kako bi neobično dobro došla jedna čaša vrućeg džina, kad mi pade u oči tračak svetla iz prozora kuće o kojoj je reč. Međutim, znao sam da su one dve kuće u ulici Loriston Garden prazne, zato što vlasnik nije hteo da sprovede kanalizaciju, iako je zadnji stanar koji je živeo u jednoj od njih, umro od tifusne groznice. Iznenadio sam se kad sam video svetlo u prozoru, pa sam posumnjao da nešto nije kako treba. Kada sam došao do vrata...
- Zaustavili ste se i pošli nazad do ulaza u vrt - upada mu u reč moj prijatelj. - A zašto ste to učinili?
Rens se trže od iznenađenja, pa se zablene u Šerloka Holmsa.
- Ama baš tako, gospodine - reče on - premda sam bog zna kako ste do toga došli. Znate, kad sam stigao do vrata, sve mi se učini tako pusto i prazno, da pomislih kako ne bi bilo zgoreg ako još neko krene sa mnom. Ja se, istina, ne bojim ničega na ovom svetu, ali sad sam pomislio da se možda radi o onome koji je umro od tifusa, pa trenutno razgleda kanalizaciju koja mu je došla glave. Nekako me je presekla ta pomisao, te sam se vratio nazad do ulaznih vrata u vrt, ne bih li odatle video Merčerovu svetiljku, ali ni od Merčera ni od koga drugog nije bilo ni traga ni glasa.
- Ulica je bila pusta?
- Ni žive duše, ni pseto se nije moglo videti, gospodine. Tad stisnuh petlju, pa pođem nazad i širom otvorim vrata. Unutra je sve bilo tiho. Odem u sobu gde je gorelo svetlo. Na ploči od kamina treperila je sveća od crvenog voska, i pri njenom svedu sam video...
- Da, poznato mi je sve što ste videli. Nekoliko puta ste obišli sobu, zatim ste klekli kraj leša, pa potom pošli pravo na kuhinjska vrata, pokušali da ih otvorite...
Džon Rens, sav preplašen u licu podozrivo pogleda i skoči na noge od iznenađenja.
- Gde ste se skrivali, kada ste sve to videli? - povika on. - Izgleda mi da znate više nego što je potrebno.
Holms, smešeći se, dobaci policajcu preko stola svoju posetnicu:
- Nemojte me zatvoriti zbog ubistva - reče on. - Ja spadam među pse-tragače a ne među gonjene vukove; za to vam garantuju gospodin Lestrejd ili Gregson. Prema tome, nastavite. Šta ste uradili posle toga?
Rens ponovo sede na svoje mesto ostajući i dalje zbunjen.
- Vratio sam se do ulaza i zviznuo u svoju zviždaljku - nastavi on. - Na ovaj signal dotrčali su na lice mesta Merčer i još dvojica policajaca.
- Je li ulica bila prazna u to vreme?
- Pa, bila je prazna, ukoliko mislite na nekoga ko bi mogao biti od pomoći.
- Šta ste time mislili da kažete?
Široki osmeh pređe preko policajčevog lica.
- Video sam mnogo pijandura u svom životu - reče on - ali da je neko tako nakresan kao što je bio taj prikan, to nisam nikad video. Nalazio se kod vrata naslonjen o letve i dernjao se na glas.
- U kakvu vrstu ljudi je spadao taj čovek? - zapita Holms.
Ovo skretanje s predmeta kao da je Džona Rensa žacnulo.
- Jedna izuzetno pijana vrsta čoveka - reče on. - Taj bi se sigurno našao u policijskoj stanici da mi nismo bili tako zauzeti.
- Kakvo mu je bilo lice, kakvo odelo, jeste li zapazili? - prekide ga Šerlok Holms nestrpljivo.
- Pa naravno da sam zapazio, kad smo mu Merčer i ja pomagali da stane na noge. Bio je to nekakav dugajlija, sav crven u licu, a donji deo lica bio mu je umotan...
- To je dosta - povika Holms - šta je dalje bilo?
- Dosta smo mi imali nevolje i bez njega - reče policajac uvređeno. - Kladim se da je ipak pogodio svoja vrata.
- Kako je bio obučen?
- U taman kaput.
- Da li je imao bič u ruci?
- Bič? Ne.
- Biće da ga je negde ispustio - promrmlja moj prijatelj. - Niste li možda nakon toga videli ili čuli neka kola?
- Nisam.
- Evo vam mali zlatnik - reče moj prijatelj ustajući i uzimajući svoj šešir. - Bojim se Rens da u policiji nećete dočekati neko unapređenje. Glava vam pre može služiti samo za dekoraciju. Prošle noći imali ste priliku da se zakitite naredničkim zvezdicama. Čovek koga ste imali u rukama bio je upravo onaj koji drži ključ cele ove tajne i kojeg svi tražimo. Ali sada nema smisla raspravljati, dovoljno je kad vam kažem da je to tako. Hodite, doktore.
- Izrazita budala - reče Holms gorko, dok smo se vozili natrag u svoj stan. - Pomislite samo, imati tako sretnu priliku, a ne iskoristiti je.
- Meni zapravo još ništa nije jasno. Tačno je da se opis tog čoveka podudara s vašom predstavom o onoj drugoj osobi iz ove tajne. Ali zašto bi se ona vraćala u kuću pošto ju je već bila napustila? To kod zločinaca nije uobičajeno.
- Prsten, čoveče, prsten, po njega se on vratio. Ako ne budemo imali drugog načina da ga uhvatimo, još uvek mu možemo baciti udicu s prstenom. Uloviću ja njega, doktore, kladim se u dva prema jedan. A za sve ovo moram da zahvalim vama. Da nije bilo vas možda ne bih ni otišao i tako bih propustio najsuptilniju šansu u svom životu: crvenu lentu. Šta kažete na to? Zašto da malo ne upotrebimo i umetničko izražavanje? Postoji jedna crvena nit zločina koja se provlači kroz bezbojnu istoriju života, a naša je dužnost da ga razmrsimo, izdvojimo i prikažemo svaki njegov delić. A sada na ručak, pa zatim na koncert Vilme Norman Nerude. Dodir i potez njenog gudala su izvanredni. Koja je ona mala stvar od Šopena, što je onako prelepo svira? Tralalala! Trala! Tralala!
Zavaljen u sedištu kola zapevao je ovaj lovački tragač kao ptica ševa, dok sam ja razmišljao o mnogobrojnim pravcima u kojima se kreće ljudski duh.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šerlok Holms-Crvena nit

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 10:11 am






5.


JEDAN POSETILAC DOLAZI NA NAŠ OGLAS


Naši napori tog jutra bili su preterani za moje slabo zdravlje, i posle podne osećao sam se iznuren. Posle Holmsovog odlaska na koncert prilegao sam na sofu i pokušao da odspavam nekoliko časova. Pokušao sam to uzalud. Suviše sam bio uzrujan zbog svega šta se dogodilo, pa su mi se u mašti rojile najčudnije misli i pretpostavke. Svaki put kada bih sklopio oči ugledao bih ubijenog kako leži u svom skvrčenom položaju nalik na pavijana. Toliko mi je jezivo bilo njegovo lice, da sam osećao samo zahvalnost prema onom koji je osobu, kome je ono pripadalo, sklonio s ovog sveta. Ako su crte na nečijem licu ikada izražavale porok u svom najizopačenijem smislu, onda se to izražavalo na licu Enoha J. Drebera iz Klivlenda. Pa ipak, uviđao sam da se pravda mora izvršiti, i da izopačenost koja se videla na žrtvi, u očima zakona za ubicu nije predstavljala olakšanu okolnost.
Što sam više razmišljao o tome, čudnija mi se činila pretpostavka mog prijatelja da je čovek bio otrovan. Setih se kako mu je Holms onjušio usne, i nisam sumnjao da ga je svakako nešto podstaklo da to učini. A onda, opet, ako nije posredi otrov, šta li je drugo moglo da izazove smrt, kad nije bilo ni rane, niti znaka da je udavljen? No, s druge strane, čija je bila ona krv koja se tako gusto prolila po podu? Nije bilo nikakvih znakova borbe, niti je žrtva uza se imala ikakvo oružje kojim je mogla da ozledi suparnika. Osetio sam kako ni Holms ni ja nećemo moći mirno da spavamo dokle god se ova pitanja ne reše. Posmatrajući njegovo mirno, samouvereno ponašanje došao sam do uverenja kako je on već stvorio svoju teoriju na osnovu koje se mogu objasniti sve činjenice, premda za sada još nisam mogao da povežem u čemu se ona sastoji.
Vratio se veoma kasno, toliko kasno da mi je bilo jasno da nije mogao sve vreme da bude na koncertu. Večera ga je čekala na stolu.
- Bilo je veličanstveno - reče on sedajući. - Sećate li se šta je Darvin govorio o muzici? On tvrdi da je moć stvaranja muzike i ljubav prema njoj, postojala u ljudskom rodu još mnogo pre nego što se pojavila moć govora. Možda baš zbog toga ona utiče tako jako na nas. U našoj podsvesti postoji neodređeno sećanje na one neprozirne vekove kada je čovečanstvo proživljavalo svoje detinjstvo.
- To mu dođe kao neka široka predstava - primetih ja.
- Naše spoznaje moraju da budu isto tako široke kao priroda, ako treba da objasne samu prirodu - odgovori on. - Šta je? Ne izgledate mi kao obično? Ova stvar iz Brikston rouda vas je potresla.
- Pa, pravo da kažem, i jeste - rekoh ja. - Posle svojih stečenih iskustava u avganistanskom ratu trebalo bi da sam čvršći. U Mejvondu sam video svoje drugove isečene na komade, a da pri tome nisam izgubio živce.
- To mogu da shvatim. Ovu stvar obavija neka tajna koja podstiče maštu, a gde nema mašte nema ni užasavanja. Jeste li videli večernje novine?
- Nisam.
- O slučaju daju sasvim dobar prikaz. Činjenicu da je, kada su podigli čoveka, pao na pod jedan ženski venčani prsten, ne spominju. A to je baš i dobro.
- Zašto?
- Pogledajte ovaj oglas - odgovori on. - Jutros, neposredno posle onog događaja, razaslao sam isti ovakav u sve novine.
On mi dobaci novine, te pogledah na mesto koje mi je pokazao. Bio je to prvi oglas u rubrici „Nađeno“.
„U Brikston roudu nađen je jutros,“ glasio je „zlatan venčani prsten na putu između krčme kod ’Belog jelena i Holulend grouva. Javiti se dr Votsonu, 22lb, Bejker strit, večeras između osam i devet sati.“
- Oprostite mi što sam upotrebio vaše ime - reče on. - Da sam stavio vlastito, našao bi se neki zvekan koji bi video da sam ja u pitanju i poželeo da zabode svoj nos.
- Ne mari ništa - odgovorih. - Ali pretpostavimo da se neko javi, ja nemam prsten.
- Oh, da, imate ga - reče on pružajući mi jedan. - Ovaj će poslužiti sasvim dobro. Skoro je sasvim isti.
- A koga očekujete da se javi na ovaj oglas?
- Pa, čovek u mrkom kaputu, naš prijatelj, rumenog lica sa četvrtastim kapicama na cipelama. Ako ne dođe on sam, poslaće nekog saučesnika.
- Nije li sve ovo malo opasno?
- Ni najmanje. Ako je moje gledište u ovom slučaju tačno, a imam sve razloge da poverujem da jeste, ovaj čovek bi rado stavio bilo šta na kocku samo da ne izgubi prsten. Po mom mišljenju, pao mu je dok se naginjao nad Dreberov leš, ali u tom času nije to primetio. Primetio je da ga je izgubio tek kad je napustio kuću i požurio nazad. Tada je, međutim, opazio da se tamo nalazi policija, zahvaljujući njegovoj vlastitoj gluposti, jer je ostavio zapaljenu sveću. Nije mu preostalo ništa drugo već da se napravi pijan, kako bi otklonio sumnju koju je moglo da izazove njegovo prisustvo. E sad, stavite se na mesto tog čoveka. Kad je razmislio o stvari, moralo mu je pasti na pamet kako postoji mogućnost da je prsten izgubio na ulici, nakon što je napustio kuću. Što mu onda valja činiti? Preostaje mu da nestrpljivo čeka večernje novine, ne bi li ga možda pronašao među oglasima izgubljenih stvari. Razume se da će mu u tom slučaju srce zaigrati od radosti. Biće srećan i presrećan. A zašto bi se bojao neke klopke? U njegovim očima pronalazak prstena ne mora da bude u neposrednoj vezi s ubistvom. On se sad sprema da dođe i doći će. Kroz jedan sat ćete ga videti.
- A onda? - zapitah.
- Ah, tad ga možete prepustiti meni da ja s njim raspravim. Imate li neko oružje?
- Imam svoj stari vojni revolver i nekoliko metaka.
- Dobro biste uradili da ga očistite i napunite. Biće to jedan očajnik. Premda ću ga uhvatiti sasvim nepripremljenog, bolje je biti spreman na sve.
Otišao sam u svoju spavaću sobu i poslušao njegov savet. Kad sam se vratio s pištoljem u ruci, sto je bio pospremljen, a Holms zanesen svojom omiljenom zabavom: gudio je na violini.
- Zapetljava se stvar - reče on kad sam ušao. - Upravo sam čitao svoj američki telegram i dobio odgovor. Moje gledište o slučaju je tačno.
- A to je? - zapitah žustro.
- Ove moje gusle bile bi bolje s par novih žica - primeti on. - Stavite svoj pištolj u džep. Kada dođe taj prikan razgovarajte s njim sasvim jednostavno. Sve ostalo prepustite meni. Nemojte da ga zaplašite gledajući, u njega suviše oštro.
- Sada je osam sati - rekoh pogledavši na svoj sat.
- Da. Verovatno će biti ovde za nekoliko minuta. Odškrinite malo vrata. To je dovoljno. Sada stavite ključ s unutrašnje strane. Hvala vam. Ovo je čudna stara knjiga, koju sam juče pokupio na nekoj tezgi, „De iure inter gentes“, izdana u Liježu kod Lulenda na latinskom jeziku 1642. godine. Glava Karla Stjuarta stajala je još čvrsto na ramenima kada je ova mala crno uvezana knjiga izišla iz štampe.
- Ko je izdavač?
- Neki Filip de Kroa. Na naslovnoj strani veoma izbledelom tintom stoji ispisano „e libris Gulielmi Whyte“! Pitam se ko li je bio taj Viljem Vajt? Pretpostavljam da je neki pravnik, pragmatičar iz sedamnaestog stoleća. Rukopis mu deluje nekako pravnički. Čini mi se da naš čovek dolazi.
Nije još ni završio kada je zvonce oštro zazvonilo. Šerlok Holms se lagano podiže i pokrenu svoju stolicu u pravcu vrata. Začusmo kako služavka prolazi kroz hol i oštar zvuk reze kad je otvarala vrata.
- Stanuje li tu doktor Votson? - upita prilično hrapav glas. Služavkin odgovor nismo mogli da čujemo, ali vrata se zatvoriše i neko poče da se penje uz stepenice. Koraci su se nesigurno vukli. Preko lica mog prijatelja, dok je osluškivao, pređe izraz iznenađenja. Koraci su se polako primicali hodnikom, i na kraju se na vratima začu slabo kuckanje.
- Uđite - povikah.
Na moj poziv, umesto razbijača kog smo očekivali, u sobu se dogega neka starica puna bora na licu. Iznenadni dolazak na svetlo kao da joj je zaslepio oči, pa pošto se poklonila, zaškilji u nas svojim kratkovidim očima. Zatim stade nervoznim, drhtavim rukama da pretura po svom džepu. Bacih pogled na svog prijatelja. Primetio sam da se veoma snuždio, a i ja sam se do krajnjih granica upinjao da održim svoje dotadašnje držanje.
Starica izvuče neke večernje novine, pa mi pokaza naš oglas.
- Evo, ovo me je dovelo ovamo, dobra moja gospodo - reče ona, poklonivši se još jednom - zlatan venčani prsten u Brikston roudu. Pripada mojoj ćerki Sali, koja je udata tek dvanaest meseci, a čiji je muž konobar na jednom britanskom brodu. Ne smem ni da pomislim šta bi rekao da se vrati i zatekne je bez venčanog prstena; ta već je i ovako pust, a kad se napije, pogotovo. Ne zamerite, prošle noći je bila pošla u cirkus sa...
- Je li to njen prsten? - zapitah.
- Hvala neka je bogu - poviče starica. - Sali će noćas biti srećna žena. To je taj prsten.
- A gde vi stanujete? - zapitah uzimajući olovku.
- Dankan strit broj 13, Haundsdič. Veoma daleko odavde.
- Brikston roud ne leži između nekog cirkusa i Haundsdiča - reče Šerlok Holms oštro.
Starica se okrenu, pa ga oštro pogleda svojim malim očima s crvenim kapcima.
- Gospodin me je pitao gde ja stanujem - reče ona. - Sali živi u stanovima na broju 3 Majfildplejs, Pekam.
- Vi se zovete?
- Zovem se Sojers, a ona Denis, jer se njome oženio Tom Denis. Zgodan i pristojan momak; kad plovi u celoj kompaniji nema konobara koji bi bio više na ceni od njega. Ali kad se nađe na kopnu - malo žene, a malo krčma...
- Evo, vaš prsten, gospođo Sojer - prekidoh je postupajući tako prema znakovima koje mi je davao moj prijatelj - jasno je da pripada vašoj ćerki i drago mi je što mogu da ga vratim zakonitom vlasniku.
Starica ga strpa u džep promumlavši pri tom svoj blagoslov i zahvalnost, pa se odgega niz stepenice. Šerlok Holms skoči hitro iz fotelje i pojuri u svoju sobu. Kroz nekoliko minuta pojavio se u ulsterskom kaputu i s kravatom.
- Idem za njom - reče žurno - izvesno je da se radi o saučesniku, odvešće me pravo kod njega. Sačekajte me.
Još se takoreći nisu ni zatvorila vrata za našom posetiteljkom, a Holms se već sjurio niz stepenice. Posmatrajući kroz prozor, video sam staricu kako hoda drugom stranom ulice, dok ju je, na malom rastojanju, njen pratilac pratio u stopu. „Ili je cela Holmsova teorija pogrešna“, pomislih u sebi, „ih će sada istina izaći na svetlo“. Holms nije trebalo da zahteva od mene da ga sačekam budan dok se ne vrati, jer sam veoma dobro osećao da neću moći oka da sklopim dok god ne čujem kakav je ishod njegove pustolovine. Kad je izašao bilo je blizu devet sati uveče; nisam mogao da znam koliko će se dugo zadržati. Ali ja sam uporno sedeo, puštao kolutove dima iz svoje lule i prelistavao „Vie de Bohème“ od Anri Miržea\'7b2\'7d. Kad je prošlo deset sati čuo sam korake naše služavke koja je otišla da legne. U jedanaest sati kraj mojih vrata čuli su se dostojanstveni koraci naše gazdarice koja se uputila u istom pravcu. Tek blizu dvanaest sati začuh škljocanje njegovog ključa u bravi. Čim je ušao, videh mu po licu da nije uspeo i da se bori između neraspoloženja i veselosti. Na kraju prevlada ovo poslednje i on prasnu u srdačan smeh.
- Ni za ceo svet ne bih voleo da za ovo saznaju oni iz Skotland jarda - uskliknu on spuštajući se u svoju fotelju. - Isuviše sam im se rugao da bi me pustili zbog ovog na miru. Ali na kraju mogu slobodno da se nasmejem sam sebi, jer znam da ću na kraju krajeva s njima ipak da prelomim račune.
- U čemu je stvar? - zapitah ga.
- E pa, evo, da vam ispričam nešto na svoju štetu. Starica je prevalila jedan kraći deo puta bez smetnji, a zatim poče da šanta i pokazuje vidne znakove da je bole noge. Tad se odjednom zaustavi i pozva fijaker koji je prolazio. Međutim, meni pođe za rukom da joj se toliko približim, da sam sasvim nesmetano mogao da čujem kad je rekla kočijašu kuda treba da je vozi. No, nisam morao toliko da se trudim, jer je tako glasno odvalila da je odjeknulo i s druge strane ulice: „Vozi u Dankan strit broj 13, Haundsdič.“ Sad već počinje da liči na istinu, pomislih, i kad sam sigurno utvrdio da se dobro namestila, zakačim se za fijaker - jedna veština za koju bi trebalo da bude stručnjak svaki detektiv. Sve dok nismo stigli u navedenu ulicu, nismo zastali nijednom. Ja sam se otkačio od kola nešto ranije, pa krenem niz ulicu polako, bezbrižno i besposličarski. Tako sam video kako se kola zaustavljaju. Kočijaš skoči iz kola i gledam ga kako otvara vrata i stoji u stavu iščekivanja. Kad ono, ne izlazi niko. Dok sam ja stigao do njega, kočijaš je već naveliko razgledao po praznom fijakeru, dajući sebi oduška tako divnom zbirkom psovki kakvu još nikad nisam čuo. Međutim, od njegovog putnika nigde ni traga ni glasa, i bojim se da će proći duže vremena dok naplati od njega svoju zaradu. Raspitali smo se u broju 13 i utvrdili da kuća pripada nekom čestitom tapetaru, po imenu Kesvik, i da tamo niko nikada ni čuo nije za nekoga pod imenom Sajers ili Denis.
- Ama, nećete valjda da kažete - povikah ja zaprepašćeno - da je ona rasklimatana i nemoćna starica bila u stanju da iskoči iz kola u pokretu, a da je ni vi ni kočijaš niste primetili?
- Starica, do vraga starica! - reče Šerlok Holms kivno.
- Starice smo mi kad su nas tako povukli za nos. To mora da je bio neki mladić, i to veoma okretan. Bez sumnje je primetio da ga pratim, pa se samo poslužio ovim sredstvom da me navuče na krivi trag. To samo pokazuje da čovek koga tražimo nije baš tako usamljen kao što sam mislio, već da ima i prijatelja, spremnih da se izlože opasnostima zbog njega. A sad, doktore, izgleda da ste propisno umorni. Poslušajte moj savet i pođite na počinak.
Zaista sam se osećao veoma umorno, te poslušah njegov predlog. Holmsa sam ostavio da sedi pred vatrom koja je tinjala, i još dugo sam u noći slušao tihu i setnu tužbalicu njegove violine. Po tome sam znao da još neprestano razbija glavu o čudnom problemu koji je uvrtio sebi u glavu da reši.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šerlok Holms-Crvena nit

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 10:11 am






6.


TOBAJAS GREGSON POKAZUJE ŠTA ZNA


Sledećeg dana novine su bile pune vesti o „Brikstonskoj misteriji“, kako su nazvale ovaj slučaj. U svima su se nalazili izveštaji, a neke su pored toga sadržavale još i uvodnike. U njima se našlo i poneko obaveštenje za koje nisam znao. Imam još uvek mnogobrojne isečke i izvode o tom slučaju u svojoj svaštari. Evo nekolicine prikazanih u sažetom obliku.
„Dejli telegraf“ je pisao da se u istoriji zločina nije dogodila tragedija s tako neobičnim osobinama. Nemačko ime žrtve, odsustvo svih drugih pobuda, mračan natpis na zidu, sve to ukazuje na zločin koji su izvršile političke izbeglice i revolucionari. U Americi ima mnogo političkih organizacija i pokojnik je nesumnjivo prekršio neki od njihovih nepisanih zakona, pa su rilu oni došli glave. Pošto je površno spomenuo Vehmgericht, aquu tofanu, Karbonare\'7b3\'7d markizu od Brenvilijea\'7b4\'7d, Darvinovu teoriju, Maltusov princip i ubice iz Artklih Hajveja, članak se završavao pozivom vladi da strožije pripazi na strance u Engleskoj.
„Standard“ je protumačio činjenicu da se nezakonita nasilja ovakve vrste redovno događaju pod vladom liberala. Proističu i komešanja u masama iz čega proizlazi slabljenje svakog autoriteta. Pokojnik je bio gospodin iz Amerike, koji je boravio nekoliko nedelja u glavnom gradu. Stanovao je u privatnom pansionu gospođe Šarpantje u ulici Torkvej Teras u Kambervelu. Na putovanjima ga je pratio njegov sekretar, gospodin Džozef Stendžerson. U utorak, 4. ovog meseca, obojica su se oprostili od svoje gazdarice i pošli na stanicu Juston izjavivši kako žele da uhvate ekspresni voz za Liverpul. Nakon toga viđeni su na peronu. I ništa se dalje nije znalo o njima dok god se, kao što je poznato, na mnogo milja od Justona, u Brikston roudu, nije pronašao leš gospodina Drebera. Kako je on tamo dospeo ili kako ga je tamo našao njegov udes, zasad su pitanja koja su još ostala nerasvetljena. Ne zna se ništa o tome gde se nalazi Stendžerson. Pisac članka podvlači da mu je drago što čuje kako se gospoda Gregson i Lestrejd iz Skotland jarda bave ovim slučajem, pa se pretpostavlja s punim poverenjem da će ova dva vrsna službenika brzo rasvetliti celi slučaj.
„Dejli njuz“je primećivao da se bez svake sumnje radi o zločinu političke prirode. Despotizam i mržnja prema liberalizmu kojim su zadojene vlade na kontinentu, imale su za posledicu da na naše obale pređe izvestan broj ljudi, koji bi postali uzorni građani da ih nije ogorčila uspomena na sve ono što su pretrpeli. Među njima postoji strogi zakon časti čiji se svaki prekršaj kažnjava smrću. Treba preduzeti sve da se pronađe sekretar Stendžerson, kao i da se dođe do nekih pojedinosti iz pokojnikovog života. S otkrićem adrese gde je stanovao u Londonu, učinjen je veliki korak napreci, jedno dostignuće koje u potpunosti dugujemo energiji i oštroumnosti gospodina Gregsona iz Skotland jarda.
Šerlok Holms i ja pročitali smo uz doručak sve ove beleške; učinilo mi se kao da su ga veoma zabavile.
- Kazao sam vam da će Gregson i Lestrejd, ma šta se dogodilo, zasigurno pobrati plodove.
- To zavisi kako će se dalje razvijati cela stvar.
- Oh, blaženi vi, to uopšte nije bitno; ako ga uhvate biće to zahvaljujući njihovim naporima, a ako pobegne biće to uprkos njihovih napora. To vam je pismo-glava. Ma šta učinili uvek će imati sledbenike: „Un sot trouve toujours un autre sot qui l'admire“.\'7b5\'7d
- Ama, šta je to, zaboga? - uzviknuh, budući da se baš tada u holu začuše mnogobrojni koraci popraćeni bučnim izražavanjem gađenja od strane naše gazdarice.
- To je policijsko-detektivski odred iz Bejker strita - reče ozbiljno moj prijatelj. I još dok je govorio ulete u sobu čitava mala rulja musave i odrpane ulične manguparije.
- Mirno! - povika Holms oštro, i njih šestorica se postaviše mirno kao ukipljeni. - Ubuduće, slaćete samo Viginsa kao obaveštajca; ostali neka čekaju na ulici. Jeste li ga pronašli, Viginse?
- Ne, gospodine, nismo - reče jedan od dečaka.
- Ja nisam ni očekivao baš tako sigurno da ćete ga pronaći. Evo vam vaše plate; morate da nastavite s tim dok god vam ne pođe za rukom. - On predade svakome po šiling. - A sad, gubite mi se s očiju, i sledeći put dođite s boljim izveštajem.
On odmahnu rukom a oni strugnuše niz stepenice kao pacovi. Već sledećeg trenutka čuli smo njihove prodorne glasove na ulici.
- Od jednog ovakvog prosjačića može da se iscedi više nego od tuceta policajaca - primeti Holms. - Ljudima začepi usta već samo prisustvo nekog službenog lica, dok ovi momčići stižu svuda i čuju sve. A osim toga, bistri su kao suza; jedino što im nedostaje organizacija.
- Upotrebljavate li ih vi u slučaju Brikston? - zapitah ja.
- Da, postoji jedna pojedinost koju hoću da proverim. No, to će već vreme da pokaže. E-hej, sada ćemo da čujemo nešto novo iz verzije o osveti. Evo, Gregson nam se, sav blažen u licu, približava ulicom. Znam da je pošao kod nas. Da, evo ga, zaustavlja se, tu je!
Naglo zazvoni zvono, a kroz nekoliko trenutaka, sve po tri stepenice preskačući, upada u sobu plavokos detektiv.
- Dragi moj druže - povika on, stiskajući Holmsovu opuštenu ruku - čestitajte mi. Celu sam stvar rasvetlio jasno kao sunce. - Učini mi se da je preko izražajnog lica moga prijatelja preletela sena, kao da se malo uplašio.
- Hoćete li time da kažete da ste na pravom tragu? - zapita on.
- Na pravom tragu! Ama gospodine, mi već držimo krivca sa one strane brave.
- A kako se zove?
- Artur Šarpantje, potporučnik mornarice Njenog veličanstva - svečano povika Gregson isprsivši se i trljajući svoje gojazne ruke.
Šerlok Holms odahnu, pa dopusti sebi i da se nasmeje.
- Sedite i probajte jednu od ovih cigara - reče on. - Gorim od nestrpljenja da doznam kako vam je pošlo za rukom. Hoćete li malo viskija s vodom?
- Nemam ništa protiv - odgovori detektiv. - Ogromni napori koje sam zadnjih dana preturio preko glave potpuno su me iscrpili. Ne toliko fizički, koliko duhovni napori. Shvatićete to, gospodine Holmse, jer smo obojica umni radnici.
- Činite mi isuviše veliku čast - reče Šerlok Holms ozbiljno. - Hajde da čujemo, kako ste došli do tako zadovoljavajućeg ishoda, Gregsone.
Detektiv sede u naslonjaču, pa poče da pušta kolutove dima iz svoje cigare; zatim se, odjednom, u izlivu oduševljenja, udari po butini.
- Najsmešnije je - povika on - da je ona budala Lestrejd, koji smatra sebe tako silnim, krenuo ipak pogrešnim tragom. Bacio se u poteru za sekretarom Stendžersonom, koji s tim zločinom ima taman toliko veze koliko i moja pokojna baka. Nesumnjivo ga je do sada već i uhvatio.
Ova je pomisao Gregsona toliko draškala da se zacenio od smeha.
- A kakvo ste rešenje vi pronašli za ovu zagonetku?
- Ah, ispričaću Vam sve. Naravno, doktore Votsone, ovo je strogo među nama. Prva teškoća koju smo imali da prebrodimo bila je da se utvrdi šta je Amerikanac radio pre ovog slučaja. Neko bi čekao dok ne dobije odgovor na svoje oglase, ili dok se same stranke ne pojave i dobrovoljno ne pruže obaveštenja. Ali ne radi tako Tobajas Gregson. Sećate li se šešira koji se nalazio kraj mrtvaca?
- Da - reče Holms. - Kupljen kod „Džona Andervuda i sinova“ iz Kambervel rouda broj 129.
Gregson se odjednom snuždi.
- Nisam znao da ste i vi to zapazili - reče on. - Jeste li bili tamo?
- Nisam.
- Ha! - povika Gregson glasom po kome se osećalo da mu je laknulo. – Nikada ne propuštajte priliku, ma kako da je beznačajna.
- Veliki duh ništa ne smatra beznačajnim! - primeti Holms u obliku izreke.
- I tako, pošao sam do Andervuda i zapitao ga da li je prodao neki šešir te veličine i oblika. Pregledao je svoje knjige, te je odmah naišao na njega. Taj šešir je bio poslao nekom gospodinu Dreberu, koji je stanovao u Šarpantjevom pansionu u ulici Torkvej Teras. Tako sam došao do njegove adrese.
- To vam je dobro, vrlo dobro - promrmlja Šerlok Holms.
- Potom sam otišao do madam Šarpantje - produži detektiv. - Kad sam došao kod nje, bila je veoma bleda i uplašena. U sobi joj se nalazila i ćerka, jedna veoma zgodna devojka, ali kad sam joj se obratio nije mi promaklo da ima uplakane oči i da joj podrhtavaju usne. Počinjao sam da shvatam stvar. Vi poznajete taj osećaj, gospodine Holms. Kada se naiđe na pravi trag, živci nekako kao da zatrepere. Upitao sam: „Jeste li čuli za tajanstvenu smrt vašeg bivšeg stanara, gospodina Enoha Drebera iz Klivlenda?“
- Majka potvrdno klimnu glavom. Izgledalo je kao da nije u stanju da progovori ni reč. Ćerka brižnu u plač. Sad mi je odmah bilo potpuno jasno da o svemu tome nešto znaju. Zapitao sam: „U koliko je sati gospodin Dreber napustio vašu kuću i pošao na voz?“ „U osam sati“, odgovori ona, progutavši pljuvačku da bi savladala svoje uzbuđenje. „Njegov sekretar, gospodin Stendžerson, rekao je da postoje dva voza - jedan u 9.15, a drugi u 11. Trebalo je da stignu na prvi.“ „Tada ste ga poslednji put videli?“
- Na moje pitanje lice te žene strahovito se preobrazilo. Prebledela je kao krpa i tek posle par sekundi pođe joj za rukom da izusti jedno „Jeste“, i to glasom koji je zvučao muklo i neprirodno.
- Za trenutak nasta tajac, a tad mirnim i jasnim glasom progovori ćerka: „Nikakvo dobro ne može da proizađe od pretvaranja, majko“, reče ona. „Budimo iskrene s ovim gospodinom. Mi smo još jedanput videle gospodina Drebera.“
„Neka ti bog oprosti“, povika, dignuvši ruke madam Šarpantje, pa klonu u svoju fotelju. „Ubila si svog brata!“
„I Artur bi više voleo da govorimo istinu“, odvrati devojka uporno.
„Najbolje da mi ispričate sve“, rekoh. „Poluispovesti gore su od nikakvih. Osim toga, vi i ne znate koliko mi znamo o svemu.“
„Nek’ bude tvoj greh, Alis!“ uzviknu njena mati, pa se onda okrenu meni. „Reći ću vam sve, gospodine. Nemojte da mislite da moja uzrujanost zbog sina proizlazi iz straha što bi on bio umešan u ovu strašnu stvar; on ja potpuno nevin. Moje strahovanje zapravo proizlazi iz toga što bi u vašim očima, i u očima drugih, moglo da izgleda kao da se okaljao, dok, međutim, to uopšte ne dolazi u obzir. Njegov svetli karakter, njegovo zanimanje, kao i njegov pređašnji život govore da je to potpuno nemoguće.“
„Najbolje je da umirite svoju savest“, odgovorih ja. „Oslonite se na to da se vašem sinu, ukoliko je nevin, ne može ništa da dogodi.“
„Valjda je to i bolje, Alis, ostavi nas nasamo“, reče ona i njena ćerka izađe iz sobe. „E pa lepo, gospodine“, reče ona „nisam imala nameru da vam pričam sve ovo, ali pošto je moja ćerka počela, drugog izlaza nema. Kako sam odlučila da progovorim, ispričaću vam sve od početka do kraja, ne izostavljajući ni najmanju sitnicu.“
„To vam je najpametnije“, rekoh ja.
„Gospodin Dreber stanovao je s nama skoro tri nedelje. On i njegov sekretar, gospodin Stendžerson, putovali su po kontinentu. Zapazila sam nalepnicu ’Kopenhagen’, koja je stajala na svakom njegovom koferu, što je ukazivalo da im je to bilo zadnje boravište. Stendžerson je sasvim miran čovek, povučen u sebe, ali njegov poslodavac, nažalost moram da kažem, bio je sasvim drugačiji čovek veoma grubog ophođenja i neotesanog držanja. Naljoskao se propisno, još prve noći kad je stigao; zapravo, za njega se nijednog dana posle dvanaest sati nije moglo reći da je trezan. Imao je neukusno, slobodno i prisno ponašanje prema služavkama, a što je najgore, uskoro je isti takav stav zauzeo i prema mojoj ćerki Alis, tako da joj se više puta obraćao na način za koji je ona odveć bezazlena da bi ga shvatila. Jednom prilikom čak ju je stisnuo u zagrljaj i poljubio. Naneo joj je time toliku uvredu, da se i sam njegov sekretar osetio podstaknuto da mu prebaci zbog nedostojnog ponašanja.“ „Ali zašto ste vi sve to trpeli?“ upitah. „Pretpostavljam da se svojih stanara možete otresti kad god vam je volja?“
- Na moje neposredno pitanje gospođu Šarpantje obli rumen: „Da je hteo bog, pa da sam mu još onog istog dana kada je došao, otkazala“, reče ona. „Al’ to je bilo odveć veliko iskušenje. Plaćali su svaki po funtu dnevno, 14 funti nedeljno, a sad je mrtva sezona. Udovica sam, a sin u mornarici stajao me mnogo novaca. Nisam htela da izgubim ovaj prihod. I tako sam postupala onako kako sam najbolje znala. Ali ovo poslednje, to je već prevršilo svaku meru i zato sam mu dala otkaz. To je bio razlog što je otišao.“
„I onda?“
„Kad sam videla da se odvezao, meni je laknulo. Sin je baš sada na odmoru, al’ mu ja o svemu tome ništa nisam pričala, jer je plahovite naravi i silno privržen svojoj sestri. Kad sam za njim zatvorila vrata, učinilo mi se da mi je pao kamen sa srca. Ali, avaj! Posle nepunog sata ponovo zazvoni zvono i videh da se gospodin Dreber vraća. Bio je veoma uzrujan, a očigledno, još i pijan. On provali na silu u sobu gde sam sedela sa svojom ćerkom, pa nam nepovezano stavi do znanja kako je propustio voz. Zatim se okrene prema Alis, i na moje oči stade je nagovarati kako treba s njim da pobegne. „Vi ste punoletni“, govorio je, „nema zakona koji bi vam to branio. Ja novaca imam dovoljno, i više no što mi treba. Ne obazirite se na ovu matoru, već odmah krenite sa mnom. Imaćete život princeze.“ Sirota Alis, toliko se bila prepala, da je smesta pred njim ustuknula, ali on je zgrabi za ruku i pokuša da je odvuče do vrata. Meni se ote vrisak i u taj mah stvori se u sobi moj sin Artur. Šta se posle toga dogodilo, nije mi poznato. Čula sam psovke i neko nejasno guranje. Isuviše sam se prestrašila da bih se usudila da podignem glavu. Kada sam na kraju pogledala, ugledala sam Artura kako stoji u vratima, sa štapom u ruci i smeje se. „Mislim da nas onaj druškan neće više uznemiravati. Idem za njim da vidim kuda se uputio.“ S tim rečima on uze šešir i pođe za njim. Sledećeg jutra čule smo za tajanstvenu smrt gospodina Drebera.“
- Ovaj iskaz gospođa Šarpantje dala je zastajkujući i uzdišući u govoru. Koji put bi tako tiho izgovorala neke reći, da sam jedva razabrao smisao. Ali sam o svemu što je rekla načinio stenografske beleške, tako da ne može da dođe do nesporazuma.
- To je veoma uzbudljivo - reče Šerlok Holms, zevajući. - Šta se posle dogodilo?
- Kad je gospođa Šarpantje završila svoju izjavu - produži detektiv - video sam da ceo slučaj zavisi od jedne jedine okolnosti. Posmatrao sam je netremice jednim svojstvenim načinom, koji je kod žena uvek delovao, i tad je zapitah u koje vreme joj se sin vratio kući.
„Ne znam“, odgovorila je.
„Ne znate?“
„Ne, on ima svoj ključ od ulaza, pa ga nisam čula.“
„Nakon što ste legli?“
„Da.“
„Kada ste pošli u postelju?“
„Oko jedanaest?“
„Znači da je vaš sin bio odsutan najmanje dva sata.“
„Jeste.“
„Možda i četiri i pet?“
„Da.“
„Šta je radio za to vreme?“
„Ne znam“, odgovori ona prebledevši kao krpa. - Jasno je da nakon toga više nije bilo potrebe da se išta drugo učini. Pronašao sam gde se nalazi poručnik Šarpantje, poveo sam sa sobom dva službenika, i zatvorio ga. Kada sam mu dodirnuo rame i upozorio ga da mirno krene s nama, on je odgovorio: „Pretpostavljam da me zatvarate u vezi s ubistvom one hulje Drebera.“ Budući da mu mi to nismo ni spomenuli, njegova aluzija o ovome bila je krajnje podozriva.
- Krajnje podozriva - reče Holms.
- Još je nosio onaj teški štap za koji je rekla njegova mati da ga je poneo kada je pošao za Dreberom. Bila je to neka debela hrastova batina.
- Pa, kakav je iz svega ovog vaš zaključak.
- Pa, moj zaključak je da je pratio Drebera sve do Brikston rouda. Kad su stigli tamo, započela je ponovo rasprava među njima, tokom koje Dreber dobija udarac štapom u stomak. Te noći je lilo kao iz kabla tako da nikog nije bilo u blizini, i Šarpant je bez po muke odvukao leš svoje žrtve u praznu kuću. Što se tiče sveće, krvi, natpisa na zidu i prstena, sve su to samo trikovi da bi se policija navela na krivi trag.
- Dobro izvedeno! - reče Holms ohrabrujućim glasom. - Gregsone, vi zaista napredujete, još ćemo napraviti nešto od vas.
- Laskam samom sebi da sam to prilično uspešno izveo - odgovori detektiv ponosito. - Mladić je svojevoljno dao iskaz u kome je rekao da je Drebera neko vreme pratio, da ga je ovaj primetio i uzeo kola kako bi mu pobegao. Na povratku kući sreo je nekog starog druga s broda, pa je s njim napravio dugu šetnju. Na pitanje gde stanuje taj njegov stari prijatelj, nije u stanju da pruži zadovoljavajući odgovor. Stvar se, čini mi se, neobično dobro poklapa. Pomisao na Lestrejda koji je pošao pogrešnim putem me uveseljava. Bojim se da neće izvući iz toga ništa naročito. Ali, zaboga, evo ga lično!
I zaista, Lestrejd je ulazio u sobu, videlo mu se po licu da je smeten i zabrinut, a odelo mu je bilo neuredno i prljavo. Došao je očigledno da se posavetuje sa Šerlokom Holmsom, ali ugledavši svog kolegu izgleda da se ušeprtljao i zbunio. Nervozno poigravajući svojim šeširom, stajao je nasred sobe u neizvesnosti šta da čini.
- Radi se o jednom veoma izuzetnom slučaju, - izusti on na kraju - o jednoj sasvim nerazumljivoj stvari.
- Čini vam se, gospodine Lestrejd! - uzviknu Gregson likujući. - Ja sam i mislio da ćete vi doći do takvog zaključka. Je li vam pošlo za rukom da pronađete sekretara, gospodina Džozefa Stendžersona?
- Sekretara, gospodina Džozefa Stendžersona? - upita Lestrejd ozbiljno. - Ubijen je jutros oko osam sati u svratištu Halidej.





_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šerlok Holms-Crvena nit

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 10:11 am





7.


SVETLO U TAMI


Obaveštenje s kojim nas je Lestrejd pozdravio bilo je tako naglo i neočekivano, da smo sva trojica ostali bez reči. Gregson skoči sa stolice i prevrne ostatak svog viskija sa vodom. Ja sam, ćuteći, zurio u Šerloka Holmsa koji je stisnuo usne i natuštio obrve.
- Stendžerson - promrmlja on. - Stvar se zapetljala.
- Već i pre toga bila je sasvim dovoljno zapetljana - progunđa Lestrejd, uzimajući stolicu. - Izgleda da sam upao na neki ratni savet.
- Jeste li sigurni u ovo obaveštenje? - promuca Gregson.
- Dolazim iz njegove sobe - reče Lestrejd. - Ja sam prvi otkrio šta se dogodilo.
- Baš smo saslušali Gregsonovo mišljenje o toj stvari - primeti Holms. Ako nemate ništa protiv, hoćete li nam reći šta ste videli i učinili?
- Nemam ništa protiv - odgovori Lestrejd sedeći. - Otvoreno priznajem da sam mislio kako je Stendžerson bio umešan u Dreberovu smrt. Najnoviji razvoj stvari mi je pokazao da sam bio na sasvim pogrešnom putu. Potpuno obuzet svojom pretpostavkom, bacio sam se na posao da pronađem gde je nešto taj sekretar.
- Obojica su trećeg uveče, oko pola devet, viđeni na stanici Juston. U dva ujutro pronađen je Dreber u Brikston roudu. Pitanje koje mi se postavljalo bilo je da pronađem kako je Stendžerson upotrebio vreme od 20.30 pa do časa ubistva, i šta se s njim kasnije dogodilo. Telegrafisao sam u Liverpul, dao njegov lični opis, upozoravajući ih da pripaze na američke brodove. Potom sam se bacio na posao i počeo da obilazim sve hotele i pansione u blizini stanice Juston. Znate, računao sam kao prirodno, ukoliko su se Dreber i njegov suputnik rastali, da se Stendžerson smestio za tu noć negde u blizini, kako bi se lako idućeg jutra opet pojavio na stanici.
- A može se pretpostaviti i da su prethodno ugovorili mesto sastanka - primeti Holms.
- Tako je i bilo. Celo jučerašnje veče sam se raspitivao bez ikakvog rezultata. Jutros sam pošao veoma rano, pa sam u osam sati stigao do Halidejevog svratišta u Liti Džordž stritu. Na moje pitanje da li tu stanuje gospodin Stendžerson, dobio sam potvrdan odgovor.
- Vi ste nesumnjivo gospodin koga on očekuje - rekoše oni. - On čeka tog gospodina već dva dana.
- Gde se sada nalazi? - zapitah ja.
- Gore u krevetu. Rekao je da ga probudimo u devet.
- Poći ću odmah gore da ga vidim - rekoh ja.
- Pomislio sam da bih mogao da ga uplašim svojom iznenadnom posetom i tako navedem da nešto izlane. Hotelski momak mi pokaza sobu koja se nalazila na drugom spratu i do koje se dolazilo kroz mali hodnik. Takođe mi pokaza i vrata, i upravo se spremio da krene dole, kad ja opazih nešto od čega mi je, uprkos mojoj dugogodišnjoj praksi, skoro pozlilo. Ispod vrata vijugao se tanak trag krvi koji je krivudao po hodniku i preko puta, na samom rubu hodnika, stvorio malu lokvu. Ja uzviknuli od uzbuđenja, nakon čega se hotelski momak odmah vrati i kad to ugleda, skoro se onesvesti. Vrata su bila zaključana sa unutrašnje strane, ali smo mi podmetnuli leđa i provalili. U sobi je prozor bio otvoren, a kraj njega, sklupčano, ležalo je telo nekog čoveka u spavaćici. Bio je već mrtav, i to već poduže, jer su mu se udovi ohladili i ukočili. Kad smo ga okrenuli, momak odmah prepozna gospodina, koji je pod imenom Džozefa Stendžersona, iznajmio sobu. Uzrok smrti je dubok ubod nožem s leve strane, koji mora da je prodro do samog srca. A sada dolazi najčudniji deo cele stvari. Šta mislite, šta je stajalo iznad mrtvaca?
Predosećajući neki užas, spopade me jeza još pre nego što je Šerlok Holms odgovorio.
- Reč RACHE, ispisana krvlju - reče on.
- Tako je - reče Lestrejd, glasom punim poštovanja, pa za časak svi zaćutasmo.
U postupcima tog nepoznatog ubice bilo je nečeg toliko metodičnog i neshvatljivog, da je njegovim zločinima pridavalo neku posebnu sablasnost. Moji živci, inače tako čvrsti na bojnom polju, sad mi na ovu pomisao zatreperiše.
- Njega su i videli - produži Lestrejd. - Neki dečak, raznosač mleka, na prolasku za mlekaru, slučajno je išao stazom koja je vodila iz štale iza hotela. Primetio je da su neke merdevine koje su obično tamo ležale, bile prislonjene uz jedan širom otvoren prozor na drugom spratu. Osvrnuo se i video je kako se niz merdevine spušta neki čovek. Silazio je tako mirno da je dečak pomislio kako je to svakako neki stolar koji radi u hotelu. Nije na njega obratio naročitu pažnju, tek što je pomislio u sebi da je malo rano da u to vreme bude na poslu. Imao je utisak da je čovek visok, crven u licu i da je obučen u dugi tamnosmeđi kaput. Nakon ubistva mora da se neko vreme zadržao u sobi, jer smo u lavoru, u kome je oprao ruke, naišli na krvavu vodu, a na peškiru tragove gde je obrisao svoj nož.
Kad sam čuo opis ubice koji se tako tačno poklapao s onim koji je dao Šerlok Holms, pogledah u njega. Međutim, na licu mu nije bilo ni traga neke razdraganosti ili zadovoljstva.
- Zar ništa niste našli u sobi što bi moglo da posluži kao vodič za rešenje ko je ubica? - zapita on.
- Ništa. Stendžerson je u džepu imao Dreberov novčanik, no ovo je izgleda bilo uobičajeno, jer je on obavljao sva plaćanja. U njemu se nalazilo osamdeset i nešto funti, ali uzeto nije bilo ništa. Ma kakvi da su motivi tih neobičnih zločina, o pljački se svakako ne radi. U džepu ubijenoga nije bilo nikakvih papira ili podsetnika, osim jednog telegrama, koji je pre nekih mesec dana poslat iz Klivlenda, sa rečima: „Dž. H. je u Evropi.“ Na toj poruci nije stajalo nikakvo ime.
- Ništa drugo nije bilo? - zapita Šerlok Holms.
- Ničeg značajnijeg. Na postelji je ležao roman, koji je ubijeni ostavio kad je zaspao čitajući; na stolici kraj njega ležala je njegova lula. Na stolu se nalazila čaša vode, a na prozorskom okviru mala kutija nekakvog jeftinog balzama u kojoj se nalazio par pilula.
Šerlok Holms uskliknu razdragano i skoči sa stolice.
- Zadnja karika - povika on oduševljeno. - Za mene je slučaj sasvim jasan.
Oba detektiva se zaprepašteno zabuljiše u njega.
- Sad imam u rukama sve niti koje su stvorile ovaj čvor - reče moj prijatelj, poveravajući se. - Naravno da bi još poneku pojedinost trebalo da popunimo, ali sam u sve glavne činjenice potpuno siguran i to od trenutka kad se Dreber rastao sa Stendžersonom na stanici, pa sve do časa kad je otkriven leš ovog drugog. I to potpuno sigurno, kao da sam ih vlastitim očima video. Pružiću vam i dokaze o onome što znam. Možete li se domoći tih pilula?
- Imam ih kod sebe - reče Lestrejd vadeći neku belu kutijicu. - Poneo sam njih, novčanik i telegram sa namerom da ih stavim na sigurno mesto, u policijskoj stanici. Te sam pilule uzeo sasvim slučajno, jer moram reći da im ne pridajem neki naročiti značaj.
- Dajte ih ovamo - reče Holms. - No, doktore - nastavi on okrećući se meni - jesu li to obične pilule?
- Razume se da nisu. - Bile su bisernosive boje, male, okrugle i držane prema svetlu, skoro providne. - Po lakoći i providnosti, rekao bih da se rastvaraju u vodi - primetih.
- Upravo tako - odgovori Holms. - Hoćete li sada otići dole i uhvatiti ono nesrećno psetance, onog jadnika koji je tako dugo kunjao, da je juče gazdarica htela da mu skrati muke.
Otišao sam dole i vratio se sa psetom u naručju. Po teškom disanju i staklastim očima videlo se da mu nije daleko kraj. Zapravo, već i po njegovoj snežnobeloj njušci videlo se da je već davno prešao normalno vreme psećeg veka. Smestih ga na jastučiće koji su se nalazili na tepihu.
- Sada ću preseći jednu od ovih pilula na dva dela - reče Holms, vadeći perorez. - Polovinu ćemo vratiti u kutiju za dalje svrhe, a drugu polovinu staviću u ovu vinsku čašu u kojoj ima vode taman za jednu malu kašičicu. Vidite, naš prijatelj doktor je u pravu, odmah se rastvara.
- Možda je to veoma zanimljivo - reče uvređenim glasom Lestrejd, glasom nekog ko sumnja da mu se podsmevaju. - Ipak, ne shvatam kakve to veze ima sa smrću gospodina Džozefa Stendžersona.
- Strpljenja, prijatelju moj, strpljenja! Sve u svoje vreme. Videćete da je ovo i te kako u vezi. Sad ću dodati malo mleka da mešavina bude ukusna; videćemo, kada je pružim psu, kako će je ovaj sasvim rado polizati.
Još dok je govorio, ispruži on sadržinu vinske čaše u zdelicu i stavi je pred psa i ovaj je brzo poliže. Ozbiljno držanje Šerloka Holmsa tako je delovalo ubedljivo, da smo svi sedeli ćutke i netremice posmatrali životinju očekujući neko iznenađenje. Međutim, iznenađenje uopšte nije usledilo. Pas je i dalje ležao ispruženo i teško je disao; ali, po svemu sudeći, od napitka mu nije bilo ni bolje ni gore.
Holms izvadi svoj časovnik, pa kako je minut za minutom prolazio bez ikakvog rezultata, videlo mu se po licu da se jedi i da se razočarao. Grizao je usnu, dobovao prstima po stolu, i živo pokazivao znakove velikog nestrpljenja. Toliko se uzbudio da mi ga je bilo žao. Oba detektiva su mu se podrugljivo smešila, nimalo neraspoloženi što se sukobio s ovakvom preprekom.
- Nemoguće da je to slučajno - uzviknu on, i na kraju skoči sa svog naslonjača i poče nervozno da se šetka po sobi gore-dole. - Nikako nije moguće da je posredi puka slučajnost: iste te pilule na koje sam sumnjao u Dreberovom slučaju, sad su nađene i posle Stendžersonove smrti. Pa ipak nemaju efekta. Šta li je to? U lancu mog rasuđivanja nema greške. Potpuno je nemoguće da je lanac pogrešan. Pa ipak, ovom nesrećnom psu ništa nije gore. Ah, znam! Znam! - on veselo uskliknu, pa jurnu prema kutijici, preseče drugu pilulu na pola, rastopi je, dodade mleka i stavi je pred psetance. Jezik nesretnog stvora se takoreći još nije čestito ni ovlažio, a naš pas se već grčio u samrtnim bolovima i pružio se ukočen kao da ga je munja udarila.
Šerlok Holms duboko odahnu i obrisa znoj sa čela. - Trebalo je da imam više vere u sebi - reče. - Trebalo je da mi do sada bude jasno: jedna činjenica kad se protivi čitavom nizu zaključaka, nesumnjivo pokazuje da se može podvrgnuti nekom drugačijem tumačenju. Od ove dve pilule u kutijici, jedna je najopasniji otrov, a druga potpuno neškodljiva. To je trebalo da znam još pre nego što sam uopšte i video kutiju.
Skoro sam pomislio da nije pri čistoj svesti, tako me je iznenadila ova njegova poslednja tvrdnja. Međutim, evo tu je ležalo uginulo pseto kao opipljiv dokaz da mu je pretpostavka tačna. Meni se učini kao da mi se postepeno razilazi u glavi nekakva magla, pa sam počinjao da dobijam nejasnu, neodređenu pretpostavku o istini.
- Vama se sve to čini neobično - nastavi Holms - jer ste u samom početku propustili da uočite važnost jedinog pravog vodiča ove zagonetke, koji vam se nudio. Mene je poslužila sreća da to zapazim, i sve što se posle toga dogodilo samo je poslužilo da potvrdi moju prvobitnu pretpostavku, pa je u stvari bila njena logična posledica. Stoga, ono što je vas bunilo i činilo vam stvar još zagonetnijom, meni je samo pružilo više svetlosti i utvrđivalo me u mojim zaključcima. Pogrešno je mešati ono što je neobično sa onim što je tajanstveno. Najobičniji zločinac je obično najtajanstveniji, jer ne pruža nikakve nove ili posebne pojedinosti iz kojih bi se mogli izvesti neki zaključci. Ovo bi se ubistvo neizmerno teže rešilo, da je žrtvin leš jednostavno pronađen kako leži na putu, bež ijednog onako senzacionalnog, onako „outre“ dodatka, zbog kojih se ono naročito ističe. Ove neobične pojedinosti, daleko od toga da slučaj učine težim, u stvari, delovale su samo u pravcu da ga načine manje teškim.
Gospodin Gregson koji je ovo izlaganje slušao s velikim nestrpljenjem, nije mogao više da se suzdrži.
- Čujte, gospodine Holms - reče on - mi vam priznajemo da ste sjajan čovek i da imate vlastite metode rada. No, u ovom trenutku želeli bismo nešto više od puke teorije i propovedi. Radi se o tome da se ubica uhvati. Ja sam svoj slučaj istražio onako kako sam umeo i znao i izgleda da nisam bio u pravu. Mladi Šarpantje u ovo nije mogao da bude upleten. Lestrejd je sledio Stendžersona; izgleda da ni on nije bio u pravu. Vi dajete da se tu i tamo ponešto nasluti, pa izgleda kao da znate više nego mi. Sad je, međutim, došlo vreme u kome osećamo da imamo pravo da tražimo od vas da nam kažete bez uvijanja koliko vi znate o svemu ovome. Možete li da imenujete počinioca?
- Ne mogu se odupreti osećanju da je Gregson u pravu - primeti Lestrejd. - Obojica smo pokušali i obojica nismo uspeli. Otkako sedimo u ovoj sobi u nekoliko navrata ste primetili da raspolažete svim dokazima koji su vam potrebni. Više ih svakako nećete prećutkivati?
- Svako dalje odlaganje da se ubica stavi u zatvor - primetih ja - moglo bi da mu da priliku da izvrši još neko zlodelo.
Priklešten ovako sa svih strana, Holms pokaza znakove neodlučnosti. On produži da se šeta, pognute glave i natuštenih obrva, gore-dole po sobi, kao što je obično činio kad se udubljivao u misli.
- Nikakvo ubistvo se neće više dogoditi - reče on na kraju, pa iznenada zastade i pogleda u nas. - Slobodno možete smatrati da ovako nešto ne dolazi u obzir. Da li znam ime ubice? Ja ga znam. Pa ipak, znati njegovo ime predstavlja sitnicu u poređenju s mogućnošću da nam padne u šake. No, smatram da će mi veoma skoro i ovo poći za rukom. S obzirom na svoje već preduzete mere, nadam se da sam na najboljem putu da to sprovedem. Samo to zahteva veoma obazrivo postupanje, jer imamo posla sa jednim lukavim, očajnim čovekom, koga pomaže, kao što sam mogao da ustanovim, neki drugi isto toliko pametan, kao što je i on. Dok god taj čovek živi u uverenju da niko ne poseduje ključ za rešenje ove zagonetke ima izgleda da ćemo ga se domoći. No, ako i najmanje posumnja, promeniće ime i za tren oka iščeznuti između četiri miliona stanovnika ovog velikog grada. Ne želim da vređam neka vaša osećanja, ali sam dužan da kažem da su ovi ljudi policiji više nego dorasli, pa iz tog razloga nisam zatražio vašu pomoć. Ako ne uspem snosiću, prirodno, i sve posledice. No, ja sam na to spreman. Za sada vam obećavam da ću onog časa kad budem mogao da vam saopštim ishod bez opasnosti po svoje kombinacije, odmah to i da učinim.
Gregson i Lestrejd nisu bili nimalo oduševljeni ovim uveravanjem, bolje reći omalovažavajućom aluzijom na istražne policijske organe. Prvi je pocrveneo kao rak, drugi je zacaklio svojim začuđenim i ozlojeđenim očima. Međutim, ni jedan ni drugi nisu uspeli da dođu do reči, jer ih prekide kucanje na vratima i u sobu stupi neugledna i odrpana prilika mladog Viginsa, kolovođe Holmsove ulične dečurlije.
- Izvol’te, gospodine - reče on zagladivši kosu. - Dole me čeka fijaker.
- Dobro mladiću - reče Holms ljubazno. - A zašto vi ne uvedete ovaj model u Skotland jard? - produži on, vadeći iz jedne ladice par čeličnih lisica. - Vidite kako lepo radi ova opruga. Začas se stegnu.
- I stari je sasvim dobar - primeti Lestrejd - samo ako ulovimo onog kome bi trebalo da ih stavimo.
- Dobro, dobro! - reče Holms smešeći se. - Kočijaš bi mogao da mi pomogne oko velikih kofera. Deder, Viginse, reci mu da dođe.
Iznenadio sam se kad videh da moj prijatelj govori kao da se sprema na put, jer mi o tome nije ništa rekao. U sobi je stajao mali ručni kofer koga je sada Holms izvukao, počeo da ga zatvara i baš kad je oko toga bio zauzet, u sobu uđe kočijaš. - Deder, druškane, pomozi mi kod ove kože - reče on klečeći nad koferom i ne okrećući glavu.
Kočijaš priđe nekako mrgodno i osorno, pa spusti ruke na kofer da pomogne. U isti mah začusmo da je nešto iznenada oštro škljocnulo, kao zveket nekog metala, na šta se Šerlok Holms hitro podiže na noge i viknu užarena pogleda:
- Gospodo - dozvolite mi da vam predstavim ubicu Enoha Drebera i Džozefa Stendžersona, gospodina Džefersona Houpa.
Cela stvar odigrala se u jednom magnovenju: tako brzo da nisam imao vremena ni da se osvestim. Veoma se živo sećam Holmsovog likujućeg izgleda u tom trenutku, zvonkosti njegovog glasa, i kočijaševog zaprepaštenja, unezverenog lica, dok je zurio u svetlucave lisice koje su se, kao nekim čudom sklopile na njegovim rukama. Nekoliko sekundi stajali smo kao ukopani, a zatim naš zarobljenik nešto nerazgovetno riknu, otrgnu se i baci se na prozor. Okvir i staklo popustiše, ali pre nego što mu je uspelo da se potpuno provuče, kao psi baciše se na njega Lestrejd, Gregson i Holms. Dovukoše ga natrag u sobu i tada započe strahovit okršaj. Bio je toliko razjaren i snažan da nas je svu četvoricu u nekoliko mahova odbacio. Kao da je posedovao onu grčevitu snagu nekog padavičara. Iako su mu i lisice i ruke bile strašno unakažene usled pokušaja da se probije kroz staklo, gubitak krvi nimalo nije umanjio njegov otpor. I dok god Lestrejdu nije pošlo za rukom da ga ščepa za maramu oko vrata, skoro da ga je ugušio, nije nam nikako polazilo za rukom da ga ubedimo u uzaludnost tog njegovog otpora. Pa čak ni tada se nismo osećali sigurnim, sve dok mu nismo sputali noge isto onako kao i ruke. A kada smo izveli i to, ustali smo zadihani od iscrpljenosti.
- Imamo njegov fijaker - reče Šerlok Holms. - Poslužiće nam da ga sprovedemo u Skotland jard. A sad gospodo - produži smešeći se - došli smo do kraja naše male zagonetke. Sad vam stojim na raspolaganju da mi postavljate pitanja kakva god hoćete, jer nema više opasnosti zbog koje bih vam uskratio odgovor.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šerlok Holms-Crvena nit

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 10:12 am




Drugi deo



Zemlja svetaca


8.


U SLANOJ PUSTINJI


U srednjem delu velikog severnoameričkog kontinenta leži suva i odvratna pustinja, koja je mnogo godina stajala kao prepreka napredovanju civilizacije. Od Sijera Nevade do Nebraske i Jeloustonske reke na severu, pa sve do Kolorada na jugu, nalazi se oblast šikare i pustoši. U ovoj mračnoj pokrajini priroda nije uvek iste ćudi. Ona obuhvata visoke planine prekrivene snegom, i tamne, tmurne doline. Tu se probijaju brze reke kroz krivudave kanjone i ogromne doline, koje su zimi bujale od snega, a leti sive od slane alkalne prašine. Međutim, svima im je svojstvena neprohodnost, nepristupačnost, jad i beda.
U ovoj zemlji očaja, nema stanovnika. Tu i tamo slučajno bi prošla po koja grupica Poni Indijanaca ili Crnih nogu, kako bi došli do drugih lovišta. Čak i oni najsrčaniji bivali bi zadovoljni kad bi im se izmakla iz vida ova strašna dolina, i kada bi se opet našli na svojim prerijama. U šikari vreba kojot, a ptica škanj razmahuje krilima po vazduhu, dok nezgrapni sivi medved luta po tamnim gudurama i prikuplja sebi za jelo ono što može da nađe na stenama. Oni su jedini stanovnici ove divljine.
Na celom svetu nema strašnijeg pogleda od onog što se pruža sa severne padine planina Sijera Blanko. Dokle god oko doseže, pruža se prostrana nizina kao poprskana velikim mrljama alkalne prašine i ispresecana busenjem patuljastog trnovitog žbunja. Na krajnjem rubu horizonta prostire se dugi lanac planinskih visova, čiji su oštri vrhovi mestimično prekriveni snegom. Na tom velikom području nema znakova života, niti ičeg što je pripadalo životu. Na nebu plavom kao čelik, nema ptica, na zemlji, jednoličnoj i suvoj, nema ničeg što bi se pomaklo.
Sve je prekrila savršena tišina. Ma koliko osluškivali u toj sveopštoj divljini, do nas ne dopire niti jedan jedini zvuk, vladala je grobna tišina.
Rekli smo da na celoj prostranoj niziji nije bilo ničeg što je pripadalo životu. No, međutim, nije baš sasvim tako. Kad se pogleda sa Sijere Blanko, vidi se staza što se proteže preko pustinje, zavija i gubi se na velikoj razdaljini, sva izlokana od točkova i izgažena nogama mnogobrojnih pustolova. Ovde-onde raštrkani su beli predmeti, koji se svetlucaju na suncu i štrče iz jednolikih alkalnih naslaga. Priđimo i pogledajmo ih. Videćemo kosti, neke veće i grublje, a druge manje i sitnije. Prve su pripadale volovima, a druge ljudima. Na hiljadu pet stotina milja može čovek da prati putovanje ovog sablasnog karavana, prema rasutim ostacima tih grešnika koji su izdahnuli kraj puta.
Četvrtog maja 1847. stajao je tamo jedan usamljeni putnik i upravo gledao taj prizor. Izgledao je kao demon ili utvara ovoga kraja. Svako ko bi ga posmatrao teško da bi odredio da li je bliže četrdesetoj ili šezdesetoj godini. U licu je bio mršav i ispijen, tamna koža mu se zategla preko jagodica kao pergament, duga smeđa kosa i brada bile su umrljane i pune sone prašine. Oči su mu plamtele neprirodnim sjajem, a ruka kojom je držao pušku izgledala je skoro kao od kostura. Pri stajanju podupirao se na svoje oružje upotrebivši ga za oslonac. Pa ipak, njegova visoka prilika, kao i masivni sklop njegovih kostiju, odavala je žilav i snažan organizam. Njegovo mršavo lice i odelo, koje mu je poput vreće visilo na usahlim udovima, jasno su govorili šta je davalo tako starački i oronuli izgled. Taj čovek je umirao - umirao od gladi i žeđi.
S mukom se odvukao niz jarugu, pa zatim uz mali uspon, sve u uzaludnoj nadi da će naići na neki gutljaj vode. Sada mu je pukla pred očima velika slana nizija i u daljini lanac neprohodnih planina, bez jednog jedinog drvceta ni biljčice, po čemu bi se moglo naslutiti da se nekakva voda nalazi u blizini. U celom tom prostranom krajoliku nije bilo ni tračka nade. Unezverenim, ispitivačkim pogledom gledao je na sever, istok i zapad, pa je tada shvatio da je došao kraj njegovom lutanju, i da će na tom golom grebenu i umreti. A zašto ne tu, isto onako kao što bi kroz dvadeset godina završio u nekoj mekanoj postelji, promrmlja on, sedajući u senu neke velike, odronjene gromade.
Pre no što se posadio, spusti on na tlo svoju već ionako beskorisnu pušku, kao i neki pozamašan zavežljaj umotan u sivi šal, koji je nosio povezan preko desnog ramena. Nekako je izgledalo kao da mu je taj teret pretežak, jer ga je, spuštajući ga, poprilično lupio o tle. Iz sivog zavežljaja začu se jedan bolan jauk, pa se iz njega pomoli jedno malo, prestrašeno lice s veoma svetlim, kestenjastim očima i dve male pegave ručice sa rupicama oko punačkih prstiju.
- Udario si me - reče dečiji glasić prekorno.
- Zar? - odvrati čovek žaleći - nisam to hteo. - Dok je ovo govorio on rastvori sivi šal, pa izvuče iz zavežljaja lepu, malu devojčicu od oko pet godina. Njene fine cipelice i prelepa ružičasta haljinica s malom platnenom keceljicom, govorili su o majčinoj brizi. Dete je bilo veoma bledo i nežno, ali se po zdravim ručicama i nožicama videlo da su se manje namučile od njenog saputnika.
- Kako ti je sada - zapita on zabrinuto, jer se mala stalno hvatala za svoje razbarušene, plave kovrdžice koje su joj prekrivale stražnji deo glave.
- Poljubi me da prođe - reče ona sasvim ozbiljno, pokazujući mu ranjeno mesto. - To je i mama uvek činila. A gde je mama?
- Mama je otišla. Mislim da ćeš uskoro da je vidiš.
- Otišla, hm! - reče devojčica. - Čudno da nije rekla doviđenja; skoro uvek mi je to kazala, čak i kad je trknula samo preko do tetice na čaj; a sada je nema već tri dana, strašno sam žedna! Zar zaista nema vode, ili nečeg za jelo?
- Ne, nema ničeg, draga moja. Moraš da budeš samo malo strpljiva, pa će sve da bude u redu. Nasloni glavu na mene, evo ovako, pa ćeš biti jača. Kad su ti usne suve kao koža, nije lako govoriti; mislim da je bolje otvoreno ti reći kako stoje stvari. Šta imaš ti to?
- Nešto lepo! Nešto prelepo! - uskliknu devojčica oduševljeno dižući dva svetlucava komadića mačjeg zlata. - Kad se vratimo kući, daću ih svom bratu, Bobu.
- Videćeš uskoro i lepših stvari od toga - reče čovek u poverenju. - Čekaj, čekaj malo. Baš sam hteo da ti kažem... sećaš li se kad smo ostavili za sobom reku?
- Ah, da.
- Vidiš, računali smo da ćemo uskoro naići na jednu drugu, je l’ tako? Ali nešto nije bilo u redu, kompas ili mapa ili tako šta, pa se reka nije pojavila. Vode više nema, izuzev još pokoja kapljica da ti se nađe, pa... pa...
- Pa se ti nisi mogao umiti - prekide ga njegova saputnica dignuvši pogled na njegovo mrko lice.
- Ni da se umijem niti da pijem. I tako gospodin Bender ode prvi, pa potom indijanski Piti, pa gospođa Mek Gregor, pa Džon Houns, pa, zatim, milo moje, tvoja mati...
- Onda je i mamica, znači, umrla? - izusti glasno devojčica i gorko zaplaka, zagnjurivši lice u svoju pregačicu.
- Da. Svi oni odoše, osim mene i tebe. Tad pomislih da ću možda naići na vodu u ovom pravcu. Podigoh te na rame, i tako smo zajedno zalutali ovamo. Ne izgleda da smo postigli nešto naročito. Sad nam se veoma slabo piše.
- Hoćeš reći da ćemo umreti i mi? - reče dete jecajući prigušeno i podiže lice obliveno suzama.
- Mislim, tako nekako.
- Pa zašto to nisi rekao odmah? - reče ona i razdragano se nasmeja. - Tako si me preplašio. Pa naravno, čim umrem bićemo opet s mamicom.
- Da, bićeš svakako, malo moje,
- Da, ali ćeš biti i ti. Reći ću joj kako si bio silno dobar. Kladim se da će da nas dočeka na nebeskim vratima s velikim krčagom vode i s mnogo vrućih kolača od heljde isprženih i s jedne i s druge strane, kao što smo voleli Bob i ja. Hoćemo li još dugo da čekamo na to?
- Ne znam, nejako dugo. - On pogleda na horizont u pravcu severa. Na plavom nebeskom svodu pojaviše se tri tačkice koje su se primicale sve više i više, i začas se ispostavi da su to tri ogromne, mrke ptičurine koje počeše da kruže nad njihovim glavama, a zatim sleteše na jednu stenu s koje se lepo videlo njih dvoje. Bili su to lešinari Divljeg zapada, čiji je dolazak predznak smrti.
- Petlovi i koke - uzviknu veselo devojčica pokazujući ta zlokobna stvorenja i tapšući rukama. - Kako bih ih navela da se dignu u vazduh? Reci, da li je bog stvorio i ovu zemlju tu?
- Razume se da jeste - reče njen saputnik nekako iznenađen tim neobičnim pitanjem.
- On je načinio zemlju dole u Ilinoisu i stvorio Misuri - produži devojčica. - Čini mi se da je zemlju u ovim krajevima stvorio neko drugi. Ni izdaleka nije tako dobro sačinjena. Zaboravili su na vodu i drveće.
- Šta misliš o tome da očitamo molitvu? - zapita čovek sa ustručavanjem.
- Nije još noć - odgovori ona.
- Ništa zato. Sigurno da nije baš sasvim pravilno, ali on se na to ne osvrće. Hajde, očitaj onu koju si obično molila svake noći u kolima pod arnjevima dok smo prolazili kroz niziju.
- Zašto ti ne očitaš neku - zapita dete pogledavši začuđeno.
- Pozaboravljao sam ih - odgovori on. - Od onoga doba kada sam bio mali skoro kao pola ove puške, nisam izustio nijednu. Nikad nije kasno. Čitaj molitve glasno, a ja ću stati kraj tebe i pratiti te.
- Onda moraš da klekneš na zemlju kao i ja - reče devojčica, rasprostirući u tu svrhu šal. - Ruke moraš da podigneš ovako. U tom ćeš se položaju osećati bolje.
Da je neko drugi pratio ovaj prizor osim lešinara, veoma bi se začudio. Jedno kraj drugog, na uzanom šalu, klečale su dve skitnice; malo, brbljivo detešce i prevejani, okoreli probisvet. Oba lica, i ono malo dečje i ono njegovo uglasto, upravila su se ka nebu u iskrenoj, ničim neometanoj, molitvi prema biću s kojim su se našli lice u lice; i oba glasa, i onaj jasan i tanak, i onaj drugi dubok i hrapav, ujedinili su sa u molitvi za oprost i milost. Kad su je završili oboje ponovo sedoše u senu od stene, dok na kraju dete ne savlada san, i ona se šćućuri uz široke grudi svog zaštitnika. On je još neko vreme bdio nad njenim snom, ali ga je priroda nadjačala. Puna tri dana nije imao ni mira ni počinka, kapci su mu se polako sklapali preko umornih očiju, a glava padala sve niže i niže, dok se na kraju njegova proseda brada ne poče mešati sa zlatnim viticama male suputnice. I tako oboje usnuše čvrsto, dubokim snom bez snova.
Da je skitnica ostao budan još jedno pola sata, ugledao bi pred sobom jedan čudan prizor. Negde daleko, na samom rubu alkalne ravnice, podiže se nejasni oblačak prašine, najpre sasvim neodređeno, tako da se jedva razlikovao od izmaglice na horizontu, da bi postepeno postajao sve veći i veći, i na kraju se uobličio u jedan jasno ocrtani oblak. Taj se oblak povećavao i dalje dok se na kraju nije ispostavilo da je mogao nastati jedino usled kretanja nekog velikog mnoštva živih stvorenja. Da je ceo ovaj kraj bio plodniji, svako ko bi posmatrao ovaj prizor pomislio bi da se približava neko ogromno krdo bizona koje pase po preriji. No, u ovoj goloj pustinji tako nešto bilo je sasvim nemoguće. Kad se kovitlac prašine primakao usamljenom grebenu na kome su počivala dva naša izgubljena bića, iz uskovitlane oblačine počeše da niču kola pod arnjevima i naoružane prilike konjanika, i tako se ispostavi da je sve to, zapravo, neki veliki karavan, na svom putu na Zapad. Ali kakav karavan! Čelo mu je već stiglo u podnožje bregova, a na horizontu mu se još nije video kraj. Posred cele nizije pružala se, kao nabujala reka, kolona kola i prikolica, konjanika i pešaka. Na putu je bezbroj žena posrtalo pod teretom, a deca se teturala kraj kola, dok su ona još manja, izvirivala ispod svojih belih pokrivača. To očigledno nije neka obična grupa doseljenika, već pre čitav nomadski narod kog su prilike naterale da potraži novu zemlju. Kroz čist vazduh mešali su se nejasni žagor i mumlanje velikog skupa ljudi sa škripom točkova i rzanjem konja, i sve to, ma koliko da je bilo glasno, nije moglo da probudi ona dva umorna putnika.
Na čelu kolone jahala je grupica od dvadesetak muškaraca; svi ozbiljni, odeveni u tamno domaće sukno i naoružani puškama. Kad su stigli u podnožje grebena zaustavili su se, i tu održaše među sobom kratko savetovanje.
- Izvori su nadesno, braćo moja - reče jedan prosedi, glatko obrijani muškarac s tankim usnama.
- Nadesno od planine Sijera Blanko, tako ćemo stići do reke Rio Grande - reče drugi.
- Za vodu se ne brinite - povika treći. - Onaj koji je mogao da vodu stvori iz stene, neće ni sada da napusti svoj izabrani narod.
- Amen, amen - odgovori cela družina.
Upravo su hteli da nastave svoje putovanje, kad neko od onih najmlađih sokolova oka viknu i pokaza gore na oštru liticu. Na njoj se lelujalo nešto sićušno, ružičasto, veoma upadljivo, što je odskakalo od sivih stena u pozadini. Ovaj prizor izazva zaustavljanje konja i skidanje pušaka, a neki konjanici odjezdiše u galopu kako bi pojačali prethodnicu. Na svačijim ustima zadrhtala je reč „crvenokošci“.
- Tu Inćuna ne može biti - reče neki stariji čovek, koji je izgleda zapovedao družinom. Poni Indijance smo prešli, i sve dok ne pređemo preko velike planine, drugih plemena nema.
- Da pođem napred i izvidim, brate Stendžersone? - upita jedan iz družine.
- I ja, i ja - povika desetak glasova.
- Ostavite svoje konje, a mi ćemo ovde da vas sačekamo - odgovori onaj stariji. Za tren oka sjahali su ovi mladi ljudi, vezali konje i počeli da se pentraju po strmoj padini što je vodila do onog predmeta koji im je pobudio radoznalost. Sigurni i spretni kao i svi uvežbani izviđači, bez ikakvog šuma, primicali su sve više napred. Oni koji su ih posmatrali iz ravnice dobro su mogli da ih vide kako se veru sa stene na stenu, i kako im se prilike ocrtavaju prema nebu. Predvodio ih je onaj mladić koji je podigao uzbunu. Odjednom, oni koji su ga pratili, opaziše svog predvodnika kako podiže ruke od iznenađenja. Kada su mu se primakli ugledaše prizor koji im se dojmio kao i njima.
Na vrhu ogolelog brega, na maloj zaravni, stajala je samo jedna jedina džinovska gromada, a na njoj, oslonjen, ležao je neki čovek duge brade, grubog lica, užasno mršav. Njegove neobične crte i ujednačeno disanje pokazivali su da spava dubokim snom. Uz njega se šćućurilo neko dete, koje mu je svojim okruglim, belim ručicama obgrlilo žilavi, opaljeni vrat, dok je dečija zlatno-plava glavica počivala na grudima njegovog kaputa od pamučnog baršuna. Iz rumenih, poluotvorenih usta provirivao je pri spavanju pravilan niz snežno belih zubića, a na dečjem licu titrao je vedri smešak. Njene oble bele nožice završavale su u belim čarapicama i finim cipelama sa sjajnom kopčom i činile čudnu suprotnost s dugačkim i zgrčenim udovima njenog saputnika. Iznad ovog neobičnog para, dostojanstveno su se bila namestila tri lešinara, koji, kad spaziše pridošlice, muklo i razočarano zagraktaše i ozlojeđeno odleteše široko razmahujući krilima. Graktanje odurnih ptičurina probudi ono dvoje i oni počeše unezvereno da se osvrću na sve strane. Čovek se pridiže na noge i baci pogled na ravnicu. Do malopre, dok mu je san padao na oči, u njoj nije bilo ni žive duše, a sad struji ogromna reka ljudi i životinja. Posmatrajući ovo, lice mu dobi izraz neverice, pa pređe svojom koščatom rukom preko očiju.
- Biće da je to ono što nazivaju delirijum - promrmlja. Dete je ćutke stajalo kraj njega, držeći se za kraj njegova kaputa i promatralo oko sebe začuđenim, ispitivačkim, detinjim pogledom.
Grupi spasilaca ubrzo pođe za rukom da uveri skitnicu da se ne radi ni o kakvim halucinacijama. Jedan od njih dohvati devojčicu i stavi je sebi na ramena, a druga dvojica stadoše da pridrže njenog izmorenog saputnika, pružajući mu tako pomoć da stigne do kola s arnjevima.
- Zovem se Džon Ferier - objasni skitnica. - Ja i ova mala predstavljamo sve što je ostalo od dvadeset i jedne osobe. Svi ostali su pomrli od gladi i žeđi južnije odavde.
- Je li ona vaše dete? - zapita neko.
- Čini mi se da sada jeste - povika on izazovno - moja je, jer sam je spasao. Nema tog čoveka koji će mi je uzeti. Od danas na dalje zove se Lusi Ferier. Ali, ko ste vi? - produži on, gledajući radoznalo u svoje snažne, suncem opaljene, spasioce - izgleda da vas je veoma mnogo.
- Oko devet, deset hiljada - reče jedan od mladića. - Mi smo progonjena deca božja, izaslanici anđela Merona\'7b6\'7d.
- Nikada nisam čuo da se o njemu govori - reče skitnica.
- Izgleda da vas je odabrao poprilično.
- Nemoj se rugati onome što je sveto - reče drugi strogim glasom. - Mi spadamo među one koji veruju u svete spise što su ispisani egipatskim slovima na pločama od kovanoga zlata, i predati u Palmiri svetom Džozefu Smitu. Krenuli smo iz mesta Nauvu u državi Ilinois, gde smo osnovali svoj hram, i sad tražimo sklonište od pustahija i bezbožnika, pa makar to bilo i u srcu pustinje.
Ime Nauvu je Džona Feriera očigledno podsetilo na nešto.
- Razumem - reče on - vi ste mormoni\'7b7\'7d.
- Mi smo mormoni - odgovoriše u jedan glas.
- A kuda idete?
- Ne znamo. Vodi nas ruka Božja u obliku ličnosti našeg Proroka. Morate doći pred njega. On treba da kaže šta ćemo s vama.
U to vreme stigli su u podnožje brega i okruži ih gomila hodočasnika - tu su se nalazile neke blede žene, pokornog izgleda, snažna, nasmejana deca i zabrinuti muškarci ozbiljnih pogleda. Odasvud su dopirali povici čuđenja i sažaljenja. Međutim, pratioci koji su ih pratili nisu se zaustavljali, već su stalno išli napred u pratnji velike gomile mormona. Napokon stigoše do nekih kola koja su se isticala svojom veličinom i velelepnim izgledom. U njih je bilo upregnuto šest konja, dok su sva ostala imala samo dva ili u najboljem slučaju četiri konja. Pored vozača sedeo je čovek kome nije moglo biti više od tridesetak godina, ali po čijoj se masivnoj glavi i odlučnom izrazu na licu odmah videlo da je vođa. Čitao je neku knjigu sa smeđim koricama, no kad se gomila približila, on je gurnu u stranu i pažljivo sasluša izveštaj o celom događaju. Zatim se okrene prema ono dvoje zalutalih.
- Ako vas povedemo sa sobom - reče on svečanim glasom - možete poći samo kao vernici naše vere. Vukovi u našem stadu nisu nam potrebni. Bolje da vam se kosti poseju po ovoj pustoši nego da postanete klica raspadanja koja vremenom zarazi celu voćku. Polazite li s nama pod takvim uslovima?
- Polazim ja s vama pod ma kojim uslovima - reče Ferier s takvim oduševljenjem, da ni njihovi ozbiljni oci nisu mogli da suzdrže smešak. Samo je njihov vođa sačuvao svoj strogi i upečatljiv izraz lica.
- Uzmi ga ti, brate Stendžersone - reče on - daj mu da jede i pije, a isto tako i detetu. Nek ti bude zadatak da ga poučiš našoj svetoj veri. Dovoljno smo se zadržali. Napred! Pođimo na Sion, na Sion!
- Na Sion, na Sion - zagrmi gomila mormona i te reči odjeknuše duž celog dugog karavana, sve dok se nisu izgubile negde daleko, kao neko nejasno mrmljanje. Uz fijuk bičeva i škripu točkova velika kola krenuše ponovo napred i ubrzo ceo karavan nastavi da vijuga po ravnici. Mormonski Otac čijoj su brizi bila poverena oba beskućnika, odvede ih do svojih kola, gde ih je već iščekivao spreman obed.
- Ostaćete ovde - reče on. - Za par dana okrepićete se od premora. A za to vreme, sada kao i zauvek, pamtite da ste naše vere. Brigem Jang je to rekao, a on je govorio u ime Džozefa Smita, koji je glas božji.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šerlok Holms-Crvena nit

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 10:12 am






9.


CVET IZ JUTE


Tu nije mesto da navodimo sva iskušenja i žrtve koje su podneli doseljeni mormoni pre no što su stigli do svog krajnjeg utočišta. S upornošću kojoj skoro nema premca u istoriji, probili su se do obala Misisipija na zapadne padine Stenovitih planina. Domoroce, divlje zveri, glad, žeđ, umor, boleštine i sve prepreke koje im je priroda mogla da postavi, savladali su oni sa anglosaksonskom upornošću. Pa ipak, dugo putovanje i nagomilane strahote uzdrmali su hrabrost i najupornijih među njima. Kada su ugledali pred sobom, svu okupanu u suncu, prostranu dolinu Jute, i kad su saznali iz usta svog vođe da je to obećana zemlja, i da će ova dosad neobrađivana zemlja odsada pa zauvek biti njihova, nije bilo niti jednog koji u iskrenoj molitvi nije pao na kolena.
Jang se brzo pokazao i kao odličan administrator i kao odličan vođa. Sastavljeni su planovi i pripremljene geografske karte na kojima je ocrtan budući grad. Svuda unaokolo zemljište je raspodeljeno i dodeljeno prema društvenom položaju svakog pojedinca. Trgovcu je pripala njegova trgovina, a zanatliji njegovo zanimanje. U gradu su kao čarolijom počele da niču ulice i trgovi. Isušivalo se i ograđivalo zemljište, sadilo se i plevilo, dok narednog leta pozlaćeno klasje nije urodilo plodom. U toj neobičnoj naseobini sve je napredovalo. A sve je to natkrilio i postajao sve viši i prostraniji veliki hram, koga su podizali u središtu grada. Na tom spomeniku, kog su doseljenici podizali onome koji ih je proveo zdrave i žive kroz mnoge opasnosti, od svanuća do mraka nije prestajalo kucanje čekića i piljenje testera.
Oba stradalnika, Džon Ferier sa devojčicom koja je delila njegovu sudbinu i koju je usvojio, pratili su mormone do kraja njihovog hodočašća. Mala Lusi Ferier na putu je bila sasvim dobro smeštena u kolima oca Stendžersona, u kojima su se nalazile još tri mormonove žene i njegov sin, jogunast i drzak dvanaestogodišnji dečak. Kako se zahvaljujući dečjoj prilagodljivosti oporavila od udarca koji joj je nanela majčina smrt, brzo je postala ljubimce žena i pomirila se sa životom u svom novom, pokretnom domu pod ceradom. Čim se oporavio od svojih napora, Ferier se pokazao kao koristan vodič i neumoran lovac. On je tako brzo stekao poštovanje svojih novih saputnika, pa su ovi, kada stigoše posle svog potucanja u obećanu zemlju, jednoglasno rešili da mu treba dodeliti podjednako velik i plodan deo zemlje kao i ostalim naseljenicima, izuzimajući jedino samog Janga, Stendžersona, Kembela, Džonstona i Drebera, koji su bili četiri glavna oca zajednice.
Na posedu koji je ovako stekao, Džon Ferier sagradi sebi jaku brvnaru, koju je narednih godina toliko puta dorađivao da se preobrazila u prostranu vilu. On je bio čovek praktičnog duha, vredan na poslu i veoma spretan. Njegovo čelično zdravlje dopuštalo mu je da radi od jutra do mraka na poboljšanju i obradi svoje zemlje. Tako je ispalo da su mu ekonomija i sve što mu je pripadalo izvanredno dobro napredovali. Za tri godine stajao je bolje od svojih komšija, za šest je bio imućan čovek, za devet bogat, a za dvanaest godina nije se u celom Solt Lejk Sitiju ni pola tuceta ljudi moglo meriti s njim u bogatstvu. Od velikog jezera, pa sve do dalekih Vesečkih planina, nije bilo poznatijeg imena od Džona Feriera.
U jednoj jedinoj stvari vređao je osetljivost svojih istovernika. Nikakvo ubeđivanje, nikakvi dokazi nisu ga mogli navesti da po načinu svoje jednoverne braće, zavede u svom domu mnogoženstvo. Nije navodio nikakve razloge za svoje uporno odbijanje, već se zadovoljavao time da odlučno i nepokolebljivo ostane pri svojoj odluci. Neki su ga optuživali za mlakost prema prihvaćenoj veri, drugi su pak ovo pripisivali pohlepi prema bogatstvu i njegovom ustručavanju da se izloži trošku. Ostali su opet govorili o nekoj ranijoj ljubavi i nekoj plavokosoj devojci, koja je svisnula od tuge na obalama Atlantika. Kakav god razlog bio, Ferier je ostao uvereni neženja. U svakom drugom pogledu strogo se pridržavao vere mlade naseobine i stekao je ugled pravovernog i ispravnog čoveka.
Lusi Ferier odrasla je u brvnari i pomagala svom poočimu u svim poslovima. Oštri planinski vazduh i lekoviti miris četinara nadomestili su devojci dadilju i majku. Godina je prolazila za godinom i ona je postajala sve viša i jača, obrazi su joj bivali sve rumeniji, a koraci sve gipkiji.
Češće bi se puta neki zalutali prolaznik setio svoje mladosti prolazeći glavnim putem kraj Ferierovog imanja, kad bi ugledao njenu vitku devojačku priliku kako skakuće po žitnim poljima ili kad bi je sreo na očevom mustangu, kojim je upravljala s lakoćom i spretnošću pravog deteta Zapada. Tako se pupoljak rascvetao u cvet. U isto vreme kada joj je otac postao najbogatiji farmer, postala je i ona najlepši primerak američkog devojaštva, kakav se samo mogao naći na padinama Pacifika.
Pa ipak, nije otac prvi otkrio da se dete razvilo u ženu. To se u ovim slučajevima retko događa. Takva tajanstvena promena je suviše utanačena i postepena da bi se mogla meriti po datumima. Od svih je toga najmanje svesna sama devojka, sve dok joj na zvuk kakvog glasa ili dodira neke ruke ne zadrhti srce, i ona s ponosom i strahom dođe do saznanja da se u njoj probudila neka nova i bujnija priroda. Malo ih ima koji se ne mogu setiti dana i onih sitnih događaja koji najavljuju zoru novog života. U slučaju Lusi Ferier ova je okolnost sama po sebi bila dovoljno ozbiljna, bez obzira na uticaj koji će imati na njenu sudbinu, a pored nje i na sudbinu mnogih drugih.
Bilo je toplo junsko jutro, a sveci naših dana bili su vredni kao pčele, čiju su košnicu odabrali za svoj znak. Po ulicama i na polju svuda se rasprostirao onaj isti žagor koji potiče od ljudskog rada. Na prašnjavoj glavnoj ulici nizale su se duge povorke teško natovarenih mazgi. Sve je to hrlilo na Zapad, budući da je u Kaliforniji izbila zlatna groznica, a kopneni put je vodio kroz grad Odabranih. Bila su tu stada ovaca i čopori goveda koji su navirali sa udaljenih ispaša, i povorke kola umornih iseljenika u kojima su i konji i ljudi bili podjednako iznureni od beskonačnog putovanja. Kroz svu ovu raznobojnu skupinu krčila je sebi put u galopu Lusi Ferier, veštinom izvrsnog jahača, sva zadihana i rumena u prekrasnom licu, dok je njena duga, kestenjasta kosa lepršala za njom. Dobila je od oca nalog da obavi u gradu neki posao, kao što je to već i ranije u više navrata činila, sa svom onom mladalačkom neustrašivošću koja misli samo na svoj zadatak i kako će ga izvršiti. Probisveti i pustolovi musavi od putovanja iznenađeno su se osvrtali za njom, pa i same, naizgled, neosetljive Indijance, koji su nailazili sa svojim risovim kožama, napuštao bi njihov uobičajeni stoicizam, dok su se divili lepoti bledolike devojke.
Upravo je stigla do periferije grada kad primeti da joj se isprečilo veliko krdo koje su terali prilično zapušteni pastiri iz doline. Onako nestrpljivoj pošlo joj je za rukom da prebrodi ovu prepreku uguravši svog konja u nešto što joj se učinilo kao da bi moglo poslužiti kao prolaz. Međutim, kad je već prilično duboko prodrla, životinje u krdu opet se izmešaše, i ona odjednom vide kako je potpuno opkoljena ovom nepokretnom rekom volova, mnogobrojnih unezverenih očiju i rogova. Položaj u kom se našla nije je zbunio jer je navikla da postupa sa stokom. Koristila je svaku ukazanu priliku da progura svog konja što više napred, u nadi da će se probiti kroz gužvu. Na nesreću, jedno živinče, slučajno ili namerno, zari svoje rogove mustangu u slabine, što ovoga veoma usplahiri. Za tren oka podiže se ovaj na zadnje noge, stade da frkće od besa i toliko se propinje i bacaka, da bi izbacio iz sedla svakog ko nije iole vešt jahač. Cela situacija bila je puna opasnosti. Pri svakom novom propinjanju usplahireni konj zakačio bi se ponovo o rogove, što ga je dovodilo do nove mahnitosti. Devojci nije preostalo ništa drugo, već da se održava u sedlu, jer bi joj jedna jedina greška donela groznu smrt pod kopitama nezgrapnih i prestravljenih životinja. Ovako nenaviknutoj na iznenadne opasnosti zavrti joj se u glavi, te poče da popušta dizgine. Gušeći se u oblaku prašine i od isparavanja životinja koje su se gurale, možda bi u očajanju već odavno potpuno digla ruke, da je neki ljubazan glas iza leđa ne poče uveravati kako će joj pomoći. Istog tog trenutka neka žilava, mrkoputa ruka dograbi prestravljenog konja za uzde, pa je, krčeći joj put kroz krdo, brzo odvede do predgrađa.
- Nadam se da niste povređeni, gospođice - reče s poštovanjem njen spasilac.
Ona podiže pogled na opaljeno, usplamtelo lice, pa se zvonko nasmeja.
- Strašno sam se uplašila - reče ona slobodno - ko bi mogao i da pomisli da će se Pončo toliko unezveriti zbog gomile krava.
- Hvalite boga što ste se održali u sedlu - reče onaj drugi ozbiljno. Bio je to visok, mlad čovek, grubog izgleda, a jahao je na snažnom čilašu i bio obučen u prosto lovačko odelo s dugom puškom obešenom preko ramena. - Mislim da ste vi kći Džona Feriera - primeti on. - Video sam vas kad ste dojahali iz njegove kuće. Kada ga vidite zapitajte ga da li se seća Džefersona Houpa iz Sent Luisa. Ako je on taj isti Ferier, moj otac i on bili su zajedno kuvani i pečeni.
- Zar ne bi bilo bolje da dođete i upitate ga lično? - zapita ona stidljivo.
Mladiću je izgleda takav predlog bio po volji, jer su mu tamne oči zasvetlele od zadovoljstva. - Učiniću tako - reče - dva meseca smo bili u planini, pa nismo baš opremljeni za posete. Moraće nas primiti ovakve.
- On vama mnogo šta ima da zahvali, a imam i ja - odgovori ona. - Mnogo me voli. Da su me izgazile ove krave, nikad to ne bi preboleo.
- Ne bih ni ja - reče njen sagovornik.
- Vi! Ne razumem. Šta bi to značilo za vas. Vi čak niste ni naš prijatelj.
Na ovu opasku lice mladog čoveka se toliko natušti, da se Lusi Ferier glasno nasmeja.
- No, no, nisam tako mislila - reče ona - naravno da ste nam sada prijatelj. Morate da nas posetite. A sada moram da idem inače mi otac neće više poveriti nikakav posao. Doviđenja!
- Doviđenja - odgovori on, skidajući svoj široki sombrero i pri rukovanju joj se pokloni. Ona okrene svog mustanga, švićnu ga bičem i odjuri širokom ulicom u oblaku prašine.
Mladi Džeferson Houp, snužden i ćutljiv, nastavi da jaše sa svojim saputnicima. I on kao i oni, bili su u potrazi za srebrom po planinama Nevade, te su se vraćali u Solt Lejk Siti, nadajući se da će tamo doći do kapitala s kojim bi mogli da otvore rudnik na naslagama koje su bili otkrili. Sve do ovog iznenadnog događaja koji mu je skrenuo misli u drugom pravcu, bio je isto toliko zaokupljen ovim poslom kao i ostali. Međutim, pojava ove lepe devojke, sveže i zdrave kao planinski lahor, duboko je uzburkala njegovo neobuzdano, vulkansko srce. Kad mu ona nestade s vidika, postalo mu je jasno da je došlo do krize u njegovom životu i da mu kako poslovi sa srebrom, tako ništa drugo nikada više neće biti toliko važno kao ovaj novi osećaj koji ga je potpuno obuzeo. Ljubav koja mu se pojavila u srcu nije bila neki nagli, varljivi i dečački hir, već divlja, žestoka strast jednog čoveka jake volje i naravi koja zahteva poslušnost. Bio je naviknut da uspe u svemu što preduzima. Stoga se zarekao u sebi da neće popustiti ni u ovome, ako uspeh bude zavisio od ljudskog napora i istrajnosti.
Još iste večeri posetio je Džona Feriera, a zatim mnogo puta nakon toga, tako da se sasvim odomaćio u farmerovoj kući. Džon, onako izdvojen u toj dolini i obuzet svojim poslom, malo je imao prilike da zadnjih deset godina čuje novosti iz okolnog sveta. Sve je to Džeferson Houp znao i ispričao na jedan način koji je isto tako zanimao Lusi kao i njenog oca. U Kaliforniji je bio pionir, pa je znao da ispriča mnogo čudnih priča o stečenim i izgubljenim bogatstvima u tim vrtoglavim danima. Bio je izviđač, traper, kopač srebra i rančer. Gde god bi izbila neka uzbudljiva pustolovina, Džeferson Houp je bio tu. Ubrzo on postade miljenik starog farmera, koji ga je glasno obasipao pohvalama. Lusi ga nije hvalila, ali zato njeni rumeni obrazi i sjajne, presretne oči oduvek su jasno pokazivale da više nije gospodar svog srca. Može biti da njen čestiti otac ove znake nije primećivao, ali oni nisu promakli čoveku koji je to srce osvojio.
Jedne letnje večeri dojahao je u galopu putem i zaustavio sa pred vratima. Lusi se nalazila na pragu, pa mu je pohitala u susret. On prebaci uzde preko ograde i pođe uz stazu.
- Odlazim, Lusi - reče držeći obe njene ruke u svojim i gledajući joj nežno u lice. - Ne tražim od tebe da već sada pođeš sa mnom, ali jesi li voljna da to učiniš kad se budem vratio?
- A kad će to biti? - zapita ona uz osmeh, porumenevši.
- U najgorem slučaju kroz par meseci. Doći ću, mila, i isprosiću te. Nema nikoga ko bi nam se mogao isprečiti.
- A šta će otac? - zapita ona.
- On je dao svoj pristanak pod ustavom da ovi rudnici srebra dobro prorade. Ali toga se ne bojim.
- E, pa naravno, ako ste se ti i otac sporazumeli, onda se nema šta reći - prošapta ona naslonivši svoj obraz na njegove široke grudi.
On se sagnu i poljubi je.
- Znači, rešeno je. Što duže stojim ovde, tim će mi biti teže da krenem. Čekaju me u kanjonu. Doviđenja, jedina, mila moja, doviđenja! Kroz dva meseca se vidimo.
Još dok je govorio on se otrže od nje, pa uzjaha konja i udalji se u divljem galopu, ni ne okrenuvši se; kao da se plašio da će ga napustiti njegova odlučnost ako se obazre i još je jednom vidi. Ona je stajala navratima dugo gledajući za njim, sve dok nije iščezao s vidika. A zatim se vrati u kuću kao najsretnija devojka države Juta.





_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šerlok Holms-Crvena nit

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 10:12 am





10.


DŽON FERIER RAZGOVARA S PROROKOM


Tri nedelje su prošle otkako je Džeferson Houp sa svojim drugovima napustio Solt Lejk Siti. Džonu Ferieru se paralo srce pri pomisli na povratak mladog čoveka i na predstojeći gubitak svoje usvojenice. Njeno blistavo presretno lice više ga je teralo da se pomiri s tim dogovorom nego ma koji razborit razlog. Negde na dnu svoje odlučne prirode oduvek je bio uveren da nema te sile koja će ga naterati da uda svoju kćer za nekog mormona. On takav brak uopšte nije ni smatrao brakom, već sramotom i nesrećom, i ma šta da je mislio o mormonskom učenju, u ovoj stvari je bio nepopustljiv. No, ipak, morao je da drži jezik za zubima, budući da je tada u Zemlji svetih bilo veoma opasno iznositi neko nepravoverno mišljenje.
Da, bilo je veoma opasno, tako opasno da su se svi, pa i oni najposvećeniji, usuđivali samo poluglasno da iznose svoja religiozna mišljenja, kako im se ne bi štogod omaklo, krivo protumačilo i uskoro se osvetilo. Mormoni, iako su iskusili šta znači biti žrtva progona, sad su i sami proganjali, i to u najstrašnijem smislu reči. Ni inkvizicija u Sevilji, ni nemački Vehmger-licht, niti tajna italijanska udruženja nisu bila u stanju da pokrenu moćniju mašineriju od one koja se kao mora nadnela nad državu Juta.
Nevidljivost i tajanstvenost povezana s tom organizacijom činili su je dvostruko strašnom. Izgledalo je da ona zna sve i može sve, mada se nije ni videla ni čula. Ko god bi se izjasnio protiv crkve, jednostavno bi iščezao i niko ne bi znao kuda se deo i šta ga je snašlo. Kod kuće bi ga čekali žena i deca, ali se otac nikad nije vratio da ispriča kako mu je bilo u rukama njegovih tajnih sudija. Na nesmotrenu reč i neobazrivi postupak nadovezivalo se uništenje, a ipak niko nije dokučio prirodu te strašne sile koja je lebdela nad njima. Otud nije nikakvo čudo da su ljudi, kud god bi se makli, drhtali od straha, pa ni usred pustinje nisu smeli da pisnu o onom što misle.
Ispočetka se ova nevidljiva i strašna sila okomila samo na otpadnike koji su, prihvativši mormonsku veru, hteli kasnije da je izopače ili napuste. Međutim, uskoro je uzela većeg maha. Broj odraslih žena bio je nedovoljan, a poligamija bez žena bila je sasvim jalova doktrina. Počeše da stižu glasine u ubijenim doseljenicima i poharanim logorima, i to u krajevima gde se indijanci nikada nisu ni videli. Međutim u haremima otaca pojavile bi se nove žene koje su plakale i venule od tuge, a na licima nosile tragove neugašenog užasa. Putnici koji bi se u kasne sate vraćali iz planine, govorkali su o bandama maskiranih, naoružanih ljudi, sakrivenih i nečujnih, koji su im se prikradali u mraku. Ova zuckanja i prepričavanja dobijala su sve ozbiljnije razmere, sve češće se potvrđivala u stvarnosti, dok se na kraju nisu uobličila u sasvim određen i stvaran pojam. I dan-danas se na usamljenim rančevima američkog Zapada pominju zlokobna imena Danajtove bande i Anđela osvetnika.
Ovakvo potpunije saznanje o organizaciji koja izaziva ta čuda i pokore, nikako nije ublažilo već, naprotiv, još je više pogoršalo užas koji je ova ulivala u ljude. Niko nije znao ko pripada toj bezobzirnoj družini. Imena učesnika ovih krvavih i nasilnih dela počinjenih u ime vere, držana su u dubokoj tajnosti. Isti onaj prijatelj kome ste poverili svoje sumnje u Proroka i njegovu misiju, mogao je da bude baš onaj koji će da vam se pojavi u noći da ognjem i mačem sprovede strašnu odmazdu. Stoga se svaki čovek plašio svog suseda i niko nije govorio o stvarima koje su mu ležale na srcu.
Jednog lepog jutra, kad se Džon Ferier upravo rešavao da izađe na svoja žitna polja, začu kako je škljocnula brava. Pogleda kroz prozor i primeti kako se stazom penje neki debeli, sredovečni čovek riđoplave kose. Pljuvačka mu zastade u grlu, jer ovo nije bio niko drugi već sam veliki Brigam Jang. Pun strepnje jer je znao da mu ovakva poseta predskazuje malo dobra, Ferier potrča do vrata da pozdravi velikog mormonskog vođu. Ovaj, međutim, primi njegov pozdrav hladno, pa ozbiljnog lica pođe za njim u dnevnu sobu.
- Brate Ferier - reče sednuvši i gledajući oštro u farmera ispod svojih svetlih trepavica - pravi vernici bili su ti dobri prijatelji. Pokupili smo te kad si u pustinji umirao od gladi, podelili s tobom svoju hranu, doveli te mirno do Izabrane doline, dali dobar komad zemlje i dozvolili da pod našom zaštitom postaneš bogat. Nije li tako?
- Tako je - odgovori Džon Ferier.
- Zauzvrat za sve postavili smo samo jedan uslov: da prigrliš pravu veru i da se u svemu pridržavaš njenih običaja. To si obećao, i to si, ako je javno mnjenje tačno, propustio da činiš.
- A šta sam to propustio? - zapita Ferier podignuvši ruke kao da traži objašnjenje. - Zar nisam dao za zajednički fond? Zar nisam odlazio u hram? Zar nisam...
- Gde su ti žene? - zapita Jang, osvrćući se unaokolo. - Zovni ih, neka uđu, da ih pozdravim.
- Oženio se nisam, istina je - odgovori Ferier. - Ali žena je bilo malo, a mnogo onih koji su imali veća prava od mene. Ja nisam bio usamljen, imao sam kćer koja može da me posluži kada mi šta zatreba.
- Baš o kćeri bih i hteo da govorim s tobom - reče vođa mormona. - Porasla je i postala cvet Jute, tako da je našla milosti u očima mnogih koji visoko stoje u ovoj zemlji.
Džon Ferier oseti neku zebnju.
- Kruže priče u koje bih želeo da ne verujem, priče da se obećala nekom neznabošcu. To mora da je dokona brbljarija. Šta je trinaesta zapovest u knjizi posvećenog Džona Smita: „Neka se svaka devojka uda za jednog od odabranih; ako se uda za neznabošca, čini time smrtni greh.“ Budući da je tako nije moguće da ti koji propovedaš svetu veru dozvoljavaš svojoj kćeri da je prekrši?
Džon Ferier nije odgovorio ništa, već se nervozno poigravao sa svojim jahaćim bičem.
- Na ovom jednom pitanju iskušaće se koliko je iskrena tvoja vera; tako je rešeno na Svetom savetu četvorice. Devojka je mlada i mi nećemo da je privenčamo za sedu kosu, niti hoćemo da je potpuno lišimo izbora. Mi, Oci, imamo mnogo junica\'7b8\'7d, ali njih moraju da imaju i naša deca. Stendžerson ima sina, a i Dreber; svaki od njih bi rado prihvatio tvoju kćer. Pusti je neka izabere među njima. Mlađi su, bogati i u pravoj veri. Šta kažeš na to?
Ferier, natmurenih obrva, izvesno vreme osta ćuteći.
- Dajte nam vremena - reče on na kraju. - Moja kćer je veoma mlada, tek što je dorasla za udaju.
- Imaće mesec dana da bira - reče Jang dižući se sa stolice. - A po isteku tog roka, daće nam svoj odgovor.
Upravo je prolazio kroz vrata kad se odjednom, sav crven u licu, okrete gledajući očima koje su sevale. I tad zagrmi:
- Bolje bi bilo, Džone Feriere, da ste oboje, i ti i ona, odavno ostavili svoje kosti da trunu usred Sijera Blanko, nego da se svojom bednom voljicom suprotstavljate naredbama Svete četvorice.
Zapretivši pokretom ruke, on se okrenu od vrata i Ferier začu škripu njegovih teških koraka po šljunku na stazi.
Podbočivši se rukama o kolena sedeo je Ferier i razmišljao kako da iznese tu stvar pred svoju kćer. Odjednom oseti da se neka meka ruka spustila na njegovu. On diže glavu i ugleda Lusi. Jedan pogled na njeno bledo i prestrašeno lice reče mu da je sve čula.
- Nisam mogla da ne čujem - reče ona kao odgovor na njegov pogled. - Glas mu se orio po celoj kući. Ah oče, oče, šta ćemo?
- Ne plaši se - odgovori on privlačeći je k sebi i milujući je svojom širokom, grubom rukom po kestenjastoj kosi. Uredićemo to već na neki način. Tvoja sklonost prema onom momku nije oslabila, zar ne?
Jedini njen odgovor bio je jecaj i stisak ruke.
- Nije, svakako da nije i ne bih ni voleo da jeste. On je pošten i zgodan momak. Sutra kreće jedna grupa ljudi za Nevadu, pa ću udesiti da mu pošaljem poruku: da mu javim u kakvom smo škripcu. Koliko ga poznajem stvoriće se on ovde brže od telegrama.
Lusi se nasmeja kroz suze.
- Kada dođe, posavetovaće nas šta da radimo. Ali ja se bojim za tebe, dragi moj. Čuju se... čuju se tako strašne priče o onima koji se suprotstave Proroku; njima se uvek događa nešto strašno.
- Ali mi mu se do sada još nismo suprotstavili - odgovori njen otac. - Biće vremena za kavgu kada to budemo učinili. Pred sobom imamo još čitav mesec, a kad se on primakne kraju mislim da će biti najbolje da se izgubimo iz države Juta.
- Da napustimo Jutu?
- Tako otprilike.
- Ali farma?
- Ponećemo ono što možemo u novcu, a ostalo ćemo napustiti. Da kažem istinu Lusi, nije mi ovo prvi put da na tako nešto pomišljam. Ne marim ti ja da se na kolenima klanjam, kao što ovi ovde čine, pred svojim dronjavim prorokom. Ja sam Amerikanac, čovek rođen u slobodi. Isuviše sam star da to naučim. Ako neko počne da mi zabada nos po farmi, može mu se lako dogoditi da naleti na metak koji mu ide u susret.
- Ali oni nas neće pustiti - primeti njegova kći.
- Pričekaj samo da dođe Džeferson i vrlo brzo ćemo to srediti. U međuvremenu, milo moje, nemoj da mi se uzrujavaš i nemoj da roniš suze, inače će, kad te ugleda, napasti mene. Nema razloga za strah i nema nikakve opasnosti.
Džon Ferier je veoma uverljivo izgovorio ove utešne reći. Ipak Lusi nije promaklo da je on te noći s neuobičajenom pažnjom zaključao vrata i veoma pomno očistio i nabio svoju staru, zarđalu lovačku pušku koja mu je visila na zidu u spavaćoj sobi.





_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šerlok Holms-Crvena nit

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 10:13 am






11.


BEG ZA SPAS ŽIVOTA


Narednog jutra, posle razgovora s mormonskim prorokom, Džon Ferier krene u Solt Lejk Siti 14, pa pošto je pronašao svog poznanika koji je išao u planine Nevade, poveri ovome svoju poruku za Džefersona Houpa: da obavesti mladića o neposrednoj opasnosti koja im preti i kako bi bilo veoma važno da se vrati. Kad je to obavio bi mu lakše, te se vrati kući kao da mu je kamen spao sa srca. Kad se približavao farmi iznenadi se kad vide da je o stub sa svake strane vrata vezan po jedan konj. A još više se iznenadio kad je ušao u kuću i video da su mu dnevnu sobu zaposela dva mladića. Jedan od njih, izbuljena, bleda lica, zavalio se u stolici za ljuljanje i upro nogama o peć. Onaj drugi, neki momak širokog vrata i grubijanskih crta lica, stajao je pred prozorom s rukama u džepovima, zviždukajući neku poznatu crkvenu pesmu. Kad je Ferier kročio unutra, obojica mu klimnuše glavom, a onaj u stolici za ljuljanje otpoče razgovor.
- Ti nas možda i ne poznaješ - reče on. - Ovo je sin oca Drebera, a ja sam Džozef Stendžerson, koji je s tobom putovao kroz pustinju, kada je Gospod pružio ruku svoju i prihvatio te pod svoje istinsko okrilje.
- Kao što će učiniti i sa svim narodima na svetu, kada odabere za se svoj čas - reče drugi kroz nos. - On je spor, ali dostižan.
Džon Ferier hladno se nakloni. Odmah je pogodio ko su mu posetioci.
- Došli smo - produži Stendžerson - da po savetu svojih otaca zaprosimo ruku tvoje kćeri za onog od nas dvojice koji se bude tebi i njoj više svideo. Kako ja imam svega četiri žene, a brat Dreber njih sedam, čini mi se da je moj zahtev opravdaniji.
- Ne, ne, brate Stendžersone - povika drugi - nije u tome stvar koliko žena imamo, već koliko ih možemo izdržavati. Meni je otac sada predao svoje mlinove, i ja sam bogatiji.
- Ali moji su izgledi bolji - reče drugi zagrejano. - Kada bog ukloni mog oca, ja nasleđujem njegovu ostavštinu i fabriku kože. Osim toga, ja sam i stariji od tebe, a i u crkvi viši po položaju.
- Neka devojka odluči - uzvrati mladi Dreber, smešeći se, izveštačeno svom sopstvenom liku u ogledalu. - Prepustimo sve njenoj odluci.
Džon Ferier u kom se sve zakuvalo, stajao je na vratima za vreme ovog dijaloga i s mukom se uzdržavao da svojim jahaćim bičem ne raspali svoje posetioce po leđima.
- Slušajte vas dvojica - reče na kraju prilazeći im - kada vas moja ćerka bude pozvala, možete da dođete, ali dotle mi nemojte više izlaziti na oči.
Oba mlada mormona se zaprepašteno zablenuše u njega. Ovo takmičenje među njima predstavljalo je u njihovim očima za nju i njenog oca najveću čast.
- Iz ove sobe ima dva izlaza - povika Ferier - tamo su vrata, a tu je prozor. Birajte koji hoćete?
Toliko je razjarenost izbijala iz njegovog preplanulog lica, toliko je pretnje bilo u njegovim dignutim, mršavim rukama, da oba posetioca skočiše na noge i pokupiše se. Stari farmer pođe za njima do vrata.
- Obavestite me kad se nagodite - reče podsmešljivo.
- Platićeš ti za ovo - uzviknu Stendžerson, bled od besa. - Suprotstavio si se Proroku i Svetoj četvorici. Zažalićeš ti još zbog ovog u životu.
- Ruka Gospodinova pašče na tebe svom težinom svojom - viknu mlađi Dreber. - Podići će je i satreće te.
- Onda ću sa satiranjem da počnem ja - uzviknu besno Ferier i jurnu uz stepenice po svoju pušku, koju bi svakako dograbio da ga Lusi nije ščepala za ruku i zadržala. No, još pre nego što je uspeo da je se oslobodi, razabrao je po topotu konjskih kopita da su odmaglili.
- Balavi licemerni nitkovi - uzviknu on, brišući znoj sa čela. - Više bih voleo da te vidim u grobu, nego kao ženu jednog od njih.
- Ja bih radije umrla, oče - odgovori hrabro ona - ali Džeferson će brzo doći.
- Da. Do njegovog dolaska neće potrajati još dugo. Čim pre tim bolje. Ne znamo šta dalje da preduzimamo.
A zaista, bilo je već krajnje vreme da dođe neko ko bi bio u stanju da pruži savet i pomoć starom, odvažnom farmeru i njegovoj usvojenici. U celoj istoriji ove naseobine nije se dogodio ovakav slučaj iskazane neposlušnosti prema autoritetu očeva. Kad su se i manji gresi tako strogo kažnjavali, kakva li tek sudba očekuje ovog buntovnika nad buntovnicima. Ferier je dobro znao da mu tu neće koristiti ni njegovo bogatstvo ni položaj. Ta i drugi, isto toliko bogati i priznati kao on, iščezli su pre njega, a imovina im je predata crkvi. Iako je bio hrabar čovek, steglo ga je oko srca zbog nejasnog i mračnog bauka koji se nad njim nadneo.
Čvrsto, stisnutih zuba, suprotstavio bi se svakoj poznatoj opasnosti, ali je od ove neizvesnosti zazirao. Međutim, pred ćerkom je prikrivao taj strah pretvarajući se kao da celu stvar uzima olako, samo što je Lusi, oštrim okom onoga koji voli, jasno videla da je zabrinut.
Očekivao je da će mu od Janga stići nekakva poruka ili prekor zbog njegovog ponašanja, i nije se prevario; samo što mu je ona stigla na jedan sasvim neočekivan način. Narednog jutra čim je ustao, zgranuo se kad je zatekao u postelji četvrtast komad papira priboden na prekrivaču, baš u visini grudi. Na njemu je stajalo ispisano velikim, nepravilnim slovima:
„Dato ti je dvadeset devet dana da se popraviš, a onda"...
Jedna ovakva opomena ulivala je više straha od ma koje pretnje. Način na koji je ova opomena dospela u njegovu sobu, ostavljao je Džona Feriera u dubokoj pometnji, budući da je posluga spavala u sporednoj zgradi i da su vrata i prozori bili čvrsto zatvoreni. Zgužvao je papir s namerom da o tome ne kaže ni reč svojoj ćerki, ali od ovog nemilog događaja poče da oseća još jaču strepnju. Šta mogu snaga i hrabrost protiv neprijatelja naoružanog takvim tajanstvenim silama? Ruka koja je tu iglu pribola, slobodno mu je mogla probosti i srce.
Sledećeg jutra potresao se još više. Upravo su seli da doručkuju, kad Lusi kriknu od iznenađenja pokazavši na tavanicu. Nasred tavanice bio je našvrljan, po svemu sudeći ugarkom, broj 28. Njegova ćerka nije shvatila o čemu se radi, a on joj to nije ni razjasnio. Te noći je probdeo i stražario s puškom u ruci. Nije ni video ni čuo ništa, pa ipak, ujutru je napolju na njegovim vratima stajalo ispisano veliko 27.
Tako je prolazio dan za danom, i on je bivao načisto da su njegovi neprijatelji, redovno kao što je zora svitala, vodili svoj dnevnik i na nekom neočekivanom mestu označavali koliko mu dana još preostaje od roka datog mu za donošenje odluke.
Katkad bi se ti zlokobni brojevi pojavili po zidovima, katkad po podovima, a ponekad u obliku plakatića zalepljenih na daščicama od vrata ili ograde. Džon Ferier, kraj sve svoje budnosti, nije mogao da otkrije odakle su dolazile ove svakodnevne opomene. Kad bi ih ugledao, sad ga je već spopodala neka skoro sujeverna strava. Postajao je sve nespokojniji i nemirniji, a oči mu dobiše unezveren pogled, kao u gonjene zveri. Preostala mi je još jedna jedina nada: da će naići mladi lovac iz Nevade.
Dvadeset se pretvorilo u petnaest, petnaest u deset, a Džeferson Houp se nije javljao. Brojevi su se stalno smanjivali, a od njega još uvek nikakvog znaka. Kad god bi putem odjeknuo topot nekog konjanika ili povik nekog goniča na svoje stado, stari farmer bi pohitao do vrata u nadi da je pomoć napokon stigla. Najzad, kad vide da se pet pretvorilo u četiri, a ovo u tri, on izgubi svu hrabrost i napusti svaku nadu u beg. Ovako sam, sa slabim poznavanjem planina koje okružuju naseobinu, znao je da je nemoćan. Putevi kojima se često saobraćalo strogo su čuvani i nadgledani, tako da njima niko nije mogao da prođe bez propusnice Saveta. Ma kud da se okrenuo izgledalo mu je da ne može da izbegne udarac koji mu se pripremao. Ali u svojoj odluci, da radije raskrsti sa životom no što će pristati na ono što je smatrao kao obeščašćenje svoje kćeri, starac se nijednom nije pokolebao.
Jedne večeri sedeo je sam duboko razmišljajući o svojim brigama, uzaludno tražeći neki izlaz. Tog jutra se na zidu njegove kuće pokazala brojka 2, a sledeći dan biće poslednji od roka koji mu je dodeljen. Šta li će se tad dogoditi? Kipelo mu je u glavi od zloslutnih i strašnih misli. A s ćerkom, šta li će biti s njom kad njega više ne bude? Zar iz te nevidljive mreže koja se navlačila svuda oko njih, nema baš nikakvog izlaza. Glava mu klonu na sto i starac zajeca pri pomisli na vlastitu nemoć.
Al’ šta je to? U noćnoj tišini čulo se vrlo jasno neko šuškanje, kao neko lagano grebanje. Dopiralo je sa kućnih vrata. Ferier se prišunja u hol, pa naćuli uši. Za nekoliko trenutaka nastupi tišina, a zatim se ponovi tihi, prigušeni šum. Očigledno je neko veoma blago kucao na vrata. Je li to ubica, koji dolazi da u ponoć sprovede odluku tajnog suda? Ili samo neki glasnik koji stavlja znak da je nastupio zadnji dan? Ferier u se učini da bi lakše podneo iznenadnu smrt nego ovo iščekivanje koje mu je kidalo živce i jedilo srce. On se odluči, podigne rezu i širom otvori vrata.
Napolju je bilo sve tiho i mirno. Noć je bila prekrasna, a nad glavama su treperile zvezde. Pred kućom prostirao se mali ograđeni vrt. U vrtu i na putu nije bilo ni žive duše. Ferier odahnu. Stade da se ogleda i pogled mu se slučajno zaustavi pred vlastitim nogama. Na svoje iznenađenje primeti nekog čoveka koji se sa raširenim rukama i nogama prostro na zemlji.
Toliko se uzrujao na ovaj prizor, da je morao da se osloni o zid i rukom stisne grlo da ne bi uzviknuo. U prvi mah je pomislio da je taj čovek, prostrt pred njegovim nogama, nekakav ranjenik ili smrtnik, ali kad ga je bolje pogledao primeti da se kao zmija po zemlji izvija i uvija u pravcu hola. Čim se jednom našao u kući, čovek skoči na noge, zatvori vrata i preneraženi farmer ugleda neustrašivo i odlučno lice Džefersona Houpa.
- Blagi bože - procedi Džon Ferier - vere mi, baš si me uplašio. Šta te je nateralo da ulaziš na takav način?
- Dajte mi da jedem - reče promuklo lovac. - Četrdeset osam sati nisam okusio ni mrvice hleba, ni gutljaj vode. - Prionuo je svojski na hleb i hladno meso koji su preostali na stolu od domaćinove večere, te halapljivo pojede sve što je zatekao. Kada je utolio glad on zapita: - Da li se Lusi dobro drži?
- Da. Ona ne zna za opasnost.
- To je dobro. Kuću čuvaju i motre sa svih strana. Da bih ih zavarao morao sam da se ovako došunjam. Mogu oni da se sete svakog vraga, ali lovcu sa Vesečkih planina nisu dorasli.
Sada kada je video da ima odanog saveznika, oseti se Džon Ferier sasvim drugim čovekom. Zgrabio je mladića za žuljavu ruku, i stisnu je srdačno. - Ti si prava ljudina - reče on. - Malo ima takvih ljudi koji bi podelili naše muke i nevolje.
- Sasvim dobro ste rekli - odgovori mladi lovac. - Ja vas veoma cenim, ali da se radi samo o vama, dva puta bih se predomislio pre nego što bih stavio glavu u ovaj osinjak. No, da znate, došao sam ovamo zbog Lusi, i pre će biti jednog Houpa manje u državi Juta, nego što će neko smeti da joj naudi.
- Pa šta da radimo?
- Sutra je vaš zadnji dan, ako noćas ništa ne preduzmete, propali ste. U Orlovskom klancu čekaju me mazga i dva konja. Koliko imate novaca?
- Dve hiljade dolara u zlatu i pet hiljada u novčanicama.
- To je dosta. I ja mogu da dodam isto toliko. Moramo da se probijemo kroz planine do Karson Sitija. U ovoj situaciji trebalo bi odmah da probudimo Lusi. Dobro je i to što posluga ne spava u kući.
Dok je Ferier bio odsutan i pripremao svoju kćer za predstojeći put, Džeferson Houp zamota u mali zavežljaj sve namirnice koje je mogao da nađe, i napuni jedan zemljani krčag, jer je iz iskustva znao da u planini ima malo izvora i. da su daleko jedan od drugog. Tek što je završio sa svojim pripremama, vrati se i farmer sa svojom ćerkom, obučenom i spremnom za polazak. Zaljubljeni se pozdraviše toplo, ali kratko, jer je svaki minut bio dragocen, a trebalo je još mnogo toga učiniti.
- Moramo odmah da krenemo - reče Džeferson Houp, govoreći tihim, ali odlučnim glasom, kao neko ko shvata svu veličinu opasnosti, ali je očeličio svoje srce pa joj se uvek može suprotstaviti. - Prednji i zadnji ulaz nalaze se pod prismotrom. Sa malo opreza mogli bismo da pobegnemo kroz bočni prozor, pa preko polja. Kad se jednom dokopamo puta bićemo samo dve milje od klanca gde nas čekaju konji. Do svitanja mogli bismo da pređemo pola puta kroz planine.
- A šta ćemo ako nas zaustave? - zapita Ferier. Houp se udari po dršci od revolvera koji mu je izvirivao iz futrole. - Ako ih bude mnogo, povešćemo dvojicu, trojicu sa sobom na drugi svet - reče on s mračnim osmehom.
U kući su sva svetla bila ugašena, tako da je Ferier s tamnog prozora mogao po poslednji put da baci pogled na svoja polja koja se sada spremao da napusti zauvek. No, on se već odavno pripremao na ovu žrtvu, a pomisao na sreću i čast njegove kćeri prevagnula je nad žaljenjem za razorenom imovinom. Sve je izgledalo tako mirno i srećno, i šuškanje drveća i bešumni, široki, žitni prekrivač, pa čoveku ne bi palo ni na kraj pameti da u svemu tome vreba zao duh ubistva. Pa, ipak, bled i odlučan izraz lica mladog lovca sasvim jasno je pokazivao šta je sve prilikom svog probijanja video; upravo toliko da stari Ferier može da bude sasvim zadovoljan sa ovakvim razvojem okolnosti. Ferier je nosio kesu sa zlatom i banknotama, Džeferson Houp vodu i ono malo namirnica, dok je Lusi imala maleni zavežljaj sa nekoliko njenih najdragocenijih stvari. Otvoriše prozor veoma lagano i pažljivo dočekaše tamni oblak koji je još više zamračio noć, pa se tada, jedan za drugim, provukoše u mali vrt. Zadržavši disanje, zgureni hitro pretrčaše spotičući se, pa se dograbiše zaklona u živici, duž koje prođoše neprimetno do otvora koji je vodio u žitno polje. Tek što su se primakli otvoru, mladić odjednom povuče dole u senu svoja dva saputnika, pa se pružiše i ostadoše dršćući ne puštajući od sebe ni glasa.
Sreća da je Houpu njegov prerijski život izoštrio sluh kao u risa. Tek što su mu se prijatelji šćućurili, na nekoliko jardi od njih začu se tužan zov planinske sove, kome se odmah, nedaleko odatle, odazva drugi. Tada se pred otvorom živice pojavi neka tamna, nejasna prilika koja ponovi taj žalostivi zov, nakon čega se u tami pomoli i onaj drugi.
- Sutra u ponoć - reče prvi, koji je izgleda bio važniji. - Kad leganj\'7b9\'7d tri puta krikne.
- Dobro - odvrati drugi. - Da li da kažem bratu Dreberu?
- Prenesi mu to, a od njega i drugima. Devet prema sedam!
- Sedam prema pet! - ponovi drugi, pa obe prilike nestadoše u različitim pravcima. Završne reči bile su očigledno lozinka i odziv. Onog časa kada su im se koraci izgubili u daljini, Džeferson Houp se diže i pomogavši svojim saputnicima da prođu kroz otvor, povede ih što god je brže mogao kroz njive, pridržavajući Lusi, a kad je ova počela da gubi snagu, skoro je i ponese.
- Žurite! Žurite! - govorio je zadihano, s vremena na vreme. - Prolazimo kroz pojas straže, žurite, od brzine nam zavisi sve.
Kada su se jednom našli na glavnom putu, napredovali su brzo. Samo su jednom naišli na nekog, ali im uspe da uteknu u polje. Negde ispred grada lovac skrenu na krševitu usku stazu koja je vodila u planine. Nad njima su se pomolila dva tamna, zupčasta vrha, a procep koji je vodio između ovih bio je Orlovski kanjon, gde su ih čekali konji. S nepogrešivim instinktom snalazio se Džeferson Houp među velikim gromadama i duž korita nekog isušenog vodenog toka, te stigoše u jedan povučen ugao zaklonjen stenama, gde su čekale, privezane za kola, verne životinje. Devojku posadiše na mazgu, jednog konja uzjaha stari Ferier sa svojom kesom novca, a drugog je strmom i opasnom stazom vodio sam Džeferson Houp.
Bio je to užasan put, koji bi smutio svakog ko nije vičan da se s prirodom susreće u svoj njenoj divljoj hirovitosti. S jedne strane na hiljadu i više stopa uzdizala se velika litica. Crna, strašna i preteča, s dugim bazaltnim stubovima na hrapavoj površini, poput rebara nekog skamenjenog čudovišta. Na drugoj strani je surovi haos od gromada i hrpe stena onemogućavao svaki prilaz. Između jednog i drugog provlačila se nepravilna staza, čas tako uska da su je morali prevaljivati jedan za drugim, čas tako teška, da njome uopšte ne bi mogao da pređe neki neiskusni jahač. Pa ipak, uprkos svim opasnostima i teškoćama, beguncima je laknulo jer je svaki njihov korak povećavao rastojanje između njih i onog užasa od koga su bežali.
Međutim, uskoro se pokazalo da se još uvek nalaze pod vlašću Svetih. Upravo kad su stigli u najkrševitiji i najtmurniji deo klanca, Lusi iznenada kriknu i pokaza gore. Na jednoj steni sa koje se pružao pogled na stazu, i koja se zloslutno i jasno ocrtavala prema nebu, stajao je usamljeni stražar. On ih je primetio, te kroz grobnu tišinu u klancu odjeknu njegov vojnički poziv:
- Ko ide?
- Putnici za Nevadu - reče Džeferson Houp s rukom na pušci koja je visila kraj sedla.
Lepo su videli kako se usamljeni stražar latio puške i netremice se zagledao dole u njih, kao da nije zadovoljan njihovim odgovorom.
- Čijom dozvolom? - zapita on.
- Svete četvorice - odgovori Ferier. Njegova mormonska iskustva poučila su ga da je to najviša vlast na koju se može pozvati.
- Devet prema sedam - povika stražar.
- Sedam prema pet - odvrati Džeferson Houp, setivši se lozinke koju je čuo u vrtu.
- Prođite, bog neka je s vama - reče glas odozgo. Ispod njegovog stražarskog mesta
staza se širila, te su konji mogli da pređu u kas. Kad su se osvrnuli videli su usamljenog stražara oslonjenog na pušku, i postade im jasno da su prošli najistureniju stražu izabranog naroda i da se pred njima otvara sloboda.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šerlok Holms-Crvena nit

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 10:13 am






12.


ANÐELI OSVETE


Celu noć krčili su sebi put kroz izukrštane klisure i nepravilne i stenovite staze. Nekoliko puta su zalutali, ali zahvaljujući Houpovom temeljnom poznavanju planina, izbili su opet na pravi put. IJ osvit jutra pred njima puče veličanstven, premda surovi krajolik. Sa svih strana isprečili su se visoki, snegom prekriveni bregovi koji su izvirili jedan iznad drugog. S jedne i druge strane dizale su se okomito stenovite padine, tako da im se ariš i borje skoro nadnosilo nad glavama. Činilo se da bi ih dašak vetra oborio na njih. Strah od takve mogućnosti nije bio baš tako neosnovan, jer je pusta dolina bila prosto zasuta drvećem i gromadama. Pa i sad, baš kad su prolazili, survala se gromoglasno neka velika stena, tutnjeći potmulo, što izazva jeku po
ponorima, a umorne i prestravljene konje natera u galop.
Kako se sunce na istoku sve više dizalo, sve jasnije i jasnije postajale su snežne kape ogromnih planina, i kao da su se palile poput svetiljki pred neku veliku svetkovinu dok god nisu zablistale i postale sasvim crvene. Ovaj veličanstveni prizor razgalio je srca tri izbeglice i ulio im nove snage. Najednom hučnom gorskom potoku koji je izvirao iz neke jaruge, zastadoše da napoje konje, i tu su na brzinu doručkovali. Lusi i njen otac bi se zadržali i duže, ali Džeferson Houp ostade neumoljiv.
- Verovatno da su nam dosad već ušli u trag - reče on. Sve nam zavisi od brzine. Kada budemo u Karsonu, na sigurnom mestu, moći ćemo da se odmaramo do mile volje.
Celog tog dana probijali su se kroz tesnac, a pred veće su računali da ih više od trideset milja deli od njihovih neprijatelja. Kad je nastupila noć izabrali su podnožje jedne isturene stene, gde su im litice pružile izvesnu zaštitu od hladnog vetra; tamo, sklupčavši se jedan do drugog da se ugreju, prospavaše nekoliko sati. Ali još pre zore već su bili na nogama i nastavili svoj put. Kako nije bilo znakova da ih progone, Džeferson Houp se ponadao da su skoro sasvim van dohvata strašne organizacije, čije su neprijateljstvo navukli na sebe. Malo je znao o tome dokle dosežu ova gvozdena klešta i kako će ih brzo zahvatiti i zdrobiti.
Oko podneva, drugog dana njihovog bega, počeše da im ponestaju namirnice iz oskudne zalihe. Međutim, lovac se nije dao zbuniti, jer su planine bile prepune divljači. On je i ranije često bivao prinuđen da se radi zadovoljenja životnih potreba, lati svoje puške. Pronašao je jedno zaklonjeno sklonište, skupio nešto suvog granja i raspalio vatru, na kojoj su njegovi saputnici mogli da se ogreju. Nalazili su se skoro pet hiljada stopa iznad mora, i vazduh je bio hladan i oštar. Houp je privezao konje i oprostio se od Lusi, prebacio pušku preko ramena i pošao u potragu za onim što donosi lovačka sreća. Kad se osvrnuo video je još jednom starca i devojku kako čuče kraj razgorene vatre, dok su tri životinje nepomično stajale u pozadini. Zatim je zašao iza stena.
Nekoliko milja hodao je uz klanac, niz klanac bez ikakvog uspeha, mada je po tragovima na kori drveća i po drugim znacima, došao do zaključka da u blizini ima mnogo medveda. Na kraju, sav očajan, posle dva-tri sata bezuspešnog traganja, pomišljao je već i da se vrati, kad bacivši pogled nagore, ugleda prizor od kog mu srce zaigra od veselja. Na rubu jednog izbočenog grebena, tri do četiri stotine stopa nad njim, stajala je životinja pomalo nalik na ovcu, ali naoružana ogromnim parom rogova. Veliki rogonja, kako nazivaju ovu divlju ovcu Stenovitih planina, verovatno je bio predstraža nekom stadu koje lovac nije mogao da vidi. Srećom, životinja je išla u suprotnom pravcu i nije ga opazila. Legavši potrbuške on osloni pušku na stenu, pa dugo i pažljivo nanišani. Životinja odskoči u vazduh, za trenutak se zatetura na rubu provalije, pa se surva u dolinu.
Kako je ovaj ulov bio odveć velik i težak, lovac se zadovolji time da odseče but i deo slabine. Prebacivši taj trofej preko ramena on požuri da nađe put kojim je došao, jer se počela spuštati tama. Tek što je krenuo bi mu jasno pred kakvom se teškoćom nalazi. U svojoj revnosti otišao je mnogo dalje od klanca koji je poznavao, pa sada nije bilo lako pronaći stazu kojom je došao. Dolina gde se nalazio račvala se i dalje, granala se na mnogo puteva, toliko sličnih jedan drugom da ih je bilo nemoguće razlikovati. Čitavu milju i više hodao je jednim od njih, dok nije došao do gorskog potoka za koji je znao da ga nikad nije video. Pošto se uverio da je krenuo krivim pravcem pokušao je drugim, ali sa istim rezultatom. Noć je brzo nadolazila, već je počelo da se smrkava, kad ugleda jedan njemu poznati klanac. Pa ni tu čak nije bilo lako držati se pravog traga. Mesec se još nije digao, a zbog visokih litica s jedne i s druge strane, mrak je postajao još gušći. Sav povijen pod teretom, premoren od naprezanja, posrtao je sve više. Još ga je jedino održavala pomisao da se svakim korakom približava Lusi i da donosi sa sobom dovoljno hrane za preostali deo njihovog putovanja. Sad je već stigao na ulaz onog tesnaca u kome ih je ostavio. Čak i u mraku mogao je da prepozna obrise litica koje su ga okružavale. Mislio je kako ga zabrinuto iščekuju, jer ga nije bilo skoro čitavih pet sati, stoga razdragano prinese ruke ustima, pa u znak da dolazi viknu glasno „Haloooo“!, a kroz tesnac se razleže dvostruki odjek. On zastade da čuje odgovor. Odgovora nije bilo; čuo je samo svoj vlastiti glas koji se sve nejasnije, stravično odbijao o klanac i u bezbrojnim ponavljanjima vraćao. On viknu ponovo, i to još jače nego prvi put: i ponovo zauzvrat ne dobi od svojih prijatelja koje je pre kratkog vremena ostavio, nikakav znak života. Sada ga spopade neka neodređena, neiskazana slutnja, pa pomamno jurnu napred i u svom uzbuđenju odbaci i dragocenu hranu.
Kada je zaokrenuo za stenu ukaza mu se mesto gde je gorela vatra. Tamo je još svetlela užarena gomila pepela od vatre koju od njegovog odlaska očigledno niko nije održavao. Svugde unaokolo vladala je grobna tišina. Uverivši se da su mu slutnje bile tačne, on požuri napred. Kraj ostatka od ognjišta nije bilo ni žive duše: životinje, stari, Lusi, svi su iščezli. Bilo je jasno da se u njegovom odsustvu odigrala neka strašna, iznenadna nesreća, nesreća koja je zahvatila sve, a ipak nije ostavila za sobom nikakvog traga.
Sav otupeo i smušen od ovog udarca, Džeferson Houp oseti da mu se vrti u glavi. Morao je da se osloni na pušku da ne padne. No, kako je u suštini bio čovek od akcije, on se brzo oporavi od svoje trenutne slabosti. Ščepa jedan ugarak sa vatre koja je još tinjala, dunu na njega i razgori plamen, te pomoću njega razgleda mali logor. Zemlja je bila izgažena konjskim kopitama, što je dokazivalo da je neka veća grupa konjanika napala begunce, a po pravcu njihovih tragova videlo se da su se posle toga vratili u Solt Lejk Siti. Jesu li poveli sa sobom oba njegova suputnika? Džeferson Houp već skoro poverova u to, kad mu pogled pade na nešto što mu je sledilo krv u žilama. Malo podalje od logora nalazila se humka crvenkaste zemlje koje ranije sasvim sigurno nije bilo na tom mestu. Mogao je to biti samo sveže iskopan grob. Mladi lovac se približi i spazi da je u njega zaboden štap sa račvom pri vrhu na kojoj je pričvršćen komad papira. Natpis na njemu bio je kratak i jasan:

DŽON FERIER

Nekadašnji stanovnik Solt Lejk Sitija

Preminuo 4. avgusta 1860.


Snažnog starca koga je ostavio pre tako kratkog vremena više nije bilo. To mu je bio epitaf. Džeferson Houp je gledao izbezumljeno oko sebe ne bi li video još koji grob, ali je bilo jasno da drugog nema. Lusi su odvukli njeni strašni gonioci da je zadesi udes koji su joj ranije namenili, i da ukrasi harem sina jednog od mormonskih otaca. Kad mladić razabra kakva joj sudbina predstoji, kao i svu svoju nemoć da to osujeti, on gorko zažali što ne leži skupa sa starim farmerom u njegovom poslednjem, tihom odmaralištu.
Međutim, njegov preduzetni duh odbaci jalove osećaje koji izviru iz očaja. Ta ako mu ništa drugo ne preostaje, on još uvek može da posveti sav svoj život osveti. Pored neiscrpnog strpljenja i istrajnosti, Džeferson Houp je posedovao sav žar suzdržane osvetoljubivosti, što je preuzeo od indijanaca među kojima je živeo. I tako, stojeći tu kraj napuštene vatre, osetio je da njegovu bol još jedino može da ublaži stvarna i potpuna odmazda koju će izvršiti nad svojim dušmanima vlastitom rukom.
Odlučio je da njegova čvrsta volja i nesalomiva energija posluže isključivo tom cilju. Namrgođen, bled u licu, krenuo je istim putem kojim je došao sve do mesta gde je ispustio ono što je ulovio, pa je zatim, podstakao vatru koja je tinjala, skuvao sebi hrane za tri dana. Od toga napravi zavežljaj i onako premoren uputi se nazad kroz planine idući za tragom koji su ostavili Anđeli osvetnici.
Pet dana se probijao iznuren i ranjav kroz iste one klance koje je ranije prešao na konju. Noću bi se sklonio negde dole među stene, i tamo par sati otpočinuo, ali bi uvek, već pre zore, uveliko poodmakao na svom putu. Šestog dana stigao je do Orlovskog kanjona, odakle su započeli svoj zlosretni beg. Odande je mogao da gleda dole na kuće svetaca. Sav iznuren i iscrpljen nasloni se na pušku, pa žilavom rukom zapreti ovom gradu koji se, ćuteći, na daleko rasprostirao pod njim. Posmatrajući primeti da se po nekim glavnim ulicama viju zastave i drugi znaci nekakvog slavlja. Baš kad je razmišljao šta to znači, začu topot konjskih kopita. Houp ugleda nekog čoveka koji mu je jahao u susret. Kad se približio on prepozna mormona koji se zvao Kuper i kome je u više navrata učinio neke usluge. Stoga mu priđe s namerom da sazna šta se dogodilo sa Lusi Ferier.
- Ja sam Džeferson Houp - reče on. - Sećaš li me se?
Mormon ga pogleda s neprikrivenim čuđenjem. U ovoj odrpanoj, zarasloj skitnici, sablasno bledog lica i plamtećih kivnih očiju teško je bilo prepoznati nekadašnjeg gizdavog lovca. Međutim, kad se na kraju ipak uverio da je to Houp, njegovo iznenađenje se pretvori u očajanje.
- Ti si lud kad dolaziš ovamo - obrecnu se on. - I mene može da košta života ako me vide da govorim s tobom. Protiv tebe je izdata poternica Svete četvorice jer si pomagao Ferierovima u bekstvu.
- Ne plašim seja ni njih ni njihove poternice - reče Houp ozbiljno. - Ti moraš o toj stvari nešto da znaš, Kuperu. Preklinjem te svim što ti je drago da mi odgovoriš na nekoliko pitanja. Uvek smo bili prijatelji. Ne odbijaj mi odgovor, Kupere, tako ti boga.
- A šta želiš da znaš? - zapita mormon osećajući se nelagodno. - Hajde, brzo. I same ove stene imaju uši.
- Šta se dogodilo sa Lusi Ferier?
- Juče su je udali za mladog Drebera. Hej! Hej! Drži se čoveče, drži se, u tebi nema ni kapi krvi.
- Ne osvrći se na mene - reče Houp slabo. U licu mu zaista ne beše ni kapi krvi te klonu na kamen o koji se bio oslonio. - Udali su je, veliš?
- Udali su je juče. Zato se i viju one zastave pred domom. Mladi Dreber i mladi Stendžerson su se posvađali zbog devojke. Obojica su se nalazili u družini koja je gonila begunce. Stendžerson je čak ubio njenog oca, sve je izgledalo da mu to daje neko preimućstvo; no, budući da se o svemu raspravljalo u Savetu, Dreberova stranka je preovladala, pa je tako Prorok predao devojku njemu. Međutim, s njom niko neće da provede još dugo, jer njeni su dani izbrojani. Juče sam to video na njenom licu. Više liči na sablast nego na ženu. No, jesi li se povratio?
- Jesam, povratio sam se - reče Džeferson Houp i podiže se s mesta na kojem je sedeo. Lice mu je bilo kao isklesano od mramora, toliko mu je izraz bio tvrd i nepomičan. Oči su mu sjale zlokobnom svetlošću.
- Kuda ideš?
- Nije važno! - odgovori on, pa prebaci pušku preko ramena i pođe niz klanac, a zatim dalje, u srce planine... u carstvo divljih zveri. Među njima sada nije bilo nijedne tako divlje i tako opasne kao što je bio on.
Mormonovo predskazanje veoma se brzo ispunilo. Da li zbog strašne smrti njenog oca, ili zbog posledica odvratnog braka u koji su je naterali, tek sirota Lusi nikada se više nije oporavila, već je kopnila i kroz mesec dana izdahnula. Njen muž raspusnik, koji se oženio uglavnom zbog poseda Džona Feriera, nije pokazivao veliku tugu što ju je izgubio, ali su je zato ožalile njegove druge žene i po mormonskom običaju bdele kraj nje celu noć. U ranim jutarnjim časovima, dok su još sedele oko odra, vrata se odjednom naglo otvoriše i u sobu upade neki čovek sav odrpan i podivljao od potucanja po kiši i suncu. Ne osvrnuvši se ni jednim jedinim pogledom, nijednom rečju na usplahirene žene koje su se tu nalazile, pođe on do bele, onemele prilike u kojoj je nekad kucalo čisto srce Lusi Ferier. Kad se popeo na odar, on se nagnu nad nju i pun dubokog poštovanja spusti svoje usne na njeno ledeno čelo. Potom joj uhvati ruku, podiže je, i skide s nje venčani prsten.
- Sa ovim je neće sahraniti! - riknu on sav razjaren i pre no što su se žene snašle da zovnu na uzbunu, sjuri se strmoglavo niz stepenice i nestade. Ovaj uzgredni događaj bio je tako neobičan, tako munjevit, da ni same narikače nisu mogle da se otrezne. Nisu ni same bile načisto da li je to bio san ili java. Događaj je potvrđivala jedino činjenica da je nestala zlatna burma kojom su Lusi obeležili kao nevestu.
Džeferson Houp koji se zadržao nekoliko meseci u planinama, provodio je čudan, poludivlji život i gajio u svom srcu neugaslu žudnju za osvetom.
Po gradu su kružile priče o nekoj neobičnoj prilici koju su viđali da se šunja po predgrađima i da se privida po usamljenim planinskim klancima. Jednom je Stendžersonu kroz prozor prosvirao metak i zabio se u zid, svega za stopu od njega. Drugom prilikom, kad je Dreber prolazio ispod neke stene, sruči se na njega neka velika gromada; umakao je strašnoj smrti bacivši se potrbuške. Obojici mladih mormona nije trebalo dugo da otkriju pravi razlog svih ovih nasrtaja na njihov život. Poveli su nekoliko puta u planine čitave ekspedicije, u nadi da će uhvatiti ili ubiti svog dušmanina, ali uvek bez uspeha. Zaveli su mere predostrožnosti: nikad nisu sami izlazili, a svoje kuće su čuvali. Posle izvesnog vremena mogli su s tim merama da popuste jer se o njihovom protivniku ništa nije čulo, i ponadali su se da je njegova žeđ za osvetom s vremenom ipak minula.
No, to nije bilo tako. Ako je vreme nešto i učinilo, ono je samo žeđ za osvetom još više pojačalo. Lovac je bio čvrste i nepopustljive prirode. Zelja za osvetom toliko je njime ovladala da nije ostavila mesta za bilo koji drugi osećaj. Uprkos tome on je bio nadasve realan čovek. Posle izvesnog vremena došao je do zaključka da uprkos čeličnom zdravlju neće moći da izdrži stalan napor kome se izlaže. Stalno izlaganje opasnosti i nedostatak zdrave ishrane iscrpeli su ga. Ako u planinama krepa kao pas, ko će izvršiti osvetu? A ovakva smrt snašla bi ga sigurno ako produži ovako. Osetio je da to zapravo znači igrati na kartu svojih neprijatelja. I tako se, iako nerado, vrati u stare rudnike u Nevadi da popravi svoje zdravlje i prikupi dovoljno novaca što bi mu omogućilo da ostvari svoj cilj.
On je nameravao da provede tamo najviše godinu dana, ali ga je splet nepredviđenih okolnosti primorao da u rudnicima ostane skoro pet godina. Pa ipak, i nakon tog vremena sećanje na njegove nedaće i žudnja za osvetom ostali su isto onako jaki kao i one nezaboravne noći kad je stajao kraj groba Džona Feriera. Vratio se prerušen i pod lažnim imenom u Solt Lejk Siti, ne vodeći nikakvu brigu o tome šta će biti s njegovim životom ali želeći samo da postigne ono što je smatrao pravednim. Tamo je saznao loše vesti. Nekoliko meseci ranije došlo je u Izabranom narodu do šizme. Neki mladi članovi Crkve pobunili su se protiv vlasti otaca, izdvojili se, napustili Jutu, i postali nevernici. Među njima nalazili su se Dreber i Stendžerson. Ali niko nije znao kuda su otišli. Glasine su kružile da je Dreber uspeo da veliki deo svog imetka pretvori u novac, i da je otišao kao bogat čovek, dok je njegov prijatelj Stendžerson u poređenju s njim bio siromašniji. Međutim, nije bilo nikakvog traga o njihovom prebivalištu.
Skoro bi svako suočen s jednom takvom poteškoćom napustio svaku pomisao na osvetu ma kako bio osvetoljubiv, ali se Džeferson Houp nije pokolebao ni jednog trenutka. Sa onim oskudnim sredstvima kojima je raspolagao, a koje je dopunjavao zaradama od povremenih zaposlenja, putovao je Sjedinjenim Državama od grada do grada, tražeći svuda svoje dušmane. Godina se nizala za godinom i već su počele da sede njegove crne vlasi, a on je i dalje stalno lutao kao krvožedan pas u ljudskom obliku i čitavim se bićem potpuno usmerio ka onom jedinom cilju kome je posvetio svoj život. Na kraju njegova istrajnost bi nagrađena. Radilo se samo o jednom letimičnom pogledu u jedno lice na prozoru, ali je taj jedini pogled bio Houpu dovoljan da ustanovi da se ljudi koje progoni nalaze u Klivlendu, u državi Ohajo. Vratio se u svoj bedni stan s potpuno smišljenim planom osvete. Međutim, slučaj je hteo da je Dreber, gledajući sa svog prozora na ulicu, prepoznao skitnicu i pročitao mu u očima ubilačke namere. Odmah se uputio u sud u pratnji Stendžersona koji je postao njegov sekretar, te je tamo izložio da su im životi u opasnosti zbog ljubomore i mržnje jednog nekadašnjeg suparnika. Džeferson Houp je još iste večeri stavljen u pritvor i zadržan nekoliko nedelja jer nije bio u mogućnosti da položi kauciju. Kada je izašao na slobodu mogao je samo da utvrdi da je Dreberova kuća napuštena, i da su on i njegov sekretar otišli u Evropu.
Osvetnik je opet bio prevaren i opet ga je nagomilana mržnja navela da produži gonjenje. Bio mu je potreban novac, pa je morao izvesno vreme da se zaposli i štedi svaki dolar za svoje predstojeće putovanje. Kada je uštedeo dovoljno da se održi u životu, pošao je u Evropu tragajući za svojim neprijateljima od grada do grada, radeći i najgrublje poslove, ali se ni jedanput nije dokopao begunaca. On bi stigao u Petrograd, a oni su već otišli za Pariz, a kada je došao za njima doznao je da su upravo produžili za Kopenhagen. U danskoj prestonici opet je zakasnio za nekoliko dana, jer su oni otputovali dalje za London, gde mu je konačno pošlo za rukom da ih obori na zemlju. O onome što se tamo odigralo najbolje je da navedemo iskaz ostarelog lovca, onako kako ga je verno zabeležio doktor Votson u svom dnevniku, kome već toliko dugujemo.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šerlok Holms-Crvena nit

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 10:13 am






13.


PRODUŽETAK USPOMENA DOKTORA DŽONA VOTSONA


U besnom otporu našeg zatvorenika očigledno nije bilo zle namere jer kad se našao u bespomoćnom položaju, učtivo se nasmeši, te izrazi nadu da u gužvi nije nikog povredio:
- Ukoliko želite da me odvedete u policijsku stanicu - primeti on Šerloku Holmsu - moja kola čekaju pred vratima. Ako mi odvežete noge, sići ću sam do njih. Ne krećem se tako lako kao nekad.
Gregson i Lestrejd izmeniše poglede kao da im se činilo da je to dosta smeo predlog, ali Holms mu odmah poverova na reč i odveza peškir koji smo mu bili vezali oko članaka na nogama. On se podiže i opruži noge kao da je hteo da proveri da li su mu zaista slobodne. Sećam se da sam u sebi pomislio da nisam nikad video snažnije građenog čoveka. Njegovo tamno, suncem opaljeno lice imalo je izraz odlučnosti i energije, Što je delovalo isto tako upečatljivo kao i njegova fizička snaga.
- Ako je slobodno mesto šefa policije smatram da ste vi čovek za to - reče on, gledajući s neprikrivenim divljenjem prema mom sustanaru. - Najbolji dokaz za to je način kako ste mi ušli u trag.
- Pođite sa mnom - reče Holms dvojici detektiva.
- Ja ću voziti kola - reče Lestrejd.
- Dobro, a Gregson može ući sa mnom u kola. Vi ste, doktore, u ovom slučaju imali posla, pa se sad držite nas - obratio mi se Holms.
Rado sam pristao. Naš zatvorenik nije eksperimentisao da beži, već je mirno ušao u svoj fijaker, a mi za njim. Lestrejd se pope na sedište, ošinu konja i za tili čas nas dovede do odredišta. Ušli smo u neku malu sobu gde policijski narednik pribeleži ime našeg zatvorenika, kao i imena ljudi za koje se ubistvo tereti.
Ovaj službenik, neki bezosećajni, bledoliki čovek, obavio je mehanički svoju dužnost. - Zatvorenik će u toku ove nedelje biti izveden pred istražnu vlast - reče on. Želite li nešto da kažete, gospodine Houp? Moram da vas upozorim da će se vaša izjava uneti u zapisnik i da će moći da se upotrebi protiv vas.
- Imam mnogo šta da kažem - reče naš zatvorenik odmereno. - Gospodo, želim da vam ispričam sve.
- Zar ne bi bilo bolje da to ostavite za suđenje - zapita narednik.
- Meni uopšte neću biti suđeno - odgovori on. - Nemojte se trzati. Ne mislim ja na samoubistvo. - Zatim okrene prema meni svoje tamne, užarene oči, pa upita: - Jeste li vi lekar?
- Jesam - odgovorih.
- Onda stavite ovamo svoju ruku - reče on s osmehom, primakavši svoje okovane šake prema grudima.
Postupio sam kao što je rekao, te sam odmah osetio neobično lupanje i uznemirenost srca. Zidovi njegovog grudnog koša podrhtavali su i tresli se kao neka trošna zgrada u kojoj radi snažna mašina. Pri tišini koja je vladala u sobi lepo sam mogao da čujem prigušeni šum i struganje koje je proizilazilo iz istog izvora.
- Pa vi imate proširenje aorte - uzviknuh.
- To se tako zove - reče on mirno. - Prošle nedelje bio sam zbog ovoga kod doktora. Rekao mi je da će pući kroz nekoliko dana. Pogoršavalo se godinama. To je posledica preteranog naprezanja i slabe ishrane u planinama Solt Lejk Sitija. Sada sam dokrajčio svoj posao, pa mi je svejedno što ću uskoro na drugi svet. Ipak bih voleo da ostavim o ovom slučaju neki pisani trag. Neću da ostanem u sećanju kao običan zlikovac.
Narednik i oba detektiva stadoše na brzu ruku da raspravljaju da li treba dozvoliti da ispriča svoj slučaj.
- Smatrate li, doktore, da postoji neposredna opasnost? - zapita narednik.
- Bez sumnje - odgovorih ja.
- U tom slučaju jasno je da je u interesu pravde, ako uzmemo u zapisnik njegov iskaz - reče narednik. - Od vas zavisi, gospodine, hoćete li dati svoj iskaz ovde, a ja vas ponovo upozoravam da će ovaj biti zabeležen.
- S vašom dozvolom ću sesti - reče zatvorenik, pa tako i učini. - Zbog ove moje bolesti lako se zamaram. Razume se da mi od gušanja, koje smo imali pre pola sata, nije ništa bolje. Ja sam jednom nogom u grobu i niko ne može verovati da ću vam lagati. Svaka reč koju kažem je sušta istina i potpuno mi je svejedno kako ćete da je upotrebite.
S ovim rečima zavali se Džeferson Houp u fotelju, pa poče sa svojim iskazom, veoma vrednim pažnje. Govorio je mirno i pribrano, kao da su događaji koje je iznosio bili svakodnevni. Za tačnost dalje navedenog iskaza mogu da garantujem, jer sam imao uvida u Lestrejdovu beležnicu u kojoj je zatvorenikova izjava bila zapisana od reči do reči.
- Za vas nije toliko važno zašto sam mrzeo te ljude - reče on. - Dovoljno je što su nosili krivicu za smrt dva ljudska bića - oca i kćeri. - Time su se ogrešili o same sebe i svoje živote izložili odmazdi. U vremenu koje je proteklo od njihovog zločina nije mi bilo moguće da osiguram dokaze da bi mogli da odgovaraju pred nekim sudom. Međutim, duboko sam bio svestan njihove krivice i zato sam odlučio da ću biti i sudija i izvršitelj. Vi biste učinili to isto da ste na mom mestu ako u sebi imate imalo muškosti.
- Ona devojka o kojoj sam govorio trebala je pre dvadeset godina da se uda za mene. Međutim, bila je prinuđena da pođe za tog istog Drebera, usled čega je presvisnula. S njenog prsta skinuo sam burmu i zarekao se da će njegove oči na samrtnom času biti uprte na taj isti prsten i da će mu se zadnje misli odnositi na zločin zbog kog je kažnjen. Prsten sam nosio svuda sa sobom i išao za Dreberom i njegovim saučesnikom preko dva kontinenta, sve dok ih nisam uhvatio. Mislili su da će me izmiriti, ali im to nije pošlo za rukom. Ako sutra umrem, što je vrlo lako moguće, umirem znajući da je moj posao na ovom svetu obavljen, i to dobro obavljen. Obojica su nastradali, i to od moje ruke. Nemam više čemu da se nadam, niti da želim.
- Oni su bili bogati, a ja siromah, tako da mi nije bilo nimalo lako da ih pratim. Kad sam došao u London džep mi je bio skoro prazan, pa sam morao da se prihvatim posla da bih mogao da opstanem. Navikao na vožnju i jahanje tražio sam posao kod nekog vlasnika fijakera, te sam ubrzo došao do zaposlenja. Svake nedelje sam vlasniku morao da odnosim jednu određenu svotu novca, a ostatak sam mogao da zadržim. Retko kad je mnogo preostajalo, ali mi je nekako polazilo za rukom da skrpim kraj s krajem. Najteži posao bio mi je da upoznam grad, jer priznajem da ovaj grad zbunjuje čoveka svim tim lavirintima. No, imao sam plan grada, a kada sam jednom uočio važnije stanice i glavnije trgove, sasvim sam se dobro snalazio.
- Trebalo mi je izvesno vreme dok nisam pronašao gde žive moja dva gospodina. Raspitivao sam se na sve strane dok im na kraju nisam ušao u trag. Nalazili su se u jednom pansionu u Kambervelu, tamo s druge strane reke. Kad sam ih pronašao znao sam da su predani na milost i nemilost. Pustio sam da mi naraste brada, pa se nisam bojao da će me prepoznati. Rešio sam da ih pratim u stopu kao pas, sve dok mi se ne ukaže zgodna prilika. Zarekao sam se da mi neće ponovo umaći.
- Pa ipak, i pored svih mojih napora zamalo da mi nisu i ovog puta pobegli. Ma kuda da su se kretali po Londonu, uvek sam im bio za petama. Katkad sam ih pratio u svojoj kočiji, katkad pešice, ali je prvi način svakako bio bolji jer tako nisu mogli da mi umaknu. Kako sam jedino kasno noću i rano u zoru mogao da dođem do zarade, počeo sam da kasnim s plaćanjem svom poslodavcu. No, na to se nisam mnogo osvrtao, dokle god je bilo izgleda da ću ovu dvojicu ščepati.
- Bili su veoma prepredeni. Mora da su došli na to da ih neko prati, jer nikada nisu izlazili sami i nikada posle mraka. Čitave dve nedelje vozio sam svakog dana za njima i uvek su bili zajedno. Dreber je bio skoro više pijan nego trezan, ali Stendžerson je uvek bio oprezan. Motrio sam ih od jutra do mraka, no nije mi se ukazivao ni tračak mogućnosti. Pa ipak, nisam gubio hrabrost jer mi je nešto govorilo da je kucnuo čas. Jedino sam se bojao da mi ovo nešto u mojim grudima ne prsne prerano, i da usled toga propadne ceo posao.
- Konačno jedne večeri dok sam vozio gore-dole po Torkvej terasi, tako se zove ulica u kojoj su se bili smestili, primetih da su se kod njihovih vrata zaustavila neka kola. Kratko vreme zatim iznet je i neki prtljag, a posle izvesnog vremena izađoše Dreber i Stendžerson, pa krenuše kolima. Ja, ne gubeći ih nikako iz vida, poteram konja. Uplašio sam se da menjaju stan. Kad su došli na stanicu Juston obojica izađoše iz kola, a ja prepustim nekom dečaku da mi čuva konja, pa odem za njima na peron. Čuo sam kako se raspituju za liverpulski voz. Železničar im je odgovorio da je jedan upravo otišao i da će drugi krenuti tek za nekoliko sati. Stendžersonu kao da nije bilo pravo, ali je Dreber izgledao pre zadovoljan nego nezadovoljan. U gužvi pođe mi za rukom da im se toliko približim, da sam mogao da čujem svaku pojedinu reč. Dreber je govorio kako još ima da obavi neki svoj mali posao i da će se, ako Stendžerson hoće da pričeka, brzo vratiti. Njegov saputnik poče s njim da se objašnjava, pri čemu ga podseti kako su odlučili da se ne razdvajaju. Dreber je odgovorio da je stvar delikatne prirode i da mora da pođe sam. Nisam mogao da čujem šta je na to odgovorio Stendžerson, ali onaj prvi poče da psuje, i dobaci Stendžersonu da je on samo njegov plaćeni sluga, a umislio je da sme da mu zapoveda. Uto sekretar prekine svađu pa se nagodi s njim da ga potraži u svratištu Halidej, ukoliko se ne vrati do poslednjeg voza za Liverpul. Dreber odgovori da se vraća pre jedanaest sati na peron, i napusti stanicu.
- Trenutak koji sam toliko iščekivao najzad je došao. Svoje neprijatelje držao sam u ruci; dok su bili zajedno mogli su da štite jedan drugog, ali svaki za sebe bili su mi prepušteni na milost i nemilost. No, ipak, nisam postupao na brzu ruku. Imao sam već dobro smišljene planove. U osveti nema satisfakcije ako krivac nema vremena da shvati ko mu zadaje udarac i zašto ga snalazi odmazda. Imao sam već skovan plan koji će mi dati mogućnost da čoveku koji mi je naneo nepravdu, stavim do znanja kako mu je njegov stari greh došao glave.
- Dogodilo se da je baš nekoliko dana ranije neki gospodin, koji se bavio nadgledanjem kuća u Brikston roudu, ispustio u mojim kolima ključ jedne takve kuće. On ga je još iste večeri tražio nazad i ja sam mu ga dao, ali sam u međuvremenu uzeo otisak i dao da se napravi duplikat, 'tako sam najzad imao jedno mesto u ovom velikom gradu gde sam mogao da računam da neću biti ometan. Sad mi je bio najteži problem kako domamiti Drebera u tu kuću.
- Krenuo je niz ulicu i svratio u dva ili tri bifea gde toče piće, ostavši u poslednjem skoro pola sata. Kad je odatle izašao noge su mu se zaplitale; očigledno je bio nakresan. Baš preda mnom nalazile su se neke dvokolice, te ih on pozva. Pratio sam ih iz tolike blizine da je celim putem njuška mog konja bila na jardu rastojanja od njegovog. Tandrkali smo preko mosta Vaterlou, pa zatim miljama kroz ulice, dok se na moje iznenađenje ne nađosmo ponovo na Torkvej terasi gde je stanovao. Nisam mogao da pretpostavim zašto je naumio da se vrati, ali sam produžio da ga pratim, i na stotinjak jardi od te kuće zaustavio svoj fijaker. On uđe, a njegova dvokolica se udalji. Dajte, mi molim vas, čašu vode. Usta su mi se osušila od govora.
Dadoh mu čašu i on je ispi.
- Sad je bolje - reče on. - Čekao sam nešto više od petnaest minuta kad se u kući začuše povici kao da su se tamo potukli. Sledećeg trenutka otvoriše se širom vrata i tamo se pojaviše dva čoveka od kojih je jedan bio Dreber, a drugi neki momak kog nisam nikad ranije video. Ovaj drugar držao je Drebera za okovratnik, a kada su došli do mesta gde su se spuštale stepenice, munu ga i žestokim udarcem nogom otera nasred ulice. „Ti, pseto jedno“, stade da viče, preteći mu svojim štapom. „Naučiću ja tebe kako se vređa poštena devojka.“ Toliko se bio uzrujao da bi, čini mi se, onom svojom batinom propisno isprašio Drebera, da ovo pseto nije posrćući potrčalo niz ulicu koliko su ga noge nosile. Dotrčao je do ugla i opazivši moja kola pozvao me i skočio u njih. „Vozite me u svratište Halidej“, reče on.
- Kad mi se stvarno našao u kolima srce mi se toliko razigralo od radosti, da se uplaših da mi proširena aorta ne zakaže u poslednjem trenutku. Vozio sam polako ocenjujući u sebi šta bi bilo najbolje da učinim. Mogao sam da ga odvedem van grada i tamo, na nekom usamljenom mestu, obavim s njim svoj poslednji razgovor. Bio sam se već skoro na to i odlučio, kad on resi problem umesto mene. Ponovo se bio pomamio za pićem, te mi naredi da sa zaustavim pred jednom krčmom. On uđe rekavši mi da ga pričekam. Ostao je tu do zatvaranja lokala, a kada je izašao bio je tako naljoskan, da sam znao da je sad potpuno u mojim rukama.
- Nemojte da mislite da sam hteo samo hladno da prolijem njegovu krv. Da sam tako postupio postigla bi se samo stroga pravda; ali ja sa tim nisam mogao da se pomirim. Bio sam već odavno odlučio da i on ima da učestvuje u igri za svoj život ako odluči da se koristi mojim predlogom. Među raznim poslovima koje sam obavljao tokom svog lutalačkog života u Americi, bio sam u Jork koledžu pazikuća i čistač laboratorija. Jednog dana je profesor predavao o otrovima i pokazivao svojim studentima nekakve alkaloide, kako ih je nazvao, koje je izdvojio iz nekog južnoameričkog otrova za strele. Otrov je bio toliko jak da je i najmanje njegovo zrno izazivalo trenutnu smrt. Zapamtio sam bocu u kojoj je držao tu mešavinu, pa kad su svi otišli uzeo sam malo otrova. Radio sam i kao apotekarski pomoćnik tako da mi nije bilo teško da od tog alkaloida načinim male, rastvorljive pilule. Svaku pilulu sam stavio u jednu kutijicu u kojoj se nalazila slična pilula bez otrova. Odlučio sam tada da će, kada nastupe mojih pet minuta, svaki od ova dva gospodina morati da izvuče po jednu pilulu iz kutije, a ja ću pojesti onu koja preostane. Ona bi bila isto tako smrtonosna. Od tog dana nosio sam svoju kutijicu s pilulama uvek sa sobom. Sada je došlo vreme kada je trebalo da ih upotrebim.
- Bližio se jedan sat iza ponoći. Bila je mrkla i pusta noć, duvao je jak vetar, a ja sam od neizmerne sreće u sebi blistao - toliko blistao da bih mogao da vičem od razdraganosti. Ako je iko od vas, gospodo, čeznuo i žudeo za nečim punih dvadeset godina, pa mu se odjedanput to stvorilo tu, nadohvat, razumećete kako sam se osećao. Zapalio sam cigaru i puštao kolutove dima da se primirim. Ruke su mi podrhtavale, a na slepoočnicama udarao puls. Dok sam vozio video sam kako iz mraka gledaju u mene i smeše mi se Džon Ferier i moja draga Lusi. Jasno sam ih video, tako jasno kao što sad vas gledam u ovoj sobi. Sve vreme išli su preda mnom, otac sjedne, a kći s druge strane konja, dok na kraju nisam zaustavio kola pred kućom u Brikston roudu.
Ni žive duše, ni šuma, samo se čulo pljuštanje kiše. Kad sam pogledao kroz prozor u kola videh kako Dreber onako pijan spava, sav sklupčan. Stadoh ga potezati za ruku: „Vreme je da izađete“, rekoh mu. - „U redu, kočijašu,“ odgovori on.
- Mislio je, pretpostavljam, da smo došli do svratišta koje je spomenuo, jer je izašao bez pogovora i pošao za mnom u vrt. Morao sam da ga pridržavam jer mu je glava još uvek bila teška. Kad smo došli do vrata, otvorio sam ih i uveo ga u prednju sobu. Dajem vam reč da su otac i kći celim putem išli ispred nas.
- Mračno je kao u paklu - reče on, tapkajući naokolo.
- Odmah ćemo imati svetlo - rekoh paleći šibicu i prinesoh je voštanoj sveći koju sam doneo sa sobom. - A sada, Enoh Dreberu - produžili, okrenuh se prema njemu i držeći svetlo prema svom licu, upitah ga ko sam ja?
On se za trenutak upilji u mene svojim mutnim, pijanim očima, a onda videh kako se u njima pojavljuje užas koji mu izobliči lice. Po tome razabrah da me je prepoznao. Zatim prebledi kao krpa i zatetura se nazad. Videlo se kako mu po čelu izbijaju graške znoja; čulo se cvokotanje zuba. Ja se na taj prizor oslonih leđima na vrata, pa prasnuh u glasan i dugi smeh. Oduvek sam znao da će osveta biti slatka, ali se nikada nisam nadao takvom duševnom zadovoljstvu kakvo me je tada obuzelo.
- Pseto jedno! - rekoh. - Gonio sam te iz Solt Lejk Sitija do Petrograda, i uvek si mi izmicao. Sad je i tvojim lutanjima došao kraj, jer ili ti ili ja nikad više sunca videti nećemo. Dok sam govorio on ustuknu još dalje unazad, a na licu mu videh kako misli da sam pomahnitao. Moram da priznam da sam tog trenutka i bio pomahnitao. Žile u slepoočnicama tukle su mi kao kovački maljevi. Sigurno bi me pogodila kap da mi nije navrla krv iz nosa, pa mi tako postane lakše.
- A šta sada misliš o Lusi Ferier? - povikah ja zaključavajući vrata i mašući ključem ispred njegovog lica. - Kazna je došla kasno, ali te je na kraju dostigla. - Dok sam govorio video sam kako mu kukavički podrhtavaju usne. Hteo je da moli za svoj život, ali je vrlo dobro znao da mu to neće koristiti.
- Zar hoćeš da me ubiješ? - promuca on.
- Tu nema ubistva - odgovorih ja. - Ko govori o ubistvu kad se radi o besnom psu? Kakve milosti si ti imao prema mojoj sirotoj, dragoj Lusi, kada si je odvukao od njenog ubijenog oca i odneo je u svoj prokleti, sramni harem.
- Nisam ja ubio njenog oca - povika on.
- Ali ti si slomio njeno nedužno srce - ciknuh, bacajući kutijicu pred njega. - Neka Svevišnji presudi među nama. Biraj i pojedi! U jednoj je smrt, a u drugoj život. Ja uzimam onu što ti ostaviš. Hajde da vidim ima li pravde na ovom svetu ili nad nama vlada obična slučajnost.
- On prestravljeno ustuknu, pa stade pomamno da zapomaže i moli za milost, no ja izvukoh nož i prislonih mu ga uz grlo, gde sam ga držao sve dok me nije poslušao. Tad ja progutah drugu pilulu, pa smo ćuteći više od minuta stajali licem u lice, očekujući da vidimo kome je suđeno da živi, a kome da umre. Hoću li ikad zaboraviti pogled koji se pojavio na njegovom licu kad je iza prvih bolova spoznao da mu se otrov razliva po telu? Nasmejah se tada, pa mu podigoh pred oči Lusin venčani prsten. Trajalo je samo trenutak, jer je delovanje alkaloida brzo. Grč bola mu izobliči lik, on pruži ruke preda se, zatetura se i s promuklim krikom stropošta se na pod. Ja ga prevrnem nogom i stavim mu ruku na srce. Nije više kucalo. Bio je mrtav!
- Iz nosa mi je curila krv, ali se ja na to nisam obazirao. Ne znam otkud mi je palo na pamet da s njom pišem po zidu. Možda je to bila i neka nestašna namera da navedem policiju na pogrešan trag, jer sam bio i razdragan i veseo. Setio sam se kako je u Njujorku nađen ubijen neki Nemac, a nad njim je bila ispisana reč RACHE. U novinama se u to vreme komentarisalo da su to verovatno učinile tajne organizacije. Pomislih da će ono što je dovelo u pometnju Njujorčane smutiti i Londonce, pa zamočih prst u vlastitu krv i na pogodnom mestu na zidu ispisah taj natpis štampanim slovima. Tad sam sišao do svojih kola, video da u blizini nema nikoga i da je noć još uvek veoma burna. Već sam bio malo poodmakao sa svojim kolima kad stavih ruku u džep u kome sam obično držao Lusin prsten, i primetih da ga nema. Bio sam zaprepašten jer mi je to bila jedina uspomena koju sam imao od nje. Pomislih da mi je morao ispasti kada sam se nagnuo nad Dreberovo telo, te se vratih kolima, i ostavivši ih u nekoj uličici pošao sam hrabro gore. Bio sam spreman na sve pre nego da izgubim prsten. Kada sam stigao nabasao sam ravno u naručje nekog policajca koji je izlazio, i pretvarajući se da sam mrtav pijan uspeo sam da se otresem njegove sumnje.
- Tako je dolijao Enoh Dreber. Preostalo mi je još da učinim to isto sa Stendžersonom i da tako naplatim dug za Džon Feriera. Znao sam da stanuje u svratištu Halidej, te sam dreždao oko njega ceo dan, ali on nije izlazio. Mislim da je nešto sumnjao videći da se Dreber ne pojavljuje. Lukav je bio taj Stendžerson, i uvek na oprezu. Ali, ako je mislio da će me se osloboditi time što nije izlazio, jako se varao. Brzo sam utvrdio koji je prozor njegove spavaće sobe, pa sam sledećeg dana rano izjutra iskoristio neke merdevine koje su stajale na prolazu iza hotela; i tako se u zoru uputih u njegovu sobu. Probudio sam ga i rekao mu da je kucnuo čas kada treba da odgovara za život koji je već tako odavno prekratio. Opisao sam mu Dreberovu smrt, pa ponudih i njemu da bira pilule. Umesto da se uhvati za tu zadnju slamku koja mu se nudila, on skoči iz kreveta pa me ščepa za gušu. Braneći se, probo sam ga nožem posred srca. U svakom slučaju posledice bi bile iste i da je pristao, jer Pravednost ne bi nikad mogla da dopusti da njegova grešna ruka ne izvuče otrov.
- Imam još malo šta da dodam jer sam skoro na izmaku svojih snaga. Nastavio sam još dan-dva sa kočijašenjem u nameri da sačuvam svoje mesto dok ne uštedim dovoljno novca za povratak u Ameriku. Upravo sam stajao u dvorištu kad me neki mladi odrpanko zapita postoji li tu kakav kočijaš po imenu Džeferson Houp, i reče kako neki gospodin koji stanuje u Bejker stritu 221b, traži njegova kola. Otišao sam tamo ne sumnjajući ništa. Međutim, doživeh da mi ovaj mladi čovek stavi lisice na ruke, i to tako spretno kako ja nikad u životu nisam video. Eto, to je bila moja priča, gospodo! Vi me možete smatrati ubicom, al’ ja držim da sam isto toliko u službi pravde kao i vi.
Toliko je uzbudljivo delovala priča ovog čoveka, a njegovo ponašanje ostavljalo je tako dubok utisak, da smo ostali i dalje sedeći zamišljeno u dubokoj tišini. Čak su i profesionalni detektivi, ma koliko da su se već navikli na sve moguće pojedinosti u zločinu, izgledali veoma zainteresovani za priču ovog čoveka. Kada je završio, sedeli smo nekoliko minuta u tišini. Čulo se samo škriputanje Lestrejdove olovke, jer je još dodavao završne redove svom stenografskom izveštaju.
- Postoji samo jedna tačka o kojoj bih voleo da me malo podrobnije obavestite - reče na kraju Šerlok Holms. - Ko je bio onaj vaš saučesnik koji je došao po prsten na moj oglas?
Zatvorenik namignu veselo mom prijatelju:
- Sopstvene tajne mogu da ispričam - reče on - ali ja ne uvlačim druge u svoju nevolju. Primetio sam vaš oglas i pomislio da je posredi ili klopka ili prsten koji mi je nestao. Jedan moj prijatelj je dobrovoljno otišao do vas. Mislim da priznajete da je to sasvim vešto izveo.
- Bez sumnje - reče Holms usrdno.
- Sada, gospodo, - primeti ozbiljno narednik - mora se udovoljiti zakonskoj formalnosti. Zatvorenik će u četvrtak biti priveden pred istražnu vlast, pa će biti potrebno i vaše prisustvo. Dotle ja odgovaram za njega. - Pri tom pozvoni i dva čuvara odvedoše Houpa iz sobe, a moj prijatelj i ja krenusmo iz policijske stanice, te se vratismo kolima u Bejker strit.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šerlok Holms-Crvena nit

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 10:14 am





14.


ZAKLJUČAK


Svi smo bili pozvani da se u četvrtak pojavimo kod istražne vlasti, ali kad je došao četvrtak za svedočenje se uopšte nije ukazala prilika. Slučaj je bio preuzeo najviši sudija i Džefersonu Houpu nije upućen sudski poziv pred veće, gde bi mu se odmerila pravda. One noći posle hapšenja prsla ja njegova aorta, i ujutro su ga našli ispruženog na podu ćelije, sa spokojnim osmehom čoveka koji je u svom samrtnom času bio svestan da je korisno poživeo i dobro obavio posao.
- Gregson i Lestrejd će pući od besa što je umro - primeti Holms sledeće večeri dok smo o tome čavrljali. - Šta li će sada biti s njihovom velikom reklamom?
- Ne vidim da su oni imali mnogo veze s ovim hvatanjem - odgovorih.
- Ono što činite za života, nema važnosti - primeti gorko moj prijatelj. - Pitanje je samo jeste li u stanju da uverite ljude da ste vi to učinili - produži on vedrije. - Ali ne mari ništa - nastavi posle kraće pauze. Ja ne bih nizašta propustio da ispitam ovu stvar. Ne sećam se da je ovom slučaju bilo ravnog. Bilo je u njemu, ma koliko da je jednostavan, i nekoliko veoma poučnih momenata.
- To jednostavno! - uskliknuh ja.
- Pa naravno, teško bismo ga drugačije označili - reče Šerlok Holms, smešeći se mom iznenađenju. - Dokaz njegove suštinske jednostavnosti jeste da sam se ja za tri dana domogao počinitelja delà bez ikakve pomoći, na osnovu svega nekoliko veoma prostih zaključaka.
- To je istina - rekoh ja.
- Jednom sam već objasnio da ono što nije obično, uglavnom predstavlja putokaz a ne prepreku. U rešavanju ovakvih problema velika je stvar znati zaključivati unazad. To je jedno veoma korisno dostignuće, nije nimalo teško, no ljudi ga mnogo ne koriste. U svakodnevnim životnim poslovima korisnije je misliti unapred, pa se tako ono drugo zapostavlja. Na pedesetoricu koji misle sintetički, dolazi jedan koji rasuđuje analitički.
- Priznajem - rekoh - da ne mogu potpuno da vas pratim.
- Hajd’ da vam to bolje objasnim. Većina ljudi, ako im opišete tok događaja, reći će vam kakav će biti ishod. Oni u mislima spajaju te događaje i iz njih zaključuju da će se nešto odigrati. Malo ima ljudi koji su u stanju da vam, oslanjajući se na opis događaja i na svoju podsvest, kažu koji su razlozi doveli do samog događaja. To je ta moć na koju ciljam kada govorim o zaključivanju unazad, ili analitičkom mišljenju.
- Razumem - rekoh ja.
- E, pa lepo, ovo je bio slučaj kome se znao samo kraj, a sve ostalo trebalo je da pronađete sami. Sada mi dozvolite da pokušam da vam prikažem različite stepene mog rasuđivanja. Da počnem ispočetka! Kao što znate, približio sam se kući pešice bez ikakvih preduverenja. Naravno, otpočeo sam s razgledanjem ulice gde sam, kao što sam vam već rekao, jasno video otiske nekog fijakera koji je morao biti tamo još tokom te noći, u šta sam se uverio ispitivanjem. Po uskom koloseku uverio sam se da se radi o fijakeru a ne o nekim privatnim kolima. Obično londonsko tandrkalo je daleko uže od gospodskih kočija.
- Time je napravljen prvi korak. Tada sam lagano krenuo niz vrtnu stazu, slučajno od gline koja je izuzetno pogodna za ostavljanje otisaka. Vama se bez sumnje činilo da se radi samo o jednoj izgaženoj brazdi u blatu, ali za moje izvežbano oko svaki taj trag na površini imao je svoje značenje. Nema grane u detektivskoj nauci koja je toliko važna a toliko zapuštena kao što je umeće prepoznavanja otisaka stopala. Srećom, ja sam u to uložio mnogo napora, a s obzirom na veliku praksu, služim se time kao da mi je u krvi. Video sam otiske teških cipela dvojice policajaca, ali sam takođe zapazio i tragove dvojice ljudi koji su kroz vrt prošli pre njih. Lako je bilo utvrditi da su oni bili prvi, jer su njihove otiske mestimično zatrli oni koji su ostavili svoje tragove posle njih. Tako se stvorila moja druga karika na temelju koje sam zaključio da su bila dva noćna posetioca; jedan koji se isticao visinom, izračunao sam to pomoću dužine njegovog koraka, a drugi moderno obučen, prema otiscima njegovih malih i elegantnih cipela.
- Kad sam ušao u kuću ova moja pretpostavka se potvrdila. Moj čovek s lepim cipelama ležao je preda mnom. Znači da je visoki izvršio ubistvo, ako je uopšte posredi ubistvo. Na lešu nije bilo nikakve rane, ali me je unezveren izraz lica uverio da je predvideo svoju sudbinu pre nego što ga je snašla smrt. Ljudi koji umiru od srčanih oboljenja ili usled nekog iznenadnog prirodnog razloga, nikada na crtama lica ne pokazuju uzbuđenost. Pošto sam pomirisao usne mrtvom čoveku osetio sam slabi kiselkasti miris, pa sam došao do zaključka da je bio prisiljen da se otruje. Dalje, pretpostavio sam, iz mržnje i straha što mu se odražavalo na licu, da je bio nateran da ga uzme. Do ovog zaključka došao sam služeći se metodom isključivanja jer nikakva druga pretpostavka nije odgovarala činjenicama. Nemojte misliti da me niko dosad na tako nešto nije podsetio. Prisilno uzimanje otrova ne predstavlja nikakvu novost u istoriji kriminalistike. Slučajevi Dolskog u Odesi i Letirjea u Monpeljeu, setiće se odmah svaki učenjak koji se bavi otrovima.
- Sada se postavilo veliko pitanje - šta je razlog? Pljačka nije bila povod za ubistvo jer nije bilo ništa uzeto. Je li onda politika, ili neka žena? Od početka sam bio skloniji u ovu drugu pretpostavku. Političkim ubicama je stalo da što pre obave posao i pobegnu. Ovo ubistvo izvršeno je s najvećim umišljajem i počinilac je ostavio tragove po celoj sobi, pokazujući time da je sve vreme bio tu. Mora da se radilo o privatnoj, a ne o političkoj osveti. Natpis na zidu ubedio me je još više da su moje pretpostavke tačne. To je bila providna smicalica. Pronalaskom prstena dat je konačan odgovor na pitanje. Postalo je jasno da ga je ubica upotrebio kako bi svoju žrtvu podsetio na neku umrlu ili odsutnu ženu. U vezi sa prstenom pitao sam Gregsona da li se u svom telegramu za Klivlend raspitao za neke pojedinosti iz ranijeg života gospodina Drebera. On je odgovorio, kao što se sećate, negativno.
- Tako sam nastavio s pažljivim pregledanjem sobe, što je podržalo moju pretpostavku da je ubica visokog rasta, a cigara „trihinopolis“ kao i dužina njegovih noktiju, pružila mi je dopunske pojedinosti. Bio sam već došao do zaključka, budući da nisu postojali nikakvi znaci borbe, da je krv koja je bila na podu potekla ubici iz nosa od uzbuđenja. Mogao sam zapaziti da se trag krvi poklapa s tragom njegovih stopa. Retko se dešava da nekom krene krv od uzbuđenja, osim ako ima previše krvi u sebi, pa sam se drznuo da pomislim da je zločinac verovatno bio neki snažan čovek, crven u licu. Događaji su pokazali da sam rasuđivao pravilno.
- Pošto smo napustili kuću nastavio sam sa onim što je Gregson propustio. Telegrafisao sam šefu odeljenja policije u Klivlendu, ograničivši se da pitam samo o ženidbi Enoha Drebera. Odgovor koji sam primio bio je presudan. Iz njega sam saznao da se Dreber već obraćao molbom za zakonsku zaštitu zbog nekog starog suparnika u ljubavi koji se zove Džeferson Houp, i da se taj Houp trenutno nalazi u Evropi. Tad sam znao da držim ključ ovog zagonetnog događaja. Preostalo je još da se domognem ubice.
- U svojoj glavi sam već izveo zaključak da čovek koji je sa Dreberom ušao u kuću nije mogao da bude niko drugi nego samo onaj koji je terao kola. Po tragovima konja na putu zaključio sam da na konja nije niko pazio jer se u protivnom ne bi toliko premeštao. Gde se nalazio kočijaš ako nije bio u kući? Osim toga, nema nikakvog smisla pretpostavljati da bi ma koji normalan čovek izvršio unapred smišljen zločin na očigled nekog trećeg koji bi ga sigurno izdao. Najzad, ako pretpostavimo da ako neko hoće da prati u stopu nekog drugog po Londonu, šta je mogao pametnije da uradi nego da uzme fijaker. Sva ta razmatranja dovela su me do neospornog zaključka da Džeferson Houp treba da se pronađe među fijakeristima ovog velikog grada.
- Ako je takav postojao, nema razloga za pretpostavku da je prestao da postoji. Naprotiv, s njegove tačke gledišta svaka nagla promena bi verovatno privukla pažnju na njega. Po svoj prilici barem još neko vreme bi produžio sa obavljanjem svog posla. Nije bilo razloga za pretpostavku da je uzeo lažno ime. Što bi menjao svoje ime u zemlji gde mu niko ne zna ni pravo ime? Stoga sam pokrenuo svoj detektivski odred dečurlije i uputio ih po planu u svako fijakersko preduzeće u Londonu, dok nisu nanjušili čoveka kojeg sam tražio. Još vam je sveže u sećanju kako im je to dobro uspelo i kako sam se brzo time okoristio. Ubistvo Stendžersona je događaj koji se desio sasvim neočekivano, i koji bi se teško mogao osujetiti. Kroz njega sam, kao što znate, došao u posed pilula čije sam postojanje već pretpostavljao. Vidite, cela ova stvar je lanac logičnih nastavaka, bez ijednog prekida i pukotine.
- To je sjajno! - povikah ja. - Vi bi trebalo da dobijete javno priznanje za svoje zasluge u ovoj stvari. Trebalo bi da objavite prikaz celog slučaja. Ako nećete vi, učiniću ja umesto vas.
- Učinite šta vas je volja - odgovori on. - Evo, produži, dodajući mi neke novine - pogledajte ovo.
Bio je to „EHO“ od tog dana, a članak na koji je ukazao odnosio se na ovaj slučaj. On je glasio:
„Publika je lišena jednog senzacionalnog događaja zbog iznenadne smrti čoveka po imenu Houp, koji je bio osumnjičen za ubistvo gospodina Enoha Drebera i gospodina Džozefa Stendžersona. Pojedinosti ovog slučaja verovatno se nikada neće saznati, premda smo iz pouzdanih izvora obavešteni da je zločin bio posledica jedne davnašnje i romantične svađe u kojoj su ljubav i mormoni odigrali svoju ulogu. Izgleda da su obe žrtve u svojoj mladosti pripadale Svecima naših dana, a Houp, preminuli uhapšenih, poreklom je takođe iz Solt Lejk Sitija. Ako ovaj slučaj nije imao nikakvih drugih posledica, on barem na veoma izraziti način ispoljava efikasnost naše istražne policije, i poslužiće kao lekcija svim strancima da će pametnije uraditi ako svoje razmirice rešavaju kod kuće nego da ih prenose na britansko tlo. Javna tajna je da zasluga za ovo vešto izvedeno hvatanje u potpunosti pripada gospodi Lestrejdu i Gregsonu, dobro poznatim službenicima Skotland jarda. Izgleda da je osoba za kojom se tragalo uhapšena u stanu nekog gospodina Šerloka Holmsa, koji je kao amater-detektiv pokazao izvesni talenat, pa se može nadati da će s takvim instruktorima vremenom donekle steći i njihovu veštinu. Očekuje se da će oba službenika dobiti neku pismenu pohvalu kao odgovarajuće priznanje za svoje zasluge
- Zar vam nisam rekao kad smo započeli - uzviknu Šerlok Holms, smejući se. - Eto vam rezultata cele naše „crvene niti“, pribavismo im pismenu pohvalu!
- Ništa zato! - odgovorih. - Ja sam sve činjenice uneo u svoj dnevnik, pa će ih publika već upoznati. A dotle ćete morati da se zadovoljite svešću o svom uspehu kao onaj rimski škrtac:

„Populus me sibilat, at mihi plaudo
Ipse domi simul ac nummos contemplar
in arca.“\'7b10\'7d

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šerlok Holms-Crvena nit

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu