Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:12 am



Posle gotovo dve decenije u Engleskoj, Bil Brajson odlučuje da se na izvesno neko vreme preseli u Sjedinjene Američke Države kako bi njegova deca iskusila život u drugoj zemlji, njegova žena mogla da uživa u kupovini do deset uveče sedam dana nedeljno i, što je najvažnije, zato što je pročitao da tri miliona i sedam stotina hiljada Amerikanaca veruje da su ih u nekom trenutku oteli vanzemaljci i – shvatio je da je potreban svom narodu.

Ali pre nego što napusti svoju voljenu kuću u severnom Jorkširu, Brajson insistira pošto-poto želi da još jednom proputuje Englesku, da krene na neku vrstu oproštajnog puta zelenim i prijatnim ostrvom koje mu je toliko dugo bilo dom. Njegov cilj je da istraži lice i naličje zemlje (onakvo kakvo jeste) i da ispita šta je to što toliko voli u zemlji koja je izmislila sos marmitmarmajt, pomorskog heroja čija je želja na samrti bila da ga poljubi tip po imenu Hardi, imena gradova kao što su Farlij Valop, Titsi i Šelou Bouels, ljude koje govore „ne treba gunđati“ i kviz Pitajte baštovana.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:12 am

Sintiji


Zahvaljujem Piteru i Džoani Bleklok, Alenu Kingslendu i njegovoj supruzi Pem, Džonu i Niki Prajs, Dejvidu Kuku i Alanu Hjumu, koji su mi na razne nesebične načine pomogli dok sam pisao ovu knjigu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:12 am


PROLOG

Prvi put sam ugledao Englesku jedne maglovite martovske noći 1973, kad sam se iskrcao s ponoćnog trajekta iz Kalea. Na terminalu je dvadesetak minuta sve vrvelo od gužve - automobili i kamioni kuljali su ka rampi, carinici su obavljali svoju dužnost, pa bi svi krenuli put Londona. Iznenada je zavladala potpuna tišina, a ja sam tumarao uspavanim, slabo osvetljenim ulicama obavijenim maglom kao u filmovima o Buldogu Dramondu.1
Malo me je začudilo samo to što su svi hoteli i pansioni već bili zatvoreni. Otpešačio sam čak do udaljene železničke stanice da uhvatim voz za London, ali i ona je bila zatvorena i mračna. Baš sam se pitao šta da radim kad sam opazio sivi odsjaj televizora na jednom od gornjih prozora pansiona na drugoj strani ulice. Ura, neko je budan - pomislio sam i žurno prešao ulicu, smišljajući pristojno opravdanje za svoj kasni dolazak. Već sam zamišljao veseo razgovor s ljubaznim vlasnikom i svoju rečenicu: ,,Oh, ali zaista ne mogu da dozvolim da mi u ovo doba spremate večeru. Ne, zaista - pa, ako vam stvarno nije teško, onda možda samo sendvič sa govedinom i veliki kiseli krastavac, uz možda malo krompir-salate i flašu piva.” Prilaz je bio u mrklom mraku i, usled svoje nestrpljivosti i nepoznavanja engleskih prilaza, sapleo sam se na stepenik i tresnuo licem u vrata, razbivši pri tom nekoliko praznih boca za mleko. Gotovo u istom trenutku otvorio se prozor. „Ko je?”, začuo se oštar glas.
Trljajući nos, povukao sam se korak unazad i zagledao se gore u siluetu sa viklerima u kosi.
„Dobro veče, tražim sobu”, odgovorio sam.
„Zatvoreno je.”
,,Oh!” A moja večera?
„Probajte u Čerčilu. S prednje strane.”
,,S prednje strane čega?”, pitao sam, ali prozor se već zalupio.
Čerčil je bilo raskošno, dobro osvetljeno zdanje koje je delovalo spremno da primi goste. Provirio sam kroz prozor i ugledao bar pun ljudi u odelima koji su izgledali elegantno i učtivo, kao likovi iz neke drame Noela Kauarda. Oklevao sam u senci, osećajući se kao klošar. Ni po staležu ni po garderobi nisam se uklapao u takvo okruženje, koje je ionako prevazilazilo moj skroman budžet. Koliko juče u Pikardiji, hotelijer sitnih, okruglih očiju uzeo mi je veoma debeo svežanj šarenih franaka za jednu noć u neudobnom krevetu i tanjir misterioznog chasseur, u kojem su plivale kosti malih životinja, čiji sam veći deo bacio u veliku salvetu kako ne bih ispao neučtiv. Otada sam odlučio pažljivije da trošim. Zato sam se nerado okrenuo od primamljive topline Čerčila i odvukao se u tamu.
Dalje niz šetalište pored mora nalazio se zaklon, otvoren ali natkriven, i zaključio sam da neću uspeti da nađem ništa bolje od toga. Podmetnuo sam ranac pod glavu umesto jastuka, opružio se i
čvrsto umotao u jaknu. Klupa je bila drvena, tvrda i okovana okruglim gvozdenim klinovima zbog kojih nikako nisam mogao udobno da se namestim - što im je nesumnjivo i bila svrha. Dugo sam ležao i slušao kako talasi šušte preko šljunka ispod mene dok nisam konačno utonuo u dugu hladnu noć ispunjenu grozničavim snovima: Francuz sitnih, okruglih očiju, s praćkom i kesicom klinova jurio me je preko arktičkih santi leda i s neverovatnom preciznošću pogađao me u zadnjicu i noge jer sam ukrao platnenu salvetu punu hrane koja se cedi i ostavio je u fioci toaletnog stočića u hotelskoj sobi. Probudio sam se oko tri sav zadihan, ukočen i drhteći od hladnoće. Magla se razišla. Bilo je tiho i vedro, a nebo puno zvezda. Snop svetla sa svetionika na kraju doka prelivao se preko mora u beskraj. Veoma lep prizor, ali bio sam suviše promrzao da bih mogao da uživam u njemu. Drhtavim rukama preturao sam po rancu i izvadio sve što bi me moglo ugrejati - flanelsku košulju, dva džempera, još jedne farmerke. Navukao sam vunene čarape na šake umesto rukavica i, u očajničkom pokušaju da improvizujem kapu, natukao par flanelskih bokserica na glavu pa klonuo nazad na klupu da strpljivo sačekam slatki poljubac smrti. Ali samo sam ponovo zaspao.
Iznenadan urlik sirene za maglu trgao me je iz sna i zamalo da padnem sa uske klupe. Seo sam, i dalje se osećajući bedno ali makar mi je bilo manje hladno. Sve je bilo okupano onom mlečnom svetlošću pred zoru koja deluje kao da niotkuda dopire. Galebovi su kružili i kričali nad vodom. Iza njih, pokraj kamenog doka, ogroman osvetljen trajekt elegantno se otiskivao na pučinu. Sedeo sam tako neko vreme, mladić sa više toga na pameti negoli u glavi. Još jedan zaglušujući urlik sirene za maglu prolomio se nad vodom i opet uzbudio dosadne galebove. Skinuo sam improvizovane rukavice kako bih pogledao na sat. Bilo je 5.55. Pogledao sam trajekt koji se polako udaljavao i zapitao se kud neko ide u to doba. Kud bih ja otišao u to doba? Uprtio sam ranac na leđa i odvukao se niz šetalište kako bih pokrenuo cirkulaciju.
Blizu Čerčila, utonulog u miran san, sreo sam starca koji je šetao psetance. Pas je izbezumljeno pokušavao da zapiša sve uspravne površine na svom putu tako da ga je vlasnik više vukao na tri noge negoli šetao.
Kad sam mu se približio, čovek mi je klimanjem glave poželeo dobro jutro. „Možda ipak bude lep dan”, rekao je, gledajući s nadom u nebo koje je ličilo na hrpu mokrih peškira. Pitao sam ga da li je neki restoran otvoren u ovo doba. Znao je za jedan koji se nalazio u blizini i objasnio mi kako da dođem do njega. „Najbolja kamiondžijska kafana u Kentu”, dodao je.
„Kamiondžijsko tele?”2, nesigurno sam ponovio i ustuknuo nekoliko koraka zato što se pas sad očajnički trudio da zapiša moju nogu.
„Veoma je popularna među vozačima kamiona. Oni uvek znaju sva najbolja mesta, zar ne?” Srdačno se osmehnuo pa spustio glas i nagnuo se prema meni kao da će mi poveriti tajnu. „Možda bi trebalo da skinete gaće sa glave pre nego što odete tamo.”
Uhvatio sam se za glavu - ,,Oh!” - i, pocrvenevši, strgao zaboravljene bokserice. Pokušao sam da smislim neko kratko objašnjenje, ali čovek je ponovo gledao u nebo.
„Stvarno se razvedrava”, zaključio je i odvukao psa u potragu za novim uspravnim površinama.
Gledao sam ih kako se udaljavaju pa, kad je kiša počela da sipi, krenuo nazad šetalištem.
*

Kafana je bila izvanredna - puna života, pare i topline. Naručio sam porciju jaja, pasulja, prženica, slanine i kobasica, uz dodatnu porciju hleba i margarina i dve šolje čaja, sve za dvadeset i dva penija. Kad sam izašao na ulicu sa čačkalicom u ustima i podrignuo, osećao sam se preporođeno i veselo sam bazao doverskim ulicama, gledajući kako se grad budi. Moram priznati da Dover nije izgledao nimalo bolje na dnevnom svetlu ali ipak mi se svideo. Dopadalo mi se što je mali i što odiše toplinom; svidelo mi se kako svi jedni drugima govore „Dobro jutro”, „Zdravo” i „Grozno vreme, ali možda će se razvedriti”, kao i osećaj da je ovo samo jedan u dugom nizu prevashodno veselih, potanko uređenih, prijatnih dana bez značajnih događaja. Niko u celom Doveru neće imati naročit razlog da upamti 21. mart 1973, osim mene, nekoliko dece rođene tog dana i možda jednog starca sa psom koji je sreo mladića sa gaćama na glavi.
Nisam znao koje se doba u Engleskoj smatra pristojnim za traženje sobe tako da sam to odložio za prepodnevne časove. Imajući vremena na pretek, upustio sam se u temeljitu potragu za pansionom koji deluje primamljivo i mirno, toplo i ne preskupo. Tačno u deset našao sam se na pragu pažljivo izabranog pansiona, pazeći da ne srušim boce za mleko. Bio je to mali hotel, u stvari pre pansion u pravom smislu te reči.
Zaboravio sam kako se zvao, ali se zato dobro sećam vlasnice, gospođe Smegme, sredovečne žene koja je ulivala strah. Nakon što mi je pokazala sobu, povela me je u obilazak i izbombardovala brojnim pravilima - kad se služi doručak, kako se uključuje bojler, u koje doba dana mora da se napusti pansion i u kom kratkom periodu mogu da se okupam (što se sve na čudan način preklapalo), koliko unapred treba da je obavestim ako očekujem telefonski poziv ili nameravam da se vratim u pansion posle deset uveče, kako se povlači voda u toaletu i kako se koristi četka za WC šolju, šta sme da se baci u korpu za otpatke u sobi, a šta se mora pažljivo odložiti u spoljni kontejner, gde i kako se brišu noge prilikom svakog ulaska, kako se koristi radijator sa tri rebra i kad je to dozvoljeno (u suštini samo ako nastupi ledeno doba). Sve to mi je bilo iznenađujuće novo. U mojoj zemlji iznajmili biste sobu u motelu, deset sati pravili što veći i verovatno nepopravljiv nered, a sledećeg jutra biste otišli. Ovo je podsećalo na vojsku.
„Soba se iznajmljuje na najmanje pet noći”, nastavila je gospođa Smegma. „Cena je funta dnevno, a uračunat je pravi engleski doručak.”
„Pet noći?”, uzviknuo sam. Nameravao sam da ostanem samo jednu. Šta da radim pet dana u Doveru?
Gospođa Smegma je izvila obrvu. „Da li ste planirali da ostanete duže?”
„Ne”, odgovorio sam. „Ne. U stvari.
„Dobro je, zato što za vikend dolazi grupa škotskih penzionera i bilo bi nezgodno. Tačnije, bilo bi nemoguće.” Ispitivački me je pogledala, kao da sam fleka na tepihu, pitajući se da li bi mogla još nečim da mi zagorča život. Mogla je. „Uskoro izlazim pa ću morati da vas zamolim da napustite sobu za petnaest minuta.”
Opet sam se zbunio. „Molim? Želite da izađem? Ali tek što sam stigao.”
„Takav je kućni red. Možete da se vratite u četiri.” Pošla je ka vratima pa se opet okrenula. ,,Oh, hoćete li biti ljubazni da noću skidate prevlaku? Imali smo nekoliko neprijatnih slučajeva sa flekama. Ako oštetite prevlaku, moraću dodatno da vam naplatim. Razumete me, naravno?”
Glupavo sam klimnuo glavom i ona je konačno izašla. Stajao sam tako, osećajući se izgubljeno, klonulo i daleko od kuće. Proveo sam noć na otvorenom koja je bila toliko neprijatna da se graničila sa histerijom. Boleli su me svi mišići u telu, bio sam ukočen od spavanja na klinovima, a koža mi je bila maltene garava od prljavštine iz dve države. Do ovog trenutka održavala me je pomisao da ću uskoro zagnjuriti u kadu punu tople, okrepljujuće vode, a zatim provesti četrnaest sati u mirnom, dubokom snu, valjajući se na pahuljasto mekanim jastucima pod debelim pokrivačem.
Dok sam stajao i pokušavao da prihvatim saznanje da moja noćna mora umesto da se završi u stvari tek počinje - vrata su se otvorila i gospođa Smegma je odmarširala do gole sijalice iznad lavaboa. Pokazala mi je bila kako se pali - „Nema potrebe da cimate, dovoljno je da nežno povučete”
- i očigledno se setila da ju je ostavila upaljenu. Isključila je sijalicu, čini mi se, jakim trzajem, još jednom sumnjičavo odmerila i mene i sobu pa opet izašla.
Kad sam se uverio da se neće ponovo vratiti, tiho sam zaključao vrata, navukao zavese i ispisao se u lavabo. Izvadio sam knjigu iz ranca i dugo se zadržao pored vrata, razgledajući uredne, nepoznate stvari u svojoj samotnoj sobi.
„Šta li je jebena prevlaka?”, upitao sam se slabašnim, nesrećnim glasom pa tiho izašao.

*

Koliko je Engleska bila drugačija tog proleća 1973! Jedna funta vredela je 2,46 dolara. Prosečna neto nedeljna plata iznosila je 30,11 funti. Kesica čipsa koštala je pet penija, sok osam, ruž za usne četrdeset i pet, kutija čokoladnog keksa dvanaest penija, pegla četiri i po funte, električni čajnik sedam funti, crno-beli televizor šezdeset a kolor tri stotine, radio šesnaest, prosečan obrok jednu funtu. Avionska karta sa rezervacijom od Njujorka do Londona zimi je koštala 87,45 funti, a 124,95 tokom leta. Mogli ste da provedete osam dana na Tenerifama za šezdeset i pet funti ili petnaest dana za devedeset i tri preko agencije Kuks golden vings holidej. Znam sve te podatke zato što sam pre puta kupio primerak Tajmsa od 20. marta 1973, dana kad sam stigao u Dover, i pročitao obaveštenje Vlade o trenutnim cenama i kako će na njih uticati rigorozan nov porez po imenu PDV, čije se uvođenje očekivalo za nedelju-dve. Suština obaveštenja bila je da će određeni artikli poskupeti zbog PDV-a, dok će drugi pojeftiniti. (Ha!) Ako me sećanje ne vara, avionsko slanje razglednice u Ameriku platio sam četiri penija, kriglu piva od pola litre trinaest, a prvu Pingvinovu knjigu koju sam kupio (Lažov Bili) trideset penija. Nov monetarni sistem upravo je proslavljao drugu godišnjicu ali ljudi su se još uvek preračunavali - „Blagi bože, pa to je maltene šest šilinga!” - a morao si da znaš da je nekadašnja kovanica od šest penija sad vredela dva i po penija, dok je gvineja iznosila 1,05 funtu.
Iznenađujuće veliki broj novinskih naslova te nedelje i danas bi bio aktuelan: „Štrajk kontrolora leta u Francuskoj”, „Ukaz
Vlade o sporazumu u Alsteru”, „Zatvaranje nuklearne istraživačke laboratorije”, „Oluja prekinula železnički saobraćaj” i večiti komentari o kriketu „Poraz Engleske” (ovog puta izgubila od Pakistana). Ali ono što je najviše privlačilo pažnju u novinskim naslovima te nedelje 1973, koje se maglovito sećam, jeste veliki broj industrijskih nemira: „Preti štrajk u Engleskoj naftnoj korporaciji”,
„Štrajk 2000 državnih službenika”, „Nije štampano londonsko izdanje Dejli mirora”, „10.000 radnika otpušteno iz Krajslera posle štrajka”, „Sindikati najavljuju ozbiljnu akciju za 1. maj”,
„12.000 đaka na jednodnevnom raspustu zbog štrajka nastavnika”, sve to u samo jednoj nedelji. Bila je to godina naftne krize i uspešnog obaranja Hitove vlade (iako su opšti izbori održani tek u februaru sledeće godine). Do kraja godine uvedeno je racionisano snabdevanje gorivom i širom zemlje su se na pumpama mogli videti kilometarski redovi. Inflacija se popela na 28 odsto. Dolazilo je do nestašica toalet papira, šećera, struje, uglja i mnogih drugih potrepština. Pola zemlje je štrajkovalo, dok je druga polovina radila tri dana nedeljno. Ljudi su kupovali božićne poklone u robnim kućama osvetljenim svećama i u očajanju gledali kako posle Vesti u 10 po naredbi Vlade nestaje slika sa ekrana. To je bila godina sporazuma u Saningdejlu, nesreće u Samerlendu na ostrvu Man, kontroverzi vezanih za Sike i upotrebu motociklističkih kaciga, debija Martine Navratilove na Vimbldonu. Engleska je te godina stupila na zajedničko tržište Evropske zajednice i - koliko god to danas delovalo neverovatno - objavila rat Islandu zbog prava na lov na bakalare (iako je rat više ličio na prenemaganje u stilu: „Ostavi tu ribu ili ćemo pripucati.”).
Ukratko, bila je to jedna od najneobičnijih godina u istoriji savremene Engleske. Naravno, nisam to znao tog kišnog martovskog jutra u Doveru. U stvari, nisam ništa znao, što predstavlja čudesan i neobičan doživljaj. Sve mi je izgledalo novo, tajanstveno i uzbudljivo na način koji je teško zamisliti. Engleska je obilovala izrazima koje nikad ranije nisam čuo - prošarana
slanina, skraćivanje sa strane i pozadi,3 beliša svetiljke,4 ubrusi, čajanke, sladoled u kornetu. Nisam umeo da izgovorim reči „pogačica” i „pitica”, niti imena gradića Touster ili Slau. Nikad nisam čuo za radnje Teško, mesta Pertšir i Denbišir, opštinske stanove, Morkamba i Vajza,5 prokop za prugu, božićne praskavce, bankarske odmore, čajni kolač sa grožđicama, mlekarske kamionete, međunarodne pozive, škotska jaja, mini moris i Dan maka. Nisam imao pojma šta znače GPO, LB W, GLC ili OAP.6 Odisao sam neznanjem. Najobičnije radnje predstavljale su tajnu za mene. Video sam da čovek na trafici traži „dvadeset broja šest” i dobija cigarete, zbog čega sam dugo bio u zabludi da se na kioscima artikli traže po rednim brojevima kao u kineskim ekspres restoranima. Sedeo sam pola sata u pabu pre nego što sam shvatio da treba da naručim za šankom, a kad sam to isto uradio u čajdžinici - rekli su mi da sednem.
Vlasnica čajdžinice obraćala mi se sa „ljubavi”. Sve prodavačice su me oslovljavale sa
„ljubavi”, a većina muškaraca sa „druže”. Nisam bio tamo ni dvanaest sati, a već su me svi zavoleli. I svi su jeli kao ja. Bilo je zaista uzbudljivo. Moja majka je godinama očajavala zato što sam, budući levoruk, učtivo odbijao da jedem na američki način - da držim viljušku u levoj ruci dok sečem hranu pa da je prebacim u desnu ruku kako bih zalogaj prineo ustima. To mi je izgledalo glupo i nespretno a sad je odjednom čitava jedna država jela kao i ja. I vozili su levom stranom! Ovo je raj. Nije prošlo ni pola dana, a već sam znao da želim da ostanem ovde.
Proveo sam dug dan u veselom, besciljnom lutanju stambenim i trgovačkim četvrtima, prisluškujući razgovore na autobuskim stanicama i uličnim ćoškovima, znatiželjno zavirujući u izloge
bakalnica, mesara i ribarnica, čitajući oglase i objave na banderama, tiho upijajući sve oko sebe. Popeo sam se do dvorca da bih uživao u pogledu i gledao trajekte kako plove tamo-amo, uz dužno poštovanje obišao Bele stene i staru gradsku tamnicu. Kasno po podne otišao sam u bioskop, privučen prilikom da se ugrejem i plakatom na kojem se nalazilo više oskudno odevenih devojaka sa zavodničkim izrazom na licu.
„Parter ili galerija?”, pitala me je blagajnica.
„Ne, nego Trampa žena u predgrađu”, odgovorio sam zbunjenim, tihim glasom.
Unutra sam otkrio jedan nov svet. Prvi put sam video bioskopske reklame, čuo najave sa britanskim akcentom, video prvu potvrdu Britanske komisije za filmsku cenzuru („Ovaj film ocenjen je pogodnim za odrasle od strane lorda Harleka, koji je uživao u njemu”) i, na svoje zadovoljstvo, otkrio da je u engleskim bioskopima dozvoljeno pušenje - koga briga za opasnost od požara. Sam film pružao je obilje društvenih i leksičkih informacija, kao i priliku da odmorim zabridele noge i vidim mnoštvo privlačnih devojaka kako se zabavljaju. Među mnogim frazama koje sam prvi put čuo bile su „razuzdan vikend”, „klonja”, „drkadžija”, „au pair”7 „spojene kuće”, „skidačica pantalona” i
„brzo tucanje uz šporet” i sve su se kasnije pokazale vrlo korisnim. Za vreme pauze - još jednog uzbudljivog noviteta - popio sam svoju prvu kiaoru,8 koju sam kupio od devojke što se strašno dosađivala i imala neobičnu sposobnost da uzima stvari iz svog osvetljenog poslužavnika i vrača kusur a da pri tom ne skrene pogled sa zamišljene tačke u međuprostoru. Posle filma sam večerao u malom italijanskom restoranu preporučenom u reklami pre filma, pa se zadovoljno vratio u pansion dok je noć padala na Dover. Sve u svemu, proveo sam veoma zadovoljavajući i prosvetljujući dan.
Nameravao sam da rano legnem, ali na putu do sobe video sam vrata na kojima je pisalo GOSTINSKI SALON i proturio glavu unutra. Bila je to velika dnevna soba; unutra su se nalazile fotelje i sofa, sa uštirkanim zaštitnim presvlakama na naslonima, polica sa skromnom zbirkom knjiga i slagalica, nekoliko stočića sa časopisima iskrzanih ivica i veliki televizor u boji. Uključio sam televizor i, dok sam čekao da se pojavi slika, prelistao nekoliko časopisa. Svi su bili ženski, ali razlikovali su se od časopisa koje su čitale moja majka i sestra. Članci u časopisima koje su one čitale bavili su se seksom i samozadovoljavanjem; imali su naslove poput „Kako doživeti višestruki orgazam”, „Seks u kancelariji - kako doći do njega”, „Tahiti - novo mesto za divlji seks”, „Prašume koje izumiru - jesu li dobre za seks?”. Engleski časopisi bavili su se smernijim željama. Naslovi su glasili: „Ištrikajte komplet - pulover i džemper”, „Najbolji način da uštedite novac”, „Isheklajte futrolu za sapun” i „Stiglo je leto - vreme je za majonez”.
Na televiziji se prikazivala serija Džejson King. Ako ste u ranim sedamdesetim imali određen broj godina a niste imali bogat društveni život petkom uveče, možda ćete se setiti smešnog pokvarenjaka u odvratnom kaftanu koga su žene, iz samo njima poznatih razloga, smatrale neodoljivim. Nisam znao treba li time da budem ohrabren ili deprimiran. Najzanimljivije u vezi s tom serijom, koju sam gledao samo jednom pre više od dvadeset godina, jeste da me nikad nije minula želja da tog tipa izmlatim bejzbol palicom sa klinovima.
Pri kraju serije ušao je jedan od stanara, noseći lavor sa kipućom vodom i peškir. Ispustio je samo jedno iznenađeno ,,Oh!” kad me je video, pa otišao da sedne pored prozora. Bio je mršav, crven u licu i ispunio je sobu mirisom kreme za opekotine. Izgledao je kao neko ko ima nezdrave
seksualne nagone - onako kako nas je nastavnik fizičkog upozoravao da ćemo izgledati ako budemo često masturbirali (ukratko, izgledao je kao nastavnik fizičkog). Nisam siguran ali gotovo da bih se mogao zakleti da sam ga video u bioskopu kako kupuje pakovanje kondoma sa mirisom voća. Posmatrao me je kradomice, verovatno razmišljajući o meni na sličan način, pa pokrio glavu peškirom, nagnuo lice nad lavor i ostao u tom položaju veći deo večeri.
Nekoliko minuta kasnije, ušao je ćelav sredovečan muškarac - prodavač cipela, rekao bih - meni uputio „Dobro veče”, a glavi pod peškirom rekao „Zdravo, Ričarde”, pa se smestio pored mene. Ubrzo nam se pridružio stariji čovek sa štapom, jedne klecave noge i nabusit. Smrknuto nas je odmerio, gotovo neprimetno klimnuo glavom u znak pozdrava i svalio se u fotelju, gde je proveo narednih dvadeset minuta pomerajući nogu tamo-amo kao da je težak komad nameštaja. Pretpostavio sam da su svi stalni gosti.
Počela je serija zvana Moj komšija je crnja. Ne verujem da se stvarno tako zvala, ali to joj je bila suština: da je veoma smešno imati crnce za prve komšije. Dijalozi su bili u stilu: „Zaboga, bako, u tvom ormanu se krije jedan crnac!” i „Pa, nisam mogla da ga vidim u mraku, zar ne?” Bila je to beznadežno glupa serija. Ćelavi muškarac pored mene plakao je od smeha, a ispod peškira se povremeno čulo oduševljeno graktanje, samo se pukovnik nijednom nije nasmejao. On je neprestano zurio u mene kao da pokušava da se seti sa kojim bih mračnim događajem iz njegove prošlosti mogao da imam veze. Kad god bih pogledao u njegovom pravcu, streljao me je očima. Bilo je iritirajuće.
Na ekranu se pojavio vatromet najavljujući blok reklama, što je ćelav muškarac iskoristio da se, srdačno ali zbunjujuće nepo-
vezano, raspita ko sam i kako sam se obreo među njima. Oduševio se kad je čuo da sam Amerikanac. „Oduvek sam želeo da posetim Ameriku”, rekao je. „Recite mi, imate li Vulvorts?.”
„Pa, Vulvorts je američka kompanija.”
„Ma nemojte reći!”, uzviknuo je. „Da li ste čuli, pukovniče? Vulvorts je američka firma.” Pukovnik je ostao ravnodušan. ,,A kornfleks?”
„Molim?”
„Da li imate kornfleks u Americi?”
„Da. Znate, i kornfleks je američki proizvod.”
„Nemoguće!”
Neuverljivo sam se nasmešio i počeo da molim svoje noge da me izvedu odatle, ali donji deo mog tela nije hteo da me posluša i ostao je nepomičan.
„Zamisli! Pa šta vas dovodi u Englesku kad imate kornfleks kod kuće?”
Pogledao sam ga da vidim je li ozbiljan pa se nerado upustio u kratak pregled, pun zamuckivanja, mog dotadašnjeg života. Shvatio sam da je opet počela serija i da se on čak i ne pretvara da me sluša tako da sam zaćutao i proveo drugi deo serije tiho ključajući od vreline pukovnikovog pogleda.
Konačno se serija završila i baš sam hteo da ustanem i srdačno se oprostim od vesele trojke kad
se vrata otvoriše i ude gospođa Smegma, noseći poslužavnik sa servisom za čaj i tanjirom biskvita koji su se, verujem, zvali čajni kolačići. Svi su odjednom živnuli, razdragano počeli da trljaju ruke i ponavljaju „Oooh, divno!”. I dan-danas sam zadivljen sposobnošću Engleza svih uzrasta i socijalnih staleža da se istinski oduševe kad ih ponudite vrelim napitkom.
„Kakav je bio Svet ptica večeras, pukovniče?”, pitala je gospoda Smegma dok mu je pružala šolju čaja i biskvit.
„Ne bih znao”, lukavo je odgovorio. „Neko je...”, zastao je kako bi me značajno prostrelio pogledom, „...prebacio na
drugi program.” I gospođa Smegma mi je uputila oštar pogled, saosećajući sa pukovnikom.
Mislim da su se tucali.
„Svet ptica je pukovnikova omiljena emisija”, saopštila mi je tonom koji je prevazilazio mržnju pa mi dodala šolju čaja i tvrd beličast biskvit.
Promucao sam neko jadno izvinjenje.
„Večeras su bili morski papagaji”, dobacio je muškarac crvenog lica, delujuči veoma zadovoljno sobom.
Gospođa Smegma se zagledala u njega kao da je iznenađena što on ume da priča. „Morski papagaji!”, uzviknula je i uputila mi poražavajući pogled kao da ne može da veruje da neko može da bude toliko neobziran. „Pukovnik ih obožava. Zar ne, Arture?” Sigurno su se tucali.
„Da, baš ih volim”, odgovorio je pukovnik i, sav ojađen, pojeo šeri bombonu.
Posramljen, tiho sam srkutao čaj i grickao biskvit. Još nikad nisam pio čaj s mlekom ili jeo biskvit koji je toliko podsećao na kamen. Imao je ukus nečega što bih dao australijskom papagaju da ojača kljun. Posle izvesnog vremena, ćelavi muškarac se nagnuo prema meni i tiho mi poverio:
„Nemojte da se uzbuđujete zbog pukovnika. Sasvim je drugi čovek otkako je izgubio nogu.”
„Onda se, za njegovo dobro, nadam da će je uskoro pronaći”, osmelio sam se za blagi sarkazam. Ćelavac je prasnuo u grohotan smeh i u jednom užasnom trenutku pomislio sam da će moju malu doskočicu podeliti sa pukovnikom i gospođom Smegmom. Umesto toga, pružio mi je mesnatu šaku i predstavio se. Ne sećam se njegovog imena, ali bilo je to jedno od onih koje samo Englezi mogu imati - Kolin Krepsprej ili Bertram Pentišild9 ili nešto podjednako neverovatno.
Lukavo sam se nasmešio, uveren da me zavitlava, i odgovorio: „Zafrkavate me.”
„Ni najmanje”, hladno je odvratio. „Zašto, čini vam se smešnim?”
„Samo je malo... neobično.”
„Pa, vama može tako da deluje”, odgovorio mi je i okrenuo se pukovniku i gospođi Smegmi.
Shvatio sam da sam upravo, i verovatno zauvek, ostao bez ijednog prijatelja u Doveru.

*
Sledeća dva dana gospođa Smegma proganjala me je bez milosti dok su je ostali, uveren sam, izveštavali o mojim nedelima. Korila me je što nisam ugasio svetio u svojoj sobi pre nego što sam izašao, što nisam spustio dasku na WC šolji, što sam dva dana uzastopno naručio pun engleski doručak i oba puta ostavio prženi paradajz, što sam potrošio pukovnikovu toplu vodu - nisam ni znao da on ima svoju vodu sve dok nije počeo bučno da drma kvaku i ispušta ojađene zvuke u hodniku.
„Vidim da opet niste pojeli prženi paradajz”, rekla mi je drugog dana. Kako je to bila neoboriva istina, nisam znao šta da joj odgovorim pa sam nabrao čelo i zurio s njom u sporni paradajz. Da budem iskren, dva dana sam se pitao šta li je to. „Mogu li da vas zamolim”, rekla je glasom punim bola od dugogodišnjeg nerviranja, „da mi ubuduće kažete da ne želite prženi paradajz uz doručak.”
Zbunjeno sam gledao kako odlazi. „Mislio sam da je krvava krpa!”, poželeo sam da doviknem ali, naravno, nisam ništa rekao. Išunjao sam se iz prostorije praćen trijumfalnim osmesima ostalih stanara.
Trudio sam se da što više vremena provodim van pansiona. Otišao sam u biblioteku i potražio reč „prevlaka” u rečniku kako bih barem izbegao grdnje zbog toga. (Zapanjio sam se kad sam video šta znači; tri dana sam bio petljao s prozorom.) A kad sam bio u pansionu, trudio sam se da budem tih i neupadljiv. Čak sam uspevao da se tiho okrećem u svom krevetu koji je škripao. Ali koliko god se trudio, izgleda da mi je bilo suđeno da je nerviram. Trećeg popodneva, dok sam pokušavao da se ušunjam u svoju sobu, gospoda Smegma me je presrela u hodniku, značajno mi pokazala praznu paklu cigareta i zahtevala da joj kažem da li sam je ja bacio u živu ogradu. Počeo sam da razumem one nevine ljudi koji su potpisivali neverovatna priznanja u policijskoj stanici. Te večeri sam zaboravio da isključim bojler posle brzog tuširanja u tajnosti i napravio strašan propust zaboravivši da pokupim dlake iz odvoda. Poslednje poniženje usledilo je narednog jutra. Gospođa Smegma me je bez reči sprovela do toaleta i pokazala mi malo govno koje voda nije odnela. Dogovorili smo se da odem odmah posle doručka.
Uhvatio sam brzi voz za London i otada nisam bio u Doveru.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:15 am






PRVO POGLAVLJE

Postoje određena čudna verovanja koja prihvatite ako dugo živite u Engleskoj. Jedno od njih je da su ranije leta trajala duže i da su bila sunčanija. Drugo - da bi nacionalna fudbalska reprezentacija trebalo lako da izađe na kraj sa Norveškom. Treče je uverenje da je Engleska velika država. Ovo poslednje verovatno je i najneobičnije.
Ako u pabu spomenete da nameravate da idete kolima od, recimo, Sarija do Kornvola, što je razdaljina koju bi mnogi Amerikanci rado prešli samo da bi kupili tortilju, vaši sagovornici će sumnjičavo naduti obraze, razmeniti znalačke poglede, izduvati vazduh kao da žele da kažu ,,E, to je krupan zalogaj” i upustiti se u dugu živu raspravu da li je bolje ići autoputem A30 do Stokbridža pa skrenuti na A303 do Ilčestera ili se opredeliti za A361 do Glastonberija preko Čepton Maleta. Za samo nekoliko minuta, razgovor će obilovati tolikim mnoštvom pojedinosti da vam, kao strancu, preostaje samo da odmahujete glavom u čudu.
„Znate ono proširenje na autoputu čim se izađe iz Vorminstera, gde je ona kanta za đubre s polomljenom drškom?”, upitaće neko. „Znate, odmah posle isključenja za Litl pjuking10 ali pre malog kružnog toka na B6029. Odmah pored osušenog platana.”
U tom trenutku shvatate da ste jedina osoba u društvu koja ne klima glavom.
„Pa, oko četiri stotine metara dalje, ne na prvom skretanju levo, već na drugom, nalazi se sporedan put između dve živice od gloga pomešanog s malo leske. Ako kreneš tim putem pored rezervoara, ispod železničkog mosta, pa oštro skreneš desno kod Prokletog orača...”
„Lep mali pab”, ubaciće se uglavnom, iz nekog razloga, muškarac u debelom džemperu na zakopčavanje. „Imaju dobro pivo old todžem.”
„... produžiš zemljanim putem kroz vojno strelište, pa se iza cementare spustiš na B3689 kod obilaznice Rems droping.11 Tako ćeš uštedeti tri-četiri minuta i zaobići rampu kod Grejt šeginga.”12
„Naravno, pod uslovom da ne dolaziš iz Krukarna”, revnosno će neko dodati. ,,E, u tom slučaju.
Recite dvojici ili više muškaraca u pabu imena bilo koja dva mesta u Engleskoj i oni će satima srećno pričati o tome. Kuda god da nameravate da idete, svi će se složiti da je to izvodljivo sve dok pažljivo izbegavate Oukhempton, kružni tok Henger lejn, središnji Oksford i most preko reke Severn prema zapadu u periodu od tri po podne petkom do ponedeljka u deset ujutru. Naravno, osim za vreme bankarskog odmora kad ne bi trebalo nikud ići. „Ne idem čak ni do prodavnice na uglu za vreme bankarskog odmora”, ponosno će procvrkutati neko iz prikrajka, kao da je godinama lukavo uspevao da izbegne ozloglašeno usko grlo na Skoč korneru time što je ostajao kod kuće u Stejnsu.
Konačno, kad su zamršeni sporedni putevi, haotična preusmeravanja i stajališta u kojima se može kupiti pristojan sendvič sa šunkom toliko podrobno pretreseni da vam se čini da će vam uši eksplodirati, neko iz društva okrenuće se ka vama i onako uzgred, uz gutljaj piva, pitati kad
nameravate da krenete. Kad se to dogodi, nipošto ne smete da odgovorite na onaj vaš smušen način -
,,Oh, nisam siguran, verovatno oko deset” - zato što će svi početi iznova.
„Deset sati?”, uzviknuće neko i zabaciti glavu što više može. „Deset ujutru?” Napraviće izraz lica kao da ga je loptica za kriket pogodila u jaja ali ne želi da ispadne mlakonja pred svojom devojkom. „Pa, na tebi je da odlučiš, naravno, ali da ja želim da stignem u Kornvol do tri, krenuo bih juče.”
,,Juče?”, zapanjiće se neko drugi, podsmehujući se ovom neumesnom optimizmu. „Mislim da si zaboravio, Koline, da je ove nedelje raspust u Nort Viltširu i Vest Samersetu. Biće ubistveno između Svindona i Vorminstera. Ne, trebalo je da kreneš prošlog utorka.”
,,A ovog vikenda se održava Grejt vest stim reli u Litl Driblingu”, pridružiće vam se neko sa drugog kraja paba zato što postoji izvesno zadovoljstvo u saopštavanju neprijatnih vesti o stanju u saobraćaju. „Biće 375.000 automobila kod gostionice Litl šef pored kružnog toka u Apton Daptonu. Jednom smo tamo proveli jedanaest sati na začelju kolone - i to samo da bi izašli sa parkinga. Ne, trebalo je da kreneš dok si još bio u majčinoj utrobi ili, još bolje, dok si bio samo spermatozoid. A čak ni onda ne bi uspeo da nađeš parking mesto iza Bodmina.”
Ranije, dok sam bio mlađi, ova alarmantna upozorenja shvatao sam doslovno. Odjurio bih kući, navio budilnik, probudio, na opšte negodovanje, zabrinutu porodicu u četiri i potrpao ih u kola tako da bismo krenuli pre pet sati. I stigli bismo u Njukvi taman na vreme za doručak tako da smo morali da čekamo sedam sati da nam neko iz odmarališta da ključeve od prokletog bungalova. A najgore od svega jeste to što sam pristao da pođem na put samo zato što sam mislio da se mesto zove Nuki13 i želeo da obogatim svoju zbirku razglednica.
Poznato je da Englezi imaju neku samo njima svojstvenu predstavu o razdaljinama. To se najbolje vidi po njihovom stavu da je Engleska usamljeno ostrvo usred pustog zelenog mora. Oh, da, znam da ste svi svesni toga, doduše na apstraktan način, da se u neposrednoj blizini nalazi velika kopnena površina zvana Evropa, koju povremeno posetite da biste premlatili nekog Nemca ili proveli odmor na Mediteranu, ali nemate osećaj da vam je taj kontinent blizu u nekom značajnom smislu kao što je to, recimo, Diznilend. Ako je vaše poznavanje geografije oblikovano samo onim što ste pročitali u novinama ili videli na televiziji, nemate drugog izbora osim da zaključite da se Amerika nalazi nedaleko od Irske, da su Francuska i Nemačke negde kod Azora, da je Australija jedno od ratom zahvaćenih područja na Bliskom istoku i da je većina drugih država ili mitološka (prvenstveno Burundi, El Salvador, Mongolija i Butan) ili da se do njih može stići samo svemirskim brodom. Pogledajte samo koliko se medijske pažnje u Engleskoj posvećuje beznačajnim američkim ličnostima poput Olivera Norta, Lorene Babit ili O. Džej Simpsona - čoveka koji se bavio sportom koji većina Engleza ne razume pa snimio nekoliko reklama za rentakar - i uporedite to sa svim vestima iz bilo koje godine iz Skandinavije, Austrije, Švajcarske, Grčke, Portugala i Španije. Zaista je besmisleno. Ako izbije politička kriza u Italiji ili nuklearna eksplozija u Karlsrueu, možda ćete o tome pronaći nekoliko stubaca u unutrašnjim stranama. Ali ako žena u Šitkikeru,14 u zapadnoj Virdžiniji, u nastupu besa odseče mužu kitu i baci je kroz prozor, to će biti druga vest u Vestima u 9, a Sandej tajms će odmah poslati ekipu na lice mesta. Pa vi to shvatite ako možete.
Sećam se, živeo sam u Bornmutu više od godinu dana kad sam kupio prva kola i dok sam tražio
neku stanicu na radiju, iznenadio sam se time što su mnoge stanice bile francuske. Pogledao sam mapu i iznenadio se još više kad sam video da je Šerbur bliži od Londona. Ispričao sam to sutradan na poslu, ali većina mojih kolega nije htela da mi veruje. Čak i kad sam im pokazao razdaljine na mapi, samo su se sumnjičavo namrštili i rekli nešto poput: „Pa, dobro, možda je bliži, ali isključivo u fizičkom smislu”, kao da sam ja cepidlačio i kao da vam je potrebno sasvim drugačije shvatanje razdaljine kad se pređe Lamanš. Naravno, bili su u pravu. I dan-danas se zapanjim kad shvatim da mi treba više vremena da u avionu otvorim mali tetrapak mleka i prospem ga po sebi i putniku pored sebe (neverovatno koliko mleka stane u te kutije, zar ne?) nego da stignem od Londona do Pariza ili Brisela, gde svi izgledaju kao Iv Montan ili Žana Moro.
Pričam sve ovo zato što sam doživeo slično iznenađenje jednog neobično vedrog i sunčanog jesenjeg popodneva dok sam stajao na prljavoj plaži u Kaleu i gledao u tačku na horizontu koja je očigledno predstavljala suncem okupane Bele stene u Doveru. Znao sam, teorijski, da se može pljunuti do Engleske, udaljene svega nešto više od trideset kilometara, ali bilo mi je teško da poverujem da mogu da je vidim sa plaže u drugoj državi. Toliko sam bio zapanjen da sam pitao zamišljenog muškarca koji je teškim koracima prolazio pored mene da mi potvrdi.
,,Excusezmoi, monsiuer”, rekao sam na svom najboljem francuskom. „C'est Anglettere ono tamo?”
Trgao se iz svojih mislio da bi pogledao gde upirem prstom pa potišteno klimnuo glavom kao da želi da kaže „Avaj, jeste” i odvukao se dalje.
„Pa, vidi ti to”, promumlao sam i pošao u razgledanje grada.
Kale je zanimljivo mesto koje postoji samo da bi Englezi u šuškavim trenerkama imali kuda da odu na jedan dan. Teško oštećen u bombardovanju, grad je posle rata pao u šake ondašnjih gradskih arhitekata tako da je sad izgledao kao nešto što je zaostalo posle Exposition du Cement 1957. Iznenađujuće veliki broj građevina u centru, a naročito oko tmurnog Place d'Armes, izgledao je kao da je podignut po uzoru na ambalažu iz supermarketa, prvenstveno kutije jakobs keksa sa čokoladnim filom. Neke strukture su čak bile podignute iznad puteva, još jedan dokaz oduševljenja urbanista pedesetih godina novim mogućnostima koje im je pružao beton. Jedna od istaknutih građevina u centru, kao što se moglo pretpostaviti, bio je Holidej in, koji je ličio na kutiju kornfleksa.
Ali to mi nije smetalo. Bilo je miholjsko leto i nalazio sam se u Francuskoj, srećan zato što me očekuje dugo putovanje koje mi pruža nesvakidašnju priliku da ništa ne radim nedeljama a da to nazivam poslom. Dogovorio sam se sa ženom da se preselimo u Ameriku na izvesno vreme kako bi naša deca mogla da iskuse život u drugoj zemlji, a moja žena dobila priliku da uživa u kupovini do deset sati uveče sedam dana nedeljno. Nedavno sam pročitao rezultat jedne telefonske ankete prema kojoj čak tri miliona i sedamsto hiljada Amerikanaca veruje da su ih u nekom trenutku oteli vanzemaljci, što je predstavljalo očigledan znak da sam potreban svom narodu. Ali želeo sam da bacim još jedan pogled na Englesku tako da sam pošao na oproštaj no putovanje zelenim prijatnim ostrvom koje mi je toliko dugo bilo dom. Otišao sam u Kale zato što sam želeo da uđem u Englesku na isti način kao prvi put - sa mora. Sutra ću se ukrcati na rani trajekt i započeti ozbiljan posao istraživanja Engleske, ispitivanja njenih javnih i skrivenih delova, ali danas sam slobodan i bezbrižan. Ne moram ništa da radim, osim da udovoljavam sebi.
Bio sam razočaran kad sam video da na ulicama Kalea niko ne izgleda kao Iv Montan, Žana Moro ili barem kao sjajni Filip Noare. Svuda su bili Englezi u sportskoj odeći. Svi su delovali kao da im samo fale pištaljke oko vrata i fudbalske lopte u rukama. Umesto toga, vukli su teške torbe pune flaša koje su zveckale i pakovanja smrdljivog sira i pitali se zašto li su uopšte kupili sir i šta da rade sa sobom do trajekta u četiri. U prolazu ste mogli da čujete kako tiho gunđaju: „Šezdeset franaka za kutiju odvratnog kozjeg sira? E, sigurno ti neće biti zahvalna
na tome.” Svi su izgledali kao da žude za dobrom šoljom čaja i porcijom prave hrane. Palo mi je na pamet da bih mogao da zaradim malo bogatstvo kad bih otvorio kiosk sa hamburgerima. Mogao bi da se zove Burgeri Kalea.
Moram priznati da, osim kupovine i tihog gunđanja, u Kaleu nema šta da se radi. Ispred hotela De Ville nalazi se čuveni Rodenov kip, a postoji samo jedan muzej, Musée des Beaux-Arts et de la Dentelle („Muzej lepe umetnosti i zuba”, ako me moj francuski ne vara). Međutim, muzej je bio zatvoren, hotel De Ville bio je daleko, a Rodenov kip se ionako mogao videti na svim razglednicama. Na kraju sam, kao i svi ostali, pošao u obilazak prodavnica sa suvenirima kojima Kale obiluje.
Iz razloga koje nikad nisam razumeo, Francuzi imaju naročit smisao za kič religiozne suvenire. U jednoj tmurnoj radnjici na uglu Place d'Armes pronašao sam jedan koji mi se dopao: bila je to figura plastične Bogorodice, ispruženih ruku, koja je stajala u nekoj vrsti pećine napravljene od školjki, malih morskih zvezda, čipkastih čuperaka osušene morske trave i jednog poliranog kraka jastoga. Bogorodica je imala oreol od plastične zakačke za zavese, a preko kraka je nadahnut umetnik urednim slovima napisao jedno neobično veselo „Kale!”. Oklevao sam zato što je bila skupa, ali kad mi je prodavačica pokazala da se uključuje u struju i svetli kao ringišpil u lunaparku u Margejtu, pitao sam se samo da li će mi jedna biti dovoljna.
„C'est trés jolie”, zapanjeno je prošaputala prodavačica kad je shvatila da ću zaista da potrošim novac na tu stvar i požurila da je zavije i naplati pre nego što dođem sebi i uzviknem: „Gde se nalazim? I kakvo je, zaboga, ovo morbidno francusko merde ispred mene?”
„C'est trés jolie”, umirujuće je ponavljala kao da se plaši da me ne trgne iz mog budnog transa. Mislim da dugo nije prodala nijednu Bogorodicu-sa-školjkama-koja-povremeno-svetli. U svakom slučaju, dok su se vrata prodavnice zatvarala za mnom, jasno sam čuo uzvik radovanja.
Kako bih proslavio, svratio sam na kafu u popularni kafe u Rue de Gaston Papin et Autres Dignitaires Obscure. Kale je iznutra odisao francuskom atmosferom. Ljudi su pozdravljali jedni druge poljupcem u oba obraza i bili su obavijeni plavim dimom goloaza ili zitana. Jedna elegantna žena u crnom na drugom kraju prostorije neverovatno je podsećala na Žanu Moro, koja je svratila da krišom popije čašu pernoa i zapali cigaretu pre scene sahrane u filmu La Vie Drearieuse. Napisao sam porodici razglednicu i uživao u svojoj kafi, a onda satima do sumraka prijateljski ali uzaludno mahao užurbanom konobaru nadajući se da ću ga privoleti da dođe do stola i naplati moj skroman račun.
Otišao sam u mali bistro preko puta ulice i iznenađujuće dobro večerao za male pare - jedno se mora priznati Francuzima: zaista umeju da naprave dobar pomfrit. Popio sam dve flaše stela artoa u kafeu gde me je uslužio dvojnik Filipa Noarea u mesarskoj kecelji i rano se povukao u svoju skromnu hotelsku sobu, gde sam se izvesno vreme igrao sa figurom Bogorodice od školjki dok nisam legao i
proveo noć slušajući automobile kako jure pod prozorom.
Rano sam doručkovao, platio Žeraru Depardjeu - eh, to je bilo iznenađenje - i iskoračio u još jedan dan koji je obećavao. Gledajući u neobično malu mapu koju sam dobio zajedno sa kartom za trajekt, pošao sam u potragu za terminalom. Na mapi je delovao veoma blizu, maltene u centru grada, ali u stvarnosti je bio udaljen više od dva kilometra, na samom kraju neobične pustoši naftnih rafinerija, napuštenih fabrika i jutara pustopoljine po kojoj su bile razbacane stare grede i gomila nazubljenog betona. Provlačio sam se kroz rupe u ogradama povezanim lancima i između zarđalih železničkih vagona sa polomljenim prozorima. Na znam kako su drugi ljudi stizali do trajektnog terminala u Kaleu, ali imao sam osećaj da niko nije išao ovim putem. Sve vreme sam neprijatno bio svestan toga - tačnije, obuzimala me je panika - da se bliži vreme polaska trajekta i, iako sam video terminal, činilo mi se da mu se nimalo nisam približio.
Konačno, posle pretrčavanja dvostrukih železničkih šina i pentranja uz nasip, stigao sam do terminala. Bio sam bez daha, kasnio sam i izgledao kao neko ko je upravo preživeo rudarsku nesreću. Nametljiva žena koja je izgledala kao da pati od veoma bolne menstruacije sprovela me je do autobusa koji me odvezao do trajekta. Iskoristio sam taj predah da pregledam svoje stvari i, na svoje tiho očajanje, otkrio da je moja voljena skupa figura Bogorodice ostala bez oreola i da se školjke osipaju.
Ukrcao sam se na trajekt, obilno se znojeći i pomalo uznemiren. Priznajem da nisam neki moreplovac. Pripadne mi muka čak i na pedalinu. A nimalo me nije ohrabrivala činjenica da sam se nalazio na jednom od onih Ro-Ro trajekata (skraćeno za truckanje tamo-amo)15 i da sam svoj život poverio kompaniji koja nije imala besprekornu istoriju zatvaranja vrata na pramcu, što predstavlja nautički ekvivalent za skidanje cipela pre ulaska u kadu.
Brod je bio pun ljudi, sve samih Engleza. Lutao sam okolo petnaestak minuta pitajući se kako li su oni stigli a da se nisu isprljali; ušao u djuti-fri šop u kojem je vladao haos zbog gomile ljudi u šuškavim trenerkama i odmah izašao; prošetao restoranom noseći poslužavnik i gledajući hranu pa vratio poslužavnik na mesto (postojao je red za vraćanje poslužavnika!); pokušao da nađem slobodnu stolicu usred horde podivljale dece i konačno našao izlaz na vetrovitu palubu na kojoj je dvesta sedamdeset i četvoro ljudi, pomodrelih usana i kose koja im se vijorila oko glave, pokušavalo sebe da ubedi da im nije hladno zato što sija sunce. Vetar im je šibao jakne zvukom nalik na pucnjavu, nosio malu decu po palubi i, na neizgovoreno zadovoljstvo svih nas, srušio plastičnu šolju čaja u krilo jedne debele žene.
Ubrzo su Bele stene Dovera izronile iz mora i počele da nam se približavaju; činilo se da je trajekt odmah posle toga uplovio u pristanište i njuškom nespretno udario u dok. Sa razglasa se čulo obaveštenje da se putnici koji putuju peške okupe na izlazu sa desne strane broda na palubi ZX-2 pored Sunčanog salona - kao da je to nešto značilo ikome - i svi smo krenuli u duga, smušena, pojedinačna istraživanja trajekta: uz stepenice i niz njih, kroz restoran i salon prve klase, ostave, kuhinju ispunjenu Indusima koji su rintali, nazad u restoran kroz drugi ulaz i konačno - ni sam ne znam kako - napolje u gostoljubivu, vlažnu i sunčanu Englesku.
Bio sam nestrpljiv da opet vidim Dover posle toliko godina. Pošao sam u centar šetalištem pored mora i, uz mali usklik sreće, ugledao zaklon u kojem sam prespavao pre toliko godina. Bio je
prekriven sa još desetak slojeva žuč zelene farbe, ali u suštini je ostao isti, jedino je more bilo blistavije i izrazitije plave boje nego kad sam ga poslednji put video. Ali sve ostalo se promenilo. Na mestu niza elegantnih kuća sa džordžijanskim terasama, nalazile su se velike odbojne stambene zgrade od cigle. Taunvol strit, glavni put prema zapadu, sad je bio daleko širi i prometniji. Postojao je i metro do centra grada, koji je takođe bio neprepoznatljiv.
Glavna trgovačka ulica postala je pešačka zona, a Market skver pretvoren je u razmetljivo popločan trg sa uobičajenim ukrasima od kovanog gvožđa. Sam centar grada bio je nezgrapno stisnut između širokih prometnih ulica kojih se nisam sećao. Postojala je i nova turistička organizacija nazvana „Iskustvo Belih stena”, gde, sudeći po imenu, možete da saznate kako se oseća krečnjačka stena stara osamsto miliona godina. Ništa nisam mogao da prepoznam. Problem sa engleskim gradovima je u tome što se nimalo ne razlikuju jedan od drugog. Svi imaju radnje Buts, V. H. Smit i Marks i Spenser. Mogao sam da se nalazim bilo gde.
Rasejano sam lutao ulicama, potišten zato što mi je ovo mesto, toliko značajno u mojim sećanjima, postalo neprepoznatljivo. Ali kad sam treći put, gunđajući, prošao jednom uličicom u centru za koju bih se mogao zakleti da je nikad nisam video, naišao sam na bioskop kojeg sam, uprkos teškoj patini raznih umetničkih obnova, prepoznao kao mesto gde sam gledao Zamenu žena u predgrađu. Odjednom mi je sve postalo jasno. Sad kad sam imao jasan putokaz, znao sam tačno gde se nalazim. Odlučno sam hodao oko petsto metara prema severu pa skrenuo na zapad - sad bih to mogao i vezanih očiju - i našao se tačno pred domaćinstvom gospođe Smegme. Još uvek je bio hotel i, koliko se sećam, nije se znatno promenio, ako se izuzmu mali parking u prednjem dvorištu i plastična tabla na kojoj je pisalo da sve sobe imaju televizor u boji i en suite kupatilo. Poželeo sam da pozvonim, ali nije bilo svrhe. Zmajolika gospođa Smegma mora da je davno otišla - penzionisala se, preminula ili smestila u jedan od onih privatnih staračkih domova na južnoj obali. Ona ne bi mogla da izađe na kraj s modernim engleskim apartmanima za izdavanje sa en suite kupatilima, aparatima za kafu i dostavom pica u sobu.
Ako je u nekom staračkom domu, što mi se činilo najverovatnijim, nadam se da osoblje ima dovoljno saosećanja i zdravog razuma da je redovno kinji zato što je zapisala dasku na WC šolji, što nije pojela ceo doručak i zato što je bespomoćna i dosadna. To bi joj pomoglo da se oseća kao kod svoje kuće.
Oraspoložen ovom idejom, prošetao sam Folkston roudom do železničke stanice i kupio kartu za prvi voz za London.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:16 am




DRUGO POGLAVLJE

Zaboga, nije li London ogroman! Deluje kao da počinje dvadeset minuta posle izlaska iz Dovera i pruža se u nedogled, kilometrima beskrajnih sivih predgrađa s dugim nizovima zgrada sa balkonima i spojenim kućama obloženim štukaturom koje iz voza izgledaju manje-više isto, kao da su izašle iz ogromne verzije mašine za pravljenje kobasica. Uvek sam se pitao kako milioni stanovnika svake noći uspevaju da pronađu put do prave kutije u tako zamršenom i anonimnom okruženju.
Siguran sam da ja ne bih uspeo. London ostaje velika uzbudljiva tajna za mene. Živeo sam i radio u njemu osam godina, gledao londonske vesti, čitao večernje novine, lutao njegovim ulicama da bih išao na svadbe i proslave povodom nečijeg penzionisanja ili nepromišljeno tragao za rasprodajama u raštrkanim otpadima po dvorištima - a još uvek otkrivam da postoje mnogi delovi u kojima ne samo da nikad nisam bio već nisam ni čuo za njih. Redovno se zaprepastim kad, čitajući Ivning standard ili ćaskajući sa poznanikom, saznam za neku četvrt koja izmiče mom saznanju već dvadeset i jednu godinu. „Nedavno smo kupili kuću u Feg endu,16 nedaleko od Tangston hita”, neko bi izjavio, a ja bih pomislio - nikad nisam ni čuo za taj deo grada. Kako je to moguće?
Dok sam preturao po rancu, pokušavajući da nađem pola čokoladice mars za koju sam bio siguran da je unutra, našao sam brošuru London od A do Š. U dokolici sam počeo da listam njene strane prepune informacija i, kao i uvek, iznenadio se mnoštvom opština, sela, čak i malih progutanih gradova čija imena, mogao bih se zakleti u to, nisu bila tu kad sam poslednji put gledao - Daden Hil, Plejšet, Snersbruk, Fulvel kros, Eltorn hajts, Higam hil, Lesnes hit, Bikontri hit, Bel grin, Vejl of helt.17 A znao sam da ću, kad je budem prelistavao sledeći put, otkriti nova imena. To je velika misterija za mene, baš kao i izgubljeni zlatnici u jezeru Titjanka ili neprestana prijavljivanja za kviz Noela Edmondsa.
Beskrajno se divim ovoj knjižici i načinom na koji su pažljivo ucrtani i obeleženi svi tereni za kriket, kanalizacioni odvodi, svako zaboravljeno groblje i zabačeno predgrađe; ubačena su čak i najmanja i najzabitija mesta. Nemajući pametnija posla, počeo sam da proučavam indeks. Izračunao sam da u Londonu postoji 45.687 ulica (manje-više), uključujući dvadeset i jednu sa imenom Gloster roud (kao i veliki broj varijacija: Gloster uzvišica, trgova, avenija i prolaza), trideset i dve po imenu Mejfild, trideset i pet ulica Kevendiš, šezdeset i šest nazvanih Orčard, sedamdeset i četiri Viktorija, čak stotinu jedanaest puteva Stejšn i varijacija, sto pedeset i devet ulica Čerč, dvadeset i pet Avenija rouds, trideset i pet Avenija i drugih bezbrojnih naziva koji se vrte oko iste reči. Međutim, samo je iznenađujuće mali broj imao zanimljive nazive. Postoji nekoliko ulica čija imena podsećaju na medicinske tegobe (Glajsinija avenija, Šingls lejn, Bernfut avenija),18 nekoliko zvuči kao natpis na anatomskoj tabeli (Tajrapija i Pendula roud), neke zvuče neodređeno loše (Kold Blou lejn, Drup strit, Gater lejn, Dajsi avenija),19 a neke prijatno budalasto (Koldbat skver, Glimpsing grin, Hemšejds klouz, Kaktus vok, Nater lejn, Bats),20 ali nijedno ime nije stvarno privlačilo pažnju. Negde sam pročitao da je u elizabetansko doba u gradu postojala ulica koja se zvala Groupkant lejn,21 ali to ime
je očigledno promenjeno. Zabavljao sam se čitanjem imena ulica oko pola sata, zadovoljan što idem u tako blistavu, nepoznatu i zamršenu metropolu. Kad sam otvorio ranac da vratim brošuru unutra, očekivalo me još jedno zadovoljstvo u vidu zaturene polovine čokoladice mars, čiji je lepljiv deo pokupio sve trunčice iz ranca, čime je dobila na volumenu ali ne i na ukusu.
Stanica Viktorija je, kao i uvek, bila puna turista koji su delovali izgubljeno, prodavača što vrebaju i onesvešćenih pijanaca. Ne sećam se kad sam ovde poslednji put video nekog ko izgleda kao da je došao da bi uhvatio voz. Dok sam se probijao ka izlazu, tri prosjaka su me pitala da li imam nešto sitnog novca - „Nemam, hvala na pitanju!” - što se ne bi moglo desiti pre dvadeset godina. U ono vreme ulični prosjaci ne samo da su predstavljali novitet već su imali dobre priče: izgubili su novčanik a hitno su im potrebne dve funte kako bi stigli u Mejdstoun da doniraju koštanu srž mlađoj sestri ili nešto slično tome; sad su otvoreno tražili novac, što je bilo brže, ali manje zanimljivo.
Uhvatio sam taksi do hotela Hezlit u Frit stritu. Volim taj hotel zato što je namerno zabačen - nema čak ni tablu - što vam daje retku nadmoć nad taksistima. Odmah moram da naglasim da su londonski taksisti nesumnjivo najbolji na svetu. Pouzdani su, sigurni, uglavnom srdačni i uvek pristojni. Održavaju svoja vozila besprekorno čistim iznutra i spolja i umeju dobro da se pomuče da bi vas odvezli tačno do prednjeg ulaza vašeg odredišta. Postoje samo dve čudne stvari u vezi s njima. Prva je da ne mogu da voze pravo više od šeststo metara. Nikad nisam shvatio zašto, ali bez obzira na to gde se nalazite i kakva je situacija u saobraćaju, na svakih šest stotina metara kao da im u glavi zazvoni zvonce i oni iznenada skreću u sporednu ulicu. A kad vas dovezu do hotela, železničke stanice ili kuda god da ste se već uputili, provozaće vas barem jedan krug oko vašeg odredišta da biste ga videli iz svih uglova pre nego što zaustave vozilo da izađete.
Druga čudnovata stvar, i jedan od razloga što volim da idem u Hezlit, jeste što ne mogu da priznaju da ne znaju gde se nalazi nešto, kao što je hotel, za šta oni veruju da bi morali da znaju. Pre će poveriti Alanu Klarku da pričuva njihove maloletne ćerke preko vikenda negoli priznati da imaju čak i najmanju rupu u znanju, što je, barem meni, simpatično. Umesto toga vas nenametljivo ispituju. Voze izvesno vreme, pogledaju vas u retrovizoru pa pitaju suviše ležernim glasom: „Hezlit, to beše onaj u Karson stritu, zar ne, druže? Preko puta Plavog lava?” Ali čim vidi da vam se na usnama pomalja znalački osmeh, brzo se ispravlja: „Ne, čekaj, to je Hezelberi. Da, Hezelberi. Vi ste rekli Hezlit, zar ne?” Nastaviće da vozi nasumice izvesno vreme. „To je s ove strane Šepards buša, zar ne?”, ponovo će pokušati.
Kad mu kažete da je hotel u Frit stritu, odgovoriće: „Da, na njega sam i mislio. Naravno, moderna zgrada, sva u staklu.”
„Zapravo je građevina od cigle iz osamnaestog veka.”
„Naravno! Znam tu zgradu.” Tada tako naglo skreće polukružno da se motociklista koji prolazi pored vas zakucava u banderu (ali sve je u redu zato što ima štitnike i jednu od onih budalastih kaciga koje vas maltene izazivaju da ga oborite). „Da, shvatio sam da želite u Hezelberi”, dodaće, smejuljeći se kao da je prava sreća što je to rešio umesto vas. Ponovo će skrenuti sa glavne u jednu od sporednih ulica nazvanu Raning sor lejn22 ili Sfinkter pasaž koju, kao i toliko toga u Londonu, niste ranije videli.
Hezlit je lep hotel, ali najviše mi se dopada to što nema hotelsku atmosferu. Radi dugi niz
godina i osoblje je srdačno - što nije uobičajeno za velike gradske hotele - ali ostavljaju neznatan utisak kao da su nedavno počeli da rade. Kad im kažete da imate rezervaciju, uspaničeno vas pogledaju pre nego što smušeno počnu da preturaju po fiokama i da traže vaučer i ključ od sobe. Zaista su šarmantni. A divne devojke koje spremaju sobe - koje su, moram da dodam, uvek besprekorno čiste i veoma udobne - retko se dobro snalaze sa engleskim jezikom; ako im tražite sapun, one će pažljivo gledati u vaša usta dok pričate i vratiće se, izraza punog nade na licu, najčešće sa sobnom biljkom, komodom ili nečim drugim što nije sapun. Divno mesto. Ne odsedam nigde drugde kad sam u Londonu.
Dobio je ime Hezlit po piscu koji je ranije živeo u toj kući, a sve sobe su nazvane po njegovim drugarima ili ženama koje je tamo povalio. Priznajem da je moje znanje o starom druškanu veoma površno. Svodi se na:

*

Hezlit Vilijam (?), engleski (ili škotski?) pisac. Živeo: pre 1900. godine. Najpoznatije delo: ne znam. Dosetke, epigrami, duhovite izreke: ne znam. Druge korisne informacije: njegova kuća pretvorena je u hotel.
Kao i uvek, odlučio sam da pročitam nešto o Hezlitu kako bih popunio ovu rupu u znanju i, kao i uvek, odmah zaboravio na tu odluku. Umesto toga, bacio sam ranac na krevet, izvadio svesku i olovku pa, sa dečačkim istraživačkim oduševljenjem, izjurio na ulicu.
Mislim da je London uzbudljivo mesto. Bez obzira na to što ne želim da se složim sa onom dosadnom matorom budalom Semjuelom Džonsonom i pompeznom imbecilnošću njegove čuvene rečenice: „Čovek koji se umori od Londona umoran je od života” (ovu izjavu po gluposti prevazilazi samo ona „Neka vam osmeh bude kišobran”), ne mogu da je demantujem. Posle sedam godina života u selu u kojem mrtva krava privlači znatiželjnu gomilu, London može delovati blistavo.
Nikad neću shvatiti zašto stanovnici Londona nisu svesni da žive u najboljem gradu na svetu. Po meni je daleko lepši i zanimljiviji od Pariza, a samo se za Njujork može reći da je življi od njega - mada se ni Njujork po mnogim bitnim stvarima ne može meriti s njim. London ima dužu istoriju, lepše parkove, življu i raznovrsniju štampu, bolja pozorišta, više koncertnih sala i muzeja, trgove sa više zelenila, sigurnije ulice i bolje vaspitane stanovnike od bilo kog drugog grada na svetu.
Ima i više malih stvari koje vam pričinjavaju zadovoljstvo - možemo ih nazvati usputnim uljudnostima - od svakog drugog grada: vedre crvene poštanske sandučiće u obliku stuba, vozače koji vas propuštaju na pešačkim prelazima, divne zaboravljene crkve sa čudesnim imenima kao što su Andrej od Vordrouba ili sveti Žil Kriplgejt, iznenadna ostrva tišine kao što su Linkolnova krčma i Skver Crvenog lava, zanimljive spomenike nepoznatih osoba u togama iz viktorijanskog doba, pabove, crne taksije, autobuse na sprat, uslužne policajce, ljubazna obaveštenja, ljude koji se zaustave da vam pomognu kad padnete ili ispustite kesu sa bakalukom, klupe svuda. Koji bi se drugi veliki grad potrudio da postavi plave pločice na zgrade kako biste saznali koje su znamenite ličnosti živele u njima ili upozorenja da pogledate levo i desno pre nego što siđete sa trotoara? Odgovoriću vam. Nijedan.
Ako zanemarite Hitrou, vreme i sve građevine kojih su se dočepali koščati prsti Ričarda Sajferta - gotovo je savršen. Oh, i kad smo već kod toga, treba zabraniti osoblju Britanskog muzeja da parkira automobile u dvorištu pred zgradom i na tom mestu napraviti baštu, a morale bi da se uklone i one odvratne barijere ispred Bakingemske palate koje deluju tako jeftino - što nikako nije u skladu sa dostojanstvom njenog sirotog veličanstva, zatvorenog unutra. I, naravno, treba vratiti Prirodnjački muzej u stanje u kojem se nalazio pre nego što su počeli da petljaju s njim (i obavezno vratiti izložbu iz pedesetih godina o insektima koji pustoše namirnice), ukinuti plaćanje ulaznica u svim muzejima i naterati Lorda Polumba da ponovi izgradi Mapin i Veb zgradu. Trebalo bi ponovo otvoriti lanac restorana Kuće na Lionovom ćošku ali ovog puta sa hranom koju želite da jedete, a zbog starih dobrih vremena mogla bi da se otvori i neka krčma Kardomah. I, poslednje ali najvažnije, morali bi da se nateraju članovi upravnog odbora Telekoma da lično nađu ivrate na mesto sve crvene govornice koje su prodali po raštrkanim delovima sveta kako bi ih neko koristio kao tuš kabinu ili baštensko spremište, a onda ih treba otpustiti - ne, treba ih ubiti. Tada bi London opet postao zaista veličanstven.
Ovo je bio prvi put posle više godina da sam u Londonu a da ne moram ništa naročito da radim. Bio sam oduševljen što sam se našao bez obaveza u tako velikom vrvećem urbanom organizmu. Prošetao sam kroz Soho, obišao Lester skver, izvesno vreme aranžirao knjige po svom nahođenju u knjižarama na Čering krosu, besciljno lutao Blumsberijem i konačno prešao Grejs in roud do stare zgrade Tajmsa, koja je sada sedište firme za koju nikad nisam čuo. Osetio sam nalet nostalgije koji mogu razumeti samo oni koji se sećaju tih dana vrućeg metala, bučnih redakcija i tihog zadovoljstva zato što se prima dobra plata za radnu nedelju od dvadeset i pet sati.
Kad sam počeo da radim 1981, posle čuvene privremene obustave rada, Tajms je, blago rečeno, imao višak zaposlenih i nije donosio profit. Radio sam kao pomoćnik glavnog urednika u redakciji vesti, gde bismo se nas petoro okupili oko pola tri i proveli veći deo popodneva čitajući novine, ispijajući čaj i čekajući da novinari savladaju svakodnevni izazov pronalaženja svojih stolova posle tročasovne pauze za ručak, koja je uključivala nekoliko flaša odličnog Chateauneuf du Pape; oni bi onda obračunali izdatke, nazvali svoje brokere i, pogrbljeni, šapatom proverili informacije koje su načuli uz créme brûlée, i konačno sastavili stranu-dve teksta pre nego što bi se, ispijeni, povukli u pab Plavi lav preko puta ulice. Nas petoro bismo u pola šest posvetili oko sat vremena uređivanju vesti, pa obukli kapute i otišli kući. Toliko je bilo prijatno da nije delovalo kao posao. Na kraju prvog meseca jedan kolega mi je pokazao kako da sastavim spisak izmišljenih izdataka za reprezentaciju; predao sam taj spisak na šalteru na trećem spratu i zauzvrat dobio sto funti u gotovini
- najveća suma koju sam dotad imao u rukama. Imali smo pravo na šestonedeljni odmor, tri nedelje roditeljskog odsustva i svake četvrte godine bismo dobili mesec dana odmora zbog nakupljenih radnih subota. Flit strit je bio divno mesto i bio sam presrećan što sam deo njega.
Avaj, ništa tako dobro ne može da potraje. Nekoliko meseci kasnije, Rupert Merdok otkupio je Tajms i u roku od nekoliko dana zgrada je bila puna tajanstvenih preplanulih Australijanaca u belim košuljama kratkih rukava koji su vrebali u hodnicima sa fasciklama u rukama i izgledali kao da zaposlenima uzimaju meru za mrtvački kovčeg. Postoji priča, za koju verujem da bi mogla biti istinita, da je jedan od novih rukovodilaca ušao u kancelariju na četvrtom spratu punu ljudi koji godinama nisu ništa radili i, pošto nisu mogli da objasne šta zapravo rade, otpustio ih sve do jednog, osim jednog srećnika koji je skoknuo do kladionice. Kad se vratio, zatekao je praznu kancelariju i
sledeće dve godine je sedeo sam, pitajući se šta li se desilo sa njegovim kolegama.
U mojoj redakciji težnja za efikasnošću bila je manje traumatična. Pripojeni smo većoj redakciji poslovnih vesti, što je značilo da sam morao da radim noću, i to osam sati dnevno a pri tom su nam surovo ukinuli troškove za reprezentaciju. Ali najgore od svega bilo je to što sam morao da održavam redovan kontakt sa Vinsom iz sobe sa novom elektronikom.
Vins je bio ozloglašen. Verovatno bi bio najstrašniji čovek na svetu da je uopšte bio čovek. Nisam siguran šta je bio - osim sto šezdeset centimetara mišićave zlobe u prljavoj majici. Kružile su glasine da se on uopšte nije rodio, već da je potpuno formiran izleteo iz majčine utrobe u kanalizaciju. Jedna od Vinsovih malobrojnih i uglavnom zanemarenih dužnosti bila je večernje dostavljanje izveštaja sa zatvaranja berze u Volstritu. Svake noći sam morao da idem kod njega i pokušam da ga privolim da mi preda izveštaj. Uglavnom bih zaticao Vinsa u bučnom, neodržavanom haosu od sobe sa elektronikom; sedeo bi zavaljen u kožnu fotelju koju je uzeo iz direktorove kancelarije sa sprata, s nogama - u martinkama isprskanim krvlju - ispruženim na stolu pored, a nekad i unutar velike otvorene kutije pice.
Svake noći bih oklevajući pokucao na otvorena vrata i ljubazno pitao da li je video izveštaj iz Volstrita, naglasivši da je već jedanaest i petnaest a da je trebalo da ga dobijemo u pola jedanaest. Da li bi mogao da ga potraži među hrpom zanemarenih papira koji su kuljali iz njegovih mnogobrojnih mašina?
„Ne znam da li si primetio da jedem picu”, glasio bi njegov odgovor.
Svako je probao drugačiji pristup sa Vinsom. Jedni su pretili. Drugi su pokušali da ga podmite.
Neki su probali s prijateljskim nastupom. Ja sam preklinjao.
„Molim te, Vinse, možeš li da mi nađeš izveštaj, molim te? To će ti oduzeti samo nekoliko sekundi, a meni će neizmerno olakšati život.”
„Odjebi!”
„Molim te, Vinse, imam ženu i porodicu. A prete da će me otpustiti zato što izveštaj iz Volstrita uvek kasni.” „Odjebi!”
„Dobro, onda mi, molim te, reci gde je pa ću ga sam uzeti.”
„Znaš da ne smeš ništa da diraš u ovoj sobi.” U sobu sa elektronikom mogli su da uđu samo članovi sindikata sa tajanstvenim imenom NATSOPA. Sindikat je održavao svoj gvozdeni stisak nad donjim ešalonima novinske industrije, između ostalog, time što je čuvao tehnološke tajne - kao kako iscepati papir iz printera - za sebe. Vins je, koliko se sećam, zbog toga išao na šestonedeljni kurs u Istburn i vratio se potpuno iscrpljen. A novinarima nije bilo dozvoljeno da pređu prag te prostorije.
Konačno, kad bi moje molbe prerasle u bespomoćno meketanje, Vins bi teško uzdahnuo, strpao komad pice u usta i došao do praga. Uneo bi mi se u lice i ostao u tom položaju punih trideset sekundi. Taj deo mi je najviše smetao. Dah mu je bio užasan, a oči sjajne poput pacovskih. „Jebeno mi dosađuješ”, tiho bi zarežao i isprskao me po licu komadićima vlažne pice. Posle toga bi mi konačno dao izveštaj ili bi se vratio za svoj sto u mračnom raspoloženju. Nikad nisam znao šta li će od toga učiniti.
Jedne naročito teške noći požalio sam se noćnom uredniku Dejvidu Hopkinsonu koji je takođe ulivao strah kad je to želeo, da Vins odbija da sarađuje. Značajno se nakašljavši, otišao je da sredi stvar i ušao u sobu sa elektronikom - impresivno prezrevši pravilo o zabrani ulaska. Kad je posle nekoliko minuta izašao, zajapuren i brišući zalogaje pice sa brade, izgledao je kao sasvim drugi čovek. Tiho mi je rekao da će mi Vins uskoro doneti berzanski izveštaj, ali da ipak ne bi trebalo da ga uznemiravam. Na kraju sam shvatio da je najjednostavnije da saznam cene na berzi na kraju radnog dana iz prvog izdanja Fajnenšel tajmsa.

***

Bio bi eufemizam reći da je Flit strit bio van kontrole u ranim osamdesetim godinama. Nacionalna asocijacija grafičara, sindikat štampara, odlučivala je kojim je novinama potrebno koliko radnika (stotine) i koliko se radnika može otpustiti za vreme privredne recesije (nijedan); ukratko, sindikat je pljačkao upravu. A uprava, nemoćna da sama zapošljava i otpušta radnike, najčešće nije ni znala koliko ima zaposlenih grafičara. Imam pred sobom novinski naslov iz decembra 1985. koji glasi: „Knjigovođe otkrile tri stotine dodatnih grafičara u Telegrafu.” Odnosno, Telegraf je isplaćivao zarade za tri stotine ljudi koji nisu ni bili zaposleni u njemu. Grafičari su plaćani po komadu, po sistemu koji je bio toliko komplikovan da su svi direktori u Flit stritu imali uputstvo debelo kao telefonski imenik. Pored pozamašnih plata, grafičari su dobijali naročite bonuse - koji su nekad izračunavani čak do osme decimale penija - za štampanje u nestandardnom formatu, za rad sa tekstovima punim ispravki, za ubacivanje reči na stranom jeziku, za bele površine na kraju svakog reda. Ako se nešto štampalo u drugoj štampariji - recimo, dodatak sa oglasnim stranama - isplaćivala im se nadoknada zato što je taj posao poveren nekom drugom. Na kraju svake nedelje, predstavnik sindikata bi sabrao sve te bonuse, dodao još malo za zgodnu novu kategoriju nazvanu „dodatni trud” i ispostavio upravi račun. Na taj način su mnogi stariji grafičari, koji nisu imali nikakve naprednije veštine od onih koji su radili u malim štamparijama u sporednim ulicama, imali prosek plata koji je ulazio u dva odsto najvećih zarada u Engleskoj. Bilo je suludo.
Ne moram da vam kažem kako se to završilo. Tajms je 24. januara 1986. otpustio pet hiljada i dvesta pedeset članova najgoropadnijih sindikata - ili ih primorao da sami daju otkaz. To veče su novinari pozvani u salu za konferencije na spratu. Urednik Čarls Vilson popeo se na sto i objavio promene. Vilson je bio zastrašujući Škot i Merdokov čovek u potpunosti. Saopštio nam je: „Vi mlitavi engleski mekušci bićete premešteni u Voping. A ako budete naporno radili i ne jašete mi po grbači, možda vam neću svući gaće i ubaciti ih u svoj božićni puding. Ima li neko nešto protiv?” Ili nešto slično tome.
Četiri stotine plahovitih novinara navrlo je iz sale, uzbuđeno brbljajući i pokušavajući da prihvate činjenicu da su na pragu najveće drame u svom radnom stažu. A ja sam stajao sam, uživajući u radosnom saznanju: neću više morati da radim sa Vinsom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:16 am





TREĆE POGLAVLJE

Nisam bio u Vopingu otkako sam ga napustio leta 1986. i bio sam nestrpljiv da ga opet vidim. Dogovorio sam se sa starim prijateljem i kolegom da me dočeka, pa sam otišao do podzemne železnice na Čenseri lejnu. Obožavam podzemnu železnicu. Postoji nešto nadrealno u tome da silazite u utrobu zemlje kako biste uhvatili voz. Ispod zemlje postoji mali zaseban svet sa svojim čudnim vetrovima i klimom, svojim sablasnim zvucima i mirisima ulja. Čak i kad se spustite toliko duboko da vam nije jasno gde se nalazite i ne biste se iznenadili da sretnete grupu garavih rudara koja se vraća sa smene, možete osetiti podrhtavanje zemlje i čuti tutnjavu voza koji prolazi nekom nepoznatom linijom još dublje ispod vas. A sve se odigrava u savršenoj tišini: hiljade ljudi prolazi stepenicama i eskalatorima, ukrcava se i iskrcava sa punih vozova da bi na kraju njihove poskakujuće glave koje nikad ne progovaraju nestale u tami, kao da su likovi iz filma Noć živih mrtvaca.
Dok sam stajao na platformi ispod još jedne, relativno nove londonske ugodnosti - elektronske table koja je objavila da sledeći voz za Hejnot stiže za četiri minuta, usredsredio sam se na najveću ugodnost: mapu londonskog podzemlja. Kakvo je savršeno delo davne 1931. napravio zaboravljeni heroj Heri Bek, tehnički crtač bez posla, koji je shvatio da uopšte nije važno gde se nalazite ako ste pod zemljom. Uvideo je - i kakav je to intuitivan potez bio - da, sve dok su stanice nacrtane svojim pravim redosledom sa jasno obeleženim skretanjima, slobodno može da promeni razmere, pa čak i da ih potpuno zanemari. Napravio je mapu koja je bila uredna i precizna kao sistem električnih instalacija i tako stvorio sasvim novi izmišljeni London, koji je imao malo zajedničkog sa neurednom geografijom grada na površini.
Evo zanimljivog trika koji možete isprobati na ljudima iz Njufaundlenda ili Linkolnšira. Odvedite ih na stanicu Benk i predložite im da odu do Menžen hausa. Služeći se Bekovom mapom, koju čak i ljudi iz Njufaundlenda mogu odmah da shvate, oni će se junački ukrcati na voz central lajn do Liverpul strita, pa presesti na voz serkl lajn ka istoku i voziti se još pet stanica. Kad konačno stignu do Menžen hausa, shvatiće da se nalaze u istoj ulici iz koje su pošli, ali šest stotina metara niže, a da ste vi u međuvremenu lepo doručkovali i bili u kratkoj kupovini. Posle toga ih odvedite do Grejt Portland strita i recite im da ćete se naći u Ridžents parku (tako je, opet isto!), a zatim svratite do stanice Tempi i zakažite sastanak u Oldviču. Ludo ćete se zabavljati! A kad vam dosade, zamolite ih da vas sačekaju na stanici Brompton roud. Zatvorena je davne 1947. tako da ih više nećete videti.
Ono što je najuzbudljivije kad je reč o putovanju podzemnom železnicom jeste to što ne vidite mesta kroz koja prolazite. Morate da ih zamišljate. U drugim gradovima stanični nazivi su nemaštoviti i obični: Leksington avenija, Potsdamerplac, Treća južna ulica. Ali imena stanica u Londonu su privlačna i asociraju na šume: Stamford bruk, Turnhem grin, Bromli baj bou, Mejda vejl, Drajton park. Iznad vas se ne nalazi grad, već roman Džejn Ostin. Lako je zamisliti da prolazite ispod polumitskog grada iz zlatnog preindustrijskog doba. Svis kotedž više ne predstavlja prometnu raskrsnicu, već licitarski kolač usred velike hrastove šume zvane Šuma svetog Džona. Čok farm je
otvoreno prostranstvo polja na kojima veseli seljani u braon košuljama seku i skupljaju useve krede. Blekfrajars je ispunjen monasima koji poju pod kapuljačama, trg Oksford cirkus nalazi se pod velikom šatrom, Barking je opasno mesto puno čopora divljih pasa. Dejdon Bojs je zajednica vrednih hugenotskih tkača, Vajt siti je raj ograđen kupolama od najblistavije slonovače, dok je Holand park ispunjen vetrenjačama.
Jedina nevolja povezana s prepuštanjem ovakvom sanjarenju jeste to što vas očekuje razočaranje kad se popnete na površinu. Izašao sam na stanici Tauer hil a nije bilo ni kule ni brda. Srušena je i zgrada Kraljevske kovnice novca23 (uvek sam je zamišljao kao ogromnu čokoladu uvijenu u zelenu foliju), i na njenom mestu je podignuta građevina s puno peskiranog stakla. Većina zgrada u ovom bučnom delu Londona zamenjena je velikim konstrukcijama s puno peskiranog stakla. Prošlo je samo osam godina otkako sam poslednji put bio ovde, a ne bih prepoznao četvrt da nije bilo statičnih putokaza kao što su London bridž i Tauer.
Pošao sam nezdravo bučnom ulicom po imenu Hajvej, razgledajući novo okruženje. Kao da sam se našao usred takmičenja za najružniju građevinu. Tokom većeg dela decenije, arhitekte su dolazile u ovu četvrt da se čude: „Mislite da je to ružno? Čekajte da vidite šta ja mogu da napravim.” A ponosno nadvisujući sve nezgrapne poslovne zgrade nalazila se najružnija izbočina u Londonu, kompleks Njuz Internešenel, koji je izgledao kao glavni klima-uređaj za celu planetu.
Kad sam poslednji put video ovaj kompleks, 1986, bio je zapušten usred jutara praznih stovarišta i blatnjave pustopoljine. A Hajveja sam se sećao kao relativno mirne ulice. Sad su teški kamioni tuda jurili, zbog čega je zemlja podrhtavala, a vazduh poprimio nezdravu primesu plave boje. Kompleks Njuz Internešenela je još uvek bio okružen ogradom koja je delovala preteće i elektronskom kapijom, a imao je i novu prijavnicu opremljenu vrhunskim bezbednosnim sistemom koji bi više priličio skladištu plutonijuma u Selafildu. Ko zna protiv kakvog terorističkog upada su se opremili, ali mora da je u pitanju neka moćna organizacija. Nikad nisam video mesto u koje je bilo teže prodreti.
Moj prijatelj je ušao unutra, a ja sam morao da ostanem na prijavnici. Najjezivije u vezi s današnjim izgledom ovog mesta jeste to što je sve bilo tako mirno. U mom sećanju ono je bilo preplavljeno brojnim demonstrantima, policajcima na konjima i ljutim agitatorima koji urlaju na vas s divljim sjajem u očima i velikim iskeženim zubima, da bi u sledećem trenutku rekli: ,,Oh, zdravo, Bile, nisam te prepoznao”, ponudili te cigaretom i počeli da pričaju o tome kako je nepravedno ovo što se dešava. Zaista je bilo nepravedno zato što se među pet hiljada otpuštenih radnika nalazilo više stotina pristojnih i ljubaznih bibliotekara, činovnika, sekretarica i kurira, čiji je jedini greh bio to što su članovi sindikata. Mora im se odati priznanje što nisu ništa zamerali onima od nas koji nisu otpušteni, mada priznajem da sam ubrzavao korak kad god bih zamislio Vinsa sa mačetom kako istrčava iz gomile.
Oko četiri stotine metara južno od kompleksa, graničeći se sa Penington stritom, nalazi se niska zgrada od cigle bez prozora, staro skladište ostalo iz vremena kad je Ist Point bio prometna luka i distributivni centar za Siti. Odbačena kao starudija medu modernim građevinama, ova pomalo nesigurna zgrada postala je - i ostala - sedište Tajmsa i Sandej tajmsa. Tokom one duge zime 1986, dok smo se unutra mučili da savladamo novu kompjutersku tehnologiju, mogli smo da čujemo skandiranje i metež, prigušen topot kopita policijskih konja, tutnjavu policijskih juriša, ali ništa nismo
mogli da vidimo zato što zgrada nije imala prozore. Bilo je veoma čudno. Gledali bismo snimak protesta na Vestima u 9, pa izašli napolje i tik pred kapijom videli istu sliku ali sad u tri dimenzije - najogorčeniji i najnasilniji protest viđen na londonskim ulicama. Zaista veoma bizarno iskustvo.
Kako bi nam podigla moral, uprava nam je svako veče slala kutije sa sendvičima i pivom, što je delovalo kao srdačan gest sve dok nismo shvatili da je ta velikodušnost pažljivo isplanirana tako da svaki zaposleni dobije po jedan vlažan sendvič sa šunkom i limenku mlakog hajnekena. Podelili su nam i brošure na sjajnom papiru s planovima rukovodstva za ovo mesto kad se završi protest. Niko se ne seča iste stvari iz te brošure. Jasno se sećam skice velikog zatvorenog bazena na čijoj su ivici sedeli neobično vitki novinari zdravog izgleda i brčkali noge ili su skakali sa skakaonice. Drugi se sećaju crteža sale za skvoš i teretane. Jedan poznanik se seća kuglane sa deset staza. A svi se sećamo velikog modernog bara kakav se može videti u salonu prve klase na dobro opremljenom aerodromu.
Čak i sa mesta iza sigurnosne linije na kojem sam stajao, video sam nekoliko novih zgrada unutar kompleksa i bio sam nestrpljiv da saznam koju je blagodet iz brošure osoblje dobilo. To je bilo prvo što sam pitao svog bivšeg kolegu - čije ime neću otkriti da ga ne bi prebacili na telefonsku prodaju oglasnog prostora - kad se vratio da me uvede. ,,Oh, sećam se slike bazena”, odgovorio je.
„Niko to nije pominjao kad se završio protest. Ali, mora im se priznati, povećali su nam broj radnih sati. Na svake dve nedelje radimo jedan dan prekovremeno bez ikakve nadoknade.”
„Način da vam pokažu da cene vaš rad?”
„Ne bi tražili da dodatno radimo da nisu zadovoljni našim radom, zar ne?” Upravo tako.
Išli smo glavnim prolazom između starog skladišta od cigle i velike štamparije. Prolazili su ljudi koji su izgledali kao statisti u nekom holivudskom filmu - radnik sa velikom daskom, dve žene u elegantnim poslovnim kostimima, tip sa plastičnom kacigom na glavi i fasciklom u ruci, kurir s velikom biljkom u saksiji. Tiho sam uskliknuo kad smo ušli u uredništvo Tajmsa. Doživite mali šok kad se vratite na mesto gde ste radili godinama i vidite iste ljude kako dirinče za istim stolovima - mešavina iznenadne prisnosti, kao da nikad niste ni odlazili, i beskrajne iskrene zahvalnosti zato što ste otišli. Video sam svog starog prijatelja Mikija Klarka, koji je sad medijska zvezda, našao Grejama Serdženta u njegovoj maloj pećini od novina i novinskih isečaka, od kojih su neki bili iz vremena kad je gospodin Moris još pravio automobile, sreo mnogo prijatelja i bivših kolega. Radili smo sve one uobičajene stvari - uporedivali velike stomake i zaliske i pravili spiskove onih koji su nestali i umrli. Bilo je sjajno. Posle toga su me odveli na ručak u kantinu. U staroj zgradi Tajmsa na Grejs in roudu kantina se nalazila u podrumu i imala je šarm i atmosferu podmornice, a hranu su služili namrgođeni trutovi koji su ličili na krtice u keceljama. Ovde je bilo svetio i prostrano, postojao je veliki izbor primamljivih jela, a služile su cvrkutave mlade Londonke u svetlim čistim uniformama. Samo je deo za ručavanje ostao isti, ako se izuzme pogled. Na mestu blatnjave močvare s jarkovima punim odbačenih krevetskih okvira i kolica iz supermarketa sada su se nalazili redovi prodavnica s Armiranom robom i blokovi modernih stambenih zgrada, tipični za preuređene lučke četvrti u Engleskoj, ona vrsta zgrada čiji su balkoni i spoljni ukrasi napravljeni od metalnih tuba ofarbanih u crveno.
Palo mi je na pamet da, iako sam radio ovde sedam meseci, nikad nisam video Voping i
iznenada sam poželeo da odem u razgledanje. Pojeo sam puding, srdačno se pozdravio s bivšim kolegama pa požurio kroz sigurnosnu kapiju; namerno nisam vratio propusnicu zato što sam se nadao da će to aktivirati sirene za nuklearni napad i da će se u potrazi za mnom po kompleksu rastrčati muškarci u maskirnim uniformama. Palo mi je na pamet da to i nije nemoguće u Njuz internešenelu tako da sam, nervozno se osvrćući, požurio Penington stritom.
Nikad nisam prošetao po Vopingu zato što je to bilo rizično za vreme protesta. U pabovima i kafanama u kvartu okupljali su se ogorčeni štampari i delegacije njihovih simpatizera - škotski rudari bili su najozloglašeniji iz nekog razloga - koji bi rado nekom slabašnom novinaru otkinuli ruku ili nogu i upotrebili je kao baklju na večernjem protestnom okupljanju. Jedan novinar je naleteo na grupu otpuštenih štampara u jednom pabu nedaleko od Vopinga i dobio je čašu posred lica; koliko se sećam, umalo nije umro ili, u najboljem slučaju, nije mogao da uživa u ostatku večeri.
Toliko je bilo opasno, naročito noću, da nam policija često nije davala da izađemo sve do sitnih sati, pogotovo u noćima masovnih demonstracija. Pošto nikad nismo znali kad ćemo moći da izađemo, postrojili bismo automobile u kolonu i satima čekali na ciči zimi. U neko doba između jedanaest i pola dva ujutru, kad je veći deo demonstranata bio odbijen, odvučen u zatvor ili jednostavno otišao kući, kapije bi se otvorile i veliki konvoj kamiona Njuz internešenela stuštio bi se niz rampu na Hajvej strit, gde bi naleteo na barikade od cigala ili policijske barijere zaboravljene nakon odlaska rulje. A mi bismo se brzo u koloni odvezli do sporednih ulica Vopinga i razišli tek na sigurnoj udaljenosti od štamparije. Nekoliko noći je to dobro funkcionisalo. Ali jedne noći naša je kolona izašla iz štamparije baš u vreme zatvaranja pabova. Dok smo polako napredovali mračnom uskom ulicom, odjednom su iz senki počeli da istrčavaju ljudi - viđajući onim što im je prvo palo pod ruku - i počeli da udaraju i šutiraju automobile. Čuo sam razbijanje stakla i neobuzdano vikanje negde ispred sebe. Utom je, na moje ogromno zaprepašćenje, koje i dan-danas traje, otprilike šest automobila ispred mene, smušen čovečuljak iz redakcije stranih vesti - koga bih i danas rado vukao vezanog za lendrover preko neravnog terena - izašao iz kola da proceni štetu, kao da mu je ekser probušio gumu, i time zaustavio celu kolonu. S nevericom sam gledao kako pokušava da namesti odvaljen branik i odjednom video da me kroz prozor posmatra pobesnelo lice - belac s dredovima u jakni kupljenoj na vojnom otpadu - i sve je odjednom izgledalo kao san. Pomislio sam kako je čudno to što će me potpuni stranac izvući iz kola i premlatiti zbog štamparskih radnika koje nije ni poznavao, koji bi ga prezreli kao neurednog hipika i čak ga ne bi ni primili u svoj sindikat; a on je decenijama primao nepristojno veliku platu zato što nikad nije podržao nijedan drugi sindikat, osim možda provincijalnih ogranaka Nacionalne asocijacije grafičara. Istovremeno sam shvatio da ću protraćiti svoj bedni život zbog čoveka koji se, bez ikakvog oklevanja, odrekao svoje nacionalnosti zarad ekonomskih interesa, koji me čak i ne poznaje, koji bi me odmah šutnuo da mašina može da radi moj posao i koji misli da je veoma velikodušan zato što zaposlenima daje male limenke piva i mlohave sendviče. Mogao sam da zamislim telegram koji bi uprava poslala mojoj ženi: „Draga gospođo Brajson, u znak zahvalnosti zbog nedavne tragične pogibije vašeg supruga u rukama razularene rulje, voleli bismo da vam uručimo sendvič i limenku piva. P.S. Molimo vas da nam vratite njegovu propusnicu za parkiranje.”
A sve vreme dok je ogroman podivljali čovek s dredovima pokušavao da otvori vrata mog automobila i da me, dok se koprcam, odvuče u mrak, neki maloumnik iz redakcije stranih vesti nekih četrdeset metara ispred mene polako je kružio oko svog pežoa i pažljivo ga proučavao kao neko ko
kupuje polovan auto, povremeno zastajući da zbunjeno pogleda - kao da se radi o nekoj neobičnoj vremenskoj prilici - kako cigle i udarci pljušte po automobilima iza njegovog. Konačno je seo u auto, proverio retrovizor, uverio se da su mu novine još uvek na sedištu suvozača, stavio pojas, ponovo pogledao u retrovizor, dao gas i spasao mi život.
Četiri dana kasnije, uprava je prestala da nam šalje sendviče i pivo.
Bilo je prijatno šetati uspavanim ulicama Vopinga bez straha za svoj život. Nikad nisam mogao da prihvatim čudnu činjenicu da London u stvari predstavlja skupinu sela - gde još imate sela sa nadvožnjacima, plinskim rezervoarima, klimavim ruševinama i pogledom na zgradu glavne pošte? - ali na moje iznenađenje i oduševljenje Voping je zaista izgledao kao selo. Bio je pun raznolikih radnjica, a ulice su imale prijatna imena: Ulica cimeta, Lađarev put, Ulica sirćeta, Mlečno dvorište. Stambeni blokovi izgledali su prijatno i veselo, a gotovo sva stara skladišta domišljato su pretvorena u stanove. Stresao sam se kad sam video još jedan od onih crvenih ukrasa u obliku cevi i pomislio kako je tužno što u ovim svojevremeno ponosnim skladištima sad žive prenemagajuće budale po imenu Selena ili Džasper; ali mora se priznati da su upravo takvi ljudi doneli određeno blagostanje u ovu četvrt i nesumnjivo spasli stara skladišta još gore sudbine.
U blizini starih stepenica Vopinga koje su vodile do obale, zagledao sam se u reku i bezuspešno pokušao da zamislim kako je ova četvrt izgledala u osamnaestom i devetnaestom veku kad je bila puna radnika, a po obali bila naslagana burad sa začinima po kojima su okolne ulice dobile imena. Sve do 1960. više od sto hiljada ljudi radilo je na dokovima ili su njihovi poslovi zavisili od trgovine koja se obavljala na tom mestu, a Doklends je bio jedna od najprometnijih svetskih luka. Do 1981. zatvorene su sve londonske luke. Danas je reka mirna i nepomična kao na pejzažima Konstabla. Gledao sam oko pola sata i za to vreme video samo jedan brod. Okrenuo sam se pa krenuo u dugu šetnju do Hezlita.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:17 am





ČETVRTO POGLAVLJE

Proveo sam još nekoliko besposlenih dana u Londonu. Malo sam istraživao u jednoj novinskoj arhivi, proveo veći deo jednog popodneva pokušavajući da se snađem u komplikovanoj mreži podzemnih pešačkih prolaza kod Marbl Arča, išao u kupovinu, video se sa starim prijateljima.
Svi bi uzviknuli „Opa, baš si hrabar!” kad bih im rekao da nameravam da putujem po Engleskoj javnim prevozom, ali meni nikad nije palo na pamet da putujem na neki drugi način. Ova zemlja ima relativno dobar javni prevoz (relativan u odnosu na to kakav će biti kad torijevci završe s njim) i mislim da bi trebalo što više da uživamo u njemu dok još postoji. Osim toga, voziti kola u Engleskoj danas predstavlja prilično traumatično iskustvo. Zaista je previše automobila na ulicama, gotovo dvostruko više nego kad sam prvi put bio ovde, a u ono vreme ljudi nisu vozili svoja kola. Parkirali bi ih ispred prilaza i glancali jednom nedeljno. Dvaput godišnje bi „izvezli auto” - baš su te reči upotrebljavali, kao da je u pitanju velika operacija - i otišli u posetu rođacima u Ist Grinsted ili otputovali do nekog mesta poput Hejling Ajlanda ili Istburna i to bi bilo sve, osim nedeljnog glancanja.
Danas svi koriste kola i za najmanje relacije, što ne mogu da shvatim zato što ne možete ni najmanje da uživate u bilo čemu što ima ikakve veze sa vožnjom automobila. Uzmimo za primer prosečnu garažu na više nivoa. Provedete čitavu večnost vozeći se okolo tražeći slobodno mesto, a zatim se isto toliko dugo mučite da uglavite kola u prostor koji je tačno pet centimetara širi od prosečnog automobila. Pošto ste se parkirali odmah uz stub, morate da se pentrate preko sedišta, provučete se - dupetom napred - kroz vrata suvozača i pri tom zadnjim delom nove Marks i Spenser jakne pokupite svu prašinu sa kola. Upuštate se u potragu za udaljenim automatom da biste uzeli karticu, otkrivate da mašina ne vraća kusur ili ne prihvata nijednu kovanicu napravljenu posle 1976, a u redu ispred vas nalazi se starac koji voli da pročita sva uputstva na automatu pre nego što pokuša da ubaci novac u otvor kroz koji izlazi kartica ili u kontakt-bravu.
Konačno uspevate da se domognete kartice i trčite nazad do kola gde vas supruga dočekuje sa
„Šta si radio toliko?”. Ignorišete je, provlačite se pored stuba i brišete prašinu sa kola - ovog puta prednjim delom jakne, shvatate da vrata mogu da se otvore samo sedam centimetara tako da ne možete da ostavite karticu sa unutrašnje strane stakla; bacate karticu na šoferšajbnu (ona završava na podu, ali vaša žena to ne primećuje tako da vam preostaje samo da promrmljate „Jebiga” i zaključate vrata), provlačite se nazad, gde ona vidi koliko ste se isprljali a toliko je vremena provela doterujući vas, pa vam rukama otresa prašinu sa jakne dok vas prekoreva: „Stvarno ne mogu nigde da te vodim.”
A to je samo početak. Dok se tiho raspravljate sa njom, tražite izlaz iz vlažne paklene rupe kroz neobeležena vrata koja vode u čudnu prostoriju koja izgleda kao mešavina tamnice i pisoara ili čekate dva sata na lift koji je najviše zloupotrebljavan na svetu, ne deluje nimalo sigurno i čija je nosivost dve osobe, da biste otkrili da se već dvoje ljudi nalazi u njemu - muškarac sa čije jakne
Marks i Spenser žena otresa prašinu i grdi ga glasom koji podseća na kvocanje.
Neobično u svemu ovome jeste što je sve to namerno - pazite, namerno - tako uređeno da bi vam zagorčalo život. Od malih parkirališta do kojih se može stići samo manevrisanjem pod uglom od četrdeset i šest stepeni (zašto, zaboga, ne mogu parking mesta da budu pod uglom?), preko pažljivog stavljanja stubova tačno tamo gde će predstavljati najveću smetnju, do rampi toliko mračnih, uskih i pod tako lošim uglom da uvek udarite u ivičnjak, i automata koji su udaljeni i namerno napravljeni tako komplikovano (nemojte mi reći da mašina koja može da prepozna i odbije sve strane kovanice ikad napravljene ne bi mogla i da vrati kusur da je programirana za to) - sve je tako napravljeno da bi parkiranje bilo najdeprimirajuće iskustvo u vašem životu otkako ste izašli iz puberteta. Da li ste znali
- malo ljudi zna za ovo ali to je apsolutna istina - da se povodom otvaranja svakog novog parkirališta na više nivoa gradonačelnik i njegova žena ceremonijalno ispišaju u stepeništu? Istina je.
A to je samo jedan mali deo nevolja koje čine sastavni deo vožnje. Postoji još mnoštvo stvari koje vas izluđuju; od brojnih izazova za strpljenje i zdrav razum koji su na ivici izdržljivosti izdvojiću: vozače nacionalne kurirske službe koji vas seku na putevima, preusmeravanja od dvanaest kilometara da bi radnici na kranu mogli da promene sijalicu, semafore na prometnim raskrsnicama koji vam ne dozvoljavaju da napredujete više od šeststo metara, odmorišta pored puta gde morate da platite četiri funte i dvadeset penija za minijaturnu kafu i krompir u ljusci sa jedva primetnim mrvicama čedar sira, a nema nikakve svrhe da uđete u prodavnicu zato što su svi muški časopisi umotani u celofan i ne treba vam kaseta sa hitovima Vejlona Dženingsa, morone u karavanima koji izleću iz sporednih ulica, tipa u mini morisu koji vozi osamnaest kilometara na sat kroz Lejk distrikt ispred kolone od pet kilometara zato što je uvek želeo da bude na čelu parade... Automobili su ružni, prljavi i bude ono najgore u ljudima. Preplavljuju pločnike, pretvaraju stare trgove u neuredne zbrke metala, legla benzinskih pumpi, parcele sa polovnim automobilima, Kvik-Fit centre i na mnoge druge deprimirajuće načine upropašćuju gradske četvrti. Osim toga, žena mi nije dala da uzmem kola.
I tako sam se jednog kasnog sivog subotnjeg popodneva našao u veoma dugačkom i praznom vozu za Vindzor. Sedeo sam na visokom sedištu u praznom kupeu i pri zamirućem dnevnom svetlu gledao kako voz izlazi iz blokova s kancelarijama i ulazi u šumu stambenih zgrada i vijugavih kuća u nizu u Voksholu i Klapamu. U Tvikenamu sam otkrio zašto je voz tako dug i prazan. Peron je bio dupke pun muškaraca i dečaka u toploj odeći s navijačkim šalovima koji su nosili programe na sjajnom papiru i torbice iz kojih su virili termosi sa čajem: očigledno, grupa navijača koja je došla u Tvikenam na ragbi utakmicu. Ukrcali su se strpljivo i bez guranja, izvinjavajući se svaki put kad bi nekoga slučajno gurnuli ili zauzeli tuđe mesto. Divio sam se ovoj urođenoj obzirnosti prema drugim ljudima koja je toliko urođena Englezima da je niko i ne primećuje. Gotovo svi su izašli u Vindzoru - verujem da su tamo ostavili svoje automobile, nemoguće je da u Vindzoru ima toliko ljubitelja ragbija - i strpljivo stali u red na izlaznoj kapiji. Jedan Azijat je rutinskom brzinom uzimao karte i svakome govorio „Hvala”. Nije imao vremena da pregleda karte - mogli ste da mu poturite etiketu sa kutije kornfleksa - ali je nalazio vremena da pozdravi svakoga, i svi su zauzvrat njemu zahvaljivali zato što im je uzeo karte i propustio ih. Bilo je to pravo malo čudo reda i dobre volje. U svakoj drugoj zemlji kontrolor bi morao da se popne na kutiju i reži na ljude kako bi stali u red i prestali da se guraju.
*

Neuobičajeno mračne i hladne ulice Vindzora blistale su od kiše, ali ipak su bile pune turista. Uzeo sam sobu u hotelu Kesl u Haj stritu,24 jednom od onih neobično haotičnih hotela u kojima morate da se upustite u epski pohod nizom zavojitih hodnika i požarnih izlaza. Prvo sam se popeo uz jedne stepenice pa, nekoliko metara dalje, sišao niz druge kako bih stigao do udaljenog krila na čijem se samom kraju nalazila moja soba. Ali soba je bila lepa i, pretpostavio sam, verovatno je predstavljala praktičnu prečicu do Redinga ako bih hteo da izađem kroz prozor.
Ostavio sam prtljag i požurio nazad istim putem kojim sam došao, nestrpljiv da razgledam grad dok su radnje još otvorene. Dobro sam poznavao Vindzor zato što smo tu često dolazili u kupovinu dok smo živeli u obližnjem Virdžinija Voteru. Osećajući se kao kod kuće, šetao sam gradom i gledao koje su prodavnice preuređene, a koje su promenile vlasnika - što će reći, gotovo sve. Pored lepe zgrade gradske skupštine nalazio se Market kros haus, građevina koja je bila toliko opasno nakrivljena da sam se pitao da li je namerno tako sagrađena kako bi privukla japanske turiste sa kamerama. Trenutno se u njoj nalazila sendvičara ali, kao i većina radnjica u tom simpatičnom spletu popločanih ulica, već milion puta je menjala namenu, uglavnom uvek vezanu za turizam. Poslednji put kad sam bio ovde, većina radnjica prodavala je čašice za jaja s nogarima; sad su se opredelili za elegantne figurice seoskih kuća i zamkova. Jedino je Šume Vindzora, firma koja je uspevala da izvuče više komercijalnih kilometara iz lavande nego što sam verovao da je moguće, ostala na svom mestu i još uvek je prodavala sapune i toaletne vode. U Piskod stritu je radnja Marks i Spenser proširena, Hemiks i Laura Ešli su premeštene, a Zlatno jaje i Pera Ždera su odavno zatvoreni, što me nije iznenadilo (mada moram priznati da mi je staromodni Pera Ždera bio drag zbog neobičnog shvatanja američke kuhinje, kao da su prepisivali recepte sa zamrljanog teleksa). Ali oduševio sam se kad sam video da je Danijels, najzanimljivija robna kuća u Engleskoj, još na svom mestu.
Danijels je veoma neobično mesto. Ima sve odlike provincijalne robne kuće - niske tavanice, male zabačene odeljke, iskrzane tepihe pričvršćene za pod lepljivom trakom, osećaj da se na ovom mestu ranije nalazilo jedanaest različitih radnji neznatno drugačijih namena - ali i najneobičniji asortiman robe: lastiš za gaće i okovratnike, dugmad i cikcak makaze, šest komada porcelana Portmerion, rafove sa odećom za veoma stare osobe, nekoliko skromnih tepiha sa onom vrstom šara koje dobijete kad jako trljate ruke, komode kojima nedostaje jedna ručka, ormane čija se vrata tiho otvore petnaestak sekundi pošto ste ih zatvorili radi probe. Danijels me uvek asocira na to kako bi Engleska izgledala pod komunizmom.
Mislim da je prava šteta - iznosim uopšteno mišljenje - što je tako važan eksperiment u društvenom uređenju prepušten Rusima zato što bi Englezi bili mnogo uspešniji u tome. Sve ono što je neophodno za uspešno uvođenje rigoroznog društvenog sistema ionako je urođeno Englezima. Za početak, oni vole odricanja. Veoma su pribrani, naročito u nuždi, kad je opšte dobro u pitanju. Strpljivo će beskrajno dugo čekati u redovima i sa retkom moralnom čvrstinom prihvatiti nametanje racionisanog snabdevanja, jednoličnu ishranu i iznenadne neprijatne nestašice osnovnih potrepština, što znaju svi oni koji su pokušali da subotom po podne kupe hleb u supermarketu. Ne smeta im bezlična birokratija i, kao što je dokazala gospođa Tačer, tolerantni su prema diktaturi. Godinama će čekati na operaciju ili isporuku kućnog aparata i neće se buniti. Imaju urođen talenat da se sjajno
našale sa autoritetima a da ih pri tom ne ugroze ozbiljno. Nalaze opšte zadovoljstvo u propasti bogatih i moćnih. Većina onih koji imaju više od dvadeset i pet godina već se oblače kao da žive u Istočnoj Nemačkoj. Ukratko, uslovi su idealni.
Molim vas, shvatite da ne pokušavam da kažem da bi englesko društvo bilo srećnije i bolje pod komunizmom, već samo da bi Englezi bili uspešniji u njegovom ostvarivanju. Oni bi ga prihvatili bez uzrujavanja, dobrodušno i bez mnogo varanja. U stvari, sve do 1970. komunizam ne bi uneo primetnu razliku u život većine ljudi, a makar bi nas poštedeo Roberta Maksvela.
Sutradan sam rano ustao i istuširao se, osećajući blago uzbuđenje zato što je preda mnom bio veliki dan. Odlučio sam da prošetam do Velikog parka u Vindzoru. To je najdivniji park koji sam ikad video. Pruža se na više od šezdeset i četiri hiljade očaravajućih kvadratnih metara i obiluje svim vrstama šumskih čari: dubokim prastarim šumama, šumovitim udolinama, vijugavim putićima, stazama za jahanje, uređenim i neuređenim vrtovima i velikim lepim jezerom. Okolo su slikovito raštrkane farme, drvene seoske kuće, zaboravljeni kipovi i jedno celo selo u kojem žive radnici koji održavaju imanje i u kojem su smeštene razne stvari koje je kraljica donela sa svojih putovanja i nije znala gde da ih smesti - obelisci, totemi i drugi čudni izrazi zahvalnosti iz dalekih krajeva Komonvelta.
Još nije procurila vest da je pod parkom otkriveno nalazište nafte i da će ovo mesto možda uskoro postati novi Salom Voe (ali nemojte se uzbuđivati: lokalne vlasti će naterati naftne magnate da svoje mašine zamaskiraju žbunjem), tako da nisam znao da bi trebalo pažljivo da zapamtim ovo okruženje za slučaj da izgleda kao naftno polje u Oklahomi kad ga budem video sledeći put. Danas je veliki park još uvek blagosloveno zanemaren, što mi je čudno za tako divan otvoren prostor na samoj ivici Londona. Koliko se sećam, ovaj park je samo jednom dospeo u novine - pre nekoliko godina princ Filip je osetio čudnu odbojnost prema aleji starog drveća i naredio drvosečama Njenog veličanstva da ga uklone.
Pretpostavljam da je granje ometalo prolaz njegovim konjima dok je jahao u pumparicama ili kako se već zovu one šušketave čudne stvari u kojima toliko voli da švrlja okolo. Često ga možete videti, kao i druge članove kraljevske porodice, kako žuri na polo utakmicu ili na crkvenu službu u privatnom kompleksu kraljice majke - kraljevskoj lovačkoj kući. Javnosti nije dozvoljeno da vozi kroz park, tako da malobrojnim vozilima koja tuda prolaze upravljaju članovi kraljevske porodice. Jednom sam na dan posle Božića šetao parkom sa svojim detetom koje je vozilo blistavi novi tricikl; odjednom sam šestim čulom osetio da je iza nas automobil kojem smo zakrčili prolaz. Okrenuo sam se i ugledao princezu Dajanu za volanom. Žurno sam joj napravio prolaz, a ona mi se nasmešila osmehom koji me je pogodio u srce, tako da nikad nisam izustio nijednu reč protiv slatke drage devojke, bez obzira na sve one koji misle da je malo ćaknuta zato što troši dvadeset i osam hiljada funti godišnje na gimnastičke trikoe i ponekad iz hira pozove telefonom nekog mišićavog oficira (A ko to ne radi? glasi moj neizrečen odgovor).
Šetao sam Dugim šetalištem (veoma prikladno ime za ovu dugu pešačku stazu), od podnožja vindzorskog zamka do kipa Džordža III na konju - kojeg su meštani zvali Bakarni konj - na vrhu Snou hila, gde sam predahnuo kako bih uživao u jednom od najlepših pogleda u Engleskoj: pet kilometara dalje, na kraju Dugog šetališta, veličanstveno se uzdizao vindzorski zamak, sa gradom pod nogama, a još dalje u dolini videli su se Iton, maglovita dolina Temze i niska brda Čiltern. Krdo jelena paslo je
na jednoj čistini, a jutarnji šetači počeli su da se penju dugom avenijom uokvirenom mojim stopalima. Gledao sam kako avioni poleću sa Hitroua i izdvojio udaljene ali prepoznatljive obrise elektrane Betersi i zgrade glavne pošte. Bio sam uzbuđen zato što odavde mogu da vidim London. Mislim da je ovaj vidikovac najudaljenije mesto sa kojeg se može videti. Henri VIII dojahao je na ovaj vrh da čuje topove koji su objavili pogubljenje Ane Bolen, jedino što sam ja čuo bilo je zujanje velikih putničkih aviona koji su sletali, kao i iznenađeno kevtanje velikog runjavog psa koji se odjednom stvorio pored mene dok su njegovi vlasnici polako napredovali uz brdo i ponudio mi veliki uzorak svoje pljuvačke, što sam odbio.
Šetao sam parkom, pored kraljevske lovačke kućice, ružičastog džordžijanskog zdanja u kojem su kraljica i princeza Margaret provele devojačke dane, kroz okolne šumarke i polja do mog omiljenog dela parka - Smits louna. Mislim da ne postoji lepša poljana u Engleskoj: ravna, besprekorno zelena i neverovatnih razmera. Gotovo uvek je pusta, osim za vreme polo utakmica. Trebalo mi je maltene ceo sat da je pređem, mada sam skrenuo s puta kako bih pogledao zapostavljeni kip princa Alberta na ivici poljane. Potrajalo je još sat vremena dok sam našao put kroz Veli Gardens do jezera Virdžinija Voter, koje je nežno isparavalo na hladnom jutarnjem vazduhu. Ovo divno jezero delo je vojvode od Kamberlenda, koji je na taj neobičan način želeo da ovekoveči masakr nad Škotima u bici kod Kalodena. Ceo predeo oko jezera veoma je slikovit i romantičan, onako kako samo veštački napravljeni pejzaži mogu biti, sa iznenadnim čistinama savršeno uokvirenim drvećem i dugim dekorativnim kamenim mostom. Na suprotnom kraju nalazila se čak hrpa lažnih rimskih ruševina, nasuprot Fort Belvedera, seoskog imanja u kojem je Edvard VIII objavio svoju abdikaciju kako bi mogao da uživa u pecanju sa Gebelsom i da se oženi onom Simsonovom, ženom kiselog lica, koja mi je - i pored najbolje volje i patriotske obaveze prema zemljakinji - izgledala kao veoma čudan izbor za tucanje.
Pominjem ovo zato što je nacija ponovo prolazila kroz sličnu monarhijsku krizu. Moram da priznam da ne razumem stav Engleza prema kraljevskoj porodici. Godinama sam mislio - ako mogu da budem iskren - da su nesnosno dosadni i samo za nijansu atraktivniji od Valis Simson, ali cela Engleska ih je obožavala. A kad su, nekim čudom, počeli da se ponašaju nepredvidivo i da se s razlogom pojavljuju u Vestima iz sveta - ukratko, kad su konačno postali zanimljivi - cela nacija govori: „Šokantno! Hajde da ih se otarasimo.” Baš sam ove nedelje otvorenih usta gledao emisiju Pitanja gledalaca u kojoj se ozbiljno razmatrala mogućnost da se preskoči princ Čarls u hijerarhijskom nizu i da prestolonaslednik postane mlađani princ Vilijem. Ako zanemarimo pitanje koliko je pametno pokloniti toliko poverenje nezrelom genetskom izdanku Čarlsa i Dajane, što ću iz obzirnosti nazvati dirljivim, čini mi se da se time dovodi u pitanje smisao monarhije. Ako je usvojen sistem dinastičkog nasleđivanja, moramo prihvatiti onoga na koga je red bez obzira na to koliko je jadničak dosadan ili što ima čudne kriterijume za izbor ljubavnica.
Moje mišljenje o tome lepo je izraženo u pesmi koju sam sastavio i nazvao „Ja sam najstariji sin najstarijeg sina najstarijeg sina najstarijeg sina koji je tucao Nel Gvin”;25 rado ću vam je poslati pouzećem za tri i po funte i dodatnih pedeset penija za poštanske troškove i pakovanje.
A dotle ćete morate da me zamislite kako pevušim ovu veselu pesmicu i odlučno stupam u tutnjavu saobraćaja pored autoputa A30 i pratim Krajstčerč roud do mirnog sela punog zelenila po imenu Virdžinija Voter.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:17 am





PETO POGLAVLJE

Prvi put sam video selo Virdžinija Voter jednog neobično sparnog poslepodneva krajem avgusta 1973, otprilike pet meseci posle mog dolaska u Dover. Proveo sam leto putujući po Evropi u društvu Stefana Kaca, momka kojeg sam u aprilu upoznao u Parizu i s kojim sam se rado oprostio u Istanbulu pre desetak dana. Bio sam umoran i zasićen od putovanja, ali zadovoljan što sam opet u Engleskoj. Izašao sam iz voza kojim sam stigao iz Londona i odmah bio očaran. Selo Virdžinija Voter izgledalo je uredno i primamljivo. Bilo je ispunjeno lenjim senkama kasnog poslepodneva i neverovatnom zelenom bujnošću koju mogu da cene samo oni koji su upravo stigli iz suvoparnih krajeva. Iza stanice se uzdisala gotska kula sanatorijuma Holovej, monumentalna gomila cigala i zabata usred poseda koji je izgledao kao park.
Dve devojke koje sam poznavao iz mog rodnog grada bile su na studentskoj praksi u sanatorijumu i ponudile su mi da prespavam na podu njihove sobe i da u njihovoj kadi sperem prljavštinu nakupljenu tokom pet meseci. Nameravao sam da sutradan odem na Hitrou i vratim se kući; trebalo je da nastavim svoje kilavo studiranje za dve nedelje. Ali posle previše piva u veselom pabu po imenu Ruža i kruna, saopštile su mi da je u
bolnici uvek potrebna radna snaga i da bih ja, s obzirom da mi je engleski maternji jezik, odmah bio primljen. Sutradan, mutne glave i ne razmišljajući, našao sam se u bolnici, popunio formulare i rečeno mi je da se sutra ujutru u sedam prijavim kod glavne sestre u odeljenju Tjuk. Ljubazni čovečuljak sa umom deteta odveo me je do magacina, predao mi težak svežanj ključeva i nestabilnu piramidu uredno složene bolničke odeće - dva siva odela, košulje, kravate, nekoliko belih laboratorijskih mantila (šta li su mi spremali?) - pa me otpratio do muškog hostela B preko puta ulice. Tamo mi je krezuba seda baba pokazala spartansku sobicu i, na način koji me podsetio na moju staru prijateljicu - gospodu Smegmu, izrecitovala brojna pravila o nedeljnom menjanju prljave posteljine, vremenu u kojem može da se koristi topla voda, rukovanju radijatorom i drugim stvarima toliko brojnim i brzo izrečenim da nisam sve pohvatao, mada sam bio ponosan što sam razumeo da pominje prevlaku. Znam za to, pomislio sam.
Napisao sam roditeljima pismo da me ne čekaju na večeri; proveo nekoliko veselih sati isprobavajući svoju novu odeću i pozirajući pred ogledalom, složio svoju skromnu zbirku knjiga u mekom povezu na prozor, skoknuo do pošte, otišao da razgledam selo, večerao u malom restoranu po imenu Ruža Tjudora pa svratio u pab Trotsvort, gde sam otkrio da je okruženje toliko prijatno i da ne postoje drugi oblici zabave tako da sam popio, priznajem, neumerenu količinu piva. Na putu do svoje sobe sudarao sam se s grmljem i s jednom banderom čija je nepopustljivost vredna pomena.
Ujutru sam se probudio petnaest minuta kasnije i u magnovenju našao put do bolnice. Usred velike gužve zbog jutarnje smene, raspitivao sam se gde se nalazi odeljenje Tjuk i, čupav i blago se teturajući, stigao sa deset minuta zakašnjenja. Glavni bolničar - srdačan muškarac u ranim srednjim godinama, toplo me je pozdravio, rekao mi gde stoje čaj i biskviti i otišao. Veoma retko sam ga viđao
posle toga. Na odeljenju Tjuk nalazili su se dugogodišnji muški pacijenti, čija je bolest bila pod kontrolom i koji su se, srećom, sami starali o sebi. Sami su uzeli doručak sa kolica za serviranje, sami se obrijali, kako-tako namestili krevete i, dok sam uzaludno u toaletu za osoblje tražio neko sredstvo za smanjenje kiseline, tiho otišli. Izašao sam iz toaleta da bi, na svoju nevericu i zabrinutost, otkrio da sam jedina osoba na odeljenju. Zbunjeno sam prošao kroz dnevni boravak, kuhinju i spavaonice pa otvorio vrata koja su iz odeljenja vodila u prazan hodnik na čijem su se kraju nalazila vrata otvorena ka spoljnem svetu. U tom je zazvonio telefon u kancelariji. „Ko je to?”, zarežao je glas.
Našao sam moć govora da se predstavim i pogledam kroz prozor, očekujući da vidim trideset i tri pacijenta odeljenja Tjuk kako skaču s drveta na drvo u očajničkom pokušaju da se domognu slobode.
„Smitson ovde”, odgovorio je glas. Smitson je glavni lekar, zastrašujuća osoba sa izraženim zaliscima i snažnim grudnim košem. „Ti si nov dečko, zar ne?”
„Da, gospodine.”
„Da li je Džoli tu?”
Zatreptao sam, zbunjen, i zaključio da se Englezi veoma čudno izražavaju.26 „Nije, veoma je tiho.”
„Ne, Džon Džoli, glavni bolničar, da li je tu?”
,,Oh! Ne, izašao je.”
,,A da li je rekao kad će se vratiti?”
„Nije, gospodine.”
„Da li je sve pod kontrolom?”
„Pa, u stvari”, pročistio sam grlo, „izgleda da su pacijenti pobegli, gospodine.” „Šta?”
„Pobegli su, gospodine. Samo sam otišao do kupatila i kad sam izašao...”
„Oni ne treba da budu na odeljenju, sinko. Otišli su da uređuju baštu ili na radnu terapiju.
Odlaze svakog jutra.” ,,Oh, hvala bogu zbog toga.” „Molim?”
„Hvala bogu da je tako, gospodine.”
„Da, upravo tako.” Prekinuo je vezu.
Proveo sam ostatak jutra u lutanju po odeljenju, zavirivao sam u fioke, ormare i pod krevete, preturao po kredencima, pokušavajući da otkrijem kako da skuvam čaj od krupnijih listova i da ga procedim i, kad sam se uverio da će moja konstitucija to izdržati, održao privatno svetsko prvenstvo u klizanju dobro uglačanim hodnicima uz tih uljudan prenos. Pošto se do pola dva niko nije pojavio da mi kaže da odem na ručak, izašao sam sa odeljenja i otišao u kantinu. Sedeo sam sam sa svojom porcijom pasulja, krompirića i nečega što nisam ni znao šta je; kasnije sam saznao da je to meso iz konzerve. Primetio sam gospodina Smitsona u razdraganom razgovoru s nekolicinom svojih kolega za stolom na drugom kraju prostorije; iz nekog razloga, bacali su vesele poglede u mom pravcu.
Kad sam se vratio na odeljenje, zatekao sam nekoliko pacijenata koji su bili zavaljeni u fotelje u dnevnom boravku i dremali posle napornog jutra provedenog u grabuljanju ili slaganju fasunga u kutije. Jedan uredan elokventan muškarac u tvidu gledao je na televiziji kriket utakmicu između Engleske i Australije. Pozvao me je da mu se pridružim i, kad je saznao da sam Amerikanac, s oduševljenjem počeo da mi objašnjava pravila tog zbunjujućeg sporta. Pomislio sam da je on neko od osoblja, možda popodnevna zamena tajanstvenog gospodina Džolija ili psihijatar u viziti, sve dok se nije okrenuo ka meni, usred podrobnog izlaganja o rotirajućem bacanju loptice, i uzgred mi rekao:
„Znate, ja imam atomske loptice.”
„Molim?”, odgovorio sam, još uvek razmišljajući o drugoj vrsti loptica.27
„Porton Daun.28 1947. Vladini eksperimenti. Državna tajna. Ne smete nikome da kažete.” „Ah... ne, naravno.” „Rusi me traže.” ,,Oh...ah?”
„Zbog toga sam ovde. Inkognito”, značajno se potapšao po nosu i bacio ispitivački pogled na ljude koji su dremali oko nas. „Zaista nije loše mesto. Ima dosta poremećenih, naravno. U stvari, mesto je puno ludaka, siroti ljudi. Ali sredom služe odličan puding. Evo izlazi Džef Bojkot na teren. Sjajan potez. Neće imati problema sa Bensonovim bacanjem.”
Većina pacijenata na odeljenju Tjuk bila je takva - naizgled lucidni, ali u suštini ludi kao psi u teranju. Zanimljivo je iskustvo upoznati jednu zemlju očima ludaka i, ako smem da kažem, ujedno je i korisna priprema za život u Engleskoj.
Tako su prolazili moji prvi dani života u Engleskoj. Večeri sam provodio u pabu, a dane u uglavnom praznom odeljenju. Svakog popodneva oko četiri pojavljivala se jedna Španjolka u roze kombinezonu gurajući tandrkajuća kolica za serviranje i pacijenti bi živnuli da uzmu šolju čaja i parče žute torte. Povremeno bi navratio neuhvatljivi gospodin Džoli da prepiše lekove i naruči biskvite, ali uglavnom je bilo veoma mirno. Naučio sam osnovna pravila kriketa, a moje klizanje postalo je pravi užitak.
Otkrio sam da je bolnica svet za sebe, bezmalo samostalan. Imala je svoju stolarsku radionicu i električare, vodoinstalatere i molere, svoj autobus i vozača. Postojale su sale za bilijar i badminton, bazen, poslastičarnica i kapela, teren za kriket i društveni klub, pedikir i frizer, krojačka radnja i perionica. Jednom nedeljno su se prikazivali filmovi u sali koja je ličila na balsku dvoranu. Bolnica je čak imala i svoju mrtvačnicu. Pacijenti su se bavili baštovanstvom, ali nisu upotrebljavali oštre alatke i održavali su posed besprekorno. Izgledalo je kao kantri klub za ludake. I veoma mi se dopadalo.
Jednog dana, prilikom jedne od retkih poseta gospodina Džolija - nikad nisam saznao šta radi za vreme svog odsustva - poslali su me u susedno odeljenje, zvano „Florens Najtingejl”, da uzmem bočicu torazina kako bi pacijenti bili poslušni. Flo, kako je osoblje zvalo ovo odeljenje, bilo je čudno tmurno mesto na kojem su bili smešteni daleko ozbiljnije poremećeni ljudi, koji su lutali okolo ili se neprekidno ljuljali u stolicama sa visokim naslonom. Glavna sestra, zveckajući ogromnim svežnjem ključeva, otišla je po torazin, a ja sam ostao da gledam pacijente koji su ćeretali i zahvalio bogu što sam prestao da koristim teške droge. Na drugom kraju prostorije ugledao sam lepu mladu sestru koja je zračila vedrinom i dobrotom i brinula se o ovim beznadežnim olupinama sa neiscrpnom energijom i saosećanjem - pomagala im da se smeste u stolicu, osvežavala im dan ćaskanjem, brisala
im pljuvačku sa brade - i pomislio sam: Upravo ovakva osoba mi treba.
Venčali smo se šesnaest meseci kasnije u lokalnoj crkvi, pored koje sam sad prošao dok sam se spuštao Krajstčerč roudom, šetajući preko gomila suvog lišća ispod tunela od visokih debelih grana, pevušeći poslednjih osam strofa pesmice „Neli Gvin”. Velike kuće duž Krajstčerč rouda bile su nepromenjene, osim što su sad imale alarmne sisteme i reflektore koji bi se bez ikakvog razloga palili noću.
Virdžinija Voter je zanimljivo mesto. Najvećim delom je izgrađeno dvadesetih i tridesetih godina; dve male ulice s radnjama nalazile su se u središtu guste mreže privatnih putev koji su išli oko čuvenog golf terena Ventvort. Raštrkane između drveća stajale su usamljene kuće u kojima su uglavnom živele slavne ličnosti; kuće su bile sagrađene u stilu koji bi se mogao nazvati „razmetljivo izvorno engleski” ili „imitacija Lutjensa”, pretrpane zabatima, cevastim otvorima dimnjaka, brojnim prostranim verandama, prozorima čudne veličine, makar jednim naglašenim dimnjakom i jutrima ružičnjaka ispred urednog malog trema. Izgledalo je kao da ste zakoračili u strane časopisa Kuća i basta iz 1937. godine.
Ali ono što je Virdžinija Voteru davalo naročit šarm, i ovo ozbiljno mislim, jeste što je bio pun ludaka koji su lutali okolo. S obzirom da je većina pacijenata već godinama, često i decenijama, bila u sanatorijumu - bez obzira koliko su im misli bile smušene a hod kolebljiv, koliko su mrmljali i mumlali, odjednom zauzimali pokoran stav ili ispoljavali stotinu drugih znakova nekoga ko je jednostavno izašao na ručak - većina njih mogla je da side do sela i nađe svoj put nazad. Svakog dana biste videli kako nekoliko ludaka kupuje cigarete ili slatkiše, pije čaj ili se samo tiho raspravlja sa vazduhom, što je predstavljalo osvežavajući prizor. Virdžinija Voter bila je jedna od najčudnijih zajednica u Engleskoj, u kojoj su jedni pored drugih u jednakosti živeli bogataši i ludaci. Prodavci i meštani bili su divni i nisu se ponašali kao da je neobično da raščupan muškarac u gornjem delu pidžame usred pekare objašnjava nešto tački na zidu ili sedi za stolom u uglu restorana Ruža Tjudora, sa poluosmehom na licu i stavlja kocke šećera u svoj minestrone dok očima šara okolo. Takve scene bi me, i dalje to ozbiljno mislim, zaista raznežile.
Među pet stotina pacijenata u sanatorijumu nalazio se jedan izuzetan i učen idiot koji se zvao Hari. Imao je mozak malog rastrojenog deteta, ali ako biste mu rekli bilo koji datum, prošli ili budući, on bi odmah znao kojeg je to dana bilo. Ispitivali smo ga i proveravali u kalendaru i nijednom nije pogrešio. Mogli ste da ga pitate koji je bio datum treće subote u decembru 1935. ili druge srede u julu 2017. i Hari bi odgovorio brže od svakog kompjutera. Još je čudnije, mada je u ono vreme bilo samo dosadno, to što je nekoliko puta dnevno prilazio osoblju i čudnim glasom koji je ličio na meketanje pitao da li će se bolnica zatvoriti 1980. U njegovoj opširnoj istoriji bolesti pisalo je da je opsednut ovim pitanjem otkako je, kao mladić, dospeo u bolnicu oko 1950. Međutim, Holovej je bila velika značajna institucija i nisu postojali planovi za njegovo zatvaranje. Sve do jedne olujne noči početkom 1980. godine. Harija su smestili u krevet u stanju neuobičajene uzbuđenosti - već nedeljama je sve upornije ponavljao svoje pitanje - a grom je udario u jedan od zabata i izazvao razarajuću vatru koja se munjevitom brzinom proširila na potkrovlje i nekoliko odeljenja, čime je cela zgrada postala nepodesna za stanovanje.
Priča bi bila zanimljivija da je Hari bio vezan za krevet i da je stradao u plamenu. Svi pacijenti su bezbedno evakuisani u olujnu noć - čime smo ostali bez uzbudljive priče - mada volim da
zamišljam Harija kako stoji na travnjaku, sa ćebetom prebačenim preko ramena, lica osvetljenog plamenom i usana iskrivljenih ushićenim osmehom dok gleda veliki požar koji je strpljivo čekao trideset godina.
Pacijenti su prebačeni u odvojeno krilo bolnice u obližnjem Čertsiju, gde im je ubrzo smanjena sloboda kretanja zbog njihove nesrećne sklonosti da izazivaju haos u odeljenjima i uznemiravaju normalne bolesnike. U međuvremenu, zgrada sanatorij uma je tiho propadala, prozori su zatvoreni daskama ili razbijeni, a glavni ulaz sa Stroud rouda zatvoren je teškom metalnom kapijom na čijem se vrhu nalazila bodljikava žica. Živeo sam u Virdžinija Voteru pet godina u ranim osamdesetim dok sam radio u Londonu i povremeno bih se zaustavio da preko zida bacim pogled na zapušten posed i opštu pustoš. Nekoliko građevinskih kompanija imalo je ambiciozne planove da na tom mestu izgrade poslovnu zgradu, centar za konferencije ili kompleks vila. Podigli su montažne kućice i postavili ozbiljne table sa upozorenjima da posed čuvaju psi čuvari koji su, ako je verovati ilustracijama, bili van kontrole, i ništa više od toga nisu preduzimali. Više od jedne decenije je ova stara bolnica, verovatno jedna od desetak najlepših viktorijanskih građevina koje nisu srušene, zvrjala prazna, propala i zapuštena, i očekivao sam da je zateknem u istom stanju - čak sam uvežbao poniznu molbu za čuvara kako bi me pustio na posed da bacim brz pogled na zgradu koja se nije videla s puta.
Zamislite moje iznenađenje kad sam se popeo uz blagu uzvišicu i ugledao potpuno nov ulaz probijen u spoljnem zidu i veliku tablu sa dobrodošlicom u Virdžinija Park a, s bočne strane nekadašnje bolničke zgrade koja je izgledala potpuno drugačije, pružao se širok pogled na otmene vile. Otvorenih usta, popeo sam se sveže asfaltiranim putem oivičenim kućama koje su bile toliko nove da su još uvek imale nalepnice na prozorima a dvorištima su tekle reke blata. Jedna od tih kuća predstavljala je izložbeni prostor i, pošto je bila nedelja, bila je puna ljudi koji su razgledali. Ušao sam i našao brošure na sjajnom papiru s crtežima srećnih vitkih ljudi kako šetaju između lepih kuća, slušaju kamerni orkestar u sali u kojoj sam svojevremeno gledao filmove u društvu ludaka koji su se trzali, plivaju u zatvorenom bazenu ugrađenom u pod velike gotske dvorane u kojoj sam igrao badminton i zamuckujući pitao mladu sestru sa odeljenja „Florens Najtingejl” da izađe sa mnom i - ako nade vremena za to u budućnosti - uda se za mene. Sudeći po uglađenom suvoparnom tekstu, stanovnici Virdžinija Parka mogli su da biraju između desetak spojenih vila, kuća u nizu ili stanova, ili jednog od dvadeset i tri velika apartmana u restauriranoj zgradi sanatorijuma, sad tajanstveno nazvanoj Kroslend haus. Plan poseda bio je pun neobičnih imena - Konoli mjuz, Skver Čepel, Pjaca - koji su imali malo zajedničkog s ranijom namenom. Mislim da bi bilo prikladnije da su dali imena poput Skver za lobotomiju ili Dvorište elektrošokova. Najniža cena bila je trista pedeset hiljada funti.
Izašao sam da vidim šta se može dobiti za tri stotine pedeset hiljada funti. Odgovor je bio mala ali kitnjasta kuća na skromnoj parceli sa zanimljivim pogledom na ludnicu iz devetnaestog veka. Ne mogu reći da je to predstavljalo ispunjenje mojih snova. Sve zgrade bile su od crvene fasadne cigle sa starinskim dimnjacima, kitnjastim ukrasima i drugim sitnim ustupcima viktorijanskom dobu. Jedan model, poznat pod nazivom tip kuće D, čak je imao i dekorativnu kulu. Rezultat toga bio je da su kuće izgledale kao male replike sanatorijuma. Gotovo da ste mogli da zamislite kako u dogledno vreme i same postaju sanatorijumi. Zasad je, onoliko koliko tako nešto može da funkcioniše, sve izgledalo iznenađujuće dobro. Nove kuće nisu odudarale od starog sanatorijuma u pozadini i barem je - nešto što se sigurno ne bi desilo pre desetak godina - sačuvana ova velika stara hrpa od zgrade sa svim
mojim srećnim uspomenama, kao i uspomenama generacija zanimljivih ludaka. Odao sam počast izvođaču radova i otišao.
Nameravao sam da prošetam do svoje stare kuće ali bila je udaljena više od kilometra, a noge su počele da me bole. Umesto toga, spustio sam se Stroud roudom, pored nekadašnjeg bolničkog društvenog kluba, na čijem se mestu nalazila veoma ružna građevina, i raštrkanih zgrada u kojima su nekad bili hosteli za lekare i osoblje i opkladio se sam sa sobom u sto funti da će biti srušene i zamenjene velikim kućama sa garažama kad budem došao sledeći put.
Prošetao sam oko tri kilometra do Eghema i pozvonio na vrata jedne divne žene, gospode Bilen, koja je, pored mnogih drugih nesebičnih vrlina, bila moja tašta. Otrčala je u kuhinju na onaj šarmantan lepršav način na koji sredovečne engleske gospođe dočekuju iznenadne goste, a ja sam grejao stopala pored vatre i shvatio (takav je bio tok mojih misli tih dana) da je ovo jedina kuća u Engleskoj u kojoj sam ikad odseo a da nisam platio smeštaj. Moja žena me je dovela ovamo kao mladog udvarača jednog nedeljnog poslepodneva pre mnogo godina; sedeli smo sa njenom porodicom, stisnuti u ovom udobnom dobro zagrejanom salonu i gledali Oko bika, Generacijsku igru i druge televizijske emisije bez ikakve vrednosti. To je predstavljalo novo iskustvo za mene. Nisam video svoju porodicu okupljenu u, kako bih to nazvao, društvenom ambijentu od 1958, ako zanemarim nekoliko nezgodnih sati povodom Božića, i osetio sam izvesnu novu prijatnost usred tolike porodične topline. I dan-danas veoma cenim tu osobinu Engleza, mada priznajem da sam osetio izvesno kratkotrajno likovanje kad sam saznao da više ne prikazuju Oko bika.
Moja tašta - mama - pojavila se sa poslužavnikom na kojem se nalazila tolika količina hrane da sam se upitao da me nije pobrkala sa grupom drvoseča. Alavo sam navalio na ukusnu hranu koja se pušila i i po obimu podsećala na planinu Karngorms, pa se zavalio, sa šoljom kafe i zadovoljno nabreklim stomakom. Ćaskali smo o svemu i svačemu - o deci, našem predstojećem putu za Ameriku, mom poslu, o tome kako podnosi to što je nedavno postala udovica. Kasno uveče - to jest, kasno za dva oldtajmera kao što smo mi - ponovo se užurbala da bi, posle niza zvukova iz svih delova kuće, objavila da je gostinska soba spremna. Zatekao sam uredno namešten krevet sa termoforom za noge i, nakon umivanja na brzinu, zahvalno se uvukao u njega, čudeći se kako su kreveti kod baka i tašti uvek tako divno udobni. Odmah sam zaspao.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:18 am





ŠESTO POGLAVLJE

Uputio sam se u Bornmut. Bilo je kišno vetrovito predvečerje kad sam u pola šest stigao. Noć se brzo spuštala, a ulicama su zviždeći jurili automobili čiji su farovi žmirkali pod naletima sjajne kiše. Živeo sam u Bornmutu dve godine i mislio sam da ga prilično dobro znam, ali deo oko stanice znatno se izmenio: imao je nove ulice, poslovne zgrade i mrežu podzemnih prolaza za pešake koja je bila toliko zbunjujuća da sam na svakih nekoliko minuta morao da se penjem kao krtica kako bih video gde se nalazim.
Dok sam stigao do Ist Klifa, četvrti koja se nalazila visoko iznad crnog mora u kojoj su bili smešteni hoteli srednje veličine, bio sam mokar do gole kože i naglas sam gunđao. Jedina stvar kojom se Bornmut zaista može pohvaliti jeste veliki izbor hotela. Među mnogim palatama udobnosti koje su se nalazile u svakoj ulici kvartovima naokolo, izabrao sam jednu u sporednoj ulici samo zato što mi se svidela tabla: uredna velika slova na roze neonu primamljivo su svetlela na pljusku. Ušao sam unutra, otresajući vodu sa sebe, i odmah sam video da sam dobro izabrao - bilo je čisto, namešteno na prijatan starinski način, cene su bile pristojne, sudeći po natpisu na zidu: dvadeset i šest funti za krevet i doručak, i odisalo je onom zagušljivom toplotom od koje vam se zamagle naočare i dobijate napad kijanja. Istresao sam nekoliko decilitara vode iz rukava i zatražio jednokrevetnu sobu na dve noći.
„Pada li kiša?”, veselo me je pitala devojka na recepciji dok sam se, kijajući i brišući vodu sa lica, upisivao.
„Ne, moj brod je potonuo i morao sam da plivam deset kilometara.”
,,Oh, stvarno?”, odgovorila je tako da sam posumnjao da me ne sluša pažljivo. ,,A da li ćete večerati u našem restoranu večeras, gospodine...”, pogledala je moj potpis zamrljan vodom, „... gospodine Brilkrim?” Razmislio sam šta mi drugo preostaje - duga šetnja po pljusku - i odlučio da večeram u hotelu. Uostalom, zbog njenog veselog mozga veličine zrna pasulja i moje zamrljane žvrljotine, postojala je velika mogućnost da moj račun za večeru bude ispostavljen nekom drugom. Odgovorio sam da hoću, uzeo ključ i, ostavljajući barice za sobom, otišao do sobe.
Među više stotina stvari koje su napredovale u Engleskoj od 1973, a ako tome posvetite samo minut razmišljanja, videćete da je spisak prilično dug, malo je onih koje su prevazišle prosečan engleski hotel. Danas u svakom dobijate kolor televizor u sobi, aparat za kafu sa malom kutijom pristojnih biskvita, kupatilo puno mekih peškira, malu korpu sa kuglicama od vate u duginim bojama i gomilu plastičnih bočica šampona, gela za tuširanje i hidratantnog mleka. Moja soba je čak imala lampu pored kreveta i dva meka jastuka. Bio sam veoma srećan. Napunio sam kadu do vrha, sipao sve gelove i hidratantna mleka (nemojte se uzbuđivati: pažljivo sam pročitao sastav i uveravam vas da je potpuno isti) i, dok se karneval mehurića polako spuštao na nekih metar iznad kade, vratio se u sobu i prepustio se navikama usamljenog putnika: pažljivo sam raspakovao ranac, prebacio mokru odeću preko radijatora, poređao čistu odeću na krevet s pedantnošću kao da se spremam za matursko
veče, postavio putni časovnik i materijal za čitanje nadohvat ruke na noćni stočić, podesio svetio tako da stvorim prijatnu atmosferu i konačno, u oholom raspoloženju i sa dobrom knjigom, uronio u raskošnu penu kakva se retko viđa osim u filmovima Džoan Kolins.
U čistoj odeći i mirišući na ružino ulje, otišao sam do prostranog praznog restorana. Odveli su me do stola gde sam po poređanom servisu - vinskoj čaši u kojoj se nalazila crvena salveta savijena u obliku cveta, priboru za so i biber od nerđajućeg čelika, tanjiriću sa puterom pažljivo oblikovanom u zupčanike, vazi uskog grla s veštačkim ljiljanima - odmah shvatio da će hrana biti osrednja ali poslužena sa dobro uvežbanom razmetljivošću. Pokrio sam oči rukama, izbrojao do četiri pa ispružio desnu ruku znajući da ću je spustiti na korpicu sa kriškama hleba koju je doneo lebdeći konobar - toliko dobro sam proračunao vreme da sam ga, ako smem da primetim, prilično impresionirao i nesumnjivo mu stavio do znanja da ima posla sa putnikom koji se razume u zelene čorbe, povrće koje se služi u kašikama raznih veličina i kružiće užegle kožurice koji treba da prođu kao svinjski medaljoni.
Pojavila su se još tri gosta - bucmasti bračni par sa sinom tinejdžerom koji je bio još deblji - koje je konobar obzirno smestio na mesto sa kojeg sam mogao da ih gledam a da pri tom ne krivim vrat ili pomeram stolicu. Uvek je zanimljivo posmatrati ljude kako jedu, ali ništa nije zanimljivije od stola punog debelih ljudi koji su navalili na hranu. Čudno je da čak i najproždrljiviji i najpohlepniji debeli ljudi - a trojka preda mnom mogla je da osvoji titulu za pohlepu - nikad ne izgledaju kao da uživaju u jelu. Ponašaju se kao da samo ispunjavaju neku dugogodišnju obavezu da održe svoju kilažu. Kada im se donese hrana, oni spuste glavu i usisaju je, a između predjela i glavnog jela sede sa prekrštenim rukama i nelagodno gledaju okolo, ponašajući se kao da ne poznaju ljude s kojima sede. Ali sve se menja kad stignu kolica sa slatkišima. Tada počinju da ispuštaju ushićene zvuke nalik na gukanje i odjednom je njihov mali ugao prostorije ispunjen veselim razgovorom. Tako je bilo i večeras. S tolikom brzinom su pojeli ono što je izneto pred njih da su me prestigli i, na moj užas, uzeli poslednje princes-krofne i parčiće švarcvald torte. A dečak je, video sam, uzeo duplu porciju od oba, proždrljiva debela svinja.
Meni je ostalo da biram između vodnjikavog krema, nekog slatkiša na bazi umućenog belanca koji bi verovatno pukao kao petarda čim bih ga dotakao kašičicom, i desetak činijica s pudingom od uprženog šećera i vanile sa skorelim tragovima žutog krema na vrhu. Uzeo sam puding i, dok je debela trojka prolazila pored mog stola, gegajući se dok su im se brade sijale od čokolade, na njihove ljubazne site osmehe uzvratio sam pogledom tvrdim poput kremena, poručivši im da ne pokušaju da ponove nešto slično. Mislim da su shvatili poruku. Sutradan za doručkom uzeli su sto koji nije bio u mom vidokrugu i široko mi se sklanjali s puta kod kolica sa sokovima.

*

Bornmut je u mnogo čemu veoma lepo mesto. Nalazi se pored mora, što može da bude zgodno ako globalno zagrevanje dostigne svoju najvišu tačku, iako trenutno ne vidim neku korist u tome; ima vijugave parkove poznate pod imenom Vrtovi zadovoljstva, koji dele centar grada na dva dela i pružaju šetačima mirno zeleno mesto da se odmore posle napornog puta iz jednog dela grada u drugi -
mada, naravno, da nema parkova ne bi bilo ni napornog puta. Takav je život.
Ranije su parkovi predstavljani na mapama kao Gornji i Donji vrtovi zadovoljstva, ali neki poslanik ili drugi borac za vrlinu uvideo je duboke nezdrave implikacije u tome da reči „donji” i
„zadovoljstvo” stoje toliko blizu jedna drugoj i uspešno lobirao da se Donji izbaci iz naziva; tako sad postoje Gornji vrtovi zadovoljstva i obični Vrtovi zadovoljstva, a leksički perverznjaci oterani su na plaže gde moraju da se zadovolje trljanjem svog međunožja. U svakom slučaju, takav je Bornmut - toliko otmen da vas nervira, i ponosan na to.
Znajući za pažljivo negovanu reputaciju otmenosti ovog grada, preselio sam se tamo 1977, verujući da ću zateći englesku repliku Bed Emsa ili Baden-Badena - uređene parkove, trgove s palmama gde orkestri održavaju koncerte, razmetljive hotele u kojima osoblje s belim rukavicama glanca mesing tako da blista, prsate starije gospode u bundama od nerca kako šetaju one male pse koje vapite da šutnete (ne zato što ste okrutni, naravno, već iz proste radoznalosti da vidite koliko daleko mogu da odlete). Sa žaljenjem mogu da kažem da nisam zatekao ništa od toga. Parkovi su bili lepi, ali umesto bogatih kockarnica i lepih paviljona imali su male podijume na kojima bi nekad nedeljom svirali limeni orkestri raznih kvaliteta čiji su članovi bili obučeni kao kondukteri, kao i mala drvena uzdignuća - ako mi dozvolite da upotrebim ovaj izraz u kontekstu Donjih vrtova zadovoljstva - okićena ofarbanim staklenim vrčevima u kojima su se nalazile sveće, koje su pretpostavljam palili u mirnim letnjim večerima tako da su se pretvarali u svetleće prikaze leptira, vila i drugih magičnih vizija koje treba da omoguće sate zdravog noćnog uživanja. Ne znam kako su izgledali zato što ih nikad nisam video upaljene a, u svakom slučaju, smanjen budžet i nerazumna sklonost mladih da ih čupaju iz okvira i bacaju jedni drugima pred noge kako bi se zabavili doveli su do toga da su ove strukture razmontirane i uklonjene.
Prošetao sam (Donjim) Vrtovima zadovoljstva do turističke organizacije na Vestover roudu da vidim kakve još sadržaje grad nudi, ali nisam to uspeo da saznam zato što je moralo da se plati štampanje obaveštenja koja nisu bila istaknuta na zidu. Nasmejao sam im se u lice, naravno.
Na prvi pogled, centar grada izgledao je uglavnom nepromenjeno, ali u stvari su razvoj i gradska skupština svuda ostavili svoj trag. Krajstčerč roud, glavna ulica koja je prolazila kroz centar, pretvorena je u pešačku zonu i ukrašena čudnom građevinom od stakla i čelika u obliku cevi koja je ličila na autobusko stajalište za džinove. Dva tržna centra lepo su uređena i sad su imali Mekdonalds, Voterstouns i Dilons, kao i još nekoliko drugih prodavnica koje nisu bile toliko neposredno značajne za moje lične potrebe. Međutim, mnoge prodavnice su uklonjene. Robna kuća Bils više nije imala odličnu knjižaru, Dingls je bezrazložno zatvorio prodavnicu hrane, a Bilsons, još jedna robna kuća, zatvorena je. Takođe je nestala Internacionalna radnja kao i, što je bilo mnogo žalosnije, fina mala pekara tako da su nestale i najbolje krofne na svetu, avaj, avaj. Bilo je dobro samo to što nije bilo nimalo đubreta na ulici, dok je u moje vreme Krajstčerč roud ličio na kantu za smeće na otvorenom.
Kad se posle stare nestale pekare skrene iza ćoška, nailazi se na divnu zgradu u maglovitom art deko stilu na Ričmond hilu gde je smeštena redakcija novina Bornmut ivning eho, gde sam dve godine radio kao pomoćnik glavnog urednika u kancelariji pozajmljenoj iz Dikensovih romana - neuredne gomile papira, tmurno osvetljenje, dva reda pogrbljenih ljudi za stolovima, a sve to ispunjeno zloslutnom mučnom tišinom, koju je prekidalo samo razdražljivo grebanje olovaka i tih ali odjekujući zvuk pomeranja minutare na zidnom satu. S druge strane ulice, zagledao sam se u prozore
svoje stare kancelarije i blago se stresao.
Posle venčanja sam sa ženom otputovao u Ameriku na dve godine kako bih završio fakultet, tako da je moj posao u ovoj redakciji bio ne samo moj prvi pravi posao u Engleskoj već i moj prvi posao kao odrasle osobe. Tokom dve godine koliko sam tamo radio, nikad nisam prestao da se osećam kao četrnaestogodišnjak koji se pretvara da je odrastao, nesumnjivo zato što je gotovo svaki moj kolega bio dovoljno star da mi bude otac, osim dvojice mrtvački bledih muškaraca u uglu kancelarije koji su mogli da budu njihovi očevi.
Sedeo sam pored dvojice ljubaznih obrazovanih muškaraca, Džeka Strejta i Ostina Bruksa, koji je proveo dve godine strpljivo
mi objašnjavajući šta je „parnica u toku” i važnu razliku u engleskom zakonodavstvu između pozajmljivanja kola i krađe. Zbog sopstvene sigurnosti, uglavnom su mi poveravali uređivanje Vodiča za gradske žene i Izveštaja sa ženskih skupova. Dnevno nam je stizala gomila takvih izveštaja, od kojih kao da su svi bili pisani istim kitnjastim stilom i govorili iste omamljujuće stvari:
„Gospodin Artur Smout iz Pouksdauna održao je fascinirajuću demonstraciju umetnosti pravljenja životinjskih senki”, „Gospođa Evelin Stabs počastvovala je okupljene goste fascinirajućom zabavnom pričom o svom nedavnom odstranjivanju materice”, „Gospođa Trup nije bila u mogućnosti da održi najavljeno predavanje o dresuri pasa zato što ju je nedavno tragično izujedao njen mastif Princ, ali ju je gospođa Smetvik junački zamenila veselim prikazom svojih iskustava kao samostalnog orguljaša na sahranama”. Svi izveštaji bili su praćeni iscrpnim izrazima zahvalnosti, apelima za prikupljanje novca, dugim opisima rasprodaja i čajanki u dobrotvorne svrhe, s detaljnim spiskom ko je obezbedio osveženje i koliko je bilo ukusno. Nikad mi dani nisu tako sporo prolazili.
Sećam se da su prozori mogli da se otvore samo pomoću dugačke motke. Deset minuta pošto bi stigli na posao, jedan od zamenika urednika, čovek toliko star da je jedva držao olovku, počeo bi da pomera svoju stolicu kako bi je odmakao od stola. Trebalo mu je oko sat vremena da ustane iz stolice, pa još jedan sat da pređe nekoliko metara do prozora i nekako ga otvori pomoću motke, i još jedan sat da nasloni motku uza zid i odgega se nazad do svog stola. Istog trena kad bi seo, čovek koji je sedeo nasuprot njemu skočio bi sa stolice, odmarširao do prozora, zatvorio ga i vratio se na mesto sa izazivačkim izrazom na licu. Tada bi starac ćuteći stoički ponovio postupak ustajanja iz stolice. Ovo se ponavljalo svakog dana, dve godine.
Nikad nisam video nijednog da nešto radi. Stariji čovek, naravno, nije ni mogao zato što je sve vreme provodio šetajući do prozora i nazad. Drugi muškarac je uglavnom sedeo sa neupaljenom lulom u ustima i gledao me s ironičnim osmehom. Kad god bi nam se pogledi sreli, postavio bi mi neko čudno pitanje koje je imalo veze sa Amerikom. „Reci mi”, pitao bi, „da li je istina da Miki Runi nikad nije konzumirao svoj brak sa Avom Gardner?” ili „Često sam se pitao, i možda mi ti možeš objasniti, zašto se ptica nua-nua sa Havaja hrani isključi mekušcima s ružičastim oklopom kad su mekušci s belim oklopom brojniji a imaju istu hranljivu vrednost ili sam barem tako pročitao.”
Pogledao bih ga, zaokupljen Vodičem za gradske žene i Izveštajima sa ženskih skupova, i pitao:
„Molim?”
„Sigurno si čuo za pticu nua-nua?”
„Ovaj, nisam.”
Izbečio bi se. „Stvarno? Baš je to čudno.” I nastavio bi da sisa lulu.
Sve u svemu, bilo je to neobično mesto. Glavni urednik bio je samotnjak kojem je sekretarica nosila obroke u kancelariju i koji je retko izlazio odatle. Video sam ga samo dva puta dok sam tamo radio, prvi put kad sam došao na razgovor za posao - sastanak koji je trajao tri minuta i kao da mu je pričinjavao veliku neprijatnost. Drugi put sam ga video kad je otvorio vrata koja su povezivala njegovu kancelariju s našom, što je predstavljalo toliko neobičan događaj da smo svi digli glave od stola. Čak je i starac zastao u svom beskrajnom geganju do prozora. Urednik je buljio u nas u nekoj vrsti zaleđene zapanjenosti, očigledno zabezeknut što se s druge strane njegovih vrata nalazi kancelarija puna ljudi, na trenutak se činilo da će nešto reći, pa se bez reči povukao i zatvorio vrata za sobom. Tad sam ga video poslednji put. Šest nedelja kasnije dobio sam posao u Londonu.
Još jedna stvar se promenila u Bornmutu: sve male kafedžinice su nestale. Ranije su se nalazile na svakom ćošku, sa bučnim aparatima za espreso i lepljivim stolovima. Ne znam gde ljudi koji dođu ovamo na odmor danas idu da bi popili kafu - u stvari znam: u Kosta del Sol, ali da bih stigao tamo i dobio malu osvežavajuću šolju kafe, morao sam da šetam maltene do Triangla, udaljenog stajališta lokalnih autobusa.
Osvežen i raspoložen za mali izlet, uhvatio sam autobus za Krajstčerč s namerom da se vratim pešice. Seo sam na prednje sedište gornjeg sprata žutog autobusa. Veoma je uzbudljivo voziti se na gornjem spratu autobusa. Možete da zavirite u gornje prozore stanova kao i da ljudima na autobuskim stanicama vidite teme (a kad se popnu uz stepenice trenutak kasnije, možete ih pogledati značajnim pogledom koji govori: „Upravo sam ti video teme”), a tu su i trnci uzbuđenja dok brzo skrećete za ugao ili jurite kružnim tokom na ivici katastrofe. Dobijete potpuno novu sliku sveta. Svi gradovi izgledaju lepše s gornjeg sprata autobusa, ali nijedan u tolikoj meri kao Bornmut. Sa uličnog nivoa, on izgleda kao svaki drugi engleski grad - pun kreditnih udruženja i lanaca prodavnica s velikim izlozima - ali kad ste na visini, odjednom otkrivate da se nalazite u jednoj od najvećih viktorijanskih zajednica u Engleskoj. Bornmut nije čak ni postojao pre 1850. godine - bilo je samo nekoliko raštrkanih farmi između Krajstčerča i Pula - a onda je odjednom procvetao; izgrađeni su dokovi, šetališta i kilometri poslovnih zgrada od kitnjaste fasadne cigle i oblih bogataških kuća, od kojih su mnoge imale složene ugaone kule i druge nametljive kitnjaste ukrase koje danas mogu videti samo oni koji se voze na gornjem spratu autobusa i perači prozora.
Kakva je šteta što toliko malo ove viktorijanske slave dopire do zemlje. Ali, naravno, ako bismo uklonili sve one velike izloge i preuredili prizemlja zgrada tako da se slažu s gornjim spratovima, ne bismo mogli da zavirimo u izloge radnji Skečlis, Buts i kompanije Društvo za izgradnju Lidsa i kakav bi to tužan gubitak bio. Zamislite da prolazite pored radnje Skečlis i da ne možete da vidite rafove s odećom u plastičnim kesama, izbor dotrajalih deterdženata za tepih i ženu za pultom kako lenjo čačka zube spajalicom - zamislite koliko bi život bio dosadan. Stvarno nezamislivo.
Vozio sam se do poslednje stanice, parkirališta ispred novog velikog supermarketa Sejnsberi u Nju Forestu u Krajstčerču i preko mreže pešačkih nadvožnjaka izbio na Hajklif roud. Oko sedam stotina metara odatle, na malom sporednom putu, nalazio se dvorac Hajklif, nekadašnja kuća Gordona Selfridža, vlasnika lanca robnih kuća, koja je postala ruševina.
Selfridž je bio zanimljiv čovek koji predstavlja korisnu moralnu pouku svima nama. Ovaj Amerikanac posvetio je najbolje godine svog života pretvaranju Selfridža u najveće robno carstvo u
Evropi, i u tom procesu pretvorio je Oksford strit u londonski glavni trgovački centar. Vodio je strog čestit život, rano odlazio na spavanje i neumorno radio. Pio je dosta mleka i nikad se nije ponašao nerazumno. Ali postao je udovac 1918. i iznenadno oslobađanje od bračnih spona udarilo mu je u glavu. Spetljao se sa zgodnim sestrama mađarsko-američkog porekla, u muzičkim krugovima poznatim kao sestre Doli, i počeo da vodi razuzdan život. Sa sestrama koje su ga držale pod ruku, počeo je da obilazi evropske kockarnice, u kojima je prokockao velike sume. Svake večeri je jeo u ekskluzivnim restoranima, uložio ogromne sume u trkačke konje i automobile, kupio dvorac Hajklif i počeo da gradi letnjikovac od dvesta pedeset soba u obližnjem Hengistberi Hedu. Za deset godina izgubio je osam miliona dolara, kontrolu nad robnom kućom, dvorac i kuću u Londonu, trkačke konje i rols-rojs. Završio je sam u malom stanu u Patniju i morao je da se vozi autobusom. Umro je siromašan i zaboravljen od svih osmog maja 1947. Ali, naravno, doživeo je neprocenjivo zadovoljstvo da tuca bliznakinje, što je bilo najvažnije.
Danas je gotska ljuštura dvorca Hajklif sa svih strana okružena bungalovima - što je neprimeren prizor - osim sa zadnje, gde se staza do mora spušta kroz javni parking. Želeo sam da saznam zašto je dvorac dospeo u tako zapušteno stanje ali nije bilo nikoga u blizini ove sumorne znamenitosti, niti je bilo automobila na parkingu. Sišao sam klimavim drvenim stepenicama do plaže. Kiša je prestala da pada tokom noći, ali nebo je delovalo preteće i duvao je toliko jak vetar da su mi lepršale kosa i odeća, a more se divlje penilo. Nisam čuo ništa osim udaranja talasa. Šetao sam plažom povijen prema vetru, kao neko ko gura automobil uzbrdo. Prošao sam pored dugog niza kućica na plaži, sagrađenih na isti način ali ofarbanih u različite svetle nijanse. Većina je bila zatvorena zimi, ali jedna udaljena stajala je otvorena poput mađioničarske kutije, a na njenom malom tremu sedeli su muškarac i žena u baštenskim stolicama, u odeći prikladnoj za Arktik i sa ćebadima prebačenim preko nogu. Vetar ih je udarao i činilo se da će ih oboriti unazad. Muškarac je pokušavao da čita novine, ali vetar ih je neprestano vitlao oko njegovog lica.
Delovali su veoma srećno - ili ako to nije pravi izraz, onda nesumnjivo izuzetno zadovoljno, kao da su na Sejšelima i piju džin-tonik pod palmama koje se nežno ljuljaju na povetarcu umesto što sede polusmrznuti na jakom engleskom vetru. Bili su zadovoljni zato što poseduju kućicu na plaži, veoma traženi posed za koji je postojao dug spisak čekanja, i - u ovome je ležala prava tajna njihove sreće - što mogu, ako požele, da uđu unutra gde će im biti manje hladno. Mogu da skuvaju šolju čaja i, ako se osećaju naročito razuzdano, da pojedu čokoladni digestivni keks. Posle toga mogu da provedu pola sata uživajući u pakovanju i zaključavanju vrata. I to je sve što im je potrebno da bi dospeli u stanje ushićenosti.
Jedan od razloga zbog kojeg su Englezi tako šarmantni jeste što nisu svesni svojih vrlina, a njihova sreća je najbolji dokaz toga. Smejaćete se ovoj izjavi, ali oni su najsrećniji ljudi na svetu. Stvarno. Posmatrajte dvojicu Engleza dok pričaju i videćete da će se posle samo nekoliko sekundi jedan od njih osmehnuti ili nasmejati nekoj šali. Jednom sam putovao vozom od Dankerka do Brisela sa dvojicom biznismena, očigledno dugogodišnjih prijatelja ili kolega, koji su pričali na francuskom. Srdačno su pričali ceo put, ali nijedan se nije osmehnuo tokom ta dva sata. Mogu da zamislim istu situaciju sa Nemcima, Švajcarcima, Špancima pa čak i Italijanima, ali sa Englezima - nikad.
A Englezima je tako lako udovoljiti. To je veoma neobično. Oni zaista vole mala zadovoljstva. Verujem da zbog toga gotovo svi njihovi slatkiši - čajni kolačići, ovseni kolačići, čajno pecivo s
buterom, čajni kolačići sa grožđicama, raskošni čajni biskviti, keks s voćnim nadevom - imaju tako diskretan ukus. Oni su jedini ljudi na svetu koji misle da su džem i grožđice zanimljivi sastojci pudinga ili kolača. Ponudite im nešto zaista primamljivo - parče švarcvald torte ili čokoladnu pralinu
- i oni će se gotovo uvek dvoumiti, zabrinuti da čine nešto neopravdano i neumereno, kao da ima nečeg nedoličnog u svakom uživanju koje nije veoma skromno.
,,Oh, zaista ne bi trebalo”, odgovoriće vam.
„Poslužite se slobodno”, ohrabrujete ih.
„Pa, dobro, uzeću samo malo”, konačno će reći i brzo uzeti malo parče sa izrazom lica kao da su upravo uradili nešto mnogo vragolasto. Tako nešto je potpuno strano Amerikancima. Po njima je smisao života, neprestana potvrda njihovog postojanja, u tome da manje-više neprekidno trpaju što je moguće više čulnog zadovoljstva u usta. Oni su samim svojim rođenjem stekli pravo na brzo i obilno zadovoljenje. Zamislite da odgovorite: ,,Oh, zaista ne bi trebalo” ako vam neko predloži da duboko udahnete.
Svojevremeno sam bio zbunjen stavom Engleza prema uživanju, kao i njihovim neumornim tvrdoglavim optimizmom, kojim su ublažavali krajnje neprijatne stvari - „pa, drugačije je”, „ne smeš da gunđaš”, „moglo je biti gore”, „nije mnogo, ali je jeftino i vedro”, „stvarno je bilo prijatno” - ali postepeno sam prihvatio njihov način razmišljanja i život mi je postao mnogo srećniji. Sećam se: sedeo sam u vlažnoj odeći u hladnom kafeu na sumornom morskom šetalištu i, kad su mi doneli šolju čaja I parče torte, uzviknuo „Ooh, divno!”. Tad sam znao da je počelo. Uskoro sam počeo da mnoge stvari - traženje dodatne porcije tosta u hotelu, kupovinu toplih vunenih čarapa u prodavnici Marks i Spenser, kupovinu dva para pantalona kad mi u stvari trebaju samo jedne - doživljavam kao prkosne, maltene zabranjene. Moj život postao je neuporedivo bogatiji.
Razmenio sam osmehe sa srećnim parom koji je sedeo u svojoj kućici pa produžio plažom do Madforda, seoceta na malom delu peskovite zemlje između mora i luke Krajstčerč koja je bila bujno zarasla morskom travom, odakle se pružao lep pogled na samostan. Madford je nekad bio utočište za švercere, ali danas je bezmalo samo mala trošna ulica s radnjama i jednim Volvovim servisom, okružena kućama sa živahnim pomorskim imenima: Slano, Dizanje sidra, Povraćanje preko ograde.
Prošao sam kroz Madford i nastavio ka Krajstčerču dugom neurednom ulicom oivičenom garažama, prašnjavim radnjama i polumrtvim pabovima, pa produžio do Bornmuta kroz Takton, Sautborn i Boskomb. Zub vremena ostavio je trag na većini ovih mesta. Trgovačke četvrti Krajstčerča i Sautborna kao da su polako i neuredno propadale, a kod mosta u Taktonu, gde se nekad nalazio divan pab na obali reke Staur, preoran je travnjak kako bi se napravilo mesto za veliki parking. Tu se nalazio restoran nazvan Pivarska lepota, ogranak kompanije Vitbred. Delovao je grozno ali, nažalost, očigledno je bio veoma popularan. Jedino je Boskomb izgledao bolje nego ranije. Njegova glavna ulica svojevremeno je bila toliko odvratna da bi vam se oteo uzvik iznenađenja kad biste je videli: puna braon otpadaka, jeftinih radnji i izuzetno odbojnih supermarketa i robnih kuća uglavljenih u viktorijanske fasade. Sad je polovina ulice pretvorena u otmenu pešačku zonu, tržni centar Rojal pažljivo je preuređen sa stilom i bio je pun antikvarnica, daleko zanimljivijih od ranijih brojnih solarijuma i prodavnica kreveta. Na samom kraju nalazila se antikvarnica u čijem je izlogu stajao veliki natpis: „Otkupljujemo sve!”, što je delovalo kao neobično velikodušna ponuda tako da sam ušao, pljunuo na pult i zarežao: „Koliko nudite za to?” Nisam to uradio, naravno - bila je zatvorena -
ali voleo bih da jesam.
Hajklif je prilično udaljen od Bornmuta, petnaestak kilometara, i već je prošlo vreme za moj happy hour kad sam prošao Ist Overklif drajv, poslednju etapu do grada. Stao sam kako bih se naslonio na belu tarabu i uživao u pogledu. Vetar je prestao da duva i na slabom večernjem svetlu je zaliv Pul, kako u Bornmutu nazivaju more, izgledao čarobno: dug veličanstven luk pretećih hridina i velikih zlatnih plaža koje se pružaju od ostrva Vajt do grimiznih brda Perbek. Preda mnom su svetla Bornmuta i Pula treperila dobrodošlicom u sumraku koji se spuštao. A daleko ispod, dva gradska mola delovala su veselo i elegantno, dok su daleko na pučini svetla sa brodova koji su prolazili treperila i namigivala u polumraku. Svet je, ili barem ovaj mali kutak sveta, delovao kao lepo i mirno mesto i bio sam veoma srećan što sam tu.
Tokom ovog puta, obuzimaće me napadi tihe panike na samu pomisao da napuštam ovo prijatno malo ostrvo na kojem se osećam kao kod kuće. Ovo putovanje je melanholičan potez, kao kad poslednji put hodate kućom koju mnogo volite. Činjenica je da mi se dopada ovde. Veoma mi se dopada. Bio je potreban samo prijateljski gest prodavca, sedište pored vatre u seoskom pabu ili pogled poput ovog pa da počnem da se pitam pravim li veliku grešku.
Ako ste te prijatne večeri šetali Bornmutom, mogli ste da vidite sredovečnog Amerikanca kako luta okolo, zaokupljen sobom, i ponavlja kao mantru: „Misli na frizuru Sesila Parkinsona. Misli na PDV od 17,50 odsto. Misli o tome kako nedeljom prepuniš kola smećem i voziš do đubrišta koje je zatvoreno. Misli o zapušenim odvodima posle deset meseci kiše. Misli o neobičnoj nepokolebljivoj sklonosti kanala BBC 1 da reprizira seriju Kegni i Lejsi. Misli o...”


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:18 am




SEDMO POGLAVLJE

Pošao sam u Solzberi velikim crvenim autobusom na sprat koji se njihao vijugavim seoskim putevima i udarao o duge grane pored puta na veoma uzbudljiv način. Solzberi mi se mnogo dopada. Savršene je veličine za grad - dovoljno veliki da bi imao bioskope i knjižare, a dovoljno mali da odiše toplinom i živahnošću.
Probio sam se kroz prometnu tržnicu na trgu, čudeći se zašto su engleske pijace takve. Izgledaju tako jadno i jeftino sa svojim prevrnutim korpama, izgaženim listovima kupusa i prljavim plastičnim tendama pričvršćenim spajalicama. Na francuskim pijacama okruženi ste uredno poredanim pletenim košaricama s maslinama i trešnjama koje se presijavaju i malim koturima kozjeg sira. U Engleskoj kupujete peškire i navlake za dasku za peglanje iz plastičnih gajbica za pivo. Engleske pijace me uvek oneraspolože.
Šetajući kroz prometne trgovačke ulice, video sam samo odbojne stvari svuda oko sebe - Burger Kings, prodavnice Prontaprints, Super drogerije i razne druge neprijatelje glavne ulice, sa izlozima pretrpanim obaveštenjima o specijalnim sniženjima koji su umetnuti u zgrade bez i najmanjeg i najpovršnijeg osvrta na njihovu namenu i starost. U centru grada, na uglu koji je trebao da predstavlja vizuelno zadovoljstvo, nalazila se mala zgrada s turističkom agencijom Lun Poli. Sprat zgrade imao je drveni kostur i bio je divan; u prizemlju, između prevelikih izloga prekrivenih reklamama ispisanih rukom za jeftine letove do Tenerifa i Malage, fasada je bila prekrivena emajliranim pločicama - emajliranim pločicama - sa mozaikom od malih raznobojnih kockica koji je izgledao kao da je pokupljen iz toaleta sa stanice Kings Kros. Bilo je odvratno. Stajao sam ispred zgrade i bezuspešno pokušavao da zamislim kakav li je odbor arhitekata, dizajnera i urbanista dozvolio da se ovako nešto uradi lepoj zgradi s drvenim kosturom iz sedamnaestog veka. A najgore od svega bilo je to što ova zgrada nije bila mnogo gora od mnogih drugih fasada u ulici.

*

Nekad pomislim da Engleska ima preveliko nasleđe. U zemlji u kojoj ima zapanjujuće mnogo svega, lako je pomisliti da je u pitanju neiscrpan izvor. Uzmite u obzir brojke: 445.000 zgrada pod zaštitom države, 12.000 srednjovekovnih crkava, 1.500.000 jutara zajedničke zemlje,29 193.000 kilometara staza kojima je dozvoljen prolaz pešice, 600.000 znanih lokacija od arheološkog značaja (od čega je 98 odsto bez zakonske zaštite). Da li znate da samo moje selo u Jorkširu ima više zgrada iz sedamnaestog veka nego cela Severna Amerika? A to je samo jedno zabito seoce sa manje od sto hiljada stanovnika. Pomnožite to sa svim ostalim selima i seocima u Engleskoj i videćete da je broj starih kuća, štala, crkava, obora, zidova, mostova i drugih struktura toliki da ih je nemoguće izbrojati. Toliko je svega na svakom ćošku da je lako poverovati da možete uzeti deliće - fasadu s drvenim
kosturom ovde, nekoliko džordžijanskih prozora tamo, nekoliko stotina metara prastare žive ograde ili kamenog zida bez maltera - i da će ostati dovoljno. A u stvari, zemlju nagrizaju do smrti.
Zapanjen sam ležernošću urbanističkih propisa za ovako osetljive strukture. Da li znate da čak i u područjima pod zaštitom države vlasnik kuće može da ukloni sva prvobitna vrata i prozore, pokrije krov crepovima koji više priliče nekoj hacijendi a fasadu obloži veštačkim kamenom, sruši baštenski zid, nerazumno poploča travnjak i doda trem od šperploče a da, sa zakonskog gledišta, ispadne da neguje stare arhitektonske odlike tog područja? Jedino ne sme da sruši kuću - mada je i to veoma hipotetička zakonska začkoljica. Jedna građevinska firma koja je 1992. u Redingu srušila pet starih zgrada u području pod zaštitom države, izvedena je pred sud i platila kaznu od 675 funti.
Uprkos izvesnom buđenju svesti poslednjih godina, u celoj zemlji vlasnici još uvek mogu da rade što god požele sa svojim kućama, farmeri mogu da podižu ogromne limene štale i da seku živice, engleski Telekom može da uklanja crvene govornice i na njihovom mestu postavlja kabine za tuširanje, naftne kompanije mogu da podižu velike ravne baldahine u svim dvorištima, a vlasnici radnji da stavljaju svoje plastične reklame na arhitektonski osetljive strukture i niko ne može ništa da uradi protiv toga. Zapravo, postoji jedna stvar koju možete uraditi: nemojte da im ulazite u radnje. S ponosom vam mogu reći da nisam otišao ni u jednu Butsovu radnju godinama i neću sve dok ne restauriraju fasade svojih glavnih predstavništva u Kembridžu, Čeltenamu, Jorku i drugim gradovima koje mogu dodati na spisak i pristaću da pokisnem do gole kože ako nađem bar jednu benzinsku pumpu u prečniku od trideset kilometara od moje kuće koja nema leteći baldahin.
Moram priznati da Solzberi daleko više vodi računa o svom izgledu od većine drugih gradova. Zapravo, što je neko mesto lepše, utoliko više skrnavljenja upadaju u oči. Štaviše, izgleda da se situacija postepeno popravlja. Lokalna vlast je nedavno primorala vlasnika bioskopa u centru grada da sačuva drvenu fasadu iz šesnaestog veka, a video sam da su sa dve građevine uklonjeni ružni dodaci iz mračnih šezdesetih i sedamdesetih godina i da su fasade restaurirane s marljivošću i pažnjom. Jedna građevinska firma hvalila se da manje-više uvek radi takve stvari. Želim joj sve najbolje.
Verovatno bih Solzberiju oprostio sve, pod uslovom da ne dira katedralu. Po meni je katedrala u Solzberiju najlepša građevina u Engleskoj, a njena porta je najdivnije mesto. Svaki kamen, svaki zid, svaki žbun je na svom mestu. Čini se kao da je ovo mesto ulepšala svaka osoba koja ga je posetila tokom sedam stotina godina. Mogao bih da živim na klupi u njenoj porti. Seo sam na jednu i uživao pola sata gledajući prefinjen kompleks katedrale, travnjake i dostojanstvene kuće. Ostao bih i duže, ali kiša je počela da pada tako da sam ustao i pošao u razgledanje. Prvo sam se uputio u muzej, nadajući se da ću zateći ljubaznu osobu za pultom koja će pristati da mi pričuva ranac dok razgledam muzej i katedralu. (Zatekao sam je, bog je blagoslovio.) Muzej u Solzberiju je divno mesto i pozivam vas da ga posetite što pre. Nisam nameravao da se zadržavam dugo, ali bio je pun zanimljivih rimskih ostataka, starih crteža, malih modela Starog Saruma i sličnih stvari kojima sam zaluđen.
Naročito me je zanimala Stounhendž galerija zato što sam nameravao da ga posetim sutra, tako da sam pažljivo pročitao sve poučne natpise. Znam da je suvišno ovo što ću reći ali Stounhendž je zaista najneverovatnije dostignuće. Svaki kameni blok moralo je da vuče pet stotina ljudi, dok je njih stotinu trčalo okolo kako bi postavili valjkove na mesto. Razmislite o tome na trenutak. Možete li da zamislite kako nagovarate šest stotina ljudi da vam pomogne da kamen težak pedeset tona premestite
na mesto udaljeno tridesetak kilometara, postavite ga u uspravan položaj i onda im kažete: „Dobro, momci! Još samo dvadesetak takvih blokova, kao i nekoliko kamenova koje ćemo postaviti horizontalno preko njih i možda dvadesetak lepih plavih kamenova iz Velsa i onda možemo da pravimo žurku!” Mogu da kažem samo da je osoba koja stoji iza podizanja Stounhendža umela đavolski dobro da motiviše ljude.
Iz muzeja sam se širokim travnjakom uputio ka katedrali. U slučaju da niste bili te sreće da je posetite, upozoriću vas da je katedrala u Solzberiju već izvesno vreme veoma lakoma na pare. Ranije sam imao veoma loše mišljenje o crkvenim institucijama koje traže da im posetioci daju priloge, ali onda sam upoznao župnika univerzitetske crkve svete Marije u Oksfordu, najposećenije parohijske crkve u Engleskoj, i saznao da trista hiljada posetilaca godišnje priloži tričavih osam hiljada funti i otada sam smekšao. Hoću samo da kažem da su ovo veličanstvene građevine i da zaslužuju naše zahvalne doprinose. Ali moram istaći da Solzberi ide korak ispred onoga što bih nazvao diskretnim traženjem priloga.
Prvo morate da prođete pored blagajne kakva se može videti u bioskopu, gde vas ohrabruju da platite „dobrovoljnu” ulaznicu od dve i po funte, a kad uđete, očekuju vas novi napadi na novčanik. Zatražiće vam da platite da biste čuli snimljenu poruku ili napravili otisak prelazeći olovkom preko papira, da podržite ženski hor katedrale ili društvo prijatelja katedrale, da date prilog restauraciji nečega što se zove Ajzenhauverova zastava, veoma izbledele i otrcane američke zastave koja je svojevremeno visila u Ajzenhauverovom štabu u Vilton hausu nedaleko odatle. (Ostavio sam deset penija i poruku: ,,A zašto ste uopšte dozvolili da dospe u takvo stanje?”) Sve u svemu, između šaltera na kojem su se prodavale ulaznice i radnje sa suvenirima izbrojao sam devet različitih kutija za priloge - deset ako računate i onu za zavetne sveće. Pored toga, maltene niste mogli da prođete kroz brod crkve a da se ne sudarite s plakatima na kojima su se nalazile fotografije zaposlenih u katedrali (smešili su se na fotografijama kao da rade u Burger Kingu) ili se opisivao njihov volonterski rad u drugim zemljama; tu su bile i staklene vitrine s maketama koje su prikazivale kako je katedrala sagrađena - moram priznati da je to zanimljivo, ali mislim da više priliči muzeju preko puta. Delovalo je haotično. Upitao sam se koliko li će vremena proći dok ne počnu da organizuju obilaske nazvane „Iskustvo katedrale u Slozberiju”, u električnim vozilima sa sve mehaničkim figurama klesara i opata poput fratra Taka. Kladim se ne više od pet godina.
Uzeo sam ranac od ljubaznog muškarca u muzeju pa prošetao do glavne turističke organizacije, gde sam mladića za pultom upoznao sa svojim složenim planom putovanja kroz Viltšir i Dorset, od Stounhendža do Ejvberija pa do Lekoka, Stourhed Gardensa i možda Šerborna i pitao koje autobuske linije da koristim kako bih obišao sva ta mesta za tri dana. Pogledao me kao da sam divlji ekscentrik i pitao: „Da li ste možda nekad putovali autobusom u Engleskoj?” Uverio sam ga da jesam, 1973.
„Pa, mislim da ćete videti da su se stvari malo promenile otada.”
Dao mi je tanku brošuru s autobuskim linijama od Solzberija do gradova na zapadu i pomogao mi da nađem mali deo sa redom vožnji do Stounhendža. Nadao sam se da ću uhvatiti rani autobus do Stounhendža i produžiti do Ejvberija po podne ali to je, odmah sam shvatio, bilo nemoguće. Prvi autobus za Stounhendž polazio je tek u jedanaest. Frknuo sam u neverici.
„Mislim da će vas lokalni taksi odvesti do Stounhendža, sačekati vas tamo i vratiti nazad za dvadeset funti. Većina turista iz Amerike zadovoljna je takvim aranžmanom.”
Objasnio sam mu da, iako tehnički jesam Amerikanac, dovoljno dugo živim u Engleskoj da pažljivo trošim svoj novac i da, iako još nisam došao do faze da oklevajući vadim novčiće iz male plastične vrećice, nemam nameru da se dobrovoljno oprostim od dvadeset funti za robu ili uslugu koju ne mogu da ponesem kući sa sobom i koristim je godinama. Povukao sam se u obližnju kafedžinicu s gomilom brošura sa autobuskim redovima vožnje. Izvadio sam iz ranca tešku knjigu o voznom redu vožnje u Engleskoj, koju sam kupio naročito za ovaj put, i počeo dugačko unakrsno proučavanje raznih vidova javnog prevoza kroz Veseks.
Bio sam zapanjen otkrićem da mnoge značajne zajednice uopšte nemaju železnički saobraćaj - Molboro, Devajz i Ejmsberi, da navedem samo tri. Autobuski red vožnje nije se preklapao na neki smislen način. Autobusi do mesta poput Lekoka bili su neverovatno retki i uglavnom su se manje-više odmah vraćali nazad, što vam je ostavljalo izbor da ostanete tamo četrnaest minuta, ili sedam sati. Sve je bilo veoma obeshrabrujuće.
Mršteći se, otišao sam do redakcije lokalnih novina da nađem Pitera Blekloka, starog prijatelja iz Tajmsa koji se preselio u Solzberi i jednom prilikom nesmotreno rekao da bi on i njegova supruga Džoan bili oduševljeni da im dođem u goste ako ikad budem prolazio tim krajem. Obavestio sam ga pre nekoliko dana da ću ovih dana navratiti do njegove kancelarije u pola pet, ali sigurno nije dobio poruku zato što je, kad sam stigao u 4.29, pokušavao da se iskrade kroz prozor sa zadnje strane. Šalim se, naravno! Čekao me je, blistavih očiju i izraza lica kao da on i pobožna Džoan jedva čekaju da pojedem njihovu hranu, popijem njihov alkohol, napravim haos od kreveta u gostinskoj sobi i ulepšam im noć glasnim sedmočasovnim izvođenjem svoje čuvene nazalne simfonije. Bili su oličenje ljubaznosti.
Ujutru sam sa Piterom prošetao do grada, gde mi je pokazao lokalne znamenitosti - mesto gde je prvi put izvedena drama Kako vam drago i most koji je Trolop opisao u svojoj knjizi Tornjevi Barčestera. Rastali smo se ispred redakcije. Imao sam dva sata da ispunim tako da sam lutao bez cilja, gledao izloge i ispijao kafe dok konačno nisam otišao do autobuske stanice, gde je gomila ljudi već čekala autobus u 10.55 za Stounhendž. Autobus je stigao posle jedanaest, a vozaču je trebalo gotovo dvadeset minuta da razdeli karte zato što su mnogi turisti bili iz drugih zemalja i nisu mogli da shvate, mučenici, da moraju da daju novac i zauzvrat dobiju malo parče papira pre nego što sednu. Platio sam 3.95 funte za povratnu kartu, pa još 2.80 funte za ulaznicu u Stounhendž. „Da li vas zanima plan lokaliteta po ceni od 2.65 funte?”, pitala me je gospođa koja je prodavala karte. Odgovorio sam joj neiskrenim smehom.
Stounhendž se promenio otkako sam ga poslednji put posetio sedamdesetih godina. Otvorili su elegantnu radnju sa suvenirima i kafedžinicu, ali još uvek nije postojao edukativni centar, što je sasvim razumljivo. Ipak je ovo samo najznačajniji preistorijski spomenik u Evropi i jedna od desetak najposećenijih turističkih atrakcija u Engleskoj tako da očigledno nema svrhe uložiti glupe sume novca kako bi postao zanimljiv i poučan. Još jedna velika promena je što više ne možete da priđete kamenju i, kao ranije, na nekom od njih urežete „Volim Deniz” ili nešto nalik tome. Sada vas diskretan konopac drži na priličnoj razdaljini od spomenika. To je dovelo do znatnog poboljšanja. Veliki kameni blokovi više nisu zaklonjeni gomilom turista, već se nesmetano uzdižu u svojoj veličanstvenosti.
Koliko god Stounhendž bio veličanstven, posle otprilike jedanaest minuta shvatite da ste videli
sve što može da se vidi tako da narednih četrdeset minuta šetate u krugu od raširenih konopaca i gledate ovaj spomenik iz mešavine pristojnosti, sramote da budete prvi iz grupe koji će otići i strastvene želje da doživite što više možete za 2.80 funte. Konačno sam otišao do prodavnice sa suvenirima i razgledao knjige i suvenire, popio kafu pa prošetao do autobuske stanice da sačekam autobus za Solzberi u 13.10, razmišljajući zašto nigde nisu postavili klupe i kud bih sad mogao da odem.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:19 am





OSMO POGLAVLJE

Među hiljadama stvari koje nikad nisam mogao da shvatim, jedno se naročito izdvaja. To je pitanje ko je bila prva osoba koja je stajala pored gomile peska i rekla: „Znate, kladim se da bih, ako bih ovo pomešao sa malo kalijum-karbonata i zagrejao tu mešavinu, mogao da dobijem čvrst ali providan materijal. Možemo da ga nazovemo staklo.” Možete da mislite da sam glup, ali ja bih mogao doveka da stojim na plaži i nikad mi ne bi palo na pamet da je pretvorim u prozore.
Koliko god da se divim čudnovatoj sposobnosti peska da se pretvori u korisne predmete poput stakla i betona, nisam veliki ljubitelj peska u njegovom prirodnom stanju. Po meni, on pre svega predstavlja neprijateljsku barijeru između parkinga i mora. Duva vam u lice, dospeva u sendviče, guta važne predmete poput ključeva od automobila i novčića. U toplim krajevima vam peče stopala i tera vas da uzvikujete „Ooh! Ah!” i skakućete do vode na način koji je smešan vitkim ljudima. Kad ste mokri, prianja uz vas kao štukatura i ne može ga odstraniti ni vatrogasno crevo. Ali - čudnovata stvar - čim stanete na peškir za plažu, uđete u kola ili zakoračite na tek usisan tepih, pesak spada sa vas.
Danima, svaki put kad izujete cipele i čarape rasućete po podu neverovatne gomile peska, čija se količina na tajanstven način nikako ne smanjuje. Pesak ostaje uz vas duže od mnogih zaraznih bolesti. A psi ga koriste kao toalet. Ne, možete slobodno da držite pesak što dalje od mene.
Ali spreman sam da napravim izuzetak kada se radi o plaži Stadlend, na kojoj sam se upravo nalazio, pošto sam juče u autobusu za Solzberi dobio iznenadnu sjajnu ideju. Setio sam se da sam pre mnogo godina obećao samom sebi da ću prošetati obalom u Dorsetu. I tako sam se ovde obreo ovog sunčanog jesenjeg jutra; upravo sam se iskrcao sa trajekta iz Sendbenksa, držeći kvrgav štap kojim sam častio samog sebe u trenutku neobuzdanosti u Pulu, i šetao sam veličanstvenim lukom ove divne plaže.
Bio je divan dan da ga provedete napolju. More je bilo plavo i prekriveno igrajućim šljokicama, nebo puno oblaka belih poput posteljine, kuće i hoteli u Sendbenksu iza mene blistali su na vedrom vazduhu, maltene kao na Mediteranu. Okrenuo sam se lakog srca i produžio preko vlažnog čvrstog peska pored vode prema selu Stadlend i zelenih brda iza njega koja su me privlačila.
Poluostrvo Stadlend poznato je kao jedino mesto gde možete videti svih sedam reptila koji žive u Engleskoj - belouška, smuk, šarka, slepić, planinski gušter, sivi livadski gušter i Majki Portilo.30 Plaža je većim delom rezervisana za nudiste, što uvek čini svaku šetnju zanimljivijom, ali danas nije bilo žive duše duž njenih pet dražesnih kilometara, ništa osim netaknutog peska preda mnom i mojih stopa iza mene.
Selo Stadlend je lepo malo mesto raštrkano među drvećem, s normanskom crkvom i lepim pogledom na zaliv. Sledio sam stazu uz ivicu sela i uz brdo do Hendfast Pointa. Na pola puta sreo sam par koji je šetao dva velika crna psa neodređene rase.
Psi su veselo skakutali u visokoj travi ali, kao što se uvek dešava, čim su me ugledali, mišići su im se napeli, oči su zasvetlucale crvenim sjajem, očnjaci su im porasli nekoliko centimetara i pretvorili su se u divlje zveri. U trenutku su bili pored mene, divlje lajući, boreći se ko će pre stići do moje tetive i škljocajući užasnim žutim zubima ka mojim člancima koji su skakutali.
„Hoćete li, molim vas, da sklonite svoje jebene životnje od mene?”, uzviknuo sam glasom koji je neverovatno podsećao na Mini Maus.
Vlasnik je dotrčao i počeo da im stavlja povoce. Imao je glupu, veselu i spljoštenu kapu kakvu bi Abot i Kostelo nosili u skeču o golfu. „To je zbog vašeg štapa”, prekorno je rekao. „Ne vole štapove.”
„Šta, napadaju samo bogalje?”
„Jednostavno ne vole štapove.”
„Onda bi možda vaša glupa žena trebalo da ide ispred vas i nosi znak na kojem piše 'Pazite!
Približavaju se psi koji su ludi za štapovima'.” Bio sam, kao što možete primetiti, malo uznemiren.
„Slušajte, sekaperso, nema razloga da vređate.”
„Vaši psi su me napali bez razloga. Ne treba da držite pse ako ne možete da ih kontrolišete. I nemojte me nazivati seka-persom, druškane.”
Stajali smo i mrko se gledali. Na trenutak je izgledalo kao da ćemo se stvarno uhvatiti u koštac i završiti valjajući se po blatu na nedoličan način. Suzbio sam divlju želju da mu strgnem kapu s glave. Ali jedan od pasa je opet krenuo ka mojoj nozi i povukao sam se nekoliko koraka uzbrdo. Stajao sam na obronku, mašući štapom kao neki čupavi ludak. ,,I šešir vam je glup!”, doviknuo sam dok su se spuštali nizbrdo. Zatim sam poravnao jaknu, sredio se i nastavio svojim putem. Stvarno!

*

Hendfast Point je travnati greben koji se završava naglim ponorom od oko šezdeset metara ka veoma zapenušanom moru.
Potrebna je naročita mešavina hrabrosti i gluposti da bi se prišlo ivici kako bi se pogledalo dole. Odmah iza njega nalaze se dve nasukane sedimentne stene poznate kao Stari Hari i njegova žena, sve što je ostalo od prevlake koja je spajala Dorset sa ostrvom Vajt, koje se nalazilo nešto manje od trideset kilometara niz zaliv i bilo jedva vidljivo kroz oblak slane izmaglice.
Iza rta, staza se strmo uspinjala do Belard Dauna, bila je to naporna šetnja za starog zadihanog trbušastog čoveka poput mene, ali isplatila se zbog pogleda koji je bio čudesan - kao da se nalazite na vrhu sveta. Kilometrima naokolo, brda Dorseta su se talasala kao protreseno ćebe koje pada na krevet. Seoski puteljci vijugali su između oblih živica, a obronci brda bili su lepo istačkani šumarcima, majurima i pufnastim stadima ovaca. More u daljini, svetlo, ogromno i srebrnastoplavo pružalo se sve do planine raštrkanih oblaka. Daleko ispod mojih nogu, Svenedž se skupio uz kameni rt na ivici zaliva u obliku potkovice, iza mene nalazili su se Stadlend, močvare oko luke Pul i ostrvo Braunsi, a iza toga nazirale se beskrajne besprekorno uređene obradive površine. Bilo je toliko lepo
da se ne može opisati rečima - jedan od onih retkih trenutaka kad život deluje savršeno. Dok sam stajao tamo, opčinjen i sasvim sam, kroz oblak koji je zaklonio sunce probila su se veličanstvena koplja blistave svetlosti, poput stepenica za raj. Jedno od njih palo je pored mojih nogu i mogu se zakleti da sam na trenutak čuo nebesku muziku, zvuk harfi i glas koji mi je rekao: „Upravo sam poslao one pse u leglo šarki. Želim ti prijatan dan.”
Otišao sam do kamene klupe koju je neko obzirno postavio na ovom uzvišenom vrhu zbog dobrobiti klonulih osoba kao što sam ja - zaista je neverovatno koliko često nailazite na ovakve male ljubazne gestove u Engleskoj - i izvadio svoju mapu OS31 oblasti Perbek u razmeri 1:25.000. Po pravilu, ne osećam se sigurno ni sa jednom mapom koja negde na sebi nema strelicu
„Ti si ovde”, ali mape OS su priča za sebe. Pošto potičem iz zemlje u kojoj su kartografi skloni da izbace sve lokalitete koji su manji od, recimo, Pajks Pika, uvek me zadivi bogatstvo pojedinosti na mapama OS u razmeri 1:25.000. Ubačeni su svi nabori i treseti, svaka štala, miljokaz, pumpa za vetar i grobna humka. Drugačije su obeležene jame od peska i od šljunka, kao i dalekovodi sprovedeni preko stubova i preko direka. Na ovoj mapi je čak bila ucrtana kamena klupa na kojoj sam sedeo. Zapanjim se kad pogledam mapu i znam tačan kvadratni metar u kojem mi je smeštena zadnjica.
U svom dokonom proučavanju mape video sam da se na oko kilometar i po zapadno nalazi istorijski obelisk. Pitajući se zašto bi neko postavio spomenik na tako zabitom i teško dostupnom mestu, krenuh uzbrdo kako bih to otkrio. Bilo je to najdužih kilometar i po koje sam ikad prešao. Išao sam preko travnjaka, kroz stada plahovitih ovaca, kroz prolaze između živica i kapija, a da nisam primetio da mi cilj postaje iole bliži, ali tvrdoglavo sam nastavio dalje - pa, činite takve stvari ako ste glupi. Konačno sam stigao do skromnog, potpuno neupečatljivog, granitnog obeliska. Na izbledelom natpisu pročitao sam da je 1887. vodovod u Dorsetu sproveo vodovodne cevi kroz ovaj kraj. Pa, bravo, pomislio sam. Skupio sam usne i, pogledavši još jednom u mapu, video da se u blizini nalazi nešto što se zove „Grob džina” i pomislio: ,,E, to već zvuči zanimljivo”.
I tako sam nastavio svoju šetnju kako bih ga video. Vidite, u tome je problem. Uvek postoji nešto što vas vuče iza sledeće izohipse. Možete da provedete ceo život šetajući od kamenog kruga preko rimske naseobine (ostataka) do ruševina neke opatije, a da ne vidite ništa osim malog dela, čak i na malom prostoru a naročito ako ih, kao ja, retko kad zaista pronađete. Nikad nisam pronašao grob džina. Mislim da sam bio blizu ali nisam siguran. Jedini nedostatak ovih OS mapa je što su nekad previše detaljne. Kad imate pred sobom toliko mogućih zanimljivih lokaliteta, lako možete ubediti sebe da se nalazite baš
tamo gde želite da budete. Ugledate šumarak, protrljate bradu i pomislite: ,,E, sad, da vidimo, ovo mora da je Henging snot vud”,32 što znači da je onaj čudan brežuljak sigurno Džamping dvarf long barou,33 što znači da ona tačka na udaljenom brdu mora da bude Desperejšn farm.34 I nastavljate samouvereno da hodate sve dok ne naiđete na neku neočekivanu lokaciju poput Portsmuta i shvatite da ste malo zalutali.
Proveo sam tiho, znojavo poslepodne lutajući prostranim, zaboravljenim, ali veoma zelenim i lepim delom Dorseta, i tražeći kopneni put do Svenedža. Što sam više hodao, to su zemljane staze postajale uže. Sredinom poslepodneva sve sam se češće provlačio ispod bodljikavih žica, prelazio preko potoka s rancem na glavi, izvlačio noge iz zamki za medvede, padao i želeo da se nalazim
negde drugde. Povremeno bih seo da predahnem i pokušam da pronađem barem neko podudaranje između mape i okoline. Na kraju bih ustao, otresao kravlju balegu sa zadnjice, stisnuo usne i uputio se u sasvim novom pravcu. Kasno po podne sam stigao, na sopstveno iznenađenje, upaljenih nogu, blatnjav i sa nekoliko zanimljivih osušenih barica krvi na telu, u Korf Kasi.
Kako bih proslavio svoju sreću što sam uspeo igde da stignem, otišao sam u najbolji hotel u gradu, elizabetansku građevinu u glavnoj ulici po imenu Mortons haus. Izgledalo je kao veoma pristojno mesto, što me je malo oraspoložilo. A imali su i slobodnu sobu.
„Dolazite izdaleka?”, pitala me je devojka na recepciji dok sam upisivao svoje podatke. Prvo pravilo pešačenja je, naravno, da besomučno lažete.
„Brokenherst”, odgovorio sam, ozbiljno klimajući glavom.
„Bože, to je baš dug put!”
Otpuhnuo sam na muževan način. „Pa, imam dobru mapu.”
,,A kuda ćete sutra?” ,,U Kardif.” „Opa! Peške?”
„Nikad ne putujem drugačije”, podigao sam ranac, uzeo ključ od sobe i namignuo joj u maniru svetskog putnika koji bi je, pretpostavljam, oborio s nogu da sam bio dvadeset godina mlađi, mnogo zgodniji i da nisam imao veliki komad kravlje balege na vrhu nosa.
Proveo sam nekoliko minuta pretvarajući beo peškir u crn, pa požurio da razgledam selo pre nego što se sve pozatvara. Korf je popularno lepo mesto, skupina koliba od kamena u podnožju visokih nazubljenih zidova čuvenog i često fotografisanog zamka - naše omiljene ruševine posle princeze Margaret. Počastio sam se čajem i tortom u punoj i veseloj maloj čajdžinici Nacionalnog fonda pa požurio do ulaza u zamak. Ulaznica je koštala 2,90 funte - što mi deluje previše za gomilu krhotina - a ionako se zatvarao za deset minuta. Ali ipak sam kupio kartu zato što nisam bio siguran da li ću ikad više doći ovamo. Antirojalisti su temeljno opustošili zamak za vreme građanskog rata, a meštani su posle razgrabili ono što je preostalo, tako da nije bilo ničega da se vidi osim ostataka zida, ali pogled na okolne doline bio je izvanredan: dnevno svetio na izmaku bacalo je duge senke na obronke brda a večernja izmaglica se pomaljala iz ravnica.
Dugo sam ležao u kadi punoj tople vode pa, osećajući se prijatno iscrpljeno kao posle seksa, odlučio da se počastim svim zadovoljstvima koje Mortons haus nudi. Popio sam nekoliko pića u baru, pa prešao u trpezariju. Tamo sam zatekao osmoro ljudi, svi su bili sedi, dobro obučeni i veoma tihi. Zašto su Englezi tako tihi u trpezarijama hotela? Nije se čulo ništa osim tihog zveckanja escajga i promrmljanih dijaloga koji su trajali dve sekunde:
„Kažu da će i sutra biti lep dan.”
„Oh? To je sjajno.” „Mmmm.” I opet tišina. Ili:
„Supa je dobra.” „Jeste.” Pa ponovo tišina.
S obzirom na vrstu hotela, očekivao sam da ću na meniju zateći jela kao što su braon vindzorska supa, goveđa šnicla i jorkširski puding, ali, naravno, i ovde su stvari napredovale. Jelovnik je bio
pun pretencioznih reči kakve se tu ne bi mogle naći pre deset godina - noazet, tartar biftek, duksel sos, kuli sos, jela pečena u timbalu - napisanih čudnim bombastičnim pismom s ekscentričnim početnim slovima. Naručio sam, citiram: „Lepezasto isečenu dunju cerovaču sa sušenom kumbrijskom šunkom i mešanu zelenu salatu”, a za glavno jelo „Šniclu od filea s prelivom od istucanog bibera koja je flambirana brendijem i ukrašena pavlakom”, što je bilo maltene podjednako lepo za čitanje koliko i za jelo.
Bio sam zadivljen ovim novim načinom govora i uživao sam pričajući tako sa konobarom. Tražio sam osveženje u vidu sveže natočene vode sa česme i servirane an nature u čaši u obliku cilindra, a kad je doneo kiflice, izazvao sam ga da mi donese zupčasti oval sa izbeljenom pšenicom pečenom u rerni i posutom klicama maka. Taman sam se zagrejao za ovo i upravo sam hteo da tražim lepezasti ukrasni pokrivač za krilo, sveže opran i diskretno namirisan osveživačem, umesto onog koji mi je spao s krila i ležao na horizontalnoj površini za hodanje pred mojim nogama, ali konobar mi je pružio kartu sa desertima i shvatio sam da smo se vratili u englesko govorno područje gde nije bilo zezanja.
Smešno je to kod Engleza. Dozvoliće vam da ih prevarite tričavim dukselima ovoga i nakićenim malim noazetima onoga, ali nemojte se zajebavati sa njihovim pudingom, s čim se slažem u potpunosti. U ponudi su bili gusti masni slatkiši s dobrim engleskim imenima. Naručio sam lepljiv puding od karamela, koji je bio izvrstan. Kad sam završio, konobar mi je predložio da se povučem u salon, gde sam mogao da se poslužim bokalom sveže mlevene kafe uz oblande s pepermintom koje je napravio šef kuhinje lično. Ostavio sam na stolnjaku mali bakarni novčić iskovan u kraljevskoj kovnici i, prigušivši malu želudačno-crevnu erupciju, izašao iz trpezarije.

*

S obzirom da sam skrenuo sa staze uz obalu, moj prvi zadatak sledećeg jutra bio je da je opet nađem. Izašao sam iz Korfa i dahćući se popeo uz surovo strmo brdo do obližnjeg sela Kingston. Dan je bio divan a pogled iz Kingstona na Korf i njegov zamak - odjednom udaljen i minijaturan - bio je izuzetan.
Izabrao sam milosrdno ravnu stazu i sledio je oko tri kilometra kroz šume i polja uz ivicu viseće doline kako bih se vratio na obalski put kod usamljene uzbudljive znamenitosti zvane greben Haunstaut. Pogled je opet bio zadivljujući: brda koja su podsećala na leđa kita i sjajne bele stene, istačkane malim pećinama i skrivenim plažama o koje je udaralo beskrajno plavo more. Pogled se pružao sve do Lulvorta, mog odredišta za taj dan, udaljenog oko šesnaest kilometara i mnogo zastrašujućih brda koja podsećaju na leđa kita ka zapadu.
Sledio sam put uz i niz strme obronke. Tek je bilo deset ujutru, a već je bilo neobično toplo. Većina brda uz obalu u Dorsetu nije viša od nekoliko stotina metara, ali su zato strma i brojna tako da sam ubrzo bio oznojen, prljav i žedan. Skinuo sam ranac i gunđajući otkrio da sam novu modernu bocu za vodu, koju sam kupio u Pulu i marljivo napunio tog jutra, zaboravio u hotelu. Ništa ne izaziva tako goruću žeđ kao saznanje da nemate šta da pijete. Nastavio sam svoju mukotrpnu šetnju, nadajući se da ću naći neki pab ili kafanu u Kimeridžu, ali približavajući mu se stazom visoko na brdu iznad
lepog zaliva video sam da je mesto premalo da bi imalo išta od toga. Izvadio sam dvogled iz ranca i, osmotrivši selo, otkrio montažnu kućicu pored parkinga. Možda mala čajdžinica na točkovima. Požurio sam niz stazu, pored tužno zapuštenog folija35 po imenu kula Klavel, pa se izuzetno strmom stazom spustio do plaže. Bilo je toliko udaljeno da mi je trebalo gotovo sat vremena da stignem. Stisnuo sam palčeve za sreću i krenuo plažom do montažne kuće. Bio je to centar za prijem dobrovoljaca Nacionalnog fonda i bio je zatvoren.
Napravio sam bolnu grimasu. Grlo mi je bilo kao šmirgla. Bio sam kilometrima udaljen od bilo čega i nije bilo nikoga u blizini. Utom, nekim čudom, niz brdo se skotrljao kamion sa sladoledom, svirajući neku veselu melodiju, i zaustavio se na ivici parkinga. Nestrpljivo sam čekao deset minuta da sladoledžija otvori razne pregrade i izloži robu. Čim je otvorio prozor, pitao sam ga šta ima za piće. Pogledao je oko sebe i odgovorio da ima šest malih boca panda kole. Kupio sam svih šest i povukao se u hlad iza kamiona, gde sam grozničavo skinuo plastični zatvarač sa jedne i izručio njen spasonosni sadržaj niz grlo.
Ne želim da pomislite da je panda kola na bilo koji način lošija od koka-kole, pepsija, dr pepera, seven-apa, sprajta i ostalih aromatizovanih pića koja su iz nekog razloga popularnija ili da mislim da je neobično služiti mlake gazirane napitke, ali nešto nije bilo u redu sa pićem koje sam upravo kupio. Popio sam jedno za drugim dok mi se stomak nije naduo i počeo da se bućka, ali ne mogu reći da sam se osetio osveženo. Uzdahnuo sam, stavio dve preostale boce u ranac za slučaj da dobijem novu krizu za šećerom, i nastavio putem.
Nekoliko kilometara iza Kimeridža, s druge strane izuzetno strmog brda, nalazi se malo napušteno selo Tajnhem, to jest ono što je ostalo od njega. Vojska je 1943. naredila žiteljima
Tajnhema da na izvesno vreme napuste selo kako bi u okolnim brdima vežbali ispaljivanje granata. Meštanima je svečano obečano da će moći da se vrate čim pobede Hitlera. Pedeset i jednu godinu kasnije, oni još uvek čekaju da se vrate. Oprostite mi na nepoštovanju, ali to mi se čini sramotnim, ne samo zato što je veoma nezgodno meštanima (naročito onima koji su zaboravili da otkažu dostavu mleka) već i jadnim budalama poput mene kojima preostaje samo da se nadaju da je staza kroz liniju vatre otvorena, što se povremeno dešava. U stvari, tog dana je bila otvorena - oprezno sam proverio pre nego što sam pošao - tako da sam mogao da lutam uz brda i niz brda iza Kimeridža i bacim pogled na zgurene kuće bez krovova - sve što je ostalo od Tajnhema. Kad sam poslednji put bio ovde kasnih sedamdesetih, Tajnhem je bio zapušten, obrastao travom i maltene nepoznat. A danas je turistička atrakcija. Gradsko veće izgradilo je veliki parking, a škola i crkva pretvorene su u male muzeje, sa izložbom fotografija na kojima se moglo videti kako je Tajnhem nekad izgledao, što je šteta. Više mi se dopadao dok je bio pravi ukleti grad.
Znam da vojska mora negde da vežba gađanje, ali sigurno je mogla da nađe neko novo i manje vidljivo mesto da digne u vazduh - Kili, recimo. Bilo je čudno što nisam video nikakve tragove razaranja na brdima. Velike crvene table s brojevima strateški su postavljene okolo, ali bile su netaknute, baš kao i okolina. Možda vojska koristi ćorke ili tako nešto. Ko zna? Ja sigurno ne zato što sam preostalu snagu usmerio na izazov da savladam ubilački uspon do vrha brda Rings, visoko iznad zaliva Vorberou. Pogled je bio neverovatan - pružao se sve do luke Pul - ali moju pažnju zaokupilo je strašno otkriće da se staza spušta do mora pa se opet penje još jednim bočnim brdom zastrašujućeg izgleda. Okrepio sam se panda kolom i nastavio put.
Susedno brdo Bindon hil bilo je ogromno. Ne samo da je dopiralo do donjih slojeva troposfere već je predstavljalo oholi
hrbat s manje-više beskrajnim uzbrdicama i nizbrdicama. Kad se raštrkano selo Zapadni Lulvort ukazalo na vidiku i ja započeo dugi silazak sve posrćući, mogao sam da savijem noge na nekoliko novih načina, a između nožnih prstiju počeli su da mi izbijaju žuljevi. Stigao sam u Lulvort teturajući se u bunilu poput glumaca u avanturističkim filmovima kad izlaze iz pustinje, okupan znojem, gunđajući i izbacujući male mehuriće panda kole kroz nos.
Ali bar sam savladao najteži deo puta i vratio se u civilizaciju, ujedno od najljupkijih malih letovališta u Engleskoj. Stvari su samo mogle da krenu nabolje.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:19 am



DEVETO POGLAVLJE

Pre mnogo godina, jedan rođak moje žene, unapred se radujući deci koju ćemo nas dvoje imati jednog dana, poklonio nam je kutiju s knjigama izdavačke kuće Bubamara od 1950. do 1960. godine. Knjige su se zvale Dan na suncu ili Sunčani dani na moru, i imale su pažljivo nacrtane i bogato obojene ilustracije jedne napredne, srećne Engleske u kojoj nije bilo đubreta a sunce je uvek sijalo, prodavci bili nasmejani a deca u sveže ispeglanoj odeći uživala u bezazlenoj dokolici - vožnji autobusom do prodavnice, puštanju brodića u ribnjaku u parku, ćaskanju s ljubaznim policajcem.
Moja omiljena knjiga zvala se Avantura na ostrvu. Zapravo je bilo veoma malo avantura u knjizi - sećam se da je nalaženje morske zvezde na steni predstavljalo vrhunac uzbuđenja - ali voleo sam je zbog ilustracija (talentovanog i neprežaljenog Dž. H. Vingfilda) ostrva s kamenim špiljama i lepim pejzažima koji su očigledno bili engleski, ali su odisali mediteranskim duhom i nisu imali velike parkinge, lokale sa poker automatima i banalnim vidovima zabave. Ovde je komercijalna aktivnost bila svedena na poneku poslastičarnicu i čajdžinicu.
Ta knjiga je na čudan način uticala na mene tako da sam godinama pristajao da porodične odmore provodim u engleskim letovalištima, pretpostavljajući da ćemo jednog dana pronaći ovo čarobno mesto gde su letnji dani uvek sunčani, voda topla poput banjske a komercijalna izopačenost nepoznata.
Kad smo konačno dobili decu, ispostavilo se da im se ove knjige ne dopadaju zato što su najuzbudljivije stvari koje su likovi u njima radili bile odlazak u prodavnicu kućnih ljubimaca ili gledanja pecaroša koji farba svoj čamac. Pokušao sam da im objasnim da je to dobra priprema za život u Engleskoj, ali oni nisu posustajali i, na moje očajanje, zavoleli su par dosadnih malih budalastih likova zvanih Topsi i Tim.
Pričam vam ovo zato što je, od svih malih letovališta koje smo posetili tokom godina, Lulvort bio najbliži ovoj idealizovanoj slici koju sam imao. Bio je mali i živahan i odisao je lepim staromodnim duhom. U njegovim radnjicama prodavane su stvari koje su podsećale na neko nevinije doba - drvene brodiće, mreže za pecanje na dugoj motki, šarene lopte za plažu u dugim mrežastim vrećama - a malobrojni restorani uvek su bili puni zadovoljnih posetilaca koji su uživali u čaju s mlekom. Veoma lepa, gotovo okrugla pećina u podnožju sela bila je puna razbacanog kamenja po kome su se deca penjala i ispunjena plitkim bazenima u kojima su tražili račiće. Sve u svemu, bilo je to divno mesto.
Zamislite moje iznenađenje kad sam, sveže istuširan, izašao iz hotela da negde popijem piće i pojedem obilnu i zasluženu večeru, i otkrio da Lulvort nimalo ne liči na mesto iz mojih sećanja. Najupečatljiviji spomenik bio je velik ružan parking koji sam potpuno zaboravio, a radnje, pabovi i pansioni u ulici koja se spuštala do pećine bili su prašnjavi i oronuli. Ušao sam u jedan veliki pab i odmah zažalio zbog toga. Imao je onaj odvratan, ustajao miris prolivenog piva i bio je krcat svetlećim fliperima. Bio sam maltene jedina mušterija, ali gotovo svi stolovi bili su pokriveni
praznim kriglama, pepeljarama punim pikavaca, kesicama čipsa i drugim otpacima. Dobio sam mlako pivo u lepljivoj čaši. Popio sam ga pa okušao sreću u drugom pabu u blizini, koji je bio manje prljav ali nimalo prijatniji, s otrcanim dekorom i glasnom muzikom koja je podsećala na Kajli Minog muzičko-zabavnu školu: Viči-iz-sveg-glasa-i-mešaj-svojim-malim-sisama. Nije ni čudo (a pričam kao entuzijasta) što toliki pabovi propadaju.
Obeshrabren, otišao sam u obližnji restoran, u kojem sam sa ženom, glumeći otmenost, često naručivao salatu s račićima. I ovde je došlo do promena. Jelovnik se sveo na škampe, pomfrit i grašak, a hrana je bila osrednja. Ali ono što je bilo najupečatljivije jeste usluga. Nikad nisam video takvu neverovatnu nesposobnost u jednom restoranu. Mesto je bilo puno i ubrzo sam shvatio da zbog toga niko nije srećan. Gotovo svaka porcija je ili imala prilog koji nije naručen ili joj je falilo nešto što je bilo naručeno. Neki ljudi su veoma dugo čekali da im stigne porudžbina, dok bi drugi za istim stolom maltene odmah dobili svoju porciju. Naručio sam koktel od kozica, čekao trideset minuta da stigne i onda otkrio da je nekoliko kozica još uvek zamrznuto. Vratio sam ga i nikad ga više nisam video. Posle četrdeset minuta, konobarica se pojavila s porcijom ribe list, pomfrita i graška i, pošto nije mogla da nade gosta koji je to naručio, uzeo sam to, iako sam naručio bakalar. Kad sam pojeo, pogledao sam u jelovniku koliko treba da platim, od toga odbio iznos za smrznute kozice, ostavio novac i otišao.
Vratio sam se u hotel, veoma tmurno mesto sa sintetičkom posteljinom i hladnim radijatorima, čitao pred spavanje pod sijalicom od sedam vati i iskreno obećao samom sebi da nikad više neću doći u Lulvort.
Kad sam se probudio ujutru, video sam da pada kiša nošena jakim vetrom. Doručkovao sam, platio račun pa se u foajeu dugo mučio sa oblačenjem nepromočivih pantalona. Čudna je to stvar. Uglavnom umem da se obučem bez teškoća, ali izgleda kao da ne mogu da stojim bez nečije pomoći kad treba da navučem nepromočive pantalone. Proveo sam dvadeset minuta sudarajući se sa zidovima i nameštajem, padajući u saksije i, u jednom osobitom ispadu, skakućući na jednoj nozi pedesetak metara pre nego što mi se vrat omotao oko gelendera.
Kad sam se konačno obukao, pogledao sam se u velikom zidnom ogledalu i shvatio da neverovatno podsećam na veliki plavi kondom. Tako obučen i praćen iritantnim zvukom šuškanja najlona sa svakim korakom, uzeo sam svoj ranac i štap pa se uputio u brda. Išao sam Hemberi Tautom, pored Derdl Dora i dolinom sa strmim stranama koja je imala simpatično ime - Skreči Botom36, pa strmom, blatnjavom zavojitom stazom do usamljene, maglom obavijene uzvišice zvane Svajr Hed. Vreme je bilo grozno a kiša me je izluđivala.
Udovoljite mi za trenutak, ako hoćete. Jagodicama prstiju obe ruke udarajte se po glavi i videćete da će to uskoro početi stvarno da vas nervira ili će svi u vašoj okolini buljiti u vas. U svakom slučaju, bićete srećni kad prestanete to da radite. Sada zamislite da su to kapi kiše koje neprestano biju o vašu kapuljaču i da ne možete ništa da uradite povodom toga, a osim toga vaše naočare postale su samo dva beskorisna zamagljena kruga, idete zemljanom stazom klizavom od kiše a samo jedan pogrešan korak deli vas od dugog pada na kamenitu plažu - pada koji bi od vas ostavio samo mrlju na kamenu, poput džema na hlebu. Zamislio sam naslov „Američki pisac poginuo pri padu; ionako je nameravao da ode iz zemlje” - i nastavio da hodam, kratkovid kao Magu i ispunjen slutnjom.
Od Lulvorta do Vejmuta ima manje od dvadeset kilometara. Pol Teru je u svojoj knjizi Carstvo pored mora opisao ovaj potez kao laku šetnju koja vam ostavlja vremena da popijete čaj s mlekom i iskritikujete meštane, ah verujem da ga je poslužilo bolje vreme nego mene. Meni je trebao veći deo dana. Šetnja iza Svajr Heda uglavnom je bila uz milosrdno ravne iako visoke stene iznad mrtvački sivog mora, ali staza je bila varljiva a napredovanje sporo. Kod zaliva Ringsted, brda su se naglo prekidala strmim spustom do plaže. Okliznuvši se na blato, sleteo sam niz brdo do zaliva, zaustavljajući se samo da stomakom udarim o neki kamen i ispitam elastičnost drveća na putu. Stigavši do podnožja, izvadio sam mapu i, improvizujući šestar od svojih prstiju, izmerio da nisam prešao više od osam kilometara. A već je prošao veći deo prepodneva. Mršteći se zbog sporog napredovanja, stavio sam mapu u džep i oneraspoloženo nastavio dalje.
Ostatak dana mi je protekao u turobnom, mokrom klipsanju uz niska brda iznad visokih talasa koji su udarali o obalu. Kiša je posustala i sad je podmuklo sipila - ona naročita engleska vrsta kišice koja visi u vazduhu i ubija vas u pojam. Oko jedan sat, Vejmut je izronio iz magle, daleko iza dugog luka zaliva i uskliknuo sam od radosti. Ali ta naizgled nevelika udaljenost predstavljala je surovu obmanu. Trebalo mi je gotovo dva sata da stignem da oboda grada pa još jedan sat hoda kako bih, toliko umoran da sam hramao, stigao do centra. Uzeo sam sobu u malom hotelu, gde sam dugo ležao na krevetu, obuven i obučen u svoj kondom, pre nego što sam prikupio snagu da se presvučeni u nešto manje smešno, umijem i uputim u grad.
Vejmut mi se dopao mnogo više nego što sam očekivao. Bio je čuven po dve stvari. Odatle se 1348. kuga proširila po Engleskoj, a 1789. je postao prvo svetsko letovalište zato što je onaj dosadni ludak Džordž III počeo da se kupa na njegovim plažama. Danas grad pokušava da sačuva atmosferu džordžijanske elegancije i uglavnom uspeva u tome, mada kao većina letovališta odiše onim nagoveštajem konačnog propadanja, makar kada je reč o turizmu. Hotel Gloster, u kojem su Džordž i njegova svita odsedali (tada je bio privatna kuća), nedavno je zatvoren tako da Vejmut sad nije imao nijedan pristojan veliki hotel, što je tužan propust za stari primorski grad. Ali mogu vam sa zadovoljstvom reći da ima mnogo dobrih pabova i jedan izvanredan restoran, Kod Perija, u lučkom, preuređenom delu grada u kojem ribarske barke plutaju na vodi i vlada živahna primorska atmosfera zbog koje maltene očekujete da se Popaj i Badža pojave iza ćoška. Restoran je bio pun i veseo i predstavljao je osveženje posle Lulvorta. Naručio sam lokalne dagnje iz Pula - činjenica da je posle tri dana mukotrpnog pešačenja Pul još uvek lokalno mesto predstavljala je šok - i izvrsnu porciju brancina. Posle sam svratio do mračnog paba s niskom tavanicom u kojem se osećate kao da treba da nosite debeli vuneni irski džemper i kapetansku kapu. Uživao sam u okruženju i pio sve dok noge nisu prestale da me bole.

*

Zapadno od Vejmuta nalazi se osamdeset kilometara dugačak luk zaliva Lajm. S obzirom da okolina zapadno od Vejmuta nije naročito, pa čak ni delimično, vredna pomena, otišao sam taksijem do Ebotsberija i započeo svoju šetnju s polovine plaže Česil. Ne znam kakva je plaža Česil na delu koji je bliži Vejmutu, ali ovde se sastojala od velikih nanosa sitnog šljunka u obliku bubrega, koji je potpuno izglačan zato što su ga eonima šibali talasi. Gotovo je nemoguće hodati tuda zato što pri
svakom koraku tonete do članaka. Odmah iza plaže postoji put od tvrđe podloge, ali odatle se ne može videti preko kamenih dina. Jedino možete čuti udaranje talasa o obalu s druge strane i žamorenje šljunka uz ivicu vode. Bila je to najdosadnija šetnja u životu. Žuljevi su počeli da mi bride. Mogu da podnesem mnoge vrste bola, čak mogu da gledam Džeremija Bidla, ali žuljevi mi naročito teško padaju. Kad sam stigao u Vest Bej, bilo je rano poslepodne, a ja sam želeo da nađem neko mesto gde bih mogao da posedim i da pojedem nešto.
Vest Bej je neobično malo mesto, bez ikakvog reda raštrkano po brežuljcima. Odisao je atmosferom grada u kojem je vladala zlatna groznica, kao da je podignut na brzinu, i delovao je siromašno, sivo i istrošeno. Tražeći mesto u kojem bih mogao da jedem, naleteo sam na restoran neodređenog izgleda po imenu Kafana pored reke. Kad sam otvorio vrata, obreo sam se u veoma neobičnom okruženju. Mesto je bilo krcato. Odjekivalo je prodorno brbljanje nalik londonskom, a sve mušterije su izgledale kao da su upravo sišle sa reklame Ralfa Lorena. Svi su imali neobavezno prebačene džempere preko ramena i naočare za sunce na glavi. Kao da je mali deo Fulama ili Čelsija nekom čarolijom prenesen u ovaj deo Dorseta od koga je i bog digao ruke.
Nikad nisam video takav tempo izvan londonskih restorana. Konobari i konobarice trčali su okolo pokušavajući da zadovolje naizgled neiscrpne zahteve mušterija za hranom i, naročito, vinom. Bilo je veoma neobično. Dok sam stajao i pokušavao da se naviknem na svoje okruženje, pored mene je prošao Kit Flojd, čuveni kuvar. Bio sam zadivljen.
Sve to mi je udarilo u glavu. Obično ne jedem mnogo za ručak, ali hrana je tako divno mirisala, a okruženje bilo toliko neobično da sam uhvatio sebe kako naručujem kao proždrljivac. Počeo sam koktelom od školjki i jastoga, pa nastavio s izvrsnim filetima brancina uz boraniju i brdo pomfrita, dve čaše vina, i završio kafom i velikim parčetom kolača od sira. Vlasnik restorana, veoma fin čovek po imenu Artur Votson, obilazio je goste i posedeo je malo i za mojim stolom. Objasnio mi je da je do pre deset godina ovo bila obična kafana na čijem su se jelovniku nalazili samo roštilj, hamburgeri i pomfrit, postepeno su počeli da ubacuju svežu ribu i egzotična jela i ispostavilo se da postoji velika potražnja za tim. Danas je bilo teško naći slobodan sto i upravo je proglašen restoranom godine u Dorsetu, ali još uvek su pravili hamburgere i pomfrit. Stvarno sam bio oduševljen ovim mestom.
Prošlo je tri sata kad sam izašao iz restorana, lake glave i teškog stomaka. Seo sam na klupu, izvadio mapu i shvatio, frknuvši malodušno, da me još šesnaest kilometara deli od Lajm Redžisa a da se na putu do njega nalazi Golden Kep, najviše brdo na južnoj obali sa svojih 188 metara. Žuljevi su mi brideli, noge su me bolele, stomak mi je bio groteskno naduven i počela je da pada sitna kiša.
Dok sam sedeo na klupi, zaustavio se jedan autobus. Ustao sam i proturio glavu kroz vrata.
„Idete na zapad?”, pitao sam vozača. Klimnuo je glavom. Impulsivno sam se popeo, kupio kartu i seo pozadi. Uvek sam govorio da je tajna uspešnog pešačenja u tome da znate kad treba da stanete.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:19 am




DESETO POGLAVLJE

Proveo sam noć u Lajm Redžisu, a naredno jutro u razgledanju grada, pre nego što sam uhvatio autobus za Eksminster, pa produžio vozom za Eksiter, što je iziskivalo mnogo više vremena nego što sam očekivao. Već je bio sumrak kad sam iz stanice Sent Dejvis u Eksiteru izašao na slabu ali iritantnu kišu.
Lutao sam gradom i razgledao hotele, ali svi su mi delovali previše otmeno tako da sam završio u glavnoj turističkoj organizaciji, osećajući se pomalo izgubljeno i daleko od kuće. Nisam bio siguran šta tražim ovde. Pregledao sam brošure sa ergelama tovarnih konja, malim zoološkim vrtovima, centrima sokolarstva, ergelama minijaturnih ponija, izletima vozićima, farmama leptira i nečim što se zvalo - ne šalim se - Farma i bolnica za ježeve Tvigi, od čega ništa nije odgovaralo mojim potrebama. Gotovo sve brošure imale su pravopisne greške, pogotovo kad je reč o interpunkciji - ponekad poželim da odem i zapalim mesto kad vidim turističku brošuru na kojoj piše
„Najbolje englesko” ili „Najveće englesko” - i sve su imale bednu ponudu. Gotovo svaka je na svom spisku atrakcija imala „Besplatan parking”, „Prodavnicu suvenira i čajdžinicu” i neizbežno
„avanturističko igralište” (a još su bili toliko glupi da stave fotografiju na kojoj se nalaze samo ograda za penjanje i nekoliko plastičnih životinja na federima). Ko li ide na takva mesta? Ne bih znao.
Na pultu je bilo istaknuto obaveštenje da se ovde mogu rezervisati sobe u hotelu tako da sam zamolio ljubaznu gospodu da mi obezbedi prenoćište. Otvoreno me je pitala koliko sam spreman da platim - što je odudaralo od engleskog mentaliteta i uvek me dovodilo u neugodnu situaciju - i procesom eliminacije smo otkrili da pripadam kategoriji koja se može nazvati škrt ali zahtevan. Ispostavilo se da Rojal Klarens daje specijalno sniženje od dvadeset i pet funti za noćenje ako obećate da nećete da kradete peškire. Poskočio sam kad sam to čuo zato što sam prošao pored njega na putu ovamo i učinilo mi se da je veoma lep: velika bela džordžijanska građevina na trgu pred katedralom. Ispostavilo se da je zaista lep. Moja soba bila je nedavno okrečena i dovoljno velika za Olimpijske igre u hotelskoj sobi - kanta za smeće mogla je da posluži za košarku, nameštaj za preskakanje prepona, mogao sam da skačem na krevet ako bih uhvatio zalet od vrata kupatila i pravovremeno doskočio i da uživam u drugim omiljenim navikama usamljenog putnika. Kratko ali odlučno sam vežbao, istuširao se, presvukao i gladan izjurio napolje.
Eksiter nije mesto koje je lako zavoleti. Bio je teško oštećen bombardovanjem za vreme rata, što je gradskim očima dalo sjajnu priliku, koju su oduševljeno prihvatili, da ga ponovo izgrade u betonu. Tek je prošlo šest sati, a centar grada je već bio pust. Lutao sam slabo osvetljenim ulicama, gledao u izloge i čitao one čudne postere - oglase, kako ih nazivaju u branši - kakve možete naći samo u provincijskim novinama. Donekle me fasciniraju zato što su ili potpuno nedokučivi posetiocima („Siledžija koji vreba pored poštanskih sandučića ponovo napao”, „Bjula leti kući”) ili toliko dosadni da ne mogu da shvatim kako je iko mogao da pomisli da će povećati tiraž („Bura u gradskom
veću zbog ugovora o kantama za smeće”, „Telefonske govornice ponovo na meti vandala”). Moj omiljeni - ovaj naslov sam stvarno video pre mnogo godina u Hemel Hempstedu - glasi „Žena, 81 godina, umrla”.
Možda sam išao pogrešnim ulicama ali kao da nije bilo nijednog restorana u centru Eksitera. Samo sam tražio neupadljivu kafanu koja u svom nazivu nema „Lepo”, „Vegetarijansko” ili „Bakarni kotao”, ali ispostavilo se da sam lutao ulicama u kojima nije bilo restorana i završavao u užasnim sporednim ulicama s velikim kružnim tokovima i komplikovanim pešačkim prelazima koji očigledno nisu bili zamišljeni da ih savlada pešak koji nema šest sati na raspolaganju. Konačno sam se obreo u strmoj ulici gde je bilo nekoliko neupadljivih restorana i nasumice sam ušao u kineski. Ne znam tačno zbog čega, ali uvek mi je neprijatno u kineskim restoranima, pogotovo kad jedem sam. Imam osećaj da konobarica kaže: „Porcija goveđih ražnjića i prženog pirinča za imperijalističku džukelu za stolom pet.” I mučno mi je da jedem štapićima. Da li samo ja mislim da je čudno da jedan narod, dovoljno genijalan da napravi papir, barut, zmajeve i mnoštvo drugih korisnih predmeta i koji ima istoriju dugu tri hiljade godina, još nije shvatio da par igala za štrikanje nije najbolje rešenje za hvatanje hrane? Sat vremena sam trapavo bockao pirinač, ostavljao mrlje od sosa po stolnjaku i podizao lepo uravnotežene komade mesa do usta samo da bih otkrio da su nekom čarolijom nestali. Kad sam završio, sto je izgledao kao poprište nasilnog sukoba. Posramljeno sam platio, išunjao se napolje pa se vratio u hotel, gde sam gledao televiziju i užinao obilne ostatke večere koje sam pronašao u naborima džempera i pantalona.
Ujutru sam rano ustao i pošao u razgledanje grada. Eksiter je bio obavijen maglom i sumoran, što ga nije činilo privlačnijim, mada je trg pred katedralom bio veoma lep. Iznenadio sam se kad sam otkrio da je katedrala otvorena u osam ujutru. Sedeo sam izvesno vreme u poslednjem redu i slušao jutarnju probu hora, koja je bila izvanredna. Zatim sam se uputio do starog lučkog dela grada da vidim šta ću tamo zateći. Ova četvrt bila je sa ukusom obogaćena radnjama i muzejima, od kojih je većina bila zatvorena u ovo doba dana - ili u ovo doba godine - i nije bilo nikoga okolo.
Dok sam se vratio do Haj strita, počele su da se otvaraju prodavnice. Nisam doručkovao zato što to nije bilo uračunato u hotelski popust tako da sam bio veoma gladan i potražio sam neku kafanu. Ali opet se činilo da one ne postoje u Eksiteru. Na kraju sam ušao u radnju Marks i Spenser da kupim sendvič.
Iako se prodavnica tek otvorila, već je bila gužva u delu sa hranom i na blagajnama su se formirali dugi redovi. Zauzeo sam mesto u redu iza osam drugih mušterija. Sve su bile žene i sve su se ponašale na isti čudan način: iznenadile bi se što trebaju da plate. To je nešto što me godinama zbunjuje. Žene stoje i gledaju kako kasirka kuca ono što su kupile, ali kad im kaže: „To je četiri funte i dvadeset penija, dušo” ili što god, one se odjednom ponašaju kao da nikad dosad to nisu radile. Tiho uskliknu ,,Oh!” pa počnu usplahireno da preturaju po tašni za novčanikom ili čekovnom knjižicom, kao da ih niko nije upozorio da im se to može dogoditi.
Muškarci, uprkos svojim brojnim manama poput pranja velikih delova nauljene mašinerije u sudoperi i zaboravljanja da ofarbana vrata ostaju vlažna duže od trideset sekundi, uglavnom se veoma dobro snalaze sa plaćanjem. Dok stoje u redu, oni vrše popis svog novčanika i sortiraju novčanice. Kad im kasirka kaže koliki je račun, oni odmah predaju otprilike tačan iznos, drže ispruženu ruku i čekaju kusur bez obzira koliko dugo to može potrajati ili koliko će glupo izgledati
ako se, recimo, zaglavila traka u kasi i onda - upamtite ovo - vrate kusur u novčanik dok odlaze, umesto da odluče da sad treba da traže ključeve od kola ili srede račune sakupljane tokom šest meseci.
I kad smo već kod ovog seksističkog predaha, zašto žene nikad ne istiskuju pastu za zube od dna i uvek traže da neko drugi zameni sijalicu? Kako uspevaju da namirišu ili čuju stvari koje su očigledno izvan ljudskog dometa i kako mogu da znaju iz druge sobe da ste taman hteli da umočite prst u glazuru tek napravljene torte? I zašto se, povrh svega, toliko uznemiravaju ako u kupatilu provodite više od četiri minuta dnevno? Ovo poslednje je dugogodišnja tajna za mene. Redovno sa ženom s kojom sam blizak vodim nadrealne rasprave koje zvuče otprilike ovako:
„Šta radiš toliko unutra?” (Ovo je izrečeno razdražljivim tonom.)
„Skidam kamenac sa vodokotlića. Šta misliš da radim?”
„Već si pola sata unutra. Da li čitaš?”
„Ne.”
„Čitaš, zar ne? Čujem da okrećeš strane.”
„Stvarno ne čitam.” Zapravo, čitao sam do pre jednog minuta, ali sad, naravno, pričam s tobom, draga.
„Da li si pokrio ključaonicu? Ne vidim ništa.”
„ Molim te, nemoj mi reći da klečiš i pokušavaš da viriš kroz ključaonicu dok tvoj muž reguliše probavu u svom kupatilu. Molim te.”
„Izađi odatle. Unutra si gotovo četrdeset i pet minuta i čitaš.”
Dok se udaljava, zapitaš se: Da li se sve to zaista desilo ili sam zalutao na izložbu dadaista?
Onda, odmahnuvši glavom, nastaviš da čitaš časopis.
Ipak, mora se priznati da se žene sjajno snalaze sa decom, povraćanjem i ofarbanim vratima - tri meseca nakon što su se osušila one će ih i dalje oprezno dodirivati kao da se plaše da će se srušiti na njih - i zbog toga im se mnoge stvari moraju oprostiti, tako da sam se dobroćudno osmehivao usplahirenim gospođama ispred sebe dok nisam stigao na red i pokazao onima iza sebe kako se to radi, mada sumnjam da su shvatile.
Pojeo sam sendvič na ulici pa se vratio u hotel, pokupio svoje stvari, platio račun, izašao i upitao se: Šta sad? Odšetao sam do železničke stanice i pogledao u trepereće ekrane. Nameravao sam da uhvatim voz do Plimuta ili Penzensa, ali prvi je polazio tek za nekoliko sati. Međutim, uskoro je polazio voz za Barnstepl. Palo mi je na pamet da bih mogao da odem tamo pa da nastavim autobusom severnom obalom Devona do Tontona ili Majnheda. Usput bih mogao da svratim do Lintona i Lajnmota, a možda i do Porloka i Danstera. Delovalo je kao sjajna ideja.
Zatražio sam blagajniku kartu u jednom pravcu do Barnstepla. On mi je rekao da karta u jednom pravcu košta 8,80 funti, ali da mi može prodati povratnu za 4,40.
„Da li biste mogli da mi objasnite koja je logika u tome?”, pitao sam.
„Objasnio bih vam da znam, gospodine”, odgovorio je sa iskrenošću koja je bila za pohvalu.
Otišao sam na peron, seo na klupu i ispunio vreme gledanjem staničnih golubova. To su zaista neverovatno plašljiva i glupa stvorenja. Ne mogu da zamislim isprazniji i manje zadovoljavajući život. Ovako glase uputstva za život jednog goluba: 1. Šetajte besciljno naokolo izvesno vreme, kljucajući opuške i druge otpatke. 2. Uplašite se od nekoga ko nailazi peronom i odletite na gredu. 3. Iskenjajte se. 4. Ponovite sve.
Ekrani na peronu nisu radili a nisam mogao da razumem najave polazaka - bila mi je potrebna cela večnost da shvatim da je „Ekscem” u stvari Eksmot - tako da sam, svaki put kad bi neki voz ušao u stanicu, morao da ustanem i da se raspitam. Iz nekog razloga koji nema racionalno objašnjenje, engleska železnica uvek istakne destinaciju na prednjem delu voza što bi bilo zgodno da putnici čekaju na šinama, ali nije najbolje rešenje za one koji se ukrcavaju sa strane. Očigledno većina putnika nije mogla da razume najave zato što je, kad je konačno stigao voz za Barnstepl, nas desetak stalo u strpljiv red pored službenika železnice da ga pita da li je to voz za Barnstepl.
Zbog stranih čitaoca, moram da objasnim da ovde postoji izvesni ritual. Iako ste čuli da je kondukter rekao osobi ispred vas da to stvarno jeste voz za Barnstepl, vi ipak morate da pitate:
„Izvinite, da li je ovo voz za Barnstepl?” Kad vam potvrdi da je dugačak pravougaon predmet ispred vas zaista voz za Barnstepl, vi treba da uprete prstom u njega i upitate: „Ovaj?” A kad se ukrcate na voz, trebate da pitate ljude u kupeu: „Izvinite, da li je ovo voz za Barnstepl?”, na šta će vam većina odgovoriti da misle da jeste, osim jednog čoveka s gomilom paketa čije će lice poprimiti paničan izraz pre nego što brzo pokupi svoje stvari i izađe iz voza.
Uvek treba da sednete na njegovo mesto zato što ćete obično otkriti da je u žurbi zaboravio presavijene novine, neotvorenu čokoladicu, a možda i lep par rukavica od ovčije kože.
Voz je izlazio iz stanice Sent Dejvis u Eksiteru dok je muškarac natovaren paketima kaskao pored mog prozora i govorio mi stvari koje nisam mogao da razumem kroz debelo staklo, a ja sam uzeo svoje nove stvari - Dejli miror i čokoladicu kit-kat, ali nažalost nije bilo rukavica. Voz je kloparao kroz predgrađa Eksitera pa zašao u bujnu prirodu Devona. Vozili smo se prugom koja se zove Tarka - naziv je bio povezan s pričom o vidri, koja je očigledno napisana ovde negde. Priroda je bila divna i raskošno zelena. Mogli biste da pomislite da je proizvodnja hlorofila osnovna industrijska grana u Engleskoj. Prolazili smo pored šumovitih brda, raštrkanih farmi, crkava s kvadratnim kulama nalik na zaboravljene figure ogromnog pribora za šah. Uskoro sam utonuo u onaj srećan zanos izazvan ljuljanjem voza tako da sam obratio samo delimičnu pažnju na imena sela pored kojih smo prolazili - Pinhed, Vest Statering, Bakelit, Hem Hoks, Šipšenks.37
Bilo je potrebno sat i po kako bi se prešlo šezdesetak kilometara do Barnstepla, gde sam izašao i pošao u grad preko dugačkog mosta iznad brze reke Tou. Lutao sam oko sat vremena uskim trgovačkim ulicama i velikom, tmurnom natkrivenom pijacom sa slabom ponudom ručno rađenih predmeta, što mi je bio dovoljno da shvatim da nema potrebe da se duže zadržavam. Svojevremeno je Barnstepl predstavljao važnu železničku raskrsnicu sa tri stanice, ali sad je postojala samo jedna stanica sa neredovnim polascima za Eksiter, kao i autobuska stanica iznad reke. Otišao sam na autobusku stanicu i zatekao dve žene kako sede u kancelariji s otvorenim vratima i pričaju onim čudnovatim ,,ajd popjemo od jabuka vino” akcentom ovog dela sveta.
Pitao sam kad polazi autobus za Majnhed, koji je udaljen pedesetak kilometara istočno duž obale. Pogledale su me kao da sam pitao kako da stignem do Ognjene Zemlje.
,,Oh, nemož stić do Mojnheda u ovo doba godine”, rekla je jedna.
„Nema avtobusa do Mojnheda posle prrrvog oktobrrra”, dodala je druga.
,,A da li ima autobus za Linton i Linmaut?”
Frknule su na moju naivnost. Ovo je Engleska. Ovo je 1994. godina.
„Porlok?” Frktanje.
„Danster?” Frktanje.
Najbolje što su mogle da mi predlože bilo je da uhvatim autobus do Bideforda i pokušam odatle da se ukrcam na autobus do nekog drugog mesta. „Mož ima avtobus do Skarrrlet Lojna iz Bojdforrrda, da, mož, mož - ali nisam sigurrrna.”
„Da li tamo ima još ljudi kao što ste vi?”, poželeo sam da ih pitam ali nisam. Jedina druga opcija koju su mogle da mi predlože bila je da sednem na autobus za Vestvard Hou, ali to nije imalo svrhe zato što odade nisam mogao da odem nigde drugde a nisam želeo da provedem noć u nedođiji, što bi se verovatno desilo. Zahvalio sam im se i izašao.
Stajao sam napolju sav neodlučan i razmišljao šta da radim. Svi moji pažljivi planovi su propali. Otišao sam do hotela sa čudnim imenom Rojal i Forteskju, gde sam od mutave i nesimpatične konobarice naručio sendvič s tunjevinom i kafu. Preturao sam po rancu dok nisam našao red vožnje i onda otkrio da imam dvadeset i tri minuta da pojedem sendvič, popijem kafu i odgegam se kilometar i po nazad do železničke stanice da uhvatim voz za Eksiter, gde mogu da krenem iz početka.
Progutao sam gotovo ceo sendvič u jednom zalogaju, popio dva gutljaja kafe, bacio nešto para na sto i odjurio na stanicu, uplašen da ću propustiti voz i morati da prenoćim u Barnsteplu. Stigao sam taman na vreme. Kad sam stigao u Eksiter, odmarširao sam pravo do ekrana, rešen da uhvatim prvi voz za bilo kuda.
Tako sam se našao prepušten sudbini i na putu za Veston-super-Mer.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:20 am





JEDANAESTO POGLAVLJE

Po meni, postoje tri razloga zbog kojih nikad ne treba da budemo nesrećni. Pod jedan, rodili ste se. To je, samo po sebi, izuzetno dostignuće. Da li znate da svaki put kad vaš otac ejakulira (a radio je to veoma često), on izbaci dvadeset i pet miliona spermatozoida - što je dovoljno da se populacija Engleske obnovi za otprilike dva dana? Da biste se rodili, ne samo da ste morali da budete medu malobrojnim spermatozoidima koji imaju barem teorijsku šansu za oplodnju - što je samo po sebi neizvesno - već i da pobedite u trci protiv 24.999.999 drugih koprcajućih takmičara, koji svi jure da preplivaju Lamanš--matericu vaše majke kako bi se prvi iskrcali na plodno jajašce--Bulonju. To što ste se rodili verovatno je najizuzetniji podvig u vašem životu. Pomislite samo: lako ste mogli da budete samo pljosnati crv.
Drugo, živi ste. Jedan kratak trenutak u večnosti imate tu čudesnu privilegiju da postojite. Niste postojali beskrajnim eonima. A uskoro ćete prestati da postojite. To što ste u mogućnosti da sedite ovde u ovom trenutku koji se nikad ne može ponoviti, čitajući ovu knjigu, jedući bombone, maštajući o žestokom seksu sa onom uzbudljivom osobom iz računovodstva, ispitivački se njuškajući ispod pazuha, radeći šta već radite - samo postojeći -zaista je toliko čudesno da je to teško pojmiti.
Treće, imate šta da jedete, živite u mirnodopsko doba a pesma „Veži žutu traku oko starog hrasta” nikad više neće biti svetski hit.
Ako imate sve ovo na umu, nikad nećete biti istinski nesrećni - mada moram da naglasim da ako se zateknete sami u Veston-super-Meru jednog kišovitog utorka uveče, bićete veoma blizu toga.
Tek što je prošlo šest sati kad sam izašao iz voza iz Eksitera i uputio se u grad, a ceo Veston se već uvukao unutra iza navučenih zavesa. Ulice su bile puste, mračne i na udaru kiše koja je koso padala. Prošetao sam od stanice kroz trgovački centar od betona sve do šetališta pored crnog mora koje se nije videlo, ali se čulo nemirno udaranje talasa. Većina hotela duž šetališta bila je mračna i prazna, a oni retki koji su bili otvoreni nisu delovali preterano primamljivo. Šetao sam više od kilometar i po do skupine tri dobro osvetljena hotela na samom kraju promenade i nasumice izabrao jedan koji se zvao Birčfild. Bio je običan ali čist, a cene su bile razumne. Mogao sam i gore da prođem, kao što već jesam.
Na brzinu sam se osvežio pa odšetao nazad do grada da nađem neku zabavu i mesto gde ću večerati. Imao sam čudan osećaj da sam već bio ovde, iako očito nisam. Prvi put sam čuo za ovaj grad kad mi je Džon Kliz (ne pravim se važan razbacujući se imenima; intervjuisao sam ga za jedan članak; uzgred, sjajan tip.) ispričao da je sa roditeljima živeo u stanu u Vestonu i da se, kad su se iselili, uselio Džefri Arčer sa svojim roditeljima; činilo mi se izvanrednim da su se ova dva dečaka u kratkim pantalonama pozdravila i da je onda jedan od njih postao čuven. Veston mi je izgledao poznato, naravno, zato što je bio isti kao svi ostali gradovi. Imao je radnje Buts, Marks i Spenser, Diksons, V. H. Smit i sve ostalo. S tupom ojađenošću shvatio sam da nije bilo nijedne stvari koju nisam video već milion puta.
Otišao sam u pab po imenu Britanija In, u kojem nije vladala srdačna atmosfera iako nije odisao otvorenim neprijateljstvom, sam popio nekoliko krigli, pa večerao u kineskom restoranu, ne zato što obožavam kinesku hranu, već zato što je samo on bio otvoren. Bio sam jedina mušterija. Dok sam u tišini prosipao pirinač i slatko-gorak sos po stolnjaku, čuo sam tutnjavu grmljavine i trenutak kasnije, nebo se otvorilo - bukvalno se otvorilo. Retko sam video da kiša tako jako pada u Engleskoj. Kiša je dobovala po ulici kao da pljušte kuglični ležajevi i uskoro je izlog restorana bio potpuno prekriven vodom, kao da ga je neko prskao crevom. Pošto me je očekivala duga šetnja do hotela, jeo sam polako, nadajući se da će nevreme proći, ali na kraju mi nije preostalo ništa drugo osim da izađem u kišnu noć.
Stajao sam pod tendom susedne radnje i pitao se šta da radim. Kiša je ludački udarala u tendu, a ulicom su tekli potoci. Svuda duž ulice voda se prelivala iz prepunjenih kanala na pločnik uz beskrajni topot. Kad bih zatvorio oči, činilo mi se da sam usred nekog velikog ludačkog takmičenja u stepovanju. Prebacio sam jaknu preko glave i zakoračio u poplavu, pretrčao ulicu i impulsivno potražio utočište u prvom osvetljenom otvorenom mestu na koje sam naišao - igraonici sa fliperima. Obrisao sam naočare maramicom pa pogledao svoje okruženje. Bila je to velika prostorija s bleštavim mašinama koje su podrhtavale, a neke su ispuštale elektronske melodije ili pravile iznenadne zvuke koji su glasili nešto nalik „kerbum”, ali osim nadglednika koji je sedeo za pultom s cigaretom koja je dogorevala i čitao novine, nije bilo nikoga tako da je izgledalo sablasno, kao da fliperi igraju sami sa sobom.
Sa izuzetkom providnih vašarskih kutija u koje ubacite novčić da biste dobili neku džidžabidžu i onih visećih stvari koje vam ostavljaju tri mikrosekunde da uhvatite plišanu životinju i u kojima komande nisu usklađene s pokretima hvataljke, nimalo se ne razumem u igrice. Uglavnom ne znam čak ni gde da ubacim novčić niti, ako uspem u tome, kako da započnem igru.
Ako nekom čarolijom uspem da prevazidem te dve prepreke, redovno propustim da shvatim da je igra počela i da gubim dragocene sekunde pipajući udaljene otvore iz kojih izlaze novčići i tražeći dugme na kojem piše „start”. Onda sam uvučen u haotičan besomučan napad od tridesetak sekundi tokom kojih nemam pojma šta se dešava, dok moja deca viču: „Ubio si princezu Lejlu, glupo govno!” i onda piše „Igra završena”.
Manje-više isto mi se i sad dogodilo. Iz razloga za koji nemam nikakvo razumno objašnjenje, ubacio sam pedeset penija u igru koja se zvala Kikbokser ubica ili Raznesi mu jebeni mozak ili nešto slično tome, i proveo minut udarajući crveno dugme i vrteći džojstik dok je moj junak - mišićavi plavi dasa - šutirao zavese i bacao čarobne diskove u vazduh, a grupa podjednako mišićavih ali beskrupuloznih Azijata napadala ga je karate pokretima dok ga nije oborila na pod.
Proveo sam čudnih sat vremena u nekoj vrsti transa, ubacujući novčiće u aparate i igrajući igrice koje nisam razumeo. Trkački automobili koje sam vozio završili su u stogovima sena, laserima sam desetkovao savezničke trupe i nehotice pomogao mutantima zombija da urade neopisive stvari jednom detetu. Na kraju sam potrošio sav novac i izašao u noć. Stigao sam samo da primetim da kiša slabije pada i da je ulica poplavljena, očigledno zbog zapušenog odvodnog kanala, pre nego što je crvena fiesta projurila kroz baru velikom brzinom i neobično blizu ivičnjaka, čime je gotovu svu vodu iz bare prebacila na mene.
Reći da sam bio mokar do gole kože ne opisuje potpuno moje stanje. Bio sam natopljen kao da
sam upao u more. Dok sam stajao tako, isprskan i dahćući, automobil je usporio, tri kratko ošišane glave provirile su kroz prozore, uzviknule neki veseo pozdrav koji je zvučao kao „Nja-nja-nja-nja, nja-nja-nja-nja!” pa odjurio dalje. Zlovoljno sam produžio promenadom, šljapkajući sa svakim korakom i drhteći od hladnoće. Ne želim da ovu veselu hroniku svedem na patos, ali nedavno sam se bio oporavio od teške upale pluća. Neću reći da sam umalo umro, ali bio sam dovoljno bolestan da gledam Jutro sa Ričardom i Džudi, i sigurno nisam želeo da ponovo dospem u takvo stanje. Kako bi moje poniženje bilo veće, veseli momci u fiesti provozali su još jedan pobednički krug i usporili su da bi me pozdravili još jednim trijumfalnim „Nja-nja-nja-nja!” pre nego što su odjurili u noć uz škripu guma i jedno brzo, nekontrolisano proklizavanje zadnjeg dela koje ih, nažalost, nije zakucalo u banderu.
Dok sam stigao do svog udaljenog hotela, bio sam sasvim promrzao i očajan. Zamislite moju zabrinutost, ako možete, kad sam zatekao zaključana vrata i recepciju u polumraku. Pogledao sam na sat. Bilo je tek devet sati, za ime boga. Kakvo je ovo mesto? Postojala su dva zvona i pozvonio sam na oba, ali bez uspeha. Pokušao sam ključem od sobe da otključam vrata i, naravno, nisam uspeo. Dugo sam zvonio, osećajući kako moj bes raste. Kad to nije urodilo plodom, počeo sam dlanom da udaram po staklenim vratima, pa pesnicom i na kraju jakom čizmom, u početnom stadijumu mahnitosti. Verujem i da su tihe ulice odjekivale mojim vikanjem.
Konačno se vlasnik hotela pojavio na vrhu nekih stepenica koje su vodile u podrum, delujući iznenađeno. „Tako mi je žao, gospodine”, skrušeno je rekao dok je otključavao vrata. „Da li ste dugo čekali?”
Pa, pocrvenim kad se setim kako sam napao mučenika. Rekao sam užasne stvari. Zvučao sam kao Grejem Tejlor pre nego što su ga odveli i oduzeli mu trenerku. Optužio sam i njega i njegove sugrađane za neverovatan nedostatak inteligencije i šarma. Rekao sam mu da sam upravo proveo najsumornije veče u životu u ovoj paklenoj rupi od letovališta od kojeg je i bog okrenuo leđa, da me do gole kože isprskao automobil pun mladića koji su imali koeficijent inteligencije manji od morona, da sam pešačio kilometar i po u natopljenoj odeći pa proveo gotovo pola sata drhteći na hladnoći zato što je u devet jebenih sati uveče hotel u kojem sam uzeo sobu bio zaključan.
„Mogu li da vas podsetim”, nastavio sam kreštavim glasom, „da ste mi pre dva sata rekli „do viđenja” i videli da izlazim i spuštam se ulicom. Da li ste mislili da se neću vratiti? Da ću da prespavam u parku i ujutru se vratim po svoje stvari? Ili ste samo potpuni imbecil? Molim vas, odgovorite mi zato što bih voleo da znam.”
Vlasnik je ustuknuo i saslušao moje grdnje, pa počeo usplahireno da maše rukama i da se izvinjava. Želeo je da mi donese poslužavnik sa čajem i sendvičima, da osuši i ispegla moju mokru odeću, da me otprati do sobe i lično mi uključi radijator. Samo što mi se nije bacio pred noge i molio me da ga ubijem sabljom. Usrdno me molio da mu dozvolim da mi donese topli napitak.
„Ne želim ništa osim da odem u svoju sobu i brojim minute do svog odlaska iz ove jebene rupe!”, uzviknuo sam, možda pomalo teatralno ali svrsishodno. Popeo sam se do prvog sprata, gde sam uzrujano marširao hodnikom nekoliko minuta i shvatio da nemam pojma koja je moja soba. Na ključu nije bilo broja.
Vratio sam se do recepcije, koja se opet nalazila u polumraku, i proturio glavu kroz vrata koja su
vodila u podrum. „Izvinite”, rekao sam pokunjenim glasom, „možete li mi reći koja je moja soba?”
„Broj dvadeset i sedam, gospodine”, odgovorio je glas iz mraka.
Stajao sam neko vreme, ne pomerajući se. „Hvala”, konačno sam prozborio.
„Nema na čemu, gospodine”, odvratio je glas. „Želim vam laku noć.”
Namrštio sam se i pročistio grlo. „Hvala”, ponovio sam i povukao se u svoju sobu, gde sam proveo noć bez daljih ispada.
Ujutru sam ušao u suncem okupanu trpezariju i, kao što sam se pribojavao, zatekao vlasnika koji je čekao da me usluži.
Sad kad sam bio suv, ugrejan i odmoran, užasno sam se osećao zbog mog sinoćnjeg ispada.
„Dobro jutro, gospodine!”, srdačno me je pozdravio kao da se ništa nije dogodilo i otpratio me do stola pored prozora s lepim pogledom na more. „Da li ste lepo spavali?”
Njegova srdačnost me zapanjila. „Uh, da. Da, u stvari jesam.”
„Odlično! Sjajno! Molim vas, poslužite se dušom i žitaricama. Mogu li da vam ponudim engleski doručak, gospodine?”
Nisam mogao da podnesem ovu nezasluženu srdačnost. Spustio sam bradu na grudi i promumlao:
„Slušajte, veoma mi je žao zbog onoga što sam rekao sinoć. Izgubio sam živce.”
„Sve je u redu, gospodine.”
„Ne, zaista, mi je, ovaj, veoma žao. U stvari, stidim se zbog toga.”
„Smatrajte da je sve zaboravljeno, gospodine. Dakle, može li engleski doručak?” „Da, molim vas.” „Stiže, gospodine!”
Nikad nigde nisam naišao na bolju i srdačniju uslugu i nikad se nisam više osećao kao crv. Brzo mi je doneo doručak, ćaskajući o vremenu i o tome kako će izgleda biti divan dan. Nisam mogao da razumem zašto je toliko obziran. Postepeno sam shvatio koliko sam čudno delovao - sredovečan muškarac sa rancem koji odseda u mestu poput Vestona van sezone bez nekog očiglednog razloga za to i završava u njihovom hotelu gde urla i lupa nogama zbog neznatne neprijatnosti. Mora da je mislio da sam poremećen, možda odbegli luđak, i da je ovo najbezbedniji način da izađe na kraj sa mnom. Ili je bio neverovatno dobra osoba. U oba slučaja, skidam mu kapu.
Veston je bio iznenađujuće prijatan na jutarnjem suncu. U zalivu se nalazilo ostrvo Flet Holm, okupano suncem na vedrom, čistom vazduhu a iza njega su se uzdisala zelena brda Velsa, udaljena dvadesetak kilometara na drugoj obali. Čak ni hoteli koji su mi sinoć bili odbojni nisu više izgledali toliko loše.
Prošetao sam do stanice, uhvatio voz do Čepstoua pa autobus do Monmuta. Dolina Vaj bila je lepa kao što sam je se sećao - tamne šume, vijugava reka, usamljene bele farmerske kuće na strmim brdima - ali okolna sela nisu imala nikakvu draž i izgledala su kao da se sastoje uglavnom od benzinskih pumpi, pabova s velikim parkinzima i prodavnica suvenira. Tražio sam opatiju Tintern, proslavljenu, naravno, Vordsvortovom poemom ,,I ja mogu da gnjavim izvan Lejk Distrikta”,38 i bio
sam razočaran kad sam video da se ne ističe u pejzažu kao što sam je se sećao, već da stoji na rubu nezanimljivog sela.
Međutim, Monmut se činio kao zanimljiv, lep grad sa strmom glavnom ulicom i veličanstvenom gradskom skupštinom. Ispred skupštine je stajao kip Čarlsa Stjuarta Rolsa, sina lorda i gospe Lengatok, „pionira u letenju balonom, automobilizmu i avijaciji, koji je poginuo u sudaru kod Bornmuta u julu 1910”, kako je pisalo na natpisu. Predstavljen je kako drži model ranog dvokrilnog aviona, zbog čega je podsećao na King Konga kako gnječi letelice koje ga napadaju. Knjižara u Ulici Čerč imala je moju knjigu u izlogu i zbog toga je, naravno, pominjem.
Nameravao sam da odem u kratku šetnju dok je lepo vreme tako da se nisam zadržavao. Kupio sam pecivo u pekari i jeo usput dok sam tražio put prema reci Vij. Našao sam stazu pored reke blizu lepog gradskog kamenog mosta i sledio je na sever duž velške obale. Prvih četrdeset minuta pratila me je neprekidna huka saobraćaja sa autoputa A40, ali kod mesta zvanog Goldsmits Vud reka je naglo zavijala dalje od puta tako da sam se odjednom našao u drugom daleko mirnijem okruženju. Ptice su skakutale i cvrkutale na granama iznad mene, a mala stvorenja koja nisam video bežala su u vodu kad bih im se približio. Reka, blistava, spora i uokvirena brdima s drvećem jesenjih boja, izgledala je veoma lepo i imao sam je samo za sebe. Dva-tri kilometra dalje, zastao sam da pogledam mapu i primetio tačku na obližnjem brdu nazvanu pećina kralja Artura. To nisam mogao da propustim tako da sam se popeo uz brdo i počeo da tražim mesta koja bi mogla da odgovaraju. Posle sat vremena preskakanja velikog kamenja i oborenih stabala, na svoje zaprepašćenje našao sam je. Nije bila ništa naročito - samo uska niša koju je priroda isklesala u sedimentnoj steni - ali imao sam prijatan osećaj da sam prvi posetilac u mnogo godina. Nije bilo uobičajenih znakova koje ostavljaju posetioci - grafita i zaboravljenih limenki piva - zbog čega je ovo mesto bilo jedinstveno u Engleskoj, a možda i u svetu.
Pošto je vreme odmicalo, odlučio sam da krenem prečicom kroz brdovitu šumu, ali propustio sam da primetim da se nalazim na vrhu veoma uske izohipse. Trenutak kasnije sam bez ikakve kontrole poleteo niz manje-više strmo brdo, raširenih ruku sam odskakivao kroz šumu velikim skokovima na način koji je podsećao na Džordža Čakirisa u filmu Priča sa zapadne strane, samo što je ovo bio Vels a Džordž Čakiris se nije usrao od straha kao ja pre nego što sam se, posle nekoliko kolutova preko glave i nezaboravnog klizanja na stomaku sedamdesetak metara, zaustavio na samoj ivici vrtoglavog ponora, gledajući izbuljenih očiju pravo u svetlucavu reku Vij trideset metara ispod sebe. Pogledao sam uz svoje odjednom nepomično telo i video da se moje levo stopalo slučajno zakačilo za mladicu. Da nije bilo mladice, ne bi bilo ni mene.
Promrmljao sam „Hvala ti, bože, tvoj sam dužnik”, podigao se na noge, otresao grančice i blatnjavo lišće sa sebe i mukotrpno se uzverao nazad uz brdo na stazu koju sam tako nepromišljeno napustio. Trebao mi je ceo sat da siđem do obale reke. Onda mi je trebalo malo više od sata da otpešačim do Simonds Jeta, prostrane pošumljene visoravni na vrhu zastrašujućeg brda, s koje se pogled pružao daleko u mnogim pravcima. Bilo je izvanredno - pogled iz perspektive paraglajdera na vijugavu reku i idiličan pejzaž polja i šuma koji se pružao sve do udaljenih Crnih planina.
„Nije loše”, rekao sam, „uopšte nije loše”, i pitao se da li postoji neko mesto u blizini gde bih mogao da popijem šolju čaja i promenim gaće.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:20 am



DVANAESTO POGLAVLJE

Možete da volite određene stvari samo ako ste Englez ili ako ste stariji od mene, ili po moguć - stvu i jedno i drugo; a te stvari su: lutka Suti, glumac Toni Henkok, serija Bil i Ben, čovečuljci iz saksije, sos marmajt, skajfl muzika, epizoda Morkamba i Vajza u kojoj Andžela Ripon pokazuje noge dok pleše, Grejsi Filds kako peva Seli, Džordž Formbi dok radi bilo šta, serija Dikson sa zelenog mola, sos HP, slanici sa samo jednom velikom rupom, putujući vašari, pravljenje sendviča od kriški hleba koje ste sami isekli, čaj sa puno mleka, dodela sredstava, ubeđenje da su električne instalacije zanimljiva tema za razgovor, vozovi na paru, tost ispečen u grilu na gas, verovanje da je kupovina tapeta sa drugarom dobar način da se provede dan, vino napravljeno od bilo čega što nije grožđe, hladne spavaće sobe i kupatila, stene pored mora, oblačenje vetrovki na plaži (zašto ste, zaboga, tamo ako vam treba vetrovka?) i zanimanje za drugi krug izbora. Verovatno postoji još nešto čega trenutno ne mogu da se setim.
Ne kažem da su one loše, dosadne ili pogrešne, već samo da ne uviđam njihovu punu vrednost i privlačnost. U ovu kategoriju bih stavio i Oksford.
Izuzetno poštujem ovaj univerzitet i njegov neumoran intelektualni rad koji traje već osam stotina godina, ali moram priznati da mi nije sasvim jasno čemu služi, zato što Engleskoj više ne trebaju činovnici u kolonijama koji prosipaju duhovite dosetke na latinskom. Hoću da kažem, vidite sve te univerzitetske profesore i studente kako prolaze, zadubljeni u visokoumne diskusije o polemici između Lajbnica i Klarka ili o postkantovskoj estetici, i pomislite: Veoma impresivno, ali možda nedovoljno za zemlju s tri miliona nezaposlenih čiji je poslednji veliki pronalazak - mačje oči na putevima? Prethodno veče sam gledao reportažu u Vestima u deset u kojoj je Trevor Mekdonald blistao od sreće dok je saopštavao da korporacija Samsung gradi novu fabriku u Tajnsajdu koja može da zaposli osamsto ljudi koji su spremni da nose narandžaste kombinezone i vežbaju tajči pola sata svakog jutra. Možete me nazvati nepopustljivim malograđaninom, ali čini mi se - a ovo govorim iz dobre namere - da kad industrijski podvizi jednog naroda padnu toliko nisko da njegova buduća ekonomska sigurnost zavisi od korejskih kompanija, možda je došlo vreme da se preispitaju prioriteti u obrazovanju i da se zapitamo šta će nam doneti hranu na sto 2010. godine.
Pre nekoliko godina gledao sam međunarodnu verziju univerzitetskog takmičenja između grupe engleskih i američkih studenata. Engleska ekipa pobedila je tako glatko da je i njima i voditelju Bemberu Gaskojnu i publici u studiju očigledno bilo veoma neprijatno. To je zaista bio sjajan prikaz intelektualne nadmoći. Krajnji rezultat bio je otprilike 12.000 prema 2. Reč je o sledećem: uveren sam da kad bismo danas potražili takmičare da vidimo šta se s njima desilo u međuvremenu, otkrili bismo da svi Amerikanci zarađuju 350.000 dolara godišnje trgujući obveznicama ili vodeći korporacije, dok Englezi proučavaju tonalne kvalitete horske muzike u Donjoj Šleziji u šesnaestom veku i nose džempere s rupama.
Ali nemojte da brinete. Oksford je najistaknutiji univerzitet još od srednjeg veka i siguran sam
da će ostati takav i kad postane Univerzitet Oksford (Sony UK) Ltd. Mora se priznati da je univerzitet postao komercijalniji. Kad sam ga prvi put posetio, upravo je završavao uspešnu petogodišnju kampanju prikupljanja donacija od 340 miliona funti, što je veoma impresivno, i shvatio je vrednost korporativnog sponzorstva. Ako prelistate prospekte, videćete da su puni reklama koje glase
„Katedra za istočnu filozofiju čiji je sponzor sasvim drugačija isitnjena pšenica (bez dodatka šećera ili soli)” i „Škola za poslovni menadžment čiji vam donator Tepisi Haris poručuje zašto da ne plaćate više hiljada po rolni tepiha”.
Korporativno sponzorstvo je nešto što je nedavno ušlo u mnoge sfere života u Engleskoj, iako se ne priča mnogo o tome. Tako postoje Kenon liga, Koka-kola kup, Ever-Redi derbi, Embasi Vorld šampionat u snukeru. Uskoro možemo da očekujemo i Kelogs Pop Tart kraljicu majku, korporacija Micubiši ponosno predstavlja Ridžents park i Samsung Siti (nekadašnji Njukasl).
Ali udaljio sam se od teme. Moje pritužbe na Oksford nemaju nikakve veze sa donacijama ili njegovim sistemom obrazovanja. Bunim se zato što je Oksford tako ružan. Pođite sa mnom Merton stritom i videćete na šta mislim. Primetićete dok šetamo iza Krajst Čerča, naučne oaze koledža Korpus Kristi, da smo ušli u arhitektonsku riznicu, jednu od najgušćih skupina istorijskih građevina na svetu i da nam Merton strit pruža nesumnjivo lep pogled na zgrade s trouglastim zabatima, pažljivo izrađene kapije od kovanog gvožđa i lepe kuće iz sedamnaestog i osamnaestog veka. Nekoliko zgrada bilo je blago naruženo nepažljivim stavljanjem električnih instalacija na fasade (što bi drugi manje intelektualno zaokupljeni narodi stavili unutar zgrade), ali nema veze. Preko toga se lako može preći. Ali šta je ovo što bode oči na dnu ulice? Trafo-stanica? Nedovršena kuća koju su započeli studenti? No, to su odaje nadzornika koledža Merton, mali primerak iz bezumnih šezdesetih godina koji je podmetnut ovoj inače uglavnom besprekornoj ulici.
A sad pođite sa mnom nazad do Kajbold strita, zaboravljene uličice izgubljene usred lavirinta slikovitih sporednih puteva između Merton i Haj strita. Na svom istočnom kraju Kajbold strit se završava minijaturnim trgom koji vapi za malom fontanom i možda nekoliko klupa. Ali umesto toga zatičemo neurednu zbrku parkiranih automobila. Nastavljamo do Trga Oriel: još veći krš napuštenih vozila. Onda uz Kornmarket (skrenite pogled: ovo je stvarno odvratno), pored Broad strita i Sen Žila (opet metež automobila) i konačno možemo stati, iscrpljeni i potišteni, ispred nerazumnog betonskog trna u oku u kojem se nalazi dekanat na trgu apsurdno nazvanom Velington skver. Ne, nemojmo. Vratimo se Kornmarketom, kroz užasni slabo osvetljen neugledan tržni centar Klarendon sa niskom tavanicom, do Kvin strita, pored podjednako ružnog tržnog centra Vestgejt i glavne biblioteke s njenim bezdušnim zurećim prozorima i predahnimo kod velikog čira u kojem je smeštena upravna zgrada okružnog suda Oksfordšira. Mogli bismo da nastavimo kroz Sent Ebs, pored surovog kompleksa suda, tmurnim lukom Okspens rouda sa radnjama koje prodaju gume i izduvne cevi, ružnim klizalištem i parkinzima pa da izbijemo na prometan i prljav Park End strit, ali mislim da možemo slobodno da se zaustavimo kod okružnog suda i poštedimo svoje umorne noge.
Sve ovo mi ne bi toliko smetalo da svako, ali baš svako, s kim pričate u Oksfordu ne misli da je ovo jedan od najlepših gradova na svetu, a pod tim podrazumevaju pažljivo očuvanje tradicije, kao i opšte uslove za stanovanje. Znam da u Oksfordu postoje mesta neopisive lepote. Krajst Čerč medou, Trg Redlif, četvorougaona dvorišta koledža, Kejt i Terl strit, Kvins lejn i veći deo Haj strita, botanička bašta, Port medou, parkovi univerziteta, Klarendon haus, ceo severni Oksford - sve je to
veoma lepo. Ima najbolje knjižare na svetu, nekoliko izvrsnih pabova i lepše muzeje od bilo kog grada njegove veličine. Ima sjajnu pokrivenu pijacu, pozorište Šeldon, Bodlijevu biblioteku. Ima poglede koji vam prirastaju za srce.
Ali ima i toliko toga pogrešnog. Kako se to dogodilo? Ovo je ozbiljno pitanje. Kakvo je ludilo obuzelo urbaniste, arhitekte i uprave koledža u šezdesetim i sedamdesetim godinama? Da li znate da se jednom prilikom ozbiljno raspravljalo o tome da se sruši Džeriko, četvrt s lepim zanatskim kućama, i da se izgradi sporedan put posred Krajst Čerč medoua? Takve ideje ne samo da su pogrešne već predstavljaju ozbiljno ludilo. A ipak su u manjoj meri prisutne u celom gradu. Samo pogledajte kuću nadzornika koledža Merton - što nikako nije najgora građevina u gradu. Kakav je naročit sled neverovatnih okolnosti bio potreban da se ona podigne! Prvo je neki arhitekta morao da je osmisli, da šeta gradom koji ima arhitektonsku tradiciju dugu osam stotina godina i sa velikom pažnjom osmisli strukturu koja podseća na toster s prozorima. Onda je komisija visokoobrazovanih umova u Mertonu morala da ispolji neverovatnu ravnodušnost prema svojoj odgovornosti budućim pokoljenjima i kaže: „Znate, gradimo lepe zgrade od 1264, hajde da podignemo jednu ružnu za promenu.” Zatim je komisija za izgradnju rekla: „Zaista, što da ne? Mnogo je gore u Besildonu.” Zatim je ceo grad - studenti, profesori, vlasnici prodavnica, činovnici, članovi Društva za očuvanje Oksforda - mirno pristao na to, umesto da se odlučno pobuni. Pomnožite to sa dvesta, trista ili četiristo i dobićete savremeni Oksford. I vi tvrdite da je ovo jedan od najlepših, najbolje očuvanih gradova na svetu? Bojim se da nije. Ovo je divan grad prema kojem se predugo odnose ravnodušno i sa nesposobnošću koja je za žaljenje, a svi u Oksfordu treba da se stide zbog toga.
Zaboga! Kakav ispad! Hajde da se razvedrimo i osvrnemo na neke lepe stvari. Recimo, Ešmolov muzej. Kakva divna institucija, najstariji javni muzej na svetu i sigurno jedan od najboljih. Zbog čega je uvek tako prazan? Proveo sam u njemu dugo prepodne razgledajući antikvitete i bio sam jedini posetilac, ako izuzmemo grupu učenika koju ste povremeno mogli da vidite kako jure iz sale u salu, praćeni nastavnikom koji je delovao uznemireno. Odatle sam prošetao do muzeja Pit-Rivers i do univerzitetskog muzeja, koji su veoma privlačni na svoj staromodni način koji kao da poručuje: dobro došli u 1870. Prošao sam kroz Blekvels i Dilons, obišao univerzitete Beliol i Krajst Čerč, lagano prošetao univerzitetskim parkom i Krajst Čerč medouom, prošetao kroz Džeriko i pored lepih solidnih vila u severnom Oksfordu.
Možda sam prestrog prema sirotom starom Oksfordu. On je u suštini divno mesto, sa svojim zadimljenim pabovima, knjižarama i studentskom atmosferom - ako se usredsredite na dobre stvari i nikad ne priđete blizu Kornmarketa ili Džordž strita. Naročito mi se sviđa noću kad je manji saobraćaj tako da vam nije potrebna maska sa kiseonikom, a Haj strit se ispuni onim tajanstveno popularnim restoranima na točkovima koji prodaju girose, koji me nimalo ne privlače (kako neko može da jede nešto što izgleda kao da je odrezano sa noge mrtvaca?), ali ipak poseduju neku vrstu zavodljive hoperovske draži. Dopada mi se mrak sporednih uličica smeštenih između visokih zidova, gde maltene očekujete da vas Džek Trbosek, ili možda prodavač girosa, raskomada i nabode na ražanj. Volim da šetam Sent Žilom pa da uđem u veselu gužvu u restoranu Brauns - divno, srdačno mesto, možda jedino u Engleskoj u kojem možete da naručite izvrsnu salatu cezar i čizburger sa slaninom, a da ne morate da slušate preglasnu muziku i gledate u mnoštvo znakova za Put 66. Iznad svega, volim da pijem u pabovima u kojima možete da čitate knjigu a da vas ne gledaju kao društvenog zločinca i da budete okruženi nasmejanim, živahnim mladim ljudima i izgubite se u
sećanjima o tome kako je bilo dok ste i sami bili puni energije, imali ravan stomak i gledali na seks kao na nešto više od dobrodošle prilike da se opružite.

***

Ishitreno sam u hotelu rekao da ću ostati tri noći i do sredine prepodneva trećeg dana već sam postao nemiran, tako da sam odlučio da odem do Saton Kortneja samo zato što je Džordž Orvel sahranjen tamo, a činilo mi se da je to fina razdaljina za šetnju. Izašao sam iz grada travnjakom pored reke do Nort Hinksija pa produžio do Boars hila kroz mesto s čudnim neodlučnim imenom Čilsvel dolina ili Srećna dolina. Tokom noći je padala kiša i teška raskvašena ilovača lepila mi se za čizme, što mi je otežavalo hodanje. Ubrzo je na njima bila tolika količina blata da su mi stopala izgledala dvostruko veća. Malo dalje je put bio posut sitnim otpacima od iverice, verovatno kako bi hodanje bilo lakše, ali iverica mi se lepila za blatnjave čizme tako da je uskoro izgledalo kao da na nogama imam dva ogromna kolača s grožđicama. Na vrhu Boars hila zastao sam da uživam u pogledu - onom koji je naveo Metjua Arnolda da pompezno izdeklemuje onu kič glupost da „sanjari o vrhovima brda” i koji je surovo naružen banderama kojih ima više u Oksfordširu nego u bilo kojoj drugoj zemlji - i da štapom skinem blato sa čizama.
Na Boars hilu ima nekoliko lepih velikih kuća ali mislim da ne bih voleo da živim tamo. Video sam tri prilaza ispred kojih se nalazila tabla na kojoj je pisalo „Zabranjeno okretanje”. Recite mi, koliko neko mora da bude sitničav, koliko apsurdno posesivan na svoj mali komad zemlje, pa da postavi takav znak? Kako vam može naškoditi ako na ivici vašeg prilaza svoj automobil okrene neko ko se izgubio ili je pogrešno skrenuo? Uvek namerno skrećem na takvim prilazima, bez obzira da li treba da se okrenem ili ne, i pozivam vas da mi se pridružite u tome. Uvek treba zatrubiti dva-tri puta kako biste bili sigurni da vas je vlasnik kuće video. Takođe, kad razmislim o tome, mogu li vas zamoliti da iscepate reklamne materijale koji vam stižu poštom, naročito one koji vam nude da se dodatno zadužite, i vratite ih pošiljaocu u istoj koverti na kojoj piše „poštarina plaćena”? Ovaj gest bi bio mnogo efektniji ako bi hiljade nas to radilo.
Stigao sam do Ebingdona sporednim putem od Saningvela. U Ebingdonu se nalazi jedno od najbolje održavanih opštinskih naselja koje sam ikad video - s velikim travnjacima i urednim kućama
- i lepa gradska skupština koja je izgrađena na stubovima kao da je neko očekivao četrdesetodnevnu poplavu, ali to je sve što mogu reći za Ebingdon. Ima odvratan tržni centar, a kasnije sam saznao da je zbog njegovog podizanja morala da se sruši skupina srednjovekovnih kuća, a obodi grada izgledaju kao da imaju nekakvu čvrstu obavezu da budu ružni.
Saton Kortni bio je znatno udaljeniji nego što je izgledalo na mapi, ali bila je to prijatna šetnja tokom koje sam često imao pogled na Temzu. To je dražesno mesto sa lepim kućama, tri prijatna paba i malim travnjakom na kojem se nalazio spomenik žrtvama rata, pored kojeg se nalazilo groblje na kojem nije sahranjen samo Džordž Orvel, već i H. H. Askvit. Nazovite me nepopravivim seljakom iz Ajove, ali uvek se iznova zadivim time koliko je ovo malo ostrvo ispunjeno veličinama. Izuzetno je da se na malom seoskom groblju nalaze grobovi dva čoveka svetskog glasa. U Ajovi bismo bili ponosni da imamo grob samo jednog od njih - štaviše, bili bismo ponosni i da imamo grob Trigera,
čudesnog konja, ili čoveka koji je izmislio saobraćajne markere, ili bilo koga.
Ušao sam na groblje i našao Orvelov grob. Na njemu su rasla tri bujna ružina grma, a imao je i staklenu teglu s plastičnim cvećem, ispred jednostavnog nadgrobnog spomenika sa neobično sažetim natpisom:
Ovde počiva Erik Artur Bler Rođen 25. juna 1903.
Preminuo 21. januara 1950.

Nema mnogo osećajnosti u tome, zar ne? U blizini se nalazio grob Herberta Henrija Askvita. Bio je to jedan od onih grobova koji liči na limenku s čajem, a opasno je tonuo u zemlju. I ovde je natpis bio čudnovato jezgrovit. Pisalo je samo:
Grof od Oksforda i Askvita Premijer Engleske
Od aprila 1908. do decembra 1916.
Rođen 12. septembra 1852.
Preminuo 15. februara 1928.

Vidite li nešto čudno ovde? Kladim se da vidite ako ste Škot ili Velšanin. Celo mesto je nekako čudno. Hoću reći, na ovom groblju se nalazi grob čuvenog pisca koji izgleda toliko anonimno kao da je u njemu sahranjen neki siromah, a tu je i grob - koji tone u zemlju - čoveka čiji su potomci očigledno zaboravili čega je on bio premijer. Pored Askvita nalazio se Ruben Lavbridž „koji je zaspao 29. aprila 1950”, a u blizini su dvojica muškaraca sahranjeni zajedno: „Semjuel Luis 1881- 1930” i „Alan Slejter 1924-1993”. Kakvo čudno malo mesto - gde smeštaju više ljudi u jednu grobnicu i sahrane vas ako zaspite.
Kad bolje razmislim, mislim da bismo se u Ajovi zadovoljili time da zadržite Orvela i Askvita kad biste nam dali čoveka koji je živ sahranjen.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu